Недељко Р.

Богдановић,*
Филозофски факултет у Нишу
Мирјана K Илић,**
Филозофски факултет у Нишу
ТЕ, ОВАМТЕ, ЕЛАТЕ1

У раду се указује на употребу -те, -те у народним говорима, од којих су неки

случајеви где је те регуларно (-те као формант у грађењу неких глаголских
облика, те као последични везник), неки где је те секундарни облик (те < ете),
или аналошка употреба (ела-те и сл.).

Кључне речи: српски језик, народни говори, те, секундарни облик, аналогија.

1.

У Говору Горњих Васојевића Рада Стијовић међу речце (као граматичке категорије
речи), наводи и: еламо за подстицање за 1. л. мн.: де, хајдемо!, елате за одобравање или
подстицање за 2. л. мн.“, додајући и потврде из говора (Стијовић 207: 243). И да није овог
облика за прво лице, вероватно не бисмо ни запазили ове уобичајене речце/узвике.
Наиме, облик за, како ауторка каже, подстицање и одобравање, елате чује се и у другим
крајевма, а облик за прво лице, или је редак, али је бар нама био непознат. Истини за вољу
ни у говорима које смо описивали (Сврљиг, Алексиначко Поморавље. в. Литературу), ни
елате није карактеристичан у овом облику, али у сажетом јесте: (ј)елте овам, помогнете,
и сл.
Размишљање о овој појединости у говорима који су и територијално и системски
прилично удаљени (призренско-тимочки су говори балканистичкога типа, са много
специфичних архаизама, али и специфичним иновацијама, а говори Васојевића ијекавски
говори са бројним новоштокавским особинама, најопштије речено) наметнуло је многа
подсећања која су се претворила у подстицаје да нешто шире осмотримо ову појаву,
појаву форманата -мо, односно -те изван творбе глаголских облика, јер не можемо
другачије мислити до да су они наставци првог и другог лица множине више глаголских
облика (у Бучуму: през. работимо; аор. работимо; имперф. работеомо, а -те. през.
работите, аор. работисте, имперф. работеосте, још и императив: работете!). Како
видимо, у Васојевићима, и за творбу речца.
Прво подсећање – анегдотска скоро пре две деценије изговорена згода са синчићем
једног колеге, социолога. Каже: ,,Учили смо дете да слуша шта говоре други и да се
понаша ,,како доликује“. Разуме се, једна од честих речи у домаћинској кући је ,,Изволте“
итд. Али у једном случају син је хтео да предухитри остале, и да поздрави госте. Учинио
1
*nedb@ni.ac.rs
**Mirjana.ilic@filfak.ni.ac.rs
Прилог је рађен у оквиру пројекта ,,Дијалектолошка истраживања српског језичког простора“, који се у
Институту за српски језик САНУ, реализује под руководством академика Слободана Реметића, уз
материјалну подршку Министарства науке и технолошког развоја Републике Србије.
је то речју: ,,Добарданте! И добро дошли!“. Разуме се, ми смо се насмејали, а касније
зачудили како је он додао те на поздрав који у том облику никад није чуо.“ Ако је овде
ишта граматички сигурно, за дете које је још било далеко од школе и од граматике, то је
осећање за множину, и за -те које ће тачно обележити саговорнике (оне на које се исказ,
овде: поздрав, односи), пошто, по мишљењу родитеља, дечарац још није знао за начин
обраћања из поштовања, када се и појединцу говори: Изволте (а не: изволи!), итд.
Преношење неке формулације изван граматичких правила код малене деце познато
нам је, чак и изворно, када дете зна множину а не зна једнину па ће рећи: један људ, један
волов.2
2.
Да се вратимо најзагонетнијем облику ела, елате, и то у говорима који су нам
најближи.
Јакша Динић у Речнику тимочког говора даје:
ела императ. дођи, хајде. – Ела3 овам да те питам нешто (Динић1988: 72).
Драгољуб Златковић у Речнику пиротског говора има:
јела узв. дођи, приђи ближе; уп. Јела м(и), јеле. – Дете, јела овам. ˗ а на истој
страни и:
јелате узв. дођите; уп. јелете, јелте. – Јелате, госје, поставила сам ручьк.
(Златковић 2014: 358),
ела и јела, са значењем ,,дођи“ има и у говору Црне Траве (Стојановић 2010: 210 и
345), стим што он региструје и: елате. – Елате при нас, да ручамо.
Речник САНУ има: ,,ела (за 1. л. мн.: еламо; за 2.л. мн.: елате; за 1. и 2. л. мн.
заједно: еламоте [...].“
Ову реч обрађује већ Огледна свеска Етимолошког речника српског језика (в,
Литературу):
Ела ела interj. ,,хајде, age“, узвик за подстицање, наговарање, инсистирање,
одобравање, сагласност; ,,дођи“ и конјугирано као imper. Од *елати: елај, еламо, елате, 1.
pl. и еламоте ,,id“. [...] Балканизам спорног крајњег порекла, од гр. ἐλα, ἐλατε ,,дођи(те)“
или од тур. вокативног узвика ela.“ (Огледна свеска 30, 32). Чланак је са доста примера и
из словенских балканских језика, па и са довољно успута на ауторе који су се овом речи
бавили. Нас ипак занима онај други део ове речи, који се о бразује дометком -те, који
имплицира императивну структуру. И сам аутор речничког чланка (Ј. В.-П.) за крај
оставља питање: ,,Међутим ела и јела имају конјугацију императива – под грчким
утицајем или аутохтоно ? [Истицање наше – Н.Б.– М.И.] (Уп. хајде, зај(де)те, односно
дела, делате)“ (Огледна свеска 31).

