Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu

Istorija svetske drame i pozorišta III

Red. prof. Dr Aleksandra Jovićević
Doc. Dr Ivan Medenica

Georg Bihner
(rezime)

- Georg Bihner je umro u 24. godini života (1813-1837), za sobom je ostavio tri drame i to
jednu u fragmentima (tragedije Vojcek i Dantonova smrt i komedija Leons i Lena), ali je bio
najznačajniji pisac svog vremena – po formalnim odlikama, temama i opštem senzibilitetu,
njegovo delo je išlo sto godina unapred (anticipiralo je nemački ekspresionizam)
- glavni Bihnerov „rez“ u istoriji književnosti (po D. Gojković) – potpuno odstranjivanje
svakog idealizma; u njegovim tragedijama nema sukoba između stvarnosti i ideala, junakovo
stradanje (čak i smrt) nemaju viši tragički smisao (Danton ne odlazi na giljotinu sa osećanjem
da su njegovi ideali ostali neostvareni, već da su se potrošili, da su revolucionarne vrednosti
izvitoperene, da je i sâm kriv za pretvaranje Revolucije u krvavi teror)
- za odbacivanje višeg smisla junakovog stradanja, vezana je još jedna odlika Bihnerovih
tragedija – njihova građe ne dolazi iz mita, već iz stvarnog života: nedavne istorije (francuska
buržoaska revolucija, Dantonova smrt) ili sudskih spisa (Vojcek); ta građa je dokumentarna –
još jedna radikalna novina u istoriji književnosti; u Vojceku – sudske hronike i medicinske
ekspertize, pre svega veštačenje Dr Klarusa na suđenju vojniku Johanu Vojceku koji je iz
ljubomore, a pod pritiskom psihičke labilnosti, ubio svoju devojku; u Dantonovoj smrti –
dokumenti vezani za francusku buržoasku revoluciju, pre svega istorije Tjera i Minjea (čak
1/6 celog teksta Dantonove smrti preuzeta iz dokumentarne građe – dva Robespjerova govora
i jedan Dantonov su autentični u najvećoj meri)
- ovakav dramaturški postupak potiče iz osnovnih Bihnerovih estetičkih načela: on se
suprotstavlja idealizmu nemačke književnosti i želi da literaturu približi životu (“Ja u svemu
tražim mogućnost postojanja; ako toga ima, dobro je i ne treba da pitamo da li je delo lepo ili
ružno, osećanje da u onome što je stvoreno pulsira život nadilazi oboje i jedino je merilo u
stvarima umetnosti”); dokumentarnu građu ne koristi ilustrativno, već zato da bi napravio
„smisaona proširenja“ (D. G.); primer: autentičnu izjavu jednog revolucionara da Revolucija
kao Saturn proždire svoju decu, u drami izgovara sam Danton, pa tako ona dobija drugačije
značenje – umesto konstatacije ili upozorenja, ona je izraz razočarenja i rezignacije čoveka
koji je pre drugih shvatio pravu prirodu Revolucije; dokumentarne građa u Vojceku nije u
funkciji prikaza poremećene psihe, ne objašnjava junakovu motivaciju – labilnost je ovde
metafora junakove ugroženosti u neprijateljskom svetu (“da li je svet besmislen zato što je
junak lud, ili je junak lud zbog besmisla sveta?” – D.G.)
- Divinjo tvrdi, pozivajući se na Getea, da je glavna tema u ovoj vrsti drame – proganjanje:
junak je u nerazrešivom sukobu sa svojim okruženjem; ovde nema sukoba protagonista –
antagonista, kao u klasičnoj tragediji, već je celo junakovo okruženje kolektivni antagonista;
u Vojceku, neprijateljski svet je militarističko i malograđansko društvo, oličeno u likovima
Doktora i Kapetana koji maltretiraju ubogog vojnika (služi im kao zamorče za eksperimente,
preziru ga i kritikuju zbog vanbračne veze i deteta); tema proganjanja – junakova ugroženost
