DESANKA JOKOVIĆ

GESTALT TERAPIJA PRAKTIČNO

Zato budite svesni - svesni u svakom pogledu, u svako
doba i bez obzira na to šta, časno ili nečasno, ugodno ili
neugodno radili i podnosili.
Oldos Haksli

Posvećeno senima moje majke i sestre.

SADRŽAJ

Kontakt
Kontakt sa sobom
Kontakt sa drugima
Ometanje kontakta
Granice kontakta
Telesna svesnost
Govor teia
Osećanja
Strah
Ljutnja i bes
Tuga
Radost
Nedovršeni poslovi
Otpor i izbegavanje
Prihvatanje sebe
7
Recenzija

Knjiga GEŠTALT TERAPIJA PRAKTIČNO autora

Desanke Joković renomiranog Geštalt psihoterapeuta,
neosporno, veoma nalikuje svome tvorcu. Ona je puna
snage, sugestivna, direktna, neposredna, autentična,
originalna i kratka. Kao što vam i u geštalt terapiji, kao
klijentu, neće dozvoliti da budete dekoncentrisani i
neangažovani, na isti način će okupirati svu vašu
pažnju i dok čitate njenu knjigu. Ideje koje razvija i
sasvim osoben pristup temi čine da knjiga odiše
svežinom koja je sasvim retka u našoj psihološkoj
produkciji.
Kao što je poznato, Geštalt psihoterapijski pravac u
našoj sredini tokom poslednjih godina postaje veoma
popularan među psiholozima. Zahvaljujući njihovom
angažmanu, Geštalt terapija je danas prihvaćena kako
od osoba sa svakodnevnim životnim teškoćama tako i
od onih klijenata koji su opsedali psihijatre i kojima
savremena farmakologija nije pomogla. U tom
kontekstu, knjiga Desanke Joković predstavlja
neprocenjiv doprinos našoj Geštalt terapijskoj praksi s
obzirom na činjenicu da u njoj autorka otkriva
mnogobrojne tajne iz svoje žive i aktuelne terapijske
prakse. Knjiga je u tom smislu instrument koji je
nedostajao i kojim će, bez sumnje, svaki psihoterapeut
želeti da se služi.
Knjiga ima 190 strana teksta raspoređenih u 6
tema - podnaslova. U okviru podnaslova KONTAKT,
autorka obrađuje kontakt sa sobom i drugima,
ometanje i granice kontakta, koristeći pritom 15 veoma
jasnih i kreativnih vežbi i mnogo primera iz svoje
bogate prakse. TELESNA SVESNOST obuhvata i govor
tela i 13 vežbi a u okviru podnaslova OSEĆANJA veoma
plastično je prikazan strah, ljutnja i bes, tuga i radost,
uz impresivan broj i kvalitet (čak 53) vežbi koje mogu
pomoći i laiku da ostvari bolji kontakt sa sopstvenim
osećanjima. Teme OTPOR I IZBEGAVANJE,
NEDOVRŠENI
8
POSLOVI I PRIHVATANJE SEBE sadrže 46 vežbi,
mnoštvo primera iz prakse i svojim kvalitetom čine
veoma značajna poglavlja knjige.
Knjiga GEŠTALT TERAPIJA PRAKTIČNO pisana je,
sasvim, očigledno iz pozicije autora kome je Geštalt
terapija životni stil. Ona ne sadrži citate jer se Desanka
Joković ne poziva ni na koga. Ona u neposrednom,
živom i neponovljivom kontaktu sa klijentom kreira
svoje vežbe i eksperimente kojima je jedini cilj
postizanje svesnosti. Za tajnu koju nam je otkrila pišući
ovu knjigu, za 128 originalnih vežbi koji će postati
moćni instrumenti i u našoj praksi bićemo joj sigurno
neizmemo zahvalni.

Zaključak

Knjiga GEŠTALT TERAPIJA PRAKTIČNO autora

Desanke Joković predstavlja originalan priručnik koji
može biti koristan ne samo psihoterapeutima Geštalt
već i drugih orijentacija, a zahvaljujući jasnoći stila i
zainteresovanim laicima.

Septembar 2002. godine

Dr sc med Radmila Milovanović

psiholog i psihoterapeut
9
Recenzija

Iza svakog našeg postupka, govora tela ili

saopštene reči stoji čovek. Čovek - delom kao i svi
drugi ljudi, delom neponovljiv u svojoj individualnosti.
Saznanja o tome šta se na psihološkom planu
događa u nama ili drugim ljudima možemo steći samo
ako smo za to lično zainteresovani. Najveći broj
činjenica koje još od školskih dana usvajamo odnosi se
na tehničke, ekonomske i prirodne nauke. Tako stečena
znanja omogućavaju nam da budemo profesionalno
osposobljeni, ali ostajemo uskraćeni za saznanja
vezana za ljudske relacije i to postaju stepenice o koje
se spotičemo pri svom profesionalnom usponu.
U poslovnim i u ličnim kontaktima (partner, deca,
prijatelji) koristimo obrasce ponašanja iz porodice. Tu
smo uglavnom već do svoje šeste godine pokupili KAKO
(se nešto radi, reaguje, oseća ili ne oseća, voli ili
doživljava kao nevoljen, daje i prima pažnja, uvažava ili
priznaje različitost...). Te naučene obrasce nosimo
svuda sa sobom. Oni određuju naša očekivanja od
drugih. Njih, kroz proces vaspitanja, prenosimo svojoj
deci. Oni su ti koji čine da se osećamo loše, oni nas
uvode u stanje "psihološke nemoći" kada nastaje
disfunkcija u našem ponašanju, mišljenju, osećanjima.
A onog trenutka kad smo se psihološki rodili, odnosno
kad nas je nakon fizičkog rođenja neko toplo primio u
naručje (i tako priznao da postojimo), mi smo sebe i
svet na koji smo došli doživeli kao sasvim U REDU.
Tokom odrastanja sponatno težimo ka
samoostvarenju i razvijamo se, rastemo kao ličnost,
sve dok nas neki neprijatan događaj ili nesvesna
roditeljska poruka (deo njihovog obrasca ponašanja) ne
zaustavi. Psihoterapija je upravo ta koja nam daje
šansu da se ponovo, kao na rođenju, osećamo
prinčevski. Ona oslobađa zapretane potencijale, uči nas
kako da postanemo svesni modela i naučenih obrazaca
koji čine da se
10
osećamo loše, uči nas kako da ih zamenimo novim,
pogodnijim za dalji rast i razvoj naše ličnosti.
Tako se psihoterapija blisko povezuje sa umetnosti
življenja. Umesto povlačenja iz realnosti ili
komformizma u odnosu na preovlađujuće zahteve
sredine, ona nam nudi mogućnost življenja u skladu sa
okolinom i samim sobom.
Čovek, dakle spontano stremi ka samoaktualizaciji.
On ima pravo da sebi obezbedi umesto patnje radost i
prijatnost na svom životnom putu. U slučaju kada nije u
stanju da prepozna šta on to sebi radi pa se oseća loše,
sa terapeutom će "razmeniti pomoć", a ova knjiga mu
može poslužiti kao putokaz.
Knjiga Geštalt terapija praktično iz pera kliničkog
psihologa i psihoterapeuta Desanke Joković je prva
knjiga iz oblasti Geštalt terapije napisna na našim
prostorima.
Rađena bez pretenzija da se upušta u teorijske
rasprave, ona je izraz plodonosne prakse kreativnog,
inventivnog terapeuta, u kome je sazrelo saznanje da
se prepunjenost sadržajima vezanim za psihoterapijski
proces može pretočiti u knjigu, a osobeno umeće
podeliti sa drugima - psihoterapeutima pre svega, ali i
profesionalcima ostalih struka koji se bave ljudima.
Pisana pitko, jasnim i jezgrovitim stilom, u široj
čitalačkoj publici ova knjiga će pronaći svoj put do svih
onih koji žele da poboljšaju kvalitet svog svakodnevnog
psihološkog življenja.

Septembar 2002. godine

 Mr sc med Mubera Raičević
klinički psiholog i psihoterapeut
11
KONTAKT

Čovek je sve manje sam, a sve slabije kontaktira

sa drugim ljudima. Ljudi, nekako, žive jedni pored
drugih, ne postižući da ostvare pravu komunikaciju sa
kojom bi obe strane bile zadovoljne. Dešava se da u
porodici ljudi više komuniciraju sa televizorom ili
kompjuterom, nego jedni s drugima. Oni su samo fizički
zajedno: žive u istom stanu, spavaju, jedu, gledaju
televiziju, uče ili nešto drugo rade, a jedni s drugima,
čak, i retko razgovaraju. Kad to čine, razgovor se svodi
u davanju zamerki na određeno ponašanje, bilo deci
bilo partneru.
Šta se to sa nama dešava? To pitanje ste, možda,
već postavljali. Često čujemo: "na znam kako da mu
priđem, kako god pokušam, ne uspevam da uspostavim
kontakt sa detetom" ili sa nekim drugim članom
porodice. Koliko puta smo čuli od naših roditelja ili
uputili svojoj deci: "šta se smeješ", "ne treba da se
ljutiš", "ne plači, nije ti ništa", "ne plaši se , nemaš
čega". Reći ćete: kakve to veze ima sa kontaktom?
Roditelji i odrasli su nam, na taj način, govorili da ne
ispoljavamo naša osećanja. Ne samo to, slali su nam
skrivenu poruku da i ne osećamo.
12
Tako postepeno, još u ranom detinjstvu
prestajemo da ispoljavamo nepoželjna osećanja, nešto
kasnije i da ih doživljavamo i počinjemo da gubimo
želju da kontaktiramo sa drugima, čak i sa najbližima.
Ako ne možemo ispoljiti ono što nam je najvažnije, a to
su osećanja, onda svaka komunikacija sa drugima gubi
smisao za nas i postaje dužnost, lepo ponašanje, rutina
ili samo sredstvo da zadovoljimo neke naše potrebe.
Jedan mladić mi je, skoro, rekao: "ja sa svojim ocem
komuniciram samo kad mu tražim novac". Jedna
majka, opet, kaže za svoju ćerku:"kao da govorim zidu,
uopšte ne znam da li me stvamo čuje", ili "kad bih
znala šta je muči, znala bih kako da joj pomognem",
kaže jedna druga majka. Primera ima mnogo. I vama,
verovatno, naviru sećanja na sopstveno iskustvo i
iskustva drugih.
A kad se javi problem, bilo u školi, na poslu ili sa
drugima, ljudi obraćaju pažnju samo na posledicu koja
se desila i žele, što pre, da se oslobode te neprijatnosti.
Sada komunikacija poprima oblik deljenja saveta,
sasvim dobronamerno, u stilu: " to se ne sme više
ponoviti". Pri tom, nikoga, istinski, ne interesuje kako
se mi osećamo, šta doživljavamo, šta mislimo o tome.
Naša osećanja, ponovo, ostaju neispoljena,
nerazumevana, neprihvaćena od drugih. Naš kontakt sa
drugima dobija još jednu prepreku, koja, ponekad, ima
snagu betonskog zida, a mi u sebi sve češće
ponavljamo: "oni me ne razumeju" i sve više se
približavamo onom usamljeničkom: "niko me ne
razme".
Svi kontakti sa drugima, koji nisu zasnovani na
slobodi ispoljavanja naših osećanja su bezlični,
suvoparni, dosadni, ostavljaju za sobom prazninu i
otužan ukus, ne dolazi do susretanja sa osobom preko
puta. Susretanje sa drugom osobom donosi doživljaj,
osećanje poverenja u sebe i druge i, tako potrebno,
razumevanje između osoba koje kontaktiraju. Susret sa
drugom osobom, uspostavljanje odnosa između Ja i Ti u
Buberovom smislu, bez interesa i manipulacija drugim
da bi smo ostavrili nešto svoje, više je ideal kome teže
dva bića u komunikaciji, nego realnost koja se događa.
Najviše problema
13
u komunikaciji imamo sa bliskim osobama, sa osobama
do kojih nam je stalo. Ne može se reći da roditelj ne
voli svoje dete ili da mu ne želi sve najbolje, pa, ipak,
ne ostvari dobar kontakt sa njim. On ne uspeva da
sagleda autentične potrebe deteta, zbog toga što je
zaokupljen svojom željom da detetu bude najbolje.
Često nije svestan svojh strahova oko deteta, pa ih
poistovećuje sa realnom opasnosšću za dete. Nekad
misli da su neki postupci najbolji, jer su i njega tako
vaspitavali. Slično se dešava i u drugim vrstama
komunikacije. U kontaktu, često, polazimo iz naše
pozicije, ne primećujući ili neuvažavajući poziciju
drugog i, u startu, pravimo prepreku za dobar kontakt.
Osnovni pokazatelj da li smo spremni za kontakte, koji
nisu manipulativni, jeste da li umemo i možemo da
slušamo drugu stranu. Prva primedba, koju upućujemo
nekome u vezi komunikacije, jeste da nas taj ne sluša.
Ko ne uma da sluša, ne pomažu mu nikakve govorničke
veštine da ima dobru komunikaciju sa drugima.
Ukupni odnosi među ljudima su zasnovani na
komunikaciji sa drugima. Danas je opšte prihvaćeno da
je komunikacija ključ svih stvari. Proizvodi koji se nude
na tržištu, takođe, moraju uspostaviti komunikaciju sa
potrošačima, bez toga se neće prodati. Moderni šefovi
više ne naređuju, oni komuniciraju sa svojim radnicima,
koji za njih više nisu podčinjeni koji samo izvršavaju
naređenja, nego saradnici sa kojima se trude da
uspostave što bolju komunikaciju. U školi se teži tome
da se deca što bolje osećaju, na njih se gleda kao na
ravnopravne učesnike u procesu usvajanja znanja,
njihovo mišljenje se uvažava.
14
Kontakt sa sobom

Kontakt sa samim sobom je prvi korak u uspostavljanju

kontakta sa drugima.
Fric Perls

Potpuna svesnost o svojim mislima, osećanjima,

potrebama, željama i postupcima, kao i svesnost o
tome kako se javljaju u pojedinim situacijama, jeste
kontakt sa sobom. Kad naša osećanja ostanu
neprihvaćena, prvo od roditelja u detinjstvu, kasnije od
drugih osoba, mi počinjemo da se borimo protiv
pojedinih osećanja. I za nas postane neprihvatljivo da
se plašimo, ljutimo, osećamo tužno ili povređeno i
trudimo se da iz naše svesnosti proteramo sva
nepoželjna i neprijatna osećanja. Tako otuđimo deo
sebe i gubimo kontakt sa celim sebe. Nekada je
otuđivanje delova sebe toliko da, više, ne doživljavamo
sebe kao sebe, nego kao neku drugu osobu u čijoj se
koži ne osećamo dobro. Ulazimo u egzistencijalnu krizu,
kad ne znamo šta želimo, šta osećamo, šta stvarno
mislimo i živimo kao automati koji ispunjavaju
predpostavljene zahteve i obaveze i ponašamo se "kako
treba", više se i ne pitajući da li je to ono što želimo.
15
Hajde da radimo na sebi!

Vežba: Osobine koje ne volimo kod drugih

- Sada se setite osobina, uključujući i fizičke, koje

vas najviše nerviraju kod drugih osoba, koje
jednostavno ne podnosite...
- Izdvojte jednu osobinu koja je prva na rang listi
osobina koje vas nerviraju kod drugih...
- Da bismo lakše uradili vežbu, uzećemo za primer
jednu osobinu, koju većina ljudi ne voli: neka to bude
"lažljiv".
- Sada sebi odgovorite kato vas ta osobina nervira,
kako je ne volite? - Šta se dešava kad neko poseduje tu
osobinu? - Kakve ima veze to s vama? - Postoji li način
da sprečite negativne posledice takvog ponašanja po
vas?
- Sada, za trenutak, zamislite da vi tu osobinu
posedujete u meri u kojoj je ne volite kod drugih.
Potpuno se uživite u ulogu osobe koja je lažljiva. - Kako
se osećate u toj ulozi? - Budite svesni svojih osećanja i
misli, sada. - Setite se šta su govorili vaši roditelji o toj
osobini..., kako su reagovali kada ste vi slagali nešto
kao dete..., da li su vas na neki način kažnjavali zbog
toga..., da li su govorili da se nikad ne sme lagati?
- Setite se osoba iz vaše okoline koje poseduju tu
osobinu. - U kakvim ste odnosima sa tim osobama? -
Setite se vašeg iskustva sa tim osobama. - Kakve ste
posledice imali zbog toga što su vas lagali? - Da li se to
iskustvo ponavljalo? - Da li su vam, nekad, drugi rekli
da ste lakoverni ili ste vi za sebe to pomislili? - Da li su
vam, nekad, drugi rekli da ste nepoverljivi, ili ste vi o
sebi to pomislili?
16
- Zamislite šta bi drugi o vama mislili i kako bi se
prema vama ponašali, da ste vi, zaista, takva (lažljiva)
osoba. - Šta bi ste rekli u svoju odbranu? - Kakve biste,
eventualne, koristi imali od te osobine?
- Sada izađite iz uloge osobe koja laže i budite
ponovo Vi. - Procenite u procentima, koliko tu osobinu
vi posedujete? - Dobro procenite. - Kako se osećate sa
tim procentom? Setite se svih vaših sitnih laži, koje
nikome ne smetaju, setite se kad ste nešto prećutali,
da ne biste slagali, iako ste mogli da kažete da ne želite
da pričate o tome.
- Setite se primera kada ste nekom rekli istinu, a taj
se veoma povredio, da li je ta istina, tada, bila
neophodna, da nije, možda, rezultat vašeg mišljenja o
sebi, da ste vi osoba koja ne laže.
- Da li vas mišljenje o toj osobini (lažljivost), na neki
način, ograničava u kontaktima sa drugima? - Da li,
nekad, kažete da vi, odmah, znate s kim imate posla,
kako biste izbegli posledice te, za vas, nepoželjne
osobine?
- Ponovo proverite procenat kojim ste procenili
postojanje te osobine kod vas. - Da li je malo veći,
nego malo pre? - Da li bi bio veći, ako ne biste
kontrolisali svoje ponašanje?

Posle odgovora na pitanja iz vežbe, možemo

sagledati zbog čega nas nervira ova konkretna osobina.
Možemo otkriti da smo prilično lakoverni, da se lako
prepuštamo nečemu što nam godi i odgovara, a posle
okrivljujemo druge. Da bi nas slagali, moramo da
poverujemo. Suprotna strana lakovernosti jeste
nepoverljivost, kada ne smemo ni na koga da se
oslonimo, ili prepustimo bilo kakvom riziku.
Ova vežba vas je "naterala" da izvesno vreme
(možda i predugo) budete u kontaktu sa sobom,
odnosno sa nekim
17
vašim osobinama. Bili ste u kontaktu i sa mnom, pošto
ste odgovarali na moja pitanja i sledili moje instrukcije.
Sada je sve lakše: kontakt je uspostavljen, dalja
komunikacija sledi.

Vežba: Osobine koje volimo kod drugih

- Sada se setite osobina, uključujući i fizičke, koje,
naročito, volite kod drugih ljudi...
- Izdvojte jednu osobinu, kojoj pripada prvo mesto
među osobinama koje volite kod drugih ljudi...

- Setite se pogodnosti koje ta osobina donosi

ljudima, koji je poseduju, na primer, "omiljeni su kod
drugih", "tako ih više cene", "pomaže im da budu
uspešni" i sl.
- Da li tu osobinu poseduje neko ko vam je blizak
(roditelji, braća, sestre, neko koga volite)?
- Pokušajte da odgovorite na pitanje: kako baš tu
osobinu najviše volite?
- Procenite u procentima, koliko vi posedujete tu
osobinu? - Kako se osećate sa tim procentom?

Uvek postoje osobine koje preferiramo u odnosu na

druge. Skloni smo da, prema osobini koju volimo,
sudimo pozitivnije i o drugim osobinama, iako one nisu
međusobno povezane. Kada otkrijemo zabludu, obično
se previše razočaramo u tu osobu, kao da je ona
odgovorna za naše loše procene. Ono što mi volimo ili
ne volimo, uvek je samo naše, govori o nama, a ne o
objektivnoj vrednosti te osobine. Kada se upustimo u
odgovor na pitanje: kako neku osobinu volimo,
otkrićemo nešto o sebi. Neko voli neku osobinu zato što
i on poseduje tu osobinu, neko zato što tu osobinu
nema. Ponekad otkrijemo da to što volimo i nije
stvarno naše mišljenje, nego smo usvojili od roditelja,
prijatelja i bliskih osoba, ne razmišljajući, mnogo, o
tome šta mi lično volimo.
18
Vežba: Osobine koje bismo voleli da imamo
- Sada uspostavite kontakt sa sobom i vidite koju
osobinu, uključujući i fizičke, biste voleli da posedujete
kod sebe, a smatrate da je nemate uopšte, ili u
nedovoljnoj meri...
- Šta bi ste dobili za sebe, kada biste tu osobinu
posedovali?

- Da li biste to mogli dobiti na drugi način? - Da li ste

pokušali? - Ako niste, kako znate da je to "vezano"
samo za tu osobinu?

Jedan od načina kako mi sebe ograničavamo i

sprečavamo naš rast i razvoj jeste proglašavanje neke
osobine koju mi ne posedujemo kao jedine i neophodne
za ostvarenje neke naše želje ili postizanja nekog cilja.
I kada je tako, još uvek ne znači da mi ne možemo
razviti tu osobinu. Uverljiv je primer Vilme Rudolf,
olimpijske pobednice, koja je u detinjstvu preležala
dečju paralizu. Kada kažemo: "nisam dovoljno
sposoban za to" ili, "on me neće, nisam dovoljno lepa",
samo je naše mišljenje da je to, zaista, tako. Sve naše
osobine, uključujući i fizičke, su veoma podložne
subjektivnom doživljaju nas samih i drugih ljudi. Ista
osoba je za neke lepa i privlačna, za druge uopšte nije.
Setite se samo poznatih filmskih lepotica koje su, u
stvarnom životu, patile što nisu dovoljno lepe. Kad su u
pitanju naše sposobnosti, najviše smo podložni raznim
zabludama u vezi njih. Još od školskih dana, drugi
ocenjuju u procenjuju naše sposobnosti za nešto, što
ima veliki uticaj na formiranje našeg mišljenja o sebi.
Ako u nečemu nismo uspeli ili nešto nismo postigli, ne
znači da nemamo sposobnosti za to, pre će biti da
nismo motivisani ili da se ne trudimo dovoljno. Naše
mogućnosti učenja su, skoro, neograničene i od nas
zavisi koliko ćemo ih razviti. Sve što više vežbam, sreća
mi je sve naklonjenija, rekao je jedan igrač golfa.
19
Kada god pomislimo da bismo voleli da
posedujemo neku osobinu, treba da znamo da mi tu
osobinu već imamo, makar u minimalnoj meri, neka
bude kao zrno peska, ali postoji. Sve što imamo
možemo razviti, povećati do nekog nivoa, samo zavisi
od nas i naše spremnosti da razvijemo i oslobodimo
sopstvene potencijale. Ima mnogo primera kako neki
pojedinci razviju neku svoju sposobnost ili osobinu do
visokog stepena uspešnosti, iako su startovali sa veoma
niskim procentom. Naše mišljenje da neku osobinu
nemamo utiče na naše ponašanje i delanje, pošto se
ponašamo u skladu sa tim. Tu osobinu ne ispoljavamo u
ponašanju, drugi je ne mogu primetiti i to nam služi
kao dokaz da je naše mišljenje o sebi realno. Neretko
se iznenadimo kada u nekoj neočekivanoj situaciji
pokažemo nešto, što smo smatrali da nikako ne
možemo. Jedan mladić je rekao da nikad neće naučiti
da žonglira sa tri loptice, kad je počeo da uči. Brzo je
prevazišao sva svoja očekivanja, žonglirajući nekoliko
hiljada puta neprestano sa četiri loptice. Da se zadržao
na početnom stavu, ne bi stekao takvu vrstu
samopuzdanja. Opet, kada neku našu sposobnost ili
veštinu ne koristimo, ona se ne razvija i vremenom
opada, kao kod plivanja uz vodu, kad prestanemo da
plivamo idemo nazad. Na taj način, neki ljudi veoma
rano "zaglupe" sebe, a stagnaciju i opadanje nekih
sposobnosti pravdaju godinama i sličnim
racionalizacijama.
Kontakt sa sobom podrazumeva dobro poznavanje
raznih delova naše ličnosti. Ljudi za sebe najčešće misle
da sebe odlično poznaju. Pri tom, misle da su onakvi
kako sebe zamišljaju da bi trebalo da budu, ili onakvi
kako bi drugi želeli da oni budu. U svom vrednosnom
sistemu imamo "paket" osobina koje visoko
vrednujemo, kao na primer: dobar, pošten, pametan i
sl. i stalno težimo da dostignemo te "idealne" osobine
ne primećujući kakvi smo stvarno u određenom
trenutku. Ako zastanemo za trenutak i razmislimo,
otkrićemo da nismo uvek takvi kakvi bismo želeli ili
trebalo da budemo. Dobar kontakt sa sobom, upravo,
podrazumeva da u konkretnim situacijama budemo
svesni šta se kod nas dešava,
20
počev od onog banalnog, kada za nekog uradimo nešto,
iako nas "mrzi". Prirodno, važno je da uradimo nešto za
druge, ali je takođe bitno da budemo svesni da u tom
trenutku nismo bili spremni na to, bez obzira na naš
stav da drugima treba praviti usluge. Tako stvaramo
kriterije za svoje ponašanje u raznim situacijama i,
samim tim, bolje komuniciramo sa drugima, ne ljutimo
se na druge kada nešto od nas zahtevaju, a sebi ne
prebacujemo kada odbijemo zahtev.
Najveći broj nesporazuma u komunikaciji sa
drugima, dešava se kada mi nismo svesni nekih naših
nepoželjnih osobina. Naše osobine sa kojima nismo u
kontaktu "otkrivamo" kod drugih ljudi, njihovo
ponašanje tumačimo u skladu sa našim osobinama.
Jedna mlada klijentkinja u svakom pogledu drugih ljudi
vidi njihove loše namere, misli da će je ismejati i
pomisliti da je ona ružna i glupa. Nije svesna svoga
straha od toga šta će drugi o njoj pomisliti ili reći, pa im
pripisuje namere kojih se ona plaši. Koliko nismo u
kontaktu sa nekim našim osobinama, najviše govore
naše tvrdnje koje su izrečene u formi; "ja nikada ne
bih..." "ja uvek..." "ja sam takva i takva osoba" i sl.
Svako kvalifikovanje nekog ponašanja kod nas iili kod
drugih, sprečava nas da upoznamo sebe. Posle
zalepljene etikete ne opažamo stvarno ponašanje, nego
tražimo etiketu i ponašamo se u skladu s njom. Setite
se ličnog iskustva sa drugim osobama, kada ste se
prijatno iznenadili osobom koju ste bolje upoznali, iako
ste je u prvom kontaktu "otpisali" zbog neke osobine
koja vama smeta ili pogrešne kvalifikacije njenog
ponašanja. Suprotna iskustva su još brojnija, pošto
"lakše" vidimo ono što želimo da vidimo. To je naročito
uočljivo u partnerskim odnosima, kada se partner
optužuje da se promenio, da nije bio takav.
Kako grešimo u procenjivanju drugih ljudi, još više
grešimo u procenjivanju sebe. Naročito, nismo u
kontaktu sa mislima, osećanjima i osobinama koji su
socijalno neprihvatljivi. Verovatno ste i sami doživeli da
se, ponekad, neprijatno iznenadite svojim postupkom u
nekoj situaciji. Neke vanredne okolnosti, kada su ljudi u
opasnosti za svoj život i
21
život drugih, podstiču ispoljavanje nekog destruktivnog
ponašanja, koje se nije ispoljavalo u normalnim,
svakodnevnim okolnostima. Možda bi bilo tačnije da,
tada, izlazi na površinu nešto čega mi nismo bili svesni.
To se najčešće dešava upravo onima koji pre toga nisu
bili u dobrom kontaktu sa sobom i, u određenoj
situaciji, nisu mogli da vladaju sobom. Poznat je
veteranski sindrom, kada se naknadno obrađuju
događaji sa ratišta i sopstveni postupci i osećanja, koji
su u onim okolnostima bili prirodni i normalni. Opstanak
civilizacije počiva na ljudskoj savesti. Koliko god mi
potiskivali neki destruktivni postupak, on nam se vraća
kao bumerang, sada usmeren na nas.
Važno je znati da ni jedna osobina sama po sebi,
čak i one koje nazivamo manama, nije opasna ili loša,
ni za nas ni za druge, ako je pod našom kontrolom, ako
nije ispoljena u ponašanju. Tek kada se ispolji u našem
delovanju, onda je štetna i za nas i za druge. Ljudi se
plaše i same pomisli da bi mogli nekom uradili nešto
loše, ne prave razliku između svojih osećanja i misli,
kao isključivo subjektivnih doživljaja i stvarnosti. Kad
ne uđu u kontakt sa nekim postupcima, makar u
mislima, u realnosti ne mogu da kontrolišu svoje
ponašanje. Jedini način vladanja sobom jeste da
budemo u kontaktu sa raznim delovima svoje ličnosti,
naročito onim delovima koji, nisu poželjni ni nama ni
drugima. Ko vlada sobom, vlada "svetom". Najveća
dobit od rada na sebi jeste da svoje mane pretvorimo u
vrline.
22
Kontakt sa drugima

Mi ne možemo potpuno realizovati sebe bez odnosa

sa drugim, s tim što "drugi" nije samo druga osoba,
nego svako živo biće. Bez Ti, Ja se ne može
samoostvariti, kako smatra Martin Buber. U dubini
našeg bića nalazi se potreba da sve podelimo sa
drugim: naše misli, osećanja i dela, ogledamo se u
drugima i tako spoznajemo sebe. Odnosi sa drugima
nas usrećuju, ali i izazivaju patnju i bol i to, sve
ponovo, razmenjujemo sa drugima. U našoj vrsti je dug
period odrastanja, kad nam je potrebna pomoć i briga
drugih, pa su kontakti sa drugim osobama, prvenstveno
roditeljima, presudni za naš razvoj i razvoj naše
ličnosti. Zato su za nas najbitniji kontakti ostvareni u
ranom detinjstvu i određuju kvalitet naših budućih
kontakta sa drugima. Ništa ne možemo pružiti drugima,
što sami nismo dobili u detinjstvu, a naročito ljubav.
Sledeći kontakti po važnosti za nas jesu kontakti koje
smo ostvarili sa vršnjacima. Tu naučimo da
komuniciramo sa sebi ravnima, ravnopravno, gde
nismo pod zaštitom kao u porodici. Kako odrastamo,
stupamo u složenije odnose sa drugima, koji zahtevaju
posebne veštine u komuniciranju sa drugima.
23
Vežba: Novi kontakti
- Sada u mislima pretresite vaše kontakte sa drugim
Ljudima.
- Setite se osoba sa kojima najčešće kontaktirate,
uključujući i članove porodice.
- Izdvojte jednu osobu sa kojom najbolje
kontaktirate. - Šta vam se posebno dopada u tom
kontaktu? - Šta bi ste izgubili ako bi se kontakt sa tom
osobom pokvario?
- Sada izdvojte osobu sa kojom imate najviše
problema u kontaktu. - Šta "kvari" kontakt sa tom
osobom? - Da li ste do sada nešto pokušali da biste
popravili taj kontakt? - Ako niste, odgovorite sebi kako
ste i dalje sa njom u kontaktu? - Šta nameravate da
uradite po tom pitanju?
- Sada se setite osobe sa kojom ostvarujete najbolji
kontak i uporedite taj kontakt sa ovim koji nije najbolji.
- Počnite prvo od vaših osećanja koja imate za te
osobe. - Da li ima razlike u osećanjima prema tim
osobama? - Šta te osobe osećaju prema vama, ima li tu
razlike? - Šta je sa vašim razumevanjem tih osoba, u
smislu da prihvatate njihovo ponašanje onakvo kakvo
jeste?
- Procenite koliko ste zadovoljni vašim kontaktima sa
drugima. - Da li bi ste želeli nešto da promenite u
tome?

Godinama održavamo neke kontakte sa drugima, a

stalno smo tim kontaktima nezadovoljni, bilo da se radi
o članovima porodice, partnerskom odnosu,
prijateljstvu, poslovnom odnosu ili običnom druženju.
Nezadovoljstvo ometa kvalitet kontakta, a time i
kavlitet samog odnosa. Ostajemo u svom
nezadovoljstvu, nadajući se da će se osobe sa kojima
kontaktiramo izmeniti, da će, odjednom, početi da se
ponašaju
24
onako kako bismo želeli. Nažalost, to se ne dešava, a
ako se i dogodi, druga strana ostaje nezadovoljna i opet
nemamo kvalitetan odnos.
Kao i u svemu, prvo treba da vidimo šta mi
možemo da uradimo, nezadovoljstvo je naše. Prvi korak
jeste da postanemo svesni našeg nezadovoljstva i kako
je do njega došlo, zatim da procenimo koliko je ono
značajno za nas, da li želimo da ga menjamo ili ne.
Neki, nesvesno, ne žele da menjaju nezadovoljstvo u
nekom kontaktu, jer im ono donosi određenu
psihološku dobit, na primer igraju ulogu žrtve ("niko to
ne bi tolerisao osim mene", "to trpim zbog dece", "da
nije ova situacija, koja je..." i sl.) i čude se što osobe za
koje se "žrtvuju" to ne cene. Oni ne shvataju da je
uloga žrtve njihov izbor i da, u osnovi, nema veze sa
osobom za koju se žrtvuju.
Dalje treba da sagledamo čime smo i kako
nezadovoljni u određenom kontaktu. Odmah treba
odvojiti ponašanje druge osobe, koje se ne odnosi na
nas, na primer: "ne volim što imaš takvu frizuru", "ne
volim što jede malo ili mnogo", "o nekim stvarima ne
misli isto kao ja" i sl. Neke osobe su veoma
netolerantne na razlike u mišljenju, odevanju, načinu
života, političkim stavovima, interesovanjima za nešto.
Svaku razliku doživljavaju kao napad na njihovo
mišljenje, stavove i stil života. U pozadini netolerancije
prema razlikama, često, stoji nesigurnost da li je naše
ponašanje ispravno, koja se umiri kada vidimo da i
drugi tako misle i rade.
Ljudi koji su netolerantni na razlike, u startu
ometaju komunikaciju sa svima koji nisu slični njima. U
dijadi u kojoj se odvija dijalog između Ja i Ti, njihova
dijada je: Ja - Ja, oni razmenjuju mišljenje sa
sobom.Tako sebi uskraćuju nova iskustva, koja mogu
dobiti samo u kontaktima gde postoje razlike, a stvar je
našeg izbora da li ćemo to različito usvojiti ili ne.
25
Primer iz prakse:

- Klijentkinja V. želi da radi na svojoj komunikaciji sa

drugima. Ima problema kad kontaktira sa drugima:
oseća odbojnost, nestrpljivost, jedva čeka da to prođe,
ne oseća bliksost u kontaktima, čak ni sa svojom
decom. Nekada oseti i vrtoglavicu i počnu da joj se
znoje dlanovi, ako duže ostane u kontaktu sa drugim
osobama. Želela bi da kontakti budu bolji i da se ona
oseća zadovoljnije u kontaktu.
- Kažem V. da "razdvojimo" ta dva dela njene
ličnosti pomoću "prazne stolice". - Da na "praznoj
stolici" zamisli deo sebe koji ima pomenute probleme u
kontaktima sa drugima, a da ona bude deo koji želi da
se to popravi, promeni. - Sada, neka ta dva dela "vode"
dijalog.
- V: (delu koji ima probleme) - Meni se sada ne priča
sa tobom.
- Kad se V. priča, u kojim situacijama?
- V: - Meni se priča kad se nečim hvalim kod sebe,
kad me neko hvali, kad se priča nešto lepo.
- Koja situacija je bila malo pre, kad joj se nije
pričalo?
- V: ćuti... - Imam blokadu.
- Budite svesni blokade i kako ste se blokirali, budite
svesni osećanja koja sad imate. - Sad nastavite
"dijalog".
- V: (delu koji ima probleme) - Meni se s tobom ne
priča, dosadna mi je tvoja priča. Ne mogu da slušam
tvoje probleme...Sad sam ljuta na tebe što mi se ne
priča s tobom.
- Ponovite još jednom poslednju rečenicu.
- V. ponavlja rečenicu.
26
- Kakva je uloga tog dela, kome ste se obraćali, u
vašoj ljutnji, kad "on" do sada ništa nije rekao?
- V: - Ali, "on" me je izazivao da se naljutim.
- Budite svesni da ste vi, sve vreme pričali, a tom
delu ste rekli da vam je dosta njegove priče. - Kažite
tom delu: - Svoje postupke sam pripisala tebi.
- V: - Svoje postupke sam pripisala tebi. Tako
ispada, ja neću da pričam, a tebe optužujem zbog toga.

V. nije mogla (htela) da uđe u poziciju dela sebe

koji bi želeo da bolje komunicira. Pričala je sa tim
delom iz iste pozicije (problem u komunikaciji) i,
prirodno, nije došlo do dijaloga. Bez dijaloga nema
pravog kontakta. Korak ka rešenju problema jeste
svesnost da ne može da se stavi u poziciju drugog, tako
da će se manje ljutiti na druge i neće ih okrivljavati
zbog svoje nemogućnosti vođenja dijaloga.
Problem vođenja dijaloga se, naročito, ispoljava u
komunikaciji između roditelja i dece. Roditelji polaze sa
svog stanovišta, ne upuštajući se, ni jednog trenutka, u
poziciju deteta, šta ono o nečemu misli i kako nešto
doživljava. Roditelji, umesto razgovora sa decom, drže
monologe. Zato mnoga deca više vole i batine da
dobiju, nego da "razgovaraju" sa roditeljima. Sama
najava komunikacije, "hajde da razgovaramo", kod
dece budi strah i odbojnost. Deca znaju da roditelji sa
njima "razgovaraju" samo kad postoji neki problem. U
takvoj komunikaciji, roditelji su obično puni ljutnje i
besa na dete, koji prikrivaju dokle mogu, a onda se
"razgovor" pretvori u svađu, umesto da su odmah rekli
da ih je neko ponašanje deteta naljutilo.
27
Vežba: Kritika

- Sada se, u mislima, vratite u proteklu nedelju

dana. Setite se svih primedbi, neodobravanja, kritika
koje ste dobili od drugih, prvenstveno od ljudi koji su
vam značajni...
- Kako ste se tada osećali? - Koja osećanja su
prevladavala? - Kako ste reagovali na te primedbe? -
Pokušajte da se doslovno setite vaših reči, vaših
pokreta, izraza lica, boje i tona glasa. - Da li to sećanje
izaziva kod vas neko osećanje ovog trenutka? -
Ostanite malo u tom osećanju. - Da li bi ste i sada
reagovali na isti način?
- Sada se setite koliko ste vi dali zamerki, primedbi,
kritika drugima? - Da li je bilo neizrečenih i
nepokazanih zamerki? - Kojih je bilo više, izrečenih ili
neizrečenih? - Šta ste osećali dok ste davali kritike
drugima? - Kako su vaše kritike primane od onih kojima
su upućene? - Da li ste bili iznenađeni reakcijom drugih
na vaše primedbe? - Kako ste se osećali sa tom
reakcijom?

