Stiven King : Pod Kupolom

U spomen na Surendru Dahjabhaja Patela.

Nedostaješ nam, prijatelju.

Koga tražiš

Kako se ono zvaše verovatno ćeš ga naći na utakmici u našoj palanci Znaš šta mislim ovo
je palanka, sinko

Svi navijamo za naš tim

Džejms Makmartri

Neki (ali ne svi) zatečeni u Česters Milu, na Dan Kupole:

GRADSKI ZVANIČNICI:
Endi Sanders, prvi gradski otac
Džim Reni, drugi gradski otac
Andrea Grineli, treći gradski otac

OSOBLJE DlVLJE RUŽE ROUZ:

Rouz Tvitčel, vlasnica
Del Barbara, kuvar
Enson Viler, perač suña
Endži Makejn, konobarica
Dodi Sanders, konobarica

POLICAJCI:
Hauard Djuk Perkins, šef policije
Piter Randolf, pomoćnik šefa policije
Marti Arseno, policajac
Fredi Denton, policajac
Džordž Frederik, policajac
Rupert Libi, policajac
Tobi Vilan, policajac
Linda Everet, policajac
Stejsi Mogin, policajac dispečer
Džunior Reni, specijalni zamenik
Džordži Ru, specijalni zamenik
Frenk Deleseps, specijalni zamenik
Melvin Sirls, specijalni zamenik
Karter Tibodi, specijalni zamenik

SVEŠTENICI:
Prečasni Lester Kogins, iz Crkve Hrista Spasitelja
Prečasna Pajper Libi, iz Prve kongregacione crkve

MEDICINSKO OSOBLJE:
Ron Heskel, doktor
Rasti Everet, lekarski pomoćnik
Džini Tomlinson, medicinska sestra
Dagi Tvitčel, bolničar
Džina Bafalino, dobrovoljna medicinska sestra
Harijet Bigelou, dobrovoljna medicinska sestra

KLINCI:
Litl Volter Buši
Strašilo Džo Maklači
Nori Kalvert Ben Drejk
Džudi i Dženel Everet
Oli i Rori Dinsmor

VlĐENIJI GRAĐANI:
Tomi i Vilou Anderson, vlasnici upravitelji Dipersa
Stjuart i Fernald Boui, vlasnici upravitelji Bouijevog pogrebnog zavoda
Džo Bokser, zubar
Romeo Berpi, vlasnik upravitelj Berpijeve robne kuće
Fil Buši ili Šef, glavni kuvar sumnjive reputacije
Samanta Buši, njegova supruga
Džek Kejl, menadžer samoposluge
Erni Kalvert, menadžer samoposluge (u penziji)
Džoni Karver, radnik u bakalnici
Olden Dinsmor, proizvoñač mleka
Rodžer Kilijan, proizvoñač pilića
Lisa Džejmison, bibliotekarka
Kler Maklači, mama Strašila Džoa Alva
Drejk, Benijeva mama
Stabi Norman, trgovac starinama
Brenda Perkins, supruga šefa policije Perkinsa
Džulija Šamvej, vlasnicaurednica lokalnih novina
Toni Gaja, sportski novinar
Pit Friman, novinski fotograf
Sem Verdro Štrokavi, gradski pijanac

DOŠLJACI:
Alisa i Ejdan Eplton, siročad Kupole („kupoločad“)
Terston Maršal, obrazovan čovek, vičan lečenju
Kerolin Sterdžes, postdiplomac

PSI VREDNI POMENA:

Horas, korgi Džulije Šamvej
Klover, nemački ovčar Pajper Libi
Odri, zlatni retriver Everetovih
 AVION I MRMOT

Česters Mil je blistao pod jutarnjim suncem kao da je jutros podignut. Tako je izgledao
Klodet Sanders sa visine od sedamsto metara, na času letenja. Automobili su grabili Glavnom
ulicom, namigujući pod suncem. Činilo joj se da će oštri toranj Kongregacione crkve svakog časa
razderati besprekorno čisto nebo. Sunce se odražavalo na površini reke Prestil, dok je seneka V
letela preko nje. Voda i avion su sekli grad po istom, dijagonalnom kursu.
„Čak, mislim da sam videla dva dečaka pored Mirovnjačkog mosta! Pecaju!“ Osmehnula
se, poneta oduševljenjem. Časove letenja je plaćao njen suprug Endi, najviši zvaničnik gradića,
iako je iz sveg srca verovao da bi Bog dao čoveku krila da je hteo da on leti. Njen mužić je bio
mek kao duša. Na kraju bi uvek bilo po njenom. Od samog početka je uživala u letenju. Nije to
bila obična radost, već istinsko oduševljenje. Danas je po prvi put uvidela šta čini letenje
čudesnim i magičnim.
Čak Tompson, njen instruktor, blago je dodirnuo upravljač pre nego što je pokazao na
instrument tablu. „Siguran sam da si u pravu“, rekao je, „ali ne zaboravljaj gde smo i šta radimo,
Klodi, jel’ važi?“
„Izvini, izvini.“
„Nema potrebe za izvinjavanjem.“ Godinama je učio ljude da lete. Voleo je polaznike
poput Klodi, one koji rado usvajaju nova znanja. Endi Sanders će možda uskoro dobrano odrešiti
kesu. Seneka joj se dopadala. Izrazila je želju da kupi istu takvu, samo novu. Reč je o miliončetu
dolara. Klodi Sanders nije bila razmažena, ali je upražnjavala nekoliko skupih hobija, koje je
srećni Endi svesrdno finansirao.
Čak je voleo baš ovakve dane: neograničenu vidljivost, bez daška vetra, savršene uslove
za učenje. Seneka se ipak ljuljala, zbog nervoznog petljanja s komandama.
„Nema potrebe za nervozom. Letećemo iznad Stodevetnaestice. Spusti se se na trista
metara.“
Poslušala ga je. Čak se opustio. Avion je ponovo mirno odmicao nebom.
Preleteli su preko Renijevog placa za prodaju polovnih automobila i ostavili grad za
sobom. Polja su se pružala s obe strane Stodevetnaestice. Drveće je plamtelo od jesenjih boja.
Senekina krstasta senka je letela preko asfalta. Tamno krilo je nakratko prešlo preko
čovekamrava, s rancem na leñima. Čovekmrav je podigao glavu i mahnuo. Čak mu je uzvratio
pozdrav, iako je znao da ga onaj na zemlji ne vidi.
„Prokleto divan dan!“, kliknula je Klodi. Čak se nasmejao.
Ostalo im je još četrdeset sekundi života.
Mrmot je trapavo grabio pored Stodevetnaestice. Išao je u pravcu kilometar i po
udaljenog Česters Mila. Plac za prodaju polovnih automobila Džima Renija bio je za njega samo
niz treperavih odblesaka, na mestu gde je put skretao ulevo. Mrmot je planirao (koliko god se za
mrmota to može reći), da šmugne nazad u šumu, mnogo pre nego što tamo stigne. Ivica druma je
zasad bila bezbedna. Nije hteo da se ovoliko udaljava od svog boravišta, ali ga je sunce prijatno
grejalo po leñima.
Nozdrve su mu se punile prepoznatljivim mirisima. U glavi su mu se obrazovali
rudimentarni obrisi, koje bi neko mogao nazvati slikama.
Zastao je da bi se nakratko oslonio na zadnje šape. Vid mu je oslabio, ali je još bio
dovoljno dobar da bi razaznao ljudsko biće. Hodalo je u njegovom pravcu na drugoj strani druma.
Mrmot je rešio da nastavi put. Ljudska bića su ponekad ostavljala jestiv otpad za sobom.
 Bio je star i debeo. Za života je opustošio mnogo kanti za ñubre. Puteve do deponije
Česters Mila poznavao je kao tri tunela svoje jazbine. Na ñubrištu je uvek bilo ukusnih stvari za
jelo. Ljuljao se, prebacujući se s nožice na nožicu, kao što dolikuje matorom mrmotu. Motrio je
ljudsko biće na drugoj strani druma.
Zaustavilo se. Mrmot je shvatio da je opažen. Video je palu brezu desno od sebe.
Sakriće se ispod drveta, dok ljudsko biće ne proñe. Zatim će ispitati njegove tragove, u
potrazi za ukusnim poslasticama...
To su bile poslednje mrmotove misli. Učinio je još tri sitna, gegava koraka, iako je bio
presečen nadvoje pre nego što se srušio pored puta. Krv je brizgala na sve strane. Utroba mu se
prosula po prašini. Zadnje noge su se dva puta trznule i zauvek umirile.
Njegova poslednja misao pre večite tame koja čeka sve nas, mrmote i ljude podjednako,
beše: Šta se desilo?
Sve iglice na brojčanicima instrument table su zamrle.
„Šta se, doñavola, dogaña?“, reče Klodi Sanders. Okrenula se prema Čaku.
Pogledala ga je razrogačenim očima, zbunjeno i bez panike. Nije bilo vremena za paniku.
Čak nije gledao u instrumenttablu. Posmatrao je kako se nos aviona savija ka njemu. Oba
propelera su se raspala pred njegovim očima.
Nije imao vremena da išta vidi. Nije bilo vremena za reakciju. Seneka je eksplodirala
iznad Stodevetnaestice. Posejala je plamen po poljima, plamen i delove tela. Klodetina
zadimljena podlaktica je tresnula pored mrmota, uredno presečenog nadvoje.
Bio je dvadeset prvi oktobar.
 BARBI

Barbiju je laknulo kad je prošao pored Fud Sitija i ostavio centar gradića za sobom.
Osećao se još bolje kad je prošao pored natpisa:
NAPUŠTATE NASEOBINU ČESTERS MIL
VRATITE NAM SE ŠTO PRE!
Bilo mu je drago što odlazi odavde, ne samo zato što je dobio batine.
Uživao je u selidbi. Dobio je svoje na parkiralištu Dipersa ali je dve nedelje pre toga
hodao pod vlastitim sivim oblačkom.
„U duši sam skitnica“, obratio se samom sebi, sa osmehom, „skitnica na putu ka Velikom
nebu.“ Doñavola, zašto ne bih bio? Montana! Ili Vajoming. Možda i jebeni Rapid Siti, Južna
Dakota. Otići ću bilo gde, samo da ne budem ovde.
Okrenuo se, u pravcu sve bližeg zvuka motora. Podigao je palac i krenuo unatraške.
Video je divnu kombinaciju: stari, prljavi ford pikap, s mladom plavušom za volanom. Odlučila
se za njemu najdražu, pepeljastoplavu nijansu.
Najsrdačnije se osmehnuo. Devojka za volanom pikapa uzvratila mu je osmehom.
Poješće poslednji ček s platom iz Divlje ruže Rouz, ako je imala i dan više od devetnaest
godina. Bila je premlada za gospodina od trideset leta, iako im zakon ne bi stajao na putu, kao što
se govorilo u Ajovi njegovog detinjstva, provedenog u senkama kukuruza.
Kamion je usporio. Požurio je ka njemu... ali je on ponovo ubrzao. Nakratko ga je
osmotrila u prolazu. Još uvek se smešila, ali žalosno. Mozak mi je na trenutak preskočio, govorio
je taj osmeh, ali sam se brzo dozvala pameti.
Barbi je pomislio da je odnekud zna, iako nije bio siguran odakle. Nedelje ujutru u Divljoj
ruži uvek su bile prava ludnica. Pomislio je da je video sa starijim čovekom, verovatno ocem.
Lica su im bila uglavnom uronjena u rašireni nedeljni Tajms. Da je mogao da joj se obrati u
prolazu, rekao i joj: Mogla si da me primiš na suvozačko sedište, kad si već jela moju kobasicu i
jaja.
Sudbina mu nije pružila tu priliku. Samo je podigao ruku, u nema ljutiš pozdravu.
Zadnja svetla pikapa su zatreperila, kao da se predomišlja. Vozilo je ubrzalo kad su se
ugasila.
Često će se sećati ove scene, obasjane toplim oktobarskim suncem, dok se situacija u
Milu bude pogoršavala iz dana u dan. Neprestano će razmišljati o predomišljanju, u obliku
treptanja zadnjih svetala... kao da ga je ipak prepoznala.
To je kuvar iz Divlje ruže Rouz. Skoro sam siguran. Možda bi trebalo...
I bolji ljudi od njega su padali u ponor zvani možda. Njegov život bi pošao potpuno
drugačijim tokom da se predomislila. Sigurno je uspela, zato što nikad nije video zgodnu plavušu
u prljavom, starom fordu F-150. Prešla je granicu gradskog atara nekoliko minuta (ili čak
sekundi) pre nego što se naglo zatvorila.
Bio bi na bezbednom, s druge strane, da ga je povezla.
Izuzev, palo bi mu na pamet, kad san nije hteo na oči, ako zaustavljanje da bi me pokupila
ne bi predugo trajalo. I u tom slučaju ne bih bio ovde, baš kao ni ona.
Ograničenje brzine na Stodevetnaestici je osamdeset kilometara na čas. Pri toj brzini...
U tom trenutku bi pomislio na avion.
Avion je preleteo preko njega, baš kad je prošao pored Renijevog placa za prodaju
polovnih automobila. Nije voleo to mesto. Na njemu ne bi kupio ni limun (već godinu dana nije
imao kola, poslednja je prodao u Punta Gordi, Florida). Džim Reni Džunior je bio meñu
napadačima one noći na parkiralištu Dipersa. Dečkić iz fakultetskog bratstva je hteo da se
dokaže. Dokazivao se s gomilom drugara, pošto sam nije mogao. Barbi je znao da Džim Džuniori
ovog sveta tako izravnavaju račune.
Ostavio ih je za sobom. Džima Džuniora, Džima Renija, Divlju ružu Rouz (Pržene lignje
su naš specijalitet! Uvek „u komadu“, nikad „iseckane“), Endži Makejn, Endija Sandersa. Stekao
je sadržajno iskustvo, uključujući i Dipers. (Batine na parkiralištu su naš specijalitet!) Sve je to
sad iza njega. Šta je ispred? Pa, vrata Amerike. Doviñenja, palanko, zdravo, Veliko nebo.
Možda će, doñavola, ponovo zapucati na jug. Dan je bio divan, ali će zima nahrupiti svom
snagom posle par stranica kalendara. Jug se nameće kao mudar izbor. Nikad nije bio u Maskl
Šolsu, ali mu se ime dopadalo.
Zvučalo je kao prokleta poezija. Ideja ga je toliko oraspoložila da je podigao glavu i
veselo mahnuo, kad je čuo zvuk avionskog motora. Nadao se da će mu pilot otpozdraviti krilima,
ali se to nije dogodilo, iako je vazduhoplov leteo sporo i nisko. Barbi je pretpostavio da su to
turisti. Ovo je dan kao stvoren za njih. Lišće je plamtelo. Možda je u avionu neki klinac s
učeničkom dozvolom, previše usredsreñen na letačka pravila da bi otpozdravio lutalicama poput
Dela Barbare.
Poželeo im je sreću. Iz sveg srca im je poželeo sve najbolje, bilo da su u pitanju turisti ili
klinac na šest nedelja od prvog samostalnog leta. Dan je bio božanstven.
Posle svakog koraka od Česters Mila bivalo mu je sve lakše. Putovanje okrepljuje dušu, u
gradu je bilo previše nitkova.
Možda bi selibda u oktobru trebalo da postane zakonska obaveza, pomislio je.
Novi nacionalni slogan: SVI SE SELE U OKTOBRU. Dozvole za pakovanje se dobijaju
u avgustu, isplatite kiriju do sredine septembra i...
Zastao je. Ugledao je mrmota nedaleko od sebe na drugoj strani crnog, asfaltnog druma.
Bio je to prokleto debeli primerak. Lukav i drzak, takoñe. Video je i palu brezu koja je štrčala ka
drumu. Barbi bi se kladio da će se mrmot sakriti ispod drveta i sačekati da veliki, zli dvonožac
proñe. Mimoišli bi se kao dve skitnice, ako to ne bi učinio. Ona na četiri noge bi krenuo na sever,
a ona s dve na jug. Nadao se da će se baš to dogoditi. To bi bilo fino.
Sve to je proletelo kroz Barbijev um za nekoliko sekundi. Senka aviona je još bila izmeñu
njega i mrmota. Crni krst je grabio preko autoputa. Dve stvari su se desile gotovo istovremeno.
Prva se ticala mrmota. U jednom trenutku je bio čitav, a u drugom raspolovljen.
Obe polovine su se grčile i krvarile. Barbi je zastao. Zinuo je od čuda, još sasvim
nezaraslom vilicom. Mali avion je baš tad eksplodirao, tačno iznad raspolovljenog mrmota.
Barbi je podigao glavu. S neba je padala zgužvana verzija slatkog aviončića, dostojnog
Bizaro Vorlda (Bizzaro world izmišljena planeta, u obliku kocke iz vaseljene DC stripova,
šezdesetih godina. Naseljena je Bizaro verzijama DC superheroja. Predstavlja potpunu
suprotnost planeti Zemlji. Otud joj i drugo ime Aljmez Zemlja naopako) koji ga je preleteo pre
nekoliko sekundi. Izobličene narandžastocrvene latice vatre visile su u vazduhu. Cvet se još uvek
otvarao, kao ruža američke nesreće. Dim je kuljao iz aviona koji se obrušavao.
Nešto je tresnulo na drum. Razbacalo je komade asfalta pre nego što se pijano zavrtelo u
visokoj travi s leve strane. To je bio propeler.
Da je odskočio prema meni...
Video je samog sebe, prepolovljenog, kao sirotog mrmota. Dao se u bekstvo.
Vrisnuo je kad je nešto tresnulo ispred njega. To nije bio drugi propeler, već ljudska noga
u farmerkama. Nije video krv. Bočni šav je bio širom otvoren, otkrivajući belo meso i kovrdžave
crne dlake.
Noga je bila bez stopala.
 Trčao je kao na usporenom snimku. Video je sopstveno stopalo, u starim, iskrzanim
čizmama. Ispružilo se i spustilo na tle. Nestalo je iza njega, kad je drugo stopalo isprednjačilo.
Sve je bilo sporo, beskrajno sporo, kao da posmatra igrača na bejzbol utakmici koji pokušava da
ukrade koju sekundu.
Čuo je snažni tresak iza sebe. Sledila je druga eksplozija, a za njom i nalet vrelog
vazduha, koji ga je oprljio od pete do potiljka. Gurao ga je kao nevidljiva, vrela ruka. Sve misli
su uzmakle pred životinjskom, telesnom potrebom za preživljavanjem.
Del Barbara je bežao da spase glavu.
Džinovska vrela ruka se, posle stotinu metara, preobrazila uvetinjsku silu. Slabi povetarac
je doneo miris zapaljenog gasa, bogaćen slatkastim mirisom, verovatno mešavinom vonja
istopljene plastike i pečenog mesa. Barbi je trčao još šezdeset metara. Zastao je i pogledao iza
sebe. Dahtao je. Nije to pripisivao trčanju. Nije pušio. Bio je u dobroj formi (bolje reći...
pristojnoj; bolela su ga rebra na desnoj strani, od batina dobijenih na parkiralištu Dipersa).
Dahtao je od užasa i smetenosti. Mogao je da pogine od avionskih krhotina, ne samo od
propelera, ili da živ izgori. Imao je sreće što je izmakao takvoj sudbini.
Ugledao je nešto što mu je oduzelo dah. Uspravio se i pogledao za sobom, na mesto
nesreće. Drum je bio prekriven krhotinama. Bilo je pravo čudo što nije bio mrtav ili ranjen.
Iskrivljeno krilo je ležalo na desnoj strani druma. Drugo krilo je virilo iz nepokošene deteline na
levoj strani, nedaleko od mesta na kom se skrasio odbegli propeler. Video je odsečenu šaku i
ruku, pored noge u farmerkama.
Pokazivala je na glavu, kao da želi da kaže Moja je. Ako je suditi po frizuri, radilo se o
ženskoj glavi. Žice za prenos električne energije su bile prekinute. Opasni kablovi su se pušili
pored druma.
Iza glave i ruke je bio izvitopereni trup aviona. Barbi je pročitao NJ3. Ostatak natpisa, ako
ga je bilo, bio je uništen.
Ništa od nabrojanog nije mu privuklo pažnju, niti oduzelo dah. Ruža nesreće je zgasla, ali
ne i vatra na nebesima. Sigurno je gorelo gorivo. Ali...
Čudilo ga je što klizi nadole po vazduhu u obliku tanke trake. Barbi je video pejzaž Mejna
iza nje i kroz nju, miran i nesvestan nesreće. Ipak, ne bi se moglo reći da je nepokretan. Treperio
je kao vazduh iznad zapaljenog ñubreta u buretu, kao da je neko polio staklo benzinom pre nego
što ga je zapalio.
Krenuo je ka mestu nesreće kao hipnotisan. To je bio najpribližniji opis onog što je
osećao.
Isprva je hteo da pokrije delove tela, ali ih je bilo previše. Opaio je još jednu nogu (u
zelenoj čarapi) i ženski torzo zaglavljen žbunu kleke. Mogao je da skine košulju i da je prebaci
preko ženske glave, ali šta će posle toga? Pa, imao je još dve košulje u rancu...
Opazio je automobil. Dolazio je iz pravca Motona, najbližeg naselja, južnije od Mila. Bio
je to manji, gradski džip. Primicao se zavidnom brzinom. Neko je čuo eksploziju ili video blesak.
Stiže pomoć. Hvala ti, bože, na pomoći. Barbi je mahao visoko podignutim rukama. Ukrštao ih je
u džinovsko X, dok se kretao po beloj liniji, nasred puta. Udaljavao se od neobične vatre koja se
slivala s neba, na taj čudnovati način.
Vozač je pritisnuo sirenu i legao na kočnice. Ostavio je deset metara dug trag guma na
asfaltu. Barbiju se činilo da je izašao iz male, zelene tojote pre nego što se sasvim zaustavila. Bio
je to krupni, okretni tip duge sede kose, razlivene ispod bejzbol kape s amblemom Morskih pasa.
Trčao je ka rubu druma, da bi obišao najveću vatru.
„Šta se desilo?“, povikao je. „Šta se pod mi...“
Udario je u nešto. Jako. Ispred njega nije bilo ničega, ali je Barbi lepo video kako mu se
nos savija i puca. Odskočio je posle sudara s nevidljivom preprekom.
Krvario je iz usta, nosa i čela. Pao je na leña. S mukom se uspravio i seo.
Ošamućeno je piljio u Barbija, dok mu je krv kapala iz nosa i usta po radnoj košulji.
Lutalica mu je uzvraćala pogled.

DŽUNIOR I ENDŽI

Dva dečaka su pecala pored Mirovnjačkog mosta. Nisu digli glavu kad ih je avion
preleteo, ali Džunior Reni jeste. Bio je blok ispod njih, na Ulici Prestil. Prepoznao je zvuk. Bila je
to seneka V, Čaka Tompsona. Podigao je glavu i osmotrio avion. Brzo je spustio, zbog strašnog
bola koji je doneo sunčev zrak, probijajući se kroz krošnje do njegovih očiju. Spopao ga je novi
napad glavobolje. U poslednje vreme su ga često opsedale. Lekovi su ih ponekad suzbijali.
Ponekad, pogotovo u poslednja tri ili četiri meseca, nisu.
Doktor Heskel je našao da pati od migrene. Džunior je znao samo jedno, da ga glava boli
kao ništa na svetu. Sjajna svetlost je pogoršavala glavobolje, pogotovo pri nastanku. Ponekad bi
se setio mrava koje su on i Frenk Deleseps spaljivali u detinjstvu. Usmeravali su sunčeve zrake
lupom na mrave koji su mileli oko mravinjaka. Brzo su ih tamanili. Ovih dana, dok su ga
glavobolje mučile, njegov mozak je predstavljao mravinjak, a oči uveličavajuća stakla.
Imao je dvadeset jednu godinu. Da li će ga ova muka moriti sve do četrdeset pete ili još
duže, kad bi, kako je rekao dr Heskel, mogla uminuti?
Ko bi ga znao. Glavobolja ga, ovog jutra, neće zaustaviti. Odustaće samo ako vidi džip
Henrija Makejna ili prijus La Done Makejn, na prilaznom putu. Samo u tom slučaju će se
okrenuti i vratiti kući. Progutaće još imitreksa i leći u spavaćoj sobi, s navučenim zavesama i
hladnom, vlažnom krpom na čelu. Možda će se bol smanjiti, a glavobolja povući, ali verovatno
neće. Kad se crni pauci razmile...
Podigao je glavu. Ovog puta je žmirkao, da bi se zaštitio od omrznutog svetla.
Seneka je iščezla. Čak je i zujanje motora (i ono mu je smetalo svi zvuci su mu smetali
kad bi dobio glavobolju) iščezavalo. To je bio Čak Tompson s nekim od ambicioznih dečaka ili
devojčica, nabeñenih letača. Džunior nije imao ništa protiv Čaka. Površno ga je poznavao. To ga
nije sprečilo da, potaknut detinjastom zlobom, poželi da Čakov ñak napravi kolosalnu grešku i
slupa letelicu.
Bilo bi divno ako bi pao nasred očevog placa za prodaju polovnih automobila.
Još jedna strela bola mu je prosvrdlala mozak dok se peo stepenicama do vrata
Makejnovih. Ovaj posao mora biti obavljen. U jebenom je zakašnjenju. Endži je odavno zaslužila
dobru lekciju.
Ali samo kratku. Ne smeš da izgubiš kontrolu.
Majka se oglasila, iako je niko nije zvao. Izluñivala ga je molećivim glasom.
Džunior je vazda imao gadnu narav, ali se u poslednje vreme bolje kontroliše.
Imam li pravo, Džuniore?
Eh, tako je nekad bilo. Fudbal je pomagao, ali ga više nije igrao. Nije išao ni na koledž.
Glavobolje su zamenile treninge i učenje. Zbog njih je postajao opaka zver.
Ne smeš da izgubiš kontrolu nad sobom.
Neće. Popričaće s njom, sa ili bez glavobolje.
 I kao što stara izreka govori, popričaće malo i rukama. Ko zna? Možda će mu biti bolje,
ako njoj bude gore.
Pozvonio je.
Endži Makejn je izašla ispod tuša. Prebacila je kućnu haljinu preko sebe i zategla pojas.
Obavila je peškir oko glave. „Stižem!“ povikala je, dok je kaskala stepenicima s prvog sprata.
Široko se osmehivala. To je Frenki, to mora biti Frenki.
Stvari konačno dolaze na svoje mesto. Onaj kopilan od kuvara (zgodan, ali pokvaren)
pakovao je prtljag ili već otišao iz grada. Roditelji su izašli. Tumačila je te dogañaje kao božji
znak. Stvari su konačno dolazile na svoje mesto. Ona i Frenki mogu biti zajedno. Zaboraviće na
sva sranja iz prošlosti.
Znala je šta joj je činiti. Otvoriće vrata i raskriliti haljinu. Učiniće to u subotu ujutru,
naočigled eventualnih prolaznika. Pre toga mora da se uveri da je to Frenki.
Nije htela da golotinjom prenerazi debelog gospodina Vikera, koji strpljivo čeka s
paketom ili hitnom pošiljkom na pragu. Znala je da poštar obično stiže pola sata kasnije.
Nije to poštar, već Frenki. Bila je sigurna u to.
Otvorila je vrata. Osmejak se proširio u osmeh dobrodošlice. To verovatno nije bio
najpametniji potez. Imala je prilično krupne i zbijene zube, veličine pločastih žvakaćih guma.
Držala je revere kućne haljine, ali je nije otvorila, zato što pred vratima nije stajao Frenki, već
Džunior. Izgledao je tako gnevno...
I ranije se susretala s tim zloslutnim pogledom. Mnogo puta, ako ćemo pravo. Ali nije bio
ovakav još od osmog razreda, kad je slomio ruku Duprijevom klincu. Taj pederčić se usudio da
dovuče mekušnu bulju na igralište za košarku i pita da li može da igra. Pretpostavljala je da je
Džunior sigurno imao ovu istu, smrknutu facu one noći na Dipersovom parkiralištu, ali ona nije
bila tamo. Samo je slušala o tome. Svi žitelji Mila čuli su za tuču. Pozvana je na razgovor kod
šefa policije Perkinsa. I onaj prokleti Barbi je bio tamo. Svi znaju za to.
„Džuniore? Džuniore, šta...“
Prestala je da razmišlja posle prvog šamara.
Prvi put nije mnogo zapeo, zato što je stajao na vratima, pa nije imao mesta za pun
zamah. Možda je ne bi ni udario (ili ne bi tako počeo) da se nije široko osmehnula.
Bože, ti zubi. Zazirao je od njih još u osnovnoj školi. Pogrešila je kad ga je nazvala
Džuniorom.
Naravno, čitav grad ga je tako zvao. O samom sebi je mislio kao o Džunioru. Nije znao
koliko mrzi to ime, koliko ga dabogda crko mrzi, dok ga nije čuo iz usta kučke koja mu je nanela
toliko nevolja, sa zubima sličnim nadgrobnim spomenicima. Taj zvuk mu je prosvrdlao mozak,
kao sunčev zrak koji ga je presekao kad je podigao glavu da vidi avion.
Šamar nije bio loš, iako nije mogao da je udari punom snagom. Zateturala se unatraške i
udarila u početak stepenišne ograde. Peškir joj je odleteo s glave.
Vlažni, smeñi uvojci su se prosuli oko obraza. Ličila je na Meduzu. Osmeh je ustupio
mesto izrazu posvemašnjeg zaprepašćenja. Džunior je video potočić krvi u uglu njenih usana.
Bilo mu je milo i drago. Kučka je zaslužila da krvari zbog svega što je učinila. Stvorila je toliko
nevolja ne samo njemu već Frenkiju, Melu i Karteru.
Čuo je majčin glas u glavi: Ne smeš da izgubiš kontrolu nad sobom, srce. Nastavila je da
mu soli pamet i posle smrti. Održi joj lekciju, ali kratku i snošljivu.
Verovatno bi mu to i pošlo za rukom, da joj se haljina nije raskrilila, otkrivajući golotinju.
Video je tamnu ćubu iznad farme za razmnožavanje. To prokleto mesto je, u suštini, bilo
izvorište svih jebenih nevolja. Te farme su proizvodile sve jebene nevolje na svetu. Glava ga je
bolela, probadala, drmala, rasturala i pucala, kao da će svakog trenutka eksplodirati
termonuklearnoj reakciji. Iz svakog uveta će se dići savršena pečurka, trenutak pre nego što sve
od vrata nagore ne ode doñavola.
Džunior Reni (koji nije znao da ima moždani tumor stari, izlapeli dr Heskel nije ni
razmišljao o toj mogućnosti , ne kad je u pitanju zdrav mladić, nedavno izašao iz puberteta)
poludeo je. To je bilo nesrećno jutro za Klodet Sanders i Čaka Tompsona. Ispostaviće se da je
bilo nesrećno za sve žitelje Česters Mila.
Ali, malo njih je bilo tako nesrećno kao bivša devojka Frenka Delesepsa.
Posmatrala je njegove izbuljene oči, leñima oslonjena na stepenišnu ogradu. Uspela je da
obrazuje još nekoliko polusuvislih misli. Videla je kako se ugrizao za jezik, tako jako da su mu se
zubi zarili u meso.
Poludeo je. Moram da pozovem policiju pre nego što me ozbiljnije povredi.
Okrenula se i potrčala niz hodnik, ka kuhinji. Dohvatiće slušalicu zidnog telefona, pozvati
911 i otegnuto vrisnuti. Posle dva koraka se saplela na peškir, koji joj je pao s glave. Ruke su joj
poletele iza, a stopala ispred nje. Ščepao je za kosu.
Cimnuo je k sebi. Goreo je, kao da ima groznicu. Osećala je otkucaje njegovog srca.
Mahnito je tuklo, kao da će svakog časa pući.
„Lažljiva kučko!“, vrsnuo joj je u uvo. Činilo joj se da je oštrica prodrla u mozak.
Vrisnula je, ali je to bio slabašan zvuk u poreñenju s njegovim urlikom. Obuhvatio je oko
struka i poneo niz hodnik, ludačkom brzinom. Povremeno je dodirivala tepih, vrhovima nožnih
prstiju. Na tren se poistovetila s ukrasom na haubi brzih kola u pokretu. Našli su se u kuhinji,
punoj sjajnih zraka sunca.
Džunior je ponovo vrisnuo, ne od besa, već od bola.
Svetlost ga je ubijala. Pržila mu je prokleti mozak. Neće dopustiti da ga zaustavi.
Prekasno je za to.
Naleteo je na teški kuhinjski sto, u punom trku, s njom u rukama. Tvrda ivica stola ju je
pogodila u stomak. Kliznuo je po podu i tresnuo u zid. Posude za šećer, so i biber poletele su sa
stola. Ostala je bez trunke vazduha u plućima. Jednom rukom je držao oko struka, a drugom za
kosu. Okrenuo je i bacio na frižider. Udarila je u njega i oborila najveći deo magneta. Bila je
bleda kao krpa i zbunjena. Nije mu promaklo da je usmerila pogled ka dasci za sečenje, s
gomilom noževa na radnoj površini. Snažno je udario kolenom u lice, kad je pokušala da ustane.
Čuo je prigušeno krckanje, kao da je neko ispustio veliku porculansku posudu možda tanjir u
susednoj sobi.
Trebalo je da tako sredim Dela Barbaru, pomislio je i ustuknuo za korak. Pritiskao je
bolne slepoočnice dlanovima. Suze su mu tekle niz obraze. Ujeo se za jezik. Krv mu je curila niz
bradu i kapala po podu. Nije bio svestan toga. Bol u glavi je potisnuo sve druge.
Endži je ležala na stomaku, usred gomile magneta za frižidere. Na najvećem je pisalo.
ONO ŠTO DANAS UĐE NA USTA, SUTRA IZLAZI NA DUPE. Mislio je da se onesvestila,
sve dok nije počela da se trese. Prsti su joj drhtali, kao da se priprema da izvede složenu temu na
klaviru. (Kučka zna da svira samo na kožnoj fruli, pomislio je.) Dizala je i spuštala noge, a zatim
i ruke. Izgledalo je kao da pokušava da otpliva od njega. Dobila je bogom prokleti napad.
„Prestani!“, povikao je. Nastavio je kad je ispraznila creva: „Prestani! Prestani da radiš to,
kučko!“
Pao je na pod. Dizala je i spuštala glavu meñu njegovim kolenima. Čelom je udarala u
pločice, kao da je od onih jahača kamila koji se klanjaju Alahu.
„Prestani! Prestani, jebote!“
Počela je da krklja. Bila je začuñujuće glasna. Hriste, šta će biti ako je neko čuje?
Šta će biti ako ga uhvate u kući? To neće biti isto što i objašnjavanje ocu zašto je batalio
školu (nikako da se reši na tako nešto). Ovog puta ne bi ostao bez sedamdeset pet posto džeparca,
zbog proklete tuče s kuvarom koja je i počela zbog ove ništavne kučke. Ovog puta Big Džim
Reni ne bi mogao da obrlati šefa policije Perkinsa i lokalne pajkane. Ovo bi moglo...
Pred očima su mu zaigrali svetlozeleni zidovi oko državnog zatvora Šošenk. Ne sme da
zaglavi u njemu. Pred njim je čitav život. Ali, zaglaviće. Zatvor mu ne gine i ako je sad ućutka.
Progovoriće. Njeno lice će govoriti umesto nje. Izgledala je mnogo gore od Barbija, posle tuče na
parkiralištu.
Ćutaće samo ako je zauvek ućutka.
Ščepao je za kosu i pomogao da jače udari glavom u pločice. Ponadao se da će je to
onesvestiti, da bi mogao da uradi ono... šta već... Napad se samo pojačao.
Šutirala je frižider. Poslednji magneti su pali na pod.
Pustio je kosu i stisnuo za vrat. Rekao je: „Žao mi je, Endži, ovo nije trebalo da se desi.“
Nije mu bilo žao. Trpeo je bolove. Plašio se. Pomislio je da će mu doveka odolevati u sjajno
osvetljenoj kuhinji. Stisak je popuštao. Ko bi rekao da je ovako teško udaviti čoveka?
Nešto je eksplodiralo, negde na jugu, kao da je neko ispalio hitac iz giantske puške.
Džunior nije obraćao pažnju. Udvostručio je napore. Endžie pružala sve slabiji otpor.
Nešto je zapištalo iz blizine, iz kuće, u prizemlju.
Podigao je glavu, razrogačenih očiju. Isprva je bio siguran da neko zvoni na vratima.
Neko je čuo buku i pozvao policiju. Mislio je da će mu glava svakog časa eksplodirati i da
je uzalud istegnuo sve prste. Strašna slika mu je blesnula pred očima. Sprovodili su ga u oblasnu
sudnicu u Kasl Roku.
Neki pajkan mu je prebacio jaknu preko glave.
Napokon je prepoznao zvuk. Tako se oglašavao njegov kompjuter kadgod bi nestalo
struje. To je bio znak da je na pomoćnom punjenju.
Bing... Bing... Bing...
Jel’ to sobna usluga? Ako jeste, pošaljite mi sobu, pomislio je i nastavio je da viče.
Umirila se, ali je on stiskao još čitav minut. Okrenuo je glavu, da bi izbegao miris njenog
izmeta. Ostavila je odgovarajući oproštajni poklon! To baš liči na njih! Na žene! Žene i njihove
farme za razmnožavanje!
One su samo mravinjaci obrasli dlakom! Žale se na muškarce! Kažu da su oni
problematični!
Stajao je iznad njenog krvavog, usranog i nesumnjivo mrtvog tela. Pitao se šta će uraditi,
kad je čuo još jednu daleku eksploziju s juga. Nije to bila puška, već nešto mnogo veće. Možda se
aviončić Čaka Tompsona ipak srušio. To nije nemoguće. Sve je moguće, uvom čudnom danu, u
kom se okomio na nju s namerom da se izviče i da joj održi vakelu, da bi ga ona na kraju naterala
da je ubije.
Policijska sirena je zaurlala. Džunior je bio siguran da zavija zbog njega. Neko je
pogledao kroz prozor i video kako je davi. To misao ga je prenula iz letargije.
Pošao je hodnikom, ka ulaznim vratima. Stao je, kad je stigao do peškira koji joj je pao s
glave posle prvog šamara. Odatle će naići. Doći će tim putem. Isturiće zaslepljujuće baterijske
lampe. Snažni zraci će mu bolno prosvrdlati mozak.
Spržiće mu namučeni um...
Okrenuo se i otrčao nazad u kuhinju. Pogledao je dole i preskočio preko Endžinog leša.
Nije mogao drugačije. Frenki i on su je vukli za kike u prvom razredu. Plazila im se i kolutala
očima. Usta su joj bila puna krvi. Izbuljene oči su ga podsećale na dva krupna klikera.
Da li sam ja to učinio? Da li sam to zaista bio ja?
Jeste. On je to učinio. I ovlašan pogled je bio dovoljan da mu kaže zašto. Zbog jebenih
zuba, golemih kidača.
Druga sirena se pridružila prvoj, a za njom i treća. Udaljavale su se. Hvala bogu,
udaljavale su se. Išle su ka jugu, niz Glavnu ulicu, ka eksplozijama.
Džunior i pored toga nije usporio korak. Šunjao se preko Makejnovog zadnjeg dvorišta,
nesvestan da svojim ponašanjem vrišteći poručuje svima koji su ga videli (iako niko nije): kriv
sam, zbog nečega. Iza La Doninog paradajza bila je visoka ograda s kapijom. Na njoj je visio
otvoreni katanac. Džunior se u mlañim danima muvao ovuda. Kapija nikad nije bila zatvorena.
Otvorio je. Našao se okružen retkim drvećem i gustim šipražjem. Zakoračio je na stazu
što vodi ka tihom žuboru reke Prestil. Džunior je, u trinaestoj godini, uvrebao Frenka i Endži na
toj stazi. Ljubili su se. Grlila ga je oko vrata, dok joj je on gnječio sise. Bilo mu je jasno da je
detinjstvo na izmaku.
Nagnuo se i povratio u vodu. Odblesci sunca na vodi izgledali su grozno, zlokobno. Vid
mu se izbistrio, dovoljno da vidi Mirovnjački most, desno od sebe.
Dečaci s pecaljkama su nestali. Ali je par policijskih automobila projezdio u pravcu
gradskog parka.
Gradska sirena se oglasila. Generator u gradskoj kući se uključio, baš kao što je
predviñeno tokom nestašice struje. Hranio je sirenu energijom, neophodnom za odašiljanje glasne
poruke o nepredviñenoj krizi. Džunior je zajecao i pokrio uši.
Mirovnjački most je bio samo pokriveni prelaz za pešake, neugledan i slabo održavan.
Uistinu se zvao Pasarela Alvina Čestera. Dobio je ime Mirovnjački most 1969. godine, kad su
neki klinci (gradom su kružile razne glasine o njihovom identitetu) naslikali veliki plavi znak
mira na njemu. Još uvek je bio na istom mestu, iako izbledeo kao sablast. Poslednjih deset godina
je bio zabranjena zona.
Policajci su na oba kraja zalepili traku NE PRELAZI. To nije sprečavalo grañane da ga
koriste. Pripadnici Perkinsove jajarske brigade su dve ili tri noći nedeljno osvetljavali most
baterijskim lampama s jedne ili druge strane, ali nikada s obe.
Nisu hteli da prepadaju decu, već da oteraju onu koja su tu pila ili razmenjivala nežnosti.
Neko bi svake godine na skupštini grañana zatražio da Mirovnjački most bude srušen. Neko bi
predložio da bude obnovljen. Oba predloga su uredno beležena. Izgledalo je da grad raspolaže
sopstvenom, tajanstvenom voljom i da ona želi da most ostane onakav kakav je.
Džunioru Reniju je danas bilo drago zbog toga.
Vukao se duž severne obale reke Prestil, sve dok nije stigao ispod mosta. Policijske sirene
su bile sve dalje, a gradska sve snažnija. Popeo se do Straut Lejna. Pogledao je na obe strane i
protrčao pored znaka na kom je pisalo ĆORSOKAK, MOST JE ZATVOREN.
Sagnuo se ispod ukrštene žute trake i zaronio u senke. Sunce je sijalo kroz rupe na krovu,
obasjavajući trošne daske pod njegovim nogama. Na mostu je, posle sjaja paklene kuhinje,
vladala blagoslovena pomrčina. Golubovi su pevušili na gredama. Prolazio je pored konzervi
piva i boca pića.
Ovog puta se neću izvući. Ne znam da li je neki deo mene pod njenim noktima. Ne mogu
da se setim da li me se dočepala, ali je moja krv na mestu zločina, pored otisaka. Imam samo dva
izlaza: da bežim ili da se predam.
Pogrešio je. Postoji i treći. Može da se ubije.
Mora da se vrati kući. Navući će sve zavese i preobraziti svoju sobu u pećinu.
Progutaće još jedan imitreks. Leći će i malo odspavati. Posle toga će moći da razmišlja.
Šta će biti ako doñu po njega dok bude spavao? Pa, poštedeće ga odlučivanja o vratima broj 1, 2 i
3.
Prolazio je preko gradskog parka kad ga je neko, neki starac kog je jedva poznavao,
uhvatio za ruku i rekao: „Šta se desilo, Džuniore? Šta se dešava?“ Džunior je samo odmahnuo
glavom. Oslobodio se starčevog stiska i požurio.
Gradska sirena je zavijala za njim, kao da oglašava sudnji dan.
 STAZE I BOGAZE

Česters Mil je bio dom nedeljnih novina Demokrat. Ime je bilo varljivo, zato što je sjajna
Džulija Šamvej, vlasnica i urednica noina, bila ortodoksna republikanka.
Zaglavlje je izgledalo ovako:
ČESTERSMILSKI DEMOKRAT
OSNOVAN 1890.
SLUŽI „GRADIĆU U OBLIKU ČIZME!
I slogan lista je upućivao na pogrešne zaključke. Česters Mil nije bio u obliku čizme.
Ličio je na dečju sportsku čarapu, tako prljavu da može da stoji uspravno.
Iako se na jugozapadu (na peti čarape) graničio s mnogo većim i naprednijim Kasl
Rokom, Mil je uistinu bio okružen s četiri naseobine veće po površini, ali manje po broju
stanovnika. Moton je bio na jugu i jugoistoku. Harlou na istoku i severoistoku, nekršteni TR-90
na severu i Tarkers Mil na zapadu. Čester i Tarkers su nekad bili poznati kao Tvin Mils. Fabrike
u gradićima su, u stara vremena, pretvarale reku Prestil u zagañeni, beživotni odvodni kanal, koji
je svakodnevno menjao boju. U to doba ste mogli da se otisnete kanuom iz Tarkersa po zelenoj
vodi i da naiñete na jarkožutu u Česters Milu i ko zna kakvu nijansu u Motonu. Da i ne govorimo
da bi se prvobitna boja s drvenog kanua brzo oljuštila ispod linije gaza.
Poslednja od unosnih fabrika zagañivača je zatvorena 1979. godine. Psihodelične boje su
nestale iz Prestila. Riba se vratila, iako niko nije bio načisto da li je pogodna za jelo. (Demokrat
je glasao „Jašta je!“)
Broj stanovnika se menjao u skladu s godišnjim dobima. Izmeñu Dana sećanja( Memorial
Day američki državni praznik, posvećen poginulim vojnicima u svim ratovima. Slavi se
poslednjeg ponedeljka u maju. Uveden je na zahtev bivših robova, u počast poginulim
severnjacima. Posle Prvog svetskog rata odnosi se na pale u svim ratovima. Označava početak
turističke sezone na istoku) i Dana rada( Labor Day Dan rada se u Americi slavi prvog
ponedeljka u septembru, a ne prvog maja (kad su pobijeni štrajkači u Čikagu). Označava kraj
turističke sezone na istoku. ) u gradu je boravilo petnaestak hiljada ljudi. U ostatku godine je u
gradiću živelo oko dve hiljade stanovnika. Tačan broj je zavisio od omera poroñaja i smrtnih
slučajeva u Katarini Rasel, najboljoj bolnici severno od Luistona.
Ako pitate letnje stanovnike koliko puteva vodi ka i od Mila, većina će vam reći da
postoje samo dva. Stosedamnaestica, koja vodi ka Norvej Saut Parisu, i Stodevetnaestica, koja
prolazi kroz centar Kasl Roka, na putu za Luiston.
Oni koji su proveli desetak godina u gradu mogu da nabroje još najmanje osam asfaltnih
drumova s dve trake. Znaju za Blek Ridž i Dip Kat drumove za Harlou, kao i za put Lepe doline
(lep, koliko i njegovo ime) koji je išao na sever do TR-90.
Uroñenici s tridesetogodišnjim stažom i dovoljno vremena za razmišljanje o ovom pitanju
(obično ih možete naći u zadnjoj odaji Braunijeve radnje, gde još bubnja peć na drva), mogli su
da nabroje još desetak, sa bogobojažljivim (God Krik put) i bogohulnim imenima (Put male
kučke, na lokalnim mapama označen samo brojem).
Klejton Bresi je bio najstariji stanovnik Česters Mila na dan koji će ostati zapamćen kao
Dan Kupole. Bio je i najstariji stanovnik oblasti Kasl nosilac štapa Boston posta( Boston Post
cane tradicija ustanovljena 1909. godine. Novine su podelile nekoliko stotina izrezbarenih
štapova s pozlaćenim vrhom gradskim ocima većih gradova u Novoj Engleskoj. Oni su ih darivali
najstarijim muškim grañanima. Praksa je 1930. godine proširena i na najstarije žene. Veliki broj
gradova i danas poštuje tu tradiciju, iako su istoimene novine odavno prestale da izlaze. ) . Stari
Klejton nažalost više nije znao šta je štap Boston posta, niti je sa sigurnošću znao ko je on.
Ponekad bi pomislio da je njegova prapraunuka Nel njegova supruga, preminula pre četrdeset
godina. Demokrat je pre tri godine prestao da objavljuje godišnje razgovore s „najstarijim
sugrañaninom“. (Kad su ga poslednji put pitali za tajnu dugovečnosti, Klejton je rekao: „Gde je
pobogu moja večera?“) Senilnost mu se lagano prikrala posle stotog roñendana. Tog dvadeset
prvog oktobra imao je sto pet godina. Nekada je bio vešt stolar. Pravio je ormane, ograde i
kalupe. Njegove veštine su se u poslednje vreme svele na jedenje pudinga bez trpanja u nos i
česte odlaske u klozet pre puštanja desetak krvavih kapi u šolju.
U najboljim danima, oko trideset pete, mogao je da nabroji gotovo sve puteve koje vode
do Česters Mila. Ukupno ih ima trideset četiri. Najviše ima zemljanih drumova. Veliki broj je
zaboravljen. Vodili su kroz guste šume u vlasništvu Dajmond meča, Kontinental pejper
kompanije i Amerikan timbera.
Svi ti putevi su se namah zatvorili, nešto pre podneva, na Dan Kupole.
Na većini tih drumova se nije desilo ništa spektakularno, kao što je eksplozija seneke V i
predstojeća nesreća s kamionom za prevoz balvana, ali je bilo nevolja.
Naravno da ih je bilo. Neizbežne su,ad se nešto nalik nevidljivom zidu najedanput digne
oko čitavog grada.
Strašilo na polju bundeva Edija Čalmersa raspolovilo se baš kad i mrmot, nedaleko odatle
na putu Lepe doline. Strašilo je stajalo tačno na granici izmeñu Mila i TR-90. Edi se šalio na
račun svog strašila, nazivajući ga strašilom bez zemlje ili kraće SBZ-om. Polovina gospodina
SBZ-a je pala u Mil; druga polovina je tresnula u
„TR“, kako su ga meštani zvali.
Jato vrana se, nekoliko sekundi kasnije, ustremilo na Edijeve bundeve. Nikad nisu
zazirale od gospodina SBZ-a. Udarile su u nešto što nikada nije bilo tu. Većina je slomila vrat i
pala na put Lepe doline i polja oko njega. Ptice s obe strane Kupole naletale su na nju i padale
mrtve. Svojim telima će pomoći ljudima da odrede pravac rasprostiranja nevidljive prepreke.
Bob Ru je vadio krompir na God Krik putu. Vratio se kući za ručak (koji se u ovdašnjim
krajevima nazivao „podnevni obrok“). Sedeo je na starom dir traktoru i slušao novinovcati ajpod,
poklon od supruge za, kako će se ispostaviti, poslednji roñendan. Krompirište je bilo nepun
kilometar od njegove kuće. Polje je na njegovu nesreću bilo u Motonu, a kuća u Česters Milu.
Udario je u nevidljivu prepreku pri brzini od dvadeset dva kilometra na sat. Slušao je kako
Džejms Blant peva: „Ti si divna.“ Nije čvrsto držao volan, zato što je jasno video prazan put
ispred sebe. Zbog toga je poleteo preko motora, pravo na Kupolu, kad se traktor naglo zaustavio,
a aparatura za kopanje krompira podigla i uz tresak spustila.
Ajpod je eksplodirao u velikom prednjem džepu pantalona na tregere. Nije osetio
eksploziju. Slomio je vrat i razbio lobanju pri udaru u nevidljivu prepreku. Umro je nedugo
potom, na zemlji pored velikog traktorskog točka koji se još okretao. Ništa ne šljaka kao dir.
Motonski drum ne prolazi kroz istoimeno mesto. Završava se nedugo posle granice
gradskog atara. Opkoljen je novim kućama, u oblasti koja se od 1975. godine zove Istčester. Ove
domove su posedovali ljudi od trideset četrdeset godina koji su gravitirali ka Luiston Obernu.
Tamo su radili za lepe plate, ponajviše kao beli okovratnici( hitecollar američka podela na
radničke (plave) i administrativne, menadžerske (bele okovratnike) poslove. ). Svi ti domovi su
pripadali Milu, ali je dosta dvorišta pripadalo Motonu. Tako je bilo i s domom Majre Evans, na
putu za Moton broj 379. Imala je povrtnjak iza kuće. Povadila je većinu povrća. Ostalo je samo
nekoliko zrelih i trulih blu habard bundeva. Posegnula je za jednom od njih baš kad se Kupola
spustila. Slučaj je hteo da joj stopala budu u Česters Milu, a blu habard za kojim je posezala,
jednu stopu iza granične linije s Motonom.
 Nije kriknula, zato što nije osetila bol ne odmah. Kupola se spustila previše brzo, oštro i
čisto.
Džek Evans je bio u kuhinji. Mešao je jaja za podnevni omlet. Iz CD plejera je dopirala
pesma „Severnoamerički šljam“. Džek je pevušio, sve dok neko slabašnim glasom nije izgovorio
njegovo ime. Glas je zvučao kao dečji. Nije odmah shvatio da mu se obraća supruga, s kojom je
četrnaest godina u braku. Okrenuo se, da bi se suočio s Majrom. Stajala je na vratima,
pridržavajući desnu ruku. Isprljala je pod blatom, što nimalo nije ličilo na nju. Obično bi izula
obuću za vrt pred kućom.
Levom rukom u gumenoj rukavici je pridržavala desnu. Crvena tečnost je curila kroz
blatnjave prste. Isprva je pomislio da je to sok od borovnice. Zabuna je kratko trajala. Prepoznao
je krv i ispustio činiju s jajima. Razbila se kad je pala na pod.
Majra je ponovila njegovo ime istim slabašnim, drhtavim, dečjim glasom.
„Šta se desilo? Majra, šta ti se desilo?“
„Ozledila sam se“, rekla je i pokazala desnicu. Nije bilo desne blatnjave gumene rukavice
ni desne šake. Pokazala mu je krvavi patrljak. Razvukla je usne u blag osmeh i rekla: „Upps.“
Zakolutala je očima. Meñunožje farmerki joj je potamnelo od mokraće. Pala je kad su je kolena
izdala. Krv je pokuljala iz hirurški odrezanog zgloba. Pomešala se s umućenim jajima na podu.
Džek se spustio na kolena pored nje. Krhotina slomljene činije mu se zarila duboko u
koleno. Tog trenutka ništa nije osetio, iako će do kraja života hramati na tu nogu.
Uhvatio je za ruku i čvrsto stisnuo. Strašno krvarenje iz zgloba se smanjilo, ali nije
prestalo. Strgao je kaiš i podvezao ženi podlakticu. Krvarenje je prestalo, ali nije mogao da
zategne kaiš. Na tom delu nije bilo rupica.
„Hriste bože“, zavapio je u praznoj kuhinji. „Svemogući Hriste.“ Shvatio je da je unutar
kuće mračnije nego što bi trebalo biti. Struje je nestalo. Čuo je elektronski poziv u pomoć,
pištanje kompjutera u radnoj sobi. CD u kuhinji nije utihnuo, zato što je radio na baterije. Džek
više nije mario za tehno.
Toliko krvi. Toliko.
Nije pitao ženu kako je ostala bez ruke. Imao je preča posla. Nije mogao da pusti kaiš, da
bi se dokopao telefona. Prokrvariće. Ne sme to dozvoliti, pošto je već izgubila previše krvi.
Moraće da poñe s njim. Pokušao je da je povuče za košulju.
Izvukla se iz njenih pantalona. Okovratnik je počeo da je guši. Čuo je kako sve teže diše.
Upleo je prste u njenu dugu smeñu kosu. Povukao je ka telefonu, kao pećinski čovek.
Stigli su do mobilnog, koji je radio. Okrenuo je 911. Broj je bio zauzet.
„To je nemoguće!“, povikao je, u praznoj kuhinji, utonuloj u mrak (CD je još sviruckao).
„Linija 911 ne može biti jebeno zauzeta!“ Pritisnuo je dugme za novi poziv.
Opet je bilo zauzeto.
Sedeo je u kuhinji, leñima naslonjen na ormarić i stiskao kaiš. Gledao je krv i jaja na
podu. Povremeno bi pritiskao dugme za ponavljanje poziva. Uvek bi dobio isti, izluñujući signal.
Nešto je eksplodiralo u blizini. Malo toga je čuo od muzike, puštene do daske (nije ni čuo
eksploziju seneke). Želeo je da utiša muziku. Morao bi da podigne Majru da bi dohvatio CD. To
znači da bi morao da pusti kaiš na dve ili tri sekunde. Nije hteo da rizikuje. Zbog toga je sedeo
dok je „Severnoamerički šljam“ ustupio mesto „Nečemu velikom“, a „Nešto veliko“ „Svim
prijateljima“.
Kompaktdisk po imenu Zvuk srebra utihnuo je posle nekoliko pesama. Shvatio da je
njegova supruga prestala da diše, u novonastaloj tišini, narušenoj dalekim policijskim sirenama i
neumornim pištanjem kompjutera iz radne sobe.
Spremao sam ručak, pomislio je. Bio bi to lep ručak, na koji je mogao da bez stida pozove
i Martu Stjuart (Martha Darlene Wilson Stewart Roñena 1941. godine.Poslovna žena, medijska
ličnost, pisac i izdavač časopisa. Tvorac televizijske emisije, kuvara i niza proizvoda koji ističu
vrednosti zdravog seoskog života. ).
Džek Evans je sedeo naslonjen na kuhinjski ormarić. Stiskao je kaiš (puštanje će
verovatno biti veoma bolno). Krv iz rasečenog kolena mu je natapala desnu nogavicu. Pritisnuo
je ženinu glavu uz grudi i gorko zaplakao.
Jelen je brstio ukusne izdanke na rubu močvare Prestil, nedaleko odatle, na napuštenom
šumskom putu, kog se ni stari Klej Brasi ne bi setio. Pružio je vrat preko granice atara gradića
Moon. Glava mu je otpala kad se Kupola spustila. Rez je bio čist, kao da je načinjen giljotinom.
Obrnuli smo krug atarom Česters Mila, u obliku čarape, i stigli do Stodevetnaestice.
Magija pripovedanja nam je omogućila da se pojavimo samo sekundu nakon što je
šezdesetogodišnjak iz tojote lomio nos, posle sudara sa nevidljivom preprekom.
Sedeo je i zbunjeno jurio u Dela Barbaru. Galeb na putu s ukusnog obroka na motonskoj
deponiji ka jedva nešto manje ukusnom obroku na ñubrištu Česters Mila, pao je kao kamen i
tresnuo, metar od šezdesetogodišnjakove bejzbol kape.
On ju je podigao, otresao od prašine i natukao na glavu.
Obojica su pogledala u pravcu iz kog je stigla ptica. Videli su još jednu neshvatljivu stvar
u danu punom čuda.
Barbijeva prva misao je da vidi blesak posle eksplozije aviona, tačnije naknadni blesak
sličan velikoj plavoj lebdećoj tački, koja se pojavljivala kad bi mu neko iznenada sevnuo blicom
ispred nosa. Samo što ovo nije bila tačka, niti je bila plava.
Mrlja je lebdela na istom mestu u vazduhu, umesto da se pomera, zajedno s njegovom
glavom.
Čovek s kapom Morskih pasa je trljao oči, zagledan u nebo. Izgleda da je zaboravio na
slomljeni nos, podnadule usne i raskrvavljeno čelo. Ustao je. Toliko je iskrenuo vrat da je zamalo
ponovo pao.
„Šta je to?“, rekao je. „Šta je, doñavola, sad pa to, gospodine?“ Velika crna mrlja, slična
plamenu džinovske sveće, prljala je čisto nebo.
„Da li je to... oblak?“, pitao je čovek s kapom Morskih pasa. Sumnjičavi ton je poručivao
da već zna da nije.
Barbi je rekao: „Mislim...“ Ni sam nije želeo da čuje ono što će reći. „Mislim da je avion
baš tu udario.“
„Ma šta kažete?“, odvratio je čovek s kapom Morskih pasa. Krupna vrana je doletela
sedamnaest metara iznad njih, pre nego što je Barbi išta stigao da kaže.
Udarila je ni u šta i pala nedaleko od galeba. Nisu videli u šta je udarila.
Čovek s kapom Morskih pasa je rekao: „Da li ste videli?“ Barbi je klimnuo. Zatim je
pokazao na komad plamtećeg zemljišta na levoj strani.
Crni dim se dizao s njega i još nekoliko sličnih s desne strane puta. Spajao se s dimom
koji se dizao s ostataka seneke. Vatra se nije širila. Zemlja je bila vlažna od jučerašnje kiše. Požar
bi, da nisu imali sreće, odavno zahvatio travu s obe strane druma.
„Vidite li to?“, Barbi je pitao čoveka s kačketom Morskih pasa.
„Nek sam proklet“, reče starac, nakon što je dobro osmotrio prizor ispred sebe.
Vatra je zahvatila nevelik komad zemljišta. Širila se napred do tačke nasuprot mesta na
kom su stajali Barbi i čovek s kapom Morskih pasa. Nastavila je da se širi, zapadno do ruba
druma i istočno, ka pašnjaku mlečne farme. Nije se širila kako se požari u travi inače šire,
napredujući na jednom i zaostajući na drugom mestu, već po ustaljenom frontu.
Opazili su još jednog galeba. Ovaj je leteo ka Motonu, umesto ka Milu.
 „Gledajte“, reče starac. „Pratite onu pticu.“
„Možda joj se ništa neće dogoditi“, reče Barbi. Pokrio je oči i upro pogled ka nebu.
„Možda prepreka zaustavlja samo ono što dolazi s juga.“
„Sumnjam u to, ako je suditi po ostacima aviona“, reče čovek s bejzbol kapom.
Bilo je jasno da još nije u potpunosti došao sebi.
Galeb je tresnuo u prepreku. Pao je na zapaljene ostatke aviona.
„Zaustavlja ih u oba pravca“, reče starac. Govorio je kao da izražava duboko ubeñenje za
koje dotad nije imao dokaza. „To je neka vrsta polja sile, kao iz filmova o Zvezdanim
bogazama.“
„Stazama“, ispravio ga je Barbi.
„Ma nemojte?“
„Sranje“, reče Barbi. Gledao je preko starčevog ramena.
Približavao im se kamion pun balvana. Bio je velik, pun ogromnih brvana. Teret je znatno
prevazilazio dozvoljenu težinu. Kretao se mnogo većom brzinom od dozvoljene. Barbi je
pokušao da izračuna vreme potrebno za zaustavljanje mamutske drumske krstarice. Odustao je od
toga.
Čovek s kapom Morskih pasa je potrčao do tojote, parkirane preko izlomljene bele linije
nasred druma. Momak za volanom kamiona ga je opazio i pritisnuo sirenu.
Možda je bio na pilulama, travi ili metu, ili je bio mlad, u žurbi i uveren u svoju
besmrtnost. Bilo kako bilo, nije smanjio brzinu.
„Jebi me poprečke!“, kriknuo je starac kad se bacao za volan. Upalio je motor i sklonio
tojotu s puta. Nije trošio vreme na zatvaranje vrata. Mali džip se sjurio u jarak. Uperio je
četvrtasti nos u nebo. Čovek s kapom Morskih pasa je izleteo iz vozila. Posrnuo je, pao na koleno
i potrčao niz polje.
Barbi je takoñe grabio poljanom. Mislio je na avion i ptice, na čudnu crnu mrlju koja je
verovatno bila na mestu na kom je avion udario. Isprva je trčao reko niskih, mlitavih plamenova.
Podizao je oblačiće pepela za sobom. Video je mušku patiku. Bila je prevelika da bi bila ženska.
Stopalo je virilo iz nje.
Pilotova je, pomislio je. A zatim: Vreme je da prestanem s bezglavim jurcanjem.
„USPORI, IDIOTE! USPORI!“, povikao je starac s bejzbol kapom na vozača kamiona s
balvanima. Urlao je tanušnim, uspaničenim glasom, iako je već bilo kasno za upozorenja. Barbi
se osvrnuo preko ramena (nije mogao da spreči taj pokret). Učinilo mu se da je vozač pokušao da
uspori u poslednjem trenutku.
Verovatno je video olupinu aviona. Bilo kako bilo, to nije bilo dovoljno. Udario je u
motonsku stranu Kupole brzinom od stotinak kilometara na čas, natovaren s gotovo deset tona
drveta. Kabina se raspala. Pretovarena prikolica, robinja fizike, nastavila je napred. Rezervoari s
gorivom su se smrvili pod balvanima. Raspali su se uz kišu varnica. Teret je već bio u vazduhu
kad je gorivo eksplodiralo. Stabla su se izdigla iznad ostataka kabine, u obliku zelene metalne
harmonike. Brvna su poletela napred i uvis. Udarila su u nevidljivu prepreku i odskočila u svim
pravcima. Debeli stub vatre i crnog dima pohrlio je ka nebu. Strašna tutnjava je ispunila dan, kao
posle pada nevidljive stene. Brvna su popadala po tlu, na motonskoj strani prepreke. Pala su po
putu i okolnim poljima, kao gigantske vlati slame. Jedna je pala na krov starčevog džipa.
Spljeskala ga je. Prozori su se rasuli u mlazu dijamantskih mrvica. Jedan balvan je pao ispred
starca s kapom Morskih pasa.
Barbi je prestao da trči. Nemo je posmatrao neverovatni prizor.
Starac je ustao i ponovo pao. Uhvatio se za balvan koji ga je zamalo ubio i ponovo ustao.
Ljuljao se, razrogačenih očiju. Barbi je krenuo ka njemu i, posle dvanaestak koraka, naleteo na
nešto tvrdo kao cigleni zid. Zateturao se unazad. Krvario je iz nosa i s rasečenih usana. Otro je
krv s lica. S nevericom je gledao u vlažni, crveni dlan. Obrisao je ruku o košulju.
Kola su pristizala iz oba pravca, motonskog i milskog. Tri osobe su se trkom približavale
iz pravca farme na drugom kraju pašnjaka. Nekoliko automobila je trubilo, kao da će na taj način
rešiti sve probleme. Prva kola koja su stigla s motonske strane zaustavila su se pored druma, na
velikoj razdaljini od zapaljenog kamiona. Dve žene su izašle napolje. Pokrile su oči i nemo zurile
u oblak vatre i dima.
„Jebote“, reče starac s bejzbol kapom. Govorio je slabašnim, drhtavim glasom.
Prišao je Barbiju preko polja. Izabrao je opreznu dijagonalnu putanju, daleko od gigantske
vatre. Kamiondžija je istina prebrzo vozio pretovarenu drumsku krstaricu, ali je dobio pravu
vikinšku sahranu. „Da li si video gde je ono brvno sletelo? Zamalo što nisam nastradao.
Smrvio bi me kao bubu.“
„Imaš li mobilni telefon?“ Barbi je morao da podigne glas, da bi ga sagovornik čuo pored
urlika požara.
„Ostavio sam ga u kabini“, odvrati starac. „Doneću ga, ako hoćeš.“
„Ne, čekaj“, reče Barbi. S iznenadnim olakšanjem shvatio je da bi sve ovo mogao biti
samo san, od onih u kojima vožnja biciklom ispod vode ili razgovor o pojedinostima seksualnog
život na jeziku koji nikad nisi učio izgledaju normalno.
Prva osoba na mestu nesreće s njegove strane prepreke bio je zdepasti tip za volanom
starog dženeral motors pikapa. Barbi ga je video u Divljoj ruži Rouz. Bio je to Erni Kalvert,
penzionisani upravnik Fud Sitija. Erni je raširenim očima posmatrao plamteći haos na drumu.
Držao je mobilni i nešto govorio. Barbi nije mogao da ga čuje od urlika plamenova, ali je
raspoznao. „Izgleda da je ozbiljno“, i pretpostavio da je Erni pozvao policiju. Možda je zvao
vatrogasce. Nadao se da zove vatrogasce iz Kasl Roka. Uredno održavana milska vatrogasna
stanica raspolagala je s dva vatrogasna kamiona, ali je Barbi mislio da neće moći da urade bogzna
šta s ove strane prepreke, osim da ugase vatru na travi. Plamteći kamion s balvanima je bio blizu,
ali je Barbi sumnjao da će moći da stignu do njega.
Ovo je san, govorio je sebi. Pokrenućeš se, ako poveruješ u to.
Pola tuceta ljudi se pridružilo dvema ženama s motonske strane. Svi su pokrili oči
rukama. Parkirani automobili su zauzimali obe strane druma. Još više ljudi je izlazilo iz vozila i
prilazilo gomili. Ista stvar se dešavala na Barbijevoj strani. Sve je ličilo na par suprotstavljenih
buvljih pijaca, punih zamamne robe. Delila ih je samo nevidljiva granica gradskih atara.
Stigao je farmer sa sinovima. Dečaci su trčali s lakoćom. Otac je stigao zadihan i
zajapuren.
„Kakvo sranje!“, reče stariji dečak. Otac ga je ćušnuo po potiljku. On kao da to nije
primetio. Zverao je ispred sebe. Mlañi brat je pružio ruku ka starijem.
Rasplakao se kad je ovaj prihvatio njegovu ruku.
„Šta se ovde desilo?“, farmer je pitao Barbija. Zastao je i duboko udahnuo izmeñu ovde i
desilo.
Barbi nije reagovao. Polako je krenuo ka čoveku s bejzbol kapom. Ispružio je desnu ruku,
kao da nekom poručuje da se zaustavi. Starac je ćutke ponovio njegov pokret. Barbi je usporio
kad se primakao nevidljivoj prepreci. Raspoznavao je po oštroj granici na izgorelom tlu.
Najedanput se sav naježio. Nakostrešile su mu se dlake na rukama i potiljku. Kosa mu se
digla, a jajca zagolicala. Načas je osetio metalni ukus u ustima.
Razrogačene oči čoveka s kapom Morskih pasa, metar i po od njega, još više su se
raširile. „Da li si osetio?“
„Jesam“, reče Barbi. „Ali je osećaj nestao. A ti?“
 „I ja ga više ne osećam“, složio se starac.
Pružene ruke se nisu dodirnule. Barbi je ponovo pomislio na staklenu ploču, koja ga
sprečava da dodirne ruku prijatelja. Prsti su im bili blizu, ali se nisu doticali.
Trgnuo je ruku da bi otro raskrvavljeni nos i ugledao crvene obrise svojih prstiju u
vazduhu. Krv je obrazovala kapljice, baš kao što bi se ponašala na staklu.
„Dobri bože, šta ovo znači?“, prošaptao je starac s bejzbol kapom. Barbi nije znao šta da
mu kaže. Erni Kalvert ga je kucnuo po leñima, pre nego što je išta rekao.
„Pozvao sam policiju“, rekao je. „Dolaze. Pozvao sam i vatrogasce, ali mi niko nije
odgovorio. Dobio sam automatsku poruku da pozovem stanicu u Kasl Roku.“
„U redu, učini to“, reče Barbi. Još jedna ptica je pala i nestala na pašnjaku, nedaleko od
njega. Taj prizor je porodio novu ideju u Barbijevom umu. Verovatno je do nje došao zato što se
borio po belom svetu. „Mislim da je bolje da prvo pozoveš Vazdušnu nacionalnu gardu u
Bangoru.“ Erni je zbunjeno zevao u njega.
„Gardu?“
„Samo su oni ovlašćeni za uvoñenje zone zabranjenog leta iznad Česters Mila“, reče
Barbi. „Neophodno je da to što pre urade.“
 MNOGO MRTVIH PTICA

Šef policije nije čuo nijednu eksploziju, iako je bio napolju. Grauljao je lišće s travnjaka
ispred kuće u ulici Morin. Džepni radioe počivao na haubi ženine honde.
Svirao je svetu muziku s HJK radija. Skraćenica je značila Hrist je kralj( Christ Is King
CIK, ime stanice u originalu je CIK. ). Mlañarija ga je zvala Isusovim radiom.
Sluh mu je oslabio, kome i ne bi u šezdeset sedmoj?
Čuo je kad je prva policijska sirena zaparala vazduh. Uši su mu navikle na taj zvuk, baš
kao što majka čuje plač svoje dece. Hauard Perkins je mogao da kaže kojim kolima pripadaju i ko
ih vozi. Samo trojka i četvorka još imaju stare ureñaje.
Džoni Trent je oterao trojku u Kasl Rok s vatrogascima, na tu prokletu vežbu.
Zvali su to „kontrolisanim sagorevanjem“. Fino ime za igrariju odraslih ljudi s vatrom.
Čuo je kola broj četiri, jedan od dva preostala dodža. Vozio ga je Henri Morison.
Prestao je da grabulja travnjak i ispravio leña. Sirena je utihnula, da bi se nanovo oglasila.
Brenda je izašla na verandu. Skoro svi u Milu su ga zvali Djuk. Zaradio je taj nadimak još u
školi, zato što nije propuštao nijedan film Džona Vejna u Staru.
Brenda mu je, nedugo po sklapanju braka, dala drugi nadimak. Nije mu se dopadao.
„Haui, nestalo je struje. Čula sam eksplozije.“
Haui, vazda Haui. Kao u Evo Hauija, Hauijevim trikovima i Hauipreti( Hoie junak
stripova iz pedesetih godina. Sramežljivi mladić u večitoj trci za curama.
). Pokušao je da to hrišćanski prihvati. Naposletku, hrišćanin je. Ipak, nije mogao da se
otme utisku da je taj nadimak makar i delimično odgovoran za malu spravicu koju je nosio u
grudima.
„Šta je bilo?“
Zakolutala je očima i prišla radiju na haubi svog automobila. Isključila ga je i presekla hor
Normana Lebefa usred „Kakvog prijatelja imamo u Isusu“.
„Koliko puta sam ti rekla da ne stavljaš to čudo na haubu mog auta? Izgrebaćeš ga, pa će
rña izjesti lim.“
„Izvini, Bren. Šta si rekla?“
„Nestalo je struje! Nešto je eksplodiralo. Džoni Trent verovatno ide u tom pravcu.“
„To je Henri“, rekao je. „Džoni je u Roku s vatrogascima.“
„Pa, ko god da je... “
Oglasila se još jedna, novija, sirena. Djuk Perkins ju je zvao žuta kanarinka. To je dvojka.
Vozi je Džeki Vetington. Sigurno je Džeki, zato što Randolf čuva kuću.
Ljulja se, s cipelama na stolu, čitajući Demokrat. Možda sedi u klonji. Piter Randolf je
pristojni policajac. Umeo je da bude tvrd kad je to neophodno, ali ga Djuk nije voleo. Smatrao ga
je čovekom Džima Renija, zbog čega je ponekad bio tvrñi no što je bio neophodno. To nije bilo
sve, zamerao mu je i na lenjosti. Djuk Perkins nije podnosio lenje policajce.
Brenda ga je posmatrala krupnim očima. Već četrdeset tri godine je bila žena policajca.
Znala je da dve eksplozije, dve sirene i nestanak struje ne nagoveštavaju ništa dobro. Silno će se
začuditi ako Haui sredi travnjak ovog vikenda, ili ako čuje kako će Divlje mačke iz Milsa
pobediti fudbalski tim iz Kasl Roka.
„Savetujem ti da uñeš u kuću“, rekla je. „Nešto se desilo. Nadam se da niko nije
poginuo.“
Skinuo je mobilni telefon s pojasa. Pogana stvarčica mu je visila s kaiša od jutra do
mraka. Morao je da prizna da je korisna. Nije kuckao brojeve. Posmatrao je, čekajući da zazvoni.
 Začula se još jedna sirena, žuta kanarinka: kola broj jedan. Randolf se ipak pokrenuo. To
znači da je situacija veoma ozbiljna. Djuk više nije očekivao da će telefon zazvoniti. Hteo je da
ga vrati za pojas, kad je zazvonio. Zvala ga je Stejsi Mogin.
„Stejsi?“ Znao je da ne mora da se dere u prokletu stvar. Brenda mu je to rekla stotinu
puta, ali nije umeo drugačije. „Šta radiš u stanici u subotu uj...“
„Ne zovem te iz stanice, već od kuće. Piter me je zvao i rekao da te pozovem.
Imamo problem na Stodevetnaestici i to veliki. Rekao je... da se avion sudario s
kamionom za prevoz balvana.“ Zvučala je sumnjičavo. „Nije mi jasno kako se to moglo dogoditi,
ali...“
Avion. Isuse. A do pre pet minuta je grabuljao lišće i pevušio religiozne pesme.
„Stejsi, da li je u pitanju Čak Tompson? Preleteo me je novim pajperom. Leteo je prilično
nisko.“
„Ne znam, šefe. Prenela sam vam sve što mi je Piter saopštio.“ Brenda nije bila budala.
Pomerala je kola da bi izvezao šumskozeleni službeni automobil. Spustila je mali radio pored
gomile lišća.
„Dobro, Stejsi. Da li je struja nestala i u tvom delu grada?“
„Jeste. Utihnuli su i telefoni. Zovem te mobilnim. Ni to nije dobar znak, zar ne?“
„Nadam se da situacija nije preterano ozbiljna. Možeš li da odeš do stanice?
Kladim se da zvrji prazna i nezaključana.“
„Biću tamo za pet minuta. Zovi me preko radija u kolima.“ „Primljeno.“ Sirena na
gradskoj kući se oglasila kad se Brenda došetala prilaznim putem.
Otegnuto zavijanje je vazda izazivalo neprijatno golicanje u utrobi Djuka Perkinsa.
Ipak je našao vremena da je zagrli. Za nju je uvek imao vremena. „Nemoj da se brineš
zbog sirene, Breni. Programirana je da se oglasi pri opštem nestanku struje.
Prestaće za tri ili četiri minuta. Zaboravio sam za koliko.“
„Znam, ali je ipak mrzim. Sećaš li se da je onaj idiot Endi Sanders uključio 11.
septembra? Kao da je mislio da ćemo mi biti sledeća meta bombaša samoubica.“ Djuk je
klimnuo. Endi Sanders je bio idiot. Nažalost, bio je prvi gradski otac, nasmejani lutak Mortimer
Snerd(Mortimer Snerd je lutka čuvenog ventrokiliste Edgara Bergena (1903-1978).) koji sedi u
krilu Big Džima Renija. „Stejsi je rekla da su se kamion i avion sudarili na Stodevetnaestici.“
Brenda se izazovno osmehnula. „Šališ se, zar ne?“
„Ne. Možda je avion imao kvar na motoru, zbog kog je pokušao da sleti na put“, reče
Djuk. Slabašni osmeh je uvenuo na njenim usnama. Desna šaka stisnuta u pesnicu zaustavila se
izmeñu njenih dojki. Nepogrešivo je tumačio njen govor tela.
Seo je za volan. Djuk Perkins nije bio lak. Seo je u izdubljeno sedište, prilagoñeno obliku
njegove zadnjice.
„Zovu te na slobodan dan!“, povikala je. „Sram ih bilo! Kad ćeš se povući u punu
penziju?“
„Moraće da me prihvate u subotnjoj odeći“, rekao je, s osmehom. Taj osmeh je bio deo
posla. Znao je da ga čeka dug dan. „Ovakvog kakav sam, Gospode, ovakvog kakav sam. Stavi mi
par sendviča u frižider, molim te?“ „Staviću ti samo jedan.
Mnogo si se ugojio. Čak je i dr Heskel to rekao. Dobro znaš da nikog ne prekoreva zbog
kilaže.“
„Jedan, kad ti kažeš.“ Gurnuo je menjač u zadnji hod... vratio ga je nazad u položaj za
parkiranje. Nagnuo se kroz prozor. Shvatila je da želi poljubac. Slatko ga je poljubila, dok je
gradska sirena zavijala u krtom oktobarskom vazduhu.
Pomilovao je po vratu kad su im se usne spojile. Retko je to činio, iako je znao da uvek
uzdrhti od toga.
Nikad neće zaboraviti njegov dodir na oktobarskom suncu.
Nešto mu je rekla dok se kotrljao prilaznim putem. Čuo je nešto, ali ne sve.
Moraće da pregleda uši. Pristaće na slušni aparat, ako bude neophodan, iako bi to mogao
biti razlog da ga Randolf i Big Džim išutiraju iz službe.
Zakočio je i ponovo isturio glavu kroz prozor. „Na šta da pazim?“
„Na tvoj pejsmejker!“, praktično je vrištala. Smejala se. Ogorčeno. Još uvek je osećala
njegov dodir na grlu. Milovao je kožu vrata, koja je koliko juče bila glatka i zategnuta, ili možda
prekjuče, kad su slušali KC i Sanšajn bend umesto Isusovog radija.
„Paziću, nego šta ću!“, doviknuo joj je i otišao. Kad ga je videla sledećeg puta, bio je
mrtav.
Bili i Vanda Debek nisu čuli dve eksplozije, zato što su bili na Stoedamnaestici i zato što
su se svañali. Svaña je počela oko sitnice, kad je Vanda napomenula da je dan divan. Bil je
odvratio da ima glavobolju i da ne zna zašto mora da ide na subotnji buvljak u Oksford Hilsu, kad
će tamo biti uobičajeno prašnjavo ñubre.
Vanda mu je rekla da ga danas ne bi bolela glava da juče nije sručio desetak piva u sebe.
Bili je pitao da nije možda brojila limenke u kesi za reciklažu (koliko god da je bio pijan,
odlagao je limenke u kesu za reciklažu, kad je pio kod kuće ponosio se time, koliko i svojim
električarskim zanatom).
Rekla je da jeste, nego šta nego jeste. Štaviše...
Stigli su do Patelove prodavnice u Kasl Roku. Prošli su kroz Previše piješ, Bili i Previše
džvanjkaš, Vanda. Čulo se Majka mi je lepo rekla da se ne udajem za tebe i Zar baš moraš da
budeš tolika kučka. Bila je to uobičajena razmena misli tokom poslednje dve od četiri godine
braka, izuzev što je Bilu danas došlo do guše.
Skrenuo je na široko parkiralište pijace, bez usporavanja ili pokazivača pravca.
Zatim se vratio na Stosedamnaesticu, a da nije bacio pogled u retrovizor ili preko ramena.
Nora Robišo je zatrubila, na putu iza njega. Njena najbolja prijateljica Elza Endruz je
neodobravajuće zacoktala. Obe žene, medicinske sestre u penziji, ćutke su izmenjale poglede.
Predugo su drugovale, pa reči nisu bile neophodne u ovakvim situacijama.
Vanda je, u meñuvremenu, pitala Bilija gde se to zaputio.
Bili je rekao da ide kući da se naspava. Može da ide na usrani sajam, ali bez njega.
Vanda mu je skrenula pažnju da je za dlaku izbegao sudar s dve stare dame (pomenute
stare dame su brzo zaostajale; Nora Robišo je, ko zna iz kog razloga, mislila da su brzine od
preko šezdeset pet kilometara na čas ñavolja rabota).
Bili je napomenuo da Vanda izgleda i zvuči kao njena majka.
Ona ga je pitala da joj objasni šta je mislio kad joj je to rekao.
Rekao joj je da mama i kćerka imaju debele guzice i duge jezičine koji se račvaju na vrhu.
Vanda mu je rekla da je mamuran.
On joj je rekao da je ružna.
Bila je to sadržajna i iskrena razmena osećanja. Prešli su iz Kasl Roka u Moton.
Hitali su ka nevidljivoj prepreci, koja se pojavila nedugo posle Vandine primedbe da je
dan divan. Bili je vozio brzinom od stotinak kilometara na sat, što je bio maksimum za Vandin
automobilčić.
„Kakav je to dim?“, pitala ga je Vanda. Pokazivala je ka Stodevetnaestici na severu.
„Ne znam“, rekao je. „Da nije moja tašta prdnula?“ Grohotno se nasmejao sopstvenoj šali.
Vanda Debek je shvatila da je prevršio meru. Spoznaja je pojednostavila svet i njenu
budućnost, na gotovo magičan način. Okrenula se ka njemu s izjavom hoću razvod na vrhu
jezika. Nije uspela da je izgovori. Stigli su do granice izmeñu Motona i Česters Mila i udarili u
prepreku. Automobilčić je imao vazdušne jastuke, ali se Bilijevi nisu naduvali, dok su se Vandini
samo delimično ispunili vazduhom. Volan je skršio Bilijeve grudi, a menjač srce. Umro je gotovo
istog trenutka.
Vanda je udarila glavom u instrument tablu. Apokaliptična selidba automobilskog motora
joj je slomila jednu nogu (levu) i jednu ruku (desnu). Nije bila svesna bola.
Čula je samo isprekidano pištanje sirene. Automobil se iznenada zgužvao nasred druma.
Prednji deo mu se gotovo izravnao. Videla je crveno pred očima.
Vanda Debek se vukla po beloj liniji na laktovima, kad su Nora Robišo i Elza Endruz
zaobišle krivinu, malo prema jugu (živo su raspravljale o oblaku dima koji se, već nekoliko
minuta, dizao na severoistoku; čestitale su sebi što su izabrale reñe korišćeni drum). Lice joj se
gotovo nije videlo od krvi. Komad šoferke joj je otkinuo dobar deo skalpa. Veliki komad kože joj
je padao preko levog obraza, kao iščašena vilica.
Nora i Elza su izmenjale užasnute poglede.
„Bože me sačuvaj“, reče Nora. To je bio čitav razgovor na ovu temu. Elza je izašla iz
automobila čim se zaustavio i pritrčala unesrećenoj ženi na asfaltu. Bila je čudesno brza za ženu
svojih godina. Nedavno je napunila sedamdesetu.
Nora je parkirala automobil i pritrčala prijateljici. Zajedno su pomogle Vandi da stigne do
Norminog starog, ali savršeno održavanog mercedesa. Vandin smeñi žaket je sad bio
cvenkastosiv. Ruke su joj bile crvene, kao da ih je malopre izvukla iz činije s bojom.
„De je Bili?“, pitala je. Nora je videla da je žena ostala bez većine zuba. Tri zuba su se
zalepila za rever okrvavljenog žaketa. „De je Bili? Šta se desilo?“
„Bili je dobro, baš kao i ti“, reče Nora i upitno pogleda Elzu. Ona je klimnula i požurila
ka ševiju, delimično zaklonjenom parom iz smrskanog hladnjaka. Jedan pogled kroz suvozačka
vrata, koja su visila na jednoj šarki, bio je dovoljan da Elza, medicinska sestra s gotovo
četrdesetogodišnjim iskustvom (poslednji poslodavac: Ron Heskel, MD MD je značilo
medicinski diletant), da Bili uopšte nije dobro.
Mlada žena s pola kose pored glave je udovica.
Elza se vratila do mercedesa. Sela je na zadnje sedište do mlade žene, koja se u
meñuvremenu onesvestila. „Mrtav je, i ona će uskoro umreti ako je ne prebacimo do mesarskog
odeljenja u Keti Rasel“ rekla je Nori.
„Drži se“, reče Nora. Pritisnula je papučicu za gas. Mercedes je imao snažan motor. Nora
je vešto zaobišla ševrolet Debekove i udarila u nevidljivu prepreku, s nogom na gasu. Po prvi put
u dvadeset godina zaboravila je da veže pojas.
Proletela je kroz šoferku i slomila vrat na nevidljivoj prepreci, baš kao Bob Ru.
Mlada žena je proletela izmeñu prednjih sedišta, kroz razbijenu šoferku. Pala je na stomak
po haubi, raširenih krvavih nogu. Bila je bosa. Ostala je bez mokasina (kupljenih prilikom
poslednje posete buvljaku na Oksford Hilu) pri prvom sudaru.
Elza Endruz je udarila u vozačko sedište i odskočila. Bila je ošamućena, ali u osnovi
nepovreñena. Isprva nije mogla da otvori vrata. Popustila su kad ih je gurnula ramenom. Izašla je
i osmotrila olupinu. Videla je barice krvi. Smrskani ševi se još blago dimio.
„Šta se desilo?“, glasno se pitala. Ponovila je Vandino pitanje, kog se nije sećala.
Obišla je gomilu hroma i krvavog stakla. Prislonila je ruku na čelo, kao da proverava da
nema temperaturu. „Šta se desilo? Šta se zapravo desilo? Nora?
Norice? Gde si, draga?“
Ispustila je bolni, užasnuti krik, kad je ugledala prijateljicu. Vrana je posmatrala s visokog
borovog drveta na teritoriji Mila. Zagraktala je. Graktanje je zvučalo kao prezrivi smeh.
 Noge su popustile pod njom, kao da su od gume. Zateturala se unatraške, sve dok nije
naletela na zgužvani prednji deo mercedesa. „Norice“, rekla je. „O, srce moje.“ Nešto je golicalo
po vratu. Pomislila je da je to uvojak kose nesretne devojke. Samo što je sirotica u meñuvremenu
ispustila dušu.
Kad samo pomisli na slatku Noru, s kojom je krišom od bolničke uprave pila džin ili
votku u praonici veša. Kikotale su se kao devojčice u letnjem kampu. Nora je otvorenih očiju
zurila u sjajno sunce. Glava joj se iskrivila pod neprirodnim uglom, kao da je, u trenutku smrti,
pokušala da baci pogled preko ramena, da bi se uverila da Elzi ništa ne fali.
Dobro je prošla. Bila je samo „žešće potresena“, kao što su u danima provedenim na
prijemom odeljenju, govorile za srećnike koji su sačuvali glavu pri teškim nesrećama. Rasplakala
se. Kliznula je niza stranu automobila i iscepala kaput na iskrivljenom limu. Sela je na asfalt
Stosedamnaestice. Sedela je i plakala, kad su Barbi i čovek s kapom Morskih pasa stigli do nje.
Ispostavilo se da se Morski pas zove Pol Gendron, prodavac automobila, koji se pre dve
godine povukao na roditeljsko imanje Motonu. Barbi je sve to i mnogo više saznao kad su
napustili mesto nesreće na Stodevetnaestici i otkrili novo nešto manje spektakularno, ali
poprilično grozno na mestu na kom je Stosedamnaestica ulazila u Mil. Barbi bi rado protresao
Gendronu ruku, ali će pričekati taj trenutak, dok ne pronañe mesto na kom se nevidljiva prepreka
završava.
Erni Kalvert je pozvao Vazdušnu nacionalnu gardu u Bangoru. Stavili su ga na čekanje,
pre nego što im je objasnio razlog poziva. Čekao je s telefonom na uvu. U meñuvremenu je čuo
sve bliže sirene lokalnih organa reda.
„Vatrogasci neće doći“, reče farmer, koji je dotrčao preko polja sa sinovima. Zvao se
Olden Dinsmor. Još nije povratio dah. „Oni su s druge strane u Kasl Roku. Pale zgradu, vežbe
radi. I ovde su mogli lepo da vežbaju...“ Ućutao se kad je opazio da njegov najmlañi sin prilazi
mestu na kom je otisak Barbijeve krvave šake stajao na čistom, prozračnom vazduhu. „Rori,
sklanjaj se odatle!“ Radoznali sin ga nije slušao. Posegnuo je napred i udario u vazduh, desno od
krvavog otiska. Barbi je video kako se, pre toga, dečaku ježi koža na rukama ispod dresa Divljih
mačaka. Nešto je tamo, nešto što reaguje kad se približiš. Barbi je samo jednom osetio nešto
slično, kad se našao pored velikog generatora u Ejvonu, Florida. Jednom se tamo žvalavio s
devojkom.
Dečakova pesnica je udarila o prepreku, tvoreći zvuk sličan dobovanju prstima po šerpi.
Utišao je grupicu uznemirenih posmatrača, koja je zurila u goruće ostatke kamiona za prevoz
balvana (neki su ga slikali mobilnim telefonima).
„Nek sam proklet“, reče neko.
Olden Dinsmor je ščepao sina za okovratnik majice. Cimnuo ga je unazad i ošamario po
potiljku, baš kao i starijeg sina, nedugo pre toga. „Da se nisi usudio!“, povikao je Dinsmor. „Da
se nisi usudio, kad ne znaš šta je to!“
„Ćale, to je neki stakleni zid! To je...“
Dinsmor ga je snažno prodrmao. Još nije povratio dah. Barbi je strahovao za njegovo srce.
„Da se nisi usudio!“, ponovio je i gurnuo dečaka na starijeg brata.
„Pazi na ovu budalu, Oli.“
„Razumem“, odvrati Oli. Nacerio se.
Barbi je pogledao u pravcu Mila. Video je svetla na policijskim kolima i veliko crno
vozilo, slično mrtvačkom kovčegu na točkovima. Bio je to hamer Big Džima Renija. Grabio je
daleko ispred policijskih automobil, kao da ih vodi po nekom običajnom pravu. Barbijevi uboji i
modrice blago su sevnuli na taj prizor.
Reni senior nije bio tamo, ali je njegov sin uzrokovao čitavo zamešateljstvo, a Big Džim
se brinuo o Džunioru. Ako je to zahtevalo da život u Milu učini neprijatnim izvesnom kuvaru u
prolazu i dovoljno teškim da pomenuti kuvar odluči da pokupi prnje i nestane iz grada, neće se
libiti da to učini.
Barbi nije hteo da bude tu, kad Big Džim stigne. Pogotovo nije hteo da ga dočeka u
pratnji pandura. Šef Perkins se lepo ponašao prema njemu, ali ga je onaj drugi Randolf posmatrao
kao da je pasje govno, zalepljeno za ñon službenih cipela.
Obratio se Morskom psu: „Da li bi hteo da se malo prošetaš? Ti ćeš ići s tvoje, a ja s moje
strane? Da vidimo dokle se ovo čudo prostire?“
„I da se izgubimo odavde pre nego što stigne onaj pompezni hvalisavac?“ I Gendron je
video hamera. „Pristajem, prijatelju. Hoćemo li na istok ili na zapad?“ Krenuli su ka zapadu i
Stosedamnaestici. Nisu naišli na kraj prereke, ali su videli mnoštvo čuda koje je načinila prilikom
nastanka. Isekla je grane drveća i načinila nove staze ka nebu. Prepolovila je panjeve. Svuda su
nailazili na leševe pernatih stvorenja.
„Ima mnogo mrtvih ptica“, reče Gendron. Namestio je kapu, izrazito mršavim rukama.
Pobledeo je. „Nikad nisam video toliko ptičjih leševa.“ „Kako ti je?“, zabrinuto će Barbi.
„Fizički? Mislim da mi ništa ne fali. Mentalno se osećam kao da sam sišao s jebenog uma.
Kako je s tobom?“
„Isto“, odvrati Barbi.
Tri kilometra zapadno od Stodevetnaestice naišli su na God Krik put i telo Boba Rua.
Ležalo je pored traktora koji je još radio. Barbi je naleteo na prepreku kad je krenuo ka čoveku na
tlu... ovog puta se zaustavio u poslednjem trenutku. Uspeo je da ne raskrvari nos.
Gendron je kleknuo i dodirnuo farmerov groteskno svinuti vrat. „Mrtav je.“
„Kakvo je to ñubre svuda oko njega? Te bele krhotine?“ Gendron je podigao najveće
parče. „Mislim da su to ostaci jedne od onih kompjuterskih muzičkih spravica. Mora da se razbila
kad je udario u...“ Pokazao je ispred sebe. „Znaš već šta.“
Iz pravca grada se začula buka, grña i glasnija od sirene u gradskoj kući. Gendron je
pogledao u pravcu buke. „Vatrogasna sirena“, rekao je. „Ne verujem da će od nje biti neke
koristi.“
„Vatrogasci će doći iz Kasl Roka“, reče Barbi. „Čuo sam ih.“
„Zaista? Bolje čuješ od mene. Podseti me kako se zoveš, molim te.“ „Del Barbara.
Prijatelji me zovu Barbi.“
„Pa, Barbi, šta ćemo sad?“
„Nastavićemo, rekao bih. Ovom čoveku ne možemo pomoći.“
„Jok. Ne možemo nikog pozvati“, utučeno će Gendron. „Ne dok je moj mobilni u kolima.
Pretpostavljam da ga ti nemaš“’
Barbi je imao mobilni. Ostavio ga je u praznom stanu s nešto čarapa, košulja, farmerki i
gaća. Odlučio je da napusti ove krajeve s onim što ima na sebi. Nije hteo da išta ponese iz Česters
Mila. Neće poneti ništa, izuzev nekoliko prijatnih uspomena. Njih može da nosi bez kofera ili
ranca.
Ćutke je odmahnuo glavom, pošto nije hteo da nepoznatom čoveku objašnjava složenu
prirodu svojih osećanja.
Gendron je opazio staro ćebe prebačeno preko sedišta traktora. Ugasio je motor, uzeo
ćebe i pokrio leš.
„Nadam se da je slušao nešto što voli, kada se to desilo“, reče Gendron. „I ja“, reče Barbi.
„Hajdemo. Hoću da stignemo do kraja ovog čuda. Hteo bih da ti stisnem ruku.
Možda ću se raznežiti i zagrliti te.“
Nedugo po otkrivanju Ruovog leša naišli su na potočić,. Bili su veoma blizu olupina na
Stosedamnaestici, iako to nisu znali. Zastali su, svako sa svoje strane nevidljive prepreke. Ćutke
su upijali čudesan prizor.
Gendron je prvi progovorio: „Bože me sačuvaj.“
„Kako izgleda s tvoje strane?“, pitao je Barbi. S njegove strane je nivo vode rastao.
Potočić se razliva po šipražju, kao da je rečica naišla na nevidljivu branu.
„Ne znam kako bih to opisao. Nikad nisam video nešto slično.“ Gendron je ućutao.
Raširio je usta i pognuo glavu, tako da je ličio na spodobu koja vrišti na čuvenoj slici
Edvarda Munka. „Jesam. Jedanput. Nešto slično. Doneo sam dve zlatne ribice kući, za ćerkin
šesti ili sedmi roñendan. Doneo sam ih kući iz radnje za kućne ljubimce, u plastičnoj kesi. Ovo
mi na to liči, na vodu na dnu plastične kese. Samo što je ravna, a ne skupljena na dnu. Voda se
nagomilava oko te... stvari, i teče levo i desno na tvojoj strani.“
„Da li bar nešto prolazi?“
Gendron se još nagnuo. Žmirkao je, s rukama na kolenima. „Da, nešto prolazi, ali samo
malo. Prolazi malo vode i ništa od onog što nosi. Znaš na šta mislim? Nema grančica, lišća i
sličnog.“
Nastavili su dalje. Gendron je bio na jednoj, a Barbi na drugoj strani. Još nisu mislili o
unutra i napolje. Smatrali su da se prepreka negde završava.
Tako su stigli do Stosedamnaestice i do još jedne stravične nereće. Barbi je video dvoja
kola i bar dvoje nastradalih. Video je još jednu žrtvu, zgrčenu za volanom smrskanog ševija.
Ovog puta je neko preživeo nesreću. Neka žena je sedela pored oštećenog mercedesa, oborene
glave. Pol Gendron je požurio do nje. Barbi je samo stajao posmatrao. Žena je ugledala Gendrona
i pokušala da ustane.
„Nemojte, gospoja, nemojte to“, rekao je.
„Mislim da mi je dobro“, rekla je. „Samo... sam malo više potresena.“ Zbog nečeg se
nasmejala, iako joj je lice bilo podnadulo od suza.
Tad su se pojavila još jedna veoma spora kola, sa starcem za volanom. Predvodio je
kolonu od tri četiri nestrpljiva vozača. Stao je kad je video nesreću. I automobili iza njega su se
zaustavili.
Elza Endruz je ustala. Pitala je ono što će postati pitanje dana: „U šta smo udarili?
To nisu bila druga kola. Nora ih je zaobišla.“
Gendron je odgovorio s neupitnom iskrenošću. „Ne znam, gospoja.“
„Pitaj je ima li mobilni telefon“, reče Barbi. Obratio se narastajućoj grupici posmatrača.
„Hej! Ima li neko od vas mobilni telefon?“
„Imam ga ja, gospodine“, reče gospoña. Nije stigla da nastavi. Prekinuo je vušvušvuš
zvuk helikoptera.
Barbi i Gendron su izmenjali panične poglede.
Plavobeli helikopter je nisko leteo. Hitao je ka oblaku dima iznad ostataka smrskanog
kamiona za prevoz balvana na Stodevetnaestici. Vazduh je bio kristalno čist, s uveličavajućim
efektom, karakterističnim za najlepše dane u severnoj Novoj Engleskoj. Barbi je lako raspoznao
veliki plavi broj 13 na letelici. Video je i oko, znak CBS-a. To je bila reportažna letelica iz
Portlanda. Sigurno se zatekla u blizini, pomisli Barbi. Bio je to savršen dan za sočne snimke s
mesta nesreće.
Prilog će biti gotov za vesti u šest.
„O, ne“, zavapi Gendron i pokri oči. Povikao je: „Vratite se, budale! Vratite se!“ Barbi je
dreknuo. „Ne! Stanite! Bežite odatle!’
Zalud su urlali. Barbi je, još uzaludnije, mahao rukama, terajući letelicu od nevidljive
prepreke.
 Elza ih je zbunjeno posmatrala.
Helikopter se spustio do iznad drveća. Lebdeo je na toj visini.
„Izgleda da će sve biti u redu“, prostenja Gendron. „Ljudi im mašu da se udalje.
Pilot je sigurno video...“
Helikopter je skrenuo ka severu. Hteo je da okrene iznad pašnjaka Oldena Dinsmora, da
bi snimio dogañaj iz različitog ugla. Udario je u prepreku. Barbi je video kako se jedna elisa
lomi. Helikopter je počeo da ponire. Propadao je okrećući se oko sebe. Zatim je eksplodirao.
Posejao je vatru po putu i po polju s druge strane prepreke.
S Gedronove strane.
Sa spoljašnje strane.
Džunior Reni se kao lopov ušunjao u kuću u kojoj je odrastao,li bolje reći kao duh.
Bila je prazna. Otac je bio na svom džinovkom placu za prodaju polovnih automobila na
Stodevetnaestici. Džuniorov prijatelj Frenk nekad ga je zvao Sveti hram kupovine bez učešća.
Frensin Reni je, poslednje četiri godine, stalno boravila na groblju Plezent Ridž. Gradska sirena
je zamukla. Policijske sirene su se udaljile ka nepoznatim odredištima. U kući je vladala
blagoslovena tišina.
Progutao je dva imitreksa. Skinuo je odeću i stao pod tuš. Opazio je krv na košulji i
pantalonama, kad je završio s tuširanjem. Kasnije će se time pozabaviti. Šutnuo je odeću ispod
kreveta i navukao zastore. Ušunjao se u postelju i navukao pokrivač preko glave, kao što je radio
u detinjstvu, kad se plašio monstruma u ormanu.
Ležao je, drhteći. U glavi mu je bučalo, kao da čuje sva zvona pakla.
Dremao je kad se razlegla vatrogasna sirena. Probudila ga je. Opet ga je obuzela
drhtavica. Glavobolja se povlačila. Odspavao je. Sad će razmisliti o budućnosti.
Samoubistvo je izgledalo kao daleko najbolje rešenje. Znao je da će ga uhvatiti.
Nije mogao da se vrati i pospremi mesto zločina. Neće imati vremena. Henri ili La Dona
Makejn vratiće se sa subotnjih zanimacija. Pobeći će, ali tek kad glava prestane da ga boli.
Moraće da se obuče. Niko ne beži od zakona bez odeće.
Samoubistvo se, kad sve razmotri, nametalo kao najbolje rešenje. Samo što će ono
predstavljati pobedu prokletog kuvara u prolazu. Pogani kuvar je, kad o svemu dobro razmisli, za
sve kriv.
Vatrogasna sirena se napokon utišala. Džunior je zaspao ispod pokrivača navučenog
preko glave. Ustao je u devet po podne. Glavobolja je prošla.
Još uvek je bio sam u kući.
 PAPAZJANIJA

Big Džim Reni je zaustavio svoj H3 alfa hamer uz škripu guma (boja: bisernocrna;
dodaci: svi mogući). Bio je punih tri minute JLL brži od gradske policije. To mu je odgovaralo.
Renijev životni slogan je bio korak ispred konkurencije.
Erni Kalvert je još razgovarao telefonom. Digao je ruku u malodušnom pozdravu.
Kosa mu je bila u neredu. Bio je gotovo mahnit od uzbuñenja. „Hej, Big Džime, napokon
sam se probio do njih!“
„Do kog si se probio?“, pitao je Reni, reda radi. Posmatrao je plamteće ostatke kamiona
za prevoz balvana i krhotine aviona. Ovo je grozna zbrka, koja može naneti štete gradu, pogotovo
što su dva najbliža vatrogasna kamiona u Roku. On je odobrio odlazak na vežbu... Endi Sanders
je potpisao dozvolu, zato što je apotekar prvi gradski otac. To je dobro. Reni je duboko verovao u
ono što je zvao koeficijentom zaštite. Položaj drugog gradskog oca bio je dobar primer
koeficijenta. Imaš svu vlast (dok god je prvi gradski otac smotanko kao Sanders), a retko kad
izvučeš deblji kraj kad stvari poñu po zlu.
Ovo je ono što je Reni koji je u šesnaestoj predao srce Isusu, pa nije mogao da psuje
nazivao papazjanijom. Biće prinuñen da preduzme izvesne korake. Okolnosti ga primoravaju da
nametne kontrolu. Znao je da ne može računati na matorog vašljivka Hauarda Perkinsa. On je pre
dvadeset godina možda bio šef policije bez mane, ali ovo je novi vek.
Reni je, mršteći se, proučavao scenu. Ima previše radoznalaca. Uvek se skupe kad se
ovako nešto desi. Ljudi vole krv i razaranje. Neki igraju neku gnusnu igru.
Naginju se da bi videli koliko mogu da se saviju, ili nešto slično.
Bizarno.
„Sklanjajte se odatle!“, povikao je. Imao je dobar glas za izdavanje nareñenja, snažan i
samouveren. „To je mesto nesreće!“
Erni Kalvert još jedan idiot, grad ih je pun, baš kao i svaki drugi -cimnuo ga je za rukav.
Izgledao je usplahirenije nego ikad. „Probio sam se do VNG, Big Džime, i...“
„Do koga? Do čega? O čemu to govoriš?
„O Vazdušnoj nacionalnoj gardi!
Stvar postaje sve gora. Ljudi se igraju, a ova budala zove...
„Erni, zašto si njih zvao, za boga miloga?
„Zato što mi je rekao... čovek mi je rekao... Erni nije mogao da se seti Barbijevih reči,
stoga je nastavio. „Pa, bilo kako bilo, pukovnik iz VNG me je saslušao.
Povezao me je s portlandskom kancelarijom Nacionalne bezbednosti. Odmah su
odgovorili na moj poziv!
Reni se pljesnuo po obrazima. Često je to radio u ljutnji. To ga je činilo sličnim
hladnokrvnom Džeku Beniju. Big Džim je, baš kao Beni, ponekad pričao viceve (ali nikad
masne). Šalio se da bi prodavao kola i zato što se od političara očekivalo da budu duhoviti,
naročito u vreme izbora. Zbog toga je uvek vrteo nekolik šaljivih pričica (rekao bi: „Hej, momci,
da li ste raspoloženi za jednu šaljivu pričicu“). Učio ih je napamet kao što turisti u stranoj zemlji
uče fraze kao Gde je toalet ili Da li u selu postoji hotel s internetom?
Nije mu bilo do šale. „Nacionalna bezbednost! Zbog kog berača pamuka si je, doñavola,
zvao? Berač pamuka je bio Renijev najomiljeniji izraz.
„Zvao sam ih zato što je onaj mladić rekao da se nešto nalazi na putu. Imao je pravo,
Džime! Tamo je nešto što se ne vidi! Ljudi se naslanjaju na to! Vidiš li? Evo to sad rade. Ili... kad
baciš kamen na nju, on se odbije! Pogledaj! Erni je podigao i zavitlao kamen. Reni se nije trudio
da ga isprati pogledom. Čuće krik ako pogodi nekog od perverznih radoznalaca. „Kamion je
udario u to... u to što je na putu...baš kao i avion! Tako mi je momak rekao...
„Polako. O kom momku govoriš?
„To je onaj mladić, reče Rori Dinsmor, „koji radi kao kuvar u Divljoj ruži Rouz.
Od njega ćete dobiti srednje pečeni hamburger, ako ga zatražite. Moj ćale kaže da ga
gotovo nigde nećete dobiti, zato što niko ne zna da peče. Ovaj momak zna.
Široko se osmehnuo. „Znam kako se zove.
„Zaveži, Rori“, upozorio ga je brat. Gospodin Reni se narogušio. Oli Dinsmor je znao da
učitelji tako izgledaju pre nego što vas kazne s nedelju dana školskog pritvora.
Rori nije slušao brata. „Ima žensko ime! Zove se Barbara.“ Baš kad sam pomislio da sam
se rešio prokletog berača pamuka, on se opet pojavi, mozgao je Reni. Prokleta ništarija.
Usmerio je pažnju na Ernija Kalverta. Policija samo što nije stigla. Reni je pomislio da
ima dovoljno vremena da stane na kraj najnovijoj brljotini onog Barbare. Nigde ga nije bilo. To
baš liči na njega. Zapržio je čorbu, zamutio vodu i odmaglio.
„Erni“, rekao je, „pogrešno si obavešten.“
Olden Dinsmor se oglasio. „Gospodine Reni, nije mi jasno kako možete da pričate takve
stvari, kad ne znate ništa o tome.“
Reni se osmehnuo ili bolje reći ogolio zube. „Poznajem Dela Barbaru, Oldene; o njemu
sam dobro obavešten.“ Obratio se Erniju Kalvertu. „Sad, ako bi samo...“
„Tišina“, reče Kalvert i podiže ruku. „Dobio sam nekog.“ Big Džim Reni nije voleo da ga
ućutkuju, pogotovo mu nije prijalo kad je to činio penzionisani bakalin. Iščupao je telefon iz
Ernijeve ruke, kao da je on njegov pomoćnik, koji mu ga je dobrovoljno pružio.
Čuo je nečiji glas na mobilnom. Nepoznati je rekao: „S kim razgovaram?“ Reniju je to
bilo dovoljno da shvati da ima posla s birokratskim kučkinim sinom.
„Razgovarate s Džejmsom Renijem, drugim gradskim ocem Česters Mila. Ko ste vi,
gospodine?“
„Ja sam Donald Voznijak iz Nacionalne bezbednosti. Čuo sam da imate neki problem na
Stodevetnaestici. Reč je o nekom obimnijem razaranju.“ Obimnijem razaranju? Obimnijem
razaranju? Kakav je to pogani birokratski novogovor?
„Pogrešno ste obavešteni, gospodine“, nastavio je Rene. „Reći ću vam šta se desilo.
Avion, civilni avion, lokalni avion, pokušao je da sleti na put i udario u kamion. Situacija je u
potpunosti pod kontrolom. Pomoć službe Nacionalne bezbednosti nam nije neophodna.“
„Gospodine Reni“, reče farmer, „nije se to desilo.“ Reni je samo odmahnuo rukom.
Zaputio se prema najbližem policijskom vozilu.
Henk Morison je izašao iz patrolnih kola. Bio je krupan i visok preko sto devedeset
centimetara, ali u suštini beskoristan. Iza njega je bila cura s velikim vimenima, Vetingtonova.
Bila je više nego beskorisna. Jezičara, bez mozga. Piter Randolf je išao iza nje. Randolf je bio
pomoćnik šefa policije, čovek po Renijevom ukusu. Taj je znao da radi. Big Džim je bio siguran
da Del Barbara ne bi još sedeo u gradu i pravio nevolje da je on bio dežuran one noći kad je
Džunior upao u nevolju u onoj ñavoljoj jazbini od bara. Gospodin Barbara bi sedeo iza rešetaka u
Roku. Reniju bi to odgovaralo.
Čovek iz Nacionalne bezbednosti imaju li petlje da se predstavljaju kao agenti? još je
trtljao.
Reni ga je prekinuo. „Zahvaljujem se na vašem interesovanju, gospodine Vozner, ali je
situacija pod kontrolom. Pritisnuo je dugme za prekid veze, bez zbogom i vratio telefon Erniju
Kalvertu.
„Džime, mislim da nisi pametno postupio.
 Reni se pravio da ga nije čuo. Gledao je Randolfa. Stajao je pored auta policajke
Vetington. Hteo je da mu priñe, ali je odustao od te ideje, pre nego što se sasvim oblikovala u
njegovom umu. Nek Randolf priñe njemu. Takav je red. Tako će i biti, boga mu.
„Big Džime, reče Randolf. „Šta se ovde desilo?
„Mislim da je to očigledno, reče Big Džim. „Avion Čaka Tompsona se malo posvañao s
kamionom natovarenim balvanima. Izgleda da je sukob završen nerešeno. Čuo je sirene iz pravca
Kasl Roka. Zvučale su kao sirene vatrogasnih kola (Reni se nadao da su dva nova i vrlo skupa
gradska vozila s njima; najbolje bi bilo da niko ne uoči da nova vatrogasna vozila nisu bila u
gradu kad se papazjanija zbila). Hitna pomoć i policija će stići za njima.
„To se nije desilo, tvrdoglavo će Olden Dinsmor. „Bio sam napolju u dvorištu.
Video sam kako avion...
„Zar ne bi bilo bolje da pomerite te ljude odatle? Reni se obratio Randolfu.
Pokazao je na radoznalce. Nekolicina se skupila pored kamiona natovarenog balvanima.
Stajali su na pristojnom odstojanju od plamtećih ostataka. Bilo ih je više na strani Mila. Sve je
počelo da liči na skupštinu dokonih lezilebovića.
Randolf se obratio Morisonu i Vetingtonovoj. „Henk, rekao je i pokazao na posmatrače iz
Mila. Neki su preturali raštrkane krhotine Tompsonovog aviona.
Krici užasa bi se razlegli posle svakog otkrića delova tela.
„Jašta, reče Morison. Pokrenuo se.
Randolf je poslao Vetingtonovu ka posmatračima pored kamiona. „Džeki, ti poñi...
Randolf se ućutao.
Radoznali posmatrači na južnoj strani stajali su oko puta, na pašnjaku i u niskom šipražju.
Glupavo su zevali. Reni je dobro poznavao takve izraze.
Svakodnevno se susretao s njima, a pogotovo svakog marta, na skupštini grañana.
Samo što ti ljudi nisu posmatrali zapaljeni kamion. Piter Randolf, koji sigurno nije bio
budala (nije bio briljantan, ni izdaleka, ali je znao s koje strane se maže puter na hleb), gledao je
tamo gde i ostali. Zevao je otvorenih usta, kao i ostali radoznalci, uključujući i Džeki Vetington.
Posmatrali su dim. Gledali su dim koji se dizao s plamtećih balvana. Bio je crn i mastan. Bilo je
očekivano da će gušiti posmatrače, pogotovo zbog povetarca koji je duvao s juga, ali se to nije
dešavalo.
Reni je znao i zašto. Bilo mu je teško da poveruje svojim očima, ali je video kako vetar
tera dim prema severu, bar u početku. Zatim je naglo skretao, gotovo pod pravim uglom. Dizao
se pravo uvis, kao da je u dimnjaku. Ostavljao je tamnosmeñe tragove za sobom. Činilo se da
izdužene mrlje plivaju u vazduhu.
Džim Reni je trznuo glavom da bi bi odagnao nestvarnu sliku, ali je ona tvrdoglavo
opstajala.
„Šta je bilo?“, pitao je Randolf. Zvučao je začuñeno.
Dinsmor, farmer, stao je pred Randolfa. „Taj tip“, pokazao je na Ernija Kalverta, „imao je
službu Nacionalne bezbednosti na liniji, a ovaj tip“, pokazao je na Renija teatralnim pokretom,
dostojnim sudnice, na koji gradski otac nije obratio pažnju, „oduzeo mu je telefon i prekinuo
vezu! Nije smeo to da uradi, Pite, zato što to nije bio sudar. Avion nije bio ni blizu tla. Video
sam. Pokrivao sam biljke da ih zaštitim od mraza. Video sam ga.“ „I ja sam...“ poče Rori.
Zajecao je kad je dobio novi udarac u potiljak od starijeg brata.
Olden Dinsmor reče: „Udario je u nešto. I kamion je u to udario. Tamo je. Možete to
dirnuti. Onaj mladić, kuvar, rekao je da bi trebalo da se proglasi zona zabranjenog leta. Imao je
pravo. Ali gospodin Reni“, ponovo je pokazao na gradskog oca kao da je bogomdan Peri Mejson,
a ne čova koji zarañuje hleb svoj nasušni pričvršćujući aparate za mužu za kravlje sise, „nije hteo
ni da razgovara s nadležnima. Samo je prekinuo vezu.“
Reni nije ni pokušao da ga opovrgne. „Gubiš vreme“, obratio se Randolfu. Prišao mu je
nešto bliže i nastavio, glasom tek nešto jačim od šapata: „Šef je na putu ovamo. Savetujem ti da
se pribereš i uvedeš nešto reda, pre nego što stigne.“ Na časak je odmerio farmera hladnim
pogledom. „Kasnije ćeš ispitati svedoke.“ Olden Dinsmor je dozvolio sebi da uzme poslednju
reč, što je dodatno razgnevilo gradskog zvaničnika. „Onaj Barber je imao pravo. On je imao
pravo, dok se Reni prevario.“
Reni je zabeležio ime Oldena Dinsmora u crnu beležnicu. Svaki farmer, pre ili kasnije,
mora da izañe pred gradske oce, sa zgužvanim šeširom u rukama. Tražiće olakšicu, izuzeće iz
zoniranja, bilo šta. Kad se gospodin Dinsmor sledeći put nañe pred gradskim vlastima, neće naići
na srdačan prijem, ako Reni bude imao ikakvog uticaja. Obično ga je imao.
„Obezbedite područje zločina!, naložio je Randolfu.
„Džeki, pomeri ove ljude odatle, reče pomoćnik šefa. Pokazao je na gvirkala na strani
zapaljenog kamiona. „Uspostavi perimetar.
„Gospodine, mislim da su ti ljudi u Motonu...
„Baš me briga gde su. Nateraj ih da se pomere. Randolf je bacio pogled iza sebe i ugledao
Djuka Perkinsa, koji je izlazio iz zelenog automobila šefa policije. Randolf je žudeo da vidi taj
auto ispred svoje kuće. Videće ga, uz pomoć Big Džima Renija. To će se dogoditi najkasnije za
tri godine. „Policajci iz Kasl Roka će ti se zahvaljivati kad stignu, veruj mi.
„Šta ćemo s... Pokazala je na mrlju od dima, koja se još širila. Oktobarsko šareno drveće
je, gledano kroz nju, bilo tamnosivo. Nebo je dobilo nezdravu žutoplavu boju.
„Drži se dalje od nje, reče Randolf, pre nego što je pohitao da pomogne Henku Morisonu
da utvrdi perimetar na strani Česters Mila. Moraće da požuri.
Džeki je krenula ka svetini okupljenoj oko kamiona. Gomila je rasla iz časa u čas,
zahvaljujući mobilnim telefonima. Neki su nogama ugasili vatrice u šipražju, što je bilo dobro.
Sad su samo stajali, zevajući u mesto nesreće. Imitirala je Henkove pokrete i koristila istu
mantru.
„Vratite se nazad, ljudi. Gotovo je. Nećete vidite ništa što već niste videli. Očistite put za
prilaz vatrogasnim i policijskim vozilima. Povucite se, raščistite zonu, povuci...
Udarila je u nešto. Reni nije znao šta je to bilo, ali je video rezultat. Prvo je obod njenog
šešira došao u dodir s nevidljivom preprekom. Savio se. Šešir je pao iza nje.
Trenutak kasnije su se i njene isturene sise par prenaduvanih balona beračice pamuka
izravnale. Konačno se i njen nos spljoštio, uz dosta krvi. Kapljice krvi su klizile niz nešto
nevidljivo, kao prosuta boja po zidu. Preneražena policajka je tresnula na dobro popunjenu
zadnjicu.
Prokleti farmer nije mogao da se ne umeša: „Jel’ vidite? Šta sam vam rekao?
Randolf i Morison nisu ništa videli. Nije ni Perkins. Većali su pored šerifovog
automobila. Reni je isprva hteo da priñe Vetingtonovoj, ali su ga drugi prestigli.
Sem toga, bila je preblizu bog te pita čega. Požurio je ka muškarcima. Potrudio se da
ozbiljnim izrazom i isturenom stomačinom stvori sliku delotvornog i odlučnog nosioca vlasti.
Ošinuo je farmera Dinsmora pogledom u prolazu.
„Šefe“, rekao je, kad se ugurao izmeñu Morisona i Randolfa.
„Big Džime“ reče Perkins, uz klimanje glavom. „Vidim da nisi gubio vreme.“ Možda se
radilo o podrugivanju, ali Reni, stari lisac, nije zagrizao mamac. „Bojim se da se ovde dešava
više od onoga što se da videti. Mislim da bi bilo dobro da neko stupi u kontakt sa službom
Nacionalne bezbednosti.“ Zastao je, s odgovarajućim, zabrinutim izrazom. „Ne mogu da kažem
da imamo posla s terorizmom... ali ne mogu da tvrdim da to nije slučaj.“ Djuk Perkins je gledao
mimo Big Džima. Erni Kalvert i Džoni Karver, šef lokalne benzinske pumpe, pomogli su Džeki
da ustane. Bila je ošamućena. Nos joj je krvario, ali nije bila teže povreñena. I pored toga mu je
bilo jasno da nešto nije kako treba. Slična osećanja su pratila svaku nesreću s ljudskim žrtvama,
ali je ovde bilo nečeg nepojmljivog.
Kao prvo, avion nije pokušao da sleti. Bilo je previše delova razbacanih na prevelikoj
površini da bi poverovao u to. Posmatrači su ga dodatno zbunjivali.
Neobično su se ponašali. Randolf to nije primetio, ali Djuk Perkins jeste. Trebalo je da
načine jedinstvenu, narastajuću gomilu. Uvek su to činili, kao da traže utehu u prizorima smrti i
razaranja. Načinili su dve grupe umesto jedne. Ona na strani Motona bila je prokleto blizu
plamtećeg kamiona. Nije im pretila opasnost... ali zašto nisu zauzeli sav prostor?
Prvo vatrogasno vozilo se pojavilo na jugu. Izbrojao je tri. Djuku je bilo drago kad je
video da drugo po redu ima napis ČESTERS MIL, VATROGASNO VOZILO BROJ 2, ispisan
krupnim zlatnim slovima. Gomila se povukla dublje u gusto, nisko šipražje, da bi im napravila
mesta. Djuk je upravio pogled u Renija. „Šta se ovde dogaña? Znaš li nešto?“
Reni je otvorio usta da progovori. Erni Kalvert ga je preduhitrio. „Na putu je prepreka. Ne
vidi se, ali je tamo. Kamion je udario u nju. I avion.“ „To je prokleto tačno!“, uskliknuo je
Dinsmor.
„Policajka Vetington je takoñe udarila u nju“, rekao je Džoni Karver. „Hodala je polako,
na svu sreću.“ Obgrlio je još uvek ošamućenu Džeki. Djuk je video njenu krv na rukavu
Karverove radne bluze s natpisom NATOČIO SAM BENZIN NA STANICI U MILU.
Na motonskoj strani se pojavilo još jedno vatrogasno vozilo. Prva dva su zaprečila put u
obliku slova V. Vatrogasci su se rastrčali. Rastezali su creva. Djuk je čuo zavijanje ambulantnih
kola iz pravca Kasl Roka. Gde li su naša? pitao se. Da nisu i ona otišla na glupavu vežbu? Ta
pomisao mu se nije dopadala. Ko bi, pri zdravoj pameti, naredio da ambulantna kola stražare
pored prazne, zapaljene kuće?
„Izgleda da je tamo neka nevidljiva prepreka, reče Reni.
„Da, shvatio sam“, rekao je Djuk. „Ne znam šta je to, ali sam shvatio. Ostavio je Renija i
krenuo ka povreñenoj policajki. Nije opazio da je drugi gradski otac naglo pocrveneo kad ga je
prekinuo.
„Džeki?“, obratio joj se Djuk, nakon što je nežno stisnuo za rame. „Kako si?“
„Dobro sam.“ Dodirnula je nos. Krvoliptanje se smanjivalo. „Da li je slomljen? Ne bih
rekla da jeste.“
„Naduće se, iako nije slomljen. Ne boj se, do Žetelačkog bala ćeš izgledati kako treba.“
Slabašno se osmehnula.
„Šefe“, oglasio se Reni, „stvarno mislim da bismo morali nekog da pozovemo.
Ako ne Nacionalnu bezbednost, kad malo bolje razmislim, ta odluka mi se čini pomalo
radikalnom, možda državnu policiju...“
Djuk ga je sklonio u stranu. Bio je to nežan, ali odlučan gest. Gotovo da ga je gurnuo.
Reni je stisnuo pesnice i zatim ispružio prste. Izgradio je život u kome on gura, umesto da bude
gurnut. Znao je da je pesničenje za idiote. Nije morao da ide dalje od svog sina. A opet, uvrede su
morale biti zapamćene i osvećene. Obično znatno kasnije... što kasnije, to bolje. Slañe.
„Pitere!“ Djuk je pozvao Randolfa. „Pozovi bolnicu i pitaj gde su prokleta ambulantna
kola! Hoću da što pre doñu ovamo!“
„Morison može to da uradi“, reče Randolf. Izvadio je fotoaparat iz automobila.
Spremao se da slika mesto nesreće.
„To ćeš to učiniti, i to odmah.“
„Šefe, mislim da Džeki nije u teškom stanju, i niko drugi...“
 „Pitaću te za mišljenje, kad mi bude neophodno, Pitere.“ Randolf je pogledao
pretpostavljenog u oči. Polako je vratio fotoaparat na prednje sedište i dohvatio mobilni.
„Šta je to, Džeki?“, pitao je Djuk.
„Ne znam. Prvo je to bio udar kakav se oseti kad slučajno dodirneš žice na rupi za utikač.
To je prošlo, ali sam onda udarila... ne znam tačno u šta.“ Dubokuzdah se digao iz grla
posmatrača. Vatrogasci su usmerili creva na plamteći kamion za prevoz balvana. Voda se
odbijala od nečeg iza kamiona. Udarala je u nešto i vraćala se, tvoreći dugu. Djuk u životu nije
video tako nešto... izuzev u perionici automobila, kad su pumpe prosipale mlazeve vode po
šoferki.
Opazio je dugu i u Milu, samo manju. Jedan od posmatrača bibliotekarka Lisa Džejmison
uputila se prema njoj.
„Lisa, sklanjaj se od nje!“, povikao je Djuk.
Pravila se da ga ne čuje. Ponašala se kao da je hipnotisana. Raširila je ruke, nekoliko
centimetara od mesta na kom se vodeni mlaz odbijao u vazduh. Video je sjajne kapljice vode na
njenoj kosi, sklonjenoj s lica i osmuñenoj na krajevima.
Mala duga se raspala i obnovila iza nje.
„Samo izmaglica!“, rekla je, ushićenim glasom. „Tolika voda na onoj strani, a ovde samo
izmaglica! Kao od aparata za vlaženje vazduha.“ Piter Randolf je nemoćno odmahnuo glavom, s
mobilnim u rukama. „Imam signal, ali ne mogu da dobijem vezu. Pretpostavljam da su
posmatrači“, mahnuo je u pravcu gomile, „zakrčili sve linije.“
Djuk nije znao da li je to moguće. Video je da gotovo svi oko njih brbljaju ili fotografišu
telefonima. Svi izuzev Lise, koja je još izigravala vodenu nimfu.
„Pomozi joj“, naložio je Randolfu. „Pomozi joj da doñe sebi pre nego što joj nešto opasno
padne na pamet.“
Randolfov izraz je govorio da su ti poslovi daleko ispod njegovog položaja, ali je
poslušao pretpostavljenog. Djuk se nasmejao, kratko ali iskreno.
„Šta si za ime božje video, kad si se nasmejao?“, pitao je Reni. Na motonskoj strani se
skupljalo sve više policajaca iz oblasti Kasl. Preuzeće upravu nad paradom, ako Perkins ne
povede računa. Prigrabiće sve zasluge.
Djuk je prestao da se smeje. I dalje se osmehivao, bez imalo stida. „Ovo je papazjanija“,
rekao je. „Zar to nije tvoja reč, Big Džime? Smeh je, ako mene pitaš, ponekad jedini način da
izañeš na kraj s papazjanijom.“
„Ne znam o čemu govoriš!“, gotovo je vikao Reni. Dinsmorovi momci su uzmakli pred
njim. Stali su iza oca.
„Ja znam“, nežno će Djuk. „U redu je. Neophodno je da shvatiš da sam ja odgovorno lice,
sve do dolaska oblasnog šerifa. Ti si gradski zvaničnik. Zamoliću te da odstupiš sa ostalima,
pošto ovde nemaš nikakvog posla.“ Djuk je povisio glas i pokazao na policajca Henrija
Morisona, koji je razvlačio žutu traku. Provukao se izmeñu dva najveća komada palog aviona.
„Hoću da se svi povuku iza trake, da bismo na miru radili svoj posao! Pratite Renija. On će vas
odvesti iza žute trake.“
„Ovo mi se ne dopada, Djuk“, reče Reni.
„Bog te blagoslovio, ali me baš briga“, reče Djuk. „Sklanjaj se s mesta nesreće, Big
Džime. Vodi računa da se što pre nañeš s druge strane trake. Ne želim da je Henri dva puta
rasteže.“
„Perkinse, nadam se da nećete zaboraviti ono što ste mi danas rekli, zato što ja sigurno
neću.“
Reni se odšunjao do trake. Ostali posmatrači su se poveli za njegovim primerom.
 Većina se osvrtala za sobom, da bi videla kako se voda odbija od dizelom zaprljane
prepreke i tvori vlažnu liniju na drumu. Nekoliko oštroumnijih radoznalaca (poput Ernija
Kalverta) već je primetilo da se linija u potpunosti poklapa s granicom izmeñu Motona i Mila.
Renija je obuzeo detinjasti poriv da grudima raskine pažljivo rastegnutu traku Henka
Morisona. Uzdržao se od tog nauma. Ipak, neće ići okolo i upropastiti pantalone od finog štofa na
visokom čičku. Koštale su ga šezdeset zelembaća.
Pognuo se i podigao traku. Stomačina ga je sprečavala da se dublje pogne.
Djuk je polako krenuo ka mestu na kom je Džeki udarila u nešto. Ispružio je ruku ispred
sebe, kao slepac koji istražuje nepoznatu prostoriju.
Ovde je bila kad je pala... a ovde...
Osetio je zujanje koje je opisala, ali ono nije prestajalo. Preobrazilo se u prodorni bol
ispod leve ruke. Imao je dovoljno vremena da se seti poslednje Brendine poruke: Vodi računa o
pejsmejkeru. Eksplodirao mu je u grudima, dovoljno snažno da rascepa majicu Divljih mačaka,
koju je jutros odenuo u čast poslepodnevne utakmice. Krv, komadići pamuka i mesa udarili su u
prepreku.
Gomila je uzdahnula.
Djuk je pokušao da izgovori ženino ime, ali nije uspeo. Jasno je video njeno lice, okom
uma. Smešila se.
Utonuo je tamu.
Beni Drejk je bio četrnaestogodišnji klinac i Brijač. Brijači su bili posvećen klub ljubitelja
skejtborda. Lokalni organi reda su se mrštili na njih, ali ih nisu proganjali, iako su gradski oci
Reni i Senders tražili da budu stavljeni van zakona (pomenuti dinamični duet je na prošloj
martovskoj gradskoj skupštini ubio budžetsku stavku za osnivanje kutka za bezbedno bavljenje
skejtom, u gradskom parku, iza muzičkog paviljona).
Odrasli čovek je bio Erik Rasti Everet, tridesetsedmogodišnjak, lekarski pomoćnik koji je
radio s dr Ronom Heskelom, o kom je često razmišljao kao o čudesnom čarobnjaku iz Oza. Zato
što je, kako je Rasti objašnjavao (isključivo supruzi) često ostajao iza zavese, dokje on radio
njegov posao.
Proverio je datum poslednje injekcije tetanusa mladog Majstor Drejka. Primio je u jesen
2009. godine, što je vrlo dobro. Naročito kad se uzme u obzir da je Majstor Drejk izveo
vratolomnu skejtersku figuru i posekao list na nozi. Mogao je i gore proći, ali ni ovo nije bila
ogrebotine.
„Struja se vratila, ortak“, reče mladi Master Drejk.
„To je generator, ortak“, odvrati Rasti. „Snabdeva bolnicu i dom zdravlja. Zgodna
stvarčica, jel da?“
„Stara škola“, složio se mladi Majstor Drejk.
Dečak i odrasli čovek ćutke su posmatrali posekotinu od petnaest centimetara na listu
Benija Drejka. Nije izgledala tako grozno, očišćena od prljavštine i krvi.
Gradska sirena se utišala, ali su nove zavijale u daljini. Poskočili su kad su čuli vatrogasni
signal za uzbunu.
Uskoro ćemo čuti i onu na ambulantnim kolima, pomisli Rasti. Sto posto. Tvič i Everet
ponovo jašu. Bolje dapožurim s dečakom.
Ali, dečak je bio vrlo bled. Rastiju se učinilo da vidi suze u njegovim očima.
„Plašiš li se?“, pitao je Rasti.
„Malčice“, odgovori Beni Drejk. „Mama će me kazniti.“
„Da li se toga bojiš?“ Pretpostavio je da je Beni već nekoliko puta kažnjavan.
Prilično često, čoveče.
 „Pa... koliko će da boli“
Rasti je krio injekciju. Ubrizgaće mu mešavinu ksilokaina i epinefrina sredstvo za
anesteziju koje je još zvao novokain. Potrajaće dok se proširi po rani, pa nije bilo razloga za
žurbu. „Otprilike ovoliko.“
„Uh“, reče Beni. „Nema problema. Iako je stanje ozbiljno.“ Rasti se nasmejao. „Da li si
poskočio pre izvoñenja figure?“ Raspitivao sa iskrenim interesovanjem penzionisanog skejtera.
„Samo malo, al’ je bilo opako!“, reče Beni, s razoružavajućim osmehom. „Šta misliš,
koliko će biti šavova? Nori Kalvert je dobila dvanaest kad se prošlog leta skršila u Oksfordu.“
„Ne verujem da će ih biti toliko“, reče Rasti. Poznavao je Nori, sitnu darkerku čiji je
glavni životni cilj bio da se ubije na skejtobrdu pre nego što začne prvo kopile.
Bocnuo ga je iglom pored rane. „Osećaš li to?“
„Jašta, ortak, i te kako. Da li si čuo eksploziju iz onog pravca?“ Beni je pokazao ka jugu.
Sedeo je na stolu za pregled u šortsu i krvario na papirni ubrus.
„Jok“, odvrati Rasti. Čuo je dve, po svemu sudeći, snažne eksplozije. Moraće da požuri.
Gde je taj Čarobnjak? Obilazi pacijente, ako je verovati Džini. To verovatno znači da drema u
doktorskoj kancelariji u Keti Raselu. Tamo je Čudesni Čarobnjak provodio najviše vremena.
„Osećaš li nešto?“, pitao ga je Rasti, nakon što ga je ponovo bocnuo iglom.
„Nemoj da gledaš, gvirkanje je varanje.“
„Jok, ortak. Ništa ne osećam. Zavitlavaš me.“
„Nikako. Spreman si. Na više načina, pomisli Rasti. „Dobro, idemo. Lezi. Opusti se.
Uživaj u letu avionom kompanije Keti Rasel.“ Očistio je ranu sterilnim rastvorom i obrezao
mrtvo tkivo pouzdanim skalpelom broj 10. „Sleduje ti šest šavova, najboljim najlonom,
četvorkom.
„Strava, reče dečak, a zatim, „mislim da ću se izrigati. Rasti mu je dodao sud za
ekstrakciju, u ovakvim slučajevima poznat kao lavor za povraćanje. „Povraćaj u ovo. Pazi da se
ne onesvestiš. Beni se nije onesvestio. Nije ni povratio. Rasti je položio sterilnu gazu na ranu, kad
je čuo tiho kucanje na vratima i ugledao Džini Tomlison. „Imaš li minut vremena za razgovor?
„Ne brini za mene, reče Beni. „Ja sam ti slobodno radikalan. Duhoviti obešenjak.
„Hoćeš li da izañeš u hodnik, Rasti?, reče Džini. Nije ni pogledala dečaka.
„Odmah se vraćam, Beni. Opusti se i ne silazi s kreveta.
„Opuštencija. Nema problema.
Rasti je izašao u hodnik. „Da li je vreme za ambulantna kola?, pitao je. Benijeva majka je
utučeno posmatrala džepnu knjigu izgužvanih korica, iza Džini, u suncem okupanoj čekaonici.
Džini je klimnula. „Stodevetnaestica, na granici s Tarkersom. Još jedna nesreća se desila
na granici s Motonom. Od svih sam čula da ima PNLM. Poginulih na licu mesta. „Sudar aviona i
kamiona. Avion je pokušao da sleti.
„Da li me masiraš'
Alva Drejk se smrknuto osvrnula oko sebe. Zatim je zaronila glavu u papire.
Pravila se da ih posmatra, dok je pokušavala da oceni da li će je muž podržati ako kazni
Benija zabranom izlaska do punoletstva.
„Ovo je istinska ništa te ne masiram situacija, reče Džini. „Dobila sam izveštaje i o
drugim sudarima...
„Čudno.
„... čovek kod granice s Tarkersom je još živ. Čini mi se da se prevrnuo s kamionom za
dostavu. Zuji, burazeru. Tvič te čeka.
„Ti ćeš se pobrinuti za klinca?
„Da. Idi, idi.
 „Gde je dr Rejbern?
„Ima pacijente u Stivens Memorijalu. To je bila bolnica u Norvej -Saut Parisu.
„Na putu je. Idi, Rasti.
Pre polaska se obratio gospoñi Drejk. Rekao joj je da je Beni dobro. Alva nije izgledala
oduševljeno, ali mu se zahvalila. Dagi Tvitčel Tvič sedeo je na braniku starih ambulantnih kola.
Džim Reni i gradski oci nikako da h promene. Nosio je mali radio, koji se usijao od razgovora.
Glasovi su prštali kao kokice iz aparata. Preklapali su se.
„Ugasi taj kancerogeni štapić i kreći, obratio mu se Rasti. „Znaš gde idemo, jelda?
Tvič je ugasio pikavac. Bio je najhladnokrvniji zdravstveni radnik kog je Rasti upoznao,
uprkos nadimku. „Znam šta ti je Džin-Džin rekla. Idemo na granicu prema Tarkers-Česteru, zar
ne?
„Da. Tamo je prevrnuti kamion.
„Da, dobro. Plan se promenio. Idemo na drugu stranu. Pokazao je prema južnom
horizontu, na kom se dizao debeli visoki stub dima. „Da li si ikad video pad aviona?
„Jesam, reče Rasti. „U vojnoj službi. U njemu su bila dva tipa. Njihovi ostaci su mogli da
se mažu na hleb. To je bilo previše za moj stomak, hodočasniče. Džini kaže da su svi poginuli na
licu mesta, pa zašto...
„Možda jesu, a možda i nisu, reče Tvič. „Javljeno nam je i da je Perkins stradao.
On je možda živ.
„Šef policije Perkins?
„Baš taj. Mislim da nema velike šanse, ako mu je pejsmejker eksplodirao u grudima. Piter
Randolf tvrdi da se upravo to dogodilo. On je sad šef policije, Neustrašivi voña.
„Mogli bismo mu pomoći, ako je živ, reče Tvič. Izvadio je cigaretu, na pola puta oko
ambulantnih kola.
„Nećeš valjda da pušiš u kolima, reče Rasti.
Tvič ga je tužno pogledao.
„Možda ćeš, ako si spreman da mi ponudiš jednu.
Tvič mu je s uzdahom pružio paklicu.
„Opa, marlboro, reče Rasti. „Moje najomiljenije.
„Samo navali, reče Tvič.
Proleteli su kroz semafor na raskrsnici Stosedamnaestice i Stodevetnaestice, u centru
grada. Sirena je zavijala. Obojica su pušili kao prijatelji (otvorenih prozora, što je bilo SOP) i
slušali razgovore na radiju. Rasti je malo toga razumeo. Jedno mu je bilo jasno, danas će raditi
mnogo duže od četiri po podne.
„Čoveče, ne znam šta se desilo“, reče Tvič, „ali čemo uskoro videti mesto pada aviona.
Istina, tek posle nesreče, ali poklonu se u zube ne gleda.“
„Tviče, ti si jedna bolesna džukela.“
Saobračaj je bio gust. Vozila su se uglavnom kretala prema jugu. Večina tih ljudi je hitala
gonjena perverznom radoznalošću. Rasti je medu njima prepoznavao mnogo ljudskih muva,
privučenih mirisom krvi. Tvič je bez problema zaobišao četiri vozila. Stodevetnaestica je bila
neobično prazna, u pravcu severa.
„Pogledaj!“, reče Tvič. „Reportažni helikopter! Bićemo na vestima u šest, Big Rasti!
Herojski bolničari se bore...“
Blagoglagoljivi izliv Dagija Tvitčela se naglo prekinuo. Rasti je pretpostavio da je letelica
izvela zaobilazni manevar, nedaleko od mesta nesreće. Na trenutak je razaznao broj 13 i oko,
simbol CBS-a. Zatim je eksplodirala. Vatra se prosula s poslepodnevnog neba bez oblačka.
Tvič je povikao: „Isuse, žao mije! Nisam tako mislio! Poneo se detinjasto, što je još više
rastužilo Rastija: „Povlačim sve što sam rekao!
„Moram da se vratim“, rekao je Gendron. Skinuo je kapu Morskih pasa, da bi s njom otro
krvavo, štrokavo i bledo lice. Nos mu se naduo, tako da je ličio na džinovski palac. Imao je crne
krugove oko očiju. „Žao mi je, ali me njonja ñavolski boli, i... pa, više nisam mlad kao nekad.
Takoñe...“ Podigao je i spustio ruke.
Posmatrali su jedan drugog. Barbi bi rado zagrlio i potapšao starijeg čoveka po leñima, da
je to bilo moguće.
„Ovo je šok za sistem, zar ne?“, pitao je Gendrona.
Starac se nasmejao. „Helikopter me je dokrajčio.“ Obojica su pogledala stub dima.
Napustili su mesto nesreće na Stosedamnaestici, nakon što su se uverili da su radoznalci
pružili pomoć Elzi Endruz, jedinoj preživeloj. Nije bila teško povreñena. Mnogo je tugovala za
nastradalom prijateljicom.
„Vrati se nazad. Polako. Nemoj da žuriš. Odmaraj se kad god osetiš potrebu.“
„Nastavićeš?“
„Da.“
„Još uvek misliš da će ćeš joj naći kraj?“
Barbi se nakratko ućutao. Isprva je bio siguran, ali sad...
„Nadam se“, rekao je.
„Pa, želim ti sreću.“ Gendron je sputio kapu pred Barbijem, pre nego što je vratio na
glavu. „Nadam se da ću ti stisnuti ruku pre mraka.“
„I ja, takoñe“, reče Barbi. Zastao je. Zamislio se. „Možeš li da mi učiniš uslugu kad se
dokopaš mobilnog telefona?“
„Naravno.“
„Pozovi vojnu bazu u Fort Beningu. Traži oficira za vezu. Reci mu da hoćeš da stupiš u
kontakt s pukovnikom Džejmsom O. Koksom. Reci im da je stvar hitna, i da zoveš po nalogu
kapetana Dela Barbare. Da li si sve dobro zapamtio?“
„Del Barbara. To si ti. Džejms Koks, to je on. Shvatio sam.“
„Ako ga dobiješ... nisam siguran da ćeš uspeti, ali ako uspeš... objasni mu šta se ovde
dogaña. Reci mu da stupi u kontakt sa službom Nacionalne bezbednosti, ako to niko nije dosad
učinio. Možeš li to?“
Gendron je klimnuo. „Daću sve od sebe. Srećno, vojniče.“ Barbiju nije prijalo što mu se
neko obraća kao vojniku. Nadao se da mu se to više nikad neće dogoditi. Ipak je prineo prste
čelu.
Pronašao je šumski put koji se uglavnom pružao naporedo s preprekom. Bio je retko
upotrebljavan i zarastao, ali je i takav bio mnogo bolji od probijanja kroz isprepleteni gustiš.
Često je skretao ka zapadu. Opipavao je prostor, da bi pronašao nevidljivi zid izmeñu Česters
Mila i spoljašnjeg sveta. Uvek bi ga nalazio.
Zaustavio se kad je stigao do mesta na kom je Stodevetnaestica prelazila u bratski Takers
Mil. Neki dobri Samarićanin s druge strane prepreke odneo je vozača prevrnutog dostavnog
kamiona, ali je teretno vozilo ostalo na drumu. Zaprečilo ga je kao crkotina neke ogromne
životinje. Zadnja vrata su se otvorila od udarca.
Asfalt je bio pun bauntija, marsa, snikersa, tvinkisa i keksa s puterom. Mladić u dukserici
Univerziteta Džordžija sedeo je na panju i jeo neku čokoladicu. Držao je mobilni telefon.
Ugledao je Barbija. „Hej. Da li dolaziš iz...“ Pokazao je negde iza Barbija. Izgledao je umorno,
uplašeno i razočarano. „S drugog kraja grada“, reče Barbi. „Tako je.“
„Da li se prepreka prostire čitavim putem? Da li je granica zatvorena?“ „Jeste.“ Mladić je
klimnuo i stisnuo dugme mobilnog. „Dasti? Da li si stigao tamo?“ Neko vreme je slušao i rekao:
„Dobro.“ Prekinuo je razgovor. „Moj prijatelj Dasti i ja počeli smo istočno odavde. Razdvojili
smo se. Krenuo je na jug. Održavali smo vezu telefonom, kad god smo mogli. On je stigao do
mesta pada helikoptera. Tamo je velika gužva.“
Barbi se mogao opkladiti da se skupilo mnogo sveta. „Nisi naišao na pukotinu na tvojoj
strani?“
Mladić je odmahnuo glavom. Ćutao je. Nije bilo potrebe za pričom. Možda su promašili
pukotine? To se moglo dogoditi. Možda postoje rupe veličine prozora ili vrata? Sumnjao je u to.
Imao je utisak da su odsečeni od sveta.

