Крчма на друму – А.П.

Чехов

Драмска скица у једном чину

Превод: Зоран Божовић

ЛИЦА

Тихон Јевстигнејев, власник крчме на друму.

Семјон Сергејевич Борцов, пропали спахија.

Марија Јегоровна, његова жена.

Сава, ходочасник, старац.

Назаровна, богомољка.

Јефимовна, богомољка.

Феђа, фабрички радник.

Јегор Мерик, скитница.

Кузма, пролазник.

Писмоноша.

Кочијаш Борцове.

Богомољци, гоничи стоке, пролазници и остали.

Радња се дешава у једној губернији на југу Русије.

Тихонова крчма. Десно шанк и полице са флашама. У дубини врата која воде напоље. Изнад
њих, са спољашње стране, црвени се умашћен фењер. На поду и клупама крај зидова
богомољци и пролазници. У недостатку простора, многи спавају у седећем положају. Дубока
ноћ. Кад се завеса дигне, чује се грмљавина и кроз врата се види муња.

ПОЈАВА I

За шанком Тихон. На једној клупи, у полулежећем ставу, Феђа тихо свира на хармоници. Крај
њега седи Борцов, у изношеном летњем оделу. На поду, крај клупа, разместили су се Сава,
Назаровна и Јефимовна.
ЈЕФИМОВНА (Назаровној) Гурни де, душо, старог! Као да се, не дај боже, с душом растаје.

НАЗАРОВНА (подигавши са Савиног лица крај сермјаге) Божји човече, еј, божји човече! Јеси ли
жив, или си већ мртав?

САВА: Зашто мртав? Жив сам, душо моја. (Придигавши се на лакат) Покриј де ми, јадна, ноге!
Тако. Десну мало више. Ето тако, душо моја. Дао ти бог здравља.

НАЗАРОВНА (покривајући Сави ноге) Спавај, роде!

САВА: Какво спавање? Да ми је само стрпљења да ову муку издржим, а за спавање ћемо, душо,
лако. Грешник не заслужује да има мир. А шта то хуји, богомољко?

НАЗАРОВНА: Бог нам шаље олују. Ветар завија, а киша лије као из кабла. По крову и прозорима
као да ситан грашак добује. Чујеш ли? Небо се отворило. (Грми) Боже спаси, боже спаси,
боже...

ФЕЂА: И трми, и гуди, и хуји, и... никад краја! Хууу... као да шума шуми... Хууу... Ветар, као пас
завија... (Најеживши се) Хладно је! Одећа ми је мокра, може да се цеди, врата широм
отворена... (Тихо свира) Расквасила ми се хармоника, људи православни, неће да свира, иначе
бих вам ја направио такву концерту да бисте зинули од чуда! Милина једна! Кадрел, ако
желите, или полку, рецимо... или, какав руски куплет... све то ми можемо. У граду, док сам
радио као слуга у „Гранд хотелу", нисам се обогатио, али што се хармонике тиче, превазишао
сам све ноте. И на гитари умем.

ГЛАС ИЗ УГЛА: Од будале нећеш чути паметне речи.

ФЕЂА: Будала ми говори. (Пауза)

НАЗАРОВНА (Сави) Ти би, старче, морао саде у топлом да лежиш, ногу да грејеш. (Пауза) Хеј,
старче! Божји човече. (Гура Саву) Нећеш, валда, да умреш?

ФЕЂА: Узми мало вотке, дедице. Попијеш, осетиш како те у стомаку пече, пече и оде слабост.
Попиј нешто!

НАЗАРОВНА: Не шепури се, момче! Стари се, можда, са душом растаје и каје за своје грехе, а ти
не бираш речи, него још свираш... Остави сад музику! Бестидниче!

ФЕЂА: А што си навалила на њега? Човек онемоћао, а ти... причаш глупости... Он из

праведности не може да ти каже грубу реч, а ти се обрадовала, драго ти што те, глупачу,
слуша... Спавај, дедице, не слушај је! Нека брбља, баш те брига. Женски језик је ђавоља
работа, истераће из куће и лукавца и мудраца. Баш те брига... (Пљеснувши рукама) Ух, што си
мршав, брате мој! Страшно! Баш као мртав скелет! Ни да мрдне! Умиреш ли то одистински?

САВА: Зашто бих умирао? Гоопод неће дати да умрем тек тако... Боловаћу мало, а онда ћу се
придићи с божјом помоћи... Матер божија неће допустити да умрем на туђој земљи... Умрећу
код куће...
ФЕЂА: Јеси ли издалека?

САВА: Вологодски. Баш из Вологде... грађанин тамошњи...

ФЕЂА: А где ти је та Вологда?

ТИХОН: Још даље од Москве... Губернија...

ФЕЂА: Гле, гле, гле... Ти си се баш напутовао, седа брадо! И све пешице!

САВА: Пешице, момче. Био сам код Тихона Задонског, а сад идем у Свете горе... Из Светих гора,
ако буде воља господња, у Одест... Отален, кажу, до Јерусалима се може за мале паре.
Наводно, за двадесет и једну рубљу...

ФЕЂА: А јеси ли био у Москви?

САВА: Још питаш! Једно пет пута...

ФЕЂА: Леп град? (Припаљује) Вреди да се види?

САВА: Ове саме светиње, момче .. А где је много еветиња, ту је лепо...

БОРЦОВ (прилази шанку и Тихону) Још једном те молим! Дај ми, тако ти бога!

ФЕЂА: За град је најважније да буде чист... Ако је прашина, да се полије, ако је блато... да се
очисти. Да су куће високе... позориште, полиција... кочијаш који. Живео сам у граду, знам.

БОРЦОВ: Само чашицу... ту најмању. На вересију! Вратићу!