Primedbe i kritike drugih na naše postupke, bez

obzira koliko su nam neprijatne ili koliko u njima ima
istine, veoma su važne za našu svesnost o sebi i svojim
postupcima. One predstavljaju granice i korektore
našeg ponašanja prema drugima, neka vrsta fidbeka
našeg ponašanja u komunikaciji. Mi nismo samo ono
što mislimo o sebi, mi smo i ono kako nas drugi vide,
bilo da nas kritikuju ili hvale. Jednu učesnicu sa grupne
geštalt terapije, drugarice su pitale: "šta ti je to
geštalt"?, na šta je ona odgovorila: "tamo saznaš o sebi
ono što drugi već znaju".
Za nas je veoma bitno, kakav je naš odnos prema
kritici drugih, odnosno koliko sebe pogađamo tim
kritikama. Neke
28
osobe kažu: "kako da se ne ljutim, kad to ni malo nije
tačno?" Treba sebi da odgovore na pitanje: "kako se ja,
toliko, ljutim, kad sam siguran da to nije tačno?". U
terapeutskoj praksi to proveravamo na jednostavan
način. Klijent V. priča da se veoma iznervira, kada
njegova žena kaže da on misli samo na sebe, ne
posvećuje joj dovoljno pažnje. On misli da joj i previše
poklanja pažnje. - Pitam ga koliko je visok? - Kaže: 184
sm. -Da li biste se iznervirali kada bi vaša žena rekla da
ste visoki 168 sm? - V. se smeje i odgovara: - Kako bih
se iznervirao, kad znam tačno koliko sam visok.
Na primedbe i osporavanja drugih treba gledati kao
na izvor informacija o našim postupcima (neka vrsta
naših ogledala) i sa njima postupati kao sa svakom
drugom informacijom. Ako znamo da je napolju kiša
uzećemo kišobran, bez te informacije ili bismo stalno
nosili kišobran ili bismo, uvek, pokisli. Kritika, i kad nije
potpuno tačna, pomaže nam da sebe realnije opažamo i
uči nas kakav odnos imaju drugi prema nekom našem
postupku. Dešava nam se da ne stignemo do "lične
analize", jer se povodom kritike najpre javi jaka
emocionalna reakcija. Ta emocionalna reakcija menja
dalji tok komunikacije sa drugima. Da li to znači da
treba da potiskujemo ili sprečavamo javljanje naših
osećanja? Naravno ne. Samo treba da budemo svesni
osećanja koje se javilo i sebi odgovorimo na pitanje:
"kako sam se time naljutio, pogodio, povredio,
uplašio?". Može izgledati čudna formulacija "sebe
naljutio", ali ova rečenička forma odgovara suštini naših
emocionalnih reakcija: mi sebe ljutimo povodom neke
situacije ili postupka. Kad kažemo da nas je neko
naljutio onda smo u neprilici, jer drugima dajemo moć
da upravljaju našim osećanjima. Odgovorom na
pitanje: "Kako?" otkrićemo da li je kritika bila
zasnovana ili ne. Dalje će zavisiti isključivo od nas šta
ćemo uraditi s tim, hoćemo li napraviti neke promene u
svom ponašanju ili ne. Ako kritikama i primedbma
drugih pristupamo na ovaj način, postići ćemo
suptilnost i iznijansiranost u komunikaciji sa drugima.
Naši postupci će
29
adekvatnije pratiti promene i odnose u sredini u kojoj
se krećemo.
Lako prepoznajemo kritike i zamerke drugih
upućene nama, ali, ponekad, naše zamerke drugima i
ne primećujemo. Kada zameramo drugima, obično
polazimo od predpostavke da je to potpuno tačno,
smatramo da ne krtikujemo, nego da samo
konstatujemo neke činjenice. Roditelji nisu svesni da,
ponekad, komuniciraju sa detetom, dajući samo
zamerke na neko njegovo ponašanje. Mame, koje su
toga svesne, kažu da su se pretvohle u baba-roge. U
svojoj okolini uvek možemo pronaći nekog strasnog
kritičara.

Primer iz prakse:

- Klijentkinja T. se često osećala povređeno u

odnosima sa drugima. To nije direktno ispoljavala u
kontaktima, dugo posle toga nosila je povređenost u
sebi. Sada je htela da radi na tome kako je ljudi svojim
ponašanjem često povređuju.
- Prvo da razgraničimo, čija je povređenost i ko je za
nju odgovoran. - Ljudi me često povređuju" nije
potpuno tačno, osećanje povređenosti je vaše, a ne
drugih ljudi.
- T: - Često se osećam povređeno od drugih ljudi.
- Sada ste svesni sopstvene odgovornosti za
osećanje povređenosti.
- Možete i dalje da se "povređujete" drugima ili da
izbegavate kontakte sa ljudima koji "izazivaju" kod vas
osećanje povređenosti. - Za vas je pravo pitanje: kako
sebe povređujete postupcima drugih?
- Dovršite rečenicu: - Ja povređujem...
- T: zbunjeno i iznenađeno ponavlja rečenicu,
zastajukuje i govori: - Ja povređujem...sebe.
- Dovršite rečenicu na drugi način.
30
- T: - Ja povređujem...pa nikoga. Ne mogu to
dovršiti kad ja nikoga ne povređujem.
- Ipak, pokušajte da se setite.
- T. razmišlja i osmehuje se: - Setila sam se nekih
situacija kad sam ja povredila druge, čak su mi i rekli.
Ima dosta takvih osoba. Zar ja umem da povređujem?
Kako kad se trudim da ne povredim druge?
- Budite toga svesni da i vi povređujete druge.
Budite svesni vaših osećanja povodom toga.
- T. prvo nije prihvatala da je ona u stanju da
povredi druge. Kada je toga postala svesna, doživela je
to kao udar na idealizovanu sliku o sebi i za trenutak se
osećala zbunjeno, neprijatno, da bi se posle toga ljutila
na sebe, sa prebacivanjem kako to njoj može da se
desi. Posle svesnosti o sebi da i ona može povrediti
druge i ostajanja u osećanju ljutnje i neprijatnosti,
oseća se prijatnije i shvata da su njene želje i namere
("ja se trudim") jedno, a stvarno ponašanje drugo. T.
nije bila u kontaktu sa time da i ona povređuje druge,
pa je to, naročito, nerviralo kod drugih ljudi. U
kominikaciji sa drugima biće manje ranjiva i jača, kad
zna da i ona može (ima moć) da povredi druge.
31
Vežba: Pažnja

- Sada se u mislima vratite u proteklu nedelju dana.

Setite se pozitivne pažnje, gestova odobravanja
upućenih vama...
- U kojim situacijama i od kojih osoba ste dobijali
pažnju? - Kako ste se osećali u tom trenutku?
- Sada se setite pozitivne pažnje koju ste vi rečima,
gestovima i postupcima uputili drugima. - Koliko ste
zadovoljni količinom pažnje koju ste uputili drugima? -
Kako sebe sprečavate da ispoljavanje pažnje nije u
većoj meri? - Kako se osećate kada upućujete pažnju
drugima?

Ispoljavanje pozitivne pažnje, u najširem smislu,

možemo izjednačiti sa ljubaznošću. U našoj kulturi,
ljubaznost prema drugima nije preterano negovana
osobina, pa smo, samim tim, deficitarni sa
pokazivanjem pozitivne pažnje u komunikaciji sa
drugima. Neispoljavanje pažnje prema drugima nije
samo stvar ljubaznosti, povezano je i sa raznim
strahovima. Roditelji misle da će razmaziti decu, da
neće biti za njih autoritet ako ih pohvale, ako kažu
koliko im je stalo do njih i koliko ih vole. Strogost i
suzdržanost u ispoljavanju osećanja je na ceni u nekim
modelima vaspitanja. U nekim drugim odnosima,
ispoljavanje pažnje se dovodi u vezu sa dodvorivanjem,
ili se smatra da će izgubiti ugled i moć u očima svojih
klijenata ako budu ljubazni (šalterski službenici).
Pažnja u komunikaciji sa drugima deluje veoma
lekovito na nas, ona je znak da nas neko uvažava i da
mu je stalo do nas. Poštovanje koje ispoljavaju drugi
prema nama, podiže, tako neophodno, naše
samopoštovanje. Ljudi su u suštini "gladni" pažnje.
Nekada godinama "čekaju" pohvalu koju nisu dobili od
roditelja u detinjstvu. Sve dok je ne dobiju nisu sigurni
u ono što su uradili i stvorili, a svaku ljubaznost drugih
doživljavaju kao da je upućena lično njima.
32
Koliko je obraćanje pažnje od strane drugih bitno,
govori i činjenica da je bolja i negativna pažnja -
kritike, pokude, čak i kažnjavanje, od odsustva bilo
koje pažnje. Ignorisanje se najteže podnosi, jer negira
srž našeg bića. Deca se, naročito.plaše ignorisanja i
negativnog izdvajanja, to ih duboko pogađa, sve bi
uradili u društvu vršnjaka, samo da ne bi bili izopšteni
iz grupe. I pored toga, još uvek se primenjuje kazna da
"idu u ćošak", kad su u učionici, ili da idu u svoju sobu
kad su kući.
33
Ometanje kontakta

Kada kažemo: "neću o tome da mislim", "neću to

da čujem" ili okrenemo glavu od nekog nama
neprijatnog prizora, mi sprečavamo kontakt sa
osećanjem koje bi se pojavilo, ako bi mislili o tome, čuli
to ili videli. Tako svesno ometamo kontakt sa sobom.
Kad nećemo da pričamo o nečemu sa nekim ili kada
prestanemo da pričamo, onda ometamo kontakt sa
drugima. Ćutanje je vid neprijateljstva prema drugoj
osobi, mada oni, koji prestanu da pričaju sa nekim, ne
misle tako. Kada dvoje ljudi dođu u konflikt zbog
nečega, oni ne prestaju da pričaju samo povodom
konflikta, nego prestaju da pričaju uopšte. Neki članovi
porodice povremeno prestanu da pričaju sa drugim
članovima, iako zajedno žive, ili sa kolegama na poslu
sa kojima svakodnevno rade. Nekada se uvodi
restriktivan govor, kažu da pričaju samo "službeno".
Ćutanje u kontaktu sa drugima najčešće nije namerno
ili svesno pokazivanje neprijateljstva prema drugima.
Ćutimo, kada se u komunikaciji plašimo da nećemo
dobro izraziti naše mišljenje, da će drugi primetiti da
smo glupi, kada mislimo da su naši sagovomici iznad
nivoa naših znanja i sposobnosti. Ćutljivost je najviše
prisutna kod dece. Ona se nekad tako zatvore da,
skoro, prestanu da pričaju. Učitelj za njih pomisli da
ćute zato što ne znaju ili da ne mogu da nauče. U
pitanju je potpuna nesigurnost u sebe i plašljivost od
raznih stvari. Odrasli ćute kada se plaše da će reći o
sebi nešto što ne bi trebalo i da će ih drugi zbog toga
odbaciti. Svako insistiranje na razgovoru sa njima, još
više ih zatvara.
Uobičajeno je mišljenje da su ćutljive osobe
nekomunikativne, a pričljive veoma komunikativne. Za
ćutljive je to najvećim delom tačno, ali za pričljive nije.
Osoba koja ima
34
potrebu da stalno priča, svojom pričom ometa kontakt.
Komunikacija sa drugima se odvija u talasima - pričamo
i slušamo. Kod pričljivih osoba nedostaje pola talasa -
slušanje sagovornika. Tako se dešava da pričljiva osoba
vodi monolog, a ne dijalog.

Primer iz prakse:
- Klijentkinja V. na svakoj seansi mnogo priča. Počne
da priča o svojim dnevnim događajima, kako se
osećala, zatim prelazi na neku drugu priču koja se
odnosi na nešto drugo, opet se vraća svojoj priči i tako
naizmenično. Kad pokušam da je prekinem ili da je
usmerim na konkretno dešavanje kod nje u tom
trenutku, ona se, odjednom, seti nečega što je veoma
važno za njen problem. Nekada je to trajalo i po 40
minuta, uz obavezno; "samo još ovo da kažem".
- U jednoj seansi, dala sam joj vežbu u kojoj je
trebalo da ćuti, samo da ćuti i prati šta se kod nje
dešava.
- Ćim je nastupila ćutnja, V. je osetila jaku
neprijatnost i rekla da više ne može da ćuti. Ponovite
rečenicu: - Stalno vrtim traku.
- V: - Stalno vrtim traku. - Stvarno pričam
mehanički.
- Šta prekidate kod sebe tom "mehaničkom" pričom?
- V: - Ne znam.
- Kako se osećate, kad morate da ćutite u nečijem
prisustvu?
- V: - Veoma mi je neprijatno, sva se uznemirim,
postajem nestrpljiva i, kad ne mogu da pričam, ja
ustajem da nešto uzmem ili da uradim. Budite svesni
da pričom prekidate kontakt sa neprijatnim osećanjima.
35
Neki ljudi moraju da budu stalno u kontaktu sa
nečim spolja, da ne bi došli u kontakt sa sobom, jer bi
se uznemirili. Oni su stalno u nekom poslu, ne mogu da
se odmaraju. Drugi im kažu da ne moraju toliko da
rade, ali oni uvek nađu razlog za svoju aktivnost.
Nekada ni sami nisu svesni da "moraju" da rade, često
se ljute na druge pošto oni "rade za njih". U ometanju
kontakta sa sobom dosta nam pomažu razvijene
tehnike zabave, od TV-a, videa, kompjutera, filma do
muzičkih uređaja, provodeći sate uz te sprave.
Preterano spavanje ili produžen san može biti u
funkciji ometanja kontakta sa sobom i sa svetom iz
spoljašnje realnosti. To se najčešće događa mladima
koji uče i studiraju ili su nezaposleni, kada produženim
snom beže od "surove" realnosti. Nesanica ima isti
smisao, ne možemo prevladati uznemirenost koja se
javi u trenutku kada zatvorimo oči i moramo da
uspostavimo kontakt sa sobom, dok ne potonemo u
san. Pojave se crne misli, kako ih nazivaju oni koji pate
od nesanice, koje nas plaše i razbuđuju nas. Zato
mnoge osobe ne mogu da zaspu ako nešto ne čitaju,
gledaju TV ili su na drugi način aktivni. Često zaspu u
fotelji u veoma neudobnom položaju da bi, nesvesno,
izbegli uznemirenost od kontakta sa sobom pred
zaspivanje.
Usamljenost je izbegavanje kontakta sa drugima.
Samoća nas primorava da se okrenemo sebi i
istovremeno udaljava od drugih ljudi. Stalni kontakt sa
sobom je veoma bolan, dolazi do psihičke entropije, što
je veoma poznato onima koji imaju neki lični problem,
od koga ni za trenutak ne mogu da se odvoje. Zato je
strah od usamljenosti veoma veliki i visoko rangiran u
odnosu na ostale strahove. Potreba da stalno budemo u
društvu sprečava uspostavljanje kontakta sa sobom.
Srećemo ljude koji nikada ne mogu da budu sami,
radije su u najnezanimljivijem kontaktu sa drugima. Za
nas je najbolje kada se kontakt sa drugima i povlačenje
iz kontakta smenjuju u ritmu koji nam odgovara. Stalni
kontakt sa drugima i stalno povlačenje iz kontakta
ometaju kontakt sa drugima ili kontakt sa sobom.
36
U pozadini svakog ometanja ili izbegavanja
kontakta sa sobom i kontakta sa drugima stoji
izbegavanje kontakta sa nekim osećanjem koje ne
prihvatamo. To su, uglavnom, osećanja u kojima se
mi osećamo loše. To može biti obična nelagodnost ili
neko diferencirano osećanje, kao što su strah, tuga,
ljutnja, povređenost. Pojedini ljudi izbegavaju kontakt i
sa prijatnim osećanjima, kao što su radost, naklonost,
bliskost. Ako bi se prepustili tom osećanju, pojavio bi se
strah da će se to promeniti i da će, još više, patiti, pa je
bolje da to na vreme spreče. Strah od bliskosti se javlja
kada ne možemo da se prepustimo i otvorimo prema
drugima. Svađe sa bliskim osobama, koje nemaju
pravi povod, služe da prekinemo bliskost u kojoj se
osećamo nelagodno. Roditelji, koji se uzdržavaju da
ispolje nežnost prema deci, izgovaraju se da će ih
razmaziti.
37
Granice kontakta

Svaki naš kontakt sa spoljašnjoma sredinom odvija

se na granici dodira ili kontakta. Grafički predstavljeno,
to su dva kruga koji se dodiruju svojim ivicama, jedan
krug smo mi, a drugi krug spoljašnja sredina ili drugi
ljudi. Granica kontakta je dobra kada mi jasno
razlikujemo naše potrebe i želje od potreba i želja
drugih. Pomoću granice kontakta formiramo sopstveni
identitet, našu ličnost u odnosu na druge ljude. Proces
formiranja sopstvene ličnosti je veoma složen zbog
uzajamnih delovanja nas i spoljašnje sredine, odnosno
drugih ljudi. Kada dete ispljune neku hranu, ono tada
postavlja granicu između svoje potrebe za tom hranom
i majke koja ga hrani. Ako majka ne poštuje granicu
koju je dete postavilo i nastavi da ga hrani, ona remeti
proces uspostavljanja granice kontakta.
Svaka osoba na ovom svetu je jedinstvena,
odnosno svaka ličnost ima svoju jedinstvenost. Mi
imamo puno sličnosti sa drugim ljudima, naročito sa
ljudima istog kulturnog miljea, ali smo u nečemu
potpuno različiti od drugih. Sa onim po čemu smo slični,
obično, nemamo problema (ni sa sobom ni sa drugima),
problemi nastaju kada su u pitanju razlike. Da bismo
potpuno formirali sopstveni identitet, postali
autonomna i autentična ličnost, potrebno je da
prihvatimo svoju različitost u odnosu na druge. Tek
tada možemo da prihvatimo različitost drugih u bilo
kom pogledu. U našem modelu vaspitanja razlike kod
sebe i kod drugih teško se podnose i prihvataju.
Osnovna poruka koja se šalje deci jeste da ne treba da
se izdvajaju od drugih svojim ponašanjem, potpuno
slaganje među članovima porodice je vrhovni cilj. Kada
roditelji dovedu dete na terapiju zbog nekih problema,
kažu: "ne znamo kako se javio problem,
38
odlično se slažemo". Kažem im da se problem javio
upravo zbog toga, jer u porodici svi imaju različite
potrebe i čim se slažu neko trpi nezadovoljenje svojih
potreba, a to je najslabiji član u porodici - dete.
Period odrastanja je, često veoma bolan zbog
nepodnošenja i nepoštavanja različitosti nečijih
potreba u odnosu na potrebe drugih. Deca ne
prihvataju razlike, one ih plaše i na njih reaguju
agresivno zbog straha da i oni ne budu takvi - različiti
od drugih. Neka deca, zbog svoje različitosti u nečemu,
bukvalno, prođu razne torture svojih vršnjaka. U
odraslom dobu, u manjim grupama i malim sredinama
takođe se ne prihvataju razlike kod drugih, ni u čemu.
Male, zatvorene sredine, nekad, mogu biti opasne po
život, jer je pritisak na svaku individualnost ogroman,
pa se pojedinac, koji se po nečemu razlikuje, okreće
lošim navikama da bi lakše podneo taj pritisak.

Vežba: Kontakt sa neću

- Sada se setite šta sve nećete, a to ipak iz nekog
razloga radite...setite se svega što vam teško pada...
- Više puta glasno i energično izgovorite: Neću.

- Da li ste imali problema da se setite stvari koje

nećete? - Kako se desilo da radite stvari koje nećete? -
Šta bi bilo kada ne biste radili stvari koje nećete? -
Kako je ostalo "neću", iako vi to radite? - Šta bi bilo
kada bi ste odustali od "neću", pošto to stvarno radite?
- Kakve su vaše reakcije na "neću" drugih (dece,
partnera, prijatelja)?

Znati reći: neću, veoma je za nas značajno. Dete u

jednoj fazi razvoja na sve zahteve roditelja odgovara sa
"neću", da bi formiralo granice svog selfa. Kasnije
mnoga deca odustanu da
39
govore neću kada im se nešto ne radi, zbog roditeljskog
stava da nije lepo govoriti "neću". Neki roditelji kažu:
"neću da čujem neću". Deca zatim koriste mehanizam
odlaganja, odugovlače sve aktivnosti koje nisu smeli da
odbiju, što simbolizuje "neću". Spremanje za školu traje
veoma dugo, pripreme za učenje takođe, kad su
opomenuti kažu da će sad to uraditi, a ne urade. Kada
bi mogli da izraze svoje "neću", ne bi imali barijeru
ispod svega što treba da rade. Roditelji se plaše da ako
dete verbalno izrazi svoje neslaganje, da će se, onda,
tako i ponašati, neće nešto hteti što treba. Naprotiv,
izražavanjem osećanja ljutnje zbog nečega što dete
doživljava kao teškoću, smanjuje se njegov doživljaj
teškoće i spremnije je da uloži napor.
Odlaganje nečega što treba da uradimo veoma
često se dešava i kod odraslih. Odlažemo nešto što nam
se ne radi, imamo otpor prema tome, smatramo da to
nama ne pripada. Iza svakog odlaganja stoji neiskazano
"neću", koje zaklanjamo da ne bismo nešto preduzeli
povodom toga. Svesni smo da trenutno nemamo bolji
izbor, ali se potajno nadamo da ćemo svojim otporom
umanjiti osećanje da nam to teško pada. Ljudi
godinama idu na posao i stalno govore kako im se to ne
radi, kako bi se njihov život potpuno promenio kada bi
radili ono što vole. Ništa ne urade da posao koji ne vole
učine sebi, makar, podnošljivim, ako već ne mogu da
ga zavole.
Često se žalimo, naročito mladi, da ne znamo šta
želimo i šta hoćemo, ništa nas ne interesuje. Ne
možemo znati šta hoćemo, dok ne znamo šta nećemo.
Strah od suprotstavljanja zahtevima raznih autoriteta,
kao što su roditelji, nastavnici, šefovi ili druge za nas
značajne osobe, ima za posledicu da imamo problema
sa svojim željama. Nekad ne znamo šta zaista želimo, a
kad imamo želje nismo sigurni da li možemo da ih
ostvarimo, pošto nismo ni pokušali, nismo se borili za
svoje potrebe i želje. Kad se klijenti žale da su morali
da slušaju roditelje, kažem im da je poslušnost bila
njihov izbor, jer im je bilo važnije šta će roditelji reći i
kako će se ponašati od sopstvenih želja. Oni očekuju da
će im neko drugi ispuniti
40
želje, kod svake prepreke se povlače i žale se kako im
je nešto nedostupno.

Vežba: Ja nisam
- Sada se setite raznih osobina za koje bi ste rekli da
to niste...
- Izaberite za vas najznačajniju osobinu "ja nisam..."

- Koliko ima osobina zbog kojih ste zadovoljni što niste

takvi? - Da li među tim osobinama ima i onih koje nisu
opšteneprihvaćene, samo ih neko ne voli?
- Da li ima dosta osobina za koje vi sa žaljenjem kažete
da "niste"? - Koji je razlog što želite da ste, baš, takvi a
niste? - Šta bi ste za sebe dobili, kada biste bili takvi? -
Kako niste postigli da to budete? - Ako je to nemoguće,
kako onda i dalje želite da budete to?

"Ja nisam" predstavlja granicu naše ličnosti, kao i

"ja jesam". Tako formiramo sopstveni identitet. Kada
nešto ostane iza te granice što mi jesmo ili kada
zagradimo ono što nismo, javljaju se teškoće oko
realizacije naših mogućnosti i sposobnosti. Ne možemo
razviti ili unaprediti nešto što nam stvarno ne pripada,
a nećemo ni pokušati da realizujemo nešto što mislimo
da ne posedujemo. Ova vrsta problema koja se dešava
na granici kontakta je veoma česta. Neko utroši veliku
energiju da se dokaže u nečemu za šta nije sposoban u
meri koja je potrebna da dostigne neki cilj, kada ga i
dostigne ne ističe se u odnosu na druge, iako ulaže
veliki napor. Ponekad, slučajno otkrijemo da smo za
nešto veoma sposobni, iako to nismo znali. U ovim
slučajevima podrška drugih je veoma bitna, drugi,
nekad, vide bolje od nas kakvi smo mi stvarno.
41
Ako mislimo da nešto nismo, što bismo voleli da
budemo, isključujemo svaku mogućnost promene u
željenom pravcu. Potkrepljujući zabludu o svojoj prirodi
da nešto nismo što nismo ni pokušali, sužavamo
prostor za sopstveno delovanje. Nekada stalno žalimo
za nečim što stvarno nismo i mislimo da nam je život
zbog toga upropašćen, da se ničim drugim ne može
popraviti. To se odnosi na one koji kažu da su se u sebe
toliko razočarali nekim neuspehom, da im je, posle
toga, svejedno šta će se dešavati sa njihovim životom.
Oni beže od sopstvene odgovomosti za sebe i svoj
život, lakše im je kada nađu razlog za svoj sadašnji
neuspeh.

Vežba: Ja nemam
- Sada se setite šta vi sve nemate, a veoma biste
želeli da imate...
- Odaberite tri najznačajnije stvari koje nemate, a
koje bi ste želeli da imate...
- Šta sve ne možete kad to nemate?
- Da li ste pokušali da dobijete to što nemate?
- Zamislite da su se vaše želje ostvarile i da imate to
štoželite...
- Šta bi se promenilo u vašem životu, tada?

Ovde imamo primer postavljanja granica za neke

svoje želje i potrebe, koje nas sprečavaju da
postignemo rezultat u nečemu. Ako neko misli da se ne
može osećati dobro i biti srećan ako nečega nema ili
nema dovoljno, onda on sebe ozbiljno sprečava da
pokuša da uradi ono što je najbolje za njega u datim
okolnostima. Mi se, najčešće, izgovaramo za neki svoj
neuspeh nečim što nemamo. Mislimo da su drugi uspeli,
a mi nismo, zbog toga što oni imaju ono što je
potrebno za uspeh, a mi nemamo. Time sebe
zavaravamo da bismo nešto uradili, samo kad bi smo
imali ono što nemamo. Treba sebi da odgovorimo na
pitanje: kako imamo želje čije ostvarenje ne zavisi od
nas? U nas je prisutno očekivanje da
42
neke stvari treba da dobijemo od društva, od firme, od
roditelja, a da mi ne treba da se angažujemo.
Smatramo da neko mora da brine o našim osnovnim
potrebama, iako smo u mogućnosti da ih sami
zadovoljimo. Ovim načinom mišljenja stavljamo sebe u
pasivnu poziciju, prepuštamo svoj život volji drugih i
uticaju raznih okolnosti.

Vežba: Stablo
- Sada se setite raznih vrsta drveća...
- Odaberite jednu vrstu drveća i jedno konkretno
stablo...
- To stablo zamislite kako izgleda...gde živi...
- Zamislite da stablo može da razmišlja o
sebi...smislite priču o njegovom svakodnevnom
životu...šta mu se dešava...šta oseća u pojedinim
situacijama...kada se raduje...kada se plaši...kad je
tužno...kad se ljuti...

- Koju vrstu drveta ste odabrali? - Kako bi ste

povezali sa sobom to, što ste odabrali baš tu vrstu
drveta? - Da li vam ambijent u koji ste smestili drvo
nešto govori?
- Koliko izgled stabla "liči" na nešto vaše? - Da li se i
kod vas javljaju određena osećanja u sličnim
situacijama? - U čemu se drvo poptpuno razlikuje od
vas (ne računajte razlike po izgledu)?

Verovatno ste primetili da ste neke vaše osobine i

osećanja pripisali stablu koje ste zamislili. Opet se radi
o granicama između nas, naših osobina i nečega što je
izvan nas, u ovom slučaju prilično različitom. Nama je
teško da se poistovetimo sa nečim što je veoma
različito od nas. U pokušaju identifikacije sa nečim ili
nekim, pridajemo svoje osobine objektu identifikacije
koje on realno nema, a da toga
43
nismo svesni. Tada kažemo da projektujemo sebe u
nekog ili nešto. Projektovanje je veće ukoliko smo
manje svesni raznih delova sebe, svoje ličnosti.
Mehanizmom projekcije otežavamo opažanje neke
realnosti van nas, a naročito realno opažanje osobina i
postupaka drugih.
Neke osobe ne mogu uopšte da se stave u poziciju
nekog ili nečega, čak ne mogu ni u mislima da to urade.
Kažu: "kako mogu da zamislim da sam stablo, kad
nisam?" Sposobnost stavljanja u poziciju drugog,
veoma je značajna za dobar kontakt sa drugima. Dobar
je primer projekcije, kada roditelj zbog osećanja straha,
plaši se da se detetu nešto loše ne dogodi, ne može da
razlikuje svoje osećanje straha od stvarne opasnosti.
Većina nesporazuma sa drugima se dešava zbog toga
što druge procenjujemo po tome kakvi smo mi, šta bi
smo mi uradili ili šta mi mislimo, a ne po tome šta drugi
stvarno misli i kako se stvarno ponaša. I tako se,
iznova, iznenadimo nečijim ponašanjem prema nama.
Primer iz prakse:
- Z. star 27 godina u vežbi "stablo", zamislio veliki
jablan.
- Budite "jablan" i pričajte o "sebi".
- Z: - Ja sam velik jablan, imam debelo stablo, drvo
mi je mekano ispod kore, imam veliku rzgranatu
krošnju. Oko mene su topole i druga listopadna drveća.
- Kako živi "jablan", šta oseća u pojedinim
situacijama?
- Z: - Zimi trpim vetrove i sneg, leti vrućine. Najviše
volim proleće i jesen. Tada okolo ima ljudi, svi su dobro
raspoloženi, veseli, na izletu su. Plašim se da mi vetar
ne polomi grane, ljutim se kad me oštećuju, tužan sam
zbog drugog drveća.
- Nađite sličnosti između "jablana" i vas.
44
- Z: -I ja bih želeo da budem jak, snažan i najbolji.
- Kako biste povezali sa sobom, to što se jablan žali
na neke prirodne pojave - leti na vrućinu, a zimi na
sneg?
- Z: - smeje se, - I ja se žalim na svakodnevne
sitnice koje mi se dešavaju.
- Objasnite kako se jablan oseća lepo u društvu
veselih ljudi, kada oni nisu njegovo društvo?
- Z: - Stalno hoću da budem u društvu onih koji su
po nečemu iznad mene i onda se osećam neprijatno,
plašim se da će oni videti da meni nije tu mesto.
- Povežite to sa vašim radom o rivalitetu sa drugima,
da sve odnose doživljavate kao kompeticiju.
- Šta je sa strahom od lomljenja grana?
- Z: - smeje se, - Mislite na strah od kastracije?
- Koji deo jablana ste zaboravili?
- Z: - Koren. Znam do to znači da sam nesiguran u
sebe, a trudim se da ostavim suprotan utisak.
- Budite svesni da je jablan tužan zbog drugih, a ne
zbog sebe. Možda se plašite kontakta sa osećanjem
tuge?

Kada u ličnom govoru, često, koristimo izraze

"treba" ili "moram", onda imamo probleme u granicama
kontakta u suprotnom smeru od predhodnog. Kod
projekcije, granice svoje ličnosti pomeramo prema
spoljašnjoj sredini, a ovde smo iz spoljašnje sredine
uneli nešto što nije naše, pomerili smo granicu u sebe.
To se zove introjekcija, koja se najbolje slikovito
opisuje kao gutanje bez žvakanja. Kada asimilujemo
(sažvaćemo) neki zahtev spolja, uskladimo ga sa
našim potrebama i željama, onda se gube introjekti
"treba" i "moram", a mi govorimo da nešto hoćemo ili
nećemo, da nešto radimo ili ne radimo. Zamislite kako
se osećaju osobe koje nešto stalno rade, a imaju
doživljaj da im je to nametnuto, inače to ne bi
45
radili. Radi se o tome da im to niko ne nameće, oni ne
prihvataju da je to njihov izbor. Roditelji nekada
preuzmu odgovomost za učenje od deteta, pa dete ne
doživljava učenje kao nešto što mu je potrebno, nego
kao nametnuto.
Sledeća vežba će vam pomoći da otkrijete koliko
introjektujete i koliko ste svesni introjekcije kod sebe.

Vežba: Moram
- Sada se setite stvari koje vi morate da radite, a ne
volite da ih radite...
- Kako se, tada, ponašate?
- odlažem to što više mogu
- radim to, ali se ljutim
- uradim to odmah
- ne uradim to
- Izaberite jedan odgovor.

Pojedinci koji nemaju problema sa introjekcijom

umeju dobro da razlikuju šta im je stvarno nametnuto,
a šta je stvar njihovog izbora. Ako smatraju da je
poštovanje nekog pravila uslov da oni urade nešto za
sebe, ili bi imali nepovoljne posledice po sebe ako ga ne
bi poštovali, onda to pravilo ne doživljavaju kao
nametnuto, nego kao svoj izbor. Nije im teško ni
neprijatno da odbiju neki zahtev od drugih, koji nisu
spremni da ispune ili smatraju da za njih nije koristan.
Često se žalimo da imamo previše zahteva od drugih
koje, iz nekog razloga, ne možemo da odbijemo, iako
nam je to previše teško. Nesposobnost odbijanja
zahteva, najčešće, je povezana sa našim strahom od
zameranja. Ne smemo da se zamerimo, a teško nam je
da ispunimo neki zahtev i tako u sebi stvaramo konflikt
i osećamo se nelagodno. Kad se ohrabrimo i odbijemo
neke zahteve drugih, vidimo da su naša predviđanja o
lošim posledicama po nas bila samo naši strahovi,
kojima smo sebe ometali da ne postupimo onako kako
je za nas najbolje.
46
Vežba: Auto
- Sada se setite raznih vrsta putničkih automobila...
- Odaberite jedan i zamislite kako on izgleda: marku,
boju, veličinu i oblik, tehničke karakteristike...
- Zamislite da ste vi taj auto...
- Neka auto "razmišlja" o sebi: ko mu je vlasnik, ko
ga vozi...kako ga voze... kako ga održavaju...
- Da li mu nešto smeta kod vozača? ...Šta mu se
dopada?...Da li bi promenio vozača?

- Pronađite vezu između izabranog auta i vas. -Da li ste

stavili akcenat na izgled ili na snagu motora? - Da li
biste promenili vozača? - Setite se ponašanja vaših
roditelja prema vama u detinjstvu, da li ste se osećali
slobodno ili sputano? - Kako se osećate na radnom
mestu, koliko vam smetaju razna pravila i odnos šefa
prema vama?

Neki klijenti, kad rade ovu vežbu, izražavaju

nezadovoljstvo u ime auta, jer njime neko upravlja,
iako auto služi baš za to. Oni tako projektuju svoj
odnos prema podčinjavanju. Svako poštovanje pravila i
zahteva, koji se pred njih postavljaju, doživljavaju kao
podčinjavanje i komandovanje njima, a ne kao uslov da
dobiju nešto za sebe. Oni nisu dobro "svarili" zahteve iz
spoljašnje sredine i doživljavaju ih kao atak na svoj lični
integritet. Obično se radi o tome da su ograničenja i
zahteve u detinjstvu doživeli previše bolno ili nisu bili
uopšte ograničavani.
Važan aspekt konstruktivnog ponašanja jeste naše
umeće da podnosimo podčinjavanje kad je to
neophodno. Ne trošimo energiju u nepotrebno
protivljenje, pošto ne možemo izmeniti nešto što od nas
ne zavisi.
47
Vežba: Žubor potoka
- Zamislite da sedite pored planinskog potoka koji
žubori...pratite žubor potoka...njegov ritam, koji se
povremeno menja...glasnost...
- Pojačajte taj žubor i slušajte...
- Sada zamislite da se žubor potoka preneo na
vas...sada čujete žubor u vašem telu...potpuno se
prepustite tom žuboru...

- Da li ste mogli da zamislite žubor potoka? - Ako

niste, kako ste se omeli? - Da li ste mogli da se stopite
sa žuborom potoka? - Ako niste, kako niste?
 U vežbi je traženo da se mi potpuno poistovetimo,
stopimo sa nečim što je van nas, da čujemo žubor
potoka u sebi. Doživljaj potpune spojenosti sa nečim ili
nekim izvan naše ličnosti zove se konfluencija i, takođe,
se dešava na granici kontakta. Kada smo u konfluenciji
onda ne možemo da razlikujemo potrebe drugih od
naših potreba, mislimo da su kod drugih potrebe iste
kao naše, i obrnuto: mislimo da su naše potrebe iste
kao potrebe drugih. Kod konfluencije ništa ne možemo
da razlikujemo. To stapanje sa drugim je prirodno kod
majki neposredno posle poroda, ali vrlo brzo moraju da
počnu da razlikuju svoje potrebe od dečjih. Kada se
ophode prema detetu po svom osećaju, a ne prema
stvarnim potrebama deteta, dešava im se da previše
utopljavaju dete, jer su one zimogrožljive. Na
mehanizmu konfluencije je zasnovan strah od
različitosti.
48
Vežba: Nebo
- Sada zamislite da je letnji, lep vedar dan...vi ležite na
livadi punoj raznog cveća...osećate njegov
miris...čujete zujanje insekata...crvkut ptica...
- Gledate u nebo koje je potpuno plavo...vazduh je
prozračan...nema nigde oblačka...pogled vam je
stopljen sa plavim nebom...
- Odjednom se nebo promeni...kao pred oluju...
pojavljuju se tamni kišni oblaci koji se kovitlaju po
nebu...iz daljine se čuje huk vetra...stvaraju se
kovitlaci...boje na nebu se brzo menjaju...
- Sada zamislite da je noć...potpuno je vedro...nebo je
puno zvezda... gledate zvezde... otkrivate nove i
sjajnije...

- Da li ste mogli da zamislite plavo nebo, olujno nebo i

zvezdano nebo? - Kako ste se osećali dok ste gledali
plavo nebo... olujno nebo... zvezdano nebo? - Da li ste
se uplašili olujnog neba. - Uporedite vaša osećanja sa
vedrim, olujnim i zvezdanim nebom. - Budite svesni šta
ste otkrili.

Sposobnost stapanja sa nečim veoma različitim od

nas, znači da umemo da odvojimo sebe od drugih,
možemo spojiti samo ono što je odvojeno. Tako
možemo da unesemo u sebe nešto što je potpuno
različito od nas i obogatimo svoju ličnost.
49
Vežba: Povređenost
- Sada zamislite da ste, nekako, nezgodno pali i
napravili ogrebotine po telu...po rukama... nogama...
vratu... licu...
- Povrede nisu opasne, ali su veoma bolne...svako
pomeranje je bolno...i pokušaj pokreta...ostanite malo
sa tim bolom...

- Da li ste mogli da zamislite bol i povređenost? -Sada

se setite vašeg osećanja povređenosti koje se javlja
zbog ponašanja drugih. - Kažite: - ja sebe povređujem
ponašanjem drugih. - Budite svesni da vi sebe
povređujete i odgovorite: kako to sebi radite?

Nekada mi sebi nešto radimo što je za nas bolno ili

nije dobro, a da toga nismo potpuno svesni. To se zove
retrofleksija i predstavlja dešavanje na granici
kontakta. Mi radimo sebi ono što smo želeli da uradimo
drugima, a iz nekog razloga nismo uradili. Osećanja
ljutnje i besa, koji su izazvani nekom situacijom ili
nečijim ponašanjem, okrećemo prema sebi i imamo
intenzivno osećanje krivice ili osećanje povređenosti.
Kad nismo svesni ovih osećanja onda ih pomerimo na
telo, pa bolimo glavu, stežemo želudac, stežemo grudi i
sl. Osobe koje često koriste ovaj mehanizam u
ponašanju, stalno pate od nečeg telesno ili se osećaju
povređeno nečijim ponašanjem. Izražavaju to i
govorom, kad kažu: "nemoj da mi se penješ na glavu",
ili "ideš mi na živce". Obično ne smeju da se
suprotstave nečijim zahtevima, ili misle da nisu
sposobni da ispune te zahteve. Nije im jasno kako drugi
ne vide kakvi su oni "mučenici".
51
TELESNA SVESNOST

Telo i psiha su neraskidiva celina koja čini našu

ličnost, naše biće i mi najbolje funkcionišemo kada
reagujemo celim bićem, celovito. Mnogi od nas ne
doživljavaju svoje telo kao deo svog selfa. Na primer,
kada kažemo: "muči me želudac", mi tako izražavamo
da nismo u dobrom kontaktu sa svojim telom, delom
tela ili nekom telesnom manifestacijom. Uz svaki
psihički proces ide i neki telesni proces, koga mi nismo
uvek svesni i, tek, kada se pojavi bol, postanemo
svesni nekog organa, dela tela ili telesnog procesa. Do
telesnih smetnji i do bolesti dolazi kada dođe do
telesnog potiskivanja, što se manifestuje tenzijama i
grčenjem.
Svako isključivanje tela i telesnih procesa iz
svesnosti, umanjuje potpuni doživljaj našeg selfa. Neke
osobe izgube osećaj gladi, jedu po navici ili kad ih neko
ponudi, jedu i kad su siti. Oni su prekinuli vezu sa
senzacijama iz svog želudca i ne mogu adkvatno da
zadovolje potrebe koje dolaze iz sopstvenog tela.
52
Vežba: Kontakt sa telom
- Sada, u mislima, uspostavite kontakt sa svojim
telom, oć vrha glave do vrhova prstiju na
stopalima...polako u mislima prođite svaki deo tela...
- Obratite pažnju na to da li je neki deo tela napet ili
je u neudobnom položaju...pustite te delove tela i
udobno ih namestite...
- Budite svesni oslonca na koji se telo oslanja i
delova tela koji služe kao oslonac...
- Budite svesni kako se sada osećate sa telom...

- Da li ste izostavili, u mislima, neki deo tela? - Ako

jeste, koji je to deo tela? - Kako bi ste to objasnili? -
Koji delovi tela su bili napeti? -Kažite: "ja
stežem....(ime tog dela tela)". - Kako se to desilo, da vi
"stežete" pojedine delove tela?

