11 Granice

Tehnike utvrđivanja granica regulišu propustljivost granica koje odvajaju holone.

Vladajući koncept je opažanje da participacija u specifičnom kontekstu nekog
specifičnog holona zahteva odgovore koji su specifični u odnosu na kontekst. Ljudi
uvek funkcionišu samo sa delom njihovog repertoara. Potencijalne alternative mogu
da budu aktuelizovane ukoliko individua počne da deluje i u nekom drugom
subsistemu, ili ako se njegova participacija u nekom subsistemu promeni. Tehnike
utvrđivanja granica mogu da budu upravljene na psihološku distancu između članova
porodice i na trajanje interakcije u okviru nekog značajnog holona.

PSIHOLOŠKA DISTANCA

Često način kako članovi porodice sede tokom sesije indikuje afilijacije među
njima. To je mek pokazatelj koga bi terapeut trebao da prihvati samo kao prvu
impresiju koja mora da se ispita, potkrepi, ili odbaci. Terapeut će da prati prostorne
indikatore, a isto tako i čitav niz drugih. Dok jedan član porodice govori, terapeut
posmatra ko prekida ili dovršava sa davanjem podataka, ko obezbeđuje potvrdu, i ko
pruža pomoć. To su, da opet ponovimo, meki podaci, ali terapeutu daju probnu skicu
toga ko je s kim blizak, kakva su združivanja, koalicije, i koje su preterano uključene
dijade ili trijade u porodici, i koji obrasci izražavaju i podržavaju strukturu. Onda on
može da upotrebljava bilo kognitivne konstrukte bilo konkretne manevre da bi kreirao
nove granice.
Sa porodicom Hanson koristi jedan kognitivni konstrukt da bi obeležio granicu

147
između dvoje ljudi. Pet minuta od početka sesije pita on Alena, “Poznaješ li Ketinog
prijatelja?” a odgovara Keti. Samo jedan trenutak kasnije pita Alena koliko godina
ima Dik, a Keti odgovara u deliću sekunde pre Alena. Sada terapeut ima dva slučaja
istog tipa upadanja, pa kaže Keti, “Ti si od koristi, zar ne? Ti preuzimaš pamćenje od
njega.”
Fraze kao što su ove su kognitivni indikatori da je separacija poželjna. Iskusni
terapeuti nakupe ih mnogo, a one nađu svoju imaginaciju i postanu spontane reakcije
u odgovarajućim situacijama: “Vi preuzimate njegov glas”. “Ako ona odgovara
umesto tebe, ti ne moraš da govoriš.” “Ti si trbuhozborac a ona je lutka.” “Vaši
halucinirani glasovi uopšte nisu vaši; to glas vašeg oca govori unutar vas.” “Ako vaši
roditelji znaju kad je vama potreban insulin, onda vi ne posedujete vaše sopstveno
telo.” To su konkretne i fraze specifične samo za Minuchina, koji voli konkretne

1
metafore. Ako ih neki terapeut pozajmi onda on mora da ih načini ličnim ili, još bolje,
da izabere svoje sopstvene fraze da bi istakao upad u psihološki prostor, indikujući i
separirajući preterano uključene dijade.
Terapeut će biti zainteresovan za obeležavanje granica među trima osobama
ukoliko se disfunkcionalne dijadne transakcije održavaju pomoću ulaska neke treće
osobe kao nekog ko zaobilazi, ulazi u alijansu, ili presuđuje. U takvim slučajevima
terapeut može da odluči da sačuva separaciju preterano uključene dijade kao način da
im se pomogne da nađu alternative u odnosu na njihov konflikt u okviru njihovog
sopstvenog subsistema. Ili može da poveća distancu između njih pomoću korišćenja
treće osobe kao utvrđivača granice, ili pomoću kreiranja drugih subsistema koji
separiraju preterano uključene članove. Opšti obrazac je neko neposlušno dete,
nekompetentna majka, i neki autoritativan otac. Njihova igra je varijacija na istu
temu: dete neće da se pokori, majka preterano ili premalo kontroliše, dete opet ne
posluša, majka poveća kontrolu ili je smanji, upada otac sa krutim glasom ili
namrgođenog lica, a dete odbija da posluša. Majka ostaje nekompetentna, dete ostaje
neposlušno a otac ostaje autoritativan.
Još jedna varijacija istog plesa je ta s roditeljima koji imaju konflikte, otvorene ili
implicitne, koji se ne razrešavaju. Kada povećanje stresa u supružanskoj dijadi
aktivira nerazrešene konflikte, dete se loše ponaša, ili staje na stranu majke protiv
autoritativnog oca, ili se pridružuje ocu protiv nekompetentne i ne-fer majke, ili se
pretvara u pomagača, ili sudiju, u odnosu na oba roditelja. Ako bi, kao u slučaju
porodice Kuehn, terapeut odlučio da se fokusira na dijadu majka-dete, a da tako uradi
traži se da imobilizuje supruga, mogao bi on da kaže suprugu, “Pošto su majka i dete

