ZMZ

ZMZ
SOCIJALNI PRISTUP I NORMALNOSTI
Psihoanalitičari:
* Normalno je statistički entitet. Posredno određenje: zrelo je ideal koji treba ostići (genitali karakter), ukazuje na razvoj,
proces, intrapsihičku dinamiku, a kod neoanalitičara i na društveno-istorijsku situaciju,
Kulturni relativizam:
* Normalno je uvek i normativno, relativni pojam (kriterijum ne zavisi od kulture). *Vegroski: razikovanje noralnosti od
abnormalnosti ispitivanjem f.je ponašanja-ako je institucionalizovano (održva ili uapređuje kultur), smatra se normalnim. *Igor
Karuzo: patološke su pojave koje predstavljaju društvenu fiksaciju ili regresiju.
Koncept normlanosti izložen je promeni kao i predstava o čovečjoj prirodi. Magaro: koncept lečenja isto počiva na određenoj
predstavi o ljudskoj prirodi, uspeh takvog lečenja opada s vremenom.
1. Humanizam: tu spada From: patologija normalnosti (sloboda nosi usamljenost i nesigurnost pa čovek beži u
konformizam i druge oblike neslobode). Mentalno zdravlje je doživljavanje sebe kao jedinstvenog kreativnog bića.
Društveno strukturisani defekt ličnosti-pojedinac internalizuje društvene potrebe, nesvesno ih zadovoljava i oseća
svojim, pa ima želju da dela onako kako treba da dela. Društvena neuroza je obuhvatila kapitalističko društvo.
*Maslov: proširenje pojma patologije-umanjenje, gubitak i neostvarenje ljudskih mogućnosti.
2. Pragmaticizam: interakcija pojedinca i društva. *Edvin Lemert (tvorac t.je devijantnog ponašanja): u odgovoru na
primarnu devijaciju dolazi do socijalne reakcije, odgovora društva koji je represivan (stigmatizacija i diskriminacija
pojedinca), a pojedinac, da bi razrešio svoju povećanu psihiočku tenziju prihvata ulogu devijanta i tako zadovoljava i
svoje emotivne potrebe za pripadanjem grupi. Autor negira i specifičnost mentalnog poremećaja, te pojam
normalnosti redukuje na socijalnu dimenziju. Za njega, početak duševnog poremećaja koincidira sa svešću da se
vlastito ponašanje razlikuje od ponašanja ljudi iz okoline, i kada zbog reakcije društva prihvati da je bolestan (protivno
psihijatrijskom iskustvu).
*Jakovljević: uvodi marksistički pojam optimuma mogućnosti. Pod normalnim podrazumeva optimalni nivo
samoostvarenja u konkretnoj društveni-istorijskoj situaciji.
PSIHOANALIZA I NORMALNOST (FROJD):
Pogled unazad: normalno je ono što je u skladu s normom. Normalan čovek nije stvarno zdrav, on je zdrav samo unutar
zadatih granica. Abnormalan osoba je ona koja je prešla granice, a razlika između obojice samo je u stupnju. Pojam zrelost
mnogo je složeniji pod njime se podrazumeva optimalni razvoj potencijalnih mogućnosti, koje su inherentne određenoj
individui ili čoveku uopšte.
Frojd: pošao je od posmatranja neurotske populacije i nije pravio oštru razliku između normalnosti i abnormalnosti. Njegova
koncepcija se može sagledati na osnovu:
1. njegove teorije o strukturi ličnosti, 2. Iz njegove teorije o psihoseksualnom razvoju, 3.Iz njegove postavke o cilju terapije.
Kaže da smo svi mi neurotici a razlika je samo u stepenu. Zdravo lice treba da je sposobno da voli i da radi. Harmonija između
id, ega i superega, pri čemu je jak ego najvažniji. Genitalni karakter-zadovoljstvo se postiže kroz genitalni orgazam pa prestaje
obuzdavanjem instinktivne energije. Dolazi do razvoja ljubavi prema objektu i savladavanja ambivalencije. Smatrao je da
ljubav prema jednom objektu zahteva smanjenje narcizma-poniženje sebe i propratno procenjivanje ljubavnog objekta su
univerzalni korelati ljubavnog odnosa.
* From, Hornaj, Maslov: oni kažu da je Frojdov opis ljubavi striktno neurotski fenomen i da je osnovni nedostatak nedorečen i
slabo razrađen problem svesti.
KRITERIJUMI ZA POZITIVNO MENTALNO ZDRAVLJE (Jahoda):
1 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

1. Odnos prema sebi (samoprihvatanje, samopoverenje, samopouzdanje i njegov udeo u sveukupnom formiranju
odnosa prema sebi),
2. Samoaktualizacija (Goldštajn-pokretač ljudske delatnosti može da se identifikuje sa motivom ostvarivanja samog
sebe),
3. Integracija (treba omogućiti pojedncu povezivanje svih delova i svojstava ličnosti u fnalnu celinu koja bi mu
obezbedila koherentnost i kontinuitet ličnosti),
4. Nezavisnost (izgraditi nezavisnost u odnosu na okolinu i ljude u njoj, i steći potencijale da svesno diskriminiše činioce
okoline na one koje prihvata i one koje ne prihvata, i ako je uspela da dostigne sposobnost da donosi odluke),
5. Sposobnost da se doživi realnost (mentalno zdrava osoba treba da vidi u njemu ono što zaista i postoji i doživljava
ono što se zaista zbova. Ta sposobnost se naziva socijalna osetljivost),
6. Prialgođavanje okolini.
NORMALNOST I ANTIPSIHIJATRIJA:
*Ronald Laing-napravio je inverzni model normalnosti: ono što se smatra zdravim ponašanjem u skladu as principom realnosti
je u stvari stanje potpune otuđenosti i gubitka kontakta sa prvobitnim i potpunim načinom doživljavanja sebe i sveta.
Normalnim čovekom nazivamo osobu koja je žrtvovala svoju sposobnost neposrednog osećanja i izražavanja tih osećanja
zarad prilagođavanja zahtevima spoljnog sveta koji je tuđ. To neposredno osećanje sreće sreće se kod dece. Ludilo je povratak
izgubljenom kontaktu sa samim sobom (on je otputovao u unutrašnji svet pa nije u stanju da komunicira s ovim, pa mora da
se vrati natrag). Stvarnno zdrav čovek je duševni bolesnik koji je ozdravio. Odnosi se samo na shizofrene doživljaje. Psihijatar
trebad a služi isključivo interesima pojedinca, a društvo koje ne odgovara interesima pojedinca treba menjati.
*Tomas Szasz-potpuno negira duševnu bolest (pa time i pojam (ne)normalnosti, jer se onda prostire na sve ljude). Ono što se
naziva patološkim svrstava u probleme življenja (psihološki, moralni i pravni), postoje samo individualne razliek i različiti
problemi. Bolest je nešto što se može videti, izmeriti, opipati, a duša je nematerijalna. Diskriminacija koju većina vrši nad
manjinom koja se ponaša drukčije, a medikalizacija je sredstvo za umirenje savesti. Takvo ponašanje može biti proglašeno za
pogrešno ali ne i bolesno.
*Lang, Esterson i Kuper: tradicionalna psihijatrija služi interesima društva pod okriljem medicine i ona treba da se okrene
pojedincu i da se medikalizuje.
*Teodor Sarbin: umesto duševne bolesti predlaže metaforu „transformacija socijalnog identiteta“. Soc identitet čini sistem
uloga koje neko ima u društvu i može se posmatrati kroz 3dimenzije: status, vrednost i uključenost. Do teškoće dolazi kada
neko pogrešno odredi svoje mesto u svome soc syst, pri čemu je osnovni proces koji tome dovodi proces zaključivanja. Nije
kritičar medicinskog modela. Psihijatrija ima smisla jedino kao isključivo medicinska desciplina, i psihići treba da se bave smao
onim što se nedvosmisleno može označiti kao bolest (fizički sympt ili somatska osnova psi poremećaja-simptomatski
poremećaji i funkcionalne psihoze). Razdvaja organske od bihejv poremećaja i proširuje pojam normalnosti. Bihejvioralnim
poremećajima trebaju da se bave klinički psiholozi (stručna kompetentnost + ekonomski razlozi).
Mentalni poremećaj uveden u DSM-IIIR, a kasnije i u DSM-IV: klinički značajan bihejv ili psihološki sindrom ili obrazac koji se
pojavljuje u pojedincu i povezan je sa aktuelnom nesposobnošću ili sa značajno povećanim distresom, rizikom od smrti, bola,
nesposobnošću i značajnim gubitkom slobode. Manifestacija bihejv, psihol, ili biološke disfje u pojedinscu.
*Kristofer Burs-pod bolešću se podrazumeva sam patološki proces a pod oboljenjem subjektivni doživljaj tog procesa. Izrazi
ment bolest (oboljenje), ment zdravlje-ukazuju na medicinski model (ment zdravolje-odsustvo psihopatoloških fenomena).
*Humanisti-pozitivno ment zdravlje se odnosi na potrebu da zdravlje definišemo preko disjunktivnih svojstava (nenegativno).
SZO: zdravlje je stanje potpune fizičke, mentalne i socijalne dobrobiti, a ne samo kao odsustvo bolesti ili slabosti.
Sociologija: devijantno ponašanje specifičan oblik odstupanja od društvenih normi. Normalnost-osoba po određenom
kriterijumu ne odstupa od statističkih mera centralne tendencije, ne odstupa od normi koje su ideal u njegovoj kulturi.
Početkom 50. 20v. prvi psihofarmaci su se pojavili, biološka struja, neuroanatomski i neurofiziološki nivo. Mentalna bolest je
nepravilno fnisanje određenih zonau mozgu ili nepravilnosti u količini i delovanju neurotransmitera. Dva gledišta na problem
ment bolesti:

1. bolest ista kao druge bolesti; 2. Poremećaj psih života pod uticajem bioloških fra ali ne i određen njima; 3. Humanisti.
*E. Dirkem-relativističko shvatanje normalnosti, pojave koja zavisi od društvene sredine.
*Žorž Kangilem-normalno je neodvojivo od konteksta u kojem ga opažamo.
*Tomas Šef-objasnio proces etiketiranja, ograničeno zadržavanje bolesnika u bolnici.
*Antipsihijatri su T. Szasz i Leng, a socijalnoj psihijatriji pripada Kaplan.
U neurozi deo realnosti biva izbegnut, u psihozi on biva izmenjen. Inicijalni beg u psihozu biva praćen aktivnim
preoblikovanjem, a u neurozi je inicijalna potčinjenost praćena naknadnim pokušajem bega. Neuroza ne isključuje realnost,
ona je samo ignoriše. Psihoza je isključuje i nastoji da je zameni. Neko ponašanje nazivamo normalnim i zdravim ako oo
kombinuje izvesne elemente oba pomenuta tipa. Koakcije-ako realnost isključuje onoliko malo koliko to neuroza čini, te ako
sebe podstiče kao psihoza da bi izmenila realnost.
Frojd otvoreno insistira na međusobnoj suprostavljenosti svesnog i nesvesnog, neurotičnog i psihotičnog. Ponovo priča o
kontinuumu, o pojmu granično i narcistično.
Frojd: psihotično ------------- neurotično. Savremena postavka je: psihotično ---- granično ------ narcističko ----
 neurotično. Gde je bio id nek bude nego.
*Kits-kapacitet za negativno objašnjava kao stanje u kome je subjekt u stanju da bude i opstane uprkos neizvesnostima,
misterijama, nedoumicama, a a, pri tom, nervozno ne posegne za onim što je u njemu racionalno, dakle za činjenicama i
razumom.
I Hegel i Frojd kažu da je ja moć koja je oporekla nesvesno. Nemir je drugo ime za traženje. Pri tom, ono traženo je sinteza,
više sinteza nego naprosto rasterećenje, tj pražnjenje. Govori o sintezi iskustva.
Zdravlje se shvata kao potencija, mogućnost, moć i samo po sebi ne podrazumeva odsustvo nesvesnog. Samo prisustvo nekog
konkretnog neurotičnomg sympt ne mora nužno značiti postojanje ment poremećaja. Moći delati, voleti, osetiti radost,
prihvatiti drugog, sebe (granice i želje), ne izgubiti sebe. Težnje na suočavanju sa sopstvenim nesvesnim. Nesvesno se ne može
iscrpeti nikakvom analizom. Subjekt treba da napreduje, a analiza da postane samoanalitza.
Prevencija ment poremećaja-je združena primena medicinskih, psihol i socijalnih mera, koje imaju za cilj: a. Da uklone činioce
štetne za zdravlje čoveka; b. Da omoguće da se fizič i duhovne sposobn čoveka razviju na najb mogući način, c. Da obezbede
praviovremenu i adektvat pomoć u vidu lečenja i rehab obolelim članovima društ zajednice. Postoje:
1. Primarna prevencija-to je združena primena medic, psih i soc mera koje imaju za ciljd a spreče pojavu bolesti i da
incidenciju obolevanja svedu na minimum. Uspeh mera prim prevenc procenjuje se incidencom, tj pojavom (br)
novih slučajeva u određenom vremenskom periodu u području gde se primenjuje prim prevencija, u populaciji. Prim
prev odnosi se na zaštitu i unapređivanje ment zdravlja.
2. Sekundarna prevencija-obuhvata ranu dg i ranu th bolesti. Uspeh se procenjuje prevalencom, tj ukupnim brjem
boelsnika koji postoje u određenom vremenskom periodu u određ populaciji.
3. Tercijarna prevenc-ima cilj da suzbije i ograniči posledice i da ponovo uspostavi sposobnosti koje su zbog bolesti
izgubljene ili da sačuva one koje su ugrožene. Uspeh se procenjuje invaliditetom boelsnika u datoj populaciju u određ
vrem periodu.
KLINIČKE IMPLIKACIJE (bračno prilagođavanje)-teškoće sa tolerisanjem bliskosti, sexualni problemi, pregovaranje o razlikama,
deca da/ne?
Th treba da pomogne partnerima da se realno odnose 1 prema 2 i prema svojim porodicama. Glavne zamerke parovima su: 1.
Sindrom utipije (sve je idealno-sex), 2. Probleme postavljanja granica u vezi sa porodicom: a. Suviše zatvorene granice, b.
Suviše otvorene granice, c. Postojanje trougla.

