1

PETRUŠKA CLARKSON

GEŠTALT SAVETOVANJE U AKCIJI

UVOD

Pisati knjigu o psihoterapiji je zastrašujuće. Bolno preživljavam ponor

između živahnog, živog susreta sa drugim ljudskim bićem i blede,
nepokretne predstave stvorene naslepo na osnovu pisane reči, a prema
delimičnim naznakama izvedenim iz sadržaja dijaloga.
Kolebam se između mogućnosti da potpuno ispravno prenesem vibraciju,
neposrednost klijenta i njegovu ili njenu jedinstvenost i neponovljiv put
razvoja bića, i želje da odgovorim na pitanja radoznalih očiju stažista i
studenata koji žele da «čitaju o tome».
Uzbuđena sam zbog strastvene, bogate, punokrvne inteligencije Geštalt
prakse i besna zbog prepreka koje nameće knjiga. Ja (i drugi) ponekad
očajavam zbog razlika i čak kontradikcija među Geštalt teoretičarima, a
ponekad sam očarana zbog kreativne slobode koju nam to daruje. Geštalt je,
pre svega, o celini – ukusu, mirisu, intuiciji, istorijskom kontekstu,
planetarnom hologramu – i sve to koegzistira kao izvrsna poema u kojoj
umetnost nikada nije posve otkrivena, iako su svi simboli, reči, kadence i
oblici poznati, isprepleteni u vezu koji vibrira životom, tragedijom i
humorom.
Ovo je uvodna kniga koja je odgovor na zahtev za izlaganjem Geštalta na
način pristupačan savetnicima početnicima, koja sledi tok vremena i ne bavi
se ozbiljnim kliničkim poremećajem. Ovaj izdavački poduhvat (dilutes)
proizlazi iz terapijskog pristupa koji tako visoko ceni iznenadni «come -
together» trenutak psihofiziološkog uvida u savršenu povezanost funkcija
desne i leve hemisfere u jednom nepodeljenom momentu. Ova kniga nije
drugo nego ponovni početak – tek jedna strana onoga što geštalt može da
bude – jedan isečak iz živog kaleidoskopa, trenutak u večnosti.
Ovo nije knjiga o Geštaltu, jer Geštalt koji se može opisati nije Geštalt.
Mogla bi pre biti knjiga oko Geštalta. Nema prave predstave stvarnog
klijenta u ovoj knjizi, jer ni jedan čovek sa kojim sam radila ne bi mogao biti
valjano opisan u knjizi, a još manje u par rečenica. Njihova suština uvek
izmiče deskripciji, njihova istina je prekrivena mojom zbunjenošću
identitetima, životnim pričama, rečima. Ipak, nadam se da će nešto od onoga
o čemu su me naučili zasjati da obasja put drugima.
Studiji slučaja Gorija doprinela je Sue Fish, kojoj posvećujem ovu knjigu s
poštovanjem i ljubavlju.
 2
1. UVOD U GEŠTALT

Definicija Geštalta
Nemačka reč geštalt ne može se jednostavno prevesti na jedan termin
engleskog jezika. Obuhvata širok spektar koncepata: oblik, lik, celokupnu
formu, konfiguraciju. Odnosi se na strukturalnu celinu koja je različita od, i
više nego suma delova.
Ideja porodice predstavlja dobar primer. Porodicu čine zasebni članovi,
svako sa sopstvenom individualnom psihologijom. Može se analizirati svako
zasebno, a da se ostali ne poznaju, ali načini na koji porodica funkcioniše je
sistemska celina koja je jedinstveno različita od i više nego suma svih
individualnih psihologija članova porodice. Cilj geštaltističkog pristupa je
da osoba otkrije, istraži i iskusi svoj sopstveni oblik, lik i celinu. Analiza
može biti deo ovog procesa, ali cilj Geštalta je integracija ovih posebnih
delova. Na taj način ljudi mogu dozvoliti sebi da u potpunosti budu ono što
već jesu, i što potencijalno mogu postati. Ova punoća iskustva dostupna je
kada je reč o pravcu njihovog životnog toka, kao i u iskustvu pojedinog
trenutka.

Geštaltistički pristup savetovanju

Kognitivna i iskustvena celina svake osobe, u svakom času, svakom

događaju, je podjednako centralna za Geštalt pristup savetovanju. Postoje
neke indikacije da dve hemisfere mozga upravljaju različitim funkcijama.
Kod dešnjaka leva hemisfera je češće povezana sa logičkim mišljenjem,
kauzalnim sledom i deduktivnim mišljenjem. Desna hemisfera je češće
povezana sa shvatanjem ritma, prostornim odnosima i intuicijom (Ornstein,
1972).
Geštalt je pristup koji naglašava desnu hemisferu, ne-linearno mišljenje,
ne na račun drugih vidova saznanja – već kao nadopunu njima. Mišljenje uz
pomoć desne strane mozga koristi vrstu intuicije koja može, na primer,
voditi svesne osobe da osete emotivnu atmosferu porodice kao celine iz
atmosfere u dnevnoj sobi. Veoma čista soba golih zidova i funkcionalan
nameštaj stvara različit Geštalt od nežno opremljene sobe sa slikama,
cvećem i dovoljno prostora.
Geštaltistički pristup delimično karakteriše upotreba metafore, fantazije i
imaginacije, rad na telesnom držanju i pokretima, glumi i vizualizaciji,
«iskrivljenom» doživljavanju vremena, i izražavanju osećanja uključenih u
akciju čitavog tela. «Da zaključim, pokazuje se da procedure koje koriste
Geštalt terapeuti ometaju funkcije leve hemisfere i pobuđuju desnu
hemisferu – percepciju i sećanja da bi omogućile da se prošla i sadašnja
iskustva adekvatnije simbolizuju i integrišu» (Fagan, 1977: 67).
 3
Fritz Perls je bio rušitelj konvencionalnih vrednosti i osebujan začetnik
Geštalt terapije. Pobunio se protiv analitičkog pristupa toga vremena (koji
je smatrao redukcionističkim, determinističkim i preterano
intelektualizirajućim) kako bi ponovo uspostavio ravnotežu u psihijatriji.
Često je davao provokativne, preterane tvrdnje, kao na primer «izgubite svoj
um i urazumite se», i ismevao je intelektualizaciju nazivajući je «sranje».
Osobe sa zastarelim shvatanjima Geštalta katkada i dalje pogršno razumeju
značenje ovakvih aforizama kao zahtev za potpunom zamenom funkcija leve
hemisfere. Ciljevi savremenog Geštalta su integracija tela, osećanja i
razuma, uzimajući u obzir bazične potrebe ličnosti u kontekstu socijalne
sredine.
Geštalt je takođe teoretski integrativni pristup savetovanju ukorenjenom u
egzistencijalnoj orijentaciji koja kombinuje psihoanalitička saznanja sa
proceduralnom inventivnošću, kroz upotrebu tri primarna izvora – odnosa,
svesnosti i eksperimenta.
Za čitaoce koji žele da razumeju istorijsku i filozofsku pozadinu Geštalta
pre istraživanja praktične primene, sledi široko objašnjenje geštaltističkog
pristupa i njegove teorije u kontekstu psiholoških pokreta dvadesetog veka.
Ostali se mogu vratiti ovom poglavlju posle čitanja ostatka knjige, kada će
kontekst imati više značenja.

Geštaltistički pristup u kontekstu

Geštaltistički pristup u kontekstu izvire iz egzistencijalno-humanističke

tradicije u psihologiji. Praktičari koji dele ovo mišljenje, smatraju da je
nemoguće ući u savetodavni odnos, a da se sopstvene vrednosti i pogled na
ljudsku prirodu ne unesu u proces. U tom smislu Geštalt je suštinski «treća
sila», humanistička psihologija. Razvio se tokom pedesetih i šezdesetih
godina i izrastao u profesionalnoj, teoretskoj i etičkoj zrelosti tokom
osamdesetih. Neko vreme Geštalt pristup je bio smatran za jednu od
najpopularnijih psihoterapijskih orijentacija u SAD (Polster i Polster,
1974).
Trenutno postoji nekoliko stotina psihoterapeuta koji se prvenstveno
predstavljaju kao Geštalt terapeuti u Britaniji. Geštalt terapija nalazi svoje
korene u tri glavna izvora psihologije koji su se javili početkom dvadesetog
veka. Frojdova (1955) teorija psihoanalize postala je glavni vid psihološkog
mišljenja i psihoterapije, sa njegovim prvim većim delom «Interpretacije
snova», objavljenim 1900. Frojdističko i klajnijansko psihoanalitičko
mišljenje teži da posmatra ljudska bića kao biološki determinisana i
prvenstveno motivisana seksualnim i agresivnim porivima. Za Frojda cilj
psihoanalize je eksploracija i razumevanje ili analiza, a ne nužno promena.
Drugi značajan izvor vuče svoju teorijsku liniju od Pavlova (1928),
ruskog psihofiziologa, koji je proučavao uslovne reflekse i druga naučena
ponašanja. Teoretičari i praktičari koji ga slede smatraju se teoretičarima
 4
učenja, stručnjacima za modifikaciju ponašanja ili, u poslednje vreme,
kognitivno-bihevioralnim terapeutima. Abraham Maslov (1968) je skovao
termin «treća sila u psihologiji» da bi razlikovao treću grupu koja nije
potekla od Frojdove ni iz Pavlovljeve tradicije. Ovde spada Geštalt. Ova
humanističko / egzistencijalistička tradicija ima svog pretka u začetniku
psihodrame, Jakobu Morenu. Moreno je prvi koji je «pacijenta» stavio u
glavnu, odgovornu ulogu u njegovoj životnoj drami i nastojao da ga ohrabri
da ostvari sopstveno isceljenje. Moreno je primenjivao grupnu terapiju sa
decom baziranu na humanističko-egzistencijalističkim principima i pisao je
o tome 1908 (Moreno, 1979).
Erik Bern, osnivač transakcione analize, napisao je oduševljenu kritiku
knjige «Geštalt terapija slovo po slovo» Frica Perlsa (1969).
Naglasio je povezanost Geštalta i psihodrame rečima «Dr Perls je učen
čovek. On pozajmljuje od psihoanalize, TA, i drugih sistematičnih pristupa.
Ali on zna ko je i ne završava kao eklektik. Prilikom selekcije pojedinih
tehnika, on deli sa drugim «aktivnim» psihoterapeutima «Moreno» problem:
činjenicu da je gotovo sve poznate «aktivne» tehnike prvi isprobao Dr. J. R.
Moreno u psihodrami, pa je zato teško dati originalnu ideju» (Bern, 1970:
163-4).
Fric Perls je identifikovao Geštalt kao jedan od tri tipa « egzisten-
cijalističke terapije » uz Dasein terapiju Binsvangera (1958) i terapiju
zasnovau na fenomenologiji-psihološkom pristupu baziranom na filozofiji
koja deluje dalje od koncepta, a ka čistoj svesnosti. Da bi otkrio značenje
događaja, osobe ili situacije fenomenolog « opisuje » iskustvo, a ne
interpretira ga i ne propisuje. Bilo kakav sud smatra se zamagljenom
fenomenološkom percepcijom i ometanjem neposrednog iskustva.
Mnogi savremeni Geštalt teoretičari smatraju da geštaltistička praksa
predstavlja « najkompletnije ostvarenje kombinovane teorije-tehnike koja
primenjuje glavne postavke egzistencijalizma u stvarnoj psihijatrijskoj
situaciji » (Dablin, 1974).

Istorijski koreni u Geštalt psihologiji, teoriji polja i psihoanalizi

Geštalt psihologija

F. Perls (1926) je radio u institutu za vojnike sa oštećenjem mozga koji je

osnovao Dr. Kurt Goldštajn, eminentan neuropsihijatar.
Goldštajnov rad na organizmičkom integritetu individualnog ponašanja
izvršio je ogroman uticaj na mladog Perlsa. Goldštajn (1939) se fokusirao
na organizmički integritet individualnog ponašanja i težio SAMOAKTUALI-
ZACIJI bez obzira na to koliko oštećeno organizam izgleda. Perls se takođe
upoznao sa idejama Geštalt psihologa Verthajmera, Kofke i Kelera.
 5
Lora Perls, Geštalt psiholog je uticala na to da se terapija u nastanku prei-
menuje od «koncentracijska terapija» u «Geštalt terapija». Ona je kasnije
postala njegova supruga i vodeći Geštalt teoretičar, praktičar i trener. U
glavnoj knjizi «GEŠTALT TERAPIJA:UZBUDLJIVOST I SAZREVANJE
LJUDSKE LIČNOSTI» (1951-1969) postoje naznake o koncentrirajućem
selfu kao jezgru ličnosti koja traži SAMOAKTUALIZALICIJU
ORGANIZMA.
Principi Geštalt psihološke teorije uglavnom se baziraju na eksperimenti-
ma u oblasti percepcije koji ističu holističku, organizmičku i biološku teoriju
ljudskog funkcionisanja i razvoja. Perls je ugradio neke od principa Geštalt
psihologije, kao što je princip figure i pozadine, princip zatvaranja, čiste fi-
gure, primarne psihološke potrebe za stvaranjem kostrukata o osobi na
osnovu dostupnih impresija i polja, i iznad svega, princip težnje za
stvaranjem celina čak i kada neki podaci nedostaju u sistemu. «Geštalt
pokret je ostavio trajan trag na psihologiju zadajući smrtni udarac
atomističkim tendencijama, stvaranju konstrukcija od rasparčanih delova, i
uvođenjem koncepta » organizma kao celine « u psihologiju . (Perls, 1951).
U Geštalt teoriji glavna ljudska aktivnost posmatra se kao potreba da se
prida značenje opažanju, iskustvu i egzistenciji. Geštalt pristup se prema
tome bavi definisanjem prirode ljudskog života u terminima celina sa
značenjem, bile one biološke ili duhovne. Veći deo Geštalt prakse proizašao
je iz teorije bazirane na istraživanju kako se ljudske potrebe javljaju, kako
bivaju frustrirane i kako se zadovoljavaju.
Ova knjiga bavi se procesom : razmatra odredive faze procesa (Geštalt i
destrukcija) u tipičnom cikličnom obrascu, pri tom se baveći razvojnim se-
kvencama savetovanja. Osnovna paradigma Geštalt psihologije javljanju
potreba o određenju prioriteta i zasićenosti potreba je veza sa geštaltistič-
kim konceptom figure i pozadine. Ovo je osnovni perceptivni princip formi-
ranja celine ljudskih potreba ili iskustva sa značenjem. Ova veza je ilustro-
vana slikom 1.1 koja se može videti bilo kao dva lica ili kao jedna vaza, ali
ne u istom momentu.

Slika 1.1 figura i pozadina

 6

Kada je jedno slika, drugo je pozadina i obratno. Za individuu figura je

obično ono što je važnije i sadrži više značenja, ono što dominantno privlači
njenu pažnju. U nedostatku osnovnih zadovoljenja, biološke gladi – npr.
potreba za hranom ili stimulacijom može snažno determinisati figuru utičući
na celokupni egzistencijalni fokus osobe.Npr. za gladnog čoveka gusta kaša
bila bi važnija figura, nego što je zadovoljenje estetskih potreba koje neki
privilegovani ljudi mogu crpiti iz «nouvelle cuisine». Osnovne potrebe, kao
što je potreba za snom, mogu biti ukinute zaradi viših potreba, npr.
tradicionalnog posta u vreme verskih praznika. «Pozadina» se odnosi na
pozadinu našeg figuralnog iskustva npr. kada obraćam pažnju na slova ove
stranice, muzika u sobi postaje pozadina. Birajući da usmerimo pažnju na
muziku ona postaje figura u određenom trenutku. Geštalt naglašava da je
dobro iskustvo omogućeno percepcijom jedne jasne figure za drugom. Jasna
figura može biti potreba za snom ili potreba za bliskošću. Dobra figura je
ona koja je jasna, oštro izdvojena iz pozadine i od velikog značaja za
organizam. Promenljivi obrasci potreba niti se stapaju jedan u drugi, niti
dominiraju sistemom kada se jednom jave. Kada se javi potreba za snom ili
odmorom, ja nastavljam posao sa puno energije i entuzijazma. Time
zadovoljavam potrebu za intelektualnom stimulacijom. Konceptualno,
redosled trenutaka u izmeni figure i pozadine čini tzv. krug Geštalt formacije
i destrukcije ili krug iskustva. Time se opisuje šta se dešava prilikom izmene
figure i pozadine. Proces izmene figure i pozadine može biti spor tokom
studiranja. A može se odigravati i brzo – u sekundama, kao za vreme
iznenadnog «aha» doživljaja kada klijent integriše novi uvid, kakav je npr.
sličnost između onoga što mu je u detinjstvu trebalo od majke i onoga što mu
sada treba od supruge. Takav uvid može potpuno izmeniti vezu prošlosti i
budućnosti, očekivanja i shvatanja, figuru i pozadinu. Proces flexibilnog i
kreativnog kretanja između figure i pozadine može biti traumatično ili
hronično ometen. Rigidnost (fixacija) ili nedostatak jasne figure ometa
prirodno dovršavanje geštalta. To rezultira fiksnim geštaltom ili
nedovršenim poslom koji je prepreka dobrom kontaktu sa osobom, drugima
ili okolinom u sadašnjosti. Neopažene potrebe postaju nedovršeni geštalti
koji zahtevaju pažnju i štite formaciju od novih geštalta. Istraživanja u
geštalt psihologiji, kao ono Cajgarnikove ili Ovsijankine, potvrdila su
psihološku napetost koja prati iskustva koja su nedovršena ili nerazrešena,
kao i potrebu da se završi «nedovršen posao». Matematički simboli
obrazaca takođe pokazuju težnju ka dovršavanju ili pak dezintegraciji.
Većina ljudi poznaje neprijatan osećaj povezan sa nedovršenim zadatkom
kao što je napola napisano slovo ili neuzvraćena kritika. Postoji priča o
poznatom kompozitoru koji nije mogao da zaspi jer je neko svirao klavir ne
dovršavajući poslednji akord. Kompozitor se nije smirio dok nije otišao do
suseda i sam odsvirao poslednji ton. Tako upotpunivši nezavršeni zvučni
 7
geštalt, mirno je otišao na spavanje. Na vizuelnom nivou ova težnja se
demonstrira kao potreba da dovršimo figuru pridajući joj smisao.

Slika 1.2 Nedovršeni geštalt

Savetovanje se bavi nedovršenim poslovima u ljudskom životu, uklanjajući

prepreke formiranju vitalne, smislene i potpune figure-pozadine iskustva u
svakodnevnom životu. Naravno, svako može da toleriše izvesnu količinu
nedovršenih poslova, ali kada ove smetnje postanu hronične ili preovladaju,
može se javiti privremena ili trajna nesposobnost. Ovo je polje bavljenja
Geštalt praktičara. Nerešene situacije iz detinjstva često se doživljavaju kao
nepotpuni geštalti. Zbog toga nastavljaju da ometaju osobu u odrasloj dobi.
Deluju na ponašanje, percepciju i način mišljenja, što je povezano sa
efikasnim funkcionisanjem ovde i sada. Ovo «vezuje» psihičku energiju i
odvodi je od efikasnog delovanja u realnosti. Patologiju može uzrokovati
situacija u kojoj je geštalt neadekvatno ili prevremeno dovršen zbog stresa.
A ovo dovršavanje može poprimiti fiziološku, afektivnu, kognitivnu ili
bihevioralnu formu. Npr. kad se roditelji razvedu, a to se ne objasni valjano
detetu, ono doživljava nedovršen geštalt. Njemu je potrebno da osmisli svoje
iskustvo, pa će možda u svojoj trećoj godini zaključiti da su se roditelji
razdvojili jer on nije devojčica. To bi bio primer neadekvatnog kognitivnog
dovršavanja. Za dete je u tom trenutku ovakav zaključak bio primeren jer je
pridavao smisao njegovoj egzistenciji. Neodgovarajuće je, međutim, kada
tridesetogodišnjak i dalje doživljava, na nekom nivou svoje svesnosti, da je
pogrešnog pola.

Teorija polja

Kurt Levin, nemački psiholog, autor je teorije polja u psihologiji. Od njega

je Perls naučio da posmatra psihološke relacije u terminima okružujućeg
polja. Levin je smatrao za besmisleno razmatrati osobu zasebno, van
konteksta njenog sredinskog polja. Povezanost osobe i sredine je centralna
 8
tema Geštalt pristupa. Levin je bio ubeđen da je ponašanje više određeno
psihološkom sadašnjošću (ovde i sada) nego prošlošću ili budućnošću.
Smatrao je da je «nesvesno» ono što se u datom momentu ne javlja kao
figura. Iz ove perspektive čovek se može razumeti samo u okviru sistema čija
je bitna komponenta. Geštaltista se bavi ličnošću sa potrebama u
sociokulturnom kontekstu. Naravno, ovo znači da opserver nužno postaje
deo interakcijskog polja, i pokušaji da se postigne «neutralnost» ili da se
izuči individua izolovano od konteksta su nenaučni, ozbiljno nepotpuni i
ograničeni.

«Jedino međuigra organizma i sredine.... konstituira psihološku situaciju

a nikako organizam ili okolina uzeti zasebno» (Perls, 1951).
Na taj način, Geštalt je jedan od prvih terapijskih pristupa koji je
inkorporirao SISTEMSKU PERSPEKTIVU u odnosu na ljudske probleme.
Neke psihoanalitičke teorije (u nastavku teksta psihoanaliza se označava sa
PA) o osobi govore u terminima objektivnih odnosa. U Geštaltu, organizam i
organizmičko su termini kojima se govori o osobi.
Time se naglašava dinamička priroda čoveka kao biološkog bića (sa
životinjskim, socijalnim i duhovnim potrebama) u sistematskoj
međuzavisnosti sa okolinom – zaista ekološki pristup. Cinker npr. smatra da
su «karakteristike psiholoških sistema identične sa karakteristikama
psiholoških polja i geštalta» (1987).

Fridlender i holizam

Za vreme boravka u Južnoj Africi, gde je osnovao PA institut, Perls je bio

pod uticajem dela Jana Smatsa, premijera. Smats je razvio koncept holizma
koji se proširio ka radikalnom prihvatanju jedinstva tela-uma koje nije
bazirano na pojmu kauzalnosti. Holistički pristup čoveku potvrđuje složenost
i različitost ljudskih bića i opire se redukcionizmu. Drugi značajan uticaj na
Geštalt teoriju izvršio je Fridlender, koji je napisao knjigu «Kreativna
ravnodušnost» (1918). Fridlender je smatrao da je razmišljanje u terminima
opozita suštinska karakteristika ljudskog mentaliteta i samog života.
Smatrao je da su opoziti, kao što su sadizam-mazohizam, energija-umor
bliže povezani jedan s drugim nego s bilo kojim drugim konceptom. Ovo
objašnjava ljudsku sposobnost za fino razlikovanje stepena u okviru spektra
između dva opzita. U geštaltističkoj praksi često se može videti trenutak
kreativne ravnodušnosti. To je zanimljiv stav uravnoteženosti između dva
suprotna pola, npr. razočaranja i ispunjenih očekivanja. Savetnik koji koristi
Geštalt podjednako je zainteresovan za oba pola klijentovog iskustva i
neguje stav neutralnog zanimanja za klijenta uz poštovanje njegovih
psiholoških procesa.
 9
«Ostajući budan u središtu, terapeut postiže kreativnost.... Izbegavajući
jednostranost postiže dublji uvid u strukturu i funkciju organizma » (Perls,
1969). Na taj način postaje jasna paradoksalna povezanost polariteta koji se
javljaju. Opušten stav u odnosu na paradoks simultane istine i jasne
kontradikcije obeležava Geštalt praksu. Zadovoljimo se za sada time što
ćemo reći da je Geštalt kao terapijski pristup u velikoj meri usaglašen sa
otkrićima savremene fizike.

Psihoanalitičke revizije

Perls je izvršio važne revizije Frojdove teorije, naročito u pogledu oralne

razvojne faze kod dece. Počevši od PA treninga, Perls je koristio znanje o
oralnoj, analnoj, genitalnoj fazi kao osnovu svog kliničkog rada. U svojim
knjigama pretpostavljao je poznavanje PA. Doprineo je PA originalnom
razradom pitanja nagona gladi u razvoju deteta i nalazio analogije sa
mentalnim procesima. Način na koji se osoba odnosi prema novom podatku,
npr. gutajući ga, često odražava njen odnos prema hrani.
On razlikuje prenetalnu i predentalnu fazu. Predentalnu fazu (sisanje)
karakteriše «hanging – on bite» deteta. Svesni aktivni zadatak
novorođenčeta je da inkorporira hranu-majčino mleko. U sledećoj fazi koja
se naziva zubnom ili fazom griženja, javljaju se prednji zubi, koji se koriste
kao makaze. Upotrebljavaju se i mišići za žvakanje koji razaraju strukturu
hrane. Dok dete žvaće dojku, majka oseća bol, a ugriz se prepoznaje kao
povređivanje: «Što je više inhibirana aktivnost griženja, manje će dete
razviti sposobnost da preotme objekt, kada to situacija zahteva» (Perls,
1961). Dete ne može potisnuti impuls da grize bez kompromisa sa potrebom
za zadovoljavanjem izvora hrane. U narednoj fazi kutnjaci preuzimaju
zadatak griženja i žvakanja, meljući hranu u smesu spremnu za varenje.
Perls je povukao analogiju između ponašanja pri hranjenju i psihičkog
života. Npr. inhibicija biološki prikladne destruktivne akcije zuba može se
kasnije pojaviti u obliku povređujućih akcija kao što su ubijanje, okrutnost,
ratovanje, samomučenje i samoubistvo. «Termini destrukcija, agresija,
mržnja, bes, sadizam, koriste se u PA literaturi gotovo kao sinonimi i nije
sasvim jasno da li se to odnosi na osećanje, funkciju ili perverziju» (Perls,
1969). Perls je konceptualizovao agresiju preko termina «posegnuti za» i
želeo je da ponovo uspostavi njenu biološku funkciju, da naglasi primenu
volje pojedinca sa ciljem da se unesu važne promene u okolinu. Perls se nije
slagao sa Frojdom u pogledu podele mentalnog aparata na ego i super ego.
Smatrao je konstruktivnim posmatrati celokupan self koji funkcioniše na
specifičan način. Perls je smatrao da konstrukti o podeli ličnosti pospešuju
podele unutar ličnosti. Naglasio je integritet ličnosti i posmatrao ego kao
iskustvo sada i ovde. Geštalt se fokusira na sada i ovde, a ne tada i tamo,
život je zato da se živi, a ne da se o njemu priča. Pogrešna shvatanja drže da
 10
se Geštalt prema tome ne bavi kijentovom prošlošću. U praksi Geštalt ne
podrazumeva isključivanje osećanja, zamišljanja i planiranja kao funkcije
sadašnjosti. Koliko PA naglašava prošlost, toliko Geštalt naglašava
sadašnjost. Perls se nije slagao sa Frojdovim stavom da je super ego izvor
anksioznosti u odnosu na «ključajući kotao antisocijalnih želja ida ». On
dodaje da uzbuđenje bez kreativne ekspresije izaziva napetost i kao takvo
treba da se izbegava. Uzbuđenje je životna sila i pozitivno se vrednuje u
pogledu podsticanja osobe na zadovoljenje potreba. Poremećaj metabolizma
uzbuđenja razara čovekovu vitalnost. Geštalt terapija (u nastavku teksta
Geštalt će biti označen sa G) odbacuje pojam regija ljudskog uma koje bi
bile trajno nedostupne svesnosti. «Perls ne koristi termin «nesvesno» na
način na koji je to činio Frojd. To ne znači da se negiraju iskustva koja su
van svesnosti. Perls na različit način posmatra fenomen procesa koji nisu
svesni» (Klarkson, 1978). Koncept nesvesnog kao nedostupne regije u G je
zamenjen konceptom izmene figure i pozadine u svesnosti. «Prema tome,
umesto da govorimo o nesvesnom radije govorimo o nesvesnom-u-ovom-
času. Ovaj pojam je znatno obuhvatniji od pojma nesvesnog. On
podrazumeva ne samo potisnut materijal, već i sadržaj koji je izbledeo ili je
asimilovan ili ugrađen u veće geštalte. Nesvesno obuhvata veštine, obrasce
ponašanja, motoričke i verbalne navike, slepe tačke itd» (Perls, 1976).
Rajh je bio jedan od Perlsovih analitičara. Od njega je Perls preuzeo
shvatanje o izrazima skeletnog i mišićnog oklopa kod hroničnih karakternih
poremećaja kao krajnjem rezultatu nerazrešenih emocionalnih konflikata.
Rajh je otkrio da ljudi «skladište svoja emocionalna sećanja i odbrane
protiv njih u mišićima i unutrašnjim organima. Takvo psihološko
ograničavanje može se smatrati preuranjenim fiziološkim zatvaranjem
traumatskog iskustva, vagina žene koja je bila seksualno napadnuta u
detinjstvu je primer za to. G upravlja pažnju na doživljaj tela kao glavni
put ka integraciji ličnosti i oslobađanju ličnosti. (Naravno, integracija
nikada nije potpuno postignuta, niti je proces sazrevanja do kraja završen.
Drugi Perlsov analitičar, Karen Hornaj, obezbedila je seme za ideju o
topdogu i anderdogu kroz pojam «tiranije slabih». Konačno, treba se setiti
da su raniji G terapeuti imali snažnu bazu u PA praksi i da su pisali
uzimajući «zdravo za gotovo» da čitaoci poznaju rad Frojda, Rajha, Ranka i
dr. Neki PA uticaji i dalje prevladavaju u kliničkoj upotrebi G i moderni
geštaltisti aktivno usvajaju teoriju objektivnih odnosa i novije self-teorije.

Transpersonalni elementi («duša») u Geštaltu.

Geštaltisti su oduvek smatrali važnim da naglase transpersonalni aspekt

saznavanja čoveka. Pristup koji pokušava da se bavi celokupnom ličnošću
mora pažljivo da razmotri socijalnu potrebu za religioznim iskustvom.
Moderni geštaltisti, kao Naranđo i Polsterovi takođe vrednuju i uključuju
 11
duhovnu dimenziju kao deo celokupnog psihološkog razvoja, promene i
rasta. Neki geštaltisti našli su visok stepen konpatibilnosti između
jungijanskog koncepta i G.
Zen je izvršio znatan uticaj na ranu teoriju G. To je budistička duhovna
tradicija koja naglašava postizanje prosvetljenja kroz direktan intuitivan
opažaj. Blizak je pristupu koji naglašava značaj desne hemisfere u
razumevanju i pomalo se čini antiintelektualnim. Ipak, takva interpretacija
bila bi veštačka. Zen se ne fokusira na racionalnu intelektualizaciju, niti na
pasivnu, meditativnu tišinu. Anegdote, priče, pesme i zagonetke se koriste
kao iskustveno sredstvo koje vodi prosvetljenju. Ove priče nastoje da
zaobiđu logičku intelektualizaciju koja može sprečiti pravi uvid. Cilj ovih
ilustracija je «da izazovu određenu vrstu iznenadnog uvida u umu tragaoca
ili da ispitaju dubinu uvida. Zbog toga se takve anegdote ne mogu objasniti
a da se ne upropasti njihov efekat. Na neki način one su kao šale koje
izazivaju smeh kada osnovni smisao ne treba dalje objašnjavati. Čovek
mora smesta sagledati suštinu ili je uopšte ne sagledati». (Vats. 1962).
Trenutak uvida nije sasvim racionalan, ni sasvim intuitivan, već je
integracija oba. Na taj način javlja se terapijski uvid kada ljudi iznenada
dođu do novog saznanja koje menja njihov način bivanja u svetu. G
eksperimenti ne baziraju se na Zenu, već ga sprovode u praksi. Geštaltisti
često omogućuju rast ličnosti stvarajući «slagalice» koje se mogu rešiti
samo učešćem obe hemisfere. Budući da se u G toliko naglašava direktno
iskustvo ubaciću neke Zen priče u knjigu. Kao i u ljudskom životu, pojavne
suprotnosti često su tek senka istine. G objavljuje dobrodošlicu paradoksu,
znajući da stvarno ostajući tamo gde jeste, pojedinac počinje da se menja.

Filozofske pretpostavke geštaltističkog pristupa

Među savetodavnim pristupima G je snažno ukorenjen u filozofiji. Jasno je

da u uvodnom tekstu kao što je ovaj samo neki aspekti mogu biti rasvetljeni,
ali čitaoci su pozvani da prouče druge knjige sa liste referenci i da sami
potraže veze između teorije i prakse.

Egzistencija prethodi esenciji

Za egzistencijaliste ideja «egzistencijalnog izbora» je bazična

karakteristika čoveka. To znači da svako od nas bira šta će da prihvati,
odbije, misli, oseća i kako će se ponašati. «Svesnost i odgovornost o
celokupnom polju, sebi i drugima, daje smisao i obrazac životu individue»
(Perls, 1976). Odgovornost se može izbeći jedino po cenu neautentičnosti i
nekongruentnosti. Primer je upotreba jezika koja pretpostavlja pasivnu
orijentaciju u životu, poziciju žrtve, npr. «Moram platiti svoje račune ili sam
 12
prati», kaže takva osoba umesto «Biram da činim ovako jer ne želim da
snosim posledice drugačijeg ponašanja». Time se podvlači neizbežna
odgovornost svakog ljudskog bića za izbore koje čini. Uz pretpostavku
svesnosti i odgovornosti, postaje moguć porast sposobnosti reagovanja
(neprevodiva igra reči: response-ability = sposobnost reagovanja i
responsability = odgovornost). To znači da što potpunije bivam svesna ko
sam i šta činim u ovom času, doživljavam veću slobodu da to menjam i
sposobnija sam da biram svoje reakcije. Npr. sasvim svesnim izborom
samopožrtvovanja čin kompulzivnog mazohizma postaje autentičan čin
dobre volje. Naravno, postoje situacije, kada ljudi nemaju mnogo izbora,
npr. zatvor, siromaštvo ili oskudica. Prema egzistencijalistima čovek i u
ovakvim situacijama bira svoje reakcije. Mi smo, zapravo osuđeni na
slobodu (Sartr, 1948). Za mene G praksa predstavlja otelovljenje teorije i
tehnike koja koristi glavna načela egzistencijalizma u savetodavnim i
terapijskim situacijama.

Fenomen je primaran

Jontef opisuje G terapiju kao kliničku fenomenologiju. Fenomenologija je

filozofski pristup koji je osnova G. Perls je smatrao G jedinom terapijom
baziranom na čistim fenomenološkim principima. Fenomenologija traga za
istinom ili izvorom znanja koncentrišući se na neposredno iskustvo,
oslobođeno pretpostavki i zaključaka. Filozofske osnove G naglašavaju
prvenstvo sveta neposrednog iskustva, tj. Moje individualno i jedinstveno
iskustvo prethodi bilo kom pokušaju kategorizacije ili suđenja. Fenomen je
«neposredni objekt opažanja». Fenomenološki metod koji poklanja punu
pažnju fenomenu (osobi, iskustvu ili objektu), postaje metod izbora u
savetovanju. Perls je nazvao G terapijom «očiglednog». Deskripcija se
smatra važnijom od interpretacije. Klijenti se osposobljavaju da nađu
sopstveno značenje kroz ovaj proces. Npr. klijent koji je zabrinut da ga ljudi
uvek iznova doživljavaju kao nekog ko im upućuje dvosmislene poruke sa
značenjem «približi mi se» i «drži se podalje od mene, ne verujem ti», tek
pošto je terapeut skrenuo pažnju ne činjenicu da je jedna strana klijentovih
usta oštećena, se osetio slobodnim da govori o traumatskoj situaciji u kojoj
je izigrano njegovo poverenje, a klijent je zaradio povredu. Fenomenološka
orijentacija podrazumeva disciplinovan fokus na doživljajvanje očiglednog u
datoj situaciji, bez predrasuda i očekivanja. Zajedničko fenomenolozima i G
teoretičarima je shvatanje da se osoba može razumeti jedino u terminima
intencionalnih relacija sa svetom (mesto) i da je iskustvo fizičko (telo) u
temporalnom okviru (vreme). Konačno, socijalna dimenzija iskustva i
ponašanja je druga fenomenološki esencijalna dimenzija ljudske
egzistencije.
 13
«Ljudi se ne mogu shvatiti van konteksta njihovih relacija sa drugim
ljudima ili njihove povezanosti sa svetom. Niko se ne može smatrati
slobodnim u ugnjetavačkom sistemu.» (Sartr)

REZIME

Pasons (1975) sumira sledeće pretpostavke G u savetovanju:

- osoba je celina i jeste telo, emocije, misli, senzacije, percepcije - čije su

funkcije međuzavisne;
- osoba je deo svoje sredine i ne može se razumeti izdvojeno od nje;
- ljudi su proaktivni, pre nego reaktivni. Oni determinišu svoje reakcije;
- ljudi su sposobni da budu svesni svojih senzacija, misli, emocija i opažaja;
- ljudi kroz samosvest su sposobni da biraju i prema tome su odgovorni za
svoje ponašanje;
- ljudi poseduju potencijal da žive efikasno i zadovolje svoje potrebe;
- ljudi mogu doživeti sebe jedino u sadašnjosti;
- prošlost i budućnost mogu se iskusiti jedino u sadašnjosti putem sećanja i
anticipiranja.

Ukratko, G je pristup savetovanju i terapiji koji se može uporediti sa

drvetom. Koreni su mu PA i karakterna analiza, stablo je fenomenologija i
egzistencijalizam, a krošnja se pruža ka istočnjačkoj filozofiji i
transpersonalnim shvatanjima. Drvo stoji u krajoliku holizma i teorije polja
sa kojim je nerazdvojno vezano. Sledeće poglavlje će se specifičnije
pozabaviti time na koji način su istorijski, psihološki i filizofski koreni G
postali osnova savetodavnom radu.
 14
2. OSNOVE GEŠTALTISTIČKOG PRISTUPA SAVETOVANJU

Tanzan i Ekido, dva Zen monaha, bili su saputnici na blatnjavom drumu za

vreme oluje. Na putu su sreli ljupku devojku u svilenom kimonu koja nije
mogla preći preko potočića. Tanzan je podigao u svoje naručje i preneo
preko blatnjave vode i spustio je na drugu stranu. Posle mnogo časova u
toplom hramu Ekido se obratio Tanzanu. Rekao je: «Mi kaluđeri ne smemo
se približavati ženama. Bilo je pogrešno nositi tako mladu i lepu devojku.
Zašto si to učinio?». Tanzan je odgovorio: «Ja sam je tamo nosio...Dali je ti
još uvek nosiš?» (Reps, 1971).

Terapijski odnos

Neki geštaltisti su imali opsežan PA trening i iskustvo i koriste transferni

odnos, ili neke njegove aspekte, kao živ obrazac tokom savetovanja. Ipak, G
praktičari dodatno naglašavaju primarnu vrednost živog susreta dva stvarna
ljudska bića, koja rizikuju uključujući se u dijalog ozdravljujućeg procesa.
Centralni fokus je na odnosu između klijenta i savetnika koji se odvija iz
časa u čas. U ovom susretu, cilj je potpun i kompletno autentičan odnos
između ovo dvoje ljudi. (Prirodno, takav susret može uključiti iskustvo
egzistencijalne odvojenosti i suštinske osamljenosti). Razvoj sposobnosti za
iskrene oblike relacije je suština ozdravljujućeg procesa koju je opisao
Hikner (1985) kao «relaciju koju bazično karakteriše dijalog-dijaloški
odnos». Dok prorađuju probleme, putujući i stajući na mnogim postajama,
klijent stiče emotivne zalihe, sigurnost i slobodu, a savetnika sve više
sagledava kao «stvarnu» osobu. Savetnik se više ne doživljava kao puki
projektivni supstitut za figure iz prošlosti, i prošli obrasci navike prestaju da
se koriste u sadašnjosti. Lora Perls je napomenula «da je bila pod snažnim
uticajem ličnog susreta sa Martinom Buberom i da je suština G terapije
odnos koji se formira između terapeuta i klijenta» (Hikner, 1985). Buber je
opisao ovaj JA-TI odnos kao iskreni susret između dvoje jedinstvenih ljudi u
kojem oboje otvoreno poštuju esencijalnu čovečnost drugog. Buber piše da
postoje dva primarno ljudska stava, «JA-TI» odnos i «JA-TO» odnos. «JA-
TO» odnos se javlja kada pretvorimo druge u objekt. Primer za ovo kada
žene i deca postaju pornografski objekti za upotrebu. Simbolički ovo se
javlja kada klijent i savetnik «koriste» jedan drugog kao «objekte» za
projekciju ili analizu bez dužnog poštovanja suštinske čovečnosti njihovog
odnosa. G naglašava da od prvog susreta nadalje, klijent i savetnik
razmenjuju mnoge momente prepoznavanja stvarne ljudskosti jedan u
drugome.
U tome leži najplodnije tlo geštaltističkog rada. Od samog početka oba
učesnika se angažuju u uzajamnom odnosu gde se ne menja samo klijent pod
uticajem savetnika, već je savetnik pod uticajem klijenta i menja se.
 15
Konačno, tek u kontekstu autentičnog odnosa može se otkriti jedinstvenost
individue.
Korisna promena postaje moguća, tek kada čovek prepozna i prihvati sebe
kakav je. Svaki trenutak je iznova kreiran.

Celovitost

Kamen temeljac geštaltističkog pristupa je stavljanje naglaska na

celovitost ličnosti u savetodavnom odnosu, ne samo na intrapsihičkoj ili
interpersonalnoj dimenziji. U toku savetovanja različiti aspekti ličnosti
mogu doći do izražaja u različito vreme. To će verovatno uključivati
intrapsihički, bihevioralni, afektivni, kognitivni i duhovni aspekt klijentovog
života. Savetnik će kao vodeći princip uvek imati pred sobom integraciju
različitih aspekata jedinstvene individue. Prihvatanje i slavljenje ove
multidimenzionalne celovitosti smatra se ostvarivim ciljem za klijenta. Ovo
se ne smatra nametanjem klijentu, već se bazira na uverenju da ljudska bića
žele da iskuse sopstvenu celovitost, individualno bogatstvo i integraciju
različitosti. G pristup je suštinski realističan i integrativan, jer obuhvata
podjednako tamne i agresivne strane čoveka kao i urođenu težnju ka
zdravlju, sreći i samoaktualizaciji. G ne negira iracionalne korene mržnje,
zavisti i straha na individualnom i kolektivnom nivou. G nastoji da ostvaruje
i slavi život u SVIM njegovim raznovrsnim bogatstvima. Zanimljivo je da je
Gudmen, jedan od osnivača geštaltističkog pristupa bio anarhist i njegov
istraživački, nekonvencionalan i odvažan duh i dalje se bazira na apsolutno
nerazdvojnom jedinstvu telesnog iskustva, govora, misli i ponašanja (bili oni
ili ne bili u svesnosti). Geštalt ima svog pokretača u egzistencijalnom pozivu
upućenom klijentu da BUDE ono što jeste što potpunije je moguće. Klijent
postaje svoje telo. Fizička izražajnost ili telesni pokreti prirodno se javljaju
kod klijenta i savetnika u G. Ne smatra se naprosto da sam «zaradio»
prehladu ili astmu, niti da moja nesreća izaziva moju astmu, kao što ni moja
prehlada ne uzrokuje depresiju. Moj telesno-duhovni self reaguje kao celina.
To ne znači da treba da okrivim svoj rak, to znači da sam ja sposobna za
reagovanje (response-able). Prihvatajući na taj način da je osoba jedinstvo
psihe i some, G praktičari naglašavaju da ljudi mogu preuzeti odgovornost i
biti aktivni u sopstvenom ozdravljujućem procesu.
Ako je srčana arterija sklerotična, uzbuđenje će, uz ostale simptome, voditi
napadu anksioznosti. S druge strane napad anksioznosti kod osobe sa
zdravim srcem izaziva izvesne fiziološke promene u funkcionisanju srca i
disajnog aparata. Napad anksioznosti koji ne izaziva disajne teškoće,
ubrzanje pulsa i slične simptome ne postoji. Ni jedna emocija, kao npr. bes,
tuga, stid ili gađenje se ne javlja bez svojih fizioloških ili psiholoških
komponenti (Perls, 1969). Za Perlsa, kao i za druge moderne geštaltiste, telo
i psiha su identični i označavaju dve strane istog fenomena. Sposobnost G
pristupa da transcendira ograničavajuće ideje o dualnosti tela i uma i ideje
 16
o linearnoj kauzalnosti nema paralelu među savetodavnim pristupima, i nudi
ogroman potencijalan doprinos polju psihosomatike. Bolest se smatra
poremećenjem u prirodnoj tendenciji organizma da sebe reguliše.

Samoregulacija

U G se smatra da osoba ima prirodnu organizmičku tendenciju da sebe

reguliše. Perls je smatrao self funkcijom kontakta sa aktualnom prolaznom
stvarnošću i video je ego, id i ličnost kao odvojene parcijalne strukture, kao
izraz selfa, koje se pogrešno smatraju celokupnom funkcijom selfa. Self je
definisao kao sistem svesnosti koji graniči između selfa i onoga što self nije.
On je takođe evaluacija ovih procesa. «Self postoji tamo gde se smenjuju
granice kontakta... Gde god da se pojave granice i kontakt to se zapravo
javlja kreativni self» (Perls i dr. 1951). Perls ga je konceptualizovao kao
temelj akcije i osećanja kao ostvarenje potencijala. U ovom kreativnom
aspektu self se može smatrati koncentrirajućim selfom-svesnim sebe i
sopstvenih procesa, ili može delovati bez svesti individue o emotivnim
procesima, proceni i integraciji organskih potreba. Da bi rasli i razvijali se,
ljudi nastoje da ostvare ravnotežu između zadovoljenja potreba i uklanjanja
napetosti. G je pristup baziran na potrebama. Naglašavajući značaj potreba
G se fokusira na pitanje motivacije, što nedostaje mnogim psihoterapijskim
pristupima. Pretpostavlja se da kad god se u ličnosti javi neravnoteža,ili se
neravnoteža javi u njenom odnosu sa sredinom, ovo će se doživeti kao
dominantna figura u odnosu na pozadinu koju čine ostali doživljaji. Zdrava
osoba razlikuje ovu naročito značajnu potrebu i adekvatno reaguje, ponovo
uspostavljajući ravnotežu, oslobađajući novu energiju i dozvoljavajući da se
pojavi sledeća važna potreba (Geštalt).
Efikasna samoregulacija zavisi od diskriminatorne senzorne svesnosti koja
omogućuje osobi da iskoristi ono što je za nju hranjljivo, (npr. hrana, ljudi,
stimulus) i da odbaci ono što je nehranjlivo. Upotrebom agresije (ovaj
termin oslobođen je vrednovanja i podrazumeva životnu silu) osoba može
uništiti ili razraditi hranu, iskustva, ili slagalicu kako bi se rascvetala, rasla
ili u većoj meri uživala. U trećem poglavlju će biti razmatrana klinička
strana samoregulativnog procesa. Delujući u skladu sa saznanjem o
tendenciji organizma ka samoregulaciji, geštaltisti pretpostavljaju da ljudi
na nekom nivou znaju šta je dobro za njih. Postoje izvesni podaci
istraživanja koji govore da deca bez trauma prirodno biraju uravnoteženu
hranu koja zadovoljava njihove potrebe, kada su u prilici da biraju (Kenon,
1932). Organizmička samoregulacija, kad je neometana, vodi zdravom
uravnoteženom i samoaktualizirajućem ishodu. Cilj savetovanja je da
ponovo uspostavi ovo prirodno i zdravo funkcionisanje. Iz ove perspektive
ljudi koji dolaze na savetovanje su oni koji su iskusili poremećaj zdravog
samoregulativnog procesa. Ono što je u početku bilo zdravo povlačenje
deteta od kažnjavajućeg roditelja postaje onesposobljavajuća društvena
 17
stidljivost kod odraslog. Cilj organizma bi bio da se ponovo uspostavi
zadovoljavajući pristup potencijalno prijateljski raspoloženim ljudima, a da
se zadrži sposobnost povlačenja, u svakom slučaju da se uspostavi
sposobnost razlikovanja koje je ponašanje potrebno u određenoj situaciji,
što je značajno za sada i ovde realnost.

Stav savetnika

Prakticirati G znači da savetnik koristi sebe aktivno i autentično u susretu

sa drugom osobom. To je pre svega «način bivanja i činjenja» a tek potom
skup tehnika ili formula za savetovanje. G karakteriše nastojanje savetnika
da bude aktivan, prisutan kao ličnost i onaj koji interveniše kada je to
potrebno u savetodavnom odnosu. To se bazira na pretpostavci da tretman
klijenta kao inteligentnog, odgovornog ljudskog bića sa sposobnošću da bira
u svakom trenutku, može najpre izazvati integraciju, autonomiju i
samoozdravljenje kod klijenta. Postoje istraživački podaci da školska deca i
studenti reaguju različito na neizgovorena očekivanja koja im nastavnici
upućuju (Rozental i Džekobson, 1968). Kada nastavnici veruju da su deca
neinteligentna i nesposobna da uče, deca odgovaraju na to smanjenim
postignućem, bez obzira na to kakve su njihove stvarne sposobnosti.
Pozitivna očekivanja uticala su na pozitivan način na postignuće studenata.
To bi mogla biti lekcija psihoterapeutima: očekujte otpor i zadržavanje
statusa quo i ovi fenomeni će se najverovatnije pojaviti. Verovatno da
očekivanje pozitivnog razvoja, volje da se rizikuje i preuzme odgovornost
kada je reč o klijentima, mogu prouzrokovati sličan ishod tako da će klijent
izraziti ove kvalitete, kako u savetovanju tako i u životu. G vrednuje predano
eksperimentisanje, kreativnost i preuzimanje rizika kako kod klijenta, tako i
kod savetnika.
Klijent i savetnik se angažuju u stvaranju novih eksperimenata i kreiranju
eksperimenata ponašanja, postupanja i bitisanja. Klijent je aktivan partner u
eksperimentu, a savetnik je, idealno posmatrano, voljan i sposoban da
učestvuje u iskustvu čiji ishod ni on ni klijent ne mogu predvideti. G
savetovanje u svom najboljem obliku obezbeđuje doživljaj i saznanje o tome
kako život može biti puno i bogato življen. Ovaj dostižni ideal karakteriše
akutna senzorna svesnost, širok opseg emocionalnih odgovora i efikasne
akcije. Klijent izveštava «Vidim boje življe nego ikada pre. Nisam znao da je
svet tako bogatih oblika». Drugi klijent kaže «Nisam samo srećan, već
takođe doživljavam intenzivnije svoju tugu i osećaj gubitka i otkrio sam kod
sebe beskrajne varijacije u doživljaju besa, nervoze i zlovolje».

