DIKCIJA (iliti YOU ARE NEVER DONE WITH AJDŽAN & ORTOEPIJA) – Dejan

Sredojević

LITERATURA:
Obavezna:

1. Bedić, Aleksandar (1934): „Dikcija. Naš jezik“, BG (161-163)

2. Bedić, Aleksandar (1934): „Pozorišni jezikm. Naš jezik“ II/3: 65-67.
3. Bedić, Aleksandaar (1934): „Još nekoliko reči o pozorišnom jeziku. Naš jezik“ II/4: 97-99.
4. Vuletić, Branko (2007): „Lingvistika govora“, Zagredb: FF u Zagrebu.
5. Ivić, Pavle i drugi (2007): „Srpski jezički priručnik“, Beograd: Beogradska knjiga.
6. Sredojević, Dejan (2007B): „Šta je dikcija? Prilozi proučavanju jezika“ Novi Sad: 38. 249-
261.
7. Šipka, Milan (2008): „Kultura govora“

Fakultativna:

1. Berry, Cicely (1997): „Glumac i glas“

2. Jokanović-Mihajlov, Jelica (1991): „Prozodijska sredstva“
3. Ljiljana Grujuć-Erenrajh: „Glasovno obrazovanje glumca“
4. Piper, Predrag (2006): Ljudmila Popović „Komunikativna rečenična perspektiva“
5. „Sintaksa savremenog srpskog jezika: Prosta rečenica!!!
6. Udžbenik iz Srpskog 1: „Ortoepija i ortografija“ – poglavlje o akcentima – MRŠ.

POREKLO I ZNAČENJE TERMINA

DICTIONEM (novolatinski) – govoriti, izraz, reč

DICERE – govoriti, reći, kazati
DICARE – proglasiti, posvetiti
DELIK (praindoevropski) – istaknuti

Demosten – stavljao kamenje u usta da bolje priča (retorika opet ona priča) – bitno je kako se
nešto kaže. Bitna je forma izražavanja, a ne šta je u njemu.

REČNIK LINGVISTIČKIH NAZIVA – način govora, izgovora glasova, slogova, reči, rečenice – način
intonacije – ne odnosi se samo na govor, nego i na pevanje i deklamaciju.

Poseban način pesničkog jezika po kojem jedan se jedan pesnik razlikuje od drugog.
Kakav je to način govora? (artificijalan, prirodan); Kakvog govora (uzvišenog jasnog, preciznog)

REČNIK KNJIŽEVNIH TERMINA

ARISTOTELOV POJAM – prevođen kao dikcija, elokucija, stil, diskurs, govor – tako shvaćeno kao
pesnički diskurs, dikcija unekoliko uslovljava i način govorenja teksta.

Dobra dikcija podrazumeva i pravilnost, razgovetnost i jasnoću – BESPREKORNOST IZGOVORA.

POZORIŠNA DIKCIJA – oblast scenskog govora, zavisi od:

1. ŽANRA
2. KNJIŽEVNOG I SCENSKOG POSTUPKA

ALEKSANDAR BELIĆ – POZORIŠTE – PRAVILAN:

 IZGOVOR
 GOVOR
 DIKCIJA – 3 glavna predmeta kod učenja pozorišne glume; Glumci sa odličnim
izgovorom!

„U dikciji, načinu kako se što u govoru, u rečenici naglašuje kakva se vrsta tonskih modulacija
upotrebljava (TON – šta beba u stomaku registruje tako stvara osećaj tona i akcenta)
kakav se karakter glasu i celokupnom govoru daje, gde se staje, koliko se staje (PAUZA,
TRAJANJE – u govoru i muzici različito primećujemo pauze. U muzici izraženije iako su kraće od
pauza prilikom govora)
gde se glas naglo naglo ili postupno diže ili spušta (INTENZITET – frekvencija glasa, decibeli).

Gledaj na govor, na znak celokupnog govornog konteksta.

ZVUKOVI KOJE PROIZVODIMO GOVORNIM ORGANIMA SU:

1. NEGOVORNI (smeh, plač, zevanje, coktanje – poslednje kod afričkih plemena klikovi);
Razlika nije akustička
2. GOVORNI (u osnovi im je jezički sadržaj, imaju I i II jezičku artikulaciju)

DISTINKCIJA nije zasnovana na akustičkim kriterijumima (međusobno mogu biti veoma slični).
Prenošenje smisla spoljnim, površinskim, formalnim sredstvima može biti svim zvukovima koji
su proizvedeni govornim organima.

