Humanistički pristup u

Priredila: Anita Burgund

psihoterapiji
Click
Clickicon
icontotoadd
addpicture
picture

Priredila: Anita Burgund

 Humanistički pristup u psihologiji

 je skola psihologije koja se pojavila, 1950-tih godina,

kao reakcija i na bihejviorizam i na
psihoanalizu.

 pokazuje eksplicitnu zainteresovanost za humane

dimenzije psihologije u socijalnmom kontekstu
 Koreni humanistickog pristupa nalaze se u
egzistencijalistickom filozofskom pristupu
(Kierkegaard, Nietzsche, Heidegger, Sartre)
 Dakle, kasnih 50-tih
 ….psiholozi pokazuju interesovanje za pomak ka
vise holistickim vizijama psihologije

Viktor Frankl,Abraham Maslow, Carl Rogers i Clark Mustakas.
– koji su formirali profesionalnu asocijaciju koja ce se posvetiti psihologiji
koja je usmerena na univerzalnost i
jedinstvenost odredjenja ljudskog bica,
 Humanistička psihologija naglašava celovitost
ličnosti i njenu nesvodivost na sastavne delove.

 Čovek je za humanističku psihologiju prvenstveno

svesno biće. Biće sposobno za samo-određenje i
samo-ostvarenje.

 Humanistička psihologija ističe značaj čovekove

ličnosti.
Osnovni postulati humanističke psihologije
1/2:
 Ličnost je više od zbira delova i mora se sagledati
celovito. 
 Ličnost ne živi sama, ljudi su društveni po prirodi i
njihovi međuljudski odnosi su deo njihovog razvoja. 
 Ličnost je svesna. Ljudi poseduju svest o postojanju
i sebi samima. 
 Ličnost stvara obrasce na osnovu koga razume ono
što joj se događa
Osnovni postulati humanističke psihologije
2/2
 Na svaku situaciju ličnost reaguje delom pod
uticajem prošlih iskustava.
 Ličnost ima slobodnu volju.
 Ličnost traga za vrednostima i smislom.
 Ličnost je sposobna da stvara. 
 Journal of Humanistic Psyhology, 1961
Assotiation for Humanistic Psyhology, 1963
…… uvode se odrednice kao [to su :
- self,(sebstvo, biće)
- samo-aktualizacija( samo-ostvarenje),
- zdravlje, nada, ljubav,
- kreativnost, prirodnost,
- postizanje individualiteta i značenja –
ukratko,
fokus je na na onome što znači biti ljudsko bice,
humana jedinka, čovek
 Karakteristike humanističkog pristupa:
 Svim humanističkim modelima zajednićka je sledeća
ideja:
 Ljudska bića pokušavaju da daju smisao svetu u
kome žive i socijalni radnici im pomažu u tom
procesu podržavajući i unapređujući sve potencijale
ličnosti ( Vidanović, 2002)
Cilj humanističke psihoterapije i savetovanja

 Usmeren je ka razvoju opštih humanih potencijala

ličnosti, pri čemu je klijent aktivni učesnik u
procesu.
 Osnovni postulati:
- Svaka individua je jedinstvena
- Ljudi imaju tendenciju za rastom i razvojem
- Ljudi biraju ono što postaju
Nedirektivni pristup Karla Rodžersa
 „klijent nikad
ne zna šta je
problem sve
dok problem
nije blizu
razrešenja.“
 Biografija
 Rodjen 1902 u Ilinoisu, kao četvrto od šestoro dece.
 Upisao je fakultet za agrikulturu, da bi se kasnije
prebacio na studije religije sa željom da postane
sveštenik.
 Nakon završetka studija počinje da se bavi kliničkom
psihologijom na kojoj doktorira.

