Spiritualnost VS SpirituAnalnost

Njeno sveznajuće visočanstvo, Wikipedija, kaže: Analni karakter je deskriptivni pojam koji potiče iz
psihoanalitičke teorije i odnosi se na individuu koja je ekscesivno pedantna, rigidna i kompulzivno
opsesivna. Ovaj tip karaktera opisao je S. Frojd kao sindrom tri ključne crte karaktera: tvrdoglavosti,
urednosti i štedljivosti. Iracionalna tvrdoglavost i preterana, nerazumna štedljivost nastaju
pomeranjem i sublimacijom potisnutog analnog nagona, a prisilna urednost, savesnost i pedantnost
rezultat su odbrane od njega i njegovog zamenjivanja reaktivnom formacijom. Za analni karakter
tipična oboljenja su prisilna neuroza i hipohondrija.

Znam šta se upravo pitate. Zbog čega (pobogu), imam potrebu da jednu od mnogo puta opovrgnutih
Frojdovih teorija dovedem u vezu sa temom spiritualnosti? Ukoliko uopšte postoji analni karakter,
nije li on sušta suprotnost “spiritualnom” karakteru? Nisu li spiritualni ljudi mirni, fleksibilni,
velikodušni i opušteni? Zašto uopšte uvoditi tog matorog perverznjaka Frojda u uzvišenu priču o
spiritualnosti? Zašto, pored Junga (ne baš) živog?

Ok, priznajem: Frojd nema puno veze sa onim o čemu ću pisati, prosto, želeo sam gotivnu igru reči u
naslovu. Ja sam ipak samo čovek, šta hoćete od mene?!

Termin analna ličnost se nekako odomaćio u svakodnevnom govoru i uglavnom ga koristimo da

opišemo nekoga ko je rigidan, pedantan, sitničav i opsesivan, nekoga ko ima potrebu za kontrolom
nad svakim aspektom života. U tom, neformalnom značenju i ja koristim ovaj termin, jer smatram da
je moguće biti control freak u svakom aspektu života, pa čak i u duhovnom.

Na prvi pogled, biti opsednut kontrolom, a smatrati sebe religioznom ili spiritualnom osobom deluje
potpuno nespojivo. Kontrola + religija = inkvizicija, kome je još to potrebno?

Zapravo, potreba za kontrolom kao da u potpunosti ubija pravu poentu spiritualnosti i religije. A koja
je prava poenta spiritualnosti i / ili religije? E, na to ću pokušati da odgovorim.

Spiritualno iskustvo

Uopšte ne želim da se uplićem u dokazivanje ili opovrgavanje postojanja ovog ili onog Boga. Nije mi
bitno da li aura i čakre, anđeli i demoni, pozitivna i negativna energija zaista postoje ili ne. Činjenica
je da praktikovanje određenih spiritualnih praksi, bilo da su u pitanju meditacija ili odlazak u crkvu, u
nama izaziva jedno određeno iskustvo. Upravo to spiritualno iskustvo je nešto o čemu možemo
pričati i nešto što možemo proučavati. School of Life, jedna od organizacija koja se bavi
emocionalnom inteligencijom, ličnim razvojem i primenom različitih filozofija u praktičnom životu, na
jako jednostavan i pitak način objašnjava koje su to osnovne karakteristike spiritualnih iskustava.

1. Odlazak iza Ega

Spiritualna iskustva uglavnom podrazumevaju raspoloženje u kom nam naše svakodnevne brige
postaju nevažne i daleke. Većinu vremena pažnju usmeravamo sami na sebe, na svoje potrebe,
interesovanja, posao ili ljubavni život. U spiritualnim trenucima, svakodnevne opsesije postaju
nebitne i tada smo u stanju da zauzmemo druge perspektive. Možemo zamisliti život iz nekog
potpuno novog ugla – ugla deteta ili ugla pripadnika neke druge kulture. Spiritualno iskustvo nam
omogućava da na život gledamo iz različitih pozicija, pri čemu nas naše lične potrebe i brige ne
ometaju.

2. Drugačija senzitiranost

U ovom stanju možemo se povezati sa ljudima i stvarima koji nemaju nikakve veze sa nama. Možemo
saosećati sa bolom nekoga ko nam uopšte nije blizak, osećati ponos zbog uspeha osobe koju ne
poznajemo lično ili diviti se lepoti u čijem stvaranju nismo učestvovali. Možemo biti zamišljeni
učesnik u bilo kom delu velike kosmičke drame koja se odigrava oko nas.

