snezana.milosavljevic.milic@filfak.ni.ac.

rs

Снежана МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ

Филозофски
КОГНИТИВНА НАРАТОЛОГИЈА факултет, Ниш

Кључне речи: когнитивна наратологија, свет приче, оквири, сценарија,

скаларни приступ, степен наративности, теорија ума, урањање
Апстракт: У раду се даје преглед развоја и основних карактеристика
когнитивне наратологије која се раних 80-их година прошлог века јавља у
оквиру наратолошког и когнитивног заокрета. Истакнут је утицај когнитив-
не лингвистике у погледу увођења концепта оквира и сценарија, и когнитив-
не психологије, када је реч о анализи наративног идентитета, емоција и емпа-
тије. Као кључне методолошке парадигме издвојени су скаларна концепција
наративности, схватање наратива као когнитивног, трансдисциплинарног,
трансисторијског, трансгенеричког и трансмедијалног феномена, те оријен-
тација ка емпиријским истраживањима, посебно у домену неурологије и те-
орије ума. Уместо питања: Шта наратив јесте?, траже се одговори на питање:
Како наратив сазнајемо или процесуирамо? Поред указивања на допринос
когнитивних наратолога у редефинисању структуралистичке теорије нара-
тива, пажња је усмерена и ка новим приступима „свету приче“ са позиција
афективне и трансмедијалне наратологије, когнитивне поетике, теорије тек-
стуалних светова и теорије урањања.

Док је у другој половини прошлог века у окриљу структурализ-

ма наратологија била један од метода тумачења приповедних жан-
рова, пре свега књижевних, од 80-их година се у ширем контексту
друштвенохуманистичких наука почиње све више говорити о та-
козваном „наратолошком заокрету“.
Џејмс Фелан (James Phelan), представник реторичке наратолош-
ке оријентације, написаће у раду посвећеном четрдесетогодишњи-
ци наративне теорије (2006), да живимо у ери у којој се наратив
свуда слави и проучава услед своје свеприсутности и значаја. Лека-
ри, правници, психолози, бизнисмени, политичари, само су неки од
многих који су препознали експланаторну предност коју наратив
има у односу на друге аналитичке приступе. Стога није необично
што су изрази „наратив као начин/оруђе мишљења“– један од че-
сто цитираних текстова Дејвида Хермана (David Herman) је „Story
as Tools for Thinking“, или „наративни идентитет“ – постали сасвим
уобичајени, чак и изван уских академских кругова. Како се резими-
ра у једној недавно објављеној студији,1 нагласак на доживљеном
и искуственом одређује епистемологију наративног заокрета као

1 Analyzing Narrative. Discourse and Sociolinguistic Perspectives (Anna De Fina and

Alexandra Georgakopoulou, 2012)

Библид 0350-6428, 47 (2015) 155, стр. 11-23. / прегледни рад

УДК 82.0
интерпретативну, усмерену ка значењу, субјективну и партикула-
ристичку, што је чини радикално другачијом од класичних сцијен-
тистичких истраживања која почивају на експерименту, поузда-
ности, валидности и генерализацији (de Fina and Georgakopoulou
2012: 20). 2
Надовезујући се на Мекинтајерову (McIntyre) тезу о наративу
(причи) као суштинском оквиру разумевања и придавања смисла
људском животу, Пол Рикер (Paul Recouer) понавља да је сам чин
приповедања оно што неповезане аспекте животне стихије чини
смисленим и повезаним (1991: 78). Разматрајући међузависност
идентитета јунака и конфигурације фабуле, Рикер је указао на на-
ративну медијацију као значајан аспект спознаје/интерпретације
сопства (1991: 80). Овај ће теоријски концепт највише утицати на
савремено проучавање аутобиографије као парадигматичног жан-
ра за конструкцију наративног идентитета. Одбацивањем дихото-
мије приповедног и доживљајног ЈА, карактеристичне за структу-
ралистичко проучавање аутобиографских форми, у први план је
стављен сам (наративни) процес конструисања идентитета. Суо-
чавање сећања са имагинацијом показује да аутобиографска „ис-
тина“ настаје као „резултат преноса когнитивних параметара на
онтолошку раван“ (Löschnigg 2010: 263), што даље води до закључ-
ка да је фикција интегрални елеменат формирања идентитета. На
промишљање наративног идентитета и сопства значајан утицај из-
вршили су когнитивни психолози Данијел Шактер (Daniel Schacter)
и Мајкл Бамберг (Michael Bamberg), као и клинички неуролог Анто-
нио Дамасио (Antonio Damasio).
Поменути наративни заокрет поклапа се са такозваном „по-
стакласичном“ фазом наратологије. „Указујући на то да се гласине
о смрти наратологије, које су пратиле период њене кризе, полако
стишавају, Дејвид Херман (David Herman) истиче да постајемо све-
доци ‘мале наратолошке ренесансе’ (Herman 1999: 1) коју прати пу-
бликовање бројних радова у којима се преосмишљава или рекон-
цептуализује класичан модел наратолошких истраживања. Мада
„посткласичну наратологију“ (postclassical narratology, Herman
1999), не треба изједначавати са постструктуралистичким тео-
ријама наратива, у обе области се, као полазишта, могу уочити
сличне методолошке парадигме. Психоанализа, феминистичке и
родне студије, новореторички приступ и, посебно, лингвистич-
ка и истраживања у филозофији језика и другим филозофским
оријентацијама, указују на путање кретања нових наратолошких
студија. Користећи термине „наратологија“ и „наративне студије“
као синониме, Херман изнова реактивира мисију раног Барта о ек-
спланаторној моћи наратологије у студијама о било ком наративно
организованом дискурсу – литерарном, историографском, конвер-
зацијском, филмском или неком другом. Али, за разлику од Барта и

