Volite sebe i sebe će voleti vas: O ljubavi prema sebi

November 12, 2019

Ok. Dan prvi. Od danas ćemo sve drugačije. Danas ću da ostavim pušenje i da počnem zdravije da se
hranim. Istuširaću se, pojesti nešto zdravo za doručak, obući ću nešto u čemu se osećam dobro i
krenuću u pobede. Na izlasku iz kuće, pogledaću u ogledalo, udahnuću duboko i reći ću sebi „’Ajde,
šampione. Ti to možeš. Ti si lep, pametan, talentovan i voljen.“ Ponavljaću ovu mantru dok stignem
do odredišta, možda mi ovaj put upali. Već sam ih probao par:

„Voli sebe, jer ako ne voliš sebe, kako ćeš voleti ikog drugog?“

„Stavi sebe na prvo mesto i sve ostalo će se rešiti samo.“

„Ugađaj sebi. Ti to zaslužuješ.“

„Dobro jutro, lepotice!“

Nijedna od tih mantri se nije nešto pokazala. Čak ni ova poslednja. Šta to Ruška Jakić zna što ja ne
znam?

Moje današnje odredište je prijatni kafe ispod Brankovog mosta. Zauzimam mesto u ćošku,
naručujem kapućino, vadim laptop i počinjem da pišem. Znam, najgori sam od svih hipstera, ali hej,
ako hoćete da pišem o ljubavi prema sebi moram da napravim sebi bar neki ugođaj. Uostalom, ovo je
idealna prilika da mi se, preko šoljice kafe, pogled sretne sa budućom srodnom dušom sa kojom ću
se sudariti na izlazu iz kafića i otpočeti prelepu jesenju romansu. Možda je baš to ono što je potrebno
kako bih konačno zavoleo sebe?

I šta je uopšte ta ljubav prema sebi? Kako se ona manifestuje? Kako znamo da li volimo sebe? Da li
nam je svima samo potrebno više penušavih kupki, mirišljavih sveća, krpica, masaža i putovanja ili je
priča ipak malo komplikovanija od toga? Svaki life-coach i svaka drugarica sa kojom sednete na kafu
će vam reći da treba da volite sebe. Knjižare su prepune knjiga o samopomoći u kojima možete naći
sijaset tehnika, meditacija i afirmacija. New Age entuzijasti će vam reći da morate „da se povežete sa
božanskim u sebi, da nađete svoj centar kosmičke ljubavi i povežete se visokom vibracijom
samoprihvatanja, jer vi ste predivno zvezdano biće i manifestacija lepote.“ Pozdravljam sve one
kojima su ovakvi saveti pomogli – na ovom svetu postoji mnogo načina da se postigne ista stvar.
No, ja sam ipak odlučio da odgovor potražim u psihologiji i dobre vesti su da sam ga pronašao. Loše
vesti su da je priča ipak malo komplikovanija. Ljubav prema sebi, kada je tu, ni ne primećujemo da je
tu. Prosto živimo. No ukoliko ljubavi prema sebi nema dovoljno, ne možemo preko noći naučiti da
volimo sebe. U svakom slučaju, pre nego što počnemo priču o tome šta ljubav prema sebi JESTE,
hajde da vidimo šta NIJE.

Ljubav prema sebi i konzumeristički hedonizam

„Kupila sam haljinu i bedž na pruge, maramu, parfem sa mirisom duge, kupila sam pljuge i vožnju do
stana, da bih sela na pod i tamo bila sama.“ Bojana Vunturišević u pesmi „Kese etikete“ na vrlo
duhovit način ilustruje težnju jedne mlade žene da „kada joj nalete momenti u kojim hoće da se seti
sebe“ usamljenost i prazninu popuni kupovinom raznih sitnica, trica i kučina koje joj uopšte ne
trebaju.

