1.

Фонема, фон, алофон

Фонема је најмања језичка јединица која нема значење, али може да направи разлику у
значењу виших јединица (морфема и речи).
Фонема је дистинктивна јединица, што значи да се заменом једне фонеме другом може
променити значење речи.
Она је апстрактна јединица, што значи да постоји само као ментална репрезентација,
управо захваљујући функцији коју има.
Тест мин. парова (сегментни план) ПАР – БАР, ПАРА – БАРА – НАРА – ЖАРА – МАРА
Тест мин. парова (супрасегментни план)гра̑д – гра̏д, лу̑к – лу̏к, вра̑та – вра́та, за̑мка – за́мка

Фон је свака реализација фонеме.

Фонема је фон (глас) који има дистинктивну функцију.
У примеру БАНАНА постоји једна фонема /а/, али три фона.
У српском језику има 30 фонема, а правопис је фонолошки уз одређене изузетке
(председник, одштампати).

Алофони су оне реализације фонеме које стоје у комплементарној дистрибуцији (не могу
се међусобно замењивати). Нису дистинктивне јединице у конкретном језику, а могу бити
у неким другим језицима.
Пример: Брана (алвеоларно н) и Бранка (веларно н [ŋ])
Фонема /n/ у српском језику реализује се сваки пут као алвеоларни алофон осим када
се налази испред задњонепчаних (веларних) консонаната; тада се реализује као веларни
алофон.
Два алофона се разликују по неком битном својству као што је: место, начин
артикулације, звучност итд.

2.Говорни органи

А) Подела говорних органа према месту

Говорни органи се често деле према месту на којем се налазе, и то у односу према
гркљану (отвору гркљана = глотису), на субглотичке (оне који се налазе испод гркљана),
гркљан (= ларинкс) и супраглотичке (оне који се налазе изнад гркљана).
1) Субглотички говорни органи - плућа и душник (trachea)
2) Гркљан (= ларинкс) – најзначајнији његови делови су три хрскавице:
- штитаста (thyroid) хрскавица: чини зид гркљана (са спољне стране Адамову јабучицу)
- прстенаста (cricoid): чини базу грљкана
- вокалне arytenoid): хрскавице: пар хрскавица које покрећу гласне жице
Најважнији говорни орган у гркљану су гласне жице. Оне су два мишићна набора које су
једним делом повезане са штитастом хрскавицом, а другим делом за вокалне хрскавице,
које их и покрећу.
3) Супраглотички говорни органи (изнад глотиса)
- ждрело (фаринкс)
- носна (назална) дупља
- усна (орална) дупља

Б) Подела говорних органа према функцији

1) Генератори (стварају фонациону струју)

a. Индуктори (плућа и душник)
Удисај (инспирација): дијафрагма се спушта, грудна кост се подиже, међуребарни мишићи
се шире, што доводи до повећања запремине плућа и снижења ваздушног притиска у
њима.
Експирација (издисај): дијафрагма се подуже, грудна кост се спушта, међуребарни
мишићи се скупљају, што доводи до смањења запремине плућа и повећања притиска у
њима.
Гласови српског језика настају у процесу експирације (издисај).
b. Фонатори (грљан са гласним жицама)
Гласне жице су активне (трепере) и тада настаје звучна фонациона струја.
Гласне жице су пасивне (не трепере) и тада настаје безвучна фонациона струја.
Звучни гласови: сви вокали, сви сонанти и звучни опструенти.
Безвучни гласови: безвучни опструенти.
2) Модулатори (обликују фонациону струју)
a. Резонатори (ждреона, усна и носна дупља): у њима фонациона струја резонира
b. Артикулатори: до краја обликују (артикулишу) гласове
В) Подела артикулатора према покретљивости
Непокретни артикулатори:
1. Зуби: примарно горњи секутићи (зубни или дентални).
2. Алвеоларни гребен: иза горњих предњих зуба (алвеоларни).
3. Предње непце или палатум: предњи део крова усне дупље (предњонепчани или
палатални).
4. Задње непце или велум: има двоструку улогу – као непокретни говорни орган за
изговор задњонепчаних (веларних) гласова.
Покретни артикулатори:
1. Усне: доња усна може додиривати горњу усну или зубе (билабијални или
лабиодентални).
2. Језик:
a. Врх (апекс) – апикални гласови
b. Лопатица језика – ламинални гласови
c. Задњи део леђа језика – дорзални гласови
3. Задње непце (као покретни говорни орган за изговор носних (назалних) гласова