ТИХОН: Добро, добро.

БОРЦОВ: Кад те молим! Смилуј се!

ТИХОН: Одлази!

БОРЦОВ: Не разумеш ме... Схвати, простачино, ако у тој твојој дрвеној, сељачкој глави има
макар мало мозга, не тражим ти то ја, то, говорећи твојим, сељачким језиком, моја утроба
тражи! Моја болест! Схвати!

ТИХОН: Немамо ми шта да схватимо... Одлази!

БОРЦОВ: Ако одмах не попијем нешто, схвати то, ако не задовољим своју страст, ја могу и
злочин да извршим. Ко зна шта све могу да учиним! Ти си, неваљалче, у овом крчмарском
животу видео много пијаног света, па зар је могуће да још ниси успео да схватиш какви су то
људи? То су болесници! Можеш да их везујеш у ланце, можеш да их шибаш и кољеш, само им
вотке дај! Кад те лепо молим! Смилуј се! Понижавам се! Боже, како се понижавам!

ТИХОН: Дај новац, па ће бити и вотке.

БОРЦОВ: Где да га нађем? Све сам пропио! Све до последње паре! Шта могу да ти дам? Остао
ми је само огртач, али њега не могу да ти дам... Испод њега немам ништа. Хоћеш ли капу?
(Скида капу и пружа је Тихону)
ТИХОН (разгледајући капу) Хм... Има свакаквих капа... Ова је као решето.

ФЕЂА (смеје се) Племићка! Да је на улици пред мамзелама скидаш. Добар дан, збогом! Како
сте?

ТИХОН (враћајући капу Борцову) Не треба ми ни џабе. Ђубре.

БОРЦОВ: Не допада ти се? Онда ми дад на вересију! Кад се будем враћао из града, добићеш
свој петопарац! Дабогда се задавио њиме! Дабогда ти се у грлу попречио! (Кашље) Мрзим те!

ТИХОН (ударајући песницом по шанку) Шта си навалио? Какав си ти то човек? Лупеж ли си?
Зашто си дошао?

БОРЦОВ: Хоћу да попијем нешто! Не тражим ти то ја, него моја болест! Схвати!

ТИХОН: Не изводи ме из мојег стрпљења! Иначе ћеш брзо излетети.

БОРЦОВ: Шта да радим? (Одлази од шанка) Шта да радим? (Остаје замишљен)

ЈЕФИМОВНА: То тебе нечастиви искушава, господине. А ти се не дај. Он ти, проклетник,

шапуће: попиј, попиј! А ти њему: нећу, нећу! Оставиће те на миру!

ФЕЂА: У главурди му је сигурно тру-ту-ту-ту... Изгладнео је! (Кикоће се) Ћакнут си ти, ваше
благорође! Лези па спавај! Не стој ту као страшило! Није ти ово повртњак!

БОРЦОВ (с мржњом) Ти да ћутиш! Нисам те ништа питао, магарче!

ФЕЂА: Де, де, пази шта говориш! Знамо ми такве као што си ти! Много вас се овуда по друму
мота! А у погледу магарца, кад те одаламим по уху, заурлаћеш жешће од ветра. Магарац си ти!
Ђубре! Барабо!

НАЗАРОВНА: Стари се, можда, моли и богу душу предаје, а они, безбожници, један другом
свакојаке речи говоре... Бестидници!

ФЕЂА: А ти, бабускаро, кад си у крчми, не јадикуј. У кафани владају кафански обичаји.

БОРЦОВ: Како ћу сад? Шта да радим? Како да му објасвим? (Тихону) Крв ми се запекла у
грудима! Чика Тихоне! (Плаче) Чика Тихоне!

САВА (стење) Нога ме жига, као да је метак кроз њу прошао... Богомољко, рођена моја!

ЈЕФИМОВНА: Шта је, роде?

САВА: Ко то плаче?

ЈЕФИМОВНА: Господин.

САВА: Замоли га да и за мене сузу пролије не би ли ми бог дао да у Вологди умрем. Ко плаче
пре ће му се молитва услишити.
БОРЦОВ: Ја се, деда, не молим! То нису сузе! То је сок! Из смождене душе тече. (Седа крај
Савиних ногу) Сок! Али ви то не можете схватити! Твој ум то не може да схвати, деда. Ви сте
непросвећени, мрачни људи!

САВА: Где ћеш наћи светле?

БОРЦОВ: Има их, деда, има... Они би ме схватили!

САВА: Има, има, роде... Свеци су били светли... Они су сваку невољу схватали... Не мораш ни да
се пожалиш... Погледаће ти у очи и схватити... И после ти одједном лакне, као да невоље није
ни било - као да руком однесе!

ФЕЂА: А зар си ти видео свеца?

САВА: Било је и тога, момче... На свету има оважојаких људи. Има и грешника, а има и божјих
слугу.

БОРЦОВ: Ништа не схватам... (Брзо устаје) Разговор треба разумети, а зар сам ја сад разуман?
Мене сада води инстинкт, жеђ! (Нагло прилази шанку) Тихоне, узми огртач! Разумеш ли? (Хоће
да скине огртач) Огртач...

ТИХОН: А шта имаш испод? (Завирује Борцову под огртач) Голо тело? Не скидај се, нећу га
узети... Нећу да узмем грех на душу. (Улази Мерик)

ПОЈАВА II

Пређашњи и Мерик.

БОРЦОВ: Добро, нека грех иде на моју душу! Пристајеш ли?

МЕРИК (ћутке скида сермјагу и остаје у подјовки. За појасом му секира) Свима је хладно, а
медведу и скитници је увек врућина. Ознојио сам се! (Ставља секиру на под и скида подјовку)
Доклен ногу из блата извучеш, ведро зноја пролијеш. Једну извучеш, а друга ти се заглави.

