UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET
ODSEK ZA FILOZOFIJU

Zavrni rad:
Pojam slobode u Sartrovoj filozofiji

Studentkinja:
Jelena Stankovi

Mentor:
Dragan Prole

Novi Sad
2016.

Sadraj:
Uvod ................................................................................................................................................ 4
Sutina ivota................................................................................................................................... 6
Egzistencijalizam je humanizam, odnosno, egzistencijalizam je optimizam ................................... 8
Esencija i egzistencija .................................................................................................................... 12
Sartrova ontologija slobode .......................................................................................................... 16
Osuenost na slobodu................................................................................................................... 24
Umetnost kao egzistencijalna sloboda .......................................................................................... 27
Zakljuak ........................................................................................................................................ 31

Apstrakt: Autorka e u ovom radu izloiti Sartrovo poimanje ideje egzistencijalizma kao i ideje
slobode, koja je, ini se, predstavljala jedan od kljunih pojmova kada je re o filozofiji
dvadesetog veka. Sartrov pristup pojmu slobode zasnovan je na prelazu izmeu humanizma i
egzistencijalizma, stoga njega, uslovno reeno, moemo shvatiti kao mislioca koji je u svoju
filozofiju implementirao ne samo filozofske, ve i politike i psiholoke aspekte ovekove
egzistencije. ovek, kao bie prelaza, bie koje se iznova stvara i otkriva kroz angaovanje, kroz
sam in postaje esencijalni ovek i time ispunjava svoju svrhu. Svakako, ovek je uvek ostaje u
stanju tenje, on nikada ne moe u potpunosti ostvariti svoju esenciju, ali on mora da dela da bi
dostigao slobodu.
Kljune rei: Savremena filozofija, Egzistencijalizam, an Pol Sartr, sloboda, esencija, egzistencija

Uvod
Sloboda znai odgovornost, to je razlog zato veina ljudi pred njom
strahuje. - George Bernard Shaw

Kada retrospektivno posmatramo pojam slobode, zapaamo enormne

promene i transformacije kroz koje je ovaj pojam prolazio da bi se u savremenoj
filozofiji rehabilitovao u Sartrovoj filozofiji kao veoma znaajna odrednica oveka
modernog doba. Da bi problem postao filozofskim problemom, on mora biti
nereiv i neiscrpan i biti postavljan iznova i iznova, na razliite naine u razliita
vremenska razdoblja. Samim tim, i sam pojam slobode ima prilino dugu istoriju,
poev od antike Grke, kolevke filozofije, gde se slobodnim ovekom smatrao
graanin polisa1. Srednjovekovlje unosi znaajne promene, te shodno politikim i
verskim prilikama tog doba, koncept slobode premeta u sferu unutranjosti
oveka kao slobode volje i ovekovog odnosa prema bogu. Novovekovlje je
usmereno na politike prilike i skladno tome, pojam slobode dolazi do izraaja
najvie u teorijama prirodnog prava, drutvenog ugovora i liberalizma. Problemu
slobode Kant daje sasvim drugaiju dimenziju, prevei distinkciju izmeu dva
oblika slobode, dok njegov savremenik Hegel slobodu postavlja kao povesno
razvijanje svesti o slobodi. No, ukoliko odemo par koraka unapred kroz istoriju,
videemo da je neophodan apsolutno drugaiji i noviji pristup ovoj problematici,
naroito ukoliko u obzir uzmemo istorijske dogaaje i duh epohe koji su u
mnogome determinisali kako filozofiju egzistencijalizma, tako i savremenu
filozofiju uopte.

Vano je napomenuti da se u antikoj Grkoj pod pojmom slobodnog graanina polisa nisu ubrajali ene,
deca, robovi i doljaci. Etimoloko poreklo termina eleutheros oznaava stanje u kome ljudi ive u
zajednici, te otuda i izvedenica eleutheria, koja oznaava slobodu a referie na pripadnost jednoj zajednici,
narodu.

Pristup pojmu slobode znaajno se razlikuje u XX veku, naroito ukoliko

uzmemo u obzir i istorijska deavanja u kojima su se dogodili prelomni preokreti
oveanstva. Teko bi se mogla osporiti tvrdnja da istorijski dogaaji kao i epoha
u kojoj odreeni filozofi ive i stvaraju ne utie znaajno i na njihove stavove kao
i na filozofske sisteme, to svakako zapaamo i kod Sartra.2 Tokom XX veka,
oveanstvo je prolo kroz dva svetska rata, pa su se otuda nametnula odreena
egzistencijalna pitanja, poput slobode, ropstva i smisla ivota. Pojmovi koji se
neretko koriste u svakidanjoj konverzaciji kao samorazumljivi, sada postaju
jednim od centralnih pitanja ozbiljnih filozofskih diskusija. Ovde vidimo jedan
duboki jaz izmeu slobode i mogunosti oveka da se ostvari u ovakvom svetu,
koji

je

kako

Sartr

smatra

dehumanizovan,

to

potkrepljujemo

moda

najpoznatijim i najcitiranijim Sartrovim citatom koji navodi u delu Iza zatvorenih

vrata a glasi: Pakao, to su drugi. I upravo ovde se i nazire sutina
egzistencijalizma, njen zadatak je da probudi i pokrene oveka da delanjem
ispuni svoju svrhovitost i preuzme odgovornost za slobodu. Sartrova filozofija
egzistencijalizma3, razvija se kao savremeni filozofski pravac najvie pod
uticajima Hegelove, Hajdegerove4 i Marksove filozofije. Kao osnovna tri problema
Sartrovih drama istiu se problem slobode, problem izbora i kako egzistirati i
odnositi se prema drugim individuama.

U mnogim filozofskim diskusijama, postavlja se pitanje da li je i u kojoj meri relevantno u kojim je

politiko-drutveno-ekonomskim uslovima mislilac stvarao, da li je bitna biografija autora i da li i koliko je
ona relevantna za filozofiju, ali kada govorimo o Sartru veoma je teko, ukoliko ne i nemogue iskljuiti
politike uslove i njegovu biografiju, jer tada ne bismo imali itavu sliku i predstavu o njegovom delu. Bilo
bi iluzorno iskljuiti bilo koji momenat Sartrove egzistencije i fokus staviti iskljuivo na njegova dela,
budui da je on bio jedan od retkih mislilaca, koji nije samo misliio i pisao, nego je, naprotiv i iveo svoju
filozofiju.
3
Premda se neretko Kjerkegor smatra osnivaem egzistencijalizma, Karl Jaspers je zapravo prvi filozof koji
je upotrebio termin filozofija egzistencije, smatrajui pod tim terminom filozofiju koja za svoj predmet ima
izuavanje smisla, svrhe i vrednosti ovekovog ivota, dok je Sartr u punom smislu te rei opravdao epitet
egzistencijaliste i doveo ovaj pravac do svog vrhunca.
4
Sartrov savremenik Martin Hajdeger je svojim delom Bitak i vreme, postavio ontologiju svog doba na
sutinski drugaiji nain. Smatrao je kako istorija ontologije treba da dekonstruie svoj najtemeljniji
predmet izuavanja, tj. pojam bia. Njegovo uenje o filozofiji egzistencije zasnovano je na onome to on
naziva ontolokom diferencijom. Ontoloka diferencija predstavlja razlikovanje bivstvovanja i
bivstvujueg, pri emu Hajdeger pod bivstvujuim podrazumeva neko pojedinano bie. Kako su ova
pojedinana bia ili bivstvujua odreena posebnim regiijama koje odreene nauke izuavaju, zadatak
filozofije je da se bavi bivstvujuim.

Sutina ivota
Ne pita se ovek o smislu ivota, ve ivot njemu postavlja pitanja na koja
on treba da odgovori. A istina se namee sama po sebi i ne treba joj posrednik.
- Viktor Frankl

Pitanje o sutini ivota postaje jednim od centralnih pitanja ne samo

filozofije egzistencije, ve i drugih grana koje se bave ovekom poput psihijatrije i
psihologije. Preplitanje psihologije i filozofije prilino je komplementarno i
dopunjujue kada je u pitanju ovaj problem, budui da na delu vidimo kako se
relativno uspeno spajaju i prepliu psihoanaliza, fenomenologija, humanizam i
egzistencijalizam. Specifinost ljudske egistencije ispoljava se u svesti o
sopstvenom postojanju i konanosti, a takoe i svesti o slobodi izbora. Pitanja
krivice, straha, smrtnosti predstavljaju osnovne negativne aspekte ljudske
egzistencije.
Kjerkegorov radikalzam, usko je povezan sa njegovim tumaenjem religije
i uloge boga u ovekovoj egzistenciji koju posmatra kao traginu i paradoksalnu.
Za razliku od Sartra koji iskljuuje boga, moemo rei da je kod Kjerkegora bog
znaajni konstituent ovekovog ivljenja. On posmatra oveka kao izuzetak, koji
ne moe biti logiki definisan preko pojma roda i specifine razlike. ovek
predstavlja sintezu duha i tela, on nije ni dua ni telo, ve neto izmeu. On nije
ni identitet ni razlika, ve sinteza, a ovu sintezu prema Kjerkegoru omoguuje
bog. ovekovo prirodno stanje je stanje krize, i Kjerkegor smatra da je ovek
bie osueno na bolest, i da taj oaj treba prihvatiti i prepustiti mu se. On veruje
da je vlastitu patnju i muku neophodno produbljivati, jer suoavanjem sa krizama
postajemo jai. Suoavanje sa oajanjem nuno je za buenje svesti. Prilino
pesimistian, Kjerkegor smatra da je srea privid i da nesuoavanje sa ovim

negativnim aspektima ovekove egzistencije vodi ka nitavilu, ili neautentinosti.