SVI NAVIJAMO ZA NAŠ TIM

Barbi se vraćao Stodevetnaesticom u centar grada. Pešačio je punih pet kilometara. Stigao
je u šest uveče. Glavna ulica je bila gotovo prazna. Čuo se samo urlik generatora. Bilo ih je na
desetine. Semafor na raskrsnici Stodevetnaestice i Stosedamnaestice nije radio, ali je Div-Ija ruža
Rouz bila puna i jarko osvetljena.
Barbi je kroz veliki izlog video da su svi stolovi zauzeti. Ušao je, ali nije čuo uobičajeni
žamor. Niko nije razgovarao o politici, Red Soksima, lokalnoj ekonomiji, Patriotima, novim
automobilima i pikapovima, Seltiksima, ceni goriva, Bruinsima, novim moćnim alatkama,
Divljim mačkama. Nije bilo ni uobičajenog smeha.
Svi su posmatrali televizor iznad šanka. Barbi je video da ga gledaju s nevericom i
smetenošću, karakterističnim za ljude koji se nañu na mestu velike nesreće. Gledali su Andersona
Kupera sa CNN-a. Stajao je na Stodevetnaestici, pored olupine kamiona koja se još pušila.
Rouz je posluživala goste. Često bi otrčala do šanka da preuzme porudžbinu.
Tanke vlati kose su se otimale ispod mreže i visile oko njenog lica. Izgledala je umorno i
zabrinuto. Šank je, od četiri po podne do zatvaranja, trebalo da bude teritorija Endži Makejn.
Barbi je nije video. Možda je iznenadno spuštanje prepreke, zateklo na nekom poslu van grada.
Ko zna kad će je videti za šankom, ako je to slučaj.
Hranu je spremao Enson Viler, kog je Rouz obično zvala „klinac“, iako je imao bar
dvadeset pet godina. Barbi se stresao kad je pomislio šta Ens može da učini sa svom hranom
zahtevnijom od pasulja i kobasica, tradicionalnog specijaliteta subotom uveče. Bog neka je u
pomoći momku ili curi koji naruče doručak za ručak i dobiju Ensonova nuklearno pržena jaja. A
opet, dobro je što je bio tu, zato što pored odsutne Endži, nije video ni Dodi Sanders. Ona je
izostajala s posla i bez velikih nesreća. Ne bi se moglo reći da je bila lenja, ali bi joj pažnja lako
odlutala na drugu stranu. A kad govorimo o njenim umnim sposobnostima... čoveče, šta bi moglo
da se kaže na tu temu? Njen tata Endi Sanders, prvi gradski otac nikad ne bi mogao da postane
član Mense, ali je u poreñenju s Dodi bio Albert Ajnštajn.
Na televiziji su helikopteri sletali iza Andersona Kupera. Raskošna seda kosa mu se
talasala. Jedva se čuo od buke letelica. Ličili su na sikorski MH-53. Barbi se vozio u njima tokom
službe u Iraku. Oficir je prišao reporteru. Pokrio je mikrofon rukom u rukavici i nešto šapnuo
novinaru na uvo.
U restoranu se digao nervozni žagor. Barbi je razumeo njihov nemir. I on ga je osećao.
Uniformisano lice je prekinulo izveštavanje čuvenog televizijskog reportera, bez imalo cifranja.
To je bio nagoveštaj sudnjeg dana.
Oficir pukovnik, ali ne njegov pukovnik, Barbi bi bio još u većoj nedoumici da je video
Koksa odšaputao je svoje. Mikrofon je zapištao kad je skinuo ruku s njega.
Udaljio se van vidokruga, ukočena lica. Barbi je prepoznao taj izraz: vojnik ispranog
mozga.
Kuper je nastavio: „Medijima je rečeno da se povuku osamsto metara odavde do mesta
zvanog Rejmondova krajputaška magaza.“ Mušterije su još glasnije zažamorile, nezadovoljne
onim što su čule. Svi su znali da je Rejmondova krajputaška magaza u Motonu. U njenom izlogu
je pisalo HLADNO PIVO VRUĆI SENDVIČI I SVEŽI MAMCI. „Ovaj prostor, udaljen manje
od stotinu metara od onog što u nedostatka boljeg naziva zovemo prepreka, proglašen je zonom
od značaja za nacionalnu bezbednost. Nastavićemo s izveštavanjem, čim budemo u prilici.
Predajem vezu Vulfu, u Vašingtonskom studiju.“ Na kajronu ispod slike je crvenim slovima
pisalo NAJNOVIJE VESTI GRAD U MEJNU NA TAJANSTVEN NAČIN ODSEČEN OD
SVETA. U gornjem desnom uglu je treptala reč SEVER, ispisana crvenim slovima. Pijte sever
pivo pomisli Barbi. Jedva je suspregnuo smeh.
Vulf Blicer je zamenio Andersona Kupera. Rouz je volela Blicera i nije davala da iko
menja program subotom i nedeljom po podne dok je trajala njegova emisija. Tepala mu je „moj
Vulfi“. Njen omiljeni voditelj je te večeri nosio mašnu.
Bila je loše svezana. Barbi nije mogao da se otme utisku da je znamenito TV lice nemarno
obučeno.
„Podsetiću vas na našu priču“ reče Rouzin Vulfi, „ovog popodneva oko jedan sat...“
„Bilo je ranije, i to poprilično“, reče neko.
„Da li je istina da je Majra Evans nastradala?“, pitao je neko. „Da li je poginula?“
„Jeste“, reče Fernald Boui. Jedini gradski pogrebnik, Stjuart Boui, bio je Fernov stariji
brat. Fern mu je ponekad pomagao, kad je bio trezan. Večeras je tako izgledao. Bio je začuñujuće
trezan.
Barbi je hteo da čuje voditelja, zato što se Vulfi bavio pitanjem koje je i njega mučilo.
Rekao je ono što je i Barbi hteo da čuje, da je vazdušni prostor iznad Česters Mila proglašen
zabranjenom zonom za let. U stvari, zabrana se odnosila na čitav zapadni Mejn i istočni Nju
Hempšir, od Luiston-Oberna do North Konveja.
Predsednik je obavešten. Boja, pokazatelj stepena pretnje nacionalnoj bezbednosti, po
prvi put u devet godina bila je narandžasta.
Džulija Šamvej, vlasnica i urednica Demokrata, opazila je Barbija dok se provlačio
izmeñu stolova. Počastila ga je za nju karakterističnim neupadljivim, tajnovitim osmehom.
„Izgleda da vam Česters Mil ne da da ga napustite, gospodine Barbara.“
„Izgleda“, složio se Barbi. Nije se iznenadio što zna da je otišao i zašto je odlučio da ode.
Proveo je dovoljno vremena u Milu. Džulija Šamvej je znala sve o svemu što se u njemu
dešavalo.
Rouz ga je videla dok je služila pasulj i kobasice (kao i skvrčeno parče mesa koje je nekad
bilo svinjski odrezak) šestorici drugara za stolom za četvoro. Zastala je usred pokreta, s po tri
tanjira u rukama. Osmehnula se. Bio je to osmeh čiste sreće i olakšanja. Ogrejao mu je srce.
Ovako izgleda povratak kući, pomislio je. Nek sam proklet ako grešim.
„Tako mi najslañe moče, nisam očekivala da ću te ikad videti, Dele Barbara!“
„Da li još čuvaš moj kecelju?“, pomalo stidljivo odvrati Barbi. Rouz ga je zaposlila, iako
se predstavio kao skitnica s nešto nažvrljanih preporuka u rancu.
Rekla mu je da shvata zašto mora da napusti grad. Niko ne bi želeo Džuniorovog oca za
neprijatelja. Još ga je pekla savest, zato što je mislio da ju je ostavio na cedilu.
 Spustila je tanjire na stočić, gde god da je bilo mesta. Žurno je prišla Barbiju. Bila je niska
i zdepasta. Uspela je da ga zagrli, iako je morala da se propne na prste.
„Tako sam prokleto srećna što te vidim!“, prošaptala je. Barbi ju je zagrlio i poljubio u
teme.
„Big Džim i Džunior neće biti, rekao je. Ni Reni ni njegov sin nisu bili u restoranu.
To je bila srećna okolnost. Barbi je bio svestan interesovanja gostiju. Na trenutak su se
vesti o gradu na nacionalnoj televizijskoj mreži našle u drugom planu.
„Big Džim Reni može da mi pljune pod prozor!“, rekla je. Barbi se nasmejao. Bio je
oduševljen njenom odlućnošću i zahvalan na diskreciji. Šapatom je dodala.
„Mislila sam da si otišao!“
„Umalo što nisam, ali sam kasno krenuo.“
„Dali si je... video?“
„Jesam. Kasnije ću ti pričati.“ Pustio je, koraknuo unazad i pomislio: Eh, da si deset
godina mlaña, Rouz... ili barpet...
„Pa, da li ću dobiti pregaču?“
Obrisala je uglove očiju i klimnula. „Molim te da je uzmeš. Isteraj Ensona iz kuhinje, pre
nego što nam svima doñe glave.“
Barbi je pozdravio i pošao iza šanka u kuhinju. Zamolio je Ensona Vilera da zauzme
mesto za šankom. Rekao mu je da ga počisti i da se pobrine za narudžbine, pre nego što se
pridruži Rouz u trpezariji. Enson je s uzdahom olakšanja odstupio od roštilja. Prodrmao je
Barbiju desnicu s obe ruke, pre nego što je požurio do šanka. „Hvala bogu, čoveče nikad nisam
video ovakvu gužvu. Bio sam izgubljen.“
„Ne brini. Nahranićemo pet hiljada.“
Enson, slab poznavalac Biblije, tupo je zurio u njega. „Šta si rekao?“
„Nije važno.“
Zvono u uglu šanka je zabrujalo. „Nova porudžbina!“, oglasila se Rouz.
Dohvatio je lopaticu. Na roštilju je vladao haos, kao i uvek kad bi se Enson prihvatio
posla. Nemilosrdno je sagorevao hranu, otimajući joj dušu. Prebacio je kecelju preko glave.
Vezao je na leñima i proverio orman iznad lavaboa. Bio je pun kapa za bejzbol. One su u Divljoj
ruži Rouz igrale ulogu kuvarskih kapa.
Izabrao je kapu Morskih pasa, iz poštovanja prema Polu Gendronu. Nadao se da je sad u
naručju najdraže i najvoljenije. Obrnuo je naopako i pucnuo prstima.
Tek tada je uzeo prvi papir s narudžbinom i počeo da radi.
Rouz je ispratila poslednje goste u devet i petnaest, sat posle uobičajenog vremena za
zatvaranje u subotu uveče. Barbi je zaključao vrata i okrenuo znak OTVORENO na
ZATVORENO. Gledao je kako poslednji gosti prelaze ulicu i odmiču ka gradskom parku.
Pridružili su se grupi od pedesetak meštana koji su živo raspravljali. Gledali su prema ugu, gde je
veliko belo svetlo obrazovalo mehur iznad Stodevetnaestice. Nisu to bila televizijska svetla,
prosudio je Barbi. To je američka vojska. Obeležavaju i osiguravaju perimetar. Kako se
obezbeñuje perimetar noću? Pa, naravno, postavljanjem straža i osvetljavanjem zone smrti.
Zona smrti. Taj izraz iz vojničkog žargona nije mu se dopadao.
Glavna ulica je pak bila neprirodno mračna. Električna svetlost je dopirala samo iz
zgrada, koje su imale generatore. Svetiljke za slučaj nužde su sijale ispred Berpijeve prodavnice,
benzinske pumpe, prodavnice novih i polovnih knjiga, Fud Sitija, u podnožju Mejn Strit Hila i
ispred pola tuceta drugih zdanja. Nije bilo ulične rasvete. U stanovima na spratovima zgrada u
Glavnoj ulici su se nazirale sveće.
Rouz je sedela za stolom usred restorana. Pušila je cigaretu (zabranjenu na javnim
mestima; Barbi je nikad nije podsećao na to). Skinula je mrežu s glave. Slabašno se osmehnula
kad je Barbi seo prekoputa nje. Enson je ribao šank iza njih. Oslobodio je kosu kape Red Soksa.
„Mislio sam da je Četvrti juli gadan, ali je danas bilo gore, reče Rouz. „Da nisi naišao,
dočekala bi kraj dana sklupčana u ćošku, dozivajući mamicu.
„Mimoišao sam se s plavušom u F-150“, reče Barbi. Uspomena je izazvala setan osmeh.
„Zamalo što me nije povezla. Da jeste, sad bih možda bio napolju. Ko zna, možda bih prošao kao
Čak Tompson i ona žena u avionu.“ Tomposonovo ime se pojavilo na vestima CNN-a. Žena nije
identifikovana.
Rouz je znala ko je poginuo. „Klodet Sanders je nastradala. Gotovo sam sigurna u to.
Dodi mi je juče rekla da mama danas ima čas letenja.“ Na stolu je bio tanjir prženih krompirića.
Barbi je posegnuo za njima. Ruka mu se zaustavila u vazduhu. Apetit ga je naglo napustio. Nije
hteo da jede krompiriće, niti bilo šta drugo. Crvena mrlja na rubu tanjira podsećala ga je na
usirenu krv, umesto na kečap.
„Sad znam zašto Dodi nije došla na posao.“
Rouz je slegnula ramenima. „Možda. Nisam sigurna. Nije mi se javila. Nisam ni
očekivala da će se javiti, pošto telefoni ne rade.“ Barbi je pretpostavio da misli na fiksne telefone,
iako je u kuhinji čuo kako se gosti žale na mobilne. Većina je pretpostavljala da svi pokušavaju
da zovu u isto vreme.
Neki su slabe veze pripisivali radu televizijskih ekipa. Stotine njih su stvarali probleme
baratajući nokijama, motorolama, ajfonima i blekberijima. Barbija su morile mračnije sumnje.
Situacija je ocenjena kao pretnja nacionalnoj bezbednosti, u doba kad je čitava zemlja paranoična
zbog terorizma. Sve manje i manje poziva probijalo se kroz blokadu.
„Naravno“, reče Rouz. „Dodi je lako moglo dunuti u onu njenu praznu glavu da preskoči
smenu i ode do Obern Mola.“
„Da li gospodin Sanders zna da je Klodet bila u avionu?“
„Nisam sigurna, ali bih bila krajnje iznenañena ako dosad nije saznao.“ Tiho je pevušila: „
Znaš šta mislim, palanka je to, sinko.“ Barbi se blago osmehnuo i odgovorio u stihovima: „Ovo
je samo mali grad, bebi, i svi navijamo za naš tim.“ To je bila stara pesma Džejmsa Makmartrija,
koja se prošlog leta neobjašnjivo i tajanstveno pojavila na nekoliko stanica u zapadnom Mejnu, s
kojih se nije skidala dva meseca. Nije se puštala na HJK-u, naravno.
Džejms Makmartri nije bio izvoñač pogodan za Isusov radio.
Rouz je pokazala na pržene krompiriće. „Hoćeš li da pojedeš još neki?“ „Neću.
Izgubio sam apetit.“
Barbi nije mnogo voleo vazda iskeženu Endži Sanders ili Glupavu Dodi, koja je gotovo
sigurno pomogla dobroj prijateljici Endži da raširi glasinu koja je prouzrokovala njegovo
stradanje na parkingu Dipersa. Ideja da su oni delovi tela (noga u zelenoj čarapi mu je stalno
igrala pred očima) pripadali Dodinoj majci...supruzi prvog gradskog oca...
„I ja“, reče Rouz. Ugasila je cigaretu sred kečapa. Barbi je mislio da će povratiti.
Okrenuo je glavu prema izlogu i pogledao na Glavnu ulicu, iako nije imao šta da vidi.
Napolju je bio mrkli mrak.
„Predsednik će se obratiti naciji u ponoć“, dobacio je Enson sa šanka. Iza njega je
dopiralo dosadno zvrndanje aparata za pranje suña. Barbiju je palo na pamet da dobri stari hobart
pere poslednje suñe, bar za neko vreme. Moraće da ubedi Rouz u to. Isprva će negodovati, ali će
shvatiti. Vlasnica restorana je bila praktična i bistra žena.
Majka Dodi Sanders. Isuse. Kakve su šanse da neko kog poznaje tako strada?
Shvatio je da šanse nisu bile tako male. Da u avionu nije bila gospoña Sanders, verovatno
bi bila neka druga, njemu poznata osoba. Ovoje samo mali grad, bebi, i svi navijamo za naš tim.
 „Ja večeras neću slušati predsednika“, reče Rouz. „Moraće sam da blagosilja Ameriku.
Moram da ustanem u pet.“ Divlja ruža Rouz se u nedelju ujutru otvarala u sedam. Priprema je
počinjala znatno ranije. Bez nje se nije moglo. Nedeljom su se pravili kolači od cimeta. „Vi,
momci, slobodno dreždite dokle vam je volja.
Gledajte ga ako hoćete. Postarajte se da zaključate pre polaska. Prednji i zadnji izlaz.“
Počela je da ustaje.
„Rouz, moramo da popričamo o sutrašnjem danu“, reče Barbi. „Čudna mi čuda, sutra je
nedelja. Opusti se, Barbi. Sve u svoje vreme.“ Ipak se vratila u stolicu.
Sigurno je videla nešto na njegovom licu. „Dobro, zašto si tako potišten?“
„Kad si poslednji put nabavila gas?“
„Prošle nedelje. Skoro smo puni. Da li te još nešto brine?“ Imao je još briga, ali je ova
bila najpreča. Računao je. Divlja ruža Rouz je imala dva povezana rezervoara. Svaki je mogao da
primi hiljadu četiristo ili hiljadu petsto kubnih metara gasa. Nije bio siguran. Proveriće ujutru, ali
ako je Rouz imala pravo, ima dve hiljade osamsto kubnih metara gasa na zalihama. To je bilo
dobro.
Gradić je imao malo sreće u ovom tragičnom danu. Ko zna kakve ih muke još čekaju. Ni
ova količina gasa neće doveka trajati.
„Kojom brzinom se troši?“, pitao je. „Imaš li pojma?“
„Zašto je to važno?“
„Zato što čitav restoran zavisi od generatora. Svetla, pećnice, frižideri i pumpe.
Grejanje takoñe, ako večeras bude hladno. Generator troši gas, da bi sve to omogućio.“
Neko vreme su ćutke osluškivali postojanu tutnjavu gotovo nove honde iza restorana.
Enson Viler je seo kraj njih. „Generator troši osam metara gasa na sat, pri šezdeset posto
opterećenja“, rekao je.
„Otkud znaš?“, pitao ga je Barbi.
„Pročitao sam s pločice. Napaja sve ureñaje od podneva, kad je nestalo struje.
Verovatno je trošio dvanaest metara na sat, možda i malo više.“ Rouz je brzo reagovala.
„Ense, isključi sva svetla izuzev onih u kuhinji. Učini to odmah. I podesi termostat na kotlu na
sedamnaest stepeni.“ Razmislila je. „Nemoj. Isključi ga.“
Barbi se nasmejao. Pozdravio je njenu odluku uzdignutim palčevima. Shvatila je.
Nije bio siguran da će svi grañani Mila razumeti. Svi grañani Mila neće hteti da razumeju.
„Dobro.“ Enson je zvučao sumnjičavo. „Zar ne misliš da će do sutra ujutru...
najkasnije do sutra po podne...?“
„Predsednik Sjedinjenih Država će održati govor na televiziji“, reče Barbi. „U ponoć. Šta
ti misliš, Ense?“
„Mislim da je najbolje da ugasim svetla“, rekao je.
„I termostat, ne zaboravi na njega“, reče Rouz. Obratila se Barbiju, kad se Ens žurno
udaljio: „Učiniću isto i u svom stanu, kad se popnem.“ Živela je u restoranu otkad je, pre deset
godina, obudovela.
Barbi je klimnuo. Okrenuo je jedan od reklamnih papira („Da li ste posetili neku od
dvadeset znamenitosti Mejna?“). Računao je na pozadini. Od nestanka struje je potrošeno od
devedeset do sto dvadeset kubnih metara gasa. Ostalo je dve hiljade i sedamsto. Ako Rouz uspe
da smanji potrošnju na sto dvadeset metara dnevno, zalihe će joj potrajati nešto više od tri
nedelje. Izdržaće više od mesec dana, ako smanji potrošnju na ispod sto. To je dostižan cilj, ako
zatvori lokal izmeñu doručka i ručka i izmeñu ručka i večere.
Toje dovoljno, pomislio je. Ionako neće imati šta da sprema i služi, ako se grad ne otvori
za mesec dana.
 „O čemu razmišljaš?, pitala je Rouz. „Kakvi su to brojevi? Ne znam šta znače.
„To je zato što ih gledaš naopako, reče Barbi. Shvatio je da će većina grañana postupiti na
sličan način. Niko neće hteti da pogleda ove brojke s prave strane.
Rouz je okrenula Barbijeve brojke prema sebi. Proverila je njegov račun. Podigla je
glavu. Izgledala je potreseno. Enson je baš tada pogasio većinu svetiljki. Ostali su u tami koja je,
bar Barbiju, delovala strašno upečatljivo. Poručivala im je da da se možda nalaze u strašnoj
opasnosti.
„Trideset dana?, pitala je. „Misliš da bi trebalo da planiramo za četiri nedelje unapred?
„Nisam siguran. Tek, neko mi je, dok sam službovao u Iraku, dao primerak Maove
Crvene knjižice. Nosio sam je u džepu i pročitao od korica do korica. Najveći deo je imao više
smisla od onog što naši političari pričaju za boljih dana. Dobro sam zapamtio sledeću misao:
Nadaj se suncu, ali podiži brane. Mislim da je to ono što bismo mi... htedoh reći ti...
„Mi, rekla je. Stisnula ga je za ruku. Uzvratio joj je istom merom.
„Dobro, mi. Mislim da moramo da se spremamo za dugi, tegobni period. To znači
zatvaranje izmeñu obroka, ograničavanje ponude neće biti kolača s cimetom, iako ih volim ništa
manje od drugih i gašenje mašine za pranje suña. Stara je i rasipa energiju. Znam da se Dodi i
Ensonu neće dopasti ideja da ručno peru sudove...
„Mislim da ne možemo da računamo na Dodin skori povratak. Možda se uopšte neće
vratiti, nakon majčine smrti. Rouz je uzdahnula. „Gotovo da se nadam da je otišla u Obern Mol.
Pretpostavljam da će sutra sve osvanuti u novinama.
„Možda. Barbi nije znao koliko će informacija ući i izaći u Česters Mil, ako se ova
situacija brzo i na neki razuman način ne razreši i objasni. Verovatno malo toga.
Čuvena kupa tišine3 Maksvela Smarta brzo će se spustiti, ako već nije.
Enson je prišao njihovom stolu. Obukao je jaknu. „Mogu li da idem, Rouz?“
„Naravno?“, rekla je. „Sutra u šest?“
„Zar to nije malo kasno?“ Nacerio se i dodao: „Nije da se žalim.“ „Otvorićemo nešto
kasnije.“ Oklevala je. „Zatvaraćemo lokal izmeñu obroka.“
„Zaista? Strava.“ Obratio se Barbiju. „Imaš li gde da spavaš? Možeš da doñeš kod mene.
Sada je otišla kod svojih u Deri.“ Sada je bila Ensonova supruga.
Barbi je imao gde da spava, odmah preko puta.
„Hvala ti, ali ću se vratiti u moj stan. Zašto i ne bi, kad sam platio kiriju do kraja meseca?
Jutros sam ostavio ključeve kod Petre Sirls u apoteci, ali sam sačuvao rezervni.“
„Važi. Vidimo se ujutru, Rouz. Hoćeš li biti tu, Barbi?“
„Neću propustiti otvaranje.“
Enson se široko osmehnuo. „Sjajno.“
Rouz je protrljala oči kad je mladić otišao. Potišteno je osmotrila Barbija. „Koliko će ovo
da traje? Šta misliš?“
„Ne mogu da pretpostavim, zato što ne znam šta se dogodilo. Niti kad ćeprestati da se
dogaña.“
Rouz nastavi, veoma tihim glasom: „Barbi, plašiš me.“
„Plašim samog sebe. Moramo da se odmorimo. Ujutru će biti bolje.“ „Neću zaspati bez
pilula, posle ovog razgovora“, rekla je, „ma koliko da sam umorna. Hvala bogu što si se vratio.“
Barbi se setio zaliha.
„Još nešto. Ako se Fud Siti sutra otvori...“
„Uvek radi nedeljom. Od deset do šest.“
„Ako se sutra otvori. Moraš u kupovinu.“
„Ali Sisko donosi robu...“ Ućutala se. Zbunjeno ga je posmatrala. „Obilaze nas utorkom,
ali na to više ne možemo računati, zar ne? Naravno da ne možemo.“
„Ne možemo“, složio se. „Vojska će neko vreme uvesti karantin, čak i ako se sve sredi
preko noći.“
„Šta da kupim?“
„Sve, ali naročito meso. Meso, meso, meso. Ako se radnja otvori, u šta iskreno sumnjam.
Džim Reni će možda ubediti onog ko upravlja tim mestom...“
„Džeka Kejla. Preuzeo je dužnost prošle godine, nakon penzionisanja Ernija Kalverta.“
„Pa, Reni će ga možda ubediti da zatvori do daljnjeg. Mogao bi da naloži Perkinsu da
zatvori samoposlugu.
„Ne znaš?“ pitala ga je Rouz. Nastavila je, suočena s njegovim praznim pogledom:
„Ne znaš. Djuk Perkins je mrtav, Barbi. Umro je tamo.“ Pokazala je prema jugu.
Barbi je zapanjeno posmatrao. Enson je zaboravio da ugasi televizor. Rouzin Vulfi je
ponovo obaveštavao svet da je neobjašnjiva sila odsekla gradić u zapadnom Mejnu od ostatka
sveta i da su oružane snage izolovale mesto dogañaja. Glavni štab se sastao u Vašingtonu.
Predsednik će se u ponoć obratiti naciji. Zatražio je da mu se svi zemljaci pridruže u molitvi za
sunarodnike iz Cesters Mila.
„Tata? Tata?“
Džunior Reni je stajao na vrhu stepenica. Nakrivio je glavu, osluškujući. Nije bilo
odgovora. Nije čuo televizor. Njegov otac se uvek vraćao kući s posla. Obično je gledao
televizor. Subotom uveče je pratio CNN i Foks njuz. Ponekad je gledao Enimalplanet ili Histori
čenel. Večeras to nije bio slučaj. Džunior je pokušao da čuje svoj sat, da bi znao da li još kuca.
Kucao je, što je imalo smisla, pošto je napolju bio mrak.
Strašna misao je sevnula njegovim umom. Big Džim je možda sa šefom Perkinsom. Njih
dvoje verovatno raspravljaju kako da ga uhapse, sa što manje buke. Šta li samo čekaju?
Verovatno žele da ga izvedu iz grada pod okriljem noći.
Odvešće ga u oblasni zatvor u Kasl Roku, u kom će čamiti do suñenja. A posle njega?
Šošenk. Posle nekoliko godina verovatno će ga zvati Šenk, kao i druge ubice, pljačkaši i
sodomiti.
„To je glupo“, prošaptao je, ali da li je? Probudio se s mišlju da je ubijanje Endži bio
samo san. Sigurno je bio, zato što nikad ne bi ubio nekoga. Mogao bi da prebije nekog, ali da ga
ubijel Nikako. On je... pa... normalna osobal Izvukao je odeću ispod kreveta. Bila je krvava.
Sećanje mu se vratilo. Peškir koji pada s njene glave. Izazivački raskriljeno dlakavo meñunožje.
Krckanje koje je čuo kad ju je pogodio kolenom u glavu. Kiša magneta s frižidera, dok se
bacakala i udarala.
Ali to nisam bioja. Toje bila...
„Glavobolja.“ Da. Istina je. Ali, ko će mu verovati? Bolje će proći ako kaže da je batler za
sve kriv.
„Tata?“
Ništa. Nije ovde. A nije ni u policijskoj stanici. Otac ne bi planirao njegovo hapšenje. Ne
bi. Uvek je govorio da je porodica najvažnija.
Ali, da li je najvažnija? Tako je govorio. Hrišćanin je, naposletku, i vlasnik polovine
HJK-a, ali je Džunior imao utisak da je njegovom ocu firma za prodaju polovnih automobila
važnija od porodice. I da mu je položaj prvog gradskog oca važniji od Svetog hrama kupovine
bez učešća.
Džunior bi, što je jako moguće, mogao biti, tek treća rupa na svirali.
Shvatio je (po prvi put u životu je video svetlost istinske spoznaje) da su to samo
pretpostavke i da možda ne poznaje svog oca.
 Vratio se u sobu i upalio lampu iznad uzglavlja. Bacala je neobičnu, treperavu svetlost.
Naizmenično je gubila i dobijala na snazi. Na trenutak je pomislio da se nešto dešava s njegovim
vidom. Nedoumica je potrajala sve dok nije razabrao generator iza kuće. Nije samo njihov radio.
U čitavom gradu je nestalo struje.
Osetio je talas olakšanja. Velika nestašica struje je sve objašnjavala. Njegov otac je
verovatno u dvorani za sastanke gradske kuće, gde razmatra situaciju s ona dva idiota, Sandersom
i Grinelijevom. Možda zabada raznobojne špenadle na veliku mapu grada, kao Džordž Paton, i
grdi električnu kompaniju zapadnog Mejna.
Naziva ih gomilom lenjih berača pamuka.
Skupio je krvavu odeću. Isprao je sranje s farmerki, novčanika, sitnine, ključeva, češlja i
rezervnih pilula za glavobolju. Strpao je sve to u čiste farmerke. Sišao je u prizemlje i gurnuo
krvavu odeću u mašinu. Podesio je na vruće pranje. Setio se nečeg što mu je majka rekla kad je
imao desetak godina: hladna voda je za mrlje od krvi. Podesio je mašinu na HLADNO PRANJE
HLADNO ISPIRANJE. Pitao se da li je otac još tada upražnjavao hobi tucanja sekretarica, ili je
još držao svoj penis kod kuće.
Uključio je mašinu i počeo da razmišlja o sledećim koracima. Mogao je da misli, pošto je
glavobolja nestala.
Odlučio je da se vrati do Endžine kuće. Nije to želeo. Svemogući bože, to je bila
poslednja stvar koju bi učinio na ovom svetu. Ipak će morati da osmotri scenu zločina. Proći će
ulicom, da bi video koliko ima policijskih kola. Videće i da li su forenzičari iz oblasti Kasl izašli
na lice mesta. Forenzičari su najvažniji. Znao je to, zato što je pratio CSI. Viñao je veliki
plavobeli kombi kad je posećivao oblasnu sudsku zgradu s ocem. Ako ga vidi ispred doma
Makejnovih...
Pobeći ću.
Tako je. Pobeći će što pre i što dalje. Pre toga će se vratiti ovamo i obići sef u očevoj
radnoj sobi. Tata nije ni pretpostavljao da Džunior zna kombinaciju sefa.
Znao je i nju i lozinku za otključavanje očevog kompjutera.
To mu je omogućilo da sazna za očevu strast prema gledanju onog što su Džunior i Frenk
Deleseps zvali oreo seks: dve crne cure i jedan belac. U tom sefu je bilo mnogo novca. Hiljade
dolara.
Šta ćeš ako vidiš kombi, vratiš se ovamo i zatekneš oca kod kuće?
Ušao je u radnu sobu. Na trenutak mu se učinilo da je video oca kako sedi u stolici s
visokim naslonom, iz koje je voleo da gleda vesti i dokumentarce o prirodi.
Zaspao je, ili... šta ako je doživeo srčani udar? Big Džim je već tri godine imao problema
sa srcem, uglavnom aritmiju. Obično je išao u Keti Rasel. Doca Heskel i Dok Rejbern su ga
obradili s nečim, da bi ga vratili u normalu. Heskel bi to doveka radio, ali je Rejbern (kog je
njegov otac zvao „preterano obrazovanim beračem pamuka“) zahtevao da Big Džim poseti
kardiologa u luistonskom CMG-u.
Kardiolog mu je objasnio da je neophodna operacija koja će jednom zasvagda otkloniti
neravnomerni rad srca. Big Džim (koji se užasavao bolnica) rekao je da još mora da razgovara s
Bogom. To je zvao lečenje molitvom. U meñuvremenu je gutao pilule. Poslednjih nekoliko
meseci je izgledao dobro, ali sad... možda...
„Tata?
Nije bilo odgovora. Džunior je upalio svetlo. Davalo je istu, nepouzdanu svetlost, ali je
razaznalo sen koju je Džunior pomešao s očevom glavom. Ne bi bio naročito potresen da je tata
odapeo, ali mune bi odgovaralo da se to večeras desilo. To bi mu stvorilo previše problema.
Prišao je sefu krupnim, opreznim koracima, kao lik iz crtaća. Osmatrao je prozore, da bi
video svetlost farova, najavu očevog povratka. Sklonio je sliku ispred sefa (Isus drži besedu na
Gori) i uneo kombinaciju. Ruka mu je drhtala. Otvorio ga je tek iz drugog pokušaja.
Sef je bio pun gotovine i gomila pergamentnog papira s natpisom AKCIJE.
Džunior je tiho zviznuo. U njemu je bilo dosta novca, ali ni izdaleka ovoliko, kad ga je
poslednji put otvorio, da mazne pedeseticu za prošlogodišnji vašar u Frajburgu. Tad nije video
nijednu AKCIJU. Setio se pločice na očevom stolu: DA LI BI ISUS ODOBRIO OVAJ POSAO?
Potreseni i strahom obuzeti Džunior se pitao da li bi Isus odobrio ono što njegov tata u poslednje
vreme radi sa strane.
„Bavi se svojim, a ne tuñim poslom, tiho je prekoreo samog sebe. Uzeo je petsto dolara u
pedeseticama i dvadeseticama. Hteo je da zatvori sef, ali se predomislio.
Uzeo je još nekoliko stotki. U sefu ima toliko para da otac možda neće primetiti da neke
novčanice nedostaju. Možda će shvatiti zašto ih je Džunior uzeo, ako uopšte opazi da ih nema.
Možda će i odobriti njegov postupak. Big Džim je često govorio:
„Pomozi sebi, pa će ti i bog pomoći.
Džunior se, voñen tim duhom, poslužio s još četiri stotke. Zatvorio je sef, zavrteo točkić i
obesio Isusa na zid. Zgrabio je jaknu iz ormana u predsoblju i izašao napolje. Generator je urlao
za njim, a veš mašina ispirala tragove Endžine krvi s odeće.
U kući Makejnovih nije bilo nikog.
Jebeno nikog.
Džunior se šunjao s druge strane ulice, pod umerenim pljuskom javorovog lišća.
Pitao se može li da veruje svojim očima. U kući je bio mrak. Auto s pogonom na sva
četiri točka Henrija Makejna i La Donin prijus nisu bili na vidiku. Situacija je bila suviše dobra
da bi bila istinita, suviše dobra.
Možda su skoknuli do gradskog parka. Veliki broj ljudi je tamo otišao. Možda su
raspravljali o nestanku struje. Džunior istina nije pamtio da su se ljudi tamo skupljali kad je ranije
nestajalo struje. Obično su odlazili kući, na spavanje. Bili su sigurni da će se svetlost vratiti dok
se ne probude za doručak, izuzev za najžešćih oluja.
Možda je ovaj nestanak struje izazvan nekim spektakularnim dogañajem, poput onih koji
se pojavljuju na televizijskim vestima. Džunior se nejasno sećao kako ga je neki starkelja pitao
šta se dešava, nedugo nakon što je Andreu snašla njena nesreća. Šetao je Glavnom ulicom
oborene glave i podignutog okovratnika (zamalo što nije udario u Ensona Vilera, kad je momak
napustio Divlju ružu Rouz). Ulična svetla su bila ugašena. To mu je pomoglo da se sakrije. To je
bio još jedan božji dar.
A sad i ovo. Treći dar. Divovski. Da li je moguće da Endžino telo još nije otkriveno? Da li
su mu postavili zamku?
Džunior je zamišljao kako šerif oblasti Kasl ili detektiv državne policije govori: Dovoljno
je da sedimo i čekamo, momci. Ubica se uvek vraća na mesto zločina.
Toje dobro poznata činjenica.
Znao je da je to sranje s televizije. Ipak je, dok je prelazio ulicu (privučen, kako mu se
činilo nekom nepoznatom i neodoljivom silom), očekivao da reflektori iznenada zasvetle i da ga
prikuju za asfalt, kao leptira za karton. Očekivao je da će neko dreknuti verovatno preko
megafona: „Stani i podigni ruke u vazduhr Ništa se nije dogodilo.
Srce mu je poskočilo u grudima, a krv dobovala u slepoočnicama na početku prilaznog
puta Makejnovih (još uvek nije imao glavobolju, što je bio dobar, veoma dobar znak). Kuća je i
dalje bila mračna i tiha. Nije čuo ni urlik generatora, iako su ga susedi Grinelijevi imali.
Bacio je pogled preko ramena. Video je veliki beli mehur svetla. Dizao se iza drveća.
Svetlost je dopirala s južnog ruba grada ili možda iz Motona. Da li je to mesto nesreće koja je
izazvala prekid struje? Verovatno.
Prišao je zadnjim vratima. Ulazna vrata su nezakljućana, ako niko nije svraćao posle
Endžine nesreće. Nije hteo da uñe na prednja vrata. Ući će ako bude morao, ali verovatno neće.
Naposletku, bio je u zaletu, sve mu je išlo naruku.
Okrenuo je kvaku.
Proturio je glavu u kuhinju i namirisao krv. Zadah je podsećao na ustajali štirak u spreju.
Rekao je: „Zdravo? Ima li koga?“ Bio je siguran da nema nikog, ali ako nekog ima, ako su se
Henri ili La Dona parkirali kod parka i vratili peške kuće (i nisu videli da njihova kći leži mrtva
na kuhinjskom podu), vrisnuće. Da! Vrisnuće i „otkriti telo“. Neće uspeti da zavara strašni
forenzički kombi, ali će dobiti na vremenu.
„Zdravo? Gospodine Makejn? Gospoño Makejn?“ Nastavio je, ponet iznenadnim
nadahnućem: „Endži? Da li si kod kuće?“
Da li bi je zvao da je ubio? Naravno da ne bi! Pogodila ga je strašna misao: Šta će biti ako
mu odgovori? Ako se oglasi s poda? Ako progovori ustima punim krvi?
„Saberi se“, promrmljao je. Da, morao je, ali to neće biti lako, pogotovo u mraku.
Sem toga, takve stvari su se stalno dešavale u Bibliji. U njoj su se ljudi ponekad vraćali iz
mrtvih kao zombiji iz Noći živih mrtvaca.
„Ima li koga?“
Jok. Nije bilo ni žive duše.
Navikao se na tamu, ali ne u potpunosti. Moraće da upali svetlo. Trebalo je da ponese
baterijsku lampu od kuće. Nije ni čudo da je to zaboravio, kad je navikao da pali i gasi svetlo.
Prešao je preko kuhinje, prekoračio preko Endžinog leša i otvorio prva od dvoja vrata na
suprotnoj strani prostorije. To je bila ostava.
Nazirao je police s teglama i konzervama. Otvorio je druga vrata. Imao je više sreće,
vodila su u prostoriju za veš. Stvarno je bio u zaletu, ako je dobro video šta stoji na polici desno
od njega.
Nije se prevario. To je bila baterijska lampa. Davala je lep snop svetlosti. Moraće da pazi,
dok je bude upotrebljavao u kuhinji. Moraće da spusti zastore. U sobi za veš je može koristiti bez
zazora. U njoj je siguran.
Sapun u prahu. Izbeljivač. Omekšivač za rublje. Kofa i sredstvo za čišćenje poda.
Generator ne radi pa će mu na raspolaganju biti samo hladna voda. Biće je dovoljno da
napuni kofu. Ima vode i u vodokotlićima. Hladna voda je dobra za krv.
Čistiće je kao demonska domaćica, kakva je njegova majka nekad bila, dok je zazirala od
nasilnog supruga: „Hladna kuća, hladne ruke, hladno srce.“ Očistiće krv. Zatim će obrisati sve što
je pipnuo i sve što je mogao pipnuti. Ali prvo...
Telo. Mora se pobrinuti za njega.
Odlučio se za ostavu. Odvukao je za ruke. Pustio je kad je stigao do ostave. Nakon toga se
dao na posao. Pevušio je tiho dok je vraćao magnete i navlačio zavese.
Napunio je kofu skoro do vrha, pre nego što je slavina presušila. Još je u zaletu.
Vredno je trljao. Posao je dobro napredovao, ali je bio daleko od završetka, kad je neko
pokucao na ulaznim vratima.
Džunior je podigao glavu. Raširio je oči i razvukao usne u užasnuti osmeh.
„Endži?“ To je bila neka uplakana devojka. „Endži, da li si tamo?“ Pokucala je još
nekoliko puta i otvorila vrata. Sreća ga je, po svoj prilici, napustila. „Endži, molim te budi ovde.
Videla sam tvoja kola u garaži...“
Sranje. Garaža! Nije proverio jebenu garažu!
„Endži?“ Ponovo je zajecala. Prepoznao je taj glas. O bože, da li je to ona idiotkinja Dodi
Sanders? Bila je. „Endži, rekla je da mi je mama poginula!
Gospoñica Šamvej mi je rekla da je poginula!“
Džunior se nadao da će se prvo uspeti uza stepenice, do Endžine sobe. Umesto toga je
krenula niz hodnik ka kuhinji. Kretala se polako i oprezno u mraku.
„Endži? Da li si u kuhinji? Učinilo mi se da sam videla svetlost.“ Ponovo ga je zabolela
glava, zbog ove preterano radoznale, naduvane pičke. Neće biti kriv... za ono što će se desiti.
Dodi Sanders je bila pomalo naduvana i pijana. Patila je od mamurluka. Majka joj je
poginula. Teturala se niz mračni hodnik prijateljičine kuće. Stala je na nešto što je kliznulo ispod
noge. Umalo što nije pala. Uhvatila se za ogradu. Kriknula je kad je povredila dva prsta. Shvatala
je šta joj se dogaña, ali nije mogla da poveruje da joj se sve to dešava. Činilo joj se da se našla u
paralelnom svetu, kakav se može videti u ponekom naučnofantastičnom filmu.
Sagnula se da vidi šta je nagazila. Ličilo je na peškir. Neka budala je ostavila peškir na
podu hodnika. Učinilo joj se da je čula kako se neko kreće u tami ispred nje, u kuhinji.
„Endži? Da li si to ti?“
Nije bilo odgovora. Još uvek je osećala nečije prisustvo, ali je možda pogrešila.
„Endži?“ Nastavila je da se vuče napred, sa ispruženom levom rukom. Prsti na povreñenoj
desnoj ruci su je boleli. Sigurno će joj se naduti. Opipavala je mračnu prazninu levicom. „Endži,
molim te, budi tu! Ne šalim se, majka mi je poginula.
Gospoñica Šamvej mi je to rekla, a ona se ne šali. Potrebna si mi!“ A dan je tako lepo
počeo. Rano je ustala (pa... u deset, što je za nju rano). Htela je da ide na posao. Pozvala je
Samantu Buši da joj kaže da ima neke nove brac lutke.
Kupila ih je na ibeju. Htela je da zna da li će Dodi svratiti do nje da joj pomogne da ih
muči. Počele su da muče lutke u srednjoj školi. Kupovale su ih na garažnim rasprodajama. Vešale
su ih. Ukucavale su ekseri u njihove glupe glavice. Polivale su ih benzinom i palile. Dodi je znala
da će prerasti tu fazu. Sad su skoro odrasle.
To je zabava za decu. Pomalo je jeziva, kad se o njoj dobro razmisli. Stvar je u tome što je
Semi imala svoju gajbu na putu za Moton. Bila je to skromna prikolica, ali je pripadala samo
njoj, otkad je muž letos zbrisao. Litl Volter je spavao po čitav dan. Semi je obično imala opasnu
travu. Dodi je pretpostavljala da je dobija od momaka s kojima se zezala. Njena prikolica je bila
puna preko vikenda. Problem je bio što se Dodi zaklela da će se manuti trave. Obećala je sebi da
više neće duvati, posle problema s onim kuvarom. Nikad više je potrajalo nedelju dana, sve dok
je Semi nije pozvala.
„Možeš da se zabaviš s Džed i Jasminom“, navaljivala je Semi. „Takoñe, imam i strašnu,
znaš već.“ Uvek je tako govorila, kao da ih neko prisluškuje i da taj neko ne zna o čemu govore.
„Posle bismo mogle da radimo, znaš već šta.“ Znala je šta njena prijateljica ima na umu. Osetila
je golicanje tamo dole (u njenoj znate već), iako je i to bila zabava za devojčice, koju su odavno
prerasle.
„Mislim da ne mogu. Moram da stignem na posao do dva i...“ „Jasmin te čeka“, reče
Semi. „Znam koliko mrziš tu kučku.“
Pa, to je istina. Jasmina je bila najkučkastija od brac lutaka, što se Dodi tiče. Ima četiri
sata do dva po podne. Pa šta ako malčice zakasni? Da li će je Rouz otpustiti?
Kao da bi neko drugi radio taj usrani posao?
„Važi, dolazim. Ali neću dugo. I samo zato što mrzim Jasmin.“ Semi se zakikotala.
„Ali, neću da radim znaš već šta. Ni jedno ni drugo.“
„Nema problema“, reče Semi. „Samo požuri.“
Dodi se izvezla na drum. Pokazalo se da mučenje lutaka nije zabavno ako nisi naduvan.
Malo se naduvala, baš kao i Semi. Zajedno su izvele nekoliko plastičnih operacija na Jasmini.
Ludo su se zabavljale. Semi je došla na ideju da joj pokaže novi negliže koji je kupila kod Deb.
Izgledala je zgodno, uprkos stomačiću. Možda i ne bi da nisu bile naduvane. Pošto je Litl Volter
još spavao (otac je zahtevao da klinac dobije ime po nekom starom bluzmenu i sve to spavanje,
čoveče; Dodi je mislila da je Litl Volter malouman, što ne bi bilo čudno kad se uzme u obzir
količina konoplje koju je Sem popušila u trudnoći), završile su u Seminom krevetu, gde su se
malčice bavile, znate već kojim stvarima. Zaspale su. Litl Volter je zapomagao kad je Dodi
ustala. Probudila se posle pet. Bilo je prekasno za odlazak na posao. Semi je odnekud izvukla
bocu džoni vokera s crnom etiketom. Popile su nekoliko čašica. Semi je otišla do mikrotalasne da
vidi šta se desilo s malim bracom. Shvatila je da je nestalo struje.
Dodi se odšunjala do grada, brzinom od dvadeset kilometara na čas. Bila je naduvana i
beskrajno uplašena. Stalno je gledala u retrovizor. Strahovala je da je policija ne zaustavi. Znala
je da će naleteti na onu crvenokosu kučku Džeki Vetington ili da će njen otac napustiti radnju i
namirisati alkohol u njenom dahu.
Možda će zateći mamu kod kuće, zato što će biti toliko umorna posle glupog časa letenja
da će ostati kod kuće da gleda uskršnje bingo izvlačenje.
Dragi bože, molila se. Pomozi mi daprebrodim ovo, pa više nikad neću. Nijedno od onih,
znaš već šta. Nikad u životu.
Bog je čuo njenu molitvu. Kuća je bila prazna. Ni ovde nije bilo svetla, ali je Dodi bila u
takvom stanju da to nije primetila. Odšunjala se uza stepenice do svoje sobe.
Opružila se po postelji nakon što je zbacila pantalone i košulju. Dremnuće samo na
nekoliko minuta, uveravala je sebe. Odložiće odeću koja je smrdela na gandžu u mašinu za pranje
veša i otići pod tuš. Mirisala je na Semin parfem. Kupovala ga je na litre u Berpiju.
Nije mogla da uključi alarm, zato što nije bilo struje. Bio je mrak kad je probudilo
kucanje na vratima. Zgrabila je kućnu haljinu i požurila niza stepenice. Bila je sigurna da će na
pragu zateći crvenokosu, sisatu policajku. Uhapsiće je zbog vožnje pod dejstvom narkotika.
Možda i zbog mazdisanja kreka. Nije bila sigurna da li je ono drugo znaš već šta protivzakonito.
Nije to bila Džeki Vetington, već Džulija Šamvej, vlasnica i urednica Demokrata.
Nosila je baterijsku lampu. Osvetlila je Dodino lice verovatno podnadulo od spavanja,
zakrvavljene oči i neurednu kosu i odmah oborila svetlosni snop. Nešto svetlosti je obasjalo
Džulijino lice. Dodi se zbunila i uplašila kad je na njemu prepoznala saosećanje.
„Sirotice, reče Džulija. „Ne znaš, jel’ tako?“
„Šta ne znam?, pitala je Dodi. Ponovo se osetila kao osoba zalutala u paralelnoj vaseljeni.
„Šta ne znam?
Džulija Šamvej joj je rekla.
„Endži? Endži, molim te“
Teturala se niz hodnik. Ruka ju je bolela. Glava ju je bolela. Mogla je da potraži oca.
Gospoña Šamvej se ponudila da je odveze do Bouijevog pogrebnog zavoda.
Krv joj se sledila pri pomisli na to mesto. Sem toga, Endži joj je bila potrebna.
Endži će je čvrsto zagrliti, a neće tražiti znaš već šta. Endži je njena najbolja prijateljica.
Neka senka je izašla iz kuhinje i požurila ka njoj.
„Tu si, hvala dobrom bogu!“ Još jače je zajecala i pohitala ka nejasnom obrisu u tami,
raširenih ruku. „Uh, kako je grozno! Kažnjena sam zbog svojih grehova.
Znam da je tako!“
Tamna sen je pružila ruke, ali one nisu stisnule Dodi u zagrljaj. Šake tih ruku sklopile su
se oko njenog grla.
 ZA NARODNO I GRADSKO DOBRO

Endi Sanders je zaista bio u Bouijevom pogrebnom zavodu. Odšetao je tamo slomljena
srca i ophrvan tugom.
Sedeo je u komemorativnoj sobi 1. Društvo mu je pravio kovčeg u pročelju prostorije.
Gertruda Evans, osamdesetsedmogodišnjakinja (ili osamdesetosmogodišnjakinja) pre dva dana je
umrla od srčanog udara. Endi je poslao telegram saučešća, iako bog sveti zna ko ga je primio.
Gertin suprug se upokojio pre deset godina. To nije bilo važno. Uvek je slao izjave saučešća
preminulim grañanima. Ispisivao ih je na kremkastom papiru sa zaglavljem SA STOLA PRVOG
GRADSKOG OCA. Smatrao je to jednom od svojih dužnosti.
Big Džim nije voleo da se bavi takvim stvarima. Bio je prezaposlen voñenjem onog što je
zvao „naš posao. Mislio je na Česters Mil. Ako ćemo pravo, rukovodio je gradićem kao da je
njegova železnica. Endiju to nikad nije smetalo. Znao je da je Big Džim pametan. Znao je još
nešto, da Big Džim, bez pomoći Endrua de Luis Sandersa, ne bi mogao biti izabran ni za
gradskog šintera. Big Džim je umeo da proda polovna kola, obećavajući uslove od kojih je išla
voda na usta, niske kamate i poklone kao što su jeftini korejski usisivači, ali kad je pokušao da se
domogne posla s Tojotom, japanska kompanija se odlučila za Vila Frimana. Big Džim nije
mogao da shvati kako je Tojota mogla da bude tako glupa, kad se uzme u obzir obim njegove
prodaje i položaj autoplaca na Stodevetnaestici.
Endi je mogao. On možda nije bio najbistriji medved u šumi, ali je znao da Big Džim
nema topline u sebi. Bio je tvrd čovek (neki oni koji su se našli na udaru njegovih „povoljnih
uslova finansiranja -rekli bi da je bezosećajan). Bio je tvrd, energičan i hladan. Endi je, s druge
strane, imao topline za bacanje. Kad bi obilazio grad pre izbora, govorio bi ljudima da su on i Big
Džim kao Dablmint blizanci, ili Klik i Klak, ili puter od kikirikija i džem. Govorio im je da
Česters Mil ne bi bio isti bez njih dvojice za uzdama (i uz trećeg, ma ko da se zatekne u sedlu to
je sad bila sestra Rouz Tvitčel, Andrea Grineli). Endi je uvek uživao u partnerstvu s Big Džimom.
Zadnje dve tri godine bile su naročito ugodne, kako na finansijskom, tako i na ljudskom planu.
Big Džim je znao kako da obavi posao, i zašto treba da bude obavljen. Dugo ćemo se ovim baviti,
rekao je. Sve što činimo, činimo zagrad. Za narod. Za njihovo dobro. To mu je odgovaralo.
Prijalo mu je da čini dobro.
Ali sad... večeras...
„Od početka sam mrzeo te časove letenja“, rekao je, pre nego što se ponovo rasplakao.
Bučno je jecao, ali to nikom nije smetalo, zato što je Brenda Perkins otišla uplakana nakon što je
videla ostatke svog supruga. Braća Boui su radili u prizemlju. Imali su mnogo posla (Endi je na
neodreñen način shvatio da se nešto veoma loše dogodilo). Fern Boui je otišla da nešto
prezalogaji u Divljoj ruži Rouz.
Endi je bio siguran da će ga Fern isterati kad se vrati, ali je on samo požurio niz hodnik,
ne udostojivši ga ni pogleda. Prvi gradski otac je sedeo s rukama meñu kolenima, razvezane
kravate i neuredne kose.
Fern je sišao do onog što su njegov brat Stjuart i on zvali radionicom. (Strašno; strašno!)
Djuk Perkins je bio dole. Takoñe i prokleti stari Čak Tompson, koji možda nije nagovorio
njegovu suprugu da počne s časovima letenja, ali je nije ni odgovorio. Možda su i ostali tamo
dole.
Klodet, zasigurno.
Endi je ispustio prigušeni jecaj i čvršće upleo prste. Ne može da živi bez nje. Ne samo
zato što je voli više od života. Klodet je (zajedno s redovnim, neprijavljenim i sve izdašnijim
gotovinskim injekcijama od Džima Renija) održavala apoteku.
Endi bi, prepušten sebi, objavio bankrot još pre kraja milenijuma. Ljudi su bili njegova
specijalnost, a ne računovodstvene knjige. Njegova žena je bila majstor za brojke. Tačnije rečeno,
bila je.
Ponovo je zajecao, potaknut prošlim vremenom.
Klodet i Big Džim su čak zajedno sreñivali gradske knjige, kad ih je posetio tim državnih
računovoña. Bila je to nenajavljena kontrola, za koju je Big Džim saznao nekoliko dana pre
njenog dolaska. Nisu imali mnogo vremena, jedva dovoljno da se iskoristi kompjuterski program
kog je Klodet nazvala GOSPODIN ČISTI.
Dobio je to ime zato što je uvek proizvodio čiste brojke, koje su obezbeñivale
računovodstvenu ispravnost, umesto boravka u ćuzi (što ne bi bilo pošteno, zato što su sve radili
ili gotovo sve za dobro grada).
Istina o Klodet Sanders je sledeća: bila je zgodniji Džim Reni, ljubazniji Džim Reni. Onaj
s kojim je mogao deliti postelju i sve tajne. Život bez nje je jednostavno bio nezamisliv.
Endi je hteo da ustane. Big Džim je, baš u tom trenutku, spustio ruku na njegovo rame.
Endi nije poskočio, iako mu se drugi gradski otac nečujno prikrao. Kao da je očekivao tu ruku,
zato što se njen vlasnik uvek pojavljivao kad god mu je bio najpotrebniji.
„Mislio sam da ću te ovde zateći, reče Big Džim. „Endi partneru, tako mi je žao, tako mi
je žao.“
Endi je skočio i obuhvatio telesinu Big Džima. Zario se licem u njegov sako i zaridao.
„Govorio sam joj da su ti časovi opasni! Govorio sam joj da je Čak Tompson magarčina, baš kao
i njegov otac.
Big Džim ga je nežno tapšao po leñima. „Znam. Ne gubi iz vida da je ona sad na boljem
mestu, Endi večeras će obedovati pored Isusa Hrista biftek, svež grašak, s močom! Zar to nije
čudesna pomisao? Misli na to. Hoćeš li da se pomolimo?“
„Da!“, jecao je Endi. „Da, Big Džime! Moli se sa mnom!“ Pali su na kolena. Big Džim se
dugo i usrdno molio za dušu Klodet Sanders. (Čuo ih je Stjuart Boui, ispod njih, u radionici;
pogledao je ka tavanici i rekao: „Taj čovek sere na obe rupe.“)
Posle četiri ili pet minuta od sad gledamo kroz zatamnjeno staklo i kad sam bio dete,
zborio sam kao dete (Endi nije baš shvatao smisao tih reči, ali nije mario; godilo mu je što kleči s
Big Džimom), Reni je završio „U ime Isusovo, amin“ i pomogao Endiju da ustane.
Stajali su licem u lice i prsa u prsa. Big Džim je zgrabio Endija za nadlaktice.
Pogledao ga je ravno u oči. „Pa, partneru“, rekao je. U ozbiljnim situacijama je uvek zvao
Endija partnerom. „Da li si spreman da poñeš na posao?“ Endi je nemo zurio u njega.
Big Džim je klimnuo kao da je Endi izrekao (u ovim okolnostima) razuman protest.
„Znam da ti je teško. Nije pošteno. Ovo nije vreme za takvo pitanje. Imao bi pravo Bog sveti zna
da ga imaš da me udariš pravo u pamukoberačke grudi. Ali, ponekad je neophodno staviti
dobrobit drugih ispred lične, imam li pravo?“
„Za dobro ovog grada“, reče Endi. Ugledao je srebrno svetlo, po prvi put otkad je čuo
vesti o Klodinoj pogibiji.
Big Džim je klimnuo. Oči su mu blistale, iako je imao ozbiljan izraz. Endiju je sinula
strašna misao: Izgleda deset godina mlañe. „Imaš pravo.
Mi smo čuvari, partneru. Čuvari smo opšteg dobra. To nije uvek lako, ali nikad nije
suvišno podsetiti se na to. Poslao sam Vetingtonovu u lov na Andreu. Rekao sam da je dovede u
salu za sastanke, u lisicama, ako treba.“ Big Džim se nasmejao.
„Biće tamo. Pit Randolf sastavlja spisak svih raspoloživih gradskih policajaca.
Nema ih dovoljno. Moramo da se time pozabavimo, partneru. Autoritet vlasti će biti ključ
opstanka, ako se ova situacija nastavi. Pa šta kažete? Možeš li da se sabereš, meni za ljubav?“
Endi je klimnuo. Pomislio je da će mu to možda skrenuti pažnju s njegove muke.
Morao je da ode odavde, ako se to i ne desi. Podilazili su ga žmarci od posmatranja
kovčega Gerte Evans. Isto osećanje ga je spopadalo od nemih suza šefove udovice.
I neće biti teško. Samo će sedeti za stolom za sastanke i dizati ruku kad god Big Džim
podigne svoju. Andrea Grineli, koja nikad nije izgledala potpuno budno, postupiće na isti način.
Big Džim će se pobrinuti da vanredne mere budu sprovedene, ako se za njima ukaže potreba. Big
Džim će se pobrinuti za sve.
„Hajdemo“, odgovori Endi.
Drugi gradski otac ga je potapšao po leñima. Prebacio je ruku preko Endijevih mršavih
ramena. Izveo ga je iz odaje za podsećanje. Imao je tešku, mesnatu ruku, ali je osećaj bio prijatan.
Nije ni pomislio na svoju kćer. Endi Sanders je zaboravio na nju, pritisnut tugom.
Džulija Šamvej je polako hodala Komonvelt ulicom, domom najbogatijih grañana.
Išla je u pravcu Glavne ulice. Srećno razvedena urednica je, već deset godina, živela iznad
prostorija Demokrata s Horasom, starim velškim korgijem. Nazvala ga je po čuvenom gospodine
Griliju, zapamćenom po jedinstvenoj, velikoj izjavi: „Idi na zapad, mladi čoveče, idi na zapad.“
Stvarni temelj njegove slave je, po Džulijinom mišljenju, bio rad na mestu novinskog urednika.
Smatrala bi se uspešnom kad bi postigla polovinu onog što je učinio Grili u Njujorškom Trajbu.
Njen Horas je uvek smatrao izuzetno uspešnom, što ga je činilo najslañim psom na svetu.
Izvešće ga u šetnju, čim se vrati kuće. Uzdići će se u njegovim očima, kad baci nekoliko komada
sinoćnjeg odreska, preko njegove porcije. Biće im bolje posle toga. Htela je da se oseća bolje
zbog nečega, bilo čega zato što se brinula.
Taj osećaj joj nije bio nepoznat. U Milu je provela sve četrdeset i tri godine.
Poslednjih deset godina joj se ono što je videla, sve manje i manje dopadalo.
Brinula se zbog neobjašnjivog propadanja gradskog kanalizacionog sistema i postrojenja
za prečišćavanje otpada, uprkos silnim novcima bačenim na njih i zbog predstojećeg zatvaranja
Klaud Topa, gradskog skijališta. Brinula se što Džejms Reni krade od grada više no što je
sumnjala (a sumnjala je da decenijama krade mnogo). Brinula se i zbog novog problema, isuviše
velikog da bi ga pojmila. Kad god bi pokušala da se uhvati ukoštac s njim, njen um bi se usmerio
na neku manju, ali shvatljiviju pojedinost, kao što je njena sve veća nemogućnost da nekog
pozove mobilnim telefonom. Još više se brinula što nije primila nijedan poziv. Nije mislila na
pozive zabrinutih roñaka i prijatelja izvan grada, očekivala je poplavu poziva iz drugih novina:
luistonskog Sana, portlandskog Pres heralda, možda i Njujork tajmsa.
Da li su svi u Milu imali iste probleme?
Otići će do granice s Motonom, da bi se uverila u to. Ako ne bude u stanju da pozove Pita
Frimana, najboljeg fotografa, snimiće nekoliko fotografija svojim ne daj hože nikonom. Načula je
da je s motonske i tarkerske strane prepreke ustanovljena neka vrsta zabranjene zone. Verovatno
je ustanovljena i prema ostalim gradovima. To je neće sprečiti da se približi prepreci s ove strane.
Možda će joj narediti da odstupi, ali neće moći da je nateraju na to, ako je prepreka zaista tako
neprobojna, kao što se priča.
„Kamenje i štapovi mogu slomiti moje kosti, ali mi reči ne mogu nauditi, rekla je.
To je apsolutna istina. Da reči mogu da joj naškode, Džim Reni bi je poslao u šok sobu
zbog članka o iznenadnoj finansijskoj kontroli koju je država priredila pre tri godine. Na sva usta
je pretio da će tužiti novine, ali je sve ostalo na ispraznim pretnjama. Nakratko je razmišljala da
napiše jedan uvodnik o tome, najviše zbog sjajnog naslova: NAJAVLJENA TUŽBA IŠČEZLA S
VIDIKA.
O da, imala je briga. Bile su posledice novinarskog posla. Nije navikla da brine zbog svog
ponašanja. Zastala je na uglu Glavne i Komonvelta, u neobičnom raspoloženju. Osvrtala se za
sobom, umesto da skrene levo u Mejn. Tiho je mrmljala, kao da se obraća Horasu. „Nisam smela
da je ostavim samu.
Džulija ne bi odustala da je došla kolima, umesto pešice. Dodi je bila tako uporna.
Mirisala je na nešto. Na travu? Možda. Džulija nije žestoko osuñivala takvu praksu. I ona
je svojevremeno popušila poneki džoint. Možda će trava smiriti devojku, otupiti njen bol, sad kad
je najoštriji i najspremniji da poseče.
„Ne brini za mene, rekla je Dodi, „pronaći ću tatu. Ali prvo moram da se obučem.
Pokazala je na kućnu haljinu koju je nosila.
„Sačekaću te, odgovorila je Džulija... iako nije htela da čeka. Pred njom je bila duga noć,
počevši od obaveza prema psu. Horas će pomahnitati, pošto je propustio šetnju u pet. Ogladneo
je. Čim se pobrine za njega, mora otići do onog što ljudi zovu preprekom. Mora da je vidi.
Snimiće što više fotografija.
Ni to nije kraj. Moraće da smisli način za štampanje posebnog izdanja Demokrata, važnog
za nju i gradić. Čitavo zamešateljstvo će koliko sutra biti gotovo, ali je Džulija osećala u glavi i
srcu da neće.
Kako god, nije smela da ostavi Dodi Sanders samu. Činilo se da gospodari sobom, ali su
to možda bili samo šok i neverica, maskirani mirnoćom drogom, naravno. Razložno joj je
odgovorila.
„Ne moraš da me čekaš. Ne želim da me čekaš.“
„Ne znam da li je pametno da te ostavim samu, draga moja.“
„Ići ću kod Endži“, reče Dodi, kao da se malo oraspoložila, uprkos suza na obrazima.
„Zajedno ćemo potražiti tatu.“ Klimnula je. „Endži mi je potrebna.“ Kći Makejnovih je, po
Džulijinom mišljenju, imala tek nešto više pameti od ove devojke, koja je nasledila majčin izgled,
ali nažalost očev um. Endži je bila njena prijateljica, a Dodi Sanders je večeras imala veliki
potrebu za osobom, na koju se može osloniti.
„Mogla bih da krenem s tobom...“ Nije to želela. I devojka je to verovatno primetila, čak i
u ovakvom stanju.
„Nije potrebno. To je samo nekoliko blokova odavde.“
„Pa...“
„Gospoñice Šamvej... da li ste sigurni? Da li ste sigurni da je moja majka...?“ Džulija je
oklevajući klimnula. Erni Kalvert joj je potvrdio podatak o broju aviona.
Od njega je dobila još nešto. Pametno bi postupila da je to odnela policiji. Trebalo je da
kaže Erniju da to sam uradi. Zbunile su je vesti da je Djuk Perkins mrtav i da je ona nesposobna
lasica Randolf preuzeo dužnost šefa gradske policije.
Erni joj je dao Klodetinu okrvavljenu vozačku dozvolu. Stavila ju je u džep. Stajala je s
njom u džepu na pragu Sandersovih. Tu će i ostati. Predaće je Endiju ili ovoj bledoj devojci s
kosom mišje boje, kad kucne pravi čas... kasnije.
„Hvala vam“, reče Dodi, tužnim, bezličnim tonom. „Vreme je da odete. Ne želim da
budem neugodna, ali...“ Nije završila misao, samo je zatvorila vrata.
I šta je Džulija Šamvej učinila? Priklonila se volji tugom ophrvane
dvadesetogodišnjakinje, koja je možda bila naduvana i neuračunljiva. Večeras su je čekale i
druge obaveze. Horas i novine. Meštani možda zbijaju šale zbog zrnastih, crnobelih fotografija
Pita Frimana u Demokratu i zbog detaljnog pokrivanja dogañaja kao što je ples u lokalnoj
srednjoj školi. Ne bi je iznenadilo da tvrde da lokalne novine predstavljaju samo dobru podlogu u
kavezima za kućne ljubimce.
Ipak, bile su im neophodne, naročito kad bi se desilo nešto loše. Pobrinuće se da koliko
sutra stignu do čitalaca, pa makar radila čitavu noć. To će se najverovatnije i desiti, pošto su oba
reportera rešila da provedu vikend van grada.
Džulija je shvatila da jedva čeka da se uhvati ukoštac s ovim izazovom. Sećanje na
podnadulo lice Dodi Sanders polako je bledelo.
Horas je prekorno posmatrao kad je ušla. Nije opazila vlažne mrlje na tepihu, niti smeñu
gomilicu ispod stolice u hodniku - a magičnom mestu koju je pas smatrao nevidljivim za ljudske
oči. Vezala mu je uzicu. Izvela ga je napolje. Strpljivo je čekala da se ispiša na najomiljeniji
kanalizacioni otvor. Petnaestogodišnji Horas je bio vrlo star za korgija. Šetala se, posmatrajući
mehur bele svetlosti na južnom horizontu. Ličio joj je na prizor iz Spilbergovog
naučnofantastičnog filma. Bio je veći no ikad. Čula je daleke zvuke neumornih helikopterskih
elisa. Videla je siluetu jedne letelice. Žurila je preko visokog sjajnog luka. Isuse, koliko reflektora
je tamo dopremljeno? Kao da je Severni Moton postao ZS1 u Iraku.
Horas je lenjo kružio. Njuškao je, u potrazi za savršenim mestom za okončanjem
noćašnjeg rituala izbacivanja telesnih suvišaka. Igrao je psima najdraži, kaka ples.
Džulija je uvrebala priliku da ponovo isproba mobilni telefon. Čula je normalni niz
pištećih tonova, kao i toliko puta večeras... i ništa izuzev tišine.
Moraću da kopiram novine. To znači da ću načiniti najviše sedamsto primeraka.
Lokalne novine se već dvadeset godina nisu štampale u gradu. Džulija je, sve do 2002.
godine nosila časopis do Vju printinga u Kasl Roku. Odonda ni to nije morala. Slala je stranice
elektronskom poštom u utorak uveče. Vjuprintig joj je isporučivao odštampane i uredno uvezane
novine do sedam ujutru, sutrašnjeg dana.
Džulija je odrasla sa ispravkama učinjenim olovkom i kucanim kopijama koje su
„prikivane“ po završetku posla, stoga joj je današnja tehnologija ličila na magiju.
Čitav proces je, kao i svaka magija, budio izvesno nepoverenje.
Nepoverenje je večeras dobilo nenadano opravdanje. Mogla je da pošalje časopis
elektronskom poštom, ali Vjuprinting nije mogao da ujutru isporuči odštampane novine.
Pretpostavljala je da ujutru, niko neće moći da priñe granicama Mila bliže od osam kilometara.
Na svu sreću, imala je dobar generator u nekadašnjoj štampariji. Mašina za fotokopiranje je bila
pravi monstrum. Imala je petsto pakovanja papira u ostavi. Kad bi joj samo Pit Friman
pomogao... ili sportski reporter Toni Gaja...
Horas je, u meñuvremenu, konačno našao odgovarajuće mesto. Bacila se na posao kad se
olakšao. Za tu svrhu je nosila malu zelenu kesu s natpisom Dogi Du. Pitala se šta bi Horas Grili
mislio o svetu u kom skupljanje psećih govana nije bilo samo stvar dobrog vaspitanja već i
zakonska obaveza. Verovatno bi sebi sjurio kuršum u glavu.
Ponovo je pokušala da telefonira kad je napunila i svezala kesu.
Ništa.
Vratila je psa kući. Nahranila ga je.
Mobilni je zazvonio dok je zakopčavala kaput, spremna da se odveze do prepreke.
Zabacila je fotoaparat na rame. Umalo što nije ispustila, kad je posegnula u džep.
Pogledala je broj na ekranu i pročitala obaveštenje NEPOZNATI KORISNIK.
„Halo?“, rekla je. Sigurno je govorila neobičnim glasom, zato što je Horas načuljio uši i
pogledao na nju. Čekao je pored vrata, više nego spreman na noćnu ekskurziju, čist i punog
trbuha.
„Gospoñica Šamvej?“ Bio je to muški glas. Ukočen. Zvaničan.
„Ja sam. S kim razgovaram?“
„S pukovnikom Džejmsom Koksom, gospoñice Šamvej. Pripadnik sam kopnene vojske
Sjedinjenih Država.“
 „Čemu imam zahvaliti na ovom pozivu?“ Govorila je sarkastičnim tonom, koji se ni njoj
nije dopadao. Postupala je neprofesionalno. Plašila se. Sarkazmom je vojevala protiv straha.
„Moram da stupim u kontakt sa izvesnim Delom Barbarom. Poznajete li tog čoveka?“
Poznavala ga je. Iznenadila se kad ga je te večeri videla u Divljoj ruži. Bio je blesav kad
se odlučio da ostane u gradu. Zar joj Rouz koliko juče nije rekla da više neće raditi kod nje. Priča
Dela Barbare je bila jedna od stotinu koja je znala, ali o kojoj nije govorila niti pisala. Kad
objavljujete novine u malom gradu, ne otvarate mnogo konzervi s crvima. Morate da pažljivo
birate svoje borbe, baš kao što su Džunior Reni i njegovi prijatelji birali svoje. Duboko je
sumnjala da su glasine o Barbari i Dodinoj dobroj prijateljici Endži istinite. Del je, ako ništa
drugo, imao bolji ukus.
„Gospoñice Šamvej? Pukovnik je zvučao odsečno, zvanično. Bio je to glas s druge strane.
Nije mogla da mu ne zavidi zbog toga. „Da li ste još uvek tu?“
„Jesam. Da, poznajem Dela Barbaru. Radi kao kuvar u restoranu na Glavnoj ulici.
Zašto?“
„Izgleda da nema mobilni. U restoranu se niko ne javlja...“
„Zatvoren je...“
„... a fiksni telefoni ne rade.“
„Čini se da večeras ništa u ovom gradu ne radi kako treba, pukovniče Koks. To važi i za
mobilne telefone. Primećujem da ste me pozvali bez problema, što me navodi na pomisao da bi
vojska mogla da bude odgovorna za to.“ Nastupala je s iznenañujućim besom i sarkazmom. „Šta
ste uradili? Šta ste učinili?"
„Ništa, koliko je meni poznato. Ništa.“
Bila je toliko iznenañena da nije mogla da smisli repliku. To nije ličilo na Džuliju Šamvej,
neustoličenu kraljiču gradskih medija.
„Imate pravo što se mobilnih telefona tiče“, rekao je. „Pozivi u i iz Česters Mila su gotovo
sasvim obustavljeni. Taj potez je povučen u interesu nacionalne bezbednosti. Uz sve poštovanje,
gospoñice, i vi biste isto učinili da ste na našem mestu.“
„Sumnjam u to.“
„Zaista?“, nije zvučao gnevno, već zainteresovano. „Kako biste postupili u situaciji dosad
nezabeleženoj u istoriji sveta, koja upućuje na postojanje tehnologije koja daleko prevazilazi našu
moć poimanja?“
Ni ovog puta nije mogla da smisli odgovor.
„Veoma je važno da porazgovaram s kapetanom Barbarom“, rekao je. Vratio se na
prvobitnu priču, s koje je, na Džulijino iznenañenje, daleko odlutao. „Kapetan Barbara?“
„Penzionisani. Možete li ga pronaći? Ponesite mobilni. Daću vam broj na koji ćete me
pozvati. Javiću vam se.“
„Zašto ste mene zvali, pukovniče Koks? Zašto niste pozvali policijsku stanicu? Ili nekog
od gradskih otaca? Svi su ovde.“
„Nisam ni pokušavao. Odrastao sam u malom gradu, gospoñice Šamvej...“ „Blago vama.“
„... iskustvo mi kaže da gradski političari znaju ponešto, da gradski policajci znaju dosta,
a da urednici lokalnih novina znaju sve.“
Nasmejala se, uprkos okolnostima.
„Zašto biste gubili vreme s pozivom, kad možete da se nañete licem u lice? Sa mnom u
ulozi pratilje, naravno. Htela sam da obiñem prepreku. Spremala sam se da poñem, kad ste me
nazvali. Pronaći ću Barbija...“
„Još uvek se tako predstavlja, zar ne?“, Koks je zvučao zainteresovano. „Uloviću ga i
povesti sa sobom. Možemo da održimo minikonferenciju za štampu.“
 „Nisam u Mejnu, već u glavnom gradu, pri glavnom štabu.“
„Da li pokušavate da me impresionirate?“ Uspeo je, do izvesne mere. „Gospoñice
Šamvej, veoma sam zauzet, baš kao i vi. U interesu rešavanja ove situacije...“
„Mislite li da je to moguće?“
„Prestanite, molim vas“, rekao je. „Očigledno je da ste pre uredničkog mesta radili kao
reporter. Siguran sam da znate da postavljate pitanja. Vreme je značajan činilac u ovoj situaciji.
Možete li učiniti ono što sam od vas tražio?“
„Mogu. Ali ga nećete dobiti bez mene. Izaći ćemo na Stodevetnaesticu. Odande ćemo vas
nazvati.“
„Nemojte“, rekao je.
„Baš fino“, rekla je, prijatnim glasom. „Bilo mi je zadovoljstvo razgovarati s vama,
pukovniče K...“
„Dozvolite mi da završim. Vaša strana Stodevetnaestice je u potpunosti SBMP.
To znači...“
„Izraz mi je poznat, pukovniče. Čitala sam Toma Klensija. Šta to uistinu znači u pogledu
Stodevetnaestice?“
„Hoću da kažem da čitavo mesto, oprostite mi na rečniku, izgleda kao kupleraj u noći u
kojoj se roba nudi za džabe. Polovina grañana je parkirala automobile i pikapove s obe strane
druma i na pašnjaku nekog farmera.“ Spustila je kameru na pod i izvukla beležnicu iz džepa na
kaputu. Nažvrljala je puk. Džejms Koks i gužva kao ona u kupleraju u noći u kojoj se roba nudi
za džabe. Dodala je Dinsmorova farma? Da, verovatno je govorio o imanju Oldena Dinsmora.
„Dobro“, rekla je, „šta predlažete?“
„Pa, ne mogu vas sprečiti da doñete. Povodom toga ste apsolutno u pravu.“ Uzdahnuo je,
kao da želi da poruči da je ovo nepošten svet. „Niti mogu da utičem na ono što ćete odštampati u
novinama, iako mislim da to nije važno, pošto ih niko izvan Česters Mila neće videti.“
Prestala je da se smeši. „Da li biste mi to objasnili?“
„U stvari, hoću. Ionako ćete sami doznati. Predlažem vam, da kad već želite da vidite
prepreku iako tu nema šta da se vidu kao što vam je već rečeno povedete i kapetana Barbaru.
Srešćemo se na mestu gde ona preseca gradski put broj tri. Znate li gde je gradski put broj tri?“
Isprva nije mogla da se seti. Nasmejala se kad je shvatila o čemu govori.
„Nešto vam je smešno, gospoñice Šamvej?“
„Meštani taj drum zovu Putem male kučke, zato što je u blatnoj sezoni zna da bude prava
kučka.
„Veoma slikovito objašnjenje.
„Na Maloj kučki nema gužve, zar ne?
„Nema ni žive duše.
„Dobro. Gurnula je beležnicu u džep i podigla fotoaparat. Horas je strpljivo posmatrao
pored vrata.
„Dobro. Kad mogu da očekujem vaš poziv? Ili bolje rečeno, Barbijev poziv s vašeg
mobilnog telefona?
Pogledala je na sat i videla da ima deset. Kako je moguće da je toliko kasno?
„Bićemo tamo oko pola jedanaest, ako ga pronañem. Mislim da ću moći.“
„Važi. Kaži mu da ga pozdravlja Ken. To je...
„Šala, znam, ukapirala sam. Da li će biti nekog s druge strane?
Usledila je pauza. Progovorio je, s primetnim oklevanjem. „Biće svetala, stražara i
vojnika na drumskoj barikadi. Nareñeno im je da ne razgovaraju s meštanima.
„Da ne... zašto? Zašto, za ime božje?
 „Sve će vam postati jasno, ako se situacija brzo ne reši, gospoñice Šamvej. Većinu ćete
sami dokonati zvučite mi kao veoma bistra dama.
„Jebite se, pukovniče!, kriknula je povreñenim glasom. Horas je načuljio uši, na svom
mestu, ispred vrata.
Koks se nasmejao bučnim, srdačnim smehom. „Da, gospoñice, dobro vas čujem.
Pola jedanaest?
Htela je da mu kaže ne, ali je znala da to ne može učiniti.
„Pola jedanaest. Pod uslovom da ga pronañem. Da vas pozovem?
„On ili vi, ali hoću da razgovaram s njim. Čekaću vas s jednom rukom na telefonu.
„Dajte mi magični broj. Pritisnula je telefon ramenom i izvukla beležnicu. Uvek vam
zatreba kad je odložite. To je životna istina svakog reportera. Izgleda da se vratila starom
zanimanju. Broj koji joj je dao uplašio je više od svega što je dotad rekao. Pozivni broj je bio
000.
„Još nešto, gospoñice Šamvej: Imate li ugrañeni pejsmejker? Slušni aparat? Imate li bilo
šta slično?
„Nemam. Zašto?
Mislila je da će joj ponovo uskratiti odgovor, ali nije. „Kad se približite Kupoli, dolazi do
neke vrste smetnji u radu elektronskih pomagala. To dejstvo nije štetno za većinu ljudi. Osete
slabi električni udar, koji proñe za sekundu dve. Problem je što on razara elektronske naprave.
Neke gasi -većinu mobilnih telefona, na primer, kad priñu na manje od dva metra a druge razara.
Eksplodiraju. Ako ponesete magnetofon, ugasiće se. Ajpod ili nešto savremenije poput blekberija
će eksplodirati.“
„Da li je pejsmejker šefa policije Perkinsa eksplodirao? Da li ga je to ubilo?“ „Pola
jedanaest. Povedite Barbija. Obavezno mu recite da ga pozdravlja Ken.“ Prekinuo je vezu.
Džulija je nemo stajala kraj svog psa. Pokušala je da pozove sestru u Luistonu. Brojevi su
zaigrali... i nestali. Utihnuo je, kao i pre. Kupola, pomislila je. Nije koristio izraz prepreka, već
kupola.
Barbi je skinuo košulju. Sedeo je na krevetu i odvezivao pertle na patikama, kad je čuo
kucanje na vratima, do kojih se stizalo stepenicama pored Sandersove domaće apoteke. Kucanje
ga nije obradovalo. Pešačio je gotovo čitavog dana. Opasao je kecelju i pripremao hranu do kasno
u noć. Bio je iscrpljen.
Šta ako ga pred vratima čeka Džunior s nekolicinom prijatelja, spremnih da ga izvuku
napolje i prirede nezaboravnu dobrodošlicu? To je možda paranoična i malo verovatna ideja, ali
čitav dan je bio parada neverovatnih dogañaja. Sem toga, Džunior, Frenk Deleseps j ostatak
bande nisu bili meñu gostima Divlje ruže.
Možda zevaju na Stodevetnaestici ili Stosedamnaestici, ili im je neko rekao da se vratio,
pa kuju planove za kasnu noćnu zabavu. Otprilike u ovo doba.
Kucanje se ponovilo. Barbi je ustao i dohvatio mali televizor. Nije neko oružje, ali će
naškoditi prvom ko prekorači prag. Uvrebao je i drvenu motku u ormanu, ali je soba bila premala
da bi se njom poslužio. Imao je švajcarski džepni nožić, ali večeras neće seći. Izuzev ako ne bude
morao... „Gospodine Barbara?“, bio je to ženski glas. „Barbi? Da li ste unutra?“ Pustio je
televizorčić i prišao vratima. „Ko je to?“ Prepoznao je glas pre nego što je završio rečenicu.
„Džulija Šamvej. Nosim poruku od nekog ko želi da se čuje s vama. Rekao mi je da vam
kažem da vas Ken pozdravlja.“
Otvorio je vrata i pustio urednicu unutra.
Urlik generatora (starog kelvinatora) smeštenog u zadnjem delu gradske kuće Česters
Mila bio je samo jedva čujni zuj, u drvetoj obloženoj sobi za sastanke.
 Sjajno uglačani, sedam metara dugi sto od crvenog javora se nalazio u središtu prostorije.
Stolice oko njega su te večeri bile uglavnom prazne. Četiri učesnika onog što je Big Džim nazvao
hitnim sastankom sedela su na jednom kraju impresivnog stola. Na čelu stola je sedeo Big Džim,
iako je bio samo drugi gradski otac. Iza njega je bila velika mapa grada u obliku sportske čarape.
Sastanku su prisustvovali gradski oci i Piter Randolf, novi šef policije. Samo je Reni
delovao pribrano i spremno. Randolf je izgledao potreseno i uplašeno. Endi Sanders je bio
omamljen od tuge. Andrea Grineli, zdepasta sedokosa slika i prilika mlañe sestre Rouz izgledala
je odsutno i sanjivo. To nikog nije iznenadilo.
Andrea se pre četiri ili pet godina okliznula na prilaznom putu, kad je jednog januarskog
jutra pošla da pokupi poštu iz sandučeta. Nezgodno je pala i slomila dva pršljena (četrdeset ili
četrdeset pet kilograma viška joj nisu bili od pomoći).
Doktor Heskel joj je prepisao novi, čudesni lek oksikontin, da bi joj olakšao nesumnjivo
strašne bolove. Odonda joj ga je redovno prepisivao. Big Džim je, zahvaljujući dobrom prijatelju
Endiju koji je vodio lokalnu apoteku, znao da je Andrea počela sa četrdeset miligrama na dan, da
bi dogurala do vrtoglavih četiristo. To je bila upotrebljiva informacija.
Big Džim reče: „Predsedavaću sastankom, zbog Endijevog strašnog gubitka, ako niko
nema ništa protiv. Svima nam je veoma žao, Endi.“ „Upravo tako, gospodine“, oglasio se
Randolf.
„Hvala vam“, reče Endi. Rasplakao se kad ga je Andrea nakratko stisnula za ruku.
„Pa, svi znamo ponešto o onom što se dogodilo“, reče Big Džim, „iako niko iz grada još
nije shvatio...“
„Smem da se kladim da niko izvan grada nije shvatio“, reče Andrea. Big Džim je
zanemario njenu upadicu. „... a vojno rukovodstvo nije našlo za shodno da stupi u kontakt s
izabranim predstavnicima grada.“ „Ima problema s telefonima, gospodine“, reče Randolf. Sa
svima u sali je bio na ti, a Big Džima je smatrao prijateljem, ali se u ovoj sobi osećao obaveznim
da se drži reči gospodine i gospoño. Perkins je isto činio. Stari je, što se toga tiče, imao pravo.
Big Džim je mahnuo rukom, kao da tera dosadnu muvu. „Neko je mogao da doñe do
granice s Motonom ili Tarkersom i zatraži da se vidi sa mnom, s nama, ali niko nije našao za
shodno.“
„Gospodine, situacija je još uvek veoma... uh, nejasna.
„Siguran sam da ste u pravu. Veoma je verovatno da nas zbog toga dosad nisu zvali. To je
moguće. Molim se dragom bogu da je to istina. Kad smo kod toga, nadam se da ste se svi
pomolili.“
Smerno su klimnuli.
„Ali, u ovom trenutku...“ Big Džim se snuždeno osvrnuo oko sebe. Bio je utučen,
uzbuñen i pre svega spreman. Nije nemoguće da mu se fotografija nañe na omotu Tajma, pre
kraja godine. Katastrofe, pogotovo one izazvane terorističkom rukom, nisu uvek i u potpunosti
loše. Pogledajte samo kako je prošao Rudi Džulijano.
„Mislim da bi, dame i gospodo, valjalo da se u ovom trenutku pozabavimo mogućnošću
da smo prepušteni sami sebi.“
Andrea je poklopila usta rukama. Oči su joj zablistale od straha ili preterane količine
lekova, a možda iz oba razloga. „Sigurno grešiš, Džime!“
„Nadajmo se najboljem, ali se pripremajmo za najgore. Klodet je uvek tako govorila.“
Endi je zvučao duboko zamišljeno. „Htedoh reći da je sve ovo vrlo tužno. Jutros mi je spremila
ukusan doručak, kajganu i takos sa sirom. Bože!“ Suze su još jače potekle, posle kratke pauze.
Andrea ga je ponovo uhvatila za ruku.
Endi joj je ovog puta uzvratio stisak. Endi i Andrea, pomisli Big Džim. Blagi smešak se
pojavio na donjoj polovini njegovog zdepastog lica. Glupavi blizanci3.
„Nadajmo se najboljem, ali pripremajmo se za najgore“, rekao je. „To je odličan savet.
Najgore u ovom slučaju može značiti nekoliko dana odvojenosti od ostatka sveta. Možda i čitava
nedelja, ili čak mesec dana.“ Nije verovao u ono što je govorio, ali će ostali brže prihvatiti
njegove predloge ako se uplaše.
Andrea je ponovila: „To se neće dogoditi!“
„Ne znamo šta će biti“, reče Big Džim. To je, ako ništa drugo, bila sušta istina.
„Kako bismo znali?“
„Možda bi bilo dobro da zatvorimo Fud Siti“, reče Randolf. „Bar na neko vreme.
Isprazniće se kao pre mećave ako to ne učinimo.“
Reni se uznemirio. Imao je jasan plan. Fud Siti je bio jedna od značajnih stavki, ali ne i
prva.
„Možda to nije dobra ideja“, reče Randolf, kad je video izraz lica drugog gradskog oca.
„U stvari, Pite, ne mislim da je to dobra ideja, reče Big Džim. „Tu važi isti princip koji
kaže da ne valja proglašavati bankarski praznik kad je valuta u škripcu. To podstiče stampedo.
„Da li razmatramo zatvaranje banaka?, interesovao se Endi. „Šta ćemo s bankomatima?
Jedan je u Braunijevoj radnji... jedan je na benzinskoj stanici... i u mojoj apoteci, naravno... Tupo
je zurio oko sebe. Ozario se. „Mislim da sam video jedan i u domu zdravlja, iako nisam sasvim
siguran...
Reni je načas pomislio da mu je Andrea pozajmila neku od svojih pilula. „To je bila
metafora, Endi. Govorio je tihim i učtivim glasom. Eto gde čovek može da zabasa kad skrene s
dnevnog reda. „Hrana je novac, u ovakvim situacijama. Hoću da kažem da ćemo pokušati da
nastavimo s uobičajenim načinom života.
Nastojaćemo da održimo red i mir.“
„Aha, reče Randolf. Ovo je razumeo. „Ukapirao sam.
„Moraćeš da porazgovaraš sa šefom samoposluge. Kako se ono zvaše, Kejd?
„Kejl, reče Randolf. „Džek Kejl.
„Porazgovaraćeš i sa Džonijem Karverom na benzinskoj pumpi, i... ko pobogu upravlja
Braunijevom radnjom posle smrti Dila Brauna?
„Velma Vinter, reče Andrea. „Nije odavde, ali je veoma fina.
Reni je sa zadovoljstvom posmatrao kako Randolf beleži imena u džepnoj beležnici.
„Obavestite pomenute ljude da je prodaja piva i alkoholnih pića zabranjena do daljnjeg. Na licu
mu je osvanuo prilično zastrašujući izraz zadovoljstva. „Dipers će biti zatvoren“
„Veliki broj ljudi neće pozdraviti zabranu prodaje alkohola, reče Randolf.
„Govorim o osobama poput Sema Verdroa. Verdro je bio najzloglasnija gradska
ispičutura. Po mišljenju Big Džima, bio je savršen primer zašto Volstedov zakon nije smeo biti
opozvan.
„Sem i njemu slični će morati da trpe kad im nestanu zalihe piva i kojekakvog pića. Ne
smemo dozvoliti da se pola grada opija kao da je Nova godina.
„Zašto da ne?, pitala je Andrea. „Tako će brzo iscrpsti zalihe i rešiti problem.
„Šta ćemo ako se u meñuvremenu pobune?
Andrea je ćutala. Nije znala zašto bi se ljudi pobunili, pogotovo ako imaju hranu, ali je
znala da je rasprava s Big Džimom neplodonosna i uvek iscrpljujuća rabota.
„Poslaću par ljudi da popričaju s njima, reče Randolf.
„Lično razgovaraj s Tomijem i Vilou Anderson.“ Anderson je upravljao Dipersom.
„Znaju da budu problematični.“ Spustio je glas. „Oni su napaljenici.“ Randolf je klimnuo.
„Levičarski napaljenici, rekao bih. Okačili su sliku ujka Baraka iznad šanka.“
 „Baš tako“ , nije morao reći, Djuk Perkinsje dozvolio tom paru hipi berača pamuka da se
učvrste ugradu sa svojim igranjem, preglasnim rokenrolom i opijanjem sve dojutra. Štitio ihje.
Vidi kakve nevoljeje to donelo mom sinu i njegovim prijateljima. „Takoñe je neophodno držati
sve lekove koji se izdaju na recept pod ključem. Ne mislim na aspirin ili sirupe za kašalj. Znate
na šta mislim.“
„Sve čime bi ljudi mogli da se drogiraju“, reče Endi, „nalazi se iza katanca.“ Zvučao je
nervozno. Reni je znao i zašto. Sad nije vreme za brigu tome. Imaju preča posla.
„Znam, ali preporučujem oštrije mere bezbednosti.“ Andrea se uzbunila. Endi je potapšao
po ruci. „Ne brini“, rekao je, „uvek će ostati dovoljno za one u ozbiljnoj nevolji.“
Osmehnula se.
„Cilj je da grad ostane trezan do okončanja krize“, reče Big Džim. „Da li se slažemo? Da
vidim ruke.“
Svi su digli ruke uvis.
„Da li mogu da se vratim na početak, onako kako sam ga zamislio?“ Zagledao se u
Randolfa, koji je raširio ruke, jednovremeno poručujući samo napred i izvini.
„Moramo da priznamo da je narod sklon strahovima. Uplašeni ljudi mogu da poblesave,
sa pićem ili bez njega.“
Andrea je posmatrala konzolu s e desne strane Big Džima. Drugi gradski otac je mrzeo
novotariju koja je sadržala dugmiće za kontrolu televizora, radija i ugrañeni sistem za snimanje
razgovora. „Zašto ureñaj ne radi?“
„Ne vidim potrebu za njim.“
Prokleti sistem za snimanje razgovora (nasleñe Ričarda Niksona) bio je ideja nezgodnog i
mešanju u tuña posla sklonog medicinara po imenu Erik Everet.
Trideset i nešto godina stari miroñija u svačijoj čorbi bio je poznat kao Rasti.
Everet je na gradskoj skupštini pre dve godine predložio idiotski sistem. Predstavio ga je
kao značajno unapreñenje. Predlog je iznenadio Renija. To mu se retko dešavalo, pogotovo od
politički nepotkovanih ljudi.
Big Džim se pobunio protiv predloga. Istakao je da će troškovi uvoñenja biti veliki.
Ova taktika je obično uspevala kod škrtih Jenkija, ali ne i ovog puta; Everet je predstavio
brojke, verovatno dobijene od Djuka Perkinsa. Ukazao je na činjenicu da federalna vlada plaća
osamdeset procenata troškova instalacije. To je bila neka služba za pomoć u slučaju nesreće,
zaostatak Klintonovog rasipničkog mandata.
Reni je bio nadigran.
To se retko dogañalo. Poraz mu je teško pao. Bavio se politikom mnogo duže nego što je
Erik Rasti Everet titrao prostate. Znao je da postoji velika razlika izmeñu izgubljene bitke i rata.
„Da li će neko voditi beleške o sastanku?, stidljivo će Andrea.
„Mislim da bi bilo najbolje da sastanak ostane neformalan, reče Big Džim. „Da ono što je
izrečeno ostane izmeñu nas četvoro.
„Pa... ako vi tako mislite...
„Dvoje će sačuvati tajnu, ako je jedan od njih mrtav, pospano će Endi.
„U pravu si, druže, reče Reni, kao da je to imalo smisla. Obratio se Randolfu.
„Mišljenja sam da nam je održavanje reda i mira dok traje kriza najpreča briga i najveća
obaveza prema gradu,. To zavisi od policije.
„Prokleto tačno!, hitro će Randolf.
„Siguran sam da nas Perkins posmatra odozgo...
„S mojom ženom, reče Endi. „S Klodi. Zaslinavio je u nezgodnom trenutku. Big Džimu
se to nije dopalo, ali je potapšao prvog gradskog oca po ruci.
 „Pravo kažeš, Endi. Oni sad uživaju u rajskim blagodetima. Što se tiče nas na zemlji...
Pite, na koliko ljudi računaš?
Big Džim je znao odgovor. Znao je odgovor na većinu svojih pitanja. Život je tako bio
mnogo lakši. Lokalne policijske snage su na platnom spisku imale osamnaestoro ljudi. Dvanaest
je radilo s punim radnim vremenom, a šest s kraćim (poslednja šestorica su prešla šezdesetu, tako
da su njihove usluge bile veoma jeftine). Spuštanje Kupole je zateklo petoricu zaposlenih s punim
radnim vremenom van grada. Otišli su na školsku fudbalsku utakmicu sa ženama i porodicama ili
na vatrogasnu vežbu u Kasl Roku. Šesti policajac, Perkins, umro je.
Iako nikad nije govorio loše o mrtvima, bio je siguran da će gradu biti bolje s Perkinsom u
raju nego na zemlji, gde bi morao da se nosi s papazjanijom koja daleko prevazilazi njegove
ograničene sposobnosti.
„Reći ću vam nešto, ljudi, reče Randolf, „stvari u vezi s tim ne stoje dobro. Imamo
Henrija Morisona i Džeki Vetington, koji su mi odgovorili na prvi poziv. Imamo i Rupa Libija,
Freda Dentona i Džordža Frederika -iako je njegova astma tako ozbiljna da ne znam od kolike
nam koristi može biti. Planirao je da krajem godine ode u prevremenu penziju.
„Siroti stari Džordž, reče Endi. „Taj čovek živi na lekovima.
„Kao što znate, Marti Arseno i Tobi Vilan u poslednje vreme nisu spremni za velika dela.
Samo je Linda Everet, meñu policajcima s kraćim adnim vremenom, sposobno čeljade. Stvar nije
mogla da se desi u gore vreme, zbog fudbalske utakmice i vatrogasne vežbe.“
„Linda Everet?“, pitala je Andrea, s izvesnim interesovanjem. „Rastijeva supruga?“
„Uh!“ Big Džim je često govorio uh, kad je bio nervozan. „Ona obično prevodi decu
preko pešačkih prelaza.“
„Imate pravo, gospodine“, reče Randolf, „ali se prošle godine dobro pokazala na strelištu
u Roku, a ima i oružje. Nema razloga zbog kog ga ne može nositi i obavljati svoju dužnost.
Možda ne može raditi puno radno vreme. Ima dvoje dece, ali može poneti dobar deo tereta.
Naposletku, nalazimo se u krizi.“
„Nesumnjivo, nesumnjivo.“ Reni neće dozvoliti da Everetovi iskaču kao čupavci iz kutije,
gde god da krene. Prosto rečeno: nije hteo da mu supruga berača pamuka igra u prvom timu. Kao
prvo, bila je prilično mlada, jedva nešto preko tridesete, i lepa kao vila. Sigurno će loše uticati na
kolege. Tako vam je to s lepim ženama.
Kao da Vetingtonova s onim sisurinama nije dovoljan problem.
„Pa“, reče Randolf, „to je samo osam od osamnaest.“
„Sebe nisi računao“, podsetila ga je Odri.
Randolf se udario dlanom po čelu, kao da hoće da pokrene uspavani mozak. „O, da. Tako
je. Devet.“
„To nije dovoljno“, reče Reni. „Moramo da pojačamo snage reda. Privremeno, znate, do
okončanja krize.“
„Koga ste imali na umu, gospodine?“, pitao je Randolf.
„Mog dečaka, za početak.“
„Džuniora?“, Andrea je podigla trepavice. „Pa on nije dorastao ni za glasanje... zar ne?“
Big Džim je na tren zamislio Andrein mozak: petnaest procenata najdražih mesta za
kupovanje na netu, osamdeset procenata prijemnika za drogu, dva procenta pamćenja i tri
procenta misaonih procesa. Ipak, morao je da radi s onim što ima na raspolaganju. I, podsetio je
sebe, glupe kolege čine život jednostavnijim.
„Napunio je dvadeset jednu godinu. Imaće dvadeset dve u novembru. Nekom srećom ili
promišlju božjom došao je iz škole preko vikenda.“ Piter Randolf je znao da je Džunior Reni
došao iz škole da se tamo ne vrati. To je Djuk početkom nedelje zabeležio u notes. Nije znao
kako je šef policije došao do te informacije, niti zašto je smatrao toliko važnom da bi je zapisao.
Još nešto je tamo pisalo: Problemi s ponašanjem?
Ovo nije dobar trenutak za podelu osetljivih informacija s Big Džimom.
Reni je nastavio, poletnim glasom voditelja kviza koji najavljuje naročito privlačnu
nagradu. „Sem toga, Džunior ima tri prijatelja koji su takoñe pogodni za policijski posao: Franka
Delesepsa, Melvina Sirlsa i Kartera Tibodija.“ Andrea se uznemirila. „Hmm... zar ti dečaci...
mladiči... nisu bili umešani u prepirku kod Dipersa?“
Big Džim ju je ošinuo gnevnim pogledom i još gnevnijim osmehom. Krupna žena se
skupila u stolici.
„Taj sukob je prenaglašen. Izazvan je konzumacijom alkohola, kao i većina sličnih.
Uz to, izazivač je bio taj tip Barbara. Zbog toga nismo podnosili tužbe. To je bila samo
sitna čarka. Da li sam u pravu, Pitere?“
„U potpunosti“, reče Randolf, iako nije mogao da u potpunosti skrije nelagodnost.
„Svi navedeni momci imaju više od dvadeset i jedne godine. Mislim da Karter Tibodi ima
i svih dvadeset tri.“
Tibodi je stvarno imao dvadeset tri godine. Odnedavno je radio kao mehaničar na
benzinskoj pumpi, sa skraćenim radnim vremenom. Otpušten je s dva prethodna posla, zbog
nezgodne naravi, kako je Randolf čuo. Izgleda da se skrasio na benzinskoj pumpi. Džoni je
govorio da nikad nije imao tako dobrog radnika za auspuhe i autoelektriku.
„Love zajedno i dobri su strelci...“
„Molim ti se, bože, da ne isprobavaš njihovu streljačku veštinu“, reče Andrea.
„Niko neće biti upucan, Andrea, niti iko predlaže da momke unapredimo u policajce s
punim radnim vremenom. Kažem da moramo popuniti proreñene policijske redove i to brzo. Pa
šta ti misliš? Radiće do okončanja krize. Platićemo ih iz fonda za hitne namene.“
Randolfu se nije dopadala ideja o Džunioru koji se šetka ulicama Česters Mila s pištoljem
za pojasom Džunior s mogućim problemima uponašanju ali nije bio spreman da se suprotstavi
Big Džimu. Ideja o nekoliko novih pomoćnika zaista nije bila loša, čak i da su mladi. Nije
očekivao probleme u gradu, ali bi mogli biti upotrebljeni za kontrolu gomile, tamo gde prepreka
preseca glavne saobraćajnice.
Ako je ona još tamo, naravno. A, ako nije? Pa, to bi značilo da su problemi rešeni.
Navukao je na lice osmeh timskog igrača. „Znate, mislim da je to sjajna ideja, gospodine.
Pošaljite ih u stanicu sutra oko deset...“
„Bolje bi bilo u devet, Pite.“
„Devet je u redu“, reče Endi snenim glasom.
„Da li neko hoće još nešto da kaže?“, pitao je Reni.
Nije bilo zainteresovanih za diskusiju. Sticao se utisak da Andrea želi još nešto da kaže,
ali da ne može da se seti šta je to.
„U tom slučaju, stavljam predlog na glasanje, reče Reni. „Da li će odbor zatražiti od šefa
Randolfa da primi Džuniora, Frenka Delesepsa, Melvina Sirlsa i Kartera Tibodija, kao zamenike
s pripravničkom platom? Predlažem da službuju sve dok se ova prokleta kriza nekako ne reši.
Pozivam one koje podržavaju predlog da glasaju na uobičajeni način.“
Svi su podigli ruke.
„Predlog je usvoj...“
Ućutkale su ga dve eksplozije, slične puščanim hicima. Svi su poskočili. Čuli su i treći.
Reni je tek tad shvatio šta se dešava, zato što je čitavog života radio s motorima.
„Smirite se, ljudi. To je motor generatora. Sprava pročišćava grl...“ Stari generator je po
četvrti put kašljucnuo i prestao da radi. Svetla su se pogasila. Andrea je vrisnula kad su se našli u
mrklom mraku.
Endi Sanders je progovorio: „O moj bože, Džime. Gas...“ Endi je utihnuo kad ga je Reni
dohvatio za ruku. Slaba svetlost je osvajala drvetom obloženu prostoriju. Drugi gradski otac je
polako popuštao stisak, u skladu s njenim napredovanjem. Svetla za slučaj nužde u uglovima
prostorije po jačini se nisu mogla takmičiti sa normalnim osvetljenjem. Ljudi oko masivnog stola
su u slaboj, žućkastoj svetlosti izgledali starije i bolesnije. Izgledali su uplašeno. Čak je i Big
Džim izgledao uplašeno.
„Nema problema“, reče Randolf, s izveštačenom veselošću. „Rezervoar se ispraznio, to je
sve. Gradska kuća je dobro snabdevena.“ Endi je bacio zabrinuti pogled na Big Džima. Trudio se
da bude neprimetan, ali je Reni pomislio da ga je Andrea uvrebala. Drugo je pitanje da li je
razumela njegovo značenje.
Zaboraviće na to, posle sledeće doze oksija, pomislio je. Najkasnije do sutra ujutru.
Stanje gradskih zaliha gasa u ovom trenutku nije ga mnogo zanimalo. Pozabaviće se tim
problemom kad za to doñe vreme.
„Dobro, prijatelji. Znam da jedva čekate da odete odavde, baš kao i ja. Pozabavimo se
sledećom stavkom na dnevnom redu. Siguran sam da se slažete da proglasimo ovde prisutnog
Pitera za novog šefa gradskog policijskog tima.“
„Da, zašto da ne?“, reče Endi. Zvučao je umorno.
„Pozivam vas na glasanje“, reče Big Džim, „ako nema još diskutanata.“ Glasali su onako
kako je on hteo.
Kao i uvek.
Džunior je sedeo na stepeništu velike kuće Renijevih, u Ulici Mil, kad su farovi očevog
hamera obasjali prilazni put. Glavobolja se nije vratila. Spakovao je Endži i Dodi u ostavu
Makejnovih. Tamo će im biti dobro, bar neko vreme. Vratio je novac u očev sef. Stavio je
revolver u džep, tridesetosmicu sa sedefastom drškom koju je dobio od oca za osamnaesti
roñendan. Porazgovaraće s njim. Pažljivo će slušati šta kralj kupovine bez učešća ima da kaže.
Ubiće ga, ako nasluti da otac zna šta je učinio. To nije bilo moguće, ali njegov otac je svašta
znao. Nakon toga će okrenuti pištolj prema sebi. Više neće bežati, bar ne večeras. Verovatno ni
sutradan. Na povratku je zastao u gradskom parku, da bi oslušnuo razgovore. Čuo je kojekakve
ludosti. Ako je suditi po većem mehuru svetlosti na jugu, i manjem na jugoistoku, ludosti su, bar
večeras, bile istinite.
Vrata hamera su se otvorila i s treskom zatvorila. Otac je grabio ka njemu. Tašna ga je
lupkala po butini. Nije izgledao sumnjičavo, oprezno, niti gnevno. Bez reči je seo na stepenište,
pored Džuniora. Iznenadio je sina kad mu je spustio ruku na vrat, da bi ga nežno pomilovao.
„Da li si čuo?“, pitao ga je.
„Nešto sam čuo“, odvrati Džunior. „Iako ne shvatam šta se dešava.“ „Niko ne shvata.
Mislim da nas očekuju crni dani, dok se ovo ne reši. Moram da te nešto zamolim.“
„Šta hoćeš?“ Džunior je stisnuo ruku oko drške pištolja.
„Da li si spreman da odigraš svoju ulogu? Zajedno s tvojim prijateljima?
Frenkijem, Karterom i dečakom Sirlsovih?“
Džunior je ćutke čekao da čuje ostatak priče. Kakvo je ovo sranje? „Piter Randolf je
vršilac dužnosti šefa policije. Potrebni su mu ljudi koji će pojačati policijske snage. Valjani ljudi.
Da li si spreman da služiš kao zamenik, do okončanja proklete papazjanije?“
Džuniora je spopala neodoljiva želja da zavrišti od smeha. Palo mu je na pamet da je još u
zaletu u zaletu svih zaleta.
Danas je ubio dve devojke koje je poznavao od detinjstva.
Sutra će postati gradski policajac.
 „Naravno, tata“, rekao je. „Tu smo, ako smo stvarno potrebni.“ Poljubio je oca u obraz,
prvi put za četiri godine (ili još duže).
 MOLITVE

Džulija Šamvej i Barbi nisu mnogo pričali. Nisu imali šta da kažu jedan drugom.
Njihov automobil je, koliko je Barbi mogao da vidi, bio jedino vozilo na drumu.
Svetlost je dopirala iz većine seoskih domova, sve otkad su izašli iz grada. Na imanjima je
uvek bilo posla. Gotovo da nije bilo seoskog domaćinstva bez generatora, zbog poslovičnog
nepoverenja prema Vestern Mejn Paueru. Prošli su pored tornja HJK radija. Dva crvena svetla na
vrhu su bleštala kao i uvek. Svetleo je i električni krst ispred male zgrade studija. Ličio je na beli
svetionik u tami.
Zvezde su se rasporedile po nebeskom svodu, na uobičajen način. Daleka sunca su
isijavala energiju, bez pomoći generatora.
„Dolazio sam ovde na pecanje, reče Barbi. „Mirno je.
„Da li si imao sreće?
„Prilično. Vazduh je ponekad smrdeo na prljavi donji veš bogova. Đubrivo, tako nešto.
Nisam se usuñivao da jedem ulovljenu ribu.
„Nije to ñubrivo. Taj miris je poznat kao zadah moralističkog popovanja.
„Šta si rekla?
Pokazala je na tamni šiljak meñu zvezdama. „To je Crkva Hrista Spasitelja, rekla je. „Oni
su vlasnici HJK-a, s druge strane ulice. Meštani ga zovu Isusov radio“ Slegnuo je ramenima.
„Mislim da sam video toranj. Znam tu stanicu. Ne može se izbeći ako živiš ovde i imaš radio.
Fundamentalisti?
„Prema njima su i najtvrñi baptisti mekušci. Ja idem u Kongregacionu. Ne podnosim
Lestera Koginsa. Mrzim njegove ha ha vi idete u pakao a mi ne priče.
Mislim da različitim ljudima, pristaju različite stvari. Iako se odavno pitam otkud im para
za radiostanicu od pedeset hiljada vati.
„Od novca prikupljenog u crkvi?
Gnevno je zafrktala. „Možda bismo mogli da pitamo Džima Renija. On je ñakon. Džulija
je vozila živahni prijus hibrid, auto kakav Barbi nikad ne bi pripisao urednici novina, zadrtoj
republikanki (iako je, morao je to priznati, pristajao vernici Prve kongregacione). Auto je bio tih,
a radio nije bio pokvaren. Jedini problem je bio što je u ovom delu grada signal Isusovog radija
bio tako snažan da je potiskivao sve ostale . Večeras su puštali neko muziciranje na svetoj
harmonici, od koje je Barbija bolela glava. Zvučala je kao polka koju izvodi orkestar muzičara
zaraženih bubonskom kugom.
„Zašto ne potražiš nešto na drugoj talasnoj dužini?“, rekla je.
Pokušao je. Ulovio je statiku, sve dok, pri kraju brojčanika nije naišao na sportsku
stanicu. Čuo je da će pre početka utakmice doigravanja izmeñu Soksa i Marinersa biti oglašen
minut ćutanja za žrtve onog što je voditelj nazvao „dogañaj u zapadnom Mejnu“.
„Dogañaj“, reče Džulija. „Tipičan izraz za sportski radio. Ugasi ga.“ Na dva kilometra od
crkve ugledali su sjaj meñu drvećem. Savladali su krivinu i našili na reflektore dostojne
holivudske premijere. Dva su bila uperena na njih, a dva u nebesa. Videli su svaku rupu na
asfaltu. Stabla breza su ličila na tanušne sablasti. Barbi je pomislio da se voze u gangsterskom
filmu iz četrdesetih godina.
„Stani, stani, stani“, rekao je. „Dovoljno smo prišli. Reklo bi se da ispred nas nema
ničega. Veruj mi kad ti kažem da ima. Ako ništa drugo, upropastiće ti svu elektriku u
automobilu.“
Zaustavila se. Izašli su iz vozila. Stajali su ispred automobila i žmirkajući posmatrali
snažna svetla. Džulija je podigla ruku da zakloni oči.
Iza reflektora su bila dva vojna kamiona pod smeñim ceradama. Parkirali su se branik uz
branik. Vojska je postavila barikade preko druma. Ojačala ih je vrećama s peskom. Motori su
neumorno urlali u tami. Tamo je bilo nekoliko generatora.
Barbi je uočio debele električne kablove. Vijugali su od reflektora i nestajali u šumi.
Vodili su do manjih izvora svetlosti.
„Nameravaju da osvetle perimetar“, rekao je. Kružio je prstom po vazduhu, kao sudija u
bejzbolu kad signalizuje pogodak. „Postaviće svetla oko čitavog grada.
Osvetliće prostor oko i iznad njega.“
„Zašto iznad?“
„Osvetliće prostor iznad naseobine da bi odvratili vazdušni saobraćaj, ako se neki
vazduhoplov uopšte i zaputi ovamo. Verujem da se najviše brinu zbog onog što bi se moglo
noćas desiti. Do sutra će vazdušni proštor iznad Mila biti čvršće zatvoren od kese s novcem Baje
Patka.“
S tamne strane reflektora bilo je pola tuceta naoružanih vojnika. Ocrtavali su se kao
siluete na snažnom svetlu. Stajali su na mestu voljno, leñima okrenuti gradu.
Ćutali su. Nisu se okretali.
Džulija je viknula: „Zdravo, momci!“
Nijedan vojnik nije mrdnuo. Barbi je to i očekivao. Džulija mu je usput ispričala ono što
joj je Koks rekao. Ipak, morao je da pokuša. Osmotrio je njihove epolete, zbog čega je znao kako
da pokuša. Vojska možda vodi ovu predstavu. Koksova umešanost je svedočila o tome. Momci
pred njima nisu pripadali kopnenoj vojsci.
„Ej, marinci!“, povikao je.
Ništa se nije desilo. Barbi je prišao još bliže. Video je tamnu horizontalnu liniju.
Visila je u vazduhu, iznad puta. Odlučio je da zasad ne obraća pažnju na nju.
Usmerio se na čuvare prepreke, ili Kupole. Šamvejeva mu je rekla da je Koks nazvao
Kupolom.
„Iznenañuje me što vidim izviñače, obučene za izvoñenje zadataka u neprijateljskoj
pozadini, na teritoriji Sjedinjenih Država“ rekao je, kad im je još malo prišao. „Da li je
problemčić u Avganistanu rešen?“ Još uvek ništa. Prišao je još bliže. Šljunak je neprijatno
škripao pod čizmama.
„Izgleda da su primili začuñujuće veliki broj pičkica u izviñače. U stvari, laknulo mi je
kad sam vas video. Poslali bi rendžere, da je situacija stvarno čupava.“
„Pogibelj“, promrmlja jedan od njih.
Barbi se ohrabrio, iako nije postigao bogzna šta. „Na mestu voljno, momci, na mestu
voljno. Opustite se, hteo bih da porazgovaramo.“ Opet ništa. Prišao je prepreci (ili Kupoli),
koliko god je mogao. Ovog puta mu se koža nije naježila, niti mu se kosa nadigla, ali je znao da
je nevidljiva prepreka tik ispred njega. Osećao je njeno prisustvo.
Mogao je da vidi traku obešenu u vazduhu. Nije znao kakve će boje biti pri dnevnom
svetlu, ali je pretpostavljao da će biti crvena, boja opasnosti. Nanesena je sprejom. Kladio bi se u
čitav iznos na bankovnom računu (nekih pet hiljada dolara), da se proteže čitavom dužinom
prepreke.
Kao obrub na rukavu košulje, pomislio je.
Stisnuo je pesnicu i pokucao po svojoj strani pruge. Još jednom je proizveo zvuk sličan
kucanju po staklu. Jedan od marinaca je poskočio.
Džulija je progovorila: „Nisam sigurna da je to dobra...“ Barbi je prenebregao njeno
upozorenje. Naljutio se. Jedan deo njega je čitavog dana čekao priliku da se razljuti. Izgleda da je
konačno došla. Znao je da nema svrhe da navaljuje na ove momke bili su samo vodonoše ali nije
mogao da se suzdrži. „Ej, marinci! Pomozite bratu u nevolji.“
„Umukni, druže.“ Govornik se nije okrenuo. Barbi je znao da je on voña malobrojne
srećne družine. Prepoznao je taj ton. I sam ga je često koristio. „Dobili smo nareñenja. Pomozi ti
nama. Drugi put i na drugom mestu ću ti sa zadovoljstvom kupiti pivo ili razbiti zube, ali ne
ovde, ne večeras. Pa, šta kažeš?“
„Slažem se“, reče Barbi. „Ne sviña mi se, ali je važno da smo svi na istoj strani.“ Okrenuo
se Džuliji. „Imaš li telefon?“
Podigla ga je. „Savetujem ti da nabaviš jedan. Ponekad su vrlo korisni.“ „Imam ga“, reče
Barbi. „Kupio sam ga na rasprodaji. Retko sam ga upotrebljavao. Ostavio sam ga u fioci kad sam
krenuo na put. Nisam hteo da ga nosim sa sobom.“ Dala mu je svoj telefon. „Bojim se da ćeš
morati da ukucaš broj. Imam posla.“ Podigla je glas, da bi je čuli vojnici iza zaslepljujućih
reflektora. „Ja sam urednica lokalnih novina. Došla sam da bih snimila neke fotografije.“
Nastavila je malo snažnijim glasom. „Ona s vojnicima koji stoje okrenuti leñima gradu u nevolji
biće naročito uspešna.“
„Gospoja, zaista bih voleo da to ne radite“, oglasio se njihov zapovednik, zdepast momak
širokih leña.
„Sprečite me“, odvratila mu je.
„Mislim da znate da to nije u mojoj moći“, rekao je. „Okrenuli smo vam leña, zato što
nam je tako nareñeno.“
„Marinče“, nastavila je, „uzmite vaša nareñenja, tanko ih zavijte, presamitite se, pa ih
nabijte tamo gde kvalitet vazduha nije bogzna kakav.“ Barbi ju je posmatrao, pod svetlošću
snažnih reflektora. Bila je čudesan prizor, usana stisnutih u tvrdu, nemilosrdnu liniju i očiju punih
suza.
Podigla je fotoaparat i počela da fotografiše, dok je Barbi otkucavao neobični pozivni
broj. Blic nije po sjaju mogao da se poredi s velikim generatorima napajanim reflektorima.
Vojnici su se trzali posle svakog bleska. Verovatno se nadaju da im se jebene oznake neće videti,
pomislio je.
Pukovnik kopnene vojske Sjedinjenih Država Džejms O. Koks rekao je da će u pola
jedanaest sedeti sa slušalicom u ruci. Barbi i Džulija Šamvej su malo zakasnili. Barbi ga je
pozvao u dvadeset do jedanaest, ali je Koksova ruka, po svoj prilici bila na obećanom mestu.
Barbijev nekadašnji šef je progovorio pre kraja prvog zvona: „Zdravo, ovde Ken.“
Barbi se nasmejao, iako je još bio ljut. „Da, gospodine. Ja sam i dalje ona kučka koja
dobija sve što valja.“
Sad je na Koksa došao red da se nasmeje. Nema sumnje da su dobro počeli. „Kako ste,
kapetane Barbara?“
„Dobro sam, gospodine. Uz dužno poštovanje, sada sam samo Del Barbara. U poslednje
vreme zapovedam samo roštiljima i kadicama s vrelim uljem u lokalnom restoranu. Nisam
raspoložen za ćaskanje. Zbunjen sam, gospodine. Prilično sam ljut, pošto posmatram leña gomili
pogibejt marinaca koji neće da se okrenu da bi me pogledali u oči.“
„Shvatam. I vi morate da razumete nešto o prirodi mog položaja. Kad bi ovi ljudi mogli
išta da urade da vam pomognu ili da reše ovu situaciju, gledali bi njihova lica umesto guzice. Da
li mi verujete?“
„Slušam vas, gospodine.“ To naravno nije bio pravi odgovor.
Džulija je vredno škljocala. Barbi je stao pored druma. S tog mesta je mogao da vidi šator
pored kamiona, kao i nešto što je mogao biti manji šator za trpezariju. Iza njih se naziralo
parkiralište puno kamiona. Marinci su gradili logor. Verovatno su podizali i veće kod
Stodevetnaestice i Stosedamnaestice. Sneveselio se, zato što je to značilo da nameravaju da se
duže zadrže.
„Da li je novinarka u blizini?“, pitao ga je Koks.
„Ovde je. Fotografiše. Gospodine, tražim odobrenje da otkrijem sve podatke.
Preneću ću joj sve što saznam od vas. Ja sam na ovoj strani.“ Džulija je prekinula posao,
da bi ga počastila osmehom.
„Shvatam, kapetane.“
„Gospodine, ništa nećete dobiti u mojim očima, ako nastavite da mi se tako obraćate.“
„U redu, Barbi. Da li je tako bolje?“
„Jeste, gospodine.“
„Što se tiče onog što će gospoña odlučiti da objavi... nadam se da ima dovoljno zdravog
razuma da pametno izabere informacije, za ljubav njenih sugrañana.“
„Rekao bih da ima.“
„Ako pošalje fotografije elektronskom poštom, bilo kom izvan grada nekom od časopisa,
poput Njujork tajmsa moglo bi se desiti da internet veze budu prekinute, baš kao i telefonske.“
„Gospodine, to je zaista prljavo sr...“
„Te odluke se donose iznad mog nivoa. Ja vas samo upoznajem sa stanjem stvari. Barbi je
uzdahnuo. „Reći ću joj.
„Šta ćeš mi reći?, pitala je Džulija.
„Da će se, ako pokušaš da pošalješ ove fotografije u svet, vojska osvetiti gradu i zatvoriti
prilaz internetu.
Džulija je rukom načinila znak koji Barbi nije poistovećivao s privlačnim republikanskim
damama. Vratio se razgovoru.
„Koliko toga možete da mi kažete?
„Sve što znam, reče Koks.
„Hvala vam, gospodine. Barbi je sumnjao da će mu Koks sve ispričati. Vojska nikad ne
saopštava sve što zna ili misli da zna.
„To čudo zovemo Kupolom, reče Koks, „iako to nije kupola. Bar ne mislimo da jeste.
Stojimo na stanovištu da je u pitanju kapsula čije ivice se poklapaju s granicama grada. Slede ih
do najsitnijeg detalja.
„Znate li koliko je visoka?
„Izgleda da je viša od petnaest i po kilometara. Ne znamo da li je na vrhu ravna ili
zaobljena. To nam još nije poznato.
Barbi je ćutao. Bio je zaprepašćen.
„Što se tiče dubine... ko zna. U ovom trenutku znamo da seže dublje od trideset tri metra.
To je trenutna dubina iskopavanja koje obavljamo na granici izmeñu Česters Mila i
neimenovanog naselja na severu.
„TR-90. Barbi je samom sebi tupo i tromo zvučao.
„Kako god. Počeli smo da kopamo u šljunkari dubokoj trinaest metara. Video sam
spektrografske slike, koje su mi oduzele dah. Debele naslage čvrste stene su presečene napola.
Nema pukotine, ali je vidljiva promena, tamo gde severni deo naslaga malo pada. Došli smo do
važnog otkrića kad smo proučili seizmografske podatke iz portlandske meteorološke stanice.
Uočili smo skoku jedanaest i trideset.
Dva stepena po Rihteru. Znamo kad je sve počelo.
„Sjajno, reče Barbi. Hteo je da bude sarkastičan. Bio je previše začuñen i zbunjen da bi
ocenio da li je uspeo.
„Dosad nismo saznali ništa značajno, ali napredujemo. Istraživanja su tek počela, ali se
čini da prepreka seže dole koliko i gore. Ako je visoko petnaest kilometara...
„Otkud znate? Na osnovu radarskih podataka?
„Nikako. Ta stvar se ne vidi na radaru. Ne znaš gde je dok ne udariš u nju. A kad je osetiš,
preblizu si da bi na vreme stao. Bilo je čudesno malo ljudskih žrtava kad se spustila. Stradao je
ñavolski veliki broj ptica po rubovima. Unutra i napolju.
„Znam. Video sam ih.“ Džulija je završila s fotografisanjem. Stajala je pored njega i
slušala razgovor. „Kako znate kako je visoka? Zahvaljujući laserima?“
„Ne, i oni prolaze kroz nju. Koristimo rakete bez bojevnih glava. Šaljemo fantome iz
Bangora, još od četiri po podne. Čudi me da niste videli nijednog od njih.“
„Možda sam nešto čuo“, reče Barbi. „Razmišljao sam o drugim stvarima.“ O avionu i
kamionu za prevoz balvana, o mrtvacima na Stosedamnaestici, o nekima od čudesno malog broja
ljudskih žrtava.
„Stalno su se odbijale... sve dok nisu poletele u nedoñiju na preko petnaest kilometara
visine. U poverenju, pravo je čudo što nismo izgubili nijednog letača.“
„Da li ste je preleteli?“
„Pre manje od dva sata. To je bila uspešno obavljena misija.“
„Ko je to učinio, pukovniče?“
„Ne znamo.“
„Da li je ovo naše maslo? Da li je ovo eksperiment koji je pošao po zlu ilije, bože me
sačuvaj, u pitanju neka vrsta iskušenja? Dugujete mi istinu. Dugujete istinu ovom gradu. Ovi
ljudi su prokleto užasnuti.“
„Razumeo sam. Ali to nismo bili mi.“
„Da li biste znali da jesmo?“
Koks je oklevao. Nastavio je nešto tišim glasom. „Moje odeljenje se oslanja na pouzdane
izvore. Čujemo kad prdnu oni iz Nacionalne bezbednosne agencije. Isto važi za Grupu devet iz
Lenglija i par drugih ekipa za koje nikad niste čuli.“ Koks mu je možda govorio istinu, a možda i
nije. Bio je stvorenje oblikovano svojim poslom. I on bi stajao leñima okrenut gradu u hladnoj
jesenjoj noći, s ostalim pogibelj marincima, da je odreñen za stražarsku dužnost. Ne bi mu
prijalo, ali nareñenja su nareñenja.
„Da li neko sumnja da je reč o prirodnoj pojavi?“, pitao je Barbi.
„Koja u potpunosti prati granicu grada, povučenu čovekovom rukom, svako ispupčenje i
jebenu udubinu? Šta misliš?“
„Morao sam da pitam. Da li je propusna? Znate li to?“
„Propušta vodu“, reče Koks. „Malčice.“
„Kako je to moguće?“ Pitao je, iako se i sam osvedočio o čudnom ponašanje vode, pri
susretu s preprekom. Otkrio je čudnovatu pojavu, zajedno s Gendronom.
„Ne znamo, kako bismo znali?“, Koks je zvučao gnevno. „Bavimo se ovim problemom
manje od dvanaest sati. Naši ljudi padaju na nos od umora, da bi shvatili šta se dešava. Možda
ćemo rešiti problem, ali zasad ne znamo.
„ A vazduh?
„Vazduh prolazi u nešto većoj meri. Postavili smo posmatračku stanicu na mestu na kom
se vaš grad graniči sa... hmm... Barbi je čuo šuškanje papira. „Harlouom.
Obavili su neke opite. Mislim da su merili vazdušni pritisak mlaza vazduha usmerenog na
prepreku. Bilo kako bilo, vazduh prolazi kroz nju, mnogo lakše od vode. Naučnici kažu da ne
prolazi u potpunosti. To će vam ozbiljno sjebati vremenske prilike, prijatelju, ali niko ne može
reći kako i koliko. Doñavola, možda će Česters Mil postati Palm Springs. Nasmejao se, prilično
neubedljivo.
 „Kako je s česticama? Barbi je već znao odgovor na to pitanje.
„Ništa ne prolazi, reče Koks. „Materijalne čestice ne prolaze. Bar ne koliko mi znamo.
Pojava je dvosmerna. Ništa ne izlazi, ako ništa ne ulazi. To znači da se izduvni gasovi
automobila...
„Ne znam gde će ih meštani voziti. Česters Mil na najširem mestu nema više od šest i po
kilometara. Dijagonalno... Zagledao se u Džuliju.
„Najviše jedanaest kilometara, rekla je.
Koks je nastavio: „Nismo mislili da će izduvni gasovi iz motora s unutrašnjim
sagorevanjem biti veliki problem. Siguran sam da svi u gradi imaju lepe i skupe peći na ložulje.
U Saudijskoj Arabiji imaju nalepnice za automobile na kojima piše Grejem Novu Englesku.
Problem je što savremene naftne peći ne mogu da rade bez struje koja iznova pali smešu.
Pretpostavljam da su naftne rezerve na zadovoljavajućem nivou, s obzirom da sezona grejanja još
nije počela, ali se plašimo da vam neće biti od velike koristi. To, dugoročno gledano, i neće biti
loše sa stanovišta zagañenja.
„Zaista tako mislite? Doñite ovamo kad bude trideset ispod nule, a vetar bude brisao
brzinom od... Stao je na trenutak. „Da li će vetar duvati?
„Ne znamo, reče Koks. „Pitajte me sutra. Nadam se da ću imati neku teoriju.
„Ložićemo drva, reče Džulija. „Reci mu to.
„Gospoñica Šamvej kaže da možemo da ložimo drva.
„Ljudi moraju da budu oprezni s tim, kapetane Barbara... Barbi. Naravno, imate obilje
drveta. Električna struja vam nije potrebna da upalite i održavate tu vatru.
Ali sagorevanje drveta ostavlja pepeo. Doñavola, ono proizvodi kancerogene materije.
„Sezona grejanja ovde počinje..., Barbi je pogledao Džuliju.
„Petnaestog novembra, rekla je. „Otprilike.
„Gospoñica Šamvej kaže da počinje sredinom novembra. Recite mi da ćete dotad rešiti to
pitanje.“
„Mogu da garantujem da ćemo se ñavolski truditi. To me vraća na osnovnu temu.
Pametnjakovići oni koje smo dosad okupili -slažu se da imamo posla s poljem sile...“
„Baš kao na Zvezdanim stazama reče Barbi. „Podigni me, Skoti.“
„Oprostite?“
„Nije važno. Samo nastavite, gospodine.“
„Svi se slažu da se polje sile nije uspostavilo samo od sebe. Stvara ga nešto veoma blizu
polja ili u njegovom središtu. Naši momci misle da je središte najverovatnije mesto. ’To vam je
kao drška na kišobranu, rekao je jedan od njih.“
„Mislite da je to delo nekog odavde?“
„Mislimo da je to moguće. U gradu se, na svu sreću, zatekao odlikovani vojnik...“ Bivši
vojnik, pomisli Barbi. Odlikovanja su pre osamnaest meseci završila u Meksičkom zalivu. Nešto
mu je govorilo da mu je vojna obaveza obnovljena, želeo on to ili ne. Moraće da odgovori na
zahtev demosa.
„... koji se u Iraku bavio pronalaženjem Alkaidinih fabrika bombi. Lovio si ih i zatvarao.“
Tako znači. U osnovi se radi o još jednom generatoru. Pomislio je na mnoštvo sličnih
sprava pored kojih je prošao s Džulijom Šamvej na putu ovamo. Urlali su u tami, obezbeñujući
toplotu i svetlost. Proždirali su gas. Shvatio je da će gas i baterije postati novi zlatni standard u
Česters Milu, vredniji od hrane. U jedno je bio siguran: ljudi će ložiti drva. Ako zahladni, a gas
nestane, izgoreće mnogo drva.
Trošiće kvalitetno i nekvalitetno drvo podjednako. Ko jebe kancerogene supstance.
„Ne govorim o generatorima koji noćas rade u vašem delu sveta“, reče Koks. „Već o
onom što proizvodi Kupolu... ne znamo na šta bi to moglo da liči, ili ko bi mogao da načini tako
nešto.“
„Siguran sam da bi se ujka Sem rado dočepao te sprave“, reče Barbi. Stisnuo je telefon
tako snažno da je pretila opasnost da ga slomi. „To je državni prioritet, zar ne? Gospodine? Zato
što bi takva sprava izmenila svet. Žitelji ovog grada su u drugom planu. Oni su kolateralna šteta.“
„Ne budimo melodramatični“, reče Koks. „Naši interesi se podudaraju. Pronañite
generator, ako je uopšte tamo. Pronañite ga i isključite, kao što ste pronalazili i zatvarali fabrike
bombi. Problem će biti rešen.“
„Ako je ovde.“
„Ako je tu, primljeno. Hoćete li pokušati?“
„Imam li izbora?
„Ne koliko ja vidim, ali ja sam vojnik od karijere. Slobodna volja, za ljude poput mene,
ne postoji.
„Kene, ovo je zajebana vatrogasna vežba.
Koks nije žurio s odgovorom. Barbiju se činilo da može da čuje kako sagovornik
razmišlja, iako je s druge strane linije dopirala tišina (obogaćena tihim, piskavim zujanjem koje je
moglo biti znak da se razgovor snima). Konačno se oglasio: „To je istina, ali ti se i dalje dešavaju
najbolja sranja, kučko.
Barbi se nasmejao. Nije mogao da odoli.
Na povratku su prošli pored tamnog oblika, Crkve Hrista Spasitelja. Barbara se obratio
Džuliji. Izgledala je umorno i zabrinuto, pri svetlosti s upravljačke table.
„Ne želim da vam kažem da prikrijete nešto što ste upravo saznali, rekao je.
„Mišljenja sam da bi bilo bolje da izostavite jedan podatak.
„Generator, koji možda jeste, a možda i nije u gradu. Sklonila je ruku s volana.
Posegnula je iza sebe i pomilovala Horasa po glavi, kao da traga za utehom i
samopouzdanjem.
„Tako je.
„Ako generator stvara polje i pukovnikovu Kupolu, neko ga opslužuje. Neko od žitelja.
„Koks to nije rekao, ali sam siguran da deli vaše mišljenje.
„To neću objaviti, niti ću poslati slike elektronskom poštom.“
„Dobro je.
„Dovraga, pojaviće se se prvo u Demokratu“ Barbi se obično osećao nervozno u društvu
ljudi koji voze jednom rukom, ali je večeras bilo drugačije. Na Putu male kučke i
Stodevetnaestici nije bilo nikog izuzev njih. „Takoñe, shvatam da je opšte dobro ponekad važnije
od velike priče. Za razliku od Njujork tajmsa“
„Kapiram, reče Barbi.
„Ako pronañeš generator, neću morati da provedem mnogo vremena kupujući u Fud
Sitiju. Mrzim tu samoposlugu. Zvučala je zabrinuto. „Misliš da će biti otvoren sutra?“
„Mislim da hoće. Ljudi kasne s navikavanjem na novi poredak, kad stari propadne.
„Mislim da je najbolje da odem u nedeljnu kupovinu“, rekla je zamišljenim tonom.
„Pozdravi Rouz Tvitčel, ako je budeš videla. Verovatno će biti u pratnji vernog Ensona
Vilera.“ Setio se saveta koji je dao Rouz. Nasmejao se i rekao: „Meso, meso, meso.“
„Šta si rekao?“
„Ako imaš generator...“
„Naravno da ga imam. Živim iznad redakcije. Nemam kuću, već veoma lep stan.
Novac utrošen za nabavku generatora na kraju godine umanjuje poresko opterećenje“,
ponosno je izjavila.
 „I tebi savetujem da kupiš meso. Meso i konzerve, konzerve i meso.“ Razmišljala je.
Centar grada je bio blizu. Svetla je bilo, ali mnogo manje nego obično. Koliko će gajoš biti?
mozgao je Barbi. Julija ga je pitala: „Da li ti je pukovnik rekao kako da pronañeš taj generator?“
„Jok“, odvrati Barbi. „Bavio sam se pronalaženjem takvih sranja. To mu je dobro
poznato.“ Nastavio je, posle kraće pauze: „Misliš li da u gradu postoji Gajgerov brojač?“
„Sigurna sam da postoji, u podrumu gradske kuće. Tačnije na drugom podzemnom nivou.
Tamo je atomsko sklonište.“
„Zavitlavaš me!“
Nasmejala se. „Ne zavitlavam te, Šerloče. Pre tri godine sam pisala reportažu o njemu. Pit
Friman je snimao. U podrumu je velika sala za sastanke i mala kuhinja.
Do skloništa se dolazi stepeništem iz kuhinje. Prilično je veliko. Napravljeno je pedesetih
godina, kad smo ulagali dosta novca u planove za uništenje sveta.“
„Na plaži“, reče Barbi.
„Jašta, pratim te i podižem do Jaoh, Vavilone. To je prilično depresivno mesto.
Pitove fotografije podsećaju na prikaze Firerovog bunkera, neposredno pre pada Trećeg
rajha. Tamo je i ostava police i police konzervi i pola tuceta postelja. Dole je i nešto vladine
opreme, uključujući Gajgerov brojač.“
„Ne verujem da je sadržaj konzervi bogzna kako ukusan, nakon pedeset godina.“
„Konzerve se menjaju po utvrñenom redosledu. Postoji i mali generator koji je unet posle
11. septembra. Proveri izveštaj o gradskom budžetu, pa ćeš ideti da se stavka u vezi sa skloništem
pojavljuje svake četvrte godine. Nekad je iznosila trista dolara. Narasla je na šeststo. Naći ćeš i
Gajgerov brojač.“ Nakratko ga je pogledala. „Džejms Reni se brine o gradskoj kući, od tavana do
skloništa, kao da je njegova dedovina. Pitaće te zašto ti je potreban.“ „Big Džim Reni neće ništa
znati“, rekao je.
Prihvatila je to bez komentara. „Hoćeš li da doñeš u moju kancelariju? Mogao bi da
gledaš predsednikov govor, dok ja sastavljam novine? Garantujem ti da će to biti brz i prljav
posao. Jedna priča, pola tuceta fotografija za lokalnu upotrebu, bez dodatka o jesenjim
rasprodajama kod Berpija.“ Barbi je razmišljao o njenom predlogu. Sutra će imati mnogo posla.
Neće samo pripremati hranu, već će i postavljati pitanja. Počeće da se bavi starim poslom, na
stari način. S druge strane, da li će moći da zaspi ako se vrati u svoj stan, iznad apoteke.
„Važi. Verovatno ne bi trebalo da ti kažem, ali sam izuzetno vešt kancelarijski momak.
Znam da pravim opaku kafu.“
„Gospodine, primljeni ste.“ Podigla je desnu ruku s volana. Barbi joj je dao petaka.
„Mogu li da ti postavim još jedno pitanje? Ni u kom slučaju se neće naći u novinama.“
„Naravno“, rekao je.
„Tiče se naučnofantastičnog generatora. Da li ćeš ga naći?“ Barbi je razmišljao, dok se
Džulija parkirala ispred izloga Demokrata. „Ne verujem“, konačno je rekao. „To bi bilo previše
jednostavno.“ Klimnula je s uzdahom. Zatim ga je stisnula za ruke. „Da li će ti pomoći da se
pomolim za uspeh tvoje misije?“
„Neće mi škoditi“, odvrati Barbi.
Česters Mil je dočekao Dan Kupole s dve crkve. Obe su pripadale protestantskom
ogranku hrišćanstva (iako na veoma različit način). Katolici su išli u Našu Gospu od mirne vode
u Mortonu. Desetak gradskih Jevreja je posećivalo Bet Šalom u Kasl Roku, kad bi osetili potrebu
za duhovnom podrškom. U gradu je nekad postojala i unitarijanska bogomolja. U drugoj polovini
osamdesetih je bogosluženje zamrlo, zbog manjka interesovanja. Ionako su svi mislili da je bila
pomalo otkačena. U nekadašnjoj crkvi se sad nalazila prodavnica novih i polovnih knjiga.
Oba lokalna sveštenika su te noći bila, kako je Big Džim Reni voleo da zove* „na
kolenima“, iako su njihove molitve, stanje duha i očekivanja bili drugačiji.
Prečasna Pajper Libi se redovno obraćala svojoj pastvi s govornice Prve kongregacione
crkve. Prestala je da veruje u Boga. Nije podelila neprijatnu činjenicu s pastvom. Lester Kogins
je, s druge strane, verovao do tačke mučeništva i ludila (obe reči su se, verovatno, odnosile na
istu pojavu).
Prečasna Libi je još nosila subotnju odeždu. I u četrdeset petoj je izgledala dovoljno
privlačno u njoj. Klečala je ispred oltara, u gotovo potpunoj tami (Kongregaciona crkva nije
imala generator), s Kloverom, njenim nemačkim ovčarom pored sebe. Pas je položio njušku na
šape i sklopio oči.
„Zdravo da si, Nepostojeći, reče Pajper. Nepostojeći je odnedavno bilo njeno ime za
Boga. Početkom jeseni ga je zvala Veliki možda postojeći. Tokom leta je bio Svemogući možda
postojeći. To ime joj se dopadalo. Stvarno je dobro zvučalo.
„Poznata ti je moja situacija trebalo bi da bude. Dovoljno sam ti pričala o njoj.
Nisam zbog toga večeras navratila, što ćeš verovatno dočekati s olakšanjem.
Uzdahnula je.
„U škripcu smo, prijatelju moj. Nadam se da shvataš o čemu se radi, pošto ja ne shvatam.
Oboje znamo da će crkva sutra biti puna kao šipak. Narod će se sjatiti.
Iskaće nebesku pomoć, suočen s katastrofom.
U crkvi i oko nje je vladala tišina. „Previše je tiho, govorili su u starim filmovima.
Da li je Mil ikad bio ovako tih u subotu uveče? Nije bilo saobraćaja. Iz Dipersa nije
dopiralo pulsiranje basa gostujućih muzikanata (uvek reklamiranih kao DIREKTNO IZ
BOSTONA!).
„Neću da tražim da mi iskažeš svoju volju, zato što više nisam ubeñena da je imaš.
Zamoliću te, na osnovu slabašne šanse da si ipak tu srećna sam što mogu da priznam da je
to još uvek smatram mogućim da mi pomogneš da kažem nešto što će im pomoći. Želim da im
pružim nadu, ne na nebu, već ovde, na zemlji. Zato što... Nije se iznenadila kad je spoznala da
plače. U poslednje vreme je često cmizdrila, ali nikad pred svetom. Žitelji Nove Engleske nikako
ne vole da vide suze na licima sveštenika i političara.
Klover je zacvileo. Pas je osećao njen nemir. Pajper mu je naložila da ućuti, pre nego što
se okrenula prema oltaru. Često je krst na oltaru posmatrala kao religioznu verziju Ševroletovog
zaštitnog znaka, simbola koji je nastao pre sto godina, kad ga je neki tip video na tapetama u
pariskom hotelu. Verovatno vam sve daske nisu na broju, ako takav simbol smatrate božanskim.
Ipak je ustrajala.
„Obraćam ti se, zato što sam sigurna da znaš da je Zemlja sve što imamo. U nju smo
sigurni. Hoću da pomognem svojim ljudima. To je moj posao. Još želim da ga radim.
Pretpostavljam da si tamo i da ti je stalo, što je priznajem klimava pretpostavka. Pomozi mi,
amin.
Ustala je. Nije imala baterijsku lampu, ali nije očekivala nevolje. Izaći će napolje bez
modrica na cevanicama. Poznavala je svoju crkvu do tančina, svaki korak i svaku prepreku.
Volela je. Možda je patila od odsustva vere, ali je istrajno volela samu ideju.
„Hajdemo, Klovi“, rekla je. „Predsednik nastupa za pola sata. Još jedan Veliki koji nije
ovde. Slušaćemo ga u kolima.“
Klover je pokorno krenuo za njom, neopterećen verskim nedoumicama.
Mnogo dinamičnija scena se odvijala na Putu male kučke (kog su vernici, posetioci Crkve
Hrista Spasitelja uvek zvali Putem broj tri). Osvetljavala su je brojne sijalice. Bogomolja Lestera
Koginsa imala je novi generator s uočljivim transportnim nalepnicama na svetloružičastim
stranicama. Imao je sopstvenu kućicu, obojenu narandžastom bojom. Postavljena je pored šupe,
iza crkve.
Lester je bio pedesetogodišnjak. Na prvi pogled je izgledao petnaestak godina mlañe,
zbog genetike i predanog staranju o svom telu. Pristupao mu je kao hramu za njegovu dušu. U
tom naporu mu je pomagala i rasipna primena kozmetičkih sredstava, samo za muškarce. Na sebi
nije imao ništa izuzev sportskog šorca s natpisom ORAL ROBERTS GOLDEN IGLS na desnoj
nogavici. Svaki mišić u telu mu je bio napet.
Lester se, tokom bogosluženja (držao ih je pet puta nedeljno), molio oduševljenim glasom
televizijskog propovednika, koji kao da je pojačavan prepumpanom vah vah pedalom. Nije
zazivao Boga, već BO-OO-OO-GAA! U intimnim molitvama bi ponekad zapevao istim tonom,
iako nije bio svestan toga. Podigao bi ruke i progovorio dubokim glasom koji je ličio na lavež
psa, pre napada na uljeza, kad god je bio veoma zabrinut, kad mu je trebao savet od Boga,
Mojsija ili Avrama, onog što danju šeta kao stub dima, a noću kao plameni stub. Nije bio svestan
toga, zato što ga niko nikada nije čuo kako se moli. Pajper Libi je bila udovica. Pre tri godine je
izgubila muža i oba sina u saobraćajnoj nesreći. Lester Kogins je bio neženja. Kao dečak je patio
od noćnih mora, u kojima je drkao dok ga je Marija Magdalena posmatrala s dovratka.
Crkva je bila jedva nešto starija od generatora. Sagrañena je od skupocenog crvenog
javora. Njene jednostavne linije su se graničile sa strogošću. Tri reda klupa prostiralo se iza
Lesterovih obnaženih leña, ispod visokog svoda, poduprtog moćnim gredama. Ispred njega je bila
predikaonica. Samo postolje s Biblijom i veliki krst od crvenog drveta, obešen o purpurnu
pantljiku. Hor s muzičkim instrumentima je bio desno iznad predikaonice. U jednom ćošku hora
su bili nagomilani instrumenti, uključujući i Lesterov stratokaster, na kom je ponekad svirao.
„Bože, počuj moje molitve“, reče Lester, grlenim stvarno se molim glasom. U jednoj ruci
je držao debelo, dvanaest puta upleteno uže, po jedanput za svakog Hristovog učenika. Deveti
čvor onaj Judin bio je obojen crnom bojom. „Bože, počuj moju molitvu. Molim ti se u ime
raspetog i uskrslog Isusa.“ Počeo je da se šiba konopcem po leñima. Prvo preko levog, a zatim
preko desnog ramena. Ruka mu se odlučno dizala i spuštala. Znoj mu je izbio po nabreklim
mišićima. Upleteno uže ga je tuklo po leñima punim ožiljaka, tvoreći zvuk sličan udarcima po
tepihu. Činio je ovo mnogo puta ranije, ali nikad ovako snažno.
„Bože, počuj moju molitvu! Bože, počuj moju molitvu! Bože, počuj moju molitvu!
Bože, počuj moju molitvu!“
Udri i udri i udri i udri. Udarci su pekli kao vatra, kao ubodi osa. Konopac se zarivao po
raskrsnicama i zaobilaznicama namučenih nerava. Bilo je strašno i strašno zadovoljavajuće.
„Gospode, zgrešili smo u ovom gradu. Ja sam prvi meñu grešnicima. Slušao sam Džima
Renija i poverovao njegovim lažima. Da, verovao sam mu i zato plaćam cenu. I danas je isto kao
u davnim vremenima. Neće samo jedan platiti za grehove jednoga, već množina. Teško se ljutiš,
ali kad se to desi, tvoj bes je poput oluje koja kosi žitno polje, ne obarajući samo jednu ili
nekoliko vlati, već svaku bez izuzetka. Sejao sam vetar i požnjeo vihor, ne za jednog već za
množinu.“ U Milu je bilo drugih grehova i grešnika. Znao je to. Nije bio naivan. Psovali su i
plesali. Parili su se i drogirali. Previše dobro ih je poznavao. Nesumnjivo je da su zaslužili da
budu kažnjeni i izbičevani. Ali, takve stvari su se dešavale u svakom gradu. Ipak je samo ovaj
doživeo ovakvu sudbinu.
A ipak... i ipak... da li je moguće da ova neobična pošast nije nastupila zbog njegovog
greha? Jeste. Moguće je. Iako nije verovatno.
„Gospode, moram da znam šta da radim. Stojim na raskršću. Ako je tvoja volja da stanem
za predikaonicu sutra ujutru i priznam na šta me je taj čovek nagovorio grehe koje smo zajedno
počinili, grehe koje sam samo ja počinio učiniću to. To će biti kraj mog sveštenikovanja. Teško
mi je da poverujem da je to tvoja volja u ovakvom trenutku. Ako hoćeš da pričekam... da
sačekam da vidim šta će se desiti...
da čekam i da se molim s mojim stadom da se ovaj teret digne... učiniću to. Tvoja volja će
biti izvršena, Gospode. Sada i doveka.“
Prestao je da se bičuje (topli potočići su mu utešno curili po leñima; neki čvorovi su
pocrveneli) Okrenuo je napeto lice ka krovnim gredama.
„Potreban sam ovom narodu, Gospode. Znaš da sam im potrebniji no ikad. Zbog toga...
mi daj znak,... ako je volja tvoja da se ovaj pečat skine s mojih usana.“ Čekao je. I Lester Kogins
začu božji glas. „Pokazaću ti znak. Odvešću te do Biblije, kao što sam činio u tvom detinjstvu
posle onih prljavih snova. „Odmah, reče Lester. „Ovog trena“
Obesio je upleteno uže oko vrata. Ostavilo je krvavi trag u obliku potkovice na grudima i
ramenima. Popeo se na predikaonicu. Još više krvi mu je teklo niz kičmu, natapajući elastičnu
traku na šortsu.
Stao je za predikaonicu, kao da će držati službu (iako čak ni u najgorim noćnim morama
nije sanjao o propovedanju u tako oskudnoj odeći). Zatvorio je Bibliju i sklopio oči. „Gospode,
tvoja volja će biti izvršena. Molim ti se u ime tvog sina raspetog u sramoti i uskrslog u slavi.“
I Gospod reče: „Otvori moju knjigu, i vidi ono što ćeš videti.“ Lester je učinio kako mu je
naloženo (pazio je da ne otvori veliku Bibliju po sredini tamo je bio Stari zavet, u najtvrñem
izdanju). Prst mu je sam odlutao do neznane strane. Otvorio je oči. Nagnuo se prema njoj. Bilo je
to drugo poglavlje Ponovljenog zakona, dvadeset osmi stih. Pročitao je: „Udariće te Gospod
ludilom i slepotom i besnilom“
Besnilo je odgovaralo prilici, ali stih nije zvučao posebno ohrabrujuće, ili jasno.
Gospod je nastavio: „Nemoj da se tu zaustaviš, Lestere.“ Pročitao je dvadeset deveti stih.
„I pipaćeš u podne...“
„Da, Gospode, da“, udahnuo je i nastavio.
„... kao što pipa slepac po mraku, niti ćeš imati napretka na putevima svojim; i ćiniće ti se
krivo, otimaće se od tebe jednako i neće biti nikog da ti pomogne“
„Oslepećeš me?“, pitao je Lester, njegov grleni molitveni glas se za nijansu pojačao. „O,
Bože, molim te nemoj da to činiš iako, ako je to volja tvoja...“ Gospod mu se ponovo obratio i
rekao: „Da li se jutros probudio na glupoj strani kreveta, Lestere?“
Razrogačio je oči. Božji glas je izgovorio jednu od najdražih izreka njegove majke.
To je bilo istinsko čudo. „Nisam, Gospode, nisam.“
„Pogledaj opet. Šta sam ti pokazao.?“
„Nešto u vezi s ludilom. Ili slepilom.“
„Koje od ta dve pošasti ti se čini verovatnijom?“
Lester je ponovo pročitao stihove. Samo se reč slep ponavljala.
„Da li je to... Gospode, da li je to moj znak?“
Gospod je odgovorio sledećim rečima: „Jašta je, ali se ne radi o tvom slepilu, jer tvoje oči
sad jasnije vide. Tragaj za slepcem koji je poludeo. Kad ga vidiš, moraš reći svojoj pastvi šta
Reni ovde radi, i šta je tvoja uloga u tome. Obojica morate reći. Još ćemo o ovome porazgovarati.
Zasad je dovoljno, Lestere. Idi na spavanje.
Krv ti kaplje po podu.“
Lester ga je poslušao, ali je prvo počistio kapljice krvi s poda pored predikaonice.
Kleknuo je na kolena da bi to učinio. Nije se molio dok je radio, ali je razmišljao o
biblijskim stihovima. Osećao se znatno bolje.
Govoriće im uopšteno o gresima koji su možda doveli do spuštanja nepojmljive prepreke
izmeñu Mila i spoljašnjeg sveta. Tražiće znak. Tragaće za slepim muškarcem ili ženom koja je
poludela, jašta, uistinu.
 Brenda Perkins je slušala HJK, zato što ga njen suprug voleo, iako nikad nebi stupila
nogom u Crkvu Hrista Spasitelja. Bila je kongregacionista do srži. Postarala se da njen muž ide u
crkvu s njom.
Zajednički odlasci u crkvu sad su pripadali prošlosti. Haui će samo još jednom biti u
Kongregacionoj crkvi. Ležaće tamo, ne znajući, dok Pajper Libi bude recitovala pogrebni govor.
Pogodila ju je neopoziva i čista spoznaja. Popustila je pred osećanjima i zajecala, po prvi
put otkad je primila vest o njegovoj smrti. Možda zato što je sad mogla.
Bila je sama.
Predsednik je nastupio na televiziji. Izgledao je ozbiljno i zastrašujuće staro dok je
govorio: „Moji dragi Amerikanci traže odgovore. Zaklinjem se da ću ih saopštiti čim ih saznam.
Ništa neće biti zadržano u tajnosti. Moj pogled na dogañaje biće vaš pogled na dogañaje. Svečano
se obavezujem da će tako biti...“
„Jašta, siguran sam da imaš lep most na prodaju“, reče Brenda. Još jače se zaplakala, zato
što je to bila jedna od Hauiju najdražih izreka. Ugasila je televizor i ispustila daljinski na pod.
Htela je da ga zgazi i polomi, ali nije, uglavnom zato što joj se učinilo da vidi Hauija kako
odmahuje glavom, govoreći joj da ne bude luda.
Umesto toga je ušla u njegovu radnu sobu. Htela je da oseti još uvek sveže tragove
njegovog prisustva. Žudela je da ga dodirne. Generator je preo u pozadini. Sitje i napit, rekao bi
Haui. Smučilo joj se od cene te drangulije, kad ju je Haui naručio posle 11. septembra (Za svaki
slučaj, rekao je). Sad se kajala zbog svake oštre reči koju je tad izgovorila. U mraku joj je još više
i još bolnije nedostajao.
Na stolu nije bilo ničeg izuzev otvorenog laptopa. Na ekranu je bila slika davnašnje
utakmice u amaterskog bejzbol ligi. Haui i Čip, tada jedanaest i dvanaest godina stari, nosili su
zelene dresove Sanders Houmtaun Drag Monarha.
Fotografija je snimljena one godine kad su Haui i Rasti Everet odveli Sanderse do
državnog finala. Čip je grlio oca, a Brenda i jednog i drugog. Bila je to lepa, ali krhka uspomena.
Lomljiva kao kristalna čaša. Još više bi uživala u njemu, da je znala šta će se desiti.
Još nije uspela da dopre do Čipa. Pomisao na taj poziv čak i kad bi mogla da ga obavi u
potpunosti ju je slomila. Jecajući je pala na kolena pored muževljevog stola. Nije ukrstila prste,
već je prislonila dlan o dlan, kao što je činila u detinjstvu.
Klečala je u flanelskoj pidžami pored svog kreveta i recitovala mantru Nek Bog
blagoslovi mamu, nek Bog blagoslovi tatuy nek Bog blagoslovi moju zlatnu ribicu kojajoš nema
ime.
„Bože, ovde Brenda. Ne želim ga natrag... pa, želim ga, ali znam da ne možeš to da radiš.
Samo mi daj snage da sve izdržim, jel’ važi? I da li, možda... ne znam da li je ovo bogohuljenje
ili nije, verovatno jeste, ali bih htela da znam možeš li da mu dozvoliš da još jednom progovori sa
mnom. Da li bi mogao da mu dozvoliš da me još jednom dodirne, kao što je jutros učinio?
Još jače se zaplakala kad je pomislila na njegove prste na svojoj koži, pod suncem.
„Znam da se ne petljaš s duhovima, s izuzetkom Svetog duha, ali možeš li da nešto uradiš
u snu? Znam da previše tražim, ali... o bože, u meni večeras zjapi velika rupa. Nisam ni znala da
u ljudima može da postoji tolika rupa. Bojim se da ću upasti u nju. Ako mi to učiniš i ja ću učiniti
nešto za tebe. Samo pitaj. Molim te, bože, samo jedan dodir ili reč. Makar i u snu. Duboko je
udahnula. „Hvala ti.
Tvoja volja će biti izvršena, sviñalo mi se to ili ne. Slabašno se nasmejala. „Amin.
Otvorila je oči i ustala, pridržavajući se za sto. Rukom je zakačila kompjuter.
Ekran je namah zasvetleo. Uvek je zaboravljao da ga isključi, ali je čuvao baterije tako što
ga je uključivao u struju. Njegov elektronski radni sto je bio mnogo uredniji od njenog, koji se
nije video od ikonica i elektronskih poruka. Na Hauijevom ekranu su ispod znaka za harddisk
stajala samo tri ikonice: TRENUTNO, na kom je držao izveštaje o tekućim istragama, SUD, na
kom je držao spisak iz kog se videlo ko, gde i zašto treba da svedoči. Treća ikonica se zvao
MORIN ST. MENS, u njemu je držao sve što se ticalo kuće. Palo joj je na pamet da bi na njemu
mogla da nañe nešto o generatoru. Ti podaci su joj bili neophodni, da bi skalamerija što duže
radila. Hernri Morison iz policijske stanice bi sigurno rado zamenio rezervoar s gasom, ali šta će
ako nema rezervni? Ako se to desi, moraće da ih kupi u Berpiju ili na benzinskoj pumpi, pre nego
što se rasprodaju.
Spustila je ruku na podlogu za miša i zastala. Opazila je i četvrtu ikonicu na ekranu. Krila
se u donjem levom uglu. Prvi put ju je videla. Zalud je pokušala da se seti kad je poslednji put
pogledala ekran muževljevog kompjutera.
Ispod njega je pisalo: VEJDER.
Postojala je samo jedna osoba koju je Haui zvao Vejder, Dart: Big Džim Reni.
Ikonica je probudila njenu radoznalost. Pomerila je kursor do nje i dva puta kliknula.
Pitala se da li je zaštićena lozinkom.
Bila je. Pokušala je s DIVLJIM MAČKAMA, koja je otvarala ikonicu TRENUTNO (nije
ni pokušao da zaštiti SUD). Upalilo je. Ikonica je sadržala dva dokumenta. Na jednom je pisalo
TEKUĆEISTRAGE. Drugi je bio PDF dokument nazvan PISMO OD GTDM. U hauigovoru to je
značilo Glavni tužilac države Mejn. Kliknula je na nju.
Brenda je s velikim čuñenjem čitala tužiočevo pismo, dok su joj se suze sušile na
obrazima. Pogled joj se prvo zaustavio na pozdravu. Nije pisalo Dragi šefepolicije Perkinse, već
Dragi Djuk.
Neke fraze su odmah privukle njenu pažnju, kao da su napisane masnim slovima, iako je
dokument sadržao mnogo advokatskih izraza, a nimalo hauigovora.
Pronevera gradskih dobara i usluga bila je prva od njih. Gotovo je sigurno da je zvaničnik
Sanders umešan, bila je sledeća. Kršenje zakona je šire i dublje no što smo pre tri meseca mogli i
pretpostaviti.
U dnu dokumenta je ugledala nešto što ne samo da je bilo podebljano već i ispisano
velikim slovima: PROIZVODNJAIPRODAJA NELEGALNIH DROGA.
Ovo je ličilo na odgovor na njene molitve. Dobila ga je na potpuno neočekivani način.
Brenda je sela u Hauijevu stolicu. Kliknula je na TEKUĆE ISTRAGE u VEJDEROVOJ ikonici.
Pokojni suprug je progovorio.
Predsednikov govor se okončao u dvanaest minuta posle ponoći. Bio je bogat rečima
utehe, a siromašan podacima. Rasti Everet ga je pratio na trećem spratu bolnice. Poslednji put je
pogledao izveštaje o bolesnicima i krenuo kući. Tokom medicinske karijere imao je i napornijih
dana, ali nikad nije bio ovako obeshrabren i zabrinut za budućnost.
Kuća je bila mračna. Linda i on su, prošle (i pretprošle) godine, ra~ spravljali o nabavci
generatora, zato što je Česters Mil svake zime, četiri ili pet puta ostajao bez struje. I leti se to
dogañalo najmanje dva puta. Vester Mejn pauer nije važio za najpouzdanijeg pružaoca usluga.
Složili su se da ga ne mogu priuštiti. Možda će ga kupiti kad Lin dobije puno radne vreme u
policijskoj stanici. Zasad nisu to želeli, zato što su deca bila još mala.
Nije sve tako crno. Imamo dobrupeć igomilu drvay za nedajbože.
Našao je baterijsku lampu u odeljku za rukavice. Ugasila se posle pet sekundi odašiljanja
slabašnog svetlosnog zraka. Opsovao je tiho i podsetio se da kupi baterije sutradan, ili tačnije
danas. Pod uslovom da su prodavnice otvorene.
Ispašću pravi majmun ako ne uspem da se snañem posle dvanaest godina provedenih u
ovom gradu.
 Pa, da. Večeras se pomalo osećao kao majmun, kao tek uhvaćeni primerak u kavezu
zoološkog vrta. Sigurno je mirisao kao majmun. Tuširanje pre spavanja je dobra ideja.
Neće biti ništa od toga. Nema struje, nema tuširanja.
Noć je bila vedra. Nije bilo meseca, ali su bezbrojne zvezde sijale iznad kuće, iste kao i
svakog dana. Možda se prepreka nije protezala iznad grada. Predsednik nije pomenuo to pitanje.
Što znači da istraživači još ne znaju odgovor na njega.
Situacija bi mogla da se sredi ako je Mil na dnu nekog bunara, umesto da je poklopljen
nekom neobičnom teglom. Vlada će baciti potrepštine padobranima.
Ako vlada ima stotine milijardi za spasavanje posrnulih korporacija, imaće i neku paru za
slanje kokica i generatora.
Popeo se na verandu i izvadio ključeve od kuće. Stigao je do vrata i video nešto iznad
brave. Savio se u struku, žmirkajući. Osmehnuo se kad je video malu baterijsku lampu. Linda je
kupila šest takvih za pet dolara na Berpijevoj poslednjoj letnjoj rasprodaji. U to vreme je to
smatrao lakomislenim troškom. Razmišljao je ovako: Žene kupuju na rasprodajama iz istog
razloga iz kog muškarci osvajaju planinske vrhove zato što su tamo.
Metalna omča je visila na kraju baterijske lampe. Kroz nju je provučena pertla iz stare
patike. Na njoj je visilo pisamce. Skinuo ga je i upravio svetlosni snop na njega.
Zdravo, dragi čoveče. Nadam se da je s tobom sve u redu. 2 curice su konačno legle.
Zabrinute su i uznemirene. Ipak su zaknjavale. Sutra radim ceo dan, doslovce ceo dan, od 7 do 7.
Tako kaže Piter Randolf (novi šef GRRR). Marta Edmonds kaže da će primiti cure, bog je
blagoslovio. Ne pokušavaj da me probudiš.
(Iako možda neću spavati.) Bojim se da nas čekaju teški dani, ali ćemo i ovo pregurati.
Hvala bogu, pa imaš šta da jedeš u ostavi.
Slatkišu. Znam da si umoran, ali hoćeš liprošetati Odri? Nikako daprestane s ćudnovatim
cviljenjem. Da li je moguće da je znala da će se ovo desiti? Kažu dapsi mogu da predosete
zemljotrese, pa možda...?
Džudi i Dženel kažu da vole tatu, baš kao ija.
Naći ćemo vremena da sutra porazgovaramo, zar ne? Pričaćemo i pričati.
Ja se malo bojim Lin.
I on se bojao. Nije mu se dopadalo što će njegova žena sutra raditi dvanaest sati, dok će
on najverovatnije raditi svih šesnaest, ako ne i više. Takoñe mu se nije dopadalo što će Džudi i
Dženel provesti čitav dan s Martom. Deca su se sigurno plašila, još više od njih.
Najmanje mu se dopadalo što će morati da šeta zlatnog retrivera u jedan posle ponoći.
Moguće je da je predosetila spuštanje prepreke. Psi reaguju na veliki broj pojava u zametku, ne
samo na zemljotrese. Ono što su Linda i on zvali cviljenjem dosad je moralo prestati, ako se
ticalo prepreke? Gradski psi su ćutali kao zaliveni ove noći. Nije bilo laveža, ni zavijanja. Nije
čuo da je ijedan od njih uporno cvileo.
Možda će spavati na svojoj postelji pored vatre, pomislio je i otključao kuhinjska vrata.
Odri nije spavala. Smesta mu je prišla, ali bez slepog oduševljenja kog je obično
pokazivala Došao si kući! Došao si kući! O, hvala bogu, došao si kući! gurkala ga je, podvijena
repa, kao da očekuje udarac (koji nikada nije dobila), umesto maženja po glavi. I da, ponovo je
cvilela. Počela je s tim pre spuštanja barijere. Prestala je pre nekoliko nedelja. Rasti se ponadao
da je s cviljenjem gotovo. Ponovo je počela, čas glasnije, čas tiše. Večeras je bila glasna. Tako
mu se bar činilo u mračnoj kuhinji, u kojoj nisu svetleli ni digitalni brojčanici na peći i
mikrotalasnoj pećnici, ni svetlo iznad sudopere, koje je Linda obično ostavljala za njega.
„Prestani, devojko, rekao je. „Probudićeš sve u kući.“ Odri nije htela da sluša. Trljala se
glavom o njegovo koleno. Pogledala ga je kad ju je obasjao tankim snopom svetlosti. Mogao se
zakleti da je imala molećiv izraz.
„U redu“, rekao je. „U redu, u redu. Šetnjica.
Njen povodac je visio o klinu pored vrata ostave. Krenuo je da ga skine (baterija mu je
visila oko vrata, na pertli dok je to činio). Uvijala se oko njega, kao mačka.
Oborila bi ga da nije bilo baterijske lampe. To bi bio odgovarajući završetak groznog
dana.
„Sačekaj, sačekaj, strpi se.
Zalajala je na njega i uzmakla.
„Ćuti! Odri, ćuti!“
Nije ga poslušala, već je ponovo zalajala. Bio je to zaprepašćujuće snažan zvuk u
usnulom domu. Zaprepašćeno se trgnuo. Odri je pohrlila napred. Zarila je zube u nogavicu
pantalona. Povlačila se prema hodniku i pokušavala da ga povuče za sobom.
Rasti joj je dozvolio da ga vodi. Zainteresovala ga je neobičnim ponašanjem. Odri je
pustila nogavicu kad je shvatila da je pošao za njom. Ustrčala je uza stepenice.
Osvrnula se za sobom i ponovo zalajala.
Svetlost se upalila na spratu, u njihovoj spavaćoj sobi. „Rasti?“ To je bila Lin.
Zvučala je bunovno.
„Da, ja sam“, odazvao se. Trudio se da govori što tiše. „U stvari, čula si Odri.“ Sledio je
psa uza stepenice. Odbila je da izañe u šetnju. Zastala je i pogledala za sobom. Vlasnici pasa
najčešće besprekorno uviñaju raspoloženje svojih ljubimaca.
Rasti je posmatrao zabrinutu kuju. Priljubila je uši uz glavu i podvila rep. Cviljenje je
dostiglo novi nivo. Rastiju je sinula ideja da je provalnik u kući. Kuhinjska vrata su bila
zaključana. Lin nije zaboravljala da zaključa vrata, kad je bila sama s devojčicama, ali...
Linda se pojavila na vrhu stepenica. Vezivala je belu kućnu haljinu. Odri je zalajala kad ju
je videla. To je bio sklanjaj mi se s puta lavež.
„Odi, prestani s tim!“, rekla je. Ona je samo protrčala pored nje. Zakačila je Lin po desnoj
nozi dovoljno snažno da je odbaci na zid. Zlatna retriverka je potrčala niz hodnik ka dečjoj sobi,
u kojoj je vladala tišina.
Lin je izlovila svoju malu baterijsku lampu iz džepa kućne haljine. „Šta se, za ime
nebesa...
„Mislim da je bolje da se vratiš u spavaću sobu“, predložio je Rasti.
„Ne pada mi na pamet!“ Potrčala je hodnikom ispred njega. Svetlosni snop je poigravao
na zidovima.
Devojčice su imale sedam i pet godina. Nedavno su ušle u ono što je Lin nazvala „fazom
ženske privatnosti“. Odri je stigla do njihovih vrata. Grebala ih je prednjim šapama.
Rasti je sustigao Lin baš kad je otvorila vrata. Odri je skočila unutra. Nije ni pogledala
Džudinu postelju. Njihova petogodišnja kći je čvrsto spavala.
Dženel nije spavala, niti je bila budna. Rasti je sve shvatio kad su dva svetlosna snopa
osvetlila devojčicu. Opsovao je sebe što ranije nije dokonao šta se dogañalo još od avgusta ili čak
jula. Odrino ponašanje, usplahireno i uporno cviljenje, zabeleženo je u literaturi. Nije video
istinu, iako mu je sve vreme bila pred očima.
Dženel je zurila uprazno otvorenim očima. Videle su joj se samo beonjače. Hvala bogu
što nije prevrtala očima. Drhtala je čitavim telom. Nogama je stresla pokrivač, verovatno na
početku napada. Svetlost baterijskih lampi mu je omogućila da vidi vlažnu mrlju na donjem delu
pidžame. Izvijala je prste, kao da se priprema za klavirsku lekciju.
Odri je sedela pored kreveta. Posmatrala je malu gospodaricu s nepodeljenom pažnjom.
„Štajoj se dešava?‘ vrisnula je Linda.
 Džudi se promeškoljila i progovorila iz susednog kreveta. „Mamice? Da li je vreme za
doručak? Da li sam propustila autobus?
„Ima napad, reče Rasti.
„Pomozi joj!, kriknula je Linda. „Učini nešto! Da li umire?“
„Ne, reče Rasti. Analitički deo mozga mu je poručivao da je ovo sigurno padavica i da
ovo nije bio prvi napad. Morali su ranije shvatiti o čemu se radi. Video je ove napade kod drugih,
ali je sasvim drugačije kad spopadnu tvoje dete.
Džudi se naglo uspravila u sedeći položaj. Razbacala je punjene životinje na sve strane.
Posmatrala ih je raširenim i užasnutim očima. Nije se smirila ni kad ju je majka zagrlila i digla iz
postelje.
„Nateraj je da prestane! Nateraj je daprestane, Rasti!“ Ako je reč o padavici, napad će
prestati sam od sebe.
Molim ti se, bože, daprestane sam od sebe, pomislio je.
Spustio je dlanove na ćerkinu drhtavu glavu. Pokušao je da je okrene nagore. Hteo ja da
se uveri da su disajni putevi prohodni. Isprva nije mogao. Smetao mu je prokleti jastuk. Bacio ga
je na pod. Pogodio je Odri, ali se ona nije ni mrdnula.
Nepomično je posmatrala devojčicu.
Rasti je uspeo da nagne Dženinu glavu blago unazad. Čuo je njeno disanje. Nije bilo brzo.
Nije se borila za vazduh.
„Mamice, šta se dešava s Džen-Džen?, pitala je Džudi. Rasplakala se. „Da li je luda? Da li
je bolesna?
„Nije luda, samo je malo bolesna, Rasti se čudio sopstvenoj pribranosti. „Zašto ne pustiš
mamicu da te odnese do naše...
„Neću!“, povikale su uglas, u savršenoj harmoniji.
„Važi, rekao je, „ali morate da budete tihe. Nemojte da je uplašite kad se probudi.
Biće veoma osetljiva.
„Biće malo uplašena, dodao je. „Odi, dobra devojčice. Ti si vrlo vrlo dobra devojčica.“
Zlatna retriverka bi se obično rastopila od oduševljenja posle takvih pohvala, ali ne
večeras. Nije ni mahnula repom. Iznenada je lanula i legla. Spustila je njušku na šapu. Dženel je
prestala da drhti. Sklopila je oči.
„Nek sam prokleta, reče Rasti.
„Šta? Linda je sedela na ivici Džudinog kreveta s ćerkom u krilu. „Šta je bilo?“
„Gotovo je, reče Rasti.
Ali nije bilo. Ne sasvim. Dženi je otvorila oči. Bile su na svom mestu, ali nisu gledale u
njega.
„Velika bundeva!, povikala je. „Velika bundeva je za sve kriva! Moraš da zaustaviš
Veliku bundevu!
Rasti je nežno prodrmao. „Sanjaš, dete. Usnila si ružan san. Gotov je. Dobro ti je.
Na trenutak nije bila u potpunosti prisutna. Pomerala je oči. Znao je da ga vidi i čuje.
„Spreči Noć veštica, tatice! Moraš da sprečiš Noć veštica!
„Dobro, srdašce, hoću. Ukinuću Noć veštica. U potpunosti.
Trepnula je i podigla ruke da bi sklonila dugu, znojavu kosu s čela. „Šta? Zašto?
Htela sam da budem princeza Lija! Zar sve u mom životu mora poći naopako?
Rasplakala se.
Linda joj je prišla. Džudi se skrivala iza majke. Držala se za skut njene haljine.
Zagrlila je kćer. „Možeš da budeš princeza Lija, srculence, obećavam ti.
Dženel je posmatrala roditelje zbunjeno, sumnjičavo i sa sve većim strahom. „Šta radite
ovde? Zašto je ona budna? Pokazala je na Džudi.
„Upiškila si se u krevet, samozadovoljno će Džudi. Dženel se još jače rasplakala kad je
videla da je mlaña sestra u pravu. Rasti je poželeo da dobro odalami mlañu kći. Obično se osećao
kao prosvećeni roditelj (pogotovo u poreñenju s onima koje je gledao kako dolaze u dom zdravlja
s decom sa slomljenim rukama i modricama), ali ne i večeras.
„Nije važno, reče Rasti i još jače prigrli Dženel. „Nisi ti kriva. Imala si mali problem. Sad
je gotov.
„Da li mora da ide u bolnicu?, pitala je Linda.
„Samo do doma zdravlja, ali ne večeras. Ići će sutra ujutru. Dobiće lekove koji će joj
pomoći.
„NEĆU INJEKCIJE!, vrisnula je devojčica. Rasplakala se jače no ikad. Rastiju se
dopadao taj zvuk. To je bila zdrava, snažna galama.
„Neće biti injekcija, srdašce. Dobićeš pilule.
„Da li si siguran?, pitala je Lin.
Rasti je pogledao psa. Ležao je mirno s gubicom na šapama, nesvestan čitave drame.
„Odri je sigurna, rekao je. „Večeras će ostati da spava s devojkama.
„Juhu!, povikala je Džudi. Pala je na kolena i čvrsto zagrlila Odi.
Rasti je obgrlio suprugu. Položila je glavu na njegoVo rame, kao da više ne može da je
drži uspravno.
„Zašto baš sad?“, pitala je. „Zašto baš sad?“
„Ne znam. Budi zahvalna zato što se radi samo o padavici.“ Molitve su mu, što se toga
tiče, bile uslišene.

