GEŠTALT STUDIO BEOGRAD

SEMINARSKI RAD
Prevod 32. poglavlja iz knjige « Geštalt terapija u kliničkoj praksi »
Histerija: Formalna Definicija i Novi Pristup
Fenomenološkog Razumevanja. Ponovno Razmatranje
Psihopatologije
Priredili: M.Spanjolo Lob i Đ.Frančeseti
32. Histerija: Formalna Definicija i Novi Pristup
Fenomenološkog Razumevanja.
Ponovno Razmatranje Psihopatologije
Sergio La Rosa

Histerija, kao pitanje od značaja u modernoj psihopatologiji, postavlja nekoliko izazova.

Prvi je otarasiti se mita koji je povezan sa muškim šovinističkim dijagnostičkim konceptom, a
drugi, redefinisanje samog koncepta, što je verovatno jednako naučnom samoubistvu obzirom
da je to težak i kompleksan zadatak.
Posle prvog pokušaja definisanja i redefinisanja ovog koncepta s` ciljem njegovoj
razumevanja u njegovoj pravoj dimenziji, deluje kao da ni jedan pokušaj nije dovoljan. Naša
misija biće razumevanje histerije kao socijalnog fenomena, kao patologije koje nije ograničena
samo na ženski univerzum, ili njegovog razumevanja kao manifestaje koje se dešava u relaciji a
koja datira još od antropoloških korena kulture. Jedan deo misije biće takođe rasvetliti ovaj
koncept koji, zbog toga što je bio široko rasprostranjen i masivan, može delovati kao da ne
kontaminira moderne relacije.
Pojava i učestalost, kao što se često navodi u bilo kom razmatranju koncepata moderne
psihijatrije, kriterijum je koji definiše da li je neko ponašanje patološko ili nije. Izgleda da mi,
kada smo u ulozi psihopatologa, percipiramo određena ponašanja kao manje ili više patološka u
odnosu na to koliki je njihov uticaj na društvo. Kao što Foucault (2006) veoma dobro opisuje u
Istoriji Ludila, društvene zajednice određuju šta je i šta nije normalno. Ovo je mnogo vidljivije u
istoriji histerije nego u bilo kojoj drugoj dijagnostičkoj opservaciji. Zapravo, kada pokušavamo
da je razumemo koristeći DSM IV klasifikaciju, deluje kao da je nestala u vrtlogu poremećaja
ličnosti.
Tokom vekova, histerija je prešla iz toga da je bila korisna odbrana od prirodne selekcije
tokom procesa evolucije u više ili manje ozbiljnu anomaliju. Ustvari, sama reč „histerija“ mora
se koristiti veoma oprezno kako bi smo izbegli zapadanje u banalne koncepte koji se koriste da
objasne njeno značenje a koji to veoma često rade na loš i pogrešan način.
U ovom tekstu ja ću pokušati da pristupim onome što su po mom mišljenju najrelevatniji
aspekti ovog prekomerno koririšćenog termina i njegovih mnogostrukih manifestacija, da
opišem moguće kliničke pristupe i da preispitam njegovo značenje iz perspektive Geštalt
psihoterapije.

Kako možemo razumeti pojam histerije danas, sto godina nakon nastanka psihoanalize,
kada Frojd stavlja značaj u svojoj teoriji na dve etiologije, seksualna trauma i Epidov kompleks?
Jasno, za opštu psihijatriju danas, histerija je klaster simptoma i različitih manifestacija koje ne
mogu biti dovoljno dobro shvaćene na osnovu samo jedne dijagnoze. Uistinu, jedino seciranjem
kompleksnosti i razumevanjem simptoma kao dela subjektove ličnosti a ne kao subjekta za sebe
mi možemo primeniti fenomenološki pristup.
 Pre nego što započnemo sa “seciranjem” ovog koncepta, vratimo se prvo nazad
njegovim korenima. To je bilo tačno krajem 18-og i početkom 19-og veka kada je pojam hyster
postao deo psihopatološkog univerzuma.
Tih dana “pojava i učestalost” definisala bi ovakvo ponašanje kao očekivano u srednjoj i
višoj klasi, ostavljajući nižu klasa izvan bilo kakvih opservacija, proteranu na sam opstanak (Levi-
Strauss, 2009). Ono što je shvatano kao “prikladno ponašanje” u ulogama različitog pola nije
odredilo samo etiketu, već i prikladan način za ispoljavanje emocija.
Šta je ispravno i poželjno veoma je dobro opisao Stoker (1993) u svom remek-delu
Drakula. U ovom romanu, glavni ženski likovi, Mina i Lusi biće ozbiljno kažnjene zbog iskazivanja
sopstvenih želja, koje su ih poverile u tajnosti samo svojim prijateljicama (ženama takođe).
Sa druge strane imamo “žene prinčeva”. One su potpuno slobodne da izraze svoje želje
ali takve želje jedino mogu biti zadovoljenje kada su odobrene od strane prinčeva. One su tako
već kažnjene ustvari, one žive ali kao da su mrtve.
U ovoj priči izložen nam je glavni socijalni element tog vremena. Muškarac je bio
regulator intencionalnosti žene da ostvari kontakt a društvo je bilo regulator intencionalnosti da
se ostvari kontakt naveliko.
Ovo je široko “polje” koje određuje osnovne granice toga “šta i kako” i jasno je da nije
ograničeno samo na taj istorijski period.