Ukoliko bismo verovali svim marketinškim kampanjama koje vidimo oko nas, zaključili bismo da je
ugađanje sebi sve što je potrebno kako bismo bili srećni, a kako bolje ugoditi sebi no trošenjem
novca na odeću, izlaske, ručkove, večere, alkohol, žurke, putovanja, masaže, kozmetiku i tehniku?
Čak su i sam rad na sebi i ljubav prema sebi postali proizvod. Možete potrošiti ogromne količine
novca na knjige, seminare i radionice koje garantuju da će vas za jedan vikend naučiti da volite sebe.
Da li išta od ovoga zaista funkcioniše? Pre bih rekao da izaziva kontraefekat.

Adrenalin koji osećamo prilikom kupovine, sreća koju osećamo dok jedemo brzu hranu i euforija koja
nas drži prilikom nekog motivacionog govora imaju sličan efekat koji imaju i alkohol i droga. Čine nas
srećnim na neko kratko vreme, pomažu nam da umrtvimo osećaj neadektvatnosti i čine sadašnji
trenutak podnošljivijim. Kada nalet hormona prođe i dalje se osećamo podjednako bedno kao i pre.

Kao što žeđ ne možemo utoliti hranom, niti glad vodom, tako ne možemo ni naše istinske potrebe za
ljubavlju, pripadanjem, konekcijom, samopoštovanjem i samoostvarenjem utoliti kojekakvim
proizvodima. Naravno da ne treba da se odreknemo sitnih zadovoljstava koja nas čine srećnim.
Naravno da treba da sebi priuštimo lepe stvari i iskustva. Međutim, kao što ne možete novcem i
poklonima kupiti nečiju ljubav, tako ni hedonizmom ne možete kupiti ljubav prema sebi, jer ne
možete istinski uživati u stvarima za koje smatrate da ih ne zaslužujete. Zdrav i umeren hedonizam je
nešto što proizilazi iz ljubavi prema sebi, a ne nešto što je izaziva.

Ljubav prema sebi i narcizam

Ljubav prema sebi često mešamo sa narcizmom. No, između ljubavi prema sebi i narcizma postoje
velike razlike. Svi mi posedujemo određenu dozu narcizma, ali ne posedujemo svi razvijenu ljubav
prema sebi.

Svako od nas zna nekog narcisa. Internet i društvene mreže su neminovno pokrenuli eru narcizma,
gde postojati znači biti viđen i validiran od strane drugih. Mnogi narcisi koji ulažu u sebe, u svoj imidž
i u svoje lajkove će vam reći da oni prosto vole sebe i da ne vide ništa loše u ulaganju i promovisanju
sebe. Mnogi od njih se predstavljaju kao spiritualni gurui koji propovedaju ljubav prema sebi, a dosta
takvih možemo videti i u državnim vrhovima, kao i u oblastima nauke i umetnosti. Narcisi mogu
delovati jako posvećeni svom poslu ili stvaralaštvu, ali nemojte da vas to zavara. Narcis je predan i
kreativan tek toliko koliko je potrebno da bi sebi obezbedio pohvale i divljenje, a dela narcisa retko
kada predstavljaju nešto revolucionarno, jer ne nastaju iz autentične želje da se svetu i drugima
ostavi nešto vredno. “Volite umetnost u sebi, a ne sebe u umetnosti” rekao je Konstantin Stanislavski
i bio je potpuno u pravu.

Iako deluju samopouzdano i samozadovoljno, narcisi nisu ljudi koji vole sebe. Njihovo
samopouzdanje i osećaj lične vrednosti zavisi od divljenja i pažnje drugih i poput mehura od sapunice
nestaju onda kada nema publike, ostavljajući za sobom prazninu, osećaj bespomoćnosti i
neadekvatnosti. Neki narcisi svoju potrebu za grandioznošću obavijaju velom skromnosti i
žrtvovanja. To su ljudi koji “sve čine za druge, a za sebe tako malo.” Ovaj tip narcisa pokušava da
divljenje i validaciju dobije kroz tuđu zahvalnost i ne preza od nabijanja krivice ukoliko ta zahvalnost
izostane. Naravno, ni ovde nema ljubavi prema sebi, jer osećaj sopstvene vrednosti zavisi od
odobravanja drugih, kog nikad nije dovoljno.

