Ronald Harvud - Na Cijoj Strani

Ronald Harvud - Na cijoj strani
Ronald Harvud
Na čijoj strani
Preveo: ðorñe Krivokapić
Bernardu Levinu
Vilhelm Furtvengler (1886 1954) bio je istaknuti dirigent svoje generacije, a

Arturo Toskanini jedini suparnik. Bio je na vrhuncu snage kada je Adolf Hitler
1933. postao nemački kancelar. Mnogi od njegovih kolega, zato što su bili
Jevreji, bili su prinudeni da odu; drugi, oni koji nisu bili Jevreji, a bili su
protivnici režima, izabrali su izgnanstvo kao čin protesta. Furtvengler je bio
odlučio da ostane; kao rezultat te odluke bio je optužen da je služio nacizmu.
To je bila, i još uvek jeste, glavna optužba protiv njega. Došao je pred Tribunal
za denacifikaciju u Berlinu 1946. godine koji su vodili njegovi zemljaci Nemci.
Ispitivali su ga dva dana. Osloboñen je svih optužbi, ali nikada nije uspeo da se
u potpunosti oslobodi tog nacističkog zadaha koji se još uvek oseća u
sećanjima na njega. Dokaze za Tribunal pripremili su u prethodnom postupku
Britanci, a zatim su slučaj preuzele, kako izgleda, dve grupe Amerikanaca:
jedna u Visbadenu, koja je pomagala Furtvengleru u njegovoj odbrani i druga u
Berlinu, koja je bila odgovorna za podizanje optužnice protiv njega. Malo ili
skoro ništa se ne zna o motivima i metodima ove druge grupe koja je centralna
u drami NA ČIJOJ STRANI. Ono što se ne može poreći, meñutim, jeste da je
Furtvengler bio ponižavan, nemilosrdno gonjen sudskim putem, a pošto je bio
osloboñen, dezinformacije koje su se odnosile na njega pojavile su se u
američkoj štampi. Ovo je možda bilo opravdano, a možda i nije. Sve zavisi od
toga na čijoj ste strani.
LICA:
Major Stiv Arnold
Emi Štraube
Tamara Zaks
Helmut Rode
Poručnik Dejvid Vils
Vilhelm Furtvengler
Radnja se dogaña u kancelariji majora Arnolda u američkoj zoni u okupiranom

Berlinu, 1946.
PRVI ČIN Februar. Jutro.

DRUGI ČIN PRVA SCENA: April. Noc DRUGA SCENA: Juli. Jutro.
SCENA: Kancelarija majora Arnolda je jedno ostrvo okruženo ruševinama

grada koga su sravnile savezničke bombe. Ta prostorija se nalazi u
nekadašnjoj zgradi vlade. Svi posetioci ne moraju da proñu kroz ruševine
Page 1
prilikom dolaska u kancelariju. U kancelariju se može doći i iz prilaza koji se ne
vide. Soba je oskudno nameštena, ali sasvim neprikladno; tu se nalazi jedan
kitnjast pisaći sto koji koristi Arnold. Njegova sekretarica, Nemica, Emi
Štraube, ima sto, pisaću mašinu i poljski telefon. Tu su još dva druga manja
stola; na jednom se nalazi gramofon i gomila gramofonskih ploča, a na drugom
serijski telefon povezan sa poljskim telefonom. Izmeñu Arnoldovog pisaćeg
stola i Eminog stola postavljena je obična stolica sa uspravnim naslonom koja
je namenjena onima koje ispituju. Bliže Arnoldovom pisaćem stolu nalazi se
jedna prilično udobna stolica za posetioce. Tu su i vrata koja vode u čekaonicu.
U drugom činu, radijatori za centralno grejanje postavljeni su na svoja mesta,
a telefonski sistem je povezan.
PRVI ČIN
Februar mesec. Nešto pre devet sati izjutra. Užasno hladno. Bedna bubnjara.
Svi nose zimske kapute, rukavice, šalove. Sa gramofona u kancelariji majora
Arnolda dopiru zvuci poslednjih minuta završnog stava Betovenove Pete
simfonije koju diriguje Vilhelm Furtvengler. Arnold spava nogu ispruženih na
pisaćem stolu. Neodreñenih je godina, mogao bi imati negde izmedu trideset i
pet i četrdeset i neke. Emi Štraube je za svojim stolom, sluša muziku i
posmatra Arnolda. Ima dvadesetak godina, bleda lica koje skoro da je teško
opisati. Na ruševinama od bombi, sva natrontana, kao neka skitnica, sedi
Tamara Zaks, trideset i dve godine, i čeka. Helmut Rode, poznih četrdesetih
godina, na sebi ima iznošeno odelo, a na glavi štrikanu potkapu; ulazi na
mesto gde je pala bomba. Počne da pretura tražeći bilo šta. Onda čuje muziku,
ali ne može da pogodi odakle dolazi. Poručnik Dejvid Vils, dvadeset i četiri
godine, ulazi odlučno preko ruševina. Rode se skloni u stranu. Dejvid prolazi i
nestaje iza kancelarije. Tamara jedva da ga pogleda. Muzika i dalje svira.
Arnold spava. Emi sluša i posmatra. Otvaraju se vrata kancelarije i Dejvid se
ponovo pojavljuje. Vidi Arnolda kako spava pa se povuče. Trenutak kasnije,
muzika se završava i Emi skida gramofonsku ploču.
EMI: Majore Arnolde, muzika se završila. (On se ne pomiče.) Majore Arnolde?
(Prene se iz sna, kao da je nešto loše sanjao.) Muzika se završila, majore. (On
počne lakše da diše.)
ARNOLD: Voleo bih da me zovete Stiv, Emi.
EMI: Zaspali ste.
ARNOLD: Tačno, Emi, i jesam.
EMI: Veoma mi je teško da shvatim kako možete da zaspite za vreme
Betovenove Pete simfonije.
ARNOLD: Onda ću vam objasniti, Emi. Zaspao sam dok slušam Betovenovu
Petu simfoniju, jer mi se prisere koliko je Betovenova Peta simfonija dosadna.
EMI: Opet se šalite. Da li se šalite? Nikad nisam sigurna kad se šalite. Mislim
da se uvek šalite kad ste nepristojni.
ARNOLD: Ne, Emi, ja se nikada ne šalim kad sam nepristojan.
EMI: Ne volim kad ste nepristojni.
ARNOLD: Onda vam sigurno nije lako, Emi.
Page 2
EMI: Trebalo bi da pažljivo slušate Betovena, majore. Osma simfonija je moja
najomiljenija. Ali bi posebno trebalo da slušate Devetu. Betoven ju je napisao
poslednjih godina svog života. To je jedan od najdivnijih muzičkih komada koji
je ikada napisan. Trebalo bi da je čujete, majore.
ARNOLD: Da li isto traje kao i Peta? Ili je možda, kako je stario, pisao kraće
stvari?
EMI: Da, šalite se, ali morate da je čujete, majore. Zato sam ja i donela sve
ove ploče, tako da znate s kim imate posla.
ARNOLD: Znam ja s kim imam posla. (Prilazi peći i greje se.) Poznavao sam
jednog drugog voñu nekog benda. Zvao se Diks Dikson. Mali sastav. Alt
saksofon. Nije bio loš. Nije bio dobar, ali nije bio ni loš. Svirao je na koncertima
u Ilinoisu i Mičigenu. Kuća koju je imao, u kojoj su on i orkestar boravili,
izgorela je. Sve je izgubio. Pa, skoro sve. Ali sam ga ulovio. A znate kako? Zato
što uvek postoji jedno pitanje na koje onaj koji je kriv ne može da odgovori.
Uzmite marker i napišite krupnim slovima: Uvek postoji jedno pitanje na koje
onaj koji je kriv ne može da odgovori. U Diksijevom slučaju, to je bilo, „Kako
to, Diks, svi izgubili sve sem tebe? Imaš svoju odeću, svoj saksofon, otkud to?"
Nije umeo da odgovori. Bio zanemeo. Čoveče, kako je samo bio zanemeo.
Dugovao kladioničarima. Shvatate, zar ne, Emi? Sam je zapalio svoju kuću da
bi dobio pare od osiguranja. To smo zvali „jevrejska munja". (Kikoće se, Emi
ne reaguje.) Koliko još treba da ih primim pre nego sto na red doñe veliki
dasa?
EMI (gleda u fasciklu) Samo jednog. Helmut Rode, druga violina, od 1935. do
danas. Onda, ima i zahtev iz Visbadena da primite gospoñu Tamaru Zaks.
Razgovarala sam s njom telefonom i ona će doći u dva.
ARNOLD: Sve što stigne iz Visbadena obavezno je neka loša vest. Šta hoće ta
gospoña Zaks?
EMI: Nije htela da kaže. Oh, majore, neki mladi oficir malopre je promolio
glavu kroz vrata, video je da spavate pa se izgubio.
ARNOLD: A ko je on?
EMI: Ne znam. Nikada ga ranije nisam videla. (Gleda u beležnicu sa
porukama.) I još dve poruke. Kapetan Vernaj će možda da svrati kasnije.
Pukovnik Volkov neće prisustvovati.
ARNOLD: To je olakšanje. Ništa od Britanaca?
EMI: Ništa.
ARNOLD: A gde je sad taj mladi oficir?
EMI: Ne znam, samo je došao i otišao.
ARNOLD: Idite i pronañite ga, hoćete, Emi? (Emi izlazi. Arnold dodaje drva na
vatru. Na ruševinama se ponovo pojavljuje Rode, prelazi mesto na koje je pala
bomba, zastaje, podiže pikavac i onda požuri natrag ka zadnjem delu
Arnoldove kancelarije i nestaje. Tamara sedi i čeka. Emi ponovo ulazi,
pridržavajući vrata Dejvidu koji staje u stav mirno, propisno salutira.)
DEJVID: Poručnik Vils javlja se majoru Arnoldu, gospodine!
ARNOLD: Blagi Bože kako mrzim to proseravanje, manite to. Zovem se Stiv. A
vi?
DEJVID (malo zbunjen) Dejvid. Dejvid Vils.
Page 3
ARNOLD: Ko ste vi?
DEJVID: Preuzeo sam dužnost od kapetana Grinvuda. Ja sam vaš novi oficir za
vezu pri Savezničkoj obaveštajnoj službi.
ARNOLD: A šta se desilo s Henkom?
DEJVID: Kapetan Grinvud je prekomandovan u Nirnberg. Izgleda da im treba
još prevodilaca za suñenja.
ARNOLD: Znači sada radite s Britancima.
DEJVID: Da, gospodine.
ARNOLD: Još jednom li me oslovite sa gospodine, nateraću vas da slušate
Betovena. (Dejvid se samo napola osmehne.) Jeste li već sreli onog majora
Engleza, onog što priča kao da ima kockice leda u ustima? Ne znam da li govori
nemački ili engleski, kako se dovraga ono zvaše?
DEJVID: Major Ričards.
ARNOLD: Jea, Alan Ričards.
DEJVID: Jutros sam razgovarao sa njim, ali je žurio na neki hitan sastanak.
ARNOLD: Hitan sastanak. Jea, Hinkelova arhiva.
DEJVID: Da.
ARNOLD: Da li znate šta se nalazi u toj Hinkelovoj arhivi?
DEJVID: Ne znam.
ARNOLD: I ako se pokaže da je važna, mislite li da će je Britanci podeliti sa
saveznicima?
DEJVID: Rekao je da će pozvati da vas obavesti. Kazao je da je jako razočaran.
Hteo je da danas bude ovde. Naročito danas. (Arnold ga meri od glave do
pete.)
ARNOLD: Sad regrutujemo i decu?
DEJVID (s osmehom) Pa izgleda.
ARNOLD: Odakle ste?
DEJVID: Ovde sam roñen. (Arnold se osmehuje, čeka, ne pruža pomoć.) Ne u
Berlinu. U Hamburgu. (Arnold i dalje ne pomaže.) Pobegao sam 34. Imao sam
dvanaest godina. (Pauza) Roditelji su me poslali ujaku u Filadelfiji. Trebalo je
da doñu za mnom. Ali su odlagali i odlagali. Nisu došli za mnom. (Arnold i dalje
ćuti.) Naše je prezime Vejl. Ali to ne zvuči lepo na engleskom. Moj ujak ga je
promenio u Vils.
ARNOLD: Jeste li čuli ovo, Emi? Ovaj Dejvid je roñen u Hamburgu.
EMI: Da, čula sam.
ARNOLD: Žao mi je zbog vaših roditelja. (Nelagodna pauza.) Oh, ovo je Emi
Straube. Ona beleži razgovore. Sa mnom radi već nedelju dana. Ona je dobra
Nemica, je li tako, Emi? Njen je otac učestvovao u zaveri protiv Adolfa. (Pauza)
Pa, kakav ste mi vi to oficir obaveštajac, Dejvide? Trebalo je da postavite
pitanje. Trebalo je da pitate, „Otkud znamo da ona nije prijavila svog oca što je
učestvovao u zaveri protiv Adolfa?" Zar nije to trebalo da pita, Emi? (Nema
odgovora.) Emi je okej. Proverili smo je. Vi ste okej, Emi, je l’ tako?
EMI: Da vidim da li je gospodin Rode stigao? Prošlo je devet.
ARNOLD: Kad budem rekao, Emi, kad budem rekao. (Dejvidu) Volim da ih
pustim da čekaju. Od toga počnu da se znoje. A to vam je prava milost po
ovakvom vremenu, zar ne?
Page 4
EMI: Pretpostavljam da je gospodin Rode ovde, majore.
ARNOLD: Neće da me zove Stiv, Dejvide. Tako je korektna. A voli knjige i
poeziju i jednostavno je luda za Betovenom, je li tako, Emi? Da li vi volite
Betovena, Dejvide?
DEJVID: Volim.
ARNOLD: Da. Pomislio sam da čudno izgledate kada sam vam zapretio s tim
starim kopilanom. A rekao bih da cenite muzičare.
DEJVID: Neke.
ARNOLD: Nemojte.
DEJVID: Šta nemojte?
ARNOLD: Ovo vam je kao krivična istraga, Dejvide. Muzičari, vlasnici pogrebnih
preduzeća, advokati, kasapi, doktori, službenici. Svi su oni isti. Video sam
Bergen-Belzen dva dana pošto je bio osloboñen. Znam o čemu pričam. Ovim
sam očima video neke stvari znate li o čemu govorim, Dejvide?
DEJVID: Znam.
ARNOLD: Mislite na svoje roditelje. Nemojte misliti na muzičare. Jurimo veliku
zverku, voñu benda, njega ćemo da prikucamo. Znate li kako ga ja zovem,
Dejvide? Ja njega zovem obično govno. Ja ih nazivam običnim govnima.
DEJVID: Kapetan Grinvud kaže da je teško pribaviti čvrste dokaze protiv njega.
ARNOLD: O tome ćemo da pričamo pošto završimo s ovim momkom Rodeom.

