Ken Vilber: Patnja je poetak prepoznavanja lanih granica

Silazno kretanje i otkrivanje poinju u trenutku kada ovek svesno postane nezadovoljan
ivotom. Suprotno miljenju veine strunjaka, ovo tupo nezadovoljstvo ivotom nije znak
"mentalnog oboljenja", niti pokazatelj slabog drutvenog prilagodavanja ili duevnog
rastrojstva. Jer, u ovom dubokom nezadovoljstvu ivotom krije se embrion nove inteligencije,
jednog naroitog oblika inteligencije koji obino lei zatrpan pod naslagama drutvenih lai.
Osoba u iji ivot se useli patnja u isti mah poinje da se budi za dublje, istinitije realnosti. Jer
patnja naprosto razvejava naa ugodna sanjarenja o stvarnosti, nagonei nas da ivnemo u
jednom posebnom smislu - da motrimo paljivije, da oseamo dublje, da budemo u dodiru sa
sobom i svetom na nain koji smo dotad izbegavali. Kae se, i smatram daje to velika istina, da
je patnja najvea milost. Patnja je vesnik radosti, poto oznaava roenje stvaralakog uvida.
Ali, samo u posebnom sluaju. Neki ljudi pristaju uz svoju patnju kao majka uz roeno dete,
nosei je kao dragoceni teret koji nipoto ne smeju ispustiti. Oni se sa patnjom ne suoavaju
svesno, ve se uz nju grevito pripijaju, ostajui, iz nepoznatih razloga, opinjeni ulogom
muenika. Patnju ne treba poricati, izbegavati, prezirati, ali ni slaviti, preuveliavati, niti joj se
preputati. Pojava patnje nije dobar, ali nije ni lo znak, to je pokazatelj da ovek poinje da
shvata kako je ivot koji ivimo izvan jedinstvene svesti krajnje bolan, muan i bremenit
patnjom.
ivot unutar granica je optereen borbama, strahovima, brigama, bolovima - a na kraju neumitno
vodi u smrt. Samo po cenu otupljujuih kompenzacija i zabluda, u dobroj meri opinjeni, mi
pristajemo da ne dovodimo u pitanje nae iluzorne granice, koje su osnovni pokreta beskrajnog
toka patnje. No, pre ili kasnije, ukoliko nismo sasvim otupeli, svrha naih kompenzacija koje su
imale umirujuu i odbrambenu ulogu poinje da se gubi. Kao posledica toga, na ovaj ili onaj
nain mi poinjemo da patimo, zato to se naa panja pomera prema samom uzroniku sukoba i
rastrzanosti naeg ivota - a on lei u konfliktnoj prirodi lanih granica.
Patnja je, stoga, poetak prepoznavanja lanih granica. Kada se ispravno shvati, ona zapravo
predstavlja oslobaanje, jer cilja iznad granica. Iz toga sledi da mi ne patimo zato to smo
oboleli, nego zato to se u nama rodio inteligentan uvid. Meutim, da se taj uvid ne bi izjalovio,
neophodno je razumeti patnju na ispravan nain. Da bismo uli u patnju, iveli u njoj i napokon
je prevazili, njen smisao valja ispravno protumaiti. Ako je valjano ne protumaimo, ostaemo
zaglavljeni u njoj - uguiemo se u patnji, neemo znati ta drugo da inimo.
Tokom ljudske istorije, raznorazni amani, svetenici, mudraci, mistici, sveci, psiholozi i
psihijatri pokuavali su da ukazu na najbolji nain da se patnja proivi i prevazide. Oni su
podsticali ljude da prozru svoju patnju i ukazivali im na puteve dubljeg razumevanja patnje koji
vode u slobodu. Ali uputstva koja su nudili ovi raznorazni duevni iscelitelji nisu uvek bila iste
prirode. U stvari, uputstva su bila protivurena. Najdrevniji duevni iscelitelji savetovali su nas
da stupimo u dodir sa Bogom. Savremeni doktori due savetuju nas da stupimo u dodir sa svojim
nesvesnim. Avangardni doktori due savetuju nas da stupimo u dodir sa svojim telom. Vidoviti
iscelitelji due savetuju nas da prevazi|emo telo. Danas je neslaganje meu isceliteljima vee
nego ikad, i to je osnovni razlog zato ne moemo mrdnuti iz okova patnje, zbunjeni njenim

znaenjem, u nedoumici kome da se obratimo. Poto lee zamrznuti u patnji, nai dublji uvidi o
stvarnosti ne dopiru do nas.
Tako mi ne moemo da skliznemo u patnju sa izvesnou da iz nje moemo izvui neke skrivene
uvide. Mi ne moemo oekivati da naa patnja urodi plodom, ukoliko ne znamo ta ona znai,
zato se deava. A njeno znaenje nije nam poznato, jer nemamo doktora due kome bismo zaista
mogli pokloniti poverenje.
Nekada davno ljudi su se sa nevinim poverenjem obraali sveteniku ili amanu kao doktoru
due, a on (ili ona) je usmeravao njihovu svest ka Bogu. Meutim, u poslednjem stoleu
svetenik je uglavnom zamenjen pshijatrom, kao osobom od poverenja kojoj ovek zaista moe
da se obrati u nevolji. A ovaj novi svetenik je usmeravao nau svest na razliite aspekte psihe.
Ipak, poverenje u psihijatra kao opte cenjenog doktora due danas lagano jenjava. Javljuju se
nove, delotvornije terapije. Nai novi doktori due dolaze iz Esalena, Oezisa i slinih centara
irom zemlje, i oni su revolucionisali "terapiju" usmeravajui nas ka itavom organizmu, a ne
samo ka razjedinjenoj psihi.
Sada smo svedoci i pojave transper-sonalnih doktora due, koji usmeravaju nau svest direktno
prema nad-linoj svesti. Ali, avaj, poto se svi ovi lekari zapravo ni u emu ne slau, kome ovek
da veruje?