Kako uopšte dolazi do ovoga i šta nam to može reći o pravoj ljubavi prema sebi?

Austrijsko-Američki psihoanalitičar, Hanjc Kohut se u svom tekstu Oblici i preobražaji narcizma iz

1966. detaljno bavi razvojem narcizma i načinima na koji je narcizam povezan sa razvojem naših
ideala, ambicija, kreativnosti, empatije i humora. Budući da nije lako sažeti i verno preneti Kohutovo
viđenje nekome ko nije upućen u psihoanalitčku terminologiju, pokušaću da na vrlo uprošćen način
prenesem suštinu, bar onako kako je ja shvatam. Druže Kohute, šta imaš za nas?

Primarni narcizam je razvojna faza. Novorođena beba je bespomoćna i apsolutno zavisna od majčine
nege. Dovoljno dobra majka u stanju je da prepozna bebine potrebe i da na njih pravovremeno
odgovori. Bebi izgleda kao da se ceo svet vrti oko nje same, što je potpuno u redu. Kada se majčin
svet ne bi okretao oko bebe i kada majka ne bi odgovarala na bebine potrebe, beba bi bila frustrana i
morala bi da se suoči sa užasom svoje bespomoćnosti, što bi bilo jako traumatično. Narcizam, u tom
razvojnom periodu, između ostalog, ima funkciju odbrane od straha i osećaja bespomoćnosti. Kada
se razvoj odvija kako treba, dobro tempirane i sitne frustracije lagano uče bebu da je centar sveta
negde drugde i da zadovoljenje nekih potreba nekad mora malo da sačeka. Ovo se sve dešava
paralelno sa porastom bebinih sposobnosti i kako se bebina bespomoćnost smanjuje, njen kapacitet
da podnese frustraciju raste, a sam prvobitni narcizam lagano poprima neke zrelije oblike. Prvobitni
narcizam i struktura grandioznog selfa postebeno biva izbalansirana strukturama kao što su Super-
Ego i Ideal Ja. Ove nove strukture nastaju tako što dete introjektuje, unosi u sebe dobre delove
njegovih roditelja. Super-Ego i Ideal Ja kroz dalji razvoj postaju neka vrsta savesti koja nam govori na
koji način treba da radimo stvari i kakvi treba da budemo. Ako imamo moć i usmerenje koji se nalaze
unutar nas, više nam nije potreban grandiozni self kako bi nas štitio – sada možemo da koristimo
svoje sposobnosti kako bismo ulagali u ono što želimo i u ono što nam je važno. Drugim rečima:
Ukoliko se razvoj odvija kako treba, čovekovo poimanje sebe se pomera sa pozicije nemoći ka poziciji
moći, a samim tim se i potreba za odbranom od nemoći kroz grandiozno viđenje sebe zamenjuje
potrebom da se energija ulaže u stvari koje su nam važne, a koje čuvamo unutar nas: naše vrednosti,
ambicije i ideale. Kroz ovaj proces, menja se i naš odnos prema drugima. Pošto više nismo
bespomoćni i nesposobni, funkcija drugih nije da nas obožavaju i zadovoljavaju naše potrebe. Sada
možemo i mi da uradimo nešto za druge i da se, prateći svoje unutrašnje vrednosti, povežemo sa
drugima, uspostavimo ravnopravnu razmenu i činimo dobro drugima. Ovo pomeranje od primarnog
narcizma ka zrelijim oblicima poimanja sebe predstavlja uspostavljanje zdravog odnosa prema sebi i
svetu. Ukoliko neka prevelika trauma uzdrma ili prekine ovaj prirodni razvoj, jedna od posledica je
ostajanje na stadijumu grandioznog selfa što ujedno znači i zarobljenost u osećanju bespomoćnosti i
zavisnosti od drugih, što može dovesti do razvijanja gorepomenutog narcizma kao strukture ličnosti.

Iz ovog Kohutovog viđenja, možemo izvući nekoliko elemenata onoga što ljubav prema sebi zapravo
JESTE:

Internalizovana unutrašnja vrednost koja je poput kompasa. Ona nam daje sigurnost, čak i kada više
nema roditelja i drugih autoriteta da nas vode.

