Geštalt studio-Beograd

Prevod teksta: Gubitak i žalovanje,

Karmen Vaskez Bandin
(Seminarski rad)

Student IV godine: Mentorka:

Irena Šimić Marija Stefanović

Beograd, januar 2017. godine

Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

15. Gubitak i žalovanje.

Ponekad, nestanak jedne osobe čini ceo svet pustim

Karmen Vaskez Bandin

Ţivot je uvek avantura

u koju nas Drugi uvodi,
nekaţnjeni rizik kojim
se kladimo na sudbinu
povoljniju od Smrti
(Henaro Talens, Gustina sveta)

Uvod

11. mart 2004.1 Antonio, nezaposleni tridesetšestogodišnjak, nalazio se u vozu sa Rozario,

svojom partnerkom. Roditelji dvoje dece krenuli su tog dana na vaţan sastanak u Madridu koji je trebalo
da ih izvuče iz nepovoljne finansijske situacije. Oko 15 minuta do osam časova ujutru, snaţna bomba je
eksplodirala u njihovom vagonu. „Kada sam došao svesti“, priseća se Antonio, „moja prva pomisao bila
je da je voz bio u kontaktu sa kablom visokog napona. Počeo sam da dozivam pomoć, ali niko nije
dolazio. Nakon toga, video sam obezglavljene ljude. Pokušao sam da pronaĎem Rozario, ali nisam uspeo.
Vagon se pretvorio u haos od gvoţĎa i dima. Instinktivno sam se izvukao kroz rupu koju je napravila
jedna od bombi. Trebala mi je nečija pomoć da naĎem Rozario...“ Ovo se dogodilo pre tri godine, ali se
Antonijevo lice i dalje grči i oči mu se pune suzama dok govori o tome. „Napolju su se ljudi kretali kao
mesečari. Niko nije gledao ni u koga drugog, svi su gledali u prazno...“ (pauza) „Nekoliko dana kasnije u
bolnici sam saznao da je moja ţena umrla na mestu“.
On povlači nogavicu na gore da bi otkrio oţiljak od kolena do noţnog članka. Operacija - jedna
od pet - u kojoj su mu spasli desnu ruku je trajala 12 sati. Na levoj ruci ima još jedan oţiljak od bicepsa
do ručnog zgloba. „Bio sam u kolicima dve godine; bio je to ogroman uspeh kada sam prohodao sa
štakama“, govori sa dozom entuzijazma. Ali očigledno je da nije sve kako treba. „Sećanja nikada ne
zaceljuju. Mogu da vidim slike eksplozije. Plašim se dok hodam ulicama; nemam poverenja u ljude... Još
uvek nisam ponovo kročio u podzemnu ţeleznicu“.

Da li Antonio preţivljava traumu, gubitak ili je u ţalovanju? Zapravo, on preţivljava i traumu i

gubitak i ţalovanje: sve dimezije patnje. Ovo poglavlje odnosi se više na gubitak i ţalovanje, tema traume
obraĎena je u drugom poglavlju ove knjige (videti Poglavlje 16 o traumi).

1
11. mart 2004. je Madrid (Španija) bio pozornica do tada najvećeg terorističkog napada u Evropi u kome je 191
osoba poginula, a 1.858 ih je ranjeno u deset simultanih eksplozija četri putnička voza u vreme saobraćajnog špica.
Al Kaida je preuzela odgovornost za ovaj rani jutarnji napad.

1
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

Prvi deo: Opšti pristup

„Ţivot je duga koja obuhvata i crnu boju“

Jevgenij Jeftušenko

1. Okvir

Trauma, gubitak i ţalovanje imaju zajednički imenitelj: patnju. Ţivot je i za najsrećnije ljude
ispunjen iskustvom patnje. Ona ograničava naša očekivanja od budućnosti ili ih bolno uklanja. Patnja
umanjuj naš kapacitet da delamo i, u ekstremnim situacijama, preplavljuje nas tako snaţno da nam
zaustavlja srce i guši nas. Moţemo razmatrati panju ne kao zaobilazak na neprekidnom putu ka
zadovoljstvu, već kao njegovu polarnost.
Patnja je osećanje izazvano bilo kojim stanjem koje podlaţe nervni sistem osobe iznurivanju,
bojeći sve tamnim i sumornim tonovima. Kao i u slučaju bilo kog drugog emotivnog stanja, mi i ovoga
moţemo biti svesni ili ne. Kada smo je svesni, ona se manifestuje kao bol i/ili tuga; kada je nismo svesni,
pojavljuje se kao fizička iscrpljenost i/ili umor. U traumi i gubitku, čak i kada smo svesni da smo
preţiveli „netipičan“ dogaĎaj, mi ne shvatamo uvek njegove posledice na naše telo, niti potrebu za
asimilacijom iskustva, niti to da ta situacija utiče na sve osobe i stvari oko nas kao talas koji se širi.
Ljudi često govore o patnji, ne samo onoj nastaloj usled traume već i usled ţalovanja, kao da je to
samo individualan proces, kao da je svako od nas ostrvo, o koje se razbijaju talasi zle sudbine, bez bilo
kakvih veza sa drugim ljudima ili okolnostima. Iako gubitak ima duboko značenje za osobu koja ga
doţivljava, ne smemo zaboraviti da ljudsko biće nije izolovano od ostalih ljudi, kao i da „ne postoji
nijedna funkcija bilo koje ţivotinje koja moţe biti kompletirana bez objekata ili sredine“ (Perls, Heferlin i
Gudman, 1951) - uključujući osećanja i misli. Pored toga, naš odnos kao individua sa sredinom nije samo
fizički već ima i socijalnu komponentu.
Patnja ne pripada samo individui ili samo sredini (Perls, Hefelin i Gudman, 1951; Spanjolo Lob,
2001a, 2003b, 2005a), već oboma. To je patnja na granici kontakta; patnja odnosa.

