Uticaj koncepta kreativne volje Ota Ranka

na geštalt terapiju
Bertram Müller
Razmatranje ideja Ota Ranka (Otto Rank) zaslužuje da se uvrsti u knjigu o
umetnosti i kreativnosti u geštalt terapiji. Zapravo, tvrdnja Perlsa i dr. (1951)
da je Rankov teorijski magnum opus, Umetnost i umetnik, "za svaku
pohvalu" (p.395), samo je jedna od mnogobrojnih preporuka njegovog rada.
U tom pogledu je onda još više zapanjujuće da se u daljem razvoju geštalt
terapije, upravo doprinos ovog "velikog majstora" u istraživanju kreativne
ličnosti, kreativnog života i umetničkog stvaranja, kao i korišćenje njegovih
zaključaka za razumevanje i ublažavanje mentalnih patnji, nisu dublje
razmatrali. Naravno da su Isador From (Isadore From), osnivač i učitelj
geštalt terapije i Tejlor Šter (Taylor Stoehr), biograf Pola Gudmana (Paul
Goodman), smatrali da je Rankovo delo važno za razvoj geštalt terapije, isto
kao i teorija geštalt psihologa, ako ne i više (Müller, 1993). Međutim,
ispitivanje opšteg razvoja geštalt terapije i prakse, na žalost, pokazuje da još
nije došlo da stvarnog priznavanja Ranka. Dakle, zbog malog broja
teorijskih radova od strane najrazličitijih autora geštalt terapije na temu
kreativnosti u psihoterapiji, slažio bih se sa ocenom Nensi Ament-Lion
(Nancy Amendt-Lyon), da uprkos nekoliko inspirativnih doprinosa na temu
geštalt terapije, još ne postoji jasna teorija kreativnosti u geštalt terapiji
(Amendt-Lyon, 1999). Rank može ponuditi ključne uvide, i stoga ćemo se u
ovom poglavlju delimično ponovo osvrnuti na ovaj nedostatak,
ograničavajući se na razvoj i uticaj Rankovog koncepta kreativne volje na
geštalt terapiju.
Rankovo literarno zaveštanje umetnosti, umetničkom stvaralaštvu i
umetničkoj ličnosti je ostalo nezapaženije od njegovih drugih psiholoških
radova. Upravo ovi fundamentalni radovi na temu kreativnog delovanja
ljudskih bića mogu suštinski doprineti i boljem razumevanju i korišćenju
kako kreativnih, tako i psihološki blokiranih procesa u psihoterapiji i
umetničkom stvaralaštvu.
Posebno u svojim post-frojdovskim spisima (od 1925.g. naovamo), Rank
postavlja ključna pitanja o ljudskom kreativnom nagonu, umetničkom
stvaranju, razvoju umetničke ličnosti, etici i estetici (Rank, 1968), kao što
su: Odakle potiče čovekov "nagon za stvaranjem”? Šta je potrebno da se on
razvije? Na koje različite načine se ovaj kreativni nagon izražava kroz
epohe? Koja je njegova funkcija za pojedinca i za društvo? Kako on
doprinosi objašnjenju razvoja i funkcionisanja ljudske ličnosti? Šta je to što

1
jednu osobu podstiče da stvori umetničko delo, a ne samo da uživa u životu?
Šta podstiče jednu osobu da čini nadljudske podvige kako bi postala slavna,
pa možda čak i večna, dok drugi, u osami, tragaju za mudrošću, ličnom
srećom, pa čak i večnim blaženstvom? Za Ranka, odgovori na ova pitanja
nisu samo važni za dublje razumevanje stvaralačkog procesa umetnika, već i
za ljudsku psihologiju uopšte.
Rank je tvrdio, naročito u njegovim razgovorima sa Frojdom, da kreativni
motivi ne potiču iz urođenih, sublimiranih nagona, i da oni nisu
najadekvatnije objašnjeni socijalizacijom, pošto se mnogo toga što je ljudsko
i kreativno događa ili bez ili protiv prirodnih nagona i uprkos svim stvarnim
prošlim iskustvima. Samo kreativni odnos sa svetom, sa svim njegovim
realnostima, iluzijama, ideologijama, može da objasni specifičnu unutrašnju
dinamiku kroz koju se rađa stvaralaštvo. Tako za razliku od Frojda, mada
slično Perlsu i dr. (1951), Rank naglašava snagu kreativne volje, koja se više
ili manje pojavljuje kod svakog pojedinca u toku procesa asimilacije prošlog
i sadašnjeg iskustva.
Razlog zašto je Rank pomno proučavao stvaralačku ličnost i proces
stvaranja je taj što je zapazio, naročito kod kreativnih osoba, a posebno kod
umetnika, model nezavisne ličnosti, nezavisne od drugih - kolektiva, kako
ga je nazivao - koja je spremna i da prihvati društvenu podrška iz kolektiva i
da mu (kroz ostvareno delo ili opus) uzvrati nešto. Ova posebna psihološka
dinamika kreativnog pojedinca - "biti sa svetom i u svetu" - ukazuje na
Rankovo mišljenje o tome kako da se pomogne ljudima koji se slamaju
usled težine prirodnog zadatka pronalaženja zadovoljavajućeg ličnog,
društveno orijentisanog i organizovanog načina života (na primer,
neurotičari i sociopate).
Na osnovu pretpostavke ove ljudske povezanosti, Rank teoriju
psihoterapije stavlja izvan Frojdovog determinističkog viđenja ljudske
prirode, a fokus vraća na čovekovu najvažniju odliku: naime, sposobnost da
pravi lične izbore, naročito u odnosu na spoljni svet:

