(1979).

International Journal of Psycho-Analysis, 60:357-373

On Projective Identification
Thomas H. Ogden

«O PROJEKTIVNOJ IDENTIFIKACIJI»1
Thomas Ogden (Thomas H. Ogden)

Ovaj rad predstavlja pokušaj razjašnjenja složenog i nedovoljno jasnog pojma

projektivne identifikacije, tako što će se sagledati kao
odbrambena fantazija i niz pratećih odbrambenih odnosa koji se
odvijaju u tri koraka: (1) fantazijom o tome kako se
imaginativnim‘preseljenjem’ u drugoga osloboditi nepoželjnog
ili iznutra ugroženog dela sebe; (2) aktivnim komunikacionim
pritiskom na primaoca projektovane građe, kako bi ovaj počeo
da se ponaša u skladu sa projektovanim osećanjima; (3)
integracijom projektovane građe od strane primoca, tako da
ona potom, u zdravijoj preradi bude na raspolaganju
projektoru kako bi je on ponovo pounutrio. Članak takođe
razgraničava ovaj mehanizam od druge dve, rodonačelne
odbrane-projekcije, koja podrazumeva udaljavanje od objekta
projektovanja i identifikacije, koju odlikuje veća pasivnost
pojedinca nego tokom procesa projektivne identifikacije.

I.Uvod
Stalno je nastojanje psihoanalitičkih mislilaca da iznađu ne same nove pojmove već i njihov primeren jezički
izraz, kako bi se olakšalo razumevanje načina na koji se pojave iz intrapsihičkog prostora (na primer, misli i
osećanja)prepliću sa pojavama iz spoljašne stvarnosti, kao i sa onima iz oblasti interpersonalnih odnosa
(recimo, iz realnosti neke druge osobe sa kojom je uspostavljen objektni odnos, za razliku od psihičke
predstave te osobe). A psihoanalitička teorija trpi od nestašice takvih pojmova ijezika koji treba da premosti
jaz između ovih oblasti. Pošto se projektivna identifikacija može shvatiti kao jedan od tih povezujućih pojmova,
samo je na štetu psihoanalitičke misli što je ona i dalje među najovlšnije određenim i nedorečeno shvaćenim
psihoanalitičkim konceptima.

Ovaj članak je pokušaj iskoraka ka širem razumevanju projektivne identifikacije, kao i prema većoj preciznosti
njenih odredbi. Shvatanje o projektivnoj identifikaciji dovešćemo u vezu sa srodnim psihoanalitičkim
pojmovima, kao što su projekcija, introjekcija (unošenje), identifikacija (poistovećenje), internalizacija
(pounutrenje) i eksternalizacija (ospoljavanje). Osim toga, pokušaćemo i da dokučimo kakva je, u kontekstu
projektivne identifikacije, priroda i dejstvo fantazije, kao i kakva je povezanost samog mehanizma sa
spoljašnjom stvarnošću i realnjm objektnim odnosima, a posebno - kako se projektivne fantazije
(intrapsihičkepojave) graniče sa stvamim, spoljnim objektima. Staviše, člankom ćemo pokušati da izoštrimo
iskustvene odrednice projektivne identifikacije. A pošto razjasnimo šta se podrazumeva pod projektivnom
identifikacijom, ponudićemo kratak pregled istorijeovoga pojma. Konačno, oslanjajući se na razumevanje koje
smo prethodno dostigli u ovome članku, razmotrićemo i posledične ishode pojma projektivne identifikacije po
psihoterapeutsku tehniku i kliničku teoriju; uključivši i razmatranje izvora teškoća u radu sa projektivnom
identifikacijom, kao i stanovišite o ulozi interpretacije u terapijskoj komunikaciji i interakcijama koje su
obeležene projektivnom identifikacijom.
_______________
1
Ogden Thomas H. (1979): «On projective identification», International Journal of Psycho-Analysis, vol. 60, str. 357-373.
II. Projektivna identifikacija kao fantazija i objektni odnos
Projektivna identifikacija je izraz koji je 1946. godine uvela Melani Kiajn(Melanie Klein)1946.Od tada je i
primetna nejasnoća oko toga šta se podrazumeva upotrebom ovoga izraza, i po čemu se on razlikuje od
projekcije s jedne, a po čemu od identifikacije, s druge strane; te u kakvoj je vezi sa fantazijom. A izraz se
koristio da bi so označio onaj aspekt projekcije tokom kojeg se onaj koji projektuje oseća«jedno» 2 sa
predmetom svoga projektovanja (Safer - Schafer,1974). Ovaj se izraz često koristi i da se označi vrsta
fantazija tokom koje se oseti da se deo selfa smestio u drugog (Sigal - Segal, 1964). Ne zalazeći dalje u
različitu upotrebu ovoga termina, za sada će biti dovoljno ako kažemo da se izraz ‘projektvna
identifikacija'koristi da označi mnoštvo različitih ali često komplementamih pojmova. Definicija projektivne
identifikacije, koja je izložena u ovum članku, predstavija sintezu ali iproširenje doprinosa koji su dali mnogi
analitičari.

Izraz projektivna identifikacija koristiće se u ovome članku da bi se označila grupa fantazama koi iprate
objektne odnose povezanesa procesom oslobađanja selfa vlastitih nepoželjnih aspekata; odlaganje tih
nepoželjnih 'delova' u drugog i, konačno, 'oporavkom' preoblikovane verzije onoga što je bilo istisnuto.

Projektivna identifikacija će biti posmatrana kao da je sastavljena iz tri dela, faza il ikoraka (Malin i Grotštajn -
Malin & Grotstein, 1966). Međutim, zamisao da su posredi tri vida jednog te istog psihološkog događanja
mnogo bolje dočaravaistovremenost i međuzavisnost, koje su svojstvene trima vidovima
projektivneidentifikacije o kojimaće ovde biti reči. U šematskom smislu o projektivnoj identifikacijimožeda se
razmišljakao o procesu koji podrazumeva ustaljen sled sekvenci: prvo, postojifantazija o projektovanju dela
sebe1 u drugu osobu, kao i da će taj deo ovladatiunutrašnjošću drugoga; zatim sledi pritisak koji se vrši
posredstvom međuljudske interakcije, tako da 'primalac' projektovanja doživi pritisak da misli, oseća i
ponašase saglasno projektovanju; konačno, projektovana osećanja, pošto ih primalac 'psihički obradi', bivaju
ponovo internalizovana od strane onoga ko projektuje.

Prvi korak projektivne identifikacije morao bi se shvati u svetlu želje da se oslobodimo izvesnog dela sebe, bilo
zato što taj deo preti da razruši self iznutra bilo zatošto osećamo da je taj deo u opasnosti da ga napadnu
drugi delovi selfa, te moramo da ga sačuvamo tako što ćemo ga smestiti u zaštitnički nastrojenu osobu. Ova
Druga psihološka primena projektivne identifikacije bila je naročito uočljiva kodjednog šizofrenog adolescenta
koji se žestoko protivio psihijairijskom lečenju i tvrdio da na seanse dolazi samo zato što su ga roditeiji i
terapeut na to prisili. U stvari, ovaj je osamnaestogoišnjak mogao da se i mnogo energičnije opire, nego što je,
kao što je sasvim lepo mogao da onemogući bilo kakav pokušaj lečenja. Ipak, bilo mu je važno da zadrži
fantaziju o tome da su sve njegove želje vezane za lečenjem i za oporavkom bile pohranjene u roditelje i
terapeuta, tako da određeni delovi njega, koje je osećao da su jako destruktivni i da smeraju da ga unište, nisu
u stanju da ih ugroze.
____________
2
Izvoma sintagma: «osećati se kao jedno» saobjektom projekcije, bi mogla da se prevedeI kao: 'osećati se poistovećen (stopljen)
sapredmtomprojekcije' —prim. prev.
3
Ovde ćemo izraz 'projekcija' koristiti da bismo označili fantaziiu o izbacivanju izvesnog dela selfa, zastupljenu u prvoj fazi
projektivne identifikacije, iako je jasnoda to nije što i projekcija van konteksta projektivne identifikacije. O prirodi razlikeprojekcije kao
samosvojnog procesa i projekcije kao dela projektivne identifikacijebiće reči u narednim delovima ovoga članka- prim. autoračlanka.
[Da bi nijansirao ovu razliku, prevodilac će nadaije za taj prvi potproces projektivneidentifikacije koristiti izraz ‘projektovanje', a
‘prtojekcija' samo kada je reč o potpunom i onom osnovnom mehanizmu odbrane, suprotnom identifikaciji - prim. prev]
2
Tip projektivne identifikacije koji odlikuje fantazija o oslobađanju od neželjenog, «lošeg» dela sebe time što ga
prenosimo u drugoga može se ilustrovati slučajem psihotično opsesivnog pacijenta koji je često govorio o želji
da svoj «bolesn imozak» preseli u terapeuta, s tim što će ovaj onda morati da opsesivno sabira brojeve
sa registarskih tablica koje ugleda, kao i da bude razdiran strahovima da će ga Ijudi,svaki put kad dodirne
nešto što nije njegovo, optužiti za pokušaj krađe. Sam je pacijent pojasnio da njegova fantazija nije samo o
tome da se nečega oslobodi, već daje to podjednako i fantazija o nastanjivanju i upravljanju drugim iznutra.
Njegov će‘bolesni mozak' u njegovoj fantaziji mučiti terapeuta iznutra onako kako pacijent oseća da trenutno
muči njega. Ovakva fantazija počiva na primitivnom shvatanju da su misli i osećanja konkretni predmeti koji
imaju neki svoj, nezavisan život. Bolesnik smatra da su ti objekti smešteni unutar njega, ali i da se katkad
mogu ukloniti iz njegovog unutrašnjeg prostora i smestiti u drugoga, i da se time self oslobodi njihovog učinka.
Opsesivni bolesnik o kojem je reć često bi tokom seanse silovito okretao glavu u stranu, pokušavajući da se
«otrese» misli koja gaje brinula.