DISANJE KAO PREDUSLOV ZA PRAVILAN IZGOVOR: pravilan udisaj i izdisaj, pravilna impostacija

 Proizvođenje zvukova govornim organima nema bez respiracije

 Pravilna tehnika disanja omogućava da se ne zamorimo prilikom govora, dozvoljava da
ekonomišemo količinom vazduha koji imamo u plućima i onda svesno, ciljano pravimo
pauze radi novog udaha.
  Govor organizujemo u ritmično-melodijske celine kako želimo i osećamo, a ne kako
nam dozvoljava količina vazduha kojim raspolažemo
 Kosto-adominalni udah – impostacija glasa – da su segmentni i suprasegmentni nivoi
govora realizovani u skladu sa normom.

DIKCIJA je veština organizovanja formalnog plana iskaza kao realizaciju unutrašnjeg smisla
teksta.
FORMALNI PLAN – sadrži sve zvukove proizvedene govornim organima (akcenti, govorni i
negovorni zvukovi). Da bi se uopšte mogao postati sredstvo za izražavanje sadržajnog nivoa,
moraju biti ostvareni svi elementi od kojih se on sastoji!
UNUTRAŠNJI SMISAO TEKSTA – jedinstvena sveukupnost sintaksičko-semantičke strukture
koja se izgovara, zavisi od:

1. KONCEPTA DELA – kakvo je (ironija, pohvala, pokuda...)

2. DATIH OKOLNOSTI – šta hoćemo da kažemo

HAMLET – „Da vam govor klizi sa jezika“; „Ne seci vazduh rukama“ – bitni su i gest i govor =
OSTANI PRIRODAN.

PRIRODA I FUNKCIJA PROZODIJSKIH FENOMENA

U svim sredinama je prestižan standardni govor (govor obrazovanih).

PROZODIJA

GRČKI – ono što se pripeva uz slogove; isticanje sloga pevajući (lat. ad-cantus; accentus)
Odnosi se na suprasegmentne pojave:

1. VISINU TONA
2. INTENZITET
3. TRAJANJE
4. (tempo, ritam, junkturu, pauzu) – ritam – ravnomerna smena naglašenih i nenaglašenih
slogova – prva tri stvaraju ove u četvrtoj)

NAGLASAK – isticanje slogova u reči različitim sredstvima

PROZODEMA – najmanja jedinica u prozodijskom sistemu; ima ih 6:

SLOG može da bude:

1. NAGLAŠEN: 1) DUG: a) uzlazni; b) silazni

2) KRATAK: a) uzlazni, b) silazni
 2. NENAGLAŠEN: 1) DUG
2) KRATAK

NAGLASAK

Deo reči može biti istaknut:

1. TONOM
2. INTENZITETOM
3. KVANTITETOM

AKCENAT – relativna istaknutost dela reči po intenzitetu, i (ili) tonskoj visini obično praćena
dužim trajanjem.

TON – razliku čini visina u kom je izgovoren slog. U nekim jezicima ton je ravan (u okviru jednog
sloga). Distinkcije tona: VISOKI – SREDNJI – NISKI.
U nekim jezicima ton se menja (tokom izgovora sloga). Distinkcije tipa: silazni, uzlazni, silazno-
uzlazni.

INTENZITET – pokazuje stanje jačine kojim se slog izgovara. Naglašeni su slogovi kao i istaknutiji
suprotstavljeni nenaglašenima usled veće glasnoće kojom se izgovaraju.

KVANTITET – svi jezici imaju kratkoću, a neki jezici imaju i kratkoću i dužinu (srpski).

FONETSKA REČ – govorna – sled glasova koji se izgovaraju jednim naglaskom.

KLITIKE:

1. PROKLITIKE – nenaglašene reči koje se u rečenici nalaze ispred naglašene reči

(prislonjenice)
2. ENKLITIKE – nenaglašene reči koje se u rečenici nalaze iza naglašene reči. Nikad ne
postaju nagalešene (sem u izuzecima ofc jer zašto da ne) – naslonjenice.