ŠTA ZNAČI BITI MENTALNO ZDRAV?
*Kisker-ne treba razmišljati o ment zdrav uopšte već pšrihvatiti različite modele zdravlja. Postoje 2 grupe modela: deskriptivni i
explanatorni.
1. deskriptivni-spoljašnji indikatori: a. Subjektivni model-ličnost procenjiovača kao model ment zdrav. B. Normativni-preko
usvojene norme koja je predstavljena idealom kojem se teži, c. Statistički model-na osnovu proseka u skladu sa većinom, d.
Kulturalni-standardi određene kulture, usaglašenost sa kulturnim, etničkim i socijalnim standardima određenog društva.
2. eksplanatorni-procesi koji uslovljavaju indikatore ment zdravlja: a.model boelsti-medicinski model, b. Psihodinamski model-
dinamika ličnosti, nesvesna motivacija i rana traumatksa iskustva, c. Model učenja-dobro naučeno ponašanje korisno je za
adaptaciju (lek-> odučavanje ->ponovno uzimanje leka), d. Stres model-sposobnost pojedinca da brzo, uspešno i na kreativan
način uspostavlja ravnotežu koja je pod uticajem naglih i iznenadnih promena iz spolj sredine bila narušena.
ISTORIJSKI RAZVOJ PRIMARNE PREVENCIJE
Primarno preventivne su one aktivnosti na planu zaštite i unapređivanju ment zdravlja u kojima postoji: 1.jasna eksplkikacija
određenih teorija i znanja o prirodi ment zdrav i ment poremeć, 2.planiranje procesa, 3.različita, argumentovana i stalno
proveravana delatna strategija.
Tri perioda razvoja: 1.medicinski model, 2.koncept sveobuhvatne psihijatrijske zaštite ili psihijatrije u zajednici,
3.humanističko-edukativni koncepti ili psihološki koncepti prim prev.
MED MODEL PRIM PREV
Najznačajniji je princip specifične zaštite osoba koje su proglašene za rizične. Doprinosti: a.prenatalna zaštita trudnice i ploda,
b.borba protiv porođajnih lezija, c.genetske analize ploda pod rizikom, d.psihološki intonirane preventivne akcije.
MODEL PRIM PREV U OKVIRU SVEOBUHVATNE PSIHIJATR ZAŠTITE ILI PSIHIJATR I U ZAJEDNICI
Orjentisana je na populaciju sa potrebama. Kaplan-teorija krize: istakla je značaj trazitornih psih smetnji (kriza) koje se
preventivnim radom mogu ublažiti i kada nastanu tretirati na poseban način. Dve vste programa: 1. Soc programi-promena
uslova života u zajednici i preispitivanje zakona koji utiču na duš zdrav članova zajednice ( administrtivni programi), 2.
Interpersonalni programi (psihološki)-neposredni kontat licem u lice. Najčešće korišćene metode u ovakvom nač rada su: 1.
intervencija u krizi (a. Anticipatorsko vođenje u krizi-psihološka priprema ljudi za nastupajući događaj za koji postoji
verovatnoća da će izazvati krizu, b. Kratka psihoth u stanjima krize-vremenska ograničenost postupka (6-8 seansi),
suportivnost, orjentacija na sadašnjost i konflikt koji je doveo do krize. Osnovni cilj je da se omogući afekt rasterećenje i
dopusti zadovoljenje zavisnih potreba koje su izražene u svakoj krizi i spreči pojavu pseudokriza; mogu i obučeni laici.). 2.
Savetovanje-rad sa tzv ključnim osobama u zaednici (oni se nalaze na takvim mestima u zajednici u kojima često izbijaju
krize)., 3. Edukacija u domenu ment zdracvlja-primar preventivni značaj, predavanja, diskusije, radionice.
MODEL PSIHOLOŠKE PRIM PREVENC
Razvoju je doprinela pojava ekološke psihologije, sistemskog pristupa u shvatanju met poremć, rezultati epideiološ istraživanja
i razumevanje da je ment zdravlje povezano sa poštovanjem ljudskih prava.u okviru ovog modela moguće je razlikovati 3
pristupa: 1.kognitivistički-koncept stresa i primarno preventivna praxa usmerena na veštine ovladavanja stresom,
2.humanistički-koncepti krize i usmerena je na razvijanej individualnih moći da se one prevazilaze sa što manej rizika i što više
šansi za dalji razvoj. Centralno mesto zauzuima koncept „rezilijencije“ i koncept „srčane žilave ličnosti“, a primarno
preventivna praxa usmerava se na tzv učenje za život. 3.integrativni-povezan sa pojavom klin psih u zajednici i afirmisanjem
koncepta „mentalno zdravlje u zajednici“. Nova paradigma-ne više odnos prema patološkom već odnos prema kvalitetu života,
prevencija predstavlja utica i intervenciju koja može delovati i kao doprinos u održavanju i podizanju kvaliteta života.
Prevencija je sistemska fja.
Podela psihološke prim prevenc: 1. Profesionalna-iniciraju, sprovode i kontrolišu profesionalci, i to je na neki način meidicnsi
model, 2. Neprofesionalna-spovode je neprofesionalci, med mode zanemaren, 3. Autonomna (samopomagačka)-čovek sam
formuliše i sprovodi sopstveni preventivni program koji se poklapa sa životnim panom i ciljevima tog pojedinca; u interakciji sa

društvom plete mrežu soc podrške. 4. Integrativna-smanjivanje prethodnih tipova prevencija u određenim fazama ličnog
razvoja.
STRESNI I TAUMATSKI DOGAĐAJI
Stresni događaj (stresor) je događaj koji procenjujemo ugrožavajućim ili opsanim za nešto što je nama važno. Smatramo da
može promeniti uobičajenoi tok našeg života, a važna je kognitivna pocena.
Traumatski događaj – retki su, nije vžna kognitivna procena, pogađau sve. DSM IV-oni koji su neposredno dožiljeni, koje je
neko samoposmatrao ili koji su se dogodili bliskim soobama, a pojedinac o njima saznaje posredno. Posredna trauma-
traumatiacija zbog izloženost tuđim traumatskim iskustvima (kod stručnjaka, a i u svakodnevnom životu).
Znaci stresa: 1. Emocioalni (tuga, panika, osećj krivice...), 2. Misaoni (zaboravnost, opsednutost istim mislima), 3.
Telesni/fiziološki (znojenje dlanova, lupanje srca, boovi u želudcu...), 4. Ponašajni (plakanje, agresivost, alkohol, povlčenje u
sebe).
Dugoročne posledice stresa: hroničan umor i iscrpljenost, bezvoljnost, gubitak interesa (mogu se pojaviti i nakon jednog
stresnog događaja).
Dugoročno gledaući, traumatski događaji izazivaju oseanje nesigurnosti u život, promenu vrednosti, pesimistička očekivanja,
PTSP
Načini suočavanja sa stresom: a pokušavamo da izmenimo stresor, b. Prihvatamo situaciju onakvom kakva jeste, trudeći se da
je vidimo u što boljem svetlu, c. Pokušavamo da izbegnemo stresore, d. Traumatski događaji potresaju temeljne pertpostavke
o nama samima i o životu  rekonstrukcija tih ppretpostavki i pronalaženje ravnoteže između suočavanja s mislima, osećanjia
i slikama povezaih s traumom i izbegavanja.
Obeležja kriznog događaja: 1. Redak i/ili iznenadni događaj koji je izuzetno uznemirujući, za većinu ljudi, 2. Ljudi imaju osećaj
da ga ne mogu sami savladati koristeći uobičajene mehanizme odbrane, 3. Može imati učinak na pojedinca, skupinu ili
organizaciju/ustanovu, tj zajednicu. Kriza podrazumeva drugačije izbore i donošenje značajnih odluka.
Osobine krize 1. Iznenadne ili neočekivane, uvek povezan sa osećanjem gubitka kontrole, 2. Unutrašnja ravnoteža je narušena
i osećaj ranjivosti izrazito je snažan, 3. Izazivaju preplavljenost osećanjima i teškoće u misaonom fnisanju, 4. Emoc i misaone
rje dovode do dezorganizacije ponašanja. *Vremenski su samo ograničena stanja-i do 6 nedelja za razrešenje; u krizom stanju
osoba je otvorena za psi intervencije.
Podela kriza: 1. Prema predvidljivosti događaja: a. Situacijske nepredvidive, različiti događaji, b. Razvojne-predvidive, rezultat
prelaza ize 1. U 2. Razvojnu fazu; 2. Prema intenzitetu događaja: a. Šok krize-nakon iznenadnih i snažnih stresnih/traumatskih
doživljaja, b. Krize iscrpljivanja-postepeno, kap koja je prelila čašu.
Psi krizne intervencije: to je skup postupaka pomoću kojih se ljudima nastoji pomoći da lakše prebrode ono što su doživeli;
radi ponovnog sticanja osećanja autonomije i kontrole nad životom čime se smanjuje osećanje bespomoćnosti. Kratke su,
vremenski ograničene, usmerene na krizni događaj, sprovode se što pre. 3 glavna cilja su: 1. Podrška i pomoć ljudima kako bi
što lakše prebrodili ono štos u doživeli, 2. Podrška i pomoć ljudima/zajednici da se brže vrati na uobičajeni način fnisanja, 3.
Sprečavanje dugotajnih psihičkih teškoća.
Kome i kako intervenisati u krizi?
Dve glavne osobine krize: 1. Ne počiva na dihotomiji normalno – patološko, i sama po sebi nije povezana sa psihopatologijiom
(normalne reakcije na nenormalne okolnosti). 2. Događa se i dobro prilagođenima i sastavni je deo razvoja većine. *
intenzivna podrška i pomoć zbog poljuljnog osećanja sigurnosti; podaci o onome što se dogodilo; podučiti šta činiti kada se u
budućnmoS dogodi neki krizni događaj.

Mogu se sprovoditi: 1. Individualno, 2. U porodici, 3. Većoj ili manjoj skupini ljudi. * kriznu intervenciju možemo sprovesti sa
pojedincem, grupama i sa porodicama. U krizne intervencije spada i organizovanje individualnog savetovališta za ljude koji ne
žele govoriti pred grupom ili osećaju potrebu za dodatnim razgovorom sa stručnjakom, a po potrebi, i telefonskih linija za
podršku i pomoć. Sprovode se u lokalnoj, tj široj zajednici. Važna je uloga medija, leci i sl.
Dž. Mičel- 3 postupka vođenja grupnih razgovora: 1. Sažeta psi integracija traume, 2. Rasterećenje, 3. Demobilizacija.
Proces procene – odluke o vrstama i trajanju aktivnosti. Teškoće koje se javljaju pre početka sprovođenja kriznih intervencija
su: 1. Nedostatak vremena, 2. Izvori koji nam daju podatke vrlo su različiti, 3. Pitanja valjanosti. ** unapred napraviti plan i
osposobiti tim za krizne intevencije i sprovoditi: 1. Sa osobljem i decom u vrtićima, školama, dečijim i đačkim domovima,
nakon stresnog događaja. 2. S policajcima, vatrogascima i zaposlenima u hitnoj pomoći, 3. Sa službenicima banke, pošte i sl
nakon pljačke i prepada, 4. Sa žrtvama otmice, bombaških napada i sl.
Zaključak: a. Težak je posao, može da dovede do potpune iscrpljenosti, b. Voditelj tima za krizne intervencije mora voditi
računa o rasporedu rada članova tima kako ni jedan od njih ne bi bio kontinuirano i dugo izložen tom poslu, c. Podrška i
članovima tima., d. Ovaj oblik intervencija smeju da sprovode ljudi sa znanjem iz oblasti stresa, traume i kriza, gubitka i
tugovanja, komunikacijskih veština potrebnih za savetodavni rad, e. Voditi računa da se ne previdi neka grupa ljudi kojima je
potrebna pomoć, f. Ne sme trajati predugo, g. Usmerena je na trenutni problem, h. Proaktivno dejsvo.
OSNOVNA ODREĐENJA PORODICE:
1. društvena grupa, 2. Vrši socijalizaciju svojih članova, 3. Opstaje i u velikim društvenim krizama.
PORODICA KAO DRUŠT GRUPA: porodica je u sadržinskom, strukturnom, i formalnom pogledu istorijski promenljiva društ
grupa, čija su univerzalna obeležja: 1. Da počiva na heteroseksualnim vezama pomoću kojih njei članovi zadovoljavaju
prirodne i duhovne potrebe, i obezbeđuju reprodukciju društvu rađanjem potomstva (biološke osnove porodice), 2. zasniva
sistem srodničkih odnosa koji predstavljaju osnovu za polne tabue i podelu uloga unutar porodice (biosocijalne osnove
porodice), 3. Da obezbeđuje i razvija soc i individ (moralne i psih) osobine ličnosti (socijalne osnove osnove porodice). 4. Da
obezbedi obavljanje određenih ekonomskih delatnosti u okviru porodice (ekonomske osnove porod).
ŽIVOTNA ISTORIJA PORODICE
Osnovni koncepti su: 1. Morfostaza (unutrašnja regulacija), 2. Morfogeneza (kontrolisani razvoj). * kod zdravih porodica
postoji ravnoteža između 1 i 2.
Porodični razvoj-ciklusi sekvenci perioda visoke i niske sistemske oscilacije (faze ekspanzije i faze konsolidacije).
Porodični rast-reakcije u odnosu na 2 tipa promena: 1. Promene koje su stimulisane sistematskim svojstvima porodice kao
zajednice, 2. Promene koje su stimulisane svojstvima individualnih članova porodice.
Razvojni zadaci porodice: 1. Definisanje unutr i spolj granice, 2. Odabir određenog br.a glavnih razvojnih tema koje postaju
organizator ponašanja unutar porodice, 3. Razvijanje skupa zajedničkih pravila i gledišta o svetu u kome žive, i o tome kakva su
oni porodica (porodični identitet).
Razvojne faze porodice: 1. Rana faza-uspostavljanja granica i formiranje identiteta, tu se postavlja pitanje šta uraditi s
porodičnog porekla. Moguće je kontradiktorno ponašanje (oštre granice i potreba održanja kontinuiteta). 2. Srednja faza-
usmeravanje i stabilnost, usmeravanje na određeni broj tema, stabilna, konzistentna pravila u odnosu na uloge i odnose,
ponavljajući i visokostruktuirani programi ponašanja za organizovanje dnevnih rutina i strategija rešavanja problema
svakodnevnog por života. Najduži period i njime više vladaju sile regulacijen ego rasta. 3. Kasna faza-razjašnjavanje i
nasledstvo, orjentacija ka budućnosti, gubici i novi članovi, izdvojiti suštinu porodice i porodični identitet ostaviti u nasleđe.
Prošireni porodični životi ciklus-Carter i Mc Goldrik se razlikuju od tradicionalnog sociol modela koji otpočinje sklapanjem
braka a završava se smrću jednog bračnog partnera. Faze po njima su: 1. Odvajanje mlade odrasle neudate/neoženjene osobe,
2. Formiranje bračnog para, 3. Porodica sa malim detetom, 4. Porodica sa adolescentom, 5. Porodica srednjeg doba, 6.
Porodica poznog doba. * Na zastoj u odvijanju faza mogu da utiču: razvod braka i ponovno sklapanje, siromaštvo, pripadanje
određenom kulturnom miljeu i različita etnička pripadnost bračnih partnera kao i prostorno izmeštanje porodice, rat, smrt