2. Diferencijalne nijanse (Spoljašnja dijagnoza)

2.1. Zajednički elementi

Jedan od elemenata je iznenaĎenje. Ako nas iznenada otpuste s posla, ako nam siluju prijatelja,
ako bliski roĎak iznenada umre ili dobijemo rak, patnja je povećana iznenaĎenjem koje je pridodato bolu.
Iznenadni bol je jači od bola koji je očekivan. Patnja gubi svoju oštrinu kako se zaprepašćenje smanjuje.
Patnja je pojačana promenom navika. Kada raskinemo partnerski odnos, deo patnje izazvan je
gubitkom svih zajedničkih rituala - tih voljenih ritmova koji su nas nekada nagnali da se opredelimo za
lepe stvari koje tako dobro pamtimo. Moć navike pokazuje nam granice kognicije: ţelimo da očuvamo isti
ţivotni stil, ali ne uspevamo. Navika se nameće kao krvoţedni despot. Ne moţemo je se uvek osloboditi
jednostavnim racionalizovanjem ili snagom volje. Potrebno je stvoriti uslove za promenu navike (funkcija
persone). Taj prelaz je često veoma bolan.
Treći faktor je sam uţas patnje. Patnja zbog tuge koja nas preplavljuje i samosaţaljenje zbog
nepravde koju osećamo. „Deo duše koji zapomaţe ’Zašto me povreĎuju?’ je onaj najdublji koji od

2
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

najranijeg detinjstva ostaje netaknut“, izjavila je Simon Vajl (1952). Kao da patnja, ili problemi uopšte,
nisu deo ţivota. Patnja je neizbeţna.
Čak i ako mnoge stvari i dogaĎaji ne zavise od nas, postoji ipak nešto što je u našoj moći. To je
način na koji reagujemo na ono što nam se dešava. Kao što je rekao Epiktet, „Ne traţi da se stvari
odvijaju onako kako ti ţeliš, već poţeli da iz svega što ti se desi izaĎeš u dobrom stanju“. Kartaroši ne
biraju karte, sreća im ih deli, ali moraju da igraju najbolje što umeju sa kartama koje su im dodeljene.

2.2. Diferencijalne definicije

Definicije tri vitalna načina na koje je moguće patiti mogu pomoći u razumevanju njihovih
nijansi. Zbog prostora, kada objasnimo ove nijanse, posvetićemo ostatak poglavlja konceptu ţalovanja, uz
razumevanje da, ostavljajući razlike po strani, sva trauma i gubitak moraju biti pokriveni.

2.2.1. Trauma

Termin psihološka trauma ne obuhvata samo dogaĎaj koji ozbiljno preti blagostanju - ili čak
ţivotu - osobe, već i njegove posledice na njen kognitivni i emocionalni ţivot.
Psihijatrija definiše traumu kao neposrednu ili posrednu izloţenost osobe realnoj ili potencijalnoj
pretnji po ţivot ili lični telesni integritet, a koja uključuje intenzivan strah, gubitak kontrole i uţas (Post-
traumatski stresni poremećaj, PTSP u DSM-IV).

2.2.2 Gubitak

Odrednica za gubitak u Merriam Webster rečniku obuhvata sledeća značenja: „čin gubljenja“ kao
prvo, zatim nekoliko eufemizama za smrt, uključujući opadanje, razgradnju, odlazak, lišavanje. Termin
gubitak takoĎe je u vezi sa „propadanjem“, koje opet ima veze sa nedostatkom, oštećenjem, štetom.
Dakle, iako gubitak ne znači nuţno smrt, mi ćemo se odnositi prema „ţalovanju“, njegovoj
postavci, značenju i okviru iz perspektive geštalta, kao prema značajnom gubitku povezanom sa smrću,
čuvajući termin „gubitak“ za druge traumatske situacije. Ali svako upućivanje na ţalovanje i njegovu
podršku moţe se primeniti i na ostale traume.

2.2.3. Ţalovanje

Ţalovanje je stanje i proces koji prati gubitak voljene osobe. Ovaj gubitak je konačan i mada neki
autori smatraju da se ţalovanje moţe „pojaviti“ i u odsustvu smrti, na primer pri raskidu, ono se ipak
uopšteno povezuje sa smrću. TakoĎe, vesti o neizlečivoj bolesti čine da ljudi osećaju ţalovanje.
Ljudsko ţalovanje je normalna, prirodna i očekivana adaptivna reakcija na gubitak voljene osobe
ili na blizinu sopstvene smrti. Treba istaći da ţalovanje nije bolest, već jedan od najstresn ijih ţivotnih
dogaĎaja sa kojima se pre ili kasnije svi suočavamo.

3
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

2.2.3.1. Karakteristike ţalovanja

Ţalovanje je jedinstven proces koji ne sledi nikakve univerzalne smernice. Ono je dinamično i
neprekidno se menja zavisno od osobe, porodice, kulture i društva. Moţe dovesti do kidanja društvenih
veza i gubljenja uporišta u tradicionalnim sistemima podrške (porodici, religiji, susedima, prijateljima,
itd.).
Manifestuje se i u ozbiljnim zdravstvenim problemima, a rizik od depresije umnoţava se četri
puta tokom prve godine. TakoĎe, podloţnost anksioznosti uopšteno ili napadima panike, kao i razvijanju
zavisnosti od alkohola ili medikamenata povećave se u toku prve godine kod skoro polovine osoba. I na
posletku, povećava se rizik od smrti usled srčanih udara i samoubistva.

2.2.3.2. Nosološka dijagnoza

Predlog Pridţersonove, Vanderverkerove i Mačijevskog (2007) za DSM-V moţe nam pomoći da

razlikujemo prirodno ţalovanje od kompleksnih dijagnostičkih kriterijuma za „komplikovani poremećaj
ţalovanja“.
Kriterijum A. Kriterijum dogaĎaja: produţeno reagovanje (odgovor). Teţak gubitak bar 14
meseci pre dijagnostikovanja (12 meseci se ne uzima kao merilo zbog mogućeg intenzivnog nemira
izazvanog godišnjicom dogaĎaja).
Kriterijum B. Znaci i simptomi:
Ukoliko je tokom prethodnog meseca bio prisutan bilo koji od navedenih sedam simptoma u meri
da ometa svakodnevno funkcionisanje:
1. Ničim izazvana sećanja ili nametljive fantazije koje su vezane za gubitak odnosa.
2. Ţestoki napadi snaţnih emocija u vezi sa gubitkom odnosa.
3. Neobuzdane čeţnja ili ţelja da se preminuli vrati. Znaci izbegavanja i nemogućnost prilagoĎavanja.
4. Osećanje prevelike usamljenosti ili lične praznine.
5. Neumereno izbegavanje ljudi, mesta, ili aktivnosti koje podsećaju oţalošćenog na preminulu osobu.
6. Neuobičajeni nivoi poremećaja sna.
7. Nezainteresovanost za posao, drušvene, i rekreacione aktivnosti, kao i brigu o drugima u neadekvatnoj
meri.
Kriterijum C. Trajanje ovih simptoma mora biti ne manje od šest meseci.
Kriterijum D. Ovi simptomi proizvode patnju koja ima klinički smisao ili značajnu štetu u
društvenom ţivotu, radu ili drugim bitnim aktivnostima (na primer kućnim poslovima i obavezama)
osobe koja pati.