Evo kako ćemo to da uradimo. Ovo je moj šou, ja postavljam pitanja. Ako vi
želite da postavite neko pitanje, podignite prst tako da on ne vidi. A ja ću vam
dati znak da ili ne. Jasno?
DEJVID: Jasno.
ARNOLD: Objasniću vam svoju tehniku. Kažem tim govnarima zbog čega su
ovde. Onda postavim samo dva pitanja. Prvo, bilo šta što mi padne na pamet.
„Kako se osećate danas?", “Da li dobijate dovoljno da jedete?", „Treba li vam
cigareta?" Stvarno prijateljski. Drugo, kažem, „Vidim iz upitnika koji ste
popunili da nikada niste bili član Partije, da li je to tačno?" „Apsolutno tačno,
nikada nisam bio član Partije." I onda čekam. Ništa ne govorim. Samo čekam.
A onda oni progovore. Eh, čoveče, kako samo pričaju. A onda vam kažu kakva
je ljudina taj voña benda, kako je prkosio Adolfu i Hermanu i Jozefu. O, da, a
onda se uvek dotaknu priče o dirigentskoj palici.
DEJVID: Kakva je to priča o dirigentskoj palici?
ARNOLD: Koliko sam njih ispitao, Emi?
EMI: Dvadeset i osam.
ARNOLD: A ovaj momak?
EMI: Helmut Rode?
ARNOLD: Rode, on će biti dvadeset i deveti. Čućete priču o dirigentskoj palici
po prvi put, a ja ću je čuti po dvadeset i deveti put. O jea, i oni uvek uspevaju
da saznaju Emino prezime, je l’ tako, Emi? Štraube, kažu. Ima li to neke veze s
Joakimom Štraubeom? Moj otac, kaže Emi. Veliki čovek, kažu oni, veliki junak.
Vidite, Dejvide, ono što oni pokušavaju da učine jeste da prekriju voñu benda
ružama u nadi da će i oni na kraju isto tako slatko mirisati. Ali teško je osetiti
sladak miris pošto se puzi kroz pravu kanalizaciju. Pre rata sam radio u
Page 5
osiguranju, vršio sam procenu zahteva za nadoknadu, čime ste se vi bavili?
DEJVID: Bio sam na koledžu.
ARNOLD: A kada se sve ovo završi?
DEJVID: Voleo bih da predajem istoriju.
ARNOLD: Istoriju. Za istoriju vam je potrebno dobro pamćenje, je l’ tako? Svi ti
datumi i bitke. Imate dobro pamćenje?
DEJVID: Nije loše.
ARNOLD: A ja, ja imam fantastično pamćenje. Psiholozi su me ispitivali. Samo
zbog mog pamćenja, i ni zbog čega drugog. Ja imam ono što nazivaju
„apsolutno pamćenje". Svega se sećam. To je prokletstvo. (Najednom kao da
ga spopadne neko sećanje koga pokušava da se otrese.) Jea, prokletstvo,
verujte mi. Ali loše pamtim imena. To je ono što psihići nazivaju „selektivno"
pamćenje. Da vam pošteno kažem, moje pamćenje nije apsolutno, ali je dosta
dobro. Jea, osiguranje. Mene je obučavao neki tip koji se zvao Lu O’Donel, neki
tip nalik na Džimija Kegnija. Prodoran, pametan, uporan, čoveče, kako je samo
bio uporan taj momak. Lu me je učio da tragam za onim što se zove
„ponovljeni dokaz", jer u devedeset i devet od sto slučajeva on pokriva pokušaj
utaje. Vi mislite da bi jedan čitav orkestar od, recimo, sto i dvadeset ili tako
nekako momaka, mogao da bude orkestriran?
DEJVID: Ne znam, pretpostavljam da je moguće.
ARNOLD: Jea, i ja mislim da je moguće. Okej, Emi, da uvedemo gospodina
Rodea. (Emi izlazi.) Vi sedite tamo. (Dejvid seda, a Arnold prilazi svom pisaćem
stolu.) Upamtite, ja pričam. Samo dva pitanja, a onda čekamo. Videćete. (Emi
se vraća.)
EMI: Gospodin Helmut Rode. (Rode ulazi, skida svolu štrikanu potkapu, pokloni
se Arnoldu i Dejvidu. Emi seda za svoj sto i hvata beleške. Rode gleda
nervozno oko sebe, krivi vratom kako bi pročitao etikete na fasciklama.)
ARNOLD: Sedite, Helmute. (Rode sedne; Arnold izučava neki dokument.) Želeo
bih da razumete zbog čega ste ovde. Ovo je preliminarna istraga slučaja
Vilhelma Furtvenglera, bivšeg pruskog državnog savetnika, kome je zabranjen
javni život po Uputstvu broj 24 kontrolnog saveta, a koji se obratio molbom da
bude izveden pred Komisiju za denacifikaciju Suda umetnika. Nas interesuje
šta je on radio od 1933 pa do kraja rata, da li je to jasno?
RODE: Jeste.
ARNOLD: Imam ovde upitnik koji ste ispunili. (Čita) Helmut Alfred Rode. Druga
violina, Berlinski filharmonijski orkestar od 1935. Šta to znači, druga violina,
Helmute?
RODE: To znači da nisam bio dovoljno dobar da bih bio jedan od prvih violina.
(Kikoće se, osvrće se oko sebe tražeći odobravanje; Arnold se ceri ohrabrujući
ga.) Ali, pazite, čovek mora da bude dosta dobar da bi bio druga violina u
Berlinskoj filharmoniji. Čak i ako ja to sam kažem.
ARNOLD: A prema upitniku koji ste sami popunili, Helmute, vi se nikada niste
učlanili u Partiju.
RODE: Ja? Nikada. Nikada. (Duga pauza; Amold ga samo posmatra i čeka.)
Mrzeo sam ih. Verujte mi, molim vas, znam da sada svako kaže da nikada nije
bio nacista, ali u mom slučju to je sto posto tačno. Ja sam katolik,
Page 6
preobraćenik, to bi bilo potpuno protiv moje savesti. (Tišina) Teško je objasniti
kakva je bila situacija. Strah, to je ono što je čovek osećao od jutra do mraka,
čak i u snu, čovek je osećao strah. (Kratka tišina) Prvih dana, naravno, bili smo
mnogo otvoreniji u našem suprotstavljanju. Govorim o 33, 34. Kad samo
pomislim na ono što sam govorio, ja se stresem. Blagi Bože, pričao sam
viceve, antihitlerovske viceve, bio sam poznat po svojim antihitlerovskim
vicevima. Na primer, ova šala, bila je jako popularna negde 33, 34. Dvojica
starih Jevreja. Jedan kaže drugom, „Imam da ti ispričam dve novosti, jedna je
dobra, druga je loša." „Ispričaj mi prvo onu dobru vest." „Hitler je mrtav." “A
loša vest?" „Nije istina." (Kikoće se, gleda oko sebe: niko ne reaguje.) Takve
sam šale pričao. (Tišina; briše znoj sa čela.) Hoćete da čujete o Furtvengleru?
Taj čovek je van svake sumnje jedan od najhrabrijih ljudi koje sam imao čast
da upoznam. Svi priznajemo da je on bog meñu muzičarima. Po mom
skromnom mišljenju, mene, druge violine, on je najveći živi dirigent. Tačno je,
nisam svirao pod upravom Artura Toskaninija, ali sam slušao njegove snimke, i
to nisu iste emocije. Toskanini je jedan metronom. Doktor Furtvengler je
umetnik. Ne, ne. Vilhelm Furtvengler je nesumnjivo jedan genije, bez premca.
(Tišina; raskopčava kaput, ponovo briše čelo.) Da li je tačno da ćete danas
razgovarati sa njim? (Tišina) Berlin je prepun glasina. Čuo sam... (Tišina;
osmehuje se.) Stalno čovek nešto čuje. Kad bi glasine mogle da se jedu, svi bi
bili dobro uhranjeni. Ako tako mogu da kažem, nadam se da ćete voditi računa
da ga dobro čuvaju. Na sve strane ima ludog sveta. (Tišina) Pružao je utehu u
teškim vremenima, šta čovek može više da učini? (Tišina) Evo nečega što bi
vas moglo zanimati. Nekom važnom zgodom, mislim da je to bio dobrotvorni
program pod nazivom Zimska pomoć, koncert Betovenove muzike, to je bilo
35, najednom je bilo objavljeno da će Hitler lično prisustvovati koncertu. Pa,
možete zamisliti, maestro je bio van sebe od besa. Znate li kako je samo bio
besan? Polomio je drvenu ogradu oko radijatora u svojoj garderobi, eto, toliko
je bio ljut. Jer, šta je mogao da uradi? Nije mogao Hitleru da kaže da ne
prisustvuje koncertu. (Kikoće se, osvrće se oko sebe, tišina.) Vidite, problem je
bio u nacističkom pozdravu. On je apsolutno odbijao da tako pozdravi. Svojim
sam ušima čuo kad je to rekao, čuo sam ga kako kaže, „Uopšte ne moram da
mu odajem priznanje", više puta sam ga čuo kako to kaže. Ali kako je mogao
da izbegne da ne uputi ñavolski pozdrav kad je Satana lično bila prisutna u
publici? A znate li ko je našao rešenje? (Skromno se lupka palcem po
grudima.) Rekao sam, „Maestro, a zašto ne uñete s dirigentskom palicom u
desnoj ruci? Hitler će sedeti u prvom redu. Ako salutirate s dirigentskom
palicom, izgledaće kao da hoćete da mu iskopate oči." (Kikoće se) Zbilja mi je
bio zahvalan zbog tog predloga. Izašao je na podijum, u desnoj ruci je držao
dirigentsku palicu, što je značilo da ne može da salutira. Samo se brzo
poklonio, odmah se okrenuo ka nama i, dok je publika i dalje aplaudirala, dao
znak da se počne. (Osmehuje se prisećajući se s radošću) Reći ću vam u
poverenju, posle koncerta, učinio sam nešto nečasno. Ukrao sam tu dirigentsku
palicu. Kao uspomenu na jedan hrabar čin. Još uvek je imam. Trebalo je da je
donesem da vam je pokažem. (Tišina) Znate, to je uvek bila šala koja je
kružila orkestrom. Maestrova dirigentska palica. On ima jednu veoma
Page 7
ekscentričnu tehniku. (Ustane i demonstrira.) On maše, on se njiše, on se
trese. Bogzna kad se od vas očekuje da se uključite. Njegov znak za početak
uvek je bio predmet šala. Drugi muzičari su imali običaj da nas pitaju, „kako
znate kad treba da odsvirate prvi akord Eroike"! „Kad mu dirigentska palica
stigne do trećeg dugmeta na njegovoj košulji", govorili smo. Ili, „kako znate
kada treba da počnete sa šesnaestinama na početku Devete"? A mi bi im
odgovorili, „onog trenutka kad maestro uñe, mi svi obidemo oko naših stolica
tri puta, sednemo, izbrojimo do deset i počnemo da sviramo. Ili, kad nas izda
strpljenje". (Kikoće se, ponovo sedne; tišina.) Pa ipak on može da stvori
muzički zvuk kao niko živi. (Obraća se Emi.) Nadam se da ne govorim prebrzo
za vas, gospoñice?
EMI: Štraube.
RODE: Štraube. U nekom ste srodstvu sa pukovnikom Joakimom Štraubeom?
EMI: Moj otac. (Rode ustane.)
RODE: Velika mi je čast što se nalazim u vašem prisustvu, gospoñice Štraube.
Vaš otac je bio pravi patriota. Božiji čovek. Requiescat in pacem. (Prekrsti se;
sedne; tišina.) Ne, ne, želim kategorički da kažem da Vilhelm Furtvengler nije
služio režimu. Oprostite mi ako napravim jednu filozofsku opasku, ali Vilhelm
Furtvengler predstavlja simbol čitavom svetu svega što je veliko u kulturi i
muzici i on je bio potreban nacistima. Bio im je potreban kako bi sebe učinili
vrednim poštovanja. (Tišina. Dejvid diskretno podiže prst.)
ARNOLD: Imate neko pitanje za Helmuta, Dejvide?
DEJVID: Imam. Postoji jedna fotografija, zar ne, gospodine Rode, na kojoj se
vidi doktor Furtvengler kako se rukuje sa Hitlerom. Kako to objašnjavate?
RODE: Ali to je sa koncerta o kome sam vam pričao, veče Betovenove muzike,
kada je on izašao na podijum sa dirigentskom palicom u svojoj desnoj ruci
kako bi izbegao da salutira. Kao što sam rekao, Hitler je bio u prvom redu i na
kraju koncerta, najednom je ustao, prišao podijumu i pružio maestru svoju
ruku. I maestro ju je prihvatio, a šta je drugo mogao da učini? I to je sve. Bio
sam tamo. Bio sam prisutan kada se to dogodilo. Bio je to možda jedan
proračunat čin, ni najmanje spontan, jer oni su želeli da maestro bude na
njihovoj strani, naravno da jesu, pa su zato tamo imali i fotografe, a šta je
mogao maestro da učini, on je jednostavno morao da se rukuje sa Satanom. I
to je bilo sve. (Dejvid hoće da postavi još jedno pitanje, ali mu Arnold daje
znak da sačeka.) A on nije dirigovao Die Meistersinger na Kongresu partije u
Ninbergu 1935. To smo svirali veče uoči Kongresa. Muzika je bila potpuno
odvojena od politike. To je bio maestrov kredo: politika i umetnost moraju
ostati odvojeni. Isto je tako bilo i sa roñendanom ñavola. Bilo je to uoči, 19.
aprila, a ne 20. Maestra su na prevaru uvukli u to. Obično, kada su želeli da on
diriguje u takvim prilikama, on je uspevao da njegovi lekari daju dijagnozu da
je spondilitis u pitanju upala pršljenova u kičmi i predelu vrata, uobičajena kod
dirigenata, i uz to, veoma, veoma bolna. Ali na Satanin roñendan 1942, Gebels
je prvi otišao do doktora i to je bilo to. (Kratka pauza) I ne zaboravite, molim
vas, maestro je morao da pobegne u Švajcarsku tek prošle godine, pred sam
kraj rata, jer je čuo da Gestapo namerava da ga uhapsi. Mi ovde govorimo o
jednom dobrom i poštenom čoveku. I najvećem živom dirigentu. (Dejvid
Page 8
ponovo podiže prst. Arnold potvrdno klima glavom.)
DEJVID: Gospodine Rode, vi ste se tek 1935. priključili Berlinskoj filharmoniji.
Gde ste bili pre toga?
RODE: Bio sam član jednog drugog orkestra. U Manhajmu. Ali 1935, nekoliko
slobodnih mesta se ukazalo u Berlinu. Bio sam na audiciji. (Gubi
samopouzdanje. Postaje nervozan.) Da, da, ali s druge strane, doktor
Furlvengler, lično, bio je vrlo dobar prema Jevrejima. Pomogao je mnogim
Jevrejima da pobegnu, Jevrejima kojima više nije bilo dopušteno da budu
članovi orkestra, mada se on borio da ih zadrži što je duže mogao. Njegova
sekretarica Berta Gajsmar, bila je Jevrejka. Jako se mnogo oslanjao na nju. Na
kraju, morao je da joj pomogne da pobegne, takoñe. Ona je sada, verujem, u
Engleskoj, i radi kao sekretarica ser Tomasa Bičama. I on je dirigent, ali nije on
Vilhelm Furtvengler.
ARNOLD: Helmute, da li poznajete Hansa Hinkela?
RODE (uzbuñen) Da li poznajem Hansa Hinkela?
ARNOLD: Upravo sam to pitao.
RODE: Da li poznajem Hansa Hinkela?
ARNOLD: Čini mi se da ste razumeli pitanje, Helmute, kako bi bilo da mi sada i
odgovorite?
RODE: Ali otkud bih ja mogao da poznajem takvog čoveka? Hans Hinkel je bio
u Ministarstvu kulture, kako bih mogao da poznajem takvog čoveka? (Tišina)
Čujem da je držao svoju arhivu, dosijea, podatke. (Vrda) Da li vam je poznato
šta se nalazi u toj arhivi, majore?
ARNOLD: Upravo sam to hteo da vas pitam, Helmute.
RODE: Mene? Otkud bih ja mogao da znam šta se nalazi u toj arhivi? (Tišina)
Jedino što sam čuo jeste da postoje pisma raznih ljudi koji se zaklinju na
lojalnost režimu, to je sve što znam. (Tišina) Moje lično mišljenje, mišljenje
druge violine, bez obzira koliko ono vredi, jeste da je Hinkel bio funkcioner vrlo
niskog ranga, u njegovoj arhivi neće biti ničeg interesantnog. (Tišina)
ARNOLD: Okej, Helmute, možete sada da idete.
RODE:To je sve?
ARNOLD: Napolje, Helmute. (Rode ustaje, klanja se svima troma i prilazi
dvokrilnim vratima. Kad ih otvori zastaje kao ukopan, duboko se klanja
nekome u čekaonici.)
RODE (zgranut) Maestro! (Emi bezvoljno ustaje dok Rode izlazi, sav blista,
zatvara vrata.)
EMI (podjednako zgranuta, prilazi vratima) On je ovde, majore.
ARNOLD: Sedite, Emi. (Ona sedne) I njega ćemo pustiti da čeka. (Obraća se
Dejvidu) Eto, Dejvide, sad znate priču o dirigentskoj palici.
DEJVID: Da, ali kapetan Grinvud je u pravu. Kada se radi o čvrstim dokazima...
ARNOLD (prekida ga) Donesite nam kafe, Emi, hoćete li? I, Emi, kafu nemojte
nuditi voñi benda. Nemojte ga čak ni pozdraviti, okej? (Emi odlazi.) Isuse, kad
će već jednom da poprave to centralno grejanje? Muda su mi se skvrčila kao
suve šljive. Možda tako i izgledaju. (Rode ide žurno preko ruševina. Tamara ga
zauslavlja, pita ga nešto, onda oboje nestaju, brzo, u suprotnim pravcima,
Page 9
Tamara, kao furija, prema kancelariji. Arnold dodaje drva upeć.) Da vam nešto
kažem, Dejvide, ti dokazi, bili oni čvrsti ili slabi, to nije važno, jer ja imam ono
jedno pitanje na koje on neće moći da nañe odgovor. (Čuje se metež u
čekaonici. Ženski glas viče. Arnold prilazi vratima ali Emi uleti unutra, veoma
uzbuñena.)
EMI: Tamo neka žena napada doktora Furtvenglera. (Tamara uleti u prostoriju
kao anñeo osvetnik. Prerano je osedela, napeta, oronula.)
TAMARA: Pa ovo je sumanuto, ko je ovde glavni, moram da vidim ko je
odgovoran. (Presavija se, zbunjena, usplahirena.)
ARNOLD: Napolje odavde, ko je sad pa ñavola...
TAMARA: Imate li vi pojma ko tamo napolju sedi? Vilhelm Furtvengler sedi
tamo napolju...
ARNOLD: Emi, pozovite stražara... (Emi kreće prema vratima, ali Tamara ščepa
Emi i počne da je drmusa.)
TAMARA: Vi ste poludeli, svi ste vi poludeli, vi ne znate šta radite...
ARNOLD: Dejvide, uhvatite je... (Dejvid pokušava da je ščepa, ali ga ona
napadne i počne da udara pesnicama)
TAMARA: Ne možete to da uradite, ne možete to da uradite... (Isto tako
iznenada prestane, pokušava da dode do daha, sva izgubljena, rastrojena. Emi
pokušava da ne cvili.) Žao mi je. Kada sam ga ugledala, izgubila sam svu
kontrolu. Sva sam se raspametila.
ARNOLD: Zašto ne sednete na trenutak, pozvaću doktora...
TAMARA: Ne, ne. Moram da razgovaram sa vama. Jeste li vi ovde glavni?
ARNOLD: Ko ste vi?
TAMARA: Zovem se Tamara Zaks.
ARNOLD (obraća se Emi) Zar to nije ona koju treba da vidim u dva?
DEJVID: Sedite, gospoñice Zaks.
TAMARA: Gospoña Zaks.
DEJVID: Emi, donesite joj čašu vode.
TAMARA: Imam nešto da vam kažem o Vilhelmu Furtvengleru. (Tišina)
ARNOLD: Okej, Emi, dajte nam svima kafe.
DEJVID: Gospoño Zaks, molim vas sedite. (Tamara sedne. Emi brzo izlazi.)
TAMARA: Ispričala sam im o tome u Visbadenu. Rekli su mi da moram vama da
kažem. Onda sam čula da ćete ga danas saslusati. Imam da dam materijalni
dokaz. (Arnold razmišlja jedan trenutak.)
ARNOLD: Okej. Ali samo sačekajte moju sekretaricu da se vrati kako bi mogla
sve da zabeleži. (Tišina)
TAMARA: Vidite, ja pokušavam da pronañem nekakav dokaz da je moj muž,
Valter Zaks, postojao. (Tišina) Doktor Furtvengler bi možda mogao da pruži
takav dokaz. Čekala sam od rano jutros. A onda, kad sam ga odista videla...
(Za trenutak je sva izgubljena.) Molim vas, da li bi on mogao da uñe?
ARNOLD: Ne, on ne može da uñe.
DEJVID: Da li je vaš muž bio njegov prijatelj?
TAMARA: Nije. Moj muž, Valter Zaks, bio je mladi pijanista koji je u svojoj
generaciji najviše obećavao.
DEJVID: Bili su kolege, možda.
Page 10
TAMARA: Nisu. U tome i jeste stvar. (Emi se vraća sa poslužavnikom sa kafom
i šoljama, usplahirena ali zadovoljna, pomalo uzbuñena.)
EMI: Doktor Furtvengler mi se obratio. Hoće da zna koliko još mora da čeka.
ARNOLD: Emi, spustite kafu, a onda izañite napolje i recite mu ovim rečima,
tačno ovim rečima, pazite, recite mu, „Čekaćete sve dok major Arnold ne bude
spreman da vas vidi ili dokle se pakao ne zaledi, pa šta bude duže trajalo."
Jeste li razumeli, Emi? I nemojte reći ništa drugo, okej?
TAMARA: Zar ne može da uñe, molim vas?
ARNOLD: Idite, Emi. A onda se vratite da hvatate beleške. Ja ću da pripremim
kafu. (Emi izlazi) Tamara, kakvu kafu pijete?
TAMARA: Ima li šlaga i šećera?
ARNOLD: Ima u američkoj zoni. (Posluži Je kafom; Emi se vraća, seda za svoj
sto.) Okej, Tamara, da čujemo šta imate da kažete. Dejvide, vodite vi ovo. Vi i
Tamara izgleda da imate nekakvu vezu. Ja ću samo da sedim i slušam.
DEJVID: Sve što budete rekli, gospoño Zaks, smatraće se poverljivim.
TAMARA: Ali ja ne želim da se to tretira kao nešto poverljivo. Ja želim da svet
to sazna.
DE.TVID: Kada sam vas pitao da li su vaš suprug i doktor Furtvengler bili
kolege, vi ste rekli, “Nisu, u tome i jeste stvar." Šta ste time tačno hteli da
kažete?
TAMARA (rastrojena) Sad ne mogu da se setim šta sam htela da kažem. Iščililo
mi iz glave. (Pretura nešto po svojoj tašni.) Imam ovde spisak, zašto li sam
donela ovaj spisak?
DEJVID: Možda bi pomoglo ako bih vam postavljao pitanja...
TAMARA: Ja mislim da je doktor Furtvengler jedini čovek koji može da mi pruži
dokaze da je moj muž postojao.
DEJVID: Kako bi on to mogao da učini?