LUDILO, SLEPILO, BESNILO

Strašilo Džo nije ustao rano, već kasno. U stvari nije ni trenuo, čitave noći.
Trinaestogodišnjak se zvao Džozef Maklači, poznat i kao Kralj Štrebera i Skeletor.
Stanovao je u ulici Mil broj 19. Ličio je na skelet, zahvaljujući sedamdeset pet kilograma
telesne težine rasporeñenih na sto osamdeset pet centimetara visine.
Imao je prvoklasan um. Ostao je u osmom razredu samo zato što su se njegovi roditelji
žustro suprotstavljali praksi preskakanja godina.
Džo se nije bunio. Njegovi prijatelji (imao ih je iznenañujući broj, za mršavog
trinaestogodišnjeg genija) bili su u tom odeljenju. Posao je bio lak. Ostajalo mu je mnogo
vremena za zavitlavanje s kompjuterom. Svako dete njegovog uzrasta je u Mejnu dobijalo
kompjuter od države. Neki od boljih sajtova su bili blokirani, ali je Džo brzo zaobišao sitne
prepreke. Rado je delio informacije s ortacima. Dvoje su bili neustrašivi skejteri Nori Kalvert i
Beni Drejk. (Beni je naročito voleo da gleda sajt Plavuše u belimgaćicama, tokom svakodnevnog
boravka u biblioteci.) Deljenje korisnih informacija je donekle objašnjavalo Džoovu popularnost,
ali ne sasvim.
Deci je bilo prijatno u njegovom društvu. Nalepnica na njegovom rancu je to možda
najbolje objašnjavala. Na njoj je pisalo BORIMO SE PROTIV SILE I NEPRAVDE.
Imao je sve petice. Bio je pouzdan i na momente sjajni košarkaški centar školskog tima
(vešt kao sedmak!), i opako dobar igrač fudbala (evropskog). Znao je da svira klavir. Pre dve
godine je dobio drugu nagradu u takmičenju gradskih talenata.
 Osvojio je nagradu urnebesno smešnom plesnom tačkom na pesmu „Seljančure Grečen
Vilson. Odrasli u publici su tapšali i vrištali od smeha. Lisa Džejmison, gradska bibliotekarka,
rekla mu je da bi mogao da zarañuje za život s tom tačkom. Džo nije želeo da postane Napoleon
Dinamit.
„Takmičenje je namešteno“, govorio je Sem Maklači, dok je utučeno gladio sinovljevu
srebrnu medalju. Verovatno je imao pravo. Pobedio je Dagi Tvitčel, brat trećeg gradskog oca.
Tvič je žonglirao s pola tuceta čunjeva, pevajući „Mesečevu reku“.
Džo nije mario za nameštaljku. Izgubio je interesovanje za ples, kao i za sve čime bi
donekle ovladao. U petom je mislio da ljubav prema košarci nikad neće uminuti.
Prevario se, i ona je bledela.
Samo jedna strast nije bledela, ona prema internetu, elektronskoj galaksiji beskrajnih
mogućnosti.
Nosio se mišlju da postane predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Niko nije znao za
tu ambiciju, čak ni njegovi roditelji. Možda ću, ponekad je pomislio, izvesti Napoleon Dinamita
na inauguracionoj svečanosti. To sranje će se doveka vrteti na Jutjubu.
Džo je proveo čitavo noć posle spuštanja Kupole na internetu. Maklačijevi nisu imali
generator, ali je Džoov laptop bio spreman za dejstvo. Imao je pola tuceta rezervnih baterija.
Nagnao je sedam ii osam drugara iz neformalnog kompjuterskog kluba da stvore slične zalihe.
Znao je gde mogu naći još baterija, kad im ove ponestanu. Možda im neće biti potrebne. Škola
ima novnovcati generator. Napuniće ih tamo bez problema. Ako se srednja škola i zatvori,
gospodin Olnat, domar, sigurno će mu dozvoliti pristup generatoru. Gospodin Olnat je bio
ljubitelj plavuša u belim gaćicama.com da i ne govorimo o besplatnom preuzimanju kantrija, koje
mu je Strašilo Džo omogućavao.
Džo je gotovo upropastio modem prve večeri. Skakao je s bloga na blog, kao što žaba
skače sa stene na stenu. Svaki sledeći blog je bio izazovniji od prethodnog.
Nailazio je na oskudne činjenice i obilje teorija zavere. Džo se slagao s mamom i tatom,
koji su čudake opterećene teorijama zavere, koji su živeli na internetu i za njega, zvali „ljudima
sa šeširima od aluminijumske folije3“. To mu nije smetalo da čvrsto veruje u postavku da je poni
negde u blizini, ako vidiš gomilu konjske balege.
Kad je Dan Kupole prerastao u Drugi dan, svi blogovi su isto tvrdili: poniji u ovom
slučaju nisu bili teroristi, osvajači iz svemira ili Veliki Ktulu, već stari dobri vojnoindustrijski
kompleks. Podaci su se razlikovali od sajta do sajta, ali su se tri postavke provlačile kroz sve
teorije. Jedna je da je Kupola neka vrsta bezdušnog eksperimenta, u kom su ljudi iz Cesters Mila
poslužili kao zamorčići. Druga je tvrdila da je u pitanju eksperiment koji je pošao po zlu i
izmakao kontroli („baš kao u onom filmu „Izmaglica “, napisao je jedan bloger). Treća je
zastupala gledište da nije reč o eksperimentu, već o opravdanju za otpočinjanje rata s
neprijateljima Amerike. „POBEDIĆEMO!“, napisao je ToldjaSo87. „KO ĆE NAM SE
SUPROTSTAVITI kad imamo ovo novo oružje? Prijatelji moji, POSTALI SMO NJU
INGLAND PATRIOTSI MEĐU NACIJAMA!!!“ Džo nije znao da li je neka od ove tri postavke
tačna i koja je ta. Nije ga bilo briga.
Brinuo ga je najmanji zajednički sadržalac sve tri teorije, vlada.
Kucnuo je čas za demonstracije, koje će baš on voditi. Neće demonstrirati u gradu, već na
Stodevetnaestici, Glavonji pred očima. Isprva će tamo biti samo Džoovi momci, ali će protest
narasti. Nije sumnjao u to. Glavonja verovatno drži štampu podalje od dogañanja. Džo je i u
trinaestoj bio dovoljno mudar da shvati da to nije važno, zato što uniforme nose ljudi, dok se iza
nekih bezizražajnih lica kriju misleći umovi. Vojno prisustvo predstavlja Glavonju, ali se celina
sastoji od pojedinaca, meñu kojima ima tajnih blogera. Oni će proneti glas. Neki će propratiti
izveštaje s fotografijama snimljenim mobilnim telefonima: Džo Maklači i njegovi prijatelji će
nositi transparent s natpisom PREKINITE S TAJNOVITOŠĆU, ZAUSTAVITE
EKSPERIMENT, OSLOBODITE ĆESTERS MIL, itd.
„Moramo da postavimo transparente oko grada“, promrmljao je. To neće biti problem. Svi
momci su imali štampače i bicikle.
Strašilo Džo je počeo da šalje imejlove u ranu zoru. Uskoro će sesti na svoj bicikla i
regrutovati prvog pomoćnika, Benija Drejka, možda i Norin Kalvert. Članovi njegove ekipe su se
obično kasno budili za vreme vikenda. Svi meštani će danas rano ustati. Nije sumnjao u to.
Glavonja će uskoro prekinuti internet, baš kao što je prekinuo telefonske veze. Zasad je bio
Džoovo oružje. Narodno oružje.
Kucnuo je čas da se ustane protiv sile i nepravde.
„Prijatelji, podignite ruke, reče Piter Randolf. Umorni policajac, s kesicama ispod očiju,
stajao je pred novim regrutima. Osećao je izvesnu radost. Zelena šefovska kola su bila parkirana
ispred stanice, puna benzina i sprema za put. Sad su bila njegova.
Novi regruti Randolf je naumio da ih u izveštaju gradskim ocima nazove specijalnim
zamenicima poslušno su podigli ruke. Bilo ih je petoro. Meñu njima je bila i jedna zdepasta
devojka, Džordžija Ru, nezaposlena frizerka i devojka Kartera Tibodija. Džunior je predložio ocu
da ne bi bilo loše da zaposle i devojku, da bi svi bili zadovoljni. Big Džim se smesta složio sa
sinovljevom inicijativom. Randolf se ispočetka opirao toj ideji, ali je popustio posle oštrog
osmeha gradskog zvaničnika.
Posmatrao ih je na zakletvi (kojoj je prisustvovala i nekolicina policajaca). Morao je da
prizna da izgledaju prilično žilavo. Džunior je prošlog leta izgubio na težini.
Nije imao manje od devedeset pet kilograma. Ličio je na teškaša, linijaša srednjoškolskog
fudbalskog tima. Ostali, čak i devojka, behu prave tabadžije.
Ponavljali su reči zakletve. Rečenicu po rečenicu. Džunior je bio na krajnjoj levoj strani,
pored svog prijatelja Frenkija Delesepsa. Tibodi, Ruova i Melvin Sirls bili su na kraju vrste. Sirls
je razvukao lice u tupi idem na vašar osmeh. Randolf bi skinuo to sranje s njegovog lica, da je
imao tri nedelje da obuči ovu decu (doñavola, jedna bi bila dovoljna), ali nije.
Samo u jednoj stvari nije popustio pred Big Džimom. Nije im dopustio da nose oružje.
Reni je tražio da budu naoružani. Tvrdio je da su budući zamenici trezveni, bogobojažljivi ljudi i
napomenuo da će ih rado naoružati o sopstvenom trošku.
Randolf je odmahnuo glavom. „Situacija je previše nestabilna. Da vidimo kako će se
ponašati.
„Ako neko od njih bude povreñen, dok ti budeš procenjivao...
„Niko neće biti povreñen, Big Džime, reče Randolf. Nadao se da ima pravo. „Ovo je
Česters Mil. Stvari bi bile drugačije da smo u Njujorku.
Randolf je rekao: ,Služiću i štititi narod ovog grada, najbolje što mogu.’“ Pevali su kao
dečica u horu na školskoj priredbi. Čak je i glupavo iscereni Sirls ispravno govorio. Izgledali su
dobro. Nisu imali oružje, ali su imali vokitokije i pendreke. Stejsi Mogin (i ona će uzeti učešća u
uličnim patrolama) pronašla je košulje za sve izuzev Kartera Tibodija. Nisu imali njegov broj,
zato što je bio preširok u ramenima. Izgledao je pristojno u plavoj košulji, donetoj od kuće. Nije
bila službena, ali je bila čista. Srebrna zvezda iznad levog džepa slala je nedvosmislenu poruku.
Možda će ovaj potez upaliti.
„Tako mi bog pomogao, reče Randolf.
„Tako mi bog pomogao, ponovili su regruti.
Randolf je krajičkom oka video da se vrata otvaraju. Ugledao je Big Džima.
Pridružio se Henriju Morisonu, hripavom Džordžu Frederiku, Fredu Dentonu i
sumnjičavoj Džeki Vetington u zadnjem delu prostorije. Randolf je znao da je Reni došao da vidi
sinovljevu zakletvu. Dodao je novi deo zakletve, da bi ugodio gradskom zvaničniku. Osećao se
neugodno zbog odbijanja Renijeve inicijative da novi ljudi ponesu oružje (takav postupak je bio
suprotan njegovom politički osetljivom karakteru).
„I neću trpeti ničija sranja.
„I neću trpeti ničija sranja!, poletno su ponovili. Svi su se veselo smešili. Spremni su da
izañu na ulice.
Big Džim je klimnuo glavom. Pozdravio je novog šefa policije uzdignutim palčevima,
iako je izgovorio ružne reči. Randolf je likovao. Nije ni slutio da će mu dodatak zakletvi uskoro
presesti.
Većina gostiju je otišla u crkvu ili na nezvanično, stalno zasedanje gradske skupštine u
parku, kad je Džulija Šamvej, tog jutra vratila do Divlje ruže Rouz.
Bilo je devet sati. Barbi se borio sam. Dodi Sanders i Endži Makejn se nisu pojavile, što
nikog nije iznenadilo. Rouz je otišla u Fud Siti. Enson je pošao s njom. Nadali su se da će se
vratiti s kombijem punim bakaluka. Barbi se neće smiriti dok ih ne vidi s kupljenom robom.
„Ne radimo do ručka, rekao je, „ali mogu da ti ponudim kafu.
„I jednu rolnicu s cimetom?, s nadom će Džulija.
Barbi je odmahnuo glavom. „Rouz ih nije napravila. Trudi se da što duže sačuva zalihe
gasa.
„To ima smisla, rekla je. „U tom slučaju, samo kafu.
Nasuo joj je crnu tečnost iz bokalčeta. „Izgledaš umorno.
„Barbi, danas svi tako izgledaju. Narod je nasmrt uplašen.
„Kako napreduju novine?
„Nadala sam se da će biti gotove do deset, ali neće biti spremne pre popodneva.
Biće to prvo vanredno izdanje Demokrata od izlivanja Prestila 2003.“
„Problemi u proizvodnji?“
„Neće ih biti, dok god moj generator radi. Hoću da odem do bakalnice, da vidim da li će
se gomila pojaviti. Zanima me taj deo priče. Pit Friman je već tamo, spreman za fotografisanje.“
Barbiju se nije dopala rečgomila. „Hriste, nadam se da će se ljudi pristojno ponašati.“
„Hoće, naposletku ovo je Mil, a ne Njujork.“
Barbi nije verovao da se gradski i seoski miševi toliko razlikuju. Prećutao je svoje
sumnje. Bolje je poznavala meštane od njega.
Džulija je progovorila kao da mu čita misli: „Možda grešim. Zbog toga sam poslala Pita.“
Osvrnula se oko sebe. Još nekoliko ljudi je sedelo za šankom.
Dovršavali su jaja i kafu. Najveći sto u zadnjem delu restorana, „seratorski sto“ u
jenkijevskom žargonu, bio je pun staraca koji su razglabali o dogañajima, prošlim i budućim.
Središte restorana je pripadalo Barbiju i njoj.
„Imam da ti kažem par stvari“, rekla je, tišim glasom. „Sedi dole i prestani da mašeš
rukama kao Vili Konobar.“
Barbi je poslušao i nasuo sebi kafe s dna bokalčeta. Imala je ukus nafte. Na dnu je bilo
najviše kofeina.
Džulija je gurnula ruku u džep i izvukla mobilni. „Tvoj čovek Koks me je zvao u sedam
ujutru. Izgleda da ni on nije mnogo spavao. Zamolio mi je da ti dam telefon.
Nije znao da imaš svoj aparat.“
Barbi nije pipao telefon. „Precenjuje moje mogućnosti, ako misli da već mogu da mu
pružim izveštaj.“
„Nije to rekao. Objasnio mi je da želi da mu budeš na raspolaganju, ako se zaželi
razgovora s tobom.“
Odlučio se i gurnuo mobilni prema njoj. Uzela ga je. Nije bila iznenañena njegovom
odlukom. „Rekao mi je da mu se javiš, ako te ne pozove do pet po podne. Imaće novosti. Hoćeš li
broj s neobičnim pozivnim?“ Uzdahnuo je.
„Naravno.“
Napisala ga je na salveti, sitnim, urednim ciframa. „Mislim da će nešto pokušati.“
„Šta?“
„Nije rekao. Imam osečaj da je više mogućnosti na stolu.“
„Kladim se da jesu. Šta ti je još na umu?“
„Ko kaže da o još nečem razmišljam?“
„Imam osećaj“, nacerio se.
„Dobro, Gajgerovbrojač.“
„Mislio sam da porazgovaram s Alom Timonsom.“ Al je bio domar gradske kuće i
redovna mušterija Divlje ruže Rouz. Barbi se lepo slagao s njim.
Džulija je odmahnula glavom.
„Ne? Zašto ne?
„Pogañaj ko je dao Alu beskamatni zajam da pošalje najmlañeg sina na Univerzitet
hrišćanskog nasleña u Alabami?
„Da nije Džimi Reni?
„Upravo tako. Nastavimo dalje, u istom pravcu. Ko odlučuje o Fišerovom nameštenju.
„Mislim da je opet reč o Džimu Reniju.
„Tačno. Držim da potezanje za rukav ljudi koje gradski otac Reni drži u šaci, nije najbolja
ideja, pošto si ti pasje govance koje on nikako ne može da skine s cipele.
Nagnula se napred. „Imaš sreće što znam ko ima sve ključeve kraljevstva: gradske kuće,
bolnice, doma zdravlja, škola, svega što ti padne na pamet.
„Ko je to?
„Pokojni šef policije. Vrlo dobro poznajem njegovu obudovelu suprugu. Ne voli Džejmsa
Renija. Sem toga, zna da čuva tajnu, ako je neko ubedi da je vredna čuvanja.
„Džulija, njen suprug se nije čestito ohladio.
Urednica i vlasnica gradskih novina se setila malog, turobnog pogrebnog zavoda
Bouijevih. Namrštila se od tuge i gañenja. „Možda nije, ali se ohladio do sobne temperature.
Shvatam šta hoćeš da kažeš i cenim tvoj takt. Ali... Iznenada ga je uhvatila je za ruku. Njen dodir
nije bio neprijatan. „Ovo nisu uobičajene okolnosti.
Brenda Perkins to zna, bez obzira na tugu. Moraš da obaviš posao. Ubediću je u to.
Ti si ključni čovek.
„Ključni čovek, ponovio je Barbi. Pred očima su mu zaigrale neprijatne slike: školska
fiskulturna sala u Faludži i uplakani Iračanin, nag, izuzev odmotanog hidžaba. Tog dana u toj
fiskulturnoj sali shvatio je da ne želi da bude ključni čovek. Opet se našao u tom položaju.
„I ja ću...
Jutro je bilo neobično toplo za oktobar. Vrata su bila zaključana (ljudi su mogli da izañu,
ali ne i da uñu), a prozori otvoreni. Kroz one okrenute Glavnoj ulicu čuli su tupi metalni tresak i
krik bola. Usledili su uzvici negodovanja.
Barbi i Džulija su izmenjale poglede preko šoljica za kafu. Imali su isti zabrinuti i
iznenañeni izraz.
Počeloje, pomisli Barbi. Znao je da to nije tačno. Počelo je juče, kad se Kupola spustila.
Istovremeno je bio siguran da ga osećaj ne vara.
Gosti su napustili mesta za šankom i potrčali ka vratima. Barbi je ustao i krenuo za njima.
Džulija ga je pratila u stopu.
Zazvonilo je zvono na Prvoj kongregacionoj crkvi, dole niz ulicu, na severnom kraju
gradskog parka. Pozivalo je vernike na molitvu.
Džunior Reni se divno osećao. Jutros nije bilo ni traga glavobolji. Doručak mu je lako
skliznuo u stomak. Pomislio je da će verovatno moći da ruča. To je bilo dobro. U poslednje
vreme je kuburio s apetitom. Često je od samog pogleda na hranu dobijao nagon za povraćanjem.
Ne i ovog jutra. Uživao je u slanini i jajima.
Ako je ovo apokalipsa, pomislio je, trebalo je ranije da se desi.
Svaki specijalni pomoćnik je bio u paru sa iskusnim policajcem s punim radnim
vremenom. Džunior je izvukao Fredija Dentona. To je bilo dobro. Denton, oćelaveli ali okretni
pedesetogodišnjak, bio je poznat kao policajac koji se strogo drži propisa... ali ne uvek. U
srednjoj školi je bio predsednik navijačkog kluba Divljih mačaka. Pričalo se da dobrim igračima
nikad nije naplaćivao kazne.
Džunior nije imao pojma kako su drugi prolazili, ali je znao da je Fredi jednom progledao
kroz prste Frenkiju Delesepsu. I Džunior je dva puta prošao sa ofucanom ovaj put neću da ti
pišem kaznu, ali pazi šta radiš pričom. Džunior je mogao biti uparen s Vetingtonovom, koja bi
mogla da konačno pripusti nekog tipa u pantalone. Imala je moćna pluća, ali šta ti znaš o tome
gubitniče? Nije mu prijao hladni pogled koji mu je dobacila kad su Fedi i on, nakon polaganja
zakletve, prošli pored nje na ulici.
Imam nešto slobodnog prostora za tebe u ostavi, ako se budeš kačila sa mnom, Džeki,
pomislio je. Nasmejao se. Bože, kako je lepo osetiti toplinu i svetlost na licu! Otkad se nije ovako
lepo osećao?
Fredi mu obratio. „Da li je nešto smešno, Džunse?
„Ništa naročito, odvrati Džunior. „Samo sam dobro raspoložen, to je sve.
Naloženo im je da ovog jutra peške patroliraju Glavnom ulicom („Da pokažemo da smo
tu, kako im je objasnio Randolf). Prvo jednom, a zatim i drugom stranom ulice. Prijatna dužnost
na prijatnom oktobarskom suncu.
Čuli su povišene tonove dok su prolazili pored benzinske pumpe. Jedan glas je pripadao
Džonu Karveru, upravitelju i delimičnom vlasniku. Drugi je bio previše nerazgovetan da bi ga
Džunior prepoznao. Fredi Denton je zakolutao očima.
„To je Štrokavi Sem Verdro, ako ja išta znam o ovom gradu, rekao je. „Sranje! A nema ni
pola deset.
„Ko je Sem Verdro?, pitao je Džunior.
Fredi je stisnuo usne u tanku liniju, koju je Džunior prepoznao iz fudbalskih dana.
To je bio Fredijev Jebi ga, gubimo izraz. Kao i Jebi ga, to je bio loš pas izgled.
„Nisi upoznao otmeniji deo milskog društva, momče. Uskoro ćeš to nadoknaditi.
Karver je govorio: „Znam da je prošlo devet, Semi. Vidim da imaš para, ali ti ne mogu
prodati vino. Ne mogu ti ga prodati ovog jutra, popodneva ili večeri.
Verovatno ni sutradan, sve dok se ova gužva ne raščisti. Randolf mi je tako naredio. On je
novi šef policije.
„Malo sutra je!, odvratio je drugi glas. Bio je previše nerazgovetan. Džunior je čuo Ma
utra. „Pit Randolf ne vredi koliko mali prst Djuka Perkinsa.
„Djuk je mrtav, a Randolf kaže da se piće ne sme prodavati. Žao mi je, Seme.
„Daj mi samo jednu flašu tiberdac zavapio je Sem. Ednu flašu tbra. „Neophodna mi je. lii,
mogu da platim. Hajde. Zar nisam stara mušterija?
„Sranje, gadljivo će Džon, dok se okretao ka dugim policama s pivom i vinom.
Džunior i Fredi su baš tad ušli u radnju. Verovatno je procenio da će ga jedna flaša berda
osloboditi matorog štrokavka. Nekoliko kupaca je nervozno pogledalo unaokolo. Čekali su da
budu usluženi.
Na polici je bila rukom ispisana poruka PRODAJA ALKOHOLNIH PIĆA JE
ZABRANJENA DO DALJNJEG.
Posegnuo je za flašom na sredini police s najjeftinijom robom. Džunior je u policijskoj
službi proveo manje od dva sata, ali je znao da je to loša ideja. Ako Karver popusti pred
odrtavelom ispičuturom, ostali manje odvratni kupci tražiće isti ustupak.
Fredi Denton se po svemu sudeći slagao s njim. „Ne čini to, rekao je Džonu Karveru.
Zatim se obratio Verdrou, koji ga je posmatrao zakrvavljenim očima kao krtica zahvaćena
šumskih požarom. „Ne znarii da li ti je ostalo dovoljno ispravnih moždanih ćelija da pročitaš
natpis, ali znam da si čuo gospodina: danas nema alkohola. Hvataj maglu. Prestani da poganiš
ovo mesto.
„Ne možete tako, policajče, reče Sem. Ispravio se do pune visine od sto šezdeset pet
centimetara. Nosio je prljave pantalone, majicu Led Cepelina i stare iscepane papuče. Činilo se
da se poslednji put ošišao kad je Buš Drugi dobro stajao u istraživanjima javnog mnjenja. „Imam
svoja prava. Ovo je slobodna zemlja. Tako piše u ustavu nezavisnosti.
„U Milu, ustav više ne važi, reče Džunior. Nije ni znao koliko su njegove reči
proročanske. „Kidavela, i to brzo. Bože, zaista se lepo osećao! Za dan se uspeo od trnja do
zvezda!
„Ali...
Semova donja usna je drhtala, dok je pokušavao da smisli još neki argument.
Džunior je s odvratnošću i fascinacijom posmatrao kako se starčeve oči vlaže.
Ispružio je ruke. Drhtale su još više od njegovih usana. Smislio je samo jedan argument,
ali mu je bilo teško da ga iznese pred publikom. Učinio je to, zato što nije imao drugog izbora.
„Stvarno mi je potrebno, Džoni. Ne šalim se. Samo malo, da ruke prestanu da mi se tresu.
Dugo će mi trajati. Neću praviti nikakve probleme. Kunem se majčinim imenom da ću otići pravo
kući.“ Štrokavi Sem je stanovao u kolibi smeštenoj u zapuštenom, golom dvorištu posejanom
autodelovima.
„Možda bi trebalo...“, poče Džon Karver.
Fredi nije obraćao pažnju na njega. „Štrokavi, nikad u životu nisi rastegao flašu.“
„Ne zovi me tako!“, povikao je Sem Verdro. Rasplakao se. Suze su mu potekle niz
obraze.
„Šlic ti je otkopčan, starkeljo“, reče Džunior. Udario je starca prstom po opuštenom
podvaljku i štipnuo za nos, kad je spustio pogled na prljave pantalone.
To je bio štos iz osnovne škole, ali je još prolazio. Džunior je čak zapevao staru pesmicu:
„Prljavko, odrpanko, štipnuo sam te za nos!“ Fredi Denton se nasmejao, sa još nekoliko
posmatrača. Čak se i Džoni Karver osmehnuo, iako nevoljno.
„Hvataj maglu, Štrokavf, rekao je Fredi. „Dan je divan. Ne želiš da ga provedeš u ćeliji.“
Nešto možda pominjanje uvredljivog nadimka Štrokavi, štipkanje za nos, a najverovatnije
i jedno i drugo razgorelo je davno zatomljenu vatru koja je plašila Semove drugare u doba kad je
pre četrdeset godina bio drvoseča na kanadskoj strani Merimaka. Starčeve usne i ruke su bar
privremeno prestale da drhte. Oči su mu zablistale. Zagledao se u Džuniora i pročistio grlo na
prezriv način. Kad je progovorio, nije zvučao nimalo nerazgovetno.
„Jebi se, momče. Nisi ti nikakav policajac, baš kao što nisi bio nikakav igrač fudbala.
Kako sam čuo, nisi uspeo da uñeš ni u rezervni tim na koledžu.“ Obratio se Dentonu.
„A ti, zameniče Dag. Nedeljna prodaja je legalna posle devet časova. Tako je još od
sedamdesetih godina i to je kraj te priče.“
 Pogledao je Džonija Karvera. Džonijev osmeh je iščezao. Radoznalci su se ućutali.
Jedna žena je pokrila usta rukama.
„Imam novac, legalno sredstvo plaćanja. Uzeću ono što mi pripada.“ Krenuo je.
Džunior ga je ščepao za košulju i zadnjicu. Okrenuo ga je i poneo ka prednjem delu
radnje.
„Hej!“, povikao je Sem, bacakajući se nogama iznad starih, nauljenih dasaka.
„Sklanjaj ruke s mene! Sklanjaj jebene ruke...
Džunior je izašao iz prodavnice i krenuo niza stepenice, držeći starca pred sobom.
Bio je lak kao vreća perja. I Hriste, kako jeprdeol Trttrttrt, kao prokleta mašinka!
Stabi Norman je parkirao svoj teretni kombi na pločniku ispred radnje. Dostavno vozilo je
imalo natpis PRODAJEM I KUPUJEM NAMEŠTAJ i NAJBOLJE CENE ZA STARINE na
bočnim stranama. Stabi je stajao pored njega i s nevericom posmatrao nesvakidašnji prizor.
Džunior nije oklevao. Tresnuo je staru pijanduru o kombi.
Džunioru nije palo na pamet da je možda ubio smrdljivog matorca, sve dok Štrokavi Sem
nije pao kao proštac. Skotrljao se u slivnik. Jedan udarac u kombi nije bio dovoljan da ubije ili
ućutka Sema Verdroa. Kriknuo je i počeo da plače.
Podigao se na kolena. Grimizna boja se širila njegovim licem i lobanjom. Obrisao je nešto
krvi s lica. S nevericom je gledao vlažne, crvene prste.
Pešački saobraćaj je u potpunosti zamro, kao da su svi iznenada počeli da se igraju statua.
Prolaznici su raširenih očiju posmatrali čoveka na kolenima, sa ispruženom, krvavom rukom.
„Tužiću čitav jebeni grad zbog policijske brutalnosti!" urliknuo je Sem.
„POBEDIĆU“
Fredi je sišao niza stepenice i stao pored Džuniora.
„Slobodno reci“, obratio mu se Džunior.
„Šta da ti kažem?“
„Da sam preterao.“
„Nikako. Čuo si šta je Pit rekao. Nemoj da trpiš ničija sranja. Obavio si dobar posao,
partneru.“
Partneru! Džunioru je zaigralo srce u grudima.
„Ne možete da me izbacite ako imam para!“, besneo je Sem. „Ne smete da me tučete! Ja
sam američki grañanin! Videćemo se na sudu!“
„Želim ti sreću, što se toga tiče“, reče Fredi. „Sudnica je u Kasl Roku. Put do tamo je,
kako sam čuo, zatvoren.“
Podigao je starca. Sem je krvario iz nosa. Krv je natapala košulju. Fredi je posegnuo za
plastičnim lisicama, zataknutim za pojas (Moram da ih nabavim, sa zavišću će Džunior).
Trenutak kasnije su se našle na Semovim zglobovima.
Fredi se obratio posmatračima onima na ulici i na vratima prodavnice. „Ovaj čovek je
uhapšen zbog remećenja javnog reda i mira, ometanja policajca pri vršenju službene dužnosti i
napada na službeno lice!“, saopštio je snažnim glasom, koji je Džuniora podsetio na dane
provedene na fudbalskom igralištu. Dentonovo dobacivanje iz prikrajka uvek ga je nerviralo. Sad
je zvučalo divno.
Izgleda da sazrevam, pomisli Džunior.
„Uhapšen je i zbog kršenja zabrane prodaje i konzumiranja alkohola, koju je uveo šef
policije Randolf. Dobro ga pogledajte!“ Fredi je prodrmao Sema. Krv je kapala sa starčevog lica i
prljave kose. „Suočavamo se sa ozbiljnom krizom, narode. U gradu je novi šerif, odlučan da drži
situaciju pod kontrolom. Naviknite se na to.
Prilagodite se. Savetujem vam da prihvatite i zavolite nova pravila. Siguran sam da će sve
biti u redu, ako ih budete poštovali. Ako ih budete kršili...“ Pokazao je na Semove plastikom
vezane ruke na leñima.
Nekolicina ljudi je aplaudirala. Taj zvuk je na Džuniora Renija delovao kao hladna kišica
na kraju sparnog dana. Osetio je mnoštvo pogleda na sebi kad je Fredi počeo da sprovodi
okrvavljenog starca. Ljubopitljivi pogledi sugrañana su ga golicali kao prsti po vratu. Okrenuo se
i suočio s Delom Barbarom. Hladno ga je posmatrao, u društvu urednice lokalnih novina. Barbara
ga je dobro izmlatio one večeri na parkiralištu. Isprašio je svu trojicu, dok brojčana prednost nije
počela da odnosi prevagu.
Dobro raspoloženje je hlapelo. Osećao je kako uzleće s njegove glave kao uznemireno
jato ptica ili slepih miševa sa zvonika.
„Šta ti ovde tražiš?“, pitao je Barbaru.
„Imam bolje pitanje“, oglasila se Džulija Šamvej, s karakterističnim, napetim osmehom.
„Šta ti ovde radiš. Maltretiraš čoveka tri puta lakšeg i tri puta starijeg od sebe?“
Džunior nije znao šta da kaže. Krv mu je pojurila u glavu. Razlila se po obrazima.
Zamislio je novinarsku kučku u Makejnovoj ostavi, kako pravi društvo Endži i Dodi. I za
Barbaru bi se tamo našlo mesta. Položiće ga preko novinarske kučke.
Izgledaće kao da uživaju u staromodnom ñihañiha.
Fredi mu je pomogao. Pribrano je progovorio. Imao je izraz bezosećajnog policajca,
kakav se može videti u čitavom svetu. „Sva pitanja o policijskom postupanju možete postaviti
novom šefu, gospoja. Ne bi bilo loše da što pre shvatite da smo prepušteni sami sebi. U sličnim
situacijama je ponekad neophodno pribeći nasilnim merama, primera radi.“
„Ljudi prepušteni sami sebi ponekad učine nešto zbog čega kasnije zažale“ odvrati
Džulija. „Obično na početku zvanične istrage.“
Krajevi Fredijevih usana su se obesili. Poterao je Sema niz trotoar. Džunior se obratio
Barbiju posle kraće pauze. „Pazi šta pričaš u mom prisustvu i pazi gde ideš.“ Upro je palcem u
sjajnu značku. „Perkins je mrtav. Ja predstavljam zakon.“
„Džuniore“, reče Barbi, „ne izgledaš najbolje. Da li si bolestan?“ Mladić ga je odmerio za
nijansu preširokim zenicama. Okrenuo se i pošao za novim partnerom.
Stiskao je pesnice.
Ljudi su skloni da u trenucima krize traže oslonac u porodici, vernici i nevernici
podjednako. U Česters Milu, tog jutra nije bilo iznenañenja za vernike. Pajper Libi je
propovedala nadu u Kongregacionoj crkvi, dok je Lester Kogins propovedao o vatrama pakla u
Crkvi Isusa Spasitelja. Obe bogomolje su bile dupke pune.
Pajper se opredelila za Jevanñelje po Jovanu: Novu vam zapovest dajem: da ljubite jedan
drugog, kao što vas ja ljubih, da se i vi ljubite meñu sobom. Podsetila je narod u klupama
Kongregacione crkve na značaj molitve u strašnim vremenima.
Skrenula im je pažnju je na utehu i snagu koju će u njoj pronaći. Poručila im je da je
najvažnije da se u kriznim vremenima što više vole i pomažu.
„Bog nas iskušava, nama nepojamnim stvarima“, rekla je. „Ponekad nam šalje bolest.
Ponekad je to neočekivana smrt voljene osobe.“ Pogledala je Brendu Perkins sa saosećanjem.
Sedela je oborene glave, u crnoj haljini, sa sklopljenim rukama u krilu. „Suočavamo se s
neobjašnjivom preprekom koja nas je odsekla od ostatka sveta. Ne razumemo je, kao što ne
razumemo bolest, tugu ili neočekivanu smrt voljenih ljudi. Pitamo Boga zašto se to dogaña. Evo
šta je odgovorio Jovu u Starom zavetu: ’Da li si bio tu kad sam stvorio svet?’ U Novom,
prosvećenijem zavetu, Isus govori učenicima: ’Volite jedan drugog, kao što sam ja voleo vas’ To
moramo raditi danas i svakog dana, dok se ovo čudo ne okonča. Volite se.
Pomažite se. Čekajte da iskušenje proñe, kao što božja iskušenja uvek prolaze.“ Lester
Kogins se odlučio za Brojeve (deo Biblije ne tako poznat po optimizmu): Ako li ne učinite tako,
gle, zgrešićete GOSPODU, i znajte da će vas greh vaš stići.
Lester je, kao i Pajper pomenuo ideju iskušenja neprolazni duhovni hit u svim velikim
istorijskim papazjanijama ali je najviše vremena posvetio zaraznoj pošasti greha, i načinu na koji
se Bog obračunava s takvim zopačenjima. Stiskao ih je Svojim Prstima, kao što čovek stiska
neprijatnu bubuljicu, sve dok ne istisne beličasti gnoj kao svetu pastu za zube.
Lester je tog dana bio naročito blagoglagoljiv, možda i zato što je, u jasnoj svetlosti
divnog oktobarskog sunca, bio više nego ubeñen da je greh zbog kog je grad kažnjen njegov.
Mnogo vernika je zaplakalo. Krici Da, Gospode! neprestano su dopirali iz različitih delova crkve.
Lester je, u trenucima nadahnuća, dobijao nove ideje tokom propovedi. Jedna mu je danas sinula.
Smesta ju je izrazio, bez trunke oklevanja. Razmišljanje nije bilo potrebno. Neke stvari su
jednostavno previše divne i sjajne da bi bile pogrešne.
„Ovog popodneva ću izaći na mesto susreta Stodevetnastice i misteriozne Božje kapije“,
rekao je.
„Da, Isuse! kriknu uplakana žena. Drugi su izražavali slaganje tapšanjem.
„Oko dva po podne ću kleknuti na kolena na pašnjaku. Pomoliću se Bogu da podigne ovu
nesreću.“
Odgovorili su mu još glasniji uzvici Da, Gospode, Da, Isuse i Bogzna.
„ Ali prvo...“ Lester je podigao ruku s kojom se bičevao po golim leñima u posleponoćnoj
tmini. „Prvo ću se pomoliti zbog GREHA koji je prouzrokovao ovoliku MUKU, TUGU i
PATNJU! Da sam sam, Bog me možda ne bi čuo. Da sam s dvojicom, trojicom ili petoricom,
Bog me možda ni tada ne bi čuo. Hoćete li da kažete amin“
Hteli su. Poslušali su ga. Svi su podigii ruke. Ljuljali su se levodesno, zahvaćeni božjom
groznicom.
„Ali, ako se SVI pojavite ako se pomolimo u kolu, u božjoj travi, pod božjim plavim
nebom... pred očima vojnika koji tvrde da čuvaju delo pravedne božje ruke... ako se SVI pojavite,
ako se SVI pomolimo zajedno, možda ćemo dopreti do dna ovog greha, možda ćemo ga iščupati i
izneti na svetlo dana, gde će umreti i izvesti čudo svemogućeg Boga! HOĆETE LI DOĆI!
HOĆETE LI KLEKNUTI SA MNOM?“
Naravno da će doći. Naravno da će kleknuti. Narod je uživao u iskrenom obraćanju
Svevišnjem, kako u dobrim tako i u lošim vremenima. Orkestar je zasvirao „Dobro je sve što naš
Bog od nas zatraži“, s prečasnim Lesterom na vodećoj gitari. Narod je prihvatio pesmu, koja se
digla do visokih tavanskih greda.
Džim Reni je bio tamo, naravno. Big Džim će se postarati za razmeštaj kola na parkingu.
DOSTA S TAJNOVITOŠĆU! OSLOBODITE ČESTERS MIL!
DEMONSTRIRAJTE!!!!
GDE? Na farmi Dinsmorovih na Stodevetnaestici (Potražite OLUPINU KAMIONA i
TLAČITELJE U UNIFORMAMA)!
KADA? U DVA PO PODNE, PO ITV-u (Istočnom tlačiteljskom vremenu)!
KO? Ti, i svaki prijatelj kog dovedeš! Poruči im DA ŽELIMO DA PREDSTAVIMO
NAŠU PRIČU MEDIJIMA!
Reci im DA HOČEMO DA ZNAMO KO NAM JE OVO UČINIO!
I ZAŠTO!
Najvažnije je da im saopštimo DA HOĆEMO NAPOLJE!!!
Ovo je NAŠ GRAD! Moramo da se borimo za njega!
MORAMO DA GA POVRATIMO!!!
Spremili smo neke transparente. Postarajte se da donesete svoje (ne zaboravite da
uvredljivi i neukusni sadržaji štete našoj stvari).
BORITE SE PROTIV SILE I NEPRAVDE!
NATRUAJTE NOS GLAVONJI!
Komitet za osloboñenje Česters Mila.
Ako je neko u gradu mogao prihvatiti staru ničeovsku poslovicu
„Sve što me ne ubije, čini me jačim“ kao svoj slogan, to je bio Romeo Berpi, prevarant s
elvisovski šljaštećom odećom i šimi čizmama s rastegljivim sarama.
Ime je dugovao romantičnoj francuskoameričkoj majci, a prezime konzervativnom
jenkijevskom ocu, praktičnom do škrtosti. Romeo je preživeo detinjstvo puno nemilosrdnog
podsmevanja i batina da bi postao najbogatiji čovek u gradu. (Pa...ne baš. Big Džim je bio
najbogatiji čovek u gradu, ali je najveći deo njegovog bogatstva morao biti skriven). Romi je
posedovao najveću i najunosniju robnu kuću u državi. Potencijalni partneri u poduhvatu su mu
osamdesetih rekli da je lud što će je krstiti ružnim imenom kao što je Berpis. Romi im je odvratio
da mu ime neće naškoditi, kad nije naškodilo Berpi Sids. Pokazalo se da je imao pravo.
Najprodavanija stvar na letnjim rasprodajama bila je majica s natpisom SREŠĆEMO SE I
PREZALOGAJITI KOD BERPIJA. Kako vam se to dopada, bankarčine sparušena uma!
Požnjeo je veliki uspeh zato što je uočavao i koristio prilike za zaradu, bez milosti i
zazora. U nedelju ujutru, nedugo pošto je video kako odvode Štrokavog Sema u buvaru, uočio je
jednu takvu priliku. Neće vam promaći, ako za njima tragate.
Romeo je primetio decu koja lepe postere. Bili su vešto urañeni na kompjuteru.
Deca, uglavnom na biciklima i skejtbordovima, hitro su oblepljivala Glavnu ulicu.
Demonstracije na Stodevetnaestici. Romeo je hteo da zna ko je to smislio.
Prišao je jednom klincu i pitao.
„To je moja ideja“, rekao mu je Džo Maklači.
„Zavitlavaš me?“
„Ne zavitlavam te“, odvrati Džo.
Romi je dao pet dolara klincu. Nije se obazirao na dečakove proteste. Gurnuo mu je
zelembaća u zadnji džep. Novac u zamenu za informaciju, to je poštena razmena. Pretpostavio je
da će narod poći na dečje demonstracije. Žudeli su za prilikom da iskažu strahove, ozlojeñenost i
pravednički gnev.
Romeo je, nedugo nakon rastanka sa Strašilom Džoom, čuo kako ljudi pričaju o
popodnevnom molitvenom saboru, koji će održati prečasni Kogins, na istom božjem mestu i u
isto božje vreme.
Pred Romeovim očima je blesnuo znak, s natpisom DOBRA PRILIKA ZA ZARADU.
Pohitao je u robnu kuću, u kojoj nije bilo mnogo posla. Ljudi su obavljali nedeljnu
kupovinu u Fud Sitiju ili u samoposluzi kod benzinske pumpe. Samo manjina meštana je bila
raspoložena za kupovinu. Većina je bila u crkvama ili su gledali vesti na televiziji u svojim
domovima. Tobi Mening je stajao za kasom. Gledao je CNN na minitelevizoru na baterije.
„Isključi to sokoćalo i zatvori kasu“, rekao je Romeo.
„Zaista, gospodine Berpi?“
„DA. Izvadi veliki šator iz magacina. Lili će ti pomoći.“
„Šator za veliku letnju rasprodaju?“
„Tu bebicu“, rekao je Romeo. „Podići ćemo ga na pašnjaku na kom je pao avion Čaka
Tompsona.“
„Na polju Oldena Dinsmora? Šta ćemo ako nam bude tražio novac?“ „Platićemo mu.“
Romeo je raćunao. U radnji je prodavao sve i svašta, uključujući i bakaluk.
Imao je hiljadu pakovanja hepi boj kobasica u industrijskom frižideru iza radnje.
 Kupio ih je u sedištu Hepi boja na Rod Ajlandu (kompanija više ne postoji, zbog
problema s mikrobima, hvala bogu pa nije bila ešerihija koli). Planirao je da ih proda turistima i
meštanima za Četvrti jul. Prokleta recesija ga je u dobroj meri osujetila u toj nameri. Bilo mu je
žao da ih baci. Tvrdoglavo ih se držao, kao poslovični majmun koji stiska orah. Sad će možda...
Služićemo ih na onim štapićima iz Tajvana, pomislio je. Još imam milijardu tih kopilana.
Krstiće ih nekim slatkim imenom, kao štoje „kobaje za nabadanjec.
Utrapiće i sto pakovanja jami tami limunade i limejd praha, još robe sa sniženja na kojoj
je mislio da će pretrpeti gubitke.
„Popakovaćemo i sve blu rinoe. Mozak mu je grozničavao radio kao digitron. To mu je
prijalo.
Tobi je zvučao uzbuñeno. „Šta imate na umu, gospodine Berpi?“ Romi je u glavi vrteo
spisak stvari koje je hteo da otpiše kao gubitak. Jeftini, šareni, papirnati točkići... vatromet
preostao od Četvrtog jula... bajati slatkiši čuvani za Noć veštica...
„Tobi“, rekao je, „priredićemo najveći piknik koji je ovaj grad ikada video. Mrdaj.
Imamo mnogo posla.“
Rasti je obilazio bolnicu s dr Heskelom, kad je vokitoki, koji je nosio na Lindino
navaljivanje, zakrčao u njegovom džepu.
Glas joj je bio slab, ali razgovetan. „Rasti, ipak moram da idem. Randolf kaže da će ovog
popodneva pola grada biti kod prepreke na Stodevetnaestici. Neki će otići na molitveni sabor, a
neki na demonstracije. Spremi se za navalu pacijenata sa stomačnim tegobama, Romeo Berpi će
razapeti šator i prodavati kobasice.“ Rasti je zarežao.
„Moraću da ostavim decu Marti.“ Zvučala je branilački i zabrinuto, kao žena koja zna da
dogañaji prevazilaze njene moći. „Upoznala sam je s Dženelinim problemom.“
„Dobro.“ Znao je da će ostati kod kuće, ako joj tako kaže... tako bi samo razgoreo njenu
zabrinutost, baš kad je počela da gasne. Ako se gomila stvarno skupi tamo, njeno prisustvo će biti
neophodno.
„Hvala ti“ rekla je. „Hvala ti na razumevanju.“
„Seti se da pošalješ psa s devojčicama kod Marte, reče Rasti. „Znaš šta je Heskel rekao.
Doktor Ron Heskel Čarobnjak jutros se plemenito poneo prema porodici Everet.
Hrabro se držao od početka krize. Rasti to nije očekivao. Zbog toga ga je još više cenio.
Po starčevim opuštenim usnama i kolutovima oko očiju zaključio je da plaća veliku cenu.
Čarobnjak je bio suviše star da bi odgovorio zahtevima medicinske krize, više mu je odgovaralo
dremanje u lekarskoj sobi na trećem spratu. Na medicinskom frontu je ostalo malo boraca: Rasti,
Čarobnjak, Džini Tomlinson i Tvič. Nesreća je htela da se Kupola spusti divnog subotnjeg jutra
kad su svi koji su mogli napustili grad.
Heski je prošle noći ostao u bolnici sve do jedanaest ujutru, s Rastijem, iako se bližio
sedamdesetoj. Mlañi pomoćnik ga je doslovce izbacio iz bolnice. Stari doktor se vratio u sedam
ujutru, kad su Rasti i Linda stigli s kćerkama. Doveli su i Odri, koja je pribrano prihvatila novu,
bolničku sredinu. Džudi i Dženel su obilazile oko velikog psa. Mazili su ga, da bi se smirile.
Starija devojčica je izgledala vrlo uplašena.
„Sta ćemo s psom?, pitao je Heskel. Klimnuo je kad mu je Rasti objasnio njegovu ulogu.
Stari doktor se obratio Dženel: „Pregledaću te, srdašce.
„Da li će me boleti?, zabrinuto je pitala devojčica.
„Neće, ako te ne zaboli zub zbog jedenja slatkiša koji ćeš dobiti posle pregleda.
Odrasli su ostavili devojčice i psa u ambulanti i izašli u hodnik, kad je pregled bio gotov.
Doktor je delovao snuždeno. Kosa mu je nekako posedela preko noći.
„Kakva je tvoja dijagnoza, Rasti?, pitao ga je Heskel.
 „Padavica. Mislim da je izazvana uzbuñenjem i brigom, iako Odri cvili već mesecima.
„Tako je. Počećemo zarontinom. Slažeš li se?
„Da. Rasti je bio dirnut pitanjem. Počeo je da se kaje zbog nekih zlobnih reči i pomisli na
Heskelov račun.
„Gledaj da se pas što reñe odvaja od nje, jel’ važi?
„Važi.
„Kako je, Rone?, pitala je Linda. Nije očekivala da će otići na posao. Planirala je da
provede čitav dan igrajući se s devojčicama.
„Dobro je, reče Heskel. „Mnogo dece pati od napada padavice. Najveći broj ima samo
jedan ili dva. Neka imaju više. Posle nekoliko godina prestanu. Retko kad ostavljaju trajnu štetu.
Lindi je vidno laknulo. Rasti se nadao da nikad neće saznati ono što joj Heskel nije rekao:
da bolest kod neke, dece preñe u ozbiljniju fazu. Napadi u toj fazi mogu da nanesu trajnu štetu.
Mogu i da ubiju.
Linda ga je pozvala kad je završio jutarnji obilazak (u bolnici je bilo samo petšest
pacijenata, jedna novopečena mama, bez komplikacija), baš kad se nadao da će na miru popiti
kafu, pre nego što ode do doma zdravlja.
„Siguran sam da se Marta neće buniti zbog Odi, rekla je.
„Dobro je. Da li ćeš nositi policijski radio na dužnosti?
„Da, naravno.
„U tom slučaju, daj svoj vokitoki Marti. Podesi ga na dogovoreni kanal. Dotrčaću ako se
nešto desi Dženeli.
„U redu. Hvala ti, kolačiću. Ima li nade da se pojaviš na granici atara ovog popodneva?
Rasti je razmišljao o tome, kad je Dagi Tvitčel naišao. Zatakao je cigaretu za uvo.
Hodao je na svoj boli me uvo način. Rasti je po njegovom izrazu lica zaključio da je
zabrinut.
„Možda ću moći da uhvatim krivinu na jedan sat. Ništa ne obećavam.
„Shvatam. Baš bih volela da te vidim.
„I ja tebe. Pazi se tamo. Upozori ljude da ne jedu kobasice. Verovatno su provele deset
hiljada godina u Berpijevom zamrzivaču.
„Takvi su njegovi poslovni potezi, reče Linda. „Prekidam vezu, slatkišu. Trudiću se da te
pronañem u gomili.
Rasti je gurnuo vokitoki u džep bele bluze. Obratio se Tviču. „Šta ima novo?
Sklanjaj tu cigaretu s uva. Ovo je bolnica.
Tvič je izvukao cigaretu iz njenog počivališta. Pogledao je s interesovanjem. „Hteo sam
da je popušim pored skladišta.
„To nije najbolja ideja, reče Rasti. „Tamo čuvamo zalihe gasa.
„To sam hteo da ti kažem. Najveći broj rezervoara nije na svom mestu.
„Sereš. Govorimo o ogromnim rezervoarima. Mislim da primaju po dvanaest ili petnaest
hiljada kubnih metara gasa.
„Šta hoćeš da kažeš? Da ne mogu da ih izbrojim?
Rasti je protrljao čelo. „Trebaće nam mnogo gasa, ako nepoznati počinioci ne skinu polje
sila posle tričetiri dana.
„Misliš da ne znam, odvrati Tvič. „Prema inventarskoj kartici, u skladištu treba da ima
sedam štenaca, izbrojao sam samo dva. „Zašto bi neko to učinio?
„Ne znam, Glavonjo. Bilo kako bilo, drugo skladište je puno najvažnijih bolničkih
potrepština, opreme za vrtlarstvo i ureñenje okoline. U njemu su svi alati i preparati na broju,
osim jebenog ñubriva.
 Rasti nije mario za ñubrivo, već za gas. „Pa poslužićemo se gradskim zalihama, ako
zapne.
„Moraćeš da se izboriš s Renijem.
„Sumnjam da će doći do sukoba. Zaboravljaš da je Keti Rasel njegova jedina nada za
posustalu čuku. Ima li ikakve šanse da ovog popodneva zbrišem na neko vreme?
„To će zavisiti od Čarobnjaka. Izgleda da je on glavnokomandujući.
„Gde je?
„Spava u foajeu i hrče kao šašav. Hoćeš li da ga probudim?
„Nemoj, reče Rasti. „Pusti ga da spava. Prestaću da ga zovem Čarobnjakom.
Mislim da zaslužuje bolji tretman, zbog načina na koji radi otkad se ono sranje spustilo.
„Hai, sensei. Dostigli ste viši nivo prosvećenosti.
„Napasi mi se, zalembaću, reče Rasti.
Pogledajte ovo, dobro pogledajte.
Sad je pola tri po podne. Svanuo je predivni jesenji dan u Česters Milu. Da štampa nije
bila sprečena da prisustvuje, našla bi se u raju za fotografisanje, ne samo zbog usplamtelih krošnji
drveća. Uzapćeno gradsko stanovništvo se preselilo na pašnjak Dinsmorove farme. Olden je hitro
dogovorio naknadu za korišćenju polja s Romeom Berpijem. Okretni preduzimač je izvadio
šeststo dolara. Obojica su bili zadovoljni. Seljak zato što se iscenkao znatno preko prvobitno
ponuñenih dvesta dolara, a Romeo zato što je bio spreman da plati i hiljadu, da je morao.
Olden nije uzeo ni cent od demonstranata i bogomoljaca. To ne znači da nije dodatno
zaradio. Dinsmor nije pao s kruške, niti je sisao vesla. Kad je čuo šta se sprema, obeležio je veliki
prostor za parking, severno od mesta na koje su pali delovi aviona Čaka Tompsona. Tamo je
posadio suprugu (Šeli), starijeg sina (Olija; sećate li se Olija) i radnika (Manuela Ortegu, Jenkija
od glave do pete).
Zacepio je pet dolara za svako vozilo. Skupio je malo bogatstvo za siromašnog
mlekadžiju koji se poslednje dve godine iz petnih žila trudio da spreči Kihol banku da prigrabi
imanje. Neki su se bunili zbog iznosa, ali ih nije bilo mnogo.
Parkiralište na Frajburškom vašaru je bilo skuplje. Nisu imali izbora. Ne plaćanje je
značilo kilometarsko pešačenje. Mesta za parkiranje pored puta su se očas popunila.
Bio je to čudnovat i upečatljiv prizor, prvoklasni cirkus u kom su obični grañani Mila
igrali glavne uloge. Barbi je stigao s Rouz i Ensom Vilerom (restoran je ponovo zatvoren do
večere samo hladni sendviči, bez porudžbina za roštilj). Ćutke su zevali, posmatrajući metež.
Džulija Šamvej i Pit Friman su fotografisali.
Urednica je stigla da počasti Barbija privlačnim, ali zagonetnim osmehom.
„Šta kažeš, kakva predstava?
Barbi se nacerio. „Stvarno je zadivljujuća.
U prvom cirkuskom krugu behu grañani koji su se odazvali pozivu s plakata Strašila Džoa
i njegove ekipe. Na protestu se pojavio zadovoljavajući broj od dvesta demonstranata. Razgrabili
su šezdesetak transparenata koje su klinci načinili (najpopularniji je bio: PROKLETSTVO,
PUSTITE NAS NAPOLJE!!).
Veliki broj ljudi je došao sa svojim natpisima. Džou se najviše svideo onaj sa zatvorskim
rešetkama preko mape Mila. Lisa Džejmison ga nije samo držala, već ga je neumorno dizala i
spuštala. I Džek Evans je bio tamo. Izgledao je bledo i skrhano. Njegov transparent je sadržao
mnogo fotografija supruge koja je juče nasmrt iskrvarila u sopstvenom domu. Vrišteći natpis je
poručivao:
KO JE UBIO MOJU ŽENU?
Strašilo Džo je saučestvovao s njim... ali se još više divio moćnom transparentu! Kad bi
novinari samo mogli da ga vide, napunili bi gaće od sreće.
Džo je organizovao demonstrante u velikom krugu koji se okretao ispred Kupole,
prepoznatljive po stroju mrtvih ptica sa čestersmilske strane (vojnici su sklonili ptičje crkotine u
Motonu). Krug je svim Džoovim ljudima tako je razmišljao o njima dao priliku da mašu
transparentima prema stražarima koji su stajali okrenuti leñima. To je izluñivalo gomilu. Dečak je
delio odštampane slogane za klicanje.
Napisao ih je s idolom Benija Drejka u skejtbordingu, Nori Kalvert. Nori nije samo bila
odvažna i drska na dasci, već je imala dara za sklapanje jednostavnih i upečatljivih rima. Smislila
je: Haha-Ha! Hibihi! Česters Mil se mora osloboditi! i: Skupite hrabrost i priznajte! Vi ste to
učinili! S velikim žaljenjem je odbacio jedno od Norinih remekdela: Razvežite nam usta!
Razvežite nam usta! Dozvolite nam da pričamo sa novinarima, pederčine! „Moramo da budemo
politički korektni, pravdao se. Stalno se pitao da li je Nori Kalvert premlada za poljubac i da li će
dobiti nešto jezika, ako do njega doñe. Nikad nije poljubio devojčicu. Učiniće sve da poljubi ovu,
ako se pokaže da će pocrkati kao bube ispod tegle.
U drugom krugu je bio molitveni sabor prečasnog Koginsa. Vernici su bili u grozničavom
raspoloženju. Hor Hrista Spasitelja je bio pojačan s desetak članova hora iz Kongregacione crkve.
To je bio lep ekumenski gest. Pojali su „Naš Gospod je moćna tvrñava. Pridružio im se dobar
broj meštana, koji su znali pesmu napamet. Njihovi glasovi su se dizali ka plavom nebu bez
oblačka, praćeni Lesterovim oduševljenim poklicima iz molitvenog kruga. Klicao je amin i
aleluja.
Počinjao je i prekidao s pevanjem u savršenom kontrapunktu (iako ne i harmoniji to bi
bilo preterano). Molitveni krug je nastavio da se širi, zahvaljujući meštanima koji su padali na
kolena i odlagali transparente da bi podigli ruke u molitvi. Vojnici su im okrenuli leña, možda
Bog nije.
Najveći i najbezočniji je bio centralni prsten ovog cirkusa. Romeo Berpi je podigao šator
za veliku letnju rasprodaju daleko od Kupole i šezdeset metara istočno od molitvenog kruga.
Odredio je mesto po pravcu duvanja slabašnog povetarca. Hteo je da bude siguran da će dim s
roštilja stići do vernika i demonstranata. Jedini ustupak ovog popodneva je učinio kad je iz
religioznih obzira pristao da utuli ozvučenje. Pesma o životu u palanci Džejmsa Makmartrija nije
se lepo slagala s
„Kako si veliki i „Hoćeš li prići Isusu. Posao je išao dobro, ići će još bolje. Romeo je bio
siguran u to. Kobasice su se raspadale pri kuvanju. Možda će kod nekih izazvati stomačne
tegobe, ali su savršeno mirisale na toplom popodnevnom suncu.
Mirisale su na seoski vašar, umesto na zatvorsku kuhinju. Deca su jurcala okolo sa
šarenim točkovima. Pretila je opasnost da zapale travu na Dinsmorovom pašnjaku ostacima
vatrometa od četvrtog jula. Nije se moglo proći od papirnatih čaša koje su sadržale (bajati) sok od
limunovog praha ili na brzinu skuvanu (još bajatiju) kafu.
Romeo će, kad sve bude gotovo, preko Tobija Meninga platiti nekom klincu, možda i
Dinsmorovom, desetak dolara, da pokupi ñubre. Briga o opštem dobru se uvek isplati. Svu pažnju
je usmerio na opsednutu blagajnu, koja je počivala na praznoj kartonskoj kutiji. Uzimo je
zelembaće, a vraćao kovanice. Tako se u Americi radi, srdašće. Naplaćivao je četiri dolara po
kobaji. Narod je drešio kesu.
Očekivao je da će do zalaska sunca zaraditi tri hiljade, možda i mnogo više.
Evo i Rastija Evereta! Ipak se izvukao! Baš lepo! Hteo je da pokupi devojčice one bi
sigurno uživale na otvorenom. Možda bi zaboravile na svoje strahove kad bi videle gomilu ljudi
koji se dobro zabavljaju. Odustao je od toga, zato što se plašio da bi to bilo preterano uzbuñenje
za Dženel.
 Ugledao je Lindu, baš kad je ona opazila njega. Mahnito je mahala rukama i skakala u
mestu. Ličila je na predvodnicu navijačica, s plavim kikama Neustrašive policajke, koje je uvek
nosila na poslu. Stajala je s Tvičijevom sestrom Rouz i mladićem koji je radio kao kuvar u
restoranu. Rasti se blago iznenadio kad ga je video. Mislio je da je Barbara napustio grad.
Okrenuo je Big Džim Renija protiv sebe. Rasti je čuo za tučnjavu u baru, iako nije bio na
dužnosti kad su učesnici došli u bolnicu, na krpljenje. To je bio rutinski posao. Zakrpio je
dovoljno Dipersovih mušterija za čitav život.
Zagrlio je suprugu. Poljubio ju je u usta, a Rouz u obraz. Prodrmao je kuvaru ruku.
Ponovo su ga predstavile.
„Pogledajte ove kobasice, smrknuto će Rasti. „O, bože.
„Nadam se da ste spremili slobodne krevete, doco, reče Barbi. Svi su se nasmejali.
Neobično je kad se neko smeje u ovakvim okolnostima, ali nisu bili jedini... i, dobri bože,
zašto se ne bi smejali? Ako ne možeš da se smeješ kad stvari poñu po zlu da se smeješ i izvodiš
kerefeke to znači da si načisto mrtav ili da želiš da to budeš.
„Ovde je zabavno, reče Rouz, nesvesna da zabava neće dugo trajati. Frizbi je proleteo kraj
njih. Zgrabila ga je u letu i zavitlala prema Beniju Drejku, koji je skočio da ga ulovi. Bacio ga je
prema Nori Kalvert, koja ga je uhvatila iza leña.
Mala se pravila važna! Vernici u molitvenom krugu su se molili. Mešoviti hor se uskladio
i prešao na večiti broj jedan „Napred, vojnici Hristovi. Devojčica nimalo starija od Džudi je
protrčala pored njih. Haljinica je lepršala oko njenih punačkih nožica. U jednoj ruci je držala
šarenu igračku, a otužnu limunadicu u drugoj.
Demonstranti su kružili u sve širem krugu, pevajući Haha-Ha! Hibihi! Česters Mil se
morao osloboditi! Paperjasti oblačići su plovili ka severu, iznad njih... cepali su se iznad vojnika i
zaobilazili Kupolu. Nebo iznad njih je bilo besprekorno plavo, bez ijednog oblačka. Neki od
meštana na poljani su ih posmatrali i razmišljali o kišama u Česters Milu. Nisu glasno zborili o
svojim zapažanjima.
„Pitam se da li ćemo se zabavljati sledeće nedelje, rekao je Barbi.
Linda Everet se zagledala u njega. To nije bio prijateljski pogled. „Sigurno će se pre toga
nešto...
Rouz ju je prekinula. „Pogledajte tamo. Taj dečak ne bi smeo da vozi ta prokleta kolica
tako brzo prevrnuće se. Mrzim te male terence.
Svi su pogledali put malog trotočkaša s debelim gumama. Posmatrali su kako dijagonalno
grabi preko oktobarske trave. Nije išlo prema njima, ali je sigurno hitalo ka Kupoli. Kretalo se
prebrzo. Neki vojnici su se okrenuli kad su čuli sve jači zvuk motora.
„Hriste bože, valjda neće udariti u nju, zavapila je Linda Everet.
Rori Dinsmor nije udario u nevidljivu prepreku. Bilo bi bolje da jeste.
Hldeja je kao virus prehlade: pre ili kasnije će nekog zakačiti. Glavni štab združenih
oružanih snaga se zarazio. Pojavila se na nekoliko sastanaka kojima je prisustvovao i nekadašnji
Barbijev zapovednik, pukovnik Džejms O. Koks.
Sudbina je htela da se neko u Milu zarazi istom idejom. Nije bilo veliko čudo što je taj
neko bio Rori Dinsmor, daleko najoštrija alatka u porodičnoj kutiji alata Dinsmorovih („Ne znam
na koga se umetnuoc rekla je Šeli Dinsmor kad je Rori iz škole doneo prvu knjižicu sa svim
peticama... nije zvučala ponosito, već zabrinuto). Da je živeo u gradu i da su imali kompjuter, kao
što nisu Rori bi sigurno bio u ekipi Strašila Džoa Maklačija.
Roriju je zabranjeno da prisustvuje karnevalumolitvisaborudemonstracijama.
Nareñeno mu je da ostane kod kuće i hrani krave, umesto da jede sumnjive kobasice i
pomaže na parkiralištu. Rečeno mu je da namaže kravlja vimena beg balzamom, kad ih nahrani.
Mrzeo je taj posao. „Kad sve sike budu lepe i sjajne, reče otac, „očisti ambare i rasturi nekoliko
bala slame.
Kažnjen je zato što se juče primakao Kupoli, iako mu je otac to izričito zabranio.
Nije joj samo prišao, već je i kucnuo, za ime božje. Požalio se majci. Obično je to bio
dobar način da izbegne kaznu, ali ovaj put nije upalilo. „Mogao si da pogineš, rekla je Šeli. „To
nije sve, tata je rekao da si se istrtljao.
„Samo sam pomenuo kuvarevo ime!, negodovao je Rori. Otac se ponovo razljutio.
Stariji brat ga je posmatrao s kvarnim osmehom. Bilo je jasno da se slaže s roditeljima.
„Prepametan si za sopstveno dobro, reče Olden.
Oli je isplazio jezik. Osećao se sigurno iza očevih leña. Šeli ga je videla i opalila po tikvi.
Njemu nije zabranila da uživa u atrakcijama improvizovanog vašarišta.
„Da nisi pipnuo prokleta kolica, rekao je Olden i pokazao na trotočkaš parkiran u senci
izmeñu prvog i drugog ambara. „Nemoj da voziš slamu. Nosi je. To će te osnažiti. Ne tako bistri
Dinsmorovi su potom otišli. Pregazili su polje do Romeove šatre. Ostavili su najpametnijeg člana
porodice s vilama i teglom beg balzama, većom od saksije.
Rori je zlovoljno, ali vredno obavljao poverene mu poslove. Hitri um mu je ponekad
donosio nevolje, ali je bio dobar sin. Nijednom mu nije palo na pamet da odbije da uradi kaznene
zadatke. Isprva uopšte nije razmišljao. Bio je u tom blagoslovenom, tupom stanju koje ume da
bude plodno tle za razmišljanje. Iz njega ponekad niknu najsjajniji snovi i najveće ideje (dobre i
spektakularno loše). Pojave se iznenada i u potpunosti razvijene. Svakoj prethodi dugi, zagonetni
lanac asocijacija.
Počeo je da čisti glavni prolaz u ambaru broj jedan (mrsko trljanje vimena je ostavio za
kraj). Čuo je pucpucpuc, zvuke petardi. Podsetili su ga na puščanu vatru, a ona na očevu pušku u
ormanu. Dečaci nisu smeli da je diraju, bez prisustva odrasli. Vežbali su gañanje ili išli u lov.
Nije bila zaključana. Municija je bila na polici iznad nje.
Ideja se rodila. Rori je pomislio: Mogao bih da probusim rupu u tom čudu. Možda će se
raspući. U glavi mu je blesnula jasna slika balona koji puca kad mu se prinese plamen upaljača.
Bacio je metlu i pojurio u kuću. Imao je mnogo nadahnuća, ali malo rezervi, što je tipično
za pametne ljude (a pogotovo decu). Da je njegov stariji brat došao na sličnu ideju (što nije
mnogo verovatno), pomislio bi: Ako ni avion ni kamion natovaren balvanima u punoj brzini, nisu
mogli da seprobiju kroz nju, kakve šanse ima metak? Razmišljao bi: Već sam kažnjen zbog
neposlušnosti, ovo bi bila neposlušnost na deveti.
Ali... ne, Oliju verovatno to ne bi palo na pamet. Njegove matematičke sposobnosti nisu
prelazile jednostavno množenje.
Rori je već vladao algebrom na nivou koledža. Radio je takve zadatke kao od šale.
Ako bi ga pitali kako bi metak mogao da postigne ono što kamion i avion nisu mogli,
objasnio bi da je udarno dejstvo metka iz vinčesterke mnogo razornije, zato što je sva snaga
usredsreñena na vrhu taneta. Bio je siguran da će upaliti. Ideja je bila neopozivo elegantna kao
svaka matematička j ednačina.
Rori je video svoje nasmešeno (ali ipak skromno) lice na naslovnim stranicama
nacionalnih novina. Biće intervjuisan u Noćnim vestima s Brajanom Vilijamsom.
Sedeće na zelenilom ukrašenoj bini na paradi u njegovu čast, okružen curama vrednim
titule kraljice mature (verovatno u haljinama u bojama državne zastave ili kupaćim kostimima).
Mahaće gomili koja će ga zasipati konfetama. Postaće DEČAK KOJI JE SPASAO ČESTERS
MIL!
Uzeo je pušku iz ormana. Popeo se na hoklicu, da bi dosegao municiju na polici.
Gurnuo je dva metka u magacin (jedan rezervni) i istrčao iz kuće s puškom iznad glave
kao hrabri ustanik (mora se priznati da je aktivirao osigurač, bez trunke razmišljanja). Ključ
jamaha trotočkaša koji nije smeo da vozi visio je u ambaru broj jedan. Držao ga je u zubima dok
je vezivao pušku s nekoliko rastegljivih užadi. Pitao se kakav zvuk će se čuti kad Kupola bude
probijena. Verovatno je trebalo da ponese naušnice za pucanje, s najviše police ormana. Povratak
u kuću nije dolazio u obzir. Nema odustajanja.
Tako vam je s velikim idejama.
Obišao je ambar broj dva. Zastao je za trenutak, da bi ocenio veličinu gomile na polju.
Bio je veoma uzbuñen, ali nije krenuo ka mestu na kom je Kupola presecala drum (tamo gde su
mrlje od jučerašnjih sudara još ružile Kupolu, koja je zbog njih izgledala kao neoprana šoferka).
Možda bi ga neko zaustavio pre nego što je probije. Tada bi, umesto da postane DEČAK KOJIJE
SPASAO ČESTERS MIL, završio kao DEČAK KOJI JE ČITAVU GODINU MASIRAO
KRAVLJE SISE. Prvih nedelju dana bi to radio čučeći. Dupe bi ga suviše bolelo da bi sedeo.
Neko drugi će pobrati lovorike za njegovu sjajnu ideju.
Vozio je dijagonalom putanjom, koja će ga odvesti do Kupole petsto metara od šatora.
Znaće gde da stane po liniji polegle trave, koju su načinile crknute ptice.
Video je kako se vojnici s druge strane prepreke okreću ka brundajćem motoru.
Čuo je uznemirene uzvike vernika na vašaru. Pojanje religioznih pesama je polako
utihnulo.
Najteže mu je pao otac, koji je mahao prljavom džon dir kapom i urlao: „RORI,
PROKLETSTVO, STANI!“
Otišao je predaleko da bi se sad zaustavio. Možda je bio dobar sin, ali nije hteo da stane.
Trotočkaš je pregazio humku. Dečak je poskočio na sedištu. Držao se obema rukama i smejao
kao mahnit. Okrenuo je svoju dir kapu naopako. Nije ni znao da je to učinio. Trotočkaš se nagnuo
i odlučio da ostane uspravan. Gotovo da je stigao do odredišta. Neki vojnik je urlao na njega da
stane.
Rori je to i učinio. Zaustavio se tako naglo da se gotovo prebacio preko upravljača.
Zaboravio je da ubaci prokleti menjač u neutralni položaj. Vozilo se trznulo napred i
udarilo u Kupolu, pre nego što se umirilo. Rori je čuo škripu metala i lomljenje stakla na
farovima.
Vojnici s druge strane barijere su popadali, u strahu da ne budu pregaženi trotočkašem.
Oko je slalo snažne signale mozgu, nesvesno nevidljive prepreke. U živom zidu s druge strane
otvorila se velika šupljina. Vojnici su tako prištedeli napor Roriju da im objasni kako je
neophodno da se odmaknu od mesta moguće eksplozije. Hteo je da postane heroj, ali ne i da
nekog povredi ili ubije.
Morao je da požuri. Najbliži ljudi su bili na parkiralištu i ispod šatre za veliku letnju
rasprodaju. Trčali su ka njemu kao bez duše. Otac i brat su bili meñu njima.
Obojica su mu urlajući nareñivali da odustane od svog nauma.
Oslobodio je pušku elastičnih konopaca. Naslonio je kundak na rame i naciljao na
nevidljivu prepreku, metar i po iznad tri crknuta vrapca.
„Nemoj sinko, toje loša ideja“, povikao je jedan od vojnika.
Rori nije obraćao pažnju na njega, zato što je ideja bila dobra. Ljudi iz šatre i s parkirališta
su bili sve bliži. Neko, Lester Kogins, koji je trčao mnogo brže nego što je svirao gitaru, povikao
je: „U ime boga, sinko, ne čini to!“ Rori je povukao obarač. Nije, samo je pokušao. Zaboravio je
da otkoči osigurač.
Pogledao je preko ramena i ugledao visokog, vitkog sveštenika iz otkačene crkve.
Pretrčao je njegovog porumenelog, zadihanog oca. Košulja e lepršala za njim. Razrogačio
je oči. Kuvar iz Divlje ruže Rouz bio je odmah iza njega. Prišli su na šezdeset metara. Činilo se
da je prečasni tek ubacio u četvrtu.
Rori je otkočio osigurač.
„Nemoj, sinko, nemoj, povikao je vojnik. Čučao je s druge strane Kupole s podignutim
rukama.
Dečak je prenebregao upozorenje. Tako vam je to s velikim idejama. Opalio je.
Ispalio je, na svu nesreću, savršen hitac. Tane je udarilo pravo u Kupolu. Odbilo se i
vratilo kao gumeni metak na uzici. Rori nije osetio bol, kad su mu se dva metalna delića zarila u
levo oko i mozak. Krv je briznula. Curila mu je kroz prste, kad je pao na kolena, stiskajući lice.
„Slep sam! Slep sam!“, vrištao je dečak. Lester je pomislio na stihove iz svete knjige na
kojima se prošle večeri zaustavio: Ludilo,
.....slepota i besnilo.
„Slep sam! Slep sam!“
Lester je sklonio dečakove ruke i ugledao crvenu, zjapeću rupu. Ostaci oka su visila na
Rorijevom obrazu. Okrenuo je glavu ka svešteniku. Razmrljani ostaci su kanuli na travu.
Lester je nakratko zagrlio dečaka, pre nego što ga je njegov otac razdvojio od njega.
Dobro je. Ovo je moralo da se desi. Lester je zgrešio i molio Boga da mu pokaže put ka spasenju.
Svevišnji mu je uslišio molitvu. Znao je šta mu je činiti zbog greha na koji ga je naveo Džejms
Reni.
Slepi dečak mu je pokazao put.
 I OD GOREG IMA GORE

Rasti Everet će se najduže sećati gungule. Pred očima bi mu se uvek ukazala zapanjujuće
jasna slika nagog torza prečasnog Koginsa: avetinjsko beličaste kože i isturenih rebara.
Barbi je sve video, možda zbog zadatka kom se posvetio po naredbi pukovnika Koksa.
Njegovo najupečatljivije sećanje nije se ticalo Koginsa bez košulje, već Melvina Sirlsa koji je
pokazivao na njega, blago nagnute glave. Govor tela se mogao protumačiti kao nismo još gotovi,
sunašce.
Ono čega su se svi sećali, ono što je najtačnije prikazivalo situaciju u kojoj se grad našao,
behu očevi krici. Urlao je grleći ranjenog, krvavog sina. Njegova mati je vrištala: „Da lije s njim
sve u redu, Oldene? DA LI JE S NJIM SVE U REDU?‘ dok se gegala ka mestu nesreće, s
najmanje trideset kilograma viška.
Barbi je gledao kako se Rasti Everet probija kroz obruč radoznalaca kako stiže do Oldena
i Lestera, koji su klečali oko povreñenog dečaka. Otac je grlio sina. Prečasni Kogins je zevao,
razjapljenih usta. Podsećala su na vrata s razvaljenim šarkama. Rastijeva žena je bila pored njih.
Lekarski pomoćnik se bacio na kolena izmeñu Oldena i Lestera. Pokušao je da skloni dečakove
ruke s lica.
Barbi se nije iznenadio kad je video kako ga je Olden snažno udario pesnicom. Krv je
potekla iz medicinarevog nosa.
„Nemoj! Pusti ga da pomogne!, vikala je Rastijeva supruga.
Linda, pomislio je Barbi. Zove se Linda. Ona je policajka.
„Nemoj, Oldene! Nemoj! Linda je spustila ruku na farmerovo rame. Okrenuo se,
očigledno spreman da i nju opauči. Na njegovom licu nije bilo ni trunke razuma.
Preobrazio se u raspamećenu životinju koja brani mladunče. Barbi je krenuo napred da ga
uhvati za ruku, ako zamahne. Sinula mu je bolja ideja.
„Potreban nam je bolničar!, povikao je. Uneo se Oldenu u lice. Pokušao je da mu ukloni
Lindu iz vidnog polja. „Bolničar! Bolničar! Bolni...
Neko ga je uhvatio za kragnu i cimnuo unazad. Jedva da je imao vremena da opazi Mela
Sirlsa, jednog od Džuniorovih drugara, i da shvati da on nosi plavu košulju i značku. Od ovog
nema ničeggoreg, pomisli Barbi. Sirls ga je, kao da hoće da mu pokaže da se prevario, udario
pesnicom po licu, kao što ga je on opaučio one noći na parkiralištu. Promašio je Barbijev nos,
koji je verovatno ciljao. Spljoštio mu je usne o zube.
Sirls je zamahnuo pesnicom, da ga ponovo udari, kad ga je Džeki Vetington, njegova
nevoljna partnerka, uhvatila za ruku. „Ne čini to!, povikala je. „Policajče, ne čini to!“
Neizvesnost je visila u vazduhu, sve dok Oli Dinsmor, u stopu praćen uplakanom,
zajapurenom majkom, nije prošao izmeñu njih i odbacio Sirlsa korak unazad.
Sirls je spustio ruku. „Dobro, rekao je. „Nalaziš se na mestu zločina, šupčino.
Ometaš istragu ili tako nešto.
Barbi je obrisao krvava usta gornjim delom dlana i pomislio: Biće igore. Toje najgore što
ovo nije najgore.
Rasti je čuo samo kako Barbi urla: Bolničar. Ponovio je to. „Bolničar, gospodine
Dinsmor. Ja sam bolničar, Rasti Everet. Dobro me poznajete. Dopustite mi da pregledam vašeg
dečaka.
„Pusti ga, Odene!, zavapila je Šeli. „Pusti ga da se pobrine za Rorija! Olden je olabavio
stisak oko dečaka, koji se ljuljao napred nazad, na kolenima. Rori je ponovo pokrio lice rukama.
Rasti ga je uhvatio za ruke. Polako, polako ih je povukao dole. Nadao se da neće videti ono od
čega je strahovao. Očna duplja je bila krvava i prazna. Iz nje je tekla krv. Mozak iza nje je bio
teško oštećen.
Preostalo, nevideće oko je zurilo u nebesa, u ništa.
Rasti je počeo da skida košulju, ali je sveštenik već nudio svoju. Gornji deo Koginsovog
beličastog, mršavog i crvenim brazdama ispresecanog tela obilato se znojio. Nudio mu je košulju.
„Ne, reče Rasti. „Iscepaj je, iscepaj.
Lester nije odmah shvatio šta se od njega traži. Pribrao se i rascepio košulju po sredini.
Pristizao je i ostatak policijskog kontigenta. Neki od iskusnih policajaca Henri Morison, Džordž
Frederik, Džeki Vetington, Fredi Denton doviknuli su novim specijalnim zamenicima da
pomognu i odmaknu gomilu, da naprave malo mesta. Novi čuvari reda su ih poslušali. Poletno su
se bacili na posao. Neki radoznalci su oboreni. Meñu njima je bila i čuvena mučiteljica braca
Samanta Buši. Nosila je Litl Voltera u elastičnoj nosiljci na grudima. Oboje su zapištali kad je
tresnula na zadnjicu. Džunior Reni ju je preskočio i ne pogledavši je. Zgrabio je Rorijevu majku.
Pokušao je da je podigne, dok ga Fredi Denton nije zaustavio.
„Nemoj, Džuniore, nemoj! To je dečakova majka! Pusti je!“
„Policijska brutalnost!“, drečala je Semi Buši s mesta na kom je ležala na travi.
„Policijska brutalnost...
Džordžija Ru, najmlaña zamenica u policijskoj stanici Pitera Randolfa, stigla je s
Karterom Tibodijem (držali su se za ruke). Stala je na Semine grudi i rekla:
„Umukni, lezbačo.“
Džunior je pustio Rorijevu majku i stao pored Mela, Kartera i Džordžije. Napadno su
odmeravali Barbija. Džunior im se pridružio. Pomislio je da je kuvar kao prokleti novčić koji se
stalno pojavljuje i da bi Baarbi izgledao opasno dobro u ćeliji pored Štrokavog Sema. Palo mu je
na pamet da mu je policijski posao oduvekbio suñen. Nesumnjivo mu je pomogao oko
glavobolje.
Rasti je uzeo polovinu Lesterove razderane košulje. Iscepao je napola. Smotao je krpu i
prislonio preko zjapeće rane na dečakovom licu. Promenio je mišljenje i rekao ocu: „Pritisni je...“
Jedva je govorio. Grlo mu je bilo puno krvi iz polomljenog nosa. Trznuo se.
Okrenuo je glavu i ispljunuo grudvicu krvi na travu. Pokušao je opet. „Pritisni je na ranu.
Stavi ruku na zadnji deo njegovog vrata i stisni“ Omamljeni ali svesni Olden Dinsmor ga je
poslušao. Improvizovana gaza je odmah pocrvenela, ali je dečakov otac i pored toga ostao miran.
Malo posla uvek pomaže. Obično je tako.
Rasti je uzeo preostalo parče košulje od Lestera. „Još!“, rekao je. Prečasni je počeo da
cepa košulju u manje komade. Rasti je podigao Dinsmorovu ruku i sklonio prvu, vlažnu i
beskorisnu gazu. Šeli Dinsmor je vrisnula kad je videla praznu očnu duplju. „O, moj dečače! Moj
dečače!“ Piter Randolf je dotrčao. Huktao je i stenjao.
Ipak je bio daleko ispred Big Džima, koji je zbog oslabele čuke tapkao po pašnjaku za
ostalima, koji su dobrano izgazili polje. Mislio je kako se pilmik na poljani preobrazio u
papazjaniju. Okupljanja će odsad biti moguća samo uz dozvolu. Ako bude odlučivao o tome (a
hoće, vazda je tako bilo), do dozvola će se teško dolaziti.
„Pomerite ove ljudi unazad!“, zarežao je Randolf na policajca Morisona. Nastavio je kad
se Henri okrenuo: „Povucite se nazad, ljudi! Dajte im malo vazduha!“ Gomila je lagano
uzmicala. Barbi je ostao. „Gosgodine Everet... Rasti... da li vam je potrebna pomoć? Kako ste?“
„Dobro sam“, reče Rasti. Barbi je na njegovom licu video sve što je hteo da zna.
Medicinar je bio dobro, ako se izuzme razbijeni nos. Dečak nije, niti če ikad biti, čak i da
preživi. Rasti je prislonio svežu gazu na dečakovu krvavu očnu duplju.
Stavio je očevu ruku preko nje. „Uhvati ga za vrat“, rekao je. „Snažno pritisni.
 Snažno“
Barbi je počeo da uzmiče. Dečak je u taj mah progovorio.
„Noć veštica. Ne možeš... ne možemo...“
Rasti se ukočio dok je savijao još jednu krpu u gazu. Najedanput se vratio u ćerkinu
spavaću sobu. Čuo je Dženelin vrisak. „Velika bundeva je kriva!“ Podigao je pogled ka Lindi. I
ona je čula. Krv je napuštala njene jedre obraze.
Raširila je oči.
„Linda!“, dreknuo jeRasti. „Uzmi vokitoki! Pozovi bolnicu! ReciTviču da pošalje
ambulantna...“
„Požar“, vrisnuo je Rori Dinsmor visokim, drhtavim glasom. Lester se zablenuo u njega,
kao Mojsije u plamteći grm. „Požar! Autobus gori! Svi vrište! Čuvajte se Noći veštica.
Gomila je ćutke slušala dečakove krike. Čak ga je i Džim Reni čuo kad je stigao do ruba
svetine i počeo da se lakta kroz nju.
„Linda!“, povika Rasti. „Dohvati vokitoki! Ambulantna kola su nam neophodna.
Zurila je ispred sebe, kao da je neko snažno udario dlanom o dlan ispred njenog nosa.
Strgla je vokitoki s pojasa.
Rori se zakotrljao po izgaženoj travi. Zadrhtao je.
„Šta se dešava? To je bio otac.
„O, dragi bože, on umire. To je bila majka.
Rasti je prevrnuo uzdrhtalog dečaka koji se bacakao (pokušao je da ne misli na Dženel
dok je to radio, ali je to bilo nemoguće). Rastvorio mu je vilice da bi mu oslobodio disajne
puteve.
„Hajde, ćale“, obratio se Oldenu. „Ne napuštaj me. Stisni mu vrat. Pritisni zavoj na ranu.
Zaustavimo krvarenje.“
Rizikovao je da pritiskanjem dublje utisne krhotine koje su izbile dečaku oko.
Kasnije će o tome brinuti, ako dečak ne izdahne na poljani.
Neki vojnik je konačno progovorio. Bio je blizu, a tako daleko. Tek što je izašao iz
tinejdžerskog doba. Izgledao je prestrašeno i tužno. „Pokušali smo da ga zaustavimo. Nije hteo da
sluša. Ništa nismo mogli učiniti.“ Pit Friman je počastio mladog ratnika gorkim osmehom, dok
mu se nikon klatio na kaišu, u visini kolena. „Mislim da nam je to jasno. Ako i nismo znali pre
ovoga, sad znamo.“
Mel Sirls je zgrabio Barbija za ruku, pre nego što se kuvar izgubio u gomili.
„Skidaj ruke s mene, tiho će Barbi.
Sirls je iskezio zube, u nečem što je trebalo da bude osmeh. „Samo u tvojim snovima,
ništače. Podigao je glas. „Šefe! Hej, šefe!
Namršteni Piter Randolf nestrpljivo se okrenuo ka njemu.
„Ovaj tip mi je smetao dok sam pokušavao da raščistim gužvu. Mogu li da ga uhapsim?
Randolf je otvorio usta, verovatno je hteo da kaže Ne traćimoje vreme. Zatim se osvrnuo
oko sebe. Džim Reni je konačno stigao do grupice koja je posmatrala kako Everet pomaže
dečaku. Odmerio je Barbija kao zmija žabu. Pogledao je Randolfa i gotovo neprimetno klimnuo.
Melu to nije promaklo. Još šire se nacerio. „Džeki? Htedoh reći, policajko Vetington?
Mogu li da pozajmim vaše lisice?
Džunior se cerio sa ostatkom družine. To je bilo bolje nego da gleda dečaka koji krvari, i
mnogo bolje od nadziranje gomile bogomoljaca i dupeglavaca s transparentima. „Došla maca na
vratanca, Barbi reče Džunior.
Džeki je bila sumnjičava. „Pite htela sam da kažem, šefe mislim da je čovek samo
pokušavao da po...
 „Stavi mu lisice, reče Randolf. „Kasnije ćemo videti šta jeste, a šta nije hteo. U
meñuvremenu, želim da ovaj metež prestane. Podigao je glas. „Gotovo je, narode!
Zabavili ste se. Vidite kako se to završilo! A sad svi kućama.
Džeki je skinula plastične lisice s pojasa (nije nameravala da ih preda Melu Sirlsu), kad je
Džulija Šamvej progovorila. Stajala je iza Randolfa i Big Džima (u stvari, drugi gradski otac je
odgurnuo na putu ka središtu dogañaja).
„Ne bih to radila, Randolfe, ako ne želite da policija bude izvrgnuta ruglu na naslovnoj
strani Demokrata. Osmehnula se svojim Mona Liza osmehom. „Tako brzo po vašem stupanju na
najodgovorniju dužnost u gradu.
„O čemu to govorite?, pitao je Randolf. Još dublje se namrštio. Niz ružnih pukotina mu je
osvanuo na licu.
Džulija je podigla fotoaparat. Nešto stariji od Frimanovog. „Imam priličan broj fotografija
na kojima se lepo vidi kako gospodin Barbara pomaže Rastiju Everetu oko ranjenog dečaka i
kako policajac Sirls hvata gospodina Barbaru bez opravdanog razloga... Imam jednu na kojoj
policajac Sirls udara gospodina Barbaru u usta. Takoñe bez opravdanih razloga. Nisam neki
fotograf, ali ta je zaista dobra. Hoćete li da je vidite, šefe? Možete, aparat je digitalan.
Barbi joj se divio, zato što je mislio da blefira. Zašto je držala poklopac fotoaparata u
levoj ruci, kao da ga je upravo skinula, ako je sve dosad fotografisala?
„Laže, šefe, reče Mel. „Pokušao je da me udari. Pitajte Džuniora.
„Mislim da se na mojim fotografijama jasno vidi da je mladi gospodin Reni bio zauzet
smirivanjem gomile i okrenut leñima kad je udarac zadat, reče Džulija.
Randolf je ošinuo pogledom. „Mogu da vam oduzmem aparat, rekao je. „Kao dokazni
materijal.
„Naravno da možete, hitro se složila s njim. „Pit Friman će slikati kako to radite.
Možete uzeti i njegov aparat... ali će svi videti šta ste učinili.
„Na čijoj ste vi strani, Džulija?, pitao je Big Džim. Osmehnuo se najsvirepijim osmehom,
kao ajkula koja se sprema da zagrize pozamašnu zadnjicu nekog plivača.
Džulija mu je uzvratila osmehom, samo što je njen bio nevin i začuñen kao dečji.
„O kakvim stranama govorite, Džejmse? Ima li ovde strana izuzev one, pokazala je na
vojnike, „i ove?
Big Džim je razmišljao. Osmehnuo se i gadljivo mahnuo Randolfu.
„Mislim da ćemo vam ovog puta progledati kroz prste, gospodine Barbara, reče Randolf.
„Teško je snaći se u ovoj gužvi.
„Hvala vam, reče Barbi.
Džeki je uhvatila gnevnog partnera za ruku. „Hajdemo, zameniče Sirls. Gotovo je s ovom
predstavom. Pomerimo ove ljude unazad.
Krenuo je s njom, ali ne pre nego što se okrenuo ka Barbiju. Popreko ga je pogledao i
pripretio prstom. Poručio mu je: Nismo gotovi, sunašce.
Pojavili su se Romeovi pomoćnici Tobi Mening i Džek Evans. Nosili su improvizovano
nosilo od šatorskog krila i šipki za šator. Romi je zaustio da pita šta to doñavola rade, ali se hitro
predomislio. Nek rade šta hoće, piknik je ionako gotov.
Narod se vratio u automobile. Svi su hteli da krenu u isti mah. Predvidljivo, pomisli Džo
Maklači. Savršeno predvidljivo. Većina policajaca je bila zauzeta raspetljavanjem saobraćajne
gužve, iako je čak i gomila klinaca (Džo je stajao s Benom Drejkom i Nori Kalvert) mogla da
zaključi kako novi i unapreñena petorka ne znaju šta rade. Gorke kletve su ispunile vrelu poljanu
(„Zar ne možeš dapomeriš to jebeno čudo NAPRED). Nije bilo besomučnog trubljenja, uprkos
gužvi. Većina ljudi je verovatno bila previše tužna da bi pravila buku.
 Beni reče: „Pogledajte te idiote. Koliko litara benzina će ispustiti kroz auspuhe?
Ponašaju se kao da raspolažu neiscrpnih zalihama.
„Tako je“, reče Nori, žilava curica, palanačka buntovnica s dugom kikom. Sad je bila
bleda, tužna i uplašena. Uhvatila je Benija za ruku. Srce Strašila Džoa se slomilo i namah
sastavilo kad je uhvatila i njega.
„Eno tipa koji je zamalo uhapšen“, reče Beni i pokaza slobodnom rukom. Barbi je s
novinarkom žurio preko polja, ka improvizovanom parkiralištu. Šezdesetak ljudi je radilo to isto.
Neki su malodušno vukli transparente.
„Neustrašiva reporterka nije fotografisala“, rekao je Strašilo Džo. „Stajao sam iza nje.
Stvarno je lukava.“
„Jašta je“, reče Beni, „ali ne bih voleo da budem na njegovom mestu. Pajkani mogu da
rade šta hoće, dok se ovo sranje ne završi.“ Džo se slagao s njim. Novi policajci nisu bili naročito
dobri momci. Džunior Reni, na primer. Priča o hapšenju Štrokavog Sema se brzo širila gradom.
„Šta si rekao?“, Nori je pitala Benija.
„Ništa. Zasad je sve u redu.“ Razmišljao je. „Situacija je prilično dobra. Ali, ako se ovo
nastavi... setite se Gospodara muva?“ Knjiga je bila u školskoj lektiri.
Beni je recitovao: „’Ubijte svinju. Prerežite joj grkljan. Prekoljite je’ Narod policajce
zove svinjama. Reći ću vam šta mislim, pajkanipostaju svinje kad se nañu u dubokom sranju.
Možda zato što se i oni plaše.“ Nori Kalvert se rasplakala. Strašilo Džo ju je obgrlio. Učinio je to
pažljivo, kao da strepi da će oboje eksplodirati. Zagrlila ga je i zarila se licem u njegovu košulju.
Obuhvatila ga je jednom rukom, zato što je drugom još uvek držala Benija. Džo je
pomislio da u životu nije osetio ništa uzbudljivije od njenih suza koje mu natapaju košulju.
Prekorno je pogledala Benija preko Džoovog ramena.
„Izvini“, reče Beni. Potapšao je po leñima. „Nemoj da se plašiš.“
„Ostaoje bez oka! kriknula je. Reči su se gubile u Džoovim grudima. Pustila ga je.
„Ovo više nije zabavno. Ovo nije nimalo zabavno.“
„Nije.“ Džo je govorio glasom čoveka koji je upravo otkrio najveću istinu. „Nije.“
„Pogledajte“, rekao je Beni. Video je ambulantna kola. Tvič se truckao preko
Dinsmorovog polja. Crvena svetla su bleštala na krovu. Njegova sestra, vlasnica Divlje ruže
Rouz, išla je ispred njega. Vodila ga je oko najgorih rupčaga.
Ambulantna kola na poljani, pod sjajnim popodnevnim nebom u oktobru: to je bio
poslednji udarac.
Strašilu Džou više nije bilo do protesta, niti do odlaska kući.
Hteo je samo jedno, da napusti grad.
Džulija je sedela za volanom svog automobila. Nije palila motor. Zato bi traćila benzin,
kad će još dugo ostati na parkiralištu. Nagnula se preko Barbija i otvorila odeljak za rukavice.
Izvadila je staru kutiju cigareta. „Čuvam ih za slučaj nužde, rekla mu je. „Hoćeš li jednu?
Odmahnuo je glavom.
„Da li će ti smetati što pušim? Mogu da sačekam.
Ponovo je odmahnuo glavom. Upalila je cigaretu i ispustila dim kroz otvoreni prozor. Još
je bilo toplo. Pravo miholjsko leto. Ali neće tako doveka biti. Vreme će, najkasnije za nedelju
dana, postati nevaljašno, kako stari ljudi kažu. Možda i neće, pomislila je. Ko bi, doñavola,
mogao znati? Nije sumnjala da bi se meteorolozi rado pozabavili mikroklimom ispod Kupole,
ako duže opstane. S kakvim rezultatima? Jode s Vremenskog kanala ionako ne mogu da predvide
pravac prostiranja snežne oluje. Ti ljudi, po Džulijinom mišljenju, ne zaslužuju više poverenja od
onih što danima mudruju o političkim pitanjima za seratorskim stolom Divlje ruže Rouz.
„Hvala ti što si se zauzela za mene, rekao je. „Izvukla si me iz nevoIje.
 „Dobro me slušaj, srce. Ni izdaleka se nisi izvukao. Šta ćeš da radiš sledećeg puta?
Da li je tvoj prijatelj Koks zvao AUGS? Možda su se zainteresovali za tvoj slučaj, ali
sumnjam da će bilo ko iz portlandske kancelarije u skorije vreme obići Česters Mil.
„Nemoj da budeš takav pesimista. Kupola će možda večeras biti razneta na komade ili će
jednostavno nestati. Ko zna šta će biti?
„Ne bih se kladila. Ovo je maslo vlade, nečije vlade. Sigurna sam da pukovnik Koks to
zna.
Barbi je ćutao. Verovao je Koksu kad je rekao da američka vlada nije odgovorna za
Kupolu. Ne zato što je pukovnik bio vredan svakog poverenja, već zato što je Barbi mislio da
nijedna zemlja, pa ni Amerika nema takvu tehnologiju. Ali, šta je on znao? Poslednji put je pretio
uplašenim Iračanima. Nekoliko puta im je prislonio pištolj na glavu.
Džuniorov prijatelj Frenki Deleseps je pomagao u regulisanju saobraćaja na
Stodevetnaestici. Nosio je plavu policijsku košulju preko farmerki.
U stanici verovatno nije bilo pantalona za njega. Bio je visok kurvin sin. Džulija se stresla
kad je videla pištolj na njegovom boku. Bio je manji od službenih glokova.
Verovatno je bio njegov. Ali, pištolj je pištolj.
„Šta ćeš da radiš ako neko od Hitlerove mladeži navali na tebe?“, pitala ga je, gledajući u
Frenkijevom pravcu. „Oprosti se s žalbama na policijsku brutalnost, ako te odvedu i odluče da
završe započeti posao. U gradu ima samo dva advokata.
Jedan je senilan, a drugi vozi sportski automobil kupljenog od Džima Renija sa žešćim
popustom. Tako sam čula. „Znam da brinem o sebi.“
„Uh, mačo.“
„Šta se dešava s vanrednim brojem tvojih novina? Razumeo sam da će prošle noći biti
gotove.“
„Tehnički gledano, otišao si jutros. I da, gotove su. Nekoliko prijatelja, Pit i ja
postaraćemo se da budu podeljene. Nisam htela da ih delim po praznom gradu.
Hoćeš li da budeš raznosač novina?“
„Hteo bih, ali moram da napravim zilion sendviča. Večeras služimo samo hladnu hranu.“
„Možda ću svratiti.“ Odbacila je polupopušenu cigaretu kroz prozor. Posle kraćeg
oklevanja izašla je napolje i zgazila opušak. Požar na pašnjaku bio bi problem, pogotovo kad se
zna da su nova vatrogasna vozila u Kasl Roku.
„Svratila sam do kuće šefa policije Perkinsa“, rekla je, kad je sela za volan.
„Izuzev što je to sad samo Brendina kuća.“
„Kako je ona?“
„Grozno. Složila se kad sam joj rekla da bi hteo da je vidiš, iako nisam objasnila zašto.
Najbolje je da odeš kad padne mrak. Pretpostavljam da je tvoj prijatelj nestrpljiv...“
„Prestani da zoveš Koksa mojim prijateljem, kad dobro znaš da on to nije.“ Ćutke su
gledali kako unose ranjenog dečaka u zadnji deo ambulantnih kola. I vojnici su gledali isti prizor,
verovatno kršeći nareñenja. Džulija ih je zbog toga posmatrala s više blagonaklonosti.
Ambulantna kola su odmicala po poljani, s upaljenim svetlima.
„To je grozno“, rekla je slabašnim glasom.
Barbi joj je spustio ruku preko ramena. Ukočila se i odmah zatim opustila. Gledala je
pravo ispred sebe na ambulantna kola, koja su skretala na Stodevetnaesticu.
Rekla je: „Šta ću ako mi zatvore radnju, prijatelju moj? Šta ću ako Roni i njegov policajac
poslušnik odluče da zabrane moje novine?“
„To se neće desiti“, rekao je Barbi. Nije bio siguran. Ako se ovo produži, svaki dan u
Ćesters Milu mogao bi postati Dan kad je sve moguće.
 „Ona ima nešto drugo na umu“, reče Džulija Šamvej.
„Gospoña Perkins?“
„Tako je. Vodile smo veoma neobičan razgovor.“
„U žalosti je za mužem, reče Barbi. „Tuga čini ljude neobičnim. Javio sam se Džeku
Evansu, žena mu je juče umrla, nakon spuštanja Kupole. Pogledao me je kao da me prvi put vidi,
iako mu od prošlog proleća služim znamenitu pitu sa sirom.
„Brendu Perkins sam upoznala još kad je bila Brenda Mors, reče Džulija. „Znamo se
gotovo četrdeset godina. Mislila sam da će mi reći šta je muči... ali nije.
Barbi je pokazala na put. „Mislim da možeš da poñeš.
Džulijin mobilni telefon je zazvonio baš kad je upalila motor. Zamalo što nije ispustila
torbu, u nastojanju da ga se dokopa. Ubrzo ga je predala Barbiju s ironičnim osmehom. „Za vas
je, šefe.
Bio je to Koks. Imao je šta da kaže. Prilično toga, ako ćemo pravo. Barbi ga je prekinuo
da bi ga obavestio o onom što se desilo dečaku, kog su sad vozili u Keti Rasel. Pukovnik nije
povezao priču Rorija Dinsmora s onim što se dešavalo, ili nije to hteo. Učtivo ga je saslušao i
nastavio. Kad je završio, postavio je pitanje koje bi za Barbija bilo zapovest, da je još nosio
uniformu i bio pod njegovom komandom.
„Gospodine, shvatam šta tražite, ali ne razumete... ovdašnju političku situaciju i moju
ulogu u njoj. Imao sam nekih problema, pre spuštanja Kupole i...
„To nam je u potpunosti poznato, reče Koks. „Sukobili ste se sa sinom drugog gradskog
oca i njegovim prijateljima. U dosijeu piše da ste za dlaku izbegli hapšenje.
Dosije. Ima moj dosije. Nek mije bog u pomoći.
„Skupili ste iscrpne informacije, reče Barbi, „dopustite mi da vam dam još koju.
Prvo, šef policije koji je sprečio da budem uhapšen umro je na Stodevetnaestici, nedaleko
od mesta na kom se sad nalazim...
Barbi je čuo tiho šuštanje papira u njemu nedostupnom delu sveta. Poželeo je da zadavi
pukovnika Džejmsa O. Koksa golim rukama, samo zato što pukovnik može da ode do Meka kad
god mu padne na pamet, a on, Del Barbara, ne može.
„I to nam je poznato, reče Koks. „Problem s pejsmejkerom.
„Kao drugo, nastavio je Barbi, „novi šef policije je dobar pajtos s najmoćnijim gradskim
ocem. Zajedno su izabrali nove zamenike. Odlučili su se za tipove koji su pokušali da me prebiju
na parkiralištu lokalnog noćnog kluba.
„Savladaćete te prepreke, zar ne? Pukovniče?“
„Zašto me zovete pukovnikom? Vi ste pukovnik.“
„Primite moje čestitke“, reče Koks. „Ne samo da ste vraćeni u oružane snage već ste
dobili i vrtoglavo unapreñenje.“
„Ne!“, povika Barbi. Džulija ga je zabrinuto posmatrala, ali on to nije opažao. „Ne, ne
želim to!“
„Možda, ali je unapreñenje gotova stvar“, staloženo će Koks. „Poslaću papire
elektronskom poštom, na adresu tvoje prijateljice, urednice, pre nego što prekinemo sve
internetveze gradića sa spoljnim svetom.“
„Da ih prekinete? Ne možete ih prekinuti!“
„Predsednik je potpisao sve neophodne papire. Hoćete li i njemu da kažete ne?
Čuo sam da zna da bude baksuz, kad mu se neko usprotivi.“ Barbi je ćutao. Mozak mu je
grozničavo radio.
„Morate da posetite gradske oce i šefa policije“, reče Koks. „U obavezi ste da im kažete
da je predsednik proglasio vanredno stanje na teritoriji Česters Mila i da ste vi odgovorni oficir.
Siguran sam da ćete se u početku suočiti s otporom.
Informacije koje ćete dobiti od mene pomoći će vam da se učvrstite kao spona grada sa
spoljašnjim svetom. Znam da umete da budete ubedljivi. U Iraku sam se lično uverio u vaše
sposobnosti.“
„Gospodine“, rekao je, „ne poznajete ovdašnju situaciju.“ Prošao je rukom kroz kosu.
Uvo ga je bolelo od prokletog mobilnog telefona. „Razumeli ste ideju Kupole, ali ne i ono što se
dogaña pod njom. Prošlo je manje od trideset časova.“
„Pomozite mi da razumem šta se tamo dogaña.“
„Rekli ste mi šta predsednik hoće od mene. Kako bi bilo da ga pozovem i da mu kažem da
me poljubi u ružičasto dupe?“
Džulija ga je užasnuto posmatrala. To ga je nadahnulo.
„Šta bi bilo ako bih mu rekao da sam Al kaidina krtica i da imam zadatak da ga smaknem
jednim hicem u glavu. Šta kažete na to?“
„Poručniče Barbara, htedoh reći pukovniče Barbara. Dovoljno ste rekli.“ Barbi nije delio
njegovo mišljenje. „Da neće da pošalje FBI da me uhapsi? Tajnu službu?
Prokletu Crvenu armiju? Ne, gospodine. Neće moći.“
„Planiramo da to izmenimo, što ću vam objasniti.“ Koks više nije zvučao opušteno i
raspoloženo, kao da govori sa starim prijateljem.
„Ako se to desi. Slobodno pošaljite agente iz federalne agencije po vašem izboru, da me
uhapse. Ko će me ovde slušati, ako ostanemo odsečeni od sveta? Vreme je da shvatite: ovaj grad
se otcepio, ne samo od Amerike, već od čitavog sveta. Ništa ne možemo učiniti povodom toga,
kao ni vi.“ Koks je tiho progovorio:
„Pokušavamo da vam pomognemo.“
„Gotovo da sam vam poverovao. Ali, da li će vam još neko poverovati? Kad narod ovde
pogleda kakvu pomoć dobija u zamenu za plaćeni porez, vidi samo vojnike koji stražare oko njih
okrenuti leñima. To je ñavolski jasna poruka.
„Mnogo pričate za nekog ko je rekao ne.
„Nisam rekao ne. Zamalo što me nisu uhapsili. Ne verujem da ću uspeti da se proglasim
za privremenog diktatora.
„Šta bi se desilo ako bih pozvao prvog gradskog oca... kako se ono zvaše...
Sandersa... i kad bih mu rekao...
„Na to sam mislio kad sam vam rekao koliko malo poznajete ovdašnje prilike. Ovo veoma
liči na Irak, samo što ste ovaj put u Vašingtonu, a ne na terenu. Zaključujem da ste neupućeni,
kao i drugi vojnicimastiljari. Čitajte s mojih usana, gospodine: nedovoljno podataka je gore od
potpunog nedostatka podataka.
„Ograničeno znanje je opasno, sneno reče Džulija.
„S kim da razgovaramo, ako Sanders nije prava osoba?
„Obratite se Džejmsu Reniju. On je drugi gradski otac. On je lokalni Bos Hog.
Koks se oglasio posle kraće pauze. „Možda ćemo vam ostaviti internet. Neki od nas misle
da bi prekid elektronskih veza bio preterana reakcija.
„Otkud to?, pitao je Barbi. „Zar vam nije jasno da će, ako nam dopustite da ostanemo na
netu, tetka Sarin recept za hleb s brusnicom pre ili kasnije procuriti u javnost?
Džulija se uspravila. Usnama je oblikovala reči: Hoće da nam ukinu internet?
Barbi je podigao prst, to je značilo: Čekaj.
„Slušajte me, Barbi. Kako bi bilo da nazovemo tog Renija i da mu kažemo da internet
mora da ide, žao nam je, krizna su vremena, zahtevaju izuzetne mere, i tako dalje, i tako dalje.
Mogao bi da ga ubediš u svoj značaj, tako što ćeš nas ubediti da se predomislimo.
 Barbi je razmišljao. Možda će to upaliti. Bar izvesno vreme, a možda i neće.
„Sem toga, raspoloženo će Koks, „bićete u prilici da im saopštite važnu vest. Na taj način
ćete možda spasti nekoliko glava, ali ćete sigurno sprečiti da narod strepi za goli život.
Barbi je rekao: „Hoću da telefoni rade, baš kao i internet.
„Teško. Možda ću moći da vam sačuvam net, ali... slušajte me, čoveče. U komitetu koji
rukovodi ovih haosom sede bar petorica Kertisa Lemeja3. Što se njih tiče, svi u Česters Milu su
teroristi, dok se drugačije ne dokaže.“
„ A šta ti takozvani teroristi mogu učiniti nažao Americi? Da se ne plašite da će bombaš
samoubica razneti Kongregacionu crkvu?
„Barbi, nemojte meni da objašnjavate takve stvari.
Verovatno je govorio istinu.
„Da li ćete uspeti?
„Čućemo se još povodom toga. Ne preduzimajte ništa dok vas ne pozovem.
Moram da razgovaram s udovicom šefa policije.
Koks nije odustajao. „Nadam se da nikom nećete govoriti o cenkanju oko interneta?
Barbi se ponovo iznenadio koliko Koks, slobodni mislilac po vojnim standardima, malo
zna o promenama koje su se zbile ispod Kupole. Koksove mere tajnovitosti nisu bile važne u
ovom, ograničenom prostoru.
Mi protiv njih, pomisli Barbi. Sad smo mi protiv njih. Izuzev ako luda ideja ne upali.
„Gospodine. Ponovo ćemo se čuti. Uskoro će se baterija iscrpsti. Lagao je bez trunke
griže savesti. „Sačekajte da se javim, pre nego što s nekim porazgovarate.
„Ne zaboravite da je velika eksplozija predviñena za sutradan u jedan po podne.
Požurite, ako želite da na njoj izgradite autoritet. Održavanje autoriteta. Još jedna fraza
bez ikakvog smisla pod Kupolom. Ovde vredi samo ono što vam omogućava da snabdevate
generator gasom.
„Čućemo se, reče Barbi. Prekinuo je vezu, pre nego što je Koks stigao išta da kaže.
Stodevetnaestica je bila gotovo prazna, iako je Deleseps još bio tamo. Stajao je naslonjen na stara
kola, skrštenih ruku. Barbi je pročitao nalepnicu kad se Džulija provezla pored njega. Na njoj je
pisalo GUZA, BENZIN ILI TRAVA NEMA VOŽNJE ZA DŽABE. Video je i policijsko svetlo
na krovu. Taj neskladni prizor je oličavao sve što je pošlo naopako u Česters Milu.
Barbi joj je prepričao razgovor s Kosom.
„Njihov plan je u osnovi jednak dečakovom“, rekla je. Zvučala je iznenañeno.
„Pa, malčice je drugačiji“, reče Barbi. „Dečak je pokušao puškom. Oni će krstarećim
raketama. Nazovimo to teorijom Velikog praska.“ Osmehnula se, nimalo prijatnim osmehom.
Onako bleda i zbunjena izgledala je kao da ima šezdeset, umesto četrdeset tri godine. „Po svemu
sudeći, moraću da štampam još jedan vanredni broj.“
Barbi je klimnuo. „Novo izdanje, novo izdanje, sve ćete pronaći u novom izdanju.“
„Zdravo, Semi“, neko je rekao. „Kako si?“
Samanta Buši nije prepoznala glas. Umorno se okrenula ka njemu i cimnula nosiljku s
bebom. Litl Volter je spavao. Težio je čitavu tonu. Dupe ju je bolelo od pada. Povredili su joj
osećanja. Prokleta Džordžija Ru nazvala ju je lezbačom. Ista ta devojčura je cvilela oko
Samantine prikolice da bi dobila tri i po grama za nju i njenu mišićavu budalu.
To je bio Dodin otac. Semi je hiljadu puta razgovarala s njim, ali mu nije prepoznala glas.
Izgledao je staro i tužno nekako slomljeno. Nije bacio pogled na njene sise, što bi inače prvo
učinio.
„Zdravo, gospodine Sanders. Pobogu, nisam ni videla da ste...“ Mahnula je rukom ka
izgaženom polju i šatri, nakrivljenoj i polusrušenoj. I onako naherena izgledala je bolje od
gospodina Sandersa.
„Sedeo sam u senci.“ Isti nesigurni glas i smerni, tužni osmeh, mučan za gledanje.
„Moram nešto da popijem. Zar nije toplo za oktobar? Nego šta je. Bilo je lepo popodne,
zaista prijatno, sve dok taj dečak...“
Hrskavih mi kolača. Plakao je.
„Mnogo mi je žao zbog vaše supruge, gospodine Sanders.“
„Hvala ti, Semi. To je vrlo ljubazno od tebe. Mogu li da ti ponesem bebu do automobila?
Mislim da možeš da poñeš. Drum je gotovo čist.“ Semi nije mogla odbiti takvu ponudu, iako je
plakao. Izvadila je Litl Voltera iz nosiljke, kao da vadi veliku veknu vrućeg hleba. Predala je
bebu apotekaru. Litl Volter je otvorio oči.
Osmehnuo se, podrignuo i nastavio da spava.
„Mislim da je napunio pelenu“, rekao je gospodin Sanders.
„Jašta je. On je pouzdana mašina za proizvodnju govana. Stari dobri Litl Volter.“
„Volter je veoma lepo, staromodno ime.“
„Hvala vam.“ Zalud bi mu objašnjavala da je bebino ime u stvari Litl... ionako je bila
sigurna da je to već jednom učinila. Nije mogla da se seti kada. Šetnja s njim iako je nosio bebu
bila je savršeno grozni kraj savršeno groznog popodneva. Imao je pravo što se tiče saobraćaja.
Gužve nije bilo. Pitala se koliko vremena će proći pre nego što čitav grad zajaši bicikl.
„Nikad mi se nije dopadala ideja o vožnji avionom“, reče gospodin Sanders.
Nastavio je, kao da recituje unutrašnji monolog. „Ponekad se pitam da li je Klodi spavala
s tim tipom.“
Dodina mama je spavala s Čakom Tompsonom? Semi je bila jednako preneražena i
zainteresovana.
„Verovatno nije“, rekao je. „To sad ionako nije važno. Da li si videla Dodi? Prošle noći se
nije vratila kući.“
Semi je zamalo rekla Naravno, juče po podne. Njen tata bi se samo još više zabrinuo, ako
već nije spavala kod kuće. To bi je uvelo u dug razgovor s čovekom koji je plakao i kom su slinci
curili iz usta. Nije to htela.
Stigla je do automobila, starog ševroleta zarñalih krila. Preuzela je Litl Voltera.
Namrštila se, zbog neprijatnog mirisa. Taj nije nosio pismo u pelenama, već paket i to
poveliki.
„Ne, gospodine Sanders, nisam je videla.“
Klimnuo je i obrisao nos, spoljnim delom dlana. Slinci su nestali, tačnije premestili su se.
Laknulo joj je. „Verovatno je otišla u tržni centar s Endži Makejn, pa kod tetka Peg u Sabatusu,
kad je shvatila da ne može da se vrati.
„Jašta, verovatno je tako bilo.“ Dodin povratak u Mil biće divno iznenañenje. Bog sveti
zna da ga je zaslužio. Semi je otvorila vrata automobila i položila Litl Voltera na suvozačko
sedište. Pre nekoliko meseci digla je ruke od sedišta za bebe.
Izazivalo je previše komplikacija. Sem toga, bila je veoma siguran vozač.
„Bilo mi je zadovoljstvo, Semi.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Hoćeš li se moliti za
moju suprugu?“
„Uhhh... naravno, gospodine Sanders. Nema problema.“ Htela je da sedne za volan, kad
se setila da ju je Džordžija Ru šutnula u sisu prokletom motociklističkom čizmom, možda
dovoljno jako da joj ostavi modricu i da je Endi Sanders, skrhan tugom ili ne, na čelu ovog grada.
„Gospodine Sanders?“
„Da, Semi?“
„Neki policajaci su bili previše grubi na poljani. Mogli biste da preduzmete nešto.
 Učinite nešto pre nego što se situacija otrgne kontroli.“ I dalje se smešio istim, turobnim
osmehom. „Pa, Semi. Shvatam kako mladež doživljava policiju. I ja sam nekad bio mlad.
Situacija je prilično loša. Veruj mi da će svima biti bolje zbog pojačanog prisustva vlasti. Shvataš
šta govorim, zar ne?“
„Naravno“, reče Semi. Shvatila je da tuga, ma kako duboka bila, nije sposobna da suzbije
političko proseravanje. „Pa, videćemo se.“
„Oni su dobar tim“, nastavio je Endi. „Pit Randolf će se postarati da rade udruženim
snagama, kao jedan. Igraće... isti ples. Štitiće nas i služiti nam, znaš.“
„Naravno“, reče Samanta. Biće to štitimo i služimo ples sa ponekom šutkom u sisu.
Namestila je Litl Voltera, koji je hrkao na sedištu. Miris bebećih govana je bio snažan. Spustila je
prozore i pogledala u retrovizor. Gospodin Sanders je još stajao na improvizovanom parkiralištu,
koje je gotovo sasvim opustelo. Podigao je ruku u pozdrav.
Semi je otpozdravila. Pitala se gde je Dodi prespavala prošle noći, ako nije otišla kući.
Odagnala je neprijatnu pomisao. To nije bio njen problem. Uključila je radio.
Nije mogla da čuje ništa izuzev Isusovog radija. Ugasila ga je.
Podigla je glavu i ugledala Frenkija Delesepsa. Stajao je na putu ispred nje s uzdignutim
rukama, kao pravi policajac. Morala je da nagazi na kočnicu, da ga ne bi udarila. Spustila je ruku
na bebu, da ne bi pala. Litl Volter se probudio i zabalavio.
„Vidi šta si uradio!“, dreknula je na Frenkija (s kim je imala dvodnevnu vezu u srednjoj
školi, kad je Endži bila u kampu s orkestrom). „Beba zamalo što nije pala sa sedišta!“
„Gde joj je sedište?“ Frenki se nagnuo na njen prozor, s nabreklim bicepsima.
Veliki mišići, mali ñokica, to vam je Frenki Deleseps. Endži može da ga ima, što se nje
tiče.
„Šta te briga.“
Pravi policajac bi joj napisao kaznu, zbog dugog jezika i kršenja bezbednosnih propisa.
Frenki se samo nacerio. „Da li si videla Endži?“ „Nisam.“ Ovog puta je govorila istinu.
„Verovatno je zarobljena van grada.“ Ispravnije bi bilo reći da su oni u gradu zarobljeni.
„Šta je s Dodi?“
Semi je ponovo odrečno odgovorila. Morala je, zato što će Frenki možda porazgovarati s
gospodinom Sandersom.
„Endžin auto je kod kuće“, reče Frenki. „Pogledao sam u garažu.“ „Verovatno su otišle
negde u Dodinoj kiji"
Razmišljao je o tome. Ostali su gotovo sami. Saobraćajna gužva je bila samo neugodna
uspomena. Rekao je: „Da li ti je Džordžija povredila sisu, bebice?“ Stisnuo je za dojku, pre nego
što je odgovorila. Nije to učinio nimalo nežno.
„Hoćeš li da je poljubim da proñe to.
Udarila ga je po ruci. Litl Volter je brljavio i brljavio pored nje. Ponekad se pitala zašto je
dobri Bog napravio muškarce. Kakva je korist od njih kad samo brljave i drpaju, drpaju i brljave.
Frenki je prestao da se smeši. „Pazi šta pričaša, rekao je. „Situacija se promenila.“
„Šta ćeš da uradiš? Hoćeš li da me uhapsiš?
„Smisliću nešto bolje, rekao je. „Hajde, beži odavde. Ako sretneš Endži, reci joj da hoću
da je vidim.
Odvezla se. Bila je besna i pomalo uplašena. Imala je teškoća da ovo drugo prizna sebi.
Zaustavila se posle jednog kilometra, da bi promenila pelene. U zadnjem delu automobila bila je
kesa s upotrebljenim pelenama, ali je mrzelo da se bakće s njima. Izbacila je usrani pampers na
drum, nedaleko od panoa s natpisom:
POLOVNI AUTOMOBILI DŽIMA RENIJA
 STRANI I DOMAĆI SLOBODNO TRAŽITE KREDIT!
KOTRLJAĆETE SE, AKO BUDETE POSLOVALI S BIG DŽIMOM!
Prošla je pored nekih klinaca na biciklima. Ponovo je pomislila koliko će vremena proći
dok se svi ne povedu za njihovim primerom. Do toga ipak neće doći. Neko će već provaliti
rešenje, baš kao u jednom od onih filmova katastrofe, koje je s toliko uživanja gledala na
televiziji, kad bi se naduvala: vulkanske erupcije u Los Anñelesu, zombiji u Njujorku. Kad se
stvari vrate na svoje mesto, Frenki i Karter Tibodi biće ono što su oduvek bili: palanački gubitnici
s malo ili nimalo šuški u džepu. U meñuvremenu će im se sklanjati s puta.
Sve u svemu, bilo joj je drago što nikom ništa nije rekla o Dodi.
Rasti je slušao pištanje monitora za praćenje krvnog pritiska. Znao je da gube dečaka.
Gubili su ga otkad je ubačen u ambulantna kola, doñavola, otkad su ga krhotine pogodile u oko.
Zvuk monitora je preobražavao istinu u neopozivu ravnu liniju. Rori je bio tako teško ranjen da je
borba za njegov život tekla od prve sekunde. Vapio je za najmodernijom opremom. Završio je u
slabo opremljenoj operacionoj sali, u kojoj je bilo pretoplo (klimaureñaji nisu radili zbog štednje
energije). Operisao ga je doktor koji je još davno trebalo da bude u penziji.
Njemu je pomagao saradnikkoji nikad nije asistirao u neurohirurškoj operaciji i samo
jedna iscrpljena medicinska sestra, koja je upravo progovorila.
„Ventikularna fibrilacija, doktore Heskel.“
Oglasio se i srčani monitor. Sad je to bio hor.
„Znam, Džini. Nisam mrtav.“ Nastavio je, posle kraće pauze. „Htedoh reći gluv.
Hriste bože.“
Na trenutak je ukrstio poglede s Rastijem preko dečakove zaogrnute prilike.
Heskelov pogled je bio jasan i pribran. Ovo nije bio onaj isti nosač stetoskopa koji se kao
duh lelujao sobama i hodnicima Keti Rasela. Ipak je izgledao stravično staro i krhko.
„Pokušali smo“, reče Reni.
Heskel je, istini za volju, više nego pokušao. Podsetio je Rastija na jednu od sportskih
romana koje je gutao u detinjstvu, u kom ostareli udarač izlazi na teren da bi izveo udarac koji će
mu doneti slavu u finišu Svetske serije. Šteta je što su njegov podvig posmatrali samo Rasti i
Džini Tomlison i što ovog puta isluženog konja nije čekao srećan kraj.
Rasti je počeo s intravenoznom terapijom. Dodao je manitol da bi smanjio oticanje
mozga. Heskel je napustio operacionu salu u trku, da bi što pre obavio kompletnu analizu krvi u
laboratoriji na kraju hodnika. Stari doktor je morao obaviti taj posao.
Rasti je bio nekvalifikovan. Nisu imali laboratorijske tehničare. Katarina Rasel je krizu
dočekala s nepodnošljivim manjkom osoblja. Rasti je pomislio da je dečak Dinsmorovih samo
deo strašne cene koju će grad platiti zbog nedostatka personala u bolnici.
Stvari su išle sa zla na gore. Dečak je bio A negativan. Nisu imali takvu krv u zalihama.
Imali su O negativnu univerzalno rešenje. Rori je dobio četiri jedinice, nakon čega im je ostalo
devet. Davanje krvi dečaku verovatno je bilo isto kao i bacanje dragocene tečnosti kroz prozor,
ali to niko nije rekao. Krv je uticala u njega. Heskel je poslao Džini do bolničke biblioteke,
ograñenog prostora veličine većeg ormana. Vratila se s raskupusanim primerkom O
neurohirurgiji: kratkipregled. Heskel je operisao s knjigom pored sebe. Položio je otoskop na nju,
da se stranice ne bi okretale. Rasti je mislio da nikad neće zaboraviti jecaj testere, miris koštane
prašine u neprirodno toplom vazduhu ili grudvu usirene krvi koja je ispala kad je Heskel sklonio
koštani čep.
Nekoliko minuta je dozvolio sebi da se nada. Pritisak otoka se smanjio posle otvaranja
rupe. Rorijevi vitalni pokazatelji su se stabilizovali, ili je ar tako izgledalo. Sve je pošlo nizbrdo i
to brzo, kad je Heskel pokušao da utvrdi da li su krhotine od taneta dostupne.
 Rasti je pomislio na roditelje, koji čekaju i nadaju se, iako nade nije bilo. Sada će, umesto
da odguraju Rorija levo od operacione sale ka intenzivnom odeljenju Keti Rasela, gde bi roditelji
mogli da se ušunjaju da bi ga videli, najverovatnije skrenuti desno, ka mrtvačnici.
„Da je ovo normalna situacija, održao bih ga na životu i pitao roditelje za prijavljivanje na
program davanja organaa, rekao je Heskel. „ Ali, da je ovo normalna situacija, dečko ne bi bio
ovde. Čak i da jeste, ne bih ga operisao koristeći se... prokletim tojota uputstvom za upotrebu.“
Podigao je otoskop, da bi ga zavitlao preko operacione sale. Tresnuo je o zelene pločice. Načeo je
jednu i pao na pod.
„Hoćete li da mu damo adrenalin, doktore?“, pitala ga je Džini. Hladno, staloženo i
pribrano... iako se činilo da je tako umorna da će svakog časa pasti na pod.
„Zar nisam bio jasan! Neću produžavati dečakovu agoniju.“ Heskel je posegnuo ka
crvenom dugmetu iza respiratora. Neki pametnjaković, možda Tvič, zalepio je malu nalepnicu
preko njega. Na njoj je pisalo: JU-PIII! „Da li imate drugačije mišljenje, Rasti?“
Rasti je lagano odmahnuo glavom, posle kraćeg razmišljanja. Test je bio pozitivan.
Ukazivao je na veliko moždano oštećenje. Dečak jednostavno nije imao nikakve šanse, od
samog početka.
Heskel je isključio aparat. Rori Dinsmor je poslednji put tegobno udahnuo.
Pokušao je da to učini još jednom i odustao.
„Napišite...“, Heskel se zagledao u veliki časovnik na zidu, „da je smrt nastupila u pet i
petnaest po podne. Hoćete li to zabeležiti, Džini?“
„Da, doktore.“
Heskel je skinuo masku. Rasti se zabrinuo kad je video da su mu usne poplavele.
„Hajdemo odavde“, rekao je. „Vrućina me ubija.“
Nije to bila vrućina. Srce ga je izdavalo. Pao je nasred hodnika. Krenuo je da saopšti loše
vesti Oldenu i Šeli Dinsmor. Rasti je ipak dobio priliku da ubrizga adrenalin, ali mu to nije
pomoglo. Ništa nije postigao ni masažom srca, niti elektrošokovima.
Vreme smrti je bilo pet i četrdeset devet po podne. Ron Heskel je nadživeo poslednjeg
pacijenta za tačno trideset četiri minuta. Rasti je sedeo na podu, leñima naslonjen na zid. Džini je
saopštila vesti Rorijevim roditeljima. Lekarski pomoćnik je, s mesta na kom je sedeo s glavom u
šakama, čuo majčino zapomaganje puno bola i tuge. Orilo se gotovo praznom bolnicom. Mislio
je da nikad neće prestati da urla.
Barbi je zaključio da je udovica šefa policije nekad sigurno bila retko lepa žena.
Brenda Perkins je čak i sada, s crnim krugovima oko očiju i u krajnje nemarno izabranoj
odeći (izbledele farmerke i nešto što je gotovo sigurno bio gornji deo pidžame), zapanjujuće
dobro izgledala. Pomislio je da pametni ljudi obično ne gube privlačan izgled, ako su ga imali.
Video je blesak blistave inteligencije u njenim očima i nešto drugo, takoñe. Možda je bila u
žalosti, ali to nije smanjilo njenu radoznalost. On je, u ovom trenutku, bio predmet te
radoznalosti.
Bacila je pogled preko ramena, na Džulijin automobil, koji se udaljavao od kuće.
Podigla je ruke kao da hoće da je pita: Kud si krenula?
Džulija se nagnula kroz prozor i povikala: „Moram da se pobrinem da novine izañu na
vreme! Moram da proñem pored Divlje ruže Rouz i prenesem loše vesti Ensonu Vileru večeras će
sam praviti sendviče! Ne brini, Bren, Barbi je fin momak!“ Džulija je odjurila Glavnom ulicom,
pre nego što je Brenda mogla da odgovori ili da negoduje. Žurila je, kao žena sa zadatkom. Barbi
je poželeo da krene s njom.
Voleo bi da mu je jedina obaveza da napravi četrdeset sendviča sa šunkom i sirom i
četrdeset s tunjevinom.
 Brenda je nastavila da ga posmatra s kućnog praga, kad je Džulija otišla. Barbi je stajao
ispred vrata. Osećao se kao lovac na posao, na neugodnom intervjuu.
„Da li ste?“, pitala je Brenda.
„Oprostite, gospoja?“
„Da li ste fin momak?“
Nije žurio s odgovorom. Pre dva dana bi rekao da jeste, nego šta, ali ovog popodneva se
osećao više kao vojnik u Faludži nego kao kuvar u Cesters Milu.
Odlučio je da joj kaže da je pripitomljen. Uspeo je da je nasmeje.
„Pa, moraću da sama odlučim o tome“, rekla je. „Iako u ovom trenutku ne razmišljam
bogzna kako dobro. Pretrpela sam strašan gubitak.“
„Znam, gospoja. Veoma mi je žao.“
„Hvala vam. Juče je sahranjen. Iznet je iz tog jadnog Bouijevog pogrebnog zavoda koji
nekako životari, iako gotovo svi koriste usluge Krosmana u Kasl Roku. Narod zove to mesto
Bouijevom štalom za sahrane. Stjuart je idiot, a njegov brat Fernald je još gori od njega. Sada su
oni jedino što imamo. Jedino što imam.“ Uzdahnula je kao žena koja se suočava s golemim
preduzećem. I zašto da ne? Pomisli Barbi.
Smrt ljubljene osobe donosi mnogo toga. Nesumnjivo je da zahteva mnogo rada.
Iznenadila ga je kad je izašla na verandu. „Prošetaćemo se do ugla kuće, gospodine
Barbara. Kasnije ću vas možda pozvati unutra, ali ne dok se ne uverim u vaše kvalitete. Obično
preuzimam Džulijine sudove o ljudima, bez provere, ali ovo nisu uobičajena vremenaPovela ga je
oko kuće, preko lepo podšišane trave, očišćene od jesenjeg lišća. Desno je bila ograda izmeñu
doma Perkinsovih i njihovih suseda, a levo lepo održavane cvetne leje.
„Cveće je bilo muževljevo najizraženije interesovanje. Pretpostavljam da mislite da je to
neobičan hobi za predstavnika reda i zakona.
„Ne baš.
„Nisam ni ja. Mi smo manjina. Mali gradovi ne podstiču razvoj mašte. Grejs Metalious i
Šervud Anderson su u vezi s tim imali pravo.
„Takoñe, rekla je, kad su obišli zadnji ugao kuće i stupili u prostrano zadnje dvorište,
„ovde će svetlo duže potrajati. Imam generator, ali je jutros prestao da radi. Verujem da je nestalo
goriva. Imam još jedan rezervoar, ali ne znam kako se menja. Maltretirala sam Hauija zbog
kupovine tog generatora. Hteo je da mi pokaže kako se održava. Odbijala sam da išta naučim,
uglavnom iz inata. Suza joj se pojavila u jednom oku. Potekla je niz obraz. Obrisala ju je
odsutnim pokretom.
„Izvinila bih mu se, kad bih mogla. Priznala bih da je imao pravo. Ne mogu to učiniti, zar
ne?
Barbi je umeo da prepozna retoričko pitanje. „Ako je samo rezervoar u pitanju, rekao je,
„promeniću ga.
„Hvala vam, rekla je. Povela ga je ka stolu, s frižiderom pokraj njega. „Htela sam da
zamolim Henrija Morisona da to uradi. Nameravala sam da kupim još gasa kod Berpija. Ovog
popodneva sam otišla do robne kuće. Bila je zatvorena. Henri je bio na poljani Dinsmorovih,
zajedno sa ostalima. Mislite li da ću sutra moći da ih kupim?
„Možda, reče Barbi. Iskreno je sumnjao u to.
„Čula sam za dečaka, rekla je. „Posetila me je susetka, Džina Bafalino. Veoma mi je žao.
Da li će preživeti?
„Ne znam. Intuicija mu je šapnula da će iskrenost biti najbrži način za sticanje njenog
poverenja. Dodao je, na osnovu površnog predosećaja: „Ne bih se kladio.
„Ne biste. Uzdahnula je i ponovo obrisala oči. „Šteta. Otvorila je frižider. „Imam vode i
dijetalne kokakole. To je bilo jedino gazirano piće koje sam davala Hauiju.
Šta vam se više sviña?
„Voda, gospoja.
Otvorila je dve bočice poland springa. Popili su ih. Posmatrala ga je tužnim, radoznalim
očima. „Džulija mi je relda da vam trebaju ključevi gradske kuće.
Znam i zašto su vam potrebni. Takoñe mi je jasno zašto ne biste hteli da Džim Reni
sazna...
„Možda će morati. Situacija se menja. Vidite...“
„Volela bih da mi prvo ispričate sve o nevoljama koje ste imali s Džuniorom i njegovim
prijateljima.“
„Gospoja, zar vam vaš suprug...?“
„Haui je retko pričao o svojim slučajevima. O ovom je govorio. Zbog nečeg ga je mučio.
Hoću da vidim da li se vaša priča podudara s njegovom. Razgovaraćemo i o drugim temama, ako
se to desi. Zamoliću vas da se udaljite, ako do slaganja ne doñe. U tom slučaju, možete poneti tu
bocu vode.“
Barbi je pokazao ka crvenoj šupici levo od kuće. „Da li je generator tamo?“
„Jeste.“
„Najviše bi mi odgovaralo da pričam dok menjam rezervoar. Da li ćete me slušati?“
„Hoću.“
„Želite da čujete čitavu priču, zar ne?“
„Svakako. Izdevetaću vas, ako me još jednom nazovete gospojom.“ Sjajni katanac je bio
na vratima šupice s generatorom. Čovek koji je tu do juče živeo znao je šta radi... iako je šteta što
je ostavio samo jedan rezervoar u rezervi.
Barbi je rešio da, bez obzira na ishod razgovora, pokuša da sutradan nañe još koji.
U meñuvremenu ćujoj reći sve štoje htela da zna o onom što se te noći dogodilo,
razmišljao je. Biće mu lakše da priča okrenut leñima. Neće mu biti prijatno dok joj bude govorio
da se sve desilo zato što je Endži Makejn u njemu videla malo prestarelu seksualnu igračku.
Najživlje sećanje na prošlo leto se ticalo pesme Džejmsa Makmartrija koja se odasvud
čula. Zvala se „Razgovor u Teksaku“. V Stalno mu je na pameti bio stih kako u palanci „svi
trebalo da znaju svoje mesto“. Setio ga se kad je Endži počela da stoji preblizu dok je pekao
hranu, ili kad se grudima češala o njegovu ruku, dok je posezala za nečim što je on mogao da joj
da. Znao je ko je njen momak, baš kao što je znao da je Frenki Deleseps deo gradske mreže moći,
ponajviše zbog prijateljstva sa sinom Big Džim Renija. Del Barbara je, s druge strane, bio tek
nešto više od skitnice. Za njega nije bilo mesta na društvenoj mapi Česters Mila.
Jedne večeri je pošla rukom uz njegovu butinu. Nežno ga je stisnula za jaja.
Uzbudio se. Njen nestašni osmeh mu je dao do znanja da je svesna njegovog uzbuñenja.
„Hajdemo pozadi, ako hoćeš“, predložila je. Bili su u kuhinji. Malčice je podigla rub
kratke haljine i nakratko pokazala ružičasto donje rublje. „Sve će ti biti na izvolte.“
„Radije ne bih“, rekao je. Isplazila mu je jezik.
Viñao je slične radodajke u pola tuceta restoranskih kuhinja. Ponekad bi i prihvatio
udvaranje. Sve se svelo na prolazno interesovanje mlañih devojaka za starije i umereno zgodne
kolege. Endži i Frenki su raskinuli. Navalila je na njega jedne noći, posle zatvaranja, dok je
praznio kantu s ñubretom u kontejner iza restorana.
Okrenuo se i susreo s njom. Obgrlila ga je i poljubila. Isprva je uzvratio na poljubac.
Položila je njegovu šaku na levu dojku. Mozak mu se probudio. Bila je to dobra dojka, mlada i
čvrsta. Nagoveštavala je nevolju. Ona je bila nevolja.
Pokušao je da se povuče, da je odgurne od sebe. Visila je na njemu pridržavajući se
jednom rukom (zarila mu je nokte u zadnji deo vrata). Trljala se bokovima.
Naslonila se na kontejner, zato što je gurnuo malo jače no što je bilo neophodno.
Gnevno ga je posmatrala. Dodirnula je zadnji deo pantalona.
„Hvala ti! Upropastila sam pantalone!“
„Nisi me pustila na vreme“, tiho je prekorio.
„Svidelo ti se!“
„Možda“, rekao je, „ali mi se ti ne sviñaš.“ Nastavio je kad je video sve veći bes i
povreñenost na njenom licu: „Hteo sam da kažem kako mi se sviñaš, ali ne na taj način.“ Bilo je
kasno. Ljudima se omakne istina kad se uzbude.
Četiri noći kasnije, u Dipersu, neko ga je polio čašom piva po leñima. Okrenuo se i
ugledao Frenkija Delesepsa.
„Da li ti se ovo dopada, Barbi? Mogu to da ponovim, ako ti se sviña. Večeras je bokal dva
dolara. Možeš i da izañeš napolje, ako ti se nije dopalo.“ „Ne znam šta vam je rekla, ali to nije
tačno“, reče Barbi. Čuo je Makmartrijevu pesmu, iako nije bila na džuboksu: Svi moramo da
znamo svoje mesto.
„Rekla mi je da si je jebao, iako ti je rekla ne. Koliko si teži od nje? Pedeset kilograma?
Meni to liči na silovanje.“
„Nisam to učinio.“ Znao je da se uzalud pravda.
„Hoćeš li da izañeš napolje, mamojepcu, ili si prevelika kukavica?“ „Biram ono drugo“,
reče Barbi. Frenki se, za divno čudo, nakon toga udaljio. Barbiju je bilo dosta piva i muzike za to
veče. Spremao se da poñe, kad se Frenki vratio. Ovog puta nije nosio čašu, već bokal.
„Ne čini to“, rekao mu je Barbi. Frenki nije mario za upozorenje. Polio ga je po licu.
Istuširao ga je bad lajtom. Nekolicina ljudi se smejala i pijano aplaudirala.
„Izañi da izravnamo račune“, reče Frenki. „Čekaću te, da znaš. Ovo je poslednji poziv,
Barbi“
Krenuo je, zato što je shvatio da je sukob neizbežan. Verovao je da će stvar biti brzo
gotova, kad ekspresno složi Frenkija, daleko od radoznalih očiju. Izviniće mu se i još jednom
objasniti da nije bio s Endži. Dodaće da mu se devojka nabacivala, što nije promaklo velikom
broju ljudi (pogotovo Rouz i Ensonu). Možda će Frenki, osvešćen krvavim nosom, shvatiti ono
što se Barbiju činilo tako očiglednim, da je ovo osveta male fufice.
Isprva je izgledalo da će tako i biti. Frenki je stajao raširenih nogu na šljunku.
Bacao je dve senke, zbog snažnih svetiljki, montiranih na oba kraja parkirališta.
Podigao je pesnice kao bokser iz davnine. Izgledao je zlokobno, snažno i glupo.
Još jedan palanački kavgadžija, naviknut da snažnim udarcem brzo obori protivnika.
Zatim bi ga podigao i počastio nizom slabijih udaraca, dok ne bi počeo da cmizdri.
Krenuo je napred i otkrio ne tako tajno oružje. Barbi je izbegao aperkat brzim trzajem
glavom u stranu. Uzvratio je direktom u solarni pleksus. Zabezeknuti Frenki je pao.
„Ne moramo...“, poče Barbi. Prekinuo ga je Džunior Reni. Udario ga je mučki u bubrege,
verovatno šakama skupljenim u veliku pesnicu. Barbi se zateturao napred.
Karter Tibodi ga je spremno dočekao. Izašao je izmeñu dva parkirana automobila i
zamahnuo pesnicom. Verovatno bi polomio vilicu Barbiju, da ga je pogodio.
Podigao je ruku na vreme. Tako je zaradio najveću modricu. Još je bila je nezdravo žuta,
kad je pokušao da napusti grad na Dan Kupole.
Izvio se u stranu. Upao je u zasedu. Morao je da se izvuče, pre nego što neko ozbiljno
strada. Pobeći će, nikakav ponos ga neće zadržati na parkingu. Melvin Sirls ga je sapleo posle tri
koraka. Prostro se po šljunku. Pao je na stomak. Počeli su da ga šutiraju. Pokrio je glavu, ali su ga
čizme pogañale u noge, zadnjicu i ruke.
 Jedna ga je dohvatila po rebrima, baš kad se podvukao pod kamion za prevoz polovnog
nameštaja Stabija Normana.
Zaboravio je na oprez. Prestao je da misli o bekstvu. Ustao je i pružio ruke ka njima.
Izazivački im je mahao da priñu. Stajao je u uskom prolazu, da bi mu prilazili jedan po jedan.
Džunior je pokušao prvi. Bio je nagrañen nogom u stomak. Barbi je nosio patike umesto
čizama. Udarac je bio jak. Džunior je pao pored kamiona. Borio se za vazduh. Frenki ga je
preskočio. Barbi ga je dva puta pogodio u lice. Udarci su boleli, ali nisu bili dovoljno jaki da
nešto slome. Ponovo je gospodario sobom.
Šljunak je izdajnički škripnuo. Okrenuo se na vreme da dočeka Tibodijev udarac.
Krupni momakmu se prikrao otpozadi. Pogodio ga je u čelo. Zvezde su mu zaigrale pred
očima. („Možda i jedna kometa“ rekao je Brendi, kad je otvorio novi rezervoar za gas.) Tibodi je
navalio. Barbi ga je snažno udario po članku.
Krupajlijin osmeh se preobrazio u bolnu grimasu. Pao je na koleno. Izgledao je kao igrač
američkog fudbala koji pridržava loptu za šut na gol. Izuzev što držači lopti obično nisu stiskali
bolni članak.
Karter Tibodi je ispustio glupav krik: „Ti si jebeno prljav borac!“
„Ko mi ka...“ Barbi je dotle stigao pre nego što ga je Melvin Sirls stisnuo oko grla.
Zario je lakat napadaču usred prsa. Izbio mu je sav vazduh iz pluća. Namirisao je njegov
dah: pivo, cigarete, dimljene kobasice. Okretao se. Znao je da će Tibodi navaliti na njega pre
nego što se probije iz uskog prolaza meñu automobilima.
Prestao je da se brine. Lice ga je bolelo, kao i rebra. U trenu je doneo, kako mu se tada
činilo, razumnu odluku da svu četvoricu smesti u bolnicu. Tamo će se jedan drugom potpisivati
na gipsu i do mile volji raspravljati šta jeste, a šta nije prljava borba.
Tada se Perkins dovezao na parking, na poziv Tomija ili Vilou Anderson. Stigao je s
upaljenim svetlima. Osvetlio je kavgadžije kao glumce na sceni.
Uključio je sirenu. Pisnula je i odmah utihnula. Hitro je izašao iz auta, uprkos
pozamašnom trbuhu.
„Malo je rano za ovako nešto, zar ne, narode?“
Džunior Reni je progovorio.
Brenda nije morala da sluša Barbija. Sve je to čula od Hauija. Nije se iznenadila.
Big Džimov klinac je još kao dečak bio lažovčina, pogotovo kad je njegovo dupe bilo u
pitanju.
„Rekao je: ’Kuvar je sve počeo.’ Jel tako bilo?“
„Doslovce.“ Barbi je pritisnuo dugme za uključenje generatora. Oživeo je, uz
karakteristični urlik. Osmehnuo se i naglo pocrveneo. To nije bila njegova najdraža priča, iako bi
je uvek rañe ispričao umesto one iz fiskulturne sale u Faludži.
„Idemo svetla, kamera, akcija.“
„Hvala ti. Koliko će trajati?“
„Nekoliko dana. Kriza bi se dotad mogla okončati.“
„Ili ne. Pretpostavljam da znate šta vas je tog jutra spaslo puta do oblasnog zatvora?“
„Naravski da znam“, reče Barbi. „Vaš suprug je video šta se desilo. Četvorica na jednog.
Bilo je teško ne uočiti odnos snaga.“
„Svaki drugi policajac bi se potrudio da to ne vidi. Imali ste sreće što je Haui te večeri bio
na poslu. To je bila smena Džordža Frederika. Zvao je da kaže da je dobio stomačni grip.“
Nastavila je posle kraće pauze. „Nazvala bih to proviñenjem, umesto srećom.“
„Baš kao i ja“, složio se Barbi.
„Hoćete li da uñete, gospodine Barbara?“
 „Zašto ne bismo seli napolju? Ako vam ne smeta. Ovde je tako prijatno.“ „Ne smeta mi.
Još malo pa će zahladneti. Da li će?“
Barbi je rekao da ne zna.
„Deleseps je rekao Hauiju da ste silovali Endži Makejn, kad vas je dovezao do policijske
stanice. Jel’ tako bilo?“
„To je bila prva verzija priče. Zatim je rekao da možda nije u pitanju pravo silovanje, već
da se uplašila od mene i da mi je rekla da stanem, što ja nisam učinio. To bi bilo silovanje u
drugom stepenu, ako se ne varam.“ Kratko se osmehnula. „Nemojte da vas neka feministkinja
čuje da govorite o stepenima silovanja.“
„Paziću se. Bilo kako bilo. Vaš suprug me je odveo u sobu za saslušavanje. Meni je ličila
na ostavu za metle.“
Brenda se nasmejala.
„Zatim je uveo Endži. Sela je na mesto s kog je morala da me gleda u oči.
Doñavola, gotovo da smo se dodirivali laktovima. Laganje povodom značajne stvari
zahteva ozbiljnu psihičku pripremu. To pogotovo važi za mlañu osobu.
Otkrio sam to u vojsci. I vaš suprug je to znao. Objasnio joj je da će se pojaviti na sudu.
Predstavio joj je kazne za krivokletstvo. Da skratim priču. Povukla se. Rekla je da nije bilo
opštenja, a kamoli silovanja.“ „Haui se držao pravila: ’Razum pre zakona.’ Na tome je zasnivao
sva preduzeća. Piter Randolf će raditi na drugi način, zato što nije tako pametan i zato što nije u
stanju da izañe na kraj s Renijem. Moj muž je mogao. Haui je rekao da će Reni, kad do njega
dospeju vesti o... incidentu...
zahtevati da budete optužen za nešto. Razbesneo se. Da li ste to znali?“ „Nisam.“ Ali nije
bio iznenañen.
„Haui je rekao gospodinu Reniju da će se, ako išta od tog dospe na sud, pobrinuti da sve
doñe na sud, uključujući i četvoricu protiv jednog na parkiralištu. Pomenuo mu je da bi dobar
advokat odbrane mogao da potegne neke od Frenkijevih i Džuniorovih srednjoškolskih ispada.
Bilo ih je nekoliko, iako nijedan nije mogao da se meri s onim što se vama dogodilo.“
Odmahnula je glavom.
„Džunior Reni nikad nije bio sjajan klinac, ali je bio prilično bezazlen. Pre godinu dana se
promenio. Haui je to opazio. Brinuo se zbog toga. Otkrila sam da je Haui nešto znao o sinu i
ocu...“ Ućutala je. Barbiju je bilo jasno da razmišlja da li da nastavi. Odlučila je da prećuti
ostatakpriče. Bila je supruga palanačkog policijskog službenika. Naučila je da čuva tajne. Ta
navika se duboko ukorenila.
„Haui vas je posavetovao da napustite grad, pre nego što Reni pronañe neki način da vam
zagorča život, zar ne? Pretpostavljam da vas je Kupola sprečila u toj nameri.
„Odgovor na oba pitanja je potvrdan. Mogu li dobiti dijetalnu kokakolu, gospoño
Perkins?
„Zovi me Brenda. Ja ću te zvati Barbi, ako se slažeš. Posluži se sam.“ Barbi je poslušao.
„Tražiš ključ od skloništa da bi uzeo Gajgerov brojač. Mogu i hoću da ti pomognem.
Učinilo mi se da si rekao da Džim Reni mora da bude obavešten o tome. Ta ideja me uznemiruje.
Možda mi tuga smeta da dobro razmišljam, ali ne shvatam zašto bi ušao u mučnu raspravu s njim.
Big Džim poludi kad bilo ko ospori njegovu vlast. Tebe već ne podnosi. Ne duguje ti nikakve
usluge. Da je moj suprug još šef policije, možda biste mogli da zajedno posetite Renija. Uživala
bih u tome.“ Nagnula se napred. Zagledala se u njega sa iskrenim interesovanjem. Imala je tamne
krugove oko očiju. „Hauija više nema. Mogao bi završiti u ćeliji, umesto da tražiš tajanstveni
generator.“
„To mi je poznato, ali se pojavio novi momenat. Vazñuhoplovstvo će sutra ispaliti
krstareću raketu na Kupolu, tačno u jedan po podne.
„Isusa mi.“
„I ranije su je gañali projektilima, ali samo da bi otkrili koliko je visoka. Radari je ne
opažaju. Raniji projektili su imali prazne bojevne glave. Ovaj će imati pravu.
Gañaće je bombom za razbijanje bunkera.“
Naglo je prebledela.
„Koji deo grada će gañati?“
„Udariće u Kupolu, na mestu na kom preseca Put male kučke. Džulija i ja smo ga sinoć
obišli. Eksplodiraće metar i po od tla.“
Zinula je od čuda. „To nije moguće!“
„Bojim se da jeste. Ispaliće projektil s teškog bombardera. Leteće po unapred utvrñenom
kursu. Precizno je programiran. Ubeležen je svaki greben i udolina.
Spustiće se na visinu mete, neposredno pre udara. To su jezive stvari. Ako eksplodira i ne
probije barijeru, grañani će se samo uplašiti. Zvučaće kao armagedon. Ako se probije...“
Uhvatila se za grlo. „Kolika će biti šteta? Barbi, nemamo vatrogasnih kola!“
„Siguran sam da su pripremili opremu za gašenje požara. Kolika će biti šteta?“ Slegnuo je
ramenima. „Evakuisaćemo čitavu oblast, za svaki slučaj.“
„Da li je to mudro? Da li je operacija dovoljno pažljivo isplanirana? „To je sporno pitanje,
gospoño... Brenda. Odlučili su se. Bojim se da je situacija sve gora. Nastavio je, kad je video njen
izraz: „Za mene, ne za grad. Unapreñen sam u pukovnika, predsedničkim ukazom.“
Zakolutala je očima. „To je dobra vest za vas.“
„Od mene se očekuje da uvedem vanredno stanje i preuzmem vlast u Česters Milu.
Misliš da bi Džim Reni voleo da tako nešto čuje?“
Nije očekivao da će prsnuti u smeh. Iznenadio je samog sebe kad joj se pridružio.
„Da li shvataš moj problem? Grad ne mora da zna da sam pozajmio stari Gajgerov brojač,
ali mora da zna za bombu za razaranje bunkera, koja će doleteti ovamo.
Džulija Šamvej će raširiti vest, ako ja to ne učinim. Gradski oci moraju da čuju vest od
mene. Zato...“
„Jasno mi je.“ Brenda više nije izgledala tako bledo, zahvaljujući crvenkastim zracima
zalazećeg sunca. Odsutno je trljala ruke. „Ako misliš da se izboriš za ikakav uticaj... što
pretpostavljeni nesumnjivo očekuju od tebe...“ „Pretpostavljam da Koksa moram posmatrati kao
kolegu“, reče Barbi. Uzdahnula je. „Andrea Grineli. Njoj ćemo se obratiti. Zatim ćemo
razgovarati s Renijem i Endijem Sandersom. Ako ništa drugo, bićemo brojniji od njih troje
naspram dvoje.“
„Zašto pominješ Rouzinu sestru?“
„Zar ne znaš da je ona treći gradski otac?“ Nastavila je kad je odmahnuo glavom:
„Ne budi tako tužan. Veliko broj ljudi to ne zna, iako je već sedam godina na tom
položaju. Obično samo aminuje odluke dvojice kolega tačnije rečeno, Renijeve, pošto se ni Endi
Sanders ne meša u svoj posao. Ima... izvesnih problema... ali se u njoj krije čvrsta i odrešita
osoba. Takva je nekad bila.“
„O kakvim problemima govoriš?“
Mislio je da će i ovo prećutati, ali nije. „Zavisnik je od lekova, od pilula protiv bolova. Ne
znam u kojoj meri.“
„Pretpostavljam da se lekovima snabdeva u Sandersovoj apoteci.“ „Tako je. Znam da ona
nije savršeno rešenje. Moraćeš da budeš veoma pažljiv, ali... Džimi Reni će, zbog hitnosti,
verovatno morati da se neko vreme pomiri s tvojim uticajem. Što se tvog predvodništva tiče?“
Odmahnula je glavom. „Obrisaće bulju sa svakom deklaracijom vanrednog stanja, makar je
krasio i predsednikov potpis. Ja...“ Ućutala se. Gledala je mimo njega, razrogačenim očima.
„Gospoño Perkins? Brenda? Šta je bilo?
„O“, rekla je. „O, moj bože“
Barbi se okrenuo. I on se ućutao. Grveno sunce je zalazilo. Često je znalo biti te boje,
posle toplih dana i kasnih pljuskova. Nikada u životu nije video ovakav zalazak sunca. Palo mu je
na pamet da su ovako nešto posmatrali samo ljudi u blizini velikih vulkanskih erupcija.
Ne, pomislio je. Čak ni oni nisu imali prilike da ovo vide. Ovoje nešto sasvim novo.
Zalazeće sunce nije bilo okruglo. Ličilo je na ogromnu crvenu leptirmašnu s plamtećim
okruglim središtem. Zapadno nebo je bilo prljavo, kao da je prevučeno tankim slojem krvi. Boja
je prelazila u narandžastu, na većim visinama. Horizont se jedva nazirao kroz zamrljano
bleštavilo.
„Svemogući bože, kao da pokušavam da gledam kroz prljavu šoferku, dok se vozim u
pravcu sunca, rekla je.
To je bilo to, samo što je Kupola bila šoferka. Počela je da skuplja prašinu i polenov prah.
Na njoj su se zadržavale i čestice prljavštine. Biće još gore.
Moraćemo da je operemo, pomislio je. Zamišljao je živi lanac dobrovoljaca s kofama i
krpama. Besmislica. Kako će je oprati na visinama većim od trinaest metara? A pedeset metara?
Ili trista?
„Ovo mora da prestane, prošaptala je. „Zovi ih i reci da pošalju najveću raketu koju
imaju, bez obzira na posledice. Ovo mora da prestane.
Barbi je ćutao. Nije bio siguran da li bi mogao da progovori, čak i da je imao šta da kaže.
Zanemeo je pred golemim, prašnjavim bleskom. Imao je osećaj da gleda u sam pakao.

