1.

Kako danas definišemo mentalno zdravlje i da li ima razlike u odnosu na

vreme od pre 30 godina?

Svetska Zdravstvena Organizacija definiše mentalno zdravlje kao “stanje

blagostanja u kom je pojedinac svestan svojih sposobnosti, može da se nosi sa
uobičajenim stresovima života, može da radi i bude produktivan i sposoban je da
doprinese zajednici u kojoj živi.“ Mentalno zdravlje podrazumeva subjektivan
osećaj blagostanja, osećaj samostalnosti, kompetentnosti i ostvarenja sopstvenih
emotivnih i intelektualnih kapaciteta. Iz perspektive pozitivne psihologije ili
holizma, mentalno zdravlje uključuje sposobnost pojedinca da uživa u životu i da
nađe balans između životnih aktivnosti i postizanja psihološke rezilijentnosti.

Ove današnje, moderne definicije ne razlikuju se suštinski od definicije koju je dao

Sigmund Frojd pre skoro jednog veka: mentalno zdrav čovek je čovek sposoban da
radi, da voli i da se igra. Sposobnost za ljubav podrazumeva mogućnost da se
uspostave autentični i intimni odnosi sa drugim ljudima i sposobnost da se primi i
pruži pažnja bez preteranog straha (straha od odbacivanja i napuštanja i straha od
gubljenja sebe u odnosu), Sposobnost za rad podrazumeva želju za stvaranjem i
doprinosom, osećaj da ono što radimo ima značaj i svrhu i da osećamo zdrav ponos
prema svojim postignućima. Sposobnost za igru odnosi se na mogućnost da se
uživa u simboličkoj aktivnosti na bilo kom nivou, i da se u ovim aktivnostima
uživa sa drugim ljudima.

2.Zatvaranja, rad od kuće, manje viđanje sa porodicom i prijateljima su naša

trenutna realnost. Koliko je pandemija covid 19 uticala na mentalno zdravlje
svih nas?

Pandemija je značajno uticala na mentalno zdravlje i verujem da će se domet tog

uticaja tek otkriti u narednim mesecima, možda i godinama. Podsetimo se,
mentalno zdravlje, po definiciji podrazumeva “sposobnost nošenja sa uobičajenim
stresovima života”. Pandemija, po kvalitetu i intentitetu stresa teško da može da se
poredi sa uobičajenim stresovima života na koji smo navikli. Pandemija, sama po
sebi, predstavlja traumatično iskustvo. Preplavljeni smo informacijama, brzo su se
desile velike promene i teško nam je da obavijemo svoj um oko svega toga. Teško
je shvatiti da nas, ljudska bića, “najnaprednija i najinteligentnija” stvorenja na ovoj
planeti trenutno ugrožava virus koji ne možemo ni da vidimo golim okom. Ceo
svet je izvrnut naglavačke zbog mikroba – teško je to procesuirati. Mnogo je lakše
poverovati da je cela situacija namerno izazvana od strane nekih drugih ljudi –
takvog neprijatelja je mnogo lakše zamisliti, i takav neprijatelj je mnogo manje
strašan. Rekao bih da je jedna od posledica po mentalno zdravlje upravo
polarizacija društva. Agresivni sukobi, napadi, vređanje, potpuno obezvređivanje i
dehumanizacija onih čije se mišljenje razlikuje – to ne može biti dobro po naše
mentalno zdravlje. Oprečne informacije koje dobijamo iz medija, konstantno
smenjivanje dobrih vesti punih nade i katastrofičnih predviđanja nas sve stavlja na
jedan opasni emotivni rolerkoster na kom više ne znamo gde je gore, a gde je dole,
ne znamo šta da mislimo i ne znamo šta je istina. Postajemo nesigurni, zabrinuti i
anksiozni i kao takvi smo sjajne mete za manipulaciju. Takođe, opšta anksioznost,
otuđenje od vizije sigurne budućnosti, otuđenje od smisla i svrhe, otuđenje od
kretanja i prirode, otuđenje od drugih usled izolacije – sve ovo predstavlja dobar
teren za razvoj depresije.

