Jelica Zupanc

ISIDORA
(Promisliti ili proživeti)
monodramski kolaž

ZA MIRU BANjAC sačinila Jelica Zupanc April, 1988.

30 godina od smrti Isidore Sekulić (5. april 1958)

Mrak. Crno. Tišina.

GLAS: Umiranje i smrt, poslednja borba koju svako mora sam izdržati. Posle
izdisaja što ostane, to više nije niko, i zato nad najprostijim
pogrebom treba da vlada najpotpunija tišina. Molim, stoga, da se moj
leš zavije u čaršav iz mog domazluka, da se položi u najprostiji
čamov sanduk, i spusti u sirotinjsku raku, po redu na groblju. Bez
ikakve aranžirane sahrane, bez govora i venaca, bez novinskih
članaka. Sveštenik će me ispratiti i očitati nad grobom dragu mi
prostu molitvu Gospodnju. Sem sveštenika, moji najbliži prijatelji,
koliko mognu i htednu.
( Isidora. Crni plašt. Sveća.)
ISIDORA: I jeste grob i nije grob. Humke nema. Mramorna ploča kvadratna,
ne veće od onih kojima se popločavaju crkve, a nad njom zdepast kameni krst.
Tamo gde se zakrštavaju dva kraka, čita se još pomalo vidljivo početak i
kraj natpisa.
Isidora! Kako je to odvratno kad čovek već imenom svojim provocira
negodovanje! Na koricama knjige stoji reč "Norveška", a stoji ono tvoje ime!
Krajnje neugodna slika i neugodan zvuk!... Ostavi to! Saberi glavno! "Gotov
pisac". Utvrñena neartikulisanost u intelektu i u izrazu!
Ko je taj pisac koji nema dara da zna kad je za nešto pravi ili srećan
momenat, koji nema dara ni za život? Možda ima dara za smrt, što je krupan
dar.
Ko je taj pisac koji je sa prvom svojom knjižicom odmah bio "gotov pisac", i,
premda skoro iz Vojvodine u Srbiju, "pisao srpski kao da je bar dvadeset
godina proveo u Beogradu"?
Ko je taj pisac koji je sa drugom svojom knjigom srušio do temelja ono malo
ugleda, od Jovana Skerlića konstatovanoga?
Skerlić je uzeo u ruku novu knjigu, video i naslovnu belosvetsku reč
"Norveška", prevrnuo ljutito dva-tri lista, našao na dva mesta reč "magla",
dakle neka evropska mistifikacija, jer u Srbiji nema magle - knjiga je
odletela, gnev u čoveku planuo!
Šta!
U doba nacionalizma, tolikih nacionalnih zadataka, posle nacionalnih
ratova, neko tamo ide u Norvešku!
Kosmopolitskoga elementa mogli smo imati svi mi, Srbi, imati ga u većoj ili
manjoj meri, samo u kulturi svojoj. A u kulturi, sav svet, pa i Skerlić, morao
je imati kosmopolitskih obeležja i ideja, jer je kultura samo jedna u celom
čovečanstvu, po nuždi kosmopolitska i ujedinjujuća bar ona, kad ništa drugo
nije, ni do današnjeg dana!
GLAS: Podaj Vam Gospode pored dobra zdravlja još takve snage, pomoću koje
ćete Zavodom moći upravljati tako, kao što ste ga do sada nadzirali,
pa se ne brini, slavni Tekelijo, za svoje potomke, ni vi srpski narode
za svoje sinove!
ISIDORA: Da li zao doček i ispraćaj knjige donose smrt?
Bila bi to od Skerlića izmanufakturirana smrt, a pisac je rešio da umre
svojom smrću!
Gospodine Skerliću, je li to vaša poslednja reč?
Verovatno jeste, vi uvek pišete razložno.
Laku noć, gospodine Skerliću!
Spavajte mirno.
U Kaliforniji, lepoj zemlji, doteruju leš čoveka kozmetički da ga ljudi još
poslednji put vide kao živa. U Norveškoj leš stoji u providnoj ledenoj
ljusci. Na Grenlandu ušivaju leš u mekano, toplo krzno. Bog da joj dušu
prosti, nije samo izgledala kao muško, nego je i bila muškarac. Da, stroga,
ozbiljna, poštena, kao čovek. I pametna, brajko, nema joj parice nikada više!
Pa jaka da ne poklecne, pa hrabra da brani i sebe i druge... Muškarac! Tek joj
smrt poveza žensku kapu. Šteta što joj Bog ne dade da nekom bude roñena
majka. Mati je to bila, sveta mati!
Bog neka joj bude dobar i milostiv, laka joj zemlja!
GLAS: Blagodareći visokoslavnom školskom Savetu na milosti, kojom me je
blagoizvoleo kandidovati i u očekivanju potvrde moga izbora molim,
da mi se ne upiše u greh, ako sam - smerno potpisana - prinuñena sad
odmah posle izbora u poniznosti moliti visokoslavni školski Savet:
da bi moju platu kao nastavnice na pančevačkoj srpskoj višoj
devojačkoj školi sa platom ostalih nastavnika na istoj školi
izravnati i stalno regulisati milosti imao.
ISIDORA: Leži na odru, hladan, miran, bez svesti jedva jedared. Skrštene
ruke, dela pravedna i nepravedna. Što je bilo nepravedno i dobro, bilo je
svetlo od uma i umetnosti. Što je bilo nepravedno i zlo, nije poticalo iz
kvarežna čoveka nego iz energična čoveka, iz neimara velikih stvari.
Gonio je slep život, glup život; gonio nesreću iz "nesretnje, proklete i
besudne zemlje".
U zlu njegovu je bilo dobra i vrlina.
Do današnjeg dana nemamo dva Njegoša.
Rušili su Njegoša polako ne samo brige, napori, moranja, bolesti, pustinja,
nego i monaštvo, samoća, samoća po moranju, po zavetu i zakletvi, venčanje sa
hladnom crkvom. Njegoš je bio sav vatra, ali u srcu njegovu je imala i dalje
da tinja ona žuta voštanica koju je držao u ruci dok su ga postrizali i
svetsko ime mu sahranjivali. Narod mu je vratio lepo njegovo svetsko ime,
oteo to ime od kanona i postriženja, i tako imamo u istoriji, i u crkvenoj
istoriji našoj kaluñera koji se zove dečačkim i mladićkim svojim imenom -
ali, voštanica usred plamenoga srca ostade.