Posedovanje zdravih ambicija i ideala koji se ne svode na to da nas drugi obožavaju i pružaju nam
pažnju, već na davanje drugima, bez insistiranja na tome da nam bude uzvraćeno.

Sigurnost u sebe i u sopstvenu moć i sposobnost da se deluje u ovom svetu.

Dakle, jedan aspekt ljubavi prema sebi možemo videti kao postizanje nezavisnosti kroz razvoj.
Naravno, nijedan razvoj ne teče idealno. Svi mi imamo ostatke primarnog narcizma i želje da neko
brine o nama i divi nam onako kako se majka divi novorođenčetu. Svi se mi osećamo pomalo
bespomoćno, uvređeno i obezvređeno kada nam neko nešto uskrati ili kad nam kaže nešto ružno.
No, ukoliko smo dovoljno zreli, relativno lako ćemo se oporaviti od takvih iskustava, jer znamo da
tuđe uvrede i napadi ne mogu da nam oduzmu vrednost koju nosimo iznutra. Više informacija o
razlici između narcizma i ljubavi prema sebi možete naći OVDE.

Nedostatak ljubavi prema sebi i autentičnost

Narcizam je samo jedan oblik zavisnosti od drugih, zavisnosti koja nastaje usled nedostatka istinske
ljubavi prema sebi. Zavisnost od tuđeg odobravanja uglavnom dovodi do toga da tuđe potrebe
stavljamo u prvi plan, pritom zapostavljajući svoje. Lik Marije iz teksta Ljubav kroz zid: O emotivnoj
nedostupnosti predstavlja dobar primer osobe koja ne voli sebe. Da se podsetimo: Marija ima
anksiozni obrazac afektivne vezanosti i veruje da za tuđu ljubav mora da se potrudi. Nesigurna je,
zahtevna, željna validacije i sve svoje potrebe stavlja u drugi plan, nadajući se da će njen muž Nikola
jednog dana da se promeni i pruži joj malo emotivne konekcije i validaciju. U pomenutom tekstu smo
se uglavnom bavili Marijnom i Nikolinom dinamikom. Sada ćemo se malo više osvrnuti na to kako je
Marija postala takva i šta je dovelo do toga da za sebe izabere jednog izbegavajućeg, zatvorenog i
emotivno nedostupnog Nikolu.
Trauma

Marijna majka je bila ambivalentna prema njoj. Više pažnje je posvećivala Marijnom bratu. Marija je
jako želela da joj majka nekad uputi neku lepu reč ili emociju, međutim, toplina je uglavnom
izostajala. Iako je sve činila kako bi zaslužila majčinu ljubav, Marijina majka je samo uzdisala i ostajala
hladna, namrgođena i nezadovoljna, što je Mariju jako bolelo.

2. Sržni sram

Kontinuirano uskraćivanje emotivne konekcije za Mariju je predstavljalo traumu. Marija je sebe

krivila za majčino ponašanje iz kog je zaključila da je “problem” sigurno u njoj. Marija je formirala
iskrivljenu sliku o sebi i uverenje da je vredna samo onda kada čini nešto za druge i kada ne
opterećuje druge svojim potrebama, što predstavlja srž Marijnog osećaja srama i neadekvatnosti.

3. Usamljenost

Budući da je osećaj neadekvatnosti prati gde god da ode, Marija sebe smatra bezvrednom i
nedostojnom ljubavi, što izaziva jako bolne osećaje usamljenosti i izolacije.

4. Zavisnost

Kako bi pobedila usamljenost, Marija stupa u niz disfunkcionalnih veza u kojima je zavisna od
partnera. Za sebe uvek bira ili narcise kojima nesebično pruža divljenje ili hladne emotivno
nedostupne muškarce za koje se nada da će ih promeniti. Sa jednim takvim stupa i u brak.

5. Nedostatak ljubavi prema sebi

Marija se pretvorila u nesebičnu kompulsivnu negovateljicu koja potrebe svih drugih stavlja na prvo
mesto i pokušava kroz krivicu da iskontroliše partnera i “natera” ga da je voli.

