Psihoterapija

O psihoterapiji
ta je psihoterapija?
Psihoterapija je opti pojam za proces promene koji se odvija kroz dijalog edukovanog
terapeuta i klijenta. To je nain da saznate vie o vaim mislima i oseanjima, kao i da
razumete uzroke i sainite strategije prevazilaenja aktuelnih problema.

Da li je psihoterapija za mene?
Pokazano je da psihoterapija moe biti koristan metod u leenju veine problema
mentalnog zdravlja, ukljuujui:
Razliite anksiozne poremeaje, poput fobija, generalizovanog anksioznog poremeaja,
paninih napada ili opsesivno kompulzivnog poremeaja.
Poremeaje raspoloenja poput depresije ili bipolarnog poremeaja.
Bolesti zavisnosti (alkoholizam, narkomanija, itd.)
Poremeaje ishrane
Poremeaje linosti, poput graninog poremeaja linosti
Shizofrenije i drugih psihotinih poremeaja
Psihoterapiju mogu da odaberu i osobe kojima nije dijagnostikovan psihijatrijski
poremeaj. Psihoterapija je nain linog rasta i koristi od psihoterapije moe imati svako.
Ona ima svoje mesto i u reavanju partnerskih ili porodinih problema, moe biti odlian
nain prevladavanja stresova kojima smo svakodnevno izloeni, pomou psihoterapije
moemo lake prihvatiti i izai na kraj sa velikim gubicima, ali i hroninim, fizikim
zdravstvenim problemima poput dijabetesa.

Da li je psihoterapija dovoljna za prevazilaenje mojih

problema?
U nekim sluajevima, psihoterapije je sasvim dovoljna za prevazilaenje psihikih tegoba i
moe biti jednako efikasna kao i medikamentna terapija. U zavisnosti od vae konkretne
situacije, psihoterapija moe biti koriena i u sadejstvu sa psihofarmacima.
Za razliku od lekova ije uzimanje podrazumeva i neke neeljene efekte, psihoterapija je
nain leenja koji sa sobom nosi veoma malo rizika. To ne znai, meutim, da je
psihoterapija lagan i bezbolan proces. Naprotiv, to je nain da se istrae i razumeju veoma

bolna i teka iskustva. Od vas se u psihoterapiji moe oekivati da se suoite sa tekih

oseanjima, sa pretnjom, krivicom i sl.

Koje vrste psihoterapije postoje?

Postoji vie delotvornih vrsta psihoterapije. Odabir odreene vrste psihoterapije zavisi od
vaih linih afiniteta, ali i od dostupnosti razliitih psihoterapijskih kola u vaoj okolini.
Takoe, statistike pokazuju da su neke psihoterapijske kole prikladnije za odreene
probleme mentalnog zdravlja.
Neke od zastupljenijih terapijskih kola su:

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) je vrsta psihoterapije koja vam pomae da

prepoznate negativna, iracionalna uverenja i zamenite ih pozitivnim, to najee
dovodi do redukcije simptoma. KBT je danas najzastupljenija vrsta psihoterapije.
Najee se radi o strukturisanoj vrsti terapije usmerenoj ka specifinom cilju i sa
unapred definisanim brojem terapijskih seansi.

Interpersonalna terapija se fokusira na trenutne odnose s drugim ljudima sa ciljem

da se poboljaju interpersonalne vetine.

Dijalektiki bihejvioralna terapija je specifian tip kognitivne bihejvioralne terapije

koja obuhvata edukativne module o prepoznavanju i upravljanju emocijama, kao i
uenje metoda relaksacije; ova vrsta terapije razvijena je posebno za terapiju
graninog poremeaja linosti.

Konstruktivistika terapija nastoji da probleme sagledava kroz taku gledita

klijentovog sistema znaenja i da kroz terapijski odnos stvori nove naine
sagledavanja sveta.

Narativna terapija je vid psihoterapije utemeljen na principima socijalnog

konstrukcionizma i fokusira se na line narative, prie o sebi i drugima koje
oblikuju klijentov pogled na svet; narativna terapija pripada porodici
konstruktivistikih psihoterapija.

Porodina terapija pomae pojedincu da razume porodine odnose i nudi tehnike

pomou kojih se oni mogu unaprediti.

Psihoanaliza predstavlja najstariji i najpoznatiji psihoterapijski modalitet u kom

terapeut nastoji da pomogne klijentu da stekne uvid u kompleksne, nesvesne
psihike mehanizme koji su odgovorni za klijentove simptome.

Art terapija je nain da se problemi izraze na kreativan nain, kroz crtanje, slikanje,
vajanje, poeziju, prozu ili neki drugi nain umetnikog izraza.

Plej terapija koristi razliite tehnike da kroz igru podstakne decu da izraze svoje
emocije i oseanja, onda kada to nisu u mogunosti da urade reima.

Kako izgleda psihoterapija?

U veini psihoterapijskih kola, terapeut i klijent sede okrenuti jedan prema drugom, iako
e neki terapeuti omoguiti klijentu i da legne, ukoliko je to za klijenta udobnije i
prijatnije. Premda je nekim ljudima teko da govore o svojim oseanjima, jedan od
zadataka terapeuta jeste da to podstakne stvarajui za to bezbedno okruenje.

Poverljivost podataka u psihoterapiji

Razgovori sa psihoterapeutom su poverljivi budui da poverljivost predstavlja
osnovu za graenje kvalitetnog terapijskog odnosa. Meutim, u izuzetnim
okolnostima, terapeut je u obavezi da prekri odnos poverljivosti. Recimo,

Ukoliko klijent zapreti da e se povrediti ili da e poiniti samoubistvo

Ukoliko klijent preti da e otetiti ili oduzeti ivot nekoj drugoj osobi

U sluaju zlostavljanja dece

Koliko dugo traje psihoterapija?

Trajanje psihoterapije zavisi od vie faktora. Neke terapijske kole, poput kognitivno
bihejvioralne, imaju unapred predvien broj terapijskih seansi. Druge vrste psihoterapije
to ne predviaju. Takoe, svaka osoba je jedinstvena neko e bre, a neko sporije da rei
probleme zbog kojih je doao na terapiju, a neko e odluiti da na terapiji ostane i nakon
to probleme prevazie.
Neki od faktora koji igraju ulogu u trajanju terapije su:

Vrsta problema zbog koje osoba dolazi na terapiju

Trajanje simptoma ili njihov intenzitet

Stres sa kojim se osoba suoava

Podrka od prijatelja i porodice

Brzina napredovanja u terapiji

Problemi u svakodnevnom funkcionisanju zbog tegoba koje su osobu dovele na

terapiju

Da li je psihoterapija uvek efikasna?

Psihoterapija nije delotvorna za svakoga. Meutim, kako biste se pobrinuli da dobijete
najvie iz vae terapije, moete preduzeti neke korake:

Pobrinite se da se oseate prijatno sa svojim terapeutom. Ukoliko niste u

mogunosti da izgradite odnos poverenja, moete razmotriti i mogunost da
pronaete drugog.

Terapiji pristupite kao partnerstvu. Terapeut ima alate, ali vi imate znanje.

Budite otvoreni i iskreni. itav ishod psihoterapije zavisi od vae spremnosti da

delite svoja oseanja, misli i iskustvo, iako to ponekad moe biti teko.

Ukoliko oseate da vam ponestaje motivacije, moete traiti ee seanse ili pak
dogovoriti sa terapeutom pauzu u tretmanu.

Nemojte oekivati instant rezultate. Rad na ovoj vrsti problema zahteva

posveenost.

Ukoliko niste zadovoljni sa tokom terapije, priajte otvoreno o tome sa vaim

terapeutom i razmotrite da unesete nekakve novine i promenite pristup kako biste
pronali efikasniji nain rada.

Psihoanaliza
ta je psihoanaliza?
Psihoanaliza ili klasina analiza je psihoterapijska metoda ponikla iz prakse leenja
histerinih (konverzivnih) poremeaja krajem XIX i poetkom XX veka, a njenim ocem
smatra se Sigmund Frojd, austrijski lekar (neurolog). Psihoanaliza se smatra dubinskim
terapijskim pristupom iz kog, ili kao reakcija na koji, su nastali svi ostali psihoterapijski
modaliteti.
Frojd je u leenje bolesti sa psiholokim uzrokom uveo za psihijatriju u to vreme potpuno
nov pristup- razgovor. Saraujui sa poznatim bekim lekarom Brojerom, zainteresovao se
za ideju o nesvesnom. Nakon eksperimentisanja sa hipnozom na svojim neurotinim
pacijentima, Frojd naputa ovu tehniku, i koristi metod slobodnih asocijacija, tretman gde
pacijenti govore otvoreno o svojim mislima. Cilj je bio da se locira i oslobodi snana
emocionalna energija koja je do tada bila potisnuta u nesvesno. Smatrao je da ove
potisnute emocije utiu na normalno funkcionisanje oveka i da mogu i da prouzrokuju
fizike promene, odnosno psihosomatske probleme.

Teorijske postavke
Moda najvaniji pojam u psihoanalizi je nesvesno. Nesvesno je, po Frojdu, sedite
uroenih nagona, prvenstveno seksualnog, a zatim i agresivnog, potisnutih elja i seanja.
Nesvesno postoji izvan principa realnosti i ne podlee zakonitostima vremena, uzronosti
i loginosti i funkcionie iskljuivo na principu zadovoljstva. Bitan sadraj nesvesnog ine
osnovni psihiki procesi ije delovanje daje nesvesnom posebna obeleja i karakteristike,
jer uvek tee samo ka jednom cilju dostizanju zadovoljstva. Naglaavajui postojanje i

znaaj nesvesnog Frojd je kao klinike dokaze opisao omake, snove i upotrebu simbola.
Po Frojdu linost ine tri strukture: id (sredite nagona i nesvesnih impulsa), superego(odgovoran za savest i moralno miljenje) i ego (ja, sredite svesti, posreduje izmeu
nagona i naela koje nameu kultura i moral). Odnos meu njima nije statian, ve vrlo
iv, promenjiv, dinamian.
Pojam nesvesnog, odreen je razvojem znanja o potiskivanju. Ideje, elje, seanja i
podsticaji, uglavnom seksualne i agresivne prirode, iz nekih razloga ne mogu da budu
prihvatljive za ego i zbog toga bivaju potisnute. Meutim, one ostaju u seanju van
svesnog nivoa, i dalje su aktivne i pod odreenim okolnostima mogu ponovo da se pojave
u svesti. U tom smislu potiskivanje je shvaeno kao najznaajniji mehanizam odbrane.
Frojd je smatrao da kada svesno doe tamo gde je bilo nesvesno, problemi nestaju.
U klinikom radu se pokazalo da pacijenti mnogo trpe zbog prisustva simptoma, da ulau
mnogo napora da bi se od njih oslobodili, ali u interesu svoje bolesti (ouvanja simptoma).
Taj otpor prema izmeni stanja oslanja se na iste snage koje dre patoloki proces van
svesnosti pacijenta, u nesvesnom. Prisustvo otpora pokazuje da obolela osoba nesvesno
aktivira jake snage koje ne dozvoljavaju bilo kakvu promenu stanja pacijenta, a te iste
snage, zapravo su i prouzrokovale to i takvo stanje.
Najzad, koncepcija o potiskivanju kao odbrani, otvorila je nov pogled na najvanije
mehanizme nastanka psihikih poremeaja. S jedne strane, koristei psiholoke
mehanizme odbrane, osoba savladava svoje ivotne probleme, dok s druge, zahvaljujui
njima, ivi neslobodno, a to je put ka nastanku i razvoju bolesnog stanja.
Analiza otpora je kamen temeljac psihoanalitike tehnike.

Filozofski principi
Frojd je sebe smatrao pre svega naunikom i u svom poslednjem predavanju istakao je da
psihoanaliza ne moe stvoriti sopstveni Weltanschauung jer je ona samo jedna grana
nauke. Kada se, meutim, pogleda mesto psihoanalize danas, prvo to e se primetiti to je
njeno odsustvo iz naunih krugova, a potom i njen uticaj na razvoj filozofije XX veka i
uticaj na mislioce poput Julije Kristeve, ieka ili Dudit Batler.
Filozofiju proisteklu iz ideja Sigmunda Frojda i njegovih naslednika nemogue je sumirati
u jednom tekstu. Meutim, kada se ona suzi na polje psihoterapije, moda je najbolje
demonstriraju Frojdove sledee rei: cilj nije da nekome trenutno bude dobro ili bolje, ve da
se razvije istinoljubivost prema sebi radi trajnijih samoostvarenja.

Ciljevi
Psihoanaliza je ostala pre svega psihoterapijski metod koji omoguava razumevanje i
razreenje svesnih i nesvesnih konflikata i deficita, to vodi psihikoj promeni, boljem
psiholokom stanju i psihosocijalnom funkcionisanju.

Smanjenje iracionalnih impulsa i htenja kod pacijenta i njihovo stavljanje pod

kontrolu

Poveavanje repertoara odbrane i poveanje elastinosti odbrane

Omoguavanje pacijentu da razume svoje potrebe i uini ih svesnijim
Adaptiranje pacijenta na okolinu, kao i na sebe samoga i na svoje potrebe

Najvii cilj jeste restrukturacija linosti, takoe, i oslobaanje pacijenta od simptoma i

promena njegovog ponaanja, kao i osnaivanje njegovog ega.
Dakle, ciljevi psihoanalize nisu toliko otklanjanje samih smetnji koliko eliminacija
njihovih uzroka. Zato se smatra dubinskom psihoterapijom, iji je cilj da dovede do
restrukturisanja itave linosti i njihovog usklaivanja na jedan nov i konstruktivniji
nain.

Terapijski odnos
Priroda analize i rad analitiara zahtevaju radnu prostoriju izolovanu od buke i drugih
moguih ometanja (telefonski pozivi, ulaenje drugih osoba i si.). Unutranja oprema je u
funkciji prijatnog radnog ambijenta u kome analizant moe udobno da lei ili sedi.
Frojd je postavljao analizanta u leei poloaj smatrajui ga najpogodnijim za optimalno
preputanje slobodnim asocijacijama, a sam je zauzimao poloaj na stolici postavljenoj
iznad njegove glave tako da ga analizant ne moe videti, to pogoduje razvoju transfera.
Ovakav poloaj analizanta i analitiara prihvatili su njegovi uenici i sledbenici. Kau je
postao simbol psihoanalize.
Intervali izmeu sastanaka pokazuju se korisnim za analitiki rad. Analitiar na osnovu
opaanja potreba analizanta preporuuje i dogovara s njim broj nedeljnih vienja (2-4
puta nedeljno). Redovno odravanje utvrenog rasporeda i dogovorno uvoenje promena
jednako odgovaraju potrebama analitiara, analizanta i analitikog rada, tako da
doprinose njegovoj efikasnosti.
Trajanje sastanaka- seansi je konstantno i iznosi uglavnom 50 minuta.
U psihoanalizi psihoterapeut ne daje gotove savete klijentu ve ga usmerava ka
samospoznaji i otkrivanju sopstvenih istina i najboljih reenja.