GLAS: Pošto sam već od duže vremena bolešću zaražena, pošto sam član
porodice, koja je bez izuzetka od tuberkuloze izumrla, pošto živim u
takvim okolnostima, koje me na moju zaradu upućuju, jer nemam nikoga, a
ne raspolažem imanjem, pošto mi se stanje i školskim vazduhom, a
naime neprekidnim govorom pogoršava, - u dubokoj poniznosti molim
visokoslavni školski Savet, da bi mi radi popravke zdravlja i
bavljenja u lečilištu za plućne bolesti jednogodišnji dopust -
računajući školsku 1903/04. - milostivo podariti blagoizvoleo.
ISIDORA: Nikoga nije smeo, ni mogao Vladika Rade voleti sa strašću, sa
miloštom. Da je ženu smeo voleti, da je dete mogao imati, da malog Pavla
nije morao sahraniti, umeo bi on voleti i sa strašću i sa miloštom: ostavio
je o tome dve pesme, visoku i snažnu liriku, dokumenta krvlju i suzama
pisana. Da li je neko ostao da njega voli sa strašću i miloštom? Otac
Vladičin bio je čovek beznačajan, lišen emotivnih osobina oplemenjenog
tipa. Nijedna činjenica, radost, ponos, žalost, nije uzburkavala u njemu
osećajnost, gonila ga u neki osećajni prelom, ili u neku lepu službu svome
velikom sinu.
Mati, sestra Laza Prorokovića, od krvi Prorokovića, bila je muški snažna,
hladno trezvena žena.
Mirno su radili poslove u domazluku dok je Vladika mrtav ležao.
Tomo kupio svako zrnce na gumnu, Ivana hranila piliće. Na prekor muža
ženi, ili žene mužu, istovetan odgovor: "Lakše se može bez ikoga, nego bez
ičega".
GLAS: Ja sam, od puste nacionalnosti, ušla u vojnu struku. Stanujem kod
doktora Sondermajera, u Vojnoj Bolnici. Tramvajska pruga Kalemegdan
- Slavija do Studeničke ulice, pravo tom ulicom do bolnice. Stan:
stepenice pod kapijom, u kraju, levo.
ISIDORA: Zašto pas, konj, pacov da žive?
A u tebi daha da nema? Nećeš više doći!
Nikad, nikad, nikad, nikad, nikad!
Iza manastira nešto svetluca i mrkne, a malo u stranu se nešto crni.
Mokar krš svetluca, srog sena se crni kao strašilo. Ima još nešto što
šapuće i pucka: kamara životinjskog gnoja, zri, i govori tiho. Sad je i ona
zaćutala. Mir. Vladika je na odru. Sveštenik svrši čitanje i ide u kuhinju
da se ogreje. U uglu kuhinje starac priča pastirčetu:
Zar ti, sinko, nikada nisi čuo za bukvin grob!
Da, svemu na zemlji spremljen je grob... Vetar izvali bukvu sa žilama, meñ
žilama je puno zemlje, ljudi i žene kidaju žile i seku drvo, zemlja se otresa
i polako sleže u humku. Kad sve raznesu, ostane humka, bukvin grob!
GLAS: Milana Pribićevića sam jedva videla. Tako smo oboje hteli. Ponekad
smo se sreli. On dugo salutira, ja otpozdravim i mimoiñemo se. Kad
odmakne, stanem, osvrnem se i gledam dokle mogu profil onim čudnom
elegancijom nagnutih ramena, i tražim pod natučenom pohodnom kapom
jedno čelo i dva oka... Tako se čuva ono što ja sad čuvam. Samo tako se
može sačuvati. Kako preti ono Laza Kostić: da se ne ode, ode zanavek.
Dao se prevesti iz II u HH puk, i sad je pod Jedrenom. Izdržao one
strašne zime i mećave i smetove. Video i belu smrt.
ISIDORA: Da li bih se ja, ovako bolna, mogla razgovarati i smejati kad bi
došao neko drag i govorio stvari koje me zanimaju?
Možda je dovoljno da sama razmišljam o onom što bih htela da mi drugi
pripovedaju. Možda se mogu i bez spoljašnjeg uticaja, bez razloga, po čistoj
svojoj volji nasmejati? Ja hoću da rzvučem usne, da zažmirim očima, da zinem
i da istisnem iz grudi karakterističan zvuk smeha.
GLAS: Ako priloženi člančić uopšte valja, mislim da će moći poslužiti
kao uvodni članak. Originalna pripovetka neće ići. Mogla bih
probati. Ali će, verovatno, ostati na probi: imam rñavu naviku da
samo u monolozima mislim.
ISIDORA: Glasan smeh u ovoj tišini bio bi nešto neobično i silno!
Udahnem u grudi mnogo vazduha, lagano počnem da rastavljam stegnute vilice,
i pažljivo stanem osluškivati kako će zvuk prvo piskati, pa onda zviždati,
pa najzad snažno zahohotati i proderati tišinu i mrak. Proteglim se da
zategnem mišiće, oduprem se leñima, ispupčim grudi, i sa odškrinutim
usnama, i dahom koji sam čas hrabrila čas strašljivo zadržavala, postojim
tako, u očekivanju efekta i u nekom strahu, dva do tri minuta...
... Ništa.
Zbunila me vrela neka para koja se stade kroz zube provlačiti i paliti mi
grlo i nepce. U levom oku grize bol. Iz desnog oka odjedared sunu zrak, debeo
kao metalna žice, udari o zid prema meni, odbije se natrag, i u toj svetloj
traci zaigra nestašna, šarena prašina, pa se onda opet smrče. Najzgodniji
trenutak da se glasno nasmejem! Sad!
Naglo rastavim vilice...
GLAS: Odložila sam udadbu do proleća. Sad je ratno vreme i sramota je
udavati se.
ISIDORA: Iz uste ne izlete nikakav zvuk. Vilice se automatski sklopiše,
zakloparaše nekoliko puta, grčevito se stegoše, pritisnuše jezik, a pod
jezikom se razliva metalni i vlažni neki ukus. Ništa.
GLAS: Razišla sam se sa jednom osobom kojoj sam verovala i koju sam
poštovala. Razlog? Ne znam. Opet jedna pustoš, jedan grob. I to grob
na kome se ne plače, a ti su najstrašniji.