2 То је и један од разлога који се наводи када се говори о данашњој кризи ху-

манистичких наука.

12 Снежана МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ

 Читање традиције 13

његовог амбициозног манифеста, Херман сада помирљиво признаје

да посткласичној наратологији очигледно недостаје тај почетни
ентузијазам, праћен осећајем чистог открића и методолошког уто-
пизма, карактеристичног за семиолошку револуцију шездесетих
година. Уместо да као некада, трага за најбољим моделом описа,
посткласична наратологија је свесна својих партикуларних огра-
ничења и методолошког релативизма који је прати. Суштинска
промена видљива је у прелазу са текстоцентричних и формалних
(формалистичких) модела, ка моделима који почивају на интерак-
цији текста и контекста, (спој формалног и функционалног)“ (Ми-
лосављевић Милић 2014: 332).
По свом амбициозном експланаторном замаху и свеобухват-
ном сцијентистичком усмерењу, пре свега према когнитивним на-
укама, којим је обележен њен интердисциплинарни карактер, у
овој актуелној фази највише се развија когнитивна наратологија.
Њени најзначајнији представници су Моника Флудерник (Monika
Fludernik) и Дејвид Херман. У фокус свог интересовања когнитив-
на наратологија ставља она ментална оруђа, процесе и активности
који омогућавају конструисање и разумевање наратива. Она одго-
вара на питања на који начин наратив ствара и даје смисао људском
искуству, шта се налази у основи универзалне човекове тежње за
приповедањем и рецепцијом прича, који обрасци учествују у њи-
ховом процесуирању/интерпретацији. Док се у класичној фази на-
ратологија ослањала највише на сосировску лингвистику, 3 сада
подстицаји долазе из когнитивне лингвистике, когнитивне пси-
хологије, неурологије, теорије еволуције, филозофије ума, квантне
физике. Као три кључне концептуалне парадигме могу се издвоји-
ти: оквири и сценарија (frames and scripts), скаларни приступ и
укидање бинарних опозиција те свет приче (story world). У њихо-
вом контексту се могу сагледати и бројне и стално актуелне реви-
зије или допуне достигнућа из класичне фазе наратологије.
Концепт оквира (фрејмова) потиче од Марвина Минског (Marvin
Minsky) и његовог рада на развоју вештачке интелигенције. За
Минског (1979), фрејмови су когнитивни метаконцепти, културно
формирани, који поседују извесну стабилност. Као основно сред-
ство у навигацији искуственим универзумом фрејмови омогућа-
вају интерпретирање и стварности и артефаката, у перцепцији,
искуству и комуникацији. Касније су Филмор и Еткинс (Fillmore
and Atkins 1992) на сличан начин дефинисали фрејмове као когни-
тивне структуре знања на основу којих се изграђују концептуалне
представе о свету. Док би се фрејмови више односили на стања и
ситуације, скрипти или сценарија (Schank and Abelson 1977) пред-
стављају стереотипичне сeквенце догађаја, неку врсту схемати-