148
obično zajedno dok ste vi na radu, bilo bi lepo da se pridružite meni u opserviranju
kako to oni razrešavaju”, ili, “Pošto su majka i kćerka obe žene a ni vi ni ja nemamo
iskustvo u bivanju nekom 27-godišnjom ženom, mora da majka razume bolje vašu
kćerku. Hajde da opserviramo njihovu igru i vidimo šta možemo da naučimo.”
Ili bi terapeut mogao da odluči da u ovoj situaciji proširi definiciju problema sa
preterane uključenosti između majke i deteta tako što bi uveo očevu participaciju u
održavanju dečije simptomatologije. Pri ovakvoj strategiji on bi čuvao fokus na detetu
ali bi povećavao očevu participaciju u roditeljskom subsistemu tako da bi separirao
preterano uključenu dijadu. Roditeljima bi mogao reći, “Ked jedno četvorogodišnje
dete izgleda više od svoje majke, možda ono sedi na ramenima svog oca”, ili, “Dete
staro 4 godine nije ravno svojim roditeljima ako oni poguraju zajedno”, ili, “Ako ne
možete da obuzdate jedno malo dete, možda gurate u različitim pravcima”, ili, “Mora
da vas dvoje radite nešto pogrešno. Ne znam šta bi to moglo da bude, ali siguran sam
da ako zajedno razmislite možete da otkrijete šta je to, a manje-više naći ćete i
rešenje”, ili, “Kao što izgleda, vi poražavate jedno drugo, a na neki način povređujete
i eksploatišete dete koje oboje mnogo volite, pa ćemo trebati da vidimo kako bi vi
mogli da pomognete jedno drugom kako bi mogli da pomognete svom detetu”. Ova
podrška roditeljskom subsistemu ima za cilj da poveća i psihološku distancu između
majke i deteta i blizinu među supružnicima, dajući im zajednički zadatak kao
roditeljima.
Ako terapeut odluči da se koncentriše na supružansku dijadu i njihovu
disfunkcionalnu transakciju i da tako separira preterano uključenu dijadu majka-dete,
moraće da oslabi dečiju strategiju zaobilaženja. Detetu bi mogao da kaže, “Ti si jedno
lepo, zaštitničko i neposlušno dete koje lošim ponašanjem… glavoboljom…
izostajanjem iz škole svaki put kad roditeljima nije dobro zbog nečeg između njih”,

2
ili, “Dok objašnjavaš ponašanje tvojih roditelja, ili kada podržavaš tvoju majku ili oca,
fasciniran sam kako se brzo pretvoriš od 10-godišnjaka u nekog ko ima 65 ili 208
godina, a onda brzo potrčiš nazad da bi se pretvorio u nekog ko ima samo 4 godine.
Ali zar nije čudno kad postaneš deda ili baba svojim roditeljima? Pomoći ću ti da se
pomladiš. Prinesi stolicu bliže meni i budi miran dok se tvoji roditelji bave s
problemima koji se njih tiču, gde tebe ni iz kakvog razloga ne bi trebalo da bude a i
nisi ni u kom pogledu kompetentan.” Ili bi terapeut mogao da kaže jednom od
roditelja ili oboma, “Želim da vi pomognete vašem detetu da se pomladi tako što će te
od njega zatražiti da bude mirno dok vi diskutujete o vašim problemima.”

149
Isto tako neophodne su i granice između subsistema, i ako roditelji upadaju u
konflikte među siblinzima, ili ako adolescenti diskvalifikuju roditelje ili upadaju u
prostor supružnika, ili se baba i deda pridružuju unucima protiv njihovih roditelja, ili
ako supružnici uvode svoje roditelje u koaliciju protiv njihovih supružnika, terapeut
ima na raspolaganju čitav niz tehnika utvrđivanja granica. Nekada terapeut na početku
terapije uvodi pravilo. Može da kaže: “U ovom prostoru, ja imam samo jedno pravilo.
To je jedno malo pravilo ali očigledno i vrlo teško da ga ova porodica poštuje. To je
da niko ne bi trebao da govori umesto nekog drugog, ili da govori nekoj drugoj osobi
kako se ona oseća ili misli. Ljudi bi trebali da pričaju svoju sopstvenu priču i iz svoje
sopstvene memorije.” Varijacije ovog pravila dopuštaju terapeutu da nameće granice i
da ukazuje na upadanja članova porodice u psihološki prostor drugih kao na
“nepoštovanje pravila”. Upadanja, afilijacije, ili koalicije mogu da se blokiraju kao
govorenje umesto druge osobe, ili zamišljanje misli i budućih postupaka te osobe.
Terapeut može da kreira subsisteme sa različitim zadacima. Na primer, ako su deca
uključena u neku raspravu terapeut bi mogao da pozove roditelje koji intervenišu da
se pridruže njemu u opserviranju, grupi “odraslih” “pošto deca u današnje vreme
razmišljaju drukčije nego u naše vreme i mogu imati rešenja koja mi čak ne bi mogli
ni da zamislimo”. Ili bi mogao da od roditelja zatraži da daju deci zadatak da reše neki
problem i da, čim ona pronađu rešenje, razgovaraju o njemu s decom, podržavajući u
ovom maniru izvršnu funkciju roditelja ali isto tako i osiguravajući da oni ne upadaju.
Ili terapeut može da traži od jednog supružnika da pomogne drugom da ne upada u
dečije rasprave tako što stegne ruku tog supružnika kad upada, pri čemu mu isto tako
sugeriše i da obraćaju budnu pažnju na dečiju komunikaciju tako da posle završetka
mogu da daju komentar iz roditeljske tačke gledišta. Ili bi mogao da sugeriše da
roditelji i deca odvojeno i simultano diskutuju o nekom porodičnom problemu na
osnovu njihovih tački gledišta i da, nakon završetka, svaka grupa kaže drugoj kako ga
vidi, pri čemu se kreiraju dva subsistema koji mogu da simultano funkcionišu bez da
ometaju jedni druge. Terapeut može da se pridruži kao opserver ili kao učesnik u
jednoj od grupa, ili može da ide od jedne do druge grupe. Ili bi terapeut mogao da
kaže dedi da, pošto zbog godina ima mudrost, je terapeut zainteresovan da čuje
njegove opservacije posle njegovog pažljivog slušanja, bez intervenisanja, diskusije
između roditelja i dece.
Terapeut bi isto tako mogao da koristi i konkretne prostorne manevre da bi menjao
blizinu između članova porodice. Pokreti u prostoru univerzalno se prepoznaju kao

