KONSONANTI

Cons. su glasovi koji se artikulišu tako što vazd.struja, prilikom prolaska kroz gov.organe, nailazi na neku vrstu
bilo potpune, bilo delimične prepreke.
Cons su glasovi kod kojih se formira potpuna, delimična ili naizmenična prepreka vazd.struji, negde iznad larinksa.
Artikulacija Cons. zavisi od više faktora:
1) položaj mekog nepca (oralni : nazalni)
2) aktivnost glas.žica (zvučan : bezvučan)
3) mesto artikulacije – odnosi se na mesto na kome nastaje prepreka vazd.struji, putem interakcije gov.organa (gde je prepreka)
4) način artikulacije – odnosi se na prirodu prepreke nastale interakcijom gov.organa, način remećenja toka (kakva je prepreka)
Mesto artikulacije – po mestu artikulacije Cons. se u Skand.jezicima uobičajeno opisuju kao:
1) glotalni/laringalni (otvor grkljana/grkljan): samo glotal. frikativ /h/ u svim Skand.jez.
2) velarni: /k g ƞ/ u svim Skand.jez + postalveolar. /ɧ/ samo u Š
3) uvularni (resični): samo aproximant /ɹ/ u D.
4) palatalni: dakle:
/j/ u svim Skand.jez. (s tim što je aproximant u D, a frikativ u Š,N) D: aproximant /j/
/ç/ u Š,N Š: frikativi /ç j/ (bezvuč.: zvuč.)
/ʃ/ (palat.alveolar.bezvuč) u N N: frikativi /ʃ ç j/
5) alveolarni (alveole = zubne čašice) dakle:
Š: /r/ zajednički: Š: /r/
N: /s r/ Š,N: tremulant /r/ N: /s r/
D: /t d s n l ð/ N,D: frikativ /s/ D: /t d s n l ð/
6) supradentalni, retroflexi – vrh jezika se povija unazad i dodiruje prostor međ palat. i zuba (u izgovoru jedan glas):
D: nema
Š, N: /ʈ ɖ ʂ ɳ ɭ/ (ortografija: rd /ɖ/, rl /ɭ/, rn /ɳ/, rs/ʂ/, rt /ʈ/)
7) dentalni (D nema) dakle:
Š,N: /t d n l/ Š: /t d s n l/
Š: /s/ (u N je alveolar.) N: /t d n l/
(u D je /d t s n l/ alveolar.) D: nema
8) labiodentalni: frikativi /f v/ u svim Skand.jez.
9) bilabijalni: /p b m/ u svim Skand.jez + aproximant /w/ u D.
10) nazalni: /m n ƞ/ u svim Skand.jez. + retr.flex./ɳ/ u Š,N
Način arikulacije – po načinu artik., tj. po prirodi prepreke, Cons. se u Skand.jez. uobičajeno svrstavaju u:
1) plozive (kluzili, stopovi) – pri artikulaciji ploziva dolazi do formiranja potpune prepreke usled kontakta između artikulatora,
pritisak raste, a kada se prepreka ukloni, vazduh se naglo oslobađa uz exploziju (praskavi glasovi):
/p b t d k g/ u svim Skand.jez + /ʈ ɖ/ u Š,N
D: alveolar./t d/
Š,N: dental./t d/ + retr.flex./ʈ ɖ/
2) frikativi (strujni glasovi) – pri artikulaciji frikativa prolaz međ artikulatora je otvoren, ali istovremeno i toliko sužen
da dolazi do pojave trenja, tj. frikcije:
/f v s h/ u svim Skand.jez.(/s/: dental.Š, alveolar.N/D) + /ʂ ç j/ u Š,N + postalveolar./ɧ/ u Š + palat.alveolar./ʃ/ u N
3) laterali – prepreka vazdušnoj struji nastaje na sredini usne duplje, a sa strana usne duplje vazduh slobodno prolazi:
/l/ u svim Skand.jez. (dental. u Š,N, alveolar u D) + /ɭ/ u Š,N
4) tremulanti,vibranti (D nema) – prepreka je intermitentna (isprekidana), tj. nastaje i uklanja se velikom brzinom:
samo alveolar./r/ u Š,N
5) aproximanti (samo u D) – prepreka vazd.struji postoji, ali je otvorenija nego prepreka kod frikativa(sužava se prostor, ali nema frikcije)
termin aproximanti odnosi se i na vokale, pa se konsonantski aproximanti često nazivaju i poluvokali: /w ð j ɹ/ (bilab,alveol,palat,uvul)
Aproximanti su glasovi koji se izgovaraju slilčno frikativima, s tim što je prostor međ artikulatora nešto širi nego kod frikativa,
pa ne dolazi do frikcije (tj. do vrtložnog kretanja vazd.struje, kao kod frikativa).
