T E H N I K E GE Š TALT T E R A P I J E

Klaudo Naranjo

UVODNA REČ

Tehnike geštalt terapije prvi je objavio Sat Prese 1973. i posle brze početne prodaje
uskoro prestaje da se štampa. Obzirom da smatramo da je ovaj rad važan doprinos
Geštalt literaturi, Geštalt žurnal je odlučio da štampa ovo drugo izdanje. U uvodu
prvom izdanju koje se ovde ne pojavljuje na molbu autora, Naranjo jasno daje do
znanja da je ovaj rukopis samo deo onog što će jednog dana, kako se nada, biti jedan
opširniji prikaz teorije i prakse Geštalt terapije. Iako nezavršene (autor zaključuje knjigu
sa “kraj fragmenta”), “Tehnike Geštalt terapije” nude čitljivu prezentaciju izvesnih
aspekata Geštalt terapije koje su bile, u vreme prvog objavljivanja, dominantni koncepti
onoga što se danas naziva škola Geštalt terapije “Zapadne obale”.

Džo Vasing
Avgust 1980.

1.UVOD

Tehnika Geštalt terapije ima mnogo i one pokrivaju široki spektar ponašanja
verbalnih i neverbalnih, struktuisanih i nestruktuisanih, introspektivnih i
interpersonalnih, usmerenih ka unutra i ka spolja, simboličkih i nesimboličkih. Neke od
ovih nisu jedinstvene samo za Geštalt terapiju i možda svaku od njih možemo
posmatrati kao varijaciju (namernu ili ne) na tehniku koja će biti otkrivena u jednom
alternativnom obliku psihoterapije ili u nekom sistemu duhovnog vođenja. Ipak se,
seansa Geštalt terapije, ne može upoređivati ni sa jednom drugom, jer ovaj pristup,
možemo reći, sačinjava jedan novi i jedinstveni geštalt. Jedinstvenost Geštalt terapije
ne leži u molekularnom nivou osnovnih tehničkih komponenti, niti u moralnom nivou
stava, već na srednjem nivou (nivou između), gde stav daje oblik tehničkom materijalu
i generiše jednu novu sintezu, iz dostupnih mogućnosti.

Geštalt terapija je, na tehničkom nivou, iznad svega, sinteza. Ono što je za nju
tipično, je poseban “obrt” dat starim formama, mesto i značenje koje je svaka od njih
dobila u kontekstu ostalih; organski osećaj sa kojim se terapeut pomera sa jedne na
drugu, obraćajući pažnju više na predmet (ono što što je u pitanju) nego na formulu.

Ukoliko je praktična Geštalt terapija sintetički korpus tehnika, to je baš zbog

toga što nije orijentisana na tehniku.
 2
Sinteza postoji samo u toj meri u kojoj se mnogi delovi mogu kristalizovati oko
jednog ujedinjujućeg centra. Taj centar, u ovom slučaju, koji okuplja iznenađujuće
veliki broj izvora, je predmet izvan tehnika, koji smo u ranijem pisanju nazivali
stvarnost-svesnost-odgovornost (actuality-awareness-responsibility). Tokom svog
života, Perls je širio svoj repertoar svim onim što je služilo njegovom cilju - da natera
svoje pacijente da budu svesniji i odgovorniji. On je adaptirao, pozajmljivao,
kombinovao i nikad nije prestao da otkriva tehnike, nenamerno, već sa spontanim
asimilativnim stvaranjem samoga života.

Od slobodnih asocijacija zadržao je ideju podržane svesnosti, tako što je

skrenuo interesovanje sa sadržaja na formu; od Rajha je preuzeo njegovo shvatanje
odbrane kao motornog događaja i njegovo priznavanje važnosti izraza; iz “tiranije
trebalo bi“ Koren Hornaj, verovatno je vremenom izveo personifikaciju “top-dog”-a
(“vrhovnog psa”); iz psiho drame izvođenje konflikata; iz dijanetike ponovo izvođenje
traumatičnih epizoda i tehnika ponavljanja rečenica; iz Zen Budizma pravilo
minimiziranja intelektualizacije, itd. Međutim, ni na koji način ne osećamo sklonost da
smatramo Geštalt terapiju skupom pristupa ili jedno čisto eklektičkim pristupom. Kao
što ne razmišljamo o Bahovoj muzici kao skupu prethodnih, italijanskih, francuskih i
nemačkih stilova (što ona, na neki način, jeste), već smo više impresionirani
jedinstvenošću jedne nove sinteze, nego prepoznavanju njenih komponenata, i tako
nas nova građevina Geštalt terapije impresionira više nego stare cigle.

U sledećem poglavlju pokušaću da pokažem kako je jedan poseban stav,

“usmerenost na sadašnjost”, ujedinio neke cigle u jedan deo građevine /zgrade
Geštalt terapije: vežbu kontinuiteta svesnosti. Iskustvo “biti prisutan” ovde je bilo seme,
a to je otkrio Perls, ne u bilo kom obliku psihoterapije, već u njegovoj sopstvenoj
svesnosti (posebno u ličnim doživljajima koje je on nazvao ŠATORI). Ovo seme, koje
je tokom istorijske prošlosti stvorilo oblike meditacije, Perls dovodi u kontakt sa njemu
bliskim tlom - slobodnom asocijacijom i otkriva da je prosvećenim očima ovo bila
slobodna disocijacija koja nije pogađala cilj. Svrha/cilj, u ovom slučaju, bila je
očigledno.

Proverio sam usmerenost na sadašnjost kao ideal (aspekat dobrog života) koji
terapeut nudi pacijentu kao opšti recept i u kome ga obučava kroz specifičnu tehniku.
Isto se može reći za svaki aspekt trostrukog ideala Geštalt terapije: stvarnost-
svesnost-odgovornost. Praktično, svaka tehnika u Geštalt terapiji može se posmatrati
kao posebno otelotvorenje opšteg, širokog recepta: “budi svestan”. Ovaj recept je izraz
terapeutovog verovanja i iskustva, da samo uz svesnost može postojati pravo življenje,
i da je svetlo svesnost sve što nam je potrebno da bi izašli iz svoje konfuzije, da bi
shvatili ludost onih koji stvaraju naše konflikte, da bi srušili fantazije koje uzrokuju našu
teskobu.

Slično tome, možemo posmatrati svaku tehniku u Geštalt terapiji, kao

pojedinačnu kristalizaciju jednog koncepta : “preuzmi odgovornost, doživi sebe kao
onog koji vrši tvoje radnje, doživi sebe”. Ovaj recept je, zatim, izraz terapeutovog
vezivanja, zasnovanog na iskustvu, da samo kada smo ono što jesmo, možemo reći
da živimo; da samo ako počnemo da budemo ono što jesmo ili priznamo da to već
 3
jesmo pronaćićemo ispunjenje, veće od onoga koje donosi zadovoljenje bilo koje
zasebne želje.

Reći da Geštalt terapija ima za cilj buđenje svesnosti, osećaja stvarnosti i

odgovornosti, je ekvivalentno tome kada kažemo da je njen cilj sposobnost doživljaja.
Na neki način, mi “doživljavamo” nešto, sve vreme. Ipak smo u slabom kontaktu sa
svojim doživljajima, samo upola budni u odnosu na stvarnost. U tom smislu možemo
reći da ne doživljavamo zaista.

Za geštaltistu pravi doživljaj je terapeutski ili onaj koji ispravlja (korektivan), sam
po sebi. Trenutak buđenja, trenutak dodira sa stvarnošću, je onaj kada fantome svog
sanjarenja možemo videti onakvim kakvi jesu. Takođe, to je trenutak vežbanja u
doživljavanju: onaj koji možemo naučiti, na primer, da nema čega da se plašimo, ili da
nagrada što smo živi prevazilazi bol i gubitak koji bi hteli da izbegnemo u svom
dremežu.

Žeđ za doživljajem je deo čitavog života. Ipak, često ona uzima oblik želje da se
stalno pomeramo ka drugim doživljajima, a ne onim koji su nam na dohvat ruke.
Žudnja za nešto više, zamenjuje potrebu za dubinom, koja bi mogla biti naš prirodni
način kontaktiranja sa svetom, da nismo postali neosetljivi na nju. Intuitivno, trežeći tu
dubinu ili punoću svesnosti, koja je naše urođeno pravo, a ne nalazeći je, tražimo
stimulaciju iz okruženja: začinjenu hranu, planinarenje, brza kola, takmičarske igre,
tragedije na filmskom ekranu.

Pristup Geštalt terapije je obrnut. Doživljavanje se traži, ne stimulacijom, već

senzibilizacijom (povratkom osetljivosti). Pobuđivanje pažnje iz spoljašnjosti,
geštaltista vidi kao oblik podrške okoline, koja nije neophodna onome ko je razvio
pobuđivanje iznutra, tako dolazeći sebi.
Tehnike Geštalt terapije mogu poslužiti na dva načina, da bi se pacijent doveo u
kontakt sa sopstvenim doživljajem. Jedan način življenja je da prestane da izbegava,
da prestane da prikriva doživljaj. Drugi je, sakupiti našu energiju kako bi se nosila sa
sadržajem svesnosti u obliku pojačane pažnje ili namernog preterivanja, Iako su ove
dve tehnike međuzavisne tako što se supresivna i ekspresivna tehnika mogu
posmatrati kao leva i desna ruka psihoterapeuta, njima ću se pozabaviti pojedinačno.

2. SUPRESIVNE TEHNIKE
(TEHNIKE POTISKIVANJA/ PRIKRIVANJA)

„Da li ste ikada učestvovali u onome što se zove grupna terapija? Svako baca
svoje mišljenje u lice žrtvi i svako tumači svakoga. Rasprave, verbalni ping-pong, u
najboljem slučaju napad: ”Draga moja, projektuješ” ili “Jadan ja” predstava sa
plakanjem. Kakav razvoj možete očekivati u ovim “Klubovima za samounapređenje?”
(F.Perls)
 4
Prvi preduslov da doživimo ono što potencijalno možemo doživeti je da
prestanemo da činimo nešto drugo. Veliki broj aktivnosti, osim pažnje i izražavanja,
toliko nas okupira, da nam jedva preostaje vremena za trenutak u kome živimo. Kada
bi samo mogli da prestanemo da igramo neke od svojih uobičajenih igara, otkrili bismo
da doživljavanje nije nešto što moramo tražiti, već nešto što ne možemo izbeći. Zaista,
kao što je ranije rečeno, mi doživljavamo nešto sve vreme, samo na jednom nivou sa
kojim smo samo naizmenično u dodiru i sa kojim se ne možemo poistovetiti. Naše oči
vide, mi – ne. Naši snovi mogu da se prisete onog čega nismo svesni i govore nam
ono što “oni” znaju, ne “mi”. Da bi smo doživeli, moramo biti prisutni, moramo biti ovde
i sada. Ne možemo “doživeti” (već samo ponovo stvoriti u mašti) ono što je prošlo ili
odsutno. Stvarnost je uvek sada. Čak i kada se prisećamo, naša stvarnost je naša
trenutna aktivnost prisećanja, naša želja da se setimo naše reakcije, ovde i sada, u
odnosu na naše uspomene.

Ima malo prostora za sada u uobičajenoj konverziji. Veliki deo onoga što
kažemo je pričanje anegdota, priče o planovima, iznošenje verovanja ili mišljenja. Čak
i naša lična mentalna aktivnost nije usmerena na sadašnjost. Veliki njen deo sastoji se
od predviđanja, uspomena, fantazija i igara uklapanja. Mi, Geštalt terapeuti
posmatramo takve aktivnosti sa sumnjom. Sve one čine našu legitimnu i funkcionalnu
sposobnost, ipak veći deo vremena koristimo ove sposobnosti, ne za jednu
funkcionalnu, konstruktivnu svrhu ili zadovoljstvo, već mehaničko održavanje,
ekvivalento lupkanju prstima ili žvrljanju. Putem proste tehnike prestajanja da se radi
sve osim doživljavanja, i terapeut i pacijent mogu biti u stanju da provere valjanost ove
pretpostavke.

Doživljaj “ne raditi ništa” osim obraćati pažnju na sadržaj svesnosti, može
dovesti, kao i uzimanje psihodelične droge, do samonagrađujućeg kontakta sa
stvarnošću, ili do jake nelagodnosti. Kada nismo ostavljeni ničemu osim očiglednom,
naši stavovi prema sebi i sopstvenom poštovanju, postaju očigledni. To posebno važi
za one negativne. Možemo se osećati posramljeno, nezgodno, osećajući potrebu da
objasnimo sebe ili da ismejemo situaciju; možemo se osećati blesavo, neinteresantno.
Ako je tako, ne moramo se čuditi zašto provodimo tako malo vremena u sadašnjosti, a
tako puno u fantaziranju i razmišljanju.

Ukoliko smo doživeli vežbu svesnosti kao nešto neugodno ili bolno,neće nam
biti teško da shvatimo da naša tendencija da živimo u prošlosti, budućnosti ili u nečem
apstraktnom, predstavlja izbegavanje takve neugodnosti.

Postoji jedno posebno iskustvo, do koga prikrivanje i izbegavanje često dovodi,

a kome Geštalt terapeut pripisuje posebnu važnost, a to je doživljaj ništavnosti.
Govoriti o doživljaju ništavnosti je, u izvesnoj meri, kontradikcija u terminima, jer
iskustvo uvek iziskuje “nešto”.
“Ništavnost” stvara zaborav, gde su izostavljene spoljašnje igre ličnosti, a
samosvesnost nije preuzela svoje mesto. Postoji jedan iluzorni kvalitet “ništavnosti”,
kao i kod negativnih osećanja pomenutih ranije. Sramota, krivica i anksioznost, npr.,
nisu čisti doživljaji realnosti, već izraz stavova kojima se protivimo toj realnosti, poričući
je ili joj se opirući, plašeći se da je postanemo svesni. Slično tome, doživljaj
 5
“ništavnosti” ili praznine, je onaj u kome stojimo sudeći sebi i proglašavamo presudu:
“Nije dovoljno”. Ništavnost, praznina, besmislenost, trivijalnost, sve su to doživljaji u
kojima se nismo odrekli očekivanja ili standarda kojima merimo stvarnost. Oni ne
proizilaze iz čiste svesnosti, već iz poređenja. Važnost ovog iskustva ništavnosti potiče
iz zapažanja da ono stvara most između izbegavanja i kontakta, između fobičnih i
eksplozivnih slojeva ličnosti. Perls je pridavao toliko važnosti ovoj fazi terapijskog
procesa, da je čak definisao i Geštalt terapiju u njenom stilu: “Geštalt terapija je
transformacija sterilne praznine u plodnu prazninu.” Kako da ovo shvatimo? “Ništa” je
ništavnost samo dok osećamo prinudu da to mora da bude nešto. Kada prihvatimo
ništavnost, sve nam postaje jasnije. Ništavnost onda postaje pozadina na kojoj
možemo videti sve stvari, “tlo” iz koga se svaka figura slobodno pojavljuje.

Kada, najzad, ne moramo biti kreativni, šta god radili postaje naša kreacija;
kada više ne moramo biti prosvetljeni, naša svesnost ovog trenutka je prosvetljenje;
kad, najzad, prestanemo da se brinemo da budemo to ili ono, i osetimo ništavnost u
odnosu na takve standarde, shvatamo da smo ono što jesmo.

Supresivni/prikrivajući aspekt Geštalt terapije uključuje i opšte principe i ono što

se može smatrati individualnim (negativnim) receptima; zahteve koji se primenjuju na
svakog pacijenta i ustanovljavaju pravila za grupu, kao i zahteve pojedinačnom
pacijentu da prestane da se prepušta jednoj pojedinačnoj igri, koja predstavlja njegov
mehanizam izbegavanja.

O prvom aspektu ću govoriti u sledećem izlaganju.

Pomenuo sam već osnovne “ne-ne” Geštalt terapije: pričanje priča, predviđanje
– „abautizam“ (od engleske reči about), „šudizam“ (od should - treba da) manipulaciju.
Dodirnuo sam pitanja budućnosti i prošlosti, a ovo ću ponovo bliže razmortiti, zato to
sada samo pominjem ovde, radi kompletnosti. O drugim pitanjima (abautizmu,
šudizmu i manipulacijama) govoriću detaljnije, a razmotriću, takođe, i pitanje izuzetka
od pravila.

„ABAUTIZAM“

„Abautizam“ je ime koje Perls voli da daje “naučnoj igri”, kao što posmatra
šudizam kao suštinu “religijske igre”. U terapijskoj situaciji najčešće manifestacije ovog
stava su nuđenje (dijagnostičke) informacije, potraga za uzročnim objašnjenjima,
diskusije o filozofskim i moralnim temama ili o značenju reči. Sve ovo zajedno sa
uljudnim klišeima je tabu u Geštalt terapiji kao “suvišno korišćenje reći”. Kako je Perls
to definisao: zašto i zato su bezobrazne reči u Geštalt terapiji. One dovode samo do
racionalizacije i pripadaju samo drugorazrednoj suvišnoj upotrebi reči. Razlikujem tri
vrste suvišne upotrebe reči: chickenshit (pileće govno/sranje) - to je “dobro jutro”,
“kako ste” itd., bulshit (sranje/ volovsko sranje) - to je “zato što”, racionalizacija,
izgovori; i slonovsko sranje - kada pričate o filozofiji, egzistencionalnoj Geštalt terapiji
itd. - što ja sada radim.
 6

Termin “sranje” je u Geštalt terapiji postao deo tehničkog žargona zbog svoje
izražajnosti - pokazuje nešto što je nebitno, kada se stavi na vagu sa direktnim
iskustvom.

Nepoštovanje Geštalt terapeuta prema konceptualizaciji, je često vrlo

frustrirajuće za pacijente koji su ranije bili izloženi Psihoanalizi ili psihoanalitičkoj
literaturi, jer se tamo tumačenje smatra avenijom koja vodi ka istini. Uz to, tendencija
da se traži olakšanje od psiholoških tenzija kroz uzročna objašnjenja izgleda da postoji
kao prirodna tendencija kod mnogih ljudi. Da li ovo treba nazvati psihoanalitičkim i
spontanim pokušajima da se razume ništa više od sterilne “igre uklapanja”, kao što
Perls tvrdi?