Ako pogledamo Marijin životni put, možemo zaključiti da svi Marijini izbori i svi Marijni problemi idu
iz jednog pogrešnog uverenja. Marija je još u detinjstvu poverovala u laž. Marija veruje da nije
dovoljno dobra i vredna ljubavi sama po sebi i da ljubav drugog mora da se zasluži. Ovo uverenje ju
je guralo u disfunkcionalne odnose sa ljudima koji ne umeju da je cene. Ovi odnosi, u kojima se
postavljala kao “krpa”, su joj samo iznova potvrđivali da je bezvredna. Laž koju je toliko puta
ponovila sebi je postala istina.
Zamislite sada kako li bi izgledao Marijin život kada bi Marija shvatila da je njena početna
predpostavka o njoj samoj nema veze sa realnošću? Šta bi se desilo kada bi Marija odbacila laž u koju
godinama veruje i prestala da se ponaša u skladu sa njom? Marija više ne bi prevodila sebe žednu
preko vode, osvestila bi svoje potrebe i počela da ih zadovoljava bez straha od odbacivanja ili kazne.
Marija, njeni izbori i njeno ponašanje bi postali autentičniji. Marija bi počela da radi stvari zato što
zaista želi, a ne kako bi osigurala nečiju naklonost ili umrtvila svoj osećaj neadekvatnosti. Postala bi
nezavisna od tuđeg prihvatanja i počela bi zaista da živi. Više ne bi bila ničija krpa, ne bi se osećala
kao krpa i ne bi imala potrebu da mrzi sebe zato što je krpa. Čak naprotiv. Kada bi sebe upoznala
izvan svog krpa-obrasca, Marija bi uvidela koliko toga lepog u njoj samo čeka da bude otkriveno.
Marija bi naučila da voli sebe.

Dakle, ukoliko autentičnost definišemo kao našu istinsku prirodu, možemo shvatiti na koji način je
ona povezana sa ljubavlju prema sebi. Autentičnost je ono što ostaje kada se sklone sva iracionalna
uverenja i izlizani mehanizmi odbrane. Kada se ukloni sav neosnovan sram, krivica i zabrane, kada se
uklone sve laži u koje smo poverovali, kada se uklone svi pogrešni zaključci i neosnovani strahovi,
kada se osveste istinske potrebe i emocije, tada počinjemo da istinski poznajemo sebe. A ako
upoznamo sebe, onda možemo i da zavolimo sebe.

Samosaosećanje

“E, stvarno sam debil!”, govorim sebi dok pijem još jedan gutljaj kafe. “Zbog nekog glupog uverenja
iz detinjstva, ja ceo svoj život ponavljam situacije koje mi potvrđuju da nisam dovoljno dobar i sam
sebi upropaštavam život. Tako mi i treba kad sam glup i jadan.”

Nije li fascinantno koliko smo strogi prema sebi? Koliko smo samo varvarski okrutni. Kada bismo
videli da se neko nekome na ulici obraća onako kako se mi obraćamo sebi, bili bismo zgroženi. Ovo
nam ukazuje na još jedan važan aspekt ljubavi prema sebi, a to je samosaosećanje.

Poslužimo se sledećim primerom. Umesto niza uvreda koje sam uputio sebi na početku ovog
segmenta, mogao sam da kažem:

“Upravo si nešto naučio i to je dobro. Sada daj sebi vremena. Puno si propatio zbog određenih
događanja iz prošlosti i nemoj kriviti sebe zato što si usled posledica traume pravio loše izbore. Da si
umeo bolje, uradio bi bolje. Svi to prolaze na ovaj ili onaj način – to je proces učenja. Sada imaš nova
saznanja do kojih si svojim radom došao i ostalo je samo da ih primeniš.”