“Da bi se u potpunosti živelo, čak i preživelo, čovek mora pre svega da izvrši čin volje,
koji čak podrazumeva čin predaje, prvo voljnom afirmacijom obaveza; odnosno, on mora
da "kaže da" životu. Ovaj čin individualne volje, izgovaranjem “da” obavezama, onda
postaje ključni kreativni aspekt prilagođavanja. Drugo, u skladu sa svojim kapacitetima i
specifičnostima svake situacije, čovek mora uticati na promenu. On to čini donošenjem
novog. Ovo je adaptivni aspekt individualnog stvaranja" (Menaker, 1972, p. 12).

Rankova filozofska i teorijska paradigma, slična Perlsu i dr. (1951),

vođena je razmišljanjem o polaritetima i procesima. Rank, međutim, sve ove
polaritete svrstava potpuno oko jednog kreativnog životnog impulsa koji, u

2
svom svesnom obliku, naziva kreativnom voljom. Geštalt terapija može
imati velike koristi od Rankovih ideja o tome kako pojedinci stiču veštinu
etičkog i estetskog delovanja, koja ne potiče isključivo od spolja, niti iz
superega.

I Rankov koncept kreativne volje, svesti, kreativne ličnosti

i terapija volje

Rank pretpostavlja da je kreativna volja "psihološki faktor prvog reda"

(Rank, 1929). On je svoju novu ideju, u godinama nakon njegovog
odvajanja od Frojda, nazvao "neo-kopernikanski povratak svesnoj volji"
(ibid., str. 6): naime, naglasak je na posebnoj, slobodnoj i individualnoj
volji, kao osnovnoj biološkoj dispoziciji svake osobe, bez obzira na bilo koje
specifične tragove i iskustva iz detinjstva. Za Ranka je individualna
kreativna volja primarna sila oblikovanja ili transformacije ega,
individualnosti – ona je takođe odlučujući preduslov za sposobnost
pojedinca da bude odgovoran. Prema Rankovoj psihologiji dinamske i
konstruktivne volje, poricanje kreativne individualne volje predstavlja
osnovu svih neuroza.
Iako Rank smatra ispravnom ideju da ljudski ego oblikuju ranije
identifikacije, posebno u odnosu na majku, on takođe veruje da se ego, pre
svega, može formirati sopstvenom voljom. Pod "voljom" Rank podrazumeva
snagu ove autonomne izvorne sile, koja predstavlja pojedinca (ego). I ova
volja postaje kreativna utoliko što oblikuje sebe - kroz ego, koji zapaža i
postaje svestan sebe - u samopotvrđen superego, koji zatim vodi do
samostvorene formacije ideala, što u krajnjoj instanci prvobitno potiče iz
ida, a ne od spolja (ibid., str. 7). Nasuprot Frojdovom shvatanju sveta, Rank
ne smatra da su ljudska bića determinisana; zapravo, unutar pojedinca
postoji izvorni uzrok! On ga naziva "dinamička uzročnost individualne
volje”, koja utiče na razvoj individualne ličnosti, kao i na razvoj neposredne
kulture ili civilizacije (ibid., str. 53).
U svom kulturno-teorijskom radu koji je prvobitno objavljen 1930.g. pod
nazivom Seelenglaubeund Psychologie (Psihologija i duša, 1998), Rank, na
poseban način, pokazuje kako bi naša cela kulturna istorija trebalo biti
objašnjena kao istorija razvoja i suzbijanja kreativne volje. A njegov
odgovor na jedno od najvažnijih antropoloških, teoloških i psiholoških
pitanja - "Odakle potiče 'negativnost' u svetu?" - nalazi se u njegovoj
temeljnoj kulturno-istorijskoj analizi duše: to je ništa drugo nego ljudska
protivvolja i samovolja, koje negiraju smrtnost.