TAMARA: Ne osećam se dobro. Već nekoliko godina se ne osećam dobro. Pošto
su odveli Valtera u to vreme smo bili u Parizu vratila sam se ovamo da bih bila
uz majku. Moj otac je bio s okupacionom vojskom u Danskoj. Sledećeg
roñendana du napuniti trideset i tri godine, pogledajte mi kosu. (Pokazuje
pramen kose.) Pokušavam da se vratim u Francusku, ali francuske vlasti nisu
susretljive. Želim da umrem u Parizu. To je jedino mesto na kome smo bili
srećni.
ARNOLD (nežno) Tamara, gde ste se smestili? Jer ja ću organizovati da vas
tamo vrate, a onda mogu da vam dovedem lekara i...
TAMARA (Dejvidu, ne obraća pažnju na Arnolda) Studirala sam filozofiju 1932.
ovde na Univerzitetu u Berlinu. Imala sam osamnaest godina. Poveli su me na
jedan recital u nekoj privatnoj kući da čujem jednog mladog pijanistu. Kuća je
pripadala doktorki Miri Samuel, koja je bila poznata nastavnica klavira u to
vreme. Taj mladi pijanista bio je Valter Zaks, imao je sedamnaest godina.
Godinu dana mlañi od mene. Zaljubila sam se u njega samo slušajući ga kako
svira. Bio je veoma lep. Venčali smo se. On je bio Jevrejin. Ja nisam. Moje
devojačko prezime je Miler.
ARNOLD: Samo nam recite kakve veze s tim ima doktor Furtvengler.
Page 11
TAMARA: Znate, strašno je to što radite.
ARNOLD: A šta mi to radimo?
TAMARA: Što se ponašate kao oni.
DEJVID: Šta se desilo vašem mužu, gospoño Zaks?
TAMARA: Umro je. U Aušvicu. To je u Poljskoj. Ne znam tačan datum.
DEJVID: A doktor Furtvengler?
TAMARA: Upozorili su nas da će mog muža uhapsiti u roku od nedelju dana.
Nismo imali para, nismo bili uticajni. Odjurili smo do Mire Samuel. Molili smo za
pomoć. Rekla je da će videti šta može da učini. Te večeri nam je poslala
poruku: doñite na tu i tu adresu u ponoć. Bio je to neki podrum, nekada je bio
noćni klub, ali zatvoren. Strašno smo se plašili. Zakucali smo na vrata.
Doktorka Samuel je otvorila vrata i pustila nas da uñemo. Tamo je bila još
samo jedna osoba. „Ovo je Vilhelm Furtvengler," rekla je. „Slušaće vas kako
svirate." Bio je tamo neki pijanino, Behštajn, raštimovan. Valter je seo i samo
tri minuta svirao sonatu „Valdštajn". Doktor Furtvengler je naglo ustao. Rekao
je „Pokušaću da pomognem", i brzo otišao. Već sledećeg dana smo dobili
zvaničnu dozvolu da odemo. Otišli smo vozom do Pariza i bili smo srećni. Valter
je počeo sebi da stvara ime. A onda. Juni 1940. Odveli su Valtera. Ja nisam
Jevrejka. Moje devojačko prezime bilo je Miler. (Najednom se nečega seti,
uzbudi se.) Da, da, imam ovaj spisak. (Ponovo pretura po svojoj tašni, vadi
listove papira.) Sada sam se setila, ovo su neki drugi ljudi kojima je pomogao,
Jevreji, nejevreji kojima je pomogao. (Čita) Ludvig Miš, Feliks Lederer, Jozef
Krips, Arnold Senberg, desetine i desetine ljudi kojima je pomogao. Pomogao
je Valteru Zaksu, mom mužu, van svake sumnje najfinijem pijanisti njegove
generacije, još ću saznati, pisaću pisma, pružaću dokaze, jer mi je jasno šta
želite da uradite, hoćete da ga uništite, zar nije tako? Hoćete da ga spalite na
lomači...
DEJVID: Mi samo pokušavamo da saznamo istinu...
TAMARA: Kako možete da saznate istinu? Tako šta ne postoji. Ko je istina?
Pobednici? Poraženi? Žrtve? Mrtvi? Čija istina? Ne, ne. Imate samo jedan
zadatak. Da odlučite ko je dobar čovek, a ko je zao. Samo se o tome radi.
Uništiti sada jednog dobrog čoveka značilo bi budućnost učiniti nemogućom.
Nemojte se ponašati kao oni, molim vas. Znam o čemu pričam, malo je dobrih
ljudi i oni su retki. Morate odati počast dobrima, naročito ako ih je malo. Kao
što je doktor Furtvengler. I deci dobrih. Kao što je fräulein Štraube.
ARNOLD: Vau, Emi, pa vi ste stvarno popularni u ovom gradu.
TAMARA: Želim da ga vidim, molim vas. Hoću da znam da li se seća Valtera.
Hoću da saznam da li se seća one noći kada je Valter svirao početak sonate
„Valdštajn" na jednom raštimovanom Behštajn pijaninu u berlinskom podrumu.
(Dejvid upitno gleda u Arnolda.)
ARNOLD: Tamara, ne danas. Znate, prvo mi moramo da razgovaramo s vašim
dobročiniteljem.
TAMARA: Zapalićete ga, zar ne?
ARNOLD: Ajte, molim vas, Tamara, pa ja sam samo jedan istražni oficir.
Nemam ja ovlašćenja nikoga da spalim. Čak i kad bih to želeo. Što ja ne želim.
Verujte mi. Evo šta ćemo da uradimo. Emi će vas izvesti na zadnji izlaz i reći će
Page 12
naredniku Boneliju da vas odveze gde god vi to želite. (Piše na parčencetu
papira.) Evo mog broja, želim da me pozovete ako vam išta ustreba, stvarno
mislim bilo šta da vam ustreba, hrana, cigarete, lekovi, bilo šta, okej? Kako
vam to zvuči?
TAMARA: To mi zvuči kao da imate nameru da ga spalite.
ARNOLD: Emi, izvedite Tamaru na zadnja vrata. (Emi vodi Tamaru ka vratima,
ali se Tamara zaustavlja.)
TAMARA: Hoćete li da vam dam ovaj spisak. Ja imam kopiju.
ARNOLD: Samo ga vi čuvajte, Tamara, i kopiju. Ali vam puno hvala. (Brzo
odlazi u pratnji Emi. Arnold trijumfalno podvrisne.) Isuse Hriste! Prikucaćemo
mi njega, i to onako pošteno... (Zastane kad primeti Dejvidov zgranut izraz na
licu.) Vi ništa ne vidite u tome, zar ne?
DEJVID: Ne, ne vidim kako neki spisak ljudi kojima je on navodno pomogao...
ARNOLD: Dejvide, prošlog meseca sam bio u Beču, sa mnom je bio neki vozač
Austrijanac, zvao se Maks, ležao je po logorima. Gledali smo one bečlije kako
raščišćavaju ruševine od bombi, tražeći pokvarenu hranu, pikavce, bilo šta.
Rekao sam, „Kad čovek pomisli, milion ovih ljudi je izašlo da poželi Adolfu
dobrodošlicu onoga dana kada je ušao u grad, milion njih, a pogledaj ih sada."
A Maks je rekao, “Eh, ne ovi ljudi, majore. Ovi ljudi su svi bili po svojim
kućama i sakrivali Jevreje po tavanima." Shvatate, Dejvide? Stvar je u tome
što su svi oni seratori.
DEJVID: Ako smem tako da kažem, majore, ja mislim da doktor Furtvengler
pripada jednoj drugoj kategoriji. Pa on je, konačno, jedan od najpoznatijih
dirigenata na svetu...
ARNOLD (prekida ga) Ispričaću vam još jednu priču, Dejvide. Pre no što sam
dobio ovaj zadatak, nalazio sam se u Ajkovom glavnom štabu i ispitivao ratne
zarobljenike. Onda su poslali po mene. Rekli su, „Jeste li ikada čuli za Vilhelma
Furtvenglera?" „Nisam," rekao sam. „Jeste li čuli za Toskaninija?" „Naravno,"
rekao sam. „Jeste li čuli za Stokovskog?" „Jea," rekao sam, “čuo sam za njega,
onaj stari sa sedom kosom, liči na dedu Harpo Maksa." “E, taj," rekli su, “a
ovaj tip Furtvengler je veći od obojice." „Kapiram," rekao sam, “taj tip je voña
nekog benda." Smejali su se, čoveče baš su se slatko smejali. Kazali su, e
dobro, možda je i nešto više od toga, Stive. Sto bi mi ovde rekli, on je možda
kao Bob Houp i Beti Grejbl smotani zajedno. „Bok te," rekao sam, “a ja nikad
nisam čuo za njega". A znate šta su onda rekli? Rekli su, „Stive, zato si i dobio
ovaj posao."
DEJVID: A ko su to “oni", majore?
ARNOLD: Šta ko su oni?
DEJVID: Koji su to “oni" što su vas pozvali? Koji su to “oni" koji su vam dali
zadatak?
ARNOLD: Ne postoji nešto kao “oni", Dejvide. Ja samo radim svoj posao. I
nikada nemojte zaboraviti da ovde imamo posla sa degenericima, samo to
morate imati na umu. Video sam razne stvari ovim očima... (Strese se. Dejvid
ga posmatra.)
DEJVID: Majore...
ARNOLD: Hajde, zovite me Stiv, molim vas...
Page 13
DEJVID: Nemojte na mene gledati kao da nisam na vašoj strani.
ARNOLD: E, pa moram, Dejvide, jer ja još uvek ne znam na čijoj ste strani.
DEJVID: Mislim da je to uvredljivo...
ARNOLD: Ipak. Imao sam isto osećanje i kada se radilo o Henku Grinvudu. Bio
je zainteresovan za pravdu, dokaze, činjenice. A ja sam zainteresovan da
zakucam ekserima to kopile... (Emi se vraća.) Da li je Boneli uspeo da joj nañe
prevoz?
EMI: Jeste.
ARNOLD: Okej. To je to. Emi, idite po njega. (Emi izlazi.) Važe ista pravila
bitke. Objasniću zašto je ovde, onda ću mu postaviti dva pitanja. A onda ćemo
da čekamo. (Seda za svoj pisaći sto.) Eh, čoveče, kako sam samo čekao ovaj
trenutak. (Emi se vraća.)
EMI: Doktor Vilhelm Furtvengler. (Ulazi Vilhelm Furtvengler, na sebi ima dobro
skrojen, ali iznošen zimski kaput. Ima šezdeset godina, arogantna i odsutna
izgleda, ali sada iznerviran zato što su ga pustili da toliko čeka. Dok prolazi
pored njega, Emi mu se kratko pokloni, samo mali trzaj.. Dejvid povije glavu,
neka vrsta naklona. Furtvengler gleda oko sebe, ugleda stolicu za posetioce i
seda. Arnold podigne pogled.)
ARNOLD: Vilhelme, nisam nikoga čuo da vam je ponudio da sednete.
(Furtvengler ustane; Arnold pokaže na drugu stolicu.) Tamo sedite.
(Furtvengler sedne u stolicu za svedoke.) Ja sam Stiv Arnold. Ovo je Dejvid
Vils. (Arnold gleda u fasciklu.) Dobro, Vilhelme, hoću da shvatite zbog čega ste
ovde. Po direktivi broj 24 Kontrolnog saveta vama je zabranjen javni život.
Razmatramo vaš slučaj pre no što izañete pred Sud umetnika pri Komisiji za
denacifikaciju. Razumete to?
FURTVENGLER: Pred Sudom za denacifikaciju u Austriji ja sam već bio
osloboñen.
ARNOLD: Šta oni tamo rade u Austriji mene ni najmanje ne zanima. Okej?
Ovde imam upitnik koji ste popunili. (Čita) Gustav Hajnrih Ernst Martin Vihlem
Furtvengler, roñen u Berlinu, januara 1886. Dirigent orkestra. I ovde kažete da
nikada niste ušli u Partiju.
FURTVENGLER: Tačno. (Vrlo duga pauza; Arnold čeka; Furtvengler ćuti; kad
tišina postane nepodnošljiva Arnold prasne.)
ARNOLD: Isuse Hriste, zar nećete da nam ispričate kako ste nosili dirigentsku
palicu u vašoj desnoj ruci kako ne bi morali da salutirate i kako bi izgledalo da
hoćete da Adolfu iskopate oči? (Furtvengler i dalje ćuti) Zar nećete da nam
ispričate kako ste bili pruski državni savetnik? Kako je to moglo da se desi
nekome ko nije bio član Partije?
FURTVENGLER: Primio sam telegram od Hermana Geringa koji je bio pruski
premijer, to je bilo 1933, kojim me je obavestio da me je naimenovao za
državnog savetnika. Nisam bio u prilici ni da odbijem ni da prihvatim. Posle
strašnih dogañaja 38, onih žestokih napada na Jevreje, prestao sam da
koristim tu titulu.
ARNOLD: Sjajno, sjajno, prestali ste da koristite tu titulu, a šta sa položajem
potpredsednika Kamerne muzike, tu ste titulu koristili, zar ne, ali
pretpostavljam da ni tu niste imali izbora, jer pretpostavljam da vam je Jozef
Page 14
samo poslao telegram u kome je pisalo, dragi gospodine potpredsedniče.
FURTVENGLER: Nije. Mislim da mi Gebels nije poslao takav telegram.
Jednostavno su me obavestili. Pismom, čini mi se. Ne sećam se tačno...
ARNOLD: Ne sećate se tačno, okej, doñavola, ali Herman i Jozef su vas sigurno
obasipali počastima. Jedan od vas napravi državnog savetnika, a drugi od vas
stvori potpredsednika Kamerne muzike, a vi čak niste bili ni član Partije, kako
to objašnjavate? FURTVENGLER: Postojala je neprestana borba izmeñu Geringa
i Gebelsa po pitanju koji će od njih dvojice imati kontrolu nad nacističkom
kulturom. Ljudi kao ja, i Rihard Štraus, bili smo jednostavno u sredini. Bili smo
pioni. Uostalom, podneo sam ostavku u Kamernoj muzici u isto vreme kada
sam podneo ostavku i na mesto muzičkog direktora Berlinskog filharmonijskog
orkestra. To je bilo 1934.
DEJVID: A zbog čega ste to učinili? Zbog čega ste podneli ostavku, doktore
Furtvengler? (Arnold uputi Dejvidu oštar ljutit pogled.)
FURTVENGLER: Došli su na vlast u januaru 1933. U aprilu sam napisao
otvoreno pismo novinama osuñujući ono što su radili s muzikom, što su pravili
te razlike izmeñu Jevreja i nejevreja. Što se mene tiče, jedina podela u
umetnosti koja postoji jeste podela na dobru i lošu umetnost. Veliki umetnici su
retkost, rekao sam, i ni jedna zemlja ne može bez njih sem ako ne želi da
nepovratno ošteti svoj kulturni život. Takoñe sam rekao da ljudima kao što su
Oto Klemperer, Bruno Valter, Maks Rajnhart, a možda sam pomenuo i druge,
ne sećam se sada, mora biti dopušteno da služe svojoj umetnosti ovde u ovoj
zemlji.
DEJVID: I onda ste podneli ostavku?
FURTVENGLER: Nisam, ne tada. To su bili prvi dani. Ne, ta stvar je sazrela
kada je Gebels odlučio da zabrani operu Pola Hindemita Slikar Matis. Nazvali su
je boljševičkom muzikom inficiranom jevrejstvom, ili takva nekakva glupost.
Opet sam pisao novinama. Opet sam ih kritikovao. Gebels je izvršio odmazdu
govorom u kome me je optužio za ono što je on nazivao „mojom nelojalnošću
prema režimu." Tada sam podneo ostavku. Dao sam ostavke na sve.
Jednostavno sam se povukao iz javnog života i počeo ponovo da komponujem,
što sam oduvek smatrao da mi je bio pravi poziv. I na kraju, posle mnogo
maltretiranja tamo-amo pozvao me je Gebels. Rekao mi je da mogu da
napustim zemlju ako želim, ali mi ni pod kojim okolnostima neće biti dopušteno
da se vratim. To bi za njih bila pobeda. Ja verujem da čovek mora da se bori
iznutra, a ne spolja. Onda je zahtevao da priznam da je Hitler jedini odgovoran
za kulturnu politiku. Pa, to je bila činjenica. On je bio jedini arbitar i meni je
izgledalo besmisleno da to poričem. Za uzvrat, zahtevao sam da mi se dopusti
da ostanem ovde, da radim, ali da nemam obavezu da prihvatim ikakav
položaj. Niti da ću morati da nastupam na nekim državnim svečanostima. Uvek
sam bio mišljenja da umetnost i politika ne treba da imaju ikakve veze.
ARNOLD: Ohi, stvarno? A zašto ste onda dirigovali na jednom od njihovih
političkih skupova u Nirnbergu?
FURTVENGLER (pada u vatru) Nisam dirigovao na političkom skupu, dirigovao
sam veče pre tog skupa.
ARNOLD: To mi zvuči kao ona sitna slova u nekoj od naših polisa osiguranja,
Page 15
Vilhelme...
FURTVENGLER: Ja ništa nisam imao sa tim političkim skupom.
ARNOLD: A šta je bilo sa 19. aprilom 1942? Veče uoči Adolfovog pedeset i
trećeg roñendana, ta velika noć, veliko slavlje, vi ste dirigovali za Adolfa, zar
ne? Da li je i to bilo u saglasnosti s vašim gledištem da umetnost i politika
nemaju ničeg zajedničkog?
FURTVENGLER (uzbuñen) To je bilo nešto drugo...
ARNOLD: Poverovaću u to...
FURTVENGLER: Prevarili su me...
ARNOLD: Otkud to?
FURTVENGLER: Bio sam u Beču, probali smo Betovenovu Devetu simfoniju s
Bečkom filharmonijom kada je došao Gebels i rekao da moram da dirigujem na
Hitlerovom rodendanu. Uvek sam uspevao da izbegnem takve pozive,
pozivajući se na ranije preuzete angažmane, na bolest i tako dalje. Takoñe
sam imao sreće što je Baldur fon Širah, koji je kontrolisao Beč, mrzeo Gebelsa
i koji bi sve učinio da mu osujeti želje. Često mi je pomagao u prošlosti time
što bi rekao, na primer, da je on pre njega imao potreba za mojim uslugama.
Ali baš ovim naročitim povodom, 1942. godine, Gebels je otišao kod mojih
lekara pre mene, bili su zastrašeni i fon Širahu su pretili i vršili pritisak na
njega i on je popustio. Nisam imao izbora već da dirigujem za Hitlera. Verujte
mi, bilo mi je jasno da pravim kompromis, i duboko žalim zbog toga.
ARNOLD (poigrava se sa njim) Fon Širah, fon Širah. Da li je to onaj isti Baldur
fon Širah, voña nacističke omladine, koji sada sedi na optuženičkoj klupi u
Nirnbergu, gde mu se sudi zbog zločina prema čovečanstvu? (Nema odgovora)
I tako ste, znači, vi bili izigrani, a? Meni to mnogo ne liči na neko izigravanje.
FURTVENGLER: Po mom najdubljem uverenju to se tako dogodilo. Trik se
sastojao u tome što je pritisak bio izvršen pre no što sam ja uspeo da
izmanevrišem. Režim je isto tako znao da nisam povio svoje koleno.
ARNOLD: Meni to tako ne izgleda. Izgleda kao da ste napravili nekakav
dogovor...
FURTVENGLER: Nisam napravio nikakav dogovor. Moja je jedina briga bila da
očuvam najviše muzičke standarde. Verujem da se u tome sastoji moj zadatak.
ARNOLD: E, to već ne bih mogao da kupim...