ЈЕФИМОВНА: То је тачно... Је ли киша ослабила, роде?

МЕРИК (одмеривши Јефимовну) Са женама не разговарам. (Пауза)

БОРЦОВ (Тихону) Грех на моју душу! Чујеш ли ме?

ТИХОН: Нећу ни да чујем, остави ме на миру!

МЕРИК: Помрчина, као да је неко катраном небо премазао. Не види се ни прст пред оком. А
киша шиба у лице као вејавица... (Узима с пода одећу и секиру)

ФЕЂА: Вама, битангама, то је најважније. Звери се склањају, а ви, лакрдијаши, празнујете.

МЕРИК: Ко то говори?

ФЕЂА: Погледај... Ниси, ваљда, слеп.

МЕРИК: То ћемо упамтити... (Прилази Тихону) Здраво, главоња! Зар ме не препознајеш?

ТИХОН: Кад бих и хтео да упамтим све пијанице коује пролазе друмом, морао бих имати једну
главу само за то.

МЕРИК: А ти погледај боље... (Пауза)

ТИХОН: Аха, прелознао сам те, замисли! По тим избуљеним очима! (Пружа руку) Андреј
Поликарпов?

МЕРИК: Био сам Андреј Поликарпов, а сад сам Јегор Мерик.

ТИХОН: Откуд то?

МЕРИК: Какву ми књижицу бог пошаље, тако се и представљам. Има два месеца како сам
Мерик...

(Грмљавина) Гррр... Грми, не бојим се! (Гледа око себе) Хртова овде нема?

ТИХОН: Какви те хртови! Све саме мушице и комарци... Мирни људи... Хртови саде, сигурно, у
перинама хрчу... (Гласно) Људи православии, чувајте џепове и одећу, ако што вреде! То је опак
човек! Покрашће вас!

МЕРИК: Новац нека чувају, ако га имају, а што се тиче одеће... нека не брину. Немам где с њом.

ТИХОН: Куда те ђаво носи?

МЕРИК: На Кубан.

ТИХОН: Ене де!

ФЕЂА: На Кубан? Заиста? (Придиже се) То су дивна места! Тако нешто ни у ону нећеш видети,
па макар три године спавао! Бескрајан простор! Кажу, птица тих истих, дивљачи и звери
свакојаких - сколико ти душа 'оће! Трава преко целе године расте, народ живи у слози, земље
ко блата! Власт, кажу... ономад ми један војник причао... даје по сто десетина на сваку њушку.
Срећа, убио ме бог ако није!

МЕРИК: Срећа... Срећа иде човеку за леђима... Не да се видети... Кад се за лакат угризеш, онда
ћеш и срећу видети... Најобичнија глупост... (Погледом прелази преко клупа и људи) Као
затвореници на предаху... Здраво, сиротињо!

ЈЕФИМОВНА (Мерику) Какве погане очи!... У теби се, момче, крије ђаво... Не гледај нас...

МЕРИК: Здраво, бедо!

ЈЕФИМОВНА: Окрени се! (Гура Саву) Саво, гледа нас зао човек! Урећи ће нас, роде! (Мерику)
Окрени се, аспидо, теби говорим!

САВА: Неће, душо, неће нас урећи... Не да бог.

МЕРИК: Здраво, људи православни! (Слеже раменима) Ћуте! Па не спавате, простаци! Зашто
ћутите?

ЈЕФИМОВНА: Окрени се! Ђавољу охолост окрени!

МЕРИК: Ћути, стара вештице! Хтео сам да вам горку судбину олакшам нежношћу и лепом
речју, а не ђавољом охолошћу! Стисли сте се на овој хладноћи као муве, сажалио сам се на вас,
хтео сам лепу реч да вам кажем, невољу да вам ублажим, а ви окрећете њушке! Па шта? Баш
ме брига! (Прилази Феђи) Од којих сте?

ФЕЂА: Овдашњи, хамоњевски фабрички радник. Из циглане.

МЕРИК: Устани де!

ФЕЂА (придижући се) Па?

МЕРИК: Устани! Сасвим, ту ћу ја лећи...

ФЕЂА: То јес... Је ли то твоје место?

МЕРИК: Јесте. Ти лези на поду!

ФЕЂА: Прођи се, иролазниче... Нисам се уплашио...

МЕРИК: Види га што је храбар... Хајде, устај, не причај! Зажалићеш, глупи човече!

ТИХОН (Феђи) Не препири се с њим, момче! Пусти га!

ФЕЂА: Ко ти је дао таква права? Избечио си те евоје рибље очи и мислиш да сам се уплашио!
(Узима своје прње у наручје, одлази и простире на поду) Ђаво! (Легне и покрије се преко главе)

МЕРИК (намешта се на клупи) Ниси ти, значи, видео ђавола, чим мене тако називаш. Ђаволи
друкчије изгледају. (Легне положивши крај себе секиру) Спавај, секирице, сестрице... Чекај да
те покријем, секирчино.

ТИХОН: Где си је нашао?

МЕРИК: Украо сам је... Украо, и сад се не растајемо: жао ми да је бацим, а немам куд с њом. То
ти је као са женом коју не волиш... Да... (Покрива се) Ђаволи, брајко мој, не изгледају тако...

ФЕЂА (извирујући испод сермјаге) Него како?

МЕРИК: Они су као магла, као дух... Као кад дунеш (дува), ето такви су они. Невидљиви.

ГЛАС ИЗ УГЛА: Ако седнеш под дрљачу, видећеш га.