 1951 objavljuje svoje najznačajnije delo „ Na

klijenta orjentisana terapija“
 Odnos u savetovanju

 Podstiče jedinstvenu i autentičnu vezu ljudi

 Tretira ljude kao osobe, a ne objekte
 Savetnik koristi sopstvena osećanja u prepoznavanju reakcija klijenta i
transfera
 Savetnik je učesnik u procesu
 Zamerajući psihoanalizi da čoveka vidi kao mračno i
destruktivno biće i zamerajući biheviorizmu da na
čoveka gleda kao na automatizovano biće, Rodžers
zagovara humanističko viđenje čoveka, po kome je
čovek biće svrhe, predodređen da bude slobodan i
aktuelizuje svoje potencijale
 Odlike Rodžersove teorije:
Fenomenološka, holistička, aistorijska
 Fenomenološko određenje Rodžersove teorije ličnosti
podrazumeva da se u žiži Rodžersovog interesovanja
nalazi način na koji pojedinac doživljava svet, odnosno
fenomenološko polje jedne osobe.
 Teorija je holistička, jer pojedinac u svakom trenutku
reaguje kao celovnto biće.
 Za razumevanje pojedinca važni su događaji koji se
odigravaju "ovde i sada", a ne događaji koji su se
odigrali "tamo i tada". - aistoričnost
 Osnovni koncepti Rodžersove teorije:
organizam, fenomenološko polje i self
(pojam o sebi ili Samstvo).
Ličnost je "doživljavajući organizam". Psihološki
posmatrano, organizam je mesto celokupnog doživljavanja
jedne osobe i on poseduje sledeća bitna svojstva:
- uvek reaguje kao celina,
- pokreće se pod uticajem jednog osnovnog motiva, a to
je motiv razvoja, aktualizacije. Organizam uvek teži da se
razvija, pa čak i po cenu bola i patnje.
 
Osnovni koncepti Rodžersove teorije:
 Fenomenološko ili pojavno polje predstavlja
sveukupnost iskustva jedne osobe. To je subjektivna
realnost osobe i ona ima, po Rodžersu, ključni uticaj
na ponašanje.

 Subjektivna ili fenomenološka realnost može biti

identična sa objektivnom ili spoljašnjom realnošću,
ali i ne mora. Odnos između unutrašnje i spoljašnje
realnosti predstavlja odnos stalnog testiranja
realnosti, odnosno, postavljanje hipoteza o njoj.
Osnovni koncepti Rodžersove teorije
 Self (pojam o sebi, Samstvo) predstavlja deo
fenomenološkog polja koje se tokom razvoja izdvojilo.
To je onaj deo iskustva koji je koncentrisan oko
doživljaja "ja" ili "mene.
 To je fluidni geštalt koji se menja, proces, ali u svakom
datom momentu i specifični entitet .
 Ukoliko postoji nesputan, slobodan i jasan protok
informacija između organizma i selfa, osoba tačno zna
šta oseća i ne oseća se ugroženom onim šta oseća.
Ona je u stanju da doživljavanja organizma prihvati bez
pretnje i bez straha za "pojam o sebi".
 Opisujući ove tri vrste nesklada, Rodžers, iznosi svoj
koncept mentalnog zdravlja, odnosno, koncept
dobro organizovane ličnosti.

 Mentalno zdrava, dobro organizovana ličnost, koju

Rodžers naziva i skladnom ličnošću, nije sputana
nijednim od tri moguća nesklada. Ona je, zbog toga,
u stanju da realno misli, da dobro procenjuje i ne
ponaša se odbrambeno prema svojim iskustvima.
 Razvoj ličnosti u pravcu mentalnog zdravlja i
skladnog funkcionisanja ili u pravcu mentalne
bolesti i neskladnog funkcionisanja određen je, pre
svega, vaspitanjem.

