Malkolm Parlet

RAZMIŠLJANJA O TEORIJI POLJA

KOMENTAR AUTORA: Sledeći tekst je revidirana verzija predavanja održanog na IV Britanskoj

geštalt konferenciji u Notingemu, jula 1990. godine. Kroz predavanje uvodim bazične principe i
istoriju teorije polja, uz pretpostavku da ova teorija predstavlja osnovu za teoriju i praksu Geštalta.
Istražujem pet osnovnih principa teorije polja. Potom iznosim argumente za tvrdnju da saznajni
modeli obuhvaćeni teorijom polja sačinjavaju deo novonastajuće epistemologije (teorije saznanja)
koju karakterišu mnoga nova područja ispitivanja – kao što su holistička medicina i ekologija. U
drugom delu predavanja primenjujem način mišljenja izveden iz teorije polja na razmatranje pojma
selfa u geštalt terapiji, kao i na razmatranje uzajamnih uticaja dve (ili više) osoba koje su
međusobno povezane. Usredsređujem se na nove načine promišljanja psihoterapijskog „polja“, koje
obuhvata terapeuta i klijenta, i zaključujem predavanje razmatrajući značaj „prisustva“.

Ključne reči: teorija polja, geštalt terapija, nova epistemologija, prihoterapeutski

odnos, self, prisustvo.

UVOD

Organizator konferencije, Ken Evans, pozvao me je da govorim o teoriji polja i meni je drago da sam
dobio mogućnost da predstavim ovu temu. Kao što je Geri Jontef istakao, teorija polja je
„najneadekvatnije teorijski obrađen aspekt geštalt terapije i nepoznavanje (iste) ozbiljno narušava
bazično razumevanje koncepata geštalt terapije“, (Yontef, 1981a). Slažem se sa njim.

Moja namera danas je da, pre svega, izložim principe teorije polja, onako kako ih razumem sa
pozicije geštalt terapeuta. Na drugom mestu, želim da predložim da se promišljanje karakteristično
za teoriju polja može posmatrati u kontekstu jednog šireg savremenog misaonog pokreta koji
zahvata područja kao što su ekologija, holistička medicina, kao i mnoge druge alternativne pristupe
koji se suprotstavljaju preovlađujućim pretpostavkama konvencionalne nauke. Na trećem mestu,
nastojaću da obrazložim način na koji se principi teorije polja primenjuju u jednoj jednostavnoj
društvenoj jedinici – sistemu od dve osobe – a posebno u slučaju odnosa terapeut-klijent.

Geštalt „mape“

Svima je poznato da „mapa nije teritorija“ i u geštalt radu obično postoje razne upotrebljive mape
na koje možemo da se pozovemo da bismo izvukli neki smisao iz onoga sa čim se susrećemo na
teritoriji. Na primer, ukoliko smo suočeni sa mladom ženom koja se upinje da pojasni svoje iskustvo
ili da se iščupa iz konfuzije prošlosti, postoje alternativni načini da se opiše njeno iskustvo i da mu
se, kao i susretu, da smisao. Dakle, možemo razmišljati o uspostavljanju ravnoteže između podrške,
sa jedne strane, i izazova ili kontakta, sa druge strane. Ovo je bila omiljena mapa Lore Perls.
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

Alternativna mapa, Geštaltistički ciklus kontakta, prvi put je razrađena na Klivlendskom institutu za
geštalt (npr. Cinker 1977), a nedavno je proširena od strane Petruške Klarkson (1989) u njenoj
dugo očekivanoj i korisnoj novoj knjizi. Mapa koja se upotrebljava u ovoj knjizi izvodi smisao iz
teritorije tako što prikazuje ono što se dešava u ženinom iskustvu kao niz koraka u autoregulaciji
organizma, odnosno kao geštalt koji se razotkriva kroz vreme.

Postoje mnoge slične mape u geštalt terapiji i kao apstrakcije one mogu biti potencijalno korisne.
Međutim, one nas takođe mogu ograničiti ukoliko koristimo isključivo jednu bez uvida u ostale.
(Naravno da postoje varijacije u pogledu toga koje mape koristimo u različitim situacijama. Na
primer, u nedeljama koje su prethodile ovom predavanju, primetio sam da sam sklon da, u svom
radu i terapeutskim susretima, koristim uvide koji proističu iz teorije polja.)

U raspravi o teoriji polja skrećem vam pažnju ne na jednu određenu mapu, već na čitavo poglavlje u
atlasu. Moglo bi se prigovoriti da ovo poglavlje obuhvata sve mape koje prikazuju kako se
organizam odnosi prema sredini, tako da se krug potreba, autoregulacija organizma, kao i granica
kontakta i njeno narušavanje, mogu oslikati terminima teorije polja. Ipak, fokus ovog predavanja će
biti na užem definisanju teorije polja i istraživanju jednog posebnog područja njene primene.
Nadam se da ćete prepoznati da teorija polja nije samo apstraktan koncept, niz ideja koje postoje u
knjigama i umovima nekoliko teoretičara, već da predstavlja osnovu za način na koji sagledavamo,
saznajemo i razumevamo, a koji možemo asimilovati u našu viziju i senzibilitet praktikujućih geštalt
terapeuta.

TEORIJA POLJA

Holizam, kontekst i „totalna (sveukupna) situacija“

Mape teorije polje dobro ocrtavaju teritoriju ljudskih bića u postojećim kontekstima, npr. ljudi u
vezi, u zajednici. Suština teorije polja je da se holistički pristup individui proširi tako da obuhvati
životnu sredinu, društveni život, organizacije, kulturu. Što marljivije manevrišemo kroz mape
teorije polja, to nam postaje jednostavnije da uvidimo i prepoznamo neodvojivost ljudi od njihovog
okruženja i životnih situacija.

„Teoriju polja teško možemo zvati teorijom u uobičajenom smislu“ (Levin 1952, str. 45). To je pre
set principa, način posmatranja, metod i kompletan način mišljenja koji se odnosi na intimne
međusobne povezanosti događaja i okolnosti ili situacija u okviru kojih se oni odvijaju. Dakle, imajte
na umu da „teorija“ u ovom slučaju ima šire značenje, i označava opšti teorijski pogled odnosno
način sagledavanja stvarnosti.

Ideja „polja“ inspirisana je elektromagnetnim poljem i bila je zamišljena kao metafora. Ono što se
dešava sa nečim postavljenim u polje sile je funkcija sveukupnih osobina polja kao interaktivne
dinamičke celine. Polje kao celina se, takođe, menja kao rezultat uvođenja novog elementa.

Rani geštalt psiholozi držali su se ove metafore iz fizike, obzirom da su bili zainteresovani za
fenomenologiju percepcije, sa jedne strane, ali i za naučno priznanje u vremenu kada je postojao
veliki akademski pritisak da se ono dobije, sa druge strane. Razvili su metaforu električnog polja da

2
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

bi opravdali, na primer, „zakon dobre figure“1 kojim se objašnjava fenomen kada naizgled slučajni i
besmisleni oblici (npr. mrlje boje) pri dužem posmatranju dobijaju smislenu, prepoznatljivu formu
(npr. sliku lica). Efekat uklapanja objašnjava se kao korekcija neravnoteže u polju opažanja:
„grupisanje određenih sila... obrađuje datu formu i prestaje da je transformiše tek kada forma
postane stabilna,“ (Hartman 1935, str. 48). Ili, drugim rečima, kada je geštalt dovršen, odnosno
dobro oblikovan, jak geštalt, polje je u ravnoteži.

Mada o teoriji polja pišu rani geštalt psiholozi, pre svega Koler (Kohler, 1969), njen najznačajniji
predstavnik je bio Kurt Levin (Lewin), akademik i Jevrejin nemačkog porekla izbegao u Severnu
Ameriku, čiji se doprinos psihologiji po nekima (Marrow, 1969) može meriti s Frojdovim u pogledu
dugoročnog uticaja koji je imao na psihologiju XX veka. Uz njega se vezuje ne samo teorija polja već
i aktivno rešavanje problema (action research)2, dinamika grupe i grupa susreta (sensitivity
training)3. On se smatra osnivačem moderne socijalne psihologije, a njegov doprinos obučavanju u
upravljanju preduzećima i organizacionom razvoju je ogroman (Weisbord, 1987). Mnogi
prepoznaju Levina kao geštaltistu, iako se on – kao i Kurt Goldštajn – nikada nije izjašnjavao kao
takav, uprkos tome što je kao mladić radio sa Verthajmerom (Wertheimer), Kolerom i Kofkom
(Koffka).

Levinovo učenje je široko potcenjeno u geštalt terapiji. Jedan od njegovih najčuvenijih citata je:
„Nema ničeg praktičnijeg od dobre teorije“, a ja verujem da je teorija polja upravo takva: dobra
teorija koja kada se jednom shvati, pruža veoma adekvatan konceptualni jezik za geštalt praksu.

Zaštitni znak teorije polja, Levinovim rečima, je „sagledavanje totalne situacije“ (Lewin, 1952 str.
288), umesto fragmentarne analize po stavkama ili po varijablama. Umesto svođenja složenog
interaktivnog fenomena na odvojene sastavne delove, kompletna slika odnosno sveukupna situacija
se ocenjuje kao celina, a njeni holistički aspekti se prepoznaju kao takvi. Postoji spremnost da se
pristupi organizovanoj, povezanoj, međusobno zavisnoj i interaktivnoj prirodi složenih ljudskih
fenomena i da se ona istraži.

Očigledno je da teorija polja nije jedina teorija ili način posmatranja koji nosi ovu poruku. Tokom
perioda u kome je Levin razvijao svoje ideje, tridesetih i četrdesetih godina XX veka, razvijala se i
teorija opštih sistema (von Bertalanffy, 1968). Ona je, takođe, izrasla u ozbiljan atlas sa mnogim
dobro poznatim primenama – na primer u porodičnoj terapiji i u radu sa organizacijama. Želeo bih
da zaobiđem složenu i povremeno nejasnu argumentaciju iz nekoliko brojeva Geštalt žurnala (vidi
Latner, 1983 i izdanja koja slede) o tome da li su teorija polja i teorija opštih sistema kompatibilne i
da li su obe jednako primenljive u geštalt terapiji. Činjenica je da oba pristupa pružaju korisna

1 „Law of Pragnanz“ se ponekad naziva i „zakonom dobre figure“ ili „zakonom pojednostavljivanja“. Pragnanz
je nemačka reč za dobru figuru. Ovo je jedan od fundamentalnih principa Gešlta u fenomenologiji percepcije
po kome će vizuelni utisak biti organizovan na najjednostavniji mogući način koji zahteva najmanji kognitivni
napor. Odnosno, naš perceptivni sistem će radije videti potpuno razvijeni geštalt, kao npr. pet krugova u
logou Olimpijskih igara umesto više komplikovanijih oblika. (Prim. prev.)
2 Sveobuhvatan pristup znanju i istraživanju zarad direktnog povezivanja intelektualnog znanja i spontane

lične i društvene akcije sa ciljem neposrednog razvoja pojedinaca, zajednica i ekosistema kojima pripadaju -
definicija preuzeta iz Enciklopedije Britanike. (Prim. prev.)
3 Psihološka tehnika koja koristi intenzivne diskusije i interakcije u grupi zarad podizanja individualne svesti

o sebi i drugima - definicija preuzeta iz Enciklopedije Britanike. (Prim. prev.)