МЕРИК: Пробао сам, па ништа... То измишљају сељанке и глупи сељаци... И ђаво, и шумски дух,
и мртвац су невидљиви... Очи нису створене да све виде... Кад сам био мали, намерно сам
ишао ноћу у шуму да видим шумског духа... Вичем, вичем колико ме грло носи, зовем га и не
трепћем; свашта ми се привиђа, али од шумског духа ни трага. На гробље сам ноћу ишао, хтео
сам да видим мртваца... лажу сељанке. Звериње сам свакојако сретао, а што се тиче
нечастивог... нема га ни од корова! Он се оком не може видети...

ГЛАС ИЗ УГЛА: Није тачно, понекад се види... У нашем селу један сељак распорио дивљег
вепра... Раопарао дробушину, кад из ње искочи!

САВА (придижући се) Дечице, не помињите нечастивог! Грех је, мили моји!
МЕРИК: Ааа... седа брадо! Скелету! (Смеје се) Не мора човек на гробље д' иде, испред носа му
из земље ничу мртваци и придике држе... Грех... Не можете ви са својим глупим схватањем
људе поучавати! Ви сте непросвећени, неуки људи... (Припаљује лулу) Отац ми је био сељак и
волео је да поучава. Једне ноћи дигао џак јабука од попа, доноси га и поучава нас: „Пазите,
децо, не ждерите јабуке пре Спасовдана, грех је"... Тако и ви... Ђаво се не сме помињати, а
ђаволисање је дозвољено... Узмимо, на пример, ову вештицу... (Показује на Јефимовну) У
мени је видела ђавола, док је сама, сигурно, са женске глупости бар пет пута ђаволу душу
предавала.

ЈЕФИМОВНА: Фуј Фуј, Фуј! Боже мили! (Рукама заклања лице) Саво!

ТИХОН: Зашто је плашиш? Уживаш у томе! (Ветар лупа вратима) Господе боже... Каква ветрина!

МЕРИК (протежући се) Ех, да ми је да ову силну снагу спокажем! (Ветар лупа вратима) Да се
понесем с отом ветрином! Она не може врата да откине, а ја ћу, ако ми се, прохте, крчму с
кореном ишчупати! (Устаје и леже) Ех, туто!

НАЗАРОВНА: Помоли се, идоле! Што бесниш?

ЈЕФИМОВНА: Не дирај га, ђаво га однео! Опет нас гледа! (Мерику) Не гледај, злобниче! Очи,
очи су му као у ђавола пред јутрење!

САВА: Нека гледа, богомољко! Помолите се, да вас неће урећи...

БОРЦОВ: Не, не могу! То је јаче од мене! (Прилази шанку) Чуј, Тихоне, последњи пут те
молим... Само пола чашице!

ТИХОН (одречно клима главом) Најпре паре!

БОРЦОВ: Боже драги, па већ сам ти рекао! Све сам пропио! Где да ти нађем паре! И зар ћеш
пропасти ако ми даш кап вотке на вересију? За тебе једна чашица не представља ништа, а
мене ће избавити од патњи! Ја патим! То није хир, него патња! Схвати!

ТИХОН: Причај ти то нвком друтом, а не мени... Иди замоли ове добре људе, нека ти уделе
нешто, ако хоће, а ја само хлеб дајем из милостиње.

БОРЦОВ: Гули их ти, јадне, а ја... не могу! Нећу да их пљачкам! Нећу! Схваташ? (Ударивши
песницом о шанк) Нећу! (Пауза) Хм... Чекајте... (Окреће се према богомољкама) То је добра
идеја, људи православни! Уделите петопарац! Утроба тражи! То је болест!

ФЕЂА: Гле ти њега, уделите... Мангуп један... А воде нећеш?

БОРЦОВ: Како се понижавам! Како се понижавам! Не треба! Ништа ми не треба! Шалио сам се!

МЕРИК: Од њега нећеш измолити, господине... То је позната циција... Чекај, ја сам негде имао
петопарац... Попићемо једну заједнички... по пола... (Тражи по џеповима) До ђавола.. завукао
се негде... Ономад ми је, канда, нешто звецкало у џепу... Нема га, нема... Нема га, брате! Баш
немаш среће! (Пауза)
БОРЦОВ: Морам нешто да попијем, иначећу убити неког или ћу се одлучити на самоубиство...
Боже, шта да радим! (Гледа пут врата) Да одем? Да одем у ту помрчину куд ме очи воде...

МЕРИК: Што га ви, богомољке, не поучите? А ти, Тихоне, зашто га не истераш? Није ти платио
за преноћиште. Отерај га, избаци га! Ех, како су људи данас немилосрдни. Не знају за нежност
и доброту... Бездушни су! Човек се дави, а они му довикују: „Удави се већ једном, немамо кад
да те гледамо, треба да се ради!" А да му конопац добаце, не пада им на памет... Конопац је
скуп...

САВА: Не осуђуј, добри човече!

МЕРИК: Ђути, стари вуче! Сви сте ви бездушни! Изроди! Продане душе! (Тихону) Дођи овамо,
изуј ми чизме! Живље!

ТИХОН: Гле како се разљутио! (Смеје се) Страота!

МЕРИК: Хајде, теби говорим! Живље! (Пауза) Чујеш ли ти? Или мислиш да зидовима говорим?
(Устаје)

ТИХОН: Де, де... доста!

МЕРИК: Слушај, живодеру, ја хоћу да ти мени, убогој окитници, изујеш чизме!

ТИХОН: Де, де... не срди се! Дођи да попијеш једну... Хајде дођи!

МЕРИК: Људи, па шта ја тражим? Да ме послужи вотком или да ми чизме изује? Или сам
погрешио, ла рекао нешто друго? (Тихону) Значи, ниси ме добро чуо? Причекаћу још мало,
можда ће ти се слух поправити. (Међу богомољцима и пролазницима осећа се извесно
узбуђење. Придижу се и посматрају Тихона и Мерика. Немо ишчекивање.)