2.2.3.3. Hronologija ţalovanja

Ţalovanje takoĎe zavisi od odlika oţalošćene osobe: njene lične situacije i prošlosti; od toga „šta“
preminula osoba za nju predstavlja; uzroka i okolnosti smrti; društveno-porodičnih odnosa; kao i
socijalnih, religijskih i ostalih običaja društva u kome ţivimo. Opis razvoja procesa ţalovanja po veštački
razdvojenim fazama moţe nam pomoći da bolje razumemo šta se dešava u oţalošćenoj osobi:

Preuranjeno ţalovanje (pred-smrtno). Ovu fazu karakteriše inicijalni šok zbog dijagnoze i
poricanje dolazeće smrti - koji su u manjoj ili većoj meri prisutni do samog kraja. U slučaju bliskih

4
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

roĎaka, prisutna je i anksioznost i strah, zajedno sa potrebom da se brine o oboleloj osobi. Ovaj period
nam pruţa mogućnost da se mentalno pripremimo za budući gubitak i ostavlja duboke tragove u sećanju.

Akutno ţalovanje (smrt i uoči smrti). Ovo su veoma teški i intenzivni trenuci, u psihološkom vidu
katastrofalni, koje karakteriše emotivna blokada, psihološka paraliza, kao i osećanje zbunjenosti i
neverice u ono što se dešava. Ovo je situacija istinske depersonalizacije.

Rano ţalovanje. Od dana smrti do otprilike tri meseca nakon toga traje faza poricanja, traţenja
preminulog, izlivi besa, ako i intenzivni naleti bola, duboke patnje. Oţalošćena osoba još uvek nije svesna
realnosti smrti.

Interventno ţalovanje. Od trećeg meseca do nekoliko godina nakon smrti je ono vreme izmeĎu
ranog i poznog ţalovanja, kada osoba više nije „zaštićena“ poricanjem koje prvim danima ili olakšanjem
koje dolazi kako vreme protiče. Ovo je faza emotivnih bura i kontradiktornih iskustava, unutrašnjeg
preispitivanja, krivice i samo-prebacivanja u kojoj strele intenzivnog bola nadolaze u talasima. Povratkom
na svakodnevni ţivot osoba postaje sve više i više svesna realnosti gubitka: nekoliko cikličnih perioda
ţalovanja pojavljuje se u toku prve godine (godišnjice, praznici, godišnji odmori, itd.), i upraţnjavaju se
uloge koje je preminula osoba igrala u ţivotu oţalošćenog, npr. poverenika, srodne duše ili „glave“
porodice.
Ovo je takoĎe vreme samoće, usamljenosti i izolacije, kao i opsesivnih misli. Ovo moţe biti i
prvo iskustvo samačkog ţivota, a oţalošćena osoba često nema više nikoga s kim bi mogla da razmenjuje
intiman fizički kontakt, pa čak ni izraze ljubavi. Ovo je vreme kada se menjaju ustaljeni obrasci ponašanja
koji više nemaju smisla (npr. socijalni status). Ovaj proces je bolan koliko je odsudan jer znači da se
zauvek odričemo nade da će nam se voljena osoba vratiti. Najzad, periodi „normalnosti“ postaju učestaliji
i traju sve duţe. Društvena aktivnost se u odreĎenoj meri obnavlja i osoba sve više uţiva u situacijama i
dogaĎajima koji su joj i ranije bili prijatni - bez osećaja krivice. Sećanja manje bole, i čovek prihvata da
se ţivot nastavlja. Neki autori smatraju da oporavak počinje u šestom mesecu, ali ovaj period moţe trajati
od jedne do četri godine.

Pozno ţalovanje. Nakon perioda izmeĎu jedne i četri godine, oţalošćena osoba moţe da izgradi
novi način ţivota koji je ukorenjen u razmišljanjima, osećanjima i bihejvioralnim obrascima koji mogu
biti prijatni onoliko koliko i oni prethodni. Pa ipak, usamljenost, na primer, ostaje, iako nije tako
obesnaţujuća kao ranije. Osoba počinje da razmišlja o budućnosti, ne samo o prošlosti.

Latentno ţalovanje (kako vreme protiče). Pa ipak, ništa više nije kao pre. Niti osoba moţe ostati
nepromenjena. Vremenom osoba moţe iskusiti latentno ţalovanje, blaţe i manje bolno, koje moţe biti
podstaknuto u bilo kom trenutku nekim stimulusom koji nas seća na gubitak. Ovo nije patološka situacija.

Postoji nekoliko klasifikacija faza ţalovanja. Na primer, Kibler-Ros, 1969; Ajsler, 1955; Sonders,
1967; Kavanek, 1974; Horovic i drugi, 1997. Nijedna od njih nije „istinita“ i moramo ih upotrebljavati
paţljivo i sa fleksibilnošću koju naš zadatak zahteva. Ne smemo zaboraviti da imamo posla sa ljudima, ne
sa „sindromima“.
Kao pozadinu za svoje susrete sa klijentima u ţalovanju koristim pristup koji su razvili Dr.
Elizabet Kibler-Ros (1969), pionir u artikulisanju teorije i metodologije za rad sa ţalovanjem i gubitkom.
Kibler-Ros ukazuje na sledeće: (1) negaciju i izolovanost; (2) cenkanje i ritual; (3) bes; (4) tugu; i (5)

5
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

prihvatanje. Nemamo prostora da ovde uĎemo u detalje i ja pozivam čitaoca da pročita moje prethodne
radove (Vaskez Bandin, 2003) koji su, gotovo isključivo, posvećeni ovoj temi.

Ali ne smemo zaboraviti da je u Geštalt terapiji navedeno da

su sve ljudske funkcije interakcije u polju organizma/sredine, društveno-kulturne, ţivotinjske i fizičke (Perls,
Heferlin, Gudman, str. 229)

a smrt voljene osobe predstavlja disbalans u self-regulaciji polja organizam-sredina. Proces ţalovanja je
proces ponovnog uspostavljanja balansa.

6
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

Drugi deo: Perspektiva geštalt terapije

„Usamljenost je podnošljivija...
Kada imamo nekoga
s kim moţemo da pričamo o njoj.“
G.A. Beker