U suštini, imati samosaosećanja znači da sebe tretiramo onako kako bismo tretirali dobrog prijatelja
u nevolji. Pored toga što nam pomaže da budemo manje strogi prema sebi u nekoj trenutnoj
situaciji, samosaosećanje nam takođe može pomoći da iscelimo traume iz prošlosti. Možemo
zamisliti susret između nas sada i nas iz prethodnih perioda života kada smo doživljavali teške
trenutke. Sadašnje Ja može da se obrati Prošlom Ja i ponudi mu saosećanje, razumevanje i oproštaj
koji su mu tada očajnički trebali. Samosaosećanje ima tri aspekta:

Ljubaznost prema sebi: Ovaj aspekt nam pomaže da prestanemo da progonimo i kritikujemo sebe
zbog neke greške ili mane i ponudimo sebi razumevanje i podršku.

Humanost i ljudskost: Ovaj aspekt se odnosi na prihvatanje činjenice da svako nekada pravi greške i
da svako nekada doživi neuspeh, to je sastavni deo ljudskog života. Svi smo ljudi i svi grešimo.

Samosvest: Ovaj aspekt nam dozvoljava da osvestimo svoj negativni unutrašnji glas i identifikujemo
teška osećanja i misli kako bismo mogli da ih konfrontiramo sa ljubavlju i empatijom.

Samosaosećanje igra veliku ulogu u ljubavi prema sebi i dobra vest je da svako može ga razvije. Više
informacija o samosaosećanju, načinima na kojima ono može da poboljša vaš život i vežbama za
postizanje istog možete naći OVDE.

Sampoštovanje i samopouzdanje

Ne možemo pričati o ljubavi prema sebi, a da ne pomenemo i samopoštovanje i samopouzdanje.

Postoji puno knjiga i vežbi koje bi trebalo da nam pomognu da postignemo i podignemo naše
samopouzdanje i samopoštovanje. Mišljenje koje je široko rasprostranjeno je da su samopoštovanje
i samopouzdanje osećanja vere u sebe koja dolaze iznutra. Međutim, samopouzdanje i
samopoštovanje ne zavise toliko od toga kako se inicijalno osećamo. Samopouzdanje i
samopoštovanje u mnogome zavise od onoga što radimo.

Pogledajmo samu reč samopouzdanje. Kada je rastavimo, dolazimo do toga da ova reč znači da
možemo da se pouzdamo u sebe. Šta tačno znači kada možemo da se pouzdamo u sebe? To znači da
umemo da prepoznamo sopstvene potrebe i da umemo da ih sami sebi zadovoljimo. To znači da
kada koristimo sopstvene sposobnosti kako bismo sebi pružili blagostanje, osećamo se
samopouzdano. Samopouzdanje znači da možemo da se oslonimo sami na sebe. Zvuči poprilično
jednostavno, zar ne? Zašto je onda tako veliki broj ljudi kojima manjka samopouzdanja? To je zato
što mnogi od nas nisu u kontaktu sa svojim pravim potrebama. Mnogi od nas svoje potrebe stavljaju
u drugi plan, zato što ne misle da te potrebe zaslužuju zadovoljenje. Mnogi od nas svoje
nezadovoljene potrebe kompenzuju drugim stvarima. Pokušavamo da hranom utolimo glad za
ljubavlju. Alkoholom pokušavamo da utolimo žeđ za oproštajem. Tuđom ljubavlju pokušavamo da
kompenzujemo nedostatak ljubavi prema sebi. Seksom pokušavamo da kompenzujemo nedostatak
intimnosti. Kad god radimo ovakve stvari, naše samopouzdanje pati. Setimo se Marije. Mariji su
potrebni validacija, ljubav i prihvatanje, međutim, Marija svojim izborom partnera sebe sprečava da
tu potrebu zaista i zadovolji. Marijina osećanja neadekvatnosti i bezvrednosti joj ne dozvoljavaju da
traži ono što joj zaista treba. Marija, kao i mnogi od nas, “ispaljuje” samu sebe.