ТИХОН: Који те је ђаво овамо донео! (Оставља шанак) Види ти господина! Хајде, хоћеш ли?
(Скида чизме Мерику) Племе Каиново...

МЕРИК: Ето тако. Ту их остави... Тако... Сад можеш да идеш!

ТИХОН: (скинувши чизме Мерику, одлази за шанак) Много волиш да мудријашиш! Наставиш
ли тако, брзо ћеш излетети из крчме! Да! (Борцову који прилази шанку) Опет ти?

БОРЦОВ: Чуј, могу да ти дам једну златну стварчицу... Изволи, ако хоћеш, даћу ти је...

ТИХОН: Што се тресеш? Говори јасније!

БОРЦОВ: То је подло и одвратно с моје стране, али шта могу? Одлуку сам донео у
неурачунљивом стању... И на суду би ме оправдали... Узми, али под једвим условом: да ми
вратиш када дођем из града. Дајем ти пред сведоцима... Господо, будите ми сведоци!
(Извлачи златан медаљон из недара) Ево га... Требало би да узмем сличицу, али немам куд с
њом: сав сам мокар!... Држи га тако! Само пази... овај... не дотичи се тог лика... Молим те... Био
сам груб према теби, драги мој... глупо сам се понео, али ти извиии и... не дирај ништа
прстима... И не гледај је својим очима... (Пружа медаљон Тихону)
ТИХОН (разгледа медаљон) То си негде украо... Добро де, пиј... (Налива му вотку) Лочи...

БОРЦОВ: Само је прстима... овај... (Пије лагано, са грозничавим прекидима)

ТИХОН (отвара медаљон) Хм... Мадама!... Где си је нашао?

МЕРИК: Покажи де ми! (Устаје и прилази шанку) Дај да погледам!

ТИХОН (склањајући му руку) Куд си навро? Видиш и овако!

ФЕЂА (придиже се и прилази Тихону) Де да и ја погледам! (Ходочасници и пролазници прилазе

шанку са разних страна. Окружују Тихона.)

МЕРИК (обема рукама чврсто држи Тихонову руку и ћутке посматра медаљон. Пауза) Лепа
ђаволица! Права госпођа..,

ФЕЂА: Вала баш... Ти образи, очи... Испружи де руку, не видим! Коса до појаса... Баш као жива!
Само што не говори... (Пауза)

МЕРИК: За слабог човека то је највећа опасност. Узјаше те таква за врат и... (одмахнувши
руком) и готов си! (Чује се Кузмин глас: „Пррр... Стој, тетребе!" Улази Кузма.)

ПОЈАВА III

Пређашњи и Кузма.

КУЗМА (улази) Крчма крај пута... ни да се провезеш, ни да је прођеш. Крај рођеног оца усред
бела дана прођеш, не приметиш га, а крчму и по мраку на сто врста видиш. Размакните се, ко у
бога верује! Де-де! (Петопарцем куца о шанк) Чашу праве мадере! Брзо!

ФЕЂА: Гле ти ветрогоње!

ТИХОН: Не млатарај рукама! Закачићеш нешто!

КУЗМА: Бог ми их је дао да омлатарам њима. Растопили сте се као да сте од шећера, нану ли
вам вашу! Кише сте се поплашили, мекушци! (Пије)

ЈЕФИМОВНА: Ко се не би уплашио, добри човече, кад га на путу таква ноћ затекне. Саде је, богу
хвала, дивно, уз пут има много села и свратишта, има човек где да се оклони од невремена, а
негда.. да бог сачува! Сто врста пређеш, и не само што села или свратишта нема него ни иверак
да нађеш. На крају ноћиваш на земљи...

КУЗМА: А колико се дуго злопатиш у животу, бако?

ЈЕФИМОВНА: Осма десетина, душо!

КУЗМА: Осма десетина! Па ти ћеш се навековати. (Посматра Борцова) Господине! (Борцов

препозна Кузму и, збуњен, одлази у угао, где седа на клупу.) Семјоне Сергејичу! Јесте ли то ви?
А? Шта ћете ви у овој крчми? Зар вам је ту место?

БОРЦОВ: Ћути!
МЕРИК (Кузми) Ко ти је то?

КУЗМА: Мученик несрећни! (Нервозно хода око шанка) А? Замисли, у крчми! Одрпан! Пијан!
Узбудио сам се, браћо... Баш сам се узбудио... (Мерику полушапатом) То је наш господин...
наш спахија Семјон Сергејич, господин Борцов... Јеси ли видео у каквом је стању? На шта саде
личи? Ето... како пиће може... Налиј де! (Пије) Ја сам из његовог села, из Борцовке, можда сте
чули, двеста врста одавлен, у јерговоком округу. Били омо кметови код његовог оца... Ех,
жалости!

МЕРИК: Је ли био богат?

КУЗМА: И те како...

МЕРИК: Спискао очевину?

КУЗМА: Не, драги мој, судбина је то... Био је велики господин, богат, трезвен... (Тихону) Биће да
си га и ти виђао кад је овуда у град ишао. Коњи господски, живахни, кочије на ледерима... прва
класа! Пет тројки је држао, брајко мој... Пре пет година, сећам се, превезао се ту
Микишкиновом скелом и уместо пет копејака рубљу даје.... Немам кад, вели, кусур да чекам...
Ето!

МЕРИК: Мора бити да је полудео.