Mesto tehnika u Geštalt savetovanju

G pristup savetovanju obuhvata širok spektar različitih, ali specifičnih

tehnika unutar holističkog referentnog okvira koji integriše duh i telo, akciju
 18
i introspekciju. Tehnike se ne mogu unapred propisati, već se praktičari
ohrabruju da osmisle odgovarajuće «eksperimente» koji izazivaju kod
čoveka pojačan doživljaj (telesno-duševnog) selfa, autentičan susret sa
značajnim DRUGIM, i snažne ujedinjujuće veze sa sredinom. Bogatstvo
tehnika u G ograničeno je samo ličnim ograničenjima imaginacije, intelekta
i osetljivosti svakog savetnika ili klijenta. Intervencije koje se vrše da bi se
ostvarili ciljevi G biće opisani kasnije u knjizi uz upotrebu primera i
ilustracija koje će pokazati kako se tehnike moraju otkrivati i kreirati za
svakog klijenta posebno, a u skladu sa različitim fazama savetodavnog
odnosa, ili čak korisno kada se upotrebi izvan datog konteksta ili izdvojeno
od postojećeg toka jedinstvenog odnosa klijenta i savetnika. Prikazane
tehnike izložene su sa ciljem da navedu praktičare na njihovo sopstveno
istraživanje raznovrsnih mogućnosti, a ne da bi sprečili takav napor.
Mehanička upotreba tehnika na odabranim stupnjevima savetovanja (koje
su prikazane kako bi olakšale razumljivost i dostupnost knjige) je suprotna
suštini G. Međutim, ukoliko želimo da G postane komunikabilan i
komparabilan sa ostalim pristupima, rizik pogrešnog razumevanja izloženog
materijala mora se preuzeti. Neki savetodavni pristupi oslanjaju se na
distancirano držanje ličnosti savetnika prema terapijskom susretu. Za G bilo
koji fiksan stav sličan ovom je anatema. U G dijalog među partnerima u
rastu je centralna dimenzija ozdravljujućeg procesa. Ovo zahteva znatnu
osvešćenost, odgovornost i poznavanje sebe od strane savetnika. To takođe
znači da je «tehnika» sekundarna u odnosu na terapijski odnos.
Prema Resniku: «... Svaki G terapeut mogao bi prestati sa upotrebom bilo
koje G tehnike koja je ikada upotrebljavana i nastaviti da radi G terapiju.
Ako to ne bi bili u stanju da učine, onda oni i nisu radili Geštalt. Oni su se
sve vreme «izmotavali» koristeći gomilu štoseva i mađioničarski šešir»
(1984: 19). Karakterisitka G će verovatno uvek biti eksperimentacija u
okviru odnosa. Zapravo, G se definiše kao dozvola da se bude kreativan
(Cinker, 1978). Savremeni G pristup ne nasrće na klijentov integritet kako se
to ponekad praktikovalo u prošlosti. Najviše se pažnje poklanja odnosu
između dve celovite ličnosti. Većina modernih geštaltista bi radije prihvatila
terapijski odnos koji karakteriše dijalog, nego invazija ili deprivacija.
Naglašava se otvorenost, fleksibilnost i struktura u skladu sa potrebama
svakog pojedinog trenutka ozdravljujućeg procesa.

Psihosomatsko jedinstvo

Savetodavni susret nije samo verbalan, već uključuje sve načine na koji
osoba stupa u interakciju sa sredinom. Očigledno je da to uključuje «govor
tela». Npr. namernim intenziviranjem tenzije, Dejzi otkriva da «bol u mom
vratu» je fiziološko oponašanje kćeri koja je «bol u njenom vratu». Kada se
fokusira na naizgled besmisleno lupkanje nogom, otkriva se da to izaziva
klijentovu iritiranost savetnikovim klimanjem glavom. U G takvi obrasci
 19
ponašanja se obično ne interpretiraju. Klijent se poziva da kroz kreativnu
eksperimentaciju sam otkrije značenje pokreta. Osoba koja obično korača sa
pognutim ramenima i uvučenih prsa, nastavlja da u sadašnjosti odigrava
ulogu prebijenog mladog dečaka iz prošlosti, signalizirajući okolini da je on
tip osobe koja biva prebijena. Često osobe iz sredine odgovaraju, ne
bivajući toga svesne, na ove neverbalne znakove, obezbeđujući ponavljanje
originalne traume. Veoma često ulični pljačkaši i kavkadžije imaju pik
upravo na osobe koje izražavaju ovakve neverbalne signale. Oblikujući
svoje telo i svoja iskustva svesno, čovek omogućuje sebi da bira.

Zahtevi koji se postavljaju pred savetnika

Savetnik treba da bude voljan da razvije sve svoje potencijale kako bi bio
autentičan kada pozove klijenta da razvija sopstvene potencijale. Budući da
G savetnici kao osobe treba da budu transparentni, oni se ne mogu sakriti
iza «profesionalne maske» ili «stava objektivnosti». Nije dovoljna samo
lična psihoterapija, već strastvena predanost rastu i ličnom razvoju čitavog
života. G nije tehnika koja se može koristiti samo u sobi za konsultacije. G
zahteva od savetnika stil života kompatibilan s prihvaćenim vrednostima-
željom da se bude otvoren u odnosu na nužnosti egzistencije. Uzbuđenje se
pozitivno vrednuje kao i živahnost i bogatstvo iskustva. Pristajanje na
ograničenja koja postavlja društvo, a koja onemogućuju rast (npr. ukočeno
držanje gornje usne na sahrani) ili prihvatanje stanja kakvo jeste smatraju
se antiterapijskim i smešnim.

Respekt prema integritetu odbrane i izazov da se promeni

G praksa zahteva i naglašava hrabrost da se suoči sa egzistencijalnim

rizicima i razočaranjima, uz veru u ljudsku sposobnost za rast i sazrevanje.
Karakterisitika dobrog G savetovanja je traganje za neočekivanim i novim,
uz upotrebu suportivnih struktura izgrađenih u prošlosti. «Reorganizacija
ličnosti sastoji se kako od dezintegrirajućih, tako i od integrirajućih
procesa, i treba da bude uspostavljena ravnoteža na taj način što će samo
onolika količina «otpadnog» materijala biti oslobođena koliko je pacijent
sposoban da prihvati. U suprotnom njegovo socijalno ili čak biološko
funkcionisanje može biti ozbiljno ugroženo (Perls, 1979: 21). Savetnik
obezbeđuje za svakog pojedinog klijenta «prvu pomoć». Prevelika količina
podrške uskratiće klijentu priliku da sazreva kroz frustraciju. Suviše izazova
može biti napadački i sadistički. Dozvoljavajući klijentu da u savetodavnom
odnosu beskonačno ponavlja procese koje obično koristi kao zamenu za
izvorno osećanje, iskustva i akcije, terapeut može da deluje destruktivno.
Ipak u svakom trenutku i sa svakim klijentom treba izabrati odgovarajući
modalitet, provocirajući izazov, hranljivu podršku ili laissez-faire
neutralnost. Dina, senzualna, inteligentna klijentkinja srednjih godina,
 20
eksperimentisala je da «bude opažena kao zanimljiva i osebujna ličnost».
Ipak, ona zadržava utešiteljske kvalitete koje je podržavala njena familija u
vreme detinjstva.

Mesto dijagnoze u Geštaltu

Istorijski, G pristup se smatrao antidijagnostičkim, jer se svaka osoba

smatrala jedinstvenom i potpunom telesno-duševnom celinom (geštalt).
Nabiflani termini dijagnoza ili psihopatologije predstavljaju fragmentaciju
postojećeg jedinstva i individualnosti. Etiketirati čoveka kao analno-
retentivnog ili manično-depresivnog znači ogoliti jedinstvene načine na koje
je izabrao da pridaje smisao sopstvenoj egzistenciji u postojećem istorijskom
kontekstu. Prepoznavanje obrazaca koji se ponavljaju u ljudskom iskustvu je
u duhu holizma. Dozvoljavajući opasnost koja potiče od ove vrste
redukcionizma, geštaltisti ne invalidiraju potrebu za prepoznavanjem
repetitivnih autodestruktivnih obrazaca ponašanja. Osoba se može opisati
kao »«osoba koja po navici odbija ili ometa intimni kontakt », ali ovo je
bihevioralna deskripcija koja dopušta reviziju u bilo kom času, a NE način
da se kategorizuje osoba. Sa holističke tačke gledišta polje, obrazac može
opstati uz potencijalno prekidanje obrasca. Moderni G praktičari vrednuju,
koriste i poučavaju dijagnostičke šeme koje se baziraju na G deskripciji, ali i
na drugim u većoj meri konvencionalnim dijagnozama.

Sada i ovde

U prošlosti G je bio pogrešno smatran antihistoričnim pristupom. Rano

naglašavanje «sada i ovde» interakcije bilo je reakcija na pasivan i
neangažovan stav protiv kojeg se Perls pobunio. «Potrebno je transformisati
ono što je puka istorija ili naracija, u prodornu i ekspresivnu akciju. Iako
svesna participacija u sadašnjem trenutku može da uključi sećanje na nešto
iz prošlosti, sećanje mora biti obojeno svežinom, i snagom koja ga vraća
neizbrisivo u sadašnjost» (Polster i Polster, 1977). Jontef, 1988 je znatno
doprineo proširenju geštaltističkog fenomenološkog horizonta skrećući
pažnju na četvrtu prostorno-vremensku zonu, što je neophodno za terapijski
pristup pogodan kako za savetovanje kraćeg trajanja, epizodne intervencije
ili dugotrajniju terapiju. Prirodna ovde i sada vremensko-prostorna zona
obuhvata celokupno sredinsko polje osobe u datom momentu, uključujući
fantazije i planove za budućnost, kao i sećanja i iskustva iz prošlosti,
oživljena u svežini sadašnjice. «Životni prostor» osobe sastoji se od «sada i
ovde» zone koja sadrži tekuću egzistenciju osobe - njen stvarni život – kako
u savetodavnom odnosu, tako i van njega. Jontef identifikuje sada i ovde,
terapijski kontekst, koji se naročito odnosi na centralnost terapijskog
odnosa, njegov kontinuitet i istoriju, kao i na ostale sadržaje koji utiču na
ovaj odnos – kao na ciljni učinak. Četvrta vremensko prostorna zona je
 21
«tada i tamo» pacijentove životne priče, bez čega se ne može adekvatno
proceniti razvitak osobe u vremenu. Ovo je istorijska pozadina, «nastavak
prethodnih eksperimentalnih momenata». Savremena G saznanja govore da
je prošlost i te kako uključena u sadašnjost i da je delovanje u vremenu
neizdvojivo iz konteksta procesa teorije. Ovo je tlo sa kojeg razvojne faze
savetovanja postepeno formiraju spinalnu strukturu ove knjige.

Odgovornost

G pristup se bazira na shvatanju da je svaka osoba odgovorna za iskustva

koja doživljava. To implicira da u svakom času individua bira da se ponaša
ili ne ponaša na određen način, i da je odgovorna za svoje izbore. Viktor
Frankl je bio jevrejski psihijatar koji je preživeo nekoliko nacističkih
koncentracionih logora i postao jedan od najvećih egzistencijalističkih
psihoterapeuta našeg vremena. Prema Franklu (1964/1969), čak i kada
nismo lično odgovorni za okolnosti u kojima se nalazimo (npr.
koncentracioni logor), i dalje smo odgovorni za smisao koji pridajemo
sopstvenom životu, birajući svoje stavove i svoje ponašanje u takvim
situacijama. Perls je ovaj stav proširio do radikalnog ekstrema u čuvenoj G
molitvi:
«Ja činim svoje, ti činiš svoje.
Ja nisam na svetu da bih ispunio tvoja očekivanja
I ti nisi na svetu da ispuniš moja,
Ti si ti, a ja sam ja,
Ako se slučajno sretnemo,
To je lepo.
Ako se to ne dogodi, tu se ništa ne može» (Perls, 1969b:4).

Moderna G terapija i savetovanje napredovala je od hedonističkog

«Perlzijanskog» preteranog naglašavanja odgovornosti za sebe iznad i
protiv odgovornosti za druge (Dablin, 1977). U toku je porast razumevanja
filozofske i EKOLOŠKE činjenice da odgovornost za sebe nužno uključuje
odgovornost za druge koji dele naš svet. Na taj način G je stvarno sistemski
pristup. G se bazira na činjenici da sadržaj uvek pripada određenom
kontekstu. Niko se ne može posmatrati izdvojeno iz svoje sredine. Jedan
klijent je nedavno rekao: «Kada sam prvi put došao na savetovanje borio
sam se sa osećajem da nisam «niko», bespomoćna i očajna osoba u pogledu
svega što utiče na moj život i menja ga. Nisam mogao shvatiti zašto bi se iko
uzrujavao zbog mogućeg izumiranja nosoroga u Centralnoj Africi.
Potvrđujući sopstvenu snagu, autonomiju i počinjući da »«posedujem »
sopstveni život i posledice egzistencijalnih izbora, počinjem da osećam da su
ti nosorozi MOJI nosorozi budući da predstavljujau moju odgovornost za
vezu sa mojim svetom».
 22
Mesto geštaltističkog pristupa na polju savetovanja

G vrednosti i praksa su vrlo kompatibilni sa ostalim humanističkim

egzistencijalističkim pristupima, kao što su transakcionalna analiza ili
psihosinteza. Mnogi takvi trening programi integrišu G u sopstvenu praksu
i redovno uče od uvaženih G trenera koji su povremeno ili stalno njihovi
saradnici.
KARL Rodžers, osnivač terapije usmerene na klijenta, čiji rad inspiriše
mnogobrojne savetodavne programe u Britaniji, znatno se razlikovao od
Perlsa, ali su obojica delili veru u bazičnu potrebu ljudskih bića za
zdravljem, odgovornošću i samoaktualizacijom. U nekim formama kratke
psihoterapije primarno bazirane na PA, kao što je ona koju je razvio
Davanlo, neke tehnike su direktno preuzete iz G. Ali upotreba G tehnika
nakalamljenih na druge ideologije ili pristupe mora se razlikovati od pravog
G pristupa u kojem postoji slaganje između pretpostavljenih vrednosti,
teorije, prakse i živog iskustva.
G terapeuti ne koriste tehnike, oni primenjuju SEBE U I ZA situaciju sa
svim profesionalnim veštinama i životnim iskustvom koje su akumulirali i
integrisali. Postoji onoliko stilova koliko postoji terapeuta i klijenata koji
otkrivaju sebe i jedan drugog i zajedno stvaraju svoj odnos.( Perls, citiran
kod Smita, 1977: 223).
G unosi u svaki savetodavni proces naglašavanje trenutnog odnosa između
klijenta i terapeuta i eksperimentaciju. Podržava i vrednuje kreativnost i
spontanost podjednako kao i inteligenciju u terapijskom susretu. G pristup,
kao i ostali humanistički pristupi, doprinosi bazičnom poverenju u
samoregenerirajući i samoozdravljujući proces i sile u ljudskom biću.
Kompatibilan je sa pristupima koji naglašavaju jedinstvenu individualnost i
odgovornost svakog ljudskog bića za slobodno kreiranje budućnosti u
sadašnjem trenutku. Povremeno geštaltisti UPADAJU U NESUGLASICE
TVRDEĆI DA SU »«U VEĆOJ MERI I ČISTIJEM OBLIKU GEŠTALTISTI«
U ODNOSU NA DRUGE. Ja se slažem sa Jontefom (1980: 1). Tri principa
definišu G terapiju. Bilo koja terapija koja se njima rukovodi ne može se
razlikovati od G terapije, bez obzira na etiketu, tehniku ili stil terapeuta,
terapija koja ne ugrožava ova tri principa je G terapija. I, svako od ova tri
pravila pravilno i potpuno shvaćeno obuhvata preostala dva:

Prvi princip: G terapija je fenomenološka, njen JEDINI cilj je svesnost i

njena metodologija je metodologija osvešćivanja (svesnosti).

Drugi princip: G terapija se u potpunosti bazira na dijaloškom

egzistencijalizmu, odnosno na JA-TI kontaktu/povlačenju.

Treći princip: Konceptualna baza ili pogled na svet G terapije je GEŠTALT,

odnosno ona se bazira na holizmu i teoriji polja.
 23
3. ZDRAV CIKLUS I NJEGOVA PRIMENA U SAVETODAVNOM
PROCESU

Zen majstor upita: «Svako ima mesto rođenja». (Početka ili izvora ). «Gde
se nalazi tvoje rodno mesto?» Adept odgovori: «Ranije ovoga jutra
doručkovao sam belu pirinčanu kašu. Sada sam ponovo gladan». (Vats,
1962/1974: 125).

Zdrav ciklus formiranja i destrukcije geštalta

G se kao što smo pokazali u dosadašnjem tekstu ne bavi samo patologijom.

Njegov cilj je ponovo uspostavljanje najzdravijeg nivoa rasta, zadovoljstva i
doprinosa. Zdrav neometan tok iskustva (od pojave potrebe do njenog
zadovoljenja) je prirodno stanje zdrave životinje ili spontanog prirodnog
mladog deteta. To je prirodan način izražavanja životne energije i potrebe
za aktualizacijom selfa. Kao što Zen monah iz navedene priče kaže, potreba
se pojavljuje, biva zadovoljena i iznova se javlja. Dominantna figura izranja
iz pozadine, zahteva pažnju, i uranja u pozadinu ponovo dok se nova
zanimljiva figura javlja. Takva je ciklična pulsirajuća priroda ljudskog
iskustva. Ona može biti privremeno inhibirana (npr. «smrznuti» odgovor), u
službi opstanka i ponovo će se uspostaviti kada prođe opasnost. Takav
«instinktni ciklus» (Perls, 1969a: 69) je centralna paradigma G teorije i
prakse. Perls je konceptualizovao ovaj instinktom vođeni ciklus kao
aktivnost SELFA kroz temporalni proces koji se razvija u vremenu kroz faze
pre kontakta, za vreme kontakta, dovršavanja kontakta i posle kontakta.
«Sadašnjost je prelaz od prošlosti ka budućnosti i ovo su faze aktivnosti
selfa koji stupa u kontakt sa stvarnošću» (Perls i dr., 1957/1969: 374).

Organizmički tok

Reč «organizam» koristi se u G na sličan način kao reč «objekt» u terminu

«objektni-odnosi». Pojam organizma odabran je jer označava subjektivnost,
životnost i biološke korene. «Organizam je totalitet suštinskih aspekata,
delova, ili organa koji funkcionišu kao potpuna celina u ličnosti» (Van De
Riet i dr., 1980/1985; 36). G koncept organizmičkog toka predstavlja se
zdravim tokom izmene G formacije i destrukcije, koji se može uporediti sa
prirodnim načinom disanja i smenjivanja udaha i izdaha. Svaki oblik života
javlja se kao G sa specifičnim razvojem u vremenu i prostoru. Ritam rasta
biljke, sadnje i cvetanja, je ograničen vremenom. Prema Von Francu (1978:
32) značenje vremena je to da se kroz njega oblici koji rastu mogu razviti u
jasnom redosledu.
Ova knjiga primenjuje navedeni princip u sekvencama tokom savetovanja.
Lične potrebe se pobuđuju i zadovoljavaju na način sličan ovom ciklusu.
Ciklus G formacije i destrukcije označava se ponekad kao ciklus svesnosti,
 24
ciklus instinkta, ciklus kontakta i povlačenja, ili ciklus iskustva. Isti terapeut
može koristiti različite termine za različite svrhe. Različiti geštaltisti svakako
imaju različita mišljenja o tome u kojim situacijama upotrebiti koji pojam.
Verovatno je najvažnije upotrebiti opštu ideju kao alatku pomoću koje će se
razviti razumevanje zdravog i disfunkcionalnog ponašanja. Proces bi se
podjednako dobro mogao predstaviti uz pomoć talasastog dijagrama da bi
se prikazao njegov ritmički pulsirajući kvalitet. Ovde se ciklus prikazuje uz
pomoć kruga kako bi se naglasila sistematska cirkularnost, međusobna
povezanost i celovitost. G destrukcija i formacija prikazuju se uz pomoć
kruga sa namerom da to bude odraz arhetipske intuicije cikličnog vremena
koje se u različitim tradicijama prikazuje kao kosmički ritam periodičke
destrukcije i ponovne kreacije sveta. Savremeni fizičari su otkrili da svaki
subatomski delić, ne samo da izvodi energetski ples, već je i sam energetski
ples, pulsirajući proces kreacije i destrukcije (Kapra, 1976). Model koji
sadrži sedam faza, predstavljen ovde (slika 3) razvijen je na osnovu rada
Cinkera i Gudmana. Pokazalo se korisnim u obuci G savetnika i
psihoterapeuta koristiti ovaj prikaz, uz uputu da ga uporede sa drugim
formulacijama i razviju sopstvenu perspektivu koja će ih voditi u praksi.
Čovek sedi u vrtu uživajući u prolećnom suncu posle duge zime, pažnje
usmerene na pesmu ptica, narcise i razigrane psiće koji se otimaju oko
koske. Ove slike i zvuci formiraju figuru na polju svesnosti. Postepeno dok
postaje toplije, čovek olabavljuje okovratnik. Toplina još uvek nije potpuno
uobličena figura budući da on i dalje poklanja pažnju prizorima i zvucima iz
bašte. Kako se temperatura povećava javlja se nova figura, a to je potreba
da se rashladi. Ono što je bilo figura, postaje pozadina. Psići više ne
okupiraju njegovu pažnju, on je sada zauzet oko održavanja sopstvene
telesne temperature na prijatnom nivou. On to može postići time što će se
skloniti u hlad, skinuti košulju ili ući u kuću. Birajući adekvatnu akciju
prema svojoj potrebi, on stvara priliku za pojavu sledeće potrebe. Na taj
način, održava se kontinuiran tok organizmičkih potreba koje se javljaju i
bivaju zadovoljene, odnosno geštalt je kompletiran.
U psihologiji, kao i u fizici ili astronomiji, mikroskopski procesi su odraz
makroskopskih procesa. Npr. atom ima strukturalnu sličnost sa solarnim
sistemom. Veće celine iskustva odražavaju manje celine. Nestrpljiv pogled
koji traje samo časak može biti odraz života proživljenog u frustriranoj
nestrpljivosti. Na ovaj holografski način celina je predstavljena u svakom od
delova, i svaki deo sadrži holografsku reprezentaciju celine. Geštaltistički
iskustveni ciklus je prirodan proces. Zavisno od zadatka koji se postavlja,
bilo to trčanje ili relaksacija, zdrav organizam će podesiti proces disanja
tako da bude maksimalno efikasan. Veći, makroskopski ciklusi, npr.
sekvence odrastanja, mogu trajati čitav život. Veći ili manji ciklusi,
kreativno i na zadovoljavajući način, će biti ostvareni ako se omogući
prirodnim procesima da dosegnu svoj organizmički završetak.
 25

Izbor i primena prikladne Pun i vibrantan

AKCIJE faze kontakta FINALNI KONTAKT

MOBILIZACIJA ZADOVOLJSTVO
i uzbuđenje ili post-kontakt i
faza kotakta dovršavanje geštalta

SVESNOST o javljanju POVLAČENJE ili

socijalne ili biološke potrebe organizam u mirovanju
faza početke kontakta
SENZACIJA pre kontakta

Slika 3 Ciklus formiranja i destrukcije geštalta

Jednostavna, ali suptilna paradigma dobro prezentuje funkcionisanje

zdravog organizma. Svaki poremećaj ciklusa predstavlja bolest
(nepredvidiva igra reči: disease=bolest i dis-sease =poteškoća) i potpunije
će se o tome govoriti u sledećem poglavlju. Ovo poglavlje koncentriše se na
ozdravljujući ciklus (ciklus zdravlja) i njegovu vezu sa savetodavnim
procesom. Ako nema ometanja toka, ciklus se odvija na ritmičan i potpun
način, idući u susret potrebama osobe koje se smenjuju. Ako, svaka nova
potreba koja se pojavi, postaje jasna figura sve dok se na nju obraća pažnja,
posle čega ponovo postaje pozadina. Ovo je fenomen organizmičke
regulacije - način na koji ljudi regulišu svoje normalno funkcionisanje, kao
npr. disanje, hranjenje, seksualnu aktivnost i eliminaciju, u cilju zdravog
življenja. Ciklus ili talasasta pulsacija mogu varirati od vrlo kratkog
trajanja do veoma dugih vremenskih perioda (sezonske promene).

Alternativne početne tačke

Ciklus se predstavlja ovde kako bi se razmatrao sa različitih početnih
tačaka, odnosno polazeći od faze povlačenja ili odmora. Svaki ljudski ciklus
ne polazi nužno od jedne određene tačke. Model ciklusa instinkta predstavlja
konceptualno sredstvo koje treba da naglasi jedinstvenu prirodu iskustva.
Nije nam namera da ukažemo na uzroke. G se u većoj meri bavi pitanjem
kako, na koji način, nego pitanjem zašto. Na nekim drugim mestima
razmatranje ciklusa počinje od faze senzacije. Žena zanoveta, njen muž se
povlači, a ona i dalje zanoveta. Ili suprug se povlači, njegova žena zanoveta,
 26
a on se povlači još više. Da li to njeno zanovetanje uzrokuje njegovo
povlačenje, ili njegovo povlačenje uzrokuje njeno zanovetanje? Sa
fenomenološke tačke gledišta sada i ovde, oboje su podjednako odgovorni za
proces koji završava nepoželjnom situacijom i niko nije kriv. Proizvoljno
određivanje uzroka suprotno je G pristupu. Geštaltista posmatra par i
njihovo polje odnosa kao jedinstvenu celinu u kojoj je svako od njih
simultano kauzalno i reaktivni povezan sa ponašanjem onog drugog u
njihovom SISTEMU.

Faze ciklusa

Teorijski i iskustveno, ciklus se može posmatrati iz bilo kog izabranog ugla.

Slika 3.1 predstavlja jedan od mogućih prikaza faza ovog ciklusa. Različite
faze zamišljene su tako da privuku pažnju na sekvencijalno različite tačke
fokusa u procesu G formacije i destrukcije. Zbog statične prirode pisane reči
može izgledati da postoje skrivene razgraničavajuće linije među fazama. To
nije tačno, ovakva zabluda je proizvod pokušaja da se suština lomljenja
talasa okeana nacrta tehničkim crtanjem ili da se opiše matematičkom
formulom. U pravom geštaltističkom duhu kada je jedna faza u ascedentu,
nadmoćna, ostale su pozadina. Razdeliti ljudske ritmove na ograničene
podeljene faze, predstavljalo bi nasilje. U svako doba čitaoc će dobro učiniti
ako se priseti da se faze pretapaju jedna u drugu, da se razvijaju i
nastavljaju jedna na drugu, kao ostali prirodni vremenski obrasci, koje je
teško prognozirati, ali je bolje i to pokušavati, nego nametati bilo kakvu
predstavu o tome kao npr. saditi biljke bez opasnosti od smrzavanja.

Povlačenje
Prva faza cikličnog niza, o kojoj ćemo ovde govoriti, je faza povlačenje ili
odmora. U ovoj fazi osoba može biti uravnotežena ili centrirana između
formiranja i destrukcije geštalta. Ne izdvaja se jasna figura i organizam je u
stanju hemeostaze ili savršene ravnoteže - nije ni suviše toplo ni suviše
hladno. Osoba nije ni u stanju seksualne pobuđenosti ni u stanju seksualne
deprivacije, nije napeta ni uzbuđena. Ovo je faza mirnog odmora koja sledi
posle zadovoljavajućeg kompletiranja geštalta, npr. postorgazmičko
mirovanje. To je period kada nema snažne figure koja se javlja u svesti. Ovo
stanje karakteriše beskonačan spektar mogućnosti koje se mogu javiti. "Šta
se zanimljivo može dogoditi sledeće? Javlja se kao tiho, otvoreno pitanje".
( Hal, 1977: 53).

Senzacija
Organizam ne može ostati u stanju mirovanja beskonačno dugo. Novi
organizmički deficit ili suvišak mora se pojaviti kod živog čoveka.
Unutrašnji ili spoljašnji poremećaji, u vidu potrebe koja se bori za
 27
zadovoljenje ili zahtev koji se pred nas postavlja, uticaće na homeostatičku
ravnotežu organizma i okoline . Postepeno ili iznenada, figura će se pojaviti
iz neizdiferencirane pozadine i postati figura za nas. (npr. želja za šoljom
čaja). Perls i drugi (1951/1969) razlikuju sledeće četiri vrste takve senzorne
ili proprioceptivne ekscitacije:
1. Periodične potrebe, ili apetiti, koje traže kontakt sa sredinom, npr. glad ili
ljubav.
2. Povremeni bol, napetost, kada se kontakt ili figura snažnije vezuje za telo.
3. Stimulacije koje se razvijaju kao apetit, emocije ili bolovi izazvani
događajima u sredini, npr. odbijanje telefonskog poziva ili ljubavnog
zagrljaja.
4. Fiziološka podešavanja, koja se javljaju kao odgovor na promene u
sredini, što mogu biti promene temperature, nivoa stimulacije, buke, ili
zemljotresa.

Perls i drugi određuju ovo stanje kao stanje pre kontakta koje najavljuje
početak procesa formiranja figure/pozadine. Može se reći da se to odnosi na
fazu kada sirova senzorna proporceptivna informacija počinje da se
registruje ali pre nego što se sasvim jasno javi u svesti.

Svesnost
Postepeno ili iznenada možemo postati svesni bilo kog od ovih događaja koji
napadaju, senzornim ili propriocentivnim putem, slobodan tok svesti. Nova
figura koja se javlja postaje tačka fokusa interesovanja našeg iskustva u
datom momentu. Što je urgentnije ova figura - npr. požarni alarm- brži i
jasniji će biti odgovor. Verovatno će trebati više vremena da bi se želja za
čašom vode pojavila kao snažna figura u koliko je u toku čas. Svesnost je
vrsta doživljavanja. To je proces budnog kontakta sa najznačajnijim
događajem u individualnom ili sredinskom polju, uz punu senzorimotornu,
emocionalnu, kognitivnu, i energetsku podršku. (Jontef, 1979:29). To je
funkcija pridavanja značenja, koja stvara sveže geštalte - nove uvide u
očigledno jedinstvo rasparenih delova samosaznanja, ili svesnosti, kao kada
se prvi put oseti zlatan miris oljuštene narandže. Kada situacija zahteva
svesnost o prošlosti ili anticipaciju budućnosti, efikasna svesnost to uzima u
obzir. Npr. Čovek od pedeset godina koji je postigao izuzetno uspešnu
karijeru, dolazi na savetovanje. On je postao svestan nezadovoljstva
emotivnom prazninom njegovih odnosa sa familijom i prijateljima. Ranije je
smatrao svetski uspeh dominantnom potrebom, sada je kvalitet odnosa sa
drugima postao značajan. Njegova svesnost o ovoj novoj potrebi zahteva
pažnju, stavljajući njegove prethodne ambicije u pozadinu.

Mobilizacija
Svest o potrebi obično prati uzbuđenje i mobilizaciju selfa. U ovom stanju
emocionalne i/ili fiziološke pobuđenosti, objekt-figura ili potreba postaje
 28
jasnija i oštrija, stvarajući energiju i predstave različitih mogućnosti
zadovoljavanja. Zdrava osoba u ovoj fazi: 1. diše dublje i potpunije,2.
motorički sistem je aktiviran i spreman za pokret, 3. a čula su maksimalno
otvorena za senzacije iz sredine. Npr. mlada žena dolazi na savetovanje u
vezi sa karijerom: Ana je inteligentna i talentovana za mnogo toga.
Uzbuđena je zbog akademske karijere, ali joj je potrebno savetovanje da je
osposobi da učini najbolji mogući izbor. U toku savetovanja je važno
istražiti koje polje izučavanja bi bilo podržano od strane ličnosti, kao celine,
pod produženim stresom, ili tokom dužih vremenskih perioda, kakvo je npr.
trogodišnje ili petogodišnje studiranje. Ova faza zdravog ciklusa slična je
fazi uzbuđenja ili mobilizacije kontakta, koje je opisao Perls i dr.
81951/1969).

Akcija
Druga tačka u procesu kontakta (ili formiranja figure) može se identifikovati
kao faza "kontaktiranja, stvaranja kontakta", odnosno faza izabiranja
adekvatne akcije (Perls i dr. , 1951/1969). Ona uključuje organizaciju
perceptivne, bihejvioralne i emocionalne aktivnosti. Klijent bira i odbacuje
mogućnosti. Osoba aktivno poseže za mogućnostima, nastojeći da prevlada
prepreke i pritom eksperimentiše sa različitim vidovima prikladnih akcija.
Ponašanje je značajno za optimalno ostvarenje potreba sada i ovde.
Nezapopslena, trideset godina strara, osoba piše veliki broj različitih molbi
za zaposlenje, redovno dolazi u biro rada i angažuje se u dobrovoljnim
aktivnostima, kako bi ostala budna i zainteresovana, i istovremeno ostvaruje
kontinuitet u svojoj profesiji, držeći korak sa najnovijim metodama i
saznanjima.

Završni kontakt
Birajući i pripremajući adekvatnu akcuju, vodeći računa o energetskim
mogućnostima, kako u stvarnosti, tako i u imaginaciji, osoba ostvaruje
finalni kontakt, vibrantan kontakt.
Naše senzorno i motorno funkcionisanje (vid, sluh, osećaj, pokret, dodir)su
funkcije pomoću kojih se ostvaruje kontakt. Važno je upamtiti da, kao što je
celina više nego suma delova, tako je i kontakt više nego suma svih funkcija
koje ulaze u njega. Gledanje i slušanje ne garantuje dobar kontakt, već
način na koji neko vidi ili čuje determiniše dobar kontakt. Kontakt se može
ostvariti sa objektima ili delovima prirode, kao i sa životinjama ili ljudima,
uspomenama, predstavama, delovima sebe. Kvalitet kontakta stvara razliku
između zalaska sunca i bogatog, živahnog i potpunog doživljavanja
zalazećeg plamenog sunca. Kontakt se odigrava NA GRANICI SELFA I
SREDINE, i to je naša sveta relacija sa našim svetom. To je pročišćen
kvintesencuja fokusirane pažnje, koja za trenutak biva nerazdvojna od
fokusa pažnje. To je trenutak javljanja klimaksa tokom vođenja ljubavi, trnci
koji se šire kičmom za vreme slušanja muzike, to je potpuna zaokupljenost
 29
zadatkom kada se delovi kreativnog problema počinji slagati u celini. Isto
važi i za raspravljane, izbacivanje mačke na ulicu ili zevanje. Kvalitet
kontakta određuje da li život prolazi pored nas ili se potpuno doživljava.
Posle mnogo godina stoičke ravnodušnosti posle smrtnog slučaja u porodici,
provala suza javlja se kod klijenta. On mrmlja kroz suze "osećam bol,
plačem i osećam se potpunim!"Ovo je Geštalt, ne menjanje, ili želja da se
nešto učini drugačijim, već ponovno uspostavljanje prirodne ekspresivnosti,
pokretljivosti i životnosti iskustva koje teče, bilo kroz erupciju ili težinu.
"Nadalje, kontakt se širi u interakciji sa neživim i živim objektima,vidi se
drvo ili zalazak sunca, čuje se vodopad ili tišina pećine - sve je to kontakt.
Kontakt se takođe može ostvariti sa sećanjima i predstavama, koje se
potpuno i oštro doživljavaju... Kontakt je dinamička relacija koja se javlja u
granicama dve podjednako privlačne, ali jasno diferencirane figure od
značaja za organizam. Diferencijacija se može uspostaviti između
organizma i drugog organizma, ili organizma i neke nove nežive pojave u
sredini, ili organizma i nekog njegovog novog kvaliteta". (Polster i Polster:
1974: 102-8).
Dobar kontakt je glavna ideja G. Perceptualno, to je ekvivalentno sa jasnim
i živim fokusiranjem na najvažnije aspekte lične situacije kada stimulišu iz
pozadine ne ometaju potpunost pažnje ili kvalitet interakcije. Pozitivni
primer odnosi se na način na koji osoba često sasvim jasno čuje razgovor
svog partnera sa drugim na zabavi, zanemarujući zaglušujuću buku nekoliko
drugih razgovora i muziku. Vizualni primer je način na koji ostale osobe iz
okruženja bivaju potisnute u pozadinu, dok se figura voljene osobe
pojavljuje u masi na aerodromu. Potpuno doživljavanje čaše vina ili
prijateljstva, analogno je ovim primerima. Uživanje u oba može biti manje
ili više kompletno, zavisno od toga hoće li se beznačajni uticaji potisnuti u
pozadinu. Za par trenutaka ili nešto više, jasna figura je jedini geštalt koji
postoji, figura prožima sada i ovde bogatstvom i jasnošću, koja je naročito
spontana, ujedinjenom percepcijom, pokretom i osećanjem u akciji, koja se
izražava kroz potpuno telesno angažovanje, bilo da je reč o bolu ili
seksualnom klimaksu. Potpuni finalni kontakt obeležava zatvaranje
pojedinog geštalta. U trenutku osoba je potpuno angažovana figurom koju je
kreirala ili otkrila. Zdrav kontakt karakteriše angažovanje celim telom i
srcem u onome što je za osobu najznačajnije u datom trenutku. Bazična
potreba ljudskih bića je da budu u takvom kontaktu sa drugim ljudima (kao i
da budu odvojeni od njih). Kontakt je izvor naše najveće radosti ili najveće
patnje.
"Kontakt je inkompatibilan sa nepromenljivošću. Kroz kontakt osoba ne
mora POKUŠAVATI da se menja, promena se naprosto javlja". (Polsterovi,
1974: 101). Pravi kontakt, paradoksalno, otvara vrata promeni. Ciklus se
dalje razvija.
 30
Zadovoljenje
Sledeća teško određiva faza je ona koju Perls i drugi (1951/1969) naziva
fazom post-kontakta (posle kontakta). To se zapravo odnosi na zadovoljenje
i kompletiranje geštalta. Ovo je faza u kojoj osoba doživljava duboko
organizmičko zadovoljstvo, što se može uporediti sa rumenilom posle izlaska
sunca, odnosno stanja posle doživljaja potpune intimnosti ili kreativne
ekspresije. Slika koja dobro prikazuje ovaj trenutak je slika majke koja drži
golo dete koje je trenutak pre toga bilo deo nje. To je smirenje posle oluje,
dragocen čas pre razdvajana ili povlačenja. Ovo je proces varenja i
asimilacije, kada osoba može ispljunuti ono što nije prihvatljivo ili hranljivo
- ono što nužno sledi - to su aktivnosti razgrađivanja i apsorpcije. Faza
posle kontakta ili zadovoljenja često se ispušta iz teoretskog razmatranja
ciklusa. To može biti odraz nedovoljnog značenja koji se pridaje završnim
fazama ljudskog iskustva. Ipak, znamo da rečeno zbogom postaje zaista
značajno samo onda kada zaista cenimo ono što ostavljamo za sobom.
Tipično je za ljude da brinu o događajima mnogo pre nego što se oni
dogode, a retko kad ljudi slave događaje mnogo nakon što su se oni odigrali.
Možda se u kulturi koju predvode muškarci, prethodni aktivni delovi ciklusa
preterano vrednuju u odnosu na kasnije, u većoj meri, arhetipski gledano,
ženske faze. Ipak, ovaj period postepene asimilacije, "silaznog uživanja", u
iskustvima dok se povlače iz fokusa u pozadinu, može biti izvor dubokog
zadovoljstva ili saznanja. Iskustvo prelaska iz jednog stanja u drugo,
jednostavno kretanje kroz vreme, lako izmiče ljudima dok se suočavaju sa
složenim svakodnevnim zadacima. Budući da ništa ne ostaje u stanju
mirovanja, sem u našem zamišljanu, svi mi živimo na prelaznoj tački između
sada i onoga što sledi. Kroz ovo kretanje ljudi ostaju sveži i njihove životne
priče se razvijaju. Terapeut, kao i pripovedač, teži da prepozna i ojača ovaj
neizbežni pokret, čak i ako ga njegov pacijent ne vidi. (Polster, 1987:67).

Povlačenje
Povlačenje sledi ponovo posle faze posle kontakta, dolazi do povlačenja u
"plodnu prazninu", odakle senzacije najavljuju novu potrebu koja će se
pojavitio ponovo. Onda iznova počinje ciklus samoregulacije sa doživljajem
prazne - neutralne tranzitivne zone, koja prati povlačenje i prethodi
senzaciji. Vidljivi ciklus ne razlikuje se od unutrašnjeg, isti principi vrede
podjednako za suptilnije funkcije,kao što je potreba za fizičkim kontaktom ili
prestižom ili artističkom ekspresijom, pa sve do bioloških potreba za
hranom, kiseonikom i defekacijom.
 31
FAZE SAVETODAVNOG PROCESA POVEZANE SA ZDRAVIM
CIKLUSOM

Senzacija
Ljudi obično postaju svesni svojih potreba za savetovanjem kada postoji
unutrašnje ili spoljašnje ometanje homeostaze njihovog života. Hormonalni
disbalans u adolescenciji često je praćen emocionalnim burama koje donose
adolescentu i njegovoj porodici potrebu za savetovanjem. Promena u socio-
ekonomskom sistemu (sredinsko polje organizma) takođe može izmeniti
status qvo. Štrajk rudara u Britaniji naveo je mnoge porodice na ponovnu
promenu njihovih uloga, verovanja i političkog angažovanja. Često se prvi
znaci nezadovoljstva javljaju u vidu fizičkih senzacija - stezanje u grudima,
trajna hladnoća, pojačane smetnje disanja ili glavobolje. Frencis , pedeset
godina stara, dolazi na savetovanje. Ona je poslušno sledila preporuke iz
svog detinjstva i indentifikovala se sa polnim stereotipima iz pedesetih
godina. Njeno treće dete nedavno je napustilo dom zbog fakultetske
edukacije i ona doživljava osećaj gubitka, te se javlja potreba da ponovo
proceni smisao svog života, pošto je "gnezdo ostalo prazno". Sve do ove
tačke svoje istorije ona nije osetila potrebu za savetovanjem, ali je zbunjena
i smetene zbog socijalnih, fizioloških i intelektualnih promena koje su se
dogodile. Njen muž gubi interesovanje za seks i sve više vremena provodi
pred televizorom, dok se ona sve više interesuje za seks.

Svesnost
Ovo novo saznanje o sebi i sopstvenim emotivnim potrebama deluje kao
posticaj za savetovanje. Pojačana svesnost o potrebi, kao što je ona da se
nekome kaže o preomenama koje su se dogodile u životu, čine da ona više
pažnje obrati na članke u časopisima koji se bave ličnim problemima. Ona
"uhvati sebe" kako sluša radio emisije koje se bave tom problematikom.
Otkriva da je nekoliko njenih poznanica u prošlosti išlo na savetovanje i
raspituje se o njihovom iskustvu.

Mobilizacija
U tački mobilizacije tenzija, povezana sa potrebom koja se javila, postaje
energizovana. Uzbuđenje se manifestuje kroz promene u autonomnom
nervnom sistemu, dok se doživljava povećana pobuđenost. Ona (Frencis)
mobiliše relevantne izvore u sebi i okolini, uključujući procenu koliko bi
savetovanje moglo koštati. Spremna je da se otvori emocionalno i
intelektualno u savetodavnom procesu. Frencis telefonira tražeći susret sa
savetnikom kojeg joj je preporučila najbolja prijateljica. Nekoliko dana
kasnije sreće se sa savetnikom po prvi put. Dok ulazi u njegovu kancelariju
ona doživljava ubrzan rad srca, disanje i uzbuđenje zbog nove situacije u
kojoj se nalazi. Otkriva da je ovo osećanje pomalo slično anksioznosti, ali
 32
zna da nema stvarne opasnosti u ovom kontaktu. Raduje se korisnom susretu
verujući da, iako proces nije uvek prijatan, ona može nešto naučiti iz ovog
susreta.

Akcija
Ovo je faza u kojoj Frencis preuzima akciju. Ona bira i primenjuje
adekvatnu akciju organizujući svoje perceptualne, emocionalne i
bihevioralne aktivnosti u skladu sa ciljem otkrivanja sopstvenih potreba.
Potreba, koju je prethodno identifikovala, je želja da ostvari sebe i svoje
potencijale izvan uloge koju joj je društvo propisalo. U prvim fazama
savetodavnog procesa najveći deo njene emocionalne i mentalne energije
angažovan je u forsiranju radnog saveza sa savetnikom. Ona mu postavlja
pitanja o obuci, superviziji i dozvoli za rad. Koristeći sopstvenu procenu i
intuiciju o njemu kao osobi , ona odlučuje da je vredan poverenja i spremna
je da otvori čak i one delove sebe koje je prethodno izbegavala. Uspeva da
izrazi bes zbog zabrane koje joj je postavio obrazovni sistem, i nastavnici
koji nikada nisu ozbiljno cenili njen potencijal. U savetodavnom procesu
osposobljava se da eksperimentiše i istražuje svoje potrebe, i podržana je da
se odvoji od očekivanja vezanih za ulogu majke i supruge, koje su joj
nametnuli društvo i porodica. Počinje razvijati doživljaj sebe kao posebne
osobe sa pojačanom senzornom svesnošću i finom osetljivošću za sopstvene
fiziološke i psihološke procese. Angažuje se u eksperimentima koji joj
pomažu da razmotri poruke i definicije sebe koje je, metaforički govoreći,
progutala kao devojka i počinje da ih revidira, odlučuje koje će zadržati,
koje ispljunuti, a koje prožvakati i svariti. Ona eksperimentiše sa različitim
opcijama ispunjenja sopstvenog života, kao što su npr. otpočinjanje
ugostiteljskog biznisa, ulazak u ljubavnu vezu, odlazak na univerzitet kako
bi studirala hemiju. Vodi dnevnik snova, uzima časove grnčarstva i traži
uzore u ženama koje su promenile svoju karijeru u srednjim godinama.

Finalni kontakt
Kontakt u toku savetodavnog procesa uključuje potpunu svesnost što većeg
broja aspekata problemske situacije.Tačka zastoja, ili impasa, postaje
centralna figura koju treba razrešiti pre nego što osoba rezimira svoje
razvojno putovanje. Često ovo prati ponovno prisvajanje celokupnog spektra
emotivnih odgovora - besa, straha, tuge i radosti. Dolaskom u dodir sa tim
osećanjima i izražavanjem nagomilanih povreda i razočaranja iz njenog
životnog konteksta, Frencis se osposobljava i osnažuje da se nosi sa svim
intelektaualnim, bihejvioralnim i psihološkim izvorima svog problema.
Tokom ove faze, Frencis razrešava konflikt između onoga što želi da čini, a
to je da ostvari latentne potencijale, i onoga što je navikla da veruje da
treba da čini, a to je da se smiri u srednjim godinama i plete džemper za
svoje unuke. Ovaj period pravog kontakta je vrhunac savetodavnog procesa,
koji se često doživljava kao "metanoia" (preokret). Posle ovoga klijent se ne
 33
može vratiti pređašnjem načinu bivanja. Značajne komponente socijalnog
sistema su takođe pod uticajem njenih promena. Suprug i deca su prerasli
početni skepticizami nesigurnost i poštuju i hrabre Frencisin porast
kompetentnosti i vere u preporođenju sebe. Njen muž je zaintrigiran i
uzbuđen time što je ona ponovo otkrila senzualnost i želju da seksualno
eksperimentiše. Deca žale za gubitkom sigurne i dobre stare mame, ali se
takođe ponose njome na ceremoniji dodela diplome na fakultetu.

Zadovoljenje
Fazu zadovoljenja obeležava faza uživanja i integracije. Sastanci više nisu
opterećeni konfliktnim osećanjima i ambiuvalentnim emocijama, već postoji
jasan osećaj razvojnog zadatka koji je uspešno dovršen. Frencis nije više
frustrirana i prevazišla je početne strahove u vezi sa sopstvenom
inteligencijom i socijalnim veštinama. Ponekad se osvrće unazad žaleći za
jednostavnošću ranijeg života kada je bila u manjoj meri svesna i odgovorna
za sebe. Ipak, korist i bogatstvo, ostvareno zahvaljujući potpunoj predanosti
putu samorazvoja i samoostvarenja, čine joj se značajnijim. Savetodavan
odnos postaje sve manje važan i soba za konsultacije postaje sve više mesto
na kojem deli plodove sopstvene svesnosti i slavi svoje uspehe.

Povlačenje
U poslednjim fazama ozdravljujućeg ciklusa savetovanja, klijent se priprema
za napuštanje savetodavnog odnosa. On ili ona naučila je mnoge veštine i
tehnike za povećanje samosvesti i efikasno rešavanje problema, koje može
sada koristiti bez vođenja od strane terapeuta. Frencis se nežno oprašta od
savetnika. Tužna je što se ovaj kontakt, koji je bio toliko hranljiv i toliko
važan za nju, sada približava kraju. Uzbuđena je i zadovoljna zbog toga što
će samostalno nastaviti sopstveni rast. Izgradila je za sebe druge suportivne
strukture kao npr. udruženje žena profesionalki koju redovno posećuje. Njen
suprug je u većoj meri postao njen prijatelj i par. Njen novi život, u svom
bogatstvu, i sa svim izazovima, postao je figura. Iskustvo savetovanja
prelazi u pozadinu.