150
da reprezentuju psihološka zbivanja ili emocionalne transakcije među ljudima.
Članovi porodice različitih socioekonomskih grupa, odrasli pa čak i mala deca
prepoznaju metafore prostorne blizine ili distance kao ekspresije emocionalnih veza.

3
Menjanje prostornih odnosa članova porodice u sesiji je tehnika utvrđivanja granica
koja ima prednost po tome što je neverbalna, jasna i intenzivna. “Svetovi se
zaustavljaju” kada članovi porodice prestanu da rade bilo šta što rade i promene
pozicije jedni s drugima. Ova intervencija ima dodatnu prednost jer je veoma vidljiva
za članove porodice koji nisu uključeni u transakciju. Postalo je skoro zaštitnim
znakom Minuchina da obilazi oko ljudi u sesiji i da i sam menjam mesta da bih
izrazio promene u mojim emocionalnim vezama sa članovima porodice.
Terapeut može samim sobom tako da upravlja da gradi prostorne granice,
korišćenjem svojih ruku ili svog tela da bi prekinuo kontakt očima u nekoj preterano
uključenoj dijadi. Ovaj manevar može da bude praćen i sa menjanjem položaja stolica
tako da bi se oslabilo slanje signala, a može da bude i još i više pojačan sa tvrdnjom
poput ove, “Vi razgovarate s vašim bratom; nije vam potrebna očeva pomoć”, ili,
“Pošto vi ovaj događaj bolje znate jer ste bili prisutni tamo, konsultujte vaše pamćenje
umesto pamćenje vaše majke”.
Terapeut može da zatraži da članovi porodice promene stolice kako bi signalizovao
svoje podržavanje nekog subsistema.Na primer, ako muž i žena sede tako da ih
razdvaja dete, mogao bi detetu da kaže da može da zameni stolicu s jednim roditeljem
tako da može da razgovara direktno umesto preko. Ako terapeut iznosi svoje
direktive na jasan i logičan način, članovi porodice obično poslušaju. Terapeut može
da ustane i da smanji svoju distancu od osobe od koje traži promenu, ako smatra da je
to neophodno. Ova promena blizine između terapeuta i članova porodice dovodi do
toga da je teže pružiti otpor.
U terapiji ove tehnike nisu jasno razdvojene; u stvari one se mešaju i pojačavaju
jedna drugu. Slučaj kod koga se to vidi je slučaj porodice Smith sa detetom sa
psihosomatskim problemima.

Terapeut: Gospodine Karig, izgleda da vi imate različito mišljenje o tome u

odnosu na vašu ženu. Razgovarajte sa njom o vašim razlikama u mišljenju.
(Opšti smeh kod svo četvoro dece tinejdžera i roditelja.)
Otac: To je komično, mi nikad ne razgovaramo jedno s drugim.
(1) Terapeut: Pa, trebate sad, da biste razrešili razliku među vama.

