Ronald Harvud - Majstor

Ronald Harvud - Majstor
Ronald Harvud
Majstor
Preveo: ðorñe Krivokapić
LICA:
Kresida Fild, 35
Roman Kozačenko, 78
Džulijan Fild, 33
Detektiv inspektor Vošborn, 42
Detektiv policajac Mejder, 31
Marijan Stoun, 36
Nikita Fedorenko, 82
Sestra Sofija, 75
Drama se dogaña na terasi kuće u provinciji u Saseksu i u prostoriji za

isleñivanje u Skotland Jardu u Londonu.
PRVI ČIN
Terasa kuće u provinciji u Saseksu. Blistav julski dan. Devet sati pre podne.
Postoje ulazi iz kuće i iz bašte. Kresida Fild, odevena uredno i konvencionalno,
sedi za stolom ispod suncobrana. Čita udžbenike i pravi beleške. Ulazi Roman
Kozačenko. On je star ali iznenañujuće živahan. Na sebi ima kecelju uprljanu
zemljom i pohaban slamnati šešir.
ROMAN: Obavljeno.
KRESIDA: Umotali ste je u nešto.
ROMAN: Naravno.
KRESIDA: U šta?
ROMAN: U jastučnicu.
KRESIDA: Niste valjda u neku našu dobru?
ROMAN: Nisam. U staru. Moju. Idem kažem gospodinu Džulijan da sam ovo
obavio. On šeta?
KRESIDA: Jeste, ali ja ću mu reći. Cmizdriće, naravno.
ROMAN: Cmizdriće?
KRESIDA: Da.
ROMAN: Šta znači cmizdriće?
KRESIDA: Pa znate šta znači cmizdriti.
ROMAN: Nikada nisam čuo ovu reč.
KRESID A: Naravno da jeste.
ROMAN: Cmizdriti, nisam, nikad.
KRESIDA: Cmizdriti. Plakati. Ponašati se nemuški.
ROMAN: Aha. Ja takoñe cmizdriti. Kad kopao grob, ja cmizdriti.
KRESIDA: Da, vi i gospodin Džulijan imate meka srea.
ROMAN: Dobro je, cmizdriti, zar ne? Je dobro? (Ona se vraća svojim knjigama)
Page 1
Napravim njeno ime na drvetu.
KRESIDA: Nije na krstu.
ROMAN: Nije, nije. Uzeo ravno parče drveta. Ovoliko. (Pokazuje) Ja napravi
dva premaz bela boja, otporna na vremenske promene, crna slova za ime.
Rosi. Pišete Rosi, da?
KRESIDA: Ne. Rozi.
ROMAN: Nema problema. Takoñe stavio datum. Takoñe crnim slovima. Koliko
imala godina?
KRESIDA: Jedanaest.
ROMAN: Ja stavim starost takoñe. Doñete videti kasnije? (Iz kuće ulazi
Džulijan Fild. Zgodan i odeven nemarno elegantno.)
DŽULIJAN: Šta se to dešava na ulici?
KRESIDA: Šta?
DŽULIJAN: Policija.
KRESIDA: U našoj ulici?
DŽULIJAN: Na desetine njih. Bar dvoja kola. I mini bus.
KRESIDA: Šališ se sa mnom?
DŽULIJAN: Ne, eno ih, kad ti kažem. Idi i pogledaj.
KRESIDA: Šta rade?
DŽULIJAN: Samo su se parkirali.
KRESIDA: Gde?
DŽULIJAN: Tamo gde se račva put. Imaju termos boce i sendviče. Kao da je
neka fabrika na izletu.
KRESIDA: Jesi li ih pitao šta tamo rade?
DŽULIJAN: Nisam. Samo sam prošao pored njih.
KRESIDA: Možda su Miltonovi u pitanju.
DŽULIJAN: Upravo sam i ja na to pomislio. Sećaš se da sam ti pre neki dan
rekao? Niko ne zna šta Milton radi, niko ne zna odakle je ili odakle mu pare.
Sećaš se da sam to rekao?
KRESIDA: Da...
DŽULIJAN: Romka, vi nikada niste ništa saznali o njemu, zar ne?
ROMAN: Nisam.
DŽULIJAN: Eto ti. Živi kao kralj, rols-rojs, šofer, ali odakle potiču pare?
(Prijatna tišina) Hteli ste nešto, Romka?
KRESIDA: Upravo je sahranio Rozi. (Džulijan cmizdri.)
DŽULIJAN: Oh, Bože, kako sam samo voleo tu prokletu mačku.
KRESIDA: Nabavićemo drugu.
DŽULIJAN: Ne znam da li bih mogao da podnesem da ponovo proñem kroz sve
to. (Pokitšava da ne cmizdri)
ROMAN: I ja cmizdrim.
DŽULIJAN: Šta hoćete time da kažete da i vi cmizdrite? Ja nisam cmizdrio.
Samo sam bio dirnut i to je sve. (Pribere se) Isuse, drago mi je što nismo imali
dece. (Tišina)
ROMAN: Hoćete doñete i vidite grob?
DŽULIJAN: Neću. Neću danas. Možda sutra. Uzgred budi rečeno, treba srediti
živu ogradu pored ambara. Nekoliko nedelja nisam onuda prolazio. U strašnom
Page 2
je stanju. Hoćete li moći?
ROMAN: Naravno.
DŽULIJAN: Hoćete li da dovedem nekog da pomogne?
ROMAN: Ne, uspem sam. Nema problema.
KRESIDA: Strašno je vruće, Romka.
ROMAN: Uspem sam. Imam šešir.
DŽULIJAN: Taj šešir koristi isto koliko i reket za tenis po pljusku.
ROMAN: Imam ovaj šešir četrdeset godina.
DŽULIJAN: Tako i izgleda. Neće biti da je četrdeset godina, do sada bi se
raspao...
ROMAN: Major mi ga dao, sećam se...
KRBSIDA: Ja sam vam ga dala. Poštoje tata umro. To je pre osam godina.
ROMAN: Dobar je to šešir.
DŽULIJAN: Dajte da nañem nekoga da pomogne oko živice. Kako se zvaše
Krauderov momak?
ROMAN: Filip.
DŽULIJAN: Dovešću ovamo Filipa. On je dobar, snažan momak. Krauder se
neće ljutiti.
ROMAN: Ne, ja uradim živicu sam. Tako više volim. Nekada mi je trebao jedan
dan. Sada, dva. Nema problema.
KRESIDA: Onda morate obećati da ćete uzeti neki od gospodin Džulijanovih
šešira sa čiviluka. Ne možete raditi s tim šeširom, dobićete sunčanicu.
DŽULIJAN: Jadna Rozi. Zaista sam je iskreno obožavao. Volela vas je, Romka.
ROMKA: Volim i ja nju. Vrlo samostalna. Kao moja Morin.
KRESIDA: Da, ali dosta nežnija. (Čudna pauza)
ROMAN: Idem počnem sa živicom.
KRESIDA: Uzmite neki od gospodin Džulijanovih šešira... (Roman odlazi)
DŽULIJAN: Bože, kako je samo bandoglav starac.
KRESIDA: Uvek je i bio. A pamćenje ga izdaje. Pre četrdeset godina. Kao da
slamnati šešir može da traje četrdeset godina.
DŽULlJAN: Opet pije.
KRESIDA: Ne, sigurna sam da ne pije...
DŽULIJAN: Da, pije. Sinoć, dok sam sedeo ovde napolju i slušao Čarobnu frulu,
čuo sam ga kako priča sam sa sobom iz sveg glasa. A to je nekada radio samo
kada se nacvrea. Tačno znam kada je ponovo počeo. Odmah posle Uskrsa.
Kada sam počeo da uzimam slobodan petak. One nedelje posle Velikog petka.
Otišao sam u šetnju i čuo sam ga. I opet prošlog vikenda, u nedelju uveče,
dere se i praska. Nacvrcan.
KRESIDA: Zašto mi nisi rekao?
DŽULIJAN: Zato što bi pokušala da ga sprečiš. On je starac. Pusti ga da se
nacvrca ako hoće. Usamljen je. Neka priča sam sa sobom.
KRESIDA: Možda razgovara sa Morin. (Džulijan prasne u smeh.) Šta je tako
smešno?
DŽULIJAN: Shvataš li šta si upravo rekla?
KRESIDA: Da, rekla sam da možda razgovara sa Morin.
DŽULIJAN: Rekao sam da priča sam sa sobom. Ti kažeš da razgovara sa Morin.
Page 3
Morin je umrla pre pet godina što znači da priča sam sa sobom, zar ne?
KRESIDA: Da, shvatam... (I ona se smeje, ali ne tako od srca.) Nedostaje mu
Morin.
DŽULIJAN: Meni ne nedostaje. Bila je prava kučka. Život mu je upropastila.
KRESIDA: Ne smeta mi što pije. On je najsimpatičniji pijanac koga znam.
DŽULIJAN: Sem kad počne sebe da sažaljeva. (Udahne duboko) Kakav divan,
sjajan, životan, veličanstven, prelep dan! Znaš li koja je najbolja odluka koju
sam ikada doneo, Kres? To što sam uzeo slobodne petkove. Najbolja odluka
koju sam ikada doneo.
KRESIDA: Gde si se šetao?
DŽULIJAN: Čak tamo do sela.
KRESIDA: Stvarno?
DŽULIJAN: Ne mogu da ti ispričam koliko je to bilo veličanstveno. Okolina
kakva se samo može zamisliti. S vrha Pejnovog brda mogao sam da vidim sve
do zamka. Izgledalo je kao na onim sentimentalnim slikama...
KRESIDA: Kao na poklopcu bombonjere...
DŽULIJAN: Kao scenografija za operu, savršeno ali veštačko. A bili su tu i oni
divni evokativni zvukovi. Lavež pasa. Neki mali avion brunda negde iznad
glave. Pčele zuje, naravno. Nisam je video, ali sam čuo gospoñu Babington
Vels kako dovikuje, „Dobro jutro, svešteniče", i vikara koji joj odgovara,
„Dobro jutro gospoño Babington Vels." Englesko, moja Englesko. Nateralo me
da se naglas nasmejem.
KRESIDA: A zašto te to zasmejava?
DŽULIJAN: Ne znam, ali jeste. A onda, kad sam se vraćao, kad sam ugledao ta
policijska kola zaista me je iznerviralo. Tako su mračno izgledali. I to još u
našoj ulici. Pitam se šta li je to Milton uradio? (Kresida se vraća svojim
knjigama i beleškama.) Kako ide?
KRESIDA: Bolno.
DŽULIJAN: Šta se radi ove nedelje?
KRESIDA: Isto što i prošle.
DŽULIJAN: Podseti me.
KRESIDA: ,,Do kojih granica sam zakon može da očuva jednakost rodova?"
DŽULIJAN: Ne bih znao odakle da počnem.
KRESIDA: Nije trebalo da ovo izaberem. Bila je joŠ jedna tema koju su dali.
Mislim da bi mi bila lakša. (Traži beleške) Da, „Ako privatni život ima političke
implikacije, da li zakon treba da se meša u privatne stvari?"
DŽULIJAN: To je lakše. Tako znači. Sebe ne smatram neinteligentnim ali, znaš
li ti, nisam shvatio ni reč od onoga što si upravo rekla... (Njegov mobilni
telefon, koji mu se nalazi u zadnjem džepu, zazvoni. Odgovara u telefon,
odmah počne da korača.) Da? (Sluša) Edi, da? (Sluša) Isuse. Šta se dešava s
indeksom nemačke berze? Koliko je pao? (Sluša) I koliko loše izgleda naš
posao s Džefersonom? Koliko smo u gubitku? (Sluša) Dvadeset i dva miliona
dojč maraka! Vidi, Stiv mi je prodao tu ideju. Džeferson je njegov problem, jebi
ga. Treba da smanjimo naše gubitke, reci mu da kupi pet stotina opcija s
jednakom izvršnom i tržišnom cenom s dospećem u decembru. (Sluša, ali
skoro momentalno prekida.) Ne. Iskoristi Karla, jeftiniji je. Kupi pet stotina
Page 4
opcija. (Sluša, i dok to čini, detektiv inspektor Vošborn i detektiv policajac
Mejder ulaze iz bašte. Kresida ih vidi, ali Džulijan ih, isprva, ne primećuje.
Vošborn daje znak da će sačekati da Džulijan završi. Nastavlja da govori u
telefon.) Ne želim da nijedan naš klijent bude isključen iz ovoga. Bekmanovi su
govorili o ovome prošle nedelje. Pokri se do pedeset za termin u decembru
devedeset sedme. Proveri odnos promptne i terminske cene. Ne želim da
izgubim na rasponu. Reci Džordžu da pazi na to. Ako je razlika više od 8
poena, neka Džordž istovremeno pravi više transakcija. (Primeti Vošborna i
Mejdera) Ne želim da tu izostanem. (Sluša) Okej. (Sklanja svoj mobilni telefon,
ugleda dvojicu pridošlica.) Izvolite?
VOŠBORN: (Vošborn ima lažno nežne manire) Zvonili smo na ulaznim vratima,
ali nam niko nije odgovorio.
DŽULIJAN: Šta želite?
VOŠBORN: Gospodin...?
DŽULIJAN: Fild, Džulijan Fild. A ko ste vi?
VOŠBORN (Kresidi) A vi ste...?
KRESIDA: Ja sam njegova supruga. (Vošborn i Mejder pokazuju svoje isprave.)
VOŠBORN: Policija. Detektiv inspektor Vošborn, a ovo je D. C. Mejder,

odeljenje za ratne zločine, Skotland Jard. (Ćute zbunjeni)
DŽULIJAN: Kakvo odeljenje?
VOŠBORN: Za ratne zločine. Imate jednog radnika, koji živi u ovoj kući,
gospodin Roman Kozačenko?
DŽULIJAN i KRESIDA: Da...?
VOŠBORN: Molim vas, da li bismo mogli da ga vidimo?
DŽULIJAN: O čemu se radi?
VOŠBORN: Voleo bih da vidim gospodina Kozačenka. Ako biste ga zamolili da
nam se pridruži. Više bih voleo da vi budete prisutni, gospodine. Da li je on u
svom stanu?
DŽULIJAN: Ne znam gde je...
MEJDER: Ima stan iznad garaže, zar ne?
KRESIDA: Ne, ne, nije tamo, možda je dole pored žive ograde, šta je učinio?
DŽULIJAN: Kako znate da ima stan iznad garaže?
VOŠBORN: Ako bismo samo mogli da ga vidimo, gospodine...
DŽULIJAN: Trenutak, trenutak, ne možete tek tako da banete ovde i da
počnete da nam nareñujete...
VOŠBORN: Kao što rekoh, gospodine, zvonili smo na ulaznim vratima...
KRESIDA: Rekla sam Romki da popravi zvonce, ne čujemo ga kad smo ovde
napolju...
DŽULIJAN: Nije važna popravka zvonceta, o čemu se radi, kakvo odeljenje,
kakvo odeljenje Skotland Jarda…?
VOŠBORN: Za ratne zločine, gospodine. Ako bismo samo mogli da vidimo
gospodina Kozačenka...
KRESID A: Najbolje je dovesti ga, Džulse. (Džulijan okleva, zatim ode. Vošborn
klimne glavom Mejderu koji odmah poñe za Džulijanom. Neprijatna lišina.)
KRESIDA: Ima vas još, zar ne?
Page 5
VOŠBORN: Ima.
KRESIDA: U našoj ulici?
VOŠBORN: Da.
KRESIDA: To je nešto ozbiljno, zar ne? Hoću da kažem, nije u pitanju pogrešno
parkiranje... (Pokušava da se nasmeje ali ne uspeva; Vošborn ne reaguje.)
Sigurni ste da ste došli u pravu kuću? (Džulijan i Mejder vraćaju se s
Romanom.)
MEJDER: Verujem da je ovo taj gospodin, šefe. Već sam se predstavio.
VOŠBORN (pokazuje svoju identifikaciju) Ja sam detektiv, inspektor Vošborn iz
odeljenja za ratne zločine, Skotland Jard. Vi ste?
ROMAN (pokazuje na Mejdera) Već mu rekao...
VOŠBORN: Recite mi.
ROMAN: Ja sam Roman Kozačenko.
VOŠBORN: A roñeni ste gde, gospodine?
ROMAN: Roñen sam u Starivki, Ukrajina, decembar drugi, 1917. Ali sam
britanski državljanin.
VOŠBORN: Da li biste imali išta protiv da mi isto tako kažete imena vaših
roditelja, gospodine...
DŽULIJAN: Šta je ovo? Imamo pravo da znamo o čemu se do ñavola radi.
VOŠBORN (Džulijanu) Primljena je informacija koja gospodina Kozačenka
dovodi u vezu s ratnim zločinima koji su počinjeni u Ukrajini 1941. godine.
DŽULIJAN: Ratni zločini, kakvi ratni zločini?
VOŠBORN: Ubistvo. Ubistvo osam stotina sedamnaest Jevreja. (Romanu)
Imena vaših roditelja, ako nemate ništa protiv, gospodine...
ROMAN: Otac, Ivan. Majka, Olja. (Vošborn i Mejñer izmenjaju kratke,
zadovoljne poglede.)
VOSBORN: Gospodine Kozačenko, ovde imam nalog da mogu da pretražim
vaše prebivalište. (Džulijanu) Taj nalog isto tako uključuje i vašu kuću,
gospodine. (Daje nalog Džulijanu.)
DŽULIJAN: Pretrešćete moju kuću? Zašto? Ja ništa nisam učinio! Kako se
usuñujete da imate nalog za pretres moje kuće?
KRESIDA: Naše kuće...
(Zatamnjenje. Svetla se pale. Ista scena. Nekoliko sati kasnije. Džulijan,