FURTVENGLER: To je istina...
ARNOLD: Da li se sećate pijaniste Valtera Zaksa?
FURTVENGLER: Ne.
ARNOLD: Mlad pijanista, Jevrejin?
FURTVENGLER: Ne.
ARNOLD: Učenik... (Obraća se Emi) Kako se beše zvala nastavnica?
EMI: Mira Samuel...
FURTVENGLER: Poznavao sam Miru Samuel...
ARNOLD: I vi se ne sećate tog njenog učenika koji vam je svirao u nekom
podrumu, ovde u Berlinu?
FURTVENGLER: Nekako neodreñeno. Kako se kažete zvao?
ARNOLD: Valter Zaks.
Page 16
FURTVENGLER: Zaks, Zaks...
ARNOLD: Njegova udovica vas je malopre napala...
FURTVENGLER: Niko me nije napadao...
ARNOLD: U čekaonici...
FURTVENGLER: Ali ta me žena nije napala. Pokušavala je da me poljubi u ruku.
ARNOLD: Dobro. Dobro. Pretpostavljam da je to zato što vam je toliko

zahvalna. Htela je da vam zahvali što ste pomogli njenom mužu. Obezbedili ste
mu dozvolu da ode u Pariz. Kako ste to uspeli, Vilhelme?
FURTVENGLER: Ne mogu da se setim. Mnogo ih je bilo.
ARNOLD: Da, da, čuli smo o svim tim ljudima kojima ste pomogli. Mene samo
interesuje kako ste sve to uspevali. Da li ste zvali nekoga koga poznajete?
FURTVENGLER: Možda i jesam, kao što rekoh, jednostavno se ne sećam.
ARNOLD: Dopustite mi onda da pogañam. Podignete slušalicu, okrenete neki
broj. (Imitira telefon) „Zdravo, Adolfe? Govori Vilhelm. Čuj, stari druže, ima
neki dečko Jevrejin pijanista kome bih želeo da pomogneš. Treba mu dozvola
da ode u Pariz. Ej, pa to je super od tebe, Adolfe. Da ga pošaljem da podigne ili
ćeš mi je poslati ovamo? Bog te blagoslovio, Adolfe i hajl jebeni Hitler!” (Emi
zavuče prste u uši i čvrsto stisne oči.) Ili ste možda zvali Hermana ili Jozefa?
Jer, vidite, ja mislim da ste se vi dogovorili, rukovali ste se s ñavolom i stvarno
ste se zbližili s njim i njegovim vojnicima. Bili ste im toliko bliski da ste bili u
istoj kenjari sa njima, mogli ste da im brišete guzice. (Najednom primeti Emi.)
Emi, kako doñavola možete da hvatate beleške kad su vam ti prokleti prsti
u...? Emi! (Ona izvuče prste.) Ovo je Emi Štraube, Vilhelme. Ona je jako
osetljiva devojka. (Furtvengler joj klimne glavom.) I tako, Vilhelme, šta mislite
kolikom ste broju Jevreja pomogli?
FURTVENGLER: Pojma nemam.
ARNOLD: Zar toliko, uh?
FURTVENGLER: Ja neću sebe da branim tako što ću da trubim neke brojke.
Mogu li ja da postavim jedno pitanje?
ARNOLD: Naravno.
FURTVENGLER: Kada će moj slučaj biti saslušan na sudu?
ARNOLD: Znam koliko i vi.
FURTVENGLER: Nedavno sam posetio vaše kolege u Visbadenu, američke
okupacione vlasti, one kojima je zadatak da pomognu u mojoj odbrani, bili su
izuzetno ljubazni i susretljivi. Rekli su da će...
ARNOLD: Ali ovo nije Visbaden. I ja nisam ovde da bih vas štitio...
FURTVENGLER: Potrebno mi je da radim. Treba da zarañujem za život. Živeo
sam od velikodušnosti prijatelja...
ARNOLD: Ipak, za ovakve stvari je potrebno vreme...
FURTVENGLER (postaje sve više i više uzbuñen) Zbog čega onda, molim vas,
da da da jedan drugi dirigent koji je zaista bio član Partije, mislim da se dva
puta učlanjavao, zbog čega je on već pušten i opet radi, a ja moram da čekam
i čekam i čekam?
ARNOLD: Ne znam ja ko je taj, on nije bio moj slučaj...
FURTVENGLER: A kako to molim vas, kako sam čuo iz pouzdanih izvora, da se
Page 17
neki nacistički naučnici koji se visoko kotiraju, čak i dok mi ovde pričamo,
transportuju u Sjedinjene države kako bi radili na raketama i gorivima za
rakete?
ARNOLD: To je ono što mi nazivamo ratnim plenom, Vilhelme. Različite
profesije, različita pravila. Zbog čega ste pobegli u Švajcarsku januara prošle
godine?
FURTVENGLER: Šta?
ARNOLD: Zašto ste prošle godine pobegli u Švajearsku?
FURTVENGLER: Zato što sam dočuo da Gestapo namerava da me uhapsi.
ARNOLD: A zbog čega bi vas oni uhapsiii?
FURTVENGLER: Nisam sasvim siguran, ali mislim da je to bilo zbog jednog
drugog pisma koje sam napisao Gebelsu u kome sam se žalio na opadanje
muzičkih standarda zbog rasne politike.
ARNOLD: Vi se niste žalili na rasnu politiku već na pad muzičkih standarda, je li
tako? (Nema odgovora) I, kako ste saznali da Gestapo namerava da vas ulovi?
FURTVENGLER: U toku prinudne jednočasovne pauze, zbog nestanka struje za
vreme koncerta u sali Blitner, u Berlinu, Albert Šper, ministar Oružanih snaga,
rekao mi je, kao uzgred, „Izgledate vrlo umorni, maestro, trebalo bi da odete u
inostranstvo na neko vreme." Tačno sam shvatio šta je time mislio da kaže.
ARNOLD (izigrava nevinašce) To je isti onaj Albert Šper koji sada sedi pored
onog vašeg drugog prijatelja Baldura na optuženičkoj klupi u Nirnbergu, takoñe
je optužen za zločin protiv čovečnosti? (Nema odgovora) Sigurno ste poznavali
puno ljudi na visokim položajima.
FURTVENGLER: Bilo bi tačnije reći da je puno ljudi na visokim položajima
poznavalo mene.
ARNOLD: Nemojte tu da mi pametujete jer su vaši prijatelji izgleda najobičnija
banda kriminalnih drmosera. Ali ja znam, a i vi znate, da ste zaista bili bliski sa
svima njima, sa Adolfom i Hermanom i Jozefom i Baldurom a sada i sa
Albertom. Obavite telefonski razgovor i jedan Jevrejin je spasen. Napišete
gadno pismo, Albert vam kaže da napustite grad. Zato, da čujemo istinu,
Vilhelme, hajdemo otvoreno. Koji vam je bio partijski broj?
FURTVENGLER: Ako imate nameru da me ovako zlostavljate, majore, onda
bolje da obavite svoj domaći zadatak. Vi očigledno nemate pojma koliko su
glupe i drske vaše primedbe.
ARNOLD (žacnut) Sećate se, Dejvide, rekao sam vam da imam jedno pitanje
za Vilhelma na koje on neće biti u stanju da odgovori. E, pa, sada ću ga
postaviti. Jeste li spremni za to, Vilhelme? Razmislite na tenane, teško je to
pitanje. Zbog čega niste otišli odmah na početku kada je Adolf došao na vlast
1933? Ovde imam neka imena, ljudi koji su se bavili vašom vrstom posla, koji
su otišli 33. Bruno Valter, Oto Klemperer...
FURTVENGLER: Ali oni su bili Jevreji, oni su morali da odu, bili su u pravu što
su otišli. (Kratka pauza) Ja volim moju zemlju i moj narod. Tu se radi o telu i
duši. Ja nisam mogao da napustim moju zemlju u najdubljoj bedi. Otići 1933 ili
34. bilo bi sramno. Ostao sam ovde da pružam utehu, da se postaram da
veličanstvena muzička tradicija, čiji sam verujem jedan od čuvara, ostane
neprekinuta, da bude nedirnuta kada se budemo probudili iz košmara. Ostao
Page 18
sam jer sam verovao da mi je mesto uz moj narod. ARNOLD: Vidite, Dejvide?
Ne može da odgovori na pitanje. Ponovo ću ga postaviti, Vilhelme i nemojte
više da mi pričate ta vaša neuhvatljiva sranja...
FURTVENGLER (ražesti se, vrlo arogantan) Izneo sam vam svoje razloge i ja se
samo nadam, majore, da ćete biti podjednako čvrsti s drugim umetnicima koji
su ostali u svojim zemljama. Šostakovičem, Prokofjevim, Ejzenštajnom,
naročito s Ejzenštajnom i njegovim filmovima koji glorifikuju tiraniju, ali ih sve
možete optužiti što glorifikuju tiraniju...
ARNOLD: Nikad nisam čuo za njih, nisu na mom spisku...
DEJVID: Nisu, oni su Rusi...
ARNOLD: Rusi? (Smeje se) Jea, Rusi... (Zvoni telefon)
EMI (u telefon) Kancelarija majora Arnolda. (Sluša) Major Ričards traži
poručnika Vilsa.
DEJVID (uzima telefon) Vils. (Sluša) Da. Moćete da mu ja kažem? Dobro.
(Arnoldu) Major Ričards hoće nešto da vam kaže. (Arnold prilazi malom stolu
na kome stoji telefon lokal. Emi čeka da on podigne slušalicu, onda spusti svoju
slušalicu. Furtvengler ustaje.)
FURTVENGLER: Dosta mi je ovoga. Odlazim sada.
DEJVID: Mislim da to ne bi bilo preporučljivo. (Furtvengler okleva i ne odlazi.
Arnold kevće s oduševljenjem a onda se smeje. Dejvid prikupi snagu.)
DEJVID: Doktore Furtvengler! (Furtvengler se okrene ka njemu; Dejvid se
neprijalno oseća ali krene kao da je pripremio govor.) Kada sam imao deset
godina, to je bilo 1932, moj otac, on je bio izdavač, dopustio mi je da ga
pratim na službenom putu u Berlin. Druge večeri naše posete, odveo me je u
Filharmoniju. Ne mogu da se setim čitavog programa, ali se sećam da ste vi
dirigovali i Betovenovu uvertiru za Egmonta i Petu simfoniju. Mislim da se
koncert završio uvertirom za Tanhojzera. Vi ste mi otvorili čitav jedan novi
svet... (Opet se začuju Arnoldovo kevtanje i smeh; Dejvid se usteže, pokušava
da nañe reči) Više od sveta. Kao da sam se probudio iz sna. Dete od deset
godina. Budi se i zatiče novi svet. Pokazali ste mi jedno mesto na kome je
postojalo odsustvo bede. Od kada sam vas prvi put čuo, muzika je postala
centralna stvar u mom životu. Moja glavna uteha. A uteha mi je bila potrebna.
Zahvaljujem vam na tome. (Zastaje, postiden, okreće se. Furtvengler klima
giavom, tužno se osmehuje. Arnold se ponovo smeje.)
EMI: I ja, takoñe. Isto to. Hvala vam. (Furtvengler joj uputi divan osmeh. Ona
skrene pogied)
FURTVENGLER: Gospoñice...?
EMI: Štraube.
FURTVENGLER: Wann haben Sie mich zum ersten mal als Dirigent erlebt?
EMI (mrmlja) Hier, In Berlin. Neunzehnhundertdreiundvierzig...
FURTVENGLER (pošto nije čuo, blagim glasom) Wann? (Arnold spušta telefon,
opasno zadovoljan sobom)
ARNOLD: Moram to da predam Britancima, Dejvide. Znate kakvi su ti momci?
Pristojni. Vilhelme, recite mi, da li poznajete Hansa Hinkela?
FURTVENGLER: Da li poznajem Hansa Hinkela?
ARNOLD: A što svi moraju da ponavljaju moja pitanja?
Page 19
FURTVENGLER: Da li poznajem Hansa Hinkela?
ARNOLD: Vidite? Opet on...
FURTVENGLER: Da, znam ga. Odvratno ljudsko stvorenje. Pitajte Bruna
Valtera. Hinkel je bio taj koji ga je lično proterao. Znate li koji mu je bio posao
u Ministarstvu kulture? Da se ratosilja svih Jevreja u umetnosti, a kako su
najtalentovaniji umetnici bili neizbežno Jevreji, on retko kad nije imao posla.
Mogao bih u detalje da vam ispričam kako je proganjao moju nekadašnju
sekretaricu Bertu Gajsmar, koja je i sama bila Jevrejka, ali ne želim da vam
dosañujem s hronikom svireposti, podlosti i lažljivosti. ARNOLD: Da, liči mi na
tog momka. Znate li šta je još učinio taj mali gmizavac? Vodio je evidenciju,
skoro 250.000 dokumenata. A znate li šta je u tim dokumentima?
FURTVENGLER: Otkud bih ja znao...
ARNOLD: Oh, čoveče, ovo će vam se dopasti. Ti dokumenti sadrže čekajte sad
detalje o svakom umetniku koji je radio u ovoj zemlji za pogodite koga? Tačno,
Vilhelme, vašeg starog druga Adolfa i Jozefa i Hermana. Ti dokumenti će nam
reći kada ste se svi vi učlanili u Partiju, ko je davao informacije i ko je bio od
pomoći i, šta više, puni su ljubavnih pisama vašim napred pomenutim
drugarima u kojima se zaklinju na večnu lojalnost. Po jedan dosije o svakome
od vas. Kakav momak, taj Hinkel.
FURTVENGLER: Sada bih želeo da odem.
ARNOLD: Kladim se da bi, pa što ne odete? Vidite, imamo posla da prosejemo
ta dosijea, a za to će biti potrebno izvesno vreme, rekao bih. Zato, gubite se
odavde. I pozvaćemo vas kad za to budemo spremni. (Furtvengler prilazi
vratima ali se zaustavi, okrene se Emi i nakloni se uz osmeh, zatim ode. Arnold
žurno prilazi svom pisaćem stolu.) Imamo ga! Jeste li videli kako je onoga
trenutka kada sam spomenuo Hinkela poželeo da ode? Čoveče, moj čoveče!
Emi, dajte Dejvidu spisak svedoka i donesite nam još kafe, hoćete li? Dejvide,
evo šta bih hteo da uradite. (Nalazi dosijea i predaje ih Dejvidu.) Ovo su dobri
zapisnici, od reči do reči, mojih ispitivanja. Uporedićemo odgovore koje su mi
te seronje dale sa informacijama iz Hinkelovih dosijea. To je prava Aladinova
pećina. Isuse, kad samo pomislite da su Rusi imali čitavu arhivu u svojim
rukama sve dok grad nije bio podeljen, a nisu znali šta se tu nalazi. Znate li šta
bi oni sad radili? Srali bi žilete. (Za to vreme, Emi, prilazeći vratima, stavila je
ploču i pojačala: početak Betovenove Osme simfonije iz sve snage. Ona brzo
izañe.)
ARNOLD: Hej, Smanjite to, ne čujemo sebe kako mislimo. (Podigne pogledi
shvati da je izašla.) Dejvide, smanjite to. (Dejvid se pravi da ne čuje.) Sranje.
(Arnold ustaje, prilazi gramofonu i kad skine ploču muzika naglo prestaje.
Zatamnjenje.)
DRUGI ČIN
PRVA SCENA
April. 22 časa. Toplo prolećno veče. Prigušena svetlost stone lampe. Rode kraj
dvokrilnih vrata, pošto je upravo pozdravio Arnolda. Na sebi ima dronjav
Page 20
vuneni prsluk preko košulje s kratkim rukavima i pantalone. Arnold je za
svojim pisaćim stolom prekrivenim papirima. Uzbuñen je u sebi, opasno
raspoložen. Rode nosi tanku kožnu futrolu.
RODE (sav blista) Majore, sad morate da pogodite šta držim u ruci.
ARNOLD: Svoju kitu.
RODE: Nije, nije, hajdete, pogodite. Volite da se igrate pogañanja?
ARNOLD: Obožavam. Predajem se, šta držite u ruci, Helmute?
RODE (obazire se nervozno oko sebe) Nema fräulein Štraube?
ARNOLD: Nema je. Zato sam i hteo da vas vidim nasamo, Helmute. Onako
nezvanično. Pa šta imate to tu?
RODE: Ne možete da pogodite? (Otvara kožnu futrolu.)
ARNOLD: Helmute, mislim da znam šta je to.
RODE: Šta?
ARNOLD: Teleskop. Za špijuniranje ljudi. Tačno?
RODE (oseća se nelagodno, nervozan osmeh) Ne, ne, ne, nije uopšte. (Iz
futrole vadi dirigentsku palicu.)
ARNOLD (poigrava se sa njim) Isuse! Beli štap. Za slepe!
RODE: Nije, majore, nije to beli štap, već palica. Dirigentska palica. I to ne bilo
koja dirigentska palica. Naročita dirigentska palica. Moja tajna s osećanjem
krivice. Maestrova dirigentska palica koju sam ukrao.
ARNOLD: Ona koju je držao u svojoj desnoj ruci.
RODE: Sećate se!
ARNOLD: Kako bih mogao da zaboravim? (Uzima palicu) Hoćete li pogledati
ovo? Držim dirigentsku palicu koju je on držao u svojoj desnoj ruci tako da nije
morao da salutira i iskopa Adolfu oči. (Najednom je ćušne u Rodea.) Pokažite
mi, Helmute.
RODE: Da vam pokažem?
ARNOLD: Jea, pokažite mi. Hoću da vidim kako to radite. Ajde, Helmute,
uzmite dirigentsku palicu. (Rode uzima palicu preko volje. Arnold izvadi češalj,
nabaci kovrdžu kose preko čela i drži češalj ispod nosa koji treba da podseća
na Hitlerove brkove.) Zamislite da sam Adolf. Vi ste maestro. Ajde. Imate
dirigentsku palicu u vašoj desnoj ruci, ali mi ipak salutirate.
RODE: Ne, stvarno, majore. Ja ne volim da salutiram čak ni...
ARNOLD (slatkim glasom) Učinite to, Helmute. (Rode bezvoljno salutira.)
Izgledate fantastično dok to radite, Helmute, i shvatam šta ste time hteli da
kažete. Skoro ste mi iskopali oči.
RODE: Tačno. (Vraća palicu natrag u fulrolu i daje je Arnoldu.) Možda bi ste mi