Kako Sartr postojanje ili nepostojanje boga smatra irelevantnim za ovekovu
egzistenciju,5 pitanja ovekovog ivljenja moraju biti fundamentalno drugaije
postavljena. On je svakako bliskiji stanovitu psihoanalitiara. Sartr je sa
rodonaelnikom psihoanalize, Sigmundom Frojdom imao prilino ambivalentan
odnos, iako se u osnovi slae sa Frojdovom idejom da se ovekom treba baviti
kao totalitetom, njihova shvatanja radikalno se razilaze u pojedinostima. Sartr
smatra da je Frojdovo kauzalno shvatanje ljudskog ponaanja neosnovano, to
argumentuje time da je za oveka od izuzetnog znaaja i kategorija budunosti a
ne samo prolosti koja je konstituivna za nau sadanjost. Pored Frojda i Adlera,
koji je bio zaetnik individualne psihologije, jo jedna linost veoma je znaajna
kada je re o demistifikovanju fenomena smisla ivota. Viktor Frankl, kao
nezvanini zaetnik tree beke kole psihoterapije, zasniva pravac u psihologiji
koji je poznat pod nazivom logoterapija. Ovo stanovite je znatno blie Sartru,
nego to bi to bili Frojdova psihoanaliza ili Adlerova individualna psihologija koja
se zasniva na nieanskoj volji za mo. Logoterapija ne istrauje ovekovu
prolost, ve se radije fokusira na njegovu svest i razbijanje egocentrizma. Frankl
veruje da smisao ne proizilazi iz ovekove egzistencije, ve se egzistiranjem
otkriva sutina ivota. Najznaajnija ljudska tenja jeste tenja ka smislu ivota.
Ukoliko povuemo paralelu izmeu Frankla i Sartra, iako je u pitanju apsolutno
drugaiji pristup samoj tematici, moemo izvui zajedniku nit koja povezuje ova
dva ingeniozna mislioca. Naime, Frankl, poput Sartra, veruje da ovek odreuje
svoju egzistenciju, on je ono to od sebe uini, ovek dela i preuzima
odgovornost za njihovo ostvarenje, te navodi da: ovek na kraju krajeva sam
sebe odreuje. ovek ne egzistira naprosto, nego uvek odluuje kakva e biti

Sartrov stav o (ne)postojanju boga jasno se oituje se u drami Zatoenici iz Altone, kroz dijalog Franca sa
ocem, gde se Franc obraa ocu s pitanjem: Boga nema, je l' tako?, na ta dobija odgovor: Bojim se da
ga nema - a to je katkad veoma neugodno.Nepostojanje boga jeste neugodno utoliko to time vie
nemamo neko transcendentno opravdanje za svoje postupke, ne postoji vii plan po kome delamo,
osueni smo na odgovornost za svoje postupke, na samoosudu i osudu od strane Drugog. Bog vie nije ni
sudija ni opravdanje. Vidi u: an Pol Sartr, Drame ; Tekstovi o pozoritu / an-Pol Sartr ; izabrao: Jovan
Hristi, prevod: Jovana Bari-Jeremi, Beograd : Nolit, 1981. str. 89.

njegova egzistencija, ta e u sledeem trenutku postati.6 Sartrovo miljenje je

prilino blisko ovakvom stanovitu, budui da smatra da izbor i odgovornost stoje
u uzajamnom odnosu, oveku budunost nije nametnuta, on svoju slobodu
realizuje kroz delanje.

Egitencijaliam je humaniam,
odnono, egitencijaliam je
optimiam
A priori ivot nema smisla. Prije no to ivite, ivot nije nita, ali na vama
je da mu date neki smisao, i vrijednost nije nita drugo nego taj smisao koji
izabirete.
an Pol Sartr

Samom pojmu egzistencije moemo prii iz razliitih perspektiva i teko

emo naii na eksplicitno dijametralno suprotna miljenja unutar savremene
filozofije, budui da mislioci kreu sa iste poetne take. Meutim, ono to bi
znaajno

razlikovalo

Sartrov

od,

primera

radi,

Jaspersovog

pojma

egzistencijalizma, jeste pristup kojim su ova dva mislioca tematizovala problem

egzistencije. Iako se slau u sutinski vanim pitanjima, ipak postoje nijanse,
koje svakako nisu zanemarljive i sa srodne poetne take odvele su ova dva
mislioca u razliitim pravcima. Jaspersovo miljenje, podudara se sa Sartrovim
utoliko to Jaspers egzistenciju odreuje kao postojanje koje je zainteresovano
za sebe. Termin egzistirati, rezervisan je iskljuivo za oveka, budui da
predmeti ne egzistiraju s obzirom da se ne bave svojim postojanjem. Ili gledano
6

Viktor Frankl, Zato se niste ubili?, Prevod: Vera Albulj, arko Albulj, Beograd, 1994. str. 111.

kroz vizuru Viktora Frankla: ljudsko bie nije stvar kakve su ostale stvari. Stvari
determiniu jedna drugu, a ovek konano sam sebe determinie. ta postigne
ovek, u granicama svojih sposobnosti i svog okruenja, sam je postigao.7 To
implicira da je ovek jedino bie koje ivi, donosi odluke, bira svoj ivotni put i
odluuje o svom mestu u svetu. Iako je odbijao etiketu egzistencijaliste, Hajdeger
je neosporno bio veoma znaajan za Sartra, jer govori o tu-bitku (Nem. Dasein)
kao egzistenciji u njenoj vremenitosti, oveku koji ne moe biti shvaen kao puki
subjekt i tvrdi da: Bie koje jest na nain egzistencije jest ovjek. ovjek jedini
egzistira. Stijena jeste, ali ne egzistira. Stablo jeste, ali ne egzistira. Konj jest, ali
ne egzistira ... Stavak 'ovjek jedini egzistira' ne znai nipoto - samo je ovjek
zbiljsko bie, sva su ostala bia nezbiljska i samo privid ili predodba ovjekova.
Stavak 'ovjek egzistira' znai: ovjek je ono bie, bitak kojeg se od bitka u bitku
odlikuje otvorenim ustrajavanjem u neprikrivenosti bitka.8
U tradicionalnoj filozofiji razmatranje bia zapoinje sutinskim pitanjem o
esenciji, koje je obeleilo itavu istoriju filozofije, poev od same antike gde se
postavlja pitanje o ovekovoj uroenoj sutini. Aristotel e mu pripisati govor i
drutvenost, srednjevekovni mislioci boansko poreklo (lat.

Opus Dei),

novovekovlje mu po ugledu na antiku pripisuje sposobnost miljenja, koje oveka

ini slobodnim. Tek u savremenoj filozofiji vidimo epohalni prelom koji ukida
ovekov odnos prema transcendensu i sutinski obre odnos esencije i
egzistencije.
Sartrovo Ja ili svest doivljava bie po sebi kao neto nespoznatljivo,
netransparetno. Bie po sebi, kako ga Sartr naziva, nailazimo jo u Kantovoj
filozofiji kada kada govori o stvari po sebi (Nem. Ding an sich) i sferi noumena o
kojima ne moemo znati nita, pa ak ni da li postoje. Tako i Sartr smatra da Ja
ili svest ne shvata i ne razume bie samo po sebi. Svest ili Ja ne pronalazi uzrok
koji bi egzistenciju bia po sebi uinio nunom. Ono, parmenidovskim jezikom
reeno, naprosto jeste, bez odreenog razloga ili svrhe. S druge strane, bie za

7
8

Ibid.
Uvod u Heideggera, Prevod: Ivan Salei, Matica Hrvatska, Zagreb, 1972., str. 36.

sebe, negira i suprotstavlja se biu po sebi. Bie po sebi, uslovno reeno, i jeste
samo to suprotstavljanje i ta negacija. Bie po sebi doivljava sebe kao prazninu
u totalitetu iskustava. Ono je ujedno i bie prolosti i bie sadanjosti kao i
budunosti. Ja jesam totalitet svih svojih iskustava koja su me uinila da danas
budem ono to jesam, ali ta ista prolost vie ne postoji, to implicira da ja jesam
ono to vie nisam. S druge strane ja sam i bie budunosti, ja se projektujem u
budunost, oekujem, nadam se, planiram, strepim od neizvesnosti koju
budunost nosi. Pa se ini, naizgled, da ovek i nije ono to jeste sada, ve ono
to e biti.9 U tom smislu, proslost je ona koja nas fiksira i pretvara u bie po
sebi. Ono to oveka ini biem za sebe, jeste sloboda da bira sebe u
budunosti. To je proces sa neiscprnim vrelom opcija kojim postajemo i
ispunjavamo svoje bie, a tek smru, taj projekat se zavrava i ovek postaje
samo prolost sa zbirom svojih inova koje je ostavio iza sebe.
Kjeregorovo razmiljanje o egzistencijalizmu poiva na nesrenoj
ovekovoj baenosti u ivot, on ide jo ekstremnijim putem od svojih
savremenika i postavlja pitanje: Ko me je uopte pitao da li elim da se rodim?.
Svaki ovek se raa i biva osuen da realizuje svoju svrhu koja nije unapred data
tokom svog ivota, to ga baca u stanje oajanja i teskobe. Ova teskoba
proizilazi upravo iz nunosti slobode izbora u koju je ovek baen. ovek je
osuen da bira izmeu dve ili vie mogunosti, a i odustajanje izbora predstavlja
izbor. Prema Kjerkegoru, svaki izbor je odbacivanje od drugih mogunosti, emu
je finalni rezultat kajanje. Nije njegov izbor direktan uzrok kajanja, ve naprotiv,
sama svest o tome da smo ogranieni, da ovek nikada nije u mogunosti da
ostvari sve svoje mogunosti. Kjerkegorova filozofija ostavlja gorak ukus u
ustima zbog svog pesimizma, na koji ne moemo ostati ravnoduni, pa i ne
iznenauje to je egzistencijalizam kao pravac neretko provlaen kroz
peorativan kontekst, to se nepravedno donekle obilo i Sartru o glavu.
Zbog raznih predrasuda sa kojima se susreo egzistencijalizam kao
filozofski pravac, Sartr nakon ratnih iskustava 1945. pie uveni manifest pod
9

Ovde moemo referisati na Adornovog oveka kao bie nade, koje malo ivi u prolosti, a jo manje u
sadanjosti. oveka koji ivi u budunosti i projektovanju i planiranju iste.

