BODRIJAR

- DEKONSTRUKCIJA LOGIKOG IDENTITETA Pod pojmom logikog identiteta se misli na sutinu

logocentrizma koji Derida kritikuje. Ona se sastoji u
metafizikoj pretpostavci da postoje stabilna
znaenja i pojmovi, i da je sutina filozofskog
miljenja u dolaenju do nekih venih istina, do
onoga to je identino i stoji kao sutina iza svih
promena. Podrazumeva se esencijalizam postojanje
prirodne
reference,
prirodnog
supstancijaliteta.
Poststrukturalizam
zagovara
postupak
dekonstrukcije
razotkrivanje
nedeterminisanosti,
odsustva
neke
izvorne
reference, prirodnog supstancijaliteta. Osnovna
poenta dekonstrukcije kao kritike logocentrizma je
teza o tome da je u osnovi svega neto haotino,
amorfno, da je u pitanju viesmislenost. (Nie privid je sutina) U osnovi svega nije neko stabilno
znaenje, vena istina, ve igra, arbitrarnost,
proizvoljnost, amorfnost koju filozofi pokuavaju da
oblikuju. Filozofi pokuavaju da unesu red u neto
to je zatrpano problemima i to ukljuije viak
znaenja i smislova. Ono to odreujemo kao
1

besmisleno i privid moe imati razliita znaenja.

Dekonstrukcija logikog identiteta je razotkrivanje
viesmislenosti
stvarnosti.
Bodrijar
sprovodi
postupak
unitavanja
ostataka
identinog
znaenja. Sutina je u ponitavanju vrednosti koja
podrazumeva akumulaciju identinog znaenja.
SIMBOLIKA RAZMENA I SMRT
A) Simbolika razmena
Ona se ne moe strogo razlikovati od simulacije, ali
se simbolika razmena ne iscrpljuje simulacijom.
Simbolika razmena je vieznana, ona je jedan
drugaiji nain doivljavanja sveta. Reenje je u
tome da je simbolika razmena jedan iri,
vieznani pojam koji obuhvata i simulaciju, ali se
ne moe redukovati na nju. Sa jedne strane imamo
otkrivanje simulacije, a sa druge dekonstrukciju
sme te simulacije. Dekonstrukcija logikog
identiteta podrazumeva afirmaciju simbolike
razmene. Smisao dekonstrukcije nije samo u
razotkrivanju lanosti svake filozofske teorije, nego i
u jednom drugaijem nainu razmiljanja koji se
pribliava poetskom iskustvu. Poetsko podrazumeva
to unitavanje ostatka, afirmaciju ambivalentnosti.
2

Ta afirmacija ja smisao Bodrijarove dekonstrukcije, a

ona se najbolje ostvaruje kroz poetsko iskustvo.
Vieznanost simbolike razmene je jedan od
moguih primera za vieznanost pojmova do kojih
dolazi Bodrijar.
B) Smrt
Smrt je dobar primer jer ima vie znaenja. Postoji
jedna osnovna razlika kod Bodrijara izmeu:
- lagane smrti (usporene) koja podrazumeva
odlaganje umiranja i jedan nain ivota koji je
zasnovan na odlaganju smrti
- nasilne smrti (simbolike) koja predstavlja izazov,
koja se ne odlae ve se manifestuje kao spremnost
da se to dogodi sad i ovde.
Beanje od smrti, odlaganje smrti priozvodi odreen
tip ponaanja i nain ivota, dok prihvatanje rizika
smrti predstavlja drugaiju vrstu dranja. Bodrijar
kritikuje jednu, a afirmie drugu vrstu smrti.
C) Ne/determinisanost
Ovaj pojam ima vie znaenja. Generalno bi se
moglo rei da je nae vreme vreme simulacije
zasnovano na nedeterminisanosti koja se tie
odsustva neke referentne take, sistema koji bi bio
3

garant izvesnosti, koji bi podrazumevao neku

ureenost sveta. Za poststrukturalizam svet je
haotian, neureen. I u eri simulacije postoji
determinisanost koda, to je era specifine
determinisanosti.
RAZLIITI TEORIJSKI MODELI KAO
SIMULACIONI MODELI
Svaka teorija je jedna vrsta simulacije. Filozofske
nauke ukazuju na znaaj interpretativnog modela.
injenice su uvek viene iz odreene perspektive.
Ovde imamo pomak ka simulacionom modelu.
Svaka teorija simulira svoj predmet, stanovite. To
simuliranje stvarnosti je i konstruisanje stvarnosti.
Svaka teorija ostvaruje performativnu funkciju
(proizvoenje odreenog stanja stvari). Sutina
teorijskog modela nije u funkciji konstativa
(konstataciji), ve performativa.
1. Psihoanaliza
Bodrijar govori o psihoanalizi kao o jednoj teoriji koja
proizvodi odreene fenomene. Ona govori o
neemu to je vezano za odreeno istorijsko vreme.
Markuze govori o zastarevanju psihoanalize. Edipov
4

komplex vie nema tako velik znaaj kao ranije.