3 Тврдњом да херменеутички проблем почиње тамо где лингвистички

нестаје, Рикер утицаје лингвистике сматра негативним за наративну теорију
јер реалност није садржана ни у речницима ни у граматици.
зоване акције задате оквиром. Базирани на искуству о свету који
нас окружује и апстраховани у односу на конкретну ситуацију, ови
когнитивни модели нису чисто субјективне структуре знања, већ,
како истиче Вернер Волф (Verner Wolf 2006), метаконцепти који
представљају главно оруђе за интерпретацију стварности, уметно-
сти и других феномена који су повезани са опажањем, искуством
и комуникацијом. Док је приступ који се заснива на граматици
приче разматрао процес интеграције информација у стереотипич-
не схеме, новији когнитивни приступи у први план стављају креа-
цију менталних модела. У том смислу из когнитивне лингвистике
и концептуалне семантике прихваћена је и теорија концептуалних
интеграција (conceptual blending theory), Жила Фоконија и Марка
Тарнера (Giless Fauconnier, Mark Turner, 1998) и концептуална тео-
рија метафоре Џ. Лејкофа и М. Џонсона (George Lakoff, Mark Johnson,
1980). „Бленд“ је интеграција која настаје у „менталном простору“
реципијента - у току читања текст се постепено прерађује путем
умрежавања менталних простора, односно, краткорочних ког-
нитивних репрезентација стања ствари (short term memory), које
настају на основу инпута у тексту, са једне стране, и предзнања
тумача (long term memory), са друге стране. У тесној вези са когни-
тивном наратологијом је когнитивна поетика, савремена дисци-
плина чији су представници Пол Верт (Paul Werth), Питер Стоквел
(Peter Stockwel), Елена Семино (Elena Semino), Јоана Гавинс (Joanna
Gavins). Полазећи од концепта менталних представа из когнитивне
психологије и емпиријских истраживања у домену теорије дискур-
са, ови аутори разматрају менталне концептуализације као тексту-
алне светове,4 чији су структура и састав одређени лингвистичким
индикаторима на нивоу дискурса и реципијентовим предзнањем
и искуством (Gavins 2007 : 130). Може се закључити да су на ме-
тафори „света текста“ изграђени и концепти „менталних модела“
и „наративних светова“ у когнитивној психологији, „менталних
простора“ у когнитивној лингвистици, 5 и „фикционалних свето-
ва“ или „светова приче“ у когнитивној наратологији.6 У том по-
гледу треба поменути и утицај „теорије могућих светова“ (possible
worlds theory), посебно концептa „фикционалних енциклопедија“ и
„транссветовних путовања“ (Doležel 2008: 141, 185). Схватање све-
та-као-текста у блиској је вези и са актуелним, такође когнитив-
но усмереним теоријама читања које полазе од феномена урањања

4 Више о Теорији текстуалних светова у студији С. Милосављевић Милић

„Негативни светови приче“, која се налази у овом темату.
5 Треба још поменути и теорију релевантности која је преузета из когнитивне
лингвистике, као и теорију позиционирања, која долази из когнитивне
психологије.
6 О типологији наративних светова в. Ryan (1991). О дистинкцији актуелних и
виртуелних светова приче и виртуелном наративу писали смо у више студија
(„Виртуелни наратив – парадигма (не)могућих прича“, „Виртуелни наратив
као приповедна алтернатива“, „Виртуелна прича као изазов наратолошком
проучавању темпоралности“ (Милосављевић Милић: 2013а, 2014б, 2013б).

14 Снежана МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ

 Читање традиције 15

(imersion) а чији су представници Мари-Лор Рајан (Marie-Laure

Ryan)7 и Марко Карачоло (Marco Caracciolo).
Херманов концепт света приче (storyworld), о којем говори у
књизи Story Logic (2004), подразумева менталне моделе који се
тичу питања: ко/шта, са ким, када, где, зашто и како је неко нешто
урадио у свету у који се реципијент преноси. Полазећи од става да
би наратолози требало да проучавају на који начин су они који ту-
маче причу способни да активирају одређене врсте знања са, или
без помоћи експлицитних текстуалних смерница, Херман издваја
две основне групе локалних и глобалних стратегија задужених за
изградњу и разумевање света приче. „Микродизајн“ би укључивао
способност груписања текстуалних информација у стања, догађаје
и акције, праћења дијалога и примене скрипти на секвенце зби-
вања, препознавање различитих улога које јунаци имају унутар
тих збивања. „Макродизајн“ се односи на наше умеће да концепту-
ализујемо временске и просторне аспекте наратива и његову „пер-
спективу“, те да конктекстуализујемо свет приче. Иако је реч о еле-
ментима који су и раније представљали полазиште наратолошке
анализе, у Хермановој интерпретацији они су знатно ревидирани.
То се нарочито односи на Женетов концепт фокализације, чија је
трипартитна подела доведена у питање увођењем „хипотетичке и
концептуалне фокализације“ као „когнитивне димензије наратив-
не перспективе“ (2004: 303, 328), као и на феномен „дупле деиксе“
(2004: 342), када долази до спајања референцијалне и комуника-
тивне функције текста, „полихронијске нарације“ (2004: 212), која у
себи обједињује неодређену и вишеструку димензију темпорално-
сти (2004: 219), те на покушај заснивања когнитивне теорије жанра
који би се разумео као чвршће или лабавије повезан скуп „scene-
building“ стратегија. Степен активирања стратегија у конкретном
случају повезан је са релацијом коју прича успоставља према од-
ређеном жанру (2004: 165).
Иако су и за Монику Флудерник наративи репрезентације мо-
гућих светова, она, за разлику од Хермана, њихову основну функ-
цију види у размени људског искуства (1996: 20). Штавише, те-
жиште наратива је на искуству или доживљају протагониста које
омогућава читаоцима да уроне у другачији свет и живот јунака
(2009: 6). Надовезујући се на Џонатана Калера, Флудерникова уво-
ди појам „натурализације“ који указује на начин на који читаоци
натурализују текст користећи когнитивне схеме, односно инте-
гришу текст унутар реалних животних или познатих генеричких
оквира. Њена концепција наративности помера нагласак са виђења
наратива као саодноса приче и дискурса ка аспекту који значај
придаје отеловљеном искуству и улози реципијента у процесу
креирања текста као наратива. Док је у радовима из 90-их нагла-
шавала улогу јунака (ликови који мисле, осећају и делају), а не за-