ISIDORA: Šta je za mene važnije: ono što je propušteno ili ono što je
ostalo?
Ili je i jedno i drugo glupost?
A šta je onda važno?
Ništa.
Lažljivi san ružnih devojaka?
Ili osmeh nelepih pametnih žena?
GLAS: Danas je divan proletnji dan. Posle podne ću se popeti na brežuljak,
premeriti četiri strane sveta i rešiti se, u kome ću pravcu
poleteti - za lastama.
Sad mogu ići i mogu se udati, i otputovaću i venčaću sa za najkraće
vreme.
ISIDORA: Ženska lepota je čisto muška stvar. Muškarac je onaj koji,
gledajući na lepu ženu kao na suvereni predmet umetnosti, diže ženinu
lepotu do prvoklasne duhovne vrednosti. Isti taj muškarac, gledajući na
lepu ženu kao na čulno uživanje, spušta lepotu ženinu do mračnog i
neočišćenog elementa. Može se isto to kazati još na jedan način. Muškarac
je, s jedne strane, izvojevao ženinoj lepoti sva prava i sve počasti; i
muškarac je, s druge strane, učinio ženinu lepotu potpuno neodgovornom i
pustom silom.
Ala ste se vi prolepšali!
Mi pristajemo da ženina lepota bude predmet divljenja, predmet ushićenja,
i to i duhovnog i telesnog. Pitamo samo, šta je sa ženinom lepotom u one
radne dane i sate kad nikome nije do estetskog ni do čulnog uživanja?
Jer, mi bismo u te dane i sate hteli neki efekt od lepote. U te dane i sate
mi bismo hteli da ženina lepota stane pred nas kao snaga iz koje se čita
neki zakon, neka dužnost i hrabrost, neka svesna, mesto nesvesne i
elementarne moći.
GLAS: Nekoliko dana sam provela u Kopenhagenu, i skoro čitavu nedelju dana
u Štokholmu i Upsali. Šveñani su gospodstvo i elegancija
Skandinavije, ali čvor života je ovde, u Norveškoj. Idem na
predavanja iz norveške literature i prilično razumevam šta
duhoviti profesor Gude veli o Ibzenu.
ISIDORA: Ona ima maglu u glavi, maglu u izrazu - i još jednu treću maglu,
svejedno, stavite je piscu u dušu, ili gde hoćete!
Ali, gospodine Skerliću, ima dva severa u Evropi: jedan kišan i maglen,
Engleska i Škotska, i drugi: sever snega, inja, mraza, leda, sav od mirijada i
mirijada svetlica i svećica koje magle ne gase.
Je li to vaša poslednja reč?
Da li vi i mislite što kažete?
Englez i Skandinavac postavlja to pitanje.
Severne zemlje nisu drumovi za druge zemlje, one su usamljene i mirne,
život jednoliko tradicionalan, spoljašnje podstreke života mora često da
zamenjuje samo pojačana igra svesti. Njihova ćutljivost. Ekonomija snaga: ne
treba se rasejavati primanjem tućih saopštenja, ne traži se svaki čas oblik
za izraz svojih razmišljanja.
Južani, po temperamentu više umetnici i uživači, zapažaju pre svega oblik,
izraz, sklad fraze i lepotu slike. Baš kad su najviše poneseni i
zadovoljni, najmanje će pitati: Da li vi i mislite što kažete? Kad je izraz
dopadljiv i ubedljiv, oni su gotovi pretpostaviti da stoji na ubeñenju.
"... Led u srcu, magla u glavi, a mrtva fraza na usnama!
... Kome sada može biti do neurasteničnih kriza, obrtanja i prevrtanja jednog
malog ja, artističkog rasporeñivanja paučine fraza!
... Egzotična knjiga gospoñice Isidore Sekulić došla je u najnezgodniji čas
koji je za nju mogao biti!..."
GLAS: Za sada spremam bundu u kojoj ću da proputujem Finmarku i Lapland.
Ovde je sve čudno i novo.
Rado ću pokušati i prevod Emersona. Vama preti opasnost da mi
najskorije izdate "Pisma iz Norveške", pa makar mi honorar bio račun
koji dosad imam u vašoj radnji. Ta će knjiga biti "pristupačnija" od
"Saputnika", a mislim ne može biti rñava, jer mi je Norveška junački
zatresla i srce i dušu.
ISIDORA: Njell, do džou mean njhat džou sadž?
Govornik se splete, pa onda stade tražiti po sebi, pa onda uze vezivati
neke odlomke od svake vrste, pa onda zaćuta, pa onda prasnu, besan, kako se
može uopšte pretpostavljati da će čovek govoriti ono o čemu nije mislio,
tako što je samo Englez u stanju da pita! Reč po reč, bez debatnog reda,
posvadiše se. Nismo uspeli da ih umirimo. Društvo se delimično razišlo.
Larma je napredovala, obe strane su dobijale pojačanje, teške reči su
padale, dok južanin najzad ne izjavi da drugo ne ostaje nego dvoboj - kada
Englez mirno zapita:
Da li vi i mislite šta kažete?
Okolina prasnu u smeh, južanin još nešto opsova, pa se onda i on ohladi, i
tako metoda severca otkloni jedno zlo i sramotu jugu.
Smeh!
Čija je knjiga? Jednog pastora.
Ko ju je čitao? Jedan pastor.
Kako je dospela do Ingride? Jedan pastor.
Izvinjavala se, vrlo simpatično i čudno da ništa drugo ne zna do svoje ime.
Samo svoje ime. Samo svoje ime.
Led!
Možda je ta zaleñenost kao i sve ostalo, jedan stalan ritam, jedan naročiti
ritam, jedno trajanje, življenje i prolaženje koje tutnji kao i svaki život,
ali čiji ritam je van našeg opažanja, osećanja i mašte.
GLAS: Udata za doktora Emila Stremnickog, lekara iz Varšave. Moj roman sa
Emilom? Kao sve što sam romanskoga preživela. Jedno drugo mučenje,
suptilna testiranja, beganje od cilja, osciliranje izmeñu sreće i
jednog apartnog, intelektualnog usavršavanja!
ISIDORA: Progovoriće Bog da će u svim zlim i nemirnim danima moga
života misao o temi pobeñivati iskušenje i gasiti vatru pakla. Osećam kako
se srž te misli rastvara, kako joj temelj posrće, kako spada sa čime je čuvana
i ozidana, i kako nešto razoravajuće juri na središte njeno koje se ruši.
