SARTR

SARTROV MISAONI RAZVOJ

UTICAJI:
1) Fenomenologija - Huserl
2) Hajdeger
3) Nemaki klasini idealizam
4) Marks
5) Dekart
6) Frojd
FAZE:
1. FENOMENOLOKI PERIOD
Sartr svoje bavljenje filozofijom zapoinje time to
biva fasciniran nekim Huserlovim idejama.
Primenjuje fenomenoloku metodu u analizi
razliitih fenomena svesnog iskustva. Spisi
znaajni za ovaj period:
- Transcendencija ega
- Skica za teoriju emocija
- Imaginacija
- Imaginarno
Jedna
osnovna
ideja
fenomenologije
intencionalnosti

"Jedna
osnovna
intencionalnosti"

ideja

fenomenologije

Ono to je Sartra najvie privuklo u fenomenologiji

je otkrivanje intencionalnosti u razliitim domenima
duhovnog ivota. Saznanje je samo jedan domen
intencionalnosti, pored onoga to je intencionalni
sadraj procesa, postoji i intencionalni sadraj
naih emocija, htenja... Naglaava se da je Huserl
otkrio ne samo istinu sveta, ve i njegovu istinsku
strahotu.
Sartru se dopala postavka koja podrazumeva
istovremeno zahvatanje svesti i sveta - ono to je
bilo razdvojeno kao subjekt i objekt - ovde se
objedinjuje. Svet postoji nezavisno od nas, ali je
SMISAO sveta ono to mi nosimo u svesti. U tome
Sartr vidi superiornost fenomenolokog postupka,
koji ukljuuje ideju korelativnosti.
" Transcendencija ega"
Dolazi do izraaja odnos prema Dekartu, ali je on
posredovan Huserlovom fenomenologijom: Sartr
zastupa tezu da pored Reflexivnog ja postoji i
predreflexivno ja koje se moe okarakterisati kao
prirodna svest - onaj stupanj koji predstavlja
postojanje stvari i ne dovodi ih u sumnju. Neto to
mi zatiemo kao spoljanje - mi i vlastito jastvo

zatiemo u svetu. To je predreflexivni cogito - on se

izvorno doivljava kao predmet, neto to postoji
kao stvar meu stvarima. Mi u poetku imamo
odnos prema sebi kao prema stvarima.
Reflexivno ja - kada mi postavljamo pitanje o tom
sopstvu i o tome to zatiemo u svetu; reflexivno ja
je samosvesno ja.
Osnovna razlika je razlika izmeu svesti i
samosvesti, jer tek na nivou samosvesti dostiemo
stupanj samodelatnosti. Poenta ovog teksta je da je
ego (ja) neto to podrazumeva transcendiranje,
kao to reflexivno ja podrazumeva prevazilaenje
zateenog ja. Ova ideja je bitna i za
egzistencijalistiki period. Iako mi imamo datost
svog psihikog ivota, kroz reflexiju se ispostavlja
da je ta datost vec konstituisana. Pravi smisao
jastva je ono to mi uinimo od sebe, ono to je u
procesu
nastajanja.
Ne
postoji
nikakvo
transcendentalno ja koje bi prethodilo, bilo izvorno,
koje bi pratilo sve nae predstave i iksustva. Jastvo
je neto to izmie i podrazumeva transcendiranje
postojeeg.
"Skica za teoriju emocija"
Pristup empirijske psihologije je manjkav jer bilo
koja vrsta prikupljanja empirijskih injenica o

psihikom ivotu zahteva jasne injenice. Emocije

su brkane sa nagonima, motivima, osetima...i
drugim psihikim procesima.zato filozofi moraju
najpre da odrede sutinu nekog fenomena (ovde
emocije) i da ta ideja sutine treba da usmerava
naa empirijska istraivanja. Sartr zahteva da se
emocije shvate u jednom irem kontextu, polazei
od ideje celine. U tom smislu Frojd je imao jednu
ideju celine psihikog ivota, ali je ona bila
naturalistikog karaktera - to je ideja libida. Za
Sartra je ta crta naturalizma pogrena, pa se on
zalae za to da emocije razumevamo u kontekstu
oveka i sveta - ovek je bie u svetu. Tu vidimo
slinost sa Hajdegerom. Sartr emocije shvata kao
jednu alternativnu dimenziju stvarnosti do koje
dolazimo kada imamo problem pri korienju
sredstava za zadovoljenje potreba.
Kod Sartra emocije produbljuju ljudsku svest i
oveku skreu panju na njegovo vlastito bie.
Sutina emocija je u izlasku iz samozaborava. Sartr
e rei da su emocije neka vrsta degradacije svesti,
regresije na stupanj magijskog odnoenja prema
stvarima tu je razlika u odnosu na Hajdegera i
Kjerkegora. Ovo shvatanje proizilazi iz jedne
kartezijanske tradicije - Sartr slobodu i egzistenciju
shvata kao potpunu transparetntnost (kod
Kjerkegora je to tajna jer nas najemocionalnija
iskustva pribliavaju slobodi koja je tajnovita). Kod

Sartra je sloboda transparentna - kad znamo ta

moemo. Emocije razumevamo u cilju svrsishodne
aktivnosti, kad ne moemo zadovoljiti potrebe. Tu
Hajdeger vidi ansu za egzistenciju. Kod Sartra je
sutina emocija stanje izgubljene samodelatnosti otuda pria o magijskom karakteru emocija.
"Imaginacija" "Imaginarno"
U ova dva spisa Sartr zastura stanovite o negaciji,
nitavilu, o mogunosti nitenja onog to jeste, to
konstituie ljudsku slobodu - ovek stalno negira
stvarnost. Imaginacija je ta vrsta miljenja utopijski horizont, sfera mogunosti smisao
imaginacije je u osloboenju od pritiska stvarnosti sposobnost izmetenja iz stvarnog sveta i bavljenja
otvorenim mogunostima.
2. EGZISTENCIJALISTIKI PERIOD
"Bie i nitavilo" (1943)
Ovaj period je prisutan 40-ih godina 20-og veka.
Znaajan je i jedan krai spis iz 1946
"Egzistencijalizam je humanizam". U periodu
kad se okrenuo egzistencijalistikom nainu
razumevanja sveta i oveka, tad je i poeo da pie
literaturu ("Munina"). Nakon toga nastavlja nizom
drama u kojima takoe razmatra neke

egzistencijalne ideje. Za njegov opus je

karakteristino to da se pomou literarnih sredstava
izraavaju filozofske ideje. I ostali egzistencijalisti
se otvaraju prema ostalim formama duhovnih
aktivnosti.
Dela napisana u ovom periodu su:
"Prljave ruke"
"avo i gospod Bog"
"Muve"
"Ludnica dostojna postojanja"
I roman trilogija: "Putevi slobode" (Zrelo doba,
Odlaganje, Ubijene due)
Ovaj roman je napisan posle II Svetskog rata.
Osnovna ideja je da ukoliko u zrelom dobu
izbegavamo odgovornost i krenemo putem
odlaganja donoenja odluka, u rezultatu postajemo
ubijene due - duhovno samoubistvo.
3. MARKSISTIKI PERIOD
Ovo je poslednji period u Sartrovom misaonom
razvoju, za koji je karakteristno delo "Kritika
dijalektikog uma" (1960). Vidimo da je
egzistencijalistika faza u samom sreditu i da je
proizala iz fenomenoloke. Ova marksistika faza
predstavlja neku vrstu Sartrove samokritike i
proirivanja, primene nekih egzistencijalistikih
razmiljanja na konkretne istorijske uslove.