3.Место и начин артикулације

1. Начин артикулације

1.1. Критеријум – постојање или непостојање препреке на путу фонационе струје

• Подела гласова према овом критеријуму:
o Вокали (не постоји препрека)
o Консонанти (постоји препрека)

1.2. Критеријум – важност (битност) препреке

• Подела гласова према овом критеријуму:
o Опструенти (препрека је битна, што значи да битно утиче на ток фонационе струје тако
што се ваздушни притисак повећава и доводи до појаве шума)
o Сонанти (препрека није битна, што значи да не утиче битно на ток струје и нема
повећања притиска, па се шум не јавља)

1.3. Критеријум – врста (тип) препреке код опструената

• Подела опструената према врсти препреке:
o Експлозиви (преграда)
o Фрикативи (сужење)
o Африкате (комбинована препрека: преграда, па сужење)
• Експлозиви (б, п, д, т, г, к)
o Постоје три фазе у њиховој артикулацији:
§ нагло успостављање преграде, трајање преграде (оклузија), када се фонациона струја
акумулира и расте ваздушни притисак, нагло уклањање преграде (експлозија), када се
јавља шум.
• Фрикативи (ф, з, с, ж, ш, х)
o Постоји само једна фаза у артикулацији фрикатива, а то је формирање сужења (теснаца),
које је толико уско да фонациона струја у њему постаје турбулентна.
• Африкате (ц, џ, ч, ђ, ћ)
o Постоје три фазе у њиховој артикулацији:
§ нагло успостављање преграде, трајање преграде (оклузија), када се фонациона струја
акумулира и расте ваздушни притисак, постепено уклањање преграде, која прераста у
сужење, а у њему се ствара турбуленти шум.
1.4. Начин на који се препрека заобилази код сонаната
• Подела сонанта према овом критеријуму:
o назали (преграда се заобилази тако што један крак пролази кроз нос)
o латерали (преграда се заобилази бочно)
o вибрант (преграда сувише кратко траје да би дошло до акумулирања фонационе струје)
o полувокали (канал који се јавља није довољно узан да дође до турбуленције)
• Назали: м, н, њ
o Задње непце је у доњем положају, па се фонациона струја цепа на два крака, која
истовремено пролазе кроз усну и носну дупљу. Крак у усној дупљи наилази на преграду,
сличну као код експлозива. Међутим, пошто нема акумулирања фонационе струје, будући
да други крај све време пролази кроз нос, по отпуштању преграде нема шума експлозије.
• Латерали: л, љ
o Преграда се ствара у средишњем делу усне дупље, али се фонациона струја не
нагомилава, јер су бокови језика опуштени и дуж њих фонациона струја пролази
слободно.
• Вибрант: р
o Преграда траје сувише кратко да би фонациона струја стигла да се нагомила. Врх језика
се наизменично приближава и удаљава од алвеола.
• Полувокали: в, ј
o Приликом њихове артикулације формира се канал који није довољно узан да се створи
турбулентна фонациона струја.

2. Место артикулације

2.1. Критеријум: покретни артикулатор

• Подела гласова према овом критеријуму:
o уснени (лабијални): б, п, м, ф, в (усне спадају и у покретне и у непокретне артикулаторе)
o језични (лингвални)
§ апикални: т, д, ц, р, л, н, ш, ж, ч, џ
§ ламинални: с, з, ћ, ђ, љ, њ
§ дорзални: ј, к, г, х

2.2. Критеријум: непокретни артикулатор (тзв. место артикулације у ужем смислу)

• Подела гласова према непокретном артикулатору:
o Билабијални: м, б, м
o Лабиодентални: в, ф
o Дентали: т, д, с, з, ц
o Алвеоларни: р, л, н
o Посталвеоларни: ж, ш, џ, ч
o Алвеолопалатални палатализовани*: ђ, ћ, љ, њ
o Палатални: ј
o Веларни: к, г, х

2.3. Критеријум: секударни артикулатор (додатно место артикулације, по правилу

слабије изражено од примарног)
• Лабијализовани гласови: о, у
• Палатализовани гласови: ђ, ћ, љ, њ