učinili uslugu, majore. Ako opet budete videli maestra, budite tako dobri pa mu
vratite dirigentsku palicu. To, konačno, njemu i pripada. Ali vas molim da mu
ne kažete ko mu je uzeo.
ARNOLD: Ne brinite, Helmute, biće to naša tajna.
RODE: U meñuvremenu, možete da vežbate dirigovanje. Video sam da imate
neke od naših ploča. (Baca pogled na gramofonske ploče.) I ja sam na ovoj,
Deveta, druga violina, teško je baš prepoznati me. (Kikoće se.) Večeras kasno
radite. Obično ne primate ljude ovako kasno...
ARNOLD: Sve u službi čovečnosti, Helmute. Ili bolje da vas zovem
Page 21
jedannulačetiridevettritrijedan.
RODE (uzdrman) Šta?
ARNOLD: Jedannulačetiridevettritrijedan. Ili da li bi imali išta protiv da vas
jednostavno zovem „jedan"?
(Tišina puna agonije: onda Rode pukne i počne dajeca.) Znate li šta ja uvek
kažem da ste vi, Helmute? Ja kažem da ste vi obično govno.
RODE (kroz jecanje) Kopile jedno, kopile...
ARNOLD: Ko je kopile, Helmute? Hinkel? (Rode potvrdno klimne glavom.)
Zašto, Pa, zašto baš on?
RODE: Rekao je rekao je da nema nikakvih dokumenata nikakvih dosijea...
ARNOLD: Obećao je da će skloniti vaš dosije? (Nema odgovora) I vi ste mislili
da nikada nećemo saznati.
(Nema odgovora) Mislili ste da nikada nećemo saznati da ste vi bili čovek
Partije u orkestru? Hinkelov čovek. (Rode jeca) Oh, nemojte da se tako
uzbuñujete, Helmute. Vi imate samo jedan partijski broj. Neki tip po imenu
Herbert fon Karajan ima dva broja. (Smeje se) Uzgred budi rečeno, šta mislite
zbog čega se dva puta učlanio u Partiju? Jednom u Austriji, jednom ovde?
Pretpostavljam da je samo hteo da im da do znanja koliko mu je bilo stalo, a?
(Nema reagovanja) Zato, ajde, partijski broju, jedannulačetiridevettritri-jedan,
pričajte mi.
RODE (pokušava da povrati dostojanstvo) Ja... ja... sam ispovedio svoje grehe.
Dobio sam oproštaj.
ARNOLD: Jea, ali zar vi momci ne treba i da ispaštate. U čemu se sastoji vaše
ispaštanje, Helmute?
RODE: Što ću proživeti ostatak svog života.
ARNOLD: Stanite, vaša me priča duboko dirnula, dopustite da obrišem svoje
suze. Nešto mi je stalo u grlu, ne mogu da govorim.
RODE (izliv besa) Ne znate vi kako je to kada se čovek iznenada nañe pred
tako zastrašujućom silom, tako ogromnom, da jedino o čemu možete da
mislite jeste da morate da postanete njen deo inače će vas pojesti živog. A evo
još nečega što nećete razumeti. Apsolutna sila nudi apsolutnu izvesnost i
apsolutnu nadu.
ARNOLD: Nije važno da li ja to shvatam ili ne shvatam, samo vi to skinite sebi
s pleća, Helmute.
RODE: A vi nikada nećete moći ni da naslutite kako je sila bila korumpirana,
da, korumpirana i sposobna da druge korumpira. Nikada niste doživeli
vladavinu straha, zato nema ni načina da vam ja to objasnim. Čovek prvo
počne da vrši cenzuru nad onim što govori, onda cenzuriše svoje misli i na
kraju počne da cenzuriše ono što oseća. To je najveća degradacija, jer to znači
da je čitava individualna volja paralisana i jedino Što preostaje jeste jedna
poslušna ljuštura. U mom slučaju... (Zastane)
ARNOLD: Jea, nastavite, Helmute, u vašem slučaju?
RODE: Počelo je uviñanjem.
ARNOLD: A šta je to bilo, Helmute?
RODE: Da ja nisam najbolji violinista na svetu.
ARNOLD: Niste?
Page 22
RODE: Ja nikada ne bih, čak ni u svojim najsmelijim snovima, mogao da
budem čak ni druga violina u Berlinskoj filharmoniji. Kada su se otarasili
otarasili Jevreja iz orkestra, pojavila su se slobodna mesta za ljude kao što
sam ja. Smatrao sam da je to pravedno. Ja vodim poreklo od predaka koji su
živeli u trinaestom veku.
ARNOLD: Kako sam čuo neki Jevreji mogu da idu tako unazad još dalje.
RODE (najednom uzbuñen) Slagao sam nešto.
ARNOLD: Iznenañujete me, Helmute.
RODE: Ne, ne, ja moram da ispravim jedan podatak. Rekao sam vam da je to
bila moja ideja da maestro treba da drži dirigentsku palicu u desnoj ruci. E, pa,
to uopšte nije bila moja ideja. Ideja je potekla od Franca Jastraua. On je bio
poslužitelj u orkestru.
ARNOLD: Isuse, pa to svakako menja čitavu sliku, Helmute.
RODE: Ja mislim da maestro čak i ne zna da ja postojim. Druga violina.
Dirigent je istovremeno i diktator, znate, on je isto tako i jedna zastrašujuća
sila koja daje nadu i izvesnost i garantuje red. Želeo sam da budem u
maestrovoj sili, takoñe. Orkestar je simbol, znate...
ARNOLD: Nema više filozofiranja, molim vas, Helmute, jer ja hoću s vama da
razgovaram o nečem praktičnom. Jeste li ikada čuli za parničnu nagodbu?
(Rode odmahuje glavom.) Kad govorimo o moći, ja imam moć da vam
dopustim da nañete posao, bar u američkoj zoni. Sutra mogu da vam dam
posao, u ovoj zgradi. Ali ja nešto moram da dobijem za uzvrat. Shvatate,
Helmute? To je parnična nagodba. (Tišina) Moram da priznam, mislio sam da
ću naći veliki debeli dosije o maestru. Mislio sam, nisu važna dva partijska
broja, mogao je da ima i tri. Ali taj dosije je pun pisama u kojima moli Jozefa
da pomogne te ovom te onom Jevrejinu.
RODE: Da, govorili su, nije bilo Jevrejina koji je ostao u Nemačkoj kome
Furtvengler nije pomogao.
ARNOLD: Ajde, Helmute, mogu da vam dam pismo koje vam daje slobodu
kretanja, slobodu da radite, slobodu, Helmute. To je bolje nego da skupljate
otpatke hrane po ruševinama. Ali mi je potrebno nešto, zauzvrat. Kako vam to
izgleda umesto ispaštanja?
RODE: On je antisemita. Naravno.
ARNOLD (nežno, ulagujući se) Naravno. Ali meni su potrebne činjenice,
Helmute, čvrste činjenice. Morate mi reći gde da ih potražim.
RODE: Majore, mi ovde diskutujemo o genijalnom čoveku, ja ne želim on je
jedan od najvećih živih dirigenata, možda najveći...
ARNOLD: Jebeš to, Helmute. Hoćete ovde da diskutujete o simbolima. Taj tip
je bio isturen čovek. Bio je svirač, ali je svirao kako mu oni kažu, shvatate moj
filozofski stav? Ne interesuje me sitna riba, ja jurim Mobi Dika. Hajdete,
Helmute. Bar mi recite šta da tražim i gde da tražim. Čvrste činjenice.
RODE: Jeste li ikada čuili za Vitoria de Sabata?
ARNOLD: Nisam.
RODE: Italijan.
ARNOLD: Nije valjda.
RODE: Dirigent. Prva liga. Furtvengler je rekao otprilike nešto ovako, „Drsko je
Page 23
da taj Jevrejin Sabata diriguje Bramsa."
ARNOLD: Helmute, to me nije oborilo s nogu.
RODE: Postoji i jedno pismo...
ARNOLD: Sad čujem muziku, volim pisma...
RODE: To mora da se nalazi u nekom dosijeu kod ministra za kulturu
Bernharda Rusta, čini mi se pun pun takvih stvari kakve vi tražite o Arnoldu
Šenbergu Jevrejinu znate na koga mislim? (Arnold odmahuje glavom.)
Kompozitor savremen atonalni.
ARNOLD: Od kog je datuma pismo?
RODE: Moram da razmislim, čini mi se staro, pre rata, ali ali ima još nešto čega
sam se upravo setio...
ARNOLD: Jea?
RODE: Furtvengler je poslao Hitleru telegram za roñendan...
ARNOLD: Stvarno?
RODE: Jeste. Da stvar bude još čudnija, to sam saznao od jednog od vaših
ljudi...
ARNOLD: Od nekog od mojih ljudi?
RODE: Da. Neki narednik. U vojsci Sjedinjenih država. Kazao je da je video taj
telegram. U kancelariji sekretara ambasade.
ARNOLD: Kopile vojničko. Naći ćemo i narednika, a naći ćemo i taj telegram...
RODE: Ne sećam se kako se zvao, ali misliću, setiću se...
ARNOLD: Hoću da sve to bacite na papir, Helmute. (Stavlja blok za pisanje i
pero pred njega.) I hoću da razmislite o ovome. Ja samo znam da je dogovor
napravljen, još ranije. Rekli su, „Vilhelme, ne morate se učlaniti u partiju, ali
samo radite onako kako vam kažemo pa nećete morati da brinete ni o čemu." I
zato on nikada nije otišao. Ali mi je potreban neki dokumentovan dokaz. Znate
li o nečem takvom?
RODE: Ne znam. I ako mogu tako da kažem, majore, mislim da lajete na
pogrešno drvo.
ARNOLD: A? A koje je pravo drvo, Helmute?
RODE: Postoji izvesna šema u njegovom ponašanju. Gebels ju je shvatio. I
Hinkel. Mogu vam reći neke stvari priča se a ja ne znam da li je tačno ili nije ali
upitajte ga za fon der Nila.
ARNOLD: Nikada nisam čuo za njega, ko je taj?
RODE: Edvin fon der Nil. Muzički kritičar. On je bio taj koji je pisao strašne
prikaze o Furtvengleru dok se istovremeno raspamećivao Herbertom fon
Karajanom, onim dvostrukim članom Partije. Nazvao ga je „Čudesni Karajan".
Furtvengler je bio pobesneo, pa se priča da je uspeo da fon der Nila regrutuju
u vojsku. Isto se desilo sa još jednim kritičarem, Valterom Štajnhauerom.
Divljački je napao Furtvenglera preko štampe zato što ne svira savremeniju
muziku. Pošto se taj prikaz pojavio, i on je bio regrutovan. Istina ili ne, nije
tako loša ideja. Kritičari napišu loše prikaze o vama, a vi ih pošaljete na ruski
front. (Kikoće se) Ali ako stvarno hoćete da ščepate Furtvenglera, samo ga
pitajte za Herberta fon Karajana.
ARNOLD: Ono „Čudesno dete"?
RODE: Da, to će se, verujem, pokazati plodonosnim. (Počne da piše) Da,
Page 24
pitajte ga za fon Karajana. I možda ćete primetiti kako on sebe ne može čak ni
da natera da izgovori njegovo ime. Kad Furtvengler govori o njemu on kaže K.
I pitajte ga o njegovom privatnom životu.
ARNOLD: Njegovom privatnom životu? (Zatamnjenje.)
DRUGA SCENA
Sredina jula. 8.45 izjutra. Leto u punom jeku. Velika žega. Arnold je za svojim
pisaćim stolom. Napola zaspao, obešene glave. Najednom se razbudi i drekne.
Postaje svestan svoje okoline, bulji kroz prostor nekim odsutnim, izgubljenim
izrazom. Emi ulazi i nosi LP ploču. Sva blista.
EMI: Dobila sam je, majore.
ARNOLD: Sjajno.
EMI: Britanci su bili veoma susretljivi. Tamo imaju pravu radiostanicu. I
pronašli su mi je. Nije im trebalo ni deset minuta. Zapanjujuće. I tako mi je
drago što počinjetc da se interesujete za ozbiljnu muziku, majore.
ARNOLD: Emi, nemojte dopustiti da vas jedna ploča prevari.
EMI: Ali Bruknerova Sedma simfonija, pa to je teško čak i za mene. Hoćemo li
sada da je pustimo?
ARNOLD: Ne, Emi, nećemo sada. Znate li šta znači kad se kaže lagani stav?
EMI: Pa naravno.
ARNOLD: E taj hoću da čujem. Pripremite je za slušanje, a ja ću vam reći kada
da je pustite.
EMI: Nikada nisam ni pomislila da ćete tražiti da slušate Bruknera...
ARNOLD: Pa, možda smekšavam. Ili to možda vrućina utiče na mene. A šta
kažete na ovo? Drhtali smo čitave bogovetne zime, a sada kada sunce sija,
proradilo centralno grejanje. Vojska, bog je blagoslovio. Nema još glasa o voñi
benda?
EMI: Volela bih da ga zovete doktor Furtvengler. Ne, još nije stigao, ali još
nema devet sati. (Pilji u njega) Jeste li nešto nervozni, majore?
ARNOLD: Voleo bih da me zovete Stiv, Emi. Ne, nisam nervozan, jednostavno
ne spavam dovoljno. Loše sanjam. Takav sam kad se probudim. (On se
osmehne, ona seda za svoj sto.) Čujte, Emi, ako želite da izañete iz sobe dok
ja razgovaram sa njim, to je okej što se mene tiče. Ono što imam da mu
kažem moglo bi da vas uznemiri. A, rekao bih, radeći za mene, vi ste dovoljno
uznemireni.
EMI: Šta ćete mu reći, majore?
ARNOLD: Emi, idite prošetajte. Napolju je divan dan. Prošetajte kroz Tirgarten,
sedite ispod onoga što je još ostalo od lipa, Dejvid može da hvata beleške.
EMI: Majore, sva se zbunim kad izbegavate da odgovorite na moja pitanja...
(Čuje se kucanje na vratima)
ARNOLD: Emi, vidite ko je to, pa ako je to voña benda nemojte još da ga
pustite unutra. (Emi otvara vrata Rodeu koji je odeven u kombinezon
nastojnika i ima kapu što nekako podseća na uniformu. Nosi mali, ali nabijen
platneni džak. Pokloni se.) Mirno! Obezbeñenje! Pazite Emi, možda hoće da vas
pretrese.
Page 25
RODE: Majore, neka je žena ovo ostavila za vas.
ARNOLD: Koja žena?
RODE: Ne znam kako se zove. Razgovarala je s narednikom Adamsom na
vratima i dala mu je ovo i kazala da je to za vas.
ARNOLD: Jeste li je videli?
RODE: Naravno, ja sam stajao ovako, a narednik Adams onamo, ta žena nije
bila dalje od...
ARNOLD (prekida ga) Kako je izgledala? (Rode slegne ramenim) Stara, mlada,
debela, mršava, mala, visoka?
RODE: Nije. (Rode se kikoće)
ARNOLD: Okej, baš smešno, i šta je u paketu?
RODE: Ne znam, majore. Narednik Adams je rekao da je to za vas...
ARNOLD: Isuse Hriste, Helmute, pa vi treba da ste obezbeñenje u ovoj
zgradi...
RODE: Ali meni niko nije rekao da otvaram pakete koji su adresirani na vojna
lica...
ARNOLD: Obezbeñenje, Helmute, koristite svoj prokleti zdrav razum...
RODE: Narednik Adams mi je rekao da moram da pretresam ljude, nije rekao
da moram da pretresam pakete...
ARNOLD: Isuse Hriste, nikakvo čudo da ste bili druga violina. Hoću da kažem,
tu ima rezona. Neka žena ostavi paket za mene i vi morate biti radoznali da
vidite šta je u njemu...
RODE: A što bih ja bio radoznao? Na vas je adresiran, majore...
ARNOLD: Jer bi to mogla da bude neka zajebana bomba, Helmute...
RODE: Bomba? Stvarno mislite?
ARNOLD: Da, stvarno mislim. Otvorite. (Rode okleva) To je nareñenje. Otvorite
ga. (Rode okleva. Emi je oprezna, pa se malo zakloni iza pisaće mašine. Arnold
se ne pomera.)
RODE: Ako je bomba, majore, zar ne bi trebalo da stanete u zaklon?
ARNOLD: Otvorite. (Rode oprezno otvara vreću.) Hajde, ispipajte malo iznutra.
Hajdete, Helmute, pipajte naokolo. (Rode pipka unutar vreće.)
RODE: Čini mi se kao da je sve nekakav papir, majore.
ARNOLD: Istresiteje. (Rode hoće da to učini na Arnoldov sto.) Na pod,
Helmute. (Rode prazni vreću. Pedesetak koverata, raznih veličina i bola, prospe
se po podu.) Šta je to kog ñavola? (Svo troje zbunjeno gledaju u koverte.)
RODE: Možda je pošta od obožavateljki, majore. Sećam se kako je to bilo s
maestrom...
ARNOLD: Helmute, ko bi meni, pobogu, slao pisma s izrazima obožavanja?
Isuse! Emi, pogledajte. Helmute, vratite se na dužnost. Rusi mogu svakog
trenutka da napadnu. (Rode se uljudno pokloni i odlazi. Emi se spusti na
kolena i počne da zagleda koverte.)
ARNOLD: Pa, Emi?
EMI: Sve koverte su adresirane na ime Tamare Zaks. Sve su otvorene...
ARNOLD: Šta? Ne razumem... (Emi počne da razgleda koverte, a onda
zastane.)
EMI: Majore, mogu li nešto da vas pitam?
Page 26
ARNOLD: Odgovor je da, Emi, ja vas volim, hoću da se udate za mene, hoću
da budete majka moje dece, ne mora obavezno da ide tim redom.
EMI: Majore!
ARNOLD: Šta je u tim pismima, Emi?
EMI: Ne, hoću ovo da vas pitam. Zbog čega ste bili toliko ljubazni prema
gospodinu Rodeu, a niste bili tako ljubazni prema doktoru Furtvengleru?
ARNOLD: Pa recimo samo da sam ja demokrata. S malim “d". Imam više