3
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

sredstva za objašnjenje složenih fenomena na holistički način – to znači da ih ne obrađuju izolovano

već uzimajući u obzir kontekst, situaciju, okruženje. Koji god pristup sledili, ovako širok način
posmatranja ključan je za teoriju i praksu geštalt terapije.

Svakako, između bilo koje dve grupe mapa postoje razlike u akcentima i detaljima, i kao geštalt
terapeut više sam naklonjen mapama teorije polja nego onima koje se zasnivaju na teoriji opštih
sistema, delimično i zbog toga što je ova druga teorija češće pojednostavljivana, zloupotrebljavana i,
istorijski gledano, kasnije uvedena u geštalt teoriju i praksu.

Pet principa Teorije polja

Namera mi je da danas predstavim teoriju polja kroz pet principa ili pretpostavki koje odlikuju ovaj
opšti način sagledavanja i razmatranja konteksta, holizma i procesa, a koji se nalaze u samom
centru našeg rada i pozicije geštalt terapeuta.

Pre nego što počnem želeo bih da izrazim svoju zahvalnost ne samo Levinu i Koleru, već i Gregoriju
Bejtsonu (Bateson, 1979), kao i svojim savremenicima Geriju Jontefu (Yontef, 1984) i Karlu Hodžisu
(Hodges, 1990), koji su mi pomogli da potpunije razumem koncept teorije polja. Naravno, oni nisu
ovom prilikom odgovorni za bilo kakve pogrešne interpretacije sa moje strane.

Pet principa su sledeći:

1. Princip organizacije

2. Princip istovremenosti

3. Princip singularnosti

4. Princip neprekidne promene

5. Princip moguće relevantnosti.

(i) Princip organizacije

Smisao izvodimo iz posmatranja totalne situacije, sveukupnih faktora koji uporedo postoje. Levin
piše:

Da li se neki tip ponašanja ispoljava ili ne, ne zavisi od prisustva ili odsustva jednog ili
više faktora posmatranih izolovano, već od konstelacije (strukture i sila) specifičnog
polja kao celine. „Značenje“ pojedinačnog faktora zavisi od njegove pozicije u polju.
(Lewin, 1952, str. 150).

Sve je međusobno povezano i značenje se izvodi iz sveukupne situacije.

Ukoliko bomba eksplodira na dvesta, trista metara udaljenosti od ove prostorije, dok držim
predavanje, desilo bi se ogromno pomeranje u polju. Vi više ne biste sedeli, ja bih prestao da
predajem. Kompletno bismo se reorganizovali. U okviru ove nove situacije, sve bi dobilo drugo
značenje. Ova prostorija bi bila adaptirana u privremenu bolnicu, komandni centar za hitnu službu

4
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

ili mrtvačnicu. Svojstva stvari su na kraju krajeva definisana njihovom upotrebom. Možda ćemo
morati da spojimo stolice i tako napravimo privremene „krevete“ za povređene, stolovi bi mogli da
postanu nosila. Značenje se izvodi iz upotrebe stvari u „konstelaciji... specifičnog polja kao celine“.
Drugim rečima, umesto da razmišljamo o svojstvima stvari kao konstantama, njihove karakteristike
su definisane širom organizacijom sveobuhvatnog značenja, kojim je „naglašena međusobna
zavisnost“ (isto, str. 149).

Naravno, većinom vremena, polje je nepromenjeno u odnosu na svoju trenutnu strukturu: sala za
predavanja zadržava svoju svakodnevnu funkciju sale za predavanja, sa uobičajenom namenom i
upotrebom nameštaja i prostora. Dakle, kroz neki duži vremenski period, polja se razlikuju po tome
da li nam je njihova organizacija poznata ili nova. S jedne strane, namena može biti upisana u cigle i
malter i arhitektonsku konstrukciju dok, s druge strane, struktura može biti iznova osmišljavana,
improvizovana u trenutne i prolazne svrhe. U svakom slučaju, „struktura“ i „namena“ nisu strogo
odvojene već obe predstavljaju pokušaje da se prenesu kvaliteti povezane celine.

Dopustite mi da kažem nešto o slučajnosti. Kao geštalt terapeuti, znamo da je mnogo od onoga što
se čini slučajnim ili nepovezanim zapravo organizovano; odnosno da je smisleno u nekom
kontekstu koga smo nesvesni ili samo delimično svesni. Ukoliko primetimo da osoba češka svoje
koleno, lupka prstima ili na trenutak okleva, mi ćemo ponekad usmeriti pažnju prema ovim
naizgled trivijalnim i prolaznim usputnim radnjama. To činimo zato što iz iskustva znamo da su
ovakve radnje češće bitne nego nebitne: u daljem ispitivanju se pokazuje da su one deo nekog šireg
obrasca, možda nedovršene situacije u kojoj se implulsi retroflektuju. Značenje malih događaja se
otkriva tako što ih razjašnjava širi kontekst ili celokupna situacija. Određeno ponašanje ili
fenomenološko iskustvo je organizovano i smisleno onda kada se percipira kao deo celokupnog
polja odnosno kada se kontekstualizuje.

(ii) Princip istovremenosti

Ovaj princip ističe činjenicu da je trenutno ponašanje „objašnjeno“ konstelacijom faktora u

ovovremenom polju. Prošlim događajima se ne dodeljuje nikakav specijalni status uzročnika, kao
što je to slučaj u mnogim drugim sistemima, gde se o njima misli kao o „determinantama“ onoga što
se dešava sada. Isto tako, budući događaji, planirani ili zamišljeni, nemaju specijalan status „ciljeva“
ili „motivacije“ za ono što se dešava u sadašnjosti.

Levin ističe da „karakter situacije u datom vremenu“ može da oblikuje prošlost-onako-kako-je-se-

sećamo-sada ili budućnost-onako-kako-je-anticipiramo-sada, i da na taj način, u sadašnjosti
predstavlja deo iskustvenog polja osobe. Tako da:

osoba ne vidi samo trenutnu situaciju, već ima i određene želje, strahove, sanjarenja
i očekivanja od budućnosti (isto, str. 53)

koji, zajedno sa njenim zamislima o prošlosti, čine deo njene sadašnje stvarnosti:

psihološka prošlost i psihološka budućnost su simultani delovi psihološkog polja u

datom trenutku t. Vremenska perspektiva se neprestano menja. Prema teoriji polja,
bilo koje ponašanje zavisi od celokupnog polja, što uključuje i vremensku

5
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

perspektivu u tom trenutku, ali ne i vremenske perspektive bilo kojeg prošlog ili
budućeg polja. (Lewin, 1952, str. 54, moj kurziv.)

Ukratko, nas ne interesuje ono što se zaista dogodilo ili će se dogoditi zato što faktori nekog prošlog
ili budućeg polja nisu prisutni u ovom trenutku.

Na ovom mestu možemo primetiti kako teorija polja implicira radikalno drugačiji koncept
kauzalnosti od onog opšteprihvaćenog u našoj kulturi i drugim školama psihoterapije. Kao geštalt
terapeuti, kojima je fokus na sadašnjem iskustvu, mi se ne trudimo da objasnimo fenomene prošlim
ili budućim „uzrocima“. Umesto toga, koncentrišemo se na ono „što jeste“ radije nego na ono „što je
bilo“ ili „što će biti“, ne zato što želimo da ignorišemo prošlost ili buduće namere osobe – na primer
seksualno zlostavljanje koje je pretrpela ili planove za brak – već zato što je naša pažnja usmerena,
u slučaju zlostavljanja, primarno na to kako se zlostavljanje pamti, izbegava, osvetljava ili uveličava;
a u slučaju planova za brak, nismo toliko zainteresovani za same planove već za način na koji oni
čine deo sadašnje stvarnosti ili – da se poslužimo još jednim Levinovim terminom – „prostora
života“.

Ukoliko proširimo ovaj primer, primetićemo da je prisustvo klijenta i terapeuta u samoj terapiji
takođe deo trenutnog polja. Prisećanje ili predviđanje (prošlog zlostavljanja ili budućeg braka) se,
dakle, dešavaju u sadašnjem kontekstu ljudskih odnosa u kojem postoji više ili manje poverenja u
terapeuta, mnogo ili malo ponuđene podrške, i u kome terapeut ima jasno ili manje jasno
postavljene granice. Ove trenutne okolnosti su neizbežan deo postojećeg polja i utiču na naše
sećanje na prošlost ili anticipiranje budućnosti – isto kao što to sećanje ili anticipiranje utiče na
odvijanje celokupne situacije (možda tok terapije). Geštalt terapija, kao fenomenološki pristup,
uzima u obzir aktuelna, trenutna dešavanja u okviru same terapijske situacije.

(iii) Princip singularnosti

Svaka situacija, kao i pozicija svake osobe u polju je jedinstvena. Bez obzira na to što bi mnogi
psiholozi voleli da veruju da je drugačije, da se ljudsko iskustvo može obuhvatiti uobičajenom
naukom, a ponašanje objasniti opštim „zakonima“, naše poznato, neposredno, lično iskustvo je
drugačije. Okolnosti nikada nisu sasvim identične, a svaka od nekoliko osoba neizbežno ima
drugačiju perspektivu ili ugao gledanja, čak i ako se čini da se nalaze u istim vremenskim i
prostornim koordinatama. Mi se svi zajedno nalazimo u ovoj sali za predavanja, ali naša
fenomenološka iskustva se razlikuju. Kao što smo mnogo puta mogli da primetimo u grupama, ono
što se različitim ljudima čini relevantim ili zanimljivim može se neopisivo razlikovati, u zavisnosti
od njihovog porekla, trenutnih potreba i briga, kao i dugotrajnih nedovršenih poslova. Isto tako,
svaka osoba koja sluša (ili čita) ono što iznosim povezivaće stvari drugačije, uzimajući u obzir nešto,
a ignorišući ili previđajući nešto drugo. Svako će za sebe nalaziti smisao i izvlačiti zaključke koji
neće biti isti. Generalizacije su, stoga, uvek problematične. One pretpostavljaju uređenost i
mogućnost predviđanja koje se često ne mogu opravdati onim „što jeste“. Ovo često predstavlja
izvor frustracije za nove polaznike koji žele jasne odgovore na pitanja kao što su „kako se radi sa
anoreksičarima u Geštaltu?“, a odgovor koji dobijaju je da ne postoji opšta procedura koja bi
proistekla iz nekakve jasne definicije anoreksije; umesto toga, terapeut uzima u obzir posebne
okolnosti kao što su razvijenost sposobnosti samo-podrške kod klijenta, stepen svesnosti, vreme

6
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

koje imamo na raspolaganju, mehanizme odbrane, urgentnost trenutnih potreba i načine na koji
klijent prekida kontakt, da pomenemo samo neke od mnogih aspekata totalne situacije koji mogu
uticati na terapeutski postupak.