Osnovne pretpostavke terapijskog pristupa

Metoda slobodnih asocijacija
Trai se od pacijenta, koji lei na kauu, da izgovori sve to mu padne na pamet, odnosno
da dopusti slobodan tok svojih misli, bez svesne selekcije i logike povezanosti. Ove misli
se crpe iz celokupnog ivota, oseanja, fantazija, snova, sadanjosti i prolosti. Ovim
putem potisnuti sadraji izviru u svest. Kasnija analiza ovih misli otkriva odreena
ponavljanja koja upuuju na nesvesne, potisnute emocije i konflikte. Svrha psihoanalize
jeste da dovede ove potisnute sadraje u svest, da razrei konflikte i da ih integrie u
svakodnevni ivot pacijenta.

Tumaenje simbola i snova

Frojd je otkrio da san ima smisao koji je nepoznat svesti snevaa, ali ljudi, situacije i
konteksti iz snova su vieni kao simboli dubljih mentalnih konstrukata. Po Frojdu, san je
izopaena zamena za nesvesno. Skriveno, pravo znaenje sna se moe otkriti analizom
sna. Frojd je verovao da je analizom snova omoguen pristup podsvesnom. Izvorna
tehnika za tumaenje snova je bila tehnika slobodnih asocijacija. Pokazao je razliku
izmeu sadraja doivljenog u snu, iji iskaz nema primarnu vrednost, i skrivene, latentne
elje koja krije pravo znaenje sna. San ne ponavlja percepciju stvarnosti, ve ga prerauje,
odnosno pravi aluziju. Aluziju treba odgonetnuti i otkriti ta skriva. Pronalaenje
latentnog sadraja sna je od presudnog znaenja, ali je veoma oteano usled cenzure
posebne funkcije psihe, koja izokree slike sna, inei ih neprepoznatljivim. Tumaenje
sna zapravo znai dati smisao snu.

Mogunost primene
Psihoanaliza spada u due psihoterapijske metode i procese, to je neophodno da bi se
dobili poeljni i oekivani efekt. Moe da potraje od 6 meseci pa do nekoliko godina. Zbog
toga nije preporuljiva za sve klijente niti za svaki problem.
Psihoterapeut treba da proceni da li je psihoanaliza odgovarajua za dotinog klijenta.
Pozitivne procene sastoje se u sledeem: klijent je dovoljno motivisan, ego snage klijenta
su takve da omoguavaju klijentu da izdri zahteve terapije, okolina klijenta je dovoljan
izvor podrke, i da je klijent sposoban da prihvati interpretacije.
Psihoanaliza je namenjena ne samo otklanjanju aktuelnih smetnji i simptoma ve pre
svega boljem poznavanju i razumevanju sebe samog i otklanjanju trajnijih ometanja ime
se dobija sloboda korienja sopstvenih potencijala i oseaj udobnosti u odnosu sa svojim
unutranjim, ali i spoljanjim svetom.

Zakljuak
Za osobe koje ele dublju samospoznaju i rekonstrukciju sopstvene linosti, osveivanje
nesvesnih sadraja i unutranjih kocnica punom razvoju linih potencijala psihoanaliza je
odlian izbor.
Cilj nije da nekome trenutno bude dobro ili bolje, ve da se razvije istinoljubivost prema sebi
radi trajnijih samoostvarenja.- Frojd

Analitika psihoterapija
ta je analitika psihoterapija?
Prkos, princip, tenja nadmaivanja uzora, tenja ka dopunjavanju, korigivanju,
prevazilaenju ideja kojima smo naklonjeni, miljenja ije smo pristalice, u cilju dosezanja
uzvienog ideala, neretko su bili energetski izvori i pokretai znaajnih ostvarenja.
Analitika psihoterapija je plod jednog takvog energetskog izvora Karla Gustava Junga,
vajcarskog psihijatra.
Jung je svoj teorijski i praktini metod psihoterapije zasnovao na prvobitnoj plodnoj
zamisli sinteze Frojdovog i Adlerovog uenja.
Prisutnost razumne i umerene mere osnovnih ideja Frojda i Adlera; odbacivanje bilo
kakve teorijske sheme, ma koliko logine, ubedljive, praksom dokazane, kao uvek ispravne
i stalno primenljive kod svakog neurotinog i psihotinog pacijenta; insistiranje na tome
kako je svaki pacijent jedinstven, neponovljiv ovek, koji se mora lagano i tano
upoznavati kako bi mu se moglo efikasno pomoi; upotreba fotelje u tehnici analize;
primena tehnike oi u oi; tumaenje snova; posredovanje izmeu svesnog i nesvesnog,
neki su od osnovnih principa na kojima je Jung 1914. godine zasnovao analitiku
psihoterapiju.
Cilj je postizanje psiholoke ravnotee; traenje i pronalaenje smisla, kako u zdravom, tako i
u bolesnom ivljenju oveka; otklanjanje i izleenje neuroze, ukoliko je mogue, ili uenje
kako istu primiti na sebe i podnositi na adekvatan i prihvatljiv nain.

Teorijske postavke
Jung polazi od hipoteze kako ispoljeni psihogeni simptom kod osobe predstavlja signal-

simptom, koji ukazuje na konfliktni poremeaj na psihikom planu, koga osoba nije
svesna.
On nesvesno vie vrednuje, u okviru nesvesnog otkriva dublje slojeve i uzima ih za starije i
mudrije pretke u odnosu na krhku i relativno novu svest.
Nesvesno je sedite nagona, libida i predstavlja izvanredno energetsko gorivo za
iskoriavanje svih nesluenih potencijala, koji u oveku lee neiskorieni; a usmerenje,
upravljanje energije i potencijala individue zavise jedino od naeg svesnog stava prema
nesvesnom; zbog te odluujue uloge i zavrne rei, Jung ipak svesti dodeljuje
gospodareu ulogu u arhitekturi psihe i uzima je za naeg najveeg prijatelja i ujedno,
najgoreg neprijatelja-shodno opredeljenju.
Jung izdvaja individualno i kolektivno nesvesno.

Individualno nesvesno odgovara Frojdovom pojmu nesvesnog, ima u svojoj osnovi

komplekse.

Kolektivno nesvesno je preformirana struktura sainjena od svih iskustava koje je

ljudski rod proiveo u svom filogenetskom razvoju. U svojoj osnovi nosi arhetipove,
koji nisu nita drugo do mitoloki motivi, odnosno: mitovi koje znamo, bajke koje
smo kao deca sluali, vera kojoj pripadamo, kultovi, rituali, uslovi i uticaji pod
kojima smo iveli i koje smo usvajali.

Terapeut ima ulogu posrednika, koji omoguuje nesmetani protok sadraja izmeu
svesnog i nesvesnog kod pacijenta, u oba pravca, pomaui na taj nain naem egu da se
stabilnije postavi izmeu spoljnog sveta i zahteva naih nagona i zahteva nae svesti.
U analizi nesvesnog, slui se tehnikom tumaenja snova uzimajui u obzir razliite
inioce, kao to su:

aktuelna ivotna situacija pacijenta

trenutno stanje transfera pacijenta u toku psihoterapije

tipovi i funkcije

doba starosti osobe

slobodne asocijacije pacijenta u tumaenju sna, ali grupiui asocijativni materijal

oko specifinog detalja sna, kako bi izbegao bekstva ideja u nedogled

Jung je razlikovao tipove stava i tipove funkcije.

Dva osnovna tipa stava:

1. Ekstrovertovan gde je osnovni pokreta okrenut spoljnom svetu, koji se oblikuje

prema objektima okoline, zapostavljajui i potcenjujui sve subjektivno.

2. Introvertovan oblikuje se prvenstveno prema unutranjem mikrokosmosu

pokazujui rezervu prema objektima u svetu.

Otuda i podela neuroza na dve grupe:

I Grupa neuroza koje se odnose na ljude suvie vezane za neki kolektiv, osobe
sputane i nedovoljno razvijene individualnosti
II Grupa hipertrofisanih individualista, ije prilagoavanje kolektivu je ostalo
atrofino
Tipovi funkcija:
I uvstvovanje (percipiranje)

saoptava da postoji neka stvar

II Miljenje

kazuje nam ta je ta stvar

III Oseanje

saoptava vrednost te stvari za na ego

IV Intuicija

nekom vrstom percepcije preko nesvesnog objanjava odakle ta stvar dolazi,kuda

ide i emu je namenjena

ivotna filozofija terapije

Jung u neurozi vidi signal i poruku ije ponitavanje nije potrebno, ve upuivanje
pacijenta da naui na ta ga upozorava, o emu obavetava, kakav znaaj i cilj ima, jer je
neuroza ta koja nas lei, ona je u prvom redu kriza individuacije.
Potrebno je osvetlati korene neuroze u prolosti u izvesnoj meri (prolost neurotine
osobe kreirana prohtevima, potrebama roditelja, esto i njihovom sopstvenom
neurozom), jer nije ista neuroza koja je bila jue, niti e ista biti sutra.
U sadanjosti se osobi prua prilika, da upoznajui svoje patoloke mehanizme odbrane,
aktivno menja neto u stereotipiji svoje neuroze, dok se budunost moe naslutiti ukoliko
se tano i slikovito prate reakcije pacijentove psihe, koje se mogu upoznati i u njegovim
snovima.
San je izraz spontane, normalne, stvaralake snage u formi slika i simbola.

Snovi mogu biti, kae Jung, nemilosrdne istine, filosofske sentenice, iluzije, divlje fantazije,
seanja, anticipacije, pa ak telepatske vizije i iracionalni doivljaji.

Ja uzimam san za ono to on jeste. San je toliko teka i komplikovana stvar da se ja ne

usuujem pretpostaviti da u njemu moe da bude lukavstva ili prevare. San je prirodan
dogaaj i deava se kada su svest i volja prituljeni.

San je spontana fantazija, koja nastupa za vreme spavanja i koje se seamo.

Inicijalni san je esto dijagnostiko i prognostiko merilo odnosa sa terapeutom.
Zavretak sna je veoma vaan, jer ne moemo svesno uticati na njegov ishod, pa stoga
ukazuje na pravu situaciju.
eljeni snovi upuuju na najpoeljnije puteve reenja problema, dok neeljeni snovi sadre
upozorenje-signalizaciju znaenja negativnih promena.

Terapijski odnos
Psihoterapeut je posrednik, ivi, elastini svedok u raspravi koja se vodi izmeu svesnog i
nesvesnog u pacijentu.
Psihoterapijski rad sa pacijentom poiva na etiri bitna elementa:
I Poverenje i ispovedanje

ima katarktiko dejstvo samo po sebi

II Transfer i analiza transfera

III Edukacija i samoedukacija

analiza nije umetnost radi umetnosti, nije umetnost sama po sebi, ve bolje
upoznavanje sebe i navoenje na smislenije postupke u ivotu i postepeni
preobraaj linosti

IV Metamorfoza linosti

najtei, ali najpoeljniji element Jungove psihoanalize

U tehnici analize upotrebljava fotelju u cilju izbegavanja pasivnosti, infantilizacije,

izazivanja vetakog autoerotizma kod pacijenta i pacijentove izolovanosti od ivota;
tehnika oi u oi, nema tajanstvenosti pred pacijentom, jedino to je tajnovito je psiha
koja se istrauje.

Osnovne postavke terapijskog pristupa

I Metod aktivne imaginacije
Jung u imaginaciji vidi snagu koja vodi svet; Jungova psihoterapija se sastoji u umetnosti
stavljanja imaginacija u slubu ivota i ivota u slubu imaginacija
II Metod korienja crtea i slika pacijenta u toku terapije
pomou kojih se otkrivaju podsvesni i nesvesni mehanizmi kod pacijenta i onda se crtei i
slike koriste u dijagnostike, prognostike i terapijske svrhe

Mogunost primene

u leenju neurotinih i psihotinih psihijatrijskih poremeaja

u krizama identiteta i gubitka smisla ivota

sa onima kojima se neeljene stvari u ivotu redovno ponavljaju, a ne mogu da im

se odupru

sa osobama koje ne vladaju sobom, ve imaju utisak da se stvari deavaju mimo

njih

sa osobama koje su se nale pred ivotnim izazovom i potrebno im je da uju sebe

sa onima koji ele da probaju neto novo i iskuse neto drugaije

Zakljuak
U okviru analitike psihoterapije, psihoterapeut i pacijent predstavljaju dve linosti koje
se zajedniki bave spontanim izraavanjem psihe kroz snove, fantazije, pokrete tela,
razliite oblike neverbalnog izraavanja (crtanje, vajanje, muziku), oslukujui poruke
koje dolaze iz dubine, zapoinjui dijalog sa njima u cilju upotpunjenja svesnog pogleda na
sebe i svet, irenja iskustva i rast.

Getalt psihoterapija
ta je getalt psihoterapija?
Imperativi poput: mora, trebalo bi da, bilo bi poeljno da, podrazumeva se; pod velom
podsticaja, ispravnih smernica da se krene pravim putem, da se krene i ide neijim/naim,
opteprihvaeno ispravnim putem, da se postane neko, onakav, ikakav, dobar, bolji, iz
perspektive drugih ili nas samih, neretko stvaraju pritisak ili naprosto buku, koja nas
moe udaljiti od nae istinske sutine.
U Getalt terapiji (GT) se upravo tei da osoba postane ono to ona jeste, ne da se uini
drugaijom, ne da postane ono to se od nje oekuje, ono to nije ili to bi elela biti.
Getalt na nemakom znai: oblik, celovitost, izgled, forma, odnosno, gestaltenuobliavati, davati oblik, stvarati, obrazovati.
Zaetnikom getalt terapije smatra se Frederik (Fric) Perls, koji je 40-ih godina prolog
veka objedinio zakone iste percepcije, najpre u koncept terapije, a zatim u shvatanje
ljudske egzistencije.
Osnovni princip GT jeste da ovek svoja iskustva oblikuje u strukture i da se osea
neprijatno kada se suoi sa neim to se ne uklapa u emu ili nema dovrenu strukturu.