3. Ljubav

Ljubav obično vezujemo za romantična osećanja prema drugoj osobi, no, u spiritualnom kontekstu,
ljubav i saosećanje možemo osetiti prema bilo kome ili bilo čemu, bilo da je to nama draga osoba,
dete, mače na ulici, udaljena zvezda, drvo ili kamen. U spiritualnim trenucima, osećanja oduševljenja
i naklonosti koja obično čuvamo za jednu osobu se usmeravaju na čitav svet, univerzum i život kao
takav.

4. Bog

Spiritualni ljudi obično tvrde da u ovakvim trenucima osećaju božansko prisustvo unutar sebe. Pod
tim se uglavnom misli na prisustvo intenzivnih i plemenitih osećanja velikodušnosti, nesebičnosti i
milosrđa koja uglavnom asociramo sa nečim uzvišenim.

5. Neustrašivost

Spiritualno iskustvo uglavnom podrazumeva odsustvo anksioznosti i svih strahova koje naša
svakodnevnica nosi. U spiritualnim trenucima smo spremni da prihvatimo nesavršenost, haotičnost i
prolaznost sopstvenog života. To su retki trenuci kada se osećamo maleno i beznačajno, a opet
povezano sa svakim aspektom realnosti. Sve muke i patnje koje nam život može doneti posmatramo
kao njegov sastavni deo i sa mirom prihvatamo da je trenutak u kom živimo, iako fragilan i prolazan,
savršen u svojoj nesavršenosti.

Spiritualnost 24/7?

Zahtevi svakodnevnice i priroda našeg uma nam ne dozvoljavaju da budemo u gore pomenutim
stanjima stalno. Ali u mračnim trenucima, ovakva stanja nam mogu pružiti mudrost, utehu i mir, bilo
da za njima tragamo u crkvi ili u prirodi, bilo da ih dostižemo kroz meditaciju, molitvu, bavljenje
sportom ili umetnošću. Dakle, ukoliko spiritualnim trenucima priđemo na ovaj način, shvatamo da je
glavna poenta spiritualnosti prihvatanje realnosti i odustajanje od kontrole nad mnogim aspektima
života. Spiritualnost bi trebalo da nam pomogne da prihvatimo sopstvena ograničenja, da prihvatimo
sami sebe i svoj život u svoj svojoj haotičnosti. Naravno, ovo ne znači da spiritualnost vodi u
pasivnost. Prihvatanje realnosti nas vodi ka saznanju da, ako ništa, imamo kontrolu nad sopstvenim
bićem i usmerava nas ka tome da ako želimo promeniti svet, moramo promeniti sebe. Ideja
prihvatanja i odustajanja od apsolutne kontrole je (bar mi se čini) takođe sadržana u mnogim
religijama koje propovedaju praštanje i saosećanje.

Bože daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim,

Hrabrosti da promenim one koje mogu

i mudrosti da ih razlikujem
SpirituAnalnost - Kad želja za kontrolom prevlada

Kao i sve stvari na ovom svetu, religioznost i spiritualnost imaju svoju mračnu i disfunkcionalnu
stranu.

I sami smo svesni kako izgleda kada se hrišćanstvo umesto sredstva za postizanje ličnog mira koristi
kao oruđe za postizanje kontrole: od relgije koja propoveda praštanje i saosećanje pretvara se u
religiju koja progoni, kažnjava i osuđuje. Samim tim, menja se i način na koji mu ljudi pristupaju na
individualnom nivou. Hrišćanski običaji i deset zapovesti u mnogim slučajevima više nisu način da
postignemo mir i harmoniju sa sobom i svetom, već postupci kojima grozničavo pokušavamo da
izbegnemo užasnu kaznu. Umesto da prihvatimo, oprostimo i pokušamo da pomognemo “grešnima”
kroz podršku i prihvatanje, mi ih odbacujemo i osuđujemo. Umesto da nam religija pomogne da
menjamo sebe, koristimo je sa idejom da religiozne prakse mogu da promene spoljnu realnost i da
nas sačuvaju od nepravednosti života. Ovo nažalost, nije realno, bar ne u svakodnevnom životu. Loše
stvari se često dešavaju dobrim i pobožnim ljudima, isto kao što se dobre stvari dešavaju lošim
ljudima. Lično, smatram da religija i spirtualnost treba da nam pruže utehu i da nam pomognu da
prihvatimo sve bolne realnosti života, a ne da nas čuvaju od frustracija. Pod prihvatanjem ne
podrazumevam “dizanje ruku” od života i pasivno prepuštanje svemu što se dešava. Prihvatanje
znači da umemo realno da procenimo nad čim imamo, a nad čim nemamo kontrolu i da u skladu sa
tim usmerimo naše delovanje.