2
До овог момента -те се мотало по мојој (Н. Б.) глави, а онда се у једном разгвору то пренело и колегиници
Мирјану Илић, која се оределила за морфологију језика, па је и сама додала шта је сматрала да је битно у
овом случају. Тако је овај рад и настао, и зато је потписан од два аутора, намењен успомени на проф.
Милорада Ћорца. Иначе, ја сам проф. Ћорца познавао и захвалан сам му на позиву да отпочнем каријеру
универзитетског радника управо на катедри где је он био организатор.
3
Акценат примера из говора призренско-тимочке дијалекатске области је експираторан, овде бележен
знаком / ´ /.
 Оно што нас занима у ствари је појава да се јавља конјугирање речи која у српском
језику није глагол. И то елементом који обележава друго лице множине. Кад се погледају
значења која региструје Речник САНУ, види се да су то управо комуникационе ситуације
обраћања другоме / другима: (1.а) за подстицање на нешто; (б) у знаку глагола кретања:
иди, одлази, дођи, ходи; (в) кад се инсистира на изнесеном предлогу или захтеву; (г) кад се
исказује сагласност, одобравање за радњу коју је наговестио саговорник : да, може,
слободно..., види се да је управо друго лице плурала, оно које се обележава са -те, она
граматичка ситуација која потребује конјугирање.
*
У језику је позната појава звана аналогија која значи стварање нових облика према
већ постојећим у истој парадигми. Аналогија наших примера на -те са регуларним
глаголским облицима могла би се односити понајвише на то што се оваквим речима
(елате, добарданте) обраћа саговорницима у множини и што исказ има нешто од
императивности, било да је то скретање пажње, позив, упућивање на какву радњу.
3.
ТЕ као наставак за творбу глаголских облика

Наставак -те се јавља као грматички наставак у морфологији српског језика у

грађењу простих глаголских обликау презенту и императиву (2 л. мн.) и као део наставка
за аорист и имперфекат (-сте) за 2. лице множине.

Још ширу употребу има у неформалном говору (разговорни стил).

Ми ћемо се овде ограничити на граматичку употребу и дати кратки приказ по

граматикама од прасловенског стања до стандардног језика.

Професор Бошковић (Бошковић 1985: 83) каже да је -te у свим словенским

језицима, изузевши неке пољске дијалекте који имају поред -te>cie и наставак -ta унесен
из двојине. За словенско -te Бошковић (Бошковић 1985: 83) тврди да се своди на старо
индоевропско -te (грч. ferete, гот. bairi = *berete, лит. vežate). У императиву Бошковић
наводи -те као секударни наставак (Бошковић 1985: 94). Испред њега налазио се суфикс и
он се разликовао код тематских и атематских глагола.

У аористу и имперфексту се у оквиру -сте < хте такође јављало ово -те у 2. лицу
множине.

Професор Стевановић (Стевановић 1989: 330) наводи -те као наставак за 2. лице
множине у презенту и императиву глагола свих седам врсти. Стевановић наставак -те
назива личним наставком за презент (Стевановић 1989: 336) и императив (Стевановић
1989: 337).
 Граматика српскохрватског језика за странце Зоре Вукадиновић и Павице
Мразовић када говори о конјугацији глагола спомиње да се у презенту за 2. лице множине
јавља лични наставак -те. У императиву у 2. лицу множине према овој граматици додаје
се наставак за облик -те (Вукадиновић, Мразовић 1990: 129).