Viktorijanska era veoma je dobro opisana u literaturi, kao i problemi povezani sa

izražavanjem ličnih želja i konsekvenca koje ih prate. Pored Stokera i mnogi drugi autori, kao što
su Bronte (1979) i Balzak (2006) bavili su se ovim pitanjem.
Pokazivanje emocija u javnosti nije se smatrano “prikladnim” socijalnim ponašanjem,
kako što Zinker (1979) podseća u svojim poučnim tekstovima.
Iz naše trenutne perspektive nije teško razumeti kako je Frojd (1977) povezao histeriju
sa traumatičnom seksualnošću.
U Stokerovom romanu, svaka muška manifestacija emocija bila bi podjedanko strogo
kažnjena kao i ženska. Izražavanje želja i potreba procenjivano je kao inferiorno ponašanje, i
sam princ je dokaz toga. Želja i tama su neodvojivi. “siroti” Minin muž biće doveden u iskušenje
i potom seksualno porobljen u formi ropstva u kojem kontradiktornosti i osećaj krivice stvaraju
veće rasulo nego žene prinčeva.
To je bilo idealno polje i vreme za razvijanje manje ili više ubedljive teorije o histeriji koja
bi se mogla poravnati sa Frojdovom seksualnom teorijom. Koji je onda razlog za to da se
histerija odredi kao posebna odlika ženske psihopatologije uzimajući u obzir korene
psihoterapije? Da li je to jednostavno zbog društvene klime za simulaciju koju su očevi
psihoanalize videli kod svojih ženskih pacijenata?
Većina pacijenata frojdovske škole tih dana bile su žene. Na neki način, one su bile prve
“eksperimentalne životinje” psihoanalitičke laboratorije. Simulacija simptoma bila je glavni izvor
konfuzije i nagađanja osnivača psihoanalize. Simptomi označenog potiskivanja ili inhibicije,
gotovo su uvek povezivani sa istorijom zloupotreba ili tretmanima bolesti u okviru intezivnog
psihološkog konflikta bez svesti o simulaciji (trenutno ovo nije apsolutni kriterijum) od strane
pacijenta. Iz tog razloga simulacija simptoma ne može biti smatrana kao pretvaranje, tj.
odigravanje u smislu “namernog pretvaranja” (Minhauzenov sindrom ili bolest sine-materia).
 Kakav koren imaju ovi simptomi u našoj antropološkoj istoriji? Zašto dolazi do toga da
reakcija koja se pojavljuje kao odbrambeni mehanizam tokom procesa prirodne selekcije
postaje patološka? Ovde možemo videti drugu stranu kreativnog prilagođavanja, jedan izraz
toga kako dekontekstualizovana ili “odbrana” koja nije pripremljena unapred postaje simptom.
Ako posmatramo ponašanje prilikom parenja kod najrazvijenijih vrsta primata, videćemo
veliku količinu energije koja se koristi za preuveličavanje seksualnih kvaliteta za privlačenje
suprotnog pola: što više preuveličavanja ili simulacije - veći je reproduktivni uspeh.
Mogućnosti za reprodukciju individua koje ne pokazuju grubo i preterano ponašanje su
manje, koje iz toga razloga treba da “nauče” da preuveličavaju svoje prirodne kvalitete kako bi
očuvale svoj socijalni status i imale sopstveno potomstvo. Ovo ponašanje, koje se proučava u
modernoj biologiji, pokazuje da ne samo najlepši i najsnažniji imaju šanse, već takođe i oni koji
se ponašaju kao da su takvi.
Jedinke primata koje nisu sposobne za reprodukciju, bilo da je to zbog starosti ili bolesti,
uobičajeno formiraju kooperativne grupe. Ovo isto važi i za ženke koje su posvećene brizi o
potomstvu. Vođe ovih kooperativnih grupa testiraju jedinke koje su navodno bolesne ili
onesposobljene i zbog toga ubedljiva simulacija ili preuveličavanje imaju veliki značajn za njihov
opstanak. Postaje očigledno, zatim, da su ljudi “naučili” ovakva ponašanja tokom svoje
evolutivne istorije.
Potomstvo koje još uvek nije dostiglo godine kada je spremno za reprodukciju takođe je
dobrodošlo u ove nereproduktivne grupe, pošto su to zavisne jedinke, onemogućene striktno u
funkcionalnom i praktičnom smislu.
Pod ovim mislim da potomstvo i ženke mogu pribeći simulaciji kako bi izbegli
zloupotrebu ili zlostavljanje od strane odraslih mužijaka. Prvo, ovakvo adaptivno ponašanje
izgleda više kao kreativno u službi evolucije nego kao patološko ponašanje. Ustvari, ljudska
evolucija je dugačak i kontinuirani proces u kojem su ekstremna ponašanja jedina opcija za
odupiranje opasnosti od izumiranja vrsta.
Spekulacije su dovele do potrage za pouzdanim etiološkim “uverenjima” u neurološkom
poreklu histerije.
Psihobiološke teorije nastale tokom 1970-ih godina opisuju histeriju kao prosečno
ispoljavanje neuroticizma, sa očitim visokim nivoom ekstraverzije u više od 60% proučavanih
slučajeva (Eysenck, 1970) i pratećom kortikalnom hipoaktivacijom, sa velikim nedostatkom
vegetativne inhibicije (Cloniger, 1978).
Ovo može stići do tačke inhibicije dominantne hemisfere, rezultirajući umirenjem ili
pogrešnim razumevanjem telesnih motoričkih signala endogene prirode (Henry, 1981). Tokom
1990-ih Vallejo je dao doprinos dijagnostičkoj definiciji u DSM IV klasifikaciji: lezija bez lezije ili
nedostatak patogeneze, u kojoj simptomi simulacije dominiraju ostvarujući sekundarnu dobit
koja je povezana sa razvojem uloge tražioca pažnje (zahtevanje brige od strane drugih).