Priznanje da su svaki splet okolnosti i svaka osoba jedinstveni, zahteva spremnost da se toleriše i
poštuje ambivalentnost i nesigurnost. Generalizacije – koje podrazumevaju inherentne sličnosti – su
put u prevremena ili apriori strukturisanja opažene stvarnosti i lako nam se može desiti da nas
odvedu baš onome što pretpostavljamo da ćemo pronaći.

Ne želim da kažem da uopšte ne postoji kontinuitet, sličnosti i slaganja, niti da bi bilo poželjno
izbegavati veliki broj teoretskih uopštavanja koja već postoje u psihoterapiji. Međutim, ukoliko se
usredsredimo na generalizacije, kao što je to često slučaj, u pokušaju da nešto objasnimo ili
opravdamo prigodnim, naizgled opštim istinama i zakonitostima, može nam se desiti da previdimo
specifičnost svake pojedinačne situacije. Levin nas podseća da se uvek susrećemo sa „mnoštvom
simultanih međusobno zavisnih faktora“ i „uslova koji utiču na ponašanje na ovaj ili onaj način“ i
potreban nam je pristup ili metod koji pokriva „poseban“ kao i „tipičan slučaj“, (isto, str. 150-151).

(iv) Princip neprekidne promene

Ovaj princip odnosi se na neprestane promene kroz koje polje prolazi: „nikada ne ulazimo dvaput u
istu reku“. Dok princip singularnosti naglašava potrebu za jedinstvenim sagledanjem jedinstvenih
pojava, princip neprekidne promene odnosi se na činjenicu da je iskustvo privremeno, a ne stalno.
Ništa nije fiksirano i statično u apsolutnom smislu.

Čak se i kod iste osobe polje nanovo konstruiše iz trenutka u trenutak – ne možemo dvaput imati
identično iskustvo. Kao što je Viljem Džejms (James, 1905) istakao:

Očigledno je i opipljivo da naše stanje svesti nikada nije identično... Kada se ponovo
pojavi isti problem, moramo o njemu razmišljati na nov način, posmatrati ga u nešto
drugačijem svetlu, shvatiti ga u kontekstu drugačijem od onoga u kome se pojavio
poslednji put“ (str. 156)

„Tajming je sve“ je aksiom terapeutskog rada u Geštaltu. Svi smo iskusili situacije kada je
intervencija u određenom trenutku delovala „baš kako treba“ (estetski sud), odnosno pružila je
klijentu odgovarajući i koristan uvid. Takođe, svi poznajemo prilike kada je intervencija došla
trenutak prekasno, onda kada je iskustvo klijenta ili grupe odmaklo u nekom drugom pravcu, i
intervencija predstavlja, ako ništa drugo, ometanje, ili kada je intervencija došla trenutak prerano,
tako da je klijent lišen mogućnosti da sam napravi uvid. Što je vremenski okvir postojećeg odnosa
duži, to je potreba da se „bude u toku“ veća. Stvarnost se odvija na načine koji se nikada ne mogu
predvideti u potpunosti i ono što nam je nekad bilo poznato sa izvesnošću ne mora više biti
primenljivo. Nesigurnost je suštinska i neizbežna dok se ljudi prilagođavaju novim okolnostima,
navikavaju na promene u svojoj situaciji i uče nove načine da se nose sa postojećim problemima.

Teorija polja je, stoga, relativistička. Ako je polje u fluksu (neprekidnom kretanju), ako se naše
shvatanje stvarnosti neprestano iznova kreira, a stabilnost i ravnoteža polja ponovo uspostavljaju iz
trenutka u trenutak, očigledno je da ne postoje apsolutne granične tačke (npr. „ovde prestaje

7
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

percepcija i počinje projekcija“) i fiksirane ili/ili dihotomije (ili jesi ili nisi asertivna osoba). Oštre i
preuhitrene distinkcije su rezultat konceptualizacije i klasifikovanja i dolaze od prirode jezika, a ne
od fenomenološkog iskustva.

Shodno tome, Geštaltisti su oprezni u odnosu na kategorije koje na kraju postanu trajne etikete i
opise koji postanu fiksne definicije određene situacije. Dakle, umesto da delimo ljude na
„retroflektore“ i „ne-retroflektore“, mi radije razmišljamo o retrofleksiji kao procesu, u koji se svi
ponekad upuštamo, zavisno od okolnosti. Čak i neko ko je sklon retrofleksiji, ne radi to uvek. Kao
što Levin (Lewin, 1952, str. 242) naglašava:

„Postojeće stanje osobe može proizvesti čitav niz ponašanja i može biti objašnjeno
jedino kroz utvrđivanje kombinacije ispoljenog ponašanja i date situacije.“

Budimo, stoga, oprezni prema potrebi da sistematizujemo, finalizujemo i fiksiramo kategorije i

značenja. Isto tako budimo oprezni da ne kreiramo fiksirani geštalt ili novu dihotomiju u kojoj
„nikad nećemo koristiti dijagnostičke kategorije”.

(v) Princip moguće relevantnosti

Ovaj princip nas upozorava da nijedan deo celokupnog polja ne sme biti unapred isključen kao
potpuno irelevantan, koliko god da se na prvi pogled činio običnim, svakodnevnim ili usputnim. U
polju je sve deo totalne organizacije i potencijalno je značajno. Geštalt terapeuti su zainteresovani
za „očigledno“, za ukazivanje iznova na ono što je postalo neprimetno i automatizovano, ono što se
uzima zdravo za gotovo i ono što je na prvi pogled beznačajno.

Tako, većina ljudi, uključujući i klijenta, vidi ustaljeno držanje, način kretanja, stil govora kao
„permanentnu“ crtu ličnosti, ustaljenu karakteristiku, nešto što je dato i što nije posebno relevantno
za određeni problem. Nasuprot tome, u geštalt terapiji i teoriji polja ništa ne smemo isključiti a
priori, pre temeljnog istraživanja. Uporedimo to sa posmatranjem slika na izložbi; teoretičar polja
neće se zadovoljiti posmatranjem izolovanih slika, već će u obzir uzeti i stil ramova i širi kontekst
izložbe koji nam na poseban način osvetljavaju prirodu izloženih slika.

Ova otvorenost za sve što se pojavljuje u polju, nije poziv na iscrpljujuće uključivanje u kome se
mora obraditi svaki i najmanji uticaj na stvarnost osobe ili grupe. Ne samo da bi to bila nemoguća
misija bez kraja, koja bi dovela do statičke koncepcije polja, već je to nepotrebno; polje je tako
organizovano da uvek prvo ispliva ono što je najrelevantnije i najurgentnije. Umesto da do
iznemoglosti dokumentujemo sve što se u polju pojavi, usmerićemo pažnju na ono što je trenutno i
uporno važno ili značajno – i to će nam pokazati kako je polje organizovano u tom trenutku. Poenta
je u tome da raspon moguće relevantnosti nije ograničen na pojedine delove polja.

Primer bi bio sledeći: kada lekarka specijalista objašnjava pacijentu od čega boluje ona može
smatrati da je za pacijenta najvažnije koliko je jasna i precizna u pružanju informacije. Međutim,
pretpostavimo da je ono što je trenutno najvažnije (odnosno od najneposrednijeg značaja) to sa
koliko ličnog angažovanja i topline (ili nedostatka istog) lekar komunicira sa pacijentom dok mu
daje objašnjenje: to bi, a ne samo sadržaj informacije, zapravo mogla biti centralna stvar oko koje se
za pacijenta organizuje polje. Na sličan način, možemo imati u vidu samo zacrtan cilj, a biti

8
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

zatvoreni za ono što se pojavljuje u određenom trenutku zbog fiksiranog kriterijuma u pogledu
onoga šta je relevantno. Realnost je takva da moramo biti otvoreni za trenutnu konfiguraciju polja,
bilo da smo je očekivali ili ne.

Jedan određeni aspekt polja može biti toliko „neprimetan“ da konstantno previđamo njegovu
relevantnost: a to je prisustvo posmatrača. Pa ipak, posmatrač, komentator ili ispitivač je uvek deo
celokupne situacije i ne možemo ga isključiti bez posledica. Na sličan način, u „starim“ geštalt
terapeutskim grupama, prisustvo „vruće stolice“ je neizbežno važan deo okvira ili konteksta svega
što se dešava u grupi. Isto tako, prisustvo kamere može duboko uticati na celokupnu situaciju.
Princip moguće relevantnosti nas podseća da uzeti u obzir celokupnu situaciju znači upravo to.

NAČINI UVIĐANJA

Pet principa koje sam izneo se međusobno preklapaju i nisu izolovani. Radije ih treba posmatrati
kao pet prozora kroz koje možemo sagledati teoriju polja, odnosno istražiti njenu relevantnost u
praksi. U određenom smislu, ne bi trebalo biti iznenađenja: principi su sastavni deo geštalt terapije
u praksi, čak i ako terapeuti nisu do sada shvatali da se oni mogu objasniti terminima teorije polja.

Kao opšti pogled na svet, način razmatranja i razumevanja ljudskog iskustva, teorija polja pokušava
da obuhvati povezane niti razmotanog klupka ljudske stvarnosti, koje su zasićene našim ličnim
značenjima i važnostima. Pošto smo većina nas članovi porodica, zajednica, društvenih grupa i
organizacija, teorija polja predstavlja i sredstvo koje nam omogućava da sagledamo sebe kroz
odnose. Nema jasnog odvajanja „internog“ i „eksternog“; konsolidovano polje je mesto susreta obe
polarnosti.