Marksizam je posle II Svetskog rata imao

emancipatorsku ulogu i bio glavni u borbi protiv
faizma. Sartr ga sagledava i u kontekstu
povezanosti
egzistencijalizma
i
marksizma.
Usredsreuje se na razmatranje o pitanjima
epohalnosti, pa e tada za egzistencijalizam rei da
parazitira na marksizmu koji je epohalna misao
naeg vremena, dok je egzistencijalizam samo
nain da se dopuni marksizam.
U Sartrovom razvoju se moe uoiti kontinuitet: on
je imao sklonost da bude angaovani savremeni
mislilac, a u odnosu na filozofske ideje je bio
dosledan sam sebi, dok je javni angaman
ukljuivao velike oscilacije. Tu je i njegov odnos
prema marksizmu - bio je fasciniran Staljinom i
staljinizmom. Tad ga kritikuju Kami i Merlo-Ponti.
Sartr je uoio i negativne tendencije u marxistikoj
teoriji i to imenuje kao lenji marksizam. Marksistiki
teoretiari su se isuvie oslonili na objektivne
tendencije u istoriji - teza o neminovnosti revolucije
- o tome da e na ekonomskim temeljima biti
stvorene pretpostavke za socijalnu revoluciju.
Marksistiki teoretiari se nisu trudili da razrauju
druge aspekte sveta i to dovodi do praznina u
marksovoj
teoriji
o
oveku.
Prostor
za
egzistencijalizam se stvorio jer je u marksizmu
zanemarivano pitanje o ljudskoj jedinki, suvie se

bave zajednicom, kolektivom. Sartr kritikuje

marksizam ija je kriza to zanemarivanje pojedinca,
linosti. On postaje totalitarna misao. Saznanje o
oveku mora da predstavlja detotalitarizovani
totalitet. Totalitet je bitan za sagledavanje ljudskog
sveta, ali se on mora detotalizovati. Pored makro
razumevanja ljudskog sveta potrebno je i mikro
razumevanje pojedinanih iskustava. Sartr govori o
dijalektikoj metodi koja mora da ukljuuje i analizu
i sintezu, i progresivni i regresivni aspekt
prouavanja. Smatrao je da su marksisiti
pojednostavili misao o oveku, da su zanemarili
horizont individualnog projekta. Ne postoji
dijalektika u prirodi, ona je svojstvena samo
istorijskim procesima. Dijalektiki materijalizam je
pogled na svet i prirodu, ali Sartr kae da dijalektika
u prirodi ne postoji, ona je karakteristina samo za
oveka i ovekovu praksu. Nikakva borba
suprotnosti nee dovesti do emancipacije - to je
poverenje u povoljne okolnosti; razvojem u
objektivnoj stvarnosti nee doi i do razvoja u
subjektivnoj stvarnosti. Bez linog angamana
nema napretka.
Ukazuje na vie karakteristika racionalnosti
prisutnih kod Hegela i Marksa koje su kod
nastavljaa pogreno shvaene. Bitno je stanovite
celine, totaliteta. Ali, ako se istina shvata samo kao
celina, onda se zanemaruje pojedinano. Zato

Sartr govori o potrebi za detotalizacijom totaliteta.

Sutina dijalektike racionalnosti je u konkretnom
totalitetu - konkretizacija - da se uvek u konkretnim
situacijama mora sagledati celina. Dijalektika nije
samo proces sintetisanja, ve i proces analize.
Dijalektika je sintetiko-analitika metoda.
Kritika teze dijalektike u prirodi - dijalektika
racionalnost ukljuuje povezanost teorije i prakse.
Ne moe se govoriti o dijalektici prirode jer je
praksa uvek ljudska aktivnost. Prirodne nauke
ukljuuju samo teorijski stav. ovek je taj faktor
menjanja prirode ona se ne menja iz sebe na
radikalan nain.
Hegel: beskrajno kruenje istih oblika u prirodi
moe da izazove samo dosadu. U prirodi imamo
cikluse. Otvorenost je shvaena samo kao
karakteristika istorijskog procesa.
Marks i Sartr: to radikalno novo uvek proizlazi iz
praktine delatnosti, iz delanja oveka na prirodu i
menjanja odnosa u zajednici. Dijalektiko
racionalno miljenje i vrednovanje i utvrivanje
ciljeva - teorijski ali i praktini stav - sinteza
egzistencijalistikog
i
marksistikog
naina
razmiljanja. Sutina praksisa i egzistencije je u
nekom samostvaranju. Istorija je ono to ljudi uine
od nje. Sartr i o grupama razmilja kao o celinama

koje ukljuuju autonomne pojedince. Kritikuje

otuenje do kog dolazi u bezlinim grupama gde se
gubi lini momenat. ak i u marksistikoj fazi ima
koncept autonomne individue i grupe kao
komunikativne zajednice - bliskost, interakcija i
uvaavanje onih koji imaju ista uverenja i koji rade
na istom projektu.
Pitanje o revolucionarnom nasilju - opravdanje
nasilja u emancipatorske svrhe pitanje "prljavih
ruku". Da li u istorijskim, revolucionarnim
previranjima pojedinac moe sauvati svoj moralni
integritet? Ovom temom se bave i Kami i MerloPonti i Sartr. Poslednja dvojica su bili na slinoj
poziciji, dok Kami u "Pobunjenom oveku" zastupa
koncept angamana - moralni integritet - pobuna bi
predstavljala odustajanje od apsolutnih ciljeva.
Merlo-Ponti i Sartr zastupaju stanovite da u
istorijskim procesima dolazi do ambivalencije, pa
mi ne moemo u konkretnim istorijskim situacijama
precizno da odvojimo dobro od zla.
Sartr - "avo i Gospod Bog" - da li iz zla moe da
nastane dobro? Kod revolucije je zlo opravdano ono omoguuje radikalnu promenu postojeeg
stanja - poboljanje sveta. Taj problem prljavih ruku
podrazumeva shvatanje da mi ne moemo ostati
neutralni u tekim vremenima. Apstinencija i
neuestvovanje nas podjednako ini odgovornima.

Kami - pobuna kao najvii moralni integritet

Pobuna - apstinencija od kolektivnih deavanja
"BIE I NITAVILO"
Prvi deo toma: postavlja pitanje o nitavilu problem nitavila. Prethodno se pozabavio biem postavlja okvir za bie za sebe. Nitavilo je
neodvojivo od bia za sebe - oveka. Razrauje
ontologiju na fenomenoloki nain. Problemu bia
takoe pristupa na fenomenoloki nain.
Monizam fenomena - ne postoji skrivena sutina
iza pojava. Ipak nije re o monolitnoj poziciji. Javlja
se novi dualizam, ali na drugom nivou. Novi
dualizam potie od fenomenologije. Sartrov
fenomenoloki pristup: jedinstvo svesti i sveta,
razumevanje odnosa svesti i sveta. Svet postoji
nezavisno od svesti, ali itav SMISAO i ono to
znamo o njemu jeste preko svesti. Svest je uvek o
neemu iz sveta. Svest postoji nezavisno od sveta,
ali svet ne postoji bez svesti, on je znaenjska
celina i uvek je osmiljen, njega otkrivamo.
Kod odnosa fenomena bivstvovanja i bia
fenomena imamo fenomenoloku postavku. Postoji
neto transfenomenalno - bie za sebe. Fenomen
je uvek fenomen za nekoga, za neko bie. Uvek se