MLJAC-MLJAC-MLJAC

Džim Reni i Endi Sanders su posmatrali zlokobni zalazak sunca sa stepenica Bouijevog
pogrebnog zavoda. Zaputili su se u gradsku kuću na još jedan „vanredni sastanak“, u sedam sati.
Big Džim je hteo da stigne ranije, da bi se dobro pripremio. Neobični prizor ih je naterao da se
zaustave. Gledali su kako dan umire, čudnom, prljavom smrću.
„Ovo liči na sudnji dan.“ Endi je govorio, tihim, zapanjenim glasom.
„Malo sutra!“, reče Big Džim. Samom sebi je grubo zvučao, zato što se ista misao javila i
u njegovoj glavi. Po prvi put otkad se Kupola spustila, pomislio je da problem možda prevazilazi
njihove moći, njegove moći. Ljutito je odbacio tu ideju. „Da li si video kako naš gospod Isus
Hrist silazi s nebesa?“
„Nisam“, priznade Endi. Video je grupice dobro poznatih sugrañana na Glavnoj ulici.
Zaklanjali su oči rukama i ćutke posmatrali neobični zalazak sunca.
„Vidiš li me?“, nije odustajao Big Džim.
„Svakako da te vidim“, rekao je Endi. Zvučao je zbunjeno. „Naravno da te vidim, Big
Džime.“
„To znači da nisam uznesen“, reče Big Džim. „Odavno sam predao srce Isusu. Ne bih bio
ovde da je ovo sudnji dan. Baš kao ni ti, zar ne?“
„Verovatno da ne bi“, reče Endi, iako je sumnjao u to. Ako su spaseni, poprskani krvlju
jagnjeta, zašto su upravo razgovarali sa Stjuartom Bouijem o zatvaranju onog što Big Džim zove
„naš mali posao“? I kako su se uopšte upustili u taj posao?
Kakve veze ima upravljanje fabrikom meta sa spasenjem?
Endi je znao kakav bi odgovor dobio da je pitao Big Džima: cilj ponekad opravdava
sredstva. Cilj je u ovom slučaju nekad bio vredan divljenja: nova Crkva Isusa Spasitelja (stara je
bila sklepana, poveća koliba s drvenim krstom na vrhu).
Radiostanica koja je spasla bog te pita koliko duša. Deset procenata koje su slali oprezno,
čekovima izdatim iz banke s Kajmanskih ostrva Misionarskom društvu gospoda Isusa, da bi
pomogli onima koje je prečasni Kogins voleo da zove „malom smeñom braćom“.
Endi je, suočen s golemim, zamrljanim zalaskom sunca koje je poručivalo da su ljudska
preduzeća majušna i nevažna, morao da prizna da je reč o providnim opravdanjima. Njegova
apoteka bi bez gotovinskog priliva ostvarenog prodajom meta propala još pre šest godina. Ista
sudbina bi zadesila i pogrebni zavod. To je važilo i za posao Džima Renija s polovnim
automobilima, iako čovek pored njega to nikad ne bi priznao.
„Znam šta ti je na umu, drugara, reče Big Džim.
Endi je stidljivo podigao glavu. Drugi gradski otac se smešio... blago i s razumevanjem.
Endi mu je uzvratio osmehom, ili je bar to pokušao. Mnogo je dugovao Big Džimu. Samo što
apoteka i Klodin BMV sad nisu izgledali tako važno. Kakvu korist mrtva supruga može da ima
od BMV-a, koji se sam parkira i ima ozvučenje koje se aktivira na govornu komandu?
Kad se ovo završi i kad se Dodi vrati, daćujoj beemvejca, odlučio je Endi. Klodi bi to
htela.
Big Džim je podigao šaku sa zdepastim prstima, da bi se zaštitio od zalazećeg sunca, koje
se širilo po zapadnom nebu kao veliko, otrovno jaje. „Misliš da je sve ovo naša krivica i da nas
Bog kažnjava za pomaganje gradu u teškim vremenima.
To jednostavno nije istina, prijatelju. Ovo nije božje delo. Složio bih se s tobom da si
rekao da je to što smo dobili batine u Vijetnamu božje delo, upozorenje poslato da nas podseti da
smo zalutali na duhovnom putu. Složio bih se s tobom da si rekao da je 11. septembar bio
odgovor Uzvišenog Bića na odluku Vrhovnog suda po kojoj dečica više nisu smela da počinju
dan molitvom upućenom Gospodu koji ih je stvorio. Ali, šta da kažem na ideju da je Bog kaznio
Česters Mil zato što nismo hteli da završimo kao još jedna napuštena naseobina pored puta, poput
Džeja ili Milinoketa?“ Odmahnuo je glavom. „Ne, gospodine. Ne.“
„Strpali smo prilično sitnine u vlastite džepove“, stidljivo će Endi.
To je bila istina. Nisu samo pomagali sopstvene poslovne poduhvate i pružili ruku pomoći
maloj smeñoj braći. Endi je otvorio račun na Kajmanskim ostrvima.
Mogao je da se opkladi da je Big Džim ostavljao tri dolara na svaki njegov ili Bouijev
dolar. Možda i sva četiri.
„Jerjeposlenik dostojan svogjela“, reče Big Džim pedantnim, ali uljudnim tonom.
„Matej, 10:10.“ Nije citirao prethodni stih: Ne nosite zlata ni srebra ni bronze upojasima
svojim.
Pogledao je na sat. „Kad već govorimo o poslu, drugar, bolje da požurimo. Pred nama su
brojne odluke. Krenuo je. Endi se zaputio za njim. Nije skidao pogled sa zalazećeg sunca,
dovoljno crvenog da ga podseti na ukvareno meso. Big Džim se ponovo zaustavio.
„Bilo kako bilo, čuo si Stjuarta zatvorili smo radnju. ’Sve je zaptiveno zakopčano’, kao
što je rekao dečačić kad je prvi put sam piškio. Lično je obavestio Šefa.
„Tog tipa, zabrinuto će Endi.
Big Džim je coknuo jezikom. „Ne brini se zbog Fila. Zatvorili smo. Tako će biti do
okončanja krize. U stvari, ovo bi mogao biti znak da bi trebalo da zauvek zatvorimo radnju.
Možda je to poruka Svemogućeg.
 „To bi bilo dobro, oglasio se Endi. U dubini duše je znao da će Big Džim promeniti
mišljenje, čim Kupola nestane. Endi će podržati njegovu odluku, kad se to bude desilo, baš kao i
Stjuart Boui i njegov brat Fernald. Rado će pristati. Zbog zapanjujuće količine novca, u obliku
neoporezovane gotovine, ali i zbog toga što su se previše zaglibili. Setio se reči davnašnje filmske
zvezde. „U jednom trenutku sam shvatio da ne volim da glumim, ali tad sam bio prebogat da
prestanem,
„Nemoj toliko da se brineš, reče Big Džim. „Za par nedelja ćemo početi da vraćamo gas u
grad, bez obzira na rasplet krize s Kupolom. Koristićemo kamione iz gradskog voznog parka.
Možeš da voziš celu smenu, zar ne?
„Mogu, kiselo će Endi.
„I, Big Džim se ozario kad je dobio novu ideju „možemo da koristimo Stivijeva mrtvačka
kola! Tako ćemo još brže prebaciti rezervoare!
Endi je ćutao. Nije mu se dopadala ideja da zaplene (to je bila Big Džimova reč) toliko
gasa s raznih mesta u gradu. Činilo im se da je to najbezbedniji način. Bavili su se ozbiljnom
proizvodnjom, koja je iziskivala mnogo kuvanja i oslobañala velike količine štetnih gasova. Big
Džim mu je rekao da bi kupovina velike količine gasa mogla skrenuti neželjenu pažnju. Baš kao i
kupovina velikih količina raznovrsnih lekova sumnjivog kvaliteta, koji su išli u to sranje. Eto još
jednog razloga za brigu.
Zadatak je bio lakši, zato što je posedovao apoteku, iako su ga velike narudžbine
robitusina i sudafeda činile vrlo nervoznim. Mislio je da će im to doći glave, pre nego bilo šta
drugo. Nikad nije razmišljao o gomili rezervoara za gas iza HJK studija.
„Sem toga, imamo više nego dovoljno električne struje u gradskoj kući. Big Džim je
govorio kao čovek koji izlaže dobru vest. „Rekao sam Randolfu da pošalje mog dečaka i
njegovog prijatelja Frenkija do bolnice, da uzmu jedan rezervoar za naš generator.
Endi je zvučao uznemireno. „Ali, već smo uzeli...
„Znam, blago će Reni. „Znam šta smo učinili. Ne brini za Keti Rasel. Imaju dovoljno
gasa.
„Mogao si da uzmeš jedan iz radiostanice... tamo ih ima mnogo...
„Ovaj je bio bliži, reče Big Džim. „I sigurniji. Pit Randolf je naš čovek, ali to ne znači da
bih voleo da ikad sazna za naš mali posao.
Endi je sad bio još sigurniji da Big Džim nikad neće zatvoriti fabriku.
„Džime, ako počnemo da vraćamo rezervoare u grad, šta ćemo reći ako nas pitaju gde su
bili? Hoćemo li da kažemo narodu da ih je uzela gasna vila i da ih je vratila kad se predomislila?
Reni se namrštio. „Tebi je ovo smešno, drugar?
„Nije! Mislim da je zastrašujuće“
„Imam plan. Ustanovićemo gradsko skladište gasa. Delićemo ga po potrebi. Tako ćemo
postupiti i s ložuljem, ako pronañemo način da ga koristimo bez električne struje. Muka mi je od
ograničavanje potrošnje energenata, to je tako neamerički potez, ali sve ovo mnogo podseća na
priču o cvrčku i mravu. U gradu ima berača pamuka koji će sve straćiti za mesec dana. Zatim će
dići dreku na nas da ih zbrinemo čim zima pokaže zube!
„Ne misliš valjda da će ovo potrajati čitav mesec.
„Naravno da neće, ali znaš kako stari ljudi kažu: nadaj se najboljem, spremaj se na
najgore.
Endi je hteo da ukaže na činjenicu da su već potrošili dobar deo gradskih zaliha na
proizvodnju kristalnog meta, ali je znao šta bi Big Džim rekao: Otkud smo mogli da znamo?
Zaista, kako su mogli da znaju. Koja trezvena osoba je mogla da očekuje iznenadnu
nestašicu svih izvora energije? Planirali su za više nego dovoljno. To je američki način
razmišljanja. Pomisao na ni izdaleka dovoljno ovde je predstavljala uvredu za um i duh.
Endi je rekao: „Nisi ti jedini kom se neće svideti ideja o ograničenoj potrošnji.
„Zbog toga imamo policiju. Znam da svi žalimo pokojnog Hauija Perkinsa. On je sad sa
Isusom, a mi imamo Pita Randolfa. On će biti bolji za grad u ovoj situaciji, zato što ume da
sluša“ Uperio je prstom u Endija. „Ljudi u gradu poput ovog ili s bilo kog kraja Zemljine kugle
nisu drugo do deca kad je u pitanju njihov interes.
Koliko puta sam ti to rekao?
„Mnogo puta, reče Endi i uzdahnu.
„I šta moramo da radimo s decom?
„Moramo da ih nateramo da pojedu povrće, iako ona hoće slatkiše.
„Tako je! To ponekad znači da moramo pucnuti korbačem.
„To me je podsetilo na nešto drugo, reče Endi. „Pričao sam sa Semi Buši na polju
Dinsmorovih. Ona je jedna od Dodinih prijateljica. Rekla je da su neki policajci bili prilično
grubi prema njoj. Prokleto grubi. Mogli bismo da porazgovaramo sa šefom policije Randolfom o
tome.
Džim se namrštio. „ A šta si ti očekivao, drugar? Da će nastupiti u rukavicama?
Malo je falilo da doñe do ozbiljnih nereda. Za dlaku smo izbegli prokletu pobunu, usred
Česters Mila!
„Znam da imaš pravo, samo što...
„Znam ja tu Bušijevu. Poznajem njenu porodicu. Drogeraši, kradljivci automobila,
sifilitičari, neplatiše zajmova i utajivači poreza. Takav svet smo zvali belim ñubretom, dok izraz
nije proglašen politički nekorektnim. Od takve bagre se valja čuvati, naročito od takve bagre.
Takvi bi razneli grad u komade, kad bi dobili priliku. Da li bi to hteo?
„Ne, naravno da ne...
Big Džim je bio u punom zamahu. „Svaki grad ima svoje mrave što je dobro i svoje
cvrčke, što nije tako dobro, ali možemo živeti s njima, zato što ih poznajemo i zato što možemo
da ih navedemo da urade ono što je u njihovom najboljem interesu, čak i da moramo da ih malo
pritisnemo. Ali svaki grad ima i svoje skakavce, baš kao one u Bibliji. To su ljudi poput
Bušijevih. Na njih moramo zamahnuti čekićem. Možda se to neće svideti ni tebi ni meni, ali će
grañanske slobode otići u šetnju, dok se kriza ne razreši. I mi trpimo. Zar nismo zatvorili naš mali
posao?
Endi nije hteo da kaže kako uistinu nisu imali izbora, pošto nisu mogli da šalju robu van
grada, ali se zadovoljio s kratkim da. Nije hteo da raspravlja o tome.
Strahovao je od predstojećeg sastanka. Mogao bi se otegnuti do ponoći. Hteo je samo
jedno, da ode kući, dobro potegne i legne, misleći o Klodet. Ridaće sve dok ne zaspi.
„Kontrola nad situacijom je ono što je sad najvažnije, drugar. To podrazumeva vidno
prisustvo zakona, reda i stalno nadziranje. Nadziraćemo, zato što nismo cvrčci. Mi smo mravi.
Mravi vojnici.“
Big Džim je nastavio posle kraće pauze. Progovorio je poslovnim tonom.
„Razmišljam o prethodno donesenoj oceni da dozvolim da Fud Siti nastavi da radi kao i
obično. Ne kažem da ćemo ga zatvoriti, bar ne još, ali ćemo pažljivo pratiti šta se oko njega
dešava. Motrićemo ih kao sokolovi. Isto važi za benzinsku pumpu.
Možda nije loša ideja da zaplenimo kvarljiviju robu, za potrebe našeg personala...
Zastao je. Žmirkajući je posmatrao stepenice gradske kuće. Nije verovao sopstvenim
očima. Podigao je ruku da se odbrani od sunca. Šta god radio, još uvek je video isti prizor.
Brenda Perkins je sedela s onim prokletim izazivačem nevolja, Delom Barbarom. Nisu sedeli
jedan pored drugog. Izmeñu njih je bila Andrea Grineli. Živo je razgovarala s udovicom šefa
policije. Izgledalo je da čitaju neke papire.
Big Džimu se to ni najmanje nije dopalo.
Ni najmanje.
Zaputio se ka njima, s namerom da prekine njihov razgovor, bez obzira na temu.
Neki dečak mu je pritrčao, pre nego što je napravio pola tuceta koraka. Bio je to jedan od
Kilijanovih sinova. Desetak Kilijanovih je živelo na neuglednoj pilećoj farmi blizu granice Mila i
Tarkersa. Nijedan od klinaca nije bio bogzna kako bistar.
Nije ni čudo, s obzirom na roditelje iz čijih jadnih slabina su iznikli. Svi su bili redovni
posetioci Crkve Isusa Spasitelja. Što će reći da su svi bili spaseni. Ovaj se zvao Roni... bar je
Reni tako mislio. Nije mogao da bude siguran. Svi su imali zaobljenu glavu, guste obrve i oštar
nos.
Dečak je nosio poderanu HJK majicu i poruku. „Hej, gospodine Reni!“, rekao je.
„Uh, tražim vas po čitavom gradu!“
„Bojim se da nemam vremena za govoranciju, Roni“, reče Big Džim. Još je posmatrao
trio na stepenicama gradske kuće. Tri prokleta šaptača. „Možda sut...“
„Ja sam Riči, gospodine Reni. Roni je moj brat.“
„Riči. Naravno. A sad moram da požurim.“ Big Džim je krupnim korakom nastavio ka
svom cilju.
Endi je uzeo poruku od dečaka i stigao Renija pre nego što je došao do trija na
stepenicama. „Bolje pogledaj ovo.“
Big Džim je prvo pogledao Endijevo lice, napetije i zabrinutije nego ikad. Uzeo je
poruku.
Džejmse,
Moram da te vidim večeras. Bog mi se obratio. Moram da razgovaram s tobompre nego
što se obratim gradu. Molim te da mi odgovoriš. Riči Kilijan če mi doneti tvoju poruku.
Prečasni Lester Kogins
Nije se potpisao kao Les, ni Lester. Ne, već kao prečasni Lester Kogins. To ne sluti na
dobro. Zašto, o zašto sva sranja moraju da se dogode istog dana?
Dečak je stajao ispred knjižare. Ličio je na prokleto siroče u ispranoj košulji i širokim,
obešenim farmerkama. Big Džim ga je pozvao. Dečak je spremno pritrčao. Gradski zvaničnik je
izvukao penkalo iz džepa (sa zlatnim natpisom: LEPO JE SKLAPATI POSLOVE S BIG
DŽIMOM) i nažvrljao odgovor od tri reči: Ponoć. Moja kuća. Presavio ga je i dao dečaku.
„Vrati mu je. I nemoj da je čitaš.“
„Neću! Ni za živu glavu! Nek vas bog blagoslovi, gospodine Reni.
„I tebe, sinko. Gledao je za dečakom, koji se žurno udaljavao.
„O čemu se radi?, pitao je Endi. Pre nego što je Big Džim stigao da odgovori:
„Da nije fabrika? Reč je o met...
„Umukni.
Endi je ustuknuo za korak. Bio je zabezeknut. Big Džim mu nikad ranije nije rekao da
umukne. Zgrozio se.
„Ići ćemo korak po koraka, reče Big Džim, pre nego što se uputio ka sledećem problemu.
Barbi je posmatrao kako im se Reni približava. Prva misao mu je bila: Hoda kao čovek
koji je bolestan, a ne zna za to. Hodao je kao neko ko čitavog života gazi druge. Stisnuo je
Brendu za ruku s najkrvožednijim osmehom. Dozvolila mu je to sa spokojnim dostojanstvom.
„Brendaa, rekao je. „Primite moje najdublje saučešće. Hteo sam da vas posetim... i,
naravno, biću na pogrebu... ali sam bio prezauzet. Svi smo bili.
„Razumema, rekla je.
 „Djuk nam silno nedostaje, reče Big Džim.
„Tako je, progovorio je Endi. Stajao je iza Big Džima, kao tegljač u senci
prekookeanskog putničkog broda. „Stvarno nam nedostaje.
„Veoma sam vam zahvalna na izrazima saučešća.
„Rado bih razgovarao o vašim brigama... vidim da ih imate... Big Džimov osmeh postade
još širi, iako je ostao kilometrima daleko od njegovih očiju. „Žurimo na veoma važan sastanak.
Andrea, bilo bi dobro da požuriš i spremiš one dosijee.
Iako se bližila pedesetoj, Andrea je u tom trenutku izgledala kao devojčica uhvaćena u
krañi vruće pite s prozorske daske. Počela je da ustaje (trgla se od bola u leñima dok je to činila),
ali ju je Brenda odlučno uhvatila za ruku. Andrea je ponovo sela.
Barbi je shvatio da su Grinelijeva i Sanders nasmrt uplašeni. Nisu se plašili Kupole, bar
ne u ovom trenutku, već od Renija. Ponovo je pomislio: Ovo bi moglo biti još gore.
„Bilo bi veoma dobro da nañeš vremena za nas, Džejmse“, reče Brenda ljubaznim
glasom. „Sigurna sam da shvataš da bih bila kod kuće i žalila supruga, da se ne radi o nečem
veoma važnom.“
Big Džimu se retko kad dešavalo da ostane bez reči. Ljudi na ulici koji su dotad
posmatrali zalazak sunca, sad su upravljali pogled ka nesvakidašnjem sastanku.
Pridaće nezasluženu važnost Barbari, samo zato što sedi pored trećeg gradskog
zvaničnika i udovice pokojnog šefa policije. Prebacivali su neki papir iz ruke u ruku, kao da se
radi o pismu njegove visosti pape iz Rima. Ko je došao na ideju da priredi ovakvu predstavu?
Perkinsova, naravno. Andrea nije toliko pametna, niti hrabra da mu se suprotstavi pred očima
grañanstva.
„Pa, možda možemo naći nekoliko minuta za vas. A, Endi?“ „Naravno“, reče prvi gradski
otac. „Uvek ću imati nekoliko minuta za vas, gospoño Perkins. Stvarno mi je žao zbog Djuka.“
„I meni je žao zbog vaše supruge“, tužno je prozborila.
Pogledi su im se sreli. To je bi istinski nežni trenutak. Big Džim je hteo da počupa kosu
od muke. Ponekad mu je bilo jako teško. Znao je da ne sme da dozvoli da ga takva osećanja
obuzmu, to nije bilo dobro za njegov krvni pritisak, a ono što je loše za njegov krvni pritisak, loše
je i za njegovo srce. Pogotovo kad je upravo primio poruku od tipa koji je preterano mnogo znao
i koji je poverovao da Bog od njega traži da se obrati gradu. Ovaj problem je bio ništavan u
poreñenju s tim, ako je Big Džim imao pravo u pogledu ideje koja se uvukla Koginsu u glavu.
Samo što možda nije ništavan. Zato što ga Brenda Perkins nikad nije volela. Sad je
udovica čoveka kog svi grañani bez ikakvog razloga smatraju herojem. Prvo će morati da...
„Uñi“, rekao je. „Razgovaraćemo u sobi za sastanke.“ Upravio je pogled na Barbija. „Da
li ste i vi deo ovoga, gospodine Barbara? Pitam vas, zato što mi nikako nije jasno šta vi ovde
tražite.“
„Ovo će vam pomoći“, reče Barbi. Pružio mu je papire koju su dotad prematali po
rukama. „Bio sam u vojsci. Imao sam čin poručnika. Izgleda da su me vratili u vojnu službu.
Dobio sam i unapreñenje.“
Reni je uzeo papire. Držao ih je s dva prsta, kao da su vreli. Pismo je bilo mnogo
elegantnije od nažvrljane poruke koju mu je doneo Riči Kilijan i od mnogo značajnije osobe. U
zaglavlju je pisalo samo: IZ BELE KUCE. Dokument je nosio današnji datum.
Reni je opipao papir. Meñu žbunastim obrvama obrazovala mu se duboka, uspravna
brazda.. „Ovo nije papir iz Bele kuće.“
Naravno da nijey glupi čoveče, zamalo što se nije omaklo Barbiju.
Dopremljenjeprejednogsata. Doneo gajepripadnik Vilinskog odreda DHL-a.
Šašavi, mali jebač se teleportovao kroz Kupolu, bez problema.
 „Ne, nije.“ Barbi je pokušao da zvuči ljubazno. „Stigao je internetom, kao PDF
dokument. Gospoñica Šamvej ga je primila i odštampala.“ Džulija Šamvej. Još jedna smutljivica.
„Pročitaj ga, Džejmse“, tiho će Brenda. „Važan je.“ Big Džim je počeo da čita.
Beni Drejk, Nori Kalvert i Strašilo Džo Maklači stajali su ispred kancelarije Demokrata.
Svi su imali baterijsku lampu. Beni i Džo su ih držali u ruci. Nori je zatakla svoju u široki prednji
džep tunike. Gledali su niz ulicu, ka gradskoj kući, gde je nekoliko ljudi razgovaralo. Meñu njima
su bili svi gradski oci i kuvar iz Divlje ruže Rouz. „Volela bih da znam o čemu raspravljaju“, reče
Nori.
„To su baljezgarije odraslih“, reče Beni, s nadmoćnim odsustvom interesovanja.
Pokucao je na vrata redakcije. Nije bilo odgovora, pa se Džo uhvatio za kvaku.
Vrata su se otvorila. Odmah je znao zašto ih novinarka nije čula. Kopiraparat je radio
punom parom. Razgovarala je sa sportskim reporterom i tipom koji je snimao fotografije na
ekskurziji pored Kupole.
Mahnula je deci da uñu, kad ih je videla. Papiri su se brzo gomilali u kopiraparatu.
Pit Friman i Toni Gaja su ih naizmenice vadili i slagali.
„Stigli ste“, reče Džulija. „Plašila sam se da nećete doći. Uskoro ćemo završiti, ako
prokleti kopir ne otegne papke.“
Džo, Beni i Nori su upili čarobni izraz s nemim divljenjem. Rešili su da ga što brže puste
u upotrebu.
„Da li ste dobili dozvolu od roditelja?“, pitala je Džulija. „Ne želim gomilu gnevnih
roditelja za vratom.“
„Jesmo, gospoja“, reče Nori. „Svi smo je dobili.“
Friman je vezivao svežanj papira pantljikom. Nori je odmah uočila koliko je nespretan.
Umela je da veže pet različitih čvorova. Znala je kako se prave ribolovački mamci. Naučila je to
od oca. Ona mu je pokazala kako da vozi dasku.
Smejao se do suza, kad je pao prilikom prvog pokušaja. Mislila je da ima najboljeg tatu u
vaseljeni.
„Dopustite mi da ga vežem?“, zamolila ga je.
„Svakako, ako možeš da radiš bolje od mene.“ Pit je stao u stranu.
Pošla je napred. Džo i Beni su bili na korak iza nje. Zaustavila se u pola koraka, kad je
videla veliki crni naslov na vanrednom broju novina od samo četiri stranice.
„Kakvo sranje!“
Pokrila je usta dlanovima kad joj je psovka izletela. Džulija je odsečno klimnula.
„To je zaista veliko sranje. Nadam se da ste svi došli biciklom i da svi imaju korpu. Ne
možete nositi novine na skejtbordovima.“
„Poslušali smo vas do u tančine“, odgovorio je Džo. „Moj nema korpu, ali ima bisage.“
„Vezaču mu tovar“, rekla je Nori.
Pit Friman je s divljenjem posmatrao kako devojčica brzo vezuje svežnjeve (čvorom koji
je ličio na leptira raširenih krila). Rekao je: „Siguran sam da ćeš znati to da uradiš. Ovi čvorovi su
zaista dobri.“
„Ma, rasturam s čvorovima“, rekla je Nori, mirnim tonom.
„Imate li baterijske lampe?“, pitala je Džulija.
„Imamo“, uglas su odgovorili.
„Dobro je. Demokrat već trideset godina ne koristi raznosače novina. Ne želim da
ponovno uvoñenje stare prakse bude po zapamćeno zlu zato što će neko od vas pasti pod točkove
automobila na raskrsnici Glavne i Prestila.“
„To bi bio baksuzni početak“, složio se Džo.
 „Svaka kuća, radnja i poslovni prostor na te dve ulice mora da dobije jedan primerak, jel
jasno? Obiñite i Ulicu Morin i Aveniju Svete Ane. Posle toga se raširite. Uradite koliko možete,
ali u devet krenite kući. Ostavite sve nepodeljene papire na raskrsnicama. Pritisnite ih kamenom.“
Beni je ponovo pogledao naslov:
GRADANIMA ČESTERS MILA NA ZNANJE!
VOJSKA ĆE POKUŠATI DA RAZORI BARIJERU!
ISPALIĆE KRSTAREĆU RAKETU NA NJU PREPORUČUJE SE EVAKUACIJA
ZAPADNE GRANICE
„Kladim se da ovo neće upaliti“, smrknuto će Džo, dok je proučavao rukom iscrtanu
mapu na dnu papira. Granica izmeñu Česters i Tarkers Mila označena je crvenom bojom. Veliko
crno X je stajalo na mestu susretanja Puta male kučke i granice gradskog atara. ZnakX je
objašnjen kao mesto udara. „Ugrizi se za jezik, dečko“, reče Toni Gaja.
IZ BELE KUĆE
Pozdravi i najlepše želje
GRADSKIM OCIMA ČESTERS MILA
Endruu Sandersu Džejmsu P. Reniju Andrei Grineli
Drage dame i gospodo:
Prvo i najvažnije, šaljem vam pozdrave i izražavam najdublju zabrinutost i najlepše želje
čitave nacije. Sutrašnji dan sam proglasio nacionalnim Molitvenim danom u čitavoj Americi.
Crkve će otvoriti vrata ljudima svih vera, koji će se moliti za vas i za one koji se bore da shvate
šta se dogodilo na granicama vašeg grada, kako bi otklonili uzrok vaših nevolja. Budite uvereni
da se nećemo smiriti dok ne oslobodimo narod Česters Mila i dok ne kaznimo odgovorne za vaše
utamničenje. Dajem reč vama i narodu Česters Mila da će situacija biti rešena i to brzo. Govorim
vam kao predsednik i glavnokomandujući oružanih snaga, svestan moći koju predstavljam.
Druga svrha ovog pisma je da vas upozna s pukovnikom kopnene vojske Sjedinjenih
Država Delom Barbarom. Za službu u Iraku je nagrañen Bronzanom zvezdom, Medaljom za
izuzetne zasluge i s dva Purpurna srca. Ponovo je pozvan u vojnu službu i unapreñen da bi služio
kao vaša veza s nama i naša s vama. Znam da ćete mu, kao lojalni Amerikanci, ponuditi svaku
pomoć. Pomoći ćemo vam, kao što ćete vi njemu pomoći.
Moja prvobitna namera, na osnovu predloga združenog štaba oružanih snaga, državnog
sekretarijata za odbranu i službe nacionalne sigurnosti, bila je da proglasim vanredno stanje na
teritoriji Česters Mila i postavim pukovnika Barbaru za privremenog vojnog guvernera. Pukovnik
Barbara me je uverio da to neće biti neophodno. Rekao mi je da očekuje punu saradnju gradskih
otaca i lokalne policije. Veruje da će najviše doprineti rešavanju situacije kao „savetnik i čovek
koji radi na uspostavljanju jedinstvact. Prihvatio sam njegovo stanovište, ali ću pratiti razvoj
situacije.
Kao treće, znam da ste zabrinuti zbog nemogućnosti da pozovete prijatelje i voljene
osobe. Razumemo vašu brigu, ali je neophodno da održimo prekid telefonskih veza da bismo
smanjili rizik da poverljive informacije uñu u Česters Mil ili izañu iz njega. Možda mislite da je
ovo preterano oprezan pristup.
Uveravam vas da nije. Veoma je verovatno da neko u Česters Milu zna dosta o prepreci
koja opkoljava vaš grad. Mesni saobraćaj će se nesmetano odvijati.
Kao ćetvrto, nastavićemo da održavamo zabranu protoka informacija prema štampi.
Opstanak te mere biće razmatran u budućnosti. Doći će vreme da gradski zvaničnici i pukovnik
Barbara održi konferenciju za štampu u interesu grada. U ovom trenutku mislimo da će takva
konferencija postati moguća odmah po brzom okončanju ove krize.
Peta tačka se tiče internetkomunikacije. Štab združenih snaga je predložio privremenu
obustavu elektronske pošte. Hteo sam da se složim s njima. Pukovnik Barbara se pak snažno
zauzeo da se grañanima Česters Mila ne uskraćuje pristup internetu. Istakao je da služba
nacionalne bezbednosti može pratiti elektronski saobraćaj na osnovu zakonskih ovlašćenja i da se
takva komunikacija može mnogo lakše prekinuti od komunikacije mobilnim telefonima.
Prihvatio sam njegovo mišljenje delimično i zbog humanitarnih razloga, pošto je on naš „čovek
na terenu. I ova odluka će biti podložna izmeni, shodno razvoju situacije. Pukovnik Barbara će
imati pun uticaj kod ponovnih razmatranja. Unapred se radujemo dobroj saradnji izmeñu njega i
gradskih zvaničnika.
Šesto, postoji velika mogućnost da će se vaše patnje okončati već sutradan u jedan po
podne. Pukovnik Barbara će vam objasniti detalje vojne operacije koja će se dogoditi u pomenuto
vreme. Uveravao me je da će uz vaše najbolje usluge i pomoć gospoñe Džulije Šamvej, vlasnice i
urednice lokalnih novina, biti u stanju da obavestite grañane Cesters Mila o onom što ih očekuje.
Sedmo i poslednje, vi ste grañani Sjedinjenih Država. Nikada vas nećemo napustiti. Naše
najčvršće obećanje, zasnovano na najsvetlijim idealima, jednostavno je: Nijedan čovek, žena ili
dete neće biti prepušteni sudbini.
Upotrebićemo sve što nam je na raspolaganju da bismo okončali vaše utamničenje.
U tom nastojanju nećemo žaliti novca. Od vas očekujemo dobru veru i saradnju.
Molim vas da nam pružite i jedno i drugo.
Srdačno vaš, s mnogo molitvi i najtoplijih želja.
Šta god da je taj blesavi praznoglavac napisao, svojeručno je potpisao, sa sva tri imena,
uključujući i ono terorističko u sredini. Big Džim nije glasao za njega.
Mirne duše bi ga zadavio, kad bi se kopilan nekim slučajem stvorio ispred njega.
Udavio bi i njega i Barbaru.
Big Džimova najdublja želja je bila da zviždukom dozove Pita Randolfa i da mu naloži da
skemba pukovnika Roštiljdžiju iza rešetaka. Nek mu objasni da može da uspostavi svoju prokletu
komandu vojnog guvernera u podrumu policijske stanice.
Sem Verdro će mu biti añutant. Možda će Štrokavi Sem naučiti da salutira a da ne izbije
oko palcem.
To je neizvodljivo, bar za neko vreme. Neke rečenice iz pisma nitkova koji se predstavlja
kao glavnokomandujući oružanih snaga igrale su mu pred očima: Pomoći ćemo vam, kao što ćete
vi njemu pomoći.
Nadamo se dobroj saradnji izmeñu njega i gradskih zvaničnika.
Ova odluka će biti podložna razmatranju.
Od vas očekujemo dobru veru i saradnju.
Ova poslednja je bila najznačajnija. Big Džim je bio siguran da je za kurvinogsina
zagovornika abortusa vera samo prazna reč, ali kad je govorio o saradnji, znao je šta ima na umu,
baš kao i Džim Reni: Rukavicaje možda od meke tkanine, ali ne zaboravi da se ispod nje krije
gvozdena pesnica.
Predsednik je nudio razumevanje i podršku (gledao je kako se nadrogirana Grinelijeva
topi od milja čitajući pismo), ali se istina mogla pronaći izmeñu redova. Ovo je bilo preteće
pismo, prosto i jednostavno. Sarañujte, zato što pravimo spisak poslušnih i neposlušnih, a vi ne
želite da budete meñu neposlušnima kad provalimo unutra. Sve ćemo vam zapamtiti.
Sarañuj, drugar. Ili.
Reni je pomislio. Nikad neću predati grad roštiljdžiji koji se usudio da digne ruku na mog
sina, a zatim i da dovede u pitanje moju vlast. To se nikad neće deseti, majmune. Nikada.
Takoñe je pomislio: Polako, trezveno.
Nek pukovnik Roštiljdžija predstavi veliki vojni plan. Biće dobro ako upali. Ako ne uspe,
najnoviji pukovnik američke vojske otkriće novo značenje izraza duboko na neprijateljskoj
teritoriji.
Big Džim se osmehnuo i rekao: „Uñite, molim vas. Po svoj prilici, čeka nas dug razgovor.
Džunior je sedeo u mraku sa svojim devojkama.
To je bilo otkačeno, čak i po njegovim merilima, ali je ambijent delovao umirujuće.
Kad se sa novim zamenicima vratio u policijsku stanicu posle gigantske brljotine na
poljani Dinsmorovih, obratila im se Stejsi Mogin (izgledala je umorno).
Ponudila im je još četiri sata posla. Bar neko vreme će biti dosta prekovremenog rada.
Objasnila im je da mogu računati i na bonuse... verovatno zahvaljujući sredstvima zahvalne
američke vlade.
Karter, Mel, Džordžija Ru i Frenk Deleseps su se složili da odrade dopunske sata.
Nisu to učinili zbog novca. Posao im se dopadao. Dopadao se i Džunioru. Presekli su ga
predznaci glavobolje. Dan je bio zaista divan, ali su mu zastave očas pale na pola koplja.
Rekao je Stejsi da će ovaj put odbiti, ako nema ništa protiv. Uveravala ga je da nema
problema, ali ga je podsetila da mora da doñe u stanicu sutra u sedam ujutru.
„Imaćeš dosta posla, rekla je.
Frenki je zategao kaiš na stepenicama i rekao: „Mislim da ću svratiti do Endžine kuće.
Sigurno je negde otišla s Dodi, ali me proganja misao da se okliznula u kupatilu, da leži
paralizovana, ili nešto slično.
Džuniora je naglo zabolela glava. Pred levim okom mu je zaigrala sitna bela tačka.
Trzala se i poskakivala u skladu sa sve bržim otkucajima srca.
„Poći ću s tobom, rekao je Frenkiju. „To mi je usput.
„Zaista? Neće ti smetati?
Džunior je odmahnuo glavom. Bela tačka pred njegovim okom je mahnito poskočila kad
je to učinio. Ponovo se smirila.
Frenki je nastavio tišim glasom. „Semi Buši je pustila jezičinu na pašnjaku kod Kupole.
„Tafufa reče Džunior.
„Nesumnjivo. Zakreštala je: ’Da nećeš da me uhapsiš?, Frenki je podigao glas do
prodornog falseta. Grozni zvuk je šmirglao po Džuniorovim nervnim završecima.
Razigrana bela tačka je pocrvenela. Hteo je da sklopi ruke oko prijateljevog vrata.
Došlo mu je da ga udavi, samo da bi bio siguran da više nikad neće čuti taj falset.
„Razmišljao sam, nastavi Fenki, „da skoknem do nje, kad završim posao. Da je malo
naučim pameti. Znaš, vreme je da počne da poštuje lokalne organe reda i zakona.
„Ona je tvorčina. I lezbača.
„Još bolje. Frenki je ućutao, zagledan u zlokobni zalazak sunca. „Ova Kupola ima i svojih
dobrih strana. Možemo da radimo šta god nam padne na pamet. Bar neko vreme. Razmisli o
tome, pajtosu. Frenki se počešao po meñunožju.
„Važi, odgovorio je Džunior, „ali nisam preterano naložen za tu priču.
Izuzev što je najedanput bio. Pa, onako. Nije baš hteo da ih tuca ili nešto slično, ali...
„Znajte da ste još uvek moje devojke“, prozborio je Džunior u mračnoj ostavi.
Isprva je koristio baterijsku lampu. Isključio je. U mraku je bilo bolje. „Zar niste?“ Ćutale
su. Da su progovorile, pomisli Džunior, mogao bih da izvestim prečasnog Koginsa o istinskom
čudu.
Naslonio se na zid pokriven policama punim konzervi. Posadio je Endži s desne, a Dodi s
leve strane. Zabava utroje. Tako su to zvali na Penthaus forumu. Njegove devojke nisu lepo
izgledale u svetlosti baterijske lampe. Obešena kosa je samo delimično skrivala podnadula lica i
izbečene oči. Ali kad je ugasio... uh! Kao da je bio u društvu dve žive ribe!
 Samo je zadah kvario utisak. Mešavina osušenih govana i tek započetog truljenja.
Nije bio strašan, zato što je bilo i drugih, prijatnijih mirisa: kafe, čokolade, sirupa,
sušenog voća i verovatno smeñeg šećera.
Osećao je i slab miris parfema. Dodinog ili Endžinog? Nije znao čiji je. Glavobolja se
povlačila, a uznemirujuća bela tačka nestala. Spustio je ruku i sklopio šaku oko Endžine dojke.
„Ne smeta ti, zar ne, dušice? Da, znam da si Frenkijeva devojka, ali vi ste raskinuli i hej,
to je samo maženje. Takoñe žao mi je što moram da ti kažem da večeras planira da te prevari.“
Dohvatio je Dodi za ruku. Bila je ledena, ali je on smestio meñu noge. „Doñi“, rekao je.
„Prilično smelo. Samo sledi svoja osećanja, curo, i pokaži mi koliko si nestašna.“
Moraće da ih pokopa. I to brzo. Kupola će se rasprsnuti kao mehur od sapunice. Ili će
naučnici pronaći način da je rastvore. Istražitelji će, odmah posle toga, preplaviti grad. Ako
Kupola opstane, obrazovaće se neka vrsta komiteta koji će obilaziti kuće u potrazi za zalihama.
To će se dogoditi uskoro, ali ne odmah. Ovde je bilo tako prijatno. Bilo je umirujuće i
nekako uzbudljivo. Ljudi to ne bi razumeli, ali i ne moraju. Zato...
„Ovo je naša tajna“, prošaptao je Džunior u tami. „Jel’ tako, devojke?“ Nisu odgovorile
(iako će to učiniti).
Sedeo je grleći devojke koje je ubio. U neko doba je utonuo u san.
Sastanak je bio još u toku, kad su Barbi i Brenda Perkins napustili gradsku kući u
jedanaest. Išli su niz Glavnu ka Morinu. Isprva nisu mnogo pričali. Na uglu Glavne i Javorove
naišli su na gomilicu vanrednog izdanja Demokrata. Barbi je izvadio jedan ispod kamena i
rasturio gomilu. Brenda je imala baterijsku lampu u tašni.
Osvetlila je naslovnu stranicu.
„Mislila sam da ću lakše poverovati u novosti ako ih vidim odštampane, ali sam se
prevarila, rekla je.
„U pravu si“, reče Barbi.
„Ti i Džulija ste sarañivali da biste sprečili Džejmsa da zataška stvar, rekla je.
„Imam li pravo?“
Barbi je odmahnuo glavom. „Ne bih ni pokušao, zato što bi to bilo nemoguće. Kad
projektil udari, načiniće divovsku eksploziju. Džulija je htela da ga spreči da navede vodu na
svoju vodenicu.“ Udario je po novini. „Da budem potpuno iskren, ovo je samo osiguranje.
Gradski otac Reni će sad sigurno pomisliti: ’Ako je u ovom bio korak ispred mene, šta još zna a
da meni nije poznato?,
„Džejms Reni može biti vrlo opasan protivnik, prijatelju moj.“ Pošli su dalje.
Brenda je sklopila papir. Gurnula ga je pod mišku. „Moj muž je otvorio istragu o njemu.“
„Zbog čega?“
„Ne znam koliko toga da ti kažem“, rekla je. „Izbor se očigledno sveo na sve ili ništa.
Haui nije imao nepobitni dokaz toliko znam. Iako je bio blizu.
„Ne govorimo o dokazu“, nastavi Barbi, „već o tome kako da sutra ne završim u zatvoru,
ako vladin plan ne uspe. Ako ono što znaš može da mi pomogne u tome...“
„Duboko ću se razočarati u tebe, ako je zatvor tvoja najveća briga.“ To nije bilo sve.
Barbi je pretpostavljao da udovica Perkins to zna. Pažljivo je slušao sve što je rečeno na sastanku.
Reni ga nije obmanuo, iako se trudio da bude u najvećoj meri umilan, sladak i razuman. Bilo mu
je jasno da se ispod uljudne, ozbiljne, srdačne spoljašnjosti krije nemilosrdni grabljivac. Trudiće
se da sačuva kontrolu sve dok mu je neko ne otme iz ruku. Uzimaće sve šta mu bude trebalo, dok
ga neko ne zaustavi. To ga je činilo opasnim za sve, a ne samo za Dela Barbaru.
„Gospoñice Perkins...“
„Brenda, sećaš li se?“
 „Brenda, tako je. Objasniću ti na ovaj način: ako Kupola opstane, gradu će zatrebati
pomoć nekog ko nije prodavac polovnih kola opsednut manijom veličine.
A ja neću biti u stanju da pomognem, ako zaglavim u ćuzi.“ „Moj suprug je mislio da Big
Džim mažnjava lovu.“
„Kako? Zbog čega? I koliko?“
Rekla je: „Da vidimo šta će se desiti s projektilom. Sve ću ti reći, ako to ne upali.
Ako nam pomogne, sešću sa oblasnim tužiocem, kad se prašina slegne... i, poslužiću se
rečnikom Rikija Rikardoa, Džejms Reni će morati da štošta objasni“.
„Nisi ti jedini koji čeka da vidi šta će biti s projektilom. Puter se večeras neće topiti u
Renijevim ustima. Mislim da ćemo dobiti priliku da vidimo drugu stranu njegove ličnosti, ako se
krstareća raketa odbije od prepreke, umesto da se probije na drugu stranu.
Ugasila je baterijsku lampu i podigla glavu. „Vidiš li zvezde“, rekla je. „Tako su sjajne.
Eno Vodolije... Kasiopeje... Velikog medveda. Sve je na svom mestu. Mene to smiruje, a tebe?“
„I mene.“
Neko vreme su ćutke posmatrali svetlucavu traku Mlečnog puta. „Pogled na njih me
neizostavno podseti koliko sam sitna... i krhka.“ Osmehnula se i rekla prilično stidljivo. „Da li će
ti smetati ako te uhvatim za ruku, Barbi?“
„Ni najmanje.
Uhvatila ga je za lakat, a on nju za ruku. Otpratio ju je do kuće.
Big Džim je zaključio sastanak u pola dvanaest. Piter Randolf je svima poželeo laku noć i
otišao. Planirao je da započne evakuaciju zapadnog dela grada tačno u sedam ujutru. Nadao se da
će do podneva isprazniti čitav kraj oko Puta male kučke. Andrea je krenula za njim. Koračala je
polako, s rukama u zadnjim džepovima pantalona. Svi su je izdaleka prepoznavali po
karakterističnom držanju.
Big Džim je zamolio da ostane minutdva, iako je razmišljao o predstojećem susretu s
Lesterom Koginsom (i o snu ne bi mu smetalo da napokon prokleto odrema).
Zbunjeno ga je pogledala. Endi Sanders je odsutno reñao dosijee. Vraćao ih je u sivi,
metalni orman.
„I zatvori vrata“, obratio joj se prijatnim glasom.
Poslušala ga je, zabrinutog izraza lica. Endi se, iza njega, posvetio raščišćavanju
prostorije posle sastanak. Zgrbio se, kao da očekuje udarac. Znao je čemu Reni želi da razgovara.
Njegovo držanje nije obećavalo ništa dobro.
„Šta ti je na umu, Džime?“, pitala je.
„Ništa ozbiljno.“ Što je značilo upravo suprotno. „Učinilo mi se, Andrea, da si se pre
sastanka u priličnoj meri sprijateljila s tim tipom, Barbarom. I s Brendom, kad smo već kod
toga.“
„S Brendom? To je...“ Htela je reći smešno, ali joj se izraz učinio prejakim. „To je
budalasto. Brendu poznajem preko trideset go...“
„ A gospodina Barbaru tri meseca. Ako se to što si jela njegovu slaninu i kolače može
smatrati poznanstvom.“
„Mislim da je sad pukovnik Barbara.“
Big Džim se osmehnuo. „Teško mi je da to ozbiljno shvatim kad se okolo kreče u
farmerkama i majici, umesto u uniformi.“
„Video si predsednikovo pismo.“
„Video sam nešto što je Džulija Šamvej mogla sačiniti na svom prokletom kompjuteru.
Imam li pravo, Endi?“
„Pravo kažeš“, reče apotekar. Nije dizao glavu s posla. Još je slagao dosijee.
 Slagao ih je i preslagao.
„Pretpostavimo da je dokument predsednikovo delo?“, reče Big Džim. Na njegovom
širokom licu sa isturenom vilicom pojavio se smešak koji je mrzela. Po prvi put je videla čekinje
na njegovoj bradi. Shvatila je zašto se toliko trudio da ih pažljivo obrije. Davale su mu zlokoban,
niksonovski izgled.
„Pa...“ Zabrinutost se preobrazila u strah. Htela je da mu kaže kako se samo trudila da
bude ljubazna. Pretpostavljala je da je on to i video. Video je mnogo toga. „Pa, znaš, on je
glavnokomandujući oružanih snaga.
Big Džim je s nipodaštavanjem odmahnuo rukom. „Znaš li ti šta je zapovednik, Andrea?
Reći ću ti šta je. To je neko ko zavreñuje odanost i poslušnost zato što ima čime da pomogne
onima koji su u nevolji. To je odnos koji je postavljen na zdravim, recipročnim osnovama.“
„Tako je!“, ubeñeno je odgovorila. „On raspolaže moćnim oružjima kao što je ta krstareća
raketa!“
„Sve će biti u redu, ako projektil obavi posao.“
„Nego šta će? Rekao je da može poneti bojevu glavu težine petsto kilograma!“
„Kako ti ili bilo ko od nas može biti siguran u uspeh tog poduhvata, kad se uzme u obzir
koliko se malo zna o Kupoli? Kako možemo da znamo da neće razneti čitavu Kupolu, nakon čega
će od Česters Mila ostati samo dva kilometara duboka rupčaga?“
Zbunjeno ga je pogledala. Šake su joj počivale u zadnjim džepovima. Trljale su i mazile
mesto na kom je prebivao bol.
„Pa, to je u božjim rukama“, rekao je. „I imaš pravo, Andrea moglo bi da upali.
Ako ne uspe, prepušteni smo sami sebi. Što se mene tiče, glavnokomandujući oružanih
snaga koji ne može pomoći svojim sugrañanima ne vredi ni pišljiva boba.
Ako projektil ne obavi posao i ako nas ne raznesu u bestragiju, neko će morati da upravlja
ovim gradom. Da li će to biti neka lutalica, koju je je predsednik dotakao ćarobnim štapićem, ili
izabrani gradski zvaničnik, koji je za to pozvan? Shvataš li šta hoću da ti kažem?
„Moj je utisak da je pukovnik Barbara veoma sposoban', šapnula je.
„Prestani da ga tako zoveš! povika Big Džim. Endi je ispustio dosije. Andrea je ustuknula
za korak, s tihim krikom na usnama.
Uspravila se. Za tren je povratila nešto od jenkijevske čvrstine, koja joj je dala snagu da
se kandiduje za položaj u gradskoj vlasti. „Ne deri se na mene, Džime Reni. Poznajem te još
otkad si sekao slike iz šarenih kataloga u prvom razredu da bi ih zalepio na hamer, zato nemoj da
urlaš.
„O bože, ona je uvreñena. Razvukao je usne od uva do uva, u zlobnom, izveštačenom
osmehu. „Zar to nije prokleto loša stvar. Kasno je, umoran sam.
Podelio sam sve količine slatkog sirupa za danas. Zato me dobro slušaj i ne teraj me da se
ponavljam. Pogledao je na sat. „Sad je petnaest do dvanaest. Hoću da stignem kući do ponoći.
„Ne shvatam šta hoćes od mene!
Zakolutao je očima kao da ne može da veruje koliko je glupa. „Ukratko? Hoću da znam
da ćeš biti na mojoj strani mojoj i Endijevoj ako se pokaže da je ova ćaknuta ideja s projektilom
promašaj. Mesto ti je s nama, a ne s nekim putnikom namernikom, peračem sudova.
Uspravila je ramena i sklonila ruke s leña. Uspela je da mu uzvrati pogledom, ali su joj se
usne tresle. „A šta ako mislim da je pukovnik Barbara gospodin Barbara, ako vam se tako više
sviña kvalifikovaniji da upravlja kriznom situacijom?
„Pa, moram da se složim sa Džiminijem Kriketom3 povodom togaa, reče Big Džim. „Nek
te savest vodi. Njegov glas se spustio do nivoa šapata. Zvučao je zlokobnije nego kad je urlao.
„Šta je s onim pilulama koje uzimaš, onim oksikontinom.
 Andrea se sledila. „Zašto ga pominješ?
„Endi je odvojio pristojne zalihe za tebe. Te pilule mogu nestati, ako produžiš da se kladiš
na pogrešnog konja u ovoj trci. Imam li pravo, Endi?
Endi je počeo da pere automat za kafu. Delovao je skrhano. Nije hteo da pogleda u
Andreine oči pune suza, ali nije oklevao s odgovorom. „Daa, rekao je. „U tom slučaju bih mogao
da ih pustim niz farmaceutsku klozetsku šolju. Opasno je čuvati takve lekove, kad je grad u krizi i
odsečen od sveta.
„Ne možete to učiniti!“, povikala je. „Imam recept!“ Big Džim je nastavio ljubaznim
glasom: „Potreban ti je samo jedan recept.
Dovoljno je da se držiš ljudi koji najbolje poznaju ovaj grad, Andrea. Samo taj recept će ti
pomoći u ovom trenutku.“
„Džime, ne mogu bez pilula.“ Slušala je sopstveni, molećivi glas. Tako je podsećao na
majčin, za loših godina. Mrzela ga je. „Neophodne su mi!
„Znam“, reče Big Džim. „Bog ti je navalio silno iskušenje na pleća, u oblikubola.“ Da i
negovorimo o majmunčini na tvojim leñima, pomislio je.
„Samo ti učini pravu stvar“, umešao se Endi. Posmatrao ju je tužnim i ozbiljnim očima,
oivičenim tamnim krugovima. „Džim zna šta je najbolje za grad. Oduvek je znao. Nema potrebe
da nam neko sa strane govori šta da radimo. „Da li ću dobijati pilule za bolove, ako vas
poslušam?“
Osmeh je blesnuo na Endijevom licu. „Nego šta! Mogao bih da samoinicijativno povećam
dozu. Šta kažeš na sto miligrama više dnevno? Zar ti ne bi dobro došli?
Izgledaš tako nervozno.“
„Pretpostavljam da bih mogla da uzmem još malo“, tupo će Andrea. Oborila je glavu. Od
maturske večeri, kad joj se smučilo od pića, nije popila nijednu kap alkohola, ni čašu vina. Nikad
nije popušila džoint. Kokain je videla samo na televiziji. Bila je dobra osoba, veoma dobra osoba.
Kako je onda upala u zamku?
Tako što se okliznula i pala, kad je pošla da preuzme poštu? Kako je to užasno i
nepravedno. „Ali ne više od četrdeset miligrama. Mislim da će četrdeset biti više nego dovoljno.“
„Da li si sigurna?“, pitao je Big Džim.
Ni izdaleka nije bila. U tome je bio sav užas.
„Možda osamdeset“, rekla je i obrisala suze s lica. Dodala je, šapatom: „Ucenjujete me.“
Šapat je bio tih, ali ga je Big Džim čuo. Posegnuo je prema njoj. Andrea se trgla, ali ju je
Big Džim samo nežno uhvatio za ruku.
„Ne“, rekao je. „To bi bio greh. Pomažemo ti. Ne tražimo ništa osim da i ti nama
pomogneš.“
Čula je udarac.
Semi se naglo probudila, iako je popušila pola džointa i popila tri piva, pre nego što je
legla u deset uveče. Uvek je imala desetak piva u frižideru. Još uvek je o njima mislila kao o
„Filovom pivu“, iako je otišao još u aprilu. Pričalo se da je još u gradu. Odbacila je te glasine.
Videla bi ga bar jednom u šest meseci, da su bile tačne. Ovo je palanka, baš kao što ona pesma
kaže.
Tup!
Uspravila se u postelji. Načuljila je uši da bi presrela jecaj Litl Voltera. Nije ga čula.
Pomislila je: O božey prokleti krevetac se raspao! Ako ne može da plače...
Odbacila je pokrivač sa sebe i potrčala ka vratima. Udarila je u zid levo od njih.
Zamalo što nije pala. Prokleta pomrčina! Prokleta firma za isporuku struje!
Prokleti Fil, koji je otišao i ostavio je. Kome sad da se obrati kad se momci poput Frenka
Delesepsa nepristojno ponašaju, plaše je i...
Tup!
Pipala je po vrhu ormana, dok nije našla baterijsku lampu. Uključila je i požurila ka
vratima. Krenula je levo u spavaću sobu u kojoj je spavao Litl Volter, ali je novi udarac omeo u
toj nameri. Nije dolazio sleva, već spreda, s druge strane pretrpane dnevne sobe. Neko je stajao
ispred ulaznih vrata prikolice. Čula je prigušeni smeh.
Ko god da je bio napolju, već je dobro potegao.
Požurila je preko sobe. Majica u kojoj je spavala lepršala se oko punačkih butina (malo se
ugojila otkad je Fil otišao, nekih dvadeset pet kilograma; kad se ovo sranje s Kupolom završi,
vratiće se na težinu iz srednje škole pomoću nutrisistema) i otvorila vrata.
Četiri snažne baterijske lampe su joj osvetlile lice. Iza njih je dopirao smeh. Nečiji smeh
je više ličio na Kurlijevo mljacmljacmljac, iz Tri šaptača. Prepoznala ga je.
Slušala ga je u srednjoj školi: Mel Sirls.
„Pogledaj se!“, reče Mel. „Ko zapeta puška si, a nemaš kom da pušiš.
Još smeha. Semi je podigla ruku da zakloni oči, ali joj to nije pomoglo. Ljudi iza
baterijskih lampi bili su samo nejasni obrisi. Jedan od glasova je zvučao ženski. To baš i nije
loše.
„Ugasite ta svetla pre nego što oslepim! Zavežite, probudićete bebu!
Još smeha, glasnijeg nego ikad, ali su se tri ili četiri svetla ugasila. Upravila je svoju
baterijsku lampu na pridošlice. Štrecnula se zbog onog što je videla: Frenki Deleseps i Mel Sirls
su stajali pored Kartera Tibodija i Džordžije Ru. Stajali su pored kučke koja ju je tog popodneva
zgazila na sisu i nazvala lezbačom. Žensko, ali ne bezbedno žensko.
Nosili su značke. Bili su odreda pijani. „Šta hoćete? Kasno je.
„Oćemo neku drogu, reče Džordžija. „Prodaješ je, pa prodaj malo i nama.
„Oću da poletim visoko kao soko, u prljavo, crveno nebo, reče Mel. Zatim se nasmejao:
Mljacmljacmljac.
„Nemam je, reče Semi.
„Sereš, prikolica zaudara na nju, reče Karter. „Prodaj nam malo. Ne budi kučka.
„Jašta“ reče Džordžija. Oči su joj se srebrnkasto sjajile u mlazu svetlosti Semine
baterijske lampe. „Nije važno što smo policajci.“
Zaurlali su od smeha. Sigurno če probuditi bebu.
„Nemojte!“ Semi je pokušala da zatvori vrata. Tibodi ih je silom otvorio. Gurnuo ih je
ivicom dlana, najblaže što je mogao, ali je Semi pala na leña. Saplela se na prokleti bebeći vozić.
Tresnula je na zadnjicu po drugi put tog dana. Majica joj se podigla.
„Opa, ružičasti donji veš. Da li očekuješ neku od tvojih curica?“, pitala je Džordžija.
Grohotom su se nasmejali. Baterijske lampe su se ponovo upalile i usmerile na nju.
Semi je cimnula majicu nadole, tako jako da se umalo pocepala oko vrata. S mukom je
ustala, dok su snopovi svetlosti iz baterijskih lampi igrali po njenom telu.
„Budi dobra domaćica, pa pozovi goste u kuću“, reče Frenki na vratima. „Veliko ti
hvala.“ Osvetlio je dnevnu sobu. „Kakav svinjac.“
„Svinjac za svinju!“, dreknula je Džordžija. Svi su se nasmejali. „Da sam na Filovom
mestu, izronio bih iz šume da te dobrano izlemam!“ Podigla je pesnicu.
Karter Tibodi ju je ošamario sudlanicom.
„Još uvek se krije u radiostanici?“, pitao je Mel. „Udara se ko lud? Ima vizije Isusa?“
„Ne znam o čemu...“ Bes je iščileo. Ustupio je mesto strahu. Ljudi ovako pričaju u
noćnim morama, posle pušenja trave pomešane s anñeoskim prahom. „Fil je otišao!“
Posetioci su se zgledali i nasmejali. Raspoznala je Sirlovo idiotsko mljacmljacmljac.
 „Otišao je! Pobegao je glavom bez obzira!“, graknuo je Frenki.
„Otperjao je bez pozdrava!“, odvrtio je Karter. Kucnuli su se pesnicama.
Džordžija je zgrabila gomilu Seminih džepnih knjiga u mekom povezu, s gornje police
biblioteke. Pogledala je naslove. „Nora Roberts? Sandra Braun? Stefani Mejer? Ovo čitaš? Zar ne
znaš ko je glavni? Jebeni Hari Poter.“ Raširila je ruke.
Knjige su se rasule po podu.
Beba se, za divno čudo, još nije probudila. „Hoćete li otići, ako vam prodam nešto
droge?“, pitala ih je.
„Naravno“, reče Frenki.
„I požuri“, umešao se Karter. „Sastanak posvećen evakuaciji počinje ñavolski rano. Mrdaj
to debelo dupe.“
„Sačekajte ovde.“
Ušla je u kuhinjicu i otvorila zamrzivač. Prestao je da radi zbog nestanka struje.
Izvukla je veliku kesu s robom koju je tamo čuvala. Imala je još tri takve.
Počela je da se okreće, ali ju je neko zgrabio i oteo vreću iz ruke pre nego što je to učinila.
„Hoću da opet vidim te ružičaste gaćice, Mel joj je šapnuo na uvo. „Hoću da vidim da li ti na
dupetu piše NEDELJA.“ Cimnuo joj je košulju preko pojasa.
„Jok, izgleda da ne piše.“
„Prestani! Pusti me!“
Mel se nasmejao. Opet to gnusno mljacmljacmljac.
Neko ju je zaslepio baterijskom lampom. Prepoznala je usko lice iza njega. Frenki
Deleseps. „Danas si pustila jezičinu na poljani“, rekao je. „To ti nije bilo dovoljno.
Udarila si me. A ja sam samo ovo uradio.“ Ponovo ju je uhvatio za dojku.
Pokušala je da se otme. Zrak svetlosti upravljen u njeno lice podigao se ka plafonu i
spustio dole. Glava joj je eksplodirala od bola. Udario je baterijskom lampom.
„Uh! Uh, to boli! PRESTANI.
„Ne seri, nisam te jako udario. Imaš sreće što te neću uhapsiti zbog prodaje droge.
Budi mirna, da ne popiješ još jedan udarac.“
„Ova droga grozno zaudara“, hladno će Mel. Bio je iza nje. Držao je za visoko podignutu
majicu.
„Baš kao i ona“, rekla je Džordžija.
„Moram da zaplenim travu, kučko“, rekao je Karter. „Baš mi je žao.“ Frenki ju je ponovo
stisnuo za dojku. „Budi mirna.“ Uštinuo ju je za bradavicu. „Samo budi mirna.“ Glas mu je
ogrubeo, a disanje ubrzalo. Znala je kuda ovo vodi. Zatvorila je oči. Samo da se beba neprobudi,
pomislilaje. I samo da se ne osmele na nešto više, gore.
„Hajde“, reče Džordžija. „Daj joj ono što joj je falilo od Filovog odlaska.“ Frenki je
upravio mlaz svetlosti na kauč. „Lezi tamo i raščepi se.“
„Zar nećeš prvo da je podsetiš na njena prava?“, pitao je Mel. Nasmejao se:
Mljacmljacmljac. Semi je pomislila da će joj glava pući ako još jednom čuje taj smeh. Pošla je ka
kauču, pognute glave i pogurena.
Karter ju je zgrabio i obrnuo. Osvetlio je sopstveno lice, preobrazivši ga u stravičnu
masku. „Hoćeš li da pričaš o ovome, Semi?“
„N-nneću.“
Stravično lice je klimnulo. „Zapamti šta si rekla. Ionako ti niko neće verovati. Niko
izuzev nas, naravno. Moraćemo da se vratimo i da te izistinski sjebemo.“ Frenki ju je gurnuo na
kauč.
„Zajaši je“, uzbuñeno povika Džordžija. Upravila je baterijsku lampu na Sema.
 „Zajaši tu kučku!“
Objahala su je sva trojica. Frenki je bio prvi. Šaptao je: „Moraš da naučiš da držiš
zatvorena usta, izuzev kad si na kolenima“, dok je prodirao u nju.
Sledeći je bio Karter. Litl Volter se probudio i zaplakao, dok je Karter jahao.
„Umukni, balavi, ili ću ti pročitati tvoja prava!“, zaurlao je Mel Sirls. Potom se nasmejao.
Mljac mljac mljac.
Ponoć se bližila.
Linda Everet je brzo zaspala na svojoj polovini postelje. Imala je iscrpljujući dan.
Ujutru će morati rano da ustane (sastanak o evakuaciji). Nije ostala budna, uprkos brizi za
Dženel. Nije hrkala, već je tiho pištala.
Rasti je imao jednako iscrpljujući dan. Nije mogao da zaspi. Nije se brinuo za kći.
Znao je da će, bar izvesno vreme, biti dobro. Lekovi će sprečiti pojavu napada, ako se ne
pogoršaju. Ako mu nestane zarontina u bolničkoj apoteci, nabaviće ga u Sandersovoj.
Neprestano je razmišljao o dr Heskelu i Roriju Dinsmoru, o dečakovoj krvavoj i praznoj
očnoj duplji. U glavi mu je odzvanjao glas Rona Hesekela. Obraćao se Džini: Nisam mrtav.
Htedoh reći, gluv.
Izuzev što je bio mrtav.
Prevrnuo se u postelji. Pokušavao je da se oslobodi neprijatnih misli. Pojavio se Rori.
Mrmljao je: Sadje Noć veštica. Čuo je i kćerkin glas: Velika bundevaje za sve kriva! Moraš da
zaustaviš Veliku bundevu!
Kćerka je imala napad. Delovi taneta odbijenog od prepreke izbili su oko i povredili
mozak Dinsmorovom klincu. Šta može da zaključi?
Ne mogu ništa da zaključim. Šta je rekao onaj Škot u Izgubljenima? „Ne mešajte
podudarnost sa sudbinom?
Možda je imao pravo. Možda je baš tako. Izgubljeni su odavno prošli. Škot je s jednakim
pravom mogao da kaže: Ne mešajte sudbinu s podudarnošću.
Okrenuo se na drugu stranu i ugledao veliki naslov u vanrednom izdanju Demokrata:
VOJSKA ĆE POKUŠATI DA RAZORI BARIJERU!
Zalud se trudio. Spavanje nije dolazilo u obzir. Lutanje po maglenoj zemlji snova najgora
je stvar koju bi u ovakvoj situaciji mogao učiniti.
U prizemlju ga je čekala polovina Lindinog čuvenog hleba s brusnicom i narandžom.
Odlučio je da mazne jedno parče za kuhinjskim stolom i prelista poslednji broj Američkog
porodičnog lekara. Doveka će ostati budan, ako ne zaspi od članka o sirupima za kašalj.
Ustao je. Na sebi je imao plavu bluzu, uobičajenu odeću za spavanje. Izašao je tiho, da ne
probudi Lindu.
Zastao je i nakrenuo glavu, na pola puta do stepenica.
Odri je cvilela, tiho i meko, u sobi s devojčicama. Polako je otvorio vrata. Zlatni retriver
je bio samo nejasni obris izmeñu kreveta. Okrenula se i pogledala u njega.
Ispustila je još jedan tihi vapaj.
Džudi je ležala postrance. Podmetnula je ruku pod bradu. Disala je duboko i lagano.
Dženel se valjala s jedne na drugu stranu kreveta. Vrtela se ispod čaršava i mrmljala. Rasti je
preskočio psa i seo na njenu postelju, ispod postera najnovijeg dečačkog benda.
Zabrinuti izraz lica je svedočio o košmarnom snu. Neražgovetno i ljutito je mrmljala.
Rasti je pokušala da protumači njene reči. Utihnula je, pre nego što je išta razabrao.
Odri je ponovo zacvilela.
Dženelina noćna haljina je bila izgužvana. Rasti je ispeglao. Pokrio je i sklonio kosu s
čela. Oči su joj se brzo kretale naprednazad, ispod kapaka. Nije uočio drhtanje udova, grčenje
prstiju, niti karakteristično mljackanje usnama. Ovo nije bio napad, već dubok san. To saznanje je
porodilo zanimljivo pitanje: mogu li psi da namirišu loše snove?
Nagnuo se i poljubio kćerku u obraz. Otvorila je oči, ali on nije znao da li ga je videla. Ne
radi se o padavici, iako je ovo ličilo na jedan od simptoma. Odi bi sigurno lajala.
„Spavaj, srce“, rekao je.
„Ima zlatnu bejzbol loptu, tatice.“
„Znam da je ima, srce, spavaj.“
„To je zla bejzbol lopta.“
„Nije. Dobra je. Sve bejzbol lopte su dobre, naročito zlatne.“
„Uh“, rekla je.
„Spavaj.“
„Važi, tatice.“ Okrenula se i sklopila oči. Promeškoljila se ispod pokrivača i umirila. Odri
je ležala na podu, podignute glave. Posmatrala ih je. Spustila je njušku na šapu i zaspala.
Rasti je još neko vreme sedeo na kćerkinom krevetu. Osluškivao je njen dah.
Govorio je sebi da nema čega da se plaši. Ljudi stalno govore u snu. Uveravao je sebe da
je sve u najboljem redu. Pogled na usnulog psa na podu trebalo bi da otkloni sve sumnje.
Đavolski je teško biti optimist posle ponoći. Zora je daleko, a zle misli preuzimaju čvrst oblik,
ustaju i šetaju po tmini. Posle ponoći, misli postaju zombiji.
Posle ovoga mu više nije bilo do hleba s brusnicama i narandžom. Hteo je da se svije
pored usnule žene u toploj postelji. Pomilovao je Odri po svilenkastoj kosi, pre nego što je izašao.
„Vodi računa o njima, curo“, prošaptao je. Odi je nakratko otvorila oči, da bi ga pogledala.
Pomislio je: Zlatni retriver. To ga je dovelo do sledeće misli: Zlatna lopta za bejzbol. Zla
lopta za bejzbol.
Te večeri je ostavio vrata na dečjoj sobi otvorena, uprkos novootkrivenoj ženskoj
privatnosti.
Big Džim je zatekao Lestera Koginsa na svom pragu, kad se kasno vratio kući.
Prečasni je sedeo i čitao Bibliju pod baterijskom lampom. Ta slika nije ispunila gradskog
zvaničnika pobožnim mislima. Samo je pogoršala njegovo, ionako grozno raspoloženje.
„Bog te blagoslovio, Džime, reče Kogins, kad je ustao. Zgrabio je i energično prodrmao
pruženu ruku.
„Nek i tebe blagoslovi, smrknuto će Big Džim.
Kogins ga je još jednom snažno stisnuo za ruku. „Džime, ovde sam zato što sam doživeo
otkrovenje. Iskao sam ga prošle noći. Da, bio sam ozbiljno zabrinut.
Doživeo sam ga danas po podne. Bog mi se obratio, kroz svete spise i preko onog
mladića.
„Preko Dinsmorovog klinca?
Kogins se bučno poljubio u sklopljene šake. Podigao je ruke ka nebesima. „Baš preko
njega. Rori Dinsmor. Nek mu Gospod podari večito spokojstvo.
„Siguran sam da koliko sad večerava sa Isusom, automatski će Big Džim.
Proučavao je prečasnog, u svetlosti svoje baterijske lampe. Ono što je video nije mu se
sviñalo. Znoj je blistao na Koginsovoj koži, iako je noć bivala sve svežija.
Bio je raščupan i razbarušen. Izbečio je oči. Sve u svemu, izgledao je kao neko kome su
kola nezaustavljivo pošla nizbrdo.
Big Džim je pomislio: Ovo neće da valja.
„Tako je, reče Kogins. „I ja sam siguran. Momak jede za rajskim stolom... u večitom
zagrljaju...
Big Džim je pomislio da teško može činiti obe stvari istovremeno. Prećutao je svoje
sumnje.
„Umro je s razlogom, Džime. Došao sam da bih ti to objasnio.
„Objasnićeš mi unutra, reče Big Džim. „Da li si video mog sina?, pitao je prečasnog, pre
nego što je ovaj stigao da mu se usprotivi.
„Džuniora? Nisam.“
„Otkad si ovde?“, pitao ga je Big Džim. Upalio je svetlo na tremu. Blagosiljao je
generator.
„Došao sam pre jednog sata. Možda i ranije. Sedeo sam na stepenicama... čitao sam...
molio sam se... i razmišljao.“
Reni je hteo da zna da li ga je neko video, ali ga ništa nije pitao. Kogins je i bez toga
izgledao nervozno. Takvo pitanje bi ga još više uznemirilo.
„Hajdemo u moju radnu sobu“, rekao je i pohitao hodnikom, oborene glave.
Grabio je krupnim koracima. Otpozadi je ličio na medveda u ljudskoj odeći, starog i
sporog, ali još uvek opasnog.
Zidovi radne sobe Big Džima nisu se videli od mnoštva plaketa i slika Besede na Gori.
Predstavljale su priznanja za doprinos opštem dobru. Bilo je i uramljenih fotografija. Na jednoj se
rukovao s Sarom Pejlin, a na drugoj je stiskao ruku Velikom Broju 3. Fotografija je snimljena
kad je Del Ernhart skupljao novac za dečji dobrotvorni fond na godišnjoj karambol trci u Oksford
Plejnsu. Na jednoj se rukovao s Tajgerom Vudsom. Taj momak je bio vrlo fin crnja.
Stolom je gospodarila pozlaćena lopta za bejzbol, na postolju od tvrde, providne plastike.
Ispod nje (presvučen istom plastikom) bio je autogram: Za Džima Renija, u znak zahvalnosti
zapomoćpri organizovanju Dobrotvornog bejzbol turnira Zapadnog Mejna 2007! Potpisan je
pripadao Bilu Svemircu Liju.
Bid Džim je seo na stolicu s visokim naslonom i uzeo lopticu s postolja.
Prebacivao ju je iz ruke u ruku. Voleo je to da radi, naročito kad je uznemiren. Bila je lepa
i teška. Zlato ga je milovalo po dlanovima. Ponekad se pitao kako bi bilo kad bi imao lopticu od
suvog zlata. Pozabaviće se time kad problem s Kupolom bude rešen.
Kogins je seo s druge strane stola, na stolicu za mušterije, stolicu za molioce. Big Džim je
hteo da baš tu sedne. Prečasni je očima pratio lopticu, kao da gleda tenislñ meč ili čarobni kristal
u rukama majstora hipnoze.
„O čemu se radi, Lestere? Reci mi. Ali budi brz, molim te. Moram da se odmorim.
Sutra me čeka mnogo posla.“
„Dobro, ali prvo da se zajedno pomolimo, Džime?“
Big Džim se osmehnuo. Bio je to neprijatan, ali ne toliko leden osmeh. Još nije bio.
„Zašto mi ne kažeš o čemu se radi pre molitve? Voleo bih da znam zbog čega se molim,
pre nego što kleknem.“
Lester je dugo govorio. Big Džim ga je slušao sa sve većom zabrinutošću, koja je pretila
da preraste u užas. Prečasni je govorio nepovezano i s puno biblijskih citata, ali je smisao njegove
priče bio jasan: shvatio je da je njihov mali posao do te mere razgnevio Gospoda da je bacio
veliku staklenu činiju preko čitavog grada. Molio se Gospodu da mu kaže šta da radi. Bičevao se
(Big Džim se nadao da je bičevanje bilo metaforično), dok ga Gospod nije uputio na neke stihove
iz Biblije u kojima se spominje ludilo, slepilo, teške batine, itd.
„Gospod je rekao da će mi poslati znak, i...“
„Ko ti je rekao?, Big Džim je upitno podigao žbunaste obrve.
Lester nije obraćao pažnju na upadicu. Znojio se kao da ima malariju. Pogledom je sledio
zlatnu loptu. Nazad... i napred.
„Osetio sam se kao u tinejdžerskim danima, kad sam svršavao u postelji.
 „Les, to je... malo preterana količina informacija. Prebacivao je lopticu iz ruke u ruku.
„Bog je rekao da će mi poslati slepilo, ali ne moje slepilo. I ovog popodneva, na poljani je
to i učinio! Zar nije?
„Pa, to bi moglo biti jedno tumačenje...
„Nije!“, Kogins je ñipio iz stolice. Hodao je ukrug po tepihu, s Biblijom u ruci.
Drugom rukom se potezao za kosu. „Bog mi je to rekao kad sam video taj znak, da
moram da izložim pastvi sve što si radio...
„Samo ja? pitao je Big Džim. Zvučao je zamišljeno. Prebacivao je lopticu iz ruke u ruku,
ali malo brže. Smak. Smak. Smak. Letela je iz šake u šaku. Bile su mesnate, ali još uvek snažne.
„Ne, zarežao je Lester. Ubrzao je hod. Više nije posmatrao lopticu. Mahao je Biblijom i
istovremeno pokušavao da iščupa kosu iz korena. Činio je to i za predikaonicom, kad bi se
stvarno zaneo. Za takvo ponašanje je bilo mesta u crkvi, ali je ovde izazivalo gnev. „U tom kolu
smo ti i ja, Rodžer Kilijan, braća Boui i... Spustio je glas. „I onaj drugi, Šef. Mislim da je taj
čovek lud. Pošašavio je, ako i pre toga nije bio šašav, kad je počeo s ovim poslom prošlog leta.
Ko mi priča, pajtašu, pomisli Big Džim.
„Svi smo umešani, ali nas dvojica moramo da se ispovedimo, Džime. Tako mi je Gospod
rekao. To je bilo značenje dečakovog slepila. Zbog toga je izgubio život.
Priznaćemo i spaliti taj Satanin ambar iza crkve. Bog će nas tad osloboditi.
„Oslobodiće te, Lestere, samo da bi otišao pravo u zatvor, u Šošenk.
„Prihvatiću svaku kaznu koju mi Bog odredi. Rado ću to učiniti.
„A šta ću ja? Šta će biti s Endijem Sandersom? A s braćom Boui? I s Rodžerom
Kilijanom! Taj čovek izdržava devetoro dece! Šta ako nismo svi jednako spremni na stradanja,
Lestere?
„Ne mogu vam pomoći. Sveštenik je počeo da se tuče Biblijom po ramenima.
Napred nazad. Prvo bi se udario po jednom, a zatim po drugom ramenu. Big Džim je
shvatio da usklañuje bacanje zlatne bejzbol loptice sa sveštenikovim udarcima.
Vak... i smak. Vak... i smak. Vak... i smak. „Žao mi je zbog Kilijanove dece, ali...
Izlazak, dvadeset, peti stih: ’Jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim
grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog koljena, onih koji mrze na mene Moramo se
pred tim prikloniti. Moramo očistiti ovaj rak, ma koliko nas to bolelo. Moramo ispraviti sve što
smo skrivili. To zahteva ispoved i pročišćenje.
Pročišćenje vatrom.
Big Džim je podigao ruku kojom nije držao zlatnu bejzbol lopticu. „Uh, uh, uh.
Razmisli o onom što govoriš. Ovaj grad i u običnim vremenima zavisi od nas dvojice. U
kriznim vremenima ne može bez nas. Ustao je i gurnuo stolicu unazad.
Ovo je bio dug i strašan dan. Bio je tako umoran, a sad ovo. Prečasni ga je zaista
razgnevio.
„Zgrešili smo. Kogins je tvrdoglavo ustrajavao. Neumorno se tukao Biblijom, kao da je
mislio da je takvo postupanje s božjom svetom knjigom prihvatljivo.
„Spasli smo hiljade gladne dece u Africi, Lestere, eto šta smo učinili. Plaćali smo da ih
leče od ñavolskih boleština. Napravili smo ti i novu crkvu najsnažniju hrišćansku radiostanicu na
severoistoku.
„Zaboravio si da kažeš da smo usput napunili džepove!, vrisnuo je Kogins. Ovog puta se
udario božjom knjigom posred lica. Iz nozdrva mu je potekao potočić krvi.
„Napunili smo ih prljavim novcem od prodaje droge! Ponovo se udario. „A Isusovu
radiostanicu vodi ludak koji kuva otrov da ga deca ubrizgavaju u venu!
„U stvari, mislim da ga većina puši.
 „Da li pokušavaš da budeš duhovit?"
Big Džim je obišao sto. Sevalo mu je u slepoočnicama. Obrazi su mu pocrveneli do
nijanse pečene cigle. Još jednom je pokušao da se obrati svešteniku tihim glasom, kao da kori
nevaljalo dete. „Lestere, grad vapi za mojim voñstvom. Ako razjapiš gubicu, neću moći da
pružim to voñstvo. Ne verujem da će ti svi poverovati...
„Svi će mi verovati!, kriknuo je Kogins. „Svi će mi poverovati kad vide ñavolju radionicu
koju sam ti dozvolio da osnuješ iza crkve! Džime, zar ne vidiš da će Bog... ukloniti prepreku, kad
se greh obelodani... kad se čir očisti! Kriza će se okončati! Tvoje voñstvo im više neće trebati!
„Uvek će im biti potrebno, zagrmeo je Džejms P. Reni i zamahnuo bejzbol lopticom u
čvrsto stisnutoj pesnici.
Rascepio je kožu na Lesterovoj levoj slepoočnici, kad se ovaj okrenuo prema njemu. Krv
mu je potekla niz lice. Levo oko mu se žarilo kroz krvavu koprenu.
Pošao je napred sa ispruženim rukama. Biblija je zinula na Big Džima kao krvava usta.
Krv je kanula na tepih. Levo rame Lesterovog džempera je već bilo natopljeno. „Ne, to nije
voljagos..“
„To je moja volja, dosadna muvo.“ Big Džim je ponovo zamahnuo, Pogodio je prečasnog
posred čela. Osećao je kako udarac putuje sve do ramena. Lester se zateturao napred, mašući
Biblijom. Činilo se da pokušava da progovori.
Big Džim je ispustio lopticu. Rame ga je bolelo. Krv je lila po tepihu. Kurvin sin je
tvrdoglavo odbijao da padne. Nastavio je da ide napred. Pokušavao je da govori.
Pljuvao je krv u tankom mlazu,.
Kogins je tresnuo u sto. Krv se prosula preko besprekorno čistog upijača. Big Džim je
pokušao da ponovo podigne lopticu, ali nije mogao.
Znao sam da će me sve to bacanje kugle iz srednjoškolskih danajednog dana stići,
pomislio je.
Premestio je lopticu u levu ruku i zamahnuo postrance i nagore. Pogodio je Lestera u
vilicu. Rasturio mu je donji deo lica. Krv je prsnula ka ne tako postojanom svetlu na tavanici.
Nekoliko kapi je stiglo do mlečnog stakla.
„Og!“, kriknuo je Lester. Pokušavao je da obiñe sto. Big Džim se zavukao ispod njega.
„Tata?“
Džunior je stajao na vratima, raširenih očiju i otvorenih usta.
„Og!“ rekao je Lester i počeo da se okreće ka novom glasu. Isturio je Bibliju.
„Og... og... ooooGG..“
„Nemoj samo da stojiš tu, pomozi mi!“, zaurlao je Big Džim na sina.
Lester se teturao ka Džunioru. Mahnito je mahao Biblijom. Lice mu se nije videlo od krvi.
Natopila je džemper. Pantalone su postale blatnosmeñe..
Džunior mu je pohitao u susret. Zgrabio je Lestera, kad je ovaj počeo da pada.
Pridržao ga je. „Uhvatio sam te, prečasni Koginse ne brini, uhvatio sam te.“ Stisnuo je
šake oko Lesterovog krvavog grla. Stiskao ga je sve jače i jače.
Pet beskrajnih minuta kasnije.
Big Džim je sedeo duboko zavaljen u kancelarijskoj stolici. Raskopčao je košulju i
olabavio kravatu, obučenu za sastanak u gradskoj kući. Masirao je masivne grudi.
Srce mu je još galopiralo i preskakalo, ali bez simptoma srčanog napada.
Džunior je otišao. Reni je isprva pomislio da će pozvati Randolfa, što bi bila greška.
Vratio se sam, s ceradom iz zadnjeg dela kuće na točkovima. Gledao je kako je Džunior razvija
po podu. Ponašao se pribrano i poslovno, kao da je to već radio hiljadu puta. Sve toje zbog onih
filmova punih nasilja, koje sad stalnopuštaju na televiziji, pomisli Big Džim. Trljao je opušteno
meso, koje je nekad bilo tako čvrsto i jedro.
„Pomoći ću... ti“, prošištao je, iako je znao da ne može.
„Ne mrdaj odatle i pokušaj da povratiš dah. Njegov sin je klečao na kolenima.
Osmotrio ga je mračnim i nerazaznatljivim pogledom. U njemu je možda bilo ljubavi Big
Džim se svakako nadao da je ima ali je bilo i drugih sadržaja.
Imam te?. Da li je zagonetni pogled poručivao imam te?
Džunior je prevrnuo Lestera na ceradu. Plastika je šuštala i puckala. Osmotrio je leš, pa ga
je otkotrljao još dalje. Prebacio je plastiku preko njega. Cerada je bila zelena. Big Džim ju je
kupio na rasprodaji kod Berpija. Setio se da mu je Tobi Mening rekao: Napravili ste ñavolski
dobar posao kad ste je kupili, gospodine Reni.
„Biblija, reče Big Džim. Još je šištao, ali se malo bolje osećao. Hvala bogu, što su se
otkucaji srca usporili. Ko bi rekao da će uspon postati tako strm posle pedesete?
Pomislio je: Moram da počnem da vežbam. Vratiću se u formu. Bog daje samo jedno telo.
„Tako je, tata. To je dobra ideja, promrmlja Džunior. Zgrabio je krvavu Bibliju.
Ugurao ju je meñu Koginsove butine i zamotao telo.
„Provalio je u kuću, sine. Poludeo je.
„Shvatam. Mladić se nije zanimao za očevo objašnjenje. Činilo se da je potpuno posvećen
neposrednom zadatku... uklanjanju leša.
„Bilo je: on ili ja. Moraćeš da... Zastenjao je posle slabog potresa u grudima. Srce mu se
smirilo kad se zakašljao i udario po prsima. „Moraćeš da ga odneseš do Hrista Spasitelja. Kad ga
pronañu, tamo je čovek... možda... Mislio je na Šefa.
Možda je prebacivanje krivice na njega loša ideja. Šef Buši je svašta znao. A opet,
verovatno bi se opirao hapšenju. U tom slučaju, možda ne bi bio uhapšen živ.
„Znam bolje mesto, reče Džunior. Zvučao je ozbiljno. „Imam bolju ideju, ako hoćeš da
nekom prikačiš njegovo ubistvo.
„Koga imaš na umu?
„Dela jebenog Barbaru.
„Znaš da ne odobravam upotrebu takvog rečnika...
Džunior ga je posmatrao preko cerade, blistavim očima. Ponovio je. »Dela...jebenog...
Barbaru.
„Kako?“
„Još nisam smislio. Bolje ti je da opereš tu prokletu zlatnu loptu, ako želiš da je zadržiš.
Reši se upijača.“
Big Džim je ustao. Bilo mu je bolje. „Ti si dobar momak, kad ovako pomažeš svom ocu,
Džuniore.“
„ Ako ti tako kažeš“, odvratio je Džunior. Veliki zeleni burito se baškario na tepihu.
Sveštenikova stopala su štrčala sa zadnjeg kraja. Džunior je pokušao da ih pokrije ceradom, ali se
ona odmotavala. „Treba mi lepljiva traka.“ „Ako nećeš da ga nosiš u crkvu, gde ćeš ga...“
„To nije važno“, reče Džunior. „Važno je da ću ga odneti na bezbedno mesto. Biće tamo
dok ne smislimo kako da smestimo Barbari.“
„Nećemo ništa činiti, dok ne vidimo šta će se sutra dogoditi.“ Džunior ga je posmatrao s
hladnim prezrenjem, s kakvim se Big Džim ranije nije sreo. Palo mu je na pamet da ga njegov sin
sad drži u šaci. Ali, njegov sin sigurno...
„Moraćemo da zakopamo tepih. Hvala bogu da se ne prostire od zida do zida, kao onaj
preñašnji. Gornji deo je upio najviše krvi.“ Podigao je veliki burito i krenuo niz hodnik.
Reni je nekoliko minuta kasnije čuo brundanje motora kuće na točkovima.
Posmatrao je zlatnu lopticu za bejzbol. Trebalo bi da se rešim i nje, pomislio je.
 Znao je da neće. Postala je deo porodičnog nasleña.
Sem toga, kako će mu nauditi? Kako će mu nauditi, kad je očisti?
Kad se Džunior vratio posle jednog sata, zlatna bejzbol lopta je ponovo bleštala na
postolju od tvrde, providne plastike.
Three Stooges komičari ponikli u vodvilju, poznati po kratkim filmovima. Bili su
popularni od sredine dvadesetih do sredine pedesetih godina dvadesetog veka. Mo, Leri i Kurli.
Negovali su fizički, slepstik humor.
 U OČEKIVANJU UDARA PROJEKTILA

„PAŽNJA! OVO JE POLICIJA ČESTERS MILA! U TOKU JE EVAKUACIJA OVE

OBLASTI! KRENITE PREMA MOM GLASU, AKO ME ČUJETE! U TOKU JE
EVAKUACIJA OBLASTI!“
Terston Maršal i Kerolin Sterdžes su sedeli u postelji. Osluškivali su neobičnu buku i
izmenjivali zbunjene poglede. Predavali su na Emerson koledžu u Bostonu. Terston je radio kao
redovni profesor engleskog (i gostujući urednik poslednjeg izdanja Plagšera), a Kerolin kao
diplomirani asistent na istoj katedri. Poslednjih šest meseci su bili ljubavnici. Ljubav je bila u
punom cvatu. Boravili su u Terstonovoj kolibicu na jezeru Čester, izmeñu Puta male kučke i reke
Prestil. Došli su ovamo na dugi vikend „padajućeg lišća. Od petka su uglavnom uživali u
proučavanju pubičnog rastinja. U kolibi nije bilo televizora. Terston Maršal je mrzeo televiziju.
Imali su radio, ali ga nisu koristili.
Bio je ponedeljak, pola devet ujutru, dvadeset trećeg oktobra. Nisu ni slutili da nešto nije
u redu, sve dok ih rika iz zvučnika nije probudila.
„PAŽNJA! OVO JE POLICIJA ČESTERS MILA! U TOKU JE... Buka je bila sve
snažnija i sve bliža.
„Terstone! Droga! Gde si je ostavio?“
„Ne brini“, rekao je. Drhtavi glas je poručivao da ne veruje sopstvenim rečima.
Bio je visok, mršav čovek, s puno sedina u kosi obično vezanoj u konjski rep. Sad mu je
visila gotovo do ramena. Imao je šezdeset godina. Kerolin je imala dvadeset tri. „Kamp kućice su
obično prazne u ovo doba godine. Provešće se pored nas i vratiti na put Male k...“
Prvi put ga je udarila u rame. „Automobil je na prilaznom putu! Videće automobil!“
Au sranje izraz se pojavio na njegovom licu.
„... EVAKUACIJA! AKO ME ČUJETE, KRENITE PREMA MOM GLASU!
PAŽNJA! PAŽNJA!“ Buka je bila sve bliža. Terston je čuo i druge pojačane glasove.
Ljudi su koristili megafone, pajkani su koristili megafone. Neprijatni glas se razlegao iz
neposredne blizine. „U TOKU JE EVAKUACIJA OVE OBLASTI...“ Zavladala je tišina. Zatim:
„HEJ, VI U KOLIBI! IZLAZITE NAPOLJE! POŽURITE!“
Uh, ovo je prava noćna mora.
„Gde si ostavio drogu?“ Ponovila je.
Droga je bila u drugoj sobi. U napola praznoj kesi, pored poslužavnika s ostacima
sinoćnog obroka, sirom i krekerima. Ako neko uñe, to će biti prvo što će ugledati.
„OVO JE POLICIJA! NE ZAJEBAVAMO SE! U TOKU JE EVAKUACIJA OVE
OBLASTI! AKO STE TU, IZAĐITE PRE NEGO ŠTO VAS IZBACIMO NAPOLJE!“
Batinaši, pomislio je. Palanački batinaši spalanačkim svinjskim mozgovima.
Terston je skočio iz kreveta i potrčao preko sobe. Kosa je lepršala za njim, a mršave
butine sevale.
Njegov deda je podigao kolibu posle Drugog svetskog rata. Imala je samo dve sobe:
veliku spavaću sobu okrenutu ka jezeru i dnevnu sobu s kuhinjom. Struju je obezbeñivao stari
henske generator. Terston ga je ugasio, pre nego što su se povukli na spavanje. Neugodna buka
nije bila nimalo romantična. Ugljevlje od poslednje vatre koja nije bila neophodna, ali jeste bila
tres romantična još je tinjalo u kaminu.
Možda sam pogrešio, možda sam stavio drogu u tašn...
Nažalost, nije. Droga je bila tamo, pored ostataka buñavog brija koji su proždrali pre
sinoćnjeg seksmaratona.
Dotrčao je do nje. Preseklo ga je kucanje na vratima. Ne, lupanje na vratima.
„Samo trenutak!“, povikao je Terston preterano veselim glasom. Kerolin je stajala na
vratima spavaće sobe, umotana u čaršav, ali je on nije primećivao. Terstonov um još pod
dejstvom rezidualne paranoje izazvane sinoćnjim iskustvima razmatrao je niz nepovezanih misli:
oduzeta profesura, policija misli iz 1984, oduzeta profesura, gañenje njegovih troje dece (iz dva
propala braka) i naravno, oduzeta profesura. „Samo trenutak, samo sekundu, dopustite mi da se
obu...“ Vrata su se otvorila. Dva mladića su ušla unutra, kršeći bar devet ustavom zagarantovanih
grañanskih sloboda. Jedan je držao megafon. Obojica su nosila farmerke i plave košulje.
Farmerke su delovale umirujuće, ali su košulje imale epolete i značke.
Ne trebaju nam smrdljive značke, pomislio je Terston.
Kerolin je vrisnula: „Izlazite napolje!
„Vidi ovo, Džunse, reče Frenki Deleseps. „Ovo je kao u onom filmu Kadje Napaljenko
sreo Napaljenu.
Terston je stiskao kesu. Krio ju je iza leña i ispustio u sudoperu.
Džunior je posmatrao opremu koju je Terston nehotice otkrio. „To je najduži i najtanji
ñoka koji sam ikad video, rekao je. Zvučao je umorno. Nije ni čudo, spavao je samo dva sata.
Osećao se dobro, apsolutno čudesno, bez nagoveštaja glavobolje.
Ovaj posao mu je odgovarao.
„Izlazite NAPOLJE!“, viknula je Kerolin.
Frenki je odvratio: „Hoćeš li da zatvoriš usta, srculence. Odeni se. Ovaj deo grada mora
biti evakuisan.
„Ovo je naša koliba! IZLAZITE NAPOLJE, DOĐAVOLA!
Frenki je prestao da se smeši. Prošao je pored mršavog gologuzana koji je stajao pored
sudopere (tačnije rečeno drhtao od straha pored sudopere) i zgrabio Kerolin za ramena. Snažno je
prodrmao. „Ne puštaj jezičinu, srculence. Pokušavam da ti pomognem da ne izgoriš. I tebi i tom
tvom...
„Sklanjaj ruke s mene! Zbog ovoga ćete ići u zatvor! Moj otacje advokat! Pokušala je da
ga ošamari. Frenki nije bio jutarnja osoba, nikad to nije bio uhvatio ju je za ruku i zavrnuo iza
leña. Nije to učinio jako, ali je Kerolin vrisnula. Čaršav je pao na pod.
„Au! To je ozbiljna bista, priznade Džunior preneraženom Terstonu Maršalu.
„Izlaziš li na kraj s njima, starino?
„Oblačite se, oboje, reče Frenki. „Izgleda da ste prilično glupi, čim smo vas zatekli ovde.
Zar ne znate... Ućutao je. Pogledao je ženino i muškarčevo lice. Oboje su bili jednako užasnuti i
zbunjeni.
„Džuniore!, rekao je.
„Šta je?
„Prsata i naborani ne znaju šta se dogaña.
„Da se nisi usudio da me nazivaš nekim od seksisti...
Džunior je podigao ruke. „Obucite se, gospoja. Morate da odete odavde. Američke
vazdušne snage će ispaliti krstareću raketu na ovaj deo grada za, pogledao je na sat, „manje od
pet sati.
„DA LI SI TI LUD?, vrisnula je Kerolin.
Džunior je nastavio posle dubokog uzdaha. Sve bolje je razumeo policijsku službu.
Posao je stvarno dobar, ali ljudi znaju biti tako glupi. „Ako se odbije, čućete samo snažnu
eksploziju. Možda ćete se usrati u gaće -ako ih budete nosili ali vam neće nauditi. Ako se probije,
najverovatnije ćete izgoreti, pošto će biti stvarno velika, a vaša koliba je na manje od tri i po
kilometra od predviñenog mesta udara.“
„Od čega bi se odbila, glupane?“, pitao je Terston. Droga je bila u slivniku, što mu je
omogućilo da jednom rukom pokrije meñunožje... ili da bar pokuša. Visuljak mu je zaista bio
neobično dug i tanak.
„Od Kupole“, reče Frenki. „Samo da znaš, ne sviña mi se tvoj rečnik. Iskoračio je i opalio
urednika poslednjeg broja Plagšera u stomak. Terston je ispustio promukli, otegnuti krik.
Presamitio se i zateturao. Ispovraćao se na kolenima. Iz sebe je izbacio šoljicu bele mase koja je
još mirisala na bri.
Kerolin se držala za natekli zglob. „Zbog ovoga ćeš završiti u zatvoru“, obećala je
Džunioru, tihim, drhtavim glasom. Buš i Čejni su davna prošlost. Ovo više nisu Sjedinjene
Države Severne Koreje.“
„To mi je poznato“, reče Džunior, s hvale vrednim strpljenjem za nekog ko bi rado još
malo nekog davio. U njegovom mozgu se nastanio mali mračnigila monstrum, koji je mislio da bi
još malo davljenja bio lep način da se počne novi dan.
Ali ne. Ne. Morao je da obavi svoj posao oko evakuacije. Položio je zakletvu odanosti, ili
tako nešto.
„I te kako mi je poznato“, ponovio je. „Ono što vas dvoje prokletih došljaka ne znate jeste
to da više niste u Sjedinjenim Arheričkim Državama. Vi ste u kraljevstvu Čester. Završićete u
česterskim tamnicama, ako se ne budete ponašali kako valja. To vam garantujem. Tamo nećete
imati prava na telefonski poziv, advokata ili valjani sudski proces. Pokušavamo da spasavamo
život ljudima. Da li ste previše jebeno glupi da biste to razumeli?“ Zapanjeno je zurila u njega.
Terston je pokušao da ustane. Nije uspeo. Dopuzao je do nje. Frenki mu je pomogao šutkom u
dupe. Redovni profesor je kriknuo od iznenañenja i bola. „To ti je zato što si nas zadržavao,
dekice“, reče Frenki. „Divim se tvom ukusu u pogledu riba, ali imamo još mnogo posla.“
Džunior je posmatrao mladu ženu. Imala je veličanstvena usta, Andželinine usne.
Kladio bi se da bi mogla, kao što se kaže, da posisa hrom s kuke na prikolici.
„Pomozi mu, ako ne može sam da se obuče. Moramo da proverimo još četiri kolibe. Hoću
da budete u tom vašem volvou, na putu ka gradu, kad se vratimo.“
„Ništa mi nije jasno!“, zavapila je Kerolin.
„To me ne iznenañuje“, reče Frenki i izvadi kesicu droge iz sudopere. „Znaš li da ovo
sranje sagoreva moždane ćelije?“
Zaplakala je.
„Ne brini“, reče Frenki. „Zapleniću je. Za nekoliko dana će vam se raščistiti u glavi.“
„Niste nam pročitali naša prava“, jecala je.
Džunior je zaprepašćeno zinuo. Zatim se nasmejao. „Imate pravo da se jebeno izgubite
odavde i umuknete, jel’ važi? To su jedina prava koja imate u ovoj situaciji. Da li me razumete?“
Frenki je proučavao zaplenjenu drogu. „Džuniore“, rekao je, „ovde gotovo da nema
semenki. Ovo je jebena prvoklasna roba“
Terston je stigao do Kerolin. Ustao je i prilično glasno prdnuo. Džunior i Frenki su
izmenjali poglede. Pokušali su da se suzdrže. Bili su zaštitnici zakona na zadatku.
Jednovremeno su prsnuli u smeh.
„Trombon Čarli se vratio u grad!“, povikao je Frenki i dao petaka kolegi. Terston i
Kerolin su stajali na vratima spavaće sobe. Zagrlili su se da bi pokrili golotinju.
Zverali su u veselo raspoložene uljeze. Iz pozadine su, kao glasovi iz noćne more,
dopirala upozorenja iz megafona, da se oblast evakuiše. Većina veštački pojačanih glasova se
povlačila prema Maloj kučki.
„Hoću da ne vidim ova kola kad se vratim“, reče Džunior. „Ili ćete nadrljati ko žuti.“
 Otišli su. Kerolin se obukla i pomogla Terstonu da isto učini. Stomak ga je previše boleo,
pa nije mogao da se sagne i obuje cipele. Plakali su kad su završili s oblačenjem. Kerolin je, u
kolima na drumu ka Putu male kučke, pokušala da pozove oca mobilnim. Iz telefona nije dopirao
nikakav zvuk.
Policijska kola su preprečila raskrsnicu Male kučke i Stodevetnaestice. Zdepasta žena u
uniformi im je dala znak da je zaobiñu. Kerolin se zaustavila i izašla iz auta.
Pokazala je natekli zglob.
„Napadnuti smo! Napala su nas dva tipa koji su se predstavili kao policajci! Jedan se zove
Džunior, a drugi Frenki! Oni...“
„Gubite se odavde, da vas i ja ne bi napala“, reče Džordžija Ru. „Ne zajebavam se,
lutkice.“
Kerolin je zaprepašćeno gledala u nju. Čitav svet se, dok je spavala, okrenuo naglavce i
kliznuo u antiutopijsku epizodu Zone sumraka. Nijedno drugo objašnjenje nije imalo smisla.
Svakog trenutka će čuti glas Roda Serlinga.
Vratila se u volvo (na braniku je imala izbledelu, ali čitljivu nalepnicu: OBAMA ’12! DA,
JOŠ UVEK MOŽEMO) i zaobišla policijski automobil. U njemu je sedeo i drugi, stariji
policajac, zadubljen u neki spisak. Htela je da mu se obrati, ali se predomislila.
„Uključi radio“, rekla je. „Da vidimo da li se nešto stvarno dešava.“ Terston je uključio
aparat. Nije uhvatio ništa izuzev Elvisa Preslija i Džordanijersa. Pevali su
„Kako si veliki“.
Ugasila je radio. Nameravala je da kaže Noćna moraje zaista kompletna, ali se uzdržala.
Htela je da se izvuče iz Čudograda što je pre moguće.
Put do jezera Čester bio je samo tanka nit u obliku udice na mapi. Džunior i Frenki su,
nakon što su izašli iz Maršalove kolibe, sedeli u Frenkijevim kolima s mapom u rukama.
„Ovde sigurno nema nikog“, reče Frenki. „Ne u ovo doba godine. Šta ti misliš?
Šta kažeš da odjebemo odavde i da se vratimo u grad?“ Pokazao je ka kolibi. „Oni će
krenuti, a kog briga i ako ne krenu?“
Džunior je odmahnuo glavom posle kraćeg razmišljanja. Položili su zakletvu vernosti.
Sem toga, nije mu se žurilo da se vrati i suoči s očevim propitivanjem o onom što je učinio s
telom prečasnog. Kogins je sad pravio društvo njegovim devojkama u ostavi Makejnovih. Nije
bilo potrebe da njegov otac to zna, bar dok ne smisli kako da namesti igru Barbari. Džunior je
verovao da će njegov otac uskoro nešto smisliti. Glavonja je bio nenadmašan u upropašćavanju
ljudi.
Sad mogu da mu kažem da sam napustio školu, pomisli Džunior, zato što znam gore
stvari o njemu. Mnogo gore.
Napuštanje studija sad i nije izgledalo tako važno. To je bio beznačajni dogañaj u
poreñenju s onim što se dešavalo u Milu. Ipak, moraće da bude veoma oprezan.
Znao je da bi otac upropastio i njega, ako bi okolnosti to nalagale.
„Džuniore? Zemlja zove Džuniora.“
„Ovde sam“, rekao je pomalo ljutito.
„Hoćemo li da se vratimo u grad?“
„Proverićemo i druge kolibe. To je još samo nekoliko stotina metara. Ionako će nam
Randolf natovariti novi posao, čim se pojavimo.“
„Voleo bih da nešto gricnem.“
„Gde? U Divljoj ruži? Zar ti je toliko zapelo da s kajganom dobiješ i mišomor, specijalni
začin Dela Barbare?“
„Ne bi se on usudio na tako nešto.“
 „Da li si siguran?“
„Dobro, dobro.“ Frenki je upalio kola i krenuo unazad prilaznim putem. Jarko obojeno
lišće je mlitavo visilo na drveću. Bilo je sparno. Vreme je više odgovaralo julu nego oktobru.
„Prokletim došljacima će biti bolje da ih ne zateknemo kad se vratimo, da ne bih upoznao prsatu
s mojim osvetnikom.
„Radu ću je držati, reče Džunior. „Đihañiha, mamojepcu.
Već na prvi pogled se dalo zaključiti da su tri prve kolibe prazne. Nisu se ni trudili da
izañu iz automobila. Sporedni put se skoro sveo na dva kolotraga s travnatom grbinom izmeñu
njih. Drveće se nadnosilo s obe strane druma, neke od najnižih grana su grebale po krovu.
„Mislim da je poslednja odmah posle krivine, reče Frenki. „Drum se završava posle ove
usrane...
„Pazi!“, povika Džunior.
Izašli iz oštre krivine i naišli na dva deteta, dečaka i devojčicu. Stajala su nasred druma.
Nisu ni pokušali da se sklone. Tupo i preneraženo su zurili ispred sebe.
Pregazili bi ih da Frenki nije vozio vrlo sporo, zato što se plašio da ne ošteti izduvni
sistem na grbini neodržavanog druma. Stisnuo je kočnicu. Automobil se zaustavio na pola metra
od dečice.
„O bože, to je bilo blizu, rekao je. „Mislim da ću dobiti srčani udar.
„Nećeš, ako ga moj otac nije dobio, reče Džunior.
„Šta kažeš?
„Nije važno. Džunior je izašao napolje. Deca su stajala na istom mestu. Devojčica je bila
viša i starija. Možda je imala devet godina. Dečak je imao oko pet. Bili su bledi i štrokavi. Držala
ga je za ruku. Podigla je glavu da bi odmerila Džuniora.
Dečak je zurio ispred sebe, kao da je video nešto mnogo zanimljivo na faru tojote.
Džunior je uočio užas na njenom licu. Spustio se na koleno pred devojčicom. „Da li je s
tobom sve u redu, dušo?
Dečak je odgovorio posmatrajući far. „Hoću majku. Hoću moj doručak.
Oglasio se i Frenki. „Da li oni stvarno postoje? Dodirnuo je devojčicu po ruci.
Blago je poskočila i progovorila. „Mamica se nije vratila. Govorila je veoma tiho.
„Kako se zoveš, dušice?, pitao je Džunor. „Ko je tvoja mamica?
„Ja sam Alisa Rejčel Eplton, reMa je. „On je Ejdan Patrik Eplton. Naša majka je Vera
Eplton. Naš otac je Edvard Eplton. Mamica i on su se prošle godine razveli.
On sad živi u Planu, Teksas. Mi živimo u Vestonu, Masačusets, na Ouk Veju broj
šesnaest. Naš telefonski broj je... Recitovala je s pribranom tačnošću, poput automatske
sekretarice.
Džunior je pomislio, Auh. Još prokletih došljaka. Sigurno su izletnici. Ko bi inače traćio
skupoceni benzin samo da bi gledao kako jebeno lišće pada s jebenog drveća?
I Frenki se spustio na kolena. „Alisa, rekao je, „slušaj me, srculence. Gde ti je majka?“
„Ne znam.“ Krupne, bistre suze su se skotrljale niz njeno lice. „Došli smo da gledamo
lišće. Spremali smo se za vožnju kajakom. Mi volimo kajak, jel’ tako, Ejdi?“
„Gladan sam“, smrknuto će Ejdan. Zatim se i on rasplakao.
Džunior se borio sa suzama. Podsetio je sebe da je policajac. Policajci ne plaču, bar ne na
dužnosti. Ponovo je pitao devojčicu gde joj je majka. Opet je dečačić odgovorio.
„Otišla je da donese vupije.“
„Misli na vupi pite“, reče Alisa. „Otišla je da kupi i druge stvari, zato što se gospodin
Kilijan nije brinuo o kolibi kako je trebalo. Mamica je rekla da mogu da vodim računa o Ejdanu
zato što sam velika devojčica. Rekla je da će se odmah vratiti. Otišla je do Jodera. Rekla je da ne
puštam Ejda blizu jezera.
Džunior je polako sklapao kockice mozaika. Žena je, po svoj prilici, očekivala da će
zateći kolibu punu hrane i osnovnih potrepština. Da je bolje poznavala Rodžera Kilijana, znala bi
da ne može da se osloni na njega. Taj čovek je bio prvoklasni lezilebović. Preneo je svoj slabašni
intelekt na čitav porod. Joder je bila grozna prodavničica, na teritoriji Tarkers Mila.
Specijalizovala se za prodaju piva, kafe i konzerviranih špageta. U normalnim vremenima bi joj
trebalo dvadeset minuta do prodavnice i isto toliko za povratak. Nije se vratila. Džunior je znao
zašto.
„Da li je otišla u subotu ujutru?“, pitao je. „Jeste, zar ne?“
„Treba mi!“, plakao je Ejdan. „Hoću moj doručak! Boli me stomak!“ „Tako je“, reče
devojčica. „Otišla je u subotu ujutru. Gledali smo crtaće, ali sad ne možemo ništa da gledamo,
zato što nemamo struje.“
Džunior i Frenki su izmenjali poglede. Deca su provela dve noći sama u mraku.
Devojčica je mogla imati devet, a dečak pet godina. Džunior nije mogao da zamisli kako
im je bilo.
„Da li ste imali šta da jedete?“, Frenki je pitao Alisu Epltnon. „Dušo? Da li ste išta jeli?“
„Našli smo luk u spremištu za povrće“, prošaptala je. „Podelili smo ga. Pojeli smo ga sa
šećerom.“
„Jebote“, omaklo se Frenkiju. I odmah zatim. „Zaboravite da sam to rekao. Niste to čuli.
Samo trenutak.“ Vratio se u kola. Otvorio je suvozačka vrata i počeo da pretura po odeljku za
rukavice.
„Gde ste krenuli, Alisa?“, pitao je Džunior.
„U grad. Pošli smo da potražimo mamicu i nešto za jelo. Hteli smo da proñemo pored
sledeće kolibe i krenemo prečicom kroz šumu.“ Pokazala je prema severu.
„Mislila sam da će tako biti brže.“
Džunior se osmehnuo. Sledila mu se krv u žilama. Nije pokazivala ka Česters Milu, već u
pravcu TR-90. Tamo nije bilo ničeg izuzev šipražja, močvara i Kupole, Snaravno. Alisa i Ejdan
bi sigurno umrli od gladi. Sve bi ličilo na bajku o Ivici i Marici, ali bez srećnog kraja.
Kad samo pomislim da smo hteli da se vratimo u grad. Isuse.
Frenki se vratio. Nosio je snikers čokoladicu. Izgledala je bajato i zgužvano, ali je omot
bio čitav. Klinci su je gutali pogledom. Podsetili su Džuniora na decu koju je ponekad viñao na
televiziji. Isti izraz na američkim licima je izgledao nestvarno, užasno.
„To je sve što sam mogao da nañem“, reče Frenki i skide omot. „U gradu ćete valjano
napuniti stomak.“
Izlomio je snikers napola i podelio čokoladicu deci. Nestala je za nekoliko sekundi.
Dečak je nabio prste u usta, kad je proždrao svoje parče. Obrazi su mu se ritmički
nadimali i skupljali dok ih je sisao.
Ponaša se kao štenac koji liže mast sa štapa, pomisli Džunior.
Obratio se Frenkiju. „Ne moramo da čekamo da se vratimo u grad. Zaustavićemo se u
kolibi s čičom i onom ribom. Daćemo klincima sve što tamo zateknemo.“ Frenki je klimnuo i
podigao dečaka. Džunior je podigao devojčicu. Namirisao je njen znoj i strah. Pomilovao je po
kosi, kao da će tako odagnati neprijatni, uljasti miris.
„Dobro je, dušo“, rekao je. „Ne brini. Dobro ste. Sad ste na sigurnom.“ „Daješ nam reč?“
„Da.“
Čvrsto ga je zagrlila oko vrata. Džunior se nikad u životu nije osećao tako lepo.
Zapadna strana Česters Mila bila je najreñe naseljeni deo grada. Do devet i petnaest ujutru
bila je gotovo u potpunosti evakuisana. Samo je policijski auto broj dva ostao u tom kraju. Džeki
Vetington je vozila. Linda Everet joj je pravila društvo. Šef policije Perkins, palanački policajac
stare škole, nikad ne bi poslao dve žene u patrolu, ali on više nije zapovedao lokalnim policijskim
snagama. Žene su uživale u neočekivanoj prilici za druženje. Muškarci znaju biti tako dosadni sa
svojim neumornim i napadnim hvalisanjem. To je pogotovo važilo za policajce.
„Da li si spremna za povratak?, pitala je Džeki. „Divlja ruža će biti zatvorena.
Možda ćemo izmoliti kaficu.
Linda je ćutala. Mislila je na tačku susretanja Kupole i Puta male kučke.
Uznemirila se kad je posetila to mesto, ne samo zbog stražara okrenutih leñima, koji nisu
ni mrdnuli kad im je poželela dobro jutro, preko zvučnika na krovu automobila. Uznemirila se
zato što je na tom mestu sad stajalo veliko slovo X.
Bojom naneti znak visio je u vazduhu kao naučnofantastični hologram. To je bilo mesto
predstojećeg udara. Činilo joj se nemogućim da će projektil ispaljen s petsto kilometara
udaljenog aviona pogoditi tako majušnu tačku. Rasti ju je uveravao da će se baš to desiti.
„Lin?
Vratila se u sad i ovde. „Naravno, kad god hoćeš.
Radio je zapucketao. „Jedinica dva, jedinica dva, da li me čuješ, gotovo?
Linda je uzela mikrofon. „Bazo, ovo je Dvojka. Čujemo te, Stejsi, ali je prijem veoma loš,
gotovo?
„Svi isto govore, odgovorila je Stejsi Mogin. „Prijem se pogoršava u blizini Kupole.
Poboljšava se sa smanjenjem odstojanja od centra grada. Vi ste još na Maloj kučki, zar ne?
Gotovo.
„Jesmo, reče Linda. „Proverili smo Kilijanove i Bušerove. Otišli su. Ako se taj projektil
probije. Rodžer Kilijan će imati puno pečenih pilića, gotovo.“
„Imaćemo piknik. Pit želi da razgovara s tobom. Mislim na šefa Randolfa. Gotovo.
Džeki je parkirala patrolna kola pored puta. Radio je bučno krčao. Randolf se uključio.
Nije gubio vreme na gotovo. Nikad nije poštovao proceduru.
„Da li ste proverili crkvu, Dvojko?
„Svetog Spasitelja?, pitala je Linda. „Gotovo.
„Postoji samo jedna u tom kraju, policajko Everet. Izuzev ako hindu džamija nije
podignuta preko noći.
Linda je mislila da se hinduisti ne mole u džamijama, ali ovo nije bio pravi trenutak da o
tome raspravlja. Randolf je zvučao umorno i zlovoljno. „Sveti Spasitelj nije u našem sektoru,
rekla je. „On je na teritoriji dvojice novoregrutovanih. Mislim da taj deo pokrivaju Tibodi i Sirls.
Gotovo.
„Proverite je, reče Randolf. Zvučao je nervoznije nego ikad. „Niko nije video Koginsa.
Par njegovih parohijana želi da se mazi s njim, ili ko zna već šta.
Džeki je prinela prst slepoočnici. Pravila se da ispaljuje hitac u glavu. Linda je klimnula.
Želela je da se što pre vrati u grad, da bi obišla Martu Edmunds i videla kako su joj deca.
„Primljeno, šefe“, reče Linda. „Učiničemo to. Gotovo.“
„Proverite i parohijski dom.“ Usledila je pauza. „Kao i radiostanicu. Prokletinja stalno
emituje program. Neko je sigurno tamo.“
„Biće učinjeno.“ Htela je da kazegotovo iprekidam vezu, kad joj je nešto palo na pamet.
„Šefe, ima li nečeg novog na televiziji? Da li je predsednik išta rekao?
Gotovo?“
„Nemam vremena da slušam svaku reč koju taj tip prevali preko glupavih usta.
Samo nastavite i ulovite padrea. Recite mu da dovuče dupe ovamo. I dovucite vaša dupeta
ovamo. Gotovo.“
 Linda je vratila mikrofon u ležište i pogledala Džeki.
„Da dovučemo dupeta?“, rekla je Džeki. „Naša dupetaV'
„On je guzica“, reče Linda.
Htela je da bude duhovita, ali šala nije uspela. Neko vreme su ćutke sedele u kolima s
upaljenim motorom. Džeki je progovorio tako tiho da se jedva čula.
„Stvari stoje vrlo loše.“
„Misliš na to što je Randolf zamenio Perkinsa?“
„Na to i na nove policajce.“ Poslednju reč je izgovorila sa osetnom odbojnošću.
„Na tu decu. I znaš šta? Kad sam kucala karticu, Henri Morison mi je rekao da je Randolf
jutros zaposlio još dvojicu novih. Došli su pravo s ulice, po Tibodijevoj preporuci. Pit ih je
zaposlio bez provere.“
Linda je znala kakvi tipovi se druže s Karterom, kod Dipersa ili na benzinskoj pumpi, gde
su dovozili blistave motocikle. „Još dvoje? Zašto?
„Pit je rekao Henriju da će nam možda biti potrebni ako projektil ne obavi posao.
’Da bismo bili sigurni da se situacija neće oteti kontroli’, rekao je. Poznato ti je ko mu je
stavio tu ideju u glavu.“
Linda je znala. „Bar ne nose oružje.“
„Neki su naoružani. Ne nose službeno, već svoje oružje. Ali će, koliko sutra, ako se sve
ne završi danas, svi biti naoružani. Pit im od jutros dozvoljava da se voze zajedno, umesto da ih
uparuje s pravim policajcima. Kratak period obuke, zar ne?
Dvadeset četiri časa. Da li ti je jasno da su ta deca sad brojnija od nas?“ Linda je ćutke
slušala.
„Hitlerova omladina“, reče Džeki. „Stalno mi je to na pameti. Verovatno preterujem, ali
se molim bogu da se sve ovo završi danas, da ne bih saznala da li sam u pravu.“
„Moram da priznam da ne mogu da zamislim Pitera Randolfa kao Hitlera.“
„Ni ja. Više mi liči na Hermana Geringa. Reni je Hitlerov pandan.“ Ubacila je menjač u
brzinu, napravila polukružni okret i krenula ka Crkvi Hrista Spasitelja.
Crkva je bila prazna i nezaključana, a generator isključen. U parohijskom domu je vladala
tišina, ali je ševrolet prečasnog Koginsa bio parkiran u garaži. Linda je provirila u nju i pročitala
dve nalepnice na braniku. Na desnoj je pisalo: AKO JE DANAS UZNESENJE, NEK NEKO
DOHVATI VOLAN! Onaj levo je poručivao: MOJ DRUG AUTO JE DESETOBRZINAC.
Linda je skrenula Džeki pažnju na drugu nalepnicu. „Ima bicikl videla sam kako ga vozi.
Ne vidim ga u garaži. Možda se na njemu odvezao u grad, da bi uštedeo benzin.
„Možda, reče Džeki. „Mislim da bi trebalo da proverimo kuću, da bismo se uverile da se
nije okliznuo pod tušem i slomio vrat.
„Da li to znači da ćemo ga videti golog?
„Niko nije tvrdio da je policijski posao lep, reče Džeki. „Hajdemo.
Kuća je bila zaključana. Policija je znala kako da uñe u kuće, u gradu prepunom
sezonskih stanovnika. Pretražili su uobičajena mesta za čuvanje rezervnog ključa.
Džeki ga je našla. Visio je o kuki, iza kuhinjskog kapka. Otvarao je zadnja vrata.
„Prečasni Koginse?, povikala je Linda, kad je provirila unutra. „Ovo je policija, prečasni,
da li ste tu?
Nije bilo odgovora. Ušli su unutra. Donji sprat je bio uredan i lepo ureñen, ali se Linda
zbog nečeg neugodno osećala. To je bilo prirodno. Naposletku, nepozvana je ušla u kuću
religiozne osobe.
Džeki je pošla uza stepenice. „Prečasni Koginse? Ovo je policija. Javite se, ako ste tu.
Linda je stajala na dnu stepeništa, gledajući gore. Kuća je izgledala nekako pogrešno.
Setila se kako je Dženel drhtala za vreme napada. I to je bilo pogrešno.
Prikrala joj se nastrana misao: da je Dženel ovde, dobila bi još jedan napad. Baš tako.
Počela bi da priča o nastranim stvarima, možda Noći veštica i Velikoj bundevi.
Nalazila se pred savršeno običnim stepeništem, ali nije htela da se penje. Jedva je čekala
da Džeki proglasi kuću praznom, pa da preñu na radiostanicu. Ipak se popela kad ju je partnerka
pozvala gore.
Džeki je stajala nasred Koginsove spavaće sobe. Na jednom zidu je bio jednostavni drveni
krst, a na drugom plaketa na kojoj je pisalo ON PAZI I NA VRAPCA.
Pokrivač na postelji je bio podignut. Na čaršavu je bilo tragova krvi.
„Vidi ovo“, reče Džeki. „Doñi ovamo.“
Linda je oklevajući poslušala. Na uglačanom drvenom podu izmeñu kreveta i zida ležao
je upleteni kanap. Čvorovi su bili krvavi.
„Izgleda da ga je neko tukao“, zabrinuto će Džeki. „Možda dovoljno jako da ga onesvesti.
Zatim ga je položio na...“ Posmatrala je koleginicu. „Misliš da nije tako bilo?“
„Pretpostavljam da nisi odrasla u religioznom domu“, reče Linda. „Jesam.
Poštovali smo Sveto trojstvo: Deda Mraza, Uskršnjeg Zeku i vilu Zubićku. A ti?“
„Meñu čistim i vrlim baptistima, ali sam čula za ovakve stvari. Mislim da je bičevao
samog sebe.“
„Bljak! Ljudi to čine kad su mnogo grešni, zar ne?“
„Tako je. Mislim da taj običaj nikad nije sasvim izašao iz mode.“
„U tom slučaju, ovo ima smisla. Izvesnog. Idi u kupatilo i pogledaj na vodokotlić.“ Linda
je stajala kao ukopana. Upleteni kanap je bio dovoljno neprijatan prizor.
Napadno prazna kuća je bio još gori.
„Idi. Ništa te neće ujesti. Kladim se u dolar prema deset centi da si videla i gore stvari.“
Linda je otišla u kupatilo. Pronašla je časopise na vrhu vodokotlića. Jedan je bio pobožna
Gornja soba. Drugi se zvao Mlade orijentalne rupice. Linda je sumnjala da se ovaj drugi može
naći u religioznim knjižarama.
„Pa“, reče Džeki. „Da li sad imaš jasniju sliku? Sedi na klonji i šamara majmuna...“
„Šamara majmuna. Linda se zakikotala uprkos nervozi, ili baš zbog nje. „Tako je to moja
majka zvala“, reče Džeki. „Bilo kako bilo, okajao bi grehe s kanapčetom, kad bi završio s tim.
Zatim bi otišao u krevet da sanja sretne azijatske snove.
„Jutros se probudio, osvežen i očišćen od greha. Pomolio se Svevišnjem i otišao u grad na
biciklu. Da li to ima smisla?“
Imalo je. Samo što nije objašnjavalo zbog čega je kuća izgledala tako pogrešno.
„Hajde da proverimo radiostanicu“, rekla je. „Zatim ćemo otići u grad i popiti kafu. Ja
častim.“
„Fino“, reče Džeki. „Ja ću crnu. Najviše bih volela da mi je ubrizgaju intravenozno.“
Dugački, uglavnom zastakljeni HJK studio bio je zaključan, ali su zvučnici ispod streha
svirali „Dobro veče, slatki Isuse, u izvoñenju znamenitog soul pevača Perija Komoa. Široki toranj
se uzdizao iza studija. Sjajna crvena svetla na vrhu jedva su se videla na snažnom, jutarnjem
svetlu. Pored tornja je bila izdužena grañevina, slična ambaru. Linda je pretpostavila da sadrži
generator i ko zna kakve zalihe, neophodne da bi se čudo božje ljubavi širiio po zapadnom
Mejnu, istočnom Nju Hempširu i, ne bi se iznenadila, unutrašnjim planetama Sunčevog sistema.
Džeki je pokucala, a zatim i lupila po vratima.
„Mislim da ovde nema nikog, reče Linda... i mesto je delovalo pogrešno. U vazduhu se
osećao neobičan vonj, ustajao i nezdrav. Podsetio je na miris majčine kuhinje, čak i nakon dobrog
provetravanja. Njena majka je čurila duvan i verovala da sve što valja jesti stiže iz vrelog tiganja
punog slanine.
Džeki je odmahnula glavom. „Čule smo nekog, zar ne?“ Linda nije znala šta da kaže, zato
što je to bila istina. Slušale su su radio na putu do parohijskog doma. Čule su kako slatkorečivi
voditelj najavljuje sledeći snimak kao
„još jednu poruku božje ljubavi u obliku pesme“.
Lov za ključem ovog puta duže je trajao. Džeki ga je konačno pronašla u koverti
zalepljenoj ispod sandučeta za poštu. Sa njim je bilo i parčence papira s nažvrljanim brojem
1693.
Ključ je bio malo zarñao i lepljiv. Otvorila je vrata posle kratkotrajnog natezanja.
Sigurnosni sistem se oglasio čim su ušle unutra. Brojčanik je bio na zidu. Pištanje se
utišalo kad je Džeki ukucala brojeve. Ostala je samo muzika. Peri Komo je ustupio mestu
instrumentalu. Lindi je zvučao kao solo na klavijaturama u pesmi
„U rajskom vrtu“. Zvučnici su ovde bili hiljadu puta jači od onih napolju.
Da lije moguće da neko radi u ovolikoj galami? Pitala je Linda. Da li odgovaraju na
telefonske pozive? Ugovaraju poslove? Kako mogu da žive od ove svete buke?
I ovde je nešto bilo pogrešno. Linda nije sumnjala u to. Imala je osećaj da je radiostanica
jezivo i opasno mesto. Opazila je da je Džeki uklonila kožnu traku sa službenog automatika.
Povela se za njenim primerom. Osećala se bolje s drškom pištolja u rukama. Pendrek i revolver
me smiruju, pomislila je.
„Ima li koga?“, povikala je Džeki. „Prečasni Koginse? Ima li koga?“ Nije bilo odgovora.
Recepcija je bila prazna. Levo od nje bila su dvoja vrata.
Ispred njih je bio prozor, duž čitavog zida. Linda je videla svetlucave lampice iza njega.
Pretpostavila je da je to studio za emitovanje programa.
Džeki je nogom otvorila vrata. Kretala se veoma oprezno. Iza jednih je bila kancelarija, a
iza drugih iznenañujuće luksuzna soba za sastanke, s džinovskim televizorom ravnog ekrana. Bio
je uključen, ali bez tona. Alison Kuper je, gotovo u prirodnoj veličini, govorio na glavnoj ulici
Kasl Roka. Zastave i žute trake su krasile zgrade. Linda je videla natpis na gvožñari:
OSLOBODITE IH. Zbog toga se osećala još neprijatnije. Na kajronu u dnu ekranaje pisalo
IZVORI IZ MINISTARSTVA ODBRANE TVRDE DA ĆE UDAR USKORO USLEDITI.
„Zašto je televizor uključen?, pitala je Džeki.
„Zato što ga je onaj koji je čuvao radnju ostavio kad...
Snažni glas ju je presekao u pola rečenice. „To je bila pesma ’Hrist moj Gospod i Voña u
izvoñenju Rejmonda Hauela.
Obe žene su poskocile.
„Ovo je Norman Drejk. Podsetiću vas na tri važne činjenice: slušate preporodni čas na
HJK-u, Bog vas voli, poslao je svog Sina da umre za vas na krstu. Sad je devet i dvadeset pet
ujutru i kao što volimo da vas podsećamo, nema mnogo vremena. Da li ste predali svoje srce
Gospodu? Čućemo se nakon ove poruke.“ Norman Drejk je ustupio mesto ñavolski zlatoustom
glasu, koji je nudio Bibliju na dividijevima. Najjači deo ponude bio je plaćanje u mesečnim
ratama i povraćaj robe ako ne budete srećni kao vepar u kaljuzi. Linda i Džeki su prišli izlogu
studija za emitovanje programa i pogledali unutra. Ni Norman Drejk ni zlatousti ñavo riisu bili
tamo. Ipak je crveno svetlo zamenilo zeleno, a zeleno crveno na kraju reklame, kad je voditelj
najavio sledeću religioznu pesmu. Još jedno crveno svetlo je pozelenelo kad je počela muzika.
„Sve je automatizovano!, reče Džeki. „Čitava gnusna skalamerija!
„A zašto osećam nečije prisustvo? Nemoj mi reći da ništa ne osećaš.
Džekin doživljaj se razlikovao od Lindinog. „Sve je tako iščašeno. Diskdžokej čak govori
koliko ima sati. Srce, ovo je sigurno koštalo čitavo bogatstvo! Koliko će ovo još raditi, kad već
govorimo o duhu u mašini?
„Verovatno dok ne nestane gasa i generatori ne utihnu.
Linda je videla još jedna zatvorena vrata. Otvorila ih je nogom, kao i Džeki... samo što je,
za razliku od koleginice, potegla i otkočila pištolj.
Vrata su vodila u prazno kupatilo. Na zidu je bila slika, izrazito kavkazoidnog Isusa.
„Nisam religiozna, rekla je Džeki, „pa bih volela da mi kažeš zašto bi ljudi želeli da ih
Isus gleda dok vrše nuždu.
Linda je samo odmahnula glavom. „Predlažem da odemo odavde, pre nego što i ja
raskrstim s religijoma, rekla je. „Ovo mesto je radioverzija Meri Seleste.“ Džeki se nervozno
osvrtala oko sebe. „Pa, moram da priznam da je ovde jezivo.“ Najedanput je oštro podigla glas.
Linda je poskočila od straha. Htela je da joj kaže da se ne dere tako, da ne bi privukli nečiju
pažnju, da neko ili nešto ne bi došlo.
„Hej! Juhu. Ima li nekog? Ovo je poslednji poziv!“
Tišina. Muk.
Linda je izašla iz radiostanice i duboko udahnula. „Jednom, u tinejdžerskim danima, s
prijateljima sam pošla u Bar Harbor. Zastali smo da prezalogajimo na vidikovcu. Bilo nas je
šestoro. Dan je bio vedar, videlo se sve do Irske. Rekla sam im da hoću da ih slikam, posle
obroka. Moji prijatelji su se zezali i vaćarili. Morala sam da se dobrano odmaknem da bi ih sve
uslikala. Tada je jedna cura Arabela, tadašnja najbolja prijateljica prestala da cmače drugu curu i
povikala: ’Stani, Linda, stanif Stala sam i pogledala oko sebe. Znaš li šta sam videla?“ Džeki je
odmahnula glavom.
„ Atlantski okean. Stigla sam do ruba litice, na kraju izletišta. Opasno mesto je bilo
obeleženo znakom upozorenja, ali nije bilo ograde. Strmeknula bih se u ambis da sam načinila još
jedan korak unazad. Danas sam se tako osećala u radiostanici.“
„Lin, bila je prazna“
„Ne verujem. A ne verujem ni da ti tako misliš.“
„Mesto je stvarno jezivo. Ali, proverile smo sve prostorije...“
„Nismo pretražile studio. Televizor je bio uključen, a muzika preglasna. Ne misliš valjda
da je uvek toliko glasna?“
„Otkud znam šta ti bogomoljci rade?“, rekla je Džeki. „Možda očekuju Apekalipsu.“
„Apokalipsu“
„Šta god. Hoćeš li da ispitamo skladište?“
„Nikako“, reče Linda. Džeki se nasmejala.
„Dobro. U izveštaju će stajati da nismo našle prečasnog, jel’ tako?“ „Tako je.“
„U tom slučaju, možemo da krenemo u grad, na kafu.“ Linda je još jednom pogledala
zgradu radija, natopljenu gromoglasnim zvucima, pre nego što je sela na suvozačko sedište
Dvojke. Nije bilo drugih zvukova.
Shvatila je da nije čula poj ptica. Pitala se da li su sve izginule, udarajući u Kupolu.
To sigurno nije moguće. Da li je tako?
Džeki je pokazala na mikrofon. „Hoćeš li da se oglasimo preko zvučnika? Šta ako se tamo
neko krije, neko ko želi da ode u grad? Možda nas se plaši.“
„Želela bih da prestanemo da se muvamo ovuda i što pre napustimo ovo mesto.“ Džeki
nije htela da se prepire. Krenula je unazad do Puta male kučke. Okrenula je patrolna kola i
krenula ka Milu.
Vreme je prolazilo. Svirala je religiozna muzika. Norman Drejk se vratio i obznanio da je
tačno devet i četrdeset četiri, po bogougodnom istočnom vremenu.
Usledio je oglas za polovne automobile Džima Renija. Čitao ga je gradski otac lično. „U
toku je spektakularna jesenja rasprodaja. Kako smo nakrcani!“ Big Džim je govorio poletnim, baš
uživam glasom. „Imamo fordove, ševije, plimute Imamo retke dodž ramove pa čak i još reñe
mustange Narode, sedim ne na jednom, već na tri mustanga. Svi su kao novi. Jedan je slavni
kabriolet sa šest cilindara. Svaki se prodaje s nenadmašnom hrišćanskom garancijom Džima
Renija. Održavamo ono što prodajemo po najnižim cenama. Odlučili smo“, coknuo je zvučnije
no ikad „da očistimo PARKIRALIŠTE! Doñite! Kafa vas čeka, dragi susede. Videćete da je lepo
raditi s Big Džimom!“
U dnu studija su se otvorila vrata koje policajke nisu primetile. Unutra je bilo još
treperavih svetala. Prava galaksija. To je bila majušna prostorija zagušena, žicama, prekidačima,
ruterima i elektronskim ureñajima. Reklo bi se da u njoj nema mesta ni za jednog čoveka. Šef je
bio više nego mršav. Bio je izmožden. Duboko utonule oči su slabašno treperile. Koža mu je bila
bleda i bubuljičava. Ogolio je desni bez većine zuba. Nosio je prljavu košulju i pantalone. Visile
su na mršavim, golim bokovima. Šef je davno raskrstio s donjim vešom. Semi Buši verovatno ne
bi prepoznala nestalog muža. U jednoj ruci je držao sendvič s džemom i puterom od kikirikija
(sad je jeo samo meke stari), a u drugoj glok 9.
Prišao je prozoru s pogledom na parkiralište. Izleteće i pobiti uljeze, ako su još tamo.
Zamalo što ih nije potamanio dok su bili u kući. Plašio ih se, zato što demoni ne mogu biti
ubijeni. Ulete u drugog domaćina, kad ubiješ ljude koje nastanjuju. U seobi izmeñu tela liče na
kosove. Šef ih je viñao u upečatljivim košmarima, koje je sanjao u retkim prilikama, kad mu je
san dolazio na oči.
Otišli su. Njegov atman' je bio prejak za njih.
Reni mu je naložio da zatvori postrojenje. Šef Buši ga je poslušao. Možda će morati da
pokrene jedan ureñaj za kuvanje, zato što mu je, posle velike prošlonedeljne isporuke za Boston,
ponestajalo robe. Morao je da puši. Tako je hranio svoj atman.
Zasad je imao dovoljno. Manuo se bluza, do kog je toliko držao u periodu života sa stilom
Fila Bušija. Nema više B. B. Kinga, Koko i Haund Dog Tejlora, Madija i Haulin Vulfa, čak ni
besmrtnog Litl Voltera. Manuo se i karanja. Još malo pa će se sasvim manuti pražnjenja creva.
Nije kenjao od jula. To mu nije smetalo. Atman se hranio onim što je ponižavalo telo.
Još jednom je bacio pogled na parkiralište i prilazni put, da bi se uverio da se demoni više
ne šunjaju oko radiostanice. Zatakao je automatik za leñni deo pojasa i krenuo ka ambaru, koji je
u poslednje vreme služio kao fabrika. Proizvodno postrojenje je zatvoreno, ali će ga on
osposobiti, ako bude neophodno.
Šef je krenuo po lulu.
Rasti Everet je razgledao šupu, skladište izabolnice. Pomagao se baterijskom lampom,
zato što je Džini Tomlinson odnedavno šef medicinske administracije Česters Mila, ma kako ludo
to zvučalo odlučila da isključi struju u svim delovima bolnice gde nije bila sasvim neophodna.
Generator je zavijao u šupi, levo od njega.
Trošio je gas iz velikog rezervoara.
Najveći broj rezervoara je netragom nestao, rekao mu je Tvič. Imao je pravo.
Trebaloje da ih bude sedam, na osnovu inventarske kartice na vratima, ali sam video samo
dva. Tvič je, što se toga tiče, pogrešio. U šupi je bio samo jedan rezervoar. Rasti je osvetlio
bolnički znak na rezervoaru, ispod imena kompanije Ded River.
„Lepo sam ti rekao da ih nema“, oglasio se Tvič iza Iijega. Naterao ga je da skoči.
„Pogrešio si. Vidim samo jedan.
„Sereš! Tvič je stao na vrata. Pogledao je u skladište preko Rastijevog ramena. On je
osvetljavao kutije sa zaliha oko velikog i uglavnom praznog središnjeg prostora.
Rekao je: »Ne sereš.
 »Ne.“
„Neustrašivi voño, neko nam mačinje gas.“
Rasti nije hteo da veruje u to, ali nije znao kako da drugačije protumači ono što je video.
Tvič je čučnuo. „Vidi ovo.“
Rasti se spustio na koleno. Prostor iza bolnice je asfaltiran prošlog leta. Površina je
nalikovala crnom čaršavu. Ugledali su tragove guma na ravnom asfaltu ispred kliznih vrata.
„Tragovi upućuju na kamion iz gradskog voznog parka“, rekao je Tvič. „Ili neki drugi
veći kamion.“
„Ipak, mislim da ne bi bio loše proveriti skladište iza gradske kuće. Tvič ne veruje
Velikom Poglavici Reniju. On je loša medicina.“
„Zašto bi uzeo naš gas? Gradski otac ga ima više nego dovoljno.“ Ušli su u bolničku
perionicu. I ona, bar za izvesno vreme, neće raditi. Na zidu je visio natpis:
PUŠENJE ĆE OVDE BITI ZABRANJENO OD PRVOG JANUARA. PREKINI SAD,
DA BI IZBEGAO MALTRETIRANJE!
Tvič je izvadio paklicu marlboroa i ponudio Rastija. On je odmahnuo rukom, zatim se
predomislio i uzeo jednu. Tvič je pripalio obe cigarete. „Otkud znaš?“, pitao je.
„Otkud znam šta?“
„Da ga ima više nego dovoljno. Da li si proverio?“
„Nisam“ reče Rasti. „Ali zašto bi uzimao od nas, ako baš mora? Ne samo što bi pristojni
ljudi mogli reći da je potkradanje lokalne bolnice loša stvar, već mu je pošta mnogo bliža. Oni
sigurno imaju zalihe.“
„Možda su Reni i njegovi prijatelji već oplevili poštu. Koliko su mogli da imaju?
Jedan rezervoar? Dva? To je sitnica.“
„Nije mi jasno šta će im toliki gas. To jednostavno nema smisla.“ „Ovde ništa nema
smisla“, reče Tvič. Zevnuo je tako jako da je Rasti čuo pucketanje vilice.
„Hoćeš li da obiñeš moje pacijente?“ Rasti je nakratko razmislio o nadrealnoj prirodi
pitanja. On je, posle Heskelove smrti, postao glava medicinskog osoblja.
Tvič je do pre tri dana bio medicinski tehničar. Preuzeo je Rastijev nekadašnji posao
lekarskog pomoćnika.
„Važi.“ Tvič je uzdahnuo. „Gospodin Kerti neće sastaviti dan.“ Rasti je mislio da će Ed
Kerti podleći stomačnom raku još pre nedelju dana. Ali je on još opstajao. „Da li je komatozan?“
„Haz, sensei“
Tvič je mogao da nabroji pacijente, na prstima jedne ruke. Rasti je znao da su imali
neverovatnu sreću. Možda bi se i osećao srećno, da nije bio ovako umoran i zabrinut.
„Rekao bih da je Džordž Verner stabilan.
Verner, stanovnik Istčestera, gojazni šezdesetogodišnjak, na Dan Kupole dobio je srčani
udar. Rasti je procenio da će se izvući... ovog puta.
„Što se tiče Emili Vajthaus...“ Tvič je slegnuo ramenima. „Ne valja, sensei“ Emi
Vajthaus, četrdesetogodišnjakinju bez trunke sala, strefio je infarkt, jedan sat nakon nesreće
Rorija Dinsmora. Prošla je mnogo gore od Džordža Vernra, zato što je vežbala kao luda.
Doživela je ono što je Dok Heskel zvao kurcšlusom iz teretane.
„Frimanova se oporavlja. Džimi Serois se drži, dok je Nora Kaveland u zelenom.
Ide kući posle ručka. Sve u svemu, nije tako loše.
„Nije“, priznade Rasti, „ali će se stanje pogoršati. Garantujem ti to. I... da li bi hteo da te
operišem, ako strašno povrediš glavu?“
„Nemoj, molim te“, reče Tvič. „Nadam se da će se Gregori Haus odnekud pojaviti.“
Rasti je otresao pepeo u limenku. Bacio je pogled na gotovo praznu ostavu sa zalihama.
Možda bi trebalo da obiñe skladište iza gradske kuće. To ne može da škodi?
Ovog puta je on zevnuo.
„Koliko dugo još možeš da radiš ovakvim tempom?“, pitao je Tvič, bez trunke šale.
„Pitam te zato što ovaj grad ima samo tebe.“
„Koliko budem morao. Brine me što sam sve umorniji. Uprskaću. Što se tiče suočavanja s
problemima koji daleko prevazilaze moju veštinu.“ Pomislio je na Rorija Dinsmora... i Džimija
Seroisa. Pomisao na ovog drugog je bila gora, zato što je Rori bio van domašaja medicinske
greške. Džimi, s druge strane...
Rasti je zamislio sebe u operacionoj sali. Osluškivao je tiho pištanje opreme.
Spustio je pogled na Džimovu bledu, golu nogu, s crnom linijom na mestu budućeg reza.
Pomislio je na Dagija Tvitčela koji oprobava oskudno anesteziološko znanje.
Osetio je kako mu Džini Tomlinson gura skalpel u šaku u rukavici. Posmatrala ga je
preko maske, zgodnim plavim očima.
Bože me sačuvaj takvog iskustva, pomislio je.
Tvič je spustio ruku na Rastijevo rame. „Smiri se“, rekao je. „Guraćemo dan po dan.“
„Zajebi, situacija se menja iz sata u sat“, reče Rasti i ustade. „Moram da odem do doma
zdravlja, da vidim šta se tamo dogaña. Hvala bogu što se ovo nije desilo leti.
Imali bismo tri hiljade turista i sedamsto dece u kampu.“ Pod kupolom „Hoćeš da poñem
s tobom?“
Rasti je odmahnuo glavom. „Zašto ne bi obišao Edija Kertija? Vidi da li je meñu živima.“
Rasti je bacio još jedan pogled na skladište. Zaobišao je zgradu i krenuo dijagonalno
prema domu zdravlja, na drugoj strani Katarina Rasel drajva.
Džini je bila u bolnici. Izmeriće novorodenče gospoñe Kaveland pre nego što ih otpusti
kući. Na recepciji doma zdravlja je radila sedamnaestogodišnja Džina Bafalino, sa ravno šest
nedelja medicinskog iskustva na poslovima pomoćne radnice. Pogledala je Rastija kao jelen
zahvaćen snopom automobilskih farova, kad je ušao u predvorje. Srce mu je sišlo u pete, ali je
čekaonica bila prazna. To je bila sretna okolnost, veoma sretna okolnost.
„Da li je bilo poziva?“, pitao je Rasti.
„Bio je jedan. Javila se gospoña Vencijano sa Puta Blek Ridž. Njena beba je zaglavila
glavu u rešetkama kreveca. Tražila je intervenciju hitne pomoći. Ja... rekla sam joj da namaže
detetu glavu maslinovim uljem i da pokuša da ga oslobodi. Upalilo je.“
Rasti se nacerio. Možda će od ovog deteta nešto ispasti. Džina mu je uzvratila osmehom,
s vidnim olakšanjem.
„Čekaonica je konačno prazna“, reče Rasti. „To je sjajno.“
„Ne baš. Ovde je gospoña Grineli Andrea? Smestila sam je u trojku.“ Džina je oklevajući
nastavila. „Deluje prilično uznemireno.“ Rastijevo raspoloženje se ponovo pokvarilo. Andrea
Grineli. Uznemirena je. To znači da želi veću količinu oksikontina. On joj, ni uz najbolju volju,
to ne može prepisati, čak i uz pretpostavku da Endi Sanders raspolaže pozamašnim zalihama.
„Dobro.“ Pošao je niz hodnik, ka ambulanti broj tri. Zastao je. Obratio se novopečenoj
medicinskoj sestri preko ramena. „Nisi me obavestila pejdžerom.“ Džina je pocrvenela.
„Zamolila me je da vam ne šaljem poruku.“ Rasti se zbunio, ali samo nakratko. Andrea možda
ima problema s pilulama, ali nije budala. Pretpostavila je da je Rasti u bolnici, najverovatnije s
Tvičem.
Smatrala je svojom dužnošću da brani mlañeg brata od mračne strane života, čak i u
trideset devetoj godini.
Oklevao je pred vratima s crnim brojem 3. Pokušao je da prikupi snagu. Biće to neprijatan
razgovor. Andrea nije bila jedna od prkosnih ispičutura spremnih da tvrde kako alkohol nema
veze s njihovim problemima, niti je bila jedna od metadonskih zavisnika koji su se u poslednjih
godinu dana ve češće pojavljivali. Njena odgovornost za nastanak problema nije bila jasna i
očigledna, što je otežavalo lečenje. Neosporno je da se posle pada suočila s agonijom. Oksi je bio
najbolji izlaz. Pomagao joj je da se izbori s bolom.
Omogućio joj je da zaspi i započne terapiju. Nije bila kriva što je blagotvorni lek bio ono
što doktori ponekad zovu seljačkim heroinom.
Otvorio je vrata i ušao. Spremao se da je odbije. Budi ljubazan, ali odlučan, govorio je
sebi. Ljubazan, ali odlučan.
Sedela je na stolici u uglu ispod holesterolskog postera, skupljenih kolena i pogleda
uprtog na tašnu u krilu. Krupna žena je izgledala sitno. Nekako se smanjila. Predomislio se i rešio
da joj napiše recept na jednom od ružičastih papira dr Heskela, kad je podigla glavu i kad je
dobio priliku da vidi njeno namučeno lice, duboke bore oko usana i gotovo crnu kožu ispod očiju.
Pokušaće da je ubaci na program za odvikavanje, kad se kriza s Kupolom okonča. Ako bude
morao, pripretiće joj s Tvičem. Sad će joj dati ono što joj je neophodno. Retko kad se susreo s
tako izraženom potrebom.
„Eriče... Rasti... U nevolji sam.
„Znam. Vidi se. Napisaću ti...“
„Nemoj! Posmatrala ga je s nekom vrstom užasa. „Ne radi to, čak i ako bih te molila! Ja
sam zavisnik i moram da se rešim tog zla! Ja sam prokleta odrtavela narkomanka!“ Lice joj se
zgužvalo. Bezuspešno je pokušala da se ispravi. Pokrila je lice rukama. Kroz prste su joj prolazili
iskidani, bučni jecaji.
Rasti joj je prišao. Spustio se na kolena i obgrlio pacijentkinju. „Andrea, lepo je što hoćeš
da prekineš sjajno ali ovo nije najbolje vreme...
Pogledala ga je vlažnim, crvenim očima. „U pravu si, što se toga tiče. Ovo je najgore
vreme, ali to mora biti sad! I ne smeš ništa da kažeš Dagiju i Rouz. Možeš li mi pomoći? Da li je
to izvodljivo? Pitam te zato što nisam uspela, sopstvenim snagama. Te grozne ružičaste pilule!
Vratim ih u ormarić i kažem sebi ’Danas neću više’, da bih posle samo jednog sata progutala još
jednu! Nikad nisam bila u ovakvom haosu, nikad u životu.
Spustila je glas, kao da saopštava veliku tajnu.
„Ne verujem da me leña toliko muče. Mislim da mi mozak govori da me leña bole, da bih
i dalje gutala proklete pilule.
„Zašto baš sad, Andrea?
Samo je odmahnula glavom. „Možeš li da mi pomogneš?
„Mogu, ali nemoj da razmišljaš o naglom prestanku uzimanja. Kao prvo, imaćeš...
Na trenutak je video Dženel. Tresla se u krevetu i buncala Velikoj bundevi. „Imaćeš
napade.
Ili ga nije čula, ili nije obraćala pažnju na njegove reči. „Koliko dugo?
„Dok ne prebrodiš fizičke tegobe? Dve nedelje. Možda i tri.“ Ako kreneš najbržim putem,
pomislio je, ali nije rekao.
Ščepala ga je za ruku. Šaka joj je bila veoma hladna. „To je vrlo sporo.“ Neprijatna ideja
je sevnula u Rastijevom umu. Pripisao je napadu paranoje izazvanom nagomilanim stresom.
„Andrea, da li te neko ucenjuje?“ „Da li se šališ? Svi znaju da uzimam te pilule. Živimo u malom
gradu.“ To nije bio odgovor na pitanje.
„Želim da znam koje je najkraće moguće vreme za odvikavanje?“
„Možda ćeš uspeti za deset dana, ako primaš injekcije vitamina B12, kao i tiamin i druge
vitamine. Čekaju te velika iskušenja. Nećeš moći da spavaš. Imaćeš sindrom nemirne noge. Neće
biti blag. Ne kažu uzalud da je odvika gora od navike. Neko će morati da ti pomogne i da
postepeno smanjuje doze leka. Neko ko će čuvati pilule i ko ti ih neće dati, ma koliko ga molila.
Garantujem ti da ćeš ga moliti.“
„Deset dana?“, ponovila je s nadom. „Ovo bi dotle moglo biti gotovo, zar ne? Ova stvar s
Kupolom?“
„Svi se nadamo da će se okončati već ovog popodneva.“
„Deset dana“, rekla je.
„Deset dana.“
Želećeš proklete pilule do kraja života, pomislio je. I to je prećutao.
HDivlje ruža Rouz je bila neobično puna za ponedeljak ujutru... Nije ni čudo, kad se zna
da ovakvog ponedeljka u istoriji grada nije bilo. Mušterije su ipak otišle bez mnogo roptanja, kad
je Rouz objavila da se roštilj zatvara i da se neće otvoriti do pet po podne. „Nadam se da ćete u to
doba svi moći da odete do Moksija u Kasl Roku i tamo jedete!“ završila je. Poslednja rečenica je
izazvala spontani aplauz, iako je Moksi bio poznat kao zloglasna pržionica bezukusne i masne
hrane.
„Nema ručka?“, pitao je Erni Kalvert.
Rouz je pogledala Barbija, koji je nemoćno podigao ruke. Ne pitaj me. „Ima sendviča“,
reče Rouz. „Dok ne nestanu.“
Ovo je izazvalo još veći aplauz. Ljudi su ovog jutra bili neobično dobro raspoloženi. Bilo
je smeha i šale. U zadnjem delu restorana je poboljšanje duhovnog zdravlja grada bilo
najočiglednije. Seratorski sto je radio punom parom.
Uzrok dobrog dela ovog raspoloženja bio je televizor iznad šanka, stalno namešten na
CNN. Novinari su uglavnom prenosili nagañanja, ali je najveći deo budio nadu.
Nekolicina intervjuisanih naučnika je rekla da krstareća raketa ima dobre šanse da se
probije i okonča krizu. Jedan je procenio šanse za uspeh kao „veće od osamdeset procenata. Zašto
ne bi bio optimista, kad govori iz MIT-a u Kembridžu, pomisli Barbi.
Strugao je roštilj, kad je neko pokucao na vratima. Osvrnuo se i ugledao Džuliju Šamvej,
s troje dece. Ličila je na učiteljicu na ekskurziji. Brisao je ruke o kecelju, dok je žurio ka vratima.
„Začas bi nam nestalo hrane, kad bi puštali sve koji ogladne, nervozno će Enson, koji je
brisao stolove. Rouz je otišla u Fud Siti, da pokuša da kupi još mesa.
„Mislim da nije došla zbog jela, reče Barbi. Imao je pravo.
„Dobro jutro, pukovniče Barbara, reče Džulija s blagim Mona Liza osmehom.
„Stalno hoću da te nazovem major Barbara3. Kao...
„Kao onaj lik iz pozorišnog komada. Barbi je to već čuo najmanje deset hiljada puta. „Da
li je ovo tvoj čopor?
Pored nje je bio veoma visoki i mršavi dečak, guste smeñe kose, zdepasti dečak za
širokim šorcem i izbledelom Fifti Sent majicom i lepa devojčica s munjama na obrazima. To su
bile nalepnice, a ne tetovaže. Svejedno su joj davale mangupski izgled. Neće znati o kome
govori, ako joj kaže da izgleda kao srednjoškolska verzija Džoan Džet.
„Nori Kalvert, reče Džulija i dodirnu buntovnu devojčicu po ramenu. „Beni Drejk.
A ovaj visoki lepotan je Džozef Maklači. Jučerašnje demonstracije su bile njegova ideja.
„Nisam želeo da iko nastrada, reče Džo.
„Nisi ti kriv zbog onog što se dogodilo, reče Barbi. „Ne brini zbog toga.
„Da li si ti zaista najjači petao u kokošinjcu?, pitao je Beni. Dečak ga je odmeravao od
glave do pete.
Barbi se nasmejao. „Nisam, rekao je. „Neću ni pokušavati da budem, izuzev ako ne
budem imao drugog izbora.
„Ali ti poznaješ vojnike s druge strane?, pitala je Nori.
 „Pa, ne poznajem ih lično. Kao prvo, oni su marinci. Ja sam služio u kopnenoj vojsci.
„Pukovnik Koks kaže da si još uvek u njoj, reče Džulija. Samouvereno se smešila, ali su
joj oči igrale od uzbuñenja. „Možemo li da razgovaramo s tobom? Mladi gospodin Maklači ima
ideju. Mislim da je sjajna... ako upali.
„Upaliće, reče Džo. „Ja sam najjači petao u kokošinjcu, kad je u pitanju kompjutersko sr...
znanje.
„Hajdemo u moju kancelariju, predložio je Barbi. Otpratio ih je do šanka.
Ideja je bila sjajna, ali je časovnikpokazivao pola jedanaest. Mojraće da budu brzi, ako
žele da je ostvare. Okrenuo se Džuliji. „Imaš li mobilni tele...“ Gurnula mu je aparat u ruku, pre
nego što je stigao da završi rečenicu. „Koksov broj je u imeniku.“
„Odlično. Još kad bih znao kako da ga pronañem.“
Džo je uzeo telefon. „Da nisi rastao u srednjem veku?“
„Jesam!“, reče Barbi. „Meñu smelim vitezovima i vrlim damama bez donjeg veša.“
Nori se glasno nasmejala i podigla pesnicu. Kucnuli su se.
Džo je udario nekoliko dugmadi na majušnom brojčaniku. Oslušnuo je i predao telefon
Barbiju.
Koks je sigurno sedeo s jednom rukom na telefonu. Progovorio je, čim je Barbi prineo
Džulijin mobilni telefon uhu.
„Kako ide, pukovniče?“, pitao je Koks.
„U osnovi, ne stojimo loše.“
„To je početak.“
Lako je tebi da pričaš, pomisli Barbi. „Pretpostavljam da će situacija ostati dobra sve dok
projektil ne odskoči ili ne probije prepreku i prouzrokuje veliku štetu na šumama i poljima na
našoj strani. Grañani Česters Mila bi to radosno pozdravili.
Šta kažu vaši ljudi?“
„Ne bogzna šta. Ovde nema nikog ko bi se usudio da iznese odreñenije predviñanje.“
„Na televiziji se peva druga pesma.“
„Nemam vremena za slušanje profesionalnih torokala.“ Barbi je zamislio kako Koks sleže
ramenima. „Nadamo se. Probaćemo da vas oslobodimo.“ Džulija je širila i sklapala ruke u šta
čekaš? gestu.
„Pukovniče Koks. U društvu sam četvorice prijatelja. Jedan od njih je momakpo imenu
Džo Maklači. On ima strava ideju. Predaću mu telefon...“ Džo je odmahivao glavom, tako snažno
da mu je kosa zalepršala. Barbi je prenebregao dečakov signal.
„... da bi vam je objasnio.“
Pružio je telefon dečaku. „Govori“, rekao je.
„Ali...“
„Ne prepiri se s najjačim petlom u kokošinjcu, sinko. Govori.“ Dečak ga je poslušao.
Isprva je bio nesiguran s mnogo ah, uh i znate. Ubrzao se zagrejao i postao znatno odreñeniji.
Zatim je slušao. Posle nekog vremena je počeo da se smeši. Nedugo potom je rekao: „Da,
gospodine! Hvala vam, gospodine!“, i predao telefon Barbiju. „Zamisli, pojačaće bežični protok
pre nego što ispale projektil! Isuse, ovo je vrućel“ Džulija ga je stisnula za ruku. Dečak je
nastavio:
„Žao mi je gospoñice Šamvej, hteo sam da kažem strava“
„Pusti sad to, možeš li da izvedeš to što si zamislio?“
„Da li se šalite? Nema frke.“
„Pukovniče Koks?“, pitao je Barbi. „Da li je priča o bržem bežičnom protoku tačna?“
„Poznato vam je da možemo da vas sprečimo u svemu što namerite“, reče Koks.
 „Mislim da ste mi vi prvi skrenuli pažnju na to. To znači da možemo da vam
pomognemo. Danas ćete imati najbrži internet na svetu. Inače, možete se pohvaliti bistrim
klincem.“
„Da, gospodine, to je i moje mišljenje“, reče Barbi. Pozdravio je Džoa uzdignutim
palčevima. Dečak je blistao od sreće.
Koks je nastavio: „ Postaraj se da mi pošalješ kopiju materijala, ako dečakova ideja upali i
sve snimite. Podrazumeva se da ćemo mi snimiti svoj film, ali bi naučnici zaduženi za projekat
voleli da vide kako sve izgleda s vaše strane Kupole.“
„Mislim da ćemo otići korak dalje od toga“, odvrati Barbi. „Najveći broj meštana moći će
da gleda dogañaj uživo, ako Džo sve poveže.“ Džulija je ovog puta prva podigla pesnicu. Barbi
se kucnuo s njom, sa osmehom.
„Kakvo sranje“, reče Džo. Govorio je sa strahopoštovanjem koje ga je činilo znatno
mlañim. Izgledao je kao dečak od osam godina. U njegovom glasu nije bilo ni traga ranijeg
samopouzdanja. Stajao je s Barbijem na tridesetak metara od mesta na kom je Kupola presecala
Put male kučke. Nije posmatrao vojnike, iako su se marinci okrenuli prema njemu, već
upozoravajuću traku i veliko crveno X išpricano na Kupoli. Neobični prizor ga je fascinirao.
„Pomerili su bivak“, rekla je Džulija. „Uklonili su šatore.“
„Naravno. Za nekih“, Barbi je pogledao na sat, „devedeset minuta, ovde će biti veoma
vruće. Sinko, baci se na posao.“ Stajali su na napuštenom drumu. Barbi se pitao da li dečak može
da izvede ono što je zamislio.
„Da, ali... vidite li drveće“
Barbi ga isprva nije razumeo. Pogledao je Džuliju, koja je slegnula ramenima. Džo mu je
pokazao gde bi trebalo da gleda. Drveće na tarkerskoj strani Kupole je igralo na umerenom
jesenjem vetru. Otresalo je lišće u šarenim tepisima, koji su se kovitlali oko stražara. Grane su se
na strani Mila jedva pomerale. Najveći broj stabala je bio pokriven lišćem. Barbi je bio siguran
da vazduh prolazi kroz prepreku, ali u zanemarljivim količinama. Kupola je krotila vetar. Setio se
kako je s Polom Gendronom, starcem s bejzbol kapom Morskih pasa, stigao do potočića i video
kako se voda gomila.
Džulija je rekla: „Lišće s ove strane izgleda... ne znam... nekako tromo. Mlitavo.
„To je zato što s one strane duva vetar, dok do nas dopire samo dašak, reče Barbi.
Odmah se zapitao da li je zaista tako, da li je to čitava istina. Zašto bi mozgao o kvalitetu
vazduha u Česters Milu, kad ga ni na koji način ne može popraviti?
„Hajde, Džo. Uradi ono što si zamislio.
Svratili su do kuće Maklačijevih, s Džulijom, da uzmu dečakov laptop. (Gospoña Maklači
je naterala Barbija da se zakune da će joj vratiti sina živog i zdravog.
Barbi je morao da se zakune.) Džo je pokazao na drum. „Jel’ ovde?
Barbi je stavio ruke pored očiju i usmerio pogled na crveno X. „Malo levo. Hoćeš li da
pokušaš? Da vidimo kako će izgledati?
„Važi. Džo je otvorio i uključio laptop. Mek je prijatno zazvonio. Barbi je pomislio da
nikad nije video ništa tako nadrealno kao srebrnkasti kompjuter na zakrpljenom asfaltu Male
kučke. Ta slika je savršeno odražavala sve što se zbilo u poslednja tri dana.
„Baterija je nova. Radiće najmanje šest časova, reče Džo.
„Zar neće da se ugasi sama od sebe?, pitala je Džulija.
Džo ju je odmerio, uvreñenim molim te, mama pogledom. Obratio se Barbiju.
„Dajete li mi reč da ćete mi kupiti drugi kompjuter, ako projektil sprži ovaj?
„Ujka Sem će ti kupiti novi, obećao je Barbi. „Lično ću potpisati trebovanje.
„Baš fino.
 Džo se presamitio preko laptopa. Na vrhu ekrana je bilo srebrno burence. To je, objasnio
im je Džo najnovije kompjutersko čudo zvano ajsajt. Prešao je prstima preko kompjuterske
tastature i udario ENTER. Ekran se u trenu ispunio oštrom slikom Male kučke. Sve grbine i
pukotine su, s nivoa tla, izgledala kao planine.
Barbi je video stražare samo do kolena.
„Gospodine, imate li sliku, gospodine?, pitao je jedan od njih.
Barbi je podigao glavu. „Dobro me slušaj, marinče. Da sam ja u prilici da obavim smotru
tvoje jedinice, sad bi radio sklekove s mojom čizmom na guzici. Izgulio si levu čizmu. To je
neprihvatljivo u neborbenim okolnostima.
Marinac je spustio pogled na čizmu, koja je bila oguljena. Džulija se nasmejala.
Džo nije. Mislio je samo na zadatak. „Mnogo je nisko. Gospoñice Šamvej, imate li nešto
korisno u kolima?“ Podigao je ruku na metar od druma.
„Imam“, rekla je.
„Donesite mi moju sportsku torbu, molim vas.“ Petljao je oko kompjutera i pružio ruku.
„Mobilni?“
Barbi mu je dodao aparat. Džo je udario dugmiće, zapanjujućom brzinom. Zatim.
„Beni? A, Nori, okej. Da li ste na dogovorenom mestu?... Dobro je. Kladim se da nikad
ranije niste bili na mestu na kom se toči alkohol. Da li ste spremni?... Sjajno.
Čekajte.“ Osluškivao je. Osmehnuo se. „Da li se šališ? Ortak, kako ja vidim, veza je
stravična. Razvaljuju bežični. Podaci lete.“ Prekinuo je vezu pre nego što je vratio aparat Barbiju.
Džulija se vratila s dečakovom sportskom torbom i kartonskom kutijom s preostalim
primercima Demokratovog nedeljnog izdanja. Džo je postavio laptop na kartonsku kutiju (Barbi
je osetio blagu vrtoglavicu kad se slika naglo podigla s nivoa tla). Proverio je sliku i saopštio da
je u potpunosti zadovoljavajuća. Bunario je po sportskoj torbi i izvukao crnu kutiju s antenom.
Uključio je u kompjuter.
Vojnici su se skupili sa svoje strane Kupole. Posmatrali su ga sa zanimanjem. Sad znam
kako se oseća ribica u akvarijumu, pomisli Barbi.
„Dobro je“, promrmljao je Džo. „Imam zeleno svetlo.“
„Zar ne bi trebalo da pozoveš...“
„Zvaće me, ako radi“, reče Džo. Zaim: „Uhuh, ovo bi mogao da bude problem.“ Barbi je
mislio da priča o kompjuteru, ali dečak nije gledao u njega. Pratio je njegov pogled i opazio
zeleni automobil šefa policije. Nije išao brzo, ali su svetla treptala. Pit Randof je sedeo za
volanom. Big Džim Reni je izašao iz auta. Patrolna kola su se zaljuljala kad je gradski otac izašao
iz njih.
„Šta to, dovraga, radite?“, pitao je.
Telefon u Barbijevoj ruci je zazujao. Dodao ga je Džou. Nije skidao pogled s gradskog
zvaničnika i šefa policije.
Mlznad Dipersa je pisalo DOBRO DOŠLI NA NAJVEĆI PODIJUM ZA IGRU U
MEJNU! Taj podijum je, po prvi put u istoriji, bio prepun u petnaest do deset ujutru. Tomi i
Vilou Anderson su pozdravljali goste na vratima, kao što sveštenici pozdravljaju parohijane na
ulazu u crkvu. U ovom slučaju su dolazili u Prvu crkvu rok bendova direktno iz Bostona.
Publika je isprva bila tiha, zato što na velikom ekranu nije bilo ničeg izuzev velikog
natpisa: ČEKAMO. Beni i Nori su povezali opremu i preneli izvor slike na ulaz četiri. Put male
kučke se pojavio u punoj oštrini, zajedno sa uskovitlanim lišćem oko stražara.
Gomila je pozdravila sliku aplauzom i usklicima.
Beni je dao petaka Nori, ali njoj to nije bilo dovoljno. Poljubila ga je u usta i to
strastveno. To je Beniju bio najsrećniji trenutak u životu. Osećao se lepše nego kad je ostao na
nogama posle dvostrukog obrta na neravnoj površini.
„Zovi ga!“, rekla mu je Nori.
„Odmah ću“, reče Beni. Osmehivao se, iako je pocrveneo, kao da će svakog časa planuti.
Udario je po brojčaniku i prineo telefon uhu. „Ortak, uspeli smo! Slika je tako oštra da...“
Džo ga je prekinuo. „Hjustone, imamo problem.“
„Ne znam šta vi ljudi mislite da ovde radite“, reče Randolf, „ali zahtevam objašnjenje.
Nareñujem vam da ugasite to čudo dok ga -L . ne dobijem.“ Pokazao je na kompjuter.
„Oprostite, gospodine“, reče jedan od marinaca. Nosio je potporučničke epolete.
„To je pukovnik Barbara. On ima vladinu dozvolu za ovu operaciju.“ Big Džim je
nagradio upadicu svojim najsarkastičnijim osmehom. Vena na vratu mu je pulsirala. „Taj
pukovnik ničim ne zapoveda, samo izaziva nevolje. On je roštiljdžija u lokalnom restoranu.“
„Gospodine, moja nareñenja...“
Big Džim je upro prstom u pravcu potporučnika. „Jedina zvanična vlast koju mi
priznajemo u Česters Milu jeste ova naša, vojniče. Ja sam njen predstavnik.“ Obratio se
Randolfu. „Šefe. Isključi struju, ako klinac neće da ugasi kompjuter.“
„Ne vidim nikakav utikač“, reče Randolf. Lutao je pogledom izmeñu Barbija, marinskog
potporučnika i Big Džima. Počeo je da se znoji.
„Šutni taj prokleti ekran! Ugasi tu skalameriju.“
Randolf je krenuo napred. Džo je izgledao uplašeno, ali odlučno. Stao je ispred laptopa na
kartonskoj kutiji. Još uvek je držao mobilni telefon. „Da se nisi usudio!
Moj je. Ne kršim nikakav zakon!“
„Odstupi, šefe“, reče Barbi. „To je nareñenje. Poslušaćeš ga, ako još uvek priznaješ vladu
zemlje u kojoj živiš.“
Randolf se osvrnuo oko sebe. „Džime, možda...“
„Nema tu moždaa, reče Big Džim. „Ovo je zemlja u kojoj živiš. Ugasi taj prokleti
kompjuter“
Džulija je iskoračila i dohvatila laptop. Okrenula ga je tako da je kamera snimala
pridošlice. Vlasi kose su joj pobegle ispod stroge punñe. Visile su na njenim ružičastim obrazima.
Barbi je pomisli da izgleda čudesno lepo. „Pitaj Nori da li imaju sliku!“, rekla je Džou.
Big Džimov osmeh se zamrznuo u grimasu. „Ženo, spusti to dole!“ „Pitaj ih da li imaju
sliku!“
Džo je govorio. Slušao je i opet progovorio: „Imaju je. Vide gospodina Renija i Randolfa.
Nori je rekla da vide šta se ovde dogaña.“ Randolf je izgledao zbunjeno, a Reni gnevno. „Ko nas
vidi?“, pitao je Randolf.
Džulija je rekla. „Uspostavili smo direktnu vezu s Dipersom...“
„S tom jazbinom greha!“, reče Big Džim. Stisnuo je pesnice. Barbi je procenio da ima
najmanje pedeset kilograma suvišne težine. Namrštio se kad je pokrenuo desnu ruku, kao da je
povreñena. Ipak je mogao da udario. Bio je dovoljno ljutit da zamahne... Barbi nije mogao reći ko
bi bio meta njegovog gneva, on, Džulija ili dečak. Možda ni Reni nije znao.
„Ljudi se tamo skupljaju od petnaest do jedanaest“, rekla je. „Vesti se brzo šire.“
Zavodljivo se smešila. „Hoćeš li da mahneš svom glasačkom telu, Big Džime?“
„Blefira“, reče Big Džim.
„Zašto bih blefirala kad se to veoma lako da proveriti?“ Obratila se Randolfu.
„Pozovi nekog policajca. Pitaj ga gde se narod od jutros okuplja.“ Ponovo se obratio
Džimu. „Ako prekineš vezu, stotine ljudi će znati da si im uskratio pogled na nešto što ih se
suštinski tiče. Možda i njihovi životi zavise od toga.“
„Nemaš pravo!“
 Barbi je obično veoma dobro vladao sobom. Kipteo je od gneva. Nije imao posla s
glupakom. Zbog toga se toliko i ljutio na njega.
„Šta je tvoj problem? Vidiš li neku opasnost ovde? Zato što je ja ne vidim.
Nameravamo da postavimo i uključimo ureñaj za emitovanje slike i da se udaljimo.“
„Ako projektil ne odradi posao, mogao bi izazvati paniku. Znati da nešto nije upalilo jeste
jedna stvar, a videti kako se to desilo nešto sasvim drugo. Ko zna šta bi grañani mogli učiniti.“
„Imaš veoma loše mišljenje o narodu na čijem si čelu, gradski oče.“ Big Džim je otvorio
usta da bi žestoko uzvratio. Barbi je pretpostavio da je hteo da kaže nešto kao Koliko puta su
opravdali to mišljenje. Predomislio se, ad je pomislio koliko ga ljudi gleda na ekranu velikog
televizora, verovatno u HD tehnici. „Voleo bih da skinite taj sarkastični osmeh s lica, Barbara.“
„Da li sad propisujete i dozvoljene izraze lica?“, pitala je Džulija. Strašilo Džo je pokrio
usta, ali su Randolf i Big Džim videli dečakov osmeh i čuli cerekanje koje se probilo kroz prste.
„Narode“, oglasio se potporučnik, „predlažem vam da se sklonite odavde. Vreme
prolazi.“
„Džulija, okreni kameru prema meni“, reče Barbi.
Poslušala ga je.
Dipers nikad nije bio tako pun, pa čak ni nezaboravne novogodišnje večeri 2009. godine
kad su u njemu svirale Vatikanske seksimačkice. I nikad nije bio tako tih.
Preko petsto ljudi je stajalo rame uz rame i bok uz bok. Posmatrali su kako kamera na
Džoovom laptopu čini vrtoglavi okret od sto osamdeset stepeni i kako zastaje na Delu Barbari.
„To je moj dečko“, promrmljala je Rouz Tvitčel.
„Zdravo da ste, narode“, reče Barbi. Slika i ton su bili tako dobri da mu je nekolicina ljudi
uzvratila pozdrav. „Ja sam Del Barbara. Vračen sam u vojnu službu s činom pukovnika kopnene
vojske Sjedinjenih Država.“ Ova informacija je izazvala žamor iznenañenja.
„U potpunosti sam odgovoran za uspostavljanje videoveze s Putem male kučke.
Osvedočili ste se da se ja i gradski otac Reni ne slažemo povodom direktnog prenosa.“
Žamor je sad bio glasniji i zlovoljniji.
Sad nemamo dovoljno vremena za raspravu o prvenstvu komande“, nastavio je Barbi.
„Upravićemo kameru na tačku pretpostavljenog udara projektila. Nastavak prenosa je u rukama
drugog gradskog oca. Raspravite se s njim, ako prekine signal.
Zahvaljujem se na vašoj pažnji.“
Istupio je iz kadra. Gomila na podijumu za igru je na trenutak videla samo šumu.
Slika se ponovo okrenula. Spustila se i smirila na lebdećem slovu X. Stražari su, s druge
strane barijere, pakovali poslednje delove opreme.
Vil Friman, vlasnik i upravljač lokalnog predstavništva Tojote (nije se ubrajao u prijatelje
Džejmsa Renija), dreknuo je prema ekranu. „Pusti signal, Džimi, ako nećeš da Mil do kraja
sedmice dobije novog gradskog oca.“ Publika je bučno podržala njegove reči. Grañani su mirno
stajali. Čekali su da vide da li će dosadni i neverovatno uzbudljivi program biti prekinut.
„Šta da radim, Big Džime?, pitao je Randolf. Izvadio je maramicu iz džepa i obrisao
zadnji deo vrata.
„Šta bi ti uradio?, odgovorio je Big Džim.
Pit Randolf je po prvi put otkad je dobio ključeve zelenog policijskog automobila poželeo
da ih nekom ustupi. Uzdahnuo je i rekao: „Pustio bih ih da urade šta su naumili.
Bid Džim je klimnuo kao da hoće da kaže Dabogda ti se ta odluka olupala oglavu.
Onda se nasmejao, ako se povlačenje usana iznad zuba može tako nazvati. „Pa, ti si šef.
Okrenuo se prema Barbiju, Džuliji i Strašilu Džou. „Izvozali ste nas. Jel’ tako, gospodine
Barbara?
 „Uveravam vas da ovde nije bilo nikakvog vozanja, gospodine, reče Barbi.
„Malo... sutra. Ovo je borba za moć, prosto i jednostavno. Video sam dosta takvih.
Video sam one sa uspešnim... i neuspešnim ishodom. Spustio je glas. Možda Džulija nije
čula ono što je nakon toga rekao. Barbi je čuo.
„U loncu si, sinko. Ceocelcat. Ako se projektil probije, pobedićeš. Čuvaj me se...ako se
odbije. Ukrstio je pogled s Barbijem. Renijeve oči, gotovo sahranjene u debelim naslagama sala,
blistale su od hladne, oštre inteligencije. Skrenuo je pogled. „Hajdemo, Randolfe. Ova situacija je
dovoljno komplikovana, zahvaljujući gospodinu Barbari i njegovim prijateljima. Predlažem da se
vratimo u grad. Ne bi bilo loše da razmestimo trupe u slučaju izbijanja nereda.
„To je najgluplja stvar koju sam ikad čula!, reče Džulija
„Hoćeš li da odemo do Dipersa, Džime?, pitao je Randolf. „Imamo vremena.
„Moja noga nikad nece kročiti u taj kupleraja, reče Big Džim. Otvorio je suvozačka vrata
patrolnih kola. „Hoću da odspavam. Ali neću moći, zato što imam mnogo posla. Na mojim
plećima je velika odgovornost. Nisam je tražio, ali je moram nositi.
„Neki ljudi su veliki, dok je nekima veličina nametnuta, jel’ tako, Džime?, pitala je
Džulija. Smešila se hladno.
Big Džim se okrenuo ka njoj. Ustuknula je za korak pred golom mržnjom na njegovom
licu. Skrenuo je pogled. „Hajdemo, šefe.
Patrolna kola su krenula ka Milu. Svetla su još treperila u, za ovo doba godine, neobičnoj,
gotovo letnjoj izmaglici.
„Auha, reče Džo. „Zastrašujući tip.
„To je i moje mišljenje, reče Barbi.
Džulija je posmatrala Barbija, bez trunke veselosti. „Imao si neprijateljaa, rekla je.
„Sad imaš dušmanina.
„Mislim da ga imaš i ti.
Klimnula je. „Nadam se da će ovaj plan s projektilom upaliti, i zbog tebe i zbog mene.“
Potporučnik je rekao: „Odlazimo, poručniče Barbara. Biće mi mnogo lakše kad i vi
odete.“
Barbi je klimnuo i salutirao, po prvi put posle nekoliko godina.
Teški bombarder B-52 je u 10:40 preleteo preko Barlingtona, u Vermontu. U ranim
jutarnjim časovima je poleteo iz vazduhoplovne baze Karsvel. Vazdušne snage veruju da je dobro
poraniti na proslavu, kad god je to moguće. Misija je nazvana VELIKO OSTRVO. Avionom je
komandovao pilot Džin Rej. Službovao je u Zalivskom i Iračkom ratu (u privatnim krugovima je
ovaj drugi zvao Veliki Dubai karaj majmuna šou). Nosio je dvefasthok krstareće rakete u
spremištu za bombe. Fasthok je bio pouzdano oružje, moćnije i tačnije od starih tomahavka.
Pilot se osećao veoma čudno zato što će ispaliti raketu s bojevnom glavom na metu na
američkom tlu.
Crvena lampica na instrumenttabli je u 12:53 zasvetlela jantarnom bojom.
COMCOM je preuzeo kontrolu nad avionom iz Mejdžor Reja. Počeo je ga usmerava ka
ciju. Barlington je nestao pod avionskim krilima. Rej je progovorio u mikrofon. „Vreme je za
akciju, gospodine.“ Pukovnik Koks se oglasio iz Vašingtona: „Primljeno, majore. Srećno.
Raznesite prokleto kopile.“
„Tako će i biti“, reče Rej.
Jantarno svetlo je zatreperilo u 12:54. Lampica je u 12:54:55 zasvetlela zelenom bojom.
Rej je okrenuo prekidač označen brojem 1. Ništa nije osetio. Čuo je samo slabo šuštanje ispod
sebe. Na ekranu je video kako fasthok započinje svoj let. Brzo je dostigao maksimalnu brzinu. Za
sobom je ostavljao prugu, nalik ogrebotini džinovskog nokta.
 Džin Rej se prekrstio i poljubio dlan ispod palca. „Idi s bogom, sine moj“, rekao je.
Fasthokova maksimalna brzina je bila pet hiljada šeststo kilometara na čas.
Kompjuter na projektilu je osamdeset kilometara od cilja, oko pedeset kilometra od
Konveja, Nju Hempšir, na istočnoj strani Belih planina -prvi put izračunao i odobrio konačnu
prilaznu putanju. Brzina projektila se smanjila sa pet hiljada šeststo kilometara na tri hiljade
kilometara na čas, kad je sunuo naniže. Počeo je da prati put 302, glavnu ulicu Severnog
Konveja. Pešaci su zabrinuto posmatrali projektil iznad njih.
„Zar taj mlaznjak ne leti prenisko?“, pitala je žena na parkingu Setlers Grin Autlet
Vilidža, svoju saputnicu. Pokrila je oči da bi bolje videla letelicu. Da je samonavodeći sistem
fasthoka mogao da govori, možda bi rekao: „Ništa još nisi videla, srculence.
Prešao je granicu Mejna i Nju Hempšira na visini od jednog kilometra. Probio je zvučni
zid. Od buke su trnuli zubi i pucali prozori. Samonavodeći sistem je počeo da sledi
Stodevetnaesticu. Spustio se prvo na trista, a zatim na sto sedamdeset metara. Kompjuter se
dobrano zalaufao. Obrañivao je podatke samonavodećeg sistema i ispravljao kurs hiljadu puta u
minuti.
Pukovnik Džejms Koks je u Vašingtonu rekao: „Konačni prilaz, narode. Cuvajte veštačke
zube.
Fasthok je pronašao Put male kučke. Spustio se tik iznad tla, iako je grabio brzinom od
dva maha. Očitavao je svako uzvišenje i krivinu. Rep mu je blistao previše jako da bi se mogao
posmatrati. Ostavljao je otrovni dah za sobom. Kidao je lišće s drveća. Zapalio je nekoliko
stabala u prolazu. Razorio je tezgu pored puta u Tarkers Holou. Daske i smrvljene bundeve su
poletele u vazduh. Usledila je eksplozija, zbog koje su ljudi pali na pod s rukama preko glave.
Ovo će upaliti, pomisli Koks. Kako i ne bi?
U prepunom Dipersu se tiskalo više od osamsto ljudi. Svi su ćutali, iako su se usne Lise
Džejmison nečujno pomerale, dok se molila nju ejdž božanstvu, koje je u tom trenutku
zaokupljalo njenu pažnju. Stiskala je kristal u jednoj ruci. Prečasna Pajper Libi je prinela majčin
krst usnama.
Erni Kalvert reče: „Evo ga.
„Gde je?, hteo je da zna Marti Arseno. „Ne vidim...
„Slušajte!“, reče Brenda Perkins.
Čuli su da dolazi. Sa zapada je dopiralo sve jače zujanje. Hmmmm je za nekoliko sekundi
preraslo u MMMMMM. Na velikom ekranu televizora nisu videli gotovo ništa, sve dok nije
prošlo skoro pola sata od neuspeha misije. Beni Drejk je uspeo da uspori snimak, za one koji su
ostali u krčmi. Puštao je kadar po kadar. Videli su kako projektil usporava na krivini koju su zvali
Okuka male kučke. Leteo je na nekih metar i dvadeset centimetara iznad zemlje. Činilo se da
ljubi sopstvenu, nejasnu senku. Fasthok opremljen bojevom glavom za razbijanje bunkera,
podešenoj da eksplodira odmah po udarcu se, u sledećem kadru, nagnuo. Ostao je zamrznut u
vazduhu, otprilike na mestu na kom je bio vojnički logor.
Ekran se, u sledećim kadrovima ispunio blistavom, belom svetlošću. Posmatrači su morali
da pokriju oči. Bela boja je bledela. Videli su krhotine projektila mnoštvo crnih tačaka na
blistavobeloj pozadini i veliku mrlju na mestu na kom je bio crveni znak X. Pogodio je
predviñenu tačku.
Ljudi u Dipersu su posle toga mogli da vide kako plamen proždire šumu na tarkerskoj
strani Kupole. Gledali su kako se asfalt tamo nadima i topi.
„Ispalite i drugu raketu, reče Koks odsečno. Džin Rej je ispunio nareñenje.
Razbio je još prozora i uplašio još ljudi u istočnom Nju Hempširu i zapadnom Mejnu.
Rezultat je, izuzev toga, bio isti.
 NAMEŠTALJKA