člana... ** Porodica je podložnija promenama u prelaznim periodima, ali je tada i mnogo osetljivija. Normativni događaji i
prelazni periodi su: rođenje deteta, venčanje, pubertet i smrt, a svi oni su praćeni raznim ritualima, koji služe smanjenju
alnxioznosti i straha od promene, i pomažu da članovi porodice dožive promenu kao deo sistema, a ne kao pretnju.
SISTEMSKI PRISTUP-začetci su: 1. Psihosocijalni model-bavi se odnosim između pojedinca i konkretnih ljudi koji ga okružuju,
kao i posledicama tog odnosa nan astanak, razvoj, održavanje, pojačavanje ili prestanak psi poremećaja. 2. Ekološki model-
abvi se međuzavisnošću vrsta u njihovom fizičkom i biološkom okruženju, naglasci su na adaptaciji, međuzavisnošću i promeni
sistema tokom vremena.
Samo su 3 teorije ostale na sceni: inetrakcionistička, razvojna i strukturalno-fnalna. Pridružila im se: tja balansa i tja razmene, i
kao najvažnija tja sistema.
TJA SISTEMA I KORIŠĆENJE OSNOVNIH POSTAVKI U KLIN PSI
Ludvig von Bertalanfy-predložio teoriju systema za naučnu disciplinu i zasnovao je na teorijskom znanju iz biologije-živi
organizmi su organizovani sistemi koji su u razmeni sa svojim okružemnjem; pažnju treba posvetiti njihovim organizacionim
svojstvima. Organizmički pristup-naglasak je na celini i na odnosima. Dve varijante tje sist su: 1. Kibernetika-sistem koji se sam
reguliše pomoću feed back petlji, uvodi ideju cirkularne uzročnosti, 2. Opšta tja sist-autor smatrao da je kibernet previše
mehanicistička, a opšta otvoreni, samoregulišući sistem.
Dva koncepta su bila prethodnici tje sist: 1. Organizmička biologija, 2. Otvoreni sistemi.
Bertolomfy-sistem je skup elemenata koji se nalaze u interakciji.
Nichols-sist je komplex elemenata u interakciji i odnosa koji ga okružuju.
Bertalamfy razlikuje: 1.otvoreni ssitem-razmena info i drugog materijala sa okolinom; postoji stalni ulaz i izlaz preko granica
sistema, ako granice i spolj svet ostanu isti, syst stiže do stabilnog stanja (ali, svet se menja). Odlike otvorenog su: a. Celovitost-
ponašanje svakog pojedinca u porodici je povezano i zavisi od ponašanja drugih, b. Feedback: negativan-redukcija tendencije
prema devijaciji, održavanje homeostaze, održavanje stabilnosti u sistemu; pozitivan-inform koristi za pojačavanje devijacije u
autputu i to pozitivno deluje na omogućavanje promene, c. Ekvifinalnost-isti rezultati se mogu postići iz različitih početnih
tačaka; različiti inicijalni uslovi mogu dovesti do istog finalnog rezultata, a različiti rezultati mogu biti rezultat istih uzroka. 2.
Zatvoreni sist-odsustvo interakcije sa spolj svetom dovodi do entropije syst, tj njegovog fnisanja na najjednostavniji mogući,
najmanje uređen način.
Granice – postoje između sist i okoline i među podsistemima. Kod otvorenih i dobrofnišućih syst su polupropustljive.
Pravila syst po kojima fniše-ponašanje pojedinca objašnjava se preko cirkularne kauzalnosti.
Pojedinac se shvata kao syst umrežen sa ostalim syst u svojoj okolini čiji razvoj i formiranje u velikoj meri proizilaze i određeni
su kkama primarnog pripadajućeg syst (npr porodica).
Poremećaj, devijacija, disfja pojedinca ne smatraju se reutatom sadejstva unutrašnjih psi sila, već su znak određene disfje
aktuelnog syst kojem pojedinac pripada. Sympt pojedinca je manifestacija strukture, fnisanja ili razvoja interpersonalnog syst
čiji je deo i ima neku fu u odnosu na ceo syst.
SYST SHVATANJE PORODICE
Normalnom se shvata fnalna porodica a to je porodica koja se kreće i putem rasta i razvoja koji prolazi kroz periode određene
syst oscilacije. Pokazatelj fnalnosti je njeno suočavanje sa stresnim i kriznim situacijama razl vrsta i kvalitet razrešavanja-
održavanja homeostaze po svaku cenu, koristeći negativni feedback ili kretanje putem promene, koristeći pozitivan feedback.
Zavisno od syst kapaciteta porodica može sama da dosegne uklanjanje sympt u svom fnisanju-promena prvog reda, ili da se
potpuno reorganizuje-promena 2 reda.
Kke fnalne porodice: 1. Povezanost članova u zajednicu, ali i respekt za individualne razlike i autonomiju, 2. Organizaciona
stabilnost, ali i adaptabilnost, tj flexibilnost u odnosu na unutrašnje i spolj zahteve za promenom i efikasno prevladavanje

sresa, 3. Otvorena komunikacija i efikasno rešavanje problema (konflikta), 4. Opšte prihvaćen syst verovanja koji omogućava
poverenje i povezanost sa prošlim i budućim generacijama, 5. Uvažavanje šire društvene zajednice i posedovanje psisoc
podrške preko mreže proširene porodice i prijatelja, zajednice i širih soc syst.
Osnovni razvojni zadaci porodice: 1. Sve porodice moraju definisati svoje unut i spolj granice, 2, sve por moraju odabrati
određeni br glavnih razvojnih tema koje postaju organizatori ponašanja unutarporodica, 3. Sve porodice morajud a razviju
skup zajedničkih pravila igledišta ne samo o svetu u kome žive, već i o tome kakva su oniu vrsta porodice (porodični identitet).
Porodična patologija-simptom, poremećaj ili oboljenje je metafora porodične potrebe da se promeni, ali da istovremeno
zadrži stabilnost i kontinuitet, u fji je održnja porodične stabilnosti i pokušaj je porodice da reši teškoćet ranzicie. Patologija se
razvija i kod više članova.
Sistemsko shvatanje i psihodg: a. Predmet procene su gupe, b. Relacije.
Procedure psidg porodice mogu da uključe: strukturirane intervjue, objektivne testove, upitnike i izveštaje o ponašanju
(kvaziopervacione procedure).
Opservacioni pristup-koristi labaratorijske analogije u svakodnevnom životu (struktuirani zadaci ili igre, diskusija o problemima
i konfliktima), a drugo sredstvo je naturalističko posmatranje koje uključuje procenu porodične interakcije u kućnom
okruženju (moguć video zapis).
3 tehnike-predstavnika za merenje fenomena: 1. Za procenu upnutarporodičnih odnosa-skala porodične adaptailnosti i

kohezivnosti (Olson i sar.), 2. Za porocenu usmerenu na razvojne i osobenosti transgeneracijskog prenosa-genogram, 3. Za
procenu povezanosti por sa 2. Syst iz svog okruženja-eko mapa Hartmanova.
Relaciona dg pripada biopsisoc pristupu. Interpersonalni i kontekstualni fri se smatraju centralnim i značajnim. Pokušaj
depatologizacije i posmatranje disfnalnih obrazaca sa potenciranjem mogućnmosti razvoja i promene ui pravcu većeg zdravlja.
Optimistično i flexibilno je sagledavanje poremećaja.
Systemski pristup u raznim oblastima klin psi-u oblasti th je orjentisan prevashodno na porodičnu th.
Zdravstvena psi-dugotrajna fizička bolest ima uticaja na sve članove isprepletenih imeđuzavisnih porodičnih zajednica;
usporava, remeti ilil zaustavlja razvoj porodice. Prave se psisoc klasicikacije bolesti-isticanje u 1. Plan zahteva koje bolest
jednog člana porodice stavlja pred pojedinca, ali i pred sve ostale članove porodice.
Kolaborativna por zaštita-lekar i kliničar+osobe značajne pacijentu.
Ment zdravlje u zajednici-Korchin-ekološki pristup ment problemima u zajednici, posebna pažnja se polanja pitanjima kao što
su: 1. Međupovezanost društvenih ili organizacionih syst u zajednici, 2. Veza između fiz sredine i ponašanja, 3. Odnos između
pojedinca i njegove neposred društ sredine. * Upozorenje: ono što je adaptivno u jednom ekosyst u drugom može biti
patološko...
Soc zaštita-savremeni je pristup starateljstvu. Značajno je fnisanje čitave porodice, saradnja sa članovima por i konstruisanje
novih priča post-razvodske porodice.
Stres i kriza-u ovoj oblasti tumačenje nasatnka i razumevanja obuhvata međudržavni, društveni i porodični nivo. Razumevanje
i prevencija sydroma sagorevanja-rezultat je sadejstva mnogih externih, interpersonalnih i intrapersonalnih fra, a uzimaju se u
obzir svi akteri. Za ozbiljna pitanja, kao što su zlostavljanje, zanemarivanja, emocionalni prob, zavisnost-koristi se multimodalni
i multisystemski pristup.
Ograničenja i kritike systemskog pristupa: 1. Svodi se na tautologiju (syst na jednom nivou objašnjava se preko syst na drugim
nivoima), 2. Govori kako su svari povezane i kako fnišu, ali ne i šta su u sušini, 3. Postoji ontološki i vrednosno nepomirljivi
pristupi, 4.Precenjivanje uticaja aktuelne porodice na prisusvo/odsusvo problema kod pojedinca, 5.zanemarivanje pojedinca
zarad relacije/interakcije, 6. Kritika nastanka i toka bolesti i upotreba termina psisomatsko da označi porodičnu slabost
(etiketiranje), 7. Ne treba diskreditovati tradicionalne modele u koris teorije syst, 8. Ne ograničavati se ni na individualno ni na
systemsko gledište.

Porodica i stres-4D u literaturi znači: neslaganje, napuštanje, razvod i delikvenciju, a kasnije im se priključilo i peto D-depresija.
Teorija porodičnog stresa-
Model za sva vremena-Ruben Hil, poznat i kao abc-x model koji sadrži sledeće elemente: A-predsrtavlja stresni događaj koji u
interakciji sa B-porodičnim izvorom krize i u interakciji sa C-definisanjem događaja od strane porodice, produkuje X-krizu.
Autor definiše stresor kao situaciju za koju porodica nije bila uopšte ili je bila min pripremljena, a krizu kao bilo koju odlučnu
promenu u porodici za koju su stari obrasci porodičnog ponašanja neadekvatni.
Mek Kubin i Paterson-stvorili su Dupli AVBC-X model: naglasak je na varijablama koje prethode krizi kod Hilla, ovde se
dopunjuje varijablama koje slede nakon krize: 1. Dodatni stresori i promene koje mogu otežati porodičnu adaptaciju, 2.
Kritični psi i soc fri koje porodica koristi u upravljanju kriznom situacijom, 3. Procesi putem kojih porodica dostiže
zadovoljavajuće rešenje, 4. Isho ovih porodičnih napora. Porodični stres je stanje tenzije koej izrasta iz nekog aktuelnog ili
percipiranog zahtevak oji traži prilagođavanje.
Osnovni koncepti modela porodičnog stresa
Elementi koji zaslužuju pažnju su: fri nastanka stresa-životni događaji i njihove osobenosti, načini i resursi za prevladavanje
stresa i ishodi prevladavanja.
Stresor-životni događaj: se definiše kao životni događaj dovoljno velike magnitude da izazove promene u porodičnom syst.
Izdvojeni događaj koji u odnosu na svoju valencu (kvalitet+ ili -) i svoj intenzitet u porodici može da izazove veću ili manju
pometnju.
Klasifikacija stresora: 1. Unutrašnji/spoljašnji, 2. Ograničenog ili rasprostirućeg dejstva, 3. Izbija naglo/postepeno, 4.

Intenzivan/umeren, 5, prolazan/hroničan, 6. Očekivan/iznenadan, 7. Prirodan/veštački, 8. Opažen kao rešiv/nerešiv. *
Smatralo se da unutr stresori razjedinjuju, a spoljašnji ujedinjuju porodicu, ali to empirijski nije održivo.
Walker-razložna pitanja koja problematizuju početni način razmišljanja o odnosu događaj-stres: 1. Da li je moguće izdvojiti
samo 1 događaj koji ima karakter stresora? 2. Da li je događ diskretan entitet ili se radi o kontinuiranom procesu? 3. Šta je sa
mogućnošću cirkularnog odnosa između stresora i reakcije?
Uveden je pojam kumuliranja životnih događaja.
Mek Goldrik-stresori: 1. Vertikalni stresori-iz porodičnog porekla i prethodnih faza razvoja, 2. Horizontalni stresori-stres koji
deluje na aktuelnu porodicu u njenom kretanju kroz vreme suočavaući je sa promenama u prelaznim periodima porod
životnog ciklusa. * Dosta stresa na horizontali daje disfnalnu por, a ako postoji i najmanji hor stres na por kojoj je vertikalna
osa puna intenzivnog stresa, to će stvoriti značajan poremećaj syst.
3 kategorije stresora (životnih događaja) prema pretpostavljenoj mogućnosti uticaja na stvaranje porodičnog stresa: 1.
Nenormativni ili akcidentni događaji stresogenog karaktera-gubici ili boles, 2. Normativni događ-razvojno očekivani-potresaju
porodicu zbog novih zahteva koje donose, a porodica je na prelazu između razvojnih faza. 3. Unutrarporodične teškoće-
promene u porodičnim interakcijama u vršenju uloga. *da bi neki događ doveo do stresa on treba da bude opažen kao
ugrožavajući.
Prevladavanje stresa
Opšta određenja prevladavanja stresa-coping: 1. Resursi za prevladavanje-generalnis tavovi iliv eštine koje se smatraju
pogodnostima u mnogim siuac i obuihvataju: a. Stavove prema sebi (poštovanje i ego snaga), b. Stavove prema svetu
(osećanje koherentnosti, verovanje u mogućnosti vladanja i kontrole), c. Intelektualne veštine (kognitivna komplexnos,
flexibilnost...), 2. Stilovi prevladavanja-generalizovane strategije preladavanje tipšične, naviknute preferenciej u načinima
prilaženja problemima. 3. Pokušaji prevladavanja ili nastojanja prevladavanja-specifične akcije preduzete u specifičnim
situacijama sa namerom da se redukuju dati problemi ili stres.
Lazarus-prevladavanje shvatio kao proces. * def prevladavanja-to je redukcija ili prevazilaženje psihičke poresenosti ilis tresnih
uslova.