3. Geštalt literatura

Iako naša osnovna literatura, Geštalt terapija: Uzbuđenje i rast u ljudskoj ličnosti (Perls, Heferlin
i Gudman, 1951), daje par kratkih nagoveštaja o ţalovanju, postoji malo geštaltističke literature koja se
bavi ovom temom koja je često tek pomenuta usput ili kao lično iskustvo.
Pregled Stefani Sabar (2000) i moje istraţivanje pominju dve knjige: Hrabrost da tugujemo od
Tatelbauma (1980) i O ţalovanju: Podrška i vodič za oţalošćene od Vajzmana i Kama (1985).
Postoji šest tekstova na ovu temu: „Ţalovanje i geštalt terapija“ od En Klark (1982); „Umiranje:
Ka humanijoj smrti“ od Korbejla (1983); Sabar, gorepomenuta (2000); „Ţiveti sa umiranjem“,
autobiografske beleške Kena Evansa (2000); „Krivica u procesu ţalovanja“ od Izabel Čavez de Šančez
(2000) i jedan grčke geštalt terapeutkinje Katje Hacilakou „Susret sa ţivotom kroz smrt ţivota: Geštalt
pristup u radu na ţalovanju“ (2002).
Postoji i pismo uredniku Britanskog geštalt ţurnala („Zatvaranje poslednjeg geštalta“, 1994) od
Dolores Bejt i moj tekst „Čekaj me na nebu“ (Vaskez Bandin, 2003), koji je deo knjige posvećene raznim
temama geštalt terapije (Vaskez Bandin, 2008).
Postoji još materijala na temu u opštijim tekstovima geštalt terapije. U metafori o „uklanjanju
slojeva luka“ koju daje u knjizi Geštalt pristup/Svedok terapije (1973), Perls govori o implozivnom sloju,
koji je u vezi sa smrću i strahom od smrti, i ekspresiji tuge kao eksplozivnom sloju (Perls, 1973;
Mekloud, 1993). U Zadacima isceljenja (1995), Kepner tvrdi da je plakanje za gubitkom isceljujuće. U
Populaciji selfova (1995), Polster analizira gubitak osećaja selfa i ţivot posle smrti voljene osobe. Volt i
Stajn (1997) opisuju tugu koja se pojavljuje sa starenjem i kontratransferni proces terapeuta koji se
suočavaju sa propadanjem i smrću svojih klijenata. Cinker (1994) vidi podršku ţalovanju u prisutnosti,
svedočenju i ritualima. U Prozorima k našoj deci (1988), Oklender predstavlja metod za rad sa decom
koja su pretrpela gubitak.

4. Unutrašnji okvir

1. Ukoliko pretpostavimo da se razne mogućnosti na granici kontakta kao varijacije na

interakciju, traumu, gubitak i tugu mogu smestiti u četvrtu mogućnost koja je pomenuta u Geštalt terapiji
(Perls, Heferlin i Gudman, 1951): situaciju frustracije,

gladovanja i bolesti: ako granica postane nepodnošljivo napeta zbog zahteva koji se ne mogu uravnoteţiti ničim što
dolazi iz sredine - koje čine anksioznost izvorom ove patnje... (str. 261).

U ovakvim slučajevima preterane frustracije, privremene funkcije se kombinuju, na zdrav način,

da bi zaustavile opasnost i zaštitile osetljivu površinu.
Primetićemo dva tipa reakcija: subnormalne (podnormalne) i supranormalne (nadnormalne).
Subnormalne reakcije uključuju nalete panike, šok, otupljenost, gubljenje svesti, brisanje sećanja ili

7
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

amneziju, koje štite granicu kontakta tako što je privremeno desenzitizuju ili parališu motorne funkcije,
čekajući da opasnost proĎe.
Supranormalne reakcije koje omekšavaju tenziju tako što crpe energiju u agitaciji granice
kontakta uključuju halucinacije i snove, opsesivne misli, agoniziranje i nemir.
Oba tipa reakcija pokreću jednu funciju svesti: iscrpljivanje energije koja ne moţe postići balans.
Ali ovo nije pokušaj da se postigne viši stepen svesnosti i rešenost da se problem reši, već odlaganje zarad
odmora i povlačenja, jer je problem nerešiv.

2. Patnja je pre svega signal, poziv da se usmeri paţnja na neposrednu situaciju u sadašnjosti koju
ne moţemo da asimilujemo. Prirodni i spontani odgovor na to je da se uklonimo s puta, ali ako je ovo
nemoguće usled traume ili gubitka voljene osobe, produţena patnja je ono što nas tera da se pobrinemo
ovaj neposredni problem u sadašnjosti.
Postoji tuţan konflikt izmeĎu intelektualnog prihvatanja, s jedne strane, i ţelja i sećanja, sa druge.
Ponekad je moguće da odvratimo sebi paţnju, ali često smo neizbeţno uronjeni u patnju: prizivamo
prošlost, vidimo beznadeţnu frustraciju u našoj sadašnjosti; ne moţemo da zamislimo šta bismo mogli da
uradimo da se spasimo bola, postoji toliko toga što treba razoriti i poništiti i toliko toga što treba
asimilovati. Tokom ovog vremena jako je teško zaokupiti se nečim drugim i obavljati rutinske poslove.
K.S. Luis (1961) dirljivo opisuje ovu situaciju posle smrti supruge: „Patnja zbog traume ili
ţalovanja prekriva celu osobu. Ona kvari uobičajeno funkcionisanje selfa“.

3. Ukoliko je, kao što smo već pomenuli, smrt voljenog bića disbalans u self-regulaciji polja
organizam sredina, psihoterapijski proces se sastoji u vraćanju balansa self-regulacije ovog polja, u
terapijskom setingu, seansu za seansom.
Uzimajući zdravo za gotovo da patnja osobe zamrzava fleksibilnost selfa u formiranju figure-
pozadine, klijent će pokazati ovo u terapeutskom odnosu kroz ko-kreaciju granice kontakta izmeĎu sebe i
terapeuta koja je opterećena teškoćama i patnjom. Kao što znamo, sama patnja je ko-kreacija obe „strane“
na granici kontakta. Self se ne pojavljuje u punoć snazi.
Self funkcija ida je izmenjena frustracijom na granici kontakta, praveći prostor za sub i/ili
supranormalne reakcije. Percepcija vremena je takoĎe izmenjena.ţ
Self funkcija ega nije u stanju da donosi vaţne odluke i odbacivanja.
Self funkcija persone postaje skup koncepata o sebi koji su odjednom zastareli i traţe aţuriranje
kroz ţalovanje u procesu psihoterapije.

5. Gubitak strukture vremena

Bendţamin Frenklin je rekao da je graĎa ţivota sačinjena od vremena. Kod oţalošćene osobe
razlika u subjektivnom, ili unutrašnjem, vremenu i spoljašnjem vremenu je posebno istaknuta. Sekundara
na satu poznaje jedino sadašnji trenutak, ali osećaj vremena kod ljudi, visoko usavršena aktivnost uma2 u
koju su uključene gotovo sve moţdane funkcije, je nestabilan--telesne senzacije i čulne percepcije;
sećanje i sposobnost planiranja; emocije i samosvest.

2
U ovaj osećaj vremena koji je deo naše funkcije ličnosti, upliće se i naša kultura. Način na koji koncipiramo vreme
takoĎe utiče na način na koji ga percipiramo.