Vidimo da nešto kao “veliki nedostatak vegetativne inhibicije” ili “telesni motorički
signali endogene prirode” nisu ništa drugo do organsko ispoljavanje simptoma: telo koje
izražava samo sebe kada reči nisu dovoljne da definišu anksioznost koje ne može biti iskazana
rečima, ili namera lišena poverenja/sigurnosti u zadovoljstvo usled punog kontakta.
Individua koja se izražava na histeričan način radi to iz još jednog, dodatnog zahteva
kojim, zbog nedostatka svesnosti ili nepripremljene potrebe da kontaktira druge koristeći se
prednostima “simulacije”, ili zbog “broja potisnutih ili sadržanih želja”, primorava svoje telo da
radi na takav način da ne postoji drugi izlaz osim da ga načini bolesnim.
Ono što je suzbijeno za uzvrat postaje još moćnije, kao što su osnivači psihoterapije
govorili. Ali pitanje je ovde kako i do kojih somatskih posledica će ovo dovesti tokom vremena
(Polster i Polster, 1993).
Obzirom da telo koje se ispoljava ne dostiže ono što je njegov cilj na zadovoljavajući
način uprkos ulaganju tolike energije na ono što se ispoljava, neuspešan pokušaj kontakta koji
nikad neće biti zadovoljen postaje sama “srž” histerije. Ustvari, pun kontakt jedino je moguć
pravim, iskrenim ispoljavanjem intencionalnosti, a simulacija je neizbežna prepreka.
Nema potrebe za razjašnjavanjem toga da je akumulacija nezadovoljavajućih kontakata
idealni kulturni medijum za psihološke i relacione konflikte, i da su takvi realnost za histerični
“kontakt” (Salonia, 2000b).
Ako smo pokušali da razumemo konstelaciju simptoma koji odlikuju histeriju iz
fenomenološke perspektive, treba da pokušamo da proverimo koju vrstu iskustva osoba
proživljava u histeričnom ispoljavanju.
Jedino prolazeći kroz histerično iskustvo u svim njegovim fazama možemo ponovno
artikulisati posledice simptoma u modernoj relacionoj strukturi (Spagnuolo Lobb, 2000b). Ali,
šta je to histerično ispoljavanje i kako može biti kvantifikovano ili dokazano u kontekst kliničke
prakse i dijagnoze? Mi moramo uzeti u obzir da simulacija, koja ima moćne i jasne sekundarne
dobiti, neće biti odstranjena iz terapeutskog prostora, već pre treba suprotno uzeti za istinu.
Terapeutski prostor je iskustveni mikro-svet gde se relacioni mehanizmi razvijeni u
subjektovom svakodnevnom životu stavljaju na probu. Prethodni kontakti, za koje se
pretpostvlja da su “kapitalni” biće dostupni i Geštalt terapeutu. U ovoj novoj terapeutskoj
relaciji, “prednost” koja je podrazumevana “simulacijom subjekta kojom se ispoljava u
histeričnom maniru” ukazuje terapeutu na put koji treba da prati. Geštalt terapeuti mogu
pružiti podršku sa nošenje sa poteškoćom i frustracijom nastalom usled nedovršenog i
nezadovoljavajućeg kontakta.

U tom pogledu naša trenutna kultura nije mnogo bolja od viktorijanskih vremena.
Činjenica da je simulacija “razblažena” u talasu post-modernističke kulture doprinela je tome da
pojam histerije nestane iz učenja i prakse savremenih klinika (Frankl, 1995), samo zato što su
simulacija i njene posledice trenutno shvaćene kao kulturni, pre nego psihopatološki odgovor.
Priroda kliničke prakse Geštalt terapije obezbeđuje prostor za razumevanje simptoma
kao doprinosa a ne kao “nečega” što mora biti izbrisano, i upravo je simptom histerije ono gde
će Geštalt terapeuti inicirati kokreaciju kontakt modela koji nije simulativan. Preciznije, ono što
je “prednost” za relacione navike subjekta biće “prednost” za terapeuta da prikaže frustraciju
koja proizilazi iz nepotpunih iskustava subjekta. Upotreba i davanje novog značenja
simptomima prvi je korak u terapijskoj kokreaciji.
1. Diskusija