3. Подела вокала према положају језика

3.1. Хоризонтални положај језика (напред – средина – назад)
• Вокали се према овом критеријуму деле на:
o вокале предњег реда (и, е)
o вокале средњег реда (а)
o вокале задњег реда (у, о
3.2. Вертикални положај језика (горе – средина – доле)
• Вокали се према овом критеријуму дела на:
o високе вокале (и, у)
o средње вокале (е, о)
o ниске вокале (а)

4.Дијалекти

1. Критеријум: замена јата

На основу замене јата деле се на:

o дијалекте са доследном икавском заменом јата: истарски икавски и млађи икавски;
o дијалекте са доследном (и)јекавском заменом јата: зетско-рашки и источнохерцеговачки;
o дијалекте са недоследном екавском заменом јата: смедеревско-вршачки и
шумадијско-војвођански;
o дијалекте са доследном екавском заменом јата: косовско-ресавски и призренско-
тимочки.

Шта значи недоследна екавска замена?

У шумадијско-војвођанском и смедеревско-вршачком (подтип косовско-ресавског)
дијалекту јат се замењује вокалом Е осим у неким случајевима:
o компаративу придева са наставком -иј(и): старији, новији;
o одричном облику глагола јесам: нисам, ниси, није, нисмо, нисте, нису.

2. Критеријум: тип акцентуације

Према типу акцентуације дијалекте делимо на: староштокавске и новоштокавске.

Староштокавска акцентуација
У староштокавској акцентуацији у једном периоду била су само два акцента:
дугосилазни и краткосилазни. Они су могли да се налазе на било ком слогу у речи
(првом, унутрашњем и последњем).
Ни у једном дијалекту који спада у староштокавске није у потпуности очувано
овакво стање. Акценти су почели са повлачењем са отворене ултиме. Неки од дијалеката
који спадају у староштокавске данас имају и дугоузлазни акценат, као што је косовско-
ресавски и његов подтип – смедеревско-вршачки.
Призренско-тимочки је пак изгубио и опозиције по квантитету, па се у њему данас
налази један акценат – експираторни. Међутим, углавном је задржао староштокавско
место акцента, па се из тог разлога може уврстити у староштокавске дијалекте.

Новоштокавска акцентуација

У новоштокавској акцентуацији заступљена су сва четири акцента: дугосилазни,

краткосилазни, дугоузлазни и краткоузлазни. Силазни углавном стоје само на првом
слогу речи (осим у речима страног порекла и у неким домаћим сложеницама), док
узлазни акценти могу стајати на сваком слогу осим на последњем. У овом типу
акцентуације нема предакценатских дужина, али има постакценатских. Постакценатске
дужине се боље чувају у ијекавским дијалектима од екавских, односно боље се чувају у
источнохерцеговачком него у шумадијско-војвођанском

ИСТОЧНОХЕРЦЕГОВАЧКИ ДИЈАЛЕКАТ
• Четири акцента
• Чување постакценатских дужина
• Ијекавска замена јата

ШУМАДИЈСКО-ВОЈВОЂАНСКИ ДИЈАЛЕКАТ
• Четири акцента
• Позиционо губљење постакценатских дужина
• Екавска замена јата уз одређене изузетке

ЗЕТСКО-РАШКИ ДИЈАЛЕКАТ
• Термини: зетско-јужносанџачки, зетско- ловћенски, зетско-сјенички
• Стара акцентуација са бројним одступањима
• Ијекавска замена јата

КОСОВСКО-РЕСАВСКИ ДИЈАЛЕКАТ
• Подтип: смедеревско-вршачки
• Стари акценти се повлаче са последњег слога: гла́ва, се̏стра

ПРИЗРЕНСКО-ТИМОЧКИ ДИЈАЛЕКАТ
• Чување полугласника (сəн) и слоготворно л (слнце)
• Иновације: уклањање опозиција по кванитету, синтетичка деклинација у аналитичку,
аналитичка компарација, губитак инфинитива и удвојени облици личних заменица.

5. Фонолошке и морфофонолошке алтернације

Фонолошки условљене алтернације, називају се још и аутоматске, дешавају се кад
год се за њих стекну фонолошки услови. Пример за фонолошки условљени алтернацију
јесте једначење сугласника по звучности.
Морфофонолошки условљене алтернације, називају се још и неаутоматске, дешавају се
када се за њих стекну одговарајући фонолошки и морфолошки услови.
Пример за морфофонолошки условљену алтернацију јесте палатализација, одн. резултати
палатализације у савременом језику.
Смер вршења алтернације може бити прогресивни, када прва фонема у низу доводи до
алтернације друге, и регресивни, када друга фонема у низу доводи до алтернације прве.