Ja, lično, uveren sam u važnost uzdržavanja od intelektualnih izjava kao

psihoterapijske tehnike, iako se ne slažem sa prezrivim stavom mnogih Geštalt
terapeuta prema pacijentovoj želji da razume na intelektualnom nivou. Verujem da se
poštovanje i prema jednom i prema drugom, ne samo savršeno uklapa sa primenom
tehnika, već je i efikasnije. Ne moramo verovati da je Aristotelovska igra “zašto-zato”
uvek, još jedna igra izbegavanja (fobično ponašanje) da bi objasnili beskorisnost
pravila o kome se raspravlja. Dovoljno je verovati da su objašnjenja ponekad
izbegavanja. Ako je tako, kada pacijent mora da igra Geštalt igru gde pravila ne
dozvoljavaju “zašto-zato”, pre ili kasnije će se bez ove uobičajene štake osećati
nelagodno. Drugim rečima, neka njegova objašnjenja biće funkcionalna, a neka
fobična. Ipak, kada se od njega zatraži da se odrekne objašnjenja u potpunosti, otkriće
da nekih od njih ne može lako da se odrekne, i osećaće se krivim, praznim i
uplašenim, i govoriće o tome radije nego da doživi nelagodnost trenutka, ili njegovu
“primoranost” da objasni samoga sebe.

Ukoliko je moj stav pravilan, tehnika tabuisanja intelektualnih formulacija može

se posmatrati kao nešto što funkcioniše kao razvijač u odnosu na fotografski film:
sredstvo da se osvetli ono što bi u suprotnom bilo nevidljivo. Mislim da je to nešto što
se može reći uopšteno o supresivnim tehnikama.

Priznavanje efektivnosti tehnike izostavljanja tumačenja ne mora, s druge

strane, da bude zasnovano na pretpostavci da je svako tumačenje sterilno i da želja za
intelektualnim razumevanjem stvara neki simptom ili neshvatanje poruke. Dovoljno je
uvideti da je interpretacija ponekad sterilna i da očekivanje pacijenta da će ga ova
vrsta razumevanja izmeniti, jeste UGLAVNOM njegov izbor nepotrebno dugog i
obilaznog puta.

Geštalt terapija je, u suštini, neinterpretativni pristup, jer je njen cilj doživljaj,
svesnost, a ne intelektualni uvid. Psihoanaliza je zasnovana na zaključku da
intelektualni uvid može dovesti do emocionalnog uvida. Geštalt terapija se bazira na
verovanju da intelektualni uvid češće postaje zamka, zamena ili štaka, nego što se to
ne dešava, i zauvek zamenjuje doživljaj. Svevnost, u svakom stepenu, mora biti
stimulisana direktnijim sredstvom od intelektualne formulacije njenog sadržaja.
 7
Osim nedirektivnosti ovakvog “proračunatog” pristupa, Geštalt terapeut se
protivi i igri “kažem ti”, stavom da je to odnos koji nije poželjan za razvoj samopodrške i
odgovornosti.

Mislim da, ukoliko od svojih pacijenata tražimo da slede pravilo

neinterpretiranja, znajući da je to tehnika, a ne moralno pitanje, bićemo u boljem
kontaktu sa njima, nego ako implicitno posmatramo njihova “zato” kao izbegavanja ili
sabotažu. U sopstvenoj praksi ja uglavnom ukazujem na činjenicu da potreba za
interpretacijom može biti zasnovana na pogrešnim pretpostavkama i pozivam svoje
pacijente da eksperimentišu sa situacijom gde nema mesta za interpretaciju.

Kada se pacijent ne pridržava pravila koje je već usvojio, možemo da zaključimo

da:

1. U tom trenutku doživljava nešto što mora da izbegne;

2. Da je njegova želja da igra igru “vidi kako sam pametan” ili neku sličnu, jača od
njegove želje da podeli svoj doživljaj;
3. Da se ne usuđuje da veruje terapeutu i/ili metodama koje ovaj primenjuje.

U svakom od ovih slučajeva pacijentovo neuspevanje da se drži propisanog

ponašanja (čistog verbalizovanja svog doživljaja), terapeutu je isto toliko važno koliko i
njegovi uspesi. Ukoliko se kloni intelektualizacije pre ili kasnije on će:

1. Shvatiti da mu ona nije potrebna da bi postigao samo-poznavanje;

2. Spotaćiće se o “rupe” u sopstvenoj ličnosti; oblasti nesposobnosti, paralize,
nesposobnost da prihvati doživljaj itd., što će podići doživljaj praznine. Kao što smo
videli to je vrlo poželjno.

Ako, s druge strane, pacijent objašnjava ili traži objašnjenja od sebe ili od
terapeuta, terapeut može slediti jedan od sledeća dva načina delovanja:

1. Insistirati na pravilu;
2. Usmeriti njegovu pažnju na doživljaje ovog trenutka: potrebu da se izbegne
nepriznata nelagodnost, primoranost da objašnjava ili opravdava prošle događaje,
njegova želja da bude prihvaćen kao pacijent koji ima sposobnost uvida, njegov
izbor sopstvenog pristupa radije nego onog koji je predložio terapeut itd..

U slučajevima kao što su ovi gore navedeni, pacijentovo neuspevanje da se drži

pravila uzima se kao pokazatelj, a pravilo je onda poslužilo svrsi da pokazatelj postane
očigledan. Deo uspeha terapeuta, kod svakog pristupa, zavisi od terapeutove
sposobnosti da prikupi, iz pacijentovog niza izjava ili toka svesnosti, nagoveštaj onoga
što ima značenje, izraze onih aspekata u njegovoj ličnosti koji zahtevaju konfrontaciju.
Supresivna pravila Geštalt terapije stvaraju dragocena sredstva otkrivanja onih
trenutaka u pacijentovom iskustvu/doživljaju koji treba osvetliti. To su, uglavnom, oni
momenti kada, uprkos strukturi koju je ustanovio terapeut, pacijent bira da ne ygrožava
trenutni doživljaj, već govori o sebi ili drugima.
 8
Pravilo o „ne-abautizmu“ (aboutism – od engleske reči „o nečemu“), koje uključuje
pravilo o neobjašnjavanju ili potrazi za objašnjenjem, nefilozofiranju ili potrazi za
istinom koja je izvan one očigledne, o ne davanju dijagnoze ličnosti, ili sakupljanju
informacija koje vode intrepretaciji (plus pričanja o vremenu, jutarnjim vestima itd.), ne
primenjuje se samo na pojedinačnog pacijenta, već je posebno efikasno u situacijama
grupne interakcije. U individualnoj terapiji objašnjenja predstavljaju povremeni gubitak
vremena. U grupnoj situaciji jedno objašnjenje vodi do drugog i trećeg i četvrtog, tako
da je uspostavljen takav nivo govora u kome se ništa što ima značenje ne može desiti.
Prosto pravilo gušenja izražavanja mišljenja, ideja, mišljenje o drugim članovima
grupe, itd., s druge strane, je samo po sebi garancija da će se nešto što ima značenje
desiti tokom seansi; jer deljenje mišljenja o doživljajima pokreće doživljaje, a u
atmosferi neizbegavanja, izražavanje “manje važnih” osećanja će, verovatno,
evoluirati, kao što se iskre pretvaraju u plamen, u dramatičnu uključenost.

Ni pravilo ne intelektualizacije se ne primenjuje samo na verbalizaciju. Bez obzira

da li je reč o individualnoj ili grupnoj terapiji, ovo može biti korisna vežba koja može da
se radi šireći je i na izmišljanje. Ovo, takođe, nepodrazumeva da stanje svesti bez misli
treba da bude ideal koji važi za svaki trenutak života. Ovo podrazumeva da veći deo
vremena mi biramo da kalkulišemo radije nego da budemo svesni sebe, a da čak
nismo svesni ni izbora koji smo napravili.

Tehnika “isključivanja računara” može nas učiniti raspoloživijim za kontakt sa svojim

trenutnim doživljajem, što može uključivati želju da planiramo budućnost ili ne. Zaista,
veliki deo našeg razmišljanja je u obliku probe i izražava potrebu da kontrolišemo
budućnost. U potrazi za ovom “bezbednošću” možemo izbeći gubitke i bol, ali, ako
smo postali računari, ne možemo živeti.

„ŠUDIZAM“

Govoreći sebi ili drugima šta bi trebalo da bude je, kao i abautizam, još jedan
način da ne doživimo ono što jeste. F. Perls priča jednu priču da bi to ilustrovao:

-Moishe i Abe igraju karte.

M: “Abe, varaš!!!”
A: “Da znam.”

Fric je abautist – pripovedač; Moishe je šudist; Abe je (pobornik) jeste (isist).

Procenjivanje je korak koji je uklonjen iz doživljavanja, jer u ovom prvom
pokušavamo da se uklopimo u šemu pozajmljenu iz prošlih događaja ili doživljaja
predviđenih za budućnost. Ako je u skladu sa našim procenama, stepen uklapanja
dovoljan ”mi prihvatamo”. Ipak, ovo prihvatanje nije otkriće suštinske vrednosti datog.
Nije to ljubav prema jedinstvenosti bliskog doživljaja, samo uživanje u njemu. Takođe,
nema otkrića, samo oznaka prihvatanja zasnovana na uklapanju sa ranije
uspostavljanim standardima. Tu postoji bezbednost. Status quo može da se održi.
Uvek kada je stepen uklapanja između standarda i stvarnosti nedovoljan, mi obraćamo
pažnju na ono što nedostaje, pre nego na ono što je prisutno. Mnogo onoga što
 9
zovemo “svojim doživljajima” su neprijatna osećanja izmamljena frustracijom naših
očekivanja, pre nego svesnošću o onome što se može prigrabiti. Ovde nema
doživljavanja nečega, nego “doživljavanje” ništavnosti.

Možemo biti u stanju da se povremeno odreknemo našeg prosuđujućeg stava

prema stvarnosti, kao što možemo i proračunavanja u odnosu na naše aktivnosti.
Učiniti to znači, npr, da prestanemo igrati igru “samomučenja” ili igru
“samopoboljšanja”. Ako smo u stanju da to učinimo, možemo otkriti široki opus
istinskih osećanja, koje je naš pojednostavljujući mehanizam prihvatanja i odbijanja
prikrivao. Svako ko je upoznao prolazno ushićenje psihodeličnog iskustva, zna šta
znači živeti bez “top-dog”-a. Kada se monstrum “treba da“ veštački uspava, sve
postaje onakvo kakvo jeste. Prestala je “igra poređenja”. Sve nam nudi svoju dobrotu i
postaje najsavršeniji primer samog sebe.

Otkrio sam nešto o razlici između iskrenog doživljaja i šudizma kroz svesnost o
ukusu. Pre mnogo godina, bio sam na seansi Geštalt terapije celo pre podne i otišao
sa nje osećajući otvorenost prema svetu, ne osećajući potrebu da se branim ni od
čega, ni od koga. Nisam se plašio da sretnem samu smrt. Ušao sam u trpezariju i
otkrio da je za ručak čorba od rakova. Od detinjstva sam mrzeo morske plodove do
mučnine. Kako mi je bilo smešno razmišljanje da sam spreman da umrem, a moram
da odbijem činiju supe. Čim sam uvideo da mogu da prenesem osećaj otvorenosti i
nerezervisanosti koji me je još uvek pratio, u situaciju sa jedenjem supe, po prvi put
sam zaista probao supu od račića i znam da uopšte nije ličila na ono što sam “probao”
ranije. U prethodnim situacijama, kada sam u svojim ustima imao sličnu supstancu, bio
sam toliko zaokupljen doživljajem odbijanja, da nisam obraćao pažnju na informaciju
koju mi je slalo moje čulo ukusa. “Probao sam” fantaziju, plus sopstveno
uspostavljanje barijere između hrane i sebe. Sada, konačno otvoren, shvatio sam da
supa od rakova uopšte ne liči na moje “sećanje” na nju.

Cilj Geštalt terapije je biti sposoban živeti u sadašnjosti (barem kada to

izaberemo), da nikakvi standardi iz prošlosti ne mogu da zamagle našu svesnost; da
toliko budemo ono što jesmo da nikakav osećaj da nešto treba (uraditi) ne pomrači naš
identitet. Ipak, možemo li to sada učiniti? Ako ne, pravilo “ne-šudizma” verovatno nije
realno. Ipak, nešto što je tipično za Geštalt terapiju je da nam govori da sada učinimo
ono što bi smo voleli da uradimo sutra. Kao što je njen recept usmeren ka idealu
usresređenosti na sadašnjost: “Sada živi u sadašnjosti”, njen recept za ideal slobode
od šudizma je: ”Sada prestani da kriviš i hvališ samog sebe.”

Iako tipičan za Geštalt terapiju, ovaj pristup nije jedinstven samo za nju. Setimo
se Ferencijevog stava da se analiza može završiti kada pacijent stekne sposobnost
slobodnog asociranja. Slobodna asocijacija je u Psihoanalizi i cilj i sredstvo. Štaviše,
isto se može reći za bilo koju veštinu. Učimo plivanje tako što plivamo, a ne čitajući
knjige o tome.

U specifičnoj situaciji neprocenjivanja, praktični izraz ove izjave će se videti u

jednom prostom priznanju doživljaja, bez opravdavanja ili kritikovanja:
 10
T: Šta sada doživljavaš?
K: Osećam se dobro. Osećam toplinu prema vama (smeje se).
T: Mislim da se baviš propagandom u svoju korist.
K: Da! Želeo bih da svako vidi da sam ja OK. To doživljavam: želim vaše odobravanje, i
plašim se da ću vam pokazati neko svoje sranje. Ako vam još jednom pokažem svoje
sranje, nećete me više podnositi.
T: Šta sada doživljavate?
K: Vidim vas. Osećam svoje dlanove na svojim bokovima. Osećam se pribrano. Čujem
zvuke okeana (pauza) – mogao bih da ih slušam zauvek.

Moja izjava: „Mislim da se baviš propagandom u sopstvenu korist“ bila je zasnovana

na diskutabilnoj pretpostavci; u toj meri, bila je na ivici toga da bude interpretacija. Moji
razlozi da verujem da je to bio slučaj bili su:

1. Negativna izjava: ”Nisam napet”. Možemo biti svesni samo onoga što jesmo.
Negativne rečenice uključuju “igru poređenja” i uglavnom su procene: “Da li se
uklapam u ovaj ili onaj standard?” “Da li činim ovaj ili ovaj greh?”
2. Preovlađivanje ocenjivačkih termina u odnosu na sadržaj: “dobro, super, toplo”,
nasuprot nedostatku bilo kakve informacije o opažanju ili opisa. Ovaj klijent izgleda
da je zainteresovaniji da izvesti o tome da je dobro, nego o onome sa čim je u
svom dobrom stanju u kontaktu. Obrnuto, na kraju, on je u kontaktu sa mnom i ja
vidim da je dobro, bez potrebe da me on mora o tome izvestiti.

Prekretnica u pacijentovom doživljaju u ovom primeru, bila je njegova voljnost da

proveri i izrazi ono što je doživljavao, a šta je izabrao da prikrije svojim “dobrim
stanjem”. Svesnost o njegovom strahu od odbacivanja, o sopstvenoj prinudi da mu
bude prijatno i o svom aktu prikrivanja, tj. pretvaranju -šta mu je sve bilo jasno- bila je u
početku, u njemu samom, zamenjena skotomom. Kada je prestao da izbegava ovu
očiglednu realnost trenutka, počeo je da bude otvoren prema realnosti.

Pravilo o neocenjivanju je teže pratiti nego, vezano za njega, pravilo o

nerazmišljanju, a ovo je delimično zbog toga što je aktivnost prosuđivanja suptilnija. U
gore navedenoj ilustraciji pacijent je verovao da je samo izražavao svoj doživljaj dok
se, u stvari, branio. Pre nego neko može prestati da ocenjuje, on mora jasno videti
kako to čini, a to može zahtevati preliminarni rad. U Geštalt terapiji jedan od načina
iznošenja ove svesnosti, kao što ćemo videti, je preuveličavanje baš onih mana koje
želimo da prevaziđemo. Da bi mogli živeti u sadašnjosti, možda ćemo zaključiti da je
korisno dati prošlosti njen dug, ili namerno ići za svojim fantazijama o budućnosti.
Slično tome, pre nego što prestanemo da sudimo, treba da sudimo na tako svestan
način da bi shvatili kako to radimo i, iznad svega, shvatimo da smo izabrali da to
činimo.

Vidim kako sedite na balvanu.

Osećam povetarac na svom licu.
Osećam: “Pa šta”. Sve što zamišljam je dobro, ali ja nisam zadovoljan.
Nešto mi nedostaje. Znam da mogu da se osećam drugačije. Sećam se boljih
vremena.
 11
T: Igra koju igrate zove se “Ovo nije dovoljno” na svaku svoju izjavu.
P: Vidim vas, a to nije dovoljno. Osećam miris onog grmlja, a to nije dovoljno. Sada
gledam u nebo i to nije dovoljno. Osećam “Ovo nije dovoljno”. osećam “Ovo je
dovoljno”. Ha, ha... Smejem se i to nije dovoljno. Uživam u ovoj igri i to nije dovoljno.
Naravno, to stalno radim i ovo je blesava igra!
T: Vrlo dobro. Sada želim da neko vreme provedete radeći suprotno: posle svakog
trenutka svesnosti dodajte: “Ovo je dovoljno” ili “Više nego dovoljno”.
P: Sedim ovde i to je dovoljno- sigurno jeste i Vi mi posvećujete svoje vreme i to je
dovoljno. Zahvalan sam Vam. Vidim eukaliptus naspram neba. To je dovoljno. To je
veličanstveno drvo. Vidim njegovu koru, tako je dostojna poštovanja. Ona mi je
dragocena. Gotovo osećam da sam ja taj eukaliptus. Povetarac mi donosi miris i to je
više nego dovoljno. To je kao da je drvo odgovorilo na moje misli i taj miris mi je tako
drag. Sada sam svestan atmosfere, letnje vrućine. Osećam vazduh kao neke zlatne
pčele, koje stalno zuje jednu mirnu melodiju. Slatke i tople kao Sunce... Ništa drugo ne
želim u ovom trenutku ...

Ukoliko smo dovoljno strogi u svojoj proceni, osećanja kao što su anksioznost,
krivica ili sramota, nisu direktni doživljaji, već ishod procenjivanja: zavesa koju stvara
um, a koju postavljamo između sebe i sveta. Iza svakog osećanja krivice nalazi se
ideal u koji nismo uspeli da se uklopimo; iza svakog slučaja anksioznosti - želja da
manipulišemo budućnošću na način na koji mislimo da ona treba da bude . Kada
nekome kažemo da izrazi svoje doživljaje i ništa više, mi od njega konačno tražimo da
ide izvan ovog maya i opiše kako mu se stvari predstavljaju kada prestane da ih boji
ovim stavovima. Mi kažemo: anksioznost, krivica itd. su nešto što sebe teraš da
osećaš ili što izabereš da osećaš – oni nisu taj doživljaj sveta.