Fri uspešnog prevladavanja
Strategije: 1. Strateg orjentisane na sukobljavanje sa problemom, 2. Strat orjentisane na izbegav direktnog bavljenja
problemom.
Osim osećanja koherentnosti ili opažanja kontrolabilnosti događ, za uspešno prevladavanje stresa navode se i: a. Prisustvo soc
podrške-nije se pokazala baš uvek kao efikasna, neki kažu da je značajnije njeno odsustvo, b. Mogućnost ventilisanja osećanja-
ambivalentnost u ispoljavanju osećanja je pogubnija u reakciji na sres i može biti prediktor depresivnosti, c. Sposobnost
nalaženja smisla u ishodu stresne situacije, d. Prethodno iskustvo sa drugims tresorima-ne mora da vodi poboljšanju, naročito
ako je negativno.
Na prevladavanje stresa posredno utiču: fiz zdravlje, mater situacija, soc i ekonom podrška, zadovoljstvo profesijom i životom
uopšte.
Porodično prevladavanje stresa-to je reakcija koja se dešava kada je porodica pozvana da preduzme neuobičajene napore da
opservira, doživi i definiše novu situaciju kao i da preduzme posebne akcije da bi moglad a se vrati u uobičajene rutine
svakodnevnog života. Por se sastoji do podsyst i članova porodice i svaki član može problem opaziti na svoj način i poqšati da s
njim izađe na kraj zavisno od sopstvenih resursa. 5 hipoteza o prevladavanju, kažu da prevladavanje potencijalno može da: 1.
Smanji por ranjivost na stres, 2. Ojača ili zadrži one por resurse koji štite porodicu od potpune okupiranosti problemom, 3.
Smanji ili eliminiše uticaj stresnih događaja i specif teškoća koje proishode, 4. Uključuje proces aktivnog uticaja na sredinu da
bi se promenili uslovi koji ćže olakšati porodicama da se prilagode teškoj situaciji. 5. Strategije prevladavanja se razlikuju u
odnosu na faze por životnog ciklusa. *ove hipoteze odražavaju stanovište o prevladavanju stresa koje je više od reakcije na
stresor i podrazumeva skup interakcija unutar porodice kao i transakcije porodice sa spoljašnjom sredinom uzimajući u obzir i
razvojni aspekt.
Porodični resursi prevladavanja
Mogu da se podele na: resurse unutar porodice - individualne i porodične i resurse izvan porodice.
Unutrašnji porodični resursi - čine indiyidualni i porodični. Porordične resurse čine sve kke funkcionisanja porodice koje su,
nekad, objedinjene u specifičan tip porodice kao i opšta gledišta o porodici njenih pojedinaca koje omogućavaju bolje
prevladavanje stresa. Sistemsko poimanje porodice, pa prevladavanje, uključuje simultano delovanje različitih dimenzija
porodičnog života (Olson); 1. održavanje zadovoljavajućih uslova za komunikaciju i porpdičnu organizaciju, 2. promovisanje
nezavisnosti članova i samopoštovanja, 3. postojanje porodičnihgranica, koherentnosti i zajedništva, 4. postojanje i razvoj
socijalne podrške u transakciji sa sredinom i 5. održavanje napora da se kontroliše uticaj stresora i količina promene u
porodičnoj zajednici. Dve dimenzije porodičnog funkcionisanja se obavezno pominju –kohezivnost i adaptalost porodice. Hill -
govorio o dve važne kke porodice: integraciji (snažna afektivna vezanost porodičnom tradicijom i visoka participacija u
zajedničkim aktivnostima) i adaptabilnosti (fleksibilnost i spremnost da se menjaju socijalne uloge, prihvatanje Odgovornosti od
strane svih za izvršavanje zadataka, navike vođenja kolektivne diskusije i kontrole i repertoar saveta za susretanje sa krizom).
Danas se sve češće uzima u obzir postojanje različitih kombinacija tih svojstava i govori se o u osnovi 4 tipa porodica: tip I
flexibilne- izdvojene por koje na skali adaptabilnosti imaju skor iznad proseka, a na kohezivnosti ispod prošeka (pola porodica
sa adolescentima i porodice u poznijim fazama razvoja); tip II lexibilne - povezane porodice koje na obe skale imaju skor iznad
prošeka (porodice sa adolescentima i stariji, ali i one sa sasvim malom decom); Tip III strkturisane- izdvojene porodice koje
imaju ispodprosečni skor na Obe skale (najviše porodice sa predškolskom i školskom decom, jedan deo porodica sa
adolescentima); Trp IV strukturisane - povezane porodice koje imaju ispodprosečni skor na adaptabilnosti i skor iznad prošeka
na kohezivnosti (najveći deo porodica sa adolescentima a iza njih porodice sa malom decom).
McCubinov model def tip porodice kao skup bazičnih atributa porodičnog sistema koji karakteriše porodični sistem i objašnjava
kako on tipično procenjuje, operiše i, ili, se ponaša. Tipovi porodica su: regeneratlme (koherentne i očvrsle), elasiične (visoko
fleksibilne i sigurnih interpersonalnih granica) i ritmične (porodicu karakteriše usvajanje i vrednovanje predvidivih obrazaca
porodičnog života).
Važni izvori por preladavanja su i osećanje or koherentnosti, snaga bračne zajednice, konsenzus.

Spoljašnji porodični resursi – kontextualizam je uvažavanje činjenice da se i pojedinac i porodica nalaze u društvenom kontekstu
koji je važan za njihov svakodnevni život, a posebno za prevladavanje krupnih životnih teškoća. U teoriji porodice, posebno
sistemskoj, reč je o eko-sistemskom pristupu koji porodicu smatra sistemom koji je u celini ili preko svojih članova povezan sa
drugim sistemima u društvenoj mreži, zajednici ili kulturi uopšte (Hartman). Govoreći o ulozi spoljašnjih porodičnih resursa u
prevladavanju stresa mi istovremeno govorimo o onome što je inače poznato pod imenom soc podrška.
Strategije porodičnog prevladavanja-Mek Kubin i Paterson razlikuju 2 načina prevladavanja: 1. Prevladavanje kroz otpor-
predstavlja kolektivni porodični napor da se minimizuje i redukuje uticaj stresora, 2. Adaptivno prevladavanje-predstav zajedn
napore da se por reorganizuje i konsoliduje i vrati u red u kojem je bila pre nego je stresor poremetio por zajednicu.
Pravi se razlika i između. 1. Unutrašnjih strategija-a. Redefinisanje, b. Pasivna procena, 2. Spoljašnje-odnose se na: a. Traženje
soc podrške, b. Traženje institucionalne podrške, c. Okretanje ka religiji.
Neformalna pomoć pruža se kroz sledeće vrste podrški: 1. Podrška uvažavanjem, 2. Informisanjem, 3. Motivaciona, 4.
Instrumentalna (materijalna). *životni stres prethodi traženju pomoći, ameh traženja zavisi od potrešenosti, soc poređenja i
očekivane vrste podrške od pomagača.
Ishod delovanja stresa i njegovog prevladavanja-ishodi su: 1. Porem por syst u celini ili nekog n jenog subsistema, 2. Dobra
adaptacija iliv raćanje na prvobitni način fnisanja, 3. Promena drugog reda (u pravcu rasta i razvoja ili regresije i zastoja).
Uspešnost ishoda sagledavamo preko kvaliteta por života ili adaptacije porodice, kao i preko zadovoljstva porodicom
(subjektivna procena).
Porodični model psihosomatskih oboljenja kod dece
Konceptualni model (Minuchina i sar) zasniva se na 2 osnovnep retpostavke: 1. Određeni tip por organizacije je blisko povezan
sa razvojem i održavanjem psisomat sympt kod dece, 2. Dečiji psisom sympt imaju glavnu ulogu u održavanju por homeostaze.
Za razvoj ozbiljnog psisom obolj kod deteta, po njemu, neophodna su 3 uslova: 1.fiziološka osetljivost deteta, 2. Određene
osobine transakcija u porodici, 3. Uloga deteta u por obrascima izbegavanja konflikta.
Kke por transakcija su: 1. Izmešanost, 2. Preterano zaštićivanje, 3. Rigidnost, 4. Nedostatak konfliktnog rešenja, tj izbegavanje
konflikata.
MODEL ZDRAVLJA POR SYST
Rolandov model sačinjavaju 3 dimenzije: 1. Psisoc tipovi bolesti, 2. Glavne vremenske faze bolesti, 3. Ključne porodično-
systemske varijable.
I. Psisoc tipovi boelsti-cilj ove tipologije je da definiše smisaone i korisne kategorije sa sličnim psisoc zahtevima. Kriterijuimi su
sledeći: 1. Izbijanje bolesti-bolesti se dele na ac i chr izbijanjem. Prvi tip zahteva od por brzu mobilizaciju veština upravljanja
krizom jer su promene sabijene u kratak vr period, a druge izdržljivost i neprekidno prilagođavanje. 2. Tok bolesti-tok chr
bolesti može biti konstantan, progresivan i recidivirajući, 3. Ishod, 4. Onesposobljenost-ispoljava se kao oštećenje kognicije,
čula, kretanja, snage, promena figure ili kao smetnja sa društvenom stigmom.
II. Vremenske faze bolesti-razlikuju se 3 faze: 1. Faza krize-pre uspostavljanja dg i početni period prilagođavanja nakon
postavljanja dg i na početku tretmana. Moos opisao niz praktičnih zadataka u ovoj fazi, neophodno je da por u ovoj fazi: a.
Kreira značenje bolesti koje će maximizirati njeno osećnje moći i kompetencije, b. Ožali gubitak života pre bolesti, c.
Postepeno prihvati bolest kao permanentnu, ujedno zadržavajući kontinuitet između proš i budućnosti, d. Okupi se da
prevlada trenutnu krizu, e. Da u susretu sa enizvesnošću razvija flexibilnost u odnosu na buduće ciljeve. U ovoj fazi je porod
posebno ranjiva. 2. Hronična faza (chr)-radi se o životu sa bolešću iz dana u dan. Zadatak ovog perioda je da porodica ispoljis
posobnost u održavanju normalnog života,a li sa chr bolešću i sa povećanom neizvesnošću. 3. Terminalna-neminovnost smrti
počinje da dominira por životom, sada por trebd a prevlada probleme separacije, smrti, tugovanja i ponovnog nastanka
normalnog por života pored gubitka. Uspešnost prevladavanja ovog perioda zavisi od supešnosti prevlad prethodnih.
III. važno je poznavanje transgeneracijske istor bolesti, gubitaka i kriza.

Odbačena i preterano zaštićena deca su: 1. Preterano suemrena na sebe, 2. Imaju teškoća u odnosima sa drugima, 3. Pasivna
su, 4. Bez preduzimljivosti, 5. Prisutno osećanje manje vrednosti, 6. Zavisnost.
Preterano brižljivi,s avesni, razumski i samoljubivi roditelji slamaju dete svojom dobrotom ili svojom težnjom ka savršenstvu i
stvaraju snažna osećanja krivice i zavisnosti.
Psianaliza kaže da je zaštitnički stav izraz neprijateljstva, visoke dvojnosti i odbacivanja deteta.
HOSPITALIZACIJA
Javlja se između moći zdravih i stručnih i nemoći obolelih, zavisnih, nestručnih. Prijem u bolnicu je praćen strepnjom, strahom,
konfuzijom, neizvesnošću. Javljaju se promene na soc planu (gubitak privatnosti, nezavisnosti, samostalnosti). Kada su mu
potrebne nada i ohrabrenje bližnjih bolesnik biva izolovan a posete smanjene. Najviši stepen stresa izazivaju: 1. Anestezija, 2.
Operacija, 3. Prijem u hospital, 4. Ponašanja lekara koja vode lošoj komunikaciji (naročito: neodgovaranje na pitanja, doživljaj
bolesnika da ga lekar ne sluša, nedovoljno info), 5. Odvajanje od porodice, prijatelja, posla, 6. Medicinske intervencije, 7.
Neizvesnost.
Dobri bolesnici: oni su pasivni, kooperativni, veruju, ne traže; iza smirenosti se krije konflikt i nezadovoljstvo, kao i potreba za
pažnjom i informisanošću. Razvija se konflikt potreba i realnosti i sa njima osećanje bespomoćnosti (naučena bespomoćnost)
—generalizovanje pasivnosti obolelog u odnosu na bolest. Kod njih se javlja i neprijavljivanje novih sympt, otežano donošenje
odluka, otpor prema napuštanju bolnice, loše prilagođavanje van bolničke sredine i usporen oporavak.
Loši bolesnici: oni krše bolnička pravila, bune se, traže pažnju, informisanost, poštovanje svoje ličnosti, dodatno opterećuju
lekare i osoblje, razvija se otpor prema lošim bol, tj izbegavanje, ignorisanje, upućivanje piholozima i psijatrima, a sve to
pogoduje mogućnosti da se sa „beznačajnim“ zanemare značajne tegobe i žalbe. Loši bol mogu biti prevremeno otpušteni iz
bolnice, nekad se ne pridržavaju propisnih uputstava, ostaju aktivni i po otpustu, među njima je manje depresivnih a više onih
koji se brzo i dobro snađu. Vraćanje u prirodnu sredinu je doživljeno kao olakšanjei javlja se zadovoljstvo, redukcija anxioznosti
i strahova.
Anxioznost može imati različite oblike: 1. Ac-u vezi sa hospitalizacijom ,s aznanjem o bolesti i potrebi lečenja (nestaje po
otklanjanju stresora), 2. Chr-početno izazvana različ frima, može postojati nedeljama i mesecima (otklanja se farmako i psith,
zavisno od izazivača), 3. Kognitivna-neizvesnost, nemogućnost osobe da osmisli svoja iskustva, predvidi buduća događanja i
ishode (otklanja se blagovremenom psi pripremom obolelih za intervencije, dg i th), nekada zauzima difuzni oblik-nastaje sa
izlaskom iz bolnice, javlja se generalizovano tokom hopsitalizacije (značaj za otklanjanje ima soc i emoc podrška, pored
ostalih).
Anxioznost zbog napuštanja bolnice-usled duge hospitalizacije, stare osobe, usled nemoći, soc izolovane osobe, osobe koje
žive same, promenjen fiz izgled..
Najčešća rja na hospitalizaciju su depres ispoljavanja (24-38%), u vezi je sa bolesnikovim doživljajem težine bolesti i situacije a
znač f.or je naučena bespomoćnost, postojanje depresije kao reakcije na bolest i pre hospitalizacije, stepen doživljaja pretnje,
doživljaj podrške od strane lekara (u otklanjanju pomaže kognitivni pristup, rebt, suportivna th).
Psi reakcije na operaciju-povezane su sa anestezijom, povredama tkiva, ožiljcima i fnalnim ograničenjima. Janis zaključuje da
određeni stepen anticipatorne zabrinutosti bolesnika olakšava prevladavanje stresa i oporavak posle operacije. Bolesnici po
njemu u preoperativnom toku moraju proći kroz određeni stepen straha i doživljaja gubitka kontrole, da bi se lakše prilagodili
na stanje posle operacije. Bolesnici sa visokim stepenom straha, ostaju anxiozni i posle operacije sa brojnim nuspojavama, oni
sa niskim step sraha takođe se loše opravljaju, besni su ili uznemireni. Najlakše se oporavljaju oni sa umerenim stepenoms
traha jer je to racionalni odgovor na pretnju. Nema preplavljivanja (visoki strah), pa ne ometa koncentraciju i pažnju, pa osoba
traži info i savete i u stanju je da ih primi. Razvija realistična očekivanja o postoperativnim r.jama (kod niskog straha nisu
realne) i zato može da se suoči s njima i da ih stavi pod kontrolu.
Priprema za operaciju