naslovom Egzistencijalizam je humanizam gde pokuava da odbrani ovaj pravac

kao i da odgovori na kritike koje su mu bile upuene. Ovo delo se smatra
egzistencijalistikom biblijom i predstavlja Sartrov fundamentalni doprinos kako
samoj filozofiji, tako i metafizici. Sartr u ovom delu postavlja osnovne smernice
svog filozofskog sistema, te navodi kako je egzistencijalizam ateistika filozofija i
da: pod egzistencijalizmom razumijemo nauku koja, ini ljudski ivot moguim i,
osim toga, objavljuje da svaka istina i svaka akcija ukljuuju sredinu i ljudsku
subjektivnost.10 Egzistencijalizam kao ateistika filozofija, unela je mnotvo
novina i neoekivanih obrta u filozofiju, a moda za nas relevantnije i samu
ontologiju. Ovim hoemo rei da bog ne postoji, ali da ipak postoji makar jedno
bie kod koga egzistencija prethodi esenciji, a to bie je ovek. Sartr smatra da
ovek najpre egzistira, a tek naknadno definie sebe i sopstveno postojanje.
Slavko Seleni ima dobra zapaanja te navodi da: budui da Bog vie ne
postoji, Sartr upozorava da mi moramo do kraja da primimo na sebe posledice
njegovog odsustva. Sekularistika etika XIX veka izabrala je, po Sartrovom
uverenju najlaki ali i najfrivolniji nain da popuni prazninu nastalu iznenadnim
oduzimanjem

religioznog

apsoluta

po

kome

se

procenjivalo

ovekovo

postupanje. Ona je jednostavno neke vrline proglasila a priori vaeim ne

reavajui tako problem, ve, po Sartrovom uverenju, odlaui njegovo
reavanje. Uprkos odsustva Boga, uprkos odsustva religiozne fantazije, ovek
mora nai naina da ivi. Egzistencijalizam je filozofija koja eli da uini ivot
moguim.11 Prema Sartru, nepostojanje boga, sutinski jeste i filozofski i
praktiki problem. Ovaj ateistiki egzistencijalizam, svakako je oekivano,
izazvao mnotvo kontroverzi i kritika upuenih Sartru, on je katolicima koji su
prenaglili i preuranjeno a priori osudili ovakav pristup razjanjava predznak
ateistikog u svojoj filozofiji te navodi da: ono nikako ne pokuava da ovjeka
baci u oaj. No, ako se, poput krana, svaki stav nevjerovanja naziva oajem,
ono polazi od izvornog oaja. Egzistencijalizam nije toliko neki ateizam u tom
10

an Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Prevod: Vanja Sutli Veselin Malea, Sarajevo, 1964., str.

6.
11

Slobodan Seleni, Dramski pravci XX veka, Umetnika akademija u Beogradu, Beograd, god. 1972., str.
44.

smislu da bi se iscrpio u dokazivanju da bog ne egzistira. Prije on izjavljuje: ak

kad bi bog egzistirao, to ne bi nita promijenilo; to je nae gledite. Ne da bismo
vjerovali da bog egzistira, nego mislimo da problem nije problem njegove
egzistencije; potrebno je da ovjek opet sam sebe nae i da se uvjeri da ga nita
ne moe od njega samoga spasti; bio to i neki valjani dokaz boje egzistencije. U
tom smislu, egzistencijalizam je optimizam, nauka akcije, i samo iz zle namjere
mogu nas krani nazivati oajnicima, pomijeavi svoj vlastiti oaj s naim.12
Ovakvo vienje egzistencijalizma, moglo bi se spoitati radije Kjerkegoru koji je
sebe radije i shvatao kao religioznog mislioca, nego filozofa. A kada je o Sartru
re, upotreba klasinih termina poput slobode, humanizma, egzistencijalizma,
dobijaju kompleksnije znaenje, i samo povrno itanje Sartrovih dela moglo bi
dovesti do ovakvih zakljuaka i primedbi, poput ovih koje su mu bile upuene.

Eencija i egitencija
ovek pre svega egzistira, susree sebe samoga, uranja u svijet - i
definie sebe kasnije. an Pol Sartr

Ukoliko u obzir uzmemo sve faktore kao i predstavnike egzistencijalistike

filozofije, moemo rei da jedino Sartrova zaista s punim pravom nosi ovaj epitet.
Sartrov literarni diprinos prilino je arenolik i raznovrstan, iako se ne svrstavaju
sva njegova literarna dela primarno u filozofska, postoji odreena nit koja
povezuje ne samo dela koja su strogo filozofska, ve i njegove drame i eseje, u
kojima filozofska misao proima sve likove. U njegovim delima, reanimira se
jedno ontoloko pitanje, premda u jednom izmenjenom i inovativnom obliku. Sartr
ponovno otvara za razmatranje pitanje koje je postavljala itava esencijalistika
12

an Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Prevod: Vanja Sutli Veselin Malea, Sarajevo, 1964., str.
43-44.

filozofija koja je trajala od Platona do savremene filozofije egzistencijalizma, a to

je pitanje esencije i egzistencije. Egzistencija se tradicionalno gledano najee
definie prema svom odnosu prema esenciji, odnosno bogu. Srednjevekovna
filozofija predstavlja krunu ovakvog pogleda, budui da se problem postavljao
tako da egzistencija zavisi od esencije i njoj duguje svoje postojanje. Tek sa
Nieovom postavkom o smrti Boga dolazi do preokreta, koji je u odreenom
smislu izmenio itav tok istorije filozofije. Sartrov ateistiki egzistencijalizam, nije
verovatno toliko skandalozan koliko i Nieovo negiranje postojanja metafizikog
sveta koje je artikulisano uvenim stavom: Bog je mrtav. Ateistiki predznak koji
Sartr pripisuje svojoj filozofiji egzistencijalizma, nije inovativan iskljuivo zbog
odnosa prema bogu, budui da smo to imali prilike da vidimo kako kod
Fojerbaha, tako i kod NIea, ali ono u emu je Sartr pomerio granicu jeste
ontoloka nit koja se proima kroz ovakvu postavku. Nepostojanje boga i
zagrobnog ivota referie na srednjovekovni problem esencije i egzistencije, to
kod Sartra znai da bog ne postoji, ali postoji makar jedno bie kod koga
egzistencija prethodi esenciji. Kako Sartr navodi: ako bog ne postoji, ima bar
jedno bie u kojeg egzistencija prethodi esenciji, jedno bie koje egzistira prije
nego to se moe definirati bilo kakvim pojmom i da to bie jest ovjek ili, kako
Heidegger kae, ljudska zbilja. to ovdje znai da egzistencija prethodi esenciji?
To znaci da ovjek najprije egzistira, da sebe susree, iskrsava u svijetu i da
zatim sebe definira.13 Sartr u Biu i nitavilu dodatno potkrepljuje koncept
egzistencionalizma, gde tvrdi da ljudsko bie nije stvar meu drugim stvarima.
Stvari odreuju jedna drugu, dok ovek, s druge strane, odreuje samog sebe.
On sam sebe definie i donosi odluke da li e ili ne prei odreene granice.
Prema Sartru, svaki ovek praznina za sebe koja obitava u posebnom privatnom
univerzumu.
U Sartrovom egzistencijalistikom konceptu vidimo indeterminizam koji
ostavlja otvorene opcije za razvijanje14, nemee negaciju sudbinskog projekta
13

an Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Prevod: Vanja Sutli Veselin Malea, Sarajevo, 1964., str.
11.
14
Ovo je mesto gde se moe napraviti paralela izmeu arla de Montenja i Sartra. Naime, kad izuzmemo
razlike koje su uslovljene vremenskom razlikom i dobom u kojem ova dva mislioca stvaraju, Montenjev

ivljenja i ne ostavlja prostora za empatino ivljenje bez odgovornosti. Budui

da egzistencija prethodi esenciji, ovek nije slobodan, ve je on sam sloboda, on
je Sartrovski reeno: osuen da bude slobodan. Samim tim, ovek je
determinisan jedino sopstvenom subjektivnou i slobodom izbora. Naa sudbina
nije unapred data ni zadata, ovek polazi od izvornog oaja i trai cilj izvan sebe,
to znai da ukoliko sudbina nije unapred determinisana i mi ne delamo po
nekom skrivenom viem planu, niti su stranice naeg ivota unapred ispisane, mi
imamo apsolutnu slobodu za delanje a samim tim i problem u kakvom ranije
nismo bili, budui da neposredno snosimo posledice za svoje odluke ili Sartrovim
reima: ovjek je slobodan, ovjek je sloboda. Ako, s druge strane, bog ne
egzistira, ne suoujemo se s vrijednostima ili zapovijedima koje bi opravdavale
nae ponaanje. Tako u sjajnom predjelu vrijednosti nemamo ni iza sebe ni pred
sobom opravdanja ili isprike. Mi smo sami, bez isprike. To je ono to bih elio da
izreknem govorei da je ovjek osuen da bude slobodan. Osuen, jer nije sam
sebe stvorio, a ipak, inae, slobodan, jer je, jednom baen u svijet, odgovoran za
sve to ini.15
Svaka odluka sad postaje bitna, mi nismo vie puki posmatrai naeg
ivota, ne postoji sudbina ili usud na koji moemo prebaciti odgovornost za stvari
koje nam se deavaju u ivotu. Svaka naa odluka postaje relevantna iz razloga
to je sami donosimo, bez obzira da li je ispravna ili pogrena. Iz tog razloga i
Sartr kae da je egzistencijalizam optimizam*16 Izbor i odgovornost su zapravo
samo razliite strane istog novia. Oni uvek idu zajedno, pa stoga Sartr i kae
da je izbor mogu u jednom smislu, ali ono to nije mogue, to je: ne izabirati. Ja
mogu svagda izabirati, ali moram znati, ako ne izaberem, takoe izabiram.17
Interesantno je to individualizam i sloboda izbora savremenog oveka nisu
odveli oveanstvo u pozitivnom smeru. Taj poziv na oslobaanje od autoriteta i

humanizam i Sartrov egzistencijalizam imaju vie slinosti, koje moda na prvi pogled i nisu toliko
oigledne. Oba mislioca oveka vide kao bie prelaza. Montenj u Esejima oveka opisuje kao bie
promene i prelaza koje se odigrava kroz konstantno samoispitivanje i samoistraivanje. Ljudsko stanje (fra.
la condition humaine) zasniva se na svesnosti oveka o svojim mogunostima.
15
Ibid. str. 17.
16
Ibid, str. 43.
17
Ibid, str. 33.

