Гимназија

„Јован Скерлић“

Матурски рад из психологије

Психотерапија, концепти и правци

Ментор Ученик

Милица Дојчиновић Ђурђица Митић

Владичин Хан, 2023.

Увод......................................................................................................................................3

Психотерапија......................................................................................................................5

Врсте психотерапије........................................................................................................7

Врсте психичких поремећаја и психотерапија.............................................................8

Афектни поремећаји....................................................................................................8

Депресија, манија, циклотимија, дистимија.............................................................9

Анксиозни поремећаји и фобије..............................................................................10

Панични поремећај (напади панике).......................................................................10

Опсесивно – компулзивни поремећаји....................................................................11

Дисоцијативни поремећаји.......................................................................................11

Соматоформни поремећаји.......................................................................................12

Посттрауматски стресни синдром...........................................................................12

Фактори задужени за успехе и неуспехе у психотерапији........................................12

Однос терапеута и клијента..........................................................................................13

Психотерапијска ситуација..........................................................................................16

Исход психотерапије.....................................................................................................17

ЗАКЉУЧАК.......................................................................................................................18

LITERATURA....................................................................................................................20

2
 Увод

Психотерапија је општи термин који се користи за опис процеса лечења психичких

поремећаја и душевних поремећаја коришћењем вербалних и психолошких техника.
Током овог процеса, обучени психотерапеут помаже клијенту да се суочи са
специфичним или општим проблемима као што је одређена ментална болест или извор
животног стреса. У зависности од приступа који користи терапеут, може се користити
широк спектар техника и стратегија. Међутим, готово све врсте психотерапије
укључују развој терапеутског односа, комуницирање и стварање дијалога, и рад на
превазилажењу проблематичних мисли или понашања. Психотерапија се, сама по себи,
све више посматра као посебна професија али многи различити типови
професионалаца се ангажују у психотерапији. Ти професионалци се првенствено
односе на клиничке психологе , психијатре, саветнике, брачне и породичне терапеуте ,
социјалне раднике , саветнике за ментално здравље и медицинске сестре . Када многи
чују реч психотерапија одмах замишљају пацијента који лежи на каучу и говори, док
терапеут седи на оближњој фотељи, слуша и записује мисли свог клијента.

Заправо постоје различите технике и праксе које се користе у психотерапији. Тачан

метод који се користи у датој ситуацији може се разликовати на основу различитих
фактора, укључујући обуку и позадину терапеута, преференције клијента и тачну
природу тренутног проблема клијента. Неки психотерапеутски приступи су
оријентисани на третирање и разрешавање симптома, те је њихово освртање усмерено
на понашање и спознају, док је код других приступа циљ да дође до промене у
личности и емоционалном развоју особе. Један од главних приступа психотерапији је
психоанализа. Зачетником психотерапије, а првенствено психоанализе сматра се
Сигмунд Фројд. По њему, личност се састоји из три структуре: Ид, Его и Супер Его и
однос између њих је жив, динамичан и променљив. Сматрао је да проблем настаје када
свесно замени места са несвесним. Зато, задатак психотерапије јесте да доведе особу да
дође до својих унутрашњих увида и да буде отворена за дубока и комплексна
истраживања разних скривених делова сопствене психе. Док је циљ саме психоанализе
елиминација узрока проблема. Поред психоанализе, која је најпознатији
психотерапеутски правац, постоји и хуманистички правац: гешталт психотерапија која
наглашава контакт са емоцијама овде и сада; трансакциона психотерапија која је везана

3
за освешћивање и откривање личних и породичних скриптова и могућности њихове
промене; психодрама која кроз драматизацију и играње улога подстиче клијенте да
наставе и употпуне своје поступке; и егзистенцијалистичка психотерапија која је
настала из жеље да људима помогне у решавању проблема савременог живота. Такође
једна од заступљенијих јесте бихејвиорална терапија која за циљ има откривање
одређених законитости у понашању како људи тако и животиња.