Ne zaboravimo, dosta ljudi je tokom pandemije doživelo jedan ili više gubitaka od
kojih su vodeći gubitci posla i gubitci voljenih osoba. Ono što bismo nazvali
normalnom tugom usled gubitka, u ovim okolnostima lako prerasta u depresiju, u
nemogućnost da se gubitak na pravi način odžali i prihvati, što nas baca u stanje
nemotivisanosti, bespomoćnosti, beznadežnosti i očaja.

Tu su naravno i razni oblici zavisnosti i kompulsivnih ponašanja. Kada smo pod

prevelikim stresom, okrenućemo se bilo čemu što može da nam pruži trenutno
uživanje i olakšanje, ma koliko god bilo štetno za nas na duge staze. Svako je
tokom pandemije našao neku svoju “drogu”: hranu, alkohol, opijate, internet
kupovinu, društvene mreže, serije, kockanje, ALI I vežbanje, čitanje, ručni rad,
umetnost, muziku…

Dok je za neke od nas izolacija bila okarakterisana pokušajima da se “pobegne” od

sebe, za neke od nas ona je bila dugo čekani “povratak sebi”. I to je za očekivati: u
teškim okolnostima se uvek krije i prostor za razvoj.

3.Koliko je trenutna situacija prouzrokovana pandemijom uticala na bračne,

ljubavne i seksualne veze? Po neki istraživanjima povećao se broj razvoda. Da
li su se partneri konačno bolje upoznali ili je razvod posledica nekih drugih
razloga?

Kada izgovaramo zavete, obično pristajemo na “I u dobru i u zlu, u zdravlju i u

bolesti”, uglavnom ne razmišljajući o tome kako bi to “zlo” ili “bolest” mogli da
izgledaju. Pritom, pitanje je da li, u trenutku kada izgovaramo sudbonosno “Da”
uopšte znamo kako se naš partner ponaša u situacijama ozbiljnog stresa i krize,
kako reaguje na finansijske probleme, kakav je kad se razboli ili kad treba da
neguje nekog ko je bolestan? Različite veze se suočavaju sa različitim izazovima i
pucaju tamo gde su najtanje. Pandemija je kod nekih parova pokrenula probleme sa
zavisnošću: alkoholizam, upotrebu supstanci ili kockanje. Kod nekih parova su se
rasvetlili toksični i zlostavljački obrasci, a negde je emotivno nasilje je prešlo u
fizičko. Kod nekih parova je postalo očigledno da je raspodela kućnih poslova
zaista neravnopravna, uglavnom na štetu žene. Neki parovi nisu uspeli da se
izvuku iz finansijske krize, a novac je i dalje jedan od glavnih povoda za svađu u
braku.

Ono što je, bez sumnje, izolacija učinila svim parovima je remećenje optimalne
distance, distance koja je neophodna kako bi želja unutar veze mogla da opstane i
kako bi partneri mogli da neguju svoju vezu kroz cikluse približavanja i
udaljavanja. Seksualna želja zahteva distancu, odvojenost, drugost, partnera koji
deluje samostalno, ostvareno i nezavnisno, partnera koji nas poziva da pređemo
neki most ili barijeru kako bismo mu se približili. Zato, ako želimo da sačuvamo
strast u vezi, svaki partner mora da vodi računa o sebi i svom razvoju i svaki
partner mora da neguje delove života u kojima je samostalan i nezavistan, jer je
kao takav najprivlačniji onom drugom. Dakle, za opstanak seksualne želje, svako
mora da ima neki prostor za sebe. Ukoliko veza ode previše u pravcu međusobne
zavisnosti, stapanja, preplitanja, spasavanja i negovanja, prvo što će stradati je
seksualna želja. Seksualna želja takođe strada onda kada smo depresivni,
nemotivisani, umorni, iscrpljeni i kada se osećamo mrtvo. Da bismo mogli da
imamo kvalitetan seks, potrebno je da se osećamo živo, povezano, zadovoljno,
samopouzdano i razigrano – u situaciji pandemije to nije lak zadatak.

4.Mladi veći deo vremena komuniciraju preko društvenih mreža i nema

dejtova uživo, bez obzira na epidemiološku situaciju. Koliko je razvoj novih
tehnologija i interneta uticao na mlade i njihovu komunikaciju i ljubavne
veze?