7 O теорији урањања опширније смо писали у раду: „Виртуелна претприпо-

вест и феномен урањања“ (Милосављевић Милић 2014а: 17–39).
плета као дистинктивног чиниоца наратива, у новијим текстовима
ова представница такозване „природне наратологије“ (the nature
narratology), пажњу усмерава ка односу фикције и нефикције, те
медијацији као иманентном својству сваке наративне трансмисије
(2010: 127). Критикујући заблуду класичне наратологије у погле-
ду дихотомије приче и дискурса, као облика посредовања, Флудер-
никова сваки облик медијације фикционалног света тумачи као
распоређивање различитих комбинација когнитивних фрејмова,
при чему ће њихов хијерархијски однос зависити од конкретног
медијума (2010: 128). На ову међузависност фокусирани су радови
који долазе из трансмедијалне наратологије, такође когнитивно ус-
мерене, чији су најзначајнији представници Мари-Лор Рајан (Marie-
Laure Ryan) и Вернер Волф (Verner Wolf).
У Хермановом приступу књижевним ликовима („model-
persons“, 2013: 193) као учесницима који у току одвијања наратива
могу имати различите улоге, указује се и на њихову „интраперсо-
налну комплексност“ (2013: 207), која проистиче из таквог начина
концептуализације лика која се остварује кроз сложену интерак-
цију онога што текст каже о њима и онога што знамо као искуство
о стварном свету и о другим ликовима из књижевних дела (2013:
197). За М. Флудерник персоналност, будући повезана са људском
свести и искуством, није само суштинско својство наративности,
већ круцијални оквир читаочевог сусрета са наративом, односно,
самог процеса наративизације.
Наглашени интерес у когнитивној наратологији за књижев-
ни лик непосредно је инспирисан психолошким истраживањима
у оквиру теорије ума (theory of mind), другачије названом „читање
ума“. Реч је о базичној људској способности која почива на емпа-
тији8 и уживљавању у емоционална или духовна стања других,
односно, „менталној симулацији“ (Zunshine 2006). Велику пажњу
привукла је и помало заборављена студија Дорит Кон (Dorit Cohn),
Прозирни умови (Transparent Minds) из 1978. године, управо ради
даљег истраживања начина представљања свести у књижевној
фикцији. Њеним проширивањем настала је и теорија о фикционал-
ним умовима Алана Палмера (Alan Palmer, Fictional Minds, 2004), која
је понудила више терминолошких него методолошких иновација.
Унутар когнитивне поетике Питер Стоквел (Peter Stockwell) уводи
појам „обликовање ума“ (mind-modeling) који се односи на ментал-
но представљање другог. Према Стоквелу, треба истраживати оне
обрасце у тексту који воде до карактеризације, али не као наратив-
не технике, већ као процеса који лик претвара у „личност“ одређе-
них субјективних својстава (2015: 133, 144). У последње време тео-
рија ума допуњена је увидима који долазе из неурологије, као што
је концепт „неурона огледала“ (mirror neurons). Може се рећи да су
емпиријски резултати, за којима се посеже, сигнал потраге за „нор-

8 Обимнија истраживања наративне емпатије и његове везе са јунацима

налазимо у радовима Сузан Кен (Suzanne Kenn ).