8
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

Za većinu ljudi vreme protiče tamo negde izvan njih. Postoji zamišljena linija koja, iako počinje u
sadašnjem trenutku, povezuje prošlost i mogućnosti u budućnosti, jer

sadašnjost je kada doţivljavamo da se ona osobenost kojom smo postali razrešava u pravcu nekoliko smislenih
mogućnosti, i ponovno uobličavanje tih mogućnosti u jednu novu, konkretnu osobenost. (Perls, Heferlin i Gudman,
1951)

Nakon traume ili tokom ţalovanja, struktura vremena se urušava. Vreme se fiksira i zamrzava u
večnoj sadašnjosti kojoj nedostaju „smislene mogućnosti“, a postoji i uzaludna potreba za „povraćajem“
izgubljene prošlosti. Narednog, sledećeg koraka nema.
Moţemo da zamislimo vreme kao stolicu za ljuljanje koja je neprekidno u pokretu. U ţalovanju
stolica se ne pomera napred. Ostaje zaglavljena u centralnoj poziciji sa mogućnošću da se pomeri jedino
nazad - što istovremeno izaziva vrtoglavicu i olakšanje. Kao da jak impuls pokreta unazad moţe
odblokirati stolicu i iz te crne, večne sadašnjosti gurnuti je ponovo u budućnost u kojoj dašak dobro
poznatog zapahnjuje sredinu.

6. Rad kroz žalovanje u psihoterapiji

Kao što smo pokazali, trauma, gubitak i ţalovanje proizvodi situaciju ekstremne frustracije,
izazivajući subnormalne i supranormalne reakcije. Ovo ometa sposobnost oţalošćene osobe na kreativnu
adaptaciju u sredini i vodi u duboku patnju. Ţivotna sredina istovremeno postaje prazna, mračna,
nezainteresovana. Ovaj proces najpre razara percepciju i osećaj vremena. Naš prvi zadatak kao terapeuta
je, dakle, da radimo na ponovnom uspostavljanju protoka vremena.

6.1. Kada vreme stane

Ako je ţivljenje pretvaranje vremena u iskustvo, a ovaj proces povezivanja sa okolinom je ono
što čini da se osećamo ţivima, terapeutski cilj prvih nekoliko seansi bio bi da ponudimo početak
sinhronizovanja subjektivnog osećaja vremena sa objektivnim, odnosno društvenim. Naši klijenti
ispričaće nam svoju priču, podeliće svoju patnju, dogaĎaje koji su doveli do njihovog nesrećnog usuda.
Bivajući saučesnici ovog narativa, a ne prosto recipijenti, mi nudimo našim klijentima onog „drugog“ s
kim mogu zajedno da ispletu, u sada-i-ovde (u „društvenom“ tj. objektivnom vremenu), svoju priču koja
je istrgnuta iz kontinuuma ţivota. Mi postajemo ono drugo ljudsko biće koje da je kontinuitet njihovoj
egzistenciji i njihovoj patnji. Neposredna prošlost i sadašnjost se prepliću u ko-kreaciji svakog setinga
iymeĎu klijenta i terapeuta. Sadrţaj bi bio njen/njegov narativ, sasud, podrška veri i nadi u ţivotu.

Nurija ne moţe da prestane da plače dok mi priča o smrti njenog desetogodišnjeg sina. Ona
zamuckuje. Celo njeno telo drhti od jecaja i ona se sklupčava u malenu loptu, kao da tako moţe da
nestane sama u sebi progutana tugom. Ona lomi ruke... Primećujem kako zaustavljam dah i kako mi se
grlo steţe, naviru mi suze. Poseţem za njom, traţim njene ruke. Jedva da sam započela pokret kad njena
ruka hvata moju. „Zašto, Boţe, zašto mi se ovo desilo?“ uzvikuje izbezumljeno.

Osnovni terapeutski zadatak je podrška.

9
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

6.2. Od podrške do kontakta

Susret za susretom, narativ je proţet osećajima i osećanjima sada-i-ovde koja nude i vraćaju
realnost sadašnjosti našim klijentima. Kao i odnosom.

Huan mi govori koliko mu je prazan ţivot nakon smrti supruge. „Hodam po kući kao mesečar.
Kada se umorim od šetanja tamo-amo kao da je traţim, padam na kauč, kao lutka, slab, bez energije.“
Dok govori, Huan postaje sve bleđi i njegove oči postaju vlaţne. To mu govorim, a zatim dodam: „Htela
bih da znam gde si dok mi ovo govoriš, i šta sada osećaš.“ On me gleda, kao da se vraća sa nekog
dalekog mesta. Slabašan osmeh pojavljuje mu se na licu. „Neosetljivost,“ odgovara, „Ne osećam ništa, a
kada te pogledam, tuga se ponovo pojavljuje. Ali to što te gledam, me u isto vreme rasterećuje.“ I naši
pogledi se opet susreću.

Osnovni rad terapeutskog odnosa vezan je za klijentovu svesnost o značaju sadašnjeg trenutka, ne
samo u terapeutskom setingu već i u svakodnevnom ţivotu. Moţemo reći da je to svesnost o idu kao
funkciji selfa.

6.3. Intenzitet susreta

Kako se terapijski susreti nastavljaju i proces ţalovanja napreduje, nastupa ono što zovemo
„dekonstrukcijom i poricanjem“: krivica, bes i nemir izbijaju u prvi plan. Moţemo reći da je gubitak
prepoznat od strane organizma, i kao da je gubitak nekakav „strani objekat“, oţalošćeni pokušava da ga
izbaci spazmičkim reakcijama, kao da povraća. Kao terapeuti, trebalo bi da budemo posebno svesni
ovakvih reakcija. Ego kao funkcija selfa nije u stanju da donosi odluke i najbolji način da se spreči
donošenje impulsivnih odluka je da se radi na ovim sadrţajima. Ima dosta toga da se radi na personi kao
funkciji selfa, posebno na gore-pomenutim „moralnim procenama, prosuĎivanju ispravnog ponašanja“
(Perls, Heferlin i Gudman, 1951).

Rikardov 25-godišnji sin je počinio samoubistvo nekoliko meseci ranije. Već smo imali nekoliko
susreta u kojima je uspeo da izađe iz svog „stoicizma“ i da ponovi sebi (i meni) glasom mesečara: „Ne
mogu da učinim ništa drugo sem da prihvatim neizbeţno; stvari su onakve kakve jesu“. Danas, pričajući
o tome šta je njegov sin voleo da radi, Huan menja ton svog glasa, i ponovo govori onim monotonim
glasom prvih nekoliko susreta: Trebalo je da provodim više vremena s njim. Bio sam loš otac. Nisam
shvatao koliko sam mu potreban.“ Uprkos naizgled monotonom glasu, jeţim se od intenziteta njegovog
tona i zgrčenosti njegovog lica. „Šta misliš pod tim?“, pitam ga zainteresovano. Ne trepnuvši i tonom
dubokog prezrenja, on počinje da vređa i prekoreva sebe. „Trebalo je da ubije mene, ne sebe“, kaţe,
snaţno se udarajući po nogama. Duboko sam potresena i sva čula su mi napregnuta. Rizikujući da me
odgurne, grlim ga snaţno, obuhvatam ga kao da ga pokrivam. Njegov bes i povređivanje pretvaraju se u
oslobađajuće i duboko plakanje. Kada prođe kriza, razgovaramo o njoj.