U našoj kulturi je uobičajeno da se neki psihički

doživljaj, najčešće osećanje, abreaguje preko tela.
Telo služi kao transmisija potisnutih osećanja, želja i
potreba. Umesto da govorimo o nekom psihičkom
doživljaju, mi koristimo pojedine delove tela ili telesne
procese da izrazimo šta osećamo. Kada klijente pitam
šta sada osećaju, ne razumeju pitanje i govore kako ih
boli glava ili o čemu sada razmišljaju. Ni oni koji su
obrazovani ne znaju koja sve osećanja postoje, ni kako
se zovu. Njihov doživljaj osećanja je konfuzan i
primećuju samo veoma jaka osećanja zbog kojih se
osećaju loše. U opisu svojih osećanja koriste izraze koji
se odnose na nerve (živce) i kažu da su se iznervirali,
ali ne znaju koje osećanje su, tada, osećali.
53
Vežba: Telo kao prostor
- Uspostavite kontakt sa telom...
- Sada zamislite da je vaše telo prostor u kome vi
živite...
- Taj prostor koji predstavlja vaše telo zamislite u
nekom obliku...prepustite mašti konstrukciju tog
prostora...

- Koju vrstu prostora ste odabrali - da li je to nešto

konkretno ili ne postoji u realnosti? - Sada vi budite taj
prostor. - Neka "prostor" kaže nešto o sebi, o svom
izgledu, od čega je napravljen i sl. - Sada neka
"prostor" vodi dijalog sa vlasnikom tela, odnosno sa
vama; - Šta mu se dopada u postupanju sa njim? - Šta
mu se ne dopada? - Da li bi menjao vlasnika?
Primer iz prakse:
- J. star 19 godina treba da uspostavi kontakt sa
telom, da vidi kako se oseća telesno. Tokom vežbe
otkriva da steže i grči stomak.
- Koji deo tela je "odgovoran" za stezanje stomaka?
- J: - Glava.
- Neka stomak i glava "vode" dijalog.
- Stomak: - Ti me grčiš, stezeš, ne daš da ide
vazduh kroz mene.
- Glava: - Ćuti...nema odgovora.
- Šta se dešava sa glavom?
- Glava: - Blokirala sam se.
- Čime?
- Glava: - Betonom (smeje se) i ne mogu da te
čujem.
54
- Stomak: - Meni je potrebno da neko upravlja sa
mnom.
- Kako mu je to potrebno?
- Stomak: - Ne mogu da budem samostalan, nisam
svestan.
- Da li je njegova uloga da bude samostalan i
svestan?
- Stomak: - Nije.
- Čija je to uloga?
- Stomak: - Glave.
- Znači, stomak preuzima ulogu glave, zbog čega?
- Stomak: - Blokiram da ne dođu neka osećanja do
glave (do svesnosti).

Vežba: Karakteristike tela

- Sada odaberite jednu od karakteristika tela, koja vam
se najviše dopada, a smatrate da je vi ne posedujete:
- gipkost
 - snaga
- spretnost
- skladnost
- vitkost
- Zamislite da ste, odjednom, postali takvi, sa tom
osobinom...

- Kako ste se osećali sa poželjnom telesnom

karakteristikom? - Koliko vi posedujete izabranu
osobinu, procenite u procentima? - Kako taj procenat
nije veći, kada volite da vaše telo bude takvo? -
Odbacite odgovore tipa: "tako sam rođen", "to sam
nasledio". - Kako je došlo do toga da vaše telo nema
poželjnu karakteristiku? - Da li na telo, možda,
"premeštate" neko
55
nezadovoljstvo, nešto što ne možete da rešite, a želeli
biste?

U telu se nalaze naša osećanja. Svako prekidanje i

izbegavanje kontakta sa nekim osećanjem, koje se
pojavi kod nas, ostavlja trag u telu. Telom "držimo" da
se ne ispolje neka osećanja, da ih ne bi drugi primetili i
samo javljanje osećanja, da se ne bismo osećali
neprijatno. To objašnjava nastajanje ukočenosti i
rigidnosti pojedinih delova tela ili celog tela.

Vežba: Predstavljanje tela u obliku životinje

- Uspostavite kontakt sa svojim telom.
- Sada vaše telo zamislite u obliku jedne od
životinja:
- kornjača
- jež
- zmija
- škorpija
 - gušter
- žaba
- Izabranu životinju zamislite kako izgleda.
- Sada telesnim stavom i položajem tela predstavite
tu životinju.

- Kako ste se osećali u telu te životinje? - Šta bi

vam najviše smetalo telesno, kad bi ste bili ta
životinja? - Obratite pažnju na perspektivu koju
zauzima telo te životinje u odnosu na perspektivu vašeg
tela. Ima li ta perspektiva neke prednosti - to je pogled
odozdo?
- Da li podjednako koristite sve delove tela? - Šta
se dešava sa delovima tela koje ne koristite dovoljno?
- Kako se osećate sa karakterističnom osobinom
te životinje (jež ima bodlje, zmija i škorpija su
56
otrovne, gušter i žaba su ljigavi, kornjača je
oklopljena)? - Tu osobinu povežite sa nečim kod vas.

Vežba: Telesna snaga

- Uspostavite kontakt sa svojim telom...
- Sada zamislite da je vaše telo puno snage i
energije...kao telo tigra u trku...
- Prepustite se toj snazi i energiji tela...

- Da li ste uspeli da doživite snagu vašeg tela? -Ako

niste, kako ste sebe sprečili u tome? - Da li se, često,
osećate umorno u telu, iako niste imali telesni napor?

Nekad osećamo umor u telu, iako se nismo telesno

naprezali ili osećamo stalnu slabost u telu. Snagu i
energiju u telu, najčešće, oduzimamo nekim
neispoljenim osećanjem koje držimo u sebi. Doživljaj
telesne snage i čilosti veoma je značajan za naše
ukupno samopouzdanje. Ne možemo biti sigurni u sebe,
ako nemamo siguran i snažan telesni oslonac. Neke
osobe i hodaju jedva dodirujući podlogu. Bez oslonca se
ne možemo osećati sigurno, a telo je naš fizički
oslonac.
57
Vežba: Kip u fontani
- Sada zamislite fontanu u letnjem periodu, koja ima
kip vašeg pola kroz koji teče voda...zamislite gde se
nalazi fontana, kako izgleda, položaj kipa u fontani,
njegov izgled...
- Zamislite da je, odjednom, vaše telo postalo taj kip
u fontani....
- Zamislite da kroz vaše telo, od vrha glave pa
nadole, prolazi voda, koja je prijatno topla i
osvežavajuća...voda čisti i ispira vaše telo, osvežava ga
i izlazi kroz vaše telesne otvore...
- Ispirajući telo, voda ispira i vaša neprijatna
osećanja, sve strahove, ljutnju, nezadovoljstvo, tugu i
sl...jednostavno sve izlazi sa vodom kroz telesne
otvore...
- Voda ispira i vaše misli, sve vaše misli, naročito
one neprijatne...osetite kako vam glava postaje lakša i
lakša...kao balon...
- Sada se potpuno prepustite tom ispiranju vašeg
tela....
- Osveženi i isprani "izađite " iz fontane...

- Da li ste mogli da zamislite da voda struji kroz vaše

telo? - Kako ste se osećali tokom ispiranja? - Koliko ste
uspeli da "isperete" vaša neprijatna osećanja? - Koje
osećanje je ostalo, uprkos "ispiranju"?
- Da li ste mogli da zamislite da ste bez misli,
slobodni u glavi?
- Da li ste zaboravili na neki telesni otvor? - Na koji
telesni otvor je voda najviše oticala? - Da li nekom
telesnom otvoru pridajete veći značaj? -Sa kojim
telesnim otvorima je povezano ispoljavanje nekih
osećanja?
58
Telesni otvori imaju za nas poseban značaj, oni
služe za razmenu sa spoljašnjim svetom, preko njih mi
nešto izbacujemo ili nešto unosimo. Preko njih
komuniciramo sa spoljašnjim svetom. Osim toga, svi
telesni otvori predstavljaju erogene zone. Neke osobe
pojedinim telesnim otvorima pridajuj veći ili poseban
značaj, mada nekad nisu toga svesne. Žena koja ima
problema sa osećanjem tuge i plačljivošću nije zamislila
da voda može da curi kroz oči. Neko ko ne može da
plače zamisli mlaz vode iz očiju ili zatvori taj otvor. Ko
se trudi da izbegava sve neprijatne stvari, putem
mehanizma: "neću da čujem", izostavi uši kao telesni
otvor. Mlada žena, koja se plaši ispoljavanja ljutnje i
besa, u vežbi zaboravi usta kao telesni otvor. Osobe
koje imaju problema sa zatvorom ili prolivom izostave
ili naglase čmar, a seksualno inhibirani izostave polni
organ kao telesni otvor.
Položaj kipa u fontani, koji kasnije u vežbi postane
naš telesni stav, može mnogo da otkrije o našem
samopouzdanju. Nesigurne osobe, koje imaju potrebu
da se oslanjaju na druge, zamisle fizički nestabilnu
pozu, na primer, kip stoji na vrhovima prstiju jedne
noge. Oni koji su pasivni zamisle ležeći položaj kipa ili
da se, većim delom, oslanja na nešto. Jedna veoma
stidljiva žena je zamislila nag kip na gradskom trgu i
otkrila da nije u kontaktu sa svojom željom za
pokazivanjem, što je inače pozadina stidljivosti.

Primer iz prakse:
- M. fakultetski obrazovan, zamislio je baroknu fontanu
sa isklesanim cvetovima, sa vencem po obodima i
kameni kip u njoj.
- Zauzmite teleni stav kipa.
- M: - zauzima telesni stav: figura je u stojećem
položaju, desna ruka podignuta od lakta na gore sa
povijenim prstima, druga ruka opružena uz telo, sa
istim položajem prstiju.
- Šta predstavlja taj položaj tela?
59
- M: - Trenutak pred akciju.
- Koju?
- M: - Neki skok.
- U vis ili u dalj?
- M: - U dalj.
- Čudno je da su ruke pripremljene za akciju, a noge
nisu, iako se skok izvodi nogama, budite toga svesni.
- Koju akciju bi mogle da izvedu ruke, s obzirom na
njihov položaj?
- M: - Ne znam, blokirao sam se.
- Kako ste se blokirali?
- M: - Možda da sprečim neku agresivnu akciju.
- Koju agresivnu akciju može predstavljati položaj
prstiju?
- M: - Ne mogu da se setim.
- Možda grebanje?
- M: - Sada znam koju agresivnu akciju sam
blokirao.
- U vežbi ste zamislili da voda otiče kroz usta, nos i
polni organ, šta ste izostavili?
- M: - Oči, uši i čmar.
- Kako bi ste to objasnili?
- Uvek sam se kao dete plašio tatinog vikanja na
mamu i mene i sada ne volim kad neko viče.
- Šta izlazi na oči?
- M: - Suze, često sam se uzdržavao da ne plačim,
plašio sam se da ne pomisle da nisam muško, da nisam
jak.
- Sa kojim osećanjem se povezuje čmar?
- M: - Sa ispoljavanjem straha, čak se i kaže nešto u
vezi toga, smeje se.
60
Vežba: Telesna slabost
- Uspostavite kontakt sa svojim telom...
- Sada zamislite da vaše telo nema ni malo snage,
kao kada ste veoma pospani...nemate ni grama
snage...
- Potpuno se prepustite toj prijatnoj slabosti...

- Da li ste mogli da se prepustite slabosti tela? -Šta vas

je ometalo da se potpuno ne prepustite? - Kako ste se
osećali sa slabošću? - Da li ste otkrili napetost pojedinih
delova tela.

Slabost i snaga su na suprotnim polovima i ako ne

možemo da uspostavimo kontakt sa slabošću, ne
možemo ostvariti potpuni kontakt sa snagom. Neki se
plaše svake slabosti i stalno se hrabre i napinju telo, da
bi se osećali jačim i sigurnijim. Idealan odnos između
fizičke snage i slabosti može se videti kod mačaka, u
jednom trenutku su potpuno opuštene do mlitavosti, da
bi u sledećem hitro skočile.

Vežba: Telo u ogledalu

- Sada zamislite da stojite ispred velikog ogledala i
posmatrate svoju figuru...malo se gledajte...
- Kako se osećate dok se gledate?...Koliko se sebi,
ovog trenutka, dopadate u procentima?

- Da li ste zadovoljni procentom? - Ima li nešto u

vašoj figuri da vam se ne dopada? - Imate li primedbi
na vašu visinu? - Imate li primedbi na vašu težinu? -
Zamislite da je primedba nestala, šta bi onda bilo?
61
Danas su ljudi opsednuti svojom figurom. Kao
posledica ove opsednutosti razvila se cela industrija
koja brine o idealnoj figuri tela. Prihvaćen je model
vitkog i zdravog tela, ko se ne uklapa u njega ima
osećanje niže vrednosti i realan strah da se neće
dopasti drugima. Problem idealne figure najviše pogađa
adolescentkinje, koje još nisu formirale sopstveni
identitet. Devojka koja misli da je debela, žali se da se
nikom ne sviđa, a i kada se to desi, prezire ga zbog
lošeg ukusa. Teško se odupreti opštem, a naročito
medijskom, pritisku da moramo da izgledamo dobro po
usvojenim standardima, a da prihvatimo sebe onakvim
kakvi jesmo.
U nezadovoljstvo našim fizičkim izgledom, uvek, je
projektovan neki drugi problem. Kada smo raspoloženi,
puni energije, mi se sebi dopadamo i fizički, i obrnuto.
To je, naročito, česta pojava kod mladih. Svoje
probleme odrastanja premeštaju na pojedine delove
tela: uši, nos, grudi i sl. i misle da će promenom
fizičkog izgleda rešiti probleme druge vrste, kojih nisu
svesni. Jedan mladić je nosio dugu kosu, koja mu nije
dobro stajala i bila demode, da bi pokrio uši za koje je
smatrao da su velike i ružne. Kad je rešio neke druge
probleme, ošišao se i bio zadivljen izgledom svojih
ušiju. Nekada i roditelji misle da će se problem kod
dece rešiti, ako prihvate korekcije nekih delova tela
operativnim putem, verujući da je to uzrok problema.
Treba da budu svesni odgovomosti koju preuzimaju na
sebe za nešto što nije njihovo, jer postoji mogućnost da
mladi, kasnije, promene odnos prema svom fizičkom
izgledu.
62
Vežba: Konopac
- Sada zamislite da gledate sebe kako ležite na
podu...
- Zamislite kako vaše telo počinje da se uvrće po
dužini kao debeli dobro uvrnuti konopac.telo se
uvrće...uvrće...
- Zamislite kako se vaše telo polako odvrće...još...pa
još... dok se potpuno ne odvme...

- Da li ste uspeli da zamislite da je vaše telo zategnuto i

uvrnuto kao konopac? - Ako niste, kako niste? - Da li
ste, stalno, pomalo zategnuti? - Da li ste uspeli da se
potpuno "odvrnete"? - Ako niste, kako niste?

Zbog načina života, malo kretanja i psihičke

napetosti, često smo zategnuti i napeti u telu. Da bismo
smanjili tu napetost, moramo je, najpre, biti svesni. Ne
pomažu nam nikakve fizičke vežbe, dok ne osvestimo
samo stezanje i kako mi sebe stežemo. Uključivanjem
stezanja tela u svesnost, ono automatski nestaje, pre
toga to nije moguće. Da bismo postali svesni napetosti
tela, najbolje je da to radimo namerno - svesno. Obično
ne možemo da jako stegnemo mišiće koji su, inače,
stegnuti. Kad neko ima stalno zgrčen stomak, kad
pokuša da stegne sve mišiće tela, mišići stomaka
ostanu nezategnuti.

Vežba: Moje oči su...

- Izaberite jedan od tih odgovora.
- Sada dovršite sledeću rečenicu: - Moje oči su...
- Dovršite rečenicu na više načina, najbolje bez
smišijanja odgovora.
63
- Sada analizirajte sve odgovore, kako su vam oni pali
na pamet? - Objasnite sebi izabrani odgovor. - Šta on
govori o vama?

Oči nisu običan deo tela, ni obično čulo. One su

naše osnovno čulo kontakta, veza sa spoljašnjim
svetom, a metaforično i veza sa našim unutrašnjim
svetom. Oči su prozor duše, kako kažu pesnici i filosofi,
one najviše govore o našim osećanjima. Za oči kažemo
da su vesele, tužne, uplašene, razočarane, prazne, za
nekog kažemo da ima oštar, besan ili blag pogled. Po
očima najbolje vidimo da li je neko u kontaktu sa onim
što oseća. Često govorimo da se osećamo prijatno, a
oči govore nešto drugo. Osobe koje stalno "beže" od
nekih neprijatnih osećanja, vremenom poprimaju
prazan i ukočen pogled, bez sjaja u očima.
Gledanje je osnovno sredstvo komunikacije. Neki
ljudi nikad ne gledaju u sagovornika, čime nesvesno
izbegavaju komunikaciju. Gledanje sagovornika jeste
spremnost na komunikaciju, koja znači dijalog, odnosno
razumevanje i prihvatanje sagovomika. Najbolje efekte
u komunikaciji ostvarujemo kada gledamo i vidimo
onog preko puta. Klijentkinja koja je imala problema u
komunikaciji, kada je ćutala, uvek je spuštala pogled i
tako izbegavala kontakt sa terapeutom.
64
Govor tela

Kad se govori o komuniakciji sa drugima,

uglavnom se podrazumeva verbalna komunikacija. Mi
komuniciramo i neverbalno putem raznih gestova,
pokreta tela, izraza lica, čujnih i jedva čujnih zvukova.
To se zove govor tela.

Vežba: Osoba koja krije osećanja

- Sada zamislite da posmatrate izraz lica, položaj
tela, pokrete i gestove osobe, koja prikriva šta tog
trenutka oseća...
- Šta mislite, koje osećanje prikriva:
- tužan
- besan
- uplašen
- povređen
- razočaran
- Izaberite jedan odgovor.

- Sada se setite na osnovu čega ste procenili da se

radi o tom osećanju? - Sebi odgovorite, kako ste
odabrali baš to osećanje? - Da li i vi, ponekad,
prikrivate to osećanje? - Ako prikrivate, zbog čega? -
Setite se vaših telesnih pokreta, kada imate neko
osećanje...vašeg izraza lica u određenom osećanju... -
Da li su pokreti tela i izraz lica u skladu sa onim što
osećate? - Ako nisu, kako je došlo do nesklada?
65
Retke su osobe koje su ostvarile sklad između
svojih osećanja i izraza lica i telesnih pokreta. Takve
osobe zrače, hodaju celim telom i imaju lakoću i gipkost
u telu. Često pravimo određene pokrete telom
nesvesno, tog trenutka ne znamo da to radimo. Sa
izrazom lica je još teže, jer sebe ne možemo da vidimo
u tom trenutku. Postoje ogledala, ali ih mi ne koristimo
u te svrhe - da stvarno vidimo - gledamo se iz nekih
praktičnih razloga, ili da vidimo koliko smo dopadljivi.
Tako nastaje nesklad između izraza lica i onog što
osećamo. Nesklad je, nekada, toliko veliki da imamo
potpuno suprotan izraz lica trenutnom osećanju. Neki
ljudi se osmehuju dok su tužni ili besni, a osmeh im
"kvari" izgled lica, jer više liči na vapaj ili režanje.
Kada posmatramo neku osobu, videćemo da i
najstaloženija osoba ima razne pokrete i gestove u
nekim trenucima, što je sasvim prirodno i normalno. U
suprotnom bi smo izgledali kao maske i kipovi, bez
životnosti. Kada se mimika i gestovi odvijaju
automatski, nesvesno, onda dolazi do nesklada između
onog što osećamo, mislimo i govorimo i onog šta govori
naše telo. Najbolji utisak ostavljamo na druge ako je
sve usklađeno.
U psihoterapeutskoj praksi često postavljam
klijentu pitanje: šta sada radite, misleći na njegove
telesne pokrete kojih nije svestan. Klijent, na primer,
ukrsti ruke dok nešto priča ili šara pogledom po
prostoriji, drma nogom, gura sto, lomi prste, uvrće
kosu i sl. Tražim da objasni govor pokreta nekog dela
tela u tom trenutku. On postaje svestan da ne govori
ono što misli i oseća u tom trenutku. Postaje svestan i
kako sebe u tome sprečava, što je najvažnije za njega.
66
Vežba: Gestikulacija
- Sada se setite raznih gestova i pokreta koji su
karakteristični za ljude koje dobro poznajete...
- Koji pokret ili gest vama najviše smeta, nervira vas:
- drmanje nogom
- treptanje
- uzdisanje
 - mahanje rukama
- češkanje i dodirivanje tela
- Izaberite jedan odgovor.

- Kako vas nervira odabrani pokret? - Šta osećate

prema osobama, koje imaju taj pokret tela ili gest? -
Da li bi vas to nerviralo kada biste mnogo voleli tu
osobu? - Šta bi bilo kad biste vi pravili isti pokret? - Da
li kod vas postoji neki gest koji radite automatski?
- Sada zamislite da taj gest može da govori, šta bi
on rekao o sebi, zašto se javlja, šta on tako govori
vama i okolini? - Da li ste saznali nešto novo o sebi kroz
govor tog pokreta?

Ako želimo da se oslobodimo nekog pokreta ili

gesta, koji se odvija automatski, bez naše namere tog
trenutka, moramo najpre taj gest ili pokret uključiti u
našu svesnost. Najbolje je da namerno izvodimo taj
pokret nekoliko puta, tako ga postajemo svesni, a kada
se javi u ponašanju bez naše kontrole da ga samo
registujemo, na primer, "opet drmam nogom", ali bez
sprečavanja ili menjanja tog pokreta.
67
Vežba: Izraz lica
- Sada pokušajte da napravite izraze lica za razna
osećanja:
- tuge
- ljutnje
- straha
- povređenosti
- radosti

- Da li ste imali problema sa pravljenjem nekog

izraza osećanja? - Sa kojim najviše? - Setite se da li
drugi znaju po vašem izrazu lica kako ste raspoloženi? -
Da li vam ljudi kažu da ste uvek veseli, uvek tužni ili
ljuti? - Da li kod drugih možete primetiti po izrazu lica
kako su raspoloženi? - Da li nekad pogrešite?

Neki ljudi nose uvek isti izraz na licu, nezavisno šta

tog trenutka osećaju. Oni ne žele da pokažu šta
osećaju, plaše se reakcija okoline na njihova osećanja.
Nekada ni sami nisu svesni postojanja nekih osećanja,
pošto su, odavno, navikli da ih potiskuju. Tako gube
izražajnost i živost svog lica i deluju hladno i odbojno u
kontaktima sa drugima.
69
OSEĆANJA

U našoj kulturi se mnogo više ceni intelekt, razum,

od osećanja. Učimo od malena da osećanja treba
izbegavati, a ako ih doživljavamo, ne treba da ih
ispoljavamo. Mnogi pod osećanjima podrazumevaju
samo pozitivna osećanja, ona koja izazivaju prijatnost.
Osećanja koja izazivaju neprijatnost, kao što su strah,
ljutnja, bes, povređenost, ljubomora i sl., doživljavaju
kao neki poremećaj i trude se da što pre promene to
stanje. Neki ljudi u te svrhe zloupotrebljavaju lekove za
smirenje, alkohol i drogu, a neki, čak, i hranu. Ponekad
imamo zabludu da ćemo se osloboditi neprijatnih
osećanja, ako rešimo neke životne probleme,
postignemo neke ciljeve, obezbedimo "lep" život.
Činjenica je da ne možemo izbeći ni jedno
osećanje, ma koliko se trudili. Najviše što možemo da
uradimo jeste da prekinemo kontakt sa nekim
osećanjem, da ga ne budemo svesni, što ne znači da to
osećanje kod nas ne postoji. Osećanja koja potiskujemo
i izbegavamo, uvek ostaju u telu i oni, koji nisu svesni
svojih osećanja, tada doživljavaju samo telesne
manifestacije tih osećanja, na primer, ubrzan rad srca,
napetost u raznim delovima tela, znojenje dlanova i
stopala i sl.
70
Za koliko smanjimo intenzitet osećanja koja su za nas
neprijatna, za toliko smanjimo intenzitet na skali
prijatnih osećanja. To se, naročito, dešava onima koji
veštačkim sredstvima umanjuju intenzitet neprijatnih
osećanja. Posle izvesnog vremena osećanja otupe i, na
kraju, osećaju samo neprijatnu ogromnu prazninu.
Pomoću osećanja se određujemo prema zbivanjima
u spoljašnjem svetu i u nama samima, tako da
osećanja imaju adaptivnu i zaštitnu funkciju. Poznata je
uloga sposobnosti i znanja u našoj uspešnosti, ali oni,
ni iz bliza, nisu dovoljni. Da bismo realizovali ono što
posedujemo ili dalje razvijali, presudnu ulogu imaju
osećanja. Osećanja nas pokreću, motivišu za nešto.
Osećanja su naša energija, pogonska snaga našeg tela i
uma. Blokiranjem pojedinih osećanja, blokiramo našu
ukupnu energiju, ne možemo da ispoljimo naše
sposobnosti i talente. Vrhunska znanja i veštine ne
možemo steći bez ljubavi za ono što radimo, za sve
čime se bavimo. Ako ljubavi nema, sve nam je teško,
radimo sa naporom, kao da to nije naše. Nešto naučeno
i urađeno sa ljubavlju postaje deo nas, menja nas, a mi
dajemo lični pečat svemu čega se dotaknemo.
Osećanja sa kojima nismo u kontaktu, nismo ih
svesni, imaju stalnu težnju da se dovrše - dopru do
naše svesnosti i ispolje se. Zato se nekad ispolje sasvim
drugim povodom, iako se događaj koji ih je stvarno
izazvao desio davno u prošlosti. Na primer, uplašimo se
bezazlene situacije koja nas je podsetila na nekadašnji
doživljaj intenzivnog straha. Neki ljudi zbog toga
izbegavaju i razgovor na određene teme, da nebi
doživeli intenzitet osećanja, kao kada se to dešavalo.
Što više potiskujemo i izbegavamo određena
osećanja, više ćemo imati neadekvatnih emocionalnih
reakcija na sadašnja zbivanja, trošićemo ogromnu
energiju u potiskivanju osećanja, kao i nerealizovanu
energiju u težnji samih osećanja da se ispolje. Tako
dolazimo u stanje dezenergizovanosti, stalno osećamo
umor, napetost u telu, ne možemo da se odmorimo,
postajemo konfuzni i zaboravni, nemamo volju ni za
71
šta. Osećanjima se motivišemo, potiskivanjem osećanja
ograničavamo sebe gotovo u svemu što želimo ili
možemo da postignemo, sprečavamo svoj rast i razvoj.
Na taj način potkopavamo naše samopouzdanje i
ulazimo u začarani krug - izbegavanjem konkretnog
neprijatnog osećanja, dolazimo do neodređenog
neprijatnog stanja stalne strepnje i neprijatnosti.
Poznata je istina da ćemo na kraju doživeti ono čega se
plašimo.
Većina ljudi smatra da se ponaša potpuno
racionalno, odnosno u skladu sa realnošću, na osnovu
činjenica do kojih su došli znanjem i razmišljanjem. Ako
analiziramo neka od tih "racionalnih" ponašanja,
videćemo da, svesno ili nesvesno, iza njih stoje neka
osećanja. Na primer, mi često dajemo mišljenje o
nečemu, tvrdeći da smo potpuno objektivni, a najčešće
nismo svesni da tim mišljenjem izražavamo samo neka
naša osećanja. Greta Garbo je bila toga svesna,
govorila je da ona nikad ne daje mišljenje, nego da
povodom nečega ispoljava svoja osećanja. Neko mora
unapred sve da pripremi i isplanira, tumačeći to svojom
racionalnošću, a nije svestan straha od nepoznatih
situacija, koji je stvarni razlog takvog ponašanja.
Ljudi veoma često poistovećuju svoja osećanja sa
ponašanjem i to je glavni razlog što izbegavaju kontakt
sa nekim osećanjima. Ljutiti se za njih znači nepristojno
se ponašati, nekog uvrediti ili plašiti se nečega za njih
znači da oni stvarno nešto ne mogu ili ne umeju. Da bi
izbegli neprihvatljivo ponašanje, oni izbegavaju
pojedina osećanja i tako sebe sprečavaju da se
isprobaju, provere u nekim novim modelima ponašanja.
Javlja se strah od gubitka kontrole, da nećemo moći da
kontrolišemo neko ponašanje koje je pod uticajem
osećanja i onda izbegavamo to nepoželjno osećanje ili
situacije u kojima bi se ono javilo. Osećanje se otuđuje
od našeg selfa, imamo utisak da tim delom sebe ne
možemo da vladamo ili otuđeni deo selfa -
neprihvaćeno osećanje - projektujemo na druge. Tada
govorimo da nas je neko naljutio, uplašio ili rastužio,
pri čemu nismo svesni da su osećanja naš subjektivni
doživljaj. Mi sebe ljutimo, plašimo, rastužujemo
72
nekom situacijom ili nečijim ponašanjem, odgovornost
je naša da li ćemo kod sebe izazvati neko osećanje ili
nećemo.
Često se dešava da maskiramo jedno nepoželjno
osećanje drugim, manje nepoželjnim, na primer
plačemo iz osećanja besa iii smehom prekidamo neko
neprijatno osećanje.

Primer iz prakse:
- T. mlada, obrazovana devojka, radi na svojoj
zimogrožljivosti, uvek joj je hladno, nezavisno od
vremenskih prilika. Oblači po pet slojeva odeće. Želi da
vidi šta stoji ipod te zimogrožljivosti.
- Zatvorite oči i zamislite kako ste se zgrčili kao da
vam je hladno. Počinjete da oblačite odeću, sloj po
sloj...na kraju se prekrivate debelim ćebadima...
- T: - zamišlja.
- Kako ste se osećali u vežbi?
- T: - Osećala sam se prijatno, bilo mi je toplo.
Osećala sam se zaštićeno, osmehuje se.
- Ponovite rečenicu: "Osećala sam se zaštićeno" i
vidite šta se kod vas dešava dok izgovarate rečenicu.
- T: ponavlja rečenicu i kaže: - Zaštićena sam od
hladnoće, ali ne mogu da se pokrenem od tereta.
- Šta T. sebi radi kada navlači slojeve odeće?
- T: - Štitim se.
- Od čega se štitite?
- T: - Pa, valjda od straha i sada se plašim. Imala
sam strašne snove u detinstvu iz kojih sam se budila
preplašena. Posle je to prestalo, mislila sam da sam
rešila taj strah. Sada se plašim da ću ostati sama,
verovatno zbog toga što me je
73
momak ostavio. Tada sam bila baš u krizi. Plašim se
neke nove veze, da ne prođem isto tako.

Primer ovog rada na sebi pokazuje šta se dešava

kada nismo u kontaktu sa nekim osećanjem, kad ga
nismo svesni. Neretko se događa da to osećanje
zamenjujemo drugim, koje je manje bolno za nas. U
ovom slučaju bilo je prihvatljivije: "hladno mi je" od "ja
se plašim". Kad je T. ušla u kontakt sa svojim
strahovima, imala je adekvatan osećaj hladnoće i,
odjednom, je primetila da je spontano prestala da se
utopljava.
Kada u radu sa klijentom, postavim pitanje: - Šta
sad osećate, obično dobijem odgovor šta on misli, u
skladu sa opšte prihvaćenim stavom da je najbitnije
naše mišljenje. Zato se često u životu ponašamo kao da
naša čula i osećanja ne postoje. Gledamo a ne vidimo,
slušamo a ne čujemo, stalno smo u svojim mislima, čak
nam je i pogled "okrenut" unutra. Čulna svesnost je
lekovita po sebi, ona hrani naš um. Retko gledamo i
primećujemo okolinu kada hodamo, kao to smo već
videli, a ustvari smo u našim mislima. Jedan od razloga
što se osećamo dobro na putovanjima jeste čulna
svesnost, koju tada ne prekidamo. Neki i ne znaju šta
su osećanja, nemaju te reči u svom rečniku, samo po
telesnim manifestacijama znaju da se osećaju
nelagodno ili neprijatno, ne umeju da diferenciraju
pojedina osećanja kod sebe.

Vežba: Predstavljanje osećanja

- Sada uspostavite kontakt sa vašim osećanjima...
- Vaša osećanja zamislite u obliku jedne vrste
drveta:
 - hrast
- breza
- čempres
- topola
- bagrem
- Izabrano drvo zamislite kako izgleda.
74
- Kakvo je vaše drvo: da li je visoko, nisko, sa
malom ili velikom krošnjom, da li cveta, ima li plodova,
kakvo je stablo - debelo ili tanko, kakav mu je koren,
sa ili bez lišća?
- Sve odlike zamišljenog drveta uporedite sa vašim
osećanjima. - Sa kojim osećanjem ima najviše
sličnosti?

Sada ste na neki način materijalizovali vaša

osećanja i tako ih približili sebi. Svako drvo ima svoju
simboliku koja je vezana za naš unutrašnji život.

Vežba: Budućnost
- Sada mislite o svojoj budućnosti...kako vam ona
izgleda...
- Kojom bojom bi ste je obojili:
- tamnom
- zelenom
- belom
- ružičastom
- šarenom
- Izaberite jednu boju.

- Koju boju ste izabrali? - Kako se osećate sa tom

bojom, kao bojom vaše budućnosti? - Da li ta boja ima
veze sa tim kako se vi sada osećate? -Objasnite sebi
vaš pogled na budućnost.
 Ima ljudi koji skoro uvek imaju pesimistički stav na
svoju budućnost, stalno vide samo ružne stvari, koje će
se baš njima dogoditi. Ono dobro što im se dešava,
tumače privremenim i znakom za loše koje dolazi. Oni
nisu u kontaktu sa svojim mnogobrojnim strahovima,
tako da stalno imaju misli koje ih plaše.
75
Vežba: Cvet
- Sada zamislite jedan cvet. Zamislite kako on
izgleda, kad je:
- srećan
- tužan
- povređen
- usamljen
- uplašen
- Zauzmite telesni stav koji odražava pojedina
osećanja cveta koga ste zamislili.

- Da li ste uspeli da zamislite cvet u svim

osećanjima? - Da li ste mogli da ih telesno predstavite?
- Koje osećanje cveta vam je bilo najteže predstaviti? -
Da li se vi, nekad, slično osećate?

Kad govorimo kako se osećamo, često koristimo

izraze koji se odnose na naše telo, na telesni stav, pa
kažemo da smo kao slomljeni, napeti kao struna, kao
pokisli i sl. Tako otkrivamo povezanost naših osećanja
sa telesnim stavom. Nekad je dovoljno, samo, da
promenimo držanje tela i da se odmah bolje osećamo.
Neki, i kada prođe neko neprijatno osećanje, nesvesno,
zadrže isti telesni stav, pa se delom još tako osećaju.

Vežba: Poruke o osećanjima

- Sada zamislite situaciju u kojoj se neko dete našlo
u neprilici.
- Koju poruku biste uputili detetu?
- ne plači
- ne plaši se
- ne ljuti se
- ne smej se
- Izaberite jednu poruku.
76
- Koju poruku ste izabrali? - Sada vodite zamišljeni
dijalog sa detetom kome ste uputili tu poruku. - Šta bi
dete odgovorilo? - Šta biste mu na to rekli? - Da li je
dete prihvatilo vašu poruku? - Ako nije, zašto nije? -
Setite se situacija kada su vam roditelji upućivali slične
poruke. - Kako ste se tada osećali?

Drugi ljudi, uglavnom, ne phhvataju naša osećanja.

Oni se trude da nas uteše ili ohrabre i govore kako
nema razloga da se tako osećamo. Polaze od sebe,
pošto oni ne vole da se tako osećaju. To je naročito
važno kad su deca u pitanju, jer ih tako učimo da ne
prihvataju svoja neprijatna osećanja. Kada bismo pitali
dete koliko se uplašilo i čega se uplašilo, dete bi postalo
svesno osećanja straha, a sam razgovor o strahu bi
pomogao da se dete manje plaši. To osećanje za njega
više ne bi bilo strašno i ne bi ga izbegavalo.

Vežba: Vatra
- Sada zamislite da ste u šumi...na proplanku...
ložite vatru...
- Upalili ste vatru i sada dodajete još suvih drva...
vatra se razgoreva... vi dodajete drva... duva vetar i
raspiruje vatru... ona je sve veća... plamenovi raznih
boja idu daleko u vis...

- Koja osećanja kod vas izaziva vatra? - Na koje

osećanje vas podseća vatra? - Da li biste želeli da vaša
osećanja budu nesputana i slobodna? -Kako ih
sputavate? - Kakvu su ulogu u tome imali vaši roditelji?

Uglavnom se plašimo nekih prirodnih pojava koje

mogu biti opasne, ako se ne kontrolišu. Nesvesno nas
podsećaju na neke naše emocionalne reakcije, koje nas
plaše.
77
Vežba: Loša osećanja
- Sada uspostavite kontakt sa vašim neprijatnim
osećanjima, onima koje nazivate lošim, kada se zbog
njih osećate loše...
- Vaša neprijatna osećanja zamislite u obliku neke
životinje...
- Zamislite tu životinju koja predstavlja vaša loša
osećanja...

- Koju životinju ste zamislili? - Sada budite ta

životinja i "pričajte"o sebi. - Pronađite sličnosti između
nje i vaših neprijatnih osećanja.

Neke osobe pod osećanjima podrazumevaju samo

lepa osećanja koja izazivaju prijatnost, dok osećanja
straha, tuge, ljutnje, besa, povređenosti, ljubomore i
sl., doživljavaju kao neadekvatne i tada kažu da se loše
osećaju, kao da su bolesni, umesto da kažu da su ljuti
ili tužni. Oni se stalno bore protiv neprijatnih osećanja i
veruju da ih mogu izbeći. Na sreću, to nije moguće.
Kako bismo znalo šta nam najviše odgovara, šta nam
smeta ili šta je za nas opasno, da ne postoje osećanja
koja izazivaju, osim prijatnosti, i neprijatnost. Što je
skala osećanja razuđenija i bogatija, lakše i bolje
upoznajemo spoljašnji svet i nijansirano se određujemo
prema njemu. Naš um tada najbolje procenjuje, planira
i preduzima svrhovite akcije.
78
Vežba: Lice u ogledalu
- Sada zamislite da ste pred ogledalom...gledate
svoje lice u ogledalu...
- Gledajte se tako, kao da se prvi put vidite...šta
mislite dok se gledate...šta osećate dok se
gledate?...
- Koliko se sebi dopadate u procentima, u ovom
trenutku?

- Da li ste zadovoljni procentom? - Kako bi taj procenat

mogao da se poveća? - Koliko vam je bitan vaš izgled
lica? - Koliko je bitan drugima? - Da li mislite da biste u
životu bolje prošli, ako biste lepše izgledali? - Setite se
nekih osoba za koje smatrate da su lepe, koliko su one
dobile svojom lepotom? - Da li to što ne možete dobiti
lepotom, možete dobiti na neki drugi način? - Da li ste
probali?

U svakodnevnoj komunikaciji često upućujemo

jedni drugima da izgledamo dobro ili loše, što dovoljno
govori o vezi osećanja i fizičkog izgleda. Osećanja se
izražavaju celim telom, našim telesnim stavom -
pogrbljena ili uzdignuta ramena, pognute ili uzdignute
glave, raznim pokretima i gestikulacijom. Drugim
rečima, telo "govori" o onome šta osećamo. Što smo
manje u kontaktu sa nekim osećanjem, više imamo
nesvesnih, nekontrolisanih pokreta tela i raznih
gestova. To pokazuje da osećanja uvek ostaju u telu,
iako ih mi nismo svesni. Može doći i do ometanja neke
telesne funkcije ili do oštećenja nekog organa, pošto
neko neprijatno osećanje "smeštamo" u taj deo tela,
umesto da ga ispoljimo.
Od svih delova tela, lice je najdirektniji i najrečitiji
odraz naših osećanja. Nije slučajno da je lice uvek
otkriveno i izloženo i najviše privlači pažnju drugih.
Deca, koja još nisu izgubila spontanost uspostavljanja
kontakta, gledaju pravo u
79
oči i lice. Lice ima prilagođene mišiće za izražavanje
bezbroj nijansi naših osećanja, ono izražava i naše
misli, tako što mišići lica reaguju na ono što pomislimo.
Šta se dešava kada suzdržavamo ili prikrivamo
osećanja? Mišići lica se grče i skupljaju da zadrže
javljanje ili ispoljavanje nekog osećanja Ta veza je
toliko prisna, da je nekad dovoljno da napravimo tužan
izraz lica i da odmah osetimo tugu. Vremenom, grčenja
prerastaju u blokade pojedinih delova ili celog lica, tako
da više ne možemo svesno da upravljamo pojedinim
mišićima lica. Lice poprima izgled maske, gubi se
raznolikost izraza, imamo isti izraz na licu, nezavisno od
toga šta osećamo. Veza između blokade lica i
izbegavanja nekog osećanja, najuočljivija je kod dece,
na primer, blokiraju čeoni i očni predeo lica kada se
plaše a ne prihvataju taj strah ili blokiraju predeo oko
usta i vilica kada ne prihvataju bes i ljutnju. To najbolje
ilustruju tikovi ili nekontrolisani pokreti pojedinih delova
lica.
Pošto blokirano lice veoma osiromaši svoju
izražajnost, pravimo iste pokrete lica nezavisno od
osećanja koje izražavamo, tako se stvaraju bore koje
remete konfiguraciju i ravnotežu lica. Ljudi misle da
imaju duboke bore zbog svoje prirode ili godina, a ne
zbog svog odnosa prema svojim osećanjima. Zna se da
zaljubljeni odjednom "sinu" u licu i prolepšaju se, iako
nisu preduzimali nikakve kozmetičke zahvate. Kada
sebi dozvolimo ispoljavanje neprijatnih osećanja, ne
borimo se protiv njih, onda je naše lice lepo i kada
izražava neprijatna osećanja. Klijenti koji rade na
svojim osećanjima, kada sebi dopuste da ih dožive
ponovo postanu lepi, na njihovo veliko iznenađenje.
80
Vežba: Neprihvatanje osećanja
- Sada uspostavite kontakt sa svojim osećanjima...
- Koje osećanje vam najviše smeta, kad se kod
vas pojavi:
- razočaran
- besan
- povređen
- uplašen
- tužan
- Izaberite jedan odgovor.