4
 Психотерапија

За разлику од теорија психологије личности, психотерапеутски приступи теоријама

личности углавном су били фокусирани на описивање процеса промене личности,
објашњавање психопатолошких аспеката људског искуства и повећање пуног
потенцијала који појединци могу да остваре. Бројна истраживања ефикасности
психотерапије потврдила су њену ефикасност за широк спектар психопатолошких
поремећаја и болести (Chorpita et al., 2011). Такође је показано да психотерапија може
смањити трошкове лечења хроничних и других болести имплицирајући њену вредност
у здравственом систему. Истраживање ефикасности психотерапије фокусирано је
углавном на саветовање и психотерапију засновану на доказаној ефикасности у сврху
стандардизације психотерапије за употребу у различитим областима као што је
здравствена заштита (APA Task Force on EvidenceBased Practice, 2012). Упркос
неупитним предностима и ефикасности психотерапије, неки истраживачи указују на
многе проблеме повезане са психотерапијским истраживањима. Кларкин (2012) тако
наводи најважније ставке дебате о различитим идеологијама психотерапијског
третмана. Прво, он истиче да се емпиријски ваљани модели често фокусирају само на
симптоме, а не на промену трајних особина личности. Лонгитудиналне студије
показују промену озбиљности симптома или критеријума за поремећај личности, иако
се међуљудска дисфункција није исто променила. Таква запажања имплицирају да би
фокус терапије требао бити на дугорочном раду на међуљудским проблемима, а не на
смањењу симптома (који су свакако важни). Кључни аспект лечења поремећаја
личности требало би да буде промена интерперсоналног функционисања, односно
доживљаја себе и других, што појединцу омогућава унутрашњу независност,
интимност у међуљудским односима и способност уживања у животу. Следећи
проблем који је навео Кларкин (2012) односи се на литературу о исходима
истраживања засновану на просечним резултатима у смањењу симптома. Таква
литература замагљује чињеницу да се неки клијенти / пацијенти мењају, а неки не.
Такође, питање коморбидитета додатно компликује питање успеха психотерапије.
Пример је особа са граничним поремећајем личности која често испуњава критеријуме
за један или више додатних поремећаја личности и / или друге психијатријске
дијагностичке категорије. Чак и унутар једне дефиниције поремећаја личности,
различите комбинације критеријума могу довести до дијагнозе. Ниједно друго поље

5
медицине не наглашава индивидуалност појединца као важан аспект дијагнозе. Из
ових разлога, изузетно је тешко доказати успех психотерапије и било ког специфичног
третмана и извући закључке који ће се применити на већину популације. У трећем
пасусу, Кларкин (2012) наводи да детаљна студија психотерапијских приручника
различитих модалитета психотерапије сугерише да различити психотерапеутски
модалитети садрже јединствене и неопходне интервенције које су специфичне само за
тај модалитет, док су неке интервенције заједничке другим приступима. Из тог разлога,
важно је да истраживање које испитује ефикасност психотерапије такође укључује
приручнике за лечење који пружају увид у приступ који терапеут користи у свом раду.
На овај начин можете знати да ли терапеут ради оно што треба да ради или пак ради
нешто друго. Ова претпоставка је такође важна јер су неке интервенције у оквиру
психотерапијског модалитета важније од других интервенција, док неке интервенције
могу бити контрапродуктивне. Истраживања немају тенденцију да дефинишу успех
неких интервенција у оквиру психотерапијског модалитета, што додатно доприноси
забуни у вези са успехом различитих метода. Надаље, Кларкин наводи (2012) да је
начин на који терапеут изводи технику или интервенцију много важнији од саме
технике.

6
 Врсте психотерапије

Постоји неколико главних метода психотерапије:

• Психоанализа – прва пракса која је названа психотерапијом. Потстиче

вербализацију свих пацијентових мисли, укључујући слободне асоцијације, маштања,
снове, од којих аналитичар обликује нарав несвесних сукоба који узрокују симптоме
код пацијента, те карактерне проблеме.

• Когнитивна бихевиорална – темељи се на спознајама, претпоставкама, веровањима

и понашањима, а има за сврху утицај на негативе емоције које се тичу нетачне процене
догађаја.

• Психодинамична психотерапија – облик дубинске психологије, чије је примарно

тежиште открити несвесни садржај психе клијента у настојању да олакша психичку
напетост. Иако има корене у психоанализи, психодинамична терапија тежи краткоћи и
слабијем интензитету од традиционалне психоанализе.

• Егзистенцијална психотерапија – темељи се на егзистенцијалном веровању да су

људска бића сама на свету. Та усамљеност узрокује осјећаје бесмисла, који се могу
превладати само стварањем сопственог система вредности и значења.

• Хуманистичка психотерапија – настала је као реакција на бихевиоризам и

психоанализу и стога је позната као Трећа сила у развоју психологије. Изричито се
бави хуманим контекстом развоја особе с нагласком на субјективно значење, одбијање
детерминизма, те бригом око позитивног раста више него око патологије. Истиче
урођену склоност човека да своје способности доведе до максимума, дакле његову
‘склоност самоостварењу’. Задатак хуманистичке терапије је створити односну
атмосферу, у којем се ова склоност може развијати.

• Кратка терапија – кровни термин за низ психотерапијских приступа. Разликује се

од других психотерапијских школа по томе што наглашава усресређеност на одређени
проблем и директну интервенцију. Више се темељи на решењу него на проблему.
Мање се бави тиме што је узроковало проблем него с чиниоцима који га одржавају и
спречавају промену.

7
 • Системска психотерапија – обраћа се људима не на личном нивоу, што је често у
средишту других облика терапије, него људима у односу, решавајући интеракцију у
групама, њихове матрице и динамику (укључује породичну терапију и брачно
саветовање)

• Соматска психотерапија – такође се назива телесном психотерапијом и подручје је

у којем терапеут користи додир као део терапијског процеса.