16 Снежана МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ

 Читање традиције 17

мативном епистемолошком теоријом“ (Spolsky 2010: 51) или неком

врстом сигурнијег сцијентистичког залеђа које треба да учврсти
методолошку релевантност у приступу наративу као основном об-
лику људског сазнања.
Напуштање бинарних опозиција (прича–дискурс, приповедно–
доживљајно ЈА, стварни–имплицитни аутор, фиктивно–фактуел-
но, да поменемо само неке), најочигледније се манифестује у пре-
лазу са самог појма „наратив“ на његово својство – „наративност“.
Текст се више не одређује унутар „граница приповедања“, како је
гласио наслов једне Женетове студије, већ по степену поседовања
наративних својстава. Уместо питања: Шта наратив јесте?, траже
се одговори на питање: Како наратив сазнајемо или процесуирамо?
Мари-Лор Рајан скаларну концепцију наративности објашњава као
скуп од осам услова унутар три „семантичке димензије“: просторне
(наратив мора говорити о свету насељеном индивидуама), темпо-
ралне (тај свет мора бити временски лоциран и подвргнут проме-
нама које су изазване неуобичајеним физичким збивањима) и мен-
талне (неки од учесника у догађајима морају бити интелигентна
бића која имају духовна својства и емоционалне реакције; неки од
догађаја морају бити сврховити и мотивисани циљевима или наме-
рама учесника); и једне „формалне“, односно „прагматичке димен-
зије“ (секвенце збивања морају чинити јединствени узрочни ланац
који води до њиховог краја; бар неки догађаји морају у свету приче
бити прихваћени као чињеница; прича мора имати за реципијента
неко значење).
Сваки од ових услова импликује и супротну компоненту која
поседује нулти степен наративности. Извесне контроверзе изази-
ва последњи услов, који се налази унутар прагматичке димензије,
и који би искључио „лоше приче“, што упућује на закључак да је
наратив тесно повезан са контекстом и интересима оног ко у њему
партиципира. Степен наративности је, дакле, пропорционалан
броју испуњених услова, а сам наративни потенцијал садржан је у
могућности активирања одређених скрипти, без обзира на тип ме-
дијације, или (не)постојања ауторске интенције (2006: 10).9
Слична перспектива је парадигматична и за многе друге класи-
фикације које су засноване на скаларном принципу и на феномену
трансгресивности. Тако Рајанова уводи у наратолошки вокабулар
појам „морфинга“ као замену за традиционални вид метаморфозе
(који је подразумевао нагли или потпуни преображај), да би њиме
означила постепене промене, које укључују: објекте, менталне,
онтолошке или таксиномијске карактеристике, прогресивне сим-
боличке трансформације индивидуа, различите степене преобра-
жаја приповедача (Ryan 1999). Како смо већ раније истакли (Мило-
сављевић Милић 2014в: 332), овај последњи тип „морфинга“ нуди

9 Рајанова сугерише да управо овај концепт наративности може помоћи у

опису наративног квалитета музике, који за проучаваоце остаје још увек
енигма (2006: 11).
еластично решење за типологију приповедача која се креће између
крајности неминовног родног обележја (у теорији Сузан Лансер)
и екстремизма теорије о нарацији без приповедача (чији је пред-
ставник Ен Бенфилд). На скаларном принципу заснован је и три-
партитни модел „време-аспект-модалност“ Јурија Марголина (Uri
Margolin), којим се редефинише теза о ретроспективној природи
епског наратива. У модалним аспектима наратива и кондиционал-
ној природи догађаја, Марголин види суштинску везу са лудичким
начином креирања света који је у основи когнитивног концепта
о наративу као урањању (Margolin 1999: 143). На сличан начин и
Д. Херман тезама о неодређености временских димензија приче,
којом се ревидира Женетов појам ахроније, инсистира на повези-
вању литерарног наратива са начинима на које људска врста мен-
тално мапира време. Да би истакао динамизам и процесуалност,
и В. Волф такође уводи скаларне схеме када говори о дескрипцији
као когнитивном стилу (Wolf 2007), односно, када уместо стабил-
них морфолошких категорија у наративним оквирима види когни-
тивне метаконцепте који учествују у кодирању различитих нивоа
текста.
Друга генерација когнитивних наратолога још радикалније
прати најновија научна достигнућа у области когнитивних нау-
ка како би их применила на тумачење наратива. Сви они деле из-
весну дозу оптимизма да релевантни научни резултати (чија се
емпиријска компонента обавезно наводи), могу продубити наше
знање о томе „како музика, књижевност, сликарство, театар, и дру-
ги /облици људске делатности, прим. С. М. М/, делују међукулту-
рално у процесу ангажовања реципијената (читалаца, слушалаца,
гледалаца)“ (Aldama 2010: 8). Нова открића на пољу неуробиоло-
гије, о емоционалној и етичкој реакцији на наративни акт, про-
ширују почетне поставке о емпатији и теорији ума, као и о њихо-
вом функционисању у наративној фикцији. За нови когнитивни
заокрет индикативан је рад Елен Сполски (Ellen Spolsky) у коме се
наративу приступа из хомеостатичке перспективе – глад за нара-
тивом је специфичан облик „когнитивне глади“ и управо су конзу-
мација и креација наративне фикције, тврди Сполски, омогућили
еволутивно напредовање (2010: 50). Ова концепција пружа увид у
конфронтирање „репрезентацијских глади“ (термин уводи Енди
Кларк 1997), будући да до понављања истих тема у књижевности
долази услед незадовољства постојећим репрезентацијама. На тај
начин је и естетска компонента књижевности (дистинкција ефе-
мерне и високе литературе), објашњена физиолошким механизмом
– она је резултат симптома „глади“ која нагони креативне писце
да се изнова хватају у коштац са оним што је тешко представити.
Адаптација или ремедијација је само потврда тог изазова незадо-
вољене когнитивне глади.
Чини се да ништа мање интригантно не звучи ни наративна
теорија сна и сањања коју постулира Ричард Волш (Richard Walsh).
Овај представник реторичке оријентације у посткласичној нарато-