U cilju pripreme najčešće se daju 3 osnovna tipa info: 1. Proceduralni tip-o tehničkim i objektiim intervencijama kroz koje će
proći i tok peracije, . senzorni tip-detlji o vezi senzacija i doživljaja u postoperativnom toku, 3. Bihejvioralne instrukcije-
ponašanja koja će olakšati prevladavanje teškoća i ubrzati oporavak.
Proceduralni izazivaju osećaj kontole nad zbivanjem, senzorne usklađuju očekivanja sa realnošću, a bihejv omogućavaju
uspostavljanje stvarne kontrole, a sve to ima uticaja na redukciju anxioznosti.
U pripremi koriste se metodi: 1. Psihološke-fokusirane na emocionalne rje i hospitalizaciju, 2. Edukativne-relaksacioni trening

ili specifične kognitivne tehnike za prevladavanje stresa. Kognitivne tehnike uče da se kontrolišu i modifikuju maladaptivne
misli. Koriste se tehniek za otklanjanje pažnje za vreme neprijatnih događaja, kao i tehnike da se situacije tumače na pozitivniji
način.
Priprema za operaciju i individualne razlike
Osobe koje preferiraju veći br podataka bile su zadovoljnije i lakše se ooravljale ukoliko su im podaci dati (info fokusirane na
problem, procedura i senzacija). Oni koji nisu tražili info bili su zadovoljniji kada ih nisu dobijali. Najbolji oporavak je kod onih
koji su koristili kombinaciju traženja info sa negiranjem značaja budućeg događaja. Za neke ljude je guitak kontrole jako
stresogen, ali ne znači da će ga uvek ostvariti dobijanjem info.
Priprema dovodi do redukcije stresa, a redukciaj se dovodi u vezu sa smirivanjem nadražaja sympatikusa i poboljšanjem
imunoloških reakcija organizma. Priprema redukuje učestalost i stepen maladaptivnih postoperativnih rja. Psi intervencije
utiču na fiziološke rje, a ove o5 imaju povratno dejstvo na emoc i kognit stanje. Lančane promene mogu započeti uvođenjem
nekih ili uzdržavanjem od drugih ponašanja.
Priprema bolesnika za druge medicinske intervencije
1. Proceduralni stres-odnosi se na negativni aspekt izvođenja same procedure. 2. stres u vezi s rezultatima intervencije-
prolongirani strah, zabrinutost i neizvesnost koji su posledica iščekivanja dg ili th rezultata..
Koriste se teh uspostavljanja psi kontrole-efikasne su kod onih sa izraženom potrebom za ličnom kontrolom (ino bolesnika u
cilju pripreme, kognitivbihejv intervencije i tehnike relaxacije).
Neizvesnost izaziva strah i utiče na pojavu anxioznosti i po uspešno završenoj operaciji ne nestaje odmah.
Hospitalizacija dece
Neka deca pokazuju teškoće u prilagođavanju. Neke od neposrednih averzivnih rja na hospitaliz su: uznemirenost, plač,
intenzivan strah, negativizam, bes i agresivnost. Veći problem predstavljaju regresivna ispoljavanja i pasivno-zavisna
ponašanja. Negativ rje na hospit mogu se javiti i odloženo kao post-efekti po izlasku iz bolnice i trajati mesecima (promena
raspoloženja, slabljenje koncentracije, uznemirenje ili povlačenje u sebe, neočekivano noćno pa i dnevno umokravanje...).
Najčešći odgovor na hospit je anxioznost (da ga nisu roditelji napustili, kaznili). Kao odgovor na stres i anxioznost mogu se
reaktivirati stari strahovi ili razviti novi strahovi. Bebe mogu razviti fobične reakcije na bele mantile i med osoblje. Kod
predškolske i starije dece anxioznost i strahovi mogu biti konvertovani u telesne sympt, a anxioznost može poprimiti i difuzni
karakter.
Averzivne rje na hosp psi su dugo dovodili u vezu sa separacionom anxioznošću. U redukciji ima blagovremena psi prirema,
tehnike kontrole, kao i otklanjanje pažnje. * Najbolji efekti psi pripreme na redukc anxioz i brzinu oporavka nađeni su kod
dece koja nisau imala ranija loša iskustva u vezi sa onim što ih očekuje, kod aktivne dece, pričljive, komunikativne, one koja
traže info i protestuju. Slabiji efekti nađeni su kod dece koaj su sklona potiskivanju, povlačenju i chr anxioznih.
Anxioznost i strahovi roditelja se lako prenose na decu, te je ponekad pre svega potrebno redukovati stres majki i očeva i
uputiti ih u efikasne načine kontrole negativnih osećanja. Osetljivost roditelja i mogućnost da njihov stres pojača primarni
stres deteta su i razlozi zbog kojih se ne preporučuje izvođenje invazivnih medicinskih intervencija u njihovom prisustvu.
Izuzetan je značaj zdrave emoc podrške roditelja za redukciju anxioznosti i straha koje deca razvijaju usled hosp i med
intervencije.

USVOJENJE
Dve su grupe pobuda za usvojenje: pobude vezane za dete i pobude roditelja-usvojitelja.
Obeležja i potrebe koje je potrebno usaglasiti sa konkretnim detetom. Prednost za roditelje zrelih godina, profesionalne i
društvene obezbeđenosti, važno je utvrditi i da li pozitivne pobude preovlađuju nad negativnim, a ispitivač mora da bude
objektivan. Važno je i što ranije usvojiti dete zbog uspostavljanja ranog emoc odnosa + sprečavanje osujećenja u domu.
Dolazak deteta u porodicu menja dinakiq dotadašnjih por odnosa. Oko 4. Godine dete počinje da se zanima za pravljenje dece
i to je prilika da mu se saopšti da su ga rodili drugi roditelji. Važno je da saopštavanje bude u skladu sa sveukupnim odnosom
dete-roditelj, da bude uvremenjeno, dostupno sposobnostima deteta, da može da razume, otvoreno i bez dramatizacije.
Porodični smeštaj
Porodica hranitelja i deca za vreme smeštaja imaju prava i obaveze, kao i prirodni roditelji i njihova deca. Smeštena deca
nemaju prava nasleđivanja imovine hranietlja. Porodični smeštaj može trajati do punoletstva ili kraće. Odlazak iz prirodne
poodice doživljava se kao odbacivanje i gubitak (Smith). Treba imati na umu da su objektni odnosi uek dvojni i satkani kako od
loših tako i od dobrih pounutrenih delova osoba sa kojima je dete živelo i da odnos i energetske razmene uvek pokazuju
težnju da se zadrže i održe. Prekid odnosa sa prirodnom porodicom može biti izvor strepnje i tuge, nazadovanja, smetnji
spavanja, hranjenja, umokravanja, defeciranja, povlačenja i neprijateljstva, pobune i otpora prema smeštaju, hraniteljima a i
prirodnim roditeljima,. Potpuna ravnodušnost deteta znak je osećajnog osiromašenja i slabosti objektnih odnosa sa prirodnim
roditeljima ili cepanja ličnosti izdvajanja bolnih osećanja. Vreme prilagođavanja može trajati od nekoliko dana do nekoliko
meseci. I za prirodne roditelje, ukoliko nisu duševno izmenjeni, odvajanje od deteta izvor je depresivnosti, strepnje, osećanja
krivice, samooptuživanja, povređenosti samoljublja i snažnih projekcija i ispoljavanja ovih osećanja upućenih detetu. Visoka
povezanost između prihvaćenosti, razumevanja, saučestvovanja, + osećanja, strpljivosti, por grupe kao celine i detetovog
doživljavanja prilagođenosti porodici i prihvaćenosti. Deca smeštena na mlađem uzrastu i bez smetnji u prethodnom razvoju
bolje se uključuju u život hranit porodice i bolje prilagođavaju. Pa ipak, deca na smeštaju nešto češće ispoljavaju: povišenu
depresivnost, agresivnost, osećajnu netabilnost i hladnoću, povišenu sugestibilnost, teškoće uspostavljanja odnosa sa
drugima. Češte su i: smetnje spavanja, eneurezis, poremećaji pokreta, nedruštvena ponašanja agresivnog tipa-a uglavnom su
posledica delovanja u okviru prirodnih porodica. Ove smetnje se smanjuju sa dužim trajanjem smeštaja te se ističe
preventivna i lečeća uloga hraniteljskih porodica.
Razvod i razvedena porodica
Odgovor deteta na razvod zavisiće od uzrasta u kome se razvod obavlja, zrelosti ličnosti, prethodnih iskustava u odnosima sa
roditeljima i drugim članovima porodične grupe, ličnosti roditelja, njihovog ponašanja i stavova prema detetu i prema
razvodu, načinu obavljanja razvoda i onoga što mu sledi. Povrede su jače i patogenije ukoliko je dete mlađe i ukoliko se razvod
obavlja u osetljivijim fazama razvoja. Mlađa deca na razvod mogu odgovoriti nevoljnim umokrvanjem i defekacijom,
smetnjama spavanja, apetita, hiperkinetičnošću, nemirom, razdražljivošću, neprijateljstvom i napadima besa, tugom,
strepnjom, povišenim strahovanjima, regresijom, naročito saznajnih fja, smetnjama govora. U igrama i crtežima dece raz
roditelja česte su teme smrti, napuštanja, kažnjavanja i osvete. Kod starije dece i omladine odgovori su složeniji: strepnja i
fobije, osećajna hladnoća, depresija, osećanje krivice, potcenjivanje sebe i roditelja, obezvređivanje, razmišljanja i pokušaji
suicida, ljubomora i doživljaji lišenosti i otuđenosti, zanemarivanje školskih obaveza, bežanje, krađe i druga nedruštvena
ponašanja.
Vanbračnost
Tipovi: 1. Iako neregulisani + zakonskim normama, porodični odnosi su postojani, čvrsti i ispunjeni ljubavlju i poverenjem. 2.
Sličan prvom tipu, ovo je tip vanbračnih roditelja koji, iz raznoraznih razloga, ne prihvataju bračnu zajednicu ali prihvataju
roditeljstvo. Vanbračna deca žive ili stalno sa 1 roditeljem ili izvesno vreme sa majkom, a zatim sa ocem, što je manje
povoljno. 3. Treći tip ne ostvaruje nikakvu porodičnu zajednicu. Uobičajeno je da deca žive sa majkama, napuštena od
vanbračnog oca, kog najčešće jedva i poznaju.. * za prva dva tipa vanbračnost je posledica svesne i voljne odluke i često
ideoloških pobuda. Kod 3. Tipa vanbrač roditelja, posebno majki, koje su češće ispitivane, primećuju se izvesna obeležja
ličnosti koja bi mogla biti dovedena u posrednu i neposrednu vezu sa vanbračnošću. Njihova vanbrač najčešće je posledica

nesvesne motivacije (Duhrssen). Vanbračne majke su često nedovoljno voljene i odbačene od svojih rditelja. Vanbračni odnos i
dete mogu biti simbolički izraz za nedoživljenu nežnost i ljubav.
Prema psianal tumačenju vanbračnost je posledica nerešenog Edipovog komplexa, suparničenja i osvete prema majci i izraz
želje da se ima dete od vlastitog oca. Očigledni su slab nadzor polnih potreba i nedovršenost ili neizgrađenost psisex
identiteta.
Sveukup razvoj vanbrač deteta zavisiće od niza činilaca: pobuda na vanbračnost, obeležja ličnosti vanbrač roditelja, njihovog
odnoa prema detetu, stavova uže i šire porodice vanbrač roditelja, stručne i društvene pomoći vanbrač rodit i deteu, kulture u
kojoj dete živi i dr.
Predškolske ustanove
U jasle se smeštaju deca do 3 godien živ. A u obdanište od 3-7, u uzrastu koji je značajan za sveukupni emocionalni, kognitivni i
socijalni razvoj.
Kad je reč o prednostima i nedostacima smeštanja u predškolske ustanove, povezivati znanje iz svega, naročito razvojne
psihologije i tupiti ga što se više može. A ja ći i iz pedijatrije.
Domski smeštaj
Sledeće okolnosti u domu mogu da deluju nepovoljno na razvoj dece: 1. Mali br osoblja, veliki br dece, 2. Često menjanje
negovateljica, osoblja i rad u smenama sprečavaju da se izgrade stabilni, čvrsti i trajni odnosi između deteta i drugih. 3. Odlike
domskih uslova su: a. Kruta organizacija života i domska klima, užurbanost mnoštvom prof obaveza, nestrpljenje, osećanja
prolaznosi i privremenosti, b. Odsustvo bilo kakve lepote i udobnosti unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora doma kao i
nemogućnost ostvarivanja potreba svakog pojedinog štićenika u pogledu izbora odela i drugih upotrebnih predmeta, c. Mali
br igračaka i dr predmeta kojima se drca mogu bavii, d. Pretežno ili isključivo žensko osoblje ne može uvek preuzeti očinsku
ulogu, e. Neobučenost osoblja i nedovoljno poznavanje pojedinačne psidinamike i dinamike poodičnih i grupnih odnosa, f.
Strogo ujednačavanje grupa dece prema uzrastu i polu, što nikao ne odgovara odnosima u prirodnim porodicama, g. Iskrivljeni
stavovi prema deci koji proizilaze iz određenih filozofskih ili ideoloških shvatanja.
Duševni razvoj dece smeštene u domu zavisiće od bioloških obeležja deteta, uzrata na kome se smešta, organizacije, i uslova
života u domu i stava prirodnih roditelja rema domskom smeštaju, detetu, i osoblju doma.
Zajedničko obeležje dece odrasle pod nepovoljnim uslovima u domu je smanjena sposobnost za vezivanje i uspostavljanje
istinskih, dubljih i trajnijih odnosa sa drugim osobama, što može imati za posledicu smetnje ili poremećaje u društvenom
ponašanju i u preuzimanju društvenih uloga.
DECA, OMLADINA I ŠKOLA
U školi dete mora da savlada sledeće odnose i zadatke: 1. Pounutrenje delova ličnosti učitelja, prenos osećanja koje je gajilo
prema roditeljima. 2. Uspostavljanje odnosa sa drugovima, dobro-loše rešeni sukobi u detinjstvu se pokreću, uzrast,
zajednička delatnost, organizacija grupe i demokratični stav u vođenju grupe. Javljaju se osećajni sadržaji. 3. Prihvatanje novih
prostorija, dnevnog reda, rasporeda časova, vremena odlaska i dolaska, školske discipline i usvajanje određ znanja
predviđenim programom škole, takmičarske klime, sist nagrade i kazni, pravila učenja i ponašanja i niza pojedinosti koje se
odnose na syst školstva u celini i na posebnosti škole koju dete pohađa. Demokratski stav donosi bolji uspeh i bolje odnose
između učenika. Autoritativan stav podstiče supešnost lai izaziva više agresije prema nastavnicima, a anarhičan stav dovodi do
slabog uspeha i pogoršava odnose između učenika i nastavnika.
POBUDE ZA POHAĐANJE ŠKOLE
1. lične pobude, 2. Pobude roditelja, 3. Pobude škole, 4. Pobude društva.
NEUSPEH U ŠKOLI