poziv na linu odgovornost oveanstvo je prilino povrno shvatilo, to je i

prouzrokovalo u neku ruku negativne posledice sa kojima se ovek dananjice
suoava.
Takoe, kada govorimo o humanizmu i tu nailazimo na mnotvo
predrasuda koje Sartr pokuava da rasvetli. Sartr je bio meta kritika, optuen da
se u svojoj drami Muka ruga humanizmu. Meutim, budui da ga Sartrovo
miljenje ne moemo podvesti pod tradicionalnu suenu ideju humanizma, on
pravda svoje stanovite objanjavajui kako postoje: dva vrlo razliita smisla.
Pod humanizmom se moe razumjeti neka teorija koja ovjeka uzima kao cilj i
kao najviu vrijednost

18

... Ali postoji jedan drugi smisao humanizma, koji u

osnovi znai ovo: ovjek je stalno izvan sebe samog; projektirajui se i gubei se
izvan sebe, ini on da ovjek egzistira, i, s druge strane, slijedei transcendentne
ciljeve, moe on da egzistira; ovjek kao taj prijelaz i zna predmete samo po tom
prijelazu.19 Iako su udaljeni vremenski itava etiri veka, ovakvo Sartrove
miljenje prilino je blisko miljenju arla de Montenja, koji je slino Sartru
oveka posmatrao biem prelaza. Montenjev humanizam, daleko vie podsea
na egzistencijalni humanizam nego na klasini. U svom eseju O ljudoderima,
moemo najbolje zapaziti da Montenjev stav prema oveku nije koncipiran na
superlativu i velianju dobrote oveka. On u ovom delu pravi poreenje izmeu
Evropljana i divljaka i pokuava da uspostavi paralelu izmeu latentnog i
eksplicitnog divljatva, koje je makar oigledno i transparentno. Evropljani sa
svojom prepotentnom kulturom predstavljaju vee divljake, jer za razliku od
18

Radi lakeg shvatanja konteksta, naveemo ostatak izvornog teksta: Humanizam u tom smislu opstoji
u Cocteaua, na primjer, kad u njegovoj prii Oko svijeta za 80 sati neko lice izjavljuje, jer u avionu
nadlijee planine: ovjek je divan. To znai da u ja, lino, koji nisam konstruirao avione, iskoristiti ove
izvanredne izume, i da u se moi lino, kao ovjek, smatrati odgovoran i poaen zbog ina koji
pripadaju nekim ljudima. To bi pretpostavljalo da bismo mogli pridati veliku vrijednost ovjeku nakon
najviih ina stanovitih ljudi. Taj humanizam je apsurdan, jer bi jedino pas ili konj mogli donijeti cjelovit
sud o ovjeku i izjaviti da je ovjek divan, za to oni nisu raspoloeni, bar koliko ja znam. No, ne moe se
dopustiti da bi neki ovjek mogao donijeti sud o ovjeku. Egzistencijalizam ga razrjeava svakog suda ove
vrste: egzistencijalist nee nikada uzeti ovjeka kao cilj, jer ga svagda valja initi. I mi nismo duni vjerovati
da opstoji neko ovjeanstvo kojem bismo mogli ukazivati kult na nain Augustea Comtea. Kult
ovjeanstva zavrava u Comteovom, u sebi zatvorenom humanizmu, i, valja rei, u faizmu. To je
humanizam koji neemo. Vidi u: an Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Veselin Malea, Sarajevo,
god. 1964., str. 41.-42.
19
Ibid. str. 41-42.

divljaka koji makar ubiju svoje rtve, oni transcendiraju ovaj primitivan oblik
varvarstva i jedu ive ljude sa oseanjima. Montenj smatra da su divljaci znatno
svesniji svoje slobode izbora, oni delaju po sopstvenom nahoenju i oseaju dok
se kultivisani, civilizovani ovek ne oslanja na svoje principe ve na miljenje i
odluke koje donosi suvereni. Kao da se veoma malo promenilo od Montenjevog
vremena, on zapaa da siromanih ima daleko vie od bogatih, ali oni nisu ni
svesni moi koja lei u njiihovim rukama, te stoga prihvataju da budu puki
posmatrai sopstvenog ivota i da pritom ne rade nita da postojee stanje stvari
preokrenu i promene. Iako sloboda o kojoj govori Montenj nije u potpunosti
osloboena svake norme i determinisanosti, obojica, oigledno govore o slobodi i
subjektivnosti oveka, s tim da se kod Sartra sloboda izjednaava sa
odgovornou.

Sartrova ontologija lobode

Mi hoemo slobodu radi slobode i u svakoj posebnoj prilici. A hotei
slobodu, mi otkrivamo da ona sasvim zavisi od slobode drugih i da sloboda
drugih zavisi od nae. an Pol Sartr

Iako formalno ontoloko pitanje, pitanje slobode je explicite osnovno

pitanje filozofije egzistencijalizma. Sartr smatra da ovek formira svoju sutinu
projektujui samog sebe. Sloboda iz Sartrove perspktive nema unapred datih
ciljeva niti apriornih vrednosti, ona predstavlja slobodu ni za ta, ne postoji
unapred postavljena svrha, ovek ne poseduje nikakvu uroenu sutinu, ve
postaje ono to sam od sebe napravi. Pred izborom kojim projektuje sebe, ovek

je osuen na slobodu20, kako Sartr navodi. Sloboda tek u odnoenju prema

drugima zadobija svoju svrhovitost. Svakako, Sartorva kritika sekularizma, de
facto je imala velikog uticaja na njegovo odnoenje prema pojmu slobode.
Ukoliko prihvatimo Nieovu ideju smrti boga koja je obeleila itavu jednu
filozofsku eru, ne postoje parametri, niti autoritet prema kome emo ravnati i
meriti ispravnost naih postupaka.21 Samim tim, dispozicija za ovakve
valorizacije mogu biti jedino ovekova dela i u tom smislu ovek nije niti ono to
misli da jeste niti ono to bi eleo da bude, ve ono to ini. ovek ne moe biti,
ono to bi, primera radi, Adorno postulirao kao bie nade, koje ivi u sanjerenju i
misaonom projektovanju svetlije budunosti, nego je naprotiv osuen da ivi u
ovom trenutku i biva ocenjivan na osnovu svojih konkretnih dela i sa-odnoenju
prema drugima.
Sartr pie Bie i nitavilo kao odgovor na Hajdegerovo delo Bitak i vreme.
Ovo delo, koje je kako se smatra pisao punih trinaest godina, poiva na saznanju
o slobodi koje bi trebalo da izvede odreene kako etike, tako i metafizike
zakljuke koji su od znaaja i interesa za ovekovu egzistenciju. Sartrovo Bie i
nitavilo predstavlja eklektian spoj klasine nemake filozofije, kartezijanstva,
psihoanalize kao i Hegelove i Hajdegerove filozofije i uvodi novi oblik dualizma u
filozofiju. Problem saznanja i odnosa izmeu subjekta i objekta okupirao je velike
umove kroz itavu istoriju. Sartrova fenomenologija transcendira klasinu podelu
filozofije na idealizam i realizam.22 Sartr delu Bie i nitavilo daje podnaslov
20

Sartr navodi da: ovjek nije nita drugo nego svoj projekat, on egzistrira samo ukoliko se ozbiljuje, on,
dakle, nije nita drugo nego sveukupnost svojih ina, nita drugo nego vlastiti ivot. Vidi u: an Pol Sartr,
Bie i nitavilo tom 1, Prevod: Mirko Zurovac, Nolit, Beograd, 1984., str. 273.
21
Ovde moemo zapaziti kljunu taku razilaenja izmeu Sartra i njegovog savremenika Karla Japersa.
Sartrov ateistiki egzistencijalizam i jeste upravo po svom predznaku ateistikog ono to ga sutinski
raazlikuje i ime unosi novine u egzistencijlizam. Jasper e rei da: Mi ne moemo ozbiljno da poreknemo
da imamo o neemu da odluimo, i da time odluujemo o sebi, i da smo pri tom odgovorni. Ko eventualno
pokua to da odbije, ako je konzekventan, ne moe ni drugim ljudima postavljati bilo kakave zahteve.....
Ukoliko smo sigurni u postojanje svoje slobode, ubrzo e uslediti i drugi korak u pravcu samorazumevanja:
ovek je bie koje se odnosi prema bogu. Ukoliko je ovek slobodniji, utoliko je sigurniji da bog postoji.
Kad sam odista slobodan, ja sam siguran da to nisam zahvaljujui sebi. vidi u: Karl Jaspers, Filozofija
egzistencije, Izdavako Preduzee Prosveta, Beograd, 1973. str. 173. Dakle iako bi se Sartr sloio sa
Jaspersovim stavom o ovekovoj slobodi izbora i snoenju posledica za iste, to ne znai nuno da je nama
potrebno postojanje boga da bismo plauzibilno opravdali postojanje slobode kod oveka.
22
Sartr svakako nije prvi koji se bavio ovim pitanjem, svakako jedan od najznaajnijih mislilaca u povesti
filozofije Imanuel Kant, izgradio je itav filozofski sistem na sporu koji se vodio izmeu idealista i