• Трансперсонална психотерапија је школа која проучава трансперсоналну,

трансцедентну или духовну страну људског искуства.

• Хипно-психотерапија – обавља се на пацијенту који је под хипнозом.

• Психодрама/Терапија драматизацијом – истражује проблеме, питања, снове и

највише људске тежње групном игром драме.

Врсте психичких поремећаја и психотерапија

Различити модалитети психотерапије су специјализовани за различите поремећаје

(нпр. Сматра се да фобије најбоље решава и зацељује РЕБТ терапија). Неки се осврћу
на дешавања у раном детинству, док неки сагледавају првенствено тренутна дешавања.
Ради напретка самог тока терапије, битно је утврдити о ком поремећају је реч и на
основу тога предложити најбољу терапију.

Афектни поремећаји
Афективни поремећаји подразумевају поремећаје расположења од изузетно
сниженог расположења (депресије) до повишеног расположења (маније). Код неке
особе расположење је доминантно снижено, а код неких особа смењују се фазе
изузетно сниженог расположења и изузетно повишеног расположења (које такође 7
није пријатно, поготово не за околину). Ретко кад особе имају само епизоде повишеног
расположења. Промене расположења праћене су променама у активности саме особе.
Називе које можете сретати којима психијатри означавају овакве врсте поремећаја су
депресивна епизода, манична епизода, биполарни поремећај и слично. Неки
поремећаји расположења могу се јавити као реакција на одређене догађаје и стрес, а
неки могу бити последица целокупне личне историје и структуре саме особе. Постоји
нешто што се зове и хипоманија (то је благо повишено расположење које код неких
особа може бити као карактеристика личности). Такве особе су често пуне енергије и

8
идеја, комуникативне, умеју бити веома инвентивне и креативне. Када је хипоманија
веома блага и саставни део личности која је функционална такве особе не лечимо, јер
то не спада у клинички значајан резултат.

Депресија, манија, циклотимија, дистимија

Депресија може бити блага, умерена или тешка. Одликује је снижено расположење,
недостатак енергије, пад активности. У фази или стању депресије капацитет за
уживање и срећу је сужен, интересовања су редукована, тешко је постићи
концентрацију и пажњу. Постоји хроничан умор и активности које иначе нису захтевне
не могу да се обаве. Апетит и сан су поремећени (некад повишени, некад снижени).
Самопоуздање и самовредновање је редуковано, постоји осећај кривице и
безвредности. Осећај да је живот бесмислен, неподношљив и да је такав у својој
суштини. Ако се особа сећа да јој је некад било добро, има осећај да је то било лажно, а
да је прави живот овакав каквим га тренутно доживљава. Депресија се некад може
испољити и кроз телесне симптоме и кроз забринутост за сопствено здравље.
Генерално депресију одликује губитак интересовања, уживања, губитак сексуалне
жеље и узнемиреност до физичке агитације. Депресију често прати несаница. Код
неких особа депресија је изражена ујутру и постоји феномен раног буђења, а неке
особе се ујутру релативно добро осећају, али се њихово расположење снижава како
пада мрак. Тешко депресивно расположење некад може водити суицидним мислима,
плановима, покушајима самоубиства и самом суициду. Манија се одликује повишеним
расположењем које може досећи интензитет неконтролисаног узбуђења. Услед
повишене енергије јавља се хиперактивност, потреба за непрестаним говором,
немогућност одржања пажње која скаче са једне на другу ствар. Овакво стање може
пратити осећај грандиозности, претераног самопоуздања, као и губитак социјалних
инхибиција што доводи до импулсивног и неконтролисаног понашања и непримерених
ситуација. Потреба за сном је смањена. Манична особа може имати и карактеристичан
спољашњи изглед који прати унутрашње расположење. Маничне епизоде су обично
кратке и бивају смењене падом у депресију. Када се депресија и манија смењују,
говоримо о биполарном поремећају. Циклотимија подразумева нестабилност
расположења које се састоји од дужих депресивних периода које понекад смени
епизода повишеног расположења. Ове епизоде никад не достижу тај интензитет да би
се могао констатовати биполарни афективни поремећај. Дистимија је хронично
депресивно расположење које је благог интензитета и траје више година. Дистимија

9
подразумева да расположење није толико снижено да се може назвати депресијом и
може се некад гледати и као диспозиција саме личности с обзиром на њену трајност.
Особа може мислити да је живот просто такав и да се изненади када као последицу
психотерапије осети срећу и пуно задовољство животом.