U strožem smislu reči, međutim, krivica, anksioznost i druga osećanja vezana

za njih, nisu samo “doživljaj”, već doživljaji koji leže najbliže svesti pojedinca.

Koliko daleko gurnuti pravila neocenjivanja u ovim slučajevima, je stvar u kojoj

nisam došao ni do kakvog zaključka, iako je lako uvideti mogućnosti obe alternative:
ući u krivicu, nezadovoljstvo, strah ili drugačije ne dozvoliti da se ove igre koje se
nalaze u osnovi, pomešaju sa doživljajem očiglednog. Perls je jako isticao ovaj drugi
pristup: videti, radije nego zamišljati i shvatiti da ono što nam nedostaje nije majka, već
možda olovka. S druge strane, kao i kod abautizm-a, neuspevanje da se držimo
pravila neocenjivanja može se uzeti kao poziv za dalji rad i primenu drugih tehnika.

Pravilo neocenjivanja kao i ono o neproračunavanju, uzrokuje pitanje

sopstvenog proširivanja. Da li ga treba shvatiti kao čistu tehniku, čija vrednost je
ograničena na terapijske seanse ili bi trebalo da stvorimo svoj nepresuđujući stav i još
jedno “šud” pravilo za življenje (“Ne bi trebalo da treba”). Na drugo pitanje ne može se
odgovoriti bez izvesnog pojašnjavanja koje se tiče razlike između „treba da“ i ideala i
ciljeva. Ideal je pojam poželjnog, zasnovan, ili na verovanju ili iskustvu. Cilj je neka
meta ili svrsishodno ponašanje, pokazatelj za našu orijentaciju, koji može biti idealan ili
ne. Geštalt terapija, kako je ja shvatam, ne teži da eliminiše koncepcije poželjne ili
svrsishodne aktivnosti, iako hoće da stvori protivtežu širenju orijentacije ka budućnosti,
pomoću dobrog usidrenja u sadašnjosti. Ako Geštalt terapija teži eliminaciji ciljeva i
 12
ideala, ovo je dovoljan dokaz da to ne čini: cilj besciljnosi i ideal odsustva idela, su još
uvek, neki cilj i neki ideal.

„Treba da“, s druge strane, se razlikuje i od cilja i od ideala: „treba da“ stvara
psihološku aktivnost bića koje nije u skladu sa jedinom realnošću koja ne može biti
drugačija od onoga što jeste. Kada krivimo sebe za nešto što je već prošlost, npr., mi
se prepuštamo disfunkcionalnom osećanju koje ne poboljšava pogrešnost koju smo
navukli na sebe, niti je neoipohodno da bi činili bolje u budućnosti. Možda je jedina
dobrobit naše krivice to što nas ona, na jednom nivou, tera da se osećamo “bolje”.

Isto se može reći i za naš stav prema sadašnjosti. Naša iskustva i aktivnosti
ovde i sada su ono što jesu i ne može nikako biti drugačije. Samookrivljavanje ili
samohvaljenje ne čini ih većim ili manjim. A sigurno je da se zbog njih ne osećamo
bolje. Ako postoji način za ispunjenje ideala, jasno je da to nije njihovo pretvaranje u
„trebalo bi“.

Ipak, „treba da“ postoje do one mere do koje ne verujemo prethodnoj izjavi.
Verujemo da moramo “gurati reku”; da ako stvari ne učinimo kako treba, one će
sigurno biti katastrofalne. U ovom smislu „trebalo bi da“ su izraz našeg ludila –
kontrole, o kome ću govoriti u sledećem odeljku. Naše očekivanje katastrofe obično
uzima oblik: Šta bi postalo od mene (ili sveta) da nema mog (našeg) truda i
pokušavanja? Ljudi treba da rade šta treba da bi se sačuvali od nevolje. Polazna tačka
Geštalt terapije je u ovom, kao i u drugim slučajevima, da je svesnost dovoljna. Ili
bolje: svesnost - orijentacija, a ovo drugo je samo po sebi aspekt svesnosti. Ako
imamo pojam poželjnog i znamo gde stojimo, to je sve što nam je potrebno za
pomeranje, da bi nastavili u željenom pravcu. Možda je dobra analogija sa detetom
koje uči da hoda ili da se penje. Upozorenje o opasnosti i kritike, bez obzira koliko da
su tačne, samo će mu odvratiti pažnju sa trenutnog zadatka i učiniti ga napetim.
Ukoliko je hronična, takva “pomoć” će ga učiniti manje sigurnim, a ne veštijim. Baš
kao što odrasloj osobi, kada preterano štiti dete, nedostaje poverenje u detetovu
sposobnost za učenje i razvoj, tako i nama u svojoj samo–manipulaciji, kroz
podsticanje ili krivljenje, nedostaje poverenje u sopstveni psiho-fizički organizam. Kada
kaže da “guranje reke” (u obliku pokušaja i težnje) nije neophodno, Geštalt terapija ne
vidi svesnost o ograničenjima kao izraz irelevantnog šudizma. Naprotiv, jedno realno
prihvatanje onoga što jesmo, u smislu naših ciljeva ili ideala, je jedino moguće kada
naša procena nije opterećena predrasudom od strane igre samokažnjavanja ili
odbranama suprotnog dejstva.

Mehanizam spuštanja, u koji ulažemo toliko energije, je u potpunosti različit od

spokojnog opažanja sopstvenih padova, baš kao što je mržnja prema drugima različita
od realistične ljubavi. Zdrav stav prema sopstvenim padovima može se najbolje
personifikovati kroz dobrog učitelja neke konkretne veštine: “To je bilo previsoko” –
reći će teniski trener ili “To je bilo dobro”. “Sada se nisi pripremio na vreme”. “Mogao bi
da više opustiš ramena”. Sve su ovo izrazi činjenica, ne moralni izrazi. One polaze od
toga da učenik želi da iskoristi ova zapažanja. On ga ne primorava niti kontroliše. On
ne zahteva da ovaj napreduje već služi njegovoj želji. Ono što Geštalt terapija naziva
„top-dog“, je suprotno: „top dog“ nameće svoje želje „ander dog“-u, manipuliše i
 13
kontroliše ga. Bilo bi previše pojednostavljeno reći da je „top dog“ nešto što ima mnogo
ukidanja disfunkcionalnog, kao što može biti slučaj. Mislim da je stav Geštalt terapije
najbolje izražen u tvrdnji da „top dog“ mora biti asimilovan. Njegova kontrola koja
pomaže „ander dog“-u, da ga održi na putu pravičnosti, može se posmatrati kao
projekcija sopstvenih želja „ander dog“-a. “Dužnost”, kada se doživi kao „treba da“, je
jedna od manifestacija otuđene odgovornosti. “Moja dužnost to traži” preuzima nešto
onom “Ja biram”, “Moram” mesto “Želim”. Kada guramo reku radimo to i sa energijom
reke. Reka našeg života igra lošu igru sa samom sobom, gurajući sebe pre nego
protičući.

MANIPULACIJA

Pitanje manipulacije je blisko vezano za pitanje ocenjivanja, obzirom da je

ocenjivanje vezano za igru uklapanja – proračunavanja.

Abautizam se prvenstveno odnosi na pogrešnu upotrebu intelekta (tj. upotrebe

intelekta izbegavanja), a šudizam na pogrešnu upotrebu emocionalnog života.
Manipulacija stvara sličnu aktivnost u sferi delovanja. Pravilo nemanipulacije, ovaj
Geštalt terapeut obično ne formuliše u svom najobičnijem obliku, a to je oblik ne
izvođenja (ispoljavanja). Čak i ako je tako, mislim da je ideal ne-manipulisanja, toliko
deo aktivnosti jednog terapeuta da je to tema vredna rasprave u ovom izlaganju.

Kao i kod razmišljanja i osećanja, i pozitivnih i negativnih, aktivnosti mogu

uspostaviti izbegavanje. Ako ovo možda zvuči kao paradoks, to postoji u meri u kojoj
mi bihejvioralno izjednačujemo fobične stavove sa izbegavanjem delovanja ili
situacijama “realnog života”. Pojam izbegavanja, kod ovog geštaltiste, nasuprot
ovome, je u osnovi pojam fobije od doživljaja i izbegavanje svesnosti, a nije teško
videti koliko je naših aktivnosti usmereno ka minimiziranju nelagodnosti, ka
izbegavanju unutrašnjih stanja koja nismo spremni da prihvatimo. Na širokom planu
možemo reći da je većina naših aktivnosti izbegavanje doživljaja. Možda ćemo videti
veći deo svog života, kao varijacije na uobičajenu temu bežanja od nečega, ako ih
pogledamo okom prosvetljenog mislioca. Svako ko je učstvovao na Zen vežbi “samo
sedenja”, zna koliko nepodnošljivo ne rađenje ničega može postati, i kako
najednostavnija od svih vežbi može poslužiti da se otkrije ono što uznemirenost
preteranog rada pokriva. Dosada, anksioznost vezana za budućnost, praznina, tuga,
svemu ovome mora da se suprostavi onaj koji se obavezao da sedne i prestane sa
svakim pokušavanjem. Reći da većina aktivnosti prosečne osobe ima koren u
izbegavanju, koje je zatim, izbegavanje praznine, ekvivalentno je tome kada kažemo,
terminologijom mislima, da su aktivnosti motivisane nedostatkom.

Ako se prisetimo svojih vrhovnih doživljaja, prošle trenutke izuzetne punoće i

otvorenosti prema svetu, verovatno ćemo zaključiti da su to bili trenuci kada je biti bilo
dovoljno; trenuci kada je ekstaza datog bila takva da nije bilo želje ni za čim drugim,
nikakve potrebe da se deluje ili menja. Takve izjave ovih za koje su vrhovni doživljaji
manje-više trajno stanje – uglavnom mistika - često povećavaju odgovor koji mnogo liči
na zamisao na šudizam (bez treba da...) : “Kakav bi svet postao kada bi svako bio
 14
zadovoljan postojanjem? Da li bi svet mogao napredovati kao što jeste, bez ovog
nezadovoljstva? Prihvatanje patnje, kakvu „propoved na gori“ ili pasivni Hindu
mistizam izražavaju, moglo je dovesti samo do izbegavanja ili stagniranja”.

Izjave poput ovih, potiču od pretpostavke da promena može nastati samo iz

želje za promenom, a akcija iz želje da se izazove efekat ili rezultat. Ovo je
pretpostavka paralelna onoj o kojoj smo prethodno raspravljali, prema kojoj nećemo
učiniti dobro ukoliko to ne “pokušamo”. Obe su, s tačke gledišta Geštalta, izrazi
nedostatka poverenja u organizmičku samoregulaciju. Stav Geštalt terapeuta je, još
jednom: “Svesnost je dovoljna”. U kontekstu aktivnosti čija je namera da se izbegne
aktivnost, to su one aktivnosti koje proističu iz, i izražavaju doživljaj. One menjaju
nameru da proizvedu efekat, u istom smislu u kom vrhunska umetnost nema nameru
da izazove određena osećanja kod publike, već je usmerena ka sopstvenom
postojanju. U kontekstu sa aktivnošću koja potiče od motiva nedostatka, koja želi da
završi sa nezadovoljstvom, postoji aktivnost koja kaže “DA” postojanju, akcija čiji
koren leži u suštinskoj vrednosti nje same.

Rad pravog umetnika ili pesnika, koji prenosi u obliku reči onu lepotu koju je
zapazio, jeste takvo DA, što je vrlo slično onome što radi ljubavnik koji pomera svoju
ruku duž tela svoje voljene. Aktivnosti koje afirmišu život, pre nego one koje poriču
život, samootkrivajuće pre nego one koje sakrivaju, ekspresivne pre nego supresivne,
liče, na neki način, na nedostatak bilo kakve aktivnosti. Obzirom da teku prirodno, bez
imalo nasilnosti u odnosu na naše tendencije, bez imalo potrebe za
samomanipulacijom, mogu se doživeti kao put najmanjeg otpora - najjednostavniji
način da se bude u ovom trenutku. Perls je zapazio da ovakve aktivnosti nisu
zasnovane na izboru (igra uklapanja), već na prioritetu. Mislim da je doživljaj, o kome
je on govorio, iste prirode, kao i onaj koji je nadahnuo Sengstan-a, trećeg kineskog
patrijarha Zena, da započne svoj Hsin-Hsin–Ming stilom: “ Ništa nije teško u velikom
putu, ali, izbegavaj da biraš!” Akcija, u kontrastu sa manipulisanjem (sebe ili drugih), se
doživljava kao tok koji ide iznutra, pre nego nešto postignuto da bi se uklopili u
nesuštinske standardne, bilo da je reč o unutrašnje prihvaćenim (kao što je top-dog) ili
ne. Do mere u kojoj se indentifikujemo (i zovemo “ja”) samomanipulišući funkciju u
sebi, možemo doživeti takvu aktivnost kao nešto što mi ne uzrokujemo, već se ona
sama od sebe dešava.

„To“ (it) je bezobrazna reč u Geštalt terapiji, jer se često koristi kao zamena za
“Ja” ili “Ti”, kao način izbegavanja direktnosti ili odgovornosti. Mi u Geštalt terapiji
obično naglašavamo da se “to” ne “dešava” već mi radimo što god radili. Ma koliko
istinito ovo može biti, kada je najistinitije – kada se primeni na trenutke izuzetne
spontanosti – “to” može postati najizražajniji trenutak za eksperimentalni kvalitet takve
aktivnosti. Slikar može osetiti da se delo radi samo od sebe, pisac oseća da njegovi
likovi beže od njegovih namera, igrač se oseća “inspirisano”. Uveren sam da se Perls
uz svo svoje izbegavanje “to” jezika složio sa ovim izuzetkom, jer u njegovim
slikarskim radionicama, često je koristio izraze kao što je: “Ne odlučujte, ne žurite,
samo se koncentrišite na vrh svoje četkice i pustite da ona (u orig. tekstu “it”) ide kuda
želi.”
 15
Na tehničkom nivou, ideja odricanja od manipulisanja nalazi izraz, kao i drugi ne
čini (do nots), u primeni kontinuiteta svesnosti. Jer, da bi verbalizovali doživljaj
trenutka, moramo biti otvoreni prema tom trenutku i onom što on nosi, pre nego da se
okupiramo pravljenjem sopstvenog programa. Način na koji se manipulisanje ostvaruje
tokom vežbe kontinuiteta svesnosti, može biti prvenstveno način samo–manipulisanja,
ili manipulisanja drugima (terapeuta, grupe) – iako su oba, u krajnjoj liniji, neodvojiva.

Manipulisanje drugima, koje, takođe, možemo shvatiti kao samo-manipulisanje

usmereno ka manipulaciji drugih (kao npr. u neprijatnoj situaciji: "I ti se meni nasmeši ,
pa ću se osećati dobro") uključuje čitavu skalu ponašanja "igre". Jedna "igra" uvek
uključuje nadu za ostvarenje cilja i može se posmatrati kao manipulisanje radi
prednosti, pre nego kao čin izražavanja. Perls vidi igre kao spoljašnji sloj ličnosti:
"Lažni sloj", "Erik Bernov ili frojdovski sloj" - i uvek kada je nailazio na njih, ili bi se
povukao, ili (izuzetak od ovog pravila) tumačio: "Praviš se gluv. Koliko si terapeuta
porazio pre nego što si došao kod mene?" ili "Postavljaš zamke za medvede".

Ipak, ova tumačenja (globalna tim pre nego uzročna objašnjenja) nisu toliko imala
nameru da budu zapažanja, koliko upozorenja: "Ako nameravaš da radiš sa mnom,
bolje prestani to da radiš".

“Ne manipulisanje-bez manipulisanja” bilo je za Perlsa implicitno pravilo - deo

zahteva za autentičnost, koji je on toliko ozbiljno shvatio, da je u okviru sposobnosti
njegovih pacijenata bilo, da odgovore na njega. Ili je, barem, to postavio kao test
primanja. Njegova funkcija bila je da probije kroz slojeve ličnosti do stepena
eksplodiranja, ali ovaj prvi deo posla - deo prevazilaženja igara - shvatio je kao
elementarni korak, za koji pacijent može biti nateran, da preuzme odgovornost: "Da bih
radio uspešno, treba mi samo malo dobre volje. Ništa ne mogu učiniti za tebe, pametni
moj". "Tokom ovog kratkog vikenda, neću ti se otvoriti ako si trovač koji će me ostaviti
mlitavog i iscrpljenog ...." "Ti postavljaš zamke za medvede, ti me isisivaš svojim
"nedužnim" pitanjima, bacajući mi mamac, čekajući da učinim pogrešan korak koji će ti
dopustiti da mi odrubiš glavu, pustiću te da mi bacaš mamac, ali izbegni zamku ...."
"Ako se smešiš kao Mona Liza i pokušavaš da od mene sakriješ svoje nerazorivo "Ja
znam bolje", i očekuješ da se ja izmorim da bih ti se približio, zaspaću pored tebe".
"Ako si onaj koji dovodi do ludila, uskoro ću prestati da te pratim i da se sa tobom
raspravljam. Ti si rođak trovača".

Manifestacije manipulisanja, koje jedna osoba upravlja uglavnom prema sebi, teže
se mogu primetiti nego one koje su uključene u interpersonalnim igrama. Jer u ovim
drugim, terapeut može da oseti guranje i učenje, prećutne zahteve ili prijateljsko
nagovaranje, koji teže da ograniče njegovu slobodu ili ga uklone iz njegovog
sopstvenog centra. Ipak samo-manipulisanje je možda, baš onaj faktor koji razlikuje
pravu/istinsku (iskonsku) praksu toka svesti od prevara, ili od pseudo-prakse, da
"dobar pacijent " može nastavljati s njom, duge periode vremena, a da ne dođe ni do
čega značajnog.