Ogled iz fenomenoloke ontologije, te ve iz samog podnaslova nasluujemo da

ovo delo ima zadatak da odgonetne odgovore na pitanja: ta je bivstvovanje,
kakvi su fundamentalni ontiki odnosi izmeu svesti i sveta, kakve ontoloke
strukture svesti (subjektivnosti) ine moguim te odnose, kako je mogue
fiksirati, konceptualizovati i deifrovati ontoloku konstituciju oveka kao
konanog, konkretnog bivstvujueg, tj. u njegovoj ontikoj neredukovanosti i
samobitnosti.23 U nameri da odgovori na ova pitanja, Sartrova polazna taka
jeste ideja sveta kao fenomena.
Sartr smatra da se iza sveta fenomena ne skriva nekakav drugi,
transcendentni svet, sve to postoji u realnosti je samo serija fenomena. Ovakva
fenomenoloka ontologija de facto odbacuje obe opcije, kako idealizma, tako i
racionalizma, kao to se oituje ve u samom uvodnom paragrafu Bia i nitavila
gde navodi da je: moderna misao ostvarila znaajan napredak svodei
postojee na niz pojava koje ga manifestuju. Cilj je bio savlaivanje izvjesnih
dualizama, koji su filozofiju nili nejasnom, i njihova zamjena monizmom
fenomena ... Izvjesno je da smo se, na prvom mjestu, oslobodili dualizma koji u
postojeem suprotstavlja unutranje spoljanjem. Ne postoji vie spoljanje
postojeeg24. Sartr posmatra fenomenalni svet kao svet fenomena svesti i
zadatak filozofije je da svoje izuavanje zapone od svesti kao oblika
bivstvovanja u svetu. Tek kada uvidimo kako je svet fenomena zapravo jedinstvo
svesti i sveta moemo postaviti pitanje o tome kako je mogue saznanje kao
odnos subekta i objekta.
Novi fenomenoloki dualizam koji Sartr uvodi umesto tradicionalnih
relacija subjekt objekat, sastoji se od bia po sebi i bia za sebe. Ono to
predstavlja osnovnu distinkciju u odnosu na tradicionalne termine jeste da

racionalista, kako i sam navodi u Kritici istog uma: Misli bez sadraja jesu prazne, a opaaji bez pojmova
jesu slepi. Vidi u: Imanuel Kant, Kritika istog uma, BIGZ. Beograd, 1976. str. 73. Prvi deo reenice
kritikuje tenju empirisjke filozofije da rekonstruie itavo saznanje na osnovu iskustva, ne priznajui,
pritom, uroene ideje. Drugi deo reenice, upuen je racionalistima, koji su pokuali da objasne
iskustveno saznanje kao saznanje koje razum izvodi iz sebe, nezavisno od empirije.
23
Milan Uzelac, Istorija filozofije II, Visoka strukovna kola za obrazovanje vaspitaa Vrac, Vrac, 2003.,
str. 837.
24
an Pol Sartr, Bie i nitavilo tom 1, Prevod: Mirko Zurovac, Nolit, Beograd, 1984.,.str.7.

ljudska realnost nastaje iz tih bia. Sartr samo menja tradicionalne kategorije i
daje im druge nazive, tako da bie po sebi postavlja kao zamenu tradicionalnom
pojmu objekta, koji sada kod Sartra predstavlja izraz za sve ono to postoji pre i
nezavisno od svesti, dok je nova verzija subjekta tj. kako je Sartr naziva bie za
sebe, ljudska svest, kao intencionalna aktivnost, koja nije niim uslovljena,
apsolutna je i slobodna. Ova distinkcija je temeljna za Sartrovo odreivanje
ovekove slobode i sa-odnoenja i koegzistiranja sa drugim ljudima u drutvenoj
zajednici. Novi termin koji Sartr uvodi jeste pojam bia za drugo. Ono nije nita
strano biu za sebe, ve stoji kao sastavni deo mog sveta.
Slavko Seleni, veoma dobro zapaa ulogu Drugih u Sartrovim delima
kada kae da su: Drugi po Sartrovom uverenju neophodni za ovekovu
sopstvenu egzistenciju i za znanje koje ovek moe da ima o sebi, jer on ne
moe da misli ili hoe neto, a da se njegova sloboda ne konfrontira sa
slobodama drugih, koji su ili za njegovu sopstvenu slobodu ili protiv nje. Sartr
razlikuje tri vrste bia: bitak po sebi svojstven objektima, bitak za sebe svojstven
oveku koji, za razliku od objekta, poseduje svest i, konano, bitak za druge.
ovek otkriva da ne moe da bude nita dok ga drugi ne otkriju kao ovakvog ili
onakvog. Druga sloboda ceni moju slobodu prema svome nahoenju, zbog ega
je negacija moje slobode. im neko spusti pogled na mene pretvara me u
objekat. ak i kada doe do sporazuma izmeu dve slobode, on moe biti samo
privremen, jer prisustvo treeg dovodi do njenog ruenja. Ovaj ograniavajui
faktor pojavljuje se na jo jednom planu. Ostajui naravno pri tome da ne postoji
univerzalna ljudska priroda a priori, Sartr dozvoljava da postoji univerzalnost
ljudskog stanja, pod kojim podrazumeva fundamentalna ogranienja ovekove
situacije u univerzumu.25 Kada govori o Drugome i njegovoj topologiji, Sartr
iznosi verovatno najskandalozniji mizantropski aforizam koji je postao zatitni
znak njegove filozofije, moe se rei, a glasi: Pakao, to su drugi. Ovaj stav
izvorite ima u injenici da Drugi, gradei svoj svet (ije sredite vie nisam ja)
ograniava moj svet, on pretenduje na to da mi oduzme slobodu opredeljivanja,

25

Slobodan Seleni, Dramski pravci XX veka, Umetnika akademija u Beogradu, Beograd, god. 1972., str.6.

Drugi pokuava da ukljui moju svest u svoj svet, to ne vodi ka saivljavanju,

ve konfliktu. Drugi nam je neposredno dat, on je sastavni deo nae egzistencije
i nae egzistencijalne svesti, jer da bi doao do bilo kakve istine o sebi, potrebno
je da proem kroz drugog. Drugi je neophodan za moju egzistenciju, uostalom,
isto toliko koliko za spoznaju koju imam o sebi.26 ovek, dakle, ne moe nita da
bude sve dok ga drugi ne priznaju kao takvog. S tim u vezi, moe se rei da
pogled drugog uestvuje u projektovanju egzistencije. Sartrova nepopustljivost
kada je u pitanju odgovornost pretenduje na ukidanje svakog mogueg izgovora.
Izjave poput: Morao sam, takva je bila situacija, neke stvari ne zavise od
mene, samo su izgovori koji su ne samo neodgovorni ve i neprihvatljivi, ovek
je jedino odgovoran za svoja dela i svoje postupke i nuno snosi posledice za
iste.27
Kod Sartra se i svest o stidu vezuje za prisustvo Drugog. Kada smo
izloeni posmatranju od strane Drugog, mi stojimo ogoljeni pred njim i na
subjektivitet je automatski time ugroen. Ovo se najbolje oslikava u jednoj od
Sartrovih najpoznatijih drama Iza zatvorenih vrata. Fabula drame odigrava se u
jednoj sobi u kojoj nema ogledala, pa su ljudi nuno upueni jedni na druge. Opis
ove sobe je zapravo interesantna metafora koju Sartr koristi da bi opisao pakao.
Iako bismo u normalnim okolnostima, ovakvu scenu smatrali sasvim normalnom i
uobiajenom, u ovom komadu ona postaje sredina za ispoljavanje svih
negativnih osobina, te na kraju i ispoljavanje same mrnje. Jedan od glavnih
protagonista, Garsen na kraju drame iznosi poentu dela: Bronzana figura (miluje
je.) Pa, eto trenutka! Bronza je tu, ja razmiljam i razumem da sam u paklu.
Kaem vam da je sve bilo predvieno. Predvideli su da u stajati pred ovim
26

Ibid. str. 8.
Ovo je zanimljiv momenat koji se moe primeniti i na situaciju koja je bila nairoko rasprostranjena za
vreme Drugog svetskog rata, kada su nakon zavretka rata birokrate i vojnici pravdali svoje postupke time
to su govorili da su samo izvravali nareenja, to prema Sartru oigledno nije nikakvo opravdanje, izbor
je bio iskljuivo njihov, da li e posluati nareenja ili ne, budui da su imali slobodu da postupe i
drugaije. Jedna od najpoznatijih savremenih filozofkinja, Hana Arent u delu Ajhman u Jerusalimu: Izvetaj
o banalnosti zla iznosi analizu sa suenja Adolfu Ajhmanu, jednom od nacistikih ratnih zloinaca
odgovornom za sprovoenje Holokausta. Njen zakljuak jeste da samo zlo ne zahteva neku uroenu
zblobnost, ve samo nedostatak miljenja i prosuivanja. Pojedinac dobrovoljno uestvuje u
monstruoznim delima, pod izgovorom vaeih zakona i nareenja pritom traei intrinsino opravdanje za
svoje ne(dela), oslobaajui se bilo kakve odgovornosti za svoje postupke.
27

kaminom pritiskujui rukom bronzu, sa svim tim pogledima na sebi. Svim tim
pogledima koji me prodiru. (Naglo se okree.) Ha! Samo ste vas dve. Verovao
sam da vas ima vie.(On se smeje.) Dakle, takav je pakao. Nikad ne bih verovao.
Seate se: sumpor, lomaa, rotilj... Ah! Kakva ega! Nije potreban rotilj, pakao
su Drugi.28
Pakao su drugi - predstavlja glavnu misao dela i nije iznenaujue to je
Sartr ostavlja za sam kraj, kao krunu i poentu itave drame. Meutim, ovde
nailazimo i na jednu suptilniju poruku koja i nije na prvi pogled toliko oigledna. U
poslednjoj sceni gde svaki protagonista sedi svako za sebe u tiini na svom
divanu, prestaje smejanje i likovi se meusobno gledaju. Ovaj momenat je
izuzetno relevantan s filozofske take gledita, budui da referie na vie
znajanijih taaka koje bi nama bile relevantne za analizu znaenja Drugog. Sartr
je na ovom mestu ingeniozno, premda prilino suptilno, implementirao filozofske
elemente. Ve je bilo rei o odnosu Ja prema Drugome, meutim ovde je taj
odnos konkretizovan. Sartr je jasno izrazio neprijatnost i stid koju u nama izaziva
pogled Drugog. A koliku li ve neprijatnost izaziva bog, koji je per se svemogu i
sveznaju i ima sposobnost sveznanja. On transcendira oveka i moe da
posmatra sve, dok njega ne moe niko da posmatra. On kao svevidee oko
gleda predstavu ne brinui o tome da e on sam biti vien, to se prezentuje kao
prilino voajerski odnos boga prema oveku gde je samim tim ovek u odnosu
prema bogu sveden na objekat. S tim u vezi, uopte ne iznenauje Sartrov stav
da ukoliko ovek egzistira kao subjekt bog ne moe postojati.
Odnos prema Drugom i konflikt koji nastaje sukobom sloboda, jo
dramatinije se oitava u drami Zatoenici iz Alone, koju je Sartr napisao 1959.
godine. Ovo ingenizno delo, transcendira knjievnost svojom kompleksnou i
mnotvom slojeva u koje je Sartr suptilno ugradio motive svoje egzistencijalne
ontologije. Iako na prvi pogled razliita dela, Iza zatvorenih vrata i Zatoenici iz
Altone dele mnotvo zajednikih motiva. Zakljuak da su Drugi pakao, Sartr jo
vie zaotrava i jasnije eksplicira u drugoj drami, koja, svakako ne sluajno,
28

an Pol Sartr, Iza zatvorenih vrata, Prevela: Dragana Cvetkovi, 1944., str. 26.