Zgusnuta krv zaliva ćelije moga mozga, i slepe oči zabukte, i preko zenica
preleti belo i crveno slepilo, i ja osećam zavodljivost pakla, i osećam da
se i duša greje na toploti ruku i očiju, i osećam da je velika nepravda što je
Satana i u paklu rob i sluga i što i tamo zapoveda Bog!
Jednoga dana je iz moje sobe izašao Bog, a ušao u nju Satana, i beše mi tog
dana čudnovato dobro i lepo!
I dolazili bi tada glasovi iz provalije vremena i iz carstva prokletih
duša, i govorili da je njihov rastanak straža na vratima velikog
razočarenja i mržnje, da vatra i strasti nisu više bogovi, i da obuče crnu
somotsku haljinu nelepih pametnih devojaka, i uvene u njoj kao što se suši
biljka u crnoj vazi koja svetlost ne propušta.
( Skine crni somotski plašt - belo)
GLAS: Skamenjena prosto: mati nasledno tuberkulozna, otac vrlo darovit,
vrlo učen i vrlo ekscentričan, a majka po ocu luda.
ISIDORA: Govorio je o divnoj pojavi da su pet čovečjih čula u stanju da
zgreše sedam smrtnih grehova.
On je bio lep, ponosan, ambiciozan, i ćudljiv. I nemiran i uzbudljiv, kao da
je krv pio.Ona je bila bleda, mršava, osetljiva i strašljiva. I stidljiva i
pokrivena, kao da je rosu pila. Kod njega se, i u ponašanju i u razgovoru,
isticao više čovek nego xentlmen. On je primamljivao. Kod nje se, kroz damu,
jedva videlo kakva je žena. Ona je budila interesovanje. Uvek zavodljiva,
ali uvek pri sebi. Uvek smela da odreši želju, ali uvek savladana da je ne
zadovolji. Ako joj oči progovore i obrzi zabukte, ona okrene hladan i
ozbiljan razgovor. Ako potegne iz nje topla i zanošljiva reč, ona je dočeka
stegnutih vilica i zakovanih crta. Uvek jedan stražar koji čuva
dostojanstvo, uvek savladana sva trzanja.
GLAS: Imam prekosutra javno predavanje, "Glasnik" mi traži u kraćem dve
priče s engleskog, "Ribara Verzea" još nisam počela prevoditi.
Zašto ste mi poslali onoliko grdan honorar? "Marica" nije ni toliko
dugačka, ni toliko dobra da ga pokrije. Najlepše Vas molim da se
suvišak uvede u knjige kao dugovanje koje će izmiriti naredni kakav
rukopis.
ISIDORA: On primamljiv, ona interesantna, a meñu njima ona čudna
dijalektika lepog čoveka i nelepe pametne žene, dijalektika graciozna i
opasna, kao list bodljikave palme koji ne smeš ni s jednog kraja u ruku da
uzmeš.
Zašto se nikad ne može reći prava reč meñu ljudima?
Zašto je uvek sve mutno?
Priroda je jasna, kamenje je jasno, bilje i zveri su jasne, a čovek je mutan.
Prljavim prstom piše laž o vrlini i grehu. A toga nema. Ima samo trenutaka,
ima čula, ima kretanja i mirovanja, i ima lepote. Našto taj uvrnuti,
posredni život?
Našto krivudavi pogledi koji uvek oči traže?
Ravno treba gledati.
U čelo bi trebalo ljudima gledati, a ne u zenicu.
GLAS: Bićete ljubazni da mi rukopis vratite. Jer je sasvim nerazumljiv
postupak da me u edicijama "Književnog juga" napadate, a u svojim
vlastitim izdanjima štampate. O, šta je to, za Boga, i meni i Vama?
Niti je meni malo redakcija, niti je Vama malo saradnika. Zajedno
raditi više nećemo.
ISIDORA: U lepom čoveku je bio strah od pametne žene, u nelepoj devojci je
bio strah od lepog čoveka.
On ju je zvao Njorttänzerin.
Reči, reči, reči.
Rečma se mazili i kažnjavali, rečma izražavali verovanje i neverovanje,
na reči se zbližili, na reči se i razišli.
Šta je teško?
Ono što se na tuñem dlanu posmatra, što je tuñim srcem odmereno.
Zato treba biti sam i nema teško. Ako hoćete da vam to ruski kažem: treba
živeti u nepoznatom gradu, a umreti u hotelskoj sobi bez broja, navukavši
sebi jorgan do brade!
GLAS: Od honorara izvolite odbiti pretplatu. Despot sam na moje i ne volim
ništa nezarañeno i poklonjeno. Ja sam xentlmen, i nikada se ne
pogañam: istinski sam pametna, i ne mislim da moj rad više vredi od
onoga što mi se dade. Pitajte Cvijanovića, pitajte redakcije listova,
nikad meñu nama nije pala reč dinar, a još manje reči malo ili više.
Ostalim prevodiocima, ako su siromašniji, možete platiti i bolje
nego meni.
ISIDORA: Vi niste dobri prema meni.
Toliko sam dobar prema vama koliko mogu to da budem.
Pregledajući drsko njeno lice i mršavo telo, podsmevao se svima njenim
maštanjima o dugoj, mirnoj zagledanosti, o tihoj vatri, o onome što štiti i
čuva, o velikom prisvajanju mekim, labavim zagrljajima i slatkim ćutanjem.
Žalila je što nije htela da se mnogo odjedared da, i samo jedared ima; što i
ona nije govorila da ne treba večita večnost čežnje, nego kratka večnost
trenutka koji je tako nagao da je bez trajanja. Ne volim što sam žena, najviše
bih volela da sam riba u Sredozemnom moru!
GLAS: Nekuda bih bežala, jer svi ljudi lažu, i svi ljudi ne znaju šta govore,
i niko sa sobom ne raspravlja stvari. Sve se dešava na ulici, sa
ulicom, zbog ulice, i zato nema ni temelja, ni načela, ni prijatelja, i
zato niko nikoga ne može pomoći, i zato je svejedno da li ste koga
izgubili ili dobili.
ISIDORA: Šta je to u lepoti što preti?
Velika sila, moćna energija. Svaka velika sila u čoveku preti. Velika
fantazija, velika osećajnost, bujan govornički dar.