Ovaj način kontrolisanja toka svesti, pretvara sam kontinuitet svesti u igru, koja se
igra prostim obraćanjem pažnje na pravila. Ishod može biti dugo nabrajanje predmeta
 16
u sobi, delići fizičke svesti, zvuci itd. što više liči na inventar nego na samo-istraživanje.
Ono što se dešava u tim prilikama je da se pravilo "izrazi svoje doživljaje" izjednačuje
sa "opiši osećaje", što je samo površinski isti zadatak. Ovaj predmet se može
razjasniti, ako pomislimo na jedan ekstremni primer: osoba počinje da daje detaljan
izveštaj o svojim vizuelnim opažanjima. Ishod takvog poduhvata može biti katalog
utisaka, možda koristan za posebnu eksperimentalnu svrhu, ali ne vodi neophodno do
pojačene samo-svesti. Isto je možda tačno i za objavljivanje utisaka drugih čula:
mirisnog, kinestetičkog itd. Neki pacijenti, u stvari, rade nešto, što se mnogo ne
razlikuje od pomeranja napred-nazad, od jednog popisa do drugog. Razlika između
gore navedenog zadatka i vežbe kontinuiteta svesti, leži uglavnom u dva faktora: prvi
je pitanje samo-svesti, drugi, pitanje stava. Prokomentarisaću oba. Jedna stvar koje
pacijent, koji nabraja zapažanja, nije svestan, jeste njegova sopstvena aktivnost.
"Nabrajam stvari koje zapažam" - to je njegovo najdirektnije iskustvo, ono što bi trebalo
da mu bude najočiglednije, a ipak, ostaje nevidljivo za njega, koliko i njegovo
sopstveno lice. Ukoliko bi mogao postati svestan sopstvenih osećanja i aktivnosti,
izveštaj bi se mogao razviti u nešto poput sledećeg: "Gledam prostirku. Mislim da treba
da se pomerim i kažem nešto drugo. Skrećem pogled nadesno i sada vidim lampu.
Sada već poprilično dugo gledam u jednu, pa u drugu stvar i ne mislim da mnogo
dobijam iz ovoga. Sada se osećam dosadno i donekle umorno. Voleo bih da mi
pomognete da prevaziđem svoje dosađivanje, plitkost itd.”

Do ove mere u kojoj vežba svesnosti ostaje plitka, zbog odbijanja ideje kao
bezvredne, kao što je ona koju smo maločas komentarisali, može se popraviti
ukazivanjem na ono što se dešava ("Nabrajaš predmete"), ili usmeravanjem pažnje
osobe na njenu sopstvenu aktivnost, fizičku ili mentalnu. Kada pacijent konačno shvati
šta radi, osim što izražava svoj doživljaj, on može da napravi korak napred, otkrivajući
koji su njegovi prirodni doživljaji. Pre toga, on se može uporediti sa onim ko stoji na
jednom stopalu i pita se zašto mu je jedna noga umorna, ili onog ko čita naglas iz
knjige koju nosi u džepu, pa se kasnije pita zašto je seansa imala malo ličnog značenja
za njega.

Mislim da je najsuptilnija tačka u praktikovanju kontinuiteta svesnosti - i zbog njene

suptilnosti nemoguće ju je formulisati kao precizno pravilo - u razlici između biti otvoren
prema doživljaju i fabrikovati doživljaje.

Jedna od najčešćih reakcija pacijenata na "vrućem sedištu" je samo-svest, a

zajedno sa njom, prisila da se izvodi.

Izvođenje je neophodno, jedan oblik manipulisanja - terati da se nešto desi, pre

nego videti šta se tu nalazi. Način izlaska iz izvođenja, kao i kod očiglednijih igara,
mora početi svesnošću o izvođenju, što kasnije može dovesti do suptilnije svesti o
tome da moramo biti produktivni, interesantni terapeutu, kreativni, da imamo strah da
ne budemo trivijalni, da imamo strah od praznine, ništavnosti i psihološke smrti.

P: Osećam da drhtim (pauza) čekam da kažem nešto drugo i brzo tražim nešto o čemu
ću izvestiti.
T: Verujete li da bi ste bili bez ikakvih doživljaja kada ne biste tražili jedan?
 17
P: Osećam olakšanje pri toj pomisli (pauza). Vidim stvari tamo i vidim Vas i osećam da
sedim ovde - i ništa me od ovoga ne interesuje baš puno ... sada se osećam prazno ...
osećam se ugodno ... Ne moram da izbegavam da se osećam prazno! Osećam se kao
na odmoru, ne pokušavajući da radim bilo šta ... i sada te zaista vidim. Bio sam
zaboravio ko si ti. Osećam se vrlo živo.

Postoje elementi posebno vezani za pitanje manipulacije koji se javljaju uglavnom

kada se Geštalt terapija sprovodi u grupnom okruženju i koji su tako prosti da služe da
postanu ono što se preporučuje. Evo glavnih:

PITANJA - Pitanja su važan deo konverzacije u svakoj seansi grupne terapije koja ih
dozvoljava. Ipak, malo pitanja je istinski takvo, veliki deo njih (lažna pitanja) stvaraju
jedan diplomatski način da onaj koji pita izloži svoje poglede, način izražavanja
sumnje, način iznošenja nedostatka osnove u tuđim izjavama itd. Uopšteno, pitanje je
jedan oblik manipulisanja usmeren ka izmamljivanju odgovora i ne izražava doživljaj
onoga koji pita. Onome koji pita, pre treba odgovor da bi bolje izbegao iskustvo iz koga
pitanje izvire:

“Zašto se ljutiš na mene?“ = Sada će postati jasno da nemaš dobar razlog da se ljutiš
= Ja sam u pravu = Mogu prestati da brinem.

“Zašto ne uradiš ovo ili ono?” = Gledaj kako hoću da pomognem i vidi kako sam bolji
od tebe = Potreban sam ti = Potrebna mi je tvoja potreba za mnom; moram sakriti ovu
slabost da bi izgledao kao što bi trebalo.

“Da li te on privlači?” = Gorim od želje da saznam imam li ja šanse kod njega, ali ću se
prikazati što je moguće slobodnijom od bilo kakvog ličnog interesovanja itd.

Pitanja ne služe samo da bi maskirala doživljaj ispitivača, već takođe "uveličanju"

osobe kojoj se obratio. Odgovaranje i zadovoljavanje manipulativne potrebe ispitivača,
skreće se sadržaj grupne interakcije od onoga što je terapeutski funkcionalno. Iz ovog
razloga, pravilo ne - ispitivanja (a posebno pravilo protiv "zašto" pitanja) će verovatno
podići kvalitet deljenja iskustva unutar grupe. Međutim, baš zato što pitanje prikriva
doživljaj, takođe je korisno pravilo davanja važnosti deljenju doživljaja. Jedan od
načina da se to uradi je, preformulisati pitanje u oblik izjave; npr.:

“Šta misliš?” = ”Brinem se o tome šta osećaš prema meni i voleo bih da znam.”

“Zar ne misliš da si bio u pravu?” = ”Osećam podršku u odnosu na tebe. Voleo bih da
izbegneš da se osećaš loše.”

ODGOVORI - Veliki broj odgovora stvara pasivno povinovanje nečijem manipulisanju i

uopšte ne služi onom ko odgovara ili grupi. Štaviše, naverovatnije ona ne služe ni
samom ispitivaču ukoliko je postavio lažno pitanje koje je izraz izbegavanja. To,
međutim, nije slučaj sa reakcijom (response): tj. iskustvima koje je izmamilo pitanje.
Dragocenije za sve, stoga, jeste sledeće dvostruko pravilo:
 18
1. Upitani će se osećati slobodnim da odgovori ili ne, u skladu sa svojim opštim
prioritetom.
2. Bez obzira da li on odgovori ili ne, on će ispoljiti svoju reakciju "Zamišljam kako
dolazite sa tim pitanjem i ne interesuje me da vam se pridružim" ili "Uzbudilo me je
vaše pitanje i plašim se da odgovorim na njega". "Divim se vašoj moći zapažanja
kada me to pitate i voleo bih da intelektualno popričam sa vama drugi put". itd.

TRAŽENJE DOZVOLE - Ovo je često situacija u kontekstu individualne i grupne

terapije.

Zahtev može biti eksplicitan, ili donekle implicitan, u kom slučaju zaslužuje da
bude reflektovan ili pojašnjen. U traženju odobrenja za neku aktivnost koja se
namerava preduzeti (trošenje vremena grupe, vrištanje, plakanje itd.) pojedinac tako
manipuliše situacijom da će drugi preduzeti odgovornost za njegovu aktivnost, a on će
tako izbeći mogući ćorsokak odluke. "Traženje dozvole" je drugačije od traženja
informacija o osećanjima drugih osoba ili izražavanja želje za ovom informacijom da bi
se preduzeo korak, zato što je to ponašanje koje je suprotno podizanju preuzimanja
rizika i odgovornosti. Na Geštalt terapeutu je da ukaže pojedincu, kada se to desi,
njegovu potrebu za podrškom i na ovaj način ga konfontira sa njegovim sopstvenom
slobodom i strahom.

ZAHTEVI - Stav ovog Geštalt terapeuta u odnosu na izražavanje zahteva variraće u

skladu sa pojedincem i prilikom. On često može ohrabrivati izražavanje zahteva, ili u
svom radu sa datim pojedincem, ili kao grupnu vežbu, kao način suprostavljanja
inhibiranju želja, koje je bilo deo našeg uslovljavanja dok smo bili deca. S druge
strane, zahtev je nešto više od izražavanja neke želje.

Iako je terapeutski ideal onaj u kome je pojedinac slobodan da ispolji zahteve, to je

takođe ideal u kome je pojedinac slobodan da mu nije potrebno zahtevanje; jer kroz
čin zahtevanja često nismo sposobni da pustimo druge da budu ili da budemo otvoreni
prema njima. Naša potreba da drugi prestanu da nešto rade je proporcionalna našoj
nepouzdanoj ravnoteži u čijoj se vrlini osećamo ugodno samo kada je okolina "baš
dobra" i niko ne pritiska našu dugmad za bol.

Ne možemo pustiti druge da budu onakvi kakvi jesu, do one mere u kojoj ne
možemo dozvoliti sebi da reagujemo na njih ili doživeti uticaj njihovog bitisanja. Oni
moraju da se uklope u naše ideale, na primer, jer ako se ne uklope, bili bismo besni, a
mi sebi ne možemo dozvoliti da doživimo takvo loše osećanje. Ili se moramo ponašati
tako da se naša slika sveta ne mora menjati i da se mi ne osećamo tužno, itd. Zbog
ove implikacije zahteva, terapeut ponekad mora insistirati na zlatnom pravilu
"izražavanja doživljaja" (u ovom slučaju želja ili nelagodnosti), pre nego da izrazi
imperative, pozitivne ili negativne. U suprotnom, on će smatrati zahteve pozivom u one
oblasti u kojoj osoba mora da manipuliše sopstveni doživljaj putem manipulisanja
drugih i delovaće u skladu sa ovim pozivima, kako smatra da odgovara određenoj
situaciji.
 19
3. EKSPRESIVNE TEHNIKE

Svesnost može biti povećana supresijom (prikrivanjem) ili izražavanjem.

Suprostavljanje nekom impulsu može dovesti do povišene svesti o njemu, kao što
guranje potoka jače osećamo kada mu se opiremo svojom šakom, nego kad to ne
radimo.

Takođe, kroz gušenje klišea, usamljenih reakcija, igara, koje čine neke od naših
reakcija, postajemo svesni onoga što jesmo izvan ovih automatskih odgovora
(reakcija).

Preuveličavanje izražavanja nekog impulsa, međutim, jeste jednako efikasan

pristup ka povećanoj svesnosti. Štaviše, supresivna pravila o kojima se govorilo na
prethodnim stranicama, mogu se posmatrati kao način otkrivanja (baš kao što
prikrivanje zvuka otkriva poruku) pravog izraza pojedinca.

Svesni smo svoga "selfa" uglavnom kroz svoj izraz. Naš pojam o tome šta smo je
pod uticajem, ako nije i potpuno određen, onim što propustimo da uradimo i onim što
smo uradili. (Neki egzistencijalisti bi išli dalje, rekavši da smo ono što činimo: ne postoji
suština koja je odvojena od našeg postojanja). Ipak, čak i ako jesmo ono što činimo, mi
doživljavamo samo kao "kroz zamračeno staklo", konkretne aktivnosti i fizička stanja
koja manifestuju naše bivstvovanje.

Mesto pojačanog izraza u disciplini svesnosti može se uporediti sa onim što

dugme za kontrast radi u odnosu na sliku na TV ekranu ili dugme za jačinu zvuka u
odnosu na slušanje. U ovoj analogiji, sam čin obraćanja pažnje, koji je uvek prisutna
osnova Geštalt terapije, bi odgovarao aktivnosti koncentrisanja na ekran i namernog
gledanja ili slušanja predstave. Supresivni aspekt Geštalt terapije, s druge strane,
može se uporediti sa gašenjem svetla u sobi ili zatvaranjem prozora da bi se
eliminisao zvuk sa ulice koji odvlači pažnju.

Putem supresivnih zahteva, terapeut obeshrabruje kod pacijenta ono što on nije:
pozivajući ga na izražavanje, stimuliše on što on jeste. Kada pacijent postane
sposoban da izrazi ono što prethodno nije bilo izraženo, neće otkriti sebe samo
drugima, već i sebi, kao što pravi umetnik stiče samospoznaju kroz svoj rad. Ne samo
da je samoizražavanje put ka samosvesnosti, već i sopstveno sredstvo: sposobnost da
izrazi sebe je, kao i svest, deo potpuno razvijene osobe, i stoga, cilj psihoterapije.
Izraziti sebe, to jest, prevesti svoja osećanja i razumevanja u aktivnosti, oblike, reči -
znači shvatiti i ostvariti sebe (od reči „realize“, što znači i shvatiti i ostvariti), u
bukvalnom smislu učiniti sebe stvarnim. Bez takvog ostvarenja mi smo fantomi koji
osećaju frustraciju da nisu potpuno živi.

Izraziti (i tako aktuelizovati) sebe je proces toliko prirodan, kao klijanje semena ili
cvetanje cveća, da ne postoji činjenica da smo na početku života doživeli trvenje,
anksioznost, bol i naučili da manipulišemo kroz "strategije", radije nego da rizikujemo
da budemo otvoreni prema svetu i to nam je poslužilo - do izvesne mere.
 20
Skup ovih strategija u obliku "karaktera", postao je, u manjoj ili većoj meri, sam
sebi cilj, "identitet" koga se držimo, koji opravdavamo, koji uzdižemo dok se otuđujemo
od onog što istinski jesmo i ne uspevamo da izrazimo sopstvenu prirodu.

S gledišta Bihejviorizma, Geštalt terapija se može posmatrati kao program

pozitivnog jačanja samo-izraza, spojen sa negativnim jačanjem manipulacije i
neautetičnosti.

Svaki čin samoizražavanja u svom kontekstu, nije samo prilika za samosvest, već
otvaranje avenije koja vodi u delovanje - korektivno iskustvo kroz koje pacijent uči, u
izvesnoj meri, da može biti ono što jeste, a da se ne potvrde njegova očekivanja
katastrofe, ono u kome preuzima rizik razbijanja svojih fabričkih šema i uči da je
izražavanje sebe zadovoljavajuće i da je osnova istinskog kontakta sa drugima.

Jedan je čovek izvestio o snu u kome je bio medved. Kada je zamoljen da postane
medved, u početku se osećao vrlo inhibirano. Podstaknut da zamisli sebe u ovoj ulozi i
da radi šta god da, kao medved, ima potrebu da radi, počeo je da deli "medveđe"
zagrljaje drugim članovima grupe, prvo stidljivo, a onda sa mnogo osećanja i
oduševljenja. Na kraju je uzviknuo: "Mnogo mi se više sviđa da budem medved nego
ja".

Neko drugi je prokomentarisao: "Ne postoji bolji način da promeniš ponašanje,

nego da ga promeniš".

Ekspresivne tehnike u Geštalt terapiji mogu se posmatrati kao izraz jednog ili
drugog ili tri široka principa: započinjanja akcije, izražavanja dovršavanja, potraga za
direktnošću. Ili, drugim rečima: izražavanje neizraženog, izražavanje dovršavanja,
pravljenje izraza direktnim. U onome što sledi, pozabaviću se ovim trima grupama pod
posebnim naslovima.

ZAPOČINJANJE AKCIJE

Geštalt terapija posmatra veći deo trenutnog ponašanja kao fobično: organizovano
na takav način da može izgledati glatko, a ipak istinski kontakt je izbegnut, pravi izraz
ugušen.

Izvan, gotovo univerzalnog, izbegavanja bola, dubine u kontaktu i izrazu, neke

naše fobije su individualne i vezane su za otuđivanje posebnih funkcija koje su deo
našeg potencijala.

Ideja započinjanja/pokretanja akcije izražavanja, ima, u skladu s tim, dva oblika

tehničke primene u Geštalt terapiji: jedan univerzalni, drugi individualni.

Univerzalna tehnika je maksimiziranje inicijative/pokretanja, preuzimanje rizika i

preterana izražajnost reči i dela. Individualna primena je "recept" zasnovan na
 21
individualnoj dijagnozi, nešto čijim će vršenjem osoba biti primorana da prevaziđe
svoje izbegavanje.

A. MAKSIMIZIRANJE IZRAZA - Ovaj princip se primenjuje u Geštalt terapiji u

različitim oblicima. Jedan od njih, koji smo već razmatrali, je od indiretne važnosti, a to
je: minimizacija ne-ekspresivne akcije. Pošto su klišei i nepotrebno korišćenje reči
ugušeni/potisnuti, sve što ostaje je izbor između praznine i izražavanja.

Druga tehnika koja vodi maksimizaciji izraza je obezbeđivanje

nestruktuisanih/neorganizovanih situacija. U onoj meri u kojoj je neka situacija
neorganizovana, pojedinac je suočen sa sopstvenim izborima. U meri u kojoj nisu
postavljena pravila interakcije, ili ponašanja koje se od njega očekuje, on mora da
odredi sopstvena pravila, bude odgovoran za svoje akcije. Nedostatak strukture
zahteva od pojedinca da bude kreativan, pre nego da bude dobar igrač predodređene
igre.

Odsustvo strukture je, kao i mnogi drugi aspekti Geštalt terapije, jedna
komponenta njene osnovne vežbe: primene kontinuiteta svesnosti. Štaviše, verujem
da prihvatanjem ovog aspekta te vežbe, terapeut može biti u stanju da efikasno
reaguje na pacijenta. Na svakoj prekretnici kontinuiteta svesnosti, pacijent ili prati, ili ne
prati, diktate svojih želja, impulsa, sklonosti tog trenutka. Šta god da učini, on čini. On
bira, a jedna od funkcija terapeuta je da ga učini svesnim, da mu pomogne da shvati
da on bira, tj. da je odgovoran.