simpatija prema malim ljudima. Šta ima u tim pismima, Emi? (Dejvid ulazi i
nosi fasciklc.)
DEJVID: Dobro jutro...
ARNOLD: Okej, predajemo se, stigao je skaut.
DEJVID: Šta se dešava ovde?
ARNOLD: Izgleda da mi je Tamara Zaks poslala svoju poštu.
DEJVID: A što bi to ona učinila?
ARNOLD: Ne znam tačno. Emi pokušava da pronañe nekakav odgovor. (Dejvid
predaje fascikle Arnoldu.)
DEJVID: Ovo su poslednje, majore.
ARNOLD: Vrede li šta?
DEJVID: Ništa što već nismo znali, ali su mi momci iz Visbadena rekli da vam
postavim neka pitanja. Pronašao sam nešto što vam se neće svideti. Ja
slučajno pregledam zapisnik sa Nirnberškog procesa...
EMI: Majore? (Arnold i Dejvid se okrenu ka njoj.) Ima ovde i jedno,
neotvoreno. Adresirano je “za onoga koga to zanima".
ARNOLD: Okej, pa, možda nas zanima, Emi. Otvorite ga. Pročitajte ga.
(Dejvidu dok Emi otvara pismo) Zar nisam rekao da je ta žena luda? Pogledaj
ovo. Samo luda žena može da pošalje sopstvenu poštu nekome koga to
zanima.
EMI (čita) „Američkim vlastima u Visbadenu i Berlinu. Dobrima i ne tako
dobrima. Imala sam pune ruke posla. Evo više od pedeset pisama u kojima se
potvrñuje ono što sam već rekla. Pisma, dokazi crno na belo, od preživelih,
udovica, ljubavnica, prijatelja, od ljudi koji se sada uglavnom nalaze u Americi i
Engleskoj, i sva potvrñuju da je Vilhelm Furtvengler bio njihov spasilac. Pošto
niko ne zna kada će slučaj doktora Furtvenglera biti iznet pred sud i pošto sam
iznenada dobila dozvolu od francuskih vlasti da mogu da se doselim u Pariz...
(Dejvid baci pogled put Arnolda; Arnold izgleda potpuno nedužan.) Možda neću
biti tu da dam izjavu u njegovu korist, zato sam ja napravila kopije ovih
pisama. Ako ih uništite ona će i dalje postojati". (Kratka pauza. Emi nastavlja
da slaže pisma.)
ARNOLD: Kopile jedno. Hvala, Tamara, baš šteta što su potpuno irelevantna.
EMI: Evo i jedno ovde od doktora Furtvenglera. (Čita, prevodeći sa nemačkog)
„Draga gospoño Zaks, hvala vam na pismu. Da, dobro se sećam vašeg
supruga. U stvari, pre neki dan su me podsetili na njega. Setio sam se kako je
Bahštajn pijanino bio raštimovan. Zaista je bio dobar. Duboko sam se rastužio
kada sam čuo za njegovu tragičnu sudbinu". (Kratka pauza.)
ARNOLD: Podignite ih sa poda, Emi. (Dejvidu) Rekoste da oni dobri momci iz
Visbadena imaju neka pitanja za mene?
Page 27
DEJVID (gleda u beleške; prikupi snagu) Oni, oni smatraju da nema dokaza
protiv doktora Furtvenglera i hoće da znaju zbog čega vi s time nastavljate.
ARNOLD: Recite im da će znati kad budu čuli dokaze. (Predaje Dejvidu debelu
fasciklu.) Pogledajte ovo malo, pa ćete videti šta sam time hteo da kažem.
Sledeće pitanje.
DEJVID (I dalje izokola) Oni smatraju da vam neko nareñuje da progonite
doktora Furtvenglera, i žele da znaju ko daje takva nareñenja i zašto?
ARNOLD: Oh, shvatam, razgovarali ste sa njima, zar ne, Dejvide? Vi ste im
ispričali o „onima" koje sam sreo u Ajkovom glavnom štabu. Sećam se kako ste
bili zainteresovani da saznate ko su bili to “oni"...
DEJVID: Da, pitali su me, ja...
ARNOLD: E, pa recite tim dobrim momcima u Visbadenu da gledaju svoja
prokleta posla.
DEJVID: Da li vam neko daje naredbe, majore?
ARNOLD: A šta je to s tim zapisnikom iz Nirnberga?
DEJVID: Zašto, majore? Zašto doktor Furtvengler? Zašto baš on?
ARNOLD: Pričajte mi o Nirnbergu. (Kratka pauza. Dejvid gleda u neki od svojih
dosijea.)
DEJVID: Da. Neki čovek po imenu Dahlerus, Birger Dahlerus...
ARNOLD: Burger, zove se Burger? Šta je on, neki kuvar brze hrane?
DEJVID: On je Šveñanin, poslovan čovek, bio je pozvan da svedoči u
Geringovoj odbrani... (Vrata se iznenada naglo otvaraju i Furtvengler ulazi.)
FURTVENGLER: Sada je tačno devet sati. Pripremio sam izjavu. Nemam
nameru da me opet ovde držite da čekam. (Nelagodna, napeta tišina.)
ARNOLD (opasno miran) Vilhelme, nemojte sa mnom razgovarati kao da sam
druga violina. Vratite se u čekaonicu, sedite i čekajte. Gospoñica Štraube će
doći i dovesti vas kad budem spreman da vas primim. Ako ne budete tamo kad
ona doñe po vas, narediću da vas vojna policija dovuče. Okej, Vilhelme?
(Furtvengler okleva, gubi samopouzdanje, okrene se i izmaršira. Rode
izvinjavajući se slegne ramenima i takoñe izañe. Razjaren, skoro gubi
kontrolu.) Isuse Gospode, taj kurac, taj arogantni kurac, šta koji kurac on misli
ko je on? Koj kurac? Koji kurac? (Korača. Emi ga posmatra, uplašena.)
DEJVID: Majore. (Arnold kao da ga ne čuje.) Majore. (Arnold prestane da
korača; Dejvid ponovo prikupi snagu) Moram da vas zamolim za jednu uslugu.
ARNOLD (najednom miran) Okej, dugujem vam jednu.
DEJVID: Kada ga ispitujete, da li bih mogao da vas zamolim da ga tretirate s
više poštovanja?
ARNOLD: S više čega? Više čega?
DEJVID: Poštovanja.
ARNOLD: To mi se i učinilo da ste rekli. Poštovanja? Ma šalite se?
DEJVID: Moguće da je on najveći dirigent ovoga veka, a to zaslužuje
poštovanje.
ARNOLD: Jea, jea, veliki dirigent, veliki umetnik, to mi stalno svi pričaju, a
znate li šta ja kažem na sve to?
DEJVID: Mogu da pretpostavim šta vi na to kažete, majore...
ARNOLD: Vi znate šta ja kažem šta je on?
Page 28
DEJVID: Da, mislim da i to mogu da pogodim...
ARNOLD: Dejvide, ja vas uopšte ne shvatam. Vi ste Jevrejin. Jeste li vi
Jevrejin?
DEJVID: Da, ja sam Jevrejin, ali sam ja isto tako i ljudsko biće...
ARNOLD: Ljudsko biće, oh, dobro je, baš mi je laknulo, pomislio sam da ćete
reći da ste ljubitelj muzike. Taj čovek, taj veliki umetnik izrekao je takve
antisemitske opaske da ne biste mogli da poverujete, imam pisma...
DEJVID (prekida ga) Majore, majore. (Arnold je miran.) Pokažite mi nekoga
koji nije Jevrejin, a da nije pravio antisemitske opaske pa ću vam pokazati
vrata raja.
ARNOLD: Šta se s vama dešava? Gde su vam osećanja, Dejvide? Gde vam je
mržnja, gde vam je gañenje? Do kurca Dejvide, pa gde vam je gnev? Pomislite
na svoje roditelje, a onda pomislite na njega kako diriguje „Srećan roñendan,
dragi Adolfe". Hoću da kažem, za ime Boga, na čijoj ste strani? (Kratka pauza)
I šta sad s tim Šveñaninom u Nirnbergu?
DEJVID: Sad više nije važno. Možda je nevažno. (Kratka pauza)
ARNOLD: Okej, Emi. Idite po njega. Ali Emi, pazite. Nemojte ga najavljivati.
Samo ga pustite unutra. (Ona ode. Nelagodna tišina dok čekaju. Emi otvara
vrata Furtvengleru koji ponovo ulazi.) Vilhelme! Lepo je videti vas. Kako ste?
Držite se dobro? Nije vam previše vruće? Uñite, uñite, sedite. (Furtvengler,
duboko sumnjičav prilazi stolici za svedoke.) Ne, ne, sedite ovde, udobnije je...
(Arnold namešta stolicu za posetioce i pridržavaje dok Furtvengler seda.) Zar
ova vrućina nije strašna? Hoćete da olabavite kravatu, da skinete sako? Samo
se opustite, jer dobra vest glasi da je ovo poslednji put što ćete morati da me
vidite. (Furtvengler ga sumnjičavo gleda.) Ali je loša vest u toliko što ja još
uvek moram da ispitam slučaj protiv vas, videćemo da li je to održivo, pa ako
jeste, onda ću vas predati civilnim vlastima, vašim ljudima, nekom tipu po
imenu Aleks Fogel, jeste li ikada čuli za njega?
FURTVENGLER: Da, čuo sam za njega.
ARNOLD: A šta ste to čuli?
FURTVENGLER: Da je moskovski najamnik, komunista.
ARNOLD: E, baš taj. Nije prijatan čovek. Mi nismo s njim na ti. I tako, danas,
zahvaljujući vašoj srećnoj zvezdi, imate samo sa mnom posla. A sada, da
krenemo lepo i polako. Okej? Neću da se vraćam na sve one stare stvari, jer
imam nekoliko novih stvarčica koje su odnekud iskrsle...
FURTVENGLER (prekida ga) Želim da kažem nešto.
ARNOLD: Samo napred, izvolite.
FURTVENGLER (vadi parče papira) Kada sam vas poslednji put video, bio sam
nepripremljen, nisam znao šta mogu da očekujem. Proteklih nedelja, pažljivije
sam razmišljao i pravio neke zabeleške. (Baca pogled na beleške; više se
obraća Dejvidu.) Morate razumeti ko sam ja i šta ja predstavljam. Ja sam
muzičar i ja verujem u muziku. Ja sam umetnik i verujem u umetnost. Moglo bi
se reći da je umetnost moja religija. Umetnost uopšte, a muzika, naravno,
posebno, za mene ima mističnu snagu koja hrani čovekove duhovne potrebe.
Moram priznati, medutim, da sam bio krajnje naivan. Mnogo godina sam
insistirao, sve do nedavno u stvari, na apsolutnoj odvojenosti umetnosti od
Page 29
politike. Ja iskreno nisam imao nikakvog interesa za politiku, jedva da sam
čitao novine, moj čitav život bio je posvećen muzici jer sam, a ovo je jako
važno, verovao da mogu, kroz muziku, da sačuvam nešto praktično.
ARNOLD: A to je bilo šta?
FURTVENGLER: Slobodu, humanost i pravdu.
ARNOLD: Jo, je... Vilhelme, pa to je prava lepota, tako mi svega, prava lepota.
Pokušaću to da zapamtim. Kako beše ono? Sloboda, humanost i pravda.
Predivno. Ali vi ste upotrebili reč „naivan". Da li sad hoćete da kažete da mislite
da niste bili u pravu? Da se umetnost i politika ne mogu odvojiti jedna od
druge?
FURTVENGLER: Verujem da njih treba držati odvojeno, ali, na svoju žalost,
shvatio sam da one nisu bile razdvojene.
ARNOLD: A kada ste to prvi put shvatili? Onda kada ste poslali telegram? Da li
je to bio signal predaje, mahanje belom zastavom?
FURTVENGLER: Kakav telegram?
ARNOLD: „Srećan rodendan, dragi Adolfe, voli te Vilhelm." Ili neke druge reči u
tom smislu. To mi zvuči kao da ste pali na kolena i rekli, „Okej, Adolfe, pobedio
si. Glavni si u svemu, pa zato budimo drugari. Da napravimo ludu zabavu." Da
li ste telegram poslali onda kada ste shvatili da umetnost ne možete da držite
odvojenu od politike?
FURTVENGLER: Nemam pojma o čemu pričate.
ARNOLD: Pričam o roñendanskim čestitkama upućenim vašem starom drugaru,
Adolfu.
FURTVENGLER: Ja mu nikada nisam slao roñendanske čestitke niti bilo kakve
druge čestitke.
ARNOLD: Dobro razmislite, Vilhelme...
FURTVENGLER: Ne moram dobro da razmišljam. To je savršeno smešno.
Nikada mu nisam poslao telegram. (Dejvid, koji je pažljivo proučavao dosije
koji mu je dao Arnold, diskretno podiže prst.)
ARNOLD: Molim, Dejvide?
DEJVID (praveći se nedužan) Zašto ne pokažete doktoru Furtvengleru dokaz?
To bi mu možda osvežilo pamćenje? (Arnold uputi Dejvidu oštar, besan
pogled.) Ja nešto ovde ne mogu da ga pronañem, Emi, možda vi imate taj
telegram u vašoj dokumentaciji...
EMI: Nemam, nikada nisam videla takav telegram...
DEJVID: Majore, ako biste mi rekli gde se taj telegram nalazi...
FURTVENGLER: Nećete ga pronaći, jer takav telegram ne postoji. (Kobna
tišina. A onda, Arnold počne usiljeno da se smeje.)
ARNOLD: E, pa, pokušao sam, morate mi priznati, pokušao sam. Pomislio sam
da mogu da vas uhvatim u klopku, Vilhelme, ali ovaj Dejvid me je malo
preduhitrio. Lukav potez, Dejvide. Lukav potez. Ne, nemam telegram, ali znam
da on postoji. I hoću ovo da vam kažem Vilhelme, uporno ćemo ga tražiti, jer
ja eto verujem da ste ga poslali.
FURTVENGLER: Onda grešite. (Arnold nije zadovoljan.)
ARNOLD: Umetnost i politika, jea, umetnost i politika. Hoćete li da kažete da
turneje po inostranstvu, dok ste dirigovali Berlinskim filharmonijskim
Page 30
orkestrom po stranim zemljama, počev od 1933. pa na dalje, nisu bile
komereijalne za Adolfa i ono što je on predstavljao?
FURTVENGLER: Mi nikada, nikada zvanično nismo predstavljali taj režim kada
smo svirali u inostranstvu. Uvek smo svirali kao privatni ansambl. Mislim da
sam vam već rekao da sam bio slobodan dirigent...
ARNOLD: Znate šta? Trebalo je da nam vi pišete naše polise jer imate više
klauzula sa izuzecima nego što ih ima u dvostrukoj odšteti. Nemojte opet da
počinjete sa sitno štampanim klauzulama koje služe da se nešto zabašuri, pravi
sam stručnjak kad se radi o sitno štampanim klauzulama. A šta vi zamišljate
da su ljudi mislili? Berlinsku filharmoniju je uzclo pod svoje Jozefovo
Ministarstvo za propagandu, ali je Vilhelm slobodan umetnik, pa su tako
umetnost i politika potpuno razdvojeni. Je li to ono što ste vi verovali da obični
ljudi misle?
FURTVENGLER: Nemam predstavu šta su obični ljudi mislili...
ARNOLD: Nemate...
FURTVENGLER:... jer sam imao samo jednu nameru, od 1933. pa nadalje.
Štogod da sam radio, a to je isto tako i pravi razlog zbog koga nisam napustio
svoju zemlju, ja sam imao samo jednu nameru, a to je bilo da dokažem da
umetnost znači više od politike.
ARNOLD: Da li je tu bio uključen i Herbert fon Karajan?
FURTVENGLER (usplahireno) Šta šta, ne znam šta hoćete time...
ARNOLD: Pričajte mi o fon der Nilu.
FURTVENGLER (zatečen) Fon der Nil?
ARNOLD: Da, fon der Nil.
FURTVENGLER: Fon der Nil.
ARNOLD: Koliko ćemo još ovako, Vilhelme? Ja kažem fon der Nil, vi kažete fon
der Nil, ja kažem fon der Nil, vi kažete fon der Nil, tako bi mogli čitav dan. Vi
znate ko je fon der Nil, zar ne? Edvin fon der Nil, muzički kritičar.
FURTVENGLER: Da, znam ko je on.
ARNOLD: Zar nije tačno da zato što je o vama napisao loš prikaz i hvalio tog
mladog tipa, fon Karajana, i nazivao ga ñavolskim čudom, i rekao da je bolji od
vas, vi ste naložili da se fon der Nil pozove u vojsku i od tada niko više nikada
nije čuo šta se sa njim zbilo?
FURTVENGLER: Pa to je sumanuta laž!
ARNOLD: Sigurni ste da niste pozvali nekog od vaših bliskih pajtaša i rekli,
Svevišnji Bože, jeste li videli šta je taj tip fon der Nil napisao o meni? Hoću da
mi ga sklonite. A isto tako i onog drugog kritičara, Štajnhauera. Toliko je bio
drzak da me je optužio, najvećeg dirigenta na kugli zemaljskoj da ne sviram
dovoljno moderne muzike. Pošaljite ga u Staljingrad. Zar to niste uradili? Vi ne
volite kritiku, zar ne? Svakako da vam se nije dopalo to što su rekli da postoji
jedan drugi dirigent koji je bio bolji od vas. (Furtvengler ustaje ljutito.)
FURTVENGLER (prasne; korača) Molim vas prekinite da igrate te igre sa mnom.
Vama kao da pričinjava zadovoljstvo to što me zavitlavate, ujedate i
zastrašujete. Imajte malo uviñavnosti prema mojoj inteligenciji. Ovde
raspravljamo o stvarima koje se tiču mog opstanka, moje karijere, mog života.
Zbog čega vi pominjete ime ime jednog drugog dirigenta potpuno mi je
Page 31
nejasno.
ARNOLD: Reći ću vam zašto. Sećate se kako smo pričali da ste svirali za
Adolfov roñendan? Pa ste mi rekli kako je Jozef stigao do vaših lekara pre vas,
da ste bili prevareni, nadmudreni?
FURTVENGLER: Da, a tako je i bilo...
ARNOLD: A ja ću vam ispričati jednu drugu priču. Ja ne verujem da su vas