Kresida i Roman posmatraju Vošborna kako potpisuje nekakav dokument koji
dodaje Romanu. Mejder stoji pored Vošborna.)
VOŠBORN: Gospodine Kozačenko, evo priznanice za predmete koje smo uzeli
iz vašeg stana. (Daje mu priznanicu; Mejder dodaje Vošbornu jedan drugi papir
koji on takoñe potpisuje, a onda predaje Džulijanu.) A ovo je vaša priznanica,
gospodine Fild. (Kresida žurno prilazi Džulijanu i zajedno proučavaju
priznanicu.)
KRESIDA: Uzeli ste tatin album s fotografijama. I njegov ratni dnevnik.
(Džulijan prilazi Romanu i proučava njegovu priznanicu.)
VOŠBORN: Sve će vam biti vraćeno u svoje vreme.
KRESIDA: Kako to mislite, ,,u svoje vreme"? To je naše vlasništvo...
DŽULIJAN: Zašto ste mu uzeli pasoš? Pa to je smešno, neće on nikuda...
Page 6
(Primećuje još nešto) Platna knjižica? Platna knjižica? Kakva platna knjižica? Mi
ne upisujemo u platnu knjižicu ono što mu plaćamo! Shvatam! Ne radi se o
ratnim zločinima. To ima neke veze s porezom, zar ne? Zar se ne radi o tome?
Da li biste bili ljubazni da nam odgovorite na bar jedno pitanje? Zar se ne radi
o neplaćanju poreza ili izvrdavanju plaćanja poreza.
MEJDER: Njegova vojna platna knjižica, gospodine.
DŽULIJAN: Njegova vojna platna knjižica? (Romanu) Sve ove godine ste čuvali
vašu vojnu platnu knjižicu?
KRESIDA: Starešino...
VOŠBORN: Inspektor...
KRESIDA: Dobro, inspektore. Pa ovo je noćna mora, znate, prava noćna mora.
Koliko je Jevreja kažete bilo pobijeno?
VOŠBORN: Osam stotina sedamnaest.
KRESIDA: I to 1941.
VOŠBORN: Gospodine Kozačenko, mi ćemo se sada vratiti u London da
ispitamo predmete koje smo uzeli i da obavimo dalja raspitivanja. To može
malo da potraje. Kad budemo spremni, pozvaćemo vas da doñete na razgovor
u Skotland Jard. Takoñe bismo želeli da razgovaramo sa vama i gospoñom Fild,
gospodine...
DŽULIJAN: Šta vi mislite ko ste vi do vraga? Da ga pozovete na razgovor,
hoćete li i sa nama da vodite razgovor? Sebe vidite kao nekakvu moralnu
snagu, je li? Najednom smo na strani pravde, zar ne? Ne, o, ne, sada da
preñemo na pravu stvar, je li? Znate li da su mi se prošle godine pokvarila kola
u Čester rou...
KRESIDA (pokušava da ga zaustavi) Džulse...
DŽULIJAN (ne da se zaustaviti) To je u Belgraviji, znate, usred bela dana,
ukraden mi je radio, u Čester Rou, u Londonu, JZl, gde ste do vraga onda bili?
Smeštali nešto nekom bednom crnom kopilanu u Brikstonu, je li? Dolazite
ovamo, naduveni, pravite se važni s nalozima za pretres, njuškate po našoj
kući, preturate nam stvari kao da smo kriminalci, ponašate se kao onaj prokleti
Gestapo, o ovome ću izvestiti mog predstavnika u parlamentu, Gde mi to sada
živimo, u policijskoj državi? Ja jednostavno neću da se pomirim sa ovim...
(Zvoni mu mobilni telefon. Odgovara u mobilni.) Ne sada! (Isključi mobilni, ali
se smirio.)
VOŠBORN (nastavlja da se obraća Romanu kao da nije bilo prekida) A kada
budemo vodili razgovor s vama, gospodine Kozačenko, posebno vam
savetujem da tamo bude i vaš advokat. Zbogom ili bolje rečeno, do viñenja.
(On i Mejder odlaze.)
KRESIDA: To je bilo glupo s tvoje strane, Džulse, zašto im se suprotstavljati?
DŽULIJAN: Zašto? Zašto? Zato što mi se htelo, eto zato. (Tišina puna nervoze)
Treba mi neko piće.
KRESIDA: Da, molim.
DŽULIJAN: Romka?
ROMAN: Molim. (Džulijan se sprema da ode u kuću, ali Roman sav skrhan
počne tiho da plače.)
DŽULLJAN: Romka, borićemo se protiv ovoga. Nećejno sedeti skrštenih ruku.
Page 7
Borićemo se protiv ove kopiladi. (Odlazi u kuću. Kresida prilazi Romanu, zagrli
ga, teši ga.)
KRESIDA: Molim vas nemojte da plačete, Romka, dragi, dragi Romka, molim
vas nemojte plakati.
ROMAN: Nisam ja taj čovek koga traže.
KRESIDA: Jeste li uopšte imali pojma da će oni doći jutros?
ROMAN: Nisam. Ali ja... (Zastane.)
KRESIDA: Šta?
ROMAN: Pre nekoliko meseci, u vreme Uskrsa, kada išao u London, u klub, čuo
sam, ljudi mi kažu kako policija postavlja pitanja, ovde, onde...
KRESIDA: Raspituju se o vama? Zašto nam niste rekli?
ROMAN: Nisam ja, Kresi, imaju pogrešan čovek, nisam ja taj čovek. Ja kažem
im, taj inspektor, ali on kaže ništa. Ja kažem njemu imate pogrešan čovek, ja
kažem opet i opet...
KRESIDA: I on uopšte ništa nije rekao?
ROMAN: Pitam njega, kakvo ubistvo, kakvi Jevreji? Gde, kako, šta? On ne
odgovori, samo kaže svojim ljudima da pretražuju, gore, dole, iza krevet, traže
ključeve, samo hoće ključeve, gde ključevi, gde držim stvari? Otvaraju fijoke,
ormane, kutiju s alatom, ja ga pitam, zašto? Šta? On ne odgovori. Ja kažem, to
ne ja! To nije tačno, Kresi. Ja sam starac. (Kratka pauza.)
KRESIDA: Šta kaže koliko je Jevreja bilo pobijeno? (Nema odgovora. Džulijan
se vraća noseći poslužavnik s dve boce i tri čaše.)
DŽULIJAN (Romanu) Nema votke, ali sam našao ovo što sam doneo iz
Švedske...
ROMAN: Nema problema... (Džulijan sipa sebi i Kresidi viski i dodaje onu drugu
bocu i treću čašu Romanu. Piju.)
KRESIDA: Povešću vas na misu u nedelju, Romka.
ROMAN: Vrlo dobro. Hvala.
KRESIDA: Hoćeš li i ti, Džulse?
DŽULIJAN: Neću. (Tišina. Piju.)
KRESIDA: Oh, Bože...
DŽULIJAN: Šta?
KRESIDA: Udara mi pravo u glavu. Prošlo je jedan, umirem od gladi, idem da
spremim ručak.
ROMAN: Ja pravim.
KRESIDA: Ne, Romka... (Ali on odlazi. Tišina.) Šta kaže koliko je Jevreja bilo
pobijeno?
DŽULIJAN: Šta je važno koliko Jevreja. Uhvatili su pogrešnog čoveka, to je ono
što je važno. Romka? To je nezamislivo...
KRESIDA: Mislim da je rekao osam stotina...
DŽULIJAN: Tako nešto...
KRESIDA: Čitav svet mi se okreće...
DŽULIJAN: Nemoj više da piješ... (Džulijan napuni čaše.)
KRESIDA: Šta ćemo da radimo?
DŽULIJAN: Potražićemo savet. Pravni savet. Pozvaću Rodnija... da, čekaj
malo... palo mi je nešto na pamet...
Page 8
KRESIDA: Rodni nije pravi čovek za ovo...
DŽULIJAN: Ali će znati ko jeste. (Zvoni mobilni; odgovara u mobilni.) Da?
(Sluša) Poruči Džordžu od mene, ako ovde zajebe ja ću mu lično golim rukama
otkinuti onu stvar od ostatka tela. Kapiraš? Lepo. Kaži mu. (Isključi mobilni)
Šta smo ono rekli?
KRESIDA: Ne mogu da se setim, čekaj malo, pitala sam o onome koliko
Jevreja, a ti si rekao, šta si ti rekao?
DŽULIJAN: Rekao sam... rekao sam... ode... doñavola.
KRESIDA: Rekao si nešto o Rodniju...
DŽULIJAN: Tako je, a ti si rekla da nam Rodni ne vredi. Pala mi je na pamet
ideja, a onda je taj prokleti telefon zazvonio šta beše? Hteo sam nešto da
kažem, čekaj malo, setiću se, pravni savet, potreban nam je pravni savet, zar
nije onaj krelac rekao nešto da treba imati advokata kad bude ispitivao Romku,
da, čekaj malo, uzećemo advokata, naravno, naravno, da, sećam se sada.
Imao sam fantastičnu ideju. Nećemo uzeti bilo kakvog advokata. Naravno! Pa
očigledno je. Uzećemo advokata Jevrejina! (Trijumfalno se osmehuje. Ona
ispija još jedno piće. Zatamnjenje.)
(Pale se svetla. Nekoliko dana kasnije. Predvečerje. Marijan Sloun, gipka,