Једначење сугласника по звучности

Једначење сугласника по звучности представља регресивну фонолошки условљену

алтернацију приликом које друга фонема у низу утиче на прву. Прва фонема у низу
алтернира са својим звучним, одн. безвучним парњаком, у зависности од звучности
фонеме које је утицала на њу.
Звучни Б Д З Ж Џ Ђ Г
Безвучни П Т С Ш Ч Ћ К
Фонеме које изазивају ову алтернацију у српском језику спадају у групу опструената:
билабијални експлозиви: б, п
лабиодентални фрикатив: ф
дентални експлозиви: д, т
дентална африката: ц
посталвеоларни фрикативи: ж, ш
поставлеоларне африкате: џ, ч
алвеолопалаталне африкате: ђ, ћ
веларни експлозиви: г, к
веларни фрикатив: х
Фонеме које утичу на ову алтернацију, али саме не алтернирају пошто немају свог звучног
парњака на фонолошком плану: ф, ц, х.
Вокали и сонанти спадају у фонеме које не утичу на ову алтернацију:
и, е, а, о, у, м, в, р, л, н, љ, њ, ј

пример: свој, твој, сјајан, трајан итд.

1. случај (озвучавање)
сватба > свадба
бегство > бекство
бурекџија > бурегџија
2. случај (обезвучавање)
врабац – врабца > врапца
изтрчати > истрчати
србски > српски
сладак – сладка > слатка

Једначење сугласника по звучности је аутоматска промена, што значи да се у

говору УВЕК врши. Изузеци се пак јављају у правопису.
Примери најчешћих изузетака:
• Групе ДС и ДШ: председник, људски, одштампати, одштета;
• Група ЂС: вођство;
• Творенице са префиксима када се у додиру нађу звучни и безвучни
парњак: предтурски, субполаран;
• Новије позајмљенице и неки називи страног порекла: Вашингтон,
Мусоргски, драгстор;
• Сандхи: код куће, из собе, страх га је.

Једначење сугласника по месту творбе

Једначење сугласника по месту творбе представља регресивно условљену алтернацију

приликом које фонеме алтернирају другим фонемама у зависности од места артикулације.
Ова алтернација такође спада у фонолошке или аутоматске, што значи да у говору дешава
кад год се за њу стекну услови.
1. Дентални фрикативи алтернирају посталвеоларним испред посталвеоларних и
алвеолопалаталних фонема (али не и испред фонеме Ј):
С, З > Ш, Ж испред Ш, Ж, Ч, Џ, Ћ, Ђ, Љ, Њ

Примери са једначењем сугласника по звучности:

пазљив > пажљив
миразџија >миражџија
казњив > кажњив
носња > ношња
подносљив > подношљив
счепати > шчепати
Примери са једначењем сугласника по звучности и са једначењем сугласника по месту
творбе:
разчешати > расчешати > рашчешати
образчић > обрасчић > обрашчић
Примери са једначењем сугласника по месту творбе и губљењем сугласника:
безжични > бежжични > бежични
разжалити > ражжалити > ражалити
Примери са једначењем сугласника по звучности, једначењем сугласника по месту
творбе и са губљењем сугласника:
разширити > расширити > рашширити > раширити
безшавни > бесшавни > бешшавни > бешавни
Пошто се алтернација С : Ш, односно З : Ж може јавити и приликом јотовања (в.
ниже), треба посебну пажњу обратити на следеће случајеве:
висок – виши (јотовање)
низак – нижи (јотовање)
брз – бржи (јотовање)

Изузеци:
Фонеме С и З не алтернирају испред Љ и Њ:
1. У сложеницама: разљутити, сљубити, изњихати.
2. Када се нађу испред Љ и Њ добијеним јекавским јотовањем: посљедњи,
сњежан, озљеда.
2. Алтернација назала Н назалом М (н : м)
Алвеоларни назал н алтернира билабијалним назалом м испред билабијалних
експлозива П, Б.
примери:
станбени > стамбени
прехранбени > прехрамбени
зеленбаћ > зелембаћ
Не алтернира у сложеницама:
примери:
странпутица, једанпут, воденбуба.

