33.3.

Ideologija i utopija
Sociologija znanja poinje pretpostavkom da je misao individue povezana sa njenom
drutvenom egzistencijom ili njenim socijalnim biem, a nain na koji specifikujemo odnos
izmeu misli i bia zavisi od nae filozofske perspektive. Pozitivisti ovaj odnos vide kao relativno
neproblematian, sve dok se prikupljeni empirijski podaci o individuinoj dnevnoj egzistenciji
mogu koristiti da se razree "sukobi" izmeu konfliktnih misli. Formalni apriorizam insistira na
tome da misao prethodi biu, a posledica toga jeste da treba neto da preduzmemo i omoguimo
logiki integritet misli.
1
Materijalni apriorizam (fenomenologija) preispituje korisnost formalne
logike i eli da razume intrinzine naine na koje individue percipiraju svet i kako to zauzvrat
utie na njihovu drutvenu egzistenciju. I konano, istoricizam se slae sa mnogim
pretpostavkama fenomenologije, ali naglaava da razliiti naini spoznaje karakteriu razliite
istorijske epohe. Manhajm je jasno pokazivao da inklinira fenomenologiji i istoricizmu, naroito
kada govori o svom interesovanju za koncept pogleda na svet (Weltanschauung).
U Ideologiji i utopiji, svojoj najpoznatijoj knjizi, on pravi razliku izmeu dva oblika
sistema verovanja:
(1) ideolokih sistema, koji obezbeuju inerciju u verovanjima preko naglaavanja
prolosti,
(2) utopijskih sistema, koji prihvataju promenu u verovanjima preko naglaavanja
budunosti.
Ova knjiga moe da se shvati kao pokuaj razumevanja pogleda na svet koji divergiraju
od modernog racionalizma. Manhajm se trudio da ideologiju oslobodi od njenih tadanjih
dominantnih marksistikih konotacija, naroito od naina na koje se ona reflektovala u kritici
"lane svesti".
2
On je tvrdio da se svi pogledi na svet (kapitalizam, socijalizam i komunizam)
mogu klasifikovati kao ideoloko utopijsko miljenje, u zavisnosti od konteksta i interesa sa
kojima su pomeani.
U svojoj sociologiji znanja Manhajm je takoe pokuao da razjasni uticaj drutvene
strukture na razlike u pogledima na svet. Jedna relevantna struktura po ovom pitanju jeste ona
koja ukljuuje generacije, odnosno individue koje su roene otprilike u isto vreme. On je
naglaavao da generacije kao demografske jedinice treba razlikovati od generacija kao
aktualnosti, to zahteva da pripadnici generacije imaju zajedniku kulturu. Drugo strukturno
obeleje koje ga je interesovalo bilo je nadmetanje meu suprotnim pogledima na svet. On pravi
razliku izmeu dominirajuih pogleda na svet koji se postiu konsenzusom, monopolistikom
interpretacijom, atomistikom kompeticijom i koncentracijom izmeu razliitih zajednica
miljenja.
Ovim temama Manhajm se bavi i kada pie o specifinim tipovima pogleda na svet,
ukljuujui konzervativizam, ideologiju i utopizam. Kada ih analizira on se udaljava od
apstraktne koncepcije kognitivnog subjekta i poinje da naglaava zajednice miljenja. To znai
da ne misle individue u izolaciji, ve ljudi u grupama koji razvijaju posebne stilove miljenja.
Jedan stil miljenja koji je on izuavao jeste konzervativizam reakcija na prosvetiteljske

1
Formalni apriorizam je karakteristian za Kantovu filozofiju, prema kojoj logika predstavlja formalnu
teoriju rasuivanja koja izuava formalne a priori odnose meu sudovima koristei kategorije znaenja.
Kant je oblast ne-formalnog ili materijalnog identifikovao sa empirijskim ili ulno opaljivim sadrajem,
emu se suprotstavljaju materijalni apriorizam i fenomenologija, insistirajui na tome da vrednosti nisu
formalne realnosti i da ne postoje odvojeno od materijalnog sveta i subjekata kao nosilaca tih vrednosti.
2
"Lana svest" predstavlja marksistiki koncept prema kojem su materijalni i institucionalni procesi
kapitalistikog drutva u funkciji obmane proletarijata i drugih potlaenih klasa. Dakle, ovi procesi
prikrivaju istinske odnose moi meu klasama i istinsku drutvenu stvarnost uopte. Lana svest je tako
proizvod ideoloke kontrole od strane dominantnih klasa, pre svega pod uticajem fetiizacije robe, religije
itd.
pokuaje racionalizacije. Za njega je racionalnost pokuaj da se nametnu apstraktni,
kvantitativni zakoni prirode i drutva, a konzervativizam je nastao kao reakcija u poznom
osamnaestom i ranom devetnaestom veku, naglaavajui konkretna, kvalitativna i religijska
obeleja evropske kulture. Dok tradicionalisti samo pokuavaju da odre starije obiaje i
institucije, konzervativci aktivno rekonstruiu te obiaje i institucije za modernu "publiku".