Čak i ukoliko naše duhovne prakse nisu ukorenjene u nekoj zvaničnoj religiji, čak i ukoliko smo
pripadnici New Age pokreta koji predstavlja mešavinu različitih učenja, to ne znači da smo, po
definiciji, izbegli sve zamke želje za kontrolom. I tu dolazimo do onoga što sam odlučio da nazovem
spirituAnalnost, koja se uglavnom manifestuje na dva načina: spiritualno premošćavanje i spiritualni
narcizam.

“Ja sam iznad toga” - Spiritualno premošćavanje

Ukoliko spiritualne prakse i verovanja treba da nam pomognu da prihvatimo sebe, druge i svet,
spiritualno premošćavanje je upotreba spiritualnosti kao mehanizma odbrane. Ovaj mehanizam ima
potpuno suprotne ciljeve, on služi da nas odbrani i odvoji od sopstvenih osećanja, muka i strahova,
da nas zaštiti od sebe, drugih ljudi i od sveta. Služi nam kako bismo negovali iluziju potpune kontrole
u opasnom i nepredvidivom svetu. Meditacija, masaže, zdrava ishrana, mantre, joga – sve su to
sjajne prakse koje mogu imati pozitivno dejstvo na naše zdravlje i duh. Ali nijedna od ovih praksi ne
može da izleči usamljenost, ne može da nas učini otpornim na bol, niti može da nas dovede u stanje
neprekidne sreće. One samo mogu da nam pruže spiritualna iskustva koja smo opisali, i da nas
usmere ka onome što treba da menjamo u našem realnom životu. Ljudi koji praktikuju spiritualnost
sa ciljem da se zauvek oslobode svega negativnog u svom životu upadaju u zamku spiritualnog
premošćavanja. Spiritualnost se u ovom slučaju koristi kao pokušaj da se uspostavi kontrola nad
aspektima života u kojima ne možemo imati apsolutnu kontrolu. Želja da se izdignemo iznad
svetovnog i pretvorimo u večito, samozadovoljno i samodovoljno biće koje ne dotiču zemaljske stvari
u suštini reflektuje našu nemogućnost da prihvatimo sopstvenu ljudskost.

Ja sam “samo” čovek i to je ok

Da bismo mogli da sebi i drugima zaista pružimo mir, harmoniju i ljubav, moramo prihvatiti da u
nama takođe postoje i nemir, haos, bes, strah i mržnja – to prosto znači biti čovek. Skretanjem
pogleda sa mračnih delova sopstvene ličnosti samo dovodimo do toga da ti delovi postaju jači. Ne
možemo oterati strah mirišljavim svećama, niti možemo bes izlečiti masažom. Jedini način je da
prihvatimo da i ove emocije postoje, dozvolimo sebi da ih osetimo, pustimo ih da prostruje kroz nas i
suočimo se sa njima. Funkcionalna spiritualnost bi podrazumevala upoznavanje i prihvatanje
sopstvene senke, jer tek kada prihvatimo senku, možemo naučiti kako da je kontrolišemo.
Prihvatanje senke takođe čini da svetlost u sebi cenimo više, jer smo svesni tame sa kojom se ta
svetlost svakodnevno bori. Spiritualnost se često povezuje sa isceljenjem, a isceljenje je bolno.
Isceljenje podrazumeva neprijatne uvide i bolne procese tugovanja. Spiritualnost može da nam pruži
snagu da ovaj proces prihvatimo kao takav i da ga prođemo. Nažalost, spiritualnost ne može da učini
da u tom procesu uživamo.