Teorija polja, kao što sam nagovestio, obezbeđuje nam način razumevanja stvarnosti. Kao takva,
kao sveobuhvatajući sistem saznanja, može se nazvati „epistemologijom“ (Bateson, 1979; Berman,
1981) koja nije u skladu sa generalnom ili preovlađujućom epistemologijom „normalne“ nauke,
savremenom akademskom i kliničkom psihologijom i ostalim formama psihoterapije koje nemaju
veze sa Geštaltom.

Dominantna epistemologija našeg vremena

Ono što se u mnogim krugovima uzima zdravo za gotovo je niz pretpostavki koje smo svi prihvatili,
prevashodno kroz način obrazovanja. Prema njima, subjektivno iskustvo je „nepouzdano“;
ponovljivost fenomena mora biti ustanovljena da bismo ga shvatili ozbiljno; specifični uzroci
događaja moraju biti izolovani ako mislimo da objasnimo te događaje; složene probleme treba
razložiti na varijable, parametre i sastavne delove, da bismo ih sistematično proučavali; merljivo
znanje je bitnije od nemerljivog; da bismo nešto pravilno shvatili moramo biti u mogućnosti da mu
dodelimo merljivu veličinu; mogućnost iznalaženja racionalne argumentacije opredeljuje nas za
poziciju koju ćemo zauzeti; holistički način mišljenja je neodređen i maglovit; objektivnost je
nepristrasna i politički neutralna; i praktično sve što teži „naučnoj objektivnosti“ je vrlo
preporučljivo.

Ova sažeta karikatura je bez sumnje suviše pojednostavljena. „Pobijanje naučnih dostignuća“
(knocking science) je, takođe, postalo pomodno i olako shvaćeno (upravo sam uneo ove reči u svoj

9
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

pretraživač). Pa ipak, dominantna epistemologija je toliko moćna i preovlađujuća da načini

mišljenja koji se zasnivaju na fundamentalno drugačijim principima i pretpostavkama – kao što je
teorija polja – nailaze na poteškoće u opštem prihvatanju, posebno u krugovima koji značajno
profitiraju iz očuvanja pretpostavki i perspektive epistemološkog statusa quo.

Kao što je do sada argumentovano pokazano, (npr. Capra, 1982, i Berman), dominantna
epistemologija XIX i XX veka izrasla je na naučnoj i filozofskoj revoluciji koju povezujemo sa
Galilejem, Njutnom i Dekartom.

Pre toga, četri ili pet stotina godina pre početka naučne ere, epistemologija je bila dosta drugačija i
podudarala se sa društveno-ekonomskim sistemom koji je tada postojao.

Pre 1500. godine, dominantni pogled na svet u Evropi, kao i u većini civilizacija, je
bio organski. Ljudi su živeli u malim „slepljenim“ zajednicama i doživljavali su
prirodu organski povezanom sa njima samima, što se ogledalo u međusobnoj
zavisnosti duhovnih i materijalnih fenomena i pretpostavljanju potreba zajednice
individualnim potrebama... (Capra 1982, str. 53).

Ovaj pogled na svet radikalno će se promeniti u XVI i XVII veku. Kaprinim rečima: „ideja o
organskom, živom i duhovnom univerzumu zamenjena je idejom sveta kao mašine, a svet-mašina
postala je dominantna metafora moderne ere“ (1982, str. 54). A sa ovom metaforom došlo je i
uverenje, prvo u filozofiji, a zatim i u psihologiji kada se uspostavila kao akademska disciplina, da se
i ljudi mogu posmatrati kao mašine, da se njihovo lično iskustvo može zaobići i zanemariti zarad
„objektivnih vrednosti“ dobijenih u labaratorijskim uslovima.

Deo ove velike promene kursa je bila redukcija u pogledu uviđanja međusobne povezanosti i
zavisnosti ljudskih bića jednih od drugih i od prirode. Berman rečito govori o tome:

Preovlađujuće sagledavanje prirode na zapadu do osvita naučne revolucije bilo je

ono koje je svet videlo kao začaran. Stene, drveće, reke i oblaci su viđeni kao čudesni
i živi, a ljudi su se osećali kao kod kuće u ovakvom okruženju. Univerzum je bio
mesto pripadanja. Pripadnik ovog univerzuma nije bio otuđeni posmatrač već
neposredni učesnik u njegovoj drami. Njegova lična sudbina bila je vezana za
sudbinu univerzuma, a ovaj odnos je davao smisao njegovom životu. Ovaj vid svesti
– „saučestvujuća svest“ – uključivala je ... identifikaciju osobe sa sopstvenim
okruženjem i označava psihičku celovitost (potpunost) koja je odavno nestala sa
scene. (1981, str. 16)

Dakle, možemo videti kako epistemologija koju reprezentuje teorija polja ima daleke korene; bar se
na neki način poklapa sa „primitivnijim“ i prirodnijim pogledom na stvari svojstvenim dalekoj
prošlosti u kojoj dualizam, čak i ako ne potpuno odsutan, nije bio toliko izražen kao što je to postao
tokom poslednjih trista, četristo godina. „Saučestvujuća svest“ je dobar alternativni način da se
opiše ujedinjeno polje u kome ne postoji čvrsta i jasna razlika između posmatrača i posmatranog,
subjekta i objekta.

Berman opisuje „raščaravanje“ koje je išlo uporedo sa uspinjanjem dualističkog pogleda na svet.

10
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

Priča modernog doba, bar na nivou svesti (uma) je priča progresivnog raščaravanja
... Naučna svest je otuđena svest; nema ekstatičnog stapanja sa prirodom, već postoji
potpuno odvajanje od nje. Subjekat i objekat su uvek viđeni kao suprotnosti. Ja
nisam svoje iskustvo, pa tako nisam zaista ni deo sveta oko mene. (1981, str. 16)

Teorija polja ponovo uvodi osećaj zaokružene celine u kojoj subjekat i objekat nisu više u opoziciji:
moje iskustveno polje zahvata značenja koja nalazim u svojoj okolini; govoriti o postavci ili
ambijentu u kojima postoji nezavisna i objektivna stvarnost, koja je odvojena od mojih ili tuđih
doživljaja stvarnosti, znači kreirati koncept koji je možda neophodan postojećoj nauci koja uzdiže
„mašinski svet“, ali koji ne opisuje tačno fenomenološku prirodu ljudskog iskustva. Štaviše, prelazak
na dualizam nije bio sasvim zdrav. Kako Berman zapaža:

Logički krajnji ishod ovakvog pogleda na svet je osećanje totalne reifikacije

(postvarivanja), sve postaje objekat, strano, ne-ja, a i ja na kraju postajem objekat,
otuđena „stvar“ u svetu drugih, jednako besmislena stvar. Ovaj svet nisam stvorio ja,
univerzum nije briga za mene i ja ne osećam da mu zaista pripadam. (1981, str. 16)

R. D. Leng (Laing) je istakao sličnu poentu: kao rezultat nekoliko stotina godina rastućeg uticaja
nauke na naše bazično poimanje stvarnosti, izgubljeno je mnogo onoga inherentnog ljudskom
životu (sa velikim Ž):

Nestadoše vid, zvuk, ukus, dodir i miris, a sa njima i estetska i etička senzibilnost,
vrednosti, kvalitet, forma; sva osećanja, podsticaji, namere, duša, svest, duh.
Iskustvo kao takvo prognano je iz obuhvata naučnog diskursa. (Kapra, 1982, str. 55)

Da zaključimo: sa razvojem naučnog pogleda na svet i mehanizacije, sa značajem koji pridodajemo

merljivim pristupima, objektivnosti i racionalnosti, došlo je i do fundamentalne podele sveta koji ja
prirodno doživljavam i „sveta kakav zaista jeste“ (navodno), odnosno kakvim ga opisuje nauka. I
upravo je ova podela ili alijenacija (otuđenje), kako je Berman naziva, postala predmetom
obožavanja u dominantnoj epistemologiji današnjice i stoji nasuprot teorije polja koja dolazi iz
jedne sasvim drugačije perspektive.

Novi pravci

Treba priznati da dominantna epistemologija danas trpi napade sa različitih strana, ne samo od
strane teoretičara polja. Svako će priznati da ono što Donald Šon (Schon, 1988) naziva „tehničkom
racionalnošću“ zaista ostvaruje neverovatan uspeh u promovisanju mašinskog sveta. Pa ipak, danas
mnogi nalaze takav pristup manjkavim – uključujući ekologe, moderne fizičare (u svetlu teorije
relativiteta i kvantne mehanike), lekare holističke medicine, arhitekte stambenih naselja,
alternativne ekonomiste i mnoge druge, uključujući i geštalt terapeute.

Zaista, živimo u vremenu neviđenih aktivnosti i izuma, u kome se novi način mišljenja primenjuje u
mnogim oblastima nauke i čovekovih postignuća. Pomeramo se ka holističkom pristupu,
relativističkom načinu mišljenja, sve više se uzima u obzir pozicija posmatrača; prepoznaje se
međuzavisnost u odnosima, kao i ograničenja mehanicističkog načina mišljenja u svim oblastima

11
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

koje nemaju veze sa inžinjeringom. (Videti Kapru, 1982, za rana razmatranja onoga što naziva
„kulturom u usponu“.)

Naročito sada, kada se urušava stari epistemološki okvir i dolazi do pomeranja u celokupnoj
intelektualnoj i kulturnoj klimi, možemo očekivati promene u konvencionalnoj psihijatrijskoj praksi
kao i u psihoterapiji koja je u velikoj meri izvedena iz psihoanalize. Pretpostavljam da će i ostali
nastaviti da otkrivaju nove stvari u geštalt terapiji. I ostali će se priključiti putu kojim geštalt
terapeuti idu godinama. Ono što želim da kažem je da mnoge pretpostavke i radna uverenja koja su
svojstvena geštalt terapiji – kao holizam, samoregulacija organizma i centriranost na sadašnji
trenutak, elementi koji se prepliću u teoriji polja – bivaju otkriveni kroz druge pristupe, a Levin i
drugi slični mislioci dobijaju priznanje da su išli ispred svog vremena. Geštalt pokret odigraće
veoma značajnu ulogu u novoj eri koja je pred nama.

TEORIJA POLJA U PRAKSI

Kroz ovaj pregled teorije polja trudio sam se da pokažem koliko ova teorija može biti obuhvatna i
korisna. Do sada su moji navodi bili opšti. Vreme je da budemo malo precizniji.