 "Ako pojedinac bude doživljavao samo bezuslovno

poštovanje neće se razviti uslovi vrednovanja,
samopoštovanje nikada neće biti u raskoraku sa
organizmom, tako da će pojedinac i dalje biti
psihološki prilagođen i funkcionisaće u punoj meri"
 Ciljevi nedirektivne terapije:
 Prvi i osnovni cilj -"postati sopstveni organizam,
sopstveno iskustvo".
 Prihvatanje sebe i naklonosti prema sebi. Ovaj
proces Rodžers naziva "doživljavanjem
potencijalnog selfa".
 Vraćajući se sebi, svojim iskustvima i postajući
otvoren za njih, čovek postaje spreman da bez
straha, podozrenja ili odbrana doživi afektivni odnos
sa nekom osobom.
 Orijentacija ovog pristupa
…nije na dihotomiji,razdvajanju “biološkog” od
“duhovnog” ili “socijalnog”

..vec izgradnja humanisticke etike koja coveka

posmatra u njegovom bioloskom, psiholoskom i
socijalnom totalitetu
……“čovekov cilj je da bude čovek”- a uslov za to je da
bude “covek po sebi”
 Proces neprilagođavanja počinje, naime, još u
detinjstvu. Pre nego što počne da se odvija, dete ima
sledeće osobine:

1.   ono opaža svoje doživljavanje kao realnost; njegovo doživljavanje

je njegova realiost,
2.   ono ima tendenciju da aktualizuje svoju realnost,
3.   ono vrši interakciju sa realnošću u terminima svojih
aktualizirajućih tendencija,
4.   u toj interakciji se ponaša kao organizovana celina,
5.   bavi se organizmičkim procesom procenjivanja, procenjujući
doživljaje u odnosu na aktualizirajuću tendenciju kao kriterijum: ona
doživljavanja koja se opažaju kao da održavaju i jačaju organizam,
procenjuju se pozitivno, a ona koja to otežavaju, procenjuju se kao
negativna, i konačno, 
6.   dete teži pozitivnim, izbegava negativno procenjena doživljavanja
 Primer:
dečak ima sliku o sebi kao o dobrom dečaku kojeg roditelji
vole, ali on takođe voli da kinji svoju mlađu sestru, zbog
čega ga roditelji kažnjavaju. Ovo kažnjavanje ga upućuje da
preudesi sliku o sebi i svojim vrednostima na jedan od
sledećih načina:
a. "Ja sam rđav dečak",
b. "Moji roditelji me ne vole",
c. "Ja ne volim da zadirkujem moju sestru".
 Postoji nekoliko stavova koje bitno razlikuju
Humanisticki pristup od drugih pristupa

1. naglašavanje subjektivnog značenja,

2. odbacivanje determinizma i
3. zainteresovanost za pozitivan rast mnogo više nego
za patologiju i defekte

(ovi stavovi su od posebne vaznosti u pristupu pojedincu pri savetovanju i

psihoterapiji)
Kako razumeti naglašavanje subjektivizma?

ponasanje moze da se
Mnogi klasicni psiholozi veruju da
razume samo objektivno (od strane nepristrasnog posmatraca),
 Humanisti opovrgavaju taj stav
zakljuckom da
 - pojedinac nije u stanju da objektivno sagleda , razume svoje
ponasanje
 - znacenje ponasanja sustinski potpuno personalizovano i subjektivno;
 - prihvatanje takvog stava i te ideje nije nenaucno,
 …jer,svaka osoba je nuzno i definitivno
subjektivna:
 Po Rodgers-u, ono
što nauku o humanim
odnosima čini pouzdanom
........nije činjenica da su naučnici čisti objektivisti,

 već činjenica.- da je priroda observiranih

dogadjanja takva da se saglasnost o njima moze
napraviti kroz posmatranje razlicitih observera
 “inter-subjektivna verifikacija”(Rodgers)
 Jedna objektivna tačka
oslonca/stanje/ocena ne vredi ništa
 ako želiš da uhvatiš puno razumevanje prirode
humanog odnosa, ne možeš zakljucivati o tome na
bazi pojedinačnih (makar koliko objektivnih)
tacaka i termina

Umesto toga mozes razmatrati i zakljucivati jedino

 tako što svoje ideje povežeš sa ličnim doživljajem –
 i ako potom proceniš kakvo je značenje tvog ponasanja
stvoreno na taj nacin
 C. RODGERS

 umesto prihvatanja determinizma

govori o zdravom razvoju
 Zdrav pojedinac ce teziti da u tom zdravom razvoju
vidi i oseti kongruentnost (podudarnost) izmedju
osecanja
 ko sam ja (self) i osecanja
 ko bih zeleo/la da budem (self-ideal)
Humanisticki psiholozi veruju….