- Setite se situacije u kojoj ste se tako osećali. -Da li

samo sećanje izaziva to osećanje iz prošlosti? - Kako
još uvek traje to osećanje kod vas? - Da li izbegavate
situacije u kojima bi se moglo pojaviti to osećanje? -
Šta se dešava, kad ne možete da izbegnete?

Svi mi sebe štitimo, na neki način, od određenih

osećanja. Za nas je to dobro kad je tako izbalansirano,
da mi, štiteći sebe od nekog osećanja, ne sprečavamo
neko konstruktivno ponašanje. Neke osobe toliko
izbegavaju situacije u kojima bi se javila neka
neprijatna osećanja, da moraju da se odreknu raznih
privlačnih stvari i vode veoma miran, ali skučen život,
žale se da im je dosadno, govore da ih ništa ne
interesuje, da nemaju energije. Osećanja prate ono što
se događa u realnom životu i mi moramo, hteli ili ne, da
se suočimo sa raznim neprijatnim događajima. Ako se
suočimo sa osećanjima koja ih prate iz njin ćemo izaći
jači samopouzdaniji.
81
Vežba: Vaga
- Sada se setite jedne vaše neodlučnosti, dileme.
- Raširite ruke u položaj vage: na jednu ruku stavite
razloge "za", a na drugu ruku razloge "protiv".
- Ostanite malo sa težinom zahteva jedne i druge
strane.

- Sada glasno izgovorite nekoliko puta: - Hoću ili

neću.

Suština dileme: ili hoću ili neću, jeste eliminacija

jednog ili drugog. "Hoću" briše "neću" i sve razloge koji
stoje iza toga, i obrnuto. Kada stavimo "i" umesto "ili",
onda ništa ne odbacujemo, prihvatamo deo nas koji
nešto hoće, ali i deo koji istovremeno nešto neće. Tek
sad možemo da pravimo izbor šta je za nas povoljnije u
datom trenurku. Kod dileme nećemo da prihvatimo
gubitak koji nastaje prihvatanjem onog drugog, hteli bi
smo samo da dobijamo. Tu se radi o strahu od gubitka
ili od greške, jer ne prihvatamo da se stalno odričemo
nečega za nešto. Neke osobe svojim dilemama potpuno
parališu sebe i odustaju od svake akcije, plašeći se da
će pogrešiti, što oni sebi ne mogu da dozvole.

Vežba: Negativno mišljenje

- Sada zamislite da je neko o vama izneo neko
negativno mišljenje.
- Šta bi vas najviše pogodilo da je rekao, da ste:
- pesimista
- zloban
- neiskren
- nepouzdan
- nesnalažljiv
- Izaberite jedan odgovor.
82
- Da li vam osobina, kojom ste se pogodili, smeta
kod drugih ljudi? - Zamislite da ste, odjednom, postali
takvi. - Budite svesni osećanja koja imate povodom
toga. - Koja je osobina njoj suprotna? -Da li kod sebe
negujete tu osobinu, trudite se da budete takvi? - Da li
se nečega odričete, kada se ponašate u skladu sa tom
osobinom?

Mi negujemo osobine za koje smatramo da su nam

bitne. Tako sebe stalno usavršavamo i oplemenjujemo.
Problem nastaje kada ne umemo da napravimo razliku
između onoga što je za nas stvarno korisno, a ne šteti
nikome i onoga što je poželjno od okoline. Zapadamo u
zamku, kao dete koje se trudi da bude poslušno da bi
dobilo pohvale od roditelja, a nezadovoljno je što
osujećuje neke svoje potrebe. Kad se tako ponašamo,
imamo zabludu da će drugi primetiti naše potrebe i
odustati od svojih. Svako treba da vodi računa o svojim
potrebama.

Vežba: San
- Sada izmislite san, kao da ste ga sanjali...setite se
da u snovima ne važe zakoni realnosti...
- Sada protumačite sebi izmišljeni san.

- Da li često sanjate? - Volite li svoje snove? -Koja

osećanja se najčešće javljaju u vašim snovima? - Kako
biste se osećali u snu koji ste izmislili?

Da ne postoje osećanja, ne bi bilo ni snova.

Osećanja koja smo izbegavali, nismo ih bili svesni, ili su
bila prejaka za nas, nalaze svoj put kroz snove da
dopru u prerušenom vidu do nas, do naše svesnosti.
Neki ljudi imaju noćne more, sanjaju strašne snove, ali
je bolje da postoji i taj ventil nego da je sve zatvoreno.
Snovi su deo naše ličnosti i sve što sanjamo
83
je neki deo nas, oni nam šalju neke poruke o nama,
prvenstveno o našim osećanjima. Na taj način treba i
da ih tumačimo, da dešifrujemo poruke od nas,
upećene nama.

Vežba: Simboli sna

- Zamislite da se u vašem snu pojavljuju sledeći
simboli:
- most
- talas
- potok
- tigar
- putokaz
- kiša
- Izaberite jedan simbol sna koji vam najviše znači.

- Sada vi budite taj simbol. - Neka simbol sna kaže

šta on znači u vašem snu. - Koje osećanje taj simbol
sna izaziva kod vas? - Zamislite da simbol predstavlja
neki deo vaše ličnosti, koji? - Da li u vezi sa tim delom
imate nekih problema? - Ako imate, kako ih rešavate?

Vežba: Prijem i emitovanje osećanja

- Sada zamislite da sedite u krug sa drugim osobama
i držite se za ruke.
- Obratite pažnju na vaše ruke, koje drže i dodiruju
druge ruke...budite svesni tog dodira...
- Zamislite da vaše ruke primaju poruke o
osećanjima suseda čije ruke držite...šta oseća sused sa
desne strane...šta oseća sused sa leve strane...
- Sada kažite koje osećanje vi emitujete susedima...
84
- Da li ste uspeli da "primite" emitovana osećanja? -
Kako ste se osećali sa njihovim osećanjima? - Da li ste
bili otvoreni za "prijem"? - Da li su se susedi trudili da
prikriju svoja osećanja, tog trenutka? - Da li ste vi
prikrivali vaša osećanja? - Ako jeste, zbog čega?

Kada smo u kontaktu sa drugima mi, svesno i

nesvesno, emitujemo naša osećanja prema drugima.
Istovremeno, na neki način, i primamo osećanja drugih.
Kažemo da se osećamo prijatno ili neprijatno u nečijem
društvu, bez obzira na ponašanje te osobe. To najbolje
osećaju deca i životinje, koji nisu izgubili svoju prirodnu
senzitivnost. Neki su toga svesni, kada kažu da nisu za
druženje u tom trenutku. Drugi ljudi mogu svojim
osećanjima da utiču na naša i tada se radi o empatiji.
Empatija i saosećanje sa drugima su najhumanija
osećanja, bez kojih nema potpunog razumevanja
drugih ljudi i svih živih bića. Sposobnost empatije je
naročito bitna za majke i za ljude koji se bave
pomažućim profesijama.
85
Strah

Osećanje straha se javlja kad procenimo da smo

ugroženi nekom situacijom ili objektom, a smatramo da
nismo u mogućnosti da se odupremo. Strah ima
zaštitnu funkciju, on nas upozorava na neku opasnost.
Malo dete ne zna da su neke stvari opasne za njega i ne
plaši ih se dok ga roditelji ne nauče, ili ne doživi bol.
Strah nam služi, ne samo da bi nas upozorio na neku
realnu opasnost, nego i da bi nas zaštitio od nekih
neprijatnih i bolnih iskustava. Strah od neprijatnih
osećanja je izvor svih nerealnih strahova koje imamo.
Ovde se ne radi o stvarnoj opasnosti, neće nam se ništa
desiti ni od jednog osećanja bez obzira na intenzitet
neprijatnosti koji doživljavamo, ali mi mislimo da ne
možemo da podnesemo i izdržimo to osećanje. Tako
mislimo, jer nikad nismo sebi dozvolili da, do kraja,
ostanemo u nekom neprijatnom osećanju i, onda,
nemamo lično iskustvo koje bi nas uverilo da to za nas
nije opasno. Samo osećanje straha je za svakoga
veoma neprijatno, jer se javljaju mnogobrojne
fiziološke reakcije, čija je svrha da pripremi naš
organizam na savladavanje neke stvarne opasnosti.
One nas, same po sebi, dodatno plaše da mi to
osećanje nećemo moći fizički da izdržimo, da će naši
vitalni organi popustiti. Tako ulazimo u začarani krug:
straha od straha.
Kada analiziramo razne nerealne strahove, vidimo
da se mi, ustvari, plašimo delova sebe koji su nam
nepoznati. Sve što nam je nepoznato, prirodno, izaziva
osećanje straha. Kada potiskujemo pojedina neprijatna
osećanja, najčešće bes, ljutnju, strah, mi ih zaklanjamo
od nas, ne doživljavamo ih kao deo svoga selfa i ona
se, tako otuđena od nas, vraćaju kroz razne strahove.
Svako nerealno osećanje straha je pomereni strah
86
sa nečeg drugog, nekog našeg osećanja ili postupka
kojeg nismo hteli da budemo svesni, jer bi ta svesnost
bila previše bolna za nas. Od neprijatnih osećanja i
iskustava se ne možemo odbraniti niti ih izbeći, jer će
se pojaviti u iracionalnom vidu, kada mi ne znamo ništa
o njima.
Osećanje straha se najbrže uslovljava, tako da i
sam nagoveštaj nečega što kod nas izaziva strah,
deluje zastrašujuće i mi se povlačimo. Klijenti, koji
imaju nerealne strahove i izbegavaju sve situacije u
kojima bi doživeli to osećanje, ni u mislima ne mogu da
zamisle situacije u kojima se plaše. Kada nešto ne
možemo ni zamisliti, onda je kontakt sa tim veoma
dalek od naše svesnosti.
Neki ljudi kažu da se uopšte ne plaše. Oni ne
uviđaju da su osećanje straha toliko otuđili od sebe da
izjednačavaju svoj strah, koga nisu svesni, sa realnom
opasnošću. Razmišljaju i ponašaju se kao da raspolažu
stvarnim činjenicama, nisu svesni da uvek govore o
budućnosti kao o sadašnjosti. Na primer, plaše se da će
se nešto neprijatno dogoditi ako odu na neko mesto i
ponašaju se kao da se to već događa. Ima ljudi koji ne
osećaju strah, što ne znači da kod njih strah ne postoji,
samo je duboko potisnut. Oni se ponašaju neadekvatno
određenim opasnim situacijama, jer ne mogu realno da
procene rizik u koji se upuštaju zbog odsustva osećanja
straha. Oni nisu hrabri, jer ne osećaju strah. Hrabrost
se pokazuje kada mi nešto radimo uprkos osećanju
straha. Svaki put, kad se usudimo na nešto što ranije
nismo smeli, postajemo sigurniji i samopuzdaniji,
osećanje straha je svaki put sve manje i manje. Tako
prevazilazimo svoja ograničenja i rastemo kao ličnosti,
imamo mnogo više solucija na izbor i više mogućnosti
da se ispoljimo u nečemu.
Na naš odnos prema osećanju straha veoma utiče
vaspitanje i stav sredine prema osećanju straha.
Uglavnom se osećanje straha smatra manje vrednim,
za nekog ko se plaši kaže se da je kukavica i slabić. Pod
uticajem takvog socijalnog pritiska, ni mi ne ne
možemo da prihvatimo osećanje straha
87
kod sebe i potiskujemo ga ili izbegavamo situacije koje
nas plaše, ne priznajući to.

Vežba: Kofer
- Sada zamislite da ste vi kofer...zamislite veličinu,
oblik...boju...težinu...
- Zamislite da vas neko nosi...nosi...a zatima vas,
odjednom, ostavlja...
- Dovršite priču sami, šta je bilo dalje sa koferom...

- Kako ste se osećali kao nečije vlasništvo? -Kako ste

se osećali kao ostavljeni kofer? - Kako je u priči završio
ostavljeni kofer?
- Sada se setite kada ste se plašili da ćete biti
ostavljeni ili napušteni, od detinjstva pa dalje. -Da li ste
nekad bili "kofer" iz vežbe? - Kako ste se tada osećali? -
Kako ste sebi dozvolili da se osećate kao stvar koja
može biti ostavljena? -Da li bi vas privlačila takva osoba

Primer iz prakse:
- P. 25 godina, oženjen, misli da ga supruga vara sa
šefom i zbog toga je očajan. Ne može da prihvati ni
razvod braka, ni njeno neverstvo, kaže da ne može da
živi bez nje.
- Ponovite nekoliko puta: - Ne mogu da živim bez
nje.
- P. ponavlja, oseća se loše, nedostaje mu vazduha,
kao da će se ugušiti, "kuva" mu u stomaku.
- Zatvorite oči i zamislite da imate 4 godine. Nalazite
se u porodičnoj kući u zimsko veče. Sami ste, svi su
negde otišli. Svuda je mrak,
88
čekate roditelje da se vrate. Sati prolaze, roditelji ne
dolaze, gubite nadu da će se pojaviti...
P. - zamišlja.
- Kako ste se osećali u vežbi?
P: - Veoma sam se plašio, mislio sam da se roditelji
neće vratiti, plakao sam.
- Ponovite rečenicu: - Plašim se da će me B.
(supruga) ostaviti.
- P: ponavlja rečenicu.
- Šta osećate dok to izgovarate?
P: - Plašim se da će me ostaviti, osećam se loše.
- Kakva je razlika između straha u vežbi i sada?
P: - Tada sam bio mali, imao sam 4 godine, sad sam
odrastao, imam 25 godina. Znam da se isto plašim, ali
to je jače od mene.
- Ponovite rečenicu: - Ne mogu da živim bez nje.
- P: ponavlja i govori: - Manje se plašim nego na
početku.
- Kažite istu rečenicu u ovoj formi: - Neću da živim
bez nje.
P: - Neću da živim bez nje.
- Koja rečenica je tačnija?
P: - Ova druga, ali je meni teško da živim bez nje.
- Sada zamislite da ste se pomirili sa B. Ona nigde
ne izlazi iz kuće, napustila je posao, sprema po kući,
brine se o vama i detetu, ne druži se ni sa kim, samo je
u vašem društvu...
P: - zamislio i smeje se, zna da to ne bi bilo realno, niti
bi rešilo njegov strah od ostavljanja.
89
Vežba: Strah kao prevozno sredstvo
- Sada vaš strah zamislite u obliku jednog prevoznog
sredstva:
- biciklo
- avion
- auto
- kočije
- brzi voz
- Izaberite jedan odgovor.
- Zamislite kako izgleda to prevozno sredstvo.

- Budite to prevozno sredstvo, koje predstavlja vaš

strah i "pričajte" o sebi: kako izgleda, za šta služi,
kojom brzinom se kreće, ko upravlja njime, koliko je
opasno po putnike, da li ga se neki putnici plaše?
- Pronađite iz te priče neku vezu sa vašim strahom. -
Koje su razlike?

Doživljaj straha ima neke karakteristike koje su

slične prevoznim sredstvima, kao što su brzina i
iznenadnost javljanja, nemogućnost kontrole u svakom
trenutku, strah koji kod nas izaziva strah, kao i strah od
nekih prevoznih sredstava. Na ovaj način ulazimo u
kontakt sa nekim delovima osećanja straha, tako da
nam postaju bliži i samim tim manje zastrašujući.

Vežba: Lokalizacija straha u telu

- Sada se setite sebe kada ste uplašeni...
- To osećanje straha koncenthšite na jedno mesto u
vašem telu...

- Koji deo tela ste izabrali? - Pronađite razloge zbog

kojih ste odabrali baš taj deo tela? – Sada
90
vi budite taj deo tela i pričajte o svom strahu u sebi:
kako se oseća sa njim, za šta mu služi strah, da li bi ga
se rado oslobodio... - Da li taj deo tela ima neku ulogu,
kada se vi uplašite? -Ako ima, kakvu? - Setite se
stvarne funkcije tog dela tela, da li mu vi nekad
"menjate" funkciju?

Kada doživljavamo strah, najčešće ga povezujemo

sa stomakom, grudima i glavom zbog određenih
telesnih manifestacija. Telesne manifestacije su veće,
što je psihološki doživljaj straha manji. Na taj način
ometamo normalno funkcionisanje tih delova tela, što
može dovesti i do poremećaja funkcije nekog organa.
Mnoge fizičke bolesti nastaju sudejstvom nekih drugih
uzročnika i načina kako mi nešto doživljavamo. Nije
slučajno da se mi razbolimo od određene bolesti, a ne
od druge. U našoj sredini se, inače, lakše prihvata neka
bolest, na primer da neko ima čir na želudcu, nego da
svojim ponašanjem ispoljava strah ili ljutnju. Pošto ne
smemo ili ne možemo da se odupremo pritisku sredine,
onda to i za nas postane prihvatljivije. Neke osobe
"neguju" svoju bolest, uvek pričaju o njoj i ona im služi
za razna izbegavanja da nešto ne rade ili da se ne
ponašaju onako kako im se ne dopada.

Vežba: Kroz šumu - sami noću

- Sada zamislite da ste se vi, nekako, našli noću u
velikoj gustoj šumi, sami...
- Zamislite kako hodate kroz šumu i osluškujete
svaki šum...svaki zvuk...čujete šuštanje lišća ispod
nogu, treperenje lišća i grana, krikove ptica, insekata i
životinja...
- Sve vas to strašno plaši...a još više vas plaše vaše
misli o tome šta sve može da vam se desi...ostanite
malo sa tim osećanjem straha...
91
- Da li ste uspeli da zamislite da se plašite? - Šta vas
je najviše uplašilo? - Da li ste se, nekad, toliko uplašili u
stvarnom životu?

Neki ljudi ni u mislima ne mogu da zamisle da se

plaše, toliko je osećanje straha za njih bolno. Klijenti
nekad promene dešavanje u vežbi, kao neko iznenada
naiđe i spase ih ili se, odjednom, nađu van šume. Neki
predvide rešenje za svaku eventualnu opasnost, popnu
se na drvo ili imaju oružje sa sobom. Oni koji ne mogu
da zamisle da se plaše nečega što se još nije pojavilo
kao opasnost, da ne bi ispali strašljivi, zamisle da
sretnu medveda u šumi.

Vežba: Nepoznata zemlja

- Sada zamislite da ste sišli s voza u vama potpuno
nepoznatu zemlju, u veliki grad... nemate novaca... ne
znate jezik... ne poznajete nikoga...
- Smislite priču šta bi se sa vama dalje dešavalo...

- Kako ste se osećali u toj situaciji? - Koja rešenja

ste smislili? - Ako niste našli ni jedno rešenje, objasnite
sebi razloge, kako niste? - Uporedite situaciju iz vežbe
sa nekom vašom životnom situacijom. - Šta ste tada
radili? - Ima li situacija, kada vi morate da se oslonite
samo na sebe? -Koliko se plašite takvih situacija?

Najviše se plašimo situacije kada ne znamo ni

jedan način da izađemo iz nje, a nemamo na koga da
se oslonimo. Nekada se plašimo i situacija u kojima
realno možemo naći izlaz, ali mi ne znamo da to
možemo, jer se nikad nismo u nečem sličnom isprobali.
Kada ne možemo da se oslonimo na druge, onda
angažujemo sve svoje kapacitete i sami sebe
iznenadimo kako smo uspeli, iako smo mislili da ne
možemo.
92
Ljudi često kažu da ni sanjali nisu da oni to mogu.
Podrška drugih, koliko god je nama ugodna, ometa
razvoj naših potencijala, što je vidljivo kod dece kojima
su roditelji sve obezbedili a oni nisu ništa postigli.
Osobe koje su previše zaštićivane imaju mnogo više
strahova od drugih. Zato je potrebno rano
osamostaljivanje i odvajanje od roditelja, da bismo
naučili da se sami snalazimo u životu. Ako drugi rade za
nas ono što mi sami možemo oni nas ne podržavaju,
nego nam produbljuju osećanje nesigurnosti i vere u
sebe.

Vežba: Trapez
- Sada zamislite da ste igrač na trapezu...mreža se
nalazi ispod...nastupate sa partnerom... izvodite razne
figure, od jednostavnih do trostrukog salta...sa jednog
kraja na drugi.....

- Da li ste mogli da zamislite da ste igrač na trapezu? -

Da li ste se plašili? - Kako ste sarađivali sa partnerom?
- Da li ste se plašili da će vas partner ispustiti? - Da li
ste se plašili da vi ne ispustite njega?

Vežba ilustruje strah od padanja iii gubljenja tla

pod nogama, koji je veoma raširen kod ljudi, a da ga
nisu svesni. Strah od padanja je, možda i jedini,
urođen, pošto i novorođenčad reaguju strahom na
izmicanje podloge. Kasnije se on, prerušen, ispoljava
kao strah od neuspeha. Kad se plašimo neuspeha,
zaustavljamo sebe kod prvog neuspeha, odustajemo.
Bilo koje napredovanje u odnosu na našu sadašnju
poziciju je sprečeno. Da bismo napredovali moramo,
najpre, prihvatiti početni neuspeh u nečemu, koji može
biti uspeh za druge ali je za nas neuspeh, jer smo mi,
već, na tom nivou.Veoma talentovani i sposobni
pojedinci ostaju na svom početnom nivou, jer ne mogu
da podnesu neuspeh. Njihova životna priča se odvija u
nezadovoljstvu sobom, žalu za onim
93
što su mogli da postignu a nisu postigli i ljutnjom na
druge i na razne okolnosti koje su ih omele. Nije bitno
da li smo mogli nešto da uradimo, nego da li smo to
uradili.
Neki ljudi nemaju ni u koga poverenja i nikada ne
smeju da se potpuno oslone u nečemu na druge, veruju
samo sebi. Kao u priči o davljeniku koji poziva u
pomoć, ali neće da pruži ruku da bi ga spasili. Oni
sopstvenu nesigurnost projektuju u druge, iako bi se na
prvi pogled reklo da su veoma sigurni u sebe, pošto
neće da se oslone na druge. Neki uvek traže oslonac u
drugima, misle da je taj oslonac sigumiji od sopstvenog
oslonca. Ispoljavaju nepoverenje u svoje mogućnosti,
iako imaju sposobnosti za ono u čemu traže pomoć od
drugih. I jedna i druga krajnost ne vode do
konstruktivnog ponašanja za nas, moramo razlikovati
kad nešto možemo sami, a kad treba da tražimo pomoć
od drugih.

Vežba: Valjanje u blatu

- Sada zamislite da idete po nekoj kaljuzi...noge do
članaka vam upadaju u blato...odjednom se spotaknete
i padnete u blato...pokušavate da ustanete, ali je sve
veoma klizavo, tako da ne možete... još se više uvalite
u blato... ne odustajete... klizate se i valjate po blatu,
ne biste li ustali, ali se još više prljate... celi ste prljavi,
od glave do pete...

- Kako ste se osećali dok ste bili u blatu? - Da li ste

se ljutili što ne možete da se izvučete iz blata? - Koliko
ste snage izgubili čupajući se iz blata? - Da li ste u
životu imali sličnu situaciju, kada niste mogli da se
izvučete iz nečega što je loše za vas? - Da li ste
prepoznali mehanizam "zaglibljivanja", kada mislimo da
smo našli rešenje, a time uradimo još gore?
94
Blato je simbol neuspeha, često se kaže za nekoga
da se zaglibio, kad je doživeo potpuni neuspeh u
nečemu. Kontakt sa neuspehom, makar samo u
mislima, prvi je korak ka prevazileženju straha od
neuspeha. Neki se plaše svakog prljanja, u bukvalnom i
metaforičnom smislu. Oni govore o prljavim stvarima,
prljavim poslovima, prljavim postupcima. Nekada u
vežbi ne mogu da zamisle da se isprljaju, zamisle da su
preskočili blato, da se nisu okliznuli, da su se samo
malo isprljali. Neke prirodne potrebe, kao što je seks,
doživljavaju kao prljave, a kada se radi o njima, onda
kažu da oni to rade samo iz velike ljubavi. Osnova za
njihove racionalizacije jeste strah od svojih prirodnih
potreba, koje opažaju kao prljave.

Vežba: Viseći most

- Sada zamislite ogroman visoki kanjon, kao
Kolorado, potpuno neprohodan, koji je spojen jednim
visećim, uskim žičanim mostom, bez ograde, koji je
prilično dug...
- Zamislite kako vi prelazite taj most...od vašeg
hoda, most se ljulja...ispod vas je divlja planinska
reka...

- Da li ste uspeli da pređete most? - Ako niste, koji

je razlog? - Šta ste osećali dok ste prelazili most? - Ako
ste se plašili, šta vas je najviše plašilo? - Ako se niste
uplašili, šta mislite zbog čega niste? - Da li bi ste u
stvamosti prešli preko takvog mosta? - Setite se neke
životne situacije, koja je za vas bila "viseći most".

Vežba provocira naše razne strahove. Strah od

visine dosta je čest kod ljudi, kad se plašimo da ne
padnemo dole. Kundera, u svom romanu
"Nepodnošljiva lakoća postojanja", kaže da se ne
plašimo da ćemo pasti, nego se plašimo da ćemo
skočiti. Strah od visine je, u suštini, strah od neuspeha.
95
Mi tada fantaziramo o nečemu što je u nama, nešto
nepoznato i opasno, što će nas iznenada sprečiti da
uspemo u tome, nezavisno od naše pripremljenosti za
to. Obično kažemo da se to nama ne može desiti, taj
priželjkivani uspeh.

Vežba: Pozornica
- Sada zamislite da nastupate sa nekom pozorišnom
trupom u nekoj predstavi, prvi put javno pred
publikom...
- Pred nastup imate veliku tremu, iako ste naučili
ulogu i dobro se pripremili...pomišljate da odustanete,
ali ne možete zbog drugih glumaca...nadate se da će
trema proći...
- Na pozornici ste...počinjete da govorite...sada je
trema još veća...jedva izgovarate reči...glas vam je
promenjen...ne možete da dišete i da govorite...
- Odjednom se blokirate...ne možete da se setite
nijedne reči teksta...veoma se stidite...vidite da ste se
obrukali...publika negoduje, neki i zvižde...vi bežite sa
pozornice...

- Da li ste uspeli da zamislite da ste imali veliku

tremu? - Šta vam je u vežbi bilo najgore? - Da li ste se
ljutili na publiku što nema razumevanja za vašu tremu?
- Da li ste se, posle, ljutili na sebe što niste uspeli da
nastupite? - Setite se situacija iz vašeg života koje liče
na ovu. - Kako ste tada rešavali vaše strahove? - Da li
ste, nekada, zbog straha odustali od učešća u nečemu
što vam se dopada? - Da li ste odustajanje objašnjavali
drugim razlozima?

Strah od javnog nastupa ili nekog ispita je prirodna

reakcija na našu želju da se pokažemo u najboljem
svetlu. On
96
je tada podsticajan, njime aktiviramo našu celokunu
energiju da bismo izvršili zadatak koji se postavlja pred
nas. Reditelji ni malo ne cene glumce koji nemaju
tremu pred nastup, znaju da glumac bez treme ne
može dati sve od sebe, uradiće to rutinski dobro. Slično
je sa tremom pred ispit ili neku drugu proveru, kad se
dobro ne pripremimo nemamo tremu, jer ništa i ne
očekujemo od sebe. Trema nije podsticajna kada deluje
blokirajuće na naše mišljenje, pa na ispitu sve
zaboravimo, iako smo pre toga znali. Iza takve treme
stoji naš stav da smo nedorasli toj situaciji, da je
nikako ne možemo savladati.
Kada klijent, u terapijskom procesu, uđe u kontakt
sa svojim osećanjem straha, u početku samo kroz
zamišljanje situacija kojih se plaši, već je napravio prvi
korak ka rešenju svoga straha. Uspostavljanje kontakta
sa strahom mora biti postupno i suptilno, prema
njegovoj spremnosti na taj kontakt. Neki događaje iz
predhodne vežbe zamisle u potpuno suprotnom smislu:
da nisu imali tremu, bili su odlični i doživeli aplauz. Neki
zamisle da su se samo za trenutak blokirali, ali su to
brzo prevazišli i sve se dobro završilo. Oni, tek, u nekoj
sledećoj situaciji mogu da uđu u kontakt sa osećanjem
straha, da dožive da su se plašili i stideli.
 Mogućnost uspostavljanja kontakta sa strahom kod
dece, zahteva još postepeniji i suptilniji postupak, pošto
deca teže razlikuju zamišljanje ili priču o strahu od
samog događaja koji ih plaši. Sledeći primer to lepo
ilustruje: - D. devojčica od šest godina ima razne
strahove. - Na jednoj seansi joj kažem da zamisli da je
na železničkoj stanici sa tatom i bratom, prate mamu
na voz (mama je, inače, često putovala zbog posla i
odsustvovala od kuće po nekoliko dana). - Odjednom je
skliznula sa stolice i šćućurila se pod sto, da se zaštiti
od tog, za nju, bolnog osećanja da je mama ostavlja. -
Fizički je veoma slikovito ispoljila svoje osećanje straha
od ostavljanja.
97
Vežba: Skakaonica
- Sada zamislite da trenirate skokove u vodu...na
treningu ste...plivate u bazenu...došao je red na vas da
skočite sa platforme u vodu...
- Penjete se na skakaonicu...pogledate dole...uhvati
vas strah...čak ne smete ni da gledate... mislite se da li
da skočite... odustanete...
- Ponovo plivate u bazenu...drugi se čude kako niste
skočili...osećate da vam se hrabrost vraća i ponovo se
penjete da skočite...pogledate dole...sada je strah još
veći...nipošto ne smete da skočite...
- Vraćate su u bazen, plivate, izvodite razne
egzibicije telom...sada ste sigurni da ćete skočiti...
- Veoma samouvereno se penjete, drugi vas bodre i
podržavaju...pogledate dole...sada je strah
najveći...posramljno bežite...

- Da li ste uspeli sve da zamislite? - Da li ste i tokom

zamišljanja osećali strah? - Da li ste se više plašili
skoka ili reakcije okoline što ne smete da skočite? - Da
li ste se ljutili na sebe što niste uspeli da prevladate
strah? - Setite se nekih životnih situacija kada ste,
posle prvog odustajanja, potpuno odustali od nečega
što vas plaši.

Ljudi obično ne prihvataju svoje odustajanje od

nečega zato što se plaše. Za svoje odustajanje pronađu
druge razloge, koji nisu stvarni razlozi. Kad se radi o
nekoj situaciji koja nas plaši, mi se više plašimo
ponavljanja našeg neuspeha od samog neuspeha.
Mislimo, ako smo se već odlučili da ponovo pokušamo,
onda treba da i uspemo. Studenti, koji više puta
98
padaju na istom ispitu, potpuno se izgube i više nisu
sigurni da li to ikad mogu položiti, neki zbog toga
napuste i studije, jer više ne mogu da podnesu tu, za
njih, veoma bolnu situaciju

Vežba: Strah u obliku pojma

- Sada vaš strah predstavite u nekom od sledećih
pojmova:
- jagnje
- ogledalo
- put
- vrba
- točak
- Izaberite jedan odgovor.
- Zamislite to, kako izgleda.

- Šta ste zamislili? - Opišite to, što ste zamislili. -Ima

li neke sličnosti sa vašim osećanjem straha? - Jagnje je
umiljato, ogledalo govori istinu, putem se odlazi, vrba
je tužna, točak ne može sam da stoji - Kojoj tipičnoj
karakteristici je najsličniji vaš strah?

Svaki nerealni strah, koji doživljavamo i koji nas

ometa u nečemu, ima i svoju drugu stranu. Imamo i
neku "dobit" od njega, koja nije realna, nego
psihološka. Žena, koja ima napade paničnog straha i ne
sme nigde da ide sama, ima psihološku dobit od toga,
jer je muž uvek sa njom. Ona nije svesna straha od
ostavljanja, pa joj napadi panike služe kao mera
obezbeđenja od tog straha. Kod žena se, naročito,
podržavaju neki strahovi, time žena pokazuje da je
slabija od muškarca, tako da se partner oseća jačim i
zaštitničkim. Kad se mladi prvi put odvoje od porodice i
odu na studije, pojave se razni strahovi, koji
"onemogućavaju" dalje ostajanje u mestu studija.
Njihova sekundarna dobit od strahova jeste što ne
moraju da uče, pošto im to teško pada.
99
Vežba: Skijanje
- Sada zamislite da ste na skijanju...znate da
skijate...zamislite zimski ambijent: sneg, padinu,
skijašku stazu...vi ste u skijaškoj opremi...
- Na vrhu ste staze, pripremate se za spust...
krećete...staza nije teška kontrolišete tempo... -
- Odjednom staza postaje veoma strma i više ne
možete da kontrolišete brzinu kretanja...prosto letite na
skijama...
- Dalje dovršite priču sami...

- Kako ste dovršili priču? - Da li ste osećali strah,

dok ste to zamišljali? - Pronađite životnu situaciju u
kojoj vi ništa niste mogli da uradite? -Kako ste se tada
osećali?

Strah od gubitka kontrole sastavni je deo svakog

straha, iako toga nismo svesni. Strah od gubitka
kontrole nad nekom situacijom spolja potiče od straha
da ćemo izgubiti kontrolu nad nekim našem osečanjem,
a onda i nad ponašanjem.

Vežba: Strašan san

- Sada zamislite da ste sanjali jedan od onih strašnih
snova, gde vas neko ili nešti juri...
- Kako biste u snu reagovali:
- ukočio bih se od straha
- sakrio bih se negde
- tražio bih pomoć
- probudio bih se
- nešto bi iskrslo da mi pomogne
- Izaberite jedan odgovor.

- Kako ste izabrali baš taj odgovor? - Da li slično

reagujete i u drugim situacijama, kada se mnogo
100
- uplašite? - Sada budite "ono" što vas juri. - Kako se
"ono" oseća? - Zbog čega to radi?

Kad se uplašimo, veoma je bitna naša reakcija na

taj strah. Ako se osetimo bespomoćnim da mi tu ništa
ne možemo uraditi, da ne možemo strahom ovladati,
onda osećanje straha dobija na svom intenzitetu i
ulazimo u strah od straha. Svaka naša misao i potom
reakcija, koja ide u pravcu suprotstavljanja onome čega
se plašimo, doprinosi slabljenju osećanja straha. Osobe
koje ne mogu da vladaju svojim strahom, uvek se
stavljaju u ulogu žrtve, a nikad u ulogu progonitelja,
jačeg. To pravdaju moralnim razlozima, u stilu: "kako
da budem tigar, kad on lovi antilopu."

Vežba: Životinja koje se plašim

Sada ću vam nabrojati neke životinje, kojih se neki ljudi
plaše:
- miš
 - zmija
- pas
- buba
- neka druga životinja
- Izaberite životinju koja vas plaši.

- Sada vodite zamišljeni dijalog sa tom životinjom. -

Šta bi ona rekla na to da se vi nje plašite? - Šta bi ste
vi odgovorili na to?

U TV emisiji "Hajde da radimo na sebi", čiji sam

autor i koju sam vodila, jedna gledateljka je, u
telefonskom kontaktu, rekla da se plaši miša. - Rekla
sam joj da ona bude miš i da joj "miš" nešto kaže u
vezi njenog straha. - Ona kao miš je rekla sebi: - Šta ja
imam s tobom, ja idem svojim putem. - Dok je to
govorila postala je svesna da je strah od miša njen
problem i da je, očigledno, pomeren sa nekog drugog
problema.
101
Svaka od životinja na koje pomeramo naš strah,
simbolički predstavlja za nas ono stvarno čega se
plašimo, a nismo toga svesni. Kod svakog od nas je to
različito i potpuno individualno. Nekada to nije strah od
toga da će nam životinja koje se plašimo nešto uraditi,
već se radi o strahu od našeg osećanja odvratnosti
prema njoj. To osećanje odvratnosti ukazuje na put
kojim treba da idemo u otkrivanju uzroka našeg straha.

Vežba: Uplašeni konji

- Sada zamislite kočiju sa upregnutim konjima...kako
izgleda kočija...kako izgledaju konji, koliko ih je...
- Zamislite da vi upravljate kočijom, znate da
upravčljate...povlačite i popustate dizgine... idete
željenim tempom...
- Zamislite put kojim vozite...okolinu puta...
- Odjednom se konji nečega uplaše i silovito krenu u
galop...
- Dalje dovršite sami priču...

- Kakva je kočija: izgled, boja, broj sedišta,

opremljenost? - Koliko ima konja i kako oni izgledaju? -
Kakvi su konji po "prirodi"? - Kakav je put: prav,
vijugav, sa oštrim krivinama, sa usponima ili bez
uspona? - Kakva je okolina pored puta? - Kako ste se
osećali dok ste upravljali kočijom? - Da li ste se uplašili,
kad su konji jurnuli galopom? - Kako ste dovršili priču?
-Da li je kraj priče realan? - Sve elemente priče
dovedite u vezu sa nekim delom vas.

Vežba manifestuje naš odnos prema situacijama

koje nisu pod našom kontrolom. U životu ima mnogo
situacija na koje mi ne možemo da utičemo ili da ih
promenimo u željenom
102
pravcu. Za nas je dobro kad možemo da uvidimo da
nešto ne zavisi od nas, da to prihvatimo kao realnost i
da, u okviru toga, tražimo za nas najbolje rešenje.
Nažalost, često se tako ne ponašamo. Koliko energije
utrošimo da promenimo šefa, partnera, decu ili
prijatelje. Oni kojj imaju strah da nešto neće moći da
kontrolišu, sve će uraditi da "sačuvaju" kontrolu nad
nečim. Tako, u vežbi zamisle da su skočili između konja
i zaustavili ih, ne padaju im na pamet konjske snage.
Neki, koji moraju potpuno da se obezbede od svake
mogućnosti gubitka kontrole, zamisle potpuno prav put,
kočija solidna i stabilna, konji mirni. Žena, koja ima
probleme sa kontrolom osećanja straha, zamislila je da
ona predvodi svadbenu povorku koja prolazi glavnom
ulicom, gde ništa nepredviđeno ne može da se desi.
Mladić, koji ima napade paničnog straha, zamislio je da
on sedi pozadi a kočijaš ga vozi. Intresantan je način na
koji klijenti dovršavaju priču. Ljudi ne mogu da zamisle
da su oni u nekoj situaciji bespomoćni, da ne mogu
ništa da urade, jer se toga plaše. Zato zamisle brojna
nerealna rešenja, a ne sete se, jedinog realnog, da
pokušaju da iskoče iz kočije. Poznato je, da se prilikom
pada najmanje povređuju deca i pijanci, jer su prilikom
pada opušteni i telo slobodno pada i prilagođava se
podlozi.
Strah od gubutka kontrole se manifestuje u
različitim oblicima ponašanja, koja su veoma socijalno
prihvatljiva, ali mi toga nismo svesni. Roditelji, koji
previše udovoljavaju deci, rade za njih ono što oni
mogu sami, vezuju decu sa sebe i tako ih kontrolišu,
pošto im postanu potrebni za te stvari. Oni to rade iz
osećanja straha da ih deca neće voleti i da će ih
napustiti. Majka kaže da ne zna šta će, jer je dete jako
vezano za nju. Ja kažem, da je ona vezala dete za
sebe, a sad očekuje samostalnost od deteta u nekim
važnim stvarima, kao što je učenje. Isto se dešava u
braku, kada jedan od partnera "radi" na stvaranju
zavisnosti kod onog drugog, jer se plaši da će biti
ostavljen ili biti manje voljen, ako se partner
osamostali. Isti mehanizam ponašanja se sreće u
poslovnim odnosima,
103
kada šef svoje podčinjene čini zavisnim od sebe svoje,
iz straha da neko može ugroziti njegovu šefovsku
poziciju.

Vežba: Saveti za strah

- Zamislite da ste u prilici da dajete savete ljudima
koji se plaše.
- Koji savet bi ste dali
 - izbegavaj ono čega se plašiš
- pravi se kao da se ne plašiš
- pobedi svoj strah
- potrudi se da se drugi plaše tebe
- Izaberite jedan odgovor.