hronoloki nastaje itavih petnaest godina kasnije. Protagonisti ovog dela,

spletom okolnosti, uslovljeni boleu autoritativnog oca ostaju zatvoreni u kui,
to bi predstavljalo prvi nivo metaforinog pakla. Iako na prvi mah deluje da su
uslovljeni zakletvom, oni svojom voljom, svako iz svojih intrinsinih razloga,
donose odluku da budu, uslovno reeno, fiziki zatoenici u kui. Drugi sloj
drame predstavlja zatoenitvo likova od strane drugih ukuana, to se najvie
primeuje u odnosu Franca i sapatnika u kui. Zatoenitvo u sopstvenim
mislima, esto je neuporedivo tee nego fiziko zatoenitvo iz kojeg se ovek
snagom svojih misli moe uzdii, ali ono to proivljavamo i sami, moemo esto
prepoznati i kod drugih ljudi. Johana i Franc, koji naizgled nemaju mnogo
dodirnih taaka, podudaraju se u zatoenitvu svojih turobnih misli, kajanja to
zbog napravljenih greaka, to zbog nedonesenih odluka. Oni se u toj patnji
prepoznaju i zbliavaju to i sam Franc primeuje kada kae da: Zatoenici
raspolau jednom naroitom svetlou koja im omoguuje da se uzajamno
prepoznaju. 29
Oseaj stida koji nastaje pogledom Drugog, najslikovitije se oitava kroz
lik Franca, koji na prvu impresiju deluje kao lik sa ozbiljnim posttraumatskim
stresnim poremeajem. Meutim, on je znatno kompleksniji lik nego to bi se na
prvi pogled moglo zakljuiti. Tek pred sam kraj drame primeujemo njegove
dubinske strahove od suda Drugog. Njemu je zapravo lake da zatvoren u svoje
odaje ignorie stvarnost i kreira svoj svet u kojem e moi da negira zlodela koja
je poinio, a koja ni sam sebi ne moe da oprosti. S druge strane, sud drugog bi
ga naterao da se suoi sa svojom sveu i saveu, to implicitno saoptava i
njegov otac reenicom: Nemaka je u tvojoj sobi! Ona ivi! To vie nee
zaboraviti.30 Sud drugog je poput ogledala koje nas tera da se suoimo sa
sobom. Teko je ne postaviti pitanje koliko su uslovljeni strah od suda Drugog i
delanje i preuzimanje odgovornosti za svoje postupke. Leni, reklo bi se, jedina
sutinski preuzima odgovornost za sopstvene postupke, ne marei preterano za
miljenje drugih, kako navodi u razgovoru sa Francom: "Imam samo jednog
29
30

an Pol Sartr, Zatoenici iz Altone, Preveo Dragoslav Andri, str. 50.

Ibid. str. 92.

sudiju: to sam ja sama, a ja sebe oslobaam. Bie neranjiv ako se usudi da

kae: Uinio sam ono to sam hteo, i hou ono to sam uinio.31 Upravo bez
te dijelektike odnosa sa drugima, mi ne bismo mogli da uspostavimo refleksivni
stav prema sebi, i tako je prema Sartru Drugi konstitutivan za moje poimanje
sebe samog.
Gledajui kroz prizmu slobode, odnos bia za sebe i bia za drugog je
konflikt. Sartr ga definie kroz misao da Drugi krade moju slobodu. Ovaj konflikt,
zasnovan je na shvatanju da bie za sebe egzistira u drugom i preko drugog, to
vodi do dalje implikacije da Drugi predstavlja granicu slobode bia za sebe, jer
bie za sebe ima stalnu tendenciju za objektivizacijom kako bi se dokazalo u
postojanju. Prema fenomenolokoj ontologiji, ovek je kao individua potpuno
slobodan, meutim ovde lei krucijalna potekoa a to je upravo uloga Drugog.
ovek ne egzistira po sebi i za sebe, ve u koegzistenciji sa drugim ljudima, a
Drugi, kao takav, predstavlja stalnu granicu njegove slobode. S obzirom da i
drugi ima svoju slobodu, mi ne moemo predvideti kako e on delati niti kako e
misliti, zato je Drugi kao nepresuno vrelo neizvesnosti opasan za nau
samorealizaciju. Ljubav je jedan od centralnih apekata ovekovog bivstvovanja, a
ukoliko su drugi pakao, kako ve Sartr navodi, ljubav bi bila najoigledniji primer
u kome se taj pakao oituje. Ljubav se zasniva na pokuavanju nemogueg.
Sartr govori o egzistencijalnom ili ontolokom smislu ljubavi, u kome se odnos
izmeu dve osobe pokazuje kao sado-mazohistiki jer su sadizam i mazohizam:
dva grebena na koje se elja moe nasukati, bilo da prevazilazim nemir prema
prisvajanja mesa Drugog, bilo da, zanesen svojim vlastitim nemirom, poklanjam
panju samo svom mesu i da ne traim vie nista od Drugog, osim da bude
pogled koji mi pomae da shvatim svoje meso. Zbog ove nepostojanosti elje i
njenog stalnog osciliranja izmeu ove dvije opasnosti, normalna seksualnost se
obino naziva sadomazohistikom.32

31

Ibid. str. 38.

an Pol Sartr, Bie i nitavilo tom 2, Prevod: Mirko Zurovac, Nolit, Beograd, 1984., str. 403.

32

Mi imamo potrebu da prisvojimo druge, ali ne kao objekat, ve kao

slobodu. Kako ve u uvodnom pasusu navodi: Sve sto vai za mene vai i za
drugog. I dok pokuavam da se oslobodim moi drugog, drugi istovremeno
pokuava da se oslobodi moje moi; dok nastojim da potinim drugog, drugi
nastoji da potini mene. Tu nikako nije rije o jednostranim odnosima sa
predmetom-po-sebi, vec o uzajamnim i pokretnim odnosima. Stoga opisi koji ce
slijediti moraju da budu razmatrani u perspektivi konflikta. Konflikt je izvoran
smisao bia-za-drugog.33 Ono to nas i privlai kod drugog jeste njegova
sloboda. Sutinski u ovakvom odnosu postoje dve instance, ili teimo da druge
potinimo sebi (sadizam) ili da sebe podinimo drugima (mazohizam), ili se ovaj
odnos odigrava naizmenino. Meutim, nije mogue istovremeno afirmisati obe
slobode, uvek ide jedna na utrb druge, afirmisanje moje slobode ide na tetu
druge osobe i vice versa. Problemi u ljubavnim odnosima nastaju iz nae potrebe
da budemo afirmisani kao subjekat od strane voljene osobe, nije nam dovoljno
samo to to uslovno reeno imamo voljeno bie, ve od njega stalno oekujemo
da budemo voljeni.

Ouenot na lobodu
Unapred misliti o smrti znai unapred misliti o slobodi.
Onaj ko je nauio da misli o smrti taj se odluio od robovanja.
arl Montenj
Jedini izbor koji zapravo ne zavisi od oveka, jeste sam in roenja, zato
Sartr i kae da je ovek osuen na slobodu, on sam ivot nije birao, ali svaka
dalja odluka koju donese u ivotu zavisi od njega i on snosi posledice za svoje
33

Ibid. str. 366.

postupke. Iako: mnogo vie nego sto izgleda da stvara sebe, ovjek izgleda da
je stvoren podnebljem i zemljom, rasom i klasom, jezikom, istorijom drustva
kojem pripada, nasleem, individualnim okolnostima njegovog djetinjstva,
steenim navikama, velikim i malim dogaajima njegova ivota.34 Sartr ipak
veruje da sama injenica da smo roeni, ne nosi nikakav smisao, i kraljevi i
robovi mogu biti podjednako sreni ili nesreni time to su se rodili. Mi biramo i
dajemo smisao svojim ciljevima. Mi biramo ak i vlastitu nesposobnost. Kada
vidimo nekoga ko je neuspean, on je sam zasluan za to stanje jer je delao u
skladu sa svojim ambicijama, zapravo je sam sebe doveo u poziciju da bude
neuspean, samim tim to pravi izbore koji oigledno nisu najbolji za njega.
Odnos slobode i situacije je prilino kompleksan, s obzirom da stiemo
utisak da se vrtimo u zaaranom krugu kada pokuavamo da koncizno odredimo
njihov odnos. Sloboda je uvek upuena na donoenje odluka u konkretnoj
situaciji koja nam je data. A upravo ta datost je ono to nas ograniava u pogledu
ispoljavanja slobode. Sartr smatra da situacija dobija svoj smisao tek u odnosu
na ciljeve koje sebi postavljamo. Situacija samo po sebi nema unapred
nametnuto vrednosno odreenje. Mi ih valorizujemo naknadno kao pozitivne ili
negativne u odnosu na nas. Nijedna situacija poput rata, bolesti, hendikepa, ne
nosi sama po sebi negativnu konotaciju, jedino je mi moemo okarakterisati kao
lou ili nepovoljnu u skladu sa naim sklonostima. ovek je taj koji uitava
smisao u odreenu situaciju.
Sartr govori o fundamentalnom projektu, kao projektu preko kojeg se
otkriva svet i preko koga svi delovi sveta poprimaju znaenja, u vidu jedne
koherentne celine sredstava pomou kojih ovek ostvaruje svoje ciljeve. Tek u
odnosu na nae ciljeve neto moe bude percipirano ili kao prepreka ili kao
pomo, odnosno kao irelevantno za nau egzistenciju. Ovde zatiemo jednu
paradoksalnu ambivalenciju izmeu naeg htenja i situacijama u kojima se
zatiemo. Naime, oni su u blisko povezanom odnosu i uslovljavaju se
meusobno samim tim to su situacije uslovno reeno, okviri unutar kojih mi