6.4. Kada tuga postane slatka

U odreĎenom trenutku procesa ţalovanja, trenuci smirenosti, promišljanja, slede periode

implozije. Moţemo ih nazvati trenucima integracije. Vraća se interesovanje za odreĎene aspekte
svakodnevnog ţivota. Istovremeno, unutrašnji rascep postaje manje intenzivan. Klijent proţima svoj
svakodnevni ţivot rutinom i sećanjima. Terapeutski rad fokusiran je uglavnom na funkciju persone i
lojalnost preminulom. Funkcija ega ponovo je aktivirana.

10
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

Prošlo je skoro godinu dana od kad je Marija izgubila muţa Luisa. Tokom ovog perioda viđale
smo je jednom nedeljno. Prvo nije radila, ali se kasnije vratila na posao. Onda je počela i da izlazi na
kafu sa prijateljicom. Danas mi Marija kaţe da su je kolege pozvale da ide sa njima na kratko putovanje
u Italiju. Marija mi priča o putovanju u Italiju koje su ona i njen muţ planirali. Njen glas je melanholičan
ali jak. „Prvo sam pomislila da odbijem kolege, ali sam sa tobom naučila da ne donosim ishitrene odluke.
Razmišljala sam i sigurna sam da bi Luis voleo da idem. To bi bilo kao da njemu posvećujem putovanje.“
Iznenada, iako su joj oči tuţne, njenim licem prelazi lagan osmeh. „Mnogo mi se sviđa to što mi
govoriš!“, odgovaram. Udaljavamo se od njenih neostvarenih planova sa Luisom i nastavljamo razgovor
u pravcu njenih očekivanja od puta.

6.5. Život bez tebe

U finalnoj fazi rada na ţalovanju, postoji jasna ravnoteţa izmeĎu subjektivnog vremena i
hronosa. Osećaj subjektivnog i objektivnog vremena je ponovo stabilan, i postoji naznaka „onoga što
sledi“. Letimičan pogled u neposrednu budućnost. Ono što čini ovu fazu „finalnom“ nije vreme koje je
proteklo u terapijskom procesu, u odnosu izmeĎu klijenta i terapeuta, već je ovaj odnos ono što signalizira
početak kraja procesa ţalovanja. Naš klijent ima energiju i nadu da će nastaviti da ţivi bez „opipljivog
prisustva voljenog“. Sećanje sada postaje deo svakodnevnog ţivota i novih projekata, i postoje novi
pokušaji da se sagleda budućnost. Pre završavanja terapeutskog odnosa i opraštanja neophodno je dati
smisao i značenje psihološkog radu, učiniti ga svesnim. Naš rad leţi u podršci koju dajemo našim
klijentima da odgovore na sledeća pitanja3: Šta mi je voljeni/a značio u ţivotu i šta sam ja njemu/njoj
značio/la? Šta smo naučili jedno drugo? Kako sam ja doprineo/la njegovom/njenom ţivotu i on/a mom? I,
naposletku, kako da mu/joj zahvalim na vremenu koje smo proveli zajedno, „da ga/je pustim da ode“,
zadrţavajući ga/je u svom srcu?

3
Ovaj pristup zatvaranju procesa tugovanja dugujem svom treningu u NLP (neuro-lingvističkom programiranju).

11
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

Treći deo: Specifični načini podrške dostupni geštalt terapeutima

7. Generisanje mogućnosti

Iako kao geštalt terapeuti radimo u osnovi na procesu, a ne sa tehnikama i sadrţajem, bilo bi
korisno obezbediti odreĎenu strukturu i alat koji će podrţati i olakšati terapiju u procesu ţalovanja.
Podelila sam ih u tri dela: istraţivački, opšti i specifični. Očito je da njihova upotreba zavisi od prilika i
od samog terapeuta.

7.1. Istraživački: Profil žalovanja (Prikupljanje osnovnih podataka u kontekstu dijaloga u odnosu)

Istraţivačke tehnike sluţe da otkriju ključne detalje u evoluciji ţalovanja. Podatke bi trebalo prikupljati
sledećim redom:

 Opšti podaci: godine i imena oţalošćenog i preminulog, datum smrti, roĎendani, itd.;
 Porodica/prijatelji: genogram, porodični odnosi, prijatelji, ekonomski status, itd.;
 Lična pozadina: mentalno/fizičko zdravlje, asimilacija ranijeg ţalovanja, problemi na poslu, itd.,
tip odnosa sa preminulim, duţina vremena provedenog zajedno, itd.;
 Evolucija procesa tugovanja: uzrok i mesto smrti, saznanje o bolesti, osećanja kao što su čeţnja,
krivica, bes, anksioznost, tuga, kao i emocionalna podrška porodice.

Konačno, sve navedene stavke moţemo sumirati u „profil ţalovanja“ koji nas, zajedno sa
fenomenološkim opaţanjima i našim senzacijama, osećanjima i mislima, vodi u intervencijama,
dajući prioritet otkrivenim problemima, i pomaţe nam da identifikujemo da li imamo posla sa
„normalnim“ ili rizičnim ţalovanjem.

7.2. Opšte

Opšte intervenišuće tehnike su: odnos, slušanje, olakšavanje, informisanje, normalizacija,

orijentisanje.

7.2.1. Uspostavljanje dobrog odnosa

Uspostavljanje adekvatnog profesionalnog odnosa sa klijentom je osnova i početak svega. Kao

što je Lora Perls rekla, „kontakt je moguće uspostaviti lako i adekvatno jedino ako je podrška
adekvatna i kontinuirana“ (L. Perls, 1992).

7.2.2. Aktivno slušanje

Aktivno slušanje je paţljivo, centrirano i intenzivno; slušanje druge osobe, kao i osluškivanje
sebe.

 Ono je paţljivo jer kao profesionalci mi koristimo svih pet čula.

 Centrirano je na to kako ţivimo ovde i sada svakog trenutka.
 Mi osluškujemo i sebe dok smo s klijentom da bismo se povezali sa sopstvenim osećanjima i
da bismo bili svesni onoga što nam se otkriva u onom „izmeĎu“.