Анксиозни поремећаји и фобије

Поремећаји у којима су симптоми анксиозности најизраженији, а нису директна

реакција на догађаје у животу неке особе. Анксиозност је често пратећи симптом
других психичких поремећаја (нпр. Депресије, опсесивног поремећаја итд.)
Анксиозност и депресија могу бити здружени у мешовити анксиозно-депресивни
поремећај. Анксиозни поремећај Осећај напетости, нервозе, мишићне напетости,
претераног знојења, вртоглавице, лупања срца и других непријатних физичких
сензација које се јављају у одређеним ситуацијама. Физички симптоми су праћени
осећајем неодређеног страха, забринутости која може бити специфично или
неспецифично дефинисана.

Панични поремећај (напади панике)

Подразумева напад јаке анксиозности у одређеним околностима које не морају бити

увек исте. У току напада панике јавља се бол у грудима, лупање срца, осећај гушења,
вртоглавица, осећај нестварности (измењен доживљај себе, сопственог тела и других
људи). Често се јавља јак страх од смрти, губитка контроле, као и страх од лудила.
Фобије

Када се анксиозност манифестује само у одређеној ситуацији, која иначе не

представља опасност, то се назива фобија. Особа избегава предмет фобије по сваку
цену и само размишљање о одређеном објекту или ситуацији изазива анксиозност и
страх. Најпознатије фобије су АГОРАФОБИЈА (страх од напуштања куће, изласка на
улицу, јавних места, гужве, уласка у продавницу, путовања итд), СОЦИАЛНА
ФОБИЈА (страх од социјалних ситуација повезан са ниским самопоуздањем и страхом
од критике праћен црвенилом, тремором, осећајем мучнине итд.),
КЛАУСТРОФОБИЈА (страх од затвореног простора), АКРОФОБИЈА (страх од висине)
итд. Честе фобије укључују страх од различитих животиња 10 АРАХНОФОБИЈА
(страх од паука), КАТСАРИДАФОБИЈА (страх од бубашваба), МУСОФОБИЈА
(мишева) АЛЕКТРОФОБИЈА (страх од пилића), КИНОФОБИЈА (страх од паса),
ОПХИДИОФОБИЈА (страх од змија) итд. Постоје и мање познате фобије као што су

10
страх од кловнова (Коулрофобија), смеха (Гелиофобија), огледала (Еисоптрофобија),
снега (Кионофобија) или брака (Гамофобија) која би се можда већини чинила
разумљивијом од рецимо Хексакосиохексеконтахексафобије (страх од броја 666) или
Xантхофобије (страх од жуте боје).

Опсесивно – компулзивни поремећаји

Опсесивно компулзивни поремећај подразумева два одвојена елемента – опсесивне

мисли и присилне радње. Некад, може бити присутан само један од ова два елемента.
Опсесивне мисли могу бити идеје, слике или импулси који се понављају у
стереотипној форми. Непријатни су за особу и особа покушава да их се ослободи и да
им се одупре. Компулзивне или присилне радње су одређене акције, понашања,
ритуали које особа понавља. Дате радње не морају бити пријатне, али имају
замишљену функцију (на пример особа мисли да ће на тај начин избећи неки
непријатан исход). Присилне радње су удружене са анксиозношћу, ако се особа
супротставља овим радњама, анксиозност расте. Присилне радње су често повезане са
чистоћом (прање руку, сређивање ствари) или са спречавањем опасних ситуација
(закључавање врата, аутомобила, искључивање шпорета и сл.). Испод присилних
радњи лежи заправо страх од одређене опасности. Још неки од познатих поремећаја:

• Дисоцијативни поремећаји

• Соматоформни поремећаји

• Пострауматски стресни синдром

• Поремећај пажње и хиперактивност АДХД/АДД

• Синдром хроничног умора

• Поремећаји импулсе (патолошко коцкање, пироманија, клептоманија,

трихотиломанија и други) У психолошке тешкоће које се успешно решавају
психотерапијом спадају и осећања беса, продуженог туговања, проблеми са
концентрацијом, немогућност учења, повећана љубомора, ниско самопоуздање, страх
од наступа, психосексуални проблеми, психосоматски симптоми, самоповређивања,
партнерски проблеми, несаница, недостатак самодисциплине, превазилажење
различитих болних и трауматских искустава, повећан стрес, неразумевање околине,
тешкоће прихватања сексуалног идентитета и друго.

11
 Дисоцијативни поремећаји

Дисоцијативни или конверзивни поремећаји подразумевају одређено раздвајање

између различитих делова унутар личности. Уместо интегрисаности сопственог
идентитета, сећања и доживљаја себе, долази до дезинтеграције у неким деловима. У
ове поремећаје спадају амнезије, фуге, ступор, конвулзије и моторни поремећаји,
губитак осећаја у одређеним деловима тела и слично. Ако су повезани са трауматским
догађајем, дисоцијације у сећању (амнезије) обично се губе након неколико недеља
или месеци. Ако су у питању хроничне дисоцијације могу бити груписане у поремећај
који се зове хистерија и чије порекло и функција су психолошки. Симптоми су обично
симболичка експресија несвесних конфликата и психолошких тешкоћа. Конверзивни
поремећај као што је трњење делова тела, доживљај немања одређених делова или
немогућност контролисања истих се може дијагностификовати тек пошто се искључи
физички узрок симптома путем медицинских претрага.