Губљење консонаната

1. Губљење консонанта испред истоветног консонанта (уклањање гемината3)

беззакоње > безакоње
оддужити > одужити
русски > руски
прусски > пруски
одтерати > оттерати > отерати
петдесет > песддедест > педесет
разсипати > рассипати > расипати
енглезски > енглесски > енглески

2. Губљење денталних експлозива Т и Д испред африката

отац – отца > оца / отче > оче
задатак – задатци > задаци
писатћу > писаћу
сладоледџија > сладолеџија

3. Губљење денталних експлозива између фрикатива и других гласова

болестан – болестна > болесна
растао – растла > расла
позориштни > позоришни
изврстан – изврстна > изврсна

4. Губљење фрикатива С после фрикатива и африката

нишски > нишки
никићски > никшићки
племићски > племићки

5. Губљење С после једначења сугласника по звучности

енглезски > енглесски > енглески
французски > францусски > француски
Изузеци се некад јављају на споју морфема (две творбене основе или префикса и
творбене основе):
примери: наддијалекатски, најјачи, најједноставнији итд.
Палатализација

Палатализација представља смењивање веларних консонаната посталвеоларним

алтернантима К : Ч, Г : Ж, Х : Ш у одређеним морфолошким категоријама. Ова
алтернација је морфофонолошка и представља резултате некадашње гласовне промене.
Врши се у следећим морфолошким категоријама, а наведене су само најтипичније:
1. у вокативу једине именица м. рода чија се основа завршава на веларни
консонант:
примери: војниче, друже, душе;
2. у презенту глагола са основом на велар (глаголи 1. врсте (пећи – печем):
примери: печем, можеш;
Ако се у 3. лицу множине врши алтернација, у питању је јотовање (разликује се
од Граматике!).

Примери:
Палатализација Јотовање
печем вичем
пеку вичу
3. у 2. и 3. лицу једнине аориста истих глагола:
примери: пече, рече;
4. у трпном глаголском придеву истих глагола:
примери: печен, сечен;
5. у множини именица ОКО и УХО:
примери: очи, уши;
6. у твореницама:
примери:
рука – ручетина – ручица
књига – књижевни
зрак – зрачити, траг – тражити, прах – прашити
мајка – мајчин
патак – пачји
враг – вражји
мрак – мрачан – мрачак (непостојано а)
вук – вучић
јунак – јуначки (губљење С).

Сибиларизација

Сибиларизација представља смењивање веларних консонаната денталним

алтернантима К : Ц, Г : З, Х : С у одређеним морфолошким категоријама. Ова
алтернација је морфофонолошка и представља резултате некадашње гласовне промене.
Термин сибиларизација задржан је из дидактичких разлога.
Врши се у следећим морфолошким категоријама, а наведене су само најтипичније:
1. у номинативу множине, као и у дативу, инструменталу и локативу множине,
именица м. рода чија се основа завршава на веларни консонант:
примери: јунаци (јунацима), рођак (рођацима);
2. у дативу и локативу једнине именица ж. рода (3. врсте) чија се основа завршава
на веларни консонанти:
примери: руци, нози;
3. у императиву и имперфекту глагола чија се основа завршава на веларни
консонант:
примери: пеци (пецијах), сеци (сецијах), помози;
4. у твореницама:
примери: пециво, неколицина.
Изузетке погледати у Граматици (49–50 стр.)

Алтернација Ц : Ч (нема је у Граматици!)

Представља смењивање фонеме Ц фонемом Ч у одређеним морфолошким

категоријама. Обе фонеме, историјски гледано, воде порекло од различитих гласовних
промена (фонема Ц резултат је прасловенске треће палатализације, а фонема Ч – прве),
али их у савременом језику анализирамо као једну алтернацију.
Врши се у следећим морфолошким категоријама, а наведене су само најтипичније:
1. у множини именица м. рода са инфиксом -ев:
примери: стричеви, јарчеви (поред јарци);
2. у презенту глагола са инфинитивном основом на -а, а презентском на -е:
примери: срицати – сричем, ницати – ниче, тицати се – тиче се;
3. у твореницама: стричев, јарчев, врапчев
милановачки, крагујевачки;
Драгица – Драгичин, Милица – Миличин (али Сунчица – Сунчицин).

Јотовање

У савременом српском језика појављују се у одређеним морфолошким облицима

последице јотовања, једине морфофонолошке алтернације која се заснива на
интеграцији, односно на стапању две фонеме у једну. У току историје језика постојало
је више типова јотовања (старо, ново, јекавско), али их за потребе овог предмета нећемо
раздвајати. Ова алтернација је морфофонолошка и представља резултате некадашње
гласовне промене. Термин јотовање задржан је из дидактичких разлога.