12
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

Kada se bavimo ljudima koji pate, moramo skoro neprekidno podsećati sebe da: „Ja sam ja, a
drugi je drugi“. Ne smemo i mi da umiremo sa svakom smrću: mi ne gubimo našeg partnera ili sina sa
svakim klijentom. Ne smemo se napuniti klijentovim osećanjima, i moramo znati da su njihova osećanja
njihova, ne naša.

7.2.3. Olakšavanje

Olakšavanje je podsticanje na komunikaciju, na čekanje, na strpljivost. Ono takoĎe podrazumeva

obezbeĎivanje „bezbedne“ sredine u kojoj će se druga osoba (naš klijent) osećati slobodnom da izrazi šta
god ţeli jer je mi podrţavamo u tome svojim stavom. Nositi se sa tugom, krivicom i strahom je manje ili
više lako. Potrebno je samo da budemo prisutni i da ne prekidamo. Nositi se sa besom je uvek teţe.
Korisne komunikacijske tehnike uključuju otvorena pitanja, slabo reagovanje, poglede, tišine,
ehoe, klimanja glavom i sumiranje kako bi se naš klijent relocirao mentalno i kako bismo mu pomogli da
identifikuje svoja osećanja.

7.2.4. Informisanje

Informisati klijenta u pravom trenutku znači:

 objasniti kako se trenutno u zapadnjačkoj psihologiji definiše „ţalovanje“, ali uvek podvlačiti da
je njena/njegova situacija jedinstvena i da ona/on „ima pravo“ da oseća to što oseća, onda kada to
oseća i kad god to ţeli;
 razjasniti da je ovaj proces teorijski usmeren ka kreativnoj adaptaciji, da se sva ţiva bića
instinktivno prilagoĎavaju novim situacijama;
 podrţati je/ga u njenim/njegovim uobičajenim dilemama: „Da li je dobro ići na groblje? Plakati?
Uvek govoriti o preminulom? Zašto sve izgleda drugačije? Zašto se sada više plašim smrti iako je
u isto vreme priţeljkujem?“

7.2.5. Normalizacija

Normalizacija je podrţavanje klijenta u onome što oseća, misli i radi. U tome da ne ţeli da
prestane da plače, da nastavlja da govori o voljenom biću kao da je još uvek prisutno. U tome da su
njegove reakcije potpuno normalne i prirodne za nekoga u toj situaciji. Validiranje njegovih reakcija i
osećanja, legitimizacija istih. Dati mu dozvolu da nastavi da oseća to što oseća.
Kada normalizujemo dobro je da damo sebi vremena i vodimo računa o „ritmu“ susreta.

7.2.6. Orijentisanje

Ovo podrazumeva povremeno prepisivanje posebnih instrukcija za odreĎena ponašanja ili rituale,
a povremeno upravo suprotno; na primer, odgovorićemo klijenta od ishitrene odluke da proda stan „jer u
njemu ima previše uspomena. Kao da mi vise nad glavom.“ Mada, generalno, podrţavamo klijente da
donose manje odluke, odvraćamo ih od donošenja onih vaţnih tokom prve godine ţalovanja.
TakoĎe ih moţemo savetovati da se reorganizuju u porodičnom pogledu, objasnivši im kako
gubitak člana porodice utiče na promenu uloga, prostora, ekonomije, itd. Neophodno je sve ponovo
urediti i rekonstruisati.

13
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

7.3. Specifičnosti uobičajenih situacija tipičnih za period žalovanja (Habitual Use)

Ovaj tip intervencije je čest jer je u vezi sa pitanjima koja naši klijenti često pokreću.

7.3.1. Anticipacija datuma i situacija

Anticipacija teških situacija daje klijentu osećaj prognoze. Godišnjica smrti, roĎendani, praznici,
itd. su posebni datumi koji nose sa sobom nove strele patnje koje, ukoliko se predvide, ne moraju da
iznenade ili strašno demorališu.
Ukoliko smo svesni onoga što osećamo u nekim situacijama i zašto to osećamo, to nam takoĎe
moţe olakšati bol. Tako, na primer, dobro je da znamo zašto se ljudi povremeno ponašaju kao da nas ne
vide (ne znaju šta bi nam rekli, posramljeni su); zašto se ne povezuju sa nama kao ranije (više nemamo
partnera); ili zašto snaţnije osećamo gubitak u vreme praznika, tokom proslava, ili vikendima.

7.3.2. Odlučivanje, rešavanje problema i sticanje sposobnosti

Oţalošćeni, povremeno, imaju blokadu u preuzimanju inicijative koja je izmešana sa strahom:

njihov svet se srušio i sve bi moglo biti strašno opasno i teško. U takvim situacijama, podrška za
donošenje odluka je korisna, počevši od najjednostavnijih problema, i pomaţe osobi da povrati
autonomiju. Povremeno, to se odnosi na poslove koje je voljeni obavljao (sitne kućne popravke, zašivanje
dugmeta, odlazak u banku, itd.). Ili su to veštine koje je oţalošćeni nekada posedovao, ali ih je izgubio u
raspodeli uloga. Svaki uspeh u nekom od ovih zadataka podiţe samopouzdanje klijenta.

7.3.3. Ponavljanje narativa o smrti i pričanje priča

Pričanje o smrti donosi olakšanje. Pripovedanje tragičnog dogaĎaja delimično otupljuje intenzitet
doţivljaja. Klijent će spontano iznova opisivati poslednje trenutke pred smrt. Detaljno ponavljanje priče o
smrti oduzima intenzitet osećanjima, ono je katarzično, pročišćava, otvara ventil osećanja i oslobaĎa,
sreĎuje i strukturira mišljenje. Čini da smrt postaje deo nas samih, čini je normalnom.
Pričanje o mrtvima umiruje. Pripovedanje fragmenata o ţivotu premilog menja prirodu veze - ona
se nikada neće prekinuti, ali će biti drugačija. Klijent ističe ono što je nekada bio i ono što sada jeste,
promišlja, traga, i moţe da vidi da povezanost opstaje iako je sada drugačija. On/a moţe da stiče nove
prijatelje, da doţivljava ţivotna uzbuĎenja, bez straha. Iako on/a nikada neće zaboraviti. Jer zaborav je
nemoguć.