Danas mediji i ira zajednica utiu vie na psihu, i
sam odnos deteta i oca nema vie toliki uticaj. Ali
sama pria o Edipovom komplexu prouzrokuje tu
vrstu iskustva. injenica da je to postalo tema
filmova, knjievnosti je autoindukovala do takvih
pojava. Poenta je u autosugestiji. Svaki teorijski
model ima i tu autosugestivnu mo. (primer
demonske posednutosti u ranijim vremenima).
Poenta Bodrijarove teze o razliitim teorijama kao
simulacionim modelima je da teorije generiu
odreene modele miljenja i ponaanja generisanje putem modela. Era simulacije se
zasniva na tom generisanju puta modela - mi na
odreeni nain organizujemo nae ponaanje i
iskustvo, a ne samo teoriju.
2. Marxistiki teorijski model
Mnogi pojmovi iz ovog modela odraavaju samo
puke konstrukcije - npr. pojam revolucionarnog
subjekta. Ova Bodrijarova teza o simulacijskim
modelima predstavlja jednu vrstu teorije. Kad je re
o revolucionarnom subjektu, tu se na jedan vetaki
nain indukuju odreena oekivanja od odreene
grupacije, ili se generalno trai subjekat svih
5

drutvenih procesa, i onda kada njega nema, onda

se dovodi u vezu sa teorijom zavere - da postoji neki
okultni subjekat istorijskih procesa. Zapravo, tog
subjekta po Bodrijaru nema - to je jedna
konstrukcija. Stvari ili dogaaji u savremenom svetu
funkcioniu bez plana, bez racionalnog subjekta koji
bi bio izvan sistema i smiljeno radio na neemu.
Stvari funkcioniu logikom koda gde ne postoji bitna
razlika izmeu onoga ko manipulie i onoga nad kim
se menipulie. Svi su manipulisani KODOM. Neke
kljune pojmove politike ekonomije (kapital, rad)
Bodrijar shvata kao konstrukte koji su istorijski
prevazieni i na jedan vetaki nain se odravaju.
SIMULACIJA
To je kljuna karakteristika naeg vremena. To je
jedan vid simbolike razmene, ali jedan redukovan,
izopaen vid simbolike razmene. Simulacija se
odreuje kao sveopta zamenljivost pojmova,
odsustvo supstancijalnih razlika i zato je simulacija
neto to predstavlja pozadinu logike identiteta. Mi
simuliramo supstancijalne razlike i identinost
samima sebi - tu osnovu razlikovanja u odnosu na
druge. Simuliranje samoidentinosti je i simuliranje
razliitosti, dok nam svakodnevno iskustvo govori da
6

ne postoji neka supstancijalna razlika izmeu

lepog/runog, mukog/enskog, levice/desnice
Sve te razlike su iskonstruisane.
Sutina simulacije je u odsustvu izvorne reference
na osnovu koje bi se mogla odravati prava razlika i
onda je sve stvar modela i diferencija koje se
konstruiu unutar modela. Ne postoji spoljanja
referentna taka. Mi ivimo u vremenu referenduma,
jer nedostaje referenca (spoljanja, izvorna). Sve je
stvar dogovora, odluivanja, izjanjavanja, slobodne
volje.
A sa druge strane postoji neka vrsta prinude koja je
stvar relacija izmeu elemenata u sistemu,
arbitrarnost u odnosu na spoljanji referentni sistem,
ali i poredak meu elementima autoreferentnog
sistema - kodiranost.
Simulaciju
Bodrijara
dovodi
u
vezu
sa
hiperrealnou (hiperrealizmom). Postoji velika
razlika izmeu nadrealizma i hiperrealizma.
- Nadrealizam je jo uvek blizak realizmu. To je
shvatanje da postoji neka nesumnjiva realnost.
Nadrealna iskustva su iskustva posebnih stanja
svesti, ali je sadrana ta razlika izmeu mate i
stvarnosti, jave i sna.
7

- Hiperrealizam - tu ova razlika vie na postoji.

