REAKTIVNE PSIHOZE

(PSIHOGENE PSIHOZE)

Definicija - Reaktivne psihoze su poremećaji čija je bitna karakteristika

da se:
a) javljaju kod predisponiranih osoba
(predisponiranost podrazumeva klasični koncept
vulnerabilnosti, odn. interakcije baze- mozak i
struktura ličnosti, i spoljne situacije. Specifična
fragilnost vezana je za aktuelne stresne situacije,
kada ovakve osobe reaguju psihotičnom
dekompenzacijom. Centralno mesto u personalnoj
vulnerabilnosti predstavlja samopoštovanje, ali
važnu ulogu igra i psihosomatska iscrpljenost,
socijalni milje, kao i kognitivne funkcije u smislu
individualne strategije u savladavanju životnih
teškoća)
b) uzrokovane psihičkim traumama ( mentalni
agensi, životni događaji, stresna situacija, krizno
stanje, stresor, aktuelni konflikt - radi se o svesnom
konfliktu koji nema elemenata tzv. neurotičnog
konflikta)
c) mentalni agensi određuju vreme, početak
psihoze, fluktuacije bolesti, a često i njen
prestanak (vreme trajanja psihoze je 1 mesec, po
nekim autorima do 3 meseca, a pojava psihoze je
nesposredno vezana za psihičku traumu - pojava
bolesti do mesec dana od kriznog događaja)
d) psihičke traume presudno modeliraju oblik i
sadržaj psihoze (emocionalni šok igra najvažniju
ulogu, pa se kaže da su reaktivne psihoze psihotične
reakcije na emocionalni šok. U kliničkoj slici nalaze
se emocionalni nemir; inkoherentno, nelogično
mišljenje; bizarno, dezorganizovano ponašanje;
sumanute ideje i halucinacije; depresija i tzv. prateći
simptomi poput zbunjenosti, neadekvatnog,
nepostojanog afekta, lakših kvalitativnih poremećaja
svesti, stanja bespomoćnpsti koje zahteva negu
okoline)
e) poseduju tendenciju ka potpunom oporavku,
odn. nikada ne dolazi do deterioracije
Definicija po DSM: Kratkotrajne reaktivne psihoze predstavljaju psihoze
koje traju manje od 4 nedelje sa eventualnim potpunim povratkom
premorbidnom funkcionisanju. Precipitiraju je teški psihosocijalni
stresori poput gubitka voljene osobe.

Obično nastaje naglo, posle veoma stresnog događaja, često sa

dramatičnim simptomima poput halucinacija i sumanutih ideja. Ovi
psihotični simptomi često liče na pokušaj da se reši (ili poništi) stresni
događaj.

Može se objasniti kao slom adaptivnih potencijala ličnosti. Za razliku od

reakcija ovog tipa, stres je reakcija na promene u spoljnoj sredini koje
remete individualnu dinamičku psihosocijalnu ravnotežu kod svih (ili
većine) pojedinaca koji su joj bili izloženi (bez psihotične
dekompenzacije).

U ovu grupu psihoza ne treba ubrajati latentne oblike endogenih psihoza

koje se deklanširaju posle delovanja bilo kakve psihotraume, jer je
psihoza tu već postojala, samo u larviranom obliku.

Najvažniji faktori nastanka reaktivnih psihoza:

- jačina psihotraume
- kumulacija čestih, sličnih psihotrauma
- iznenadnost dejstva
- pogađanje najosetljivijeg mesta u strukturi ličnosti
- povrede "Ja" u ličnosti
- predisponirajući faktori (psihička i fizička iscrpljenost,
rekonvalescentna stanja, hronične intoksikacije,
generativne faze- pubertet, prva bračna noć, porođaj,
klimakterijum; trajna anksiozna stanja, osećanje lične
nesigurnosti, psihastenička svojstva.

U reaktivne psihoze se uključuju:

1) AKUTNI PSIHOTIČNI POREMEĆAJ SLIČAN SHIZOFRENIJI

(ranije - akutna shizofrena epizoda) opisan je sa SCH.
2) AKUTNA PARANOIDNA REAKCIJA

Karakteristično je da nastaje pretežno posle emocionalnih trauma

(kritike, kažnjavanja, promene radnog mesta, optužbe ili sumnje u
lojalnost). Situacije koje načelno olakšavaju nastanak paranoidnosti su:
socijalna izolacija, situacije koje smanjuju samopoštovanje, situacije u
kojima sopstvene defekte vidimo u drugima, strah od sadističkih poriva,
situacije koje povećavaju zavist i ljubomoru i situacije u kojima smo
prinuđeni da dugo razmišljamo o značaju nečijih postupaka i motivacija u
odnosu na nas.
U nastanku akutne paranoidne reakcije smatra se da značajnu ulogu
igra struktura ličnosti. Ona određuje formu kliničke slike preko koje će se
manifestovati psihotična reakcija, a njen značaj je u tome što ona
doprinosi da bolesnik sam u svom miljeu stvara nepovoljne uslove koji
pogoduju nastanku psihotraumatskih doživljaja, a oni, potom, izazivaju
psihotične reakcije.