3
 Rankova teza da id nije više primarni vladar od posebnog je značaja za
geštalt terapiju. Zapravo, kao što je već pomenuto, Rankov novi psihološki
konstrukt fokusira se na podjednako nezavisan i na momente čak tiranski
samosvestan i samovoljan ego. Osim toga, kreativan tip i njegov više ili
manje inhibiran rođak, neurotičar, pokazuju da ego nije samo poprište
polimorfno perverznih nagona (Rank, 1968), već bi pre trebalo da se
posmatra kao regulativna i formativna dinamička izvorna sila. Rank "volju"
ne shvata na način eksperimentalne psihologije volje, kao intrapsihički,
subjektivni entitet, niti kao prolaznu, usmeravajuću silu; za njega je ona pre
progresivan, diferenciran i dinamički proces, formiran od strane unutrašnjih i
spoljašnjih namera i kontrasila (uporediti sa izlaganjima o ego funkcijama u
Perls i dr., 1951). Za Ranka, psiha pre svega pripada sadašnjosti.
Preovlađujući i individualni ko-determinisani činovi volje, u kontekstu
specifične situacije određivanja njihovog značenja i ciljeva, se neprestano
iznova kreiraju (Rank, 1998).
Samo u potvrdi individualne volje postoji jedinstveni ljudski fenomen:
neposredna kreativna isceljujuća spontanost. Time je ovo fleksibilno
psihološko funkcionisanje stvarne individualne volje presudan ljudski
kvalitet, koja ljude definiše kao kreatore svojih sopstvenih selfova i odnosa
prema spoljnom svetu. Jačanje ovog samodefinisanja, pre svega kod onih
koji pate od psihopatologije, jeste cilj Rankove terapije volje.
U delu Istina i stvarnost (1936b) i u njegova tri toma pod naslovom
Technik der Psichoanalise I - III (1926 - 31) (drugi i treći tom su prevedeni
na engleski kao Terapija volje, 1936a), Rank “volju” označava kao: ego
funkciju, kao energiju ili formativnu psihološku silu, koja pojedincu
omogućava da bira, odbacuje i da donosi svesne odluke: zapravo, u krajnoj
liniji, da bude kreativan.
U posthumnoj zbirci eseja, S one strane psihologije, napisanoj i
objavljenoj na engleskom jeziku, Rank dolazi do svoje najsveobuhvatnije
definicije volje:

"[Pod voljom] podrazumevam autonomnu organizacionu silu u pojedincu koja ne

predstavlja neki poseban biološki impuls ili društveni nagon, već predstavlja kreativni
izraz celokupne ličnosti i razlikuje jednu osobu od druge. Ova individualna volja, kao
udružena i balansirajuća sila između impulsa i inhibicija, je odlučujući psihološki faktor u
ljudskom ponašanju. Njeno dvostruko funkcionisanje, kao impulsivne i inhibirajuće sile,
objašnjava paradoks da se volja može manifestovati kreativno ili destruktivno u
zavisnosti od odnosa pojedinca prema sebi i životu uopšte" (1941, str. 50).

4
 U veoma sažetoj i kratkoj formi, Rank (1929) govori o razvoju nagona,
volje, svesti i, što je vrlo zanimljivo u ovom kontekstu, o formiranju
vrednosti (psiholoških kategorija), na sledeći način:
Rank je prvo posmatrao self kao da njime vladaju instinkti. Ego se zatim
postepeno pojavljuje - u početku, kao prateći tumač onoga što jeste i što na
osnovu instinkata mora biti. Prvi sukob nastaje kada prethodno i samo
potvrđujuće "Da, ja hoću ono što moram" postaje "To ne bi trebalo biti" ili
"To nije": drugim rečima, neočekivano nastaje mogućnost poricanja
nužnosti određene prirodom. Posledica toga je promena svesti i volje. Svest
postaje samostalna sila, sposobna ne samo da podržava, već i da negira i
koči instinktivnu volju. I tako volja, do tada imajući samo izvršnu funkciju,
po prvi put postaje kreativna: u stvari, u početku kreativno negativno u
obliku poricanja, u smislu "ne želeti nešto određeno prirodom”. Ukratko,
Rank naglašava dalekosežne posledice tih negativnih izvora volje.
S druge strane, svest je babica slobodno kreativne volje. Rank počinje
opštom pretpostavkom da je svest prvobitno bila samo organ čula svesnosti
spoljašnjih kvaliteta; zatim sledi kapacitet svesnosti i unutrašnje osetljivosti,
iz čega se razvila psihološka sposobnost razlikovanja unutrašnjeg i
spoljašnjeg, odvajanja jednog od drugog, i delimično kontrole. Na kraju,
svest razvija kapacitet samorefleksivne realizacije i time sebe oslobadja ne
samo kontrole okolnih prirodnih sila, već takođe i sopstvenog ida. To je
uticalo pre svega, na sve pozitivniji razvoj superega, kao i na konkretno
oblikovanje spoljašnjeg sveta.
Kako se, prema Ranku, razvijaju etičke vrednosti i estetski standardi -
odnosno, šta konkretne volje - ako se zapravo (i time suprotno od
psihoanalitičkih koncepcija) ne misli da se isključivo oblikuju od spolja i
kroz socijalizaciju (super-ego)? Sama svest je - tako Rank dalje razvija svoju
teoriju zasnovanu na polarnostima - u svom razvoju zauzvrat pod uticajem
volje. Dakle oba ova fenomena (svest i volja) mogu se shvatiti samo kroz
njihovo uzajamno dejstvo i njihovu stalnu promenljivost. Što se tiče volje,
svest se orijentiše i ka unutra i ka spolja. Orijentisana spolja, ona stiče
kvalitet svesnog izraza nagona ili namerne radnje. Orijentisana ka unutra,
ona stiče kvalitet svesnog opažanja nagona, odnosno, kvaliteta osećanja,
koje Rank opisuje kao indeks konkretnog šta volje (1929).
Ovo uzajamno dejstvo se odvija kontinuirano i impulsivno. To je razlog
zašto je svako tumačenje događaja, koje dolazi spolja, uznemiravajući
pokušaj da se prekine ovaj spontani i uzajamni proces interpretacije volje i
svesti. Osim toga, ova vrsta spoljne interpretacije nastaje posebno iz
nespremnosti da se prati tok života i iz žudnje za čvrstim uporištem. Bez
sumnje, geštalt terapija bi se složila sa Rankom u vezi ove ključne poente.