u neprijateljskom svetu – je glavna veza između Bihnerovog dela i nemačkog ekspresionizma
iz prve polovine 20. veka
- klasičnog sukoba protagonista-antagonista nema ni i u Dantonovoj smrti; na prvi pogled,
tu funkciju može da ima sukob dva koncepta Revolucije – umerenjački (razočarani Danton) i
dogamtsko-radikalni (fanatični Robespjer); međutim, ovaj sukob se rastače pre svega zato što
Danton, u svojoj razočaranosti, ne oličava nikakav aktivni princip, on se ne bori ni za jedan
koncept Revolucije; takođe, nije samo Robespjer Dantonov protivnik – na suprotnoj strani
nalazi se čitva galerija likova koji se svode na različite manifestacije revolucionarne tiranije:
Robespjer pokušava da revolucionarni teror opravda moralnim razlozima, Sen-Žist tumači taj
teror kao nužni prirodni proces, Kolo, Bijo i Barer se, sa cinizmom, priklanjaju teroru zato
što im je jedina alternativa da postanu njegove žrtve, narod prihvata teror kao sredstvo osvete
nad onima koji imaju više (svi ovi likovi su samo manifestacije revolucionarnog terora koji,
kao kolektivni antagonista, proganja Dantonov život i njegovu savest)
- veliki Bihnerov doprinos na planu dramske forme – govor likova je autonomno sredstvo
karakterizacije; isprekidanost, nepovezanost i alogičnost Vojcekovog govora su, delimično,
proizvod junakovog intelektualnog i socijalnog položaja, ali mnogo više situacije u kojoj se
nalazi – pritisnut događajima, čulnim senzacijama i snažnim uzbuđenjima, Vojcek ne pravi
distancu, ne može jasno da izrazi misli i osećanja; takav govor je izraz emocionalnog
doživljaja, ali i intuitivnog poimanje sveta, dubljeg od Kapetanovog lažnog moralisanja i
Doktorove lažne učenosti; intuitivno poimanje sveta, prizivanje biblije i vizije slobodnih
zidara, pokazuju da junak ima snažnu potrebu – nemuštu i neosvešćenu – da svom stradanju
da neki viši smisao, da shvati šta mu se dešava
- Vojcek je sačuvan u fragmentima, koje su istoričari na različite načine povezivali u celinu
(danas se prihvata Lemanova rekonstrukcija); međutim, i da je sačuvan kao celina, Vojcek bi
bio jedan od najočiglednijih primera fragmentarne dramaturgije – postupka u kome se priča
razbija na niz manjih jedinica (kompozicija po principu kontrasta, diskontinuiteta, itd);
- F. Kloc naziva ovaj oblik “drama otvorene forme” – za razliku od drame zatvorene
forme, u kojoj postoji jedna ili nekoliko paralelnih i povezanih radnji, u otvorenoj formi
jedinstvo i zatvorenost radnje su potpuno razbijeni, a priča je svedena na niz manje-više
autonomnih jedinica; načelo komponovanja u drami otvorene forme je odozdo nagore: polazi
se od slika (scena), kao dramskih pra-ćelija, a onda se pronalaze načini njihovog povezivanja
(nasuprot drami zatvorene forme, u kojoj treba zaokruženu celinu razložiti na sastavne i
međusobno povezane delove); nasuprot drame zatvorene forme, gde se smisao konstituiše
kroz sukcesivni i logički sled epizoda, u drami otvorene forme, scene su autonomne i svaka
predstavlja različiti aspekt (varijaciju) glavne teme

IZVORI:
- Drinka Gojković, predgovor u: Georg Bihner, Celokupna dela, Zajednica, Sremski Karlovci
1989.
- Žan Divinjo, Sociologija pozorišta, BIGZ, Beograd 1978.
- Folker Kloc, Zatvorena i otvorena forma u drami, Lapis, Beograd 1995.
- Ivan Medenica, Nivoi fragmentarnosti kao indicija značenja u „Vojceku“ Georga Bihnera,
Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd 1999.