Зетско-јужнисанџачки дијалекат

У литератури се овај дијалекат назива и зетско-рашки, зетско-сјенички, зетско-ловћенски

дијалекат. Говори овог дијалекта заузимају просторе половине источног дијела ЦГ,
дијелове Санџака и дијелове Метохије. Граница њихова иде од Пераста у Боки, па даље у
правцу сјевера поред Грахова и нешто сјевероисточније од Колашина, граница даље
прњсјњца Лим и мало сјеверније од Бијиог Поља иде у правцу истока до ријеке Ибра идо до
К Митровице и планинским вијенцима до Проклетија, гдје узбија на границу са Албанијом и
даље до Јадранског мора.

Аутохтоно становништво живи у старој ЦГ, и у дијеловима Санџака, у Метохији су

досељеници, ових говора има и у дијаспори. Говори зетско-јужнисанџачког дијалекта
убрајају се у старије ијекавске говоре, јер у нешто већем обиму првенствено у акцентуацији
чувају архаичне особине нашег језика. Уз низ особина које су заједничке овим говорима са
осталим српским говорима постоје и неке посебности које издвајају, а оне се суштински
своде на:

● Замјена некадашњег вокала јат у принципу је као она у савременом језику, међутим
постоје и посебности нпр код Бора јављају се екавско-ијекавске замјене, па је у
дугим слоговима е, а у кратким је.
● У говору становништва Плава и Гусиња гдје је претежно муслимански живаљ
јавњљају се икавско-екавске замјене. У дугим слоговима је и (дите, вреиме), а у
кратким е (ђеца, ђедови)
● На простору србиијанског дијела Санџака јављају се ијекавско-екавске замјене јата.
У дугим слоговима ије (дијете), а у кратким е (деца)
● Акцентуација је прасрпска. Овдје имамо два акцента силазне интонације који имају
слободну дистрибуцију.
● Слично као у говорима косовско-ресавског д. и овдје може да се јави дугоузлазни
акценат и то искључиво на претпосљедњем слогу (гла/ва)
● Полугласник у јаком полижају се изговара као прелазни глас између а и е (паес)
● Фонеме вокалске неакцентоване скупине се сажимају скупина ао даје а (река,
доша,..),скупине со- уо сажимају се у о (крено,...)
● У сугласничком систему карактеристично је: -ново ијекавско јотовањеспроведено је
у потпуности (грмље, грање,..) јотују се и уснени сугласници (пљесма, вљера,..)
● Јотује се чак и дентал ц (ћепаница)
● Сугласник л изговара се веларније (лакат, лако,..)
● Сугласник с и з кад се у рјечима нађу испред сонанта л и н прелазе у ш и ж ( шнага,
жло)
● Сугласник х у већини говора губи се без замјене (одма, оћу,...), или се замјењује
неким другим сугл. (тепик, снаја,...)
● Има изофона гдје се х чува првенствено је то код говора муслиманског
становништва, али може да се чује и код српског становништва
● У деклинацији је систем од 7 падежа (слично косовско-ресавском)
 ● Облици личних замј. у дативу и локативу једнине умјесто умјесто и имају наставак е
(мене, тебе, себе,...)
● Наставак е у дативу и локативу једн имају и уменице типа жена (жене, руке,...)
● У множинским падежима присзтан је сункретизам генитива и локатива, те датива и
инструментала гдје је уопштен наставан ма (људима, селима)
● Код замјеница се често умјесто енклитика (наш, ваш) употребљавају (не, ве), а
умјесто (нас, вас) користе се (не, ве)
● Умјесто показне замј. (овај, онај) у овим говорима је (ови, они) ови град, они човјек.
● Именице које се завршавају на –н (пламен) губе овај наставак (кам, плам)
● Именице и хипокористици типа Јова, Перо мијењају се по обрасцу именице човјек
(Божа, Боже), а присвојкни придјев се гради од наставка –ов односно –ев ако је на
палатал (Божов, Перов)
● За разлику од других српских говора овдје се довро чувају имперфекти и гл. Прилог
прошли (бијаше, дошавши)
● Инфинитив је карактеристичан по томе што се јавља у скраћеном облику, без
крајњег –и: знат', гледат'
● Умјесто локатива за означавање мјеста често се употребљава акузатив : Живи на
Цетиње, Ода по Подгорицу
● Раширена је употреба инструментака оруђа са приједлогом –с : Пише с оловком,
Вози се са аутобусом...
● Веома је жива употреба приповједачког (наративног) императива: Ми дођи, па
причај, па сједи. Код оваквог императива употребљава се искључиво 2. Л. Једнине.