Povezan je sa niskim iq sposobnostima učenika, telesnim nedostacim ai bolestima, povišenom zamorljivošću, prekidima u
pohađanju nastave i učenju, prazninama u znanju, sa promenama škole, metoda učenja i nastavnog programa, nedovoljnom
individualizacijom nastave i posebnim teškoćama učenja u prvim razredima. Neuspeh je povezan is a promenama i u sastavu,
fjama i odnosima u porodici i nedovoljnom saradnjom škole sa porodicom.
Sam neuspeh u školi, bez obzira na njegove uzroke, ima za posledicu naknadne emotivne smetnje (ruter) kao što su
ravnodušnost, tuga i depresija, nemir, briga, strepnja, promene u ponašanju s ciljem odbrane od napetosti,s traha i depresije,
pa i neurotične odgovore i stanja, kao što su anxiozno fobične, depresivne i hysterično konverzivne.
Kad se razmatra pškol neuspeh deteta normal iq i isključe činioci vezani za školu i tehničke teškoće, uzroci neuspeha mogu biti
sledeći: 1. Prolazni neuspeh kao posledica prolaznih emotiv teškoća. 2. Neurotični odgovori, stanja i neuroze. Neka neurotična
deca čak pojačavaju iq napore i pokazuju bolji supeh. U tom slučaju su pojačane delatnosti simptom i način rešavanja
unutrašnjih sukoba. Ovo je moguće sve dok je sukob pod nadzorom ega i dok ne troši velike količine psi energije. Opsesivna
stanja i neuroze, repetitivna razmišljanja i priilne misli i radnje odvlače pažnju učenika sa školskog gradiva i kao i druge
neuroze troše vel kol energ. Neurot učenik sa težnjama ka savršenstv ne uspeva jer se previše bavi pojedinostima, od drveća
ne vidi šumu, nikada ne uspeva da dođe do kraja svog cilja. Ili mu naučeno nikada nije „dovoljno naučeno“, a kad ne može da
bude onako kako on to zamišlja, onda se odriče svakog uspeha. Syst sve ili ništa. Na sličan način se ponaša i samoljubiv učenik.
Neurotičar sa osećanjem manje vrednosti i sa mislima samopotcenjivanja smatra da nije sposoban za određene delatnosti i
odustaje od napora. Osećanje manje vrednosti smanjuje težnje ka uspehu. Boileau i Lab opisuju sydrom intelektualne
zakočenosti neurotičnog i psihotičnog porekla. Kočenje zahvata iq fje, glavnu delatnost, učenika dok su ostale delatnosti
očuvane. Učenik želid a uči, ali ne uspeva da se preda iq radu. On je svestan svojih teškoća, žali se na slabu pažnju i oseća se
krivim što se pojačava stavovima i zahtevima roditelja i škole. Iq zakočenost praćena je zamorom, glavoboljom, mrzovoljom,
strepnjom, sanjarenjem...
Uzroci iq kočenja su: neurotični sukob, ali i početni psihotični procesi. Iq kočenja neurotičnog porekla su aktivna, a koč iq
delatnosti je fnalno i cilj mu je da se izbegne neurotična strepnja. Kod histerinih se ispoljava kao iq slabos, smetnje pamćenja i
kao nedostatak sećanja, tj kao smetnja učenja i zadržavanja naučenog. Da bi opravdao svoju nemoć učenik se krije iza telesnih
sympt. Fobični učenici imaju teškoće da čitaju i prate nastavu jer kočenje zahvata ove iq delatnosti. Učenje i saznanje
nesvesno i na symboličan način predstavljaju opasnu, erotizovanu ili agresivnu delatnost ulaženja i prodiranja u sadržaj štiva, tj
u neku zabranjenu oblast, te se ja brani kočenjem učenja i sprečavanjems ticanja znanja. Tako neuspeh, zbog svog symb
značenja postaje kazna zbog zabranjenih i na učenje pomerenih interesovanja. 3. Dnevno sanjarenje neurotične dece, 4. Kod
neke dece, simbiotički vezane za roditelje, naročito majke, neuspeh je poseldica nemogućnosti da uče samostalno. 5. Otpor i
bunt. Neuspeh je kazna za roditelje i način da se omladinac bori protiv krutog i autoritarnog roditelja. 6. Ajuriaguerra među
decom sa slabijim uspehom opisuje tip bučnog deteta, lakrdijaša, čije je ponašanje odbrana od dubokog straha i od psihotične
razgradnje, 8. Neuspeh u školi pokazuje visoku povezanost sa poremećajima ponašanja, nedruštvenog i prestupničkog tipa i
poremećajima karaktera. Smanjene iq delatnosti su posledica opštih karakternih osobina, nedostataka u syst super ega, slabih
integrativnih fja ja, smanjenog osećanja odgovornosti, iskrivljenog syst vrednosti i niskog self koncepta, niskih iq težnji i
oslabljenih pobuda. 9. Hyperkinetička, oemtena i deca sa telesnim oboljenjima. 10. Početne psihoze: zbog jake strepnje,
sumanutioh misli o školi, paranoidnost, halucinacija i iq propadanja i propadanja fja ličnosti bitnih za učenje.
ADOLESCENTNO DOBA
Razvoj i karakteristike: ovo doba počinje sukobom sa odraslima kroz koji se ličnost osamostaljuje u odnosu na autoritete
detinjstva i u kvalitativno drugačijem doživljavanju životne stvarnosti, u kojoj traži svoje mesto i prihvatanje. Na somatskom
planu-razvijenost tela i organa, izdiferencirane nagonske težnje (nagon samoodržanja, sex i soc nagon). Hipotetičko
deduktivno mišljenje znači da adolecent počinje da razumeva i doživljava etičke pojmove same po sebi. Javlja se raskorak
između učenih syst ponašanja i dlanja identifikacionih uzora, te nastaju konflikt i sumnja. Sumnja može da dovede do
potiskivanja kroz hyperaktiv ponašanje, a prihvatanje sumnje dovodi do faze slične depresiji (ove faze mogu da se smenjuju).
Razvija se apstraktno mišljenje, doživljaj 3D vremena, i diferenciraju se nagonske težnje. Javlja se i otkrivanje budućnosti.
Izdiferencirani nagoni vode konkretnom objektu zadovoljenja, što uz disciplinovanje mišljenja i planiranje delatnosti otvara
mogućnost odlaganja zadovoljenja (od 18-25g). Kod nas je takav syst školovanja da se javlja produžetak adolescencije.
POREMEĆAJ ADOLESCENTNOG DOBA

Tipični su syndrom adoles krize i sympt dismorfofobije. Javlja se i problem ment anorexije kao i problemi vezani za školu i
učenje. Adolesc usmerava težnje ka vanporodičnom krugu, a kod nas je tada još zavistan od porodice (emoc i u odnosu na
patrijarhalni autoritet).
Adolescentna kriza
Kada se celokupna sypptomatologija javi u izraženom obliku i ugrozi porodični integritet ili je osujećen tok socijlizacije
adolescenta. Značajan f.or je stav roditelja. Lako ulaze u interakcije sa adolescentom oni koji imaju: visok stepen anxioznosti
(kod roditelja), naročito ako su i sami problem potvrđivanja svoje ličnosti i osamostaljivanja (nezrele ličnostikao roditelji).
Adolesc krize nema bez specif stava roditelja. To je stav neadekvatne strepnje i sumnje u svoju vlastitu ličnost ili stav
prezauzetosti sobom i emoc odsutnosti jednog od roditelja uz intenzivnu emoc angažovanost drugog.
Dismorfofobične smetnje-ove osobe strepe pri ostvarivanju kontakta i prihvatanju angažovanja u društvu zbog sumnji u svoj
prijatan fiz izgled. Narcistička usmerenost emoc energ u vreme kada je trebala da bude sumerena ka objektima zadovoljenja u
realnosti.
Ment anorexija-pretežno se javlja u adolescenc i prati je fiz propadanje. Roditelji teško prihvataju da je u osnovi psi činilac i
drže se somatske symptomatologije, etiološki činilac ostaje netaknut.
Lenjo dete-radije se igra, ne želi da odraste, emoc težnje su fixirane na objektima koji odgovaraju periodu latencije (pre
razvijenosti apstraktnog mišljenja, doživljaja trodimenzionalnog vremena i diferenciranja nagonskih težnji).
Iq inhibicija-vrednir adnici ali ne mogud a nauče (iako imaju iq kapacitet). Dezinvestirali su infantilne objekte zadovoljenja, ali
nisu uspeli da investiraju u objekte realnosti, jer su oni za njih frustrabilni, i zbog nerazrešenih konflikata ranog detinjstva.
Školske fobije-vezane za školu, atmosferu u razredu, grupu drugova, profesore. Prate ih vegetativne manifest.
Izbegavanje škole-ovi adolesc ostvaruju društ kontakte i zadovoljenja težnji na nivou koji odgovara njihovim psibiološkim
mogućnostima. Ova deca imaju očekivanu afirmaciju u okviru društvenih grupa kojima pripadaju njihove porodice (u okviru
tih grupa deluju zrelo).
Problem narkomanije-narkomani postaju oni adolesc koji se ambivalentno odnose prema mnogim objektima mogućih emoc
zadovoljenja. U frustraciji realnošću oni regrediraju na infantilnije oblike zadovoljenja emoc potreba a droga pomaže jer
svojim učinkom dovodi do prekida sa realnošću. Ponavljanja dovode do stvarnog osiromašenja kontakta sa realnošću. Mogući
su panični i neurotični stavovi onih koji svojom neskladnom revnošću samodoprinose epidemiji.
Vaspit obrazov postupak ima 3 grupe problema: 1. Prob ment higijenske vrednosti samog postupka u obrazovnom procesu, 2.
Prob autoriteta koji škola nameće i održava, 3. Prob obuke kadrova za rad u školi a to znači zavođenje vasp obraz postupka.
Za učenike 7-8 g na nivou konkretnog mišljenja i za učenike adolescente, vasp obraz postupak je kroz isti način rada, isto
ograničavanje prostora, i isto trajanje nastave. Sedenje je po utvrđenim shemama, tačno utvrđenim mestima, odgovaranje je
na nivou upamćenog.
Insistiranje škole na autoritetu-dete ima potrebu za spolj autoritetom, ali patrijarharni tip lidera ne odgovara težnji ka
samostaljivanju kod adolescenta koji traži da zadovolji svoje nagonske potrebe ko i odrasli.
Problem obuke kadrova-neobčenost prosvenih radnika o dinamici grupe, naroito o krizi adolescencije dovodi do anxioznosti
(naročito kod onih koji su imali problem osamostaljivanja) i razvijaju se neurotični odnosi sa adolescentima (mržnja, erotske
veze). Treba obučiti kadrove metodama za rad sa decom i omladinom i važan je problem zdravstvene službe u obrazovnoj
instituciji.
Tje i praxa ment higijene
Kaplan (tja kriza) je pokazao da: 1.milje u kome osoba živi i način života predstavljaju jedan od značajnih fra u etiologiji psi
poremeć. 2. Angažovani radom na ivou soc i fiz sredine mnogi poremećaji mogu se ublažiti i otkloniti. 3. Potrebno je
redefinisati profesionalnu ulogu praktičara na polju mz i ukljičivanje u život zajednice i aktivno menjanje uslova života u njoj.