TIPOVI JEZIKA – dele se na dve velike grupe:

1. UDARNI JEZICI – naglašen samo intenzitetom (ruski, engleski) - ne nosi informaciju o

tonu.
2. TONSKI JEZICI – imaju razlikovnu visiniu na svojim slogovima i tako se razlikuju značenja.
Svi se služe na nekom nivou. Negde svaki sloga može drugim tonom da se izgovori
(kineski, srpski ne). Majka čita – ton razlikuje značenje čitave rečenice. Negde samo
značenje rečenice.

Ako ton nema razlikovnu ulogu na nivou reči ili morfema pojavljuje se u celinama – frazama.
PO MESTU AKCENTA:

1. JEZICI SA VEZANIM NAGLASKOM (stalnim mestom naglaska – uvek na istom slogu od

početka ili kraja reči (mađarski, francuski). Srpski je relativno slobodan
2. JEZICI SA POKRETNIM (POMOĆNIM) NAGLASKOM – u njima se mesto naglaska ne miže
predvideti. Može biti jedino obeležje koje razlikuje 2 reči jednakih glasova.

PROZODIJSKI SISTEM STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA

DISTRIBUCIJE AKCENTA: 1) JEDNOSLOŽNE reči mogu imati samo silazne akcente; 2) kod
VIŠESLOŽNIH reči prvi slog može poneti i silazne i uzlazne, srednji samo uzlazne, a poslednji ne
može nijedan.

Neakcentovana dužina može biti samo iza akcentovanog sloga.

Distribucija neakcentovane kratkoće nije ograničena.

KORACI U PREPOZNAVANJU AKCENTA

1. Reči izgovaramo što izrazitije kao da je odgovor na neko pitanje svaki put sve glasnije i
pustimo da gest (lupanje rukom/nogom) prati govor. Tako određujemo mesto
naglašenog sloga.
2. Taj naglašeni slog izgovaramo neprirodno dugo i neprirodno kratko i uporedimo sa reči
čiji akcenat određujemo. Tako određujemo kvantitet naglašenog sloga.
3. Pošto se naglasak ostvaruje u sekvenci naglašenog i naprednog sloga, ta dva sloga
zamenjujemo sa dvema rečima sa spiska (kuća, noga; majka, ruka) koje imaju isti
kvantitet kao i reč čiji akcenat određujemo. Takvu reč upoređujemo sa reči čiji akcenat
određujemo – tako određujemo kvalitet naglašenog sloga.

AKCENAT STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA

Pored toničnih, postoje i atone reči koje uglavnom pripadaju kategoriji pomoćnih, gramatičkih
ili sinsematičkih reči.
Proklitike koje stoje ispred akcentogenih reči nekad mogu poneti akcenat.
U proklitike spadaju:

1. PREDLOZI
2. VEZNICI
3. REČCA NE

Retko u govoru akcentogena reč može da ima drugorazrednu informativnu vrednost, odnosno
težište informacije nosi reč pored koje ona stoji – na akcentogenoj reči neće biti realizovan
akcenat.
Kada akcentogena reč ne nosi akcenat: Ja znam jedan dolap; Otac grigorije...

DISTRIBUCIJA AKCENATA STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA

Jedini izuzetak su enklitike /je/ i /bi/ kada se iza njih nađe upitna rečca /li/ u upitnoj rečenici:
Je li došao? Bi li hteo?

Retko u govoru i enklitika može biti akcenat. Enklitike mogu doći samo iza neke od glavnih
kategorija reči (donekle se izuzimaju predlozi): U se u z svoje kljuse
Mogu doći iza veznika /ali/:/pa/, samo ako oni ponesu akcenat.
U specifičnim slučajevima, stoje ispred akcentogene reči i to samo ako su iza proklitike:
Promenio se /da ga ne poznaš/

Enklitike ne smeju doći:

1. U GOVORU – iza nerazdvojnih sintagmi;

2. U PISANJU – iza zagrade, zareza i crte.

Matej, Marko, Jovan i Luka su napisali jevanđelja – x – Matej, Marko, Jovan i Luka napisali su
jevanđelja.
Enklitike ne mogu biti odvojene od glagola ako su raspoređene iza njega. Ova (mu) neostvarena
čežnja pruža (mu) inspiraciju.