opuštena, privlačna, odevena po modi, stoji sama na terasi i divi se pogledu.
Nekoliko trenutaka kasnije Džulijan ulazi iz bašte.)
DŽULIJAN: Izvinite, ne mogu da je pronañem. Ne oseća se baš najbolje. Ova
poslednja nekolika dana bila su svirepa. Kao što možete i zamisliti. Otišla je u
šetnju, ali ne mogu da je vidim. Kada bi htela da nosi mobilni, onda bih mogao
da je pozovem. (Osmehuje se) Zna da dolazite...
MARIJAN: Možda bih mogla da upoznam gospodina Kozačenka.
DŽULIJAN: Kresida je mislila da bismo prvo nas troje mogli da porazgovaramo.
Napravili smo svoje liste onoga što bismo želeli da vas pitamo. (Vadi parče
papira iz džepa.) Da li je to u redu?
MARIJAN: Naravno.
DŽULIJAN (neprijatna pauza) Neko osveženje? Šampanjac, viski...?
MARIJAN: Ne, hvala, moram da vodim računa da mi u glavi sve bude bistro.
DŽULIJAN: Lepo od vas što ste došli ovamo. (Nema odgovora) Da li znate čime
će udariti na njega, dokazima, svedocima...?
MARIJAN: Ne znam. (Neprijatna tišina)
DŽULIJAN: Ovi... ovi dogañaji su se odigrali pre više od pedeset godina.
MARIJAN: Da, jesu.
DŽULIJAN: Pa što onda jednostavno ne zaborave na njih?
MARIJAN: Zato što su promenili zakon. Naravno, nikada nije postojao zakon o
zastarevanju ubistava. A sve do ove nove Uredbe o ratnim zločinima, britanski
sudovi imali su jurisdikciju samo nad Britancima koji su počinili masovna ili
pojedinačna ubistva u inostranstvu, ali nisu imali jurisdikciju nad ljudima koji
su sada možda britanski državljani ili koji sada ovde možda žive ili su živeli
neko vreme, ukoliko se optužbe odnose na dogañaje koji su se dogodili pre
nego što su postali britanski državljani ili pre nego što su došli ovamo da žive.
Novom Uredbom sve se to izmenilo. Razumete?
Page 9
DŽULIJAN: Da. (Ne razume.) Da li je ova vrsta slučaja vaša specijalnost?
MARIJAN: Ova vrsta slučaja?
DŽULIJAN: Ratni zločini...
MARIJAN: Ne bih rekla da su ratni zločini ičija specijalnost, gospodine Fild, sem
vrlo starih ljudi i službenika Ujedinjenih nacija. (Posmatra je na trenutak,
osmehne se.)
DŽULIJAN: Ne ličite na Jevrejku.
MARIJAN: Da li to treba da bude kompliment?
DŽULIJAN: Ne, ne, to je jednostavno... ja... ne, ni najmanje...
MARIJAN: Da vam olakšam. Ja ne ličim na Jevrejku, ma šta to značilo, zato što
nisam Jevrejka.
DŽULIJAN: Oh.
MARIJAN: Ali sam najbolje što posle toga dolazi, udata sam za Jevrejina. Ja to
uvek pomenem čim mi se ukaže prilika. Uštedi mi svaku neprijatnost ako bi
neko kasnije slučajno rekao nešto neumesno.
DŽULIJAN: Pomislio sam da bi advokat Jevrejin, u ovom slučaju, bio dobra
ideja. Posavetovao sam se sa svojim čovekom, Rodnijem Batlerom. I on je
smatrao da je to dobra ideja. Šta je to krenulo naopako?
MARIJAN: Smatrate da je nešto krenulo naopako, je li?
DŽULIJAN: Ne, ne, ne, ne, ne, nisam se dobro izrazio, hteo sam da kažem ne,
ne, ne...
MARIJAN: Čini mi se da u vas unosim nervozu. Zbog čega?
DŽULIJAN: Ne, ne, ne, ne. Samo sam se pitao hoću da kažem kako su došli do
vas?
MARIJAN: Da, stvarno loše izlažete stvari. Objasniću kako su došli do mene. U
stvari, vaš gospodin Batler pokušao je s nekolicinom ljudi. Svi su apsolutno
odbili da imaju s time ikakve veze. Jutros je pokušao s nama. Jedan od naših
osnivača, Alan Ros, Jevrejin, rekao je da se ni za živu glavu ne bi u to upuštao.
A on je jedan savestan čovek. I dobar advokat. Razgovarao je sa mnom. Dosta
se bavim kriminalom, neosnovane tvrdnje odgovaraju mojim posebnim
interesovanjima, i eto mene.
DŽULIJAN: Nisam znao da advokat može da odbije neki slučaj.
MARIJAN: Advokat može, pravozastupnik ne može. (Neugodna pauza)
DŽULIJAN: Mi smo katolici. „Kartlici". Idemo na „Mihsu". Ja sam preobraćenik.
Pomalo otpadnik. Moja supruga je ona prava. A takav je i gospodin Kozačenko.
To je deo istorijata. Moj pokojni tast ovaj. bolje da sačekamo da dode Kresida,
ona će vam više reći. A vi ste advokat za krivična dela.
MARIJAN: Da li se vi to baš trudite da budete uvredljivi ili vam to prirodno
polazi za rukom?
DŽULIJAN: Izvinite, izvinite, izvinite, ali, ovo stvarno treba da bude
kompliment. Ne ličite na advokata. Izgledate tako... tako... u dobroj formi.
(Nema odgovora) Odlazite u gimnastičku salu, pretpostavljam, radite sve to, je
li tako?
MARIJAN: Da.
DŽULIJAN: Šta, dva, tri puta nedeljno...?
Page 10
MARIJAN: Dvaput.
DŽULIJAN: Tegovi, trčanje, voženja bicikla, sve to...?
MARIJAN: Jeste, sve to. I samoodbrana.
DŽULIJAN: Samoodbrana, stvarno? A šta, džudo, kung-fu...?
MARIJAN: Kik-boksing.
DŽULIJAN: Kik-boksing, tako znači. (Neprijatna pauza) Ja radim s parama. S
finansijskim derivatima. (Prilazi ulazu iz bašte, gleda napolje, vraća se.) Mnogi
ljudi misle da je to nemoralno.
MARIJAN: Šta mnogi ljudi misle da je nemoralno?
DŽULIJAN: Pravljenje para od para. Vi ne mislite tako, zar ne?
MARIJAN: Ne, ne mislim da je to nemoralno, ali vi očigledno mislite. (Džulijan
pokuša da se osmehne, ali ne uspeva.)
DŽULIJAN: Moja žena sprema diplomski, malo kasno, hoću da kažem, ona je
starija od mene. Ja sam bio u Bristolu, studirao istoriju, ona nikada nije otišla
na univerzitet, i tako sad, obrazovanje odraslih, ne znam kako se to tačno
zove, ali joj se divim, puno je tu posla, nema mnogo vremena za nešto drugo.
Studije rodova. To joj je smer za diplomski. Studije rodova. (Opet neprijalna
pauza) Uzimam slobodne petkove.
MARIJAN: Neki to mogu sebi da dopuste.
DŽULIJAN: Današnji dan je bonus. Dva dana slobodna ove nedelje. Svako zlo
ima svoje... (Ne dovrši rečenicu; odlazi i ponovo gleda napolje; vraća se.) Sve
je ovo došlo kao strašan šok.
MARIJAN: Ubeñena sam.
DŽULIJAN: Provodimo naše živote nesvesni nekih stvari, takoreći. U toku
nedelje, Kresida je ovde, uči, piše svoje nerazumljive eseje, vodi kuću, Romka
to je gospodin Kozačenko, zove se Roman, ali ga mi zovemo Romka on joj je
jedino društvo. Ja odlazim u Siti, ubijam se od posla, provodim čitav dan
telefonirajući da bih zaradio koji šiling, a onda vam ovako nešto naiñe. Nešto o
čemu nikada niste ni razmišljali. Ratni zločini, Skotland Jard. To je kao da vam
neko kaže da imate neizlečivu bolest. Ne možete ni o čemu drugom da
razmišljate. Obične, svakodnevne brige postaju besmislene. Prošle nedelje smo
sahranili našu mačku. To je bio najveći dogañaj u našim životima. Što me
podseti, moram da joj odem na grob. Je li to bilo prošle nedelje? Kao da je bilo
pre sto godina. Trebalo je da idemo u Glajndborn u četvrtak. Čarobna frula. To
sad izgleda krajnje smešno. A mi smo veliki obožavaoci opere. Stalno idemo. A
sad, to je poslednja stvar koju bismo učinili. (Posmatra je za trenutak.) Volite li
operu?
MARIJAN: Ne.
DŽULIJAN: Oh.
MARIJAN: Više volim pozorište.
DŽULIJAN: Nije valjda.
MARIJAN: Da, više volim.
DŽULIJAN: Ali više niko ne ide u pozorište.
MARIJAN: Uvek mi se čini da je prilično puno kad sam tamo.
DŽULIJAN: A ne operu?
MARIJAN: Ne.
Page 11
DŽULIJAN: Ali svi idu u operu.
MARIJAN: Ja ne idem. (Osmehuje se. Neprijatna tišina.)
DŽULIJAN: Sad, što se tiče gospodina Kozačenka.
MARIJAN: Da?
DŽULIJAN: Rešen sam da ovo isteram do kraja. (Nema odgovora) Poznajem
Romku od kada sam se oženio, tome ima deset godina, i kažem vam s
apsolutnom sigurnošću da on nije u stanju nikoga da ubije. Moj pokojni tast,
koji je mogao izvanredno da proceni nečiji karakter, verovao je da je Romka
jedan od retkih, zaista dobrih ljudi koje je ikada sreo. Podržavam taj stav.
Čitava ova stvar je samo jedna strašna greška. Romka je nedužan čovek.
Nagañam da je ovo slučaj pogrešnog identiteta kao i onaj... (Ulazi Kresida)
Kresi! (Nalazi Marijaninu vizit kartu.) Dopusti mi da ti predstavim ovu damu,
Marijan Stoun iz agencije Hoton, Kuper i Ros. Ovo je moja supruga, Kresida.
(Marijan i Kresida se rukuju.)
KRESIDA: Ljubazno od vas što ste došli ovamo...
DŽULIJAN: Da, rekao sam kako...
KRESIDA: Jesi li ponudio dami...?
MARIJAN: Bolje me zovite gospoña Stoun. (Marijan vadi papire iz svoje akt
tašne.)
DŽULIJAN: Ne želi ništa. (Odvodi Kresidu u stranu.) Nije Jevrejka. Muž jeste.
MARIJAN: Hoćete da razgovarate sa mnom...
KRESIDA: Mislila sam da bi možda bilo dobro ako bismo mogli da vam
postavimo neka pitanja, napravili smo liste... (Prilazi stolu, nalazi svoju listu.)
MARIJAN: Naravno...
KRESIDA: Tako smo zbunjeni, ništa ne znamo šta se dešava. A onda bismo
možda mogli da vas upoznamo s pojedinostima iz prošlosti. Možda može da
pomogne...
MARIJAN: Da, možda može...
KRESIDA: Sedite. (Svi sednu. Trenutak ispunjen nelagodnošću.) Prilično vam
zavidim.
MARIJAN: Zbog čega?
KRESIDA: Tako bih volela da sam studirala pravo. Ali moj otac bio je invalid. I,
da ironija bude veća, moja majka, koja je veći deo svog života bila savršeno
zdrava, umrla je prva, kada sam imala sedamnaest godina, baš u trenutku
kada je trebalo da krenem na univerzitet, ali neko je morao da se brine o tati,
hoću da kažem, Romka tako mi zovemo gospodina Kozačenka, zove se Roman,
ali ga mi zovemo Romka nije mogao sve sam da postigne, tako da mi je bilo
nemoguće da ali, sada spremam diplomski, ne pravo nego studije roda...
MARIJAN: Vaš suprug mi je ispričao...
KRESIDA: Mislim da se on s time ne slaže, je li tako Džulijane?
DŽULIJAN: Naravno da se slažem...
KRESIDA (Marijani) Na kome ste univerzitetu studirali?
MARIJAN: Na Oksfordu.
KRESIDA: Studirali ste pravo?
MARIJAN: Prvo sam studirala filozofiju, a onda pravo.
DŽULIJAN: Isuse.
Page 12
KRESIDA: Zbog vas se osećam vrlo nelagodno...
MARIJAN: Ne, ne, ne, to samo znači da sam dobra na ispitima, i to je sve.
Gospoño Fild...
KRESIDA: Kresida...
MARIJAN: Zaista mislim da bi bolje bilo da prodiskutujemo razloge mog
prisustva. A onda moram da razgovaram i sa gospodinom Kozačenkom.
Večeras moram da se vratim u London. Sutra rano izjutra imam jedan
sastanak.
KRESIDA: Da, da, izvinite. Samo mi dopustite da priberem misli. (Proučava
svoju listu.)
DŽULIJAN: Recite Kresi ono što ste meni rekli.
MARIJAN: U vezi s čime?
DŽULIJAN: U vezi zakona i ostalo.
KRESIDA: Da, a možete li nam reći odakle potiču sve te neosnovane tvrdnje,
ta informacija...?
MARIJAN: Očigledno je da nisam imala mnogo vremena da se raspitam ili da se
bavim istraživanjima ali, bar koliko mogu da utvrdim, pre nekih deset godina
„Simon Vizental centar" u Los Anñelesu obelodanio je spisak imena koji, tvrdili
su, predstavlja listu ratnih zločinaca koji sada žive u Britaniji i to već više
godina. Jedan drugi spisak obezbedila je ambasada bivšeg Sovjetskog Saveza.
Ime gospodina Kozačenka pojavljuje se na obe ove liste. Po jednom od mojih
kontakata iz policije, ime gospodina Kozačenka se takoñe pojavljuje kao
rezultat ispitivanja sličnih stvari koje su obavile australijska i kanadska policija.
Oni su ih dostavili Skotland Jardu. Nemam pojma kakve dokaze poseduje
Skotland Jard kako bi podržao te tvrdnje.
DŽULIJAN: A mi ne znamo gde su se ta ubistva navodno dogodila niti bilo
kakve druge detalje?
MARIJAN: Ja ne znam, ali zna Skotland Jard.
KRESIDA: Rekli ste da je vlada primila tu listu pre deset godina. Zašto ga onda
nisu optužili?
MARIJAN: Zato što kako sam to već objasnila vašem mužu...
DŽULIJAN: Džulijan...
MARIJAN: Zakon to nije dopuštao. Ali zakon se promenio. Kada su ti ljudi iz
Istočne Evrope ušli u Britaniju odmah posle rata, oni nisu mogli biti gonjeni za
ratne zločine zato što nisu bili britanski državljani u vreme kada su navodni
zločini bili počinjeni. To, u osnovi, i jeste ono što je nova Uredba izmenila.
Sada možemo da ih gonimo kao što bismo i bilo kog drugog britanskog
državljanina. Postoji jedan elemenat koji mi advokati nazivamo retroaktivnim
zakonodavstvom s čime se ja ne slažem. Ali sada je to zakon. I zato smo ovde.
KRESIDA: Pa to ne može biti u redu, zar ne, goniti starce za zločine za koje se
bez dokaza tvrdi da su počinili pre više od pedeset godina?
MARIJAN: Nisam sigurna da je to dobar argument. Ako starci počine ubistva
zar i oni ne bi trebalo da snose istu kaznu kao i svi drugi? Konačno, ubistvo je
ubistvo. A ja mislim da vreme s tim nema nikakve veze. Gde čovek da povuče
liniju? Kad prestajete da dovodite ubicu pred sud? Posle pet godina? Deset,
Page 13
dvadeset? Moralnost pravde iziskuje da se ne mirimo s nedelima bez obzira
koliko su se davno ona dogodila.
DŽULIJAN: Evo jednog od mojih pitanja. Kakva je svrha?
MARIJAN: Čega?
DŽULIJAN: Suñenja. Recimo da Romku izvedu pred sud i da ustanove njegovu
krivicu. Dobro. Pošalju ga u zatvor. Ali kakva je tu svrha? Da li njega treba
rehabilitovati tako da može da se vrati u zajednicu i da vodi, kako se ono kaže,
koristan život? Ili će ga oni zaključati tako da neće biti u stanju da obnovi
prestup?
MARIJAN: Dobro pitanje. Da li mi kažnjavamo ili rehabilitujemo? Ali to nisu
jedini razlozi za voñenje jednog sudskog postupka. Može se dokazivati da je
sudski proces podjednako dobar način kao i bilo koji drugi u društvu koje
proklamuje standarde po kojima ono živi. Ovaj sudski proces, ako dotle
stignemo, može da pokaže gañenje našeg društva prema zločinima za koje
gospodin Kozačenko i drugi mogu biti optuženi. Mi još uvek, naravno, ne
znamo pojedinosti, ali u jednu stvar možemo biti sigurni: pojedinosti o tome
kako je osam stotina i sedamnaest Jevreja bilo usmrćeno, biće nepodnošljive.
KRESIDA (gleda u svoju listu) A pretpostavljam da se na sudski proces može
gledati i kao na nešto što odvraća, zar ne?
DŽULIJAN: Oh, Kresi, nemoj biti luda. Niko neće u današnje vreme da počne
da ubija Jevreje, zar ne?
MARIJAN: O tome bi se moglo diskutovati. (Kratka tišina) Začudo, to je jedna
od mojih drugih primedbi na sve ovo.
DŽULIJAN: Ne shvatam.
MARIJAN: Pretresanje ovih dogadaja može da podstakne napade na Jevreje.
Tu i ne treba mnogo podstreka. Moj muž je novinar...
DŽULIJAN: Džerald Stoun, naravno...
MARIJAN: Da. Kadgod je pisao na tu temu primao je pisma puna mržnje
najneverovatnije vrste. Jednom prilikom, napisao je članak u kome je
kritikovao Ministarstvo spoljnih poslova i u kome je citirao jednu poznatu
opasku. Kada su počele da stižu prve vesti o holokaustu, kaže se za jednog
funkcionera da je rekao, ,,Eh, ti Jevreji se stalno žale." Dan pošto je Džeraldov
članak bio objavljen, poštar je isporučio paket. U njemu je bilo govno.
KRESIDA: Oh, Bože, baš grozno...
MARIJAN: I tako ovi istražni radovi, sudski proces, dokazi, svedoci, argumenti,
mogu da ispuste otrov. A to i jeste otrov, ali da ne počinjem sad o tome, ostali
bismo ovde čitavu noć. Ne. Ono čega se ja naročito plašim je nešto drugo. Da
će oni koji poriču da je holokausta ikada i bilo, imati veliki dan.
DŽULIJAN: Da, ali to su obične budale, zar ne?
MARIJAN: Neki od njih. Ostali su obrazovani akademici koji su se potrudili da
nadugačko dokažu, na naučnoj osnovi, da je holokaust samo još jedna od
jevrejskih zavera. Ja sam čak čula kako ga nazivaju jevrejskom izmišljotinom.
KRESID A: To je nepristojno.
MARIJAN: Jeste. I, naravno, te dve reči ,,ratni zločini", takoñe su nepristojne
na svoj skroman način. One su najekonomičnije opravdanje za oružane
sukobe, koje mi je poznato. Ako samo razmislite o tome, ta jednostavnost je
Page 14
zastrašujuća. Ratni zločini. Odmah vam kažu da je rat u redu, da društvo
prihvata rat kao nešto legalno, ali žigoše njegove prekomernosti kao
zločinačke. Ljudi i žene mogu zakonito da ubijaju jedni druge, ali samo do
izvesne tačke. Sve to u dve reči. Baš dobro, zar ne? (Pogleda na svoj sat)
Sada, molim vas ispričajte mi šta se ovde dogodilo prošlog petka?
DŽULIJAN: Policija je imala nalog za pretres i odnela je gomilu stvari
uključujući i Romkin pasoš, jednu staru vojnu platnu knjižicu, ne znam šta još,
on ima priznanicu, a evo šta su od nas uzeli. (Pruža Marijani priznanicu.)
Videćete tamo, ratne dnevnike moga tasta, neke stare albume s fotografijama,
pisma i, očigledno, jednu fasciklu označenu sa „R.K." ali se ne sećam da sam je
ikada video. A ti, Kresi?
KRESIDA: Ne sećam se, a svakako ne znam šta je u njoj.
MARIJAN: Kada je gospodiri Kozačenko došao ovde da radi?
KRESIDA: Pre nego što sam se rodila. Mislim, 1947. Moj otac je bio major za
vreme rata, u Obaveštajnoj službi. Bio je izvanredan lingvista, klasicista, u
stvari, diplomirao je s odličnim occnama, u Kembridžu, a učio je i ruski. Bio je
ranjen. Otišao je u šumu da se prošeta. Negde u Nemačkoj. Snajper ga je dva
puta pogodio. Jednom u stomak, jednom u koleno. Izgledalo je da se brzo
oporavlja, ili su tako mislili, i bio je rasporeñen u logor za ratne zarobljenike u
blizini Riminija. Tamo je bilo puno Ukrajinaca i iz razloga koje nikada nisam
sasvim shvatila mnogima od njih bilo je dopušteno da doñu u Britaniju.
MARIJAN: A gospodin Kozačenko bio je jedan od njih.
KRESIDA: Jeste. Mi smo katolici. A i većina Ukrajinaca je bila. Romka je
katolik. A mi smo divno živeli zato što je on bio ovde. On nam sve radi. Kuva,
šije, zida, kopa, popravlja ogradu, vozi kola, gaji izvanredno povrće, pa samo
pogledajte baštu, spasava nam život, ništa mu nije teško. U logoru, moj otac
ga je očigledno zavoleo i on je postao neka vrsta nezvaničnog sluge. Tata se u
stvari nije oporavio od rana. Znam to zato što sam videla jednu tatinu sliku u
kolicima koja gura Romka. U logoru. Blizu Riminija.
MARIJAN: Da li je ta fotografija bila u albumu koji je policija uzela?
KRESIDA: Ne znam, mogla je biti. Godinama nisam gledala taj album. Kada je
bilo dogovoreno da Ukrajinci mogu da uñu u Britaniju, moj tata je ili podneo
molbu vlastima ili je upotrebio svoj uticaj uticaj je važan, zar ne? i Romka je
dosao ovamo da živi i radi. Ova kuća pripada našoj porodici više od sto godina.
I tako je tata uspevao da izade na kraj sa svojim raznim penzijama i...
(Zastane) Bila mu je potrebna nega. Lako se zamarao. Rana u stomaku mu
nikada nije potpuno zarasla. Tada nije bio oženjen. Kasno se oženio. Upoznao
je moju mamu pedesetih godina, 1958, čini mi se. Ona je bila bolničarka. Došla
je da ga pazi. Ja sam se rodila 1960. Tata je već imao 55 godina. (Kratka
pauza) Romka je pedeset godina član ove porodice. Čitav jedan život. Čitavog
mog života. Bio mi je dadilja, mentor, prijatelj i pratilac čitavog mog života. Bio
mi je drugi otac. Znam ga isto toliko koliko bilo kog drugog.
DŽULIJAN: Ali ne možeš da prestaneš da se pitaš, zar ne? Koliko čovek može
dobro ikoga da upozna? (Kratka pauza)
KRESIDA: Nijednu noć nisam čestito prospavala od kada je ovo počelo. U
stvari, jedva da sam uopšte spavala. U običnim okolnostima živimo mirnim,
Page 15
sreñenim, predvidivim životima. Prilično zaštićeni. A sad, ovo. Ja jedva da sam
ikada razmišljala o o ovim stvarima u najopštijem smislu, razmišljala o njima
kao nekoj vrsti užasa koji prožima i čije detalje je najbolje ostaviti nepoznatim.
A onda čovek pokuša da zamisli realnost zla, svireposti, sadizma, varvarizma.
Čovek zamisli sebe kao žrtvu. Reči genocid, holokaust, konačno rešenje, koje
se tako lako izgovore, a koje je tako teško shvatiti. Da li je Romka bio u stanju
da učestvuje u užasu, to sam se bezbroj puta pitala? Da li je on neko čudoviste
koje sve ove godine živi u našoj sredini? Kažem s apsolutnim uverenjem, zato
što ga tolike godine intimno poznajem, da je on nesposoban da bude svirep.
Romka nije zao.
MARIJAN: Volela bih da niste upotrebili tu reč.
KRESIDA: Koju reč?
MARIJAN: Zao. Moj muž i ja često se prepiremo oko toga da li su izvršioci bili
zli ili ne. Ja ne verujem u zlo. Imam jedan jako dobro uvežban argument po
tom pitanju. Ali me nemojte terati da sad počnem da pričam na tu moju
omiljenu temu. On je neoženjen?
KRESIDA: On je udovac. Oženio se nekom Irkinjom. Morin, tako se zvala. Nisu
bili srećni. Oboje su prilično pili. (Neprijatna tišina)
DŽULIJAN: Tukla ga je. Bio je napaćen muž...
KRESIDA: Džulse, da li je to stvarno bitno?
DŽULIJAN: Ko zna? Nikada se nije žalio. Koliko ja znam on joj nikada nije
uzvratio, mada sam često želeo da to učini. Ipak, moj tast ju je voleo.
KRESIDA: Tata je bio beznadežan sudija kada se radilo o ljudima. U njima je
video samo ono što je dobro. (Džulijan se smeje.)
DŽULIJAN: Ona to kaže jedino zato što je on u meni video samo ono što je
dobro. Meñutim, jedne noći, pre oko tri godine, Morin je imala srčani napad,
možda su se nešto svañali. Ali se oporavila, odlučila da se oporavlja u Irskoj i
tamo je i umrla. Čudno je to, mislim da ona nedostaje Romki. Kresi je to baš
pre neki dan rekla. (Marijan razgleda svoje beleške.)
MARIJAN: Jeste li ikada čuli gospodina Kozačenka da priča o ratu? (Kratka
pauza.)
KRESID A: Ne baš, jesi li ti čuo, Džulse?
DŽULIJAN: Ne bih rekao...
MARIJAN: Nikada?
DŽULIJAN: Čuli smo ga kako galami o komunistima, zar ne? O Staljinu i
ostalom. Kako su Ukrajinci patili...
KRESIDA: Strašno patili...
DŽULIJAN: Izgubio je čitavu svoju porodicu, roditelje, braću, sestre.
KRESIDA: Mrzeo je komuniste.
MARIJAN: Ništa o nacistima?
KRESIDA: Ne. Džulse?
DŽULIJAN: Ne.
MARIJAN: Da li ste ga ikada čuli da pominje Jevreje?
KRESIDA i DŽULIJAN: Nismo.
MARIJAN: Sigurni ste?
KRESIDA: Sasvim. Nije to tema... mi jednostavno ne... nikada nismo... nije to
Page 16
deo naše... nema Jevreja u našem selu, na primer...
DŽULIJAN: Nisam siguran za Miltona, on je možda... (Nelagodna tišina)
MARIJAN: O čemu pričate s gospodinom Kozačenkom?
KRESIDA: O praktičnim stvarima, svakodnevnim, običnim stvarima. Tata je sa
njim vodio ozbiljnije razgovore, čini mi se. Bili su zapanjujuće bliski. Sate su
provodili zajedno. Išli su svake nedelje na misu. Nekako, to ne mogu da
objasnim, ali često sam mislila kako je Romka za tatu predstavljao neko
duhovno usmerenje...
DŽULIJAN: To je „Katlički" koncept. Duhovno usmerenje...
KRESIDA: Džulijan je postao otpadnik... (Ulazi Roman, drži parče drveta na
kome je ispisano ime Rozi.)
DŽULIJAN: Mi o vuku... (Slabašno se smeši) Romka, ovo je gospoña Stoun.
(Roman se nakloni. Marijan klimne glavom. Neprijatan trenutak.)
KRESIDA: Sedite, Romka, pridružite nam se...
MARIJAN: Više bih volela da budem nasamo s gospodinom Kozačenkom, ako
nemate ništa protiv. (Kresida i Džulijan se pogledaju. Zatim:)
KRESIDA: Moram da počnem sa spremanjem večere...
DŽULIJAN: Ja ću da se postaram za piliće, Romka...
ROMAN: Gospodine Džulijane, ovo je za Rozin grob... (Džulijan uzima parče
drveta koje je doneo Roman, zadrhti.)
DŽULIJAN: Ja ću to obaviti... (Trenutak oklevanja, zatim Kresida i Džulijan
odlaze svako u svom praveu. Marijan vadi iz svoje akt tašne blok za pisanje,
neke papire sa otkucanim beleškama ipero.)
MARIJAN: Molim vas sedite. (Roman sedne) Gospodine Kozačenko, vi znate
zbog čega sam ovde?
ROMAN: Vi ste advokat. Zovite me Roman. Ili Romka. Svi me zovu Romka.
Kozačenko je nekako predugačko.
MARIJAN: Želela bih da vas uverim da je sve ono što mi budete rekli potpuno
poverljivo. Ni sa kime neću diskutovati o ovom razgovoru, čak ni sa
gospodinom ni gospoñom Fild. Da li razumete?
ROMKA: Nema problema.
MARIJAN: Zato ću vas zamoliti da me ne lažete...
ROMAN: Nikada ne lažem. Govorim istinu uvek. Ja sam pošten čovek. Nema
laži, kod mene, nikada.
MARIJAN: Baš dobro. Onda se razumemo. Koliko imate godina, gospodine
Kozačenko?
ROMAN: Sedamdeset osam. Sedamdeset devet u ova godina. U decembru.
MARIJAN: Zapanjujuće dobro izgledate. A roñeni ste u zapadnoj Ukrajini?
ROMAN: Malo selo. Starivka. Možda osam kilometara od Vilivska. Jugozapad.
MARIJAN: Imate li neku predstavu gde su se ta navodna ubistva dogodila?
ROMAN: Ne. On ne kaže. Ne znam kakva ubistva. Ja nisam ubica. Ludo je...
MARIJAN (gleda u svoje beleške) Mnoge strahote su se dogodile u Vilivsku ili u
njegovoj blizini.
ROMAN: Madam, bio sam seosko dete. Ne putujem. Nije to kao ovde. Ostajete
tamo gde ste i roñeni. Pre rata nikada nisam bio u Vilivsk. Vilivsk veliki grad, za
mene kao mesec ili Sjedinjene Američke Države, nikada nisam bio tamo...
Page 17
MARIJAN: Da li to znači da ste u Vilivsku bili za vreme rata?
ROMAN: Idete onamo gde vam kažu. To je rat. To je vojska.
MARIJAN: Čija vojska?
ROMAN: Prvo, Crvena armija. Pljunem na njih. Hvala ti Bože, komunisti su
sada otišli. Sve molitve ljudi za to, uslišene. Mrzim komuniste. Antihristi,
shvatate me? Ja sam vernik. (Ona ponovo gleda u svoje beleške)
MARIJAN: U leto 1941, Nemci su napali Rusiju i okupirali Ukrajinu. Sovjeti su
bili prisiljeni da se povuku. Šta se vama dogodilo?
ROMAN: Igrao sam na ulici. Tako sam srećan kad komunisti otišli. Tako srećan.
Ja mislim takoñe Ukrajina za Ukrajince, ne za Ruse. Naša je zemlja. Eto šta ja
mislim. I tako, ja igram. A kad Nemci doñu, ja radostan.
MARIJAN: Koliko ste tada imali godina?
ROMAN: U 1941? Imam dvadeset tri.
MARIJAN: Taman za vojsku.
ROMAN: Naravno. Mi formiramo naša armija. Ukrajinska.
MARIJAN: Koja je saradivala s Nemcima.
ROMAN: Madam, ja sam kuvar u vojsci. To je ono što radim u vojsci. Kuvam.
Nikada nisam pucao. Nikada nisam video leš. Ja sam u kuhinji. Kuvam. Dobar
sam kuvar. Pitajte Kresi, gospodin Džulijan, pitajte prijatelje koji doñu ovde na
večeru, sviña im se što kuvam.
MARIJAN: (Beleži nešto)Znači vi apsolutno ništa ne znate o tim navodima koje
je pomenuo detektiv inspektor?
ROMAN: Ništa. On meni kaže, on ima informacija. Ali koja informacija,
madam? Ubistvo osam stotina sedamnaest Jevreja? On ne kaže više. Ja kažem
njemu ništa ne znam za te stvari. Okej, znam da su ubijali Jevreje. To znam...
MARIJAN: Da li ste to tada znali?
ROMAN: Naravno, znam. Ne može da ne znate. Jevreje ubijali. To je tačno. Ne
možete živeti onda a ne znaš. Ljudi koji kažu da ne znaju, lažu. Znali smo.
Videli smo. Videli Jevreje, odvode ih, više ih nikad ne vidimo. Šta mislimo da se
dogada? Da idu na piknik. Izgubili put kući? Ne. Mi vrlo dobro znamo šta se
dogaña. Mnogo, mnogo Jevreja mi smo znali. U mom selu živeli Jevreji. I ovi
Jevreji nestanu. Pomru. Ubijeni. Stotine. Hiljade. Strašne, strašne stvari se
rade. Nemci rade. I Ukrajinci. Znam to. Sasvim sigurno znam ovo. Tada, tada,
tada mi to znamo. Kažem ja vama, madam, niste mogli živeti u ono vreme, na
tom mestu, a ne znati. Je nemoguće.
MARIJAN: Kakav je bio vaš stav prema Jevrejima? (Roman slegne ramenima,
ne može da nañe reči) Moraćete da odgovorite gospodine Kozačenko. Uopšte
ne sumnjam da će vam policija postaviti isto to pitanje.
ROMAN: Ne želim da vas uvredim, madam. Gospodin Džulijan mi kaže vi ste
Jevrejka.
MARIJAN: Ne, nisam. Moj muž jeste, ali ja nisam. Ponoviću pitanje. Kakav je
bio vaš stav prema Jevrejima pre i za vreme rata? (Posle kraće pauze)
ROMAN: Okej. Kazaću vam. Ja mrzi komuniste. Mnogi Jevreji komunisti. Mnogi
Jevreji NKVD, tajna policija, Staljinovi ljudi sve Jevreji. Jevreji imaju najbolje
poslove, uvek u kancelarijama, lepi, čisti poslovi, jer, razumete, Jevreji vode
računa o svojima. Okej. Sada vam kažem, ja ne volim komuniste, ja ne volim
Page 18
Jevreje. Za mene; isto. Ali, ne znači ja ubijem Jevreje, ne znači ja ubica. Ne. Vi
pitate, ja kažem.
MARIJAN: A sada?
ROMAN: Sada? Nismo u Ukrajina. Nisam ja taj čovek. Nisam ja taj Ukrajinac.
Okej, govorim loše engleski, čudan akcent, major Lenard kaže meni, „Romka,
ti govoriš mau-mau." Ali sada, ja Britanac. Ja sam drugačiji čovek.
MARIJAN: I vi kažete da niste učestvovali ni u kakvoj akciji koja ima veze sa
ubistvom Jevreja 1941?
ROMAN: Nikada, nikada, nikada. Otišao sam svešteniku. Seoski sveštenik.
Sećam ga se kao juče. Otac Aleksej. Pitam ga, molim oče, šta da se radi? Zlo,
kažem njemu, zlo je u našoj zemlji, našem selu, svuda, zlo. Možeš da ga
namirišeš, da ga probaš, kao sumpor, znate miris sumpor? U ustima ukus
sumpor i miris sumpor danju, noću, u nosu, u ustima. Oči vam suze sa
sumpor. Tako je to živeti onda, živeti tamo. Ja kažem njemu, Otac Aleksej, ja
hrišćanin, ja kažem njemu ja ne mogu živeti ovde s tim stvarima, s tim
sumporom, s tim strašno zlo. Moram ići. Gde, on pita? Gde ideš? Otac Aleksej,
vi razumete, on pita gde ja ići? Kakav odgovor? Nema odgovor. Gde ja mogu
ići? Rat svuda. Nemci, Rusi, Poljaci, svuda. Rat. On kaže meni, Romka svi smo
mi prokleti. Razumete? Prokleti. To od sveštenika. Svi smo mi prokleti. Sećam
se. Ne mogu da dodem do dah. Ja imam šok kao me pogodi munja. Svi
prokleti. Ja takoñe se seća suze, suze od sveštenik, dobar čovek, otac Aleksej,
suze teče niz obrazi. Jer, on kaže meni, mi smo uhvaćeni u ñavolju zamku,
Romka, on viče glasno, prokleti. Ja onda ne razume. Ali sada, sada, ja razume.
(Svetlost počinje da bledi.)
MARIJAN: Mogu li da vidim priznanicu koju vam je dao inspektor? (Roman joj
dodaje priznanicu.) Koje su bile ove fotografije. Osam fotografija?
ROMAN: Stare. Iz vojska. S pajtosima.
MARIJAN (zabavljena ovim izrazom) Pajtosi.
ROMAN: Naravno. Snabdevanje hranom. Kuvari, kuhinjski pomoćnici,
poslužitelji, oni služe oficire. Naravno. Ništa. Nema problema.
MARIJAN: Imate li ikakvu predstavu o tome kakve bi dokaze policija mogla da
ima?
ROMAN: To je više od pedeset godina. Šta može biti dokaz?
MARIJAN: Pitam vas?
ROMAN: Nemoguće ja znati. Kakav dokaz, kakav?
MARIJAN: A svedoci?
ROMAN: Isto. Otkud može biti svedoci? Svedoči šta? Ja nikog ubio. A ti
svedoci, sada starci, kao ja, sve starci. Oni tako dobro pamte? Od pre više od
pedeset godina? Sećaju se oni ko, šta, gde? Ako se sećaju mene, sećaju se
pogrešno. (Vraća se Džulijan i žurno ulazi u kuću. Marijan sačeka da ode.)
MARIJAN: Vi znate da su članovi Odreda za ratne zločine, iz Skotland Jarda,
posetili Ukrajinu i uzeli izjave od velikog broja ljudi. Imate li ikakvu predstavu
koji bi to ljudi mogli biti?
ROMAN: Nemoguće ja znati. Ja doñem ovde u Engleska. Ja više niko nema u
Ukrajina. Dva brata, jedna sestra, svi stariji od mene, svi mrtvi. Jedna druga
sestra, Larisa, beba, za mene, najomiljena, izgubljena. Nestala. Bez traga.
Page 19
Moja sestra bebica, Larisa. To je rat. Od vremena kada sam ovde ja ne piše
nikom u Ukrajina. Niko ne piše meni. Ja sam Britanac. Plaćam porez. Živim
mirno, dobar, ne pravi probleme, pitajte Kresi i Džulijan. Major Lenard i ja smo
prijatelji. Svaka nedelja idemo zajedno na misa. Isto njegova žena, Džejn. Ja
sam sa njom kad ona umre. Ja nosi major u sobu i zajcdno sa sveštenik, koji
daje poslednji obred, otac Vikers, mi molimo, sva trojica. A kad major umre, ja
sam sa njim takoñe, ja mu držim ruku. Fin gospodinEnglez. Da, ja kažem
vama, ovo je sada moja zcmlja. Ovde. Velika Britanija. Dobro, pravično,
pošteno. Britansko pravosuñe, najbolje na svetu. To ja veruje. U to ima
poverenje. I u Boga se uzdam. Ja lojalan podanik od kraljica Elizabeta. (Kratka
pauza) Madam, verujte mene, ja sam nevin čovek. Ja nisam ubijao Jevreje.
Nikoga nisam ubio. Imaju pogrešan čovek. I ranije pravili takve greške. Ja
nisam ubica. Ja nisam kriv. (Tišina. Sada je skoro mračno. Svetiljke blede do
zatamnjenja.)
DRUGI ČIN
Soba za saslušanja, Skotland Jard. Nekoliko nedelja kasnije, odmah posle