Da bismo razmatrali teoriju polja kao jedan od pristupa geštalt terapiji, moramo prvo da definišemo
pojam selfa koji je kompatibilan ovakvom pristupu. Polazeći sa te tačke, razvijaću ideju o ko-kreaciji
zajedničkog polja od strane dve osobe odnosno dva selfa, što će nas prirodno odvesti do
razmatranja terapeutskog odnosa jedan-na-jedan.

Self

Perls, Heferlin i Gudman (Perls, Hefferline, Goodman, 1973) definišu self kao „sistem kontakata u
bilo kom trenutku... Self je granica kontakta na delu. Njegova aktivnost je formiranje figura i
pozadina“ (str. 281). Džoel Latner (Latner, 1986) govori o selfu kao o „našoj suštini, (self) je proces
evaluacije mogućnosti polja, njihove integracije i ostvarivanja mogućnosti u potpunosti sa ciljem
zadovoljavanja potreba organizma... self radi na svom ucelovljavanju... self je mi-u-procesu“ (str. 38-
39). I, da citiramo ponovo Gudmana – „self je onaj koji integriše... umetnik življenja“ (Perls, str. 282).
Možda je najbolji fenomenološki opis selfa koji sam čuo dala Sonja Nevis (Nevis): „ self je
podrhtavajuća masa našeg potencijala“.

Hanter Bomon (Beaumont, 1990) je predložio da po ugledu na nemačku praksu upotrebljavamo reč
„geštalt“ ne samo kao imenicu i pridev, već i kao glagol jer smatra da bi to moglo biti korisno. Dakle,
geštaltovati nešto značilo bi stvoriti odnosno uspostaviti šematizovanu celinu, odnosno
konfigurisati nešto. Nameravam da sledim ovu praksu i da upotrebljavam geštalt kao imenicu i
glagol.

Koristeći se jezikom teorije polja – i ponovo za to imam da zahvalim Hanteru Bomonu – možemo
misliti o selfu kao o onome što konfiguriše polje. Ovo je drugačija definicija selfa, ali kompatibilna sa
ostalima koje su ovde iznesene. Kako uokvirujem svoju stvarnost u određenom trenutku? Kako
uređujem svoj „životni prostor“? Kako organizujem svoje iskustvo? Radim to na način da
konfigurišem ili organizujem polje prema posebnim značenjima, što predstavlja lični proces kroz
koji određeni delovi mog celokupnog iskustva postaju figure a neki drugi delovi su organizovani

12
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

oko njih, kao pozadina. Ovaj proces bi se mogao zamisliti kao self na delu ili, da se poslužimo
Latnerovom formulacijom, „mi-u-procesu“ (us-inprocess).

Self je, prema tome (kao u svim geštalt teorijama selfa), definitivno proces a ne statični apstraktni
mentalni entitet; self nam omogućuje da opišemo tekući proces evolucije i transformacije kojim
smo neprestano angažovani – konfigurišući iskustveno polje ili odabirajući našu realnost.

Dve osobe, dva selfa

Dakle, šta se dešava kad imamo dvoje ljudi koji su u međusobnom odnosu i koji konstelišu svoja
polja istovremeno? Umesto da razmišljamo samo o dva odvojena fenomenološka polja, moramo
primetiti da kada dvoje ljudi razgovaraju ili razmenjuju iskustvo u bilo kom vidu, pojavljuje se nešto
što ne proizvodi niko od njih odvojeno. Ono što se pojavljuje je zajedničko. To je ko-kreirana
stvarnost (Bomon 1990) koja potencijalno uključuje sve što se nalazi u iskustvenim poljima ili
životnim prostorima oba učesnika, ali što nije prosto zbir dva različita iskustva. Pre ćemo reći, da
postoji polje koje oboje dele, zajednički komunikacijski sadržilac koji oboje konstruišu.

Na koji način se ova deljena stvarnost ostvaruje? Ako dve osobe sede u tišini, posmatrajući jedna
drugu, kao što se često dešava u čekaonicama, prostor između njih ostaće neizdiferenciran i
neoblikovan i neće biti mnogo zajedničke stvarnosti koju dele. U najboljem slučaju, prostor će biti
ispunjen različitim projekcijama, neproverenim pretpostavkama i nepriznatim stereotipima.
Ukoliko im se pogledi susretnu, ukoliko razmene reči ili grimase, ako se pojave prvi znaci
komunikacije i povezivanja, prostor između njih oživljava. U jednom od svojih predavanja, Fric
Perls kaže:

mi počinjemo da razumevamo da ljudi... mogu da komuniciraju međusobno

tako što kreiraju, ono što on naziva

Mitwelt – zajedničkim svetom koji delimo sa drugom osobom.

On nastavlja:

„Primetićete da, kada se ljudi sretnu, oni započinju razgovor, tako što neko kaže –
’Kako si?’ ili ’Baš lepo vreme danas, zar ne?’ A neko drugi odgovori nešto drugo.
Tako se upuštaju u potragu za zajedničkim interesovanjima, ili zajedničkim svetom,
gde mogu da ostvare... komunikaciju i da se združe. Na taj način, iznenada, od Ja i Ti,
postajemo Mi. Dakle, javlja se nova pojava Mi koja je drugačija od Ja i Ti. „Mi“... je
večno promenljiva opna u kojoj se dvoje ljudi susreće. A kada se tamo susretnemo,
tada se Ja menjam i Ti se menjaš, kroz proces susretanja (isto, str. 6-7).

Ili, da citiram Karla Hodžisa (Carl Hodges 1990) „Kontakt organizuje polje“ a onda deljena
stvarnost, odnos, počinje da se oblikuje. Možemo upotrebiti plesnu analogiju: dva plesača se
susreću; oboma je (potencijalno) na raspolaganju njihovo prethodno životno iskustvo, što
verovatno uključuje različite stavove i ono naučeno; svaki plesač ima omiljeni repertoar
koreografija, pokreta, ritmova ili plesnih koraka. Jedan možda voli da leti kroz vazduh, drugi da se
kreće veoma sporo; jednom se možda sviđa da ostaje blizu tla, drugi možda voli da je uvek u

13
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

pokretu. Oni zajedno kreiraju ples koji je rezultat dve kreativnosti i geštalt kvalitet njihovog plesa –
kao i naše estetsko zadovoljstvo kao posmatrača – zavisiće od kvaliteta njihove interakcije, od toga
koliko se dobro povezuju.

Kada počinju, deljeno polje zajedničke stvarnosti je neoblikovano i neizdiferencirano. Sa

kontaktom, sa angažovanošću ili interakcijom, polje počinje da se strukturira. Načinjeno je nekoliko
koraka i to predstavlja presedan. To je pomalo nalik slikarskoj praksi apstraktnog ekspresioniste
koji izliva boju na sredinu praznog platna. To je akcija koja počinje da strukturira polje, da
organizuje tu određenu stvarnost. Drugo nanošenje boje mora da bude u relaciji s prvim. I kako
slikar dodaje nove poteze, sužavaju se mogućnosti da se napravi nešto potpuno drugačije. Ima
manje slobode. Polje se formira, geštaltuje se. Kako se polje sve više diferencira, organizuje i
strukturira, dešava se neizbežni preokret, odnosno polje samo počinje da utvrđuje šta će se desiti
sledeće, kreativne mogućnosti slikara, plesača, učesnika u odnosu, sada zavise delimično od onoga
što se već desilo. Ovaj princip ima široku primenu: mi oblikujemo naše živote, naše stavove, naše
domove, naše karijere, naše karaktere, naše organizacije, i zauzvrat, sve to počinje da oblikuje nas.
Što je konfiguracija polja u bilo kom trenutku fiksnija, to postaje teže razgraditi postojeće matrice ili
učiniti nešto potpuno novo i nešablonski. Svi mi poznajemo moć prethodnog iskustva, navike,
ponavljanja, kao i poteškoće – čak užas – pred pokušajem ukidanja fiksiranih konfiguracija,
fiksiranog geštalta.

Dakle, self je funkcija geštalta, kreiraje našeg osobnog životnog prostora u trenutku, konstruisanje
naše lične stvarnosti. Dve osobe, relativno oslobođene neuroze, mogu prići kreiranju deljene
stvarnosti sa mnogo kreativnosti. Ples, ko-kreirani geštalt, može biti zabavan, može biti igra.

Pretpostavimo, ipak, da jedna ili obe strane koje u ovome učestvuju konfigurišu svoje polje na
tipične načine, tako da sam proces „geštaltisanja“ ili konstelisanja polja postaje fiksiran. Šta se tada
dešava? Pretpostavimo da muškarac prilazi ženi sa, takoreći, filterima u očima – možda sa
posebnom vrstom izobličujućih naočara kroz koje vidi ženu kao svoju majku ili bivšu učiteljicu (što
se, kao što znamo, skoro nikad ne dešava!). U takvim slučajevima on unosi značajan element
nefleksibilnosti u ko-kreirano zajedničko polje. (Drugi, poznatiji način na koji možemo da
identifikujemo ovaj proces bio bi projekcija odnosno jedan od načina prekidanja ciklusa kontakta.)

Da bismo ostali pri analogiji sa plesom, kada se ciklus kontakta ovako prekine od strane jednog od
učesnika, to neizbežno utiče na ples oboje plesača. Dakle, pretpostavimo da svaki put kada ona
zaigra u određenom stilu ili načini određen pokret, on će je doživeti – zbog svoje projekcije, svog
fiksiranog načina konfigurisanja – kao kritikujuću ili zahtevnu ili zavodljivu ili onakvu kakvom god
je određuje opšte značenje koje joj on pridaje. On će tada plesati sa njom kao da je ona kritikujuća,
zahtevna ili zavodljiva, neovisno o njenom stvarnom pojavljivanju ili o načinu na koji ona
konfiguriše njeno iskustvo bivanja sa njim. Plešući sa njom baš tako, on će se kretati, sagledavati i
reagovati u skladu sa njegovim opštim konfigurisanjem polja, drugačije nego kada bi je video u
nekom drugom svetlu – na primer kao kreativnu, snažnu ili agresivnu. Obzirom da je njen doživljaj
njega i plesa delimično određen načinom na koji on pleše, to će uticati i na njen ples. Ples, zajednički
događaj, biće pomeren u pravcu fiksiranog i stereotipnog, čak i kada samo jedan od partnera
konfiguriše svoje polje na način koji ga/je ograničava.

14
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

Mi pomažemo drugima u kreiranju njihovih stvarnosti

Ideja da kroz kreiranje zajedničkog polja svako od nas pomaže drugome da kreira svoju stvarnost,
je ideja o kojoj treba razmišljati. Ona očigledno ima značaja za nas kao praktikujuće psihoterapeute.
Takođe, ona pokreće i šira pitanja koja imaju veze sa praksom zajedničkog življenja.