Danski nema: Samo Danski ima: Samo Š ima: Samo N ima:
retroflexe aproximante /w ð j ɹ/ (postalveolar-)velar./ɧ/ palat-alveolar./ʃ/
tremulanata (/r/ u Š,N) uvularno mesto artikulac. (glasa /ɹ/) dental./s/
dentala alveolarno /t d n l ð/
bezvuč-zvuč. parnjaka
Jedini zvučni Cons. u D: /l r j/ - gube zvučnost u određ.pozicijama (posle ploziva /p t k/ i frikativa /f s/)
Plozivi: Š,N: /p b t d ʈ ɖ k g/ (bezvuč : zvuč) Frikativi: Š: /f v s ʂ ç j ɧ h/ (bezvuč: /f s ʂ ç ɧ h/, zvuč: /v j/)
D: /p b t d k g/ (nema bezvuč-zvuč. parnjaka) etc.
 PROZODIJA (SUPRASEGMENTALNA FONETIKA)
(Fonetika se bavi i jedinicama komplexnijim od fona. Taj deo fonetike predstavlja tzv. suprasegmentalnu fonetiku, tj. prozodiju.)
Prozodija, dakle, proučava pojave koje odlikuju segmente veće od jednog fona – slogove, reči, sintagme i rečenice.
Shodno tome, takve pojave se nazivaju suprasegmentalne, tj. prozodijske pojave.
Od prozodijskih pojava u Skand.jezicima najčešće govorimo o: Naglasku, Dužini, Tonu, Intonaciji:
NAGLASAK
Naglasak označava onu prozodijsku pojavu kod koje se jedan slog više ističe u odnosu na druge slogove u reči,
uz pomoć jačeg istiskivanja vazd.struje iz pluća.
Slogovi mogu nositi različite tipove tj stepene naglaska:
glavni/primarni (Š:huvudtryck), jak sekundarni (starkt bitryck), slab sekundarni (svagt bitryck) i slab naglasak (svagtryck).
Oni se najjasnije javljaju prilikom izgovora izolovanih reči. U vezanom govoru mnoge reči bivaju u celosti nenaglašene.
Iz pisanog oblika reči po pravilu ne proizilazi direktno koji su slogovi naglašeniji od drugih
(Š izuzeci: kada pokazuju da je naglasak na poslednjem slogu reči, npr: armén VS armen).
Istorijski gledano, izvorne skand.reči su mahom 1 i 2slog.reči sa naglaskom na prvom slogu.
Zato i u ŠND u najvećem broju prostih (neizvedenih) reči naglasak nalazimo na prvom slogu (Š: morgon, N: kjøpe, D: himmel).
Pozajmljenice iz drugih jezika često zadržavaju svoj izgovorni naglasak i nakon prelaska u skand.jezike,
pa se i u ŠND naglasak može naći na nekom drugom slogu (Š: falsifikation, N: september, D: bibliotek).
U složenicama se po pravilu javlja glavni i sekundarni naglasak (Š: affärsgata, N: fjellsti, D: legeplads).
Položaj nagaska u izvedenicama može zavisiti i od prefixa i sufixa, jer ih u skand.jez ima i naglašenih i nenaglašenih:
Š: påverka (uticati), berika (obogatiti), fremgang, bevare; N: overgå (preći), befrie (prefix be- je uvek nenaglašen).
DUŽINA
Dužina (längd) se tiče kvantiteta slogova (politik, politikk).
Javlja se, po pravilu, samo u naglašenom slogu. Dužina je u ŠND distinktivna pojava (Š: ful:full; N: håper:hopper; D: hvile:ville).
U Š,N i Vok i Cons mogu biti dugi i kratki. Njihova dužina je komplementarna (dopunjujuća), tj. podrazumeva pravilo da u naglašenom slogu
za dugim V sledi kratak Cons, odn. da za kratkim V sledi dug Cons.
To se jasno uočava u pisanju: vokal je dug ako za njim sledi ø/1 Cons. (npr.Š/N: vi, vis),
a kratak ako za njim sledi udvojeni cons (geminata) ili cons.grupa (viss, viska, hviske).
Odn. Cons je dug ako je udvojen ili ako se nalazi u cons.grupi, a kratak ako ga predstavlja jedna grafema (odn. ako mu prethodi dug V).
Za D važe gotovo ista pravila (kao za ŠN), s tim što u D samo vokali mogu biti dugi i kratki.
D nema duge Cons, dok svi vokali mogu biti oba, izuzev /Ʌ Ə/ koji mogu biti samo kratki.