КУЗМА: Не бих рекао... Све је то од малодушности! Од беса! Пре свега, због жене... Заволео,
јадан, једну варошанку и учинило му се да на целом свету нема лепше од ње... Могао је да
бира, а изабрао најгору. Девојка племићког рода... Није нека покварена или шта ти ја знам,
него тако... ветропираста... Репом... маше ли маше! Очима... жмирка ли, жмирка! И стално се
смеде, и стално се смеје! Глупача... Господи се то свиђа, за њих је она паметна, а ми, сељаци,
одмах бисмо је отерали!... Елем... допала му се... и јадна ти судбина његова! Стаде се вуцарати
с њом, те ово, те оно, угађа јој, и све друго... чамцима се по сву ноћ возикају, на клавиру...

БОРЦОВ: Не причај, Кузма! Чему то? Шта се њих тиче мој живот?

КУЗМА: Извините, ваше високоблагорође, ја сам само мрвицу... Испричао сам им... и доста...
Само мрвицу, зато што сам се узбудио... Баш сам се узбудио! Налиј де ми! (Пије)

МЕРИК (полушапатом) А је ли она њега волела?

КУЗМА (полушапатом, који постепено прелази у обичан говор) Како га не би волела? Господин
и по... Која га не би заволела кад је имао иљаду десетина и пара ко блата... Озбиљан,
достојанствен, трезвен... сваку власт, као ово ја сада тебе... за руку... (Узима Мерика за руку)
„добар дан и збогом, добродошли"... Пролазим ја једном, тако исто, увече господским вртом...
врт, брате, охохо! Врстама да га мериш... идем полако, гледам, кад они седе на клупици и
(подражава пољубац) љубе се. Он њу једном, она, змија, њега двапут... Он је узе за белу
ручицу, а она сва плану! И привија се, стално се привија уз њега да јој... Волим те, вели, Сења...
А Сења, као проклет човек, иде наоколо и, како га је бог дао малодушног, свуда се хвали
својом срећом... Овом рубљу, оном две... Мени је дао за коња. Од среће је свима дугове
опростио...
БОРЦОВ: Ах... Зашто им причаш? То су људи који немају ни трунке сажаљења... Непријатно ми
је!

КУЗМА: Само малчице, гооподине! Тражеду! Зашто да им не испричам малчице? Добро,

добро, нећу кад се љутите... Нећу... Брига ме за њих... (Чује се звон поштанских кола.)

ФЕЂА: А ти не вичи, него тихо...

КУЗМА: И онако сам тихо говорио... Не да, ту се ништа не може... А и немам шта више да
причам. Венчали су се, и то је све... То је крај. Налиј де Кузми некористољубивом! (Пије) Не
волим пијанство! И баш кад су се господа после венчања спремала да седну за сто, она узе
кочије и утече... (Шапатом) Здимила у град авокату, љубавнику... А? Шта кажете? Баш у прави
час! То јес... да је човек убије!

МЕРИК (замишљено) Да... А шта је било даље?

КУЗМА: Пошандрцао јадан... Ето, видиш, почео је да се опија и сада се, кажу, не трезни. Раније
се опијао, а сада се не трезни... Још је воли. Погледај га: воли је! И саде сигурно пешице где у
град да је бар крајичком ока погледа. Да је погледа, па натраг. (Пред крчму стиже пошта.
Писмоноша улази и пије)

ТИХОН: Данас пошта нешто касни! (Писмоноша ћутке плаћа и одлази. Чује се звон, пошта
одлази)

ГЛАС ИЗ УГЛА: По оваквом невремену пошта се може опљачкати ко од шале!

МЕРИК: Тридесет и пет година живим, а ниједну пошту нисам опљачкао. (Пауза) Ова је отишла,
касно је... Касно...

КУЗМА: Хоћеш да оњушиш робију?

МЕРИК: Људи пљачкају, не њуше. Па шта и да одем на робију. (Оштро) Шта је било даље?

КУЗМА: Мислиш на несрећника?

МЕРИК: Него на кога?

КУЗМА: Друга ствар, браћо, која је допринела његовој пропасти, то је зет, срестрин муж...
Одлучио он да јемчи за зета у банкарском удружењу... на тридесет хиљада... Зет воли да
ћапи... наравно, зна, лупеж, свој интерес и не обазире се ни на шта... Узео, а да плати неће.
Наш је све исплатио. (Уздише) Глуп човек плаћа своје глупости. Жена му рађа децу с авокатом,
зет код Полтаве купио имање, а наш, као будала, обилази крчме и жали се сељацима:
„Изгубио сам веру, браћо! Немам у кога више, тако исто, да верујем!" Малодушност! Сваки
човек има овоју муку која му душу нагриза, шта му друго остаје него да пије? Узмимо, на
пример, нашег старешину. Жена му усред бела дана учитеља доводи, мужевљев новац на
пиће троши, а старешина само ћути и смешка се подругљиво... Само је смршао малчице...

ТИХОН (уздише) Некоме бог да снаге, а некоме не...

КУЗМА: Има нас разних, то је тачно... Е па? Колико сам дужан? (Плаћа) Узми, крваво су стечене!
Збогом, момци! Лака вам ноћ, тгријатан сан! Време је да идем, журим... Возим акушерку
госпођи... Сигурно се начекала, јадна, покисла је... (Брзо одлази)

ТИХОН (после паузе) Еј, ти! Како вам је име? Несрећниче, дођи да попијеш нешто! (Налива)

БОРЦОВ (неодлучно прилази шанку и пије) Значи, сада ти дугујем за две чашице.

ТИХОН: Ма какав дуг?! Пиј и тачка! Утопи тугу у невољу!

ФЕЂА: Попиј, господине, и на мој рачун! Ех! (Баца петопарац на шанк) Пио не пио, исто ти се
пише! Без вотке је лепо, а с њом, тако ми бога, још лепше! Уз вотку је и несрећа мања...
Навали!