Klinička slika akutne paranoidne reakcije ispoljava se u dva oblika:

a) Ekspanzivna paranoidna reakcija - javlja se kod osoba sa

hipertimnim karakternim i agresivnim osobinama (energični, borbeni,
samosvesni, bezosećajni, egoisti, ali kada je integritet njihove ličnosti u
pitanju - lako ranjivi i preosetljivi). Ako se razreši konflikt koji je izazvao
reakciju, ili ako se bolesnik izdvoji iz sredine - psihoza prestaje naglo kao
što se i javila.

b) Senzitivna paranoidna reakcija - javlja se kod osetljivih

ličnosti (osećajni, stidljivi, nežni, povučeni, ponosni). Beznačajni moralni
prekršaji dovode kod ovakvih osoba do naglog izbijanja psihotične
reakcije. Psihoza je praćena strahom, nesanicom i somatskim tegobama.
Ne traje dugo i naglo se prekida.

Reaktivna paranoidna reakcija razvija se posle neke teške

emocionalne traume ili iznenadne promene uslova života. Paranoidne
reakcije stranaca, gluvih i zatvorenika takođe se ovde svrstavaju.
Kliničkom slikom dominiraju sumanute ideje proganjanja. Bolesnik se
povlači u sebe i preduzima mere kako bi se "obezbedio". Uplašen je i
agresivan. U stanju izraženog straha može da dođe do afektivnog suženja
svesti kada je i sposobnost logičnog rasuđivanja ograničena. Prognoza je
dobra. Akutna paranoidna reakcija se spontano povlači za oko 7 dana,
dok je psihogena paranoidna psihoza nešto produženog trajanja. Psihička
i fizička iscrpljenost pogoduju razvoju ove psihoze.
3) REAKTIVNA DEPRESIJA (endoreaktivna depresija po nekim
autorima) je najčešći oblik, i ima sledeća bitna obeležja (u odnosu na
endogene depresije):

OBELEŽJE ENDOGENE REAKTIVNE DEPRESIJE

DEPRESIJE
raspoloženje dnevne varijacije, jače konstantno neraspoloženje
izraženo ujutru
spavanje rano jutarnje buđenje bez ranog jutarnjeg buđenja
trauma bezrazložnost pojave jasan stresni događaj,
gubitak
lečenje reaguju na biološku reaguju na psihoteraiju
terapiju
hereditet pozitivan negativan
test realnosti jasno otuđenje od realiteta nije uvek oštećen
socijalno jasno narušeno manje narušeno
funkcionisanje
telesna težina jasan pad telesne težine manje izražen pad telesne
težine
klinička slika tipična, tok tematski vezan za kritičan
karakterističan događaj
ishod i proces, recidivi, restitutio ad integrum
prognoza depresivne sekvele
biološki pozitivan DSMT i drugi negativan DSMT i drugi
markeri
somatski znaci preovlađuju vegetativni manje izraženi somatski
znaci kao izraz limbičke i znaci
hipotalamičke disfunkcije

Kada je u pitanju razlika između normalne tuge i reaktivne depresije,

može nam pomoći Freudova opaska iz rada "Tuga i depresija": "Kada je u
pitanju tuga, svet postaje jadan i prazan; kada se radi o depresiji, onda sam ja
sam - jadan i prazan".

Traje nekoliko nedelja do nekoliko meseci (ređe). Prolazi spontano. Rizik

od suicida je i ovde visok.
4) DISOCIJATIVNE PSIHOTIČNE REAKCIJE (primitivne zaštitne
reakcije, histerične psihoze, puerilizam, reaktivna konfuzija, Ganzerov
sindrom- pseudodemencija)

Osnovni mehanizam disocijativnih psihotičnih reakcija je potiskivanje

(želja da se realnost potisne u podsvesno, pri čemu takva ličnost živi
privremeno u novom nerealnom ili samo delimično realnom svetu koji je
takvom odbranom sama stvorila). To se javlja u ekstremno neprijatnim
situacijama (npr. zatvor, suđenje, moralni prekršaj, emocionalni šok) pa
ličnost, potiskujući aktuelnu situaciju (izuzetno egzistencijalno
nepovoljnu) - stvara novu, za nju povoljniju životnu situaciju. I kod
simulacije (što laici ne mogu jasno da razdvoje) motivacija je identična,
samo simulacija nastaje u svesnom delu ličnosti, što znači da postoji jasna
i svesna namera da se obmane okolina. Kod disocijativnih reakcija
bežanje u bolest je na nesvesnom delu ličnosti.

