Призренско-тимочки говорни тип

Границе
Назив призренско-тимочки потиче од А. Белића, који је и најзаслужнији за њихово
испитивање. Поред тога постоје и другачији називи: шопски или торлачки говори.
Призренско-тимочки говори заузимају простор који се налази између Тимока на северу и
Призрена на југу. Граница ових говора иде нешто јужније од Зајечара државном границом
између Србије и Бугарске, затим државном границом између Србије и Македоније ка
Призрену и Ђаковици. Одатле преко Косова на Сталаћ, и од Сталаћа преко Ртња на Тимок.
Осим тога, у севернијим крајевима, пре свега у долини Велике Мораве, Шумадији и
околини Београда, има знатан број места насељених у 18. и 19. веку призренско-тимочким
становништвом, које још није (у потпуности) напустило свој говор.

Заједничке особине
Фонетске особине
 Све говоре призренско-тимочке зоне одликује неутрализација квалитативних и
квантитативних опозиција, тако да постоји само један екценат, експираторан по
карактеру, чији изговор варира тоном или трајањем само у зависности од реченичне
интонације. Пошто није извршено новоштокавско преношење, место акцента је
слободно. Због овакве фонолошке природе акцента призренско-тимочки систем
одликује се битним смањењем дистинктивних јединица у вокализму (нпр.
призренско-тимочком а одговарају четири новоштокавска вокала а). Дужине као
прозодијско обележје не постоје у овим говорима, ни у предакценатском, ни у
постакценатском положају.
 Замена јата је екавска (несам, неје, неси, стареј(и), тресејаше). Мада млађе
генерације све више усвајају стандардне форме наведених речи.
 Полугласник, обично реда а, чинио је саставни део вокализма ових говора (кьад,
једь'ан), а још увек се чује и полугласник без вокалске вредности (дь'н, ль'ска).
Данас, међутим, под утицајем школе и медија, уместо овога старога вокала често се
јавља самогласник а, али још живи у неким говорима полугласник као самостална
фонема.
 Природа вокала често зависи од позиције у речи: у акцентованој позицији вокали су
затворенији, а у неакцентованој отворенији. Поред овога, на фонетску природу
вокала имају утицаја и суседни сугласници.
 Јавља се вокално л (слза, слнце, жлна), али његова вредност није у свим говорима
иста.
 Вокално р се јавља у истим позицијама као и у стандардном језику (збрзи, умрл).
Морфолошке особине

Подела
Још од А. Белића ова зона се, најчешће, дели на три говорна типа:
1) тимочко-лужнички говор
2) сврљишко-заплањски говор
3) призренско-јужноморавски говор

Тимочко-лужнички говор (14)

  Вокалски систем је у већој мери зависан од суседних гласова.
 Полугласник се јавља као фонолошка јединица гласовног система (дьн, једьн).
 Вокално л се или чува или прелази у у у тимочком делу, а у лужничком се или чува
или прелази у ль.
 *tj, *dj > ч (ч'), џ (џ') (свеча, вреча, помоч; гаџам, погаџа, госпоџин). Ова појава
могла се десити између XII и XVI века. Остали говори призренско-тимочке зоне не
знају за ову појаву.
 Јавља се африката ѕ (ѕид, ѕвоно, ѕвезде).
 к, г > к', г' или ћ, ђ када се нађу испред вокала предњег реда е или и или иза
палаталних сонаната ј, љ или њ (банк'е, битк'е, г'инемо, друђи).
 Ново јотовање у вези с глаголом ити изостаје (доидем, наиду). Изостаје и код
лабијала б, п, в и дентала з, с (робје, снопје, здравје, грозје, класје). Такође су и у
облицима трпног глаголског придева уклоњени трагови јотовања (купен, љубен,
граден, млатен, селен).
 Скупине дл и тл чувају се у облицима радног глаголског придева (убодла,
искрадла, падла, опадла, сретла, седли).
 -л се чува на крају слога (имал, дал), иако данас л>о.
 Овај говор зна за члан којим се означава род и одређеност: ьв, ва, во, ьт, та, то, ьн,
на, но (човекь'т, човекь'в, човекь'н; жената, женава, женана; детето, детево,
детено). Ово је тзв. постпозитивна употреба показних заменица.
 Једносложне и двосложне именице м. р. проширују основу у Н и А мн. наставком –
ове / -еве (дворове, сватове, трагове, мужове / мужеве). Чест је и наставак –ови /
-еви (синови, градови, јазеви, знојеви).
 Јављају се удвојени облици личних заменица (мен ми не треба паре, тебе те
стра). А познати су и енклитички облици ни, ви (да си ни жив, ја ви не умем
кажем).
 Имперфекат је у упореби (гребео-гребеше-гребеше-гребеомо-гребеосте-гребеу).
 Аорист такође (гребо-гребе-гребомо-гребосте-гребоше).