Tišina je zavladala u domu Maklačijevih u ulici Mil broj devetnaest, po okončanju

snimka. Nori Kalvert se ponovo rasplakala. Beni Drejk i Džo Maklači spustili su ruke preko
njenih drhtavih ramena, nakon što su izmenjali poglede i pognuli glavu sa istim šta sam učinio
izrazom. Uhvatili su jedan drugog za zglob, u nekoj vrsti pozdrava.
„To je to s nevericom se zapitala Kler Maklači. Džoova majka je bila na ivici suza, ali nije
plakala. Pogled joj je blistao. Držala je muževljevu sliku u ruci. Skinula ju je sa zida, ubrzo nakon
što je Džo došao s prijateljima i dividijem. „To je sve?“ Svi su ćutali. Barbi se naslonio na fotelju
na kojoj je Džulija sedela. Možda sam u velikoj nevolji, pomislio je. To nije bila njegova prva
misao. Prvo mu je palo na pamet da je čitav grad u velikoj nevolji.
Gospoña Maklači je ustala. Još je držala muževljevu sliku. Sem je otišao na buvlju pijacu,
koja se održavala na Oksford spidveju, svake subote, dok god ozbiljno ne zahladni. Obnavljao je
stari nameštaj iz hobija. Često je na buvljaku pronalazio dobre stvari. Tri dana kasnije još je
sedeo u Oksfordu. Delio je Rejsvej Motel s televizijskim i novinarskim ekipama. Nije mogao da
razgovara telefonom s Kler.
Održavali su vezu elektronskom poštom. Do sada.
„Šta se desilo s tvojim kompjuterom, Džo?“, pitala ga je. „Da li je eksplodirao?“ Džo je
odmahnuo glavom. Još je grlio Nori i držao Benija za ruku. „Ne verujem“, rekao je. „Verovatno
se istopio.“ Obratio se Barbiju. „Vrelina može izazvati šumski požar. Neko bi morao da nešto
preduzme u vezi s tim.“
„Ne verujem da u gradu ima vatrogasnih kola“, reče Beni. „Pa, možda par starih.“
„Videću šta mogu da učinim“, reče Džulija. Kler Maklači se nadnela nad nju. Sad je znala
od kog je Džo nasledio visinu. „Barbi, biće najbolje da se ovim lično pozabavim.“
„Zašto?“, Kler je delovala zbunjeno. Jedna suza joj je konačno kanula niz obraz.
„Džo je rekao da vas je vlada odredila za voñu, gospodine Barbara da je to učinio lično
predsednik!“
„Došlo je do izvesnih razmimoilaženja s gospodinom Renijem i Randolfom, povodom
videoveze“, reče Barbi. „Došlo je do pomalo žučnog razmimoilaženja.
Sumnjam da bi iko od njih pozdravio moj savet. Džulija, mislim da ni tvoj neće naići na
dobrodošlicu, bar još neko vreme. Ako je Randolf iole sposoban, poslaće nekoliko zamenika na
lice mesta, s preostalom protivpožarnom opremom. Ako ništa drugo, imaće creva i indijanske
pumpe.“ Džulija je progovorila, posle kraćeg razmišljanja: „Da li bi hteo da nakratko
porazgovaraš sa mnom ispred kuće, Barbi?“
Pogledao je Džoovu majku. Kler više nije obraćala pažnju na njih. Odvela je sina na
stranu i sela pored Nori. Devojčica se naslonila licem na Klerino rame.
„Ortak, vlada mi duguje kompjuter“, reče Džo kad su se Džulija i Barbi zaputili ka
ulaznim vratima.
„Zabeleženo“, reče Barbi. „I hvala ti, Džo. Bio si sjajan.“
„Bio si mnogo bolji od prokletog projektila“, promrmljao je Ben.
Barbi i Džulija su ćutke stajali na prednjem tremu doma Maklačijevih. Posmatrali su
gradski park, reku Prestil i Mirovnjački most. Džulija je konačno progovorila tihim, gnevnim
glasom: „On to nije. U tome je problem. U tome je jebeni problem.“
 „Ko nije šta?“
„Piter Randolf je nesposoban. Nije ni jednu četvrtinu sposoban. Poznajem ga još od
obdaništa, u kom je bio svetski šampion u pišanju u gaće. U školi je bio član brigade za seckanje
grudnjaka. Imao je um za tri minus, ali je dobijao četiri minus, zato što mu je tata sedeo u
školskom odboru. Njegove umne moći nisu u meñuvremenu narasle. Naš gospodin Reni se
okružio tupoglavcima. Andrea Grineli je izuzetak, ali je ona zavisnik od opijata, oksikontina“
„Ima probleme s leñima“, rekao je Barbi. „Rouz mi je objasnila.“ Videli su Glavnu ulicu
kroz drveće u parku koje je izgubilo taman dovoljno lišća. Bila je pusta.
Većina ljudi je još bila u Dipersu. Raspravljali su onom što su videli. Trotoari će se
uskoro ispuniti ošamućenim i nevericom obuzetim ljudima. Polako će krenuti svojim kućama.
Neće se usuditi da razgovaraju o onom što ih čeka.
Džulija je s uzdahom prošla prstima kroz kosu. „Džim Reni misli da je najvažnije da sve
konce zadrži u svojim rukama. Uveren je da će tako biti najbolje, bar za njega i njegove prijatelje.
On je najgora vrsta političara. Sebičan je i isuviše samoljubiv da shvati da situacija daleko
prevazilazi njegove sposobnosti. Ispod borbene spoljašnjosti kuca srce kukavice. Kad se stanje
pogorša, pustiće grad niz vodu, ako proceni da će se tako spasti. Strašljivi voña je najopasniji. Ti
bi trebalo da staneš na čelo parade.
„Cenim tvoje poverenje...
„To se neće dogoditi, uprkos željama pukovnika Koksa i predsednika Sjedinjenih Država.
Neće se dogoditi čak i ako pedeset hiljada ljudi promaršira Petom avenijom u Njujorku, noseći
tvoje slike. To se neće dogoditi dok nam je ta jebena Kupola nad glavom.
„Svaki put zvučiš sve manje republikanskT, napomenuo je Barbi.
Iznenañujuće snažno ga je udarila po bicepsu. „Ovo nije šala.
„Nije, reče Barbi. „Ovo nije šala. Vreme je da iniciramo izbore. Podržaću tvoju
kandidaturu za drugog gradskog oca.
Posmatrala ga je sa sažaljenjem. „Da li misliš da će Džim Reni dozvoliti izbore, sve dok
je Kupola iznad nas? U kakvom svetu živiš, prijatelju?
„Ne potcenjuj volju grada, Džulija.
„Ne potcenjuj ti Džima Renija. Dugo je na čelu ovog grada. Ljudi su ga prihvatili kao
voñu. Takoñe, veoma je talentovan za pronalaženje žrtvenih jaraca. Stranac, skitnica, bio bi
savršen izbor za tu ulogu u ovim okolnostima. Poznaješ li nekog takvog?
„Od tebe sam očekivao nove ideje, a ne političke analize.
Na trenutak je pomislio da će ga opet udariti. Izdahnula je, pre nego što se osmehnula.
„Trudiš se da budeš gladak, ali nisi bez bodlji, zar ne?
Sirena na gradskoj kući je proradila. Ispuštala je niz kratkih piskova u topli, ustajali
vazduh.
„Neko je oglasio požar, reče Džulija. „Mislim da znamo gde je.
Pogledali su prema zapadu, gde je stub dima ružio besprekorno plavo nebo. Barbi je
pretpostavio da najveći deo dima potiče iz Tarkers Mila, s druge strane prepreke.
Vrelina je, gotovo sigurno, potpalila male vatre i na teritoriji Čestera.
„Hoćeš ideju? Dobro, evo ti jedna. Pronaći ću Brendu. Ona je kod kuće, ili u Dipersu sa
ostalima. Predložiću joj da preuzme voñstvo nad operacijom gašenja požara.
„Šta ćeš učiniti ako te odbije?
„Prilično sam sigurna da neće. Dobro je što s ove strane Kupole nema vetra. Požar je
verovatno izbio u travi i šipražju. Regrutovaće neke ljude a se izbore s njom. Znaće na koga može
da se osloni. Izabraće iste za koje bi se i Haui odlučio.
„Kladim se da meñu njima neće biti novih policajaca.
 „Neću se mešati u njen izbor, ali bih se iznenadila ako bi pozvala Kartera Tibodija,
Melvina Sirlsa ili Fredija Dentona. Ovaj poslednji je već pet godina u policijskoj službi. Brenda
mi je rekla da se Djuk spremao da otpusti. Fredi svake godine nastupa kao Deda Mraz u osnovnoj
ga vole. Dobar je u toj ulozi, ali zna da bude okrutan.
„Ponovo ćeš zaobići Renija.
»Da.“
„Znaj da će ti se osvetiti.“
„I ja znam da budem nezgodna kad moram, baš kao i Brenda, imalo došla sebi.“
„Samo izvoli. Postaraj se da se obrati onom tipu, Berpiju. Verujem mu više nego bilo kom
od preostalih vatrogasaca, kad je gašenje šumskih požara u pitanju. U njegovoj radnji ima svega i
svačega.“
Klimnula je. „To je prokleto dobra ideja.“
„Sigurna si da ne želiš da ti pomognem?“
„Ima i drugih riba u ribnjaku. Da li ti je Bren dala Djukov ključ od skloništa?“
„Jeste.“
„Požar bi u tom slučaju mogao da ti posluži kao dobrodošlo sredstvo za odvraćanje
pažnje. Uzmi taj Gajgerovbrojač.“ Krenula je ka prijusu. Okrenula se na pola puta.
„Pronalaženje generatora pod pretpostavkom da on postoji verovatno je najbolja šansa
koju grad ima. Možda i jedina. Jel’ tako, Barbi?“ „Tako je, gospoja“, rekao je, s blagim
osmehom.
Nije mu uzvratila na osmeh. „Šteta što nisi imao prilike da čuješ neki od predizbornih
govora Džima Renija. Ne bi ga potcenio da jesi. Nije on slučajno ovoliko trajao.“
„Hoćeš da kažeš da je dobar u mahanju krvavom košuljom, zar ne?“ „Jeste. Ovog puta će
košulja biti tvoja.“
Odvezla se da potraži Brendu i Romea Berpija.
Oni koju su gledali neuspešni pokušaj vazduhoplovnih snaga da probiju Kupolu napuštali
su Dipers u tmurnom raspoloženju, baš kao što je Barbi predvideo.
Koračali su oborene glave i retko govorili. Veliki broj je hodao zagrljen. Neki su plakali.
Tri policijska automobila su se parkirali preko puta krčme. Pola tuceta policajaca je stajalo
naslonjeno na njih. Bili su spremni da intervenišu u slučaju izbijanja nereda. Ta prilika im se nije
ukazala.
Zeleni automobil šefa policije je bio parkiran nešto dalje niz ulicu. Ispred Braunijeve
radnje (s rukom napisanim znakom u izlogu ZATVORENO DOK SLOBODA NE OMOGUĆI
DOPREMANJE SVEŽIH ZALIHA). Randolf i Džim Reni su sedeli u kolima i posmatrali
mnoštvo.
„Eto“, reče Big Džim s neskrivenim zadovoljstvom. „Nadam se da su sad zadovoljni.“
Randolf ga je radoznalo pogledao. „Zar nisi želeo da. pokušaj uspe? Big Džim se
namrštio i trznuo ramenima. „Naravno da jesam, ali nisam mislio da će tako biti.
Taj tip sa ženskim imenom i njegova nova cura Džulija uspeli su da probude nadu kod
svih grañana, zar ne? O da, i te kako su je probudili. Znaš li da me nijedanput nije pohvalila u
tom njenom listku? Ni jedan jedini put za sve ove godine.“ Pokazao je na pešake koji su se
zaputili prema gradu.
„Dobro ih pogledaj, prijatelju. Sad znaš do čega dovodi mešavina nesposobnosti, lažne
nade i preobilja podataka. Nesrećni su i razočarani. Razljutiće se kad ih to proñe. Trebaće nam
još policije.“
„Još? Već imamo osamnaest ljudi, uključujući i one s kraćim radnim vremenom i nove
zamenike.“
 „To neće biti dovoljno. Na tome se...“
Gradska sirena je počela da pišti u kraćim razmacima. Na zapadu se pojavio dim.
„Imamo zahvaliti Barbari i Šamvejevoj“, Big Džim je završio misao. „Možda bi trebalo
da se pozabavimo s tim požarom.“
„To je problem Tarkers Mila i američke vlade. Izazvali su požar prokletim projektilom.
Nek se oni pobrinu za njega.“
„Šta ćemo ako vrelina izazove požar s naše strane...“
„Prestani da se ponašaš kao baba. Odvezi me u grad. Moram da pronañem Džuniora.
Imamo dosta tema za razgovor.“
Brenda Perkins i prečasna Pajper Libi stajale su pored svešteničinog subarua, na
parkiralištu Dipersa.
„Nisam se nadala da će upaliti“, reče Brenda, „ali bih lagala ako bih rekla da nisam
razočarana.“
„I ja sam“, reče Pajger. „Gorko sam razočarana. Odbacila bih te do grada, ali moram da
obiñem jednog parohijanina.“
„Nadam se da nije na Putu male kučke“, reče Brenda. Pokazala je na sve viši oblak dima.
„Nije. Na drugoj je strani grada, u Istčesteru. Idem kod Džeka Evansa. Svi smo u groznoj
situaciji, ali je on izgubio ženu na Dan Kupole, zahvaljujući gnusnoj i neobičnoj nesreći.“
Brenda je klimnula. „Videla sam ga na pašnjaku Dinsmorovih. Nosio je transparent sa
ženinom slikom. Siroti, siroti čovek.“
Pajper je prišla otvorenom prozoru na vozačkom sedištu. Klover je sedeo za volanom i
gledao gomilu koja se razilazila. Zavukla je ruku u džep. Dala mu je slatkiš i rekla: „Beži odatle,
Klove znaš da si pao na vozačkom.“ Požalila se Brendi: „Nikako da nauči da se parkira unazad.“
Nemački ovčar je skočio na suvozačko mesto. Pajper je otvorila vrata i bacila pogled u pravcu
dima. „Siguran sam da šume u na tarkersmilskoj strani gore, ali ne vidim zašto bismo se mi
brinuli zbog toga.“
„Srećno“, reče Brenda. „Prenesi Džeku moje saučešće.“
„Učiniću to“, reče Pajper, pre nego što se odvezla. Brenda je išetala s parkirališta s
rukama u džepovima. Pitala se šta će raditi do kraja dana, kad se Džulija Šamvej provezla pored
nje i rešila taj problem.
Eksplozije projektila na Kupoli nisu probudile Semi Buši, već krckanje drveta, praćeno
bolnim vriskom Litl Voltera.
Karter Tibodi i njegovi prijatelji odneli su svu drogu iz zamrzivača, ali nisu pretresli
prikolicu. Kutija za cipele s ukrštenom lobanjom kostima bila je u ormanu. Na njoj je bila i
poruka, nažvrljana rukopisom Fila Bušija: MOJE SRANJE! MRTAV SI, AKO GA DIRNEŠ!
Unutra nije bilo marihuane (Fil je uvek govorio kako je marihuana „neozbiljna droga“).
Nije se zanimala za vrećicu meta. Bila je sigurna da bi ga „zamenici“ rado popušili, ali je
smatrala da je met opasno sranje za ludake. Ko bi inače udisao dim od trake za paljenje šibica,
marinirane acetonom? Postojala je još jedna, manja vrećica s pola tuceta pilula. Kad je Karterov
čopor prošao, progutala je jednu od njih s toplim pivom iz boce sakrivene ispod kreveta, u kom je
sad spavala sama... izuzev kad bi stavila Litl Voltera pored sebe. Ili Dodi.
Nakratko je razmišlja da zasvagda prekine ovaj usrani i nesrećni život pilulama.
Možda bi to i učinila da nema Litl Voltera. Ko će se brinuti o njemu kad umre.
Mogao bi umreti od gladi u kolevci. To je bila strašna misao.
Samoubistvo nije dolazilo u obzir, ali se nikad u životu nije osećala ovako depresivno,
ružno i prljavo. Bog sveti zna da je i ranije ponižavana.
Ponekad je to činio Fil (koji je, pre nego što je izgubio sav interes za seks, uživao u
drogom nadahnutim grupnjacima), ponekad drugi, a ponekad i ona sama. Semi Buši nikad nije
znala da sama sebi bude najbolji prijatelj.
Praktikovala je seks za jednu noć. Jednom, u srednjoj školi, nakon što je košarkaški tim
pobedio u šampionatu klase D, opštila je sa četvoricom članova prvog tima. Usrećila je jednog po
jednog, na zabavi posle utakmice (petog je preskočila, zato što je ostao u ćošku). To je bila njena
glupa ideja. Prodavala je ono što su Karter, Mel i Frenki Deleseps silom uzeli, najčešće Frimanu
Brauniju, vlasniku Braunijeve radnje. Tamo je najčešće kupovala, zato što joj je davao robu na
kredit. Bio je star i nije najbolje mirisao, ali je bio napaljen, što mu je bio plus.
To je bilo dobro. Zbog toga je brzo svršavao. Obično se sve svodilo na šest sklekova na
madracu u skladištu. Na kraju bi zastenjao i štrcnuo. To nije bilo najprijatnije nedeljno iskustvo,
ali joj je odgovaralo što može da kupuje na veresiju, pogotovo na kraju meseca, kad Litl Volteru
zatrebaju pelene.
Brauni je nikad nije povredio.
Prošle noći je mnogo gore prošla. Deleseps nije bio tako loš, ali ju je Karter povredio gore
i raskrvario dole. To nije bilo najgore. Mel Sirls je spustio pantalone i mahnuo alatkom kakva se
viña u pornofilmovima, koje je Fil gledao pre nego što je naklonost prema metu potisnula onu
prema seksu.
Sirls je navalio kao mutav. Pokušala je da zamišlja trenutke provedene s Dodi, ali joj to
nije pomoglo. Ostala je suva kao avgust bez kiše. Tako je bilo sve dok je nije dohvatio Karter
Tibodi i dokrajčio. Tečnost se pojavila. Osećala je kako se skuplja ispod nje, topla i lepljiva. I lice
joj je bilo vlažno. Suze su joj tekle niz obraze i zastajale u udubljenjima ušiju. Dok ju je Mel Sirls
beskrajno jahao, pomislila je da bi je mogao ubiti. Šta će biti s Litl Volterom ako joj se to desi?
Proganjao ju je vriskavi svračji glas Džordžije Ru: Karaj je, karaj je, karaj kučku!
Nek urliče!
Semi je urlala, nego šta je. Mnogo je urlala, baš kao i Litl Volter iz kolevke u susednoj
sobi.
Na kraju su je upozorili da drži jezik za zubima. Ostavili su je da krvari na kauču,
povreñena, ali živa. Gledala je kako svetlost njihovih farova kruži po tavanici dnevne sobe.
Izbledeli su kad su se odvezli prema gradu. Ostala je sama s Litl Volterom. Nosila ga je i ljuljala.
Stala je samo načas, da bi promenila gaćice (nije obukla ružičaste, nikad ih više neće obući)
ispunila meñunožje toalet papirom. Imala je tampon, ali nije mogla da podnese pomisao na
guranje bilo čega u pukotinu.
Litl Volterova glavica joj je konačno pala na ramena. Osetila je njegovu pljuvačku na
svojoj koži. To je bio pouzdan znak da je čvrsto zaspao. Vratila ga je u kolevku (molila se da
prespava čitavu noć). Zatim je izvukla kutiju za cipele iz ormana.
Pilule, neka vrsta moćnog, ko zna kakvog narkotika, suzbile su bol i tamo dole.
Snažni opijat je zatim suzbio čitav svet. Spavala je više od dvanaest časova.
A sad ovo.
Litl Volterovi vrisci su joj parali um kao zraci jasne svetlosti gustu maglu. Iskočila je iz
kreveta i potrčala u njegovu spavaću sobu. Znala je da je prokleta kolevka, koju je sastavio
naduvani Fil, konačno popustila. Litl Volter ju je snažno drmao prošle noći kad su se „zamenici
bavili njome. Konstrukcija je oslabila, tako da je jutros, kad se beba dohvatila...
Litl Volter je bio na podu, meñu ostacima kreveca. Puzao je prema njoj, dok mu je krv
liptala iz posekotine na čelu.
„Litl Voltere!“, vrisnula je i podigla sina u naručje. Okrenula se i saplela preko ostataka
kolevke. Pala je na kolena i ustala. Uletela je u kupatilo, dok joj je beba jecala u naručju.
Okrenula je slavinu, ali nikakva voda nije potekla iz nje. Nije bilo struje koja bi pokrenula pumpu
u bunaru. Zgrabila je peškir i pokušala da mu očisti lice. Otkrila je ružnu posekotinu. Nije bila
duboka, već duga i nepravilna. Ostaće mu ožiljak. Pritisnula je peškir na nju, najsnažnije što je
smela. Trudila se da ne čuje Litl Volterovu bolnu vrisku. Krv je kapala na njena gola stopala u
sitnim kapljicama. Spustila je pogled, na plave gaćice koje je obukla nakon što su je „zamenici“
ostavili u bari sopstvene krvi. Mislila je da je to sinovljeva krv, sve dok nije videla svoje vlažne i
krvave butine.
Uspela je da smiri Litl Voltera, dok mu je lepila tri sunñer bob flastera preko posekotine i
da mu obuče benkicu i jedinu čistu majicu (na portikli je crvenim koncem pisalo MAMIN
ĐAVOLČIĆ). Obukla se dok je Litl Volter puzao ukrug po podu spavaće sobe. Vriska se svela
na prigušene, otegnute jecaje. Počela je da se sprema tako što je bacila krvave gaćice u ñubre i
obukla nove. Otrla je meñunožje kuhinjskom krpom. Ni posle četiri komada nije prestala da
krvari. Krv nije liptala, ali je to bio mnogo veći odliv nego onaj pri mesečnicama. Krvarila je
čitavu noć. Probudila se u postelji natopljenoj krvlju.
Spakovala je bebinu torbu za put i podigla sina. Bio je težak. Tamo dole je sevnuo novi
talas bola. Bio je sličan onom koji se javlja posle trovanja stomaka.
„Idemo u dom zdravlja“, rekla je, „i nemoj da se brineš, Litl Voltere. Doktor Heskel će
srediti i tebe i mene. Samo da znaš, dečacima ožiljci ne smetaju toliko kao devojčicama. Ponekad
cure misle da su seksi. Voziću što brže mogu. Brzo ćemo stići.“ Otvorila je vrata. „Sve će biti u
redu.
Njena stara zarñala tojota ni izdaleka nije bila redu. „Zamenici“ nisu gubili vreme sa
zadnjim gumama, ali su probušili obe prednje. Semi je dugo posmatrala auto.
Zapljusnuo ju je talas još crnje depresije. U umu joj je nakratko zatreperila jasna ideja.
Mogla bi da podeli preostale pilule s Litl Volterom. Samleće ih i staviti u neku od njegovih
flašicaigrački. Prikriće neprijatan ukus čokoladnim mlekom.
Mališa je voleo čokoladno mleko. Setila se naslova jednog od Filovih starih albuma: Ništa
nije važno.
Pa šta ako sam ja to uradio?
Potisnula je samoubilački poriv.
„Nisam ja takva majka“, rekla je Litl Volteru.
Buljio je odozdo u nju, na način koji je podsetio na Fila. Taj izraz je na muževljevom licu
izgledao neobično glupo, ali je na sinovljevom delovao milo i luckasto. Nasmejao se kad ga je
poljubila u nos. To je bilo lep, divan osmeh.
Flasteri na njegovom čelu su bili sve tamniji. To nije bilo lepo.
„Mala promena plana“, rekla je i ušla u kuću. Isprva nije mogla da nañe nosiljku.
Konačno ju je opazila iza onog o čemu je sad razmišljala kao o kauču za silovanje.
Uspela je da uvuče Litl Voltera unutra, uprkos bolu koji je presekao kad ga je podigla.
Krpa u gaćicama se zloslutno ovlažila, ali na donjem vešu nije bilo mrlja.
To je bio dobar znak.
„Da li si spreman za šetnju, Litl Voltere?“
Beba se samo zarila obrazom u udubinu njenog ramena. Ponekad ju je njegova ćutljivost
brinula, ali ne i ovog jutra. Njene prijateljice su imale bebe koje su brbljale čitave rečenice u
šesnaestom mesecu. Litl Volter je vrteo samo devet ili deset reči. Jutros je imala prečih briga.
Dan je bio zbunjujući topao za oktobar. Nebo iznad njih je bilo najbleñeplavo, a svetlost
nekako prljava. Znoj joj je, gotovo odmah, pocurio niz lice i vrat.
Meñunožje ju je jako bolelo. Činilo joj se da se bol pogoršava posle svakog koraka. Zbog
toga nije daleko odmakla. Htela je da se vrati po aspirin, ali zar to ne bi samo pojačalo krvarenje?
Sem toga, nije ni znala da li ga ima.
 Bilo je tu još nešto, nešto što je krila od same sebe. Nije bila sigurna da će pronaći
hrabrosti da ponovo izañe napolje, ako ponovo uñe u kuću.
Uočila je beli papirić ispod tojotinog levog brisača. Na njemu je bio natpis Poruka za
SEMI, uokviren cvećem. Papir je iscepan iz kuhinjskog blokčeta. To saznanje je izazvalo talas
umornog ogorčenja. Ispod cvetića je pisalo: Samo nekom zucni, pa neće samo tvoje gume biti
izbušene. Ispod toga je pisalo drugim rukopisom: Sledeći put ćemo te okrenuti i obrañivati s
druge strane.
„Možeš samo da sanjaš o tome, mamojepcu, rekla je slabašnim, umornim glasom.
Zgužvala je i bacila ceduljicu pored ispumpane gume. Sirota stara korola je izgledala
umorno i tužno, kao i ona. Krenula je prilaznim putem. Na trenutak se naslonila na poštansko
sanduče. Sunce je peklo po potiljku. Osećala je dodir toplog metala na koži. Nije bilo ni daška
vetra. Oktobar je trebalo da bude prohladan i vetrovit. Moždaje ovo posledica onog globalnog
zagrevanja, pomislila je. Ova ideja joj je pala na pamet prvi, ali ne i poslednji put. Reč koja joj je
zaigrala na vrhu jezika nije bila globalnog, već lokalnog.
Pred njom se pružao pusti i sumorni put za Moton. Na levoj strani će se, posle dva
kilometra, pojaviti prve nove kuće Istčestera. Imućniji sugrañani, zaposlene mamice i tatice,
vraćali su se u njih, posle radnog dana provedenog u prodavnicama, kancelarijama i bankama u
Luiston-Obernu. Desno od nje je bio centar Česters Mila i dom zdravlja.
„Da li si spreman za put, bebice?
Litl Volter nije rekao da li jeste ili nije. Hrkao je u udubljenju njenog ramena i balavio po
njenoj dona bafalo majici. Duboko je udahnula. Pokušala je da zanemari bol iz zemlje tamo dole.
Kad je sirena na vrhu gradske kuće počela da zavija u kraćim intervalima, oglašavajući
požar, prvo je pomislila da neprijatni zvuk potiče iz njenog uma, pošto se zaista grozno osećala.
Tad je ugledala dim, daleko na zapadu. To se nije ticalo nje ili njenog sina... izuzev ako ne naiñe
neko ko želi da pobliže osmotri požar. Ako se to desi, neće imati ništa protiv da je odveze do
doma zdravlja, na putu ka atrakciji.
Zapevala je pesmu Džejmsa Makmartrija, koja je bila tako popularna prošlog leta.
„Kotrljamo se palanačkim trotoarima, u petnaest do osam, i nigde ne možemo da kupimo
pivo. Utihnula je. Usta su joj bila suviše suva da bi pevala. Zatreptala je i videla da zamalo što
nije pala u jendek, ali ne u onaj pokraj kog je isprva koračala.
Nije ni znala da se oteturala na drugu stranu puta. Imala je sreće što nije završila pod
točkovima automobila.
Osvrnula se za sobom. Pogledom je tražila neko vozilo. Nije ga bilo. Put ka Istčesteru je
bio prazan. Asfalt je bio vruć, ali ne toliko da bi vazduh nad njim zatreperio.
Vratila se na ono što je smatrala svojom stranom. Ljuljala se na nogama. Imala je osećaj
da su od želea. Pijani mornar, pomislila je. Šta da radiš s pijanim mornarom, koji leži u jarku rano
ujutru. Ali, nije bilo jutro, već popodne. Prespavala je čitav krug kazaljki. Spustila je pogled i
videla da joj je donji veš potamneo, kao i onaj koji je odbacila. Neću moći da to operem. Imam
samo dva para odgovarajućih gaća. Zaplakala je kad se setila kako jedne imaju rupu sa zadnje
strane. Suze su hladile vrele obraze.
„Dobro je, Litl Voltere“, rekla je. „Doktor Heskel će se pobrinuti za nas. Udesiće nas kao
za vrbicu. Bićemo lepi kao slike. Bićemo kao u...“ Crna ruža se rascvetala pred njenim očima.
Poslednji ostaci snage napustiše njene noge. Popuštale su pod njom. Snaga je isticala iz mišića
kao voda. Pala je, grčevito se držeći za poslednju misao: Padni na stranu, na stranu, nemoj da
zdrobiš bebu!
To joj je pošlo za rukom. Ležala je ispružena postrance na putu za Moton, nepomično na
julskom suncu. Litl Volter se probudio i zaplakao. Pokušao je da se izvuče iz nosiljke, ali nije
mogao. Semi ga je dobro vezala. Nije imao kud. Bebica je još jače zaplakala. Muva joj je sletela
na čelo. Hranila se krvlju koja je tekla izmeñu crtanih junaka Sunñer Boba i Patrika. Najela se i
odletela. Verovatno da odnese vest o poslastici u glavni štab muva i dovede pojačanje.
Cvrčak se oglasio u travi.
Gradska sirena je zavijala.
Litl Volter je cmizdrio na vrućini, vezan za nepomičnu majku. Zanemoćao je i učutao.
Nemoćno se osvrtao oko sebe, dok su mu krupne, bistre kapljice znoja klizile niz fine vlasi kose.
Barbi je stajao pored zatarabljene blagajne bioskopa Glob, ispod propale nadstrešnice.
Bioskop je prestao da radi pre pet godina. Odatle je imao lep pogled na gradsku skupštinu i
policijsku stanicu. Njegov dobar prijatelj Džunior sedeo je na stepenicama ispred policijske
stanice i masirao slepoočnice. Trljao je glavu u ritmu pištanja koje mu je paralo um.
Al Timons je izašao iz gradske kuće i potrčao niz ulicu. Nosio je sivu uniformu domara,
dvogled oko vrata i pumpu za zalivanje na leñima. Bila je prazna, ako je suditi po lakoći s kojom
je nosio. Barbi je pretpostavio da je Al uključio gradsku sirenu.
Samo požuri, Ale, pomisli Barbi. Šta čekaš?
Pola tuceta teretnih vozila se kotrljalo niz ulicu. Prva dva su bili pikapovi, a treći teretni
kombi. Sva tri vodeća vozila su bila ofarbana vrištećom žutom bojom. Na vratima pikapova je
pisalo BERPIJEVA ROBNA KUĆA.
Na teretnom kombiju je stajao Iegendarni slogan PREZALOGAJITE KOD BERPIJA.
Romeo je bio u prvom kamionu. Opet je imao čudesnu dedi kul, rokersku frizuru. Čudo od
krivina i spirala. Brenda Perkins je sedela na suvozačkom sedištu. U pikapu su bili lopate, creva i
novanovcata potapajuća pumpa, s nalepnicama proizvoñača.
Romeo je prikočio pored Ala Timonsa. „Uskači pozadi, partneru“, rekao je. Al ga je
poslušao. Barbi se povukao, u najdublje senke opustelog bioskopa. Nije hteo da bude regrutovan
za gašenje požara na Putu male kučke. Imao je preča posla u gradu.
Džunior nije mrdao sa stepenica policijske stanice. Još uvek je pridržavao glavu i masirao
slepoočnice. Barbi je čekao da konvoj teretnih vozila nestane s vidika.
Požurio je preko ulice. Džunior nije podigao glavu. Bršljanom pokrivena zgrada gradske
kuće trenutak kasnije zaklonila ga je od mladićevog pogleda.
Popeo se uza stepenice. Zastao je da bi pročitao obaveštenje na tabli: GRADSKA
SKUPŠTINA ĆE SE ODRŽATI U SREDU U SEDAM UVEČE, AKO SE KRIZA DOTLE NE
REŠI. Mislio je na Džuliju, koja mu je rekla: Šteta što nisi imao prilike da čuješ neki od
predizbornih govora Džima Renija. Ne bi ga potcenjivao da jesi. Možda će dobiti priliku u sredu
uveče. Reni će sigurno pokušati da sačuva kontrolu nad gradom.
Pokušače da se domogne veče vlasti, čuo je Džulijin glas. To će mu biti najpreči cilj. I sve
za dobro grada.
Gradska kuća je načinjena od kamena, pre sto šezdeset godina. U predvorju je bilo
prohladno i sumračno. Generator nije radio. Nije bilo potrebe, pošto u zgradi nije bilo nikog.
Barbi je čuo glasove. Nekog je ipak bilo u dvorani. Tačnije, čuo je dva dečja glasa.
Visoka, masivna hrastova vrata bila su otvorena. Pogledao je unutra i video mršavog
muškarca s mnogo sedina. Sedeo je za stolom predviñenim za gradske oce. Preko puta njega je
bila ljupka devojčica od desetak godina. Izmeñu njih je bila tabla za dame. Dugokosi je
pridržavao bradu rukom. Razmišljao je o sledećem potezu. Mlada žena je skakutala u prolazu
izmeñu klupa, s dečakom od četiri ili pet godina. Igrači dame su bili tihi i pažljivi. Devojka i
dečak su se smejali.
Barbi je počeo da se povlači, ali prekasno. Mlada žena je podigla glavu. „Ćao!
Zdravo?“ Dohvatila je dečaka i pošla k njemu. Igrači dama su podigli glave. Toliko o
njegovoj sposobnosti šunjanja.
Mlada žena je pružila ruku kojom nije držala dečaka. „Ja sam Kerolin Sterdžes.
Ovaj fini čovek je moj prijatelj, Terston Maršal. Mali čovek je Ejdan Eplton. Kaži čiki
ćao, Ejdane.“
„Ćao“ tiho će Ejdan. Gurnuo je palac u usta. Pogledao je Barbija okruglim i plavim
očima, s blagom radoznalošću.
Devojčica je dotrčala izmeñu klupa i stala pored Kerolin Sterdžes. Dugokosi je išao
sporijim korakom. Izgledao je umorno i smeteno. „Ja sam Alisa Rejčel Eplton, Ejdanova starija
sestra. Izvadi prst iz usta, Ejdi.“ Dečak je nije poslušao.
„Pa, drago mi je što smo se upoznali“, reče Barbi. Nije se predstavio. U stvari, poželeo je
lažne brkove. Stvar možda nije tako ozbiljna. Bio je gotovo siguran da ima posla s došljacima.
„Da li ste vi gradski zvaničnik?“, pitao je Terston Maršal. „Hteo bih da uložim prigovor,
ako ste predstavnik gradskih vlasti.“
„Ja sam domar“, reče Barbi. Tek tad mu je palo na pamet da su gotovo sigurno videli
kako Al Timons odlazi. Doñavola, verovatno su razgovarali s njim. „Drugi domar. Sigurno ste se
upoznali s Alom.“
„Hoću moju majku“, reče Ejdan Eplton. „Mnogo mi nedostaje.“ „Upoznali smo se“, reče
Kerolin Sterdžes. „Tvrdio je da je vlada ispalila neke projektile na ono što nas je zarobilo. I da su
se svi odbili i izazvali požare. „To je istina“, reče Barbi.
Maršal se umešao, pre nego što je stigao da nastavi. „Želim da uložim prigovor.
Napao me je čovek koji se predstavljao kao policajac. Udario me je pesnicom u stomak.
Pre nekoliko godina sam izvadio žučnu kesu. Bojim se da nije došlo do unutrašnjih povreda. I
Kerolin je verbalno zlostavljana. Počastili su je seksualno uvredljivim izrazom.“ Kerolin ga je
uhvatila za ruku. „Terse, ne zaboravi da smo imali D-R-O-G-U pre nego što bilo koga optužimo.“
„Drogu!“, rekla je Alisa. „Naša majka ponekad puši marihuanu, zato što joj pomaže kad
ima P-E-R-I-O-D.“
„Auh“, reče Kerolin. „Dobro je.“ Počastila ga je bledunjavim osmehom. Maršal se
ispravio. „Posedovanje marihuane je prekršajno delo“, rekao je. „Ono što su mi učinili jeste
krivično delo! Stomak me mnogo boli“ Kerolin ga je posmatrala s mešavinom naklonosti i
ozlojeñenosti. Barbi je u trenutku shvatio prirodu njihovog odnosa. Seksi Maj je upoznala
Načitani Novembar. Sad su zaglavljeni, kao izbeglice, u Novoj Engleskoj verziji Iza zatvorenih
vrata. „Terse... nisam siguran da će se postavka o prekršajnom delu održati na sudu.“ Osmehnula
se Barbiju.
„Bilo je prilično mnogo. Oduzeli su nam celokupnu količinu.“
„Možda će popušiti dokaze“, reče Barbi.
Nasmejala se Barbijevoj duhovitoj primedbi. Njen prosedi prijatelj nije. Skupio je čupave
obrve. „Kako god, tek nameravam da uložim prigovor.
„Ne bih se žurio, da sam na vašem mestu, reče Barbi. „Ovdašnja situacija... pa, recimo da
udarac u stomak neče biti smatran značajnim dogañajem, dok god smo pod Kupolom.
„Za mene je to značajan dogañaj, mladi prijatelju, domare.
Devojka ga je sad posmatrala s više ljutnje nego naklonosti. „Terse...
„Dobra strana toga je što niko neće praviti gužvu oko tamo neke marihuane, reče Barbi.
„Mislim da bi insistiranje na tome predstavljalo stavljanje svih para na jednu kartu, kako kažu
kockari. Gde ste našli dečicu?
„Pajkani na koje smo naleteli u Terstonovoj kolibi videli su nas u restoranu, reče Kerolin.
„Vlasnica nam je rekla da je zatvoren do večere. Sažalila se na nas kad smo joj rekli da smo iz
Masačusetsa. Poslužila nas je sendvičima i kafom.
 „Dala nam je puter s kikirikijem, džem i kafu, ispravio je Terston. „Nismo mogli da
biramo. Nisu imali čak ni sendviče s tunjevinom. Rekao sam joj da mi se njen puter od kikirikija
lepi za veštačku vilicu, ali mi je objasnila da su uveli stroge mere štednje. Zar to nije najluña
stvar koju ste ikad čuli?
Barbi je mislio da priča zvuči ludo, ali je ćutao, pošto je štednja uvedena na njegov
predlog.
„Mislila sam da nam predstoje nove nevolje, kad sam videla kako policajci ulaze u
restoran, rekla je Kerolin, „ali su ih Edi i Alisa, po svoj prilici, smekšali. Terston je zafrktao. „Ne
toliko da bi se izvinili. Možda sam propustio taj trenutak?
Kerolin je uzdahnula, pre nego što se obratila Barbiju. „Rekli su nam da bi nas sveštenica
Kongregacione crkve mogla uputiti na praznu kuću u kojoj bismo mogli da boravimo dok ovo zlo
ne proñe. Izgleda da ćemo postati roditelji, bar privremeno.
Pomilovala je dečaka po kosi. Terston Maršal nije izgledao nimalo zadovoljno činjenicom
da će neko vreme izigravati roditelja. Ipak je zagrlio dečaka. Topli gest ga je učinio
simpatičnijim.
„Jedan pajkan se zvao Džuuunior reče Alisa. „On je dobar i zgodan. Frenki nije tako
zgodan, ali je i on bio dobar. Dao nam je snikers čokoladicu. Mama nam je rekla da ne bismo
smeli da uzimamo slatkiše od stranaca, ali... Slegnula je ramenima, kao da hoće da kaže da su se
okolnosti promenile. Činilo se da Kerolin i devojčica to mnogo bolje razumeju od Terstona.
„Ranije nisu bili dobri, reče Terston. „Nisu bili dobri, kad su me udarili u stomak, Karo.
„Život nije samo sladak, ima i gorku stranu“ filozofski reče devojčica. „Tako kaže moja
majka.
Kerolin se nasmejala. Barbi joj se pridružio. Maršal se nakratko smejao s njima, iako je
morao da se drži za stomak. Odmerio je mladu devojku s blagim prekorom.
„Pošla sam niz ulicu i pokucala na vrata crkve, reče Kerolin. „Ušla sam unutra, kad mi
niko nije odgovorio. Vrata su bila otključana, ali nikog nisam našla. Znate li kada će se sveštenica
vratiti?
Barbi je odmahnuo glavom. „Na vašem mestu bih poneo dame i otišao do parohijskog
doma. On je iza crkve. Tražite ženu po imenu Pajper Libi.
„Cherchez lafemme“, reče Terston.
Barbi je slegnuo ramenima. „Ona je dobra žena i bog sveti zna da u Milu ima praznih
kuća. Možete da birate. Verovatno ćete u svakom domu naći i pristojno snabdevenu ostavu.
Ovo ga je podsetilo na sklonište.
Alisa je, u meñuvremenu uzela dame. Potrpala je figure u džep i ponela tablu.
„Gospodin Maršal je dobio sve partije, rekla je Barbiju. „Kaže da ne treba puštati decu da
pobede samo zato što su deca i da je to petroniziranje. Igram sve bolje, jel tako, gospodine
Maršal?
Nasmešila mu se. Terston Maršal joj je uzvratio osmehom. Barbi je stekao utisak da će se
neobični kvartet dobro slagati.
„Mladosti se mora povlañivati, draga moja Alisa, rekao je. „Ali ne uvek i ne po svaku
cenu.
„Hoću mamicu, tužnjikavo će Ejdan.
„Eh kad bismo mogli da stupimo u kontakt s njom, reče Kerolin. „Alisa, da li si sigurna
da se ne sećaš njene imejl adrese? Barbiju je rekla: „Mama je ostavila mobilni u kolibi, pa nam
on neće biti od pomoći.
„Ona je na hotmejlu reče Alisa. „To je sve što znam. Ponekad kaže da je bila vrela
ženska, ali se tata pobrinuo za to.
 Kerolin je posmatrala starijeg momka. „Hoćemo li da zbrišemo odavde?
„Da. Mogli bismo da odemo do parohijskog doma i da se nadamo da će se dama uskoro
vratiti s milosrdnog posla na koji je otišla.
„Možda je i parohijski dom otključan, reče Barbi. „Ako nije, potražite ključ ispod brisača.
„Nikad mi ne bi palo na pamet, rekao je.
„Meni bi, reče Kerolin, uz kikotanje. Dečak se osmehnuo kad je čuo njen smeh.
„Prezum, povikala je Alisa Eplton i potrčala izmeñu klupa, raširenih ruku, s tablom za
dame. „Prezum, prezum, hajdemo, momci, prezum!
Terston je s uzdahom pošao za njom. „Nikad me nećeš pobediti, ako slomiš tablu za
dame, Alisa.“
„Hoću, zato što se mladosti mora povlañivati!, dobacila mu je preko ramena. „Sem toga,
zalepićemo je! Hajdemo!
Ejdan se nestrpljivo vrpoljio u Kerolininim rukama. Spustila ga je na pod, da bi potrčao za
sestrom. Kerolin je pružila ruku. „Hvala vam, gospodine...“ „Zaista nema na čemu“, reče Barbi,
kad joj je stisnuo ruku. Zatim se okrenuo Terstonu.
Sedokosi je imao mlak i vlažan stisak, na osnovu kog je Barbi zaključio da se radi o
čoveku čija je inteligencija u velikom neskladu s nivoom fizičke spremnosti.
Krenuli su za decom. Terston Maršal se osvrnuo za sobom, na dvokrilnim vratima.
Prljavi zrak sunca s jednog od visokih prozora obasjao je njegovo lice. Izgledao je znatno
starije, kao da ima osamdeset godina. „Ureñivao sam najnoviji broj Plagšera rekao je. Glas mu je
drhtao od ozlojeñenosti i tuge. „To je vrlo kvalitetan književni časopis, jedan od najboljih u
zemlji. Nemaju pravo da me udaraju u stomak, ili da me ismejavaju.“ „Nemaju“, reče Barbi.
„Naravno da nemaju. Vodite računa o toj deci.“ „Hoćemo“, reče Kerolin. Uhvatila je i stisnula
muškarca za ruku. „Hajdemo, Terse.“
Barbi je sačekao da čuje zatvaranje vrata. Pošao je u potragu za stepenicama koje vode u
sobu za sastanke i kuhinju gradske kuće. Džulija je rekla da je sklonište ispod njih.
Pajper je najpre pomislila da je neko bacio vreću ñubreta pored puta. Kad je prišla bliže,
videla je da je reč o telu.
Zaustavila se i izašla iz automobila, tako brzo da je pala na koleno, ogrebavši se.
Ustala je i videla da nije reč o jednom, već o dva tela. Pored puta je ležala žena s
bebicom. Detence je bilo živo. Slabašno je mahalo ručicama.
Pritrčala im je i okrenula ženu na leña. Bila je mlada i odnekud joj poznata, ali nije
pripadala njenoj pastvi. Na obrazu i čelu je imala velike modrice. Pajper je oslobodila dete iz
nosiljke. Promuklo je zaplakalo kad ga je podigla i pomilovala po znojavoj kosi.
Žena je otvorila oči na zvuk detinjeg plača. Pajper je videla da su njene pantalone
natopljene krvlju.
„Litl Volter“, zakrkljala je. Sveštenica je nije dobro čula.
„Ne brini, imam vode u automobilu. Samo ti mirno leži. Tvoja beba je kod mene.
Dobro je.“ Nije znala da li govori istinu. „Pobrinuću se za nju.“
„Litl Volter“, ponovila je žena u krvavim farmerkama i sklopila oči.
Pajper je otrčala do svog automobila. Srce joj je snažno tuklo. Osećalaje njegov ritam na
očnim jabučicama i bakarni ukus u ustima. Pomozi bože, molila se.
Ponovila je, pošto ništa nije mogla da smisli ništa bolje: Bože, o bože, pomozi mi da
pomognem ovoj ženi.
Subaru je imao klimaureñaj. Nije ga koristila, uprkos vrućini. Retko kad ga je uključivala.
Smatrala je da šteti životnoj sredini. Uključila ga je na najjače i položila bebu na zadnje sedište.
Podigla je prozore, zatvorila vrata i pošla ka mladoj ženi, opruženoj u prašini. Zastala je,
presečena strašnom mišlju. Šta ako beba uspe da se prebaci preko sedišta, pritisne pogrešno
dugme i zaključa sva vrata?
Bože, kako sam glupa. Najgora sam sveštenica na svetu, kad nastupi kriza. Pomozi mi da
ne budem toliko glupa.
Potrčala je nazad ka automobilu i otvorila vrata. Pogledala je preko sedišta i videla kako
dečak leži tamo gde ga je ostavila i sisa palac. Nakratko je zaustavio pogled na njoj. Zagledao se
u tavanicu, kao da tamo vidi nešto zanimljivo. Možda je video mentalne slike. Znoj mu je probio
majičicu i benkicu. Pajper je vrtela elektronski ključ, dok ga nije izvukla iz brave. Potrčala je ka
ženi, koja je pokušavala da sedne.
„Nemoj“, reče Pajper, kad je kleknula i zagrlila nesrećnicu. „Mislim da ne bi trebalo...“
„Litl Volter“, krkljala je žena.
Sranje, zaboravila sam vodu. Bože, zašto si me pustio da zaboravim vodu?
Žena je pokušavala da ustane. Sveštenici se ova ideja nije dopala. Protivrečila je svemu
što je znala o prvoj pomoći, ali kakav izbor je imala? Put je bio pust. Nije mogla da je ostavi na
žarkom suncu. Zbog toga je nije gurnula na tle, već joj je pomogla da ustane.
„Polako ćemo“, rekla je. Držala je oko struka i vodila ka automobilu, najbolje što je
mogla. „Polako i pažljivo. U trci pobeñuju spori i pažljivi. U autu je prijatno.
Ima i vode.“
„Litl Volter!“ Zena se zanela, umirila i pokušala da nastavi nešto bržim korakom.
„Voda“, reče Pajper. „Dobićeš je. Odvešću te u bolnicu.“
„Dom... zdravlja.“
Pajper je ovo razumela. Odlučno je odmahnula glavom. „Nikako. Ideš pravo u bolnicu,
zajedno s bebom.“
„Litl Volter“, šapnula je žena. Ljuljala se na nesigurnim nogama, dok je Pajper otvarala
suvozačka vrata. Oborila je glavu. Kosa joj je skrivala lice, dok joj je sveštenica pomagala da
sedne.
Pajper je izvukla bocu vode iz centralne konzole i odvrnula zatvarač. Žena ju je zgrabila,
pre nego što je Pajper stigla da joj je ponudi. Halapljivo je pila. Voda joj je curila niz vrat. Kapala
je s brade po okovratniku majice.
„Kako se zoveš?“, pitala je Pajper.
„Semi Buši.“ Crna ruža je počela da se otvara pred njenim očima, iako joj se stomak grčio
od popijene vode. Onesvestila se i ispustila bocu, koja je pala na patosnicu.
Pajper je vozila najbrže što je mogla. To je bilo prilično brzo, pošto je put za Moton bio
pust. U bolnici je doznala da je dr Heskel juče umro i da lekarski pomoćnik, Everet, nije tu.
Semi je pregledao i zbrinuo znameniti medicinski stručnjak, Dagi Tvitčel.
Rasti Everet je mirno sedeo na klupi u parku, nedaleko od gradske kuće, dok je Džini
pokušavala da zaustavi vaginalno krvarenje Semi Buši, a Tvič davao infuziju ozbiljno
dehidriranom Litl Volteru IV. Izabrao je klupu ispod razgranate krošnje plave smreke. Mislio je
da je u dubokoj senci, gotovo nevidljiv. Godila mu je ta pomisao. Ostaće nevidljiv dok god se ne
bude micao.
Čekaju ga zahtevna preduzeća.
Nameravao je da ode pravo u skladište iza gradske kuće (Tviči ga je zvao šupa, ali duga
drvena zgrada, dom četiri pluga za sneg, bila je mnogo veća od toga) i proveri stanje zaliha gasa.
U toj nameri su ga sprečila policijska kola, s Frenkijem Delesepsom za volanom. Džunior Reni je
izašao iz njih. Izmenjali su nekoliko reči, pre nego što se Deleseps odvezao.
Džunior se popeo uza stepenice do policijske stanice, ali nije ušao unutra. Seo je i počeo
da masira slepoočnice, kao da pati od glavobolje. Rasti je odlučio da sačeka.
 Nije hteo da ga iko opazi kako proverava stanje gradskih rezervi gasa. Pogotovo nije hteo
da ga vidi sin najuticajnijeg gradskog zvaničnika.
Džunior je u jednom trenutku izvadio mobilni telefon iz džepa. Otvorio ga je i oslušnuo.
Nešto je rekao, još malo oslušnuo, dodao koju reč i isključio aparat.
Vratio se trljanju slepoočnica. Doktor Heskel je rekao nešto tom mladiću. Da li se žalio na
teške glavobolje? Ličile su na migrenu. Ne samo zbog trljanja slepoočnica, već i zbog načina na
koji je obarao glavu.
Pokušava da smanji bol, pomisli Rasti. Sigurno je zaboravio imitreks ili zomig kod kuće.
Pod pretpostavkom da ih je Heskel prepisao, naravno.
Ustao je. Hteo je da krene preko parka, put zadnjeg dela gradske kuće. Džunior očigledno
nije bio u stanju da zvera okolo. Seo je kad je opazio još nekoga. Ispred Globa. Del Barbara,
roštiljdžija koji je nedavno imenovan za pukovnika (predsedničkim dekretom, ako je verovati
nekim pričama), stajao je još dublje u senkama od Rastija. I on je, po svoj prilici, posmatrao
mladog gospodina Renija.
Zanimljivo.
Barbara je očigledno došao do istog zaključka: Džunior ne osmatra, već čeka.
Verovatno će neko doći da ga poveze. Barbara je požurio preko ulice. Zastao je da pročita
nešto na oglasnoj tabli, kad ga je zgrada zaklonila od Džuniorovog pogleda.
Zatim je ušao unutra.
Rasti je odlučio da još malo ostane na klupi. Bilo mu je lepo u debeloj hladovini.
Hteo je da vidi koga Džunior čeka. Ljudi su još napuštali Dipers (neki bi ostali mnogo
duže, da se u krčmi točilo piće). Najveći broj njih je hodao oborene glave, baš kao mladić koji je
sedeo na stepenicama. Nisu bili takvi zbog glavobolje, razmišljao je Rasti, već zbog utučenosti.
Možda su to bile različite strane medalje.
O tome je valjalo razmisliti.
Naišao je četvrtasti žderač benzina, koji je Rasti dobro poznavao: hamer Big Džima
Renija. Nestrpljivo je zatrubio na tri grañanina koji su hodali ulicom ispred njega. Razgonio je
ljude kao ovce.
Hamer je stao ispred policijske stanice. Džunior je podigao glavu, ali nije ustao.
Vrata su se otvorila. Endi Sanders je izašao s vozačkog mesta, a Reni sa suvozačkog. Reni
je dozvolio Sandersu da vozi njegov voljeni crni biser? Rasti je zbunjeno podigao obrve. Mislio
je da nikad neće videti nikog izuzev Big Džima, za volanom tog čudovišta. Možda je odlučio da
unapredi Endija od potrčka u vozača, pomislio je. Predomislio se, dok je posmatrao kako se Big
Džim penje stepenicama ka svom sinu.
Rasti je bio prilično dobar dijagnostičar na daljinu, kao i najveći broj iskusnih
medicinskih radnika. Nikad ne bi zasnovao terapiju na površnom utisku, ali je po načinu hoda
mogao da razlikuje čoveka koji je pre šest meseci ugradio veštački kuk, od onog koji pati od
hemoroida. Mogao je da nasluti istegnuće vrata po načinu na koji neka žena okreće čitavo telo,
umesto da baci pogled preko ramena.
Umeo je da prepozna dete koje je zaradilo vaške u letnjem kampu, kad bi video kako se
češe po glavi. Big Džim je držao ruke na gornjem delu impresivne stomačine, dok se peo uza
stepenice. To je bio klasični govor tela čoveka koji je nedavno istegao rame, gornji deo ruke, ili i
jedno i drugo. Onda i nije takvo čudo što je Sanders vozio auto.
Trojka se upustila u razgovor. Džunior nije ustajao, već je Sanders seo pored njega.
Zavukao je ruku u džep i izvukao nešto što je zasvetlucalo na magličastom popodnevnom
suncu. Rasti je imao dobar vid, ali je bio bar pedeset metara predaleko da bi video o čemu se radi.
Predmet je bio od stakla ili metala. Samo to je mogao da razabere. Džunior ga je stavio u džep.
Trojka je još malo razgovarala.
Reni je pokazao ka hameru, zdravom rukom. Džunior je odmahnuo glavom.
Sanders je pokazao na hamer. Mladič je ponovo odbio. Oborio je glavu i nastavio da
masira slepoočnicu. Dvojica sredovečnih ljudi su izmenjala poglede. Sanders je morao da
protegne vrat, zato što je još sedeo na stepenicama, u Big Džimovoj senci, što je Rasti smatrao
odgovarajućim. Prodavac polovnih automobila je slegnuo ramenima i raširio ruke, u šta mogu da
radim gestu. Sanders je ustao i ušao s Džimom Renijem u policijsku stanicu. Džunior nije ni
mrdnuo. Nastavio je da sedi na svom mestu, kao da će doveka tu ostati. Sanders je izigravao
vratara Big Džimu. Otvorio ih je i ušao za njim.
Iz gradske kuće je izašao kvartet, baš kad su dva gradska zvaničnika ušla u policijsku
stanicu. Sačinjavali su ga stariji gospodin, devojka, devojčica i dečak.
Devojčica je držala dečaka za ruku i nosila tablu za dame. Dečak je izgledao neutešno kao
Džunior, pomislio je Rasti... I on je trljao slepoočnicu slobodnom rukom. Četvorka se zaputila
preko parka. Prošli su ispred Rastijeve klupe.
„Zdravo“, veselo će devojčica. „Ja sam Alisa. Ovo je Ejdan.“ „Živećemo u parohijskom
domu“, utučeno će mali Ejdan. Još uvek je trljao slepoočnicu. Bio je veoma bled.
„To će biti uzbudljivo“, rekao je Rasti. „Ponekad poželim da živim u parohijskom domu.“
Čovek i žena su sustigli decu. Držali su se za ruke. Otac i kćer, pretpostavio je Rasti.
„U stvari, hteli bi da razgovaramo sa prečasnom Libi“, reče žena. „Da li slučajno znate da
li se vratila?“
„Ne bih znao reći“, rekao je Rasti.
„Pa, pričekaćemo je ispred parohijskog doma.“ Osmehnula se starijem čoveku kad je to
rekla. Rasti je shvatio da ipak nisu otac i kći. „Domar nas je posavetovao da tako učinimo.“
„Al Timons?“, Rasti je video kako Al uskače u pikap s oznakama Berpijeve robne kuće.
„Ne, onaj drugi“, reče stariji čovek. „Rekao nam je da će nam prečasna možda pomoći da
nañemo smeštaj.“
Rasti je klimnuo. „Da li se zove Del?“
„Mislim da nam nije rekao svoje ime“, reče žena.
„Hajdemo!“ Dečak je pustio sestru i uhvatio devojčicu za ruku. „Hoću da igram onu
drugu igru o kojoj si govorila.“ Nije zvučao naročito raspoloženo. Možda se tako ponašao zbog
blagog šoka ili nekog fizičkog problema.
Ako je ovo drugo posredi, Rasti se nadao da je reč o prehladi. Epidemija gripa je
poslednje što je Milu bilo potrebno u ovakvoj situaciji.
„Privremeno su odvojeni od majke“, tiho će devojka. „Brinemo se o njima.“
„Baš lepo od vas“ iskreno će Rasti. „Sinko, da li te boli ruka?“
»Ne.“
„Da li te boli grlo?“
„Ne“, ponovio je dečak po imenu Ejdan. Ozbiljno je proučavao Rastija. „Znaš šta?
Baš me briga ako ove godine ne budemo skupljali slatkiše od kuće do kuće.“
„Ejdane Epltone!“, povikala je Alisa. Zvučala je krajnje preneraženo. Rasti se vidno
trgao. Osmehnuo se. „Zaista? A zašto?“
„Zato što nas mamica vodi u obilazak. Mamica je otišla po zalie.“ „Hteo je da kaže
zalihe“, nevoljno će devojčica po imenu Alisa. „Otišla je po vupijec reče Ejdan.
Izgledao je kao mali starac mali zabrinuti starac. „Bez mamice će me biti stra da se šetam
u Noći veštica.“ „Hajdemo, Karo“, reče čovek. „Trebalo bi da...“ Rasti je ustao s klupe. „Mogu li
da nakratko razgovaram s vama, gospoja? Načinite samo korak dva na ovu stranu.“
Karo je delovala zbunjeno i oprezno, ali je stala pored njega ispod plave smreke.
 „Da li je dečak imao neke napade?“, pitao je Rasti. „Da li je iznenada prestao da nešto
radi... da li je neko vreme samo mirno stajao... i zurio u prazno... mljackajući usnama...“
„Nisam zapazio ništa slično“, rekao je muškarac, kad im se pridružio. „Ni ja“, Karo se
složila, ali je i dalje izgledala uplašeno.
Sedokosi je to zapazio. Ošinuo je Rastija zabrinutim pogledom. „Da li ste vi doktor?“
„Ja sam lekarski pomoćnik. Pomislio sam da...“
„Pa, cenim vašu brigu, gospodine...“
„Erik Everet. Zovite me Rasti.“
„Cenim vašu brigu, gospodine Everet, ali verujem da je neutemeljena. Ne zaboravite da
su deca razdvojena od majke...“
„I da su provela dve noći sama i s veoma malo hrane“, dodala je Karo. „Krenuli su ka
gradu kad su ih ona dva... policajca‘ nabrala je nos, kao da ta reč zaudara,
„pronašla.“
Rasti je klimnuo. „Pretpostavljam da bi to moglo da objasni njegovo ponašanje, iako
devojčica dobro izgleda.“
„Deca drugačije reaguju. Bolje je da krenemo. Dobrano su odmakli, Terse.“ Alisa i Ejdan
su trčali preko parka. Šutirali su šarene gomile opalog lišća. Alisa je mahala tablom za dame i
vikala: „Parohijski dom! Parohijski dom!‘ iz sveg glasa.
Dečak se trudio da ne zaostane za njom. I on je kliktao.
Dečak je imao prolazni poremećaj, to je sve, pomisli Rasti. Ostalo je podudarnost.
Nije čak ni to koje američko dete ne misli na Noć veštica u drugoj polovini oktobra?
Jedno je sigurno: ovi ljudi će se, ako ih neko bude pitao, sećati gde su i kada videli Erika Rastija
Evereta. Toliko o tajnovitosti.
Sedokosi je podigao glas. „Deco! Usporite!“
Devojka je posmatrala Rastija. Pružila mu je ruku. „Hvala vam na brizi, gospodine
Everet. Rasti.“
„Verovatno sam preterao. Profesionalni nedostatak.“
„U potpunosti vam je oprošteno. Ovo je najluñi vikend u istoriji sveta. Ne zaboravite to.“
„U pravu ste. Potražite me u bolnici ili domu zdravlja, ako vam zatrebam.“ Pokazao je u
pravcu Keti Rasel, koja će biti vidljiva kroz drveće kad i preostalo lišće opadne. Ako opadne.
„Ili na ovoj klupi“, rekla je, sa osmehom.
„Ili na ovoj klupi, naravno.“ I on se smešio.
„Karo!“, nestrpljivo će Ters. „Hajdemo!“
Mahnula je Rastiju, gotovo neprimetnim trzajem vrhovima prstiju, i potrčala za ostalima.
Trčala je lako i elegantno. Rasti se pitao da li Ters zna da devojke koje trče tako lako i elegantno,
pre ili kasnije otrče od starijih ljubavnika. Možda je znao. Možda mu se to i ranije dešavalo.
Gledao je kako idu kroz park, u pravcu tornja Kongregacione crkve, sve dok ih drveće
nije zakrililo. Džunior Reni nije bio na stepenicama, kad je ponovo pogledao na policijsku
stanicu.
Rasti je još malo posedeo na istom mestu. Dobovao je prstima po butinama.
Odlučio se i ustao. Provera gradskog skladišta u potrazi za nestalim zalihama bolničkog
gasa može da pričeka. Više ga je zanimalo šta Milov jedini vojni oficir traži u gradskoj kući.
Rasti je žurio parkom ka gradskoj kući, dok je Barbi s odobravanjem zviždao kroz zube.
Sklonište je bilo dugačko kao železnički vagon za ručavanje. Police su bile pune konzervirane
robe. Većina je sadržala ribu: gomile sardina, redovi lososa i puno nečeg što se zvalo Snouova
ukusna lignja. Barbi se iz sveg srca nadao da neće morati da je proba. Na policama je bilo kutija
sa suvom robom i puno velikih plastičnih kanistera s oznakama PIRINAČ, PŠENICA, MLEKO
U PRAHU I ŠEĆER. Prošao je pored boca s natpisom VODA ZA PIĆE. Izbrojao je deset velikih
kutija KEKSA IZ VLADINIH ZALIHA. Na dve kutije je pisalo ČOKOLADE IZ VLADINIH
ZALIHA. Na zidu iznad njih je bio požuteli natpis 700 KALORIJA DNEVNO JE DOVOLJNO
DA NEMA GLADI.
„Samo ti sanjaj, promrmljao je Barbi.
Našao je vrata na drugom kraju skloništa. Otvorio ih je, da bi se suočio sa najcrnjom
tamom. Napipao je prekidač za svetlo. Bila je to druga prostorija, nešto manja od prethodne, ali
ipak velika. Izgledala je staro i zapušteno ali nije bila prljava. Al Timons je sigurno znao za nju,
zato što je neko čistio police i meo pod.
Podzemna prostorija je i pored toga delovala neprijatno. Uskladištena voda je bila u
staklenim bocama, kakve nije video još od kratkog boravka u Saudijskoj Arabiji.
Druga soba je sadržala desetak postelja, s neupotrebljavanim plavim ćebadima i
madracima u plastičnim omotačima. U njoj je bilo još zaliha, pola tuceta kartonskih kutija s
natpisom KOMPLET ZA HIGIJENU i još deset s oznakom VAZDUŠNE MASKE. Uočio je
mali, pomoćni generator koji je davao malo struje. Radio je. Sigurno se uključio kad je nestalo
svetla. Dve police su bile oko malog generatora. Na jednoj je bio radio, koji je bio nov kad je
šaljiva pesma "Konvoj", K. V. Makola, bila hit. Na drugoj polici su bila dva ringle i metalna
kutija ofarbana drečavožutom bojom. Natpis sa strane je upućivao na dane kad CD nije značio
skraćenicu za kompaktdiskove. To je bio predmet koji je tražio.
Barbi ga je podigao i zamalo ispustio. Bio je težak. Na prednjoj strani je bio brojčanik s
natpisom OTKUCAJI U SEKUNDI. Kad bi uključili aparat i uperili senzor u nešto, igla bi ostala
u zelenom, podigla bi se do žutog polja u središtu ili...otišla u crveno. Barbi je pretpostavljao da
ovo poslednje ne bi bilo naročito dobar znak.
Uključio je aparat. Lampica nije zasvetlela. Igla je ostala na nuli.
„Baterija je crkla, reče neko iza njega. Barbi zamalo što nije iskočio iz kože.
Osvrnuo se i ugledao visokog, snažnog muškarca, plave kose. Stajao je na vratima izmeñu
dve podzemne prostorije.
U prvi mah nije mogao da se seti njegovog imena, iako je krupajlija posećivao restoran
skoro svake nedelje ujutru, ponekad sa suprugom i uvek s dve devojčice.
Sinulo mu je. „Rasti Evers, zar ne?
„Bili ste blizu. Everet“, rekao je i pružio ruku. Barbi mu je, posle kraćeg oklevanja,
stisnuo šaku. „Video sam da ulazite. I ono“, klimnuo je ka Gajgerovom brojaču, „verovatno je
dobra ideja. Nešto sigurno održava ono čudo.“ Nije rekao koje, ali nije ni morao.
„Drago mi je što odobravate tu ideju. Toliko ste me uplašili da me je zamalo strefio srčani
udar. Pretpostavljam da biste se u tom slučaju pobrinuli za mene. Vi ste doktor, zar ne?“
„LP“, reče Rasti. „To znači...“
„Znam ja šta to znači.“
„Dobro, osvojili ste komplet cepter posuña.“ Rasti je pokazao na Gajgerov brojač.
„Ta stvarčica verovatno radi s baterijom od šest volti. Prilično sam siguran da takve
postoje kod Berpija. Ne verujem da u robnoj kući sad ima nekog. Pa... kako bi bilo da još malo
izvidimo okolo?“
„Šta bismo izviñali?“
„Skladište iza gradske kuće.“
„A zašto“
„To će zavisiti od onog što tamo pronañemo. Mogli bismo da razmenimo neke podatke,
ako tamo nañem ono što nam nedostaje u bolnici.“ „Da li biste mi rekli šta tražite?“
„Tražim gas, brate.“
 Barbi je razmišljao o onom što je upravo čuo. „Doñavola. Hajde da pogledamo.“ Ako
dobro obavim posao, nećemo ga samo skloniti s puta, rekao mu je Big Džim tog jutra.
Upotrebićemo ga kao sredstvo za ujedinjenje grañana zastrašenih krizom.
Znam kako ću se pobrinuti za onu onu novinarsku beračicu pamuka. Spustio je toplu,
mesnatu ruku na sinovljevo rame. Mi smo tim, sine.
Gurali su isti plug, ali verovatno ne zauvek. Pobrinuće se za Barbija. Džunior je mislio da
je Barbi odgovoran za njegove glavobolje. Ako je Barbi stvarno bio u inostranstvu pričalo se o
Iraku vratio se s nekim otkačenim bliskoistočnim suvenirima. Na primer, s otrovom. Džunior je
mnogo puta jeo u Divljoj ruži Rouz.
Barbara je lako mogao da mu kapne malo nečeg nečeg u hranu. Ako Barbi nije radio za
roštiljem, mogao je da zamoli Rouz. Omañijao je tu pičku.
Džunior se polako peo uza stepenice. Odmarao se posle svakog koraka. Glava mu nije
eksplodirala. Stigao je do vrha i izvadio iz džepa ključ stana koji mu je dao Endi Sanders. Isprva
nije mogao da ga nañe. Konačno ga je napipao ispod neke sitnine.
Osvrnuo se oko sebe. Nekolicina ljudi se vraćala iz Dipersa, ali niko nije gledao na ovu
stranu. Niko ga nije video na odmorištu ispred Barbarinog stana. Otključao je vrata i kliznuo
unutra.
Nije palio svetla, iako je Sandersov generator slao energiju i do ovog stana.
Pulsirajuća tačka pred njegovim očima je u polumraku izbledela. Radoznalo se obazreo
oko sebe. Video je police pune knjiga. Da li je Barbi naumio da ih ostavi kad zbriše iz grada? Ili
se dogovorio verovatno s Petrom Sirls, koja je radila u prizemlju da ih negde otpravi? Ako je to
tačno, verovatno joj je rekao da pošalje i tepih na podu dnevne sobe, rukotvorinu nekog jahača
kamila. Barbi je kupio na uroñeničkom bazaru, kad nije davio osumnjičene ili zlostavljao dečake.
Džunior je zaključio da Barbi nije ugovorio da mu se stvari pošalju na drugu adresu. Nije
ni morao, zato što nije planirao da napusti grad. Džunior se čudio kako mu to ranije nije palo na
pamet. Njemu se ovde dopadalo. Ne bi taj nikad odavde otišao. Ovde je bio srećan kao crv u
pasjoj povraćki.
Pronañi nešto od čega se pričom neće odbraniti, naložio mu je Big Džim. Nešto što može
samo njemu pripadati. Da li me razumeš?
Da li tata misli da sam ja glup? Pomisli Džunior. Kako sam mu juče uveče spasao dupe,
ako sam glup?
Otac se nesumnjivo neće ustezati da se obruši na njega, ako se naljuti. Nikad ga nije tukao
ili ošamario dok je bio mali. Džunior je to pripisivao blagotvornom uticaju pokojne mamice. Sad
je sumnjao u to, otkad je shvatio da je njegov otac znao, duboko u srcu, da neće moći da se
zaustavi ako jednom počne.
„Kakav otac, takav sin, reče Džunior. Zakikotao se, iako ga je zbog toga zabolela glava.
Šta je sa starom poslovicom koja tvrdi da je smeh najbolji lek?
Ušao je u Barbijevu spavaću sobu i ugledao pedantno namešteni krevet. Namah je
pomislio kako bi bilo divno da se posere nasred postelje. Da se istovari i obriše dupe čaršavom.
Kako bi ti se to svidelo, Barbi?
Potisnuo je privlačnu misao i prišao ormanu. U gornjoj fioci je našao tri ili četiri para
farmerki i dva kaki šortsa. Ispod šortseva je bio mobilni telefon. Na trenutak je pomislio da je to
ono što mu je potrebno. Ali ne. Bio je to jeftin aparat. Ono što klinci na koledžu zovu telefon za
bacanje. Barbi bi bez problema mogao da kaže da aparat nije njegov.
U drugoj fioci je bilo pola tuceta pamučnih gaća i još četiri ili pet para belih sportskih
čarapa. Treća fioka je bila prazna.
Pogledao je ispod kreveta. U glavi mu je hučalo i bučalo. Glavobolja, po svemu sudeći,
nije prolazila. Tamo nije bilo ničeg, čak ni prašine. Barbi je bio bolesno pedantan. Razmišljao je
da li da proguta imitreks koji je čuvao u džepiću za sat i odustao od tog nauma. Već je popio dva.
Nisu mu doneli ništa izuzev metalnog ukusa u grlu. Znao je šta mu je neophodno, društvo
njegovih devojaka i mračna ostava na ulici Prestil.
Sada je ovde. I mora da pronañe nešto.
„Nešto, prošaptao je. „Moram da pronañem nešto nešto. Krenuo je prema dnevnoj sobi.
Otro je suzu iz ugla bolnog levog oka (nije primetio da je crvena od krvi) Zaustavio se upola
koraka, zbog sjajne ideje. Čarape su bile ubačene jedna u drugu. Džunior je u srednjoj školi u
tako spakovanim čarapama skrivao travu ili pilule. Jednom je u njih gurnuo i tange Adrijete
Nedo. Čarape su bile dobro skrovište. Prišao je ormanu i počeo da ih ispipava.
Napipao je nešto u trećoj loptici. Pod prstima je osetio pljosnati komad metala. Ne, dva
komada. Izvadio je čarape i istresao težu na orman.
Iz nje su ispale vojničke pločice Dela Barbare. Džunior se osmehnuo, uprkos strahovitoj
glavobolje.
Ulovljen si, Barbi pomislio je. Sad si ulovljen.
Požari izazvani eksplozijom fasthok projektila na strani Tarkers Mila još uvek su besneli.
Protiv njih su se borile vatrogasne jedinice iz četiri grada, pojačane mešovitim odredom
marinskih i vojnih vatrogasaca. Dobijali su bitku. Požari bi bili već ugašeni, procenila je Brenda
Perkins, da vatrogasci nisu morali da se bore i sa snažnim vetrom. U Milu nisu imali takav
problem. To je bio pravi blagoslov.
Današnji blagoslov bi se već sutra mogao pokazati kao kletva. Ko bi ga znao.
Brenda nije htela da ovog popodneva razmišlja o tome, zato što se dobro osećala.
Da ju je neko jutros pitao kada će se ponovo osećati dobro, rekla bi: Možda iduće godine,
a možda nikada. Bila je dovoljno mudra da zna da takav sentiment neće večito trajati. Devedeset
minuta teškog vežbanja je imalo veze s tim.
Vežbanje izaziva lučenje endorfina, bilo da je u obliku trčanja ili borbe protiv požara u
gustom šipražju ašovima i lopatama. Bolje raspoloženje se nije moglo objasniti isključivo
endorfinom. Bila je dobro raspoložena zato što je vodila glavnu reč u važnom poslu, kome je
dorasla.
Veliki broj dobrovoljaca je pošao u pravcu dima. Četrnaest muškaraca i tri žene stajali su
s obe strane Male kučke. Neki su još držali ašove i gumene prekrivače kojima su pokrivali
zalutale plamenove. Neki su odložili leñne pumpe i seli na utabanu, golu zemlju pored puta. Al
Timons, Džoni Karver i Nil Tomej su zavijali i tovarili creva u Berpijev kamion. Tomi Anderson
iz Dipersa i Lisa Džejmison sitna njuejdžerka, jaka kao konj nosili su potapajuću pumpu, kojom
su crpli vodu iz potoka Male kučke, ka jednom kamionu. Brenda je čula smeh i shvatila da nije
jedina koja uživa u plimi endorfina.
Žbunje na obe strane puta je pocrnelo. Još se pušilo. Plamen je zahvatio nekoliko stabala,
ali je to bilo sve. Kupola je zaustavila vetar. Pomogla im je još na jedan način. Delimično je
pregradila potok i preobrazila okolno zemljište u močvaru u nastanku. Vatra na drugoj strani je
bila sasvim drugačija priča. Vatrogasci koji su se borili protiv tamošnjeg požara su ličili na
treperave utvare, usred vreline i nakupljenog gara na Kupoli.
Romeo Berpi joj je prišao. Nosio je mokru metlu u jednoj i gumeni prekrivač u drugoj
ruci. Papirić s cenom je još visio s prekrivača. Natpis na nagoreloj gumi je bio oštećen ali čitljiv:
KOD BERPIJA JE SVAKIDAN RASPRODAJA! Bacio ga je i pružio garavu ruku.
Brenda je bila iznenañena, ali rada da mu stisne ruku. Snažno je prodrmala. „Zbog čega
mi čestitaš, Romi?“
„Zbog prokleto dobro obavljenog posla“, rekao je.
 Nasmejala se, postiñena, ali polaskana. „Bilo ko je mogao da ga obavi, u ovim
okolnostima. S ove strane su izbili samo sporadični požari. Tle je bilo toliko natopljeno vodom,
da bi se požar najverovatnije ugasio sam od sebe.“ „Možda bi“, rekao je i pokazao kroz drveće ka
čistini, preko koje je krivudao trošni kameni zid.
„A možda bi požar stigao do te visoke trave, do drveća s druge strane, i zakucao na
bolnička vrata. Možda bi goreo nedelju dana ili čitav mesec. Pogotovo kad znamo da nemamo
prokletu vatrogasnu službu.“ Gnevno je otpljunuo. „Vatra bi gorela kad bi našla uporište, čak i
bez vetra. Dole na jugu je bilo požara u rudarskim oknima, koji su besneli dvadeset, trideset
godina. Čitao sam o tome u Nejšenel džiografiku. U podzemlju ne duva vetar. Ko nam garantuje
da snažniji vetar neće dunuti? Ne znamo prokleto ništa o ovom čudu.“
Pogledali su u pravcu Kupole. Gar i pepeo su je učinili donekle vidljivom, do visine od
tridesetak metara. Zamaglili su njihov vidik na tarkersku stranu. Brendi se to nije dopadalo. Nije
htela da duboko razmišlja o tome, sad kad je uživala u rezultatima dobro obavljenog posla.
Mislila je o jučerašnjem čudnom, prljavom zalasku sunca.
„Del Barbara mora da pozove svog prijatelja u Vašingtonu“, rekla je. „I da mu kaže da
operu to čudo sa svoje strane, kad ugase požar. Mi to ne možemo učiniti s ove.“
„To je dobra ideja“, reče Romeo. Još nešto je imao na umu. „Da li ti nešto pada u oči u
vezi s tvojom ekipom, gospoja? Zato što meni nešto bode oči.“ Brenda se iznenadila. „Nisu oni
moja ekipa.“
„Jesu, i te kako jesu“, rekao je. „Ti si im izdavala nareñenja, što ih čini tvojom ekipom.
Da li si meñu njima videla nekog policajca?“ Osvrnula se oko sebe.
„Nema nijednog“, reče Romeo. „Nema Randolfa, nema Henrija Morisona, nema Fredija
Dentona ili Rupa Libija, a nema ni Džordžija Frederika... nema nijednog od novih, takoñe, od one
dece.“
„Verovatno se bave...“ Ućutala je.
Romeo je klimnuo. „Dobro. Ali čime se bave? Ne znaš, baš kao ni ja. Nisam siguran da
mi se sviña, ono čime se u ovom trenutku bave, niti mislim da je to vredno truda. Skupština
grañana je zakazana za sredu uveče i ako se sve ovo nastavi, mislim da će neke promene biti
dobrodošle i neophodne.“ Nastavio je, posle kraće pauze. „Možda izlazim iz okvira svojih
nadležnosti, ali mislim da bi mogla da istakneš kandidaturu za šefa policije i vatrogasne službe.“
Brenda je razmišljala o onom što je upravo čula i o onom što je pročitala u dosijeu nazvanom
VEJDER. Polako je odmahnula glavom. „Prerano je za tako nešto.“
„Kako bi bilo da se kandiduješ samo za šefa vatrogasne službe? Šta misliš o tome?“
Francuski naglasak je sve više dolazio do izražaja.
Osvrnula se po zadimljenom grmlju i nagorelim stablima. Prizor je bio ružan i odbojan.
Nalikovao je onom s frontovskih fotografija iz Prvog svetskog rata, ali više nije bio opasan. Za to
su se pobrinuli ljudi koji su se ovde okupili. Ekipa.
Njena ekipa.
Osmehnula se. „Razmisliću o tome.“
Pajper nije imala prilike da porazgovara s Džini Tomlinson kad je prvi put protrčala
bolničkim hodnikom, zbog pištanja koje je najavljivalo loše vesti. Nije ni pokušala. Sedela je u
čekaonici dovoljno dugo da stekne pravu sliku. Bolnica je spala na tri osobe, dve medicinske
sestre i neiskusnu tinejdžerku, pomoćnicu po imenu Džina Bafalino. Proreñeno osoblje je
odolevalo, ali na jedvite jade. Džini se polako vraćala hodnikom, obešenih ramena. Nosila je
gomilu papira.
„Džini?“, pitala je Pajper. „Kako si“’
Sveštenica je pomislila da će se medicinska sestra brecnuti na nju. Umorno se osmehnula,
umesto da zareži. Sela je pored nje. „Dobro sam. Samo sam malo umorna.“ Nastavila je posle
kraće pauze. „Takode, Ed Kerti je upravo umro.“ Pajper ju je stisnula za ruke. „Mnogo mi je žao
što to čujem.“ Devojka je lagano uzvratila stisak. „Nema potrebe. Znaš kako žene kažu posle
poroñaja? Ova se lako porodila, a ova teško?“
Pajper je klimnula.
„I smrt je takva. Gospodin Kerti je dugo patio, ali se sad oslobodio muka.“ To je bilo
divno poreñenje. Pomislila je da ga može iskoristiti u propovedi... izuzev što ljudi baš i ne bi
voleli da u nedelju slušaju o smrti, ne dok je Kupola nad njima.
Sedeli su još neko vreme. Pajper je pokušavala da smisli najbolji način da pita ono što je
htela da pita. Na kraju,. nije morala.
„Silovana je“, reče Džini. „Verovatno više puta. Bojala sam se da će Tvič morati da
pokuša sa ušivanjem, ali sam konačno zaustavila krvarenje gazom.“ Zastala je.
„Rasplakala sam se. Devojka je na svu sreću bila naduvana, pa nije primetila.“
„A beba?“
„On je u osnovi zdrav bebac od osamnaest meseci. Uplašio nas je. Imao je mali napad.
Verovatno zbog izloženosti suncu. Tu je i dehidracija... glad... i on je povreñen.“ Devojka je
prešla rukom preko čela.
Tvič im se pridružio. Bio je nekoliko svetlosnih godina daleko od svog bezbrižnog
izdanja.
„Da li su muškarci koji su je silovali pozledili bebu?“ Pajper je zvučala pribrano, ali se
tanana pukotina otvorila u njenom umu.
„Mislim da je Litl Volter samo pao“, reče Tvič. „Semi je pomenula razvaljeni krevetac.
Nije bila sasvim pri sebi, ali sam prilično siguran da je u pitanju nesrećan slučaj. Mislim na taj
deo priče.“
Pajper ga je zbunjeno pogledala. „Sad znam šta je htela da mi kaže. Mislila sam da traži
malo vode.“
„Siguran sam da je htela vode“, reče Džini, ali se Semina beba zove Litl i preziva Volter.
Krstili su ga po starom bluzeru, sviraču na usnoj harmonici. Ona i Fil...“ udahnula je dim iz
nepostojećeg džointa.
„Fil je bio bio mnogo više od duvača“, rekao je Tvič. „Fil Buši je, kad su droge u pitanju,
bio veoma upućen.“
„Da li je on mrtav?“, pitala je Pajper.
Tvič je slegnuo ramenima. „Nisam ga video od prošlog proleća. Zaista se nadam da ga je
ñavo napokon odneo.“
Pajper ga je prekorno odmerila.
Tvič je smerno pognuo glavu. „Izvini, prečasna.“ Obratio se Džini. „Ima li znaka od
Rastija?“
„Odmor mu je bio neophodan“, rekla je, „pa sam ga zamolila da ode. Sigurna sam da će
se uskoro vratiti.“
Pajper je sela izmeñu njih. Spolja gledano, izgledala je mirno. Crvena pukotina unutar nje
bivala je sve šira. Osetila je kiselkast ukus u ustima. Setila se noći kad joj je tata zabranio da ode
na igralište za skejt, zato što je drsko odgovorila majci (kao tinejdžerka je volela da drsko
odgovara). Otišla je na sprat i pozvala prijateljicu s kojom je trebalo da se nañe. Rekla joj je
savršeno prijatnim, ujednačenim glasom da je nešto iskrslo i da neće moći da je vidi. Onda
sledećeg vikenda? Naravno, uh, uh, nego šta, dobro se provedi, ne, dobro sam, ćao ćao.
Zatim je razvalila sobu. Na kraju je iskidala i iscepkala voljeni Oejzisov poster.
Tada se zaplakala, ne od tuge, već od besa, koji je tutnjao njenim tinejdžerskim godinama
kao uragan. Njen otac se u jednom trenutku popeo uza stepenice. Stao je na vrata i nemo
posmatrao razbesnelu kćerku. Prkosno mu je uzvratila pogled, kad ga je opazila. Dahtala je, dok
je mislila koliko ga mrzi. Koliko ih mrzi. Otišla bi da živi s tetkom Rut u Njujorku, kad bi umrli.
Ona zna kako da se zabavlja, za razliku od nekih ljudi. Pružio je ruke prema njoj. Raširio je prste.
Tim skromnim gestom je skršio njen bes i zamalo slomio srce.
Ako ne kontrolišeš svoju ćud, ona će kontrolisati tebe, rekao je i otišao. Koračao je
hodnikom pognute glave. Nije zalupila vrata za njim. Zatvorila ih je, veoma tiho.
Te godine je usmerila svu pažnju na svoju neobuzdanu ćud. Ubila bi deo sebe, ako bi je
uklonila. Ostala bi bez važnog dela sebe, ako bi je u potpunosti podredila. A opet, bila je i te kako
svesna da će zadugo ostati na nivou petnaestogodišnjakinje, ako nešto značajno ne promeni u
svom životu. Unapreñivala je samokontrolu, s prilično uspeha. Setila bi se očevih reči, svedenog
pokreta rukom i laganog hoda hodnikom, u kući u kojoj je odrasla, kad god bi osetila da
samokontrola popušta.
Devet godina kasnije je na njegovoj pogrebnoj službi rekla: Moj otac mije saopštio
najvažniju stvar koju sam ikad čula. Nije rekla šta je to bilo, ali je njena majka znala. Sedela je u
prvoj klupi u crkvi u kojoj je njena kći držala službu.
Setila bi se očevog saveta kad god bi u poslednjih dvadeset godina osetila potrebu da se
istrese na nekog. Taj nagon je često bio gotovo neodoljiv, zato što su ljudi bili tako glupi, tako
nepojmljivo tupavi. Ako ne kontrolišeš svoju ćud, ona će kontrolisati tebe.
Crvena pukotina se širila. Osetila je staru potrebu da razbija stvari. Htela je da se grebe
sve dok ne prokrvari.
„Da li si je pitala ko je to učinio?“
„Jesam, naravno“, reče Džini. „Nije htela da kaže. Plaši se.“ Pajper se setila kako je u prvi
mah pomislila da su majka i beba koji su ležali pored puta, vreća ñubreta. To su i bili, za onog ko
im je ovo učinio. Ustala je.
„Porazgovaraću s njom.“
„Mislim da to sad ne bi bila najbolja ideja“, reče Džini. „Ona je pod dejstvom sredstava
za smirenje i...“
„Pusti je da pokuša“, reče Tviči. Prebledeo je. Pucnuo je prstima. „Potrudi se da uspeš,
prečasna.“
Semini kapci su pali na pola koplja. Polako ih je otvorila kad je Pajper sela pored nje na
postelju. „Vi... da li ste me vi...“
„Jesam“, reče Pajper. Uhvatila je za ruku. „Zovem se Pajper Libi.“ „Hvala vam“, reče
Semi. Počela je da sklapa oči.
„Zahvali mi se tako što ćeš mi reći imena ljudi koji su te silovali.“ Semi je odmahnula
glavom u polumračnoj i toploj sobi. Bila je topla zato što su bolnički klimaureñaji isključeni.
„Rekli su da će me povrediti, ako se nekom poverim.“ Odmerila je Pajper telećim pogledom,
punim tuposti i rezignacije. „Možda će nauditi i Litl Volteru.“
Pajper je klimnula. „Jasno mi je da si prestrašena“, rekla je. „Reci mi ko su oni.
Izrecituj mi njihova imena.“
„Zar me nisi čula?“ Skrenula je pogled sa sveštenice. „Rekli su da će nauditi...“ Pajper
nije imala vremena za gubljenje. Devojka će se uskoro onesvestiti. Uhvatila ju je za ruku. „Hoću
njihova imena. Daćeš mi njihova imena.
„Ne usuñujem se, Semi se rasplakala.
„Učinićeš to, zato što bi umrla da te ja nisam naišla. Zastala je i zabila bodež do balčaka,
zbog čega će se verovatno kasnije kajati. Sad je u devojci na bolničkoj postelji videla samo
prepreku izmeñu sebe i onog što mora da zna. „Da i ne pominjem tvoju bebu. Možda bi i ona
umrla. Spasla sam život i njemu i tebi. Hoću njihova imena.
„Ne. Devojka se lomila. Jedan deo prečasne Pajper Libi uživao je u tome. Kasnije će se
gaditi same sebe i misliti: Nisi ništa bolja od tih momaka, iznuda je iznuda.
Doživljavala je zadovoljstvo, slično onom koje je osetila kad je strgla voljeni poster sa
zida, da bi ga pocepala u komadiće.
Volimje zato štojegorka, pomislila je. I zato što izvire iz mog srca.
Nagnula se preko uplakane devojke. „Iščeprkaj vosak iz ušiju, Semi, zato što moraš da me
čuješ. Ponoviće ono što su ti učinili. A kad se to desi, kad neka druga žena doñe ovamo s krvavim
meñunožjem i silovateljevim plodom u utrobi, doći ću kod tebe i reći...
„Ne! Prestani.
„Bila si deo toga. Bila si tamo, ložila si ih!
„Nisam!, kriknula je Semi. „Nisam ja, već Džordžija! Ona ih je ložila!
Sveštenicu je zapljusnuo talas hladnog gañenja. Žena. Žena je prisustvovala tom
mrcvarenju. Crvena pukotina u glavi se još otvorila. Uskoro će početi da bljuje lavu.
„Reci mi njihova imena, ponovila je.
Semi se slomila.
Džeki Vetington i Linda Everet su se parkirale ispred Fud Sitija. Zatvarao se u pet po
podne, umesto u osam. Randolf ih je tamo poslao, zato što je mislio da će ranije zatvaranje
izazvati nevolje. To je bila komična ideja, zato što je samoposluga bila gotovo prazna. Na
parkiralištu je bilo desetak automobila. Malobrojni kupci su se sporo kretali izmeñu rafova, kao
da sanjaju isti, ružni san. Policajke su videle samo jednog radnika za blagajnama, tinejdžera po
imenu Brus Jardli. Klinac je brojao zelembaće i pisao račune, umesto da provlači kreditne kartice
kroz elektronske čitače. Vitrine s mesom su bile uglavnom ispražnjene, ali je ostalo dosta
piletine.
Police s konzervama i suvom robom su bile prilično pune.
Lindin mobilni telefon je zazvonio, dok su čekali da poslednje mušterije odu. Od straha ju
je zaboleo stomak, kad je pročitala ime pozivara.
Zvala je Marta Edmunds, koja se brinula o devojčicama dok su muž i ona bili na poslu, a
radili su gotovo neprestano od spuštanja Kupole. Okrenula je Martin broj.
„Marta?“, rekla je. U sebi se molila da nije ništa ozbiljno. Nadala se da Marta hoće da je
pita da li može izvesti devojčice u park, tako nešto. „Da li je sve u redu?“
„Pa... da. U stvari, mislim da jeste.“ Stomakjoj se okrenuo, zato što je Marta zvučala
zabrinuto. „Ali... znaš li ono s napadima?“
„O bože da li je dobila još jedan?“
„Mislim da jeste“, žurno će Marta: „Sad su savršeno dobro. Boje bojanke u drugoj sobi.“
„Šta se desilo? Reci mi!“
„Devojčice su se ljuljale. Radila sam oko cveća. Spremala sam ga za zimu...“
„Marta, molim te“, reče Linda. Džeki ju je uhvatila za ruku.
„Žao mi je. Okrenula sam se kad je Odi počela da laje. Rekla sam: ’Dušo, da li si dobro?’
Nije mi odgovorila. Samo je sišla s ljuljaške i sela ispod nje. Znaš na ono udubljenje od nogu?
Nijepala, samo je sela. Gledala je pravo ispred sebe i mljackala usnama, na način na koji si mi
skrenula pažnju. Pritrčala sam... malo sam je prodrmala... ona je rekla... samo da se setim...“
Znam šta sledi, pomislila je Linda. Spreči Noč veštica! Moraš da sprečiš Noč veštica!
Ali ne. Čula je nešto sasvim drugo.
„Rekla je: ’Padaju ružičaste zvezde. Ružičaste zvezde padaju u linijama’ Zatim je rekla:
’Tako je mračno i sve grozno miriše’ Probudila se i sad je sve u redu.“
„Hvala bogu“, reče Linda. Pomislila je na krhku petogodišnjakinju. „Da li je Džudi u
redu? Da li se uznemirila?“
Marta je progovorila posle duge pauze: „Uh.“
»Uh? Zašto uh?“
„Pričala sam ti o Džudi, Linda. Ne o Dženel. Ovaj put se to desilo Džudi.
Hoću da se igram one druge igre koju sipomenula, govorio je Ejdan Kerolin Sterdžes, kad
su stali u parku da razgovaraju s Rastijem.
Druga igra koje se setila bila je crveno svetlo. Nije mogla da se seti pravila. Nije ni čudo,
pošto je poslednji put igrala u šestoj ili sedmoj godini.
Setila je se dok je stajala naslonjena na drvo u velikom dvorištu „parohijskog doma.“
Terston je, neočekivano, bio ne samo voljan već i iskreno zainteresovan da se igra.
„Ne zaboravite, podučavao je decu (koja još nisu upoznala zadovoljstva crvenog svetla),
„ona može da broji do deset najvećom brzinom. Moraćete da se vratite na početak, ako se budete
kretali kad se okrene.
„Neće me uhvatiti, reče Alisa.
„Ni mene, samouvereno će Ejdan.
„Videćemo, reče Kerolin. Okrenula se drvetu: „Jedan, dva, tri, četiri... pet, šest, sedam...
osamdevetdeset, CRVENO SVETLO!
Okrenula se. Alisa je stajala s osmehom na usnama i nogom ispruženom u starom dobrom
džinovskom koraku. Terston se takoñe smešio. Ispružio je ruke kao kandže u Fantomu iz opere.
Uhvatila je Ejdana u majušnom pokretu, ali nije ni pomislila da ga vrati nazad. Izgledao je tako
srećno. Nije htela da mu pokvari raspoloženje.
„Dobro je, rekla je. „Vi ste dobre statuice. Počinje druga runda. Okrenula se prema drvetu
i ponovo počela da broji, preplavljena detinjastim, slatkim strahom koji se javlja kad znate da se
ljudi kreću iza vaših leña. „Jedan dva tri, četiri pet šest, sedam osam devet, CRVENO SVETLO!
Okrenula se. Alisa je stigla na dvadeset koraka od nje. Ejdan je zaostajao za njom desetak
koraka. Drhturio je na jednoj nozi. Krasta na kolenu se jasno isticala. Ters je bio iza klinca,
osmehivao se s jednom rukom na grudima, u pozi govornika.
Alisa će je uhvatiti, ali joj to nije smetalo. U drugoj igri će devojčica brojati.
Pobediće njen brat. Ters i ona će se pobrinuti za to.
Okrenula se prema drvetu. „Jedan, dva, tri, če...
Alisa je kriknula.
Kerolin se okrenula. Ejdan Eplton je ležao na zemlji. Isprva je pomislila da se još igra.
Podigao je jedno koleno, ono s krastom, kao da pokušava da trči na leñima.
Zurio je u nebo razrogačenim očima. Usne su mu oblikovali napućeno, malo o.
Tamna mrlja se širila na šortsu. Potrčala je ka njemu.
„Šta se dešava s njim?, pitala je Alisa. Kerolin je videla sav stres nagomilan tokom
strašnog vikenda na licu devojčice. „Kako mu je?
„Ejdane?, pitao je Ters. „Kako si, momče?
Dečačić je drhtao. Izgledalo je da sisa nepostojeću slamku. Spustio je savijenu nogu... i
šutnuo. Trznuo je ramenima.
„Ima neki napad, reče Kerolin. „Verovatno usled preteranog uzbuñenja. Mislim da će se
povratiti, ako mu damo nekoliko...
„Ružičaste zvezde padaju, reče Ejdan. „Povlače linije za sobom. To je tako lepo.
Zastrašujuće je. Svi ih gledaju. Nema poslastica, ima samo trikova. Teško se diše.
Sebe naziva Šefom. On je kriv. On je taj.
Kerolin i Terston su izmenjali poglede. Alisa je kleknula pored brata. Držala ga je za
ruku.
 „Ružičaste zvezde, reče Ejdan. „Padaju, padaju, pada...
„Probudi se!“ Alisa je vrištala bratu u lice. „Prestani da nas plašiš!“ Terston Maršal je
nežno dodirnuo po ramenu. „Dušo, mislim da mu ne pomažeš.
Alisa nije obraćala pažnju na njega. „Probudi se, ti... ti, SERONJO!“ Ejdan je poslušao.
Zbunjeno je gledao sestrino uplakano lice. Osmehnuo se pri pogledu na Kerolin. Bio je to
najslañi prokleti osmeh koji je ikad videla u životu.
„Da li sam pobedio?, pitao je.
Generator u šupi gradske kuće je bio loše održavan (neko je postavio starinski lavor ispod
njega, da bi pokupio iscurelu naftu). Rasti je pretpostavljao da je energetski efikasan kao hamer
Big Džima Renija. Više ga je zanimao srebrnkasti rezervoar pričvršćen za njega.
Barbi je nakratko pogledao generator. Namrštio se zbog neprijatnog mirisa i prišao
rezervoaru. „Mislio sam da će biti veći, rekao je... iako je bio prokleto veći od onih u Divljoj ruži
ili onog kog je zamenio kod Brende Perkins.
„Zovu se opštinski rezervoari, reče Rasti. „Sećam se tog izraza s prošlogodišnje gradske
skupštine. Sanders i Reni su žapeli da objasne kako će manji rezervoari doneti uštedu u ovo doba
skupe energije. Svaki sadrži tri hiljade dvesta kubnih metara gasa.
„To znači da teže... koliko? Tri hiljade dvesta kilograma?
Rasti je klimnu. „Plus težina rezervoara. Teško se dižu. Za to je potreban viljuškar ili
hidraulična dizalica. Lako se transportuju. Dovoljan je pikap nosivosti od tri i po tone. Jedan od
ovih rezervoara srednje veličine može da stane i u manji kamion.
Malo bi virio, to je sve. Rasti je slegnuo ramenima. „Okačiš crvenu zastavu na njega i
voziš bez problema.
„Ovaj je jedini, reče Barbi. „Svetla u gradskoj kući će se pogasiti kad nestane gasa.
„Samo ako Reni i Sanders ne znaju gde ima još gasa, složio se Rasti. „Kladio bih se da
znaju.
Barbi je prešao rukom preko plave pločice na rezervoaru: KR BOLN. „Ovo si ti izgubio.
„Nismo ga izgubili. Ukraden je. O tome razmišljam. Samo što ne znam gde je još pet
rezervoara, pošto nam je nestalo šest komada.
Barbi je pregledao dugu šupu. Delovala je prazno, uprkos uskladištenim plugovima i
kutijama s rezervnim delovima. Najviše prostora je bilo ko generatora. „Zaboravimo načas ono
što je maznuto iz bolnice. Gde su rezervoari gradske kuće „Ne znam.“
„I kome i zašto treba toliko gasa?“
„Ne znam“, reče Rasti, „ali nameravam da saznam.“

PADAJU RUŽIČASTE ZVEZDE

Barbi i Rasti su izašli napolje i duboko udahnuli svež vazduh. Osećao se na dim, zbog
nedavno ugašenih požara na zapadnoj ivici grada. Bio je veoma svež, u poreñenju s izduvnim
gasovima u šupi. Tromi, nejaki povetarac milovao ih je po obrazima. Barbi je nosio Gajgerov
brojač u smeñoj kesi pronañenoj u skloništu.
„Ovo sranje neće proći, reče Rasti. Izgledao je tužno i zabrinuto.
„Šta ćeš učiniti u vezi s tim?“, pitao ga je Barbi.
„Sada? Ništa. Vratiću se u bolnicu i obići pacijente. Večeras nameravam da zakucam na
vrata Džima Renija i zatražim prokleto objašnjenje. Bolje će mu biti da ima neko i da ima ostatak
gasa, zato što ćemo koliko prekosutra ostati bez struje u bolnici, uprkos sveobuhvatnim merama
štednje.
„Ova kriza bi se mogla okončati do prekosutra.“
„Veruješ li da hoće?“
Barbi nije odgovorio na pitanje, već je rekao: „Mislim da bi pritiskanje gradskog oca
Renija u ovom trenutku moglo biti opasno.“
„U ovom trenutku? Ta izjava jasnije nego išta pokazuje koliko si neupućen u ovdašnja
zbivanja. Već deset hiljada godina slušam takve stvari o Big Džimu. U stvari, slušam ih sve otkad
je počeo da upravlja ovim gradom. Stalno govori ljudima da mu se izgube s očiju ili ih moli da
pokažu strpljenje. Neprestano tvrdi da sve radi za dobro ovog grada. Ta rečenica je večiti broj
jedan na njegovoj toplisti. Gradska skupština u martu je neslana šala. Predlog za uvoñenju novog
kanalizacionog sistema? Izvini, ali grad ne može da priušti nove poreze. Predlog o proširenju
poslovne zone? To je sjajna ideja. Gradu trebaju veći prihodi. Hajde da izgradimo Volmart na
Stosedamnaestici. Zar studija Univerziteta Mejn o pitanjima zaštite čovekove sredine u manjim
gradovima ne tvrdi da u jezeru Čester ima previše otpadnih voda? Gradski otac je predložio
zaobilaženje te teme, zato što svi znaju da su te naučne studije delo radikalnih humanista i
mekušnih ateista. Zar bolnica ne radi za dobro ovog grada?“
„Slažem se.“ Barbi nije očekivao ovakav izliv nezadovoljstva.
Rasti je zurio u tle s rukama u zadnjim džepovima. Zatim je podigao glavu. „Znam da te
je predsednik ovlastio da preuzmeš komandu. Mislim da je situacija veoma ozbiljna.“
„To je samo predlog.“ Barbi se osmehnuo. „Sem toga... Reni i Sanders imaju policijske
snage, a gde su moje?“
Rastijev mobilni telefon je zazvonio pre nego što je stigao da odgovori. Otvorio ga je i
pogledao mali ekran. „Linda? Šta je bilo?“
Slušao je.
„U redu. Razumem. Sigurna si da su obe devojčice sad dobro i da je to bila Džudi, a ne
Dženel?“ Slušao je još malo i rekao: „Mislim da su to dobre vesti. Jutros sam pregledao još dvoje
dece. Imali su blage napade, koji su brzo prošli, mnogo pre nego što sam ih pregledao. Dobro su
se osećala posle njih. Javili su mi za još tri.
Džini T. je primila još jedan takav poziv. Možda ih izaziva nepoznata sila koja napaja
Kupolu.“
Slušao je.
„Zato što nisam imao prilike“, rekao je. Govorio je strpljivim glasom. Hteo je da izbegne
sukob. Barbi je pretpostavljao kakvo pitanje je prethodilo takvom odgovoru: Tek sad me
obaveštavaš da deca doživljavaju napade čitavog jutra?
„Da li ćeš pokupiti decu?“, pitao je Rasti. Slušao je. „Dobro. To je dobro. Zovi me, čim
naslutiš da nešto nije u redu. Dotrčaću. Postaraj se da se Odi ne razdvaja od njih. Da. Uhuh. I ja
tebe volim.“ Zatakao je telefon za pojas i provukao obe ruke kroz kosu, tako jako da su mu se oči
na tren iskosile. „Isuse Hriste.“
„Ko je Odi?“
„Naš zlatni retriver.“
„Ispričaj mi nešto o tim napadima.“
Rasti je to i učinio. Nije zaboravio da kaže šta je Dženi rekla o Noći veštica i ono što je
Džudi rekla o ružičastim zvezdama.
„Ta priča o Noći veštica liči na ono o čemu je buncao povreñeni dečak na poljani“, reče
Barbi.
„Liči, zar ne?“
 „Šta je s ostalom decom? Da li je neko od njih govorio o Noći veštica? Ili o ružičastim
zvezdama?“
„Roditelji koje sam danas sreo rekli su mi da su deca buncala za vreme napada, ali su bili
previše uplašeni da obrate pažnju na ono što su govorila.“
„Deca se ne sećaju onog što su rekla?“
„Nisu ni znala da su imala napade.“
„Da li je to normalno?“
„Nije nenormalno.“
„Da nije možda tvoja mlaña kći imitirala stariju sestru? Možda... ne znam...
privlači pažnju?
Rasti nije razmišljao o tome. Sad nije imao kuda. „Moguće je, ali ne verujem u to.“
Klimnuo je ka staromodnom, žutom Gajgerovom brojaču u torbi. „Nameravaš da se šetaš s tom
stvarčicom?“
„Neću“, reče Barbi. „Ova lutkica je vlasništvo grada, što će reći da je u vlasti onih koji me
ne mirišu. Ne bih želeo da me neko uhvati s njom. Predao je kesu Rastiju.
„Ne mogu ni ja. Imam previše posla.“
„Znam“, reče Barti. Objasnio mu je šta očekuje od njega. Rasti ga je pažljivo slušao, s
blagim osmehom na usnama.
„U redu“, rekao je. „Prihvatam. Šta ćeš ti da radiš, dok ja trčkaram okolo za tvoj račun?“
„Roštiljaću u Divljoj ruži. Večerašnji specijalitet je piletina a la Barbara. Hoćeš da
pošaljem neku porciju u bolnicu?“
„To bi bio hvale vredan gest“, reče Rasti.
Rasti je svratio do Demokrata, na putu do Keti Rasel. Predao je Gaj gerov brojač Džulij i
Šamvej.
Slušala ga je, s jedva primetnim osmehom, dok joj je prenosio Barbijeva uputstva.
„Moram priznati da je umešan u raspodeli zaduženja. Sa zadovoljstvom ću se pobrinuti za
ono što je meni poverio.“
Rasti je hteo da joj skrene pažnju da pazi kako je niko ne bi video s gradskim Gajgerovim
brojačem u rukama, ali nije morao. Kesa je odmah nestala ispod stola.
Na putu do bolnice pozvao je Džini Tomlinson. Pitao je za telefonski poziv povodom
napada, na koji je odgovorila.
„Bio je to klinac po imenu Džimi Viker. Zvao je njegov deda. Bili Viker? Rasti ga je
poznavao. Bil je raznosio poštu.
„Čuvao je Džimija, dok je dečakova mama otišla da napuni kola benzinom. Na benzinskoj
pumpi će uskoro nestati goriva. Džoni Karver je imao petlje da podigne cenu na jedanaest dolara
po galonu. Jedanaest!“
 Rasti je pažljivo slušao, Pomislio je da bi bilo bolje da je razgovarao s njom licem u lice.
Bio je nadomak bolnice. Sačekao je da završi s bogoradanjem. Pitao je da li je mali Džimi išta
rekao nakon napada.
„Jeste. Deda je rekao da je prilično brbljao. Mislim da je pričao nešto o ružičastim
zvezdama ili o Noći veštica. Možda sam pomešala njegovu priču s onim što je rekao Rori
Dinsmor, nakon što je upucan. Svi govore o tome.“ Naravno da govore, smrknuto je razmišljao
Rasti. Govoriće i o ovome, ako za to doznaju, kao što verovatno hoće.
„U redu“, rekao je. „Hvala ti, Džini.“
„Kada se vraćaš, Crveni Jahaču?“
„Skoro sam stigao.“
„Dobro je. Zato što imamo novog pacijenta Semi Buši. Silovana je.“ Rasti se trgao.
„Oporavlja se. Dovezla je Pajper Libi. Nisam mogla da izvučem imena počinilaca od nje,
ali je sveštenica uspela. Izletela je odavde kao da joj kosa plamti...“ Zastala je i glasno zevnula
„A možda i guza.“
„Džini, ljubavi moja kad si se poslednji put dobro naspavala?“ „Dobro mi je.“
„Idi kući.“
„Mora da se šališ zvučala je zaprepašćeno.
„Ne šalim se. Idi kući. Naspavaj se. Zaboravi na budilnik.“ Nešto mu je palo na pamet.
„Svrati do Divlje ruže Rouz kad poñeš kući. Prave piletinu. Čuo sam iz poverljivih izvora.“
„Bušijeva...“
„Obići ću je za pet minuta. Ne sekiraj se.“
Prekinuo je vezu, pre nego što je stigla da se usprotivi.
Big Džim Reni se osećao čudesno dobro za čoveka koji je sinoć počinio ubistvo.
Delimično i zbog toga što to nije smatrao ubistvom, baš kao i smrt svoje žene.
Umrla je od raka. Operacija je bila neizvodljiva. Da, možda joj je poslednje nedelje davao
previše pilula za bolove. To nije bilo dovoljno. Na kraju je morao da joj pomogne jastukom preko
lica (pritiskao ga je nežno, tako nežno; dah joj se postepeno usporavao, dok nije kliznula u
naručje Isusovo). Učinio je to iz ljubavi i poštovanja. Ono što se desilo prečasnom Koginsu bilo
je malčice brutalnije morao je to da prizna ali čovek je bio tako neartikulisan, tako nesposoban da
stavi dobrobit grada ispred sopstvene.
„Pa, sad večerava s Gospodom Isusom Hristom“, reče Big Džim. „Jede biftek s močom i
pitu od jabuka za desert.“ On je jeo veliku porciju fetučinija alfredo.
Obrok je verovatno bio bogat holesterolom, ali sada nema dr Heskela da mu to prebacuje.
„Nadživeo sam te, matori seronjo“, govorio je Big Džim u praznoj radnoj sobi, s
dobrodušnim smehom. Tanjir paste i čaša mleka (Big Džim Reni nije pio alkohol) počivali su na
upijaču. Često je jeo u radnoj sobi. Nije hteo da menja naviku, samo zato što je Lester Kogins
ovde skončao. Soba je bila pomno pregledana i blistavo čista. Pretpostavljao je da bi jedan od
onih televizijskih forenzičara mogao da nañe mnogo mrlja od krvi s odgovarajućim uljima i
svetlima, ali niko od njih u skorijoj budućnosti neće doći ovamo. Što se tiče istražiteljskih veština
Pita Randolfa...smešne su. Novi šef policije je idiot.
„Ali“, Big Džim se obraćao praznoj sobi, tonom iskusnog predavača, „on je moj idiot.“
Progutao je poslednje ostatke paste i obrisao zamašnu bradu salvetom. Nastavio je da
beleži misli. Zapisao ih je dosta od subote. Imao je tako mnogo posla. Biće ga još više, ako
Kupola opstane.
Big Džim se na izvestan način nadao da će bar neko vreme opstati. Kupola je postavljala
izazove kojima je nesumnjivo dorastao (uz božju pomoć, naravno).
Učvršćivanje vlasti nad gradom bio je daleko najvažniji zadatak. Za to mu treba nešto više
od žrtvenog jarca, treba mu babaroga. Barbara se nametao kao logičan izbor za tu ulogu. Njemu
je glavnokomandujući oružanih snaga Demokratske partije naložio da zameni Džima Renija.
Vrata radne sobe su se otvorila. Big Džim je digao glavu sa zabeležaka i ugledao sina. Bio
je bled i smetan. U poslednje vreme, nešto s njim nije bilo u redu. Big Džim je to opazio, pored
sveg posla oko grada (i drugih obaveza, koji su mu oduzimali toliko vremena). Ipak je verovao
dečaku. Snaći će se, čak i ako ga sin izneveri. Čitavog života je bio kovač svoje sreće, to se neće
promeniti.
Sem toga, dečak je odneo telo. To ga je učinilo saučesnikom. To je bilo dobro. To je bila
suština života u malom gradu. U njemu svi u svemu učestvuju. Kako ide ona glupa pesma? Svi
navijamo za naš tim.
„Sine?“, pitao ga je. „Kako si?“
„Dobro sam“, rekao je Džunior. Nije bio, ali mu je bilo malo bolje. Poslednji napad teške
glavobolje je jenjavao. Pomoglo mu je druženje s devojkama.
Znao je da hoće. Ostava Makejnovih nije lepo mirisala, ali bi se navikao kad bi malo duže
sedeo, držeći ih za ruke. Mogao bi da zavoli taj miris.
„Da li si išta našao u njegovom stanu?“
„Jesam.“ Objasnio mu je šta je našao.
„Odlično, sine. Zaista odlično. Da li spreman da mi kažeš gde si ga odneo... gde si ga
stavio?“
Džunior je lagano odmahnuo glavom, ali mu oči ni za trenutak nisu skrenule s očevog
lica. To je bilo malo jezivo. „Već sam ti rekao da ne moraš da znaš.
Najvažnije je da je na sigurnom mestu.“
„Sad mi govoriš samo ono što bi trebalo da znam.“ Izrekao je to bez uobičajene žestine.
„U ovom slučaju, da.“
Big Džim je pažljivo razmišljao o svom sinu. „Da li si siguran da je s tobom sve u redu?
Mnogo si bled.“
„Dobro sam. Boli me glava. Glavobolja prolazi.“
„Zašto ne bi nešto prezalogajio? U frižideru ima još fetučinija. Mikrotalasna pećnica čini
čuda.“ Osmehnuo se. „Uživajmo dok možemo.“ Džuniorove tamne, ljubopitljive oči spustile su
se na baricu belog sosa na Big Džimovom tanjiru.
Ponovo se zagledao u očevo lice. „Nisam gladan. Kada da pronañem tela?“
„Tela? zaprepašćeno će Big Džim. „Kako to misliš, tela?“ Džunior se osmehnuo.
Razvukao je usne i pokazao zube. „Nije važno. Lakše će ti poverovati ako budeš iznenañen kao i
svi drugi. Reći ću ti samo da će ovaj grad biti spreman da obesi Barbija za kiselu jabuku kad
dignem dževu. Kad hoćeš da to uradimo? Večeras? Mogu odmah.“
Bid Džim je duboko razmišljao. Oborio je pogled na žuti papir. Bio je pun beležaka (i
poprskan alfredo sosom). Samo je jedna bila zaokružena: novinarska kučka.
„Ne večeras. Iskoristićemo ga za više od Koginsa, ako pametno odigramo.“ „A ako
Kupola padne, dok se mi time bavimo?“
„Ništa nam neće faliti“, reče Big Džim. Razmišljao je: I ako je gospodin Barbara
sposoban da se izvuče iz nameštaljke to nije verovatno, ali bubašvabe znaju kako da pronañu
pukotinu, kad se upali svetlo tu si ti. Ti i druga tela. „Spremi sebi nešto za jelo, makar se radilo
samo o salati.“ Džunior nije ni mrdnuo. „Nemoj puno da čekaš, tata“, rekao je. „Neću.“
Džunior je razmišljao o tome. Razmišljao je o njemu, o tamnim očima koje su sad
izgledale tako neobično. Zatim je zevnuo, kao da je izgubio interesovanje. „Idem u svoju sobu, da
malo odspavam. Kasnije ću jesti.“
„Pobrini se da tako i bude. Mnogo si mršav.“
 „Mršavi su u modi“, odvratio je njegov sin, s odsutnim smeškom, koji ga je uznemirio još
više od njegovog pogleda. Big Džimu je ličio na osmeh mrtvačke lobanje. Podsetio ga je na tipa
koji je samog sebe prozvao Še fom, kao da je njegov prethodni život pod imenom Fil Buši
zbrisan. Big Džim je ispustio nesvesni uzdah olakšanja kad je Džunior izašao iz sobe.
Podigao je penkalo. Ima toliko posla. Obaviće ga, i to dobro. Nije nemoguće da će
njegova slika, kad se sve ovo okonča, osvanuti na naslovnoj strani Tajma.
Brenda Perkins je uspela da upali muževljev štampač, pomoću generatora. Radio je, ali
neće dugo ako ne nabavi još gasa. Od štampala je celokupni sadržaj dosijea VEJDER. Haui je
sastavio neverovatan spisak optužbi. Očigledno je da se spremao da nešto preduzme i da ga je
smrt u tome preduhitrila. Podaci su na papiru izgledali stvarnije nego na kompjuterskom ekranu.
Sve više su odgovarali Džimu Reniju kog je poznavala veći deo života. Uvek je znala da je
monstrum, ali ne i da je ovako veliki.
Čak se i deo s Koginsovom crkvom uklapao... iako, ako je sve dobro pročitala, to i nije
bila crkva, već sveta mašina za pranje, u kojoj se prao novac umesto odeće, novac zarañen
proizvodnjom droge. Njen muž ga je opisao kao „možda najveći sličan poduhvat u istoriji
Sjedinjenih Država“.
Šef policije Haui Djuk Perkins i državni tužilac suočili su se s izvesnim brojem problema.
Zbog njih se operacija sakupljanja dokaza Vejder toliko odužila. Džim Reni nije bio samo veliki
monstrum, bio je i pametni monstrum. Zbog toga se uvek zadovoljavao položajem drugog
gradskog oca. Istureni Endi Sanders mu je pomagao da zametne trag.
Apotekar je nosio mete na strelištu. Endi je dugo bio jedini protiv kog je Haui skupio
opipljive dokaze. Večito nasmejani i za razgovor spremni poslovni čovek bio je direktno
odgovoran za sve, a da to nije znao. Endi je bio prvi gradski otac, najistaknutiji član crkvenog
odbora Svetog Spasitelja, prvi u srcima sugrañana i odgovorno lice u poslovnim dokumentima
koji su nestajali u glibavim finansijskim močvarama Nasaua i Velikog Kajmana. Da su Haui i
državni tužilac prerano stupili u akciju, Endi bi se prvi slikao s brojem u ruci. Možda bi bio i
jedini, ako bi poverovao obećanjima Big Džima da će sve biti u redu, samo ako on, Endi, bude
držao jezik za zubima. Verovatno će to i učiniti. Ko će bolje izigravati budalu od budale?
Hauiju se prošlog leta učinilo da se dogañaji približavaju raspletu. Tada se Renijevo ime
počelo pojavljivati na nekim papirima kojih se domogao javni tužilac, a ponajviše u kprporaciji iz
Nevade, Taun Venčers. Novac Taun Venčersa je nestajao zapadno, umesto istočno, ne na
Karibima, već u Kini, zemlji u kojoj su se ključni sastojci droge mogli kupiti na veliko, s malo ili
nimalo pitanja.
Zašto je Reni dozvolio da se njegovo ime pojavi u papirima? Haui Perkins je mogao da
smisli samo jedan razlog. Previše novca je prebrzo dolazilo iz sveta mašine za pranje. Renijevo
ime se pojavljivalo na papirima koji su se ticali pola tuceta drugih fundamentalističkih crkava na
severoistoku. Taun Venčers i druge crkve (da i ne pominjemo pola tuceta verskih radiostanica i
pričaonica, od kojih nijedna nije bila velika kao HJK) bile su prve Renijeve prave greške.
Najednom se pojavilo obilje tragova, koji su se dali slediti. Sve će, pre ili kasnije, izaći na videlo.
Nisi mogao da odustaneš, jeT tako? Razmišljala je Brenda dok je čitala papire za
muževljevim stolom. Zaradio si milione, možda desetine miliona. Rizici su postali ogromni, ali ti
nisi mogao da odustaneš. Poneo si se kao majmun koji samog sebe zatoči zato što neće da pusti
hranu. Sedeo si na ogromnom, prokletom bogatstvu.
Ipak si nastavio da živiš u staroj kući iprodaješ kola u onoj rupi na Stodevetnaestici.
Zašto?
Znala je odgovor. Nije to učinio zbog novca, već zbog grada. Zbog onog što je smatrao
svojim gradom. Big Džim bi postao Mali Džim ako bi sedeo na plaži u Kostariki ili upravljao
dobro čuvanim imanjem u Namibiji, zato što je čovek bez svrhe, uvek mali, pa čak i onaj s
mnogo novca na bankovnom računu.
Da li će moći da se nagodi s njim, ako ga suoči s prikupljenim dokaznim materijalom? Da
li će joj uspeti da ga otera s vlasti, u zamenu za ćutanje? Nije bila sigurna. Strahovala je od
sukoba s njim. Biće ružan, a možda i opasan. Povešće Džuliju Šamvej i Barbija sa sobom. Samo
što je i Del Barbara predstavljao metu.
Čula je Hauijev mirni i odlučni glas. Sačekaj još malo,ja sam strpljivo čekao neke dokaze.
Da sam na tvom mestu, ne bih previše čekao, dušo. Opsada će, svakim novim danom biti sve
opasnija.
Setila se kako je Haui, tog sunčanog dana, vozio unazad prilaznim putem i stao da bi
prislonio usne na njene. Poznavala je i volela te usne kao sopstvene. Beskrajno nežno ju je ljubio
i milovao po vratu, kao da je znao da mu se približava kraj. Oči su joj se ispunile suzama zbog te
prijatne i romantične misli.
Papiri i sve u njima opisane mahinacije odjedanput nisu bili tako važni. Čak ni Kupola
nije bila tako bitna. Najvažnija je bila rupčaga koja je zinula u njenom životu. Usisala je svu
sreću koju je dotad uzimala zdravo za gotovo. Pitala se da li se i siroti, glupi Endi Sanders ovako
osećao. Pretpostavljala je da jeste.
Pričekaću dvadeset četiri časa. Otići ću kod Renija s ovim materijalom, ako Kupola i sutra
bude na istom mestu. Poneću kopije. Reći ću mu da mora da se povuče u korist Dela Barbare, ako
ne želi da svi podaci o njegovom petljanju s drogom osvanu u novinama.
„Sutra, promrmljala je i sklopila oči. Dva minuta kasnije je zaspala u Hauijevoj stolici. U
Česters Milu je bilo vreme za večeru. Neki obroci (piletinu a la kralj za stotinu duša) pripravljeni
su na električnim ili gasnim šporetima, zahvaljujući generatorima. Neki meštani su se vratili
pećima na drva, da bi čuvali gas ili zato što je drvo bilo sve što su imali. Dim iz stotina dimnjaka
je ispunjavao nepomični vazduh.
Širio se.
Džulija se nakon isporuke Gajgerovog brojača zaputila ka Berpijevoj robnoj kući, s
Horasom na uzici. Primalac je rado, čak nestrpljivo prihvatio aparat i obećao da će krenuti u
šetnju s njim u utorak ujutru. Romeo joj je rekao da ima dva nova fotokopira u skladištu, u
originalnom pakovanju. Ponudio joj je oba.
„Imam i nešto gasa, zlu ne trebalo, rekao je i pomilovao psa. „Pobrinuću se da dobiješ ono
što ti je neophodno, koliko god je to u mojoj moći. Moramo održavati novine u životu, zar ne?
Sad su važnije nego ikad, imam li pravo?
Složila se s njim. Poljubila ga je u obraz. „Tvoj sam dužnik, Romi.
„Očekujem da ću dobiti veliki popust za nedeljni propagandni dodatak, kad ovo čudo
proñe. Dodirnuo je nos kažiprstom, kao da su podelili veliku tajnu. Možda i jesu.
Njen mobilni telefon je zacvrkutao čim je nastavila šetnju. Izvukla ga je iz džepa na
pantalonama. „Halo, ovde Džulija.
„Dobro veče, gospoñice Šamvej.
„O, pukovniče Koks, kako je lepo čuti vaš glas, rekla je veselim tonom. „Ne možete ni
zamisliti kako smo mi, poljski miševi, oduševljeni kad nas pozove neko iz velikog sveta. Kakav
je život van Kupole?
„Prilično je dobar, rekao je. „Iako nije bogzna kakav u mojoj okolini. Znate za projektile?
„Gledali smo kako udaraju. I kako se odbijaju. Izazvali su fin požar s vaše strane...
„Nije to moja...“
„... i nezanemarljiv s naše.“
„Tražim pukovnika Barbaru“, reče Koks. „Dosad je morao da nabavi prokleti telefon.“
 „Prokleto ste u pravu!“, povikala je, i dalje vedrim tonom. „Baš kao što bi ljudi u
prokletom paklu trebalo da imaju obilje hladne vode!“ Zastala je ispred zatvorene benzinske
pumpe. U izlogu je stajala rukom ispisana poruka. SUTRA RADI OD 11 UJUTRU DO 2 POSLE
PODNE DOĐITE RANIJE!
„Gospoñice Šamvej...“
„Za minut ćemo porazgovarati o pukovniku Barbari“, reče Džulija. „Sad bih htela da
znam dve stvari. Prvo, kad će medijima biti dozvoljeno da izveštavaju o Kupoli? Američki narod
zaslužuje više od vladinih laži. Zar ne mislite tako?“ Očekivala je da će joj reći da ne misli i da u
doglednoj budućnosti neće biti Njujork tajmsa ili CNN-a pored Kupole. Koks ju je iznenadio.
„Verovatno oko petka, ako nam ne upali nijedan od trikova iz rukava. Šta još želite da znate,
gospoñice Šamvej? Budite kratki, zato što ja nisam oficir zadužen za odnose sa medijima. To je
drugi platni razred.“
„Zvali ste me, pa ste obavezni da razgovarate sa mnom. Istrpite me bez kukumavčenja,
pukovniče.“
„Gospoñice Šamvej, uz sve dužno poštovanje, vaš mobilni telefon nije jedina takva
sprava u Česters Milu.“
„Sigurna sam da je to istina, ali mislim da Barbi ne bi razgovarao s vama ako biste me
grubo zaobišli. Znajte da nije naročito zadovoljan novim postavljenjem, titulom zapovednika
opkoljenog garnizona.“
Koks je uzdahnuo. „Šta ste hteli da me pitate?“
„Želim da znam temperaturu na južnoj ili istočnoj strani Kupole. Zanima me istinska
temperatura, podalje od požara koji ste izazvali.“ „Zašto...“
„Imate li taj podatak ili nemate? Mislim da ga imate, ili da ga možete dobaviti.
Mislim da sedite ispred kompjuterskog ekrana i da imate prilaz svim podacima, verovatno
i onom o broju mog donjeg veša.“ Nastavila je posle kraće pauze. „Ovaj razgovor je završen, ako
kažete šesnaest.“
„Da li se trudite da mi predstavite vaš smisao za humor, gospoñice Šamvej, ili ste uvek
ovakvi?“
„Umorna sam i preplašena. Slobodno me krivite zbog toga.“ Oficir je ućutao. Učinilo joj
se da čuje kuckanje po tastaturi. Progovorio je: „U Kasl Roku je osam stepeni Celzijusa. Da li
vam je to dovoljno?“ „Jeste.“ Odstupanje je bilo značajno, ali manje od onog od kog je
strahovala. „Gledam termometar u izlogu benzinske pumpe. Pokazuje temperaturu od četrnaest i
po stepeni. Govorimo o razlici od šest i po stepeni u mestima udaljenim nepunih trideset i dva
kilometara. Rekla bih da se nešto dešava, izuzev ako neki gigantski vreli talas ne putuje kroz
zapadni Mejn. Slažete li se sa mnom?“
Nije odgovorio na njeno pitanje. Zaboravila je na njega zbog onog što joj je rekao.
„Pokušaćemo nešto drugo. Oko devet uveče. O tome sam hteo da razgovaram s
Barbijem.“
„Nadam se da će plan B biti bolji od plana A. Verujem da predsednikov opunomoćenik u
ovom trenutku hrani mnoštvo u Divljoj ruži Rouz. Priča se da služe piletinu a la kralj“ Stomak joj
je zakrčao kad je videla svetla restorana.
„Da li ćete me saslušati i predati poruku?“ Čula je i ono što nije rekao: Svadljiva kučko?
„Veoma rado“ rekla je. Osmehivala se. Zato što je bila svadljiva kučka. Kad je to morala.
„Isprobaćemo eksperimentalnu kiselinu. Biće to hidroflorna smeša veštačkog porekla.
Devet puta jača od prirodne.“
„Hemija će nam omogućiti bolji život.“
„Smeša bi teoretski mogla da progori tri i po kilometra duboku rupu kroz najtvrñu stenu.“
 „Zaista radite za izuzetno zabavne ljude, pukovniče.“
„Pokušaćemo da učinimo nešto na putu za Moton...“ Čula je šuškanje papira.
„Tamo gde skreće u Harlou. Očekujem da će Barbi biti tamo.“ „Da li to znači da bi
trebalo da mu kažem da preskoči pranje sudova?“ „Da li ćete nas udostojiti svog društva,
gospoñice Šamvej?“
Htela je da kaže Ne bih to propustila, ali nije stigla. Pakao je otvorio vrata dole niz ulicu.
„Šta se dogaña?“, pitao je Koks.
Džulija nije odgovorila. Gurnula je telefon u džep i potrčala ka uzvicima i nečemu
drugom. Nečemu što je zvučalo kao režanje.
Pucanj je odjeknuo kad je stigla na pola bloka od mesta dogañaja.
Pajper se vratila u parohijski dom. Zatekla je Kerolin, Terstona i decu. Bilo joj je drago
što ih vidi, zato što je zaboravila na Semi Buši. Bar za izvesno vreme.
Saslušala je Kerolinino svedočenje o Ejdanovom napadu. Dečak je izgledao dobro.
S apetitom je mažnjavao kolače s džemom od smokava. Kad je Kerolin pitala da li da
odvede dečaka lekaru, sveštenica je odgovorila: „Ako se napad ne desi ponovo, možete ga
pripisati gladi i preterano uzbudljivoj igri.
Terston se tužno osmehnuo. „Svi ste se uzbudili. Dobro smo se zabavljali.
Što se smeštaja tiče, Pajper je prvo pomislila na obližnji dom Makejnovih. Nije znala gde
su skrivali rezervni ključ.
Alisa Eplton je sedela na podu. Hranila je Klovera mrvicama kolača od smokava.
Nemački ovčar je izvodio staru moja njuška je na tvojim člancima zato što samja tvoj
najbolji prijatelj predstavu izmeñu zalogaja. „Ovo je najbolji pas kog sam ikad videla, rekla je
sveštenici. „Volela bih da mi imamo jednog.
„Ja imam zmaja, rekao je Ejdan. Dečačič se raskomotio na Kerolininom krilu.
Alisa se pomirljivo osmehnula. „Govori o svom nevidljivom P-A-J-T-O-S-U.
„Shvatam, reče Pajper. Pretpostavljala je da mogu razbiti staklo na prozoru Makejnovih.
Ovo nisu normalne prilike.
Ustala je da obiñe kafu i dobila mnogo bolju ideju. „Djumadžinovi. Trebalo je odmah da
se setim. Otišli su u Boston na konferenciju. Korali Djumadžin me je zamolila da joj zalivam
cveće, dok se ne vrate.
„Predajem u Bostonu, reče Terston. „Na Emersonu. Uredio sam najnoviji broj Plagšera.
Uzdahnuo je.
„Ključ je ispod saksije s cvećem levo od vrata, reče Pajper. „Mislim da nemaju generator,
ali imaju peć na drva u kuhinji. Oklevajući je nastavila. Ipak ima posla s ljudima izgrada. „Da li
ćete znati da kuvate na peći na drva, a da ne zapalite kuću?
„Odrastao sam u Vermontu, reče Terston. „Ložio sam peći u kući i ambaru sve do odlaska
na koledž. Sve se vraća, zar ne? Ponovo je uzdahnuo.
„Sigurna sam da ćete naći hrane u ostavi, reče Pajper.
Kerolin je klimnula. „To nam je rekao domar u gradskoj kući.
„Kao i Džuuunior umešala se Alisa. „On je policajac. Zgodan“ Terston se vidno
sneveselio. „Alisin zgodni policajac me je napao, rekao je. „On i još jedan. Ne mogu da ih
razlikujem.
Pajper je podigla obrve.
„Opalio je Tersa u stomak, tiho reče Kerolin. „Nazvali su nas prokletim došljacima, što u
neku ruku i jesmo. Ismevali su nas. To mi je najteže palo.
Ponašali su se bolje u društvu dece, ali... Odmahnula je glavom. „Podivljali su.
Pajper se u trenu vratila Semi. Puls joj je lagano i moćno damarao. Uspevala je da govori
ravnomernim glasom. „Kako se zvao drugi policajac?
„Frenki“, reče Kerolin. „Džunior ga je zvao Frenki Di. Poznajete li te momke?
Sigurna sam da ih poznajete?“
„Poznajem ih“, reče Pajper.
Uputila je novu, slučajno sastavljenu porodicu ka domu Djumadžinovih. Kuća je imala
još jednu prednost. Bila je blizu bolnice Keti Rasel, ako dečak dobije još jedan napad. Sedela je
za kuhinjskim stolom i pila čaj, kad su otišli. Nije žurila.
Gucnula bi kafu i odložila šoljicu. Klover je cvileo. Okrenuo se ka njoj.
Pretpostavila je da može da oseti njen gnev.
Možda mi se miris menja u odnosu na raspoloženje. Moždaje kiseliji.
Pred očima joj je neprestano iskrsavala ružna slika. Mnogo novih policajaca, veoma
mladih policajaca, položilo je zakletvu pre nepunih četrdeset osam časova.
Divljaju po gradu. Njihovo razulareno ponašanje neće se preneti na iskusne policajce kao
što su Henri Morison i Džeki Vetington. Tako je bar mislila. Ali Fred Denton? Tobi Vilan?
Možda. Verovatno. Ovi momci su se ispravno ponašali dok je Djuk vodio paradu. Nisu bili
naročito dobri u svom poslu. Ponekad su bespotrebno maltretirali saobraćajne prekršitelje, ali je
to prolazilo. Gradski budžet jednostavno nije mogao da obezbedi bolje policajce. Njena mati je
govorila: „Platiš jeftino, dobiješ jeftino.“ Sad ih predvodi Piter Randolf...
Nešto se mora učiniti.
Moraće da kontroliše raspoloženje. Ono će kontrolisati nju, ako ne uspe.
Uzela je uzicu s klina pored vrata. Klover je smesta skočio. Mahao je repom, načuljenih
ušiju i blistavih očiju.
„Hajde, velika skitnico. Uložićemo prigovor.“
Njen nemački ovčar je još lizao mrvice s gubice, kad ga je povela ka vratima.
Pajper se šetala gradskim parkom, s Kloverom na uzici. Kontrolisala je svoje
raspoloženje, sve dok nije čula smeh. Začula ga je kad se Klov približio policijskoj stanici.
Ugledala je tipove čija imena je dobila od Semi Buši: Delesepsa, Tibodija, Sirlsa. Tu je bila i
Džordžija Ru. Ona koja ih je, prema Seminoj priči, ložila. Karaj tu kučku. I Fredi Denton je bio
tamo. Sedeli su na kamenim stepenicama ispred policijske stanice. Pili su bezalkoholna pića i
čavrljali. Djuk Perkins nikad ne bi dozvolio takvo ponašanje. Sveštenica je pretpostavila da bi se
nesrećni pokojnik prevrnuo u grobu, da može da ih vidi. Prevrtao bi se tako brzo da bi se
posmrtni ostaci zapalili.
Mel Sirls je nešto rekao. Svi su prsnuli u smeh. Kikotali su se i udarali jedan drugog po
leñima. Tibodi je zagrlio Ruovu. Vrhovima prstiju joj je dodirivao dojku. Nešto je rekla, pa su se
svi ponovo nasmejali.
Pajper je pomislila da se smeju silovanju. Sećanje na taj dogañaj je očigledno oživljavalo
sjajne uspomene. Zaboravila je na očev savet. Sveštenica koja je pomagala siromašnim i
bolesnim, koja je služila na svadbama i sahranama, koja je nedeljom propovedala samilost i
toleranciju, grubo je gurnuta u pozadinu uma.
Odande je samo mogla da posmatra ono šta se dešava, kroz mutni stakleni paravan.
Komandu je preuzela druga osoba, ona koja je rasturila svoju sobu u petnaestoj, plačući
od gneva, a ne od tuge.
Izmeñu gradske kuće i novije policijske stanice bio je kamenom popločani Trg palih
ratnika. U njegovom središtu je bila statua oca Ernija Kalverta, Lusjena Kalverta, koji je
posthumno odlikovan Srebrnom zvezdom za herojska dela u Koreji. U podnožju statue bila su
ugravirana imena svih grañana Čestčrs Mila poginulih u ratovima, počevši od grañanskog. Na
trgu su bila dva jarbola. Na vrhu jednog je bila američka zastava, a na drugom državni steg sa
seljakom, mornarom i losom. Obe su mlitavo visile u crvenkastoj svetlosti predstojećeg zalaska
sunca.
Pajper Libi je prošla izmeñu jarbola kao mesečarka. Klover je išao pored nje, s
načuljenim ušima.
„Policajci na vrhu stepenica su se opet veselo i bučno nasmejali. Podsetili su je na trolove
u jednoj od bajki koju joj je tata čitao. Trolovi u pećini, likuju nad gomilom otetog zlata. Ućutali
su se kad su je videli.
„Dobro veče, prečasna, reče Mel Sirls. Ustao je i potapšao stomačić. Ustao je u prisustvu
dame, pomisli Pajper. Da li ga je majka tome naučila? Verovatno.
Rafiniranom veštinom silovanja verovatno je ovladao samostalno.
Još se osmehivao kad je stigla do stepenica. Osmeh mu je izbledeo. Delovao je nervozno.
Sigurno je video njen izraz lica. Nije znala kako izgleda. Iznutra je bila ledena. Nepomična.
Videla je da je najkrupniji policajac pažljivo posmatra. Tibodi. Lice mu je bilo
nepomično. Odgovaralo je njenom raspoloženju. Onje kao Klover, pomislila je.
Namirisao gaje. Namirisao je moggnev.
„Prečasna?, pitao je Mel. „Da li je sve u redu? Imate li neki problem?
Popela se uza stepenice, ni brzo ni polako. Klover je još čučao kraj njenog desnog kolena.
„Da znate da imam problem, rekla je.
„Šta...
„Vi, rekla je. „Vi ste taj problem.
Gurnula ga je. Mel to nije očekivao. Još je držao čašu bezalkoholnog pića. Pao je u krilo
Džordžije Ru. Mlatarao je rukama u bezuspešnom pokušaju da povrati ravnotežu. Sok se na tren
preobrazio u tamni zrak na crvenkastom nebu. Džordžija je iznenañeno kriknula kad je Mel pao
na nju. Pružila se unazad i prosula svoj sok.
Raspršio se po širokom granitnom pragu ispred dvokrilnih vrata. Pajper je namirisala
viski ili burbon. Oplemenili su sokove onim što je ostatku grada bilo nedostupno. Nije ni čudo što
su se toliko smejali.
Crvena pukotina u njenoj glavi se još više otvorila.
„Ne možeš..., poče Frenki. Gurnula ga je kad je pokušao da ustane. Klover, obično
najmirniji od pasa, zarežao je negde u dalekoj, dalekoj galaksiji.
Frenki je pao na leña. Zapanjeno je zurio ispred sebe, razrogačenim očima. Na trenutak je
ličio na dečaka iz crkvenog hora u kom je nekad pevao.
„Silovanje je problem!, dreknula je Pajper. „Silovanje!
„Zaveži, reče Karter. Još je sedeo. Ostao je miran, iako je Džordžija cmizdrila, naslonjena
na njega. Mišići na njegovim rukama su se talasali ispod plave košulje kratkih rukava. „Zaveži i
beži, ako nećeš da prenoćiš u podrumskoj ćeli...
„Ti ćeš završiti u ćeliji, reče Pajper, „zajedno sa svima ostalima.
„Nateraj je da umukne, reče Džordžija. Nije jecala, ali je bila nadomak suza.
„Nateraj je da umukne, Kartere.
„Gospoja..., oglasio se Fredi Denton. Prebacio je košulju preko pantalona. Bazdio je na
alkohol. Djuk bi ga otpustio na licu mesta. Sve bi ih otpustio. Pokušao je da ustane. Pao je, s
izrazom iznenañenja na licu, koji bi u drugim prilikama delovao komično. Bilo je dobro što su
sedeli, dok je ona stajala. To joj je olakšavalo posao.
Kako joj je bubnjalo u slepoočnicama. Usmerila je pažnju na Tibodija, najopasnijeg od
svih. Posmatrao je s nepromenljivom, izluñujućom mirnoćom, kao da je nakaza u vašarskoj šatri.
Gledao je odozdo na nju. To je bila njena prednost.
„Nećete sedeti u podrumskim ćelijama u policijskoj stanici, rekla je, gledajući pravo u
Tibodija, „već u Šošenku, gde će siledžijama iz školskog dvorišta poput vas raditi ono što ste vi
uradili toj devojci.
„Glupa kučko, reče Karter. Govorio je kao da priča o vremenskim prilikama.
„Nismo ni prišli njenoj kući.
„Tako je, reče Džordžija, nakon što je ponovo ustala. Imala je mrlju od soka na obrazu,
pored tinejdžerskih bubuljica u povlačenju (odolevale su na izvesnom broju utvrñenih položaja).
„Sem toga, svi znaju da je Semi Buši samo lažljiva lezbo pičketina.
Pajper je široko rastegnula usne. Okrenula se prema Džordžiji koja je uzmicala pred
ludačom koja se iznenada pojavila na stepenicama, dok su ispijali pićence pred zalazak sunca.
„Kako si mogla da znaš ime lažljive lezbo pičketine? Nisam ga pomenula.
Devojka je smeteno napućila usne. Nešto se po prvi put pomerilo ispod plašta mirnoće
Kartera Tibodija. Pajper nije znala da li se radi o strahu ili nervozi.
Frenk Deleseps je oprezno ustao. „Bolje bi vam bilo da ne idete okolo i širite optužbe koje
ne možete potkrepiti dokazima, prečasna Libi.“
„Ne smete napadati policajce“, umešao se Fredi Denton. „Voljan sam da vam ovog puta
progledam kroz prste. Svi smo veoma napeti. Morate da prestanete s iznošenjem sličnih optužbi.“
Zastao je i mlako dodao: „To važi i za guranje, naravno.“
Pajper nije skidala pogled s Džordžije. Desna ruka je zabolela od stiskanja Kloverovog
plastičnog crnog povoca. Pas je ustao s raširenim šapama. Režao je, spuštene glave. Zvučao je
kao moćni motor za čamce, u neutralnom režimu rada.
Dlake na vratu su mu se nakostrešile, skrivajući ogrlicu.
„Kako si znala njeno ime, Džordžija?“
„Ja... ja... ja sam pretpostavila...“
Karter ju je uhvatio za rame. „Ućuti, bebice.“ Obratio se sveštenici, ali nije ustajao (Zato
što strašljivko ne želi da bude gurnut). Rekao je: „Ne znam kakva luda ideja vam se uvukla u
glavu, ali smo prošle noći bili zajedno na farmi Oldena Dinsmora.
Pokušavali smo da nešto doznamo od vojnikadečaka na Stodevetnaestici. Ništa nismo
saznali. To je na drugom kraju grada od Bušijevih.“ Pogledao je prijatelje.
„Tako je bilo“, reče Frenki.
„Baš tako“, oglasio se Mel. S nepoverenjem je gledao Pajper.
„Tako i nikako drugačije!“ reče Džordžija. Smirila se kad ju je Karter zagrlio.
Prkosno je posmatrala sveštenicu.
„Džordži je pretpostavila da si se drala zbog Semi“, rekao je Karter sa istom, izluñujućom
mirnoćom. „Zato što što je Semi najveća i najlažljivija gutačica sperme u gradu.“
Mel Sirls se zacerekao.
„Niste koristili zaštitu“, reče Pajper. Semi joj je to rekla. Tibodijevo lice se ukočilo,
zahvaljujući čemu je znala da je to istina. „Izreñali ste se na njoj bez zaštite.“ Nije znala da li je to
istina, niti je bilo briga. Videla je u njihovim raširenim očima da joj veruju. To joj je bilo
dovoljno. „Kad uporede vašu DNK s pronañenim uzorcima...“
„Dosta je bilo“, reče Karter. „Umukni.“
Gnevno se osmehnula. „Ne, gospodine Tibodi. Tek smo počeli, sinko.“ Fredi Denton je
posegnuo ka njoj. Gurnula ga je nazad na stepenice. Neko ju je dohvatio za levu ruku. Uvrnuo je.
Okrenula se i pogledala Tibodija u oči. Više nisu bile mirne. Iskrile su od gneva.
Zdravo, brate, pomislila je.
„Jebi se, jebena kučko, procedio je. Ovog puta je ona gurnuta.
Pala je na leña, niza stepenice. Pokušala je da se otkotrlja, da ne bi udarila glavu na oštru
ivicu stepenika. Znala je da bi tako mogla razbiti lobanju. Mogla je poginuti, ili još gore,
životariti kao biljka. Udarila je levim ramenom i jeknula od bola.
Poznatog bola. Pre dvadeset godina je iščašila rame dok je igrala fudbal u školskom timu.
Prokletstvo, izgleda da će to ponovo učiniti.
Noge su joj poletele preko glave, kad se okrenula u vazduhu i povredila vrat. Pala je na
kolena i razderala kožu. Konačno se skrasila na stomaku i grudima.
Otkotrljala se gotovo do dna stepenica. Obraz joj je krvario. Krv joj je tekla iz nosa i sa
usana. Boleo ju je vrat, ali je, blagi bože, rame bilo najgore. Nadulo se i iskrivilo kao i pre toliko
godina. Poslednji put joj se to desilo u crvenom, najlon dresu Divljih mačaka. Ipak se uspravila.
Zahvalila se Bogu što je noge još služe.
Mogla je ostati paralizovana.
Na pola puta niza stepenice pustila je povodac. Klover je skočio na Tibodija.
Sklopio je čeljust na policajčevim prsima i stomaku. Pocepao mu je košulju i oborio
krupnog mladića na leña. Ustremio se na vitalne delove tela.
„Skidajte ga s mene!“, vrisnuo je Karter. Nestalo je i poslednjih tragova mirnoće. „
Ubiće me!“
Imao je pravo. Klover se trudio iz sve snage. Prednje šape su mu počivale na Karterovim
butinama. Podizao ih je i spuštao, dok se Karter bacakao ispod njega.
Ličio je na nemačkog ovčara na biciklu. Promenio je ugao napada i duboko zario zube u
Karterovo rame. Izmamio je još jedan vrisak. Ustremio se na grlo. Tibodi je dohvatio psa za
grudi, na vreme da sačuva dušnik.
„Zaustavite ga!“
Frenk je posegnuo za povocem. Klover se okrenuo i sklopio čeljust nadomak njegovih
prstiju. Policajac je uzmakao. Klover se okrenuo ka čoveku koji je gurnuo njegovu gospodaricu
niza stepenice. Otvorio je gubicu i otkrio dvostruki niz blistavobelih zuba. Navalio je na
Tibodijev vrat. Karter je podigao ruku i vrisnuo od bola, kad ga je Klover zgrabio za nju. Tresao
je kao da je neka od njemu tako dragih krpenih lutaka, samo što njegove krpene lutke nisu
krvarile, a Karterova ruka jeste.
Pajper se teturala uza stepenice. Pridržavala je levu ruku u visini dijafragme. Lice joj se
preobrazilo u krvavu masku. Zub joj se klatio u uglu usana, kao velika mrva.
„SKIDAJTE GA S MENE, HRISTE, SKIDAJTE JEBENOG PSA S MENE.
Pajper je otvorila usta da naredi Kloveru da se povuče, kad je videla kako Fred Denton
poteže pištolj.
»Ne, vrisnula je. „Ne, mogu da ga zaustavim. Fred se okrenuo ka Melu Sirlsu i pokazao
na psa slobodnom rukom. Mel je šutnuo Klovera u bedro. Udario ga je snažno i visoko, kao što je
nekad (ne tako davno) šutirao fudbal. Klover je poleteo u stranu i pustio Tibodijevu krvavu,
izgrizenu ruku, na kojoj su dva prsta pokazivala u neobičnom pravcu, kao slomljeni putokazi.
„NE, vrisnula je sveštenica, tako glasno i odlučno da je svet posiveo pred njenim očima.
„NEMOJ DA POVREDIŠ MOG PSA.
Fred nije obraćao pažnju na njene reči. Nije mario ni za Pitera Randolfa, kad je izleteo
kroz dvokrilna vrata, raspasane košulje, otkopčanih pantalona i s primerkom Autdorsa koji je
čitao u klonji. Fred je uperio službeni pištolj na psa i povukao obarač.
Eksplozija je bila zaglušujuća na malom trgu. Vrh Kloverove glave se podigao, uz mlaz
krvi i kosti. Učinio je dva koraka prema razvikanoj, okrvavljenoj gospodarici, pre nego što se
srušio.
Fred je, ne ispuštajući pištolj, prišao sveštenici. Uhvatio ju je za povreñenu ruku.
Rame je vrisnulo, ali ona nije skretala pogled s leša svog psa, kog je očuvala od šteneta.
„Uhapšena si, blesava kučko, reče Fred. Uneo joj se u lice, dovoljno blizu da je poprska
pljuvačkom. Bio je bled i znojav. Izgledalo je da će mu oči svakog časa iskočiti iz duplji. „Sve
što budeš rekla može biti i biće upotrebljeno protiv tebe.
Gosti su kuljali iz Divlje ruže Rouz, na drugoj strani ulice. Barbi je bio meñu njima.
Nosio je kecelju i bejzbol kapu. Prva je stigla Džulija Šamvej.
Pogledom je obuhvatila scenu. Nije obraćala pažnju na detalje, već na najvažnije
elemente: mrtvog psa; gomilu policajaca; krvavu ženu s jednim ramenom višim od drugog;
ćelavog pajkana Fredija prokletog Dentona koji ju je potezao za povreñeno rame; tragove krvi na
stepenicima, što je značilo da je Pajper pala niz njih ili je bila gurnuta.
Džulija je učinila nešto što nikad ranije nije. Posegnula je u tašnu i otvorila novčanik. Pela
se uza stepenice, sa isturenim novčanikom i urlala: „Štampa!
Štampa! Štampa.
Policajac je prestao da je cima za povreñenu ruku.
Karter Tibodi je deset minuta kasnije sedeo na kauču u donedavnoj kancelariji Djuka
Perkinsa, ispod Djukovih uramljenih slika i diploma. Imao je sveže previjeno rame i papirni
ubrus na ruci. Džordžija je sedela pored njega. Na Tibodijevom čelu su se videle krupne graške
znoja. Zaćutao je pošto je rekao:
„Mislim da nije slomljena.
Fred Denton je sedeo na stolici u uglu. Njegov pištolj je bio na stolu šefa policije.
Predao ga je bez mnogo roptanja. Samo je rekao: „Morao sam da pucam.
Pogledajte Karterovu ruku.
Pajper je sedela na stolici u kancelariji koja je odnedavno pripadala Piteru Randolfu.
Džulija je obrisala najveći deo krvi s njenog lica, papirnatim ubrusima.
Drhtala je od šoka i bola, ali je ćutala kao i Tibodi. Imala je bistar pogled.
„Klover ga je napao, podigla je bradu u pravcu Kartera, „nakon što me je on gurnuo niza
stepenice. U padu sam pustila povodac. Pas je ispravno postupao.
Štitio me je od razbojničkog napada.
„Ona je nas napala!, kriknula je Džordžija.
„Ućuti, reče Barbi. „To važi za sve vas. Ućutite, doñavola. Obratio se sveštenici.
„Nisi prvi put iščašila rame, zar ne?
„Hoću da izañete odavde, gospodine Barbara, reče Randolf... ali prilično neubedljivo.
„Mogu da sredim njeno rame, reče Barbi. „Možete li vi?
Randolf je ćutao. Mel Sirls i Frend Deleseps su stajali ispred vrata. Izgledali su zabrinuto.
Barbi se obratio sveštenici. „Ovo je sublaksacija delimično razdvajanje. Nije loše.
Mogu da ga vratim, pre nego što odeš u bolnicu...
„U bolnicu?“, zavapio je Fred Denton. „Ona je uha...
„Ćuti, Fredi, reče Randolf. „Niko nije uhapšen. Bar ne još.
Barbi je gledao Pajper u oči. „Neophodno je da to odmah uradim, pre nego što rame još
otekne. Moraćeš da primiš anesteziju, ako budeš čekala na Evereta u bolnici. Nagnuo se do
njenog uveta i promrmljao: „Ako odeš, ispričaće svoju verziju dogañaja, a ti nećeš moći da ih
demantuješ.“
„Šta si joj rekao?, oštro će Randolf.
„Da će da je boli, reče Barbi. „Jel’ tako, prečasna?
Klimnula je. „Hajde. Trenerka Gromli je to radila pored terena. Bila je stvarno vešta.
Samo požuri. I molim te, nemoj da uprskaš.
Barbi je nastavio: „Džulija, uzmi povesku iz pribora za prvu pomoć. Pomozi mi da je
položim na leña.
Džulija ga je poslušala. Bila je bleda. Pritiskala je mučninu.
 Barbi je seo na pod levo od sveštenice. Uhvatio je za podlakticu obema rukama, odmah
iznad zgloba. „Ne poznajem metod trenerke Gromlf, ekao je, „ovako je to radio bolničar kog sam
gledao u Iraku. Brojaćeš do tri i kriknuti.
„Jadaca, ponovila je Pajper zbunjeno, uprkos bolu. „Pa dobro, ti si doktor.
Nije, pomisli Džulija. Rasti Everet je sad bio najbliži zvanju doktora. Zvala je Lindu i
dobila njegov broj telefona, ali je njen poziv odmah prebačen na govornu poštu.
Svi su se ućutali. Čak ih je i Karter Tibodi radoznalo posmatrao. Barbara je klimnuo
Pajper. Graške znoja su joj izbile po čelu, ali je zadržala pokeraški izraz.
Barbi je beskrajno cenio zbog toga. Zario je stopalo pod njen levi pazuh. Zatim je potegao
za ruku, polako ali postojano. Sve jače je pritiskao stopalom.
„U redu, idemo. Hoću da te čujem.
„Jedan... dva... tri... JADAC
Barbi je cimnuo kad je Pajper viknula. Svi u sobi su čuli kad se zglob vratio u ležište.
Grbina na svešteničinoj bluzi je na magičan način iščezla. Vrisnula je, ali se nije onesvestila.
Prebacio je povesku preko njenog vrata i ruke. Imobilisao ih je najbolje što je mogao.
„Da li ti je bolje?, pitao je.
„Bolje mi je, rekla je. „Mnogo mi je bolje, hvala bogu. Još me boli, ali ne toliko.
„Imam aspirin u tašni, reče Džulija.
„Daj joj aspirin i izañi, reče Randolf. „Izañite svi izuzev Kartera, Fredija, prečasne i
mene.
Džulija ga je s nevericom posmatrala. „Da li se šalite? Prečasna mora u bolnicu.
Možeš li da hodaš, Pajper?
Sveštenica je polako ustala. „Mislim da mogu, ali ne daleko.
„Sedite dole, prečasna Libia, reče Randolf, ali je Barbi zahvaljujući glasu šefa policije,
znao da je već kasno.
„Zašto me ne nateraš?" Izazivački je podigla levu ruku i povesku koji je pridržavao. Ruka
joj je drhtala, ali nije pala. „Sigurna sam da ćeš mi je lako ponovo iščašiti. Samo napred. Pokaži
ovim... ovim dečacima... da nisi ništa bolji od njih.
„Sve ovo će se naći u novinama!, energično će Džulija. „Tiraž če se udvostručiti! Barbi je
rekao: „Kako bi bilo da odložite ovaj posao za sutra, šefe. Dozvolite dami da dobije sredstva
protiv bolova, jača od aspirina, i da Everet pregleda ove posekotine na njenim kolenima. Kupola
garantuje da nigde neće pobeći.
„Njen pas je pokušao da me ubije“, reče Karter. Zvučao je pribrano, uprkos bolu.
„Šefe, Randolf Deleseps, Sirls i Tibodi su krivi za silovanje. Pajper se povodila na
nogama. Džulija ju je zagrlila. Govorila je jasnim i odlučnim glasom. „Ruova je bila saučesnica u
silovanju.
„Đavola sam bila!, pisnula je Džordžija.
„Moraju biti suspendovani.
„Laže, reče Tibodi.
Šef policije Randolf izgledao je kao posmatrač teniskog meča. Konačno je upravio pogled
na Barbija. „Da li mi ti to govoriš šta da radim, dečko?“
„Ne, gospodine, samo vam nešto predlažem na osnovu iskustva stečenog u Iraku.
Vi ćete doneti odluku.
Randolf se opustio. „Dobro, dobro. Oborio je pogled. Razmišljao je, smrknuta lica.
Svi su videli da je tek sad primetio da mu je šlic još otkopčan. Rešio je taj mali problem.
Ponovo je podigao glavu i rekao: „Džulija, odvedite prečasnu Pajper u bolnicu. Što se vas tiće,
gospodine Barbara, ne zanima me gde idete, ali hoću da što pre odete. Večeras ću uzeti izjave od
policajaca, a sutra od prečasne Libi.
„Čekaj, rekao je Tibodi. Ispružio je povreñene prste ka Barbiju. „Možeš li da učiniš nešto
za moje prste?
„Ne znam, reče Barbi. Nadao se da zvuči podnošljivo učtivo. Najružniji trenuci su prošli.
Došlo je vreme za političku žetvu. Imao je iskustva s iračkim policajcima, koji nisu bili mnogo
drugačiji od čoveka na kauču i onih na vratima. Sve se svodilo na ljubazno postupanje s ljudima
koje bi najradije pljunuli. „Umeš li da kažeš jadac.
Rasti je isključio mobilni telefon pre nego što je pokucao na Big Džimova vrata.
Drugi gradski otac je nedugo potom sedeo za svojim stolom, a Rasti u stolici ispred njega,
namenjenoj moliocima i tražiocima usluga.
Radna soba (Reni ju je verovatno zvao kućnom kancelarijom na prijavi za porez) prijatno
je mirisala na borovinu, kao da je nedavno temeljno izribana. Rastiju se ipak nije dopadala. Ne
samo zbog slika napadno kavkazoidnog Isusa koji besedi na Gori, ni zbog počasnih plaketa, ni
zbog drvenog poda bez neophodnog tepiha, već zbog svega toga i još nečeg. Rasti Everet nije
mnogo verovao u natprirodno, ali je ova soba bila kao posednuta.
To je zato što ga se malčice plašiš, pomislio je. U tomeje stvar.
Obavestio je Renija o nestalim bolničkim rezervoarima za gas. Nadao se da licem i
glasom ne odaje ništa od svojih osećanja. Rekao mu je kako je našao jedan od njih.
Pokretao je generator u šupi iza gradske kuće. Samo taj je pronašao.
„Imam dva pitanja“, reče Rasti. „Kako je rezervoar iz bolničkih zaliha dolutao u centar
grada? I gde su završili ostali?
Big Džim se zavalio u stolici i sklopio ruke na potiljku. Zamišljeno se zagledao u
tavanicu. Rasti se zagledao u trofejnu bejzbol lopticu na Renijevom stolu. Ispred nje je bio
autogram Bilija Lija, nekadašnjeg igrača bostonskih Red Soksa. Mogao je da ga pročita, zato što
je bio okrenut prema njemu. Naravno da je bio. Ostavljen je tako da ga gosti vide i da mu se dive.
Bejzbol lopta je, baš kao i fotografije na zidovima, poručivala kako je Big Džim Reni na ti sa
slavnim ličnostima: Gledaj u veličanstveni autogram i očajavaj. Bejzbol loptica i autogram
okrenut posetiocima za Rastija su predstavljali zbir svih neprijatnih osećanja koja je izazivala ova
soba.
To je bila reklama, sitno svedočanstvo palanačkog prestiža i palanačke moći.
„Nisam znao da imaš dozvolu da se muvaš po našem skladištu, obratio se Big Džim
gledajući u tavanicu. Upleo je mesnate prste na potiljku. „Možda si ti gradski zvaničnik, a da to
meni nije poznato? Ako je tako, ja sam kriv prozivajte mene, kao što kaže Džunior. Mislio sam
da si ti u stvari bolničarka s pravom prepisivanja lekova.
Rasti je prozreo proverenu tehniku. Reni je pokušavao da ga razljuti, da mu odvrati
pažnju.
„Nisam gradski zvaničnika, rekao je, „ali sam radnik u bolnici i poreski obveznik.
„Pa šta?
Krv mu je jurnula u glavu.
„To znači da se u tim šupama čuvaju i moje zalihe. Čekao je da vidi kako će Big Džim
odgovoriti na ovo, ali je čovek s druge strane stola ostao hladan. „Sem toga, bila je nezaključana.
Ali to i nije bitno, zar ne? Video sam šta sam video i tražim objašnjenje, kao radnik bolnice.
„I poreski obveznik. Ne zaboravi na taj deo.
Rasti je ćutke sedeo i gledao sagovornika. Nije ni klimnuo glavom.
„Ne mogu da ti ga dama, rekao je Reni.
Rasti je podigao obrve. „Zaista? Mislio sam da držiš prste na pulsu ovog grada. Zar nisi to
rekao kad si se poslednji put kandidovao za gradskog oca? Sad mi kažeš da ne možeš da mi
objasniš gde su gradske rezerve gasa? Ne verujem ti.
Reni je po prvi put izgledao ljutito. „Baš me briga da li mi veruješ ili ne veruješ.
Prvi put čujem za tako nešto. Oči su mu se blago pomerile stranu, kad je to rekao, kao da
proverava da li je potpisana fotografija Tajgera Vudsa na svom mestu. To je bio klasičan znak da
ne govori istinu.
Rasti je nastavio: „Bolnica će uskoro ostati bez gasa. Bez njega će nekolicina ljudi koja je
još uvek tamo raditi u uslovima kakvi su vladali u poljskim bolnicama u grañanskom ratu. Naši
pacijenti uključujući i osobu koja se oporavlja od srčanog napada i ozbiljan slučaj dijabetesa koji
će možda zahtevati amputaciju naći će se u velikoj nevolji ako nestane struje. Džimi Serois će
možda ostati bez noge. Njegov auto je na parkiralištu. Na braniku ima nalepnicu GLASAJTE ZA
BIG DŽIMA.“
„Istražiću to“, reče Big Džim. Govorio je kao da nekom obećava uslugu. „Gradske zalihe
gasa su verovatno uskladištene u nekom drugom objektu. Ne znam šta bih rekao o bolničkom
gasu.“
„U kom objektu? Znam za vatrogasnu stanicu i skladište peska i soli na Putu God Krik, ali
tamo nema šupa. To su svi gradski objekti za koje znam.“ „Imam mnogo posla, gospodine
Everet. Moraćeš da me izviniš.“ Rasti je ustao. Hteo je da stisne šake u pesnice, ali se izborio s
tim porivom. „Pitaću te još jednom“, rekao je, „nedvosmisleno i bez okolišanja. Znaš li gde su ti
nestali rezervoari?“
„Ne znam.“ Reni se ovaj put zagledao u Dela Ernharta. „Prenebregnuću sva neprijatna
tumačenja tog pitanja, sinko, da se ne bih naljutio na tebe. Zašto ne bi požurio i obišao sirotog
Džima Seroisa? Poruči mu kako ga Big Džim najsrdačnije pozdravlja. Obići ću ga čim se
situacija malo smiri.“ Rasti je nastojao da se se obuzda, ali je gubio bitku. „Da požurim? Mislim
da zaboravljaš da si javni službenik, a ne diktator. Ja sam glavni medicinski zvaničnik u gradu,
zahtevam...“ Big Džimov mobilni telefon je zazvonio. Prihvatio je poziv. Slušao je. Bore oko
njegovih oborenih usana su se produbile. „Prokletstvo! Kad god okrenem prokleta leña..“ Slušao
je još malo i rekao: „Ako u kancelariji ima još nekog, Pite, zaveži prokletu gubicu pre nego što je
previše razjapiš i ne upadneš unutra. Zovi Endija.
Odmah ću doći. Nas troje ćemo rešiti problem. Prekinuo je vezu i ustao.
„Moram da odem u policijsku stanicu. Ne znam da li je u pitanju hitan slučaj ili lažna
uzbuna. Neću znati šta je, dok ne odem. Verujem da ćeš biti potreban u bolnici ili domu zdravlja.
Izgleda da ima nekih problema s prečasnom Libi.“
„Šta? Šta joj se desilo?“
Big Džim ga je odmerio hladnim pogledom iz sitnih očnih duplji. „Siguran sam da ćeš
čuti njenu priču. Ne znam koliko će biti istinita, ali sam siguran da ćeš je čuti.
Požuri i obavi svoj posao, mladiću. Pusti mene da radim svoj.“ Rasti je izašao.
Slepoočnice su ga bolele. Sunce je zalazilo na zapadu. Bila je to jeziva i krvava predstava.
Vazduh je bio gotovo nepomičan. Mirisao je na dim.
Podigao je prst u podnožju stepenica. Uperio ga je u javnog službenika koji je čekao da
posetilac napusti njegovo dvorište, pre nego što i sam poñe u policijsku stanicu. Smrknuto je
posmatrao Rastijev prst, ali ga ovaj nije spuštao.
„Niko ne mora da mi govori da radim svoj posao. Potraga za gasom će biti moja nova
obaveza. Ako ga nañem na pogrešnom mestu, neko drugi će raditi tvoj posao, gradski oče. Dajem
ti reč.“
Big Džim je s nipodaštavanjem odmahnuo rukom. „Idi, sinko. Požuri na posao.“ Više od
dvadesetoro dece je, tokom prvih pedeset pet časova postojanja Kupole, dobilo napade. Neki su
zabeleženi, kao oni Everetovih devojčica. Najveći broj nije.
 Napadi su se, u nastupajućim danima, osetno proredili i nestali. Rastiju je to ličilo na
blage udare koje su ljudi doživljavali kad bi prišli Kupoli. Prvi put, bi doživeli snažni, gotovo
električni udar, od kog bi im se nakostrešila kosa. Većina ne bi ništa osetila pri drugom dodiru s
nevidljivom preprekom. To je ličilo na vakcinaciju.
„Da li hoćeš da kažeš da se Kupola može porediti s ovčjim boginjama?“, pitala je Linda.
„Preležiš ih jednom, pa si miran za čitav život?“ Dženel je imala dva napada, baš kao i mali
Norman Sojer. Drugi napad je, u oba slučaja bio blaži od prvog i bez buncanja. Većina dece koju
je Rasti pregledao imala je samo jedan, bez propratnih efekata.
Samo su dva odrasla čoveka imala napade tokom prvih pedeset pet časova. Oba napada su
se desila u ponedeljak uveče, tokom zalaska sunca. Oba su imala lako odredljive uzroke.
Napad Fila Bušija Šefa bio je izazvan prevelikom dozom sopstvenog proizvoda.
Kad su se Rasti i Big Džim rastali, Šef Buši je sedeo ispred ambara iza HJK-a.
Sanjivo je posmatrao zalazak sunca (garež na Kupoli, blizu mesta udara projektila,
zaklanjao je skerletni disk), s lulom u ruci. Lebdeo je u jonosferi ili dvesta kilometara iza nje. Na
retkim, niskim oblacima, koji su plovili na krvavom svetlu, video je lica majke, oca, dede. Video
je Semi i Litl Voltera.
Sva lica na oblacima su krvarila.
Nije obraćao pažnju kad mu je desna noga zaigrala, a levo stopalo prihvatilo ritam.
Svi znaju da nema letenja bez trzanja. Ruke su mu zadrhtale, a lula pala u visoku travu
(žutu i skvrčenu zbog supstanci iz fabrike koje su prodirale u okolinu).
Trenutak kasnije je počeo da trza glavom, s jedne na drugu stranu.
Toje to, pomislio je s velikom pribranošću i izvesnim olakšanjem. Konačno sam preterao.
Odlazim. Verovatno je tako najbolje.
Nije otišao na dalek put. Nije se ni onesvestio. Polako je kliznuo u stranu. Trzao se i
posmatrao crnu, mramornu ružu na crvenom nebu. Proširila se u kuglu za kuglanje i preterano
naduvanu loptu za plažu. Nastavila je da raste dok nije pojela crveno nebo.
Ovoje kraj sveta, pomislio je. Verovatno je tako najbolje.
Načas je pomislio da je pogrešio, zato što su se pojavile zvezde. Samo, bile su pogrešne,
ružičaste boje. Zatim su, o bože, počele da padaju, ostavljajući duge ružičaste tragove za sobom.
Stigla je i vatra. Urlajuća stihija se pojavila, kao da je neko u Česters Milu otvorio
skrivena vrata Pakla.
„To je naša poslastica, promrmljao je i nehotice pritisnuo lulu na ruku. Opekotinu će
primetiti tek kasnije. Ležao je, trzajući se u požuteloj travi, prevrnutih, glatkih belih beonjača, na
kojima se odražavao jezivi zalazak sunca. „Naša poslastica za Noć veštica. Prvo trik... a zatim
poslastica.
Vatra se preobražavala u lica, u narandžaste verzije krvavih likova, koje je posmatrao na
oblacima pre početka napada. Postala je Isusovo lice. Isus se mrštio na njega.
I govorio. Obraćao mu se. Rekao mu je da je on odgovoran za vatru. On. Za vatru i za...
za...
„Čistotu, mrmljao je, dok je ležao na travi. „Ne... pročišćenje“ Isus više nije izgledao tako
ljutito. Bledeo je. Zašto? Zato što je Šef shvatio. Prvo stižu ružičaste zvezde, a za njima
pročišćavajuća vatra. To će biti kraj iskušenja.
Poglavica se umirio kad je napad prošao. Zapao je u prvi san koji je usnio poslednjih
nedelja, možda i meseci. Probudio se u mrklom mraku. I poslednji trag crvene boje je nestao s
nebesa. Bilo mu je hladno, ali nije bilo vlage.
Ispod Kupole nije bilo rose.
Treći gradski otac, Andrea Grineli, sedela je na kauču i pokuša-J vala da čita, dok je Šef
posmatrao lice Hristovo na inficiranom _ Zl Jvečernjem nebu. Njen generator je utihnuo. Ko zna
da li je ikada radio? Nije mogla da se seti. Imala je dranguliju zvanu moćnoy sjajno svetlo. Prošle
godine ju je našla u božićnoj čarapi, zahvaljujući seka Rouz. Do tada ga nije koristila. Lepo je
radilo. Štipaljkom bi ga pričvrstila za knjigu i uključila. Prosto ko pasulj. Svetlo nije bio problem.
Reči su, nažalost, bile.
Neprestano su se mrdale po knjizi. Ponekad su menjale mesta, tako da je kristalno jasna
proza Nore Roberts gubila svaki smisao. Andrea je, i pored toga, uporno pokušavala da čita, zato
što nije imala pametnija posla.
Kuća je zaudarala, uprkos otvorenim prozorima. Patila je od dijareje, bez vode u
vodokotliću. Bila je gladna, ali nije mogla da jede. Oko pet po podne je pokušala da pojede
sendvič, laki sendvič sa sirom. Povratila ga je u kuhinjsku kantu za ñubre, nekoliko minuta nakon
što ga je pojela. Šteta, zato što ga je jedva progutala.
Obilno se znojila. Jednom je promenila odeću. Trebalo bi da je promeni još jednom, ako
bude mogla. Noge su joj se vrpoljile i trzale.
Ne zove narod to džabe šutiranjem navike, pomislila je. Neću moći da odem na hitni
večernji sastanak, ako Džim još želi da ga održi.
Možda to i nije loše, kad se uzme u obzir kako je prošla na poslednjem sastanku s Big
Džimom i Endijem Sandersom. Samo će je još više maltretirati ako se pojavi.
Teraće je da čini ono što ne želi. Najbolje je da se drži podalje od njih dok se ne oslobodi
ovog... ovog...
„Ovog sranja rekla je i sklonila vlažnu kosu s očiju. „Ovog jebenog sranja u mom
sistemu.“
Suprotstaviće se Džimu Reniju, kad ponovo bude ona stara. Odavno je trebalo da se
odluči na to. Učiniće to uprkos bolnim leñima, koja su je mučila bez oksikontina (usijana agonija
koju je očekivala izostala je; to je bilo dobrodošlo iznenañenje).
Rasti je hteo da joj da metadon. Metadon, za ime božje! Heroin pod pseudonimom!
Nepokušavaj da ostaviš lek odjednom i bez stručnog nadzora, upozorio je. Dobićeš
napade.
Rekao joj je da će odvikavanje na njegov način trajati deset dana. Nije imala toliko
vremena, ne s tom groznom Kupolom iznad grada. Najbolje je da odmah završi s tim. Donela je
odluku i bacila sve pilule, metadon i oksikontin u šolju. U vodokotliću je bilo dovoljno vode za
dva povlačenja. Sad je sedela, drhteći na kauču i pokušavala da uveri sebe kako je donela pravu
odluku.
Ta odlukaje bila jedina moguća, pomislila je. Ta činjenica me oslobaña razmišljanja o
njenoj opravdanosti.
Pokušala je da se vrati knjizi, ali je trapavom rukom zakačila lampicu. Zakotrljala se po
podu. Sjajni snop svetlosti je završio na tavanici. Zagledala se u sjajnu tačku.
Najedanput se izdigla iznad sebe i to brzo, kao da se vozi nevidljivim ekspresnim liftom.
Na trenutak je pogledala ispod sebe i ugledala svoje telo na kauču.
Bespomočno se grčilo. Penasta pljuvačka joj je curila niz bradu, a vlažna mrlja širila po
meñunožju. Pomislila je: Moraću da promenim odeću. Ako preživim, naravno.
Prošla je kroz tavanicu, kroz spavaću sobu iznad nje, kroz gomile kutija i penzionisanih
lampi na mračnom tavanu i odande u noć. Mlečni put se protezao iznad nje, ali je izgledao
pogrešno. Postao je ružičast.
Zatim je počeo da pada.
Andrea je negde daleko, daleko ispod sebe čula telo koje je ostavila za sobom.
Vrištalo je.
 Barbi se vozio s Džulijom. Udaljavali su se od grada. Očekivao je da će porazgovarati o
onom što se desilo Pajper Libi. Uglavnom im je laknulo kad je neprirodno crveno svetlo uminulo,
iako su se baš tako osećali.
Džulija je ponovo upalila radio. Nije našla ništa izuzev HJK-a. Puštali su „Svi se
molimo“. Ugasila je aparat.
Barbi je samo jednom progovorio, čim su skrenuli sa Stodevetnaestice, na uži asfalt puta
za Moton, s obe strane opkoljen šumom. „Da li sam ispravno postupio?“
Po Džulijinom mišljenju, učinio je mnogo dobrih stvari tokom svañe u šerifovoj
kancelariji, uključujući i uspešnu intervenciju na dva pacijenta s ozbiljnim iščašenjima. Znala je
zašto je postavio pitanje.
„Jesi. Izabrao si izuzetno nepogodan trenutak da pokušaš da preuzmeš komandu.“ Složio
se s njom. Osećao se umorno obeshrabreno i nedoraslo izazovima koji su iskrsavali pred njim.
„Siguran sam da su i Hitlerovi neprijatelji govorili nešto slično. Govorili su to hiljadu devetsto
trideset četvrte i imali su pravo. I trideset šeste su imali pravo. Baš kao i trideset osme. ’Ovo je
pogrešno vreme za borbu, govorili su. Kad su shvatili da je pravi čas kucnuo, protestovali su u
Aušvicu i Buhenvaldu.“
„To nije isto“, rekla je.
„Misliš da nije?“
Nije odgovorila, ali je shvatila šta želi da kaže. Priča se da je Hitler bio moler.
Džim Reni je prodavac polovnih automobila. Polazišta su im bila vrlo slična.
Sjajni prsti su blistali izmeñu drveća ispred njih. Pokazivali su na isprepletane senke na
zakrpljenom asfaltu puta za Moton.
Ugledali su nekoliko vojnih kamiona s druge strane Kupole, tamo gde je počinjao Harlou.
Tridesetak vojnika je jurcalo tamo amo. Bio je to organizovani haos. Svi su imali gasmaske za
pojasom. Srebrna cisterna s natpisom IZUZETNO OPASNO NE PRILAZI bila je parkirana
pored crteža u obliku vrata na površini Kupole. Iz ventila na zadnjem delu cisterne počinjalo je
plastično crevo. Držala su ga dvojica ljudi. Završavalo se štapićem veličine hemijske olovke.
Dvojac je nosio blistava, srebrna odela, šlemove i boce s kiseonikom na leñima.
Na strani Česters Mila bio je samo jedan posmatrač. Lisa Džejmison, gradska
bibliotekarka. Oslanjala se na staromodni ženski bicikl s korpom za mleko na zadnjem točku. Na
korpi je bila nalepnica s natpisom:
SVET ĆE SPOZNATI MIR KAD MOĆ LJUBAVI NADVLADA LJUBAV PREMA
MOĆI
DŽIMI HENDRIKS.
„Otkud ti ovde, Lisa?, pitala je Džulija, kad je izašla iz kola. Morala je da zakloni oči
rukom zbog sjajnih svetala.
Lisa je nervozno gužvala ank na srebrnom lančiću oko vrata. Lutala je pogledom izmeñu
Džulije i Barbija. „Vozim bicikl kad sam zabrinuta ili uznemirena.
Ponekad jašem do ponoći. To godi mojoj pneumi. Videla sam svetla i krenula prema
njima. Izrecitovala je ovo i pustila ank da bi iscrtala složeni simbol u vazduhu. „Šta vi radite
ovde?
„Došli smo da posmatramo eksperiment, reče Barbi. „Prva ćeš napustiti Česters Mil, ako
uspe.
Lisa se osmehnula, pomalo usiljeno, ali ju je Barbi cenio zbog tog napora.
„Nedostajaće mi večernji specijalitet iz Divlje ruže, ako se to desi. U utorak uveče služite
ćufte?'
„Planirali smo ćuftect, potvrdio je. Nije joj rekao da će specijalitet kuće, sledećeg utoka,
ako Kupola ostane, najverovatnije biti pita od plavog patlidžana.
„Neće ni da zucnu, reče Lisa. „Pokušala sam.
Zdepasti čovek grañen kao hidrant pojavio se iza cisterne i stupio na svetlo. Nosio je kaki
pantalone, jaknu od puplina i šešir sa simblom Mejn Blek Birsa. Barbiju je prvo palo u oči da se
Džejms O. Koks ugojio. Pažnju mu je privukla i njegova debela jakna, zakopčana opasno blizu
dvostrukom podbratku. Niko drugi Barbi, Džulija ili Lisa nije nosio jaknu. Taj odevni predmet
nije bio potreban s ove strane Kupole.
Koks je salutirao. Barbi mu je uzvratio pozdrav. Učinio je to s iznenañujućim
zadovoljstvom.
„Zdravo, Barbi“, reče Koks. „Kako je Ken?“
„Ken je dobro“ reče Barbi. „I dalje sam kučka koja dobija najbolja sranja.“
„Ne i ovog puta, pukovniče, reče Koks. „Izgleda da si ovog puta nadrljao.“
„Ko je on?, prošaptala je Lisa. Opet se igrala ankom. Džulija je pomislila da će brzo
pokidati lančić, ako tako nastavi. „I šta to rade?“ „Pokušavaju da nas izbave, reče Džulija.
„Mislim da je pametno što to rade u tišini, posle spektakularnog, prepodnevnog neuspeha. Zurila
je ispred sebe. „Zdravo, pukovniče Koks. Ja sam vaša najdraža novinska urednica. Dobro veče.
Koksov osmeh je bio samo malčice kiseo. To mu je služilo na čast. „Gospoñice Šamvej.
Lepši ste no što sam zamišljao.
„Moram da priznam, da mnogo ser...
Barbi je zaustavio na tri metra od Koksa. Uhvatio je za ruku.
„Šta je bilo?, pitala je.
„Fotoaparat. Zaboravila je da joj visi oko vrata, dok je nije pokazao. „Da li je digitalan?
„Naravno da jeste. Pit Friman mi ga je pozajmio. Htela je da ga pita zašto je on važan, ali
se setila. „Misliš da će ga Kupola spržiti.
„To je najbolji scenario, reče Barbi. „Seti se šta se desilo Perkinsovom pejsmejkeru.
„Sranje, rekla je. „Sranjel Potražiću stari kodak u prtljažniku. Lisa i Koks su izmenjivali
poglede. Barbiju se činilo da su jednako smeteni. „Šta nameravate?, pitala je. „Da li će doći do
još jedne eksplozije?
Koks je oklevao. Barbi je rekao: „Samo napred, pukovniče. Ja ću joj reći, ako ti to ne
učiniš.
Koks je uzdahnuo. „Insistiraš na potpunoj javnosti delovanja, zar ne?
„Zašto da ne? Ako ovo upali, narod Česters Mila će vas doveka slaviti. Tajanstveni ste
samo iz navike.
„Nisam. Samo izvršavam nareñenja pretpostavljenih.
„Oni su u Vašingtonu, reče Barbi. „Štampa je u Kasl Roku. Većina njih gleda Podivljale
devojčice na kablovskoj. Ovde smo samo mi, pilići.
Koks je s uzdahom pokazao na crtariju u obliku vrata. „Tamo će ljudi u zaštitnim odelima
naneti eksperimentalnu smešu. Kiselina će, ako budemo imali sreće, progristi prepreku. To će
nam omogućiti da izlomimo krhotine Kupole, kao da su delići stakla na prozoru, isečenog nožem
za staklo.“
„Šta ćemo, ako se pokaže da nemamo sreće?, pitao je Barbi. „Ako se Kupola raspadne i
oslobodi otrovni gas, koji će pobiti sve grañane? Da li zbog toga nosite maske?
„U stvari“, reče Koks, „naučnici misle da je verovatnije da će kiselina podstaći hemijsku
reakciju koja će zapaliti Kupolu.“ Video je Lisin zabrinut izraz i dodao:
„Smatraju da su oba dogañaja malo verovatna.“
„Može im se“, reče Lisa. Govorila je, vrteći ank. „Neće se oni podaviti ili ispeći.“ Koks
reče: „Razumem vašu zabrinutost, gospoja...“
 „Melisa“, ispravio ga je Barbi. Najedanput mu se činilo veoma važnim da Koks shvati da
pod Kupolom obitavaju ljudi, a ne nekoliko hiljada anonimnih poreskih obveznika. „Melisa
Džejmison. Lisa za prijatelje. Ona je gradska bibliotekarka, savetnik za profesionalno
opredeljenje u srednjoj školi i učiteljica joge.“
„Morala sam da se manem ovog poslednjeg“, reče Lisa sa skromnim osmehom.
„Imala sam previše obaveza.“
„Zaista mi je drago što smo se upoznali, gospoñice Džejmison“, reče Koks.
„Videćemo šta će biti. Svesno smo preduzeli rizik.“
„Da li biste odustali, ako bismo se mi usprotivili toj ideji?“, pitala je. Koks je izbegao
direktan odgovor. „Nismo zapazili da se tajanstvena prepreka biorazgrañuje ili osipa. Dugo ćete
ostati pod njom, ako je ne probijemo.“ „Znate li nešto o načinu njenog nastanka? Bilo šta?“
„Ne znamo ništa“, reče Koks. Pogled mu je izdajnički odlutao. Rasti Everet bi pročitao taj
znak, kao što je učinio u razgovoru s Big Džimom.
Barbi je pomislio: Zašto laže? Da lijeponovo reč o uslovljenom refleksu? Civili
supečurke. Za njihje najbolje da ih držimo u mraku i hranimo govnima? Verovatno je samo to u
pitanju. Ipak se uznemirio.
„Da li je jaka?“, pitala ga je Lisa. „Vaša kiselina da li je jaka?“
„To je najkorozivnija supstanca za koju znamo“, odgovori Koks. Liza je načinila dva
krupna koraka unazad.
Koks se obratio ljudima u svemirskim odelima. „Da li ste spremni?“ Podigli su palčeve u
rukavicama. Sva aktivnost iza njih je zamrla. Vojnici su stajali i posmatrali, s rukama na
gasmaskama.
„Počinjemo“, reče Koks. „Barbi, predlažem ti da otpratiš ove divne dame najmanje
pedeset metara od...“
„Pogledajte zvezde reče Džulija. Govorila je tihim glasom punim strahopoštovanja.
Podigla je glavu. Barbi je na njenom zabrinutom licu video dete kakvo je bila pre trideset
godina.
Podigao je glavu i video Veliki medved, Orion. Sva sazvežña su bila na svom mestu...
izuzev što su sad bile nejasna i ružičasta. Mlečni put se preobrazio u rastegnutu žvaku na velikoj
kupoli noći.
„Kokse“, rekao je. „ Vidiš li to?“
Pukovnik je podigao pogled.
„Da li vidim šta? Zvezde?
„Kako ti izgledaju?“
„Pa... veoma su sjajne, naravno. U ovim krajevima nema puno zagañenja...Pucnuo je
prstima, kad mu je nešto palo na pamet. „Šta vidite? Da li su promenile boju?
„Divne su, reče Lisa. Oči su joj bile razrogačene i blistave. „Ali su i zastrašujuće.“
„Ružičaste su, reče Džulija. „Šta se dešava?“
„Ništa, reče Koks. Zvučao je neobično obazrivo.
„Šta je bilo?, pitao je Barbi. „Ispljuni to. Dodao je, po navici: „Gospodine.
„Imamo meteorološki izveštaj od devetnaest časovaa, reče Koks. „Naglasak je na
vetrovima. Za svaki slučaj... pa, za svaki slučaj. Nek ostane na tome. Snažna struja dolazi sa
zapada iz Nebraske i Kanzasa, ponire ka jugu, i zavija nagore istočnom obalom. To je uobičajena
klima za drugi deo oktobra.
„Kakve to veze ima sa zvezdama?
„Vazdušna struja na putu ka severu prolazi iznad velikog broja gradova i industrijskih
postrojenja. Sve što pokupi iznad tih mesta skuplja se na Kupoli, umesto da ode na sever prema
Kanadi i Arktiku. Nakupilo se dovoljno toga da se obrazuje neka vrsta optičkog filtera. Siguran
sam da nije opasno...“
„Nije jos reče Džulija. „Ali šta će biti za nedelju ili mesec dana? Da li ćete da operete naš
vazdušni prostor na petnaest hiljada metara, kad ovde počne da se spušta tama‘
Lisa Džejmison je vrisnula i pokazala na nebo, pre nego što je Koks mogao da odgovori.
Zatim je pokrila lice.
Ružičaste zvezde su padale, ostavljajući svetle tragove za sobom.
„Još droge, sanjivo reče Pajper, dok joj je Rasti merio puls. Potapšao je po desnoj ruci.
Leva je bila gadno izgrebana.
„Nema više droge, rekao je. „Dovoljno si naduvana.
„Isus želi da dobijem još, rekla je istim, snenim glasom. „Hoću da gledam el kondor pasa
preko Anda.
„Verujem da to nije baš po pravilima, ali ću razmotriti tvoj zahtev.
Uspravila se u sedeći položaj. Rasti je pokušao da je vrati na postelju. Gurao je samo
njeno desno rame, ali to nije bilo dovoljno. „Da li ću moći da sutra izañem odavde? Moram da
vidim šefa policije Randolfa. Oni momci su silovali Semi Buši.
„Mogli su i tebe da ubiju“, rekao je. „Imala si mnogo sreće kad si prošla samo sa
iščašenjem. Ja ću se brinuti o Semi.“
„Ti policajci su opasni.“ Spustila je desnicu na njegov zglob. „Ne smeju ostati u službi.
Povrediće nekog.“ Olizala je usne. „Usta su mi tako suva.“ „Mogu to da sredim, ali ćeš morati da
legneš.“
„Da li ste uzeli uzorke sperme od Semi? Možete li ih uporediti sa spermom osumnjičenih?
Ako možete, progoniću Pitera Randolfa dok ga ne nateram da mi da DNK uzorke. Progoniću ga
danonoćno.“
„Nemamo neophodnu opremu za uporeñivanje DNK uzoraka“, reče Rasti. Takoñe,
nemamo uzorke sperme, zato što je Džina Bafalino oprala Semi. Učinila je to na njen zahtev.
„Doneću ti nešto za piće. Svi frižideri izuzevlaboratorijskih su ugašeni, zbog štednje energije.
Postoji jedan manji kod medicinskih sestara.“
„Donesi mi voćni sok“, rekla je i sklopila oči. „Da, sok će biti dobar. Pomorandža ili
jabuka. Nikako multivitaminski. Mnogo je slan.“ „Doneću ti jabuku“, rekao je.
„Večeras ćeš piti samo bistru tečnost.“ Pajper je šapnula: „Nedostaje mi moj pas“, zatim
je okrenula glavu. Rasti je pretpostavio da će zaspati, dok se vrati sa sokom.
U hodniku je naišao na Tviča. Istrčao je iz sobe za medicinske sestre. Posmatrao ga je
grozničavim, razrogačenim očima. „Hajdemo napolje, Rasti.“ „Čim odnesem sok prečasnoj...“
„Ne, idemo napolje i to odmah. Moraš ovo da vidiš.“ Rasti je požurio do sobe 29 i
provirio unutra. Pajper je hrkala, nimalo gospodski.
To nije bilo čudo, zbog nadutog nosa.
Sledio je Tviča niz hodnik. Trčkarao je da bi održao korak s dugonogim kolegom.
„Šta je bilo?“ To je značilo, Šta ćemo sad?
„Ne mogu da ti objasnim. Verovatno mi ne bi verovao. Moraš da vidiš.“ Izleteo je kroz
ulazna vrata.
Džini Tomlinson, Džina Bafalino i Harijet Bigelou, prijateljica koju je Džina regrutovala
za pomoć u bolnici, stajale su na prilaznom putu ispod nastrešnice, u prostoru za prijem
pacijenata. Zagrlile su se, kao da se teše. Zurile su u nebo.
Bilo je puno šljaštećih ružičastih zvezda. Veliki broj je padao, ostavljajući za sobom,
duge, gotovo fluorescentne tragove. Rasti se stresao od jeze. Džudije ovo predvidela, pomislio je.
„Ružičastezvezdepadaju u linijama. I padale su. Padale su.
 Činilo im se da nebesa padaju oko njihovih ušiju.
Alisa i Ejdan Eplton su spavali kad su ružičaste zvezde počele da padaju, ali Terston
Maršal i Kerolin Sterdžes nisu. Stajali su ' u zadnjem dvorištu doma Djumadžinovih i posmatrali
kako padaju, povlačeči sjajne, ružičaste linije. Poneke su se ukrštale, ispisujući ružičaste nebeske
rune. Padale su i bledele.
„Da li je ovo kraj sveta?“, pitala je Kerolin.
„Nikako“, rekao je. „To je meteorska kiša. Česte su u jesen u Novoj Engleskoj.
Mislim da je prekasno za Perseide*. Ovo je verovatno lutajuća kiša. Možda posmatramo
pepeo i krhotine asteroida, koji se raspao pre trilion godina. Pomisli na to, Karo!“
Nije htela. „Da li su meteorske kiše uvek ružičaste?“
„Nisu“, rekao je. „Mislim da van Kupole izgledaju belo. Mi je vidimo kroz sloj prašine i
čestica. Kroz prljavštinu. Promenila je boju.“ Mislila je na to dok je posmatrala tihi, ružičasti
vatromet na nebu. „Terse, dečačić... Ejdan... kad je imao napad ili ma šta je to bilo, rekao je...“
„Sećam se njegovih reči. ’Ružičaste zvezde padaju, povlačeći linije za sobom.’“
„Kako je mogao znati?“
Terston je samo odmahnuo glavom.
Kerolin ga je čvršće zagrlila. U ovakvim vremenima (iako nije znala za slična vremena)
bilo joj je drago što je Terston dovoljno star da joj bude otac. U ovom trenutku je želela da joj
bude otac.
„Kako je mogao da zna da će se ovo desiti? Kako je mogao da zna?
Ejdan je rekao još nešto u svom proročkom trenutku: Sviposmatraju. To je bila istina u
devet i trideset u ponedeljak uveče, kad je meteorska kiša dostigla vrhunac.
Vesti su se širile mobilnim telefonom i elektronskom poštom, ali uglavnom na starinski
način: od uha do uha. Glavna ulica je, do petnaest do deset, bila puna ljudi koji su posmatrali tihi
vatromet. Većina posmatrača je bila vrlo tiha. Nekolicina je plakala. Leo Lamojn, verni
bratstvenik pastve Svetog Spasitelja, pokojnog prečasnog Koginsa, urlao je kako je ovo
Apokalipsa i kako vidi četiri jahača Apokalipse i kako uznesenje samo što nije počelo, i tako
dalje i tako dalje.
Štrokavi Sem Verdro koji je ponovo izašao posle tri po podne, trezan i mrzovoljan rekao
je Leu da će, ako ne zaveže povodom Aposranja, videti sve zvezde. Rup Libi, meteorske kiše
koje stižu iz sazvežña Persej.
Pripadnik lokalnih policijskih snaga, s rukom na dršci revolvera, zapovedio im je da
umuknu i prestanu da plaše narod, kao da se ljudi i bez njih nisu plašili. Vilou i Tomi Anderson
su bili na parkingu Dipersa. Vilou je ridala na Tomijevom ramenu.
Rouz Tvitčel je stajala pored Ensona Vilera ispred Divlje ruže. Oboje su nosili kecelje.
Zagrlili su se preko ramena. Nori Kalvert i Beni Drejk su bili s roditeljima, kad je Nori krišom
gurnula šaku u Benijevu. Stisnuo ju je s uzbuñenjem s kojim ružičaste zvezde nisu mogle da se
mere. Džek Kejl, upravitelj Fud Sitija je bio na parkingu samoposluge. Pozvao je Ernija Kalverta,
nekadašnjeg upravitelja, kasno tog popodneva. Zamolio ga je da mu pomogne oko inventara.
Posao je dobro napredovao. Nadali su se da će biti gotovi do ponoći, kad je izbila gužva na
Glavnoj ulici. Stajali su jedan pored drugog i posmatrali ružičaste zvezde padalice.
Stjuart i Fernal Boui bili su ispred pogrebnog zavoda. Buljili su u nebo. Henri Morison i
Džeki Vetington stajali su prekoputa pogrebnog zavoda sa Čezom Benderom, profesorom istorije
u srednjoj školi. „To je samo meteorska kiša, viñena kroz izmaglicu od zagañenja, objašnjavao je
Čez Džeki i Henriju... s primetnim strahopoštovanjem.
Činjenica da je nakupljena prljavština promenila boju zvezda je primorala ljude da na
drugačiji način sagledaju svoju situaciju. Plakanje je bilo sve raširenija pojava.
 Bio je to tiha buka, nalik kiši.
Big Džim se nije toliko zanimao za gomilu besmislenih svetala na nebu, koliko za način
na koji su ih ljudi tumačili. Očekivao je da će večeras mirno otići kućama.
Sutra će pak biti drugačije. Strah koji je opazio na velikom broju lica, možda i nije tako
loša stvar. Uplašeni ljudi traže snažne voñe. Big Džim Reni je bio stručnjak za pružanje takvih
usluga.
Stajao je ispred policijske stanice s Randolfom i Endijem Sandersom. Ispod njih je bio
grozd njegove problematične dece: Tibodi, Sirls, ona faćkalica Ru, i Džuniorov prijatelj, Frenk.
Big Džim je sišao stepenicama s kojih je Libi pala (moglaje da svima učini uslugu ipolomi vrat,
pomislio je) i potapšao Frenkija po ramenu.
„Uživaš u predstavi, Frenki?
Momak je zbog krupnih, uplašenih očiju izgledao kao da ima dvanaest umesto dvadeset
dve godine. „Šta je ovo, gospodine Reni? Da li znate?
„To je meteorska kiša. Bog pozdravlja svoje.
Frenk Deleseps se malo opustio.
„Idemo unutra, rekao je Big Džim. Mahnuo je rukom Randolfu i Endiju, koji su još
posmatrali nebo. „Malo ćemo porazgovarati. Potom ću pozvati vas četvoro.
Hoću da svi ispričate istu pamukoberačku priču kad doñete. Da li ste me razumeli?
„Jesmo, gospodine Renia, reče Frenki.
Mel Sirls je pogledao Big Džima. Oči su mu bile kao tacne, a usta široko razjapljena. Big
Džim je pomislio da dečak izgleda kao da mu se koeficijent inteligencije može povećati sve do
broja sedamdeset. To i nije bilo tako loše.
„Meni ovo liči na kraj sveta, gospodine Reni“, rekao je.
„To su besmislice. Da li si spasen, sinko?“
„Pretpostavljam da jesam“, reče Mel.
„U tom slučaju, nemaš od čega da strepiš.“ Big Džim je pogledom prešao preko svih,
zaključno s Karterom Tibodijem. „Put ka spasenju večeras iziskuje da svi pričate istu priču.“
Nisu svi videli ružičaste zvezde. Rastijeve kćeri su, poput brata i sestre Eplton, čvrsto
spavali, baš kao i Pajper i Andrea Grineli. Spavao je i Šef, opružen po mrtvoj travi ispred možda
najveće američke metaemfetaminske laboratorije.
Snevala je i Brenda Perkins. Zaspala je plačući na kauču. Na stočiću pored nje bilo je
mnogo odštampanih papira, dosije VEJDER.
Ni mrtvi nisu ništa videli, izuzev ako nisu gledali sa svetlijeg mesta od ove tamne doline,
po kojoj su se noću borile neznane vojske. Majra Evans, Djuk Perkins, Čak Tompson i Klodet
Sanders ležali su u Bouijevom pogrebnom zavodu. Doktor Heskel, gospodin Kerti i Rori
Dinsmor bili su u mrtvačnici bolnice Katarina Rasel.
Lester Kogins, Dodi Sanders i Endži Makejn još su visili u ostavi Makejnovih, baš kao i
Džunior. Sedeo je izmeñu Dodi i Endži. Držao ih je za ruke. Glava ga je bolela, ali samo malo.
Hteo je da prespava u ostavi.
Džek Evans, suprug pokojne Majre, stajao je u zadnjem dvorištu svoje kuće u Istčesteru,
na putu za Moton (nedaleko od mesta na kom se pod ružičastim nebom, odvijao pokušaj da se
probije Kupola s eksperimentalnom kiselom smešom), s bocom džek danijelsa u jednoj i rugerom
SR9, oružjem za zaštitu doma, u drugoj ruci. Pio je i posmatrao padanje ružičastih zvezda. Znao
je šta su one. Poželeo bi istu želju posle svake od njih. Želeo je smrt, zato što je bez Majre njegov
život izgubio dno. Možda bi uspeo da živi bez nje, kao što bi možda uspeo da živi kao pacov u
staklenom kavezu, ali nije mogao i jedno i drugo. Progutao je poslednje kapi džeka, bacio bocu u
travu i razneo sebi mozak oko petnaest do deset, kad su se padajući meteori proredili, četrdeset
pet minuta posle početka meteorske kiše.
To je bilo prvo zvanično samoubistvo u Milu.
Neće biti i poslednje.
Barbi, Džulija i Lisa Džejmison tiho su posmatrali kako dva vojnika u svemirskim
odelima sklanjaju majušnu mlaznicu s vrha plastičnog creva. Smestili su je u tamnu plastičnu
kesu s patentzatvaračem na vrhu. Odložili su kesu u metalnu kutiju s natpisom OPASNI
MATEltlJAL. Zaključali su ga različitim ključevima i skinuli šlemove. Izgledali su umorno,
znojavo i obeshrabreno.
Dva starija čoveka prestara da budu vojnici odgurali su složenu aparaturu s mesta
eksperimenta s kiselinom. Izveden je tri puta. Barbi je pretpostavila da su stariji ljudi, verovatno
naučnici Nacionalne bezbednosne agencije, obavili neku vrstu spektografske analize. Ili da su bar
pokušali. Podigli su gasmaske koje su nosili tokom eksperimenta, na teme. Ličili su na neobične
šešire. Barbi je mogao da pita Koksa za šta su provere služile. Pukovnik bi mu možda dao
direktan odgovor.
Ćutao je, zato što je bio obeshrabren.
Poslednji ružičasti meteoriti su padali s neba.
Lisa je pokazala ka Istčesteru. „Cula sam nešto nalik pucnju. A vi?“ „Verovatno je pukao
auspuh na nekom automobilu ili neki klinac razbijaboce“, reče Džulija. Bila je umorna i
podnadula. Barbi je uhvatio kako briše oči, kad je postalo jasno da je eksperiment kiselinski test
omanuo. To je nije sprečflo da snima fotografije, kodakom.
Koks je krenuo ka njima. Njegova senka je išla na dve različite strane, zahvaljujući
snažnom osvetljenju. Pokazao je ka crtežu u obliku vrata nanesenom na Kupolu.
„Pretpostavljam da je ova mala avantura koštala američke poreske obveznike oko tri
četvrtine miliona dolara, ne računajući troškove istraživanja i razvoja kisele smeše. Pojela je boju
koju smo našpricali i jebeno ništa više.“
„Pazite na svoj rečnik, pukovniče“, reče Džulija, s naznakom starog osmeha.
„Hvala vam, gospoño urednice“, kiselo će Koks.
„Da li ste zaista mislili da će ovo uspeti?“, reče Barbi.
„Ne, ali sam mislio da neću doživeti da vidim čoveka na Marsu. Rusi kažu da će 2020.
godine poslati četvoročlanu posadu.“
„Ukapirala sam“, reče Džulija. „Marsovci su se silno naljutili kad su načuli šta im se
sprema.“
„Ako je to tačno, svete se pogrešnoj zemlji“, reče Koks... Barbi je opazio nešto u
njegovim očima.
„Koliko si siguran, Džime?“, tiho ga je pitao.
„O čemu govoriš?“
„Koliko si siguran da su vanzemaljci podigli Kupolu.“ Džulija je načinila dva koraka
napred. Prebledela je. Pogled joj je blistao. „Recite nam ono što znate, prokleti bili!“
Koks je podigao ruku. „Prestanite. Ništa mi ne znamo. Postoji teorija. To je sve.
Marti, doñi ovamo.“
Kupoli je prišao jedan od dvojice starijih ljudi koji su izvodili eksperimente. Držao je
gasmasku.
„Kakvo je tvoje mišljenje?, pitao je Koks. Nastavio je, kad je video da stariji čovek
okleva: „Slobodno govori.
„Pa..., Marti je slegnuo ramenima. „Minerali u tragovima. Zemlja, vazdušni zagañivači i
ništa, izuzev toga. Ako je verovati spektrografskoj analizi, ta stvar nije tamo.
„Šta je bilo sa HY-908?“ Zbog Barbija i novinarke je dodao: „To je kiselina."
 „Nestala je“, reče Marti. „Pojelo ju je ono što nije tamo.“
„Da li je to moguće, prema vašim saznanjima?“
„Nije. Ali ni Kupola nije moguća, prema našim saznanjima.“
„Da li vas to navodi na zaključak da je Kupola delo nekog oblika života s opsežnijim
poznavanjem fizike, hemije, biologije, i ko zna čega još?“ Koks je ponovio ono što je već rekao,
kad je opazio da Marti ponovo okleva. „Slobodno govori.“
„To je jedna od mogućnosti. Možda je to delo nekog zemaljskog superzločinca, nekog
Leksa Lutora iz stvarnog sveta. Ili je delo neke odmetničke države, poput Severne Koreje.“
„Zašto se nije pohvalila time?“, skeptično će Barbi.
„Naginjem ka vanzemaljcima“, reče Marti. Kucnuo je po zidu Kupole, ne trepnuvši. Već
je pretrpeo blagi udar. „To je mišljenje većina naučnika koji se njome bave. Ako se to može
nazvati poslom, pošto uistinu ništa ne radimo. To vam je pravilo Šerloka Holmsa. Kad odstranite
nemoguće, ostaje odgovor, ma kako neverovatan bio.“
„Da li se neko ili nešto spustilo letećim tanjirom i zatražilo da vidi našeg voñu?“, pitala je
Džulija.
„Nije“, reče Koks.
„Da li biste vi znali da se nešto tako dogodilo?“, pitao je Barbi i pomislio: Da li zaista
razgovaramo na ovu temu? Da li sanjam?
„Ne mogu da garantujem“, reče Koks, nakon kratkog oklevanja. „Možda je u pitanju
meteorološka pojava“, reče Marti. „Doñavola, možda i biološka živa stvar.
Jedna škola mišljenja zastupa stanovište da je ova stvar neka vrsta hibrida ešerihije koli.“
„Pukovniče Koks“, tiho će Džulija, „da li smo mi učesnici nečijeg eksperimenta?
Zato što se upravo tako osećam.“
Lisa Džejmison je, u meñuvremenu, upravila pogled ka lepim kućama u Istčesteru.
Najveći broj svetala je bio ugašen, zato što ljudi nisu imali generatore ili zato što su
štedeli energiju.
„To je bio pucanj“, rekla je. „Sigurna sam da sam čula pucanj.“