Професор Станојчић (Станојчић 2010: 166 и надаље) када говори о конјугацији

глагола наводи глаголске основе код грађења простих глаголских врмена, али не одваја
основу и наставке, нити одређује који су лични, а који су само наставци за облик.

Претпостављамо да је старост (још од прасловенског стања) и распрострањеност

(наставак за грађење одређеног облика презента и императива и гласовно поклапање са
натавцима за аорист и имперфекат (-сте) утицала да сам наставак схвати:
а. као наставак за широко распрострањеном употребом;
б. као императивни наставак,

и да се прошири и на облике (нпр. прилози за место и начин) тамо где му по пореклу није
било место и баш зато што му ту изворно није било место везао се за неформалну
комуникацију и дијалекатске облике.

4.
Употреба те евидентна је у народним говорима и изван прилика да се обележи
друго лице једнине, односно да се истакне позиција саговорника. Наводимо неке
случајеве:
У узречицама:
Је л те / јелте:
а) Јелте, а како би било да и ми то учинимо?
б) Ми смо се, јелте, трудили, али није вајде.
Знате.
Говорио сам, знате, али су слабо слушали.
Речце за истицање:
Те овам, те онам..., те ово ми, те оно ми;
Цели дан – овамте, онамте и не уработи ништа (Бучум4).
У детињству, у родном селу чуо сам вику: ,,Овамте љуђи, пођину на своје
имање“.5 Такође: овамте, не дајте! Располажемо и примером: Погорћете малко, па
уватете чврсто! (ради се о инструкцији да они који носе греду треба да ухвате мало ближе
крају (по горе!) и да подесе снагу тежини коју вуку.
Из разг. језика имамо и: ,,Амоте, људи“.
Дакле, не додаје се -те само уз (ј)ела, већ, ево и уз прилоге: амо, овамо, онамо,
горе, али увек кад је исказ упућен саговорницима у множини.
4
Када је неки пример са јасном локацијом разговорног језика, додаваћемо ту локацију. Овде село Бучум, у
општини Сврљиг).
5
У ствари, то је била нека свађа између оца и сина, кад се син наљутио па запретио оцу чекићем који му се
нашао у руци.
 5.
Ела, елате узима се као узвик, управо један страни елемент, са којугирањем (-те у
множини). Чини нам се да то није једини случај. На уму имамо глагол стати, од кога би
облик императива за 2. лице множине био: стати. А ипак имамо: стојте, где основа није
ста-, већ: стој-, које се јавља и као честа наредба да се неко или нешто заустави, па чак и
као војничка команда за више прилика (Стооој! са значењем ,,стани“.
Императивни облици на -ите доиста се у говору често редукују на -те: станте,
вите (видте < видите), каште (< кажите), ите (< идите), молим вас!, где је императивност
сасвим суспрегнута, а цела је реч постала узречица са карактером узвика. Чини нам се да и
данас доиста распрострањену узречицу-псовку Јеботе! треба схватити имперсонално, без
обзира на то што би облик са -те упућивао на могућег саговорника.

За хајде Маретић каже: ово је турска ријеч и императив је само значењем, а није
обликом“ (Маретић 1963: 625). Кад се односи на саговорнике у множини, знамо, има
облик хајдете, а онда колоквијално хајте, у дијалектима: ајде ˗ ајдете, ајте. Фекете каже
да је ,,својствено да се облицима – ај(д)мо, ајдемо [...] упућује на 1. лице множине, а
облицима ај(де)те, хај(де)те, упућује се на 2. л. множине, док се за 1. и 2. л. множине
заједно употребљавају облици, ајдемоте, ајмоте [а у фусноти: Према турском haydi.] “
(Фекете 2008: 529).

Овакви облици могу настајати наслањањем на облике који су доиста грађени

наставком -те: стој-те, дај-те, али и то би могло водити уопштевању -те, тамо где је, по
грамативи -ите, па онда и на места где више није реч о неким граматичким условима, када
је -те аграматичан (иако хибридни) формант. О скраћивању императива Пешикан,
Богдановић.

6.

ТЕ као деформисана показна речца ете честа је у народним говорима, иначе

склоним редуковању исказа (чак и као израз неке језичке економије по којој се скраћује
израз): Те ти га Марко отуд, и како дојде, тека поче да се кара; Те кво напраји.