Fantazija o preseljenju dela sebeu drugoga i samim tim mogućnost da se njime upravija iznutra odraz je onog
ključnog vida projektivne identifikacije: osoba uvučena u takav proces bar delimično dejstvuje na razvojnom
nivou na kojem postoji duboka nerazgraničenost između selfa i objektnih predstava. Projektor oseća da
primalac doživljava njegova osećanja; i to ne samo slično njegovim, već uistinunjegova osećanja, presađena u
primaoca. Osoba koja projektuje oseća se “jedno sa” 4(Safer — Schafer, 1974) osobeom u koju projektuje
izvestan deo sebe. I tu seprojektivna identifikacija razlikuje od projekciie. Kod projekcije, onaj koji projektuje
oseća se otuđen, ugrožen, pometen ili otuđen od objekta projekcije. Osoba koja se upustila u projekciju može
se čak zapitati: «Zašto bi se neko uopšte toliko ljutio kad za to nema razloga? Mora da sa njim nešto nije u
redu.» Kod projekcije, pojedinac oseća psihološku udaljenost od objekta; a kod projektivne identifikacije –
duboku povezanost sa objektom. Naravno, ove uzajamno oprečne procese retko kada srećemo
U čistom obliku; umesto toga, gotovo po pravilu nailazimo na njihovu mešavinu, sa većom ili manjom
pretežnošću osećanja stopljenosti odnosno otuđenja.

U drugoj fazi projektivne identifikaciie (tačnije, u okviru drugog pojavnog vida ovog celovitog događanja), onaj
koji projektuje vrši pritisak na primaoca projekcije kako bi ovaj počeo da doživljava i ponaša se saglasno
projektovanoj fantaziji. Ovde nije posredi zamišljeni pritisak, već onaj pravi, ostvaren mnoštvom interakcija
između onoga ko projektuje i onoga ko prima. Projektivne identifikacije nema tamo gde ne postoji interakcija
između onoga ko projektuje i njegovog objekta. Slučaj hospitalizovane dvanaestogodišnjakinje, koja je u
detinjstvu bila izloženasilovitim fizičkim i psihičkim napadima, najbolje će ilustrovati ovaj aspekt
projektivne identifikacije. Na odeljenju, pacijentica gotovo da ništa nije rekla, ali se njeno prisustvo ipak snažno
osetilo pošto je neprestano naletala i udarala u druge,naročito na svog terapeuta. Druge je pacijente i osoblje
ovo obično dovodilo do besa.Njen je terapeut izjavio da se nakom seansi (najčešće je to bila terapija igrom)
osećaokao da za njega nije bilo mesta u sobi. Gde god da bi stao, pacijentkinja bi to smatrala svojim mestom.
Ovakav oblik interakcije predstavlja aspekt objektnog odnosa u okviru kojeg pacijentkinja vrši pritisak na
terapeuta da ovaj doživi sebe kao nekoga na koga
________________________
4
Vidi fusnotu 1 - prim. prev.
3
se nasrće a da pri tom on nije u stanju da od toga umakne. Takve interpersonalne interakcije čine 'fazu
izazivanja' (indukcije) u procesu projektivne identifikacije ove pacijentice.

Već pomenuti opsesivni psihotični pacijent je doslovno pokretao izvestan tip terapijske interakcijekoja ilustruje
'fazu izazivanja-indukcije' u okviru projektivne identifikacije. Ovaj četrnaestogodišnji pacijent je rođen
saluženjem želudačnog otvora i tokom prvog meseca života je patio od teških povraćanja u mlazu, pre no što
je poremećaj dijagnostikovan i hirurški ispravljen. Otada je neprestano imao psihički doživljaj kao da su se u
njega uselili izvesn iprocesi koji ga napadaju: roditelji koji grde, bolno peckanjeu stomaku, razdiruće brige i
silovit bes nad kojim ima slabu ili nikakvu kontrolu.Početne su se fazet erapije sastojale gotovo isključivo od
njegovog pokušaja da muči terapeuta šutirajući mu nameštaj, stalno pritiskajući dugme za električno zvono u
čekaonici i bez prekida ritmično ponavljanje pištavog zavijanja. Sve je to kod terapeuta izazivalo osvetnički
bes, i čak ga dovelo dotle da oseti krajnju napetost i bospomoćni bes, na šta se bolesnik gotovo u magnovenju
smirio. Bolesnik je bio potpuno svestan i svojih pokušaja do razbesni terapeuta, kao i smirujućeg i
blagotvornog dejstva opažaja da je u tome najzad uspeo. Sklon sam da ovakvu terapijsku interakciju shvatim
kao odigravanje bolesnikove fantazije da su bes i napetost štetni u njegovom unutrašnjem prostoru, kojih se
pokušva da reši smeštajući ih u terapeuta. Međutim, kao i sa povraćanjem u mlazu, rešenje nije baš
jednostavno - štetni unutrašnji činioci kojih bolesnik želi da se reši(bes/hrana/roditelji) takođe su nasušni za
život. Projektivna identifikacija nudi ono pomirljivo rešenje, u okviru kojeg bolesnik može da u fantaziji oslobodi
svoj unutrašnji prostor štetnih ali za život važnih objekata, tako da ih istovremeno i očuva, i to unutar objekta
od kojeg je tek delimično odvojen. Ovo bi rešenje ostalo puka fantazija da nije pratećeg objektnog odnosa, u
okviru kojeg bolesnik vrši snažan pritisak na terapeuta da se prikloni njegovoj projektivnoj fantaziji. I kada je
konačno dobio dokaz da je projekcija obavljena (to jest, kada je terapeut ispoljio znake napetosti i besa),
bolesnik je osetio olakšanje, pošto je to ujedno bila i potvrda da suštetni/životno važni činioci ne samo izbačeni
nego i sačuvani.

Želeo bih da ukratko iznesem i treći klinički primer, u okviru kojeg ćemo se usmeriti na ‘fazu izazivanja',
svojstvenu procesu projektivne identifikacije. Finac T. A.Tohko (Tähkä T. A., 1977) izveštava da pacijentovom
samoubistvu često prethodi terapeutova duboka emotivna nezainteresovanost. I premda dr Tohko ne pristupa
ovoj pojavi sa stanovišta projektivne identifikacije, njegova se zapažanja mogu shvatiti kao odraz pacijentovog
pokušaja da kod terapeuta izazove sopstveno stanje potpune ravnodusnosti premo sebi i životu. Na sve bi se
ovo moglo gledati i kao na pacijentov pokušaj da: (1) se oslobodi maligne ravnodušnosti proma životu; (2) na
teraterapeuta da ga shvati izazivajući u njemu isto osećanje. Proces ovakvog"izazivanja" osećanja čini drugi
stepen projektivne identifikacije.

Voren Brodi (Warren Brodoy, 1965), je baveći so porodičnim odnosima, je izučavao jedan aspekt
interakcija koji služi da bi se stvorio pritisak priklanjanja u pravcu projektivne fantazije. Veoma je slikovito
opisao način na koji jedan član porodice može da manipuliše realnošću, kako bi prisilio onoga drugog da
«potvrdi»uspešnost projektovanja. A prema stvamosti koja nije od koristi za potvrđivanje delotvornosti
projektovanja se pojedinci obično ponašaju kao i da ne postoji.Ovakva manipulacija stvamosću i posledično
potkopavanje testiranja realnosti samo je jedna tehnika u čitavom nizu pritisaka u pravcu priklanjanja
projektivnoj fantaziji.
4
Postoji ješ nešto što treba pomenuti kada je posredi 'faza izazivanja-indukovanja' u okviru projektivne
identifikacije, a toje ono "inače" koje se preteći pomalja iza pritiska da se neko saobrazi projektivnoj
identifikaciji. Voć sam na drugom mestu (Ogden, 1976, 1978) opisao pritisak na novorođenče do se ponaša u
skladu sa majčinom patologijom,kao i stalno prisutnu pretnju da za majku ono neće postojati ukoliko to ne
učini. Ustvari, ova je pretnja 'pesnica' iza zahteva za priklanjanjem: «Ukoliko nisi onakavkakav si mi potreban
da budeš, ne postojiš za mene»; drugim rečima: «Mogu da u tebi vidim samo onošto ja unesem u tebe, i ako
to ne vidirn, onda ne vidim ništa drugo» Tokom terapijske interakcije, terapeut je prisiljen da oseti snagu straha
da će se ispostaviti nepostojećim za pacijenta, ukoliko prestane da se ponaša saglasno njegovoj projektivnoj
identifikaciji. (Za podrobnije razmatranjeterapije usredsređene na ovu problematiku, vidi Ogden, 1978).