P: Držim vilicu jako stegnutu. Takođe bih da stisnem pesnice ... i hteo bih da lupam
nogama.
T: A to vi ne činite.
P: Da uzdržavam se da ne lupkam nogama ...

U onoj meri u kojoj osoba nije integrisana, to što je suprostavljena sopstvenim

izborima, će neizbežno izložiti njene unutrašnje razdore u obliku konflikta:

P: Hteo bih da ustanem i urličem na sve vas!

T: Vidim da to ne činiš.
P: Plašim se da bi to bilo smešno?
T: To?
P: Osećao bih se smešnim da učinim tako nešto.
T: Znači ovde je tvoj konflikt: urlikati ili se plašiti mišljenja grupe. Hajde da poradimo na
tome .... itd.

Konflikti koji se manifestuju tokom praktikovanja kontinuiteta svesnosti su oni

između organizmičnih potreba sa jedne strane, i društvenih uloga ponašanja i
razmatranja reakcija drugih ljudi, sa druge. To se može sumirati dilemom: "Da li da
podrignem i podnesem sramotu ili da se uzdržim i podnesem bol".

Mislim da je važno ukazati koliko je važan nedostatak strukture u radu sa ovakvim

konfliktima. U ovoj situaciji gde je pravilo "nema pravila", pacijent ne može, a da ne
 22
prizna konflikt kao svoj sopstveni. Drugim rečima, interpretacija konflikta kao onog
između Self-a i spoljašnjeg sveta (ili društvenih pravila), bi ovde bila otuđivanje
odgovornosti. Pošto je pravilo "budi to što jesi", on mora da se suoči sa izazovom
svoje slobode. To ne znači, da se u drugoj prilici, u svom životu, on neće suočiti sa
konfliktom koji potiče iz okoline ili da u svakoj situaciji treba da radi po svojim željama.
To će biti stvar njegovog zrelog izbora.

Sve što nedostatak strukture pruža, jeste praznina koju će on popuniti svojim
izrazom ili, drugačije, svesnošću o svojoj nesposobnosti da to učini, svesnošću o
svojim konfliktima i njihovoj prirodi.

U situaciji grupe, nedostatak strukture dobija dodatnu dimenziju, a pravilo "nema

pravila" možda zaslužuje da se eksplicitno izrazi. Ja, uglavnom, dam izjavu o svom
radu, u toj meri što kažem da će naša seansa biti u obliku potrage za istinom - našom
istinom; da najveću korist možemo dobiti razlikujući, ne samo verbalno iznošenje
svojih osećanja, već i izražavanja nas samih u neverbalnim aktivnostima. Ono što
kažemo ili učinimo može se pokazati kao vrlo relativna istina ili nositi dodatak
samozavaravanja, ipak, čak i to možemo otkriti samo kroz deljenje i izvođenje, do
onog stepena istine sa kojom smo u dodiru u ovom trenutku. Ovo pravilo, takođe, ima
izuzetke koji će varirati u zavisnosti od terapeuta. Jedno je, na primer, pravilo
supresivnih tehnika, pomenuto u prethodnom odeljku. Drugo je, ponekad, zahtev za
neprekidanjem terapeutovog rada sa izabranim pacijentom. Moja sopstvena formula
je: ograničavanje verbalnog ili neverbalnog prekidanja na izražavanje jakog osećanja
(bez imperativa ili komentara) i kada nijedan pojedinac nije na "vrelom sedištu",
maksimiziranje spontanosti.

Druga bitna komponenta u maksimiziranju izraza je direktno podsticanje da se

izrazimo, rečima ili akcijom. Ovo podsticanje je implicirano u opisu osnovne vežbe, još
jednom, obzirom da se pacijent tera da izrazi, iz trenutka u trenutak, ono što
doživljava. Štaviše, verbalno izražavanje često zahteva terapeut kada pacijent to ne
učini:

T: Šta sada doživljavate?

P: Besan sam zbog Džonove opaske.
T: Očigledno ste prestali da izražavate svoj doživljaj od trenutka kada ste se naljutili.
P: Da, osećao sam se i uplašenim.

U grupnom okruženju, verbalno izražavanje može se stimulisati na različite načine.

Fric Pels je govorio: "Uvek imajte alternativu da prekinete nekog drugog ili da prekinete
sami sebe. Želim da prekidate druge, češće nego sebe".

Jedna korisna procedura je, ostaviti vreme, da više od jedanput tokom svake
seanse zatražite od svakog člana grupe, kratku izjavu o njegovom doživljaju u tom
trenutku. Ovo služi da probudi osećanja ili reakcije, koje su inače možda premošćene, i
ukazuje na nekog ili nešto što zaslužuje pažnju i doprinosi da kanali komunikacije budu
otvoreni.
 23
Tehnika u kojoj se nedostatak strukture i nalog za izražavanje spajaju, je tehnika
stvaranja odnosa među članovima grupe, često nazvana "pravljenje krugova". Ovo se
može uraditi verbalno ili drugačije, i najefikasnije je, po pravilu, kao čin "u jednom
pravcu" izražavanja bez očekivanja reakcije ili obaveze da se izvede razmena.
Uputstvo koje vodi ka ovome može biti: "Reci svakoj osobi nešto" ili "Reci svakome
ovde šta misliš o njemu", i sl.

Ili, naglasiti neverbalni izraz: "Učini nešto svakome od nas" ili "Učini svakome ono
za šta osećaš podstrek da učiniš, čineći to u skladu sa impulsom ovog trenutka".

Ove procedure, kao i većina drugih u Geštalt terapiji, ne bi trebalo da se pretvore u

stereotipne oblike u kojima se od svakog učesnika u grupi traži da se uključi, ali su
najkorisnije kada se primene kao deo jednog organskog iskustva i u skladu sa
trenutnim potrebama pojedinca.

Njihova funkcija je uglavnom funkcija prevazilaženja inhibicija pojedinca za

izražavanje, ili nedostatak izražavanja u domenu interpersonalnog. Katalitički efekat
drugih, ovde se koristi kao stimulans za izmamljivanje onog što kontinuitet svesti
spontano ne pokazuje.

U slučaju onih koji izbegavaju rizik, dragocen je aktivan oblik, sa naznačenom

granicom između verbalno-intelektualnih reakcija i njihovog emocionalno-impulsivnog
ponašanja. U takvim slučajevima, recept da se nešto učini, može, ili dovesti pojedinca
do ćorsokaka, ili otkriti neki aspekt njega samog, potpuno nedostupan kroz verbalni
način.

Osim zahteva da se kaže ili učini nešto, ili drugim članovima grupe ili ne, postoji
jedan način izražavanja koji zaslužuje da bude izdvojen zbog stepena u kome spaja i
nestruktuisanost i inicijativu: nestruktuisanu vokalizaciju ili brbljanje.

Brbljanje je jedna od retkih aktivnosti koje se ne mogu programirati ili probati.

Valjanost da se "govori" brbljanjem može se posmatrati kao volja da se kaže
nepoznato, ono o čemu se ne razmišlja. (Brbljanje u smislu izgovaranja besmislenih
reči i ispuštanja znakova.) Ipak, priroda ovog zadatka ne samo da nema šemu/plan,
već je i ekspresivna. Svako, ko je eksperimentisao sa brbljanjem znaće, kako ono
reflektuje, za svakog od nas, nešto od našeg individualnog stila i osećanja tog
trenutka. U njegovom nedostatku strukture, postoji nešto predodređeno za brbljanje:
ono se poslušno uobličava u našu unutrašnju stvanost, kao umetničko delo.

Tehnika zahtevanja izraza u brbljanju, može biti dragocena, kakve su nasumične

aktivnosti, da stimuliše inicijativu i preuzimanje rizika uopšte, ali ima i specifičniju
upotrebu. Brbljanje ima jedinstvenost, barem za neke pojedince, da dozvoli spontanost
izražavanja koje njihove reči i akcije ne bi dozvolile. Na ovaj način, poruke koje se
prenose ovim naizgled besmislenim slogovima, mogu poslužiti i kao poziv i kao seme
za samosvesnost.
 24
Ponekad osoba može cenzurisati sav bes u svojim izjavama, glasu i svesti, a ipak
proizvesti brbljanje koje priznaje kao ljutito, bez ikakve sumnje. Ili će njen uobičajeni
glas i stav postati probrani dok će se njegovo brbljanje moliti, a to može inspirisati dalji
rad na njegovoj ugušenoj potrebi. Šta god da pacijent kaže u brbljanju, a može probati
da kaže rečima, kazuje, a to će najverovatnije dovesti do proširene svesnosti.

B) INDIVIDUALNI RECEPTI - Bez obzira šta je osnova za terapeutovu intuiciju ili

zapažanje, činjenica je da on ponekad može da vidi "rupe u ličnosti pojedinca“ ....
svako od nas ima rupe u svojoj ličnosti. Wilson Van Dusen je ovo prvo otkrio kod
šizofreničara, ali ja verujem da svako od nas ima rupe. Tamo gde treba da postoji
nešto, nema ničega. Mnogi ljudi uopšte nemaju dušu. Neki nemaju genitalije. Neki
nemaju srca; sva njihova energija ide u proračunavanje, razmišljanje. Drugi nemaju
noge na kojima bi stajali. Mnogi nemaju oči. Oni projektuju te oči i te oči su u velikom
meri u spoljašnjem svetu i oni uvek žive kao da ih neko gleda .... Većina nas nema uši.
Ljudi očekuju da uši budu izvan i pričaju i očekuju da neko sluša. Ali ko sluša ? Kada bi
ljudi slušali imali bismo mir.

Terapeut može razviti pojam o tome šta pacijent izbegava u svom životu i
ponašanju, šta propušta da prizna, dozvoli ili izrazi, a ipak je to deo njega samog.
Pomažući mu da izrazi tačne aspekte sebe koje prikriva, pomaže mu da spozna sebe,
da preuzme odgovornost za ono što jeste i da tako postane celina.

Tip intuicije ili zapažanja pomenut gore, koji bi u običnoj psihoterapiji poticao iz
interpretacije ili komentara, Geštalt terapeut će najverovatnije staviti u pacijentova
usta, pre nego u njegovo uvo. Perlsova formula "Mogu li da vas nahranim rečenicom",
postala je standardna tehnika pomoću koje pacijent eksperimentiše sa mogućom
istinom, koju je terpeut uvideo, čineći je sopstvenom izjavom o sebi. Najčešće će ovaj
čin izazvati ili osećaj istine ili lažnog ili drugu reakciju važniju i od intelektualnog
gledanja od njegovog nedostatka.

Terapeutov poziv pacijentu da učini nešto što izbegava, uglavnom je efikasniji

kada on iskazuje akciju, pre nego izjavu ili, ako su to reči, reči koje imaju vrednost
akcije.

T: Vidim da izbegavaš da je gledaš.

P: Da
T: Eksperimentiši sa suprotnim: gledaj pravo u nju.
P: Ne osećam se prijatno kada to radim. Osećam da ne želim da komuniciram sa
njom.
T: Reci joj.
P: Ne privlačiš me. Osećam da sam daleko od tebe. Uopšte ne bi želeo da te vidim.
(uverenije). Ne volim da sam sa tobom. Isisivaš me sve vreme sa tvojim zahtevima
(glasno). I mrzim te!

U ovoj situaciji, uloga terapeuta je slična ulozi babice koja pomaže da se uobliči u
izraz, ono što bi u suprotnom bilo ostavljeno neizgovoreno. U drugim slučajevima on
može učiniti krupnije korake, on može zahtevati od pokornog "dobrog dečka" da iskaže
 25
bes; može usmeriti tip supermena da traži pomoć; arogantnog intelektualca da
ponavlja "Ne znam". U mnogim od ovih situacija on će raditi u skladu sa svojom
intuicijom o "ubici" u "dobrom dečku", nesigurnosti kod "sveznalice", ili supermenovoj
želji za ljubavlju.

U drugim slučajevima recepti poput ovih mogu biti zasnovani na formulaciji, pre
nego na intuiciji ili zapažanju poziva (migrena): principu preokreta/izvrtanja.

Jedna od Perlsovih originalnih ideja bila je primena, razlike oblik -osnova, razlike
između pitanja samo-zapažanja i funkcije ličnosti uopšte. Do stepena neuroze, mi
naduvavamo veličinu nekih svojih osobina, koje smatramo vrlinama, a skotonizujemo
(zamračujemo) one koje nazivamo porocima. Slično tome, filtriramo svoju spontanost,
hraneći neke manifestacije, inhibirajući druge.

Šta ako pomerimo svoju tačku gledišta i odlučimo da vidimo kao oblik, ono što
smo smatrali za osnovu. Šta ako izvedemo da živimo natraške u svetu, izvesno
vreme?

Ako je slučaj da smo u njemu izvrnuti/natraške postavljeni sada, a da to ne znamo,

eksperiment nam može otkriti jednu bolju mogućnost.

Ideja okretanja uobičajenog samozapažanja, može uzeti različite oblike, koji se svi
mogu shvatiti kao sredstvo izmamljivanja onog što se odlaže, premošćava ili prikriva,
na način jednog neusklađenog (incomatible) geštalta. Ovde postoji pretpostavka, da je
ono što je suprotno stavu jedne osobe, verovatno, takođe njen deo, iako manje
razvijeni deo njegove ličnosti.

Princip preokreta može se primeniti ne samo na osećanja već i na fizičke stavove.

Otvaranje zatvorenog držanja tela, udisanje duboko kao alternativa uzdržavanju pri
udisanju vazduha, razmena motornih stavova levog i desnog itd., može konačno
dovesti do otkrivanja neočekivanih doživljaja. Sledeći primer je ove vrste:

Terapeut primećuje da dok izražava tekući doživljaj, pacijent često prekida ono što
govori i u takvim trenutcima guta ili šmrče. Terapeut predlaže da radi suprotno od
gutanja ili šmrkanja... Pacijent počinje jako i dugo da izdiše kroz nos i usta, što se
završava onim, o čemu on izveštava kao o nebliskom i iznenađujućem osećaju ....
"nekako kao da sam jecao, ali isto tako gurao nešto što se opire, i moji mišići su
napeti, kao kada se rastrgnem zevajući; uživam u ovoj napetosti dok pokušavam da
izdahnem do samog kraja daha, što takođe nekako liči na orgazam". Kasnije je otkrio
da živi sa ovim osećanjem dugi period vremena, a da toga nije svestan: "To je kao da
želim da puknem, želim da eksplodiram iznutra, cepajući neku membranu u kojoj sam
umotan i ograničen. I ja sam, istovremeno, ta ludačka košulja i cedim samog sebe".

Ovo kratko iskustvo, bilo je početna tačka jednog spontanog razvoja koji se desio
tokom kasnijih meseci. Mišićna napetost i prateća osećanja, bila su uvek vrlo prisutna
u njegovoj svesti, od tada pa nadalje, osećao je sve veću potrebu da radi fizičke
vežbe. Onda je otkrio ugodnost igranja i toga da postane sve slobodniji u svom izrazu,
 26
i u pokretu, i u opštem stavu. Konačno, mogao je da oseti bes impliciran u mišićnim
kontrakcijama, dok nije postao svestan toga u svojim reakcijama prema ljudima, do
stepena do koga nije stigao ranije.

Ipak, druga vodilja za pokretanje aktivnosti izražavanja, koja je bila prikrivena u

sopstvenoj svesti ove osobe o nedostatku "dovršenosti", ili u Geštalt terminologiji
nedostatka zatvaranja. Neizgovorene reči i neurađene stvari ostavljaju trag u nama,
vezujući nas za prošlost. Veliki deo sanjarenja i razmišljanja je pokušaj da se iživi
fantazija koju nismo uspeli da iživimo u stvarnosti. Ponekad, kao što ćemo videti,
terapeut poziva pacijenta da fantazije učini stvarnim, tako što će ih izvesti; u drugim
slučajevima prosto se raspituje o njegovom osećaju nedovršenosti i poziva pacijenta
da sprovede ono što je odložio ili izbegao.

Ova ideja, može se primeniti u različitim oblicima: dovršavanje kroz

fantaziju/maštu nedovršenog sna; govorenje roditeljima onog što im nije rečeno tokom
detinjstva, reči zbogom supružniku od koga ste se razveli ili mrtvom rođaku. U grupnoj
terapiji, uobičajena praksa je raspitati se, na kraju seanse ili dana, o nedovršenim
situacijama među članovima grupe. Najčešće, "nedovršenost" se stvara uzdržavanjem
od izražavanja poštovanja ili odbojnosti i takvo izražavanje može se direktno zahtevati
kao grupna vežba.

I Z R A Ž AVA N J E D O V R Š AVA N J A

Uvek izražavamo sebe do izvesnog stepena. Pravi romanopisac će opisati

najanonimniji lik na takav način, da se nedostatak ičega posebnog, može konačno
otkriti kao izraz njega samog. Postoje momenti kada smo svi mi umetnici i vidimo čudo
svačije jedinstvenosti kroz, naizgled, nebitne radnje. Ipak, kao i svesnost i
samoizražavanje se razlikuje u stepenu od osobe do osobe. Jedna od stvari koju
Geštalt terapeut radi je da pojača samoizražavanje određene osobe. To radi,
prvenstveno, prepoznajući trenutke ili elemente praznog izraza u aktivnosti i pozivajući
na razvoj.

T: Šta sada doživljavate?

P: Ništa posebno
T: Slegnuli ste ramenima.
P: Valjda
T: Evo, opet ste to uradili (sleže ramenima).
P: Pretpostavljam da je to navika.
T: Uradite to opet, molim vas.
P (Posluša).
T: Sada preuveličajte taj pokret.
P: (Sleže ramenima; čini odbijajući pokret laktovima i rukama). Pretpostavljam da
kažem "ne gnjavite me. Da, ostavite me na miru".

U cilju jasnoće, mislim da možemo razlikovati barem 4 tipa procedura koje vode
do indentifikovanja akcije:
 27

1. Prosto ponavljanje
2. Preterivanje i razvoj
3. Određivanje ili prevođenje
4. Identifikovanje i odigravanje (glumljenje).

Pozabaviću se sa sva četiri tipa, po redu.