Драгољуб Златковић доноси и један занимљив облик са -те, који би се, како
мислимо, ипак могао објаснити на следећи начин. Његово: ,,етете-га реч. евога. – Етете-га
тува и Милан па се договорете ко човеци“ (Златковић 2017: 682), претпиостављамо да је
комбинација од ете-га, у коју је те уметнуто као појачање < ете+(е)те-га Милан.

7.

Те се као ритмички елемент може јавити у неким разбрајалицама, односно у дечјим

вербалним играма. Код Драгољуба Златковића налазимо:

а) Екете,
 Пекете,
цукете ме... (Златковић 2002: 49)
б) Гу-гу-те ма-ма-те.
Овде, ако се не варамо, наслућујемо онај вид структурних елемената који Биљана
Сикимић користи као паремеме, односно лексеме које се не јављају ван паремиолошког
текста, а те им је елеменат творбе, уједно у облику неке ритмичке редупликације
(Сикимић 1996: 15).

У тексту под а имамо паралелу са цукете ме, што је дијалекатски облик 2. лица
императива у говору пиротске језичке области (екете, пекете – (дакле) цукете (цук(не)те
ме (= пољубите ме!))6.

У тексту под б ипак осећамо могућност за неку реконструкцију (мама- те (пита, тј.
– гугу-те [нешто гугута, нешто хоће да каже, али нејасно, или намерно загонетно, јер ипак
је овде о игри речима]) неке уводнице у питање: Кудеч? (= куда ћеш).

Наша сазнања групишу се око закључка да се ТЕ јавља као:

наставак при грађењу облика за друго лице множине презента, императива, а у
саставу -сте и аориста и имперфекта;
наставак за конјугирање неких прилога;
хибридни формант неких узвика, односно речи за подстицање;
деформисани облик показне речце ете > те;
структурни елемент неких паремема.
Ове службе као да обједињује његова способност да означава обраћање директном
саговорнику у множини и деиктичка функција.

ЛИТЕРАТУРА
Белић 1962; − Александар Белић: Историја српскохрватског језика; књ.II sв. 2:
речи са конјугацијом; Научна књига, Београд.
Богдановић 1978; − Недељко Богдановић: Говори Бучума и Белог Потока, СДЗб
XXV, Београд.
Богдановић 1987; − Недељко Богдановић: Говор Алексиначког Поморавља, СДЗб
XXXIII, Београд.
Богдановић 1994; − Недељко Богдановић: Императив типа чеке, гледе у
пиротском говору, у: Зборник Матице стрпске за филологију и лингвистику, 37/1˗2 Нови
Сад.
Бошковић 1985; – Радосав Бошковић, Упоредна граматика словенксих језика,
Морфологија, Београд.
Вукадиновић. Мразовић 1990; – Зора Вукадиновић, Павица Мразовић, Граматика
српскохрватског језика за странце, Нови Сад, Београд.
6
Императив чеке, гледе у пиротаском говору
 Златковић 2002; − Драгољуб Златковић: Тулу лан булу лан (Песме за децу и дечије
песме из пиротског краја), Пирот 2002.
Златковић 2014; − Драгољуб Златковић: Речник пиротског говора, I, II; Службени
гласник, Београд.
Златковић 2017; – Драгољуб Златковић: Допуна Речнику пиротског говора;LXIV,
Београд.
Маретић 1963; – Томо Маретић: Граматика хрватскога или српскога књижевног
језика (треће издање); Матица хрватска, Загреб.
Огледна свеска: – Огледна свеска (Етимолошког речника српског језика);
Етимолошки одсек Института за српски језик САНУ (Ур. Акад. Милка Ивић), Београд
1998.
Речник САНУ; – Речник српскохрватскох књижевног и народног језика, том 5,
Београд 1968.
Сикимић 1996; − Биљана Сикимић: Етимологија и мале фолклорне форме, Београд.
Станојчић 2010; – Живојин станојчић, Граматика српског језика, Креативни
центар, Београд.
Стевановић 1989; – Михајло Стевановић, Савремени српскохрватски језик 1,
Научна књига, Београд.
Стијовић 2007; − Рада Стијовић: Говор Горњих Васојевића; СДЗб LIV, Београд.
Стојановић 2010; – Радосав Стојановић, Црнотравски речник; СДЗб LVII, Београд.
Фекете 2008; - Егон Фекете: Морфолошки и семантичко-синтаксички модели у
императивном значењу; Јужнословенски филолог, LXIV, Београд, стр. 517‒530.