Основни појмови (1.

део)

Правила о дистрибуцији акцената у српском стандардном

(књижевном) језику:

1. Силазни акценти стоје или на једносложним речима или на првом слогу

вишесложних речи.
2. Узлазни акценти стоје на било којем слогу вишесложних речи осим на
последњем.

1. Акценат

Акценат је посебно истакнут слог или нека друга јединица ритма у оквиру једне
прозодијске речи. Слогове говорник истиче фонетским средствима која су специфична
за сваки језик. У српском језику слогови се првенствено истичу (наглашавају) помоћу
јачине (интензитета). Такво истицање назива се иктусом или ударом фонационе струје.

(1) Пример: У-чи-ти, У-че-ње, У-че-ник, у-чи-ТЕ-љи-ца

(2) Пример када се две речи разликују само по месту акцента:

о̀ твори (именица м. рода „отвор“ у ном. мн.) – отво̀ ри (2. лице једнине императива гл. „отворити“)

У српском језику и акцентовани (наглашени) и неакцентовани (ненаглашени)

слогови могу бити дуги и кратки. У стандардном језику ненаглашени дуги слогови
налазе се искључиво после наглашеног слога (в. т. 4).

(3) Пример када се две речи разликују само по трајању (квантитету) наглашеног слога:

гра̑д (насељено место) – гра̏д (временска непогода)

Само наглашени слогови могу бити узлазни и силазни, односно само међу њима се
може јавити опозиција по тону (квалитету).

(4) Пример када се две речи разликују само по тону (квалитету) наглашеног слога:
вра́та (именица ж. рода „врата“ у ном. множ.) – вра̑та (именица мушког рода у ген. јд.).

Остала значења речи „акценат“:

1. графички знак за обележавање акцентованог слога

2. „аудитивни ефект оних особина изговора које сведоче о говорниковом
регионалном или социјалном пореклу“ (Кристал 1999: s.v. AKCENAT);
3. аудитивни ефект оних особина изговора који сведоче о говорниковом матерњем
језику (првом језику)
4.„ставити акценат на нешто“ = посебно истаћи нешто у говору, поступцима итд.

1
2. Прозодијска реч

Прозодијска реч је група слогова обједињена једним акцентом. Она се може

поклапати или не поклапати са речи као јединицом морфологије (граматике). Поклапа
се када је састављена од једне граматичке акцентогене речи.

(5) Примери: Београд, жене, ја, слушамо итд.

Не поклапа се када је састављена од једне граматичке акцентогене речи и клитика,

речи које немају свој акценат, већ заједно са акцентогеном речи чине прозодијску реч,
наслањајући се на реч испред или иза себе.

(6) Примери: из Београда, из Београда је, од жене је, ја сам, ја сам се, слушамо је, слушамо га.

У зависности од тога да ли се клитике налазе испред или иза акцентогене речи,

деле се на проклитике и енклитике. Проклитике се увек налазе испред акцентоване речи,
а енклитике увек иза ње.

Проклитике:

Проклитике могу бити акцентоване у два случаја.

1. Двосложне проклитике су факултативно акцентоване (између, после, након).
2. Једносложне проклитике могу бити акцентоване само ако се акценат са
акцентогене речи пренео на проклитику (в. лекцију Преношење акцената на
проклитику).

У проклитике спадају:

• Једносложни предлози: од, иза, на, са, у (двосложни предлози могу, а не

морају бити проклитике: између, после, након);
• Везници: и, а, али, него, већ, јер, да, пошто, чим, мада итд;
• Речца (партикула) не.

Енклитике

• Енклитички облици помоћних глагола:

o презент глагола јесам: сам, си, је, смо, сте, су;
o презент глагола хтети: ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће;
o „аорист“1 глагола бити: бих, би, би, бисмо, бисте, би;
• Енклитички облици личних заменица:
o лична заменица за 1. лице једнине: акузатив (ме), датив (ми), акузатив
(ме);
o лична заменица за 3. лице једнине мушког и средњег рода: генитив
(га), датив (му), акузатив (га, њ); женског рода: генитив (је), датив
(јој), акузатив (је, ју);
o лична заменица за 1. лице множине: генитив (нас), датив (нам),
акузатив (нас);

1
Ови облици глагола „бити“ од аориста се разликују по томе што аорист има акценат, а ови облици
немају, и по 3. лицу множине, које у аористу гласи бише, а у облику за грађење потенцијала – би.

2
 o лична заменица за 3. лице множине (сва три рода): генитив (их), датив
(им), акузатив (их);
• Енклитички облице заменице сваког лица себе, се: се
• Речца (партикула) ли.

3
3. Типови акцентуације

Прима покретљивости акцента језици се деле на:

а) Језике са везаним (фиксираним) акцентом

Акценат се код ових језика скоро увек појављује на истом слогу у речи, па је тако,
на пример, у мађарском, чешком, финском и исландском акценат на првом слогу, и
јерменском на последњем, у пољском на претпоследњем, а у македонском на
претпретпослењем. У француском акценат пада на последњи слог речи или низа речи
(прозодијске фразе), па се често сматра да овај језик нема лексички акценат.

б) Језике са слободним акцентом

Акценат код ових језика може се налазити на разним слоговима. Као пример
издвајамо: енглески, руски, италијански, шпански и португалски.

Према присутности тона:

а) Језици са динамичким акцентом

У овим језицима нема опозиције према тону и углавном се јавља само један
акцента, као што је то случај у енглеском, руском и немачком. У таквим језицима се
често осим самог удара фонационе струје као фонетско средство за обликовање акцента
јавља још и тон, а често и трајање. Такви језици чешће имају богатију интонацију
реченице.

б) Тонски језици
У овим језицима сваки слог има свој тон, а често немају опозицију између
наглашених и ненаглашених слогова. Како су такви језици, као што је, на пример,
кинески често коренски, речи су углавном једносложне.

в) Језици са тонским акцентом

Језици са тонским акцентом имају опозицију по тону међу наглашеним слоговима.
У такве језике спадају: српски, словеначки, шведски, литвански.

4. Неакцентована постакценатска дужина

У српском језику и акцентовани (наглашени) и неакцентовани (ненаглашени)

слогови могу бити дуги и кратки. У стандардном језику ненаглашени дуги слогови
налазе се искључиво после наглашеног слога, другим речима у стандардном језику
неакцентована дужина се може бити само постакценатска.

Од фонетских особина неакцентована дужина има:

• трајање (слог са дужином траје дуже од слогова без ње);

• висину (у неким дијалектима јавља се силазни тон дужине), али се на њој
не јавља удар фонационе струје или иктус (нема јачину).

(7) Примери: чита̄м, од жене̄, неколико улӣца̄

(8) Примери: са Јованом (им. м. рода „Јован“) / са Јовано̄м (им. ж. рода „Јована“)