- Koji savet ste dali? - Da li ste isti savet dobijali za

vaše strahove? - Ako jeste, da li su vam pomogli? - Da
li ste "savetovali" na osnovu ličnog iskustva? - Vodite
zamišljeni dijalog sa osobom koju "savetujete". - Šta bi
ta osoba rekla?

Od našeg odnosa prema strahu, zavisi hoće li se

strah javiti i kojeg intenziteta će biti. Što se više
trudimo da izbegnemo kontakt sa osećanjem straha,
strah će se samo pojačavati. Osobe koje imaju
problema sa nerealnim strahovima najčešće koriste
mehanizam izbegavanja kontakta sa strahom. Oni
nikad ne kažu da se plaše, kad ih pitate da li se plaše,
negiraju, a svoje napade straha doživljavaju kao nešto
stvarno, čega se svako mora plašiti. Kad se plaše da će
im pozliti, oni to racionalno ocenjuju kao tačno, ako to
nečim ne preduprede. Neki su svesni straha ali ga kriju,
jer se plaše da će drugi misliti o njima loše, da nešto
nije sa njima u redu, da su slabići i sl. Veoma često
dolazi do zamene osećanja nekim drugim,
prihvatljivijim, osećanjem, na primer, osećanje besa
zamene osećanjem straha.
104
Kad kažemo da treba pobediti strah, obično se
misli da je to konstruktivan odgovor na osećanje
straha. Pod pobediti strah, podrazmeva se da treba da
sprečimo javljanje straha. Suočavanje sa osećanjem
straha jeste način da mi prevladamo strah, da ne
odustajemo od neke aktivnosti iako se plašimo. Kada
zahtevam od klijenta da nešto izvede, on kaže da ne
može, jer se stidi. Kažem mu da se stidi i da to uradi.
Posle toga, on ima manje osećanja stida ili ga uopšte
nema.
105
Ljutnja i bes

Osećanje ljutnje se javlja kada hoćemo da

sprečimo ili promenimo nešto što nam smeta u
određenom trenutku, a procenjujemo da smo dorasli
situaciji da to i uradimo. Pod uticajem osećanja ljutnje
u organizmu se dešavaju razne fiziološke promene,
koje imaju cilj da pripreme organizam da se odbranimo
od nečega ili da posegnemo za nečim što nam je
potrebno. Kad se naljutimo dobijemo snagu u telu,
izoštrimo čula vida i sluha, da bismo se što bolje
pripremili za akciju. To znamo iz našeg svakodnevnog
iskustva, kad se naljutimo peremo veš, jer tada imamo
puno snage. Kada procenjujemo da smo veoma slabi u
odnosu na nešto ili nekog, onda se ne ljutimo, nego se
uplašimo ili rastužimo. Oni koji reše svoju plašljivost,
odjednom, počnu više da se ljute, jer se, sada, osećaju
jačim i spremnijim da se suprotstave nekome ili
nečemu.
Osećanje besa se javlja u situacijama, kada mi
procenjujemo da smo veoma slabi i nespremni da se
suprotstavimo nečemu ili nekome, a veoma želimo da
nešto sprečimo ili promenimo u tom trenutku. Osećanje
besa se, ustvari, javlja iz našeg osećanja velike
bespomoćnosti. Pitanje je kako mi sebe dovedemo u
takvo stanje da veoma želimo nešto, što smatramo da
sami ne možemo ostvariti. Dobar je primer napada
besa kod razmaženog deteta, koje misli da može sve
dobiti od roditelja, pošto ga nisu pravilno ograničavali.
Odrasli ljudi, kod kojih se često javlja osećanje besa,
imaju problema sa sopstvenim ograničavanjem, ne
mogu da suzdrže zadovoljenje svojh potreba na neko
vreme. U tom trenutku oni osećaju toliku frustriranost,
kao da su im
106
ugrožene vitalne potrebe i, u skladu sa tim, žestoko
reaguju osećanjem besa.
Ispoljavanje ljutnje i besa su pod velikim socijalnim
pritiskom. Ljudi ne razlikuju osećanje od ponašanja
koje se dešava pod uticajem tog osećanja i misle da će,
kad se naljute, nekoga uvrediti ili da će se nepristojno
ponašati. Tačno je da mi možemo ispoljiti osećanje
ljutnje i besa, a da nikog ne povredimo. Problem
nastaje onda, kada mi ne možemo da kontrolišemo
naše ponašanje u stanju osećanja ljutnje ili besa. Ako
nismo u kontaktu sa osećanjem ljutnje i besa,
potiskujemo ih ili suzdržavamo njihovo ispoljavanje i,
onda, imamo problema sa kontrolom ponašanja. Tako
nikad ne naučimo kada treba da se ljutimo i u kojoj
meri, ne možemo da procenimo u kojoj meri je nešto za
nas neprihvatljivo i da li to možemo da dobijemo na
drugi način.
Pod uticajem vaspitanja, osećanje ljutnje i besa
postaju neprihvatljivi i nepoželjni za nas. Mislimo da ne
treba da se ljutimo ako nismo u pravu, ako nemamo
objektivnih razloga za ljutnju. Tada se ljutimo na sebe
zbog toga što smo se naljutili, a nije trebalo. Nikad ne
postavljamo pitanje: kako se mi naljutimo? Kada
vidimo koji je pravi razlog našeg osećanja ljutnje, onda
ćemo se ljutiti u skladu sa veličinom neke smetnje
za nas. Ima osoba koje se nikad ne ljute i onih koje su
stalno ljute, nezavisno od toga da li to ispoljavaju ili ne.
Oni koji nikad ne osećaju ljutnju duboko je potiskuju,
jer sebe doživljavaju toliko slabim da se suprotstave
nečemu što im ne odgovara i, samim tim, su stalno
uplašeni nečim. Zbog toga preterano suzdržavaju
zadovoljenje svojih potreba i želja. Oni izgube
sposobnost razlikovanja hijerarhije svojih potreba i
smatraju da neku svoju neodložnu potrebu ne moraju
baš tada zadovoljiti, da ne bi ometali druge u njihovim
potrebama. Veoma se retko ljute, drugi ih opažaju kao
mirne i staložene, a oni koji ih dobro poznaju, znaju da
ponekad "planu", ne mogu da kontrolišu osećanje besa.
Stalno se osećaju umorno, nemaju energije i ništa ne
rade sa strašću. Nekada se kod takvih osoba poajve
razni nerealni strahovi, ali to oni, ni na koji.
107
način, ne povezuju sa potisnutom ljutnjom i besom.
Kada u terapiji postanu svesni osećanja ljutnje i besa, u
stvamom životu počinju da se ljute i da ispoljavaju
ljutnju. Posle terapije plašljivog deteta, roditelji kažu da
se dete više ne plaši, ali je postalo mnogo bezobrazno.
Oni koji se stalno ljute očekuju od drugih da im u
svemu udovoljavaju i to povezuju sa ljubavlju i
naklonošću drugih prema njima. Svako odbijanje i
neispunjen zahtev doživljavaju kao odbacivanje svoje
ličnosti i, onda, je logično da se pojavi osećanje ljutnje.
Imaju veoma nizak prag tolerancije na osujećenje
svojih potreba i želja. Njihove i najmanje potrebe su,
uvek, na prvom mestu u odnosu na potrebe drugih.
Pošto na taj način razmišljaju, stalno osećaju patnju i
osujećenost, jer ne mogu dobiti i ostvariti sve što žele.

Vežba: Bes u obliku pojma

- Sada se setite situacija kada ste bili veoma ljuti,
besni...
- Svoj bes predstavite u nekom od sledećih oblika:
- vodopad
- konj
- bukva
- štit
- bedem
- Izaberite jedan odgovor.
- Zamislite to kako izgleda.
- Opišite to što ste zamislili. - Pronađite sličnosti sa
vašim besom. - Vodopad je nezaustavljiv, konj je
snažan i uporan, bukva je tvrda, štit štiti, bedem
opkoljava i brani - kakav je vaš bes? -Plašite li se besa
drugih ljudi?

Svako doživljava bes na svoj način, dimenzije

osećanja besa su individualne. Kada dobro poznajemo
sve karakteristike svog besa i ljutnje, onda ih se manje
plašimo, imamo osećaj da
108
možemo da vladamo njima i ne izbegavamo ih.
Potisnuti bes i ljutnja se obično vraćaju kroz nerealne
strahove iza kojih stoji strah od ljutnje i besa prema
osobama za koje smatramo da ne treba da se ljutimo
na njih, jer treba da ih volimo i poštujemo. Tu se radi o
izjednačavanju osećanja ljutnje u nekoj konkretnoj
situaciji i osećanju ljubavi koje hnamo prema toj osobi,
smatramo da ako se ljutimo na tu osobu da je i ne
volimo, što nije tačno. Zato se najviše potiskuje ljutnja
prema roditeljima, na koje smo imali najviše razloga da
se ljutimo, pošto su nas oni, u cilju socijalizacije,
najviše osujećivali u našim željama i potrebama. Slično
je sa ljutnjom prema braći i sestrama, gde roditelji
insistiraju na bezuslovnoj ljubavi i, onda, kad se ljutimo
na njih imamo osećanje krivice da ih ne volimo
dovoljno i koliko treba.

Primer iz prakse:
- K. mlada žena, majka dve ćerke, dolazi na terapiju
zbog straha da će joj pozliti i da će iznenada umreti.
Ima veoma strogog oca, koga se veoma plašila kao
dete i sada ga se, kao odrasla osoba, plaši. Otac je
materijalno pomagao kad se udala. Nikada ne ispoljava
ljutnju.
- U jednoj seansi joj kažem da zamisli da preko puta
nje na stolici sedi osoba koja joj se nešto zamerila i da
ona sada ispolji ljutnju na nju.
- K: dugo ćuti, usteže se, teško joj je da kaže nešto
uvredljivo, - Ne mogu ja to, neprijatno mi je, stidim se.
- Pokušajte. K: - Uobraženi idiote, misliš da si
najpametniji, samo misliš na sebe.
- Na koga ste mislili?
- K: - Na zeta.
109
- Sada zamislite da tamo sedi vaš tata i to mu isto
kažite.
- K: - Kako mogu to tati da kažem?
- Znate da je ovo "kao bajagi", tata neće čuti.
- K: piskutavim glasom: - Uobraženi idiote, misliš da
si najpametniji, misliš samo na sebe.
- Ponovite to nekoliko puta.
- K: ponavlja, veoma joj je teško, loše se oseća,
prebacuje sebi: - On mi je toliko pomogao i kuću nam
je napravio.
- Posle ovog rada K. primetila da više ispoljava
ljutnju i da sme da se suprotstavi kad joj nešto ne
odgovara. Dve nedelje posle toga, K. priča kako se
mnogo naljutila na tatu zbog njegovog grubog
ponašanja prema mami, otišla u sobu i glasno mu
"svašta rekla", posle čega se osećala dobro, bez imalo
osećanja krivice. Primetila da je postala sigumija u
svakodnevnim stvarima i mnogo se manje plaši da će
joj pozliti.

Vežba: Lokalizacija besa u telu

- Sada se setite situacija kada ste bili veoma ljuti,
besni...
- Zamislite da se vaš bes koncentrisao na jedno
mesto u vašem telu:
- u glavi
- u grudima
- u stomaku
- u ramenima
- u nogama
- Izaberite jedan deo tela.

- Kako se osećate sa tim "besnim" delom sebe? -

Sada vi budite taj "besni" deo tela i pričajte o sebi. -
Šta taj deo misli o vlasniku, ima li nekih
110
zamerki? - Recite mu što ste baš njega izabrali da
"smestite" svoj bes? - Da li imate problema sa
ispoljavanjem ljutnje? - Da li vam drugi zameraju na to,
kako vi ispoljavate ljutnju?

Svaku neispoljenu ljutnju mi zadržavamo u telu,

najčešće u određenim delovima tela, što je veoma
individualno. Pomoću tela držimo ljutnju i bes da ih ne
bismo ispoljili. Tako i nastaju razne telesne
disproporcije, koje mi obično tumačimo
neravnomernom gojaznošću ili konstitucijom. Mlad
momak, koji radi u grupi, ima veoma slabe ruke u
odnosu na svoje telo. - Pitam ga šta sve može da uradi
svojim rukama? - Nabraja razne stvari, ali ne može da
se seti nijednog pokreta ruku koji bi predstavljao
agresivnu akciju. On ima strah od sopstvenog besa i
nesvesno je "oslabio" svoje ruke, jer se plaši da ne
povredi druge. Ramena su deo tela, gde mi često
zadražavamo nespoljenu ljutnju i bes. Ona tako
postanu "jaka" u odnosu na gornji deo tela, nepokretna
i stalno napeta. Kad pitam klijenta kako može da
pokrene ramena, ne može da se seti da to može da
uradi pokretima ruku. On nesvesno sprečava široke
pokrete ruku iz ramena i tako ukruti ramena zbog
straha od ispoljavanja svoje ljutnje. Neki imaju teške i
nepokretne noge, osećaju stalnu napetost u njima, a
nisu svesni da su tako "zarobili" neki agresivni pokret.
Kad probaju da šutiraju nogom, skraćuju pokret tako
što saviju koleno i time umanjuju snagu svog šuta. Kad
ljutnju i bes "smestimo" u unutrašnje organe, onda se
stalno osećamo slabo i klonulo bez vidljivog razloga.
111
Vežba: Vulkan
- Sada zamislite da ste na Siciliji, došli ste da vidite
vulkan Etnu...
- Nalazite se na nekom brežuljku preko puta i
posmatrate vulkan...
- Odjednom vulkan počinje da "radi"...prvo se vidi
dim...zatim začujete tutnjavu ispod zemlje...izlazi
užarena lava...diže se daleko u vis, kao vodoskok...
- Posmatrajte neko vreme taj prizor...

- Da li ste uspeli da zamislite vulkan kako "radi" -Šta

ste osećali dok ste posmatrali vulkan? -Sada vi budite
vulkan i pričajte o sebi. - Kako se lava oseća pre nego
što iskulja? - Na koja osećanja vas podseća vulkan?

Neke osobe imaju problema sa kontrolom osećanja

besa. Oni ispoljavaju svoj bes, tako što verbalno ili
fizički povređuju drugog ili lome i razbijaju stvari koje
nisu predviđene za to. Posle toga se kaju, svesni su
posledica koje imaju zbog svog ponašanja, ali ne mogu
da kontrolišu svoje ponašanje kada se razbesne.
Smatraju da su izazvani nečim spolja, da nisu
odgovorni za sopstveno osećanje. Nikada sebi ne
odgovore na pitanje, kako se toliko razbesne povodom
neke situacije. To je naročito prisutno kod mladih
osoba, mada, nekad, ostaje do kraja života.
Klijenti, koji imaju problema sa kontrolom ljutnje i
besa, ne mogu da se sete osnovne karakteristike
vulkana da se on javlja nekontrolisano, pod uticajem
sila koje su van njega. Kad postanu svesni da su sile
koje pokreću njihov bes u njima, ne osećaju se
nemoćno u odnosu na svoj bes kao pre toga. Oni koji
ne prihvataju posledice svog ponašanja kada se
razbesne, zamisle da je brdo golo i da lava nema šta da
uništi. Klijenti
112
koji imaju suprotan problem, koji se retko ljute i veoma
suzdržano ispoljavaju ljutnju, zamisle da lava izlazi
veoma polako i u maloj količini. Ni u mislima ne mogu
da uđu u kontakt sa osećanjem besa, koga se plaše.
Osećanje prijatnosti koje u vežbi imaju i jedni i drugi,
pomaže prihvatanje istine da se u slobodnom i
nesputanom ispoljavanju ljutnje osećaju dobro, iako to
može biti nezgodno za druge. Na taj način shvate da
moraju da se uzdrže od prijatnosti da ne bi povredili
druge.

Vežba: Mačevanje
- Sada zamislite da ste član mačevalskog kluba i da
ste na treningu...
- Imate potrebnu opremu, štitinik za lice...vežbate
sa partnerom...
- Zamislite kako zadajete udarce mačem...branite
se... izbegavate udarce.-.primate udarce...______

- Sada imitirajte mačevalsku borbu, koristeći samo

telo, bez rekvizita. - Kakvi su vam udarci, kako se
branite? - Da li ste se plašili da ne dobijete udarac?

Pokreti tela koje koristimo u imitaciji borilačkih

veština, mnogo govore o nama. Oni koji se plaše samo
"napadaju", ne mogu da zamisle da će biti poraženi ili,
možda, povređeni. Ako nismo u kontaktu sa ljutnjom i
besom, pokreti su u uskom rasponu, delom inhibirani,
plašimo se da ćemo povrediti druge, ili su potpuno
mlitavi i neprimereni. U imitaciji borilačkih veština,
dolazimo u kontakt sa telesnom snagom, koja je
osnova naše sigurnosti u sebe.
113
Vežba: Kosidba
- Sada zamislite da ste na letovanju, na planini koja
ima puno livada, kao na Zlatiboru...
- Zamislite kako posmatrate kosce na livadi...
desetak i više...kako kose travu...pokreti kosom su
sinhroni... čujete fijuk njihovih kosa...gledate kako
pokošena trava pada kao otkos... Posmatrajte malo tu
sliku...

- Kako ste se osećali dok ste posmatrali kosce? -Da li

ste spretni u baratnju oštrim predmetim? -Ako niste,
šta mislite zbog čega?

Kroz zamišljanje drugih koji koriste veoma oštar

predmet, kosu, za neki svrsishodan cilj, postepeno
ulazimo u kontakt sa strahom od osećanja ljutnje i besa
kod nas. Ja to zovem približavanjem izdaleka, gde
nema direktnih asocijacija na bilo koju agresivnu akciju.
U rešavanju straha od sopstvene ljutnje i besa,
postupnost uspostavljanja kontakta sa mogućnošću bilo
koje naše agresivne akcije, jeste put za postizanje
svesnosti.

Vežba: Žetva
- Sada zamislite kako provodite odmor na selu u
vreme žetve žita...
- Vaši domaćini ručno žanju srpom...odlučite da i vi
probate...
- Uzimate srp, hvatate strukove stabljika i sečete ih
oštrim srpom...
- Ostanite malo u toj aktvinosti...

- Kako ste se osećali dok ste žnjeli žito? - Zamislite

kako su se osećale stabljike žita.
114
Ova vežba može da se koristi kao nastavak
predhodne u cilju postepenog uspostavljanja kontakta
sa osećanjem besa. Sada ne posmatramo, kao u
predhodnoj vežbi, sada mi koristimo oštro oruđe koje
seče, takođe svrhovito. Ovde smo bliži asocijacijama
koje mogu imati veze sa ponašanjem izazvanim besom,
koga se plašimo.

Primer iz prakse:
- M. žena koja ima probleme sa kontrolom straha,
plaši se da koristi kuhinjski nož, čim uzme nož pozli joj,
kao domaćica se oseća hendikepirano.
- U jednoj seansi zadala sam joj vežbu "Kosidba".
- M: zamislila.
- Kako ste se osećali u vežbi?
- M: - Veoma prijatno, bio je lep sunčan dan, livada,
miris cveća, posmatrala sam kosce.
- Sada joj zadajem vežbu "Žetva".
- M: zamislila.
- Kako ste se osećali u vežbi?
- M: - Nisam se osećala prijatno kao u prvoj vežbi,
bilo mi je vruće, smetalo mi je sunce, glava me malo
bolela.
- Kakva je razlika između ove dve vežbe?
- M: - U prvoj vežbi sam posmatrala kosce, a u
drugoj sam ja žnjela.
- Šta ste držali u ruci u drugoj vežbi?
- M: - Držala sam srp, njime sam žnjela.
- Kakav je bio srp?
- M: - Veoma oštar.
- Čega se vi plašite?
- M: - Da koristim kuhinjski nož. Smeje se . - Kako
se nisam odmah setila? Zato se u drugoj vežbi nisam
osećala dobro.
- Posle ovog rada, M. spontano počela da koristi
kuhinjski nož, jednom prilikom oljuštila unuku
115
jabuku i tek posle toga bila svesna da je to uradila.

Vežba: Luk i strela

- Sada zamislite kako vežbate lukom i strelom
pogodak u metu...
- Zauzimate položaj... zatežete luk... nišanite...
povlačite strelu... čujete fijuk strele...
- Uzimate novu strelu, odapinjete je...ponovite to
nekoliko puta.

- Izvedite gađanje strelom i lukom svojim telom, bez

rekvizita. Zamislite da strelom izbacujete neko za vas
neprijatno osećanje. - Koliko ste uspeli u tome? - Da li,
ponekad, "bockate" rečima? - Šta osećate kada vas
"bockaju" rečima?

Pomoću vežbe možemo uspostaviti kontakt sa

nekim oblicima agresivnog ponašanja kod nas, koje je
uvek posledica neosvešćene ljutnje kod nas. Neke
osobe "peckaju" svojim govorom, kada nisu svesne
ljutnje na neku osobu ili se plaše da je ispolje.

Vežba: Vožnja motorom

- Sada zamislite sportski motor, robusnog izgleda,
velike snage i brzine...
- Zamislite kako vi vozite taj motor autoputem...
vozite veoma velikom brzinom... sve pretičete...
osećate fijukanje vetra...čujete zaglušujuću buku
motora...
116
- Kako ste se osećali dok ste vozili motor? - Da li ste
se plašili? - Pokušajte da se poistovetite sa snagom i
brzinom motora. - Da li ste uspeli?

Iznenadnost i silina neke emocionalne reakcije kod

nas izaziva osećanje straha. Doživljaj vladanja nečim,
što je prilično neukrotivo, daje nam osećaj moći i
sigumosti, koji se prenosi i na vladanje sobom, svojim
besom. Zbog toga su kod muškaraca veoma popularne
moćne mašine koje oni "krote".

Vežba: Nijagarini vodopadi

- Sada zamislite da se nalazite pored Nijagarinih
vodopada...
- Posmatrate kako velike količine vode padaju
ogromnom silinom sa velike visine...slušate zaglušujući
huk vodopada...osećate kapljice vode na licu...
- Potouno se prepustite tom doživljaju...

- Kako ste se osećali dok ste posmatrali vodopade? -

Zamislite da možete slobodno i nesputano da ispoljite
sva svoja osećanja. - Da li ste uspeli to da zamislite? -
Ako niste, kako ste se sprečili?

Koliko je prijatno kada možemo nesputano da

ispoljimo osećanja, ne vodeći računa o načinu
ispoljavanja, toliko je prijatno i saznanje da možemo
vladati ispoljavanjem nekog osećanja. Tada imamo
osećaj moći i sigumosti u sebe, tako da nam spoljašnje
prepreke izgledaju manje nasavladive.
117
Vežba: Probušeni baloni
- Sada zamislite da u rukama držite desetine velikh
balona u raznim bojama...prosto vas baloni vuku
nagore...
- Zamislite kako baloni, odjednom, počinju da
pucaju...jedan po jedan...sve brže i brže...slušajte taj
zvuk...

- Kako ste se osećali dok ste slušali pucanje balona?

- Zamislite da ste se, pucanjem balona, nečega
oslobodili.

Ponekad se osećamo toliko napeto, puni smo

raznih neprijatnih osećanja, tako da osećamo da ćemo
pući. Asocijacija na naglo oslobađanje nečega doprinosi
da budemo spremniji da "ispustimo" to što nas čini
napetim. Ujedno postajemo svesni da neprijatna
osećanja "držimo" iz straha da ih ne ispoljimo naglo i
nekontrolisano.

Vežba: Ispoljavanje ljutnje

- Sada zamislite osobu na koju ste veoma ljuti. Kada
biste mogli, kako biste ispoljili ljutnju:
- govorio bih joj uvredljive reči
- rekao bih joj na lep način
- ne bih sa njom razgovarao
- osvetio bih joj se
- Izaberite jedan odgovor.

- Sada zamislite da osoba na koju ste ljuti sedi preko

puta vas i sada ispoljite ljutnju na nju. - Da li ste
uspeli? - Kako ste se osećali? - Šta bi rekla ta osoba na
to?
118
Ispoljavanje ljutnje se, uvek, povezuje sa
vređanjem i povređivanjem onoga prema kome
ispoljavamo ljutnju. Ljutnja se može ispoljiti bez toga,
ali nas nisu učili kako da, bezbedno po sebe i druge,
ispoljimo bes i ljutnju. Naročito je važno da naučimo
tome decu. Kad su ljuti mogu da cepaju papir, da ga
bacaju, da bacaju jastučiće i razne stvari koje nisu
lomljive, da gaze nešto što je neupotrebljivo, da skaču,
da trče, da viču i vrište. Kada radim sa decom i
zahtevam da iscepaju novine, tako da se dobro čuje
zvuk cepanja, i da to posle razbace po podu, ona su
veoma iznenađena i stide se da to urade. Posle shvate
da to što rade nema štetnih posledica, pošto sami
pokupe razbacani papir, i onda uživaju u tome.
Kad nismo u kontaktu sa osećanjem ljutnje, osim
što se osećamo napeto, u svom ponašanju ispoljavamo
pasivnu agresivnost, koja se manifestuje na različite
načine, počev od prigovaranja do isticanja nečeg lošeg
kod osobe na koju smo ljuti.
119
Tuga

Osećanje tuge se javlja kada imamo doživljaj

nekog gubitka, da smo nešto do čega nam je stalo
izgubili, što se ne može povratiti. Skala gubitaka je
veoma raznovrsna, počev od neke sitnice do koje nam
je stalo, do gubitka nečije ljubavi ili prijateljstva iili
stvarnog gubitka osobe sa kojom smo bliski. Mi smo na
ovim prostorima skloni krajnostima, tako da se
osećanje tuge prihvata samo za velike gubitke. Za sve
drugo, osećanje tuge nije poželjno i govori se da ne
treba zbog toga da tugujemo. Pošto se stalno dešavaju
neki gubici, naučeni smo da potiskujemo i izbegavamo
osećanje tuge, jer povodom toga ne treba biti tužan.
Dete je tužno kada ne dobije željeni slatkiš, iako to nije
nenadoknadiv ni veliki gubitak. Kada dobije poruku da,
tada, ne treba da oseća tugu, ono neće znati do čega je
njemu naročito stalo, a do čega nije.
U našoj kulturi se neguje ozbiljan i zabrinut izraz
na licu, tako da ne naučimo da razlikujemo kad smo
tužni, kad smo uplašeni ili ljuti. Kad odemo u
inostranstvo, prolaznici nas upozoravaju na naš izraz
lica, pošto nam se u tom trenutku ne događa ništa
neprijatno. Paradoksalno, najviše smo se veselili kad su
padale bombe. U školi se svako ispoljavanje radosti i
razdraganosti kažnjava, a ozbiljan izraz lica se
pohvaljuje. Kad smo tako vaspitani, ne primećujemo
kad osećamo tugu i kad stavrno imamo tužan izraz lica.
Zbog toga neki ljudi, uvek, imaju tužan izraz lica, iako
ne osećaju tugu.
Odbacivanje osećanja tuge putem izbegavanja
svesnosti ima negativne posledice za naše
funkcionisanje. Kada sebi uskraćujemo doživljaj tuge,
uskraćujemo doživljaj potpune radosti. Radost možemo
doživeti tek posle doživljene tuge koja je bila u nama,
nezavisno od toga koliko je dugo nosimo u
120
sebi. Kada nismo u kontaktu sa tugom kroz duži
vremenski period ili se nismo usudili da uđemo u veliku
tugu posle nekog nenadoknadivog gubitka, onda se
javlja depresija. Depresija nije tuga, ona nije
pojedinačno osećanje, već sklop raznih neprijatnih
osećanja za koja ne postoji konkretan i neposredan
povod. Budimo tužni kad treba, da ne bismo posle bili
depresivni, najsažetiji je odnos između tuge i depresije.
Okolina podržava naš strah od velike tuge, pa svi
savetuju uzimanje sredstava za smirenje u veoma
tužnim situacijama i govore da treba biti jak, umesto da
podele tugu sa nama.
Postoji veoma jak strah da se uđe u tugu, čak i
kada je manje bolna. Plašimo se da to nećemo moći
izdržati, da ćemo od tuge umreti ili poludeti, da ćemo
uvek biti tužni i nesrećni. Oni koji se usude da uđu
osećanje tuge, izlaze iz njega preporođeni i
oplemenjeni. Kada klijent, u terapijskoj situaciji, doživi
osećanje tuge bez opiranja, shvati da to nije teško i
strašno osećanje, oseća, čak, neku vrstu prijatnosti u
prepuštanju osećanju tuge.
Osećanje tuge se, kao veoma neprihvatljivo, često
zamenjuje nekim drugim osećanjima, kao što su
osećanje ljutnje i straha. Neke osobe se stalno ljute, a
nisu svesne da tako potiskuju tugu. Oni projektuju
nezadovoljstvo svojim osećanjima, time kako se
osećaju, na situacije spolja i onda im sve smeta. Uvek
kada menjamo nešto u našoj okolini, prirodno je da
osećamo tugu zbog onog ranijeg, iako je ovo drugo
bolje za nas. Svako vezivanje za nešto ili nekoga
izaziva osećanje tuge kada se prekine. Ljudi često
ostaju u vezama, bilo koje vrste, samo da ne bi patili
kad vezu prekinu. Iz istih razloga ne menjaju radno
mesto, mesto boravka, stan, a, nekad, ni stare stvari.
121
Vežba: Tuga u obliku životinje
- Sada se setite situacije kada ste bili veoma tužni,
do očaja...
- Vaše osećanje tuge predstavite jednom od
životinja:
- krokodil
- nosorog
- krtica
- hijena
- pacov
- Izaberite jednu životinju.
- Zamislite tu životinju kako izgleda.

- Opišite kako ta životinja izgleda. - Nađite sličnosti

između nje i vašeg osećanja tuge. -Koje osećanje imate
prema životinji koju ste izabrali? - Da li slično osećate
prema vašoj tuzi. -Da li izbegavate tužne situacije, ako
možete?

Kod svakog od nas je različit doživljaj tuge,

potpuno je individualan. Veliko osećanje tuge je uvek
povezano sa raznim strahovima, koji ga čine posebno
neprihvatljivim osećanjem. Tuga može biti doživljena
kao sedmoglava aždaja, kao ponor bez dna (bilo koje
dno je sigurnije), kao očajna praznina u kojoj nema
osećanja, kao najtamnije podzemlje odakle vrebaju
razne opasnosti protiv kojih smo nemoćni. U osećanju
duboke tuge najbliži smo dubokom nesvesnom,
najdubljim slojevima našeg bića. Neki stvaraoci je zovu
"plodnom" prazninom, susret sa očajem, iz kojeg
izlazimo kreativniji. U bajkama se junak stavlja u veliko
iskušenje, pre nego uspe da uradi neko nadčovečno
delo.
122
Vežba: Tunel - nema izlaza
- Sada zamislite da ulazite u jedan dugački tunel,
koji je neosvetljen...
- Idete kroz tunel...sve je mračnije i mračnije...
jedva nazirete kuda idete...sada je potpuni mrak, ne
možete da idete dalje, a ne možete ni da se vratite
nazad...

- Da li ste uspeli da zamislite tunel bez izlaza? -Šta ste

osećali dok ste "bili" u tunelu? - O čemu ste razmišljali
u toj bezizlaznoj situaciji? - Setite se neke situacije iz
vašeg života, kada ste se slično osećali.

Postoje brojni trenuci u životu svakog od nas, kada

pomislimo da "nema izlaza" u određenoj situaciji,
odnosno da nema rešenja nekog problema. Sam izraz
"nema izlaza" ili "nema rešenja" kod nas izaziva
osećanje straha i tuge. Da ne bismo ušli u ta, za nas,
neprijatna osećanja, mi ne prihvatamo realnost neke
situacije da zaista nema rešenja i uzaludno trošimo
energiju "rešavajući" i dalje taj problem. Kada se
suočimo sa osećanjem tuge i prihvatimo realnost, tada
nam padaju na pamet nova rešenja i izlazi, čak bolji od
predhodnih. Tada shvatimo da ne vredi tugovati za
nečim što je za nas nemoguće. Iz tih razloga, neke
osobe nikad ne prebole neke svoje tuge, uvek žale za
nečim što se nije desilo, smatrajući da je moglo da se
desi.
123
Vežba: Crne misli
- Setite se vaših crnih misli...
- Sada zamislite da su crne misli oživele i da se
kreću po vašj glavi...u početku se kreću brzo, a onda
sve sporije i sporije...dok ne postanu debele vijugave
linije...
- Ostalo je samo nekoliko linija koje prekrivaju ekran
vaših misli...
- Na kraju se spajaju i ostaje potpuno crn ekran...

- Da li ste uspeli da figurativno predstavite vaše crne

misli? - Da li ste mogli da zamislite prazan ekran? -
Kako ste se osećali bez misli? - Da li nekad imate crne
misli? - Koje osećanje, one izazivaju kod vas?

Danas je moderan slogan: "misli pozitivno", koji je

sušta suprotnost pesimističkom raspoloženju koje vlada
u realnosti. Predviđanje negativnih ishoda se podržava
kao vid zaštite od raznih, objektivnih nedaća, kao briga
za sebe i svoje najbliže. Ne možemo pozitivno misliti,
dok ne osvestimo "crne" misli. Izbegavanjem svesnosti
nekog neprijatnog osećanja, ono ne nestaje, pojavljuje
se kroz misli koje nas plaše i rastužuju. Misli tako služe
kao ventil za prolaz do naše svesnosti. Kada postanemo
svesni osećanja tuge, "crne" misli nestaju.

Vežba: Teret na glavi

- Sada zamislite da vam neko ili nešto stoji na
glavi...
- Neka to bude neko ili nešto, čemu se inače ne
možete odupreti, a želeli biste...
- Osetite svu težinu tereta koji vam stoji na glavi...
- Koje pokrete tela ne možete izvesti zbog tereta na
glavi?
124
- Kako ste se osećali sa teretom na glavi? - Sada vi
budite taj teret i kažite: kako je toliko težak, što stoji
baš na glavi, da li je "on" sam tamo dospeo? - Da li
imate neki problem koji vam stalno "stoji na glavi"? -
Šta ste uradili da ga "skinete" sa glave? - Ako niste,
kako niste?

Nekada godinama nosimo teret nečega, a nismo u

stanju da ga se oslobodimo. Kad je problem objektivne
prirode, nerešiv je, onda od nas zavisi kakav ćemo
odnos imati prema tom teretu. Ako prihvatimo da ne
možemo da rešimo problem, nalazimo način da ga
lakše podnosimo. Često se radi o teretu koji smo mi,
svesno ili nesvesno, izabrali da nosimo, a ponašamo se
kao da nam je nametnut. Nikada nismo ni pomislili šta
bi bilo kada bismo se oslobodili tog tereta, verujući da
ne moramo platiti cenu za to. Na primer, žena neće da
se razvede od muža koji je tuče, trpi, nadajući se da će
se on promeniti, jer joj on obezbeđuje dobar materijalni
položaj. Ona nije svesna da mora da bira: ili novac ili
batine. Kada se neka slična situacija, kojom smo bili
dugo zaokupljeni i blokirani, spontano razreši, onda ne
znamo šta ćemo sa sobom, osećamo da nam teret, koji
smo nosili, nedostaje. Ilustrativan je sledeći primer: -
Mlada žena je godinama vodila gde god treba svoju
slepu sestru i pomagala joj u svakodnevnom životu.
Kada se sestra udala, ona je pala u ozbiljnu krizu, nije
više mogla da funkcioniše samostalno. -Pitala sam je: -
ko je, ustvari, tu invalidan?
125
Vežba: Odustajanje
- Setite se situacija u kojima ste želeli da tražite ili
zahtevate nešto od nekoga, a to niste uradili, odustali
ste... -
- Koji je razlog vašeg odustajanja:
- ne bih to dobio
- mislili bi o meni loše
- vide da mi to treba
- neprijatno mi je da tražim
- Izaberite jedan odgovor.

- Sada zamislite da ste to tražili, da niste odustali? -

Kakva bi bila reakcija te osobe? - Kako se osećate sa
tom reakcijom?
- Sada zamislite da ste odbijeni? - Da li se ljutite na
tu osobu? - Šta osećate kada vi odbijete nekog?

Kada odustajemo od nekog našeg zahteva, ne

prihvatamo mogućnost odbijanja. Odustajanjem mi
sebe rastužujemo unapred. Tuga je, inače, odustajanje
od života, mirenje sa nečim što je za nas nepovoljno.
Pasivne osobe, koje čekaju da se drugi sete njihovih
potreba, su stalno nezadovoljne i tužne. One se žale na
tuđu bezosećajnost i bezobzirnost a sebe doživljavaju
kao žrtve, pošto rade za druge ono što se od njih ne
traži, očekujući da će se i drugi tako ponašati prema
njima. Ne mogu da traže i zahtevaju, jer se plaše
odbijanja, odnosno osećanja koja bi se, tada, pojavila.
Odbijanje doživljavaju kao odbacivanje njih samih,
njihove ličnosti. Neke osobe ne zahtevaju nešto od
drugih, jer projektuju svoj stav da ni oni ne bi udovoljili
tom zahtevu.
126
Vežba: Tužna vrba
- Sada zamislite reku i drvored tužnih vrba, sa jedne
i druge strane reke...
- Tužne vrbe su velike, sa razgranatim pognutim
krošnjama... grane se povijaju po zemlji... dohvataju
reku... ostanite malo sa tužnim vrbama...

- Sada vi budite tužna vrba i govorite o "sebi". -Zbog

čega je ljudi nazivaju tužnom vrbom? - Da li joj smeta
ime? - Da li se, nekada, fizički, osećate kao tužna vrba?
 Neki događaji i prizori iz života nas rastuže, iako
nemaju nikakve veze sa nama. Mi saosećamo sa
drugima i to je veoma plemenito od nas, ali se ne
rastužimo samo zbog saosećanja. Nekada smo svesni
da smo se pogodili nečim zato što nas je to podsetilo na
neku našu situaciju. Kada nismo svesni kako smo se
pogodili nečim što nema veze sa nama, onda osećanje
nelagdnosti traje veoma dugo, ili je trenutno osećanje
tuge neadekvatno situaciji, kao kad na TV ili filmu
gledamo neku melodramu. Oni koji se veoma plaše
kontakta sa osećanjem tuge, ne mogu da se rastuže ni
u veoma tužnim situacijama. Jedan klijent nije ništa
osećao na majčinoj sahrani, niti je mogao da plače, jer
se plašio da uđe u osećanje bola i tuge za umrlom
majkom. Posle toga se kod njega pojavio nerealan
strah od infarkta.
127
Vežba: Telo plače
- Sada se setite neke veoma tužne situacije...vi
plačete...suze se slivaju niz lice...sve više i više...
- Odjednom iz celog tela počinju da idu suze... celo
telo plače... kroz svaku poru izlaze suze... sa njima
izlazi i vaša tuga... pustate da tuga izađe kroz vaše
suze... potpuno se prepustite plakanju...

- Da li ste mogli da zamislite da vam celo telo

"plače"? - Ako niste, kako ste se sprečili? - Kako ste se
osećali, dok ste "plakali"? - Setite se nekog događaja
kada ste vi jako plakali? - Da li, nekad, zadržavate
suze? - Ako da, čega se plašite? - Kako se osećate kada
drugi plaču?

Klijenti koji uspeju da zamisle da su se prepustili

plakanju celim telom, iznenade se, što se pri tom nisu
osećali loše, čak dožive prijatno olakšanje. Neki ljudi
imaju otpor prema plakanju, smeta im i kad drugi
plaču. Muškarci su, posebno, uskraćeni ispoljavanja
tuge plakanjem, jer su vaspitani da muškarcima ne
priliči da plaču, da će biti slabići. Suzdržavanje
ispoljavanja tuge se veoma podržava od sredine, kad se
kaže kako je neko bio toliko jak, da ni suzu nije pustio.
Iako je plakanje simbol tuge, ljudi češće plaču iz nekih
drugih osećanja, plaču kad su uplašeni ili juti.
128
Vežba: Poraz
- Zamislite da se neka osoba oseća veoma poraženo.
- Šta mislite, zbog čega:
- nije postigao nešto što je veoma želeo
- napustila ga je voljena osoba
- razočarao se u prijateljstvo
- drugi su bili bolji od njega
- Izaberite jedan odgovor.

- Sada zamislite da ste se vi našli u toj situaciji. -Kako

bi ste se osećali? - Da li bi ste se Ijutili na sebe? -
Setite se vaših poraza, kada ste se osećali poraženo. -
Da li se još uvek osećate poraženo u vezi sa tim? -
Dokle ćete "nositi" to osećanje?