151
Otac (terapeutu): Ja mislim da Džeri- (Terapeut ukazuje na to da bi suprug
trebao da razgovara sa ženom. Suprug baci pogled na svoju suprugu i
nastavlja da razgovara
(2) sa terapeutom. Nekoliko dece počinje da pravi larmu.)
Terapeut: Ne, pričajte vašoj ženi. Mi ćemo da svi slušamo, ali vi morate da
pričate
(3,4,5) vašoj ženi. (Načini gest kojim deli roditelje i od sebe i od ostatka porodice.)
Otac (terapeutu): Znam da je to važno, ali izgleda-
Terapeut: Ne. Ovde, okrenite stolicu da možete bolje da je vidite. (Pomaže
suprugu da okrene stolicu.) A i vi, gospođo Karig. (Rotira njenu stolicu kako
bi bila licem u
(6,7)
lice sa suprugom. U tom trenutku terapeut okrenu svoju glavu i baci pogled
kroz
(8) prozor. Sva deca ostaju tiha.)
Otac (okrećući se i obraćajući se svojoj supruzi): Izgleda da kao i kad god
počnemo da razgovaramo završimo govoreći stvari-

4
 Majka (suprugu): Ko je obično u pravu? Samo mi to odgovori.

Ova sekvenca, koja otprilike traje 30 sekundi, sadrži bar osam operacija utvrđivanja
granica. Terapeut verbalno obeležava subsistem muž-žena (1), pojačava je sa gestom
načinjenim rukom (2), i verbalno je ponavlja (3). Deca se isključuju i verbalnom
sugestijom i rukovnim gestom (4,5). Roditelji se prostorno prestrojavaju da bi bili
licem u lice jedno drugom a leđa okrenutih ka deci (8), pri čemu roditelji počinju s
proširenom diskusijom bez prekidanja. Utvrđivanje granice je uspešno zato što
terapeut koristi čitav niz manevara sve dok se željena izolacija muža i žene ne
postigne. Ako bi neko od dece istrajavalo na prekidanju, terapeut može da koristi
svoje telo da bi blokirao prekidanje, ili da odmakne dečiju stolicu dalje od roditelja, ili
bi mogao da zatraži od deteta da okrene svoju stolicu prema drugom siblingu, ili da
kaže roditeljima, “Pozovite jedno dete da da komentar samo onda kad se oboje slažete
da to dozvoljavate.” Ako roditelji prihvate, onda terapeut nema više potrebe da bude
regulator granice. Oni će to da rade sami.
Utvrđivanje granica u sesiji, iako pojmovno prosta stvar, vrlo je teško za terapeuta
jer on oseća pritisak oba supružnika da se pridruži njihovom subsistemu. Nakon što
zatraži da suprug i supruga razgovaraju jedno s drugim, oni nastavljaju da razgovaraju
sa terapeutom. Ako im odgovori, podržaće disfunkcionalnu transakciju koja uvek

152
uključuje još jednog člana da bi se izbegao konflikt. U stvari on bi opovrgao ono što
traži da bude ispunjeno. U ovom segmentu terapeut izbegava kontakt očima tako što
gleda kroz prozor. Za onog terapeuta koji u sličnoj situaciji ne bi imao prozor na
raspolaganju, koncentrisanje na omiljeni prst bi poslužilo jednako dobro, ili pravljenje
beleški ili žvrljanje.
U porodici Brown podizanje granica se odvija oko dijade otac-kćerka. Porodica
traži pomoć u vezi njihove kćerke stare 14 godina, Boni, koja ima problem sa teškim
oblikom astme. U sesiji su prisutne i njene dve sestre, uzrasta 17 i 18 godina. Boni i
otac započinju konverzaciju u vezi s njenim školskim radom. Nije prošlo mnogo
vremena dok njihova konverzacija nije aktivirala i ostale članove. Jedna sestra drsko
reče da Boni ne bi trebala da uzima matematiku. Majka napade oca zato što ne
pomaže Boni u njenom radu. Druga sestra poče da priča o svom sopstvenom
školskom radu.
Terapeut, Ronald Liebman, pomeri stolicu sa Boni tako da može da bude licem u
lice sa ocem i reče ocu i kćerci da nastave sa konverzacijom. Kada starije sestre
pokušaju da intervenišu, terapeut kaže Boni, “Ovo je između tebe i oca. Svaki puta
kada ti pokušavaš da podigneš svoj glas, tvoja porodica, koja smatra da je od koristi,
zatvara tvoja usta sa njihovom korisnošću. Ne dozvoli im da ti rade to.” Otac i kćerka
nastavljaju, a ubrzo nakon toga počinje da govori majka. Liebman je hvata za ruke,
signalizirajući da se konverzacija odvija između Boni i oca. Kada je sledeći puta neko
drugi upao, Boni sama kaže, “Trenutak, molim”. Utvrđivanje granica se sada održava
samo pomoću člana porodice.
U povlačenju granice oko dijade otac-kćerka terapeut prvo upotrebljava jedan
prostorni aranžman. Pomera stolicu sa Boni, povlačeći demarkacionu liniju
subsistema: oca i najmlađe kćerke. To dovodi do toga da se lakše odvija razgovor njih
dvoje a otežava ga sa onima koji bi da prekidaju. Zatim on daje Boni instrukciju da
povlači granicu okolo njene konverzacije. Kasnije, ona drugima signalizuje da se drže
po strani.