34

. an Pol Sartr, Bie i nitavilo tom 2, Prevod: Mirko Zurovac, Nolit, Beograd, 1984., str. 477.

donosimo odreene izbore, dok, s druge strane, postoji i okvir izbora koji namee
sama situacija.
Sartr objanjava smisao i znaaj projekta i slobode koristei se terminima
razloga, motiva i pobuda. Motiv oznaava imanje razloga za neto, premda ne
moemo poistovetiti ova dva termina iz razloga to je motiv ipak bliskiji terminu
pobuda. Pobuda predstavlja afektivnu slonost prema neemu, ili, pak, protiv
neega. Fundamentalni projekat je zapravo fundamentalni izbor. Mi se najpre
opredeljujemo za neto, pa je samim tim cilj ili kako ga Sartr naziva projekat
primaran. Mi prvo napravimo izbor a tek naknadno pronalazimo razloge. Svi
motivi i razlozi svoj temelj imaju u fundamentalnom projektu iz koga proizilaze.
Veoma je teko, ak i paradoksalno govoriti o slobodi kao bilo kakvom obliku
nunosti.
Treba razlikovati fundamentalni od obinog projekta. Kada je re o
fundamentalnom projektu, on je neto predracionalno. Ne postoji nijedan oblik
svesti koji bi bio privilegovan, bilo da je u pitanju svesno, voljno i racionalno
donoenje odluka ili je re o strastima, strahovima ili afektima. Sartr smatra da mi
sami biramo svoje strasti i strahove. ovek je slobodan ak i u sferi
emocionalnog ponaanja. Sartr dalje zakljuuje da je: svaki od mojih inova, ak
i najneznatniji, potpuno je slobodan, u smislu koji smo upravo odredili; ali to ne
znai da moj in moe da bude bilo ta, niti ak da je nepredvidljiv.35
Tu vidimo razilaenje sa tradicionalnim postavkama slobode, jer Sartr
smatra da mi nemamo slobodu, mi jesmo sloboda.36 Ono to je vano razgraniiti
jeste da sam izraz biti slobodan ne znai dobiti ono to se htjelo, vec rae
sam se odluiti da. zelim (u irem smislu da biram). Drugim rijeima, uspjeh
nije uopte vaan za slobodu. Rasprava koja suprotstavlja zdrav razum
filozofima ovdje proizlazi iz jednog nesporazuma: empirijski i popularan pojam
slobode koji je proizaao iz istorijskih, politikih i moralnih okolnosti

35

Ibid. str. 451.

an Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Prevod: Vanja Sutli Veselin Malea, Sarajevo, 1964., str.
11.
36

ekvivalentan je sposobnosti da se postignu izabrani ciljevi. Tehnicki i filozofski

pojam slobode, jedini koji ovdje razmatramo, znai samo: autonomiju izbora.37

Umetnot kao egitencijalna loboda

Uvek za kukavicu postoji mogunost da vie ne bude kukavica, a za heroja da
prestane biti heroj. an Pol Sartr
.
Sartr je uvideo znaaj implementiranja filozofije u sve sfere ljudskog
ivota, te mu se neretko spoitava propagiranje komunizma, Sartr i sam navodi
da ljudi itaju brzo, loe i sude pre nego to su shvatili38. S ciljem da objasni
ulogu i poziciju knjievnosti, on godine 1947. izlae svoja zapaanja u eseju pod
nazivom ta je knjievnost. Ne moemo negirati da Sartrov esej aludira na
komunizam, ali ipak ne zadirujui dublje u samu teoriju, ve iskljuivo u obrisima
relevantnim za njegovo poimanje i definisanje knjievnosti. Ne smemo zaboraviti
da je njegova namera najpre bila tumaenje drutva i sveta uopte, kroz prizmu
egzistencijalizma. Naime, Sartr smatra da buroazija koristi knjievnost kao
alternativu pravom angaovanju u svetu, i upravo iz tog razloga on odbacuje
knjievnost.
Pitanje je moemo li govoriti o estetici kod Sartra, makar ukoliko je
posmatramo kroz neku tradicionalnu perspektivu. Jer on ne ne pravi podele
izmeu primenjenih umetnosti, ne konstruie pojmovne sisteme, niti pie
terminologijom kakvu bismo oekivali od jednog estetiara. Kada je re o
37

an Pol Sartr, Bie i nitavilo tom 2, Prevod: Mirko Zurovac, Nolit, Beograd, 1984., str. 478.
an Pol Sartr, ta je knjievnost, Izabrao Milo Stamboli. prevod: Frida Filipovi, Nikola Bertolin, Nolit,
Beograd, 1981., str. 17.
38

umetnosti kod ovog mislioca, ponajvie ima rei o knjievnosti, koju vie kritikuje
i dovodi pod znak pitanja, nego to je afirmie. Postavlja se pitanje ta zapravo
Sartr poima pod knjievnou? Ova oblast je sama po sebi kontradiktorna budui
da je suvie uska, a opet istovremeno suvie preiroka u razliitim oblicima svog
ispoljavanja.
Sartr je, ne sluajno, postao paradigma angaovanog intelektualca, koji je
svoju filozofiju ne samo pisao i poduavao ve i iveo u praksi. Angaovani
intelektualac, ne zavrava svoju aktivnost na kabinetskom predavanju o
drutvenom stanju, ve je aktivno ukljuen u drutvena zbivanja i van katedre.
Sartr je smatrao da je intelektualac duan da podri i pokrene drutvene
promene koje smatra ispravnim, pa ne iznenauje njegova povezanost sa
leviarskim reimima. Knjievnost je smatrao jednim od naina da se deluje na
oveanstvo. On fokus stavlja na proznog pisca, esejistu, iji je primarni zadatak
delanje. Pisanje nije samo puka skupina rei koja slui za razonodu i animiranje
neke ire publike. Praktina efikasnost rei dobija na znaaju, pisanje se
poistoveuje sa delanjem, govoriti znai delati! Sam estetski znaaj proze nije
toliko vaan, moemo se ak usuditi da kaemo i da je uzgredan. Nova
knjievnost jeste zapravo knjievnost prakse, njen cilj je da proiri svoje okvire i
na medije: televiziju, tampu, film koji znatno utiu na ivote ljudi i samu kulturu.
Sartrov stav o ulozi knjievnosti moemo sumirati u samo jednoj reenici, u kojoj
kae da je: knjievnost, bar za nas, opet postala ono to nikada nije trebalo da
prestane biti: jedna drutvena funkcija.39
Sartrov stav prema velikanima knjievnosti, iznenaujue, nije pozitivan.
On izuavanje klasinih knjievnih dela smatra gubljenjem vremena, smatrajui
ih irelevantnim i beznaajnim za nae ivote, budui da mrtvi ljudi govore o
mrtvim stvarima, to nas danas ne dotie, jer ti autori ne govore o aktuelnim
stvarima sa kojima se ovek dananice susree i suoava. Pa stoga itanje dela
autora kao to su Tolstoj, ekspir, Servantes, Markiz de Sad naziva perverznom nekrofilijom. Ovo je, naime, zaista radikalan stav i pitanje je da li je

39

Ibid, str. 8.

Sartr zaista tako mislio. injenica je da su svi ovi autori bili relevantni u svoje
doba kada su se bavili tada aktuelnim pitanjima, ali Sartr zapaa da su: veliki
pisci hteli da unite, da poue, da dokau. Ali mi vie ne obraamo panju na
njihove dokaze, jer nas se vie nimalo ne tie ono to su hteli da dokau ... Neke
njihove misli su potpuno mrtve a ima i drugih koje je itav ljudski rod prihvatio za
svoj raun, pa ih ve smatra isuvie poznatim.40 Pravei jednu sitezu izmeu
revolucionarnih i egzistencionalnih postulata, Sartr uvodi dvojnu podelu i u samu
umetnost. Na jednoj strani stoji umetnost, gde ubaraja i poeziju, dok je na drugoj
strani vrsto pozicionirana epska knjievnost u prozi, za koju Sartr smatra da
jedina zapravo moe biti angaovana. Ovu podelu pravi iz jednostavnog razloga,
jer prema njemu pisac barata znaenjima, koja se: ne mogu slikati, ni unositi u
muziku; ko bi smeo pod tim uslovima traiti od slikara, skulptora ili muziara da
se angauju.41 Zbog toga Sartr zakljuuje da neemo da angaujemo slikarstvo,
vajarstvo i muziku, ili bar neemo na isti nain.42 Kako dalje navodi: Pisac moe
da vas vodi, i ako vam opisuje neki umez, moe od njega da stvori simbol
drutvenih nepravdi i da kod vas izazove opravdan gnev. Slikar je nem: on vam
pokazuje jedan umez, i to je sve: od vas zavisi ta ete videti.43 Na pitanje zbog
ega Sartr smatra da iskljuivo proza moe biti angaovana, budui da se i
poezija kao i druge litararne forme takoe slue reima s intencijom da prenesu
neku misao itaocu, Sartr se ograuje te navodi da se: ona se njima ne slui na
isti nain. ak se uopte njima ne slui. Pre bih rekao da im slui. Pesnici su ljudi
koji se protive tome da koriste jezik44, pa nastavlja dalje zapaanjem da je:
poetska re je tako jedan itav mikroorganizam. Kriza jezika poetkom ovog
veka bila je pesnika kriza. Ma koji da su bili njeni drutveni i istorisjki faktori, ona
40

Ibid, str. 32. Pitanje je koliko je Sartr prenaglio sa ovakvom konkluzijom, budui da su knjievni klasici
upravo zbog zvoje bezvremenitosti zadobili takav epitet. Oni su poput filozofskih pitanja koja se
postavljaju iznova i iznova, jer se tiu onog sutinski ljudskog koje uprkos politikim, ekonomskim,
kulturolokim razlikama u svim vremenima ipak ostaje isto. I malo je verovatno da ne moemo da
reanimiramo odreene knjievne likove ili da itamo odreena knjievna dela u novom, savremenom
ruhu. Raskoljnjikov o kojem je pisao Dostojevski, mogao bi biti prilino aktuelan ak i danas, takoe, bilo bi
interesantno analizirati i Kamijevog stranca kroz modernu prizmu post-kapitalistikog drutva.
41
Ibid, str. 20.
42
. Ibid, str. 18.
43
Ibid, str. 20.
44
Ibid, str. 21.