“Ja spiritualna, ti g***o” - Spiritualni narcizam

U samom podnaslovu je ilustrovana cela suština i kompletan apsurd spiritualnog narcizma. Ljudi koji
spiritualnost koriste kako bi se osetili boljim od drugih, kako bi sebe postavili iznad drugih i koristili
sopstvenu spiritualnost kao argument za osudu drugih su slika i prilika spiritualnih narcisa. Za njih,
praktikovanje spiritualnosti je samo način da neguju grandioznu sliku sebe koja u stvari predstavlja
odbranu od sopstvenog osećaja nesigurnosti i neadekvatnosti. Spiritualni i religijski kontekst je
savršeno okruženje za spiritualne narcise – kvazi gurue kojima je potrebno samo jedno: publika i
pažnja. Kako možemo da prepoznamo spiritualne narcise? To su ljudi koji:

 Stalno ističu svoja postignuća

 Skreću pažnju na sebe u svakom razgovoru
 Tumače spiritualna učenja onako kako im odgovara
 Propovedaju ljubav, ali je retko kada pokazuju
 Pričaju, ali ne slušaju
 Okružuju se samo istomišljenicima
 Odbijaju da priznaju greške
 Skloni su kritikovanju i osuđivanju
 Nameću svoja uverenja silom, a ne primerom

Izlišno je reći da istinski spiritualni i osvešćeni ljudi teže ka tome da se ne upoređuju sa drugima i da
poštuju tuđe životne izbore (ukoliko ti izbori ne ugrožavaju druge ljude). Sa druge strane, to što neko
praktikuje ili čak propoveda određena učenja uopšte ne mora da znači da je dobra osoba koja se tih
učenja zaista i drži. Zbog toga treba biti oprezan prilikom upoznavanja novih ljudi u duhovnom,
religijskom ili spiritualnom kontekstu. Ljudi se okreću spiritualnom iz želje za utehom i iz želje za
razvojem. Te želje nas uglavnom čine podložnim tuđem uticaju i pretvaraju nas u “lak plen” za
spiritualne narcise koji tvrde da žele da nam pomognu, ali u stvari, samo žele da nas iskoriste.

I kod spiritualnog narcizma možemo primetiti preteranu potrebu za kontrolom. Narcisu je potrebno
da kontroliše druge i njihovo mišljenje, kako bi mogao da sačuva nerealnu sliku koju ima o sebi.
Spiritualni narcis može imati šarm i formalno znanje velikog gurua, ali nedostatak samokritičnosti i
skromnosti će ga uvek odvajati od istinskog mira i harmonije koju spiritualnost može da pruži.

“Iš, Sotono” – Negatvna iskustva sa New Age pokretom

Većina nas reč “spiritualnost” povezuje sa New Age pokretom koji u poslednje vreme ljudi masovno
napuštaju. Razlozi za napuštanje su različiti, ali među najčešće navedenim su:

New Age je samo zapakovani satanizam koji te čini podložnim demonskom uticaju

New Age mi nije nikako pomogao, samo mi je doneo anksioznost i noćne more

New Age me previše opterećuje i izoluje od drugih ljudi

New Age je jeres kojom se tvrdi da čovek može postati Bog

Za neupućene: New Age je religijsko-spiritualno-ideološki pokret nastao na zapadu tokom

sedamdesetih godina prošlog veka. Inspirisan je istočnjačkim religijskim učenjima, zapadnjačkom
ezoterijom, kritikom Judeo-Hrišćanskih vrednosti i kontrakulturnom revolucijom šezdesetih. Moglo
bi se reći da New Age pokret okuplja moderne hipike – ljude koji kritikuju konzumerizam i
kapiralizam i pozivaju na mir, ljubav, harmoniju sa prirodom i širenje svesti.

I sam sam imao kontakta sa New Age pokretom, ali nikada se nisam previše udubljivao, niti sam se
identifikovao sa istim. Uprkos tome, priznajem da me je iznenadio rastući broj ljudi koji navodi da im
je ovaj pokret, koji bi trebalo da poziva na “ljubav i mir” doneo toliko negativna iskustva.

No, ukoliko pogledamo New Age iz perspektive spirituAnalnosti, spiritualnog narcizma i spiritualnog
premošćavanja stvari mogu postati mnogo jasnije, bez potrebe da se u priču uvode “demonski
uticaji i zle sile”.

