ДИЈАЛЕКТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Српским језиком говоре Срби у Србији, Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини.
Иако сви говоре истим језиком, постоје разлике у говорима одређеног краја.

У основи српског језика је штокавско наречје.

Штокавско наречје – скуп народних говора који имају заједничке карактеристике.
Назив је добило по упитној заменици што/шта.

Народни говори, који имају посебне особине, називају се дијалекти српског језика. Они
су подељени према изговору некадашњег гласа Ѣ (јат) и према неким граматичким
особинама (да ли имају свих седам падежа, четири акцента итд.).
Према томе којим је гласовима замењен стари глас Ѣ (јат), штокавско наречје има 3
изговора:
-е екавски изговор књижевни
Ѣ -је, -ије (и)јекавски изговор изговор
-и икавски изговор

Кратком Е у екавском одговара ЈЕ у (и)јекавском, дугом Е у екавском одговара ИЈЕ у

ијекавском.
дéте – дијете пëсма – пјесма лèкар – љекар дèвојка - дјевојка
вêк - вијек вèра - вјера нèга – њега дëд – дјед
тëрати - тјерати
У књижевном језику правилно је јотовање гласова Л и Н (љекар, њега), а неправилно
јотовање Д и Т (треба дјевојка, дјед, тјерати, а не ђевојка, ђед, ћерати).

Дијалекти екавског и ијекавског изговора деле се према граматичким особинама говора.

Изговори се деле на дијалекте.
Дијалекат је говор неког подручја који има посебне граматичке особине.
Поред разлике у екавском и (и)јекавском изговору, у различитим говорима српског
језика чују се и разлике у акценту, падежима и глаголским облицима. Те разлике чине
дијалекте посебним.
 Штокавски дијалекти
екавски изговор ијекавски изговор
млађи млађи
шумадијско-војвођански источнохерцеговачки
старији старији
косовско-ресавски зетско-јужносанџачки
призренско-тимочки

Старији дијалекти штокавског наречја имају најчешће два силазна акцента и углавном
два падежа – номинатив и акузатив. Млађи дијалекти имају седам падежа и четири
акцента (краткосилазни \\, краткоузлазни \, дугосилазни , дугоузлазни /).

Шумадијско-војвођански дијалекат
пример: Поп Ћира и поп Спира, Стеван Сремац
Старо јат замењено је гласом е.
У неким речима јавља се и уместо е (ди уместо где)
Има сва четири акцента.
Има свих седам падежа.
Нема сугласник х.
Често се јавља сажимање самогласника (мого, реко)
У ОСНОВИ ЈЕ СРПСКОГ СТАНДРАДНОГ ЈЕЗИКА ЕКАВСКОГ ИЗГОВОРА.

Косовско-ресавски дијалекат
пример: Петријин венац, Драгослав Михаиловић
Старо јат замењено је гласом е.
Има само два акцента – краткосилазни и дугосилазни који могу да стоје на било ком
слогу у речи. (лежи, изледа, пореметило)
Изједначавају се акузатив и локатив (лежи на сламу, још сам у црнину)
У инструменталу једнине је наставак –ем (врти репем)
Јавља се сажимање самогласника (посо, дошо).
Призренско-тимочки дијалекат
пример: Зона Замфирова, Стеван Сремац
Старо јат замењено је гласом е.
Има само један акценат који може да се јави на било ком слогу у речи (питујем, убаво,
говорила, збориш).
Има само два падежа – номинатив и аузатив (од јутро до мрак).
Употребљава се заменица за свако лице у облику си (ја си искам).
У облицима радног глаголског придева није извршена промена л у о (радил, учил, пошл).
Футур се гради од облика помоћног глагола хтети – ћете (ће) и презента глагола са
везником да: ћете да ожените, ћете да прихватите, ћете да пронађете.

Источнохерцеговачки дијалекат
пример: Српска историја нашега времена, Вук Стефановић Караџић
Старо јат замењено је гласом е.
Има сва четири акцента.
Има свих седам падежа.
Врши се (и)јекавско јотовање (љепше, ђекоји).
Најчешће се не јавља глас х (растова шума).
У ОСНОВИ ЈЕ СРПСКОГ СТАНДРАДНОГ ЈЕЗИКА (И)ЈЕКАВСКОГ ИЗГОВОРА.

Зетско-јужносанџачки (зетско-рашки) дијалекат

пример: Примери чојства и јунаштва, Марко Миљанов
Кањош Мацедоновић, Стефан Митров Љубиша
Старо јат замењено је са ије.
Заступљени су само силазни акценти који се могу јавити на било ком слогу
вишесложних речи.
Акузатив се јавља уместо локатива (тога има на сваку страну).
Чувају се стари наставци у заменичкој промени (мојије/х).
Инфинитив је без -и (знат, писат).
За основу српског књижевног језика узет је шумадијско-војвођански дијалекат екавског
изговора и источнохерцеговачки дијалекат (и)јекавског изговора.
Ниједан од два дијалекта није директно постао стандардни језик, него је послужио као
основа. Савремени језик је настао нормирањем и одабирањем појединих особина
дијалеката који су у његовој основи. Зато се стандардни језик мора учити.

Разлике између књижевног и народног језика

Књижевни језик је општи, званични језик, који има своју норму и мора се учити. Користи
се на целокупној територији, у званичној употреби (у школи, култури, науци,
администрацији, медијима), у говору и писању, устаљен је и правилан (има нормативну
граматику, речник, правопис).
Српски народни језик чине дијалекти. Народни језик се користи на ограниченој
територији, у незваничним приликама, у говору, неуједначен је и разнолик.

Језици националних мањина

У Србији не живе само Срби него и припадници других народа. То су припадници
националних мањина (Србија није њихова матична држава). Они најчешће уче српски
као нематерњи језик, а у службеној употреби је њихов језик и писмо.
У Србији као националне мањине живе Албанци, Мађари, Словаци, Румуни, Бугари,
Македонци, Бошњаци, Роми...