Mikroskopski ciklus u okviru makroskopskog ciklusa

Ozdravljujući ciklus u procesu savetovanja opisan je u prethodnom tekstu.

Taj proces, može potrajati nekoliko nedelja ili nekoliko godina. Ali priroda
ovog ciklusa konstantna je u različitim situacijama i vremenu, i na isti način
se manifestuje u samo jednom satu savetovanja. Klijent prelazi sa 1. svesti o
aktuelnoj potrebi ka 2. mobilizaciji energije koja će se potrebom baviti, ka 3.
organizovanju perceptualnog, emocionalnog i fiziološkog nivoa
funkcionisanja, da bi ostvario i upotpunio izražavanje sebe ili susret. Posle
ovog sledi zadovoljstvo i uživanje, iza kojeg se ponovo javlja sledeća važna
 34
tema. U ovom poglavlju idealan tok savetovanja je opisan - klijent i savetnik
su se kretali gotovo bez zastoja, kroz razvojni sled formiranja geštalta i
dovršavanja geštalta, naravno u stvarnom životu, samo u retkim
slučajevima, sve je tako lako. Verovatnije je da će biti mnogo loših
početaka, nestalne progresije, regresije i povremenih zastoja. Sledeće
poglavlje će se baviti nekim od mnogih načina na koji se glatko i
harmonično funkcionisanje ciklusa može poremetiti.

4.DISFUNKCIJE I POREMEĆAJI CIKLUSA

Monah:Da li se uvek trudite da se ponašate u skladu sa istinom?

Majstor:Da, zaista. Kada sam gladan jedem, kada sam umoran spavam.
Monah: To je ono što svi rade.
Majstor: Ne.
Monah: Zašto ne?
Majstor: Zato što dok jedu, ne jedu, razmišljaju o nekim srugim stvarima,
dozvoljavajući sebi da na taj način budu poremećeni. (Suzuki, 1949).

Holistička perspektiva i njen način sagledavanja porekla, mehanizama i

faza oboljenja, biće detaljno razmotreni u diskusiji koja sledi i bavi se svim
komponentama ovog procesa. U duhu geštalta, molim vas da u svesti držite
činjenicu da je život celina uvek više nego suma njenih analiziranih delova.
Svaki deo ove diskusije je privremen i nužan presek kroz proces koji se
odvija.

Koncept "bolesti" (poremećaja, poteškoće)

Jedan od bazičnih koncepata G teorije je da je osoba u osnovi zdrava i da se
bori za ravnotežu, rast i zdravlje. Prema tome, svaki pristup, koji
pretpostavlja da je ljudsko biće u suštini oštećeno, je inkompatibilan sa G
pristupom.Perls je skrenuo pažnju na činjenicu da biljke i životinje ne
sprečavaju sopstveni rast - to čine samo ljudi. Premda je koristio reč
neuroza pisao je zapravo "trebalo bi je nazvati poremećajem rasta i
razvoja". (1969b: 28). Za geštaltistu vodeća vizija je slika zdrave,
samoregulišuće suštine ličnosti. Zadatak ozdravljenja je da se ohrabri
uklanjanje prepreka, smetnji, i zapreka samoostvarujućem procesu. Za
većinu ljudi termin poteškoće sadrži konotacije bolesti oko koje se angažuju
medicinski i psihološki aspekti.Geštaltisti preferiraju upotrebu termina
poteškoće ili poremećaja, kako bi opisali stanje u kojem osoba ne
funkcioniše potpuno, kako bi naglasili stanje u kojem osoba nije u harmoniji.
“Akcija, kontakt, sposobnost da se čine izbori i autentičnost, karakterišu
zdravlje u geštalt terapiji, slično, otpor, rigidnost i kontrola, praćene
napetošću, karakterišu stanje poremećaja." (Van De Riet i dr., 1980/1985:
 35
60). Kada se kod ljudi javi poteškoća oni sebe ne doživljavaju kao celovite
ličnosti u dobrim psihološkim i fiziološkim relacijama sa svojom sredinom.
Ne kreću se efikasno, s lakoćom i gracioznošću kroz ciklus ssvesnosti. Na
mikroskopskom nivou, snažan psihofiziološkji obrazac zadržavanja (kao što
je npr. nepotpuno disanje držanjem naduvanih pluća), ometa prirodni tok
disanja. Ovo onemogućava osobu da koristi disanje efikasno kao podršku
odabranim ciljevima, upravo kao što npr. nespremnost osobe da napusti
zastarele navike i nekadašnji identitet na psihološkom nivou, ometa
sposobnost ličnosti da doživljava nova iskustva. Zdravlje ili bolest javiće se
zavisno od toga da li je tok formiranja - destrukcije - ponovnog formiranja
geštalta, ometen ili nije. Neki geštaltissti smatraju da poremećaj nastaje
IZMEĐU različitih faza npr. između faza senzacije i svesnosti i mobilizacije
itd. (Cinker, 1978). Pristup korišćen u ovoj knjizi bazira se na Perlsovom
shvatanju prema kojem se poremećaji javljaju ZA VREME TRAJANJA
određene faze ciklusa. (Različita shvatanja mogu biti korisna jer se
ometanja mogu pojaviti između faza, u toku njihovog trajanja ili oko njih.
Naravno, budući da su novo samo koncepti koji nastoje da opišu ljudsko
iskustvo, svako shvatanje je delimično tačno, nijedan pristup nije "istina").
Ciklus svesnosti, sam po sebi, je zdrav, bazira se na ciklusu doživljaja
odnosno, verovatnom redosledu prirodnog ostvarivanja potrebe ličnosti.
Ukoliko je originalna organizmička potreba negirana ili zamenjena, ne
može biti zdravog zadovoljenja, ciklus u suštini neće ostvariti cilj, i kod
osobe će se javiti poteškoće.

"NEDOVRŠEN POSAO" I FIKSNI GEŠTALT

Nedovršen posao
Ideja nedovršenog posla je osnovna zamisao G pristupa kojom se
objašnjava način na koji energija postaje blokirana. Zamisao se odnosi na
činjenicu da jedino stalan tok energije omogućuje formiranje geštalta -
dovršenih celina ili organskih jedinica. Svaka potreba koja se javlja navodi
nas na aktivnost kojom ćemo dovršiti organizmički ciklus. Hitna potreba
povezana je sa ovde i sada stvarnošću (npr. potreba da se ode u toalet) ili
može biti povezana sa nedovršenim poslom iz prošlosti koji zahteva
završavanje u sadašnjosti (npr. potreba za odobravanjem od strane
roditelja).
"Pošto se jedna situacija dovrši, sledeća nedovršena situacija zauzima njeno
mesto, što znači da je naš život, praktično ništa drugo nego, beskonačan broj
nedovršenih situacija - nekompletnih celina. Tek što dovršimo jednu
situaciju sledeća se javlja. " (Perls, 1969b:15).
Kada se ljudi ne kreću s lakoćom i spontano kroz ciklus svesnosti u susret
svojim potrebama, događaj se ne može dovršiti. Neka epizoda iz detinjstva,
neka značajna potreba, ostala je nezadovoljena i osoba nije dovršila ciklus
 36
na način koji bi za nju bio biološki ili psihološki valjan. Npr. detetu se ne
dozvoljava da tuguje ili plače zbog smrti kućnog ljubimca, to može sprečiti
odraslu osobu da ulaže emocije u nove veze, budući da bol iz prošlosti nije
bila dovoljno izražena na način koji bi bio zdrav/harmoničan.
Slično, doživljaj bola, odbijanja ili besa prema drugim ljudima, treba da
bude razrešen kroz prirodnu akciju (za šta je udisaj metafora) ili prihvatanje
osećanja gubitka ( za šta je izdisaj metafora).
Bez takvog razrešenja doživljaj je nekompletan ili nedovršen, i energija i
psihološki izvori zaliha zadržani su oko nedovršene situacije. Fiziološki
ekvivalent psihološki nepotpunom geštaltu manifestuje se i vidu karakternog
telesnog oklopa koji drži grudi u kolapsu u poziciji rezigniranosti, ili u
obliku zadržavanja daha u naduvanim prsima u poziciji preteće
agresivnosti. Nedovršen posao može da bude nezadovoljavajući odnos iz
prošlosti npr. neizvršen protest protiv surovosti roditelja, ili to može biti
žaljenje protiv zapostavljanja određenih potencijala ličnosti.
Psihološka enerhija ličnosti postaje ograničena ili potisnuta iz svesnosti.
Potiskivanje slabi potencijale za doživljavanje života u punom bogatstvu
ovde i sada sa potpunom psihološkom i fiziološkom osetljivošću. Osećanje
suparništva prema bratu kojem nije dopuštana ekspresija ("naravno da ti
voliš svog mlađeg brata") može se manifestovati u odraslom dobu kroz
hroničnu bol u leđima iza desnog ramena. Reč je o premeštanju orginalne
potrebe za protestom u mišiće tela. Na taj način potreba se otuđuje od
prvobitnog cilja, pri čemi se ne napušta, ali se ne zadovoljava. Fizički i
psihološki nedovršena situacija nastavlja da zahteva dovršavanje i budući
da originalna situacija nije na zadovoljavajući način dovršena, osoba ne
može u potpunosti uživati u zadovoljstvima sadašnjeg trenutka i odnosima
koji možda nisu suparnički, kao što su bili oni iz prošlosti. Naravno da
patologija koja se javlja u odrasloj osobi nije uvek rezultat samo jednog
događaja, već se razvija iz matrice varijabli uključujući i sadašnju životnu
situaciju osobe.

Potreba za dovršavanjem
Nedovršen posao predstavlja nekompletan geštalt. Ipak, nekompletiranje
celine je tako temeljna činjenica ljudske prirode da ljudi dovršavaju celine,
premda, na iskrivljen i izopačen način.U zdravom ciklusu svesnosti, kada
dete doživljava potrebu npr. gladi, mobiliše svoju energiju i deluje glasno
plačući i tražeći da ga negovatelj nahrani.Kada ova adekvatna akcija
ostvaruje pun i dobar kontakt sa sredinom (tj. sa negovateljem) glad je
zadovoljena.Dete doživljava zadovoljstvo, što je evidentno iz relaksacije
usana oko bradavice i sadržajnog izraza lica.Tada se prirodno javlja nova
potreba.To može biti potreba za snom, milovanjem ili stimulacijom. Ma šta
bilo, ako se potreba na zadovoljavajući način dovrši, sledeća potreba će se
pojaviti.
 37
Na taj način se organizmički ciklus ponavlja uvek iznova kod zdrave osobe,
pošto se potreba adekvatno zadovolji. Bazične potrebe kojima se izlazi u
susret, mogu biti beskonačno različite, od kompleksne potrebe da se dovrši
simfonija do jednostavne regularne higijene. U manje optimalnim
situacijama dete plače gladno i negovatelj ne odgovara adekvatno. Zdrava
deca će pojačati svoje zahteve, vrišteći glasno dok negovatelj ne odgovori.
To je način na koji je odgovorno za zadovoljenje svojih potreba, davanjem
na znanje svetu o njima. U nesrećnoj situaciji kada negovatelj i dalje ne
odgovara adekvatno na detetove potrebe, privremeno se zaustavlja
izražavanje potrebe. To je tačka na kojoj se dete "predaje" (Bolbi,1953.) i
geštalt je fiksiran na pogrešan način. Na ovom mestu snažna i primitivna
osećanja deteta se potiskuju da bi dete ostalo u životu.Ovo je praćeno
fiziološkim promenama koje se manifestuju kao obrasci zadržavanja u telu
npr. čvrsto stisnuta vilica. Zbog prirodne potrebe za dovršavanjem ciklusa,
savetnici često otkrivaju da deca vrše neku vrstu kognitivnog zatvaranja u
odnosu na rane traume ili hroničnu deprivaciju. Kao deca, mnogi ljudi su
našli objašnjenje zašto njihove primarne potrebe za razumevanjem ili negom
nisu bile zadovoljene. Često su ovakva objašnjenja netačna, bazirana na
preoperacionalnom nivou mišljenja, prelogična, simbolička i obojena
karakteristikama magičnog. U to vreme, to je bio najbolji način na koji je
organizam mogao da dovrši situaciju i krene ka sledećoj potrebi.Dete može
iskusiti bazični osećaj bezvrednosti pošto majka jasno izrazi da ne voli da se
bavi njegovim telom i prirodnim funkcijama. Na svoj primitivan, prelogičan
način dete traži razlog za ovo. Možda oseća da je to zbog toga što sa njim
nešto nije u redu. Kasnije će dete čuti da je gotovo uzrokovalo smrt majke
pri porođaju. Ovo dalje izgrađuje detetov osećaj da je sa njim nešto
pogrešno ili loše, što kasnije biva inkorporirano u sliku o sebi. Ovakve
kombinacije emotivnog, kognitivnog i fiziološkog dovršavanja postaju
fiksan geštalt - repetitivan i prediktivan način ponašanja u odnosu na svet i
druge ljude. Osoba uvek nastoji da izađe u susret originalnoj potrebi, ne
uspevajući, budući da se to bazira na organizmičkom iskustvu neuspeha.
Prema tome, prisila ponavljanja potiče od neuspešnog dovršavanja.

Disfunkcije toka ciklusa

Prema G teoriji postoji nekoliko psiholoških mehanizama uz pomoć kojih
održavamo, u sadašnjosti, nedovršene situacije iz prošlosti, lišavamo sebe
ostvarenja sopstvenih potreba i onemogućujemo dobar kontakt sa sobom,
drugima i sredinom.O tome se često govori kao o poremećaju granice, koji
se može posmatrati kao vid fiksiranosti, koji interferira sa zdravim
funkcionisanjem kreativnog selfa na granici između organizma i sredine. U
G se o tome često govori kao o samoregulirajućem delovanju, koje uključuje
odbrambene funkcije.Važno je naglasiti proces usmeravanja koji se bazira
na dinamičkoj interakciji organizma i sredine, što povećava mogućnost
promene. Poremećaji granice, o kojima se ovde govori, na specifičan način
 38
ometaju fazu finalnog kontakta ciklusa svesnosti.Većina njih propušta jednu
ili čak sve faze procesa. Perls se koncentrisao na problem konfluencije,
introjekcije, projekcije i retrofleksije, kao preovladavajuće načine ometanja
kontakta. Gudman se bavio egotizmom, a Polsterovi defleksijom.
Često se govori o desenzitizaciji. Ostali autori su eksperimentisali sa
kombinacijama navedenog, ali u ovoj knjizi ja ću se baviti samo navedenim
mehanizmima.
Važno je zapaziti da klasični G teoretičari, kao što su Perls, Polsterovi,
Melnik i Nevis, navode situacije u kojima odrasle osobe svesno i namerno
koriste ometanje kontakta, što je u tom slučaju zdrava opcija u službi
organizma. To treba uzeti u obzir kada se govori o mehanizmima ometanja
kontakta, koji su uglavnom vid hronične ili aktuelne patologije.
Prema Perlsu, ovi mehanizmi su neurotični jedino kada se koriste hronično i
neadekvatno. U suprotnom, korisni su i zdravi kada se autentično izaberu u
datim okolnostima, kada se na javljaju kompulzivno. Ipak, nezdravi su kada
su vezani za nedostupne ili nepostojeće objekte, kada uključuju slabljenje
svesnosti i sprečavaju svrhovitu integraciju potreba i doživljaja. Svaki
neurotičan mehanizam povezuje se sa ostalim mehanizmima u funkcionalnu
celinu. Npr. introjekcija i konfluencija su nužan preduslov za pojavu
projekcije i retrofleksije. Razmatrenje ovih smetnji ne odvija se u terminima
klasifikacije neuroza, već u obliku metoda istraživanja strukture određenog
neurotičnog ponašanja.
"Očigledno je da je svaki neurotični mehanizam fiksacija, a svaki
mehanizam uključuje konfluenciju, nešto što je nesvesno. Na sličan način
svako ponašanje je rezignirano u slučajevima lažne identifikacije,
odbacivanja sopstvenih emocija, okretanja agresije protiv sebe, i ujedno je
tašto! Navedeni pregled pokazuje redosled prema kojem se fiksacija širi kroz
celokupan proces kontakta, i nesvesnost joj dolazi u susret iz drugog
pravca.” (Perls i dr. 1951/1969: 458.). Određeni poremećaji granice mogu
biti upadljiviji u nekim fazama ciklusa formiranja i destrukcije geštalta.
Redosled kojim neurotični mehanizmi mogu da se razviju implicira da će
ostale faze ciklusa biti sprečene, hendikepirane ili ometene u dovršavanju, u
tolikoj meri da je bilo koja druga faza nekompletna, ometena ili
oštećena.Poteškoća se može posmatrati kao poremećaj u toku formiranja
ciklusa geštalta ili kao disfunkcija u jednoj ili više faza ovog ciklusa. Važno
je na koji način se navedene ideje koriste u terapijskom susretu.
Disfunkcija u fazi senzacuje (koja se ponekad naziva desenzitizacijom )
često se javlja kada se senzacije iz tela, kao npr. bol ili neprijatnost,
ignorišu a informacije iz sredine se blokiraju.
Primer za ovu vrstu poremećaja je slučaj Džozefin koja dozvoljava sebi da
se "smrzne" radeći kasno noću. Kao dete ona je bila zlostavljana, pa je u
odrasloj dobi otuđena od svog fizičkog selfa. Psihofiziološke ozlede zaostale
od povreda u ranom detinjstvu sprečavaju je da registruje kada je
povređena, gladna ili umorna. Ona uspeva da odbaci bolne stimuluse, ali se
 39
takođe izolovala od bazičnih zadovoljstava i životnih radosti. Na
savetovanje je došla na preporuku poslodavaca koji su primetili da u svako
doba radi kao efikasan automat, ali su se zabrinuli zbog mogućih
dugoročnih posledica po njeno zdravlje. Klijenti sa šizoidnim crtama
ličnosti pokazuju značajne poremećaje senzacija, smanjujući ili ometajući
uticaj unutrašnjih senzacija ili spoljašnjih stimulusa.
Disfunkcija faze svesnosti u ciklusu formiranja geštalta (u nastavku
poglavlja o ovome se govori kao o defleksiji) javljaju se kada osoba nije
potpuno svesna svojih potreba ili zahteva i poziva koji dolaze iz okoline. Ne
pridaje se značenje ni informacijama koje potiču iz tela, ni informacijama iz
sredine. Ljudi mogu sprečiti pojavu nove figure u ovoj fazi ne obraćajući
pažnju, ili namerno odvraćajući pažnju, od onoga što je najznačajnije za
zadovoljenje njihovih potreba ili za njihovu dobrobit. Ljudi sa opsesivno
agresivnim crtama ličnosti mogu omesti stimuluse koji potiču od drugih
blokiranjem svoje svesnosti. Npr. Piter je zadovoljan, sedi povučeno, zureći
u prozr i mršti se. Lusi ga pita "Šta nije u redu?". Glasom koji odiše
prezirom, on kaže "Ništa". Na taj način on je isključije iz kontakta i
umanjuje bilo koji uticaj koji ona može da ostvari nad njim.
U sledećoj fazi ciklusa- onoj koja naglašava mobilizaciju, disfunkcija se
javlja kada se energija preterano ili nedovoljno mobiliše, ili kada se
uzbuđenje blokira ili pogrešno interpretira. Veoma depresivni klijenti su
primer za poremećaj onog dela ciklusa, zbog nesposobnosti da mobilišu
svoju energiju, pa prestaju da jedu ili brinu o sebi. Ovo je često odgovor na
toksične introjekte, npr. na internalizaciju zlostavljajućeg ili zanemarujućeg
roditelja. Generalizovano uzbuđenje i nespecifična mobilizacija česti su u
stanju anksioznosti. Dženi se žali da se oseća napeto tokom časova na
koledžu. Njena energija je svakako pobuđena, potencijalno dostupna i
prazni se. Ipak, njeno stanje pobuđenosti dok sedi u učionici, mišića
spremnih da potrči i hiperventilirajući u stanju uzbune, ne vodi cilju
usmerenoj akciji ili zadovoljavajućem dovršavanju geštalta. Mobilizacija
treba da bude prikladno primenjena kako bi se oslobodila njena anksioznost
i kako bi ona bila sposobna za intelektualno napredovanje koje želi. Dženi
zamišlja da nastavnik i kolege smatraju da je ona dosadna i bezvredna i da
je preziru. Radeći sa Dženi u toku savetovanja postaje jasno da negativne
poruke u njenoj glavi potiču iz detinjstva kada je internalizovala
destruktivne atribute koje su joj upućivali roditelji. To je sada postalo njeno
sopstveno uverenje o tome da je bezvredna kao ličnost i prijatelj, i ona se
ponaša u skladu sa tim na nepristupačan i nezanimljiv način.
U fazi akcije, disfunkcija se javlja kada se akcija bira i primenjuje, ali nije
prikladna za zadovoljenje primarne organizmičke potrebe. Često se
poremećaj u ovom delu ciklusa javlja u vidu odbacivanja delova sebe i
njihovog pripisivanja drugima (projekcija), kao kod paranoidnih
poremećaja. Projekcija sprečava osobu da u potpunosti bude u kontaktu sa
akcijom koja je potrebna da bi se dovršio događaj. Zapravo, akcije se mogu
 40
stalno iznova ponavljati kao kod kompulzivnih pacijenata ili adikcija, ali ove
akcije nisu efikasne i ne zadovoljavaju stvarnu potrebu. Npr. kada je Džejk
anksiozan počinje sa opsesivnim čišćenjem kuće, umesto da spozna svoju
davno zaboravljenu želju za razumevanjem i ozbiljnim tretmanom.
U fazi finalnog kontakta disfunkcija se javlja kada akcija nije adekvatno
dovršena, energija ispražnjena. Umesto upravljanja ponašanja prema
adekvatnoj spoljašnjoj meti, ljudi okreću svoje ponašanje ka sebi. Ovo se
naziva retrofleksijom. Npr. umesto da rizikuje ulazeći u imtiman odnos i
tražeći intimne veze sa drugima (čime može doći u situaciju da bude
odbačen) Klaus sanjari i guta hranu, ide na tretmane masaže i kupuje skupu
odeću. Umesto da izrazi svoj bes prema šefu koji je zloupotrebljava, Alvin se
ljuti na sebe i okrivljuje sebe što je tip osobe koji uvek postaje žrtva. Ni u
kom slučaju ona ne bi ništa rekla protiv svog šefa, ali često ima napade
laringitisa, pri čemu doživljava "kako davi sebe, guši sebe" - upravo kao što
bi to želela da učini šefu u fantaziji.
Fini mišićni odgovori (koji se sprečavaju inhibicijom ili zdravim razumom)
mogu rezultirati trajnim karakternim oklopom ili mogu doprineti fizičkim
poremećajima kao što je dijabetes, artritis i rak.
Poremećaji u fazi poskontakta ili zadovoljenja mogu se javiti kada osoba ne
doživljava u potpunosti svoja iskustva, prerano jureći od jednog doživljaj ka
drugom. Ljudi koji često ometaju svoja iskustva u ovoj fazi često imaju
osećaj nedovršenosti. Oni ostaju u nekom maglovitom osećanju deprivirani
prijatnog osećaja, koji sledi posle dobrog jela ili izazovne konfrontacije sa
prijateljem. Jedan od načina da kontakt ne bude potpuno zadovoljavajuć,
je da " stalno budemo svesni da smo u kontaktu". To je kao kada biste bili
zaljubljeni i puni sebe čuvali kopije ljubavne poezije koju pišete. Doživljaj
posmatranja ili komentarisanja sebe i sopstvenog ponašanja naziva se
egotizmom (zaokupljenošću sobom) ili posmatranjem - u seks terapiji, i
ukazuje na narcistički karakter. Mnoge žene koje imaju poteškoće sa
doživljavanjem orgazma pokazuju da imaju problem upravo u ovoj fazi
ciklusa. Zadovoljstvo kontaktom sa tlom je više od doživljaja gravitacije
kada stojimo ili hodamo, ne misleći u sebi kako smo svesni dobrog kontakta
sa travnjakom. To je, zapravo, potpun doživljaj travnatosti podloge.
Disfunkcije u ovoj fazi svesnosti rezultiraju nedostatkom spontanosti i
otuđenošču od fizičkog selfa i okoline. Ljudi koji hronično ometaju kontakt
mogu delovati kontrolisano, ali im nedostaje lakoća i usklađenost sa sobom i
sredinom koja se javlja kada se na trenutak zaboravi na sebe. Metaforički
govoreći, oni guraju reku (Stivens, 1970).
Posle zadovoljenja sledi faza povlačenja ili odmora, koja može voditi stanju
ravnoteže, mirovanja i otvorenosti. Ometanje se javlja kada je osoba
nevoljna da napusti prethodne situacije ili, suprotno ovome, juri ka novoj
figuri. Na taj način izbegava da ostane u stanju praznine, pre nego što se
jasna figura spontano pojavi iz selfa ili sredine. To je karakteristika ljudi
kojima je teško da nešto napuste. Možda postoji problem napuštanja slike o
 41
sebi ili faze života u kojoj se odigravala trauma prilikom preseljenja u novu
kuću. Napuštanje događaja u vezi sa prošlosti, i žaljenje za njima, nužan je
deo otvaranja sebe ka mogućnostima i potencijalima novog. U tranzicionoj
teoriji ovo se naziva "neutralnom zonom". "Radoholičari" ili profesionalci
koji sagorevaju na poslu, primer su hroničnih poremećaja u ovom delu
ciklusa. Zadovoljstva koja potiču od rada postala su preovladavajuća, i
njihova vezanost za (ili konfluencija sa ) izvorom zadovoljstva , postala je
blokirajuća za deriviranje zadovoljstva iz drugih izvora. Nevoljnost da se
stupi u neutralnu zonu, ili njeno izbegavanje, stvara poremećaj u
harmoničnom ritmičnom pulsirajućem ciklusu.
Poremećaji u bilo kom delu ciklusa prirodno ometaju ritam zadovoljenja
potreba osobe. Konfluencija - može sprečiti zadovoljavajući razvoj faze
senzacije, desenzitizacija - može sprečiti punu svesnost, defleksija - ometa
mobilizaciju, introjekcija - može sprečiti efikasnu akciju, projekcija - dobar
finalni kontakt i retrofleksija - fazu zadovoljenja, a zaokupljenost sobom -
ometa efikasno povlačenje.
Slika 4.1. predstavlja dijagram ciklusa formiranja i destrukcije geštalta sa
ilustrovanim primerima tipičnih graničnih poremećaja, koji su za potrebe
ove knjige locirani u određene faze. Unutrašnji deo kruga predstavlja self, a
deo polja van kruga predstavlja sredinu, linija koja razdvaja ovo dvoje je
granica među njima. Ovo je dodirna linija na kojoj se odvija razmena
između organizma i sredine . Sedam graničnih poremećaja, o kojima se ovde
govori, označeno je manjim strelicama sa malim krugom koje predstavljaju
interpsihički materijal ili zalihe koje potiču od sredine.

Akcije Finalni kontakt

projekcije retrofleksija
Granica
Mobilizacija
introjekcija Zadovoljstvo
egotizam

Sredina

Svesnost
defleksija Povlaćčenje
Senzacija konfluencija
desenzitizacija

Slika 4. Ciklis formacije i destrukcije geštalt savetovanja

 42
Kako bismo objasnili mentalno varenje materijala upotrebićemo metaforu
ponašanja prilikom hranjenja. Tako, u slučaju desenzitizacije, intrapsihički
stimulusi su blokirani na granici sa unutršnjošću. Desenzitizacija je kao da
pokušavamo da jedemo smrznutih usana bez čula ukusa. U defleksiji,
stimulusi iz okoline sprečeni su da prodru kroz granicu između organizma i
sredine, slično kao kada se čvrsto stisnu zubi da bi se sprečilo gutanje. U
introjekciji, spoljašnji materijal se suviše lako inkorporiše - hrana se guta
cela, bez žvakanja i bez osećaja ukusa. U projekciji, intrapsihički materijal
se suviše lako odbacuje, kao kod pljuvanja ili povraćanja progutanog. U
retrofleksiji, m,aterijal koji je namenjen spoljašnjem cilju usmerava se ka
sebi. To je slično žvakanju svojih usana. U egotizmu, intrapsihički materijal
se prerađuje, a da se ne obraća pažnja na sredinu. Konfluencija je
predstavljena znakom beskonačnosti preko granice selfa i sredine, koji
kazuje da se radi o zatvorenom sistemu koji efikasno uništava funkciju
granice. Ovo je slično sisanju bradavice ili onome što tinejdžeri slikovito
zovu "razmena pljuvačke" (poljubac).

DETALJNO RAZMATRANJE POREMEĆAJA GRANICE

Desenzitizacija (minimiziranje senzacija)

U desenzitizaciji neurotičar izbegava da doživi sebe ili svoju sredinu.
Koncentrišući self je anesteziran i umrtvljen. Senzacije i osećanje selfa su
oslabljeni, nepoštovani ili zanemareni. Egzistencijalna patnja i neprijatnost
sprečeni su da se pojave kao figura u većoj ili manjoj meri. Blag primer je
slučaj kada suviše dugo ležimo na suncu. Ekstremniji primer je
zanemarivanje telesnih potreba - kao kod ljudi koji se ponose time koliko
mogu popiti, koliko dugo mogu da ne spavaju ili rade pod uslovima
egstremnog stresa, kao što je rad na berzi, pritom ne vodeći računa o ceni
koju plaćaju svojim zdravljem ili srcem.
Desenzitizacija se može pojaviti u bilo kom delu ciklusa svesnosti, npr.
veoma žedna osoba koja guta toliko željeno piće možda neće na kraju osetiti
kinestetičko olakšanje, zagledana u televizor, u ovom slučaju reč je o
desenzitizaciji u fazi finalnog kontakta.Desenzitizacija se u ovom tekstu
razmatra kao poremećaj ciklusa u fazi senzacije.
Izvestan stepen desenzitizacije je deo zdravog života, npr. atleta će
zanemariti bol koja potiče od malog žulja kako bi učestvovao u trci, ili će
umoran čovek zanemariti neudobnost tvrdog madraca da bi odspavao.

Defleksija (izbegavanje senzacije ili značajnog uticaja)

Defleksija znači okretanje od direktnog kontakta sa drugom osobom. To je
način da se redukuje svesnost o (ili uticaj) kontaktu sa sredinom, da se
kontakt zamagli, uopšti ili uvije u lasku. Tema, o kojoj je reč, na suptilan
način se menja, npr. žena pita: "Da li me voliš?", a muškarac
 43
odgovara :"Šta podrazumevaš pod ljubavlju?". Umesto da razmeni osećanja
direktno, u punom intenzitetu, klijent bira apstraktan jezik, blede opise i
izbegava kontakt očima. Osoba koja često koristi mehanizam defleksije ne
koristi svoju energiju na efikasan način da bi ostvarila fidbek sa sobom,
drugima ili sredinom. Do takve osobe neće dopreti kritika, ali neće ni
priznanje, ni ljubav.
"Osoba koja koristi mehanizam defleksije ne ubire plodove svoje aktivnosti.
Stvari se naprosto ne dešavaju. Osoba govori, ali oseća da ne dotiče druge
ili da je ne razumeju. Njene interakcije ne izazivaju željeni dojam, ne
postižu ono što se razumno očekuje. Iako osoba može da komunicira valjano
ili tačno, ako ne dopre do druge osobe, neće biti potpuno shvaćena".
(Polsterovi, 1974: 90-91).
U defleksiji, neurotičar pokušava da izbegne uticaj stimulusa iz sebe ili
sredine. Kontrolišući self doživljava otuđenje i napuštanje. Defleksija je
obično bolna i, metaforički govoreći, oduzima ukus bogatom i živahnom
kontaktu. Ipak, postoje slučajevi kada je defleksija veoma korisna kao vid
manevra za održavanje života u potencijalno opasnim situacijama. Npr.
defleksija u odnosu na propagandu i dezinformacije totalitarne države može
biti korisna i rezultirati boljim kontaktom sa životnim situacijama, gledano
dugoročno. Defleksija može ometati bilo koji deo ciklusa, ali u najvećoj meri
deluje na svesnost osobe.

Introjekcija (Biti upravljan internalizovanim "treba")

Introjekcija je inicijalni mehanizam preko koga primamo hranu, ideje i
pravila od značajnih drugih iz sredine. Dok beba ne dobije zube
(najznačajniji deo razvoja prema Perlsu), ne može lako odbaciti ono što je
za nju loše (disfunkcionalno) drugačije nego povraćanjem i pljuvanjem. Sa
pojavom dentalne agresije javlja se sposobnost da se sažvaću informacije iz
sredine, da se unese u sebe ono što je za organizam važno ili hranljivo, i da
se razlikuje i odbaci ono što nije pogodno. Ovaj kapacitet potom se
primenjuje na sve vrste odnosa sa drugima, ili informacije. "U introjekciji,
neurotičar smatra da je normalno ono što kontrolišući self doživljava kao
strano telo i želi da odbaci" (Perls i drugi, 1951/69:463).
Kao deca, ljudi "gutaju" pravila ili pozajmljuju maksime, kao što je ona
"moraš uvek vredno raditi", "drugi ljudi treba da budu uvek na prvom
mestu", "uvek moraš kontrolisati svoja osećanja". Ljudi, takođe, mogu
progutati atribute koji im se pripisuju - npr. "ti si lenj", "ti si kreativniji nego
tvoja sestra", "svi muškarci u našoj familiji završavaju kao alkoholičari".
Ljudi koji često introjektuju,gotovo uvek "načule uši" ili " drže otvorene oči"
da saznaju šta bi TREBALO da rade. Nedostaje im unutrašnji osećaj
vođenja sebe ili samoregulacija u skladu sa njihovim potrebama. Njihovi
introjekti su za njih stranac, nefleksibilno i totalitarno "trebalo bi da
uvek...". Kulturni stereotipi, kao što su novinski portreti žena kao pasivnih
objekata spremni za konzumaciju od strane muškaraca, predstavljaju
 44
suptilan introjekt ogromnog broja ljudi, a da oni toga nisu svesni.
Introjekcija koja se nastavlja u odrasloj dobi može povremeno biti korisna u
početnim fazama sticanja veština, od kucanja do sticanja veština
savetovanja. U idealnoj situaciji, u kasnijim fazama procesa, usvojena
pravila će se preispitati da bi se utvrdila njihova važnost i primenljivost za
određenu osobu, situaciju ili trenutak.
Introjekcija može ometati bilo koju fazu ciklusa svesnosti. Npr. žena može
uživati u seksu, ali ne dozvoliti sebi orgazam ( u fazi finalnog kontakta) zbog
introjektovanih poruka kao što je ona "seks je potreban muškarcima radi
olakšanja". Ipak, introjekcija često snažno ometa mobilizaciju, sprečavajući
osobu da preduzme adekvatnu akciju za zadovoljenje potrebe.

Projekcija (videti u drugom ono što ne priznajemo kod sebe)

"Projekcija je stav, crta, osećanje ili način ponašanja koji zapravo pripada
vašoj sopstvenoj ličnosti, ali se ne doživljava kao takva, umesto toga
pripisuje se objektima ili osobama u sredini i doživljava kao usmerena
PROTIV vas od strane drugih, umesto obrnuto. Projektor je nesvestan, npr.
da odbacuje druge, veruje da ga drugi odbacuju, ili nesvestan je svojih
potreba da seksualno priđe drugima, oseća da drugi njemu prilaze
seksualno ". (Perls i dr. 1951/69: 211).
Projekcija se može koristiti na zdrav i konstruktivan način prilikom
planiranja budućih situacija. Svaki vid kreativnosti uključuje projekciju selfa
kroz delovanje imaginacije. Ponekad ljudi vide kvalitet kao što je poštenje ili
inteligencija u drugima, nesposobni da uvide kako i sami poseduju ove
kvalitete. Slučajevi projekcije obezbedili su osnovu za narodnu mudrost - "It
takes one to know one" (Treba imati određeni karakteristiku, da bi se išta
moglo prepoznati kod drugog).
Predrasuda je bar delimično subverzivan i destruktivan vid projekcije.
Odbačeni delovi sebe pripisuju se prezrenim rasama, klasama ili suprotnom
polu, tako olakšavajući projektoru da dođe u kontakt sa svojim tamnim
osobinama. Uvek postoji zrno istine u projekciji, ali osobe koje se projektuju
vrlo selektivno obraćaju pažnju na okolinu ili doživljavaju da su nemoćni da
promene situaciju. Iako projekcija može ometati bilo koji deo ciklusa
svesnosti, najčešće se javlja kao poremećaj u fazi akcije.

Retrofleksija (činim sebi umesto drugima )

Retrofleksija znači oštro se okrenuti protiv sebe. Postoje dve vrste
retrofleksije : Prva, kada osoba čini sebi što želi da učini drugima ili sa
drugima. Ovo verovatno potiče od onoga što je originalno činila ili
pokušavala da učini drugim osobama ili objektima. Ličnost je podeljena na
aspekt koji "čini" i aspekt " kojemu se nešto čini". Umesto da se agresivni
impuls usmeri prema povređujućem roditelju, osoba usmerava agresivni
impuls prema sebi i živi život samokažnjavanja, uz pomoć ka sebe usmerene
hostilnosti, i može čak počiniti samoubistvo, koje je retroflektovana forma
 45
ubistva. " U retrofleksiji, neurotičar je snažno zaokupljen onim u čemu
koncentrišući self ne učestvuje, isključen iz sredine". (Perls i dr, 1951/1969:
463).
Ljudi uče da koriste mehanizam retrofleksije kada njihova porodica ne
vrednuje njihova osećanja i misli, ili ih kažnjava zbog ekspresije prirodnih
impulsa. Impuls da se udari ostaje zaključan u telu osobe, utičući na oblik
mišića, abdominalnu tenziju i hemijsku ravnotežu u telu. Energija se koristi
da bi se potisnuli impulsi koji se zadržavaju, čime se takođe sprečava da
energija bude upotrebljena u svrhu zadovoljenja potreba.
Mnogi od nas naučeni su da jeasgresivnost loša, i da njeno izražavanje
nužno vodi destrukciji i povredi. Ipak, u G agresivnost se definiše u
terminima "posezanje za nečim" i smatra se neophodnom za život, ljubav i
produktivnost. Pozitivan način da se koristi retrofleksija je sprečavanje sebe
da se plače neadekvatno na sastanku komiteta. Ovaj mehanizam negativan
je ako sebi NIKADA ne dozvolimo da izrazimo bes ili povređenost.
Druga vrsta retrofleksije je kada činimo sebi ono što želimo ili što smo
želeli da za nas učine drugi. Osoba pruža sebi pažnju, ljubav i brigu koju
nije dobila od roditelja. Npr. Bari često uvlačiruku u majicu i oslanja vilicu
na ruku kada govori o usamljenosti. Kada njegova ruka progovori, on čuje
sebe kako teši dete u sebi na način na koji je želeo da to učini njegov
hladan i distanciran otac. Tada ne sprečava zadovoljenje pravih
interpersonalnih potreba u sadašnjosti, to može biti značajan izvor podrške
sebi samom. Retrofleksija se može javiti u bilo kojoj fazi ciklusa, ali naročito
ometa fazu finalnog kontakta.

Egotizam (blokiranje spontanosti kontrolom)

Egotizam se karakteriše stupanjem osobe van sebe i uzimanjem uloge
posmatrača ili komentatora sebe ili svojih relacija sa sredinom. Ovaj
neurotičan mehanizam ometa refleksnu akciju zadovoljenja potreba, kao i
dobar kontakt sa sredinom. Komentar o tome koliko uživamo u šetnji po
pesku u jesen, može uništiti ne-samosvesno zadovoljstvo koje potiče od
stvarnog ostajanja ili bivanja U iskustvu. "U egotizmu, neurotičar je svestan
i ima šta da kaže o svemu, ali kontrolišući self oseća prazninu, nedostatak
potreba ili interesovanja" (Perls i dr. , 1951/1969: 483)). Perls i dr. opisuju
"neurozu klijenta na psihoanalitičkoj terapiji " razmatrajući egotizam (to se
naravno ne vezuje za bilo koji pristup posebno), pokazujući kako ovaj vid
samo-svesnosti i posmatranja sebe može postati problem. Egotizam se javlja
kada osoba usvoji način na koji je bila izložena drugima i postaje idealan
produkt - dobro prilagođeni genitalni karakter, samoaktualizer, i dr.Uvidi
osobe nisu integrisani ili asimilovani. Oni stoje osobi kao novo odelo još
nepoznatog i neprilagođenog oblika i proporcija. Dok se divi sebi u
ogledalu, njegovom životu nedostaje spontanost, njegovi apetiti su
programirani i njegovo delo je bez sjaja.
 46
Perls i dr. , ipak, ističu da je normalan egotizam nužna faza u razvojnom
procesu elaboracije komplikacija i dugog sazrevanja kako bi se izbegle
preuranjene obaveze i obeshrabrilo uništenje". (Perls i dr. 1951/1969: 456).
Egotizam se može javiti u bilo kojoj fazi ciklusa - npr. umesto da se mobiliše,
pošto čuje plač svoje bebe, majka može početi da se divi svom oštrom sluhu.
Egotizam često ometa zadovoljstvo, budući da se osoba više bavi sobom
nego doživljavanjem sopstvenog zadovoljstva. Egotizam u trenucima
kontakta onemogućuje osobu da istinski daje ili prima. Na taj način
egotizam ometa osećaj potpunog i pravog zadovoljstva. Hronični egotizam
može rezultirati uobičajenim obrascima karaktera koji se opisuju kao
narcistički poremećaj ličnosti kojoj nedostaje sposobnost empatije, a
karakteriše je garndioznost i preosetljivost na evaluaciju od strane drugih,
ove crte ličnosti su rigidne, (Jontef, 1986).

Konfluencija (disfunkcionalna bliskost)

Konfluencija je stanje u kojem se ne razlikuju organizam i sredina. Granice
su oslabljene kao između fetusa i majke. Dve individue strpaju se u jedno,
spajajući uverenja, stavove ili osećanja, a da nisu reorganizovali granice
među sobom i način na koji se razlikuju. Ponašaju se kao da su jedna osoba.
Svako povlačenje granice doživljava se kao pretnja odnosu, ako ne i samom
opstanku osobe. Parovi koji su živeli zajedno veoma dugo, počinju da liče,
imaju sličan ukus i "slične misli".Nije retkost da se govori "mi" kao npr. “Mi
smatramo da stanje obrazovnih ustanova nije dovoljno dobro za našu decu".
Oni su napustili bazičnu potrebu za odvojenošću, od dela svoje ličnosti. I
sama pomisao o konfliktu ili bilo kakvom neslaganju preti temelju njihovog
odnosa. Svaki poremećaj granice originalno je imao funkciju održavanja
života, (opstanka). Konfluencija je nužna u emocionalnom i psihološkom
odnosu majke i deteta (bebe) i predstavlja normalan deo detetovog
odrastanja. Neki konfluentni odnosi mogu biti pozitivni - npr. empatično
razumevanje partnera koji pati zbog gubitka bliske osobe u slučaju smrti.
Neki vidovi konfluencije sa sredinom mogu predstavljati vid obogaćenja i
unapređenja kvaliteta života. U nekim situacijama kao što je npr., vrhunski
doživljaj u toku meditacije, ili u nekim ekspresivnim umetnostima kao što su
slikanje, gubljenje sopstvenih granica može biti od presudnog značaja da bi
se bogatstvo doživljaja u potpunosti iskusilo. Posle toga u zdravom kontaktu
postoji sposobnost odvajanja, jer postoji poverenje da se takav doživljaj
može ponoviti.
Kao u svim ljudskim situacijama neophodno je uspostaviti ravnotežu između
konfluencije i održavanja granica. Doživljaj konfluencije sa sredinom je
povremeno neophodan kako bismo doživeli silovanje neše planete koja je
biološki značajna za sve nas. Ali trajno spajanje sa drugim, bilo osobama ili
situacijama, vodi gubitku sebe, kontaktu koji je u manjoj meri
zadovoljavajući i konačno, dezintegraciji.
 47
Konfluencija je često odbrana pritiv suočavanja sa egzistencijalnom
usamljenošču, izvesnošću smrti i straha od praznine. Svaka osoba doživljava
ovu prazninu na različit način. ""Za svakog pacijenta praznina ima različito
značenje. Za kompulzivne to može biti nered, za neke to je starenje i smrt, za
mladu ženu to može biti gubitak sebe u seksualnom vrhuncu, za
šizofreničara u ranom stadijumu razvoja bolsti to je sila koja razara ego" :
(Van Dusen, 1975b: 92).
Za osobu koja traži disfunkcionalnu bliskost cilj je stapanje u odnosima u
kojima ne postoji sposobnost za toleranciju različitosti u drugome, takva
osoba nespremna je da otkrije sopstveni izvor snage. U odnosu u kojem
postoji stopljenost ni jedna individua ne može se potpuno razviti. Osoba koja
brine o svom partneru često se poistovećuje sa očigledno "zavisnom
osobom" kako bi izbegla suočavanje sa sopstevnim strahom od zavisnosti ili
napuštanja. Konfluencija se može manifestovati kao nezdravo mešanje sebe
sa situacijama kao npr. sa sopstvenim zanimanjem. Neki savetnici suviše
snažno se identifikuju sa svojim poslom tako da se ličnost i profesionalna
uloga ne mogu razlikovati. Ne iznenađuje što ovo može voditi lošem
iskustvu, gubitku iluzija i očaju.
"Konfluencija je fantom za kojim jure ljudi koji žele da redukuju različitost i
da tako ublaže uznemiravajuće iskustvo novine i različitosti. Blago govoreći,
to je mera pristajanja pojedinca na površan dogovor , dogovor da se ne
ljulja brod. Dobar kontakt, čak i u najdubljim relacijama, zadržava uzvišen i
svet osećaj različitosti od drugoga sa kojim se kontakt uspostavlja”.
(Polsterovi, 1974:92).
Konfluencija može sprečiti funkciju senzacije da se spontano i ritmički
pojavi u ciklusu. Npr. sve dok majka ostaje u konfluenciji sa
novorođenčetom i dvori njegove potrebe, oštrina njene senzorne
diskriminacije sopstvenih potreba prirodno će biti umanjena. Ovo je
naravno neophodno za neko vreme. Produžena konfluencija može doprineti
depresiji ili posledičnim teškoćama u aktivnom seksualnom životu sa
suprugom.
Konfluencija se može javiti u bilo kojoj tački ciklusa svesnosti, npr. na nivou
senzacije, trudnica možda oseća jutarnju mučninu, a njen suprug se oseća
bolesno. Konfluencija je naročito upadljiva, kao što smo pomenuli ranije,
kao poremećaj u fazi povlačenja. Hronična konfluencija je karakteristika
ljudi koji se ponekad opisuju kao hronični granični poremećaji ličnosti.
Njihova konfluencija može biti nestalna i nepostojna. Njihovi intenzivni i
impulsivni interpersonalni odnosi variraju između konfluencije sa suviše
idealizovanim drugim i konfluencije sa drugim koji se ne poštuje. Njihova
potreba da se stope sa drugom osobom (potpuna briga smenjuje se sa
potpunim odbacivanjem) zahteva pažljivo uspostavljanje granica,
naglašavanje odgovornosti i integraciju polariteta. (Jontef, 1988). Neka
hronična ometanja kontakta povezana su sa dijagnostičkim kategorijama
koje se obično koriste. Nije nam, namera da sugerišemo kako stvarne osobe
 48
nalikuju njihovim dijagnostičkim diskripcijama. Primeri koji su navedeni
predstavljaju potporu navedenoj diskusiji i ne mogu biti sasvim verodostojni
i tačni. Savetnik koji koristi G pristup uvek će preispitati pretpostavke koje
leže u osnovi upotrebe dijagnostičkih kategorija. Isto tako preispitaće
pretpostavke u osnovi odbacivanja dijagnostičkih kategorija. Savetnici koji
koriste G razvijaju sopstveno razumevanje i praksu na osnovu kreativne
tenzije koja postoji između fenomenološke deskripcije i kliničke predikcije.
Nijedno od ovoga ne treba da bude fiksno.