5
 Mogao je on to uradi i drukčije. Mogao je od oca da zatraži da on ne dozvoli da se
oni mešaju, ili je to mogao i sam da radi, ili oboje. U suštini bi to bile izomorfne
intervencije, a razlozi što terapeut bira jednu a ne druge su idiosinkratični u odnosu na
nekog pojedinačnog terapeuta i neki poseban kontekst. Terapeut takođe koristi svoju
prisutnost da bi granice ugravirao tako što selektivno upravlja pažnju na konverzaciju
između oca i kćerke. Kada drugi govore, on ne obraća nikakvu pažnju. Svoju

153
intervenciju pojačava i kognitivno tako što poziva da se pažnja upravi na Boni i na
efekte onesposobljavanja koje pomoć ostalih članova ima na Boni.
Sa porodicom Brown terapeut upotrebljava više tehnika utvrđivanja granica:
preuređivanje fizičkog prostora da bi se indikovali subsistemi, upotrebljavanje selfa
da bi se subsistem zaštitio od upadanja od strane ostalih porodičnih subsistema, i
navođenje razloga za svoju podršku subsistemu. Prve dve intervencije su konkretni
manevri dok je poslednja jedan kognitivni konstrukt. U ovoj situaciji one su dovoljne
da aktiviraju jednog člana porodice, Boni, da štiti subsistem otac-kćerka. U
terapijskom procesu biće potrebne mnoge tehnike utvrđivanja granica koje će trebati
koristiti stalno iznova pre nego što one budu mogle da postignu dovoljan intenzitet da
bi se stiglo do strukturalne promene.
Nekada upotreba prostornih metafora može da poprimi oblik rearanžiranja stolica u
dva kruga da bi se simultano zaštitila dva subsistema, ili okretanja stolice za 180
stepeni da bi se izolovao ili zaštitio jedan član, ili izbacivanje prazne stolice ili
pepeljare ili novčanika koji se nalaze između supružnika da bi se ukazalo na potrebu
postojanja blizine. Bliskost terapeuta prema nekom članu, njegovo klečanje pred ili
dodirivanje, ili stajanje visoko iznad njega, sve to ukazuje na veze koje ne trebaju da
se okvalifikuju na verbalan ili kognitivan način.
U situacijama u kojima izvršni subsistem uključuje jednog nekompetentnog člana i
jednog intruzivnog, korisnog, i kompetentnog člana, terapeut bi mogao da zatraži od
onog “kompetentnog” da opservira iza jednosmernog ogledala “bespomoćnog” člana
dok on barata s nečim dok je lišen pomoći “kompetentnog”. Još jedna neverbalna
tehnika je da se prosto od roditelja zatraži da dovedu na sesiju samo neke članove
porodice a ne i ostale, indikujući na taj način separaciju među subsistemima. Ili
terapeut može da ukaže na na to ko treba da učestvuje u različitim sesijama.
U nekim porodicama s haotičnim stilom komuniciranja, u kojima postoji stalno
prekidanje ili simultani govor, terapeut može da pomisli da je količina buke takva da
ga sprečava da normalno komunicira. Onda on može da koristi veštačku tehniku, kao
što je izmišljanje igre u kojoj se sedi u krugu, bez reči, a samo jedna dijada ili trijada
može da dođe do sredine i da komunicira; ili terapeut pruža učesnicima neki objekat
(šešir, kredu, ključ) čime bi ukazivao koji članovi porodice imaju pravo da govore.
Pored toga i kad god se u sesiji stres toliko poveća da terapeut gubi svoju efikasnost,
smanjenje broja učesnika trenutno stvara jedan drukčiji subsistem sa različitim
alternativama za redukciju stresa.

154

TRAJANJE INTERAKCIJE

Proširivanje ili produžavanje procesa, što je jedan od načina za povećavanje

njegovog intenziteta, takođe može da se upotrebljava i za povlačenje demarkacionih

6
linija među subsistemima ili da bi se oni separirali. U takvim situacijama je manje
važan sadržaj transakcije nego činjenica da se ona odvija.
U porodici Kuehn, nakon što je majka uspela da postigne efikasnu kontrolu nad
kćerkom, terapeut donosi lutke i podstiče majku i kćerku da se igraju. Proces se
održava dvadeset minuta bez bilo kakvog prekidanja, osim nakon deset minuta zbog
uvođenja oca kao učesnika u igri. Terapeut se ne interesuje za sadržaj transakcije nego
samo za održavanje prvo holona majka-kćerka a kasnije i holona majka-otac-kćerka u
jednoj prijatnoj situaciji koja traje dovoljno dugo da se postigne komplementarna
protivteža uspostavljenom kontrolišućem subsistemu majka-kćerka.
Prethodne terapijske tehnike se dešavaju u okviru terapijskog sistema u
terapeutovoj prisutnosti. Terapeut je uključen u monitoring granica, ako zapravo nije
granica i sam sobom. Ali, da bi bila efikasna, terapija mora da se održava izvan sesije.
Kada se terapeut interesuje za održavanje nekog pojedinačnog subsistema, može da
da porodici neki domaći zadatak da bi podržao procese koji su inicirani u sesiji. Onda
njegov “duh” ispunjava terapijski zadatak. Praktikovanje neuobičajenih transakcija u
prirodnom setingu olakšava strukturalnu promenu.
Kao i tehnike koje se koriste unutar sesije, intervencije izvan sesije mogu da utiču
na afilijacije u prostoru ili vremenu. U porodici Pulasky majka, udovica, je preterano
uključena sa svojom hipohondričnom 18-godišnjom kćerkom. Terapeut majci daje
jedan zadatak: da pronađe nešto što bi samo ona radila. Majka, ponešto krupnija žena,
na sledećoj sesiji obaveštava terapeuta da se pridružila grupi za dijetu. Zadatak u ovoj
situaciji je bez sadržaja; od majke zavisi izbor onog što odgovara njenom sopstvenom
životnom kontekstu. Mogao bi da bude dodeljen zadatak da se poveća blizina među
supružnicima. Svaki od njih treba da se nedelju dana odnosi tako da to donosi
satisfakciju onom drugom, ali ne govoreći drugom kakav je plan. U sledećoj sesiji od
supružnika se zahteva da opišu promene kod oboje.
U drugim slučajevima terapeut će zadatke dodeljivati opisujući ih do najpreciznijih
detalja. Na primer, u porodici sa preterano uključenom dijadom majka-sin i ocem na
periferiji, terapeut bi oca mogao da upravi da pruža pomoć sinu u vezi njegovih
domaćih zadataka, ili da ga kontroliše kad se ponaša loše, ili da ga uči kako se igra
fudbal ili stolarstvu, sa objašnjenjem da, “Pošto ste muškarac, a vaš će sin izrasti u
muškarca, vi biste trebali da sprovodite disciplinu… ili ga učite… ili se igrate s njim