Nove tehnologije neminovno utiču na našu komunikaciju, na načine na kojima se

povezujemo sa drugima, na kvalitet naših odnosa i na način na koji vidimo sebe.
Generacije koje su se rodile onda kada su društvene mreže i internet već bili u
ponom jeku još stasavaju i tek treba da vidimo kako odrastanje u svetu interneta
utiče na formiranje zdravih i stabilnih veza u zrelosti. Bojim se nam se neće
dopasti to što budemo videli. Glavni problem je u tome što je internet
komunikacija osiromašena, a to onda dalje vuče brojne posledice.

Napisati ili pročitati reč LOL i dodati emoji nije isto što i iskreno se smejati sa
nekim, slušati smeh i gledati ljudsko nasmejano lice. Isto važi i za sve druge bitne
poruke kao što su volim te, ljutiš me, teško mi je, itd. Prisutnost drugog
podrazumeva angažovanje svih pet čula. Internet komunikacija je, za sada, još
uvek na nivou slike i zvuka. Mi smo bića kojima je potrebna i fizička blizina,
toplota, dodir, miris. Pokušajte da umirite novorođenče preko video-poziva, bez
uzimanja u ruke. Ne ide, zar ne? To što nismo više bespomoćne bebe, ne znači da
nam ove stvari nisu više potrebne. Tekstualne poruke su još siromašniji oblik
komunikacije – većina poruke se prenosi neverbalnim putem. Ako nam se većina
komunikacije svede na komunikaciju putem tehnologije i posrednika, vrebaju nas
opasnosti: usamljenost, frustracija, izolacija i osećaj praznine koji otvaraju vrata
depresiji. Izgleda kao da smo sa svima u kontaktu, ali u stvari smo sami, jer se ni
sa kim ne povezujemo dovoljno duboko. Jedan od razloga zbog kog društvene
mreže izazivaju zavisnost je upravo taj: notifikacije i lajkovi nam daju osećaj
postignuća i nagrade, slike i sadržaji stimulišu našu potrebu za novinom, a
virtuelno prisustvo drugih nam daje privid da smo povezani. Kada spustimo
telefon, shvatimo da smo sami u našoj poznatoj, dosadnoj sobi. Šta onda radimo?
Nastavljamo da skrolujemo. Tehnologije utiču i na to kako vidimo druge. Budući
da je teško celovito doživeti nekoga putem interneta, teško nam je i da empatišemo
sa drugim. Ljudi nisu “na dugme”. Živ kontakt podrazumeva približavanje,
bliskost i odvajanje, podrazumeva sastanak, razmenu i rastanak. Drugi ljudi nisu
samo dehumanizovana predstava na ekranu koju možeš da uključiš i isključiš
pritiskom na dugme, slika koja prestaje da postoji onda kada je više ne gledaš. Iza
tih slika su ljudska bića koja nastavljaju da postoje sa svojim željama, potrebama i
osećanjima, čak i kada su offline. Potrebno je mnogo više od pritiska na dugme da
bismo nekoga privukli u svoj bliski prostor, zadržali ga tu, a i da bismo ga iz istog
ispratili. Živ kontakt nas angažuje u celosti i kao takav je mnogo bogatije iskustvo,
iskustvo iz kog možemo da dobijemo mnogo više onoga što nam stvarno treba.
Nemogućnost da empatišemo sa drugima ide u paketu sa dubokim, teškim
nesigurnostima u sebe i dubokim nezadovoljstvom sobom. Osiromašena internet
komunikacija, pored toga što krivi našu sliku o drugima, krivi i sliku koju imamo o
sebi. Kada se poredimo sa ljudima koje znamo online, neminovno gubimo bitku. O
tim ljudima znamo samo ono što vidimo na internetu, a na internetu su mahom
najlepši aspekti tuđih života. Sebi, sa druge strane, znamo svaku manu, svaku
fleku, svaku čudnu misao. Mladi često brkaju fragmentisane slike savršenstva sa
stvarnošću, porede se sa njima i usled toga se osećaju nezadovoljno sobom,
neadekvatno, nesigurno i nedovoljno. Ovim se zatvara začarani krug. Ako smo
nesigurni, stidimo se i ne želimo da se upustimo u živ kontakt, radije ćemo da
ostanemo “iza” ekrana i kačimo slike. Tako je mnogo lakše sakriti sve ono čime
smo nezadovoljni. Budući da se ljudi povezuju na nivou ranjivosti, a ne na nivou
savršenstva, ovakva strategija donosi samo još više usamljenosti. Sa naizgled
savršenim ljudima je nemoguće povezati se, jer deluju nedostupno, nedostižno,
neljudski i potpuno drugačije od nas. Tek kada nam se neko otvori i kada se mi
otvorimo pred nekim, tek kada vidimo i ne tako lepe delove jedni drugih, tek tada
počinjemo da se istinski povezujemo, jer osećamo sličnost. To preko internet nije
toliko moguće.