Imamo halucinantnu slinost stvari njima samima postoji viak stvari koje deluju nestvarno, jer su
umnogostruene.
Npr. Erotska fotografija dve bliznakinje - vizuelna
identinost deluje nestvarno i sm doivljaj biva
modifikovan zbog tog vika stvarnosti. Deava se
likvidacija razlike izmeu realnog i irealnog.
U sluaju simulacije ovaj jaz se prelazi na specifian
nain koji podrazumeva ne ambivalenciju, razmenu
ivota i smrti, ve jedno halucinantno iskustvo u
kome se namee hiperrealno kao posebna
kategorija u odnosu na realno, simboliko i
imaginarno.
Bodrijar razmatra genezu simulacije i razlikuje tri
osnovna reda simulakruma:
1) PODRAAVANJE
Prvi model (nivo simulakruma) se deava u
renesansi, sve do industrijske revolucije. Zasniva se
na prirodnom principu vrednosti, vrednost kao neto
to proistie iz prirode. Dovodi se u vezu sa
logocentrizmom, logikom identiteta, tu jo uvek
8

postoji
iluzija
o
referenci.
Podrazumeva
podraavanje, imitaciju prirode, pretpostavku o
postojanju originala koji se imitira. U vremenu kad
proizvodnja nije bila merilo vrednosti, vrednost se
shvata kao neto to se izvodi - ili boijom milou ili
prirodnim darovima. Simulacija poinje ve na ovom
stupnju, ali je razlika izmeu ovog i drugog stupnja
to se jo uvek ne proizvode same vrednosti.
2) PROIZVODNJA
Drugi model je karakteristian za industrijski
kapitalizam.
Za
industrijski
simulakrum
je
karakteristian trini princip vrednosti, gde se
vrednost ne zasniva na prirodnom poreklu, ve na
razmenljivosti, na tome koliko toga moemo dobiti
na tritu od onoga sa ime raspolaemo. Merilo
vrednosti je njegova razmenljivost.
Na stupnju proizvodnje vrednosti su te koje se
proizvode; ne postoji original koji se imitira, ve
vredi ono to sami proizvedemo. Vrednost postaje
kvantitet, serijalnost, niz. Mi vie ne imitiramo neto
u prirodi, ve vlastitu sliku po kojoj neto stvaramo.
To je stupanj produktivnosti, u marxizmu je
zanemareno to da je proizvodnja samo jedan vid
9

reprodukcije.
Na
ovom
drugom
stupnju
reproduktivnosti postoji osnova simuliranja.
3) SAMA SIMULACIJA
Trei model je svojstven postindustrijskom drutvu drutvu obilja. Zasniva se na strukturalnom zakonu
vrednosti. On proizlazi iz razmenske vrednosti. Bitna
razlika je u tome to zakon vrednosti poiva na
ekvivalentnosti neega to prebrojavamo, dok se
strukturalni zakon vrednosti ne moe svesti na
princip
ekvivalentnih
vrednosti.
Nije
vie
ekvivalentnost kljuna, ve razlike koje se simuliraju
unutar odreenih struktura. Vetaki se simuliraju
razlike koje se ne mogu objasniti.
Sve je ve reprodukovano. Mi se ve nalazimo u
jednom multipliciranom svetu u kom ne postoji
razlika izmeu realnog imaginarnog. Koeficijent
realnosti se zasniva na nakoj vrsti imaginarne
rezerve. Simulacijom nam je oduzeta ta razlika
izmeu realnog i imaginarnog. Sma realnost
postaje nestvarna. Moe se govoriti o istoj
simulaciji - cool fazi znakova, za razliku od hot faze.
Cool faza znakova je faza istih znakova koji se
meusobno potpuno razmenjuju i nemaju nikakvu
intrinsinu vrednost, dok u hot fazi oni ukazuju na
10

neto stvarno. Podloni su igri razlika koju sami

proizvode.
Pozadina simulacije je sprovoenje VLASTI ili
kontrola ivota i smrti. U pozadini simulacije se uvak
nalaze neki odnosi moi i Bodrijar to ilustruje na
primeru
referenduma
i
navodne
slobode
izjanjavanja, gde je uvek sugerisan odgovor.
Arbitrarnost znakova je uvek izloena kodiranju ili
generisanju putem modela. Sve razlike u
savremenom drutvu bivaju glumljene, vetake.
Opozicija je uvek podrka vlasti, ono to jaa
vladajuu garnituru. Taj model - monopol se u
savremenom svetu ostvaruje kao duopol - dolazi do
udvajanja znakova i tako se obezbeuje
monopolska pozicija. Sve moe da se shodno
politikoj volji proizvodi. Ovo proizilazi iz cool faze
znakova. Znakovi su ono preko ega se vlada. Kod
Marxa je akcenat na akumulaciji kapitala i radnoj
snazi. Radnika klasa, je, pak, samo jedna vrsta
znaka. Svi ti pojmovi imaju semiotiko znaenje,
podrazumevaju
semiokratiju
odnosi
se
uspostavljaju na relaciji razliitih znakova i na
osnovu jednog specifinog odnoenja prema smrti mogunosti da se na neki nain oslobodimo
11