5
Nije moguće doći do saznanja - a još je manje moguće doći do terapijskih
efekata - kroz spoljašnju interpretaciju, već samo kroz neposredno i svesno
sopstveno iskustvo ovog uzajamnog procesa volje i svesti. Rank ispravno
naziva svoju dinamičku terapiju volje, osvrćući se i na Ajnštajna, kao
"psihoterapijsku teoriju relativiteta" (Rank, 1968).
Ovim, međutim, fokus Rankovog teorijskog diskursa u sadašnjem
kontekstu još nije pomeren na veoma važan razvoj šta i kako: to jest, na
etičke i estetske aspekte volje i akcije. Za taj razvoj su neophodne mentalne
strukture, samostalno stvorene iz sopstvenih ideala. Rank ove strukture
naziva psihološke kategorije. Ne samo volja, već takođe i svest kao jedan
primer ostvarenja, suštinski se kreće u dva pravca; naime, okrenuta ka
unutra, ona traga za istinom - ili Rankovim rečima, "unutrašnjom
stvarnošću" koja je suprotna spoljašnjoj istini čula, tj. takozvanoj stvarnosti.
Uporedivo sa dvostrukim funkcionisanjem svesti na volju (koji odgovara
voljnom činu i svesnosti osećanja), uticaj svesti na formiranje ideala takođe
ima dvostruko dejstvo, i to:

- aktivno, kao kreativan izraz u formi ego ideala, i

- pasivno, u stvaranju specifičnih etičkih i estetskih normi sopstvenih
aktivnosti i stvaranja: po pravilu, bez konkretnog pristanka na normu,
nijedno delo nije dozvoljeno

Stoga je unutar orijentisana sila svesti ta koja, kroz ove samostvorene

etičke i estetske norme, kvalifikuje sadržaj prvobitno čisto instinktivnog u
skladu sa jednom mogućom formom, u kojoj pojedinac ostvaruje sadržaj
svojih odgovarajućih nagonskih tendencija. Ukratko, sam ego kvalifikuje,
kroz sopstvenu silu svesti koja, u sferi volje, pobuđuje nagone ka
specifičnim interesima. Njihov uspeh, međutim, ponovo zavisi, od stvorenih
mentalnih formi iz sopstvenog formiranja ideala (up. Rank, 1929, str. 43).
Kroz uticaj ove sile svesti koja postavlja norme, volja uspeva - ne samo
impulsivno već takođe i inhibitorno, što znači, pre svega, da ima regulativni
značaj. Ona ima konstruktivan efekat ne samo na ovladavanje stvarnošću,
već takođe u kontroli životnog nagona kao takvog. Na ovaj način, svesna
volja je odlučujuća regulativna i integrativna sila pojedinca. Iako su mnoge
karakteristike koncepta selfa iz perspektive geštalt terapije i dalje nejasne,
posebno ego-aspekt svesnog ostvarenja kontakta, Rankovo izlaganje unosi
lucidnost utoliko što on opširno opisuje interakciju i dinamičku
transformaciju nagona, volje i svesti u uspostavljanju vrednosti i odvijanju
aktivnosti u konkretnom polju. Ove ideje se, svojim filozofskim i
antropološkim metodama, približavaju idejama geštalt terapije. S obzirom na

6
činjenicu da kliničku psihoterapiju zanima gubitak kapaciteta fleksibilne i
autonomne interakcije svesti, volje i autonomnog određivanja vrednosti,
detaljno razmatranje i razumevanje ove interakcije je veoma bitno za
terapijski uspeh.

II Kreativna volja i krivica

U ovom kratkom poglavlju ograničiću se na bitno pitanje – u vezi sa

individualnim životom i umetničkim stvaralaštvom - krivice i osećanja
krivice kao primera gore pomenutog integrativnog teorijskog i kliničkog
značaja za geštalt terapeute.
Rank smatra da su volja i krivica komplementarne strane istog fenomena.
Jer čim se pokrene gore opisani mehanizam svesnog ega prema etičkoj volji,
osećanje krivice obavezno sledi. Psihološki mehanizam individualne svesne
volje proizvodi, takoreći trenjem, upravo taj osećaj krivice, koji se, međutim,
delimično skriveno manifestuje kao racionalizacija motiva, kao iskrivljenje
istine, a to je izraženo u obliku sumnje u pogledu opravdanosti sopstvene
volje.
Prema Ranku, krivica, griža savesti i osećanje krivice su samo posledice
pojave volje kod pojedinca. Funkcija osećanja krivice i griže savesti je dakle
da uspostavi balans između davanja i primanja, pojedinca i zajednice. To
funkcioniše kao regulacioni termostat individualnih mogućnosti
prilagođavanja. Rank ističe da nije samo moguće da pojedinac duguje nešto
drugima ili zajednici, već i sebi, time što je bio nepravedan prema sebi. Da
opiše doživljenu krivicu prema društvu, Rank koristi pojam "griža savesti "
(Schuldbevusstsein), a da opiše doživljenu krivicu prema sebi, koristi pojam
"osećanje krivice" (Schuldgefuhl).
Što se tiče porekla griže savesti, Rank tvrdi da ona potiče iz dinamičnog
odnosa volje i svesti: "U svesnoj svesnosti voljnih fenomena, ističe se aspekt
uvida, dok se u sadašnjem sadržaju volje, ističe aspekt iskustva" (1929, str.
37). Drugim rečima, prvo ja postajem svestan da želim nešto, a onda
postajem svestan šta želim.
Ipak, Rank nastavlja,