se manifestovala kroz nastupe depersonalizacije pisca u odnosu na rei.45 S tim

u vezi, pesnik ima unapred osmiljenju shemu, a rei dolaze tek naknadno, dok
prozni pisac, s druge strane, zapoinje svoje delo odreenom milju koju eli da
prenese svojim itaocima, sam stil je uslovno reeno irelevantan, on predstavlja
samo pozadinski faktor, tako Sartr kae da je re je jedan poseban momenat
akcije i nerazumljiva je izvan nje.46 Ono to istie angaovanog pisca jeste
njegova svest o znaaju rei, on je svestan injenice da je re jednaka delu, on
zna da otkriti znai menjati i da se ne moe otkrivati bez elje za promenom.47
Tekst ili literarno delo, postaje sredite i polazna taka na koju se
fokusiraju mnogi savremeni mislioci, on je orue kojim konstituiemo stvarnost i
pomou koje saoptavamo: funkcija pisca sastoji se u tome da svakog upozna
sa svetom, tako da niko ne moe sebe da smatra nevinim ... svaka reenica
sadri ceo jezik i upuuje na ceo svet; ak i utanje se definie u odnosu na re,
kao to pauza u muzici dobija svoj smisao od grupe nota meu kojima se
nalazi.To utanje je jedan momenat jezika; utati ne znai biti nem, ve znai
odbijanje da se govori, to opet znai govoriti48, i samo utanje je svojevrsno
delanje. Pa stoga, nije relevantno da li se moemo setiti preciznih rei kojima
pisac objanjava odreene stvari, dok smo razumeli sutinu i poruku koju je autor
eleo da nam prenese.

45

Ibid, str. 23.

Ibid, str. 27.
47
Ibid, str.28.
48
Ibid. str. 29.
46

Zakljucak

U opaajnom smislu, ovek je gledalac koji sebe vidi kao centar sveta to
ga okruuje. Kad se kree, centar sveta ostaje sa njim. Arnhajm Rudolf

Filozofija

egzistencijalizma

postavlja

nova

pitanja

koja

se

tiu

subjektivnosti oveka, njegovog sa-odnoenja sa drugim ljudima i snalaenja u

svetu koji je postao veliki izazov za oveka. Drugi talas egzistencijalizma izrodio
je ingeniozne mislioce poput Sartra i Alberta Kamija, koji su bili poznati u svoje
vreme po involviranosti u otpor aktuelnim politikim reimima i bili su veoma
aktivni u revolucionarnim pokretima. Nije iznenaujue to je upravo sloboda
postala jednom do centralnih problema koja je okupirala umove egzistencijalnih
mislilaca. Budui da se ovek okree sopstvenoj subjektivnosti i individualnosti,
pokuava da razume sebe i svet koji ga okruuje. On je baen u svet, zateen
situacijom koja ga postavlja u apsolutno nezavidnu situaciju. Svet je postao
surovo mesto za ivljenje, a ovek baen u ambis pokuava da se prilagodi
otuenosti i surovosti koju zatie. Egzistencijalizam je bio nuan korak u filozofiji,
s obzirom na injenicu da se pred oveka postavljaju pitanja koja nisu reena ni
u jednoj prethodnoj filozofiji. A uzevi u obzir i nain na koji su koncipirani
preanji etiki sistemi, ova pitanja na njihovom tragu ne bi naila na
odgovarajue odgovore. ovek, kao jedino bie koje poseduje svest, postavlja se
kao epicentar zbivanja koje nije samo spoljanje ve i unutranje. Nauka, ali i
stari filozofski pristupi e uz sav trud nuno podbaciti na ovom polju, jer ovekova
egzistencija
objektivnosti.

izmie
ovek

sistematskim

misaonim

konstrukcijama

dobija

odreenje

svoje

definiciju

naunoj

kroz

mnotvo

disciplinarnih pristupa, on biva odreen kroz nauke poput biologije, fizike,

psihologije etc. Prema naukama, ovekova egzistencija moe se objasniti
fizikalistikim metodama, on predstavlja skup odreenih bio-hemijskih, fiziolokih

i fizikalnih procesa preko kojih se moe stei uvid o oveku. Ipak, filozofski pojam
oveka je znatno kompleksniji od naunog, on ne negira nauni pristup ali ga u
odreenom smislu transcendira. Odreenje oveka kao homo sapiensa, kao
sisara iz reda primata, vie ne zadovoljava kriterijume i zahteve koje ivot
postavlja pred savremenog oveka.

Egzistencijalizam predstavlja epohalni prelom u istoriji filozofije jer

pretenduje na radikalni individualizam. ovekova

egzistencija

je

neto

subjektivno, posebno i individualno do sri i ne moe se podvesti pod opti pojam

niti se moe dati opti recept za upotrebu koji bi vaio za svakog pojedinca
ponaosob. Zbog toga treba odbaciti i moralne norme kao opte pojmove. ovek
sudi subjektivno, bez unapred postavljenih normi i samim tim je u potpunosti
odgovoran za svoje suenje. Samo kukavice prihvataju ve gotove i servirane
sisteme vrednosti da bi izbegle teskobu koju donose sloboda i odgovornost, i
samim tim, moe se rei da oni ive neautentinim nainom ivota.

ovek kao jedino bie koje ima svest, time ima i svest o konanosti
egzistencije koja stvara odreeni pritisak i nelagodnost. Ova konanost i
ogranienost ostavlja gorak ukus u ustima, naroito kada uzmemo u obzir
odgovornost koja je oveku nametnuta. Iako je egzistencijalizam zbog pojedinih
predstavnika iste, vukao sa sobom prilino negativnu i pesimistinu konotaciju,
bilo bi krajnje nepravedno Sartru pripisati te epitete. Sartrov ateistiki
egzistencijalizam predstavlja jedan krajnje realan pristup ivotu, on ne afirmie ni
nekakav ivotni polet, niti negativan pogled na ivot i svet, kao to bismo mogli
zapaziti kod openhauera ili pak Kjerkegora. ovek je umetnik, koji slobodom
oslikava svoj ivot, on je projekat samoga sebe, svojih izbora i inova. Jedino to
je sluajno u ovekovom ivotu jesu roenje i smrt na koje ne moemo uticati. U
ovom meuprostoru koji nazivamo ivotom stoji ljudski angaman za ispunjenje
smisla ivota. ovek je izvorno slobodan, on je primarno slobodan i
neesencijalan, ali kroz delanje potvruje svoju slobodu i postaje esencijalan.
Stoga i sama prolost i sadanjost znae za oveka iskljuivo onoliko koliko sam

ovek eli da im prida na znaaju. Prihvatanje odgovornosti nikada nije prijatno

to i sam Sartr zakljuuje u drami Muka: Da li sam se ja to promenio? Ako nisam
ja, onda su se promenili: ova soba, ovaj grad, ova priroda; treba izabrati. Mislim
da sam se promenio ja: to je najjednostavnije reenje. I najneprijatnije.49
Sloboda je ujedno i prokletsvo i izvor ljudske veliine, odgovornost kao posledica
slobode nije uvek prijatna za oveka, ali jeste nuna. U skladu sa
egzistencijalistikom erom filozofije, moe se rei da pravi optimizam zapoinje
sa oajanjem. To je optimizam oveka koji shvata da nikome nita ne duguje i da
njemu niko nita ne duguje. ivot je ono to ovek sam od njega napravi, da li e
on biti oaj ili radost, smisao ili besmisao, to zavisi iskljuivo od njega i njegovog
percipiranja stanja stvari. Kako sloboda ne bi ostala prazna, ovek mora biti
angaovan i opredeljen i treba je ispuniti drutvenom aktivnou koja je u skladu
sa progresivnim istorijskim deavanjima.

49

an Pol Sartr, Muka, Prevod: Vuk Dragovi, Kultura, Beograd, 1964., str. 14.

Literatura

Primarna literatura:
an Pol Sartr, Bie i nitavilo tom 1, Prevod: Mirko Zurovac, Nolit, Beograd, 1984.
an Pol Sartr, Bie i nitavilo tom 2, Prevod: Mirko Zurovac, Nolit, Beograd, 1984.
an Pol Sartr, Drame ; Tekstovi o pozoritu / an-Pol Sartr, izabrao Jovan Hristi ; prevod: Jovana
Bari-Jeremi, Beograd : Nolit, 1981.
an Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Prevod: Vanja Sutli Veselin Malea, Sarajevo,
1964.
an Pol Sartr, Iza zatvorenih vrata, Prevod: Dragana Cvetkovi, 1944.
an Pol Sartr, Muka, Prevod: Vuk Dragovi, Kultura, Beograd, 1964.
an Pol Sartr, Romani i novele, Prevod: Jelena Staki, Mirjana Vukmirovi, Ivan Dimi, Paideia,
Beograd, 2000.
an Pol Sartr, ta je knjievnost, Izabrao Milo Stamboli. prevod: Frida Filipovi, Nikola Bertolin,
Nolit, Beograd, 1981.
Dela drugih autora:
Alfred Adler, Smisao ivota, Matica srpska, Prevod: Tomislav Beki, Prosveta, Novi Sad-Beograd
1984;
Imanuel Kant, Kritika istog uma, BIGZ. Beograd, 1976.
Karl Jaspers, Filozofija egzistencije, Izdavako Preduzee Prosveta, Beograd, 1973.
Seren Kjerkegor, Ili - ili, Prevod: Milan Tabakovi, Slubeni glasnik, Beograd, 2005.
Viktor Frankl, Zato se niste ubili?, Prevod: Vera Albulj, arko Albulj, Beograd, 1994.

Sekundarna literatura:
Milan Uzelac, Istorija filozofije II, Visoka strukovna kola za obrazovanje vaspitaa Vrac, Vrac,
2003.
Mirko Zurovac, Sartrov misaoni horizont, u Novi eseji, Rad, Beograd, 1979.

Mirko Zurovac, Umetnost kao istina i la bia, Budunost, Novi Sad, 1986.
Slobodan Seleni, Dramski pravci XX veka, Umetnika akademija u Beogradu, Beograd, 1972.
Uvod u Heideggera, Prevod: Ivan Salei, Matica Hrvatska, Zagreb, 1972.