7.3.4. Prepisivanje zadataka i rituala

Prepisivanje predstavlja ugovor, specifičan i personalizovan, unapred ugovoreni „sporazum“

izmeĎu klijenta i terapeuta koji su oboje duţni da ispoštuju. Na početku treba predloţiti realistične, lako
dostiţne zadatke. Cilj ovih zadataka je da se restrukturira dnevna rutina uvoĎenjem zdravih ponašanja,
kao što su odlazak u prodavnicu, odlazak u šetnju. Ovo primorava klijenta da se ponovo socijalizuje,
onako kako je to činio pre smrti voljene osobe. Portebno je da sprečimo stacionirani način ţivota i druge
načine nošenja sa gubitkom koji su očigledno štetni. Kroz predloge, kao na primer umeravanje poseta
groblju, moguće je proveravati naizgled nekontrolisane situacije i onesposobljavajuće rituale.
Zapisivanje pisama u beleţnicu (Vaskez Bandin, 2003), jednom dnevno, u kojima klijent
preminulom opisuje svoju trenutnu situaciju, osećanja, ono što se menja i ono što ostaje isto, moţe biti od
velike pomoći. Kod nekih ljudi pisanje podstiče ideje i osećanja, donosi razjašnjenja i uvodi red. Teme

14
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

koje priostiču iz ovakvih zadataka mogu dalje biti obraĎene u terapijskim susretima ukoliko naš klijent to
ţeli, kao još jedan stimulus za razmenu u terapijskom setingu. Predlozi za zapisivanje uključuju „misli i
osećanja koje ste ţeleli da podelite sa voljenom osobom, ali nikada niste“.

7.3.5. Pričanje o snovima i „prikazama“ (vizuelnim, čujnim, taktilnim)

Snovi su puni alegorija koje prikazuju iskustveni svet klijenta. Oni nam pruţaju informacije o
našem emotivnom stanju. „Prikaze“ (videti, čuti ili osetiti kako nas preminuli dodiruje) su moţdana
praţnjenja, reakcije na stimuluse, deo informacije o preminuloj osobi koju je naš klijent negde pohranio,
nešto slično fantomskom udu (koji se oseća iako ga više nema). Kako vreme prolazi, halucinacije polako
nestaju, ali informacije nikad ne nestaju i dovoljno jak stimulus, kao što je godišnjica, mogu ponovo
pokrenuti zaboravljena osećanja, čak i godinama kasnije. Vaţno je da sa klijentima pričamo o tim
fenomenima, da ih normalizujemo kako bismo izbegli zaključak da se preminula osoba meša u njihov
ţivot (neispunjena ţelja) ili da lude. Oba ova zaključka se čine vrlo „realnim“ obzirom na novinu iskustva
i intenzitet osećanja.

7.3.6. Emocionalno sondiranje i terapeutska pitanja

Emocionalno sondiranje su pitanja koja pokušavaju da premoste odbrambene barijere i olakšaju

komunikaciju. Ona otkrivaju osećanja i oslobaĎaju deo unutrašnje bure koja se diţe na granici kontakta.
Na primer, moţemo pitati klijenta šta za nju/njega znače posete groblju ili „Kako si sa tim da danas
pričamo o tvojim razmišljanjima koja ti se motaju po glavi od prethodnog susreta? Da li postoji nešto što
prevrćeš u mislima što bi ţeleo/la da podeliš sa mnom? Kada se prevrćeš noću u krevetu i ne moţeš da
zaspiš, kakve misli ti dolaze?“ ili „Da li nekad misliš da gubiš razum?“ ili „Da li ti se ponekad čini da
moţeš da ga/je vidiš ili čuješ, ili da te on/a dodiruje? ili jednostavno „Kako se osećaš?“.
TakoĎe je primereno pitati, indirektno, o mislima o samoubistvu da bismo procenili rizik: da li se
radi o prolaznoj ideji ili gubitku egzistencijalnog „kompasa“ (tipično za ţalovanje) i koje su to stvari
(kočnice i sidra) koje drţe ove misli pod kontrolom i zadrţavaju klijenta u ţivotu.

7.3.7. Društveni klišei

Bolje je izbegavati ustaljene fraze i netraţene savete, kao što su „Videćeš kako vreme sve leči“ ili
„Treba da otputuješ negde i sve zaboraviš“, koji mogu da prouzrokuju emotivno udaljavanje, a ponekad i
bes.
Klišei se često izgovaraju zbog nervoze, zbog toga što ne znamo šta da kaţemo i iz osećaja
bespomoćnosti. Bolje je verbalizovati kako se osećamo: „Ne znam šta da ti kaţem, ovo me čini
nervoznom, pogaĎa i mene“ ili da pokušamo da iskaţemo ono što osećamo rukovanjem, zagrljajem,
pogledom, itd. Neverbalna komunikacija je direktna i iskrena i prenosi razumevanje.

8. Zaključak

Blagostanje neizbeţno obuhvata bol, patnju i probleme. Sve je to deo ţivota. Kako da prihvatimo
bol? Na isti način na koji učimo da govorimo, hodamo, planiramo ili se uzbuĎujemo: ţivljenjem i
učenjem kroz ţivljenje. Traume, gubici i ţalovanje ne znaju za godine. Mogu nas iznenaditi bilo kad u
ţivotu, u bilo kojoj njegovoj fazi. Prve velike nesreće (čak i kada se dese u poodmaklim godinama) su
najčešće najgore. Oni koji se naviknu na nedaće i znaju da se nose sa njima, nose ih sa većim integritetom
i više takta. Tokom godina stičemo kapacitet da se odbranimo od anksioznosti. Ovo ne znači da

15
Prevod teksta Gubitak i ţalovanje, K. V. Bandin

postajemo neosetljivi na nju, niti nuţno da patimo manje. Kao što sam već pomenula, niko ne moţe izbeći
patnju - ključno je to kako se prema njoj odnosimo.

Htela bih da zaključim rečima Izadora Froma i Majkl Vinsent Milera koje izraţavaju moje
shvatanje geštalt terapije:

ozbiljno shvaćena, ona ne nudi lek za sve probleme sa kojima se ljudi suočavaju zbog činjenice da su ljudi. Ne nudi
povratak u izgubljeni Raj. Ali ona nam moţe pomoći da naučimo kako da ţivimo bolje u posrnulom svetu (From i
Miler, 1992).

U svetu kome sve više prete prirodne katastrofe, terorizam, i nasilje svake vrste koje ne bira ţrtve,
geštalt i ostali terapeuti su duţni da teţe pronalaţenju alata koji nam donose olakšanje, utehu i pomoć na
putu ljudske patnje koja je svima zajednička. Geštalt terapija je izvanredan pristup koji nudi nadu i utehu i
na name je, terapeutima 21. veka, da nastavimo da ga razvijamo, ne zaboravljajući njegove osnove.
Na posletku, ţelim da zahvalim svima koji su mi dozvolili da podelim njihov bol i patnju. Sa
njima sam naučila ne samo koliko su efikasne naša teorija i praksa, već i o ogromnoj dareţljivosti
ljudskog srca i skrivenim zamršenostima koje kriju bol. Kao što je Buber rekao, „potreba svake osobe
ostavlja trag u mom srcu“ (Buber, 1949). Zahvaljujem i onima koji su mi omogućili da podelim svoje
iskustvo kroz ovaj tekst i onima koji su ga pročitali.

Prevela: Irena Šimić, januar 2017. godine

16