Soc psijatrija ne bavi se samo duševnim boelsnicima, već s problemima prilagođavanja svih osoba u društvu i razvija se
koncept sveobuhvatne psijatrijske zaštite.
Komunalna psi-osnovna ideja je da društvo u celini predstavlja kako etiološki for u nastajanju ment bol, tako i moćno th
oruđe, razloženo kroz program koji glasi: 1.soc fri su značajni kako za oblikovanje ponašanja tako i za njegovo menjanje. 2. Soc
orjentisane intervencije, a ne samo individualno orjentisane, redukuju individualnu patnju. 3. Psisoc intervencija je
pojačavanje individualnih moći i kompetencije. 4. Pomoć je mnogo efikasnija ako se pruža tamo gde su problemi nastali. 5.
Profesionalci pružaju usluge u vidu konsultacija i edukacije, ali se angažuju i u aktivnom menjanju sredine, iniciraju i sprovode
soc reforme. 6. Preventivni programi koji se nude treba da budu inventivni, kreativni i da odslikavaju potrebe članova
zajednice. 7. U radu je potrebno angažovati i neprofesionalne laike.
Antropocentrična, nasuprot patocentričnoj orjentaciji klinpsi sve je prisutnija.
Psi zdravlja-u žiži interesovanja psi orjentisanih ka zdravlju je čovek u nevolji, operisan, sa karcinomom, infarktom, chr oboleo.
Isprepletenost fiz i ment zdravlja i soc fri koji tome doprinose, osnovna su oblast interesovanja psi ove orjentacije.
Dva osnovna cilja ment hig su: 1. Zaštita, 2. Unapređenje duševnog zdravlja.
Nekoliko tvrđenja o duševnoj bolesti koja su se javljala tokom istorije su: 1.ono što se najčeš naziva duš bolešću predstavlja
opsednutost demonskim (..), 2. Ono što se najč naziva duš bolešću, je u stvari, bolest tela, ili u užem smislu bolest mozga. 3.
Ono što se najčeš naziva duš bolešću je bolest psi života (svim ovim psi modelima zajedničko je shvatanje da se etiologija duš
bol ne može objasniti genetikom i fiziologijom, već se objašnjenja moraju tražiti ili u nesvesnoj motivaciji, konfliktima i borbi
da se konfl savladaju (psidinaski model), pogrešnom učenju (model učenja) ili u nemogućnosti da se osoba na adekvatan
način adaptira na fiz, biološki ili soc stres kome je izložena (stres model). Psidinam model, model učenja i stres model predstav
osnov modele koji se sreću u okviru psi modela). 4. Ono što se najč naziva duš bolešću je bolest grupe i društva u celini (psisoc
model bolesti). 5. Ono što se najč naziva duš bolešću u stvari ne postoji (antipsijatrijski pokret-tja o etiketiranju ili stigmatizaciji
koja se javila u okviru psisoc modela, jasno je istakla stav da devijantnost sama po sebi ne postoji već da je takvom čini
društvena sankcija. Ono što je u tvrđenju da duš bolest ne postoji bitno je stav da se patnja i nesreća nekih ljudi koje
proglašavamo duš bolesnim, ne mogu jednostavno proglasniti bolesnim i ne mogu jednostavno odbaciti u nadležnost
medicine. Takav stav označava samo nedozvoljeno zatvaranje očiji pred legitimnošću životnih patnji i nesreća i pred
postojanjem svih društvenih protivrečnosti koje doprinose, pa čak i uslovljavaju postojanje tih nesreća.
2 strategije u vezi sa ciljem ment hig: 1. Globalna strateg-pošto nisu poznati svi fri koji dovode do duš bol, ment hig akcije
treba koncipirati što šire, respektujući sve do sada poznate i utvrđenje etiološke fre. 2. Parcijalna strateg-mh akcije treba
isključivo realizovati na osnovu do sada opuzdano utvrđenih znanja o etiološkim frima koji su odgovorni za nastanak duš bol i
poremećaja.
Karl Jaspers-duš bol možemo da shvatimo: 1. Kao somatski proces, 2. Kao poremeć osnovnih fja-elemenata duš života, 3. Kao
jednu varijaciju ljud bića (koja odstupa od ustanovljenog obasca).
Ono što mi određujemo mh akcijama sprečavamo da se javi, a to je duš bol, može da ima najmanje 3 značenja: medicinsko,
društveno i individualno.
Šta znači unapređivati duš zdravlje?
Obrazovanom laiku odgovor ima nekoliko mogućnosti: 1. Iskreno priznati da mi danas sve manje znamo šta je duš zdravlje i
sve teže možemo da razmišljano u kom pravcu ga treba planirati i sistematski unapređivati, 2. Nao snovu nekih utvđenih
činjenica i proverenih istina mi možemo da damo neki opšti plan individualnog razvoja koji, najverovatnije, vodi duš zdravlju,
ali, kako se često sam život poigrava sa našim utvrđenim činjenicama, ni u to ne možemo biti sasvim sigurni. 3. Odložiti
odgovor i sebi postaviti različita pitanja.
Implicitna pretpostavka o duševnom zdravlju kao procesu, a ne o duš zdrav kao statičkom, nepromenljivom, zauvek datom
stanju, je pretpostavka o cilju orjentisanog na unapređenje duš zdravlja. To bi dalje uključivalo pretpostavku da su kod svakog
pojedinca tokom života mogući pomaci kako u pravcu bolesti, tako i u pravcu zdravlja.

Karl Meninger-najvažniji krit duš zdrav je uspešnost sa kojom pojedinac razrešava probleme svakodnevnog života. Ovde je duš
zdravlje izjednačeno sa sposobnošću individue da se uspešno adaptirfa na sve promene koje se zbivaju tokom života.
Unapređujući duš zdrav, povećavamo moguć individue da na promene (unut i spolj) reaguje dobrom ili boljom adaptacijom i
sprečavamo adapt na regresivnom, patološkom nivou.
Koncept srčane, žilave ličnosti-nju karakteriše: 1. Unutraš lokus kontr, uverenje da osoba sama upravlja događajima, a nije
žrtva, spolj događaja. 2. Duboka uključenost u sve tokove života i milje kome pripada. 3. Spremnost da se na prom u spoljašnj
svetu promene dožive kao izazovi, a ne kao gubici i pretnje. Sa ovim je povezana i sposobnost da se promene anticipiraju i
izražena orjentacija ka vremenskoj dimenziji budućnosti.
Eks i implicitne tjske postavke ment hig
Osnovne zajedničke, implicitne, za mh specifične pretpostavke su: 1. Stalni dinamični i reciproč odnos između čoveka i spolj
sred, 2. Neprekidni kontinuirani razvoj čoveka koji započinje rođenjem i traje do smrti. 3.značaj fiz i soc sred za razvoj čoveka i
izjednačavanje razvojnih potencijala koji su u tim sredinama sadržani sa razvojnim potenc koji se nalaze u bilološkom
sazrevanju individue. 4. Značaj kriznih perioda za razvoj čoveka.
Bronfendberen-viđenje odnosa individue i spolj sred-razlikuje 4 systema spolj sred koji su locirani na razl nivoima, ali prodiru 1
u 2. Ti sist su: 1. Mikrosist-komplex odnosa između osobe i njenog neposrednog okruženja. 2. Mezosist-različiti delovi
mikrosist u različ vremenskim periodima. Isprepletenost mikro i mezo sist čini osnovu soc podrške, 3. Egzosist-velike
institucije, društva, ukoliko deluju na konkretnom nivou, 4. Makrosist-oblici kulture i subkulture i oni su nosioci sist vrednosti
društva i prihvaćene ideologije (zakoni i pravila).
Razvojna psi celokupnog živ ciklusa čoveka
1. Hronološki kriterijumi-pod odraslim dobom najčešće se podrazumeva živ period od 21 do 70 g. Zamerke: početak se
vezuje za formalno sticanje punoletstva, a to varira po kulturama, veliek individ razliek u pogledu sticanog, stvarnog a ne
formalnog punoletstva, isto je i za starost, vel individ razl u fiz, psi i soc fnisanju. 2. Kriterijumi su razvojni zadaci specifični za
period odraslog doba-šablonizirani, osiromašeni i konvencionalni. Razlikujući (havig horst) tri perioda u živ dobu odraslog
(rano odraslo doba, sredovečnost i kasne godine), dodao je listu razvojnih zadataka koji su karakteristični za životni period
odrasle osobe: a. Rano odraslo doba (izbor partnera, učenje života u dvoje, zasnivanje porodice, odgajanje dece, vođenje
domaćinstva, zaposlenje, prihvatanje građanskih odgovornosti, nalaženje srodne soc grupe), b. Sredovečnost (pružanje
pomoći svojoj deci, ostvarivanje soc i građ odgovor, izgrađ i unapređ karijere, izgrađ hobija, razv ravnopravnih odnosa sa
partnerom, prihvatanje fizioloških promena koje donosi sredovečno doba i prilagođ na iste, preuzimanje brige o ostarelim
roditeljima), c. Kasne godine odraslog doba (prilagođavanje na opadanje fiz snage, penzionisanje i smanjivanje prihoda,
zasnivanje bliskosti sa osobama svog starosnog doba, usvajanje i prilagođavanje na nove soc uloge), 3. Samoaktualizacija,
sticanje zrelosti, potpunog fnisanja, zdravlja, individuacija.
Levinson-kaže da je život struktura koja se razvija kroz serije stabilnih faza i serije prelaznih, tranzitarnih faza. Tri velika tranz
perioda su: 1. Rano odraslo doba 17-22, 2. Srednje odraslo doba 40-45, kasno odraslo doba 60-65.
Dalji proces individuacije i traženje smisla života (obzirom na svest o starosti i smrti). Proces individuacije ima 4 razvojna
zadatka (levinson) izražena su kroz konfrontaciju i reintegraciju suprotnosti između: 1. Mlad-star, 2. Destrukcija-kreacija, 3.
Maskulinost-femininost, 4. Približavanje-odvajanje.
Tranzitorni period ranog odraslog doba ima 2 procesa: 1. Proces separacije, odvajanja prim porodice, 2. Proces ispitivanja
sopstvenih mogućnosti u svetu. 5 razvojnih zadataka ove faze su: 1. Formiranje „sna“ i određivanje njegovog mesta u strukturi
života, 2. Formiranje veze sa osobom koja ima ulog mentora, 3. Formiranje profesije, 4. Form ljubavnih veza, . zasnivanje
bliskih i uzajamnih prijateljskih veza. „San“ je vizija životnih mogućnosti koji predstavlja osnovu vitalnosti individue, ispunjenej
neke živ uloge, uloge heroja, daje smisao životu. Mentor je nešto starija osoba, učitelj, koji podržava mladog čoveka, njegov
živ stil je uzor štićeniku. Prd kraj tranzitornog perioda odnos mentorstva treba da se pretvori u ravnopravni odnos partnera,
inače koči razvoj.

r. guld – razvoj je promena iskustva vremena i pojavljivanje odrasle svesti. On opisuje iskustvo vanvremenske kapsule, a ona je
karakteristična za detinjstvo i ranu mladost. U adolescenciji se rasprskava, pojavljuje se vremenska dimenzija budućnosti
(najpre se doživljava kao beskrajni i omogućavajući prostor, a onda kao neminovno omeđen i ograničen). Između 30-40 godine
javlja se oseć velike žurbe i hitnosti (zbog doživljaja da nema vremena i saznanja o sopstvenoj konačnosti).
Isti autor-razvoj odrasle svesti-od vezanosti za roditelje do odvajanja i nezavisnosti (od biti njihov do biti svoj).
Zajedničke teme odraslog doba: 1. Subjek iskustvo vremena i iskustvo proticanja vremena. 2. Rastuća svest o konačnosti
života, i smrti u odraslom dobu, 3. Preispitivanje odnosa za ja-drugi, svog mesta i položaja u svetu, 4. Tema o postojanju
jednog sveobuh procesa koji vodi doživljaju jedinstva i jedinstvenosti (samoaktualizacija, individuacija).
Tje krize
Tomas: kriza je pretnja, izazov, poziv na novu akciju koja može da sadrži klicu nove organizacije.
Kaplan: to je poremećaj postojećeg stanja, period dezorganizacije, period poremećaj okom koga osoba pokušava da pronađe
načine da reši problem. Razvio je učenje o bazičnim potrebma i homeostazi. Bazične potrebe su: fiz sredstva i uticaji, psisoc
sred i uticaji i sociokult sredstva i uticaji. Živeći u 1 sredini osoba izgrađuje mehanizme za zadovoljenje ovih potreba i tako
potiže stanje homeostaze. Spolj događaji mogu da poremete ovo stanje i osoba reaguje naučenim mehan da to stanje vrati, a
ukoliko stari meh nisu efikasni, potrebno je naći nove, efikasne. Period traganje za najuspeš nač prilagođ u situaciji poremeć
homeost je kriza.
Lideman-ac stanje tuge traje 4-6 nedelja, onda zadobija adaptivni ili maladapt tok.
Kaplan je podelio krize na: 1. Razvojne-odnose se na faze psisoc razvoja i očekivani su pratilac rasta, razvoja i sazrevanja, 2.
Acidentne, slučajne-zbivaju se prilikom iznenadnih, neočekivanih živ događ i nisu tako očigledno vezani za razvoj. Izazvane su
uvek spolj događ za čije prevazilaženje osoba nema uhodane meh prilagođavanja. Spolj situac su krizne situac (potiču iz
prirodne, soc ili biološke sredine). Postoji visoko individualno vrednovanje situacija koje mogu da dovedu do krize. Povezanost
reagovanja u kriznim situac sa celokupnom živ istorijom pojedinca (i meh prilagođ), a važna je i aktuelna živ situacija u kojoj se
pojedinac nalazi.
Životne krize-to su psi stanja jednostavne ili bogate, neurot ili psihot symptgije koja nedvosmisleno nastaju pod uticajem
nekog spolj događ, ograničenog su trajanja i javljaju se kod ljudi koji su pre pojave krize fnisali kao zdrave osobe.
Razvojne krize-erikson-govori o razvoju kroz postepeno izgrađivanje i obogaćivanje osećanja identiteta. Služi se dvema
principima: 1. Epigenetički-sve što se razvija ima svoj osnovni plan i svaki deo ima nezamenljiv uticaj u određenom periodu
razvoja, 2. P. Alternativnosti-razvoj svake sposobnosti mora biti adekvatno uvremenjen. Pojava nove sposobnosti ugrožava onu
koja se prethodno javila, a za to postoje 2 rešenja-adekvatna i neadekvatna.
Svaki sukcesivni korak u razvoju erikson smatra potencijalnom krizom, periodom povećane ranjivosti, ali i periodom povišenih
potencijala, prekretnicom. On ističe nekoliko faza živ ciklusa: 1. F sticanja osnovnog poverenja (ja sam nada koju imam i koju
pružam (+), ja sam očajanje koje nosim i koje pružam (-)). 2. F sticanja autonomije (+ ja sam slobodna volja koju posedujem , -
ja sam zarobljenik koji ne može da bira), 3. F sticanja inicijative (+ja sam ono što mogu zamisliti da ću biti, - ja sam ono što
jedino smem da budem). 4. F usvajanja odgovornosti (+ ja sam ono što naučim da ostvarim, - ja sam ono što mi govore da
trebam da ostvarim), 5. F adolescencije-formiranje identiteta (+ ja sam ono što sam, - ja sam ono što priželjkujem da sam). 6.
F intimnosti (+mi smo ono što volimo, - ja sam ono što volim), 7. I 8. Faza reprodukcije i integracije (+ ja sam ono što od mene
ostaje, - ja sam ono što je moglo od mene d aostane).
AKCIDENTNE- slučajne - KRIZE
Hans seli razvio fiziološki model stresnih rja. Holms i masuda-krizogeni živ događ bude adaptiv napore organizma koji mogu
biti pogrešni, dugo da traju ili da se javljaju u situac niske otpornosti organizma i sve to stvara moguć za pojavu bolesti.
Događaj će imati patogeno dejstvo ukoliko se procenjuje kao nepoželjan, ukoliko nije anticipiran i ukoliko je van kontrole
osobe koja ga doživljava.