Dugosilazni akcenat prelazi na prethodni slog kao kratkosilazni, na njegovom mestu ostaje
neakcentovana dužina: (DOPIŠI AKCENTE)

aa ne+sumnjamne sumnjam
a+aaaaa sumnjamposumnjam
sumnjam

Kratkosilazni akcenat prelazi na prethodni slog kao kratkouzlazni, na njegovom mestu ostaje
neakcentovana kratkoća:
aa
a+aa aaa
čistim
ne+čistimne čistim
čistimpočistim

□□
□+□□□□□
uči!
ne+uči!  ne uči!
Po. Po.

□□
□+□□  □□□
Radi!
ne+rad!  ne radi!
Po. Po.

R. S. P.??? se uklapaju po sastavu u naš.

U malo jezika je tonski sistem bitno je samo koji je ton naglašen.

Internacionalizmi moraju da budu prilagođeni fonetskom liku srpskog jezika, kako na

segmentnom tako i na suprasegmentnom nivou.

Ako višesložna reč ima dugosilazni akcenat na medijalnom/finalnom slogu, obavezna je jedna
izmena: televizijatelevizija; institucijainstitucija

Ako višesložna reč ima dugosilazni akcenat na medijalnom/finalnom slogu, obavezna je izmena:
argumentargument

Strana imena i prezimena – ustalio se običaj da se naglašavanje francuskih imena oslanja na

izvorno (naglašen je poslednji slog), iako se u nekim situacijama ostvaruje naglasak u skladu sa
rasporedom akcenata u standardnom srpskom jeziku.
Bize, Dalamber, Mara, Pompidi, Ruso, Flober, Žerar

Za mađarska imena (ak ih osećamo kao specifično mađarska) spontano smo iz izvornog izgovora
primhvatili naglasak prvog sloga: Kečkemet

Naglasak italijanskih imena oslanja se na izvorni izgovor: veroneze, garibaldi

Kineska imena naglašavaju se prema ustaljenom obrascu: Mao Ceung

Naglašavanje stranih imena odstupa od onog koji imaju u jeziku iz kojih dolaze ukoliko je
neprirodan – stran našem uhu:
Karamanilis (gr), Boleslav (poljska), Nekoken (fin), Maksimilijan (cz), Petrov (ru)  izgovaramo
im imena kao da su pripadnici naše govorne zajednice.

NEAKCENTOVANE DUŽINE

LEKSIČKE DUŽINE

1. Kaput, kamen, šešir, kapetan

2. Dužine koje nastaju pred suglasničkim skupom sonant+suglasnik (ako iza tog skupa ne
sledi dugi slog): opanak: opanka; ponedeljak: ponedeljka; Bugarin: Bugarka, ali bugarski
MORFOLOŠKE DUŽINE:

1. Dug je nastavak imenica ženskog roda na (-a) u Gsg.

2. Imenice ž.r na (-a) imaju dug nastavak i u Isg.

Koraci za prepoznavanje akcenta kad imamo 2 reči:

Izgovaramo reči i gledamo da li zvuče isto ili različito:

 Ako zvuče isto: obe imaju uzlazni akcenat

Kraću reč izgovaramo neprirodno dugo i neprirodno kratko i uporedimo je sa reči čiji akcenat
određujemo – odredimo da li obe reči imaju kratkouzlazni i dugouzlazni

Ako reči zvuče različito, kraća reč ima silazni a duža kratkouzlazni akcenat.

Kraću reč izgovaramo neprirodno dugo i neprirodno kratko i poredimo je sa reči čiji akcenat
određujemo. Ako kraća reč ima kratkosilazni akcenatduža ima kratkouzlazni akcenat na
prethodnom slogu.
Kraća reč ima dugosilazniduža reč će imati ks na prethodnom slogu.

MORFOLOŠKE DUŽINE

u Gpl. je uvek dug poslednji slog: /i/ reči, /u/ ruku, a kod /a/ je dug i pretposlednji slog.
Ako je pretposlednji slog naglašen imaće samo dug akcenat.

Spram kratkosilaznog iz Nsg stoji dugouzlazni (jedna kuća, mnogo kuća), spram kratkouzlaznog
stoji dugouzlazni (voda, voda).

Ako pretposlednji slog nije naglašen imaće samo neakcentovanu dužinu (kruška, krušaka)

Dugi su nastavci prideva u poređenom pridevskom vidu.