5.Najmlađi su sve više okrenuti igricama. Od prijatelja sam saznao da se i tu

"igrači" lažno predstavljaju. Kako deci i tinejđerima pomoći kada se desi takav
slučaj? Da li možemo da ih naučimo da prepoznaju zamke u virtualnom svetu?

Ono što možemo je da ih naučimo sve ono što sam pomenuo u prethodnom
odgovoru. Možemo da negujemo njihove aktivnosti u stvarnom svetu: hobije,
sport, umetnost, druženje. Možemo da negujemo njihovo samopouzdanje,
inicijativu, hrabrost i empatiju – na taj način igrice će biti samo zabavna razbibriga,
a ne beg od života. Najbolji način da zaštitite decu od opasnosti u virtuelnom svetu
je da ih naučite da vole i prihvate stvarni svet, a onda, kada je vreme da ih
upoznate sa virtuelnim svetom, ukažite im na sve razlike između virtuelnog i
stvarnog sveta. Naučite ih da nije sve tako kao što izgleda i da je, na kraju dana,
mnogo bitnije ono što im se dešava offline. Pored toga šta ćete im reći, mnogo je
bitnije kako ćete se ponašati. Ukoliko je roditelj zavisan od igrica i ne odlepljuje se
od telefona, ukoliko roditelj koristi igrice ili tehnologiju kao beg od života, dete će
to usvojiti. Ne možete naučiti dete ono što sami ne znate. Dakle, počnite od sebe,
kakav je vaš odnos prema virtuelnom svetu?

6.Sve veći broj ljudi se žali na stres na poslu, a i na mobing od strane šefova.
Koliko je to realno i koji su saveti da se neprijatne situacije izbegnu?