18 Снежана МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ

 Читање традиције 19

логији истиче да, ако је прича ментална слика и когнитивни кон-

структ, снови у процесу „конфабулације“ наглашавају динамички
смисао наратива. Рекурзивна природа сневања као когнитивног
процеса јесте оно што даје могућност другачијег разумевања при-
че као процеса, истовремено контингентног и прогресивног (2010:
153). Будући да је у сну наративна когниција увек медијум арти-
кулације значења, ту симбиозу креације и рецепције Волш тумачи
као својство целокупне фикције. Такође, из чињенице да је афек-
тивна, имерзивна снага сна интегрални квалитет самог фиктивног
представљања асимилованог и генерисаног од стране сневача, а
не нешто што проистиче из илузије, Волш изводи закључак да је
емоционални квалитет уопште инхерентан процесу наративне ре-
презентације, а не другостепени одговор на сам продукт те репре-
зентације (2010: 157). Тиме се Волш надовезује на радове представ-
ника „афективне наратологије“ (affective narratology, Kate Outly,
Patrick Colm Hogan), као оне поддисциплине унутар когнитивне
наратологије која разматра емоционалне аспекте наратива. Као
кључна инстанца (фиктивне) наративне когниције, сан у оваквом
методолошком контексту представља не само изазов за наративну
теорију, већ и могући путоказ ка сагледавању иманентних својста-
ва наратива из једног другачијег угла.
Нова когнитивнонаратолошка истраживања даље проширују
и интерес за фигуру аутора. Указује се на „психопоетички ефекат“
(psycho–poetic effect) дела (Mellmann 2010: 121) изазван констант-
ним гласом наратора, чиме се некада критикована „антропомор-
фичка заблуда“ тумачи као, заправо, нормална људска склоност.
Полазећи од чињенице да глас и перцепција кореспондирају са два
аспекта ума, те да је наративна функција перцепције и гласа коре-
лативна са људским еволутивним фазама – глас долази касније,
Катја Мелман управо глас постулира као default позицију нарати-
ва (2010: 121, 130)10. На тај начин ова теоретичарка покушава да
одговори на питање о когнитивним основама генезе наративних
облика, истовремено ревидирајући већ довољно „начет“ Женетов
концепт фокализације увођењем концепта „антропоморфичке фо-
кализације“ (anthropomorphic focalization), и имплицитно му при
том поричући хеуристичку вредност (Mellmann 2010: 124).11
С обзиром на то да је „сукцесивност наративног и когнитивног
заокрета учинила наративну теорију привилегованим партнером
осталим дисциплинама“ (Bernaerts, De Geest, Herman, and Vervaeck
2013: 10), у другом, данас актуелном таласу когнитивних наука
уочава се и потреба за повратком књижевности да би се разумела
људска когниција, то јест, за проучавањем наратива које може до-
принети теорији ума. Како је већ истакао М. Тарнер у књизи инди-
10 У филму је инстанца перципирања заслужна за психопоетичку конструк-
цију наратора (2010: 135).
11 Ово је још један пример скаларног приступа фокализацији као градијал-
ном феномену, будући да Мелманова предлаже да се разлика између фокали-
зоване и нефокализоване нарације види у степену, а не у врсти (2010: 124).
кативног наслова The Literary Mind (1996), наши ментални обрасци
су по себи литерарни – ми мислимо кроз метафору, причу, парабо-
лу.
Велики број текстова, хрестоматија и монографија објављених
у последње две и по деценије, специјализоване периодичке публи-
кације, формирање две велике међународне наратолошке асоција-
ције (ENN, ISSN), бројне научне конференције и школе – потврђују
значај и доминацију који когнитивна наратологија има данас у
светским академским круговима, и то не само међу проучаваоцима
књижевности. Поменути временски интервал чини се довољно ду-
гим да се већ сада појављују и прва сумирања домета овог правца. У
уводном тексту једног од последњих зборника радова посвећеним
односу приче и ума (Stories and Minds: Cognitive Approaches to Literary
and Narrative, 2013), набрајају се недостаци когнитивне наратоло-
гије: непостојање слуха за традицију и дијахронијска истражи-
вања, еклектицизам (терминолошки, или у погледу некомпати-
билности когнитивних метода, односно, њихове неадекватности
у односу на истраживачку тему), нови есенцијализам базиран
на наивном оптимизму, редукционизам телеолошког мишљења
(свођење суштине књижевности на когнитивне димензије, или на
свакодневно мишљење, чиме се поништава њен интерпретативни
потенцијал и превиђа опсег интерпретације). Као пример редукци-
онизма који може добити облик спекулативног и телеолошког при-
ступа наводи се дарвинистичка и еволуционистичка теорија нара-
тива којима недостаје научно утемељење у емпиријским доказима.
Са друге стране, њене предности су већ садржане у основној
дефиницији наратива као когнитивног, трансдисциплинарног,
трансисторијског, трансгенеричког и трансмедијалног феномена.
У том смислу читава књижевна и културна традиција, као и савре-
мена дела, још увек чекају да буду прочитани на нов начин, који ће
у њима открити нове димензије и вредности. Предности когнитив-
не наратологије су и у могућности дијалога међу дисциплинама,
у њеним емпиријским основама, у прилагођавању интегративном
методу када се комбинује са другим књижевним теоријама или
методама, као што је структурализам или постструктурализам, у
отворености за интеркултуралне аспекте читања. Несумњиво је
да свест о кризи интерпретације, која у новом миленијуму прати
науку о књижевности, данас артикулише захтев за интеграцијом
интерпретативних и емпиријских истраживања, зарад повратка
отвореном пољу херменеутике.