Simulacija je efikasan resurs u smislu sekundarne dobiti. Simulator privlači solidarnost,

pažnju i čak je dopadljiv drugima, ali je cena koju simulator plaća za to velika. “Drugi” ne
uspostavljaju kontakt sa njim, niti to simulator radi sa “drugima”, barem ne u zadovoljavajućem
maniru. Kontakt, gotovo nikada uspešan u smislu njegovog kompletiranja, se odvija sa onom
osobom za koju drugi misle da uspostavljaju kontakt, a simulator uspostavlja kontakt uz
nemogućnost da bude ono što jeste. Solidarnost, pažnja ili privlačnost nisu usmerene ka njemu
već prema individui za koju drugi veruju da je on. Paradoks je da iz histerične perspektive ne
postoji prava/istinska mogućnost za izražavanje stvarne namere za kontakt. Iz perspektive
subjekta, ono što ne uspeva u kontakta odnosi se na “druge” koji ne razumeju ili ne cene
histeričnog subjekta. U pitanju su “drugi” a ne subjekt koji se moraju menjati ili biti promenjeni,
ili čak zamenjeni.
U histeričnom paradoksu, želja za ponavljanjem zadovoljavajućih kontakata vodi
histeričnog subjekta da ponavlja ista frustrirajuća ili osujećena iskustva kontakta sa novim
“drugima”.
Drugi sa kojima osoba ostvaruje ovakvo frustrirajuće iskustvo se menjaju, ali ne i
iskustveni model. Naprotiv, model postaje osnažen sa protokom vremena i unapređenjem
simptoma, tako da je na početku mogao biti pretvaranje ali završava sa sticanjem jakih i realnih
somatskih manifestacija.
U histeriji, telo je to koje pati kroz bol ili desenzibilizaciju, a istovremeno um teži
ponavljanju.
Kako subjekt može povezati lekcije koje je naučio iz frustrirajućih iskustava, ali ne kao
iskustveni “teret” rasta već kao podsetnik da “ono što nije zadovoljavajuće u praktičnom ili
afektivnom smislu mora biti prevaziđeno po svaku cenu”? (Ellis, 1962).

Frustrirajuće iskustvo osnovni je aspekt razvoja selfa (Spagnuolo Lobb, 2000b). Dete koje
se ne spotakne ne razvija balans autonomnosti. Otkrivanje da nije sve što osoba hoće i moguće
najdragoceniji je doprinos zrelosti. Mešanje onoga šta osoba hoće sa onim kako se oseća, kao
devijantan način prevazilaženja frustracija pokušavanjem da se funkcija persone prepokrije id
funkcijom, rezultiraće introjektivnim učenjem sa krajnjim ciljem dostizanja prednosti
izbegavanjem iskustva gubitka. Ali neprihvatanje gubitka nosi sa sobom nezadovoljstvo; jedino
suprotnosti koje proživimo omogućiće nam da doživimo zadovoljstvo po sebi. Iskustvo gubitka
uvećava mogućnosti življenja ispunjenim životom. Gubitak i sticanje su neizbežno povezani sa
iskustvima koja vode sazrevanju. Može se reći da asimilacija histeričnih iskustava uvek postaje
“hroma” posto je zadovoljstvo neizbežno zamenjeno “uživanjem” u pokušaju da se izbegne rizik
od patnje ili odbijanja.
Izgleda – a tako i jeste – da je cilj mnogo važniji od odnosa.
Može nam izgledati da je osoba sklona histeričnoj ekspresiji kao dete koje je uspelo da
ubedi druge da ga podrže (kontinuirano) da izbegne spoticanje. To nije naivan utisak, u pitanju
je histerična osoba koja uspostavlja odnose sa drugima na naivan način, žrtvujući deo sopstvene
prirode, delove svoje autonomije, i fundamentalni deo njenih stvarnih želja. U pitanju su
posledice simulacija koje su podržane tokom vremena a ne simulacija po sebi kao ono što kreira
neurotičnu histeriju. Ustvari, ako se vratimo nazad primatima, individue koje prežive kroz
simulaciju dostižu cilj preživljavanja i to da nisu zlostavljanje od strane dominantnih u grupi. Ali
retko će ove individue biti sposobne da iskažu pravu prirodu svojih želja bez pokretanja rizika da
budu otkrivene. Biti otkriven podrazumeva izlaganje želje ili namere koja je neizvodljiva za
subjekta koji ima običaj da simulira, i koji je navikao da ne veruje u izvodljivost uspešnog
kontakta bez simulacije. Stvarno ispoljavanje namere snaga je erotske prirode, dok simulacija
nosi paradoks povezan sa nogonom smrti.

Pretočeno u reči jedne pacijentkinje izuzetne lepote koju sam lečila neko vreme i koji je
konstantno menjala partnere: “Ja nisam problem u odnosima sa muškarcima, muškarci su ti koji
ne uviđaju da moraju da plate cene za to što imaju ženu kao što sam ja. Ja nisam spremna da
trpim muškarca koji neće činiti da se osećam kao kraljica, pre bih umrla.”
Još jedan primer je lep i dobrostojeći mladić: “Zašto bih ja patio?”, “ Ja imam sve što je
potrebno da ne patim i ne razumem zašto bi trebalo da prolazim kroz to”, “Uradio sam sve
prilično dobro. Ili da li postoji nešto što nisam uradio a što nisam uvideo da treba da uradim?”.