Jakobson- razlikuje 2 puta koji vode razumevanju fra koji posreduju između živ događ i pojave lošijeg psi fnisanja. Jedan je
sociološki a drugi psi.
Majers – veza između živ događ i psijatrijske symptlogije posredovana je soc interakcijom. On ubraja: soc satisfakciju,
mikrosyst porodice i instrument ulogu porodice. Zaključuje da je lakše prevazilaziti i na adaptivne načine reagovati na živ
promene onda kada je osoba član više klase, u braku, zadovoljna poslom i nema finans teškoća.
Učenje o živ skriptu-on uslovljava rje na sadašnje događ.
Lindeman-anticipatorno tugovanje je tugovanje pre gubitka i ima značajnu fju zaštit ment zdrav.
2 pristupa živ događ: 1. Usmeravanje pažnje na strukturalne kke događ, dimenzije koje su zajedničke za sve dogaž tokom
vremena, bez obzira na istoričnost i kontext. Posmatraju se kao markeri živ ciklusa čov. 2. Usmeravanje na proces
prilagođavanja, na živ događ. Kao procesi koji imaju svoje kkčne sukcesivne faze.
Ris i smajer-3 osnovne dimenzije događaja: 1. Dim samog događaja (njegove objekt kke), 2. Dim percepcije događ (subj
doživljaj), 3. Dim efekta (posledice koje može imati u kontextu celokupnog živ ciklusa čov).
Brim i rajf-3 osnovne kke događaja: 1. Verovatnoća da će se događ odigrati (da li će se takav događ desiti i meni), 2. Korelacija
živ događ sa godinama osobe (kada će se takav događ odigrati), 3. Prevalencija događaja (da li ću ja biti jedina osoba).
Opšti model prilagođ na događ-ciklus promena-ima više sukcesivnih faza (prolazak kroz njih po principu 2 koraka napred 1
nazad): 1. Imobilizacija-neverica (za bilo koji događ), 2. Rja (ushićenje ili očajanje, minimalizacija), 3. Sumnja (povezana je sa
naporima da se novonastala promena nekako situira u sopstveni živ prostor. Ispod nje su često anxioznost, depresivnost ili
ljutnja). 4.napuštanje (suočavanje sa budućnošću, prihvatanje realnosti i novonastalih promena, hrabrost). 5. Testiranje (nove
moguć, isprobavanje alternativa, naslućuje se budućnost). 6. Traganje za smislom (kognitivna faza, potreba da se uči iz
sopstvenog iskustva, poqšavaju da shvate šta se dogovilo, vraćanje prošlosti zarad budućnosti). 7. Integracija (nova ponašanja i
nove koncepcije o događ ostaju integral deo osobe i uklapaju se u njen živ protor).
Epilog može biti i drugačiji-osoba možed a ostane vezana za neku od prethodnih faza (ambivalentna osećanja).
Proces adaptacije: 1. Osoba pokušava da shvati značenje situacije, 2. Da se konfrontira sa realnošću i odgovori na zahteve
spolj sred, 3. Da održi vezu sa članovima por, prijat, kao i 2. Osobama, 4. Da sačuva razmnu emoc ravnotežu u upravljanju
emoc koje se javljaju u krizi, 5. Da zadrži zadovoljavajuću sliku o sebi i osećanje kompetentnosti i moći.
Meh prevladavanja:kognit i bihejv napori usmereni na sagledavanje, redukciju ili toleranciju unutraš i spolj zahteva koji se
javljaju u stresnoj transakciji između osobe i spolj sred.
Lazarus-dve velike grupe strateg prevladavanja: 1. Direktne akcije (bekstvo ili borba-poqšajd a se situacija menja), 2. Različiti
paliativni modeli-situac se samo olakšava i to se postiže razl fiziološ, intrapsi (meh odbrane) i soc metodama paliativnih
straetgija.
U situac suočavanja sa nekim dovoljno snažnim živ događ koristi se kombin direkt akcija i palijativnih modela.
Šta određuje izbor veština? Birn i goldštajn-lične osobine koje grade određene, u svakoj situaciji prepoznatljive stilove ili
dispozicije prevladavanja (birn-represija i senzitizacija kao stilovi prevladavanja).
Koen, lazarus, kac, volf-specifič same situac utiče na izbor određ strateg prevladavanja. Izbor strateg je rezultat interakcije
između specif ličnosti u specifičnoj situaciji.
Pirmin i suler – dva izvora: 1. Soc-određeni strukturom, interakc, kvalitetom i fjom soc mreže kojoj određ osoba pripada i def
se kvalitetom soc podrške koju osoba prima u situac krize. Kan i antoniči – interpersonalna razmena koja uključuje emoc,
potvrđivanje i pomoć, povezana je sa tokom i ishodom krize. Gotlib - soc podrška vrši direktan i indirektan uticaj (dir na
promenu jačine stresora u uticaju na dobre/loše ishode, zdravlje/bolest, a indir na ublaž rje na dejstvo stresora i modif ishoda
krize). 2. Izvori u ličnosti (kke ličnosti).

Mus-3 veliek grupe strateg prevlad: 1. Prev usmereno na procenu: a. Logička analiza i ment priprema (razlaganje problema,
planiranje postupnih koraka u njegovom rešavanju), b. Kognit redefinisanje-prihvata realnost i pokušava da nađe u njoj nešto
prihvatljivo i poželjno (meh odbr), c. Kognit izbeg ili poricanje – poriče se ili minimizira ozbilj krize. 2. Prevlad usmereno na
problem: a.traženje info i podrške, b. Preduz akcija koje su usmerene na rešav prob, c. Poznav alternativ rešenja. 3.
Prevladavanje usmereno na emocije: a.afekt regulacija-manevri kojima se stiče kontrola nad emoc, prihvat ambivalent
osećanja ili hrabrenje sebe. B. Emoc izlivi-plač, vrištanje, bes. C. Rezignirano prihvatanje-mirenje sa situac i prihvat sudbine,
prihvatanje je na svesnom planu i javljas e često u kombinaciji sa kognit izbegavanjem i poricanjem, prebojena fatalističkim
uverenjima.
O CILJEVIMA MENT HIG
Konkretni, u praxi su: 1. Inervenc u krizi, 2. Anticipatorno vođenje u krizi, 3. Psi primarna prevencija.
Lazarus-individ razlike u reag na stres moguće je bjasniti različ kognit procenama ugrožavajuće situac, tj procenom pretnje
koja je u takvoj situaciji sadržana. Stres je takav odnos čoveka i okoline koji se procenjuje kao štetan, preteći i ugrožavajući. 3
vrste kognit procena pretnje su: 1. Primarna-šta je to što se dešava i kakav značaj ima za mene- a. Irelevantna situac,
b.benigna/pozitivna, c.stresna, 2. Šta je u ovoj situac moguće uraditi-različ strateg ili veštine prevlad, na njih utiču sredinski fri
i fri ličnosti, 3. Ponovna procena pretnje-kada prim i sek nisu dovele do rezultata, preispitaju se svi raniji pokušaji i traga se za
boljim rešenjima.
Seli-stres je nespecifična fiziološka rja organizma na vaki zahtev koji mu se postavlja. Zaštitna i adaptivna rja organizma u
situac delovanja stresora je stres ili opšti adaptacioni syndrom. Istivetnost rja bez obzira na prirodu stresora: 1. Faza alarma, 2.
F otpora, 3. Iscrpljenosti.
Havard-sres je prisutan u krizi i odnosi se na napetost koja se javlja zbog nemogućnosti da se krizna situac razreši.
Rapaport-vezuje stres za patogene efekte a krizu za rast i razvoj ličnosti.
Kaplan: kriza je vremenski ograničena, dok stres to nije.
Vesel- stres je rja na somatskom planu, a kriza je rja na psi planu.
Kapor-sličnost između traume, stresa i krize vidi u postojanju životnog događ koji prethodi i traumi svima troma. Termin stres
češće primenjuje na syst u okviru medicine, a termin kriza u okviru soc, pekonomije i sl.
Kod zdravstvenih psi važna su pitanja patogeneze i salutogeneze i u vezi s tm javljaju se 2 stava: 1. Zdravlje i bolest nisu
dihotomne kategorije koje se međusobno isključuju, već je to kontinuum u kom se nužno računa sa zastojima, regresijom, ali i
progresijo. 2. U etiologiji bolesti nikada se ne susrećemos a statičnim dejstvom patogenog agena, već sa komplexnim dinamič
odnosom stalno promeljivog organizma i brojnih potenc patogenih agenasa.
Antonovski-model kontinuuma-pojam zdravlja zamenjuje pojmom dobro fnisanje. Čovek se dobro oseća onda kada je u stanju
da obavlja svoje uobičajene dnevne aktiv, u supr je u stanju difje, devijac. Adapt na zaht sred je kriter zdravlja. Sympt duš
bolesti su regresivno, ali u suštini adaptivno ponašanje.
Peterson i selingman-explanatorni stil- način na koji osoba tumači uzroke loših događaja. Dva stila-pesimistični (internalnost,
stabilnost, globalnost) i optimistični (externalnost, promenljivost, specifičnost). Pesim lakše obolevaju, u susretu sa lošim
događ razvijaju bespomoćnost, pasivni su. Samooptuživanje i gubitak samopoštovanja u situaciji loših događ, pa dolazi do
depresije.teže se oporavljaju od bolesti. Napuštaju borbu i povlače se. Kod optimističnih je borbenost meh prevladavanja.
Syndromi crta ličnosti: fridman i rozenman su utvrdili vezu između poseb složaja crta ličnosti i pojave koronarne bolesti. * a i b
tip.
Antonovski-osećanje koherentnosti-komplexno i pouzdano osećanje sklada između unut i spolj realnosti i uverenje da je spolj
real predvidiva i podložna kontroli.

Suzana kobasa-koncept srčane žilave ličnosti, složaj crta lič koji omoguć fnisanje i pod najtežim okolnostima-vidi negde ranije o
tome.
Živtoni tok-sled događaja i iskustava od rođenja do smrti i niz ličnih stanja i situacija koja su pod uticajem ovog sleda dogaž i
utiču na njega. * kospi-vreme i situac su osnovni stožeri razumev lič u živ toku. Vreme: subjektivni doživljaj proticanja i
strukturiranja vremena i dimenz prošlosti, sadaš i budućnos, i kao subjekt procena uvremenjenosti onoga što se događa.
Uvremenjenost (noj garten)-procena pravog trenutka za određena zbivanja pod snažnim su uticajem običaja i pravila u
određenoj kulturi.
Situacija: kaspi-razlika između objekt i opažene (fnalne) situacije. Na ponaš osobe više utiče subj interpretacija situac nego
njene objekt kke: 1. Svaka situacija ima svoje normativno značenje (zavisi od kulture), 2. Ni jedna situac ne odigrava se u
vremenskom vakuumu, 3. Svaka individualna situac uvek je situirana u širi soc kontext.
Živ ciklus ukazuje da se živ tok pojedinca odvija po nekom redu i pravilnosti. Razvojno stabilne faze (struktuiranje i
učvršćivanje promena iz prelaznih faza). Tranzitorne (prelazne) faze razvoja-razgrađivanje starih oblika ponašanja i jav novih.
Nazivaju se i normativnim, kritičnim, kriznim fazama jer se razvojni pomaci odvijaju kroz stanje neravnoteže, nesklada i nekad
patologije.
Hobson i skali-razl 2 stava: 1. životne veštine je moguće naučiti, 2. Učenje živ vešt je proces u kome osoba postaje sposobna
da prihvati odgovornost za sebe i svoj život. Oni razl i 4 grupe vešt: 1. Za opstanak i razvoj, 2. Komuniciranje sa 2 osobama, 3.
Potrebne u zajednici, 4. Potrebe u specif situacijama

ZMZ

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

ZMZ

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ZMZ

SOCIJALNI PRISTUP I NORMALNOSTI

PSIHOANALIZA I NORMALNOST (FROJD):

KRITERIJUMI ZA POZITIVNO MENTALNO ZDRAVLJE (Jahoda):

1 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

2 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

*E. Dirkem-relativističko shvatanje normalnosti, pojave koja zavisi od društvene sredine.

*Žorž Kangilem-normalno je neodvojivo od konteksta u kojem ga opažamo.

*Tomas Šef-objasnio proces etiketiranja, ograničeno zadržavanje bolesnika u bolnici.

*Antipsihijatri su T. Szasz i Leng, a socijalnoj psihijatriji pripada Kaplan.

3 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

ISTORIJSKI RAZVOJ PRIMARNE PREVENCIJE

MED MODEL PRIM PREV

MODEL PSIHOLOŠKE PRIM PREVENC

4 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

STRESNI I TAUMATSKI DOGAĐAJI

Kome i kako intervenisati u krizi?

5 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

OSNOVNA ODREĐENJA PORODICE:

ŽIVOTNA ISTORIJA PORODICE

6 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

TJA SISTEMA I KORIŠĆENJE OSNOVNIH POSTAVKI U KLIN PSI

Bertolomfy-sistem je skup elemenata koji se nalaze u interakciji.

Nichols-sist je komplex elemenata u interakciji i odnosa koji ga okružuju.

Pravila syst po kojima fniše-ponašanje pojedinca objašnjava se preko cirkularne kauzalnosti.

SYST SHVATANJE PORODICE

7 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

Sistemsko shvatanje i psihodg: a. Predmet procene su gupe, b. Relacije.

3 tehnike-predstavnika za merenje fenomena: 1. Za procenu upnutarporodičnih odnosa-skala porodične adaptailnosti i

Kolaborativna por zaštita-lekar i kliničar+osobe značajne pacijentu.

8 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

Teorija porodičnog stresa-

Osnovni koncepti modela porodičnog stresa

Klasifikacija stresora: 1. Unutrašnji/spoljašnji, 2. Ograničenog ili rasprostirućeg dejstva, 3. Izbija naglo/postepeno, 4.

Uveden je pojam kumuliranja životnih događaja.

9 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

Porodični resursi prevladavanja

10 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

Porodični model psihosomatskih oboljenja kod dece

MODEL ZDRAVLJA POR SYST

III. važno je poznavanje transgeneracijske istor bolesti, gubitaka i kriza.

11 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

12 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

U pripremi koriste se metodi: 1. Psihološke-fokusirane na emocionalne rje i hospitalizaciju, 2. Edukativne-relaksacioni trening

Priprema za operaciju i individualne razlike

Priprema bolesnika za druge medicinske intervencije

13 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

Dve su grupe pobuda za usvojenje: pobude vezane za dete i pobude roditelja-usvojitelja.

Razvod i razvedena porodica

14 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

DECA, OMLADINA I ŠKOLA

POBUDE ZA POHAĐANJE ŠKOLE

1. lične pobude, 2. Pobude roditelja, 3. Pobude škole, 4. Pobude društva.

15 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

POREMEĆAJ ADOLESCENTNOG DOBA

16 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

Tje i praxa ment higijene

17 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

Antropocentrična, nasuprot patocentričnoj orjentaciji klinpsi sve je prisutnija.

Šta znači unapređivati duš zdravlje?

18 Autori : Dule i Tamara Zahvalni Maji Branković !

Eks i implicitne tjske postavke ment hig

Razvojna psi celokupnog živ ciklusa čoveka