deset satipre podne. Vošborn i Mejder sede s jedne strane stola s fasciklama,
papirima; Roman i Marijan s druge. Ona, isto tako, hvata beleške. Mikrofon i
magnetofon nalaze se izmeñu njih.
VOŠBORN: Vreme je 10.07 pre podne. Gospodine Kozačenko, ukoliko u bilo
kom trenutku u toku razgovora, osetite potrebu da se osvežite, ili želite da
odete u klozet, ili ako se ne osećate dobro, molim vas da to i kažete pa ćemo
napraviti pauzu. (Gleda u svoje beleške) Gospodine Kozačenko, pošto smo se
uverili da ste februara meseca 1945. legalno ušli u Ujedinjeno kraljevstvo, i
kako su vaša dokumenta o naturalizaciji i vaš pasoš u redu, želeo bih da
počnem time što ću vas upitati o vremenu koje ste proveli u internaciji u blizini
Riminija počev od aprila 1945. Vas su zarobile savezničke snage u Austriji, da li
je to tačno?
ROMAN: Jeste.
VOŠBORN: A onda ste bili prebačeni u logor za ratne zarobljenike u Riminiju.
ROMAN: Pored Riminija. Da.
VOŠBORN: Većina Ukrajinaca koji su bili zatvoreni u Riminiju bili su članovi SS
divizije Galicija, njih osam hiljada. Da li ste i vi bili tu uključeni?
ROMAN: Bio sam u Riminiju, da.
MEJDER: Da li ste bili član SS divizije Galicija?
ROMAN: Jesam. Bio sam kuvar. U jednoj jedinici.
VOSBORN: Vratiću se na SS diviziju Galicija, ali bih želeo nešto drugo da vas
pitam. Mirovni sporazum izmedu Saveznika i sila Osovine sadržao je odredbe
da će svi grañani savezničkih zcmalja, uključujući, naravno, bivši Sovjetski
Savez, biti repatrirani u njihove zemlje porekla. Ali britanska vlada nije bila
voljna da vrati Ukrajince u Sovjetski Savez. Njima je bilo dopušteno, prema
tome, da uñu u Ujedinjeno kraljevstvo. Recite mi kako se to dogodilo.
ROMAN: Kako ja dospeo u Ujedinjeno kraljevstvo?
VOŠBORN: Da.
Page 20
ROMAN: Ne sećam se tačno. Davno je to bilo. Pedeset godina, i više, ne sećam
se...
VOŠBORN: Da vidim da li mogu da vam pomognem. Britanija je trpela zbog
nedostatka radne snage. Da li se sećate nekih organizacija koje su regrutovale
Ukrajince i druge za rad u Ujedinjcnom kraljevstvu?
ROMAN: Ne.
MEJDER: Da li se sećate da vam je prišla organizacija poznata pod nazivom
plan za Evropske radnike volontere, takoñe poznata i kao ERV ili po svom
šifriranom imenu ,,Na Zapad!"?
ROMAN: Ne.
VOŠBORN: Onda znači morao je postojati neki drugi put.
ROMAN: Ja se ne seća.
VOŠBORN: Ali da li se sećate da vam je neko postavljao pitanja od strane
oficira britanske obaveštajne službe?
ROMAN: Naravno, stalno, pitanja, pitanja. Ali Britanci imaju probleme. Mnogo,
mnogo zatvorenika, osam hiljada vi kažete. Vrlo malo Britanaca za postavljanje
pitanja. Oni to zovu provera. Toga se ja seća.
VOŠBORN: Da li ste tako sreli majora Lenarda?
ROMAN: Može biti.
VOŠBORN: Zar se ne sećate majora Lenarda kao jednog od oficira koji je
proveravao zatvorenike?
ROMAN: Naravno, ali vi pitate kako se mi upoznali. Toga se ne sećam.
Naravno, postavljao mi pitanja...
VOSBORN: Pa, zar nije činjenica da je major Lenard bio posebno zainteresovan
za svaku informaciju koju ste mogli da mu pružite o sovjetskom vojnom
osoblju, naoružanju, raznoraznim stvarima obaveštajne prirode...?
ROMAN: On svakog pita isto...
VOŠBORN: Mene ne interesuje svako, gospodine Kozačenko, mene vi
interesujete. Nije li činjenica da ste, pošto vas je prvo ispitala saveznička
obaveštajna služba, stekli utisak da vam neće biti dopušteno da uñete u
Ujedinjeno kraljevstvo?
ROMAN: Ne, toga se ja ne seća...
VOŠBORN: Nije li isto tako činjenica da je razlog zbog koga vam ne bi bilo
dozvoljeno da uñete u Ujedinjeno kraljevstvo bio zbog postojanja dokaza da
ste učestvovali u gnusnim delima koja se odnose na jevrejsko stanovništvo u
zapadnoj Ukrajini?
ROMAN: Ne, ne, ovo nije tačno, nije dokaz, ja ne učestvuje ni u šta, je
nemoguće.
VOŠBORN: Niste li se vi onda obratili majoru Lenardu, koji je bio jedan od onih
koji su vas saslušavali, i ponudili mu informacije koje se odnose na sovjetsku
vojsku u nadi da će vam to doneti ulazak u Ujedinjeno kraljevstvo? A major
rekao da će videti šta može da učini.
ROMAN: Kakve informacije? Ja sam kuvar. Kakve informacije ja dam major
Lenard? Kako se prave haluški, varenjki, pampuški? Kakve informacije ima
kuvar? (Marijan stavi svoju ruku na njegovu, stišavajući ga blago.)
VOSBORN: Pa, ja ovde imam jedan dosije, uzet za vreme našeg pretresa,
Page 21
dosije koji je svojevremeno vodio major Lenard, označen sa „R.K." u kome se
nalaze beleške raznih razgovora koje je vodio s vama.
MARIJAN: Da li on pominje dokaze o gnusnim delima?
VOŠBORN: Ne. Ali on kaže da se gospodin Kozačenko plašio da će biti
poteškoća da uñe u Ujedinjeno kraljevstvo, a mi znamo da je jedini razlog koji
su izvesni ukrajinski zatvorenici imali bio taj što su mogli biti povezani sa
gnusnim delima u toku rata. Kako biste na to odgovorili, gospodine Kozačenko?
ROMAN: Ja razgovara s major Lenard. To je činjenica. Mi postanemo prijatelji.