Ovi aspekti koji čine iskustvo kontakta tako nedostižnim ili frustrirajućim biće aspekti
koji će ojačati subjekta histeričnog ispoljavanja pri svakom novom relacionom iskustvu. Sama
mogućnost ostavljanja kontakta bez prednosti je zastrašujuća, ili bar nepotrebna. Tako jak
“introjektivni i ponekad projektivan otpor” bio je razlog zašto se mnoge psihoterapijske škole
tokom ’60-tih i ’70-tih godina ocenile histeriju kao neizlečivu, predrasuda koja je dugo postojala
u francuskoj školi i do određene mere u engleskoj školi. Ovo je takođe dovelo do
“iskorenjivanja” ovog koncepta iz modernog kliničkog rečnika. “Ono što ne može biti objašnjeno
ili shvaćeno, razbijeno na komade i onda klasifikovano, ni ne postoji…”. Ustvari, prost pokušaj
redefinisanja tako širokog koncepta podrazumeva veliki rizik, posebno iz fenomenološke
perspektive.

Histerični poremećaj zasnovan je na histeričnoj strukturi ličnosti, koja je za uzvrat

podržana raznovrsnošću pojava i učestalosti koje se u modernom drustvu smatraju
odgovarajućim sve dotle dok subjektu ne dozvoljavaju da pogreši u njegovim manipulativnim
ciljevima. Ustvari, ni jedna individua koja “igra” sa prednošću simulacije ne prepoznaje sebe kao
anksioznu sve dotle dok je njegova manipulacija relativno uspešna.

Jedino će telo reagovati, i telo je jedini saveznik terapeuta u pokušajima da dovode

subjekta histerične ekspresije do relativnog stanja “svesnosti” frustracije unutar uspeha.
Na isti način na koji je simulacija prvi dokaz neurotičnosti za terapeuta, somatski
simptom je prvi dokaz patnje za subjekta. Ovo znači da naizbežno nepristajanje u procesu
kontaktiranja koje potiče od manipulativne simulacije proizvodi fizički simptom. Manipulacija je
uspešna ali ne proizvodi onu vrstu zadovoljstva koja proizilazi iz relacionog kontakta. Ne postoji
mogućnost punog kontakta u strogom smislu za subjekta koji ne može biti ono što jeste ili
prikazati pravu prirodu sopstvenih namera.

Ne postoji sumlja da je simptomatična manifestacija histerične ekspresije relaciona po

svojoj prirodi. Čak i neke očigledno individualne manifestacije, kao što je anksioznost pojačana
usled realnih ili zamišljenih finansijskih poteškoća, dobija relacionu dimenziju kada se shvati kao
gubitak prednost na koju se subjekt oslanja kada uspostavlja kontakt na svoj način.

Izražajna sredstva potrebna subjektu da održi spomenutu prednost nisu toliko bitna kao
namera koja se ponavlja tokom vremena i koja ne traži ni jednu drugu svrhu osim
“nedvosmisleno i apsolutno afektivno odobravanje”, oblik odobravanja koji ne uključuje rizik od
gubitka ili diskvalifikacije: zamišljeno, idealizovano i duboko individualističko odobravanje.

Činjenica da je simulacija simbolički simptom diferencijalne dijagnoze histerije ne čini

simulaciju apsolutnim sinonimom histerije; isto važi i za somatoformne manifestacije koje su
retko konverzivne.
Očekivane somatske manifestacije, koje nisu konverzivne u većini slučajeva, pre su
preterano davanje na važnosti sopstvenom telu ili potreba da se ono učini još boljim; uglavnom
u onome što je poznato kao nediferencirani somatoformni poremećaj.

Ne mora se samo putem poznavanja simptoma razumeti histerija, već i kroz relacionu
nameru.
Moramo prihvatiti to da simulacija simptoma kreira somatski potencijal koji je
srazmeran ponavljanju iskustava koji nisu zadovoljavajuća. Histerično ponašanja osnažuje se
putem repeticije i pretvara u stres kako odnosi ne uspeju, postižući tako niži cilj ali zanemarujući
značaj zadovoljstva kao takvog.

U histeričnom iskustvu odnos sa drugima nije važan, ono što je važno je ono što “mora”
rezultirati iz tog odnosa. Zasnovano na ovoj dinamici subjekt teži “afektivnoj apstrakciji”, u kojoj
su frustrirajući aspekti odnosa poništeni da bi se podstaklo ono što se može dostići kroz
zavođenje. Paradoksalno, za ovo ponašanje potrebna je i traži se afektivna podrška “drugih”.
Lakan (1975) je izneo hipotezu po kojoj “moja želja je i želja drugih”. Naravno, Lakan je
ignorisao koncept konfluencije kao jednog od načina otpora kontaktu.
Ovakve dimanike teže da izbegnu gubitak i frustraciju, ali istovremeno donose sve to što
se traži da bude izbegnuto. Manipulativna iskustva su duboko uznemiravajuća za histerične
subjekte takođe, a ne samo za odnos. Neposredna budućnost polarizovana je u potencijalni rizik
od gubitka i afektivne zavisnosti od “drugog” koji dopušta da bude izmanipulisan.