TON (TONACCENT)
Ton je prozodijska pojava koja se tiče promena u melodiji glasa pri izgovoru slogova, odn.reči. Danski nije tonski jezik.
Ton podrazumeva promenu melodije glasa pri izgovoru.
Š,N spadaju u tzv. tonske jezike, tj. ova 2 skand.jezika imaju tzv. tonske akcente – toneme.
Toneme podrazumevaju da naglašeni slog u kombinaciji sa ostalim slogovima prati jednu ili drugu melodiju, tj. tonsku konturu.
U Š,N su dijalekatske razlike u tonemama velike, ali se tonemama u standardnom ŠN pripisuju sledeće odlike:
(akutni) tonem 1 /´/ - podrazumeva rastući ton na naglašenom slogu: Š: accent 1/ akut accent anden /´an:den/ (en and, patka)
N: aksent 1/ akut aksent skriver /´skri:ver/ (å skrive, pisati)
(gravisni) tonem 2 /`/ - podrazumeva opadajući ton na naglašenom slogu: Š: accent 2/ grav accent anden (en ande, duh)
N: aksent 2/ grav aksent skriver (en skrive, pisac)
Toneme u oba jezika imaju distinktivnu f-ju, služe za razlikovanje značenja.
„U Š najveći br. višeslog.reči (sa naglaskom na nekom drugom slogu sem poslednjem) nose t2, a važni izuzeci su:
1) im. sa postpozitivnim određ.članom -en/-et (npr. gi ́ftet)
2) adj. i slične reči izvedene nastavcima -elsk, -entlig, -ersk, -erst, -isk (npr. éngelsk, ordéntlig, úngersk, únderst, týpisk)
3) gl. sa nenaglašenim prefixima be-, för- (npr. betála, förbi ́nda) ili sa sufixom –era (npr. parkéra)
4) gl. oblici sa prezentskim nastavkom –er (npr. léder).
Dakle, u Š: t1: 1slog.reči (park, hus) i gornja 4 slučaja;
t2: većina 2slog.reči (gata, nyckel),
gl.oblici na -a, -ar, -ad, -ade, -at (visa, visar, visad, visade, visat),
većina složenica (landsväg, mörkblå)“
Najopštije pravilo je da 1slog. reči mogu imati samo t1, dok višeslog.reči mogu imati t1 i t2.
Danski nije tonski jezik, nema tonema. D međutim ima tzv. stød /Ɂ/. Stød je najbliži tzv glotalnom stopu u engl.,
s tim što kod stød-a obično ne dolazi do potpunog zatvaranja glotisa, već glas.žice nepravilno vibriraju
i proizvode glas koji se uobičajeno opisuje kao škripavi glas (bevare /bevaɁa/).
Istorijski gledano, pretpostavlja se da su skand.reči imale t1 ako su bile jednosložne, a t2 ako su bile 2slog.
S vremenom se u D razvio stød, pretpostavlja se od skandinavskog tonema 1.
Tome u prilog govori činjenica da se u velikom broju slučajeva stød u D javlja u rečima čiji ŠN ekvivalenti imaju t1,
a da rečima koje u D nemaju stød, odgovaraju reči s tonemom 2 u ŠN.
Stød nije fonema, već prozodijski fenomen.
Stød se dovodi u vezu sa slogovima, ne rečima, i nikad ne može biti više od jednog støda u slogu.
Stød se obično javlja u naglašenim slogovima.
Slog u kom se javlja mora se sastojati iz zvučnih glasova (jer je izazavan nepravilnostima pri vibriranju glas.žica),
preciznije, mora postojati „stød osnova“ – dug V ili kratak V + zvuč.Cons.
INTONACIJA
Intonacija je termin uglavnom rezervisan za označavanje promena u melodiji glasa pri izgovoru rečenica.
Rečenice u principu mogu biti izgovorene ravnom, silaznom i uzlaznom intonacijom.
Intonacija rečenice u principu ne zavisi od jezičkih pravila,
pa u tom smislu može se reći da ne postoji rečenična intonacija koja je ispravna ili pogrešna,
već se govori o tome da li je prikladna u kontextu.
U pricipu, rečenice:
u Š imaju opadajuću intonaciju ako su izjavne, a rastuću ako su upitne, Š: ↘ izjavne, ↗ upitne
u N imaju rastuću intonaciju i ako su izjavne i ako su upitne, N: ↗ izjavne, ↗upitne
u D imaju opadajuću izjavne, a ravnu upitne. D: ↘ izjavne, → upitne
Intonacija se vezuje za pragmatička, ne gramatička pravila.
Ispit u redovnom roku: 2 teorijska pitanja, 1 praktično (definisati glasove u datoj reči, npr.)