20 Снежана МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ

 Читање традиције 21

ЛИТЕРАТУРА
Bernaerts, Lars, Dirk De Geest, Luc Herman, and Bart Vervaeck. Stories
and Minds: Cognitive Approaches to Literary and Narrative, University of
Nebraska Press, 2013.
De Fina, Anna and Georgakopoulou Alexandra. Analyzing Narrative.
Discourse and Sociolinguistic Perspectives. Cembridge University Press,
2012.
Doležel, Lubomir. Heterokosmika, Fikcija i mogući svetovi. Prevela
Snežana Kalinić. Beograd: Službeni glasnik, 2008.

Fauconnier, Gilles, Turner Mark. The Way We Think, Conceptual Blending

and the Mind’s Hidden Complexities. New York: Basic Books, 2002.
Fludernik, Monika. Towards a ‘Natural’ Narratology. London, New York:
Routledge. 1996.
Fludernik, Monika. „Mediacy, Mediation, and Focalization: The Squaring
of Terminological Circles“. In: Jan Alber, Monika �ludernik (eds). Postclas-
sical Narratology. Approaches and Analyses. The Ohio State University,
2010.
Gavins, Joanna. Text World Theory, An Introduction. Edinburgh Universi-
ty Press, 2007.
Herman, David. “Introduction: Narratologies”. In: Narratologies: New
Perspectives on Narrative Analysis, ed. David Herman, Ohio State Univer-
sity Press, 1999.
Herman, David. Story Logic. Lincoln and London: University of Nebraska
Press, 2004.
Herman, David. Storytelling and the Sciences of Mind. Massachusetts In-
stitute of Technology. 2013.
Lakoff, George, Mark Johnson. Metaphors we live by. Chicago: University
of Chicago Press, 1980.
Luis Aldama, Frederick. (ed) Toward a Cognitive Theory of Narrative
Acts. University of Texas Press. 2010.
Löschnigg, Martin. „Postclassical Narratology and the Theory of Autobi-
ography“. In: Jan Alber, Monika �ludernik (eds). Postclassical Narratolo-
gy. Approaches and Analyses. The Ohio State University, 2010.
Margolin, Uri. „Of What Is Past, Is Passing, or to Come: Temporality, As-
pectuality, Modality, and the Nature of Literary Narrative“. In: David
Herman (ed). Narratologies: New Perspectives on Narrative Analysis. Ohio
State University Press, 1999.
Mellmann, Katja. „Voice and Perception: An Evolutionary Approach to
the Basic Functions of Narrative“. In: Luis Aldama, Frederick. (ed) To-
ward a Cognitive Theory of Narrative Acts. University of Texas Press.
2010.
Милосављевић Милић, Снежана. „Виртуелни наратив - парадигма
немогућих прича“, зборник радова са VII међународног научног
скупа „Српски језик, књижевност, уметност“, одржаног у Крагујев-
цу, 26-27.10. 2012, књига II, Немогуће: Завет човека и књижевности.
Крагујевац, 2013a.
Милосављевић Милић, Снежана. „Виртуелна прича као изазов на-
ратолошком проучавању темпоралности“. зборник радова Наука и
савремени универзитет 2. Ниш: Филозофски факултет, 2013б.
Милосављевић Милић, Снежана. „Виртуелна претприповест и фе-
номен урањања“. Philologia Mediana, год. VI, бр.6. Ниш: Филозофски
факултет, 2014а, стр. 17-39.
Milosavljević Milić, Snežana. „Virtuelni narativ kao pripovedna
alternativа”. „Riječki filološki dani”. Zbornik radova s Međunarodnoga
znanstvenog skupa Riječki filološki dani održanoga u Rijeci od 22. do 24.
studenoga 2012, Odsjek za kroatistiku Filozofskoga fakulteta sveučilišta
u Rijeci, 2014в.
Милосављевић Милић, Снежана. „Редефинисање наратива у пост-
класичној наратологији“. зборник радова Наука и савремени универ-
зитет 3. Ниш: Филозофски факултет, 2014в.
Phelan, James. „Narrative Theory 1996 – 2006. A Narrative“. The Nature
of Narrative. Fortieth Anniversary Edition. In: Robert Scholes, James Phel-
an, Robert Kellogg (eds). Oxford University Press. 2006.
Ryan, Marie – Laure. „Cyberage Narratology: Computers, Metaphor, and
Narrative“. In: David Herman (ed). Narratologies: New Perspectives on
Narrative Analysis. Ohio State University Press, 1999.
Ryan, Marie – Laure. Avatars of Story. University of Minnesota Press.
2006:
Recouer, Paul. „Narrative Identity”, Philosophy Today, 35:1 (1991: Spring)
p.73 – 81.
Spolsky, Ellen. „Narrative as Nourishment“. In: Luis Aldama, Frederick.
(ed) Toward a Cognitive Theory of Narrative Acts. University of Texas
Press. 2010.
Stockwell, Peter, Michaela Mahlberg. „Mind-modelling with corpus sty-
listics in David Copper�ield“. Language and Literature. Vol. 24(2), 2015,
129–147.
Turner, Mark. The Literary Mind. Oxford University Press, 1996.
Walsh, Richard. „Dreaming and Narrative Theory“. In: Luis Aldama,
Frederick. (ed) Toward a Cognitive Theory of Narrative Acts. University
of Texas Press. 2010.
Wolf, Verner. „Framing Borders in Frame Stories“. Framing Borders in
Literatue and Other Media. Eds. Werner Wolf and Walter Bernhart, Stud-
ies in Intermediality, 1, Amsterdam:Rodopi, 2006.