Cilj GT jeste da se oveku omogui postizanje celovitosti i oslobaanje blokiranih energija.

U terapijskom odnosu nema procenjivanja i interpretacije drugoga, ve terapeut frustrira
klijenta ne reavajui njegov problem za njega. Iz frustracije se razvijaju unutranji izvori
za reavanje sopstvenih problema.
Terapeut uspostavlja ravnoteu izmeu frustracije i podrke, odravajui sa klijentom ja-ti
odnos sada i ovde.

Teorijske postavke
Teorija polja istie da ovek egzistira jedino u kontekstu okoline, s kojom je u recipronim
odnosima. Osoba je deo svoje okoline i ne moe se razumeti odvojeno od nje.
Polje predstavlja zbir svih karakteristika pojedinca i ono je zapravo celina u kojoj su svi
delovi u meusobnom odnosu i unutar ijih granica se odvijaju procesi svesnosti i
kontakta.
Kontakt je odnos izmeu sebe i drugoga, odnos izmeu sebe i okoline, izmeu unutranjih
aspekata poput otuenih delova sebe, blokiranih emocija, misli, seanja, svega to nije
integrisano u linosti, to se ne doivljava kao ja, ve kao drugo.
Svesnost je oblik iskustva u kome je osoba u kontaktu sa svojom egzistencijom, odnosno, sa
onim to jeste. Dogaa se sada i ovde i u sebe ukljuuje kontakt, primanje drai, uzbuenje
i formaciju getalta.
Samo svestan kontakt stvara nove, smislene celine i kao takav u sebi ukljuuje integraciju
problema.
U getalt psihoterapiji naglaava se interakcija organizma i okoline (polje
organizam/okolina) i pojedinac i okolina se posmatraju kao nerazdvojive.Nema smislenog
naina posmatranja osobe u psiholokom smislu bez konteksta organizam-okolina, kao
to ni nema drugog naina posmatranja okoline od perspektive pojedinca u toj okolini.
Fenomenoloka perspektiva: istie vanost prouavanja svesnosti, proces osveivanja i
terapijski pristup ovde i sada, eksperimentisanje kako bi osoba dola do uvida, promene i
rasta.
Svesnost je proces znanja o sopstvenoj kontroli, izboru i odgovornosti za sopstveno
ponaanje.
Osoba koja je svesna, zna ta radi, zna kako radi i zna da ima alternativu, da ima

mogunost izbora i da svesno bira da bude takva kakva jeste.

Uoava se uticaj filozofije Istoka, koja naglaava ivljenje u trenutku, ovde i sada
Prolost je- seanje, budunost je- predvianje, pretpostavka, a sve to na osnovu i iz
perspektive zateenog sada i ovde .
Kakav sam ja sada, ta oseam sada, ta dominantno doivljavam kao nezadovoljenu
potrebu, kao nedovreni posao, odnosno, ta je moj nezavreni/nezatvoreni getalt?
ta je ono to me koi, to mi ne dozvoljava da rastem, da se razvijam, ta je ono zbog ega
stagniram?
ta je ono to utie na moje samopotovanje, na moj identitet i intrapersonalne kontakte?
Isprobavau sada i ovde, u sigurnim i prijatnim uslovima koje mi terapeut obezbeuje,
razliite uloge, eksperimentisau.
Igrau uloge (nedovreni poslovi, osobine, odnosi), preterivau, naglaavau, koristiu Ja
reenice, isprobavau razna ponaanja, radiu na telu/disanju/glasu/pokretima/govoru,
crtau, fantazirau..pa ukoliko mi se predvianje sa tom novinom dopadne, ja u je svesno
i odgovorno prihvatiti, ja u svesno prihvatiti odgovornost za takvo moje ponaanje, za
moje emocije, za takvu moju egzistenciju. Ja u napraviti odabir!
Egzistencijalistika filozofija: bavi se prouavanjem ljudske egzistencije, slobode, odnosa
sa drugima, bez tendencije interpretiranja pojava, ve ih uzima kakve one zapravo jesu
(autentinost).
ovek je stalno u procesu samoostvarivanja i on je ono to on sam ini od sebe svojim
svakodnevnim delovanjem.
ovek je svesno i odgovorno bie.
M. Buberova filozofija dijaloga, koncept Ja-Ti odnosa
Jedna osoba ima smisla jedino u relaciji sa drugom osobom u Ja-Ti horizontalnom
dijalogu, a dijalog je jedan od vidova kontakta iz kog proizilaze svi odnosi, pa i odnos
terapeut klijent Samim tim, kontakt predstavlja osnovu za promenu i dalji razvoj
linosti.

Filozofski principi
- ivi ovde i sada
- prestani se uivljavati u svoje fantazije, doivi dodir sa stvarnim svetom

- prihvati svoja oseanja i slobodno ih izrazi: nemoj ih opravdavati, objanjavati, tumaiti

ili manipulisati
- prihvati ravnopravnost svojih oseanja: prepusti se bolu, neprijatnim oseanjima
kako se preputa radosti i prijatnim oseanjima
- nemoj se pokoravati zapovestima treba ili mora: prihvati sopstvene imperative, za
koje si spreman preuzeti odgovornost i koji za tebe imaju unutranji smisao
- preuzmi odgovornost za svoje misli, oseanja i ponaanja
- prihvati samog sebe kakav si sada i prihvati druge onakvima kakvi oni jesu sada

Ciljevi
Zrelost, rast, autonomnost, autentinost i odgovornost, tako to osoba u terapijskom
procesu postaje svesna i bira sopstvenu egzistenciju na smislen nain.

Terapijski odnos
Temelji se na aktivnoj prisutnosti terapeuta i klijenta u dijalokom ja-ti odnosu kroz
kontakt, usmeravanje svesnosti i iskustvo ovde i sada, nema procenjivanja ni
interpretacije drugoga, ve puno poverenje na trenutno iskustvo.
Terapeut snosi odgovornost za:
- identifikovanje tema koje su centralne u klijentovoj samoregulaciji
- tok, vreme i nain rada
- uspostavljanje sigurne i profesionalne klime
Terapijski odnos orijentisan je ka sadanjosti. On ne iskljuuje prolost i budunost, ali ih
posmatra kroz iskustvo sada i ovde.
Tokom terapije usmerenost je na proces vie nego na sadraj, na iskustvo, a ne na
interpretaciju, na pitanje ta i kako, a ne na zato.

Osnovne pretpostavke Getalt terapijskog pristupa

I

Osoba je celina i predstavlja telo, emocije, misli, oseanja i percepciju, koji su svi

u meusobnom delovanju
II Osoba je deo svoje okoline i ne moe se razumeti odvojeno od nje
III Ljudi su proaktivni, a ne reaktivni, odreuju svoje odgovore/reakcije na svet
IV Ljudi su sposobni da budu svesni svojih oseanja, misli i percepcija
V Ljudi su kroz samosvest sposobni da biraju i, prema tome, odgovorni za svoje

ponaanje
VI Ljudi poseduju potencijal i resurse da ive efikasno i zadovoljavaju svoje potrebe
VII Ljudi mogu doivljavati sebe jedino u sadanjosti
VIII Prolost i budunost mogu se doivljavati samo kroz seanje i predvianja

Mogunost primene
- sa svakom klinikom populacijom gde se terapeut moe povezati sa klijentom, gde je
mogue primeniti dijalog i direktno iskustvo
- sa sputanim, rigidnim osobama, sklonim intelektualizaciji, sa mnogo unutranjih
ogranienja (kod anksioznih, fobinih, depresivnih klijenata)
- kod zavisnika o alkoholu, drogama
- kod dece u kolskom uzrastu
- individualna, brana, porodina, grupna terapija sa svim dijagnostikim populacijama

Zakljuak
Getalt terapija posmatra oveka kao funkcionalu celinu koja ima potencijal za rast i
razvoj i koja je sposobna za efikasan i zadovoljavajui kontakt.
Getalt terapija se moe opisati kao neinterpretativni psihoterapijski pristup, koji kroz jati odnos i kroz podrku na osveivanju sebe (sopstvenih misli, oseanja, tela) sada i ovde,
omoguava pronalaenje i korienje sopstvenih linih potencijala, odnosno,
samoaktualizaciji.

Kognitivna psihoterapija
ta je kognitivna terapija?
Kognitivna psihoterapija je terapijski sistem koji se zasniva na teoriji o psihikim
poremeajima koju je formulisao Aron Bek, ameriki psiholog, rodjen 18. jula 1921. u
Providensu, SAD, edukovan kao psihoanalitiar. Bek se smatra ocem Kognitivne terapije, a
njegove teorije imaju iroku primenu u klinikom leenju depresije. Bek je razvio test
depresivosti, test anksioznosti, skalu beznaa, skalu suicidalnih ideja i druge. U 20. veku
razvoju kognitivne terapije su prethodili su razvoj eksperimentalne psihologije,
biheivjorizam i psihoanaliza. Kongnitivna terapija je nastala zbog toga to
eksperimentalna psihologija i bihevioralizam nisu mogli da na zadovoljavajui nain
objasne kompleksna ponaanja i razvoj kongnitivnih funkcija dok se, psihoanalizi

zameralo to insistira na nesvesnom, dugotrajnoj terapiji, interpretaciji transfera kao

kljunoj terapijskoj tehnici i proizvoljnosti u proceni ishoda leenja. Cilj ovog terapeutskog
sistema jeste da naui pacijenta da podnese simptome i da na njih ne obraa panju i/ili da
rei probleme ispravljanjem greaka i zabluda u procesima tumaenja, procenjivanja,
razumevanja, zakljuivanja i donoenja odluka, kao i menjanje odredjenih pretpostavki
koje pacijent ima o sebi, drugima, svojoj okolini, prolosti ili budunosti i za koje se veruje
da doprinose pojavi i/ili odravanju psihikih poremeaja. Kognitivna terapija se koristi u
leenju depresije, stresa, generalizovane anksioznosti, poremeaja ponaanja kod dece i
adolescenata, u leenju problema u partnerskim i porodinim odnosima itd.

Teorijske postavke
Osnovna postavka kognitivne teorije i terapije jeste da nain miljenja, odnosno,
preciznije reeno tumaenja, procenjivanja, obrade podataka i zakljuivanja, odreuju
oblik emocionalnih reagovanja, pa i psihopatologiju uopte. Bek je pretpostavio da
nekoliko kognitivnih fenomena odreuju pojavu emotivnih poremeaja. Ovi fenomeni
suautomatske misli, kognitivne distorzije i kognitivne sheme.
Automatske misli se javljaju spontano, odnosno, kako samo ime kae, auomatski. Osoba
obino nije svesna automatskih misli, a i ako jeste ne dovodi ih u pitanje. Te misli su osobi
logine i osoba doputa ovim mislima da utiu na oseanja i upravljaju ponaanjem.
Ovakve misli su najblie na povrini i obino se u terapiji prve i uviaju. Automatske misli
imaju specifian odnos sa vrstom oseanja koje izazivaju, pa se tako kod depresivnih
pacijenta mogu otkriti automatske misli kao to su Nita ne vredim ili Za mene nema
budunosti, dok se kod pacijenata sa stanjima straha (npr.Anksioznost) mogu uvideti
ovakve ideje: Dogodie mi se neto loe ako stalno ne budem bio na oprezu ili Ako budem
imao ponovo napad panike sasvim u se izgubiti.
Kognitivne distorzije predstavljaju greke u tumaenju ili u procesu obrade podataka. One
dovode do negativnih, pogrenih i nepovoljnih zakljuaka ili potkrepljuju prethodno
donesene zakljuke. U kognitivne distorzije spadaju:
-

Selektivno fokusiranje- kod selektivnog fokusiranja osoba pridaje panju samo

jednom aspektu situacije, takorei izvlai stvari iz koncepta, i donosi zakljuak(obino

negativan) o celom dogadjaju na osnovu toga kako je doivela ono to je fokusirala. Dakle,
kod ove distorzije osoba ne sagledava celu situaciju ve samo njen deo.
-

Proizvoljno zakljuivanje- ovo je zakljuivanje bez dovoljno argumenata ili dokaza

koji bi podupreli odreeni zakljuak. Ovi zakljuci obino protivree objektivnom

sagledavanju stvari.
-

Uoptavanje- uoptavanje je zakljuivanje o celini na osnovu malog dela celine.

Greka osobe je uverenje da taj deo verno prikazuje celinu.

Preterivanje ili minimizacija- predstavlja uveanje svega to je negativno i

zanemarivanje ili ponekad negiranje onoga to je pozitivno. Osoba ovo radi da bi

potkrepila svoj negativni stav ili sud nekoj stvari.
-

Personalizacija- predstavlja tendenciju osobe da sebe dovede u vezu sa dogadjajima ili

stvarima koje se deavaju ili pojavljuju mimo nje, pri emu osoba sebe povezuje sa
negativnom situacijom. Recimo, osoba misli da je ona kriva to je njen ef nervozan.
-

Dihotomizacija- tendencija osobe da stvari sagledava crno-belo, odnosno njeno

miljenje se kree ka ekstremima- ili sve ili nita. Sve to se nalazi izmeu ekstrema je
zanemareno ili negirano od strane te osobe. Primer, neka stvar je ili u potpunosti dobra, ili
je u potpunosti loa.
-

Katastrofiranje- sagledavanje situacija na najgori mogui nain. Osoba svaku

situaciju vidi kao najgoru i/ili najnepovoljniju. Primer, osoba smatra da je sve to ona
uradi jako loe, ili sve to se njoj deava je jako loe.
-

Imperativizacija- oekivanje osobe da se njena okolina, i okolina uopte, moraju

ponaati prema nekim krutim pravilima ili emama, koja se nikako nesmeju prekriti ili
zanemariti.
Kognitivne eme su duboko usaeni obrasci razmiljanja osobe o sebi i svetu, koji
odreuju nain tumaenja, procenjivanja i zakljuivanja. Za eme se smatra da se stvaraju
tokom razvoja, zbog sticaja okolnosti i iskustva koje osoba stvara, ali da pritom najvei
uticaj imaju roditelji. Primer eme kod depresivnih osoba je: Svi moraju da me vole, a ako
me ne vole svi, onda neto nije uredu samnom ili Sve u ivotu moram sam da reim, jer ako
traim pomo, to je znak slabosti.
U navedenim primerima se vide dva tipa ema, prvi tip je bezuslovno verovanje, a drugi
uslovna pretpostavka. Smata se da je bezuslovno verovanje tee dostupno i mnogo manje
podlono korekciji, jer ima totalitarni karakter. Kognitivne eme dovode do emocionalnog
poremeaja tako to negativno utiu na nain na koji se tumae dogadjaji. Problem lei u
tome to osoba tumai stvari iskljuivo na nain koji dodatno potvruje i/ili potkrepljuje
kognitivnu emu osoba vidi stvari na onaj nain koji bi dokazao da je njena ema tana.
Takva tumaenja vode ka poremeaju tako to osoba doivljava da joj preti opsanost ili
doivljava da je na neki nain ugroena (odbacivanjem, neuspehom, predstojeim
gubitkom).