"Tek kada se moralna vrednost u obliku 'lošeg', koju pojedinac prima spolja, od strane
određenog sadržaja volje, u potpunosti prenese na volju kao takvu, iz spoljašnjeg
konflikta volje nastaje unutrašnji moralni konflikt u pojedincu, što na kraju, umesto da
vodi do jednostavnog odbacivanja određenog čina volje i sadržaja, dovodi do potpunog
poricanja sopstvene volje i do osećanja krivice, kao simptomatske trajne posledice"
(ibid.).

7
 Ovo potpuno poricanje biva određeno spolja, kao i iz pravca unutrašnje
volje pojedinca, zato što volja, u borbi za prevlast svesti - koja interno
organizuje individualne etičke norme ispravnog i pogrešnog (ne dobra i zla)
– takođe povremeno reaguje snažnim i neprekidnim osuđivanjem svesti kada
se doživljava da norme inhibiraju voljne aktivnosti.
Ove činjenice određuju ono što Rank opisuje kao odlučujuću dinamiku u
nastajanju griže savesti. Volja doživljava svest lošom jer ona inhibira volju
svojim etičkim normama - u istoj meri u kojoj svest doživljava individualnu
samovolju lošom. Ova uzajamna inhibicija volje i svesti je ono što se, po
Ranku, može manifestovati kao griža savesti. I ova dinamika još uvek nalazi
snažan izraz u našoj sadašnjoj kulturnoj istoriji. Prema Ranku, neophodno je
da se pojedincu dozvoli ne samo volja, već ga je potrebno takođe dovesti do
autonomne volje, kako bi neizbežno osećanje krivice, koje prati nečiju volju,
bilo barem konstruktivno opravdano: naime, kroz sama kreativna ostvarenja,
koja često prate voljne i samopotvrđene aktivnosti i koja, uostalom, često
imaju socijalnu dimenziju. U Rankovoj terapiji volje, kao i u njegovim
izlaganjima o umetničkom stvaralaštvu, poseban naglasak se stavlja na
prihvatanju griže savesti koja neminovno ide ruku pod ruku sa svesnom
voljom.

III Kreativna volja i neuroza

Postoji samo mali korak od ovakvog razmatranja povezanosti svesti, volje i

krivice do opisa karakteristika neurotične osobe, koju Rank vidi kao nekoga
kod koga se ispoljava podjednako snažna volja, kao kod umetnika ili
kreativne osobe u akciji. Međutim, kod neurotičnih osoba, ova volja se
svojim prvobitno negativnim kvalitetom izražava kao protivvolja i
neminovno je orijentisana ka unutra; istovremeno, ona se, kroz svesno
samoostvarenje, posebno doživljava kao griža savesti: "osoba koja pati nije
u stanju da deluju kreativno, jer njena samosvest inhibira volju, koja se
manifestuje kao osećanje krivice u odnosu na aktivnost kao takvu" (Rank,
2000, str. 40).
Ono što Rank ovde predočava jeste neurotično iskustvo i ponašanje, ne
kao vid psihopatologije, već kao razvojna faza individualnosti, u kojoj se
svesna, umetnička samovolja još uvek poriče (ibid., str. 66). Geštalt terapija
kasnije podržava istu ideju.
Izlečenje neurotičara je moguće na individualnom i socijalnom nivou samo
na jedan isti način: naime, dozvoliti da se nešto želi i biti neko ko želi da
bude svoj, i takav jeste. Ovakva osoba ne bi trebalo ni na koji način da se