New Age – Old Struggles

Ukoliko su vam potreba za kontrolom i eliminacijom svega negativnog iz života bili glavni motivatori
za uključivanje u New Age pokret i praktikovanje različitih istočnjačkih praksi, kontraefekat je bio
neminovan. Čudni snovi, anksioznost, izolacija i teret su posledice nerazrešenih problema,
neobrađenih iskustava i trauma. A kao što smo rekli, meditacija, joga, kristali i opsesivna pozitivnost
ne mogu sami po sebi da izleče traumu, naprotiv, ukoliko im se ne pristupi na pravi način, ove prakse
mogu samo da dublje potisnu traumu na neko vreme. Svaki mehanizam odbrane ima rok trajana i
ukoliko spiritualnost ili religiju koristite kao mehanizam odbrane, lišavate sebe istinskih benefita koje
vam duhovnost može doneti. Ti benefiti nisu tako zanosni i bajkoviti, ali su stvarni.

Mnogi spiritualni narcisi i samoprozvani gurui, ni sami ne shvatajući suštinu onoga što propovedaju,
plasirali su pogubno verovanje da naše misli i emocije imaju direktni uticaj na realnost i da, poput
Boga, svojim željama možemo da menjamo stvarnost. Nije li poprilično narcisoidno verovati da čovek
može postati Bog? Ukoliko težite istinskoj spiritualnosti, budite oprezni pred slatkorečivim i
primamljivim obećanjima i polovičnim i površnim tumačenjima raznih učenja.

Kako činiš, tako i privlačiš

Meni mnogo smislenije deluje da naše misli i emocije imaju direktan uticaj isključivo na naše
ponašanje, a naše ponašanje je ono što utiče na realnost. Lično, smatram da sva drevna učenja u
stvari pokušavaju da nas, koristeći se arhetipskim i bajkovitim pojmovima, nauče kako da menjamo i
kontrolišemo jedinu stvar nad kojom imamo kontrolu: nas same. Ukoliko želimo da nam se ostvari
neka želja, nije dovoljno da samo zamišljamo ostvarenje te želje i meditiramo, potrebno je nešto i da
uradimo, a naše samopouzdanje, veštine, rešenost i sijaset spoljnih faktora odrediće koliko smo u
nečemu uspešni. Spiritualne i religijske prakse ne mogu da učine sam život lakšim, one mogu samo
da nas nauče da lakše prihvatamo i podnosimo ono što život nosi tako što ćemo mu dati neki smisao.
Ako očekujemo išta više od New Age-a ili bilo koje druge religije ili pokreta, čeka nas razočarenje. Da
bismo dostigli mir, potrebno je da prihvatimo realnost. Da bismo prihvatili realnost, potrebno je da
prihvatimo i upoznamo lepe i ružne delove sebe, a ne da bežimo od sebe kroz religiju ili spiritualnost.
Prvi korak razvoja počinje sagledavanjem trenutne situacije. Kako ćete promeniti sebe, ako ne želite
da priznate kakvi ste zaista? Kako ćete stići igde, ukoliko ne želite da priznate odakle ste pošli?

Zaključak: Ne budite analni, ne budite banalni

Ukoliko vas vaša spiritualnost izoluje od drugih ljudi, ukoliko vaš svet postaje sve manji, ukoliko vas
ljudi i događaji oko vas sve više frustriraju, ukoliko je sve manje ljudi sa kojima možete da pričate,
vrlo je moguće da ste upali u zamku spiritualnog premošćavanja ili spiritualnog narcizma. U tom
slučaju, možda bi bolje bilo da promenu koja vam je potrebna realizujete drugačije – na primer, kroz
psihoterapiju.

Put spiritualnosti je put odrastanja i zrelosti. Kada smo kao mali odbijali da sredimo sobu, mama bi
nam rekla da “nevaljaloj deci Deda Mraz neće doneti poklon”. Sada kada smo odrasli, sređujemo
sobu iako više ne verujemo u Deda Mraza, jer znamo da je uredna soba praktična. Verovanje u Deda
Mraza nas je načinilo boljim ljudima, iako Deda Mraz (nužno) ne postoji.

Neka i vaša spiritualnost bude praktična – koristite je kao alat koji će vam pomoći da se nosite sa
svim onim što život donosi, a ne kao beg od sopstvenog života. Imajte na umu: “If it doesn’t
challenge you, it does not change you”. Razvoj boli, a bežanje od bola i negativnosti nije razvoj.

Jer, razvoj boli neko vreme, a bežanje boli do kraja života.