moemo pitati - kome se pojavljuje? To bie kome

se fenomeni pojavljuju jeste svest, ovek, bie za
sebe.
Sartr
izlae
koncepciju
saznanja
kao
samoosvedoavanja. Svest je u poziciji svedoka
bia. Hajdeger: tu-bie je ono bie kome se i samo
bivstvovanje javlja kao pitanje.
Sartr: svest je slino definisana, ali to bie se javlja
kao razliito od svesti. Odlika svesti je usmerenost
na neto drugo. Samo znanje je pozicija
svedoenja. Samosvest je svedok postojanja
drugih bia. Bie kao pitanje koje postavlja ovek.
Hajdeger: mogunost prevazilaenja zaborava u
postavljanju pitanja. Mi zatiemo oveka kao
zapitanog za bie. Kroz tematizovanje smisla
pitanja dolazi se do bitnih odreenja. Pitanje
podrazumeva mogunost negacije. Samo bie
izvodi iz karakteristika upitanosti. Pitanje nema
smisla ako postoji samo jedna mogunost. Nitavilo
izvodi iz strukture pitanja. Nitavilo proizlazi iz ove
razlike:
BIE PO SEBI (BPS) BIE ZA SEBE (BZS)
Dijalektiko i fenomenoloko pravljenje ove razlike

a) u dijalektikom pristupu osnovna odlika bia po

sebi (BPS) je neposrednost (sutina, aktuelizacija)
a bia za sebe (BZS) je posrednost (uspostavljanje
osnosa prema sebi, negacija, negirano bie po
sebi). Dovodi se u vezu sa sutinom koja ima
istoriju, procesualnost - iz ega proizlazi
vremenitost, temporalnost.
b) u fenomenolokom pristupu imamo poreenje sa
Hajdegerom, kod koga postoji razlika izmeu
UNUTARSVETSKOG BIA i BIA U SVETU.
Tu-bivstvovanj se odnosi prema sebi, uvek je
upitano ( Sartr ga naziva bie za sebe). Ono je
uvek u poziciji da sebe uslovljava.
Bie u svetu razotkriva nitavilo. Negativitet je
izvorniji i dublji od instrumentalnosti, pozitivizma.
Bivstvovanje u svetu ima instrumentalni karakter.
To neposredno iskustvo je manjeg znaaja od
negativiteta do kog dolazimo kroz strepnju. Ima
vei znaaj od pozitiviteta. Mo negativiteta
proizlazi iz Hegelove filozofije. Adorno i Markuze
ukazuju na dublji znaaj onog to jeste od onoga
to nije. Negativnost je lekovita.
Hajdeger: UNUTARSVETSKO BIE BIE U
SVETU
Sartr: BIE PO SEBI BIE ZA SEBE

Bie za sebe je svedok sebe samog i drugih bia.

Ono jeste ono to nije i nije ono to jeste - analizom
dolazimo do temporalnosti (nije neto jer e to tek
biti u budunosti). "Nije ono to jeste" - tie se
prolosti i to je negiranje onoga to e biti u
budunosti. Budunost ima primat.
Bie po sebi se odlikuje identitetom, ono jeste to
to jeste. Bie po sebi ne proizlazi iz mogunosti i
ne nastaje po nunosti. Ono je oduvek prisutno.
Sve specifikacije su neka vrsta obrade (negacije)
bia po sebi od strane bia za sebe.
Spinoza: Svaka specifikacija bia je ujedno i
negacija (akt negiranja). Sartr prihvata ovu tezu.
Bie po sebi je masivno, neodreeno, amorfno.
Sve to proizlazi iz te masivnosti jeste uinak bia
za sebe. Ono je upitano. Sama injenica
postavljanja
pitanja
ukazuje
na
vrstu
suspendovanja kauzalnog poretka - odsustvo
spoljanje determinisanosti.
Svest je causa sui, nije odreena spolja, nego
samo vlastitim principima. Svest je nedeljiva i ona
se iznutra uvek organizuje, determinie. Ne postoji
mogunost podeljene svesti. Ovo protivrei
empirijskom iskustvu podeljenih linosti i zbog toga

je Sartr dosta kritikovan. On je polusvesnost

odbacio iz pojmovnih razloga. Svesti ili ima ili
nema. Sartr je zastupnik mentalistike metode.
On istie brojna odreenja bia za sebe koja sva
ispoljavaju spoljanju nedefinisanost sa potpunom
transparentnou svesti. Sartr je stoga kritikovao
Frojda i tezu da postoji podela izmeu svesnog i
nesvesnog i da mi nemamo kontrolu nad
sadrajem.
- Nitavilo Sartr je bio pod uticajem Dekarta i smatrao je da su
delovi svesti potpuno transparentni. Nitavilo ne
postoji samo po sebi, ono pretpostavlja bie, ono je
crv u srcu bia. O nitavilu se moe govoriti samo
kao o distinkciji. U jakom smislu se o nitavilu moe
govoriti samo u okviru bia za sebe. Jedino je
ovek sposoban za distinkciju. U prirodi je svako
propadanje samo transformacija, a ovek donosi
destrukciju. Nitavilo ukljuuje proces, vremensku
dimenziju. U prirodi nakon zemljotresa, oluja,
prirodnih katastrofa ima isto onoliko bia kao i pre
toga, samo to su drugaije konstruisani. Nitenje
podrazumeva svest o prolaznosti i promenu
znaenja neega. Nitavilo sa ovekom ulazi u
svet. Iako nitavilo ne moemo da definiemo, da
ga odredimo, mi njegov smisao moemo da

odredimo preko bia koje ono karakterie. Nitavilo

je iskustvo bia koje je zaokupljeno njime. Nitavilo
progoni bie. Ne-bie progoni bie - to je iri
smisao jer se odnosi na sva bia. U uem smislu
se odnosi samo na oveka (svedok nitavila, bie
za sebe). Nitavilo kao unutranje iskustvo jeste
strepnja.
Sartr
povezuje
Kjerkegorovo
i
Hajdegerovo shvatanje.
Kjerkegor: Strepi se zbog otvorenosti, neizvesnosti
Hajdeger: Strepnja je iskustvo nitavila, tie se
nesigurnosti, smrtnosti
- Nitavilo i sloboda
Sartr u nitavilu vidi slobodu oveka. Sama
nezbrinutost, promenljivost, nesigurnost jeste
mogunost slobode. Iz straha od smrti proizlazi
odlunost, autentinost. Mi uvek strepimo zbog
sebe samih. Strepnja je strah od samog straha, vii
nivo odnoenja prema vlastitom stanju. Strepnja je
iskustvo koje se odnosi na sebe samog u
vremenskim dimenzijama, poseduje temporalnost.
Nitavilo je prolaznost, mogunost da bude
drugaije. Umee se izmeu jue i danas, danas i
sutra. Strepnja je tekoe povezana sa
promenljivou. Ba zbog toga smo slobodni.
Uasnuti smo slobodom i mogunostima da

budemo drugaiji nego to jesmo. Iskustvo nitavila

je iskustvo slobode.
- Loa vera Fenomen loe vere se ne moe objasniti time da je
re o samoobmanjivanju, laganju. To je za Sartra
nemogue(tako od samog sebe neto sakriti).
Nema razlike izmeu obmanjivaa i obmanutog.
Sartr u ovom pojmu vidi probleme koje ne reava
Frojdova psihoanaliza. U sluaju potiskivanja i
cenzure linost zna koje stvari potiskuje, to ipak
pokazuje da je re o jedinstvenoj svesti. Linost
intrapsiholoki ne moe biti u poziciji razliitih
linosti. To nije mogue u jednom telu.
Loa vera se moe objasniti preko dinamike bia
po sebi i bia za sebe unutar oveka. ovek je
promenljivo bie. Fakticitet se razlikuje od
transcendencije. Mi zamislimo da ono to jeste nije,
odnosno fakticitet zamenimo za transcendenciju.
Loa vera ukljuije inverziju.
Smisao nije u gnoseolokoj ravni nego u umiljanju
da se radi o faktikim stvarima za ono to se nalazi
u sferi mogunosti. To je loa koordinacija onoga
to jeste i onoga to bismo mi eleli. To je fiksideja. Loa vera ukljuuje pozivanje na psiholoki
determinizam, odnos prema sebi kao prema stvari.