Ovakvi relacioni simptomi pojavljuju se prilično kasno, i obično im prethode

psihosomatski simptomi: hiperventilacija, vrtoglavica, poremećaj sna,…itd. Čin “postati svestan”
jako je potisnut na sporedan,tj. sledeći nivo; postati svestan ima subverzivnu prirodu u odnosu
na potrebe i ciljeve subjekta. Manifestacije kao što su neuroza, ekstraverzija, impulsivnost ili
preterana osetljivost ponašajne su karakteristike koje je subjekt usvojio da bi odredio sam sebe
ili po kojima drugi definišu subjekta.

Razlog iz kojeg je najkontroverzniji termin u istoriji psihoterapije nestao tokom vremena

najzanimljivije je poglavlje u istoriji psihopatologije. Osnivači psihoanalize nisu mislili da bi tako
jednostavan koncept – koji je bio jednostavan sve dok nije izdvojen iz seksuale teorije – mogao
progutati sam sebe. Oni su možda intuitivno osećali da je histerija univerzalni fenomen, ali za
njih nije bilo moguće da razumeju da bi je masovne komunikacije mogle učiniti delom
svakodnevnog života, do te mere da postane regularni društveni obrazac, pre nego način
ispoljavanja psihopatološke teškoće.
Najočigledniji primer je društveni trend sagledavanje popularnih spostista, filmskih ili
političkih zvezda kao stalno srećnih i uspešnih. Generalno prihvatanje toga kako spomenuti idoli
manipulišu realnost kako ne bi izgubili svoj položaj, plus društvena zamena trajnih vrednosti
surogat vrednostima, vode uverenju da, zbog toga što je široko rasprostranjena, histerija nije
rizična. Društveno okruženje i kultura igraju determinišuću ulogu u obezbeđivanju platforme
subjektu za izlaganje histeričnog ponašanja.
Dve grupe simptoma opisanih u DSM-u IV sastoje se od šest disocijativnih I sedam
somatoformnih manifestacija. One su prikazane kao klasteri simptoma koji odgovaraju
različitim emocionalnim stimulusima, predstava koja lako može biti opovrgnuta kada neko
primeti da je somatoformna aura prvi i rani odgovor na kontakt koji je osujećen.

Ovo somatsko upozorenje je obično anestezirano od strane subjekta koji pojačava svoje
defanzivne i “poznate” mehanizme kako bi pokušao da doživi nova iskustva za koja on očekuje
da će biti zadovoljavajuća. Simptomi se ponavljaju sami od sebe ili su pojačani, telo je prvo koje
će “progovoriti”, i poslednje takođe.
Uzimajući obzir disocijativnu amneziju, disocijativnu fugu I nespecifikovan disocijativni
poremećaj, možemo klasifikovati ove tri manifestacije kao jasne disfunkcije kapaciteta za
asimilovanje frustracije; iskustveni “prtljag” subjekta koji ispoljava takve manifestacije
automatizovao je odgovor kako bi izbegao patnju i bol. Ovakav odgovor ima svoje korene u
ponovljenim pokušajima da se iznegiraju traumatične ideje i sećanja koje progresivno
obezbeđuju disocijativnu prirodu kao rezultat neprekidnog ponavljanja.
Kada su somatoformni simptomi u pitanju, obe vrste - i nediferencirani i konverzivni
simptomi, takođe pronalazimo da je somatski odgovor eksplozivan način za otpuštanje stresa
koji proizilazi iz odnosa kroz jedini izlazni ventil koji nije kontrolisan – bar ne u potpunosti
kontrolisan – od strane subjekta. Disocijacije u svom najkompleksnijem stanju “pružaju otpor”
bilo kojoj emocionalnoj ekspresiji koja je izazov nivou realnosti koji subekt može da toleriše.
Ovo, što deluje kao mozgalica, ponovo dobija svoj jednostavniji oblik ako pokušamo da
vidimo somatoformne I disocijativne simptome kao konstantno ispoljavanje osujećenog
kontakta.
Ukoliko shvatimo simptom kao neizbežno upozorenje izvesnosti ponovnog
nezadovoljstva, bićemo u mogućnosti da pristupimo prvom koraku subjekta ka prihvatanju
rizika koji izbegava i kojeg se plaši. Subjekt će pričati o simptomu, i simptom je taj koji će mu
omogućiti, čak i kroz simulaciju ili amplifikaciju, da razotkrije svoj bol ili anksioznost, svoju
frustraciju i intuitivan strah od budućih neuspeha.
Učestali simptomi

Disocijativni poremećaji

Disocijativna amnezija Blokiran pristup memoriji koja je u vezi sa

traumom
Disocijativna fuga Amnezivno bekstvo iz traumatične sredine

Disocijativni poremećaj identiteta “Prilagodljive”(Adaptable) persone

Poremećaj depersonalizacije Nedovoljno znanje o sebi

Poremećaj disocijativne zaposednutosti Trans, mistična zaposednutost

Poremećaji sa disocijativnim komponentama Post-traumatski ili akutni stresni poremećaj