OSEĆAJ

Big Džim Reni je imao samo jedan porok, ako se ne računa gradska politika, a to je bila
ženska srednjoškolska košarka, tačnije košarka Divljih mačaka. Imao je sezonsku kartu od 1998.
godine. Išao je na najmanje deset utakmica godišnje. Nije propustio nijednu utakmicu u 2004.
godini, kad su Divlje mačke pobedile na državnom šampionatu klase D. Iako bi se pogled
posetioca pri ulasku u njegovu radnu sobu obavezno zaustavio na autogramima Tajgera Vudsa,
Dela Ernharta i Bila Svemirca Lija, najviše se ponosio i najviše je cenio autogram Hane
Kompton, oniže plejmejkerke koja je dovela Divlje mačke do jedne jedine zlatne lopte.
Kad ste vlasnik sezonske karte, suñeno vam je da upoznate druge vlasnike tih karata i
njihove razloge za navijanje. Bilo je mnogo roñaka igračica (često su oni bili najaktivniji članovi
kluba navijača; organizovali su prodaju peciva da bi skupili novac za sve skuplja „gostovanja).
Bilo je tu i košarkaških čistunaca, koji bi vam rekli, ne bez osnova, da su ženske utakmice
jednostavno bolje. Mlade košarkašice su igrale nadahnute timskim duhom koji se kod dečaka
(koji vole da potrče i probiju, driblaju i šutiraju iz svog dvorišta) retko viñao. Igrale su sporije, što
vam je dozvoljavalo da vidite sve elemente igre i uživate u svakom dodavanju i akciji.
Ljubiteljima ženske košarke je godio mali broj poena, koji je nervirao ljubitelje muške košarke.
Tvrdili su da ženska košarka naglašava odbranu i preciznost šuta, što je suština školske košarke.
Na utakmice su dolazili i tipovi koji su voleli da gledaju dugonoge tinejdžerke koje
trčkaju u kratkim šortsevima.
Big Džim je voleo žensku srednjoškolsku košarku iz svih pomenutih razloga, ali je
njegova strast izvirala iz sasvim drugačijeg izvora. Nikad ga nije pominjao kad je raspravljao o
igri sa ostalim navijačima. To ne bi bila pametna politika.
Devojčice su sport shvatale lično, zbog toga su snažnije mrzele.
Dečaci su voleli da pobeñuju. Utakmice su znale biti veoma oštre, pogotovo one protiv
najljućih suparnika (u ovom slučaju prezrenih Kasl Rok Rokitsa), ali se kod njih sve uglavnom
vrtelo oko pojedinačnih dostignuća. Drugim rečima, voleli su da se prave važni. Sve se
zaboravljalo posle utakmice.
Devojke su pak mrzele da gube. Išle su sa osećajem poraza u svlačionicu i razglabale o
njemu. Još važnije je bilo što su mrzele i prezirale timski. Big Džim je često viñao kako mržnja
diže glavu. Kad bi se lopta izgubila duboko u drugom poluvremenu pri tesnom rezultatu, osetio bi
ne diraj je, kučkice, ta loptaje MOJA vibraciju. S uživanjem se hranio takvim osećanjima.
Divlje mačke su pre 2004. godine otišle na državni turnir samo jednom u dvadeset godina.
Izgubili su prvu utakmicu protiv Bakfilda. Tako je bilo sve do pojave Hane Kompton. Big Džim
je smatrao najvećom mrziteljicom svih vremena.
Hana je bila kći Dela Komptona, suvonjavog drvoseče iz Tarkers Mila, često pijanog i
vazda svadljivog. Hana se brzo naučila sklanjaj mi se s očiju stavu. U prvoj godini je najveći deo
sezone igrala za mlañu ekipu. Trener ju je premestio u školski tim u poslednje dve utakmice.
Odmah je nadmašila sve po broju postignutih poena i bacila protivnicu iz Ričmondskih Bobketa
na parket tvrdom, ali čistom odbranom.
Big Džim je odvojio trenera Vudheda u stranu posle utakmice. „Ti si lud ako ova cura od
početka sledeće sezone ne bude u prvoj postavi“, rekao je.
„Nisam ja lud, odvratio je Vudhed.
Hana je počela žestoko i završila još žešće. Ostavila je blistavi trag o kom će navijači
Divljih mačaka govoriti dugo posle toga (prosek od 27,6 koševa po utakmici). Mogla je da
pogodi trojku kad god je htela. Big Džim je najviše voleo kad probije odbranu i jurne na koš, s
punom koncentracijom na uskom licu, blistavim crnim očima, koje su izazivale svakog ko bi joj
stao na put, i kratkim konjskim repom, koji je štrčao za njom kao uzdignuti prst. Ugledni gradski
zvaničnik i najjači trgovac polovnim kolima se zaljubio.
U utakmici za šampionat 2004. godine, Divlje mačke su vodile s deset poena razlike kad
je Hana izbačena zbog pet prekršaja. Ketsi su imali sreće, zato što je do kraja ostalo još malo
vremena. Pobedile su za pola koša. Hana Kompton je postigla fantastična sezdeset tri od
osamdeset šest timskih poena. Njen svadljivi otac je tog proleća seo za volan novog kadilaka.
Dobio ga je po ceni trideset posto nižoj od nabavne. Novi automobiliisu spadali u Big Džimov
delokrug rada, ali je uvek mogao da dobije neki „sa zadnjeg dela šlepera.
Sedeo je u kancelariji Pitera Randolfa, dok su poslednji ružičasti meteori bledeli na nebu
(i dok su njegova problematična deca, kako se Big Džim zabrinuto nadao, čekala da ih pozove i
saopšti njihovu sudbinu). Sećao se te čudesne, mitske košarkaške utakmice, a naročito prvih
osam minuta drugog poluvremena, koje su Divlje mačke započele s devet poena zaostatka.
Hana je preuzela kontrolu nad utakmicom s fanatičnom brutalnošću s kojom je Josif
Staljin preuzeo Rusiju. Njene crne oči su blistale (usmerene na košarkašku Nirvanu, van
domašaja običnih smrtnika). Lice joj se ukočilo u prezrivom osmehu koji je poručivao, bolja sam
od vas, najbolja sam, sklanjajte mi sesputa ili ću vas jebenopregaziti. Sve što je bacila u tih osam
minuta našlo je put do koša, uključujući i nerazboriti hitac s više od pola terena koji je ispalila
zapletenih nogu.
Pucala je da bi se rešila lopte, da joj ne bi bila oduzeta zbog nošenja.
Publika je smišljala imena za takve nizove blistavih poteza. Najčešće korišćeni je u
zonije. Big Džim je najviše voleo reč osećaj: „Stvarno je oseća.“ Sticao se utisak da igra ima
božansku grañu, nedostupnu prosečnim igračima (iako su ponekad čak i oni mogli da je osete, što
bi ih nakratko preobrazilo u bogove i boginje; svi telesni nedostaci su nestajali tokom božanski
nadahnutih perioda), koja se u pojedinim večerima može dosegnuti. Reč je o bogatoj i čudesnoj
tkanini kakva sigurno ukrašava zidove Valhale.
Hana Kompton nije odigrala nijednu utakmicu sledeće godine. Bitka za šampionat je bila
njena labudova pesma. Njen otac je, tog leta, vozeći u pijanom stanju ubio sebe, svoju suprugu i
tri kćeri. Vraćali su se u Tarkers Mil iz Braunija, gde su otišli po sladoled. Nečuveno povoljno
kupljeni kadilak bio je njihov mrtvački kovčeg.
Nesreća s toliko mrtvih našla je mesto na svim naslovnim stranama u zapadnom Mejnu.
Demokrata Džulije Šamvej je te nedelje izašao s crnim obrubom, ali Big Džim nije bio skrhan
bolom. Smatrao je da Hana nikad ne bi uspela u kolečkoj košarci. Devojke su tamo bile
prevelike. U najboljem slučaju bi igrala epizodnu ulogu. Nikad ne bi pristala na to. Njena mržnja
se hranila neprestanom akcijom na terenu. Big Džim je u potpunosti razumeo. Bez ostatka je
saučestvovao s njom. To je bio glavni razlog zbog kog nikada, ni za trenutak nije razmišljao o
napuštanju Mila. Možda bi u belom svetu zaradio više novca, ali je imetak bio jeftino pivo
bitisanja. Moć je bila skupoceni šampanjac.
Upravljanje Milom prijalo mu je u običnim danima. U krizno doba je bilo čisto uživanje.
U takvim vremenima je mogao da leti na krilima erazblažene intuicije.
Znao je da ne može pogrešiti, da je to potpuno nemoguće. Pročitao bi odbranu i pre nego
što bi bila postavljena i postizao poene iz svih pozicija. Osećao je igru.
Utakmica koja odlučuje o šampionu bila je najbolji trenutak za to.
Ovo je bila njegova utakmica za šampionat. Sve mu je išlo naruku. Imao je osećaj
nepokolebljivu veru da u magičnim trenucima ništa ne može poći naopako. Čak će i naizgled loše
stvari postati prilike umesto prepreke, kao Hanin očajnički hitac s preko pola terena, koji je
podigao čitavu salu u Deriju na noge. Navijači Mila su klicali, Kasl Rokeri su zevali u neverici.
Osećaoje igru. Zbog toga nije bio bolestan, iako je morao biti iscrpljen. Zbog toga se nije
brinuo za Džuniora, uprkos sinovljeve mučnine i bledila. Zbog toga se nije brinuo za Dela
Barbaru i njegove problematične prijatelje, a ponajviše za novinarsku kučku. Zbog toga se Big
Džim samo smeškao dok su ga Piter Randolf i Endi Sanders zbunjeno posmatrali. Mogao je sebi
da dozvoli osmeh. Osećaoje igru.
„Da zatvorim samoposlugu?, pitao je Endi. „Zar to neće uznemiriti gomilu ljudi, Big
Džime?
„Samoposlugu i benzinsku pumpu, ispravio ga je Big Džim, ne skidajući osmeh s lica.
„Ne moramo da se brinemo o Braunijevoj radnji. Već je zatvorena. To nam odgovara. Bila je to
prljava rupa. Uzdržao se da ne kaže, Prodavala je prljave ćasopise.
„Džime, u Fud Sitiju ima još dosta robe, reče Randolf. „Nedavno sam razgovarao s Džek
Kejlom o tome. Mesa ima malo, ali svega ostalog ima dovoljno.
„To mi je poznato, reče Big Džim. „Znam da čitam inventarne liste, baš kao i Kejl.
Trebalo bi da zna, zar nije Jevrejin.
„Pa... hteo sam da kažem da je dosad sve bilo u redu, zato što svi grañani imaju dobro
opremljene ostave. Oraspoložio se. „Mogao bih da naredim kraće radno vreme u Fud Sitiju.
Mislim da ću lako nagovoriti Džeka. Verovatno je i sam razmišljao o takvom potezu.
 Big Džim je odmahnuo glavom, sa osmehom na usnama. Evo još jednog primera kako ti
sve ide naruku kad osetiš igru. Djuk Perkins bi smatrao da bi povećanje napetosti u gradu bila
pogrešna odluka, pogotovo posle sinoćnje spektakularne nebeske predstave. Djuk je mrtav. To je
nedvosmisleni znak božanske pomoći.
„Zatvorićemo ih, ponovio je. „Zatvorićemo oba prodajna objekta. I kad se ponovo otvore,
mi ćemo deliti zalihe. Roba će tako duže trajati. Raspodela će biti pravednija. Predstaviću plan
štednje na skupštini u četvrtak. Nastavio je posle kraće pauze. „Ako se Kupola dotad ne povuče,
naravno.
Endi je oklevao. „Ne verujem da smo ovlašćeni da zatvaramo preduzeća, Big Džime.
„U krizama poput ove, ne samo da imamo pravo već i obavezu da učinimo tako nešto.
Srčano je potapšao Pita Randolfa po leñima. Novi šerif to nije očekivao.
Ispustio je jedva čujni jauk.
„Šta ćemo ako to izazove paniku?, smrknuto će Endi.
„Pa, to bi se moglo desitia, reče Big Džim. „Glodari povrve napolje, kad šutneš mišje
gnezdo. Možda ćemo biti prinuñeni da povećamo policijske snage, ako se kriza brzo ne okonča.
Povećaćemo ih i to prilično. Randolf je delovao iznenañeno. „Sad imamo dvadeset policajaca.
Uključujući... Iskrenuo je glavu ka vratima.
„Jaštaa, reče Big Džim, „kad smo već kod njih, najbolje je da ih uvedeš ovamo, šerife, da
bismo završili s ovim i da bismo ih poslali kući, u krevet. Mislim da ih sutra čeka naporan dan.
Biće još bolji kad ih malo izgrdimo. Zaslužili su to, zato što nisu mogli da zadrže
skakavce u gaćama.
Frenk, Karter, Mel i Džordžija su se vrpoljili kao osumnjičeni naolicijskom suočenju.
Trudili su se da izgledaju odlučno i prkono. Prkos je počivao na klimavim nogama. Hana
Kompton bi se samo nasmejala, kad bi mogla da ih vidi.
Oborili su pogled, proučavajući cipele. Big Džimu je bilo jasno da očekuju otkaze, ili
nešto još gore. To mu je odgovaralo. Strah je osećanje s kojim se najlakše radi.
„Paa, rekao je. „Evo hrabrih policajaca.
Džordžija Ru je nešto promrmljala sebi u bradu.
„Progovori, lutkice. Big Džim je prineo šaku uhu.
„Rekla sam da nismo učinili ništa loše, oglasila se. Još uvek je to bilo učiteljica je bila
pokvarena mrmljanje.
„A šta ste to učinili? Pokazao je na Frenkija, kad su Džordži, Frenk i Karter počeli da
govore uglas. „Hoću tebe da čujem. I pazi šta radiš, pobogu.
„Svratili smo do njega, reče Frenk, „zato što nas je pozvala.
„Tako je, povikala je Džordžija i sklopila ruke ispod impozantnog poprsja.
„Ona...
„Umukni. Big Džim joj je pripretio velikim mesnatim prstom. „Jedan će govoriti u ime
svih. Tako se radi kad ste tim. Da li ste tim? Karter Tibodi je shvatio kuda ovo vodi. „Jesmo,
gospodine Reni.
„Drago mi je što to čujem. Big Džim je klimanjem glavom dao znak Frenkiju da nastavi.
„Rekla je da ima još piva“, reče Frenk. „Samo zbog toga smo je posetili. Nismo mogli da
ga kupimo u gradu. Kako god, sedeli smo kod nje i pili pivo. Po konzervu svako, kao što znate.
Nismo bili na dužnosti.
„Ni u kom slučaju niste bili na dužnosti napomenuo je šef policije. „To si hteo da kažeš?“
Frenk je s poštovanjem klimnuo. „Da, gospodine. To sam hteo da kažem. Popili smo pivo
i rekli da je nabolje da krenemo. Saopštila nam je da ceni ono što radimo i da želi da nam se
zahvali. Onda je raširila noge.
 „Pokazala je muf, znate, potvrdio je Mel sa širokim i praznim osmehom.
Big Džim se trznuo. U sebi se zahvalio Bogu što Andrea Grineli nije ovde. Zavisna od
droge ili ne, sigurno bi negodovala zbog povrede političke korektnosti.
„Primala nas je u sobi, jednog po jednoga, reče Frenki. „Znam da je to bila loša odluka.
Svima nam je žao zbog onog što se tamo dogodilo, ali je opštila s nama dobrovoljno.
„Sigurna sam da jeste, reče Randolf. „Ta cura je na lošem glasu, baš kao i njen suprug. Da
li ste našli neku drogu, kod nje?
„Ne, gospodine, odgovorio mu je složni, četvoročlani hor.
„Da li ste je povredili?, pitao ih je Big Džim. „Čuo sam da tvrdi da je tučena i
zlostavljana.
„Niko je nije povredio, reče Karter. „Mogu li da kažem šta se po mom mišljenju desilo?
Big Džim ga je ohrabrio pokretom ruke. Gospodin Tibodi je, po svoj prilici, raspolagao
izvesnim potencijalom.
„Verovatno je pala, nakon što smo otišli. Možda i nekoliko puta. Bila je prilično pijana.
Socijalno bi trebalo da joj oduzme dete, pre nego što ga ubije. Niko nije komentarisao poslednju
rečenicu. Kancelarija socijalnog je u Kasl Roku, što je odnedavno isto kao da je na Mesecu.
„Zaključujem da ste u osnovi čisti, reče Big Džim.
„Kao sunce, odvrati Frenk.
„Pa, mislim da možemo biti zadovoljni. Big Džim je pogledao svoje saradnike.
„Da li smo zadovoljni, gospodo?
Endi i Randolf su s olakšanjem klimnuli glavom.
„Dobro je, reče Big Džim. „Dan je bio veoma dug, beskrajan, rekao bih. Siguran sam da
je san svima neophodan. To naročito važi za vas, mlade policajce, zato što ćete morati da se
javite na dužnost sutra u sedam ujutru. Samoposluga i benzinska pumpa s prodavnicom biće
zatvoreni do okončanja krize. Šerif Randolf vas je odredio da stražarite ispred Fud Sitija, u
slučaju da se ljudi koji se tamo pojave uznemire zbog novih pravila.
Mislim da ste dorasli tom izazovu, gospodine Tibodi? S vašom... s vašom junačkom
ranom?
Karter je ispružio ruku. „Dobro sam. Pas nije pokidao tetive.
„Mogli bismo da rasporedimo Freda Dentona s njima, rekao je šerif. Razrañivao je
Renijevu ideju. „Vetingtonova i Morison će biti dovoljni na benzinskoj pumpi.
„Džime, rekao je Endi, „možda bi bilo bolje da rasporedimo iskusnije policajce ispred
Fud Sitija, a neiskusnije na manje...
„Ne slažem se, s osmehom će Big Džim. Osećao je igru. „Želimo da mlade snage budu
pred Fud Sitijem. Hoćemo njih i nikog drugog. I još nešto. Ptičica mi je šapnula da su neki od vas
nosili oružje u automobilima i da su ga neki nosili i u patroli.
Niko nije ni pisnuo.
„Vi ste na probnom radu, podsetio ih je Big Džim. „Vaše je pravo da kao američki
grañani posedujete oružje. Vaši policijski dani će biti odbrojani, ako čujem da ste stajali ispred
Fud Sitija i dobrih grañana ovog mesta naoružani.
„Sasvim ste ti pravu, rekao je Randolf.
Big Džim je osmotrio Frenka, Kartera, Mela i Džordžiju. „Da li vam to smeta?
Bilo kom od vas?
Nisu izgledali preterano zadovoljno. Big Džim je znao da nisu i da neće negodovati.
Tibodi je ćutke protezao rame i prste.
„Šta ako ponesemo oružje bez municije?, pitao je Frenk. „Možemo li da ga samo
pokažemo, kao upozorenje?
 Big Džim je opominjuće podigao prst. „Reći ću vam ono što je meni rekao moj otac,
Frenk. Ne postoji prazan pištolj. Živimo u divnom gradu. Siguran sam da će se ljudi ispravno
poneti. Promenićemo se, ako se oni promene. Da li si me razumeo?
„Da gospodine, Reni. Frenki nije zvučao naročito zadovoljno. Big Džimu to nije smetalo.
Ustao je. Mahnuo im je da se udalje. Osmehnuo se i blago klimnuo, suočen s njihovim
oklevanjem. „Hajdemo. Sutra će biti veliki dan. Nećemo pustiti da se ovaj završi bez valjane
molitve. Uhvatite se za ruke.
Poslušali su ga. Big Džim je sklopio oči i pognuo glavu. „Oče naš...
Molili su se neko vreme.
Barbi se popeo stepenicama do svog stana, nekoliko minuta pre ponoći. Posrtao je pod
teretom umora. Šest sati zaborava bili su sve što mu je trebalo, pre nego što čuje budilnik i poñe u
Divlju ružu Rouz da sprema doručak.
Umor je nestao čim je upalio svetlo. Struje je još bilo, zahvaljujući generatoru Endija
Sandersa.
Neko je bio u njegovom stanu.
Trag je bio tako neprimetan da ga isprva nije uočio. Zatvorio je i otvorio oči.
Osmotrio je stančić, da bi pronašao tragove upada. Niko nije dirao knjige koje je
nameravao da ostavi za sobom. Stolice su bile na svom mestu. Jedna pored lampe i druga ispod
jedinog prozora, s pogledom na uličicu. Soljica za kafu i tanjir za tost bili su u sušaču za posuñe,
pored sudopere.
Tad mu je sinulo, kao što već biva kad se ne trudiš preterano. To je bio tepih. Ono što je
zvao Nije Lindzi tepih.
Nije Lindzi tepih je bio metar i po dug i šezdeset centimetara širok. Imao je dijamantske
šare plave, crvene i smeñe boje. Kupio ga je u Bagdadu. Irački policajac u kog je imao poverenja
uveravao ga je da je kurdska narodna rukotvorina. „Veoma star, veoma lep“, govorio je policajac.
Zvao se Latif Abdel Halik Hasan. Bio je dobar policajac. „Izgleda turski, ali neneneŠiroki osmeh.
Beli zubi. Snajpersko tane je, nedelju dana posle toga, raznelo mozak Latifu Abdelu Hahliku
Hasanu. „Nije turski, već irački!“
Trgovac tepisima je nosio žutu majicu s natpisom NE PUCAJTE NA MENE, JA SAM
SAMO PIJANISTA. Latif ga je slušao, klimajući glavom. Zajedno su se smejali. Smejali su se
još glasnije kad je trgovac izveo zapanjujuće američki gest drkanja.
„O čemu se radi?“, pitao je Barbi.
„Kaže da je američki senator kupio pet ovakvih. Lindzi Grejam. Pet tepiha, petsto dolara.
Pet stotina javno, za medije. I još toliko ispod tezge. Svi senatorovi tepisi lažni. Dadada. Ovaj
nije lažan, ovaj pravi. Ja, Latif Hasan, kažem ti, Barbi. Nije tepih Lindzija Grejama.“
Latif je podigao ruku. Barbi mu je dao petaka. To je bio lep dan. Vreo, ali dobar.
Kupio je tepih za dvesta američkih dolara i DVD za sve formate. Nije Lindzi tepih je bio
njegov suvenir iz Iraka. Nikad nije stao na njega. Uvek ga je zaobilazio.
Ostavio ga je za sobom, kad je napustio Mil. Sumnjao je da je duboko u sebi želeo da
raskrsti s Irakom, kad je odlazio odavde, ali ga sreća nije poslužila. Gde god si, tamo si. To je
velika zen istina našeg doba.
Nije stao na njega, bio je sujeveran u tom pogledu. Uvek bi ga zaobilazio, kao da će, ako
stane na njega, aktivirati neki kompjuter u Vašingtonu i da će se ponovo naći u jebenoj Faludži.
Neko je stao na njega, zato što je Nije Lindzi bio namreškan, izboran i malčice kriv. Bio je
savršeno ravan kad je izašao jutros, pre hiljadu godina.
Ušao je u sobu. Prekrivač je bio uredan kao i uvek, ali je osećaj da je neko ulazio u stan i
ovde bio jednako snažan. Da li je bio izazvan mirisom znoja? Nekom fizičkom vibracijom? Barbi
nije znao, niti ga je bilo briga. Prišao je ormanu i otvorio gornju fioku. Video je da je par vrlo
izbledelih farmerki, koji je bio na vrhu gomile, sad bio na dnu. Njegov kaki šorts, koji je složio sa
rajsferšlusom nagore sad je počivao s rajsferšlusom nadole.
Prešao je na drugu fioku i čarape. Trebalo mu je pet sekundi da utvrdi da su mu nestale
vojne identifikacione pločice. Nije se iznenadio. Ne, to ga uopšte nije iznenadilo.
Zgrabio je jeftini mobilni telefon koji je hteo da ostavi u Milu. Vratio se u dnevnu sobu.
Na stolu pored vrata je bio telefonski imenik Tarkersa i Čestera. Knjiga je bila tako tanka da je
ličila na pamflet. Potražio je željeni broj, iako nije očekivao da će ga tu naći. Šefovi policije nisu
ostavljali brojeve kućnog telefona u imenicima.
Izuzev što su u malim gradovima to činili. Bar je ovaj tako postupio, iako je navod bio
diskretan: H i B Perkins ulica Morin 28. Barbi je ukucao broj bez trunke oklevanja. Nije smeo da
čeka. Znao je da nema mnogo vremena.
Telefon je pištao. Haui je nesumnjivo zove da joj kaže da će zakasniti, da zaključa kuću i
ode na spavanje...
Poimanje da je Haui mrtav popalo je po njoj kao gomila neželjenih poklona iz otrovne
pinjate . Nije znala ko je zove u pogledala je na sat pola jedan ujutru, ali to sigurno nije bio Haui.
Trznula se kad je sela. Trljala je vrat i proklinjala sebe što je zaspala na kauču.
Klela je i onog što je probudio u nebogougodno doba noći i podsetio na usamljenost s
kojom se još nije pomirila.
Palo joj je na pamet da za poziv u neprimerno vreme postoji samo jedan uzrok.
Kupola je nestala ili je probijena. Udarila je nogom u stočić, dovoljno jako da papiri
zašušte. Othramala je do telefona pored Hauijeve stolice (koliko je boleo pogled na praznu
stolicu) i dohvatila aparat. „Šta se desilo? Šta se desiloVc
„Ovde je Del Barbara.
„Barbi! Da li je razbijena? Da li je Kupola razbijena?
„Nije. Voleo bih da te zovem zbog toga, ali nije.
„Zašto si me zvao? Sad je pola jedan ujutru!
„Rekla si mi da je tvoj muž vodio istragu protiv Džima Renija.
Brenda je ućutala. Trebalo joj je nešto vremena da shvati šta joj je rekao. Uhvatila se za
vrat, tamo gde je Haui pomilovao poslednji put. „Jeste, ali sam ti rekla, da apsolutno nije...“
„Nisam zaboravio šta si mi rekla“, nastavio je Barbi. „Moraš da me slušaš, Brenda.
Možeš li to? Da li si se probudila?“
„Sad jesam.“
„Da li je tvoj muž vodio beleške?“
„Jeste. Na laptopu. Odštampala sam ih.“ Posmatrala je VEJDER, dosije, raširen po
stočiću.
„Dobro je. Hoću da sutra ujutru staviš materijal u koverat i da ga odneseš Džuliji Šamvej.
Reci joj da ga pohrani na sigurno mesto. U pravi sef, ako ga ima. U kutiju za dragocenosti ili
zaključani ormarić, ako ga nema. Reci joj da ga otvori samo u slučaju da se nešto desi, tebi ili
meni.“ „Plašiš me.“
„U protivnom, ne treba da ga otvara. Da li će te poslušati, ako joj to kažeš? Moj instinkt
mi kaže da hoće.“
„Naravno da hoće, ali zašto da je obavezujem da ne pogleda njegov sadržaj?“
„Zato što će veći deo moje pregovaračke moći iščeznuti ako urednica lokalnih novina vidi
šta je tvoj suprug prikupio o Big Džimu, a on sazna da je ona to videla.
Da li me razumeš?“
„Daa...“ Očajnički je želela da Haui bude njen posleponoćni sagovornik. „Rekao sam ti da
se ne bih začudio ako me danas uhapse, ako projektil ne obavi posao.
Sećaš li se da sam ti to rekao?“
„Naravno.“
„Pa, još nisam uhapšen. Debeli kurvin sin zna kako da odabere pravi trenutak.
Neće još dugo čekati. Gotovo sam siguran da će se to desiti sutra, u stvari, danas.
Ako je to tačno, bićeš u situaciji da me izbaviš, ako mu zapretiš obelodanjivanjem
prljavštine koju je tvoj muž iskopao.“
„Šta misliš, zbog čega će te uhapsiti?“
„Ne znam, ali se neću naći iza rešetaka zbog krañe u samoposluzi. Kad me strpaju u
zatvor, desiće mi se neka nesreća. U Iraku sam ih se nagledao.
„To je ludo.“ Barbijeva priča je bila grozna i stravično uverljiva, kao noćna mora.
„Razmisli o tome, Brenda. Reni nešto krije. Neophodan mu je žrtveni jarac. Ima novog
šefa policije u džepu. Njegove zvezde su u poravnanju.
„Ionako sam planirala da se sretnem s njim“, reče Brenda. „Htela sam da povedem
Džuliju, bezbednosti radi.“
„Nemoj da je vodiš“, rekao je, „ali nemoj da ideš sama.“
„Ne misliš da bi...“
„Ne znam šta je u stanju da uradi. Kome veruješ, izuzev Džuliji?“ Setila se popodnevne
borbe s požarima. Pogasili su gotovo sve vatre. Stajali su pored Male kučke. Dobro se osećala
uprkos tuge, zahvaljujući plimi endorfina.
Romeo Berpi joj je predložio da se kandiduje za zapovednika vatrogasne službe.
„Romeu Berpiju“, rekla je.
„Dobro, njemu se obrati.
„Da li da mu kažem šta je Haui...
„Nemoj, reče Barbi. „Biće tvoja polisa osiguranja. Evo još jedne. Zaključaj suprugov
laptop.
„Dobro... ali šta ću pokazati Džimu, ako zaključam laptop i ostavim štampani materijal
Džuliji? Da li da odštampam još jednu kopiju...
„Nemoj. Dovoljno je da jedna bude u opticaju. Bar zasad. Želimo da ga žestoko uplašimo.
Postaće nepredvidljiv, ako se izbezumi. Brenda, da li veruješ da je prljav?
Nije oklevala. „Svim srcem. Zato štoje Haui verovao to mije dovoljno.
„Sećaš li se sadržaja dokumenata?
„Ne znam tačne brojeve i imena svih banaka, ali znam dovoljno.
„U tom slučaju će ti poverovati, reče Barbi. „Poverovaće ti sa drugom kopijom ili bez nje.
Brenda je spakovala dosije VEJDER u žućkastomrku kovertu. Na njoj je ispisala
Džulijino ime. Odložila je na kuhinjski sto. Vratila se u Hauijevu radnu sobu i zaključala laptop u
sef. Bio je mali. Morala je da ga okrene, da bi ga ugurala unutra. Završila je s dva okreta
brojčanikom, onako kako je suprug savetovao.
Svetla su se ugasila kad je obavila taj posao. Primitivni sloj svesti je porodio uverenje da
ih je ugasila tim dodatnim obrtom brojčanika.
Ubrzo je shvatila da je generator prestao da radi.
Big Džim je sedeo za kuhinjskim stolom, u belom bademantilu veličine srednjeg
brodskog jedra, kad se Džunior vratio kući, u pet do šest, u utorak ujutru. Bio je neobrijan i
neočešljan. Drugi gradski otac je pio kokakolu.
Džunior je klimnuo. „Lep dan počinje lepim doručkom.
Big Džim je podigao konzervu i otpio gutljaj. Spustio je i progovorio „Nema kafe.
Ima je, ali nema struje. Generator je ostao bez gasa. Zaštoe bi uzeo jednu? Još su prilično
hladne. Izgledaš kao neko kome bi dobro došla.“ Džunior je otvorio frižider i bacio pogled u
mračnu unutrašnjost. „Da nećeš da mi kažeš da nisi sposoban da nabaviš gas, kad god ti se
prohte° Big Džim se blago trgnuo i opustio. To je bilo razumno pitanje. Nije značilo da Džunior
išta zna.
Krivac beži i kad ga niko nejuri, podsetio je sebe. „Recimo da takavpostupak u ovom
trenutku ne bi bio politički opravdan.“ „Uhuh.“ Džunior je zatvorio frižider i seo prekoputa oca.
Pogledao je starog čoveka s površnim zanimanjem (koje je Big Džim pogrešno protumačio kao
naklonost).
Porodica koja se drži zajedno, ostaje zajedno, pomisli Džunior. Bar izvesno vreme.
Dok god je...
„Politika, znači“, rekao je.
Big Džim je klimnuo. Pažljivo je posmatrao svog sina, koji je grickao kobasice sa
šećernom vodicom.
Nije ga pitao Gde si bio? Nije ga pitao Šta tifali?, iako je pod nemilosrdnim jutarnjim
svetlom u kuhinji bilo jasno da nešto nije u redu s njim. Ipak je postavio pitanje.
„Govorio si o telima. Upotrebio si množinu. Da li sam te dobro razumeo?“ „Jesi.“
Džunior je odgrizao dobar komad tanke goveñe kobasice. Sprao ga je kokakolom.
Kuhinja je bila čudno tiha bez zujanja frižidera i brbotanja aparata za kafu.
„I sva ta tela mogu biti ostavljena pred vratima gospodina Barbare?“ „Sva, bez izuzetka.“
Još jedan griz. Još jedan gutljaj. Džunior ga je mirno posmatrao. Trljao je levu slepoočnicu.
„Možeš li ih otkriti oko podneva, na uverljiv način?“
„Nema problema.“
„S dokazima protiv našeg gospodina Barbare, naravno.“
„Da.“ Džunior se osmehnuo. „S neoborivim dokazom.“
„Ovog jutra nemoj da odlaziš u policijsku stanicu, sinko.“
„Trebalo bi da odem“, reče Džunior. „Biće neobično ako se ne pojavim. Sem toga, nisam
umoran. Spavao sam sa...“ Odmahnuo je glavom. „Bolje da ne pričam o tome.“
Big Džim nije pitao ni S kim si spavao? Imao je drugih briga. Nije ga zanimalo koga je
njegov sin sinoć jahao. Bilo mu je drago što dečak nije bio s momcima koji su odradili ono ñubre
iz prikolice na putu za Moton. Trpanje s takvom vrstom devojaka je bio dobar način da zakači
neku polnu bolest.
Većje bolestan, prošaptao je glas u Big Džimovoj glavi. Možda je to bio sve tiši glas
njegove supruge. Pogledaj ga samo.
Taj glas je verovatno imao pravo, ali je ovog jutra imao važnijih briga nego da misli na
probavne probleme ili na ono što muči Džuniora Renija.
„Nisam ti rekao da odeš na spavanje. Hoću da budeš na motorizovanoj patroli.
Hoću da obaviš jedan posao za mene. Drži se dalje od Fud Sitija. Mislim da će tamo izbiti
nevolje.
Džunior ga je s interesovanjem pogledao. „O kakvim nevoljama govoriš?“ Big Džim nije
pružio direktan odgovor. „Možeš li da nañeš Sema Verdroa?
„Naravno da mogu. On je u svojoj kolibici na putu za God Krik. Obično prespava veći
deo dana, ali sad verovatnije drhturi u delirijum tremensu. Džunior se zacerekao, zamišljajući tu
sliku. Trgnuo se i nastavio da trlja slepoočnicu. „Da li zaista misliš da sam ja prava osoba za
razgovor s njim? Ne kotiram se naročito dobro na njegovoj listi. Verovatno me je obrisao s
fejsbuk stranice.
„Ne razumem.
„Šalio sam se, tata. Zaboravi.
 „Misliš li da će se uvrediti ako mu ponudiš flašu viskija? I ako mu obećaš još više, kad
obavi posao.
„Smrdljivi starkelja će me oberučke dočekati ako mu ponudim pola čaše najgore brlje.
„Ne možeš da kupiš viski kod Braunija, reče Big Džim. Brauni nije samo nudio jeftin
bakaluk i pogane časopise, već je bio jedna od tri licencirane prodavnice pića u Milu. Ključevi ta
tri objekta su sad bili u policijskoj stanici. Big Džim mu je gurnuo ključeve preko stola. „Koristi
zadnja vrata. Neću da te neko vidi kako tamo ulaziš.
„Šta Štrokavi Sem treba da uradi da bi dobio piće?
Big Džim mu je objasnio. Džunior je strpljivo slušao... samo su mu zakrvavljene oči
igrale. Imao je jedno pitanje: Da li će to upaliti?
Big Džim je klimnuo. „Hoće. Osećam to.
Džunior je griznuo tanku goveñu kobasicu i popio još jedan gutljaj šećerne vodice.
„I ja, tata, rekao je. „I ja.
Big Džim se vratio u radnu sobu, kad je Džunior otišao. Bademantil se lepršao za njim.
Uzeo je mobilni telefon iz središnje fioke radnog stola. Tamo ga je najčešće držao. Smatrao je
mobilne telefone bezbožničkom spravom koja ne čini ništa izuzev što ohrabruje puno beskorisnih
i nevažnih razgovora. Koliko radnih časova je izgubljeno zbog ispraznog blebetanja? I ko zna
kakvi štetni zraci ti ulaze u glavu dok blebećeš?
Ipak, mogli su biti korisni. Smatrao je da će Sem Verdro poslušati Džuniora, ali je znao da
bi bilo glupo igrati složenu igru bez osiguranja.
Odabrao je broj iz „skrivenog dela“ imenika, do kog se dolazi posle otkucavanja
numeričke šifre. Telefon je zazvonio šest puta, pre nego što je poziv prihvaćen.
„Šta?“, graknuo je otac gomile Kilijana.
Big Džim se trgnuo i za sekund odmakao telefon od sebe. Čuo je tiho kokodakanje u
pozadini, kad ga je vratio na uvo. „Da li si u kokošinjcu, Rog?“ „Uh... da, gospodine, nego šta
sam. Moram da hranim kokoške, i po žegi i po pljusku.“ Bio je to oštri prelaz od gneva do
poštovanja. Rodžer Kilijan je imao sve razloge da mu ukazuje poštovanje. Big Džim ga je načinio
prokletim milionerom. Ništa izuzev božje volje ne nagoni ga da kvari ono što bi mogao biti lak i
udoban život bez finansijskih briga, ustajanjem u ranu zoru da bi hranio kokoške. Bio je previše
glup da bi prestao s tim. To je bila njegova bogomdana priroda. Danas će obaviti važan posao za
Big Džima. Zagrad, pomislio je. Sve ovo činim zboggrada, zbogzajedničke dobrobiti. „Rodžere,
imam posao za tebe i tvoja tri najstarija sina.“
„Samo su dvojica kod kuće“, reče Rodžer. Govorio je teškim jenkijevskim naglaskom.
„Riki i Rendal su ovde, ali je Roland u Oksfordu. Kupovao je hranu kad se jebena Kupola
spustila.“ Ućutao se. Razmišljao je o onom što je upravo rekao. Kokoške su kokodakale u
pozadini. „Izvinite zbog prostakluka.“ „Siguran sam da ti je Bog oprostio“, reče Big Džim. „U
tom slučaju ćeš poći s dva najstarija sina. Možeš li da stigneš u grad do...“ Big Džim je brzo
izračunao. Sve ide kao po loju kad osećaš igru. „Do recimo devet sati, najkasnije devet i
petnaest?“
„Moraću da ih probudim, ali ćemo sigurno stići“, rekao je Rodžer. „Šta ćemo da radimo.
Da li ćemo prebacivati još ga...“
„Nećemo“, prekinuo ga je Big Džim, „ne pominji ga. Bog te voli. Samo me slušaj.“
Big Džim je govorio.
Rodžer Kilijan, ljubimac božji, pažljivo ga je slušao.
Osamsto kokošaka je kokodakalo u pomrčini. Gutale su steroidima obogaćenu hranu.
„Šta? Šta? Zašto?“
Džek Kejl je sedeo za svojim stolom u maloj i pretrpanoj kancelariji upravitelja Fud
Sitija. Sto je bio pun inventarskih spiskova koje su on i Erni Kalvert završili oko jedan ujutru.
Završili bi ranije, da ih meteorska kiša nije omela u poslu.
Podigao je dokumenta ispisana rukom na žućkastom papiru. Mahao je s njima prema
Piteru Randolfu koji je stajao na vratima kancelarije. Novi šef policije je obukao uniformu, zbog
ove posete. „Pogledaj ih, Pite, pre nego što učiniš nešto nepromišljeno.
„Izvini, Džek. Dućan se zatvara. Otvorićemo ga u četvrtak, kao skladište hrane.
Delićemo je narodu. Sve ćemo zabeležiti. Obećavam ti da kompanija neće izgubiti ni
cent...
„Nije u tome problem Džek se borio s gnevom. Upravitelj samoposluge je bio
tridesetogodišnjak dečačka lica i žbunaste crvene kose, koju je upravo čupao slobodnom rukom...
u drugoj je držao papire na koje Piter Randolf nije obraćao nikakvu pažnju.
„Evo! Evo! Šta mi za ime dobrog boga govoriš, Pitere Randolfe?
Erni Kalvert se mučno penjao iz skladišnog prostora u prizemlju. Imao je veliki stomak,
rumeno lice i kratko podšišanu sedu kosu. Držao je zelenu fud siti pajalicu.
„Hoće da zatvori radnju!, reče Džek.
„Zašto bi, za ime božje, uradio tako nešto, kad još imamo mnogo hrane?, gnevno će Erni.
„Zašto bi plašio narod? Ako se ovo produži, biće dovoljno uplašenih ljudi i bez zatvaranja
samoposluge. Čija je to glupa ideja?
„Gradski oci su izglasali tu odluku, reče Randolf. „Ako vam nešto u vezi s tim smeta,
iznesite svoje primedbe na gradskoj skupštini u utorak uveče, ako se ovo dotad ne završi,
naravno.
„O kakvoj odluci pričaš?, povikao je Erni. „Hoćeš da mi kažeš da je Andrea Grineli
glasala u prilog zatvaranja samoposluge? Nije ona tako glupa!
„Čuo sam da ima grip, reče Randolf. „Ne izlazi iz kreveta. Endi je od~ lučio. Big Džim je
podržao njegovu odluku. Niko mu nije rekao šta da priča, nije ni morao.
Randolf je znao kako Big Džim svršava poslove.
„Štednja hrane imala bi smisla u odreñenom trenutku, reče Džek, „ali zašto sada?
Ponovo je mahnuo papirima. Obrazi su mu pocrveneli koliko i kosa. „Zašto bismo to
radili kad još imamo ovoliko robe?“
„To je najbolji trenutak da počnemo sa štednjom, reče Randolf.
„Misliš da to zvuči uverljivo iz usta čoveka koji ima gliser na jezeru Sebago i vektru pred
kućom, reče Džek.
„Ne zaboravi Big Džimov hamer umešao se Erni.
„Dosta je bilo, reče Randolf. „Gradski oci su odlučili...
„Tačnije rečeno njih dvojica“, reče Džek. ja sam preneo poruku. Toliko o tome.
Stavi znak na prozor. SAMOPOSLUGA JE ZATVORENA DO DALJNJEG.
„Pite. Vidi. Budi razuman. Erni više nije izgledao gnevno. Govorio je gotovo molećivim
tonom. „Prestrašićete ljude. Ako si baš rešio, zašto ne bismo napisali ZATVORENO ZBOG
INVENTARA, USKORO OTVARAMO? Možda bismo mogli da dodamo OPROSTITE ZBOG
PRIVREMENIH NEUGODNOSTI.
PRIVREMENE bismo mogli ispisati crvenom bojom.
Piter Randolf je lagano odmahnuo glavom. „To ne bih mogao da dozvolim, Erni.
Ne bih mogao ni da si zaposlen, kao on. Klimnuo je ka Džeku Kejlu, koji je spustio
inventarske spiskove, da bi mogao da čupa kosu obema rukama.
„SAMOPOSLUGA JE ZATVORENA DO DALJNJEG. Tako su mi rekli gradski oci.
Izvršavam njihova nareñenja. Sem toga, laži se uvek vrate da vas ugrizu za dupe.
„Samo da znaš, da bi im Djuk Perkins rekao da uzmu to nareñenje i obrišu guzicu njim,
reče Erni. „Trebalo bi da te je sramota, Pite, što si pristao da budeš vodonoša tom debelom
seronji. Kad on kaže skoči, ti samo pitaš koliko visoko.
„Umukni iz ovih stopa, ako znaš šta je dobro za tebe, reče Randolf i podiže ruku.
Prsti su mu drhtali. „Umukni i sledi nareñenja, ako ne želiš da provedeš ostatak dana u
zatvoru zbog optužbi za nepoštovanje pripadnika reda i zakona. Ovo je kriza...
Erni je zurio u njega s nevericom. „Zbog optužbi za nepoštovanje reda i zakona?
Prvi put čujem za takvog stvora!
„Pojavio se. Isprobaj me, ako mi ne veruješ.
Džulija Šamvej će znatno kasnije, kad to nije moglo biti od bilo kakve praktične pomoći,
rekonstruisati početak nereda ispred Fud Sitija. Nikada nije dobila priliku da odštampa svoja
zapažanja. Da jeste, reportaža bi imala oblik klasične novinske priče usredsreñene oko odgovora
na šest suštinskih pitanja. Bila bi izgubljena da je morala da piše o emocionalnom naboju
dogañaja. Kako bi objasnila da su se ljudi koje je poznavala, poštovala i volela čitavog života
pred njenim očima preobrazili u rulju? Govorila je sebi da bi bolje ovladala materijom da je bila
tamo od prvog trenutka i videla kako je sve počelo, ali je to bila čista racionalizacija, odbijanje da
se suoči s neobuzdanom, nerazumnom životinjom koja se pojavljuje kad god neko isprovocira
uplašene ljude. Viñala je takve zveri na vestima, obično u stranim zemljama. Nije verovala da će
je videti u sopstvenom gradu.
Do nereda je došlo bez ikakve potrebe. Nije mogla da pobegne od tog zaključka.
Grad je bio odsečen od sveta nepunih sedamdeset časova. Bio je pun svakovrsnih zaliha.
Samo su zalihe gasa bile na neobjašnjivo niskom nivou.
Kasnije će reći, Toje bio trenutak u komje grad konačno shvatio šta se dešava. U toj ideji
je bilo neke istine, ali je nije mogla zadovoljiti. Samo je u jedno bila sigurna (a o tome neće
nikom govoriti). Videla je kako njen grad gubi razum. Posle tog iskustva više nije bila ista osoba.
Džina Bafalino i njena prijateljica Harijet Bigelou bile su prve dve osobe koje su pročitale
obaveštenje. Nosile su bele bolničarske uniforme (to je bila ideja Džini Tomlinson mislila je da
bela uniforma medicinskih sestara uliva više poverenja kod pacijenata od prugastih kecelja
medicinskih pomoćnica). Neosporno su izgledale zgodnije. Delovale su umorno, uprkos
mladalačkoj energiji. Prošla su dva teška dana. Još jedan, jednako težak, bio je pred njima. Došle
su da kupe čokoladice. Planirale su da ih podele svima, izuzev sirotom šećerašu Džimiju Seroisu.
Pričale su o meteorskoj kiši. Ućutale su se kad su videle znak na vratima.Ne mogu da zatvore
samoposlugu, s nevericom će Džina. „Sad je utorak ujutru. Naslonila se licem na staklo i zakrilila
jutarnje sunca rukama.
Enson Viler se dovezao s Rouz Tvitčel, dok je ona gledala unutra. Ostavili su Barbija u
Divljoj ruži, da se brine oko serviranja doručka. Rouz je izašla iz teretnog kombija s imenom
restorana na bokovima, pre nego što je Enson ugasio motor. Imala je dugi spisak zaliha. Htela je
da kupi što više toga, što pre. Pročitala je obaveštenje SAMOPOSLUGA JE ZATVORENA DO
DALJNJEG.
„Šta ovo, doñavola, znači? Sinoć sam videla Džeka Kejla. Nije pomenuo ovo.
Obraćala se Ensonu, koji je kaskao za njom. Džina Bafalino je odgovorila. „Radnja je još
dobro snabdevena. Sve police su pune.
Dolazilo je sve više ljudi. Radnja je trebalo da bude otvorena za pet minuta. Nije samo
Rouz planirala da rano pazari. Ljudi iz čitavog grada su se probudili u zoru i shvatili da je Kupola
još na mestu. Sabrali su dva i dva i odlučili da popune zalihe.
Kad su je kasnije pitali da objasni ovoliku navalu kupaca, Rouz će reći: „Ista stvar se
dešava svake zime, kad god meteorološki zavod objavi da se sprema oluja ili mećava. Sanders i
Reni nisu mogli izabrati gori dan za uvoñenje tih sranja.
 Meñu ranoraniocima se našlo i osoblje patrolnih kola Dva i Četiri. Pojavio se i Frenk
Deleseps u svojoj novi (skinuo je GUZA, BENZIN ILI TRAVA nalepnicu, pošto nije odgovarala
predstavniku zakona). Karter i Džordž su sedeli u Dvojki.
Mel Sirls i Fredi Denton su bili u Četvorki. Parkirali su se niže niz ulicu, ispred
Leklerkove Maison des Fleurs, shodno naredbi šefa policije Randolfa. „Nema potrebe da se
odmah pojavljujemo“, rekao im je. „Sačekajte da se na parkingu skupi najmanje deset
automobila. Ko zna, možda će pročitati znak i otići kućama.“ Do toga nije došlo, baš kao što je
Big Džim i pretpostavljao. Pojava policajaca naročito mladih i neiskusnih delovala je kao
dolivanje ulja na vatru. Rouz je prva počela da se dere na njih. Obrušila se na Fredija, s dugim
spiskom potrepština.
Zatim je pokazala na izlog, iza kog je većina neophodne robe stajala uredno poslagana na
policama.
Fredi je ispočetka bio ljubazan, svestan da ga mnoštvo (ne baš gomila, ne još) posmatra.
Bilo mu je teško da očuva prisustvo duha dok mu se ova beznačajna osoba istresala u lice. Kako
ne shvata da samo sledi nareñenja?
„Šta misliš, Fredi, ko hrani ovaj grad?, pitala ga je Rouz. Enson ju je uhvatio za rame.
Otresla je njegovu ruku. Znala je da Fredi njeno duboko nezadovoljstvo tumači kao bes, ali nije
mogla da se obuzda. „Da neće možda Siskov kamion pun robe da padne s neba?
„Gospoja...
„Nemoj molim te! Otkad sam ja za tebe gospoja! Godinama si, četiri do pet puta nedeljno,
u mom restoranu jeo palančinke sa sirupom od borovnice i onu masnu slaninu koju voliš. Uvek si
me zvao Rouz. Sutra nećeš jesti palačinke, ako ne kupim nešto brašna, praška zapecivo, sirupa..“
Džek Kejl je otvorio dvokrilna vrata. Mel i Frenk su stajali ispreñ njih. Jedva se provukao
izmeñu policajaca. Nestrpljivi kupci su jurnuli napred. Skupilo ih se više od dvadeset, nekoliko
minuta pre uobičajenog početka rada samoposluge.
Zaustavili su se kad je Džek uzeo ključ sa svežnja za pojasom i zaključao radnju.
Oteo im se kolektivni uzdah negodovanja.
„Zašto si, doñavola, to učinio?, ozlojeñeno će Bil Viker. „Žena me je poslala po jaja!
„Raspravi to sa gradskim ocima i šefom policije Randolfom, odvrati Džek. Kosa mu se
nakostrešila. Mrko je pogledao Frenka Delesepsa i još smrknutije Mela Sirlsa, koji je neuspešno
nastojao da zauzda osmeh, njegovo čuveno mljacmljacmljac. „Znam da ću ja to učiniti. Dosta mi
je ovog sranja. Toliko sam imao da kažem. Spustio je glavu i pustio korak kroz gomilu. Obrazi su
mu se crveneli koliko i kosa. Lisa Džejmison je tek stigla na biciklu (sve s njenog spiska stalo bi
u kutiju za mlekoznad zadnjeg točka; imala je neznatne, zanemarljive potrebe). Morala je da
skrene da bi ga izbegla.
Karter, Džordžija i Fredi postrojili su se ispred velikog zastakljenog izloga, tamo gde bi
Džek, običnog radnog dana, poreñao kolica i ñubrivo. Karterovi prsti su bili oblepljeni flasterima.
Ispod košulje mu se nazirao debeli zavoj. Fredi je držao ruku na dršci pištolja, dok ga je Rouz
Tvitčel obasipala pritužbama. Karter je poželeo da joj opali dobar šamar. Prsti mu nisu zadavali
problema, ali ga je rame jako bolelo.
Grupica potencijalnih kupaca je prerasla u veliku grupu. Automobili su polako pristizali
na parking.
Olden Dinsmor je povredio lični prostor policajca Tibodija, pre nego što je ovaj stigao da
valjano osmotri gomilu. Olden je izgledao izmučeno. Činilo se da je izgubio deset kilograma od
sinovljeve smrti. Nosio je crnu traku na levoj ruci.
Delovao je smeteno.
„Moram da uñem unutra, sinko. Žena me je poslala da pojačam zalihu konzervi.
 Nije rekao kakve ga konzerve zanimaju. Verovatno sve. Možda je mislio na praznu
postelju na spratu, u kojoj niko više neće ležati, i na model aviona na stolu, koji će tamo ostati
nedovršen i zaboravljen.
„Oprostite, gospodine Dimsdej, reče Karter. „Ne možete to učiniti.
„Prezivam se Dinsmor, reče Olden tupim glasom. Krenuo je prema vratima. Bila su
zaključana. Nije mogao da uñe unutra, ali ga je Karter svejedno snažno odgurnuo od sebe. Krupni
mladić je po prvi put osetio razumevanje za profesore koji su ga u srednjoj školi slali u školski
pritvor. Nepoštovanje zaista ume da nervira.
Bila je vrućina. Rame ga je bolelo uprkos dvama perkosetima koje mu je dala majka.
Dvadeset četiri stepena Celzijusa u devet ujutru je retka pojava u oktobru.
Bledoplavo nebo je poručivala da će do podneva biti još toplije, bar za tri stepena.
Olden se zateturao unazad, na Džinu Bafalino. Pali bi da nije bilo Petre Sirls.
Krupna žena ih je pridržala. Olden nije izgledao ljutito, već zbunjeno. „Ženica me je
poslala po konzerve, objasnio je Petri.
Okupljeni narod je zažagorio. Nisu zvučali gnevno, ne baš. Došli su po bakaluk.
On je bio u radnji, ali su zatekli zaključana vrata. U meñuvremenu, jedan čovek je pao.
Gurnuo ga je propali srednjoškolac, koji je do prošle nedelje bio automehaničar.
Džina je posmatrala Kartera, Mela i Frenka Delesepsa razrogačenim očima.
Pokazala je na njih. „Ovo su tipovi koji su je silovali!, rekla je prijateljici Harijet, ne
spuštajući glas. „Ova dvojica su silovala Semi Buši!
Osmeh je nestao s Melovog lica. Napustila ga je želja za mljackavim kikotanjem.
„Umukni, rekao je.
Riki i Rendal Kilijan su parkirali ševrolet kenjon iza gomile. Sem Verdro nije mnogo
zaostajao za njima. Išao je pešice. Dozvola mu je 2007. godine, zauvek oduzeta.
Džina je zakoračila unatraške. S nevericom je zurila u Mela. Olden Dinsmor je mirno
stajao pored nje, kao veliki robot ispražnjenih baterija. „Vi ste mi neki policajci?“
„Kurva je izmislila priču o silovanju, reče Frenk. „Bolje bi ti bilo da prekineš da trtljaš o
tome, da ne bi završila u ćeliji zbog ometanja reda i mira.
„Jebeno imaš pravo, reče Džordžija. Prišla je malo bliže Karteru. Nije obraćao pažnju na
nju. Pogledom je pretraživao gomilu. Grupa je prerasla u gomilu.
Skupilo ih se pedesetak. Ljudi su neprestano pristizali. Poželeo je da ima pištolj.
Neprijateljski pogledi mu nisu prijali.
Velma Vinter, upraviteljica Braunija (upravljala je njime dok nije zatvoren), stigla je u
društvu Tomija i Vilou Anderson. Velma je bila krupna, gojazna žena koja se češljala kao Bobi
Darin i držala kao ratnička kraljica Lezbijskih Država. To joj nije smetalo da sahrani dva muža.
Za seratorskim stolom se moglo čuti da ih izjebala do smrti i da svake srede uveče traga za
trećim, u Dipersu. Tada se prireñuje kantri karaoke veče, magnet za stariju klijentelu. Stala je
ispred Kartera, s rukama na pozamašnim bokovima.
„Samoposluga je zatvorena, jel da?, rekla je poslovnim tonom. „Da vidimo vaša
ovlašćenja.
Karter se zbunio i razbesneo. „Odstupi, kučko. Ne trebaju mi ovlašćenja. Poslao nas je šef
policije, po nareñenju gradskog oca. Samoposluga će postati centar za raspodelu hrane.
„Nameravate da ograničite prodaju hrane? To si hteo da kažeš? Zafrktala je. „Taj film
neće igrati u mom gradu. Progurala se izmeñu Mela i Frenka. Počela je da lupa po vratima.
„Otvarajte! Otvarajte vi unutra!
„Tamo nema nikoga, reče Frenk. „Bolje bi ti bilo da prestaneš.
Erni Kalvert nije otišao. Pojavio se meñu rafovima za brašnotesteninešećer. Velma ga je
opazila i još jače zalupala. „Otvaraj, Erni! Otvaraj!
„Otvaraj!, pridružilo joj se nekoliko glasova iz gomile.
Frenki je pogledao Mela i klimnuo glavom. Zgrabili su i odgurali stokilašicu Velmu od
vrata. Džordžija Ru se okrenula i mahnula Erniju da se udalji. On nije odlazio. Glupavko se
ukočio u mestu.
„Otvaraj, urlala je Velma. „Otvaraj! Otvaraj!
Tomi i Vilou su prihvatili njen poklič, baš kao i Bil Viker, poštar. Urlala je i Lisa,
zajapurena lica. Čitavog života se nadala da će biti deo spontanih demonstracija.
Konačno je dobila priliku da se pokaže. Podigla je stisnutu pesnicu. Mahala je u ritmu
pokliča. Dva kratka zamaha i jedan duži na poslednjem slogu. Ostali su je podražavali. Otvaraj se
preobrazilo u otvaRAJ! OtvaRAJ! OtvaRAJ! Očas su svi mahali rukama u istom ritmu. Grupa je
brojala sedamdeset ili osamdeset ljudi.
Neprestano je narastala. Tanki plavi stroj ispred samoposluge delovao je krhkije no ikad.
Četvoro mladih policajaca je upiralo poglede u iskusnijeg Fredija Dentona.
On nije znao šta da radi.
Imao je pištolj. Bolje bi ti bilo da ga potegneš i ispališ koji hitac u vazduh, ćelavko,
pomisli Karter, da nas ovaj narod ne bi pregazio.
Još dva policajca, Rupert Libi i Tobi Vilan, provezli su se Glavnom ulicom iz pravca
policijske stanice (u kojoj su pili kafu i gledali CNN). Projurili su pored Džulije Šamvej, koja je
trčala ka mestu dogañaja, s fotoaparatom preko ramena.
Džeki Vetington i Henri Morison su se uputili ka samoposluzi. Vokitoki na Henrijevom
boku je zakrčao. Bio je to šef Randolf. Naložio im je da ostanu na položaju ispred benzinske
pumpe.
„Ali, čuli smo..., počeo je Henri.
„Izdao sam jasna nareñenja, rekao je Randolf. Nije pomenuo da ih je upravo dobio, s
višeg mesta, naravno.
„OtvaRAJ! OtvaRAJ! OtvaRAJ! Gomila je mahala stisnutim pesnicama, u starom
protestnom pozdravu. Bili su uplašeni, ali uzbuñeni. Zagrevali su se. Pokojni šerif bi pomislio da
ima posla s gomilom naduvanih hašišara u apstinentskoj krizi, kojima samo fali zvučna pozadina
u vidu neke od pesama Grejtful deda.
Kilijani i Sem Verdro su se probijali kroz gomilu. Klicali su, ne da bi se lakše utopili
meñu svetinu, već zbog nesavladive želje za pripadanjem. Nisu mahali pesnicama. Došli su sa
zadatkom. Niko nije obraćao pažnju na njih. Samo mali broj ljudi će se sećati njihovog prisustva.
Kroz gomilu se gurala medicinska sestra Džini Tomlinson. Došla je da kaže koleginicama
da su neophodne u Keti Raselu. Dobili su novog pacijenta, ozbiljan slučaj. Stigla je Vanda
Kramli iz Istčestera. Kramlijevi su živeli do Evansovih, nedaleko od granice gradskog atara i
Motona. Vanda je jutros posetila Džeka.
Našla ga je mrtvog, dvadesetak metara od mesta na kom je Kupola odsekla ruku njegovoj
supruzi. Džek se opružio na leña, s bocom viskija pored sebe. Mozak mu se sušio na travi. Vanda
je otrčala kući, urlajući muževljevo ime. Na pragu je doživela srčani udar. Vendel Kramli pukom
srećom nije slupao porodični subaru na putu do bolnice. Najvećim delom puta je vozio preko sto
četrdeset kilometara na čas. Rasti je bio s Vandom. Džina je procenila da žena poodmaklih
godina, pasionirani pušač s viškom telesne težine, najverovatnije neće preživeti.
„Devojke, rekla je. „Potrebne ste mi u bolnici.
„To su oni, gospoñice Tomlinson!, povikala je Džina. Morala je da viče, da bi je čule sred
razgalamljene gomile. Pokazala je na policajce i briznula u plač.
Rasplakala se od straha i umora, ali uglavnom zbog ozlojeñenosti. „Oni su je silovali!
 Džini se ovog put zagledala u ljude iza uniformi i shvatila da njena koleginica ima pravo.
Divlja narav Pajper Libi nije uticala na Džini Tomlinson, već nešto drugo.
Ona je, za razliku od sveštenice, videla Bušijevu bez gaćica. Videla je njenu izranavljenu i
nadutu vaginu i velike modrice na butinama, koje su izašle na videlo tek kad su oprale krv, obilje
krvi.
Zaboravila je na medicinske pomoćnice, tako neophodne u bolnici. Zaboravila je na
nameru da ih izbavi iz opasne i nestabilne situacije. Zaboravila je na srčani udar Vande Kramli.
Jurnula je napred. Laktom je uklonila prepreku s puta (ispostavilo se da je to bio Brus Jardli, kasir
i paker, koji je mahao stisnutom pesnicom, poput ostalih). Prišla je Melu i Frenku. Obojica su
pogledom premeravala sve neprijateljskije raspoloženu gomilu. Nisu videli da im se približava.
Džini je podigla ruke. Načas je ličila na zločinca koji se predaju šerifu u vesternu.
Ošamarila je obojicu. „Kopilani, povikala je. „Kako ste mogli? Kako ste mogli da budete
takve kukavice? Takvi ništaci? Kako ste mogli da budete tako jebeno zli. Robijaćete zbog toga,
svi do j...
Mel je automatski reagovao. Udario ju je posred lica. Razbio joj je naočari i nos.
Zateturala se natraške. Vrištala je, onako okrvavljena. Staromodna, šnalama pričvršćena
kapica, spala joj je s glave. Brus Jardli, mladi kasir, pokušao je da je prihvati, ali nije uspeo. Pala
je na kolica za kupovinu. Zakotrljala su se kao mali voz. Pala je na šake i kolena. Plakala je od
bola i šoka. Krv joj je kapala iz nosa.
Nije bio slomljen, već smrskan. Krvarila je na žute oznake za parking službenih vozila.
Gomila se nakratko ućutala. Preneraženo su posmatrali kako Džina i Harijet pritrčavaju
Džini.
Lisa Džejmison je dreknula, savršeno jasnim sopranom: „PAJKANSKA ĐUBRAD!
Tad je poleteo kamen. Nikad se nije saznalo ko je bacio prvi kamen. To je jedini,
nekažnjeni zločin Sema Verdroa.
Džunior ga je istovario na drugom kraju grada. Sem je pratio istočnu obalu reke Prestil.
Tražio je odgovarajući kamen i mislio na obećani viski. Morao je da bude krupan, ali ne previše,
da bi ga lepo bacio. Nekada, pre čitavog stoleća, bio je prvi bacač milskih Divljih mačaka, na
prvoj utakmici državne turneje. Konačno ga je našao, nedaleko od Mirovnjačkog mosta. Bio je
pola kila težak i gladak kao guščje jaje.
Još nešto, rekao je Džunior, kad se Štrokavi Sem iskrcao. To još nešto nije bilo
Džuniorova ideja. On mu to nije rekao, baš kao što šef Randolf nije to rekao Vetingtonovoj i
Morisonu, kad im je naredio da ostanu na benzinskoj stanici. To bi bila loša politika.
Gañaj curu. Eto šta mu je Džunior rekao, pre nego što se odvezao dalje. Nemoj da je
promašiš, zaslužila je.
Džina i Harijet su, u belim uniformama, klečale pored uplakane, rasrkrvavljene
bolničarke. Svi pogledi su počivali na njima. Sem je zamahnuo, kao onog dana, davnašnje hiljadu
devetsto sedamdesete. Bacio je prvi put u poslednjih četrdeset godina.
Uspeo je preko svih očekivanja. Obli komad kvarca je pogodio Džordžiju Ru, pravo u
usta. Razbio joj je vilicu na pet mesta i izbio gomilu zuba. Zateturala se i navalila na stakleni
izlog. Vilica joj se groteskno obesila, gotovo do grudi. Krv joj je navrla na razjapljena usta.
Još dve kamenice su poletele iz ruku braće Kilijan, Rikija i Rendala. Rikijeva je pogodila
Bila Olnata u potiljak. Domar je pao na pločnik, nedaleko od Džini Tomlinson. Sranje! Pomisli
Riki. Trebalo je da pogodim jebenogpajkana! Tako mu je nareñeno. Oduvek je želeo da to učini.
Rendal je bolje ciljao. Pogodio je Mela Sirlsa pravo u čelo. Pao je kao vreća krompira.
Sve je na trenutak stalo, koliko da se udahne vazduh. Koliko da automobil koji se kotrlja
na dva točka, odluči da li će se prevrnuti. Rouz Tvitčel se zbunjeno osvrtala oko sebe. Uplašena i
smetena žena nije znala šta se dogaña, a kamoli šta da radi.
Videla je kako je Enson hvata oko struka. Slušala je kako Džordžija Ru jauče razjapljenim
ustima. Čudnovati vapaji podsećali su na zvuk koji pravi vetar kad zateže navoštene žice u
konzervi bez vrha i dna. Urlala je dok joj je krv tekla preko razrezanog jezika. Videla je
policijsko pojačanje. Tobi Vilan i Rupert Libi (roñak Pajper, iako se time nije hvalila) prvi su
stigli do samoposluge. Osmotrili su scenu... i ostali po strani. Za njima je stigla Linda Everet.
Bila je s još jednim policajcem s nepunim radnim vremenom, Martijem Arsenoom. On je dašćući
trčao za njom. Počela je da se probija kroz gužvu, ali je Marti koji tog jutra nije ni obukao
uniformu, već se iskobeljao iz kreveta i navukao farmerke zgrabio za rame.
Linda je gotovo uspela da se otme, ali je pomislila na svoje kćeri. Dopustila je Martiju da
je odvede do mesta s kog su Rup i Tobi posmatrali gungulu. Sramila se.
Samo je Rup nosio pištolj. Da li će pucati? Malo sutra će. Video je svoju ženu u gomili,
ruku pod ruku s majkom (Rup ne bi imao ništa protiv da upuca taštu).
Džulija je stigla za Lindom i Martijem. Dahtala je, što je nije sprečilo da dohvati kameru,
skine zatvarač sa sočiva i počne da slika. Videla je kako je Frenk Deleseps kleknuo pored Mela,
na vreme da izbegne kamen. Prozviždao mu je iznad glave i probušio rupu na vratima
samoposluge.
A zatim...
Zatim je neko kriknuo. Nikad se neće doznati ko je to bio, niti su se očevici složili oko
pola počinilaca, iako je većina mislila da je u pitanju žena. Rouz je rekla Ensonu da je gotovo
sigurna da je to bila Lisa Džejmison.
„DRŽ’TE IH!“
Neko je dreknuo „BAKALUK!“ Rulja je pohrlila napred.
Fredi Denton je ispalio jedan hitac u vazduh. Spustio je pištolj, spreman da ga, onako
uspaničen, isprazni u gomilu. Neko mu ga je oteo, pre nego što je to učinio.
Pao je, urlajući od bola. Olden Dinsmor ga je pogodio u slepoočnicu, vrhom teške,
seljačke čizme. Policajac Denton nije sasvim izgubio svest, ali mu se smračilo pred očima.
Progledao je kad je velika frka oko samoposluge bila gotova.
Krv se probila kroz zavoj na ramenu Kartera Tibodija. Sitni pupoljci su procvetali na
plavoj košulji. On isprva nije osećao bol, niti je pokušavao da pobegne.
Zamahnuo je rukama i iskalio gnev na prvoj osobi koja mu je prišla. Sudbina je htela da
to bude Čarls Stabi Norman, upravnik starinarnice na Stosedamnaestici.
Stabi je pao, držeći se za krvava usta.
„ Vraćajte se, ništaci!“, režao je Karter. „Nazad, kurvini sinovi! Neće biti pljaćke!
Vraćajte se!“
Marta Edmunds, čuvarka Rastijeve dece, pokušala je da pomogne Stabiju. Dobila je
udarac pesnicom u jagodicu od Frenka Delesepsa, kao nagradu za svoj trud.
Zateturala se. Držala se za lice i s nevericom posmatrala mladića koji je udario...sledećeg
trenutka je pala, zajedno sa Stabijem, pregažena gomilom.
Karter i Frenk su udarali po nesuñenim kupcima. Uspeli su da zadaju samo tri udarca pre
nego što im j e pažnju odvukao neobičan, otegnuti vrisak. Ispustila ga je bibliotekarka. Kosa joj
je visila oko obično spokojnog lica. Gurala je niz kolica za kupovinu s japanskim bojnim
pokličem na usnama. Frenk je skočio u stranu.
Izmakao se ispred kolica, ali su ona pogodila Kartera. Poleteo je. Mlatarao je rukama, da
bi održao ravnotežu. Možda bi i uspeo, da nije bilo Džoržijinih stopala.
Sapleo se preko njih i pao na leña. Pregazili su ga. Obrnuo se na stomak i pokrio glavu
rukama. Čekao je da oluja proñe.
 Džulija Šamvej je škljocala, škljocala i škljocala. Možda će prepoznati nekog na slikama.
Sad je videla samo strance. Rulju.
Rup Libi je potegao oružje i ispalio četiri hica u vazduh. Paljba je ispunila toplo jutro. Bio
je to ravan i otrežnjavajuči zvuk, sličan nizu uskličnika. Tobi Vilan je uskočio u automobil.
Udario je glavom u gvozdeni okvir i ostao bez kape, na kojoj je žutim slovima pisalo ČESTERS
MIL ZAMENIK. Dočepao se megafona i povikao: „PRESTANITE S TIM! ODSTUPITE!
POLICIJA! STANITE! TO JE NAREDENJE!
Džulija ga je snimila.
Gomila nije obraćala pažnju na pucnje ili dreku iz megafona. Nisu obraćali pažnju ni na
Ernija Kalverta, kad se pojavio iza ugla mašući zelenom pajalicom iznad kolena. „Doñite
otpozadi! urlao je. „Ne morate da kršite i lomite, otključao sam zadnja vrata!
Gomila je rešila da provali i na silu uñe u radnju. Nagrnuli su na vrata s nalepnicama
UNUTRA i NAPOLJE i SVAKOG DANA SVE NIŽE CENE. Vrata su isprva odolevala.
Polomila su se pod velikim pritiskom gomile. Stradali su oni najbliži vratima. Dvojica su prošla
sa slomljenim rebrima, jedan je nagnječio vrat, a dvojica su slomila ruku.
Tobi Vilan je podigao megafon. Pažljivo ga je spustio na haubu patrolnih kola kojima se
dovezao s Rupom i podigao kapu. Otresao je od prašine i vratio na glavu. Pošao je ka
samoposluzi s Rupom. Zaustavio se, kad je shvatio da je bespomoćan. Pridružile su im se Linda i
Marti Arseno. Linda je opazila Martu.
Otpratila ju je do skupine policajaca.
„Šta se desilo?, zbunjeno upita Marta. „Da li me je neko udario? Ova strana lica mi je
vrela. Ko pazi na Džudi i Dženel?
„Jutros ih je pokupila tvoja sestra, reče Linda. Zagrlila ju je. „Ne brini.
„Kora?
„Vendi. Kora, Martina starija sestra, godinama je živela u Sijetlu. Linda se pitala da li je
Marta dobila potres mozga. Pomislila je da ne bi bilo loše da je je dr Heskel pregleda. Setila se da
doktor leži u bolničkoj mrtvačnici ili u Bouijevom pogrebnom zavodu. Rasti mora da se snalazi
kako zna i ume. Danas će imati pregršt posla.
Karter je više nosio nego pratio Džordžiju ka patrolnim kolima broj dva. Još uvek je
ispuštala jezive vapaje. Mel Sirls se donekle povratio. Frenki ga je poveo ka Lindi, Marti, Tobiju
i drugim policajcima. Mel je pokušao da podigne glavu.
Ponovo mu je pala na grudi. Iz posekotine mu je liptala krv, natapajući mu košulju.
Narod je pokuljao u prodavnicu. Trčali su izmeñu rafova. Gurali su kolica za kupovinu i
grabili korpe s gomile pored briketa za roštilj (OPREMITE SE ZA KOMPLETAN ROŠTILJ!
pisalo je na iznad njih). Manuel Ortega, najamni radnik kod Oldena Dinsmora, i njegov prijatelj
Dejv Daglas krenuli su pravo na blagajne. Redom su udarali dugmad NEMA PRODAJE. Grabili
su i gurali novac u džepove. Smejali su se kao blesavi dok su to radili.
Prodavnica se očas napunila. Kako i ne bi, pored ovakve rasprodaje. Dve žene su se tukle
oko poslednjeg domaćeg kolača od limuna, na odeljenju smrznute hrane.
Jedan čovek je mlatio drugog kobasicom, na odeljenju delikatesa. Govorio mu je da ostavi
nešto prokletog mesnog nareska za druge ljude. Ljubitelj mesnog nareska se okrenuo i tresnuo
kobasičara u nos. Zakotrljali su se po podu, stisnutih pesnica.
Ljudi su se tukli po čitavoj samoposluzi. Rens Konroj, vlasnik i jedini zaposleni u
Konrojevoj električnoj službi zapadnog Mejna, („Osmeh je naša specijalnost), opaučio je
Brendana Elerbija, penzionisanog predavača na Univerzitetu Mejn, zato što mu je Elerbi maznuo
poslednje pakovanje šećera ispred nosa. Penzioner je pao, ali nije ispuštao džakče od pet kila
šećera. Kad se Konroj sagnuo da ga uzme, Elerbi je zarežao: „Evo ti ga!“, pre nego što ga je
tresnuo po glavi džakčetom.
Pakovanje šećera se raspalo. Rens Konroj je nestao u belom oblaku. Električar je pao
preko police, lica belog kao u pantomimičara. Vrištao je kako je oslepeo i kako ništa ne vidi.
Karla Vencijano je gurnula Henrijetu Klavard dalje od teksmati pirinča, dok joj je beba gugutala
u nosiljci na leñima. Mali Stiven je voleo pirinač.
Voleo je da se igra praznim plastičnim kutijama. Karla je rešila da napravi pristojne zalihe
dragocene robe. Henrijeta, koja je u januaru napunila osamdeset četvrtu, tresnula je na splet
kostiju, na mestu na kom je nekad bilo njeno dupe. Lisa Džejmison je gurnula Vila Frimana,
vlasnika lokalnog salona Tojote, da bi se dočepala poslednjeg pileta u frizu. Tinejdžerka s
majicom GNEVNI PANK zgrabila je pile pre nje. Isplazila je jezik i nestala meñu rafovima.
Prštanje slomljenog stakla je ispraćeno radosnim usklicima, iz uglavnom (ali ne sasvim),
muških grla. Stradala je vitrina za pivo. Veliki broj ljudi je pohrlio u tom pravcu, možda zato što
su planirali da se SPREME ZA KOMPLETAN ROŠTILJ.
Više nisu vikali otvaRAJ! već „Pivo! Pivo! Pivo!
Neki su pohrlili u skladišta ispod i iza radnje. Uskoro su se pojavili s vinom u krčazima i
sanducima. Neki su posadili kutije s vinom na glavu, kao uroñenici u starim filmovima o džungli.
Džulija je snimala i snimala. Staklene krhotine su škripale pod njenim nogama.
Gradske policijske snage su se skupljale ispred samoposluge. Džeki Vetington i Henri
Morison su napustili stražarsko mesto ispred benzinske pumpe. To je bila zajednička odluka.
Pojačali su grupu zabrinutih kolega.
Posmatrali su divljanje gomile iz prikrajka. Džeki je zagrlila Lindu Everet, kad je videla
koliko je potresena. Erni Kalvert im je prišao urlajući: „Sve ovo je tako nepotrebno! Tako
savršeno nepotrebno! Suze su mu tekle niz punačke obraze.
„Šta ćemo sad?“, pitala je Linda, obraza pritisnutog na Džekino rame. Marta je stajala
pored nje. Zevala je u pravcu samoposluge i milovala pocrnelu, nadutu modricu na licu. Fud Siti
se, ispred njih, orio od povika, smeha i sporadičnih bolnih krikova. Roba je završavala na podu.
Linda je videla smotuljak toalet papira na podu. Odmotavao se kao ukrasni papir na zabavi, na
odeljku kućne higijene.
„Dušo“, rekla je Džeki, „jednostavno ne znam šta da ti kažem.“ MEnson je utrčao u
samoposlugu s Rouzinim spiskom za kupovinu, pre nego što je gazdarica stigla da ga zaustavi.
Stajala je pored teretnog kombija. Pitala se da li da krene za njim. Odlučila je da ne ulazi u
gužvu, kad ju je nečija ruka obgrlila oko ramena. Poskočila je. Okrenula se i ugledala Barbija.
Kolena su joj blago zaklecala od dubokog olakšanja. Uhvatila ga je za ruku, uglavnom da se ne bi
onesvestila.
Barbi se prilično kiselo osmehivao. „Dobra zabava, curice?“
„Ne znam šta da radim“, rekla je. „Enson je unutra... svi su tamo... a policija samo stoji
okolo“
„Verovatno ne žele da dobiju gore batine od onih koje su već dobili. Ne krivim ih zbog
toga. Ovo je dobro isplanirana i sjajno izvedena akcija.“ „O čemu govoriš?“
„Nije važno. Hoćeš li da ih zaustaviš pre nego što stanje postane još gore?“
„Kako?“
Podigao je megafon s haube patrolnih kola, gde da je Tobi Vilan ostavio. Rouz je uzmakla
kad je pokušao da joj ga gurne u šake. Prekrstila je ruke na grudima. „To je tvoj posao, Barbi.“
„Ne mogu ja da im pomognem. Ti ih godinama hraniš i pojiš. Tebe poznaju, tebe će
poslušati.“
Uzela je megafon s primetnim oklevanjem. „Ne znam šta da kažem. Ne mogu da smislim
ništa što bi ih zaustavilo. Tobi Vilan je već pokušao. Nisu obraćali pažnju na njega.“
 „Tobi ih je obasuo nareñenjima“, reče Barbi. „Nareñivanje gomili je isto što i nareñivanje
mravima u mravinjaku.“
„Još mi nije jasno šta bih...“
„Reći ću ti.“ Barbi je govorio pribranim tonom. Nastojao je da je smiri. Zastao je
dovoljno dugo da prizove Lindu Everet. Došla je zajedno s Džeki. Držale su se oko struka.
„Možeš li da stupiš u kontakt sa suprugom?“, pitao je Barbi.
„Mogu, ako nije isključio mobilni.“
„Reci mu da doñe ovamo, s kolima hitne pomoći, ako je to moguće. Sedi u kola i dovezi
ga iz bolnice, ako mu je telefon isključen..“
„Ima pacijente...“
„Uskoro će ih i ovde biti. Valjalo bi ga obavestiti o tome.“ Barbi je pokazao na Džini
Tomlinson. Sedela je leñima oslonjena na zid samoposluge, s rukama pritisnutim na krvavo lice.
Džina i Harijet Bigelou su čučale pored nje. Džini je kriknula od bola i okrenula glavu, kad je
Džina pokušala da zaustavi krvarenje iz smrskanog nosa. „Jedna od dve medicinske sestre biće
prva na spisku novih pacijenata, ako se ne varam. Miris prosutog sirćeta i piva je štipao za oči.
Senf i kečap behu rasuti kao odležala povraćka na linoleumu prolaza broj 3. Ljudi su gurali
prepuna kolica za kupovinu. Veliki broj je kašljao i brisao oči. Kolica su usporila, dok su se
probijala preko nanosa rasutog pasulja.
Rouz je stala na vrata, opčinjena haosom ispred sebe.
„Šta ćeš ti da radiš?“, pitala ga je Linda, kad je posegnula za mobilnim telefonom.
„Ostani tu“, rekao je Barbi, iako Rouz nije ni nameravala da se pomeri. Stajala je kao
ukopana s megafonom pritisnutim na grudi.
Barbi je video kako Džulija fotografiše opljačkane blagajne. „Mani se toga i poñi sa
mnom“, rekao je.
„Neću. Moram da fotografišem. Ja sam jedini reporter na mestu dogañaja. Ne znam gde
su Pit Friman i Toni...“
„Ne moraš da fotografišeš. Dužnost ti je da ovo zaustaviš, pre nego što se dogodi nešto
mnogo gore.“ Pokazivao je na Ferna Bouija, koji je prolazio pored njih s punom korpom i pivom
u ruci. Krv mu je kapala niz lice, iz rasečene obrve. To mu nije smetalo da izgleda veselo i
zadovoljno.
,Kako?'
Doveo ju je do Rouz. „Da li si spremna, Rouz? Vreme je za javni nastup.“
„Moraš da zvučiš pribrano. Ne pokušavaj da ih zaustaviš, nastoj da smiriš duhove.“ Rouz
je duboko udahnula i prinela megafon usnama. „ZDRAVO SVIMA, OVO JE ROUZ TVITČEL,
IZ DIVLJE RUŽE ROUZ.
Mora se priznati da je zvučala pribrano. Ljudi su počeli da se osvrću oko sebe.
Barbi je znao da to ne bi učinili da je zvučala uzbuñeno. Video je kako to ide u Tikritu,
Faludži, Bagdadu. Najčešće kad bi stigli transporteri s policijom i vojskom, posle eksplozija na
javnim mestima. „MOLIM VAS DA ZAVRŠITE KUPOVINU ŠTO BRŽE I MIRNIJE.
Nekolicina se zacerekala i izmenjala poglede. Karla Vencijano je, u prolazu broj 7,
pomogla Henrijeti Klavard da ustane. Stid se ogledao na njenom licu. Ima dovoljno pirinča za
obe, pomisli Karla. O čemu, sam za ime boga, mislila?
Barbi je glavom dao znak Rouz da nastavi. Usnama je oblikovao reč kafa. Iz daljine je
dopiralo zavijanje ambulantnih kola.
„DODITE U DIVLJU RUŽU NA KAFU, KAD ZAVRŠITE S KUPOVINOM. SVEŽA
JE I BESPLATNA.
Nekolicina je zapljeskala. Neki su povikali iz sveg glasa: „Kome treba kafa kad imamo
PIVO!“ Šaljivdžija je nagrañen smehom i povicima odobravanja.
Džulija je cimnula Barbija za rukav. Čelo joj se nabralo u veoma republikanskom izrazu.
„Oni ne kupuju, već kradu.
„Hoćeš li da ureñuješ moj tekst ili ćeš da ih izvučeš odatle dok neko ne izgubi glavu zbog
porodičnog pakovanja čipsa?, pitao je.
Klimnula je, posle kraćeg razmišljanja. Mrštenje se povuklo pred osmehom koji je
dopirao iz dubine njenog bića. Barbi je shvatio da prekomerno uživa u njemu.
„Imaš pravo, pukovniče, rekla je.
Okrenuo se ka Rouz i odmahnuo rukom. Razumela ga je i nastavila. Vodio je dve žene
izmeñu opustošenih polica s delikatesom i mlečnim proizvodima. Tragao je za onima koji su
najviše otkačili. Nije ih našao. Rouz je sticala sve više samopouzdanja. Uzbuñenje se stišavalo.
Ljudi su napuštali samoposlugu. Veliki broj je gurao kolica s ukradenom robom. Barbi je u tome
video dobar znak. Nek se samo što pre raziñu, bez obzira na ukradeno... najvažnije je da im se
neko obrati kao kupcima, a ne kao kradljivcima. Ako čoveku vratite samopoštovanje, najčešće,
ali ne i uvek, povratiće sposobnost da donekle jasno razmišlja.
Enson Viler im se pridružio. Gurao je kolica za kupovinu puna zaliha. Bio je blago
postiñen. Ruka mu je krvarila. „Gañali su me teglom maslina, objasnio je.
„Mirišem na italijanski sendvič.
Rouz je dodala megafon Džuliji, koja je počela da širi istu poruku prijatnim glasom:
Završite kupovinu i mirno napustite samoposlugu.
»Ne možemo da uzmemo te stvarf, reče Rouz i pokaza na Ensonova kolica.
„Potrebne su nam, Rouzrekao je. Zvučao je postiñeno, ali odlučno. „Zaista su nam
potrebne.
„Ostavičemo im nešto novca, rekla je. „ Ako mi je novčanik još u kamionu.“
„Hm... mislim da to nije izvodljivo, reče Enson. „Neki tipovi su pokrali novac iz blagajni.
Video ih je, ali nije hteo da pomene njihova imena, pogotovo ne u društvu urednice lokalnih
novina.
Rouz je užasnuto reagovala. „Šta se ovde dešava? Šta se, za ime boga, ovde dešava'
„Ne znam, reče Enson.
Ambulantna kola su se zaustavila ispred samoposluge. Sirena je umuknula. Barbi, Rouz i
Džulija su minutdva kasnije šetali izmeñu rafova s megafonom (gomila se proredila). Neko iza
njih je rekao: „Dosta je bilo. Predajte mi ga.
Barbi se nije iznenadio kad je ugledao vršioca dužnosti šefa policije Randolfa u najboljoj
uniformi. Poglavar čuvara reda je s velikim zakašnjenjem stigao na lice mesta.
Rouz je koristila megafon. Hvalila je besplatnu kafu iz Divlje ruže. Šef joj je oteo aparat i
obasuo prisutne naredbama i pretnjama.
„SMESTA NAPUSTITE OBJEKAT! GOVORI VAM ŠEF POLICIJE PITER
RANDOLF! NAREĐUJEM VAM DA SMESTA ODETE! OSTAVITE ROBU I IZAĐITE!
IZBEĆI ĆETE OPTUŽBE AKO OSTAVITE ROBU I ODMAH ODETE!
Rouz je zbunjeno pogledala Barbija. On je slegnuo ramenima. Više nije bilo važno.
Rulja se raspršila. Policajci su se pokrenuli. Čak je i Karter Tibodi teturao po
samoposluzi. Isterivali su izgrednike. Oborili su nekolicinu „kupaca na tle, kad su odbili da se
rastanu s plenom. Frenk Deleseps je prevrnuo kolica puna robe. Bio je bled, gnevan i
neraspoložen.
„Hoćete li da im kažete da prestanu s tim?, obratila se Džulija Randolfu.
„Neću, gospoño Šamvej. Ne pada mi na pamet, reče Randolf. „Ovi ljudi su pljačkaši.
Zaslužili su da se s njima ovako postupa.
 „Ko je za sve kriv? Ko je zatvorio prodavnicu?
„Sklanjajte mi se s puta, reče Randolf. „Imam posla.
„Šteta što niste bili ovde kad su provalili, napomenuo je Barbi.
Randolf ga je pogledao. Bio je to neprijateljski, ali samozadovoljni pogled. Barbi je
uzdahnuo. Sat je neumitno otkucavao. Znao je to, baš kao i Randolf. Uskoro će zazvoniti.
Pobegao bi, da nije bilo Kupole. Ništa od ovog se ne bi desilo, da nije bilo Kupole.
Mel Sirls je nastojao da oduzme punu korpu Alu Timonsu. Mel je istrgao, kad Al nije
hteo da je pusti... i gurnuo starca na tle. Al je kriknuo od bola, stida i gneva.
Šerif Randolf se nasmejao. Bio je to nervozan, isprekidan, neprijatan zvuk. Barbi je
pomislio da je nagoveštavao ono što bi Česters Mil mogao postati, ako Kupola ubrzo ne iščezne.
oji su rasporeñivali desetak povreñenih pored zida samoposluge. Barbi, Džulija i Rouz su izašli
napolje. Naišli su na Rastija i Tviča,
„Hajdemo, moje dame“, rekao je. „Idemo odavde.“. Enson je stajao pored teretnog
kombija Divlje ruže. Pritiskao je papirni ubrus na raskrvavljenu ruku.
Rasti je izgledao neraspoloženo. Malčice se razveselio, kad je video Barbija. „Hej, ortak.
Nači češ mi se i ovog jutra. Postao si nova bolničarka.“
„Mnogo precenjuješ moje medicinske veštine“, reče Barbi, pre nego što je krenuo ka
Rastiju.
Linda Everet je protrčala kraj njega. Bacila se mužu u naručje. On ju je nakratko zagrlio.
„Mogu li da ti pomognem, dušo?“, pitala je. Užasnuto je posmatrala Džini.
Ona je presrela njen pogled i umorno sklopila oči.
„Ne možeš“, reče Rasti. „Radi ono što moraš. Imam Džinu i Harijet, kao i sestru
Barbaru.“
„Daču sve od sebe“, reče Barbi. Zamalo što nije dodao: Dok me ne uhapse.
„Bićeš nam od pomoći“, reče Rasti. Nastavio je znatno tišim glasom: „Džina i Harijet su
najnesebičnije devojke na svetu, ali znaju malo toga izuzev davanja pilula i lepljenja flastera.“
Linda se obratila Džini. „Žao mi je“, rekla je.
„Biće mi dobro“, odvrati Džini, ali nije otvarala oči.
Linda je poljubila supruga. Zabrinuto ga je pogledala pre nego što je prišla Džeki
Vetington, koja je beležila izjavu Ernija Kalverta. Erni je često brisao suze.
Rasti i Barbi su radili čitav sat. Policajci su oblepili samoposlugu žutom trakom.
Endi Sanders je u jednom trenutku obišao mesto dogañaja da bi procenio štetu.
Coktao je jezikom i odmahivao glavom. Barbi je čuo kako pita nekog u šta se ovaj svet
pretvorio kad mirni palančani mogu da učine ovako nešto. Protresao je ruku šefa policije. Rekao
mu je kako pakleno dobro radi svoj posao.
Pakleno dobro.
Nezgodne prepreke jednostavno nestaju pred tobom kad osećaš ,igru. Napetost ti postaje
prijatelj, a nedostatak sreće iščezava i dobijaš na prognozi. Ne prihvataš to sa zahvalnošću (to je,
ako nekoita Big Džima Renija, osećanje svojstveno mekušcima i gubitnicima), već kao nešto što
ti pripada. Osećanje igre nalikuje jahanju magične ljuljaške. Čovek na njoj (ako neko pita Big
Džima), mora da se ponosito ljulja.
Da je izašao is stare dobre rezidencije Renijevih na Glavnoj ulici, nešto kasnije ili nešto
ranije, ne bi video ono što je video, i ko zna kako bi se ponašao prema Brendi Perkins. Izašao je u
pravi čas. Tako vam je to kad osećate igru. Odbrana se ruši.
Ulećete u magičnu rupu i lako polažete loptu.
Složni uzvici Otvaraj! Otvaraj! izmamili su ga iz radne sobe, u kojoj je sastavljao
spiskove neophodne za ono što će nazvati kriznom upravom... na čijim čelu će se nalaziti
opušteni, nasmejani Endi Sanders, dok će Big Džim vladati iz senke. Ne popravljaj ono što nije
pokvareno bilo je pravilo broj jedan u uputstvu za upotrebu moći Big Džima. Endi je oduvek bio
savršeni paravan. Većina grañana je znala da je idiot, ali im to nije smetalo. Iznova im je
prodavao isti trik, zato što su osamdeset devet procenata grañana čisti idioti. Bio je ubeñen da će
uspeti, iako nikad nije planirao političku ofanzivu ovih razmera. Njegova ambicija bi se mogla
opisati kao uvoñenje diktature na palanačkom nivou.
Brenda Perkins se istina nije nalazila na spisku nezgodnih tipova, ali to sad nije važno.
Nezgodni tipovi nekako nestaju kad osećate igru. I tu činjenicu prihvatate kao nešto što vam
pripada.
Krenuo je trotoarom ka uglu Mila i Glavne ulice. Prešao je stotinak koraka.
Trbušina mu se blago njihala. Gradski park je bio preko puta. Malo nizbrdo, na drugoj
strani ulice, bila je gradska kuća i policijska stanica. Izmeñu njih je bio mali Trg palih ratnika.
Nije video Fud Siti s ugla, ali je video poslovni deo Glavne ulice i i Džuliju Šamvej.
Izašla je iz kancelarije Demokrata s fotoaparatom u ruci. Potrčala je niz ulicu u pravcu ritmičnog
klicanja. Pokušavala je da zabaci fotoaparat preko glave u trku. Big Džim ju je posmatrao. Bilo
mu je smešno kad je video s koliko truda žuri da snimi najnoviju katastrofu.
Bivalo je sve veselije. Zastala je, okrenula se i potrčala nazad. Proverila je bravu na
kancelariji. Bila je otključana. Zaključala je i potrčala, nestrpljiva da vidi divljanje svojih
prijatelja i suseda.
Prvi putje shvatila da kad zver pobegne iz kaveza, ne bira koga i gde ujeda, pomisli Big
Džim. Ne brini, Džulija pobrinuću se za tebe, baš kao i uvek. Moraćeš da ućutkaš taj bućni listak,
ali zar to nije skromna cena za bezbednost?
Naravno da jeste. A ako ostane uporna...
„Ponekad svašta dešava, reče Big Džim. Stajao je na uglu s rukama u džepovima, smešeći
se. Osmeh mu se proširio kad je čuo prve vriske... prasak razbijenog stakla... pucnjavu. Svašta se
dešava. Džunior nije baš tako rekao, ali je Big Džim smatrao da je dovoljno...
Osmeh mu se proširio od uha do uha kad je primetio Brendu Perkins. Većina ljudi je
hitala u pravcu Fud Sitija, da bi videli o kakvoj se gužvi radi, ali je Brenda išla u suprotnom
pravcu, umesto niz Glavnu ulicu. Možda je krenula do Renijeve kuće...što nije slutilo na dobro.
Šta hoće od mene ovog jutra? Šta može biti važnije od nereda zbog hrane oko lokalne
samoposluge?
Sasvim je moguće da Brenda nije ni razmišljala o njemu, ali se njegov radar aktivirao.
Usmerio je svu pažnju na nju.
Džulija i ona su prošli suprotnim stranama ulice. Nisu primetile jedna drugu.
Novinarka je pokušavala da se izbori s fotoaparatom u trku. Brenda je zurila u crveno
zdanje, Berpijevu robnu kuću. Platnena torba joj se ljuljala u visini kolena.
Bezuspešno je pokušala da otvori vrata, kad je stigla do Berpija. Ustuknula je i pogledala
oko sebe. Izgledala je kao osoba koja razmišlja o sledećem koraku, nakon što je naišla na
neočekivanu prepreku u svojim planovima. Mogla je da vidi Šamvejevu, da se osvrnula za
sobom, ali nije. Pogledala je levo, desno i preko Glavne ulice, na kancelariju Demokrata.
Još jednom je osmotrila Berpija i prešla ulicu do redakcije lokalnih novina. Ponovo se
susrela sa zaključanim vratima. Big Džim je video kako ih Džulija zaključava.
Brenda je ponovo pokušala da ih otvori. Snažno je prodrmala kvaku. Pokucala je i
provirila unutra. Ustuknula je podbočivši se. Platnena torba se nervozno ljuljala kraj nje. Zaputila
se Glavnom ulicom. Odmicala je teškim korakom, bez osvrtanja.
Nije znao zašto želi da ga Brenda ne uoči... ali nije ni morao da zna. U potpunosti će
slediti instinkt, dok god oseća igru.
 Znao je samo jedno, da će biti spreman za nju, ako zakuca na njegova vrata. Bez obzira na
razlog posete.
Hoću da sutra ujutru odneseš odštampani materijal Džuliji Šamvej, rekao joj je Barbi.
Kancelarija Demokrata je bila mračna i zaključana. Džulija je gotovo sigurno otišla da vidi onu
gužvu kod samoposluge, baš kao i Pit Friman i Toni Gaja.
Šta da radi s Hauijevim dosijeom VEJDER? Mogla je da gurne kovertu kroz otvor za
pošiljke. Učinila bi to, da je takav otvor postojao.
Nije znala da li da krene za Džulijom ili da se vrati kući i pričeka da se prašina slegne i
urednica vrati u kancelariju. Tog dana nije razmišljala naročito jasno.
Nijedna ideja joj se nije dopadala. Ako je suditi po galami, ispred Fud Sitija su besneli
neredi. Brenda nije htela da se nañe u toj gužvi. Što se odlaska kući tiče...
Bilo joj je jasno da je to bolji izbor. Odmereniji izbor. Zar strpljivi sve dočekaju nije bila
jedna od Hauijevih najomiljenijih poslovica?
Ali čekanje nikad nije bila Brendina jača strana. Njena mati je često govorila: Učini to i
završi priču. Eto šta je htela da radi. Suočiće se s njim. Istrpeće bombastično negodovanje,
poricanje i pravdanja pre nego što mu predoči izbor: ostavka u korist Dela Barbare ili
objavljivanje njegovih zlodela u Demokratu.
Sukob će biti gorki lek za njenu napaćenu dušu. Takve lekove je najbolje što pre progutati
i isprati usta. Planirala je da ispere svoja duplim viskijem. Nadala se da na taj trenutak neće dugo
čekati.
Samo...
Ne idi sama, upozorio ju je Barbi. Pomenula je Romea Berpija, kad je pitao kome može
da veruje. I robna kuća je zatvorena. Šta joj ostaje?
Pitanje svih pitanja je da li će je Big Džim povrediti. Brenda je mislila da neće.
Verovala je da je fizički bezbedna u prisustvu gradskog zvaničnika, uprkos Barbijevim
upozorenjima, koja su nesumnjivo poticala iz vojničkog iskustva.
Načinila je strahovitu, ali razumljivu grešku. Nije bila usamljena u uverenju da je svet isti
kakav je bio pre spuštanja Kupole.
Još nije rešila problem dosijea VEJDER.
Brenda je više zazirala od Big Džimovog jezika, nego od štete koje je mogao naneti
njenom telu, ali je znala da bi poseta njegovom domu s dosijeom pod miškom bila čista ludost.
Možda bi joj ga oduzeo, iako bi mu rekla da to nije jedini primerak. Nije smela da mu pruži takvu
priliku.
Na pola puta do gradskog parka stigla je do Ulice Prestil. Žurila je gornjom ivicom parka.
Prva kuća je pripadala Makejnovima. Andrea Grineli je živela pored njih.
Znala je da je Andrea Grineli poštena osoba koja ne miriše Big Džima, iako je u gradskoj
upravi prebivala u stalnoj senci muških kolega. Andrea je bila naklonjenija Endiju Sandersu, iako
Brendi nije bilo jasno ko bi mogao da ozbiljno shvati tog čoveka.
Možda poseduje neku polugu uticaja nad njom, čula je Hauijev glas u svom umu.
Htela je da se nasmeje. To je bila luckasta ideja. Najvažnija stvar u vezi Andree je ta da je
bila Tvitčel, pre venčanja s Tomijem Grinelijem. I najstidljiviji Tvitčeli su veoma čvrsti.
Pomislila je da bi mogla da ostavi kovertu s dosijeom VEJDER kod Andree... ako i njen dom nije
zaključan i prazan. Neće biti. Zar joj neko nije rekao da Andrea boluje od gripa?
Prešla je preko ulice, uvežbavajući nastup; Hoćeš li da mi je pričuvaš? Vratiću se po nju
za pola sata. Odnesi ga Džuliji u redakciju, ako se ne vratim. Pobrini se da Del Barbara sazna za
to.
Šta da radi ako je pita šta se iza toga krije? Odlučila je da iskreno nastupi. Andrea će, kad
čuje da namerava da natera Džima Renija da da ostavku, naprasno ozdraviti.
Nakratko se zaustavila pred kućom Makejnovih, uprkos želji da se što pre pozabavi
neugodnim zadatkom. Izgledala je pusto, u čemu nije bilo ničeg neobičnog. Veliki broj porodica
se u trenutku spuštanja Kupole zatekao van grada. Pažnju joj je privuklo nešto drugo, slab miris
pokvarene hrane. Dan je najedanput postao vreliji, a vazduh zagušljiviji. Činilo joj se da zvuci
meteža oko Fud Sitija dopiru iz sve veće daljine. Osećala je da je neko posmatra. Stajala je
misleći da prozori sa spuštenim zavesama liče na sklopljene oči. Nisu bile sasvim sklopljene.
Gvirkale su.
Mani se takvih razmišljanja, ženo. Imaš preča posla.
Pošla je ka Andreinom domu. Zastala je i bacila pogled preko ramena. Nije videla ništa
izuzev kuće s navučenim kapcima. Delovala je sumorno, obavijena zadahom pokvarene hrane.
Samo meso može tako brzo da se pokvari. Henri i La Dona su sigurno imali pun zamrzivač,
pomislila je. Džunior je motrio Brendu. Klečao je na kolenima u gaćama. Mahao je i vrteo
glavom. Posmatrao je iz dnevne sobe.
Gvirkao je ispod navučene zavese. Vratio se u ostavu, kad je otišla. Znao je da će uskoro
morati da se odrekne devojaka. Bile su mu potrebne. Želeo je tamu. Hteo je da oseti miris njihove
pocrnele kože u nozdrvama.
Posegnuo bi za bilo čim što bi mu pomoglo da se izbori s razornim glavoboljama.
Brenda se spremala da se vrati kući, nakon trećeg zvuka staromodnog zvona.
Okretala se, kad je čula tihe, kolebljive korake ka vratima. Namestila je skromni Zdravo,
susede osmeh. Ukočio se na njenim usnama kad je videla Andreu bledih obraza, tamnih
podočnjaka ispod očiju i raščupane kose. Stiskala je pojas kućne haljine i pidžamu ispod nje. I
ova kuća je zaudarala, ali ne na ukvareno meso, već na povraćku.
Andrein osmeh je bio jednako bledunjav kao njeni obrazi i čelo. „Znam kako izgledam“,
krkljala je. „Bolje da ne ulaziš. Oporavljam se, ali se bojim da se ne zaraziš.“
„Da li si posetila doktora...“ Ne, nije mogla, doktor Heskel je umro. „Da li si posetila
Rastija Evereta?“
„Naravno da jesam“, reče Andrea. „Rekao mi je da će uskoro sve biti u redu.“
„Znojiš se.“
„Groznica se gotovo u potpunosti povukla. Mogu li da ti pomognem, Bren?“ Zamalo što
nije rekla ne možeš. Nije htela da vidno bolesnu osobu optereti odgovornošću kakvu je nosila u
torbi. Andrea je rekla nešto što ju je nagnalo da promeni mišljenje. Sitni točkići počesto pokreću
velike dogañaje.
„Žao mi je zbog Hauija. Volela sam tog čoveka.“
„Hvala ti, Andrea.“ Ne samo na saučešću već i zbog toga što si. ga nazvala Haui, umesto
Djuk.
Za Brendu će uvek biti Haui, njen dragi Haui. Dosije VEJDER je bilo njegovo poslednje,
verovatno i najveće delo. Brenda je odlučila da ga dovrši, bez odlaganja.
Izvukla je svetlosmeñi koverat iz platnene torbe, s Džulijinim imenom na prednjoj strani.
„Hoćeš li mi ovo pričuvati, draga moja? Samo nakratko? Imam neka posla.
Ne želim da ga nosim sa sobom.“ Spremno bi odgovorila na svako Andreino pitanje, ali ih
ona očigledno nije imala. Prihvatila je podeblji koverat s rasejanom ljubaznošću. Tako je bilo
bolje. Uštedeće vreme. Andrea će tako ostati neupućena, što bi je moglo poštedeti političkih
posledica u budućnosti.
„Biće mi zadovoljstvo“, reče Andrea. „Izvini... mislim da moram da se odmorim.
Ali neću zaspati!“, dodala je, kao da se Brenda protivi toj ideji. „Tako ću te čuti kad se
vratiš.“
 „Hvala ti“, reče Brenda. „Piješ li sokove?“
„Na litre. Nemoj da žuriš, dušo čuvaću tvoju kovertu.“ Brenda je htela da joj se još
jednom zahvali, ali se susrela sa zatvorenim vratima.
Andrein stomak je počeo da treperi pri kraju razgovora s Brendom. Borila se protiv toga,
iako je znala da će tu borbu izgubiti. Promrmljala je nešto o ispijanju soka i poručila Brendi da se
ne žuri, pre nego što joj je zalupila vrata pred nosom i potrčala u smrdljivo kupatilo. Usput je
krkljala iz dubine grla.
U prolazu je bacila žukćastosmeñu kovertu na mali stočić pored kauča u dnevnoj sobi.
Koverta je kliznula preko izglačane površine i pala na drugu stranu, u tamni prostor izmeñu stola
i kauča.
Stigla je do kupatila, ali ne i do toaleta... nije ni nameravala; bio je skoro pun gustih i
smrdljivih telesnih izlučevina izriganih tokom beskrajne, neprospavane noći. Nagnula se preko
umivaonika. Povraćala je tako dugo da joj se činilo da će izbljuvati topli i pulsirajući jednjak na
zamrljani porcelan.
To se nije desilo. Svet je posiveo i počeo da beži od nje na visokim potpeticama.
Bio je sve manji i neopipljiviji, dok se ljuljala na ivici svesti. Uputila se niz hodnik na
onemoćalim nogama, kad joj je malo laknulo. Klizila je jednom rukom po drvetom obloženom
zidu, da ne bi izgubila ravnotežu. Drhteći je osluškivala cvokotanje zuba. Činilo joj se da strašni
zvuk ne odjekuje u njenim ušima, već u pozadini očiju.
Nije ni pokušala da stigne do spavaće sobe na spratu. Teturala se ka pokrivenoj zadnjoj
verandi. Očekivalo bi se da će tamo biti hladno u drugoj polovini oktobra, ali je vazduh tog dana
bio zagušljiv. Nije legla, već se sručila na staru ležaljku, u njen buñavi, ali udobni zagrljaj.
Ustaću za minut, uveravala je sebe. Izvadiću poslednju bocu mineralne vode izfrižidera i
sprati grozan ukus iz us...
Sled misli se tu prekinuo. Pala je u dubok i nepomućen san, iz kog je ni nekontrolisani
trzaji ruku i nogu nisu mogli probuditi. Snovi su se smenjivali. U jednom su ljudi bežali od
strašnog požara. Kašljali su i povraćali, tragajući za mestima s hladnim i čistim vazduhom. U
drugom je Brenda Perkins pokucala na njena vrata. Dala joj je koverat. Nepresušna lavina
ružičastih oksi pilula je potekla iz njega kad ga je otvorila. Probudila se uveče. Zaboravila je sve
snove.
Baš kao i posetu Brende Perkins.
„Uñite u moju radnu sobu, veselo će Big Džim. „Da li biste želeli da prvo nešto popijete?
Imam kokakolu, iako je malo mlaka. Generator je juče uveče prestao da radi. Ostao sam bez
gasa.“ „Sigurna sam da ste mogli da ga nabavite“, rekla je.
Upitno je podigao obrve.
„Zbog metamfetamina koji pravite, strpljivo je nastavila. „Iz Hauijevih zabeležaka mi je
poznato da ga kuvate naveliko. ’U količinama od kojih staje pamet, kako je napisao. Za takvu
operaciju je neophodno mnogo gasa.
Nervoza je iščezla posle prvih reči. S hladnim zadovoljstvom je posmatrala kako se
crvenilo penje uz njegove obraze i osvaja čelo.
„Nemam pojma o čemu govorite. Mislim da je tuga... Uzdahnuo je i raširio zdepaste ruke.
„Hajdemo u kuču, da bismo o svemu na miru porazgovarali.
Osmehnula se. Nije ni znala da može da se smeje. Zamišljala je kako je Haui odnekud
posmatra i kako joj poručuje da bude oprezna. Planirala je da ga posluša.
Dve andirondak stolice stajale su na opalom lišću, na travnjaku iza kuće. „Ovde će mi biti
sasvim lepo, rekla je.
„Voleo bih da o poslu porazgovaramo u kući.
 „Da li biste voleli da vidite vašu sliku na naslovnoj stranici Demokrata? Mogla bih da
vam to sredim.
Trgnuo se kao oparen. Mržnja je na trenutak zablistala u njegovim sitnim, upalim,
svinjolikim očima. „Djuk me nikad nije voleo. Pretpostavljam da je prirodno što su se ta osećanja
prenela i na...
„Zvao se Haui“
Big Džim je raširio ruke, kao da hoće da kaže da s nekim ženama nema rasprave.
Poveo je ka stolicama s pogledom na Ulicu Mil.
Brenda Perkins je govorila gotovo pola sata, sa sve izraženijim hladnim gnevom.
Laboratorija meta, s Endijem Sandersom i gotovo sigurno Lesterom Koginsom, kao
saučesnicima iz senke. Operacija zapanjujućih razmera. Verovatna lokacija.
Distributeri srednjeg nivoa, kojima je obećan imunitet u zamenu za svedočenje.
Trag novca. Posao je postao tako veliki da lokalni apotekar više nije mogao da nabavlja
neophodne sastojke bez rizika. To je nametnulo uvoz iz prekomorskih zemalja.
„Roba je stizala u grad u kamionima s oznakama Gideonovog biblijskog društva, rekla je
Brenda. „Hauijev komentar je bio da je to ’ñavolski pametna ideja.
Big Džim je posmatrao tihu ulicu u stambenoj četrvrti. Bes i gnev su ključali u njemu.
Stizali su do nje u talasima, kao da je stajala pored jela na pećnici.
„Ništa od toga ne možeš dokazati, konačno je rekao.
„I ne moram, ako se Hauijevo delo pojavi u Demokratu. To neće biti baš po zakonu, ali
ćeš ti bolje nego iko razumeti da se on ponekad mora zaobići. Odmahnuo je rukom. „O, siguran
sam da imaš dosije rekao je, „ali moje ime se nigde ne pominje.
„Prisutno je na papirima Taun Venčera, rekla je. Big Džim se zaljuljao u stolici, kao da ga
je pogodila pesnicom u slepoočnicu. „Govorim o Taun Venčeru iz Karson Sitija. Trag novca iz
Nevade vodi ka Čonkingu, farmaceutskoj prestonici Narodne Republike Kine. Osmehnula se.
„Mislio si da si pametan, zar ne? Tako pametan.
„Gde je taj dosije?
„Jutros sam ga predala Džuliji. Nije htela da upliće Andreu u ovo. Brže će popustiti ako
misli da se kompromitujući materijal nalazi u rukama urednice lokalnih novina. Verovatno bi se
ustremio na Andreu, uz pomoć Endija Sandersa.
„Ima li još kopija?
„A šta ti misliš?
Nastavio je, posle kraćeg razmišljanja: „Držao sam to podalje od grada.
Ćutala je.
„Uradio sam to za dobrobit grada.
„Uradili ste dosta toga za dobrobit grada, Džime. Imamo isti odvodni sistem kakav smo
imali hiljadu devetsto šezdesete. Jezero Čester je prljavo, a poslovna četvrt zapuštena... Sedela je
uspravno, stiskajući naslonjače stolice. „Jebeni, naduvani, smrdljivi crve.
„Šta hoćeš? Zurio je pravo ispred sebe, na praznu ulicu. Velika vena mu je izbila na
slepoočnici.
„Želim da daš ostavku pred grañanima. Barbi će preuzeti vlast kao predsednikov...“
„Nikad neću dati ostavku u korist tog berača pamuka. Okrenuo se prema njoj.
Osmehivao se. Bio je to upečatljiv osmeh. „Ništa nisi dala Džuliji. Ona sad gleda
krkljanac pred samoposlugom. Sigurno si negde zaključala Djukov dosije, ali nigde nisi ostavila
kopiju. Bila si kod Romea, a zatim i kod Džulije. Potom si došla ovamo. Gledao sam kako cunjaš
oko gradskog parka.
„Ostavila sam je, rekla je. „Zaista sam je ostavila. Da li da mu kaže gde je ostavila?
 Samo bi ugrozila Andreu. Počela je da ustaje. „Dala sam ti priliku. Odlazim.
„Grdno si se prevarila kad si pomislila da ćeš biti bezbedna na otvorenom, pored ulice.
Ulica je prazna. Govorio je ljubaznim tonom. Okrenula se prema njemu kad ju je uhvatio za ruku.
Ščepao je za lice i cimnuo.
Brenda Perkins je čula ružno krckanje, slično lomljenju zaleñene grane. Sledila je zvuk po
najcrnjoj tami. Pokušavala je da dozove muža.
Big Džim je ušao u kuću i uzeo kapu s imenom svoje firme iz ormana u hodniku.
Uzeo je rukavice i bundevu iz ostave. Brenda je još sedela u adirondak stolici, glave
oborene na prsa. Osvrnuo se oko sebe. Nije bilo žive duše. Stavio je šešir na njenu glavu (spustio
je obod), navukao joj je rukavice i stavio bundevu u krilo.
Izgledaće savršeno, pomislio je, dok Džunior ne doñe da je odvede ko zna gde, gde će
postati gost na smrtonosnom piru Dela Barbare. Dotad će biti samo jedna punjena lutka za Noć
veštica.
Proverio je njenu torbu. Sadržala je novčanik, češalj i knjigu u mekom povezu. To je bilo
u redu. Odneće to u podrum, iza ugasle peći.
Ostavio ju je na travnjaku, sa šeširom na glavi i bundevom u krilu. Ušao je u kuću da bi
sakrio torbu i pričekao sina.
 U TEGLI