….da je u svakoj osobi prisutna snazna zelja da ostvari

njen/njegov pun potencijal,
- da dostigne samo-aktelizaciju (samo-ostvarenje)
 Odnos klijenta i terapeuta1/2:
 nije odnos između deteta i roditelja sa
karakterističnom dubokom emocionalnom
vezanošću, pasivnošću i receptivnošću sa jedne
strane (dete) i odgovornošću, autoritetom i akcijom
(roditelj) sa druge.
 to nije odnos dva prijatelja, jer takav odnos
pretpostavlja ne samo približnu emocionalnu
zrelost obeju strana već i kompletnu uzajamnost
davanja i primanja,
 to nije odnos koji postoji između učitelja i đaka, sa
tipičnom superiornošću jednog i neznanjem drugog
koji uzajamno komuniciraju, pre svega, na
intelektualnom nivou,
 Odnos klijenta i terapeuta 2/2:
 to nije odnos koji se sreće između pacijenta i lekara
u kome je lekar ekspert za dijagnozu i lečenje, koji
sve zna o bolesti svog pacijenta i zna kako ona može
da se izleči, koji postavlja dijagnozu i prepisuje lek, a
pacijentu ostaje da taj lek samo poslušno uzme,
 to nije odnos dva saradnika, mada je takva varijanta
možda najbliža.
 To nije odnos koji postoji između vođe i sledbenika,
to,
 konačno, nije ni odnos sličan odnosu između vernika
i njegovog propovednika"
 Odnos klijenta i terapeuta karakteriše:
 Autentična, nenametljiva, prirodna toplina i
autentično, nenametljivo, bezrezervno prihvatanje
klijenta. Psihoterapeut je osoba koju klijent stvarno
- interesuje i kome je stvarno stalo do klijenta.
Psihoterapeut prihvata da do određene mere i sa
određenom kontrolom bude uvučen u emotivni
odnos
Bazični uslovi za terapiski odnos

 Kontakt: učesnici su otvoreni jedni prema drugima i medjusobno utiču

jedni na druge.

 Neusiljenost: biti autentičan,prilagodljiv, human i transparentan.

 Bezuslovno prihvatanje: Prihvatanje osobe bez obzira na njegovo ili

njeno ponašanja

 Empatija:Razumevanje osobe iz njenog il njegovog iskustva.

Karakteristike krijentom-orjentisane seanse

 Potpuno posvećeno prisustvo

 Otvorenost i potpuno pozitivo prihvatanje: poštovati ličnost, ne

obavezno i dela

 Autentičnost, iskrenost, transparentnost i toplota: Biti pravi, a ne ono

što mislite da uloga "savetnika" treba da bude.
 Faze razvoja psihoterapijskog odnosa1/2:
1. Pojedinac je odlučio da zatraži pomoć
2. Razjašnjavanje psihoterapijske situacije
3. Ohrabrivanje slobodnog izražavanja osećanja
4. Prihvatanje i osvetljavanje negativnih osećanja
5. Probno ispoljavanje pozitivnih osećanja
6. Prihvatanje i prepoznavanje pozitivnih osećanja
Faze razvoja psihoterapijskog odnosa 2/2:

7. Postizanje uvida
8. Osvetljavanje mogućih izbora
9. Preduzimanje pozitivnih inicijativa
10. Dalji razvoj uvida
11. Povećanje poverenja u sebe
12. Smanjenje potrebe za psihološkom pomoći
 Šta radi psihoterapeut u nedirektivnoj
terapiji?
1. Psihoterapeut sluša klijenta.
2. Psihoterapeut strukturira psihoterapijski proces
(odnos)
3. Psihoterapeut odgovara, reaguje na klijenta, a ne
klijent na psihoterapeuta
Koje su intervencije psihoterapeuta?
1. Odgovori prihvatanja
2. Reflektovalje sadržaja
3. Reflektovanje osećanja
4. Klarifikacija
5. Specifičnost ili konkretnost