Filozofija ivota
Kognitivni terapeuti smatraju, da loe ponaanje ne odraava lou linost, tako da se
odvaja ponaanje osobe od linosti, jer se ponaanje moe popraviti. Promena ponaanja
moe promentit miljenje osbe o sebi.Nekae se da je neko lo, ve da ima loe ponaanje
ili da radi loe stvari.

Vano je da li je osoba imala priliku da naui drutvene vetine, i da li u sadanjim

okolnostima ima priliku da ih koristi, kao i da li je to prihvaeno od strane drugih.

Ciljevi
Najvaniji cilj kognitivne terapije jeste menjanje naina na koji pacijenti tumae,
procenjuju i razumeju pojave i dogaaje u spoljanjem svetu, zbivanja u sopstvenom telu,
sopstveno ponaanje i/ili ponaanje drugih ljudi. Ovako formulisan cilj polazi iz uverenja
pogreno tumaenje procenjivanje i razumevanje doprinose pojavi i odranju psihikih
poremeaja. Ovo u sutini znai da, kada se postigne cilj, poremeaj e da iezne, bie
manje izraen ili, to je realnije, pacijent e ga lake doivljavati, moi e lake da se nosi sa
simptomima i oni mu nee smetati u radu i funkcionisanju. Takoe cilj kogniticne terapije
jeste promena kognitivnih ema, to znai promenu stavova, verovanja i pretpostavki koje
dovode do pogrenog tumaenja, procenjivanja i na kraju zakljuivanja. Saetije reeno
ciljevi ovog terapeutskog metoda jesu da se indetifikuju, preispitaju i promene
automatske misli, kognitivne distorzije i kognitivne eme, kako bi se uklonio psihiki,
odnosno emotivni poremeaj.

Terapeutski odnos
U kognitivnoj terapiji, saradnja izmeu terapeuta i pacijenta, terapeutski odnos, se stvara
kako bi:
1. Zajedniki razumeli pacijentov problem.
2. Indentifikovali na koji nain problem utie na pacijentove misli, ponaanja,
oseanja i dnevno funkcionisanje.
Na osnovu shvatanja svakog pacijentovog problema, terapeut i pacijent zajedno odreuju
ciljeve terapije i dogovaraju se oko plana tretmana. Terapija omoguava da pacijent smisli
reenja za svoje probleme koja e mu biti od vee pomoi od onih koje trenutno koristi.
Izmeu dve seanse pacijent bi trebao esto da isprobava nova reenja, da pie dnevnik, kao
i da isprobava nauene tehnike, a take pacijent dobija i domai zadatak op terapeuta.
Tokom seanse terapeut obraa panju na par stvari:
-

Pita pacijenta o raspoloenju

Trai objanjenje pacijentovih postupaka od te nedelje

Pravi se dogovor oko seanse

Pita za utiske od prole seanse

Pregleda domai zadatak

Zapoinje razgovor da bi se postigao cilj te seanse

Daje sledei domai zadatak

Broj potrebnih seansi varira od prirode i teine klijentovog problema. Terapeut i pacijent
se obino sastaju, na seansi, jednom nedeljno i to obino po sat vremena. Ukupan broj
seansi obino iznosi 10 do 15 seansi, ali postoje i varijacije u broju seanasi, moe ih biti i
vie i manje. Da bi se postigao napredak, u sluaju da je broj seansi bio mali, pacijent i
terapeut se mogu dogovoriti oko naknadnih seansi.

Osnovne pretpostavke terapijskog odnosa

Oko pretpostavki terapeutskog odnosa, u kognitivnoj terapiji, jo uvek se vode polemike.
Ovo je veinom zato to u insistiranju na terapeutskom odnosu neki terapeuti vide
pretnju po indentitet ovog oblika leenja. U sutini postoje neke osnove koje se primenjuju
u terapiji, za koje se veruju da dovode do uspeha. Prvo, za rad je potrebna intelektualna
aktivnost pacijenta, u onoj meri na koju pacijent moda nije navikao. Kognitivni terapeuti
eksplicitno istiu, da je za uspeh leenja kljuno da pacijent prati svoj misaone tokove, da
neprestano preispituje svoje stavove i da sebe stalno konfrontira sa sopstvnim zabludama.
Drugo, pacijent mora da nae neku vrstu ravnotee izmeu aktivnosti i pasivnosti u
terapiji, odnosno izmeu sopstvene inicijative da uradi neto i sluanja terapeutovih
instrukcija. Da ne bi dolo do zbunjivanja pacijenta, njemu se na samom poetku
objanjava priroda same terapije. Kratko objanjenje pretpostavki terapeutskog odnosa
jeste da one proizilaze iz ideje:
-

Da je vano da terapeut bude svestan svojih reakcija prema klijentu i

Da je vano da terapeut bude osetljiv na klijentovih reakcija prema terapeutu

Primena
Kognitivna terapija sama ili zajedno sa tehnikama bihevioralne terapije, pokazala se
efikasnom u leenju stanja straha, pogotovo paninog poremeaja, zatim generalizovanog
stanja straha (hronina strepnja) i socijalne fobije. Kognitivna terapije se, u kombinaciji sa
tehnikama bihevioralne terapije, iroko primenjuje u leenju posttraumatskog i
opsesivno-kompulsivnog poremeaja. Ovaj terapeutski metod se takoe pokazao
efikasnim u leenju nekih oblika hipohondrije i drugih somatomorfnih poremeaja, kao i
u leenju seksualnih disfunkcija, alkoholizma kao i drugih oblika bolesti zavisnosti. Iako
je, istorijski gledano, kognitivna terapija bila vezana za depresiju, danas se ona retko
primenjuje i to obino u leenju blaih oblika depresije. U leenju posttraumatskog i
opsesivno-kompulzivnog poremeaja, kao i poremeaja ishrane, kognitivna terapija se
pokazala efikasnom u kombinaciji sa tehnikama bihevioralne terapije(Kognitivnobihevioralna terapija). Kada govorimo o teim psihikim poremeajima (recimo o
psihozi), tada je uloga kognitivne terapije i njenih tehnika vie u psihijatrijskoj

rehabilitaciji i pomaganju pacijentima da spree pogoranje ili da bar prepoznaju prve

znake pogoranja.

Zakljuak
Kognitivna terapija je oblik psihoterapije u kojoj terapeut radi sa pacijentom na promeni
pacijentovog tumaenja, procenjivanja i razumevanja pojava i dogaaja u spoljanjem
svetu, u telu pacijenta, kao i razumevanja sopstvenog ponaanja i ponaanja drugih. To se
postie podsticanjem na racionalno razmiljanje, kao i uenjem pacijenta odreenim
tehnikama, koje bi trebalo da pomognu pacijentu da ukloni simptome ili da ih uini
takvim da pacijentu ne smetaju u svakodnevnom funkcionisanju. Mogui problemi na
koje pacijent moe naii tokom leenja jesu krut stav terapeuta, u smislu da je dovoljno
primeniti odgovrajue tehnike, a da ishod leenja zavisi samo od pacijentove spremnosti
da ih upotrebi, takoe odreenim pacijentima previe direktan stav terapeuta moe
zasmetati, dok neki pacijenti nisu spremni da se intelektualno aktiviu u samom procesu
leenja, u onoj meri u kojoj se to od njih trai. Uglavnom, ova terapija se obino primenjuje
kod lakih poremeaja (opsesivno-kompulzivni, posttraumatski), kao i kod raznih vrsta
stanja straha (fobije i anksioznost), ali i kod drugih poremeaja. U neto manjoj meri
upotrebljava se i kod teih poremeaja (psihoze), ali je tada njena uloga u psihijatrijskoj
rehabilitaciji.

Konstruktivistika psihoterapija
ta je konstruktivistika psihoterapija?
U proteklih nekoliko decenija usavreno je vie razliitih postmodernih psihoterapijskih
pravaca koji se nazivaju konstruktivistikim. Ovi pravci se neretko baziraju na razliitim
terapijskim pristupima, ali im je svima zajedniko to to dovode u pitanje postojanje jedne
objektivne realnosti. Konstruktivisti smatraju da u terapijskom procesu ne dolazi do
otkrivanja ili otkopavanja davno zakopane istine o klijentu, ve se kroz odnos terapeuta i
klijenta stvara jedan novi pogled na svet.
Najvaniji i najstariji konstruktivistiki terapijski pristup je psihologija linih
konstrukatakoju je pedesetih godina 20. veka formulisao ameriki psiholog Dord Keli.
Njegova teorija stavlja akcenat na linu odgovornost za izbore koje pravimo u ivotu, kao i
na osveivanje mogunosti izbora alternativa. Keli je rekao: niko ne mora da se nae u
orsokaku svojih alternativa niti iko mora da bude rtva sopstvene biografije. Ljudi ne mogu
da izaberu svoju prolost, ali mogu da se opredele za svoju budunost.

Teorijske postavke
Psihologija linih konstrukata ima sveobuhvatan i veoma kompleksan teorijski sistem koji
se znaajno razlikuje od pretpostavki i terminologije koja se koristi u drugim terapijskim
pravcima i zato e principi psihologije linih konstrukata ovde biti predstavljeni u
najoptijim crtama. Keli je, izlaui svoju psihologiju, rekao da u njoj nema ega, nema id-a,
nema motivacije, uenja i nagona svih onih termina koji su sastavni deo psiholokog
vokabulara.
Keli je svakog oveka kroz metaforu naunika koji formulie hipoteze o svetu oko sebe i
potom ih testira sa ciljem da svet uini predvidvljivim, a samim tim i razumljivim, da mu
prida nekakvo znaenje. Testiranjem i potvrivanjem ili opovrgavanjem pretpostavki, mi
formiramo strukture koje Keli naziva konstruktima i koji nam slue kao vodii za akciju
(Keli); konstrukt nam pomae da predvidimo odreene aspekte sveta koji nas okruuje,
omoguava nam da strukturiemo svoje iskustvo i damo smisao odnosima u koje
stupamo.
Svaki konstrukt se sastoji od dva pola. Kao primer konstrukta koji mnogi ljudi dele je
dobar ovek lo ovek, s tim da konstruktivisti esto naglavaju da uprkos istim
imenima, ne postoje dva ista konstruka. Konstrukti esto mogu biti veoma idiosinkratini,
sa polovima koji mogu delovati neobino, poput dobra majka slikar ili hladan
neuspean. Svaki ovek ima svoja specifina znaenja i jedan od zadataka psihoterapeuta
jeste da u ta znaenja pronikne kako bi mogao bolje da razume svog klijenta.
Svi konstrukti jedne osobe organizovani su hijerarhijski. Kako se kreemo ka vrhu te
piramide, konstrukata je sve manje, ali oni postaju sve znaajniji za tu osobu. Oni koji se
nalaze u samom vrhu hijerarhije nazivaju se srnim konstruktima i oni tvore na identitet.
Njih je najtee promeniti jer sa sobom nose promene svih konstrukata koji se nalaze ispod
njih u hijerarhiji.
Za neke konstrukte, poput navedenog dobar ovek lo ovek, mi imamo rei, ali to ne
mora sluaj sa svim konstruktima. Neki od njih datiraju iz vremena kada jo nismo bili
ovladali jezikom (tzv. preverbalni konstrukti) i oni se esto manifestuju kroz telesne
senzacije ili intenzivna oseanja koja ne moemo lako da shvatimo, a postoje i konstrukti
koji su imali svoje verbalne odrednice, pa su ih onda izgubili ponekada je potrebno
potopiti ili suspendovati odreeni konstrukt kako bismo izbegli negativna oseanja
poput tuge ili krivice (u drugim psihoterapijama ekvivalent ovome bilo bi, recimo,
potiskivanje).

Filozofski principi
Ne postoji psihoterapijski pravac koji nije baziran na nekakvoj filozofiji. U veini sluajeva,
meutim, ta filozofija je implicitno prisutna, sakrivena. Psihologija linih konstrukata je i
po tome drugaija. Dord Keli je pre izlaganja svoje teorije eksplicitno izloio filozofske
postavke na kojima je ona zasnovana i nazvao ih zajednikim imenom konstruktivni
alternativizam. Najkrae reeno, ova filozofija kae da se svaki fenomen moe sagledati
(konstruisati) na beskonano mnogo naina od kojih je svaki jednako validan. U
psihoterapiji mi biramo da koristimo one perspektive koje su najkorisnije.
Keli to kae ovako:
ta god da priroda jeste, ili kako god na kraju ispadne traganje za istinom, dogaaji sa kojima
se danas susreemo podloni su onoliko bogatom izboru konstrukcija koliko nam naa
domiljatost omoguava da izumimo. TO ne znai da je neka konstrukcija dobra kao i svaka
druga, niti ima za cilj da pobije ideju da e u nekoj daleko budunosti ljudsko shvatanje dosei
realnost do krajnjih dometa svoga postojanja. Ali nas to bez sumnje podsea da su sva naa
opaanja otvorena prema ispitivanju i ponovnom razmatranju i u najveoj moguoj meri
navodi na pomisao da ak i najoiglednija zbivanja u svakodnevnom ivotu mogu da izledaju
krajnje preobraena ako bismo bili dovoljno inventivni da ih konstruiemo drugaije.

Ciljevi
U psihologiji linih konstrukata poremeaj je definisan veoma jednostavno: to je svaka
ona struktura koja ne obavlja funkciju koju bi inae trebalo da obavlja, a uprkos tome se
iznova i iznova koristi. Terapijski cilj moe biti omoguavanje menjanja onih delova
sistema konstrukata koji ne vre svoju funkciju.
Krajnji cilj terapije je, meutim, sveobuhvatna promena koja zahvata i srne strukture
(dakle identitet osobe) i ovakva promena se u konstruktivistikoj psihoterapiji naziva
rekonstrukcijom.