Socioloke varijable koje Manhajm koristi bile su preuzete od Marksa i marksizma:
dominantne klase, opadajue klase, nove samosvesne klase itd., iako je i generacije, sekte i
politike partije smatrao za strukturne nosioce odreenog pogleda na svet. U Ideologiji i utopiji
on je izneo pretpostavku o tome da "neintegrisane" i "iskorenjene" revolucionarne grupe misle
na intuitivan nain i da se ne bave istorijskim razvojem. Zatim, smatrao je da konzervativne
grupe misle na morfoloki nain (bavei se formom, oblikom i strukturom postojeih
koncepata), a da liberalne i humanitarne grupe naglaavaju otvorenost budunosti i progresivno
ostvarivanje moralnih vrednosti.
Kada govori o ideologiji, Manhajm razlikuje partikularni, totalni i opti koncept
ideologije. Partikularna ideologija konstituie samo segment miljenja oponenata (ideje
odreene grupe sa kojima se ne slaemo
3
), totalna konstituie celinu njihovog miljenja (pripada
itavom socioistorijskom bloku i ne shvata se kao namerno iskrivljenje
4
), to je slino
Marksovom pojmu lane svesti, a opta je karakteristina i za oponenta i za nas same. Pojmom
opte ideologije Manhajm naglaava da nijedna ljudska misao nije imuna na ideologizaciju od
strane socijalnog konteksta, a jedini izuzeci su matematika i delovi prirodnih nauka. Na ovaj
nain on je ideologiju izvukao iz uskog politikog konteksta i postavio ju je kao veoma vaan
epistemoloki problem.
Ideologija je za njega vrsta pogleda na svet koji zamagljuje sadanjost pokuavajui da
pronae smisao preko prolosti, a njih najvie propagiraju oni koji imaju mo i koji ele da odre
status quo. Tu lei jo jedna razlika izmeu njega i Marksa, koga su zanimale samo partikularne
ideologije, dok je Manhajm uveo totalne kao predmet sociologije znanja. Suprotno ideologijama,
utopije trae smisao u sadanjosti, transcendirajui te ideologije futuristikom orijentacijom.
Najee se javljaju kod onih koji ele revolucije i drutvenu promenu i utiu na akciju i dovode
do promene. Posledica promena je obino ta da utopija postaje skup ideja nove vladajue klase i
da se transformie u ideologiju koja opet dovodi do nastanka novog utopijskog sistema. Utopije,
odnosno ideje koje sa sobom nose sposobnost da transformiu sadanjost, identifikovane su
preko njihove uspenosti u transformaciji drutva.
Ponekad je teko napraviti razliku izmeu ideologije i utopije, jer su u pitanju etikete
koje dolaze od suprotne grupe. Posao sociologa znanja nije da odredi ta je ideologija, a ta
utopija, ve da razotkrije iskrivljenja i izvore datog sistema ideja, to nas dovodi do pitanja
odakle dolaze ideje. Manhajmov opti odgovor je iz nadmetanja sa drugim idejama, a
nadmetanje ideja je od sutinskog znaaja za promenu i razvoj.
33.4. Perspektivizam, relativizam, relacionizam i objektivnost
Sociologija znanja za Manhajma moe da bude koriena kao metodologija empirijskog
istraivanja ili kao teorija znanja. Kao metodologija za isto empirijsko istraivanje moe da
koristi opis i strukturnu analizu kako bi empirijski istraila uticaj drutvenih odnosa na
miljenje. Kao teorija znanja, sociologija znanja moe da se koristi prilikom objanjenja naina
na koji socijalni/egzistencijalni faktori utiu na konstrukciju znanja i oblikuju razvoj kriterijuma
validnosti. Manhajm je smatrao da ova dva pristupa nisu nuno povezana, tako da se mogu

3
Ukljuuje tip analize koja ispituje samo sadraje date izjave, dok se pretpostavlja postojanje zajedniki
prihvaenog kriterijuma validnosti.
4
Podrazumeva dovoenje u pitanje kategorija i stila miljenja, kao i njihove sadraje i ukljuuje analizu
pogleda na svet subjekta.
prihvatiti empirijski rezultati bez epistemolokih zakljuaka. U oba sluaja on znanje
konceptualizuje kao intelektualni akt i naglaava njegov aktivni karakter.