1 . P R O S T O P O N AV L J A N J E

Ovo je metod čija je svrha pojačati svest osobe o njenoj određenoj akciji ili izjavi i
može se shvatiti kao korak izvan terapeutove aktivnosti ili prostog odražavanja u
ogledalu ili reflektovanja. Primer sleganja ramenima, može poslužiti da se ovo
ilustruje.

Ponekad verbalno ponavljanje može imati dramatičan efekat, u tome što osoba
dovodi sebe do toga da vidi više i punim srcem, nešto što je minimizirala ili čemu u
potpunosti nije dala važnost ili je prikrivala iza maske.

P: (Govori sa svojom majkom) Ne želim više ništa od tebe. Samo hoću da se držiš
dalje od nas. Ne uznemiravaj nas. Ja nisam više tvoja ćerka, nisam to stvarno ni bila.
Nikada me nisi razumela. Mrzim to što nikada nisi. Mrzim te i boli me što me ne
razumeš. Ne vidiš me. Kako bih volela da me vidiš.
T: Ponovi to.
P: Volela bih da me vidiš, majko. Pogledaj me. Želim da možeš da me vidiš. Ne
teoretiši o meni. Ovo sam ja. Prihvati me kakva jesam; ni više ni manje. Možeš li da
me vidiš?
T: Može li?
P: Mislim da može. (Počinje da plače).

Ponekad ponavljanje rezultira, ne pojačavanjem značenja već, ako je prvobitna

izjava bila suprotna pacijentovom pravcu self-a, povećanom besmislenošću i reakciji
protiv prvobitne izjave.

Tehnika ponavljanja može se prilagoditi grupnoj situaciji upućivanjem ponovljene

izjave ili aktivnosti različitim članovima. U ovim slučajevima, ima prostora za više
varijanti ove vežbe:

1. Strogo ponavljanje (npr. reči "zbogom" svima)

2. Strogo ponavljanje koje vodi do razrade, u skladu sa načinom na koji se izjava
primenjuje u odnosu na osobu koja je u pitanju.
3. Ponavljanje sadržaja, prilagođavanje oblika izjave svakoj osobi.
4. Ponavljanje stava sa varijacijom u sadržaju (npr. izražavanje besa na onaj način
koji izgleda odgovarajući u odnosu na pojedinca kome se suprostavljamo).
 28
Kao i u slučaju drugih tehnika, od ovoga se ne može očekivati da izazove čuda
samo po sebi, već pruža priliku za otkrivanje kada se primeni na pravi način. Uloga
terapeuta je da predvidi proceduru i spase pojedinca da upadne u jednu mehaničku
proceduru, izvođenje izbegavanja. Ako je stimulisan da ostane svestan onoga što
oseća i radi, nešto stvarno će se verovatno desiti.

2 . P R E T E R I VA N J E I R A Z V O J

Preterivanje je jedan korak iznad prostog ponavljanja i često se dešava spontano

kada se osoba zamoli da ponovo uradi ili kaže nešto veliki broj puta. Gest će postati
širi i precizniji, izjava glasnija ili više nalik na šapat: više izražavajući nešto, nego ton -
osećanja na početku. Kada se od osobe zatraži da preuveličava/preteruje i to uradi
veliki broj puta, ona može otkriti nešto novo u svojoj aktivnosti. Možda ovo nije jedan
potpuno nov kvalitet, već onaj koji je ležao u prvobitnom ponašanju, kao nevidljivo
seme, tako da je samo preterivanje moglo da ga učini očiglednim. U sledećoj ilustraciji
(koju rekonstruišem posle više godina) Fric Perls igra terapeuta, a ja pacijenta:

T: Doneo sam ti poklon. Evo ga (vadi činiju sa peskom).

P: (Uzima činiju)
T: Pojedi ga.
P: Zbunjen sam. Ne znam da li zaista želiš da ga jedem ili postoji druga poruka koju ne
shvatam.
T: Pojedi ga
P: (Uzima malo peska između dva prsta i stavlja u usta).
T: Šta doživljavaš.
P: Osećam zrnca peska u ustima i među zubima i čujem zvuk zrna kada ih žvaćem.
Primećujem više pljuvačke u ustima i osećam želju da se oslobodim peska. Počinjem
da pljujem nešto zrna, ali su mi ona još uvek zalepljena za jezik. Stavljam jezik između
prstiju da bih ga očistio - a sada mi se pesak lepi za prste. Brišem prste jedan o drugi,
dok nastavljam da pljujem.
T: Preuveličaj to.
P: I trljam šake jednu o drugu i o pantalone i neprestano izbacujem pesak, izbacujući
ga napolje, napolje, napolje! (uz široke odbijajuće pokrete ruku i šaka). Da to osećam,
gutao sam toliko puno toga što nema veze sa mnom. Sada ću te se rešiti. Beži od
mene! Puno ti hvala za pesak.

Preterivanje čini jedan oblik razvoja akcije, ali razvoj ne uključuje uvek,
preterivanje. Ponekad, ako se držimo radnje ili izjave kroz ponavljanje, isticanje će
rezultirati modifikacijom rečene akcije, na takav način da jedan korak vodi ka drugom,
jedno osećanje ili misao ka nekoj različitoj. Uputstvo "razvij to" je poziv pacijentu da
istraži trend ovog pokreta, gesta, telesnog stanja, vokalnog zvuka ili vizuelne slike. Na
ovaj način podstrek, samo nesavršeno izražen kroz kratkotrajnu aktivnost, može se u
potpunosti otkriti u nizu, koji ponekad može stvoriti malo igranja, muzike i poezije.

P: Nemam nikakva naznačena osećanja. Ne vidim svrhu nabrajanja svojih fizičkih

osećanja ....
 29
T: Nastavi molim te da govoriš istim glasom, ali bez reči.
P: Na, na, na, na, na, na, na, (sa izrazom beznađa).
T: Preuveličaj taj izraz u svom glasu.
P: (nastavlja se još očiglednijom tugom).
T: Još! Preuveličaj i vidi šta se razvija.
P: (Njegov glas postaje melodija, tužna i veličanstvena i sa rastućom snagom). Ovo
sam želeo da radim čitavog života, da pevam (pun suza). To sam bio istinski ja, više
nego u svim svojim rečima! Kako je divno! Ne želi da prestanem!! (nastavlja da peva).

3 . O D R E Đ I VA N J E I L I P R E V O Đ E N J E

Dajem ime "Određivanje" jednoj od najoriginalnijih tehnika Geštalt terapije, koju

terapeut uglavnom uvodi sa: "Dajte reči svom klimanju glavom”; "Da vaše suze umeju
da govore šta bi rekle?"; "Šta bi vaša leva ruka rekla vašoj desnoj ruci?" ili "Dajte glas
svojoj usamljenosti”. Radeći to, pacijent je podstreknut da prevede u reči, deo
neverbalnog izraza - gesta, vizuelne slike, fizičkog simptoma itd. - i tako se od njega
traži da učini određenim (eksplicitnim) sadržaj koji je bio samo impliciran.

T: Šta imate da kažete, Marta?

P: (Vrlo tužnim glasom) Nemam puno da vam kažem. Sviđa mi se vaše izražavanje i
ono što ste rekli danas, ali vas se pomalo plašim ...
T: Pričaj s njim brbljajući.
P: (okreće se vrlo živahan dok to radi, naginje se napred, smeši se i gestikulira
šakama).
T: Sada to prevedi na engleski.
P: Marta, divna si. Veoleo bih da te mazim, ljubim, brinem o tebi. Osećam nežnost
prema tebi. Ti si kao neki divan cvet i uvek volim da sam blizu tebe.

U procesu određivanja pacijent neophodno mora da se poistoveti sa onim

aspektom sebe koji pokušava da pretvori u reči. On mora, takoreći, doživeti taj događaj
iznutra, pre nego kao spoljašnji gledalac: rezultat može biti iznenađujući kada se
primeni na opažanje osoba ili scena sna, što je i jedno i drugo, ekran za našu
projekciju. U ovim slučajevima, projektovani fantom može porasti i postati tačno
određen u svojim fantastičnim osobinama ili s druge strane, pravo opažanje koje je bilo
prikriveno može izaći na svetlost.

P: Mrzela sam ga. Bio je prljavi starac. Uvek je voleo da me dodiruje ili ljubi i tako sam
ga se plašila...
T: Pusti njega da govori. Zamisli šta bi on rekao da je mogao da govori sa tobom,
potpuno iskreno, o onome što je osećao.
P: Rekao bi: "Ti si divna devojčica. Toliko ličiš na ono što devojčica treba da bude: tako
zdrava, tako čista! To je kao da piješ vodu usred pustinje. Osećam se tako usamljeno i
odsečeno od života, a sva moja usamljenost nestaje kada sam sa tobom".
T: Šta sada osećaš prema njemu?
P: Saosećam s njim. Volela bih da nisam bila tako zla prema njemu. Nije bilo ničega
čega se trebalo plašiti.
 30

Proces određivanja/razjašnjavanja dovodi do željenog kraja interpretacije kroz

jedan radikalno različit pristup. Na prvom mestu, nije terapeut onaj koji govori pacijentu
pretpostavljeno "značenje" njegove akcije, gesta, glasa, već je pacijent podstaktnut da
sam kontaktira sa njegovom porukom. Na drugom mestu, velika distanca postoji
između "razmišljanja o" nekom ponašanju ili simbolu i poistovećivanja sa njim.

Implikovani prvi korak kod određivanja je doživljavanje osećajnog sadržaja

akcije/čina koji treba odrediti. Zatim prevođenje tog sadržaja u drugi medijum -
medijum reči.

Ovaj proces je sličan onome koji je prisutan u poeziji ili figurativnoj vizuelnoj
umetnosti. Pokušati da nacrtaš, iznad svega znači, naučiti da vidiš.

Ovaj proces kontaktiranja doživljaja, a onda njegovo izražavanje rečima može se

posmatrati kao još jedan slučaj preuveličavanja i razvoja izražajnog čina. Razlika je u
tome, što kod određivanja, razvoj ne ostaje samo u domenu doživljaja (pokret, glas,
reči), već teče iz jednog domena u drugi.

Kada poruka (do tada nevidljiva kao takva) bude prevedena iz akcije, zvuka ili
slika u reči, proces s pravom zaslužuje da bude nazvan procesom određivanja
(eksplicitacije), s obzirom da je obična motorno-vizuelna aktivnost bliža našim
automatskim i nesvesnim procesima, dok su verbalno i pojmovno (konceptualno)
vezani za "sekundarne procese", deo naše budne aktivnosti.

Međutim, proces prevođenja ne trebe da bude proces "od akcije - do reči", samo
da bi poslužio opštem cilju pojačavanja:

T: Šta sada osećaš?

Š: Osećam se nemirno. Nestrpljiv sam u sebi, jer ne mogu da iznesem ništa bitno. I
vrlo sam svestan grupe kao prijemčive publike.
T: Vidim da lupaš nogom.
P: (Pojačava pokret) Da.
T: Sada radi celim telom ono što radi tvoja noga.
P: (Postepeno razvija pokret, jako lupajući sa obe noge, dok dlanovima udara o
bokove i kezi zube).
T: Ispuštaj i neke zvuke.
P: A! A! Aaa! (jako izdisanje praćeno glotalnim glasovima koji se sve više pretvaraju u
smeh).
T: Sada uradi nešto u istom stilu.
P: (Razdvaja nečije prekrštene ruke i ispravlja mu telo).
Probudi se čoveče! (Šeta okolo lupajući nogama, a rukama pravi pokrete kao da ih
poziva da ustanu). Ustajte svi! Hajde da izađemo iz ovog bolesnog, tamnog mesta!
(Otvara vrata i gura nekog iz prostorije). Ili ti izađi. Očistiću ovu kuću i baciti sva tvoja
sranja. (vuče nekog za ruku). Budi čist i veseo, ili izlazi odavde!
 31

4 . I D E N T I F I K A C I J A I I Z V O Đ E N J E (glumljenje)

Izvođenje je bitan deo Geštalt terapije i u spoljašnjem smislu prolaženja kroz

pokrete koji odgovaraju datoj ulozi, i u unutrašnjem smislu, doživljavanja sebe kao
nekog drugog, zamišljanja sebe kako posedujem osobine ili aktivnosti neke druge
osobe ili stvari.

U smislu da izvođenje daje motorni izraz jednoj ideji, osećanju ili slici, ono se
može smatrati još jednim slučajem prevođenja iz jednog ekspresivnog modaliteta u
drugi.

Zaista je to obrtanje određivanja: dok kod određivanja dajemo reči svojim

pokretima, kod izvođenja dajemo pokrete nekoj misli. Izvođenje se stoga može shvatiti
kao način dovršavanja ili implementiranja izraza. Privatno ponašanje koje mi zovemo
"razmišljanje" može se posmatrati kao jedna nepotpuna ili simbolična aktivnost. Kod
otelotvoravanja ili prenošenja u medijum mesa i kostiju, mi izvodimo tu aktivnost do
njenog potpunog izraza. Isto se može reći i za predviđanje i sećanje. Ono što Geštalt
terapeut čini, kada zamoli pacijenta da izvede svoje uspomene ili očekivanja, je
ekvivalentno tome, da od njega zatraži da fizički sprovede aktivnost koju sprovodi,
ponekad više puta. U fantaziji dok to radi, pacijent može otkriti da se drži posebnog
sećanja ili fantazije, što je posledica same "nedovršenosti" - nagona da preduzme
akciju, hranično sprečavanu i zamenjenu probom bez snage i entuzijazma.

Osim principa dovršavanja, postoji još jedan smisao u kome izvođenje predstavlja
stav Geštalt terapije. U jednom unutrašnjem smislu izvođenje podrazumeva proces
identifikacije, da postanemo jedno sa ulogom koju igramo ili prepoznamo "njeno"
iskustvo kao sopstveno. Uputstva "budi on", "budi sopstvena šaka", "budi sopstveni
glas", itd. su jedan korak izvan uživljavanja koje zahteva određivanje. Između "Daj glas
plačljivoj bebi u sebi" i "Budi ta plačljiva beba", postoji razlika u stepenu identifikacije
sa nama kao glumcem. Ovaj zadatak će verovatno biti teži za pacijenta, kada dođe do
identifikacije sa neprijatnim delom sebe koga se jako trudi da se odrekne. S druge
strane, u meri u kojoj je spreman da se idenfitikuje sa onim što jeste - dobrim ili lošim -
preuzimaće odgovornost za sebe. Ne skraćuje samo identifikacija i
glumljenje/izvođenje udaljenost između ja i njegovih procesa, već su one bitan put ka
svesnosti. Možemo znati, tako što postajemo neko ili nešto, više nego kada
razmatramo o nekome ili nečemu. Izvođenje traži holističko razumevanje koje je
funkcija intuicije, više nego bilo kog drugog pojedinačnog zadatka. Ono što je
specifično za Geštalt upotrebu izvođenja, međutim, je nalog koji se krije iza svakog
zadatka, varijacija na "budi ono što jesi".

Scene i likovi nisu bogovi nekog religioznog ratnika niti kreacija nekog klasika, već
aspekti naših sopstvenih života, koje smo možda skloni da smatramo slučajnim ili
trivijalnim, ponekad beznačajnim: omiljena metafora, gest, fantazija.

Glavna primena izvođenja u Geštalt terapiji je izvođenje snova, glumljenje

predviđanja o budućnosti (koja leže iza većine konflikata u realnom životu),
 32
predstavljanje prošlosti i igranje različitih uloga/delova, koji su u konfliktu unutar
ličnosti. Pristupom Geštalt terapije prema snovima, prošlosti i budućnosti pozabaviću
se u „STAV I PRAKSA GEŠTALT TERAPIJE“ (rad u pripremi), pa ću ovde govoriti
samo o izvođenju crta ličnosti.

Neki od najdramatičnijih trenutaka na seansama Geštalt terapije su oni kada

pacijent biva pristrasan prema različitim delovima koji čine neintregrisane aspekte, ili
sub-self-ovima u konfliktu, unutar sopstvene ličnosti: dobar dečko i bezobrazno derište,
nasilnik i filantrop, osoba puna ljubavi i ona sebična, muško i žensko, aktivno i pasivno,
roditelj i dete, top-dog i ander-dog, itd.

Mislim da veći deo umeća terapeuta, leži u njegovoj sposobnosti da ukaže

pacijentu na ključne uloge koje će istražiti kroz izvođenje - stvar koja zahteva, kao i sve
ostalo u Geštalt terapiji, osetljivost prema trenutku. Pretpostavka ili saznanje da se
oseća posebnim, na primer, nije dovoljna da se datoj osobi kaže "budi poseban" ili
"ponašaj se posebno". Da bi ovakvo igranje uloga bili uspešno, pacijent mora da ranije
dolazi u kontakt sa ovom oblašću svoje psihe putem postepenih koraka, tako da
glumljenje "posebnosti", stavlja krunu na organski razvoj tokom seanse.

Evo nekih znakova koji mogu otkriti terapeutu prisustvo stava pogodnog za
izvođenje:

1. Psihološki simptomi kao što su anksioznost, krivica, posramljenost. Većina

slučajeva anksioznosti uključuju ili:

a) Zamišljeno prosuđivanje ili reakcija od strane drugog (strah od pozornice), koji onda
može biti izabran kao predmet igranja uloge i konačno prepoznat kao sopstveni stav
pojedinca prema sebi

ili

b) Katastrofalno zamišljanje budućnosti, koje na sličan način može biti odigrano:

neuspeh, osramoćenje, smrt, itd.

Kod krivice, uvek postoji samo-optuživanje, koje slično može biti dramatizovano
igrajući onog ko je kriv do najveće mere, a zatim onog ko optužuje. U oba slučaja drugi
članovi grupe mogu se koristiti kao mete tako što ih vidimo kao sudije ili „ander-dogs“.

U slučajevima sramote ili neprijatnosti, osećaj izloženosti koji je impliciran u ovim

osećanjima, takođe podrazumeva i posmatrača ili svedoka koji prosuđuje, čije se
stavovi mogu istražiti, igranjem njega ili nje.

2. Konflikti

Čak su i mikro-konflikti kao što je, da li se smešimo ili ne, gledamo li terapeuta ili
skrećemo pogled, itd. obično izraz šireg rascepa od onog koji je očigledan u aktivnosti
koja se razmatra.
 33

Putem određivanja ili preterivanja sa obe mogućnosti u ovom konfliktu, u ovom

trenutku, pacijent će verovatno uskoro dosegnuti dva široka aspekta svog psihološkog
funkcionisanja.