U psihozama se uvek radi o izboru, ne postoji

spoljanja determinacija, nego je u pitanju nain
miljenja. Pravdanje da smo neto uinili u afektu,
ili jer smo morali nije odrivo u Sartrovoj filozofiji
transparentnosti misli i uvek postojanja izbora. Sve
vrste izgovora na psihiko stanje ili spoljanju
determiniranost su samo naini skrivanja od
odgovornosti.
BIE ZA SEBE (BZS) I BIE PO SEBI (BPS)
BZS proizlazi iz BPS. BZS je temelj svog vlastitog
nitavila, ali ne i svog vlastitog bia.
BPS je poniteno BZS. Nema otre granice - BZS
ima neke karakteristike BPS.
Fakticitet BZS - ono izranja iz BPS, jer nastaje
pukotina u BPS i onda se raa BZS. Taj prelaz od
BPS ka BZS Sartr objanjava preko pojma nitenja
ili nitavila.
"Izbijanje" BZS unutar BPS - kao jedan nemotivisan
akt nitenja. To je neki novi poetak. Kod Sartra je
pojam nitenja ili nitavila ta taka prekida ili nekog
novog poetka, neto to se ne moe izvesti iz
ovog prethodnog. Postoje momenti koji su potpuno
nemotivisani i koji se objanjavaju na osnovu onog
prethodnog. Svaki izbor je neto to podrazumeva
taj prekid. To je neka vrsta uda, neto to je

neobjanjivo, apsurdno, iracionalno. Sam izbor

poiva na samom sebi. Ne moe se razlozima
prethodno pravdati, ve samo naknadno. Motivi i
razlozi kod Sartra su neto sekundarno. Taka
prekida, nitavila, ponitavanja prethodnog stanja
stvari - nulta taka.
To nita je princip promene. To podrazumeva
prolaznost, nestajanje neeg stabilnog, identinog.
Princip negativiteta, nedostatka ali i onoga to se
menja, to podrazumeva mogunost neeg novog,
radikalne promene sveg onog to BZS unosi u
svet. Ovo je princip nedostatka, promene u
masivnom BPS. Pojam nitavila - zbog
nemogunosti da racionalno objasni taj skok koji se
deava u samom biu. Unutranja povezanost BZS
i BPS. Neto najpre mora postojati da bi se moglo
nititi. Nitavilo se moe javiti samo na ve
postojeem biu. Ne bi se moglo olako govoriti o
BZS kao oveku, a o BPS kao prirodi. BZS je
zapravo SVEST, a to je samo jedna ovekova
dimenzija, zato se ne moe staviti znak jednakosti
izmeu BZS i oveka. Radikalne promene koje se
dogaaju sa refleksijom su karakteristine za
oveka, one izbijaju sa funkcijom svesti koja utie
na prirodne mehanizma ljudskog bia. IZBOR koji
je funkcija svesti transformie elje i iskonske
potrebe. Zato svest nije neto pridodato elji, ve je
uvek ukljuena u ta stanja, pa se ne moe odvojiti

od ljudskog uivanja. Slinost Sartra sa Adornom i

Horkhajmerom - uivanje (srea) je neto
neodvojivo od kulture, civilizacije. Priroda ne
poznaje uivanje - to je tekovina BZS ili svesti.
Nitavilo je momenat diskontinuiteta - prekida
prirodnog kauzaliteta. Taj prekid podrazumeva
neku vrstu nekomplentnosti. BZS obeleeno je
nedostatkom, ono je uvek nekompletno, mi zato
uvek elimo da se upotpunimo - tu celinu, totalitet ona nam je nedostina.
BIE ZA SEBE
Prisutnost sebi - Sartr potencira ovu karakteristiku
BZS - da je ono uvek prisutno sebi - to se shvata
kao sopstvo. BZS je neto to ukljuuje vlastitost,
odnos prema sebi, ak i terminoloki ono "za sebe"
govori o jednoj vrsti prisvajanja - privilegovani
odnos koji imamo. To je slino Hajdegerovom
naglaavanju uvek mojosti i uvek vlastitosti. Mi smo
uvek u poziciji da sami sebi dajemo smisao i
odreujemo znaenje. Mogunost - koja je vlastita
mogunost izbora samog sebe. Odreivanje smisla
vlastitog ivota - neto drugo i spoljanje ne moe
da utie na smisao koji pronalazimo u sebi. BZS je
obeleeno tom dimenzijom mogunosti.
- Pitanje -

To da je kod BZS u pitanju uvek smo to bie - to

ukazuje na otvorenost, dimenziju mogunosti,
upitanost BZS. Otvorenost, neustanovljenost i
vlastitost - mi od sebe moemo da uinimo ono to
hoemo. ovek je svoja vlastita mogunost. Zato je
kategorija mogunosti tako bitna za filozofiju
egzistencije.
"Biti prisutan sebi" znai ne biti svoja vlastita
koincidencija, ne biti isti sa samim sobom podvajanje. Mi smo uvek u poziciji posmatraa,
uvek izmiemo sebi samima. Introspekcija - mi smo
uvek i izvan onoga to nam se dogaa. Postoji
uvek neka vrsta rascepa u toj prisutnosti sebi.
Jedan deo nas je u poziciji da posmatra ono to se
deava i da nije ono to jeste - neidentitet. Sopstvo
ukljuuje tu distancu u odnosu na sebe samoga.
- Sopsvo To je forma koja ukljuuje sintezu heterogenih
iskustava. Lini identitet je uvek jedan produkt
integrisanja neeg razliitog. Ta povezanost koja je
svojstvena sopstvu, nje ne bi bilo bez nitavila,
mogunosti da se ne bude onim to jeste. To
podrazumeva vremenitost - promene koje se
deavaju u vremenu, prolaznost koja biva sabrana i
obuhvaena sopstvom u jednu celinu kao vlastito ja
ili lini identitet. To je forma koja podrazumeva

stalne prelaze - vrsta dinamine ravnotee. Preko

pojma sopstva Sartr ukazuje na razliku izmeu
BPS i BZS koja se tie neidentinosti kod BZS za
razliku od BPS. Sopstvo je neto predreflexivno, jer
i pre reflexije postoji odnos prema sebi i sopstvo je
neto to mi zatiemo u sebi. Ego se moe
razmatrati i s obzirom na dimenziju BPS. Nikada ne
poinjemo od nule. Mi moemo samo da
ponitavamo svoj prethodni identitet.
- Fakticitet BZS U kom smislu je BZS zapravo BPS? BPS
podrazumeva sluajnost. Fakticitet BZS se tie
svega onog to su faktori sluajnosti BPS baenost u svet. Sartr ne negira determinizam,
nunost. Taj fakticitet uvek biva preinaen. Mi smo
ti koji dajemo smisao situacijama i to za sebe. Mi
smo uvek u poziciji da organizujemo situacije - i tu
Sartr vidi momenat SLOBODE kao jednu
karakteristiku BZS. Mi smo ti koji biramo smisao i
znaenje sirovih injenica.
- Dinamika izmeu fakticiteta i negativiteta
Fakticitet se menja preko novog tumaenja, to je ta
negacija tj. Prevazilaenje. To je ono to
egzistenciju
ini
slobodnom.
Osnovna