155
u toku sledeće nedelje.” Zadatak ove vrste može da se podrži tvrdnjom koja izražava
zabrinutost za majku, kao što je, “Pošto je vaša supruga bila toliko angažovana oko
Bilija, važno je da ona uzme nedelju ili dve odmora.” Specifikovanje vremenskog
ograničenja daje porodici radni okvir tranzicije i eksperimentisanja i podstiče njihovu
participaciju u traganju za alternativnim rešenjima.
Jedna drukčija tehnika za kreiranje granica u preterano uključenim dijadama je
korišćenje paradoksalnih zadataka, u kojima terapeut sugeriše ili upravlja na
povećanje blizine među članovima porodice jedne preterano uključene dijade ili
subsistema. Na primer, mogao bi da usmeri jednu prezaštićujuću majku da poveća
svoju pažnju prema sporednim dečijim potrebama, ili da da instrukciju preterano
uključenom supružniku da održava blisku vezu sa supruginim boravištem. Cilj u ovoj
tehnici je da se poveća konflikt među učesnicima, posle čega će nastupiti i povećanje
njihove distance.
Različite tehnike utvrđivanja granica korišćene su i sa porodicom Hanson, nakon
što je terapeut zahtevao od Alena da razgovara sa svojim ocem.

7
Alen: Peg, da li bi mi pružila ruku?
Peg: Reci tati da želiš da sam donosiš odluke. Ako to stvarno želiš.
Alen: Da, hteo bih da budem samostalniji, ali mi se čini da je to navika da puštam da
drugi rade umesto mene, i da sam ja ubačen u to.
Peg: I ja mislim da će za tatu da bude veoma teško da prestane. Biće za sve nas, ali za
tatu posebno pošto on i mama imaju tendenciju ka prezaštićivanju. A proteći će i
mnogo vremena, i to će tražiti da se i ti dosta trudiš, dok ne počneš da donosiš odluke
i kažeš, “Pa, vidi, ja ne želim da mi Peg pomaže”. Ne moraš da se plašiš da to kažeš.
Alen: Da.
Minuchin: Peg, da li misliš da si i ti sama često u poslu pomagača?
Peg: Da.
Minuchin: Ko još od tebe traži pomoć?
Peg: Uh – majka.

Terapeut pokušava da iskoristi siblinga da bi separirao Alena od njegovog

prezaštićujućeg i hendikepirajućeg oca. Sadržaj u njihovoj diskusiji je u vezi sa
separacijom i individuacijom, ali terapeut primećuje da je i sama Peg krajnje
komforna u ulozi pomagača. Pretpostavlja da bi i Peg sama mogla isto tako da
participira sa ostalim članovima porodice u održavanju disfunkcionalnih transakcija.
Njegovo ispitivanje ovog naslućivanja dovodi do dokaza da majka upotrebljava Peg

156
da bi očuvala svoju sopstvenu distancu prema suprugu.

Minuchin: Pit, promeni stolicu s mamom zato što hoću da ona razgovara s Peg. (Pit
otkači svoj mikrofon da bi zamenio stolicu, a Peg počne da mu pomaže.) Ne, pusti
njega. (Pitu.) Vrlo dobro. Sam si to uradio. Niko ti nije pomogao. Možda bi i dalje
mogao da budeš siguran, Pit, da ti niko neće pomoći. Majko, razgovarajte sa Peg zato
što ja mislim da se i sama Peg opteretila sa time da mnogo pomaže u porodici.