To je činjenica. On je bolestan čovek. Loša noga. Mnogo bolno hoda. Ja mu
pomaže. On pristojan čovek. On jedini britanski oficir koji ide na misu sa
zatvorenicima. Jedan jedini. On je dobar čovek. Posle mise, mnogo puta, mi
šetali, ja guram njega u invalidska kolica. On voli mene. Kaže mene, Romka, ja
paziti na tebe. To on kaže mene. Ja ništa ne nuditi.
MBJDER: Onda vi tvrdite da su beleške koje je u to vreme vodio major Lenard
netačne?
MARIJAN: Pošto on nije video beleške, ne bih rekla da od mog klijenta možete
da tražite da ih komentariše.
VOŠBORN: Ali ovo je fotografija na kojoj ste vi i major i koja je snimljena u to
vreme, zar ne? Pokazujem gospodinu Kozačenku fotografiju izvadenu iz
albuma majora Lenarda, obeleženu brojem ,,LA4". Na njoj se nalazi jedan
britanski oficir u invalidskim kolicima, a jedan vojnik koji na sebi ima uniformu i
oznake galicijskih SS, stoji iza njega. (Pokazuje Romanu jednu fotografiju.
Roman stavlja naočare.)
ROMAN: Da! Ovo već više godina nisam video. Da. Ovo sam ja, a to je major
Lenard. (Vošborn gleda u svoje beleške.)
VOŠBORN: Galicijska SS divizija...
ROMAN: Borimo se protiv Rusa, ništa drugo. Nemci naprave ovu diviziju da se
bori protiv Rusa. Izgubili smo mnogo, mnogo ljudi. Mnogo prijatelja umre.
VOŠBORN: Shvatam. Ta divizija bila je formirana u proleće 1943. To su
dobrovoljačke snage, je li tako?
ROMAN: To je tačno.
VOŠBORN: I vi ste se dobrovoljno prijavili?
ROMAN: Ja sam roñen Ukrajinac. Vi znate šta Staljin radi Ukrajina? Znate šta
je kulak? Moj otac bio kulak. On je vlasnik zemlje, mala, ništa, maksimum
bašta za pijac, ali, njegova. On vlasnik, shvatate? Njegova zemlja. Staljin kaže
ne, to je pogrešno. Niko ne poseduje ništa. Samo država poseduje. Kulaci kažu
ne. Otpor. Šta radi Staljin? On pravi glad u Ukrajina. On muči Ukrajina gladu.
On ubija, šalje u Sibir, kulake, seljake, inteligenciju. Sve. I katolike, da, on
mrzi sve religija. Nekada je trebalo da bude sveštenik. On ubije sveštenike.
Niko ne zna koliko ljudi on ubije, pošalje u Sibir. Hiljade, mnogo hiljade. Moj
otac je jedan. Dva starija brata i sestra, takoñe. Moja majka, ona umre. Samo
ja i sestrica Larisa, mi ostali. Da. Kad Nemci dode, mi pevamo, igramo, mi smo
radosni. Da. Kad Nemci kažu mi pravimo divizija da se borimo protiv
komunisti, ja kažem, molim, želim da budem taj.
MEJDER: To je bilo 1943, da?
Page 22
ROMAN: Ne sećam se...
VOŠBORN: U vašoj platnoj knjižici piše da ste stupili u Galicijsku SS diviziju
avgusta 1943. (Kratka pauza) Po našim brojkama, osamdeset hiljada
Ukrajinaca prijavilo se u SS diviziju Galicija, ali je samo devetnaest hiljada
primljeno. Imate li neku predstavu kako je pravljen odabir?
ROMKA: Kako ja da zna takve stvari? To odluče Nemci.
VOŠBORN: Nije li činjenica da ste bili primljeni samo vi koji ste prethodno bili
članovi policije ili članovi ukrajinske milicije, miliz, opet dobrovoljačke snage,
koje su bile oformljene 1941?
ROMAN: Može biti. Ne znam.
VOŠBORN: Vidite, moja poenta je u tome, gospodine Kozačenko, da su Nemci
regrutovali samo Ukrajince koji su imali, takorekuć, prethodnog iskustva u
vojsci ili policiji. Da li vam to zvuči poznato?
ROMAN: Je moguće.
VOŠBORN: I vi ste se dobrovoljno prijavili za ukrajinsku miliz 1941, je li tako?
ROMAN: Naravno. Kao kuvar.
VOŠBORN: Pričajte mi o miliciji, toj miliz.
ROMAN: Morate da shvatite istoriju. (Bez reagovanja) Hitler, Staljin prave
sporazum, da? Onda, Hitler on napadne Staljin. Nema problema. Onda, oh,
onda, Staljin, pre nego što mora da ode iz Ukrajina, on pobije još Ukrajinci,
pobije, otera, oh, moj Bože, koliko mnogo, koliko mnogo? Ali Staljin je otišao i
mi mislimo mi slobodni. I tako mi napravimo ukrajinska miliz. Onda, doñu
Nemci. I mi smo prijatelji s Nemci zato što oboje mrzimo Staljin.
VOŠBORN: I Jevreje. (Bez reagovanja) Kakav je bio vaš stav prema Jevrejima,
u to vreme, gospodine Kozačenko?
ROMAN: Ja kaže gospoña Stoun. Ja kaže vama. Jevreji i komunisti za mene
isto.
VOSBORN: Mrzeli ste Jevreje.
ROMAN: Mrzeo, ne. Nisam voleo. (Vošborn klimne glavom Mejderu.)
MEJDER: Gospodine Kozačenko, možda se sećate da smo i iz vaše sobe uzeli
neke fotografije. Ova nas naročilo interesuje. Pokazujem gospodinu Kozačenku
fotografiju označenu ,,RK3". To je grupa od deset vojnika, svi u uniformi
ukrajinske miliz. Na poleñini fotografije, izbledelom olovkom, napisan je datum,
1941. (Pokazuje mu fotografiju.) Koji ste vi?
ROMAN (pokazuje) Ovaj ovde.
MEJDER: Gospodin Kozačenko prepoznao je sebe kao trećeg sleva. Naravno,
mi znamo da ste to vi kad ste bili mladi, je li tako, jer imamo sliku vas i majora
Lenarda snimljene zajedno 1945? Niste se mnogo izmenili. Malo izgubili na
težini, ali to je sve. Možete li da prepoznate ikoga od vaših kolega na ovoj
fotografiji?
ROMAN: Kolega?
MARIJAN: Pajtosa.
ROMAN: Pedeset godina. Teško. Ah. Ovaj dečak, i on se zvao Romka. (Vošborn
i Mejder brzo izmene poglede) Da, siguran sam, jer mene oni zovu Romka
Jedan, a ovog momka, Romka Dva. Roman uobičajeno ime u Ukrajina.
MEJDER: Gospodin Kozačenko je identifikovao čoveka, drugog sleva, na
Page 23
fotografiji označenoj sa ,,RK3". Neko drugo ime? Gledajte pažljivo. Razmislite o
tome.
ROMAN: To teško za mene. Ova fotografija kada snimljena?
MEJDER: Na poleñini kaže 1941. A vi nosite uniformu i oznake miliz. Mora biti
da je 41.
ROMAN: Razgovaramo o nečemu što prošlo više od pedeset godina. To teško.
Ja star. Sećanje doñe, ode.
MEJDER: A šta s ovim čovekom, koji sedi u sredini? Pokazujem na čoveka na
istoj fotografiji. On jedini sedi.
ROMAN: Ah, da, narednik. Čvrst momak. Njegovo ime? Bože moj. Ne. On s
nama bio sasvim malo vreme. Ne.
MEJDER: Da li se sećate koje su bile njegove dužnosti?
ROMAN: Narednik? On se stara da radimo što nam se kaže. On je narednik.
MEJDER: Nije kuvao?
ROMAN: Ja se ne seća. Ne. nije. Ne. Ne kuva. Narednici? Ne.
MEJDER: Da li vam prezime Fedorenko išta znači?
ROMAN (nesigurno) Fedorenko, Fedorenko, to obično prezime, Fedorenko. U
ovoj jedinici?
VOŠBORN: A prezime Demidenko?
ROMAN: Demidenko. Ja se sećam devojke, Demidenko. Ne mogu da se setim
imena. Prijateljica moje sestre. Živi u ista kuća. Da, ja se seća Demidenko.
Sada je živa? (Nema reagovanja. Vošborn i Mejder gledaju u svoje beleške.)
MARIJAN: Inspektore, vi već neko vreme ispitujete mog klijenta i, do sada,
niste ga doveli u vezu ni sa jednim zločinom ili, ako baš hoćete, ni sa jednim
incidentom koji bi se mogao okarakterisati kao zločinački.
VOŠBORN: Time ćemo se ubrzo pozabaviti. Ali ono što mi sada pokušavamo da
učinimo, gospoño Stoun, jeste da uspostavimo veze u lancu koji potvrñuje da
je gospodin Kozačenko bio na tom i tom mestu u to i to vreme...
MARIJAN: Koje mesto, koje vreme?
VOŠBORN: I to će takoñe, uveravam vas, postati jasno. Dakle, gospodine
Kozačenko, ovo prezime Fedorenko...
ROMAN: Voleo bih klozet, molim vas. (Kratka, neprijatna pauza.)
VOŠBORN: Naravno. Razgovor se prekida u 10.24 pre podne. (Isključuje
magnetofon.) Možda bi ste i vi želeli pauzu, gospoño Stoun?
MARIJAN: Hvala.
VOŠBORN: Samo kucnite kad želite da ponovo udete. (Roman i Marijan izlaze.)
Kako smo radili?
MEJDER: Dobro.
VOŠBORN: Učinilo mi se da ga je prezime Fedorenko malo prodrmalo.
MEJDER: Jeste...
VOŠBORN: Ali je priznao da se seća prezimena Demidenko. (Kratka tišina) A
šta s ovim drugim malim dripcem koji se zove Romka, Romka Dva. Ko je taj?
MEJDER: Ne znam. (Lista jednu fasciklu) On se uopšte ne pominje. Nigde se ne
pominje neki drugi Romka. Ne nalazi se ni na rasporedu dežurstava. Niti u
dnevnoj zapovesti.
VOŠBORN: Možda ga je Sanšajn izmislio.
Page 24
MEJDER: Vraški mudro ako jeste, šefe. (Proučavaju svoje beleške.)
VOŠBORN: To bi moglo da potkopa prvog svedoka saučesnika.
MEJDER: Ali drugi je i dalje bezbedan. S njom nema problema. Apsolulno
nikakvih problema.
VOŠBORN: Moraćemo da proverimo ovog Romku Dva sa Kijevom. Da
pošaljemo faks kad napravimo pauzu za ručak.
MEJDER: Dobro. Ali će im trebati godinu dana da nam odgovore.
VOŠBORN: Jesam li nešto propustio?
MEJDER: Ne bih rekao.
VOŠBORN: Kad se Sanšajn vrati preći ću na zločin...
MEJDER (imitira Romana) Ne, ja se ne seća, ja kuva, ja pravi gust pasulj na
tost... (Smeju se) Advokat je dobar.
VOŠBORN: Jeste, zna kada treba da priča a kada da zaveže. (Kucanje na
vratima) Okej. Ja ću da pitam Sanšajna o zločinu. A ti se pozabavi svedokom
saučesnikom.
MEJDER: Dobro.
VOŠBORN (dovikuje) Da? (Marijan se vraća.)
MEJDER: Čaj, kafu, gospodo Stoun?
MARIJAN: Ne, hvala. (Sedne) Imate li brojno osoblje, inspektore?
VOŠBORN: Nas šestoro. Nekoliko istoričara, administrativci… (Ona pažljivo
posmatra Vošborna.)
MARIJAN: Inspektore, mogu li da vas nešto upitam?
VOŠBORN: Svakako.
MARIJAN: Da li ste izloženi ikakvom pritisku zato što radite za Odeljenje ratnih
zločina?
VOŠBORN: Gospodin Fild me je malo kritikovao kada smo mu pokazali nalog za
pretres. Smatrao je da bi bilo bolje da se pozabavim istragom oko krade radija
iz njegovog automobila u Čester Rou. Ali ja sam navikao na to.
MARIJAN: Ne, mislila sam na moralni pritisak.
VOŠBORN: Moralni pritisak. Oh, Bože. Od koga?
MARIJAN: Od strane kolega, prijatelja, porodice. Ljudi koji kažu da je pogrešno
čeprkati po prošlosti, goniti starce, takve stvari.
VOSBORN: Da. Jedared dvared.
MARIJAN: I šta im vi odgovarate?
VOŠBORN: Ja im kažem ako je osumnjičeni kriv, onda je on proživeo pedeset
godina duže na ovoj planeti od ljudi koje je pobio. (Tišina. Kucanje na
vratima.)
MEJDER: Da? (Roman se vraća.)
VOŠBORN: U redu, gospodine Kozačenko?
ROMAN: Hvala vam.
MEJDER: Čaj, kafu?
ROMAN: Ne, hvala.
VOŠBORN (uključuje magnetofon) Ovaj informativni razgovor s gospodinom
Kozačenkom nastavlja se u 10.38 pre podne. Prisutni službenici, D.I. Vošborn i
D.C. Mejder i advokat gospodina Kozačenka, gospoña Marijan Stoun.
Gospodine Kozačenko, roñeni ste u Starivki, da li je to tačno?
Page 25
ROMAN: Tačno je. Drugog decembra. 1917.
VOŠBORN: Znači poznati su vam, naravno, susedno selo Mikolja i grad Kovlici.
Izvinite na mom izgovoru...
ROMAN: Mikolja i Kovlici, znam, naravno.
VOŠBORN: I vi ste imali priliku da posetite ta mesta krajem avgusta, 1941?
(Roman se smeje)
ROMAN: Ne sećam se. Nemoguće ja se sećam. Idem često u ta mesta...
VOŠBORN: Da vidimo da li mogu da vam pomognem. Imamo raspored
dužnosti i dnevnu zapovest upravo za vašu jedinicu koja je bila stacionirana u
Vilivsku. I ovi dokumenti pokazuju da vam je bilo nareñeno da idete u svoje
rodno mesto Starivku, u Mikolju i Kovlici na period od tri dana, 29, 30. i 31.
avgusta, 1941.
ROMAN: Jedinica, možda, ne kuvari. Mi ostajemo u Vilivsku.
VOŠBORN: Vaše ime je na rasporedu dužnosti. I u ovoj dnevnoj zapovesti.
Pokazujem gospodinu Kozačenku eksponat označen „Kijevski arhiv 82". (Pruža
Romanu papir. Roman stavlja naočare i čita.) Možete li da pročitate potpis?
ROMAN: Fedorenko.
VOŠBORN: I zar tu ne stoji, ovo je grub prevod, „Sledeći će se prijaviti za
akciju u Starivki, Mikolji i Kovlici"?
ROMAN: Da...
VOŠBORN: A datirano je 27. avgust 1941?
ROMAN: Jeste...
VOŠBORN: A nije li vaše ime tamo na tom spisku, R.I. Kozačenko?
ROMAN: Jeste, ali ne znači da ja ide s jedinica. To znači ja sam na dužnost, da