Neodređen pridevski vid – odgovara na pitanje: Kakav? Nov

Određen pridevski vid – odgovara na pitanje: Koji? Nov
Od nova kaputa; Od novog kaputa.
Crni luk; Beli luk.

Kod prideva određenog vida koji se upotrebljavaju kada je neki pojam poznat u stalnim
nazivima predmeta (javljaju se kao imenski deo predikata) uvek je dug poslednji slog (to su
pridevi koji odgovaraju na pitanje: Koji? koja? koje?)

Promenu prideva određenog vida imaju pridevi na /ski/, /čki/, /ški/ (češki, beogradski, šabački),
na /nj/, /ji/.

Komparativ uvek ima dužinu na poslednjem slogu jer se gradi od prideva određenog vida.
Komparacija sa 2 sloga ima kratkosilazni akcenat i neakcentovanu dužinu na poslednjem slogu.
Superlativ koji se gradi od ovakvog komparativa ima dugosilazni akcenat na /naj/ i dužinu na
poslednjem slogu: manji, najmanji.
Komparativ sa više od 2 sloga ima kratkouzlazni akcenat na trećem slogu od kraja i
neakcentovanu dužinu na poslednjem slogu.
Superlativ koji se gradi od ovakvog komparativa ima dugosilazni akcenat na /naj/, kratkouzlazni
na trećem slogu od kraja i neakcentovanu dužinu na poslednjem slogu: pametniji; najpametniji

U prezentu u prva tri lica jednine i u trećem licu množine dug je poslednji slog. U prva dva lica
množine dug je pretposlednji slog.

JEDNINA MNOŽINA
1. UČIM UČIMO
2. UČIŠ UČITE
3. UČI UČE

U imperativu dug je slog pred formantom /j/ (pevaj, pevajmo, pevajte)

U glagolskom prilogu sadašnjem neakcentovana dužina je na slogu pred nastavkom /-ći/:

čitajući, čekajući, pišući
U glagolskom prilogu prošlom neakcentovana je dužina na slogu pred nastavkom /-v/, /-vši/:
videvši, bacivši, došavši.

Kod glagola kojim se infinitivna osnova završava na /a/ i predloška osnova na /a/ (pevati,
pevamo), u glagolskom prilogu trpnom dug je vokal pred formantom /n/ (pevati, pevamo,
pevan, pevana).

Kod glagola kojima se infinitivna osnova završava na /-nu/ a prezentska na /ne/ (porinuti,
porinemo) dug je vokal pred formantom /t/. /porinut/.

Kod glagola sa kratkouzlaznim akcentom u infinitivu, kratkouzlaznim u glagolskom prilogu

radnom dug je vokal ispred /l/.

Čitati (ku) – ČITALA.

Čitao (ks)

Pojedini sufiksi uvek imaju dužinu: IMENIČKI SUFIKSI

-ač (kovač); ad (momčad); ak (seljak).

Pojadini sufiksi uvek imaju dužinu: PRIDEVSKI SUFIKSI:

ji (kozji); ni (dnevni), nji (današnji), ski (francuski), čki (šabački), ški (češki).

KARAKTERISTIKE GOVORA
Govorni znak je fizičko, materijalno ostvarenje jezičkog znaka i on u svojoj materijalizaciji nosi i
brojne vlastite sadržaje.
  Sažima čitav govorni kontekst
 Globalan
 Znak celokupne govorne situacije

Govorni znak je višedimenzionalan. Prenosi:

1. JEZIČKU INFORMACIJU
2. INFORAMCIJU O GOVORNIKU
3. INFORMACIJU O STANJU, EMOCIJAMA GOVORNIKA

Prema predmetu govora i prema onome kome je govor upućen.

KARAKTERISTIKE GOVORA:

1. INTONACIJA
2. INTENZITET
3. TEMPO
4. PAUZA
5. MIMIKA
6. GEST
7. STVARNI KONTEKST

Prva 4 su auditivine, druga 3 su vizuelne karakteristike.

Mogu biti međusobno povezane i isprepletane.
Ne mogu se pojaviti u izolovanom obliku.
Jedino se pauza ne javlja istovremeno sa ostalima.