Istraživanja pokazuju da živimo u eri narcizma. Porast stope narcizma u svetu je

neminovan, a neki eksperti čak pričaju o mentalno-zdravstvenoj krizi. Ovo je jako
važno, zato što ne možemo razumeti kako funkcioniše mobing, emotivno
zlostavljanje ili bilo koji drugi oblik zlostavljanja, ako ne razumemo narcizam i
toksične dinamike u kojima je glavni sastojak. Dakle, narcizam je obrazac ličnosti,
skup određenih karakteristika ili crta ličnosti koje nisu naročito podložne promeni.
Nalazi se na kontinuumu, neki ljudi su manje narcisoidni, a neki više. Kada stepen
narcisoidnosti ispuni određeni kriterijum, može se govoriti o narcisoidnom
poremećaju ličnosti. Glavne karakteristike narcisoidnih ljudi su: manipulativnost,
bahatost, zavist, grandiozna slika sebe, stalna potreba za pažnjom i divljenjem,
površnost, egocentričnost, nedostatak empatije i emotivna nestabilnost koja se
često manifestuje kroz dramatično ponašanje, ispade besa ili pasivnu agresiju.
Narcisoidni ljudi, upravo zbog ovih osobina, ostvaruju veliki uspeh u
kapitalističkom društvu i dospevaju na vodeće pozicije. Kompetitivni su, sve će
uraditi kako bi dobili pažnju i nagradu, nemaju problem sa time da nekoga povrede
da bi dobili ono što žele, a žele moć i kontrolu. Jednom kada ostvare moć,
razmetaće se njome. Dovoljno je da imamo jednog narcisoidnog rukovodioca ili
kolegu i naš poslovni život će postati ozbiljan izvor brige, stresa i anksioznosti.
Ako sve ovo uzmemo u obzir – porast broja ljudi koji se žale na stress i mobing ne
treba da nas iznenađuje. Kako se odbraniti? Za početak, utvrdite sa čime imate
posla. Informišite se o tome šta je narcizam, šta je emotivno zlostavljanje, kako
izgleda narcizam na radnom mestu, šta je izluđivanje (gaslighting), šta je
manipulacija i procenite u kojoj meri je to prisutno na vašem radnom mestu.
Zapamtite: niste vi krivi, ništa ne umišljate i niste preosetljivi. Ako vam se
promenio ciklus spavanja, ako primećujete promene u apetitu, ako se osećate
umorno, iscrpljeno, razdražljivo, prazno, ukoliko imate panične napade, odjednom
vas muče neobjašnjive fobije, nasumični bolovi u telu i kojekakvi somatski
simptomi, vrlo je moguće da se nosite sa nekim oblikom zlostavljanja, a da niste ni
svesni. Emotivno zlostavljanje je podmuklo, uglavnom ga ne primećujemo dok ne
osetimo posledice, a posledice često pripisujemo nečemu drugom. Jednom, kada
ste ustanovili da ste u toksičnoj situaciji, smislite plan za evakuaciju. Vaša
bezbednost i vaše zdravlje su na prvom mestu. Toksična radna mesta teško da će se
promeniti, zato što ljudi koji ih vode se mahom ne menjaju. Ukoliko ne možete da
odete odmah, informišite se o tehnikama komunikacije sa teškim ljudima. Naučite
da postavljate granice. Naučite šta su tehnike sivog kamena (gray rock) i tehnike
vatrenog zida (fire-walling). Radite na vašem samopouzdanju i brinite o sebi.
Mobing može biti vrlo traumatično iskustvo, stoga, ne ustručavajte se da se
obratite psihoterapeutu.

7.Svedoci smo poslednji godina i u svetu i kod nas da se sve veći broj žena
oslobađa i priča o neprijatnim iskustvima koja su doživele od strane močnih
muškaraca. Kako žene da prepoznaju seksualnog predatora? Da li odmah da ga
prijave iako smo videli da će doživeti linč. Kako da se izbore sa tom traumom?

Kada pričamo o seksualnim predatorima, pričamo o averzivnim ličnostima,

ličnostima koji su sposobne na vrlo ružna i opasna dela. U početku, ove ličnosti
smo opisivali mračnom trijadom osobina koje podrazumevaju narcizam,
makijavelizam i psihopatiju. Nešto kasnije, trijada je postala tetrada, a ovim trima
osobinama je pridodata četvrta, sadizam. Trenutni, najaktuelniji model, govori o
faktoru D, takozvanom “mračnom jezgru ličnosti”. Ovaj faktor podrazumeva
osobine poput: egoizma (preokupacije svojim interesima po cenu tuđih),
makijavelizma (manipulativni hladnokrvni stav da cilj opravdava sredstva),
moralna nehajnost (sposobnost da se ne oseća nikakva nelagoda nakon nemoralnih
ponašanja), narcizam (preterana opsednutost sobom, osećaj superiornosti i
ekstremna potreba za pažnjom drugih), povlašćenost (uverenje da je osoba bolja od
svih ostalih i da zaslužuje drugačiji tretman), psihopatija (nedostatak empatije i
samokontrole u kombinaciji sa impulsivnim ponašanjem), sadizam (želja da se
drugome nanese mentalna ili fizička šteta i bol radi svog zadovoljstva ili interesa),
sebičnost (stalna želja za višim socijalnim i finansijskim statusom) i prkos
(destruktivnost i volje da se drugi povrede, čak i ako to zahteva sopstvenu štetu u
procesu). Naravno, kada bi sve ove osobine nekome pisale na čelu, bilo bi lako, ali
treba biti oprezan i prema najsitnijim naznakama. Obratite pažnju kako neko tretira
ljude koji su mu podređeni. Obratite pažnju kako neko reaguje kada mu kažete
“ne” za neku sitnu stvar. Obratite pažnju kako neko vozi, koliko je pažljiv u
saobraćaju i da li ima ispade besa dok vozi, da li se utrkuje sa drugima, da li ima
želju da se pretiče samo da bi nešto dokazao. Obratite pažnju kako se neko ponaša
kada nije sve po njegovom. Obratite pažnju na to da li neko može da preuzme
odgovornost za svoje postupke ili su uvek drugi krivi.