kuva za jedinica. Mi ostajemo u Vilivsk. I, pogledajte! Evo Romka Dva. R.G.
Kvitka. Sad se seća...
VOŠBORN: Ali prema podacima u Kijevu, imamo ovog čoveka, Kvitku, kao
Ruslan Grigorovič...
ROMAN: Ne, ne, on je Roman, kao i ja, ja se seća Roman Grigorovič, ja se
seća. Sigurno, čovek sa istim imenom, ja se seća. On je Romka Dva.
Obrazovan momak. Dobra porodica. Majka, Ruskinja. Ja se seća.
VOŠBORN: Stavite to za momenat na stranu. Kažete da ste ostali u Vilivsku. U
zapovesti stoji da treba da odete iz Vilivska na tri dana, i navode se odreñena
mesta u kojima vaša jedinica treba da sprovede akciju. Da?
ROMAN: Da.
VOŠBORN: Moje pitanje glasi, zbog čega biste vi, kako tvrdite, ostali u Vilivsku,
kao kuvar, kada je vašoj jedinici bilo nareñeno da ode? Kome biste kuvali?
Kakva bi bila svrha da ostanete u Vilivsku kad vaša jedinica nije tamo?
ROMAN: Ja kaže vam, inspektor, kuvar nije uvek išao sa jedinica. To se dogodi
mnogo, mnogo puta. To bila ukrajinska mlllz, ne nemačka vojska. Raspored
dužnosti! Naši oficiri, oni misle da su nemačka vrhovna komanda. Raspored
dužnosti, naredbe, čak nam daju meni. Ovo moraš da kuvaš. Kuvamo ono što
ima. Raspored dužnosti! Naredbe! Gluposti.
VOŠBORN: I tako, kako kažete bili ste u Vilivsku poslednja tri dana avgusta
1941...
Page 26
ROMAN: Ja se ne seća datum...
VOŠBORN: Kako se onda sećate da niste bili s vašom jedinicom?
ROMAN: Zato što ja nikada ne ide sa jedinica. Toga se seća. Nikada. Gde,
kako, šta bih ja kuvao? Imamo kuhinja u Vilivsk, u vojni logor. Tamo ja kuvam.
Gde ja kuvam na takva mesta? Idem u privatna kuća? Kuvam? Je nemoguće.
VOŠBORN: Pa, gospodine Kozačenko, mi imamo svedoke koji kažu da ste bili
sa jedinicom u toku tog perioda, da ste bili u Starivki, Mikolji i Kovlicima u dane
o kojima je reč. (Nelagodna tišina. Vošborn klimne glavom Mejderu.)
MEJDER: Pročitaću vam iz zapisnika sa svedočenja u Vilivsku na dan 12. maja
prošle godine. (Dodaje kopiju Marijani.) Ime svedoka je Nikolaj Mihailovič
Fedorenko, poznat kao Nikita Fedorenko. Ja sam ga ispitivao uz pomoć
prevodioca. Ja mu nisam, isprva, rekao svrhu tog razgovora. Jednostavno smo
rekli da se onako uopšteno raspitujemo. Pitanje: (Svetla se pale i osvetljavaju
Nikitu Fedorenka koji sedi, star 82 godine, gnevan, puši cigarete jednu za
drugom. Nastavlja) Zovem se Nikolaj Mihailovič Fedorenko. Ali me zovu Nikita.
To je skraćeno od Nikolaj. Pitanje: Molim vas recite koliko imate godina.
Odgovor: Imam osamdeset i dve godine i pušim ko smuk. A mlade devojke me
i dalje vole. I ja volim njih. Nije loše, a?
NIKITA (istovremeno) A mlade devojke me i dalje vole. I ja volim njih. Nije
loše, a?
MEJDER: Vaše zanimanje?
NIKITA: Zatvorska ptičica. (Smeje se.)
MEJDER: Zašto to kažete?
NIKITA: Zato što sam trideset godina proveo u zatvoru. Od 1946. do 1976.
Sovjetska kopilad me je tamo stavila. Sibir. Gulag.
MEJDER: U čemu se sastojao vaš zločin?
NIKITA: Borio sam se s Nemcima protiv komunista. Ubijao sam komuniste.
Mnoge.
MEJDER: A Jevreje?
NIKITA: Naravno. Srećan sam da sam živ. Hteli su da me streljaju. Ali sam
imao prijatelje, prijatelje Ukrajince na visokim položajima, koji su smatrali da
ja nisam počinio takve strašne stvari. Vodili su brigu o meni.
MEJDER: Služili ste, zar ne, u ukrajinskoj miliz koja je bila formirana 1941.
NIKITA: Tačno. Bio sam narednik.
MEJDER: Molim vas pogledajte ovu fotografiju. Ona potiče iz arhive u Kijevu.
VOŠBORN (Romanu i Marijani) Ovo je snimak an fas, napravljen negde 1941,
mislimo za ličnu kartu.
NIKITA: Ne trebaju mi ni naočare. Osamdeset i dve. Ne rañaju se više takvi
kao što sam ja. Nažalost. (Gleda fotografiju) Bože moj! Romka! Mali Romka.
Ne sećam mu se prezimena. Gde je on sada?
MEJDER: Živi u Engleskoj.
NIKITA: Stvarno? Romka. Koristan čovek. Sve je mogao da uradi.
MEJDER: Da li je on bio pripadnik vaše jedinice?
NIKITA: Naravno.
MEJDER: Koje su bile njegove dužnosti?
NIKITA: Iste ko i svih drugih. Bio je vojnik...
Page 27
ROMAN: Ne, ne, nije u pravu. Ja sam bio kuvar, on se loše seća...
MEJDER: Da li biste sada ovo pogledali? Ovo je dnevna zapovest, takoñe iz
arhiva u Kijevu. Da li je ovo vaš potpis?
NIKITA: Hej! Odakle vam ove stvari? Ovo su istorijski dokumenti. Oni su
možda dragoceni. Da, to je moj potpis, svakako.
MEJDER: Vidite na ovom spisku, ispisano vašom rukom, ovo ime, R. I.
Kozačenko?
NIKITA: Kozačenko, to je on. Romka.
MEJDER: Vi vidite iz te dnevne zapovesti, da ste dali instrukcije vašoj jedinici
da se pripremi za akciju u Starivki, Mikolji i Kovlicima 28, 29. i 30. avgusta.
NIKITA: Da...
MEJDER: Ko je vama izdao nareñenje? Nemci?
NIKITA: Ne, nama nisu bila potrebna nareñenja. Mi smo bili dobrovoljci. Mi
smo jednostavno znali šta je potrebno učiniti.
MEJDER: I šta je bilo potrebno učiniti?
NIKITA: Uobičajeno. (Namigne i prevuče kažiprstom preko guše.)
MEJDER: Svedok je namignuo i prevukao kažiprstom preko guše. Pitanje: Šta
mislite pod tim uobičajeno?
NIKITA: To sada zovu etničko čišćenje. Ali se samo setite, mi smo bili pioniri.
MEJDER: Da li je ovaj R.I. Kozačenko bio sa vama tih dana?
NIKITA: Zbog čega ste toliko zainteresovani za Romku? Još uvek je živ,
kažete. Aha! Da, da, da, mislim da shvatam. Pa, ja sam svoje odležao, zašto
ne bi i on? (Kikoće se)
MEJDER: Samo mi recite šta se dogodilo.
NIKITA: Ne sećam se tačno svega. Znate, jedna akcija je mnogo ličila na
drugu. Ali se sećam Mikolje zato što je sigurno bilo četiri ili pet stotina.
MEJDER: Četiri ili pet stotina?
NIKITA: Jevreja.
MEJDER: Ispričajte mi.
NIKITA: Otišli smo kamionom iz Vilivska. Čitava jedinica. Oko nas deset. Imali
smo mitraljeze, puške, pištolje. A isto tako i ašove, budakc, vile. Džakove s
krečom. Imali smo mnogo džakova kreča. Strašan smrad, znate. Oči počnu da
vam suze. Uputili smo se u Mikolju. Pevali smo. Uvek smo pevali. I lokalna
policija bila je u to uključena, takoñe. Bili su unapred upozoreni i dobili naredbu
da sakupe Jevreje. Jevrejima je bilo rečeno da ćemo da vršimo popis
stanovnika. Obično, u vreme kada bismo stigli, Jevreji su već bili na okupu. U
Mikolji, to možete proveriti, nisam sasvim siguran, ali mislim da su ih odveli u
neku šumu u predgrañu grada. Ili je to bilo na nekom drugom mestu?
Svejedno, od kakve je to vaznosti? Bila je to šuma ili neka čistina, tako nešto.
Policija je vršila popis, stvarno jesu. Ali ja kao da se sećam gore-dole nekih
četiri stotine Jevreja. Tako. Naterali smo ih da iskopaju rupu. Tada su znali šta
smo mi stvarno smerali pa smo počeli da sklapamo nase mitraljeze.
MEJDER: Muškarci, žene i deca?
NIKITA: Jeste. Sve Jevreji. Kasnije, Nemci su više voleli da imaju posla samo s
odraslima. Decu su prepuštali nama. Nismo im tražili da se svlače niti bilo všta.
Nemci su to uvek radili, ali mi nismo.
Page 28
MEJDER: Šta se desilo pošto ste sklopili svoje mitraljeze?
NIKITA: Čekali smo da završe s kopanjem jame i onda smo otvorili vatru.
MEJDER: I Romka Kozačenko je bio sa vama?
ROMAN: Ne! Ne! Ne ja, ne ja...
NIKITA: Naravno da je bio sa mnom, bio je odmah pored mene...
ROMAN: Ne, ne, je laž, je neistina... (Marijan pokušava da ga obuzda.)
NIKITA: Na mitraljezu. Drugi su više voleli puške, da skidaju jednog po jednog,
ali Romka i ja, mi smo više voleli mitraljeze. Efikasniji su.
ROMAN: Nisam ja, to je Romka Dva, to nisam ja! On laže! Pogrešno se seća!
VOŠBORN: Tiho, gospodine Kozačenko, da čujemo do kraja...
MEJDER: A posle?
NIKITA: Dobro. Da vidimo. One koji nisu pali u jamu, mi smo sami bacali.
Naravno, proveravali smo da niko nije disao. Onda bismo ih posuli krečom i
zatrpali. Mislim da su tamo postavili nekakvu spomen ploču. Trebalo bi da
proverite. I kada je sve bilo gotovo, u zavisnosti od vremena, mi bismo ili jeli ili
išli na druga mesta. A mi nismo bili jedina jedinica na tom poslu. U Kijevu,
Bože moj, imali su više posla no ikad.
MEJDER: Ukoliko bude potrebno, da li biste bili voljni da otputujete u
Ujedinjeno kraljevstvo da date svoje svedočenje na sudu?
NIKITA: Naravno, nisam tamo nikada bio. Čujem da su devojke tamo lepe...
(Kikoće se)
MEJDER: Ima li nešto što biste voleli da dodate?
NIKITA: Da, ima. Znate li koliko se Jevreja sada vratilo ovamo, u zapadnu
Ukrajinu? Šest hiljada! Da. Da vam kažem šta. (Svetlost koja ga je obasjavala
počinje da bledi.) Dajte mi mitraljez i sve ću ponovo da uradim. Nemam ništa
protiv da to kažem i na vašem sudu. Dajte mi da Romka bude pored mene i
sve ćemo ih pobiti. Dobar čovek, taj Romka. Dobar radnik.
MEJDER (istovremeno) Nemam ništa protiv da to kažem i na vašem sudu.
Dajte mi da Romka bude pored mene i sve ćemo ih pobiti. Dobar čovek, taj
Romka. Dobar radnik. (Tišina)
VOŠBORN: Brojke iz popisa stanovnika pokazuju da je u ta tri dana osam
stotina i sedamnaest Jevreja bilo ubijeno. Četiri stotine i trideset šest u Mikolji,
sto četrdeset tri u Kovlicima i dve stotine i trideset osam u Starivki. U Mikolji
postoji spomen ploča, ali na njoj nema imena žrtava. (Tišina. Roman samo
odmahuje glavom poričući. Svetla blede do zatamnjenja.)
(Čuje se muzika iz „Čarobne frule". Pale se svetla. Džulijan sedi sam, pije vino.
Često dosipa u svoju čašu. Oko devet sati uveče. Mračno je. Jedina svetlošt
dopire iz kuće. Iz kuće takoñe dopiru zvuci muzike. On sluša „Bei Männern,
wiche Liebe Fühlen", što ustupa mesto „Zum Ziele führt dich diese Bahn". Ta
muzika svira tokom čitave scene. Nekoliko trenutaka kasnije, ulazi Kresida)
KRESIDA: Bila je to Marijan Stoun. Upravo ga je ostavila.
DŽULIJAN: Gde su oni?
KRESIDA: Smestila ga je u neki hotel blizu Viktorija stanice. Kaže da je
potpuno iscrpljen.
DŽULIJAN: Šta kaže kako je prošlo?
Page 29
KRESIDA: Bilo je satiruće. I sama je zvučala iscrpljena. Ali kaže da misli da su
dokazi identifikacije neodrživi. Kako se čini, neki drugi čovek koji se zove
Romka bio je uključen u ovo. Policija proverava. Hoće da se sutra ujutro vrate.
Ali ona kaže da se plaši sutrašnjeg dana. Misli da inspektor ima neki tajni adut.
(Kratka pauza) Volela bih da se promeni vreme.
DŽULIJAN: Prognoziraju kišu. (Kratka pauza) Nadam se da je hotel jeftin.
KRESIDA: Pobogu, Džulijane, baš si prost.
DŽULIJAN: Pusti ti prost, znaš li ti koliko će to da košta?
KRESIDA: Zar je važno koliko će da košta?
DŽULIJAN: Zar je važno? Zar je važno? Važno je zato što ću jebi ga morati i te
kako da platim za to, a može da bude i uzalud, bačene pare, u slivnik...
KRESIDA (govori istovremeno) A šta sa pravnom pomoći?
DŽULIJAN: Kakva pravna pomoć, kakva pravna pomoć, ja sam mu, jebi ga,
pravna pomoć...?
KRESIDA: Može da zatraži pravnu pomoć.
DŽULIJAN: A ako nema na to pravo...
KRESIDA (istovremeno) A što ne bi imao pravo...?
DŽULIJAN (nastavlja) …iz ovog ili onog razloga...
KRESIDA (istovremeno) Marijan Stoun kaže da bi trebalo da ima zakonskog
prava...
DŽULIJAN: Marijan Stoun, Marijan Stoun, Marijan Stoun, baš dobro, ako ona
kaže da on ima zakonskog prava onda ima zakonskog prava, dobro, dobro...
KRESIDA: Ti misliš da je on kriv, zar ne...?
DŽULIJAN: Ne znam šta da mislim, a šta ti misliš?
KRESIDA: Ni ja ne znam šta da mislim...
DŽULIJAN: To je nešto novo...
KRESIDA: Razgovaraj sa mnom, Džulijane, visim o koncu, nisam spavala, ta

vrućina, to uzbuñenje, ne mogu, neću, za ime boga...
DŽULIJAN: Zar „obrazovanje odraslih" nema odgovor na to? Zar „studije roda"
ne daju neki ključ? Da je neka žena bila optužena, onda bi možda došla do
momentalnog zaključka da je nevina. Ali zato što je to muškarac, imaš
problema, zar nije u tome igra? Zar te studije roda nisu tu dovele?
KRESIDA: Nemoj da si toliko svirep, Džulijane, jednostavno umukni. Umukni!
(Tišina. Ona sebi sipa piće.) Volela bih da mi se Marijan Stoun sviña.
DŽULIJAN: Meni se sviña. Veoma privlačna. Što bi tvoj otac rekao moćna
ženska. Pametna je, znaš. Rodni mi je rekao da je diplomirala filozofiju. Ona
predaje....
KRESIDA: Meni pričaš...
DŽULIJAN: Objavljivala je eseje. Udata je za Džeralda Stouna. Očigledno zna
šta radi. Mada nisam siguran za onaj kik-boksing. Izgledalo mi je malo
preterano.
KRESIDA: Laknulo mi je kad sam čula da nije Jevrejka. To bi stvarno bilo
neprijatno i nezgodno.
DŽULIJAN: Sledeća najbolja stvar. (Smeje se za sebe.)
KRESIDA: Tako je nadmena. Tako sigurna. Tako smirena. A sećaš li se kad
Page 30
sam rekla kako Romka nije zao, rekla je nemojte sad da me navodite na moju
omiljenu temu. Šta je time htela da kaže, baš se pitam?
DŽULIJAN: Nemam pojma. Ali evo jednog ključa koji pomaže da se ona shvati.
Ona ne voli operu.
KRESIDA: Oh. Džulijane, prestani da budeš trivijalan...
DŽULIJAN: ViŠe voli pozorište. Pomisli samo.
KRESIDA: Zar ništa ne možeš ozbiljno da shvatiš?
DŽULIJAN: Naravno da ne mogu. Ja sam Englez.
KRESIDA: Džulijane, stvarno umukni! (Tišina)
DŽULIJAN: Stalno mi pada na pamet nešto što mi je rekao tvoj otac.
Neposredno pre no što je umro. Hteo sam da ispričam to inspektoru kada je
razgovarao sa nama, ali sam odlučio ipak da ne kažem. Smatrao sam da je
najbolje da pokažem ujedinjeni front. Ta igra se zove lojalnost.
KRESIDA: Šta je tata rekao? Tata je obožavao Romku, šta je rekao.
DŽ.ULIJAN: Tako najednom, apropo ničega, nikada to neću zaboraviti, rekao
je, „Baš čudno to sa Romkom. Čovek bi pomislio da će pokazati neke znake
kajanja." ,,U vezi sa čim?" rekao sam. A tvoj otac se okrenuo i pogledao me, i
micao usnama, sećaš se načina na koji je micao usnama kada je bio uznemiren
ili pre nego što plane, i tada mi se učinilo kako mu se nešto omaklo. Rekao je,
„Ništa, ništa. Kajanje što se borio na strani nacista, samo to".
KRESIDA: Ako je to rekao, onda je to i mislio.
DŽULIJAN: Ne. Nešto je prikrivao. Znam.
KRESIDA: Gluposti. (Tišina. Džulijan pije.)
DŽULIJAN: Pretpostavimo da sam u pravu. Pretpostavimo da je kriv. Čovek bi
pomislio da bi on patio od kajanja i to pokazivao. Bol, mučninu. Nešto.
KRESIDA: E, on ne pati, zar ne?
DŽULIJAN: Ne, ali sam uvek mislio da kada bi se on i Morin dohvatili, a on
sledećeg jutra morao da se pojavi s modricom na oku ili rasečene usne, njemu
se to dopadalo, želeo je to, bilo mu je potrebno...
KRESIDA: Nemoj mi sad tu popularnu psihologiju molim te, Džulijane...
DŽULIJAN: Ja mislim da je želeo da bude kažnjen...
KRESIDA: Oh, Bože, da, želeo da bude kažnjen, sad znam zašto se baviš
finansijskim derivatima...
DŽULIJAN: Krivica je nešto što se teško podnosi, Kresida...
KRESIDA: Otkud bi ti to mogao da znaš. Šta ti znaš o osećanju krivice?
(Kresida sedi. Svetlost se skoro ugasila. Piju vino.)
DŽULIJAN: Ne gledaj u mene, Kresi. (Ona ga gleda) Ne, ne, nemoj, okreni se,
molim te ne gledaj u mene. (Ona odvrati pogled; on smogne snagu.) Imao
sam jednu vezu. Pre dve godine. Sibila, tako se zvala. Trajalo je oko devet
meseci. Bio sam zaljubljen u nju. Bio sam zaluñen. Opsednut. Ni na šta drugo
nisam mogao da mislim. A onda, postepeno, više nisam mogao da podnesem
da lažem. Tebe da lažem. Nisam mogao to da podnesem. A kako sam ja
osvedočena kukavica bezbroj puta sam odlagao da prekinem. Pružiće mi se
prilika da kažem, „Ovo mora da prestane", ali to nisam mogao da učinim. A
onda si mi rekla da misliš da si u drugom stanju. Konačno sam smogao snage.
Raskinuo sam. I osetio sam veliko rasterećenje. Otišao sam u molilište i
Page 31
ispovedio se. I nekoliko meseci sam bio osloboden toga, ali se krivica vratila,
ne znam zašto. Ne mogu da kažem da me stalno prati, ali često, kao neka rana
koju samo tvoj oproštaj može da izleči. (Kratka pauza. Kresida ustane.)
KRESIDA: Još pre više meseci sam znala sve o tome. Bila je Šveñanka.
Stanovala je u Čester Rou.
DŽULIJAN: Znala si? Znala si? Kako si znala?
KRESIDA: Pa ti si mi rekao. (Odlazi u kuću. Džulijan je posmatra. Muzika svira.
Svetla blede do zatamnjenja)
(Svetla se pale. Soba za saslušanja u Skotland Jardu. Narednog jutra. Dodatje