Do sada smo govorili o dva vida projektivne identifikacije: prvi je sadržao fantaziju o oslobađanju jednoga dela
sebei unošenju tog dela u drugoga, tako da se tim drugim može da upravija iznutra. Drugi aspekt
projektivne identifikacije o kojem je bilo reči jesu interpersonalne interakcije koje treba da podrže fantaziju o
naseljavanju i kontrolisanju drugog. Kroz interakcije onoga koji projektuje sa njegovim objektom potvrđuju se
dva aspekta ove fatazije: (1) pomisao da objekat ima osobine projektovanih delova selfa; (2) da osoba koja
projektuje upravlja objektom. U stvari, 'uticaj' jeste realan, ali to nije ona zamišljena kontrola u apsolutnom
smislu te reči posredstvom presađenih aspekata selfa koji sada nastanjuju objekat; pre bi se reklo daje to
spoljni pritisak koji se postiže u kontekstu međuljudskih interakcija. A to nas dovodi do (3)treće faze
projektivne identitikacije, koja sadrži primaočevo 'psihičko procesiranje' -projektovanog sadržaja, i ponovno
pounutrenje/internalizaciju preoblikovane verzije projektovane građe od strane onoga ko upražnjava
projektovanje. U ovoj fazi projektivne identifikacije, primalac na koga je projektovanje usmereno doživljava
sebe dolimično onako kako je i predstavljen u projektivnoj fantaziji. Istinaje da je primaočevo doživljavanje
samo novi niz osećanja osobe različite od onoga ko upražnjava projektovanjem. Primaočeva osećanja mogu
da budu bliska pošiljaočevim, ali to nisu presađena osećanja. Primalac je tvorac sopstvenih osećanja, pa i
onih nastalih pod tom krajnje posebnom vrstom pritiska od strane onoga ko vrši projekciju. Ta izazvana
osećanja proizvod su različitog sistema ličnosti, sa različitim dobrim i rđavim svojstvima. A ta činjenica otvara
put mogućnosti da se sa projektovanim osećanjima(tačnije, saglasnim nizom osećanja pobuđenih u primaocu)
postupi drukčije od načina dostupnog onome koji projektuje. Primalac, tako, može da primeni različiti niz
odbrana i drugih psihičkih procesa tokom «procesiranja», <metabolisanja» (Longs - Langs, 1976),
˝sadržavanja/kontejniranja (Bion, 19593), ili kakvog drugog baratanja osećanjima. Činjenica da pošiljalac
koristi projektivnu identifikaciju ukazuje da se on bavi određenim aspektom sebe, pokušavajući da se oslobodi
neželjenih osećanja i predstava.Ti drugi psihički procesi koje primalac može da pokrene kako bi obradio isti
skup osećanja mogu da sadrže i pokušaje njihove integracijesa ostalim delovima ličnosti, pokušaje da njima
ovlada pomoću razumevanja i sublimacije. Ovakvi postupci obrade osećanja razlilkuju se od projektivne
identifikacije po tome što suštinski ne prodstavljaju nastojanje da se izbegnu, odbace, poreknu ili zaborave
određena osećanja i misli; oni su, pre, različiti tipovi pokušaja da zadržimo jedan deo sebe, odnosno da sa
njim živimo a da ga se pri tom ne odreknemo. Ukoliko primalac projektovanja može da izađe na kraj sa
osećanjima projektovanim 'u' njega, i to na način različit od onog svojstvonog pojedincu koji upražnjava
projektovanje, nastajenovi skup osećanja koji se može smatrati 'procesiranom' varijantom prvobitno
projektovanih osećanja. A taj novi skup osećanja može povući za sobom i osećanje da se sa projektovanim
osećanjima, mislima i predstavama može živeti, a da se pri tom ne oštete drugi aspekti selfa odnosno
pojedincu dragoceni spoljni i unutrašnjiobjekti (uporodi: Litl — Little, 1966). To novo doživljavanje(ili spoj
projektovanih osećanja i aspekata primaoca) može čak da sadrži i osećanje da se emocije o kojima je
reč mogu pozitivno vrednovati; štaviše, da se u njima povremeno može i uživati.Treba imati na umu da je
zamisao o «uspešnom» procesiranju uslovna i da će svako takvo procesiranje ipak biti nepotpuno i u izvesnoj
meri zagađeno patologijom primaoca.

"Svarena" projektovana građa postaje dostupna projektoru kroz primaočevu interakciju snjim. Priroda ovoga
poununtrenja/internalizacije (tačnije, ponovnog unošenja) zavisi od nivoa zrelosti onoga ko je pokrenuo čitav
proces projektovanja i može se kretati u rasponu od primitivnih tipova introjekcije do zrelih oblika
poistovećenja/identifikacije (uporedi,Safer — Sohafor, 1968). Ma kakav da je obiik procesa ponovnog
unosonja/re-introjekcije, internalizacija metabolisane projektovane građe omogućava projektoru da stekne
nove načine baratanja skupom osećanja kojih se jeu prošlosti jedino mogao da otarasi. Do verodostojnog
psihičkog napredovanja dolazi zavisno od toga koliko je projektovana građa uspešno procesirana i
pounutrena/internalizovana. (Posledice neodgovarajućeg prijema,procesiranja i projektivne identifikacije
razmatraćemo kasnije u članku.)

U sledećem primeru projektivne identifikacije javlja se primalac koji je zrelijii u većoj meri integrisan od onoga
ko projektuje. Gospodin J. je već godinu dana na analizi, ali su i pacijent i analitičar pod utiskom da se terapija
nekako vuče. Pacijent seneprekidno pita da li od «svoga uopšte ima neke koristi», i da «sve to možda nije
teško gubljenje vremena», itd. Gospodin J. je uvek gunđajući plaćao seanse, a uplate su postepeno sve više
kasnile, tako do se analitičar pitao hoće Ii za svoj rad uopšte biti plaćen. Terapeut je pornišljao ida će pacijent
napustiti lečenje, ne plativširadni za taj ni za prothodni mesec. Pored toga, kako su seseanse vukle, analitičar
je pomišljao na kolege koje su održavali seanse od 45 umesto 50 minuta, i za to naplaćivali koliko i pomenuti
analitičar. Tako je, pre početka jedne seanse, analitičar razmatrao da li da skrati seansu tako što će naterati
pacijenta da sačeka par minuta pre nego ga uvede u ordinaciju. Sve se ovo odigravalo a dani pacijent ni
analitiričar nisu na to obratili pažnju. Postupno, analitičar je ustanovio da ima toškoća kada treba da seansu
blagovrernono privede kraju, pošto je imao snažno osećanje krivice povodom toga što pacijent nije dobio
«dovoljno za to koliko plaća». Pošto se ova toškoća sa trajanjem seansi neprestano ponavljala tokom nekoliko
meseci, analitičarje polako počeo da shvata svoje teškoće pri primeni osnovnih pravila analize. Postalo mu je
jasno do se osetio pohlepnirn zato što je očekivao da mu se plati za ‘bezvredan' rad,te je od takvih osećanja
krenuo da se brani velikodušnim rasipanjem svoga vremena,kako niko ne bi mogao da ga optuži za lakomost.
Shvativši osećanja kojaj e u njemu pokrenuo pacijent, analitičarje bio u stanju i da na rasterećen način sagleda
pacijentovu građu. Otac je napustio gospodina J. i njegovu majku kada je pacijent imao 15 meseci. lako to
nikada nije izgovorila, majka jeza taj dogadaj krivila pacijenta. Postojalo je neizrečeno, zajedničko osećanje da
je pacijentova halapljivost za majčinim vremenom, energijom i osećanjima dovela do očevog odlaska. Pacijent
je razvio intenzivnu potrebu da porekne i odbaci takvo osećanje pohlepe. Nije bio u stanju da kaže analitičaru
kako želi da se viđaju češće, jer je tu želju doživljavao kao izraz sopstvene lakomosti, koja dovodi do očevog
napuštanja (transfer), kao i do majčinih prebacivanja (transfer), pošto je u analitičaru video svoju majku.
Umesto
6
toga, pacijent je bio uporan u stavu da su analiza i analitičar potpuno bezvredni i nepoželjni. Ovakva je
interakcija kod analitičara na tanan način pobudila snažno osećanje pohlepe, koje je i on smatrao toliko
neprihvatljivim da je isprva pokušao da ih porekne, a potom i da ih se oslobodi. Za terapeuta je prvi korak u
integrisanju tog osećanaja grabežljivosti bila sposobnost do ustanovi kako opažasebe kao nekoga
ko doživljava osećanje krivice i ujedno se brani od osećanja gramzivosti. Tek potom je bio u stanju da pokrene
onaj deo sebe zainteresovon za razumevanje sopstvenih osećanja halapljivosti i krivice, umesto do ih poriče,
prerušava, pomera ili projektuje. Od suštinskog je značaja za ovakav aspekt psihičkog funkcionisanja
analitičarevo osećanje da je u stanju da doživi osećanja pohlepei krivice a da ga ona ne ošteti. U
stvari, analitičarevo osećanje sopstvene lakomosti nije ni bilo prepreka njegovom terapijskom radu; pre bi se to
moglo reći za njegovu potrebu da takva osećanja otuđ iporicanjem i odbrambenom delatnošću. I štoje
analitičar postajao svesniji tog aspekta svog i pacijentovog selfa, kao i činjenice da je u stanju da ga podnese,
to je bivao spremniji do se izbori sa finansijskim i vremenskim okvirima terapije.Analitičar više nije smatrao da
mora da krije činjenicu kako mu jedrago da prima novoc za ono što radi. Posle izvesnog vremena, pacijent je,
pružajući (na vreme) analitičaru ček, komentarisao kako mu sečini daje ovoj zadovoljan što primo «tako veliki i
mastan iznos» i da tako nešto ni malo ne dolikuje psihijatru. Analitičar se samo nasmejao i odvratio da mu
prija kod dobije novac. Tokom ove interakcije, pacijentu se pružila prilika da internalizuje analitičarevo
prihvatanje sopstvenog osećanja gladi, halapijivosti i proždiranja, zajedno sa sposobnošću da ih objedini sa
osećanjima zdravog Iičnog interesa i sopstvene vrednosti. No, u tom je trenutku analitičar izabrao da ne
interpretira pacijentov strah od sopstvene proždrljivosti i njegovu odbrambenu,projektivnu fantaziju. Umesto
toga, terapija se sastojala u "varenju" projektovane građe i procesu njenog stavljanja na raspolaganje za
internalizaciju posredstvom terapijske interakcije.

Bilo bi vredno, u kontekstu dosadašnjih promišljanja, razmotriti i da li se ovakvo shvatanje projektivne

identifikacije neposredno ne odražava i na pitanje: kako to psihoterapija i psihoanaliza doprinose psihičkom
razvoju pojedinca. Može biti da suština onog što je terapijsko po pacijenta leži u procesu kojim se terapeutili
analitičar otvaraju za prijem pacijentovih projekcija - i pri tom, tokom procesiranja projektovone grade, koriste
komponente svogo mnogo zrelijeg sistemo ličnosti — a onda i u načinu na koji, kroz terapijsku interakciju,
stavljaju svarenu projektovanugrađu na raspolaganje pacijentovoj internalizaciji/pounutravanju (Sirlos -
Soarlos, 1963; Moiin I Grotstojn — Malin & Grotstoin, 1966; Longs — Longs, 1976).