БОРЦОВ: Ху! Пече!

МЕРИК: Дај де ми то! (Узима од Тихона медаљон и посматра сличицу) Хм... Побегла после
венчања... Значи, тако?

ГЛАС ИЗ УГЛА: Нацеди де му, Тишо, чашицу. Нека и на мој рачун попије!

МЕРИК (треснувши медаљон о под) Проклета била! (Брзо оде на своје место и окрене се
лицем према зиду. Сви су узбуђени. )

БОРЦОВ: Шта је то? Шта то значи? (Подиже медаљон) Како се усуђујеш, барабо? С каквим
правом? (Плачљиво) Хоћеш да те убијем? Је ли? Сељачино! Простачино!

ТИХОН: Не љутите ее, господине... Није од стакла, није му ништа... Попиј де још једну, па на
спавање... (Налива) Заборавио сам се слушајући вас, а одавео сам морао крчму да затворим.
(Одлази и затвара спољашња врата)

БОРЦОВ (пије) Како се усуђује? Будала једна! (Мерику) Схваташ? Ти ои будала, магарац!

САВА: Дечице! Уважени моји! Поставите стражу код језика својих! Каква вајда од галаме?
Пустите људе да спавају!

ТИХОН: Лежите, лежите... Доста је било! (Одлази за шанак и закључава кутију с пазаром)
Време је да се спава!

ФЕЂА: Време је! (Леже) Пријатно, браћо!

МЕРИК (устаје и пребацује кратку бунду преко клупе) Дођи, господине, лези овде!

ТИХОН: А где ћеш ти?

МЕРИК: Није важно... Јамогу инаподу... (Простире сермјагу по поду) Мени је свеједно. (Ставља
секиру крај себе) Он би се на поду намучио... Навикао је на свилу и вату...

ТИХОН (Борцову) Лези, ваше благорође! Доста ои потрет гледао! (Гаси свећу) Остави је!

БОРЦОВ (клатећи се) Где да легнем?

ТИХОН: На скитничино место! Чуо си, ваљда, да ти га је уступио!

БОРЦОВ (прилази уступљеном месту) Овај... напио сам се... Шта је ово? Овде да легнем? А?

ТИХОН: Ту, ту, не бој се, слободно лези... (Леже на шанк)

БОРЦОВ (леже) Ја... Пијан сам... Око мене ове... (Отвара медаљон) Да немаш свећу? (Пауза)
Баш си чудна, Машо... Гледаш ме из тог оквира и смејеш ми се... (Смеје се) Пијан сам! А зар се
пијаном човеку можеш подсмевати? Пређи преко свега, што би рекао Срећковић, и... заволи
пијаницу.

ФЕЂА: Како ветар завија! Језиво!

БОРЦОВ (смеје се) Каква си... Зашто се тако вртиш? Не могу да те ухватим!

МЕРИК: Бунца јадник. Загледао се у сличицу. (Смеје се) Боже! Та образована господа
поизмишљала су свакојаке машине и лекове, а нико се још није досетио да пронађе лек од
женоког пола... Хоће да излече све болести, а не виде да људи више страдају од женског рода
него од болештина... Лукаве, грамзиве, бездушне, глупе... Свекрва кињи снаху, ова гледа како
да превари мужа... И тако без краја...

ТИХОН: Натрљала му жена нос, па се сада рогуши.

МЕРИК: Нисам ја једини... Одвајкада, откако је света и века, људи се жале... Није чудо што се у
песмама и причама жена и ђаво у исту врећу трпају... Није чудо! Има у томе много истине...
(Пауза) Ето, господин прави глупости, а зар сам ја од превелике памети постао скитница,
оставио оца и мајку?

ФЕЂА: Него због жена?

МЕРИК: Исто као и господин... Био сам као проклет, зачаран, разметао сам се својом срећом...
дању и ноћу као у грозници, а оида су ми се отвориле очи... То није била љубав, него велика
обмана...

ФЕЂА: Шта да јој учинио?

МЕРИК: То се тебе не тиче... (Пауза) Мислиш да сам је убио? Руке су ми кратке... Не само што је
нисам убио него сам се још и сажалио на њу... Живи и буди... срећна! Само да те моје очи више
не гледају, да те заборавим, гујо љута! (Лупњава на вратима.)

ТИХОН: Ђаволи су нам некога послали... Ко је? (Лупњава) Ко лупа? (Устаје и прилази вратила)
Ко лупа? Пролази, затворено је!

ГЛАС ИЗА ВРАТА: Отвори, Тихоне, смилуј се! Пукла ми је опруга на кочијама! Буди добар, па ми
помози! Само да је конопом обвежемо, а онда бисмо већ некако стигли...

ТИХОН: Кога возиш?

ГЛАС ИЗА ВРАТА: Госпођа иде у Варсонофјево... Остало нам је још само пет врста... Помози,
молим те!
ТИХОН: Иди и кажи госпођи, ако да десет рубаља, и конопац ћемо наћи и кочије ћемо
поправити...

ГЛАС ИЗА ВРАТА: Јеси луд? Десет рубаља! Псето погано! Радујеш се туђој несрећи!

ТИХОН: Како те воља... Ако нећеш, не мораш...

ГЛАС ИЗА ВРАТА: Добро, причекај... (Пауза) Госпођа је рекла: важи.

ТИХОН: Добродошли! (Отвара врата и пропушта кочијаша)

ПОЈАВА IV

Пређашњи и Кочијаш.

КОЧИЈАШ: Помоз бог, људи православни! Хајде, дај конопац! Брже! Момци, ко хоће да
помогне? Добиће напојницу!