3. Preterivanje i obrtanje / preokretanje

Pojačavanje praktično svakog osećanja, ili izražajnog čina: gesta, telesnog stava,
izmene glasa, verbalne izjave, može uskoro otkriti široki stav, vredan daljeg
istraživanja putem izvođenja. Kada se ovo definiše, suprotni stav se takođe može
istraživati.

4. Neslaganje između verbalnog i neverbalnog izraza može biti avenija za

istraživanje nekog drugog rascepa.

Pacijent, npr., izveštava o anksioznosti i drhtanju, dok su njegov glas, telesni stav i
ponašanje prenosili veliku staloženost i sigurnost. Zamolio sam ga da odglumi da je
jako uplašen i staložen, jedno za drugim, upoređujuću u oba slučaja verbalno i
neverbalno ponašanje.

Radeći ovo ubrzo je otkrio da se uvek pravio staložen, da se nije osećao

slobodnim da izrazi sopstvenu slabost i da je imao top-dog-ovsku prinudu da bude
gospodar situacije, i tako dalje.

U jednoj drugoj situaicji, pacijent je govorio sa mirnom pribranošću, izveštavajući o

prijatnim osećanjima, dok se očigledno uvijao u stolici i trljao šake koje su se znojile.
Ukazivanje, slično onom iznad, o tome da je osoba koja se naizmenično oseća
anksiozno i "fino", otkrilo mu je sopstveno pretvaranje i činjenicu da je igrao "ulogu
hladnog/staloženog" (cool) ne samo onda kada je zamoljen da to uradi, već uvek.

5. Totalno (ukupno) ponašanje

Terapeut povremeno može postati svestan uloge pacijenta kroz način njegovog
ukupnog ponašanja, pre nego kroz bilo kakve precizne znake.

Do stepena do kog je igra, koju je uočio, suptilna, osloniće se na svoje intuitivno

razumevanje bihejvioralnog geštalta. Posle reflektovanja svog zapažanja (npr. "Izgleda
da se praviš nedužan" ili "Mislim da tražiš publicitet"), a ovo zapažanje potvrdi pacijent,
on može da se pomeri dalje predlažući preuveličavanje ili izvođenje bitnih
karakteristika.

I I I P I TA N J A D I R E K T N O S T I

Monimizacija: samoizražavanje je često otupljeno aktivnostima kao što su

minimizacija, okolišanje, nesigurnost, itd. i u takvim slučajevima porast direktnosti će
doprineti višem količniku u odnosu poruka - buka, u komunikaciji pojedinca.
 34

P: Osećam se prilično umorno i pomalo mi je dosadno. Možda me i vi pomalo iritirate.

Može biti da baš i ne uživam što sam sada ovde ....
T: Primetio sam da koristite mnogo kvalifikatora (pridevi, predlozi) "prilično umoran",
"pomalo ovo ili ono", "možda", "može biti" ....
P: Mislim da ste u pravu.
T: (Ironično) "Mislite", to možda može biti istina?
P: Da. Koristim puno kvalifikatora. To je ... neka vrsta navike.
T: "Vrsta"?
P: To je navika.
T: Molim vas pričajte nam ovaj put o svojim osećanjima, izostavljajući možda i može
biti. Možete li ponoviti šta ste malopre rekli, uz ovu promenu.
P: Osećam se umorno. Da osećam se. Iritiran sam i dosadno mi je. Radije bih otišao u
krevet nego što sam ovde. Ne, ne bih to više voleo. Intenzivno želim da se odmorim, a
ipak sam dovoljno zainteresovan da ostanem.

Čest izvor minimizacije vezan je za upotrebu veznika "ali", pa stoga sama

učestalost ove reči može biti uzeta kao signal. Osim valjanih značenja koja zahtevaju
postojanje ove reči u našem jeziku, "ali" se, takođe, vrlo često uvodi da bi
diskvalifikovao izjavu ili joj oduzeo nešto od njene težine ili važnosti. U svakom slučaju
"ali" je jasan odraz nekog konflikta: "Da, ali ..." "Voleo bih da to uradim, ali ...", "Sviđaš
mi se, ali ..." Pomoću ove višesmislenosti pojedinac izbegava da bude na jednoj strani
ili da potpuno doživi i jednu i drugu stranu svoje izjave - i jedna i druga polovina
umanjuju vrednost one druge.

Osim uputstva koje mu terapeut može dati, u vezi s tim da se odluči za jednu
stranu ili da preuveliča bilo koju od njih, on će ponekad obeshrabriti upotrebu reči "ali",
i umesto toga predložiti "i".

P: Rezervisan sam prema vama, ali mi se sviđa vaša mirnoća.

T: Pokušaj sa "i" umesto "ali".
P: Rezervisan sam prema vama i uživam u vašoj mirnoći. Naravno! Ovo je mnogo
tačnije.

"To" - Još jedna prekretnica u jeziku intimno vezana za pitanje direktnosti, jeste
upotreba "to" ("it") umesto određenog sadržaja.

P: Želeo je da učinimo nešto s čim nisam mogao da se složim. I toliko je insistirao na

tome, da je to postalo predmet beskrajnih svađa među nama ...
T: Da li bi nam mogao reći šta je "to"?
P: Hteo je da uzmemo psihodeličnu drogu.

Često pravo značenje zamenjeno sa "to" jeste "ja" ili "ti", a na ovaj način "to" igra
ulogu amortizera da ublaži direktnost susreta:

"Moja šaka radi moj pokret ..:"

"Da li ona (it) čini taj pokret?
 35
"Pomeram ruku ovako ... i sada mi dolazi misao ..."
"Misao ti "dolazi"?
"Ja imam misao".
"Ti (it) je imaš"?
"Mislim. Da. Mislim da koristim "to" jako puno i drago mi je da, pošto sam to primetio,
sve to mogu vratiti sebi"
"Vratiti to"?
"Vratiti sebe. Zahvalan sam za ovo".
"Ovo?"
"Vašu ideju o "to"?
"Moju ideju?"
"Zahvalan sam Vama".

Perls je prvo predlagao upotrebu "ja" umesto "to" u “Glad Ego i Agresivnost”, i
pridavao je mnogo značaja ovom naizgled trivijalnom detalju u jeziku, u svom radu.

U gore navedenom radu, on kaže: "Svaki put kada primenite odgovarajući ego-
jezik, izražavate sebe i pomažete u razvoju svoje ličnosti".

Kao i kod mnogih drugih tehnika, iako veoma volim da smatram baš ovu korisnom
potporom, njena će vrednost biti određena pogodnošću za njenu upotrebu u ovom
trenutku. Video sam terapeute kako se protive rečima, a postižu malo, jer je to bio
izgleda baš izbor u tom trenutku. Ja lično voljan sam da pustim puno "to" da prođe,
kada bi menjanje reči prekinulo osećanje, omelo koncentraciju na sliku, odvuklo
pacijenta od identifikacije sa likom iz sna, itd.

Izbegavanje "ja" nije uvek paralelno sa uvođenjem "to". Evo nekih alternativa:

P: Osećam se vrlo nervozno i ne mislim da nam se sviđa ono što se dešava.

Drugi P: Pričaj u svoje ime.
P: Pa, ja sam nervozan.

U ovom slučaju “mi” služi kao šuma koja skriva drvo i zahteva nespremnost da se
preuzme odgovornost za doživljaj. Drugi zaklon je "čovek".

"Čovek to ne čini lako".

"Čovek?"
"Imam problem da izrazim sebe svima vama".

Impresonalne rečenice su česte i prolaze kao naučne:

P: "Vidim da me vaše oči gledaju. U mojim rukama postoji znojenje...

I u mom glasu ima podrhtavanja, ima straha ...
T: Vaš način govora je način vrlo odvojenog posmatrača: Postoji/ima, ovo ili ono,
nikada: "Ja se plašim", "moj glas podrhtava".
P: Da. To je vrlo tačno. To je ono što bih najviše želeo, da mogu da kažem, ja.
 36

Retrofleksije

Jedan slučaj nedirektnosti koji je predmet posebne tehnike u Geštalt terapiji je

poništavanje retrofleksije: preusmeravanje impulsa koji je pomeren na takav način da,
umesto da se suoči sa željenim predmetom, vraća se onome koji ga je usmerio. Perls
je dao ime retrofleksija ponašanju kojim osoba "radi sebi ono što je prvobitno radila, ili
pokušala da uradi drugim osobama ili predmetima".

Umesto da usmeri svoju energiju na aktivnost usmerenu na okolinu, koja će

zadovoljiti njene potrebe, ona "preusmerava aktivnost ka unutra i zamenjuje sobom,
umesto okoline, kao mete ponašanja".

U meri u kojoj ovo radi, ona cepa svoju ličnost na "onoga koji čini" i "na onoga
kome se čini". Retrofleksija je posledica prepreka iz okoline, na izražavanje impulsa,
koja je dovela do jednog aktivnog povlačenja: osoba čini sebi, ono što je prvobitno
rađeno njoj od strane okoline (ona introjektuje) i koristi za ovo, energiju sopstvenih
impulsa (retroflektuje). Retrofleksija, po Perlsu, može biti prilično funkcionalna: "Ne
zaključuj prebrzo da mi podrazumevamo da bi bilo dobro kada bismo svi mogli, bez
većeg truda, osloboditi svoje inhibicije".

U nekim slučajevima uzdržavanje je neophodno, čak može spasti život - npr.

uzdržavanje od udisanja, dok smo pod vodom. Važno pitanje je da li, ili ne, osoba ima
racionalnu osnovu za sadašnje gušenje ponašanja u datim okolnostima. Mnoge naše
retrofleksije su, međutim disfunkcionalne i nesvesne. Za Perlsa je represija
"zaboravljena" retrofleksija.

Mislim da je pojam retrofleksije od posebne važnosti za psihoterapeuta, jer skreće

njegovu pažnju na aktivni aspekt represije i inhibicije.

Kao što je Perls rekao: "Psihoanaliza ističe povratak svesti o onome što je
potisnuto, to jest, blokiranog impulsa. Mi, s druge strane, ističemo
povratak/ozdravljenje svesti o blokiranju, osećanje da to činimo i kako to činimo.”

Kada osoba otkrije svoju aktivnost retrofleksije i povrati kontrolu nad njom,
blokirani impuls će se automatski vratiti ...

Velika prednost u radu sa retroflektovanim delom ličnosti - aktivni represivni agens

- je u tome što je u oblasti, u koju svest prilično lako doseže, može se direktno doživeti
i ne zavisi od interpretacija zasnovanih na nagađanju. Sadržaj retrofleksije može
varirati, a tako i njen ishod: samo-mržnja, samosažaljenje, pohlepno samo-ceđenje,
itd. Perls čak i introspekciju smatra retroflektivnim gledanjem sebe: "Ovaj oblik
retrofleksije je tako univerzalan u našoj kulturi, da većina psihološke literature,
bukvalno shvata da svaki pokušaj povećanja samosvesti mora neophodno da se
sastoji od introspekcije ...”
 37
Posmatrač je otcepljen od dela koji posmatra i tek kada se ovaj rascep zaleči
osoba će u potpunosti shvatiti da samosvest, koja nije itrospektirana, može postojati.

Prethodno smo uporedili istinsku svest sa sjajem koji proizvodi zapaljeni ugalj
sopstvenim sagorevanjem, a introspekciju sa bacanjem svetlosti munje na neki
predmet i gledanjem njegove površine pomoću odbijenih zraka.

Mislim da je zaista najčešći oblik retrofleksije sa kojim radimo u psihoterapiji

retrofleksija agresivnosti. Baš kao što agresivnost prema drugima može stvoriti
projekciju agresivnosti prema sebi, samo-agresivnost može, takođe, predstavljati
retrofleksiju impulsa, prvobitno usmerenog prema drugom. Na ovaj način, osoba može
pretvoriti odbojnost u samo-optuživanje i krivicu, sarkazam u osećanje da je smešna,
mržnju u osećanje da nema pravo na postoji, itd. Uopšteno govoreći, retroflektovana
agresivnost postaje depresija što je psihoanaliza davno ustanovila.

Mogućnost da osećanje jedne osobe prema samoj sebi, može stvoriti slučaj
retroflektiranja je proveren u Geštalt terapiji, ne preko interpretacije, već kroz
eksperiment. Kada osobu usmerimo da radi drugom ono što radi sebi, možda će otkriti
da je to ono što je stvarno želela da učini. Ako je to slučaj, povratiće nešto od svoje
direktnosti izraza.

Čin obrtanja retrofleksije, često se susreće sa puno anksioznosti, srama ili krivice i
kada se retrofleksija konačno poništi, ovo može dovesti do društveno neprikladnog ili
detinjastog ponašanja. Međutim, ovo je jedan od slučajeva u kome je
izvođenje/glumljenje, možda najbrži put ka uvidu u potisnuto, kao i ka preusmeravanju
impulsa. Perls daje sledeći primer:
Religiozan čovek, na primer, nesposoban da da oduška svom besu prema
Gospodu zbog svog razočarenja, udara se po prsima i čupa kosu. Takva samo-
agresivnost, koja je očigledno retrofleksija, uprkos tome jeste agresivnost, i zaista daje
izvesno zadovoljenje retroflektiranom delu ličnosti. To je agresivnost koja je sirova,
primitivna, neizdiferencirana - retroflektovani detinjasti napad lošeg raspoloženja - ali
deo ličnosti koji je napadnut je uvek tu i raspoloživ za napad.

Samo-agresivnost uvek može računati na svoju žrtvu.

Obrnuti ovakvu retrofleksiju u jedan brz iznenadan napad, znači da će osoba onda
napadati druge na načine koji su isto tako bez efekta i arhaični. Izazvala bi istu
preplavljujuću kontra-agresivnost, koja ga je, na početku, dovela do retroflektovanja.
Neka vrsta shvatanja ovoga, čini da čak i zamišljeni obrt retrofleksije, proizvede toliko
straha. Ono što je predviđeno je, da se ta promena može napraviti kroz lagane faze,
koje postepeno transformišu čitavu situaciju, kako napreduju.

Čovek može, za početak, da otkrije i prihvati činjenicu da zaista "to iskaljuje na

sebi". Može postati svestan osećanja retroflektovanog dela svoje ličnosti, što je bitno,
gorku radost koju dobija time što kažnjava sebe. Kada se ovo postigne, predstavlja
značajan napredak, jer je osvetoljubivost toliko društveno neprihvaćena, da ju je
najteže priznati i prihvatiti čak i kada čovek, navodno poštedi druge i usmeri je
 38
isključivo protiv sebe. Samo kada se prihvati, to jest, kada se shvati kao postojeća,
dinamična komponenta čovekove funkcionalne ličnosti, čovek doseže mogućnost
njenog modifikovanja, razgraničavanja i preusmeravanja u zdrav izraz. Kako se
njegova orijentacija u okolini poboljšava, kako svest o tome šta istinski želi da radi,
postaje jasnija, kako čini pristupe koji su ograničeni pokušaji, da bi video šta će se
desiti, postepeno se njegove tehnike izražavanja svojih, prethodno blokiranih, impulsa,
takođe, razvijaju, one gube svoj primitivni užasavajući aspekat, kako ih on
razgraničava i daje im priliku da uhvate korak, sa razvijenijim delovima ličnosti.

Ovaj "Korak po korak" pristup na koji se Perls poziva, iskreno govoreći, nije stvar
tehnike, već onoga što ja nazivam strategijom, to jest, organizacijom tehnika u
kontekstu jedne seanse. Pozabaviću se takvim pitanjima u “Stav i praksa Geštalt
terapije” (rad u pripremi).

4. TEHNIKE INTEGRACIJE

U širem smislu, svaka ekspresivna tehnika jeste tehnika integracije, jer izražavanje
znači dovođenje u svest onoga što je bilo odvojeno od svesti, ili dovođenje u domen
akcije, nečega što je osoba nosila u svom umu kao nešto nevezano i stoga
neefikasno: misli, slike ili osećanja.

Postoje, međutim, specifičniji načini na koje podižemo integraciju ličnosti u Geštalt

terapiji. Ponekad će terapeut ukazati na izvor koji odgovara posebnoj situaciji, kao
kada predlaže ulogu koja će se igrati, a koja će stvoriti sintezu elemenata, trenutno u
konfliktu, u psihi pacijenta. Najčešće će, međutim, ohrabrivati integraciju unutrašnjih
glasova koji su u konfliktu, pomoću jednog ili drugog, od dva učenja o kojima govorim
u sledećem izlaganju: Intra-personalni susret i Asimilacija projekcije:

INTRA-PERSONALNI SUSRET / SUOČAVANJE

Jedna od najoriginalnijih tehnika Geštalt terapije je dovođenje sub-self-ova unutar

jedne osobe u međusobni kontakt, upućivanjem te osobe da igra njihove uloge
naizmenično, i natera svoje "likove" da razgovaraju (ili uđu u neki drugi odnos) jedan
sa drugim. Toliko je ovo deo Geštalt terapije, da je F. Perls duhovito izjavio da je sve
što mu je trebalo bila njegova veština, saradnja pacijenta, papirne maramice, "vruća
stolica" i jedna prazna stolica. Ona mu je trebala, zato što se pacijent tokom ovih
unutrašnjih dijaloga, ohrabruje da se premešta sa jedne na drugu stolicu, da bi pojačao
stvarnost svoje identifikacije sa sub-self-ovima koji su se smenjivali.

Ideja interpersonalnog susreta je dovoljno prosta: teramo dve ili više strana jedne
osobe da stupe u odnos jedna sa drugom, tako da je uspostavljen dijalog. Perls je
često davao uputstvo: "Napravi skeč".

Na ovaj način konverzacija rastuće dubine i značenja može se razviti između

recimo, dobre majke i devojčice, kojoj je potrebna pažnja; ili između usmerenosti jedne
 39
osobe i njene sklonosti da improvizuje; ili njenog razuma i srca. Ono što određuje
efikasnost uspeha ove procedure, međutim leži u onim faktorima koji mogu zahtevati
terapeutovu suptilnost da proceni. Nabrajam neke od njih:

1. Susret ne sme biti preuranjen. Pre nego što sebični Džo može da razgovara sa
bezličnim Džoom, na primer, neophodno je da je Džo postao dovoljno svestan ove dve
strane u sebi i došao u kontakt sa njihovim načinima doživljavanja.

2. Susret se ne sme izopačiti u intelektualnu diskusiju ili igru ping-ponga međusobnih

optužbi i odbrane, kontakt između sub-self-ova mora se tražiti na nivou osećanja. Kada
„ander-dog“ odgovori da "nije kriv", npr., terapeut može da se ubaci da bi pitao "šta
doživljavaš suočen sa optužbom?" Onda se dijalog može nastaviti izražavanjem
posramljenosti ili besa od strane „ander-dog“-a.