Da rezimiramo, projektivna identifikacija je skup fantazija i objektnih odnosa koji se šematski mogu objediniti u
trofazni obrazac: prvo, fantazija ooslobađanju sebe od kakvog neželjenog dela selfa i njegovog preseljenja u
drugoga,tako da možemo da upravljamo njime; potom, posredstvom međuljudske interakcije izazivanje u
primaocu osećanjasaglasnih projektovanoj fantaziji; i, konačno, primaočevo procesiranje projektovane građe,
kojem sledi ponovna internalizacija ‘metabolisane projektovane građe' od strane onogo ko je i započeo čitav
proces projektovanja.

III. Rane razvojne okolnosti

Projektivna identifikacija, onako kako jeopisana u prethodnom delu,predstavija psihički poces koji je
istovromeno i tip odbrane i aspekt interakcije, i primitivni obiik objektnog odnosa, ali i put ka psihičkoj promeni.
Kao odbrana, projektivna identifikacija služi da bi se stvorilo osećanje psihološke distance od nepoželjnih
(često zastrašujućih) aspekataselfa; kao aspekt komunikacija, projektivna identifikacija predstavlja proces
kojim se u drugome izazivaju osećanja saglasna sopstvenim, i tako stvara osećanje da smo shvaćeni od
drugoga ili da smo sa njim'stopljeni'. Kao tip objektnog odnosa, projektivna identifikacija predstavlja način
povezivanja i bivanja sa delimično odvojenirn objektom; i konačno, kao put kapsihičkoj promeni, projektivna
identifikacija je proces kojim se osećanja sa kojima sečovek bori psihički procesiraju od strane drugoga i u
izmenjenom obliku stavljaju na raspolaganje onome ko projektuje, kako bi ih ovaj ponovo internalizovao.

Svaka od ovih funkcija projektivne identifikacije odvije se u kontekstu detetovih ranih pokušaja da svoje
spoljašnje i unutrašnje iskustvo opazi i organizuje, kao ida upravlja njima, ali i u kontekstu detetovih pokušaja
da komunicira sa okolinom. Pri tom je ono suočeno sa krajnje složenom, zbunjujućom i zastrašujućom paljbom
draži.Uz pomoć ‘dovoljno dobre' majke (Vinikot — Winnicott, 1952), dete kreće da organizuje svoje iskustvo. U
tom nastojanju da se organizuje, ono otkriva vrednost razdvajanja opasnih, bolnih i zastrašujućih od utešnih,
prijatnih i smirujućih doživljaja (Frojd —Freud, 1920). I ovo se 'cepanje' ustaljuje kao osnovni deo ranih
psiholoških načina organizovanja i odbrana (Džajkobson — Jacobson, 1964; Kernberg, 1976). Za razradu i
podršku ovakvog načina organizovanja, dete koristi (projektivne) fantazije o tome da može da se osIobodi
izvesnih delova sebe, kao i (introjektvne) fantazije da u sebe može da unese određene delove drugoga.
Ovakvi načini mišljenja pomažu detetu da psihički razdvoji ono što vrednuje kao pozitivno - i da to u fantaziji
sačuva - od onoga što oseća da je opasno i razorno.

Ovi pokušaji psihičkog organizovanja i stabilizacije javljaju se u kontekstu dijade majka-dete. Spit (Spitz, 1965)
opisuje ove najranije 'gotovo telepatske' komunikacije između majke i deteta kao 'cenestetičke', gde se oseti
visceralnih draži 'primaju' umesto da se 'opažaju'. Dete 'prima' majčino afektivno stanje i beleži ga u obliku
osećanja. Majka koristi cenestetički način komunikacije. Vinikot lepo opisuje to stanje povišene materinske
prijemčivosti koje se sreće kod majki novorođenčadi: «Ne verujem daje moguće shvatiti funkcionisanje
majke na samom početku detetovog života a da ne uvidimo kako je kadra da dosegne ovo stanje gotovo
bolesne, povišene osetljivosti i da se potom povrati od njega... Samo ukoliko je senzitivizirana na način
koji opisujem, majka je u stanju da se uživi u detetovo osećanje i tako zadovolji njegove potrebe» (Vinikot —
Winnicott, 1956).

Upravo u takvim razvojnim okolnostima dete razvije proces projektivne identifikacije kao način fantaziranja -
uz prateće objektne odnose - koji ima i svoju odbrambenu i svoju komunikacionu funkciju. Projektivna
identifikacija je prirodan dodatak detetovirn nastojanjima da ono šta oseća daje dobro održi no sigurnoj
udaljenosti od onogo što oseća daje rđavo i opasno. U fantaziji je moguće da se izvesni aspekti deteta
pohrane u drugu osobu, i to tako da dete ne oseti daje izgubilo vezu bilo sa tim delom sebe bilo sa drugom
osobm. U kontekstu komunikacije,projektivna identifikacija predstavlja sredstvo kojim dete može da oseti da je
shvaćeno, i to tako što će učiniti da majka oseća što i ono. Dete ne može da majci rečima opiše svoja
osećanja; umesto toga ono u njoj izaziva ta osećanja. Osim što služi kao način međuljudskih komunikacija,
projektivna identifikacija predstavija i primitivni tip objektnog odnosa, onaj najosnovniji način da se bude sa
objektom, koji je samo delimično psihološki odvojen. To je, u stvari, prelazni oblik objektnog odnosakoji leži
negde između faze subjektivnog objekta i faze stvarne povezanosti sa objektom.
8
A to nas dovodi do četvrte funkcije projektivne identifikacije, one koja je put ka psihičkoj promeni. Sledeća
zamišljena interakcija će biti predstavljena, keko bismo opisali mesto ovog vida projektivne identifikacije u
ranom razvoju pojedinca. Zamislimo da se dete plaši svoje ideje da ošteti odnosno uništi nekogako mu se
suprotstavlja ili ga frustrira. Jedan od načina da izađe na kraj sa takvim osećanjima bio bi da u fantaziji
nesvesno projektuje svoje razorne želje u majku a da u stvarnoj interakciji s njom pobudi u njoj osećanaja
da je bezobzirna, sebična osoba koja želi da uništi sve ono što stoji na putu zadovoljenjanjenih želja i ciljeva.
Jedan od načina na koji bi dete moglo da pokrene ova osećanaja u svojoj mojci bio bi da se tokom
mnogobrojnih dnevnih aktivnosti ponaša dosledno tvrdoglovo; na primer, do svoje obroke i toaletne navike,
oblačenje, uspavljivanje, buđenje i ostajanje sa osobom koja ga čuva, itd. pretvori u pravo poprište. Majka bi
mogla da neosnovano pomisli kako stalno tutnji po kući obuzeta mahnitim besom od frustriranosti, spremna da
ubije one koji stoje između nje i onoga što ona želi. Majci koja nije odgovarajuće razrešila sopstvene konflikte
vezane za razorne želje i porive biće teško da živi sa povišenim nivoom ovakvih osećanaja. Može pokušati da
sa njima izađe na kraj tako što će se povući od deteta i prestati da ga dodiruje. Ili može postati neprijateljski
nastrojena prema njemu sa željom da ga napadne, ili pak bude opasno nemarna. Da ne bi od deteta napravila
metu, majka može da pomeri ili projektuje svoja osećanja na muža,roditelje,poslodavca ili prijatelje. Ili, majka
može da oseti snažnu krivicu, ili da se preplaši da će takva osećanja osujećenosti i rozornosti te može da
reaguje prezaštićujuće prema detetu, tako da mu nikada na dopusti da krene van njenog domašaja,da se
otisneu neizvesno, o sve iz strahe daće se povrediti. Ovakov tip ‘bliskosti' može i do se visoko seksualizuje,
recimo tako što će majka stalno milovati dete u nastojenjuda dokaže sebi kako ga ne povređuje svojim
dodirom. Bilo koji od ovih načina regulacije nastalih osećanja može dovesti do toga da ga dete protumači kao
potvrdu svog osećanja da su besom ispunjene želje za uništenjem osujećujućih objekata opasne i po njega i
po njemu vredne objekte. Od majke će u tom slučaju internalizovati čak i jače uverenje od onog koje je imalo
ranije –da mora da se reši takvih osećanja. Osim toga,dete bi moglo da internalizuje i izvesne komponente
majčinih patoloških metoda izlaženja na kraj sa ovakvim osećanjima (na primer, preterano projektovanje,
spliting,poricanje, snažno odigravanje kao način smanjenja napetosti ili kao način izražavanja osećanja). S
druge strane, 'dovoljno dobro‘ baratanje projektovanim osećanjima može da pokrene majčinu sposobnost
integrisanja pobuđenih osećanja sa drugim delovima njenoga selfa; na primer, sa njenim zdravirn
interesovonjem za sebe, sa njenim prihvatanjem prava da bude ljuta pa i besna na dete zato što se našlo na
putu ka onome što želi, sa njenim somopouzdanjem u to da je u stanju da zadrži takva osećanja a ne da,
vođena njima, reaguje preteranim povlačenjem ili osvetničkim napadom. Ništa o dnavedenog ne mora da
majci bude svesno dostupno. Ovaj čin psihičke integracije čini fazu procesiranja tokom projektivne
identifikacije. Preko majčine interakcije sa detetom, procesirana projektovana građa (koja uključujei osećanje
majčinog ovladavanja svojim doživljajem frustriranosti, kao i razornim, osvetnčkim željama) stavlja se na
raspolaganje detetu, kako bi je ono nanovo internalizovalo.