Pošto je terapeut, do sada, video da tri dijadna subsistema u porodici operišu sa

intruzivnim prezaštićivanjem, on će automatski obraćati pažnju na sve transakcije
koje se odvijaju pomoću njihove sposobnosti da podrže ili umanje kompetenciju ili
autonomiju. Rezultat je da podržava Pitovu autonomiju blokiranjem nepotrebne
pomoći od strane Peg i udruživanjem s njim u njegovoj kompetentnosti. A onda se
terapeut pomera nazad ka subsistemu majka-kćerka.

Majka: Da. Peg želi-

Minuchin: Razgovarajte sa njom o tome kako je vi opterećujete.
Majka: O tome kako je ja opterećujem s problemima?
Minuchin: Da.
Peg: Tačno. Pa, ja to nikad nisam uočila. Desilo se prosto da je baka-
Majka: Moja majka je živela sa nama, i uvek je bila svud okolo dok je Peg rasla, A
onda kad je više nije bilo ja sam prosto automatski zahtevala od Peg – nisam shvatala
da vršim pritisak na Peg. Mislila sam da je to manje više konverzacija. Je li tako, Peg?
Peg: Možda ti nisi to shvatila, ali sam ja znala da ti želiš da ti pomognem u
odlučivanju.
Majka: Uvek sam smatrala da je to više kao mi o nečemu zajedno razgovaramo, a
onda ja donesem moju sopstvenu odluku, ali mislim da si ti osećala možda da je na
tvoja ramena stavljeno da doneseš odluku.

8
Peg: Puno puta jeste. Ti bi rekla, “Šta ti misliš da bi trebala da radim?” ili, “Šta misliš
o ovome?” I ja sam donela mnoge odluke.

Jasno je da dijade Keti-Alen, Alen-otac, Peg-Alen, Peg-majka i majka-baka, sve

imaju sličnu organizaciju i da je ovo porodica u kojoj zapletenost sputava

157
diferencijaciju. Terapeut pretpostavlja da ukoliko je Peg zamenila svoju baku u
njenom odnosu s njenom majkom, možda popunjava prazninu u majčinom životu koji
je nastao zbog dezangažovanog supruga. Terapeut ide dalje i prelazi na ispitivanje
funkcionisanja supružanskog subsistema.

Minuchin: Stvarno ste tražili od Peg da donosi odluke?

Majka: Ne o važnim stvarima, kao kad bih htela da kupim kuću ili nešto tako, nego o-
Peg: O porodičnim stvarima.
Majka: Da.
Minuchin: Porodičnim stvarima. Ona bi pitala tebe?
Majka: Da – pitala bi je za pomoć.
Minuchin: Oče, gde ste vi bili? Vi koji ste toliko od koristi. Vi koji pomažete Alenu.
Gde ste bili? Zašto vaša žena nije pitala vas?
Otac: Tada ja nisam bio mnogo u blizini.
Minuchin: O, zato. Da li vi govorite da ste bili sami i da ste koristili Peg zato što Nels
nije bio blizu?
Majka: Nels je radio na dva mesta u isto vreme. On uvek ima dva posla, ali se sada
više zainteresovao za kuću. Osećam da Nels ima vremena ako ga nešto interesuje, a
ako se radi o nečemu o čemu ne želi da misli, on prosto nije tamo da to čuje.
Minuchin: Peg, dođi ovamo i pomeri se iz centra. Majko, sedite blizu vašeg supruga.
Znaš, Peg, ja mislim da je šteta što ti sediš između njih. Kladim se da si isuviše
raspoloživa. Kladim se da voliš takav posao.

Terapeut menja prostorni aranžman sa Peg, mužem i ženom, odvajajući kćerku od

subsistema supružnika. On isto tako daje i jedan kognitivni konstrukt koji podržava
njegovu prostornu metaforu. Njegova strategija rada sa dijadama je iznela na videlo
sliku subsistema majka-Peg kao strukture koja je nasleđena od subsistema majka-
baka. Obe strukture držale su muža i ženu na udobnoj distanci jedno od drugog.
Terapeut nastavlja da aktivira supružanski subsistem.

Majka: Kako ti misliš da bi mogli da prionemo na posao korigovanja ove zbrke?

Otac: Pa, ja mislim da bih trebao da počnem s tim da budem noću kod kuće. Ostaviću
drugi posao-
Minuchin: Da li bi mogla da prestaneš da mrdaš glavom, Peg? Nije to tvoja funkcija.

158
Terapeut blokira Peg u tome da zauzme svoj uobičajeni položaj kao trećeg lica u
subsistemu supružnika.

Otac: Što više osećam da ima užasno mnogo toga što bih ja trebao da menjam,
mislim da i ti moraš da se menjaš.
Majka: Kako?

9
Otac: O, opšti manirizmi, Tvoj stav prema meni lično. Mnogo puta sam se osetio
duboko povređen.
Majka: Kako?
Otac: Osećam da ti ne misliš da sam ja potpun čovek- potpun muž. Često osećam da
me gledaš s visine.
Majka: Kako se ja to ponašam da ti osećaš da te gledam s visine?
Otac: Nekada ne moraš to uopšte da pokazuješ, prosto se vidi.
Majka: Ali ja ne razumem šta – kao šta ja to činim što ti daje takav utisak? Kako ja –
očito ja-
Otac: Pokušavam ovde da tražim neki odgovor.