Соматоформни поремећаји

Постојањe физичких симптомa који трају и понављају се, али немају физички узрок
тј. медицинску подлогу. У ове поремећаје спадају различите соматизације,
хипохондрија, хроничан телесни бол, хроничан осећај замора итд. Симптоми имају
свој психолошки узрок и функцију и тек када се специфична питања разраде кроз
психотерапију, физички симптоми нестају.

Посттрауматски стресни синдром

Психолошки поремећај који се јавља као последица одређеног стресног догађаја или
ситуације (кратког или дугог трајања). Неки типични симптоми могу укључивати
поремећај сна, неконтролисано враћање одређених слика из преживљене ситуације
(флешбек), ноћне море, емоционалну тупост, повлачење од других, избегавање
социјалних и других активности, депресивне и анксиозне симптоме. Некад овај
синдром може пратити и суицидалност. Иако је ово буран поремећај, у већини
случајева очекује се значајан или потпун опоравак.

Фактори задужени за успехе и неуспехе у психотерапији

Постоји велики број истраживања на тему фактора успешности психотерапије и они

варирају у зависности од аутора. Једна ствар је сигурна а то је да све терапије имају

12
упоредиве ефекте који се не разликују значајно један од другог што је постала веома
дискутована тема и центар разматрања у свеопштој психолошкој литератури. Развијено
је више различитих модела о најучесталијим факторима успеха односно неуспеха
психотерапије, док Џером Френк у својој књизи „Убеђење и исцељење: Компаративна
студија психотерапије “указује на четири најистакнутија која су присутна у свим
терапијама: функционалан однос између терапеута и клијента; образложење које пружа
кредибилитет ради спровођења третмана; одређени поступци или ритуали који се
спроводе на структурисан начин; контекст исцељења или само окружење. Јако битан
фактор за почетак саме психотерапије јесте да клијент осети потребу и да буде свестан
да има проблем на ком треба да се ради и саму жељу да тај проблем отклони. Неуспех
у психотерапији се може јавити првенствено уколико тим стручњака (психолог,
психотерапеут и психијатар) сконцетрисан око клијента/пацијента, првенствено оних
са тежом клиничком сликом, не ради као тим у договору једни са другима како би
имали јасно постављен циљ, мотивисаност, упорност и усмереност ка претходно
постављеном циљу. На питање шта то у психотерапијском односу погодује по питању
успешности терапије, психоаналитичари кажу да је то доживљај клијента да је збринут
(терапеут брине о њему) да је заштићен, да је живот у том односу предвидив и да му је
обезбеђена могућност стапања са фигуром негујућег родитеља. Хуманистички
орјентисани теоретичари кажу: то је сигурност, одсуство претњи и комплетна слобода
избора и доношења одлука. (Wampold, (2001)

Однос терапеута и клијента

Однос између терапеута и клијента се по много чему може окарактерисати као

специфичан однос два бића. Првенствено је најбитнија конекција између клијента и
терапеута, у супротном терапија води ка неуспеху. Ту конекцију можемо описати као
дубок и отворен однос током којег клијент дели своју најдубљу интиму.
Психотерапијски однос је основни услов сваког помажућег процеса и подршка осталим
терапијским активностима. Успостављање, изградња и одржавање повољне
психолошке климе узајамног поштовања, поверења и блискости одвијају се у
континуитету током психотерапијског процеса налик “лепку”, који одржава његову
целину (Ellis,1985). Терапеутов задатак је да на тим првим сеансама пажљиво саслуша
клијентову причу и упозна клијента са тим шта је то психотерапија и како она
функционише. Нагласак је на успостављању контакта и у овој фази терапеут изграђује