Ukoliko prihvatimo ovakvo razvojno stanovište, postajejasno da se pojam projektivne identifikacije može
potpuno da odvoji od klajnijanskog teorijskog irazvojnog okvira, kao uostalom i od bilo koje psihoanalitičke
škole. A pogotovo da ne postoji nužna veza između projektivne identifikacije i instinkta smrti, pojma zavisti,kao
i shvatanjem o urođenoj agrasiji, ili bilo kog drugog vida specifično klajnijanske kliničke teorijeili
metapsihologije. Štavise, ne postoji nistašto bi pojam projektivne identifikacije povezivao sa bilo kojim
razvojno-uzrasnim sledom. Pojam projektivne identifikacije zahteva samo da: (1) onaj koji vrši projektovanje
(sasvimmalo ili odraslije dete, pa i odrasli) ima projektivne fantazije (doduše, često veoma primitivne po svojoj
simboiizaciji), kao i specifične tipove povezanosti sa objektima,koji učestvuju u fazi izazivanja i fazi ponovne
internalizacije. (2) Da objekat projektovanja bude sposoban za one tipove objektnog vezivanja uključene u
'primanje'projektovme grade, s tim što je u stanju i da izvrši neki oblik njenog 'procesiranja‘. U izvesnom
trenutku svoga razvoja, dete je u stanju da obavi ove psihološe zadatke a jedino je tada i moguće primeniti
pojam projektivne identifikacije. Na nesreću,razmatranje projektivne identifikacije često pada u zamku
rasprave o klajnijanskim uzrasnim fazama razvoja, što nikako nije primereno ovome pojmu.

IV. Istorijski pogled

Pre no što raspravimo šta dosadašnja razmatranja podrazumeveju u teorijskom i tehničkom smislu te reči,
biće korisno da izložimo kraći istorijski pregled važnih doprinosa razvoju i primeni pojma projektivne
identifikacije. Pojam i izraz'projektivna identifikacija' uvelaje Melani Klajn (Melanie Klein) u članku «Beleške o
nekjm šizoidnim mehanizmima.» (1946). U njemu, M. Klajn primenjuje izraz’projektivna identifikacija' na
psihički proces do kojeg dolazi u paranoidno-šizoidnojfazi razvoja, u okviru koje se ‘rđavi' delovi selfa
otcepljuju i projektuju 'u' drugoga,a sve u nastojanju da se self osIobodi ‘rđavih' objekata, koji prete da ga
razore iznutra. Ovi se rđavi objekti (psihološke predstave instinkta smrti) projektuju unastojanju da se
'uspostavi vlast i posedništvo nad objektom'. M. Klajn nešto duže raspravlja o projektivnoj identifikaciji još
samo u jednom članku — 'O identifikaciji'(1955). U njemu - razmatrajući pripovetku Džulijena Grina (Julian
Green) »Da sam na tvome mestu» - autorka nudi živopisan prikaz Iičnog iskustva vezanog za projektivnu
identifikaciju. U Grinovoj priči, junaku je đavo podario moć da napusti sopstveno i uđe u čije god poželi telo, i
tako ovlada životom odabranog pojedinca.Opis Melanije Klajn toga šta junak doživljava kada sebe projektuje u
drugu osobu dočarava kakvo je to osećanje kada se preselimo u nekog drugog, kada upravljamo njime, a da
pti tom ne izgubimo osećanje ko smo. Posredi je osećanje da je čovek zapravo posetilac u toj drugoj osobi, te
da ga to iskustvo menja i čini zauvek drukčijim nego štoje bio do tada. Osim toga, ovaj opis razjašnjava jedan
veoma važan aspekt stanovišta Klajnove o projektivnoj identifikaciji: proces projektivne identifikacijeje psihički
osiromaćujući, i ostavlja onoga ko projektuje ispražnjenim sve dok ne uspe da ponovo internalizuje
projektovani deo. Pokušaj da se upravlja drugim i da se taj navede na ponašanje saglasno našim fantazijama
zahteva strahovitu budnost i veliki utrošak psihičke energije, koji onoga ko se u to upusti ostavlja psihički
iscrpljenim.

Vilfred Bion (Wilfred Bion, 1959a, 1959b) je načinio važne korake u razradii primeni ovoga pojma. Na
projektivnu identifikaciju on gleda kao na jedinstveni inajvažniji oblik interakcije pacijenta i terapeuta, ne
samuindividualnoj već i ugrupnoj terapfii ma kog tipa. Bionovo inače izrazito kliničkostanoviše može
nampomoći da istaknemo jedan aspekt ovoga procesa koji nije dovoljno osvetlila ni sama. M.Klajn: «Analitičar
oseća da se njime manipuliše tako, kao da igra neku — ma kolikoteško prepoznatljivu - ulogu u nečijoj mašti-
fantaziji» (1959a). Bion je doslednosvestan da je projektivna identifikacija, osim što je fantazam, takođe i
manipulisanjedrugim, to jest međuljudskainterakcija. Bionov rad takođe uspeva da dočara neštood čudnih i
tajanstvenih iskustava svojstvenih onima koji treba da prime u sebeprojektivnu identifikaciju, to jest onih koji su
stavljeni u ulogu 'sadržaoca' (to jestprimaoca, kontejnera). Bion takođe povlači sličnosti između takvog
iskustva i zamisli
10
o«mišljenju bez mislioca» (Bion, 1977). U izvesnom smislu, biti primalac projektivneidentifikacije slično je što i
imati misao koja nije vlastita. Ali, Bion ide i dalje -roditelj (ili terapeut) koji ne može da dopusti sebi da primi
projektivnu identifikacijudeteta (odnosno pacijenta) dovodi do ozbiljnih oštećenja: «Sredina je … u
najgoremslučaju uskratila pacijentu korišćenje mehanizama splitinga i projektivne identifikacije'(Bion, 1959b).
Bitan deo normalnog razvoja jeste detetov doživljaj roditelja kao ljudina koje se može pouzdano osloniti da će
primiti u sebe njegove projektivneidentifikacije.

Herbert Rozenfeld (Rosenfeid) je izložio nekoiiko značajnih ranih radova(1952, 1954) o kliničkoj primeni teorije
projektivne identifikacije na razumevanje ilečenje šizofrenije. Pojam projektivne identifikacije naročito je
koristio da bi otkriogenetska izvorišta depersonalizacije i konfuznih stanja.

Razvoj i primena ovoga pojma ne može se ograničiti samo na rad MelanijeKlajn i njenih sledbenika. Iako
pripadnici drugih Škola analitičke misli ne koriste uvekizraz projektivna identifikacija, radovi izvesnog broja ne
—klajnovaca odigrali suključnu ulogu u razvoju ovoga pojma. Tako je, na primer, Donald Vinikot (Donald
Winnicott) retko kad u svojim radovima koristio izaz 'projektivna identifikacija', alijasam sklon da veći deo
onoga što je radio gledam kao na izučavanje uloge majčinih projektivnjh identifikacija u ranom razvoju deteta ,
kao i posledica takvog oblikaobjeknih odnosa po normalan i patološki razvoj pojedinca — na primer,
njegovipojmovi ‘narušavanja‘ i 'ogledanja' (1952, 1967).

Izveštaji M. Balinta (Michael Baiint, 1952, 1968) o njegovom radu saterapijskim potiskivanjem (naročito u fazi
lečenja koju on naziva 'novi početak')mahom su usredsređeni na pitanja tehnike, što se gotovo neposredno
odnosi i na rad saprojektivnom identifikacijom. Balint nas upozorava da ne interpretiramo ili postupamo na
osnovu osećanja koje je u name izazvao pacijent; umesto toga,terapent mora da 'prihvati', 'oseti sa', 'otrpi',
'podnese sa' pacijentom i osećanja sa kojima se ovaj bori i traži od terapeuta da ih prepozna. «Analitičar
(kada uspešno void pacijentovu regresiju) nije toliko zagrižen da odmah sve 'razurne', pogotovo ne da sve
što je nepoželjno 'organizuje‘ i svojim ispravnim interpretacijama izmeni; preje, u stvari, strpljiviji sa
pacijentovim patnjama i u stanju da ih podnese - to jest da prizna svojuuslovnu nemoć — nego što se upinje
da ih odagna 'analizom', kako bi dokazao svoju terapeutsku svemoć» (1968, str. 134). Ja to delimično vidim
kao rečiti iskaz oanalitičarevom zadatku da neprestano bude otvoren i prijemčiv za pacijentoveprojektivne
identifikacije, a da pri tom ne mora i da postupa u skladu sa takvirnosećanjima.

Harold Sirls (Searles) je obogatio jezik kojim govorimo o načinu na kojiterapeut (ili roditelj) možepokušati da se
otvori i primi projektivne identifikacijepacijenta (ili deteta). U svom članku (1963) «Transferna psihoza u
psihoterapiji šizofrenije», Sirls raspravlja o tome koliko je važno da terapeut ne krene da se krutobrani od
mogućnosti da doživi nešto od onoga što oseća bolesnik. «Pacijent razvija dobre strane ega prekoidentifikacije
sa terapeutom koji može da podnese i u svojširiself integriše onu vrstu subjektivne, ne-ljudske, delimično
objektnepovezanosti koju pacijent neguje u njemu i koja mu je potrebna od njega» Da bipotom, u istom članku,
dodao: «Stepen u kojem terapeut doživi istinsko osećanjedubokog učešća u pacijentovoj na 'sumanutom
transferu' zasnovanoj, vezanosti zanjega tokom faze terapijske simbioze teško je dočarati rečima; od suštinske
je važnosti da terapeut uvidi kako takav stepen emocionalnog ućešća nije dokaz“kontratransferne psihoze»
već suštinski odraz onoga šta je pacijentu potrebno od
11
njega u toj ključnoj fazi lečenja.» Sirls ovde izlaže stanovište po kojem terapija, bar uizvesnirn fazama
regresije, može da napreduje samo onoliko koliko je terapeut ustanju da sebi dozvoli da (smanjenom jačinom)
oseti ono što i pacijient; ili da— recimoto jezikom projektivne identifikacije — dopusti sebi da se otvori i primi
pacijentovo projektovanje. Ovo 'učestovanje u osećanjima' ne znači da treba postati bolestanslično pacijentu,
zatošto terapeut, osim što će primiti projektovanu gradu, mora i dajeprocesira i uklopi u svoju 'širu' ličnost, te
da potom tako integrisano doživljavanjestavi na raspolaganje pacijentu, kako bi ovaj izvršio ponovnu
internalizaciju. U svomnedavnom članku «Pacijent kao terapeut analitičara», Sirls (1975) podrobno
opisujepriliku koju analitičar ima za svoj dalji razvoj, a koja je prirođena njegovoj borbi da se otvori za
pacijentove projektivne identifikacije.