Сврљишко-заплањски говор (8)

 Заузима средишњи део призренско-тимочке говорне зоне.
 Вокално л > ль, у, лу (сльза, суза, слуза).
 Ново јотовање се врши, али неуједначено. Изостаје ново јотовање везано за глагол
ити (доиде, доидем). Такоше изостаје ново јотовање код лабијала (снопје, здравје),
као и код дентала з и с (лисје, грозје).
 Не долази до палатализације експлозива у секвенцама ке, ге, ки, ги.
 л,н+е,и >л',н' (пољијем, тегљим, гњеван, књежев).
 У заплањској зони наилази се на употребу члана, док сврљишка зона не зна за ову
особину.
 У савременим говорима ове зоне јављају се и облици деклинације (досадио је и
богу и људима)
 Аорист је у живој употреби, а често се јавља и имперфекат.

Призренско-јужноморавски говор (22)

 Заузима западни и јужни део призренско-тимочке говорне зоне. Заузима врло
велики простор, који ни географски, ни према пореклу становништва, не чини једну
хомогену целину.
 Поред експираторног акцента јављају се и оба силазна, као и дугоузлазни. Акценат
трочланих и вишечланих речи је увек на трећем слогу од краја.
 Природа вокала често зависи како од суседних гласова тако и од акцента.
 Полугласник се још увек чува, али неједнако. У Сретечкој Жупи ъ > о, ь > е
(петок, конец).
 Ђаковачки говор зна за вокал ü у речима турског порекла (душек, дућан).
 Вокално л>у (вук, јабука), али и лу (слунце, слуза). Ђаковачки говор поред овога зна
и за л>ь (жьт, жьтица).
 Јужноморавски говор зна за тврдо л (лош, село), а у говору Ђаковице овакво л јавља
се испред вокала задњег реда, испред сугласника и на крају речи.
 Јужноморавски говор зна и за појаву умекшавања сугласника испред вокала
предњег реда (даљеко, в'ече, д'ете). А у ђаковачком говору љ>л' (вол'а, кл'уч).
 -л се понегде чува (вол, бивол), а у Сретечкој Жупи л>в (бовни, бовница, дав).
 *tj, *dj > ћ, ђ (свећа, млађи).
 ч, џ > ћ, ђ или ч', џ' у Ђаковици (ћитанку, феређа, ч'ич'а).
 с, з > с', з'
 ш, ж > ш', ж'
 Ново јотовање је извршено и код лабијала (гробље).
 Ђаковачки говор зна за облике А са палатализованим оклузивима (Турце, орасе).
 Иако познају више падежних облика и ту се јавља општи падеж са предлозима
(чува стоку у планину).
 Познати су облици множинских падежа на –ма (женама, кучићима, јунацима).
 Лична заменица ж. р. у А јд. има облик њума.
 У облику м. р. радног глаголског придева јавља се наставак –ја (бија, вечераја,
видеја).
 ƍ>а у облицима глагола на –нути (извикнаја, сагнала се, сретнала).
 3. лице мн. презента има наставак –еју/-ију (узнеју, радију).
 Имперфекат и аорист су у употреби, али са обликом 1. лица мн. на –смо.