Lepoticu, još dok je sasvim mala devojčica, izvodimo pred ljude kao vrstu
pobede, ali i pretnje. Ocu i materi, i svima drugima, sijaju oči: Ah, teško
svetu kad poraste! Čitavo vaspitanje takve devojčice, vaspitanje i tela i
karaktera, upire isključivo u neke hazardne sudare sa sudbinom i sa
muškarcima, kao da sem toga ništa više u životu nema; ili, ako ima, kao da
te ostale, dosadne detalje života mogu i drugi preuzeti i podneti.
Ružna devojčica?
Ona koja nema majku, koja komšijske matere ljubi i u buretu letuje, ona koja iz
škole dolazi u praznu kuću, koja zna "Robinzona" napamet, i u devetoj godini
čita "Život i patnje u Sibiru" i "Put u zemlji Vašukulumba", ona koja
sakriva glavu pod jastuk kad prolaze mrtvačka kola, boji se kad noću sat
izbija i ima mršavo bledo lice i dugačke suve ručice.
Sa ružnom devojčicom neće učenice u red, ne dadu joj da proba novi šešir
drugarice, nastavnica je ne uzme da prikazuje živu sliku, ona plače, crveni,
sakriva se i beži!
GLAS: Poslednji smisao mojih muka za vreme okupacije - reforma i revizija
moga života za vreme okupacije - to je smisao mržnje na slavu. Na
slavu uopšte. Na nju kao takvu. Kao Don Kihot bih mogla nasrtati na
samu metafizičku klicu slave. Kao luda žena počinjem nekad mrziti
i čupati mesto u istoriji gde se veliča slava. Kao zlikovac bih
ponekad otrovala svu umetnost zato što i ona tutnji kroz duše ratna
i slavna!
ISIDORA: Poželim da jedared i ti od srca jaukneš ili se zaboravljeno i
raskalašno nasmeješ, ti ubico svojih čula! Ti, platonska zagonetko, ti crnobeli
probleme, ti da jedared gorko zaridaš, ti da jedared u bezazlenom
smehu srce dadeš!
Ni od koga ne tražiš dušu, i nikom ne daješ dušu. Zašto je ne daš? Zato
što ti sva duša treba, ili zato što je svu i nemaš?
Prestani! Ućuti! Uzmi jaku i dobru knjigu, čitaj!
To je hirurgija: otseče ti bolno mesto, podveže tok krvi, i stali smo opet na
svoje noge!
GLAS: Što ne valja, ne valja. I, što ne pasuje u list, u načela i u standarde,
i to ne valja. I sa svim tim se svršava brzo i kratko, i što kraće tim
bolje. Ja sam uvek imala osećanje radnika, a ne virtuoza; i gdegod
sarañujem, sarañujem da učinim uslugu, a ne da se predstavljam i
istavljam. Ono što se može upotrebiti, naštampajte bez reči
odobravanja, ono što se ne može upotrebiti, bacite bez reči
izvinjenja i tešenja. Nikada vam ja neću tražiti račune o prilozima.
Grimase i farse literatora nisu moja drskost.
ISIDORA: Ko zna Vojvodinu debelu i tromu, idilično priprostu, slatkasto i
rašćaskano dokonu, a ne zna strasti i podmukle hrabrosti Banaćana, ne zna
pomamno častoljubne Sremce, ne zna dugotrajne i često neizlečive
rastrojenosti i melanholične mrgodnosti Bačvana, ne zna večite
vandrokaške nemire i seobe svih Vojvoñana, ne zna crna isparenja mrtvih
kanala i razblječkane ritine vojvoñanske, taj ne zna Vojvodinu. Ko poznaje
onu Vojvodinu što ne zna srpski jezik, a ne poznaje jezik Daničića, Zmaja i
Laze Kostića, taj ne zna dovoljno. Ko zna život blagorazumnog i blago
nahranjenog svetskog putnika Dositeja, a ne zna smrknuti život pomutljivog
Zaharije Orfelina, taj ne zna sudbine vojvoñanske. Ko ne zna halovito olujno
nebo vojvoñansko sa okeanom oblaka, taj ne razume poeziju strahobnog
sujeverja u onog sveta, i ne zna vojvoñanskog seljaka. Ko nema običaj da uz
patriotsku poeziju ðure Jakšića, kao drugu polovinu, stavi mirnu, tragično
poštenu patriotsku poeziju Veljka Petrovića, borbenu pesmu duha i duhovnog
stida, taj ne zna da je Vojvodina dala klasično pun krug patriotske pesme, i
taj ne zna ni Veljka Petrovića ni Vojvodinu. Ko ne zna šta je demon u Milošu
Crnjanskom, ne oseća u njegovu delu silovit ritam bez stanka, ne čuje krik
Satire koja penuša kroz suze, taj ne zna ko je Crnjanski i kakva je sve
Vojvodina.
Doñe eto sad jedan likovni umetnik, jedan pesnik spektralnih vizija nad
jednobojnom Bačkom, da dopuni pisce i mislioce Vojvodine, i da bude i jači
od njih time što voljno i uporno ostade na rodnom tlu, i u srcu svetlih i
mutnih problema Vojvodine. Milan Konjović nam nije naslikao Pariz i
Veneciju i latinska mora!
GLAS: Sliku vam neću poslati. Nigde se ne slikam. Ja uopšte ne volim
publicitet. Živim sasvim povučeno, ne osvajam i nemam simpatije i
popularnosti, i pomalo se stidim kad se vidim afiširana. Nisam
gospoñica. Udovica sam doktora medicine Emila Stremnickog, ima
već mnogo godina.
ISIDORA: Gospodin profesor uzima šestar, s nekim naročitim uživanjem ga
raskreči, zavrne klin što čvršće može da ni jedna tačka ne mrdne i ne
utekne, zabode šiljak u tablu, i škripi, škripi, škripi, a za šestarom
ostaje ispupčeni, naduveni, dosadni trag linije koja jedva čeka sama u sebe
da utrči, i sama u svoj početak da se sjuri.
Osećam kako se malo moje čelo mršti. Izgubiću onu sitnu belu tačkicu koja je
bila prva i počela nešto novo, i početak i svršetak biće jedno, biće sve
ravno i isto i jednako, prazno spolja i iznutra.
Krug!