Sve je veći fond literature koja nastoji da razjasni pojam projektivneidentifikacije i da ga uklopi u ne-klajnovski
psihoanalitički okvir.Malin i Grotstajn(Malin & Grotstein, 1966) nude kliničku formulaciju projektivne
identifikacije, uokviru koje oni ovaj glomazan pojam — da bi se lakše baratalo njime — razmatraju u
kontekstu tri elementa: projektovanja; stvaranja ‘legure' od spoljnjeg objektaiprojektovanog selfa; kao i
ponovneinternalizacije. Autori izlažu stanovište pokojem se terapija sastoji od modifikacije pacijentovih
unutrašnjih objekata procesomprojektivne identifikacije. U tom je kontekstu interpretecija način kojim se
pacijentu pomaže da opazi 'kako je ono što je projektovao primljeno i konstatovano odstrane analitičara'.

Konačno, voleo bih da pomenem i radove Roberta Lengsa (Longs, 1975,1976), koji trenutno radi na razvijanju
jednog adaptaciono—interakcionogpsihoterapijskog i psihoanalitičkog okvira. Njegova su nastojanja odraz sve
većesvesti o važnosti i primenjivosti pojma projektivne identifikacije kao sredstvapronicanja u terapijski proces
(vidi takođe Kemberg, 1968, 1976; Nejdelson -Nadelson, 1976). Lengs tvrdi daje neophodno da se analitička
teorija odrekne odredbeanalitičara kao svojevrsnog ekrana i da ga definiše kao nekog ko jeju stanju 'da primi
izadrži pacijentove patološke sadržaje, i ko u punoj meri učestvuje u analitičkojinterakciji' (1976). Takvim ćemo
preusmerenjem razjasniti prirodu terapeutovogreagovanja na pacijentovu transfernu i netransfernu građu, a
samim tim se naći upovoljnijem položaju da obavimo samoanalizu, toliko neophodnu za lečenje pacijenta,a
pogotovo za ispravku nedostataka u samoj tehnici. Za Lengsa, projektivnaidentifikacija predstavija osnovnu
jedinicu izučavanja unutar interakcionog referentnog okvira‘

V. Implikacije po tehniku i kliničku teoriju

Voleo bih do sada pređem na razmatranje nekolikih tehničkih i teorijskihimplikacija izloženog shvatanja o
projektivnoj identifikaciji.

1. Pitanje koje se odmah nameće jeste šta to terapeut treba da‘preduzme’kada primeti da sebedoživljava
saglasno pacijentovoj projektivnoj fantaziji, to jestkada postane svestan da je primalac pacijentove projektivne
identifikacije. Jedan ododgovora je — ništa; neka, umesto toga, pokuša da se saživi sa u njemu 'pobuđenim
osećanjima, ne odričući se sopstvenih i ne pokušavajući da se reši pobuđeih. Upravose to i podrazumeva pod
formulacijom ‘otvoriti se za prijern projektovane grade'.Zadatak je terapeuta da primi i zadrži pacijentova
osećanja. Tako, na primer, kada sepacijent oseća kao da ga je nemoguće negovati, da je nepopravljivo
nedostojanljubavi i neutešno neizlečiv, terapeut mora biti u stanju da podnese osećanje da suterapeut i
terapija bezvredni u slučaju beznadežnog pacijenta, a da istovremeno ne postupi uskladu sa ovim osećanjem I
terapiju privede kraju (uporedi Nejdlson -
12
Nadeison, 1976). A 'istinu' koju pacijent iznosi o sebi treba smatrati prelaznompojavom (Vinikot — Winnioott,
1951), što znači da se i ne postavija pitanje da li je pacijentova 'istina‘ stvarna ili fantazija. Kao i kod svake
prelazne pojave, posredi je irealnost i fantazija, ona je istovremeno i subjektivna i objektivna. U tom kontekstu
ine treba ništa preduzimati po pitanju: 'Ukoliko pacijentu nikada ne bude bolje,zašto nastavljati terapiju?'
Umesto toga, terapeut treba da pokuša da se saživi i ostanesa osećanjern daje uvučen u beznadežnu terapiju
sa beznadežnim pacijentom, kao i daje i sam beznadežan kao terapeut. To je, naravno, samo delimična istina
koju pacijent doživljava kao potpunu. 'Istinu' o pacijentovim osećanjima terapeut mora da doživikao
emocionalno istinitu, kao što idovoljno dobra majka mora da učestvuje u istinostiosećanja njenog deteta
povodom smirujućih i poživot važnih moći satenske krpice-Vinikotovog prelaznog objekta.
Postojijoš nekoliko aspekata pitanja o regulisanju procesa projektivneidentifikacije koja vredi razmotriti. Prvi je
stavka da terapeut nije samo prazanrezervoar u koji pacijent može da 'odloži' svoje projektivne identifikacije.
Terapeut jeljudsko biće sa sopstvenom prošlošću, potisnutim nesvesnim, sopstvenim konfliktima,strahovima i
psihičkim tećkoćama. Osećanja sa kojima se pacijenti bore većsu, po svojoj prirodi, visokog naboja, bolna,
konfiiktina opterećena područja ljudskogiskustva, kako za pacijenta tako i za terapeuta. Trebalo bi da se
terapeut - ako jesvojim razvojnim iskustvom itokorn svoje analize stekao prednost veće integrisanosti- manje
od pacijenta plaši tih osećanja i da je manje sklon da beži od njih. No, ovdenije posredi pojava tipa 'sve ili
ništa', tako da bavljenje osećanjima kojeje projektovaopacijent zahteva od terapeuta priličan trud, veštinu i
‘otpornost na dugotrajnu napetost'(Vinikot - Winnicott, 1960). Još jedno značajno sredstvo koje stoji na
raspolaganjuterapeutu u njegovim nastojanjima da primi i zadrži pacijentove projektivne identifikacije jeste
njegova sposobnost da shvati šta sam oseća i šta se događa između njega i pacijenta. Teorijska opremljenost
terapeuta, njegova lična analiza, njegovoiskustvo, njegova empatičnost i psihološki rečnik - sve se to može
prizvati da bi se izdržalo doživljavanje koje nastoji da razume i zadržii u sebi.

A sada sepostavlja pitanje: koliko od terapeutovih nastojanja da razume pacijentove projektivne idientifikacije
treba ponuditi pacijentu u obliku interpretacija.Terapeutova sposobnost ne samo da razume već i da svoje
razumevanje jasno i precizno uobliči rečima od suštinskog je značaja za njegovu terapijsku delotvomost
(Frojd — Freud, 1914; Glover, 1931). A u radu sa projektivnim identifikacijama, to jeslučaj ne samo zatošto
takva verbalna uobličena razumevanja mogu biti od koristi pacijentu u obliku uvremenjenih razjašnjenja i
interpretacija, već i zbog toga što sutakva razumevanja suštinski deo terapeutovih napora da u sebi zadrži
pobuđenaosećanja. Terapeutovo razumevanje može predstavljati tačnu interpreticiju za samoga terapeuta, što
još ne znači da je uvremenjena za pacijenta. U takvim slučajevima,interpretacija treba da ostane 'nema'
(Spotnio - Spotnitz, 1969), to jest rečimauobličena u terapeutovoj svesti, ali ne i rečima iskazana pacijentu. Još
jedan vidvažnosti 'neme interpretacije' jeste da ona može da sadrži građu koja ima mnogo većiznačaj za
samoanalizu od onoga koji bi imala kada bi je terapeut uključio u tumačenjenamenjeno pacijentu. Neprestana
samoanaliza ove vrste od neprocenjive je vrednostikadaje reč o terapeutovim nastojanjima da se izbori sa
osećanjima koja u njemu bude pacijenti, da ih zadrzi u sebi i na osnovu njih razvojno napeduje.

No, treba spomenuti i drugu stranu svega ovoga. Postoji opasnost da terapeut,baveći se projektivnom
identifikacijm, padne u iskušenje da pacijentovu terapijuiskoristi isključivo kao poprište na kome će potražiti
pomoć za sopstvene psihološkenevolje. Kod pacijenta, to može dovesti do ponavljanja rane patogene
interakcije (često
13
seto nalazi u detinjstvu u patologiji narcističkog pacijenta), u okviru koje su majčinepotrebe bile gotovo
isključivo u fokusu odnosa majka—dete (Za dalju raspravu o ovakvim interakcijama majke i deteta, vidi Ogden,
1974, 1976, 1978).

2. Već smo se u različitim kontekstima malopređašnje rasprave pozabavili time kako prepoznati greške
počinjene tokom rada na projektivnoj identifikaciji i kojekorektne korake preduzeti. Greške u samoj tehnici
često su odraz terapeutovogneuspeha u odgovarajućem procesiranju pacijentovih projektivnih identifikacija.
Može se dogoditi da terapeut —— bilo da se poistoveti sa pacijentovim metodamaupravljanja projektovanim
osoćanjima, bilo da se oslanja na svojeuobičajene odbrane — počne da se prekornemo oslanja na poricanje,
spliting, projekciju, projektivnuidentifikaciju ili odigravanje, a sve da bi se odbranio od pobuđenih osećanja.
Ovo usustini odbrambeno stanovište može dovesti do 'terapijske rnezalijanse‘5 (Longs -Langs, 1975), u okviru
kojepacijent i terapeut 'u svome odnosu tragaju zazadovoljenjem i odbrambenim potkrepljenjima'. Da bi
podržao sopstvene odbrane, terapeutmože da uvede odstupanja u tehnici, čak naruši i ona osnovna pravila,
pa ipojmovni okvir psihoterapije i psihoanalize; recimo, tako što će proširiti odnos na društvene kontekste,
davati pacijentu poklone ili ga ohrabrivati da poklanja, narušitipoverljivost podataka, itd. Terapeutov neuspeh
da na odgovarajući način procesiraprojektivnu identifikaciju odražava se na jedan od dva moguća načina: tako
što se kruto brani od osvešćivanja pobuđenih osećanja ili tako što pušta da se takvo osećanje
ili odbrana prema takvom osećanju provedu u akciju. Posledice oba tipa terapeutovogneuspeha da u sebi
zadrži projektivnu identifikaciju jeste da pacijent ponovo internalizuje svoja projektovana osećanja, udružena
saterapeutovim strahovanjima od tih osećanjai njihovom neodgovarajućom obradom. Tako se potkrepljuju i
proširuju pacijentova strahovanja i patološke odbrane. Osirn toga, pacijent može reagovati oćajanjem na
mogućnost da mu pomaže neko ko i samposeduje značajne kompononte njegovepatologije.