13
слику о клијентовом начину функционисања, начину доношења одлука, обрасцима
који се појављују у клијентовом животу и начинима на који се клијент представља на
терапији. Терапеутски однос има далеко моћнију снагу од терапеута или клијента
посебно. Терапијски однос у одређеним аспектима не наликује другим социјалним,
професионалним услужним и сарадничким односима као што су на пример
родитељски и пријатељски односи, однос лекара и пацијента, адвоката и клијента,
продавца и купца, однос сарадника на одређеном задатку и сл. Специфичности
психотерапијског односа у односу на друге социјалне односе је у томе што се
успоставља формално (упућивањем, заказивањем) строго је дефинисан циљем, одвија
се у дефинисаном контексту (институционе или привате праксе) дефинисана је и
структура трајања. Однос између психотерапеута и клијента јесте базичан инструмент
рада. Све ово прате и питања која позивају клијента да прича о циљевима које жели да
постигне кроз терапију и очекивањима која има везано за терапијски процес. О односу
клијента са другим људима терапеут сазнаје посредно из онога како клијент о њма
извештава, као и из става који клијент заузима са терапеутом. У раду је осим
упознавања са проблемом који клијент доноси на терапију значајно имати шире
гледиште како би се упознале и клијентове јаке стране. Стицање увида у клијентове
јаке стране корисно је за усмеравање терапије према здрављу и за подстицање њиховог
даљег развоја. Стицање увида у ширу слику захтева време, а како би убрзали овај
процес и дошли до релевантних информација терапеути често користе различите
упитнике и тестове. Терапијско испитивање служи да се продуби свест и допринесе
бољем увиду у свест клијента, често и само испитивање помогне клијенту да сагледа
сопствена значења и да пронађе решење за своје проблеме. Када приступи
феноменолошком испитивању, терапеут мора да узме у обзир клијентов емоционални
свет и да се распитује о њему, тако да емпатија заузима значајно место у терапијском
процесу. Поверење у терапију је кључни аспект односа терапеута и клијента, без чега
терапија не би била могућа. Само поверење се заснива на стручности и образованости
психотерапеута, његовој приступачности и отворености ка клијенту. Поред академског
образовања и додатне едукације из одређеног модалитета психотерапије, терапеут мора
да се подвргне и раду на себи и свом менталном здрављу како не би пресликавао своје
проблеме и неразрешене конфликте на клијента и како би могао објективно да му се
посвети. Рад на себи подразумева одређени број сати на терапији где се тај одређени
терапеут у том тренутку налази у улози клијента. Интроспективност терапеута
омогућава да он прати своје унутрашње процесе и да буде самокритичан у вези тога
14
колико они представљају препреку у односу са клијентом. Ту се мисли првенствено на
актуелне личне тешкоће кроз које терапеут пролази (нпр. развод, губитак вољене
особе, пориви), али могу бити и неки његови страхови или предрасуде према
специфичној групи (нпр. суицидални људи, педофили итд). Стрпљење, толеранција и
разумевање првенствено према себи а онда и према клијенту су подједнако важне
одлике које један терапеут мора да поседује. Обе стране у психотерапијском односу
раде најбоље што умеју, а упорност и мотивација да останемо у терапији и неосуђујући
искомуницирамо пружа могућност за преокрет у процесу. По дефиницији Мулинса
(2002): мотивација је покретачка снага помоћу које људи остварују своје циљеве,
потребе и вредности. У самој терапији постоје различите фазе са различитом
динамиком и како би се она успешно пребродиле потребно је да терапеут буде
креативан. Страх од отварања било од стране клијента било од стране терапеута такође
може представљати један од фактора неуспешности. Отвореност захтева да терапеути
прихвате своју несигурност признајући да никада неће моћи апсолутно да спознају
свог клијента. Морају бити присутни и професионални али и отворени и спонтани како
би клијенту оставили утисак сигурног окружења у ком су сва његова осећања и мисли
добродошла да буду исказана и прихваћена. Да би терапија била успешна, отвореност
је потребна и од стране клијента. Првенствено, важно је нагласити клијенту да је цео
ток терапије строго поверљив. Разговори са психотерапеутом су поверљиви будући да
поверљивост представља основу за грађење квалитетног терапијског односа. Међутим,
у изузетним околностима, терапеут је у обавези да прекрши однос поверљивости и то у
ситуацијама: уколико клијент запрети да ће се повредити или да ће починити
самоубиство; уколико клијент прети да ће наудити или одузети живот некој другој
особи; у случају злостављања деце. Такође, потребно је отклонити осећај табуа везано
за све теме и учинити да се клијент осећа пријатно и да неће бити осуђен за ствари које
буде изрекао. Истраживачи др Лаура Галбусера и др Миријам Кyсело наглашавају да
су отвореност и аутентичност кључне ставке у ефективној психотерапији. Овај однос је
јединствен по квалитету и интезитету. Истовремено и професионалан однос (однос
улога) који задире у сферу приватног, најинтимнијег код клијента али и личан одност
(однос људских бића) који пак не укључује нити разматра приватност терапеута.
Терапеут ради за добробит клијента (једносмерно) стављајући своју добробит у
заграду, јер се његова сатисфакција задржава у сфери професионалног у виду
материјалне надокнаде за рад. Пацијент или клијент је реч која означава особу која
улази у психотерапијски процес, односно психотерапијски однос са својим терапеутом.
15
У психоаналитички оријентисаним приступима, користи се претежно реч пацијент док
се у хуманистичко-егзистенцијалистичким приступима, користи израз клијент. Један
од истакнутих психоаналитичара, В. Бион је истицао да постоји анксиозност од
непознатог у самом почетку терапије, код оба њена учесника. То је нешто о чему је
потребно говорити како би се омогућио даљи рад. Терапијски однос захтева обострано
улагање: терапеут улаже своје знање, време, своју личност, интелект као и сосптвене
емоције. Клијент улаже своје време, новац и сопствена искуства и емоције.
Непроцењиво важан фактор терапијског односа је емпатија, што представља
разумевање клијента од стране терапеута не само на когнитивном већ и емоционалном
нивоу. Са друге стране услов за емпатију је идентификација са другом особом,
разумети како се друга особа осећа. Емпатија подразумева и критичност терапеута у
том смислу, да задржава током терапије један опсервирајући, критички део личности,
који је у стању перманентно да сагледа себе, клијента као и ток односа који се
успоставља између њих током терапијског процеса. Терапијски односи разликују се у
различитим психотерапијским модалитетима. Акценат на неговању и развијању
терапијског односа пре свега је наглашен у психоаналитички оријентисаним
психотерапијским правцима. Постоји и релативно новији психоаналитички
оријентисани приступ који се назива релационом анализом, односно анализом односа.