Terapijski odnos
U osnovi psihoterapijskog odnosa, uostalom i svakom drugog odnosa, jeste dijalog izmeu
dve osobe, u ovom sluaju klijenta i terapeuta. Jedan od osnovnih principa kojima se
konstruktivistiki terapeuti vode u odnosu sa terapeutom naziva se lakoverni pristup. Ovo
podrazumeva da terapeut ne smatra da ima nekakve specifine moi koje mu
omoguavaju da odredi ta je vano a ta nije od onoga to mu klijent govori, ili ta je
tano, a ta ne. Terapeut je lakoveran, to znai da bezuslovno prihvata i potuje sve to
mu klijent kae. Drugi vaan zadatak koji terapeut ima jeste da klijenta razume pomou

njegovih sopstvenih rei, tj. da ue u klijentove cipele i vidi kako izgleda etati se u njima.
Konstruktivizam ne posmatra terapeuta kao super-oveka koji moe da ita misli i koji zna
ta je najbolje za klijenta. U konstruktivistikoj terapiji, klijent je taj koji je vrhunski
strunjak za sva pitanja o sebi i sve odluke koje donese u toku terapije samo su njegove.
Terapeut ima ulogu facilitatora, a klijent i terapeut treba da su partneri terapeut ima
nekakva tehnika znanja, a klijent ima znanja o sebi; jedno bez drugog ne moe proizvesti
promenu.

Osnovne postavke terapijskog pristupa

Veina konstruktivistikih terapeuta imaju nedirektivan pristup terapiji koji uglavnom ne
sadri interpretacije. Za konstruktivistu, interpretiranje bi znailo nametanje
terapeutovog linog ili strunog sistema vrednosti klijentu, a ve smo napomenuli da je
potovanje individualnosti i posebnosti svake individue jedna od osnovnih postulata
konstruktivistike psihoterapije. Konstruktivistika psihologija je, meutim, dovoljno
fleksibilna da pristup terapiji moe biti veoma razliit, u zavisnosti od toga kakav dogovor
naprave terapeut i klijent. Na takav nain, svaki klijent moe uz pomo terapeuta da skroji
terapiju kakva mu najvie odgovara.

Primena
Od svog nastanka pre neto vie od pola veka do danas, psihologija linih konstrukata
primenjivana je na irok spektar problema sa kojima se ljudi suoavaju, a vie studija je
pokazalo njenu efikasnost u svim oblastima primene. Najea primena se odnosi na
depresiju, anksioznost ili fobije, ali se psihologija linih konstrukata moe primeniti i na
terapiju psihotinih poremeaja, a ima i veliku vrednost kao alat za lini rast i razvoj, za
ljude koji nemaju nikakvu dijagnozu.

Zakljuak
Konstruktivistika psihologija nastala je pedesetih godina 20. veka kao reakcija na tada
dva dominantna pravca u psihologiji bihejviorizam i psihoanalizu i bez obzira na
heterogenost pojedinanih pravaca, bazira se na pretpostavci da ne postoji jedna
objektivna realnost koja se u terapijskom odnosu otkriva, ve nasuprot tome terapijski
odnos vidi kao kreativan poduhvat koji moe rezultirati novim, jedinstvenim i po klijenta
korisnijim pogledom na svet.

Narativna psihoterapija
ta je narativna psihoterapija?
Narativna psihoterapija je postmoderni terapijski pristup koji se bazira na pretpostavci da
su problemi sa kojima se osobe suoavaju proizvedeni u politikom i kulturnom kontekstu
u kojem se te osobe nalaze.
Prema Epstonu i Vajtu, tvorcima narativne terapije, svaka osoba samostalno pie svoje
ivotne prie, kombinujui razliite narative koji su dostupni u njenoj okolini. Ove prie
su esto pune problema i potekoa i takve prie ponekad postaju deo naeg identiteta: mi
postajemo deo tih pria zato to su one utkane u drutveni kontekst u kom se nalazimo,
bez toga da na njih svesno pristanemo.
Psihoterapeuti zainteresovani za narativni pristup rade sa klijentima na tome da se prie
koje vladaju njihovim ivotima dekonstruiu ispriaju od poetka do kraja i razumeju, i
da se zatim uz pomo starih stvore drugaiji, pristupaniji, fleksibilniji narativi.

Teorijske postavke
Narativni terapeut je zainteresovan za sve prie koje oblikuju ivote njegovog klijenta, za
njihove zaplete, putanje, teme koje se ponavljaju, za ivotne stilove koje ove prie diktiraju,
za mogunosti koje nude i njihova ogranienja. Ovi narativi mogu biti raznoliki; esto
pominjane teme su patrijarhat, kapitalizam, heteroseksizam, itd.
Fokusirajui se na ulogu pria u ivotima svojih klijenata, narativni terapeuti rade na
tome da se pritube eksternalizuju. Tehnikama za eksternalizaciju problema klijenti
naue da ih posmatraju sa strane: umesto da gledaju na depresiju kao na deo svoje
linosti, mogu da je posmatraju kao problem koji na neki nain utie na njihov ivot. Ovo
omoguava i terapeutu i klijentu da vide u koje sve pore ivota se problemi uvlae, kojim
to mehanizmima deluju. Kada je problem eksternalizovan, on postaje problem koji je
potrebno reiti, a ne usud ili crta linosti koja se ne moe izmeniti.
Eksternalizacija takoe omoguava pronalaenje jedinstvenih ishoda, situacija u kojima
osoba uspeva da prevazie svoj problem. Identifikovanje ovakvih rupa u prii, dovodi do
pravljenja prvih koraka u njenoj promeni. Jedinstveni ishodi omoguavaju klijentima da
proue reenja za problem koja ve imaju (i neznajui da ih imaju) i da ih razrade u
strategije koje e kasnije pomoi drugaije itanje njihovih pria.
Ova tehnika nije jedina koja se primenjuje u narativnoj terapiji, ali jeste najpoznatija i

najvanija. Sutinu eksternalizacije Majkl Vajt je jednom prilikom ovako na ovaj nain:
osoba nije problem; problem je problem.

Filozofski principi
Primarni filozofski izvor za ideje narativne terapije jeste socijalni kontrukcionizam i ideja
da ne postoje apsolutne istine, ve samo one koje su socijalno poeljne ili sankcionisane.
Ona, takoe, crpi ideje iz razliitih srodnih filozofskih kola poput kibernetike, naroito iz
radova Gregori Bejtsona, temelji se dobrim delom na idejama Gofmana od koga potie
termin jedinstveni ishod, Vigotskog i Miela Fukoa.

Ciljevi
Ciljevi narativne terapije obuhvataju osveivanje pria koje utiu na ivot individue i na
stvaranje pogodnijih i korisnijih narativa kroz odnos sa terapeutom.
Sam in osveivanja drutvenih narativa iji je osoba deo, prvi korak je ka emancipaciji.
Drugi korak jeste izgradnja svesti o tome da je mogue stvoriti nove prie. Bez obzira na to
to su ove prie esto diktirane drutvenim i politikima okolnostima, prianje prie je
uvek i individualni in. Moda najvanija stvar koju moe da ponudi narativna terapija i
jeste ideja da osoba sama moe da bude autor svog ivota, odnosno, da ne mora biti rtva
drutvenih narativa.

Terapijski odnos
U narativnoj psihoterapiji neguje se egalitaran odnos izmeu klijenta i terapeuta, koji u
mnogome podsea na terapijski odnos prisutan u drugim postmodernim terapijama.
Uloga terapeuta je da pomogne klijentu da otkrije prie koje boje njegov ivot i da zatim
traga za jedinstvenim ishodima i nainima da se pria ponovo ispria.

Primena
Upravo je primena narativne terapije kod klijenata kojima drugi terapijski pravci nisu
mogli da pomognu dovela do naglog porasta njene popularnosti poetkom devedesetih
godina. Epston i Vajt su publikovali brojne lanke o uspesima narativne terapije u
tretmanu anoreksije i shizofrenije.
Uprkos prikazima uspenih sluajeva, mnogo kritiari danas zameraju narativnim
terapeutima to to ne postoje statistike studije koje pokazuju efikasnost ovog terapijskog
modaliteta.

Zakljuak
Bez obzira na brojne kritike narativne terapije, ona u Evropi i SAD-u do danas ostaje
popularan psihoterapijski metod, kako za tretman psihijatrijskih poremeaja, tako i
efikasan i kreativan vid linog razvoja, jedan od naina da ovek osvoji neto vie slobode
manipuliui represivnim drutvenim narativima.

Porodina psihoterapija
ta je porodina psihoterapija?
Porodina terapija je psihoterpijski metod, psihosocijalna intervencija koja je usmerena na
porodicu kao celinu i ima za cilj da se promene psiholoki i psihijatrijski problemi u
funskcionisanju porodice i porodinim odnosima. Porodina terapija je iri pojam od
sistemske porodine terapije, koja je danas zatitni znak za ovu grupu psihoterapijskih
metoda. Ponaanje lanove porodice razume se kao proizvod sistema koji funkcionie
prema principima krune uzronosti: sagledava se znaaj i smisao povezanosti
simptomatskog ponaanja lana porodice i porodinog sistema.
Koncipiranje i uvoenje u praksu porodine terapije desilo se pedesetih godina 20. veka i
vezuje se za nekoliko razliitih , meusobno nezavisnih terapeuta.

Teorijske postavke
Izvori iz kog se razvila porodina terapija su teorijski, praktini i istraivaki.

Teorijski izvori
Razumevanju i leenju disfunksionalnih porodinih odnosa doprinelo je psihoanalitiko
sagledavanje znaaja ranih porodinih relacija u formiranju linosti. Kasnije, perspektiva
sagledavanja porodinog problema odnosno pitanje zato je problem nastaozamenjeno je
istraivanjem kako je nastao, kako se odrava, komplikuje i traje u porodinom sistemu.

Praktini izvori
Iz prakse se prepoznaju etiri izvora koja su znaajno doprinela razvoju porodine terapije:
pokret socijalnog rada, socijalna psihijatrija, porodina edukacija i seksualna terapija.
Zajedniki imenitelj navedenih izvora je prevoenje inilaca koji uestvuju u nastanku
psihikih poremeaja u interakcijski kontekst i praktini pokuaj modifikacije odnosa u

porodici u svrhu leenja poremeaja.

Rezultati istraivanja
Rezltati istraivanja porodica sa shizofrenim bolesnikom ine temelj prakse porodine
terapije. Iz ovog istraivanja proizilaze koncepcije dvostruke veze, branog rascepa i
brane iskrivljenosti, pseudouzajamnosti, pseudohostilnosti, gumene ograde koje,
povezujui psihopatoloke fenomene sa interakcijama unutar porodice i u iroj zajednici,
predstavljaju doprinos iroj klinikoj i psihijatrijskoj praksi.

ivotna filozofija
Porodina terapija porodicu posmatra kao celinu koja je vea od zbira njenih pojedinanih
delova, tj. njenih lanova. Promena kod jednog lana porodice utie na ostale lanove, a
samim tim dolazi do promene u celom porodinom sistemu. Tako pristupajui, porodina
terapija uzima u obzir kontekst u kojem pojedinac i porodica ivi i to na nivou veih
sistema kao to su ira porodica, drutvena zajednica, kultura, nacija, kao i na nivou
subsistema kao to su roditeljski, partnerski, sibling-braa i sestre. Porodina terapija ne
smatra da je pojedinac problem ili da je problem u pojedincu, ve u odnosima, relacijma i
interakcijama koje ostvaruje u porodici.

Ciljevi
Ciljevi porodine terpije su promene u sistemu porodinog funkcionisanja.
Promena prvog reda uslovljava smanjenje i nestajanje simptoma kod identifikivanog
pacijenta, uz pojavu simptoma kod nekog drugog lana porodice (npr. alkoholiar
prestane da pije, ena postaje depresivna).
Promena drugog reda jeste ona u kojoj dolazi do nestanka simptoma kod identifikovanog
pacijenta, bez pojave simptoma u sistemu, jer je dolo do promena u strukturi,
disfunkcionalnim interakcijama i odreenju realnosti, porodica je postala otvorena za
dalje i mogue promene.
Tokom terapijskog odnosa promena se postie ili indukcijom krize i forsiranjem sistema
da se reorganizuje, ili ostvarivanjem malih promena do take kada promena postaje nuna
u cilju prilagoavanja na novu situaciju. Odgovornost za izbor strategije je na terapeutu
koji neprekidno mora da ima na umu da je promena bolna i neizvesna, te da je ponekad i
za porodicu i za pojedinca sigurnije da sve ostane po starom, nego uputanje u neizvesnu
avanturui moguu promenu koju sobom nosi terapija.

Terapijski odnos
U poetnoj fazi terapije, u fazu definisanja problema, upoznaje se porodini sistem i
terapeut je u ovoj fazi aktivan, direktivan i kontrolie seansu, ulazi, strateki u privremene
saveze sa odabranim lanovima, preputa razmenu nekih interakcija u sistemu,
zamenjuje odsutnog lana, traga i namee teme koje e podstai bliskost. Kontrola
terapeuta tokom seanse zavisi od od teine porodinog problema (npr. nasilje,
samoubistvo, zavisnost) i direktno je srazmeran sa njim. Progresivno, sa odmicanjem
terapijskog procesa, kontrola terapeuta se smanjuje, a kompetencije se predaju porodici.
Terapeut se stalno pita da li sistem sa postignutom promenom moe dalje da funkcionie
bez terapije ili e ponovo postati disfunkcionalan? Kraj terapije je isto tako, proces i uvek
podrazumeva razgovor o mogunostima daljeg rasta porodice, kao i eventualnih zastoja i
plana zatite postignute promene, za koju zasluga uvek pripada porodici.

Osnovne postavke terapijskog pristupa

Osnovni principi porodine terapije:
Koncepcija porodice kao sistema
Porodica je otvoreni sistem, sastavljen od delova koji su u neprestanoj interakciji. Stres koji
pogaa jedan deo sistema, jednog lana, zahteva prilagoavanje celog sistema, cele
porodice. Ponaanje jednog lana izaziva odreeno ponaanje ostalih lanova, to
povratno utie na nosioca simptoma, izazivajui novo ponaanje koje dovodi do
nastajanja novih ponaajnih obrazaca, koji odravaju disfunkcionalne odnose.