3. U terapijskoj dijadi, pacijent nije jedina osoba koja upražnjava projektivnu identifkaciju. Baš kao što pacijent
može da primeni pritisak na terapenta kako bi se ovaj priklonio njegovoj projektivneoj identifikaciji, tako i
terapeut može da izvršipritisak na pacijenta da ovaj vrednuje sopstvene projektivneidentifikacije. Terapeuti i
inače imaju zamršenu i prejakom rešenošću ispunjenu želju da njihovim pacijentima'bude boije', a to je često
osnova za omnipotentnu fantaziju da je terapeut konkretnog pretvorio u onog žieljenog' pacijenta. Veoma
često terapeut može da, preko terapijske interakcije, izvrši pritisak na pacijenta ne bi li se ovaj ponašao kao da
je upravo on taj željeni, 'izlečeni' pacijent. Relativno zdrav pacijent često može postati svestan ovogprtiska i
upozoriti terapeuta, izjavivši otprilike: “Neću vam dozvoliti da me pretvorite u jedan do vaših 'uspeha'.» Ovakva
izjava, bez obzira na njenu prenaglašenu rešenost,treba da upozori terapeuta na mogućnost da se upustio u
projektivnu identifikaciju,kao i da je pacijent uspešno procesirao njegove projekcije. Mođutim, mnogo je više
štete po pacijenta, pa i terapiju, kada on nije u stanju da na ovaj način procesiraprojektivnu identifkaciju, pa ili
može da se prikloni pritisku (pretvorivši se u'idealnog' pacijenta) ili da se pobuni protiv njega (naglim
povišenjern otpora ili napštanjem terapije).

Vinikot (Winnicott, 1947) nas takođe podseća da seželje terapeuta i roditelja, kada su u pitanju njihovi pacijenti
i deca, ne odnose samona lečenje i
___________________
5
lzraz za nepriličan brak ilivezu između osoba različitog društvenog statusa - prim.prev. ,, . . .
14
odrastanje. Postoje i one mrske želje da se pacijent ili dete napadne, ubije ili uništi.Pat pozicija u terapiji,
neprestano ćutljiv pacijent, provala samodesnuktivnog ilinasilnog ponašanja pacijenta — sve to mogu biti
znaci pacijentovih nastojanja da sesaobrazi terapeutovoj projektivnoj identifikaciji koja sadrži napad odnosno
uništenjepacijenta. I kao sto kaže Vinikot, obavezno je da roditelj ili pacijent bude u stanju daintegriše svoj bes
i ubilačkeželje usmerene na decu odnosno pacijente, a da pri tomne odigra ova osećanja odnosno da ne mora
da ih se osIobodi poricanjem i projekcijom.Uporna i nepromenjena projektivna identifikacija sa strane
terapeuta trebalo bi,ukoliko je prepozna, da ga upozori kako postoji potreba da ozbiljno preispitasopstveno
psihičko stanje, a možda i da krene na dalju analizu.

4. U svetlu shvatanja projektivne identifikacije prikazanog u ovom članku,voleo bih da razjasnim vezu
projektivne identifikacije sa grupom srodnih psihičkihprocesa – projekcije, introjekcije, idenfifl'kacije i
eksternalizacije. Kao štosam već pomenuo, projekcija je, široko uzev, način mišljenja tokom kojeg pojedinac
doživljava sebe kao nekoga ko je odbacio jedan deo selfa. Ovde treba povućiraziku između projektivnog
načina mišljenja koji je deo projektivneidentifikacijeiprojekcije kao nezavisnog procesa. U okviru ovoga prvog,
pojedinac koristiprojektivni način mišljenja u okviru svoje fantazije da se osIobodi dela sebe i njime
naseli drugu osobu. Pri tom postoji subjektivni doživijaj da smo se poistovetili(stopili) sa tom drugom osobom
upravo povodom tog odbačenog osećanja, misli ili predstave o sebi. Za razliku od toga, kod projekcije kao
nezavisnog procesa, pojedinacse odriče odbačenog dela i pripisuje ga objektu projekcije. Onaj ko se
projektuje ne oseća srodnost sa objektom, čak ga često doživljava kao nešto tuđe, čudno izastrašujuće. Kod
projektivne idontifikacije, projektivan način mišljenja samojejednakomponenta dinamskog preplitanja projekcije
i internalizacije. Ipak, treba imati na umu da se razlika između projekcije i projektivne identifikacije ne može
podvesti podnačelo 'sve ili nista'. Kao sto je to istakao Najt (Knight, 1940), svaki projektivni
podrazumeva međudejstvo sa nekim introjektivnirn procesom, i obrnuto. Naprojekciju i projektivnu
identifikaciju trebalo bi gledati kao na dva kraja istoga gradijenta 6, u okviru kojeg — kako se krećemo ka kraju
gradijenta gde se nalazi projektivna identifikacija — postoji sve veća zastupljenost uzajamnog dejstva
projektivnih i introjektivnih procesa.

Kao što na projektivni način mišljenja, za razliku od same projekcije,moramo gledati kao na proces koji leži u
osnovi prve faze projektivne identifikacije, tako i onu treću fazu možemo shvatiti kao proces zasnovan na
introjektivnom modusu, za razliku od same introjekcije. A u završnoj fazi projektivne identifikacije,pojedinac
zamišlja sebe kako reprocesira jedan aspekt selfa koji je 'počivao' (Bion,1959b) u drugog osobi. U sprezi sa
ovom fantazijom jeste i proces internalizacije, uokviru kojeg se opažaju objektove metode bavljenja
projektivnom identifikacijom, a tuje i nastojanje projektora da ovaj aspekt objekta učini delom selfa. Sledimo li
obrazac koji je izveo Šefer (Schafer, 1968), mogli bismo da introjekciju i identifikaciju shvatimo i kao tipove
procesa internalizacije. Zavisno od projektorovog nivoa zrelosti,tip internalizacije koji bude izabrao može se
kretati od primitivne introjekcije do zrelih tipova identifikacije. Kod unošenja (introjekcije), internalizovanaspekt
objekta nedovoljnoje integrisansa ostatkom sistema ličnosti, te sedoživljava kao strani elemenat('prisustvo‘)
unutar sobe. Kod identifikacije, postoji izvesna
___________
6
Gradijent - srazmemi iznos porasta ili pada barometra pri prelasku iz jednog mesta u drugo-prim.prev.
15
modifikacija motiva, ponašajnih obrazaca i predstava o selfu, tako da pojedinac osećakako je postao 'sličan
sa' ili 'isti kao‘ objekat u pogledu izvesnog dela to osobe. Dakle,izrazi introjekcja i identifikacija odnose sena
one tipove internalizacije koji mogu dadejstvuju mahom odvojeno od projektivnih procesa ili kao faza
projektivneidentifikacije.

Da tek malo proširimo ono sto je rečeno ranije - pojam eksternalizacije (onako kako ga razmatra Brodi -
Brodey, 1965) biće ovde korišćenu suženom vidu, da bi seoznačio specifičan tip projektivne identifikacije, u
okvirukojeg dolazi do manipulacije stvarnošću sa ciljem da se izvrši pritisak na objekt ne bili se ovaj saobrazio
projektivnoj fantaziji. Međutim, ako sešire pogleda,'eksternalizacija’ je deo svake projektivne identifikacije već i
stoga što se projektivnafantazija pojedinca pomera sa unutrašnjeg plana psiholoških predstava, misli
iosećanja ka spoljnjem poprištu drugih ljudskih bića i pojedinčevih interakcija sanjima. I tu nije posredi prosta
zamenapsiholoških predstava kakvog spoljnjeg objekta;tokom projektivne identifikacije, naime, pojedinac
nastoji a često i uspeva dakonkretno izmeni afektivno stanje i samo-predstavu druge osobe.

5. Konačno, voleo bih da ukratko pokušam da projektivnu identifikacijuodredim u odnosu na projektivni

transfer, kontratransfer i projektivnukontraidentifikaciju. Transfer podrazumeva pripisivanjeterapeutu svojstava,
osećanjai ideja nastalih u odnosu na neki raniji objekat. Transferna jeprojekcija tip transfera uokviru kojeg se
pojedini aspektiselfa pripisuju terapeutu. Kada je projektivnaidentifikacijajedan aspekt transfernog
odnosa, treba je razlikovati od transferneprojekcije tako što je transferna projekcija pretežnim svojim delom
intrapsihičkaodbrambena pojava. Za raziiku od toga, projektivna identifikacija ne samo da sadržiintrapsihički
događaj (projektivnu fantaziju), već uključuje i međuljudsku interakciju, u okviru koje se na objekat vrši pritisak
da se saobrazi načinu na kojijepredstavljen tokom projektovanja. Isto tako, kao i kod drugih oblika projekcije,
izrazprojektivni transfer podrazumevao bi veći stepen odbacivanja izvesnog dela selfanego što je to slučaj u
projektivnoj identifikaciji, a sadržao bi i slabije osećanjaidentifikacijesa objektom nego što je to slučaj kod
projektivne identifikacije.