Rad na ometanju ciklusa u toku geštaltističkog procesa savetovanja

Bilo koji vid ometanja može se pojaviti u bilo kom trenurku tokom ciklusa.
Prema tome, savetnik mora biti spreman da radi u odlučnim trenucima.
Početna tačka savetovanja određena je mestom koje klijent sam određuje
kao početak. To može biti klijentova teškoća sa mobilizacijom kada je
potrebno pokrenuti se ka jasnoj figuri. Ova nepokretnost definiše startno
mesto.
"Tako kada G terapeut radi sa klijentom, on je indifirentan kako teoretski i
praktično prema tome na kojoj tački procesa će rad otpočeti. Terapeut je
podjednako predan radu na bilo kom mestu ciklusa i konačno, predan je
tome da pomogne klijentu da doživljava sa maksimalnom punoćom i
jasnoćom." (Melnik i Nevis, 1986. 45-6).
Razumevanje prirode i redosleda ciklusa iskustva čini bazu ove knjige koja
omogućuje da razumemo savetodavni proces na dinamičan način. Funkcija
poremećaja granice i njihov efekat koji se javlja u vidu prepreka u
različitim fazama prirodnog toka ciklusa biće tema razmatrana u nastavku
teksta. Iako će fokus biti na ulozi određenih ometanja u određenim fazama,
vodite računa o tome da je razlog tome potreba za primerima i diskusijom, a
ne definicijom ili propisom. Sledeće poglavlje bavi se neophodnim
preduslovom za savetovanje.
 49
5. SENZACIJA I NUŽNI USLOVI ZA SAVETOVANJE

Postoji priča o Zen monahu koji je plakao kada je čuo o smrti bliskog
rođaka. Kada je jedan od njegovih prijatelja komentarisao kako je
neprikladno da monah pokazuje takvu ličnu vezanost, on je odgovorio:"Ne
budi glup! Plačem zato što želim da plačem". (Vots, 1962/1974:155).
Četvrto poglavlje sadrži razmatranje faza i destrukcije geštalta i poremećaja
granice koji se mogu javiti u bilo kojoj fazi. Kao što pokazuje slika 4, za
potrebe ove knjige svaki pojedini poremećaj granice razmatra se u vezi sa
nekom fazom ciklusa. Jasno je naravno, da se bilo koji poremećaj granice
može javiti u bilo kojoj fazi ciklusa. Ipak, u ovoj knjizi ovakva organizacija
sadržaja koristiće se kako bi prezentovala statične momente jednog tekućeg
procesa. Ovakav način izlaganja tek bedno aproksimira dinamički
kaleidoskop celine savetodavnog procesa sa beskonačnom varijabilnošću.
Sledećih šest poglavlja knjige biće organizovano tako da korespondira sa
fazama ciklusa, kako bi se na taj način održao razvojni tok savetodavnog
procesa. Svako poglavlje fokusira se na određenu razvojnu fazu u toku
savetodavnog procesa i povezano je sa određenim tačkama geštaltističkog
ciklusa svesnosti i odgovarajućim poremećajima.
Svako poglavlje sadrži, najpre, opštu diskusiju o svakoj od faze ciklusa
povezano sa savetodavnim procesom; zatim sledi diskusija tipičnih TEMA
koje se javljaju u ovim fazama; i konačno, predstavljaju se određene
TEHNIKE ili eksperimenti specifično povezani sa poremećajima granice
koji se slažu sa određenom fazom ciklusa. (Ovo se može javiti i vezano za
druge faze ciklusa.) Ovi eksperimenti nisu zamišljeni za upotrebu per se.
Iako možda povremeno izgledaju kao da su dati gotovi odgovori savetnika,
ili kao da su propisani, G je najbolji kada je oslobođen "tehnike". Namera je
da se uz pomoć primera učinjenih intervencija objasni gradivo, a u praksi
tehnike treba koristiti adaptirano i pošto se preispitaju, u određenim fazama
savetodavnog procesa ili sa različitim tipovima ličnosti. U G strategija koju
će savetnik koristiti nikako se ne može propisati. Tzv. procedure ili
eksperimenti su primeri spontane inventivnosti u savetodavnoj dijadi i
predstavljaju provokaciju za nova otkrića, kreativne akte i invenciju.

Osposobljavanje funkcije SENZACIJE

Postoje određeni preduslovi koji moraju egzistirati da bi savetodeavni odnos
uopšte bio moguć. G je uglavnom verbalni pristup ljudskim poremećajima,
pa je minimalna sposobnost za komunikaciju uz pomoć reči poželjna. Ipak
to nije uvek neophodno. Neki geštaltisti npr. rade sa klijentima sa
oštećenjem mozga naglašavajući njihove senzorne percepcije, telesne
doživljaje i koristeći ritam i muziku. Važno je zapamtiti da je koncept
samoaktualizacije razvio Golštajn. On je postulirao da vrhunski motiv
organizma predstavlja potrebu za samoaktualizacijom i smatrao je sve
ostale potrebe derivatima. Golštajn je razvio ovu ideju radeći sa vojnicima
 50
povređenog mozga. Ovo ostaje vodeća ideja u radu geštaltista, bez obzira na
to kakvi su kapaciteti klijenta.
Geštaltisti uvek obraćaju pažnju na telo, a neki od njih su obučeni za
terapijsku masužu ili rad na telu. G praksa se uvek bazira na onome što
savetnik može da vidi, čuje, oseti i omiriše, a ne na onome što savetnik misli,
zamišlja ili interpretira kada je reč o klijentu. Naglasak je na svesnosti.
Naglašavanje primarnosti osetila, bila je Perlsova reakcija protiv
intelektualizirajućeg procesa savetovanja kako je PA ili raniji oblici
kognitivne terapije. Međutim, funkcija mišljenja praktičara se ne isključuje.
Perls je želeo da naglasi ogromnu, ali zanemarivanu, važnost senzornih
podataka, koji još nisu interpretirani i klasifikovani, za razvoj savetodavnog
odnosa. Ovo je fenomenološko jezgro geštalta - filozovski stav otvorenosti ka
doživljaju koji se odražava na praksu, kao što su subjektivno iskustvo osobe
(doživljaj), stavlja na prvo mesto. Takav odnos uzajamnosti postoji kada
klijent i savetnik postaju partneri u savetodavnom procesu. Tada mogu
raditi zajedno, što se bitno razlikuje od situacije u kojoj ekspert "razume i
zna" više o klijentovoj psihologiji nego što zna sam klijent. G naglašava
autonomiju, uz potrebu podrške, naravno, ali uz uzajamnu zavisnost u
odnosu na cilj i postojeće mogućnosti. U ciklusu svesnosti, zadatak je
osposobiti osobu da se kreće od dovršavanja faze povlačenja kroz prazninu
koja postaji pre kontakta, ka senzornoj osetljivosti, na način koji je najbolji
za razvoj te osobe. Ekstremno oštećena osoba koja više ne može da
registruje bol i udara glavom o zid dok ne prokrvari, postala je neosetljiva
na bolove i neprijatnosti ljudskog života do mere u kojoj je to preteće za
njen opstanak. Čin samopovređivanja, bilo da se radi o opekotinama
cigarete, sečenju vena ili produženom gladovanju, često je očajnički pokušaj
osobe da ponovo uspostavi funkciju senzacije organizma. Stanje hipnoze,
histerične konverzije, posttraumatski sindrom ili depriviranost od spavanja
mogu privremeno oponašati gubitak senzacija. Iako se od savetnika,
uopšteno gledajući, ne očekuje da se bave katatoničkom šizofrenijom ili
depresivnim stuporom, važno je da savetnici budu upoznati dovoljno sa
ovakvim sindromima, kako bi bili osetljivi na ranu pojavu njihovih
simptoma, i potrebno je da imaju kontakta sa psihijatrima ukoliko savet ili
medikacija ili smeštanje u bolnicu postanu neophodni. U znatno manjem
stepenu privremena stanja povlačenja, uz gubitak funkcije senzacije, mogu
se pojaviti kao deo jednog savetodavnog susreta, i posle vrlo dubokog
emocionalnog angažovanja tokom savetodavnog rada ili posle novog uvida.
Postoje i drugi primeri osoba koje su alijenirane od svojih senzacija i koje,
bez obzira na to koliko su bogati i zavodljivi stimulusi, više ne odgovaraju
diskriminacijom, ili zadovoljstvom. Tome je sličan dosadan, isprazan, ispran
svet narcističke ličnosti koja je "sve videla i doživela". Slično je i sa
klijentom koji kompulzivno traže seksualno uzbuđenje posle seksualnog
uzbuđenja, pri čemu je svako naredno bizarnije i perverzivnije od
prethodnog. Potrebno je da klijent i savetnik budu upoznati sa prazninom u
 51
sopstvenom životnom iskustvu, da nauče da je tolerišu i transformišu kroz
istraživanje jalove praznine i plodne praznine. Ovo zahteva spremnost da se
ostane u stanju konfuzije i nesigurnosti , kao i da se zadrži odgovornost da
se "krene dalje" kada dođe vreme.Tada se senzaciji može dozvoliti da se
pojavi kao figura iz pozadine koja je istovremeno prazna i haotično bogata
mogućnostima.
Savetodavni rad na senzacijama i njihovo uključivanje u ciklus svesnosti
često je spor i bolan. Odnos se mora graditi u mnogo malih koraka uz
fokusiranje na ono što je nevažno u iskustvu.
"Kreativan terapeut mora naći način da se uključi u onaj deo iskustva osobe
koji je još uvek živ, još uvek "kuva". Polazeći od toga, on poučava klijenta,
usmeravajući njegovu svesnost, da se usidri u sredinu. Ovo uključuje
svesnost osobe o telu, težinom kojom se oslanja na stolicu, poziciju u
prostoru, kratkim zvukovima koje ispušta i pokretima". (Cinker, 1978: 99-
100). Naravno, trenutna živost funkcije senzacije kod savetnika je
esencijalna za pravilnu ocenu klijenta i tla sa kojeg iskustvo može da izraste.
Psihijatri Krepelinove generacije koristili su izraz "omirisati" šizofreniju.
Važno je čak i za savetnika početnika da nauči da bude osetljiv na klijente
koji su potencujalno nasilni, suicidalni ili psihotični. Postojeće grube
informacije o prethodnim tretmanima često predstavljaju uvod u prvi
kontakt i kao takvi mogu uticati na kurs savetovanja, bez obzira na to da li je
savetnik svestan i namerno prima ovakve informacije ili ne. Konačno,
najbolji savetnikov saveznik je njegova intuicija. Ukoliko je intuicija
obogaćena informacijama ili obrazovanjem, može postati pouzdana
prednost.

Dijagnostikovanje i planiranje tretmana

Savremeni geštaltisti smatraju dijagnozu pronicljivom i korisnom, ali u
fenomenološkom okviru. Ipak, ideja planiranja i struktuiranja u G bila je već
deo tehnika koje je uveo Perls, četrdesetih godina.
"Čim struktura neuroze postane jasna terapeutu, on bi trebalo da planira
pravac akcije, ali da ostane budan i elastičan tokom celokupnog tretmana".
(Perls, 1979: 21). Verujem da se ovo i dalje primenjuje. Naravno, to zahteva
znanje, šta savetnik može, a što ne može da radi, i zavisi specifično od
treninga savetnika, njegove ličnosti, iskustva, sposobnosti dijagnostikovanja,
procene, pristupa klijentu i njegovoj trenutnoj situaciji, osetljivosti i
životnosti od samog početka procesa. Stavovi prema dijagnostikovanju u G
obično ekstremno variraju, od celokupnog odbijanja upotrebe psihijatrijskih
termina i njihovog ozbiljnog razmatranja, do razvijanja kompleksnih sistema
DSM III poremećaja ličnosti, pa se javlja dijagnostifikovanje u okviru
ciklusa svesnosti, funkcija kontakta, mehanizama otpora i suportivnih
sistema, dijagnostifikovanja u okviru bazičnih polariteta i slike o sebi.
 52
Za potrebe uvodne knjige kao što je ova , smatram adekvatnim da ohrabrim
savetnike da razviju sopstveni pristup integraciji opažanja, onoga što
prepoznaju i predviđaju.
Kombinovanjem prvih impresija, subjektivnih reakcija, i otvorenosti
postojećem susretu, savetnici mogu koristiti znanja o poremećajima granice
u fazama ciklusa svesnosti, da razviju i planiraju savetovanje, zadržavajući
kao figuru i pozadinu u alternaciji paradoks dijagnostičkog opisa i
mogućnosti promene.Svaka osoba je jedinstvena. Naposletku, savetovanja je
pokušaj da se izmeni dijagnoza, bilo da se radi o opsesivno-kompulsivnom
pacijentu ili samonametnutom ograničenju, kao što je ono "Uvek sam
anksiozan u novim situacijama". Predlažem mapu u kojoj će sekvence
savetovanja biti konceptualizovane paralelno sa poremećajima granice. Na
osnovu karakterističnog poremećaja granice koji se javlja u vidu najčešće
ometanog dela ciklusa, postaje moguć dinamičan i živ opis koji ocrtava
jedinstvenu konstelaciju kada se primenjuje u individualnom slučaju. Npr.,
osoba koja hronično projektuje sumnju, neodobravanje i zlobu, može dosta
toga učiniti radeći na fazi povlačenja u ciklusu kontakta. Planiranje
tretmana uslediće iz takvog načina rada.

Tipične teme preliminarne faze ((faze senzacije)

Postavljanje kulisa
Okruženje u kojem se odvija savetovanje u G često odražava neke vrednosti
ovog pristupa. Obično se sreće udoban nameštaj koji uključuje jastuke, što
ima i simboličko značenje. Potrebno je dosta prostora u kojem se klijent
može kretati, hodati ili plesati, pošto potpuna telesna ekspresija ne može da
se uskladi sa ograničenim prostorom . Senzorno bogat i zanimljiv milje može
se ostvariti uz pomoć slika, osvetljenja itd. Za klijente kod kojih treba oživeti
funkciju senzacije, ovakvi faktori su od ogromnog terapijskog značenja.
Dobro je obezbediti igračke, glinu, olovke u boji i papir, ili mali peščanik sa
različitim predmetima, što omogućuje simboličko odigravanje ili
razrešavanje problema u fantaziji. G ohrabruje slobodnu i potpunu
ekspresiju emocija, kada je to adekvatno uvremenjeno, sigurno i potrebno
klijentu. Stoga je neophodno, na neki način, izaći na kraj sa bukom. Klijenti
treba da su u sobi gde mogu glasno plakati ili besneti, ne brinući o tome
hoće li susedi pozvati policiju. Poverljivost i privatnost su preduslovi
potrebni klijentu da bi ostvario dovoljno podrške za istraživanje sebe.
Okruženje ili soba za konsultacije je važna takođe savetniku. Raditi sam u
praznoj kancelariji ili kući sa potencijalno opasnim klijentima je ujedno
neodgovorno i ponekad kontraproduktivno za klijenta. Blizina kolega,
alarmnog sistema i vatrogasaca mogu delovati nevažno savetniku, dok se ne
pojavi situacija u kojoj je planiranje sprečilo katastrofu. G savetnici treba
da budu svesni važnosti dobrog i jasnog kontakta sa klijentom od prvog
 53
telefonskog poziva ili susreta. Savetniku koji mnogo varira u ponašanju i
vrednostima koje izražava, neće se verovati. G praktičari se mnogo razlikuju
međusobno po individualnom stilu. Prihvaćene procedure u G pristupu
mogu biti poput tradicionalno psihijatrijskih, kojima se ispituje mentalni
status, ili neortodoksni postupci snažnog angažovanja u odigravanju trauma
tokom prvog susreta. Procena pogodnosti za terapiju u G je delikatan
proces, uglavnom baziran na intuiciji. Geštaltista može rano utvrditi hoće li
klijent biti spreman da se uskladi sa modelom samodgovornosti. Ovo je
možda najznačajniji pojedinačni kriterijum. Drugi vitalan sastojak prilikom
postavljanja kulisa je LIČNOST savetnika, pre svega motivisanost koja ga
pokreće na savetodavni rad. Moj prvi PA običavao je reći da postoji samo
jedna vrsta osoba koje privlači ova vrsta posla - ljudi koji sami imaju
emotivne probleme; i postoje dve vrste osoba koje ostaju na ovoj vrsti posla
- oni koji izlaze na kraj sa svojim problemima i oni koji to ne uspevaju!
Ovaj vispreni komentar odaje poštu svetoj mešavini motiva koji utiču na
ljude da izaberu savetovanje kao svoj poziv. Ovo vredi i za G. Sigurnosni
pojas za svavetnika i klijenta leži u dragocenoj predanosti ličnom
sazrevanju, psihoterapiji, treningu i superviziji, koje čine nužan preduslov za
savetodavnu aktivnost.

Jako poremećeni klijenti

Premda ova knjiga nije pisana za savetnike koji se primarno bave jako
poremećenim klijentima, potrebno je da savetnici poznaju oblike mentalne i
emotivne poremećenosti kako bi prepoznali njihove znake tokom prvog
intervjua. Savetnici treba da budu u stanju da izađu na kraj sa takvim
manifestacijama, ukoliko se one pojave kasnije tokom savetodavnog
procesa, kada je odnos već dobro uspostavljen. Takve pojave, kada klijenti
ulaze u suicidalne ili psihotične epizode, nisu nemoguće u uobičajenoj
praksi, bez obzira na to koliko pažljivo se vrši procedura selekcije. Zapravo,
klijenti koji naizgled dobro funkcionišu često imaju potrebu da upadnu u
najdublji očaj ili "ludilo" kako bi izašli iz "tamne noći svoje duše".
Iako se G najčešće povezuje sa procesom rasta i sazrevanja ili tretmanom
mentalno zdravih profesionalaca, takođe je koristan kao konceptualna
okosnica i metodologija rada sa ljudima koji su označeni kao psihotični.
Iako ovo možda nije deo prakse savetnika potrebno je proučiti radove
autora koji se bave ovom tematikom, što će obogatiti savetnikovo
razumevanje i poštovanje za vrednosti G u radu sa jako poremećenim
klijentima.

Somatski i medicinski problemi

Prilikom procene pogodnosti za savetovanje potrebno je uzeti u obzir navike
hranjenja, odmora i spavanja i postojeće medikacije. Npr. postoje važni
podaci koji ukazuju da mnogi klijenti bivaju tretirani zbog simptoma
 54
anksioznosti, kada zapravo fiziološki i psihološki reaguju na efekte kofeina iz
kafe. (Li i dr. 1985).
Navika pijenja kafe može rezultirati dramatičnim simptomima anksioznosti.
Postoji imperativ da se upozna kompletna medicinska istorija klijenta, da bi
se izbegla ovakva situacija koja se dogodila kada je savetnik nastavio da
radi na problemu glavobolje izazvane besom, zanemarujući potrebu da
uključi u rad lekara saradnika. Klijent je umro od tumora mozga još uvek u
svetodavnom odnosu.

Kontakti sa trečom stranom (osobom)

Čest problem za neiskusnog savetnika je kada se pojavi osoba ili rođak
osobe za koju taj prijatelj ili rođak smatra da joj je potrebno savetovanje. Iz
ljubavi za svoje bližnje ljudi mogu ići čak i toliko daleko da predlože da
savetnik dođe na večeru kako bi suprug ili neka druga osoba o kojoj je reč
mogla da ga upozna i stekne poverenje u njega, pa bi onda možda bila
spremna da dođe na savetovanje zbog problema sa alkoholom. Obično
savetnici G pristupa ne prihvataju ovakve pozive, pošto se G filozofski i
terapijski bazira na shvatanju da su ljudi odgovorni za sopstvene izbore.
Komentarisati savetodavni odnos na nepošten ili pogrešan način suprotan je
samom duhu geštalta. Neki savetnici koriste to kao priliku da objasne
prirodu odgovornosti i način na koji oni rade, ali insistiraju da osoba zbog
koje je neko drugi došao sama stupi u kontakt sa savetnikom direktno.
Druga opcija je da se predloži zajednički rad, gde obe strane sistema rade
zajednički i otkrivaju kako uzajamno podržavaju disfunkciju, Npr. postoji
veliki broj kliničkih slučajeva alkoholičara koje žene napuštaju pošto
prestanu da piju, tako pokazujući da je suprugov problem imao neku
funkciju i za ženu. Ovo je jedna od mnogih mogućih ilustracija koliko je
važno prilikom procene uzeti u obzir klijentov materijalni i socijalni
pripadni sistem. Mnogi savetnici ne prihvataju klijente narkomane ili
alkoholičare, ukoliko nemaju poseban trening ili rade u specijalizovanim
ustanovama u kojima mogu efikasno i uspešno da upotrebljavaju G sa
takvim klijentima.

Kulturalni faktori
Prilikom prihvatanja novih klijenata u terapijski odnos, treba uzeti u obzir
kulturalne faktore. Moguće ja da klijent azijskog porekla preferira rad sa
terapeutom azijskog porekla, a klijent homoseksualac muškog pola rad sa
terapeutom homoseksualcem muškog pola. Smisao ove knjige nije da se
podrobnije bavi ovim pitanjem. Ipak, od vitalnog je značaj da savetnik uzme
u obzir i tokom godina savetodavne prakse iznova razmotri uticaj
prihvaćenih vrednosti, socijalnog porekla, religioznih, političkih i seksualnih
stavova na praksu koju sprovodi.
G je humanistički psihološki pristup koji uključuje svesnu i intencijalnu
upotrebu prihvaćenih vrednosti u praksi savetovanja. Geštaltisti ne
 55
propovedaju neutralan stav u odnosu na teme klijentovog rada prema
kojima imaju snažno ukorenjene i prihvaćene vrednosti. O kojim
vrednostima je reč razlikuje se od praktičara do praktičara. Jedan G
terapeut kojeg poznajem odbio je da primi na savetovanje čoveka koji se
javio zbog problema sa telesnom težinom, jer je ovaj u slobodno vreme
proganjao i tukao decu pakistanskog porekla koju bi zatekao na svom
imanju. U drugom slučaju, čovek koji se žalio na snažnu depresiju održavao
je incestuozni odnos sa svojom četrnaest godina starom ćerkom, odbijao je
da uvidi vezu između ova dva aspekta svog života, nepopustljivo tvrdeći da
je time ne povređuje. Terapeut je odbio da nastavi tretman sa njim i uputio
ga sledećem savetniku.
Potrebno je da se savetnik uskladi sa legalnim i etičkim pravilima gde god
da radi, ili da bude svestan posledice drugačijeg izbora. Autonomna
shvatanja savetnika povremeno ga mogu navesti da donese odluke u skladu
sa zahtevima svoje savesti. Npr. savetnici koji rade u armiji ili
rimokatoličkom okruženju mogu se susresti sa sukobom vrednosti. U
najboljem slučaju ove situacije bivaju razrešene u konsultacijama sa
supervizorom.

Specifične procedure
Desenzitizacija je čest poremećaj granice u početnoj fazi savetovanja.
Najčešće deluje u slučajevima snažne disfunkcije, deprivacije ili sličnim
situacijama kada treba uključiti i druge profesionalce u savetodavni proces.
Ipak veoma je značajno, u svim slučajevima u kojima su ljudi alijenirani od
svojih senzacija:
Poznavanje prve pomoći i procedura u nepredviđenim situacijama
U ozbiljnim i akutnim krizama važno je da savetnik zna kako da pruži prvu
pomoć i efikasno ostvari kontakt sa odgovarajućim službama. U nekim
situacijama geštalt praktičar je deo bolničkog tima ili službenik hitne
pomoći pa su mu stečene veštine, iskustvo i informacije od izuzetnog
značaja. Svaki savetnik bi trebalo da poznaje osnove prve pomoći, kao npr.
disanje usta na usta, Hajmlikov postupak (koristan u slučajevima gušenja),
telesni stav pogodan za oporavak (koristan u slučajevima nesvestice,
epileptičkog napada itd..)...Ova veština će savetniku možda biti potrebna
jednom u celokupnoj profesionalnoj praksi. Ali to će veštinu učiniti
vrednom. Stečena znanja iz ove oblasti predstavljaju podršku poverenju u
sebe i autoritetu savetnika u svakodnevnom radu.
Saradnja sa drugim profesionalcima
Prilikom prihvatanja klijenta na savetovanje dužeg trajanja, postoji
mogućnost uključivanja drugih profesionalaca u saradnju. Profesionalna
praksa i načela zahtevaju da savetnici ne prihvataju klijente koji su na
tretman kod drugih savetnika/psihoterapeuta ili psihijatra, a da se
prethodno ne konsultuju sa tim kolegama. Saradnja sa kolegama iz
medicinskog domena obezbediće adekvatnu konsultaciju sa psihijatrom i
 56
službama za pomoć u hitnim slučajevima, kao što je potreba za primenom
medikamenata ili hitno smeštanje u bolnicu. Razvijanje relacija sa
profesionalcima koji su neophodni u praksi (bilo da je reč o socijalnim
radnicima, bračnim savetnicima ili osobama koje se bave homeopatijom)
smanjiće mogućnost da klijent suprostavi jednog profesionalca drugom,
učiniće naredne pregovore plodotvornim i otvoriti mogućnosti za kreativnu
saradnju koja će biti na dobrobit svih aktera.
Kada mi se Oliva prvi put obratila jedva je bila sposobna da jednu nogu
stavi pred drugu, što je bila posledica strašne motoričke retardacije koju je
pratila depresija. Njen govor je bio jako oštećen i nije mogla da prati do
kraja ni jednu otpočetu misao, a da ne odluta u sanjarenje. Ona je bila
sredovečna udovica i nekoliko godina živela je sama, ignorisana od svoje
dece i sa deterioracijom u napredovanju. Susedi su pozvali njenog lekara,
doktor je prepisao antidepresive i sugerisao savetovanje. Fiziološki i
psihološki bila je suviše deprivirana da se angažuje u odnosu sa mnom. Ja
nisam mogla obezbediti ljudski kontakt onog kvaliteta koji je Oliva spoznala
da joj je potreban tokom savetovanja. Predložila sam joj da dva ili tri puta
nedeljno uzme masažu kod kvalifikovanog i etičnog praktičara u blizini
njene kuće, kao dodatak našim regularnim susretima. Postepeno njena
depresija se smanjivala. Kako je njena životna sila jačala u njenom telu,
zahvaljujući ozdravljujućoj masaži, njena sposobnost i volja da se verbalno
angažuje u kontaktu sa mnom na putovanju ka samootkrivanju takođe se
razvila.

Senzorno "uzemljenje"
Džejms je zatražio pomoć posle fizičkog napada od strane adolescenata u
stdentskom domu u kome je radio. Pre ovog napada on je razvio odnos
dopadanja i poverenja sa mladom osobom, braneći je pred šefom odelenja
kada se razmatrala mogućnost njenog izbacivanja iz doma. Kada je stigao
na svetovanje bio je u stanju šoka i ubrzo je počeo da olakšava sebi
izražavajući emocije vezane za zastrašujući događaj, na način na koji
klijenti sa postraumatskim simptomima (kao oni koji su bili silovani ili
preživeli nesreću) često čine. Pred kraj susreta, pojavile su se teškoće sa
varenjem u običajeno svesno stanje. Tehnike, pitanja ili fizičko angažovanje
koje pomažu klijentima da se "prizemlje", odnosno da ponovo uspostave
kontakt sa svojim senzacijama, mogu biti od pomoći ljudima koji su doživeli
šok da se ponovo orijentišu. Jasno i čvrsto izgovaranje njegovog imena, uz
blag dodir po ramenu omogućilo je maglovito prepoznavanje. U takvim
slučajevima mogu se koristiti jednostavna pitanja kao npr. "Kako se zoveš"?
"Kakve je boje moja košulja"? i "Koliko slika vidiš na zidu"?. Kasnije su
korisne jednostavne instrukcije da bi se postigao senzorni input poput
sledećih "Džejms ustani", "Nastavi da dišeš","Oseti kožu na desnoj ruci",
mogu biti od pomoći zavisno od karaktera savetodavnog odnosa, konteksta,
osobe i savetnikove dijagnostičke oštroumnosti.
 57
Upotreba kreativnih sredstava
Za ljude kojima je teško da se izraze verbalno, upotreba kreativnih medija
kao što su kolaž, slikanje prstima, rad uz pomoć testa ili lutaka, može postati
metod komunikacije, i omogućiti početak stvarajući mogućnost da savetnik
postane značajan za klijenta ili uticajan. To može biti način da se uspostavi
dijalog i da se razvije odnos.
Dejvi je bio trideset godina star radnik koji je imao teškoća sa ejakulacijom
tokom odnosa sa suprugom. U dečaštvu je bio ponižavan i zadirkivan i od
učenika i od nastavnika. Komunikacija između terapeuta i mladića odvijala
se najvećim delom putem njegovih crteža na velikim komadima papira,
budući je imao ograničen rečnik i slabu sposobnost da priča o svojim
osećanjima. U jednom sličaju, npr. nacrtao je scenu iz školskog dvorišta i
savetnik je pitao da li bi mogao da iskoristi prostor na papiru koji je Dejvi
ostavio praznim. Savetnica je nacrtala bes, u obliku crnog oblaka. On je
završio susret simbolički, podmećući vatru (u svetlim narandžastim i
crvenim bojama) u školskom dvorištu i zatim je iscepao crtež na komade.
Gledao je oduševljeno. Prvi put u životu upotrebio je agresiju u svrhu
samoodbrane -čak i u simboličkom obliku- i usmerio je protiv ponižavanja iz
prošlosti. Ovo je označavalo prekretnicu u Dejvijevom odnosu sa suprugom,
rešenje problema. Verovatno da je još bilo prostora za savetodavan rad.
Ipak, on je tražio samo šestomesečni ugovor i postigao je cilj zbog koga je
došao. Upotreba kreativnih sredstava je naravno potencijalno veoma
oslobađajuća za ljude koji su preterano verbalno artikulisani i naučeni da
analiziraju svoja osećanja, ili putem intelektualizacije desenzitiziraju
osećanja, ili pak skloni kompulzivnom verbalnom duelu. Den, profesor
filozofije, bio je svikao na elegantne rasprave o složenosti logičkog
pozitivizma, pri tom razvijajući osećaj besmisla sopstvenog života. Sedeći
na podu i koristeći igračke da predstavi prazninu u sebi otkrio je put ka
istraživanju sebe.

Ponovo uspostavljanje doživljaja zadovoljstva

U situacijama kada se radi sa ljudima koji pate od snažne kliničke depresije
koja traje mesecima ili u drugim slučajevima anhedonije (manjak
zadovoljstva), savetnik geštaltista treba da bude kreativan i hrabar da
eksperimentiše sa neuobičajenim. Jedan terapeut kojeg poznajem vodi takve
klijente u baštu i daje im priliku da se igraju igara koje su voleli u
detinjstvu. Ponekad kreira nove doživljaje vodeći ih na vašar, u cirkus ili u
posebno dobru poslastičarnicu.

Self terapeuta kao instrument

U trenucima pre susreta sa klijentom, pred terapeuta G pristupa, postavljaju
se mnogo pitanja. Najvažnije je pitanje "Odakle da počnem kontakt sa ovom
osobom?Kako da se otvorim ovoj nepoznatoj osobi na početku našeg
dijaloškog odnosa"?
 58
Prema Hikneru ovo: "Zahteva koračanje po ivici brijača između
odgovornosti za i odgovornosti prema drugim osobama. Verovatno je da
takav stav od početka zahteva preuzimanje odgovornosti ZA otpočinjanje
iskrenog dijaloškog odnosa, ali samo kao vrstu pomoći pri uspostavljanju
prave povezanosti. U takvoj atmosveri i klijent i terapeut su sposobniji da
preuzmu potpunu odgovornost za sebe ". (Hikner, 1985: 34).
Bilo koji vid egzistencijalne terapije, kao što je G, zahteva potpunu
prisutnost celokupne ličnosti terapeuta. "Ovo naglašava manifestovanje
prisutnosti terapeuta kao ličnosti u terapiji što je jedna od najznačajnijih
razlika između G terapije i PA pristupa i analitičkog stava. G terapeut deli
opservacije, afektivne reakcije, intuiciju, kreativnost itd. sa klijentom".
(Jontef, 1988: 25).
Jontef podvlači, ipak, razmena ličnog iskustva terapeuta treba da bude
izvedena uvremenjeno i na najkorisniji mogući način za klijenta, prilikom
istraživanja za njega najznačajnijih tema. Autentičnost ne znači
opterećivanje klijenta "iskrenošću " i "otvorenošću" bez poštovanja prema
NJIHOVIM potrebama, razvojnom nivou, ili ličnoj spremnosti. Geštaltista je
spontano i utentično različit sa različitim klijentima i u različitim fazama
savetodavnog procesa. Ovo očigledno zahteva da ličnost terapeuta treba da
bude hranljiva, a ne toksična, oslobođena projektovanja sopstvenih
nedovršenih poslova u klijentu, i da bude istovremeno otvorena prema
izazovu, istraživanju podrške koja potiče iz njega samog, kao iz njegove
okoline. Geštaltističko savetovanje razvija se u okviru odnosa kao celine
koja uključuje mnoge izolovane ovde i sada momente, kao i nevidljiv
kontinuitet u vremenu (Jontef, 1987).
Jedan od ciljeva ove knjige je da ilustruje kako celokupan savetodavni
proces može biti odraz ciklusa svesnosti. U skladu sa ovim ciljem neki
problemi koji se mogu pojaviti u određenjim fazama savetodavnog procesa
biće ukratko razmatrani. Razmatrani problemi iz jedne faze mogu se pojaviti
i u drugim fazama. Neki problemi mogu biti figure za neki savetodavni
odnos, pošto se ne može očekivati od ljudskih bića, a još manje od
savetodavnog odnosa, da sledi neki predviđen obrazac. U svakom poglavlju
sledi diskusija ili opis eksperimenata ili tehnika koje mogu biti od koristi u
nekom trenutku savetovanja.
U sledećem poglavlju otpočinjanje savetodavnog odnosa i funkcije svesnosti,
biće glavna tema.
 59

6. SVESNOST I POČETNE FAZE SAVETODAVNOG PROCESA

Teno, pošto je prošao neophodnu obuku, postao je učitrelj. Jednog kišnog

dana, u drvenim sandalama, sa kišobranom u ruci, pošao je da poseti Nan-
ina. Pozdravljajući ga, Nan-in je rekao: "Pretpostavljam da si sandale
ostavio na tremu. Želim da znam je li tvoj kišobran levo ili desno od
sandala.
Teno je bio zbunjen i nije mogao odmah da odgovori. Svatio je da još nije
sposoban da nosi svoj Zen (svesnost) svakog momenta. Potom je postao
Nan-inov učenik i učio narednih šest godina da bi ostvario prosvetljenje " .
(Reps, 1971: 43).

Svest o neprijatnosti - bavljenje trenutnim problemima

Gotovo uvek je teško odrediti početak nekog procesa. Većina događaja
izgleda povezana sa drugim događajima koji su im predhodili, a ovi sa
drugim, još ranijim. Zahvaljujući uticaju teorije polja Kurta Levina G je bar
delimično osetljiv na ovu sistemsku međupovezanost. Tražiti od klijenta da
počne od početka može biti neizvodivo. Odakle god da klijent (ili mi kao
savetnici) odluči da počne - to je sam početak - čak i kada se početna
razmena svodi na detaljan opis bračnog stanja. Ma kako da razdelimo
temporalnu složenost ljudskog života, počinje se uvek od onoga što je u
svesti sveže, snažno i netaknuto predrasudama. Toplina u očima osobe koja
ulazi u prostoriju može stvoriti osnovu za povererenje u započet odnos.
Često se veoma brzo uočava odbrambeno držanje prsa, čak i pre nego što se
može analizirati, rezumeti i interpretirati. Treba da bude jasno da su
događaji koji su doveli do toga da osoba postane svesna da želi da potraži
savetovanje i veoma složeni i da je odluka više puta donešena i odložena, i
ponovo razmotrena iznova.
U našoj kulturi prihvaćeno je da obavezan deo obrazovanja deteta čini
održavanje higijene tela, pranje zube i detaljne instrukcije iz oblasti
seksualnih odnosa. Ono što školski program najčešće izostavlja je
emocinalna edukacija, kao npr. učenje o tome kako izaći na kraj sa
neuspehom , osećanjem besa, straha i tuge. Društvo ne očekuje da dete
naprosto zna kako da spreči propadanje zuba. Ali se zato OČEKUJE da
deca prirodno znaju kako da spreče gubitak radoznalosti, spontanosti i
duha. Ljudi koji redovno posećuju zubara služe kao primer drugima. Oni
koji se "slome i plaču" smatraju se slabićima. Još uvek postoji socijalno
žigosanje onih koji brinu o svom emocionalnom zdravlju ili traže
informacije o tome kako ljudi funkcionišu kao osećajna bića. Prema tome,
izvestan stepen defleksije pre svega kada je u pitanju svesnost o seksualnim i
 60
emotivnim senzacijama, je kulturalno uslovljen i čak nagrađivan, jer se
svesnost (npr. doživljavljaja straha ili bola) smatra slabošću.
Vendi se osećala neadekvatnom i neprihvatljivom osobom od samog
rođenja. Njena majka bila je tinejdžerka čiji je socijalni status i mogućnost
da ostvari karijeru uništen porođajem. Vendi je navikla da čuje da je bila
neželjeno dete, da je gotovo uništila utrobu majke tokom trudnoće i
generalno se smatralo kako treba da je zahvalna što majka nije abortirala.
Majka se borila sa ambivalentnim osećanjima prema Vendi, sa
odbacivanjem, povećanim zahtevima u odnosu na nju i osećanjem krivice.
Vendi je potražila terapiju tek pošto mnogobrojni polušaji "samopomoći"
nisu uspeli. Ljubazni učitelji, saveti u ženskim časopisima i očajnički
pokušaji "samousavršavanja" nisu uspeli. Njen problem je bilo dugotrajno i
hronično sniženo samopoštovanje, lišavanje sopstvenog života radosti,
svetla i spontanosti, koje je mogla doseći. Do trenutka dolaska na terapiju
ona je traženje pomoći smatrala još jednim znakom sopstvene
neadekvatnosti i slabosti. Kada je konačno potrežila pomoć, to nije bio čin
nade, već čin očajanj - dizanja ruku od sebe.
Ričard, četrdesetogodišnji računovođa, došao je na savetovanje, pošto se
njegov brak, koji je trajao 10. godina raspao, a on upao u tešku depresiju
praćenu migrenom. Njegivoj ženi nije bilo sasvim jasno zašto je konačno
došlo do toga da je njihov brak nepodnošljiv, ali je Ričard bio opustošen
njenim optužbama o emocionalnoj odsutnosti i nedostatku bliskosti. On sam
nije bio nesrećan u braku, verovao je da imaju dobar odnos i nije bio
svestan postojećeg problema. Kao dečak on je bio poslat u školu
internatskog tipa, pri čemu je bio podstican da se ponaša kao muškarac i
razvio je prikladnu socijalnu ličnost, ali je dete u njemu ostalo izgubljeno.
Svest o neprijatnosti za njega je postala fokus pažnje kao prateći deo braćne
krize, dok je za Vendi to uvek bio značajan deo iskustva.
Odluka Frederike da dođe na savetovanje javila se ne kao posledica
dugotrajnog nezadovoljstva uli aktuelne krize, već usled narasle svesnosti o
potrebi da dublje istraži sebe i da razvije sopstvene potencijale i kreativnost,
što do tada nije činila. Privukao je G metod zbog naglašavanja kreativnosti i
spontanosti, zbog usklađenosti sa humanističkom filozofijom koju je
prihvatila i takođe zato što se metod pokazao zabavnim i uzbudljivim.
Pokazalo se da se putem savetovanja nekoliko njenih prijatelja "oslobodilo"
inhibicija i restrikcija. Jedan njen prijatelj, slikar po zanimanju, razvio je
nov, vibrantan stil slikanja, kao i pojačano uživanje u kreativnom procesu.
U Frederikinom slučaju dolazak na teraoiju je "samovoljan, kreativan akt"
stvaranja za nju nove situacije koje bi ohrabrila i ojačala sopstveni rast. G
se ne bavi samo disfunkcijama , već i slavljenjem života.

Početak formiranja savetodavnog odnosa

Svaki savetnik, kao i svaki klijent ima svoje preferencije u pogledu
otpočinjanja savetovanja. Neki ljudi uleću u odnos očekujući bliskost i
 61
povezanost mnogo pre nego što je ona obostrano uspostavljena. Pre pravog
kontakta (koji se ne bazira na projekciji relacija iz prošlosti,kao i na
relacijama o kojima se fantazira) između dve odvojene individue može se
pokazati da je neophodno uspostaviti dijalog i testirati odnos. Može biti
naivno i opasno verovati terapeutu ili bilo kome drugom (npr. ginekologu ili
pravniku), a da se prethodno ne utvrde njegove kvalifikacije ili status.
Za neke ljude hroničan i predvidljiv obrazac ponašanja je uzdržan stav u
početnoj fazi uspostavljanja odnosa. Za njih početak savetodavnog odnosa
može biti neubičajeno produžen. Drugi klijenti uleću u savetodavni odnos
podjednako impulsivno kao što uleću u druge odnose - ne uspostavljajući
nužnu zaštitu za sebe. Kao savetnik, geštaltista koji obično uleće ili se pak
oprezno ili uzdržano upušta u kontakte, deluje sa pozicija uslovljenih
obrazaca ponašanja iz prošlosti, ne dozvoljavajući sebi da ostane otvoren
prema živoj novini susreta sa drugom osobom.
Svaki geštaltista započinje savetodavni proces na jedinstveno nov način sa
svakim klijentom. Ono što je korisno i stvara poverenje kod jednog klijenta
(npr. priča o životnoj istoriji) može biti neodgovarajuće i destruktivno za
drugog (npr. za onog koji želi da se oslobodi tereta bolne ispovesti o
zlostavljanju kćeri pre mnogo godina).
Sledi primer kako Džim Simkin, slavni geštaltista, započinje terapijski odnos
sa iskusnim klijentom:"Dobro veče, želeo bih započeti nekoliko reči o
ugovoru i zatim predložiti vežbu. Verujem da ne postoji "treba, mora" u G
terapiji. Ono što ti činiš je ono što ti činiš. Ono što ja činim je ono što ja
činim. Ja imam svoje preferencije. Preferiram da budeš izravan sa mnom.
Molim te , zapamti da je ovo preferencija, a ne nešto što se mora. Ako ti
osećaš da bi TREBALO da se rukovodiš mojim preferencijama, to je TVOJE
treba, mora! Kada te upitam "Gde se sada nalaziš?" preferirem da mi kažeš
- ili da kažeš kako mi ne želiš reći. Tada je naša transakcija izravna. Bilo
kada želiš da znaš gde se ja nalazim, molim te pitaj. Ja ću ti reći, ili ću te
reći da sam nespreman da ti kažem pa će naša transakcija biti izravna."
(Simkin, 1976: 18-19).
Nemoguće je opisati tipičan način na koji bi geštaltista započeo savetodavni
odnos, pošto ne može biti propisa za egzistencijalni susret. Možda je
najvažnije početi od onoga u čemu se klijent upravo nalazi, da se prihvati,
poštuje i vrednuje njegova fenomenološka istina. To znači da se klijentov
opis ili pristup situaciji prihvata kao stvaran, te da savetnik ne pretpostavlja
da postoji dublja istina ili da sadašni problem prikriva pravi, izvorni
problem. To zahteva disciplinovanost u fenomenološkom pristupu i stavu,
naročito ako je savetnik treniran prema modelu u kojem je savetnik
interpretator koji bolje razume klijentovu psihu nego što će to klijent ikada
moći.
Verovatno da će savetnik oblikovati svoje ponašanje pak da pokaže
spremnost, otvorenost interesovanje i ozbiljnu predanost da se angažuje
zajedno sa klijentom kao saradnik u partnerskom odnosu, u avanturi koja
 62
sledi. U početnom intervljuu postoji izvesno ograničenje da se u intervenciji
kombinuje ono što je neprijatno novo sa onim što je umirujuće poznato. Na
taj način klijent od samog početka može da doživi stilski delokrug rada
terapeuta kroz koji je prošao i da ima dovoljno informacija pri kraju prve
seanse koja će mu omogućiti da stvori verovatnu sliku odnosa sa određenim
savetnikom. Klijent i savetnik će osetiti da li se njihov smisao za humor
podudara, postoji li mogućnost da se stvori poverenje i ima li dovoljno
prostora za iznenađenja.
Ljudi teže da ponovo kreiraju primarne obrasce odnosa sa značajnim
drugim, a naročito sa savetnikom, gde se to javlja u širokom rasponu
različitih oblika odnosa. Npr. često postoji izvesno očekivanje da savetnik
sarađuje ili podržava sliku bespomoćnosti klijenta. Ovo održava ranu nemoć
koju su mnogi ljudi iskusili kao deca. Za G je od krucijalnog značaja da
klijent shavati da je sada, u odrasloj osobi, odgovoran za ishod svojih dela i
rada tokom savetovanja, te da je odgovoran za kvalitet sopstvenog života.
Umeće savetnika leži u tome da pronađe ravnotežu u svakom novom
momentu, između prihvatanja slike o sebi određenog klijenta i ukazivanja na
široke mogućnosti izbora koje stoje pred njim. Ako se self definiše kao sistem
koji sebe uvek iznova kreira ovde i sada, onda se može reći da je ličnost -
opis trenutnih ograničenje i mogućnosti za oslobađanje svih potencijala u
datom trenutku. Naravno, počeci im nikada ne prestaju. Posle svake seanse,
ili posle svakog segmenta rada, biće novih početaka, čak i novih vidova
odnosa sa savetnikom.

Tipične teme početne faze (faze svesnosti)

Poverenje/nepoverenje
Šema ideja da se neke predvidive teme mogu javiti prema nekom redosledu u
savetodavnom procesu, protivna je suštini G.
Takva struktura može se doživeti kao nametanje spontanom i najverovatnije
atipičnom razvoju novog odnosa između savetnika i klijenta. Imajući na umu
opasnost od ovoga G će obratiti pažnju na smenu figure i pozadine
idiosinkratičnosti i univerzalnosti, jedinstvenosti i onoga što se obično sreće
kao obrazac ljudskog ponašanja.
Poverenje je stanje bića u kojem osoba veruje da će drugi iz njene sredine
izaći u susret njenim potrebama i da je pritom neće povrediti.
Nepoverenje je ubeđenje da sredina nije hranljiva, ni dobroćudna. Ovaj
polaritet je verovatno najznačajniji prilikom uspostavljanja novog odnosa.
Za klijente koji su u detinjstvu zlostavljani ili zanemarivani, pojava
poverenja je znak trajne promene učinjene ozlede. To je biološka nužnost
koja vredi za većinu ljudi - istraživanje sebe se vrši tek pošto se uspostavi
čvrsta podrška. Prema tome, početne faze savetovabnja mogu biti od
ogromnog značaja za izgrađivanje poverenja koje je nedostajalo tokom
ranog razvoja.
 63
Biti od pomoći i biti pomagan
Drugi polaritet koji se rasvetljava tokom savetodavnog odnosa je onaj koji
se tiče pružanja i primanja pomoći. S jedne strane geštaltista ohrabljuje
klijenta da preuzme punu odgovornost za svoja osećanja, izbore koje pravi i
ponašanje. S druge strane, neophodno je da klijent dozvoli savetniku da
"uđe unutra", da bude od pomoći. Za mnoge ljude u fokus dolazi zadatak
nalaženja ravnoteže između primanja pomoći, a da pritom ne dođe do
kolapsa i zadržavanja sopstvene autonomije u odnosu uzajamne zavisnosti.
Spektar prakse među geštaltistima je prilično širok. U skladu sa
prihvaćenom orijentacijom, baziranom na kreativnosti kao pokretaču,
praksa jednog G terapeuta može se dosta razlikovati od prakse drugog G
terapeuta. Postoje ograničenja statičnog opisivanja bogatstva i različitosti.
Istina je da većina G terapeuta formira neku vrstu ugovora sa klijentom.
Izgleda da postoji period učenja kako da se bude klijent, kao i kako da se
najbolje izvuče iz savetnika. Za savetnika su ove teme takođe deo tekućeg
doživljaja -"mogu li dozvoliti da me ova osoba dotakne?", "hoće li me rad sa
ovom osobom izmeniti?", "šta rizikujem formirajuću odnos sa ovim
klijentom?". veoma važan deo početne faze predstavlja strah od zavisnosti i
želja za zavisnošću. Naravno, ovo se može pojaviti u toku produbljenja
klijentove eksploracije ili u bilo kojoj fazi kada se otkrivaju veći rizici.
Drugi polaritet koji se često javlja je, s jedne strane, strah klijenta da će se
izgubiti u verovanjima i vrednostima koje prihvata terapeut, i s druge
potreba klijenta sa sistemom vrednosti (bilo psihoanalitičkim ili
geštaltističkim) koji će mu obezbediti sigurnost i zaštitu protiv nestalnosti
života. Ljudi se možda plaše da se ukljuće u rad ekskluzivnog geštaltističkog
kluba, jer bi tako mogli izgubiti sopstveni identitet. Takođe, možda osećaju
da im je potreban siguran i pouzdan sistem života koji bi bio koristan u svim
situacijama i u svako doba. Mnogobrojni suprotni motivi javljaju se u svim
sistemima savetovanja. Naravno, konačan cilj je otkriti istinski self koji
može biti nezavistan i združen sa drugima, pripadati i odvojiti se od drugih,
kao i kritikovati i vrednovati verovanja drugih. Ovo zahteva dodatno
objašnjenje o granicama.

Granice i identitet
Kod ljudi koji često počinji sa onom vrstom samorazvoja kakva terapija
može biti, čest je problem konfuzija granica između njiih i drugih ljudi, njih i
njhove okoline, kao i konfuzija granice u okolini njihovog tela. Tipičan
primer je Debi koja ne zna gde tačno u svom telu doživljava glad. Ona jede
kada sat pokaže da je vreme ručka, ili pak kada je besna uli usamljena. Žali
se da nije osetila pravu glad već mnogo godina. Kao posledica toga što su
alijenirani od svog fizičkog bića, ljudi često pogrešno interpretiraju svoje
senzacije. To vodi, kao i u slučaju Debi, anksioznosti koja se pogrešno
tumači kao glad. Klijent tada jede da bi umirio glad koja to nije, pa sve više
postaje otuđen od prirodnog osećaja gladi i ciklusa zasićenja. Otkrivajući u
 64
kom delu tela doživljava glad Debi će verovatno postati sposobnija da doživi
svoje bazične psihološke i fiziološke potrebe, te da ih prati kroz ciklus
doživljaja sve do zadovoljenja i upotpunjenja. Jedna žena je osećala da
"stomak leži veoma nisko dole u abdominalnoj šupljini". Anatomski,
pokazivala je creva u donjem delu trbuha. Smatrala je ovo biološki mogućim
i ako je učila biologiju u školi i racionalno je znala da su činjenice suprotne
ovakvom doživljaju. Ovakva anatomska konfuzija bila je odraz konfuzije
svesnosti o unutrašnjim organima i ciklusu zasićenja. Ostale granice koje
ulaze u igru tiču se poverenja i uspostavlja ja odnosa sa ljudima koji
pripadaju socijalnom sistemu klijenta, kao što su supruga, familija i
poslodavci klijenta. Ove osobe mogu na različite načine simultano ili
naizmenično podržavati početak ovog specijalnog putovanja i (bar na nekom
nivou) želeti da ga sabotiraju. Oni se mogu osećati ugroženim zbog
pokušaja njihovog voljenog da ostvari nezavisnost i podršku za sebe.
Npr. majka zove savetodavni centar zbog svoje 24 godine stare kćeri koja je
uzgleda izgubila motivaciju za rad za studiranje, muva se po kući i pati od
anksioznosti, usamljenosti i očaja. Ćerka je imala vezu, ostala u drugom
stanju i na majčin savet abortirala i raskinula vezu sa mladićem. Majka se
takođe žali da ćerka veruje kako je ljudi ogovaraju iza leđa.
Savetnik je istakao da ovo postaje tačno time što majka pokušava da zakaže
susret i uspostavi savetodavni odnos bez pristanka ili učestvovanja ćerke.
Prema tome, sumnje kćeri su osnovane na činjenicama - ali majka to ne
uviđa. Majka se navikla na poverenje svoje kćeri, ali je ona istovremeno
osoba koju kćer odbacuje i okrivljuje za teškoće sopstvenog života. Supruge
su takođe poznate po tome da su ambivalentne na početku savetovanja. One
mogu biti vrlo podržavajuće i želeti da se osoba angažuje u procesu
menjanja, ali kao što je jedna od njih rekla "Sve dok se ne menja na način
koji se meni ne sviđa".
Budući da G pristup snažno vrednuje odgovornost pojedinca za sebe,
savetnik će se u izuzetnim situacijama susretati sa drugim članovima
familije, osim ako se to specifično zahteva, npr. tokom porodične terapije.
Perls 1968. god. naglašava da proces sazrevanja predstavlja kretanje od
podrške iz sredine ka podršci u sebe samog. Osoba iz prve ruke stvara svoje
saznanje i zaključke, umesto da prihvati autoritet drugih i prestaje da zavisi
od odobravanja drugih u pogledu svog samopoštovanja.