Gradski otac Reni je ispravno pretpostavio da niko nije video Brendu, kad je tog jutra
svratila do njegove kuće. Nije znao da su je tri osobe, od kojih je jedna živela u Ulici Mil, videle
na jutarnjim putešestvijima. Da li bi oklevao, da je to znao?
Teško, bio je tvrdo rešen. Otišao je predaleko. Možda bi pomislio (zato što je bio sklon
razmišljanju, na sebi svojstven način) da su ubijanje i grickanje čipsa veoma slični. Kad jednom
kreneš, ne možeš da se zaustaviš.
Big Džim nije video posmatrače kad je stigao do ugla Mila i Glavne. Nije ih videla ni
Brenda dok je žurila pored gradskog parka. Nisu ih videli zato što nisu hteli da budu viñeni. Krili
su se na zabranjenom mestu, na Mirovnjačkom mostu. To nije bilo najgore. Da je Kler Maklači
videla cigarete, nadigla bi dreku. U stvari, nadigla bi neviñenu dreku. Sigurno ne bi dozvolila da
se Džo viña s Nori Kalvert, makar i sudbina grada zavisila od toga, zato što je Nori nabavila
cigarete, nekoliko izlomljenih i istrunjenih vinstona koje je našla na garažnoj polici. Njen otac je
prestao da puši pre nekoliko godina. Debeo sloj prašine je odonda prekrio paklicu, ali su cigarete
izgledale dobro. Bilo ih je samo tri, što je bio savršen broj: po jedna za svakog. Objasnila im je da
će izvesti ritual za prizivanje dobre sreće.
„Pušićemo kao Indijanci koji se mole bogovima za uspešan lov. Zatim ćemo se baciti na
posao.
„To dobro zvuči, reče Džo. Uvek je bio radoznao u pogledu pušenja. Nije znao šta
privlači ljude toj navici. Nešto ih je privlačilo, zato što je mnogo ljudi pušilo.
„Kojim bogovima ćemo se moliti?“, pitao je Beni Drejk.
„Onima koje izaberemo“, odvrati Nori. Posmatrala ga je, kao da je najgluplje stvorenje u
vaseljeni. „Moli se dobrom bogu, ako tako želiš.“ Obojica dečaka su mislila da divno izgleda u
izbledelom šortsu, ružičastoj majici bez rukava i kosom počešljanom oko zgodnog sitnog lica, a
ne vezanom u nehajni konjski rep.
Izgledala je savršeno neodoljivo, ako njih pitate. „a ću se moliti Čudesnoj Ženi.“
„Čudesna Žena nije boginja“, reče Džo. Uzeo je i ispravio bajati, iskrivljeni vinston. „Ona
je superheroj.“ Ispravio se posle kraćeg razmišljanja.
„Superherojka.“
„Za mene je boginja“, odgovorila je Nori s ozbiljnošću koja se nije mogla ni opovrgnuti
niti ismejati. Pažljivo je ispravljala svoju cigaretu. Beni nije dirao svoju. Mislio je da savijene
cigarete izgledaju mangupski. „Nosila sam moćne narukvice Čudesne Žene do devete godine.
Izgubila sam ih. Mislim da ih je ukrala ona kučka, Ivona Nedo.“
Kresnula je šibicu. Prinela je prvo cigareti Strašila Džoa, a zatim Benovoj. On je ugasio
šibicu kad je pokušala da zapali svoju cigaretu.
„Zašto si to učinio?“, pitala je.
„Tri cigarete upaljene istom šibicom donose lošu sreću.“
„Veruješ u to?“
„Ne baš“, reče Beni, „ali će nam sreća danas biti ñavolski potrebna." Pogledao je torbu u
korpi bicikla i povukao dim. Zakašljao se kad ga je udahnuo. Iskašljao ga je suznih očiju. „Ima
ukus mačjih govana!“
„Popušio si mnogo tih govanaca, zar ne“’, pitao je Džo. Povukao je dim. Nije hteo da
ispadne budala, ali nije hteo da kašlje i možda povrati. Dim ga je pekao, ali na ugodan način.
Možda u ovom ima nečeg. Izuzev što je već osećao blagu vrtoglavicu.
Polako s udisanjem dima, pomislio je. Padanje u nesvest će izgledati još gore od
povraćanja. Osim ako se ne onesvesti u Norinom krilu. To bi bilo veoma dobro.
Nori je izvukla poklopac bočice soka iz zadnjeg džepa. „Upotrebićemo je kao pepeljaru.
Hoću da izvedemo indijanski dimni ritual, ali ne i da zapalimo Mirovnjački most.“ Zažmurila je.
Usne su je se pokrenule. Držala je cigaretu, na kojoj je bilo sve više pepela.
Beni je pogledao Džoa. Slegnuo je ramenima i sklopio oči. „Svemogući redove Džo ,
poslušaj molitvu poniznog vojnika Drejka...“ Nori ga je šutnula, ne otvarajući oči.
Džo je ustao (bio je malo ošamućen, ali ništa ozbiljno; povukao je još jedan dim kad je
ustao) i zaobišao parkirane bicikle. Stigao je do kraja mosta okrenutog parku.
„Gde si krenuo?, pitala ga je Nori, ne otvarajući oči.
„Bolje se molim kad mi je priroda pred očima, reče Džo, iako je hteo da udahne nešto
svežeg vazduha. Miris duvana mu nije smetao. Nekako mu je prijao. Smetali su mu drugi mirisi
na mostu: trulo drvo, prosuto piće i kiseli hemijski zadah koji se dizao iz Prestila (Šef Buši bi im
rekao da će ga možda zavoleti).
Ni vazduh na otvorenom nije bio baš sladak. Bio je malčice bajat. Podsetio ga je na
prošlogodišnji izlet u Njujork s roditeljima. Podzemna železnica je slično mirisala, pogotovo
krajem dana, kad je bila prepuna ljudi koji su se vraćali kući.
Otresao je pepeo. Opazio je Brendu Perkins koja se pela uzbrdo.
Trenutak kasnije je osetio ruku na svom ramenu. Bila je previše laka da bi pripadala
Beniju. „Ko je to?, pitala je Nori.
„Poznata mi je, ali ne znam kako se zove, rekao je.
Beni im se pridružio. „To je gospoña Perkins. Šerifova udovica.
Nori ga je udarila laktom. „Udovica šefa policije, budalo.
Beni je slegnuo ramenima. „Kako god.
Posmatrali su je, uglavnom zato što nikog dugog nije bilo. Čitav grad se skupio oko
samoposluge, gde su učestvovali u najvećoj tuči oko hrane na svetu. Izviñali su situaciju izdaleka.
Znali su da se moraju držati po strani, zbog dragocene opreme koja im je poverena.
Brenda je prešla Glavnu. Zastala je ispred doma Makejnovih i produžila do Grinelijevih.
„Hajdemo, reče Beni.
„Ne možemo da krenemo, dok je ona tamo, reče Nori.
Beni je slegnuo ramenima. „U čemu je stvar? Ako nas vidi, pomisliće da neki klinci
skitaju parkom. I šta onda? Verovatno nas ne bi videla, čak i da pogleda ovamo. Odrasli nikad ne
vide decu. Razmišljao je o tome. „Izuzev ako nisu na skejtbordovima.
„Ili ako ne puše, dodala je Nori. Spustili su pogled na cigarete.
Džo je pokazao na torbu u korpi na Benijevom biciklu. „Imaju običaj da uvrebaju decu
koja se skitaju okolo sa skupom gradskom imovinom.
Nori je gurnula cigaretu na kraj usana. Izgledala je čudesno opako, čudesno lepo i
čudesno odraslo.
Dečaci su se vratili osmatranju. Udovica šefa policije je razgovarala sa gospoñom Grineli.
Bio je to kratak razgovor. Gospoña Perkins je izvukla veliki smeñi koverat iz platnene torbe, kad
se uspela uza stepenice. Gledali su kako ga predaje gospoñi Grineli, koja je nekoliko sekundi
kasnije manjeviše zalupila vrata posetiteljki pred nosom.
„Auh, to je bilo nevaspitano“, reče Beni. „Zaslužila je nedelju dana zabrane izlaska.“
Džo i Nori su se nasmejali.
Gospoña Perkins je nakratko zastala, kao da je preneražena ovim gestom. Spustila se niza
stepenice. Bila je okrenuta parku. Troje dece se instinktivno povuklo dublje u senke zasvoñenog
mosta. Zbog toga su je izgubili iz vida, ali je Džo pronašao zgodnu pukotinu izmeñu dasaka i
gvirnuo kroz nju.
 „Vraća se na Glavnu ulicu“, izvestio je. „Dobro, sad ide uzbrdo... ponovo prelazi ulicu...“
Beni je držao nepostojeći mikrofon. „Ovo su Vesti u jedanaest.“ Džo se pravio da je ne
čuje. „Sad ulazi u moju ulicu.“ Okrenuo se ka Beniju i Nori.
„Šta mislite, da li ide kod moje mame?“
„Ulica Mil ima četiri bloka, ortak“, reče Beni. „Kakve su šanse za to?“ Džou je laknulo,
iako nije znao zašto bi zazirao od susreta gospoñe Perkins s njegovom majkom. Mama se veoma
brinula zato što je tata ostao van grada. Bilo bi mu teško da je gleda još zabrinutiju. Zamalo što
mu nije zabranila da se pridruži ovom poduhvatu. Hvala bogu što je gospoñica Šamvej
odgovorila od toga, tako što je pomenula da je Del Barbara mislio na Džoa kad im je dodelio ovaj
zadatak (koji je Džo, zajedno s Benijem i Norijem, voleo da naziva „misijom“).
„Gospoño Maklači“, rekla je Džulija, „Barbi misli da je vaš sin jedini kadar da osposobi
ovu dranguliju za upotrebu. Veoma je važna.“ Džou je pohvala prijala, ali mu se srce steglo pri
pogledu na majčino napeto, zabrinuto lice. Smršala je, iako su od spuštanja Kupole prošla samo
tri dana. Nije mu bilo lako ni dok je gledao kako drži očevu sliku, kao da je umro, umesto što sedi
u nekoj hotelskoj sobi ispijajući pivo i gledajući televiziju.
Ipak se složila s gospoñicom Šamvej. „On je pametan dečak. Razume se u te spravice.
Oduvek je znao s njima.“ Odmerila ga je od glave do pete i uzdahnula.
„Kad si toliko porastao, sine?“
„Ne znam“, iskreno je odgovorio.
„Hoćeš li se paziti, ako te pustim?“
„Povedi prijatelje sa sobom“, reče Džulija.
„Benija i Nori? Naravno.“
„Takoñe“, dodala je Džulija, „potrudi se da budeš diskretan. Znaš li šta to znači, Džo?“
„Da, gospoja, naravno da znam.“
To je značilo da ne sme biti uhvaćen.
Brenda je nestala iza drvoreda u ulici Mil. „Dobro, reče Beni. „Hajdemo.“ Pažljivo je
zdrobio cigaretu u improvizovanoj pepeljari i podigao torbu iz korpe na biciklu.
U njoj je bio prepotopski, žuti Gajgerov brojač, koji je putovao od Barbija do Rastija i
Džulije... da bi konačno stigao do Džoa i njegove družine.
Džo je zdrobio cigaretu u poklopcu od soka. Obećao je sebi da će ponovo pokušati, kad
bude u stanju da se u punoj meri usredsredi na to iskustvo. A opet, bilo bi bolje da ne proba. Već
se navadio na kompjutere, stripove Brajana K. Vona i skejtbord.
Reklo bi se da već ima dovoljno majmuna na leñima.
„Ljudi će uskoro nagrnuti“, rekao je Beniju i Nori. „Verovatno će ih biti mnogo, kad im
dosadi da se igraju oko samoposluge. Nadajmo se da neće obraćati pažnju na nas.“
U glavi je slušao kako gospoñica Šamvej objašnjava njegovoj majci od kolike je ovo
važnosti za grad. Njemu nije morala da priča. Najverovatnije je to razumeo bolje od njih.
„Ali ako naiñemo na nekog policajca..“, reče Nori.
Džo je klimnuo. „Sve ide nazad u torbu. Vadimo frizbije.“
„Da li stvarno misliš da su vanzemaljci zakopali generator ispod gradskog parka?“, pitao
je Beni.
„Rekao sam da bi mogao tamo biti“, odvrati Džo, oštrije no što je nameravao. „Sve je
moguće.“
Džo je uistinu mislio da je to više nego verovatno. To je bilo najverovatnije objašnjenje.
Kupola je polje sila. A ono, ako nije natprirodna pojava, mora biti održavano. Nije hteo da potiče
velike nade u bilo čijem srcu, ali je njemu sve izgledalo kao gotova stvar.
„Predlažem da započnemo potragu“, reče Nori. Sagnula se ispod obešene, žute policijske
trake. „Nadam se da ste se dovoljno molili.“ Džo nije verovao u molitve, kad su u pitanju stvari
koje je mogao sam da učini.
Kratko se pomolio za nešto drugo: da mu Nori Kalvert pokloni još jedan poljubac, ako
pronañu generator. Nadao se da će biti dug i lep.
Rano istog jutra, tokom pripremnog sastanka u dnevnoj sobi Maklačijevih, Strašilo Džo je
skinuo desnu patiku, a zatim i belu sportsku čarapu.
„Trik ili poslastica, pomiriši mi nožice i daj nešto dobro za jelo“, veselo će Beni.
„Zaveži, glupane“, odvrati Džo.
„Ne zovi svoje prijatelje glupacima“, reče Kler Maklači, iako je prekorno osmotrila
Benija.
Nori nije nikog prekorevala. Samo je s interesovanjem posmatrala kako Džo polaže
čarapu na tepih dnevne sobe. Pažljivo je ispeglao.
„Ovo je Česters Mil“, rekao je Džo. „Istog je oblika, zar ne?“
„Ma, sto posto si u pravu“, složio se Beni. „Sudbina nam je odredila da živimo u gradu
koji izgleda kao jedna od sportskih čarapa Džoa Maklačija.“ „Ili na staru žensku cipelu“, umešala
se Nori.
,Starica je živela u cipeli“, recitovala je gospoña Maklači. Sedela je na kauču s
muževljevom fotografijom u krilu. U istom položaju je bila i kad je gospoñica Šamvej stigla s
Gajgerovim brojačem kasno tog popodneva. „Imala je toliko dece, da nije znala šta će.’“
„Svaka čast, mama“, reče Džo. Pokušao je da se ne osmehne. U srednjoj školi se pevala
druga pesma Imalaje toliko dece, dajoj sepička načisto raširila. Ponovo je spustio pogled na
čarapu. „Da li čarapa ima sredinu?“ Beni i Nori su razmišljali. Džo im je dao dovoljno vremena.
Znao je da će ih takva stvar zanimati.
„Nema centar kao krug ili kvadrat“, konačno će Nori. „To su geometrijski oblici.“ Beni je
rekao: „Pretpostavljam da se isto može reći i za čarapu tehnički ali ne znam kako bi se zvala.
Čarapogon?“
Nori se nasmejala. Čak se i Kler slabašno osmehnula.
„Mil je, prema mapi, blizak heksagonu“, reče Džo, „ ali to sad nije važno.
Upotrebite zdrav razum.“
Nori je pokazala na mesto na čarapi na kom se dno stopala uspinjalo od zgloba.
„Ovde. Ovde je sredina.“
Džo je obeležio pokazano mesto vrhom olovke.
„Nisam sigurna da će se to oprati, gospodine.“ Kler je uzdahnula. „Ionako su ti nove
čarape bile neophodne.“ Nastavila je, pre nego što je dečak mogao da postavi sledeće pitanje:
„Kad se ta tačka preseli na mapu, bila bi negde u gradskom parku.
Hoćete li tamo da tražite?“
„Tamo ćemo prvo pogledati“, reče Džo, malčice smrknut zato što mu je oduzeta prilika da
se pohvali svojim intelektom.
„Zato što misliš da“, glasno je razmišljala gospoña Maklači, „ako generator postoji, mora
biti usred gradskog atara ili negde blizu tog područja.“ Džo je klimnuo.
„Strava, gospoño Maklači“, reče Beni. Podigao je ruku. „Dajte mi petaka. Vi ste majka
mog pobratima.“
Kler Maklači je pljesnula Benijev dlan, s mlakim osmehom. Nije ispuštala muževljevu
fotografiju iz ruke. Nastavila je: „Gradski park je, ako ništa drugo, sigurno mesto.“ Namrštila se,
nakon što je razmislila o svojim rečima. „Bar se tako nadam. Ko bi ga znao?“
„Ne brinite“, reče Nori. „Paziću na njih.“
„Obećajte mi da ćete prepustiti stvar stručnjacima, ako nešto pronañete“, rekla je Kler.
 Mama, pomisli Džo, mislim da smo mi ti stručnjaci. Nije to rekao. Znao je da bi tek tad
otkačila.
„Dajemo reč“, reče Beni i ponovo podiže ruku. „Dajte mi još jednog petaka, majko
mog...“
Ovog puta je stiskala fotografiju obema rukama. „Volim te, Beni, ali me ponekad
zamaraš.“
Tužno se osmehnuo. „Moja mama isto to kaže.“
Džo je s prijateljima napredovao ka muzičkom paviljonu u središtu parka. Prestil je
mrmorio iza njih. Vodostaj je bio niži, zavaljujući Kupoli koja ga je presecala na severozapadu.
Džo je pomislio da će se rečno korito do sutra pretvoriti u blatište, ako Kupola osvane na istom
mestu.
„U redu“, reče Beni. „Više nema zajebancije. Vreme je da opaki skejteri spasu Česters
Mil. Upali tog momka.“
Džo je pažljivo (i sa istinskom posvećenošću), izvadio Gajgerov brojač iz torbe.
Pogonila ga je davno ishlapela baterija. Prljavština je pokrivala spojeve. Malo sode
bikarbone je odstranilo rñu. Nori nije našla jednu, već šest baterija od šest volti u očevom
ormariću za alat. „Zacopan je u baterije“, poverila se, „poginuće u nastojanju da nauči da vozi
dasku, ali ga mnogo volim.“ Džo je spustio palac na dugme za startovanje. Smrknuto ih je
odmerio. „Znate li da ova stvar može da pokazuje odsustvo radijacije gde god da je odnesemo,
iako generator postoji, zato što ne odašilje alfa ili beta ta...“ „Uključi ga, pobogu!“, reče Beni.
„Umirem od nestrpljenja.“
„Imaš pravo“, reče Nori. „Uključi ga.“
Desilo se nešto zanimljivo. Često su isprobavali Gajgerov brojač oko Džoove kuće.
Dobro je radio. Igla je vidljivo poskočila kad su ga usmerili na stari sat s radijumskim
kazaljkama. Smenjivali su se za aparatom. Džo se sledio kad su se našli na otvorenom, u parku.
Znojio se. Osećao je kako se znoj skuplja na čelu i kako će svakog časa poteći.
Ko zna koliko bi tu stajao da Nori nije stavila svoju ruku preko njegove. Beni je poklopio
njenu ruku svojom. Sve troje su gurnuli dugme. Igla na brojčaniku je odmah skočila na +5. Nori
je stisnula Džoa za rame. Opustila je stisak, kad je igla pala na +2. Nisu imali iskustva s
meračima radioaktivnog zračenja, ali su pretpostavili da su to uobičajene vrednosti.
Džo je polako obišao muzički paviljon s Gajger-Milerovim prijemnikom zračenja ispred
sebe. S ureñajem ga je povezivao dugi spiralno uvijeni kabl, sličan onom na telefonskim
slušalicama. Naponska sijaličica je blistala jantarnom bojom. Igla bi povremeno zadrhtala, ali je
najčešće bila bliska nuli. Sitni skokovi su verovatno nastajali zbog njihovih pokreta. Očitavanja
ga nisu iznenadila. Osećao je gorko razočaranje, iako je znao da posao neće biti lak. Iznenañujuće
je do koje mere se razočaranje i odsustvo iznenañenja dopunjavaju. Bili su prave bliznakinje
Olsen meñu osećanjima.
„Pusti mene“, reče Nori. „Možda ću imati više sreće.“ Prepustio joj je ureñaj bez
oklevanja. Čitav sat su se šetkali gradskim parkom. Na smenu su nosili Gajgerov brojač. Videli
su kako automobil skreće u ulicu Mil, ali nisu opazili Džuniora Renija kome je opet bilo bolje iza
upravljača. Ni on nije video njih. Ambulantna kola su projurila nizbrdo u pravcu Fud Sitija, s
upaljenim svetlima i zavijajućom sirenom. Nakratko su ih pogledali, ali nisu primetili Džuniora,
koji se nedugo potom ponovo pojavio, za volanom očevog hamera.
Nisu koristili frizbi, koji su poneli kao kamuflažu. Nije bilo potrebe za njim. Mali broj
meštana je gledao u pravcu gradskog parka, na putu kući. Bilo je i povreñenih.
Većina je nosila opljačkanu hranu. Neki su gurali puna kolica za kupovinu. Gotovo svi su
delovali postiñeno.
 Džo i njegovi prijatelji su do podneva bili spremni da odustanu. Ogladneli su.
„Hajdemo kod mene“, predložio je Džo. „Moja mama će nam spremiti nešto za jelo.“
„Sjajno“, reče Beni. „Nadam se da će spremiti čop suej. Tvoja mama pravi strava čop
suej.“
„Zar ne bi mogli da prvo odemo do Mirovnjačkog mosta i izmerimo radijaciju na drugoj
obali?“, pitala je Nori.
Džo je slegnuo ramenima. „Dobro, ali tamo nema ničeg izuzev šuma. To znači da ćemo
se odmaći od centra.
„Da, ali...“ Ućutala se.
„Ali šta?
„Ništa. Samo ideja. Verovatno je glupa.“
Džo je pogledao Benija. Ovaj je slegnuo ramenima, pre nego što joj je dodao
Gajgerovbrojač.
Vratili su se do Mirovnjačkog mosta. Provukli su se ispod oklembešene policijske trake.
Prolaz je bio sumračan, ali ne toliko da Džo ne bi preko Norinog ramena video kako se igla na
Gajgerovom brojaču pomiče kad su prešli pola mosta. Hodali su u koloni jedan po jedan. Nisu
hteli da previše rizikuju s trošnim daskama. Prešli su na drugu stranu i ugledali znak na kom je
pisalo NAPUŠTATE GRADSKI PARK U ČESTERS MILU OSNOVAN 1808. GODINE. Dobro
utabana staza je vodila uz brdo prekriveno hrastovima, jasenovima i bukvama.
Jesenje lišće je mlitavo visilo na granama. Ostavljala je nimalo veseo utisak.
Igla ispod prozorčića na Gajgerovom brojaču je stajala izmeñu +5 i +10, kad su stigli do
podnožja staze. Brojevi su se posle+10 naglo povećavali do +500, a zatim do +1000. Gornji kraj
brojčanika je bio obeležen crvenom bojom. Igla je bila kilometrima ispod crvenog dela
brojčanika, ali je Džo bio prilično siguran da sadašnja vrednost prevazilazi uobičajenu
pozadinsku radijaciju.
Beni je posmatrao drhtavu igu, dok je Džo posmatrao Nori.
„Šta ti je palo na pamet?, pitao je. „Ne plaši se da nam saopštiš svoju ideju.
Siguran sam da nije bila glupa.
„Nije, složio se Beni. Kucnuo je staklo iznad brojčanika. Igla je poskočila. Smirila se
izmeñu +7 i +8.
„Mislim da su generator i odašiljač jedna te ista stvar. Reče Nori. „A odašiljač ne mora da
bude u sredini, već na visokom položaju.
„To se ne može reći za radiotoranj, reče Beni. „Samo sedi na čistini i pumpa Isusa.
Video sam ga.
„Jeste, ali je ta stvarčica, kako da kažem, supermoćna, odgovorila je Nori. „Tata je rekao
da ima sto hiljada vati, ili nešto slično. Možda to što tražimo ima kraći domet. Zbog toga sam se
upitala koji je najviši deo grada.
„Blek Ridž, rekao je Džo.
„Blek Ridž, složila se i podigla sitnu pesnicu.
Džo se kucnuo s njom i pokazao ka njemu. „Tri kilometra onim putem, možda i četiri i
po. Okrenuo je Gajger-Milerov brojač u tom pravcu. Gledali su kao opčinjeni kako se igla diže na
+10.
„Jebem li ga, reče Beni.
„Možda ćeš, ali kad napuniš četrdesetu, reče Nori. Zvučala je tvrdo i odlučno... ali je
pocrvenela. Samo malo.
„Na Putu Blek Ridž je stari voćnjak“, reče Džo. „Odande se vidi čitav Mil i TR-90,
takoñe. Tako bar kaže moj otac. Mogao bi tamo biti. Nori, ti si genije.“ Nije morao da čeka da ga
poljubi. Preuzeo je inicijativu. Usudio se da dodirne krajičak njenih usana.
Izgledala je zadovoljno, ali nije prestala da se blago mršti. „Nemojmo se unapred
radovati. Igla nije poludela. Možemo li stići donde biciklima?
„Naravno!“, reče Džo.
„Idemo posle ručka“, dodao je Beni. Oduvek se smatrao praktičnom osobom.
Dok su Džo, Beni i Nori ručali u domu Maklačijevih (čekao ih je čop suej) i dok je Rasti
Everet, u Keti Rasely zbrinjavao povreñene u neredima ispred samoposluge, uz pomoć Barbija i
dveju tinejdžerki, Big Džim Reni je pregledao beleške i precrtavao stavke.
Video je kako se hamer kotrlja prema kući i precrtao još jednu stavku: Brenda se
pridružila ostalima. Spreman je, koliko god se to može biti. Bio je bezbedan, čak i u slučaju da
Kupola padne ovog popodneva.
Džunior je ušao i spustio ključeve hamera na očev sto. Bio je bled. Brijanje mu je bilo
potrebnije no ikad, ali više nije izgledao kao samrtnik. Levo oko mu je pocrvenelo, ali nije
plamtelo.
„Da li je sve sreñeno, sine?“
Džunior je klimnuo. „Hoćemo li završiti u zatvoru?“ Govorio je nezainteresovano, s
blagom znatiželjom.
„Mi nećemo“, reče Big Džim. Ni za trenutak nije pomislio na odlazak u zatvor, ni kad se
ona veštica pojavila i sručila lavinu optužbi na njega. Osmehnuo se. „ Ali Del Barbara hoće.“
„Niko neće verovati da je ubio Brendu Perkins.“
Big Džim se i dalje osmehivao. „Poverovaće. Uplašeni su, pa će poverovati. Tako to
biva.“
„Otkud znaš?“
„Proučavam istoriju. Trebalo bi i ti da probaš.“ Hteo je da pita Džuniora zašto je napustio
školu. Da li je otišao, da li je izbačen, ili je zamoljen da ode? Ovo nije bilo vreme i mesto za
takva pitanja. Umesto toga, pitao ga je da li je sposoban za još jedan zadatak.
Džunior je protrljao slepoočnicu. „Pretpostavljam da jesam. Kad je bal, nek je bal.“
„Biće ti potrebna pomoć. Mogao bi da povedeš Frenka, ali bih više voieo da kreneš s
Tibodijem, ako je sposoban za službu. Zaobiñi Sirlsa. On je dobar, ali glup momak.“
Džunior je ćutao. Big Džim se pitao šta nije u redu s njim. Da li je zaista želeo da zna?
Pozabaviće se time kad se kriza okonča. Imao je previše lonaca i šerpi na ringlama. Uskoro će
poslužiti večeru.
„Šta bi trebalo da uradim?“
„Dopusti mi da nešto proverim. Big Džim je uzeo mobilni telefon. Kad god bi to učinio,
očekivao bi da bude beskoristan kao sise na biku. Ipak je radio. Bio je upotrebljiv samo u lokalu,
ali ga ništa drugo i nije interesovalo. Pozvao je policijsku stanicu. Stejsi Mogin je podigla
slušalicu posle trećeg zvona. Zvučala je izmoždeno. Nije bilo ni traga od za nju uobičajenog
poslovnog tona. Nije ni čudo, s obzirom na jutarnju gužvu. Big Džim je čuo larmu u pozadini.
„Dobili ste policiju“, rekla je. „Molim vas da prekinete vezu i nazovete kasnije, ako slučaj
nije hitan. Imamo mnogo pos...
„Ovde je Džim Reni, dušice. Znala je da Stejsi ne voli kad je neko zove dušicom.
Namerno je to radio. „Prebaci me šefu. Smesta.“
„Upravo pokušava da prekine pesničenje ispred recepcije“, rekla je. „Možda bi bilo bolje
da pozovete ka...“
„Ne, ne mogu da zovem kasnije“, reče Big Džim. „Misliš li da bih zvao da ovo nije
važno? Kreni, dušice, i poprskaj najagresivnijeg izgrednika suzavcem. Zatim pošalji Pita u
njegovu kancelariju...“
 Nije mu dopustila da završi, niti ga je stavila na čekanje. Slušalica je lupila po stolu. Big
Džim se nije dao smesti. Znao je da se uvuče ljudima pod kožu. Čuo je kako neko zove nekog
lopovskim kučkinim sinom. Osmehnu se.
Stejsi ga je, trenutak kasnije, stavila na čekanje bez upozorenja. Big Džim je neko vreme
slušao Makgrafa, psa borca protiv zločina . Neko je podigao slušalicu. Bio je to Randolf. Borio se
za vazduh.
„Govori brzo, Džime. Ovde je ludnica. Oni koji nisu završili u bolnici zbog polomljenih
rebara ili udova besni su kao stršljenovi. Meñusobno se optužuju.
Pokušavam da ne napunim zatvor, ali mi se čini da svi žele da završe iza rešetaka.“
„Da li ti povećanje broja policajaca danas zvuči kao bolja ideja, šefe?“
„O, da, Hrista mu. Dobili smo batine. Jedna od novih, ona cura Ru, završila je u bolnici.
Slomljena joj je donja vilica. Izgleda kao Frankeštajnova nevesta.
Big Džim se široko osmehnuo. Sem Verdro je obavio posao. Drugačije i nije moglo biti
dok god oseća igru. Kad u retldm prilikama u kojima ne može sam da šutira mora da dobaci
loptu, uvek je dobaci pravom igraču.
„Neko ju je pogodio kamenom. I Mel Sirls je slično prošao. Neko vreme je bio bez svesti,
ali se sada oporavio. Gadno je nastradao. Poslao sam ga u bolnicu da ga zakrpe.
„Kakva bruka , reče Big Džim.
„Neko se ostrvio na moje ljude. Bilo je više napadača. Big Džime, da li možemo da
regrutujemo još ljudi?
„Mislim da ćeš meñu pristojnom gradskom omladinom naći dosta dobrovoljaca za
policijsku službu, reče Big Džim. „Kad bolje razmislim, znam dosta dostojnih kandidata iz pastve
Svetog Spasitelja. Kilijanovi momci, na primer.
„Džime, Kilijanovi momci su tupi kao tocilo.
„Znam, ali su snažni i poslušni. Nastavio je posle kraće pauze. „Takoñe, znaju da pucaju.
„Da li ćemo naoružati nove policajce?, Randolf je govorio s mešavinom nade i
sumnjičavosti.
„Kako možeš da pitaš, posle svega što se danas dogodilo? Naravno da ćemo ih naoružati.
Počećemo sa desetak valjanih mladih ljudi. Frenk i Džunior će nam pomoći pri izboru. Trebaće
nam još više ljudi, ako ovo čudo ne nestane do sledeće nedelje. Plati ih priznanicama. Izdaj im
dobro sledovanje, kad počne kontrolisana raspodela hrane, njima i njihovim porodicama.
„Važi. Pošalji mi Džuniora, molim te. Frenk je ovde, baš kao i Tibodi. Popio je nešto
batina ispred samoposluge. Morao je da promeni zavoj na ramenu, ali je sad spreman za akciju.
Randolf je nastavio tišim glasom. „Rekao mi je da mu je Barbara promenio zavoj. Kaže da je to
vešto učinio.
„Baš lepo, ali naš gospodin Barbara neće dugo menjati zavoje. Imam još jedan posao za
Džuniora. I za zamenika Tibodija. Pošalji ga kod mene.
„Zašto?
„Rekao bih ti, da je trebalo da znaš. Samo ga ti pošalji. Džunior i Frenk će kasnije sačiniti
spisak obećavajućih regruta.
„Pa... ako ti tako ka...
Novi talas galame je prekinuo Randolfa. Nešto je palo ili je bilo bačeno.
„Prekinite!, zaurlao je novi šef policije.
Big Džim je sa osmehom odmakao slušalicu od uha. Ipak je čuo, savršeno jasno.
„Hvatajte to dvoje... ne to dvoje, idiote, DRUGO dvoje... NE, neću da ih hapsim!
Hoću da se tornjaju odavde! Odvucite ih, ako neće da odu!“ Odmah zatim je nastavio
razgovor s Big Džimom. „Podseti me zašto sam hteo ovaj posao, sve češće zaboravljam.“
 „Srediće se to samo od sebe“, tešio ga je Big Džim. „Do sutra ćeš imati pet novih ljudi,
mladih lavova i još pet do četvrtka. Najmanje pet. Pošalji mi mladog Tibodija. Postaraj se da
ćelija na kraju hodnika u podrumu bude spremna za novog stanara. Gospodin Barbara će
prebivati u njoj.“ „Pod kakvom optužbom?“
„Šta kažeš na četvorostruko ubistvo i podsticanje nereda pred lokalnom samoposlugom?
Da li će to biti dovoljno?“
Prekinuo je vezu pre nego što je Randolf stigao išta da kaže.
„Šta hoćeš da Karter i ja učinimo?“, pitao je Džunior.
„Ovog popodneva? Kao prvo, biće nekog izviñanja i planiranja. Pomoći ću vam oko ovog
drugog. Zatim ćete uhapsiti Barbaru. Siguran sam da će vam se to dopasti.“
„Nego šta će.“
„Lepo ćeš obedovati s Tibodijem, kad strpamo Barbaru u bajbokanu. Noćas vas čeka
pravi posao.“
»Šta?“
„Spalićete redakciju Demokrata. Kako ti to zvuči?“ Džunior je iskolačio oči. „Zašto?“
Sin ga je razočarao ovim pitanjem. „Zato što postojanje lokalnih novina, u doglednoj
budućnosti, nije u interesu grada. Imaš li primedbi?“ „Tata da li ti je ikad palo na pamet da si
možda lud?“
Big Džim je klimnuo. „Lud sam ko struja“, rekao je.
„Toliko puta sam bila u ovoj prostoriji, reče Džini Tomlinson izmenjenim, nerazgovetnim
glasom. „Mislila sam da nikad neću završiti na ovom stolu.“
„Čak i da jesi, ne bi mogla da zamisliš da će ti pomagati tip koji ti priprema obroke u
lokalnom restoranu.“ Barbi je pokušao da zvuči opušteno, iako je krpio i povijao povreñene od
dolaska u Keti Rasel, prvim ambulantnim kolima. Bio je vrlo umoran. Najveći deo umora se
mogao pripisati stresu. Nasmrt se plašio da će se nekom od povreñenih stanje pogoršati posle
njegove intervencije. Istu brigu je uočavao na licima Džine Bafalino i Harijet Bigelou, iako im sat
Džima Renija nije otkucavao u glavi.
„Mislim da će proći izvesno vreme dok ne budem u stanju da pojedem nešto u Divljoj
ružici reče Džini.
Rasti joj je namestio nos, pre nego što se posvetio drugim pacijentima. Barbi mu je
pomogao. Držao joj je glavu najnežnije što je mogao. Šaptao joj je reči podrške.
Rasti joj je napunio nozdrve gazom natopljenom medicinskim kokainom. Sačekao je
deset minuta da anestetik počne da deluje (za to vreme je zbrinuo gadno iščašeni ručni zglob i
obavio naduto koleno gojazne žene elastičnim zavojem). Izvukao je gazu iz nozdrva i dohvatio
skalpel. Bio je zadivljujuće brz. Gurnuo je dršku skalpela uz njenu nozdrvu pre nego što je Barbi
rekao Džini da kaže jadac.
Naslonio ga je uz nosnu pregradu i iskoristio kao polugu.
Baš kao da skida ratkapnu, pomislio je Barbi, dok je slušao tiho, ali savršeno jasno
krcanje Džininog nosa, koji se vratio na manjeviše normalno mesto. Nije vrištala, ali je noktima
iscepala papirnati prekrivač na stolu za pregled. Suze su joj navrle na oči.
Smirila se. Rasti joj je dao dva perkoseta. Suze su još tekle iz otečenog oka. Obrazi su joj
bili modri i naduti. Barbi pomisli da liči na Rokija Balbou posle meča s Apolom Kridom.
„Pogledaj to sa svetle strane, rekao je.
„Ima li je?
„Svakako. Ruovu čeka mesec dana lapanja supica i milkšejkova.
„Misliš na Džordžiju? Čula sam da je pogoñena kamenom. Koliko je nadrljala?
„Preživeće, ali je čeka mnogo muka dok povrati preñašnji izgled.
 „Nikad nije bila materijal za takmičenje u lepoti. Nastavila je, tišim glasom: „Da li je ona
vrištala?
Barbi je klimnuo. Džordžijini krikovi su ispunili čitavu bolnicu. „Rasti joj je dao
morfijum, ali dugo nije zaspala. Sigurno je jaka kao konj.
„Jaka je kao konj i ima savest grabljivca, dodala je Džini, nerazgovetnim glasom.
„Ne bih želeo da se ikom dogodi ono što je nju snašlo, ali je to prokleto dobar primer
sudbinske odmazde. Otkad sam ovde? Moj prokleti sat je slomljen.
Barbi je pogledao na svoj. „Sad je pola četiri. Već pet i po časova si na putu ka
ozdravljenju. Zanjihao je bokovima. Kičma mu je krcnula. Malo se opustio. Tom Peti je imao
pravo: čekanje je najteže. Biće mu lakše kad se nañe u ćeliji. Izuzev ako ga ne ubiju. Palo mu je
na pamet da bi mu možda više odgovaralo da bude ubijen zbog opiranja hapšenju.
„Čemu se smeškaš?, pitala je.
„Ničemu.“ Dohvatio je klešta. „Budi mirna dok budem ovo radio. Što pre završim, to
bolje.“
„Trebalo bi da ustanem, da bih ti pomogla.“
„Ako pokušaš, završićeš na podu.“
Zagledala se u klešta. „Znaš li šta ćeš s njima?“
„Naravno. Osvojio sam zlatnu medalju na Olimpijadi u vañenju stakla.“
„Nadmašuješ mog bivšeg muža po koeficijentu sranjizma.“ Blago se osmehivala.
Barbi je znao da trpi ozbiljne bolove, uprkos lekovima. Cenio ju je zbog toga.
„Nećeš valjda biti jedna od grozomornih medicinara koji se preobražavaju u tirane, kad
doñe njihov red da se podvrgnu medicinskim tretmanima?“, pitala je.
„Dr Heskel je bio takav čovek. Trpeo je veliku cepku pod noktom. Rasti mu se ponudio
da je izvadi, ali je Čarobnjak rekao da želi specijalistu.“ Nasmejala se. To je koštalo. Trznula se i
zakrkljala.
„Ako će ti zbog toga biti imalo bolje. Policajac koji te je udario pogoñen je kamenom u
glavu.“
„Karma. Da li se oporavio i zauzeo mesto u stroju?“
„Jašta je.“ Mel Sirls je pre dva sata izašao iz bolnice, sa zavijenom glavom.
Instinktivno se trznula unazad, kad se Barbi nagnuo prema njoj s kleštima u rukama.
Povukao je klešta i nežno prislonio ruku na devojčin blaže natečeni obraz.
„Znam da mi nema druge“, rekla je. „Ali sam mnogo osetljiva u pogledu očiju.“
„Imaš sreće što je staklo završilo oko očiju, a ne u njima, s obzirom na snagu udarca.“
„Znam. Nemoj da me povrediš, jel važi?“
„Važi“, rekao je. „Začas ćeš se oporaviti, Džini. Biću veoma brz.“ Obrisao je ruke, da bi
bio siguran da su suve (nije navukao rukavice, da bi mu ruka bila što osetljivija), pre nego što se
nagnuo prema njoj. Uočio je pet šest staklenih krhotina rasutih po obrvama i oko očiju. Brinuo ga
je majušni staklić u uglu levog oka.
Barbi je bio siguran da bi ga Rasti izvadio, da ga je video. Opazio bi ga da nije bio
usredsreñen isključivo na njen nos.
Budi brz, pomislio je. Oklevala obično uprskaju stvar.
Uhvatio je krhotinu kleštima. Iščupao je i ispustio u plastičnu posudu na šalteru.
Sitna kap krvi u obliku bisera pojavila se na njegovom mestu. Ispustio je vazduh iz pluća.
„Dobro je. Sa ostalim ćemo lako. Brzo ćemo ih izvući.“ „Iz tvojih usta u božje uši“, rekla je
Džini.
Uklonio je poslednju krhotinu, kad je Rasti otvorio vrata ambulante i poručio Barbiju da
mu je potrebna pomoć. Nosio je malu kutiju anestetika.
 „Kakva pomoć ti je potrebna?
„Reč je o dvonožnom hemoroidu, odvrati Rasti. „Ta guzna rana želi da zbriše s
namaknutim plenom. U normalnim okolnostima bilo bi mi veliko zadovoljstvo da vidim njegova
bedna leña, ali bi nam mi mogao biti koristan.
„Džini?, pitao je Barbi. „Kako se osećaš?
Mahnula je prema vratima. Krenuo je prema njima. Žurio je za Rastijem, kad se oglasila:
„Hej, zgodni. Okrenuo se, na vreme da vidi kako mu šalje poljubac.
Uhvatio ga je.
U Česters Milu je postojao samo jedan zubar. Zvao se Džo Bokser. Imao je ordinaciju na
kraju Avenije Straut. S njenih prozora se pružao pogled na reku Prestil i Mirovnjački most.
Pogled je bio lep, dok ste sedeli. Većina posetilaca je bila u polegnutom položaju, iz kog su mogli
da vide samo nekoliko desetina fotografija čivave Džoa Boksera na tavanici.
„Na jednoj od njih se prokleto kuče olakšava, poverio je Dag Tvitčel Rastiju, posle jedne
posete zubaru. „Možda ti kučići tako sede, ali ne verujem. Mislim da sam proveo pola sata
gledajući kako ta džukela sere pred mojim očima, dok mi je Boks čupao nesrećni zub iz vilice.
Reklamna tabla ispred dr Bokserove kancelarije ličila je na šorts za košarku, dostojan
nekog džina iz bajke. Bila je ispisana drečavom zelenom i zlatnom bojama Divljih mačaka. Na
njoj je stajalo DŽOZEF BOKSER, A ISPOD TOGA: BOKSER JE BRZ! Svi su se slagali da je
bio prilično brz, ali nije priznavao medicinska osiguranja. Radio je isključivo za gotovinu. Ako bi
u ordinaciju ušao drvoseča zagnojenih desni i obraza nadutih kao u veverice s ustima punim
oraha i počeo da priča o zubarskom osiguranju, Bokser bi mu rekao da se vrati kad iskamči pare
od Antema ili Blu Krosa.
Konkurencija bi ga svakako primorala da omekša drakonsku finansijsku politiku.
Pola tuceta zubara je od ranih devedesetih bezuspešno pokušalo da se nastani u Milu.
Govorkalo se da je Džo Bokser dobar prijatelj Džima Renija i da koristi specijalne odnose s
gradskim drmatorom da bi upropašćavao konkurenciju, ali za te tvrdnje nije bilo dokaza. Bokser
je svakodnevno krstario gradom uporšeu. Na zadnjem braniku je imao uočljivu nalepnicu I MOJ
DRUGI AUTO JE PORŠE!
Rasti je hitao hodnikom, s Barbijem za petama, dok je Bokser grabio ka glavnim vratima.
Tačnije rečeno, pokušavao je, zato što ga je Tvič držao za ruku. Doktor Bokser je nosio korpu
punu kolača u slobodnoj ruci. Barbi se pitao, ne po prvi put, da li leži u jarku iza Dipersovog
parkinga, namrtvo isprebijan, i sanja neki grozni san nagnječenim mozgom.
„Neću da ostanem!“, vikao je Bokser. „Moram da ih odnesem kući i stavim u zamrzivač!
Ono što predlažeš najverovatnije neće uspeti. Pusti me.“ Barbi je opazio flaster na zubarevoj
obrvi i jedan znatno veći na desnoj podlaktici. Izgleda da se doktor žestoko borio za smrznutu
poslasticu.
„Kaži ovom gorili da skine ruke s mene“, rekao je kad je video Rastija. „Zbrinut sam i sad
idem kući.“
„Ne još“, reče Rasti. „Zbrinut si besplatno. Očekujem da mi uzvratiš uslugu.“ Bokser je
bio sitan čovek, ne mnogo viši od sto šezdeset. Podigao se na prste i naduvao grudi. „Očekuj ti
šta god hoćeš. Ne vidim kako oralna hirurgija, za čije izvoñenje nemam dozvolu od države Mejn,
može biti protivusluga za lepljenje dva flastera. Ja radim da bih preživeo, Everete. Očekujem da
budem plaćen za svoj trud.“
„Biće ti plaćeno na onom svetu“, reče Barbi. „Zar tvoj prijatelj Reni ne bi baš tako
rekao?“
Barbi im se približio za korak i bacio pogled na zelenu plastičnu korpu za kupovinu. Na
dršci je pisalo VLASNIŠTVO FUD SITIJA. Bokser je, bez mnogo uspeha, pokušao da sakrije
korpu od njegovog pogleda.
„Da li si platio ove kolače, kad već govoriš o plaćanju?“
„Ne budi smešan. Svako je uzimao šta je hteo. Ja sam uzeo samo ovo.“ Prkosno je
posmatrao Barbija. „Imam veoma veliki zamrzivač. Mnogo volim kolače.“
„’Svako je uzimao šta je hteo’, neće biti bogzna kakva odbrana od optužbe za pljačku“,
tiho će Barbi.
Bokser nije mogao više da se digne, ali mu je to nekako pošlo za rukom. Toliko je
pocrveneo da se boja graničila s ljubičastom. „Vodi me na sud! Na koji sud? Slučaj je okončan!
Ha!“
Ponovo se dao u beg. Barbi ga je ščepao, ne za ruku, već za korpu. „U tom slučaju ću je
zapleniti, zašto ne bih?“
„Ne možeš!“
„Ne mogu? Izvedi me pred sud, ako tako misliš.“ Barbi se osmehnuo. „Uh, zaboravio sam
koji sud?“
Dr Bokser ga je gnevno posmatrao. Usne su mu se razmakle, otkrivajući vrhove
savršenih, sitnih zuba.
„Spremićemo kolače u kafeteriji“ reče Rasti. „Njam! Ukusni su!“ „Požuri, dok još ima
struje“, promrmljao je Tvič. „Posle toga ćemo ih nabosti na viljuške i pržiti u peći za spaljivanje
medicinskog otpada.“ „Ne možete to da učinite!“ Barbi se oglasio: „Biću savršeno jasan: ne
nameravam da pustim korpu s kolačima, dok god ne učiniš ono što Rasti od tebe traži.“
Šez Bender, s flasterom na nosu i još jednim na vratu, nasmejao se. Nije zvučao ljubazno.
„Plati pa klati, doco!“, povikao je. „Zar to nije tvoja poštapalica?
Bokser se zagledao u Bendera, a zatim u Rastija. „To što tražite, gotovo sigurno neće
uspeti. Uveren sam da to znate.“
Rasti je otvorio kutiju s anesteticima. Unutra je bilo šest zuba. „Tori Makdonald ih je
pokupila ispred samoposluge. Klečala je i prebirala po baricama Džordžijine krvi da bi ih našla.
Vratićeš ih u njenu glavu, doco, ako želiš da još neko vreme ručkaš kolače za doručak.“
„Šta će biti ako odšetam odavde?“
Šez Bender, profesor istorije, iskoračio je gnevno stisnutih pesnica. „U tom slućaju ću,
podlače, ubiti boga u tebi na parkingu.“
„Ja ću ti pomoći“, reče Tvič.
„Ja neću“, reče Barbi, „ali ću gledati kako te tuku.“ Neki su se nasmejali. Bilo je i
aplauza. Toplina i mučnina su se pomešali u Barbijevom stomaku.
Bokser je obesio ramena. Najedanput je bio samo sitan čovek usred moćne oluje.
Prihvatio je kutiju punu zuba, pre nego što se obratio Rastiju. „Oralni hirurg bi, u
idealnim uslovima, možda uspeo da joj usadi zube, koji bi možda pustili korenje, iako joj ništa ne
bi garantovao. Imaće sreće ako joj se jedan ili dva prime, ako ja to učinim. Verovatnije će ih
progutati i zadaviti se njima.“
Zdepasta žena bujne vatrenocrvene kose je odgurnula Šeza Bendera u stranu.
„Sedeću pored nje i paziti da se tako nešto ne desi. Ja sam njena majka. Zubar je
uzdahnuo. „Da li je onesvešćena?“
Dva policijska automobila su se zaustavila pred bolnicom, pre nego što je zubar stigao da
nastavi. Jedan automobil je pripadao šefu policije. Fredi Denton, Džunior Reni, Frenk Deleseps i
Karter Tibodi izašli su iz prvih kola. Šef Randolf i Džeki Vetington izašli su iz drugih. Rastijeva
supruga je izašla za njima. Svi su bili naoružani. Potegli su pištolje nadomak bolničkih vrata.
Mala grupa koja je posmatrala sukob sa zubarom zažamorila je i ustuknula. Neki su se
uplašili da će biti uhapšeni zbog krañe.
 Barbi se obratio Rastiju Everetu. „Pogledaj me“, rekao je.
„Kako to
„Pogledaj me!“ Barbi je podigao ruke. Pokazao ih je s obe strane. Zatim je podigao
majicu i pokazao stomak. Zatim se okrenuo da pokaže leña. „Vidiš li ogrebotine ili modrice?“
„Ne...“
„Postaraj se da oni to znaju“ reče Barbi.
Za više nije imao vremena. Randolf je uveo policajce u bolnicu. „Del Barbara?
Istupi.“
Barbi ga je poslušao, pre nego što je Randolf mogao da podigne i uperi pištolj u njega.
Nesreće se dogañaju. Ponekad i namerno.
Uočio je Rastijevu zbunjenost. Još više ga je cenio zbog naivnosti. Video je kako ga
Džina Bafalino i Harijet Bigelou posmatraju razrogačenim očima. Najveći deo pažnje je usmerio
ka Randolfu i njegovim pomoćnicima. Svi su imali kamena lica, ali je na Tibodijevom i
Delesepsovom bilo i neskrivenog zadovoljstva. Za njih je ovo bila prilika da se osvete zbog onog
što se dogodilo one noći kod Dipersa.
Osveta može biti gadna.
Rasti je stao pred Barbija, kao da hoće da ga zaštiti.
„Ne čini to“ promrmljao je Barbi.
„Rasti, nemoj, povikala je Linda.
„Pitere?“, progovorio je Rasti. „O čemu se ovde radi? Barbi nam je pomagao.
Obavio je sjajan posao.“
Barbi se plašio da pomeri krupnog zdravstvenog radnika. Nije smeo ni da ga dodirne.
Umesto toga je podigao ruke. Učinio je to veoma polako, s dlanovima okrenutim nagore.
Džunior i Fredi Denton su bez oklevanja nasrnuli na Barbija, kad su videli da je podigao
ruke. Džunior je tom prilikom odgurnuo Randolfa. Bereta u šefovim rukama je opalila. Pucanj je
zaglušno odjeknuo u prostoru za prijem. Metak se zario u pod, sedam centimetara od Randolfove
desne cipele. Načinio je iznenañujuće veliku rupu. Ljuti miris barutnog dima je brzo osvajao
prostor.
Džina i Harijet su vrisnule i potrčale niz glavni hodnik. Okretno su preskočile Džoa
Boksera, koji je puzao pognute glave. Obično uredna kosa pala mu je preko lica. Brendan Elerbi
je zbrinut zbog blagog iščašenja vilice. Protrčao je pored zubara. Zakačio ga je po podlaktici.
Kutijica anestetika je ispala iz Bokserove ruke.
Otvorila se nakon udarca u ogradu recepciju. Zubi koje je Tori Makdonaldova mukotrpno
skupljala rasuli su se na sve strane.
Džunior i Fredi su zgrabili Rastija, koji nije pružao otpor. Bio je krajnje zbunjen.
Gurnuli su ga u stranu. Teturao se po hodniku. Pokušavao je da održi ravnotežu.
Linda ga je dohvatila. Zajedno su pali na pod.
„Šta, jebote? urlao je Tvič. „Šta, jebote?
Karter Tibodi je lako hramao u pravcu Barbija, koji je video šta mu se sprema, ali nije
spuštao ruke. To bi moglo da ga staje glave. I ne samo njega. Oružje je progovorilo, što je
povećalo šanse da se ponovo oglasi.
„Zdravo, nitkove, reče Karter. „Stvarno nisi dangubio. Udario je Barbija u stomak.
Barbi je zategao mišiće pre udarca, ali se ipak presamitio u struku. Kurvin sin je bio
snažan.
„Prestanite, zaurlao je Rasti. Još je delovao zbunjeno, ali je sad iskazivao i gnev.
„Prestanite smesta.
Pokušao je da ustane, ali ga je Linda zagrlila obema rukama, da bi ga u tome sprečila.
„Nemoj, rekla je. „Nemoj. Opasan je.
„Šta? Rasti je okrenuo glavu i s nevericom pogledao suprugu. „Da li si poludela'
Barbi je još držao ruke visoko. Pokazivao ih je policajcima. Činilo se da se, onako
povijen, klanja.
„Tibodi, reče Randolf. „Odstupi. Dosta je bilo.
„Sklanjaj taj pištolj, idiote!, povikao je Rasti na Randolfa. „Hoćeš da ubiješ nekog?
Randolf ga je prezrivo i s nipodaštavanjem odmerio, pre nego što se obratio Barbiju.
„Ustani, sinko.
Barbi je ustao. Uspeo je, po cenu snažnog bola. Znao je da bi ostao presamićen na podu,
boreći se za vazduh, da nije bio spreman za Tibodijev udarac u stomak. Da li bi Randolf pokušao
da ga podigne udarcem noge? Da li bi mu se pridružili i ostali policajci, uprkos posmatračima u
predvorju, od kojih su se neki prikradali bliže da bi bolje videli? Krvi im se uzburkala. Tako to
ide, u ovakvim prilikama.
Randolf je progovorio službenim glasom: „Hapsim te zbog ubistva Andžele Makejn,
Doroti Sanders, Lestera A. Koginsa i Brende Perkins.
Svako ime je pogodilo Barbija, ali ga je ono poslednje najteže potreslo. Poslednji udarac
je bio razoran. Ta divna žena. Zaboravila je na opreznost. Barbi nije mogao da je krivi zbog toga.
Još je žalila za suprugom. Krivio je sebe što je pustio da ode Reniju. Ohrabrio ju je da to učini.
„Šta se desilo?, pitao je Randolfa. „Šta ste, za ime božje, učinili?
„ A ti kao ne znas, reče Fredi Denton.
„Kakav si ti manijak?, rekla je Džeki Vetington. Lice joj se preobrazilo u gadljivu masku.
Oči su joj plamtele od besa.
Barbi je ćutke prešao preko njihovih opaski. Zurio je u Randolfa s rukama iznad glave.
Baciće se na njega, ako im pruži i najmanji povod. Pridružila im se i Džeki, valjana žena, iako bi
se očekivalo da bi njoj za tako nešto trebao razlog, a ne povod. A možda i ne bi. Ponekad i dobri
ljudi pošašave.
„Imam bolje pitanje, obratio se Randolfu, „zašto si dopustio Reniju da radi šta hoće?
Dobro znaš da je ovo njegovo maslo. Sve upućuje na njega.
„Umukni. Randolf se obratio Džunioru. „Stavi mu lisice.
Džunior je posegnuo za Barbijem. Ovaj je stavio ruke iza leña, pre nego što ga je mladić
dotakao. Poslušno se okrenuo. Rasti i Linda Everet su još bili na zemlji.
Stiskala je muža oko grudi. Nije mu dala da mrdne.
„Ne zaboravi, rekao je Barbi Rastiju, dok su se plastične lisice sklapale oko njegovih
ruku... zatezane su sve dok se nisu zasekle u meko meso iznad zglobova.
Rasti je ustao. Odgurnuo je Lindu, kad je pokušala da ga zadrži. Odmerio ju je pogledom
kakav dotad nije videla. U njemu je bilo strogosti, prekora, i nešto sažaljenja. „Pitere, rekao je.
Podigao je glas, kad se Randolf okrenuo. „Tebi se obraćam! Gledaj me dok ti pričam!
Randolf se okrenuo, kamenog lica.
„Znao je da dolazite po njega.
„Naravno da je znao, reče Džunior. „Možda je lud, ali nije glup.
Rasti nije obraćao pažnju na mladićevu upadicu. „Pokazao mi je svoje ruke, lice.
Podigao je košulju da bi mi pokazao stomak i leña. Nema nijednu povredu, izuzev
modrice na stomaku od Tibodijevog udarca.
Karter je rekao: „Tri žene? Tri žene i sveštenika? Zaslužio je batine.
Rasti nije skretao pogled s Randolfa. „Ovo je nameštaljka.
„Uz sve poštovanje, Eriče, to nije tvoja nadležnost, rekao je Randolf i vratio pištolj u
futrolu, na olakšanje većine prisutnih.
 „U pravu si, reče Rasti. „Ja krpim ljude. Nisam policajac niti advokat. Hoću da vam
poručim da ću nastojati da ga ponovo pregledam u pritvoru. Nek vam je bog u pomoći ako
pronañem mnogo posekotina i modrica.
„Šta ćeš učiniti, da li ćeš zvati udruženje za zaštitu ljudskih prava?, pitao ga je Frend
Deleseps. Usne su mu pobelele od gneva. „Tvoj prijatelj je nasmrt pretukao četvoro ljudi. Slomio
je vrat Brendi Perkins. Jedna od nesrećnih devojka je bila moja roñaka. Po svemu sudeći je
seksualno zlostavljana, pre i posle smrti.
Većina radoznalaca koja je ustuknula pred pucnjavom se došunjala bliže, privučena
radoznalošću.
„Njega braniš? I tebi je mesto u zatvoru!
„Umukni, Frenki!, rekla je Linda.
Rasti je pogledao Frenka Delesepsa, dečaka kog je lečio od malih boginja i zauški, kom je
trebio vaške pokupljene u letnjem kampu, nameštao slomljeni zglob povreñen skakanjem na
drugu bazu i jednom, u dvanaestoj, opasne opekotine od kopriva. Izmeñu tog dečaka i ovog
čoveka nije bilo mnogo sličnosti. „Šta bi se desilo kad bi mene zatvorili? Šta bi onda bilo,
Frenki? Šta bi bilo da tvoju majku spopadne još jedan napad žuči, kao onaj prošlogodišnji? Da li
bih morao da čekam vreme za posete, da bi joj pomogao?
Frenk je iskoračio s podignutom rukom, kao da hoće da ga ošamari ili udari.
Džunior ga je zaustavio. „Ne brini, dobiće on svoje. Svi koji su na Barbarinoj strani neće
dobro proći. Sve u svoje vreme.
„Na njegovoj strani? Rasti je zvučao iskreno zbunjeno. „O kakvim to stranama govoriš?
Ovo nije prokleta fudbalska utakmica.
Džunior se osmehnuo, kao da zna tajnu.
Rasti se obratio Lindi. „Čuješ li šta kažu tvoje kolege? Da li ti se to sviña?“ Isprva nije
mogla da ga pogleda. Učinila je to po cenu velikog napora. „Ljuti su, to je sve. Ne krivim ih zbog
toga. I ja sam ljuta. Četiri žrtve, Eriče zar nisi čuo? Pobio ih je. Gotovo sigurno je silovao dve
devojke. Pomagala sam u prenošenju do Bouijevog pogrebnog zavoda. Videla sam mrlje.“
Rasti je odmahnuo glavom. „Bio sam čitavo jutro s njim i gledao kako pomaže ljudima.“
„Pusti sad to, reče Barbi. „Povuci se, krupajlijo. Sad nije vreme...
Džunior ga je snažno udario po rebrima. „Imaš pravo da ćutiš, seronjo.“
„On je to učinio, reče Linda. Pružila je ruku Rastiju. Spustila ju je kad je on nije prihvatio.
„Našli su njegove vojničke pločice u ruci Endži Makejn.“ Rasti je zanemeo. Mogao je samo da
gleda kako guraju Barbija do automobila šefa policije i kako ga zaključavaju na zadnjem sedištu,
s lisicama na rukama. U jednom trenutku su im se pogledi sreli. Barbi je odmahnuo glavom,
samo jednom, ali snažno i odlučno.
Zatim su se odvezli.
U predvorju je vladala tišina. Džunior i Frenk su otišli s Randolfom. Karter, Džeki i Fredi
Denton su se uputili ka drugim policijskim kolima. Linda je posmatrala supruga s mešavinom
besa i molećivosti. Bes se povukao. Krenula je ka njemu, raširenih ruku. Bila je željna makar i
kratkotrajnog zagrljaja.
„Nemoj, rekao je.
Zastala je. „Šta ti je?
„Šta je tebi? Da li si videla šta se ovde dogodilo?
„Rasti, stiskala je njegove vojničke pločice“
Lagano je klimnuo. „Odgovarajuće, zar ne?
Njeno lice, na kom se dotad ogledala povreñenost i nada, ukočilo se. Tek tad je opazila da
još drži raširene ruke. Spustila ih je.
 „Ubio je četiri osobe, rekla je, „od kojih su tri prebijene do neprepoznatljivosti.
Postoje strane. Neophodno je da razmisliš na čijoj češ biti.“ „Baš kao i ti, dušo“, reče
Rasti.
Džeki se razdrala ispred bolnice: „Linda, požuri!“ Rasti je najedanput shvatio da ima
publiku i da su mnogi meñu okupljenima verni glasači Džima Renija. „Razmisli o ovome, Lin.
Ne zaboravi za kog radi Pit Randolf.“
„Linda, povikala je Džeki.
Linda Everet je napustila predvorje oborene glave i bez osvrtanja. Rasti se dobro držao,
dok nije ušla u automobil. Počeo je da drhti. Pomislio je da će pasti ako uskoro ne sedne.
Neko mu je spustio ruku na rame. To je bio Tvič. „Kako si, šefe?“ „Dobro sam.“ Eh kad
bi to bila istina. Barbi je odvučen u zatvor. Upravo se prvi put za poslednje četiri godine čestito
posvañao sa suprugom. Ma kakvih četiri, nisu se svañali svih šest godina. Ne, nije mu bilo dobro.
„Imam pitanje“, rekao je Tvič. „Zašto su tela tih ljudi, ako su bili ubijeni, odnesena u
Bouijev pogrebni zavod, umesto ovamo, na patološki pregled? Po čijem nalogu je to učinjeno?“
Svetla su se ugasila, pre nego što je Rasti stigao da odgovori. Bolnički generator je
konačno ostao bez gasa.
Kler je postrojila troje dece pred sobom u kuhinji, nakon što su proždrali poslednje
količine čop sueja (u koji je ubacila poslednji hamburger). Tužno ih je posmatrala.
Deca su joj uzvraćala pogled. Bili su mladi, uplašeni i čvrsto rešeni. S uzdahom je predala
ranac Džou. Beni je gvirnuo unutra i video tri sendviča s džemom i puterom od kikirikija, tri
punjena jaja, tri boce ledenog čaja i pola tuceta ovsenih kolača. Ozario se, iako je imao pun
stomak. „Svaka čast, gospoño Maksi! Vi ste prava...“ Nije reagovala, svu pažnju je usmerila na
Džoa. „Složila sam se da te pustim, pošto bi ovo moglo biti veoma važno za sve nas. Spremna
sam da vas povezem do tamo ako...“
„Ne moraš, mama“, reče Džo. „To će biti laka vožnja.“
„I bezbedna, takoñe“, dodala je Nori. „Putevi su gotovo pusti.“ Kler je presekla sina
smrtonosno majčinskim pogledom. „Morate da mi obećate dve stvari. Prvo, da ćete se vratiti kući
pre mraka... ne mislim na poslednje zrake sunca. Hoću da vas vidim kod kuće dok je sunce još na
nebu. Drugo, da ćete, ako nešto nañete, obeležiti položaj nalaza i da ni u kom slučaju nećete
prilaziti ili dirati ono što ste našli. Prihvatam činjenicu da ste vas troje najpogodniji tragači za ko
zna čime tamo negde, ali tu stvar morate prepustiti odraslima. Imam li vašu reč?
Dajte mi reč, ili ću morati da krenem s vama.“
Beni je zvučao sumnjičavo. „Nikad nisam bio na Blek Ridž Roudu, gospoño Maksi, ali
sam prolazio pored njega. Mislim da vaš auto nije baš dorastao tom izazovu.
„U tom slučaju možete da mi date reč ili da ostanete ovde?
Džo je obećao, baš kao i drugo dvoje. Nori se čak prekrstila.
Kler je gurnula svoj mobilni u Džoov ranac, dok ga je stavljao na leña. „Ne zaboravi
telefon, gospodine.
„Neću, mama. Nestrpljivo se premeštao s noge na nogu. Hteo je da što pre poñe.
„Nori? Smem li da verujem da ćeš obuzdati ovu dvojicu, ako poblesave?
„Smete, gospoja, reče Nori Kalvert, kao da samo prošle godine nije hiljadu puta
rizikovala smrt ili obogaljenje na skejtbordu. „Možete.
„Nadam se, rekla je. „Nadam se da je tako. Kler je protrljala slepoočnicu, kao da ju je
upravo zabolela glava.
„Čudesan ručak, gospoño Maksi!, reče Beni i pruži ruku. „Bacite petaka.
„Dobri bože, šta ja radim?, rekla je Kler, pre nego što mu je dala petaka.
Soba za dežurstva je bila iza visokog šaltera u predvorju policijske stanice, u koju su ljudi
svraćali da se požale na nevolje poput kraña, vandalizama i neumornog lajanja komšijskog psa. U
toj prostoriji su bili stolovi, ormani i aparat za kafu s upozorenjem ispisanim krupnim slovima
KAFA I PECIVO NISU BESPLATNI.
U tom prostoru su obavljane formalnosti oko hapšenja. Fredi Denton je tu fotografisao
Barbija. Henri Morison mu je uzeo otiske prstiju, dok su Piter Randolf i Denton stajali u blizini, s
naperenim oružjem.
„Opusti ih, opusti!, vikao je Henri. To nije bio čovek koji je uživao da s Barbijem na
ručku u Divljoj ruži Rouz razgovara o suparništvu Red Soksa i Jenkija (uvek je naručivao sendvič
sa slaninom, zelenom salatom, paradajzom i kiselim krastavčićima). Ovaj tip je bio spreman da
ga opauči po nosu i to snažno. „Ne okrećeš ih ti, ja ću ih okrenuti, opusti ih!
Barbi je hteo da mu kaže kako je teško opustiti ruke kad si tako blizu ljudi s pištoljima,
pogotovo kad znaš da bi ih rado upotrebili protiv tebe. Odlučio se za ćutanje. Usredsredio se na
ruke, da bi Henri mogao da uzme otiske. Nije bio loš u tom poslu, nimalo. U nekoj drugoj prilici
pitao bi Henrija čemu taj trud. Odlučio je da i dalje drži jezik za zubima.
„Dobro, reče Henri, kad je procenio da su otisci jasni. „Odvedite ga u podrum.
Hoću da operem ruke. Osećam se prljavo, pošto sam ga dodirnuo.
Džeki i Linda su stajale po strani. Dve žene su potegle oružje, kad su Randolf i Denton
vratili svoje u futrole i ščepali Barbija.
„Da mogu, ispovraćao bih sve što si mi ikad pripremioct, reče Henri. „Toliko mi se gadiš.
„Nisam to učinio, reče Barbi. „Razmisli o tome, Henri.
Morison je samo okrenuo glavu. Razmišljanje je u poslednje vreme postala retka roba,
pomisli Barbi. Reniju je, nije sumnjao, baš to odgovaralo.
„Linda, rekao je. „Gospoño Everet.
„Ne obraćaj mi se. Bila je bleda kao krpa, izuzev tamnoljubičastih polumeseca ispod
očiju, sličnim modricama.
„Hajde, dušice, reče Fredi, pre nego što je zario pesnicu Barbiju u leña, odmah iznad
bubrega. „Čeka te tvoj apartman, Džo, Beni i Nori su grabili na biciklima Stodevetriaesticom.
Popodne je bilo toplo kao usred leta, a vazduh treperav i vlažan. Nije bilo ni daška vetra. Cvrči su
se lenjo oglašavali u visokom korovu s obe strane puta. Nebo na horizontu je izgledalo žućkasto.
Džo je u prvi mah pomislio da se radi o oblacima. Zatim je shvatio da je reč o polenu i prljavštini
nataloženoj na površini Kupole. Reka Prestil je tekla nedaleko od saobraćajnice.
Trebalo je da čuju kako žubori ka Kasl Roku na jugoistoku. Nestrpljivo je hitala u susret
moćnoj reci Androskogin. Čuli su samo cvrčke i lenjo graktanje nekoliko vrana u drveću.
Prošli su put za Dip Kat i stigli do puta za Blek Ridž, kilometar i po odatle. Bio je to
zemljani drum s mnogo rupa, označen s dva nagnuta, mrazom izgrizena znaka.
Na onom levo je pisalo PREPORUČUJU SE VOZILA S POGONOM NA SVA ČETIRI
TOČKA. Na onom desno je stajalo MOST PODNOSI TEŽINU DO ČETIRI TONE. VELIKIM
KAMIONA JE PRISTUP ZABRANJEN. Na oba znaka je bilo dosta rupa od metaka.
„Volim mesta u kojima narod redovno vežba gañanje, reče Beni. „Manje se plašim El
Klajdere.
„ Al kaide, praznoglavče, reče Džo.
Beni je odmahnuo glavom. Povlañivački se osmehnuo. „Mislio sam na El Klajderu,
ozloglašenog meksičkog bandita koji se preselio u zapadni Mejn, da bi izbegao...
„Hajde da isprobamo Gajgerov brojač, reče Nori, kad je sišla s bicikla.
Bio je u korpi Benijevog bicikla, udobno ugnežden izmeñu nekoliko prljavih peškira iz
Klerine korpe za veš. Beni ga je izvadio i dodao Džou. Žuta kutija je bila najuočljivija stvar u
treperavom krajoliku. Benijev osmeh je iščezao. „Uključi ga.
 Previše sam nervozan.
Džo je posmatrao Gajgerov brojač, pre nego što ga je dodao Nori.
„Prosto ko pasulj, rekao je, pre nego što ga je uključio. Igla se smesta podigla na +50.
Džo je zurio u brojčanik. Srce mu je najedanput tuklo u grlu, umesto u grudima.
„Auh!“, reče Beni. „Poleteli smo!“
Nori je skrenula pogled s igle, koja se umirila (još uvek na pola brojčanika od crvenog
polja), na Džoa. „Hoćeš li da nastavimo?“
„Nego šta“, rekao je.
U policijskoj stanici nije bilo nestašice struje bar ne još. PoJf drum je bio obložen zelenim
pločicama. Fluorescentne cevi su bacale depresivnu, nepromenljivu svetlost. Bila je ponoć, ali je
u hodniku bleštalo kao usred dana. Šef Randolf i Fredi Denton su sprovodili (ako se tako nešto
može reći za krvničko stiskanje nadlaktica) Barbija niza stepenice. Sledile su ih dve policajke s
naperenim oružjem.
Levo je bila arhiva i dve ćelije. Još dve ćelije su bile desno. Peta je bila na kraju hodnika.
Ona je bila najmanja, sa uskim ležajem koji je sezao do klozetske šolje bez daske. Policajci su ga
sprovodili ka njoj.
Pit Randolf je, po nareñenju Big Džima, pustio i najgore izgrednike pohvatane posle
nereda kod samoposluge (gde bi mogli da odu?), da bi sve ćelije bile prazne.
Zbog toga je Mel Sirls iznenadio sve kad je izleteo iz četvorke, u kojoj se krio.
Zavoj mu je skliznuo s glave. Natakario je naočari za sunce, da bi prikrio modre i
natečene oči. Nosio je sportsku čarapu s tegom: oružje iz kućne radinosti.
Barbijeva prva pomisao je bila da ga napada Nevidljivi Čovek.
„Kopilane!“, povikao je Mel i zamahnuo improvizovanim oružjem. Barbi se sagnuo.
Teška, punjena čarapa je prozviždala iznad njegove glave i udarila Fredija Dentona po ramenu.
Kriknuo je i ispustio Barbija. Žene su urlale u pozadini.
„Jebeni ubico! Kome si platio da mi razbije glavu? A?“ Mel je ponovo zamahnuo.
Ovog puta je zakačio biceps Barbijeve leve ruke, koja je odmah utrnula. U čarapi nije bio
pesak, već neki teg za papir. Stakleni ili metalni, ali je bio okrugao.
Krvario bi, da je bio ćoškast.
„Jebeni sjebani jebaču!“, urlao je Mel. Zamahnuo je punjenom čarapom. Šef Randolf se
sagnuo unazad. I on je pustio Barbija, koji je dohvatio vrh čarape.
Trznuo je teg i zavio čarapu oko zgloba. Snažno je cimnuo i uspeo da je iščupa Melu
Sirlsu iz ruke. Melov zavoj je pao preko njegovih tamnih naočara kao povez.
„Prestani, prestani!, dreknula je Džeki Vetington. „Prestani s tim što radiš, zatvoreniče,
ovo ti je prvo i poslednje upozorenje!
Barbi je osetio mali hladni krug izmeñu lopatica. Nije video da je Džeki potegla oružje,
ali je i bez toga znao da je to učinila. Tane će me tu pogoditi, ako zapuca.
To bi se moglo desiti, zato što su u malom gradu u kom nema mnogo uzbuñenja, čak i
profesionalci amateri.
Spustio je čarapu. Šta god da je u njoj bilo čuknulo je o linoleum. Podigao je ruke.
„Spustio sam je, gospoja!, povikao je. „Nenaoružan sam, gospoja. Molim vas spustite
oružje!
Mel se izborio sa zavojem. Odmotao se po njegovim leñima kao istočnjački turban.
Dva puta je udario Barbija. Jednom ga je pogodio u solarni pleksus, a drugi put u donji
deo stomaka. Zatvorenik ovog puta nije bio spreman. Vazduh mu je izleteo iz pluća uz bučno:
AH. Presamitio se u struku i pao na kolena. Mel ga je udario pesnicama po zadnjem delu vrata.
Možda ga je udario Fredi ili Neustrašivi Voña, tek prostro se po podu. Svet se smanjio i udaljio.
Sveo se na delić linoleuma. Samo je njega dobro video. U stvari, video ga je sa zapanjujućom
jasnoćom. Kako i ne bi, kad je bio na svega par centimetara od njegovih očiju.
„Prestanite, prestanite, prestanite da ga tučete. Glas je dopirao iz velike daljine.
Barbi je bio prilično siguran da pripada Rastijevoj ženi. „Savladan je, zar ne vidite da je
savladan?“
Stopala su se komešala oko njega u složenom plesu. Neko mu je stao na zadnjicu, sapleo
se i kriknuo: „ Jebi ga! Neko ga je šutnuo u kuk. Sve se to dešavalo negde daleko. Možda će ga
kasnije boleti, ali je sad malo toga osećao.
Ruke su ga dohvatile i podigle. Pokušao je da podigne glavu, ali mu je bilo lakše da je
obesi. Vukli su ga niz hodnik ka poslednjoj ćeliji. Zeleni linoleum se klizao ispod njegovih nogu.
Šta je Denton rekao u prizemlju? Apartman te čeka.
Sumnjam da će me čekati naparfemisana posteljina i sobna usluga, pomisli Barbi.
Nije mario. Hteo je samo da ga puste da na miru liže rane.
Neko ga je šutnuo u zadnjicu ispred ćelije, da bi što brže uleteo u nju. Poleteo je napred.
Podigao je desnicu da bi ne bi udario licem u zeleni zid. Pokušao je da podigne i levicu, ali njom
nije vladao od lakta nadole. Uspeo je da zaštiti glavu, što je bilo dobro. Odskočio je, zateturao se
i ponovo pao na kolena, ovog puta pored ležaja, kao da hoće da se pomoli pre nego što otpočine.
Vrata ćelije su se bučno zatvorila iza njegovih leña.
Uhvatio se za ležaj i podigao. Leva ruka mu se malo povratila. Okrenuo se na vreme da
vidi kako kako se Randolf udaljava ratobornim korakom stisnutih pesnica i oborene glave.
Denton je iza njega odmotavao ono što je ostalo od Sirlsovog zavoja. Napadač je zurio u njega
(snaga tog pogleda je trpela zbog iskrivljenih naočara za sunce na njegovom nosu). Žene su
stajale iza muških kolega u podnožju stepenica. Izgledale su zbunjeno i smeteno. Linda Everet je
bila bleña no ikad. Barbi je pomislio da je video odsjaj suza na njenim trepavicama.
Prikupio je svu snagu i povikao za njom. „Policajko Everet!“ Blago je poskočila. Da li je
iko ikada nazvao policajkom Everet, izuzev školske dečice, kad im je pomagala da preñu ulici.
To je sve do ove nedelje bila njena najodgovornija dužnost, kao policajke s kraćim radnim
vremenom.
„Policajko Everet! Gospoño! Molim vas, gospoño!“
„Umukni!“, rekao je Fredi Denton.
Barbi nije obraćao pažnju na njega. Mislio je da će se svakog časa onesvestiti ili izgubiti
snagu. Zasad se držao.
„Reci svom mužu da pregleda tela! Pogotovo gospoñu Perkins! Gospoño, mora ispitati
tela! Nisu u bolnici! Reni ne bi dozvolio da...“ Piter Randolf je krenuo napred. Barbi je video šta
je skinuo s pojasa Fredija Dentona. Pokušao je da podigne ruke preko lica, ali su bile preteške.
„To je dovoljno od tebe, sinko“, rekao je Randolf. Gurnuo je konzervu s raspršivačem
suzavca i povukao polugu.
Nori je zaustavila bicikl na pola puta preko rñom izjedenog mosta Blek Ridž.
Posmatrala je drugu stranu.
„Bolje da nastavimo“, rekao je Džo, „da bismo izvukli najviše od dnevne svetlosti.“
„Znam, ali gledajte“, reče Nori i pokaza.
Na drugoj obali, ispod strme padine, ležala su četiri jelena. Prostrli su se po osušenom
blatu, po kom je Prestil promicao pre nego što je Kupola zaprečila njegov tok. Prepoznali su
crkotine četiri životinje: srndaća, dve srne i jednogoca.
Bili su to krupni primerci. Godina u Milu je bila dobra, Imali su obilje hrane. Džo je video
oblake muva iznad životinjskih leševa. Čuo je njihovo uspavljujuće zujanje. Žubor vode bi pokrio
taj zvuk, da je situacija bila normalna.
 „Šta im se desilo?“, pitao je Beni. „Mislite li da to ima neke veze s onim što tražimo?“
„ Ako mislite na radijaciju“, reče Džo, „ne bih rekao da ona deluje tako brzo.“
„Izuzev ako nije zaista visoka, zabrinuto će Nori.
Džo je pokazao na iglu Gajgerovog brojača. „Možda, ali ova još nije tako visoka.
Mislim da ne bi mogla da ubije životinju veličine jelena za tri dana, čak i ako bi bila
duboko u crvenoj zoni.“
Beni je rekao: „Taj srndać ima slomljenu nogu. Odavde to vidim.“ „Prilično sam sigurna
da jedna srna ima dve“, reče Nori. Zaklanjala je rukom oči. „Prednje.
Vidite kako su savijene?“
Džo je pomislio da jedna srna izgleda kao da je umrla dok je pokušala da izvede neku
zapanjujuću gimnastičku tačku.
„Mislim da su skočili“, reče Nori. „Skočili su s obale, kao što navodno rade one sićušne,
pacolike životinjice.“
„Limunovi“, reče Beni.
„Leminzi, ptičji mozgu“, reče Džo.
„Da li su bežali od nečeg?“, pitala je Nori. „Da li su to radili?“ Dečaci su ćutali. Obojica
su izgledala mlañe nego pre nedelju dana, kao deca primorana da slušaju priču kraj logorske
vatre, koje se previše plaše. Stajali su pored bicikala, posmatrali crknute jelene i slušali
uspavljujući zuj muva.
„Hoćemo li dalje?“, pitao je Džo.
„Mislim da moramo“, reče Nori. Prebacila je nogu preko rama bicikla. „Dobro“, reče
Džo, pre nego što je zajahao svoj bicikl.
„Oli“, reče Beni, „opet si me uvaljao u debele nevolje.“
„Uh?“
„Nije važno“, reče Beni. „Jaši, moj pobratime, jaši.“ Na drugoj strani mosta su videli da
svi jeleni imaju slomljene noge. Jednogodac je imao i slomljenu lobanju, verovatno zbog udarca
u veliki kamen, koji bi u običnim danima bio prekriven vodom.
„Pogledaj brojčanik Gajgerovog brojača“, rekao je Džo.
Nori ga je uključila. Igla se ovog puta zaustavila ispod +75. . Pit Randolf je pregledao
stari kasetofon, nañen u jednoj od fioka I Z. Djuka Perkinsa. Isprobao ga je i uvideo da baterije
još rade. Pritisnuo je dugme za snimanje, kad je Džunior Reni ušao. Postavio je mali soni na ugao
stola, tamo gde ga je mladić mogao videti.
Džuniorova najnovija migrena se svela na tupo probadanje s leve strane glave. Bio je
prilično miran. Posavetovao se s ocem. Znao je šta će reći. „Ovo neće dugo trajatf, rekao je Big
Džim. „Reč je o formalnost.“ Imao je pravo.
„Kako si našao tela, sinko?, pitao je Randolf. Ljuljao se u stolici. Sklonio je sve
Perkinsove stvari. Stavio ih je u orman za spise na drugom kraju sobe.
Pretpostavljao je da će, posle Brendine smrti, završiti na ñubrištu. Lične uspomene
nemaju vrednosti, ako nema ko da ih preuzme.
„Pa, reče Džunior, „vraćao sam se s patrole na Stosedamnaestici propustio sam sve što se
dogodilo kod samoposluge...
„Imao si sreće“, reče Randolf. „Tamo je bilo neviñeno sranje, da izvineš na izrazu.
Hoćeš li kafe?“
„Ne, hvala, gospodine. Muče me migrene. Kafa samo pogoršava stvar. „To je ionako loša
navika. Nije lošija od cigareta, ali je loša. Da li si znao da sam pušio dok nisam našao Isusa?“
„Ne, gospodine, nisam znao.“ Džunior se nadao da će idiot prestati da trtlja i da će mu
dopustiti da ispriča priču i što pre ode.
 „Tako je bilo. Spasao sam se zahvaljujući Lesteru Koginsu.“ Randolf je spusti ruke na
grudi „Zaronio sam čitavim telom u Prestil. Tamo i tada sam predao srce Isusu.
Po redovnom posećivanju crkve ne mogu se meriti s nekim ljudima, pogotovo ne s tvojim
ocem, ali je prečasni Kogins bio dobar čovek.“ Randolf je odmahnuo glavom. „Del Barbara nosi
mnogo toga na duši. Pod uslovom da je ima.“
„Da, gospodine.“
„Odgovaraće zbog mnogih stvari. Dobro sam ga isprskao suzavcem. To je samo prva rata
njegovog duga. Dakle, vraćao si se iz patrole?“
„Setio sam se da mi je neko rekao da je Endžin auto viñen u garaži. Znate za Makejnovu
garažu.“
„Od koga si to čuo?“
„Od Frenka?“, Džunior je protrljao slepoočnicu. „Mislim da je to bio Frenk.“
„Nastavi.“
„Bilo kako bilo. Pogledao sam kroz prozor na garaži. Njen auto je bio tamo. Otišao sam
na prednja vrata i pozvonio. Nije bilo odgovora. Otišao sam do zadnjeg dela kuće, zato što sam
bio zabrinut. Tamo sam osetio... zadah.“ Randolf je s razumevanjem klimnuo. „U osnovi si sledio
svoj nos. Poneo si se kao pravi policajac, sinko.“
Džunior je oštro odmerio Randolfa. Pitao se da li je to šala ili podsmešljiva opaska.
U očima šefa policije nije bilo ničeg izuzev iskrenog divljenja. Shvatio je da je njegov
otac možda našao pomoćnika (prva reč koja mu je pala na pamet bila je saučesnika) još glupljeg
od Endija Sandersa. Mislio je da je to nemoguće.
„Hajde, dovrši priču. Znam da ti ovo teško pada. Svi patimo zbog toga.
„Da, gospodine. U osnovi se desilo ono što ste upravo rekli. Zadnja vrata su bila
nezaključana. Čulo mirisa me je odvelo sve do ostave. Nisam mogao da verujem kad sam video
šta je u njoj.“
„Da li si tad video vojničke pločice?“
„Da. Ne. Otprilike. Video sam da Endži stiska nešto... na lančiću... ali nisam znao šta je
to. Nisam hteo ništa da diram. Džunior je skrušeno oborio glavu. „Znam da sam početnik.
„To je bila valjana odluka, reče Randolf. „Mudra odluka. Znaš, u normalnim vremenima
ovde bi bio čitav forenzički tim iz kancelarije državnog tužioca. Brzo bi saterali Barbija u ćošak.
Ali, ovo nisu normalna vremena. Rekao bih da i pored toga imamo dovoljno dokaza. Poneo se
kao budala kad je prevideo pločice.
„Pozvao sam oca mobilnim. Mislio sam da ste veoma zauzeti zbog radio saobraćaja...
„Zauzeti? Randolf je prevrnuo očima. „Sinko, ne znaš ni pola od onog što se ovde desilo.
Pametno si uradio kad si pozvao oca. On je praktično deo policijskih snaga.
„Tata je pokupio dva policajca, Fredija Dentona i Džeki Vetington. Došli su do doma
Makejnovih. Linda Everet nam se pridružila, dok je Fredi fotografisao mesto zločina. Stjuart
Boui i njegov brat su stigli s pogrebnim kolima. Tata je mislio da je to najbolje, pošto su u bolnici
prezauzeti zbog nereda i svega ostalog.
Randolf je klimnuo. „Ispravno. Pomozite živima, pobrinite se za upokojene. Ko je
pronašao pločice?
„Džeki. Pale su na pod, kad je otvorila Endžinu šaku olovkom. Fredi je sve snimao.
„To će nam pomoći na suñenju, reče Randolf. „Moraćemo da ga održimo ovde, ako
Kupola ne nestane. Možemo mi to. Znaš li šta piše u Bibliji: Vera može da pomera planine. Kad
si našao tela, sinko?
„Oko podneva. Nakon što sam se oprostio od mojih devojaka.
„Odmah si pozvao oca?
 „Nisam odmah. Džunior je iskreno odmerio Randolfa. „Prvo sam izašao ispred kuće da
povraćam. Bili su tako izubijani. Nikad nisam video nešto slično u životu.
Ispustio je otegnut uzdah. Postarao se da u jednom trenutku zadrhti. Kasetofon verovatno
neće zabeležiti drhtaj, ali će ga se Randolf sećati. „Pozvao sam tatu kad sam se izrigao.
„U redu, mislim da je to sve što mi je potrebno. Nije ga pitao o tačnom vremenu otkrića
leševa, niti o prirodi njegove „jutarnje patrole. Nije ni tražio da Džunior napiše izveštaj (što je
bilo dobro, pošto ga je od pisanja ovih dana bolela glava).
Randolf se nagnuo napred, da bi ugasio kasetofon. „Hvala ti, Džuniore. Zašto ne bi uzeo
slobodan dan? Idi kući da se odmoriš. Izgledaš iscrpljeno.“
„Hteo bih da budem ovde dok budete ispitivali Barbaru, gospodine.
„Pa, ne moraš da brineš da ćeš danas išta propustiti. Pustićemo ga da se dvadeset četiri
časa kuva u sopstvenom sosu. To je ideja tvog oca i to dobra. Ispitaćemo ga sutra po podne ili
uveče. Bićeš tu. Dajem ti reč. Žestoko ćemo ga ispitati.
„Da, gospodine. Kako vi kažete.
„Neće tu biti nikakvih Miranda tričarija.
„Ne, gospodine.
„Neće biti ni predaje zatvorenika oblasnom šerifu, zahvaljujući Kupoli. Randolf se
zagledao u mladića. „Sinko, ovo će biti pravi primer da ono što se desi u Vegasu, ostaje u
Vegasu.
Džunior nije znao da li da kaže da, gospodine ili ne, gospodine, zato što nije shvatao o
čemu idiot s druge strane stola govori.
Randolf je još malo zurio u njega, kao da hoće da se uveri da su se dobro razumeli.
Udario je dlanom o dlan i ustao. „Idi kući, Džuniore. Sigurno si malčice potresen.
„Da, gospodine. Jesam. Mislim da ću vas poslušati. Odmoriću se.
„Imao sam kutiju cigareta u džepu kad me je prečasni Kogins porinuo u vodu, reče
Randolf, s iskrenom tugom. Obgrlio je i otpratio mladića do vrata. Džunior ga je posmatrao s
poštovanjem i pažnjom, iako je hteo da vrisne zbog teške ruke na ramenu. Gušila ga je kao
mesnata kravata. „Ovlažile su se i upropastile. Nikad nisam kupio drugu paklu. Sin božji me je
spasao ñavoljeg korova. Zar to nije bilo milosrdno?
„Čudesno, uspeo je da prozbori Džunior.
„Brenda i Endži će svakako dobiti najviše pažnje. To je normalno, za uglednu grañanku i
devojku pred kojom je bio čitav život. I prečasni Kogins ima svojih obožavalaca. Da i ne
pominjem brojnu i odanu pastvu.“ Džunior je krajičkom oka gledao Randolfovu šaku sa
zdepastim prstima. Pitao se šta će Randolf učiniti ako nagne glavu i zarije zube u njegove
mesnate prste.
Odgrišće mu jedan i ispljunuti na pod.
„Ne zaboravite na Dodi. Nije znao zašto je to rekao, ali je upalilo. Randolf je spustio ruku
s njegovog ramena. Izgledao je preneraženo. Džunior je shvatio da je zaboravio Dodi.
„O, bože, rekao je Randolf. „Dodi. Da li je neko pozvao Endija?
„Ne znam, gospodine.
„Tvoj otac bi to sigurno učinio?
„Bio je vrlo zauzet.“
To je bila istina. Big Džim je u taj čas sedeo u radnoj sobi kod kuće i pisao skupštinski
govor za četvrtak uveče. Održaće ga pre nego što grañanstvo izglasa vanredna ovlašćenja
gradskim ocima za vreme trajanja krize.
„Pozvaću ga“, reče Randolf. „Možda je bolje da se prvo pomolimo. Hoćeš li da klekneš sa
mnom, sinko?“
 Džunior bi se radije polio benzinom po pantalonama i zapalio jajca, ali nije to rekao. „Moj
otac kaže da će te Bog jasnije čuti ako mu se obratiš u samoći.“
„U redu, sinko. To je dobar savet.“
Džunior je kliznuo iz kancelarije, pre nego što je Randolf stigao još nešto da kaže.
Izašao je iz policijske stanice. Otišao je kući, duboko zamišljen. Žalio je za izgubljenim
devojkama. Pitao se da li će naći još neku. Još nekoliko. Sem toga, Gospod pomaže onima koji
sami sebi pomažu.
Pit Randolf je pokušao da se moli, ali nije mogao. Imao je previše Pod Kupolom je sve
moguće.
To je bila istina, iako je sumnjao da tako nešto piše u Bibliji. Okrenuo je mobilni telefon
Endija Sandersa. Našao ga je na tabli za obaveštenja na zidu. Mislio je da mu niko neće
odgovoriti, ali je gradski zvaničnik podigao slušalicu posle prvog zvona. Zar nije uvek tako?
„Zdravo, Endi. Ovde šef policije Randolf. Imam prilično teške vesti za tebe, prijatelju.
Možda je bolje da sedneš.“
To je bio mučan i izuzetno gnusan razgovor. Randolf je spustio slušalicu i zadobovao
prstima po stolu, Ponovo je pomislio da mu ne bi bilo žao da Djuk Perkins još sedi u svojoj
kancelariji. Možda mu ne bi bilo ni najmanje žao.
Ispostavilo se da je ovo mnogo teži i prljaviji posao nego što je zamišljao. Privatna
kancelarija nije vredna ovolikih briga. Ni zelena šefovska kola nisu dovoljna nagrada. Dupe bi
mu potonulo u udubljenje načinjeno Djukovom golemom zadnjicom, kad godi bi seo za volan.
Tada bi pomislio: Nisam dorastao ovom zadatku.
Sanders je krenuo ovamo. Hteo je da se suoči s Barbarom. Randolf je pokušao da ga
odgovori od toga, ali je Endi prekinuo vezu na pola njegove priče, kako bi mu bilo bolje da
klekne i da se pomoli za duše supruge i kćeri i da nañe snage da ponese svoj krst.
Randolf je uzdahnuo i okrenuo drugi broj. Posle dva zvonjenja čuo je Big Džimov
neraspoloženi glas. „Šta je? Šta je bilo?“
„ Ja sam, Džime. Ne volim da te prekidam, pogotovo kad znam da imaš mnogo posla.
Možeš li da doñeš ovamo? Potrebna mi je pomoć.“ I Troje dece je stajalo u nekako ispranom
popodnevnom svetlu, : ispod primetno žućkastih nebesa. Posmatrali su mrtvog medveda u
podnožju telefonske bandere. Bandera se opasno nakrivila. Katranom premazano drvo bilo je
izgrebano i poprskano krvlju i drugim materijama, metar i po od tia. Džo je pretpostavljao da beli
komadi predstavljaju delove kosti. Video je i sivkastu kašastu masu koja je sigurno bila mo...
Okrenuo je glavu od groznog prizora. Pokušavao je da zadrži ručak u stomaku.
Uspeo bi, da Beni nije povratio i da se Nori nije povela za njegovim primerom.
Džou nije ostalo ništa drugo nego da se pridruži klubu.
Džo je skinuo ranac, kad su povratili kontrolu nad sobom. Izvadio je i podelio boce
slatkog čaja. Isprao je usta i ispljunuo prvi gutljaj. Nori i Beni su isto učinili. Zatim su pili.
Napitak se ugrejao, ali je božanstveno klizio niz Džoovo napaćeno grlo.
Nori je načinila dva oprezna koraka ka tamnoj, muvama prekrivenoj gomili mrtvog mesa
u podnožju telefonske bandere. „Nastradao je baš kao jeleni“, rekla je.
„Sirotan nije imao rečnu obalu s koje bi skočio. Zbog toga je smrskao mozak o telefonsku
banderu.“
„Možda je bio besan“, reče Beni, slabašnim glasom. „Možda su i jeleni pobesneli.“ Džo
nije verovao u to, iako tehnički nije bilo nemoguće. „Samoubistvo je samo jedna od mogućnosti.“
Nije mogao da spreči drhtanje glasa, iako je mrzeo sebe zbog toga. „Kitovi i delfini to rade
nasuču se na plažu. Gledao sam to na televiziji.
Moj otac kaže da i oktopodi to rade.“
 „Pih“, reče Nori. „Oktopodi.“
„Kako god. Tata kaže da prožderu svoje pipke, kad životna sredina postane preterano
zagañena.“
„Ortak, zar želiš da ponovo povratimo?“, pitao je Beni. Zvučao je umorno i svadljivo.
„Da li je to posredi?“, pitala je Nori. „Zagañenje životne sredine?“ Džo je podigao pogled
ka žućkastom nebu. Zatim se okrenuo u pravcu jugozapada, ka mrlji od eksplozije rakete koja je
visila u vazduhu, kao nepomični oblak. Bila je sedamdeset ili sto metara visoka i gotovo dva
kilometra široka. Možda i više.
„Vidim“, rekla je, „ali je to nešto drugo, zar ne?“ Džo je slegnuo ramenima.
„Smesta ćemo se vratiti, ako osetimo iznenadnu želju da oduzmemo sebi život“, reče
Beni. „Imam mnogo razloga da živim. Još nisam pobedio u Vorhemeru“
„Uperi Gajgerov brojač na medveda“, reče Nori.
Džo je upravio cevasti merač ka lešini medveda. Igla nije pala, ali se nije ni podigla.
Nori je pokazala ka istoku. Put je izbijao iz gustih redova crnog hrasta, kojima je greben
dugovao ime. Džo pomisli da će videti jabučar na vrhu, kad ostave šumu za sobom.
„Proći ćemo kroz šumu“, rekla je. „Tamo ćemo izvršiti merenje. Ako radijacija bude
veća, vratićemo se i izvestiti dr Evereta, ili onog tipa Barbaru, ili obojicu. Oni će se pozabaviti
problemom.“
Beni je zvučao sumnjičavo. „Ne znam.“
„Vratićemo se čim osetimo nešto neobično“, reče Džo.
„Učinimo to“, reče Nori. „Možda će nam to pomoći da izañemo iz grada. Poludeću pod
ovom Kupolom.“
Osmehnula se, da bi im dala do znanja da se šali, iako nije zvučala kao neko ko se šali.
Džo nije ni mislio da se šali. Veliki broj ljudi se podsmevao činjenici da je Mil malo mesto. Zato
je i pesma Džejmsa Makmartrija bila tako popularna. Bili su u pravu na intelektualnom i
demografskom nivou. Poznavao je samo jednu Amerikanku azijskog porekla, Pamelu Čen.
Ponekad je pomagala Lisi Džejmison u biblioteci. Nije bilo crnaca, otkad su se Lavertijevi
preselili u Obern. Nije bilo Makdonaldsa, da i ne govorimo o Starbaksu. Bioskop je bio zatvoren.
Do pre neki dan ga je smatrao geografski velikim. Bilo je dosta mesta za skitnju. Neverovatno je
koliko se smanjio otkad je spoznao da ne može sesti u kola s ocem i majkom i skoknuti do
Luistona na pržene lignje i sladoled kod Jodera. Grad je raspolagao značajnim i raznovrsnim
resursima, ali ni oni neće večito trajati.
„Imaš pravo“, rekao je. „Naša misija je važna. Vredna je tog rizika. Bar ja tako mislim.
Ostani ovde ako želiš, Beni. Ovaj deo misije je samo za dobrovoljce.“
„Neću. Idem s vama“, reče Beni. „Mislićete da sam poslednji meñu zadnjima, ako vas
pustim da odete bez mene.“
„Već si poslednji!“, uglas su viknuli Džo i Nori. Izmenjali su poglede. Od srca su se
nasmejali.
„Tako je, plači“
Glas je dopirao izdaleka. Barbi se teturao prema njemu. Bilo mu je veoma teško da otvori
otežale, vrele kapke.
„Imaš toliko razloga za plač!“
Činilo mu se da i čovek koji mu se obraća plače. Glas je zvučao poznato. Barbi je
pokušao da ga vidi, da pomeri teške i natečene kapke. Oči ispod njih su pulsirale u skladu s
ritmom srca. Sinusi su mu bili tako puni da mu je zapucketalo u ušima kad je progutao pljuvačku
pomešanu sa slinama.
„Zašto si je ubio? Zašto si ubio moju bebicu?
 Neki kurvin sin meje isprskao suzavcem. Denton? Ne, Randolf.
Uspeo je da otvori oči, tako što je prislonio ivice šaka iznad obrva i cimnuo kapke nagore.
Video je Endija Sandersa. Stajao je ispred ćelije. Suze su mu se kotrljale niz lice. Šta je Sanders
video? Čoveka u ćeliji. Ljudi u ćeliji uvek izgledaju kao krivci.
Apotekar je kriknuo: „Ona mije bila sve na svetu!“ Randolf je stajao iza njega. Izgledao je
postiñeno, dok se meškoljio kao dečak koji je zaboravio da treba da ide u toalet. Barbi se nije
iznenadio što je šef policije dopustio Sandersu da siñe ovamo. Piter Randolf ga nije pustio zato
što je Sanders bio prvi gradski otac, već zato što nije znao kako da mu kaže ne.
„Dobro, Endi, oglasio se novi šef policije. „Dosta je bilo. Hteo si da ga vidiš.
Dopustio sam ti to, iako protiv svoje volje. Kao što vidiš, nalazi se iza rešetaka.
Platiće za svoja nedela. Hajdemo gore. Poslužiću te šoljom...
Endi je zgrabio uplašenog Randolfa za uniformu, iako je bio desetak centimetara niži.
Barbi ga nije krivio. Posmatrao je svet kroz crveni filter, ali je dobro video Endija Sandersa.
„Daj mi pištolj! Suñenje je previše dobra sudbina za njega! Izvući će se! Ima prijatelje na
uticajnim položajima. Džim mi je to rekao! Hoću osvetu! Zaslužujem osvetu. Daj mi pištolj“
Barbi je procenio da Randolfova želja da ugodi Endiju nije tolika da bi mu dao pištolj i
dozvolio da ga upuca u ćeliji kao pacova u buretu za kišnicu, ali nije mogao biti siguran. Ko zna
zašto je šef dopratio Sandersa ovamo, bez svedoka?
Nekako se uspravio. „Gospodine Sanders. Nešto suzavca mu je ušlo u usta. Jezik i grlo su
mu natekli. Iz usta mu je izlazilo samo neubedljivo, nazalno krkljanje.
„Nisam ubio vašu kćerku, gospodine. Nikog nisam ubio. Ako razmislite o svemu, biće
vam jasno da je vaš prijatelj Reni tragao za žrtvenim jarcem. Ja sam bio najpogodnije...
Endi nije mogao da razmišlja. Spustio je ruke do Randolfove futrole i ščepao glok.
Uznemireni policajac je nastojao da zadrži kontrolu nad oružjem.
Krupna osoba s golemim trbuhom se spustila niza stepenice. Graciozno se kretala, uprkos
prekomernoj težini.
„Endi!, dreknuo je Big Džim. „Endi, ortače doñi k meni!
Raširio je ruke. Endi je prestao da se otima za pištolj. Potrčao mu je u susret, kao
uplakano dete koje hita u naručje ocu. Big Džim ga je zagrlio.
„Hoću pištolj!“, buncao je Endi. Podigao je suzama ovlaženo lice ka Big Džimu.
„Daj mi pištolj, Džime! Odmah! Hoću da ga ubijem zbog onog što je učinio! Imam pravo
na to, kao otac! Ubio je moju bebicu!“
„Možda ne samo nju“, rekao je Big Džim. „Možda ne samo Endži, Lestera i sirotu
Brendu.“
Poplava reči je presahla. Endi je zurio u Big Džimovo zdepasto lice. Bio je zbunjen.
Očaran.
„Možda je sredio i tvoju ženu. Djuka. Majru Evans i sve ostale.“ „Šta...“
„Neko je odgovoran za Kupolu, ortače imam li pravo?“
„Tako...“ Endi je uspeo samo to da kaže, ali je Big Džim dobrodušno klimnuo.
„Siguran sam da su oni koji su to učinili imali bar jednog čoveka u našim redovima. Neko
je morao da zaprži čorbu. Ko je sposobniji za tako nešto od kuvara u lokalnom restoranu?“
Spustio je ruku na Endijevo rame. Poveo ga je ka Randolfu. Big Džim je pogledao na Barbijevo
crveno i natečeno lice, kao da posmatra nekog insekta. „Pronaći ćemo dokaz. Ne sumnjam u to.
Već je pokazao da nije naročito vešt u prikrivanju tragova.“ Barbi je usmerio pogled na Randolfa.
„Ovo je nameštaljka“, rekao je nazalnim, prodornim glasom. „Možda je sve počelo zato
što je Reni morao da pokrije svoje tragove. Sad je to ogoljena borba za vlast.
Možda još nisi odigrao svoju ulogu u njegovim planovima, šefe, ali ćeš otići kad se to
bude dogodilo.“ „Umukni“, brecnuo se Randolf.
Reni je milovao Endija po kosu. Barbi se setio majke koja je milovala koker španijela,
Misi, kad je kuja ostarila, otupela i onemoćala. „Platiće on, Endi dajem ti reč da će tako biti. Prvo
moramo da skupimo sve podatke onom što se dogodilo i da saznamo ko je još umešan. Nije on
ovo izveo sam. Budi siguran u to. Ima saučesnike. Platiće on punu cenu, ali prvo moramo da mu
iscedimo informacije.“
„Kakvu cenu će platiti?“ Pitao je Endi. Posmatrao je Big Džima grabljivim pogledom.
„Kakvu cenu će platiti?“
„Pa, ako zna kako da nas reši Kupole a ne bih bio iznenañen da zna mogli bismo da ga
smestimo u Šošenk, na doživotnu bez prava na prevremeno puštanje na slobodu.“
„To ne bi bilo dovoljno“, prošapta Endi.
Reni je nastavio da ga mazi po glavi. „Šta ćemo ako Kupola ne nestane?“, Osmehnuo se.
„U tom slučaju ćemo mu mi suditi. Pogubićemo ga, kad ga proglasimo krivim. Da li ti se to više
dopada?“
„Mnogo više“, prošapta Endi.
„Baš kao i meni, ortak. Mazio ga je. Mazio.
„Baš kao i meni.
Trojka je izašla iz šume u savršenom stroju. Zaustavili su se i pogledali voćnjak.
„Tamo ima nečeg!, rekao je Beni. „Video sam nešto! Džou je zvučao uzbuñeno i
nestvarno daleko.
„I ja sam, reče Nori. „Liči na a... a... Htela je da kaže radioodašiljač, ali nije stigla da to
izgovori. Uspela je da procedi rrrrrrrrr, kao odojče koje se igra u pesku. Pala je s bicikla. Ležala
je na putu, trzajući se, rukama i nogama.
„Nori?, Džo je pogledao na nju. Bio je uglavnom zbunjen i pomalo uplašen.
Ukrstio je pogled s Benijem. Trenutak pre nego što je pao. Bicikl je pao preko njega. I on
se trzao. Šutnuo je bicikl od sebe. Gajgerov brojač je pao u jarak, s brojčanikom nadole.
Džo je potrčao ka njemu. Ispružio je ruku koja se izdužila kao da je od gume.
Prevrnuo je žutu kutiju. Igla je skočila na +200. Zaustavila se ispod crvene, opasne zone.
Video je i pao u crnu rupu, punu narandžastih plamenova. Mislio je da stižu s velike gomile
izdubljenih bundeva sa svećama, s pogrebne lomače usplamtelih ukrasa za Noć veštica. Nečiji
glasovi su dozivali. Zvučali su izgubljeno i prestrašeno. Tama ga je progutala.
Toni Gaja, nekadašnji sportski reporter, kucao je po laptopu, kad je Džulija ušla u
redakciju Demokrata, nakon nereda oko samoposluge. Obavljao je posao čitave redakcije.
Predala mu je kameru i rekla: „Prestani s tim što radiš i odštampaj ove fotografije.
Sela je za svoj kompjuter da bi napisala priču. Vrtela je početne redove po glavi dok je
žurila Glavnom ulicom: Erni Kalvert, bivši upravitelj Fud Sitija, pozvao je ljude da uñu na zadnji
izlaz. Rekao im je da su vrata otvorena. Prekasno im se obratio. Neredi su već uzeli maha.
Problem je bio što nije mogla da ga napiše.
Udarala je pogrešne dirke.
„Idi gore i lezi, rekao je Toni.
„Ne mogu, moram da pišem...
„Ništa nećeš napisati u tom stanju. Drhtiš kao prut. To je zbog šoka. Lezi makar na jedan
sat. Odštampaću fotografije. Poslaću ih na tvoj kompjuter. Prepisaću i tvoje beleške. Idi gore.
Ono što je čula nije joj se dopadalo, ali je prepoznala mudrost u njegovim rečima.
Ispostavilo se da je u pitanju više od sata. Nije pošteno spavala od petka uveče, pre
čitavog stoleća. Pala je u dubok san čim je spustila glavu na jastuk.
Probudila se i uspaničeno utvrdila da su se senke u njenoj spavaćoj sobi izdužile.
 Bilo je kasno po podne. Ah, taj Horas! Sigurno se ispišao se u nekom ćošku.
Pogledaće je najstidljivijim pogledom, kao da je u pitanju njegova, a ne njena greška.
Navukla je patike i požurila u kuhinju. Njen korgi nije bio pored vrata, niti je cvileo da ga
izvede. Mirno je spavao na ćebetom prekrivenoj postelji izmeñu peći i frižidera. Pronašla je
poruku na kuhinjskom stolu, naslonjenu na slanik.
Džulija, Pit i ja smo udružili snage oko priče o samoposluzi. Nije sjajna, ali će biti kad joj
daš svoj pečat. Ni fotografije s lica mesta nisu loše. Romi Berpije svratio.
Rekao je da još ima dosta papira, tako da smo zbrinuti s te strane. Rekao je da moraš da
napišeš uvodnik o onom što se dogodilo. „Incident je bio sasvim nepotreban rekao je. „Neko se
pokazao krajnje nesposobnim. Izuzev ako neko nije želeo da do ovoga doñe. Ne bi me iznenadilo
da je on sve zamislio, i ne mislim na Randolfa. Pit i ja smo se složili da je uvodnik neophodan, ali
smo morali da budemo oprezni dok sve činjenice ne izañu na videlo. Složili smo se da moraš da
odspavaš, da biga napisala kako treba. Imala si putne torbe ispod očiju, šefice! Idem kući da
provedem nešto vremena sa ženom i decom. Pit je otišao u policijsku stanicu. Kaže da „se nešto
veliko“ dogaña i da želi da bude na licu mesta.
Toni G.
PS! Prošetao sam Horasa. Obavio je sve poslove.
Džulija nije htela da Horas zaboravi da je važan deo njegovog života. Probudila ga je
dovoljno dugo da proždere polovinu biskvita s ukusom slanine. Zatim je sišla u prizemlje da
obradi priču i da napiše uvodnik, na Tonijev i Pitov predlog. Mobilni je zazvonio, baš kad je
počela da radi.
„Džulija Šamvej, Demokrat“
„Džulija! To je bio Pit Friman. „Mislim da bi trebalo da doñeš ovamo. Marti Arseno je za
šalterom. Neće da me pusti unutra. Rekao mi je da pričekam ispred proklete stanice! On nije
pravi policajac, već samo glupi šljaker koji leti zaradi koji dolar upravljajući saobraćajem. Sad se
ponaša kao poglavica Veliki Đoka s Kurvinske planine.“
„Pite, ovde imam mnogo posla, pa ako...“
„Brenda Perkins je mrtva, baš kao i Endži Makejn, Dodi Sanders...“ „Šta?“ Ustala je tako
naglo da se stolica prevrnula.
„... i Lester Kogins. Ubijeni su. To nije sve Del Barbara je uhapšen zbog ubistva.
Sad je u zatvoru.“
„Odmah dolazim.“
„Au, jebote“, reče Pit. „Evo Endija Sandersa. Plače kao kiša. Da li da ga pitam za
komentar, ili...“
„Nemoj. Izgubio je kćerku, tri dana nakon gubitka supruge. Mi nismo Njujork post. Brzo
ću stići.“
Prekinula je vezu, ne čekajući odgovor. Bila je krajnje pribrana. Nije zaboravila da
zaključa redakciju. Pribranost je nestala kad se našla na pločniku ispod neba boje duvana. Dala se
u trk.
Džo, Nori i Beni su ležali trzajući se na putu za Blek Ridž, na suncu koje je bilo previše
rasuto. Bilo je previše toplo. Nimalo samoubistvu sklona vrana sletela je na telefonsku žicu.
Posmatrala ih je blistavim, inteligentnim očima. Jednom je graknula i odlepršala po
nesvakidašnjem, poslepodnevnom vazduhu.
„Noć veštica“, mrmljao je Džo.
„Naterajte ih da prestanu da vrište“, stenjao je Beni.
„Nema sunca“, reče Nori. Grabila je po vazduhu i plakala. „Nema sunca, o moj bože, više
nema sunca.“
 Snažno, zloslutno svetlo je bleštalo na vrhu Blek Ridža, u jabučaru iznad Česters Mila.
Zablistalo bi na svakih petnaest sekundi.
I Džulija se penjala uza stepenice pred policijskom stanicom, podnadula od nespavanja.
Kosa joj je pozadi stajala uspravno. Odi il mahnula je glavom, kad se Pit stvorio kraj nje. „Ostani
ovde. Pozvaću te unutra, ako dobijem intervju.“
„Cenim tvoj optimizam, ali me dobro slušaj“, reče Pit. „Šta misliš ko je došao, nedugo za
Endijem?“ Pokazao je na hamer parkiran pored vatrogasnog hidranta.
Linda Everet i Džeki Vetington su stajali pored njega. Živo su razgovarale. Obe žene su
delovale vrlo uznemireno.
Džulija se iznenadila kad je shvatila koliko je vruće u policijskoj stanici. Ureñaji za
hlañenje su isključeni, verovatno zbog štednje. Nije očekivala da će unutra zateći ovoliko ljudi.
Tu su bila i dvojica od ko zna koliko braće Kilijan. Lako je prepoznala duge nosove i glave u
obliku taneta. Mladići su popunjavali obrasce.
„A šta ako nemam prethodno radno mesto?“ pitao je jedan od njih. Iz podruma je dopiralo
tužno zapomaganje. To je bio Endi Sanders. Džulija je krenula ka sobi za dežurstva, koju je
godinama često posećivala. Redovno je doprinosila fondu za nabavku kafe i peciva. Ostavljala je
novac u pletenoj korpi. Nikad je niko nije zaustavio. Marti Arseno je ovog puta rekao: „Ne
možete tamo, gospoñice Šamvej.
Takva su nareñenja.“ Govorio je kao da se izvinjava, pomirljivim glasom kojim se
najverovatnije nije obratio Piteru Frimanu.
Big Džim Reni i Endi Sanders su se baš tada popeli uza stepenice. Peli su se iz onog što
su policajci Česters Mila zvali kokošinjcem. Endi je plakao. Big Džim je ga je obgrlio. Tešio ga
je. Piter Randolf se peo za njima. Uniforma mu je bila besprekorno čista, ali mu je lice bilo kao u
čoveka koji je za dlaku preživeo eksploziju bombe.
„Džime! Pite!“, obratila im se Džulija. „Hoću da razgovaram s vama, za Demokrat“
Big Džim se okrenuo. Pogledao je nakratko s nemom porukom da i ljudi u paklu traže
ledenu vodu, pre nego što je poveo Endija ka šefovoj kancelariji. Pominjao je molitvu.
Džulija je pokušala da protrči pored stola. Marti ju je zgrabio za ruku, s pokajničkim
pogledom.
Rekla je: „Poslušala sam te, Marti, kad si me prošle godine zamolio da ne objavim ništa o
tvojoj prepirci sa suprugom, da ne bi izgubio posao. Pusti me, ako si mi makar i najmanje
zahvalan zbog toga.“
Marti ju je pustio. „Pokušao sam da te zaustavim, ali me nisi poslušala“, promrmljao je.
„Seti se toga.“
Džulija je potrčala preko sobe za dežurstva. „Samo jedan prokleti minut“, rekla je Big
Džimu. „Dužni ste da razgovarate sa mnom, zato što ste gradski zvaničici.“ Big Džim ju je sada
odmerio gnevnim i prezrivim pogledom. „Nećemo. Nismo dužni. Ovde nemaš nikakvog posla.“
„Ja nemam, ali on ima?“, pitala je i klimnula u pravcu Endija Sandersa. „Ako je ono što
sam čula za Dodi tačno, on jeposlednja osoba koja bi smela da siñe u podrum.“
„Taj kurvin sinje ubio moju devojčicu!“ dreknuo je Endi.
Big Džim je uperio prstom u Džuliju. „Dobićeš priču kad budemo spremni da je
predočimo javnosti. Pre toga neće biti razgovora.
„Hoću da vidim Barbaru.
„Da li si poludela? Uhapšen je zbog četiri ubistva.
„Zašto ne mogu da ga vidim, kad je to dopušteno ocu jedne od njegovih navodnih žrtava?
„Zato što nisi žrtva, niti bliski srodnik, reče Big Džim. Podigao je gornju usnu, otkrivši
zube.
 „Ima li advokata?
„Nemam šta da pričam s tobom, že...
„Ne treba njemu advokat, nego konopac! UBIO JE MOJU DEVOJČICU!
„Hajde, ortak, rekao je Big Džim. „Obratićemo se Gospodu molitvom.
„Kakvim dokazima raspolažete? Da li je priznao? Kakav alibi je ponudio, ako nije?
Kako se on poklapa s procenjenim vremenima smrti? Znate li kad su žrtve ubijene?
Otkud znate, ako ste tek nedavno pronašli tela? Da li su ustreljeni, izbodeni ili...
„Pite, otarasi se ovog što se ne jede, reče Big Džim, bez osvrtanja. „Izbaci je, ako odbije
da se udalji. Reci kome god da sedi za šalterom da je otpušten.
Marti Arseno se trgnuo i prešao rukom preko očiju. Big Džim je otpratio Endija u šefovu
kancelariju i zatvorio vrata.
„Da li je optužen?, pitala je Džulija Randolfa. „Poznato vam je da ga ne možete optužiti
bez advokata. To je nezakonito.
Pite Randolf je rekao nešto zbog čega joj se srce sledilo, iako nije izgledao opasno, već
zbunjeno. „Mislim da je sve što mi učinimo zakonito, dok god Kupola na nestane, Džulija.
„Kada su ubijeni? Reci mi bar toliko.
„Pa, izgleda da su dve devojke prv...
Vrata kancelarije su se naglo otvorila. Big Džim je nesumnjivo prisluškivao razgovor.
Endi je sedeo za odnedavno Randolfovim stolom, lica zarivenog u šake.
„Izbaci je!, zarežao je Big Džim. „Ne želim da ti to ponavljam.
„Ne smeš da mu nareñuješ da ćuti, niti smeš da uskraćuješ podatke žiteljima ovog grada!,
povikala je Džulija.
„Grešiš u oba slučaja, reče Big Džim. „Da li si ikad čula poslovicu ’možeš da budeš deo
rešenja, ili deo problema. U stanici nećeš ništa doznati. Ti si zamorna guračica nosa u tuña posla.
Uvek si to bila. Završićeš iza rešetaka, ako se ne udaljiš. Blagovremeno si upozorena.
„Odlično! Uhapsite me! Strpajte me u bajbok!“ Pružila je ruke, kao da očekuje da će joj
staviti lisice.
Činilo joj se da će je Džim Reni udariti. Ta želja se očitovala na njegovom licu.
Umesto toga se obratio Pitu Randolfu. „Poslednji put ti kažem da izvedeš guračicu nosa u
tuña posla napolje. Izbaci je, ako bude pružala otpor.“ Zalupio je vratima.
Novi šef policije uhvatio ju je za ruku. Naglo je pocrveneo. Nije mogao da je pogleda u
oči. Džulija je ovog puta pošla za njim. Marti Arseno joj se obratio, više tužno nego gnevno, kad
je prošla pored šaltera. „Eto ti ga. Izgubio sam posao.
Dobiće ga jedno od ovih govanaca, koji ne znaju gde im je dupe, a gde glava.“
„Nećeš ostati bez posla, Marti“, reče Randolf. „Razuveriću ga.“ Trenutak kasnije se našla
ispred stanice. Zatreptala je na suncu.
„Pa“, reče Piter Friman. „Kako si prošla?“
Beni se prvi povratio. Osećao se dobro, izuzev što mu je bila vrućina. Košulja mu se
zalepila za nimalo herojska prsa. Otpuzao je do Nori. Prodrmao je.
Otvorila je oči. Zbunjeno ga je pogledala. Kosa joj se zalepila za oznojene obraze.
„Šta se desilo?“, pitala je. „Sigurno sam zaspala. Nešto sam sanjala, ali se ne sećam sna.
Bio je grozan. Toliko znam.“
Džo Maklači se prevrnuo i podigao na kolena.
„Jo-Jo?“, pitao ga je Beni. Nije ga zvao Jo-Jo još od četvrtog razreda. „Kako si?“
„Dobro sam. Bundeve su gorele.“
„Kakve bundeve?“
Džo je odmahnuo glavom. Nije mogao da se seti. Znao je da mora da se dokopa hlada i
popije ostatak slatkog čaja. Pomislio je na Gajgerov brojač. Izlovio ga je iz jarka. Laknulo mu je
kad je video da još radi. Izgleda da su u dvadesetom veku pravili izdržljive aparate.
Pokazao je Benu iglu zalepljenu na +200. Pokušao je da je pokaže Nori, ali je ona gledala
ka jabučaru na padini Blek Ridža.
„Šta je to?“, pitala je.
Džo je ćutao. Blesnulo je snažno, ljubičasto svetlo. Bilo je previše sjajno da bi gledao u
njega. Ponovo je blesnulo, nedugo potom. Spustio je pogled na sat. Hteo je da odmeri dužinu
pauze izmeñu bleskova. Njegov sat se zaustavio u 16:02.
„Mislim da smo to tražili“, rekao je, dok je ustajao. Očekivao je da će mu noge biti kao od
gume, ali nisu bile. Osećao se dobro, izuzev vrućine. „Bežimo odavde, da ne bismo ostali jalovi
ili nešto slično.“
„Ortak“, reče Beni. „Ko želi decu? Šta ako se izmetnu na mene?“ Ipak je objašio bicikl.
Vraćali su se putem kojim su došli. Nisu stajali da se odmore ili da nešto popiju sve dok
nisu prešli most i stigli do Stodevetnaestice. o IPolicajke pored Big Džimovog hamera još su
pričale. Džeki je nervozno pušila.
Ućutale su se kad je Džulija Šamvej prošla kraj njih. „Džulija. Linda joj se oklevajući
obratila. „Šta je...“ Novinarka je nastavila svojim putem. Poslednje što je želela bilo je da ovako
gnevna razgovara s predstavnicima reda i zakona. Na pola puta do redakcije shvatila je da bes
nije njeno jedino ni najsnažnije osećanje.
Zaustavila se ispod tende prodavnice novih i polovnih knjiga (ZATVORENO DO
DALJNJEG, stajalo je na rukom ispisanom papiru u izlogu), da bi povratila dah i da bi sabrala
misli. Pauza nije dugo potrajala.
„Uglavnom sam uplašena“, rekla je i poskočila na zvuk sopstvenog glasa. Nije htela da
govori glasno sama sa sobom.
Pit Friman je stigao. „Kako si?“
„Fino.“ To je bila drska laž. Nije znala kakvu poruku šalje njeno lice. Pokušala je da
obuzda nestašni čuperak na potiljku. Spustio se... i ponovo podigao. Samo mi je još loša frizura
falila, pomislila je. Vrlo dobro. Ona će me dokrajčiti.
„Mislio sam da će Reni nagnati novog šefa policije da te uhapsi“, reče Pit. Imao je krupne
oči. U tom trenutku je izgledao znatno mlañe od svojih trideset i nešto godina.
„Nadala sam se da će to učiniti.“ Džulija je uokvirila zamišljeni naslov prstima.
„REPORTER DEMOKRATA DOBIJA EKSKLUZIVNI ZATVORSKI INTERVJU S
OPTUŽENIM ZA UBISTVO.“
„Džulija? Šta se ovde dogaña, izuzev Kupole, naravno? Da li si videla kako svi oni ljudi
popunjavaju obrasce? Sve to je malo zastrašujuće.“ „Videla sam“, reče Džulija, „i nameravam da
pišem o tome. Nameravam da pišem o svemu ovome.
Mislim da neću biti jedina s ozbiljnim pitanjima za Džejmsa Renija na gradskoj skupštini
u četvrtak uveče.“
Uhvatila ga je za ruku.
„Videću šta mogu da doznam o tim ubistvima. Zatim ću napisati članak i snažan uvodnik.
Nadam se da neće izazvati nerede.“ Kiselo se nasmejala. „Džim Reni je na domaćem terenu, kad
je izazivanje nereda u pitanju.“
„Ne shvatam šta želiš...“
„U redu je. Samo kreni na posao. Potrebno mi je nekoliko minuta da se priberem.
Posle toga ću moći da smislim s kim prvo da razgovaram. Imamo prokleto malo vremena,
ako želimo da novine budu večeras štampane.“
„Fotokopirane“, rekao je.
 „Šta?“
„Večeras ćemo ih fotokopirati.“
Nesigurno se osmehnula, pre nego što mu je pokazala da poñe za svojim poslom.
Osvrnuo se na vratima redakcije. Mahnula mu je, da bi mu dala do znanja da se dobro
oseća. Provirila je kroz prašnjavi izlog knjižare. Bioskop u centru je zatvoren pre pet godina.
Bioskop na otvorenom na obodu grada je još ranije prestao da radi (Renijevo rezervno
parkiralište je bilo na mestu na kom se veliki ekran uzdizao iznad Stodevetnaestice), ali je Rej
Tauel ko zna kako održavao mali centar za nabavku knjiga. Dobar deo izloga je pripadao
knjigama za samopomoć.
Ostatkom su gospodarila džepna izdanja s tajanstvenim rezidencijama, damama u nevolji
i gologrudim junačinama na konjima i bez njih. Nekolicina je vitlala mačevima. Činilo mi se da
na sebi nemaju ništa osim gaća. NALOŽITE SE NA MRAČNE TEME! pisalo je u izlogu.
Mračne teme nego šta.
Ako Kupola nije dovoljno mračna i otkačena, tujegradski otac izpakla.
Shvatila je da se najviše plaši i da je najviše zabrinuta zbog brzine odvijanja dogañaja.
Reni je navikao da bude najveći i najmuževniji petao u kokošinjcu. Ne bi je iznenadilo ako bi
pokušao da ojača vladavinu nad gradom nakon nedelju ili mesec dana odvojenosti od sveta. Ali,
od prekida veza sa svetom je prošlo jedva nešto više od tri dana. Šta bi se desilo ako bi se Koks
uz pomoć naučnika probio ovamo u toku večeri? Šta bi se desilo ako bi Kupola nestala sama od
sebe? Big Džim bi se očas poslao vratio na svoju preñašnju veličinu, samo što bi završio s
mrljom na ugledu.
„S kakvom mrljom?“, pitala je sebe, ne skidajući pogled s MRAČNIH TEMA.
„Tvrdio bi da je dao sve od sebe u teškim uslovima. Narod bi mu poverovao.“ To je
verovatno tačno, ali još ne objašnjava zašto nije još sačekao pre nego što je preduzeo inicijativu.
Morao je da dela, zato što je nešto pošlo naopako. Takoñe...
„Takoñe, ne mislim da su mu sve koze na broju“, obratila se nagomilanim naslovima.
„Mislim da nikad nisu ni bile.“
Možda je u pravu, ali kako objasniti nerede u lokalnoj samoposluzi, u kojima učestvuju
ljudi s punim ostavama? To nije imalo smisla, izuzev... „Izuzev ako ga ih on nije izazvao.“
To je smešno. To je pravi specijalitet kuće u Paranoičnom kafeu, zar ne? Palo joj je na
pamet da bi mogla da pita neke od ljudi oko Fud Sitija, šta su videli. Zar ubistva nisu važnija od
toga? Bila je jedini reporter na licu mesta i... „Džulija? Gospoñice Šamvej?“
Bila je toliko duboko zamišljena da zamalo nije ispustila fotoaparat. Okrenula se u mestu.
Verovatno bi pala da je Džeki Vetington nije zadržala. Linda Everet joj je pravila društvo. Ona
joj se obratila. Izgledale su uplašeno. „Možemo li da porazgovaramo?“, pitala je Džeki.
„Naravno. Moj posao je da slušam ljude. Problemi nastaju kad napišem ono što su mi
rekli. Vama je to poznato, zar ne?“
„Ali, ne možete da koristite naša imena“, reče Linda. „Zaboravite na sve, ako ne možete
da prihvatite taj uslov.“
„Što se mene tiče“, reče Džulija, sa osmehom, „vas dve ste samo izvor blizak istrazi. Da li
vam ta uloga odgovara?“
„Odgovara nam ako obećate da ćete odgovoriti na naša pitanja“, reče Džeki.
„Hoćete li?“
„Hoću.“
„Bili ste u samoposluzi, zar ne?“, pitala je Linda.
Razgovor je postajao sve zanimljiviji. „Jesam. Baš kao i vas dve. Predlažem da
porazgovaramo i uporedimo beleške.“
 „Nećemo ovde razgovarati“, reče Linda. „Ne na ulici, na javnom mestu. A nećemo ni u
redakciji.“
„Smiri se, Lin“, reče Džeki, nakon što ju je uhvatila za rame.
„Ti se smiri“, reče Linda. „Ti nemaš muža koji misli da si pomogla da se zatoči nevin
čovek.“
„Istina je da nemam muža“, reče Džeki. Džulija je pomislila da je to prilično srećna
okolnost. Muževi znaju biti tako komplikovani. „Znam gde bismo mogle da odemo. Tamo ćemo
uživati u privatnosti. Uvek je otključano.“ Razmišljala je. „Bar je nekad bilo. Mislim na vreme
pre spuštanja Kupole.“ Džulija je donedavno razmišljala kog će prvo intervjuisati. Neće ih
ispustiti iz ruku. „Hajdemo“, rekla je.
„Hodaćemo suprotnim stranama ulice, dok ne proñemo policijsku stanicu, jel važi?“
Linda je uspela da se nasmeši. „To je stvarno dobra ideja“, rekla je.
Pajper Libi je pažljivo kleknula ispred oltara Prve kongregacione crkve. Trznula se od
bola, iako je stavila jastuk ispod natečenih kolena. Pružila je desnicu preko grudi i opipala
donedavno iščašeno levo rame. Izgleda da je u redu. Manje je bolelo od kolena. Neće ga stavljati
na probu, izuzev u slučaju najveće nužde.
Strepela je da će svakog časa ispasti iz ležišta. Tako su joj rekli (zloslutno) nakon što ga je
povredila na fudbalu u srednjoj školi. Ukrstila je ruke i sklopila oči. Njen jezik je smesta
pronašao rupu na kojoj je do juče bio zub. To nije bilo ništa u poreñenju s rupom koja je zjapila u
njenom životu.
„Zdravo, nepostojeći, rekla je. „Opet ja. Vratila sam se po novu porciju tvoje ljubavi i
milosti. Suza joj je kliznula ispod natečenog kapka. Potekla je preko nadutog (i pomodrelog)
obraza. „Da li je moj pas tamo negde? Pitam, zato što mi mnogo nedostaje. Ako je tamo, nadam
se da ćeš mu dati duhovni ekvivalent koske za glodanje Zaslužio je.
Isplakala je još sporih, vrelih i peckavih suza.
„Verovatno nije. Najveći broj najznačajnijih religija slaže se da psi ne idu u raj, iako neke
prekomorske sekte i Riders dajdžest tvrde drugačije.
To pitanje i nije bilo naročito važno, ako raj ne postoji. Ostaci njene vere su našli utočište
u ideji o nebeskom postojanju, nebeskoj kosmologiji. Možda je reč o zaboravu ili o nečem
gorem. Zamišljala je ogromnu besputnu ravnicu pod belim nebom, bezvremenu nigdinu bez igde
ikoga. To je bila samo velika pustolina, namenjena pokvarenim policajcima, sveštenicama, deci
koja su slučajno upucala sama sebe i hrabrim nemačkim ovčarima koji su poginuli braneći
gospodaricu.
Nije bilo uzvišenog bića koje bi razdvojilo žito od kukolja. Bilo je nečeg izveštačenog u
molitvi upućenoj takvoj ideji (ako ne i krajnje bogohulnog), ali joj i takva molitva ponekad
pomagala.
„Nije stvar u raju, nastavila je, „već u tome što nastojim da shvatim koliko sam odgovorna
zbog onog što se desilo Kloveru. Znam da i ja snosim deo krivice.
Popustila sam pred svojim temperamentom. Ponovo. Religijsko obrazovanje me upućuje
na zaključak da si ti usadio taj kratki fitilj u mene i da je moj zadatak da izañem na kraj s njim, ali
ja mrzim tu ideju. Ne odbacujem je u potpunosti, ali je mrzim. Podseća me na ponašanje majstora
u servisu, koji uvek nañu načina da te okrivi za kvar. Oštro si ga vozila, nisi ga dovoljno vozila,
zaboravila si da spustiš ručnu, kiša je upropastila kablove, zato što si zaboravila da zatvoriš
prozore. Znaš li šta je najgore? Ako nisi tamo, ne mogu da ti prebacim makar i delić krivice. Šta
mi onda ostaje? Jebena genetika?
Uzdahnula je.
„Izvini zbog prostote. Zašto se ne bi pretvarao da sam ona koje nema. Moja mama je
vazda tako radila. U meñuvremenu, imam još jedno pitanje: Šta da radim? Grad je u strašnoj
nevolji. Volela bih da učinim nešto da mu pomognem, ali ne znam šta.
Zbunjena sam, uplašena i slaba. Da sam jedan od starozavetnih proroka, zatražila bih da
mi uputiš znak. U ovom trenutku bi rado dočekala i SKRENI LEVO ili SMANJI BRZINU PRED
ŠKOLOM.“ Vrata su se otvorila i s treskom zatvorila, kad je završila rečenicu. Bacila je pogled
preko ramena. Očekivala je da vidi krilatog anñela u plamenom zahvaćenoj beloj halji. Nek mi
isceli ruku ako hoće da se rve, pomislila je.
To nije bio anñeo, već Romi Berpi. Kraj košulje mu je virio iz pantalona. Sezao je do
polovine butine. Izgledao je utučenije od nje. Kretao se hodnikom izmeñu klupa. Opazio ju je i
zastao. Nije bio ništa manje iznenañen od nje.
„Uh“, rekao je teškim, severnjačkim naglaskom. „Oprostite, nisam znao da ste ovde. Doći
ću kasnije.“
„Nemojte“, rekla je. S mukom se podigla. Oslanjala se na zdravu, levu ruku.
„Ionako sam završila.“
„Znate, ja sam katolik“, rekao je (Nemoj da sereš, pomisli Pajper), „ali u Milu nema
katoličke crkve... to vam je zasigurno poznato, pošto ste sveštenica... a znate šta kažu o lukama u
oluji. Došao sam ovamo da bih se pomolio za Brendu. Uvek sam voleo tu ženu.“ Obrisao je obraz
dlanom. Lepo je čula struganje šake po neurednoj bradi, u akustičnoj crkvi. Elvisovski zalisci su
mu padali oko ušiju.
„Stvarno sam je voleo. Mislim da je to znala, iako joj nikad nisam rekao.“ Pajper ga je
posmatrala sa sve većim užasom. Provela je čitav dan u parohijskom domu.
Znala je za ono što se dogodilo kod samoposluge. Nekolicina parohijana ju je pozvala
telefonom, ali niko nije pomenuo Brendu Perkins. „Brenda? Šta joj se desilo?“
„Ubijena je. Stradalo je još nekoliko ljudi. Kažu da ih je pobio onaj tip Barbi.
Uhapšen je.“
Zanjihala se i pokrila usta rukama. Romi je požurio ka njoj. Obuhvatio ju je oko struka.
Stajali su pred oltarom, kao muškarac i žena koji se venčavaju, kad su se otvorila vrata da
propuste Džeki, Lindu i Džuliju. „Izgleda da ovo i nije tako pogodno mesto za razgovor“, reče
Džeki. Crkva je imala osobine velike zvučne kutije. Pajper i Romeo Berpi su je savršeno dobro
čuli, iako je govorila veoma tiho.
„Ne idite“, reče Pajper. „Ne, ako ste došle zbog onog što se dogaña u gradu. Ne mogu da
verujem da je gospodin Barbara... na mene je ostavio utisak besprekornog čoveka. Izvidao mi je
iščašeno rame. Bio je veoma pažljiv i nežan“, nastavila je posle kraće pauze, „koliko god je to
bilo moguće u datim okolnostima. Doñite ovamo. Molim vas, priñite.“
„I ubica može znati da izvida iščašeno rame“, reče Linda. Grickala je usnu i vrtela burmu.
Džeki ju je uhvatila za ruku. „Ne zaboravi da smo se dogovorile da ovo zadržimo u
tajnosti, Lin.“
„Prekasno je za to“, odvrati Linda. „Viñene smo s Džulijom. Okriviće nas, ako napiše
priču.“
Pajper nije znala o čemu Linda govori, ali je mogla da pretpostavi. Podigla je desnicu i
načinila krug u vazduhu. „U mojoj ste crkvi, gospoño Everet. Sve što kažete ostaće u njoj.“
„Dajete li reč?“, pitala je Linda.
„Svakako. Zašto ne bismo popričale? Molila sam se da mi Bog pošalje znak, kad ste
naišli.“
„Ne verujem u takve stvari“, reče Džeki.
„Ni ja“, reče Pajper. Nasmejala se.
„Ovo mi se ne sviña“, reče Džeki. Obraćala se Džuliji. „Ovde ima previše ljudi.
 Jedno je izgubiti posao, kao Marti. S tim bih izašla na kraj. Plata je ionako nikakva.
Ali razljutiti Džima Renija...“ Odmahnula je glavom. „To nije dobra ideja.“
„Nema nas previše“, reče Pajper. „Ima nas taman koliko treba da nas ima.
Gospodine Berpi, umete li da čuvate tajnu?“
Romi Berpi je za života sklopio puno sumnjivih poslova. Klimnuo je i stavio prst na usne.
„Ćutaću ko zaliven“, rekao je.
„Hajdemo u parohijski dom“, reče Pajper. Džeki je još delovala sumnjičavo.
Sveštenica joj je polako pružila levicu. „Hajdemo. Zajedno ćemo se ovim pozabaviti.
Možda uz malčice viskija?“
Uspela je da je ubedi.
31 PLAMEN PROČIŠĆAVA PLAMEN PROČIŠĆAVA ZVER ĆE BITI BAČENA U
VATRENO JEZERO (OTK 19:20) GDE ĆE SE DOVEKA DANONOĆNO MUČITI (20:10)
SAŽEŽITE ZLE PROČISTITE SVETU LAŽ PLAMEN PROČIŠĆAVA PLAMEN
PROČIŠĆAVA 31 31 ISUS DOHODI NA VATRI
Trojica ljudi u kabini kamiona službe za javne radove zabezeknuto su posmatrali
zagonetnu poruku ispisanu bojom na skladištu iza HJK studija. Crna slova na crvenoj pozadini
bila su toliko velika da su pokrila veći deo zida.
Rodžer Kilijan, odgajivač pilića, zatupaste lobanje, sedeo je u sredini. Obratio se Stjuartu
Bouiju, koji je sedeo za volanom. „Šta ovo znači, Stivi?
Fern Boui je odgovorio. „To znači da je prokleti Fil Buši luñi nego ikad. Eto šta znači.
Otvorio je vrata odeljka za rukavice i izvadio revolver kalibra trideset osam.
Proverio je da li je napunjen i vratio burence na mesto. Zavrteo ga je i zatakao za pojas.
„Znaš šta, Ferni, reče Stjuart, „to je prokleto dobar način da razneseš sebi muda.
„Ne brini zbog mene, već zbog njega, reče Fern i pokaza na studio iz kog je dopirao slab
zvuk gospela. „Skoro godinu dana guta sopstveni proizvod. Pouzdan je kao nitroglicerin.
„Fil voli kad ga ljudi zovu Šefom, rekao je Rodžer Kilijan.
Zaustavili su se ispred studija. Stjuart je zatrubio snažnom kamionskom sirenom, ne
jednom, već nekoliko puta. Fil Buši nije izašao. Možda se krio ili je lutao šumama iza
radiostanice. Stjuart ga je zamišljao u laboratoriji, paranoičnog i opasnog. Pištolj i pored toga nije
bio dobra ideja. Nagnuo se napred, uzeo ga je s Fernovog pojasa i stavio ispod vozačkog sedišta.
„Hej!, povikao je Fern.
„Tamo nema pucanja, reče Stjuart. „Sve ćeš nas poslati na Mesec. Obratio se Rodžeru:
„Kad si poslednji put video mršavog mamojepca?
Rodžer je odgovorio posle kraćeg razmišljanja. „Pre najmanje četiri nedelje. Video sam
ga kad je poslednja velika pošiljka otposlata iz grada, velikim činuk helikopterom. Rekao je
Šinukom. Romi Berpi bi ga dobro razumeo.
Stjuart je razmišljao. Situacija nije dobra. Neće biti problema, ako je Buši u šumi.
Verovatno ih neće biti, ako se krije u studiju i ako u paranoičnom raspoloženju pomisli da
su oni federalci... izuzev ako ne izjuri pucajući na sve strane.
Ako je pak u skladištu... to bi mogao biti problem.
Stjuart se obratio bratu. „U zadnjem delu kamiona imamo lepe motke. Uzmi jednu i tresni
Fila, ako se pojavi i počne da kenja.
„Šta ćemo ako je naoružan?, Rodžer je postavio razumno pitanje.
„Neće biti, reče Stjuart, iako nije bio siguran u to. Nareñeno im je da odnesu dva
rezervoara gasa u bolnicu i to što pre. Uskoro ćemo preneti i ostale, rekao mu je Big Džim.
Računaj da smo završili s metom.
Ta novost je donela izvesno olakšanje. Stjuart je nameravao da digne ruke od grobarskog
posla. Spuštanje Kupole mu je omelo planove. Odseliće u toplije krajeve, put Jamajke ili
Barbadosa. Više nije hteo da vidi nijedan leš, niti da kaže Šefu Bušiju da se radnja zatvara.
Saopštio je to Big Džimu.
Ja ću se pobrinuti za Šefa, rekao je drugi gradski otac.
Stjuart je obišao zgradu velikim narandžastim kamionom. Prišao je zadnjim vratima.
Ostavio je motor u neutralnom režimu rada, da bi imao energije za čekrk i dizalicu.
„Pogledaj ono, glasno se čudio Rodžer Kilijan. Upravio je pogled prema zapadu, ka suncu
koje je silazilo kao uznemirujuća crvena mrlja. Uskoro će potonuti ispod velike crne mrlje,
zaostale posle šumskog požara. Preobrazilo se u prljavu elipsu.
„Zar to nije grozno.
„Prestani da zevaš okolo, reče Stjuart. „Hoću da završim ovo i odem odavde, Gerni.
Izaberi odgovarajuću motku.
Fern se popeo preko dizalice i podigao bačenu dasku dužine bejzbol palice. Držao je
obema rukama i zamahnuo, probe radi. „Ova će odgovarati, rekao je.
„Baskin-Robins , zaneseno će Rodžer. Zaklanjao je oči i žmirkao prema zapadu.
Žmirkanje mu nije lepo stajalo. Zbog njega je ličio na trola iz bajke.
Stjuart je polako otključavao zadnja vrata. To je bilo dugo trajalo. Savladao je bravu i dva
katanca. „Zbog čega se mrštiš?
„Zbog trideset jednog ukusa, reče Rodžer. Osmehnuo se, otkrivajući trule zube, koji nikad
nisu stigli do Džoa Boksera ili bilo kog zubara.
Stjuart nije znao o čemu Rodžer govori, ali njegov brat jeste. „Nemoj da misliš da je to na
zgradi reklama za sladoled, reče Fern. „Izuzev ako se u knjizi Otkrovenja ne pominje
Baskin-Robins.
„Umuknite, obojica, reče Stjuart. „Ferni, budi spreman s tom motkom. Otvorio je vrata i
gvirnuo unutra. „File?
„Zovi ga Šefe, savetovao ga je Rodžer. „Kao onog crnju kuvara iz Saut Parka. To mu se
sviña.
„Šefe?, reče Stjuart. „Da li si tu, Šefe?
Nije bilo odgovora. Stjuart je pipao po mraku. Tražio je prekidač. Očekivao je da će ga
neko uhvatiti za ruku. Napipao ga je i upalio svetlo. Otkrio je odaju koja se pružala preko tri
četvrtine skladišne zgrade. Zidovi su bili od neobrañenog, golog drveta. Ružičasta pena je
ispunjavala prostor izmeñu dasaka. Odaja je bila gotovo puna rezervoara za gas svih vrsta i
robnih maraka. Nije znao koliko ih ima. Ako bi morao nešto da kaže, rekao bi da ih ima izmeñu
četiri i šest stotina.
Stjuart je lagano odšetao do središnjeg prolaza. Posmatrao je oznake na rezervoarima. Big
Džim mu je objasnio koje da uzme i rekao da se nalaze pozadi.
Božja volja je htela da ih tamo i pronañe. Zastao je pored pet velikih rezervoara s napisom
KR BOLN. Bili su izmeñu rezervoara iz pošte i nekoliko s natpisom SREDNJA ŠKOLA.
„Došli smo po dva komada, rekao je Rodžeru. „Donesi lanac da ih svežemo. Ferni, idi
tamo dole i pokušaj da otvoriš vrata laboratorije. Zaključaj ih, ako su otključana. Bacio mu je
svežanj ključeva.
Fern nije bio srećan zbog poverenog mu zadatka, ali je bio poslušan brat. Prošao je
centralnim prolazom izmeñu rezervoara. Poslednji su bili na tri metra od vrata.
Vrata su, primetio je na svoj užas, bila odškrinuta. Lanac je zveckao, a čekrk cvileo iza
njega. Prvi rezervoar je krenuo ka kamionu. Zvuci su se činili dalekim, dok je zamišljao kako ludi
Šef čuči s druge strane vrata, crvenih očiju i naduvan, s oružjem u rukama.
„Šefe?, rekao je. „Čuješ li me, prijatelju?
 Nije bilo odgovora. Radoznalost ga je savladala. Iskoristio je batinu da širom otvori vrata,
iako nije znao zašto to čini.
U laboratoriji su gorele fluorescentne svetiljke. Taj deo zgrade radija HJK bio je prazan.
Dvadesetak pekača velikih električnih roštilja, povezanih sa po jednim rezervoarom za gas i
aspiratorom behu ugašeni. Šerpe, lonci i skupe boce su bile na policama. Prostor je zaudarao
(uvek je i uvek će, pomisli Fern), ali je pod bio čist. U prostoriji nije bilo znakova nereda. Na
jednom zidu je bio Renijev kalendar polovnih automobila, s avgustovskom stranicom.
Mamojebac je verovatno tad izgubio svaki kontakt sa stvarnošću, pomisli Fern. Samo je
odlepršao. Zašao je nešto dublje u laboratoriju. Nikad mu se nije dopadala, iako ga je obogatila.
Zaudarala je na podrumsku prostoriju za pripremu u pogrebnom zavodu.
Jedan ugao je odvojen od ostatka prostorije teškom čeličnom pločom. Fern je znao da se
iza teških metalnih vrata skladišti Šefov proizvod. Kristalni met nije bio u kesicama, već u
velikim kesama za ñubre. Nije to bila loša roba. Nijedan korisnik meta sa ulica Njujorka i Los
Anñelesa u potrazi za fiksom ne bi poverovao u postojanje ovakve količine zabranjene supstance.
Kad je bilo puno, u skladištu je bilo dovoljno robe za snabdevanje celokupnog tržišta Sjedinjenih
Država mesecima, možda i čitavih godinu dana.
Zašto muje BigDžim dozvolio da napravi tako jebeno puno robe? Pitao se Fern. I zašto
smo mi pošli za njim? O čemu smo razmišljali? Nije imao nijedan odgovor izuzev očiglednog
moglo im se. Opila ih je mešavina Bušijevog genija i jeftinih kineskih sastojaka. Novac je
pomagao HJK korporaciju, koja se bavila božjim poslom, uzduž i popreko istočne obale. Big
Džim bi isticao ovu činjenicu, kad god bi ga neko nešto pitao. Citirao bi Bibliju: Jerje poslenik
dostojan svoje plate Jevanñelje po Luki i Nemoj zavezati usta volu kad vrše prva poslanica
Timoteju.
Fern nikad nije ukapirao taj stih o volovima.
„Šefe?“ Napredovao je još malo. „Prijatelju?“
Nije bilo odgovora. Podigao je pogled na galerije od neobrañenog drveta na obe strane
zgrade. Korišćene su kao skladišni prostor. Njihov sadržaj bi veoma zanimao FBI, FDA i ATF .
Gore nije bilo nikog, ali je Fern uočio nešto što ranije nije video, beli kabl na ogradi obe galerije.
Neko ga je pričvrstio za drvo velikim spajalicama. Da li je to električni kabl? Do čega vodi? Da li
je taj ludak rasporedio još pekača tamo gore? Fern ih nije video. Kabl je bio predebeo da bi
pokretao jednostavni aparat kao televizor ili...
Poskočio je od straha kad je Stjuart dreknuo: „Ferne! Doñi ovamo da nam pomogneš, ako
nije tamo pozadi! Hoću da što pre odem odavde! Rekli su da će u šest biti specijalne vesti. Hoću
da vidim da li su nešto smislili!“
„Oni“ se u Česters Milu sve više odnosilo na sve i svakog s one strane gradskih granica.
Fern je izašao iz laboratorije. Nije osmotrio prostor iznad vrata i nije video da su
električni kablovi privezani za veliku belu ciglu od glinastog materijala, na maloj polici. To je bio
eksploziv.
Zgotovljen po Šefovom receptu.
Rodžer je progovorio, na putu ka gradu: „Noć veštica. I ona pada na trideset prvi.“
„Ti si nepresušni izvor informacija“, reče Stjuart.
Rodžer se kucnuo po nesrećno oblikovanoj glavi. „Ovde ih skladištim“, rekao je.
„Ne radim to namereno. Takav sam.“
Stjuart je pomislio: Jamajka. Ili Barbados. Zbrisaću u toplije krajeve, čim Kupola nestane.
Ne želim da za života vidim nijednog Kilijana, niti bilo kog iz ovog grada.
„U svakom špilu ima trideset jedna karta“, nastavio je Rodžer.
Fern je zurio u njega. „Šta to, doñavola...“
 „Šalim se, samo se šalim“, reče Rodžer i prasnu u grozni, vrištavi smeh, od kog je Stjuarta
zabolela glava.
Približavali su se bolnici. Stjuart je video kako se sivi ford taurus zaustavlja ispred
Katarine Rasel
„Hej, to je dr Rasti“, reče Fern. „Kladim se da će mu biti drago kad vidi šta prevozimo.
Svirni mu, Stivi.“
Stjuart ga je poslušao.
Šef Buši je odložio daljinski za otvaranje garažnih vrata, čim su bezbožnici otišli.
Posmatrao je braću Boui i Rodžera Kilijana s prozora studijskog toaleta. Nije micao palac
s dugmeta, dok god su se muvali po skladišnoj zgradi, preturajući po njegovim stvarima.
Pritisnuo bi dugme i razneo sve da su posegnuli za robom.
„Sve je u tvojim rukama, slatki Isuse“, promrmljao je. „Baš kao što smo pričali, u
detinjstvu. Ne želim da to učinim, ali neću oklevati.“ Isus se pobrinuo za to. Šef je znao da je tako
bilo. Bio je još sigurniji kad je čuo kako Džordž Dou i Gospel Toni pevaju „Bože, koliko se
brineš za mene“. Bio je to pravi znak odozgo. Nisu došli po robu, već po dva bedna rezervoara s
gasom.
Pogledom je ispratio njihov kamion. Zaputio se stazom od zadnjeg dela studija do
skladišnog prostora s laboratorijom. To je sad bila njegova zgrada i njegova roba, sve dok se Isus
ne vrati i prisvoji je.
Možda već na Noć veštica.
A možda i ranije.
Ima mnogo tema za razmišljanje. Lakše je razmišljao kad je naduvan. Mnogo lakše.
Džulija je ispijala čašicu viskija. Pila je polako, da bi duže trajao, dok su policajke
herojski iskapile svoje čaše nadušak. Nije ga bilo dovoljno da se napiju, ali im je jantarna tečnost
razvezala jezik. „Ne krijem da sam užasnuta“, reče Džeki Vetington. Oborila je pogled. Igrala se
praznom čašom za sok. Odmahnula je glavom, kad joj je Pajper ponudila još pića. „Ništa od ovog
se ne bi desilo da je Djuk još živ. To mi je stalno na pameti. Postupao bi u okvirima zakona, čak i
ako bi verovao da je Barbara ubio njegovu ženu. Takav je bio. Nikad ne bi dozvolio da otac žrtve
siñe u kokošinjac i napadne osumnjičenog.“ Linda je klimala glavom.
„Zbog toga strahujem zbog onog što bi se moglo desiti tom tipu. Takoñe...“
„Mislite da se ono što se desilo Barbiju moglo dogoditi bilo kom od nas?“, pitala je
Džulija.
Džeki je klimnula. Ujela se za usnu. Nervozno se poigravala čašom. „Nisam sigurna da li
ću moći da nastavim da nosim uniformu, ako mu se nešto desi. Ne mislim da će biti linčovan, ali
bi mogao nastradati u ćeliji.“ Lindina se nosila jednostavnijom i intimnijom mišlju. Njen suprug
je verovao u Barbijevu nevinost.
U naletu besa (i gañenja zbog onog što je pronašla u ostavi Makejnovih), odbacila je tu
ideju. Barbijeve vojne pločice su naposletku bile u stisnutoj, posiveloj šaci Endži Makejn. S
vremenom je bivala sve zabrinutija, zato što je poštovala Rastijevu moć rasuñivanja i zbog onog
što je Barbi doviknuo pre nego što ga je Randolf poprskao suzavcem. Reci mužu da pregleda tela.
Mora da pregleda tela!
„I još nešto, rekla je Džeki. Još uvek je vrtela čašu. „Zatvorenici se ne prskaju suzavcem
samo zbog vike. Svi znamo da podrum u subotu uveče, naročito posle velikih utakmica, liči na
zoološki vrt u vreme hranjenja. Puštamo ih da se deru, sve dok se ne umore i ne zaspe.
Džulija je pomno posmatrala Lindu. Progovorila je kad je Džeki ućutala: „Reci mi
ponovo šta ti je Barbi rekao.
„Hteo je da Rasti prouči tela, naročito Brendu Perkins. Rekao je da neće biti u bolnici.
Znaoje da će tako biti. Tela su u Bouijevom pogrebnom zavodu. To je još jedno odstupanje od
procedure“
„Što je prokleto čudno, pogotovo kad se ima na umu da su ubijeni, rekao je Romeo. „Žao
mi je zbog vaše roñake, prečasna.“
Pajper nije gubila vreme na učtivosti. „Ne znam zašto bi mu bilo toliko stalo da se tela
ispitaju, ako ih je ubio. Možda je mislio da će ga patološki pregled osloboditi krivice, ako nije to
učinio.“
„Brenda je najsvežija žrtva“, reče Džulija. „Imam li pravo?“
„Tako je“, reče Džeki. „Bila je u samrtnom grču, ali ne potpunom. Učinilo mi se da nije
bila.“
„Nije bila“, reče Linda, „pošto telo počinje da se koči otprilike tri časa posle smrti,
Brenda je verovatno umrla izmeñu četiri i osam ujutru. Nisam doktor, ali mislim da je vreme
smrti bliže osmici.“ Uzdahnula je i prešla prstima kroz kosu. „Nije ni Rasti, naravno, ali bi
odredio vreme smrti s velikom tačnošću, da je bio pozvan.
Niko se nije setio da ga pozove. Ni ja. Bila sam tako sluñena... toliko toga se dešavalo...“
Džeki je gurnula čašu u stranu. „Slušaj, Džulija jutros si bila s Barbarom u samoposluzi,
zar ne“5 „Jesam.“
„Nešto posle devet. Tad su počeli neredi.“
„Tako je.“
„Ko je stigao prvi, on ili ti? Ne znam.“
Ni Džulija nije mogla da se seti, ali je imala utisak da je prva stigla da je Barbi kasnije
došao, nedugo posle Rouz Tvitčel i Ensona Vilera.
„Smirivali smo ih“, rekla je. „On nam je govorio kako. Verovatno je svojim zalaganjem
sprečio da još ljudi nastrada. Ne mogu da pomirim takvo ponašanje s onim što je pronañeno u
ostavi. Znate li kojim redom su žrtve ubijane? Znam da je Brenda ubijena poslednja.
„Endži i Dodi su prve stradale, rekla je Džeki. „Raspadanje je bilo manje izraženo kod
Koginsa, što znači da je ubijen posle njih.
„Ko ih je našao?
„Džunior Reni. Posumnjao je da nešto nije u redu kad je video Endžin auto u garaži. To
sad nije važno. Barbara je bitan. Da li si sigurna da je stigao posle Rouz? To ne sluti na dobro.
„Jesam, zato što nije bio u Rouzinom kombiju. Iz njega su izašli samo Ens i ona.
Gde je mogao biti, ako pretpostavimo da nije ubica ... ? Odgovor je bio očigledan.
„Pajper, mogu li da se poslužim tvojim telefonom?
„Naravno.
Džulija je prelistala tanušni gradski imenik. Pronašla je broj i pozvala restoran.
Rouz je šturo promrmljala: „Zatvoreni smo do daljnjeg. Gomila dupeglavaca mi je
zatočila kuvara.
„Rouz? Ovde Džulija Šamvej.
„O, Džulija. Rouz je zvučala za nijansu manje utučeno. „Šta želiš?
„Pokušavam da sastavim alibi za Barbija. Da li si raspoložena da mi pomogneš?
„Nego šta. Pomisao da je Barbi ubio te ljude krajnje je neverovatna. Šta želiš da znaš?
„Reci mi da li je bio u restoranu kad su počeli neredi u Fud Sitiju.
„Naravno da je bio, zbunjeno će Rouz. „ A gde bi bio posle doručka? Strugao je roštilje
kad smo Enson i ja krenuli.

Sunce je zalazilo. Senke su bivale sve duže, a Kler Maklači sve nervoznija.
 Konačno je ušla u kuhinju da bi učinila ono što je dugo odlagala. Upotrebila je muževljev
mobilni (zaboravio je da ga ponese u nedelju ujutru; uvek ga je zaboravljao), da bi pozvala svoj.
Prestravila se kad je nakon četiri zvona čula svoj glas, zvonak i raspoložen, snimljen pre nego što
je grad u kom je živela postao zatvor s nevidljivim rešetkama. Zdravo, dobili ste Klerinu govornu
poštu. Molim vas da ostavite poruku posle zvučnog signala.
Šta je mogla da kaže? Džo, pozovi me, ako si još živ. Pružila je ruku ka brojčaniku i
zastala. Ne zaboravi da je na biciklu i da ti ne odgovara zato što nije mogao da izvadi telefon iz
ranca, pre nego što se uključila govorna pošta. Drugi put će biti spreman, zato što će znati da ga ti
zoveš.
Šta će biti ako i drugi put dobije govornu poštu? I treći? Zašto ga je pustila da ide?
Mora da je poludela.
Sklopila je oči i ugledala jasnu sliku, kao iz noćne more: telefonske bandere i izlozi u
Glavnoj ulici bili su puni Džoovih, Benijevih i Norinih fotografija. Izgledali su kao svi klinci koje
je videla na odmorištima kraj puta s natpisima POSLEDNJI PUT VIĐEN NA...
Otvorila je oči i brzo otkucala brojeve, da se ne predomisli. Smislila je tekst: Zvaću te za
deset sekundi, bolje tije da mi odgovoriš, gospodine. Zapanjila se kad se njen sin javio, jasno i
glasno, na polovini prvog zvona.
„Mama! Hej, mama! Bio je živ i više od toga. Zvučao je krajnje uzbuñeno.
Pokušala je da kaže Gde si? Isprva nije mogla da prozbori ni reč. Ni jednu jedinu.
Noge su popuštale pod njom, kao da su od gume. Naslonila se na zid, da ne bi pala.
„Mama? Da li si tu?
Čula je zvuk automobilskog motora u pozadini i Benijev tihi, ali razgovetni glas.
Vikao je: „Doktore Rasti! Ej, ortak, juhu!
Konačno je povratila moć govora. „Da. Ja sam. Gde si ti?
„Na brdu u gradskom parku. Hteo sam da te zovnem pre nego što se smrkne, da se ne bi
brinula. Telefon mi je zazvonio u ruci. Zaista me je iznenadio.
Pa to je valjan klip u dobrom starom roditeljskom točku za kažnjavanje, zar ne?
Vrh brda u gradskom parku. Biće ovde za deset minuta. Beni će verovatno hteti još kilo i
po hrane. Hvala ti, bože.
Nori je pričala s Džoom. Učinilo joj se da mu je govorila Reci joj, reci. Ponovo je čula
svog sina. Zvučao je tako glasno i pobedonosno da je morala da odmakne slušalicu od uva.
„Mama, mislim da smo ga našli! Gotovo sam siguran! Nalazi se u voćnjaku na vrhu Blek Ridža!
„Šta si našao, Džoi?
„Nisam siguran. Ne želim da donosim preuranjene zaključke, ali se verovatno radi o
stvarčici koja stvara Kupolu. Ne znam šta bi drugo moglo biti. Videli smo treperavo svetlo, slično
onom za upozoravanje aviona na vrhu radioantena. Nalazi se na zemlji i odaje ljubičasto, umesto
crvenog svetla. To je sve što smo videli, pošto mu nismo prilazili. Onesvestili smo se, sve troje.
Osećali smo se dobro kad smo se probudili. Pomalo podseća na...
„Onesvestili ste se?“, gotovo da je vrisnula. „Kako to misliš, onesvestili ste se?
Vrati se kući! Vraćaj se kući i to odmah, da te što pre zaključam i bacim ključ.“
„Dobro je, mama“, umirivao ju je Džo. „Mislim da se može porediti sa... znaš da ljudi
osete blagi udar kad prvi put dodirnu Kupolu? Mislim da je ovo bilo nešto slično. Prvi put se
onesvestiš, ali si posle toga imun. I ništa ti ne fali. I Nori tako misli.“
„Baš me briga šta ti misliš, gospodine! Vraćaj se kući, da vidim da li si živ i zdrav, ili ću
da ti imunizujem dupe!“
„Važi, ali moramo da stupimo u kontakt s onim tipom Barbarom. On je smislio čitavu
stvar s Gajgerovim brojačem. Da znaš da je imao pravo. Moramo da pronañemo i dr Rastija.
Upravo se provezao kraj nas. Beni je pokušao da ga zaustavi, ali nije uspeo. Pozvaćemo njega i
gospodina Barbaru kući, jel’ važi?
Moramo da smislimo sledeći korak.“
„Džo... gospodin Barbara je...“
Kler se zaustavila usred rečenice. Da li da kaže svom sinu da je gospodin Barbara kog su
neki ljudi odnedavno počeli da zovu pukovnikom uhapšen i optužen za višestruko ubistvo?
„Šta je bilo?“, pitao je Džo. „Šta mu se desilo?“ Likovanje u njegovom glasu je ustupilo
mesto zabrinutosti. Pretpostavila je da može da čita njene misli jednako dobro kao ona njegove.
Sigurno je ulagao mnogo nade u Barbaru, baš kao i Beni I Nori. Nije mogla da sakrije loše vesti
od njih (koliko god to želela) niti je htela da ih saopšti preko telefona.
„Doñi kući“, rekla je. „Razgovaraćemo o tome. I, Džo ñavolski se ponosim tobom.“
Džimi Serois je umro kasno po podne, dok se Strašilo Džo žurio ka gradu s prijateljima na
biciklima.
Rasti je sedeo u hodniku pored uplakane Džine Bafalino. Za grlio ju je, dok je ridala na
njegovim grudima. Nekad bi se osećao veoma nezgodno, sedeći u društvu devojke koja tek što je
napunila sedamnaest godina. Vremena su se promenila. Jedan pogled na hodnik, osvetljen
šištećim Kolmanovim lampama umesto hladnom fluorescentnom svetlošću, to je potvrñivao.
Bolnica je postala kraljevstvo senki.
„Nisi ti kriva“, rekao je. „Nisi ti kriva. Ni ja ni on nismo krivi. Nije tražio da oboli od
šećera.“
Dobri Bog zna da neki ljudi godinama žive s tom bolešću. Oni koji vode računa o sebi.
Džimi, polupustinjak koji je živeo sam na Putu God Krik, nije bio jedan od njih. Nije mogao da
izañe iz kola, kad se, prošlog četvrtka, konačno dovezao do doma zdravlja. Trubio je i trubio, sve
dok Džini nije izašla da vidi šta nije u redu. Rasti mu je skinuo pantalone i ugledao hladnu, plavu,
mrtvu i mlitavu desnu nogu. Oštećenja na nervima su bila nepopravljiva, čak i da je sve drugo
bilo u najboljem redu.
„Ništa mi ne fali, doco“, uveravao ga je Džimi, nedugo pre padanja u komu.
Naizmenično se budio i gubio svest. Noga mu je sve gore izgledala. Rasti je odgañao
amputaciju, iako je znao da je to jedini način da Džimi ostane u životu.
Tečnost s antibioticima je nastavila da kaplje u Džimija i još dva pacijenta, ali su aparati
za merenje protoka prestali da rade. Podešavanje doza je posle toga postalo nemoguće. Monitori
za praćenje rada srca i veštačkih pluća su prestali da rade.
Rasti je uklonio veštačka pluća i stavio masku na starčevo lice. Pokazao je Džini kako se
koristi ambulantna torba. Brzo je shvatila. Radila je veoma pažljivo, ali je Džimi ipak ispustio
dušu oko šest časova.
Neutešno je plakala.
Podigla je uplakano lice s njegovih grudi i rekla: „Da li sam mu previše davala? Ili
premalo? Da li sam ga ugušila i ubila?
„Nisi. Džimi bi svakako umro. Ovako je poštedeo sebe izuzetno rizične amputacije.
„Mislim da više ne mogu ovo da radim, rekla je. Nanovo se rasplakala. „Mnogo je
strašno. Užasno je.
Rasti nije znao šta da joj kaže, ali nije ni morao. „Sve će biti u redu, čuo je, hrapavi,
prigušeni glas. „Moraš da se oporaviš, dušice, zato što si nam neophodna.
To je bila Džini Tomlinson. Polako im je prilazila.
„Trebalo bi da se odmaraš, reče Rasti.
„Verovatno si u pravu, složila se Džini i sela pored Džine s uzdahom olakšanja.
Zbog zavoja i flastera na nosu ličila je na hokejaškog golmana posle teške utakmice.
„Ipak sam se vratila na posao.
„Možda bi bilo bolje da doñeš sutra..., počeo je Rasti.
„Ne, počinjem danas. Uhvatila je Džinu za ruku. „Baš kao i ti, dušice. Stroga učiteljica u
srednjoj medicinskoj nam je govorila: ’Možete odustati tek kad se krv osuši i rodeo završi’
„Šta ću ako pogrešim?, prošaptala je Džina.
„Svi greše. Veština je u pravljenju što manjeg broja grešaka. Pomoći ću ti. Pomoći ću i
tebi i Harijet. Pa, šta kažeš?
Džina je zbunjeno posmatrala naduto lice koleginice. Izgledalo je još gore zbog starih
naočara koje je negde pronašla. „Da li si sigurna da možeš da radiš, gospoñice Tomlinson?
„Pomoći ćeš mi. Ja ću tebi pomoći. Džini i Džina, ratnički raspoložene cure.“ Podigla je
pesnicu. Džina se slabašno osmehnula. Kucnule su se.
„Mnogo se puvate“, reče Rasti. „Nañite krevet i odmah lezite, ako vam se zavrti u glavi.
To su nareñenja doktora Rastija.“
Džini se trgnula od bola, kad su joj se usne malo šire razvukle. „Ne treba mi krevet.
Ispružiću se na starom kauču Rona Heskela u predvorju.“ Zazvonio je Rastijev mobilni telefon.
Mahnuo je sestrama da se udalje. Raspričale su se u hodu.
Džina je uhvatila koleginicu oko struka.
„Halo, ovde Erik“, rekao je.
„Ovde Erikova supruga. Zove ga da bi mu se izvinila.“ Ušetao je u praznu ambulantu i
zatvorio vrata. „Izvinjenje nije neophodno“, rekao je ... iako nije sasvim u to verovao. „Bila si
izuzetno uzbuñena. Da li je pušten?“ Pitanje mu se činilo savršeno razumno, s obzirom na Barbija
kog je poznavao.
„Radije ne bih o tome preko telefona. Možeš li svratiti do kuće, dušo? Molim te?
Moramo da porazgovaramo.“
Zaključio je da može. Imao je jednog pacijenta u kritičnom stanju. Umro je, što mu je
značajno pojednostavilo profesionalni život. Laknulo mu je što se pomirio s voljenom ženom, ali
mu se nije dopadao njen oprezni, gotovo strašljivi ton.
„Mogu“, rekao je, „ali samo nakratko. Džini se vratila na posao, ali će preterati ako ne
budem pazio na nju. Šta kažeš na večeru?“
„Slažem se.“ Zvučala je kao žena kojoj je pao kamen sa srca. Rastiju je bilo drago zbog
toga. „Spremiću pileću supicu. Najbolje je da što pre pojedemo smrznutu hranu. Pokvariće se kad
nestane struje.“
„Još nešto. Da li još misliš da je Barbi kriv? Nije važno šta ostali misle. Hoću da znam šta
ti misliš?“
Progovorila je, nakon duge pauze: „Razgovaraćemo kad stigneš.“ Nakon toga je prekinula
vezu.
Rasti je stajao naslonjen na sto za pregled. Polako je pritisnuo dugme za prekid veze. U
mnogo toga nije bio siguran. Plivao je u moru zagonetki, ali u nešto nije sumnjao. Njegova žena
je mislila da ih neko prisluškuje. Ali ko? Vojska?
Nacionalna bezbednost?
Big Džim Reni?
„To je smešno“, progovorio je u praznoj prostoriji. Potražiće Tviča, da bi ga obavestio da
izvesno vreme neće biti u bolnici.
Tvič se složio da pripazi na Džini i da se postara da ne pretera s radom. Tražio je uslugu
za uslugu. Rasti će, pre nego što ode, morati da pregleda Henrijetu Klavard, povreñenu za vreme
nereda u samoposluzi.
„Šta joj fali?, pitao je Rasti. Plašio se najgoreg. Henrijeta je bila živahna i bodra starica,
ali osamdeset četiri godine su osamdeset četiri godine.
„Kaže, slobodno ću je citirati: ’Neka od onih ništavnih sestara Mersije slomila mi je
guzu.’ Mislila je na Karlu Mersije. Sad se preziva Vencijano.“
„Dobro, reče Rasti. Promrmljao je sebi ubradu: „Ovo je palanka, sinko, svi navijamo za
isti tim. Pa, da li je?
„Da li je šta, sensei?
„Slomljena.
„Ne znam. Neće da mi je pokaže. Kaže, ponovo ću je citirati: Izložiću svoje gaćice s
podvezicama isključivo profesionalnom oku., Grohotom su se nasmejali. Pokušavali su da
priguše neprikladne zvuke.
Stara dama je zakreštala bolnim glasom iza zatvorenih vrata: „Slomila sam guzicu, a ne
uši. Čula sam vas.
Rasti i Tvič su se još glasnije nasmejali. Tvič je zabrinjavajuće pocrveneo.
Henrijeta je nastavila, iza vrata: „Ne biste se tako smejali, momci, da je vaše dupe
stradalo, momci.
Rasti je ušao u ambulantu, sa osmehom na licu. „Žao mi je, gospoño Klavard.
Nije sedela, već je stajala. Laknulo mu je kad je videla da se i ona smeje. „Tja, rekla je.
„Nesto u ovom zamešateljstvu mora biti smešno. Možda sam to ja. Sem toga, krala sam sa
ostalima. Verovatno sam zaslužila ovu muku.
Ispostavilo se da je Henrijetina guza bila dobro izubijana, ali ne i slomljena. To je bila
dobra vest, zato što slomljna trtica nije nimalo smešna povreda. Rasti joj je dao kremu protiv
bolova. Poslao ju je kući, kad se uverio da ima sve neophodne lekove. Zadovoljna starica je
othramala iz bolnice. Bila je onoliko zadovoljna koliko dama njenih godina i naravi može biti.
Harijet Bigelou ga je, petnaest minuta posle Lindinog poziva, zaustavila na vratima
parkinga, prilikom drugog pokušaja bekstva. „Dženi me je zamolila da vas obavestim da je Semi
Buši otišla.
„Gde je otišla?, pitao je Rasti. Postupao je po staroj navici, stečenoj u srednjoj školi, u
kojoj je naučio da postoji ssajgno glupo pitanje, ono koje nije postavljeno.
„Niko ne zna. Jednostavno je nema.“
„Možda je otišla do Divlje ruže da vidi služe li večeru. Nadam se da je to posredi.
Bojim se da će joj šavovi popustiti, ako pokuša da se vrati kući.“ Harijet je delovala
uznemireno. „Da li će iskrvariti do smrti? Bilo bi užasno... ako bi iskrvarila do smrti iz sopstvene
mama.“
Rasti je čuo mnogo izraza za vaginu. Ovaj mu se činio nepoznatim. „Verovatno ne bi, ali
bi se mogla vratiti ovamo na duži boravak. Gde je njena beba?“ Harijet je bila vidno potresena.
Sirota devojka je odsutno treptala iza debelih naočara, kad god bi se uznemirila. Takve cure,
pomislio je Rasti, znaju da dožive nervni slom, petnaest godina nakon diplomiranja s najvišim
ocenama na Smitu ili Vasaru.
„Beba! Mili bože, Litl Volter!“ Jurnula je niz hodnik, pre nego što je Rasti stigao da je
zaustavi. Vratila se znatno spokojnija. „Još je ovde. Nije mnogo živahan.
Izgleda da je takav po prirodi.“
„U tom slučaju, najverovatnije će se vratiti. Kakve god probleme da ima, voli tog klinca,
na svoj površan način.“
„Zaista?“ Još nervoznog treptanja.
„Ne brini. Vratiću se čim budem mogao. Drži se.“
„Čega da se držim?“ Činilo mu se da će se njene obrve svakog časa zapaliti.
Rasti je zamalo rekao Hteo sam da ti kažem da držiš stojka uspravno, ali mu to nije
zvučalo kako treba. Stojko je u Harijetinoj terminologiji verovatno bio pule.
„Budi vredna“, rekao je.
Laknulo joj je. „Mogu ja to, doktore Rasti, bez problema. Računajte na mene.“ Krenuo je
ka izlazu. Put mu je preprečio neki mršav čovek. Nije tako loše izgledao, ako se zanemari kriv
nos i duga seda kosa vezana u konjski rep. Malčice je podsećao na pokojnog Timotija Lirija.
Rasti je počeo da sumnja da će ikad napustiti bolnicu.
„Mogu li da vam pomognem, gospodine?“
„U stvari, mislio sam da ja vama mogu biti od pomoći.“ Nepoznati je pružio koščatu ruku.
„Terston Maršal. Moja partnerka i ja smo se zatekli u vikendici na jezeru Čester, kad se ovo čudo
spustilo.“
„Žao mi je što to čujem“, reče Rasti.
„Stvar je u tome što raspolažem s nešto medicinskog iskustva. Bio sam protivnik rata u
Vijetnamu. Mislio sam da pobegnem u Kanadu, ali sammao planova... pa, to je duga priča.
Prijavio sam se kao CO i odradio dve godine kao bolničar u bolnici za ratne veterane u
Masačusetsu.“
To je bilo interesantno. „U Edit Rodžersu?“
„Baš tamo. Moja znanja su verovatno malo zastarela, ali... „Gospodine Maršal, primljeni
ste.
Sirena se oglasila dok se Rasti vozio ka Stodevetnaestici. Bacio je pogled na retrovizor i
ugledao kamion u vlasništvu grada koji je skretao prema bolnici.
Crvena svetlost zalazečeg sunca mu je smetala, ali mu se učinilo da je Stjuart Boui sedeo
za volanom kamiona. Odobrovoljio se kad je video dva rezervoara za gas u teretnom prostoru.
Biće vremena da postavi neka pitanja i sazna odakle su došli.
Laknulo mu je, zato što je znao da će svetla u bolnici proraditi, baš kao i dragoceni
ureñaji. I ove zalihe će biti uskoro potrošene, ali će bolnica dotad raditi.
Na vrhu brda, u gradskom parku, video je starog pacijenta sa skejtborda, Benija Drejka, s
prijateljima. Bio je u društvu dečaka Maklačijevih, koji je organizovao prenos eksplozije rakete.
Mahao je i urlao. Hteo je da ga zaustavi. Rasti mu je mahnuo, ali nije usporio. Bio je nestrpljiv da
vidi Lindu i da čuje šta ima da mu kaže. Najviše od svega je želeo da je zagrli i da se s njom
pomiri.
Barbi je hteo da piša, ali se uzdržavao. Stekao je iskustvo ispitujući zatočenike u Iraku.
Nije znao da li će i ovde tako biti, ali to je bilo moguće. Situacija se menjala iz sata u sat. Big
Džim je pokazao nemilosrdnu spremnost za prilagoñavanje. Nije potcenjivao spremnost ciljne
grupe da poveruje u nemoguće, kao i svi talentovani demagozi.
Bio je vraški žedan. Nije se začudio kad se jedan od novih policajaca pojavio s čašom
vode u jednoj i papirima u drugoj ruci. Da, tako to ide. Tako su radili u Faludži, Tikritu, Hili,
Mosulu i Bagdadu. Izgleda da se provereno delotvorna, inostrana praksa proširila i na Česters
Mil.
Novi policajac je bio Džunior Reni.
„Pogledaj se samo, reče Džunior. „Više nisi spreman da prebijaš ljude pomoću
mangupskih trikova naučenih u vojsci. Podigao je ruku s papirima i protrljao levu slepoočnicu
vrhovima prstiju. Papir je šušketao.
„Ni ti ne izgledaš kako treba.“
Džunior je spustio ruku. „Čvrst sam ko dren. To je bilo neobično, pomisli Barbi.
Neki ljudi kažu zdrav sam ko dren, neki čvrst kao grad, ali niko nije govorio čvrst sam kd
dren. To verovatno nije ništa značilo, ali...
„Da li si siguran? Oko ti je krvavo.
 „Jebeno se odlično osečam. Nisam došao da bih pričao o sebi.“ Barbi je znao zašto je
Džunior došao. Rekao je: „Da li je to voda?“ Mladić je spustio pogled na čašu, kao da je
zaboravio na nju. „Jeste. Šef je pomislio da si ožedneo. Znaš, vruće je za ovo doba godine.“
Bučno se nasmejao kao da je bajata dosetka nešto najduhovitije što je ikad izrekao. „Hoćeš li je?“
„Da, molim vas.“
Džunior mu je pružio čašu. Barbi je posegnuo za njom. Mladić je povukao ruku.
Naravno. Tako to ide.
„Zašto si ih pobio? Radoznao sam, Barbi. Možda Endži više nije htela da se tuca s tobom?
Probao si Dodi i shvatio da je duvanje trave zanima više od duvanja kurca? Možda je Kogins
video nešto što nije trebalo da vidi? Brenda je posumnjala. Zašto da ne? I ona je bila policajac.
Zahvaljujući injekciji!“ Džunior je zaurlao od smeha, iako ispod veselog raspoloženja nije bilo
ničeg izuzev zlokobnog opreza i bola. Barbi je bio prilično siguran u to. „Šta je? Nemaš šta da
kažeš?“
„Rekao sam. Voleo bih da popijem vode. Žedan sam.“
„Jašta si. Kladio bih se da jesi. Taj suzavac je gadan, zar ne? Čuo sam da si služio u Iraku.
Kako je tamo?“
„Vruće.“
Džunior je ponovo zaurlao od smeha. Prosuo je nešto vode iz čaše po zglobu. Da li to
znači da mu ruke drhte? Suze su kapale iz ugla tog upaljenog oka. Džuniore, šta se doñavola
dogaña s tobom? Patiš li od migrene? Ilije u pitanju nešto drugo?
„Da li si nekog ubio?“
„Samo svojim kuvanjem.“
Džunior se osmehnuo, kao da želi da kaže ta ti je dobra, ta tije stvarno dobra. „Nisi ti
tamo ništa kuvao, Barbi. Bio si oficir za vezu. Tako je pisalo u zvaničnim papirima. Moj tata je
pogledao šta ima na internetu. Nema puno podataka, ali ih ima. Misli da si se bavio ispitivanjem.
Možda si bio i u tajnim operacijama. Da li si bio vojni Džejson Born?“
Barbi je ćutao.
„Hajde, reci mi, da ii si nekog ubio? Da li bi trebalo da pitam koliko ljudi si ubio?
Ne računajući one koje si ovde pokokao.
Barbi je ćutao.
„Momče, kladio bih se da je ovo dobra voda. Istočio sam je iz aparata u prizemlju.
Ledena je kao izvorska!
Barbi je ćutao.
„Odande se vraćate sa svakakvim problemima. Bar tako pričaju na televiziji. Da li je to
tačno? Govore li istinu?
Nije ovakav zbog migrene. Ne zbog meni poznate migrene.
„Džuniore, koliko te boli glava?
„Ne boli me uopšte.
„Otkad patiš od glavobolje?
Džunior je pažljivo spustio čašu na pod. Večeras je zapasao pištolj. Potegao ga je i uperio
izmeñu rešetaka u Barbija. Cev je blago drhtala. „Hoćeš li da se igraš doktora?
Barbi je posmatrao pištolj. Bio je siguran da on nije bio u scenariju. Big Džim je imao
planove za njega. Verovatno nisu bili naročito dobri, ali nisu predviñali da Del Barbara bude
upucan u zatvorskoj ćeliji, kad svi iz prizemlja mogu dotrčati i videti da su vrata na ćeliji
zaključana, a žrtva nenaoružana. A opet nije mogao da se uzda da će se Džunior pridržavati
scenarija, zato što je bio bolestan.
„Ne, rekao je. „Neće biti doktorisanja. Veoma mi je žao.
 „Jašta, žao ti je, nego šta je. Ti si jedna sažaljenja vredna vreća govana. Džunior je
izgledao zadovoljno. Vratio je pištolj u futrolu i podigao čašu vode. „Moja teorija je da si se
vratio sjeban od onog što si tamo video i uradio. Znaš, PTSS , TPZ , PMS , nešto od toga. Moja
teorija je dasi jednostavno pukao. Da li sam u pravu?
Barbi je ćutao.
Džunior je, po svoj prilici, izgubio interesovanje za ovu igru. Pružio mu je čašu kroz
rešetke. „Uzmi je, uzmi.
Barbi je posegnuo za njom. Mislio je da će je ponovo skloniti, ali se prevario.
Okusio je vodu. Nije bila hladna, ali se nije mogla piti.
„Hajde, reče Džunior. „Sipao sam samo pola slanika. To ti neće smetati, zar ne?
Soliš hleb, zar ne?
Barbi ga je ćutke posmatrao.
„Soliš hleb? Soliš li ga, mamojepcu? A?
Barbi mu je pružio čašu kroz rešetke.
„Zadrži je, zadrži je, reče Džunior velikodušnim tonom. „Uzmi i ovo. Provukao je papir i
olovku kroz rešetke. Barbi je uzeo i prevrnuo papir. Našao je ono što je očekivao, mesto za potpis
na dnu stranice.
Hteo je da mu ga vrati. Džunior je ustuknuo. Bio je to gotovo baletski pokret.
Smešio se i odmahivao glavom. „Zadrži ga, molim te. Moj otac je rekao da ga nećeš
odmah potpisati. Razmisli o svemu. Razmisli i o čaši neposoljene vode. I o nešto hrane. Stari
dobri čizburger imao bi rajski ukus. Zašto ne bi razmislio i o kokakoli? Ima nešto hladnog soka u
frižideru. Da li bi voleo lepu limenku kole? Barbi je ćutao.
„Predomislićeš se, kad ogladniš i ožedniš. Tako kaže moj otac, a on obično ima pravo kad
govori tim stvarima. Tata, Barbi“
Požurio je niz hodnik. Zatim se osvrnuo.
„Nisi smeo da me diraš, znaš. Tu si se grdno prešao.
Popeo se uza stepenice. Barbi je primetio da Džunior malčice hramlje ili vuče nogu.
Nema sumnje, vukao je levu nogu. Držao se za ogradu dok se peo. Pitao se šta bi Rasti feveret
rekao kad bi mogao da vidi te simptome. Pitao se da li će se ikad naći u prilici da ga pita.
Barbi je razmišljao o nepotpisanom priznanju. Voleo bi da ga iscepa na komade i baci na
pod ćelije, ali bi to bilo nepotrebno izazivanje silnika. Bio je u mačjim kandžama. Biće najbolje
da bude miran. Spustio je papir na klupu i stavio olovku na njega. Podigao je čašu vode. Bila je
slana, neupotrebljiva. Mogao je da namiriše so. To ga je navelo na razmišljanje o stanju u kom se
Česters Mil nalazio... ili je možda već bio takav? Čak i pre Kupole? Zar Big Džim i njegovi
prijatelji nisu već neko vreme posipali tle solju? Zaključio je da jesu i da će biti pravo čudo ako
živ izañe iz ove policijske stanice.
Ipak, bili su početnici u ovom poslu. Zaboravili su toalet. Verovatno niko od njih nije bio
u zemlji u kojoj i prljava barica izgleda privlačno kad nosite četrdeset pet kilograma opreme na
temperaturi od četrdeset šest stepeni Celzijusa. Barbi je prosuo slanu vodu u ugao ćelije. Ispišao
se u čašu. Stavio je ispod ležaja. Kleknuo je ispred toaletne šolje, kao čovek koji se moli. Pio je
sve dok mu se stomak nije naduo.
Linda je sedela na stepenicama ispred kuće, kad je Rasti stigao. Džeki Vetington je
ljuljala devojčice iza kuće. Terale su je da ih gura što jače, da bi letele što više.
Supruga mu je pošla u susret raširenih ruku. Poljubila ga je u usta. Odmakla se, da ga
pogleda, i ponovo poljubila, otvorenih usta. Milovala mu je obraze. Dobio je erekciju, posle
kratkog dodira s njenim vlažnim jezikom. Pribila se uz njega kad je osetila njegovo uzbuñenje.
„Vau, rekao je. „Trebalo bi da se češće svañamo u javnosti. Načisto ćemo se obrukati, ako
ne prestaneš da se trljaš o mene.
„Radićemo svašta, ali ne u javnosti. Prvo moram li da ponovim koliko mi je žao?
„Ne moraš.
Uhvatila ga je za ruku i povela ka stepenicama. Dobro je što si došao, zato što imamo
dosta tema za razgovor, ozbiljnih tema.
Brižno je uhvatio za ruku. „Slušam.
Prepričala mu je dogañaje u stanici i kako je Džulija izbačena na ulicu, nakon što je
Endiju Sandersu dozvoljena poseta zatvoreniku. Rekla mu je da je otišla u crkvu s Džeki i
Džulijom, da bi nasamo porazgovarale, što je dovelo do rasprave u parohijskoj kući s Pajper Libi
i Romeom Berpijem. Rasti je načuljio uši kad je pomenula početne znake samrtnog grča,
primećene na telu Brende Perkins.
„Džeki!, povikao je. „Koliko si sigurna povodom samrtnog grča?“
„Prilično, doviknula mu je, sa svog mesta iza ljuljaški.
„Zdravo, tatice!, povika Džudi. „Ja i Dženela ćemo napraviti pun krug!“
„Ne, nećete, povikao je Rasti. Poslao im je poljupce dlanovima. Devojčice su ih uhvatile.
Niko to nije radio veštije od njih.
„Kad ste videli tela, Lin?
„Oko pola jedanaest. Gužva kod samoposluge se odavno završila.
„Ako je Džeki u pravu, kad govori o početku samrtnog grča ... iako ne možemo biti
potpuno sigurni u to, zar ne?
„Ne možemo, ali slušajte. Razgovarala sam s Rouz Tvitčel. Barbara je došao u Divlju
ružu u deset do šest. Ima alibi odonda pa do otkrivanja leševa. To znači da je morao da je ubije...
kada? U pet ujutru? U pola šest? Da li je to moguće, ako je posmrtni grč bio u začetku, pet časova
kasnije?
„Nije verovatno, ali nije nemoguće. Niz okolnosti i nepoznanica utiču na mrtvačku
ukočenost Temperatura mesta odlaganja tela, na primer. Da li je u ostavi bilo toplo?
„Bilo je, priznala je i skrstila ruke na grudima. „Bilo je toplo i smrdljivo“
„Shvatate li šta hoću da kažem? U takvim okolnostima je mogao da je ubije na drugom
mestu u četiri ujutru, i da je donese i gurne u...
„Mislila sam da si na njegovoj strani.
„Jesam. To nije verovatno, zato što bi u ostavi bilo mnogo hladnije u četiri ujutru. I šta bi
tražio s Brendom u četiri ujutru? Šta bi policajci rekli? Da je zaskakao? Čak i ako su starije žene
mnogo starije ono što ga privlači, da li bi je spopao... tri dana nakon smrti supruga s kojim je
proživela više od tri decenije u srećnom braku?
„Reći će da odnos nije bio dobrovoljan, hladno je nastavila. „Reći će da je bila silovana,
baš kao što već tvrde za dve nesrećne devojke.
„A Kogins?
„Smisliće nešto, ako su mu ovo namestili.
„Da li će Džulija objaviti sve ovo?
„Napisaće priču i postaviti neka pitanja, ali neće objaviti podatke o početnim znacima
mrtvačke ukočenosti. Randolf je možda preglup da bi znao poreklo te informacije, ali ne i Reni.
„To može biti opasno, reče Rasti. „Jedno je sigurno, ako je pritisnu, ne može zakucati na
vrata organizacije za zaštitu ljudskih prava.
„Mislim da ne mari zbog toga. Ljuta je kao ris. Veruje da je gužva kod samoposluge
nameštena.
Verovatno i jeste, pomislio je Rasti. Rekao je: „Prokletstvo, voleo bih da sam video ta
tela.
 „Možda još možeš.
„Znam šta misliš, dušice, ali ti i Džeki možete da ostanete bez posla. Moglo bi da vam se
desi i nešto gore, ako je ovo Big Džimov način za rešavanje problema.
„Ne možemo da stojimo po...
„Takoñe, moglo bi se desiti da rezultati budu mršavi. Verovatno će tako i biti. Ako je
ukočenost Brende Perkins počela izmeñu četiri i osam, verovatno je do sada okončana, pa neću
moći mnogo da saznam na osnovu pregleda njenog tela. Momci iz Kasl Kauntija bi mogli, ali su
nedostupni koliko i organizacija za zaštitu ljudskih prava.
„Možda postoji nešto drugo. Nešto u vezi s njenim telom, ili ostalim. Mislim na znakove
koji se javljaju u serijama o patolozima? ’Mrtvi uvek govore živima?
„To je klimava pretpostavka. Znaš li šta bi bilo mnogo bolje? Pronaći nekog ko je video
Brendu živu, nakon što se Barbi javio na posao u pola šest ujutru. To bi napravilo veliku rupu u
brodu optužnice.
Džudi i Dženel su potrčale ocu u zagrljaj, u pidžamama. Rasti im je pošao u susret.
Džeki Vetington je dopratila devojčice i čula Rastijev poslednji komentar. Rekla je:
„Raspitaću se.
„Ali, oprezno, dodao je.
„Naravno. Samo da znaš, još ne verujem u njegovu nevinost. Našli smo njegove vojničke
pločice u Endžinoj ruci.“
„A on sve do pronalaska tela nije opazio da ih nema?“
„O kakvim telima govoriš, tata?“, pitala je Dženi.
Uzdahnuo je. „To je duga priča, dušice. Nije za devojčice.“ Pogled joj govorio da ne bi
imala ništa protiv da je čuje. Mlaña sestra je htela da obere kasno cveće, ali se vratila praznih
ruku. „Cvetovi umiru“, izvestila ih je.
„Smeñi su i truli po ivicama.“
„Verovatno je previše toplo za njih“, reče Linda. Rasti je na trenutak pomislio da će se
rasplakati. Preuzeo je inicijativu.
„Devojčice, uñite u kuću i operite zube. Uzmite malo vode iz krčaga u kuhinji.
Dženi, ti ćeš politi sestru. Požurite.“ Potom se obratio ženama, ponajviše Lindi.
„Kako ste?“
„Dobro sam. Samo... dobijam udarce s najrazličitijih strana. Pomislila sam: ’Zašto ovo
cveće mora da umre?’, a zatim: ’Zašto se sve ovo dogaña?5 Neko vreme su u tišini razmišljali.
Rasti je prvi progovorio. „Pričekaćemo da vidimo da li će me Randolf zamoliti da pregledam tela.
Pregledaću ih bez rizika za vas dve, ako to učini. Ako se to ne desi, biće to rečit znak.“
„Barbi će, dotad, sedeti u zatvoru“, reče Linda. „Možda već pokušavaju da mu iznude
priznanje.“
„Pretpostavimo da ću uspeti da uñem u pogrebni zavod, zahvaljujući vašim značkama“,
rekao je Rasti. „Recimo da pronañem nešto što oslobaña Barbija odgovornosti. Šta mislite da li će
oni reći: ’Uh, sranje. Pogrešili smo’, i da će ga pustiti da išeta iz zatvora i preuzme vlast? Čitav
grad bruji kako je to ono što bi vlada htela. Mislite li da će Reni dozvoliti...“
Prekinula ga je zvonjava mobilnog telefona. „Ove stvarčice su najužasniji izum u istoriji
čovečanstva“, rekao je. Poziv nije dolazio iz bolnice.
„Gospodine Everet?“ Bio je to ženski glas. Poznavao ga je, ali nije mogao da se seti čiji
je.
„Ja sam. Imam mnogo posla, ako se ne radi o hitnom slučaju...“
„Ne znam da li je stvar hitna, ali je veoma, veoma važna. Pošto je gospodin Barbara ili
pukovnik uhapšen, vi ste jedini koji može s tim da se pozabavi.“
 „Gospoña Maklači?“
„Tako je. Džo želi da razgovara s vama. Predaću mu telefon.“ „Doktore Rasti?“ Momak
je zvučao uzbuñeno i zadihano.
„Zdravo, Džo. Šta je bilo?“
„Mislim da smo pronašli generator. Šta sad da radimo?“ Smračilo se tako iznenada da su
svi uzdahnuli. Linda je stisnula Rastija za ruku.
Do pomračenja je došlo zahvaljujući velikoj dimnoj mrlji na zapadnoj strani Kupole.
Sunce se skrilo iza nje.
„Gde je?“
„Na Blek Ridžu.“
„Da li je bilo neke radijacije, sinko?“ Znao je da je bilo, kako bi ga inače našli?
„Poslednje čitanje je bilo +200“, reče Džo, „nadomak opasne zone. Šta da radimo?“
Rasti je prešao rukom kroz kosu. Previše toga se dešavalo. Previše i prebrzo, pogotovo za
lekarskog pomoćnika iz malog grada koji nikad nije smatrao sebe donosiocem odluka, a kamoli
voñom.
„Večeras nećemo ništa preduzimati. Uskoro će pasti noć. Sutra ćemo se time pozabaviti.
U meñuvremenu ćeš mi nešto obećati, Džo. Ćutaćeš o svemu što se desilo. Ti znaš šta si
pronašao. Beni i Nori znaju. Zna i tvoja mama. Nek tako i ostane.“
„Važi“, poslušno reče dečak. „Imamo mnogo toga da ti kažemo. Pričekaćemo do sutra.“
Duboko je udahnuo. „Situacija je malčice zastrašujuća.“ „Imaš pravo, sinko“, složio se Rasti.
„Malčice je zastrašujuća.“ MGospodar Mila Je sedeo u radnoj sobi i gutao krupne zalogaje
govedine, kad je Džunior ušao. Big Džim je spavao nešto manje od sata. Odmorio se. Bio je
spreman za akciju. Radni sto se nije video od žutog papira, ispunjenog beleškama koji će završiti
u peći. Uništiće ih za svaki slučaj.
Šišteće Kolmanove lampe su osvetljavale radnu sobu. Odašiljale su sjajnu, belu svetlost.
Dobri Bog zna da je mogao dobaviti koliko god hoće gasa dovoljno da pogoni kuću pedeset
godina. Odlučio se za lampe, zato što su bile korisnije.
Prolaznici će videti belu svetlost i znaće da gradski zvaničnik nema nikakvih povlastica.
Zaključiće da gradski otac Reni zaslužuje njihovo poverenje.
Džunior je hramao. Izgledao je grozno. „Nije priznao.“ Big Džim nije ni očekivao da će
Barbi tako brzo priznati. Prenebregao je sinovljeve reči. „Šta se dešava s tobom? Izgledaš
ñavolski loše.“
„Spopala me još jedna teška glavobolja. Polako jenjava.“ To je bila istina.
Glavobolja je bila gotovo nepodnošljiva tokom razgovora s Barbijem. Te plavosive oči su
videle previše ili mu se to samo činilo.
Znaš šta si im radio u ostavi, govorile su. Sve znam.
Morao je da uloži svu snagu volje da ne povuče obarač i zauvek ugasi taj prokleti
grabljivi pogled.
„Šta je s hramanjem?“
„Hramljem zbog one dece koju smo našli kod jezera Čester. Istegao sam mišić noseći
jedno od njih.“
„Da li si siguran da je samo to u pitanju? Tibodija i tebe čeka ozbiljan posao za“,
pogledao je na sat, „za tri i po sata. Ne smete da uprskate. Mora biti savršeno izveden.“
„Zašto ne krenemo u akciju čim se smrkne?“
„Zato što veštica tamo sastavlja novine s dva mala trola, Frimanom i onim drugim,
sportskim reporterom koji ne propušta nijednu utakmicu Divljih mačaka.“
„S Tonijem Gajom.“
 „Da, s njim. Nije me briga da li će neko od njih nastradati, pogotovo ona“, Big Džim je
podigao gornju usnu u psećoj imitaciji osmeha, „ali tamo ne sme biti nikakvih svedoka. Naročito
ne očevidaca. Ono što će ljudi čuti... nešto je sasvim drugo.“
„Šta hoćeš da čuju, tata?“
„Da li si siguran da si dorastao izazovu? Zato što mogu da pošaljem Frenka s Karterom,
umesto tebe.“
„Nemoj! Pomogao sam ti s Koginsom i jutros sa starijom gospoñom. Zaslužio sam ovo!“
Izgledalo je da se Big Džim premišlja. Klimnuo je. „U redu. Ali ne smeš biti uhvaćen ili
viñen.“
„Ne brini. Šta bi želeo... da svedoci čuju?“ori nogu“. Otresao je mrvice s brade i pozvao
Stjuarta Bouija.
Big Džim je dovršio sendvič kad je Džunior otišao gore da odmori.
Big Džim mu je sve ispričao. Džunior ga je sa zadovoljstvom slušao. Morao je da prizna:
njegov stari je znao gomilu trikova.
Počeo je s pitanjem koje svi postavljaju kad zovu mobilnim telefonom. „Gde si?“ Stjuart
mu je rekao da su na putu ka pogrebnom zavodu, gde će popiti piće.
Govorio je s radničkim prkosom, iako je znao za Big Džimov stav prema alkoholu:
Obavio sam posao, pusti me da uživam.
„To je u redu, ali se zadrži na jednom piću. Ne zaboravi da ćeš i večeras imati posla, baš
kao i Fern i Rodžer.“
Stjuart je oštro negodovao.
Big Džim je nastavio, kad je grobar istresao nezadovoljstvo. „Hoću da sva trojica budete
u srednjoj školi u pola deset uveče. Tamo će biti i nekolicina novih policajaca, meñu kojima će
biti i Rodžerovi klinci. Hoću da i vi budete tamo.“ Nešto mu je palo na pamet. „U stvari,
imenovaću vas za čuvare reda u bezbednosnim snagama Česters Mila.“
Stjuart je podsetio Big Džima da brat i on moraju da se pozabave s četiri nova leša.
Govorio je teškim jenkijevskim naglaskom.
„Društvo iz ostave može da pričeka, reče Big Džim. „Mrtvi su. Hvatamo se ukoštac s
ozbiljnom krizom, ako nisi primetio. Svako od nas je dužan da da pun doprinos, dok ona ne
proñe. Svako će odraditi svoj deo posla. Navijaćemo za naš tim. U srednjoj školi, u pola deset.
Pre toga ćeš obaviti još jedan poslić. Neće dugo trajati. Daj mi Ferna.
Stjuart ga je pitao zašto hoće da razgovara s Fernom, kog je smatrao, ne bez izvesnog
zadovoljstva, glupljim bratom.
„Ne gnjavi. Daj mi ga.
Fern je rekao zdravo. Big Džim nije trošio vreme na nepotrebne formalnosti u ophoñenju.
„Bio si u dobrovoljcima, zar ne? Sve dok nisu raspušteni?
Fern je potvrdio da je bio član nezvaničnog pomoćnog odreda policijskih snaga Česters
Mila. Nije pomenuo da je napustio dobrovoljce godinu dana pre raspuštanja (posle preporuke
gradskog oca da im se ne dodele nikakva sredstva iz gradskog budžeta 2008. godine). Propustio
je da pomene da su mu vikend akcije za prikupljanje sredstava za dobrovoljce ostavljale manje
vremena za opijanje.
Big Džim je rekao: „Hoću da odeš do policijske stanici i uzmeš ključeve vatrogasnog
doma. Proveri da li su pumpe koje je Berpi juče koristio u skladištu.
Čuo sam da su ih on i Perkinsova tamo ostavili. Biće dobro, ako je to tačno.
Fern je rekao da su pumpe verovatno uzete iz Berpijeve robne kuće, što ih čini njegovim
vlasništvom. Dobrovoljci su imali nekoliko, ali su ih prodali na ibeju posle raspuštanja jedinice.
„Možda su bile njegove, ali više nisu, rekao je Big Džim. „Biće vlasništvo grada, do
okončanja krize. Tako ćemo raditi sa svim što nam ustreba. Dužnost nam je da postupamo u
opštem interesu. Ako Romeo Berpi misli da ponovo započne s organizacijom dobrovoljaca,
shvatiće da se situacija promenila.
Fern je oprezno dodao kako je čuo kako je Romi obavio prilično dobar posao i ugasio
požare na Maloj kučki, posle eksplozije rakete.
„Taj požar je bio ništavan, tek nekoliko zaboravljenih opušaka u pepeljari, s
nipodaštavanjem reče Big Džim. Vena mu je pulsirala na slepoočnici. Srce mu je prebrzo tuklo.
Gutao je sve što bi se našlo pred njim kad bi ogladneo. Bio je takav po prirodi. „Svako bi ga
ugasio. Ti bi ga ugasio da si se tamo zatekao. Poenta je da znam ko je poslednji put glasao za
mene, a ko nije. Za one koji nisu, neće biti prokletih slatkiša.
Fern je pitao Big Džima šta da radi s pumpama.
„Pobrini se da budu u vatrogasnom skladištu i doñi u srednju školu. Bićemo u
gimnastičkoj dvorani.
Fern je rekao da Rodžer Kilijan ima nešto da mu kaže.
Big Džim je zakolutao očima, ali je strpljivo sačekao.
Rodžer je hteo da zna koji od njegovih dečaka će se pridružiti policiji.
Big Džim je uzdahnuo. Preturao je po gomili papira na stolu, sve dok nije pronašao spisak
novih policajaca. Većina su bili srednjoškolci. Svi su bili muškarci.
Najmlañi, Miki Vardlou, imao je samo petnaest godina, ali je bio snažan. Igrao je desno
krilo u fudbalskom timu, dok ga nisu izbacili zbog opijanja. „Riki i Rendal. Rodžer je negodovao.
Tvrdio je da su to najstariji sinovi i jedini kojima je mogao poveriti kućne poslove. Ko će mu sad
pomoći oko pilića?
Big Džim je sklopio oči. Pomolio se Bogu za preko potrebnu snagu.
Semi je bila veoma svesna potmulog, neujednačenog bola u stomaku. Podsećao je na
menstrualne grčeve. Znatno jači bol je dopirao iz nižih predela. Pojavljivali su se posle svakog
koraka. Ipak se teturala duž Stodevetnaestice, ka putu za Moton.
Nastaviće, bez obzira na bolove. Znala je kuda ide. Nije išla u prikolicu. Ono što joj je
potrebno nije bilo u prikolici. Znala je gde će to naći. Stići će tamo, makar hodala do jutra. Nosila
je pet tableta u džepu farmerki. Progutaće ih, ako bol postane nepodnošljiv. Fil joj je rekao da
brže deluju kad ih sažvaćeš.
Karaj je.
Moraćemo da se vratimo i da te zaista sjebemo.
Karaj kurvu.
Moraš da naučiš da držiš zatvorena usta, izuzev kad si na kolenima Karaj kurvu.
Ionako ti niko neće verovati.
Ali, prečasna Libi joj je poverovala. I šta joj se dogodilo. Ima iščašeno rame i mrtvog psa.
Karaj kurvu.
Bila je sigurna da će je uspaljeno praseće skičanje progoniti do smrti.
Hodala je. Prve ružičaste zvezde su sijale iznad nje. Nalikovale su varnicama viñenim
kroz prljavo staklo.
Ugledala je farove. Njena senka se izdužila preko asfalta. Stari kamionet se zastavio. „Hej
vi, upadajte“, rekao je čovek za volanom. To je bio Olden Dinsmor, Rorijev otac. Bio je pijan.
Semi se i pored toga ukrcala. Pela se polako i pažljivo, kao invalid. Olden ništa nije
primetio. Držao je veliku konzervu piva meñu nogama. Poluprazni sanduk piva bio je pored
njega. Prazne limenke su se kotrljale i zvečale oko njegovih nogu. „Kud ste krenuli?“, pitao je
Olden. „Za Trpograd?
Ili Prcopolis?“ Nasmejao se da bi pokazao da je sposoban za šalu, pijan ili ne.
 „Idem na put za Moton, gospodine. Idete li u istom pravcu?“
„Iči ću gde god budete hteli“, reče Olden. „Samo se vozim. Vozim i mislim na svog
dečaka. Poginuo je u subotu.“
„Iskreno mi je žao zbog vašeg gubitka.“
Klimnuo je i otpio iz konzerve. „Jel’ znate da mi je tata zimus umro? Stari jadničak se
ugušio. Izdala su ga pluća. Poslednju godinu dana je udisao kiseonik. Rori mu je menjao boce.
Voleo je starog kopilana.“
„Žao mi je.“ Već je to rekla, ali šta je mogla da kaže?
Suza mu je kliznula niz obraz. „Ići ću gde god želite, Misi Lu. Voziću dok ima piva.
’Oćete li pivo?“
„Da, molim vas.“ Pivo je bilo toplo, ali ga je pohlepno pila. Bila je vrlo žedna.
Izvadila je tabletu iz džepa. Progutala ju je sa sledećim gutljajem. Mehurići su joj puzali
kroz nos. To je bilo prijatno iskustvo. Izvadila je i drugu tabletu. Ponudila je Oldenu. „Hoćete li
jednu? Biće vam bolje od njih.“ Uzeo je i progutao s pivom.
Nije pitao o kakvoj se piluli radi. Stigli su do puta za Moton. Kasno je primetio raskrsnicu
i oštro zaokrenuo. Oborio je sanduče za poštu Kramlijevih. Semi se nije sekirala.
„Uzmite još jedno pivce, Misi Lu.“
„Hvala vam, gospodine.“ Uzela je još jednu konzervu i otkinula otvarač. „’Oćete li da
vidite mog dečaka?“ Oldenove oči su izgledale vlažno i žućkasto u svetlosti upravljačke table.
Bile su to oči psa koji je stao na rupu i slomio nogu. „’Oćete li da vidite mog malog Rorija?“
„Da, gospodine“, reče Semi, „naravno. Znate, bila sam tamo.“
„Svi su bili. Iznajmio sam polje. Pomogao sam da nastrada. Nisam znao. Čovek nikad ne
zna, zar ne?“
„Tako je“, reče Semi.
Olden je izvadio stari novčanik iz džepa na grudima. Sklonio je obe ruke s volana da bi ga
otvorio. Čkiljeći je listao celuloidne pregrade. „Dečaci su mi poklonili ovaj buñelar“, rekao je.
„Rori i Ori. Ori je još živ.“
„To je lep novčanik“, reče Semi. Nagnula se da dohvati volan. Tako je radila s Filom, dok
su živeli zajedno. Navikla se. Kamionče gospodina Dinsmora se ljuljalo s jedne na drugu stranu
puta u laganim i pravilnim lukovima.
Za dlaku je promašilo nečije poštansko sanduče. Nije bilo strašno. Siroti starkelja je vozio
brzinom od najviše trideset kilometra na sat. Put za Moton je bio pust.
Radio HJK je puštao „Slatku nebesku nadu“, slepih dečaka iz Alabame.
Olden joj je dao novčanik. „Evo ga. To je moj dečak. S dedom.“
„Hoćete li da vozite, dok pogledam fotografiju?“, pitala je Semi.
„Naravno.“ Olden je dohvatio volan. Kamionče je počelo da se kreće nešto brže i
pravilnije. I dalje je krivudalo oko bele linije.
Dečak i starac su se grlili na izbledeloj fotografiji. Starac je nosio kapu Red Soksa i
masku za kiseonik. Dečak se široko osmehivao. „Divan dečak, gospodine“, reče Semi.
„Da, lep momak. Divan, pametan momak.“ Olden je kriknuo od tuge. Nije plakao, ali je
njakao kao magarac. Pljuvačka mu je prštala iz usta. Kamionče je skrenulo.
Brzo se vratilo na sredinu druma.
„I ja imam lepog dečaka“, reče Semi. Zaplakala je. Nekada je uživala u mučenju brac
lutaka. Sad je znala kako je u mikrotalasnoj pećnici, kako je kad goriš u njoj.
„Poljubiću ga, kad ga vidim. Još jednom ću ga poljubiti.
„Poljubite ga“, reče Olden.
„Hoću.“
 „Poljubite ga, zagrlite ga i pritisnite uza se.“
„Hoću, gospodine.“
„Poljubio bih mog dečaka, da mogu. Poljubio bih ga u hladan obraz.
„Znam da biste ga poljubili, gospodine.“
„Sahranili smo ga. Jutros. Na imanju.“
„Žao mi je zbog vašeg gubitka.“
„Uzmite još jedno pivo.“
„Hvala vam.“ Uzela je još jednu konzervu. Opiće se. Lepo je biti pijan.
Odmicali su drumom, dok su ružičaste zvezde sve snažnije blistale iznad njih.
Treperile su, ali nisu padale. Večeras neće biti meteorske kiše. Prošli su bez zastajanja,
pored Semine prikolice, u koju više nikad neće ući. Rouz Tvitčel je u petnaest do osam zakucala
na staklena vrata Demokrata. Džulija, Pit i Toni su stajali oko dugog stola i sastavljali najnovije
izdanje novina. Tačnije, reporteri su reñali novine od četiri lista. Urednica je udarala spajalice i
slagala gotove primerke na gomilu.
Džulija je živahno mahnula, kad je opazila Rouz. Gazdarica restorana je otvorila vrata.
Blago se trgnula. „Isuse, kako je ovde toplo.“
„Isključili smo rashladne ureñaje, da bismo uštedeli struju“, reče Pit Friman, „i aparat za
kopiranje se zagreva od upotrebe. Dugo je radio pod punim opterećenjem. Izgledao je ponosno.
Rouz pomisli da svi tako izgledaju.
„Mislio sam da crkavaš od posla u restoranu“, reče Toni.
„Upravo suprotno. Večeras nije bilo ni žive duše. Mislim da me najveći broj ljudi
zaobilazi zato što je moj kuvar uhapšen zbog ubistva. Većina grañana izbegava skupove zbog
jutrošnje bruke oko Fud Sitija.
„Doñi ovamo i uzmi novine, reče Džulija. „Izašla si na naslovnoj stranici, Rouz. Na vrhu
je crvenim slovima pisalo BESPLATNI PRIMERAK POSVEĆEN KRIZI POD KUPOLOM.
Ispod toga je pisalo krupnim slovima kakva nisu korišćena do prethodna dva broja:
NEREDI I UBISTVA. KRIZA SE ZAOŠTRAVA.
Rouz je bila na fotografiji. Snimljena je iz profila. Prinela je megafon usnama.
Neposlušni pramen joj je pao preko čela. Izgledala je neobično lepo. U pozadini se video
raf s testeninama i sokovima. Na podu je bilo nekoliko razbijenih tegli špageti sosa. U
podnaslovu je pisalo: Smirivanje nereda: Rouz Tvitčel, vlasnica i upravnica Divlje ruže Rouz
smiruje nerede u prodavnici hrane uz pomoć Dela Barbare, uhapšenog zbog ubistva (više o tome
u uredničkom komentaru, na str. 4).
„Dobri bože, reče Rouz. „Pa... ako ništa drugo, uslikali ste me s lepše strane. Ako je
uopšte imam.
„Rouza, ozbiljno reče Toni Gaja, „ista si Mišel Fajfer. Rouz je frknula i pokazala srednji
prst reporteru. Stigla je do članka.
PRVO SRAMOTA, A POTOM PANIKA Iz pera Džulije Šamvej Ne poznaju svi žitelji
Ćesters Mila Dela Barabaru. Odskora je u gradu. Većina je imala prilike da proba njegova jela u
Divljoj ruži Rouz. Oni koji su ga poznavali do danas mogli su reći da je bio dobrodošlo osveženje
u našoj zajednici. Oprobao se kao sudija u bejzbolu, u julu i avgustu, pomagao je na
srednjoškolskom sajmu knjiga u septembru i skupljao ñubre na Dan čistoće, pre dve nedelje.
„Barbia (kako su ga zvali njegovi poznanici) danas je uhapšen zbog šokantnih ubistava.
Ubijeni su dobro poznati i voljenih sugrañani, koji su, za razliku od Dela Barbare, u ovom
gradiću proveli najveći deo života.
„Barbi“ bi u uobičajenim okolnostima bio prebačen u oblasni zatvor u Kasl Kauntiju.
Dobio bi advokata, ako bi mogao da ga plati, i pravo na jedan telefonski razgovor. Bio bi
optužen. Stručnjaci vični svom poslu počeli bi da skupljaju dokaze.
Dobro nam je poznato da se ništa od toga nije dogodilo. Svi znamo zašto: zato što je
Kupola odsekla naš grad od ostatka sveta. Da li nas je pomenuti dogañaj rastavio od zdravog
razuma i zakonskih procedura? Nedokazane optužbe, bez obzira na težinu zločina, nisu dovoljne
da opravdaju način na koji je postupano s Delom Barbarom, ili da objasne odbijanje novog šefa
policije da odgovori na pitanja vašeg reportera, ili da mu dozvoli da utvrdi da li je Del Barbara
još živ, iako je ocu Doroti Sanders, perjanici grada Endruu Sandersu, dozvolio da poseti
pritvorenika protiv kog nije podignuta optužba...
„Uh“, reče Rouz, kad je podigla glavu s novina. „Zaista ćeš ovo objaviti?“ Džulija je
pokazala na naslagane primerke novina. „List je već štampan. Zašto ne bih objavila? Imaš li
nekih primedbi?“
„Nemam, ali...“ Rouz je prelazila pogledom po ostatku članka. Bio je veoma dug i
prilično probarbijevski. Završavao se pozivom da svako ko ima podatke o zločinima stupi u
kontakt s novinarima i naznakom da će ponašanje svih grañana u vezi s ovim ubistvima biti
pomno preispitano po okončanju krize. Njihovo ponašanje se neće preispitivati isključivo u
Mejnu ili Sjedinjenim Državama, već i u čitavom svetu. „Ne bojiš se nevolja?“
„U pitanju je sloboda štampe, Rouz“, reče Pit. Zvučao je čudesno nesigurno.
„Sigurna sam da bi Horas Grili upravo tako postupio“, odlučno reče Džulija. Korgi je
podigao glavu začuvši svoje ime. Dotad je mirno dremao na postelji u uglu.
Ugledao je Rouz. Prišao joj je i maznuo nekoliko ukusnih zalogaja koje mu je donela.
„Da li si doznala nešto što nije našlo mesta u članku?“, pitala je Rouz. „Bilo je i toga“,
reče Džulija. „Zadržala sam neke podatke. Nadam se da ću još nešto doznati.“
„Barbi nikad ne bi uradio ovako nešto. Ipak se bojim za njega.“ Zazvonio je jedan od
mobilnih telefona na stolu. Toni ga je zgrabio. „Demokrat, Gaja.“ Poslušao je odgovor i pružio
telefon Džuliji. „Pukovnik Foks. Tebe traži. Ne zvuči bogzna kako zadovoljno.“
Koks. Džulija je zaboravila na njege. Prihvatila je telefon.
„Gospoñice Šamvej. Moram da porazgovaram s Barbijem i saznam koliko je odmakao u
preuzimanju administrativne vlasti.“
„Mislim da skoro nećete biti u prilici da obavite taj razgovor“, reče Džulija. „On je u
zatvoru.“
„U zatvoru? Pod kakvom optužbom?“
„Optužen je za ubistvo. Tačnije, za četvorostruko ubistvo.“
„Mora da se šalite.“
„Da li vam zvučim kao neko ko se šali, pukovniče?“ Zavladala je tišina. Čula je mnoštvo
glasova u pozadini. Koks je tiho nastavio.
„Objasnite mi to.“
„Neču, pukovniče Koks. Mislim da neću. Poslednja dva sata sam pisala tome.
Ne volim da dvaput žvaćem isti kupus, kako je majka govorila kad sam bila mala.
Da li ste još u Mejnu?“
„U Kasl Roku sam. Tu nam je isturena baza.“
„U tom slučaju vam predlažem da se susretnemo na starom mestu. Na putu za Moton. Ne
mogu da vam dam primerak sutrašnjeg Demokrata, iako je besplatan.
Prisloniću ga uz Kupolu, pa ćete moći da ga pročitate.“ „Pošaljite ga imejlom.“
„Neću. Mislim da je imejl nemoralna konkurencija novinskom poslu. Izuzetno sam
staromodna povodom toga.“
„Vi ste veoma nezgodna osoba, draga damo.“
„Možda sam nezgodna, ali nisam vaša draga dama.“
 „Recite mi: da li je u pitanju nameštaljka? Da li su Sanders i Reni na neki način
umešani?“
„Pukovniče, šta mislite, da li meca kaki u šumi?“
Nastavio je posle kraće tišine: „Srešćemo se za jedan sat.“
„Povešću nekog sa sobom, Barbijevog poslodavca. Mislim da će vas zanimati ono što će
vam reći.“
„Važi.“
Džulija je prekinula vezu. „Hoćeš li da se se odvezeš sa mnom do Kupole, Rouz?“
„Hoću, ako će to pomoći Barbiju.“
„Nadam se da hoće, iako mislim da smo prepušteni sami sebi “ Džulija je usmerila pažnju
na Pita i Tonija. „Možete li da završite novine? Složite ih pored vrata i zaključajte redakciju, kad
poñete. Dobro se naspavajte, zato što ćemo sutra svi biti raznosači novina. Delićemo ih na
starinski način. Pokrićemo svaku kuću u gradu.
Obližnje farme i Istčester, naravno. Tamo ima mnogo novih ljudi, koji su teoretski manje
prijemčivi za Big Džimovu magiju.“
Pit je podigao obrve.
„Gospodin Reni predstavlja domaći tim“ reče Džulija. „Popeće se na panj , u četvrtak, na
gradskoj skupštini, i pokušati da navije grad kao džepni sat. Došljaci će ipak dobiti informacije.“
Pokazala je na novine. „Ovo je naše oružje. Ako dovoljan broj ljudi ovo pročita, suočiće se s
mnogo nezgodnih pitanja pre nego što se razmaše. Možda će ga to izbaciti iz koloseka.“ „Najviše
bismo mu naškodili ako bismo saznali ko je bacao kamenje ispred Fud Sitija“, reče Pit. „Znate
šta? Mislim da hoćemo. Mislim da je čitavo zamešateljstvo izvedeno na brzinu. Siguran sam da
ima mnogo tragova.“ „Nadam se da će Barbi biti živkad počnemo da raspetljavamo zagonetke“,
reče Džulija. Pogledala je na sat. „Hajdemo, Rouz. Hoćeš li i ti s nama, Horase?“ Horas je bio
raspoložen za vožnju.
„Ostavite me ovde, gospodine“, reče Semi. Stigli su do lepog .? v doma u Istčesteru. U
kući je bio mrak, ali je travnjak bio osvetljen. Kupola nije bila daleko.
Iz tog pravca je dopirala svetlost reflektora uperenih ka granici izmeñu Česters Mila i
Harloua.
„’Oćete li jedno pivo za uz put, Misi Lu?“
„Ne, gospodine. Stigla sam na kraj puta.“ To nije bilo tačno. Morala je da se vrati u grad.
Olden Dinsmor je zahvaljujući žućkastoj svetlosti koja je prodirala kroz Kupolu izgledao duplo
starije od svojih četrdeset pet godina. Nikad nije videla tako tužno lice... izuzev možda svog, u
bolničkom ogledalu, pre nego što je pošla ovamo. Nagnula se i poljubila seljaka u obraz.
Neobrijana brada ju je bockala po usnama. Pokrio je obraz rukom, uz blag osmeh.
„Trebalo bi da poñete kući, gospodine. Morate misliti na svoju suprugu. Imate još jednog
dečaka.“
„Pretpostavljam da ste u pravu.“
„U pravu sam.“
„Nadam se da će vam biti dobro?“
„Hoće, gospodine.“ Pitala ga je, kad se iskrcala iz vozila. „Hoće li vama biti dobro?“
„Pokušaću“, rekao je.
Zatvorila je vrata. Gledala je kako se okreće. Upao je u jarak. Izvukao se, zato što je bio
suv. Krenuo je nazad Stodevetnaesticom. Mahao je. Vozio je manjeviše pravom linijom. Ponovo
je pratio belu liniju nasred puta, jebenu belu liniju, rekao bi Fil. Uskoro će pola devet. Mrak je
pao, pa neće sresti nikoga na putu.
Krenula je ka mraćnoj, prizemnoj kući, kad su se zadnja svetla kamiončeta izgubila iz
vida. Nije izgledala naročito impresivno u poreñenju sa starim zdanjima oko gradskog parka, ali
je bila bolja od ičeg što je imala. Bila je još lepša iznutra.
Posetila ju je jednom s Filom, nekad davno dok je još samo valjao malo trave, kokaina i
meta koji bi mu preostao nakon lične upotrebe. To je bilo pre nego što je dobio te neobične ideje
o Isusu u toj jezivoj crkvi, u kojoj su verovali da će svi osim njih otići u pakao. Religija je
označila početak njegovih nevolja. Odvela ga je do Koginsa. Kogins, ili neko drugi, preobrazio
ga je u Šefa.
Ovde nisu živeli narkomani. Zavisnici ne bi mogli da dugo sačuvaju ovakvu kuću.
Prestali bi da plaćaju rate stambenog kredita. Džek i Majra Evans su ponekad uživali u
iščašenom duvanu. Fil Buši ih je sa zadovoljstvom snabdevao. Bili su to fini ljudi. Fil je bio fin
prema njima. U to doba je još umeo da se pristojno ponaša s ljudima.
Majra ih je poslužila ledenom kafom. Semi je u to doba bila u sedmom mesecu s Litl
Volterom. Stomak joj se lepo video. Domaćica je pitala da li bi više želela dečaka ili devojčicu.
Ni za trenutak se nije ponašala nadmoćno. Džek je odveo Fila u malu kancelariju da bi ga
isplatio. Fil je pozvao. „Hej, dušice, doñi da vidiš ovo čudo!“
To je bilo tako davno.
Pokušala je da otvori vrata. Bila su zaključana. Podigla je jedan od ukrasnih kamenova
oko Majrine cvetne leje. Stala je ispred panoramskog prozora, odmeravajući njegovu težinu u
ruci. Posle kratkog razmišljanja obišla je kuću umesto da ga baci. Teško bi se prebacila preko
prozora, u ovom stanju. Čak i da je mogla da se (veoma pažljivo) popne, nije smela da rizikuje da
se poseče i upropasti sve planove za to veče.
Bila je to lepa kuća. Nije htela da je naruži, ako ne bude morala.
Ispostavilo se da nije morala. Džekovo telo je odneto. Grad je još dobro funkcionisao u
tom pogledu, ali nikom nije palo na pamet da zaključa zadnja vrata.
Ušla je u kuću. Nisu imali generator. U kući je bilo mračnije nego u rakunovoj jazbini.
Našla je kutiju drvenih šibica na kuhinjskoj peći. Svetlost prvog palidrvceta omogućila joj je da
vidi baterijsku lampu na kuhinjskom stolu. Žurno je uključila i pošla ka kancelariji Džeka
Evansa. Bila je desno od dnevne sobe. Bila je tako mala da je u njoj bilo mesta samo za sto i
staklenu vitrinu.
Osvetlila je sto, zatim je podigla baterijsku lampu ka staklastim očima Džekovog
najveličanstvenijeg trofeja: glavi losa koga je pre tri godine upucao u TR-90. Fil ju je pozvao da
ga vidi.
„Te godine sam dobio poslednji loz na lutrijf, rekao im je Džek. „Njome sam ga smako.
Pokazao je na pušku u vitrini. To je bilo moćno oružje s teleskopom.
Majra se pojavila na vratima. Led je zveckao u njenoj čaši ledene kafe. Izgledala je
opušteno, lepo i veselo, kao žena kakva Semi nikad neće biti. „Bila je preskupa.
Dopustila sam mu da je kupi kad mi je obećao da će me sledećeg decembra odvesti
nedelju dana na Bermude.
„Bermudi, ponovila je Semi, zagledana u losovu glavu. „Nije stigla da ih poseti.
To je tako tužno.
Fil je gurnuo kovertu s gotovinom u zadnji džep i rekao: „Čudesna puška, ali nije baš
dobra za odbranu doma.
„I za to sam se pobrinuo, odgovorio je Džek. Značajno je tapnuo po radnom stolu, iako
nije objasnio Filu čime raspolaže. „Imam par prokleto dobrih pištolja.
Fil je jednako značajno klimnuo. Semi i Majra su izmenjale dečaci su dečaci poglede.
Savršeno su se razumele. Nije zaboravila koliko se dobro osećala zbog tog pogleda, koliko se
osećala uključeno. Pretpostavila je da je i zbog toga došla ovamo, a ne negde drugde, negde bliže
gradu.
Džulija i Rouz su raspravljale šta bi budućnost mogla doneti.
Zastala je da proguta još jednu tabletu. Pretraživala je fioke. Bile su nezaključane, baš kao
i drvena kutija u trećoj fioci koja je otvorila. U kutiji je bio pištolj Džeka Evansa: springfdd
kalibra četrdeset pet, automatik. Uzela ga je i utisnula šaržer, posle kratke petijancije. Bio je pun.
U fioci je bio i rezervni. Ponela je i njega.
Zatim se vratila u kuhinju, da bi našla kesu. Potražila je i ključeve mašine parkirane u
garaži pokojnog Džeka i Majre. Nije nameravala da pešači do grada.