Ljudi veoma teško podnose poraz u nečemu. Poraz

je druga strana uspeha i ne možemo uspeti, dok ne
doživimo poraz. Ako se u nekom porazu osećamo kao
da smo kao ličnost poraženi, onda je prirodno što ne
možemo da prihvatimo poraz. Neuspeh u nečemu, bez
obzira koliko nam je stalo do toga, nismo mi celi, to je
samo jedan deo našeg delovanja. Oni koji se plaše
poraza, izbegavaju sve aktivnosti u kojima nisu,
odmah, dobri i tako sebe sprečavaju da dalje napreduju
u nečemu. Strah od neusepha obavezno dovodi do
neuspeha u odnosu na naše stvarne mogućnosti. Oni
koji izbegavaju osećanje tuge, kad dožive neuspeh u
nečemu, Ijute se na druge i na sebe, ne mogu sebi da
oproste kako se to njima desilo. Kada imamo
razumevanje za svoje greške, postajemo tolerantniji
prema greškama drugih.
129
Vežba: Lavirint
- Sada zamislite da šetate stazom parka, koji ima
visoku živu ogradu...
- Hodate stazama koje imaju mnogo skretanja... kao
u lavirintu...hoćete da izađete iz parka, ali primećujete
da se vrtite u krug...ne možete da nađete izlaz iz
parka...ostanite malo u tome...

- Šta ste osećali dok ste, uzaludno, tražili izlaz? -Da

li ste imali situaciju u životu u kojoj ste se osećali kao u
lavirintu? - Kako ste se našli u lavirintu? - Ima li vašeg
učešća u tome?

Ponekad ne prepoznamo na vreme složenost neke

situacije u koju uđemo. Tako ulazimo u stanje
frustriranosti za koje nismo bili pripremljeni ili koje,
objektivno, ne možemo prevladati. Nismo svesni da se
u takvoj situaciji ni jedna osoba ne bi osećala dobro,
što mi od sebe očekujemo. Mi, tada, nekim drugim,
veoma privlačnim ciljem, zamaglimo razne neprijatne
stvari koje uz to idu.
Klijent, koji pored supruge ima drugu vezu, ne
očekuje nikakve probleme, jer misli da supruga neće
saznati. Jednoga dana doživi saobraćajni udes sa
svojom ljubavnicom i žena sazna. On se veoma
iznenadio žestokom reakcijom svoje supruge, kako ona
nema razumevanja za njega, kad se on sa ljubavnicom
oseća veoma lepo. Na celu stvar je gledao iz pozicije
svog zadovoljstva, a sve drugo nije hteo da vidi. Nije se
ponašao odgovomo, jer nije bio spreman da snosi i
prijatne i neprijatne posledice svog ponašanja.
130
Vežba: Zid plača
- Sada zamislite da postoji Zid plača, mesto gde ljudi
dolaze da se sećaju događaja koji su ih rastužili...
- Zid je od kamena, visok i dugačak, stalno je
vlažan, kao da plače...
- Stojite pred zidom i sećate se raznih tužnih
događaja, od detinjstva do danas...pokušajte da se
setite što više takvih događaja, i onih koje ste
zaboravili...gledate u zid...čujete druge kako plaču...i vi
plačete...sve više i više...jecate...

- Da li ste mogli da se setite tužnih događaja? -Da li ste

mogli da zamislite kako plačete? - Da li ste otkrili neke
zaboravljene događaje? - Kako se sad osećate u odnosu
na te događaje? - Da li se lako rastužite?

Sećanje na neke potisnute tužne događaje iz naše

prošlosti ima delotvoran efekat na nas, ako sebi
dozvolimo da osećanje tuge ponovo doživimo. Tako
oslobađamo energiju koju smo koristili za potiskivanje
te tuge. Obično se plašimo da to ponovo doživimo, jer
mislimo da ćemo biti još tužniji, što nije tačno.
131
Radost

Najviše energije potrošimo boreći se protiv

neprijatnih osećanja: straha, Ijutnje, besa, tuge,
povređonosti, razočaranosti, da bismo se osećali lepo.
Nismo svesni da sama "borba" nije prijatna i da se,
samim tim, ne možemo osećati lepo. Potpuno
zaboravimo da sebi pravimo događaje, koji kod nas
izazivaju osećanje radosti. Kao da hoćemo da radost
sama dođe ili da nas neko ili nešto oraspoloži i
razveseli. Kada vidimo da to ne ide, pribegavamo
raznim doping sredstvima da bi smo osećali radost. No,
tada to nije potpuno, nije naše autentično osećanje
radosti i posle toga se osećamo prazno i bezvoljno ili
budemo potišteni.
Naučeni smo da sve radimo sa nekim razlogom.
Pošto ne možemo da utičemo na javljanje nekog
osećanja kod sebe, procenjujemo da li je ono trebalo da
se javi ili ne, ne dozvoljavajući sebi da uđemo u taj
doživljaj. Tako sebi zameramo što smo radosni bez
vidljivog razloga, da ima više razloga da se osećamo
drugačije. Umesto da pratimo naše osećanje u datom
trenutku, mi pratimo dešavanja van nas i prisiljavamo
sebe da se osećamo onako kako bi trebalo, a ne kako
se stvarno osećamo. Osećanje radosti iz "čistog mira"
jeste najpotpunije i najosvežavajuće, jer izlazi iz celog
našeg bića. Kada bismo bili svesni kako se osećamo
svakog trenutka, videli bismo da češće osećamo radost,
nego što mislimo.
Osećanje radosti ima veoma snažno motivaciono
dejstvo na nas. Osećanje radosti je najveće, kada mi u
nečemu prevaziđemo sebe. To ne moraju biti nikakvi
složeni poslovi, može biti najobičnija aktivnost koju do
tada nismo mogli da izvedemo, a onda uspemo. To se
zove unutrašnja motivacija,
132
izazovi koje sebi postavljamo i takmičenje sa samim
sobom. Za vrhunske rezultate nije dovoljna podrška sa
strane, bilo da dolazi kroz pohvalu i odobravanje ili
neku materijalnu nagradu koja nas čeka posle toga.
Ako nema osećnja radosti i zadovoljstva, koja se
javljaju kad nešto postignemo, onda silimo sebe, a
uloženi napor nam pada veoma teško i ometa nas da
istrajemo u nečemu. Da bismo to postigli, potrebno je
da sebe toliko usavršimo u nečemu, da bismo to mogli
izvesti sa lakoćom i zadovoljstvom. Setite se lakoće
kojom svira virtouz na klaviru, nama to izgleda
jednostavno i lako, a zaboravljamo da iza njegove
virtuoznosti stoji ogroman rad.
U konkurenciji sa osećanjima koja izazivaju
neprijatnost, osećanje radosti, nažalost, nema šansi da
se održi duže vreme. Mi uglavnom nismo u sada,
zaokupljeni smo onim što se desilo u prošlosti ili
razmišljanjem o budućnosti. Kao što je rekao Ivo
Andrić, živeti, ma i delimično, u prošlosti ili u
budućnosti, opasno je i nezdravo. Ne možemo da
prihvatimo da ništa što se desilo više ne možemo
promeniti, možemo promeniti samo naš odnos prema
događajima iz prošlosti. Svako od nas poznaje toliko
sebe da zna šta ga raduje i čini srećnim. Možemo sebi
prirediti razne događaje koji nas vesele, umesto da se
prepustimo stihiji ili očekivanju da će nam to drugi
uraditi. Često ne pridajemo značaj sitnim,
svakodnevnim stvarima i živimo samo za velike ciljeve,
koji se, možda, nikad neće ostvariti. Neki ljudi čekaju
da počnu da uživaju u životu kada zarade puno novca,
kada dobiju neki položaj ili kad naprave kuću. Nisu
svesni da mogu da se osećaju lepo i bez toga, ali neće.
U našoj sredini se ne prihvata ispoljavanje radosti,
nečija veselost izaziva podozrenje i sumnju u
pouzdanost osobe koja je vesela, misli se da je vetropir
i lakomislena. Pod uticajem sredine i sami menjamo
odnos prema toj osobini, tako da se trudimo da
izgledamo ozbiljno i kada se tako ne osećamo.
133
Vežba: Zalazak sunca na obali mora
- Sada zamislite da ste na moru u smiraju dana...
- Šetate se pored obale...sunce se približava
horizontu...dolazite do bedema starog grada i
posmatrate zalazak sunca...daleko na horizontu sunce
"ulazi" u more...prizor je toliko lep, da se ne može
opisati...
- Prepustite se lepoti prizora...bez reči...stopite se sa
tom lepotom...pokušajte da je prenesete u vaše telo i
misli...

- Da li ste uspeli da uživate u lepoti prizora? - Ako

niste, čime ste se omeli? - Da li se u sličnim situacijama
setite neke neprijatnosti?

Uglavnom ne možemo da se pustimo i potpuno

predamo nečemu što kod nas izaziva prijatnost i
zadovoljstvo, tada mislimo o nečem drugom. Priroda je
izvor radosti, koju retko umemo da gledamo.
Harmonija koja vlada u prirodi izaziva i kod nas osećaj
mira, koji nam najčešće nedostaje.

Vežba: Ajfelova kula

- Sada se setite kako izgleda Ajfelova kula...budite
svesni njene impozantnosti i visine...
- Zamislite da se nalazite na njenom poslednjem
vidikovcu i posmatrate panoramu velegrada... imate
velegrad pred vašim očima...kao na dlanu...sada je sve
ispod vas...budite svesni osećanja kada ste vi visoko
iznad...

- Kako ste se osećali dok ste posmatrali Pariz? -Da li

ste mogli da se uživite u svoju visoku poziciju? - Kako
se u stvarnom životu osećate po tom pitanju, da li ste
iznad ili ispod drugih?
134
Pogled sa velike visine, koji je otvoren i potpuno
slobodan, izaziva kod nas osećanje razdraganosti i
sreće. U tome je tajna planinarenja, kada planinari
imaju neponovljiv doživljaj kad bace pogled sa najvišeg
vrha na okolinu. Oni koji ne mogu da uspostave kontakt
sa svojom "visinom", ne mogu ni da zamisle da u
nečemu budu uspešni i iznad drugih. Neki ljudi sebe
uvek doživljavaju ispod drugih, smatraju da su drugi od
njih pametniji, lepši, zabavniji, tako da to nesvesno
pokazuju svojim ponašanjem.

Vežba: Mačići se igraju

- Sada zamislite nekoliko mačića, koji nisu sasvim
mali, kako se igraju u dvorištu...
- Posmatrajte šta sve rade u igri...kako se
prevrću...skaču u vis...izvrću se...izazivaju jedni
druge...trče...kako im sijaju oči...
- Budite svesni radosti kojoj se mačići prepuštaju
u igri...
- Pokušajte da njihovu razdraganost prenesete na
sebe...

- Da li ste uspeli da se uživite u radost igre? - Ako

niste, kako ste sebe sprečili?

Igra je izvor radosti, koju odrasli, nažalost,

potpuno zaborave. Smatramo da nije primereno da se
igramo, jer se plašimo da će drugi pomisliti da smo
detinjasti, nezreli. Za nas bi bilo najbolje, kada bismo
svaku našu aktivnost izvodili kroz igru, praveći sebi
zabavu. Mi smo stvoreni da budemo kreativni i najviše
nam smetaju monotone i dosadne stvari. Na nama je
da nešto što je monotono i nezanimljivo učinimo sebi
interesantnim i zabavnim. To je naročito važno kod
učenja za neki ispit, kada moramo da upamtimo razne
suvoparne činjenice. Ako ih dovedemo u vezu sa nečim
našim, nama
135
poznatim, naučićemo ih mnogo brže i nećemo ih brzo
zaboraviti.
Jedna klijentkinja se stalno žali kako ona mora da
loži peć za grejanje, pošto muž neće. Očigledno je da to
njenom mužu nije važno. Pitam je, da li u tom poslu
ima nešto što je za nju objektivno teško, da ne može
nešto da podigne i sl. Kaže da nema, ali joj smeta što
joj muž ne pomaže. Postala je svesna da kroz tu
aktivnost projektuje nezadovoljstvo ponašanjem svog
muža i zbog toga loženje peći smatra veoma teškim
poslom. Kasnije joj ta ista aktivnost nije padala teško.

Vežba: Divlji konji u trku

- Sada zamislite da se nalazite u stepi, posmatrate
nepreglednu ravnicu...
- Na ravnici se nalazi krdo divljih konja koji pasu...
- Odjednom se konji uplaše i krenu da trče u
suprotnom smeru od vas... puni su snage i energije...
njište...jure... prestižu jedni druge...
- Ostanite malo sa njihovom snagom i energijom...

- Kako ste se osećali dok ste posmatrali konje u

trku? - Da li je nešto od njihove energije i snage
"prešlo" na vas? - Ako nije, kako ste se sprečili? - Kako
u stvarnosti, stojite sa energijom?
 Kada imamo osećaj energije i snage, osećamo se
prijatno, spremni smo da uradimo razne stvari. Dešava
se da nemamo osećaj snage, a da moramo da budemo
aktivni i da radimo. Mi sebi oduzimamo snagu i
energiju, najčešće neispoljenim osećanjima, koje
držimo u svojim mislima i telu. Ne možemo doživeti
osećanje radosti i prijatnosti, dok ne uđemo u kontakt
sa neprijatnim osećanjima koja su predhodila.
137
NEDOVRŠENI POSLOVI

Kada u određenom trenutku ne možemo da se

setimo nečega što inače znamo, osećamo napetost i
nelagodnost sve dok se ne setimo. To se zove
nedovršeni posao, u ovom slučaju nedovršeno sećanje.
Ako započnemo neku aktivnost i prekinemo je,
ostavimo nedovršenom, stalno ćemo se u mislima
vraćati na nju bez obzira šta drugo radili. Zato ne
volimo da budemo prekidani u nečemu, nezavisno da li
prekid te aktivnosti ima neke negativne posledice. Radi
se o našoj nelagodnosti koja se javi, kada se započeta
aktivnost ne dovrši do kraja. Mi reagujemo po principu
homeostaze, stalno težimo ka uspostavljanju
ravnoteže. Dok se jedna potreba ne zadovolji, sva naša
pažnja je usmerena na nju, zadovoljenjem te potrebe ili
zatvaranjem geštalta, možemo obratiti pažnju na nešto
drugo. Ono što je ostalo nedovršeno ima stalnu težnju
da se dovrši i ometa naše druge želje, potrebe i
aktivnosti koje se dešavaju u sada.
Stalno sebi ostavljamo razne nedovršene poslove u
vidu započinjanja, a potom prekidanja nekog
konkretnog posla. Retke su osobe koje rade sve po
redu, jednu po jednu stvar, obično hoćemo više stvari
istovremeno. Kada radimo jednu po jednu stvar
najefikasniji smo, imamo vremena za sve, ne
138
žalimo se da puno radimo, iako smo veoma aktivni i
ostavljamo utisak visoke organizovanosti. Mi nismo
svesni da se umaramo nedovršenim poslovima. Neki to
veoma slikovito opisuju, kad kažu: "kad pomislim šta
sve treba da uradim, zaboli me glava". Nisu svesni da
je to prirodna reakcija na sopstveni način rada.
Nedovršeni poslovi nisu samo to. Svako potisnuto i
neispoljeno osećanje, svaka neizrečena misao, svaka
neostvarena potreba i želja su nedovršeni poslovi. Kad
se govori o traumama iz detinjstva, problem ne nastaje
što se nešto dešavalo, nego u tome što se nešto nije
desilo, a trebalo je da se desi. Ljudi godinama nose žal
za maminom ili tatinom ljubavlju, koja njima nije bila
dovoljna, nije se desila a oni su želeli da se dogodi, i
zbog toga su nesrećni i decenijama posle toga. Najviše
nedovršenih poslova, u vidu nedovršenih osećanja,
nosimo iz detinjstva , a osobe sa kojima imamo najviše
nedovršenih poslova jesu naši roditelji. Kad odrastemo,
sve što je ostalo nedovršeno iz prošlosti, projektujemo
kroz osećanja i ponašanje na situacije i osobe iz
sadašnjosti. Mržnje i animoziteti koji se manifestuju u
ponašanju osoba iz javnog života, nekada se mogu
objasniti samo projekcijom sopstvenih osećanja mržnje
prema, njima, bliskim osobama kojih nisu svesni, na
političke i druge protivnike.
Dovršavanje bili kojeg posla ili rešavanje bilo kojeg
problema iz prošlosti, moguće je samo u sadašnjosti.
Sve što nam pravi probleme iz prošlosti, mi nosimo u
svojim mislima, osećanjima, ponašanju u sadašnjosti.
Zato nije bitan konkretan uzrok nekog problema, on se
više ne može promeniti, što je bilo, bilo je, važno je
ono što je nastalo i što se ispoljava u sada pod
njegovim uticajem. Možemo promeniti samo ono što se
nalazi u sada, u sadašnjem pojavnom obliku. Neke
osobe, koje ne žele ništa da urade u sadašnjosti,
skupljaju znanja i objašnjenja o uzrocima svojih
problema, da bi sa sebe skinuli odgovornost za svoje
ponašanje. Žale sebe zbog nesrećnog detinjstva i sebi,
u svom životu, dodeljuju sporednu ulogu, jer ništa nije
zavisilo od njih. Kada klijent insistira na nekim
postupcima roditelja prema njemu, kažem mu da
zamisli da su
139
njihovi postupci bili još lošiji, a da on vidi šta, sada,
može da uradi na tome.

Vežba: Nedovršeni poslovi

- Sada se setite raznih poslova koje ste počeli, a
niste ih dovršili...
- Prvo se setite nedovršenih poslova iz neposredne
prošlosti...
- Setite se nedovršenih poslova koji se protežu na
mesece i godine...
- Objasnite sebi zbog čega niste dovršili neke
poslove...

- Koliki je spisak vaših nedovršenih poslova? -Kako

se osećate sa tim spiskom? - Šta bi se desilo kad biste
dovršili te poslove? - Koliko energije trošite na
nedovršene poslove? -Pronađite razloge koji se odnose
na vas, zbog kojih niste dovršili neke poslove. - Da li
još uvek nameravte da dovršite neke poslove? - Da li
često počinjete rečenice sa "kad"?

Neki ljudi, nesvesno, struktuiraju ceo svoj život oko

nedovršenih poslova. Nesvesno izbegavaju da ih
dovrše, jer onda ne bi znali šta će sa sobom i svojim
životom. Na primer, ceo život prave kuću izgovarajući
se nedostatkom materijalnih sredstava, ili počnu neki,
za njih, grandiozan poduhvat, za koji i sami znaju da će
trajati godinama.
Nekada, objektivno ne možemo dovršiti sve stvari
koje smo započeli. Dovršavanje nekog posla ili stvari
jeste i naše odustajanje od toga i prelazak na izvesnije
ciljeve. Da nije lako odustati od nečega što smo mogli
da uradimo a nismo, ili želeli a nismo ostavrili, govori
primer Stivena Spilberga, koji je posle tri decenije
dovršio započete studije iz filmske režije, iako je, u
međuvremenu, postao filmski klasik. Ljudi se, posle
pedeset
140
godina, vraćaju iz daleka u svoj zavičaj da dovrše neka
osećanja iz svoje mladosti. Inspektori znaju da se
zločinac vraća na mesto zločina. Nekad ceo život
posvetimo nečemu da bismo u tome uspeli, a samo
zato da pokažemo svojim roditeljima da smo vredni
njihove pažnje i ljubavi, ili vršnjacima iz detinjstva, da
smo ipak bolji od njih. Neki ljudi ne mogu da uživaju u
svom uspehu, jer nisu svesni da to nisu ni radili zbog
sebe i svojih potreba.

Vežba: Oosbe sa kojima smo imali problema

- Sada se setite osoba sa kojima ste imali nekih
problema...od najranijeg detinjstva do sada...
- Setite se učitelja...nastavnika...drugova...kolega sa
posla...šefova...članova porodice...
- Odaberite nekoliko takvih osoba koje su vam
najviše ostale u sećanju i oživite ta sećanja...
- Sada pokušajte da nađete nešto zajedničko u
ponašanju tih osoba prema vama...

- Da li ste imali problema sa sećanjem? - Da li je

sećanje izazvalo osećanja slična ondašnjim? -Ako jeste,
kako ste toliko dugo "držali" ta osećanja? - Kakav je bio
vaš udeo u ponašanju tih osoba prema vama? - Srećete
li i sada slične osobe?

Za neke ljude postoje doživotni neprijatelji, jer ne

mogu da razreše svoja neprijatna osećanja koja su
imali u prošlosti. Razrešenjem neprijatnih osećanja koja
nas vezuju za neke ljude iz svog života, sa istim
ljudima ponovo možemo normalno komunicirati ili, čak,
postati bliski. Ako analiziramo ponašanje osoba sa
kojima smo imali neprijatna iskustva, vidimo da postoji
neka zajednička nit koja povezuje ponašanje različitih
osoba. Ta nit smo mi sami, odnosno naše reakcije na
određena ponašanja. Kada promenimo način
reagovanja na
141
nečije ponašanje, onda mislimo da se ta osoba
promenila, nismo svesni promene našeg odnosa prema
njenom ponašanju.

Vežba: Vezivanje u čvor

- Sada zamislite kako vežbate vezivanje čvorova...
- Zamislite kanap srednje debljine, koji vezujete i
pravite veliki čvor...potrudite se da napravite čvor koji
je nemoguće odrešiti...

- Pronađite stvari kod sebe koje ste "vezali u čvor". -

Sada zamislite da su ti čvorovi vidljivi spolja... - Kako
se osećate sa tim "čvorovima"? -Kako ste ih napravili? -
Kad ćete ih razdrešiti?

Nekad kažemo za nekoga da je veliki komplikator,

da ni jednu stvar ne može da uradi, a da ne nađe
hiljadu problema. To, nažalost, mnogo bolje vidimo kod
drugih nego kod sebe. Osoba koja veoma želi da ode na
neko mesto a plaši se da tamo ode, veže sebe u čvor.
Ona ne prihvata da mora da pravi izbor, ili će otići ili,
zbog straha, neće otići. Kad dete kaže da ne sme negde
da ide, jer se plaši, a traži od roditelja da idu sa njim,
ono neće da odustane od svoje želje, niti da se usudi da
ode samo. Kada roditelji prihvate njegov zahtev, oni
time podržavaju njegov strah, odnosno vezivanje u
čvor. Klijent koji dođe na terapiju, kaže da ne zna
odakle da počne, toliko ima nerešenih stvari i, odmah,
postaje svestan velike zamršenosti u svom životu.
142
Vežba: Autoritet
- Sada razmišljajte o autoritetu, o svemu što za vas
predstavlja autoritet...
- Autoritet predstavite u nekom od sledećih oblika:
- bor
- visoka planina
- grandiozan spomenik
- okean
- Izaberite jedan odgovor.
- Zamislite kako to izgleda.

- Opišite to što ste izabrali. - Ima li sličnosti sa

dimenzijama koje idu uz autoritet? - Setite se osoba,
koje lično poznajete, a koje predstavljaju ili su
predstavljale za vas autoritet u nečemu. -Kakav je vaš
odnos prema tim osobama? - Da li ste se nekih plašili?
- Za koga ste vi autoritet? -Kako se osećate s tim?

Autoritet je povezan sa poštovanjem i zato je

veoma bitan za razvoj naše ličnosti. Formiranje odnosa
prema autoritetu počinje sa prvim zabranama i
ograničenjima deteta, kada i počinje proces
socijalizacije. Kada dete suviše bolno doživi ograničenja
i zabrane, kasnije ima problema sa poštovanjem raznih
pravila. Uloga roditelja jeste da, svojom ljubavlju,
ograničenja i zabrane učini manje bolnim za dete, koja
dete usvaja iz ljubavi prema njima. Ako dete nije
ograničavano na prihvatljiv način, kad odraste ima
mnoge nedovršene poslove u vezi poštovanja normi i
pravila. Takve osobe osećaju veoma jaku frustriranost,
ako, odmah, ne mogu da zadovolje svoje potrebe i
želje. Svaki zahtev za poštovanjem određenih normi i
pravila, oni doživljavaju kao atak na svoj lični integritet.
Čak i obaveze koje sami preuzmu doživljavaju kao
nešto što moraju. Pošto nisu asimilovali razna pravila i
ograničenja, najviše problema imaju sa ograničavanjem
sebe, odnosno sa
143
suzdržavanjem i odlaganjem zadovoljenja svojih
potreba i želja. To ih veoma ometa da realizuju neke
svoje potencijale, jer ne mogu da istraju ni u čemu.
Neke osobe preteruju u suprotnom pravcu. Kao
deca su previše poslušni, uživaju u pohvali da su dobri.
Kad odrastu, sve što su, neselektivno, introjektovali u
sebe koriste kao da je to odraz njihovih potreba i želja.
U govoru stalno koriste izraze: "moram" i "treba", ne
kažu da oni nešto hoće ili rade. Svoje potrebe i želje
podređuju nekim ciljevima, tako da troše mnogo snage
i energije da postignu nešto, a kad to postignu nisu
previše zadovoljni sobom. Dovoljno je da se pojavi neki
formalni autoritet, kao što je nastavnik, šef ili osoba
koja nameće svoje mišljenje, i oni se odmah povlače,
sumnjajući u sebe, a ne u autoritet. Nikad nemaju
inicijativu, radije izvršavaju zadato. Uglavnom su
nezadovoljni sobom, misle da se ne trude dovoljno u
nečemu. Kad počnu da rade na sebi, otkriju da se plaše
zameranja i suprotstavljanja drugima.
Za nas je veoma opasno, kada nemamo ni malo
respekta prema bilo kom autoritetu. Tada ostajemo bez
respekta za sopstveno ponašanje i strmljenje nečemu
što je vredno. Bez poštovanja drugih ne možemo
izgraditi samopoštovanje.

Vežba: Problemi na poslu

- Sada zamislite neku osobu koja ima problema na
poslu, nezadovoljna je poslom...
- Pokušajte da otkrijete razloge njenih problema:
- ne voli je šef
 - ima malu platu
- ne vole je kolege
- ne voli taj posao
- Izaberite jedan odgovor.

- Zamislite da vi imate isti problem. - Kako ste

dospeli u taj problem? - Ima li vašeg udela u tome?
144
Struktura dinamike međuljudskih odnosa na poslu,
prilično je slična porodičnoj dinamici. Sve naše
nedovršene ili nerešene stvari projektujemo u odnose
na poslu. Osobe koje imaju problema sa autoritetom,
odnosno sa roditeljima, usmeravaju pažnju na šefovo
ponašanje. On ih voli ili ne voli, voli više druge, a sa
kolegama su u rivalskom odnosu ko će biti bliži šefu.
Nisu svesni da projektuju odnose sa ocem, majkom,
braćom ili sestrama. Zbog toga problem, nikako, ne
mogu da reše, stalno su time opterećeni. Jedan klijent
je stalno rivalizirao sa svojim šefom, kritikovao ga i
zamerao mu razne stvari, dok nije postao svestan da
na šefa projektuje svoj odnos prema ocu, kome nije
smeo da se suprotstavi.

Vežba: Šta nam smeta u poslu

- Sada zamislite šta bi vam smetalo u poslu:
- kad mi govore šta treba da radim
- kad ne primećuju moj rad
- kad kažu da nešto nije dobro u mom radu
- kad previše traže od mene
- Izaberite jedan odgovor.

- Da li radite dobro svoj posao? - Da li se previše

zamarate na poslu? - Ako da, koji su razlozi? -Šta
osećate kad vas kritikuju? - Da li vam smetaju
naređenja? - Kako se osećate kad vi naređujete
drugima?

Bilo koji posao, sam po sebi, nije zamarujući,

najviše nas zamara ometanje. Ometanje dolazi,
uglavnom, od naših nerešenih problema koje
projektujemo u odnose na poslu, ili dozvolimo da nas
drugi ometaju, što opet zavisi od nas. Dinamika odnosa
između braće i sestara u detinjstvu, u mnogome,
određuje naše kasnije ponašanje prema drugima.
Prvorođena deca teško prevazilaze doživljaj gubitka
ljubavi od roditelja, rođenjem mlađeg deteta. Na poslu
imaju utisak da šef
145
voli više druge, da ih povlašćuje u odnosu na njih.
Ponašaju se onako kako se osećaju, a osećaju se kao
manje voljeni u odnosu na druge. Zbog svog
ponašanja, koje odbija druge od njih, obično i nisu
omiljeni. Oni koji su bili mezimci i razmaženi, na poslu
očekuju da ih svi vole i hvale. Ako se to ne desi, duboko
su nesrećni i ne mogu da daju sve od sebe ako nemaju
podršku drugih. Oni koji su srednji po redu rođenja,
nesvesno zauzimaju pasivnu poziciju, ne bore se za
svoje ciljeve i mnogo pate zbog raznih nepravdi.

Vežba: Kućni ljubimac

- Koji kučni ljubimac vam se najviše dopada:
- pas
- papagaj
- kornjača
- mačka
- kanarinac
- Izaberite jedan odgovor.
- Zamislite kako izgleda kućni ljubimac koga ste
odabrali.
- Sada razmišljajte o njegovom životu: gde živi, ko
mu je vlasnik, kako se brinu o njemu...
- Zamislite da on može da govori, šta bi rekao o
svom životu: kad se raduje, kad se plaši, kad je tužan,
kad se ljuti, da li bi u nečemu promeni svoj život?

- Uporedite vaše uslove života, kad ste bili mali, sa

onim što ste zamislili za kućnog ljubimca. -Da li su
razlike na vašu štetu? - Uporedite vaša osećanja sa
njegovim, da li ih iste stvari izazivaju. - Koliko ste
zadovoljni svojim životom, sada? - Da li bi ste menjali
nešto bitno u vašem životu? - Koje su prepreke za to?
146
Kada smo u situaciji da se o nekome brinemo,
ponašamo se onako kako bi smo mi želeli da se drugi
ponašaju prema nama ili kako su se ponašali prema
nama kad smo bili deca. Oni koji su imali stroge
roditelje, prema svojoj deci budu ili strogi ili suviše
popustljivi. Sposobnost stavljanja u poziciju drugog je
veoma bitna za sprečavanje sopstvenih projekcija na
druge osobe, tada posmatramo potrebe drugih
nezavisno da li smo mi takvi ili ne.

Vežba: Prtljag
- Sada se setite nedovršenih poslova iz prošlosti,
naročito onih događaja, koji još uvek izazivaju
neprijatna osećanja kod vas...setite se neostvarenih
želja u koje još verujete da će se ostvariti...a sve to
nosite sa sobom kao neki prtljag...
- Taj prtljag iz prošlosti zamislite u obliku raznih
kofera, torbi, kesa i sl... zamislite da to sve nosite...
kako se osećate sa teretom... šta ćete da uradite sa
njim?

- Šta ćete da uradite sa prtljagom iz prošlosti? -Koji

su razlozi što nosite toliko nečega iz prošlosti? - Da li
ste pokušali da rešavate neke stvari iz prošlosti? -
Koliko, to iz prošlosti, utiče na vaša osećanja i
ponašanje sada?

Klijenti se uvek iznenade koliko su "prtljaga" iz

prošlosti zamislili da "nose" i sada. Oni koji nisu svesni
koliko sebe ometaju stvarima iz prošlosti, zamiste veliki
prtljag, ali kažu da je lak za nošenje. Jedna mlada žena
je zamislila da nosi veliki ruksak na leđima i dok ona
hoda, ispadaju stvari iz njega. Rekla sam joj da to
poveže sa svojim bračnim problemima, za koje je
očekivala da će se sami rešiti sve dok joj muž nije,
jednog dana, rekao da ide iz kuće.
147
Iz prošlosti najviše nosimo nedovršenih osećanja,
koja su bila previše bolna za nas, tako da ne
dozvaljavamo ni da ih se setimo.

Primer iz prakse:
- I. mlada žena, udata, ima dvoje male dece, kada je
otkrila da je muž prevario, doživela veoma intenzivno
osećanje ljutnje i besa prema mužu i straha da će biti
ostavljena.
- Na jednoj seansi, I. priča kako joj muž prebacuje
njeno predbračno iskustvo, kaže joj da je kurva.
- Kakav je vaš odnos prema seksualnim iskustvima
iz tog perioda?
- I: - Imala sam abortus u 17-oj godini, bila sam u
intematu, roditelji nisu znali. Tada sam osećala kao da
se to dešava nekom drugom.
- Sada zamislite najtežu situaciju iz tog perioda,
pokušajte to sada da doživite.
- I: - zamišlja, teku joj suze niz lice.
- Sada taj doživljaj iz vežbe ispričajte u sadašnjem
vremenu.
- I: - Ležim na ginekološkom stolu, užasno se stidim.
Čujem zvuk kao da dve kašike udaraju jedna o drugu,
osećam užasan bol, vidim svoju drugaricu kroz staklo
na vratima kako plače. - I. plače.
- Da li ste vrištali od bola?
- I: - Ne.
- Ponovo se vratite u tu situaciju i zamislite kako
vrištite od bola.
- I: - Vrištala sam i bilo mi je lakše. Ponovite taj
vrisak sada.
- I: - Ne mogu, bio bi to vrisak do neba.
- Pokušajte.
- I: - vrišti, oseća se oslobođeno.
148
- Osećanja, koja je I. blokirala, povodom ovog
bolnog iskustva, činila su je ranjivijom i osetljivijom za
sadašnja neprijatna dešavanja, probleme u braku. Nije
bila svesna osećanja krivice zbog abortusa, jer je to
krila od roditelja.

Vežba: Ja kao moja majka

- Sada zamislite da ste vi vaša majka...pokušajte da
se potpuno uživite u ulogu vaše majke... Neka "majka"
razmišlja o svom detetu, odnosno o vama...
- Šta joj se dopada kod svog deteta...neka se seti
svih stvari...
- Šta joj se ne dopada...neka se seti svih stvari koje
joj se ne dopadaju...

- Koliko je slično vaše mišljenje sa majčinim

mišljenjem o vama? - Sada se setite šta vaša majka
voli kod vas? - Koliko je to uticalo da vi budete takvi? -
Šta osećate kad vam majka nešto zamera? - Da li se
trudite da udovoljite njenim zahtevima kakvi da
budete?
 Dete ima najbliskiju vezu sa majkom, "hrani se"
njenom ljubavlju. Odrastanje i osamostaljivanje
podrazumeva postepeni prekid te veze, što ostavlja
tragove u nama. Neke osobe, u ovom smislu, nikad ne
odrastu potpuno. Kada zasnuju porodicu, projektuju
nerešene probleme iz odnosa sa majkom kroz
partnerski odnos. Očekuju da dobiju od partnera ono
što su dobijali od svoje majke, ili što nisu dobili, a ne
mogu da prežale.
149
Primer iz prakse:
- D. stara 30 godina, ima dvoje dece, udata, dolazi
na terapiju zbog straha koji ne može da kontroliše.
- U jednoj seansi D. kaže da neće više sebe da
prisiljava.
- U čemu je D., do sada, sebe prisiljavala?
- D: - tako što sam slušala druge šta treba da
radim, prvenstveno roditelje. Mama mi prigovara
što ostavljam decu kad negde izađem.
- Kažite: - Plašim se da nisam dobra majka.
- D: ponavlja rečenicu, počinje da plače i jeca i
govori dalje: - Ja sam bila zanemarena od
majke, osećala sam se kao promašeni abortus.
- Ponovite nekoliko puta: - Osećala sam se kao
promašeni abortus.
- D: ponavlja rečenicu i, uz plač i ljutnju prema
mami, nastavlja da govori obraćajući se mami: -
Branila si mi da idem na plivanje, iako sam to
najviše volela. Nisi bila bliska sa mnom. Potrebna mi je
tvoja bliskost.
- Šta još D. zamera mami?
- D: - Pravila si razliku između dece. Brat je
mogao sve i može sve, pošto je muško. Stvaraš
mi osećanje krivice da ne mogu da se brinem o
deci.
- D. se osećala nedovoljno voljenom od majke,
vezala je to za priču da je neplanirano dete
(promašeni abortus). Još nije svesna svoje
ljubomore prema bratu, zamenjuje sa: "njemu je
mama više dozvoljavala". Voli da vozi velike,
jake i brze motore, što je više uobičajeno za
muškarce (brat je muško), iako ima problema sa
strahom.
150
Vežba: Nepravda
- Sada se setite raznih nepravdi koje ste doživeli...
- Setite se kako ste se tada osećali sa tim
nepravdama...
- Da li, još uvek, ima osećanja iz tog vremena kada
se to dešavalo... ostanite malo sa tim osećaniima...

- Koliko vas pogađa nepravda?- Ako ste osetljivi na

nepravdu, objasnite sebi zbog čega? - Da li ste bili
ljubomomi na brata ili sestru, kao dete? -Da li vam
drugi kažu da ste nepravedni? - Kako bi ste se osećali
da ste nepravedni?

Neki ljudi celog života nose neke nepravde iz

detinjstva. Po njihovoj priči, njima se nepravde češće
događaju nego drugima. Osećanje da smo uskraćeni u
nečemu u odnosu na druge, uvek, je samo naš lični
doživljaj i nema mnogo veze sa realnim događajima.
Koreni osećanja uskraćenosti vuku iz detinjstva,
najčešće se radilo o neosvešćenoj ljubomori prema
braći i sestrama. Roditelji strahuju da se braća i sestre
neće voleti i slagati i, zbog toga, uče decu da treba da
najviše vole brata ili sestru. U tome, normalno, nema
ničeg lošeg. Međutim, kada dete oseti ljubomoru na
brata ili sestru, ono potisne to osećanje kao
nedozvoljeno i neprihvatljivo, pošto su učeni da treba
uvek da ih vole. Roditelji obično ne rešavaju problem
ljubomore, ni ne primećuju je ako nije otvoreno
ispoljena. Nekada svojim ponašanjem čak podstiču
ljubomoru, tako što se mešaju u njihove međusobne
konflikte i presuđuju ko je u pravu. Ne shvataju da je
izvor njhovog konflikta, upravo, provera na čijoj će
strani biti roditelj. Ako se roditelji ne mešaju, deca
međusobno nivelišu odnose, pa mlađi nauči da ne sme
da dira starijeg, jer je ovaj jači. U terapiji sa decom,
kad pitam koga najviše vole, oni odgovaraju da najviše
vole brata ili sestru. Tokom rada postanu svesni ljutnje
i ljubomore na brata
151
ili sestru, shvate da su to prirodna osećanja na neke
njihove postupke i da to ne ometa ljubav koju osećaju
prema njima. Posle toga, uspostave, istinski, bliske
odnose sa njima.

Vežba: Ja kao moj otac

- Sada zamislite da ste vi vaš otac...potpuno se
uživite u njegovu ulogu.
- Neka otac razmišlja o svom detetu, odnosno o
vama...
- Šta mu se dopada kod svog deteta...setite se svih
stvari koje vam se dopadaju...
- Šta mu se ne dopada kod svog deteta...setite se
što više stvari koje vam se ne dopadaju...

- Sada se setite šta se vama dopada kod vašeg oca?

- Šta vam se najviše dopada u odnosu prema vama? -
Sada se setite šta zamerate ocu? - Da li ste mu, nekad,
to rekli? - Ako niste, kako ste se sprečili? - Da li ste se
plašili oca, kao dete? - Da li, sada, ima nekog straha od
oca?
 Deca su slobodnija u ispoljavanju sebe, naročito
dok su mlađa, prema mami nego prema tati. To je, na
neki način, prirodno, pošto ih mama podiže i neguje.
Neke majke, nesvesno, ometaju uspostavljanje bliskosti
deteta sa ocem, tako što ga koriste kao insrument
svojih vaspitnih postupaka. Kad su deca nestašna, neka
mama kaže da će ih reći tati. Na taj način plaši decu
tatinim autoritetom i mnoga deca se plaše tate, zbog
maminih manipulacija. Jedan mladić se veoma
iznenadio kada je naišao na veće razumevanje za neke
svoje lične probleme kod tate nego kod mame, od koje
je očekivao razumevanje. Osobe koje su se u detinjstvu
plašile tatinog autoriteta, u odraslom dobu, prave
odstupnicu pred složenijim zahtevima, nezavisno od
svojih sposobnosti.
152
Primer iz prakse:
- Z. star 40 godina, na jednoj seansi vodi zamišljeni
dijalog sa tatom.
- Šta se "tati" dopada kod Z.?
- T: - Sviđa mi se što si kulturan, fin, vredan.
- Šta mu zamera?
- T: - Mršav si. Nisi zadovoljan onim što imaš, a
najviše ti zameram što nisi glavni u kući, nego je tvoja
žena glavna.
- Kažite "tati", kako Z. nije glavni u kući?
- Z: - Ne volim svađe sa ženom, ne volim da joj se
zameram
- Šta bi "tata" na to rekao?
- T: - Ti, ipak, treba da budeš glavni u kući.
- Budite svesni da "tata" sada zahteva, ne vodi
dijalog i tako propušta da čuje drugu stranu.
- Zamislite da ste besni na "tatu" i to mu kažite.
- Z. - Ne mogu to da kažem tati, neprijatno mi je.
- Koje je osećanje iza neprijatnosti?
- Z: - Plašim se da mu to kažem. Evo, reću ću to
svom šefu. Besan sam na tebe.
- Z. postaje svestan kako nije glavni u kući,
projektovao je svoj strah od zameranja prema tati na
svoju ženu, pa i na svog šefa. Uz to, izbegava sve
poslove gde bi trebalo da donosi odluke sam i da snosi
posledice tih odluka.