karakteristika BZS je NEDOSTATAK i Sartr istie

njegova 3 aspekta:
1. ono TO nedostaje - nedostajue - mi uvek za
neim teimo, eznemo
2. ono EMU neto nedostaje - smo bie kome
neto nedostaje
3. SINTEZA prethodna dva - totalitet, celina, ono
to bi bilo prisutno kad bi biu kome neto
nedostaje to neto bilo prueno. U pitanju je
kompletnost bia koje ima neke nedostatke. Ovaj
akpekt je i cilj i smisao naih htenja. ovek je bie
potreba jer nije kompletno bie. U svakoj elji i
potrebi Sartr vidi nitavilo - kao nepotpunost
vlastitog bia. Smisao htenja je uvek takav da
teimo nekom htenju, nekoj punoi koja nam uvek
izmie.
BZS eli da postane BPS a da ostane BZS, a to je
nemogue. BZS kad zadovolji neku potrebu ona
postaje fakticitet i BZS moe zadovoljiti svoje
potrebe samo na nain postajanja BPS. BZS je
obeleeno nesrenom sveu. Nama je stalo do
totaliteta koji nam uvek izmie. Izbori su u
potpunom diskontinuitetu u odnosu na BPS. Govor
o trebanju, o vrednostima pretpostavlja neko
postojee, neko bie. Sartr uoava probleme koji
se tiu jeste-treba pitanja. Sfera vrednosti je neto
to preko vrednosti ulazi u sferu sveta. BZS ima

konstitutivnu ulogu kad su vrednosti u pitanju. BZS

je nosilac vrednosti. Vrednosti proizlaze i imaju
smisao samo u odnosu na ljudsku realnost.
Vrednosti podrazumevaju mogunost izbora. One
su neodvojive od mogunosti. Bez BZS bi bilo
nemogue govoriti o mogunostima. Kod Sartra
imamo stav da je svest uroena, organizovana
celina, a to organizovanje moe da vri samo
ovek. Mogunosti kao ontoloka kategorija su
neto to ovek osmiljava i razlikuje od stvarnosti.
Centralna odlika BZS je esktatinost. Ba jer je na
distanci prema sebi, ono je stalno izvan sebe,
stalno izlazi iz sebe, zato egzistencija implicira
ekstaze. Ekstatinost je manifestovanje na razliite
naine - prisutna je ve u procesu saznanja. Ona
podrazumeva mogunost nadilaenja situacije.
Ekstatinost
ima
smisao
transcendencije,
prekoraenja granica, neke otvorenosti. Mi smo u
odnosu na sebe same ekstatini, ali i prema drugim
biima. Sam proces saznanja je prisutnost BZS
biu po sebi. U saznavanju prirode mi smo u
poziciji prisutnosti biu po sebi.. to podrazumeva
jednu ekstazu - otvorenost, izlaenje iz sebe..
bavljenje onim drugim je ekstaza - prekoraivanje
samoga sebe. Za saznanje je sposobno samo BZS
jer samo ono moe da spozna neto drugo od sebe
samog.

Poziva se na Spinozu - svako determinisanje je

negacija, mi uvek saznajemo i ono to jeste i ono
to nije - re je o unutranjoj negaciji. (Determinatia
negatia est)
Razlika izmeu:
- spoljanje negacije - npr. Stolica nije stolica.
- unutranje negacije - misli se na transcendenciju
BZS izlazi u susret BPS.
- Ekstetinost / Vremenske ekstaze/ Vremenitost
BZS je ekstatino u smislu vremenitosti, izlaenja iz
sebe u pravcu prolosti ili budunosti. Prolost i
budunost su te ekstaze koje se razlikuju. Ekstaza
koja se tie prisutnosti, izlaenja iz sebe je vezana
za sadanjost. To susretanje sa drugim biima je
ekstaza sadanjosti.
Ekstaza budunosti se tie projekata, izbora, ciljeva
koje sebi postavljamo. Mi smo uvek u poziciji da
zamiljamo neko nepostojee stanje.
Ekstaza prolosti - jedan od naina prevazilaenja
sebe samih u pravcu neeg to se dogodilo, a to
uvek moe imati drugaiji smisao. Prolost kao
fakticitet ima karakteristike BPS. Fakticitet se moe
tumaiti na razliite naine. Svaka ekstaza

podrazumeva neko nitenje, menjanje, mogunost

uvek drugaijeg tumaenja injenica koje su u
prolosti - novo sagledavanje prolosti, novo
pisanje istorije.
Vreme za BZS izlazi u svet, kao i vrednosti i
mogunosti. BPS ne zna za vreme, nije vremenito.
Sva bia preko BZS bivaju organizovana u
vemenu.
Vremenitost
pretpostavlja
SVEST.
Vremenitost
podrazumeva
ureivanje
sleda
dogaaja. Sve preko BZS biva spoznato i
organizovano. Svet je neodvojiv od BZS:
PROBLEM DRUGOG
Drugi predstavlja jedan znaajan problempojedinana linost je ono izvorno to je centar
sveta. Tako se postavlja problem unapreivanja tih
razliitih centara sveta. Pluralizam, perspektivizam
postojanja razliitih vidova sveta. Namee se
pitanje solipcizma - ako sam ja centar sveta, da li
sam u opasnosti da negiram druge svesti koje su
isto centar sveta.
Sartr govori o skandalu pluralizma svesti. Problemi
nastaju kad se pitamo o interakciji ovih BZS "pakao su drugi".

BZS je sloboda, uvek je u raskoraku sa samim

sobom, izbegava da bude koincidencija sa samim
sobom. Taj neidentitet BZS ini ga biem otvorenih
mogunosti - ono je nepredvidivo i neodreeno. Mi
ne moemo povui bilansnu crtu i rei - ta linost je
to i to. Linost je uvek vie od onog to znamo o
njoj, ona nam uvek izmie. Sartr kae da je BZS
uvek vie od onog to jeste. Ono je uvek za sebe ,
ono se odnosi prema sebi.
Kjerkegor: Duh se odnosi, pojedinac je ono to
jeste upravo zbog toga kako se odnosi prema sebi
samom. Ove rei ZA SEBE se tiu mogunosti i
nunosti da vlastitu egzistencijalnu situaciju
protumaimo, da sami sebe biramo. Ta
autointerpretacija je ono zahvaljujui emu BZS
nije samo goli fakticitet. Od samotumaenja zavise
sve najvanije stvari u svom ivotu.
ovek nije stvar, objekat. Problem drugog se javlja
jer se mi meusobno nuno objektiviziramo postavljamo prema biu koje je otvorenih
mogunosti kao prema stvari, prema objektu.
Problem drugog se tie neminovnosti (drugi krade
moju slobodu). Stalno je prisutan problem u
meuljudskoj
komunikaciji
koji
se
tie
nemogunosti afirmisanja egzistencije drugog
oveka na nain na koji on sebe samog doivljava
kao otvoreno bie. Mi drugog oveka nikad ne

moemo smatrati kao BZS ve kao bie za drugog

(BZD), nikad kao subjekat, ve uvek samo kao
objekat.
Problem drugog se tie:
1. SAZNANJA DRUGOG - razlike perspektive
prvog lica koju ja imam samo u odnosu na sebe i
treeg lica gde mi drugog uvek vidimo kao neto
spoljanje i ne doivljavamo stvari na nain na koji
ih drugi doivljavaju. Za drugog se uvek javljamo
kao objekat, sve to o drugima momo saznati je o
drugom objektu, a ne o subjektu. A zar ne postoji
empatija, uivljavanje u svest drugog oveka? Sartr
je radikalno ateistian. Ako je bog ljubav, mogu je
susret sa drugima ( samo onaj koji voli otkriva tajnu
druge linosti - Berajev). Bog je ta instanca koja
usklauje dva bia u jdenu celinu. Ali kod Sartra ne
postoji nita izvan moje i svesti drugoga. Zato se
problem drugoga javlja na ovako radikalan nain.
2. problem nije samo u saznanju, ve je problem
ONTOLOKOG KARAKTERA. Problem je ivotan,
egzistencijalan. Nas drugi ne mue samo zato to
ne moemo do kraja da ih razumemo, ve nas
mue samim svojim postojanjem jer nas dovode u
situaciju da budemo svedeni na predmete. Drugi
ini da ja prestajem da budem gospodar situacije
problem uticaja drugog na mene samog i