Психотерапијска ситуација

Психотерапијски однос има вишеструку функцију у терапијском процесу и процесу

промене (Кори, 2004). Прва функција је стварање атмосфере, поверења и сигурности
која смањује клијентову резервисаност према терапеуту и третману, и његово оклевање
повезано са променом. Добар однос је такође медијум, па и замајац за експресију
интезивних осећања која води емоционалном растерећењу и бољој самоконтроли. За
терапију кажемо да је структурисана јер се одвија у унапред одређено време, са
одређеним трајањем сеансе (између 30 минута и два часа), у унапред одређеној
просторији за рад, и има новчану накнаду за њено трајање. Клијент и терапеут увек
седе један наспрам другог. Значајно је да терапеут током или након сеансе води
белешке о напретку клијента. Иако се садржај психотерапијског третмана умногоме
разликује (у зависности од теоријске оријентације терапеута, од клијента и његовог

16
проблема, од терапијског односа и ситуације) у структури терапијског процеса можемо
препознати три крупне глобалне фазе (Moursund&Kenny, 2002):

• Почетна фаза: обухвата неопходне припреме за рад на промени

• Средишња фаза: у којој се одвија навећи део терапијских интервенција, учења и

промене

• Завршна фаза: у којој се ради на одржавању, генерализацији и евалуацији промене.

Исход психотерапије

Психотерапијски третман се може завршити планирано и непланирано. Планирани

завршеци третмана су:

• Природним путем: када третман испуни свој циљ

• Када је третман теоријски (у случају кратке психотерапије)

• Практично: услед лимитираног здравственог осигурања, временски ограниченим

бројем сеанси Критеријум за природан завршетак третмана је консензус терапеута и
клијента о постигнутим циљевима. Знаци који терапеуту наговештавају крај
терапијског процеса су следећи: клијент се добро осећа, самосталнији је и
функционалнији, тражи проређивање сеанси, шири фокус пажње са себе на друге
садржаје па и на самог терапеута. Терапеут пажљиво планира завршетак третмана који
обухвата поступке:

• Сумирања и евалуација терапијског процеса уз изражавање узајамне захвалности

• Сепарације из стабилног и високогратификујућег односа, са емоционалним

осигурањем у виду могућности планирања, праћења и остављања „отворених врата“ за
неки нови циклус третмана уколико се јави потреба.

• Учвршћивања и генерализовања постигнуте промене, што пружа реалан основ за

позитивна очекивања од будућности Завршетак третмана је нека врста
когнитивног(интелектуалног/аналитичког) и емоционалног резимирања. У том процесу
је важно да клијент има водећу улогу, а за то време терапеут углавом слуша, да би на
крају додао оно што је клијент изоставио а што је по његовом мишљењу од значаја.
17
Третман се може завршити и непланирано када клијент спонтано прекине третман или
упућивањем клијента на други третман. Истраживања те појавеуказују на мноштво
фактора који могу да буду од утицаја нпр. већа дисфункционалност клијента,
негативна прва импресија, неиспуњена првобитна очекивања. Један од фактора је тај
што клијенти виде завршетак терапије у домену своје иницијативе, за разлику од
терапеута који одлуку о завршетку сматра заједничком (Cullari,2001).