ТИХОН: Каква те напојница... Нека хрчу, то ћемо нас двојица.

КОЧИЈАШ: Фуј, баш сам се намучио! Хладноћа, блато, покисао сам до голе коже... Него, још
нешто, мили... Да немаш овде неку собицу да се госпођа мало огреје? Кочије су се накривиле,
не може да седи у њима...

ТИХОН: Каква те соба снашла? Нек се греје овде, ако је прозебла... Направићемо јој места.
(Прилази Борцову и распрема око њега) Устајте, устајте! Пређите зачас на под, доклен се
госпођа загреје. (Борцову) Придигни се, ваше благорође! Седи мало! (Борцов се придиже) Ево,
ту се смести. (Кочијаш излази)

ФЕЂА: Ето нам гошће, ђаволи је донели! Саде до зоре нећемо заспати!

ТИХОН: Штета што петнајес нисам затражио... Дала би... (Стане на врата и ишчекује) А ви,
народе, будите мало деликатнији.... Не говорите свакојаке речи... (Улази Марја Јегоровна, за
њом Кочијаш)

ПОЈАВА V

Пређашњи, Марја Јегоровна и Кочијаш.

ТИХОН (клања се) Добродошли, пресветла госпођо. Извините, ово је боравиште за сељаке и
бубашвабе. Изволите!

МАРЈА ЈЕГОРОВНА: Ништа не видим... Куда ћу?

ТИХОН: Овамо, пресветла госпођо! (Води је према Борцову) Изволите овде! (Дунувши на
клупу) Изволите, немам посебну собу, али ви се, госпођо, не устручавајте: то су добри, мирни
људи...
МАРЈА ЈЕГОРОВНА (седајући поред Борцова) Како је овде загушљиво! Отворите бар врата!

ТИХОН: Одмах, молим! (Трчи и широм отвара врата)

МЕРИК: Народ се смрзава, а они широм отворили врата! (Устане и залупи врата) Нашо се ко ће
да заповеда! (Леже)

ТИХОН: Извините, пресветла госпођо, он нам је мало луд... јуродив... Али ви се не бојте, није
опасан... Само извините, госпођо, ја не пристајем за десет рубаља... За петнајес, ако вам
одговара....

МАРЈА ЈЕГОРОВНА: Добро, само пожурите!...

ТИХОН: Ево одмах... Зачас ћемо ми то... (Извлачи конопац испод шанка) Ево одмах... (Пауза)

БОРЦОВ (пажљиво посматра Марју Јегоровну) Мари... Машо...

МАРЈА ЈЕГОРОВНА (посматрајући Борцова) Шта?

БОРЦОВ: Мари... Јеси ли то ти? Откуд ти овде? (Препознавши Борцова, Марја Јегоровна врисне
и побегне на средину крчме. Иде за њом) Мари, то сам ја... Ја! (Кикоће се) Моја жена! Мари!
Па где се ја то налазим? Људи, дајте светлости!

МАРЈА ЈЕГОРОВНА: Бежите од мене! Лажете, нисте то ви! Немогуће! (Заклања лице рукама) То
је лаж, то је глупост!

БОРЦОВ: Глас, покрети... Мари, то сам ја! Ево, одмах ћу престати... нећу више бити пијан... Врти
ми се у глави... Боже драги! Чекај, чекај... ништа не схватам. (Виче) Жено! (Падне јој пред ноге
и зарида.

Присутни се окупљају око њих.)

МАРЈА ЈЕГОРОВНА: Бежите од мене! (Кочијашу) Идемо, Денисе! Ја овде не могу више да
останем!

МЕРИК (прискочи и загледа јој се у лице) Портрет! (Хвата је за руку) То је она! Еј, народе!
Госиодинова жена!

МАРЈА ЈЕГОРОВНА: Одлази од мене, сељачино! (Покушава да истргне руку) Денисе, шта чекаш?
(Денис и Тихон притрче и узму Мерика под руку) Ово је разбојничка јазбина! Пусти ми руку! Не
бојим се ја!... Одлазите!

МЕРИК: Чекај, одмах ћу те пустити... Само једну реч да ти кажем... Једну једину, да схватиш...
Чекај... (Окреће се према Тихону и Денису) Макните се, хуље, не држизте ме! Нећу је пустити
доклен јој не кажем! Чекај... ево одмах. (Лупивши се песницом по челу) Не, није ме бог
обдарио памећу! Не могу да ти смислим ту реч!

МАРЈА ЈЕГОРОВНА (истргнувши руку) Одлази! Пијанице... Хајдемо, Денисе! (Крећу према
вратима)
МЕРИК (преградивши јој пут) Погледај га бар крајичком ока! Кажи му бар неку нежну реч.
Преклињем те богом јединим!

МАРЈА ЈЕГОРОВНА: Уклоните од мене тог... лудака.

МЕРИК: Онда иди до ђавола, проклетнице! (Замахне секиром Велико комешање. Сви скоче и
врисну ужаснути. Сава стане између Мерика и Марје Јегоровне... Денис на силу одгурне
Мерика и изнесе своју господарицу из крчме. Сви стоје као скамењени. Дуга пауза.)

БОРЦОВ (рукама хватајући ваздух) Мари... Где си, Мари!

НАЗАРОВНА: Боже драги, боже драги... Душу сте ми ранили, убојице! О проклете ноћи!

МЕРИК (спуштајући руку у којој држи секиру) Јесам ли је убио?...

ТИХОН: Захвали богу, глава ти је читава...

МЕРИК: Значи, нисам је убио... (Тетурајући се одлази на своје место) Није ми суђено да
погинем од украдене секире... (Баци се на постељу и заплаче) Ех, туго! Туго моја преголема!
Сажалите се на мене, људи православни!

Завеса