decentriranje mog vlastitog sveta koji vri pogled

drugog.
Zato
nai
odnosi
sa
drugima
podrazumevaju konflikt, sukobe, jednu dijalektiku
otuenja. Uvek neko biva tretiran kao stvar,
sredstvo, instrument. Povremeno i ja drugog
svodim na stvar, a povremeno ja bivam stvar.
Ogranienje moje slobode problem drugog je u
neminovnosti uskraenja slobode u odnosu na
drugog. Biti vien je istina vienja drugoga nas
zapravo mui to to kroz odnose sa drugima mi
sami postajemo drugi. zato se BZS ne moe
odvojiti od BZD. Shvatamo koliko smo mi strani
drugome.
Stid je neto to ovek ne bi imao kao iskustvo da
nema odnosa prema drugima. Mi se uvek stidimo
sebe, ali pred drugima potreban je pogled drugih
da bismo se postideli. Sebe vidimo pogledom
drugoga to je u osnovi stida - na pad u stvarni
svet, nae svoenje na stvar, pad u predmetnost,
na nivo stvari gubitak slobode (analogija sa
Biblijom Adam i Eva). Bivamo transformisani u
jednu od stvari iz tog sveta. Drugi decentrira na
vlastiti svet, dezorganizuje ga. Mi postajemo samo
jedan elemenat tueg sveta. Nikad ne moemo da
pogledamo u pogled drugog oveka. Od subjekta
bivamo pretvoreni u objekat. Tu imamo jednu

ontoloku dimenziju odnos bivstvovanja sa

bivstvovanjem.
- Uticaj HegelaShvatanje da je opretmeenje nuno otuenje.
Nae pretvaranje u predmet i objekat je gubljenje
vlastite slobode. Ovde vidimo paralelu sa
Hegelovom analizom odnosa izmeu gospodara i
roba. Da bi samo bili priznati od drugog moramo
biti spremni da vlastito bie stavimo na kocku.
Afirmacija naeg subjektiviteta zahteva to da
vlastito bie ne svodimo na stvar.
- Motiv odnosa prema smrti i nitavilu Ta spremnost na gubitak ini da smo neto vie od
stvari, ini nas slobodnim, ini nas subjektima.
Spremni smo da prenebegnemo vlastiti fakticitet.
Kod Hegela je to jedna etapa pounutrenja,
dolaenja do saznanja sebe, do vlastitog
subjktiviteta. Sartr takoe smatra da mi moramo da
se potrudimo u odnosu sa drugima. Mi nikad ne
moemo ostvariti harmonine odnose sa drugima,
mi ih uvek svodimo na predmet. Svoju slobodu
moemo potvrditi samo tako to emo je drugome
uskratiti. I obrnuto kada nas drugi opredmete mi
gubimo svoju slobodu. Nikad ne moemo izmiriti
dve slobode.

- Ponos Ponos je prijatno oseanje za razliku od stida. Ali u

njegovoj osnovi ima neke vrste rezignacije
svedeni smo na stvar, objekat tj. izloeni smo
pogledu drugog, limitirani. U osnovi zadovoljstva
sobom je to da se moramo prethodno pomiriti sa
tim da jesmo samo to. Fiksiramo samo jednu
dimenziju vlastitog bia kojom se onda ponosimo.
Pogled drugog nas ograniava, svodi na neto
odreeno, na jednu dimenziju. Kljuno za problem
drugoga je pogled drugoga, to je ono to
dezorganizuje moj vlastiti svet i izaziva tu
tranformaciju BZS u BZD. Mi u tome spoznajemo to
da smo drugi za druge. Odnos sa drugima je odnos
bivstvovanja sa bivstvovanjem, a ne odnos
saznanja sa saznanjem. To znai da kod Sartra ne
postoji razlika izmeu onog to je na povrini i onog
to je na dubini. Sartr zastupa antiesencijalistiku
poziciju ne postoji neto izvan pojave sve je u
samoj pojavi. Sartr tu misao o nepostojanju nekog
unutranjeg jastva izraava tako to kae da ja
jesam svoji inovi. Ja ne postoji izvan mojih inova,
ponaanja. Ne postojim prvo ja pre ove situacije,
pa sam onda tek sticajem okolnosti ljubomoran,
gnevan, ponosan... ne postoji prvo ja, pa onda
neki drugi, pa se tek tad namee pitanje o saznanju
tih drugih, nego je ja ve zateeno sa tim

drugima. Uvek sam upuen na druge, uvek ivim

sa drugima. Ono to mene mui su konkretne
situacije i odnosi koje je imam sa drugima, a ne
neka teorijska problematika koja je uvek
sekundarna, izvedena iz ivotnih situacija u koje
smo baeni. BZD je nuan uslov BZS, BZD nije
neto drugo, sekundarno, ve je neodvojivo od
BZS.
- Odnos due i tela Telo je psihiko, ne postoji neka dua izvan tela.
Situacija nemogunosti razdvajanja spoljanjeg i
unutranjeg, uvek se radi o ivotnom totalitetu. Telo
je ono to nas vezuje za svet. Tu imamo analogiju
sa odnosom izmeu organa i organizma: organ je
iv organ samo u kontekstu ive celine ivog
totaliteta. Mimo te celine je mrtva stvar. Telo
nezavisno od due ne bi bilo to to jeste, a i telo
odvojeno od sveta bi prestalo da bude taj ivi
totalitet. Telo, telesnost je ono to nas ini BZD. Mi
izvorno jesmo BZD ba zato to smo telesna bia.
Ovo naglaavanje neodvojivosti due i tela je
usmereno na naglaavanje znaaja koje drugost
ima za konstituisanje svesti o BZS, vlastitog
identiteta. Mi zahvaljujui svojoj tesnosti jesmo
baeni u svet, jesmo predmeti za druge i tako i
dolazimo do svesti o BZS. Bez dijalektike odnosa
sa drugima ne bismo uspostavili reflexivni stav

prema sebi. Osnosi sa drugima su konstitutivni za

vlastito ja. Sartr naglaava telesnost kao neto
neodvojivo od BZS i polemie sa Dekartovom
tvrdnjom da je duu lake saznati od tela telo je
spoljanje samo iz perspektive objektivne nauke. Iz
perspektive prvog lica je neto to mi egzistiramo,
nama je telo blisko kao i vlastita svest.
Razlikujemo:
1) telo kao FAKTICITET bia za sebe
2) telo kao BZD u smislu spoljanje percepcije tela i
odnosa prema telu kao neem spoljanjem
Telo nas povezuje sa drugim ljudima, ono
predstavlja na fakticitet telo kao BZS telom
smo baeni u ivotne situacije, imamo neke datosti.
Ali nas kasnije u ivotu telo vezuje za druge ljude
naa komunikacija sa drugima se naknadno
otelovljuje u odnosu na tok vlastite svesti.
- Seksualna elja U osnovi je svoenje vlastitog bia na telesnost;
postoji prelaz sa ponaanja zasnovanog na svesnoj
aktivnosti na ponaanje zasnovano na elji. To je
transformacija sa jednog nivoa na drugi i
podrazumeva degradaciju svesti. udnja u prvi plan
istie telo, podrazumeva zavoenje drugog.
Sexualni objekat je objekat fascinacije ukljuuje i