8
oseća krivom ili inferiornom, već joj treba pomoći da postane kreativna i
transformisana osoba od akcije.
Čovek koji pati od tzv. psihopatologije predstavlja u Rankovoj
dijagnostičkoj koncepciji, jednostavno rečeno, samo osnovne varijacije
savremenog tipa osoba koje se razlikuju u zavisnosti od izrazite dominacije
jednog od četiri psihofizička osnovna elementa: nagon, volja, svest i
anksioznost (strepnja), pri čemu dinamičan odnos između ovih faktora
određuje odgovarajuću psihološku osnovnu filozofiju u određenoj situaciji.
Za Ranka je neurotičar veoma sličan umetniku. Zapravo, on neurotičara
naziva artiste manque, donekle neuspešnu, inhibiranu ličnost, koja ne
preuzima punu odgovornost za svoju individualnost. U suštini, neurotičari
pate jer ne mogu prihvatiti sebe, svoju individualnost i svoju ličnost. S jedne
strane, oni su suviše kritični prema sebi, a sa druge se previše idealizuju.
Zahtevaju savršenstvo, koje kada se ne dostigne izaziva povećanu
samokritiku. Prema Ranku, neurotičari imaju naročito pogrešan i fiksiran
odnos prema prošlosti, jer umesto da je kasnije prihvate, oni žele da je re-
kreiraju.
Umetnici su tako u izvesnom smislu odgovarajuća suprotnost
neurotičarima. To ne znači da umetnici ne kritikuju sebe. Ali, po pitanju
prihvatanja svoje ličnosti, oni pokazuju izvesnu sposobnost, kojoj
neurotičari uzalud teže, i oni takođe veličaju svoja već dostignuta
ograničenja. Drugim rečima, preduslov stvaralačke ličnosti nije samo
prihvatanje selfa, već gotovo njegova glorifikacija.
Oslobađajući i terapijski zadatak se sastoji u prihvatanju sopstvenog selfa
sa svim pojedinačnim aspektima ega i autonomije volje i osećanja. Za
Ranka, cilj konstruktivne terapije volje - a kasnije i geštalt terapije – je
konzistentan: on nije u prevazilaženju otpora, koji Rank shvata kao fenomen
volje, u svom negativnom obliku, već u transformisanju negativnog
izražavanja volje (protivvolje, kao inhibicije nagona i tendencija koje su
orijentisane ka unutra) u samoregulativnu kreativnu manifestaciju ličnosti.

IV Kreativni nagon umetnika

Umetnici i umetničko stvaranje se ne mogu, prema Ranku, psihološki

objasniti isključivo na individualnom nivou (2000, str.19): "Ideologija
besmrtnosti nije samo rezultat, već i jedan od najvažnijih osnovnih
preduslova umetničkog stvaranja" (ibid., str. xxvi).
Kroz svoja antropološka istraživanja, Rank je zaključio da je u svim
civilizacijama, po pravilu, osigurati večni život mnogo važnije pitanje od
sreće i napretka u realnom životu. Ovo se, na primer, vidi danas u našoj

9
civilizaciji kroz ogroman, ako ne i kultni, značaj koji se pridaje životnom
osiguranju, lepoti i ekstremnoj brizi o zdravlju.
Običan građanin se, prema Ranku, ponaša na prilično zadovoljavajući
način kako bi omogućio besmrtnost, povinući se onome što je dato i
identifikujući se sa društvenim formama, kao što su religija, poverenje u
vlast, porodicu i buduće generacije. Samouverena, snažne volje i vešto
izdvojena umetnička ličnost ipak teži da pronađe individualno rešenje za
ovaj osnovni problem. Osnovni izvor individualnog stvaralačkog nagona
leži u impulsu ka ličnom individualnom – svakako ne društvenom – samo-
ovekovečenju (Rank, 1968).
Religija se oblikovala kroz društveno orijentisanu veru u besmrtnost.
Umetnost potiče iz individualne samosvesnosti o sopstvenoj ličnosti, iz koje
sledi težnja ka individualnom putu u besmrtnost (ibid., str.16). Naravno, oba
puta nisu suštinski podeljena. Društvu je potreban umetnik koji će
apstraktnu dušu učiniti konkretnom i stvarnom kroz poeziju, slikarstvo i
muziku. A individualnom umetniku, koji koristi društveno - na primer,
književni govor - zbog svoje individualnosti (na primer, da se izrazi u
pesmi), potrebna je kulturna tradicija i potvrda njegovih savremenika ili
sledeće generacije kako bi kroz njihovo uvažavanje postao besmrtan.
Stvaranje umetnosti, kao ljudski stvaralački nagon, prema Ranku, se
objašnjava samo konstruktivnim prevazilaženjem fundamentalnog dualizma
između društvenog i individualnog (ibid., str. 2). Značenje i poreklo svih
pojedinačnih i društvenih ideologija mogu se naći u zajedničkom duhovnom
korenu, koji je Rank otkrio u veri o besmrtnosti:

"Suština umetničkog tipa leži dakle u tome, da on može proći kroz svoju individualnu
borbu, konflikt između pojedinca i vrste, između lične i kolektivne besmrtnosti, u
ideološkom obliku, a da ga osobenost ovog konflikta prisiljava ili mu omogućava da
koristi umetničku ideologiju u tu svrhu" (1968, str. 369).