GLAS: Potpišite Kata Kosova. Muško ime se pod ženske traljavosti ne
može staviti, a svako novo žensko ime je bolje od starog. Članak vam
smišljam i skiciram opet takav koji nema naslova. Nema, tako bih
rekla, ni tačnog roda, ni kategorije. Možda bih mogla reći, ocenjujući
iz moje struke, prirodnih nauka, da spada u red žirafa: nakaza, s
čelom i očima negde pod nebom i u vrhu palmi.
ISIDORA: Lakše bi mi bilo kad bi klin razvalio rupu u drvetu table i
skliznuo malo naniže, i kad bi kreda odjedared obišla malu početnu
tačkicu i počela oko nje da piše veliku spiralu!
Gospodin profesor se ljuti. Briše i udešava. Ali na liniji ostaju
zadebljanosti i istanjenosti, koje su prkosno štrčale na glupo uporeñenoj
najpokornijoj pravilnosti, i pokazivale jasne znake otimanja, osloboñenja i
bekstva.
GLAS: Ja vas izveštavam da svoj članak o Dostojevskom povlačim. On je, ako
ste ga hteli primiti, imao biti publikovan u svoje vreme. Pošto
zadnje novine skinu Dostojevskog s dnevnog reda, ja treba da budem
komični hroničar koji zakašnjava na parastos velikom čoveku. Zaista
neću to biti! Jer je Dostojevski, tako mi časti, u ovoj godini, preči od
svake literature, a ako ja moram do ñavola ne dam Dostojevskog!
ISIDORA: Onda taj isti profesor priča o duhu i slobodi i progresu čoveka
koji kopa i prevrće duboko u zemlji, i leti i vlada visoko nad zemljom!
Zaboravio je samo da kaže da taj divni čovek, i u dubini i u visini, udara
glavom i razbija se o periferiju onog središta kome je rob, i koji ga vuče i u
granicama svojim drži!
Krug!
Svugde je krug, i svugde odreñuje i pobeñuje centrum.
Zapregnite svu volju, i sve dobre i zle sile u centrifugu, uzaludna će biti
svaka revolucija, i na kraju krajeva će opet doći vlast stalne tačke i
jednakog udaljenja.
Krug je odvratni simbol ropstva i komike. Biti krug i biti u krugu, znači
biti banalan i smešan, biti uvek kod kuće i biti uvek pri sebi. Okrugli
trabanti, okrugli prsteni, trčanje po okruglom putu, igranje u okruglom kolu,
i sve što vide i što sretaju, sve je krug, krug, krug, i svugde čuče one crne
tačke od kojih se ne može udaljiti ni uteći. Sve što je materija krug je, i sve
što nije materija krug je. Bog je krug, magla je krug, život je krug, organizam je
krug, društvo je krug. Mrzim obožavanje središta, i strah me od robovanja
njemu. I zato želim da doñe neki strašni prevrat, i u tom prevratu da se
rastvore i raspadnu oblici i mogućnosti kruga. Da mi je da se iskoreni to
blesasto vraćanje u sebe, i da ne bude kruga ni dokle oko dopire, ni dokle
samo sećanje i fantazija dopiru.
GLAS: Molim Vas, kao predsednika Upravnog odbora "Glasnikova" da primite
i sprovedete gde i kako treba moju ostavku, ili ostavke, na članstvo u
Upravnom odboru i Književnom odboru lista. Sa valikim silama se ne
mogu boriti. Nemam za to ni uroñenih moći, ni - oružja.
ISIDORA: Preda mnom stoji rasklopljena šahovska daska i na šarenom
parketu treba da se odigra propast jednog kralja. S one strane gde su crne
figure, stolica je prazna. Bele figure su moje, i u četiri vučenja trebala
bih da savladam uobraženog protivnika. Zadatak nije odviše komplikovano
zamišljen, slika kombinacije na prvi pogled je jasna, kao što su, rekla bih,
svi u parnom broju vučenja skombinovani primeri matematski nekako
uočljivo rasporeñeni.
GLAS: Ne želim nikakvu publikaciju neke svoje knjige. Ja ću zapamtiti da me
je tako visoka i zbilja književna ustanova kakva je Srpska književna
zadruga pozvala, setila me se, ali vam najlepše blagodarim na pozivu
s molbom da drugi neko zauzme meni ostavljeno mesto.
ISIDORA: Beli top je odreñen da bude crna sudbina neprijatelju, i od
zlurada zadovoljstva kao da se još više neobično zacaklila dežmekasta
njegova okruglina. Došlo mi žao ozbiljnog crnog topa i elegantnog vranca i
rešim se da pomerim sitnu sudbinu politiranih junaka. Pomaknem belca za
jedan skok dalje od crnog piona i pred očima mi se stade ispletati nov,
doduše zaobilazan, ali vrlo zanimljiv napadaj. Povučem dva puta brzo i
smelo, i odjedared se nañoh pred neočekivanom alternativom. Ili da
izgubim jednu frontsku figuru, ili da dopustim da mi se ponositi parip
okreće oko svoje sopstvene osovine...
Zašto je ta stolica preko puta mene prazna?
Zašto nemam nikog da mu pokažem da sam jača, ili da ga mrzim što me tuče,
ili da ga volim što me se ne boji?
GLAS: Molim da primite moju ostavku na članstvo u Odboru književne
zadruge. Došla je do mene vest da je jedan od članova osnivača dao
ostavku zato što sam ja ušla u Odbor. Vrlo žalim što ste zbog mene
imali tu neprijatnost. Zahvaljujem Vama i gospodi koja su za mene
glasala, na poverenju.
ISIDORA: Dosadna mi je i misao i pobeda u samoći!
Posula sam jedno oveće mestance nastruganom kredom, sa hrpicama od belog
praha, pobola nekoliko poluosušenih jelovih grančica, i načinila od
hartije visoku šiljastu korječku kolibu sa ulazom na vrhu. I tada je iz
mašte male devojčice počeo da duva ledeni sibirski vetar, i da veje toliko
snega da se grane od njega lome. A u krzno zamotani dobroćudni Korejci
čučali su oko vatre.
Tamo, u njihovoj domovini, gde uvek preti smrt pred kolibom i glas u kolibi,
tamo ljudi moraju živeti jednostavno kao u bajkama, i moraju jedno drugom
biti milostivi i dobri kao u carstvu neroñene dece.