vlastitu unutranju transformaciju mi moramo

same sebe zavesti, sebe transformisati u telo,
ostvariti neku vrstu unutarnje drugosti postati
drugi za drugog da bismo ostvarili sexualni odnos.
Smisao seksualnosti se ne moe izdvojiti iz
biologije i fiziologije. Imamo seksualne organe jer
smo seksualna bia. Akcenat je na ontolokom
smislu seksualnosti koja podrazumeva ovu igru
podrugojaavanja najpre sebe transformiemo u
objekat za drugog da bismo mogli uzeti taj objekat
za sebe. Smisao seksualnosti nije u postizanju
zadovoljstva ve u jednoj igri drugosti, u svoenju
BZD na objekat i svoenje vlastitog BZS na
objekat.
- Ljubav Ako su drugi pakao, onda se u ljubavi taj pakao
najbolje razotkriva. Ljubav je kod Sartra osuena
na neuspeh. Ljubav je zasnovana na pokuavanju
nemogueg, jer mi elimo da prisvajamo druge, ali
ne kao objekat, ve kao slobodu. Mi ne moemo
ustaliti odnos sa drugima. Postoje interakcije u
kojima bismo mi druge prisvojili kao slobodu. Kod
drugog nas privlai njegova sloboda. Sartr govori o
sado-mazohistikoj poziciji ljubavnih odnosa ili
druge postinimo sebi (sadistiki) ili sebe
potinjavamo drugima (mazohistiki) ili ovo ogramo
naizmenino. Ali istovramano se ne mogu afirmisati

obe slobode, afirmisanje moje slobode ide na tetu

voljenog bia i obrnuto. Osoba koja voli stalno trai
da bude voljena, i to je egzistencijalni ili ontoloki
smisao ljubavi. Nikad nam nije dovoljno to to
imamo voljeno bie, ve stalno oekujemo da
budemo voljeni od voljenog bia, da budemo
afirmisani kao subjekat i tu nastaju problemi u
ljudskim odnosima.
- Mrnja Razlikuje je od prezira. Druge mrzimo ne zato to
su oni neto loe uradili, ve je najee u osnovi
mrnje potvrivanje slobode drugog, neki plemenit
gest, portvovanost sa druge strane koja bi od nas
zahtevala zahvalnost, ali bi onda nae bie bilo
objekat.
FUNDAMENTALNI PROJEKAT I
EGZISTENCIJALNA ANALIZA
- Problem drugog i sloboda Drugi je problem jer nam namee drugaiji
fundamentalni projekat, jer se u susretu sa drugima
deava
sudar
razliitih
svetova.
Mi
se
transformiemo od subjekta u objekat tueg sveta,
postajemo stvari koje bivaju ograniene od strane
tue egzistencijalne situacije. Sloboda moe biti

ograniena samo slobodom. Mi smo u poziciji

baenosti u slobodu. U odnosu na druge naa
sloboda biva ograniena slobodom mi smo nuno
slobodni. U odnosima sa drugima mi vrimo izbor i
utoliko smo nuno slobodni, biramo ga u dva
smisla: kao objekat i kao subjekat. Moemo da
opredmeujemo druge, da ih ignoriemo i da ne
dozvolimo da se na svet raspri, ali isto tako
moemo prihvatiti pogled drugog i tako postati
objekt. Ako sebe biramo kao bie za drugog (BZD)
onda smo objekat. Mi afirmiemo slobodu drugog
na jedan radikalniji nain u odnosu na vlastitu
slobodu. Postajemo objekti u tuem svetu,
prihvatamo ulogu koju nam on kao subjekat
namee. Ono to ovu dinamiku pospeuje i ini je
vanom je naa potreba za drugima, to to mi
elimo da ostvarino vezu sa drugima. Mi ne
moemo da ostvarimo vezu sa drugima koja bi
podrazumevala afirmaciju obe slobode. Sartr
odbacije ideju sklada i harmonije. Svaka empirijska
veza podrazumeva dominaciju jedne slobode u
odnosu na drugu. Objanjenje zato mi pristajemo
na odnose sa drugima mi nekog posedujemo po
cenu toga da on za nas gubi onu dra dok je bio
slobodan odrivost veze podrazumeva neku vrstu
harmonije. Ideal je da budemo objektivni subjekt ili
subjektivni objekt otelovljena svest objekat koji
je postpuno svestan, koji je sam svoj uzrok. To
osmiljevanje je uvek u formi ponitavanja pa se ne

moe ostavriti kao identitet, pa je re samo o

idealu. Ne moemo ostvariti sklad ni sa sobom, ni
sa drugima. To je izraz ontoloke strukture BZS i
nemogunosti da se istovremeno bude i subjekat i
objekat.
Fundamentalni projekat je neto to predatavlja
akt slobode on jeste sloboda, ali je uvek
konkretizovan u datim situacijama. Sartr govori o
paradoxu slobode koji se uvek tie upuenosti
slobode ne konkretne situacije. Sloboda je mogua
samo u datim situacijama. Datost je ono to nas
ograniava, to je okvir u kom se javlja sloboda,
neka bestelesna sloboda nije mogua. To je jedna
strana paradoksa slobode. Sa druge strane
situacija je mogua samo na osnovu nae slobode.
Postoji neki zaarani krug izmeu situacije i
slobode. Nejasno je moda ono drugo: to kako
sloboda
odreuje
situaciju

smisao,
organizovanost elemenata u situaciji je stvar naeg
izbora, fundamentalnog projekta. Situacija ima
smisao samo u odnosu na ciljeve, na projekte koje
postavljamo. Ne postoje neljudske situacije same
po sebi da su date i nuno okarakterisane
odsustvom vrednosti i da imaju negativno
vrednosno odreenje. Nijedna objektivna situacija (
rat, bolest, hendikep) ne presuuje o tome da
situacija bude okarakterisana kao loa. Smisao se
konstituie od strane BZS oveka. Neko moe biti

astan i u najnepovoljnijim okolnostima. Sami

moralni subjekti prosuuju o znaenju, smislu
situacije u kojoj se nalazimo. Uticaj koji BZS ima na
situaciju se tie znaenja koje je zasnovano na
svesti. Smisao proizlazi iz CILJA koji sebi
postavljamo.
- Roenje Iako ne biramo kada i gde emo se roditi, mi
odreujemo smisao naeg roenja. Smisao naeg
nastanka zavisi samo od nas samih. Sama
injenica da se neko rodio nema smisao sama po
sebi i kraljevi i robovi mogu biti podjednako sreni
ili nezadovoljni time to su se rodili. injenice
dobijaju smisao tak kad ih mi protumaimo. Sve to
vidimo ima smisao u odnosu na cilj koji sebi
postavljamo.
Tako
mi
biramo
i
vlastitu
nesposobnost. Ako imamo u vidu to da od samog
oveka koji je neuspean zavisi to to on eli i od
njegovih ambicija, vidimo da on sebe dovodi u
situaciju da bude neuspean bira da se bavi
neim to nije za njega.
Projekat je ono preko ega se otkriva svet na
osnovu kog svi delovi sveta poprimaju znaenja u
smislu
instrumentalnog
kompleksa,
celine
sredstava za ostvarenje naih ciljeva. Neto nam
se pojavljuje kao prepreka ili kao pomo samo u

odnosu na nae ciljeve. Razotkrivanje sadanjosti

u kontekstu budunosti bilo koji kvalitet se otkriva
na osnovu projekta, izbora mi biramo vrednosti,
situacije u kojima smo zavisni od vlastitog htenja.
Imamo tu paradoksalnu meuzavisnost izbora i
situacija u kojima se zatiemo. Situacije su okviri
unutar kojih mi vrimo izbor. Postoji okvir izbora koji
namee sama situacija. Uvek imamo razliita
znaenja, pa je svest uvek u aktivnoj poziciji ona
je ta koja odreuje situaciju, a nije sama situacija ta
koja odreuje svest.
- Povezanost cilja, razloga i motiva Smisao slobode i znaaj projekta Sartr objenjava
u kontekstu povezanosti razloga, motiva i pobuda.
Imati motiv znai imati razlog za neto. Pobuda
predstavlja afektivnu naklonjenost ka neemu.
Motiv nije isto to i razlog, ve je blii terminu
pobuda afektivnost za neto ili protiv neega.
Sartr naglaava primat cilja, projekta. Mi se prvo
opredeljujemo
za
neto,
dakle,
biramo.
Fundamentalni projekat je fundamentalni izbor.
Izbor koji smo ve nainili je fundamentalan jer je
uinjen pre razmiljanja i tek na osnovu tog
projekta razmiljamo o razlozima, o smislu. Razlozi
su neto sekundarno. Nai motivi, afektiranost za
neto, to sve proizlazi iz prethodnog cilja ili
projekta. Razloge naknadno sebi pribavljamo. Mi