prevarili. Ne na način na koji to vi opisujete. Ja verujem da se nešto drugo
dogodilo. Zavirio sam u Hinkelov arhiv, malo se raspitao, video sam podatke o
telefonskim pozivima, pa kad to sve sklopim, evo šta mislim da se dogodilo.
Mislim da je Jozef rekao, „Vilhelme, ako nećeš da diriguješ na Adolfov
ročtendan, mi ćemo dovesti „Čudo od deteta", onog tipa za koga fon der Nil
smatra da je najveći dirigent na svetu, onaj tip koga vi zovete K. Ne samo što
je voljan da diriguje za Adolfa* on nudi i da peva solo Srećan ti roñendan."
(Tišina) Hajdete, Vilhelme, priznajte. K. vas je zabrinjavao, zar nije? Uvek vas
je brinuo. Godine 1942, imao je trideset i četiri godine, a vi ste imali pedeset i
šest. On je mladi pretendent, kometa, jea, čudo. Preti da vam sruši tron. Vaš
položaj je u opasnosti. A Jozef i Herman stalno vam pričaju, „Ako ti nećeš,
hoće mali K." Manite umetnost i politiku i simbole i ta idimidodimi proseravanja
o slobodi, čovečnosti i pravdi. Prevarili vas jesu, zato što su vas pogodili tamo
gde ste bili najranjiviji. Mladost je kucala na vrata i baš me briga koliko ste vi
veliki, koliko plemeniti, kako fantastični s vašim malim belim štapićem, jer to je
najstarija od svih priča. Romeo koji počinje da stari ljubomoran je na mladog
kicoša, šampion sveta u poluteškoj uplašio se mladog borca. A veliki maestro
se prestravio od novog dečka na podijumu. Zar vas nisu tako ulovili, Vilhelme,
čineći to bezbroj puta? Priznajte. Pravi razlog zbog koga vi niste napustili
zemlju bio je što ste se bili uplašili. Plašili ste^ se da, ako se jednom sklonite,
vas će zameniti „Čudesno dete", dečak, dvostruki član Partije, gizdav,
talentovani mali K.
FURTVENGLER: Ovo je potpuna besmislica...
DEJVID: Majore, stanite za momenat, kuda ovo vodi? Ovim se ne utvrñuju...
ARNOLD (obruši se na njega, isključuje ga) Ne sad, Dejvide, još nisam gotov s
njim. U stvari, jedva da sam počeo. Ja upravo razvijam temu. Zar to nije ono
što vi kažete u klasičnoj muzici, razviti temu? Okej, Vilhelme, išli su na vašu
nesigurnost. Pa to je ljudski, razumljivo, nema se tu čega stideti. Konačno,
skoro svi se slažu da mali K. ima petlju i skoro su ga svi u Partiji voleli. Isuse,
on je dvostruki član, on je jedan od njihovih. Ali, pazite šta sam rekao. Rekao
sam skoro svi u Partiji, jer ima i jedan izuzetak. Jedan tip ne voli malog K.
onoliko koliko voli vas, ima jedan tip koji misli da mali K. nije dorastao ni frak
da vam očetka, a taj tip je slučajno jea, čovek broj jedan, vaš stari drugar,
Adolf. On smatra da ste vi najveći, a kad on kaže, hoću Vilhelma za svoj
rodendan, čoveče, bolje im je da odu i dovedu Vilhelma. I tako, Jozef pozove i
pripreti vam malim K. I vi kažete nek ide doñavola Deveta u Beču, daću je
Adolfu kao poklon za rodendan u Berlinu. To je trik na koji su išli, uhvatili su
vas za muda i stisnuli. I to čvrsto.
DEJVID: Majore, ja jednostavno ne vidim kako ovakav način ispitivanja...
Page 32
ARNOLD (obruši se na njega) Dejvide, šta to znači? Šta ste vi to najednom,
savetnik odbrane? Šta hoćete da kažem? Primedba se odbacuje? Primedba se
prihvata? Moj način ispitivanja utvrduje motiv, savetniče, jednostavan, običan
ljudski motiv. Zbog čega je ostao? ZaŠto im je svirao? Zašto je bio stegonoša
režima? Zašto im je bio sluga? Nije ni zbog umetnosti ni kulture ni muzike i
njene mitske snage, već zbog one staromodne nesigurnosti, straha i
ljubomore. A to je bio samo jedan deo njegovog razloga što je ostao...
FURTVENGLER (najednom prekida, brzo govori) Naravno da je postojala zavera
protiv mene, prava kampanja. Oni su kontrolisali štampu. Svaku reč koja je
bila napisana, svaku reč koja je bila objavljena. Kada sam podneo ostavku u
Filharmoniji, kada sam odbio da učestvujem u filmu koji su snimali o orkestru,
oh, bezbroj stvari takve vrste, odbijajući da sarañujem na ovaj ili onaj način,
bili su rešili da me ućutkaju. Pomenuli ste kritičara, Edvina fon der Nila. Njegovi
hvalospevi onom... onom čoveku, možda su bili iskreni, pojma nemam. Ali
njegove opaske su bile ohrabrene i voñene a zatim iskorišćene. Hteli su da
nova „zvezda", kako su govorili, zauzme moje mesto. Imali su sopstvenu
koncertnu agenciju kojom je rukovodio neki čovek po imenu Rudolf Veder,
jedno neopisivo gnusno stvorenje. Bio je rešio da na prevaru poturi onoga K.
publici. Neću da vam prepričavam teškoće koje sam imao s tim čovekom, ali
ako vam kažem da je njegov glavni saveznik u ovome bio Ludolf fon
Alvensleben, lični adutant Hajnriha Himlera, a kada neka odreñena osoba ne bi
postupila kako on želi pretio je samo jednom sankcijom: smrću. Kontrolisali su
svaki aspekt naših života. Manipulisali su, kinjili i nametali svoju monstruoznu
volju. Pošto su konačno shvatili da ću sve učiniti što je u mojoj moći da
sprečim da se umetnošću upravlja i nadzire, rešili su da me potkopaju.
Smatrali su svaki čin neslaganja, ma koliko beznačajan, kao kritiku države,
izjednačavali ga s veleizdajom.
ARNOLD: I niste naredili da fon der Nil bude regrutovan zbog onog prikaza što
je napisao?
FURTVENGLER (plane) Pa već sam vam rekao, to je apsolutna glupost. Kako
bih ja uspeo da učinim tako nešto? On je bio u njihovoj moći, ne u mojoj. To je
kompletna laž. A ja nikada u svom životu nisam pokušao, niti želeo, da
ućutkam svoje kritičare, nikada. Ja verujem da je ozbiljna kritika bitan deo
kulturnog života. (Okreće se Dejvidu, postaje uzbuñen) A razlog zbog koga ste
otkrili izvesne nesimpatije koje imam prema K. nije što sam bio ljubomoran ili
nesiguran, već zato što imam ozbiljnu kritiku koju mu upućujem. Po mom
mišljenju, on je intelektualni dirigent. On ne doživljava muzički komad svakog
puta iznova. On diriguje samo ono što zna i želi, drugim rečima nijanse, što je i
razlog da su mu sve nijanse preterane. Lagana tempa su prespora, a ona brza
su prebrza. I ukupan efekat je donekle histeričan. (Zaćuti)
ARNOLD: Vilhelme, pokušavam da vas shvatim, stvarno pokušavam, verujte
mi. Vidite, kad govorite o kulturnom životu, ja sam izgubljen. Jer ja sam,
najblaže rečeno, potpuno neprosvećen. Pa kad vas poglcdam, ja ne vidim
velikog umetnika, najvećeg živog dirigenla, ja vidim čoveka, običnog tipa, kao
što su milioni drugih običnih tipova. Pa se upitam, šta je to što ga održava u
situaciji za koju kaže da je učinio sve što je u njegovoj moći da joj se odupre,
Page 33
osim da iz nje pobegne glavom bez obzira. Šta je to što ga ovde zadržava,
pitam se ja? A kako nisam neki prosvećen tip, ja ne prihvatam sve to u vezi s
muzikom da ona može da očuva slobodu, pravdu i humanost. Ja tražim obične
razloge, razloge koje ja mogu da shvatim, razloge koje moji prijatelji mogu da
shvate. I tako, ako bih nekom od drugara rekao, zamislite kako volite svoju
ženu pa, sad ja možda ovde razvlačim realnost, ne, saslušajte me ja im kažem,
zamislite da volite svoju ženu i da vam kažu da vas šalju preko mora. Ali ne
spomenu nekog mladog momka koji bi eventualno mogao da vam zaludi ženu.
Šta biste vi učinili? Kao i svaki muškarac oni bi rekli, Stive, učinili bismo sve da
ostanemo tu gde smo. Vidite, Vilhelme, ja govorim o običnim, svakodnevnim
motivima. Zato i hoću da prodiskutujemo vaš privatni život.
DEJVID: Oh, majore, pa to svakako ne može biti u redu...
ARNOLD (tiho) Primedba se odbija, savetniče. Utvrñujem motiv. (Furtvengleru)
Koliko vanbračne dece imate?
DEJVID: Majore, pa ovo je nečuveno, kakve to veze može da ima s bilo čime?
ARNOLD: Videćete. Vilhelme, jeste li čuli pitanje?
FURTVENGLER (jedva čujno) Imam vanbračne dece...
ARNOLD: Molim?
FURTVENGLER: Rekao sam da imam vanbračne dece. Ne znam koliko.
ARNOLD: Ne znate, kladim se da ne znate. Četvoro, petoro, šestoro? (Nema
odgovora) Vi volite dame, zar ne, Vilhelme? (Nema odgovora) Zar nije tačno
da ste pre svakog koncerta imali neku ženu u vašoj garderobi kojoj bi dali
palicu starog dirigenta, je li to nije tačno?
DEJVID: Majore, ovo je veoma uvredljivo i odvratno...
ARNOLD: Naravno da jeste...
DEJVID:... i potpuno irelevantno.
ARNOLD: Nije baš tako, savetniče. Žene su vam se bacale u zagrljaj, zar ne,
Vilhelme? Ona vaša sekretarica, Berta Gajsmar, koja sada radi za ser Tomasa
Bičama, ona nije bila samo vaša sekretarica, ona je bila vaša dobavljačica.
Nabavljala vam je žene, je li tako, koliko god ste hteli i kadgod ste hteli...
FURTVENGLER: Prestanite s time, molim vas, prestanite...
ARNOLD: Ne, ja neću prestati, jer kad bih rekao mojim drugarima, vi živite u
kupleraju gde se kurve mogu dobiti badava, hoćete li da odete? Vidite,
Vilhelme, ja mislim da ste vi ostali zato što ste ovde živeli u raju. Adolf vam je
lično ponudio divnu kuću i sklonište u slučaju bombardovanja...
FURTVENGLER: Apsolutno sam odbio kuću i sklonište...
ARNOLD: Ali vi vidite na šta ja ciljam? Niste vi ostali zato što ste osećali neku
privrženost prema svom narodu, niti zato što ste hteli da sačuvate tradicije čiji
ste, tako ste čini mi se rekli, vi bili čuvar, niti zato što ste verovali da su
umetnost i muzika i kultura bili iznad politike. Shvatate, ako bih ja rekao mojim
drugarima, vi ste glavni u svom poslu, miljenici prvog čoveka u zemlji, dobićete
sve žene za kojima žudite, dobro ste plaćeni, dobijete fenomenalnu kuću i
lično, privatno sklonište u slučaju bombardovanja ako hoćete, šta ćete da
uradite, da odete ili da ostanete? Čujem kako do mene dopire jedan glas:
ostajem!
DEJVID: To nije dobar argument, majore. Ako je doktor Furtvengler i uživao u
Page 34
svemu tome u tim privilegijama, uživao je u njima zahvaljujući svom imenu i
renomeu...
ARNOLD: A sada se vraćamo na velikog umetnika...
DEJVID: Tačno. Njegov položaj bi mu garantovao štogod poželi ma gde on
odabrao da živi. To važi za svakog vodećeg umetnika u svakoj zemlji na svetu.
Oni su retki primerei, majore, i to ih izdvaja od ostalih...
ARNOLD: Okej, ali to od njih ne čini svece. Oni ipak moraju da ustanu i da se
ispišaju u sred noći, je li tako? A onda oni mogu da budu zavidni i osvetoljubivi
i podli baš kao i vi i ja. Eto, baš kao ja. Zar ne mogu? (Nema reagovanja)
Vidite, Vilhelme, svi kažu kako ste vi bili veliki dobročinitelj Jevrejima, a šta je
bilo s onim italijanskim dirigentom?
FURTVBNGLER: Ne znam o čemu pričate, ali ako sada mislite na Artura
Toskaninija, on nije Jevrejin, naravno, ali njega vi Amerikanci jako volite...
ARNOLD: Ne, ja sam mislio na jednog drugog Italijana...
FURTVENGLER (ne čuje Arnolda, ponovo se obraća Dejvidu, jako uzbuñen) A
za moj ukus, suviše je disciplinovan, njegovi tempi su prestrogi. Da je on veći
umetnik, da on ima dublji uvid, bujniju maštu, vecu toplinu i predanost prema
delu, on ne bi postao tako disciplinovan. Zbog toga je njegov uspeh porazan.
Inspiracija i razumevanje u umetnosti su važniji od discipline i autokratskog
ponašanja.
ARNOLD: Ali vam se inače taj tip dopada. (Kikoće se) Počinjem da shvatam.
Niste baš ludi ni za jednim od vaših rivala, zar ne? Rekao bih da je isto bilo sa
ovim drugim Italijanom, onim na koga sam mislio, de Sabata...
FURTVENGLER: De Sabata?
ARNOLD: Vitorio de Sabata. Imam ovde pismo, napisano 1939, u kome stoji
(čita) “A šta ja da radim kad mi je doktor Furtvengler rekao da je bilo drsko od
onog Jevrejina de Sabata da diriguje Bramsa. Od onog dana kada je de Sabata
izveo Tristana u Bajrojtu, Furtvengler samo govori o Jevrejinu Sabati."
FURTVENGLER: Ko je napisao to pismo?
ARNOLD: Nemam odrešene ruke da vam to kažem. Ali je pravo pismo.
Dejvide, imate kopiju u dosijeu, to je pravo pismo.
FURTVENGLER: Ima samo jedna stvar koju mogu da kažem. Nikada ništa
nisam rekao što bi se kosilo s mojim ubeñenjima i jednostavno je nemoguće da
sam rekao tako nešto. Naravno da je bilo slučajeva kada sam govorio s
odreñenim članovima Partije. Morao sam da koristim njihov jezik, čovek je
morao da kaže hajl Hitler, na primer, ali osim tih primera, ja nikada nisam
pravio nikakve kompromise time što bih rekao nešto u šta nisam verovao. I
uvek sam bio iskren u svom stavu prema Jevrejima...
ARNOLD: To vam verujem. Ali samo mi odgovorite na pitanje, nemojte mi
davati objašnjenja...
FURTVENGLER: Ali ja moram da objasnim. Nekakav stav mora da postoji u
čoveku da bi jedan takav izliv bio moguć. A to je ono što ja poričem. Ja znam
da čak ni u najvećem besu ja nisam tako nesto mogao da kažem. De Sabata je
bio moj prijatelj, jedan od retkih bliskih prijatelja. Pozvao sam ga da diriguje
mojim orkestrom. Diskutovali smo o njegovom programu, diskutovali smo o
svemu...
Page 35
ARNOLD: Okej, dobro, evo jednog drugog pisma, 4. juli, 1933, koje ste vi
napisali ministru kulture, Bernhardu Rustu. Radi se o ovom modernom
kompozitoru, Jevrejinu, Arnoldu Šenbergu koji je upravo trebalo da bude
suspendovan. Postoji kopija tog pisma, takoñe, u vašem dosijeu, Dejvide, Evo
šta ste napisali, Vilhelme. (čita) „Jevrejska internacionala smatra Arnolda
Šenberga za najznačajnijeg muzičara sadašnjice. Mora se preporučiti da se od
njega ne stvara mučenik." Šta na to kažete?
FURTVENGLER: Kažem tačno ono što sam već ranije rekao. Morate koristiti
njihov jezik...
DEJVID: A niste završili pismo, majore. (čita) “I ako sada bude suspendovan a
ja to svakako ne bih smatrao ispravnim pitanje odštete treba da bude
velikodušno." On se zalaže za čoveka, on ga ne osuñuje...
ARNOLD: A šta onda sa ovim stvarima koje je rekao? „Jevrejske službenike
treba ukloniti iz jevrejskih novina", „Jevrejskim muzičarima nedostaje pravi
afinitet za našu muziku", i „Jevrejski muzičari su dobri biznismeni s malo
skrupula, a nedostaju im koreni." Poričete da ste rekli ove stvari?
FURTVENGLER: Ali to zavisi od okolnosti, zavisi od toga kome se čovek obraća,
takvi stavovi jednostavno ne postoje u meni, koristio sam njihov jezik, naravno
da jesam, svako je koristio.
DEJVID: Majore, morate da odvagnete te stvari ako ih je zaista rekao naspram
pomoći koju je pružio svojim jevrejskim kolegama. Čujte ovo, majore, iz
zapisnika sa procesa u Nirnbergu...
ARNOLD (uživa u tome) Okej, savetniče, idemo, vaš je dan u sudnici. Ali vodite
računa, za mene nema većeg zadovoljstva nego kad neko protne svoju šiju
kroz omču.
DEJVID: Jedan švedski biznismen, Birger Dahlerus, potvrdio je u toku
unakrsnog ispitivanja da je imao nekoliko sastanaka sa Hermanom Geringom.
„Prvi put sam video Geringa", posvedočio je Dahlerus „upletenog u žustru
raspravu s Vilhelmom Furtvenglerom, čuvenim dirigentom Berlinske
filharmonije, koji je uzalud tražio dozvolu da zadrži svog koncert majstora
Jevrejina. „
FURTVENGLER: Da, dobro se sećam, molio sam za Šimona Goldberga, divnog
muzičara i divnog čoveka, najmlañeg koncert majstora koga je orkestar ikada
imao. Hvala Bogu da je umakao i samo se molim da je sada na sigurnom
mestu...
ARNOLD: Otkud to, Vilhelme, da sve što kažete mene tako duboko dirne?
DEJVID (sav razjaren) Emi, pročitajte neko od onih pisama upućenih gospoñi
Zaks. Uzmite bilo koje, pročitajte ga... (Emi, nesigurna, pogleda u Arnolda, koji
joj, nezainteresovano, dale znak da učini kako joj je rečeno. Ona nasumice
uzima jedno pismo.)
EMI: Ne mogu da dešifrujem potpis, ali... (čita) „Molim vas da imate na umu da
je pomaganje Jevrejima povlačilo smrtnu kaznu. Ljude su javno vešali i samo
ako je postojala sumnja da su se bavili takvim aktivnostima, ali je doktor
Furtvengler pomogao svakome ko ga je zamolio. Ja lično mogu da posvedočim
da sam bukvalno videla na stotine ljudi kako stoje u redu ispred njegove
garderobe posle koncerata da bi ga zamolili za pomoć. Nikada nikoga nije
Page 36
odbio. Meni je dao novac jer nisam mogla da se prehranim, kao ni moja
porodica, a onda mi je pomogao da pobegnem u Švedsku. Pomogao je
bezbrojnim ljudima na sličan način".
DEJVID: Meni ovo ne liči mnogo na nekog antisemitu, majore. Ovo su dela
ogromne hrabrosti...
ARNOLD (smeši se) Dejvide, vi ne slušate ono što ja govorim. Koliko puta
moram da vam kažem da sam radio u osiguranju? Vi mislite da ja ne mogu da
nanjušim lažnu polisu kad mi je neko poturi pod nos? Naravno, pomagao je
Jevrejima, ali to je bilo samo osiguranje, njegova pokrivka, jer on je za sve to
vreme bio maestro svih onih koje je nadziravao. (Okreće se Furtvengleru.)
Vidite, Vilhelme, ja mislim da ste vi lukavi, podmukli, da ste delovali sa dna tog
čopora. Bili ste njihov momak, njihovo stvorenje. To je ono što je protiv vas,
stari druže. Za njih ste bili kao propagandni slogan. Evo šta proizvodimo,
najvećeg dirigenta na svetu. I vi ste se s time mirili.. Možda niste bili član
Partije jer, uistinu, Vilhelme, to vam nije ni bilo potrebno. (Obraća se Emi) Emi,
pustite onu ploču... (Emi pušta ploču Adagio iz Bruknerove Sedme simfonije)
ARNOLD: Znate li šta je to?
FURTVENGLER: Naravno da znam šta je to...
ARNOLD: Okej, pa šta je to?
FURTVENGLER: Sedma simfonija Antona Burknera. Adaño.
ARNOLD: Ko diriguje?
FURTVENGLER: Ja.
ARNOLD: Znate li kada je poslednji put emitovana na ovim talasima?
FURTVENGLER: Kako bih ja tako nešto znao?
ARNOLD: Pa lepo, onda ću vam ja reći. Poslednji put kada je ova muzika
svirana na ovim radiotalasima bilo je pošto su objavili da je vaš drugar Adolf
razneo sebi mozak. Slušajte. (Slušaju) Da li su oni odabrali snimak maloga K.?
Da li su oni odabrali snimak nekog drugog voñe benda? Nisu, odabrali su vas i
zašto? Zato što ste ih vi i niko drugi predstavljali tako lepo. Kad je taj ñavo
umro hteli su da njegov voña benda svira posmrtni marš. (Skida ploču) Za njih
ste bili sve i svja.
FURTVENGLER: Uvek sam pokušavao pokušavao sam da analiziram sebe
izbliza. U pravu ste, majore. Nisam bolji ni od koga. Ali uvek moram da kažem
da moji instinkti jesu. Ostavši ovde, verovao sam mislio sam da hodam po
konopcu izmedu progonstva i vešala. Vi me izgleda okrivljujete što nisam
dopustio da me obese. Pokušavao sam da branim intelektualni život od jedne
naopake ideologije. Ja se nisam direktno suprotstavio Partiji zato, govorio sam
sebi, što to nije bio moj posao. Aktivnim otporom ja ne bih nikome koristio. Ali
ja nikada nisam krio svoje mišljenje. Kao umetnik bio sam ubeñen da će
muzika, bar, ostati nedodirnuta, neukaljana. Da sam aktivno učestvovao ja ne
bih mogao da ostanem ovde. Molim vas da me pravilno shvatite: jedan
umetnik ne može da bude potpuno apolitičan. On mora da poseduje izvesna
politička ubeñenja jer je on, konačno, ljudsko biće. Dužnost je umetnika, kao
grañanina, da izrazi ta ubeñenja. Ali kao muzičar, ja sam više od običnog
grañanina. Ja sam grañanin ove zemlje u večnom smislu o čemu svedoči genij
velike muzike. Ja znam da je makar i jedno izvoñenje nekog velikog remek
Page 37
dela jača i vitalnija negacija duha Buhenvalda i Aušvica nego što su to reči.
Ljudska bića su slobodna gde god se izvode dela Vagnera i Betovena. Muzika ih
je prenosila u predele gde mučenja i ubistva nisu mogla ništa da im naude.
(Arnold Ščepa dirigentsku palicu sa svog pisaćeg stola, stoji drhteći pred
Furtvenglerom, i prelomi je napola. Emi stavi prste u uši.)
ARNOLD (njegov bes kipti od tihe, zastrašujuće pretnje) Jeste li ikada osetili
miris izgorelog mesa? Ja sam ga osetio na rastojanju od četiri milje. Četiri milje
daleko, osetio sam ga. I sada ga osećam, osećam ga i noću jer više ne mogu
da spavam uz taj smrad u mojim nozdrvama. Osećaću ga dok sam živ. Jeste li
videli krematorijume i gasne peći? Jeste li videli gomile istrulelih tela koje
muškarei i žene koji su ih pobili ubacuju lopatama u ogromne kratere? Te
stvari sam video roñenim očima. I od tada to vidim svake noći, iz noći u noć, i
uz vrisak se budim kad ih vidim. Znam da nikada više neću mirno spavati. Meni
pričate tu o kulturi i umetnosti i muzici? Da li vi to stavljate na kantar,
Vilhelme? Stavljate kulturu i umetnost i muziku naspram miliona koje su vaši
prijatelji pobili? Prijatelji koje ste mogli da pozovete da spasete par Jevreja kad
su hiljade, milioni njih, bili uništavani? Da li vi to stavljate na kantar? Da,
krivim vas što vas nisu obesili, krivim vas zbog vašeg kukavičluka. Šepurili ste
se i kočoperili, glavni badža u govnari. Pričate mi tu o hodanju po konopcu
izmeñu izgnanstva i vešala, a ja vam kažem, laži...
FURTVENGLER (slomljen) Volim svoju zemlju, verujem u umetnost, šta je
trebalo da učinim?
ARNOLD: Da odvažno delujete. Pomislite samo o pravoj hrabrosti, pomislite šta
su ljudi kao Emin otac učinili, rizikujući svoje živote, a ne svoje karijere... (Vidi
kako Emi drži prste u ušima, viče na nju) Za ime sveta, Emi, izvadite te
proklete prste iz ušiju... (Ona posluša, napeta.) Govorim o vašem ocu, govorim
o pravoj hrabrosti, govorim o tome kako je rizikovao svoj jebeni život... (Ona
vrisne, glasom nekoga ko više ne može da podnese. Svi bulje u nju,
zapanjeni.)
EMI: Moj otac se pridružio zaveri tek pošto je shvatio da ne možemo dobiti rat.
FURTVENGLER: Majore, kakav to svet vi želite? Kakav to svet hoćete da