DIMENZIJE GOVORA

INTONACIJA

Neprestane promene osnovnog tona u govoru (mišići primicači i naginjači)

1. STRUKTURALNE
2. MODALNE

STRUKTURALNE – određuju frazu

a) Integracija – niz reči povezuje u jedan iskaz

b) Delimitacija – određuje početak i kraj iskaza/fraze
2 lica iste funkcije – niz reči vezuje se u jednu celinu, istovremeno se određuju granice te celine.
Fraza se prevashodno ostvaruje kao globalna govorna forma, kao intonacijska i intenzitetska
celina, u koju se onda umeću leksički elementi – artikulisane reči.

U dobrom govoru, karakteristike govornog jezika prate misao - direktan su odraz misli.

U lošem čitanju, gde su artikulisane reči u središtu pažnje govornika (čitača), ako i nema
nesporazuma, uvek je otežano primanje poruke upravo zbog neadekvatne globalne govorne
forme, koja u čitanju ne odražava misaonu stvarnost govornika.

Bitno je da fraza ima visok početak i nizak kraj.

(KADA ODŠTAMPAŠ PRECRTAJ GRAFIKE IZ KNJIGE DA LAKŠE SKAPIRAŠ)
MODALNE FUNKCIJE

1. PRIMARNE – logičke
2. SEKUNDARNE – emotivne modifikacije rečenice

Fokus (informativno težište/logički akcenat/rečenični naglasak) jedna od logičkih modifikacija

rečenice.
Fokus je onaj deo fraze koji se po govornim karakteristikama razlikuje od ostalog dela fraze.
Može biti realizovan:

1. TONSKIM ISTICANJEM
2. TEMPORALNIM ISTICANJEM (dužim trajanjem)
3. VRHOM INTONACIJSKOG LUKA
4. PAUZOM

Primarnom modalnom funkcijom intonacije obezbeđuje se razlikovanje upitnih i obaveštajnih

iskaza.
Sekundarnim modalnim funkcijama vrše se emotivne modifikacije uvek prisutne u govoru.

Prepoznavanje govora iz emocija spada u jezičke univerzalije. Kada kažemo nešto ljutito ili
tužno to prepoznaju ljudi koji govore drugim jezicima.

INTENZITET

Glasnost govora može biti

1. SREDNJI
2. OSLABLJEN
3. POJAČAN

TIHI GOVOR, šapat (do 35 db)

SREDNJI, uobičajen (do 65 db)
POJAČAN, vikanje (100 db) – privlačenje pažnje, realizacija fokusa

TEMPO

Brzina govorenja

1. SREDNJA (4-7 slogova/s)

2. USPOREN – ističe bitne elemente iskaza; obično je njime realizovan fokus
3. BRZ - Dodatna obaveštenja, kojima u osnovi leže umetnuti delovi ili rečenice
PAUZA

Pauza je za razliku od auditivnih karakteristika govora razlikuje po tome što se događa u

vrememskom sledu, a ne istovremeno sa ostalim karakteristikama.

Postoji:

1. LOGIČKA – oblikuje smislene govorne celine, kada duži iskaz deli na manje logički
oblikovane (fonetske) blokove i tako nam olakšava primanje poruke.
2. STILISTIČKA – govornik u jednom dahu može da izgovori oko 100 slogova, više nego što
sagovornik može da primi bez problema.

Uz ubrzan tempo, bez uzimanja daha, govornik može da izgovori 80-100 slogova što uveliko
nadmašuje mogućnost primanaj takve poruke.

Isključivo respiratorne pauze prepoznajemo po tome što čine veoma velike blokove, a često su
na sasvim nelogičnim mestima u iskazu.

Pauza može da promeni logički sadržaj iskaza.

To je njegova prva (P) značajna knjiga: 1) Prva je i značajna

2) Prva koja ima značaj

Neprimerena govorna realizacija otežava primnje poruke-slušalac mora da prevede poruku u

logično govorno ostvarenje.
To znači da njegovo slušanje neće biti niti jednostavno ni lako: on mora da sluša sa velikim
naporom kako bi se suprotstavio nelogično izveštavanje porukama.

Ako se govorne poruke slušaju sa naporom, slušalac se brzo zamara i – radi odmora – isključuje
iz daljeg primanja, a to znači da vremenom prima manje informacija.

Stilističke funkcije pauze – ne menjaju logički sadržaj iskaza, već samo njegovu stilističku
vrednost, obično je reč o isticanju jednog dela govora.