simulacije i doemo u poziciju da semiokratiju

prevaziemo simbolikom razmenom. To je
dekonstrukcija simulacije kroz simboliku razmenu.
Bodrijar istie da nasuprot onome kako stvari
izgledaju, vlast podrazumeva jednostranost davanja.
Vlast uvek poiva na davanju bez mogunosti
protivdavanja. Pozicija gospodara je pozicija onog
ko potedi ivot roba - davanje u smislu odlaganja
smrti.
Gospodar - nepristajanje na podanitvo. - Svaka
vlast poiva na ucenjivanju sigurnou - da nekom
nudimo sigurnost uz lojalnost. Ljudi su oduvek bili
ravnoduni prema sigurnostii uvek je trebalo
nametati sigurnost, a to je posao vlasti. U osnovi tog
nametanja je jedna vrsta ropskog ivota - mukotrpan
rad je ekvivalent smrti. Ono to predstavlja
suprotnost ovom mehanizmu je reverzibilnost
davanja, protivpoklon u odnosu na ono to vlast ini.
Za simboliki razmenu je kljuna ta reverzibilnost u
smislu vraanja poklona. Neprihvatanje tog poklona,
spremnost na rizik smrti - na to vlast nema odgovor.
Ponitavanje linearne akumulacije smrti je mogue
potvrivanjem - davanjem vlastitog ivota. Bodrijar
smatra da nijedna vlast nema odgovor na simboliki
odgovor smrti. To razotkriva nain funkcionisanja
12

drutva u kome je na delu jednolinijska akumulacija

vrednosti. Potla je protivdavanje koje ponitava
vrednosti. Pravi se razlika izmeu tog beskonanog
troenja - potlaa i uinka poezije - reverzibilnost ili
obnavljanje ciklusa se dogaa u simbolikoj
razmeni. To dovodi do prevazilaenja akumulacije i
dobara uz jedan autentiniji nain ivota.
POJAM SIMBOLIKE RAZMENE
Ona predstavlja drutveni odnos i nije kategorija,
ve drutvena interakcija, razmena se drugima prevazilaenje razlike izmeu realnog i imaginarnog.
Sve to smatramo realnim poiva na disjunkciji u
odnosu na vlastitu suprotnost, ono to smatramo
imaginarnom
logikom
identiteta
je
logika
disjunktivnih pojmova - ivot i smrt, ovek i telo
Simbolika razmena omoguuje prevazilaenje ovih
disjunkcija. Viesmislenost u miljenju ili oseanje
potvrenosti u ivotu proizilazi iz sjedinjavanja
suprotnosti. Bodrijar istie da je kljuan momenat
objedinjavanja dinamike izmeu ivota i smrti.
Disjunktivni pojmovi uvek podrazumevaju to da je
suprotan pojam odsustvo onog primarnog pojma.
Dijsunktivni pojmovi su opinjeni jedan drugim kao
13

vlastitom smru. Odnos izmeu ivota i smrti je

kljuan. Simbolika razmena podrazumeva jedan
drugaiji odnos prema smrti gde ona biva
neutralisana time to je razmenjena i ukljuena u
jednu formu drutvenog ivota.
Vreme simulacije (nae doba) Bodrijar odreuje kao
doba smrti jer se ona potiskuje i vetaki razdvaja u
odnosu na ivot. Ranije je tema smrti bila
fokusirana, a sexualnost zabranjena tema, danas je
obrnuto. To potiskivanje smrti proizvodi jedan nain
ivota koji je ekvivalentan stalnom umiranju.
Memento mori - dovodi se u vezu sa Nieovom
devizom memento vivere
Bataj - smrt kao vrhunac ivota, obilja. U eri
simulacije nemamo drugost. Imamo razlike, ali ne i
drugost, radikalnu razliitost. Sutina simulacije je u
replikovanju istih obrazaca doivljaja pa i miljenja.
To je jedan zatvoreni univerzum gde se vrte isti
modeli.
Simbolika razmena je sfera iskustva koja je bitno
drugaija, a ija radikalna razliitost proizlazi iz tog
objedinjavanja ivota i smrti. Samu smrt ne treba
tretirati kao jedan fiziki dogaaj umiranja, ve kao
jednu formu, oblik drutvenog odnosa. U primitivnim
zajednicama nije bilo tog straha i izbegavanja smrti,
14

pa je ivot bio kvalitetniji. Danas se smrt potiskuje i

ba zato je sm ivot izgubio svoje drai i kvalitete.

15