Očekivanja i strahovi
Jedan deo početne faze savetodavnog proseca predstavlja rad na klijentovim
oćekivanjima i strahovima. Polaritet kojim se na najbolji način ovo
konceptualizuje je onaj između straha od napuštanja i straha da će osoba
biti progutana od druge osobe. Za većinu ljudi najraniji odnos sa prvim
negovateljem (dinamika granice između selfa i drugih) može biti
karakterisan u većoj meri jednim od ova dva pola. Drugim rečima, dijada
majke i deteta može se opisati kao takva da su njene granice suviše
 65
propustljive ili suviše nepropustljive. U zdravom odnosu majke i deteta
postojaće ritmička fluktuacija zavisno od detetovih urgentnih potreba u
datom momentu prema već navedenom ciklusu faza. Nažalost, većina
negovatelja je iskusila neka izvrtanja ovog zdravog procesa u sopstvenom
radnom iskustvu, oni mogu nastojati mimoići rana iskrivljena ili žarko
primenjivati suprotno od onoga što su sami doživeli. Npr. kao beba Lajla je
doživela da je majka proždire. Majka je dozvolila da njene sopstvene
potrebe prestanu dok je udovoljavala svakom Lajlinom hiru. Majka nije
imala zaseban identitet i živela je kroz Lajlina dostignuća, raspoloženja i
ličnosti. Svaka nezavisna aktivnost koju bi Lajla preduzela, kao pohađanje
škole za negovateljice, majka je doživljavala kao tužno odvajanje koje ju je
uvek iznova suočavalo sa prazninom u sopstvenom životu. Kao odrasla
osoba, Lajla je razvila crte ličnosti i probleme koji se opisuju kao granični
poremećaji ličnosti. Kada je sama rodila dete, osetila je snažnu prisilu da
ponovi obrazac ponašanja svoje majke stvarajući od deteta centar sveta.
Tokom savetovanja ona je ostvarila dovoljno uvida i razumevanje o tome na
koji način je konfluencija njene majke oštetila nju samu, pa je stoga zauzela
opozitan stav sa svojom ćerkom, izbegavajući da je drži, stvarajući situacije
duge odvojenosti i uopšte, čuvajući se zaplitanja u mrežu na tako ekstreman
način da je dete doživelo emotivno napuštanje. Ova suprotna stanja
proždirasnja s jedne strane i napuštanja s druge, opisao je Resnik kroz
termine konfluencije i izolacije. Najraniji strahovi i očekivanja u pogledu
savetodavnog odnosa odražavaju najranije strahove i očekivanja iz života te
osobe. Osoba čiji prvi modalitet je bio konfluencija verovatno će se plašiti
napuštanja, npr. da će se savetnik odseliti u drugi grad pre završetka posla
sa klijentom. Osoba čiji najraniji modalitet je bila izolacija, može se plašiti
proždiranja, npr. da neće moći da izrazi neslaganje ili razvije nezavisnost u
odnosu na savetnika. Ponekad se ljudi čuvaju napuštanja da bi izbegli
doživljavanje nasilja najranijeg proždiranja. Osetljiv savetnik biće veoma
fleksibilan u odnosu na karakteristike modaliteta i prilagodiće svoj način
rada klijentu, u zavisnosti od toga na koji način se polariteti napuštanja ili
proždiranja manifestuju u savetodavnom procesu.

Primeri eksperimenata
Tehnike koje slede mogu se odnositi na rad sa defleksijom - poremećajem
granice koji se u ovoj knjizi koristi da bi se osvetlila faza svesnosti G ciklusa
i načina na kojima se ovo javlja u savetodavnom procesu.

Učenje i praktikovanje kontinuma svesnosti

Jedna od najvažnijih veština koju G klijent može steći je da prati sopstveni
kriterijum svesnosti. Može se pokazati da je veoma jednostavan proces, ali je
često čitav život potreban da se nauči. Svesnost je definisana i opisana
ranije, u trećem poglavlju. U ovom kontekstu kontinuum svesnosti se odnosi
na tok svesnosti o promenama koje se zbivaju iz časa u čas unutar osobe ili
 66
u okolini. Zen priča na početku ovog poglavlja ilustruje vrstu neuspeha
svesnosti koja sprečava potpuno i efikasno funkcionisanje. Vežbanje
kontinuuma svesnosti je vrsta treninga u primenjenoj fenomenologiji,
pokušaj da se koncentriše bez suđenja ili poređenja svake nove figure koja je
zanimljiva, a bez predrasuda ili očekivanja. Često se ljudi angažuju u
naviknutim ponašanjima, stavovima i osećanjima odvojeno od svesnosti.
Ljudi jedu, vode ljubav, rade itd. Ipak, oni su na veoma bitan način nesvesni
svog sada i ovde doživljaja, njihovo prisećanje je jalovo i pažnja usmerena
na sve drugo osim na živost njihovog života koji u svakom trenutku protiče.
Kontinuum svesnosti delimično je zamišljen kao lek od nepažljivosti i kao
sredstvo uspostavljanja bogatstva i vitalnosti života.
Empatički gledano to nije isto što i introspekcija, jer ona odvaja ličnost na
dva dela - posmatrač i posmatranog. Tehnike svesnosti su sredstvo za
održavanje doživljaja aktuelne egzistencije iz časa u čas. Praktikovanje
ciklusa svesnosti znači da se ništa ne isključuje - želje, misli, telesni
doživljaji, senzacije sredine, temperaturne promene, voljne i nevoljne akcije,
i to sve bez suđenja, poređenja ili kategorizacije. To je veoma slično Zen
praksi pažljivosti i način da se započne sa ovom tehnikom je da se počne sa
verbalizacijom, bez prihvatanja svakog doživljaja "Sada sam svesna..".
Smatra se da je teško ovo razlikovati od slobodnih asocijacija PA. Razlika
je u tome što navedeni proces uključije sve fizičke, mentalne, senzorne,
emotivne ili verbalne doživljaje koji čine deo jedinstvenog toka iskustva. Cilj
G je da proširi i uveća integrisanost tela/uma (telesno/duhovnog) i da to
učini o svesnosti u sadašnjem trenutku. To uključuje dovođenje do svesnosti
onoga što bi inače ostalo nesvesno, izvan svesti.

Upotreba jezika odgovornosti

G se bazira na fundamentalnoj pretpostavci da su ljudi odgovorni za
sopstvena osećanja i ponašanje, kao i na filozofskoj egzistencijalnoj poziciji
koja naglašava neotuđivu sposobnost svake osobe da upravljanja sobom.
Ovakvo shvatanje može se opaziti u zapanjujuće sitnim detaljima prilikom
upotrebe jezika. Perls je, kao i Goldštajn, naglašavao da neobazrivost u
govoru rezultira ograničenjima i orijentaciji u akciji, i ohrabrivao je
razumevanje snage reči. Naš izbor reči i konstrukcija rečenice informiše i
reprezentuje naš unutrašnji svet. Osim toga, sa sistemske tačke gledišta
takođe utiče na naša tekuća iskustva i buduće stavove, te ih formira. Način
na koji govorimo veoma često je izuzetno tačan odraz naših unutrašnjih
procesa i samo je ponekad slučajan. Naše verbalizacije su naše ogledalo.
Čak i naizgled bezazlene greške , kao što je istakao Frojd, često unose i našu
svesnost aspekte situacije na koje inače ne bismo obratili pažnju.
Reč persona ( personality) potiče od korena "sonar" što znači zvuk. Prema
tome osobe koje koriste G pristup savetovanju obraćaju pažnju na kvalitet i
izražajnost ili inhibiranost prirodnih zvukova koje čovek proizvodi. Pri
upotrebi jezika možemo negirati ili podrazumevati odgovornost i jačati
 67
poziciju bespomoćnosti ili upravljanja sobom iz časa u čas. Postoji ogromna
razlika između subjektivnog doživljaja osobe koja kaže: "Dozvolio sam da
njene provokacije dopru do mene", i osobe koja kaže: " Ona me učinila
toliko ljutim da sam naprosto morao da je udarim", osoba koja kaže: "Patim
od loše probave" ima suprotan stav od osobe koja govori: "Zadajem sebi bol
u leđima stežući mišiće vrata". Fenomenološki stav omogućava da se, kroz
govor koji se upotrebljava, otkriju naučena bespomoćnost ili
intencionalnost. Ovakva pretpostavka o odgovornosti, kao što je ranije
pomenuto, ne treba da se brka sa okrivljavanjem, ali ima nameru da naglasi
lični izvor i autorstvo nad sopstvenim životom i doživljajima.
U svim slučajevima ono što bi moglo izgledati kao semantička razlika je
zapravo krucijalni kamen spoticanja u savetodavnom procesu. Ako ti sam
stežeš svoje mišiće i proizvodiš glavobolju, postoji mogućnost da postaneš
svestan kako to činiš. Dok se koncentrišeš i obraćaš pažnju na ovaj proces,
verovatno rešenje postaje ti dostupno u sobi za konsultacije dok radiš sa
savetnikom. Ako te neki tajanstveni "mikrob" napada protiv tvoje volje, a
nad tim ti nemaš nikakve moći ili uticaja, to stvara egzistencijalnu
bespomoćnost koja može biti podjednako održiv filozovski stav kao i ranije
pomenut, ali u osnovi oduzima moć i potencijal čoveku da menja sopstvene
reakcije prema situacijama.
Viktor Frankl u svom delu "Vapaj za smislom" koji je Perls smatrao jednim
oblikom egzistencijalne psihoterapije, takođe je naglasio sposobnost čoveka
da bira svoje reakcije u bilo kojoj datoj situaciji, čak i u situacijama koje
nije sam izabrao ili proizveo.
Ono što nismo izabrali ili što ne možemo da biramo je situacija, ali možemo
da izaberemo kako želimo da odgovorimo na nju. Frankl koristi mnoge
primere ljudi iz koncentracionih logora, od kojih su neki birali da budu ljudi
bez morala, koji su izdali svoje prijatelje i ono najbolje u sebi. Drugi su
izabrali da u ovoj situaciji reaguju održavajući svoje samopoštovanje, ako
ne i nadu, i obavezujući se da pronađu neki smisao koji bi transformisao
prljavštinu i bedu njihove svakodnevne egzistencije u nešto izvanredno.
U G prema tome, klijent se ohrabljuje da eksperimentiše sa konstruisanjem
sopstvenog iskustva verbalnim putem na načine koji izražavaju da oni
preuzimaju odgovornost za sebe. U nekim varijantama G ovo je postalo
neka vrsta pravila, npr. kaže se "to me povređuje", kaže se " ja povređujem
sebe" . Nemojte reći "Ti me povređuješ", recite "Ja povređujem sebe zbog
tvog ponašanja". Uz pomoć ovakvih intervencija originalana intencija se
gubi, jer ljudi uče da kažu prave reči, a da je njihovo iskustvo i dalje objekt
nad kojim život i drugi ljudi imaju uticaje.
Pozvati klijente da izmene svoj način govora, znači pozvati ih da preuzmu
odgovornost za sebe, a ne da naprosto slede još jedan skup instrukcija koje
je neko propisao.
 68
Istraživanje neverbalnog ponašanja
Geštaltisti obično živo obraćaju pažnju na svoje neverbalno ponašanje i
neverbalno ponašanje svojih klijenata. Prekršteni gležnjevi, kašljanje, jedno
rame više od drugog, predstavljaju važan deo savetodavnog procesa,
naročito zato što G namerava da se bavi celom osobom i teži integraciji što
većeg broja različitih aspekata osobe. Neverbalno ponašanje može se
istraživati tako što će se na njega skrenuti pažnja osobi, kao npr. "Jeste li
svesni da mnogo brže trepćete dok govorite o svojoj majci nego inače?".
Druga mogućnost je da se traži od osobe da pretera sa određenjim
pokretom, npr. nežto mahanje nogom u pravcu savetnika može, posle
ovakvog poziva, uvesti u svest klijenta neizraženu ljutnju prema njemu.
Korisna vežba može biti posmatranje videokaseta na kojima je osoba
snimljena, što joj omogućije da istraži sopstveni fizički stav, neverbalno
ponašanje i stav prema svetu.

Preusmeravanje defleksijom upravljanje energije

Svesnost je najčešće ometana defleksijom - na taj način redukujemo utisaj
okoline na sebe. Osobe će verovatno morati da nauče da preusmere
defleksijom usmerenu energiju uz pomoć naizgled jednostavnih manevara,
kao što je npr. uspostavljanje kontakta očima dok govore o sebi. Nekim
klijentima je potrebno da dozvole sebi da zaista utiču na druge ljude. Jedna
žena je rekla da je ovo postigla kada je s pravom uspela da traži usluge od
konobara za svoj novac. U prošlosti bi je ignorisali dok bi druge osobe pre
nje došle na red. Klijentu će možda biti potrebno da se ohrabri da prihvati
fidbek i komunikaciju od drugih osoba, uključujući ljubav i poštovanje, da
zaista dopusti da sve to dopre do njega. Klara se obično žalila da je niko ne
poštuje, i kada bi joj neko uputio kompliment ona bi ga obično umanjila tako
što bi rekla "Oh, to stvarno nije ništa". U detinjstvu su je obično ignorisali
ili krivili, pa nikad nije naučila da izađe na kraj sa pozitivnom pažnjom.
Nastavljajući da deflektuje takvu pozitivnu pažnju u svom tekućem životu
ona je naravno održavala fiksni geštalt iz prošlosti u sadašnjim odnosima.
Razrešavanje defleksije može zahtevati da klijenti napuste manire kao što su
žvakanje gume, samoometajuće pokrete tela kao npr. vrćenje prstima,
trzanje ili uobičajene facijalne ekspresije (treptanje, preteći izgled) koji
redukuju kvalitet njihove svesnosti. Kada postanu intenzivno svesni toga
KAKO oni sami zaista kreiraju ove manire, obično se pojavi potreba
organizma. " Ja vrtim prstima kako bih uverio sebe da postojim".
Mnogi ljudi deflektuju na različite načine. Oni mogu prihvatiti ono pozitivno
što drugi ljudi o njima govore, ali odbacujući negativni fidbek. Drugi opet
obraćaju pažnju na negativni fidbek koji potiče od zavidnih i zlobnih osoba,
dok deflektuju odobravanje od strane pouzdanih i poverljivih osoba.
Jednostavan, ali važan metod rada zahteva posvećivanje jednake pažnje
onome što je pozitivno, time što se to zapisuje, ili ponavlja sebi. Defleksija
oduzima energiju od njenog ulaganja u ono što osoba zaista želi od života.
 69
Direktan kontakt, bilo da je reč o ljubavi ili besu, hrani ili vežbanju,
osnažuje kvalitet života i uverava da se na odgovarajući način vraća uložena
energija i vreme. Deflektovana energija mora se vratiti natrag na cilj, a
osoba se mora ohrabriti da ostvari direktan kontakt unutar sebe, sa drugima
i sredinom.
Preopširnost, apstraktan govor, ili uobičajeno opanjkavanje sebe mora
prestati da bi osoba osetila da dobija ono što želi od života i da je dobijena
nagrada primerena načinu na koji osoba invenstira svoju pažnju i energiju.

Razvijanje senzorne svesnosti

Za Perlsa je bilo važno da napravi razliku između tela, osećanja i mišljenja.
Mnogi od nas izgubili su znatnu količinu senzorne svesnosti i
proprioceptivne senzitivnosti tela. Ovaj gubitak za našu svesnost često
predstavlja rešenje za ono što je u određenom trenutku predstavljalo
nepodnošljiv pritisak konflikta, bolne traume, ili dugotrajne deprivacije. U
toku savetovanja neka od ovih zastarelih poteškoća pojaviće se u svesnosti u
kontekstu ozdravljivanja i autentičnog odnosa. Na taj način delovi koji
nedostaju u telesno-duhovnoj celini ličnosti mogu početi da se ponovo
prisvajaju.
"Koncetrišite se na senzacije koje dolaze iz tela kao celine. Dopustićete da
vam pažnja luta kroz svaki deo tela. Koliko sebe možete osetiti. Do kog
stepena i sa kolikom tačnošću i jasnoćom vaše telo, pa tako i vi sami,
egzistirate? Zapazite bolove i neprijatnosti koje obično ignorišete. Koje
mišićne tenzije možete osetiti? Obraćajući pažnju na njih, dozvolite im da se
zadrže i nemojte nastojati prerano da ih relaksirate. Pokušajte da precizno
utvrdite njihove granice. Obratite pažnju na kožne senzacije. Možete li
doživeti svoje telo kao celinu? Možete li osetiti gde se nalazi vaša glava u
odnosu na torzo? Gde se nalaze vaše genitalije?Gde se nalaze vaše grudi?
Gde vaši udovi?” (Perls i dr. 1951/1969 86).
Perls definiše neurozu kao diskrepanciju između verbalnog koncepta sebe i
onoga što se svesno doživljava kao self. Najbolji stav za istraživanje ovoga u
vama samima i u klijentima je stav bez suđenja i radoznala
eksperimentacija. Razvoj senzorne svesnosti u terminima mirisa, ukusa,
sluha, vida i dodira nije terapijski samo za G pristup, već je i u slavu života.
Mnogi ljudi su se svesno odvikli da doživljavanje svojih prirodnih
preferencija u pogledu ukusa ili mirisa, tako lišavajući svoje iskustvo smisla
intenziteta i raznovrsnosti.
Čest rezultat uspešnog ponovnog uspostavljanja senzorne i proprioceptivne
osetljivosti je taj da ljudi izveštavaju kako su svesni bola gde ranije stimulus
nije izazvao doživljaj. Tipično je da klijent izveštava: "Obično bi mi zubar
popravljao zub bez anestezije, ali sada je to suviše bolno". Isto vredi za
emocionalnu osetljivost, naročito kod osoba koje su naučile da negiraju pun
spektar emocionalne ekspresivnosti još u detinjstvu, npr. zbog pretnje
fizičkom povredom od strane zlostavljajućih roditelja. Oni mogu postati
 70
senzitivni ili prema uvredama ili povredama, dok bi pre savetovanja pustili
da takve situacije naprosto prođu. Ljudi takođe mogu postati osetljivi na
suptilne znake ljubaznosti, nežnosti i brige koje dobijaju od osobe iz
sredine: "Nikada nisam shvatao koliko su ljudi spremni da pomognu kada je
to potrebno".

Olakšavanje prelaznog perioda

Prva faza savetovanja može biti veoma zadovoljavajuća i za klijenta i za
savetnika, zbog fokusiranja na stvaranje odnosa. Često ovaj odnos, baziran
na poštovanju bazičnog zdravlja osobe i integritetu organizma, predstavlja
prvi odnos u kojem se klijent oseća vrednim kao osoba. Za savetnika je ova
faza ispunjena gratifikacijom. Većina savetnika ume da uspostavi odnos, i
upravo lakoća kojom to čine često ih privlači ovom zanimanju. Ipak,
prelazak u naredni period, u većoj meri zahtevni period savetovanja, često
se doživljava kao kraj medenog meseca. Mnogim savetnicima potreban je
trening i supervizija da bi naučili kako da naprave ovaj prelaz u dublje i
teže vode.

Poćetak Garijevog putovanja

Gari je živeo sa Džesikom proteklih šest godina i bio je nezadovoljan
poslednje dve godine. Uprkos rastućem nezadovoljstvu i učestalim
fantazijama o tome kako bi mogao izgraditi nešto bolje sa nekim ko je
drugačiji, nastavio je da živi sa Džesikom zbog straha od usamljenosti, i
osećanja krivnje ukoliko bi je povredio. Jednog popodneva na univerzitetu
gde je predavao, zapazio je oglas o kursu večernjih predavanja iz
"psihologije za laike". Do tada je psihologija bila polje koje je gledao sa
sumnjom, pa čak i nesimpatijom. Jedan od predavača istaknutih na oglasu
bio je neko koga je ranije čuo da govori o oblasti bliskoj njegovoj, i smatrao
je tu osobu lucidnom i zanimljivom. Gari je odlučio da pohađa predavanje.
Na kursu je jedne večeri čuo o "trećoj sili" u psihologiji i bio je fasciniran
mnogim idejama o kojima se raspravljalo, a naročito idejom o fokusiranju
na sada i ovde promeni. Njegovo prethodno shvatanje psihoterapije i
ssavetovanja uglavnom se baziralo na karikaturama klijenata vezanih za
kauč koji beskonačno brbljaju o svojoj prošlosti.
Na pretposlednjem predavanju prišao je jednom od predavača (meni) i
zatražio individualni savetodavni sastanak - "Samo da vidim hoću li ili neću
ostaviti svoju devojku", "To neće potrajati dugo". Jasno sam stavila do
znanja Gariju kako ga radije ne bih videla samo za jedan susret kada je u
pitanju tako važna tema. Tada smo se dogovorili da taj susret posvetimo
istraživanju pitanja da li on zapravo želi ili ne da započne sa savetovanjem u
ovoj fazi svog života. Na prvoj zajedničkoj seansi Gari je stigai 15 minuta
ranije, šetao je gore-dole hodnikom, pošto sam ga zamolila da sačeka i
izgledao je kao da mu je neprijatno, i kao da mu je laknulo
istovremeno,pošto sam ga pozvala u sobu za konsultacije. Seo je u stolicu
 71
ispruživši donji deo tela i delovao je opušteno, ipak njegove ruke bile su
čvrsto prekrštene preko grudi, a njegova desna ruka lupkala je prstima po
levom gornjem delu ruke.
Živost prve impresije karakteristika je prethodno povišene svesnosti koja
prati početak. Mnogi ljudi se mogu setiti sa izuzetno mnogo detalja početka
koji su doživeli, a decu obično fascinira kako su se njihovi roditelji sreli.
Slično tome, početak savetodavnog odnosa obeležen je povećanom
osetljivošću savetnika i klijenta na mnogo različitih nivoa. Sa Garijem bila
sam svesna boja, kvaliteta i taksture njegove odeće, uključujući par veoma
prljatnih trenerki. Mogla sam osetiti da je pušač i da koristi losion posle
brijanja. "Pokazalo se da je on mene "premeravao" na sličan način. Moja
svesnost o sebi uključila je doživljaj radoznale pažnje, pomalo ubrzan rad
srca i bila sam periferno svesna dobovanja aprilske kiše po krovu.
Jedan deo svoje svesnosti sam verbalizovala, kako u pogledu sebe, tako u
pogledu njega i okruženja, sa ciljem da mu predstavim ciklus svesnosti.
Pozvala sam ga da verbalizuje što obuhvata njegova svesnost, bilo to
intelektualno, vizualno, auditivno, afektivno, fantazija ili bilo šta drugo. Dok
je to radio, postao je svestan kako želi da me prisili da mu dam odgovor na
trenutni problem, i da pritom ne želi da poveruje kako bi mu bilo šta što bih
mu rekla bilo od pomoći.
Pred kraj seanse Gari je postao svestan olakšanja koje je pratilo razmenu
onoga što oseća sa "nekom osobom kojoj ne treba recipročno uzvratiti
brigom i pažnjom" i počeo je da dolazi na terapiju jednom nedeljno. Tokom
početnih seansi Gari je želeo da svoja prošla iskustva povezuje sa mnom.
Ponekad mi se činilo adekvatnim da ga slušam i shvatila sam npr. da je
jedan od razloga zbog kojih se Gari plaši da napusti Džesiku, to što ga ona
teši posle uobičajnih noćnih mora. Ponekad bih prekinula njegovu priču,
naročito ako bi mi neki drugi proces obuzeo pažnju. Sledi primer koji se
dogodio jednog popodneva. Ton Garijevog glasa postajao je sve monotoniji
dok je govorio o školskom životu u doba puberteta. Neko vreme sam ga
slušala, a zatim sam ga prekinula:
"Gari, stani za trenutak. Čujem kako ti glas zvuči sve dosadnije i dosadnije
dok nabrajaš događaje iz prošlosti i pitam se šta se dešava upravo sada ,
dok o tome pričaš".
"Osećam tromost... i da... dosadu... težini i kao da me nešto vuče".
"Govori o osećanjima tog dvanaestogodišnjaka kao da ih sada možeš
izraziti."
"On je osećao..."
"Ja osećam..."
"Da, ja osećam hm... težinu i dosadu. Ovo je moja prva godina u srednjoj
školi i nedostaje mi slobodno vreme koje sam navikao da imam u toku posle
podneva, nedostaje mi priroda i zaista sam tužan zbog... ".
 72
Na taj način pojačana pažnja i svest o dosadi i tromosti vodila je direktno
do svesti o dubokim osećanjima gubitka i usamljenosti. Kasnije je Gari
otkrio da je njegova zavisnost u vezi sa Džesikom način izbegavanja boli.
Takođe smo se u početnoj fazi borili veoma savesno sa njegovom željom da
se kontroliše i sa osećanjem povređenosti zbog onoga što je on opažao kao
bespomoćnu zavisnost u savetodavnom odnosu. Gari je koristio uobičajen
verbalni manirizam da bi deflektovao emocionalni uticaj svojih iskustava.
To je uključivalo čestu upotrebu reči "čovek" (u engleskom, reš je o upotrebi
bezlične zamenice "one" kao npr. (Čovek se prirodno oseća loše kada želi da
napusti nekoga ko ga toliko voli".)
Koristila sam različite intervencije da bih ga pozvala da koristi jezik
odgovornosti. Njegova prirodna radoznalost i zadovoljstvo zbog učenja ( o
čemu govori njegov izbor zanimanja i načina na koji me "našao") bili su
snažni saveznici u ovom procesu, dok sam ga učila psihologiji jezika
odgovornosti. Drugi tip intervencije, koji sam koristila, bila je upotreba
humora: "Gari, ako čovek tako oseća, kako dva ili tri čoveka osećaju u
pogledu toga?". Ova vrsta nežnog zadirkivanja bila mu je prihvatljiva,
budući da je imao dobro razvijen smisao za humor, koji je koristio kad bi
želeo da zabavi ili da napadne.
Garijeva desensitizacija u odnosu na telesne procese, ogledala se u
pojačanoj želji za pušenjem kad god bi bio snažnije emocionalno
angažovan: "Šta bih sada dao za cigaretu." Pošto nije mogao da puši u sobi
za konsultacije, Gari je usmeravao svoju energiju tako što je grickao kožu
oko noktiju, lupkao prstima ili se igrao okovratnikom. Posle nekoliko seansi
Gari je počeo da shvata da, ponašajući se na navedeni način, izbegava
osećaj straha, koji doživljava kada pomisli da bi mogao ostati sam, a koji je
izgleda poticao iz prošlosti. Ostajući sa Džesikom izbegavao je svoj osnovni
strah, a nastavljajući da je mrzi izražavao je organizmički protest protiv
konfluencije u negativnom obliku. Ova spremnost da izrazi svoj bazični strah
i nezadovoljstvo odnosom sa Džesikom, predstavljala je prelaz od svesti o
neprijatnosti, ka kontaktu sa uzbuđenjem i mobilizacijom koju je osećao.
 73

7. MOBILIZACIJA I POSTPRELIMINARNE FAZE SAVETODAVNOG

PROCESA

Drevna izreka kaže: "Kada nema potsticaja, nema ni prosvetljenja; dok se

čovek ne satera u škripac, neće naći izlaz."(Suzuki,1972/1974:175).

Mobilizacija i uzbuđenost
Ovo je faza savetodavnog procesa kada se poverenje počelo uspostavljati i
klijent je dozvolio da u svest uđu značajni aspekti njegovog iskustva,vezani
za procese koji se odigravaju tokom savetovanja, kao i van njega. Figura (ili
problem) koja je najvažnija, značajna ili urgentna, u klijentovom postojećem
polju postavljena je u fokus i razjašnjena.
Efikasan rad tokom faze senzacije i svesnosti povećava verovatnoću da će
klijent mobilizirati energiju i uzbuđenje potrebno za bavljenje bazičnim
temama, te da će otkriti svoje potrebe u sadašnjosti ili budućnosti. Faza o
kojom govorimo je dakle, sledeća faza u ciklusu doživljavanja, ili stanica
tokom savetodavnog putovanja.
Zadatak savetnika u ovoj fazi je da pojača mobilizaciju energija u svrhu
ozdravljujućeg procesa i /ili da pomogne osobi da ih usmeri.
Ovde najznačajniji postaje način na koji ljudi koriste ili raspršuju energiju.
Metode koje nisu od koristi ljudima da upoznaju sopstvene potrebe, niti da
se potpuno angažuju na putovanju otkrivanja kakvo je savetovanje, istražene
su. Eksperimenti koji se fokusiraju na efikasan i prijatan način upotrebe
energije takođe su istraženi i validirani.
U ovoj fazi neki klijenti završavaju savetovanje bilo zato što osećaju
olakšanje početnog bola ili zato što se plaše dalje eksploracije koja bi ih
mogla odvesti dalje nego što žele da pođu. Npr., Žena može doći do
saznanja da ako nastavi sa istraživanjem sebe i samoosvešćivanjem kao
nezavršene samoostvarujuće osobe, njen će suprug imati sve manje potrebe
za njom.Ulaganje u brak može efikasno nadjačati ulaganje u sopstveni rast.
Ovo je takođe faza u kojoj neke osobe još jednom recikliraju postojeći
problem, npr., još jedna alkoholičarska pijanka, još jedna razorna ljubavna
avantura ili pomamna trka za zaradom. Rezultati ovakvih aktivnosti su
odvlačenje energije od savetodavnog procesa i otupljivanje oštrice svesnosti
koju su stekli.

Uspostavljanje radnog saveza

Najznačajniji deo faze mobilizacije u savetovanju je stvaranje neke vrste
sporazuma ili ugovora koji je od koristi osobama koje rade zajedno. To je
zapravo dvosmeran proces zato što (bar na nekom nivou), savetnik mora
postati energizovan, uzbuđen i dovoljno zainteresovan da bi preuzeo puno
partnerstvo u razvoju. Naravno, Fricu Perlsu nije bilo strano da zaspi dok
kljijenti rade, i da ih na taj način suoči sa interpersonalnim efektom
 74
njihovog slabog ulaganja energije. Ja lično, ne verujem da klijenti treba da
mi obezbede interesovanje ili uzbuđenje u smislu da budu zabavni ili
interesantni, ali moram biti dovoljno mobilisana kako bih se osetila
angažovanom u radnom savezu. Kada ova vrsta mobilizacije ili spremnosti
izostane, nešto svakako ne ide kako treba u savetodavnom radu.
Kao i u većini drugih slučajeva, geštaltisti se enormno razlikuju u pristupu
različitim situacijama. U G praksi individualna kreativnost prevazilazi
važnost pravila, propisa ili odredbi.Takođe, geštaltista teži da ima na
raspolaganju niz različitih mogućnosti reagovanja od kojih izabere one koji
su najusklađenije sa zahtevima savetodavnog trenutka. Tako, nemoguće je
stvarati pravila koja bi završila kao "Geštalt introjekti" ili pravila o tome
kako voditi svoju praksu. Jedno od ograničenja pisane reči o kojoj čitalac
mora voditi računa je ta da pored svakog primera koji je korišćen postoji
bar još nekoliko koji bi istu stvar ilustrovali na prilično različit način. G je
specifičan savetodavni pristup koji se kuje svakog novog momenta u
jedinstvenom odnosu.
G praktičari imaju tradiciju ikonoboraštva, idividualizma i čak anarhizma.
Po mom mišljenju to je uticalo na poteškoće stvaranja i zadržavanja obuke i
stvaranja organizacija na nacionalnom i internacionalnom nivou. Za mnoge
ljude, naročito šezdesetih godina, legalizacija, organizacija i
institucionalizacija, bili su zastrašujući. To se nužno povezivalo sa jačanjem
rigidnosti, prihvatanjem spoljašnjih autoriteta i uopšte smatralo se
suprotnim filozofiji "Ja činim svoje, ti činiš svoje" Frica Perlsa, ( koji je sam
bio pobunjenik koji je radio na način koji se danas ne bi smatrao
profesionalnim ili etičnim). G je pristup rođen iz odbacivanja PA introjekta.
Ponekad je i samo odbacivanje pravila postojalo JOŠ JEDAN INTROJEKT
koji sprečava razvoj, autonomiju i obogaćujući uticaj PA nasleđa. Još jedan
značajan deo procesa, u ovoj fazi, je činjenica da angažovanje u
savetodavnom odnosu predstavlja izazov roditeljskim introjektima određene
osobe. Novi klijenti strašno štite psihološku ostavštinu svojih roditelja. Oni
će pokušati da skriju od svoje svesti načine na kojih su ih voljeni roditelji
zanemarivali, zloupotrebljavali ili iskorišćavali.
Ponekad klijenti govore o zagrobnim konfliktima sa "unutrašnjim glasom"
koji ih upozorava da ne veruju ovoj osobi kada su na rubu formiranja
pravog radnog saveza. Rufus je sanjao da njegova majka umire i optužuje
ga, zlokobnog pogleda, da ju je napustio kada joj je bio najviše potreban.
Prilikom simboličnog odigravanja shvatio je koliko se plaši da napusti
introjektovane poruke. Takođe je došao i u dodir sa svojom ljubavlju za nju
i potrebom da je zaštiti od svoje rastuće potrebe za nezavisnošću.
 75
Tipične teme postprelininarne faze (faze mobilizacije)

Anksioznost/uzbuđenje
U ovoj fazi savetodavnog procesa polaritet anksioznosti i uzbuđenja počinje
da se rasvetljava. Deci se često kaže: " Nemoj se toliko uzbuđivati", kao da
je samo uzbuđenje štetno. Ono što može biti tačno je da se pogreške u
suđenju mogu pojaviti kada se ljudi uzbude bez direkcije ili nepromišljeno.
Generalno, strah od uzbuđenja izgleda da se prenosi sa generacije na
generaciju, svi traže uzbuđenje i uživaju u njemu i istovremeno se plaše
uspostavljajući neki vid unutrašnje kontrole, npr., "Ne smem se toliko
uzbuđivati zbog ove mogućnosti da dobijem novi posao, u slučaju da to
propadne". Ponašamo se kao da gubitak manje boli ako od njega otrgnemo
uzbuđenje. Ako osoba odvoji uzbuđenje od projekta, fantazije ili ideala,
nada se da gubitak neće biti važan. To neće toliko boleti, ali je tada i radost
manja ako je projekat uspešan.
Tako se čini da nas naša kultura i neki roditelji sprečavaju da postanemo
uzbuđeni u cilju zaštite od razočarenja i bola. Ovakve poruke postaju
introjekti koji sprečavaju rascvetavanje uzbuđenja kada se otvaraju nove
mogućnosti - "Ovu savetodavnu lakrdiju ne treba uzimati suviše ozbiljno".
Negativna strana je je da su roditelji često fobični u pogledu uzbuđenja
svoje dece zbog sopstvenog uvežbavanja fizičke i emocionalne anestezije.
Pošto uzbuđenje dece može biti glasno, bučno i stimulišuće, to je kontrast
tome koliko su odvojeni od života i dosadni odrasli i njihove egzistencije.
Karl se brinuo da ne postane suviše uzbuđen ili maničan zbog lepe žene,
uzbudljive muzike ili poslovnog projekta. Majka ga je upozorila da suze
slede neizbežno posle uzbuđenja. Ovakve introjektovane poruke podržavale
su defleksiju radosti, alkoholnu adikciju i desezitizaciju prijatne pobuđenosti
različite vrste. G pristup, osvetljava, provocira i slavi uzbuđenje kao jedno
od potencijalno kreativnih i unapređujućih kvaliteta ljudske egzistencije.
Perls je često naglašavao vezu između anksioznosti i uzbuđenja, govoreći
da je anksioznost uzbuđenje pre nego što postane akcija ili "anksioznost je
jaz između SADA I TADA. Ako ste centrirani sada, ne možete biti anksiozni,
jer uzbuđenje teče kroz spontanu aktivnost tekućeg trenutka". (Perls, 1969.
3)

Definisanje problema
Još jedna tema koja se javlja u ovoj fazi je definisanje problema. Obično se
klijent i savetnik slože oko definisanja problema. Ipak ponekad postoji
stvarna diskrepansija, npr., Pit određuje svoj problem kao nedostatak
discipline. On veruje da treba da pročita sve knjige preporučene na
fakultetu od početka do kraja kako bi bio dobar student. On postiže sjajne
rezultate, ali teško da ima vremena za relaksaciju ili zabavu. Njegovi
roditelji bili su zadovoljni samo kada bi donosio kući nagrade. Nisu ga
poštovali samog za sebe. Ljudi kao što je Pit mogu doći na savetovanje
 76
nadajući se "dobrim ocenama" zbog toga što su "dobri klijenti". Oni su
introjektovali poruke koje zahtevaju poštovanje i poslušnost i izvršavanje
dužnosti čak i kada traže pomoć. Ovo može stati na put klijentovom ulaganju
energije i osećanja u bazične potrebe (kao što je potrebe za igrom ili
bezuslovnim prihvatanjem) koje nemaju odobrenje od strane unutrašnjeg
roditelja ili spoljašnih autoritativnih figura.

Pitanje moći
U ovoj fazi savetovanja u centru arene nalazi se doživljena razlika moći
između klijenta i savetnika. Geštaltisti rasvetljavaju pitanja moći i
postavljaju ih kao temu istraživanja u tekućem radu. Prema Melinku i
Nevisu (1986) G pristup ne ostvaruje terapijsku moć putem tehnika
nadmudrivanja ili potencijalno dezorganizujućih tehnika. Savetnik koji
koristi G zaposlen je da bi intervenisao u životu drugih (kao i svaki drugi
savetnik). Ovde G terapija paradoksalno postaje fokusirana na pojačavanje
svesnosti o onome što jeste u ovom trenutku a ne da pokaže klijentu da se
promeni. U G odgovornost se javlja kroz klijentovu pojačanu svesnost i
interesovanje. G pristup ne podržava stav da savetnik jedini ima pristup
istini o klijentu. Savetnici su spremni na to da ih se ispituje, izaziva i da im
se konfrontira.

Testiranje odnosa
Savetodavni odnos može biti podvrgnut žestokom testiranju dok klijent
ispituje ograničenja odnosa. On može npr. kasniti, propustiti susret ili odbiti
da eksperimentiše. Neki klijenti testiraju odnos skrivajući informaciju o tome
da viđaju i druge praktičare (npr. homeopatu), što može uticati na
psihofiziološko funkcionisanje u savetodavnom odnosu, kao i na život van
njega.
Ako savetnik nije obavešten o ostalim oblicima tretmana, medikacije ili
nerešenim životnim situacijama, kao što je bankrot ili trudnoća, on će raditi
u području sa nedovoljno informacija, pa će biti od manje koristi klijentu.
Savetnik i klijent treba takođe da iznađu način da se izbore sa kriticizmom,
strahovima, odbojnošću i poštovanjem, koje osećaju jedan prema drugom.
Važno je da savetnik bude snažan i dovoljno autentičan da izdrži napade
klijenta i preživi emocionalno. Kao što je neko jednom rekao: "jedina prava
greška koju kao savetnik možete učinit je da umrete". (Kao i druge izjave
geštaltista, ni ovo ne treba smatrati istinom, već provokacijom koja će
dovesti do istine).

Rad sa "otporom"
Otpor je termin koji se retko koristi u G literaturi sa konotacijom da će
klijenti pokušati da odbiju ono što bi bilo dobro za njih - npr. "istinu" o
 77
svojim agresivnim ili erotskim impulsima. G pretpostavlja da je bazična
motivišuća sila u čoveku potreba da se nešto osmisli, radoznalost i potreba
za razvojem kapaciteta. Prema tome, očekuje se da će ljudska bića, ako im
se da mogućnost izbora, birati u pravcu razvoja i dobrobiti i da tome neće
pružati "otpor".
Prihvaćeno je u ovom trenutku da osoba ne može biti različita od onoga što
stvarno jeste. "Prekidi kontakta" (konfluencija, desenzitizacija, defleksija,
introjekcija, projekcija, retrofleksija i egotizam) u prošlosti su se smatrali
otporom kontaktu, verovatno kao rezultat PA ostavštine. Otpor deluje samo
kada klijent treba da prihvati "istinu" koja mu se spolja nameće. Ali za
mnoge ljude u G otpor ( u formi nečega što treba prevazići) nije koristan
koncept i suprotan je samom duhu G koji poštuje klijentovo subjektivno
iskustvo kao njegovu fenomenološku istinu. Ono što može delovati kao otpor
je, prema tome, nešto što treba istražiti, razumeti i doživeti, pošto je to
značajan deo procesa neke osobe, kao što je to bilo koji drugi deo njegovog
iskustva, i prema tome ne treba da bude na drugačiji način ocenjen kao
"loš" ili "bespomoćan". Polsterovi (1974.), naročito naglašavaju značaj
prihvatanja otpora, čak da se ta reč napusti zbog negativnih konotacija koje
ima. Upotreba pojma otpora može suptilno održavati bazičnu vrednosnu
pretpostavku, da će ljudska bića želeti da odbiju ono što je za njih
najkorisnije , i da će imati potrebu da budu u neprijateljstvu sa svojim
navodnim lekarima.
Verovatno je korisnije razmišljati o klijentovom otporu kao o znaku da on
brani integritet svog organizma pred spolja nametnutim pritiskom. Na taj
način otpor savetovanju može se posmatrati kao fidbek da je savetnik
izgubio kreativnost i postao rigidan ili da je pod uticajem fiksnog geštalta. G
se bazira na viziji ljudi koja od njih očekuje da pozdrave dobrodošlicom
biološke promene ili izazove koji dolaze spolja, onda kada su spremni da ih
asimiluju i integrišu u uzajamno respektivnom ozdravljujućem odnosu.

Primeri eksperimenata
Pristup koji se ovde razmatra uglavnom je koristan kada je reč o
introjektima. Kao što je ranije diskutovano, introjekt je raširen mehanizam
koji sprečava efikasnu mobilizaciju neophodnu za lako i efikasno
napredovanje kroz ciklus.

Dijalog između TOPDOGA I ANDERDOGA

Jedna od najčuvenijih tehnika za rad sa introjektima je odigravanje dijaloga
između tzv. topdoga i anderdoga osobe. To može biti način efikasne
dramatizacije intrapsihičkog konflikta između imtrajektovanih poruka, kao
npr. "uvek moraš naporno raditi", i organizmičkih potreba kao što su
potreba za igrom i rekreacijom. Topdog predstavlja deo ličnosti koji
komentariše i procenjuje tekući život osobe, ponašanje i osećanja, veoma
često na kritičan i neodobravajući način, ponekad i prilično okrutno npr.,
 78
“Kako bi tebi bio prijatelj, tako si ružan". Topdog takođe predstavlja sva
introjektovana pravila i regule za život koje smo progutali kao deca i
odrasli. "Ne bi trebalo toliko da pričaš", "trebalo bi ovako da jedeš ",
"trebalo bi ovako da se osećaš", itd. To je često, ali ne uvek, povezano sa
roditeljskom figurom.
Anderdog u G znači onaj deo ličnosti koji je žrtva, ili pod pritiskom.
Ponekad, to je malo dete u čoveku koje bodri i opseda topdog. Taj deo uvek
obećava da će "biti bolje sledeći put" i da neće toliko piti, da se neće
suprostavljati ili otezati sa poslom, zavisno od slučaja. Obično ova
obećanja ostaju samo to-obećanja. Kao što je slučaj sa novogodišnjim
odlukama, ona se veoma lako i brzo prekrše. Na kraju obično anderdog
pobeđije i potreba izlazi na površinu, ali na destruktivan način. Npr., Hari
odbija da naporno radi, otežući i ne stižući da preda svoje izveštaje, sve dok
se ne ukaže prilika za unapređenje. U međuvremenu topdog je angažovan u
unutrašnjoj bitci i Hari se oseća užasno zbog glavobolje i griže savesti. Prvi
eksperimentalni zadatak u G je da se uspostavi dijalog između ova dva dela
ličnosti. To se obično radi tako što se osoba premešta sa jedne stolice na
drugu odigravajuči unutrašnji mentalni dijalog spolja. Naravno, dijalog se
može uspostaviti između delova snova, selfa i fantazirane druge osobe, ili
čitave grupe podličnosti. Kroz dijalog rešenje, kompromis, razumevanje ili
trajan razvod, postaju mogući.

Eksperimenti sa hranjenjem, žvakanjem, varenjem i povraćanjem

Eksperimenti koji se fokusiraju na hranjenje, žvakanje, varenje i povraćanje,
koriste se da osveste način na koji klijent upotrebljava introjekciju.
Upotreba ovih tehnika može im pomoći da u većoj meri postanu svesni kad
ometaju sopstvene živote na specifične načine, ili kako ometaju savetodavni
proces, kao i prirodan i zdrav razvoj savetodavnog ciklusa. Kao što je ranije
rečeno, Perls je znatno doprineo teoretskom razumevanju oralnih razvojnih
faza detinjstva. To je rezultiralo bogatstvom G tehnika i eksperimenata koji
se bave svim vidovima "unošenja u sebe". To može biti unošenje ideja,
vrednosti, uloga, pravila ili predrasuda. Na konkretnom nivou, stavovi ljudi
odražavaju način na koji se oni odnose prema hrani. Bilo da klijent "guta"
sve što savetnik kaže, ili da čvrsto steže zube i vilicu tvrdoglavo odbijajući
sve što dolazi od savetnika, to ozbiljno utiče na pravac savetodavnog
odnosa. Ako se problemi ove vrste ne reše uspešno u fazi uspostavljanja
radnog saveza, neizbežno je da će se pojaviti u sledećim fazama.
Za anorektičnog klijenta, eksperiment može uključiti hranjenje od strane
terapeuta. Za pasivno-agresivnu osobu može uključiti traženje da ga
terapeut hrani, primanje i vrednovanje. Za klijente koji gutaju, a da ne osete
ukus- žvakanje komada hleba 170 puta pre nego što će ga progutati može
izazvati samosvest, gađenje i svest o želji da se odbaci/ izbegne problem
brzim žvakanjem. Eksperimenti poput ovih mogu osvestiti obrasce
inkorporacije ili odbacivanja koji još uvek osakaćuju njihove živote i odnose
 79
u sadašnjosti. Svako ko čita ovu knjigu može da eksperimentiše sa svojim
ponašanjem tokom hranjenja, postajući svestan procesa koji su za većinu
automatski ili konfliktni, čime se gubi potencijalno uživanje i zadovoljstvo
duboko ukorenjeno na ranim organizmičkim nivoima.

Mnogi ljudi naučili su tokom detinjstva da uzmu sve što im je ponuđeno. Oni
su možda bili nagrađivani za ostajanje u toksičkim odnosima sa mineralnom
hranljivošću, a sebe su sprečavali da ih ispljunu ili povrate jer je to bio
jedini izvor hrane u tom trenutku. Refleks povraćanja je na taj način
verovatno bio ozbiljno oštećen. Prirodno svi eksperimenti sa hranjenjem,
žvakanjem, povraćanjem itd. treba da budu pažljivo odmereni prema
klijentovim potrebama, i tamo gde je moguće, medicinski nadgledani.
Npr., eksperimenti sa osobama koje boluju od bulimije mogu uključiti
podršku od strane savetnika tokom epizode prejedanja, koji će zatim ostati
uz njih da bi pojačao njihovu svesnost dok se bore da zadrže ono što su
inkorporisali. Osobe sa narcističkim crtama pomažu se time što uče da vode
računa o tome šta su uneli u sebe od savetnika ( ili od roditelja), obraćajući
pažnju na proces hranjenja, prisećajući se toga šta su i kako su jeli sa
punom senzorskom pažnjom.

Eksternalizacija usvojenih "treba"

Verovatno je jedan od prvih zadataka postajanja autonomnom
samoostvarujućom individuom, da se postane svestan i da se preispita ono
što je unešeno kao moralni imperativ, što Karen Hornaj opisuje kao tiraniju
onoga što se mora, treba. Vežbe razjašnjavanja vrednosti mogu biti od
koristi i mogu se sasvim prirodno pojaviti u vidu transfera, pošto klijent
počinje da artikuliše kako bi savetnik trebao biti npr. "topao, pum
razumevanja za kašnjenje, požrtvovan itd."
Moglo bi biti važno za klijente da napišu svako “ treba” koje prihvataju, u
koje veruju ili koje ih proganja, npr. " treba da žrtvuješ svoje potrebe radi
drugih", "ne treba da budeš seksualno biće" i "treba da budeš uzoran klijent
ili uspešan terapeut". Preispitujući ove vrednosti, ljudi mogu odlučiti da
neke od njih zadrže, ali to će tada biti rezultat autonomnog, svesnog i
namernog izbora povezanog sa ovde i sada realnošću osobe i njenim
životnim okolnostima, a ne determinisano temama opstanka primarne
porodice.