GLAS: Juče je ovde bila svečana sednica u slavu Dostojevskog. Od Srba su
imali govoriti gospodin Bogdan Popović i Dušan Nikolajević. Bogdan
Popović se, naravno, dao izviniti što nije govorio, a Nikolajević bi
trebao da se izvini što je govorio.
ISIDORA: Peče avgustovsko sunce, a mala devojčica čuči na zemlji pod
amrelom, i gleda u pregršti krede, i vidi kako prolaze snežne koke u belim
cipelicama i snežne sove sa zlatnim očima, i od vremena na vreme proleću
polarni galebovi koji su došli u goste novim žutim čizmicama.
Meni bi čak milo bilo da je odnekuda udarila mećava, pa da beli i meki sneg
zatrpa sve sve rupe i izlaze, i da se zalede moje galije i čamci. Jer sam
imala mnogo jačih simpatija za poeziju nadimljenih sibirskih koliba i za
teški život severnjaka koji su uvek borci i junaci, nego za otužni i šareni
jug sa lenjim i zagušljivim vetrovima i zagrejanim i razmaženim
stanovnicima.
GLAS: Kunem se dok sam živa, ne bih više mogla zasesti za čitanje tri
stotine najgrñih literata. Ribaću pod u "Cvijeti" za neki bal, ali sud
o delima ostavljam Gospodu Bogu, i nesretniku koji će umeti da mene
zameni. Daćete malu belešku u novine da sam ja istupila iz žirija a
ušao na moje mesto taj i taj.
ISIDORA: Školski zadaci mi ne zadaju mnogo brige. Sve je prosto i lako.
Može se već u školi naučiti i zapamtiti. A brat mi je nestaško i mali
divljak. Podiže Skadar na Bojani i zaziñuje moje lutke, traži mravima
rtenjaču, preže skakavce u kola od karata, i više ide na glavi nego na
nogama.
Sedela sam po ceo dan sama, u kakvom kutiću, i prevrtala šarene i svetle
kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka. Tamo se videlo kako
bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka sa
fiziognomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile se po njemu
grdne galije asirskih veslača, išli su u boj egipatski vojnici, sve jedan kao
drugi, sa zapetim strelama i onim čudnim oštrim profilima glave na oba
ramena. Tamo je Karon prevozio duše pokojnika, tamo je bilo namršteno
ćutanje zaleñenog severa i strašna smrt u pesku koji ne da vode, tamo su, kao
oštre sablje, sevale žute oči kraljevskih tigrova i umiljato se plavile
dobre oči skandinavskih belih sokolova.
Tako danas, tako sutra, tako zimus, tako letos, prvo u sobi, pa u hodniku, pa
na tavanu, pa u bašti, pa najzad u buretu.
Ja sam to zvala buretom, ali u stvari je to bila jedna grdna kaca, rasušena,
razdrmana stara kaca koja je stajala u dnu dvorišta i bez ikakva
opredeljenja polagano trunula i propadala.
GLAS: Akademiju, ja niti smeram, niti posmatram. Ona je bila i ostaje daleko
od svih mojih preokupacija. U celom svetu je tako da vazdan sposobnih
ljudi ostaje van akademija, i ne može drukčije biti. Samo na radu
može čovek sebi izvojevati i zaslužiti mesto. Akademija je parada,
slučajnost, ambicija onih koji danju noću traže da se značkom obeleže
kao bolji od drugih. Meni lično, Akademija prosto ne liči, ne
pristaje. Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih, ne volim
značke i povorke koje idu napred.
ISIDORA: U ovom šupljikavom i smežuranom dvorcu buja neka laka, meka i
tiha fantazija. I dok su se druga deca napolju grejala i celog leta trčala od
tarabe do tarabe za jednim leptirom, mala bleda devojčica sanjala je u
buretu svoju robinzonijadu.
I ako je trebalo da me traže, tražili su me u buretu, i ako je trebalo da me
nañu, našli su me u buretu.
Telom svojim sam osećala padanje večeri, i kao suncokret okretala svoju
malu glavicu za suncem. Ima, dakle, neko prokletstvo da ništa voljeno ne
može ostati. Proleti kakva tica, svetla kao rasprsnuta zvezda, pa je nikad
više nema. Prne kakav leptir, šaren kao da je kroz dugu proleteo, pa ga
nikad više nema.
Sanjam o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice
cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na
zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kada morske tice rašire
svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjam o strašnoj studi i
glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećam da tamo
na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave
večnosti.
U toj truloj kolibici sam naučila da volim ono što ne vidim, ono što nemam,
i ono što mora da proñe.
GLAS: Opet smo u ratu. Opet umiru mladi ljudi gore nego, telad odvedena na
klanje. Opet je mržnja na sve strane, laž, i, naročito, nemoć.
Ja nemam ništa i nemam nikoga, i sve su moje veze s ljudima samo
duhovne i radne, a duh i rad svakoga trena mogu zaspati. Nikad nisam
imala kult "plodan" pisac, za mene, ima nešto bezmalo uvredljivo.
Nismo valjda šljive i orasi! Neka su dve stranice, ali neka je u njima
pečat i slovo vrednosti, dosta i predosta od jednog čoveka.
ISIDORA: Zašto prota, kad doñe za krsno naše ime, zašto ne čita i ime
moje majke?
Ama, dete, to nije prilika da se pominju mrtvi! Ima kad se i to radi. Kad?
Gde? Ja hoću da se ovde, u kući, pročita njeno ime!
Čim se otac jače zakašlje, moje oči se napune suzama. Kad istrčim pred njega
u dvorište, i uzmem mu ruku, stežem je kao da je to samo sada i samo za dvatri
trenutka. U stepeništu, otac me digne u naručje, i miluje, i oboje
podrhtavamo i ćutimo.
Ove, ove pilule, ce-eo Pariz uzima, o-odlično popravlja apetit. Vrlo se
prijatno uzima. A ovo, rekao mi je doktor, utiče na zakrečavanje o-odlično...
Ali, moj siromah tata jednako kašlje, i grudi ga bole, i jauče kad ga niko ne
čuje.
Zašto se ti tako svečano, skoro potresno krstiš, pre no što uzmeš hleb u
ruke?
Hoćeš li pravo da ti kažem? Bojim se gladi, i zahvalan sam Bogu duboko, i
potresno, kada god vidim da je hrana na stolu. Ko zna koji drevni i mučni
predak moj se to javlja u meni sa svojim bolom i stidom. Bojim se gladi i kao
telesnog mučenja, i kao velikog uniženja čovekova.