Somatoformni poremećaji

Somatizacioni poremećaj Dugotrajni imaginarni simptomi

Nediferencirani somatoformni poremećaji Simptomi povezani sa deficitom i senzorni

simptomi
Poremećaj konverzije Bol kojem se ne može pronaći uzrok, bol bez
bola
Perzistentni bolni poremećaj Imaginarni simptomi, strah
Hipohondrija Umišljeni ili uvećani defekti

Dismorfni telesni poremećaj Zanesenost telom koja traži odobravanje

Nediferencirani somatoformni poremećaj

Somatski simptomi slede niz tako da, čak iako nije matematički, se ponavlja sa samo
nekoliko varijacija.
Namera da se uspostavi kontakt potiče od uzbuđenja opterećenog prethodnim
frustrirajućim iskustvima mentalne ili fizičke zloupotrebe u veoma ranim godinama ili od
frustracija iz odraslog doba, od kojeg dinamika simulativne manipulacije postaje disocirana, tj.
odvojena.
Prve somatske manifestacije su blaga apneja, vrtoglavica i blaga tahikardija.
Iskustva osujećenog kontakta rezultiraju besom, netolerancijom i tugom – inicijalno na
prepokriven i površan način.
 Rezultirajuća asimilacija teži da pojača mehanizme manipulacije sa anesteziranim
odgovorom u odnosu na svesnost od gubitka i percepcije frustrirane relacije.
Krug započinje opet, integracijom novih i efikasnijih odbrana, nastojeći tako da poveća
efikasnost simulacije.
Somatoformni simptomi pokazuju tendenciju ka unapređivanju u svakom novom
relacionom iskustvu.

Ciklus ponavljanja

Namera da se uspostavi kontakt → Simulativna manipulacija → Somatoformni simptomi

→ Osujećen kontakt, neispunjenost → Emocionalne manifestacije → Parcijalizovana asimilacija,
amnezija, anesteziranje → Ponovno iniciranje iskustvenog procesa →

2. Zaključci

Kao što može delovati očigledno, razlozi koje navode subjekti tokom terapijskih
konsultacija biće povezani i odvraćajući u odnosu na ispoljavanje žalosti, stresa. Može se
očekivati da je u subjektovom diskursu akcenat na opisivanju sopstvenih vrlina i sposobnosti i u
frustracijama doživljenim u svojim relacijama kao “da nemaju vrednost niti dele njegove
standarde”.
Iz ove dinamike organizam-sredina perspektive, kokreacija Geštalt klinike počinje sa
odavanjem vidljivosti stvarnim namerama subjekta i razumevanja kako i gde je subjekt prestao
biti “svoj” kako bi dao prioritet rezultatu relacije a ne samo relaciji.
Podcenjivanje subjektovih simptoma može odvesti terapeuta u to da postane deo
subjektove repeticije i frustracionog kruga, potvrđujući i ojačavajući otpor kontaktu, ili
pojačavajući neurotske relacione mehanizme koje subjekt doživljava u svakodnevnom životu.
Najdragoceniji alat za terapijsku kokreaciju je zajedničko proveravanje terapeuta i
pacijenta toga kako, tj. na koji način je zadovoljavajući kontakt koji rezultira iz manipulacije sa
simulacijama i koji su kratkoročni ciljevi koji, kada jednom budu zadovoljeni, zamagle relaciju.
Novi doprinos biće stvaranje zadovoljavajućeg kontakt modela u terapijskom iskustvu, u
kojoj simulacija postaje nepotrebna.
Sve ovo rečeno je o patologiji koja je očigledno nepostojeća, umišljena ili, u najboljem
slučaju ugašena ili društveno opravdana.

Pridavanje novog značenja relacionoj strukturi u kojoj se histerično ponašanje odvija

dovodi nas do toga da mislimo o “histerogeničnom” društvu.
Gotovo je prirodno za pojam histerije da nestane iz modernih psihijatriskih udžbenika.
Sve izgleda da ukazuje da je jedini problem sa histeričnim pincipima to što oni ne funkcionišu.
Za sve ostalo, generalizovano ponašanje angažovano u kompulzivnom zavođenju, sve većoj
ekstraverziji i manipulaciji simulacijom biće nastavljeno da se dočekuje aplauzom u post
modernom društvu.
 Najznačajniji doprinos Geštalt terapije je da razume proces izvan simptoma ili simptom
kao neodvojivi izraz procesa. U slučaju histerije, više nego ikad, terapeutska kokreacija sastoji se
od revitalizacije starih putanja iz kojih nova i ispunjavajuća iskustva mogu biti nastavljena.

