Наречја српског језика

*настала према замени ЈАТА

-екаваско (млеко)

-ијекавско (млијеко)

-икавско (млико)

Дијалекти спрспског језика

*млађи и старији / екавски и ијекавски

1.шумадијско-војвођански

 - Четвороакценатски систем

- 7 падежа, -

-Јат је замењен гласом Е (екавски)

-у неким облицима изостаје глас Х (ладовина, оћу)

- Група АО сажима се у О (мого, реко)

2.источнохерцеговачки

-Четвороакценатски систем

- 7 падежа,

- Јат је замењен гласом (И)ЈЕ, (ијекавски)

- Јавља се јекавско јотовање (ђед, шћети),

- Углавном нема гласа Х (љеб, рана,...)

- Група АО се сажима у О (пјево, дошо)

- Инфинитив се завршава на –Т(И), -Ћ(И) (казат, рећ)

3.косовско- ресаввски

 -Чува стару акцентуацију (три акцента),

- Јат је замењен гласом Е, (екавски)

- често изостаје глас Х (ладовина, оћу),

- Компаратив се гради додавањем наставка –ШИ (новши, црнши)

- Футур први се гради по моделу Ће да учи/ће учи

4.зетско-јужносанџачки

-Постоје само дугоузлазни и краткосилазни акценти. Они се могу јавити на сваком слогу у речи, па
чак и на последњем што стандардни књижевни језик не дозвољава.

-Јат је замењен гласом (И)ЈЕ, (ијекавски)

-Јавља се јекавско јотовање ( ( ђеца, ђевојка и пљесма),

-Инфинитив се завршава на –Т(И), -Ћ(И) (казат, рећ)

-Не разликују се локатив уз глаголе мировања и акузатив уз глаголе кретања; нпр. Селим се у кућу
и Живим у кућу.

-Глаголски облици имперфекат и аорист се још увек користе у овом дијалекту (нпр. Он иђаше код
мене).

5.призренско-тимочки

  -Постоји један нагласак, који може бити на било ком слогу у речи;

- Има два падежа

-Чува се стари полугласник, који је у свим другим дијалектима промењен у -а (дън - дан, тънък -
танак).

-Самогласно л (упореди стандардни језик - самогласно р) је у неким деловима дијалекта задржано

(плн - пун, длг - дуг, слнце - сунце, слза - суза), док је у другим деловима прешло у -лу (плун, длуг,
слунце, слуза).

- Сугласници ћ и ђ у овом дијалекту често прелазе у ч и џ: свеча, меџа.

*Осноба српског језика:

4 акцента, 7 падежа, шумадијско-војвођански и источнохерцеговачки дијалекат

АКЦЕНТИ

Акценат речи је нарочито истицање јачине и висине једног слога. Ово наглашавање има три
елемента: јачину, висину и трајање.

Подела акцената
      У српском књижевном језику постоје четири акцента, два дуга и два кратка, који могу бити
силазни или узлазни.

1. Kраткосилазни обележава се знаком ‶. Слог који носи овај нагласак изговара се кратко, док
јачина и висина тона нагло и једновремено падају. Примери:пȁс, при̏јатељ, гле̏дати,  

2. Краткоузлазни обележавамо знаком ‵, а изговарамо кратко, висина тоне расте док јачина

изговора опада пре завршетка изговора тако наглашеног слога: но̀ га, капѐта̄н, пожѐлети.

      Разлика између краткосилазног и краткоузлазног акцента уочљива је ако се обрати пажња на то
како се изговарају слогови након наглашеног. Код краткосилазног акцента слогови који следе
изговарају се опадајућом висином и јачином, а код краткоузлазног акцента слогови који следе
изговарају се истом или чак растућом висином.

3. Дугосилазни означава се знаком ⁀. Изговора се на следећи начин: дуго, тон је спочетка висок, а

онда упадљиво пада, једновремено са јачином изговора: си̑н, пе̑ћ, ра̑днӣк.

4. Дугоузлазни означавамо знаком ′. Овај нагласак изговарамо дуго, висина тона стално расте, а
јачина изговора готово се не може пратити: пе́ сак, гла́ва, ру́ка, жи́вӣмо.

пееееесак

Ненаглашена дужина

      Као што наглашени слогови могу бити по квантитету кратки или дуги, тако могу и
ненаглашени слогови у нашем језику бити кратки или дуги. Ово зовемо ненаглашеном
(постакценатском) дужином. Правило налаже да кратак слог може доћи било испред било иза
наглашеног, док дуги ненаглашени слог може доћи једино после наглашеног: ју̀ нāк. Знак за
обележавање ненаглашене дужине јесте ˉ.

Место нагласка у речи

     Постоји неколико правила за наглашавање речи:

1. На првом слогу речи могу стајати сва четири акцента.