TV monitor. Sede kao i ranije: Vošborn i Mejder naspram Romana i Marijan.)
VOŠBORN: Da li sam dobro shvatio, gospoño Stoun, da vaš klijent želi da da
izjavu?
MARIJAN: Ne formalno, ne. Ali on želi nešto da kaže.
VOŠBORN: Da, gospodine Kozačenko? (Roman okleva.)
MARIJAN: Hajdete.
ROMAN: Gospodine. Juče čitav dan vi me ispitujete. Ja odgovaram. Ja kažem
istinu. Imate ovog svedoka, Fedorenko. Više star od mene. Ovo je strašan
čovek, Fedorenko. Vi čitate meni šta on kaže. „Dajte mi mitraljez", on kaže,
„Opet ću to učiniti". Ovo je zao čovek, zao, zao čovek. Ali ja nemam priliku da
kažem njemu, „Fedorenko, lažeš, Fedorenko, imaš pogrešnog čoveka,
Fedorenko, pogrešno se sećaš." (Čeka, nema reakcije) Kad juče prestanemo,
ja sam umoran, ne mogu da mislim, ne znam šta, gde, zašto. Ja star čovek.
Ovo morate razumeti. (Ponovo čeka; ponovo nema reagovanja.) Ali sada,
danas, ja sam svež i hoću da pitam ovog Fedorenko. On nije u pravu. Stalno
nije u pravu. Ja moram kažem njemu: Ja nisam taj Romka...
MEJDER: Ali on vas je prepoznao na fotografiji, gospodine...
ROMAN: On pravi greška! On zaboravi Romka Dva. Moj Bože! On ima
osamdeset dve godine, njegovo pamćenje je savršeno? Nemoguće. Ja kaže
vama, molim vas, ovo nije tačno. Ja moram da pitam ovaj Fedorenko. Ja
moram njemu kažem, Ti se ne sećaš Romka Dva? Njegova reč, moja reč, to je
sve što imate. Ovo nije tačno.
MARIJAN: Ono što moj klijent pita jeste, inspektore, hoće li on imati
mogućnost, ukoliko podignete optužnicu, da se suoči s ovim svedokom?
VOŠBORN: Pošto naše istražne radnje budu dovršene i, ukoliko budemo
smatrali prikladnim, mi ćemo naše nalaze proslediti Krunskoj službi za optužbe
i državnom tužiocu koji će onda odlučiti da li vašem klijentu treba ili ne treba
da bude suñeno. Ako treba, onda ćete imati sve mogućnosti da ispitate
svedoke. U meñuvremenu, mi moramo da ispitamo sve dokaze koje smo bili u
stanju da sakupimo. A to upravo i činimo. (Kratka pauza) Gospodine
Kozačenko, kada smo juče prekinuli, raspravljali smo o dogañajima u vašem
rodnom selu Starivki. Vi ste apsolutno poricali da ste učestvovali u bilo kakvoj
akciji protiv dve stotine i trideset osam Jevreja koji su tamo živeli. Da li je to
tačno?
ROMAN: Tačno. Poznavao sam te porodice. Dobri ljudi. Ne kao drugi.
Siromašni. Kao mi. Nemoguće ja njima učinim zlo. I to Fedorenko laže.
Page 32
(Vošborn čeka da vidi hoće li nastaviti. Zatimi)
VOSBORN: Mi imamo još jednog svedoka čije bismo svedočenje želeli da čujete
i zatim prokomentarišete. Ovo je bilo snimljeno na videu u Jerusalimu
početkom ove godine. Ja sam lično ispitivao svedoka uz pomoć prevodioca.
Rekao sam joj da nas interesuje svaka informacija koju bi mogla da nam pruži
o Romanu Kozačenku. Sad, ako biste samo gledali u ekran... (Uključuje video
rekorder. Svetlost pada na sveštenicu, sestru Sofiju, staru 75 godina, ženu
velike smirenosti i dostojanstva.) Molim vas navedite vaše ime i starost.
(Roman stavlja naočare, naginje se napred da bude bliže ekranu.)
SESTRA SOFIJA: Zovem se sestra Sofija. Imam sedamdeset pet godina. Živim
ovde u Jerusalimu, u Domu moga reda i to već proteklih četrdeset osam
godina.
VOŠBORN: Sofija je vaše redovničko ime.
SESTRA SOFIJA: Jeste...
VOŠBORN: A kako ste se prvobitno zvali?
SESTRA SOFIJA: Roñena sam kao Natalija Borisovna Demidenko. (Oštar,
kratak groktaj otme se Romanu.) Roñena sam u Starivki, jednom selu osam
kilometara južno od Vilivska, u Ukrajini, 3. juna 1921.
VOSBORN: Zeleo bih da vam postavim neka pitanja o dogañajima koji su se
odigrali u vašem selu 31. avgusta 1941. godine.
SESTRA SOFIJA: Ja svakako ne mogu da se setim nečega što se dogodilo
odreñenog datuma tako davno.
VOŠBORN: Verujemo da je to bilo onog dana kada su Jevreji iz Starivke bili
pobijeni. (On čeka; nekoliko trenutaka ona sedi mirno i ćuti.) Sećate se sada
toga dana? Tog 31-og avgusta 1941?
SESTRA SOFIJA: Ako je to dan onog masakra, naravno. Nikada ga neću
zaboraviti. Ponudila sam više molitvi za taj dan nego za bilo koji drugi dogañaj
u mom životu, svetovnom ili religioznom. A ovo je o Romki Kozačenku?
VOŠBORN: Jeste. Čega se sećate?
SESTRA SOFIJA: Bilo je nekoliko jevrejskih porodica koje su u to vreme živele
u Starivki. Kod mnogih su u to vreme stanovali i roñaci, ljudi koji su pokušavali
da nañu neku mirnu luku, jer, sigurna sam da vam je to poznato, progon
Jevreja imao je nepodnošljive razmere. Ne mogu da budem sigurna, ali
procenjujem da je bilo više od dve stotine Jevreja, možda čak dve stotine
pedeset u Starivki toga dana.
VOŠBORN: Gde ste vi bili?
SESTRA SOFIJA: Bila sam u našoj sobi u kući koju smo delili s drugom siročadi.
Jer, znate, komunisti su oterali mnogo ljudi, i još više pobili, naročito kulaka, a
moj otac bio je kulak, mali zemljoposednik, tako da je bilo puno dece bez
roditelja. Oba moja roditelja bila su mrtva. Ubili su ih komunisti. Delila sam
jednu sobicu s jednom drugom siroticom. Ta soba je bila otprilike iste veličine
kao i ćelija u kojoj sam sada sama. Sa mnom u sobi živela je Larisa Ivanovna
Kozačenko, Romkina sestra. (Roman ponovo ispusti groktaj) Romka je takoñe
stanovao u toj kući. Kažete 1941. Trebalo je da sam tada imala dvadeset
godina. Radila sam na poljima za tamošnju državnu farmu. Ali toga dana, rano
izjutra, mislim, predradnik je došao da nam kaže da toga dana ne smemo da
Page 33
idemo da radimo i da moramo da ostanemo unutra. Sećam se baš čudno čega
se sve čovek seti sećam se da je bilo neobično toplo.
VOŠBORN: Da li je Larisa Kozačenko bila s vama toga dana?
SESTRA SOFIJA: Jeste.
VOŠBORN: A njen brat?
SESTRA SOFIJA: Nije. On je stupio u ukrajinsku miliciju.
VOŠBORN: Šta se dogodilo pošto vam je bilo rečeno da ne idete da radite i da
ostanete unutra?
SESTRA SOFIJA: Larisa i ja smo se pitale zašto li je izdata takva naredba.
Pretpostavljam da smo nagañale, brbljale kako to već devojke rade, ne mogu
da se setim detalja, ali se sećam da smo bile zajedno kada smo začule plač,
više od plača, arlaukanje dece, zapomaganje žena. I pogledale smo kroz
prozor i ugledale kako milicija sprovodi Jevreje iz Starivke i sve njihove roñake
ka šumi izvan sela. I upravo tada Larisa je primetila da je njen brat, Romka,
bio jedan od tih vojnika, i da je nosio pušku...
ROMAN: Ne može biti, ne može biti...
SESTRA SOFIJA (preklapa se u govoru) koju je koristio da gura ove jadne
ljude, da ih tera da idu brže. A Jevrejke su držale svoju preplašenu decu.
Kukale su. A deca su plakala. I sada mogu to da čujem. Takve se stvari ne
zaboravljaju.
VOŠBORN: Da li možete ičeg drugog da se setite u vezi s tom scenom? (Sestra
Sofija razmišlja jedan trenutak)
SESTRA SOFIJA: Da. Sećam se kamiona koji je išao za tom povorkom. A reći
ću vam i zbog čega se sećam. Jer se nešto prosipalo iz njega pozadi, ličilo je na
beli prah što sam kasnije shvatila da je bio kreč, i ostavljao je trag čitavim
putem do šume. A ni to nikada neću zaboraviti.
VOŠBORN: Šta ste učinili pošto ste videli Jevreje i miliciju?
SESTRA SOFIJA: Rekla sam Larisi, hajde da ih pratimo, da vidimo šta će da
urade. U to vreme bila sam pomalo buntovna. Ali ona nije htela da ide. Plašila
se. Mislim zato što je videla svoga brata. A i zato što mislim da smo potajno
znale šta će se dogoditi. Jednostavno smo znale. Kružile su glasine i priče...
(Zaćuti)
VOŠBORN: I šta ste učinili?
SESTRA SOFIJA: Iskrala sam se iz kuće i otišla zaobilaznim putem do šume.
Nisam bila daleko odmakla kada sam začula mitraljeske rafale i pucnjavu iz
pušaka. I jauke jauke takoñe nikada neću zaboraviti dok sam živa. Ni kreštanje
ptica. Bio je tako divan letnji dan. Mislim da nije jako dugo trajalo a onda, kada
se sve primirilo, nastavila sam putem. Ušla sam u jednu rupu. Oprezno,
podigla sam glavu da pogledam preko ivice. (Zaćuti)
VOŠBORN: Šta ste videli?
SESTRA SOFIJA: Videla sam kako milicija posipa kreč u širok, dubok rov. Znala
sam da je to kreč jer sam mogla da osetim miris. Nisam mogla da vidim u rov.
Ali sam videla nekoliko ljudskih ruku kako se pružaju iz jame i hvataju za
zemlju. I to je najstrašnija stvar. Videla sam Larisinog brata, Romku, kako ide
gore-dole sa puškom i puca.
ROMAN: To nije istina, nisam bio tamo!
Page 34
SESTRA SOFIJA (preklapa se u govoru) Ruke su nestale.
VOŠBORN: Da li ste sigurni da je to bio ovaj čovek, Roman Kozačenko?
SESTRA SOFIJA: Sigurna sam.
VOŠBORN: Prošlo je više od pedeset godina.
SESTRA SOFIJA: Urezalo mi se u sećanje. (Kratka tišina)
VOŠBORN: Pošto ste videli te stvari, šta ste učinili?
SESTRA SOFIJA: Imala sam želju da pobegnem, ali dok su neki vojnici
zatrpavali jamu, drugi su bili u šumi i tražili drva za vatru. Bila sam uplašena.
Znala sam da bi bilo problema ako bi me uhvatili. Sakrila sam se tamo i
sačekala dok se nije smrknulo. Kada sam ustala videla sam da milicija
priprema sebi večeru. Mnogi od njih bili su pijani. I opet sam videla Romku.
VOŠBORN: Kako ste mogli da ga vidite ako je već bio mrak?
SESTRA SOFIJA: Zato što je čučao pored vatre, a njen odsjaj mu je
osvetljavao lice. Pripremao je hranu i delio je. Toga se jasno sećam.
VOŠBORN: Da li ste se vratili u svoju sobu?
SESTRA SOFIJA: Jesam. I učinila sam nešto vrlo glupo. Ispričala sam Larisi šta
sam videla. Nekome sam morala da kažem. Nije htela da mi veruje...
ROMKA: Zato što nije istina...
SESTRA SOFIJA: Počela je da plače i vrišti. Pretila je da će me prijaviti. I tako,
otrčala sam u crkvu, ocu Alekseju, seoskom svešteniku, i ispovedila se. Učinila
sam to jer nisam želela da oca Alekseja uvučem u nevolje. Da mu nisam rekla
kroz ispovest, to bi za njega bilo opasno. Ali, ipak, imala sam utisak da je on
već znao. Tražila sam usmerenje. Rekao je da moramo da se molimo. Tako
sam ja sedela pozadi u našoj maloj crkvi i molila se. A onda se nesto jako
čudno dogodilo. Bila sam na kolenima, povijene glave, duboko utonula u
molitvu, kada sam začula buku čizama na kamenom podu. Podigla sam pogled
i ugledala tamo tri rnlada vojnika, pripadnika milicije. Jedan od njih bio je
Romka. Otišao je u ispovedaonicu. Nije se dugo zadržao, a zatim je nekako
izleteo napolje. To je jedini način na koji to mogu da opišem. Izleteo napolje. A
trenutak kasnije, otac Aleksej se pojavio i uzviknuo, „Proklet! Ti si proklet!"
Vojnici su pobegli. On je otrčao do vrata i uzviknuo u mrak „Proklet!" Onda je
otac Aleksej pao na kolena i molio se. Bio je u strašnom stanju. Najzad, ustao
je i prišao mi. Rekao mi je da moram da odem i da se negde sakrijem. Stavio
me je pozadi u svoja kola, pokrio me ćebadima i senom, i odvezao me u
samostan blizu Petrovodija, on više ne postoji, komunisti su ga razrušili, i
sestre su me prihvatile. Nekoliko nedelja kasnije čula sam da su Nemci ubili
oca Alekseja.
VOŠBORN: Dok ste se molili u crkvi, a vojnici ušli, jesu li vas oni videli?
SESTRA SOFIJA: Ne znam...
VOŠBORN: A kada je Roman Kozačenko izleteo iz ispovedaonice, da li vas je
video?
SESTRA SOFIJA: Zaista ne mogu da kažem mislim da nije jednostavno se ne
sećam...
VOŠBORN: Da li znate šta se dogodilo s Larisom Kozačenko?
SESTRA SOFIJA: Samo glasine. Čula sam da me je prijavila vlastima. I oni su
je ubili. (Roman hrapavo suvo jeca.) Zato što je, znate, suviše znala.
Page 35
VOŠBORN: Koliko ste dugo ostali u samostanu?
SESTRA SOFIJA: Nikada ga nisam napustila. Pristupila sam redu. A posle rata,
poslali su me ovamo, u naš dom u Jerusalimu.
VOŠBORN: Imali još nešto što biste hteli da kažete?
SESTRA SOFIJA: (Razmišlja neko vreme.)Tokom čitavog mog religioznog
života, molila sam se da nañem usmerenje. Provela sam duge sate u
razmišljanju i tražila savet od onih mudrijih i učenijih od mene. Pitala sam
zašto. Zašto su Jevreji bili stvoreni da tako strašno pate? I došla sam do ovog
zaključka. Nije to zato što je jedan od njih izdao našeg Gospoda. Nije to zato
što su ga predali Rimljanima, znajući da će on biti raspet. Ne. To je zato što su
ga odbacili. Oni su odbacili našeg oca Isusa Hrista kao sina božjeg, i ne veruju
da je on pravi Mesija. Zbog toga, njih stalno nemilosrdno progone. I ako
Romka Kozačenko treba da bude kažnjen zbog svojih greha, ja ću se zahvaliti.
Ne zato što verujem da pravda mora biti zadovoljena ili da će njegove žrtve biti
osvećene ili zato što on zaslužuje da bude kažnjen, iako ja verujem u sve te
stvari. Ne, ja ću se zahvaliti zato što će njegove patnje biti jedini put njegove
večne duše ka pravom, večnom iskupljenju. (Svetla koja je obasjavaju blede.
Tišina u isledničkoj sobi. Onda, Roman iznenada ustane i ispusti zastrašujući
urlik iz dubine duše, dug i pun agonije. Kad krik zamre, on ječi, bolno, glasnim
hvatanjem daha. Niko drugi se nepokreće. Svetla blede do zatamnjenja.)
(Pale se svetla. Terasa kuće porodice Fild. Nekoliko nedelja kasnije. Podne.
Džulijan ima na sebi odelo, drži mobilni telefon, korača, čeka da mu se jave na
poziv. Kresida, zapuštena izgleda i Roman, na sebi ima isto odelo, dolaze iz
kuće. Kresida drži Romana za ruku.)
DŽULIJAN: Preduzeću sve da ih pomcre odavde makar to bilo poslednje što ću
učinili. (U telefon) Rodni? Džulijan. Slušaj, upravo smo se vratili iz istražnog
suda i šta? (Sluša) Da, da pušten je uz kauciju, naravno, uz kauciju, položio
sam garanciju, ali nije u tome stvar, stvar je u tome što su mi dripci pred
kapijom. (Sluša) Dripci. Novinari, dripci, opasulji se, Rodni. Oko pedeset njih,
TV kamere, gomila njih, jebi ga! (Sluša) Nije to važno, moje pitanje glasi, kako
da ih se kurtališemo? (Sluša) Ne, nisu na prilaznom putu niti pred vratima. Oni
su ispred kapije. (Sluša) Ali to je smešno! Oni su prava napast, prave krkljanac
i galame, jebi ga. Jedva smo se provukli kolima, blicevi sevaju, guraju
mikrofone u kola. (Sluša) Eh, nema od tebe vajde. (Isključi telefon, sklanja
ga.)
KREŠIDA: Šta kaže?
DŽULIJAN: Ako ne vrše povredu privatnog poseda... (Naglo prekine da govori.)
KRBSIDA: Romka, treba da prilegnete.