Odigravanje
Verni korenima psihodrame, geštaltisti često koriste tehnike odigravanja.
Klijent može biti proganjan osećanjima krivice, ili po navici optuživati sebe
za " grozne zločine", kao što je nedostatak ljubavi prema roditelju koji ga je
zlostavljao dok je bio dete. Za takvog klijenta može biti korisno da odigra
ulogu unutrašnjeg sudije u dramatičnom i preteranom obliku. To može
 80
poprimiti oblik drame koja se zbiva u sudnici, a odigrava u sobi za
konsultacije dok klijent "pozajmljuje glas" tužiocu, a nepravda počinje da
peče kao rana. To se pojačava tehnikama koje pozivaju klijente da odigraju
dramu sopstvenih introjekata, a ne da izbegavaju da nastavljaju sa
unutrašnjim optužbama praćenim stidom i skrivanjem. Eksternalizacija
unutrašnjeg progonitelja osposobljava klijente da steknu novu perspektivu i
da se odvoje od tiranije introjektovanih vrednosti i predrasuda.

Razvod sa introjektovanim roditeljima

Cilj G je autonomna, svesna i aktualizirajuća osoba u dobrom uzajamno
zadovoljavajućem odnosu sa selfom, drugima i sredinom. Ljudima koji su
još uvek pod uticajem introjektovanih poruka roditelja, škole ili religije, bez
sopstvenog izbora ili svesti, možda će biti potrebno (pošto su postali svesni
njihovog pervazivnog uticaja na kvalitet sopstvenog života) da se razvedu od
introjektovanih roditelja. Ova procedura ne sme se sprovoditi bez duže
kliničke brižnosti. Prerano razdvajanje može rezultirati ekstremnim
osećanjima napuštenosti i očaja, ili provocirati suicidalne misli. Deo
odvajanja od roditelja je napuštanje nade da će roditelji, zato što ste dobri
ili uspešni ili lepi, početi zaista da vas vole. Izvesna količina žaljenja je
gotovo neizbežna posledica ovog procesa.
Meri je to učinila, prema sledećem redosledu, nakon godinu dana
provedenih na savetovanju. Napisala je sve zamerke koje je imala prema
majci sve dok nije popunila jednu svesku i ništa više nije mogla da smisli.
Usledio je san u kojem je majka čitala ovaj tekst. U snu joj je Meri rekla da
nema pravo to da čini. Vikala je na majku: "Neću te pustiti da kontrolišeš
moja osećanja!"
Ovaj san je bio početak Merinog doživljavanja sebe kao zasebne i nezavisne
osobe koja može da doživi sva svoja osećanja vezana za majku. Sledeća faza
bio je period tugovanja i bola i istinski prihvatanja nedostatka ljubavi, od
strane majke, i dubokog saznanja o tome kako ju je majka koristila za
narcističku gratifikaciju. Posle toga bila je u stanju da funkcioniše kao
zasebna i nezavisna osoba predana daljem razvoju, čak i ako se ovaj odvija
u pravcu koji njena majka ne bi prizhvatila.

Omogućavanje toka
Kako savetodavni rad napreduje, klijent se sve bolje koristi sopstvenom
energijom. Spreman je da uživa u pobuđenosti i uzbuđenju povezanom sa
biološkim potrebama i psihološkom potrebom za rastom i razvojem. Ne
rasipa više energiju jer je naučio da integriše konfliktna osećanja unutar
sebe. Kreativno koristi energiju za unapređenje potraga za samo
aktualizacijom.
 81
Nastavak Garijevog putovanja
Faza uzbuđenja i mobilizacije u savetodavnom odnosu sa Garijem je
uspostavljena kada je prevazišao konfluenciju sa Džesikom i osvestio svoja
prava osećanja u tekućoj situaciji. Pre nego što je ostvario autentičan radni
savez sa mnom, prošao je kroz period testiranja i pobunjeništva. Npr. on je
odmeravao i raspravljao o gotovu svemu što bih rekla. Usmeravajući ovako
mobilisanu energiju u pravcu introjektovanih delova - ponižavajućeg i
verbalno-sadističkog oca, uz pomoć eksperimenata kao što je "prazna
stolica", Gari je dopustio sebi da svoju verbalnu agresivnost usmeri prema
osobi od koje je ovo prvo naučio.

Moj otac nikada nije bio od velike pomoći u porodici. Gotovo uvek je bio na
poslu ili pričao o poslu.
"Geri - zamisli da tvoj otac sedi na jednoj od ovih stolica i reci mu nešto o
tome".
"Mislite, hoćete od mene da govorim toj stolioci kao da je moj stari".
"To je moj predlog".
" I kako će mi to do đavaola pomoći u ovom dugom bekstvu od straha i
usamljenosti, to bih voleo da znam".
"Možda postoji nešto drugo što bi mogao da razmotriš sa svojim ocem.
Možeš li ga zamisliti kako tamo sedi"?
"Da."
"Pa reci mu kako si se osećao dok se on fokusirao na svoj rad -tata..."
"Ok -... Pa tata... mislim da si me jedva primećivao kad si stizao kući s
posla. Sve što si ti prokleto ikada radio je bilo da pričaš mami o svom danu
u kancelariji ili da doneseš nešto od svog posla kući, a mi nismo smeli da te
uznemiravamo".
"Zameni mesto Geri ... Dođi i sedi ovde i odgovori kao da si ti tvoj otac koji
odgovara na Garijeve reči". (Prelazi na drugu stolicu).
"Prokletstvo, umesto da se žališ sine moj, trebalo bi da si prokleto
zahvalan... Da nije bilo mog posla ti ne bi imao ni jednu od onih lepih stvari
koje si želeo."
Gari je nastavio da se ograđuje od oca zbog konstantnog nedostatka njegove
podrške. Konačno njegova ljutnja se istrošila, on je fizički pao grleći "oca"
odnosno jastuk i plakao je zbog onoga što nikad nije imao.
Ovu fazu karakterisala je introjekcija u bezbroj oblika. On je gutao, pljuvao
i žvakao što je preuzeo od mene i G literature. Postao bi veoma oduševljen
nekim idejama, kao što je preuzimanje odgovornosti za sebe i odbacivanje
kontrole od strane spoljašnih autoriteta. Ovo je bilo isprepletano sa
trenucima globalnog odbacivanja "sistema" i gađenja prema svemu što ovaj
predstavlja.
Povremeno sam postajala svesna da on izgleda kao da želi celu da me
proguta, a povremeno da smatra ono što mu nudim u savetovanju prilično
nesvarljivim. Ovu fazu pratile su slične fluktuacije u odnosu sa Džesikom,
 82
gde je osećao da ga ona kontroliše ili osećao krivicu kada bi on kontrolisao
nju. Sve u svemu, ovo je bio period uzbuđenja i bujanja rastućeg saznanja i
međusobnog upoznavanja raspoloživih potencijala Garija u ovoj potrazi za
smislenim vidom intimnosti u zrelom odnosu.
U ovoj tački savetovanja on je napustio Džesiku, ne bez obostranog žaljenja
i uz poštovanje značenja uloge koje su odigrali jedno drugom u životu.
 83

8.AKCIJA I SREĐIVANJE FAZE SAVETODAVNOG PROCESA

Zen majstor Jun-Men je rekao :"Kada hodate, samo hodajte, kada sedite ,
samo sedite. Iznad svega nemojte se gegati (kolebati)." (Vots, 1962/1974:
155). Prim. prevodioca u engl. stoji Wobble. što znači gegati se, odnosno
biti nepostojan, kolebati se).

AKCIJA- adekvatan izbor i primena- faza akcije u kontekstu

Prema Perlsu i dr. (1951/1969: 403) ovo je faza kada se "izabiru i odbacuju
mogućnosti, kad se javlja agresija pri približavanju i prevazilaženju
zapreka, i kada se javlja slobodna orijentacija i manipulacija. To je faza
savetovanja kada je klijent postigao motivaciju i mobilizaciju i spreman je
da upotrebi svoju energiju u svrhovitoj akciji usmerenoj ka zadovoljavanju
potreba." Terapijski odnos je testiran i našlo se da je održiv.

Eksperimentisanje- približavanje impasu

Ovo je u suštini ekssperimentalna faza tokom koje se klijent "igra sa
različitim opcijama, akcijama, načinima, ulogama i vrstama odnosa".
Klijent preuzima mnogo veći rizik napredujući ili bežeći. Ohrabrivanje i
naglašavanje eksperimentacije je suštinska vrednost i u G, i glavni način
delovanja tokom savetovanja. U ovoj fazi savetnik može predložiti klijentu
da istraži nove mogućnosti mišljenja, osećanja i ponašanja. Isto tako klijent
će eksperimentisati sa novim mogućnostima kako se prirodna radoznalost i
spremnost da se preuzme rizik razvijaju.Naglasak je na raznovrsnoj
razigranosti. Rađanje maksimuma novih opcija sa kojima može da
eksperimentiše, i koje može da izabire, sada je primarna aktivnost u
savetodavnom procesu.
Talenat geštaltiste zavisi od opsega njegove kreativne sposobnosti u
dizajniranju eksperimenata za klijenta. Eksperimenti mogu pokriti
beskonačan spektar. Oni se mogu graduirati prema stepenu teškoće za
različite klijente, tokom različitih faza savetovanja (Nevis, kod Cinkera,
1978: 132-3). Oni uvek treba da budu kreirani iznova iz dinamiične matrice
egzistencijalnog susreta. Opsesivno uredna osoba može biti pozvana da
ispretura policu sa knjigama savetnika. Savetnik može izazvati klijenta da
telefonira ocu i kaže mu da ga voli. Neko ko se stidljivo priseća uzbudljivosti
cirkusa kojeg je posećivao u detinjstvu, možemo podstaći da preuredi sobu
za konsultacije, bilo u mašti ili uz pomoć različitih pomagala, i da
POSTANE najavljivač u cirkusu, glasom, telom u prikladnim akcijama. Za
nekog drugog kome nikada nije bilo dopušteno da bude kritičan prema
roditeljima, bilo kakav znak neslaganja sa savetnikom može biti velik i
značajan eksperiment.
 84
Efikasni eksperimenti treba da budu ponuđeni u trenutku efikasne
receptivnosti i inicijativnosti klijenta. Iskusan savetnik kataliziraće
eksperiment u najpovoljnijem trenutku, čak i ako je njegovo seme posejano
mnogo meseci ranije, ili će pak predložiti eksperiment kada su klijentova i
njegova mašta istovremeno inspirisane. Elegantan i moćan eksperiment je
obično nov, jedinstven za osobu i takođe otkriće za savetnika. Sledeći put
kada se isti eksperiment koristi postoji opasnost da postane prazna
"tehnika" bez životnosti i vibrantnosti kreativnog trenutka pravog susreta.
Eksperimenti koji stvaraju dobru celinu od, do tada jedva zatvorenog
geštalta, kongruentni su sa specifičnom temom koja u tom trenutku vrši
pritisak ka zatvaranju. Takođe mora postojati element kongruentnosti sa
klijentovim eksperimentom, sposobnostima i odgovorom za izazov.
Jedan od najvažnijih eksperimenata je onaj koji se tiče prenosa (transfer).
Transfer je sadržan u većini psihoterapijskih odnosa. To je "proces kojim
pacijent prenosi na analitičara osećanja, ideje, itd., koje proizilaze iz
odnosa sa ranijim figurama njegovog života".(Rikroft,1972/1979: 168).
Geštaltisti ne negiraju da se transfer u ovom obliku javlja u pomagačkim
odnosima. Verni tradiciji koja ističe uključivanje, G mogu koristiti,
predložiti, izbeći, prenaglasiti ili umanjiti fenomen transfera, zavisno od
autentičnih potreba ličnosti, trenutka i obuke i iskustva savetnika.
Urgentnost nedovršenih situacija iz prošlosti (npr. iz klijentovog detinjstva)
teži da se ponovo odigra u sadašnjem odnosu sa savetnikom.
Eksperimentisanje sa novim osećanjima u ovom odnosu, novim stavovima i
novom domišljatošću, vodi ka potpunoj integraciji u kontekstu odnosa koji je
(nadamo se) manje toksičan i više hranljiv nego originalni.
"Važnost novih uslova u sadašnjosti savršeno je razumeo Frojd kada je
govorio o neizbežnom prenosu fiksacija iz detinjstva na ličnost analitičara;
ali terapijsko značenje toga nije to da je reč o istoj staroj priči, već zapravo
da se isto, na drugačiji način, razrađuje u sadašnjoj avanturi: analitičar
nije ista vrsta roditelja. I ništa nije jasnije, nažalost, nego da izvesne tenzije
i blokade ne mogu biti oslobođene dok ne postoji stvarna sredinska promena
koja nudi nove mogućnosti." ( Perls i drugi, 1951/1969: 234).

Tipične teme središnje faze (faze akcije)

Tema- transfer
Prava suština G je odnos formiran između klijenta i terapeuta."G terapeut
ne koristi tehnike; on primenjuje SEBE U i ZA potrebe situacije sa
celokupnim profesionalnim veštinama i životnim iskustvom koje je
akumulirao i integrisao.Postoji onoliko stilova koliko je terapeuta i klijenata
 85
koji otkrivaju sebe i jedan drugog, i zajedno kreiraju svoj odnos."
(Perls,1977:223).
Nekad je postojalo naivno verovanje da geštaltisti ne rade sa
transferom.Istina je da geštaltisti rade , kako sa transferom, tako i sa svim
aspektima odnosa.Broj mogućih odnosa koji se neguju i koji su dopušteni u
G, između savetnika i klijenta unutar etičkih ograničenja, je raznolik i
varira, a transferni odnos je samo jedna varijanta.Jedna od mogućnosti koja
je osvedočena je JA-TI odnos-Druga je: dijaloški odnos.Hikner razlikuje
JA-TI momenat, ili dimenziju, od dijaloškog pristupa, koji sadrži ritmičku
alternaciju JA-TI i JA-TO momenata (Hikner,1985:27).
Specifična ograničenja različita su za ljude različitih karakternih crta.Za
osobe sa crtama granične ličnosti može biti od vitalnog značaja da savetnik
bude prisutan kao realna osoba sa osećanjima, stavovima i biografijom; dok
u narcizmu (ili egotizmu) to može biti kontraproduktivno (Tobin,1983.).
Hikner ističe da izvorni dijaloški odnos, sa punom uzajamnošću klijenta i
terapeuta, predstavlja cilj G. Ovaj stvarni odnos čoveka sa čovekom može se
postići u mnogim i različitim trenucima ozdravljujućeg susreta, čak i na
samom početku.Praktično, takav odnos postaje stabilan posle mnogih
intrapsihičkih konflikata i zastarelih stilova ponašanja, koji su prorađeni u
savetodavnom procesu.To je trenutak kada savetnik zaista postaje ( i ostaje)
stvarna osoba za klijenta.
Za većinu geštaltista pravi odnos ostaje kamen temeljac savetodavnog
odnosa, i sve ostale manifestacije povezuju se sa tim.Jedna klijentkinja je
bila veoma ljuta na mene, vikala je i optuživala me.Osećala je da sam je
napustila tokom letnjeg raspusta, upravo kada sam joj bila najviše
potrebna.Na vrhuncu besa, dok je glasno vrištala, lagano sam joj se
približila i sa prihvatanjem slušala njenu žalbu.To je bio prvi put da je
rizikovala da bude toliko besna na mene i da sa tolikom snagom progovori o
svojim potrebama.Pošto je oluja prošla, upitala sam je: "Šta bi tvoja majka
sada učinila?" Pitanje je bilo tako zamišljeno, da se suprotstavi njenoj
projekciji i angažuje njeno testiranje realnosti. Ona je odgovorila da bi je
majka fizički povredila i odbacila.Činjenica je bila, da u ovoj emocionalno-
nabijenoj situaciji, ja nisam raskinula naš odnos.Sad je bila sposobna da
razluči zastarela očekivanja, poreklom iz destruktivnog odnosa, od benigne
stvarnosti sadašnjih odnosa.Priroda odnosa može se, takođe, menjati
zavisno od faze savetodavnog procesa.Često je važno dozvoliti ljudima da
projektuju na terapeuta, na početku odnosa, kako bi u stvarnosti ponovo
predstavili originalni fiksni geštalt.Savetnici koji odbijaju ovu mogućnost
svojim klijentima mogu da ograniče potencijal za rast.

Pitanje kontratransfera
Savetnici-početnici često se osećaju neprijatno, zato što ih klijenti idealizuju,
smatrajući ih divnim, magičnim, izvorom zdravlja, utehe i
 86
mudrosti.Pogrešno je razuveravati klijenta i prebrzo ga lišiti nade.Obično
ima dovoljno vremena kasnije, da klijent otkrije savetnikovu slabu
tačku.Druga vrsta greške, naravno, je da se savetnik identifikuje sa
magičnim atributima.To nas dovodi do teme kontratransfera.
"Kontratransfer se obično smatra savetnikovim emotivnim stavom prema
klijentu, uključujući reakciju na specifične teme pacijentovog ponašanja."
(Riktroft,1972/1979:25).Kontratransfer ili savetnikove emocionalne reakcije
na klijenta, mogu biti destruktivne, kada su zasnovane na savetnikovim
nedovršenim poslovima.Na taj način to može biti savetnikov doprinos
manjku stvarnog ovde i sada kontakta sa klijentom.
Ipak, savetnik može doživljavati emocije, stavove i impulse prema klijentu,
koji su slični onima doživljenim sa značajnim ljudima iz klijentove prošlosti;
npr. potrebu da odbaci klijenta na isti način na koji je to učinio hostilni
roditelj.Druga vrsta kontratransfera odnosi se na konfluenciju (emocionalno
stapanje) sa klijentom, na takav način da savetnik doživi osećanja, stavove
ili impulse koje klijent doživljava (ili izbegava da doživi).
Od vitalnog je značaja za savetnike da nauče da razlikuju svoje sada i ovde
reakcije prema klijentu; svoje reakcije prema klijentu zasnovane na
reakcijama iz sopstvene prošlosti; i reakcije koje su evocirane klijentovom
projekcijom prema savetniku.
Kako će savetnik koji koristi G pristup raditi sa kontratransferom, široko će
varirati od jedne do druge individue.U svakom slučaju, ne postoje pravila,
ali ću navesti nekoliko kratkih primera u cilju jasnoće teksta.
Betina se priseća kako je njen otac običavao tući svoje sluge na
plantaži.Ona ne pokazuje osećanja i priču pripoveda kao da je reč o
naučnom izveštaju o institucionalizovanim predrasudama i zloupotrebi
moći.Kada joj kažem:"Mora da si bila veoma uplašena za sebe i za njih.",
oči joj se pune suzama i ona počinje da poseduje svoje sopstveno
emocionalno iskustvo.Taj komentar prouzrokovao je osećanje straha koji je
rastao u mom stomaku dok je ona bezbojno pričala o svom zastrašujućem
iskustvu.U ovom slučaju, upotrebom mog kontratransfernog osećanja,
pojačan je moj kontakt sa Betinom, i to joj je pomoglo da u većoj meri bude
u kontaktu sa svojim sopstvenim iskustvom.
U drugim situacijama kontratransfer može sprečiti efikasno savetovanje
zbog nerazrešenih tema iz prošlosti savetnika.Kler, odraslo dete majke
alkoholičarke, morala je da proradi svoje nezavršene poslove tokom ličnog
savetovanja, pre nego što je postala efikasan savetnik osobama sa
problemima vezanim za alkohol.U početku njen bol i konfuzija iz detinjstva,
ometali su njenu svesnost dok je radila sa takvim klijentima, navodeći je na
suze i sprečevajući je da jasno misli.
Kada je Gregori bio mali majka ga je obožavala. Kasnije je postao uspešan
biznismen i pravi šarmer u socijalnim i seksualnim vezama.Njegova
savetnica je uhvatila sebe kako stalno zaboravlja da njegovi čekovi nisu
uplaćeni.Takođe joj je bilo neprijatno da ga suoči sa učestalom
 87
bezbrižnošću u vezi zakazanih termina, iako je on tvrdio da je ona najbolji
savetnik kojeg je ikad imao, i da je izuzetno ceni.Tek na superviziji, kada je
iznela ovaj preterano zaštitnički, neprikladno negujući odgovor, i osvestila
ga, uvidela je kako je odigravala ulogu Gregorijeve majke ( u uzajamnom
kontratransferu).U ovom procesu se otuđila od sopstvenih realističkih
osećanja obezvređenosti i lišila se efikasnosti u ulozi savetnika.

Izbegavanje
Jedna od centralnih tema o kojima je Perls govorio, je tema izbegavanja.U
određenom smislu, mi uvek ponešto izbegavamo: kada se fokusiramo na
figuru, pozadina se izbegava, i obrnuto.U ovoj fazi savetovanja, ono što se
do tada izbegavalo može postati jasno.Npr.: može biti značajno da savetnik
skrene pažnju Džonu na odnos sa ocem, ako je on do tada radio na odnosu
sa majkom.Iako je samousmeravajući rast često centralni deo G
savetovanja, nametanje strukture i terapijsko usmeravanje ne mogu se izbeći
bez oštećenja celovitosti procesa (Melnik, 19809.

Acting - out pomašanja (odigravanje)

U fazi akcije postoji povećana mogućnost da se pojavi odigravanje,
verovatno u proporciji sa klijentovim shvatanjem da je promena zaista
moguća. Dovoljna količina mobilisane energije dostupna je organizmički
potrebnoj akciji , ali klijent može izabrati da energiju usmeri na nešto
drugo, a ne na dovršavanje ciklusa instinkta. Nadalje, promena može
uključiti druge promene u primarnim odnosima kao što je brak, posao ili
prijateljstvo. To je čas kada treba biti spreman na neplanirane trudnoće,
nesreću zbog vožnje u alkoholisanom stanju, iznenadni nastup
onesposobljavajuće bolesti ili rezigniranost zbog posla.
Perls je često naglašavao ambivalentnu prirodu ljudske želje za zdravljem, a
u ovoj fazi, kada ljudi zaista počinju shvatati da je transformacija moguća,
njihova hrabrost može opasti. To je teška faza za savetnika, ako se ovaj
uljuljkavao spokojno smatrajući da je dobar posao doneo rezultate, i može
biti nespreman za stav klijentovog homeostatičkog sistema.

Problemi mišljenja
Problemi mišljenja mogu se takođe pojaviti u ovoj fazi u kojoj je akcija u
fokusu. Efikasan savetodavni rad na impasu (psihološkoj tački spoticanja)
može se ostvariti samo ako postoji adekvatna kognitivna podrška. Problemi
mišljenja kao npr. "mišljenje umesto osećanja", neefikasne metode
rešavanja problema ili teškoće u pogledu donošenja odluka, moraju se
obraditi. Ponekad je nužno naučiti klijenta veoma jednostavnim veštinama
(kao deo dobrog G savetovanja), ako klijentu te veštine nedostaju.
 88
Veronika nije znala kako da donosi odluke. Dugo pošto je prestala da se
bavi time kako njen otac ponižava njenu inteligenciju i radoznalost, kada bi
se suočila sa potrebom da donese odluku, ipak je oklevala bilo da se radi o
problemu izbora hrane u restoranu ili o izboru supruga. Trebalo je da nauči
kriterijume za donošenje odlika (uključujući i upotrebu imaginacije) koje
većina ljudi uzima zdravo za gotovo. Na taj način edukacija i učenje mogu
biti važan deo savetovanja.

Emotivna fluentnost
Za mnoge ljude motivacija za savetovanje je doživljaj poteškoće u
prepoznavanju i istraživanju osećanja. To se izražava terminima kao što su
" želim da osećam svoja osećanja" ili “moja osećanja me uvek preplavljuju i
plaše". Tokom savetovanja, ljudi obično postaju slobodniji i ekspresivniji i
povezuju se emocionalno sa sobom i drugima. Osećajni život čoveka često je
hendikepiran i neprirodan zbog ranih doživljaja iz detinjstva i roditeljskih
figura koje su se možda i same plašile osećanja, ili su možda koristili svoje
emocije da zlostavljaju, proganjaju i manipulišu drugima. Takvo otuđenje
od punog spektra psihofiziološe emocionalnosti takođe se kulturalno
podržava normama koje cene hladno držanje prilikom zastrašujućih životnih
događaja.
Čak, zgodan i snažan klijent predstavio je svoj problem tako što je rekao da
je u fizičkom pogledu kukavica, što je zasnivao na mišljenju da bi se plašio
da uđe na bojno polje kada bi to bilo neophodno i da bude pod vatrom.
Geštalt vrednuje integritet telesno-duhovnog selfa, i smatra organizmički
prikladnim plašiti se kada se nalazimi u životnoj opasnosti. Negiranje
ovakvog odgovora koji se tiče opstanka organizma ne može biti rezultat
dobrog savetovanja. Ostvarivanje dobrog kontakta sa emosijama uključuje
celokupan ciklus svesnosti, kao i izbor i primenu prikladne akcije. Postojala
je ideja da pravi geštaltisti izražavaju svoja osećanja, bilo seksualne
privlačnosti ili hostilnosti, bez obzira na sada i ovde okolnosti, ljude ili
moral koji je u pitanju. Verujem da je takva ideja bazirana na slabom
razumevanju jedne faze u procesu razvoja i ekspresije sebe bez pravljenja
razlike. Za Ronalda, koji je sebe opisivao kao emocionalno zakočenog, bilo
je od ogromnog značaja kada je u kontekstu savetodavnog odnosa i na
sigurnom mestu, izražavao svako osećanje koje bi doživeo u određenom času
i sa onom snagom kojom je osećao. Ipak, pošto živimo u stvarnom svetu,
kasnije faze savetovanja zahtevale su da on nauči kako da u određenim
situacijama sadrži smažna osećanja, npr. tokom sastanka komiteta, kako bi
postigao druge ciljeve koje je smatrao važnijim.
Osoba koja je emocionalno protočna uči kako da poznaje sopstvena
osećanja i da se sa njima dobro oseća. Ona može fleksibilno i sa punom
odgovornošći prihvatiti ili izbeći akcije koje su na najveću dobrobit za nju i
ljude do kojih joj je stalo. Savetnici često smatraju da su upravo oni nosioci
 89
glavnih udaraca klijentovih najčešćih i najnespretnijih eksperimenata,
budući da je savetodavni odnos obično najsigurniji odnos za osobu.

Primeri eksperimenta
Važno je zapamtiti da ova knjiga istražuje jedan obrazac od mnogih koji su
mogući, a vezani su za faze G ciklusa i određene poremećaje granice.
Primeri eksperimenata koji slede najčešće se povezuju sa radom na
projekciji.

Vežbanje u brain-stroming-u (oluja mozga)

Mardžori je patila zbog opsesivne zabrinutosti. Tek što bi napustila kuću,
pitala se nije li možda ostavila uključenu peć ili kako bi se vratila kući ako
bi izgubila svoj ključ. Način na koji je upotrebljavala govor održavao je
sličan obrazac, pričala je beskrajno okolušući i upotrebljavajući strane
izraze i stručne termine u tolikoj količini da je gotovo bila nerazumljiva.
Kako je veoma inteligentna osoba njen unutrašnji doživljaj je da nikada nije
uspela dati tačan odgovor svojoj majci. Tako, dok bi odgovarala na pitanje
osećala bi kako gubi, jednu za drugom, priliku da odgovori, pritom nadajući
se da će ipak dati pravi odgovor, "znajući istovremeno da neće uspeti".
Projektovala je perfekcionističke zahteve svoje majke na svaku ličnost od
autoriteta- na šefa, savetnika, posebne prijatelje.Posledica toga je bila da je
nastavila da komunicira nespretno, kao da je i dalje mala devojčica koja
pokušava da dođe do pravog odgovora. Naravno, što je više pokušavala više
je i grešila. Za ljude poput Mardžori, koji projektuju preterane zahteve u
pogledu savršenosti sa svojim roditeljima na čitav svet ( tako
hendikepirajući sopstvenu emocionalnu i intelektualnu kreativnost), faza
varenja ili pljuvanja introjekta može zahtevati vežbe i eksperimente koji se
baziraju na produkciju opcije BEZ suđenja ili cenzure, pri čemu se ono što
je interesantno ili fascinantno ceni u većoj meri nego ono što je ispravno ili
tačno.
Brain- stroming tip vežbi može se izvesti u sledećem obliku: terapeut sedi uz
klijenta i njegov problem, i ohrabljuje ga da napiše što više mogućih rešenja
kojih se može setiti, bez obzira na to koliko glupo ili nepraktično rešenja
izgledaju. Suđenje ili kriticizam ostavljaju se po strani tokom vežbi u
lelujavoj atmosveri razigrane radoznalosti. Na taj način savetnik može
obezbediti popravno emocionalno iskustvo za klijenta, istražujući kroz
stvarnost savetodavnog odnosa snagu vere u projekciju da je prihvatanje od
strane drugih osoba uvek samo slučajno, i da uvek postoji otvoren ili skriven
zahtev za perfekcijom.

Eksperimenti
Umesto da se izbegavaju ekstremni stavovi ličnosti, strast ili naklonost, kroz
G terapiju oni nastoje da se istraže, otkriju, akcentiraju i priznaju; da se
 90
ispitaju najraznovrsnije moguće razlike između ljudi i unutar jedne
osobe.Fenomenološki, G ne nastoji da negira razlike, već da ih iznese na
površinu, ako ne da ih uskladi, onda da među njima uspostavi dijalog.
Bert je pažljiv, nežan, samopožrtvovan socijalni radnik sa uznapredovalim
ulcerom stomaka.Bert je posvetio svoj život služenju drugima i još uvek
brine za postariju majku, koja potpuno zavisi na njega.Tokom savetovanja,
Bert je postepeno prihvatio jedan polaritet svoje ličnosti.To je par koji je
identifikovao kao svetački i osvetoljubivi, besni, tiranišući deo sebe
("mr.Macho-gospodin muškarčina"), čija najjača želja je da odbaci sve
ljude koji su toliko zavisni od njega.Gospodin muškarčina je želeo da živi
razuzdan život, obeležen uzimanjem onoga što želi, jednostavno zato što to
želi, ne vodeći pri tome računa o drugima.U srednjoj fazi savetovanja
eksperimentisao je sa ovim drugim, manje poznatim delom sebe: uz pomoć
crtanja, prazne stolice i igre u pesku.Tokom ovog procesa otkrivanja i
dijaloga, uspeo je da razvije "muškarčinu" u sebi i da uči od njega,
integrišući neke agresivne i snažne kvalitete u svoj svakodnevni život.Počeo
je da se pita šta zaista želi, da pruža otpor manipulaciji i snažno je
podržavao sebe u situacijama u kojima bi njegove potrebe bile ugrožene.
Savetnik može izabrati da provocira polarizaciju."Ako pacijent opsesivno
planira svaki potez i brine o svemu, treba ga ohrabriti da se prepusti.Ako
anksiozno popunjava svaki prazan trenutak rečima, zahtevejte da za
momenat ostane bez reči.Osobi koja se plaši da ne upadne u depresiju treba
omogućiti da dozvoli sebi da upadne u depresiju i istraži to stanje.” (Van
Dusen, 1975B: 90).

Vođene fantazije
Vođena fantazija je vežba usmerene imaginacije, koju ohrabruje savetnik, da
bi omogućio klijentu da istraži nove mogućnosti osećanja i akcije, i prema
tome, ono što je prikladno u novim situacijama.Ljudima je potrebno da
počnu dopuštati sebi da razmišljaju o tome kako bi bilo da su drugačiji nego
što jesu.Na taj način grade most između tekuće stvarnosti i zametka budućeg
selfa.Ponekad akcija počinje u glavi.Primaran način na koji fantazija može
biti upotrebljena je da pomogne ljudima da preuzmu u svoje ruke oporavak
od bolesti.
Nađa je patila od leukemije.Kao deo njenog tretmana bio je i uključivanje u
G terapiju, koja je prvenstveno bila usmerena na potpunu telesnu
relaksaciju.Terapeut je ohrabrivao Nađu da vizualizuje borbu između armije
belih krvnih zrnaca i ćelija raka, pri čemu su prve upotrebljavale laserske
puške; a zatim da zamisli kako izbacuje mrtve ćelije dok je u
toaletu.Imaginaciju je smislila sama Nađa, bazirajući je na slikama koje je
razmenila sa svojim lekarom i savetnikom.Koristeći ovu tehniku ona je
 91
postala aktivan partner u sopstvenom ozdravljujućem procesu, a ne žrtve
nad kojom se nešto čini.

Rad na snu
Rad na snu je verovatno jedan od najčešće korišćenih načina rada, za koji
savetnici zamišljaju da predstavlja geštalt.To je verovatno zato što je Perls
bio takav majstor da podrži ljude u bavljenju materijalom sna na snažan,
prosvetljujući i transformišući način.Na žalost, proces se često
zloupotrebljava i koristi bez dužnog respekta prema celokupnom teorijskom i
metodološkom telu koje čini geštalt.
Perls nije prihvatio ideju nesvesnog, kao područja uma,kojemu se ne može
prići.Dok je Frojd upoređivao ličnost sa ledenim bregom čiji je najveći deo
zaronjen u vodu, Perls je ličnost zamišljao kao gumenu loptu koja se kotrlja
i pluta na vodi.Geštaltista radi sa bilo kojim delom lopte koji je na površini
u datom momentu, istražujući njegove funkcije za klijenta sada i ovde.
Ukratko, intervencija može uključiti uputstvo snevaču da odigra jedan ili
više različitih elemenata sna.Kreacija, susret i odigravanje dijaloda između
dva ili više delova sna, bazira se na verovanju da svaki san predstavlja
celokupnu ličnost.Perls je bio mišljenja, kao i Jung, da svaki san sadrži
egzistencijalnu poruku za snevača, naročito ako ovaj dopusti sebi da to
otkrije iznutra, a ne da poruka bude odgovor i interpretacija data od strane
spoljašnjeg autoriteta.Svi elementi sna smatraju se projektovanim delovima
selfa, koji se, idealno gledano, mogu integrisati, prisvojiti ili, u najmanju
ruku, priznati kao svoji.Da bi se pojačala iskustvena stvarnost u snu
doživljenih osećanja i simbola, snovi se pričaju u sadašnjem vremenu, kao
da klijent upravo sada sanja.Za Frojda san je "kraljevski put u nesvesno", a
za Perlsa to je "kraljevski put ka integraciji".
Šeron, 24 godine stara medicinska sestra, snažno se opirala da punim srcem
uđe u savetodavni proces, zbog dubokog nepoverenja u autoritete, zbog
ranijeg seksualnog zlostavljanja od strane oca.Sanjala je sledeći san: Beba
je bila okružena prstenom vatre.U početku je Šeron gledala bespomoćno, ali
je zatim spasla bebu rizikujući život i probijajući se kroz vatreni krug.U snu
je zatim pobegla u kuću savetnika, noseći bebu.Tokom rada na ovom snu
ona je postala zaštitnički roditelj, preplašena beba, vatreni krug i
savetnik.Tokom odigravanja prepoznala je sve ove delove kao aspekte
sebe.Smatrala je da egzistencijalna poruka sna glasi da treba da spase
unutrašnje dete i da veruje savetniku u sebi, kao i stvarnom savetniku.

Prisvajanje projektovanih karakteristika

Prisvajanje u G znači da se priznaje i svesno prihvata određeni kvalitet ili
crta koja već pripada ličnosti. Preporučljivo je indentifikovati crtu ličnosti
koju osoba najviše prezire kod drugih. (Razmislite šta je to za vas upravo
sada). Često je to negiran kvalitet koji ste projektovali u druge ljude tako
 92
zadržavajući status qvo u sopstvenoj ličnosti. Npr. Prezirući rasne
predrasude kod drugih ljudi, ljudi često maskiraju rasne predrasude u sebi.
Projekcija može biti takođe i pozitivna. Tom je patio zbog niskog
samopoštovanja, pa sam mu predložila da smisli što više može rečenica o
steni. Opisao je stenu kao čvrstu, poverljivu, korisnu, zanimljivu... Zatim
sam ga ohrabrila da ove kvalitete pripiše sebi, npr. ja sam čvrst itd. Dok je
radio ovaj eksperiment, otkrio je , ne bez izvesnog šoka, da bar na nekom
nivou, veruje da poseduje ove osobine. Projektovao je svoje pozitivne i
divljenja dostojne kvalitete na stenu kao što je činio i u pogledu svojih
kolega. Potrebno je biti dobar da bi se dobrota prepoznala u drugome.

Dopuštanje spontanog toka savetodavnog procesa

Omogućavanje spontanog razvoja savetodavnog procesa ne lišava savetnika
potencije. On je tu da pogura kada je potrebno, da se raduje, smeje i da
plovi kroz različite situacije radoznalo i fascinantno. "Takav stav daje
slobodu savetniku da bude učenik, da se poigra hipotezama, a ne da se
fiksira u ustaljenim istinama i rutinskoj sigurnosti u sopstvenu
nepogrešivost." (Cinker, 1978. 13)

Garijev san
U skladu sa njegovim načinom prekidanja kontakta, projekcija je pratila
središnju fazu savetovanja sa Garijem. Sada je bio spremniji da učestvuje u
eksperimentima i počeo je, čak šta više, da veruje sebi i meni. Tokom ove
faze povremeno je projektovao u mene sopstveni sud da nije dovoljno
zanimljiv i uzbudljiv klijent, i da ja verovatno preferiram da radim sa
drugim klijentima ili radim nešto drugo, zanimljivije. Takođe je verovao da
bi se prepala njegovog destruktivnog besa i želeo je da me zaštiti od toga.
Radili smo na prihvatanju projektovanih karakteristika; npr. "Dosadan sam
sebi samom. Želim da sebi budem zanimljiviji i plašim se sopstvene
destruktivnosti", što je počelo da daje neke rezultate.
Do tada je Gari verovao da su noćne more u njegovom slučaju rezultat lošeg
varenja ili preterivanja u piću. U to vreme usledio je san, radio je na njemu i
promenio je stav prema vrednosti snova:
"Vozim se mračnim autoputem u crnom karavanu, kada iznenada
primećujem da ispred mene na cesti leži neka mala životinja. Imam
problema sa kočenjem i plašim se da ću pregaziti jadno stvorenje. U
poslednji čas skrećem u levo i delimično silazim sa puta. Kočnice prestaju
da rade i čini mi se da klizim ka rubu ponora. Naposletku veliki komad stene
blokira prednju deo automobila i uz strašno drmusanje uspevam da se
zaustavim. Izlazim iz automobila i teško se probijam kroz grmlje pored puta.
Životinja je još tu i ja se saginjem i vidim da je obogaljena maca. Veliki
kamion protutnji pored nas i ja ostajem prilepljen za mesto, nesposoban da
izađem sa ove mrtvačke staze.
 93
Još uvek sanjam-sanjam da je noć i da ležim spavajući na krevetu i budi me
zaglušujuća buka iz hodnika. Uplašen sam, ipak ustajem iz kreveta i krećem
ka izvoru zvuka. Dok se krećem kroz mračan prostor hvata me za vrat žica
razapeta između dva zida. Nejasno sam svestan sve prisutnosti vedrog
napeva dok mi žica odrubljuje glavu . Budim se vrišteći."

Gari je radio nekoliko puta na ovom snu, svaki put stičući sve veću svesnost
i dolazeći do rešenja. Jedna intervencija sastojala se u uspostavljanju
dijaloga između obogaljene mace i kamiona. Gari, ležeći na podu, glumio je
malecku, povređenu životinju koja gledajući gore preplašeno majuče dok je
ogromno vozilo nad njim.: "Stani! Molim te stani ubićeš me!" Dopuštajući
sebi da se identifikuje sa mačkom, Gari je počeo da poseduje svoj zaplašeni,
krhki, povredljivi deo ličnosti koji je u snu projektovao na macu. Dozvolio je
sebi da se uživi u osećaj bolnog straha. To ga je navelo da oživi doživljaje iz
nekoliko saobraćajnih nesreća. Oni bi ga obuzimali povremeno, obično
kada bi bio emocionalno uzrujan i u žurbi. Njegova samodestruktivnost
postala je centralna tema kada je njegova majka pre trudnoće sa njim imala
nekoliko spontanih abortusa, kao i posle njegovog rođenja.
Radeći sa drugim segmentom sna Gari je ponovo ispričao san iz perspektive
komada žice.

"Ja sam oštra i hrapava, zarđala žica i razapeta sam kroz prolaz Garijeve
kuće, pa ću ga udaviti kada noću bude tuda prolazio. Dobra sam u svom
poslu, i ako se ne mogu micati. Zli čovek koji me je ovde postavio sakrio se u
senci i čeka smaknuće. U kući je promaja koja me pokreće i ja stvaram
buku, buku koja budi Garija. Čijem kako se kreće prema meni. Htela sam da
ga upozorim da sam tu i da je tu zli čovek, ali sam bespomoćna da učinim
bilo šta osim da čekam da on potrči prema meni. On žuri kroz hodnik i
naleće na mene, sečem mu grlo i njegova glava kotrlja se po podu. Zli čovek
trijumfalno se smeje, ali ja užasnuto posmatram stravično razaranje koje
sam izazvala i ispunjena sam tugom i velikim kajanjem."
U ulozi "zlog čoveka" Gari na sledeći način priča san: "Ja sam mračna i zla
sila koja se krije pod maskom običnog čoveka i nameravam da uništim
Garija, jer on zaslužije da umre. On nema pravo da živi, pa sam postavio
zamku upravo ispred njegove sobe i čekam njegovo smaknuće. Zvičduk vetra
prelezi preko žičane zamke i čujem kako se Gari kreće. Jedva obuzdavam
smeh dok Gari žuri kroz hodnik i odseca sebi glavu na smrtonosnoj žici."
Na ovoj tački Gari je počeo duboko da rida, i pošto sam ga dosta dugo
držala on je počeo da govori o svojoj identifikaciji sa destruktivnim, zlim
čovekom i svojoj ubilačkoj ljutnji prema ocu koji ga je zlostavlčjao.
Integrišuči zlog čoveka i kamion (bes i snagu), kao i osetljivu macu i
uplašenu osobu, Gari je osetio veliko olakšanje kao i pojačan osećaj
celovitosti. Tokom nedelja koje su usledile on je izvestio o opadanju
iritabilnosti i razdražljivosti, te smanjenju ispada prema prijateljima, kao i
 94
na poslu, a njegov doživljaj anksioznosti znatno je redukovan. Osećao se
smirenijim i više nije imao noćne more. Takođe se osećao jačim i u većoj
meri čovekom.

Između ostalog na ovom snu smo radili tako što smo ispitivali
polarizovanost između Garijeve glave i tela koji su bili snažno
suprostavljeni. Ova polarizacija za Garijaje bila povezana sa željom za
zadovoljavajućim odnosom sa ravnopravnom partnerkom intelektualkom i
takođe sa njegovim seksualnim apetitom koji je bio nespteman i nestrpljiv da
bi se angažovao u relacijama koje bi mu verovatno pružile ono što mu je
bilo potrebno. Gari i ja smo znali da je sada dobro utvrđen savetodavni
proces, a ja sam se osećala, mislila i ponašala na način znatno različit nego
prethodnih nekoliko meseci. Njegovo poznavanje sebe znatno je poraslo.
Počinjao je da koristi geštalt i u istraživanju sopstvenih iskustava, kako u ,
tako i van savetodavne sobe.
 95

9. FINALNI KONTAKT I KASNIJE FAZE SAVETODAVNOG

PROCESA

Monah: " Kako postižemo oslobođenje?"

Majstor: "Pre svega, nikada nismo bili u okovima, pa prema tome nema
potrebe tražiti oslobođenje. Samo koristi to (slobodu), ponašaj se tako
(slobodno) - to se ni sa čim ne može porediti . (Suzuki: 1972/1974, 98)

Finalni kontakt - potpun i celovit kontakt - razrešenje impasa

Perls i ostali zovu ovaj deo celine, pozadine i figure, finalnim kontaktom, i
zovu to " ciljem kontaktiranja" (1951/1969: 416).
Privremeno figura je tako jasna i živa da praktično nema pozadine.
Finalni kontakt je teško opisati jer to iskustvo koje izmiče rečima i analizi.
Može se smatrati sličnim onim što Maslov (1968) naziva "vrhunskim
iskustvom". Ipak, to se takođe odnosi i na doživljavanje vrhunca ili klimaksa
boli, besa, ljubavi, spoznaje ili prosvetljenja. Osoba se često nepovratno
menja kao rezultat takvih iskustava.
Ova faza savetovanja obeležena je spontanošću i apsorbcijom. Pozadina ili
okolina je već istražena, možda razjašnjenja, i najznačajnije brige vezane za
prvotni problem izmenile su se. U ovoj fazi možda će doći do prihvatanja i
dovršavanja dominantnih nedovršenih situacija klijenta.
Korisno je razmotriti pet slojeva neuroze koje je Perls identifikovao u vezi sa
periodom finalnog kontakta. Prvi sloj čini sloj klišea, koji predstavljaju
veštačku razmenu znakova pažnje i odobravanja, kao što je npr.,rukovanje
uz ljubazno "kako ste?". Drugi sloj, je sloj igara ili "ako onda" sloj; kao
npr., kada pokušavamo da ostavimo utisak da smo ljubazniji, pametniji,
slabiji, nego što se stvarno osećamo. To je sloj igara i uloga, kao što su
"veliki doktor" , "žrtva", "grubijan". Kada se ove uloge otklone, ljudi
doživljavaju treći sloj - impas, kada se doživljava strah od praznina,
izgubljenosti, ili vezanosti. Prema Perlsu većina ljudi izbegava
doživljavanje ovog sloja sebe zbog straha i zbog invenstiranja u izbegavanje
preuzimanja odgovornosti za sopstveni život. Perls smatra za svaka neuroza
ima jezgro koje Rusi zovu tačka bolesti, a geštaltisti -impas (Perls, 1975:
13.).
"Prilikom približavanja egzistencijalnom impasu (a pri tim ne
podrazumevamo manje zastoje), pacijenti upadaju u vrtlog. Postaju
uspaničeni, gluvi i glupi - nevoljni da napuste vrtuljak kompulzivnog
ponašanja. Doživljavaju očaj koji je Kierkegard opisao kao "bolest do
smrti". Egzistencijalni impas situacija u kojoj se ne može očekivati nikakva
podrška iz sredine, a pacijent je, ili veruje da jeste, nesposoban da živi
samostalan život" (Perls, 1975, 13.).
Četvrti sloj naziva se slojem smrti ili implozivnim slojem koji se javlja bilo u
obliku smrti ili straha od smrti.
 96

"Ovo se javlja kao smrt zbog paralizovanosti suprotnih sila. To je vrsta

katatonične paralize : mi sami sebe pomažemo, sami sebe stežemo i
pritiskamo, implodiramo. Kada jednom stupimo zaista u kontakt sa
smrtonošću implozivnog nivoa, događa se nešto veoma zanimljivo" (Perls,
1969, 56.).
Kasnije faze savetovanja fokusiraju se na pokretanje ljudi sa tačke impasa
kroz implozivni sloj ka sledećem sloju , sloju eksplozije. Kroz eksplozije (ili
karakteristične ekspresije) izvornih osećanja, ljudi počinju da se bave i da
dovršavaju situacije iz svoje prošlosti povezane sa autentičnim jezgrom
ličnosti ili pravim selfom. Eksplozije se odigravaju kroz ridanje ili plakanje -
doživljaj bola zbog gubitka ili smrti koje nisu bile asimilovane. Takođe može
biti eksplozija besa zbog angažovanosti čitavog tela, iz vikanje i čak
vrištanje. Može biti eksplozija radosti ili orgazma. Na vrhuncu ovih
eksplozija (može biti nekoliko ili više njih) javljaju se momenti finalnog
kontakta samog savetodavnog procesa. Bilo da je rešenje u smehu ili grižnji
savesti praćenoj očajem, ovi momenti se često kasnije identifikuju kao glavni
momenti preokreta. To je možda zato što se zbiva nešto što je emocionalno i
fizički intenzivno, kao i zbog koncentrisane intelektualne apsorbcije tako
karakteristične za ovu vrstu savetodavnih događaja.
Geštalt smatra telo i psihu jedinstvenom celinom. Puka simbolička verbalna
ekspresija, vrlo ranih fizioloških trauma smatra se delimičnom,
ograničenom i ne tako temeljitom kao što je savetodavni rad koji uključuje
preverbalne zvuke i čitavo telo. Prema tome, ekspresije treba da budu
izražene zbog mišiće, glas i osećanja osobe. Mi smo psihosomatski
povređeni, pa je u G pravo ozdravljenje psihosomatske povrede ono koje
dolazi kroz punu ekspresiju povrede na celularnom /muskularnom nivou, na
kojem je represija u samom početku bila ugrađena. Ipak, fiziološke i
afektivne ekspresije treba da budu integrisane sa kongnitivnim
razumevanjem i promenom ponašanja (kao što je slučaj u sledećoj fazi).
Kroz ovu fazu ciklusa kontakta javlja se osećaj pronalaženja sebe, uvida,
otkrivanja fizičkih i emocionalnih aspekata sebe na takav način da oni
postaju pozadina/figura i osoba postaje svesna jedinstva organizma i
sredine koji su u interakciji. U ovoj fazi, impas je razjašnjen i pozadina je
razjašnjena, suštinske egzinstencijalne teme mogu se razrešiti. Impas između
organizmičkih potreba i njihovog zadovoljenja postaje figura zbog toga što
je blokiranost svesnosti, mobilizacije i akcije razrešena. To je srce
terapijskog rada.

Tipične teme kasnijih faza (faza finalnog kontakta)

Zaglavljenost
Klijent može doživeti " zaglavljenost" u impasu, paralizu zbog straha od
nepoznatog. U G naglasak je često na istraživanju ovog segmenta rada u
 97
najvećoj brzini, pošto je to segment u kojem se može akumulirati ogromna
energija i u kojem se implozija pretvara u eksploziju. Eksplozija se može
javiti i u vidu besa, bola, straha ili radosti. Ili, osoba može ostati na nivou
implozije po cenu integriteta pravog selfa. Klijenti i savetnici često
doživljavaju zaglavljenost kao nešto negativno. Ipak, impas je bolje slaviti,
zbog mogućnosti za promenu koja je najveća na ovoj tački, gde su
suprostavljene sile gotovo izbalansirane u stanju kreativne tenzije.
Za klijente koji žele da razreše brzim ili impulsivnim aktima, važno je da
budu ohrabreni da se zadrže u impasu ili stanju zaglavljenosti duže nego što
im je to prijatno. Radeći tako, oni mogu iz iskustva učiti o sebi, o impasu i
prirodi doživljavanja koje su do tada izbegavali. Izbegavanje može poprimiti
pasivnu ili aktivnu formu, kao što je rečeno u prethodnim poglavljima. Za
klijenta koji je u zastoju kolebljiv i koji je nedovoljno prepušten tom stanju,
najveći nauk može se postići uspostavljanjem finalnog kontakta. To je slično
umetniku na trepezu koji je naučio da skače sa jednog na drugi trapez tako
što je najpre svoje srce bacio kroz prostor, a zatim postepeno učio da veruje
da će njegovo telo neizbežno slediti njegovo srce.