elimo neto to smo ve iskusili. elje

podrazumevaju neku repetitivnost neeg to smo
iskusili.. neki in prethodi elji i zainteresovanosti
za neto. Po Sartru i motivi i razlozi proizlaze iz
fundamentalnog projekta. Osueni smo na slobodu
i to je njena paradoksalnost. Teko je govoriti o
slobodi kao nunosti mi nemamo slobodu, mi
jesmo sloboda. Mi nismo ve definisani, pa smo
slobodni i biramo ovo ili ono. To da mi jesmo
slobodni, a ne da je imamo znai da nae bie
jeste uvek jedna od mogunosti koja se realizuje.
Fundamentalni izbor jeste neto to je
predracionalno. Ne postoje privilegovani oblici nae
slobode mi smo slobodni u svim svojim
aspektima ne samo u voljnim, namernim
inovima, ve i u sferi strasti, instinkta mi biramo
svoje strasti kao i namere. Voljno ponaanje nije
privilegovano. Emocionalno ponaanje je uvek
stvar naeg opredeljivanja. Mi biramo vlastiti strah
smisao straha je u nastojanju da se oslobodimo
onoga to nas zastrauje. Treba razlikovati
fundamentalni projekat (izbor) od obinih projekata.
Obini izbori su vezani za konkretne objekte naih
htenja.
Postoji jedan zajedniki smisao svih tih htenja,
elja, a to je fundamentalni projekat. To je neki
lini stil, sve ono emu odreena linost tei.
Fundamentalni projekat je neto to se ne moe

izabrati na osnovu razloga, ve je to neto to nae

bie samim postojanjem bira. Mnogi projekti su
zasnovani na razlozima, neke odluke (studije, brak)
su zasnovane na razlozima. Ali mnogi nai izbori su
posledica emocije ili afekta, simpatije ili antipatije i
ta vrsta htenja je neto sekundarno. Ali postoji
neto to nije stvar ni emocija, ni razlog, neto
izvornije,a to je nae bie i izvor koji vrimo time
to jesmo sloboda koja mi jesmo, koju ivimo
lini stil koji se manifestuje u svim pojedinanim
eljama. Za razumevanje linosti je vano
razotkrivanje tog fundamentalnog projekta koji je u
sri te linosti.
SARTR I FROJD
Egzistencijalna psihoanaliza je metoda saznanja
fundamentalnog projekta koja treba da nam
omogui da proniknemo u taj lini stil koji se
manifestuje kroz sve pojedinane elje. Naziv
egzistencijalna psihoanaliza ukazuje na slinost ali
i razliku sa Frojdovom psihoanalizom. Njegov
odnos prema Frojdu je ambivalentan. Osnovnu
ideju je preuzeo od Frojdove psihoanalize ali se u
detaljima razilaze. Ta osnovna ideja je da se
drugim ovekom trebamo baviti kao totalitetom, tj.
da svaki detalj, pojedinost neijeg doivljavanja
dovodi u vezu sa celinom linosti. Sartr je smatrao

da je Frojd imao tu ideju totaliteta libido iz kog

treba objanjaviti sve vidove ponaanja.
(Adler: volja za mo kao fundamentalni projekat)
Potvrivanje vlastite moi kompleks inferiornosti
kod Frojda je Edipov kompleks. Za Sartra su sve
ovo samo jedni od moguih fundamentalnih
projekata, tu Sartr vidi ogranienost empirijske
psihoanalize. Sartr govori o jednoj potrebi za
bivstvovanjem, tj. za neim to je potreba BZS da
sebe izgrauje, da tei nekom ispunjenju.
Simbolika rupe smisao nae tenje ka ispunjenju
nije samo seksualna (tennja enskog bia), ve je
smisao mnogo dublji. enski polni organ je
metafora otvora koji postoje u svim ljudskim biima.
Ono dublje znaenje se ne moe redukovati samo
na seksualno znaenje, ve postoji i neka vrsta
gladi, ne za seksualnim objektom, ve za biem.
Fundamentalni projekat je projekat vlastitog naina
postojanja, mi smo svi gladni bia, jer smo bia
nedostatka, nitenja. Mi u svim domenima teimo
sintezi, punini. Smisao egzistencijalne psihoanalize
je da se pozabavi naim htenjima i ponaanjem.
Sartr se slae sa Frojdom da je bilo koji doivljaj
simptom koji ima dublje znaenje, to je simbiloka
reprezentacija naeg nastojanja da ostvarimo BPS.
Svi mi teimo da se ostvarimo, da doivimo
ispunjenje. Postupak individuacije Sartr preuzima

od Frojda. Najbitnija je istorija sluaja, linosti i iz

tog konkretnog totaliteta moemo objanjavati neke
aspekte ponaanja. Moramo prepoznati linost koja
se krije izmeu elja, postupaka. Stvari imaju lino
znaenje, vana je ta subjektivna boja, kvalitet, ono
to simboliki znai.
Stendalova teorija ljubavi za nas je voljeno bie
simbol sveta, providnost sveta, za nas to bie
simbolie sve.
Psihoanaliza treba da otkrije to smboliko
znaenje. Mi kroz voljeno bie prisvajamo svet. Mi
smo se u potpunosti investirali u nekoj situaciji,
tako da nama ona predstavlja sve. Sartr govori o
mogunosti psihoanalize stvari one imaju svoju
obojenost u odnosu na konkretne subjekte
( posedovanje bilo kog predmeta, vezivanje za
neke stvari).
Razlike u odnosu na klasinu psihoanalizu
Sartr Frojdu zamera jedan model tumaenja
ljudskog ponaanja koji podrazumeva kauzalno
shvatanje ljudskog ponaanja. Prolost odreuje
nau sadanjost. Za Sartra je bitna kategorija
budunosti. Uticaj sredine je prenaglaen, pa Sartr
potencira to da sredina moe da utie na nas samo
preko znaenja ovde se naglaava znaaj svesti

tog subjektivnog faktora. Ne postoje neke

poslednje psiholoke datosti, neto to bi bilo
vrsta injenica, jer su datosti koje postoje
protumaene i organizovane od strane samog
subjekta. Naa sloboda je totalno i beskonano
neograniena, ali to ne znai da ne postoje nikakve
spoljanje granice. Ona je slobodna jer mi ne
moemo susresti te granice, mi smo slobodni po
tome kako se odnosimo. Sartr kod Frojda odbacuje
ideju nesvesnog i pravi jedno pomeranje pojma
psihiko je u celosti svesno, ali nije isto svest i
saznanje. Sutina psihoanalize nije da se nesvesno
transformie u svesno, ve da se saznanje proiri.
Neto nije saznato u svom opsegu, re je o tome
da se produbi saznanje o izborima koje smo
nainili. Izbori se i dalje odvijaju, pa i sam
fundamentalni projekat. Uvek moemo napraviti
nov fundamentalni projekat. Cilj je u oslobaanju te
ozbiljnosti mogui su novi fundamentalni projekti
stvari nisu definitivne. Cilj egzistencijalne
psihoanalize je da se bavi tim promenama na
subjektu.