Postoje razlike u definisanju kontratransfera. Neki ga vide kao skupterapeutovih osećanja koje je u njemu
pobudio pacijent, a koja odražavaju terapeutovuneizanaliziranu patologiju. Ovakva se osećanja kose sa
njegovom sposobnošću daterapeutski reagujena pacijenta. Drugi na kontratransfor gledaju kao na
sveukupnost terapeutovih reakcija na pacijenta. A neki onaj skup terapeutovih zrelih, empatičnih
reakcija na pacijentov transfer nazivaju 'objektivnim kontratrasferom' (Vinikot —Winnicott, 1947). Ovakav se
oblik terapeutovog raegovanja napacijenta smatra komplementarnim obliku ranijeg odnosa, kakvim ga je
pacijent predstavio svojim transferom. Promo tome, jedino se ostali kontratransfer može smatrati odrazom
terapeutove patologije. Nalazirn da je Vinikotovo gledište od najveće koristi kadatreba pojasniti ulogu
terapeutovih osećanja u uspešnom radu sa pacijentovomprojektivnom identifikacijom. Zadatak je terapeuta,
kao objekta pacijentovihprojektivnih identifikacija, i da doživi i da procesira projektovana osećanja. Terapeut
dozvoljava sebi da u izvesnom stepenu učestvuje u objektnom odnosu koji je pacijent konstruisao na osnovu
nekog ranijeg odnosa. Tako ima priliku da posmatra svojstva prethodno internalizovanog objektnog odnosa i
da tokom vromena procesira pobuđenaosećanja, kako pacijent u terapijskoj situaciji ne bi samo ponovio stari
odnos. PromaVinikotovoj terminologiji, ovaj aspekt terapeutovog rada predstavljao bi posmatranje iterapijsku
upotrebuobjektivnog kontratransfera. Ukoliko terapeut ne uspe u radu sa pacijentovim projektivnim
identifikacijama, onda je to često odraz činjenice da seupustio u ono što Grinberg (1962) naziva ‘projektivnom
kontraidentifikacijom',umesto da terapijski iskoristi podatke iz objektivnog kontratransfera. U okviru ovog
zadnjeg oblika kontratransfera, terapeut - a da nije svestan toga - u punoj meri doživljavasebe onako kako ga
pacijent predstavlja u svojoj projektivnoj identifikaciji.Oseća da nije u stanju da se odupre da bude ono što
pacijent nesvesno želi da on bude. A to se razlikuje od terapijski delotvorne‘otvorenosti‘ za pacijentove
projektivne identifikacije, pošto je u ovom drugom slučaju terapeut svestan čitavog procesa i samo delimično (i
to sa smanjenim intenzitetom) učestvujeu osećanjima koje ga pacijentn svesno poziva da doživi. Uspešan rad
sa projektivnom identifikacijom je, pre svega,pitanje ravnoteže — terapeut mora da bude dovoljno otvoren
kako bi primio pacijentovu projektivnu identifikaciju a ipak zadržao i dovoljnu psihološku distancu u odnosu na
proces i tako dopustio delotvornu analizu terapijske interakcije.

VI. Rezime

Ovaj je članak pokušaj do se razjasni pojam projektivneidentifikacije određivanjem odnosa fantazije o

objektnim odnosima obuhvaćenim ovim psihološkirn i interpersonalnim procesom. Projektivnu identifkaciju
smatramo skupom fantazija i pratećih objektnih odnosa, koji se odvijaju u tri faze, a koje zajedno čine
jedinstvenu psihološku jedinicu. U početnoj fazi, onaj koji projektuje fantazira o tome da se osIobodi jednog
dela sebe i proseli ga u drugu osobu, tako da može da upravlja njome. Kao drugo, međuljudskom interakcijom
onaj koji projektuje vrši pritisak na primaoca projekcije, kako bi ovaj doživeo osećanja saglasna projekciji.
Konačno, primalac psihički procesira projektovanu građu i stvara njenu modifikovanu verziju, a potom je, radi
ponovne internalizacije, stavlja na raspolaganje projektoru.

Projektivna je identifikacija, kako srno je mi shvatili, proces koji služi kao:(1) tip odbrane kojim se distanciramo
od neželjenih i iznutra ugroženih delova selfa, dok u fantaziji taj deo sebe održavamo “zivim' u drugom. (2) Vid
međuljudske interakcije kojim vršimo pritisak no drugog da doživi čitav niz osećanja sličnih našima, a sve kako
bi nas taj drugi bolje razumeo. (3) Tip objektnogodnosa tokom kojeg projektor doživljava primaoca kao
dovoljno separiranu jedinku da bi zadržao deIove njegovog selfa, all i kao nedovoljno separiranog, kako bi
sačuvao iluziju da sa drugim doslovce deli odrođeno osećanje. (4) Put ka psihološkoj promeni,u okviru kojeg
neka druga osoba procesira osećanja slična onima sa kojima se bori projektor, posle čega on može da se
identifikuje sa primaočevom preradom ugroženih osećanja.

Projekciju i projektivnu identifikaciju shvatili smo kao dva pola kontinuumaistog tipa fantazija o izbacivanju
određenjih delova sebe, s timšto je onaj prvi pretežno pojava u kojoj učestvuje jedna osoba, a sastoji se od
pomaka u predstavarna sebe i objekata; ovaj drugi, pak, zahteva da se projektivne fantazije nametnu pravom
spoljnjem objektu pomoću određenog sleda eksternalizacije i internalizacije.

REFERENCE:

BALINT, M. 1952 Primary Love and Psychoanalytic Technique New York: Liveright Pub. Co., 1965
BALINT, M. 1968 The Basic Fault London: Tavistock Publns. [→]
BION, W. 1959a Experiences in Groups New York: Basic Books. [→]
BION, W. 1959b Attacks on linking Int. J. Psychoanal. 40:308-315 [→]
BION, W. 1977 Unpublished Children's Hospital Presentation, San Francisco, Calif
BRODEY, W. 1965 On the dynamics of narcissism: I. Externalization and early ego development
Psychoanal. Study Child 20 [→]
17
FREUD, S. 1914 Remembering, repeating and working through S.E. 12 [→]
FREUD, S. 1920 Beyond the pleasure principle S.E. 18 [→]
GLOVER, E. 1931 The therapeutic effect of inexact interpretation Int. J. Psychoanal. 12:397-411 [→]
GRINBERG, L. 1962 On a specific aspect of countertransference due to the patient's projective
identification Int. J. Psychoanal. 43:436-440 [→]
JACOBSON, E. 1964 The Self and the Object World New York: Int. Univ. Press.
KERNBERG, O. 1968 The treatment of patients with borderline personality organization Int. J.
Psychoanal. 49:600-619 [→]
KERNBERG, O. 1976 Normal and pathological development In Object Relations Theory and Clinical
Psychoanalysis New York: Jason Aronson.
KLEIN, M. 1946 Notes on some schizoid mechanisms In Envy and Gratitude and Other Works, 1946-
1963 New York: Delacorte Press/Seymour Laurence, 1975 [→]
KLEIN, M. 1955 On identification In Envy and Gratitude and Other Works, 1946-1963 New York:
Delacorte Press/Seymour Laurence, 1975 [→]
KNIGHT, R. 1940 Introjection, projection and identification Psychoanal. Q. 9:334-341 [→]
LANGS, R. 1975 Therapeutic misalliances Int. J. Psychoanal. 4:77-105 [→]
LANGS, R. 1976 The Therapeutic Interaction New York: Jason Aronson.
LITTLE, M. 1966 Transference in borderline states Int. J. Psychoanal. 47:476-485 [→]
MALIN, A. & GROTSTEIN, J. 1966 Projective identification in the therapeutic process Int. J.
Psychoanal. 47:26-31 [→]
NADELSON, T. 1976 Victim, victimizer: interaction in the psychotherapy of borderline patients Int. J.
Psychoanal. 5:115-129 [→]
OGDEN, T. H. 1974 A psychoanalytic psychotherapy of a patient with cerebral palsy: the relation of
aggression to self and body representations Int. J. Psychoanal. 3:419-433 [→]
OGDEN, T. H. 1976 Psychological unevenness in the academically successful student Int. J.
Psychoanal. 5:437-448 [→]
OGDEN, T. H. 1978 A developmental view of identifications resulting from maternal impingements
Int. J. Psychoanal. 7 in press. [→]
ROSENFELD, H. 1952 Transference-phenomena and transference-analysis in an acute catatonic
schizophrenic patient Int. J. Psychoanal. 33:457-464 [→]
ROSENFELD, H. 1954 Considerations regarding the psychoanalytic approach to acute and chronic
schizophrenia Int. J. Psychoanal. 35:135-140 [→]
SCHAFER, R. 1968 Aspects of Internalization New York: Int. Univ. Press.
SCHAFER, R. 1974 Personal communication
SEARLES, H. 1963 Transference psychosis in the psychotherapy of schizophrenia In Collected Papers
on Schizophrenia and Related Subjects New York: Int. Univ. Press, 1965
SEARLES, H. 1975 The patient as therapist to the analyst In Giovacchini, P.. (ed.), Tactics and
Technique in Psychoanalytic Psychotherapy Vol. 2 New York: Jason Aronson.
SEGAL, H. 1964 Introduction to the Work of Melanie Klein New York: Basic Books.
SPITZ, R. 1965 The First Year of Life New York: Int. Univ. Press.
SPOTNITZ, H. 1969 Modern Psychoanalysis of the Schizophrenic Patient New York: Grune and
Stratton.
TAHKA. 1977 Presentation at the Sixth World Congress of Psychiatry, Honolulu, Hawaii
18
WINNICOTT, D. W. 1947 Hate in the countertransference In Through Paediatrics to Psycho-Analysis
New York: Basic Books, 1975 [→]
WINNICOTT, D. W. 1951 Transitional objects and transitional phenomena In Through Paediatrics to
Psycho-Analysis New York: Basic Books, 1975 [→]
WINNICOTT, D. W. 1952 Psychoses and childcare In Through Paediatrics to Psycho-Analysis New
York: Basic Books, 1975 [→]
WINNICOTT, D. W. 1956 Primary maternal preoccupation In Through Paediatrics to Psycho-Analysis
New York: Basic Books, 1975 [→]
WINNICOTT, D. W. 1960 Countertransference In Maturational Processes and the Facilitating
Environment New York: Int. Univ. Press, 1965 [→]
WINNICOTT, D. W. 1967 Mirror-role of mother and family in child development In Playing and
Reality New York: Basic Books, 1971 [→]