Pitanje kognicije
U ovoj fazi može se javiti kognitivna konfuzija, npr. po pitanju prirode
ličnog izbora. Suviše svesna osoba koja je eksperiomentisala sa pružanjem
podrške sebi može odbiti da postane manje perfekcionistična, možda se čak
plašeći da ne postane psihopata. Gledis koja je bila suviše seksualno
kontrolisana i neosetljiva, počela je da uživa i slavi sopstvenu seksualnost.
Ipak, prošla je kroz period kada je ovo brkala sa ispraznim željama da
postane prostitutka, kao da jedno nužno vodi drugome.

Pitanje emocija
Premda su neki klijenti već izražavali svoja osećanja i radili na njima (npr.
plakanje, smejanje, izražavanje besa, drmanje) od samog početka
savetovanja, priroda i dubina takvog rada menja se tokom savetovanja. Što
osećanja postaju dostupnija upravljanju, ljudi lakše dopuštaju sebi da
dožive veći intenzitet osećanja i dublje slojeve primitivnih osećanja, nego što
su ikada zamišljali. Li Roj je bio na savetovanju dve godine i bio je upoznat
sa svojim emocionalnim životom znatno više nego što je to bio ranije. U
jednom času uplašio se da dubina njegovih osećanja tuge i napuštenosti
znači regresiju na ono što je bilo pre početka savetovanja. Ipak, ubrzo je
shvatio da nema ničeg patološkog što toliko dugo doživljava taj događaj. To
je postalo znak njegovog emocionalnog reagovanja na nešto što je važan
događaj u životu svake osobe .
Strah iod ludila, samoubistva ili ubistva, može se pojaviti kada klijenti
dozvole sebi da zaista zarone u dubine osećanja koje su zadržavali tokom
mnogih godina, kada prelaze iz faze akcije ka finalnom kontaktu. Ipak,
ekspresija osećanja kod osobe sa histrioničnim crtama ličnosti mora se
 98
klinički razlikovati od zdrave emocionalne ekspresivnosti. Naravno,
ponovljene katarze bez intrgracije ili životnih promena takođe mogu biti
prazne i antiterapijske.

Pitanje ponašanja
Budući da je klijentov sistem u previranju, kako intrapsihički tako i
interpersonalno, ova faza savetovanja obeležena je nestabilnošću
ponašanja.
Npr. Jasmina fluktuira između uobičajenog popuštanja roditeljima,
kulturnog ponašanja u odnosu na ugovoren brak i svoje želje da bude
autonomna ličnost koja sama bira. Rešenje može biti u tome da ona izabere
ugovoren brak sama, zbog svojih razloga, a ne njihovih, ili da odluči da
sama izabere partnera u skladu sa zapadnjačkom tradicijom. Ni jedno od
ovoga ne mora se bazirati na intrajektovanim vrednostima, kao ni na
retrofleksiji. U toku razjašnjenja, Jasmina je upadala u zlovolju, napustila
dom, mnogo puta se predomoslila i uopšte, ponašala na način netipičan za
njen raniji bihejvioralni repertoar. Na sreću, budući prijemčiv na ovu vrstu
manifestacija, njen savetnik je uspeo da joj kreativno pomogne u ovoj fazi
procesa.

Učenje novih veština

Dok se ljudi kreću kroz impas, potrebno je da uče nove veštine susrećući se
sa situacijama koje ranije nisu izabirali da se sa njima suoče, npr. uče kako
da traže od šefa povišicu, kako da se pogađaju u pogledu seksualnih
preferencija sa partnerom ili kako da izbegnu posetu roditeljima za Božić.
Citiram diskusiji Irvinga Polstera (1985, 6) koja se bavi pitanjem da li
savetnik koji se uglavnom bavi proučavanjem i dalje praktikuje geštalt:
"Zbog razloga koje lično smatram dobrim, ona je provodila dosta vremena
podučavajući jednu klijentkinju kako da komunicira sa prijateljima,
podučavala ju je jednostavnim veštinama tako što joj je stavljala na znanje
da nije dovršila rečenicu i sl. Smatrala je da to nije G terapija. Mislila je da
nije dovoljno orijentisana na sadašnjost, da ne koristi dovoljno praznu
stolicu, ne postavlja pitanje o tome šta je sadržaj svesti klijentkinje. Njen
rad je bio veran kontaktu između nje i klijentkinje, veoma osetljivom
kontaktu u kojem je puno davala, davala ono što je verovala da je
klijentkinji u tom trenutku najpotrebnije, ili što je sledilo iz dinamike njihove
interakcije."

Preusmeravanje
U ovoj fazi savetovanja, ljudi kažu "ovo je vrlo dobro, ali ne mogu prebiti
jastuk na poslu i ako znam da mi to pomaže da se osećam bolje i jasnije
 99
mislim", ili "cenim što sam naučio da podelim svoja osećanja sa vama,
svojim savetnikom, ali to ne mogu da učim sa svojom porodicom ili
kolegama- pomislili bi da sam omekšao".
U ovoj fazi procep između savetovanja i stvarnog života izgleda najširi, jer
je klijent otkrio kako da koristi sebe i savetnika efikasno kao ravnopravne
partnere u ozdravljujućem procesu, ali ima još da uči o uopštavanju ovog
nauka na adekvatan način "na život spolja".

Primeri eksperimenta
Retrofleksija je glavni način (poremećal granice) na koji ljudi sprečavaju
sebe da u fazi finalnog kontakta rade sa povredama koje potiču iz procesa
savetovanja. Tehnike koje se fokusiraju na razrešavanje retrofleksije često
su veoma korisne za rad sa impasom, i neke slede u nastavku teksta.

Pokretanje mišića
Mišići zdrave osobe nisu ni zgrčeni ni relaksirani, već su u stanju spremnosti
za akciju-proaktivno i reaktivno- dok savladavaju silu teže. To znači da bilo
da stojimo, sedimo, koračamo ili ležimo, centar gravitacije u telu ostaje
dobro povezan sa tlom tako obezbeđujući podršku kretanju ili odmoru na
graciozan, harmoničan način. Da bih pomogla Džemsu da pokrene svoje
mišiće ponudila sam mu da legne i dopusti sebi da doživi svoje telo. To znači
da svesno opazi gde se nalaze mesta tenzije, a gde mesta opuštenosti, i da
pri tom namerno niti opušta niti steže mišiće.
"Samo pomerajte svoju pažnju kroz telo od glave preko mišića lica, preko
leđa i grudi, leve i desne ruke, trbuha, prepona, genitalija i čitave leve i
desne noge". Doživljaj svesnosti podrazumeva kinestetičke osećaje iz
unutrašnjosti tela, a ne vizualno predstavljanje delova tela ili teorisanje o
njima.
Klijentu se takođe može dati instrukcija da postane svestan svog disanja-
kako bi otkrio kako da smanji anksioznost kroz samoregulirajući pokušaj da
ispravi loše disanje tokom uzbuđenja. Koncentrisana svesnosti o načinu na
koji osoba sprečava potpuno disanje u stanju stresa, često može pomoći da
se anksiozna osoba opusti, i omogućiti joj da postane nadležna za svoj nivo
pobuđenosti i da preuzme odgovornost za sopstvene reakcije i izbore.

Istraživanje pogrešno usmerenog ponašanja

Kada ljudi retroflektuju, njihovo ponašanje je najčešće pogrešno usmereno.
Pokazalo se da je Sidnijevo samosažaljevanje i samokažnjavanje pogrešno
usmereno, pošto je razmotrio svoje odgovore na pitanja kao što su "Ko bi to
želeo da te sažaljeva? Ko bi to želeo da te kazni?". Osoba koja se služi
retrofleksijom čini sebi ono što je činila ili pokušavala da učini drugim
osobama ili objektima u prošlosti. Zbog razloga kao što, su kažnjavanje ili
preterana osetljivost roditelja, ona je preusmerila ponašanje ka svojoj
unutrašnjosti. Ona postaje meta sopstvenog ponašanja umesto da to bude
 100
objekat iz sredine. Npr. umesto da kritikuje roditelje koji sa njom loše
postupaju, Liza okreće kriticizam ka sebi. Kažnjava sebe zbog toga što psuje
sebe za male greške i besni zbog sopstvenih mana i neadekvatnosti na
zloban i osetoljubiv način. Istovremeno jedan deo nje i dalje pokušava da
zadovolji roditelje upravo kao što je to činila u detinjstvu, beskrajnim
pokušajima ili poboljšavanje sopstvenog karaktera, iako ona zna da je oni
nikada neće zaista prihvatiti. Na taj način njena ličnost je podeljena na deo
koji čini i deo kojemu se čini.
Geštaltisti naglašavaju uspostavljanje svesnosti o tome NA KOJI NAČIN JE
AKCIJA ZADOVOLJAVANJA POTREBA BILA BLOKIRANA (tako što će
dopustiti sebi da bude svesna da je želela da se pobuni protiv lošeg
postupanja roditelja), takođe naglašavaju USPOSTAVLJANJE FIZIČKOG
ISKUSTVA ČINJENJA RETROFLEKTOVANJE AKCIJE (umesto da
povređuje sebe ona simbolički odigrava inhibirane udarce i vrištanje) kao i
USPOSTAVLJANJE SVESNOSTI O TOME NA KOJI NAČIN SE
RETROFLEKSIJA ODRŽAVA U SADAŠNJOSTI (produženom inhibicijom
potrebe za samozaštitom dok je šef ili suprug kritikuju). Pošto je jednom
shvatila pravu direkciju potrebe da kazni Liza će možda biti u stanju
preuzme odgovornost za to kako bira da živi ostatak svog života.

Razrešenje retrofleksije
Tretman retrofleksije je popravljanje učinjenog - vraćanje smera
retroflektovanog čina od unutrašnjosti (protiv selfa) ka spoljašnjosti. To se
može odigrati kroz dramatične katarktične ispade, ili postepeno u fazama
prilagođenim ličnosti i ritmu klijenta kroz duži vremenski period. Klijent
često doživljava takvo olakšanje kao pročišćavanje, ozdravljenje i
oslobođenje. Postajući svesna načina na koji sebe zlostavlja Liza je
eksperimentisala sa fantazijama i simboličkim odigravanjima, kritikovanja i
kažnjavanja roditelja zbog načina na koji su postupali sa njom. Razrešenje
retrofleksije treba da je postepeno, i da se odigrava u fazama prilagođenim
ličnosti i ritmu klijenta tokom dužeg vremenskog perioda. Prvi korak je da se
postigne svesnost o načinu zadržavanja reakcije u telu, svesnost o mišićnoj
inhibiciji koja je postala rigidna i oblikovala karakterni oklop, te da se
uspostavi svest o gubitku spontanosti i ljubavi ili agresiji. Na taj način može
se doživeti i ponovo uspostaviti finalni kontakt sa pravim selfom.

Ukidanje inhibiranih akcija

Sofija je otkrila tokom savetovanja da su njena učestala respiratorna
oboljenja otelovljenje konflikta između jednog dela nje koji želi da se pobuni
protiv tiranije oca i dela nje koji potiskuje ovu želju zbog straha od odmazde
koji ju je gušio. Ove primitivne i nediferencirane želje bile su ugrađene u
njenu muskulaturu. Ponekad prerano zatvoren geštalt teži zadovoljenju i
dovršavanju kroz fizičku akciju. Tokom savetovanja ona je bila ohrabrena
 101
da postupi na sledeći način:"Možeš gušiti jastuk! Ubodi svoje prste u njega
kao da je to grlo.Prodrmaj ga kao što mačor drma pacova. Nemoj imati
milosti!Dok to činiš potpuno angažovana oko toga da istisneš život iz tvog
neprijateljati, ti ćeš takođe pre ili kasnije početi da vokaliziješ - gunđaš,
pričaš, vičeš." (Perls, 1951/1969: 175).
Ponekad ljudi smatraju da je glupo angažovati se u tako neobičnoj ekspresiji
čak i u privatnosti svog doma ili u sobi za konsultacije. Poigravanje sa
impasom može biti put ka tome. Obično se ukidanjem retrofleksije samosvest
menja i javlja se uzbuđena spontanost, a ponašanje postaje ekspresija onoga
što je osoba ranije potiskivala. Naravno neće svi klijenti osećati potrebu ili
želju da svoja osećanja izraze na takav način. Vešt terapeut uzima u obzir
temperament, spremnost i preferencije svake osobe. Važnije je stvoriti način
da se ukine inhibirano ponašanje, nego da se to učini putem nekog
karakterističnog postupka.
Za Ezmonda retroflektovani čin je uspostavljanje kontakta očima sa
autoritetom.

Afektivna ekspresija ili katarza

Verovatno da je jezgro celokupnog rada na impasu razrešenje retrofleksije
uz pomoć afektivne ekspresije. Katarza prema Aristotelu znači pročišćavanje
- što uključuje pročišćavanje emocija kroz dramu ili "uklanjane efekata
zatamljenih emocija ili potisnutih misli odvija se kroz njihovo iznošenje na
površinu svesti" (Mekdonald, 1972:206). Kroz efikasan karakterističan
proces,osoba potpuno i slobodno izražava osećanje koje je dugo zadržavala
u sebi, često uz veliku snagu i nasilnu emocionalnost. Takav rad na
emocijama treba sprovoditi veoma brižljivo, tako da osoba ima potrebnu
podršku, u sebi i van sebe, kako bi ovaj proces bio povoljan za razvoj. Esau,
pošto je video film o tiraniji nad njegovim narodom, bio je snažno potresen
nepravdom. Posle mnogo vremena negiranja i servilnosti, Esau je otkrio u
sebi deo ličnosti koji je besneo na drugi deo njega samog i polovinu
njegovog naroda.
Bari Stivens (1975) opisuje fenomen koji su posmatrali mnogi iskusni
savetnici. Posle psihofiziološkog izliva koji je gore opisan često sledi
drhtanje, i namerni telesni spazmi. Haksli (prema Stivensu, 1975.)
potkrepljuje ovo posmatranje o olakšanju povezanom sa opuštanjem
muskularnih i visceralnih čvorova. Haksli je to uporedio sa "drhtanjem"
članova društva prijatelja (Kvekera). (Neprevodiva igra reči :
quaking=drhtanje i Quaker= Kveker, pripadnik verske sekte). Smatrao je to
somatskim ekvivalentom činu razrešenja greha, kojim se uspostavlja
kompromis sa pokopanim osećanjima, psihofiziološkim reagovanjem i
otpuštanjem energije koja je ranije bila bolno potiskivana.
 102
Pomirenje sa gubitkom idealizovane fantazije
Tokom ove faze klijent će možda osećati da je fantazija za koju se nadao da
će se jednog dana ostvariti i tako promeniti sve što je bilo u prošlosti,
poslednje što ga drži u okovima. To može uključiti kraći ili duži period
žaljenja za negujućim roditeljima kakve nikada nije imao, prilikama koje
nije iskoristio, i konačno završiti time što će zagrliti savetnika, kao u pesmi
"nisam ti obećala vrt ruža" (Grin, 1986.). Šanel je rekla melanholično svom
savetniku: "moram naučiti kako da i dalje za mene budeš moćan, pošto više
nisi magičan".

Postavljanje mosta
U savetodavnom radu od vitalnog značaja je da savetnik uspostavi delikatnu
ravnotežu (koja se u različitim slučajevima može menjati iz časa u čas)
između izazova i podrške koju pruža, G zahteva da savetnik poštuje lični
integritet klijenta. Integritet se sastoji od celovitosti osobe, njenog tela,
načina kretanja, ritma života, simptoma, tzv. otpora i rečnika.
Uspostavljanje potpunog kontakta sa ovom osobom znači da savetnik
pretpostavlja da je u datom trenutku takva ličnost reprezentacija najvišeg
nivoa kreativne adaptacije koja je moguća za tu osobu u tom času. Bez
obzira na to koliko disfunkcionalno deliju obrasci njenog ponašanja, bez
obzira na to koliko jednostavno izgleda posmatraču mogućnost napuštanja
nekog ponašanja npr. samoučenja, ovakve prilagodbe stvorene su kao
najbolja moguća rešenja na dileme detinjstva konkretne osobe. Prema tome
ovi obrasci ponašanja su funkcionalni, i originalna umetnička dela. Malo je
verovatno da će se osoba zaista promeniti ako ovaj funkcionalni deo njene
ličnosti ne bude saslušan, prihvaćen i shvaćen.
Sa desne strane savetnika je ono što Cinker naziva revolucionarnom
promenom (Cinker. 1978. 21). Sa leve strane je respekt za klijentov postojeći
integritet. Izazovi koji se postavljaju postojećim strukturama treba da se
izmenjuju sa podrškom koja se pruža klijentu i onom delu njega koji je
spreman da doživi eksperimente i nastavi sa rastom ili procesom promena
na neočekivane, iznenađujuće i originalne načine.
"U kreativnom procesu terapeut osposobljava pacijenta da mu se pridruži u
avanturi u kojoj će u paru konstantno igrati delove konfliktne drame.
Terapeut pomaže klijentu da bude eksperimentator, učitelj, aktivni modelar,
pritom zadržavajući stav razumevanja i respekta za klijentovo postojeće
stanje. Kroz ovaj proces ritmične razmene i aktivne eksploracije klijentovog
unutrašnjeg života postojeća struktura ličnosti počinje da se menja".
(Cinker, 1978. 22.).

Oslobađanje od scena iz detinjstva

Garijeva samosvest i njegov proces do ovog momenta u terapiji je već bio
dobro uspostavljen. On je pronašao prirodne načine uz pomoć kojih je
 103
uspevao da održi budnu relaksiranost ( centriranost) podjednako u časovima
dosade, dok bi sedeo u saobraćajnoj gužvi, kao i u trenutcima stresa, npr.
tokom problematičnog sastanka na fakultetu. Naučio je da koristi svoje
uzbuđenje na cilju usmerem način i da mobilizuje svoju energiju prema
mogućim akcijama.
To je zahtevalo ponavljanje na svakom sastanku, ponekad i tokom svakog
dela sastanka, potpunog kretanja kroz ciklus svesnosti. Ponekad je ovo
kretanje kroz jedan ciklus trajalo tokom nekoliko sastanaka. Fokusirajući se
na celovit proces njegovog savetovanja, u ovoj fazi smo se uglavnom bavili
pitanjem finalnog kontakta - potpunim i jasnim doživljavanjem njegove
potrebe za negativnom konfluencijom (destruktivnom zavisnošću) ili za
ponovnim uspostavljanjem originalnog patološkog odnosa sa majkom.
Jedna od glavnih pretpostavki G pristupa savetovanju je ta da je maturacija
kontinuiran proces rasta tokom kojeg se osoba kreće od pokretanja i
korišćenja podrške drugih osoba ka efikasnom i zadovoljavajućem
pokretanju i korišćenju sopstvenih snaga, i uči da podržava sebe u
međusobno zavisnim relacijama sa drugima.
Iako je Gari uspešno napustio Džesiku ubrzo nam je oboma postalo jasno da
sve nove partnerke, iako u početku deluju nezavisno, veoma brzo pokazuju
težnju da postanu odani Garijevi sledbenici, a ne zasebne individue u
uzajamnom odnosu. Veći deo ranog terapijskog tretmana bavio se
Garijevim nedoživljenim i neizraženim osećanjima prema ocu. Sada je
postepeno počeo da se fokusira na majku.
Živo se prisećao i odigrao je scenu koja se dogodila kada je imao sedam
godina i kada ga je majka poslala u prodavnicu uz dozvolu da nešto novca
potroši za sebe. Gari je preuredio sobu za konsultacije tako da nalikuje
hodniku i njegovoj spavaćoj sobi u kući u kojoj je kao dete živeo. U hodnik
je stavio dva velika jastuka koji su predstavljali njegove roditelje. U ulozi
dečaka otkrio je kako je namerno nepoštujući majku kupio slatkiš koji je
koštao nešto više od sume koju je ona odredila. Pošto se vratio kući ona je
primetila da novac nedostaje. On je preuzeo ulogu majke govoreći vrlo
kontrolisanim besnim glasom da će on "videti svog boga" čim se otac vrati
kući. Otkrio je strah koji je trajao čitav dan dok je očekivao povratak i
vrištao je, nekontrolisano se tresao ležeći na zamišljenom krevetu.
To su bila osećanja koja je potisnuo u vreme traume, dok je njegovo stvarno
osećanje na očekivanje kazne bilo veoma slabo i nagrizalo ga. Ali njegovo
telo čuvalo je neizražena osećanja i inhibirane reakcije veoma tačno tokom
mnogo godina. Ovo iskustvo pružilo mu je šansu da dovrši nezavršenu
celinu po prvi put na psihološkom, fiziološkom i emocionalnom nivou. Setio
se kako je čuo iz svoje sobe kako njegova majka besno i dramatično govori
ocu o njegovom groznom ponašanju. Posle toga je sledilo izvikivanje
njegovog imena, posle čega ga je otac pred majkom okrutno prebio vičući
na sav glas o njegovom zlu i nepoštenju. Pitajući sedmogodišnjaka (jer je
izgledao kao da ima toliko godina) veoma pažljivo kako se oseća i šta želi da
 104
učini omogućila sam Gariju da oseti svoj bes prema roditeljima, naročito
prema majci. Tako je Gari razrešio retroflektovan bes. Najpre je koristio
obe ruke da prebije roditelje, zatim noge da šutira i konačno zdelicu i celo
telo da da pun izraz besu koji bi bio šta više opasan da ga je pokazao kao
sedmogodišnjak.
Duboka tuga usledila je pošto je Gari dopustio sebi da otkrije dubinu izdaje
koju je osetio od svoje majke. Bio je u stanju pojačane senzitivnosti u odnosu
na potrebe svog unutrašnjeg deteta. Takođe je prošao kroz ono što se može
opisati kao period žaljenja za ljubavlju kojoj se nadao od svoje majke, a
koju nikada nije zaista primio. Intelektom je integrisao svoju potrebu za
konfluencijom i svoju oklevajuću ogorčenost na takve veze.
Pružajući sebi potpuno iskustvo katarze, Gari je dopustio u narednom
periodu sebi da oseti kako je sposoban da se celim srcem uloži u poverljiv i
blizak odnos. Rekao je kako je osetio da se njegovo srce oslobodilo iz
čeličnog kaveza. Svakako Gari više nije bio uzdržan u odnosu sa mnom
deleći svoju ljubav, bes i ambivalentna osećanja spontano, kada bi se ona
pojavila.
Tokom savetovanja glavno terapijsko sredstvo je odnos između klijenta i
savetnika. Sa Garijem matrica za naš zajednički rad uspostavljena je
zahvaljujući tome što sam mu bila dostupna i što nije bilo opasnosti od
napuštanja.
 105

10. ZADOVOLJSTVO I PRETPOSLEDNJA FAZA SAVETODAVNOG

PREOCESA

Monah koji se vratio sa planine proizveo je repu i rekao majstoru Genšou:

"O,učitelju šta ti kažeš na ovo?" Genšo je rekao: "Samo ti to pojedi". "A šta
je sa repom koja je pojedena, šta se sa njom dešava?" upitao je monah. Tti
si zadovoljam, ja sam zadovoljan." To je bio majstorov odgovor (Suzuki,
1972/1974; 44.).

Zadovoljstvo - doživljaj zadovoljstva i dovršavanje geštalta ili faza posle

kontakta (post-kontakta)
Faza posle kontakta sledi posle potpunog i kompletnog kontakta. Ona može
biti plodna ili neplodna za lični rast, ali se uvek transformiše neki nov aspekt
polja koje čini self i okolina. Figura sa kojom je uspostavljen kontakt donela
je uzbuđenje na svet, i uzbuđenje je bilo tu, ali posledica toga je izvesna
promena polja (Perls idr. 1951/1969).
Analognu fazu savetovanja karakteriše asimilacija rasta i promena koje su
do tada nastupile. Psihološki,klijent je prošao kroz ciklus od senzacije do
svesnosti, do mobilizacije, akcije i finalnog kontakta. Spreman je za sledeću
fazu - da počne sa asimilacijom iskustava stečenih tokom putovanja
samootkrivanje uz osećaj zadovoljstva. Konačni rezultat će biti taj da će ova
iskustva izbledeti u pozadini i on ih neće biti svestan u sadašnjosti. Ipak ti
doživljaji će ostati deo selfa, kao i ono što smo juče jeli i zaboravili, ali nas
je to nahranilo. Na žalost postoji kulturom usađena tendencija da se juri ka
narednoj figuri, a da se ne upiju u potpunosti stečeni dobici. Cilj ove faze
savetivanja je da se klijent ohrabri u doživljavanju zadovoljstva i
dovršenosti geštalta, dopuštajući sebi da bude potpuno i konačno nagrađen
kontaktom koji se pojavio.

Zadovoljstvo pri dovršavanju

Savetnik i klijent u ovoj tački suočeni su sa dilemom umetnika koji bira
između Scile preranog napuštanja posle i Haribde smešnog perfekcionizma.
Uvek ima još tema za rad, još uvida koji se mogu ostvariti, još veština koje
se mogu naučiti, još aspekta ličnosti koji se mogu promeniti ili uobličiti ili
vrednovati. Nažalost ova faza savetovanja često se prebrzo okonča, bilo da
je reč o nekoliko minuta koji nedostaju prilikom poslednjeg susreta ili o
poslednjim fazama savetodavnog procesa koji traje dve do tri godine.
Često se ovo propušta u teoretskoj razradi problema u G literaturi.Ipak, čini
se, da je jedan od najznačajnijih i najsvetlijih trenutaka postojanja, učenje
da se poštuje, naglasi i zaključi naše iskustvo na mestu njegovog
završavanja.U ovoj knjizi koristila sam mnoge primere očigledno
zadovoljavajućeg dovršavanja nekog dela savetodavnog procesa ili
celokupnog savetovanja.U praksi svakog savetnika prirodno je da postoje
 106
situacije koje se dovršavaju manje uspešno.Klijentkinja Lore Perls piše: "Ja
sigurno nisam izlečena. Zapravo, i dalje imam sve simptome koje sam ikad
imala.Sada doživljavam neku anksioznost koja mi je bila gotovo nepoznata
kada sam došla kod Lore.Ali se intenzitet simptoma znatno smanjio.Sada
osećam da sam živa.Pretpostavljam da je Lazarus kada se vratio na svet i
dalje imao istu iskrivljenu nogu,retku bradu i grozan zadah koji je imao i
pre smrti.Ali on je znao da je bio mrtav i da je sada živ, i sigurna sam da je
znao da je to veliko čudi i bio zahvalan.Dok koračam ulicom i gledam
muškarce i žene, osećam privlačnost, strah, interesovanje, uzbuđenje. Mi,
Lora i ja, činile smo čudo. Vratila sam se u život. (Morfi,1980:136).
U ovoj fazi savetovanja, klijent će često dolaziti na seanse,govoreći o
uspesima koje postiže na poslu i kod kuće.Odnosi sa drugim ljudima često
izgledaju čudesno transformisani.Često postoji neka vrsta nelagodnosti koja
se javlja u obliku "nisam siguran da bih i dalje trebao da dolazim".Ali i
dalje postoje periodi zajedničke tišine i dubokih osećanja zadovoljstva zbog
partnerstva koje je uspešno dovelo do okončanja posla. Savetnikovo
mentalno zdravlje i profesionalna produktivnost mogu biti ugroženi ako se
ne pokloni dužna pažnja ovoj fazi.Savetnik OSEĆA POTREBU da provede
neko vreme u delu ciklusa koji je ispunjen zadovoljstvom kako za klijentovo
dobro,tako i za svoje sopstveno.
Nedostatak pažnje poklonjene ovoj fazi kod klijenta može rezultirati
karikaturom narkomana koji se fiksa radom na sebi i uvek radi na nekom
novom aspektu sebe bez perioda mirovanja između različitih procesa.Mnogi
delovi života ne mogu se "srediti" savetovanjem, terapijom i ličnim
radom.Važno je da savetnik i klijent zapamte molitvu koja se pripisuje
svetom Franji Asiškom:"Bože, daj mi spokoj da prihvatim stvari koje ne
mogu promeniti, hrabrost da promenim stvari koje mogu i mudrost da znam
razliku između ovo dvoje.".

Tipične teme predposlednje faze (faze zadovoljstva)

Samosvest
Nije neobično da klijenti postanu samosvesni u ovoj fazi.To je kao da su
preuzeli jezik i neke ideje geštalta (ili nekog drugog sistema savetovanja) i
svesno žele da to održe kao figuru.Nisu spremni da nov jezik i nov način
rada prepuste zaboravu dok ih asimiluju u svoj bihejvioralni i afektivni
repertoar.Slično pitanje postavlja se kada osoba dođe na obuku i plaši se da
će "sve zaboraviti za nekoliko meseci".
Po mom mišljenju, sve što je potrebno svesno pamtiti kroz duži vremenski
period da se ne bi izgubilo, nije ni bilo dobro integrisano.Geštalt, postaje
uobičajen i prirodan deo života čoveka u vidu tekućeg zadovoljstva,
karakterisanog nesamosvesnom lakoćom i harmonijom, kao i sposobnošću
da se uspostave bliski odnosi sa ljudima koji nisu prošli kroz sličan
proces.Naglašena upotreba žargona (ka npr.: kontakt, izbegavanje, sada
sam svesna...,ti se sada projektuješ...), omiljenih fraza nekog terapeuta, ili
 107
nekada Perlsovih izraza,kao što su "jebanje mozga" ili "govno slona" ne
priliče većini osoba i postaju neuspeo kalem.
Cilj je integracija onoga što je istinska karakteristika određene osobe i
onog dela G koji ta ličnost može lako i potpuno asimilovati, zadržavajući
svoj integritet i stil.Ne postoji jednostavan odgovor na pitanje kako da se to
postigne.Osnova toga je u smeši umetnosti i zanata, teorije i prakse, ličnog
iskustva i objektivnosti, svesnosti i tehnike, svakog i individualnog
savetnika.Ovaj cilj se odnosi na celinu savetovanja, a što je mnogo više nego
suma delova.Komadanje ovog procesa, poput ovog u knjizi, samo bledo
odražava bogatstvo i vrednost ličnog iskustva doživljenog kroz ovaj pristup.

Posmatranje (nadgledanje sebe)

Posmatranje je jedna vrsta gore pomenutog problema.Tačnije, to se odnosi
na posmatranje sebe, što znači da neki ljudi uvek nadgledaju sebe vodeći
računa o tome npr.: "kakav bi dobar geštaltista trebao da bude".Postoji
osećaj upravljanja sobom i nečeg "trulog" u vezi sa načinom na koji takve
osobe upravljaju sobom.To se, naravno, ne ograničava samo na geštalt, već
se takođe može opaziti i kod klijenata nekih drugih terapijskih sistema tokom
poslednje faze savetovanja.To izgleda kao deo prirodnog procesa koji
zapravo traži da se na njemu radi, kao i na svemu ostalom.Mislim da bi se
ovo moglo opisati kao efekat jatrogenizacije savetovanjem, jer je reč o
problemima koji nastaju kao posledica samog tretmana.Za efikasno
dovršavanje procesa potrebno je da nusprodukti savetovanja budu
razmotreni i razjašnjeni kroz angažovanje svesnosti, eksperimentaciju sa
tolerancijom dvosmislenosti i nesigurnosti, te prikladnom konfrontacijom.
Moguće je da savetnik ne obrati pažnju na ovaj tipičan problem, zato što
smatra da je osoba potpuno usvojila sistem i da je sposobna da ga efikasno
koristi, da bi proradila svoje probleme i nastavila sa razvojem.Babington i
Farel (1979/80) su upozorili da se ni jedna značajna pozitivna promena u
terapiji nije pojavila zbog klijentovog uspešnog učenja savetnikovog načina
govora (jezika i načina izražavanja).Važno je da savetnik ovo razume i bude
obazriv.Takođe bi trebalo da posmatra svoje reagovanje na takav ishod u
ličnoj terapiji.Ako ovakav problem postoji, možda je potrebno vratiti se na
ranije faze ciklusa i detaljnije ih proraditi.

Biti pod kontrolom i imati kontrolu nad

Tipično je da se klijenti kolebaju između stanja u kojem su pod kontrolom i
stanja u kojem imaju kontrolu u ovoj fazi.Naučili su da budu svesni svog
besa, npr. da ga mobilišu i da namerno deluju besno u toku kontakta u
situacijama u kojima je to potrebno.Ljudi se često neprikladno ili naprasno
ljute i to najčešće na svoju štetu.Npr. osoba koja je bila preterano
kontrolisana i rigidna, može odlučiti da eksplodira prilikom loše vođenog
poslovnog razgovora.To može biti organizmički prikladna reakcija, ali
takođe može imati visoku cenu.Organizam ima i glavu koja može da uzme u
 108
obzir realistične dugotrajne efekte nedovoljne retrofleksije.Deo savetnikovog
zadatka je i da pomogne klijentu da razdvoji ono što je lako reći i učiniti
tokom savetovanja, od onog što bi ga moglo skupo koštati na nekom drugom
mestu.U geštaltu je ređe tipičan problem preterana kontrola, zato što ovaj
pristup stavlja naglasak na razvoj spontanosti ekspresivnosti.Ipak, postoji
neka vrsta preterane kontrole, koja se može manifestovati u međuljudskim
odnosima, naročito kada "ja radim svoje, a ti radiš svoje" postane
razdvojeno od jedinstva organizma i sredine.To može završiti tako što će
kontrolišuće narcističke potreba jedne osobe biti izražene, a cenu će platiti
obe osobe uključene u kontakt.Ovo se može javiti u situacijama kada žrtve
postaju progonitelji.Oni tada osvetoljubivo nastoje da kazne partnere za
njihov udeo u onome što je bilo efekat uzajamnog dogovora formiranog u
okviru patološkog konfluentog partnerstva, koje su oboje održavali sa
jednakon odgovornošću tokom mnogo godina.Savetnik treba da pomogne
klijentu da otkrije sopstvenu odgovornost za to što je izabrao i održavao, i
da pritom pomogne klijentu da ne krivi sebe i da ne kažnjava
partnera.Direktno iskustvo je verovatno najefikasniji put da se ovo nauči,
kao i doživljaj da savetnik zbog toga ne krivi klijenta, već ga saosećajno
razume.

Misionarski žar
Drugi tipičan problem koji se javlja u ovoj predposlednjoj fazi može se
nazvati misionarski žar.On se dešava kada klijenti koji su uživali u
putovanju počnu da verujui da se ponašaju kao da je to "jedina prava biblija
i jedini put ka spasenju".Poznanici, prijatelji i porodica su često recipijenti
onoga što zvuči kao "glas spasenja i govori o određenom savetniku ili
pristupu (bilo da je reč o PA,TA ili G). Tada se vrline sistema propovedaju
sa takvom verom i entuzijazmom da savetnik to može smatrati zabavnim,
kratkovidim ili čak neprijatnim. Izgleda da postoji neka tendencija da ljudi
koji su otkrili nešto što zaista deluje, žele da o tome posvedoče i podele to sa
drugima koji bi mogli dobiti iz ovoga neku dobrobit ili pokušavaju
"preobratiti" one koji su od početka sumnjali. Savetnik treba da se pozabavi
veoma pažljivo, uljudno i saosećajno ovom klijentovom željom da veliko
otkriće svima objavi. Klijent, verovatno, treba da nađe ravnotežu u osećanju
zahvalnosti i da ne oseća obavezu ili prisilu da "raširi glas".Tek obučeni
savetnici, takođe, mogu postati "bogomolje" koje poštuju samo svoju vrstu
obuke kao jedino istinitu i važnu i otpisuju sve ostale pristupe, a da ih nisu
upoznali uz radoznalu otvorenost duha.

Perfekcionizam
Želja da se bude izuzetan često se brka sa željom da se bude perfektan.
Suptilan i kompleksan proces savetovanja je, takođe, podložan ovoj
konfuziji, delimično zbog toga što se bazira na pretpostavci da ljudi mogu
ostvariti sebe. U ovoj fazi ljudi mogu postaviti pred sebe nerazumne zahteve
 109
(kao i pred savetnike) da uvek budu dosledni, uvek zdravi ili da se uvek
kreću kroz ciklus svesnosti na organizmički prikladan način.Dovedena do
krajnosti, čak i oslobađajuća filozofija geštalta, takođe, može postati
"ludačka košulja", kada nema dovoljno mesta da se "odbije da se postupi u
skladu sa nekim željama kao što je prolazna seksualna privlačnost".
Ponekad je klijentima potrebno pomoći da utvrde svoje pravo na
neispunjene želje, pravo da se žrtvuju, ako je to njihov izbor ili
jednostavnije, da se povremeno osećaju loše (Hazleton,1985.).Konačno,
savetnik i klijent treba da se pomire sa egzistencijalnom realnošću, kao što
to čini umetnik. Možda delu ponekad nedostaju vizije, ali to je tako.Ako je
ovakav problem obnova ranijih problema sa perfekcionizmom, onda je
potrebno ponovo upotrebiti ili kreirati nove strategije i tehnike koje se bave
tako preteranim zahtevima (uključujući i rad na iskustvu iz detinjstva).
Izgleda da je životna činjenica da ljudima uvek nedostaje nešto da bi se
ostvarila perfekcija. Ni jedna "doza" savetovanja ne može ovo izmeniti.
Savetnici mogu jedino da razviju humorom prožeto prihvatanje sopstvenih
grešaka, ograničenja i mana. Drugim rečima, svaki čovek je gotovo savršen
- savršeno onakav kakav jeste, baš kao što je drvo savršeno samo po sebi.

Primeri eksperimenata
Budući da egotizam lako može da ometa fazu zadovoljstva, sledi niz tehnika
koje mogu omogućiti razvoj drugih vidova intervencija koje će se baviti ovim
problemom tokom poslednjih faza savetovanja.
Fokusiranje i izoštravanje figure
Sve predhodne faze ciklusa se, na neki način, revidiraju u svakoj fazi. Da bi
se fokusiralo i da bi se izoštrila figura u fazi post kontakta neophodno je
revidirati otkrića i veštine svesnosti. Pošto smo otkrili self, neophodno je
napustiti ga da bi se figuri omogućila punoća. Vežbe gledanja ili slušanja,
poreklom iz ZEN tradicije, uz pomoć kojih klijent dopušta sebi da postaje
sjedinjen sa objektom, ili tehnike kretanja, kao što je Tai-Chi, mogu delovati
paradoksalno, ali su od pomoći kada se upoznaje dovršavanje, postkontakt i
zadovoljstvo (Frank,1973.).
Usklađivanje sa cikličnim ritmovima prirode u kojoj se smenjuju sezone,
usklađivanje sa semenom koje raste, postaje drvo i umire, znači usklađivanje
sa svetlim i tamnim figurama iz našeg života. Ono što izgleda strahovito
važno danas, često se pokazuje kao sasvim bezznačajno kroz dekadu ili
manje. Obogaćenje sadašnjeg trenutka punoćom, pažnjom i koncentracijom
selfa, oplemenjuje život i unapređuje kvalitet života u sadašnjem trenutku,
kao i sećanje na njega.
Uspostavljanje poverenja u organizmičnoj plimi i oseci
Do ove tačke procesa većina klijenata je otkrila da može verovati sopstvenoj
intuitivnoj mudrosti koja će pouzdano podržati njihovo zdravlje i dobrobit.
Lin je naučila od svojih roditelja i nastavnika da joj je potrebno osam sati
sna. Dugo je ovo prihvatala, prisiljavajući sebe da spava onda kada joj se
 110
nije spavalo, i patila je zbog nedostatka sna i onda kada nije bila umorna.
Zapravo, kao što se obično dešava sa ljudima pred kraj savetovanja, njena
energija je porasla i bilo joj je potrebno manje sna. Ipak, ona se brinula, na
nekom nivou, zbog mogućih posledica po njeno zdravlje. Lin je započela
eksperiment u trejanju od dve nedelje, tokom kojeg je spavala onda kada joj
je odgovaralo, i kada se osećala umornom (u ikviru nekih praktičnih
ograničenja) i kada je to želela. Ona bi npr. odremala desetak minuta u delu
kancelarije predviđene za odmor u vreme čaja, ostala bi budna tokom noći
čitajući zanimljivu knjigu i ponovo išla na posao (a da u međuvremenu nije
spavala), a zatim bi odspavala tokom vikenda osamnaest časova ili više.
Eksperimentisala je na ovaj način dok nije utvrdila da može verovati svojoj
potrebi za snom, sposobnosti svog tela da odgovori na zahteve realnosti, i
da jasno i sigurno prepozna nedostatak sna ili zasićenost snom.Otkrivši
mudrost sopstvene regulacije sna bila je ponosna i zadovoljna sobom. Nije
više morala da broji sate bez sna, već je uživala u knjigama koje je čitala
noću, kada su ostali ukućani spavali.

Poštovanje zadovoljstva
Helen je često imala izuzetne uvide i menjala je svoje iskustvo kreativno, ali
je zatim jurila ka sledećem problemu, kojeg bi postala svesna. Posle serije
seansi koje su uključile Helenin rad na blagom strahu od toga da bude
asertivna sa strancima, kao što su konobari i trgovci, otkrila je scenu iz
doba kada je imala 14 godina, kada ju je njena majka postidela vraćajuči
par loših cipela. Helen je odigrala scenu, zaustavljajući majku u fantaziji i
objašnjavajući joj kako da pristupi situaciji u većoj meri asertivno, a u
manjoj meri agresivno-čak je demonstrirala kako to treba učiniti. To je bio
ozdravljujući trenutak, ali je ona napustila seansu govoreći:"Sledeće nedelje
ću nastaviti dalje i raditi na svom nezadovoljstvu poslom.". Sledeće nedelje
nismo krenuli dalje. Sprečavanje sebe u doživljaju zadovoljstva i povlačenja
bilo je uobičajeno ponašanje za H. Predložila sam joj da zamisli da je u
galeriji slika. Na podu su bile postavljene skice radova koje je dovršila, a
komad poda na kome je sada stajala bio je okićen slikama koje su
prikazivale fazu straha od asertivnosti. Tražila sam od nje da provede nešto
više vremena lutajući galerijom i uživajući, opisujući i apsorbujući ono što
posmatra, pre nego što krene ka sledećoj slici.
Odustajanje od preterane kontrole
Tehnike koje slede odnose se na odustajanje od egotizma. Eksperimenti sa
meditacijom i vizualizacijom koji pozivaju ljude da dožive svoju povezanost
sa univerzumom predstavljaju drugačiji geštaltistički način da se bavi
problemom preterane kontrole. Svaka meditacija koja se fokusira na
prazninu i beskonačnost svemira, na nemerljivu beskonačnost vremena i
relativnu bezznačajnost pojedinca, može predstavljati izazov i biti
ozdravljujuća za ljude zaglavljene u ovoj fazi. Suprotno nekim shvatanjima
nastalim 60-tih godina, G nastoji da inkorporira svest o sebi sa sredinom, u
 111
kojoj ona jedino ima smisla. Subjekt ne mora biti izdvojen iz sistema, psiha
razdvojena od eko sistema. Sistemska svesnost obuhvata ne samo drveće i
ozon i planetu, već i naše mesto u istoriji i naše participiranje u razvoju
univerzuma.
Kako prihvatiti ono što je "dovoljno dobro"
U G je bilo prilično govora o odbijanju, pružanju otpora i pobuni, a mnogo
manje govora o prihvatanju, rezignaciji i odobravanju napuštanja terapije,
kada je stanje "dovoljno dobro". Pošto G naglašava i slavi polarnosti, kao i
njihovu integraciju, kada je to organizmički prikladno, oba navedena
aspekta zahteva treba da budu podjednako naglašena kod uravnotežene
osobe. Za ljudi čiji uobičajen obrazac ponašanja uključuje borbu, napad i
destrukciju geštalta, od vitalnog značaja može biti da nauče kako da
prihvate nešto što je "dovoljno dobro" i da nauče da definišu "dovoljno
dobar odnos", "dovoljno dobru sliku o sebi", "dovoljno dobar život". Dženi
je naučila da dovoljno slobodno govori o svojim osećanjima i očekivala je
isto i od svojih prijatelja. U konkretnoj situaciji o kojoj je reč, nekoliko
njenih prijatelja napuštalo je zemlju i selilo se u inostranstvo. Dženi je na
seansi iznela dilemu o tome da li da na oproštajnom sastanku govori o
nagomilanom ogorčenju i osećanju krivice vezanom za jednog od prijatelja.
Posle razgovora odlučila je da pusti osećanja na miru.
Stenli, posmatrajući svoj život iz perspektive 75-to godišnjaka, koji je bio
pomorski inženjer, otac, suprug i ljubavnik, nastavnik i sportista, novinar,
osećao je krivicu zato što nije bio stvarno dobar ni na jednom od ovih polja i
nije dobio priznanja za zasluge. Plašio se da je njegov život bezvredan.
Tokom savetovanja morao je da nauči da "različiti konji rade različite
poslove". Odlučio je da se pomiri sa činjenicom da, i ako nije postigao ništa
od posebnog značaja ni na jednom polju, postigao je mnogo različitih i
dobro zaokruženih ciljeva na koje je opravdano mogao biti ponosan.
Integrišući svoj jedinstveni obrazac života on otkriva duboko značenje i
zadovoljstvo u poznim godinama.
Priprema za dovršavanje savetovanja
Kao što smo videli, jedna od najvažnijih vrednosti G je da osoba bude u
kontaktu sa onim "što jeste" - sa stvarnošću koja postoji sada i ovde. U
idealnom slučaju, klijent će sve više uspostavljati kontakt sa unutrašnjim
svetom svojih razmišljanja, zamišljanja i senzacija, kao i sa spoljašnjom
sredinom, sa ljudima, mestima i događajima. Odbrambene strategije
ponašanja zamenjuju se samo aktulizujućim strategijama. Za Perlsa i druge,
svesnost je ključ, pošto ona dovodi u prvi plan svest o nedovršenim
situacijama koje zahtevaju dovršavanje. Zdrava osoba takođe sve više stiče i
prisvaja svoju sposobnost da pronađe, potraži ili izmisli prikladnu podršku.
"Ako nauči tehnike svesnosti, nauči da prati tok, da ostane u kontaktu sa
situacijama, koje se smenjuju, tako da pritom održi interesovanje, uzbuđenje
i razvoj, osoba više nije neurotična, bez obzira na to jesu li njeni problemi
unutrašnji ili spoljašni". (Perls i dr. , 1951/1969. 466).
 112

Nastavak rada sa Garijem

U fazi tretmana Gari je toliko ozbiljno doživljavao novo saznanje o
samosvesnosti da je preterao sa perfekcionizmom. Počeo je da sebe
kažnjava. U novom odnosu sa mnogo prikladnijom osobom, bio je preterano
obazriv u odnosu na situacije koje bi ga potencijalno mogle vratiti u
destruktivnu zavisnost (konfluenciju), poput one uobičajne za njegove ranije
odnose. Npr, veoma pedantno je pravio razliku između onoga što je on želeo
i onoga što je ona želela. To je ometalo spontan tok procesa, pošto je on
odbijao da odustane od neprestanog nadzora nad sobom.
Izgledalo je kao da, paradoksalno, želi da uspostavi kontrolu nad novim i
iznenađujućim, da "upravlja svojom spontanošću" i da postigne neku vrstu
konfluencije sa namernom svesnošću. U ovoj fazi Gari je naučio da mora
dopustiti sebi da bude napušten, uz poverenje da će ponovo uspeti sebe da
pronađe.
Tokom jedne seanse, Gari se fokusirao na doživljaj zadovoljstva
"unutrašnjom radošću" . Predložila sam mu da odigra ceremoniju
diplomiranja sličnu onim ceremonijama kojima je prisustvovao kao
predavač. Svrha ove intervencije bila je mnogostruka. Pre svega, time je
trebalo izoštriti njegovu svesnost o onome što je postigao tokom savetovanja
i obezbediti njegovo znanje o tome. Takođe je time trebalo kreirati pripremu
za predstojeće dovršavanje savetovanja. Postojala je takođe i dodatna
simbolična namera - da ga podseti da u životu, kao i na ispitima,
dovršavanje može da se ostvari bez perfekcije. Konačno, namera je bila da
se uspostavi balans i realitet kako bi Gari potpunije doživeo deo ciklusa
savetovanja ispunjen zadovoljstvom i to kasnije u životu koristi kao
internalizovan model prilikom sledećih dovršavanja situacija. Efikasno i
elegantno terapijsko delovanje, obično kao i dobra pesma, sadrži više
slojeva različitih namera, značenja i intuicije, od kojih su samo neka svesna
i mogu se artikulisati. Tako se obično upuštao prilično spontano u
eksperimente koje sam predlagala, tom prilikom Gari se zamislio i
odgovorio: "Mislim da bih u tom zaista uživao i ne želim da izvedem ovu
vežbu danas - ne bez neophodno potrebne pripreme. Želim da provedem
sledeću nedelju misleći o tome i pripremajući se i da čak dođem sa nekim
svojim predlozima". Sledeće nedelje on je odigrao i razradio ceremoniju i
dodelio mi ulogu (što znači da sam imala karakter koji sam trebala da
igram, pripremljen opis, mimiku i držanje i sve ostalo što je potrebno da
osvetli ličnost koju sam igrala) profesora. Dobila sam detaljan sertifikat koji
sam trebala da predam Gariju i koji je sadržavao listu mnogih običnih i
izuzetnih personalnih i interpersonalnih postignuća koje je on ostvario
tokom nekoliko prošlih godina savetovanja. Pošto sam ga "pokrila kapom"
održao je govor zamišljenoj publici (kaučima) u kojoj su bili prijatelji,
Džesika, njegova nova devojka i roditelji.
 113

11. POVLAČENJE I FINALNE FAZE SAVETODAVNOG PROCESA

 114
Professor univerziteta u Tokiju došao je da poseti čuvenog Zen majstora
kako bi stekao mudrost. Zen majstor ga je pozvao na čajnu ceremoniju.
Sipao mu je čaj u šoljicu dok se tečnost nije prelila na sto, ali je majstor
navalio da sipa. Kada je profesor prigovorio, Zen majstor je uporedio
posetioca sa punom šoljom. Istakao je da ako želimo napuniti šolju , ona
pre svega treba da bude prazna. (Reps, 1971, 17.).