Upravo tu sposobnost simbolizacije, oblikovanje umetničke ideologije,

neurotična osoba još uvek nije u stanju da dostigne na način jednog
umetnika.
Suštinske, pa ipak različite, specifičnosti ličnosti umetnika obuhvataju,
prema Ranku, njegov kapacitet (simboličkog) predstavljanja celokupnosti
iskustava, hrabrost i sposobnost da sebe naziva "umetnikom", a posebno
odnos prema samoj umetnosti.
Izuzetnost umetnika nalazi se u tome što je u stanju da razlikuje intuitivno
razigrano dete od kreativnog eksperta u umetnosti življenja, i da uz
sposobnosti, individualna iskustva i spontanu intuiciju ida, koristi kulturu i

10
umetnički stil svog perioda za stvaranje, kao kontrast, nečeg individualno
novog: "Umetnik, takoreći, ne koristi samo platno, boje ili model da bi
slikao, već takođe i umetnost koja mu je data formalno, tehnički i ideološki,
u okviru njegove sopstvene kulture" (ibid., str. 7). Umetnici koriste ono što
je kolektivno nasleđeno kako bi se individualno izdvojili, te im je kolektivno
potrebno da im obezbedi, ukoliko je neophodno, potvrdu njihove nove
individualne kreacije:

"Umetnik, kao definitivni kreativni pojedinac, koristi umetničku formu koju nađe pri
ruci da bi izrazio nešto lično; to lično mora biti nekako povezano sa dominantnim
umetničkim i kulturnim ideologijama, jer ih inače ne bi mogao iskoristiti; ali ono se
istovremeno mora razlikovati, jer inače mu ne bi bilo potrebno da ih koristi kako bi
stvorio nešto svoje" (Rank, 2000, str. 6-7).

Posebna karakteristika Rankovog izlaganja o kreativnoj ličnosti jeste da ta

kreacija počinje sa pojedincem, kao i u samom pojedincu: drugim rečima,
samostvaranjem ličnosti u kreativnu osobu ili umetnika, koga Rank opisuje
da se samoimenuje u umetnika. Dakle, prva kreacija stvaralačkog
produktivnog pojedinca jeste samoimenovanje u umetničku ličnost,
prevazilaženjem uobičajenog načina na koji je shvatao sebe. Ovo u suštini
ostaje najvažnija kreacija umetnika, jer sve ostale koje slede predstavljaju
delimično objektivizovan izraz u spoljnom svetu ove prvobitne kreacije
sopstvenog selfa, a delimično, opravdanje veličanja samoimenovanja (ibid.,
str. 70).
Samooblikovanje i samostvaranje u umetnika je, međutim, takođe blisko
povezano sa životnim iskustvom umetnika. Živeti i stvarati su uzajamni, jer
ljudski kreativan nagon rezultira u životnom iskustvu i u stvaranju
umetnosti: Rank je pisao da umetnik ima tendenciju da pobegne iz iskustva,
odnosno, iz realnog, neposrednog života koji je takođe egzistencijalno
ugrožen smrću, dakle život se kontroliše tako što se oblikuje. U stvaranju,
umetnik pokušava da očuva ili ovekoveči svoj prolazni život. Zbog toga,
stvaranje i proces životnog iskustva (svakodnevni život) postaju suprotnosti,
i to ne samo u životu umetnika.
Umetnički nagon umetnika da stvara, koji nastaje iz tendencije da se
ovekoveči, može postati toliko snažan da se umetnik brani od prolaznosti
iskustva. Umetnik, svim svojim iskustvom, beži iz realnog života, koji je
pretežno prolazan, dok iskustvo, koje je umetnik oblikovao, smiruje svest o
prolaznosti života i impresionira kao kreacija. Kao što Rank dijalektički
rezimira:

11
 "U stvaranju umetnik pokušava da ovekoveči svoj smrtni život. On naizgled želi da
smrt pretvori u život, iako u stvari život pretvara u smrt. Jer ne samo da stvoreno delo ne
nastavlja da živi; ono je, u izvesnom smislu, mrtvo; kako u pogledu materijala, koje ga
čini gotovo neorganskim, tako takođe i duhovno i psihološki, u smislu da ono više nema
nikakvog značaja za stvaraoca, kada ga je stvorio (...) [i] stoga ponovo traži utočište u
životu i ponovo stvara iskustvo" (1968, str. 39).

V Zaključak

Rankovo proučavanje stvaralačkog čina i umetničke ličnosti, kao i njegovi

zaključci o nastanku i lečenju psihološke patnje, povezuju mnoge oblasti
znanja i previše su složeni da bi se predstavili u jednom kratkom poglavlju.
Preporučujem čitaocu da pročita direktno Rankove radove i da kao uvod ne
propusti Libermanovu (Lieberman) (1985) detaljno i posvećeno napisanu
Rankovu biografiju.
Rankovo izrazito zalaganje za kreativne, slobodne, voljne i osobene
aspekte ljudskih bića je, nadam se, postalo jasno. Stoga mi dopustite da u
zaključku ukratko podelim još nekoliko misli o Rankovom stavu o
kreativnim delima ljudskih bića.
Rank je ukazao na prisutan nagon - i to ne samo među geštalt terapeutima -
ka izrazitom stvaralačkom činu i dobronamernu pomoć kao reakcionu
formaciju nerazrešenog Edipovog kompleksa, koji Rank naravno, ne tumači
u seksualnom smislu, već kao ego-postignuće u smislu reakcije na
roditeljska ograničenja dečje volje. Rank ovo naziva "Prometejev
kompleks", u vezi sa poznatom grčkom mitskom figurom, koji je po
sopstvenom nahođenju, odnosno, protiv volje bogova, hteo da pomogne
ljudima i učini ih srećnim (Rank, 1928). Rank ukazuje da osnovna pozicija
terapeuta nije ni u pasivnom ogledanju razvoja potisnutog, niti u aktivnom
kreativnom ostvarenju ličnosti terapeuta, već je u "srednjem modusu"
spremnosti da učestvuje (up. Perls i dr., 1951), kao "babica", koja pomaže
pri prihvatanju i takođe odvajanju, tamo gde bi majka i dete hteli i gde im je
potrebno. Na primer, u značajnom radu koji je napisao zajedno sa Šandorom
Ferencijem (Sandor Ferenczi) (Entvicklungsziele der Psichoanalise
[Razvoj psihoanalize],1925), Rank upozorava ne samo protiv mehaničke
primene tehnike, već naročito protiv sopstvenog imidža terapeuta koji bi bilo
nalik kreativnom umetniku. Terapeuti ne isceljuju sredstvima i tehnikama:
niti jednostavnim ili pukim izražavanjem svoje kreativnosti. Oni isceljuju
svojom ličnošću, koja je profesionalno uzdržana, a istovremeno sposobna za
spontani odgovor. Po Rankovom mišljenju, terapeuti bi pre svega trebalo
sebi da dozvole da ih njihovi pacijenati oblikuju i da postaju ono što
pacijenti žele i trebaju.