MIMIKA

Pokreti mišića lica

Lice je obično u središtu pažnje sagovornika, tako da mimika ima važnu ulogu u praćenju i
održavanju komunikacije.

Njome se izražavaju i mnogi emocionalni i interptretativni sadržaji i ona prati verbalnu

komunikaciju.

Usmeravanje pogleda ka sagovorniku obično je duže dok se sluša nego dok se govori.
GESTOVI

Pokreti ruku, glave i tela.

Neki imaju logičku vrednost govorne poruke.
U većini slučajeva gest i mimika prate govorni izraz.

Otkrivaju emocionalno stanje govornika, interpersonalne stavove

STVARNI KONTEKST

Odnosi se na predmete/živa bića prisutna u nekoj situaciji. Oni omogućavaju govorniku da se

izraze kraće jer prisutne predmete ne treba imenovati.

Pri korišćenju stvarnog konteksta ključna je uloga pokreta kojima pokazujemo određeni
predmet.

ISKAZ

Rečenica je ostvarenje jedinice jezika kao sistema, ona je gramatička jedinica koju ocenjujemo
po osnovi njene gramatičke korektnosti.

Iskaz je osnova jezičke komunikacije.

Rečenica bez obzira na govorni čin u kojem je upotrebljena, poseduje potpunu autonomnost,
samostalnost, nezavisnost. Uvek je prepoznatljiva, nezavisna od konteksta ili situacije, a postaje
nezavisna od stava govornika o vanjezičkoj stvarnosti.

Iskaz je jedna od mogućih realizacija rečenice kao jezičke jedinice.

Iskazi podrazumevaju aktualizaciju rečenice u pisanom jeziku (tekstu) i u govoru.

S obzirom na informativnu vrednost u svakom iskazu se razlikuju 2 DELA:

1. TEMA – ono što je u iskazu poznato, staro, pr. prazg, i ona najmanje doprinosti procesu
komunikacije. Ima najmanji standard komunikacionog dinamizma.
2. REMA – ono što je novo, najviše doprinosi procesu komunikacije koji je u toku, ima
najveći standard komunikacionog dinamizma.

U iskazu tema nekad može biti redukovana, a rema nikad ne može!

Informativni značaj reme može se suziti na samo jedna član – težište, informaciono težište,
fokus, logički akcenat.
INFORMATIVNA PERSPEKTIVA REČENICE

Zavisi od reda reči (kako glagol rečeničnih konstituenata (subjekta i predikata) tako i reči u
sklopu imenica, glagola, izraza i slično) kao i od upotrebe karakterističnih reči ili određenih
sintaksičkih konstrukcija.

Neutralni red reči u rečenici može biti osnova za razne informativne perspektive iskaza, u
zavisnosti od konkretnog konteksta.

Uobičajena je tematsko-rematska perspektiva iskaza, u kojoj se o već poznatom pojmu

saopštava nešto novo. Na planu pisanog jezika nije uvek moguće odrediti da li se radi o opštoj
rečenici ili o remi sa fokalizovanim delom.

U izuzetno markirane iskaze spadaju oni sa rematsko-tematskom informativnom perspektivom.

BLOK

Fizički odredljiv pojam, najčešće sa pauzom na kraju i pre početka. Ritmičko-melodijska celina.

Fonološke rečenice nisu realizovane pojedinačno, svaka za sebe, izgovaraju se u okviru većih
celina i objektivno su zajedno, najčešće silazne ili uzlazno silazne intonacije. Jedan je deo na
prozodijskom planu istaknutiji od ostalih delova (različit).

Elementi jezičko-značenjskog plana, koji leže u osnovi bloka, smisaono su povezani, čine logičku
sintaskičko-semantičku celinu.

Pored ritmičko-melodijske osobenosti blokova, njihovim međusobnim razlikama doprinosi

granica na kraju jednog u početku i drugog bloka, realizuje se kao i:

1. PROMENA VISINE I INTENZITETA TONA

2. PROMENA GOVORNOG TEMPA (dakle, promena vremena potrošenog za realizaciju
gramatičkog segmenta)
3. NAJČEŠĆE SE REALIZUJU KROZ PAUZU – PRESTANAK FONOLOŠKOG U TOKU
VREMENSKOG PERIODA (svođenje tonske visine i intenziteta na nulu)