Tvrdio je da miljenje i pojmovi nastaju iz grupnih iskustava, meutim, pod time nije
podrazumevao neki grupni um ili neto slino, ve intelektualnu reakciju grupe na interakciju sa
tipinim problemima i ciljevima. Penetracija socijalnih procesa u intelektualnu sferu od strane
sila koje nastaju usled ivotnog iskustva oblikuje organizaciju miljenja, a socijalna geneza
znanja implicira da ljudska volja, naroito izraena od strane grupa, ne moe da se razdvoji od
znanja. Miljenje nije determinisano samim objektom, ve razliitim oekivanjima, svrhama i
impulsima koji nastaju iz iskustva, to znai da je spoznaja instrument pomou kojeg se
snalazimo u ivotnim situacijama, da ne predstavlja uvid u "vene" istine i da ne nastaje preko
isto teorijskog, kontemplativnog akta.
Postoje tri egzistencijalna faktora koji utiu na miljenje:
(1) priroda i struktura procesa snalaenja u ivotnim situacijama,
(2) subjektov sastav (u biolokom i istorijsko-socijalnom smislu) i
(3) specifinost ivotnih uslova, naroito mesto i pozicija subjekta.
Manhajm je primat je davao grupi, a ne individui, to je ve reeno, i zato je mogao da
kae kako u striktnom smislu nije individua ta koja misli. Tanije je rei da ona participira u
miljenju koje je zapoeto od strane ljudi pre nje, jer individua zatie nasleenu situaciju sa
obrascima miljenja koji su prikladni njenoj situaciji. Ona je nosilac znanja, ali to znanje je
uslovljeno kolektivnim razumevanjem grupe koje se prenosi socijalizacijom i komunikacijom.
Dakle, njega najvie zanima miljenje koje je karakteristino za neku grupu, a ne partikularnost
individualnog uma.
Objekt iz razliitih perspektiva ima manje ili vie razliito znaenje, jer percepcija objekta
nastaje iz celine referentnog okvira posmatraa. Ovaj kvalitativni faktor, znaenjski element
socijalne percepcije objekata, predstavlja osnovnu karakteristiku socijalne analize i na ovaj nain
problem interpretacije postaje glavni problem sociologije znanja. Kada se u sociologiji govori o
istini i ideologiji, obino se pod ideologijom podrazumeva pogrena interpretacija istine ili
stvarnosti, meutim, istina i ideologija ne moraju da budu antitetine, jer ideologija nije nuno
intrinzino iskrivljen, a samim tim i lani sistem verovanja. Manhajm je eleo da izbegne
iracionalne i relativistike implikacije svog shvatanja i zato je pokuao da razvije
perspektivizam, odnosno relacionizam. Relativizam se javlja kada statike koncepcije apsolutne
istine zasnovane na neistorijskoj epistemologiji primenimo na dinamian predmet
interesovanja.
5
Zato je njegov relacionizam pokuaj izbegavanja relativizma, jer validnost
istorijskih kriterijuma znanja formulie preko perspektive date situacije, tj. u odnosu prema
drutvenim okolnostima. Relacionizam nije priznavanje presudnog i relativizirajueg uticaja
socioistorijskih okolnosti, ve samo uvaavanje injenice da se znanje uvek stie i iskazuje sa
neke drutvene pozicije.
6
Dakle, Manhajm nije relativista, ve zagovornik relacionizma,
dinaminijeg koncepta koji reava intelektualnu krizu bez saznavanja istine, ali ostavlja prostor
da se ono to je "istinito" prilagodi okolnostima datog vremena i mesta.
Prema relacionizmu, misao je povezana sa ljudskim i socijalnim korenima i preko njih se
jedino moe razumeti. Konkretne, empirijske povezanosti specifinih ideja sa specifinim
drutvenim grupama omoguavaju kreiranje intelektualne mape drutva, u kojoj perspektiva
odreene grupe konstituie kulturni i intelektualni indeks njene istorijske/drutvene pozicije.
Shvatanje da postoje egzistencijalni, relacioni aspekti miljenja, podrazumeva da to vai i za
apstraktnu misao, a sve ovo vodi pitanju objektivnosti, koju je Manhajm odbacio u smislu
bezlinog stanovita i umesto toga je zagovarao ljudsko stanovite koje se stalno razvija unutar

5
Relativizam se odnosi na ideju da je sve relativno u odnosu na sve ostalo i da nema standarda na osnovu
kojeg neto moe da se procenjuje.
6
Relacionizam predstavlja ideju da je sve u odnosu sa svim ostalim na ovaj ili onaj nain na vertikalnom ili
horizontalnom nivou i da postoji mogunost da se odredi dobro u odnosu na loe u nekoj situaciji i u
odreenom istorijskom momentu.
granica ljudske perspektive. Razumevanje perspektive omoguava razumevanje objektivnosti,
jer komparacijom razliitih perspektiva posmatra moe da proiri svoju osnovu znanja.