Komentar

Valeria Conte

Članak La Rose ima dvostruku vrednost obezbeđujući interesantno razmatranje iz

geštaltističke tačke gledišta simptomatologije histerije posmatrane kao “relacione
manifestacije” za kliničare, i zbog identifikacije modaliteta u kojima je prisutna i sa kojima može
biti pomešana (zamaskirana) u post-modernom društvu.
Najnovija literatura, pre svega psihoanalitička, govori nam o poteškoćama pri
definisanju simptomatskog pojavljivanja histeričnog subjekta; kao što Maj (2002, str.10) tvrdi:
“…ono što se dešava u histeriji takođe se dešava i u šizofreniji; svi misle da imaju temeljno
poznavanje ovog koncepta, ali onda, kada dođe do njegovog određivanja u operacionalnim
terminima, shvatiš da ti nedostaje”. Drugi autori pokušali su da pripišu ovo “kliničkoj
neuhvatljivosti” histerije zbog činjenice da ona “……uzima formu onoga što bazično interesuje
one – doktore, psihoterapeute, sveštenike – čiju pažnju zahteva” (Mattioli i Scalzone, 2002, str.
103).
Iz geštaltističe tačke gledišta, ovakav zastoj verovatno je ojačan starom primedbom koju
je izneo Kovel; prema njemu, Geštalt terapija ohrabruje mogućnost histerične manipulacije
zbog stavljanja naglaska na emocije ili, kako autor kaže “stvara otvor za mistifikaciju i histeričnu
zaposednutost” (Kovel, 1991, str.174).
U ovom radu, La Rosa prepoznaje “korene histerije” u akumulaciji “nepotpunih i
nezadovoljavajućih kontakata” zbog toga što histerični subjekt pokušava da izbegne rizik bola –
ili odbijanja – kroz simulacije. Bilo kako bilo, uzumajući u obzir istraživanja koja je radio Salonia
(2012c), strah je glavno iskustvo histerične uznemirenosti. Gudmanova rečenica da “sve je
značajno“ (Perls, Hefferline & Goodman, 1994) za histerika obezbeđuje klinički značaj, s’
obzirom da histerik proživljava neku vrstu iskustva zaraze, sredina zadire u njegove/njene
granice i sve što se dešava spolja može se preneti na self. Zaista, strah je taj koji ne dozvoljava
subjektu da uđe u introjekcije; njoj/njemu preostaje opsesivna žudnja za konfluencijom i ne
uspeva da identifikuje sopstvene potrebe i asimilira iskustvo. Histerik se slaže pre nego što
sasluša, i ostavljen je na milosti osećanjima. Možemo reći da ih on/ona nemaju, ali je senzacija
ono što osećaju.
Koncept koji je sličan simulaciji simptoma o kojima La Rosa govori, je “imitativno
prenošenje” o kojem Gaddini (2002) govori i koji definiše modalitet interakcije koji poništava
“granicu” sa terapeutom, u cilju sprečavanja terapije da izazove promenu. S’ toga, krajnji cilj
terapije je da interveniše u trenutku straha (Salonia, 2012c) kako bi “kreirala terapeutsko
iskustvo kontakta koje može biti zadovoljavajuće bez nužnog vraćanja na simulaciju”.
Po mom mišljenju, pažnja koju autor daje telu u oba slučaja, kao stanju histerične patnje
i kao “jedinog saveznika terapeuta koji može pokušati dovesti histeričnog subjekta u stanje
relativne svesnosti frustracije unutar uspeha” potrebno je da bude ponovo razmotrena kao
centralni aspekt kliničkog rada u svetlu teorije tela Geštalt terapije (Salonia, 2008a). Polazeći od
tela kao instrumenta manipulacije pa do tela sa kojim, tj. unutar kojeg se zaista oseća i živi
dugačak je terapijski put, koji će obezbediti nova iskustva sopstvenog tela i tela drugih.
Nemogućnost da se asimiluju iskustva koja su povezana sa frustracijama i kontinuirano
interesovanje za “prednosti” koje donose relacije pre nego za relaciju kao takvu – La Rosa
razmatra ovo nadugačko – deluje kao da je čist izraz nesposobnosti histeričnog subjekta da
ažurira, tj. dopuni svoju funkciju persone. Nesposobnost da se asimiluje iskustvo, poremećaj
funkcije persone, najzanimljiviji je fenomen koji karakteriše specifičnosti relacionih
manifestacija u post-modernom društvu (Salonia & Sichera, 2012a), uticaj istorijskog i socijalnog
konteksta sa početkom javljanja specifičnih patologija može objasniti trenutno povećanje ovih
dijagnoza.
Fenomenološki opis simptomatologije histerije koji nudi La Rosa slaže se sa ovom
zanimljivom paralelom između društva i histerije286; uistinu, autor tvrdi da „ ponalaženje novog
smisla relacione strukture u kojoj se histerično ponašanje odigrava čini da mislimo o
„histerogeničnom“ društvu“.
U svom doprinosu, autor nam predstavlja važnost i neophodnost izazova da razumemo
histeriju kao socijalni fenomen koji nije povezan samo sa ženskim univerzumom. Volela bih da
završim na ženski način, sa slikom Antigone, žene iz grčke mitologije, čija zavodljiva snaga leži u
činjenici da se ona suočava sa punom svesnošću sa opasnošću od smrti i o čijoj utrobi/materici
Sofokle slavi pasusom „od začeća „histeričnog“ straha u vezi smrti do začeća i dobrodošlice u
život, svaki život“ (Salonia, 2012d, str.26).

286
La Rosa tvrdi da je moguće pronaći histeriju „razblaženu“ u talasu post-moderne kulture