Povlačenje - organizam u stanju mirovanja

Finalna faza savetovanja ovde se opisuje kao povlačenje-proces napuštanja
stare figure ili geštalta. Ponovo ću podsetiti čitaoce da mogu postojati
makro ili mikro ciklusi u svakoj fazi ciklusa svesnosti. Povlačenje ne znači
nužno kraj procesa. Aktivno povlačenje može se dogoditi nekoliko puta
tokom jedne seanse, pre započinjanja novog dela rada. Takođe postoje
periodi savetovanja (kao kada savetnik ide na letovanje) kada je proces
povlačenja izazvan kalendarskim, a ne organizmičkim vremenom. Većina
promena u životu čoveka (koje se mogu pojaviti u bilo koje doba prilikom
savetovanja) obeleženo je dovršavanjem i otpočinjanjem.
I klijent i savetnik treba da se upoznaju sa prazninama u sopstvenom
životnom iskustvu, da nauče da ih tolerišu i transformišu kroz eksploraciju
neplodne praznine koja vodi plodnoj praznini. Ovo zahteva spremnost da se
ostane u stanju konfuzije i nesigurnosti, kao i odgovornost da se krene dalje
kada dođe pravo vreme, dopuštajući senzaciju da se pojavi kao figura iz
pozadine koja je istovremeno prazna i ispunjena mogućnostima.
Pomoći ljudima da prebrode prelazne periode je verovatno suština
savetovanja. Prelazni periodi mogu uključiti prilagođavanje na
novorođenče, smrt bliske osobe, dijagnozu smrtonosne bolesti, napredovanje
na poslu, promene i način ishrane ili promene i način komuniciranja sa
ljudima kao što je odustajanje od uobičajene nepoverljivosti i stvaranje
otvorenog poverljivog stava. Organizmički proces regulacije kod većine
ljudi koji prolaze kroz prelazni period obično uključuje i period povlačenja.
Povlačenje u fazi formiranja i destrukcije geštalta znači pauzu i povlačenje
psihičke energije iz ranijih preokupacija i ulazak u stanje praznine ili
ništavila iz kojeg se može pojaviti nova figura. U geštaltističkom smislu
pozadina postaje figura. Veoma je važno da savetnik podrži i ohrabri
prihvatanje i istraživanje povlačenja i izolacije, što je nužan deo prelaznog
perioda. To treba izbalansirati sa ohrabrivanjem eksperimentacije,
konkretne akcije i ponovnim uspostavljanjem kontakta sa ostalim delovima
života individue. Ćesto ljudi žele da prekinu ili izbegnu neprijatan proces
koji se odvija tokom faze povlačenja. Kvalitet pažnje i intencionale
svesnosti, koje deluju tokom ovog procesa, određuju da li će doživljena
praznina biti prazna ili plodna.
Emocionalne reakcije na dovršavanje savetovanja mogu obuhvatiti bes,
tugu, frustraciju, bespomoćnost, žaljenje, depresiju i osećanje krivice. Uvek
se može dogoditi da klijenti osećaju da su mogli biti bolji klijenti ili da su
 115
trebali upamtiti više od onoga što je savetnik govorio, ili da nisu trebali
imati tajni.
"Tokom faze emocionalnog reagovanja strpljenje, tolerancija i poverenje u
procesu su suštinski terapijski kvalitet. Potiskivanje ili otklanjanje
emocionalne reakcije je ozbiljna terapijska greška jer vodi blokiranju
angažovanosti organizma. Kako se menja organizmička potreba sa
emocionalnim odgovorom, terapeut prati i podržava proces koji se odvija".
(Klark, , 1982. 56.).
Finalni aspekt procesa tugovanja je prihvatanje egzistencije. Za svaku
osobu ovo je različit i jedinstven proces. To znači da posle negiranja besa,
pogađanja i depresuje (Kubler-Ros, 1969) sledi emocionalno prihvatanje i
kognitivna integracija u matricu naše zajedničke ljudske prirode.

Završavanje - dovršavanje savetodavnog odnosa

Svaki geštaltista, kao i svaki klijent ima svoje preferencije u pogledu
završavanja. Neki ljudi pojuriće prema kraju čim se barem delimično
oslobode bola. Neki ljudi će odlagati "zli čas" što duže mogu. To je jedna od
najmanje proučenih faza savetovanja i ujedno jedna od najvažnijih, pošto su
nedovršeni poslovi iz prošlosti i nerečeno zbogom oni koji ometaju potpun
kontakt u sadašnjim ili budućim situacijama opraštanja. Čovek mora reći
"zbogom" da bi zaista mogao reći "zdravo". Dezintegracija zastarelog
geštalta nužno znači gubitak osobe, stava ili aspekta života koji je bio
intrinzičan ranije formiranom geštaltu naše egzistencije. Za mnoge klijente
koji su imali doživljaje nezadovoljavajućih dovršavanja ovo je faza koja sa
sobom nosi mnogo anksioznosti i katkada bol. "Žaljenje i tuga su neophodne
emocije za proces destruktuisanja u okviru ciklusa geštaltističkog. Tuga je
nužan deo života i emocionalna reakcija na gubitke koje doživljavamo u
trenutcima promene" (Klark, 1982. 50).
Geštaltisti smatraju da je tuga nešto što treba iskusiti, potpuno proživeti i
okusiti. Ona je esencijalna za život, a ne problem koji treba prevazići ili što
pre okončati.
U idealnom slučaju savetnik i klijent počinju u približno isto vreme da
anticipiraju moguće dovršavanje i opet, u idealnom slučaju, oboje
poklanjaju punu pažnju ovom procesu. Možda po prvi put klijent može da
dozvoli sebi da izrazi pun spektar osećanja dok mu savetnik pomaže da
zadrži jasnu kognitivnu svesnost o dovršavanju veoma važnog odnosa. Ovo
je naročito važno što mnogi ljudski odnosi loše završavaju. Često smrt
dolazi iznenada i ljudi su nespremni za kraj koji je došao, a odluke o
razvodu mogu biti jednostrane. Otpuštanje sa posla često je zamagljeno
nebrojenim nevažnim razlozima i očekivanjima grupe. Prema tome
terapijsko iskustvo zadovoljavajućeg dovršavanja savetodavnog odnosa je
od izuzetnog značaja kao neka vrsta pravnog iskustva. Svako zbogom koje je
rečeno na pravi način u sadašnjosti može pomoći da se retrospektivno
zacele i dovrše rečena zbogom iz prošlosti. Takođe ovo je od velike vaspitne
 116
vrednosti jer pomaže klijentima da nauče kako da bolje izađu na kraj sa
prirodnim i neprirodnim dovršavanjima situacija i odnosa koji ih čekaju u
budućnosti.
Dobro je poznato da svaki kraj evocira sećanje na prethodne doživljaje
gubitka ili napuštanja. Ljudi obično počinju življe i uz više boli da se sećaju
gubitka iz detinjstva dok pokušavaju da izađu na kraj sa gubicima u odrasloj
dobi. Klijenti često postaju svesni starih introjekata koji se baziraju na
porodičnim zabranama, a tiču se izražavanja osećanja tuge. Džemima je
uspostavila kontakt sa sećanjima na ismevanje kojem je bila izložena zbog
tuge koju je doživela za vreme porodičnog susreta na Badnje veče. Čak i
prodaja automobila može stimulisati fiksne geštalte starih bolova. Ovo je
faza koju karakteriše velika mogućnost izbegavanja - npr. "Videćemo se mi
ponovo", "želela bih da dođem na obuku" ili "to nije pravo zbogom pošto
mislim da ću vas viđati povremeno kada budem osećao potrebu za tim".
Za savetnika je ova faza takođe problematična i često bolna. To je kao da
ste tek uspeli i počeli da uživate u punoći drugog ljudskog bića koje je u
zdravom i aktuelizovanom stanju, a treba da ga pustite da ode. Bliskost i
prava uzajamnost u dijalogu često se uspostavljaju tek u ovoj fazi sa pravom
uzajamnom simpatijom i respektom. Ovo je slično konfliktu koji doživljavaju
roditelji koji treba da dopuste svojoj deci nezavisnost. Neki savetnici
predugo ostaju zaslepljeni za klijehta, odbijajući doživljaj veoma jake boli
zbog gubitka onoga što je postalo hranljiv i vredan odnos zasnovan na
zajedničkoj prošlosti. Neki savetnici koji se brane od sopstvenih tema
napuštanja, mogu prerano, "izbaciti ptice iz gnezda da bi naučile da lete".
Važno je za savetnika da razviju dovoljno samosvesti da efikasno mogu da
iskoriste informacije o sebi za dobrobit klijenta.
Možda je najvažniji faktor za uspešno dovršavanje, sposobnost savetnika da
ostane budnim u odnosu na svoje iskustvo iz časa u čas, kako intrapsihičko,
tako i u odnosu sa klijentom. Takođe može biti potrebno da od klijenta traži
da pokloni posebnu pažnju svakom mogućem aspektu ovog fascinirajućeg
putovanja.
Ovde sam opisala na koji način neki geštaltisti izlaze na kraj sa
dovršavanjem kao prirodnom poslednjom fazom savetovanja koja prirodno
sledi posle nekog vremena. Naravno, postoji geštaltistička perspektiva koja
prilazi dovršavanju na potpuno drugačiji način - postavljajući ga kao
centralnu temu od samog početka. Posle svake seanse možemo pitati
klijenta da li želi još jedan susret. Na taj način pitanje odgovornosti, izbora,
terapijskih ciljeva i autonomije, magičnih atributa savetnika, arhajičnih
očekivanja itd. , mogu biti u fokusu istraživanja od samog starta.
"Centralna karakteristika G terapije je da pacijent, koliko je to moguće sam,
obavi sopstvenu terapiju, sa terapeutom koji je uz njega kao posmatrač -
komentator i povremeno vodič... To je dosledno generalnoj orijentaciji koja
kaže da treba pitati pacijenta i tražiti od njega, što pre je moguće, da
preuzme odgovornost za donošenje odluke hoće li nastaviti terapiju, te da li
 117
iz terapije dobija nešto što smatra dovoljno vrednim da nastavi". (Enrajt,
1971. 120).
Neki geštaltisti čekaće da se teme dovršavanja pojave pred kraj dovršavanja
odnosa, kao vrsta eha prirodnog ciklusa i iskustva. Za neke klijente ovo će
biti prikladno, za druge ne.

Tipične teme finalne faze (faze povlačenja)

Ometanje kontakta koje obeležava ovu fazu je konfluencija. Stapanje i
privremena empatija može biti deo zdravih aspekata konfluencije u ovoj fazi.
To se može javiti npr. kada narcističan klijent počne da empatiše sa
savetnikom kao zasebnom i nezavisnom osobom koja ima različita osećanja i
potrebe od njega samog. Ipak, odbijanje da se povuče iz ovakve konfluencije
dovršavanjem savetodavnog odnosa može hendikepirati i ograničiti
zadovoljavajuće dovršavanje geštaltističkih ciklusa doživljavanja u fazi
povlačenja,

Odbijanje ili nestrpljivost da se odnos dovrši

Bilo da su uobičajeni obrasci dovršavanja obrađeni već na početku
savetovanja, oni će se ponovo pojaviti, u modifikovanoj formi tokom ove faze
procesa. Ljudi koji su ranije bili fobični na bol možda će trebati da se suoče
sa nestrpljivošću da dovrše odnos kako bi ga zapravo izbegli. Ljudi koji
mazohistički podržavaju takve bolne delove životnog iskustva (reckajući rep
psu inč po inč) mogu biti požureni ka snažnom dovršavanju separacije od
strane savetnika.
Npr. jedan je klijent ostao sa prethodnim savetnikom jedanaest godina,
dobro napredujući. Odlučio je da započne novi savetodavni odnos ubrzo
posle dovršavanja prethodnog. Prvi zadatak novog savetovanja, od samog
početka, bilo je da se fokusira na dovršavanje vremenski ograničenog
ugovora.

Pitanje vezanosti i separacije

Za većinu ljudi pitanje vezanosti, separacije ili povlačenja, mora više puta
da se proradi. I klijent i savetnik mogu osećati da su ovo već uradili.
"Osećam kao da sam ponovo na samom startu."
Ipak oni će možda morati da prorade infantilne teme vezanosti i separacije
još jednom. To će sada biti na drugačijem nivou kompleksnosti, pošto su se
razvili u pogledu mnogih karakteristika od prvog susreta sa tim problemom.
Primitivni strahovi od napuštanja, ili želja da se, simbolički govoreći, ubije
savetnik pre nego što on uspe da ubije klijenta, veoma često se aktivira.
Zamišljanje, prisećanje snova i oživljavanje procesa rođenja, često se
javljaju u ovoj fazi. Geštaltisti nemaju unapred dat set odgovora na ovu (ili
bilo koju drugu) fazu. Celokupna veština i inventivnost savetnika mora se
aktivirati kako bi se izašlo na kraj sa ovim temama pošto svaki klijent
doživljava ovo iskustvo separacije na jedinstven način.
 118
Pred kraj savetovanja Rut je sanjala seriju snova koji su uključivali
putovanje vozom do različitih odredišta. Identifikujući se sa različitim
delovima sna ona je otkrila da je ujedno i vozač voza. Kao vozač otkrila je i
inkorporisala u sopstveno iskustvo osećanja kompetencije, izbora i snage.

Generalizacija i integracija
Iako se savetniku ili posmatraču koji sa strane gleda situaciju može to činiti
jasnim, većini klijenata potrebna je pomoć da uopšte ono što su naučili
tokom savetovanja, kako bi to migli da primene na druge oblasti života i
integrišu ih. Tokom savetovanja Dženet se promenila tako što je od osobe
koja je uvek morala da bude nezavisna i snažna koliko je to moguće, postala
osoba koja lako traži pomoć, prihvata je i sa drugima deli svoje slabosti.
Istraživanje ova dva polariteta uz pomoć preterivanja i odigravanja uz
upotrebu maski koje je sama napravila, vodilo je integraciji ova dva
kvaliteta, koja su ranije bila u ratu. Bilo je potrebno da joj savetnik
pomogne da se pripremi, kako kognitivno (kroz razumevanje) , tako i
bihevioralno (kroz probe i vođenje fantazije), da vežba neka novostečena
ponašanja sa vanjskim krugom prijatelja i kolega.

Pojava "regresije"
Novi klijenti u finalnim fazama savetovanja žale se da su se vratili na
početne faze razvoja ili stare simptome.Ponekad kažu:"Osećam se gore nego
kada sam prvi put došao kod vas.".Zapravo, ponavljanje tema koje je klijent
mnogo ranije savladao, gotovo je neizbežno pred kraj. To je možda čak i
dijagnoza koja govori da su ovi problemi savladani.Klijent prelazi preko
njih kao što osoba prelazi jezikom preko pedantno plombiranog zuba, kako
bi se uverio da se to stvarno dogodilo i da bi upoznao novo stanje.
I klijent i savetnik trebali bi da drže na umu da, premda ovo može biti
predikcija blizine kraja savetovanja, ne znači da je problem manje stvaran
ili jedinstven.Proživljavanje ili preterivanje u pogledu strahova ili sumnji,
može klijenta u većoj meri dovesti u kontakt sa stvarnošću. Važno je da
svaka osoba otkrije za sebe da razrešeni problemi sadrže u sebi seme novih
problema.
"Nećemo odustati od istraživanja,
I kraj našeg istraživanja
Biće povratak na početak
I upoznavanje mesta sa kog smo krenuli, po prvi put."
(Eliot,1959/1986:48)

Primeri eksperimenata
 119
Poremećaj granice koji prati fazu povlačenja naziva se konfluencija. Kao što
je opisano u IV poglavlju, konfluencija se javlja kada nema poštovanja
granica između dve osobe, između doživljaja objekta i objekta koji se
doživljava, reč je o stapanju bez diskriminacije tačaka različitosti ili
"drugosti” koje ih razdvajaju.

Rad na granici
Rad na granici je bitan na početku savetovanja i ponovo je važan pri kraju,
jer, iako je klijent prevazišao konfluenciju sa ranijim nedovršenim
poslovima, moguće da je postao konfluentan sa tekućim situacijama. Vežbe
koje uključuju neslaganje, odbijanje i definisanje sebe kao različitog od
savetnika i drugih ljudi, veoma su značajne.To pomaže da se prihvatanje
savetnikovog načina izražavanja i načina govora, na koji je upozorio Farel,
( 1979/1980.).
Posebna vrsta rada na granici je utvrđivanje ličnih preferencija, koje sam
primenila sa Emom, klijentkinjom koja je često bila konfluentna sa drugima
i prihvatala autoritativne definicije o tome šta je ispravno, dobro ili lepo.
Eksperiment
Ona je eksperimentisala nekoliko dana sa izražavanjem svojih preferencija u
svim mogućim aspektima iskustva. Npr., dok bi koračala ulicom govorila bi:
"Više mi se dopada lišće ovog oblika, nego lišće onog, oblik ovog pločnika
od onog drugog. Više volim travu nego drveće, pantalone od cipela " itd.
Kao i druge G tehnike ovo može izgledati prilično jednostavno ili očigledno,
ali se bazira na činjenici iz psihologije opažanja - ljudi vezuju uvek
vrednost za ogroman deo svojih opažanja. Radeći ovu vežbu Ema nije
naprosto izoštravala granicu između sebe i drugih, već je takođe izoštravala
unutrašnji doživljaj sebe same, naglašavajući svoje pravo da se bude
separirana od drugih da ima prefencije čak i o naizgled trivijalnim
pitanjima. Pošto je dovršila vežbu obavestila me o pojačanom doživljaju
sebe i ogromnom uživanju u preuzimanju odgovornosti za prefencije, bilo da
su bazirane ili nisu na nekom kriterijumu. Posledica ovog bila je da je
počela da rešava dugotrajan problem u odnosu koji je bio disfunkcionalno
konfluentan za oba člana para.
Probe i odigravanje mogućih situacija
Probe potencijalno teških situacija pre nego što se ove pojave mogu biti
način stvaranja potencijala za klijenta koji će ih koristiti pošto napusti
savetovanje. Neke situacije mogu se očekivati, neke se mogu planirati. Vera
je očekivala da će posetiti svoje roditelje koje nije videla desetak godina.
Ona je bila zlostavljana kao dete i odlučila je da prekine kontakt sa
roditeljima tokom ranijeg savetodavnog odnosa. Sada se osećala mnogo
snažnijom i bila je radoznala, pa je želela da ih vidi ponovo, znajući da su
ostarili i da uskoro mogu umreti. U fantaziji je probala scenu susreta,
odigravajući uloge oba roditelja. Istražila je duboke doživljaje ličnih
odgovora straha i besa na neke od komentara ili na akcije koje bi roditelji
 120
mogli da preuzmu i za koje je mislila da mogu poremetiti njenu ravnotežu i
navesti je da izgubi svoj centar. Drugi oblik probe može se javiti u obliku
terapijske desenzitizacije za određene teme koje su podržavale nisko
samopoštovanje osobe.O tome ponekad govorim kao o izgrađivanju
psihološke robusnosti (grubosti). Za ljude koji umeju da odbrane sebe i budu
grubi ovo nije naročito korisna procedura. Ipak, za klijente koji se obično
sruše pred udarom stvarne ili zamišljene provokacije, to može predstavljati
vrednu ostavštinu. Cilj savetovanja može biti samo taj da se nauči kako da
se izađe na kraj sa krizom u sadašnjosti. Moje je mišljenje da treba
poboljšati samoregulirajuće procese organizma, što može uključiti nauk o
tome kako da se izbori sa mogućim napadima u budućnosti.
Džon je imao dubok osećaj inferiornosti zbog niskog rasta. Svaka situacija u
kojoj bi dolazila do izražaja njegova visina u poređenju sa drugima
izazivala bi kod njega jaku neprijatnost i stid. Pred kraj savetovanja Džon je
stekao osećaj sopstvene vrednosti i moći, i uspostavio je uzajamno
zadovoljavajući odnos sa ženom. Ipak, i dalje je bio anksiozan u pogledu da
izdrži ismevanje ili poniženje u stresnim trenutcima.
Na jednoj radionici savetnik je postavio situaciju odigravanje scene sa
školskog igrališta. Članovi grupe okupili su se oko njega (kao deca)
izgovarajući reči kojih se najviše plašio. Vičući i zadirkujući ga dobacujući
mu "kratki" i smejući se. Džon je tražio da izvedemo ovakav rad. Iskustvo je
iskoristio da izgradi doživljaj podrške u sebi kroz način disanja, fizičku
ravnotežu i uzemljenost, potvrđujući svoju sposobnost da ostane u kontaktu
sa najboljim i najjačim delovima sebe i situacijama simuliranog napada.
Naravno, ovo je veštačka situacija, ali u fiziološkim odgovorima od početka
do kraja ove vežbe nije bilo ništa veštačko za Džona. Kasnije je izvestio o
dugotrajnim i dubokim poboljšanjima u pogledu samopouzdanja u kontaktu
sa drugim ljudima, i o porastu samopoštovanja.
Kako izaći na kraj sa gubitkom "starog selfa"
Klijenti često imaju svoje nostalgične fantazije o svojem starom ja. Zapravo,
pošto se ovo staro ja jasno izdvoji, i klijent prestane da se identifikuje sa tom
slikom sebe, može se očekivati da će ubrzo uslediti kraj savetovanja. Ipak,
često postoji ljubav prema tom starom delu sebe, delimično zato što je ovaj
bio iskovan na nakovanju veoma ranih iskustva i u svrhu opstanka. Jedan
unuverzitetski profesor koji više nije alkoholičar i u dobrom je kontaktu sa
sobom, zajedno sa kolegama sa posla sa žaljenjem se prisećao kako je
bančio, upoznavao žene, i usamljene ljude. Skoro je umro od "romantične
smrti" kao mladić neokaljan godinama pred sobom, brigama o dugu.
Klijenti mogu osetiti potrebu da ožale ovu istorijsku sliku sebe, često uz
pomoć ceremonija koje uključuju ritualno zahvaljivanje za značajne načine
na koje nam je ovo naše staro ja služilo i ponekad uključujući plakanje zbog
gubitka nedužnosti iz tog vremana. Kao što je jednom neko rekao
"Savetovanje je pomalo slično situaciji kao kad vam neko pljune u supu. I
dalje je možete pojesti, znajući da je neko u nju pljunuo".
 121

Reči zbogom
Tokom savetovanja klijenti povremeno moraju da kažu zbogom važnim
ljudima, događajima ili okolnostima iz svog života. Slični opšti principi koji
se koriste u tim specifičnim oblastima rada vrede i za situaciju kada treba
reći samom savetodavnom odnosu. Zbogom koje je izgovoreno na pravi
način sadrži sledeće elemente: izražavajući osećanje krivice, besa, straha,
tuge, poštovanja i olakšanja. Npr. kada klijent otkrije da postoji neko ko je
mrtav, a sa kim ima nedovršen posao, i kome želi da kaže zbogom, savetnik
može predložiti sledeće:
"Uzmite praznu stolicu, stavite je pred klijenta i pozovite ga da zamisli kako
na njoj sedi preminula osoba. Ohrabrite klijenta da kaže što misli, oseća ili
doživljava prema toj osobi. Odbacivanje zbog osećanja da klijent nije primio
od nje dovoljno ljubavi, ili krivica što se nije našao uz umirujuću osobu u
samrtnom času. Zatim treba ohrabriti klijenta da zameni mesto i preuzme
ulogu umrle osobe, koja odgovara na ono što je čula. Konverzacija se može
razviti tako što će osoba ponovo odgovoriti, uz izražavanje mnogo različitih
emocija. Kada klijent dođe do nekog određenog rešenja prepušta mu se da
izabere da li je spreman i da li želi da kaže zbogom, a on može preuzeti
odgovornost da ostane u odnosu ili da ga dovrši. Ovo je često praćeno
dovršavanjem procesa žaljenja kroz plač, olakšanje i radost. Često je
praćeno i povećanjem energetskog nivoa, prestankom zamišljenosti i
ponovnim uspostavljanjem interesovanja za život i druge odnose". (Tobin,
1975).
Specifične tehnike uključiju vođenje klijenata kroz njihovo specifično i
jedinstveno variranje ovog procesa, bilo tokom nekoliko nedelja ili kroz
nekoliko seansi. Klijentov način da kaže zbogom savetniku varira i postoji
onoliko načina koliko je vidova odnosa u koje se dvoje ljudi mogu
angažovati. Najveća strateška odluka je da se dopusti klijentu da dovrši bilo
koji nezavršen posao sa savetnikom na najkompletniji način na koji je to
moguće. To može zahtevati izvestan period vremena koji će se posvetiti
zadovoljavajućoj pripremi za povlačenje. Ovo je, možda i više nego bilo koje
drugo, vreme da se bude inventiran, kreativan i pun poštovanja prema
onome što kraj predstavlja. Neki klijenti vole da daju poklone savetniku u
ovoj fazi - to može biti skup crteža koje je klijent načinio tokom savetovanja,
crtež simboličkog putovanja ili pismo koje se sa poštovanjem seća lepih i
teških trenutaka ovog procesa.

Tugovanje
U završnim fazama savetovanja, dok se pripremaju da završe savetodavni
odnos, klijenti mogu stupiti u dodir sa nedovršenim tugovanjem za ljudima
iz svoje prošlosti. Ovaj rad na žaljenju može se, naravno, odigrati u bilo
kojoj drugoj fazi - zapravo ponekad klijenti specifično dolaze na savetovanje
da bi dovršili svoj rad na žaljenju. Ovo ostavlja isprepletanost početka i
 122
kraja u životu, kao i u G. To može biti rad od vitalnog značaja koji treba da
se dovrši, kako gubitak savetnika ne bi postao zamena za originalni
nerazrešen geštalt iz prošlosti. U zapadnoj kulturi proces žaljenja je znatno
skraćeniji, što je kontrast prema nekim azijskim i afričkim kulturama gde
žaljenje predstavlja ritualizovano izražavanje osećanja u zajednici koja taj
proces podržava onoliko dugo koliko je potrebno. Na zapadu ljudi se
obeshrabruju da potpuno reaguju na svoje gubitke i od njih se očekije da
"stisnu zube".
Elzina beba umrla je brzo po rođenju. U želji da nastavi sopstveni tok života
što pre je moguće i odbijajući da dopusti sebi osećanje bola zbog gubitka,
Elza se uključila u rad i socijalne aktivnosti sa uobičajenom efikasnošću.
Godinu dana kasnije upućena je u bolnicu za mentalno zdravlje zbog
nervnog sloma.
Savetnik na kog je bila upućena ubrzo joj je omogućio da stupi u kontakt sa
prekinurim procesom žaljenja. Ohrabrio ju je da piše pisma detetu koje je
umrlo, i da pali sveće u sećanju na maleckog. Prošla je kroz period
izražavanja nada, izgubljenih snova i mnogo različitih osećanja, od očaja do
olakšanja, zajedno sa bližom porodicom i prijateljima, sve dok nije
proradila svoj bol. Ovo je omogućilo dovršavanje procesa žaljenja i
otpočinjane potpunog oporavka.

Plodna praznina stanja pre kontakta : otpočinjane nove faze

"Pacijent dolazi zato što se plaši praznine. Da se ne plaši bio bi produktivna
ličnost bez potrebe za pomoć. Ako se savetnik takođe plaši praznine biće
nesposoban da pomogne pacijentu... Značenje praznine i način na koji se
ona javlja u transfernom odnosu mora se uvek iz nova otkrivati u svakom
slučaju". (Van Dusen. 1975. 92).
Tolerisanje, istraživanje i upoznavanje zastrašujućeg praznog prostora
obično je signal predstavljanja i odlaska. Između zadovoljstva i dovršavanja
stare potrebe i javljanje nove potrebe leži iskustvo praznine - praznine kroz
koju svi mi moramo proći dok napuštamo jedan set iskustva kako bismo se
potpuno angažovali u novom setu.
Većina mitova i rituala transformacije uključije neku vrstu simboličke smrti i
ponovnog rođenja. To je označeno metaforama kao vreme koje je Jona
proveo u trbuhu kita, Orfejevo putovanje u podzemni svet ili plemenske
inicijacije kojima prethodi izolacija na mračnim mestima kada se vreme
doživljava nejasno i neodređeno. To je slično procesu povlačenja koji se
dešava pred kraj bilo kojeg procesa uključijući i savetovanje, a dok god ima
života povlačenje vodi novim senzacijama.
"Ovo ispreplitanje sadašnjosti i onoga što sledi, slično je paljenju motora ili
snimanju sopstvenih filmova, pri čemu svaka kreirana celina nastavlja da se
kreće, povezujući se sa sledećom slikom. U ovakvim i drugim spojevima u
kojima su kraj i početak elegantno spojeni, oni se često ne mogu razlikovati
 123
jedan od drugog. Biblijski rečeno: u mome kraju leži moj početak". (Polster
1987, 54).

Garijevo zbogom
Tokom finalne faze (povlačenje) savetovanja Gari je prošao kroz period
regredirane oskudice i sumlje o svojoj sposobnosti da se suoči sa "stvarnim
svetom" bez nedeljnih susreta sa mnom. Npr. tokom jedne seanse on je
reciklirao neke introjektovane poruke da je loša osoba i proveo je nekoliko
dana u prilično depresivnom stanju osećajući da ništa nije postigao tokom
savetovanja. U drugim trenutcima osećao je zadovoljstvo i zahvalnost za
mnogo toga što je naučio. Mogao je jasno da uvidi da bez obzira na to
koliko boli,straha i besa doživljava sa novostečenom jasnoćom i svešću,
zadovoljstvo koje doživljava (umesto dosade i nestrpljivosti isprepletanosti
sa dramatičnim scenama) predstavlja kompenzaciju za to. Ponekad bi Gari
postajao nostalgičan u pogledu svog starog ja i pričao o bezbrižnom
karakteru kakav je bio. U jednoj vežbi igrao je ulogu pričajući o toj osobi
iz prošlosti, ceneći ono što je od nje dobio u životu i objašnjavajući kako mu
više nije potreban.
Gari je stupio u kontakt sa svoji organizmičkim selfom, doživljavajući svoje
potrebe i gladi koje rastu i nestaju u skladu sa prirodnim ciklusima. Osećao
se "razdvojenim" od roditelja, otkrivajući da može biti sa njima a da se ne
naljuti na svog oca ili da ne oseća krivicu prema majci. Gari je takođe
osećao tugu zbog završavanja odnosa sa mnom, a i ja sam osećala isto.
Razmišljao je o tome da dođe na obuku kod mene. Tome je usledila vođena
fantazija, npr. kako izgleda jedan dan u radnoj nedelji savetnika, uz pomoć
koje je postao svestan da je ova želja da dođe na obuku pokušaj da bude u
mojoj blizini i zadrži odnos samnom, a ne stvarna želja da započne karijeru
koja bi zahtevala trening u oblasti geštalt terapije i pomagačkih profesija.
Ovo je bilo poslednje odigravanje patološke konfluencije sa mnom.
Prorađujući strah da će biti napušten od mene, želju da me odbaci pre nego
što ga ja napustim, kao i ostatke osećanja koja je progutao tokom rada
dovršavali smo sporo i pažljivo nagomilani posao sa Garijem u ovoj fazi.
Prisećajući se procesa savetovanja, Gari se prisećao mnogih eksperimenata,
opisanih u ovom poglavlju, kao postaja na putu, i naglasio je ono što je za
njega bilo najvažnije u našem odnosu.
"Kada sam prvi put došao kod vas želeo sam da me promenite. Bio sam
razočaran pošto niste lako i brzo proizvodili lekove ili nešto magično što
biste prosto primenili na meni. Gledajući unazad, vidim da mi je drago što
niste tako postupili jer bih u suprotnom uvek zavisio od vas u situacijama
kada bi mi to bilo potrebno. Ono što je za mene postepeno postajalo
najlekovitije, bila je postojanost kojom ste potpuno bili tu za mene bez
obzira na to što bi izabrao da istražujem. Bili ste uz mene, na takav način da
sam se osećao dovoljno sigurnim da otkrijem svoju odgovornost za rezultate
i procese u sopstvenom životu, i takođe sam osećao dovoljno podrške da
 124
promenim neke nehranljive i bolne delove mog života. Sada sam mogu da
stvaram sopstvenu magiju kada je to potrebno".
Izneo je san u kojem je putovao podzemnom železnicom i zatim uspinjačom
na vrh planine. Iskrcao se na vrh planine i pogledao dole, predeo pred
sobom. U dolini me je ugledao sa grupom dece i zatim je pokupio svoju
naprtnjaču i krenuo dalje.
 125
12. ODGOVORNOST I SLOBODA U SAVETOVANJU

Kada čovek nije prosvetljen, sneg sa planine Fudži je sneg sa planine Fudži.
I voda Tasađare je voda Tasađare.
Kada čovek traga za prosvetljenjem, sneg sa planine Fudži nije sneg sa
planine Fudži i voda Tasađare nije voda Tasađare.
Kada je čovek postigao prosvetljenje, snegovi sa planine Fudži su snegovi
planine Fudži, i vode Tasađare su vode Tasađare. (From, 1986, p. 75).

Odgovornost savetnika
Prva odgovornost svakog savetnika je da sledi Hipokratovu zakletvu da neće
uništiti nikakvo zlo klijentu. Budući da G veoma snažan metod intervencije
uz pomoć kojeg se može postići visok nivo konfrontacije (kao i beskrajna
nežnost), zloupotrebe su moguće. Kao što je slučaj i sa nekoliko drugih
pristupa, bilo je šarlatana, neetičnih i nekompetentnih praktičara, koji su
tvrdili da su prošli kroz najbolju obuku , te da imaju izuzetno profesionalno
poreklo.
Postoje takođe i praktičari koji nekritički introjektuju karizmu trenera, a da
nisu najpre svarili progutano. Ono što je učinjeno sa G terapijom, prema
Lori Perls, je "isto što je učinjeno sa PA i drugom pristupima, koji su postali
dobro poznati i popularni. Došlo je do pojednostavljenja i falsifikovanja,
rušenja i pogrešnog predstavljanja" (Rozebfeld, 1972: 17). Tokom
osamdesetih godina G je tačnije predstavljen od strane nekoliko trenera i
terapeuta kroz nekoliko izuzetnih centara obuke i savetovanja, koji se drže i
bore za najviše standarde kompetentnosti, etike i profesionalizma (Klarkson,
1988).
U pravom egzistencijalističkom duhu savetnik koji koristi G pristup
odgovoran je za autentičnost svog bića i za svoje ponašanje. Nema
nesvesnih sila kojima se mogu pripisati preplavljuijući uticaji. Savetnici koji
koriste G pristup dosledno, odgovorni su za svoje izbore, prirodu i kvalitet
svojih iskustava, sopstveno svesno i nesvesno.
G savetnici odgovorni su da obezbede da njihovi sopstveni disfunkcionalni
procesi ne kontaminiraju savetovanje. Konačno, lična psihoterapija tokom
G obuke esencijalna je za G savetnike. Kvalifikovani savetnici koji žele da
koriste G pristup savetuju se da sarađuju sa G terapeutima ( u ulozi klijenta)
kroz duži period vremena, pre nego što sami počnu rad sa klijentima
koristeći G pristup.
Savetnici su, takođe, odgovorni da svoje obaveze uravnoteže sa ostatkom
života, i da ne dopuste da želja da pomognu drugima omete njihovu brigu o
sebi. Zapravo, kodeks etike i prakse za savetnike koji je osnovala Britanska
asoc. za savetovanje (1984:2) jasno ističe: "Savetnici kao i njihovi
poslodavci i ustanove odgovorni su za sebe i svoje klijente, kao i za
održavanje sopstvene efikasnosti, elastičnosti i sposobnosti da pomažu
klijentima; odgovorni su da znaju kada su njihove lične "zalihe" tako
 126
iscrpljene da je nužno da i sami potraže pomoć i/ili da se povuku iz
savetovanja, bilo privremeno ili permanentno.".
Savetnici, bilo kog ubeđenja, obavezni su da poštuju dostojanstvo i vrednost
svakog ljudskog bića, što uključuje zaštitu klijentovog prava na tajnost,
privatnost i poverenje postizanjem poverljivosti. Tako postupajući stvaramo
veze između nas samih i naših klijenata, koje se retko mogu savršeno
održati.
Na socijalnim skupovima, konferencijama, u restoranima, prodavnicama,
crkvi ili bilo gde drugde, možemo naleteti na naše klijente, koji nam možda
izgledaju kao modeli samoaktualizovanih osoba. Ali oni možda, takođe,
pokušavaju da nađu pukotine u našim odnosima sa porodicom, decom,
prijateljima, kako bi racionizovali sopstveno izbegavanje (Kotler,1986). G
nije toliko pristup savetovanju i terapiji, koliko način života. G praktičari
visoko vrednuju transparentnost svojih života i fluentnost, često
pozdravljajući dobrodošlicom izazove sopstvenoj autentičnosti, doslednosti i
samosvesti. Konačno, najveća odgovornost G savetnika je da bude human.
Ovo nije opravdanje za neodgovorno ponašanje, ali nije ni zahtev za
perfekcijom.

Ograničenja i izvori samopodrške

Kao i u ostalim savetodavnim pristupima, savetnici treba da obezbede da im
njihova lična terapija, obuka i supervizija, omoguće da budu svesni zone
svoje nekompetentnosti (kao npr. bavljenje psihotropskim drogama), kao i
zonama svoje kompetentnosti, veštine i poverenja.Postaje sve jasnije
saznanje da su naši klijenti naši najbolji supervizori, koji nam mogu dati
fitbek iznenađujuće tačnosti i delikatnosti. Moji klijenti su bili moji
najdubokoumniji učitelji.
Druga karakteristika G pristupa je , da će savetnik biti uvek u procesu
pozitivnog razvoja, bilo u harmoničnom toku ili pak u okrnjenom, ometenom
ciklusu svesnosti.G postavlja visoke zahteve savetniku u smislu lične
intelektualne sposobnosti, emocionalne spontanosti i pristupačnosti.
Zahtevima se može udovoljiti jedimo ako savetnik ima podršku regularne
supervizije i grupe kolega. Postoje mnogi kvalifikovani geštaltisti koji
smatraju neprihvatljivim praktikovanje pod otežanim okolnostima, pod
nekom vrstom lične psihoterapije. Ovakav proces predstavlja, i supervizija i
lična psihoterapija, preventivno motrenje za moguće oštećenje koje bi klijent
mogao da stekne pod uticajem savetnika, a takođe predstavlja i podršku i
izazov životnom putovanju otkrivanja sebe. Lična psihoterapija služi takođe
i kao kontakt sa iskustvom bivanja u ulozi klijenta. Jedna veoma iskusna G
savetnica, moja prijateljica, započela je ponovo sa ličnom terapijom posle
nekoliko godina, i bila je iznenađena fiziološkim otkrićem koliko je uplašena
i nervozna bila tokom prvog intervjua. Mnoge godine provedene sa druge
strane "prazne stolice" mogu nas učiniti neosetljivim na povredljivost i
neobičnost specifičnog odnosa koji nazivamo savetovanjem.
 127
Drugi značajan vid podrške samom sebi je zadovoljavajući lični život bogat
izazovima, intimnošću i avanturama, kao i mirom. Da bi se bilo dobar i
privlačan model, poželjno je da savetnik bude dobrog fizičkog zdravlja, da
ima prikladnu ishranu, rekreaciju i odmor, koji odgovaraju njegovom
ličnom temperamentu i biološkim ritmovima. Uvek postoji nešto dvolično u
vezi sa G praktičarima čiji je primarni fokus u integritetu organizma, dok
kašljucaju kroz oblak dima.

Kako izaći na kraj sa krizama i hitnim slučajevima

Svaki dobro obučen savetnik ima adekvatno iskustvo u posmatranju ili
učestvovanju u radu sa nekoliko izrazito poremećenih osoba. Mnogi
kvalifikovani geštaltisti imaju profesionalno poreklo u bavljenu mentalnim
zdravljem - što su npr. psihijatri, socijalni radnici, klinički pssiholozi. Za
savetnike koji nemaju slično poreklo i psihijatrijski ili psihološki trening,
posebne studije dečjeg razvoja, psiholologije i teorije ličnosti mogu biti
potrebni. Prikladno iskustvo može se ostvariti radom u psihijatrijskoj bolnici
( u trajanju od šest meseci do godinu dana i duže) što može olakšati
upoznavanje psihijatrijskog jezika i etike, i olakšati snalaženje sa ljudima u
psihotičkim stanjima. Ovo obezbeđuje dobru podlogu za plodan i
produktivan odnos sa drugim profesionalcima na istom polju rada, iako se
savetnik tek retko susreće sa ovakvim stanjem.

Trening i profesionalni standardi u geštaltu

Mnogi savetodavni kursevi u Britaniji sadrže informacije o G, ali ovo nije
dovoljno za obuku u G pristupu, ili G terapiji, upravo kao što i kursevi koji
se fokusiraju na analitički materijal ne predstavljaju obuku za PA. Da bi se
postalo stručan za G pristup, savetnik mora da postane kvalifikovan i
ostvari neko iskustvo u savetodavnom radu, te da otpočne ličnu
psihoterapiju sa G terapeutom.
Redovna supervizija tekućeg savetodavnog rada sa G supervizorom takođe
će biti nužna za integrisanje G pristupa u savetodavni rad. Još uvek ne
postoji organizacija za obuku u oblasti G psihoterapije u Britaniji. Postoje
tri G organizacije koje su članovi ugledne konferencije za psihoterapiju V.
Britanije, koje se pridržavaju profesionalnih standarda i etike: Geštalt
centar, 64 Warwick Roud, St Albans, Herts AL1 4DL;Geštalt psihoterapijski
institut za obuku, P.O. Box 620Bristol BS 99 7 DL; (Metania) institut za
obuku u psihoterapiji, 13 NORTH Common Road, London W5 2QB.

Razvojni ciklus savetnika na obuci

Čini se da u mnogim slučajevima savetnika koji se obučavaju postoji ciklus
sličan ovome koji sam opisala u knjizi, dok stiču potrebne veštine. (Takođe
je moguće da ovaj ciklus karakteriše procese učenja bilo koje nove veštine
na integrativan način - čak i kada je reč o iskusnim savetnicima.)
 128
Početne faze učenja savetovanja obično su pod znakom potrebe da se stvori
sluh i različita funkcija senzacije da bi savetnik postao osetljiv za klijenta
kao i za sebe. Početnici su često nestrpljivi kada se treba fokusirati na
slušanje, reflektovanje, posmatranje. Ovo im se nekako ne čini podjednako
vrednim kao utrčavanje u rešavanje problema. (Ipak, karakteristika je
velikog iskustva na polju terapije da terapeut obraća posebnu pažnju na
informacije koje se razmenjuju na ovom nivou). Početnici će morati da
prevaziđu uslovljenu neosetljivost - npr. na suptilne reakcije straha, gađenja
ili zavođenja prema klijentu. Sledeći zadatak obuke je razvoj svesnosti.
Slabost obuke može biti slepo poverenje, naivno podržavanje snažne
defleksije fitbeka, čime se ocenjuje mogućnost javljanja ubeđenja u
posedovanje sjajnih ozdravljujućih sposobnosti ili novog isceljujućeg
sredstva - "furor terapeuticus" ( mahnitosti terapeuta), (Rikroft, 1972/1979:
55).
Sledeća faza često se javlja uz porast uzbuđenja i mobilizacije energije i
zaliha, što vodi otkrivanju široke lepeze introjekata sistema koji se
proučava, sazrevanju njegovog jezika, uzora i prihvaćenih vrednosti. Ovo
može biti privremeno korisno kao postaja u razvoju savetnika, ali fiksacija u
ovoj fazi sprečava razvoj integrisanog i autonomnog stila.
Faza koja sledi može se opisati kao početak izabiranja i primenjivanja
prikladne akcije, intervencije ili tehnike u okviru savetovanja. Nije retko da
se izvor akcije bazira na projekciji savetnikovih konflikata, stavova i
osećanja prema klijentu.
Sledeća faza u razvoju savetnika na obuci često uključije povećanje
poverenja i kompetentnosti, što omogućuje stvarno uspostavljanje kontakta
sa klijentima. Često je ovo propraćeno učenjem terapijske apstinencije
(prikladne privremene retrofleksije) i povećanjem dijagnostičke
diskriminativnosti i selektivnosti prilikom intervenisanja, kao i integracijom
teorije sa praksom.
Pretposlednja faza, faza zadovoljstva, javlja se obično pred kraj treninga ili
godinu dana posle toga. Tada je savetnik i sam identifikovan sa sistemom
koji je učio, i smatra sebe dobrim savetnikom - što je eho egotizma.
Poslednja faza je faza povlačenja. Ovu fazu može kočiti izbegavana ili
odlagana konfluencija sa sistemom, pristupom ili određenjim skupom
konceptualnih alatki, koje je učenik tako bolno i teško stekao. Ipak,
povlačenje od naučenog sustema, bilo da je reč o G ili nekom drugom
sistemu, nužan je preduslov da bi se postalo zaista kreativan savetnik sa
sopstvenim shvatanjima, iskustvom i intuicijom, kao najpouzdaniji vodičima
ka integraciji. Naravno, ne postoji kraj ili konačno povlačenje iz razvojnog
ciklusa sve dok savetnik nastavlja svoju praksu. Kad god iskusan savetnik
počinje da asimiluje nove veštine, nove teorijske informacije ili nove dubine
lične integracije, može iznova početi sa ciklusom iskustva.
Savetnik koji je prestao da se razvija, da se menja ili da rizikuje "skok u
nepoznato", je suprotan samom srcu geštaltističkog pristupa. Svaka teorija
 129
koja nije otvorena za revizije, razvoj ili iznenađijuće integracije verovatno
nije prikladan vodič u radu sa ljudskim bićima koja se razvijaju i menjaju.
Na simpozijumu o obuci geštalt terapeuta Nevis i Smit su istakli kako čak i
ciklus iskustva (ili ciklus formiranja i destrukcije geštalta) može biti na
različite načine podučavan u različitim prilikama i za različitu publiku,
premda postoji osnovno jezgro informacija koje ostaje nepromenjeno. Sam
geštalt je u procesu evolucije - istovremeno postaje sve radikalniji u
fenomenološkom pogledu i sve više istražuje psihoanalitičko poreklo i
sadašnje veze sa PA.

Savetovanje kao kreativna celina (geštalt)

Bez obzira na to što sam rekla u ovoj knjizi, jezgro G terapije i savetovanja
ne leži samo u predvidljivosti sleda ili tema, već takođe i u otkrivanju novog,
neobičnog i iznenađujućeg. Strast potiče od tačnosti. Brak logike,
racionalnosti i naučnosti leve hemisfere mozga, sa intuitivnošću,
iskustvenom celovitošću i perceptivnim ritmom desne hemisfere, omogućuje
rađanje velikih umetnika i psihoterapeuta.Veliki geštaltisti su, pre svega,
umetnici koji koriste strukturu, disciplinu i formu u savetovanju,
obezbeđujući prostor za istraživanje klijentima koji otkrivaju sebe.Tokom
ovog procesa menjaju se i sami savetnici.
"Iz bogatstva celokupnog iskustva, kao i iz tehničkog umeće terapeuta, niti
svakog pojedinačnog životnog iskustva dobijajju svoj razvoj i stvarno bivaju
dovršene.Kreativna terapija predstavlja susret, proces rasta, proces
rešavanja problema, poseban oblik učenja i istraživanja celokupnog spektra
naših aspiracija za metamorfozom i uzdizanjem." (Zinker,1978:5).
Zinker (1978:18) čak definiše G terapiju kao "dozvolu da se bude
kreativan". Perls je koristio tehnike kao što je "vruća stolica" ili rad na snu,
kao mentalne invencije koje povećavaju dramatični uticaj učenja na klijenta
u datom trenutku u kontekstu tekućeg odnosa. Geštaltiste ne treba
prepoznavati prema tehnikama koje koriste, već prema spremnosti i
sposobnosti da eksperimentišu i stvaraju nove momente kreativnosti i
svežine u interpersonalnom Ja-Ti susretu.
Ovakvo ljudsko angažovanje "uključuje mnogo toga što je uobičajeno:
podršku, radoznalost, ljubaznost, smeh, cinizam, prihvatanje tragedije, bes,
nežnost, drzak govor i oštrinu" (Polster,1987:182).

Finale
Ova knjiga ideja, ciklusa i procedura, ponuđena je s nadom da će je čitaoci
upotrebiti da otkriju sopstvene načine otkrivanja geštalta. Perls bi mrzeo
ideju hiljada geštaltističkih klonova, koji reprodukuju njegove eksperimente
na ustaljen način, papagajski ponavljajući njegove ideje o tome šta je
geštalt. On je znao da isceljujući proces nije samo umetnost i veština, već
 130
takođe i misterija. Mislim da bi mu se dopala sledeća Vitgenštajnova
tvrdnja, koja je u pravom duhu geštalta: "Moje propozicije mogu se
objasniti na sledeći način: onaj ko me razume konačno shvata da su one
besmislene, pošto ih je prevazišao. (On mora, takoreći, odbaciti lestve uz
pomoć kojih se popeo.) On mora prevladati ove propozicije; tek tada će na
pravi način videti svet. O čemu čovek ne ume da govori, o tome treba da
ćuti.". (Vitgenštajn,1981/1986:189).