ROMAN: Ne. (Marijan ulazi iz kuće.)
KRESIDA (skoro u suzama) Molim vas, Romka, nemojte se prepirati sa
mnom...
DŽULLIAN: Romka, učinite bar jednom u životu ono što vam se kaže.
KRESIDA: Džulijane, molim te, njemu nije dobro. A ni ja nisam baš najbolje
raspoložena. Ja ću vas odvesti. (Odvodi Romana. Tišina.)
Page 36
DŽULIJAN: I šta sad?
MARIJAN: Daćemo instrukcije višoj instanci.
DŽULIJAN: Sigurni ste da će dobiti pravnu pomoć od vlade?
MARIJAN: Jesam. (Tišina)
DŽULIJAN: Žena mi se ne oseća baš najbolje.
MARIJAN: Da. Bila sam zapanjena kada sam je danas videla. Nisam je videla
nekoliko nedelja i...
DŽULIJAN: Ima mučne snove. Svake noći odkad.. Nije uopšte radila na svojim
poslovima. Seća se nekih stvari, a ne seća nekih drugih. Loše pamti. Voleo bih
da ode lekaru, a hoće li ona? Neće.
MARIJAN: Pa to je razumljivo, zar se ne slažete?
DŽULIJAN: Šta, to što neće da vidi lekara? (Korača, zatim stane, sedne.)
Iznenañen sam da su podigli optužnicu protiv njega. Vi ste rekli da su
identifikacioni dokazi bili vesto napravljeni, da su svi ostali dokazi bili posredni,
a opet tu smo gde smo, on je optužcn i predat sudu. A svetski mediji su se
ulogorili na našem pragu. Sjajno.
MARIJAN: Na neka pitanja se moraju naći odgovori. (Kresida se vraća)
KRESIDA: Neće da legne. Samo sedi tamo, skljokan u solici. (Tišina) Oh, Bože,
ne mogu da prestanem da plačem. (Tišina) Mislim da je odvratno ono što se
danas dogodilo. (Tišina) Jadan starac na optuženičkoj klupi, policajci sa obe
njegove strane, jadan starac optužen za zločine koje je navodno počinio pre
pedeset pet godina. Pa to je nemoralno. To je nepravično. To je necivilizovano.
Otkud može suñenje da mu bude fer? Znamo šta će porota reći. Kazace ako se
policija upuštala u sve te probleme, onda mora da je kriv. Ili de tu presuditi
mediji? A kakve dokaze oni imaju? Dvoje staraca, starih koliko i on, još starijih,
koji se sećaju dogañaja od pre pedeset godina? Kako može da se veruje
njihovom sećanju? Ne mogu ni svom da verujem. Romka kaže da nije bio
tamo. Kako on to da dokaže? Hode li sad on da pronañe neke druge starije
svedoke koji de mu pružiti alibi? I na kraju, bide njegova reč naspram njihove,
a ja verujem njemu. On mi je prijatelj. I ja cenim prijaleljstvo iznad svega... ja
sam odana prema prijateiju. Pa to je smešno! Znate li šta ja mislim da je ovo?
Mislim da je ovo isto što i odmazda.
MARIJAN: Pretpostavljam da su svi sudski slučajevi, bilo da izriču novčane
presude ili zatvorske presude, na ovaj ili onaj način, odmazda.
KRESIDA: Nemojte da se ponašate zaštitnički prema meni. To je osveta. I to je
sve. Staromodna, Starozavetna osveta. I ništa više. I ništa manje. A tako bi
trebalo i da kažu. Ima sedamdeset osam godina, za ime boga. Samo treba da
ga pogledate, on sad neće nikome učiniti nikakvo zlo, ako je to ikada i učinio,
možete videti, možete da vidite da nije zao.
MARIJAN: Niko od njih nije bio zao.
KRESIDA: I nemojte tu da mi popujete. Za ime boga, nemojte da mi
popujete...
MARIJAN: Ne popujem ja...
KRESIDA: O, da, popujete, čujem ja to u vašem tonu, izveštačenom, veselom,
pobožnom...
DŽULIJAN: Kresi, smiri se...
Page 37
KRESIDA: Neću da se smirim, neću da mi popuje…
DŽULIJAN: Nemoj tako da razgovaraš s njom, Kresi...
MARIJAN: Gospoño Fild, možete sa mnom da razgovarate kako god hoćete,
zaista mi ne smeta. Ali neću da zapadnete u grešku koja, sigurna sam, jeste
jedna fraza koju razumete. Moj muž i ja često raspravljamo o tome. I on
veruje u zlo. Ja ne verujem...
KRESIDA: Oh, to je ona omiljena tema, je li tako? Na to ste mislili kad ste
pomenuli vašu omiljenu temu?
MARIJAN: Kažu nam da su čitave nacije bile izmanipulisane, prevarene,
korumpirane od strane šačice zlih ljudi. Ja to ne prihvatam i nikada nisam.
Verovati u zlo razrešava nas svih odgovornosti...
KRESIDA: Držite mi predavanja, ne želim da čujem, nemojte mi držati
predavanja, molim vas, molim vas, ne želim da čujem...
MARIJAN (nastavlja veselo) Ono što se dogodilo je ljudski, nažalost i za osudu
ljudski. Nije banalno, kako su neki tvrdili. Već ljudski. Kao mi. Sad, prezirem
nasilje...
DŽULIJAN: Da, da, svi mi preziremo nasilje...
MARIJAN: Nadam se. Prezirem nasilje, ali prepoznajem nasilje u sebi. I za
trenutak poverovati da su zločinci bili zli odmah nam pomeri pamet. Pomislite
samo na broj pobijenih, šest miliona Jevreja, milioni drugih, samo pomislite na
brojeve onih koji su morali biti uključeni za njihovo uništenje. Hiljade.
Bezbrojne hiljade. Stotine hiljada. Svi oni zli? Ne. Niko od njih. U pravu ste.
Gospodin Kozačenko nije zao. Ništa u vezi gospodina Kozačenka nije zlo niti je
ikada bilo. On je duboko, patetično human. Ali njega treba braniti i to ga treba
dobro braniti. Što znači da ću ja dati sve od sebe za njega. Neću dopustiti
sistemu, društvu u kome ja uživam podosta slobode, da bude optuženo da je
izdalo na sudu najviše standarde pravičnosti i pristojnosti po kojima je ono s
pravom čuveno...
DŽULIJAN: Isuse, kako ste vi popustljivi. Naš dragi sistem nije savršen, zar ne?
On pravi gigantske brljotine zato što sudije uvek veruju policiji a policija čini
sve kako bi došlo do osude.
MARIJAN: Ipak. Brljotine se otkriju, odluke preinače. I to je, isto tako, deo
sistema.
KRESIDA: Ima samo jedno pitanje...
DŽULIJAN: Kresi, molim te, smiri se, prestani da plačeš...
KRESIDA: Ne mogu! (Smiri se na trenutak.)
DŽULIJAN: Pa, ako hoćete da čujete moju teoriju, mislim da je izuzetna.
MARIJAN: Kakva mislite da je?
DŽULIJAN: Izuzetna. Mislim da se još uvek nalazimo u džungli, kako puzimo po
iskonskom glibu. Da, mislim da je to naš način izabiranja populacije. Uopšte
nije human, već životinjski, atavistički, primitivni impuls. Ima previše nas pa
smo tako primorani da smanjujemo brojeve. Zato to stalno tako ide. Ali to je
nešto u šta mi ne želimo da verujemo pa zato mi to malo zamutimo i
nazovemo genocid i holokaust i masovna ubistva, ali mi tu samo vršimo odabir.
Nemamo izbora.
MARIJAN: Nemamo izbora? Pa to je ogavno. To otklanja pojam odgovornosti
Page 38
što je nepodnošljivo. A šta se dogodilo s moralnošću, osećanjem šta je
ispravno a šta pogrešno, to nameće najstrašniju obavezu i čini nas
odgovornim. Bilo je to masovno ubistvo, organizovano na širokoj osnovi.
Izbor? Muda Marjanova.
KRBSIDA (I dalje plače; obraća se Marijani) Hoću da mi se odgovori na pitanje.
To je jedino pitanje koje vredi postaviti. Da li verujete da je Romka kriv?
MARIJAN: Vera? Kakve veza ima vera sa time? Vera pripada crkvi. Ovde sam
da se postaram da gospodinu Kozačenku bude pošteno suñeno i da svedoci
budu pouzdani. Vera tu nije uključena.
KRESIDA: Kriv ili ne, jadnog starca ne treba izvoditi na sud za zločine koji su
se navodno dogodili pre više od pedeset godina...
MARIJAN: Molim vas prekinite da pričate o jadnom starcu. Nesumnjivo je bilo
jadnih staraca meñu žrtvama. Pričajte malo o njima, promene radi.
KRESIDA: Vi znači verujete da je kriv. (Tišina) Ja mislim da bi trebalo da
praštamo i zaboravljamo, hrišćani smo, zar ne? (Odnekud, Romanov glas, kuka
iplače.)
DŽULIJAN: Gde je sad to do ñavola? (Ode da pogleda) Eno ga pored Rozinog
groba a neki tip ga fotografiše. (Dere se) Hej, vi! Gubite se s mog poseda!
Romane! Prekinite više! (Vraća se ostalima) Ako opet pokušaju, pozvaću
policiju...
KRESIDA: Da li je iko čuo šta sam rekla? Da li me iko sluša? Ja sam ovde ta
koja je kažnjena, ja sam ta. Slušajte me. Rekla sam, mi smo hrišćani. Mi treba
da praštamo i da zaboravljamo.
MARIJAN: Ponovo ću da vas ukorim, gospoño Fild. Prvo, nismo mi ti koji treba
da opraštamo. Samo žrtve mogu da oproste. Mi to ne možemo da činimo u
njihovo ime. Imamo dužnost prema mrtvima...
KRESIDA: Sad mi opet popuje.
MARIJAN: A kako smemo da se usudimo da zaboravimo najstrašniji dogañaj u
ljudskoj istoriji? Mi to zaboravljamo na naš rizik. Jer ako zaboravimo na to, to
će se ponovo dogoditi. Ako zaboravimo na to mi ćemo dopustiti onima koji ga
sada poriču da trijumfuju. Posle takve jedne činjenice oni koji kažu da se
holokaust nikada nije ni dogodio predstavljaju saučesnike.
KRESIDA: Ne možete da nastavite tako sve dalje i dalje pa doveka. Sve je to
davna istorija...
DŽULIJAN: Da, ali mi volimo da se sećamo naše istorije, zar ne, mi samo ne
želimo da se drugi ljudi sećaju svoje. (Marijan se osmehne) Znate li šta sam
pročitao pre neki dan? U dvanaestom veku zapalili smo Jevreje i veliki
hrišćanski heroji krstaških ratova uvek su kretali na put sa zabavom na kojoj
su goreli Jevreji. (Smeje se)
KRESIDA: Umukni Džulijane, umukni, umukni! Ništa ti ne znaš o tome,
dvanaesti vek, krstaški ratovi... (Marijan ustaje. Kresida stane ispred nje.)
Hajde, priznajte, ovo je osveta, osveta, to je samo to, ništa drugo do osveta.
To je ono što oni žele. To je ono što žele Jevreji, osvetu.
MARIJAN (opasno mirna) Molim vas da vodite računa šta ćete sledeće reći,
gospoño Fild.
KRESIDA: A što bih ja vodila računa? Znate da je to tačno. Isus je učio
Page 39
opraštanju, a Jehova je učio osveti. U tome je razlika. Zbog toga je Romka
danas bio na optuženičkoj klupi. Oni hoće osvetu... (Roman teturajući uñe. Pio
je.)
DŽULIJAN: Romane, šta radite ovde? Obećali ste Kresi da ćete se odmarati...
ROMAN: Ne mogu da ostanem sam. Unutra mi je hladno. Ja sam uplašen
čovek. Jutrom, u podne, noću, proklet. Stojim na suncu, okrenem lice suncu,
ne osećam toplotu, ali u mom sreu, zima, led, dubok, dubok mraz. Mi smo u
zamci koju je napravio ñavo, tako mi je rekao otac Aleksej...
DŽULIJAN: Oh, Isuse...
ROMAN: Da, Isuse, Isus, Isus, gde je moj Isus? Kukao sam mojoj Morin, govori
Hristu o meni. Star sam. Imam težak život. Nemam nikoga.
DŽULIJAN: Prestanite da sažaljevate sebe. (Roman plače.)
KRESIDA: Pogledajte ga. Zar im to nije dovoljno? Pogledajte ga. Zar to nije
dovoljno osvete? (Nema reagovanja) Čekam na odgovor, gospoño Stoun. Da li
vam je ponestalo argumenata. Da li vas je vaša diploma iz filozofije izneverila?
Da li je vaš bunar divno sročenih rečenica i izuzetno iskazanih misli presušio?
Isus je učio opraštanju a Jehova je učio osveti, to je ono što sam rekla. Vi ljudi
želite osvetu, samo to želite vi ljudi...
MARIJAN: Vi ljudi? Na koga tomislite?
KRESIDA: Moj otac je dao svoj život za vas ljude. (Tišina)
MARIJAN: Gospoño Fild, izneću vam to žestoko i izneću vam to otvoreno. Kada
su Nemci izabrali Adolfa Hitlera, ljudsko biće uzgred budi rečeno, mnogi su
rekli da je nudio nadu njihovoj budućnosti. Ogromna masa se sjatila uz njega.
Ne zli ljudi, već obični, dobri, hrišćani...
KRESIDA: Samo sam čekala na to, da, da, hrišćani...
MARIJAN: Pitali ste me, a ja ću vam reći, a vi ćete da me slušate. Svi su oni
znali da je u suštini onoga što je Adolf Hitler nudio bila mržnja prema
Jevrejima. Nije on to tajio. Naprotiv, on je to glasno proklamovao i jasno. Znali
su oni, ali su odabrali da na to ne obraćaju pažnju...
KRESIDA: Dosta više, molim, dosta više, ovo je moja kuća...
MARIJAN: Mržnja prema Jevrejima bila je suština nacizma. To je bio taj otrov.
A većina njih je već dobro popila. Taj otrov su im davali njihovi roditelji i
roditelji njihovih roditelja i nebrojene generacije, tako da su postali imuni.
Mržnja prema Jevrejima je kulturna norma u našoj civilizaciji, kultivisana i
kojoj je dopušteno da sazreva tokom više od dve hiljade godina. Nemojte više
piti tog otrova, gospoño Fild. Spremna sam da pomislim da je vaš otac umro za
svoga kralja i otadžbinu. Umro je da bih ja mogla da sprovodim svoj zakon, da
biste vi mogli da učile za vasu diplomu i da bi vaš muž mogao da zarañuje pare
i ide u operu.
ROMAN: Kako ona može ovako da greši?
DŽULIJAN: O čemu vi to?
ROMAN: Sestra Sofija, kako ona može da napravi ovakvu grešku? Ona kaže ja
ubio moju sestru. To nije tačno. To nije tačno. Nisam bio tamo. Ona se loše
seća. Kako može da kaže ja ubio sestru? (Tišina. Marijan počne da prikuplja
svoje stvari.)
KRESIDA: Imate samo jednu odbranu, Romka, dragi. Postoji samo jedna
Page 40
odbrana. Poričite. Ne samo ove optužbe protiv vas, već čitavu jevrejsku
izmišljotinu...
DŽULIJAN: Kresida...
KRESIDA: Otkud znamo da se to zaista dogodilo? Bez obzira na vašu sestru,
Romka, otkud znamo da su svi ti milioni ljudi uopšte pobijeni? (Mir) Hoću
odgovor. Ja sam jedan od vaših saučesnika posle dela. Porećićemo to. To je
naša odbrana. Porećićemo. To se nikada nije dogodilo. Ništa od toga. Ikada.
(Marijan veoma iznenada i s velikom žestinom zvizne Kresidu preko lica
nadlanicom. Kresida je u prvom trenutku zgranuta. Takoñe i ostali. A onda
Kresida polako klone na tlo. Džulijan pohita prema njoj, drži je i teši. Marijan
se okrene i ugleda Romana ispred sebe, stisnutih pesnica, sveg uzdrhtalog.
Marijan povije glavu, pokrije lice. Niko se ne pokreće. Kresida plače. Roman joj
prilazi, klekne pored nje, drži je za ruku. Samo se čulu Kresidini bolni jecaji.
Svetlost bledi do zatamnjenja.)
Page 41

Ronald Harvud - Majstor

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ronald Harvud - Majstor

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Ronald Harvud - Majstor

Preveo: ðorñe Krivokapić

Drama se dogaña na terasi kuće u provinciji u Saseksu i u prostoriji za

VOŠBORN: Policija. Detektiv inspektor Vošborn, a ovo je D. C. Mejder,

(Zatamnjenje. Svetla se pale. Ista scena. Nekoliko sati kasnije. Džulijan,

(Pale se svetla. Nekoliko dana kasnije. Predvečerje. Marijan Sloun, gipka,

Soba za saslušanja, Skotland Jard. Nekoliko nedelja kasnije, odmah posle

ROMAN: Ja razgovara s major Lenard. To je činjenica. Mi postanemo prijatelji.

ROMAN: Jeste, ali ne znači da ja ide s jedinica. To znači ja sam na dužnost, da

KRESIDA: Razgovaraj sa mnom, Džulijane, visim o koncu, nisam spavala, ta

(Svetla se pale. Soba za saslušanja u Skotland Jardu. Narednog jutra. Dodatje

KRBSIDA: Romka, treba da prilegnete.

You might also like