U nedavnom izdanju Geštalt žurnala, Rejmond Saner (Saner 1989) je komentarisao kulturološke
predrasude američkih geštaltista u članku koji se odnosi na „geštalt terapiju napravljenu u SAD“. On
govori o posebnoj sklonosti ka preteranom individualizmu „izrazito precenjenim vrednostima
staranja o sebi, individualnog identiteta, emocionalne nezavisnosti“ i onome što naziva
„proračunatim“ učešćem u organizacijama. Sa druge strane, potcenjene su vrednosti na suprotnom
polu, kao što su briga o zajednici i životnoj sredini, svest o zajedništvu, prepoznavanje naše lične
zavisnosti od organizacija i našeg moralnog učešća u istim.

Saner, u ovom važnom tekstu, naglašava potrebu za korektivima, suprotno Bomonovoj ideologiji „ja
sam to što jesam i ako ti se to ne sviđa, možeš da se nosiš“, koja je bila karakteristična za neke
teoretičare Geštalta. Sanerova pretpostavka je bila da većina članova Američke škole geštalt terapije
prenaglašava individualnost jer nisu svesni svoje kulturološke predisponiranosti ka individualizmu
koji za posledicu ima averziju prema dugoročnoj intimnosti i izbegavanje posvećenosti zajedništvu
(1989, str. 59).

Naravno, pripisivanje ove kulturološke predrasude jedino Amerikancima je takođe ograničavajuće.

Postoje i druge mogućnosti. Na primer, sklonost ka individualizmu može se prepoznati i u stilu
Frica Perlsa (Jontef 1991). Saner tvrdi da Levinov rad i teorija polja nisu adekvatno obuhvaćeni
teorijom geštalt terapije, delimično i zbog ove sklonosti ka individualizmu. Zauzeti perspektivu
teorije polja znači istaći međusobnu povezanost, zajedništvo i međusobne uticaje. Citirajmo Levina:
„(Ljudska interakcija je)... funkcija osobe u jednakoj meri kao što je osoba funkcija situacije“.

Saner dodaje:

„terapeutsku situaciju karakteriše simultanost, kontinuitet i konzistentnost

međusobne interakcije i međusobnog uticaja terapeuta i pacijenta.“ (1989, str. 61)

Ova izjava pojačava argument koji je iznesen na početku ovog poglavlja, da mi doprinosimo
kreiranju stvarnosti drugih kroz kreiranje zajedničkog polja. Implikacije ovog argumenta su brojne i
radikalne po pitanje psihoterapijske prakse, uopšte. Stoga, pretpostavka da terapeut može da se
postavi kao objektivni posmatrač, „jedva“ interpretator onoga što se dešava na terapiji, bez da u
potpunosti učestvuje u procesu terapije, je krajnje problematična.

Sećam se kada me je pre više godina intervjuisala sociološkinja koja se ponosila svojim „naučnim“ i
„objektivnim“ pristupom. Postavljala mi je pitanja monotonim glasom robota, ne pokazujući znake
facijalne ekspresije, dok sam ja odgovarao. Nije želela da bude „pristrasna“ ili da „utiče na moje
odgovore, na bilo koji način“. Rezultat je bio taj da sam ja potpuno „presušio“. Ne postoji intervju
koji se odvija nezavisno od uticaja onoga ko intervjuiše, a iz perspektive teorije polja ni ne može da
postoji. Žena, koja me je intervjuisala, je bila rob stare epistemologije i vodila se, i dalje, pogrešnim
pretpostavkama o objektivnosti i nepristrasnosti nauke.

15
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

Na sličan način, pokušaji psihoanalitičara da ograde čitav terapijski odnos postavljanjem toliko
nefleksibilnih granica, tako da na primer izbegavaju razgovor ako nalete na klijenta na ulici ili
izbegavaju da otkriju klijentu bilo šta o sebi, osim u posebnim okolnostima, su jednako apsurdni
kao i napor sociološkinje da ne utiče na mene u toku intervjua. Klijent koji reaguje na sve okolnosti,
ne može da ne bude pod uticajem celog polja; „ne razgovarati“ je stoga jednako značajna poruka kao
i razgovarati opuštenije. Ovo ne znači da granice nisu bitne – one pomažu strukturisanju
zajedničkog polja na načine koji mogu da donesu sigurnost i izgrade poverenje. Mogli bi se čak
izneti argumenti u prilog tvrdnji da pretpostavljeni analitičar u ovakvim okolnostima, sledeći
teorijski stav koji objektivizira pacijenta i ignoriše terapijske uslove polja, ispoljava jedan vid
fundamentalnog nepoštovanja, proizvodeći distancu, neprirodnost i neautentičnost.

Ignorisanje očiglednog

Pre nego što svu kritiku usmerimo spolja, postoje i slične tendencije kod nekih geštalt terapeuta i
trenera – a verovatno ponekad kod svih nas – za odbacivanjem određenih aspekata sveukupne
situacije u kojoj učestvujemo, pod predpostavkom da nisu bitni. Kada to radimo, tada ignorišemo
ono što sam nazvao principom moguće relevantnosti i to pokazuje da nismo u potpunosti asimilovali
perspektivu teorije polja.

U našoj kolektivnoj istoriji, postoje mnogobrojni primeri zaobilaženja faktora značajnih za

celokupnu situaciju. Šezdesetih, bilo je slučajeva učitelja koji su za vreme edukacije imali seksualne
odnose sa različitim članovima grupe i mada je to bilo poznato i ostalim članovima grupe, tome se
nikada nije pridavala pažnja niti se o tome razgovaralo u okviru grupe. Ne želim da minimiziram
etička pitanja, ili potencijalne antagonizme prema ženama koje su bile uključene u takvu praksu. Ali,
na ovom mestu, ono što bih želeo da naglasim je apsurdnost verovanja da ovi nepriznati susreti
nisu na značajan način uticali na totalnu, zajednički kreiranu stvarnost, na život grupe. Ono što sam
čuo, od članova takvih grupa – a što ne iznenađuje – je da su grupu doživljavali kao nebezbednu,
uznemirujuću sredinu. (Ovde smo svedoci trijumfa individualnosti nad komunalnošću, zapravo
otvorenog neobaziranja na posledice koje bezobziro sprovođenje ličnih ciljeva može imati po
zajednicu. Kao što svi znamo, postupci pojedinaca retko kad nemaju šireg uticaja na ostale članove
porodice, grupe ili zajedice.)

Još jedan primer ignorisanja aspekata sveukupne situacije odnosi se na raširenu težnju nekih
geštalt terapeuta da vode grupu na takav način da namerno isključuju procese koji se dešavaju u
samoj grupi. Umesto toga, trener ili terapeut rade „jedan na jedan“ sa pojedinačnim članovima
grupe i nemaju vremena da obrate pažnju na ono što se uporedo dešava u životu grupe kao celine.
Postoje i oni treneri koji priznaju značaj grupnih procesa ali im i pored toga, u radu sa grupom, ne
poklanjaju pažnju.

Dakle, u ovim situacijama, čini se kao da je jedan deo polja uzet zdravo za gotovo, kao irelevantan
odnosno nije mu pridata dovoljna važnost da bi mu se posvetilo vreme. To me podseća na lekare
specijaliste koji tvrde da je samo medicinski tretman ono što je bitno, a da su ostali aspekti koji
sačinjavaju pacijentovo iskustvo odnosno totalno polje, kao što su bolnički kontekst, stav lekara,
bolnička hrana, malo relevantni za ozdravljenje i nije potrebno posvećivati im veliku pažnju.
Međutim, teorija polja nas podseća, pre svega, da na ljude utiče celokupno iskustvo, celokupan

16
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

kontekst u koji je jedna aktivnost smeštena, podjednako kao i sama aktivnost, a drugo, da se
reakcije ljudi odnose na kompletnu stvarnost, ne na njene deliće. Koncept unifikovanog polja znači
da svi različiti međusobno zavisni uticaji deluju zajedno: ljudi reaguju na unifikovano polje, ne na
izolovane karakteristike istog ili izdvojene faktore; na kraju krajeva, ovo su samo koncepti.

Tako je to sa grupama – reklama, metod selekcije, prostorija u kojoj se seminar održava, međusobni
odnosi vođa grupa, ustanovljene granice, uvodne reči, kolektivna istorija grupe, sve ovo može (i
hoće) ponekad da utiče na sveukupni život grupe, ne kao pojedinačni faktori već kao međusobno
isprepletani faktori koji čine celinu. Kada bismo u potpunosti razumeli uvide teorije polja i
integrisali ih u praksi, tada bi svi aspekti sveukupne situacije bili otvoreni, kao što i jesu, za
preispitivanje i eksperiment.

Terapeutsko polje

Kao individue, koje su neizbežno u nekakvim odnosima i zajednicama ove ili one vrste, mi
učestvujemo u dvosmernom procesu: mi utičemo na naše odnose i zajednice, ali smo, isto tako, i mi
pod njihovim uticajem. Mi doprinosimo kreiranju i organizaciji zajedničke stvarnosti ili deljenog
polja, a zauzvrat bivamo kreirani i organizovani od strane njih. Recipročni uticaji ovog tipa, kao što
smo videli, značajni su za profesionalnu praksu.

Naročito provokativna ideja za terapeute koja proizilazi iz pretpostavke o recipročnim uticajima, je

da promena u klijentu može nastati onda kada terapeut promeni sebe. Obzirom da je terapeutsko
polje ko-kreirano onim što u njega unose i terapeut i klijent, promena u ponašanju ili osećanjima
terapeuta ili u načinu na koji se povezuje sa klijentom, uticaće na celokupno polje i imaće značajne
posledice po klijenta. Teško je proceniti šta bi se još moglo učiniti ako sledimo ovu liniju
razmišljanja. Svakako da podržavam ideju o kontinuiranoj superviziji kao i svakodnevnom
procenjivanju naše spremnosti za terapijsku praksu.

Na nekom širem planu, to znači da moramo da evoluiramo kao bića da bismo postali bolji terapeuti
– ne samo tako što ćemo povećavati svesnost o našim obrascima ponašanja i povremenim
skliznućima u nesvesno, već i tako što ćemo dozvoliti da ono što je Jontef (Yontef 1988, str. 31)
nazvao fundamentalnim „fenomenološkim stavom prema tokovima svakodnevnog života“, bude
način našeg bivanja-u-svetu.