Usmerenost na problem
Moe da bude vieznana: signal naruene strukture i hijerarhije, poremeene granice,
disfunkcionalne komunikacije ili pak tienje sistema od mogueg raspadanja njega kao
celine. Simptomatsko ponaanje moe da bude odraz tekoa prelaska iz jednog razvojnog
ivotnog ciklusa u drugi, ili reakcija na iznenadni neoekivani dogaaj ili posledica
transgeneracijski prenesenih nefleksibilnig obrazaca ponaanja.

Relativnost postavljanja psihijatrijske dijagnoze

Porodina terapija je usmerena na promenu u porodinim interakcijama, na promenu
porodine strukture, a ne na leenje individualnih patolokih fenomena.

Princip ovde i sada

Porodina terapija stavlja naglasak na ponaanje koje opaa u seansi, dok se prolost

sagledava kroz relacije, porodinu istoriju, vrednosne sisteme, transgeneracijske obrasce,

koji imaju dijagnostiki i terapijski potencijal.

ivotni ciklusi
Poznavanje ivotnih ciklusa omoguava formulisanje inicijalne hipoteze o porodinim
tekoama, koje mogu da budu indikacija za terapiju. Opisuje se devet ivotnih ciklusa:
predbrani ciklus, poetna porodica, porodica sa malim detetom, porodica se
predkolskim detetom, porodica sa kolskim detetom, porodica sa adolescentom, odlazak
dece iz porodice, postroditeljska porodica i porodica koja stari.

Normalnost porodinog funkcionisanja

Razvojni interaktivni proces obezbeuje integrisano opstajanje porodice: podizanje dece,
briga za preosetljive i ranjive lanove, ispunjenje individualnih unutranjih potreba
porodice, spoljnjih zahteva itd.

Primena
Kao terapijski metod porodina terapija se primenjuje u sledeim situacijama:

Kada postoji identifikovani pacijent, nosilac simptoma psihijatrijskog poremeaja u

uem smislu, psihotini poremeaj, poremeaj ponaanja, psihosomatski
poremeaj, bolest zavisnosti;

U sluajevima gde postoji razvojna i/ili nerazvojna kriza (adolescentska kriza,

psihosomatska reagovanja, depresivan reagovanja odraslih, roditelja u periodu
kada se mladi odvajaju od njih) i nerazvojna, voljna i nevoljna, kriza (teko oboleo
lan porodice, roenje i podizanje mentalno retardiranog deteta, nasilniko
ponaanje);

Kada postoji potreba za razjanjavanjem i reavanjem strukturalnih odnosa i

problema u porodici;

Kada dolazi do razdvajanja i javljanja separacionih problema (blizanci, otac-dete,

razvod)

Tamo gde je oigledan nedostatak bliskosti i u porodicama gde postoje tekoe u

komuniciranju (najei sadraj brane terapije).

Kontraindikacije su paranoina stanja, duboke demencije i seksualni acting-out unutar

porodice.

Zakljuak
Porodina terapija je terapijski pristup usmeren na poboljanje meusobnih odnosa u

porodici, a za razliku od drugih terapijskih pravaca, usmerena je na meuljudske odnose

u kontekstu okruenja i mogunosti odravanja porodine ravnotee. Porodicu posmatra
kao celinu koja je vea od zbira njenih pojedinanih delova, tj. njenih lanova. Promena
kod jednog lana porodice utie na ostale lanove, a samim tim dolazi do promene u celom
porodinom sistemu.

Psihodrama
ta je psihodrama?
Psihodrama je metod psihoterapije razvijen od strane Jakoba L. Morena (1889-1974).
Jacob L. Moreno definie psihodramu kao nauku koja istrauje istinu dramskim
metodama, bavi se interpersonalnim odnosima i privatnim svetom.
Zerka Moreno (Morenova udovica i kokreator psihodrame) opisuje psihodramu kao proces
u kome istraujete ivot bez straha od kazne, ali uz preuzimanje rizika.
To je forma grupne psihoterapije u kojoj se koriste akcione tehnike. lanovi grupe ne sede
sve vreme u krugu i ne diskutuju ivot i njegove probleme. ivot je donet u terapijsku
sobu, terapijski prostor i on se tu odigrava koristei lanove grupe kao uesnike
psihodrame. Psihodrama vodi dramsku radnju kako bi ispitala razliite probleme ili
pitanja koja su postavljena od strane pojedinca (psihodrama) ili grupa (sociodrama).

Teorijske postavke
Teorija uloga
U psihodrami, ljudsko bie se shvata kao nosilac razliitih uloga. Uloga je funkcionalna
forma koju osoba uzima u odreenom trenutku reagovanja, u odreenoj situaciji u kojoj
su druga osoba ili objekat ukljueni. Simbolika reprezentacija ove funkcionalne forma
prepoznata od drugih jeste uloga. Ona je stvorena na prethodnim iskustvima u kulturnim
modelima drutva u kojem ovek ivi.
Moreno je razlikovao vie vrsta uloga i to:

fizioloke ili psihosomatske uloge (kao to su seksualne uloge,uloge oveka u

odnosu na ishranu, san itd.)

psiholoke ili psihodramatske uloge (koje predstavljaju, pre svega, nae predstave i
ideje o odreenim ulogama /predstave o ulozi majke tj. materinstva itd.)

socijalne uloge (kao to su uloge lekara, uitelja itd. )

Svaka uloga ima dve strane linu i drutvenu, kako u procesu formiranja, tako i u
procesu ekspresije (Moreno 1961). Uloga je dakle, odraz interakcije celokupne linosti i
konteksta, autentino ispoljavanje unutranjih procesa u interakciji sa spoljnim svetom.
Ona je dinamina funkcionalna forma koja se moe menjati i razvijati, i predstavlja
terapijsko polje delovanja psihodrame.

Filozofski principi
Centralno mesto Morenove filozofije poiva na fenomenima spontanosti i kreativnosti.
Spontanost predstavlja egzistencijalistiki fenomen. Zasniva se na potencijalu koji
poseduje svaki ovek. To je sposobnost da se u realnosti, u svetu oko nas, praktino
primeni lino iskustvo i ideje koje svaki ovek nosi sa sobom i koje ga razlikuju od drugih.
Moreno definie spontanost kao nov odgovor na staru stereotipnu situaciju i kao
adekvatan odgovor na novu situaciju. Oslobaanje spontanosti u oveku vodi ka
stvaranju slobodnog uma koji poseduje osobine kao to su znatielja, ekspresivnost,
kritinost, odgovornost, bujnost, imaginativnost, intuitivnost, sloboda u socijalnim
kontaktima i socijalnom eksperimentisanju. Ovi elementi spontanosti su nae prirodno
svojstvo, naslee koje je potrebno reintegrisati kako bi iskoristili ogromnu psihiku
energiju koja moe da slui kao izvor za savladavanje tekoa u svetu koji se stalno menja.
Spontanost i kreativnost imaju svoje poreklo u slobodnoj igri, koja je sastavni deo procesa
socijalizacije i koja omoguava proirivanja repertoara uloga koje osoba prihvata i preko
kojih aktivno uestvuje u ivotu.
Psihodrama posmatra ljudsko bie u celini i gaji veru u njegove zdrave potencijale, zasniva
se na sposobnosti oveka za igru, na njegovoj spontanosti i kreativnosti kao univerzalnim
ljudskim potencijalima.

Ciljevi
Psihodrama ne nudi samo mogunost da saznamo i istraimo ono to nas je omelo u
razvoju, a to se krije u naoj prolosti. Ona nam omoguava da otkrijemo svoje prisutne
sposobnosti koje ne koristimo. Daje nam mogunost da isprobavamo i vebamo, kao i da
se pripremamo za budunost. Psihodrama iri repertoar ovekovih ivotnih uloga i na taj
nain mu omoguava da se realizuje na razliitim poljima. Prua mu bolje razumevanje
svojih potreba i ponaanja, kao i mogunost njihove modifikacije. Ostvarenje ovih ciljeva
omoguava da osoba vodi ivot u veoj saglasnosti sa sobom i svetom oko sebe.

Terapijski odnos
Psihodrama je akciona forma grupne psihoterapije. Kao sredstvo izraavanja, psihodrama
koristi govorni jezik i jezik tela. Ne postoji dramski tekst nego se odigravaju prizori iz
ivota oveka, onako kako ih on doivljava. Psihodramska pozornica je sigurno mesto na
kome se, u prisustvu grupe i pod vostvom direktora (terapeuta), istrauju ljudske
relacije. ivotne situacije pojedinca se odigravaju na sceni uz pomo lanova grupe.
Proces je bogat, iv i oivljen i uvek u sebi nosi i smeha i bola kao i ivot. Reenja problema
se nalaze uz pomo kreativnosti i spontanosti grupe.

Uesnici u psihodrami su:

a. Grupni lider- direktor ili reditelj - terapeut koji vodi seansu
b. Protagonista lan grupe koji radi psihodramu
c. Publika- ostali lanovi grupe koji ne uestvuju direktno u psihodramskom
odigravanju, ali posmatraju akciju na sceni
d. Pomone linosti - lan grupe ili vie njih koji se sporadino ukljuuju u
psihodramsku akciju preuzimajui uloge bitnih likova iz ivota protagoniste.
e. Scena- prostor na kome se odigrava psihodrama
Psihodrama koristi neverbalni jezik i dosta od renika teatra. Grupa se odrava u
psihodramskom teatru. U tom teatru postoji improvizovana akcija. Publike zapravo
moe i da nema jer svaki lan grupe je potencijalni protagonosta kao i potencijalni uesnik
psihodrame.

Tok psihodrame
Psihodramska seansa se sastoji iz tri dela: zagrevanja (warm up) , akcije i zatvaranja,
podele oseanja (sharing).
U fazi zagrevanja, uesnici se postepeno uvode u psihodramsku seansu. Zagreva se
direktor grupe, grupe se zagreva da se oseti kao grupa, razvijaju se uslovi za pojaavanje
spontanosti, poveava se emocionalna tenzija u grupi.
Zagrevanja mogu biti vrsto strukturisana kao to je npr. voena fantazija, usmerena na
stimulisanju interakcija u grupi; zatim mogu biti verbalna, neverbalna i kombinovana ,
bazirana na fizikoj akciji i kontaktu, ili se pak prati grupni proces i slobodna razmena
izmeu lanova grupe. Postoje i zagrevanja kao to su: prazna stolica, magina
prodavnica, porodina fotografija, amac za spasavanje, voena fantazija itd.

Vrsta zagrevanja zavisi i od trenutne emocionalne klime na grupi, od onoga ta je

eventualno ostalo nedovreno i nedoreeno na prethodnoj grupi.
Prvi cilj zagrevanja u psihodrami je buenje spontanosti, ali cilj zagrevanja je i priprema
grupe za psihodramsku akciju, podsticanje kohezije i pokretanje pojedinih lanova grupe
za lini rad u psihodrami. Kao uvodna faza seanse, zagrevanje stvara atmosferu
meusobnog poverenja koja omoguuje kreativan rad lanova grupe i podstie
funkcionisanje grupe kao zatitne mree koja je katalizator promene u terapijskom
procesu.
Nakon zagrevanja izdvaja se jedna ili vie osoba za potencijalne protagoniste psihodrame.
Psihodramska akcija je centralna faza seanse u kojoj protagonista, uz pomo terapeuta i
drugih lanova grupe, prorauje izabrani lini sadraj. Najee se radi o odreenim
ivotnim situacijama koje protagonista doivljava kao problematine, ili se pak, prorauju
odreeni intrapsihiki konflikti. Akcija esto polazi od neke aktuelne situacije da bi se
potom, kroz nove scene, tragalo za korenima konflikta, tako da se psihodrama spiralno
sputa ka ranim fazama ivota.
Specifinost metoda je da se o problemu ne razgovara, ve se scene kojih se protagonista
sea, oivljavaju u akcionom postupku, uz pomo dramskih tehnika kao to su igranje
uloga, zamena uloga, mirroring, dubliranje, projekcija u budunost i druge. Na taj nain se
postie emocionalno angaovanje protagoniste slino onom u realnom ivotu.
U kontaktu sa korenima unutranjeg konflikta koji se eksternalizuje na sceni nastupa
katarktika faza psihodrame, gde je emocionalno angaovanje protagoniste maksimalno,
posle ega je najspremniji za promenu. Oslobaanje tenzije kroz katarzu obezbeuje
kognitivno uenje i usvajanje novog emocionalnog iskustva.
U psihodramskoj akciji se ostvaruje tzv. akcioni uvid. To je kognitivni scenski uvid praen
snanim emocionalnim angamanom. Akcioni uvid i njegova prorada su osnov terapijske
promene u psihodrami. Konano, u proradi, protagonista integrie novo iskustvo i
postepeno se vraa u realitet grupe.
Razmena emocija i iskustva je zavrna faza psihodramske seanse u kojoj lanovi grupe
razmenjuju svoj lini doivljaj vezan za dogaaje koji su se odvijali na sceni. Ovde se
izbegava savetovanje i analiza ve se insistira na razmeni oseanja i linog iskustva. Kao
poslednji deo, razmena ima funkciju podrke protagonisti i zatvaranja psihodramske
seanse.

Primena
Tehnike i metode psihodrame se primenjuju gotovo sa svim kategorijama pacijenata, kao i
u radu sa zdravom populacijom u cilju poboljanja kvaliteta ivota i meuljudskih odnosa.
ovek u psihodrami istrauje kroz akciju ne samo svoju istoriju, ve i psiholoke doivljaje
kao to su neizgovorene misli, susrete sa onima koji nisu tu prisutni ili moda vie i ne
postoje u realnosti, portretira svoje snove, elje, fantazije, ispituje ta bi drugi eventualno
mogli misliti ili oseati prema njemu, ispituje alternative budunosti, kao i mnoge druge
aspekte fenomenologije ljudskog iskustva. Iako se psihodrama pre svega smatra metodom
grupne psihoterapije ona se moe koristiti i u individualnom radu (elementi psihodrame)
u radu sa porodicom, u radu sa partnerima

Zakljuak
Koristei eksperimentalne metode, sociometriju, grupnu dinamiku, psihodrama olakava
sticanje uvida i podstie lini razvoj. Pomae nam kako bi se objasnila razna pitanja,
poveala fizika i emocionalna dobrobit.
Psihodramski rad se organizuje u grupama do 12 lanova uglavnom. Osnovna pravila
grupe baziraju se na principima diskrecije, poverljivosti i dobronamernosti kako
prema sebi, tako i prema drugim uesnicima u procesu. Psihodramske grupe traju esto
i dui niz godina zato to su otvorene, to znai da se obnavljaju novim lanovima, dok
drugi lanovi grupu naputaju kada zavre odreeni terapijski proces. U klasinoj
psihodrami optimalno vreme trajanja seanse je dva i po sata.Psihodrama moe da se
sprovodi u kontinuitetu, najee jednom sedmino, zatim u formi intenzivnih workshopova tokom vikenda ili jednonedeljnih seminara sa 1 do 3 seanse dnevno.
Susret dvoje, lice u lice, oi u oi. Kad priemo blizu, zameniemo nae oi; Ja u gledati tebe
tvojim oima, a Ti e gledati mene, mojim oima.
Jacob Levy Moreno

REBT
ta je REBT (racionalno emotivno bihejvioralna terapija)?
Oblast psihoterapije tokom 50-ih godina postala je bogatija za jo jedan psihoterapijski
pravac kognitivno-bihejvioralne orijentacije. Albert Ellis osmislio je novi, integrativni
pristup koji je nazvao REBT (racionalno emotivno bihejvioralna terapija). Zasnovan na

tvrdnji koju je formulisao grki filozof Epiktet, da ljudi nisu uznemireni dogaajima samim
po sebi, ve svojim vienjem tih dogaaja, REBT uzima u obzir kako emocije, tako i
kognicije i ponaanja klijenta. Ne ine nas srenim, uznemirenim ili zabrinutim situacije
koje nam se deavaju u svakodnevnom ivotu, ve nain na koji mi posmatramo te
situacije. Od naina na koji razmiljamo zavisi nain na koji emo se ponaati i oseati.