Evo nekih primera intra-personalnih suočavanja, koje pozamljujem iz jedne ranije

publikacije:

1. Jedna žena objašnjava da bi volela da se seti sna od prošle noći. Rečeno joj je da
prizove san, da mu se direktno obrati, a ona kaže vrlo tihim monotonim glasom: "Dođi
snu, hoću da te se setim".

Dok je njena pažnja usmerena na nedostatak osećanja, ona pokušava da ga

prizove više puta, bez uspeha.

Radeći to, sposobna je da doživi činjenicu da u stvari ne oseća nagon da ga se

seti. Oseća se prilično indiferentno prema tome i pogrešno tumači sebe,
pretpostavjajući da ima takvu želju. Sada može da uvidi da je do sada igrala ulogu
"dobrog pacijenta".

2. Jedna žena je sanjala san u kome je videla sebe kako puzi po sobi. Neko je pita šta
to radi, a ona odgovara "hoću da se suprostavim zidu". „Zašto to onda bolje ne učiniš
sa nekom osobom?" Ona odgovara: "Ljudi su zidovi".

Ne samo da je neka osoba, u snu, zamenjena zidom, već ni do zida nije stigla i
"suprostavila se". Kada joj je rečeno da to uradi na jednoj seansi, ova žena je to
uradila u istom položaju kao i u snu, na kolenima i sagnuta.

"Hoću da prođem kroz tebe zide". Uzimajući ulogu zida njen odgovor bio je dalek,
grub i prezriv prema njenoj blagosti i pokornosti, njenom telesnom stavu i slabašnoj
žalbi. Posle više obrtanja uloga, ustala je, a kasnije sama zauzela stav zida: čvrsta,
uzdignuta i tvrda, pa je vizuelno zamišljala dva zida, jedan naspram drugog. Ovo joj je
izgledalo kao konfrantacija koju je tražila. Nedelju dana kasnije, izvestila je da po prvi
put može da se suprostavi čoveku na isti način.

Veliki broj susreta, a to su možda oni najznačajniji, su zasebni oblici široko

raširenog rascepa ličnosti: "Ja treba da" nasuprot "Ja želim".
 40
On može uzeti oblik dijaloga sa zamišljenim roditeljem, sa neodređenim samo-
optužbom, sa "ljudima uopšte", itd.; ove se strane stalno ponavljaju sa jednom
osobenom crtom koja je nadahnula Perlsa (u njegovoj sklonosti ka fenomenološkoj
usmenklaturi da ih nazive Top Dog i Ander Dog.)

Top Dog se može opisati kao pravičan, nasilan, uporan, autoritativan i primitivan.
Ander Dog razvija značajnu veštinu da izbegne komande Top Dog-a. Samo delimično
nameravajući da se pokori zahtevima, Ander Dog odgovara: „Da, ali ...", "Toliko se
trudim, ali drugi put ću biti bolji" i "manama". Ander Dog obično prođe bolje u konfliktu.

Drugim rečima, Top Dog i Ander Dog su dva Klovna koja izvode svoje uvrnute i
nepotrebne predstave na pozornici tolerantnog i nemog Self-a.

Integracija ili lek, može se postići, tek kada potreba za uzajamnom kontrolom
između Top Dog-a i Ander dog-a prestane. Tek tada će se ova dva gospodara
uzajamno slušati. Kada postanu pribrani (u ovom slučaju da slušaju jedan drugog),
otvoriće se vrata integracije i ujedinjavanja. Prilika da se napravi celovita osoba iz
jednog rascepa postaje nešto sigurno.

Sledeći susret (koji je u stvari napisao jedan pacijent tokom terapeutske seanse),
ne dovodi do potpune integracije, ali uprkos tome, ilustruje ovu proceduru. Terapeut
predlaže sukob/suočenje između kaluđera i zveri:

Kaluđer: Užasno, užasno, bolovi tela.

Novi 1: Nikakav bol trenutno nije neophodan. Slušaj "Pastrmku" i oseti sunce, oseti
drhtanjem koje služi otvaranju vrata, čoveče.
Kaluđer: Činiš me tako usamljenim, Čarls.
Novi 1: Hvala što si mi dao ime. Sada mogu da idem da jebem ili barem osetim nešto,
ovde dole, među nogama.
Kaluđer: Pas stavlja rep između nogu.
Novi 1: Kako se usuđuješ!
Novi 1: Sada se ponašaš kao gospođica Henrijeta. Spusti ruku dole i opi paj svoja
muda, za promenu.
Kaluđer: Ne koristi tako vulgarne reči.
Novi 1: Samo zbog toga, gospodine osuđujem vas na 90 dana i noći krajnjeg
zadovoljstva.
Kaluđer: Bilo šta, samo ne puštaj japansku muziku. (Samo spominjanje toga tera me
da se sav tresem).
Novi 1: To ću da pustim čoveče, baš kad moj jebeni kvintet "pastrmka" prestane.
Japanska muzika je vrlo prijatna - prilično nevina.
Da, to je način da se počne, nevino.
Pueraeternis si ti i svaka druga divna osoba.
Da, to je surovo od mene prema svom telu.
Kaluđer je mučio i ubio moje telo. Nije ni čudo što sam stavio Raspeće iznad kreveta:
"Čovek koji je umro"
Kaluđer: Postao sam ono što jesam jer si ti ostavio svoje drugove s kojim si se igrao u
Minesoti.
 41
Novi 1: To nema nikakvog smisla.
Kaluđer: "Izgubi glavu i dođi sebi"
Novi 1: Postaješ prilično oštar čoveče
Kaluđer: Hvala što mi to kažeš, sine.
Novi 1: Hvala bogu, nisam tvoj sin.
Kaluđer: Vidim da me prepoznaješ.
Novi 1: Hoćeš da kažeš da je svaki čovek koji ugnjetava telo moja majka. Uzgred budi
rečeno da li si svestan toga da smo obrnuli položaj.
Kaluđer: I nije bilo tako važno kao što smo mislili, zar ne?

Ova zadnja rečenica potekla je iz osećanja da dva lika više nisu u antagonističkim
(suprostavljenim) ulogama. Oba su se promenila do te mere što dele iste osobine.
("Novi 1" torturiše, kaluđer se oseća kao žrtva) tako da sada nije mnogo važno ko se
kako zove ili ko je u kom položaju.

ASIMILIRAJUĆE PROJEKCIJE

Kada kažemo da je "nešto dobro (it feels good) radije nego "Ja se osećam dobro u
vezi sa tim", "to izgleda neugodno" umesto "osećam se nezadovoljno", "to izgleda u
redu", radije nego "ja odobravam", mi projektujemo sebe u to (it). Ponekad to zaista
jeste stvar jezika ili malo više od toga: možda pomalo više volimo da prikrijemo ličnu
umešanost, da umanjimo svoju uverenost ili maskiramo sopstvenu odgovornost. U
drugim prilikama, međutim, ovo projektovanje može dovesti do potpunog odricanja
jednog dela našeg doživljaja: izvesna osoba je dobro - ne da nam se ona lično dopada
- ili da je ta osoba loša - samo nas ne tera da se oseđamo loše.

Različiti oblici projekcije su čvrsto dokumentovani u psihološkoj literaturi. Ona koja nas
ovde interesuje je onaj tip projekcije koju psihoanaliza smatra "odbranom", proces
pripisivanja nekoj osobi, ili stvari iz naše okoline, sopstvenih osobina i osećanja koja
nismo spremni da priznamo kao svoje.

Često ovo dovodi da "vidimo trun u oku brata svoga, a ne vidimo brvno u sopstvenim"
do mere u kojoj se odričemo dela svog iskustva, ili ne priznajemo neke od svojih
osobina, ne vidimo stvarnost oko sebe kakva jeste, već izopačujemo svoje zapažanje
stvarnosti uz pripisivanje svega onog što odbijamo u sebi. Ovo posebno važi za
zapažanje osoba (možda je to prisutno u meri u kojoj smo lično povezani sa tom
osobom). U Geštalt terapiji, takođe, tretiramo slike iz snova kao projekcije nas samih,
ne u realnoj okolini, već u zamišljenoj okolini stanja sna.

Projekcije stvaraju iluziju, ali takođe i realnost. One su iluzorne po tome što, često, ne
pripadaju osobi ili stvari kojima ih pripisujemo (iako projekcija i stvarnost mogu
zajednički postojati).

One su jedna vrsta stvarnosti, po tome što su slike našeg unutrašnjeg života, avenije
ka nama samima.
 42
Važan aspekt Geštalt terapije je ona asimilirajućih projekcija. To jest, usvajanje /
inkorporacija u sebi onoga čega smo se odrekli; priznavanje za deo svog iskustva
onoga što smo stavljali izvan sebe.

Glavna tehnika za asimilaciju projekcija je ona već razmotrena: tehnika identifikacije sa

projekcijom, igranjem njene uloge:

T: Šta sada osećate?

P: Osećam kako me posmatrate. Mislim da vam se ne dopadam.
T: Budi ja, jedno vreme. Zamisli sebe na mom mestu i daj reči osećanjima i mislima
koje ja mogu imati.
P: "Ona je davež. Radije bih bio kod kuće nego što je slušam. Ona je prosto
neinteresantna i ovde sam zaglavljen s njom jer bi trebalo da joj pomognem.“
T: Molim vas ponovite to sada kao sopstvenu izjavu o sebi i vidite da li se uklapa.
P: Ja sam davež. Nisam interesantna i ne mogu da verujem da vam se dopadam ili da
volite da mi posvećujete pažnju, obzirom da vam ja ne mogu pružiti ništa vredno
pažnje. Naravno, tačno to mislim.

U gore navedenom primeru glumljenje je služilo kao sredstvo pacijenta da doživi

sadržaj svoje projekcije, ali nije bilo dovoljno. Ono što je dovelo do njenog kontakta sa
sopstvenim doživljajem (samo-procenu da nije interesantna) bila je sugestija da
reformuliše projektovani doživljaj kao sopstveni. To je ekvivalentno zameni "ja" sa "to" i
može se uraditi na različite načine. Ponekad će pitanje biti dovoljno: "Da li je to tvoje
sopstveno osećanje? Da li ga prepoznaješ kao deo sebe? itd. Kada se primeni na
kratke izjave ova procedura se naziva, u Geštalt žargonu: "Probaj da li je to tvoja
veličina".

P: Mrzim tvoju izopačenost. Povlačiš se i ogovaraš i nikada ne znam šta misliš.

T: Probaj da li je veličina dobra.
P: Mrzim svoju izopačenost. Povlačim se i ogovaram i ljudi ne znaju šta mislim. Da,
mislim da je to tačno.

U drugim slučajevima na asimilaciju projekcije može se uticati, pretvaranjem inter-

personalnog dijaloga u intra-personalni:

P: Teraš me da se osećam neugodno Džejn, jer izgledaš kao da očekuješ nešto veliko
od mene i ja se uvek plašim da ću te razočarati.
T: Zamisli da si ti Džejn i pričaj sa Henrijem tako da ga nateraš da se oseća neugodno.
P: (Henri) Ti si tako nadaren momak, ipak govoriš toliko gluposti. Koristi svoj talenat
Henri. Ne možeš sebi dozvoliti da budeš samo običan momak. Znaš da možeš bolje.
T: Ok, sada stavi Henrija na onu stolicu i reci mu šta je Džejn upravo rekla tebi.
P: Ti si genije Henri. Ne živiš u skladu s tim. Traćiš vreme. Ponašaš se kao i drugi
obični ljudi, a znamo da je tvoj potencijal mnogo veći. Trebalo bi da shvatiš sebe
ozbiljnije i pokažeš svetu ko si.
T: Dobro. Sada budi ander-dog i odgovori na ono što si upravo rekao.
 43
P: Jebi se čoveče. Dosta mi je pokušaja da budem genije, samo da bih zadovoljio tebe
i da bih bio ono što je moja majka očekivala od svog divnog dečka. Ja sam ja i to je to.
Ovde sam da udovoljim sebi i zaboli me za tvoja očekivanja!
T: Nastavi sa dijalogom.
P: Pažljivo, Henri. Ova tvoja nova filozofija zvuči vrlo privlačno i pravilno, ali to je samo
pomodarstvo. Ako prestaneš da me slušaš i radiš samo ono što ti se sviđa, samo ćeš
se kratko vreme ludirati i završiti osećajući se prazno. Sada si neko zato što sam se ja
dobro brinuo o tebi. Toliko si napredovao tokom ovih godina, a sada hoćeš da to sve
sjebeš ...

Kao i u ovoj ilustraciji, projekcije se često odnose na aspekte ličnosti koje u Geštalt
terapiji zovemo "top-dog" i "ander-dog".

U drugom slučaju (ander-dog), pojedinac se oseća kritikovanim, neadekvatnim da

ispuni zahteve, krivim ili posramljenim, dok u prvom slučaju (top-dog), on prosuđuje o
drugima i prisvaja ulogu onog koji zahteva. U oba slučaja, projekcija može otkriti ono
što obična introspekcija ili preuranjeni intra-personalni susret, ne bi i terapeut može
želeti da provede malo vremena, ohrabrujući izražavanje introspekcije (npr. tako što
proizvodi zvuke) i njihovo određivanje ili razvoj, pre bilo kakvog pokušaja u cilju
reasimilacije.

Prema Perlsu neurotični strah od odbijanja je posledica projekcije sopstvenog

odbijanja drugih od strane pojedinca.

Neurotičari puno pričaju o tome da su odbačeni. To je, većim delom, projekcija na

druge njihovih sopstvenih odbijanja...

Ono što oni odbijaju da osete je sopstveno latentno gađenje prema svemu što su
usvojili u sopstvenu ličnost. Kada bi to, osetili, morali bi da povrate i odbiju mnoge
svoje "voljene" identifikacije koje su bile nejasne i omražene u doba kada su progutane
(usvojene) ili, drugačije, morale bi da prođu kroz složeni proces, njihovog iznošenja,
rada na njima i konačno njihove asimilacije.

I strah od kastracije koji su psihoanalitičari tako naduvali, Perls tumači kao projekciju
agresivnosti.

Vagina dentata, česta fantazija kod straha od kastracije je muškarčev nedovršeni ujed
projektovan na ženu. Malo se može postići u radu sa fantazijama o kastraciji dok se ne
remobiliše dentalna agresivnost; ali kada se ova prirodna destruktivnost reintegriše u
ličnost, ne samo strah od oštećenja penisa, već i strah od drugih šteta, u odnosu na
čast, imovinu, vid itd., se smanjuje do odgovarajuće količine.

Kao posledica odricanja i od gađenja i agresivnosti - zdravih mehanizama odbijanja -

pojedinac mora da "proguta" sve čime ga okolina "hrani", bez obzira da li to odgovara
njigovim potrebama ili ne. Ta osoba ostaje dete koje još sisa, nesposobna da
"sažvaće" svoje doživljaje, progrize prepreke ili doživi selektivnost. Posledica ovog
stava je introjekcija onoga što se može smatrati psihološki stranim telima. Introjekcija
 44
se u Geštalt terapiji smatra nedovršenom situacijom: nešto pridodato ličnosti bez
odgovarajuće asimilacije, koja bi podrazumevala čin psihološkog žvakanja, analizu i
selektivno pridodavanje ili odbijanje sastavnih delova ili aspekata predmeta.

Perls je video blisku vezu između procesa asimilacije na psihološkom nivou i unošenja
hrane na fiziološkom.

Specifičnije, video je vezu između fiksacije na pasivnom oralnom stupnju i

nesposobnosti da se žvaće kako treba. Zbog ovoga je predlagao veliki broj vežbi,
uključujući praktikovanje svesnosti dok jedemo i remobilizaciju oralne agresivnosti.

Zbog "rasporeda obroka" i drugih naučenih stvari, koje su na vas primenjene dok ste
bili dete, blokiranje oralne agresivnosti, kao što je ranije opisano, verovatno je , u
izvesnom stepenu, prisutno i kod vas. Ovo stanje je osnovni preduslov za tendenciju
prema introjektovanju - da se proguta ono što ne pripada vašem organizmu.

Stoga ćemo napasti ovaj problem na samom njegovom izvoru, tj., procesu jedenja.
Rešenje uključuje remobilizaciju gađenja, koja nije prijatna i izazvaće jako opiranje.
Još jednom, stoga, kada govorimo o ovim motornom eksperimentu, ne predlažemo ga
kao nešto, što treba učiniti na spontani način, da bi videli šta će se desiti, nego
apelujemo na vašu hrabrost i namećemo vam ga kao zadatak tokom svakog obroka,
uzmete jedan zalogaj (ne zaboravite samo jedan) i pretvorite svu hranu u tečnost
žvakanjem. Ne dozvolite da ni jedna trnučica izbegne uništenju, već je tražite jezikom i
stavite u položaj za dalje žvakanje. Kada ste zadovoljni što je sva hrana potpuno
pretvorena u tečnost, ispijte je.

Kao funkcionalni pandan zadatku žvakanja jednog zalogaja hrane, obučite sebe u
istom smeru u intelektualnoj sferi. Npr. uzmite jednu tešku rečenicu iz neke knjige koja
je "tvrdo meso" i analizirajte je, to jest, potpuno je raščlanite. Shvatite tačnu konotaciju
svake reči, jer rečenica kao celina odlučuje o svojoj jasnoći ili nejasnoći, istinitosti ili
neistinosti. Usvojite je, ili drugačije, razjasnite sebi koji njen deo ne razumete. Možda
nije slučaj da vi ne uspevate da razumete, već umesto toga, rečenica nije razumljiva.
Sami odlučite o tome.

Drugi koristan eksperiment, onaj koji u potpunosti koristi funkcionalni identitet između
jedenja fizičke hrane i "varenja" nekih interpesonalnih situacija je sledeći:
Kada ste nestrpljivi na neki način - besni, uznemireni, odbojni - i stoga skloni da gutate
(brzo), prenesite agresiju u jednom smišljenom napadu na neku fizičku hranu. Uzmite
jabuku ili tvrdu koricu hleba i iskalite svoju osvetu na njoj. U skladu sa svojim
raspoloženjem žvaćite onoliko nestrpljivo, brzo, pakosno, surovo, koliko možete. Ali
grizite i žvaćite - ne gutajte!

K R A J F R A G M E N TA
45