Косовско-ресавски дијалекат

Границе: дуг, али сразмјерно узак дијагонално постављен појас од југозапада до

крајњег сјевероистока Србије. Треба нагласити да су на Косову српска насеља
често међусобно одвојена албанскима, а источно од Велике Мораве влашкима.
Треба додати и да се косовско-ресавски говори у Чобанцу поред Будимпеште.
Заједничке особине: иако су врло подложни разним утицајима, има више изоглоса
које све говоре обједињују у једну цјелину.
1. Акцентуација је старија штокавска, али с повлачењем `` са посљедњег
слога. Систем је троакценатски: `` и оба дуга. У неким говорима долази до
мијешања дугих акцената.
2. Екавска замјена ЈАТА је досљеднија него у шумадијско-војвођанским
говорима: несам, секИра, дат-лок: жене, мене. Иако је екавски стандард у неким
говорима провлаче се ријечи попут сикира, нисам и сл.
3. Групе -ао и -ео уколико дође до контраховања прелазе у о.
4. Струјни сугласници с и ш када се нађу са п често се африкатизују: пцето,
пченица. Исто је и са групом шк: чкола.
5. У низу ријечи, обично у иницијалном положају, умјесто З се јавља С:
група св: свезда, своно. У овим пр. безвучно Ц добија звучног парњака С.
6. Фонема х није присутна. Група хт се овдје изговара као кт: ктео. Глас Ф са
друге стране се претвара у в: вабрика, вала.
7. Глас Ј на крају ријечи иза другог вокала се губи у неким пр.: немо`, ова`.
8. Сугласнички скупови ст, зд, , шт, жд на крају ријечи подложни су
упрошћавању: прс, гроз.
9. На цијелом подручју косовско-р. диј. продуктиван је формант -че: секирче,
ашовче.
10. У дативу и локативу једнине личних земјница налазимо мене, тебе, себе.
Налазимо енклитичке облике ју (за ж.л.), ни и ви, а за акузатив не и ве.

Евентуалне допуне:
Аорист је обичан, а имперфекат се употребљава, али рјеђе. Прво лице мн. аориста и
имперф. гласи –(х)мо: рекомо, ћамо.
У 3. л. мн. презента глагола типа радити, трчати уопштава се облик на -у: раду,
трчу.
У футуру су честа образовања са непромјенљивим ће: ће радиш, ће да ради.
 Призренско-тимочки дијалекат

Границе: захватају територију између бугарске и македонске границе. Линија која

полази од Албаније пресијеца Метохију и излази горе на вис Крш. Код Зајечара
излази на бугарску границу.
Особине: припада им специфично мјесто у оквиру штокавског дијалекта. Они се из
њега видљиво издвајају по двијема значајним групама осовина: извјесним бројем
архаизама и низом иновација које нису уобичајене у др. шток. говорима.
1. Архаизми:
а) чување посебне фонеме за полугласник: пет6`к, мрт6`в, ос6`м
Полугласник се приближава најчешће вокалу а – д6`ска, он6`нчар, затим
вокалу е: оп6`нци, д6`ске, а рјеђе вокалима о и у.
б) неизмијењено вокално л.
У књижевном језику свако вокално л дало је у. У оквиру призренско-
тимочког дијалекта у рефлексима вокалног л постоје разлике. У некима се
задржало :сјеверни дио тимочко-лужичког поддијалекта: јаблка, влк, слза, а у
јужном дијелу истог дијалкта налазимо л6: сл6нце, а то важи и за цијели сврљишко-
заплањски поддијалекат. АЛИ и у првом и у другом у сусједству лабијалних
сугласника обично је у: вук, музем.
Међутим, у призренско-јужноморавском дијалекту основни рефлекс л
вокалног је у, али у неколико примјера се иза д или с јавља лу: длуг, слуза, слунце.
в) -л на крају слога.
У већем дијелу говора ове зоне је -л на крају слога сачувано неизмијењено. У
југозападном дијелу области призренско-јужноморавског поддијалекта мјесто -л
имамо –(ј)а: беја (бел), знаја (знал).
2. Иновације:
а) нестанак опозиције између кратких и дугих слогова – нестанак квантитативне
опозиције међу вокалима, а изостаје и квалитативна – нема разлике између
силазног и узлазног акцента. Постоји дакле само један, експираторни акценат.
б) претварање синтетичке деклинације у аналитичку: умјесто 7 постоје само 2
падежа – номинатив и ,,општи падеж“. Суштина ове промјене је у томе што се
зависне падежне конструкције, с предлозима или без њих, по правилу замјењује
везама предлога са увијек истим обликом општег падежа.
в) аналитичка компарација умјесто синтетичке: умјесто стандардног имамо
по+позитив – по`стар (старији), по`незгодан (незгоднији). Функцију суперлатива
врши нај+позитив – најдобру.
г) губитак инфинитива – замјењен је контрукцијом да + презент или презентом без
везника: он не сме да навали или он не сме навали.
д) употреба удвојених личних замјеница: мене ме боли, па му се њему пожали..
ОСТАЛО:
1. Замјена ЈАТА је чисто екавска: несм.
2. Фонема х је ишчезла и замјењује се или нултом морфемом: ајдук, греови или са
в: уво, глуво, кувар или са ј: стреја или са к: Тикомир, задакнул. Артикулација в и ј
је такође ослабљена па се некада ни они не изговарају.
3. У већини говора ове зоне на мјесту сугласника з јавља се с (најчешће у
иницијалном положају и у вези са р или в): свезда, насрем или када је сљедећи
консонант у ријечи д: садњи, сидам.
4. Групе -ст, -зд, -шт, -жд упрошћене су свуда у -с, -з, -ш, -ж: гроз, веш, пос.
5. Раширила се употреба облика именица м. и с. р. на -а уз број: пет јарца, десет
села, а у м.р. се напоредо употребљавају и са -и: два ножи.
6. Датив мене, тебе, себе (енкл. мен, теб, себ – обије варијанте су и у акузативу), а у
дат. мн. имамо ни и ви.
7. Честа употреба партикуле ј: тија човек.
8. Имперфекат и аорист у живој употреби.
9. Присутан велики број позајмљеница из турског језика.