napravite? Zar vi stvarno ne shvatate da snaga umetnosti može da komunicira
lepotu i bol i trijumf? Čak i ako to ne možete da priznate, zar ne verujete da
muzika naročito može da prevaziñe jezik i nacionalne prepreke i direktno se
obrati ljudskom duhu? Ako iskreno verujete da je jedina realnost fizički svet,
vama neće ništa drugo preostati do prljavštine koja je smrdljivija od onoga što
prožima vaše noći. (Skoro potpuno skrhan) Ovo stvarno nije, ovo nije pošteno.
Kako sam ja mogao da znam šta su oni bili u stanju da učine? Niko nije znao.
Niko nije znao da su bili gangsteri, gnusni, pokvareni. (Klone, sakrije lice u
šake) Oh Bože, ne želim da ostanem u ovoj zemlji. Da, da, bolje bi bilo da sam
otišao 1934, bolje bi bilo da sam otišao... (Sav se snuždi. Emi mu prilazi.)
ARNOLD (drekne) Helmute! (Rode prilazi vratima.) Odvedite vašeg prijatelja do
klozeta, a onda mu recite da se gubi odavde. (Rode i Emi pomažu
Furtvengleru.) Emi, Helmut može i sam. (Emi ne obraća pažnju na njega i izlazi
s Rodeom i Furtvenglerom. Arnold oštrim korakom prilazi telefonu, sedne,
Page 38
podigne slušalicu i bira broj.)
DEJVID: Znate šta, majore? Nikada nećemo shvatiti. Samo tiranije shvataju
moć umetnosti. Pitam se kako bih se ja ponašao na njegovom mestu? Nisam
siguran da bih „delovao odvažno". A vi, majore? Nekako osećam da bismo
samo sledili nareñenja.
ARNOLD: Ja sam samo procenitelj potraživanja. Šta je kome stalo do mene?
Ali svi su mi govorili da je vaš čovek nešto posebno. A znate li šta? On nije
uopšte poseban.
DEJVID: Znate li šta ja kažem da je on, majore?
ARNOLD: Ne znam, a šta vi kažete da je on, Dejvide?
DEJVID: Ja kažem da je on kao neki pali sveštenik.
ARNOLD (u telefon) Aleks Fogel. (Dejvidu) A šta vi znate o sveštenicima,
poručniče Ništavilo?
DEJVID (s osmehom) Samo ono što pročitam u knjigama.
ARNOLD: Jea, i šta ste tamo pročitali?
DEJVID: Da oni znaju da budu neadekvatna ljudska bića. Znaju da lažu, znaju
da bludniče, znaju da piju, znaju da obmanjuju. Ali još uvek znaju da stave
božje ime u usta vernika. Ako verujete u takve stvari. (Dejvid prilazi
gramofonu, skida Bruknera i nalazi neku drugu ploču.)
ARNOLD: Znate li šta ja kažem da ste vi, Dejvide?
DEJVID: Znam šta kažete da sam, majore.
ARNOLD: Jea, ali vi ste još gore od toga. Vi ste jedno veliko govno. Vi ne znate
šta je ispravno, a šta pogrešno. (Emi se vraća, pomalo ošamućena, drži
posetnicu u ruci.)
EMI (Dejvidu, tiho) Zahvalio mi je i dao mi svoju vizit-kartu. (Dejvid se napola
osmehuje, stavlja onu drugu ploču na disk.)
ARNOLD (u telefon) Fogel? Arnold. Ne znam da li ovde imamo slučaj koji je
održiv, ali svakako da možemo da učinimo da mu se život smuči... (Pojačano
do maksimuma prigušen zvuk počelka Betovenove Devete simfonije.)
ARNOLD (Dejvidu) Hej, isključite to, zar ne vidite da telefoniram? (U telefon)
Jea, jea, ali to nema nije važno, imamo jednog pitomog novinara koji će
napisati ono što mu kažemo. (Sluša) Jea, tip po imenu Delbert Klark, iz Njujork
tajmsa. (Čuju se veliki akordi.)
ARNOLD: Isuse Hriste, šta to kog vraga radite? Isključite tu prokletu stvar.
(Dejvid ga ignoriše, seda, neumoljivo, sluša. Furtvengler teturajući dolazi do
ruševina od bombe, kao neki skrhan čovek koji pokušava da stabilno stane.)
ARNOLD: Isključite to! (Na ruševinama, Furtvengler čuje muziku ali ne može
da prepozna odakle dolazi. Njegova leva ruka drhti, ali to je samo način na koji
on oseća tempo. Posle nekog vremena muzika i svetlost počinju da se
smanjuju sve do zatamnjenja.)
Page 39

Ronald Harvud - Na Cijoj Strani

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ronald Harvud - Na Cijoj Strani

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Ronald Harvud - Na cijoj strani

Preveo: ðorñe Krivokapić

Vilhelm Furtvengler (1886 1954) bio je istaknuti dirigent svoje generacije, a

Radnja se dogaña u kancelariji majora Arnolda u američkoj zoni u okupiranom

PRVI ČIN Februar. Jutro.

SCENA: Kancelarija majora Arnolda je jedno ostrvo okruženo ruševinama

ARNOLD: O tome ćemo da pričamo pošto završimo s ovim momkom Rodeom.

DEJVID: Kako bi on to mogao da učini?

ARNOLD: E, to već ne bih mogao da kupim...

ARNOLD: Dobro. Dobro. Pretpostavljam da je to zato što vam je toliko

ARNOLD: A ja ću vam ispričati jednu drugu priču. Ja ne verujem da su vas

FURTVENGLER: Majore, kakav to svet vi želite? Kakav to svet hoćete da

You might also like