2. Једносложне речи могу имати само СИЛАЗНЕ акценте. са̏н, да̑н

3. На унутрашњем слогу речи могу бити само узлазни акценти (дуги и кратки).

4. На послењом слогу речи никада не може стајати акценат. 

Клитике

      Поред речи које имају своје акценте у српском језику има речи које су без икаквог акцента. Те
речи чине акценатску целину или са речима испред себе или са речима иза себе. 

Проклитике

      Речи које немају свога акцента већ чине акценатску целину са речју иза себе су проклитике.
Проклитике су обично предлози, речце и везници. На пример: Пошао
је | са оцем | да купи | у граду | патике.

      У неким случајевима нагласак се са преноси на проклитике (када те речи имају силазни
нагласак на првом слогу), и то: обавезно код негираних глаголских облика (нѐ гледа̄м, нѐ ра̄дӣ, нѐ
знајӯ, не̏ добӣ, не̏ накупова̄ла се) и у инстр. јд. личне заменице за 1. л. (са̏ мно̄м), а факултативно
код осталих врста речи (у̀ кесу, прѐд ла̄ђу, за̏ рӯку, на̏ воду, ко̀д њӣх).

Енклитике

      Енклитике су речи које немају свој акценат, а у говору чине изговорну целину са речју испред
себе. Обично су то ненаглашени облици личних и повратних заменица, краћи облици помоћних
глагола јесам и хоћу и речца ли. На пример: Хоћеш ли ми | рећи | колико си | платио | патике?

      Енклитике могу стајати и испред наглашене речи, када се наслањају на проклитику: Пошао
сам | да ти купим | патике.

 
Разликовна функција акцента

      Акценти имају и дистинктивну (разликовну) функцију.

На пример: гра̑д - „насељено место”, а гра̏д - „лед из облака”

      вла́да - „орган државне власти”, а вла̑дā је облик 3. л. јд. презента глагола владати

      сѐло - „мање насеље чији су становници претежно земљорадници”, а се́ ло - „седељка, забава”

1. Подвуци акцентован слог у следећим речима:

ПРОПУТОВАТИ, ИЗГУБЉЕН, НОВИНЕ, ПОДНОСИТИ, СТОЛИЦА

 ПРАВОПИС

Интерпункција

    
Тачка

     Тачка је интерпункцијски знак који се ставља на крају реченице — потврдне и одричне

реченице: Сваки дан учим за испит. За испит не учим редовно.
 
     Тачка се као помоћни правописни знак употребљава:

1. за скраћивање речи: т., г., Ђ. Јакшић...

2. уз арапски број употребљен као редни: 4. јануар 1998. године, 58. страна...

     Тачка се не пише:

1. иза римских бројки (јер оне редовно означавају редни број): у XV веку, 4. I 1998. године...

2. иза арапских бројки када значе редне бројеве ако се налазе испред неког другог знака
интерпункције: Други светски рат (1939—1945), књиге објављене 1959, 1962, 1965. и
1966. године...

3. иза неких скраћеница: УН, САД, гђа, гђица, др, мр...

Запета (зарез)

     Запета је најважнији знак за обележавање унутрашњих односа у реченици.

     Зарезом се одвајају:

1. речи и скупови речи (истоврсни делови реченице) у набрајању: Миша, Дренко, Ненад и

Срђан су отишли на излет. Понели су и добре хране, и безалкохолних пића, и друштвених
игара.;

2. независне реченице кад нису повезане везницима: Дошао је, поздравио се, добро

вечерао и нестао.;

3. паралелни делови реченице кад су у супротности: Задатак је тежак, али занимљив.

Поклонићу теби, а не Игору. Нисмо летовали на мору, већ у планини.

4. реченице које су у супротности: Касније смо кренули, али смо стигли на време. Ви сте
пошли раније, а ипак сте закаснили.;

5. реченице у инверзији (кад се зависна реченица налази испред главне): Кад се спремим,

позваћу те телефоном. Ако можеш, помози ми. Иако сам знала, нисам одговорила на сва
питања.;
 6. реч или скуп речи који су накнадно додати или уметнути у реченицу: То је, дакле, твој
воћњак. Све ћу ти, наравно, испричати. Ти си у праву, неоспорно.;

7. вокатив и апозиција су, такође, накнадно додати у реченицу, па се одвајају зарезом: Ви

ћете, децо, добити слаткиша. Теби ћемо, бако, донети воћа. Дела Иве Андрића, јединог
југословенског Нобеловца, преведена су на многе језике.;

8. уметнуте реченице: У мом селу, које је једно од најуспешнијих у воћарсту, готово сви гаје
малине.

Црта

     Црта се пише:

1. уместо запете и заграде да се издвоји уметнути део текста: Одредба времена — осим

зависном временском реченицом — може се исказати и прилошком одредбом.