Неке дијалекатске појединоститиче се мањих ареала, тако нпр у приморским крајевима

јављају се адријатизми као у свим другим договрима смјештеним уз јадранску обалу.
Адријатизми су језичке иновације које су се развије под утицајем романских језика:
венецијанског језика.

● Тако се умјесто –љ изговара –ј (јуди, јубичица)

● Умјесто финалног –м изговара се –н (јесан, нисан, гледан, рукон)

Дуж албанске границе сонанти –н и –л који се нађу испред вокала средњег реда –и
изговарају се умекшано (Мил'ица, стол'ица, гран'ица, стан'ица) У лингвистици се овакво
умекшавање назива ??? сонаната. Под утицајем албанских говора у овим подручјима честа
су обезвучавања финалних звучних сугласника (грат, некат, друк, нош...) Из наведеног
прегледа основних дијалекатских особина, може се закључити да ови говори чувају нешто
више архаичних особина од других ијекавских говора. У дијалектологији се то може
тумачити сљедећим разлозима:

● Периферни положај ових говора као и чињеница да главнина простора који они
обухватају представљају ... област (не познаје мигр. струје) из ових крајева људи
су се селили у друге области, али се у њих није нико досељавао.
Контакт ових говора са појединим данашњим екавским говорима првенствено са
поменутим говорима косовско-ресавског дијалекта, који су омогућавали, а дијелом и
формирали раније државне границе.

Литература:

Михајло Стевановић ''Источноцрногорски дијалекат'',

Данило Барјактаревић ''Новопазарско-сјенички говори'',
Миодраг Милановић''Говор Паштровића''

Говори ијекавско-шћакавског дијалекта

Говори овог дијалекта заузимају од Сарајева на југу до ријеке Саве на сјеверу. Западна
граница иде већим дијелом током Босне до њеног ушћа у Саву а мјестимично се огранци
овог говора простиру и дубље на запад и насеља размјештена уз токове појединих лијевих
притока Босне као што су Лашва, Фојница и Усора до Бање Врућице крај Теслића, а
огранци овог говора сусрећу се понегдје и дубље нпр. У говорима мјештана неког села који
се налазе уз горњи ток Врбање на планини Влашић. Источна граница иде од Сарајева
према сјеверу и обухвата тузланско и пладањско подручје и отприлике код Брског избија на
ријеку Саву.

Говора овог типа има и у неким насељима по Славонији и у мађарском дијелу Барање.
Овим дијалектом говоре припадници свих трију конфесија.

-Међу битнијим дијалекатским особинама по којима су специфични говори су:

Шћакавизам- пошто су у овим говорима старе сугласничке скупине *стј *скј замијењене за
шћ (шћап, пришћ, дворишће и сл) а старе екупине *здј *згј са жђ (звижђа, можђани) управо
због оваквих рефлекса наведених скупина говори овог дијалекта се називају шћакавски.