22 Снежана МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ

 Читање традиције 23

Wolf, Verner. „Description as a Transmedial Mode of Representation:

General Features and Possibilities of Realization in Painting, Fiction and
Music“, In: Verner Wolf. (ed) Description in Literature and Other Media.
Amsterdam – New York: Editions Rodopi B.V, 2007.
Zunshine, Lisa. Why We Read Fiction: Theory of Mind and the Novel. Co-
lumbus: The Ohio State University Press, 2006.

Snežana Milosavljević Milić

Cognitive Narratology
Summary
Cognitive narratology appeared in the 1980’s within the narrative turn
in humanities and the cognitive turn in various scientific disciplines, as part
of so-called «post-classical narratology» . Cognitive narratology investigates
how the narrative creates human experience and gives meaning to it, the basis
of the human universal yearning for narration and reception of stories, the
patterns participating in their processing/interpretation. While the classical
period narratology relied mostly on Saussurean linguistics, now the incentives
arrive from cognitive linguistics, cognitive psychology, neurology, evolution
theory, philosophy of the mind, quantum physics. The three key conceptual
paradigms are: frames and scripts, the scalar approach and elimination of
binary oppositions, and the story world. Frames are cognitive structures of
knowledge that represent the basis for conceptual images of the world, while
scripts or scenarios represent stereotypical sequences of events, some sort
of schematized action determined by the frame. The emphasised interest for
the literary character and the theory of immersion were directly inspired by
psychological investigations linked to the theory of mind, also known as «mind
reading». The abandoning of binary oppositions (story - discourse, narrative -
experiencing self, real - implicit author, fictional - fact-based), is most obviously
manifested in the transition from the term «narrative» to its characteristic -
«narrativity». In order to stress dynamism and processuality, Werner Wolf)
introduces scalar schemes when discussing description as a cognitive style,
i.e. when he views narrative frames not as stable morphological categories but
rather as cognitive meta-concepts that participate in the coding of different
text levels. The definition of narrative as a cognitive, transdisciplinary,
transhistorical, transgeneric and transmedial phenomenon leads to a
branching-out of cognitive narratology, and today we discern affective, natural,
unnatural and transmedial narratology. Cognitive narratology is usually
criticized because of essentialism and reductionism of the teleological thinking,
while its most important advantages are the interdisciplinary approach, the
empirical basis, as well as adapting to an integrative method when combined
with other literary theories or methods.
Key words: cognitive narratology, story world, frames, scenarios, scalar
approach, narrativity level, mind theory, immersion