Vežba: Usvojeno dete

- Sada izmislite priču o usvojenom detetu.
- Pratite njegov život od rođenja do vaše životne
dobi...zbog čega je dete usvojeno...ko su mu novi
roditelji...kakvo mu je detinjstvo...kako se osećalo sa
time što je usvojeno...
- Šta je usvojeno dete postiglo u svom životu...
153
- Pronađite sličnosti iz priče o usvojenom detetu sa
vama. - Koje su razlike? - Da li ste, kao dete, nekad
pomislili da biste želeli da imate druge roditelje? -
Koliko su vas životni uslovi omeli, da ne postignete više
u životu? - Koliko su roditelji zaslužni za neke vaše
uspehe?

Hteli mi to ili ne, roditelji imaju, najviše, uticaja na

formiranje našeg odnosa prema sebi. Ako su oni
verovali u neku našu sposobnost ili osobinu, njih smo
više razvijali i negovali u odnosu na druge. Kada roditelj
kaže da je dete nespretno, sigurno će postati
nespretno. Na nama je da dobro upoznamo sebe i svoje
mogućnosti i da poverujemo sebi, a ne drugima, makar
se radilo i o našim roditeljima. Govorim klijentima da su
talentovani i lepi, onoliko koliko misle da jesu, ni manje
ni više.
Primer iz prakse:
- M. studira težak fakultet, "zapela" pri kraju studija
zbog nekontrolisanih strahova. Kao dete se plašila oca,
nije nikad dobila batine od njega, ali je vikao. Otac više
poklanjao pažnje sestri, što je nju bolelo. Ima mlađeg
brata.
- Kakav je tatin odnos prema vašem postignuću na
fakultetu?
- M: - Kada sam dala uslov za drugu godinu studija
bila sam veoma ponosna na sebe. Pokazala sam tati
indeks, očekujući pohavle. On je samo rekao: - nisu ti
neke ocene.
- Ponovite nekoliko puta: - Nisu ti neke ocene.
- M: ponavlja rečenicu i kaže: - Tata je bio u pravu,
nisam neki student.
- Budite svesni da ste poverovali tati, umesto sebi.
154
Podrška drugih da vredimo u nečemu nama godi,
ali može da bude i kočnica našeg daljeg napredovanja.
Neke osobe se osećaju loše ako ne dobiju pohvalu za
sve što urade dobro, samo zato što, nekada, nisu dobili
očekivanu pohvalu od roditelja, ili su bili stalno hvaljeni.
Njima nije bitna stvarna dobit koju imaju u nekom
odnosu, važnija im je pohvala i odobravanje, čak i kada
su svesni štete koju imaju. U tome leži tajna
"profesionalnih" zavodnika.
Kad u životu ne postignemo ono što želimo, skloni
smo da okrivljujemo druge, najčešće svoje poreklo,
roditelje, bračnog partnera. Obično se ne osvrćemo iza
sebe, na one koji su u lošijoj poziciji od nas, gledamo
samo one koji su postigli više. To može biti dobro za
podkrepljenje naših ambicija, ali stvara latentno
nezadovoljstvo sobom i drugima, pošto će uvek biti
onih koji su ispred nas. Neki ljudi, jureći za onima
ispred sebe, izgube kontakt sa svojim pravim
potrebama i željama. U Antonionijevom filmu
"Uvećanje" glavni junak juri nekog tipa posle završenog
rok koncerta da mu otme deo polomljene gitare, kada
je dobija, pogleda je i baca.

Primer iz prakse:
- D. star 42 godine, ima probleme u braku i dugove.
Za sve okrivljuje svoju majku, koja mu nikad nije
pružila ljubav koju je očekivao. Da ga je majka više
volela, on se ne bi tako ponašao, ne bi bio gubitnik,
kako on kaže.
- Zamislite da ste u pozorištu, sedite u sredini
reda...Usred predstave osetite da vam se piški, trpite,
sramota vas je da izađete, jer biste smetali drugima
...trpite...trpite i, odjednom, primetite kako ste se
upiškili...
- D: zamislio.
- Kako ste se osećali dok ste to zamišljali?
- D: - Umro sam od stida, osramotio sam se pred
drugima.
155
- Ponovite rečenicu, misleći na to što se desilo u
vežbi: - Ja sam upišanko.
- D: - Ja sam upišanko, stidi se i smeje, postaje
svestan svog udela u svojim neuspesima.
157

OTPOR I IZBEGAVANJE

Da bismo opstali kao jedinka u spoljašnjoj sredini

stalno vršimo razmenu sa sredinom, počev od vazduha,
koji udišemo i izbacujemo ga, izmenjenog, nazad u
spoljašnju sredinu kroz izdisaj. Neprekidno selektujemo
šta je za nas iz sredine dobro, a šta nije korisno ili
može da bude opasno, od čega se štitimo. Dete brzo
nauči da ispljune ono što mu ne odgovara ili da se
povuče od nečega što je opasno. Posezanje za nečim iz
sredine jednako je dobro, kao i otpor prema nečemu iz
sredine. Pomoću otpora i izbegavanja, mi sebe štitimo i
branimo, ne samo u fizičkom smislu, nego štitimo i
našu ličnost. Procenjujemo koliki je naš kapacitet da
primimo nešto, što će podstaći naš lični rast i razvoj.
Do problema dolazi, kada se branimo od nečega ili
izbegavamo nešto što je za nas korisno, a mi to, ili ne
možemo da vidimo, ili sebe sprečavamo nečim što,
objektivno, nije prepreka. Život je takav da nam se
dešavaju i neprijatne stvari, stalno moramo da se
borimo sa raznim preprekama da bismo pratili ritam
života. Vrlo rano dete shvati da ne može, odmah,
zadovoljiti svaku svoju potrebu. Proces socijalizacije
počinje već tada i traje sve do kraja života. Stalno
moramo da usaglašavamo naše potrebe i želje sa
potrebama i željama drugih. Kada ostvarimo tu
ravnotežu, možemo reći da živimo u
158
harmoniji sa sobom i sa drugima. Naravno, to je idealni
koncept, koji se u stvamom životu retko ostvaruje.
Osnovni cilj svakog psihoterapijskog procesa jeste
da mi uvidimo nešto, da postanemo svesni nekog
stanja ili procesa kod nas, čiju smo svesnost izbegavali
putem raznih mehanizama odbrane. Otpor i
izbegavanje svesnosti se ne dešavaju, samo, u
psihoterapijskom procesu, tu se, samo, stavljaju pod
lupu i osvetljavaju uz pomoć terapeuta. Isto se dešava
u stvamom životu, tu nas osvešćuju događaji i njihove
posledice.
Mi smo svesni raznih otpora koje imamo prema
nečemu, često to govorimo za sebe i za druge. Nismo
svesni razloga naših otpora, tako da ulažemo energiju u
blokiranje svesnosti i lišavamo se novih iskustava u
nečemu, koja, sama po sebi, vode daljem rastu naše
ličnosti. Izbegavanje nečega, trenutno, izgleda kao
dobro rešenje, ali se tako lišavamo razuđenosti koju
nosi život. Neki ljudi, toliko, izbegavaju razne stvari, da
svedu funkcionisanje na minimum, tako da ne mogu da
funkcionišu bez pomoći drugih, na neki način postanu
invalidni, iako to stvarno nisu.
Otpore i izbegavanja manifestujemo na razne
načine, može se reći da svako od nas ima neki svoj
način manifestovanja otpora. Jedan od najzastupljenijih
načina, koji je karakterističan za današnje vreme
prepuno obaveza i zahteva prema nama, jeste
zaboravljanje. Svi nose podsetnike i zapisuju svoje
obaveze, tako daju sebi nalog da ne pamte.
Zaboravljanje tumače mnoštvom obaveza ili fiziološkim
razlozima. Kad kažu da su zaboravili, imaju alibi pred
sobom i pred drugima, da su oni to stvarno želeli ili
hteli, ali su zaboravili. Kad ne bi zapisivali, postali bi
svesni šta mogu a šta ne mogu i šta hoće ili neće da
pamte.
159
Vežba: Građevina
- Sada se setite vašeg otpora prema nečemu ili
nekome...
- Taj otpor predstavite u obliku jedne od građevina:
 - koliba
- dvorac
- spomenik
- štala
- hladnjača
- Izaberite jedan odgovor.
- Zamislite kako izgleda to što ste izabrali.

- Sada vi budite to i pričajte o "sebi". - Ima li

sličnosti sa vašim otporom? - Koji su razlozi vašeg
otpora? - Da li nešto gubite za sebe zbog tog otpora? -
Da li ste pokušali da "razbijete" taj otpor? - Da li imate
neku dobit od tog otpora?

Kada smo suočeni sa otporom neke osobe, obično

vršimo pritisak na nju da otpor popusti. Dešava se,
upravo, suprotno od naše želje, jer svaki pritisak
povećava otpor. Deca to slikovito izražavaju kada kažu
da im je pritisak od roditelja da uče, teži od samog
učenja. Naš odnos prema otporu drugih jeste osnova
tolerantnog ponašanja. Neki roditelji preteraju u otporu
ili u toleranciji. Oni, nekada, ne razlikuju šta nije
stvarno dobro za dete ili je opasno, od onoga što je
stvar njihove ličnosti, njihovih potreba i želja, koje ne
ugrožavaju ni njih ni druge. Majka, koja je veoma
pedantna, vrši pritisak na dete da i ono bude takvo,
iako to za njega nije bitno. U nekim situacijama, kada
postoji stvarna opasnost, kao kod uzimanja droge, ne
postavljaju oštre granice, pod izgovorom da ne mogu
da utiču na decu šta će da rade.
Neki ljudi ne podnose nikakav otpor drugih, kad su
u pitanju njihovi zahtevi, naročito ako se radi o
slabijima od sebe.
160
Često se u nekim porodicama čuje zahtev upučen deci:
"neću da čujem neću". Otpor drugih doživljavaju kao
napad na sebe i trude se da, svim silama, slome taj
otpor. "Slamanje" otpora je posebno opasno kada su
deca u pitanju. U pojedinim fazama razvoja dolazi do
prirodnog negativizma koji ima svoju svrhu, dete
pomoću njega formira granice svoga selfa ili kada u
adolescenciji dolazi do pobune protiv svih autoriteta, pa
i roditelja, da bi izgradili sopstveni identitet. Roditelji
hoće da im deca budu poslušna, da se uvek ponašaju
"kako treba", a onda od njih očekuju da budu
ambiciozni, prodorni i snalažljivi u raznim situacijama.
Nisu svesni da su to nespojive suprotnosti.
Slično je i sa partnerskim ili prijateljskim
odnosima, kada se radi o odnosu prema otporu. Jedan
od partnera ne trpi nikakav otpor s druge strane, a
očekuje da partner bude zanimljiv i vredan njegove
pažnje i ljubavi. Kada u tome uspe i partner promeni
osobine koje mu smetaju, prestane da ga voli. Ljudi
vole da se druže sa sebi sličnima, tako se bolje
razumeju. S druge strane, samo iz različitosti stvarno
dobijamo. Društva koja, vekovima, funkcionišu po
klasnom principu, svesna su toga, pa povremeno
osvežavaju svoju klasu pojedincima iz, daleko, nižih
slojeva.

Vežba: Sve zatvoreno

- Sada zamislite veliku prostoriju, koja ima mnogo
vrata i prozora...
- Sva vrata i prozori su zatvoreni...vazduh je
ustajao...
- Budite svesni kako se osećate kad je sve
zatvoreno...

- Ima li neke sličnosti između zatvorene prostorije i

vas? - Ima li neki deo vas koji je potpuno "zatvoren"? -
Šta bi bilo kad bi se taj deo otvorio? - Čega se plašite? -
Kako se osećate sa zatvorenošću drugih?
161
Bez obzira koliko smo otvoreni prema sebi i
drugima, uvek ima neki deo nas koji je zatvoren.
Čoveku je potrebno ono što nazivamo intimom i
prirodno je da je čuvamo samo za sebe, ona nam daje
osećanje sigurnosti i jedinstvenosti u odnosu na sve
druge ljude. Problem nastaje kada stvari koje su
"javne" proglasimo za intimne. Neuspešan student se
naljuti kada ga neko pita da li je položio ispit. To jeste
njegova lična stvar, ali nije tajna, jer se ne može
sakriti. Iza naše zatvorenosti, koja nije iz sfere
intimnosti, uvek postoji neki strah. Jedna klijentkinja se
toliko stidela da ispriča najobičnije, svakodnevne stvari.
Prihvatila sam njen stid i dala sam joj nalog da se
okrene od mene i da to kaže šapatom da ja ne mogu da
čujem. Tek posle toga, mogla je da ispriča, te, obične
stvari. Ni jedan vid naše zatvorenosti, odnosno otpora,
nije bez razloga i sa njom treba postupati pažljivo, kao
sa staklenom čašom.

Vežba: Zabrane
- Sada se setite raznih pravila i zabrana koje ste
morali da poštujete...
- Te zabrane predstavite u nekom od sledećih oblika:
- zid
- vetar
- lopta
- magla
- vuk
- Izaberite jedan odgovor. Zamislite to kako izgleda.

- Zid je neprobojan, vetar je neuhvatljiv, lopta se

kotrlja, u magli se ne vidi, vuk je usamljen -povežite
vaš odnos prema zabranama sa ovim tipičnim
osobinama. - Šta vam najviše smeta kod zabrana? -
Koliko vas zabrane ograničavaju?
162
- Da li ste spremni da snosite posledice, kad
prekršite neko pravilo?

Nikome nisu prijatne zabrane i uskraćivanja. Kada

ne vidimo druge mogućnosti koje nam stoje na
raspolaganju, onda nam zabrane teško padaju. Neke
osobe uvek očekuju barijeru za svoje zahteve i želje, pa
i ne pokušavaju da nešto dobiju. Njima toliko teško
pada odbijanje, da se radije lišavaju onoga što žele.
Oni koji imaju problema sa suzdržavanjem sebe,
koji ne mogu da kontrolišu svoja osećanja, najčešće
bes, ne mogu da podnesu nikakvu vrstu zabrana. U
detinjstvu nisu adekvatno ili dovoljno ograničavani od
roditelja, tako da, kasnije, ne mogu da "zakoče" sebe
kad treba.

Vežba: Prepreke
- Sada se setite nečega što veoma želite, ali to zbog
nečega ne možete da uradite ili ostvarite...
- Te prepreke zamislite u nekom od sledećih oblika:
- kamena gromada
- brdo peska
- živo blato
- bodljikavo šiblje
- duboka voda
- Izaberite jedan odgovor.
- Zamislite kako pokušavate da savladate prepreku.

- Da li ste uspeli da savladate prepreku? - Da li je

realan način na koji ste savladali prepreku? - Šta radite
kada, u životu, ne možete da savladate neku prepreku?
- Da li često odustajete?
163
Svakodnevno se suočavamo sa raznim
preprekama, tako da je veoma bitan naš odnos prema
njima. Neke osobe se, redovno, povlače pred
najmanjim preprekama sa osećanjem tuge, misle da
oni to ne mogu da savladaju, a da nisu ni pokušali. Neki
odustaju, ali osećaju bes i ljutnju, misle da sve treba da
bude u skladu sa njihovim potrebama i željama. Ima i
onih, koji pred preprekama nikad ne odustaju, ponovo i
ponovo pokušavaju, ne prihvataju da ne mogu dobiti
nešto do čega im je veoma stalo.
Interesantni su načini reagovanja klijenata na
"prepreke" iz vežbe. Iz vežbe izlaze "izgrebani",
"blatnjavi", "izubijani" ili "mrtvi umorni", zavisno od
toga šta su odabrali da savlađuju. Jedna klijentkinja je
umesto duboke vode zamislila more. Uveličala je
prepreku do maksimuma, da bi imala opravdanje što tu
prepreku nije mogla da savlada. Na isti način se odnosi
i prema svojim problemima, najmanji problem toliko
uveliča da izgleda nerešiv. Jedan klijent je kao prepreku
zamislio duboku vodu, ali je zamislio i čamce pored
vode kojima on može da pređe preko vode. Ne može da
zamisli šta bi bilo kad bi se našao u situaciji da nešto ne
može da savlada i, tako, se unapred odriče teških
ciljeva. Većina ne zna u čemu je suština nesavladivosti
neke prepreke. Kada znamo u čemu je problem, onda
je to lako rešiti, ili ako ne možemo da ga rešimo,
možemo da odustanemo. Nekada umanjujemo neki
problem, u stilu: "nije to ništa za mene", posle čega
sledi najveće razočarenje, ako ne uspemo.

Vežba: Sve otvoreno

- Sada zamislite veliku prostoriju koja ima mnogo
vrata i prozora...
- Sva vrata i prozori na prostoriji su širom otvoreni
...duva promaja...
- Budite svesni kako se osećate kada je sve
otvoreno...
164
- Ocenite u procentima koliko ste otvoreni? - Kako se
osećate sa procentom svoje "otvorenosti"? -Šta bi bilo
kad biste bili zatvoreniji? - Kakav odnos imate prema
otvorenosti drugih?

Otvorenost, takođe, može biti vrsta otpora.

Otvorenost služi kao brana da, ni mi ni drugi, ne
dopremo do naše prave sopstvenosti. To se dešava
kada su pritisci sredine toliko jaki i suptilni da ne
možemo da im se odupremo. Tada ništa ne
doživljavamo kao naše, pa nemamo šta ni da
sakrivamo. Roditelji, često, kažu da ne vrše pritisak na
dete da nešto uradi, ali koriste razne suptilne načine da
postignu svoj cilj. Za dete je uvek bolje kada postoji
otvoreni pritisak, jer se kod njega javlja prirodni otpor,
tako da dete može da zaštiti svoju ličnost. U
suprotnom, nađe se sa nečim što nije njegovo, što ne
odgovara njegovim stvamim potrebama.

Vežba: Otpor prema nečemu

- Sada mislite o stvarima prema kojima imate veliki
otpor, što nikako ne biste hteli ili voleli...
- Taj otpor zamislite u nekom od sledećih oblika:
- soliter
- tenk
- lokomotiva
- kornjača
- viteški oklop
- Izaberite jedan odgovor.
- Zamislite to, kako izgleda.
- Sada vi budite to, što ste zamislili i pričajte o
"sebi". - Pronađite sličnosti sa vašim otporom. -Koji su
razlozi za vaš otpor? - Kako bi ste se osećali kada biste
to radili uprkos otporu? - Da li ste, nekad, "prisiljavani"
da radite nešto što vi ne bi ste radili?
165
Svakodnevno trošimo mnogo energije na razne
otpore. Ne moramo raditi ono što nećemo, iako
nemamo otpor prema tome, dobro je da se ponašamo
po našoj slobodnoj volji i da pravimo izbore koji nama
odgovaraju. Otpor uz sebe vezuje razna neprijatna
osećanja, tako da se ne osećamo dobro, iako ne radimo
ono prema čemu imamo otpor. Da se ne bi smo suočili
sa svojim otporom prema nečemu, preuveličavamo loše
strane toga i našu neprijatnost koja bi se javila, ako
bismo radili ono što nam se ne dopada. Učenici govore
da je profesor strašan, kad se plaše da neće moći
savladati gradivo iz nekog predmeta. Ako nismo svesni
otpora, u govoru često koristimo formulaciju: "da,
ali...", kada govorimo da nešto istovremeno hoćemo i
nešto nećemo, a da toga nismo svesni.

Vežba: Sizif
- Sada zamislite kako se penjete uz neku uzvišicu da
bi ste izašli na put... uzvišica nije velika, ali je veoma
strma, glatka, sa oskudnom vegetacijom...
- Penjete se... odjednom se okliznete i skotrljate se
u podnožje... ponovo se penjete... sada malo krivudate,
da bi ste izbegli nagib... opet se okliznete i vratite se
nazad... ponovo se penjete... sada više pazite...
pomažete se rukama... opet se okliznete...

- Da li ste mogli da zamislite da niste uspeli da se

popnete? - Šta ste osećali dok ste padali? - Da li ste,
nekad, nešto radili, a kasnije ste shvatili da je to bio
uzaludan posao? - Setite se, zbog čega niste mogli,
odmah, da znate da je to uzaludno?

Klijenti, koji imaju otpor prema svakoj vrsti poraza

i neuspeha u nečemu, ne mogu u vežbi da zamisle da
se nisu popeli iz prvog puta. Za nas je veoma važno da
na vreme
166
otkrijemo uzaludnost nekog postupka ili sredstva za
postizanje cilja. Svojom velikom željom da, što pre,
dođemo do nekog cilja, zamagljujemo realnost i
ponašamo se neracionalno. Velika upornost u nečemu
što ne donosi rezultat, pokazuje da imamo veliki strah
od neuspeha. Neki ljudi ne mogu sebi da dozvole
grešku, odnosno da je priznaju, pošto se greška,
ionako, dogodila.

Vežba: Zadrti konj

- Sada zamislite da ste član jahačkog kluba i da
imate svoje vreme za jahanje...propisno ste odeveni u
jahaću uniformu...na stazi ste za jahanje...dovode vam
konja...nemate određenog konja, koga uvek jašete...
- Zamislite kako izgleda konj koji vam je dodeljen...
- Uzjašete konja i krenete predviđenom stazom...
zamislite kako jašete...
- kojim tempom...Odjednom, konj stane i neće da
ide dalje...on je, ustvari, jedan veoma zadrti konj, koji
neće da ide...stvarno neće...
- Pokušajte na razne načine da "pokrenete" konja.-
smislite što više načina koji bi pomogli da konj krene...

- Šta ste osećali kad konj nije hteo da ide? - Sada vi

budite zadrti konj i kažite zbog čega, on, neće da ide. -
Da li su vam ti motivi poznati, kada vi nešto nećete? -
Da li ste se inatili kao dete? -Kako se odnosite prema
drugima kada se inate?

Kroz ovu vežbu klijenti otkriju mnogo o sebi.

Veoma su poučni načini kojima pokušavaju da
"nagovore" konja da krene. Neki sebi pripisuju posebne
moći, da konj neće odoleti njihovom maženju ili
njihovoj priči. Ne koriste nasilna sredstva,
167
plaše se da će, tako, pokazali svoju agresivnost.
Sredstva koja koriste, više projektuju svoj odnos prema
prinudi, kad bi njih neko terao na nešto, pa pokazuju
izuzetno razumevanje za konjsku zadrtost. Kad govore
o motivima zadrtosti konja, kažu da konj ne voli da ga
jašu, iako je on konj za jahanje, čime pokazuju da ne
prihvataju kod sebe ono što ne vole.
U našoj kulturi, inat, kao način ponašanja, ima
veliku socijalnu podršku. Inat se povezuje sa snagom,
izdržljivošću, pa se takve osobe opažaju kao veoma
sigurne u sebe. Ima onih koji prvo kažu ne, da bi posle
postupali afirmativno. Njima "ne" služi kao oslonac da
se osećaju sigurnije, pri čemu nisu svesni da je oslonac
na staklenim nogama. Svako popuštanje ili priznanje da
su pogrešili, doživljavaju kao sopstvenu slabost i plaše
se da ih drugi neće voleti, da će ih odbaciti zbog
pokazane slabosti.

Primer iz prakse:
- B. stara 45 godina, u vežbi zamislila lipicanera, nije
se plašila da jaše. Kad je konj stao, prvo ga mamuzala,
zatim ga mazila, pričala mu, davala mu šećera, nije
hteo da krene. Pustila ga da pase, ona sela na travu.
- Budite "zadrti konj! i kažite zbog čega nije hteo da
ide?
- B: - Ja sam zadrti konj (odjednom provala smeha,
smeje se do suza), moram da služim za jahanje, svako
me jaše, a ja to ne volim. Zainatim se, jahači misle da
će uspeti, ja znam da neće, osećam se pobednikom.
- Zbog čega ste se toliko smejali?
- B: - Kad bi muž čuo da to za sebe kažem, da sam
zadrti konj, rekao bi kako ste znali da je moja žena
takva.
- Ponovite rečenicu: - Ja sam konj za jahanje, a ne
volim da me jašu.
168
- B: - Ponavlja rečenicu i govori: - To je kao kad ja
nešto neću da radim, a znam da moram.
- Niste se ljutili na konja, kao da ste imali
razumevanja za njega?
- B: - Da, ja sam srećna kad prestanu da me
prisiljavaju na nešto što ja neću.
- Da li vas baš prisiljavaju?
- B: - Ja to osećam kao pritisak, ako nije onako kako
ja volim.
- B. je postala svesna svoje krutosti i
nepopustljivosti u komunikaciji sa drugima.

Vežba: Pretezanje konopca

- Sada zamislite da igrate igru pretezanja konopca...
- Zauzmite telesni stav za pretezanje i vucite... vuče
i druga strana... malo vi pretegnete... malo druga
strana...
- Ishod pretezanja zamislite sami...

- Ko je pretegao konopac? - Kako ste se osećali sa

ishodom pretezanja? - Koliko zatežete u stvarnom
životu, pre nego što popustite? - Šta bi se desilo kada
biste odmah popustili? - Šta osećate kad zatežu drugi?

Neke osobe ne mogu nikad da se puste, stalno

prave situacije u kojima je sve do kraja neizvesno,
uvek su u poziciji biti ili ne biti. Nisu svesne svog
učešća u tome, misle da im se to dešava sticajem
okolnosti. Kao kad student ne počne da sprema ispit na
vreme i, onda, danonoćno uči i žali se kako mu je
teško. Neki proglašavaju sve što rade kao izuzetno
teško, a kad rade sa lakoćom sumnjaju u kvalitet svog
rada. Nije slučajno da se kod nas najviše ceni težak
fizički rad, a sve ostalo se ne smatra pravim radom.
169
Vežba: Ono što mi smeta
- Sada se setite nečega što vam smeta...
- To što vam smeta, predstavite u nekom od
sledećih oblika:
- bubašvaba
- miš
- komarac
- muva
- osa
- Izbaberite iedan odgovor.

- Budite to što ste izabrali i pričajte o "sebi". -

Pronađite sličnost sa vašim odnosom prema
smetnjama. - Šta osećate kad vam nešto smeta? -
Koliko energije i vremena utrošite u otklanjanje
smetnji?

Kada kažemo da nam nešto smeta, onda kod nas

uvek ima, bar malo, osećanja ljutnje, koje ne moramo
biti svesni. Za nas je važno da odvojimo smetnje na
koje ne možemo uticati, ne možemo ih promeniti, od
onih, na koje možemo. Ako primetimo da nam smeta
mnogo stvari u našoj okolini, treba da se zapitamo da li
postoji neko nezadovoljstvo sobom ili nekom drugom
situacijom, pa to premeštamo na okolinu. Ili, kako smo
sebe doveli u takvu situaciju, da budemo okruženi
stvarima koje nam smetaju. Ljudi se žale da im je
dosadno, ali se ne trude da pronađu sebi neku zabavu.

Vežba: Traženje igle u travi

- Sada zamislite da sedite na travi...izgubili ste malu
tanku iglu i tražite je...malo se pomerate misleći da je
igla odskočila i tražite...veoma pažljivo pretražujete po
travi...santimetar po santimetar svuda okolo...
170
- Da li ste našli iglu u travi? - Kako ste se osećali dok
ste tražili? - Pronađite slične situacije iz vašeg života,
kada ste uzaludno trošili vreme i energiju u nešto, što
na prvi pogled nije obećavalo rezultat. - Šta ste, tada,
mislili?

Nekada trošimo veliku energiju u nešto što nema

realnih izgleda da se ostvari. Obično se pravdamo time
da je vredelo pokušati, a najčešće se radi o
neprihvatljivim osećanjima koja bi se kod nas javila,
ako bismo nešto prekinuli. Stalno se nadamo da ćemo,
ipak, uspeti i tako podkrepljujemo nekonstruktivno
ponašanje. Devojka se zaljubi u oženjenog muškarca,
nadajući se da će se on razvesti i, u međuvremenu,
propušta sve šanse za veze koje bi se mogle
realizovati. Takvim ponašanjem podhranjujemo naše
nerealne želje i nade, koje se ne mogu ostvariti u sada.
Stav, da ako nešto jako želimo da ćemo to i ostvariti,
tačan je, samo ako se maksimalno angažujemo u tome.
Željom treba da podržimo našu aktivnost ka ostvarenju
cilja, a ne sam cilj kome težimo. Sve ostalo je veliko
zavaravanje. Mladić, koji je fakultetski obrazovan ne
traži posao. Pitam ga zbog čega ne traži neki posao, on
odgovara da bi veoma voleo da se bavi diplomatijom,
iako zna da nema preduslove za to.
Vežba: Poziv na zabavu
- Sada zamislite da ste pozvani na zabavu, ali vi
poziv odbijate...
- Koji je razlog vašeg odbijanja:
- nemam šta da obučem
- imam druge obaveze
- ne ide mi se
- ne odgovara mi društvo
- Izaberite jedan odgovor.
171
- Sada pronađite razloge zbog kojih bi trebalo da
idete na zabavu. - Da li se odbijanjem poziva nečeg
odričete? - Koliko se odričete nekih, za vas, ugodnih
stvari? - Šta bi bilo kada biste se manje odricali?
- Da li mnogo radite? - Šta bi bilo da radite manje?

Kada smo usamljeni i nedostaju nam drugi, treba

da vidimo kakav je naš udeo u tome. Treba da vidimo
da li je naše ponašanje usmereno ka ljudima ili od ljudi.
Ako postavljamo visoke kriterije u odnosu na osobe sa
kojima se družimo, najčešće ostajemo sami i žalimo se
kako drugi neće s nama da se druže. Druženje znači
odricanje od nečeg drugog, od nekih naših potreba, na
račun toga da budemo sa nekim u društvu. Neki ljudi
svesno preferiraju neke druge stvari, kao što je posao,
tako da i ne primete kad ostanu bez prijatelja. Kao i u
svemu, treba pronaći ravnotežu između posla ili učenja
i druženja.

Vežba: Kutije
- Sada zamislite da vam treba neka kutija. Izaberite
jednu, koja je napravljena od:
- kartona
- drveta
 - betona
- metala
- stakla
- Izabranu kutiju zamislite kako izgleda._________

- Zamislite da ste u izabranu kutiju stavili neku vašu

tajnu. - Koliko je tajna sigurna u toj kutiji? -Da ste znali
za šta služi kutija, da li biste odabrali neku drugu? -
Kako ste baš tu kutiju izabrali? - Šta bi bilo kad bi se
tajna otkrila? -
172
- Kako bi ste se osećali? - Imate li puno tajni? - Da li
volite da saznate tajne drugih?

Svako ima neku tajnu, nešto što je duboko samo

naše i što ne želimo da podelimo sa drugima. Svaka
naša tajna je povezana sa osećanjem stida i straha šta
će se desiti kada bi to drugi saznali. Što imamo više
tajni, više se stidimo i plašimo, sa ili bez razloga. Tajna
govori o našem odnosu prema onome što smatramo da
treba da sakrijemo od drugih. Plašimo se šta će drugi
pomisliti o nama kada otkriju našu tajnu, jer mi ne
prihvatamo tu stvar kod sebe i to, preko straha,
projektujemo na druge, misleći da i oni imaju isti,
neprihvatljiv, odnos prema tome. Jedan mladić se plaši
da drugi ne pomisle da je on homoseksualac, jer on o
homoseksualnosti ima negativan stav.
Za pojedine osobe sve što rade ili misle predstavlja
tajnu, stalno nešto kriju i rade u potaji, iako to što kriju
ne spada u intimu, niti ima veze sa drugima. Oni se
stalno plaše šta će drugi reći o njhivom ponašanju, pa
im tajnost služi kao obezbeđenje od straha. Nisu svesni
svog straha, misle da to rade iz nekih racionalnih
razloga. Stidljive osobe su svesne straha, ali nisu
svesne razloga svoje stidljivosti. Kad se stidimo,
plašimo se da drugi ne primete da nam je stalo do toga,
čega se stidimo. Devojka se plaši da neće izgledati lepo
u nekom društvu, a ona, ustvari, želi da izgleda lepo i
plaši se da drugi ne otkriju njenu želju.

Vežba: Nisam ja za to
- Kada kažete: - Nisam ja za to, tada:
- realno procenjujete svoje mogućnosti
- niste sigurni da to možete
- mislite da to drugi mogu bolje
- niste to do sada radili
- Izaberite jedan odgovor.
173
- Sada se setite stvari koje vi nikada niste ni
pokušali, jer ste smatrali da niste za to. - Šta bi trebalo
da posedujete da biste bili za to? - Kako znate da niste,
kad niste probali? - Da li vam je neko govorio da vi
niste za to? - Koliko ste isprobali novih stvari u
poslednje vreme?

Uvek ograničavamo svoje potencijale, kada

smatramo da nismo za nešto u čemu se nismo
isprobali. Iza toga stoji naš strah da nešto ne možemo
ili ne umemo. Kada nešto i pokušamo, ako smo posle
prvog neuspeha odustali od toga, ne znači da to ne
možemo naučiti i usavršiti. Nesigurnost u sopstvene
mogućnosti vodi još iz detinjstva, kada su nam govorili
da mi nismo za nešto, ako to, tada, nismo znali.
Roditelji često govore da dete nije za nešto, čime
direktno sprečavaju dalji razvoj njegove sposobnosti.
Sve što imamo u sebi možemo razviti do nekog
stepena, ako uložimo određeni napor. Neki sebe
sprečavaju time što vide da drugi to rade mnogo bolje,
pri čemu zaboravljaju da oni to znanje nisu stekli
rođenjem, nego su naučili. Svaka negativna ocena
svojih osobina i sposobnosti jeste naš otpor prema
učenju i promenama.
Dešava se i suprotno, kada neke osobe misle da su
za nešto, a realno nemaju sposobnosti za to, niti
postižu očekivane rezultate u odnosu na uloženi rad.
Oni nešto veoma žele iz nekih razloga, iii su im drugi
"ugradili" tu želju i tom velikom željom ometaju realno
sagledavanje svojih mogućnosti. Nekada to prelazi u
umišljenost o svojim izuzetnim talentima i vrednostima,
koje nisu iskazali zbog nepovoljnih životnih okolnosti.
Drugim rečima, postavljaju previsoke ciljeve i
podcenjuju sve što je ispod toga. Nisu svesni da su
mogli uspešno da se realizuju u nečem drugom, 'ako je
to za njih manje vredno.
174
Vežba: Izaberi pravac
- Sada zamislite da hodate kroz veliku gustu
šumu...hodate i primetite da nema puta, da ne idete
željenim pravcem...
- Odjednom vidite tablu sa oznakom pravca za izlaz
iz šume.
- Svaki pravac ima svoje ime:
- samo veselo
- ne oklevaj
- razmisli
- samo polako
- snađi se
- Izaberite jedan pravac.

- Sada vi budite taj pravac i neka pravac "kaže" zbog

čega je on pravi? - Šta bi mu na to "rekao" neki drugi
pravac iz svoje pozicije? - Setite se šta su vam roditelji
govorili da je najvažnije u životu? - Da li se to slaže sa
vašim životnim načelima?
 Rigidno vezivanje za bilo koji princip ili životno
načelo, deluje restriktivno za različite mogućnosti našeg
delovanja i sticanje različitih iskustava. Poznata je
istina, "nikad ne reci nikad". Mi se ponašamo onako
kako možemo, zavisno od situacije u kojoj smo i od nas
kakvi smo. Prisutna je zabluda kod ljudi da mi uvek
svesno odlučujemo kako ćemo se ponašati u svim
životnim okolnostima. Mnogobrojni primeri iz vanrednih
životnih okolnosti govore suprotno. Dobri i mirni ljudi iz
normalnih životnih uslova, u ratu čine razna nedela.
Uostalom, cela potrošačka psihologija je zasnovana na
tome da mi kupujemo ono što nam nije potrebno.
Svaka porodica, svesno ili nesvesno, preferira
određeni stil življenja i poglede na svet. Često se
naglašava da se nešto nikad nije radilo u njihovoj kući
ili da niko nije bio takav.
175
Naglašavanje bilo kojeg principa na račun ostalih, koji
spadaju u normalan vrednosni sistem, može imati
restriktivan uticaj na naše ponašanje. Dete koje je
dobijalo poruke od rodtelja da uvek treba biti veseo i
prijatan za druge, prekida kontakt sa neprijatnim
osećanjima i trudi se da se ne ljuti i da ne bude tužan.
Najčešće se manipuliše porukom da, uvek, treba
razmisliti pre nego nešto uradimo, jer deluje kao
pozivanje na racionalnost i promišljenost, a često se
pretvara u poruku da se treba plašiti svega što je novo,
što nismo do tada radili.
Uglavnom, nismo svesni nekih prikrivenih poruka
koje smo usvojili od bliskih osoba i tek, kada svoje
ponašanje stavimo pod lupu, vidimo da tu poruku
nesvesno sprovodimo u delo. Poruke nisu bitne, kakve
god bile, kada su naš svesni izbor. Realnost se stalno
menja i najbolje funkcionišemo, kada sebi dozvolimo da
nam stoji na raspolaganju što više modela ponašanja.
Vežba: Praznina
- Sada zamislite da ulazite u sportsku halu...
- Hala je ogromna i potpuno prazna...vaši koraci
odzvanjaju...čujete svoje disanje...sve je prazno i
tiho...
- Ostanite malo u toj praznoj hali i budite svesni šta
osećate...Šta ste osećali u praznoj hali? - Da li se nekad
osećate "prazno"? - Zamislite da ta "praznina" blokira
neko drugo osećanje kod vas, šta mislite koje?

U današnje vreme ljudi se često osećaju prazno, ne

osećaju ništa, a ta praznina je veoma neprijatna. U
terapiji, klijenti često osećaju prazninu, ne osećaju
ništa. Osećanjem praznine blokiraju javljanje nekog još
neprijatnijeg osećanja, jer imaju otpor prema njemu.
Kada izbegavamo da se plašimo, ljutimo, budemo tužni
i razočarani i sl., onda se umesto tih osećanja javlja
osećaj praznine. Mislimo da ćemo
176
potiskivanjem neprijatnih osećanja postići da se
osećamo prijatno. Nećemo, dolazimo do praznine, koja
je na neki način još neprijatnija od izbegavanih
osećanja, jer je njena svrha potpuno nedefinisana.
Doživljajem praznine ne blokiramo samo osećanja,
blokiramoj naše mišljenje, telo i celokupnu energiju,
tako da postajemo bezvoljni i nezainteresovani.
Ulaženjem u kontakt sa izbegavanim osećanjima,
postajemo življi i prijemčiviji za razne stvari, koje mogu
da obogate naše iskustvo.

Vežba: Ćutanje
- Zamislite da ste u društvu neke osobe koju
poznajete...ćutite, ništa ne pričate...ćuti i ta osoba
...samo ćutite...
- Budite svesni kako se osećate kad se ćuti...

- Da li ste uspeli da zamislite da se ćuti? - Kako ste

se osećali dok se ćutalo? - Šta osećate kad se ćuti, u
stvarnom životu? - Da li nekad pričate, samo da se ne
bi ćutalo? - Da li biste voleli da više pričate? - lli
obrnuto? - Kakav je vaš odnos prema ćutljivim
osobama?

Većina ljudi se oseća neprijatno kada se ćuti, kada

niko ne priča. U grupnom radu, kad se proba reakcija
na ćutanje, uvek se nađe neko ko ne može da izdrži
ćutanje, pa prvi progovori. Ćutanjem, kada treba da
govorimo, pokazujemo naš otpor prema nečemu.
Najveći protest može da se izrazi ćutanjem, zato se
kaže da se ćutanje daleko čuje. Ćutanje može biti
pasivno izražavanje neprijateljstva prema nekome iili
nekoj situaciji koja nam ne odgovara (uvek možemo da
se opravdamo da nismo uradili ništa loše).
U terapiji, ćutanje se veoma ćesto ispoljava kao
nesvestan otpor nekoj svesnosti o sebi. Klijent ne ćuti
namerno, njemu zaista ništa ne pada na pamet. Svako
177
insistiranje da govori ne daje pravi rezultat. Jedna
devojka je u terapijskom radu bila toliko ćutljiva da je
izgovarala samo prvu reč neke rečenice, zausti nešto da
kaže i zaćuti, čekala je moje reči kao udice da se zakači
da bi nešto rekla. Na jednoj seansi sam se uzdržala od
podsticanja njenog govora i pustila je da sve vreme
ćuti. Tako je postala svesna svog ćutanja i kasnije je
više govorila.
Iza ćutljivosti najčešće stoji strah da nećemo nešto
dobro reći, da ćemo ispasti glupi, da će nam se smejati
i sl., tako da ćutanjem izbegavamo da uđemo u kontakt
sa osećanjem straha. Kad klijent kaže da nešto ne
može da ispriča, jer se stidi, zahtevam od njega da
priča i da se stidi. Ćutanjem, takođe, blokiramo strah
od ispoljavanja ljutnje i besa, pa se kaže: "da sam mu
rekao, imao bi šta da sluša".

Vežba: Zaglavljen lift

- Sada zamislite da se sami vozite liftom...
- Odjednom se lift zaglavi i stane između dva
sprata...
- Budite svesni šta osećate u zaglavljenom liftu...