2. да се наговести набрајање нечега што је у првом делу реченице уопштено поменуто или

само најављено (уместо две тачке): Цео дан јој је испуњен кућним пословима — спремањем,
прањем, кувањем.

3. да се одвоји и истакне закључни део реченице: Ни оца, ни брата, ни сина, ни друга, ни

мужа, ни обичног познаника — никог познати не можеш.

4. уместо наводника приликом писања дијалога:

— Ко је то био? — упита мајка.
— Мој друг.
— Зашто га ниси позвао унутра?
— Журио је — промрмља Милош.

5. између бројева када се пишу цифрама са значењем предлога до: рат 1941—1945, у XV—
XVII веку... (Ако је испред такве везе написан предлог од, онда се мора написати и предлог
до, који се не може заменити цртом: Први светски рат трајао је од 1914. до 1918, а не
„трајао је од 1914—1918“)

Цртица

     Цртица се пише:

1. између делова полусложенице: фото-апарат, радио-веза, ауто-пут, косовско-ресавски...

2. између другог дела сложенице или изведенице и првог њеног дела који се састоји од
броја (израженог у цифрама): 75-годишњак, 500-годишњица...

Тачка са запетом
 
     Тачка са запетом се пише:

1. између двеју граматички независних реченица између којих би могла стајати и тачка,

али се ипак схватају као смисаона и садржајна целина: Кад смо се срели, поздравили смо
се, разговарали о школи; нисмо помињали недавну свађу.

2. између група речи које се разликују по сродности, на пример: На пут ћу понети: одећу,
обућу, кишобран, хигијенски прибор; књиге, свеске, прибор за писање; друштвене игре,
фудбал и рекет за стони тенис.

Две тачке

     Две тачке се пишу:

1. иза дела реченице који упућује на набрајање, а испред онога што се набраја: На пијаци
купи: сира, јаја, кајмака, меса, салате и лука.

2. испред навођења туђих речи (управног говора): Рекао нам је дословно: „Новац за

екскурзију је обезбеђен.“

Заграда

     Заграда се пише:

1. да се у реченици одвоји оно што се додаје ради објашњења претходне речи или дела
реченице: Именске речи (именице, придеви, заменице и бројеви) мењају се по падежима.
За време Првог светског рата (1914―1918) владале су несташице хране, одеће и лекова.

 
Наводници

     Наводницима се пишу:

1. да се издвоји дословно наведени туђи текст: Прочитао сам у Правопису да

„наводницима писац текста издваја оне речи које нису његове него су преузете“.

2. да се означе дијалози (управни говор): Чим је ушао, рекао је: „Срећан ти рођендан!“

3. да се издвоје наслови дела, симболичка имена различитих установа, публикација: биоскоп

„Козара“, новине „Политика“, приповетка „Мост на Жепи“...

4. речи које се употребљавају с иронијом и којима нечему жели да се да супротно

значење: Знам, ти си „вредница“. Донео је твој „велики пријатељ“.
Пример писања управног говора
Ана је рекла: „Пази шта радиш, опећи ћеш се.“
„Пази шта радиш“, рекла је Ана, „опећи ћеш се.“
„Пази шта радиш, опећи ћеш се“, рекла је Ана.
„Шта си рекао?“, питала је.
„Ништа!“, одговорио је.

 Упитник и узвичник
 
     На крају упитних реченица ставља се упитник, а иза узвичних реченица, као и иза мањих
говорних јединица које се изговарају у узбуђењу, повишеним гласом, ставља се узвичник, на
пример: Како си? Шта радиш? Ух што сам гладна! Не вичи! Пожар! Када се питање изговара
повишеним гласом иза њега се стављају и упитник и узвичник; нпр. Он положио?! Не даш?!

     Упитник се не пише иза зависноупитних реченица: Зоран је питао да ли је Марко добио

награду.

Глагол требати

     Глагол требати употребљава се безлично ако је у споју с глаголом, нпр. „Сви треба да дођу“
(не: требају), „Требало је да знаш“ (не: требао си), „Требало би да размислимо“ (не: требали
бисмо). Ако нема другог глагола, требати се мења нормално кроз сва лица: „Не требаш ми“,
„Требао ми је његов савет“, „Зашто су вам требали кључеви?“ Допуштено је и као прелазни
глагол, нпр. „Требаћемо вас“, „Требао сам новац“, „Требате ли нешто?“, мада је у том случају
боље: „Требаћете нам“, „Требало ми је новаца“, „Треба ли вам нешто?“.
     У односним реченицама као „Ево имена људи који су требали да говоре“ погрешан је личан
облик су требали, али не би ваљало ни „који је требало да говоре“, јер се не слаже са субјектом у
множини. У таквом случају једини излаз је да се глагол требати замени неким другим глаголом
(имати, морати итд.).