Ukoliko neko pokazuje neko romantično interesovanje prema vama, obratite

pažnju na način na koji to radi. Da li vas obasipa komplimentima koji vam prijaju,
ali vam je istovremeno i neprijatno? Da li vam je rekao da vas voli pre nego što je
stigao da vas upozna? Da li vam traži da se nečega odreknete ili da nešto uradite za
njega, uz obećanje da će vam se to vratiti u budućnosti? Da li je isuviše
zainteresovan za previše intimne detalje vašeg života? Da li dobijate skupe poklone
i da li izlazite na preskupe večere na kojima vam je neprijatno, jer vam deluje
preterano? Da li imate osećaj u stomaku da nešto nije u redu? Da li vas oslovljava
po imenu ili vam je smislio neki “nadimak”? Da li se osećate objektifikovano i
seksualizovano? Da li se od vas očekuje da prerano napravite velike prekretnice u
smislu ulaska u brak, ulaska u zajednički život ili selidbe u drugu zemlju? Da li
udvaranje više liči na holivudski film, nego na stvaran život? Da li sve deluje
previše dobro da bi bilo istinito? Toksičnim ljudima je prvi cilj da vas pridobiju i
zavedu, ali budući da nemaju mnogo empatije i da ne razumeju kako ljubav zaista
funkcioniše, sve će se odvijati prebrzo i preintenzivno, a vi ćete imati osećaj kao da
vas neko požuruje, čak i ako ste potpuno očarani grandioznim gestovima. Žao mi
je što moram da srušim Sneška mnogim ženama, ali veze koje počinju kao
Holivudski film, sa mnogo vatrometa i intenzivne hemije, najčešće se na kraju
ispostave kao toksične. Zdrav odnos počinje polako, postepeno, rasterećeno i
nepretenciozno. Na početku zdravog odnosa dominira osećaj bezbednosti i
udobnosti. Zdrav odnos mnogo više liči na spori, nezavisni film, nego na
blokbaster. I još jednom – informišite se o narcizmu i tome kako da ga prepoznate.
Biti needukovan na ove teme u 21.veku može biti vrlo opasno po vaše mentalno, a
i fizičko zdravlje.

Kada se radi o prijavljivanju seksualnog zlostavljanja, mislim da je to lična odluka

koju svako mora sam da donese, uzimajući u obzir sve okolnosti. Prijavljivanje je
važno, zato što se time predatoru postavlja granica i poručuje da je nešto
neprihvatljivo. Predatori nisu u stanju da sami sebi udare granice i zbog toga je na
nama da to uradimo, kako bi ih sprečili da nekoga ponovo povrede. Ukoliko osete
dovoljno ozbiljne posledice, neki od predatora će modifikovati svoje ponašanje, jer
iako nemaju saosećanja prema drugima, jako im je važno da sačuvaju sebe. Sa
druge strane, ukoliko kod nekog predatora dominira prkos, taj će biti spreman na
sve da vas odvuče u propast, makar i na sopstvenu štetu. Sudski procesi sa takvim
ljudima su užasno naporni, sudski troškovi su ogromni, a toksična osoba ne žali ni
novac ni vreme kako bi isterala svoje, makar to podrazumevalo žalbe višim
institucijama ili kontratužbu. Ljudi koji su uspeli da nakon višegodišnjih procesa
na sudu pobede toksičnu osobu često navode da “nisu sigurni da li je bilo vredno
toga” i “da su znali da će to tako da izgleda, pitanje je da li bi se na to odlučili”.
Iako je udaranje granica predatoru dobro za društvo, može biti jako traumatično i
naporno za vas. Seksualno zlostavljanje samo po sebi je dovoljno traumatično i bez
celog naknadnog procesa koji dodatno traumatizuje. Kada donosite odluku, na
prvom mestu su vaše zdravlje i bezbednost.