Teorija perspektivizma omoguila je da se objektivnost istrai na dva naina unutar
granica jedne perspektive ili preko granica brojnih perspektiva. Posmatrai unutar jednog
sistema dele identinu konceptualnu i kategorijsku aparaturu i participiraju u zajednikom
univerzumu diskursa, tako da njihova analiza ide ka slinim razultatima i postoje zajedniki
kriterijumi evaluacije. Meutim, do objektivnosti se dolazi sasvim drugaije ako je u pitanju
posmatranje iz razliitih perspektiva. Tada je potrebno pronai formulu translacije rezultata iz
jedne u drugu i doi do zajednikog imenioca perspektiva. To znai da se do objektivnosti dolazi
preko translacije jedne perspektive u drugu i da je bolja ona perspektiva koja daje dokaze o
najveoj obuhvatnosti i koja je najplodnija kada se bavi empirijskim rezultatima. Time je bolja
perspektiva blia "totalitetu" vizije i ima veu analitiku "korisnost".
Translacija bi identifikovala zajednike imenioce razliitih perspektiva i izolovala bi sve
arbitrarne elemente, a u pitanju je proces koji je Manhajm nazvao dinamikom sintezom. Bez
apsolutnog kriterijuma ne moe biti ni potpunog razumevanja i on je isticao da se tokom ovog
procesa dolazi do viih nivoa apstraktnosti i do sve vee formalizacije fenomena. Taj proces
progresivne apstraktnosti predstavlja intelektualni rezultat grupnih kontakata i
interpenetracije, a perspektiva postaje inkluzivnija tako to postaje sve apstraktnija i razbija
ranija partikularnija i konkretna stanovita u apstraktnije formulacije. Smatrao je da se ira
perspektiva stvara od strane odreene drutvene grupe slobodne inteligencije, odnosno
intelektualaca koji potiu iz razliitih drutvenih slojeva i imaju raznoliko obrazovanje, ali su u
stanju da konstruiu sintezu perspektiva.
Ovim argumentima Manhajm je mogao da govori o potrebi realistike epistemologije da
inkorporira razumevanje odnosa izmeu socijalne egzistencije i epistemoloke validnosti.
Tvrdio je da se epistemologija ne moe razdvojiti od socijalne determinisanosti znaenja i
socijalne determinisanosti validnosti i na ovaj nain uspeo je da spoji epistemoloko sa
socijalnim preko koncepta relacionizma, prema kojem se svaka tvrdnja moe formulisati samo
relaciono, o emu je bilo rei.
Manhajmovo shvatanje relativizma i relacionizma ukljuuje i odreene ontoloke
pretpostavke. Ako postoji apsolutni kriterijum validnosti (i ako je pragmatiki dostupan), onda
se "istina" moe apsolutno odrediti i relativizam predstavlja greku, jer postulira brojne istine
koje su povezane sa viestrukim kriterijumima. Ipak, ako ne postoji apsolutni kriterijum (to je
verovao i sam Manhajm), onda "istina" ne moe da se povee sa apsolutnim. Tako su mu ostala
dva izbora mogao je da odbaci koncept "istine kao takve", to bi otvorilo put intelektualnom
nihilizmu, ili da vee "istinu" za neto drugo. Zbog toga je reenje naao u relacionizmu, koji
"istinu" vezuje za socijalnu/istorijsku osnovu, dajui joj na taj nain objektivnost u odnosu na
partikularno socijalno/istorijsko okruenje. Ovo kontroverzno reenje predstavlja pokuaj da se
pronae sredina izmeu apsolutnog kriterijuma istine (koji je Manhajm smatrao neprikladnim
za drutvene nauke) i relativizma koji je povezan sa kriterijumom "istine" i koji je beskrajno
varijabilan, dakle i pragmatiki besmislen. Relacionizam vezuje "istinu" za konkretne
istorijske/socijalne situacije i tako doputa kriterijume koji moda nisu apsolutni, ali su konani
i mogue ih je identifikovati, a time i koristiti. Ipak, iako je Manhajm svaki kriterijum validnosti
postavio u perspektivu, nije tvrdio da svaki kriterijum uspostavlja "istinu" kao takvu. Svaka
perspektiva se ocenjivala preko drugih perspektiva, a njeni kriterijumi validnosti ocenjivali su se
preko ireg pogleda i ovaj iri ili optiji pogled uspostavljao se komparativnim metodom. Za
Manhajma epistemologija ne zauzima centralno mesto u strukturi znanja koje nije vie
apsolutno, ve uslovljeno, to znai da su sve tvrdnje koje se "vide" iz neke perspektive
socijalno/istorijski uslovljene i da istorijska realnost opravdava i potvruje relacionistiki
pristup znanju.