- Da li ste se plašili u zaglavljenom liftu? - O čemu

ste razmišljali? - Šta ste radili? - Da li ste se u nekoj
životnoj situaciji osećali "zaglavljeno", da ne možete ni
napred ni nazad? - Kako ste izašli iz toga?

Osećanje da ne možemo ni nazad ni napred je

veoma neprijatno, u sadašnjoj situaciji se osećamo
veoma loše, a plašimo se da krenemo napred i da nešto
promenimo. U terapiji se to zove impas ili zastoj. U
životu, zastoj u nečemu što nam ne odgovara može
trajati dugo, godinama, neki u njemu ostanu trajno. U
zastoju potpuno blokiramo sebe, uz razna neprijatna
osećanja. Kada rešimo zastoj, onda se osećamo kao da
smo, bukvalno, oslobođeni, spremni smo da
178
letimo. To se, naročito, dešava u stvaralaštvu, kada
dođe do zastoja u procesu stvaranja.
179
PRIHVATANJE SEBE

Kad bih znao ko zapravo, prestao bih se

ponašati kao onaj za koga se smatram,
a kada bih se prestao ponašati kao ona
za koga se smatram, znao bih ko sam.
Oldos Haksli

Pitanje ko sam ja zapravo, egzistencijalno je

pitanje koje čovek sebi postavlja. Odgovor na to pitanje
nije ni malo lak, kao što se vidi iz citirane Hakslijeve
misli. Da li dovoljno poznajemo sebe? Od malena
počinjemo da učimo, prvensteno o stvarima iz
spoljašnjeg sveta. Zatim dolazi školovanje, koje traje
veoma dugo, gde učimo mnogo toga potrebnog za
život. Međutim, kroz školovanje, ni na bilo koji drugi
način, niko nas ne uči kako da saznamo više o sebi.
Podrazumeva se da tu nema šta da se uči, da svako o
sebi zna dovoljno i najbolje. Kad kažemo, "ne znam šta
mi bi" ili "nisam to hteo da uradim", vidimo da, u
suštini, malo znamo o sebi i svojim postupcima. Nekada
drugi više znaju o nama, od nas samih.
180
Kako i koliko sebe prihvatamo? Prihvatanje sebe
se, na neki način, podrazumeva. Svi mi imamo neku
sliku o sebi kakvi smo i kakvi bi smo želeli da budemo,
koju pod uticajem vaspitanja formiramo veoma rano.
Sa prihvatanjem slike o sebi, kakvi bi smo želeli da
budemo, obično nema nesporazuma. Pitanje je, koliko
naša slika o sebi odgovara onome kakvi smo mi
stvarno, a ne onome kako sebe zamišljamo. Da bismo
prihvatili sebe stvarnog, moramo sebe dobro upoznati.
Upoznavanjem sebe kvarimo zamišljenu sliku o sebi,
što je manje ili više bolno i neprijatno za nas i zato to
izbegavamo. Skloni smo da idealizujemo sebe pod
uticajem roditelja, koji očekuju kakvi mi treba da
budemo, a ne kakvi smo stvarno. Kad nam roditelji
kažu da ne plačemo, jer samo slabići plaču, mi ćemo
izbegavati ispoljavanje osećanja tuge i straha, da bismo
bili jaki.
Prihvatanje sebe ne znači mirenje, pomirenost sa
nečim, pa i odustajanje od daljih promena i
usavršavanja svojih osobina i sposobnosti. Zato ljudi
često kažu da ne mogu da se pomire sa nečim kod
sebe. Ima mnog primera kada se ljudi pomire sa nečim
što im smeta kod sebe, misleći da je nemoguće bilo šta
promeniti kod sebe. Prihvatanje nekog dela sebe, od
bilo kojeg postupka do naših misli i osećanja, znači
konstatovanje te činjenice, da je sada tako kako je. Da
bi smo došli do tog nivoa, da možemo samo da
registrujemo realnost, treba prvo ući u kontakt sa
veoma neprijatnim osećanjima koja se pojave kad mi
otkrijemo da nismo onakvi kakvi smo zamišljali da
jesmo ili onakvi kakvi bismo želeli da budemo. Tek
posle toga, možemo prihvatiti neku realnost kod sebe.
Na primer, ako neko misli da nešto zna a stvarno ne
zna, on nema potrebu da to nauči, tek kad prihvati
realnost da on to ne zna, spreman je na dalje učenje.
Osnovni problem kod lečenja zavisnika od alkohola
jeste što oni misle da nisu zavisnici i da nemaju od čega
da se leče. Kad prihvate da su zavisnici, spremni su za
lečenje.
Nemamo problema oko prihvatanja naših vrlina, ili
onih osobina koje su poželjne za nas i za druge, nego
sa
181
prihvatanjem onoga što ni mi ni drugi ne volimo kod
sebe. Neke osobe toliko zaklone sebe od sebe da više
nemaju nikakvog oslonca u sebi i, prirodno, osećaju se
veoma nesigurno, nemaju nikakvog samopouzdanja.
Oni misle da će im porasti samopouzdanje ako sebe
stalno bodre, misle o sebi najbolje i ističu sebe.
Postajemo samopouzdaniji, samo kada postanemo
svesni naše zatamnjene strane, kada je osvetlimo. To
je prosto fizički zakon, jer naš self postaje veći i imamo
na šta da se oslonimo. Svaka poželjna osobina ima i
svoju suprotnu stranu i ako nismo svesni makar
minimalnog dela te suprotnosti, onda sebe ne
poznajemo dobro. Ko ne poznaje sebe dobro, ne može
vladati sobom ni spoljašnjim situacijama.

Vežba: Idealan fizički izgled

- Sada zamislite poznatu populamu osobu svog pola,
koja predstavlja vaš ideal lepog fizičkog izgleda...
- Zamislite da vi tako izgledate...
- Šta bi se sve promenilo u vašem životu?

- Kako ste se osećali kao idealno lepi? - Da li bi neke

od promena u vašem životu, mogle da se dese i bez
idealnog fizičkog izgleda? - Ako da, kako do njih nije
došlo?

Događa se da mi neki naš neuspeh u nečemu, a što

smatramo da možemo da postignemo, projektujemo na
naš fizički izgled za koji nismo mi odgovorni, pošto smo
ga dobili rođenjem. Učenica koja ne postiže
odgovarajući uspeh u školi, uzrok neuspeha nalazi u
svom fizičkom izgledu. Kako da ima volje za učenjem,
kad je "ružna".
U radu sa ljudima sam uočila da ono što bi neko
hteo da izmeni u svom fizičkom izgledu, uopšte ne
odgovara realnosti. Nekada bi menjali deo tela, koji po
svim pravilima lepote izgleda savršeno. Najviše se
"fiksiraju" za uši, nos, usta, boju
182
očiju i kosu - oni koji imaju prirodno kovrđžavu kosu,
ispravljaju je i obrnuto. Nakon korekcije određenog dela
tela, premeštaju nezadovoljstvo na sledeći deo, ne
uviđajući da predhodnom korekcijom nisu problem
rešili.

Vežba: Fizičke osobine koje bi smo promenili

- Sada uspostavite kontakt sa vašim fizičkim
izgledom...setite se kako izgledate... Pronađite fizičku
osobinu koju biste rado promenili kada biste mogli.
- Voleo bih da sam - da imam:
- viši
- vitkiji
- niži
- drugu boju očiju
- manji nos
- Izaberite jedan odgovor.

- Kako se osećate sa fizičkom osobinom koju biste

rado promenili? - Na koji način vas ometa ta osobina? -
Da li ste razmišljali da to u čemu vas ometa, postignete
na drugi način?

Kada nam se ne dopada neka naša fizička osobina,

trudimo se da je prikrijemo. Samo prikrivanje skreće
pažnju, tako da dobijamo suprotan efekat. Pravilo da o
ukusima ne vredi raspravljati, najviše se odnosi na naš
fizički izgled. Kada nam se nešto ne dopada u našem
fizičkom izgledu, najpre treba da vidimo kako smo
formirali stav o tome. Da li smo, nekad, dobili primedbu
na svoj izgled od osoba do kojih nam je stalo ili se naš
izgled ne uklapa u njihov ukus fizičke lepote. Fizički
izgled je veoma podložan modnim uticajima, pa treba
da vidimo da li smo i mi podlegli teroru mode. Kod
mladih je rašireno mišljenje da je određeni fizički izgled
presudan za privlačnost suprotnom polu. Ako sebe
opažaju kao manje
183
privlačne u skladu s tim se i ponašaju, nekad i
nesvesno, i onda ostavljaju takav utisak i na druge. Kad
dobiju samopouzdanje u svoj fizički izgled, odmah
"postanu" privlačniji.

Primer iz prakse:
- V. ima 19 godina, upisala prvu godinu studija, ima
problema sa strahom od odvajanja, prvi put otišla od
kuće.
- Na jednoj seansi hoće da radi na svom fizičkom
izgledu. Pre nekoliko godina imala kompleks, kako ona
kaže, zbog ušiju i izvršila korekciju.
- Zatvorite oči i setite se neke situacije, događaja
kada ste se osećali nesrećno zbog izgleda. Kad to
zamislite, ispričajte to kao da se dešava u sadašnjosti.
- V: zamislila i priča: - Imam 13 godina. Imam velike
uši, veliki nos, velike grudi, veliko dupe, debele noge i
nizak rast. Stidim se svog izgleda.
- Čega se V. plaši?
- V: - Plašim se da će drugi pomisliti da sam ružna,
da im se neću svideti.
- Nastavite priču dalje.
- V: - Daliborka, moja bivša drugarica, mi je rekla
pred celim razredom da sam nosata, sisata, mala,
klempava i glupa. Stidim se pred celim razredom. Posle
toga sam plakala kad sam došla kući, nisam smela da
se pogledam u ogledalo, mrzim sebe.
- Koliko je "Daliborka" još "prisutna"?
- V: - Samo malo.
- Koja su osećanja bila tada u vezi fizičkog izgleda?
- V: - Stid, ljutnja i tuga.
- A sada?
184
- V: - Ista osećanja, ali mnogo slabija. Još je teže
kad ne valjaš iznutra (misli na svoje sadašnje
strahove), nego spolja.
- Dokle će biti: - "ne valjam"?
- V: - Još nisam sigurna, još se plašim.
- Ponovite nekoliko puta: - Ja sam plašljiva.
- V: ponavlja rečenicu, oseća neprijatnost. Budite
svesni da ne prihvatate da ste vi plašljivi, da se to baš
vama desilo.

Vežba: Suprotan pol

- Sada zamislite da ste, odjednom, postali osoba
suprotnog pola...
- Šta bi se promenilo u vašim mislima i osećanjima...
- Šta biste mislili o osobama "suprotnog pola",
odnosno o vašem stvarnom polu...

- Kako vam se svidela uloga suprotnog pola? - Da li

je "lakše" osobama suprotnog pola? - Da se ponovo
rodite, da li biste voleli da budete vašeg pola?

Polna uloga trpi veliki kulturni uticaj, naročito u

patrijarhalnom društvu. Prisutan je paradoks da
roditelji vaspitavaju decu po modelu koji je veoma
daleko od vremena u kome će deca živeti i modela koji
će tada važiti. Tako vaspitani, kad odrastemo imamo
problema u funkcionisanju, jer nismo učeni i pripremani
za moderno doba. Najveće razlike se dešavaju, upravo,
oko shvatanja polne uloge.
Odnos prema sopstvenom polu je veoma bitan, jer
polnu ulogu, za razliku od nekih drugih uloga, nosimo
do kraja života. Doduše, ni to više nije tako pošto se u,
današnje vreme, može i pol promeniti. Da li ćemo
prihvatiti svoj pol zavisi od roditelja i od sredine u koioi
živimo. Neretko, roditelii diskriminišu neki
185
pol. U toj situaciji detetu je veoma teško da prihvati
sebe kao nosioca određene polne uloge, oseća se kao
greška prirode i smatra da mu nešto nedostaje kao
ljudskom biću. Ni favorizovani ne prolaze bolje, stvaraju
idealizovanu i nerealnu sliku o sebi, misle da su samim
rođenjem iznad drugih i ne trude se da razviju sebe u
bilo kom pogledu. Ljubomora prema bratu ili sestri koji
su suprotnog pola kasnije se odražava na naš stav
prema suprotnom polu uopšte.
Nagla promena u odnosima među polovima, a
najviše emancipacija ženskog pola, odražava se na
ponašanje pojedinca i stvara određene probleme. Neki
momci su "zatečeni" seksualnom slobodom koju
devojke ispoljavaju, tako da se osećaju kao slabiji pol.
Jedan adolescent je kako on kaže "premro od stida",
kada je na ekskurziji njegova drugarica tražila pred
svima da bude sa njim u sobi. U današnje vreme, neki
mladi ljudi više ne doživljavaju svoju seksualnost kao
deo svoje intime i javno govore o tome.

Vežba: Epoha
- Sada zamislite da možete da birate neko drugo
vreme - epohu u kojoj bi ste živeli... Koju epohu biste
izabrali:
- stari Rim
- doba humanizma i renesanse
- stari Egipat
- robovlasnički poredak
- život na drugoj planeti
- Izaberite jedan odgovor.

- Šta vam se dopada u toj epohi? - Zamislite da ste

u ulozi podčinjenih u tom vremenu. - Da li bi vam se i
sada dopadalo to vreme? - Šta vam najviše smeta u
današnjem vremenu u kome živite?
186
Ponekad kažemo da nas je vreme pregazilo, misleći
da ne možemo da pratimo sve promene koje se
dešavaju. Sa razvojem tehnike i tehnologije, promene u
svakodnevnom životu dobijaju veliko ubrzanje koje je
teško pratiti, čak i onima koji su spremni na promene.
Ako brže prihvatamo promene bićemo u prednosti nad
drugima, bolje ćemo se prilagoditi sadašnjem trenutku.
Strah od promena je prirodan, plašimo se da nećemo
moći odgovoriti nečemu što dobro ne poznajemo. Kada
smo svesni svojih strahovanja od promena, onda ih
nećemo mešati sa realniim situacijama, bolje ćemo
sagledati novinu i savladati je.

Vežba: Divljenje
- Kojoj velikoj ličnosti se najviše divite:
- Mocart
- Napoleon
- Marija Kiri
- Čarli Čaplin
- Elvis Prisli
- Izaberite jedan odgovor.

- Pronađite razloge divljenja prema toj ličnosti. -Šta

biste voleli da posedujete od osobina te ličnosti? -
Postoji li ličnost koju poznajete, a kojoj se divite zbog
nečega? - Šta mislite, da li vi posedujete nešto što je za
divljenje?

U određenim periodima života maštamo da ćemo

ostvariti nešto što će zadiviti svet. Naši ljudi su skloni
da razmišljaju u krajnjim kategorijama, ako ne mogu
da postignu nešto vrhunsko, onda ne postignu ništa.
Tako se odnose i prema uspehu drugih, omalovažavaju
svako postignuće koje nije postignuće svetskih
razmera, uvek dodaju da ima i boljih. Na taj način
manifestuju osećanje zavisti prema tuđem uspehu,
kojeg, najčešće, nisu svesni. U terapijskom radu
upozoravam
187
klijente na opasnost razmišljanja u kategoriji "sve ili
ništa". "Sve" ne postoji, uvek ima više od toga, pa će
garantovano dobiti ništa. Svako nešto je bolje od ništa,
svako pomeranje unapred treba da nas raduje, jer
podstiče da napravimo sledeći korak.

Vežba: Samouverena osoba

- Izaberite jednu osobinu koja bi najviše pristajala
osobi za koju smatrate da je sigurna u sebe,
samouverena:
- dobro izgleda
- pametna
- dopada se drugima
- bogata
- zabavna
- Izaberite jedan odgovor.

- Kako je osoba samouverena zbog te osobine? -

Koliko ste vi samouvereni, u procentima? - Šta vam
nedostaje, da biste bili još više? - Šta bi se tada
promenilo u vašem životu?

Kod ljudi postoje prilične zablude oko

samouverenosti. Mislimo da, kad bi smo bili
samouvereniji, da bismo imali mnogo više uspeha.
Upravo je obrnuto, tek kada nešto uradimo dobro,
postajemo samouvereniji. Da se ne bismo mnogo trudili
oko nečega, nalazimo razloge u niskom samopozdanju.
Mlada klijentkinja, koja studira muzičku akademiju,
dolazi da radi na svojoj tremi kad javno nastupa.
Pričala je o tome kako vežba na klaviru, drži note
ispred sebe i svira. Pitala sam je da li i na javnim
vežbama ima note koje može da gleda. Odgovorila je
negativno. Posle toga je vežbala, držeći zatvorenu
svesku sa notama i iznenadila se kako ona ne zna note
napamet. Postala je svesna da je trema koja se
188
javljala za vreme javnog nastupa upozoravala da ona to
ne zna dobro.
Vezivanje, našeg ili nečijeg, samopouzdanja samo
za jednu osobinu je pogrešno i, sami tim, nije dobro za
nas. Neko kaže da bi bio samouveren kad bi bio bogat,
ne shvatajući da se neko ne bi mogao obogatiti da nije
samouveren. Poznata je priča o vlasnicima automobila
marke "rols - rojs", kada im svi ustupaju prvenstvo u
parkiranju, jer znaju da to zaslužuje vlasnik koji je
uspeo da zaradi novac da bi ga kupio.

Vežba: Uzor
- Sada se setite osoba koje vam se po nečemu
dopadaju i za vas predstavljaju neku vrstu uzora...
- Koju osobinu najviše cenite kod njih:
- uspešan
- staložen
- ceni sebe
- nezavisan
- dobronameran
- Izaberite jedan odgovor.

- Objasnite sebi kako najviše cenite baš tu osobinu?

- Sada kažite koja je osobina suprotna njoj? - Da li
imate problema sa tom suprotnom osobinom? - Da li i
vi posedujete tu osobinu? -Da li ste vi nekome uzor u
nečemu?

Kod drugih, obično, cenimo ono što sami nemamo.

Cenjenjem i precenjivanjem neke osobine kod drugih,
još je više udaljavamo od sebe, nekad je smatramo
nedostižnom. Uvek treba da se zapitamo da li imamo
bar nešto od te osobine koju cenimo i kako bismo je
mogli steći. Neki ljudi misle da su drugi posedovali
poželjnu osobinu oduvek, a da nisu uložili trud da je
steknu ili održe.
189
Vežba: Snažna ličnost
- Sada mislite o osobama za koje smatrate da imaju
snažnu ličnost...
- Koja osobina bi najbolje odgovarala osobi, koja ima
snažnu ličnost:
- nameće svoj stav
- drži se principa
- nepopustljiva
- izdržljiva
- uzdržana
- Izaberite jedan odgovor.

- Koliko sebe smatrate snažnom ličnošću, u

procentima? - Šta vam nedostaje da biste povećali
procenat? - Setite se situacija kada ste se osećali
veoma slabim u nekoj situaciji? - Šta ste tada osećali?

Pojam snažne ličnosti se, uvek, vezuje za nečiju

sigumost u sebe. Najviše izbegavamo osećanje straha i
mislimo da, ako bismo bili snažni i sigurni u sebe, da se
ne bismo plašili. Snažni su oni koji se suočavaju sa
svojim strahovima i ne sprečavaju neko svoje
ponašanja zbog straha. Snažna ličnost se ćesto opaža
kao osoba koja ne ispoljava svoja osećanja, a
najsnažnija je ako i ne oseća. Suočavanje sa
neprijatnim osećanjima daje nam snagu, a ne slabost.
Priznanje bilo koje slabosti, prvo sebi pa drugima, daje
nam osećanje sigurnosti, jer se više ne plašimo reakcija
drugih na tu našu slabost. Roditelji izbegavaju da pred
decom pokažu svoje slabosti, tako da deca ne mogu da
prihvate neku slabost ni kod sebe. Nema savršenih ljudi
i što ranije to shvatimo, imaćemo realniji pogled na
sebe i na druge.
190
Vežba: Najgore osobine
- Koja osobina je po vašem mišljenju najgora kad je
neko ima:
- besan
- glup
- pokvaren
- bezobrazan
- odbačen
- Izaberite jedan odgovor.

- Kako vam smeta ta osobina kod drugih? - Da li se

plašite te osobine? Da li ste imali iskustva sa takvim
osobama? - Kako biste se osećali da vi posedujete tu
osobinu?

Nemamo jednak odnos prema, pojedinim,

negativnim osobinama koje se ispoljavaju kod ljudi.
Neke nas pogađaju manje neke više, a neke nas ni
malo ne pogađaju. Nekada imamo i nerealne strahove
od nekih negativnih osobina, pa možemo da ih vidimo i
tamo gde ih nema.Najviše nas plaše one osobine kod
drugih za koje mislimo da izazivaju najveće
neprihvatanje sredine, kada bismo ih posedovali. Kod
određenih neformalnih grupa, neke osobine se naročito
ne prihvataju, kao nelojalnost grupi kod mladih. Osobe
koje su sklone antisocijalnom ponašanju ne udružuju se
slučajno u grupe, tako izbegavaju suočavanje sa
činjenicom da je njihovo ponašanje destruktvino.
Prejako reagovanje na neka neprihvatljiva
ponašanja drugih, govori o našoj slaboj poziciji da se
suprotstavimo. Kada znamo kako da se zaštitimo od
nečijeg ponašnja, onda nas to manje nervira i
zaokuplja, više ga doživljavamo kao problem te osobe.
Nekada nismo u stanju da procenimo određeno
ponašanje, zato što očekujemo da se neko ponaša
prema nama onako kako nam odgovara. Ne idemo iz
pozicije te osobe, njenih potreba i želja. Devojka misli
da je drugarica
191
sebična kad neće da izađe sa njom, a kad ona neće,
onda je to opravdano.

Vežba: Kad bih imao

- Sada se setite šta vam nedostaje, da biste ostvarili
nešto što želite... Kad bih imao:
- više novca
- druge roditelje
- više sreće
- dobra kola
- dobre veze
- Izaberite jedan odgovor.

- Da li postoji način da ostvarite to što želite bez tog

uslova? - Ako ne postoji, kako onda to želite? - Sada se
setite želja čije ostvarenje zavisi samo od vas, da li ste
ih ostvarili? - Kako niste, kad zavise samo od vas?

Kada želimo nešto što ne možemo ostvariti bez

nekih uslova koji ne zavise od nas, onda ne prihvatamo
realnost u sada. Neprihvatanje sadašnje realnosti nam
pomaže da sebe zavaravamo da bismo nešto postigli,
ako bismo imali bolje uslove ili više sreće, a da se ne
angažujemo u onome što zavisi od nas. Tako možemo
provesti ceo život čekajući bolje okolnosti, što neki ljudi
i rade. Oni stalno oplakuju svoju sudbinu, šta mogu kad
su rano ostali bez oca ili majke, ili što su bili siromašni.
Neke osobe se stalno ljute i pate što nemaju neke
protekcione veze kao što imaju drugi, pa da i oni dobiju
ono što žele. Imaju osećanje uskraćenosti u odnosu na
druge, jer se nisu osećali dovoljno voljenim u
detinjstvu.
192
Vežba: Voleo bih
- Sada pronađite osobine kod sebe za koje ponekad
kažete: voleo bih da sam:
- vredniji
- tačniji
- komunikativniji
- samouvereniji
- promišljeniji
- Izaberite jedan odgovor.

- Kako do sada niste to postali, kad volite? -Zamilite

da ste postali to što volite, šta bi se promenilo kod vas?
- Sada kažite koja je osobina suprotna toj osobini? -
Šta "dobijate" od te osobine?

Ono što bismo voleli da budemo, a nismo ima

veliku potporu od nas samih. Da bismo to postali, treba
da se odreknemo nečega što nam godi. Ko ne uviđa da
stalno mora da se odriče nečega za nešto drugo,
odnosno da stalno svesno ili nesvesno pravi izbor,
ostaje u nadi da će on to, ipak, postati. Da bismo
postali vredniji moramo da se odreknemo lepote
lenstvovanja. Sve ima i dobru i lošu stranu, ako
očekujemo samo jednu stranu ostaćemo u mestu, sa
nadom da će se to nama dogoditi.
193
Vežba: Partner sa manom
- Sada se setite osobine koju ne biste tolerisali kod
vašeg partnera:
- neodlučan
- dosadan
- zatvoren
- ljubomoran
- neuredan
- Izaberite jedan odgovor.

- Kako vam smeta ta osobina? - Da li u nekom

procentu sami posedujete tu osobinu?

Kada nama bliske osobe ispoljavaju neke osobine

koje mi ne volimo, mi to doživljavamo kao da one to
"rade nama", a ne za to što su takvi. Njihovo ponašanje
dovodimo u vezu sa našom ličnošću i doživljavamo ga
kao vrstu neprijateljstva prema nama. Kao žena koja se
stalno ljuti na muža što rastura svoje stvari, jer ne
prihvata činjenicu da muž nema razumevanja za njenu
urednost. Ona treba da postavi sebi pitanje, šta će
uraditi sa svojom urednošću.
Kad procenjujemo druge, polazimo iz pozicije da mi
nemamo osobine koje njima smetaju. Kad smo svesni
svoje nesavršenosti i tolerantni prema sopstvenim
manama, automatski postajemo tolerantniji prema
nepoželjnim osobinama drugih, manje ih primećujemo i
manje nam smetaju. Dečak N. je ispoljavao agresivno
ponašanje prema mlađem bratu i bio osoran prema
svima. Posle ulaženja u kontakt sa osećanjima besa i
ljutnje i ljubomore prema bratu, postao veoma je
umiljat (mama kaže da je nju i tatu prvi put sam
poljubio).
194
Vežba: Savet nezadovoljnoj osobi
- Sada zamislite da savetujete osobu koja je
nezadovoljna sobom.
- Koji savet bi ste joj dali:
- izbegavaj neprijatna osećanja
- misli samo o lepim stvarima
- izbegavaj probleme
- nemoj se suprotstavljati
- Izaberite jedan odgovor.

- Sada vodite zamišljeni dijalog sa osobom koju

savetujete. - Šta biste joj rekli, ako ona kaže da ne
može tako da se ponaša?

Imamo brojne mehanizme kako da pobegnemo od

neprijatnih osećanja. Ne prihvatamo da je sasvim
prirodno, da se u odnosu na neka dešavanja osećamo
neprijatno. Time što ne prihvatamo neprijatna
osećanja, nećemo promeniti stvarne događaje. Zato se
i događa da neke, za nas, nepovoljne stvari ne uočimo
na početku, nego tek na kraju, kada je kasno da nešto
preduzmemo. Roditelji čija deca imaju loš uspeh, počnu
da idu u školu tek pri kraju godine. Pre toga nisu išli da
se ne bi nervirali.

Primer iz prakse:
- V. devojčica stara 13,5 godina ima problema sa
noćnim mokrenjem. Na jednoj seansi veoma
nestrpljiva, grize usne, čupka se prstima.
- Zatvori oči i zamisli kaktus. Ispričaj doživljaj iz
vežbe u prvom licu, kao da si ti kaktus.
- V: zamislila i priča: - Ja sam kaktus i imam bodlje.
- Za šta kaktusu služe bodlje?
- V: - Da se zaštiti.
195
- Dovrši rečenicu: - Kad bih imala bodlje...
- V: - Zaštitila bih se od mokrenja u krevet.
- Misliš od dela V. koji mokri u krevet?
- V: - Da.
- Kaži nešto delu V. koji mokri u krevet.
- V: - Ti si bezobrazan što mokriš u krevet, ne slušaš
me.
- Deo: - Ne slušam te, jer me mrzi da mislim na to.
- V: - Treba da misliš o tome i da prestaneš da
mokriš u krevet.
- Deo: - Šta ja imam od toga?
- V: - A što se ja ljutim, što sam tužna i što se
plašim da se to ne sazna.
- Deo: - Baš me briga za tebe.
- Sada na mesto gde je deo V. koji mokri u krevet
stavi tvoju mamu i "vodi" isti dijalog sa drugim
objašnjenjima.
- V: mami: - Bezobrazna si što više brineš o bratu i
sestri.
- M: - Ti si najstarija, ti možeš sama da se brineš o
sebi.
- V: - Iako sam starija, meni treba tvoja ljubav kao i
njima. Plašim se dok ti to govorim, naljutićeš se.
- M: - Uvređena sam, sad si otkrila šta misliš. Volim
ja i tebe kao i njih.
- V: - Mama, plašim se da nisi zadovoljna sa mnom
zato što mokrim u krevet.
- M: - V. ćuti, teško joj da izgovori kao mama: -
Nisam zadovoljna s tobom zato što mokriš u krevet.
- V: - Ljutim se na tebe, a koliko sam ja nesrećna
zbog toga što mokrim u krevet.
- Sada "sedi" "mami" u krilo.
- V: - seda, sva ukrućena, stidi se.
- Kako se osećaš u "maminom" krilu?
196
- V: - Lepo.
- V. nije mogla da prihvati svoju ljutnju na mamu
zbog ljubomore na mlađeg brata i sestru. Osećanje
ljutnje na mamu je projektovala u ljutnju na sebe zbog
mokrenja u krevet. Ljutiti se na mamu je nešto
nedozvoljeno, ali postoji način da se mami "vrati" tako
što mokri u krevet.

Vežba: Zahtev drugih da se menjamo

- Sada zamislite da neko do koga vam je stalo, traži
da nešto promenite u ponašanju. Kako biste reagovali:
- ne bih obraćao pažnju na to
- to je problem te osobe
- trudio bih se da to promenim
- nije tačno, ja najbolje znam sebe
- Izaberite jedan odgovor.

- Da li vi tražite od drugih da se promene? - Kako se

osećate kad ne uspete u tome?

Statična i zatvorena društva ne podnose promene

i, samim tim, ne zahtevaju promene kod pojedinaca. U
takvim društvima ljudi se najviše plaše promena. Svaku
promenu u svojoj okolini dočekuju "na nož", reaguju
agresivno da bi, nesvesno, prikrili strah od promena.
Nalaze hiljadu racionalnih razloga da dokažu da će
promene doneti samo loše.
Koliko nas plaše promene spolja, još više se
plašimo sopstvenih promena. Postoje bezbrojne
fantazije šta će u slučaju promene biti sa nama. Taj
strah je donekle prirodan, jer je promena nešto novo,
nemamo iskustva u tome. Za staro znamo kako je,
navikli smo da trpimo negativne strane toga i mnogo
opasnije nam izgleda neizvesnost koja ide sa
promenom. Izreka da je neizvesnost gora od najcrnje
stvamosti, ovde ima dobru primenu. Otpor prema
našim
197
promenama često je podržan i od naših najbližih. Plaše
se da će našom promenom i oni izgubiti, da će se naš
odnos prema njima promeniti. Nekada je taj strah
realan, naročito u partnerskim odnosima. Posle
promene jednog od partnera, veza se prekida. Oni koji
posle promena ostanu u vezi, imaju mnogo kvalitetniji
odnos.
Osobe koje su veoma otporne na bilo kakve
promene, zahtev za menjanjem nekog svog ponašanja
ili mišljenja doživljavaju kao atak na svoju ličnost. Oni
se ponose svojom principijelnošću i hvale se, kako se
godinama, čak i kad odu u potpuno novu sredinu, ni
malo nisu promenili. Ne uviđaju da se sve oko njih
menja i da oni stalno nazaduju, što tumače
nerazumevanjem okoline i svojom lošom srećom. U
porodicama, gde je jedan od roditelja veoma rigidan,
trpe svi ostali članovi porodice i jedva čekaju da odu.
Najviše ranih brakova ima iz takvih porodica, kada
mladi beže iz porodice neadekvatnom udajom ili
ženidbom. Jedna klijentkinja se udala sa 17 godina,
samo da bi pobegla od strogog oca i godinama živela u
zajednici sa muževim roditeljima. Sada misli da je rana
udaja uzrok svih njenih problema i svoje ćerke savetuje
da "prožive" slobodno što više mogu.
Sa raznih strana, stalno trpimo pritiske da se
menjamo. Tako ljudi usklađuju međusobne odnose. Za
nas nije dobro kada prihvatamo sve zahteve za
promenu ili kada sve odbijamo. Tada pokazujemo da ne
umemo da razlikujemo naše potrebe od potreba drugih,
jer se ponašamo onako kako treba, a ne onako kako
nama stvarno odgovara, ako time nikoga ne
ugrožavamo. Ima ljudi koji se uvek prilagođavaju
drugima i stalno zbog toga trpe, ne usuđujući se da
iznesu svoje zahteve ili da odbiju zahteve drugih. Oni
nisu spremni da prihvate posledice svog ponašanja, ma
kakve one bile.
198
Vežba: Životna maksima
- Neke osobe se pridržavaju nekih opštih životnih
načela, šta u životu treba raditi. Šta je vama najbliže,
kada se kaže da u životu treba:
- razmišljati
- raditi
- uživati
- pomagati
- Izaberite jedan odgovor.

- Navedite sve dobre strane tog životnog načela. -

Pronađite čega se odričete u tom slučaju? -Kako se
osećate sa tim?

Kako ćemo se ponašati u životu, zavisi i od naših

opštih pogleda na to kakav treba da je naš život. Oni
koji smatraju da treba uživati u životu, veoma su
nesrećni kada im se to ne događa, zbog najmanje
neprijatnosti se osećaju loše. Ako smtramo da u životu
treba raditi, propustićemo mnoga zadovoljstva. Bilo koji
životni princip, kada je pretežan, ometa potpuno
ispoljavanje naših mogućnosti i ograničava nas. U šali
koju nekad govorim klijentima, da ako imaju karakter
onda imaju problema, ima dosta istine. Svaka rigidnost
u ponašanju nas ometa.

Vežba: Želim da se promenim, ali

- Sada se setite stvari koje želite da promenite kod
sebe, ali niste uspeli. Koji je razlog što niste uspeli:
- nisam mogao
- nisam se dovoljno trudio
- nisam znao kako
- nisam imao dovoljno podrške
- Izaberite jedan odgovor.
199
- Kako sebe sprečavate da se ne promenite? - Šta
dobijate time što se ne menjate?

Kad kažemo da bismo nešto želeli da promenimo

kod sebe, ali ne možemo, obično nam drugi ne veruju.
To su one situacije kada kažemo da je to jače od nas i
tada, slikovito, kažemo istinu. "Nešto" je jače od nas,
jer nije u domenu naše svesnosti i, prirodno, njime ne
možemo da vladamo i da ga kontrolišemo. Sam izraz
"ne mogu" a to zavisi samo od nas, nije tačan. "Neću
da se promenim" je tačnije, ali ljudi imaju otpor prema
"neću", jer misle da nešto namerno neće, ne prihvataju
deo sebe koga nisu svesni. Čim kažemo da nećemo,
shvatimo da je to deo naše ličnosti, da imamo moć nad
njim, iako je trenutno van naše svesnosti i naše moći.
Kada taj deo sebe osvestimo, vraćamo ga pod
sopstvenu kontrolu i vršimo izbor u ponašanju.
Očekivanje podrške i pomoći u nečemu što zavisi
samo od nas, dovodi nas u pasivnu poziciju i odražava
nisko pouzdanje u sebe, da mi nešto ne možemo.
Nekada nam je to izgovor da ne bismo promenili nešto
kod sebe, jer imamo veliku psihološku dobit od toga što
bismo želeli da menjamo. Kad postanemo svesni da je
ta dobit samo psihološka a da, objektivno, od toga
imamo samo štete, u stanju smo da biramo između
starog ponašanja i promena. Učenik neće da se odrekne
prijatnosti koju ima kad lenčari, a neće da prihvati da
onda mora imati loš uspeh u školi. Ovo ne znači da
podrška drugih nije potrebna. Mnogi uspešni ljudi kažu
da su njihovu nadarenost i sposobnst za nešto, prvo
otkrili drugi i podržali je, da bi je oni dalje razvijali i
usavršavali. Roditelji često greše u tome šta treba
podržati kod deteta. Ako podrže teškoće i neprijatna
osećanja povodom nečega za šta se treba potruditi,
umesto sposobnosti deteta da prevaziđe problem, onda
je ta podrška kontraproduktivna.
Neki ljudi bi hteli toliko da se promene da, više, ne
budu oni, da ni ne liče na sebe. To je velika zabluda kod
menjanja sebe. Uslov svake promene kod nas jeste da
prihvatimo sebe
200
onakvim, kakvi stvarno jesmo. To nam je najteže, jer
ne odgovara našim htenjima kakvi bismo želeli da
budemo. U suštini, mi ne možemo postati neka druga
osoba i ne treba da postanemo. Možemo promeniti
samo naše reakcije i način ponašanja, što će za nas biti
konstruktivno.
Što kod sebe ne poznajemo, ne možemo ni
promeniti!
201
SADRŽAJ VEŽBI

Kontakt
Kontakt sa sobom
1. Osobine koje ne volimo kod drugih
2. Osobine koje volimo kod drugih
3. Osobine koje bi smo voleli da imamo
Kontakt sa drugima
1. Novi kontakti
2. Kritika
3. Pažnja
Granice kontakta
1. Kontakt sa neću
2. Ja nisam
3. Ja nemam
4. Stablo
5. Moram
6. Auto
7. Žubor potoka
8. Nebo
9. Povređenost
Telesna svesnost
1. Kontakt sa telom
2. Telo kao prostor
3. Karakteristike tela
4. Predstavljanje tela u obliku životinje
5. Telesna snaga
6. Kip u fontani
7. Telesna slabost
8. Telo u ogledalu
9. Konopac
10. Moje oči su
202
Govor tela
1. Osoba koja krije osećanja
2. Gestikulacija
3. Izraz lica
Osećanja
1. Predstavljanje osećanja
2. Budućnost
3. Cvet
4. Poruke o osećanjima
5. Vatra
6. Loša osećanja
7. Lice u ogledalu
8. Neprihvatanje osećanja
9. Vaga
10. Negativno mišljenje
11. San
12. Simboli sna
13. Prijem i emitovanje osećanja
Strah
1. Kofer
2. Strah kao prevozno sredstvo
3. Lokalizacija straha u telu
4. Kroz šumu - sami noću
5. Nepoznata zemlja
6. Trapez
7. Valjanje u blatu
8. Viseći most
9. Pozomica
10. Skakaonica
11. Strah u obliku pojma
12. Skijanje
13. Strašan san
14. Životinja koje se plašim
203
15. Uplašeni konji
16. Saveti za strah
Ljutnja i bes
1. Bes u obliku pojma
2. Lokalizacija besa u telu
3. Vulkan
4. Mačevanje
5. Kosidba
6. Žetva
7. Luk i strela
8. Vožnja motorom
9. Nijagarini vodopadi
10. Probušeni baloni
11. Ispoljavanje Ijutnje
Tuga
1. Tuga u obliku životinje
2. Tunel - nema izlaza
3. Crne misli
4. Teret na glavi
5. Odustajanje
6. Tužna vrba
7. Telo plače
8. Poraz
9. Lavirint
10. Zid plača
Radost
1. Zalazak sunca na obali mora
2. Ajfelovakula
3. Macici se igraju
4. Divlji konji u trku
Nedovršeni poslovi
1. Nedovršeni poslovi
2. Osobe sa kojima smo imali problema
204
3. Vezivanje u čvor
4. Autoritet
5. Problemi na poslu
6. Šta nam smeta u poslu
7. Kućni Ijubimac
8. Prtljag
9. Ja kao moja majka
10. Nepravda
11. Ja kao moj otac
12. Usvojeno dete
Otpor i izbegavanje
1. Građevina
2. Sve zatvoreno
3. Zabrane
4. Prepereke
5. Sve otvoreno
6. Otpor prema nečemu
7. Sizif
8. Zdrti konj
9. Pretezanje konopca
10. Ono što mi smeta
11. Traženje igle u travi 12.Poziv nazabavu
13. Kutije
14. Nisam jazato
15. Izaberi pravac
16. Praznina
17. Ćutanje
18. Zaglavljeni lift
Prihvatanje sebe
1. Idelan fizički izgled
2. Fizičke osobine koje bi smo promenili
3. Suprotni pol
205
4. Epoha
5. Divljenje
6. Samouverena osoba
7. Uzor
8. Snažna ličnost
9. Najgore osobine
10. Kad bih imao H.Voleobih
12. Partner sa manom
13. Savet nezadovoljnoj osobi 14.Zhtev drugih da se
menjamo
15. Životna maksima
16. Želim da se promenim, ali
Desanka Joković
Geštalt terapija praktično
Recenzenti
Dr sc med Radmila Milovanović
Mr sc med Mubera Raičević
Izdavač
Desanka Joković
Samostalno izdanje autora
Adresa izdavača
Desanka Joković
Gustava Krkleca 36
21460 Vrbas
tel. 021 - 701-720 i m. 064 - 233-2337
Copyright © Desanka Joković sva prava zadržana
Naslovna strana: Insert iz TV serije "Hajde da radimo
na sebi", TV Novi Sad
Deo sredstava za objavljivanje knjige obezbedio je
POKRAJINSKI SEKRETARIJAT ZA OBRAZOVANJE I
KULTURU
Tiraž: 2.000 primeraka
Štampa: "Cemark", Crvenka
Godina 2002.