ЗАКЉУЧАК

Психотерапија поред тога што је начин суочавања са менталним поремећајем,

представља и начин личног раста, развоја и рада на себи. Такође, она помаже у
решавању партнерских или породичних проблема. Може бити одличан начин
савладавања свакодневних стресних ситуација, и помоћу ње лакше прихватамо и
излазимо на крај како са разним губицима тако и са разним здравственим проблемима.
У неким случајевима, поред прихотерапије потребно је укључити и медикаменте које
је потребно да препише психијатар или неки други лекар. Кроз психотерапију
истражујемо и суочавамо се са тешким и болним животним искуствима. Клијент мора
осетити да га терапеут разуме, поштује и цени. Емпатија значајно помаже да се тај
однос одржи и учврсти. Терапеут се не рађа, он се ствара и постаје током једног
дугачког, садржајног и континуираног процеса личног и професионалног развоја, којем
се додаје и одредница целоживотан (Mahoney,2000). Први кључ успеха, кад је у питању
ментално здравље јесте препознавање своје реакције и управљање њима у свим
ситуацијама. У таквим ситуацијама долази до ремећења базичних психолошких
потреба и просто је немогуће неосећати се беспомоћно или са недостатком контроле.
Други кључ успеха јесте потражити потребну подршку од стране
психолога/психотерапеута и првенствено треба порушити претпоставке и догме на
тему одласка код психотерапеута на саветовање. Психотерапија не може да успе
уколико се не оствари конекција између терапеута и клијента. Такође, важно је истаћи
да не мора нужно да значи да ће први контакт са терапеутом бити позитиван, некада је
потребно променити више терапеута како би се нашао онај прави са којим ће се та
конекција остварити. Сама психотерапија изискује време и она није линеаран процес,
већ је уобичајено да током терапије може доћи до тренутног застоја у напретку или
враћања на ствари за које сте мислили да сте их превазишли. Важно је не одустајати и

18
окружити се правим људима који ће Вам поред терапеута бити систем подршке. По
мом мишљењу, кључни моменат за почетак рад на себи јесте суочавање особе и њено
прихватање да има проблем, али да је спремна да на том проблему ради. Често се у
првим фазама терапије јавља идеализација терапеута, због чега је важно да терапеут
стави клијенту до знања да је пре свега човек као и он, са свим врлинама и манама.
Иако тераупеут не откирва своју најдубљу интиму, у неким тренуцима је од велике
користи да даје примере из личног искуства, како би клијент имао осећај да терапеут
разуме кроз шта он пролази. Нагласак у психотерапији је свакако на напретку и
индивидуалном расту и развоју клијента, али да би терапеут био у стању да му
помогне, пре свега мора да води бригу о себи. Терапеути због свог густог распореда
немају праксу да остављају себи довољно простора између сеанси, што може довести
до премора и недостатка концентрације. Неки минимум би требао да буде од 10 до 15
минута, како би терапеут имао довољно времена да заврши своје белешке и усресреди
се на следећег клијента. Водећи бригу о себи, на најбољи могући начин могу да буде ту
за свог пацијента. На жалост, у нашем друштву, тек од скоро је почела да се шири
свест људи о психотерапији и њеном учинку и значају. Људи који одлазе на
психотерапију, не говоре о томе отворено јер се плаше осуде околине, због тога што се
људи држе лаичког става да одлазак на терапију значи да је особа луда. Сматрам да је
то могуће променити у блиској будућности, уколико људи почну више да говоре о
својим искуствима и уколико од малих ногу почнемо да објашњавамо деци да је у реду
да причају о својим осећањима. Психотерапија може да помогне било којој особи, која
је за то отворена, зато што указује на више решења истог проблема и даје објективан
увид и сагледавање ситуације. Страх од промене па самим тим и терапије је природан,
јер представља страх од непознатог, али увек нас један такав корак дели од тотално
другачијег живота.

19
 LITERATURA

Chorpita, B. F., Daleiden, E. L., Ebesutani, C., Young, J., Becker, K. D., Nakamura, B. J.,
Phillips, L., Ward, A., Lynch, R., Trent, L., Smith, R. L., Okamura, K. i Starace, N. (2011).
Evidence–Based Treatments for Children and Adolescents: An Updated 45 Review of
Indicators of Efficacy and Effectiveness. Clinical Psychology: Science and Practice, 18, 154–
172.

Clarkin, J F., Yeomans, F. E. i Kernberg, O. F. (1999). Psychotherapy for Borderline

Personality. New York: J. Wiley and Sons.

Cuijpers, P., Reijnders, M., & Huibers, M. J. H. (2019). The role of common factors in
psychotherapy outcome. Annual Review of Clinical Psychology, 15, 207-231.

Ellis, A. (1985) Overcoming resistance, New York: Springer Pub. Co

Кори, Џ. (2004) Теорија и пракса психолошког саветовања и психотерапије, Загреб:

Наклада Слап.

Presbury, J. H., McKee, J. E., & Echterling, L. G. (2007). Person-centered approaches. In

H. T. Prout & D. T. Brown (Eds.), Counseling and psychotherapy with children and
adolescents: Theory and practice for school and clinical settings (pp. 180–240). John Wiley
& Sons Inc.

Wampold, B. E. (2001). The great psychotherapy debate: Model, methods, and findings.
Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates.

20