A šta je sa samopoštovanjem? Dok se samopouzdanje nekako više odnosi na naše sposobnosti da

zadovoljimo svoje potrebe, samopoštovanje predstavlja odnos koji imamo prema sebi kao prema
celini. Samopoštovanje znači prihvatanje sebe sa svim vrlinama i manama i tretiranje sebe sa čašću i
dostojanstvom. Samopoštovanje podrazumeva iskreno uverenje da u svakom trenutku zaslužujemo
korektan tretman i ponašamo se u skladu sa time. Samopoštovanje znači poštovati i vrednovati svoje
telo, životni prostor, interesovanja, potrebe, osećanja, ciljeve, granice, pa čak i svoje slabosti,
strahove i neuspehe, jer to su prilike za rast.

Volite sebe da biste mogli da volite drugog?

Kafić se polako zatvara. Ostalo je još par ljudi. Nigde ni traga od potencijalne srodne duše za jesenju
romansu. Što me dovodi do jedne, poslednje dileme. Da li zaista MORAMO prvo da volimo sebe, da
bismo mogli da volimo nekog drugog? Nakon svega što sam napisao, postizanje i održavanje ljubavi
prema sebi mi deluje kao višegodišnji, ako ne i celoživotni posao. Treba uraditi sledeće:

Otkriti i locirati sva lažna uverenja koja imamo o sebi i prestati da se ponašamo u skladu sa njima.

Stupiti u kontakt sa sopstvenim potrebama i raditi na tome da ih zaista zadovoljimo kako bismo imali
samopouzdanja.

Prevazići sopstvene mehanizme odbrane, otpore, strahove, zabrane i sramotu.

Otkriti svoje lične vrednosti, ambicije i ideale koje nosimo u sebi i raditi na njima, ali ne kako bismo
dobili divljenje, već kako bismo pomogli drugima.

Raditi na svojoj nezavisnosti.

Sagledati i prihvatiti sebe u celosti i sa poštovanjem se odnositi prema svim aspektima svog života.

Praktikovati samosaosećanje i biti ljubazan prema sebi, ali ne skliznuti u kratkoročna zadovoljstva i
zavisnosti.

Okrenuti se ka drugima i biti otvoren ka njima, ali ne biti zavistan od tuđeg odobravanja.

Majko moja… Koliko je psihoterapeuta potrebno za sve ovo? Da li sam osuđen na samoću sve dok ne
pokrpim svoju napaćenu dušu? Nadam se da nije baš tako.

Potreba za ljubavlju i pripadanjem je potreba koju svi imamo. To što ne volim sebe u idealnoj meri ne
znači da mi nisu potrebni ljubav, emotivna povezanost, bliskost i intimnost. Takođe, to što ne volim
sebe u idealnoj meri ne znači da ne mogu da dam i primim ljubav. Doduše, uspostavljanje
optimalnog nivoa ljubavi prema sebi će mi značajno olakšati uspostavljanje zdrave konekcije sa
zdravim drugim.
Optimalna količina ljubavi koju osećamo prema sebi znači i bolje šanse da napravimo dobar izbor i
odlučimo se za partnera koji nam stvarno odgovara.

Ukoliko volimo i poštujemo sebe, naši postupci će biti u našem pravom interesu. Tada radimo ono
što nam prija i ono što je dobro za nas, zadovoljni smo sobom i predsobljem, pa smo samim tim i
privlačniji drugima. Ako volimo sebe u dovoljnoj meri, manje su šanse da ćemo sabotirati neki odnos
ili oterati partnera svojom nesigurnošću ili zatvorenošću. Sa druge strane, ljubav prema sebi je nešto
što se uči od drugih, primarno od naših roditelja i okoline u detinjstvu. Ne možemo zavoleti sebe u
vakuumu, izolovani od drugih ljudi. Podrška, ljubav i prihvatanje od strane prave osobe u nekoj meri
zaista mogu da nam pomognu da postignemo i održimo neki zadovoljavajući nivo ljubavi prema sebi,
ali ljubav drugoga ne može da odradi naš deo posla. Ukoliko umemo da uočimo sopstvene obrasce i
ukoliko smo spemni da prihvatimo da u svakom odnosu imamo pola odgovornosti, greške koje
napravimo mogu samo da nam pomognu da postanemo malo bolji, da zavolimo sebe malo više i
sledeći put izaberemo malo bolje.