Teorijske postavke
Teorijske pretpostavke na kojima poiva praksa REBT najvie se tiu odnosa miljenja,
emocija i ponaanja. Osnovno teorijsko pitanje nije ZATO tako postupaju, nego KAKO da
pomognu sebi da postupaju racionalno. Ljudi mogu da misle o svom miljenju tako da je
zadatak da prepoznaju svoje samo-poraavajue misli i da ih MENJAJU.
Nekoliko naizgled jednostavnih principa lei u osnovi REBT psihoterapije:
Oseamo se onako kako mislimo, odnosno naa uverenja u najveoj meri
odreuju nae emocije.
Mi smo odgovorni za nae emocije i ponaanja, to znai da sebe uznemiravamo
pogrenim nainom razmiljanja, koji moemo da promenimo, samo ako smo
motivisani za promenu. Nai emocionalni poremeaji potiu od naih
nekonstruktivnih uverenja.
Naa uverenja se mogu menjati, a ako posledica menjanja naeg razmiljanja, tj.
uverenja promenie se naa oseanja i ponaanje.
ta je to ABC model?

Osnovni princip promene u REBT-u podrazumeva rad na promeni svojih

nekonstuktivnih uverenja, to za posledicu ima promenu emocija i ponaanja. ABC
model predstavlja osnovni radni okvir u REBT terapiji, tzv. ABC model u kome A
predstavlja aktivirajui dogaaj (situaciju), B -naa uverenja koja su u vezi sa datim
aktivirajuim dogaajem i C - ponaanja i emocije koje doivljavamo u toj situaciji.
REBT nas ui da dogaaj sam po sebi ne utie automatski na naa oseanja i
ponaanja, ve da ona zavise od naina na koji smo ih mi obradili, tanije od naih
uverenja. Ukoliko su naa uverenja konstruktivna (racionalna) za posledicu emo
imati konstruktivna, samopomaua oseanja i ponaanja, dok e posledica
nekonstruktivnog razmiljanja (iracionalna uverenja) biti nekonstruktivne i
samoosujeujue emocije i ponaanja.
U skladu sa ABC teorijom izveden je zakljuak kako su ljudska bia u velikoj meri
sama odgovorna za stvaranje sopstvenih emocionalnih smetnji i poremeaja. Jedno

od vanih pitanja je i to kako se emocionalni poremeaj odrava. On se potkrepljuje

iracionalnim reenicama koje osoba neprestano govori sama sebi. Poto, po Elisu, mi
uglavnom oseamo onako kako mislimo, poremeene emocionalne reakcije kao to
su depresija i anksioznost uzrokovane su i odravane samoporaavajuim sistemom
uverenja koji se sastoji od konstruisanih i internalizovanih iracionalnih uverenja.

Filozofski principi
REBT neguje pre svega praktian pristup reavanju problema. Umesto da klijent i terapeut
provode vreme na terapiji pokuavajui da steknu uvid i razumeju na koji nain su
iracionalna uverenja klijenta evoluirala i kako su tu evoluciju oblikovala ranija ivotna
iskustva, kako odnosi sa znaajnim osobama, REBT se usmerava na sagledavanje moguih
reenja, na akciju i na praktine korake koje osoba treba da preduzme kako bi ostvarila
eljeni cilj.

Ciljevi
REBT se razlikuje od drugih psihoterapija po tome to ne stavlja naglasak na istraivanje
prolosti, ve se fokusira na promenu trenutne procene, miljenja i ponaanja, u odnosu
na sebe, druge i uslove pod kojima ljudi ive.
Osnovni cilj u REBT-u jeste navesti klijente da ispitaju i promene neka od svojih
najosnovnijih uverenja, naroito ona koja dovode do smetnji i poremeaja. Terapeutov
zadatak se uglavnom sastoji u otkrivanju i napadanju iracionalnih, samoporaavajuih i
nerealistinih verovanja i njihovo zamenjivanje racionalnijim, loginijim i funkcionalnijim
nainima miljenja.

Terapijski odnos
Terapeut radi na tome da kod svojih klijenata razvije interesovanje za sebe samog,
interesovanje za druge ljude, samokontrolu, toleranciju, fleksibilnost, prihvatanje
neizvesnosti i obaveza, logino miljenje, izlaganje riziku, veu toleranciju na frustraciju i
odgovornost za sopstvene tekoe i poremeaje.
REBT terapeut je izuzetno aktivan, demonstrativan, ali i konfrontirajui. Elis je insistirao
ba na takvoj upotrebi snane, direktne komunikacije kojom se klijent navodi da odustane
od iracionalnih ideja kojima sam sebe sputava. Ba zbog toga to je REBT vrlo
konfrontativan i direktan, ne mora biti dobar izbor za sve klijente. Nekome e direktivan
pristup REBT terapeuta biti previe agresivan.

Terapeut bezuslovno prihvata klijenta kao pogreivo ljudsko bie, ali ne pokazuje previe
topline zbog rizika da ne potkrepi uverenje da me drugi moraju prihvataiti, voleti, da mi
moraju pomoi, (to moe biti sr emocionalnog poremeaja). Izmeu terapeuta i klijenta
postoji ravnopravan i saradniki odnos. REBT svoj repertoar intervencija dosta bazira i na
humoru. Iskustvo REBT terapeuta ukazuje na to da ovakav metod rada pogoduje najveem
broju klijenata u reavanju njihovih emotivnih i psiholokih problema.
Jedna od vanih karakteristika ovog pravca jeste to terapija ne traje dugo, ali je vrlo
intenzivna.

Primena
REBT se uspeno primjenjuje za pomaganje ljudima sa veoma razliitim klinikim i
neklinikim problemima, a u najveoj meri se koristi za terapiju depresije,
generalizovanog anksioznog poremeaja i fobinih poremeaja.
REBT se takoe koristi za podsticanje linog razvoja i samoaktualizacije (ostvarivanje
linih potencijala). Sadri detaljne principe (kao to su prosveujui interes za sebe,
samoprihvatanje, preuzimanje rizika) koji mogu biti upotrebljeni za pomaganje ljudima u
razvijanju funkcionalnije filozofije ivljenja i ponaanja u skladu sa njom. Sve ee se
koristi za veu efikasnost na radnom mestu.

Zakljuak
REBT je sveobuhvatan pristup pomaganja ljudima da promene svoje disfunkcionalne
emocije i ponaanja, pokazujui im kako da postanu svesni svojih uvjerenja i stavova koji
stvaraju ova neeljena psihika stanja, i kako da promene ova disfunkcionalna uverenja i
stavove. Proces promene je edukativan, tako da omoguava klijentima da pomau sami
sebi ak i kada je formalna terapija zavrena. Ovaj samopomaui aspekt REBT-a
predstavlja jednu od najveih snaga terapije usklaene sa zahtevima savremenog drutva.
Uz uenje klijenata kako da upravljaju svojim ivotima, REBT terapeuti koriste brojne
terapijske tehnike, ukljuujui razumevanje ivotne filozofije svojih klijenata,
emocionalno saoseanje i strategije reavanja problema.

Suportivna psihoterapija
ta je suportivna psihoterapija?
Suportivna terapija je oblik psihoterapije kod kojeg je podrka klijentu sve vreme trajanja
psihoterapijskog procesa sutinski terapijski inilac i osnova psiholokog rada u najirem
smislu.
Fokus suportivne psihoterapije je na interpersonalnoj vezi i odnosu izmeu klijenta i
psihoterapeuta, zasnovan na onom to se moe nazvati savezom u tretmanu i orijentaciji
na sadanju realnost i stvarnost, sada i ovde, pre nego na projekcije iz prolosti.

Teorijske postavke
Najvaniji osnovni princip je pruanje podrke klijentu sve vreme trajanja
psihoterapijskog procesa. Iz perspektive ego psihologije podrka se prua u smislu da
klijent prihvati sebe manje vie onakvim kakav jeste, da se prilagoava okolnostima u
kojima ivi, da vie uvaava realnost i svoje spoljanje okruenje, da objektivnije sagledava
svoje potrebe i mogunosti.
Savez u tretmanu ili radni savez u suportivnoj psihoterapiji je jedan od osnovnih principa
na kome se gradi cela konstrukcija psihoterapijskog pristupa. On se posebno odnosi na
klijentovo svesno saznanje o smetnjama koje ima, te na nesvesno i svesno oseanje
potrebe da mu se pomogne, kao i sposobnost da tolerie napor i bol suoavanja sa
unutranjim konfliktima.

ivotna filozofija
Suportivna terapija je primarni oblik leenja uopte, jer su ohrabrenje, briga i empatija za
obolele deo svih terapijskih nastojanja lekara. Podrka, kao nema mo, je jedan od
najbitnijih elemenata u psihoanalitikom procesu.

Ciljevi
U primeni suportivne terapije ciljevi su uvek strogo individualni i zavise od
psihopatologije svakog klijenta posebno, svojstva njegove linosti, ispoljene motivacije,
socijalnih okolnosti u kojima ivi kao i njegove starosti.
Ovde ciljevi nemaju imperativni zahtev za sticanjem uvida i intrapsihikom promenom i
rastom klijenta.

Najvaniji poetni cilj je spreavanje klijentove dalje dekompenzacije i rekonstruisanje i

stabilizacija njegovog funkcionisanja. To se postie uklanjanjem ili ublaavanjem
simptoma, unapreivanjem mehanizma kontrole, optom orijentacijom ka
rekonstruisanju njegove okruujue sredine i njegovog ponaanja unutar postojeeg
psihikog okvira. Drugim reima, to znai pomoi klijentu da se bolje prilagodi na svoje
probleme i da ivi udobnije sa svojom psihopatologijom, s jedne strane, i stvoriti
umirujuu i zatitniku atmosferu u njegovom okruenju, to e mu omoguiti da povrati
relativnu ravnoteu i umanji unutranje i spoljanje pritiske koje doivljava, s druge
strane.
Krajnji cilj u primeni suportivne terapije je poboljati do maksimuma integrativne ili
adaptivne kapacitete klijenta, to e mu poveati spospobnost da izlazi na kraj sa ivotnim
tekoama, umanjiti ranjivost i fragilnost, pojaati preimustva i odbrane. Kod nekih
klijenata tei se da se postignu odreene promene u ponaanju, pomae im se da shvate
svoje unutranje konflikte i interpersonalne probleme kako bi se prema njima realnije
odnosili. ire posmatrano, to znai bolje psiholoko i socijalno funkcionisanje, obnavljanje
i pojaavanje sposobnosti za sreivanje sopstvenog ivota, pojaanje samopotovanja i
samopouzdanja, realniji odnos prema stvarnosti, spostvenim ogranienjima i
mogunostima, prenoenje izvora podrke na najbliu okolinu, pre svega na lanove
porodice.

Terapijski odnos
U suportivnoj terapiji uloga i ponaanje psihoterapeuta ima posebno znaenje. Pored
stalne brige, panje i potovanja, koji doprinose formiranju racionalnog saveza u
tretmanu, terapeut pomae klijentu da pravi razliku izmedju onoga to je realno, zdravo i
prikladno i onoga to je iskrivljeno, neurotino i neprikladno, da odvoji figuru iz fantazije
od one realne. Terapeut e tako biti u stanju da motri na regresiju klijenta i iracionalnost i
da mu omogui da racionalno prihvati i razume terapeutova saoptenja, da razumno
odmeri i proceni njegove psiholoke intervencije, da kooperativno i odgovorno uestvuje
u psihoterapijskom procesu i da konano integrie postignua koja se dobijaju u leenju.

Osnovne postavke terapijskog pristupa

U suportivnoj psihoterapiji psihijatrijske intervencije se odnose na aktuelnu situaciju po
principu sada i ovde. To su sugestija, nagovaranje, ohrabrivanje, umirenje, savet, testiranje
stvarnosti ili manipulacije okruenjem klijenta. Koriste se i interpretacije, ali samo na
nivou onoga to je klijentu ve svesno.

Kako je suportivna psihoterapija zajedniki rad klijenta i psihoterapeuta, logino je da se

on zasniva na veoma dobrom i kvalitetnom odnosu, koji veoma brzo treba da pree u
savez u tretmanu, koji je osnovna karakteristika ovog psihoterapijskog leenja.
Na samom poetku psihoterapijskog procesa vano je da se razjasne ciljevi i specifini
fokusi terapije i da se utvrdi najmanje jedna oblast u kojoj se klijent i psihoterapeut u tome
slau. Isto tako, potrebno je razjasniti da li klijent predvia bilo koju vrstu podrke iz
okoline, pri emu se prvenstveno misli na lanove porodice.
Uestalost vianja klijenta i psihoterapeuta, trajanje seansi i duina leenja su kod
suportivne terapije relativno fleksibilni parametri.
Na osnovu svojih vrednosnih principa i naina kako razume stvari u raznim situacijama,
psihoterapeut moe da deluje kao stalno umirujua figura koja daje sigurnost i hrabri
klijenta kroz toplinu, empatiju i snagu i na koju klijent moe uvek da se osloni. Na taj
nain, terapeut postaje aktivna, dobra, roditeljska figura uzor, na kojeg se klijent ui da
primenjuje nove metode prilagoavanja.
Dijalog je ovde osnovni vid komunikacije, ali je klijent uvek u centru panje.