a) PRIMITIVNE ZAŠTITNE REAKCIJE, poznate i kao

egzotične psihoze, već su ranije opisane.

b) GANTERIRANJE - PSEUDODEMENCIJA postoji upadljiv

gubitak najprostijih znanja, tzv. mimogovor i mimoradnje. Oboleli,
tipično, imaju bleskast osmeh na licu. Nisu u mogućnosti da obavljaju
najprostije računske radnje. Često ne znaju svoje ime, prezime,
dezorijentisani su, na pitanja odgovaraju suprotno od očekivanog, a
takođe izvode i suprotne radnje od naloženih. Danas postoje tendencije da
se izraz pseudodemencija koristi za demenciji sličan sindrom koji se
javlja kod depresivnih bolesnika u poodmaklom životnom dobu (60-70
godina), a napred opisani sindrom bio bi tzv. Ganzerov sindrom.

c) PUERILIZAM nastaje na bazi suženja svesti (disocijativnost!).

Ovde postoji regresija na nivo deteta- otuda infantilno ponašanje i
tepajući govor sa deminutivima. Sve je obavijeno dečijom
emocionalnošću, uz postojanje i drugih simptoma hsteričnih psihoza.

d) GANZEROV SINDROM predstavlja sliku akutno nastalog

sumračnog stanja svesti, uz mimogovor, nepravilne odgovore na prosta
pitanja, histerični poremećaj osećanja ("emocionalni ganzer"), a nekada i
histerične halucinacije. Oboleli daju približne odgovore ("sindrom
približnih odgovora" - opisan i u sudskoj psihijatriji), a isto tako nisu ni u
mogućnosti da obave i svakodnevne radnje. Ovi simptomi nastaju naglo,
traju nekoliko nedelja, da bi po ozdravljenju obolelih ostavili potpunu
amneziju za taj period. Prognoza je, kao i kod drugih reaktivnih psihoza,
dobra.
 e) REAKTIVNA KONFUZIJA (zbunjenost, psihogeno sumračno
stanje) se manifestuje jakim psihomotornim nemirom, besciljnim
tumaranjem, destruktivnošću i agresivnošću, a ponekad i stuporoznim
ispoljavanjima (i posle histeričnog stupora moguća je pojava ovog
sindroma), mutizmom, apatijom i inertnošću. Radi se o dva filogenetski
stara oblika reagovanja - bujica pokreta (tipična reakcija živih bića na
reakcije koje ih iznenada ugrožavaju) i umrtvljavanje (u ovu se reakciju
može svrstati i akutni reaktivni stupor, kao reakcija na intenzivni strah
usled vitalne ugroženosti - refleksna imobilizacija).
U reaktivno konfuznom stanju bolesnici su obično dezorijentisani
ili nesigurno orijentisani, mišljenje im je inkoherentno, perseveriraju,
verbalni kontakt sa pacijentom se veoma teško uspostavlja, a još teže
održava. U celokupnom ponašanju pacijenta zapaža se niz regresivnih
fenomena. Pacijenti se nakon oporavka ne sećaju, ili nepotpuno sećaju
događaja iz perioda konfuznog stanja.

DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA PSIHOPATOLOŠKIH REAKCIJA

U STRESNIM SITUACIJAMA:

Za pravilnu dijagnozu veoma je važno vremenski ograničiti stresnu

situaciju i povezati je sa psihopatološkim ispoljavanjem. Krizna situacija
može da bude precipitirajući, ali i deklanširajući događaj za skoro svako
akutno psihijatrijsko oboljenje. Diferencijalnu dijagnozu obično
olakšavaju specifični simptomi akutne psihoze ili drugog akutnog
oboljenja i njihovo postojanje i posle završetka stresne situacije.
Dijagnoza psihopatološke reakcije na stresnu situaciju podrazumeva
postojanje zdrave premorbidne ličnosti. Teškoće mogu nastati ukoliko
pacijent minimizira ili racionalizuje svoja ranija psihopatološka
ispoljavanja i teškoće.

TRETMAN REAKTIVNIH PSIHOPATOLOŠKIH STANJA:

Uspešno lečenje podrazumeva kombinaciju medikamentozne terapije i

psihoterapije. Medikamentozna terapija je samo potporna, u vidu sedativa
ili hipnotika. Od psihoterapijskih tehnika često su dovoljne povšinske
kratkotrajne procedure (suportativne i reedukativne metode). Pacijenta
treba, ukoliko je moguće, izvući iz traumatizujuće situacije. Obično je
neophodna kratkotrajna hospitalizacija, radi detaljnijeg ispitivanja i
intenzivnog lečenja.