Пример
С Ј Ш висок – виши
З Ј Ж низак – нижи
Т Ј Ћ крут – крући
Д Ј Ђ млад - млађи
Л Ј Љ бео (бела) – бељи
Н Ј Њ црн – црњи
К Ј Ч јак – јачи
Г Ј Ж благ – блажи
Х Ј Ш тих – тиши
Б Ј БЉ груб – грубљи
П Ј ПЉ скуп – скупљи
В Ј ВЉ плав – плављи
М Ј МЉ сломити – сломљен
Ф Ј ФЉ ушрафити – ушрафљен

Врши се у следећим морфолошким категоријама, а наведене су само најтипичније:

1. у компаративу придева, укључујући и примере са алтернацијом К : Ч, Г : Ж, Х :
Ш (различито је представљено у Граматици!)
примери: виши, тиши, млађи, јачи, тиши;
2. у трпном глаголском придеву, изузев глагола тзв. 1. врсте у случајевима у којима
се врши палатализација (различито је представљено у Граматици!):
примери: скраћен, поломљен;
3. у презенту глагола са инфинитивном основом на -а, а презентском на -(ј)е:
примери: пишем, дижем, вучем (в. Палатализацију!);
4. у инструменталу именица ж. рода (4. врсте):
примери: крвљу, сољу;
5. у твореницама:
o крављи, телећи
o исправљати (од исправити), скраћивати (од скратити)
o грање, цвеће, пруће, дрвеће.

Непостојано“ /а/ или алтернација а : ø

Постоје различите интерпретације ове алтернације:

1. Фонема /а/ се умеће (интерполира) у одређеним морфолошким облицима. Ако
бисмо се придржавали овакве интерпретације, приликом њеног препознавања у
конкретним примерима, наводили бисмо се само у примерима где са „непостојано“ /а/
заиста јавља.
Умеће се „непостојано“ /а/ Не умеће се „непостојано“ /а/ лисац лисца
2. Пратећи парадигму одређене речи или творбени процес, примећујемо да се у
неким облицима јавља фонема /а/, а да се у другим не јавља, па се таква алтернација
интерпретира као а : ø. Ако бисмо се придржавали овакве интерпретације, приликом
њеног препознавања у конкретним примерима, наводили бисмо је у сваком облику, без
обзира на то да ли се у том облику јавила фонема /а/ или не.
Постоји алтернација а : ø Не постоји алтернација а : ø
лисац (налази се фонема /а/) лисца (између /с/ и /ц/ налази се /ø/

Морфолошке категорије у којима се јавља ова алтернација:

1. Именице мушког рода у номинативу једине и генитиву множине:
пас, пса, паса; врабац, врапца, врабаца;
2. Именице средњег рода у генитиву множине:
седло, седала, бедро, бедара;
3. Именица женског рода (3. врсте) у генитиву множине са наставком -а:
лутка, лутака; даска, дасака;
4. Именице женског рода (4. врсте) у номинативу једнине:
мисао, мисли; плесан, плесни;
5. У номинативу једнине м. рода неодређеног придевског вида (у позитиву):
добар, добра, добро; редак, ретка, ретко;
6. У номинативу једнине м. рода придевских заменица:
сав, сва, све; такав, таква, такво;
7. У радном глаголском придеву м. рода једнине:
ишао, ишла, ишло; легао, легла, легло;
8. У 1. лицу једнине презента глагола јесам;
јесам, јеси, јесте;
9. Код неких глагола насталих префиксацијом:
изабрати, обавити, савити;
10. Код неких предлога;
с : са, к : ка, под : пода; над : нада;
11. У неким твореницама:
земаљски.

Прелаз /л/ у /о/ или алтернација л : о

Алтернација л : о јавља се када се фонема /л/ нађе на крају слога (или крају речи).
Примери: пао – пала, котао – котла;
Ова алтернација у савременом језику по својој природи је морфофонолошка
(неаутоматска), што значи да се данас јавља само у неким морфолошким категоријама.
Без изузетка (или са ретким изузецима) јавља се у следећим категоријама:
1. У м. роду једнине радног глаголског придева:
радио, радила, радило; купио, купила, купило;
2. У твореницама са суфиксом -ница:
учионица, радионица, читаоница;
3. У твореницама са суфиксом -ац (уз ретке изузетке):
тужилац, тужиоца, гонилац, гониоца, гледалац, гледаоца, али зналац, зналца.
У осталим облицима изузеци су знатни, али за потребе овог предмета нећемо их
помињати.