● Фонетске вриједности скупине шћ варирају од најчешћег шћ до ћ: шћап, ćћап, ћап

● У периферним говорима који су у контакту са штокавским говорима напоредо се
јављају и шћ и шт рефлекси.
● Замјене некадашњег вокала јат у суштини су ијекавске, али се овдје јављају и
неки jекавизми посебног типа, нпр: уз двосложне замјене старог дугог јатa типа:
цијена, вијести и сл. Често се јављају једносложне замјене : цјена, бјело
● У неким зонама јављају се јекавизми који нису типични за остале јекавске говоре
тако се нпр може чути: мрјежа, одрјезан, сјејат се, срјећа...
● У подручјима око Маглаја, Кладна и Пешње јављају се својеврсне
екавско-ијекавске замјене јата па се на мјесту дугог јата јавља екавски рефлекс
(бело, време) а на мјесту кратког јата јављају се дјеца, тјесан.
● У околини Жепча јављају се екавске-ијекавске замјене јата: дијете, као и дица
(екавско-икавске)
● По новом јотовању досљедно се јотују само –л и –н весеље, грање а остали
сугласници веома ријетко, отуда се чује грије, здравље, нетјак, прутје.
 ● Секвенце *јт и *јд у мањем броју случајева су подвргнуте јотовању а много
чешће је најдем, дојдем, појдем а понегдје је и најем, дојем.
● Ијекавско јотовање обухватио је често само сонанте –л и –н : љепота, Сњежана
али је дјеца, пјесма, сјеме, цјепаница.
● Као и у већини других босанских говора такође су и овдје вокалске редукције.
Тако се чује Сарајво, радуна, ноћна, молла
● Секвенца –ро обично се изговара као –ре, греб- гребље. За већину говора
карактеристично је да имају четвероакценатски систем, а одступања се тичу
јављања силазног акцента ван првог слога.
● Постоји деклинациони систем од 7 падежа али са неким одступањима од
стандардног језика. Нпр. Ијд именица ж.р. на сугласник завршава се на –ив крви,
соли, масти (умјесто крвљу, сољу, машћу)
● Из конјугационог система нестао је императив, потенцијал први. Специфичан је
по томе што у 3. lицу множине уз стандардне облике типа- Они би радили, може
да се чује Они бише радили.
● Неке дијалекатске особине условљене су конфесионалном припадношћу
говорника оба дијалекта, тако нпр. у говорима православног и католишког
становништва сугласник –Х се губи или замјењује другим сугласницима (снаја,
тепик...), док у говорима муслиманског становништва –х се добро чува (хајдук,
хаљина) а чује се чак и тамо гдје му по етимологије није мјесто (хрђа, хрвати се ).
● У говору православног и католичког становништва ч, ћ, џ и ђ постоје док се код
мусл. стан. своде на један пар ч и џ. Овакве варијације могу се наћи у говору
правосл. и кат. стан. али ако су у средини гдје живе муслиманска већина.
● Јотовање се спроводи у н + јат тако се чује њеко, њешто, њекакав
● Код мусл. Стан. обично се упрошћавају сугласничке групе*дн и *дм губећи
сугласник –д (омах, семица,, гла(д)на). Некада се овдје јављају и удвојени
сонанти (гладнна, оммах...)
● Под сакралним отицајем подрсреством арапског језика у говору муслиманског
стан. долази до удвајања сонаната, типа: иншаллах, Аллах, џехеннем...

Из досад наведеног јасно је да ови говори упркос заједничким особинама које их уједињују
у какав-такав дијалекат комплекс показују у низу ареала и доста значајних посебности те
неуједначености обично се објашњавају од времена његовог формирања у средњем вијеку
били изложени снажном утицају новоштокавских говора који су на овај терен доносиле
бројне миграционе струје, а чији су представници говори источнохерцеговачким типом
говора православци досељеници или млађим икавским млађи досељеници. Тако гдје су
досељеничке скупине бројније од стан. временом су свој тип говора наметнуле и
старинцима, зато је данас понекад тешко одредити да ли неки говор овога комплекса
припадају говорима источно-босанског или источнохерцеговачког типа. Преовлађујуће
вјеровање да од српског становништва са ових простора стариначко српско стан. насељено
на Озрену и Требаљи најбоље чува особине источно-босанског дијалекта није утемељено
на разумним чињеницама, првенствено што говори српског стан. из тих крајева спадају
међу најнеистраженије српске говоре.

Говоре источно-босанског дијалекта досад су најтемељније истраживали углавном

хрватски лингвисти и претежно су посветили пажњу говорима тадашњег католичког
становништва. Српска дијалектологија тек је у новије вријеме почела да посвеђује пажњу...
Изгледа да су говори Срба у тим крајевима сачували или примили само оне особине
источнобосанског дијалекта које нису противрјечне основним структуралним својствима
њиховог језичког система, а чијем очувању нису били препрека неки разлози
психолингвистичке или социолошке природе.

Литература:

Далибор Бразовић „О проблемо ијекавско-шћакавског дијалекта“.

Слободан Реметић „О штакавизму зеничких и католичких Срба“.
Милан Драгичевић „О говору Срба бање Врућице крај Теслића“.
Иван Озрабец „О говору Тузле и околине“.