GLAS: Rat još traje, i dotle je sve neizvesno.
Sad više ne pucaju ni Nemci ni Rusi ni Englezi.Trebalo bi da se
preslišam jedared da li sam sve nareñala: ko sve nije pucao na nas i
bombama nas gañao. Da ću u stare dane na front i pretrčavati ulicama
pod punom artiljerijskom vatrom, to nisam mogla ranije misliti.
Kao što ne slutite pošto je sutra jedna cepanica, tako ne slutim,
nisam slutila, da ćete mi poslati toliko novaca da kupim nekoliko
cepanica, i da mi još puno ostane.
ISIDORA: Otac je tražio od mene i moga brata da se i mi polako i sabrano
prekrstimo.
Čudno me pogleda, pomilova po glavi, osetila sam, nemirnom rukom, i onda
obori oči. Imao je otac moj čudesan pogled uma daleko u prošlost, do sasvim
drevnih, primitivno mučnih predaka naših, i imao je takav pogled u
budućnost.
Tamna ozbiljnost i krst pred hlebom zaista su potresni. Tačno ona očeva
ozbiljnost, sada u meni, vezala bi me odjedared za oca, i za ko zna kojeg
mučnog pretka našeg iz daleke prošlosti.
GLAS: Vrednosti i kulture se ne mogu ni uništiti ni injorovati. Jačeg
života od njihova nema. Ni lepšeg. Šta je lepota i snaga jedne velike
literature, to bi "Letopis" trebao bolje da zna nego što zna. I da,
nemoćan prema sili velike literature, ne živi u zabludi da je
učinio herojstvo ako je pucao iz male revije i njene male praćke, u
xina. Ni mene ne možete ubiti, a kamoli englesku i francusku
književnost. Marks, vaš učitelj i voñ nije vas učio da tako radite.
ISIDORA: Jednog jutra sam u jesenjem kaputiću krenula na put, i bilo mi je
zima, i nisam se ni u Braziliji ugrejala. Toga istog dana, pred veče odjedared
upade u bure, jadan i sav obamro, leptirić s iskidanim i procepanim
krilima. Poplašila sam se od tog ranjenika kao od smrti, i drhćućim rukama
sam ga podigla sa zemlje. Jedva se micao, i bio je bedan kao kakav mali
akrobat koji je u ružičastom trikou sa zlatnim šljokicama maločas pao sa
trapeza i prebio obe noge. Leptir je umro, i to je bio prvi znak jeseni, i to je
bilo na moje oči, prvo umiranje u buretu. Bojim se od tog doba jeseni koja
plodovima i bojama laže i vara, a ubija leptire i laste.
GLAS: Nedavno sam videla umiranje jednog intelektualca, koji nikada nije
mislio na smrt, nikada je nije pominjao: umirao je, i umro kao
životinja, u animalnom strahu do kraja svesti od onoga na šta treba
misliti koliko i na život. Sram je i stid da čovek umire kao vo koga
vuku za konopac u smrt! Pfuj! Svima kukavicama! I mizerije su svi oni
koji ni toliko religije nemaju da znaju da moraju umreti. Ne znaju,
glupaci, dok ih za jaku ne potegne!
ISIDORA: Septembarske noći digla se strahovita oluja. Praskalo je i
krhalo se i na nebu i na zemlji. Ja sam nemirno spavala, bojala se, i
nekoliko puta budila oca.
Te septembarske noći je uvenuo moj letnji san. Vihor je pokidao krov na
buretu, razredio i počupao daske sa bokova, porušio i pokrhao moje
pokućstvo, i podavio lañice i izbrisao Madagaskar i Braziliju. Otac me je
držao za ruku i govorio da se bure ne može opraviti, da ga je oluj uništio, i
da će sada i tako doći zima.
A ja vrištim. Vrištim i drhtim s onim bolesnim očajanjem siročeta koje
komšijske matere ljubi i u buretu letuje.
GLAS: Ja imam svoj krug kredom još iz detinjstva - sednem s knjigama u buxak:
prav ugao, leñima okrenuta sobi, 90, i, sem otac ili brat da me zovu,
ne odazivam se. U sebi odgovorim: dockan je.
ISIDORA: I kad se bure sklopilo i leglo, nad drvenom njegovom lešinom jecalo je dete.
Ja imam svoj krug kredom - sednem s knjigama u buxetak: prav ugao, leñima okrenuta
sobi, 90, i, sem otac ili brat da me zovu, ne odazivam se. Dockan je.

Jelica Zupanc (1952) dramski pisac, diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek
dramaturgije, 1975. u Beogradu. Od diplomiranja radi kao dramaturg i urednik u TV
Beograd. Objavljene i izvedene drame: Za pozorište: Crnjanski ili lako je Andriću
("Scena", 1986, Atelje 212, 1987), Srbijom uzvodno (Beogradsko dramsko pozorište,
1989), Ognjena kupina ("Scena", 1992, nova verzija teksta u časopisu "Raška", 1997,
Teatar Joakim Vujić, 1997), Isidora (Festivak monodrame i pantomime u Zemunu, 1989),
Gle, Srbi (Festival monodrame i pantomime u Zemunu, 1990), Nedovršena simfonija
(Savremena srpska drama, 1998); Breg čežnje ("Scena", 2002). TV drame: Učini to
svojski (TV Sarajevo, 1985), Zagreb-Beograd preko Sarajeva (TV Beograd, 1992,
Antologija TV drame, knjiga peta, 2002), Isidora (TV Beograd, 1995), Naša Engleskinja
(TV Beograd, 1997), Nedovršena simfonija (TV Beograd, 1998), Breg čežnje (TV
Beograd, 2002). Radio drame: u saradnji sa suprugom, dramskim piscem Miodragom
Zupancom: Zamena (Radio Beograd, 1974) i Kuća na Kalvariji (Radio Beograd, 1975),
Nedovršena simfonija (Radio Beograd, 2001). TV serija za decu i po njoj knjiga Crveno,
žuto, zeleno, kreni (Plato, 2002). Roman Kafkine adrese (Čigoja štampa, 2002).
Premijera monodrame Isidora prikazana je 1989. godine na Festivalu monodrame i
pantomime u Zemunu. Predstavu je režirala Slobodanka Aleksić, a igrala je Mira Banjac.