Primena
Suportivna terapija ima iroko indikaciono podruje. Pogodni klijenti za njenu primenu
su:

Pojedinci ije su nepodnoljive ivotne okolnosti proizvele ekstremnu anksioznost,

ili iznenadni haos, na primer, osobe koje prolaze kroz reakcije tugovanja, bolest,
razvod, gubitak posla ili koje su bile rtve zloina, zlostavljanja, prirodne katastrofe
ili nesree.

Pojedinci sa hroninom tekom psihopatologijom, na primer oni sa latentnom

psihozom, impulsivnim ili tekim karakternim poremeajima.

Osobe sa psihosomatskim ili medicinskim poremeajima.

Osobe koje su zainteresovane za neposredno olakanje ili oni kojima je potrebna

pomo u specifinim oblastima socijalnog prilagoavanja.

Osim gore navedenih, suportivna terapija je indikovana i u mnogim drugim sluajevima.

Kontraindikacije primene ove terapije su relativno male.

Zakljuak
Psihoterapijsko iskustvo je pokazalo da je suportivna terapija, u manjoj ili veoj meri,uvek
efikasna.
Suportivna psihoterapija ima irok dijapazon primene, mnogo iri nego, recimo,

psihoanaliza.
Poboljanje se postie opreznom eksploracijom primarnih odbrana, ak i bez njihovog
razreenja, to moe da omogui poveanje sposobnosti ega za prilagoavanje, posebno
kada je u pitanju testiranje realnosti, svest o samom sebi, kao i tolerancija i integracija
afekata, iskustva i ponaanja, a to u krajnjem rezultatu poveava snagu ega.

Transakciona analiza
ta je transakciona analiza?
Transakciona analiza je tvorevina dr Erik Berna, psihijatra sa obukom iz psihoanalize,
rodjenog 10.05.1910. u Montrealu, Kanada. Trening psihoanalize dr Bern je zapoeo kod
Pola Federna 1947g., koji je radio u Beu sa Frojdom, a kasnije, dr Bern, put nastavlja kao
klijent Erika Eriksena. Tokom vremena, Bern naputa Frojdovu psihoanalizu i fokusira se
na drutvene interakcije kao osnove analize. Iako se svojom teorijom u mnogo emu
odvojio od psihoanalize, na Bernov teorijski razvoj su uticali i Federn i Eriksen; Federn je
konkretno uticao na Bernovu teoriju o ego stanjima.Transakciona Analiza (u daljem tekstu
TA) je u osnovi predstavljala vid socijalne psihologije. Meutim, tokom poslednje etiri
decenije sama teorija se razvijala i postala oblik psihoterapije, savetovanja, edukacije i
organizacionog razvoja. TA je istovremeno teorija linosti i psihoterapeutski metod
usmeren ka linom razvoju i promeni. TA sadri elemente psihoanalitikog,
humanistikog i kognitivnog pristupa. Cilj TA nije samo da razume ve i da izlei. TA se
koristi u terapiji pojedinca, parova, grupa i porodice.

Teorijske postavke
TA kao teorija linosti daje nam predstavu o psiholokoj struktuiri pojedinca koristei
model ego stanja i analizu transakcija. Ego stanje je grupa povezanih ponaanja, misli i
oseanja, jedne osobe, to je nain na koji ljudi ispoljavaju deo svoje linosti u datom
vremenu. Prema Bernu, kod ljudi, postoji tri ego stanja:
1. Roditelj
2. Dete
3. Odrastao
Ego stanje Roditelj je stanje u kojem osoba podsvesno oponaa svojim ponaanjem,
mislima i oseanjima jednog od svojih roditelja, ili neku drugu roditeljsku figuru. Pa tako,
recimo, osoba vie kada je pogodjena ili osujeena zato to je tako radio jedan od roditelja.

Ego stanje Dete je stanje u kome se osoba ponaa, misli i osea ono kako se ponaala,
mislila i oseala kada je bila dete. Na primer, osoba iji rad loe ocene na poslu, moe da
odreaguje tako to e spustiti glavu i gledati u pod, oseajui stid ili bes, jer je to tako radila
kao dete.
Ego stanje Odrastao je stanje u kome se osoba ponaa, misli i osea u odnosu na ono ta se
u tom trenutku deava oko nje, koristei upotpunosti svoje mogunosti kao odraslo
ljudsko bie. Kod ovog ego stanja su transakcije realne i harmonine.
Bernova teza je da ljudi, u drutvenim interakcijama, trae intimnost, komfort i priznanje,
koje dobijaju kroz serije transakcija i strokova. Da bi se razumela ova teza potrebno je
objasniti znaenje pojmova transakcija i stroke. Komunikacija predstavlja razmenu
transakcija, odnosno, transakcije predstavljaju tok komunikacije. Jednostvanije reenoosoba se drugoj osobi moe obratiti iz bilo kog ego-stanja i ta druga osoba moe uiniti isto.
TA koristi model ego-stanja upravo da bi analizirala delove transakcija. Kada dve osobe
razmenjuju transakcije, jedna osoba alje signal drugoj osobi da ju je
prepoznala(prihvatila), a druga uzvraa istim. Svaki oblik prihvatanja, odnosno priznanja,
predstavlja stroke. Prema TA, ljudima su potrebni strokovi (priznanja) da bi odrali
sopstveno fiziko i psihiko blagostanje. Dakle, ljudi se u drutvenim interakcijama
ponaaju, iskazuju, kroz neko od ego-stanja i za svoje ponaanje trae priznanje, a ako
priznanje dobiju tada odravaju svoje psiho-fiziko blagostanje. Takoe, treba napomenuti
jo jedan bitan pojam TA, a to je strukturiranje vremena. Kada ljudi razmenjuju
transakciju u grupama ili parovima, oni koriste vreme na razne i specifine naine, kako bi
upotpunili vreme i izbegli dosadu. Ti naini se mogu prikazati i analizirati. To analiziranje
se naziva strukturiranje vremena.
Postoji vie vrsta transakcija. Recimo reciprone transakcije kada se osoba obraa iz ego
stanja u kome se nalazi druga ososba. Konflikt i greke u komunikaciji mogu nastati kod
unakrsnih transakcija kada se osobe obraaju jedna dugoj iz razliitih ego stanja. Recimo,
osoba se osobi obrati kao odrastao odraslome, sa pitanjem da li je ta osoba uradila to i to,
meutim ta druga osoba uzvraa iz ego stanja Dete koje se buni protiv nametljivosti
Roditelja. Postoje jo i komplementarne, dvostruke i prikrivene transakcije.
Prema TA, pojedinci u ranom detinjstvu biraju (piu) svoju ivotnu priu (scenario,
skript). Taj scenario, tu ivotnu priu, osoba veinom napie do sedme godine. Prilikom
odluivanja o toku svoje ivotne prie, osoba odgovara na pitanja kao to su Kakva sam ja
linost? ili ta je u ivotu vano?. Ta ispisana pria se moe malo izmeniti ili iskriviti
tokom adolescentnog doba. Iako se te ispisane ivotne prie ljudi vie ne seaju kao
odrasle osobe, oni se te prie vrlo dosledno dre tokom itavog ivota kako bi dokazali da

su upravu. Iz tog razloga osobe iskrivljuju stvarnost kako bi je prilagodili sopstvenom

vienju, i to se naziva redefinisanje. Jedan od naina da iskrivljenja stvarnosti i sveta jeste
nesvesno, nenamerno selektivno ignorisanje informacija koje se ne uklapaju u ivotni
skript pojedinca, i to se naziva diskaunting(otpisivanje). Takoe, odrasla osoba moe ui u
odreenu relaciju (odnos) sa drugom osobom bez svesti o tome da je ta relacija ona ista
koju je ta osoba imala sa svojim roditeljima. Tada se izmeu dve osobe ispoljavaju samo tri
ego stanja umesto est (tri kod jedne i tri kod druge osobe) koliko bi trebalo da ih bude.
Takve relacije se nazivajusimbiozom. Na sam ivotni skript koji dete pie utiu i neke
zabrane, od strane porodice, koje dete unosi u svoj skript. Na primer ne budi dete,
nemoj odrasti, nemoj biti ono to jesi, ne budi vaan, ne pripadaj Takoe se detetu
govori ta mora da ini: dopadni mi se, budi jak, budi savren, trudi se, uri. Tako
dete stvarajui svoj skript pokuava da zaobie zabrane pomou naloga, npr. Biu ono to
jesam(zaobilaenje-nemoj biti ono to jesi), ako budem bio jak.
Dakle moe se uoiti da su osobi, dok je bila dete, neka oseanja bila ohrabrivana dok su
druga bila bila zabranjivana. Da bi dobila stroke osoba moe bez svesne namere da pone
da osea samo ona oseanja koja su joj bila dozvoljena, odnosno ohrabrena. Kasnije, kada
osoba postane odrasla osoba, ona nastavlja da prikriva autentina oseanja oseanjima
koja su joj bila dozvoljena kao detetu. Ta oseanja ona koristi da bi dobila stroke. Takva
oseanja, koje osoba koristi za dobijanje stroka, nazivaju sereket oseanja. Ako osoba,
kasnije tokom ivota oseti neko reket oseanje i sauva ga za kasnije, umesto da je izrazi da
vreme, to se oznaava kao sakupljanje kupona (markica). Igra je sekvenca transakcija koja
se ponavlja i u kojoj obe strane zavravaju tako to oseaju reket oseanja. Igre su veoma
vaan pojam u TA. Igre obino igraju sva tri ego stanja, i esto imaju ustaljen broj igraa,
pri tome se uloge mogu menati, a ljudi mogu igrati vie igara. Svaka igra donosi dobiti,
onome koji je igra, kao to su pokuaj da se izazove simpatija, zadovoljstvo, postigne
osveta ili ostvaranje neke emocije koja upotpunjuje ivotni skript pojedinca. Lake igre su
slabog intenziteta i igraju se oputeno. Jake (vrste igre) igraju se napeto i agresivno. U
transakcionim igrama ljudi obino ne igraju racionalno, pri emu su i motivi, koji pokreu
igru, prikriveni.

Filozofski principi
-

Osoba treba imati potovanja prema sebi i drugima; bez prevara, manipulacija, igara

koje mogu povrediti osobe koje je igraju i bez diskauntinga (otpisivanja dela stvarnosti).
-

Svako treba da prihvati odgovornost za sopstvena iskustva; bez prebacivanja krivice

sebi ili drugima.

-

Osoba treba prepoznati (prihvatiti) svaije lino iskustvo i potovati ga.

Svako se treba fokusirati na ono pozitivno i optimistino.

Ciljevi
Sa gledita TA, da bi dostigli potpuni potencijal ljudi moraju poboljati strategije za
bavljenjem ivotom koji su usvojili u mladosti. Ljudi se moraju pomeriti izvan scenarija i
osvojiti autonomiju . Komponente autonomije su svesnost, spontanost i sposobnost za
bliskost sa drugima. Jedan od ciljeva terapije je i ukazivanje klijentu na igre koje igra. Poto
ego stanje Odrastao predstavlja idealno stanje (u tom stanju osoba misli, osea i ponaa se
racionalno u skladu sa okolinom), TA za cilj ima pronalaenje i razvoj ovog stanja kod
pojedinca. Nakon pronalaenja ego stanja Odrastao osoba poinje svoj lini razvoj. Pod
razvojem se podrazumevaju bolji socijalni odnosi sa okolinom, poboljanje mentalnog
zdravlja, osoba postaje svesnija sebe i okoline, spontanija je, spemna je za bliskost i
normalno funkcionisanje u raznim poljima (ljubav, posao). Sve u svemu postie se bolji
kvalitet ivota.

Terapeutski odnos
U praksi TA postoje dva principa koji proizilaze iz filozofskih pretpostavki:
1. Metod ugovora. Metod ugovora istie da TA analitiar i klijent preuzimaju zajedniku
odgovornost za postizanje promene koju klijent eli da postigne, odnosno, klijent, pod
ugovorom, radi na svojoj elji da neto promeni, dok mu terapeut olakava tu promenu
koristei metode TA.
2. Otvorenost komunikacije. Otvorenost komunikacije znai da klijent i analitiar treba
da imaju potpunu informaciju ta se deava u njihovom zajednikom radu.
Terapeutski odnos se pre svega bazira na komunikaciji. U svom radu, odnosno
analiziranju, radi lakeg razumevanja klijenta, transakcioni analitiar koristi etiri
metode, odnosno etiri pristupa:
1. Analizu sklopa linosti koja doprinosi razumevanju unutranjih zbivanja osobe;
2. Analizu transakcija koja doprinosi razumevanju onoga to se deava u socijalnim
odnosima;
3. Analizu igara koja razjanjava neke ustaljene, a loe, ne produktivne i/ili razarujee
odnose medju ljudima;
4. Analizu skripta koja doprinosi razumevanju ivotnog toka (skripta) koji osoba
sprovodi i ostvaruje.

Osnovne pretpostavke terapijskog odnosa

Osnovne pretpostavke terapijskog odnosa, proizilaze iz filozofije ivota, a one su:
1.Ljudi su OK; verovanje u sutinske vrednosti svih ljudi (Ja sam OK Ti si OK).
2.Svako ima sposobnost da misli, da osea i da se ponaa; osobe su odgovorne za svoje

misli, oseanja i ponaanje.

3.Iskustvo svake osobe je njena primarna vrednost.
4.Ljudi odluuju o svojoj sudbini i te se odluke mogu, tokom ivota, menjati; problemi su
reivi.

Primena
TA se pokazala kao korisna kako u individualnoj terapiji, pa tako i u grupnoj ili u terapiji
parova, kao i u porodinoj terapiji. TA se koisti za tretiranje svih tipova psihikih
poremeaja, poevi od svakodnevnih ivotnih problema, pa sve do tekih oblika psihoza.

Zakljuak
U praksi, TA je veoma popularna jer su njeni koncepti sa jedne strane lako razumljivi, a sa
druge strane usmereni su ka akutelnim dogadjajima pojedinca. TA je korisna za one koji
imaju problem u komunikaciji i interakciji sa drugima, mada i za sve one koji ele da
poboljaju odnose sa porodicom, okolinom, saradnicima, pa, na kraju krajeva, i za sve one
koji ele da bolje razumeju samog sebe i da pri tome porade na linom rastu i razvoju.