Problem se sada transformiše od problema jednog mladog muškarca sa ozbiljnim

psihološkim teškoćama u problem porodice sa disfunkcionalnim pravilima i
subsistemima koji ne rade tako dobro kako bi mogli. Kako je problem transformisan,
tako i terapeut ima posla. U prvom delu intervjua terapeutov posao je zaista bio da
proširi problem među članovima porodice, da ga reframira tako da ono što je bilo
opisano kao problem jednog postane problemom porodice. Sada terapeut mora da
uputi izazov porodičnoj organizaciji koja drži oca na periferiji. Sve dok supružnici ne
budu sposobni da dobro funkcionišu, nezavisno od dece, Alen, Peg, Keti i Pit će imati
teškoću da se diferenciraju i separiraju od porodice.

Otac: Ti mene ne poštuješ.

Majka: Ne mislim da nema poštovanja među nama. Ne mislim da ti mene ne poštuješ.
Minuchin: Vi ste rekli da vas ona ne tretira kao potpunog čoveka. Navodite Nelsa da
se oseća kao da niste na njegovoj strani.
Majka: A meni se čini da osećam da ni on mene ne razume.
Otac: Ja mislim da mi ovo veoma veoma dugo prebacujemo jedno na drugog, i-
Minuchin: Ti nisi pomogla. Ti, Peg, nisi bila od pomoći.

159
Kad god se supružnici zapetljaju u svom kriva si – ne, ti si kriv ćumezu, terapeut
naglašava položaj Peg u trouglu kao podrške homeostazi izmežu supružnika i manjak
alternativa kod nje.

Peg: Na šta mislite? Sad? Ili u prošlosti?

Minuchin: Svaki put kad mama izabere da razgovara sa tobom umesto s tatom. Hoćeš
li da izađeš iz tog posla ili si se uvalila toliko da ne možeš da se izvučeš?
Peg: Ne znam. Pustite me da jedan trenutak razmišljam. Ne mislim da će moja majka
prestati-
Minuchin: Da te koristi?
Peg: Da, u pravu ste.
Minuchin: To je posao koji bi volela da obavljaš u životu? Želiš li da ti to bude život?
Peg: Ne, zato što ja nisam njena majka. Ja imam samo 21 godinu. Da sam htela da
budem majka, udala bih se.

Terapeutsko udruživanje sa Peg deluje u pravcu separacije majke i Peg. Peg zatim
zahteva autonomiju koja je odgovarajuća uzrastu.

10
Minuchin: Ne koristi ona tebe stvarno kao majku. Ona tebe koristi kad oseća da ne
zna kako da razgovara s tvojim ocem. (Roditeljima.) Tako, Peg je između vas oboje.
Ko se nalazi na drugoj strani?
Otac: O, Peg je tamo s njenom majkom a majka je s Peg.
Minuchin: A šta je sa ostalima?
Otac: Pit je dosta nezavistan. On priča samo ono što on misli. A Keti je – rekao bih da
ona leži na obema stranama. Alen će sam da pomisli nešto, mislim, ali će to zadržati
radije u sebi nego da stane na nečiju stranu.
Minuchin: Mislite da se svrstava na nečiju stranu ali o tome ćuti?
Otac: Tako ja osećam.
Minuchin: A s kim se svrstava?
Otac: Ja mislim da Alen misli o majci onako kako i ja mislim. Pošteno, ja to iskreno
osećam. Ja ne mislim da on želi da se svrstava, ali osećam da Alen često pomisli da
sam ja u pravu samo nikad to ne bi izgovorio.

Jednostavna terapeutova strategija utvrđivanja granica tokom cele ove sesije ističe
dinamiku utrougljavanja koja podržava ozbiljnu patologiju. Razvoj subsistema
supružnika bio je hendikepiran na početku braka od strane majčine majke, koja je
živela sa parom i koja se udružila u koaliciju sa svojom kćerkom protiv supruga. Deca
koja su rasla u porodici pridružila su se subsistemu majka-baka, dok je otac izabrao
život radoholičara a isto tako i alkohličara, što ga je u porodici držalo u poziciji

160

dezangažovanog člana. Alen je izabrao koaliciju sa gubitničkom stranom. Ali drama

sa biranjem strana se odigravala svakodnevno u tišini, u visoko nevidljivim
transakcijama. Sada kada terapeut ima mapu koja identifikuje problem porodice i
ciljeve terapije, može, uz jednu dozu mudrosti, da izvede porodicu iz njenih teškoća.
Tehnike utvrđivanja granica se lako uče i stoga lako mogu da se koriste i od strane
terapeuta koji nemaju teorijsku strukturu da bi uredili i integrisali fenomene koje
opserviraju ili proizvode. Suština u utvrđivanju granica nije u tome što je to moguće
već da se to radi iz nekog razloga. Ako terapeut zna kuda ide, naći će i način da tamo
stigne.

11