U tom smislu, želeo bih da naglasim da geštalt terapija nije nešto što prosto možemo da
upotrebimo, kao odelo koje povremeno oblačimo a zatim skidamo. To nije samo skup tehnika niti je
to neka vrsta terapeutske opreme koju stavljamo u pogon sa određenim kliničkim ciljem, a ubrzo
potom zamenjujemo drugom vrstom opreme sa nekim drugim ciljem. Ukoliko odaberemo da
radimo u okviru geštalt discipline, pronaći ćemo načine mišljenja i sagledanja stvari koji su
karakteristični za čitav naš život i sve naše odnose. Ukoliko želimo da se ponašamo u skladu s tim i
autentično kao terapeuti, moramo da priznamo da način na koji postojimo i način na koji živimo ne
može biti u potpunosti odvojen od načina na koji radimo kao profesionalni geštalt terapeuti. Sve u
našem ličnom fenomenološkom polju postaje deo matrice kroz koju ko-kreiramo polja u odnosima
s drugima. I kada postoji jasnoća u našem ličnom sadašnjem polju, minimum ometajućih

17
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

nezavršenih poslova i dobar sistem samo-podrške, onda je veća verovatnoća da u odnose sa

drugima unesemo našu plesnu kreativnost i centriranost.

Terapeutski ples

Još jedna implikacija teorije polja, koje smo se dotakli, odnosi se na način na koji „geštaltujuća
funkcija“ po sebi može postati stereotip: polje osobe ili grupe može biti konfigurisano na fiksirani,
poznati i često samo-povređujući način. Na primer određeni klijent može pokušati da konstruiše
deljeno polje ili zajedničku situaciju na takav način da onog drugog, odnosno terapeuta, uklopi u
svoja stereotipna očekivanja, u ulogu koju mu je namenio. Ukoliko sam ja terapeut, ja tada moram
da budem svestan onoga što se dešava i da prepoznam u kakvom „plesu“ sam pozvan da
učestvujem. Ukoliko primetim šta se dešava, tada mogu da biram kako ću da reagujem – da li ću se
prikloniti ili ću se odupreti, da li ću prokomentarisati situaciju ili ne, da li ću učtivo odbiti ili ću, na
određeno vreme, prihvatiti ulogu koju sam pozvan da igram.

Naravno i stvarnost klijenta se neprestano menja: ne postoji, takoreći, u ponudi samo jedna
konfiguracija polja, polje se neprestano konfiguriše iznova. Može postojati mnogo različitih plesova.
U toku susreta od sat vremena osoba može promeniti mnoštvo uloga – od malog, razigranog deteta,
preko frustriranog menadžera koji reaguje na situaciju na poslu, adolescenta koji napušta kuću ili
nekoga ko pregovara sa terapeutom o prazničnim danima i honoraru. Ove različite konfiguracije
polja predstavljaju različite stadijume ispoljavanja: uključujući promene u poziciji tela, boji glasa,
načinu mišljenja i načinima povezivanja sa mnom, kao terapeutom; sve se ovo može menjati kako
prolazimo kroz različite „plesne sekvence“. Ja moram da prepoznam ove promene, kao i činjenicu
da prisustvujem različitim ispoljavanjima „selfa“. Ova različita ispoljavanja na određeni način
korespondiraju sa ego stanjima u transakcionoj analizi ili pod-ličnostima u psihosintezi (Rowan,
1990). Poenta je u tome da svakim plesom, svakim načinom konfigurisanja polja, stvarnost koju
osoba uspostavlja i koja me uključuje kao terapeuta, poziva mene da se prilagodim tako što ću
ispoljiti jedan određeni deo sebe (Beaumont, 1990). Tako ja mogu, kao što se dešava, biti pozvan da
preuzmem ulogu „progonitelja“ od strane nekog ko na paranoidan način konsteliše svoje polje, ili
ulogu „eksperta koji će mi reći šta treba da radim“. Naravno da ću lakše izbeći konfluenciju u
konstelisanju sopstvenog polja na način na koji se to od mene očekuje ukoliko sam svestan onoga
što se dešava.

Na prethodnoj Geštalt konferenciji (1989), Petruška Klarkson je govorila o različitim obrascima

uspostavljanja odnosa koji predstavljaju različite zajedničke konstelacije polja, a koji mogu da se
pojave u terapiji. Ona ih je opisala kao porodične arhetipe. Na primer, ja se kao terapeut mogu
prema klijentu postaviti kao baka/deka ili kao brat/sestra ili kao majka/otac. Ovo su neki od načina
na koje mogu da se pojavim u našem odnosu. Ono što želim da istaknem je da svaka od ovih
identifikacija predstavlja različitu zajedničku konstelaciju polja koju kljijent i ja, svesno ili nesvesno,
ko-kreiramo.

Dakle, bilo da mi je dodeljena ili da sam prihvatio da igram ulogu pažljivog slušaoca ili onoga ko se
konfrontira i postavlja granice ili onoga ko podržava, ja sam neodvojivi deo plesa, deo ko-kreiranog
polja, zajedničkog interpersonalnog doma.

18
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

ZAKLJUČNA RAZMIŠLJANJA

Danas smo zajedno mapirali teoriju polja i pokušali da pokažemo na koji način je geštalt terapija
ukorenjena u posebnom načinu mišljenja koji je karakterističan za teoriju polja. Sa boljim
razumevanjem ove povezanosti, bićemo u mogućnosti da jasnije sagledamo geštalt terapiju kao
istinski kontekstualnu terapiju. Ja sam se posebno usredsredio na način na koji ono „između“ u
odnosima, međusobni uticaji i interaktivna priroda plesa, mogu da bace novu svetlost na
terapeutski rad.

U ovom poslednjem delu želeo bih da se fokusiram na nekoliko tema koje još dublje zalaze u pitanje
načina na koje utičemo jedni na druge. Da bih to uradio, dotaći ću se pitanja kojima se retko bavimo
u geštalt terapiji, a moje mišljenje je da bi trebalo da se bavimo ovim pitanjima češće. Nešto od toga
bi lako moglo da se obuhvati teorijom polja, onako kako smo je do sada opisali. Međutim, ostalo
koje se tiče „onoga između“, izlazi iz okvira konvencionalne naučne misli i zalazi u „granično“ polje
razmatranja fenomena za koje su medicinska i naučna zajednica uglavnom nezainteresovane.
Smatram da geštaltisti treba da ostanu otvoreni za područja ispitivanja fenomena koji su često
zabeleženi i prijavljivani kao anegdote, ali koji ostaju izvan spektra „ugledne“ nauke ili se bar ne
mogu objasniti na jasan i jednostavan način.

Navešću nekoliko primera.

Prvo, često sam zadivljen načinom na koji se uspostavljaju paralelne realnosti i procesi. Na primer,
lako se i često dešava da se na superviziji ponovi odnosno ponovo odigra ono što se događa u
terapijskoj situaciji, a o čemu na superviziji diskutujemo. Dakle, ako je terapeut prekomerno
pasivan u odnosu na klijenta, supervizor će iznenada postati svestan svoje pasivnosti u odnosu na
superviziranog terapeuta. Ovakve pojave su dobro poznate i često se pripisuju „nesvesnim
procesima“ od strane onih koji govore o nesvesnom. Ali kako se geštalt terapija odnosi prema ovim
paralelama? Pa, bilo bi moguće razmišljati u pravcu ko-proizvedenog polja koje se konfiguriše kroz
određeni obrazac, a to se zatim prenosi na drugu lokaciju/drugo vreme, možda (u superviziji) kroz
zajednička svojstva za obe situacije. Ni ovo naravno, kao ni pozivanje na nesvesno, ne predstavlja
objašnjenje, ali može nam obezbediti plodotvorniju početnu poziciju. A na ovom primeru, kao u
minijaturi, možemo sagledati isti proces – uključujući transfer konfiguracija polja „na veliko“ – koji
se dešava kada veštine, stavovi i moda počnu veoma brzo da se šire svetom ili kada se „atmosfera“ u
nekom preduzeću/organizaciji prenosi veoma brzo kroz samo preduzeće/organizaciju (1).

Drugo, dešava se da kroz određeni period – na primer tokom jedne nedelje – klijent iznosi slična
pitanja kojima je terapeut trenutno okupiran u svom privatnom životu. U vreme kada je jedan moj
rođak umirao od raka, moji klijenti su toliko često pokretali temu raka da je to potpuno prestalo da
me iznenađuje. Skoro da sam počeo da očekujem da klijenti pomenu rak ili da pomenu nekoga ko je
oboleo od raka, i oni su to i činili u suviše velikoj meri da bi to bilo slučajno, bez ikakvih podsticaja
sa moje strane. Ali da li sam ih „podsticao“ na neki drugi način bez da sam govorio o raku? Da li je
postojala neka suptilna zajednička konfiguracija deljenog polja u koju sam bio umešan, a koja je
navodila da se određena pitanja pojavljuju? Da li utičemo na one koji nas okružuju onim o čemu
razmišljamo? Iako je teško istraživati ovakva pitanja, ona zaslužuju da budu pažljivo ispitana,
ukoliko je potrebno, nekonvencionalnim metodama (npr. kooperativnim traganjem, Reason, 1989).

19
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

Treće, postoji mnogo neformalnih napomena o tome kako mala deca, posebno u pre-verbalnom
uzrastu, mogu da „pokupe“ emotivni ton i neizgovorena osećanja svojih roditelja i svog doma. Ono
što se ovde dešava je, mora biti, nekakva senzorno/osećajna reakcija na opšte, holističke osobine
totalnog polja (2). Pa ipak, bilo je tako malo ispitivanja ovakvih fenomena, posebno od strane
Geštaltista. Takođe, ako bacimo mrežu dalje, postoje brojne anegdote koje se tiču životinja koje
mogu da predvide opasnost. Ovakve fenomene nije moguće u potpunosti razumeti – bar ne u
konvencionalnom smislu – ali, prepoznajući pun raspon interakcije između organizma i sredine, i
neverovatan broj načina na koji okruženje utiče na nas, možda bismo mogli, kao teoretičari teorije
polja, biti barem otvoreniji i ispitivački nastrojeni prema ovim fenomenima. Na primer, u zapisima o
sinhronicitetu, Jung (1952) diskutuje o različitim vrstama iskustva i – bez odustajanja od temeljne
osnovanosti – geštalt terapeuti bi takođe mogli da postanu otvoreniji prema raspravama i
dokumentovanju nekih od ovih fenomena.