Алтернација о : е (преглас)

Ова алтернација је морфофонолошка, што значи да се јавља у одређеним

морфолошким категоријама. Јавља се после одређених група фонема, што значи да је
прогресивно усмерена:
o после алволопалаталних палатализованих: пољем, младићем, коњем,
Ђорђем;
o после фонеме /ј/: крајем;
o после фонеме /ц/: стрицем, лицем, сунцем;
После неких фонема и група фонема ова алтернација је у неким случајевима
факултативна (може да се изврши, али не мора), а у неким случајевима је обавезна:
o после посталвеоларних: мачем, мачеви, стричеви;
o после фонеме /р/: царем, цареви;
o ретко после фонема /з/ и /с/: мразеви / мразови, али појасеви.

За разлику од осталих алтернација, до алтернације о : е долази у наставку. Да би се

уочила, неопходно је да се упореде парадигме речи које припадају истом
деклинационом, односно да се упореде речи које настају истим творбеним механизмима.
номинатив јато сунце
генитив јата сунца
датив јату сунцу
акузатив јато сунце
вокатив јато сунце
инструментал јатом сунцем
локатив јату сунцу
Морфолошке категорије у којима се јавља алтернација о : е:
1. Номинатив (акузатив, вокатив) и инструментал једнине именица средњег рода (1.
врсте):
село, јато, коло, огледало, одело : поље, грожђе, гвожђе, грање, зеље, пруће,
жбуње, сунце;
2. Именице мушког рода у инструменталу једнине:
животом, мравом, градом, сином : стрицем, оцем, кључем, крајем;
3. Именице мушког рода у множини са инфиксом -ов/-ев:
синови, другови : крајеви, кључеви;
4. У генитиву и акузативу једнине заменица и придева:
тог, овог, доброг, лепог : чијег, нашег, врућег, доњег;
5. Код присвојних придева (и презимена насталих од њих):
Марков, Јованов : Ђорђев, Милошев;
6. У сложеницама са спојним вокалом:
првостепени : трећестепени.

Дисимилација вокала

Дисимилација (разједначавање) јавља се због принципа вокалске наизменичности у

суседним СЛОГОВИМА тамо где су створени фонолошки услови за вршење алтернације
о : е. Другим речима, изостанак алтернације о : е, када за њу постоје услови да се изврши,
објашњава се дисимилацијом вокала.
Извршена је алтернација о : е Дисимилација вокала
крајем кејом
пањем кељом
маљем Бечом
знојем јежом
Вокал /о/ у наставку дисимилује се због вокала /е/ у основи!

Асимилација вокала

Асимилација вокала је прилагођавање вокала (једначење) суседном вокалу.

Регресивна асимилација вокала:
мојега > моега > моога > мога
твојега > твоега > твоога > твога
Прогресивна асимилација вокала:
зајец > заец > зеец > зец
Контракција (сажимање) вокала
За разлику од губљења консонаната, приликом којег не остаје никакав траг након
извршене алтернације, приликом контракције вокала, новодобијени вокал је обавезно
дуг.
мојега > моега > моога > мога
твојега > твоега > твоога > твога
стол > стоо > сто
сахат > саат > сат
сокол > сокоо > соко
Удвојени вокали се чувају на границама морфема или у речима страног порекла:
поорати, зоолошки, вакуум, антиисторијски, контрааргумент, Русоом.

Превој вокала (вокалска апофонија)

За разлику од алтернације о : е, која се врши у наставцима, превој вокала се врши

у корену речи. Ова алтернација је некад била прозодијски условљена, а данас се чува у
само у одређеним случајевима. У савременом језику нема фонолошких услова за њено
вршење.
Примери:
ток – тећи
бој – бити
Видски парњаци:
истећи – истицати
родити – рађати
погодити – погађати
спојити – спајати
раздвојити – раздвајати
скочити – скакати

ОСТАЛА ПРЕДАВАЊА СУ НА САЈТУ ГОВОР.ФИЛ.РС, ПОД НАЗИВОМ 7. 8. И

9.ПРЕДАВАЊЕ – ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ СУ, ПА НИСАМ МОГЛА ДА КОПИРАМ.