12
 Suočeni sa obiljem znanja, novina i sve više novih proizvoda, s jedne
strane, i pretećom iscrpljujućom eksploatacijom prirodnih resursa, s druge
strane, što je uzrokovano povećanim ljudskim proizvodnim efektima i
transformacijama, Rank se pita zar nismo već, pre izvesnog vremena,
dostigli granice naše individualne i umetničke produktivnosti. Kao što je
umetnik Jozef Bojs (Joseph Beuys) izjavio, pedeset godina nakon Ranka:
"Greška počinje čim se kupe četkica i platno" (Beuys, in Oman, 1998).
Stvarati manje i umesto toga menjati se iznutra kroz samokreativnu
transformaciju sopstvene ličnosti je za opstanak verovatno najznačajnije
umetničko delo budućih pokoljenja. Ili, kao što je Rank, na kraju knjige
Kunst und Kunstler [Umetnost i umetnik], napisao: "Čovek koji ima
kreativnu moć i koji može odustati od umetničkog izraza u korist stvaranja
ličnosti - jer on više ne može koristiti umetnost kao izraz već razvijene
ličnosti - preoblikovaće samokreativni tip i biće u stanju da svoju kreativnost
stavi direktno u službu sopstvene ličnosti" (1968, str. 430). Ovaj programski
predlog za post-metafizičku, post-religijsku i još uvek neobuzdanu kulturnu
epohu, nije lako svariti. Ipak, Rank takođe obećava i neku utehu, te
nastavlja:

"Za većinu će biti težak zadatak postići ovakvo stanje ličnog razvoja, jer to
podrazumeva prevazilaženje straha od života. Strah od života i želja da se spreče
ugroženost i smrt pojedinca su u korenu našeg psihičkog života doveli do pogona
umetničkog stvaranja namesto života (...) Jer umetnik živi u stvaranju, umesto u stvarnom
životu (...) Kreativan tip koji se može odreći ove umetničke zaštite i posvetiti svu svoju
stvaralačku moć životu i stvaranju života, biće prvi predstavnik nove ljudske vrste, a u
zamenu za ovo odricanje, stvaranjem ličnosti i njenim izražavanjem, uživaće veću sreću"
(ibid., str. 431).

Dakle, terapeutima i umetnicima ostaje mnogo toga da urade: naime, da

doprinesu našem društvu sredstvima i načinima ublažavanja straha od punog
životnog iskustva - u geštaltističkom smislu, punog kontakta, kada se self
smanjuje (Perls i dr., 1951, str. 404) - kroz podržavanje kreativne volje, koja
čoveku omogućava da sazreva u sopstvenu samostvorenu, potpuno
responsivnu ličnost.

13
Literatura

Amendt-Lyon, N. (1999) - Kunst und Kreativität in der Gestalttherapie. In:

Fuhr R., Srekovic M., Gremmler-Fuhr (eds) Handbuch der Gestalttherapie.
Hogrefe, Göttingen, pp. 857-877
Lieberman, E.J. (1985) - Acts of will. The life and work of Otto Rank. Free
Press, New York
Menaker, E. (1972) - Adjustment and creation. Journal of the Otto Rank
Association, 7(7): 12-25
Müller, B, (1993) - Isadore From's contribution of the theory and practice of
Gestalt therapy. Studies in Gestalt Therapy 2: 7-22
Oman, H. (1998) - Joseph Beuys. Heyme Verlag, München
Perls F., Hefferline R., Goodman P. (1951) - Gestalt therapy: Excitement
and growth in the human personahty. Dell Publishing, New York
Rank, O. (1928) - Gestaltung und Ausdruck der Persönlichkeit. Deuticke,
Wien
Rank, O. (1929) - Wahrheit und Wirklichkeit. Deuticke, Wien, and (1936b)
Truth and reality. Knopf, New York
Rank, O. (1936a) - Will therapy. Knopf, New York
Rank, O. (1941) - Beyond psychology. Dover Publication, New York
Rank, O. (1968) - Art and artist. Agathon Press, New York and (2000) Kunst
und Künstler

14