Četvrto, postoje pretpostavke o „silama polja“ što je metafora preuzeta iz fizike koja direktno
asocira na teoriju polja, odnosno o postojanju stvarnih elektromagnetskih i energetskih polja oko i
između ljudi. Postoje oni koji tvrde da mogu da vide aure. Postoje specijalisti akupunkture ili šijacu
masaže i alternativne medicine različitih profila koji ozbiljno uzimaju u obzir pretpostavke o
(bio)energetskim tokovima i isceliteljskim moćima određenih osoba. Neću se baviti kontraverzama
koje se javljaju u pogledu ovakvih praksi u debatama o alternativnoj i klasičnoj medicini (Fulder,
1988; Staeker and Gilmour, 1989), samo ću reći da pitanje o međusobnim uticajima ljudi jednih na
druge predstavlja deo ovih debata.

Pretpostavljam da su mnogi među nama iskusili to snažno osećanje bivanja u prisustvu nekoga ko
je veoma osvešćen, na primer nekog duhovnog vođe ili prosto nekoga ko intenzivno meditira. Ovo
pokreće pitanje naše sopstvene prisutnosti kao terapeuta. Ponekad smatram da je naša najvažnija
funkcija kao terapeuta da budemo potpuno prisutni, da budemo jasni, da budemo „u potpunosti tu“,
da prisustvujemo sa nezamućenom svešću. Čak i ukoliko klijent nije u kontaktu sa mnom ili sa
svojim procesom, ja barem mogu da ostanem u kontaktu s njim/njom i sa svojim potrebama,
osećanjima i mislima. Možemo tvrditi, da time što smo potpuno prisutni već pomažemo da se
konsteliše zajedničko polje na način koji unapređuje život. A biti „u potpunosti tu“ je, naravno, drugi
način govorenja o „prisutnosti“. Džozef Cinker (Joseph Zinker, 1987) je pisao o prisutnosti i ja sam
impresioniran onim što je on rekao. Zbog toga ću zaključiti ovo izlaganje citirajući ga.

Prisustvo je aluzija na ono posebno stanje bivanja u potpunosti ovde, celovitim

bićem, telom i dušom. To je način bivanja sa, bez rada na tome. Prisustvo znači da
smo ovde, potpuno otvoreni za sve mogućnosti... Prisustvo terapeuta je pozadina
naspram koje figura drugog selfa može da raste, sija i istakne se jasno i u potpunosti.

Za klijenta, za drugog, „terapeutovo unutarnje bivanje ovde i sada stimuliše komešanje dubljih
delova selfa“. On nastavlja:

Kada ja iskusim tuđe prisustvo, osećam se slobodnim da se ispoljim, da budem svoj,

da otkrijem sve nežne, ranjive delove sebe, da verujem da ću biti prihvaćen bez
osude ili procenjivanja. Prisustvo mog terapeuta dopušta mi da se nosim sa svojim
unutrašnjim konfliktima, kontradikcijama, problematičnim pitanjima, paradoksima

20
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

– jer ne osećam da me ometaju preovlađujući stavovi ili preterano ograničena

pitanja. Prisustvo mog terapeuta dopušta mi da se konfrontiram sam sa sobom jer
znam da imam mudrog svedoka.

Cinker nastavlja, objašnjavajući šta prisustvo nije:

Prisustvo nije držanje, samosvesno poziranje ili razmetanje pred drugim. Prisustvo
nije stil. Prisustvo nije harizma. Harizma zahteva pažnju, divljenje. Harizma traži
pažnju za sebe, ne za drugoga. Harizma je figura koja se nadmeće sa drugom
figurom, dok je prisustvo pozadina koja “traži da bude ispisana”. Prisustvo nije
nameštena religiozna poniznost (koja je zapravo oblik tajne ponositosti). Prisustvo
ne polemiše, ne drži stranu, ono uočava celine. Prisustvo se ne nadmeće. Prisustvo
nije raskošno ili dramatično.

I da zaključim, Cinker raspravlja o razvoju prisustva. On piše:

Ponekad se pojave terapeuti koji su prosto oduvek posedovali prisustvo. Čini se kao
da su rođeni takvi. (Ipak) većina ljudi stiče prisustvo kroz kontinuirano proticanje
vremena, vremena koje ih iznova i iznova podseća koliko još imaju da uče i koliko
malo znaju. Prisustvo je stečeno stanje strahopoštovanja pred beskonačno složenim
i čudesnim univerzumom.

Zahvalnost

Želeo bih da zahvalim Hanteru Bomonu, Marijani Fraj, Piteru Hokinsu, Gariju Jontefu, Reju
Edvardsu, Džudit Heming i Pet Levitski na komentarima i ohrabrenju.

Napomene

1 Čitaoci koji su upoznati sa revolucionarnim idejama biologa Ruperta Šeldrejka (Sheldrake, 1987),
a koje se odnose na “morfičku rezonancu”, primetiće zanimljiva preklapanja sa teorijom polja,
posebno sa fenomenima koji su ovde pomenuti kao prenošenje složenih obrazaca ponašanja i
iskustva.

2 U autorskom projektu malih razmera koji se sprovodi u grupi ispitanika rođenih za vreme Drugog
svetskog rata, pojavili su se neki dokazi o tome kako bebe reaguju na holističke kvalitete
celokupnog polja. Čini se da, iako kod odraslih koji se sećaju tog vremena postoji tek nekoliko
„svesnih“ uspomena, postoje „nesvesne“ uspomene na iskustvo ratne situacije u vidu difuznih i
neodređenih osećajnih stanja. Moguće je da su i majka i dete imali slične osećajne reakcije na
onovremenske uslove polja koje su delili, uključujući atmosferu i javno raspoloženje u tom
istorijskom trenutku. Međutim, dok su majci na raspolaganju bili različiti načini samo-regulacije i
nošenja sa situacijom, detetu nisu i ono je prosto reagovalo na preovlađujuću klimu, etos ili
atmosferu rata u koju je bilo uronjeno. Rani rezultati pokazuju da postoji neverovatna podudarnost
u doživljajima i reakcijama na iskustva svih rođenih u sličnim ekstremnim okolnostima (npr. u
Londonu između 1940. i 1944.), kao što postoji sličnost i u dugoročnim efektima ovih iskustava.

21
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

REFERENCE

Bateson, G. (1979). Mind and Nature, A Necessary Unity. Bantam Books, New York.

Beaumont, H. (1990). Personal Communication.

Berman, M. (1981). The Reenchantment of the World. Cornell University Press, Ithaca.

Capra, F. (1982). The Turning Point - Science, Society, and the Rising Culture. Bantam Books, New
York.

Clarkson, P. (1988). Variations on I and Thou - the Role of Love in Gestalt Therapy. Plenary lecture at
the 3rd British Gestalt Conference, Nottingham.

Clarkson, P. (1989). Gestalt Counselling in Action. Sage Publications, London.

Fulder, S. (1988). The Handbook of Complementary Medicine. Coronet.

Hartman, G. (1935 & 1974). Gestalt Psychology: A Survey of Facts and Principles. The Ronald Press
Co, New York. (Reprinted i n 1974 by Greenwood Press, Westport, Connecticut).

Hodges, C. (1990). Field Theory and Group Process. Presentation at The Gestalt Journal's 1 2 ' ~A
nnual Conference, Boston, Mass.

James, W. (1905). Text Book of Psychology. Macmillan, Reflections on Field Theory 8 1 London.

Jung, C. G. (1952). Synchronicity: an Acausal Connecting Principle, in The Structure and Dynamics of
the Psyche, The Collected Works of C. G. Jung, Volume 8. Routledge and Kegan Paul, London.

Kohler, W. (1969). The Task of Gestalt Psychology. Princeton University Press. Princeton.

Latner, J. (1983). This is the Speed of Light: Field and Systems Theories in Gestalt Therapy. The Gestalt
Journal, Vol. VI, No2, pp. 71 - 91.

Latner, J. (1986). The Gestalt Therapy Book. The Gestalt Journal, Highland, New York.

Lewin, K. (1952). Field Theory in Social Science. Tavistock, London.

Marrow, A. J. (1969). The Practical Theorist: The Life and Work of Kurt Lewin. Basic Books, New
York.

Perls, F., Hefferline, R. and Goodman, P. (1973). Gestalt Therapy: Excitement and Growth in the
Human Personality. Penguin Books, Harmondsworth.

Reason, P. (1989). Human Inquiry in Action, Sage, London.

Rowan, J. (1990). Subpersonalities: The People Inside Us. Routledge, London.

Saner, R. (1989). Culture Bias of Gestalt Therapy: Made-In-U.S.A. The Gestalt Journal, Vol. XII, No2, pp
57 - 73.

22
M. Parlet, Razmišljanja o teoriji polja (Malcolm Parlett, Reflections on Field Theory, British Gestalt Journal Vol.1 No.2 1991)

Schon, D. A. (1983). The Reflective Practitioner: How Professionals Think in Action. Temple Smith,
London.

Sheldrake, R. (1987). A New Science of Life. Paladin Books, London.

Staeker, D. & Gilmore, C. (1989). Examining Holistic Medicine: Prometheus Books.

von Bertalanffy, L. (1968). General System Theory. Braziller, New York.

Weisbord, M.R. (1987). Productive Workplaces: Organizing and Managing for Dignity, Meaning, and
Community. Jossey Bass, San Francisco.

Yontef, G. (1981a). Mediocrity and Excellence: An Identity Crisis in Gestalt Therapy. ERlC/CAPS,
University of Michigan, Ed. 214.062.

Yontef, G. (1981b). Gestalt Therapy: A Dialogic Method, in K. Schneider (Ed.), Gestalt Therapie und
Neurose, Ffeiffer Verlag, Munchen.

Yontef, G. (1984). Modes of Thinking in Gestalt Therapy. The Gestalt Journal, Vol. VIII, pp. 33 - 75.

Yontef, G. (1991). Personal Communication.

Zinker, J. (1977). Creative Process in Gestalt Therapy. Brunner/Mazel, New York.

Zinker, J. (1987). Presence as Evocative Power in Therapy. Gestalt Review, Vol. 1, NO.^., Gestalt
Institute of Cleveland, Cleveland, Ohio.

Malkolm Parlet je predavač i suosnivač Geštalt psihoterapijskog trening instituta u Velikoj

Britaniji i urednik Britanskog geštalt žurnala. Obučavao se za geštalt u Geštalt institutu u Klivlendu,
Ohajo. Ima akademskog i istraživačkog radnog iskustva u Britaniji i SAD, a tokom pet godina je bio i
gostujući profesor Otvorenog univerziteta, ranih osamdesetih. Trenutno radi kao psihoterapeut,
supervizor, trener i organizacioni konsultant kroz privatnu praksu.

Britanski geštalt žurnal, decembar 1991.

Prevod: Irena Šimić, decembar 2013.

23