Kamionče na Esti krivini, dva i po kilometara od odredišta. Džulija je stigla do krivine, na

vreme da vidi vozilo u svojoj traci koje je išlo ravno na nju.
Bez razmišljanja je oštro okrenula volan prijusa ulevo. Prešla je u drugu traku.
Vozila su se mimoišla za nekoliko centimetara. Horas je sedeo na zadnjem sedištu s
uobičajenim oho, idem na vožnju izrazom, pre nego što se prevrnuo na pod i preneraženo zalajao.
To je bio jedini zvuk. Nijedna žena nije vrisnula, niti kriknula. Sve se dogodilo previše brzo. U
trenu su izbegle smrt ili teške povrede.
Opasnost je ostala iza njih.
Džulija se vratila u svoju traku. Skrenula je s puta i stala. Pogledala je Rouz. Ona je
gledala pozadi, raširenih očiju i razjapljenih usta. Horas je skočio nazad na zadnje sedište. Kratko
je zalajao, kao da ih pita šta čekaju. Obe žene su se nasmejale. Rouz se lupkala po grudima iznad
pozamašnih dojki.
„Moje srce, moje srce“, ponavljala je.
„Nego šta“, reče Džulija. „I moje. Da li si videla za koliko smo se mimoišli?“ Rouz se
ponovo nasmejala. „Šališ se? Dušice, kurvin sin bi mi otkinuo lakat da sam proturila ruku kroz
prozor.“
Džulija je odmahnula glavom. „Verovatno se napio.“
„Garantovano je bio pijan“, reče Rouz i zafrtka.
„Da li hoćeš da nastaviš?“
„A ti?“, pitala je Rouz.
„Hoću“, reče Džulija. „Kako si ti, Horase?“
„Kažu da za dlaku izbegnuta smrt skida baksuz“, reče Rouz. „Tako je govorio deda
Tvitčel.“
„Nadam se da je imao pravo“, reče Džulija. Vratila se na drum. Pažljivo ga je osmatrala,
da bi na vreme ugledala farove vozila iz suprotnog pravca. Sledeća svetlost koju su ugledali
poticala je iz reflektora rasporeñenih s druge strane Kupole. Nisu videli Semi Buši. Ona je videla
njih. Stajala je ispred garaže Evansovih, s ključevima njihovog malibua u ruci. Podigla je garažna
vrata kad su prošle (morala je da ih diže ručno, što je i te kako bolelo) i sela za volan.
Sokak izmeñu Berpijeve robne kuće i pumpe povezivao je Glavnu ulicu sa Zapadnom.
Koristili su ga uglavnom kamioni za snabdevanje. Džunior Reni i Karter Tibodi su, u devet i
petnaest te večeri, ušli u uličicu po gotovo savršenoj tami. Karter je u jednoj ruci nosio crvenu
kantu od dvadeset litara, sa žutom dijagonalnom prugom i natpisom BENZIN. U drugoj ruci je
nosio megafon na baterije. On je bio beo, ali ga je Karter obavio crnom trakom, da se ne bi
isticao u tami. Lagano su odmicali pustim sokakom.
Džunior je nosio ranac. Glava ga više nije bolela. Hramanje je gotovo nestalo. Bio je
uveren da njegovo telo izlazi na kraj s nevoljom koja ga je snašla. Verovatno s nekim žilavim
virusom. Na koledžu čovek može da pokupi kojekakva sranja. Bog ga je najverovatnije pogledao
a da to nije ni znao, kad su ga odande izbacili zato što je prebio onog tipa.
S kraja uličice se pružao pogled na redakciju Demokrata. Svetlost se prosipala po
praznom trotoaru. Videli su da se Friman i Gaja muvaju unutra. Nosili su gomile papira do vrata.
Stara drvena zgrada, dom novina i Džulijino prebivalište, dizala se izmeñu Sandersove apoteke i
knjižare. Nije se naslanjala na susedne zgrade.
Razdvajala su ih popločane uličice, slične onoj u kojoj su se Karter i on šunjali. Te noći
nije bilo vetra. Neće biti kolateralne štete, ako otac na vreme mobiliše trupe.
Džunior se zbog toga nije brinuo. Ne bi mu smetalo ako bi čitava istočna strana Glavne
ulice izgorela. Del Barbara bi se našao u još većem sosu. Još je osećao njegov hladni,
procenjivački pogled na sebi. Nije u redu da vas neko tako posmatra, pogotovo dok sedi iza
rešetaka. Jebeni Barbi.
„Trebalo je da ga upucam, promrmlja Džunior.
„Šta kažeš?, pitao ga je Karter.
„Ništa. Obrisao je čelo. „Vrućina je.
„Jašta je. Frenki je rekao da ćemo se svi skuvati ko šljive, ako se ovo nastavi. Kad bi
trebalo da stupimo u akciju?
Džunior je zlovoljno slegnuo ramenima. Nije mogao da se seti očevih reči. Možda u
deset. Zar je to važno? Nek dvojica novinarčića izgore. Ako je novinarska kučka na spratu možda
se opušta s najdražim dildoom posle teškog dana nek i ona izgori.
Barbi će tako imati još više žrtava na duši.
„Učinimo to odmah, rekao je.
„Jesi li siguran, ortak?
„Vidiš li nekog na ulici?
Karter je bacio pogled na Glavnu ulicu. Bila je pusta i uglavnom mračna. Čuli su se samo
generatori iza redakcije i apoteke. Slegnuo je ramenima. „U redu. Zašto da ne?
Džunior je razvezao kopče i otvorio ranac. Na vrhu su bila dva para rukavica. Dao je
jedan Karteru i navukao drugi. Ispod njih je bio zavežljaj obmotan peškirom.
Otvorio ga je i poreñao četiri prazne boce vina po grbavom asfaltu. Na samom dnu ranca
je bio limeni levak. Džunior ga je natakao na najbližu bocu i posegnuo za kantom.
„Bolje pusti mene, ortak, reče Karter. „Drhte ti ruke.
Džunior je iznenañeno spustio na pogled na svoje šake. Drhtale su, iako to nije osećao.
„Ne plašim se, ako to misliš.
„Nisam ni rekao da se plašiš. Nije to problem iz glave. Svako to može da vidi.
Moraš da posetiš Evereta, zato što nešto s tobom nije u redu. On je nešto najbliže doktoru
u Milu.
„Dobro mi...
„Ućuti, pre nego što te neko čuje. Pobrini se za jebeni peškir dok ja punim boce.
Džunior je potegao pištolj iz futrole i ustrelio Kartera u oko. Glava mu je eksplodirala.
Krv i mozak su se rasuli na sve strane. Stajao je iznad njega ispaljivao hitac za hicem...
„Džunse?
Džunior je zatresao glavom da bi se otarasio neprijatne slike. Halucinacija je bila tako
uverljiva. Shvatio je da stiska dršku pištolja. Izgleda da virus neće skoro napustiti njegov sistem.
Šta će sad? Šta?
Oštri miris benzina mu je snažno dražio nozdrve i peckao oči. Karter je počeo da puni
prvu bocu. Benzin je grgoljavo isticao iz konzerve. Džunior je otvorio džep na rancu i izvadio
majčine makaze za šivenje. Isekao je peškir u trake i gurnuo traku u prvu bocu. Izvukao je jedan
kraj. Benzin je brzo natopio čitavu tkaninu. Ponovio je postupak sa ostalim bocama. Džulijom.
Bio je uredno obrijan i u ovo doba noći.
Očešljao se, ali Barbijev pukovnik Koks znatno se promenio od poslednjeg susreta.
Ruke su mu znatno slabije drhtale. Pantalone nisu bile vojnički ispeglane. Jakna od
puplina nekako je visila na njemu, kao da je izgubio na težini. Stajao je ispred nekoliko mrlja od
spreja, zaostalih posle neuspešnog eksperimenta. Mrštio se na Kupolu, kao da je uveren da će
proći kroz nju, ako se dovoljno usredsredi.
Zatvori oči i triputa kucnipetama, pomisli Džulija. Zato što je Kupola jedinstveno mesto.
Predstavila je Rouz Koksu i Koksa Rouz. Razgledala je okolinu tokom njihovog kratkog
hajde da se upoznamo razgovora. Ono što je videla nije joj se dopalo.
Reflektori su bili na svom mestu. Osvetljavali su nebo kao da najavljuju raskošnu
holivudsku premijeru. Generator je preo, snabdevajući ih energijom. Kamioni su nestali, baš kao i
veliki štabni šator, podignut na četrdeset do pedeset metara niz put. Pravougaonik izgažene trave
je obeležavao mesto na kom se nekad nalazio.
Koks je bio u društvu dva vojnika. Zauzeli su nisam raspoložen zapriču stav, svojstven
pomoćnicima i atašeima. Stražari verovatno nisu otišli, već su premešteni pozadi, da bi bili
daleko od nekog radoznalog sirotana iz Mila koji bi pokušao da se raspita o onom što se dešava.
Pitaj odmah, moli kasnije, pomisli Džulija.
„Upoznajte me s novostima, gospoñice Šamvej“, reče Koks.
„Prvo mi odgovorite na pitanje.“
Zakolutao je očima (htela je da ga ošamari zbog toga; učinila bi to da je mogla da ga
dosegne, jer je još bila napeta posle za dlaku izbegnutog sudara). Ipak ju je zamolio da mu
postavi pitanje.
„Da li ste digli ruke od nas?“
„Ni u kom slučaju. Odgovorio je bez oklevanja, ali je izbegao njen pogled. To je bio
zloslutniji znak od prazne poljane s njegove strane Kupole. Imala je utisak da je cirkus digao
šatru i otišao.
„Pročitaj ovo, rekla je i pritisnula naslovnu stranu sutrašnjih novina na nevidljivu
površinu Kupole, kao prodavačica koja lepi obaveštenje o popustu s unutrašnje strane izloga
robne kuće. Prsti su joj se slabo, jedva primetno trznuli. To je ličilo na slabi strujni udar pri
dodiru s metalom u hladno zimsko jutro, kad je vazduh suv. Posle toga, ništa.
Pročitao je čitave novine. Govorio joj je kad da okrene stranu. Za to mu je trebalo deset
minuta. Progovorila je, kad je završio: „Verovatno si primetio da sam utanjila s oglasima, ali
laskam sebi da se kvalitet pisanja popravio. Nevolje su me naterale da dam sve od sebe.
„Gospoñice Šamvej...
„O, zašto me ne bi zvali Džulija. Mi smo praktično stari drugari.
„Fino. Ti si Džulija. Ja sam DK .
„Pokušaće da vas ne pomešam s onim što hodi po vodi.
„Mislite da taj tip Reni pokušava da se nametne kao diktator, da hoće da postane ovdašnji
Manuel Norijega?
„Brine me njegov razvoj u pravcu Pol Pota.
„Misliš li da je to moguće?
„Pre dva dana bih se nasmejala toj ideji. U pauzama zasedanja gradske skupštine bavio se
preprodavanjem automobila. Ali pre dva dana nije bilo nereda oko hrane.
Niti smo znali za ova ubistva.
„Barbi to nije učinio, reče Rouzi. Ubeñeno je odmahivala glavom. „M kom slučaju“
Koks nije reagovao. Ne zato što nije obraćao pažnju na Rouz, pomisli Džulija, već zato
što je mislio da ideja o Barbijevoj krivici ne zaslužuje nikakvu pažnju. To je za nijansu smanjilo
jaz meñu njima. „Misliš li da je Reni ubica, Džulija?
„Razmišljala sam o tome. Svi potezi koje je povukao od spuštanja Kupole od zabrane
prodaje alkohola, do imenovanja nesposobnjakovića za šefa policije bili su politički. Povučeni su
u jednom cilju, da povećaju njegovu vlast.
„Da li hoćeš da kažeš da ubistvo nije u njegovom repertoaru?
„Ne baš. Kad mu je žena umrla, kružile su glasine da joj je malo pomogao. Ne kažem da
su istinite, ali njihovo postojanje ukazuje na način na koji ga okolina vidi.
Koks se nevoljno složio.
„Nikako mi nije jasno kako se ubistvo i seksualno zlostavljanje dve tinejdžerke može
smatrati političkim činom.
„Barbi to nikad ne bi učinio, ponovila je Rouz.
„Isto važi i za Koginsa, iako je njegova sveštenička aktivnost pogotovo radiostanica
zahtevala sumnjivo velike iznose novca. Šta čemo s Brendom Perkins? Tu je mogla postojati
politička pozadina.
„Ne možeš poslati marince da ga zaustave, zar ne?, pitala je Rouz. „Možete samo da
gledate na našu stranu, kao deca koja posmatraju kako najveća riba u akvarijumu proždire svu
hranu, pre nego što se obruši na manje.
„Mogu da obustavim mobilni telefonski saobraćaj, glasno je razmišljao Koks, i internet.
Toliko mogu."
„Policija ima radioaparate, reče Džulija. „Osloniće se na njih. Svaliće krivicu na vas, kad
narod na skupštini u četvrtak uveče počne da se buni zbog prekida veze sa spoljnim svetom.
„Za petak smo planirali konferenciju za štampu. Mogu da je otkažem.
Džulija se sledila na tu pomisao. „Da se nisi usudio. U tom slučaju neće morati da
objašnjava svoje postupke spoljnom svetu.
„Sem toga, umešala se Rouz, „ako prekinete telefonske i internet veze, niko neće moći da
kaže vama ili bilo kom drugom šta se dešava.
Koks je ćutke gledao u tle. Podigao je glavu. „Šta je s pretpostavljenim generatorom koji
održava Kupolu? Da li vam se posrećilo?
Džulija nije bila načisto da li da kaže Koksu da su poslali srednjoškolce u lov na
tajanstvenu aparaturu. Sirena na gradskoj kući se oglasila, pre nego što je donela odluku.
Pit Friman je spustio poslednji svežanj novina pored vrata. Uspravio se i stavio ruke na
leña. Protegnuo je kičmu. Toni Gaja je čuo i krcanje pršljenova na drugoj strani sobe. „To je
sigurno bolelo.
„Ma kakvi. Baš mi je prijalo.
„Moja žena sigurno spava, reče Toni. „Uštekao sam flajku u garaži. Hoćeš da svratiš kod
mene i cimneš koji gutljaj?
„Neću, jedva čekam..., poče Pit, baš kad je prva boca proletela kroz izlog.
Krajičkom oka je spazio plamičak i ustuknuo. Uzmakao je samo za korak, što ga je spaslo
ozbiljnih opekotina, možda i smrti.
Izlog i boca su se raspršili. Benzin se upalio i zaplamsao. Pit se bacio na pod i zakotrljao.
Vatreni jezik je potekao pored njega. Zapalio mu je rukav, pre nego što je zahvatio tepih ispred
Džulijinog stola.
„Šta se...“, zaustio je Toni, kad je druga boca proletela kroz otvor na izlogu. Ova se
razbila na Džulijinom stolu. Vatra se proširila po papirima na njemu. Zapaljeni benzin je kapao
okolo. Goreo je odajući vreli i zagušljivi miris.
Pit je potrčao ka aparatu za vodu u uglu. Trljao je rukav o slabine. Okrenuo je rezervoar s
vodom naopako i prineo upaljenu košulju (ruka ispod nje ga je pekla, kao od opekotine od sunca)
otvoru.
Iz tame je doleteo još jedan Molotovljev koktel. Promašio je cilj i pao na pločnik.
Vatrica je zaplamsala na betonu. Jezičci zapaljenog benzina doprli su do slivnika i zgasli.
„Sipaj vodu na tepih! povikao je Toni. „Sipaj je, daplamen ne bi zahvatio čitavu
redakciju!“
Pit ga je samo posmatrao, zbunjen i zadihan. Voda je isticala iz providnog rezervoara na
deo tepiha, nezahvaćen vatrom.
Toni Gaja će zauvek pisati o podvizima mladih sportista. U srednjoj školi je bio vrstan
sportista. Njegovi refleksi su, deset godina kasnije, bili uglavnom netaknuti.
Iščupao je providni rezervoar iz Pitovog zagrljaja. Prosuo je vodu preko Džulijinog stola i
po zapaljenom tepihu. Vatra se širila, ali možda... ako bude brz... i ako u ormanu u hodniku imaju
još jedan rezervoar...
„Donesi još vode“, dreknuo je na Pita, koji je zurio u zadimljene ostatke rukava. „Iz
zadnjeg hodnika!“
Pit isprva nije shvatao šta mu kolega govori. Razumeo je i pojurio u hodnik. Toni je
zaobišao Džulijin sto i prosuo ostatak vode na plamenove. Pokušavao je da ih potisne.
U tom trenutku je poslednji Molotovljev koktel doleteo iz mraka. Taj je naneo najveću
štetu. Pogodio je svežnjeve novina naslagane pored ulaza. Zapaljeni benzin je potekao po
daskama u prednjem delu redakcije. Plamen je sunuo uvis.
Glavna ulica je, gledana kroz plamenove, ličila na treperavu fatamorganu. Toni je video
dve nejasne prilike na drugoj strani ulice, s one strane fatamorgane. Zbog jare se činilo da plešu.
„OSLOBODITE DELA BARBARU, ILI ĆE OVO BITI SAMO POČETAK!“, razlegao
se pojačani glas iz megafona. „IMA NAS MNOGO, SPALIĆEMO ČITAV PROKLETI GRAD!
SKUPO ĆETE PLATITI, AKO NE OSLOBODITE DELA BARBARU!“
Toni je oborio pogled i ugledao vreli, vatreni potok izmeñu svojih nogu. Nije imao vode
kojom bi ga ugasio. Uskoro će pojesti tepih i zagristi staro, suvo drvo ispod njega. Požar je već
zahvatio čitav prednji deo redakcije.
Odbacio je prazni rezervoar i ustuknuo. Vrućina je bila nepodnošljiva. Koža mu se
zategla. Proklete novine, možda bih...
Bilo je prekasno za možda. Okrenuo se i video Pita na vratima zadnjeg hodnika s
rezervoarom vode u naručju. Najveći deo nagorelog rukava je otpao. Koža ispod njega je bila
jarkocrvena.
„Prekasno je!“ povikao je Toni i naglo uzmakao od Džulijinog stola, preobraženog u
vatreni stub koji je sezao do tavanice. Podigao je ruku da bi zaklonio lice od jare.
„Prekasno je, beži nazad!
Pitu Frimanu je to bilo dovoljno. Prosuo je vodu na plamenove i pobegao.
Keri Karver je retko imala posla s benzinskom pumpom. Smatrala je da je Daleko Iznad
Nje, iako je omogućavala lep život njenoj porodici i njoj. Ipak se smesta složila kad joj je Džoni
predložio da prebace preostale konzerve kombijem kući, „sigurnosti radi. Pristala je da pomogne,
iako nije bila mnogo vredna (najviše je volela da gleda Sudiju Džudi). Nije bila u Fud Sitiju.
Silno se uplašila kad je posetila samoposlugu posle nereda s prijateljicom Leom Anderson i
videla smrskane izloge i krv na pločniku. Strahovala je od budućnosti.
Džoni joj je dodavao pakovanja supe, gulaša, pasulja i sosova. Keri ih je slagala u vozilo.
Obavili su pola posla, kad je požar izbio nedaleko odatle. Čuli su pojačani glas iz megafona. Keri
se učinilo da je videla dve ili tri prilike. Trčale su sokakom iza Berpija. Kasnije će tvrditi da ih je
sigurno videla. Povećaće broj prilika u trku na četiri, u stvari pet.
„Šta to znači?, pitala je. „Dušice, šta to znači?
 „To znači da prokleto ubilačko kopile nije samo, rekao je Džon. „To znači da zapoveda
čitavom bandom.
Osetio je Kerinu ruku na svom ramenu. Zarila mu je nokte u meso. Otrgao se iz njenog
stiska i potrčao ka policijskoj stanici. Vikao je iz sveg glasa, upozoravajući na požar. Keri Karver
nije krenula za njim, već je nastavila da puni kombi. Plašila se budućnosti više no ikad.
Deset novih policajaca, pored Rodžera Kilijana i braće Boui, J „sedelo je na klupama
srednjoškolske gimnastičke sale. To su ZL _ bili budući pripadnici lokalnih bezbednosnih snaga.
Požar je izbio baš kad se Big Džim raspričao o njihovim dužnostima. Dečko je poranio, pomislio
je. Nisam smeo da mu verujem.
Nikako nisam smeo da mu verujem. Svakim danom je sve gori.
„Pa, momci, rekao je. Uglavnom se usredsredio na Mikija Vardloua. Bože, kakav igrač!
„Mogao bih još mnogo toga da vam kažem. Ferne Boui, imamo li ručne pumpe u skladištu
vatrogasne stanice?
Fern mu je nešto ranije rekao da je bacio pogled u skladište, da bi znao na kakvu opremu
mogu da računaju. Izbrojao je desetak ručnih pumpi. Sve su bile pune vode, što je bilo baš
zgodno.
Big Džim je verovao da je sarkazam neophodno sačuvati za one dovoljno pametne da ga
razumeju. Objasnio je okupljenima da je to znak da se dobri Bog brine o žiteljima ovog grada i da
će preuzeti voñstvo, uz pomoć Stjuarta Bouija, ako se pokaže da ovo nije lažna uzbuna.
Eto ti, novinarska kučko, pomislio je kad su novi policajci ustali s klupa, raširenih očiju i
spremni za akciju. Presešće ti mešanje u naša posla.
„Gde si krenuo?“, pitao je Karter. Vozio je auto ugašenih farova Zapadnom ulicom, ka
raskrsnici sa Stosedamnaesticom. Teksakova benzinska pumpa, zatvorena 2007. godine,
zaklanjala ih je od pogleda iz grada. Protivpožarna sirena je zavijala iz pravca iz kog su došli.
Prvi ružičastocrveni vatreni jezik se uspinjao ka nebu.
„Uh?“ Pogled na plameni stub je uzbudio Džuniora. Poželeo je da ima devojku pored
sebe.
„Pitao sam te gde si krenuo. Tvoj tata se postarao za alibi.“
„Ostavio sam druga patrolna kola iza pošte“, reče Džunior. Oklevajući je skrenuo pogled
s požara. „Dežuram s Fredijem Dentonom. On će potvrditi da smo cele noći bili zajedno. Poći ću
prečicom odavde. Možda ću se vratiti do Zapadne ulice. Da vidim kako vatra napreduje.“
Zakikotao se, kao curica. Karter ga je zbunjeno pogledao.
„Nemoj mnogo da gledaš. Palikuće uvek uhvate zato što se vraćaju na mesto zločina, da
bi gledali požar. Video sam to u Licima s poternice.
„Niko neće poneti zlatni sombrero zbog ove nesreće izuzev Barbija reče Džunior. „Šta je
s tobom? Na koju ćeš ti stranu°
„Idem kući. Majka će reći da sam tamo bio čitavo večeri. Zamoliću je da mi promeni
zavoj na ramenu. Jebeni pasji ugriz ñavolski boli. Uzeću aspirin. Zatim ću izaći da gasim požar.“
„U domu zdravlja i u bolnici imaju jaču drogu od aspirina. Ima je i u apoteci.
Trebalo bi da pogledamo to sranje.“
„Nesumnjivo“, reče Karter.
„Da li... uzimaš met? Mislim da imam malo.“
„Met? Ne pačam se s tim. Oksi bi mi dobro došao.“
„Oksi!“, uskliknuo je Džunior. Zašto nije pomislio na njega? On bi sredio glavobolju
mnogo bolje od ostalih lekova. „Jašta, ortak! Lepo si rekao!“ Podigao je pesnicu. Karter se
kucnuo s Džuniorom, ali nije hteo da se drogira s njim. Njegov prijatelj se veoma čudno ponašao.
„Bolje da poñemo, Džunse.“ „Brišem.“ Džunior je otvorio vrata i izašao. Malčice je hramao.
 Karter se iznenadio koliko mu je laknulo kad je Džunior otišao.
Zavijanje protivpožarne sirene je probudilo Barbija. Melvin Sirls je stajao ispred njegove
ćelije. Mladić je otvorio šlic. Držao je pozamašnu patku u ruci. Počeo je da piša, kad se uverio da
ga Barbi posmatra. Upinjao se da dobaci do ležaja. Nije uspeo, pa se zadovoljio šaranjem slova S
po betonskom podu.
„Hajde, Barbi, pij“, rekao je. „Sigurno si ožedneo. Malo je slana, ali koga briga.“
„Šta gori?“
„Kao da ne znaš“, s osmehom će Mel. Još je bio bled. Izgubio je dosta krvi. Na zavoju
oko glave nije bilo krvavih mrlja.
„Pretvaraj se da ne znam.“
„Tvoji ortaci su spalili novine“, reče Mel. Osmeh mu je otkrio zube. Barbi je shvatio da je
momak besan i uplašen. „Pokušavaš da nas zaplašiš, da bismo te pustili. Mi se... ne... plašimo.
„Zašto bih spalio novine, umesto gradske kuće? I ko su ti moji ortaci?“ Mel je vratio
patku u pantalone. „Sutra nećeš biti žedan, Barbi. Ne brini zbog toga. Čeka te kofa s tvojim
imenom i sunñer.“
Barbi je ćutao.
„Video si mučenje vodom u Iraku?“ Mel je klimnuo kao da je siguran da je Barbi to
gledao. „Sad ćeš ga upoznati iz prve ruke.“ Upro je prstom kroz rešetke.
„Pronaći ćemo tvoje pajtaše, seronjo. Saznaćemo kako si uzaptio čitav grad.
Mučenje vodom? Niko ne može da mu se odupre.“
Krenuo je, ali se predomislio.
„To neće biti sveža voda, već slana. Veoma slana. Razmišljaj o tome.“ Otišao je.
Polako je odmicao podrumskim hodnikom. Oborio je zavojima obmotanu glavu.
Barbi je sedeo na ležaju i posmatrao kako se zmijasti trag Melovog urina suši na podu.
Slušao je zavijanje protivpožarne sirene. Mislio je na devojku u pikapu, na plavušu koja ga je
zamalo povezla, pre nego što se predomislila. Zažmurio je.
 PEPEO

Rasti je stajao na kružnom prilaznom putu ispred bolnice i posmatrao plamenove koji su
se dizali negde na Glavnoj ulici, kad je mobilni telefon na njegovom pojasu zacvrkutao. Tvič i
Džina su mu pravili društvo. Stisnula ga je za ruku, kao da traži zaštitu. Džini Tomlinson i Harijet
Bigelou spavale su u prostoriji za odmor.
Bolesnike je obilazio stariji čovek koji se dobrovoljno prijavio za službu u bolnici,
Terston Maršal. Pokazao se iznenañujuće korisnim. Svetla su ponovo sijala.
Proradila je i oprema, na neko vreme. Rasti je priuštio sebi nešto olakšanja. Bilo mu je
dobro, sve dok nije čuo protivpožarnu sirenu.
Na ekranu je pisalo LINDA. Rekao je: „Dušo? Da li je sve u redu?“
„Ovde je sve u redu. Dečica spavaju.
„Znaš li šta go...
„Gori redakcija lokalnih novina. Ćuti i slušaj, zato što ću za minut i nešto ugasiti telefon,
da me niko ne bi zvao da pomognem u gašenju požara. Džeki je sa mnom.
Ona će paziti na decu. Moraš da se nañeš sa mnom u pogrebnom zavodu. I Stejsi Mogin
će biti tamo. Došla je nešto ranije. S nama je. Ime mu je zvučalo poznato, ali nije mogao da se
seti kome pripada. Bio je pod utiskom izjave S nama je. Podelili su se na naše i njihove.
„Lin...
„Tamo ćemo se sresti. Za deset minuta. Bićemo bezbedni, dok god traje borba protiv
požara. Braća Boui su meñu vatrogascima. Tako mi je rekla Stejsi.
„Kako su se tako brzo okup...
„Ne znam i ne zanima me. Možeš li da doñeš?
„Mogu.
„Dobro je. Ne koristi parking ispred zavoda. Idi pozadi, na manji. Veza se prekinula.
„Šta gori?, pitala ga je Džina. „Znaš li?
„Ne znam, reče Rasti, „zato što me niko nije zvao, brecnuo se.
Džina nije shvatila. Tvič je ukapirao. „Niko.
„Otišao sam, bez objašnjenja. Verovatno me je neko zvao, ali vi ne znate gde sam.
Ništa vam nisam rekao. Jel tako?
Džina je zbunjeno klimnula. Sad su ovi ljudi bili njeni ljudi. Nije dovodila tu činjenicu u
pitanje. Zašto bi? Ima samo sedamnaest godina. Mi i oni, pomisli Rasti.
To je obično gadna stvar. Naročito za sedamanestogodišnjakinje. „Verovatno vas je neko
zvao, rekla je. „Ne znamo gde ste.
„Jok, složio se Tvič. „Ti si cvrčak, a mi ništavni mravi.
„Ne pravite slona od komarca, reče Rasti, iako je situacija bila krajnje ozbiljna.
Obečavala je nevolje. Džina nije bila jedino dete koje će njima biti pogoñeno.
Linda i on su imali dvoje. Čvrsto su spavala ne znajući da mama i tata plove ka oluji koja
bi se mogla pokazati kobnom za njihov čamčić.
A opet.
„Vratiću se, reče Rasti. Nadao se da to nije samo zaludno nadanje.
Semi Buši je dovezla malibu Evansovih do Katarine Rasel, nedugo pošto se Rasti
odvezao do Bouijevog pogrebnog zavoda. Mimoišli su se. Vozili su suprotnim stranama
gradskog parka.
Prilazni put ispred glavnog ulaza je opusteo, kad su Tvič i Džina ušli u bolnicu.
Nije se tu zaustavila. Bila je oprezna zbog pištolja na suvozačkom sedištu (Fil bi rekao da
je paranoična). Odvezla se iza zgrade, do parkirališta za zaposlene.
Zatekla je četrdesetpeticu za pojas farmerki i prebacila majicu preko nje.
Prepešačila je parkiralište i stala ispred vrata perionice. Pročitala je znak na kom je pisalo
PUŠENJE JE OVDE ZABRANJENO OD PRVOG JANUARA. Probaće kvaku. Odustaće ako se
ne okrene. Otključana vrata će biti božji znak...
Bila su otključana. Kliznula je unutra, kao bledi i lelujavi duh.
Terston Maršal je bio umoran tačnije, iscrpljen ali srećan. Godinama nije bio tako srećan.
To je bio perverzan osećaj. Bio je redovni profesor, pesnik s nekoliko objavljenih zbirki i urednik
prestižnog književnog časopisa. Delio je postelju s predivnom, pametnom, mladom ženom.
Uživala je s njim. Perverzno je što je bio srećan dok je davao pilule, brisao bale, praznio guske i
lopate (da i ne pominjemo brisanje usrane guze Bušinog bepčeta), perverzno, ali istinito. Bolnički
hodnici koji mirišu na sredstva za dezinfekciju podsetili su ga na mladost. Oživeli su sećanja na
prodorne arome pačuli ulja u apartmanu Dejvida Perna, i šarenu traku za glavu koju je nosio na
komemoraciji Bobu Kenediju. Šetao je tiho pevušeći „Dugonogu ženu“.
Bacio je pogled u sobu za odmor osoblja i ugledao bolničarku s razbijenom njuškicom i
lepu, mladu pomoćnicu. Zvala se Harijet. Spavale su na ležajima dovučenim u odaju. Kauč je bio
slobodan. Uskoro će morati da odspava par sati ili da se vrati u kuću na Hajland aveniji, koja je
sad bila njegov dom. Verovatno će otići do kuće.
Dešavale su se neobične stvari.
U neobičnom svetu.
Prvo će još jednom obići one koje je odnedavno smatrao svojim pacijentima.
Obilazak majušne bolnice neće dugo trajati. Većina soba je bila prazna. Bil Olnat je ostao
budan do devet, zbog ozlede zadobijene u gužvi kod Fud Sitija. Sad je čvrsto spavao i hrkao.
Okrenuo se na stranu, da bi smanjio pritisak na dugu posekotinu na potiljku.
Vanda Kramli je bila dvoja vrata niže. Njen srčani monitor je pištao. Srce je radilo nešto
bolje posle pet litara kiseonika. Ters je strahovao da se neće izvući. Bila je predebela. Previše je
pušila. Suprug i najmlaña kći su bdeli kraj nje. Ters je pokazao V za pobedu Vendelu Kramliju
(nekada davno to bi bio znak mira).
Uzvratio mu je pozdrav, s umornim osmehom.
Tensi Friman, pacijentkinja s operisanim slepim crevom, čitala je časopis. „Zašto se čuje
protivpožarna sirena?“, pitala ga je.
„Ne znam, dušice. Kako tvoj bol?“
„Trojka“, pribrano će ona. „Možda i dvojka. Mogu li sutra kući?“
„Sve zavisi od dr Rastija, ali moja kristalna kugla kaže da“ Ozarila se. Zbog toga je umalo
zaplakao. Više nije razumeo sebe.
„Bebina mati se vratila“, reče Tensi. „Videla sam je u prolazu.“
„Dobro je“, reče Ters. Beba nije pravila mnogo problema. Jedanput ili dvaput je
zaplakala. Uglavnom je spavala, jela ili ležala u kolevci i apatično posmatrala tavanicu. Zvala se
Volter (Ters nije znao da Litl na bolničkom kartonu predstavlja bebino ime). Terston Maršal ga je
zvao Torazin Kid.
Otvorio je vrata sobe 23, one sa žutim BEBA NA PALUBI natpisom. Video je da mlada
žena, žrtva silovanja, kako mu je Džina došapnula, sedi na stolici pored kreveta. Držala je bebu u
naručju. Hranila je mlekom iz flašice.
„Da li vam je dobro“, Ters je pogledao na drugo ime na vratima, „gospoño Buši?“
Pogrešno je izgovorio njeno ime Bušiz. Semi se nije trudila da ga ispravi, niti da mu kaže da su je
dečaci zvali Buši Tuši. „Da, doktore“, rekla je.
Ni Ters nije pokušavao da ispravi njeno pogrešno titulisanje. Ponovo je osetio
neshvatljivo zadovoljstvo. Ovog puta je bilo još snažnije i pomešano s izvesnom gorčinom. Kad
samo pomisli da zamalo što nije odustao od prijavljivanja... ne bi doživeo ovo divno iskustvo...
da ga Karo nije ohrabrila.
„Doktoru Rastiju će biti drago što ste se vratili. Baš kao i Volteru. Da li vam trebaju
lekovi za bolove?“
„Ne.“ To je bila istina. Meñunožje ju je još probadalo, ali nekako izdaleka. Osećala je da
lebdi iznad svog tela i da je samo najtanje niti vezuju za tle.
„Dobro je. To znači da vam je bolje.
„Da, reče Semi. „Uskoro ću se oporaviti.
„Lezite, kad ga nahranite. Doktor Rasti će vas ujutru posetiti.
„U redu.
„Laku noć, gospoño Bušiz.
„Laku noć, doktore.
Ters je tiho zatvorio vrata i nastavio obilazak. Na kraju hodnika je bila soba Ruove. Moći
će da otpočine kad gvirne u nju.
Bila je omamljena, ali budna. Mladić koji ju je posetio nije. Sedeo je u ćošku i dremao na
jedinoj stolici u prostoriji, sa sportskim časopisom u krilu. Ispružio je noge.
Džordžija je prizvala Tersa. Šapnula mu je nešto kad se nagnuo ka njoj. Razabrao je samo
par reči zbog tihog glasa i slomljenih, uglavnom bezubih usta. Nagnuo se još bliže.
„Nemoje da ga budie. Zvučala je kao Homer Simpson. „Amo mi je on doso u posetu.
Ters je klimnuo. Vreme za posetu je odavno prošlo. Mladić bi se verovatno samo
nasmejao na pitanje zašto nije odgovorio na vatrogasnu sirenu, iako je nosio plavu uniformu i
pištolj. A opet, kakva je šteta od njegovog prisustva u bolničkoj sobi?
Jedan vatrogasac više ili manje verovatno ne bi značio mnogo. Od njega ionako ne bi bilo
mnogo vajde, ako ni vatrogasna sirena nije mogla da ga probudi. Ters je prineo prst usnama, da
bi joj pokazao da je na njenoj strani. Trznula se, kad je pokušala da se osmehne.
Terston joj, uprkos tome, nije ponudio lek za bolove. Podaci na bolesničkom kartonu su
ukazivali da je dobila odgovarajuću dozu, koja će trajati do dva ujutru.
Prošao je uspavanim hodnikom. Nije primetio da su vrata sa znakom BEBA NA
SEDIŠTU blago odškrinuta.
Prošao je kraj sobe za odmor osoblja. Kauč u njoj ga je snažno privlačio. Čvrsto je rešio
da se vrati do Hajland avenije.
Hteo je da obiñe decu.
Semi je sedela pored kreveta s Litl Volterom u krilu, dok novi doktor nije prošao.
Poljubila je sina u obraze i ustala. „Budi dobra beba“, rekla je. „Mama će te sresti u raju,
ako je tamo puste. Mislim da hoće. Već je odslužila svoje u paklu.
Spustila ga je u kolevku i otvorila fioku noćnog stočića. Sklonila je pištolj unutra, da joj
ne bi smetao dok ga poslednji put grli i ljubi. Izvadila ga je.
Donji deo Glavne ulice je bio neprohodan zbog policijskih vozila s upaljenim svetlima.
Gomila radoznalaca je tiho i mirno stajala iza njih.
Korgi Horas je bio mirno pseto. Ograničio je vokalni repertoar na dobro došla kući lavež i
retko kevtanje, kojim je podsećao gazdaricu da je još tu i da se na njega može računati. Počeo je
da otegnuto zavija na zadnjem sedištu, kad se parkirala ispred Maison des Fleurs. Džulija je
naslepo posegnula rukom iza sebe, da bi ga pomilovala po glavi. Smirivala je i njega i sebe.
„Pobogu, Džulija, reče Rouz.
Izašle su iz automobila. Novinarka je htela da ostavi Horasa u vozilu. Predomislila se i
potražila njegov povodac ispod suvozačkog sedišta, kad je ponovo prigušeno urliknuo. Iskočio je
na pločnik, kad mu je otvorila zadnja vrata. Zakačila je povodac za njegovu ogrlicu. Izvadila je
fotoaparat, mali kasio, iz džepa na sedištu, pre nego što je zatvorila vrata. Progurale su se kroz
gomilu radoznalaca na pločniku. Horas ih je vodio, zatežući povodac.
Roñak Pajper Libi, Rup, policajac s nepunim radnim vremenom, koji je pre nekoliko
godina došao u Mil, pokušao je da ih zaustavi. „Niko ne sme preko ove crte, moje dame.
„To je moja kuća, reče Džulija. „Iznad redakcije je sve što imam na ovom svetu odeća,
knjige, lične stvari, moja sudbina. Ispod stana su novine koje je osnovao moj pradeda. Za sto
dvadeset godina samo četiri puta nisu izašle na vreme. Sad sve to nestaje u dimu. Moraćeš da me
ubiješ, ako želiš da me sprečiš da to posmatram, iz najveće blizine.
Rup je delovao nesigurno. Stao je u stranu, kad je ponovo krenula napred (Horas je stajao
gazdarici uz koleno i s nepoverenjem posmatrao ćelavka). Odmah je zauzeo preñašnji položaj.
„Ti ne možeš, rekao je Rouz.
„Idem i ja. Ako ne želiš da uz sledeći čokoladni frape dobiješ i laksativ.“
„Gospoja... Rouz... imam jasna nareñenja.“
„Nek ih ñavo nosi“, reče Džulija. U njenom glasu je bilo više umora no prkosa.
Uhvatila je Rouz podruku. Povela je u pravcu požara. Stala je tek kad je vrelina postala
gotovo nepodnošljiva.
Demokrata je ličio na sam pakao. Brojni policajci nisu ni pokušavali da ugase vatru. Imali
su ručne pumpe (neke je još krasio lako čitljivi natpis u svetlosti plamenova: JOŠ JEDNA
BERPIJEVA RASPRODAJA!). Polivali su apoteku i knjižaru. Džulija je pomislila da će im
odsustvo vetra pomoći da spasu obe zgrade, a samim tim i ostatak poslovnih zdanja na istočnoj
strani Glavne ulice.
„Divno je što su se tako brzo pojavili“, reče Rouz.
Džulija je ćutala. Nemo je posmatrala kako plamenovi ližu u tamno nebo zasenjujući
ružičaste zvezde. Bila je toliko potresena da nije mogla da plače.
Sve, pomislila je, Sve.
Setila se svežnja novina koje je ubacila u prtljažnik pre nego što je krenula na sastanak s
Koksom i pomislila: Gotovo sve.
Pit Friman se progurao kroz policijski prsten koji je polivao prednju i severnu stranu
Sandersove apoteke. Tragovi suza su izbrazdali reporterovo garavo lice.
„Žao mi je, Džulija!“ Glas mu je ličio na cviljenje prebijenog psa. „Zamalo što ga nismo
ugasili... ugasili bismo ga... ali je poslednja... poslednja boca koju su kopilani bacili pala na
novine pored vrata i...“ Obrisao je lice ostatkom rukava i razmrljao gar. „Prokleto mi je žao!“
Zagrlila ga je kao bebu, iako je bio petnaestak santimetara viši i pedesetak kilograma teži
od nje. Zagrlila ga je, pazeći na njegovu ozleñenu ruku i rekla: „Šta se desilo?“
„Molotovljevi kokteli“, prostenjao je. „Jebeni Barbara.“
„On je u zatvoru, Pite.“
„To su učinile njegove pristalice! Njegove proklete pristalice! One su to učinile!“
„Šta pričaš? Da li si ih video?“
„Čuo sam ih“, rekao je. Uzmakao je iz njenog zagrljaja. „Morao sam da ih čujem.
Imali su megafon. Rekli su da će spaliti čitav grad, ako Del Barbara ne bude osloboñen.“
Gorko se osmehnuo. „Da ga oslobodimo? Trebalo bi da ga obesimo.
Dajte mi konopac, pa ću ga lično obesiti.“
Big Džim je prilazio laganim korakom. Vatra je bojila njegove gojazne obraze u
narandžasto. Imao je osmeh od uha do uha.
„Šta sad misliš o tvom prijatelju Barbiju, Džulija?“ Koraknula je ka njemu. Ko zna kako
je izgledala, zato što je Big Džim uzmakao, kao da se plaši da će ga udariti. „Ovo nema nikakvog
smisla. Nimalo. To dobro znaš.“
„O, mislim da ima. Mislim da ima savršenog smisla, ako razmotriš ideju da su Del
Barbara i njegovi prijatelji zaslužni za podizanje Kupole. Stvar je jednostavna, imamo posla s
teroristima.“
„Sereš. Bila sam na njegovoj strani, što znači da su novine bile na njegovoj strani.
Znao je to.“
„Ali oni su rekli...“, poče Pit.
„Tako je“, prekinula ga je, ne skidajući pogled s Renijevog, vatrom obasjanog lica.
„Rekli su, rekli su, ali ko su om? Zapitaj se, Pite. Zapitaj se: ako to nije bio Barbi koji nije
imao motiv ko ga je imao? Ko je na dobitku posle zatvaranja Džulijinih lajavih usta?“
Big Džim se okrenuo i mahnuo dvojici novoimenovanih policajaca. Samo su plave trake
na bicepsima svedočile o njihovom novom zvanju. Jedan je bio visok i krupan. Ako je po
njegovom licu suditi, bio je samo naglo iždžikljalo dete. Drugi je bio Kilijan. Zatupasta glava je
bila prepoznatljiva, kao komemorativna marka.
„Miki. Riči. Sklonite ove žene s mesta požara.“
Horas je čučao na kraju povoca. Režao je na Big Džima. On je prezrivo odmerio psetance.
„Slobodni ste da ih bacite preko haube najbližih policijskih kola, ako se ne udalje
dobrovoljno.“
„Ništa nije gotovo“, reče Džulija i uperi prstom u njega. Rasplakala se, ali ne od tuge.
Gorke suze su je pekle, ne donoseći utehu. „Nije gotovo, kurvin sine.“ Big Džim je razvukao
usne u osmeh, sjajan i mračan kao lak na hameru. „Da, gotovo je“, rekao je. „Zasvagda.“
Big Džim se zaputio ka požaru, da bi video kako vatra preobražava novine zabadačice
nosa u tuñe stvari u gomilu pepela, Nagutao se dima. Srce mu je stalo.
Svet je zaplivao kraj njega, kao u fantastičnom filmu. Čuka mu je proradila.
Zastenjao je od plime nepravilnih otkucaja. Lupio se po levoj strani grudi pesnicom.
Snažno se zakašljao. Dr Heskel ga je naučio tom brzom leku za aritmiju.
Srce je isprva nastavilo da galopira nepravilnim ritmom (udarac.,. pauza... udarac udarac
udarac... pauza). Na trenutak ga je zamislio kao gustuoptu uokvirenu žućkastim salom, kao
zakopani organizam koji se bori da se oslobodi pre nego što nestane vazduha. Odbacio je
stravičnu sliku. Dobro mije. Samo sam se umorio.
Sedam sati sna će me izvidati. Prišao mu je šef policije, s ručnom pumpom na širokim
leñima. Lice mu se blistalo od znoja. „Džime? Kako ti je?“
„Dobro“, reče Big Džim. Nije lagao. Dobro se osećao. Ovo je bio vrhunac njegovog
života, prilika da dosegne veličinu. Oduvek se smatrao sposobnim za tako nešto. Kvarno srce ga
neće zaustaviti. „Umorio sam se. Radim bez prestanka.“
„Idi kući“, posavetovao ga je Randolf. „Nikad ne bih pomislio da ću reći hvala bogu za
Kupolu. Neću to ni sad reći, iako je zaustavila vetar. Sve će biti u redu.
Razmestio sam ljude na krov apoteke i knjižare, ako neka varnica preskoči ulicu.
Samo ti poñi...“
„Koga si razmestio na krovove?“ Srce se smirivalo, smirivalo. Dobro je. „Henri Morison i
Tobi Vilan su na knjižari. Džordži Frederik i jedan od novih momaka su na apoteci. Mislim da je
Kilijanov klinac. Romi Berpi se prijavio da poñe s njima.“
„Imaš li vokitoki?“
„Naravno.“
„Da li Frederik ima jedan?“
„Imaju ga svi iskusni policajci.“
„Reci Frederiku da motri na Berpija.“
 „Na Romea? Zašto, za boga miloga?“
„Nemam poverenja u njega. Možda je Barbijev pristalica.“ Big Džim se nije plašio
Berpija zbog Barbare. Vlasnik robne kuće je bio Brendin prijatelj i ñavolski sposoban čovek.
Bore su ispresecale Randolfovo znojavo lice. „Koliko ih, po tvom mišljenju, ima?
Koliko kurvinih sinova je na njegovoj strani?“
Big Džim je odmahnuo glavom. „Teško je reći, Pite, ali je ovo velika stvar. Dugo je i
pažljivo planirana. Ne možeš da ih tražiš samo meñu došljacima. Neki godinama rade na tome.
Možda i decenijama. Takve ljude zovu krticama.“
„Hriste. Ali zašto, Džime? Zašto, za boga miloga?“
„Ne znam. Možda vrše eksperimente u kojima mi igramo ulogu zamorčića. Možda se
otimaju oko vlasti. Ko zna šta ona baraba u Beloj kući ima na umu. Pojačaćemo mere
bezbednosti i motriti na sve koji potkopavaju naše napore na održavanju reda.“
„Misliš li da ona...“ Iskrenuo je glavu u pravcu Džulije, koja je posmatrala kako plamen
guta njene novine. Pas je stajao kraj nje. Dahtao je na jari.
„Nisam siguran. A opet, seti se kako se danas ponašala u stanici? Jurcala je okolo i vikala
kako želi da se vidi s njim? Šta ti to govori?“
„Sad mi je jasno“ reče Randolf. Tupo je zurio u Džuliju Šamvej. „Ima li boljeg paravana
od spaljivanja sopstvene kuće?“
Big Džim je uperio prstom u njega, kao da hoće da kaže to je zaista sjajna ideja.
„Moram da se odmorim. Pozovi Džordža Frederika. Kaži mu da ne skida oka s tog
Kanuka iz Luistona.“
„U redu.“ Randolf je posegnuo za vokitokijem.
Fernald Boui je zaurlao pored njih. „Krov pada! Povucite se, vi na ulici! Spremite se, vi
na vrhu zgrada. Spremite se!“
Big Džim je posmatrao obrušavanje krova Demokrata, naslonjen na vrata hamera.
Vatromet varnica je sunuo ka crnom nebu. Ljudi na susednim zgradama su proveravali
ručne pumpe svojih partnera. Spremali su se da ugase varnice, koje bi se dokopale krova.
Izraz lica Šamvejeve posle obrušavanja krova iznad novina pomogao je Big Džimovom
srcu više od svih jebenih lekova i pejsmejkera na svetu. Godinama je trpeo njene nedeljne tirade.
Nikad ne bi priznao da se plaši novinarke, ali ga je svakako nervirala.
Vidi je sad, pomislio je. Izgledao kao da se vratila kući i našla mamu mrtvu na noši.
„Izgledaš bolje“, reče Randolf. „Boja ti se vraća.“
„Osećam se bolje“, odvrati Big Džim. „Ipak ću otići kući. Otkinjavaću.“ „To je dobra
ideja“, reče šef policije. „Potreban si nam, prijatelju. Sad više no ikad. Ako ova Kupola ne
nestane...“ Zavrteo je glavom. Nije skidao pseći pogled s Big Džimovog lica. „Ne znam kako bih
bez tebe. Volim Endija Sandersa kao brata, ali moram priznati da nije bogzna kako promućuran.
Andrea Grineli ne vredi ni pet para, otkad je pala i povredila leña. Ti si lepak koji drži Česters
Mil na okupu.“ Big Džim je bio dirnut. Stisnuo je Randolfa za ruku. „Dao bih život za ovaj grad.
Toliko ga volim.“
„Znam. I ja ga volim. Nikom nećemo dopustiti da ga ukrade.“
„Lepo si to rekao“, reče Big Džim.
Odvezao se. Popeo se na trotoar, da bi zaobišao drumske prepreke, postavljene na
severnoj strani poslovne četvrti. Srce mu se smirilo (gotovo u potpunosti). Ipak se zabrinuo.
Morao je da vidi Evereta. Ideja mu se nije svidela. Everet je bio još jedan zabadač nosa u tuña
posla, sklon izazivanju nevolja u trenutku kad je jedinstvo bilo neophodno. Takoñe, nije bio
doktor. Big Džim bi mirnije duše otišao kod veterinara, da je takav postojao u gradu. Nije mu
ostalo ništa drugo nego da se nada da će Everet imati prave lekove na raspolaganju.
 Pa, pomislio je, Endi može daproveri ono što mi bude prepisao.
Da, ali to nije bio njegov najveći problem. Mučilo ga je ono što je Pit rekao: Ako ova
Kupola ne nestane...
Džim nije brinuo zbog toga. Upravo suprotno. Ako Kupola nestane, u skorije vreme, naći
će se u nebranom grožñu, čak i da ne otkriju laboratoriju za proizvodnju meta. Sigurno će se naći
berači pamuka koji će dovesti u pitanje njegove odluke. Od početka se držao jednog pravila
političkog života: Oni koji mogu, delaju, oni koji ne mogu, dovode u pitanje odluke onih koji
mogu. Možda neće shvatiti da je sve što je učinio ili naredio da se učini, čak i bacanje kamenja na
samoposlugu, učinio zbog opšteg dobra. Barbijeve pristalice u spoljnom svetu biće pogotovo
sklone pogrešnom razmišljanju, zato što neće hteti da razumeju. Big Džimu je bilo jasno da
Barbara ima uticajne prijatelje izvan Kupole, još otkad je pročitao predsednikovo pismo. Zasad
su bili nemoćni. Bilo bi dobro da tako i ostane bar nekoliko nedelja. Možda i mesec ili dva.
Kupola mu je nesumnjivo odgovarala.
Ne zadugo, već dok se gas uskladišten u radiostanici ne podeli? Dok se laboratorija ne
razmontira i skladište u kom se nalazila ne bude spaljeno do temelja (još jedan zločin koji će biti
pripisan zaverenicima Dela Barbare)? Dok se krivica za sve što je učinjeno tokom krize na proširi
na najveći mogući broj ljudi, a zasluge ne pripišu samo jednoj osobi, njegovoj malenkosti?
Dotad neće imati ništa protiv Kupole.
Big Džim je odlučio da padne na kolena i da se pomoli pre nego što se odmori.
Semi je hramala niz bolnički hodnik. Čitala je imena na vratima i otvarala ona bez imena,
da bi bila sigurna. Počela je da se brine da kučka nije tu, kad je stigla do poslednjih i videla
čestitku za ozdravljenje na njima. Nacrtani pas je poručivao:
„Čuo sam da ti nije dobro.
Potegla je pištolj Džeka Evansa s pojasa (pantalone je više nisu pritiskale; konačno je
uspela da izgubi na težini; bolje ikad nego nikad). Otvorila je čestitku pištoljem.
Nacrtani pas je lizao svoja jaja i govorio: „Hoćeš li da te polickamo?“ Potpisali su je Mel,
Džim Džunior, Karter i Frenk. Semi je pomislila da tako ukusna i taktična poruka priliči toj
družini.
Odškrinula je vrata. Džordžija nije bila sama. To nije poremetilo Semin duboki spokoj,
osećaj zamalo dostignutog mira. Možda i bi, da je u ćošku spavao neko nevin otac ili ujak ove
kučke a ne Frenk Sisodrpač. Onaj koji ju je prvi silovao.
Onaj koji je rekao: Moraš da naučiš da držiš zatvorena usta, izuzev kad si na kolenima. To
što je spavao, nije uticalo na nju. Takvi kao on se uvek probude da ponovo počnu s gadostima.
Džordžija nije spavala, zbog bolova. Dugokosi koji ju je obišao nije hteo da joj da jača
sredstva protiv bolova. Raširila je oči, kad je videla Semi. „Ej, ti“, rekla je.
„Ubi se odave.“
Semi se osmehnula. „Govoriš kao Homer Simpson“, rekla je. Džordžija je razrogačila oči,
kad je videla pištolj. Otvorila je uglavnom bezuba usta i vrisnula.
Semi je nastavila da se osmehuje. U stvari, još šire se osmehivala. Vrisak je bio muzika za
uši i melem za dušu.
„Karaj kurvu“, rekla je. „Jel’ tako, Džordžija? Jel’ si to rekla, bezdušna pičko? Frenk je
ustao. Zbunjeno se osvrtao oko sebe. Dupe mu je skliznuo na ivicu stolice.
Trznuo se i završio na podu, kad je Džordžija ponovo vrisnula. Bio je naoružan.
Sad su svi zamenici nosili pištolje. Uhvatio se za pištolj, govoreći „Spusti ga, Semi, samo
ga spusti. Prijatelji smo. Hajde da budemo prijatelji “ Semi je rekla:
„Moraš da naučiš da držiš zatvorena usta, izuzev kad si na kolenima i kad gutaš kurac
svog druga Džuniora.“ Povukla je oroz springfilda. Pucanj automatika je zaglušno odjeknuo u
nevelikoj prostoriji. Prvi metak je preleteo preko Frenkijeve glave i razbio prozor. Džordžija je
ponovo vrisnula. Pokušavala je da ustane iz kreveta. Pokidala je kabl za intravenozno
ubrizgavanje lekova i onaj za vezu s monitorom. Semi ju je gurnula. Pala je na leña.
Frenki još nije potegao revolver. Uplašeni i smeteni momak je cimao futrolu, umesto
revolvera. Nije uradio ništa, izuzev što je nategao kaiš udesno. Semi je načinila dva koraka prema
njemu. Uhvatila je pištolj obema rukama, kao televizijski detektivi, i ispalila novi hitac. Leva
strana Frenkijeve glave je otpala.
Parče skalpa je udarilo u zid i ostalo na njemu. Pokrio je ranu rukom. Krv mu je kapala
kroz prste. Prsti su nestali. Utonuli su u krvavu masu ispod lobanje.
„Nemoj više, zavapio je. Posmatrao je izbečenim, uplakanim očima. „Nemoj više, nemoj!
Nemoj da me povrediš. A zatim. „Mama! MAMA „Gubiš vreme, mama te nije lepo vaspitala“,
reče Semi. Pogodila ga je još jednom, u grudi. Poskočio je i udario u zid. Spustio je ruku sa
unakažene glave. Udarila je o pod i pljesnula po barici krvi. Upucala ga je i treći put, u predeo
kojim ju je povredio. Okrenula se ka onoj na postelji.
Džordžija se skupila u loptu. Monitor iznad nje je pištao kao lud, verovatno zato što je
izvukla žice. Kosa joj je pala preko lica. Vrištala je i vrištala. „Zar nisi to rekla?“, pitala je Semi.
„Karaj kurvu, jel’ tako?“
„Žao mi je „Šta?“
Džordžija je ponovo pokušala. „Žao mi je! Žao mi je, Hemi izvalila je nešto potpuno
besmisleno: „Povlačim reč.
„Ne možeš.“ Semi je upucala Džordžiju u lice i u vrat. Poskočila je kao Frenki, pre nego
što se umirila.
Čula je povike i topot nogu u trku. Čula je i sanjive, zabrinute krike iz nekih soba.
Bilo joj je žao zbog uzbune koju je napravila, ali ponekad prosto nemate izbora.
Ponekad morate da uradite neke stvari, inače ne možete da se smirite.
Prislonila je pištolj na čelo.
„Volim te, Litl Voltere. Mama voli svog dečka.“
Povukla je obarač.
Rasti se kretao Zapadnom ulicom, da bi zaobišao požar. Skrenuo je u Ulicu Mejn na
raskrsnici sa Stosedamnaesticom. Bouijev pogrebni zavod je bio mračan, izuzev nejakih
električnih sveća u izlozima. Odvezao se pozadi, po savetu supruge.
Parkirao se pored dugog, sivog kadilaka. Generator je čegrtao u blizini.
Telefon mu je zazvonio kad se uhvatio za kvaku. Isključio ga je. Nije ni pogledao ko
zove. Podigao je glavu i ugledao policajca pored auta. Držao je naperen pištolj.
To je bila žena. Rasti je opazio bogatu plavu kosu kad se sagnula. Konačno je video lice
koje se slagalo s imenom koje je njegova žena pomenula. To je bila dispečerka policijske stanice
u dnevnoj smeni. Rasti je pretpostavio da je primljena u službu s punim radnim vremenom na dan
spuštanja Kupole ili odmah posle njega. Pretpostavio je da se dobrovoljno prijavila za ovu
dužnost.
Vratila je pištolj u futrolu. „Hej, doktore Rasti. Stejsi Mogin. Pre dve godine ste me lečili
od otrovnog hrasta? Sećate se, opekao me je po mojoj...“ Potapšala se po zadnjici.
Nasmejala se i tiho nastavila. „Nadam se da vas nisam preplašila.“ „Malčice. Gasio sam
mobilni telefon, kad ste se stvorili niotkuda.“
„Oprostite. Uñite unutra. Linda vas čeka. Nemamo mnogo vremena. Ja ću stražariti
napolju. Dvaput ću je pozvati radiostanicom, ako neko naiñe. Bouijevi se parkiraju pored zgrade.
Izvešćemo se na Istočnu ulicu neprimećeni.“ Sa osmehom je nakrivila glavu. „Pa... to je malo
optimistično. Neće znati kog su videli, ako budemo imali sreće.“
 Rasti je krenuo za njom. Pratio je njenu bogatu plavu kosu. „Da li ste provalili, Stejsi?“
„Nisam, doñavola. Uzela sam ključeve u stanici. Ostavili su nam ključeve većine
poslovnih zgrada iz Glavne ulice.“
„Zašto učestvujete u ovome?“
„Smetaju mi strahom izazvana sranja. Djuk Perkins bi odavno stao tome na put.
Uñite i požurite.“
„Ne mogu vam to obećati. U stvari, ništa vam ne mogu obećati. Nisam patolog.“
„Požurite koliko god možete, u svakom slučaju.“
Rasti je krenuo za njom u pogrebni zavod. Trenutak kasnije se našao u Lindinom
zagrljaju.
Harijet Bigelou je dva puta kriknula, pre nego što se onesvestila. Džina Bafalino je samo
preneraženo zurila ispred sebe. „Vodite Džinu odavde“, brecnuo se Ters.
Stigao je do parkinga, kad je čuo pucnjavu. Utrčao je u bolnicu, da bi se suočio s ovim. S
pokoljem.
Džini je obgrlila Džinu. Povela je u hodnik, u kom su stajali uplašeni i zabezeknuti
pacijenti Bili Olnat i Tensi Friman.
„Sklanjajte mi ovu s puta“, rekao je Ters Tviču i pokazao na Harijet. „Spustite joj haljinu.
Upristojite siroticu.“
Tvič ga je poslušao. Kad su Džini i on ušli u sobu, zatekli su Tersa pored tela Fenka
Delesepsa. Klečao je pored mladića koji je stradao zato što je došao umesto Džordžijinog momka
i ostao duže od vremena dozvoljenog za posete. Ters je prebacio čaršav preko Džordžije. Odmah
se osuo krvavim pupoljcima.
„Možemo li išta učiniti, doktore?“, pitala je Džini, iako je znala da nije doktor.
Zurila je u Frenkovo opruženo telo, s rukama na ustima.
„Možete.“ Ters je ustao. Koščata kolena su prasnula kao hici iz pištolja. „Pozovite
policiju. Ovo je mesto zločina.“
„Svi policajci su zauzeti gašenjem požara na Glavnoj ulici“, reče Tvič. „Oni koji nisu, na
putu su ka njemu, ili spavaju sa isključenim telefonima.“ „Pa, pozovite nekog, za ime božje, i
saznajte da li smemo da radimo bilo šta, pre nego što počistimo sobu. Da li da fotografišemo ili
nešto slično. Ne verujem da postoje neke nedoumice u pogledu onog što se ovde dogodilo.
Udaljiću se na trenutak. Moram da se ispovraćam.“
Džini je stala u stranu, da bi Terston stigao do malog toaleta, povezanog s bolesničkom
sobom. Zatvorio je vrata, ali se riganje dobro čulo. Ličilo je na krkljanje zagušenog motora.
Zapljusnuo ju je talas vrtoglavice. Postala je laka i vazdušasta. Borila se s neprijatnim
osećanjem. Pogledala je Tviča, koji je zatvarao mobilni. „Rasti ne odgovara“, rekao je. „Ostavio
sam mu poruku na govornoj pošti. Koga da zovem?
Šta misliš o Reniju?“
„Nemoj!“ Stresla se. „Nemoj njega.“
„Moja sestra? Mislio sam na Endi?“
Džini ga je nemo posmatrala.
Tvič je oborio glavu. „Možda ipak ne“, promrmljao je.
Džini ga je uhvatila za podlakticu. Koža mu je bila hladna od šoka. Pretpostavila je da je i
s njom isti slučaj. „Ako ti je to neka uteha“, rekla je, „mislim da pokušava da se skine. Posetila je
Rastija. Prilično sam siguran da je došla zbog toga.“ Tvič je protrljao lice. Na trenutak se
preobrazilo u tužnu operetsku masku. „Ovo je noćna mora.“
„Jeste“, neuvijeno će Džini. Ponovo je dohvatila mobilni telefon. „Koga ćeš zvati?“ Tvič
je uspeo da se osmehne. „Lovce na dugove?“ „Ne. Ako Endi i Big Džim nisu tu, ko nam ostaje?“
 „Sanders, ali dobro znaš da je prokleto beskoristan. Zašto ne bismo počistili nered?
Terston ima pravo, ovde je sve jasno.“
Terston je izašao iz kupatila. Brisao je usta papirnim ubrusom. „Zato što postoje pravila,
mladiću. U ovakvim vremenima su dragocenija i potrebnija no ikad.
Neophodno je da ih poštujemo.“
Tvič je podigao glavu i ugledao ostatke mozga Semi Buši. Sušili su se na zidu.
Ono s čim je do malopre razmišljala ličilo je na zgrušane ostatke ovsene kaše.
Rasplakao se.
Endi Sanders je sedeo u stanu Dela Barbare, na ivici postelje Dela Barbare. Prozor je bio
pun narandžaste svetlosti. Plamen je proždirao redakciju Demokrata u susednoj zgradi. Odozgo
su dopirali koraci i prigušeni glasovi. Pretpostavio je da su neki ljudi na krovu.
S braon torbom, popeo se uza stepenice pored apoteke. Izvadio je čašu, bocu vode i bocu
pilula iz nje. Odlučio se za oksikontin tablete. Na bočici je pisalo REZERVISANO ZA A.
GRINEL. U njoj je bilo dvadeset ružičastih pilula.
Istresao je nekoliko. Prebrojao ih je i istresao još nekoliko. Četiristo miligrama. Ta
količina možda ne bi ubila Andreu koja se navikla na njih, ali će za njega biti sasvim dovoljna.
Silna vrelina požara je dopirala kroza zid. Koža mu se ovlažila od znoja. Unutra je bilo
bar četrdeset stepeni, možda i više. Obrisao je lice, pokrivačem.
Neće se još dugo mučiti. U raju duva prijatni, hladni povetarac. Sedećemo i obedovati za
Gospodovim stolom.
Čašom je samleo ružičaste pilule u prah. Tako će opijat snažnije dejstvovati.
Tresnuće ga kao čekićem goveñu glavu. Ispružiće se po postelji, sklopiti oči i oprostiti s
ovim svetom. Uskoro će mu horovi anñela pojati na nebesima.
Pevaće meni... Klodi i Dodi. Zauvek ćemo biti zajedno.
Ne mislim tako, brate.
To je bio Koginsov glas. Zvučao je nepopustljivo i odlučno. Endi je prestao da melje
pilule.
Samoubice ne večeravaju s voljenima, prijatelju. Idu u pakao i žderu usijano ugljevlje
koje večito gori u njihovoj utrobi. Možeš li reći aleluja na to? Možeš li reći amin?
„Ne brabonjaj, reče Endi. Vratio se mlevenju pilula. „Kusao si s nama iz istog valova.
Zašto bih ti verovao?
Zato što zborim istinu. Tvoja supruga i kći te motre odozgo. Mole te da to ne radiš.
Čuješ li ih?
,Jok, reče Endi. „Ne čujem tebe, već samo kukavički deo mog uma. Čitavog života
upravlja mnome. Tako me je Big Džim obrlatio. Tako sam upao u ovo zamešateljstvo. Novac mi
nije bio potreban. Ne mogu ni da pojmim te iznose.
Jednostavno nisam znao kako da kažem ne. Sad znam. Ne, gospodine. Nemam zašto da
živim. Odlazim. Šta sad imaš da kažeš?
Činilo se da je Lester Kogins ostao bez teksta. Endi je samleo pilule u prah.
Napunio je čašu vodom. Istresao je ružičasti prašak u čašu i promešao vodu prstom. Čuo
je samo urlanje požara, prigušene uzvike vatrogasaca i trupkanje nogu po krovu.
„Popiću ga naiskap, rekao je... ali nije ispio čašu. Držao ju je, ali onaj kukavički deo njega
deo koji nije hteo da umre, iako je smisleni život okončan zadržavao ga je na ovom svetu.
„Ne, ovog puta nećeš pobediti, rekao je. Ipak je odložio čašu, da bi obrisao vrelo lice.
„Nećeš pobediti svaki puta, sad nećeš.
Prineo je čašu usnama. Slatki, ružičasti zaborav je plivao u njoj. Ponovo ju je spustio na
sto.
 Kukavički deo je još vladao njime. Proklet bio.
„Gospode, pošalji mi znak“, prošaptao je. „Pošalji mi znak da mogu da je ispijem.
Ako ni zbog čega drugog, onda zato što nemam drugog načina da napustim grad.“ Krov
susednog Demokrata se urušio u moru varnica. Neko iznad njega, zvučao je kao Romi Berpi,
povikao je: „Budite spremni, momci, budite prokleto spremni.
Budite spremni. To je očekivani znak. Endi Sanders je ponovo podigao čašu punu smrti.
Kukavički deo mu ovog puta nije zadržao ruku. Izgleda da je odustao.
Mobilni telefon u džepu je zacvrkutao uvodne taktove „Ti si divna“, sentimentalnog
ñubreta instaliranog po Klodinom izboru. Zamalo što nije iskapio čašu, ali mu je glas šapnuo da
bi i to mogao biti znak. Nije znao da li je to glas kukavičkog dela, Koginsa ili njegovog srca.
Zbog toga je odgovorio na poziv.
„Gospodine Sanders?“ Bio je to ženski glas. Umoran, tužan i uplašen. Endi ga je
prepoznao. „Ja sam Virdžinija Tomlinson, iz bolnice!“
„Džini, naravno!“ Ponovo je zvučao kao dobro raspoloženi, gradski zvaničnik.
Bizarno.
„Imamo problem u bolnici. Možete li da doñete?“
Svetlost se probila kroz mutnu tamu u Endijevoj glavi. Ispunila ga je zahvalnošću i
čuñenjem. Neko mu je rekao: Možeš li da doñeš? Kako je mogao da zaboravi taj prijatni osećaj?
Izgleda da jeste, iako se zbog njega i kandidovao za gradskog oca.
Nije tražio vlast. Ona je bila potrebna Big Džimu. Hteo je da pomaže ljudima.
Tako je počeo. Možda bi trebalo da tako i završi.
„Gospodine Sanders? Da li ste na vezi?“
„Jesam. Drži se, Džini. Stižem.“ Ućutao je. „I prestanite s tim gospodine Sanders.
Zovite me Endi. Znaš, svi smo u istom sosu.“
Prekinuo je vezu. Odneo je čašu u kupatilo i prosuo ružičasti sadržaj u šolju.
Prijatan osećaj neopterećenosti i veselosti je potrajao sve dok nije pustio vodu.
Depresija je popala po njemu kao stari, smrdljivi kaput. Potreban je? To je bilo smešno.
Pa on je samo stari glupi Endi Sanders, lutka koja sedi na Big Džimovom ramenu. Tumač tuñih
misli. Praznoglavo blebetalo. Čovek koji čita Big Džimove predloge i projekte, kao da su
njegovi. Čovek koji se svake druge godine pokaže korisnim, zato što u vreme izbora podiže
atmosferu i laže sa zaraznim šarmom.
Radi ono što Big Džim ne može ili neće.
U bočici ima još pilula, a u frižideru u prizemlju ih ima još više. Endi više nije razmišljao
o njima. Dao je reč Džini Tomlinson, a on nikad nerši datu reč. Nije odustao od samoubistva,
samo ga je odložio. Skrajnuo ga je, kako vole da kažu učesnici palanačkog političkog života.
Laknuće mu kad izañe iz spavaće sobe, koja je zamalo postala njegov samrtni odar. Punila se
dimom.
MRadni prostor Bouijeve mrtvačnice bio je ispod zemlje. Linda se osećala dovoljno
sigurno da upali svetlo. Trebaće Rastiju radi pregleda.
„Pogledaj ovaj rusvaju, rekao je i mahnuo rukom oko sebe. Širokim pokretom je
obuhvatio prljav, tragovima cipela išaran pod, konzerve piva i sokova po stolovima i muve iznad
otvorene kante za ñubre u uglu. „Kad bi Državni odbor za pogrebne zavode ovo video ili
Zdravstvena služba zatvorili bi ovu rupu za njujorški minut.
„Nismo u Njujorku, podsetila ga je Linda. Posmatrala je sto od nerñajućeg čelika u
središtu sobe. Bio je zamrljan supstancama koje je bolje ne imenovati. Opazio je omot snikers
čokoladice u jednom od kanala za odvod krvi. „Više nismo ni u Mejnu. Bar mislim da nismo.
Požuri, Eriče, ovo mesto gadno zaudara.
 „Na ko zna koliko načina, reče Rasti. Opaučio bi Stjuarta Bouija po labrnji samo zbog
omota za čokoladice, bačenog na sto, na kom su preminulim žiteljima grada istakali krv.
Na drugoj strani sobe je bilo šest spremišta za tela od nerñajućeg čelika. Rasti je čuo
postojanju tutnjavu ureñaja za hlañenje odnekud iza njih. „Ovde nema nestašice gasa,
promrmljao je. „Braća Boui mogu da se razbacuju.
Na otvorima za kartice na vratima spremišta nije bilo imena. To je bio još jedan znak
nemarnosti. Rasti je morao da otvori svih šest. Prva dva su bila prazna, što ga nije iznenadilo.
Većina onih koji su dosad umrli pod Kupolom, uključujući Rona Heskela i Evansove, brzo su
pokopani. Džimi Serois je počivao u maloj mrtvačnici u Keti Rasel, zato što nije imao bližih
roñaka.
Sledeća četiri su sadržavala tela koja je došao da pregleda. Miris raspadanja ga je
zapahnuo čim je izvukao leševe. Potisnuo je neprijatne, ali ne tako agresivne, mirise sredstava za
očuvanje tela i pogrebnih ulja. Linda je odstupila, krkljajući.
„Nemoj da se ispovraćaš, Lini, rekao je Rasti. Otišao je do ormana na suprotnoj strani
prostorije. Prvi pregradak koji je otvorio nije sadržao ništa izuzev gomile starih brojeva Polja i
potoka. Opsovao je. U sledećem je našao ono što mu je bilo neophodno. Posegnuo je ispod nikad
neopranog trokara i izvukao par zelenih, plastičnih maski u plastičnom pakovanju. Dao je jednu
Lindi, drugu je zadržao za sebe. U sledećem pregratku pronašao je par gumenih, drečavožutih
rukavica.
„Vrati se gore do Stejsi, ako osetiš da ćeš povratiti, uprkos maski.
„Biće mi dobro. Hoću da svedočim.
„Nisam siguran da će tvoje svedočenje biti ozbiljno shvaćeno. Naposletku, ti si moja
žena.
Ponovila je: „Biću svedok. Samo požuri koliko možeš.
Spremišta za leševe su bila prljava. To ga nije iznenadilo posle onog što je video u
prostoriji za pripremu, ali je ipak izazivalo gañenje. Linda se setila da ponese stari kasetofon koji
je našla u garaži. Rasti je pritisnuo dugme za snimanje. Isprobao je zvuk. Bio je nemalo
iznenañen kad je utvrdio da nije loš. Spustio je mali panasonik na jednu od praznih polica i
navukao rukavice. Trebalo mu je prilično vremena za to. Ruke su mu se znojile. Negde je sigurno
bilo talka ili pudera za bebe, ali nije hteo da gubi vreme na traženje. Već se osećao kao provalnik.
Doñavola, bio je provalnik.
„U redu, idemo. Sad je deset i pet uveče, dvadeset četvrtog oktobra. Obaviću pregled u
sobi za pripremu Bouijevog pogrebnog zavoda, koja je, uzgred budi rečeno, strahovito prljava.
Pregledaću leseve dve mlade žene, u ranim dvadesetim godinama, Andželu Makejn i Dodi
Sanders.
„Doroti, reče Linda sa drugog kraja stola za pripremu. „Njeno ime je... bilo je...Doroti.
„Ispravka. Doroti Sanders. Treća žena je u kasnim srednjim godinama. To je Brenda
Perkins. Muškarac ima oko četrdeset godina. To je prečasni Lester Kogins.
Mogu da identifikujem sve ove ljude.
Prizvao je svoju ženu i pokazao na leševe. Pogledala ih je. Oči su joj se ispunile suzama.
Odigla je masku dovoljno dugo da kaže: „Ja sam Linda Everet, pripadnica policijskih snaga
Česters Mila. Broj moje značke je sedamsto sedamdeset pet. I ja prepoznajem ova tela. Vratila je
masku na lice. Molećivo ga je pogledala.
Rasti joj je dao znak da se udalji. Sve je ionako bila šarada. Znao je to, baš kao i Linda.
Nije bio tužan zbog toga. Od detinjstva je želeo da se bavi medicinom.
Sigurno bi postao doktor da nije morao da napusti školu da bi se brinuo o roditeljima. I
danas ga je pokretao isti motiv, koji ga je u srednjoj školi nagonio da secira žabe i kravlje oči,
radoznalost. Potreba da zna. I znao je. Možda ne sve, ali bar neke stvari.
Ovde će mrtvi pomoći živima. Da lije Linda to rekla?
Sad to nije bilo važno. Pomoći će, ako mogu.
„Ne primećujem nikakve kozmetičke intervencije na leševima, ali su sva četiri
balzamovana. Ne znam da li je proces obavljen do kraja, ali sumnjam da nije, zato što su slavine
još u butnim arterijama.
„ Andžela i Dodi oprostite, Doroti gadno su prebijene i u poodmaklom stupnju
raspadanja. Kogins je takoñe prebijen, reklo bi se divljački. I njega je zahvatilo raspadanje, iako
nije toliko odmaklo. Muskulatura na licu i rukama je tek počela da uleže. Brenda hoću da kažem
Brenda Perkins... Ućutao je. Nagnuo se nad njom.
„Rasti?“, Linda se nervozno oglasila. „Dušo?
Pružio je ruku u rukavici. Povukao je i skinuo drečavožutu gumenu rukavicu.
Uhvatio ju je za grlo. Podigao joj je glavu i opipao groteskno veliki čvor ispod potiljka.
Spustio je njenu glavu i okrenuo telo na bok, da bi mogao da pregleda leña i butine.
„Isuse“, rekao je.
„Rasti? Šta je bilo?“
Kao prvo, još imaju skorela govna na sebu pomislio je... ali to neće pomenuti u zapisniku.
Čak ni ako Randolf i Reni budu skršili traku petama, posle samo šezdeset sekundi slušanja. Neće
zabeležiti taj nedostojni podatak.
Ali ga neće zaboraviti.
„Šta je?“
Ovlažio je usne i rekao: „Na butinama i zadnjici Brende Perkins ima modrica, koje
ukazuju da je preminula pre dvanaest, najverovatnije četrnaest časova. Ima vidljive modrice na
oba obraza. To su otisci prstiju. Nimalo ne sumnjam u to. Neko ju je uhvatio za lice i cimnuo
glavu ulevo. Slomio joj je vrat, prvi i drugi vratni pršljen.
Verovatno joj je presekao kičrnu.
„O, Rasti, zavapila je Linda.
Rasti je podigao jedan pa drugi Brendin kapak. Video je ono od čega je strahovao.
„Modrice na obrazima i beonjačama mrlje od krvi na njenim očima navode na zaključak
da smrt nije trenutno nastupila. Ugušila se, zato što nije mogla da kontroliše disanje. Možda je
bila svesna. Nadamo se da nije. Nažalost, to je sve što mogu reći. Devojke Andžela i Doroti
umrle su ranije. Poodmakli stadijum raspadanja svedoči da su čuvane na toplom mestu.
Isključio je kasetofon.
„Drugim rečima, nisam video ništa što bi moglo da dokaže Barbijevu nevinost, i ništa što
već nismo znali.
„Da li njegove šake odgovaraju modricama na Brendinom licu?
„Tragovi su previše neodreñeni za takav zaključak. Lin, osećam se kao najgluplji čovek
na svetu.
Gurnuo je devojke nazad u tamu. Više neće lutati obernskim šopingcentrom, kupovati
nakit i odeću kod Deba, niti uporeñivati momke. Okrenuo se Brendi.
„Daj mi krpu. Video sam ih na gomili pored umivaonika. Izgledale su čisto, što je pravo
čudo u ovom svinjcu.“
„O čemu to...“
„Daj mi krpu. Još bolje, dve. Ovlaži ih.“
„Imamo li vremena...“
„Naći ćemo vremena.“
Linda je tiho posmatrala supruga dok je pažljivo prao guzove i zadnji deo butina Brende
Perkins. Bacio je prljave krpe u ugao, kad je završio. Da su braća Boui bili ovde, nabio bi ih u
jebena Stjuartova i Fernaldova usta.
Poljubio je Brendu u hladno čelo i gurnuo njen leš u spremište. Počeo je da gura Koginsa
i zastao. Lice prečasnog je nemarno očišćeno. Imao je još krvi na ušima, nozdrvama i čelu.
„Linda, navlaži još jednu krpu.“
„Dušo, prošlo je deset minuta. Divim se poštovanju koje ukazuješ pokojnicima, ali ima
živih za koje...“
„Možda ćemo nešto naći. On nije prebijen na isti način. To se vidi i bez... navlaži krpu.“
Prestala je da negoduje i ovlažila još jednu krpu. Iscedila ju je i dodala suprugu.
Gledala je kako čisti zaostalu krv s mrtvačevog lica. Radio je pažljivo, ali bez ljubavi koju
je ukazao Brendi.
Nije bila pobornik Lestera Koginsa (koji je jednom u nedeljnom radioobraćanju tvrdio da
deca koja odu da gledaju Majli Sarjus , rizikuju odlazak u pakao), ali je duša zabolela kad je
videla ono što je Rasti otkrio. „Mili bože, izgleda kao strašilo koje su klinci obasuli
kamenicama.“ „Rekao sam ti. Nije prebijen na isti način.
Ove ozlede nisu nanesene pesnicama ili nogama.“
Linda je pokazala na nešto neobično. „Šta mu je ovo na čelu?“ Rasti je ćutao. Oči iznad
maske su mu gorele od znatiželje. U tom pogledu je bilo još nečeg, spoznaje koja se postepeno
oblikovala.
„Šta je to, Eriče? Liči na... ne znam... šavove“
„Upravo tako.“ Maska se iskrivila kad se osmehnuo ispod nje. Ne od radosti, već od
zadovoljstva samim sobom, od zadovoljstva najtužnije vrste.
„Isti trag mu je i na čelu. Vidiš? Evo ga i na vilicama. Ovaj udarac mu je slomio vilicu.
„Kakvo oružje ostavlja takve tragove?
„Loptica za bejzbol, reče Rasti, pre nego što je zatvorio spremište. „U pitanju je
pozlačena, a ne obična loptica. Tako je. Mislim da može naneti ovakve povrede, ako je zamah
dovoljno jak. Tako je i bilo.
Nagnuo se ka njoj. Maske su im se dodirnule. Pogledao ju je u oči. „Džim Reni ima takvu
lopticu. Video sam je na njegovom stolu, kad sam ga posetio da bismo porazgovarali o nestalim
zalihama gasa. Ne znam za ostale, ali mislim da znamo gde je umro Lester Kogins i ko je njegov
ubica.
Džulija nije mogla da posmatra požar nakon urušavanja krova.
„Budi moj gost, reče Rouz. „Gostinska soba ti stoji na raspolaganju. Ostani koliko hoćeš.
„Ne, hvala. Potrebna mi je samoća, Rouz. Znaš... biću s Horasom. Moram da razmislim.
„Gde ćeš? Kako se osećaš?
„Dobro sam, odgovorila je, iako nije bila sigurna. Njen um je dobro radio. Misaoni
procesi su se nesmetano odvijali, ali su osećanja bila potpuno umrtvljena, kao posle velike
injekcije novokaina. „Možda ću svratiti kasnije.“ Džulija je sačekala da Rouz preñe ulicu
(okrenula se i zabrinuto mahnula u pozdrav prijateljici), pre nego što je prišlaprijusu i pustila
Horasa na suvozačko sedište. Sela je za upravljač. Pogledom je potražila Pita Frimana i Tonija
Gaju, ali ih nije pronašla. Možda je Toni odvezao Pita u bolnicu, da bi zbrinuo opečenu ruku.
Pravo je čudo što nisu ozbiljnije stradali. Njen pas bi izgoreo u požaru da ga nije povela na
sastanak s Koksom.
Ta misao joj je pomogla da shvati da njena osećanja nisu umrtvljena, već duboko
potisnuta. Otegnuto je zajecala. Horas je načuljio povelike uši i zabrinuto pogledao gazdaricu.
Bezuspešno je pokušavala da prestane.
Očeve novine.
 Dedine novine.
Pradedine novine.
Pretvorile su se u pepeo.
Odvezla se do Zapadne ulice i skrenula na prazni parking iza Globa. Ugasila je motor i
zagrlila Horasa. Pet minuta je plakala na njegovom dlakavom, mišićavom ramenu. Horas je, mora
se priznati, to strpljivo podneo.
Bolje se osećala kad se isplakala. Smirenije. Možda je smirenost dugovala šoku, ali je
ponovo mogla da razmišlja. Setila se poslednjeg svežnja novina u prtljažniku.
Nagnula se preko Horasa (koji ju je saosećajno liznuo po vratu) i otvorila odeljak za
rukavice. Bio je pun kojekakvih drangulija. Mislila je da će negde... verovatno...
Bio je tu, kao dar božji. Mala plastična kutijica puna pribadača, gumenih traka, špenadli i
spajalica. Gumene trake i spajalice joj neće biti od pomoći, ali špenadle i pribadače...
„Horase, rekla je. „Hoćeš li u šetnjicu?
Zalajao je, što je značilo da bi i te kako želeo da ide u šetnjicu.
„Dobro je, rekla je. „Htela bih i ja.
Uzela je novine i pošla nazad ka Glavnoj ulici. Zgrada Demokrata je sad bila samo hrpa
zapaljenih ruševina koju su policajci polivali vodom (iz zgodnih ručnih pumpi, pomislila je,
punih i spremnih za upotrebu). Džuliju je zabolelo srce od tog prizora, ali manje nego pre, zato
što je znala šta joj je činiti.
Polako je odmicala niz ulicu. Horas je tapkao pored nje. Na svakoj telefonskoj banderi je
ostavljala poslednji broj Demokrata. Činilo se da naslov NEREDI I UBISTVA KRIZA SE
ZAOŠTRAVA, tinja u svetlosti plamenova. Požalila je što se nije odlučila za mnogo kraće
rešenje: ČUVAJTE SE.
Šetala se sve dok nije okačila i poslednji primerak.
Voki toki Pitera Randolfaje tri puta zakrčao, s druge strane ulice.
Signal za hitno. Uključio je dugme za odašiljanje, užasnut onim što će možda čuti i rekao:
„Šef policije Randolf. Pričaj.
Zvao ga je Fredi Denton, koji je, kao zapovednik noćne smene uistinu postao njegov
zamenik. „Zvali su me iz bolnice, Pite. Imamo dvostruko ubistvo...
„ŠTA?, vrisnuo je Randolf. Jedan od novih oficira Miki Vardlou zevao je u njega kao
idiot pri prvoj poseti vašaru.
Denton je nastavio. Zvučao je pribrano ili samozadovoljno. Nek mu je bog u pomoći, ako
je ovo drugo posredi. „... i samoubistvo. Pucala je ona cura koja se žalila da je silovana. Stradali
su naši, šefe. Ruova i Deleseps. „Ti... me...ZAJEBAVAŠ!“
„Poslao sam Rupa i Mela Sirlsa u bolnicu, reče Fredi. „Dobro je što je sve gotovo, pa ne
moramo da je trpamo u kokošinjac s Barb...
„Trebalo je da odeš tamo, Frede. Najstariji si po činu i najodgovorniji.
„Ko bi onda dežurao u stanici?
Randolf nije znao šta da mu kaže. Pitanje je bilo previše pametno ili previše glupo.
Požuriće ka Keti Rasel.
Ne želim da se bavim ovim poslom. Ne. Ni najmanje.
Sad je kasno za predomišljanje. Uspeće uz Big Džimovu pomoć. Daće sve od sebe.
Preguraće sve s Big Džimom.
Marti Arseno ga je kucnuo po ramenu. Zamalo što se nije izdrao na njega. Arseno to nije
opazio. Gledao je na drugu stranu ulice, na Džuliju Šamvej koja se šetala s psom. Šetala se s
psom i... nešto radila?
Kačila je novine, eto šta je radila. Kačila ih je na proklete telefonske bandere.
 „Ta kučka ne odustaje, prostenjao je.
„Hoćete li da je nateram da prestane?, pitao je Arseno.
Marti je jedva čekao da se prihvati posla. Randolf mu je zamalo dao zeleno svetlo.
Predomislio se i odmahnuo glavom. „Nemoj, samo bi počela da se dere i poziva na
prokleta grañanska prava. Ponaša se kao da ne razume da su uplašeni grañani u ovom trenutku u
najboljem interesu zajednice. Odmahnuo je glavom. „Verovatno i ne razume. Ona je tako...
Postojala je odgovarajuća reč, francuska reč koju je naučio u srednjoj školi. Setio je se, mimo
svih očekivanja. „Tako je naivna.
„Zaustaviću je, šefe. Rado ću to učiniti. Šta može da uradi? Da neće da zove advokata?
„Neka je, nek se zabavlja. Tako nam neko vreme neće smetati. Moram da krenem u
bolnicu. Denton mi je rekao da je Bušijeva ustrelila Frenka Delesepsa i Džordžiju Ru. Potom je
izvršila samoubistvo.
„Hriste bože, prošaptao je Marti. Očas je prebledeo. „Šta mislite, da li se i to može
pripisati Barbari?
Randolf je hteo da kaže da ne može. Nije žurio s odgovorom. Setio se devojčine optužbe
za silovanje. Samoubistvo ju je na neki način potvrdilo. Glasine o policajcima umešanim u takav
zločin mogle bi ozbiljno naškoditi moralu policijskih snaga, shodno tome i čitavom gradu. Sabrao
je dva i dva, bez pomoći Džima Renija.
„Ne znam, rekao je, „ali nije nemoguće.
Marti je zaplakao, od dima ili tuge, ko li će ga znati. „Moramo da obavestimo Big Džima,
Pite.
„Obavestiću ga. U meñuvrememu Randolf je klimnuo ka Džuliji, „motri na nju.
Sačekaj da ode, pa poskidaj ta sranja i baci ih tamo gde pripadaju. Pokazao je ka
plamtećim ostacima nekadašnje redakcije. „Baci ñubre tamo gde pripada.
Marti se nacerio. „Primljeno, šefe.
Policajac Arseno je izvršio šefovo nareñenje. Nekolicina ljudi je uspela da skine novine s
bandera, pre nego što je stigao do njih. Desetak primeraka je izmaklo plamenovima. Narednih
nekoliko dana će se seliti iz ruke u ruku. Čitani su dok se doslovce nisu raspali.
Pajper Libi je već bila u bolnici, kad je Endi stigao. Sedela je na klupi u predvorju i
razgovarala s devojkama u belim najlonskim pantalonama i belim bluzama bolničarki... Endi je
pomislio da su premlade da bi bile prave bolničarke. Prestale su da plaču, ali se činilo da će se
svakog časa ponovo rasplakati. Endi je video da ih prisustvo prečasne Libi smiruje. Uvek je lako
prepoznavao tuña osećanja. Eh, kad bi bio tako dobar i u razmišljanju.
Ugledao je Džini Tomlinson u blizini. Tiho je razgovaraia s postarijim tipom.
Izgledali su smeteno i potreseno. Džini je opazila Endija. Smesta mu je prišla.
Postariji tip je kaskao za njom. Predstavila ga je kao Terstona Maršala i objasnila da
odnedavno pomaže u bolnici.
Endi je pozdravio pridošlicu širokim osmehom i toplim stiskom ruke. „Drago mi je što
smo se upoznali, Terstone. Ja sam Endi Sanders. Prvi gradski otac. Pajper je progovorila s klupe:
„Zauzdali biste Džima Renija da ste to što tvrdite da jeste.
„Znam da ste preživeli teške dane, reče Endi, ne skidajući osmeh s lica. „Nikom nije bilo
lako'
Sveštenica ga je hladno odmerila, pre nego što je predložila devojkama da se prošetaju do
kafeterije i popiju čaj. „Rado bih popila šolju čaja, rekla je.
„Pozvala sam je nakon razgovora s vama, rekla je Džini kao da se izvinjava, kad je
sveštenica odvela dve bolničarke. „Zvala sam i policijsku stanicu. Javio mi se Fred Denton.
Nabrala je nos, kao da je namirisala nešto pokvareno.
 „Auh, Fredi je dobar momaka, iskreno će Endi. Nije se osećao prisutnim. Srce mu je
ostalo na krevetu Dela Barbare, na kom se spremao da ispije otrovnu ružičastu vodu. Stare navike
su se polako i nezaustavljivo vraćale. Pristupao je smirivanju i peglanju situacije prirodno, kao
vožnji bicikla. „Reci mi šta se dogodilo. Ispričala mu je. Endi je slušao s iznenañujućom
pribranošću, za čoveka koji je čitavog života poznavao Delesepsovu porodicu i koji je jednom, u
srednjoj školi, izveo Džordžijinu majku na sastanak (Helen se ljubila otvorenih usta, što je bilo
lepo, ali njen smrdljivi dah nije bio). Emocionalnu nezainteresovanost je pripisivao činjenici da bi
sad ležao bez svesti, da telefon nije zazvonio. Možda bi i ispustio dušu. Takva razmišljanja utiču
na poimanje stvarnosti.
„Stradalo je dvoje novoregrutovanih policajaca, rekao je. Samom sebi je zvučao kao glas
iz telefonske mašine koji se javlja kad se raspitujete za bioskopski program. „Jedan je već
ozbiljno ranjen dok je pokušavao da raščisti gužvu kod samoposluge. Uh, uh.
„Ovo možda nije pravi trenutak da to pomenem, ali nisam zadovoljan radom vaših
policijskih snaga“, reče Terston. „Iako bi ulaganje zvaničnog prigovora bilo neuputno, zato što je
policajac koji me je udario mrtav.“ „Koji policajac? Frenk ili Ruova?“
„Mladić. Prepoznao sam ga uprkos... njegovim ranama.“
„Frenk Deleseps vas je udario?“, Endi jednostavno nije verovao svojim ušima.
Frenki mu je četiri godine isporučivao Luistonski San, a da nijednom nije omanuo.
Pa, kad bolje razmisli, možda i jeste preskočio koji dan, ali se to zbilo prilikom snežnih
oluja. Jednom je dobio boginje ili zauške? „Ako se tako zvao.“
„Pobogu... to je...“ To je šta? I da li je to sad važno. Da li je išta važno? Endi je hrabro
nastavio. „To je vredno svakog žaljenja, gospodine. Žitelji Česters Mila se smatraju odgovornim
ljudima. Trudimo se da ispravno postupamo. U poslednje vreme smo pod velikim pritiskom.
Znate, situacija se otela kontroli.“
„Znam“, reče Ters. „Mogao bih preći preko toga. Ali, gospodine... ti policajci su bili vrlo
mladi. I veoma neobuzdani.“ Nastavio je, posle kraće pauze. „Napali su i damu u mom društvu.“
Endi jednostavno nije verovao da ovaj tip govori istinu. Policajci u Česters Milu ne
povreñuju ljude ako nisu izazvani (stvarno izazvani). Takve stvari se dešavaju u velikim
gradovima, gde ljudi ne znaju kako da žive zajedno. Ovaj grad ne pamti da je neka devojka ubila
dva čuvara reda i oduzela sebi život. Tako nešto se jednostavno ne dešava u ovom gradu.
Nije važno, pomisli Endi. Ne samo da ovaj čovek nije iz ovog graña već nije ni iz ove
države. Verovatno se zato ovako ponaša.
Džini je rekla: „Došli ste, Endi, ali nisam sigurna šta možete učiniti. Tvič se pobrinuo za
tela, i...“
Vrata su se otvorila, pre nego što je stigla da dovrši misao. Mlada žena je ušla unutra.
Držala je dvoje pospane dece za ruke. Postariji tip Terston zagrlio ju je.
Deca, dečak i devojčica su ih posmatrali. Oboje su bili bosi. Nosili su majice umesto
pidžama. Dečakova je dopirala do članaka. Na njoj je pisalo ZATVORENIK 9091 i
VLASNIŠTVO DRŽAVNOG ZATVORA ŠOŠENK.
Terstonova kći i unučad, pretpostavio je Endi. Ponovo ga je obuzela žal za Klodet i Dodi.
Potisnuo je sećanje na njih. Džini ga je pozvala u pomoć. Bilo mu je jasno da joj je ona
neophodna. To je značilo da će ponovo saslušati njenu priču, ne zbog sebe, već zbog nje. Izbaciće
istinu iz sebe, što će joj pomoći da se pomiri s njom.
Endi nije mario. Uvek je znao da sluša. To je bilo bolje od posmatranja tri leša, od kog je
jedan bio prazna ljuska nekadašnjeg raznosača novina. Slušanje je bilo tako jednostavna stvar,
kad se bolje razmisli. Čak i najveća budala može da sluša, ali Big Džim nikad nije ovladao tom
veštinom. Big Džim je bio bolji u razgovoru i planiranju. Imali su sreće što mogu da se oslone na
takvog čoveka u teškim vremenima.
Džini je po drugi put vezla istu priču, kad je Endiju nešto palo na pamet. Možda je posredi
bila važna misao. „Da li je neko...
Terston se vratio s pridošlicama. „Gradski oče Sanders Endi ovo je moja partnerka,
Kerolin Sterdžes. Ovo su deca o kojima brinemo. Alisa i Ejdan.“
„Hoću moju cuclu“, cmizdravo će Ejdan.
Alisa je rekla: „Mator si za cuclu.“ Munula je mlañeg brata u rebra. Ejdan se namrštio, ali
nije zaplakao.
„Alisa“, reče Kerolin Sterdžes, „loše si se ponela. A šta znamo o zlim ljudima?“ Alisa se
ozarila. „Zli ljudi sisaju, povikala je, pre nego što se zakikotala. Ejdan joj se pridružio, nakon
kraćeg oklevanja.
„Žao mi je“, devojka se obratila Endiju. „Nisam mogla da ih ostavim. Ters je zvučao tako
potreseno, kad je nazvao...“
Bilo je teško poverovati, ali je bilo sasvim moguće, da je matorac radio nevaljale stvari s
mladom damom. Endi se nije mnogo zanimao za tu ideju, kojoj bi u drugim okolnostima
poklonio mnogo više pažnje. Duboko bi razmislio o njoj. Zamišljao bi da mu curica ugaña s tim
punim usnama, itd., Itd. Sad je imao preča posla.
„Da li je iko javio Seminom suprugu da je mrtva?“, pitao je.
„Filu Bušiju?“ To je bio Dagi Tvitčel. Pognuto je promicao pored šaltera za prijem.
„Kurvin sin ju je ostavio i zbrisao iz grada. Još pre nekoliko meseci.“ Obratio se Alisi i
Ejdanu Epltonu. „Žao mi je, dečice.“
„Nije važno“, rekla je Karo. „Govorimo sve što nam padne na pamet. Trudimo se da
budemo što iskreniji.“
„Tako je“, ciknula je Alisa. „Možemo da kažemo sranje i pišanje kad god hoćemo, bar
dok se mama ne vrati.“
„Ali ne smemo dakažemo kucko pisnuo je Ejdan. „Kučka je zabranjena.“ Karo nije
obraćala pažnju na ovu razmenu mudrosti. „Terse? Šta se desilo?“
„Ne mogu da ti kažem pred decom“, rekao je. „Ne mogu, i pored politike iskrenog
govora.“
„Frenkovi roditelji nisu u gradu“, reče Tvič, „razgovarao sam sa Helen Ru. Bila je
prilično smirena.“
„Da li je bila pijana?“, pitao je Endi.
„Kao smuk.“
Endi je zašao dublje u hodnik. Video je nekoliko pacijenata u bolničkoj odeći i papučama.
Stajali su, okrenuti leñima. Pretpostavio je da posmatraju mesto zločina. Nije hteo da im se
pridruži. Bilo mu je drago što se Dagi Tvitčel pobrinuo za ono što je bilo neophodno. Bio je
apotekar i političar. Njegov posao je da pomaže živima. Nije se snalazio s mrtvima. Znao je nešto
što ovi ljudi nisu. Nije mogao da im kaže da je Fil Buši još u gradu i da živi kao pustinjak u
radiostanici, ali je mogao da kaže Filu da je njegova supruga mrtva. Može i treba. Filova reakcija
se, naravno, nije mogla predvideti. Čovek u poslednje vreme nije bio pri čistoj svesti. Možda će
načisto otkačiti. Možda će ubiti donosioca loših vesti. Da li bi to bilo tako strašno? Samoubice
možda idu u pakao i večito žderu usijano ugljevlje, ali žrtve ubistva, Endi je bio prilično siguran,
odlaze u raj i mažnjavaju biftek s močom za Gospodovim stolom za vjeki vjekov.
U društvu voljenih osoba.
Džulija je bila umornija nego ikad u životu, uprkos jutarnjoj dremci. Nije imala kuda, ako
ne prihvati Rouzinu ponudu, nigde izuzev kola, naravno.
Vratila se do auta i skinula povodac s Horasovog vrata, da bi mogao da skoči na
suvozačko sedište. Sela je za volan i pokušala da razmisli o svojoj situaciji. Volela je Rouz
Tvitčel, ali će ona hteti da razgovara o dugom i tegobnom danu. Pokušaće da smisli šta se može
učiniti za Dela Barbaru. Tražiće ideje od Džulije, iako ona nije imala nijednu.
Horas je zurio u nju. Načuljenim ušima i blistavim očima pitao je šta je njen sledeći potez.
Setila se žene koja je izgubila psa: Pajper Libi. Ona će je prihvatiti i dati postelju bez mnogo
priče. Možda će ujutru jasnije razmišljati. Možda će nešto isplanirati.
Odvezla se do Kongregacione crkve. Parohijski dom je bio mračan. Na vratima je zatekla
poruku. Uzela je i sela u auto da bi je pročitala.
Otišla sam u bolnicu. Tamo je došlo do neke pucnjave.
Džulija je ponovo zacvilela. Prestala je kad je Horas žalobno zalajao. Pokušavao je da je
prati. Gurnula je menjač u zadnji hod. Vratila ga je u neutralan položaj da bi vratila poruku, tamo
gde je našla, u slučaju da neko od parohijana, pritisnut teretom nevolja potraži jedinog duhovnog
savetnika u gradu pod Kupolom.
I kuda sad? Kod Rouz nakon svega? Možda je već zaspala. U bolnicu? Naterala bi sebe da
krene tamo uprkos šoku i umoru kad bi od toga biloeke vajde. Ali sad nije bilo novina u kojima
bi mogla da izvesti o onom što se dogodilo, a bez toga nije imala razloga da se izloži novim
užasima.
Vratila se prilaznim putem i krenula pored gradskog parka. Nije znala kuda ide, dok nije
stigla do ulice Prestil. Tri minuta kasnije se parkirala pred kućom Andree Grineli. I njen dom je
bio mračan. Niko nije odgovorio na tiho kucanje. Džulija je pretpostavila da je otišla do brata
Dagija ili da provodi noć kod neke prijateljice.
Nije mogla da zna da je Andrea u svojoj postelji i da čvrsto spava, prvi put nakon što je
odbacila pilule.
Horas je u meñuvremenu sedeo na otiraču ispred ulaznih vrata. Gledao je odozdo i čekao
da preuzme inicijativu, kao što je uvek činila. Džulija je bila previše ispražnjena da bi to učinila i
previše umorna da bi krenula dalje. Strahovala je da će nastradati zajedno sa psom, ako se vrati u
prijus i nastavi da vozi.
Stalno je mislila na goruću zgradu u kojoj je bio uskladišten njen život, ili na izraz
pukovnika Koksa kad ga je pitala da li su digli ruke od njih.
Nikako, rekao je. Ni u kom slučaju. Nije zaboravila da nije mogao da je pogleda u oči,
dok je to govorio.
Setila se ljuljaške na verandi. Šćućuriće se tamo, ako bude neophodno. Ali možda...
Oprobala je kvaku. Vrata su bila otvorena. Oklevala je. Horas nije. Ušao je unutra,
duboko uveren da je svuda dobrodošao. Džulija ga je sledila na drugom kraju povoca.
Razmišljala je: Moj pas upravo donosi odluku. Eto na šta sam spala.
„Andrea?“ tiho je prozborila. „Endi, da li si ovde? Ja sam, Džulija.“ Andrea je ležala u
sobi na spratu i hrkala kao kamiondžija na kraju četvorodnevnog zadatka. Mrdnula je samo levim
stopalom, koje još nije prestalo da se trza i lupka zbog apstinentske krize.
U dnevnoj sobi je bilo sumračno, ali ne potpuno mračno. Endi je ostavila uključenu
baterijsku lampu u kuhinji. Tu je bio i miris. Prozori behu otvoreni, ali promaje nije bilo. Zadah
povraćke nije sasvim izvetreo. Da li je neko pomenuo da je Andrea bolesna? Možda ima grip?
Možda je u pitanju grip, ali bi mogla biti i apstinentska kriza, ako je ostala bez pilula koje
je redovno uzimala.
Kako bilo da bilo, bolest je bolest, a bolesni ljudi obično ne vole da budu sami. To je
značilo da je kuća prazna. Bila je tako umorna. U sobi je bio udobni, dugi kauč.
Zvao je. Ako se Endi sutra vrati kući i nañe Džuliju na postelji, razumeće je.
„Možda će mi skuvati čaj“, rekla je. „Smejaćemo se neplaniranom susretu.“ Rekla je, iako
nije mogla da veruje da će se ikada ponovo nasmejati. „Hajde, Horase.“ Oslobodila ga je povoca i
krenula prema kauču. Pas je posmatrao dok nije legla i gurnula jastuk ispod glave. I on je polegao
i položio njušku na šape.
„Budi dobar dečko, rekla je i zažmurila. Ukazale su joj se Koksove oči koje su izbegavale
da se susretnu s njenim, zato što je pukovnik mislio da će dugo ostati pod Kupolom.
Telo poznaje blagodeti kojih mozak nije svestan. Zaspala je metar i po od žućkastosmeñe
koverte koju je Brenda pokušala da joj jutros dostavi. Horas je u jednom trenutku skočio na kauč.
Svio se izmeñu njenih kolena. Tako ih je Andrea našla, kad je ujutru, dvadeset četvrtog oktobra
sišla niza stepenice, prisebnija i bliža sebi nego ikad u poslednjih nekoliko godina. sam Rasti.
Poslužio ih je slatkim čajem i ukratko ispričao ono
U Rastijevoj sobi je bilo četvoro ljudi: Linda, Džeki, Stejsi Mogin to je otkrio u podrumu
Bouijevog pogrebnog zavoda. Stejsi je ostavila prvo pitanje, u potpunosti praktične prirode.
„Da li si se setila da zaključaš vrata?
„Jesam, reče Linda.
„Onda mi daj ključ. Moram da ga vratim.
Mi i oni, ponovo je pomislio Rasti. To će biti predmet razgovora. O tome već
razgovaramo. Naše tajne. Njihova vlast. Naši planovi. Njihove namere.
Linda je predala ključ, zatim je pitala Džeki da li su joj devojke pravile probleme.
„Nije bilo napada, ako te to brine. Spavaju kao jaganjci, još od kada si otišao.
„Šta ćemo sad da radimo?, pitala je Stejsi, sitna, ali odlučna cura. „Ako hoćeš da uhapsiš
Renija, nas četvoro moramo da ubedimo Randolfa da to učini. Nas tri kao policajke, a Rasti kao
patolog.
„Ne!, uglas rekoše Džeki i Linda. Džeki je zvučala čvrsto, a Linda odlučno.
„Nemamo pravi dokaz, već samo pretpostavke, reče Džeki. „Nisam sigurna da bi nam Pit
Randolf poverovao, čak i kad bismo imali fotografije na kojima Big Džim lomi Brendi vrat. On i
Reni su u ovom zajedno. Plivaće ili će potonuti. Najveći deo policajaca će stati na šefovu stranu.
„To pogotovo važi za nove, reče Stejsi. Prošla je rukom kroz bujnu plavu kosu.
„Veliki broj njih nije mnogo pametan, ali su odani i naoružani. Sem toga, nagnula se
napred, „od večeras će ih biti još šest ili osam. Regrutuju srednjoškolce. Krupni su, glupi i
naloženi. Mnogo su me uplašili. I još nešto. Tibodi, Sirls i Džunior Reni tražili su od novajlija da
predlože još ljudi. Za nekoliko dana više nećemo imati policijske snage, već tinejdžersku vojsku.
„Nemamo kome da se obratimo?, pitao je Rasti. Nije izražavao nevericu pokušavao je da
raščisti to pitanje do kraja. „Baš nikom?
„Henri Morison bi nas možda saslušao, rekla je Džeki. „On vidi šta se dešava. To mu se
ne sviña. Što se drugih tiče? Oni će se složiti. Zato što su uplašeni i zato što vole vlast. Tipovi kao
Tobi Vilan i Džordž Frederik nikad je nisu imali, momci kao Fredi Denton su jednostavno zli.
„Šta to znači?, pitala je Linda.
„To znači da ćemo zasad ćutati o onom što smo doznali. Reni je veoma, veoma opasan,
ako je pobio četvoro ljudi.
„Biće još opasniji, ako oklevamo i čekamo, negodovao je Rasti.
„Moramo da brinemo o našim kćerkama, Rasti, rekla je Linda. Grickala je nokte.
Rasti je godinama nije video kako to radi. „Ne smemo da rizikujemo da im se išta dogodi.
To mi ne pada na pamet. Neću ti dozvoliti da razmišljaš o tome.
„I ja imam dete, reče Stejsi. „Kelvina. Ima pet godina. Jedva sam skupila hrabrost da
večeras stražarim u pogrebnom zavodu. Pomisao da ovo predočimo onom idiotu Randolfu... Nije
morala da dovrši rečenicu. Njeno bledilo je dovoljno jasno govorilo.
„Niko to ne traži od tebe, reče Džeki.
 „Sad mogu da dokažem samo jedno, da je Kogins ubijen pozlaćenom lopticom za bejzbol,
reče Rasti. „Bilo ko je mogao da je upotrebi. Doñavola, njegov sin ju je mogao uzeti.
„To za mene ne bi predstavljalo veliko iznenañenje, reče Stejsi. „Džunior se u poslednje
vreme neobično ponaša. Isteran je s koledža zbog tuče. Ne znam da li njegov otac to zna, ali je
policija pozvana iz gimnastičke sale u kojoj se to dogodilo. Videla sam kompjuterski izveštaj. I
dve devojke... ako su to bili seksualni zločini...
„Bili su, reče Rasti. „Veoma gnusni. Bolje da ne znate pojedinosti.
„Ali Brenda nije bila seksualno zlostavljana, reče Džeki. „To mi kazuje da su Koginsov i
Brendin slučaj drugačiji.
„Možda je Džunior ubio devojke, a njegovotac Brendu i sveštenika, reče Rasti.
Mislio je da će se neko nasmejati, ali se prevario. „Zašto bi to učinili?
Svi su odmahnuli glavom.
„Motiv sigurno postoji, rekao je Rasti, „ali sumnjam da je u pitanju seks.
„Misliš da nešto krije, reče Džeki.
„Tako je. Mislim da znam ko bi mogao da nam pomogne u rešavanju te zagonetke.
Zaključan je u podrumu policijske stanice.
„Barbara?“, pitao je Džeki. „Zašto bi Barbara to znao?“
„Zato što je pričao s Brendom. Imali su plodonosan razgovor u njenom zadnjem dvorištu,
dan nakon spuštanja Kupole.“
„Otkud, za ime sveta, ti to znaš?“, pitala ga je Stejsi.
„Zato što Bafalinovi žive do Perkinsonovih i Džina Bafalino s prozora svoje spavaće sobe
gleda na zadnje dvorište Perkinsovih. Videla ih je i rekla meni.“ Slegnuo je ramenima kad ga je
Linda pogledala „Šta da vam kažem? Ovo je palanka. Svi navijamo za naš tim.“
„Nadam se da si joj rekao da nikome ne govori o tome“, reče Linda. „Nisam, zato što u to
doba nisam imao razloga da sumnjam da je Big Džim ubio Brendu ili da je smrskao glavu
Lesteru Koginsu suvenirom sa svog radnog stola. Nisam ni znao da su mrtvi.“
„Još ne znamo da li Barbi išta zna“, reče Stejsi. „Ne znamo da li zna išta drugo do da
pravi ñavolski ukusan omlet od pečurki i sira.“
„Neko će morati da ga pita“, reče Džeki. „Prijavljujem se za tu dužnost.“ „Da li će nam
njegovo pretpostavljeno znanje koristiti?“, pitala je Linda. „Ova situacija se na mnogo načina
graniči s diktaturom. Tek sam počela da hvatam konce.
Pretpostavljam da to znači da sam malo glupa.“
„Ne znači da si glupa, već da si poverljiva“, reče Džeki. „Biti poverljiv je dobra stvar. Što
se pukovnika Barbare tiče, nećemo znati kakvo nam dobro može doneti, dok ga ne pitamo.“
Zastala je. „Znate, to i nije suština problema. On je nevin. U tome je stvar.“
„Šta će biti ako ga ubiju?“, umešao se Rasti. „Ako ga ustrele pri pokušaju bekstva?“
„Prilično sam sigurna da se to neće dogoditi“, reče Džeki. „Big Džim želi javno suñenje.
U stanici se o tome govori“, klimnula je Stejsi. „Hoće da ubedi narod kako je Barbara pauk u
središtu goleme zavereničke mreže. Potom će ga pogubiti.
Dani ih dele od tog cilja, uz pretpostavku da ka njemu hitaju najvećom brzinom.
Nedelje, ako budemo imali sreće.“ „Nećemo je imati“, reče Linda. „Ne, ako Reni reši da
požuri.“
„Možda imaš pravo, ali Renija u četvrtak uveče čeka nimalo laka gradska skupština.
Nastojaće da ispita Barbaru. Ako Rasti zna da je bio s Brendom, i Reni to zna.“
„Naravno da zna“, reče Stejsi. Zvučala je nestrpljivo. „Bili su zajedno kad je Barbara
pokazala Džimu predsednikovo pismo.“
Neko vreme su u tišini razmišljali.
 „Ako Reni nešto krije“, glasno je razmišljala Linda, „trebaće mu vremena da se toga
otarasi.“
Džeki se nasmejala. Taj zvuk je prenerazio sve u napetošću ispunjenoj dnevnoj sobi. „To
neće biti lako. Ne znam šta je u pitanju, ali ne verujem da će moći da to natovari na kamion i
izveze iz grada.“
„Mislite li da ima neke veze s gasom“, pitala je Linda.
„Možda“, rekao je Rasti. „Džeki, ti si služila vojsku, zar ne?“
„Dva puta sam službovala u kopnenoj vojsci. Radila sam u vojnoj policiji. Nisam
učestvovala u borbi, iako sam videla mnogo žrtava, pogotovo u drugoj turi.
Službovala sam u Virczburgu, Nemačka, u Prvoj pešadijskoj diviziji. Znate, u Velikoj
crvenoj? Uglavnom sam sprečavala tuče u baru ili sam stražarila ispred bolnica. Poznavala sam
tipove poput Barbija. Spremna sam da se žestoko potrudim da bih ga izvadila iz te ćelije, da bi
nam se što pre pridružio. Predsednik mu nije poklonio poverenje bez razloga, ili pokušao da to
učini.“ Nastavila je posle kraće pauze. „Možda bismo mogli da ga oslobodimo. Vredi o tome
razmisliti.“ Druge dve žene, policajke i majke, nisu odgovorile na njen predlog. Linda je ponovo
grickala nokte, dok je Stejsi nameštala frizuru.
„Znam šta je“, rekla je Džeki.
Linda je odmahnula glavom. „Ne znaš, ako nemaš decu koja spavaju na spratu i očekuju
da im ujutru spremiš i poslužiš doručak.“
„Možda i ne znam, ali zapitaj sebe: Ako smo odsečeni od spoljnog sveta, kao što jesmo i
ako gradom vlada ludi ubica, što je verovatno slučaj, da li će se situacija popraviti, ako sedimo
skrštenih ruku?“
„Šta ćeš učiniti s njim“, rekao je Rasti, „ako ga oslobodiš? Ne možeš ga staviti u program
zaštite svedoka.“
„Ne znam“, reče Džeki i uzdahnu. „Sve što znam jeste da mu je predsednik naredio da
preuzme vlast, a da ga je Big Džim Jebeni Reni optužio za ubistvo da bi ga u tome sprečio.“
„Ništa nećete preduzeti“, rekao je Rasti. „Nećete rizikovati razgovor s njim.
Dešava se nešto što bi moglo iz osnova promeniti situaciju.“ Ispričao im je za Gajgerov
brojač. Kako je dospeo do njega, kome ga je dao i šta je Džo Maklači našao.
„Ne znam šta da kažem“, sumnjičavo reče Stejsi. „Priča zvuči suviše dobro da bi bila
istinita. Taj klinac Maklačijevih... ima koliko, četrnaest godina?“ „Mislim da ima trinaest. To je
ñavolski bistar momak. Verujem mu ako kaže da je radijacija značajno veća na putu za Blek
Ridž. Ako su zaista našli stvar koja stvara Kupolu i ako je ugasimo...“
„Sve ovo će se okončati!“, kriknula je Linda. Oči su joj blistale. „A Džim Reni će pasti
kao... probušeni balon iz Mejsiza, na paradi za Dan zahvalnosti!“
„To bi bilo divno“, reče Džeki Vetington. „Možda bi i poverovala u tu vest, da sam je
videla na televiziji.“„File?“, povikao je Endi. „File?“ Morao je da se dere da bi ga neko čuo. Boni
Nendela i Spasitelji su pojali „Moja duša je svedok“, iz sveg glasa. Gubio je orijentaciju od svih
ooo-ooo i uuujeee.
Čak su i snažna svetla unutar HJK radija delovala na isti način. Endi nije shvatio koliko je
Mil mračan, dok nije stao pod fluorescentne svetiljke radiostanice. Nije znao ni u kojoj meri se
prilagodio novom stanju. „Šefe?“ Nije bilo odgovora. Pogledao je na televizor (CNN sa
isključenim tonom) i kroz dugi stakleni izlog studija za emitovanje programa. Svetla su i tamo
gorela, a oprema radila (naježio se od tog prizora, iako mu je Lester Kogins ponosno objasnio da
kompjuter upravlja programom), ali nije video Fila.
Okrenuo se kad je namirisao stari, ukiseljeni znoj. Fil je stajao odmah iza njega, kao da je
iznikao iz poda. Držao je nešto što je ličilo na daljinski za otvaranje garažnih vrata. U drugoj ruci
je držao pištolj. Uperio ga je Endiju u grudi. Stiskao je obarač belim neprirodno bledim prstom.
Cev je blago drhtala.
„Zdravo, File“, reče Endi. „Htedoh da kažem, Šefe.“
„Šta tražiš ovde?“, rekao je Šef Buši. Zadah njegovog znoja je bio oštar i neprijatan.
Nosio je prljave farmerke i HJK majicu. Bio je bos (najverovatnije mu je to omogućilo da se
neopazice prišunja), sa štrokavim stopalima. Činilo se da najmanje godinu dana nije prao kosu.
Najgori utisak su ostavljale zakrvavljene i mahnite oči. „Požuri s odgovorom, matori, da ne bi
zauvek zaćutao.“ Endi je nedavno izbegao smrt od ružičaste vode. Ravnodušno i s izvesnom
radošću saslušao je Šefove pretnje. „Radi kako znaš, File. Hteo sam da kažem, Šefe.“ Šef je
iznenañeno podigao obrve. Pogled mu je bio mutan, ali iskren. „Zaista?“
„Apsolutno.“
„Šta tražiš ovde?“
„Donosim ti loše vesti. Žao mi je.“
Šef se osmehnuo, posle kraćeg razmišljanja. Otkrio je nekoliko preživelih zuba.
„Nema loših vesti. Hrist se vraća. To je dobra vest koja proždire sve loše vesti. To je vest
nad vestima. Slažeš li se?“
„Slažem se i kažem aleluja. Nažalost ili na sreću, pretpostavljam da bi neko mogao reći na
sreću, tvoja žena je već s njim.“
„Šta kažeš?“
Endi je dohvatio cev pištolja. Uperio ju je u pod. Šef nije pokušao da ga spreči.
„Samanta je mrtva, Sefe. Žao mi je što moram da ti kažem da je nedavno oduzela sebi
život.“
„Semi? Mrtva je?“ Šef je stavio pištolj u korpu s napisom NAPOLJE na obližnjem stolu.
Spustio je i daljinski za otvaranje garažnih vrata, ali ga nije ostavio na sto.
Dva dana ga nije puštao iz ruke, čak ni tokom sve reñih perioda sna.
„Žao mi je File. Šefe.“
Endi je objasnio okolnosti Semine smrti, onako kako ih je razumeo. Na kraju je preneo i
utešnu vest da je „dete“, dobro. (Endi Sanders je bio pobornik dopola pune čaše, čak i u
trenucima očajanja.)
Šef je mahnuo daljinskim za otvaranje garažnih vrata, kao da želi da otera pomisao o Litl
Volteru od sebe. „Skinula je dve svinje?“
Endi se ukočio. „To su bili policajci, File. Dobra ljudska bića. Siguran sam da je bila
duboko potresena, ali je učinila nešto veoma loše. Moraš da povučeš reč.“ „Šta kazešT
„Ne dopuštam da naše policajce zoveš svinjama.“
Šef je razmišljao. „Dada, blabla, povlačim reč.“
„Hvala ti.“
Šef se pognuo (to je ličilo na naklon skeleta) i zagledao u Endijevo lice. „Ti si neki hrabri
sitni mamojebac, jelda?“
„Nisam“, iskreno će Endi. „Samo me baš briga za sve.“ Šef je uhvatio Endija za rame,
kao da ga je nešto iznenada zabrinulo. „Brate, da li si ti dobro?“
Endi se rasplakao i sručio u kancelarijsku stolicu ispod natpisa HRIST GLEDA SVE
PROGRAME, HRIST SLUŠA SVE TALASNE DUŽINE. Oslonio se glavom na zid, ispod
neobično zlokobnog natpisa. Plakao je kao dete, kažnjeno zbog krañe džema. Šefovo brate ga je
dokusurilo, neočekivano brate.
Šef je uzeo stolicu iza stola direktora radiostanice. Seo je naspram Endija.
Zagledao se u njega s izrazom prirodnjaka koji proučava retku životinju u divljini.
Progovorio je posle izvesnog vremena: „Sanderse! Da li si došao ovamo da bih te ubio?“
 „Nisam“, reče Endi kroz jecaje. „Možda i jesam. Jesam. Ne znam. Čitav život mi je pošao
naopako. Žena i kći su mi umrle. Mislim da me Bog kažnjava za prodaju ovog sranja...“
Šef je klimnuo. „Moglo bi biti.“
„... i tražim odgovore. Ili zaključak. Ili nešto. Hteo sam da te obavestim o onom što se
desilo tvojoj ženi. Važno je činiti prave stvari...“ Šef ga je potapšao po ramenu. „Učinio si to,
burazeru. Cenim taj gest. Nije bila bogzna kakva u kuhinji, kuća je ličila na svinjac, ali se
nezemaljski tucala kad bi se naduvala. Šta li je zamerala toj dvojici plavaca?“ Endi nije mogao da
pomene optužbe o silovanju, čak i u najdubljem bolu.
„Pretpostavljam da se potresla zbog Kupole. Znaš li išta o Kupoli, File? Šefe?“ Šef je
ponovo mahnuo rukom, kao da se slaže sa sagovornikom. „Imao si pravo kad si rekao ono za
met. Prodaja meta je zlodelo. Bruka i sramota. Pravljenje, pak to je volja božja.“
Endi je spustio ruke. Zagledao se u Šefa podnadulim očima. „Misliš? Nisam siguran da to
može biti opravdano.“
„Da li si ga ikad probao?“
„Nisam!“, povika Endi, kao da ga je Šef pitao da li je imao seksualne odnose s koker
španijelom.
„Da li bi popio lek koji ti doktor prepiše?“
„Pa... da, naravno... ali...“
„Met je lek.“ Šef ga je pomno posmatrao. Potapšao ga je po grudima, da bi naglasio
značaj svojih reči. Nije gubio vreme. Rešio je da zabije ekser do kraja.
„Metje lek. Ponovi to.“
„Met je lek“, promrmlja Endi.
„Tako je.“ Šef je ustao. „To je lek za melanholiju. To su reči Reja Bredberija. Da li si
čitao Reja Bredberija?“
„Nisam.“
„On je jebena glava. Znao je. Napisao je jebenu knjigu, kaži aleiuja. Poñi sa mnom.
Promeniću ti život.“
Prvi gradski otac Česters Mila je navalio na met kao žaba na muve, za Pekača Je bio
izdrndani kauč. Endi i Šef Buši su sedeli na i njemu, ispod slike Hrista na motociklu (ispod nje je
pisalo: Tvoj nevidljivi drumski prijatelj). Lula je prelazila iz ruke u ruku. Met je, dok je goreo,
mirisao na trodnevnu pišaćku u nepokrivenoj posudi sa širokim grlićem. Endi je, posle prvih,
snebivljivih udisaja, spoznao da je Šef u pravu. Prodaja meta je možda satansko delo, ali je
supstanca nesumnjivo božja. Pre očima mu je najedanput pukao izuzetan, prefinjen i jasan svet,
kakav dotad nije video. Srce mu je ubrzano tuklo. Krvni sudovi su se napeli kao pulsirajući
kablovi. Desni su ga golicale, a jajca slatko uskomešala kao u tinejdžersko doba. Najbolje od
svega je bilo što su nestale tegobe koje su ga odasvuda pritiskale, pomućujući mu um. Mogao je
da pomera planine kolicima.
„U rajskom vrtu je postojalo jedno drvou, reče Šef, pre nego što mu je dodao lulu.
Pramičci zelenog dima su izlazili na obe strane. „Drvo dobra zla. Jesi li čuo za to sranje?
„Jesam. Nalazi se u Bibliji.
„Tako je, patka mu. I na tom drvetu je rasla jabuka. „Jeste, jeste. Endi je blago, gotovo
neprimetno povukao. Hteo je više, hteo je sve, ali se plašio da će mu glava eksplodirati ako
napuni pluća i da će poleteti po laboratoriji kao raketa, ispuštajući vatreni trag za sobom. „Meso
te jabuke je istina, a njegova kora je met, reče Šef.
Endi ga je pogledao. „To je čudesno.“
Šef je klimnuo. „Da, Sanderse. Čudesno je.“ Uzeo je lulu. „Jel ovo dobro sranje ili nije?“
„To je čudesno sranje.“
 „Hrist se vraća za Noć veštica“, reče Šef. „A najverovatnije nekoliko dana ranije.
Ne znam tačno. Praznovanje Noći veštica je već počelo. Počelo je doba mamojebačke
veštice.“ Dodao je lulu Endiju i pokazao rukom s daljinskim za otvaranje garažnih vrata. „Vidiš li
to? Gore na kraju galerije. Iznad vrata koja vode u skladište.“
Endi je pogledao na tu stranu. „Šta? Misliš na onu belu grudvu? Liči na glinu?“
„Nije to glina“, reče Šef. „To je telo Hristovo, Sanderse.“
„Kakve to žice izlaze iz nje?“
„To su vene kojima putuje krv Hristova.“
Endi je razmišljao o ovoj ideji. Učinila mu se briljantnom. „Dobro je.“ Razmišljao je još
malo. „Volim te, File. Htedoh reći, Šefe. Drago mi je što sam došao ovamo.“
„I meni“, reče Šef. „Slušaj. Hoćeš li da se provozaš? Kola su tu negde. Mislim da jesu, ali
sam malo nesiguran na nogama.“
„Važi“, reče Endi. Ustao je. Svet je namah zaplivao oko njega. Smirio se. „Gde ćeš?“
Šef mu je objasnio. Džini Tomlinson je spavala na šalteru za prijem, s glavom na
naslovnoj stranici časopisa Pipl. Bred Pit i Andželina Džoli su se švalerisali i surfovali na nekom
kurvinskom ostrvcetu, na kom am konobari donose pića ukrašena malim papirnatim
suncobranima. Nešto ju je probudilo u četvrt do dva u sredu ujutru. Utvara je stajala pred njom:
visoki, mršavi muškarac s upalim očima i raščupanom, prljavom kosom. Nosio je HJK majicu i
farmerke koje su lepršale na mršavim bokovima. Isprva je pomislila da sanja noćnu moru s
hodajućim leševima.
Zatim ga je namirisala. Nijedan san nije tako smrdeo.
„Ja sam Fil Buši“, reče prikaza. „Došao sam po telo moje supruge. Hoću da je pokopam.
Pokažite mi gde je.“
Džini se nije raspravljala. Dala bi mu sva tela, samo da ga se otarasi. Provela ga je pored
Džine Bafalino, koja je stajala pokraj nosila na točkovima. Posmatrala je Šefa s bledom maskom
nerazumevanja. Ustuknula je, kad joj se obratio.
„Imaš li kostim za Noć veštica, dete?“, pitao je Šef.
„Imam...“
„U šta ćeš se maskirati?“
„U Glendu“, odvrati devojka tihim glasom. „Iako mislim da neću ići na zabavu.
Održaće se u Motonu.“
„Ja ću doći kao Isus“, reče Šef. Sledio je Džini, kao prljavi duh u trulim konvers
patikama. Okrenuo se. Osmehivao se. Imao je prazan pogled. „Biću veoma ljut.“ 3Šef Buši je
deset minuta kasnije izašao iz bolnice, sa Seminim telom u naručju.
Obmotao ga je čaršavom. Boso stopalo je štrčalo. Videli su se nokti namazani ispucalim
ružičastim lakom. Džini mu je pridržala vrata. Nije se okrenula da vidi ko sedi za volanom auta
na okretnici. Endi joj je na neki način bio zahvalan na tome. Sačekao je da se bolničarka vrati u
zgradu, pre nego što je izašao iz auta i otvorio zadnja vrata Šefu. Lako je nosio svoj teret, za
čoveka koji je ličio na kožu prebačenu preko armature od kostiju. Možda, pomisli Endi, met daje
snagu. Ako je to istina, njegova je slabila. Depresija se prikradala. Umor, takoñe.
„Dobro je“, reče Šef. „Vozi. Ali mi prvo daj to.“
Ostavio je daljinski od garažnih vrata Endiju na čuvanje. Apotekar je vratio ureñaj.
„Hoćemo li u pogrebni zavod?“
Šef ga je odmerio kao da sumnja u njegov razum. „Vraćamo se u radiostanicu.
Tamo će Hrist prvo doći, kad se vrati.“
„Na Noć veštica.“
„Tako je“, reče Šef. „A možda i ranije. U meñuvremenu, hoćeš li da mi pomogneš, da
sahranim ovo dete božje?“
„Naravno“, reče Endi. Stidljivo je dodao: „Kako bi bilo da pre toga malo popušimo?“
Šef se nasmejao i potapšao Endija po ramenu. „Dopada ti se, zar ne? Znao sam da će ti se
dopasti.“
„To je lek za tugu“, reče Endi.
„Uistinu, brate. Uistinu.“
Barbi je ležao u ćeliji. Čekao je zoru i ono što će ona doneti. U Iraku se navikao da ne
brine zbog onog što će se desiti. Donekle je i ovladao tom veštinom, ali je bio daleko od
savršenstva. Kad živite sa strahom, na kraju se sve svodi na dva pravila (usvojio je stanovište da
je pobeñivanje straha običan mit). Ponavljao ih je na zatvoreničkom ležaju.
Moram da prihvatim stvari koje ne kontrolišem.
Moram da preobrazim nedostatke u prednosti.
Drugo pravilo je podrazumevalo pažljivo raspolaganje svim sredstvima i planiranje na
osnovu njih.
Jedno sredstvo je sakrio u madrac: švajcarski nožić. Bio je mali, s dva sečiva, ali je i ono
kraće moglo da prereže nekome vrat. Sačuvao ga je samo zahvaljujući neverovatnoj sreći.
Sve procedure i postupci u policijskoj stanici su napušteni posle pogibije Hauarda
Perkinsa i uzdizanja Pitera Randolfa. Udarci koje je grad doživeo u poslednja četiri dana izbacili
bi svaku policijsku stanicu iz koloseka, pretpostavljao je Barbi. Ovde se nije radilo samo o tome.
Randolf je jednostavno bio glup i aljkav upravitelj.
Zaposleni u hijerarhijskim i birokratskim ustrojenim organizacijama imali su običaj da se
ugledaju na osobu na vrhu piramide.
Fotografisali su ga i uzeli otiske prstiju, ali je prošlo punih pet sati pre nego što je umorni
i zgañeni Henri Morison sišao u podrum i stao na sigurnom odstojanju od dva metra od Barbijeve
ćelije.
„Nešto ste zaboravili, jelda?“, pitao je Barbi.
„Isprazni džepove i baci sve u hodnik“, reče Henri. „Zatim skini pantalone. Gurni i njih
kroz rešetke.“
„Mogu li nešto da popijem, ako to učinim? Dosadilo mi je da pijem iz klozetske šolje.“
„O čemu govoriš? Džunior ti je odneo vode. Video sam ga.“
„Posolio ju je.“
„Ma nemoj. Pazi, boga ti.“ Henri je zvučao pomalo nesigurno. Možda se u njemu još krije
misleće ljudsko biće. „Poslušaj me, Barbi. Hteo sam da kažem, Barbara.“ Barbi je ispraznio
džepove. Izvadio je novčanik, ključeve, novčiče, tanki svežanj novčanica i amajliju, medalju
Svetog Kristofera. Švajcarski nožić je odavno završio u madracu. „Što se mene tiče, slobodno
možeš da me zoveš Barbi kad mi budeš stavljao omču oko vrata, pre nego što me obesiš. Reni to
planira? Vešanje?
Ili će se opredeliti za streljački stroj?
„Samo ti zaveži i gurni pantalone kroz rešetke. I košulju, takoñe. Zvučao je kao palanački
siledžija, iako je Barbiju izgledao neodlučniji nego ikada. To je bilo dobro. To je bio početak.
Dva nova klinca policajca sišla su u podrum. Jedan je nosio konzervu sa suzavcem u
spreju, a drugi električni pištolj za omamljivanje. „Da li vam je potrebna pomoć, policajče
Morison?, pitao je jedan od njih.
„Ne, ali možete da stojite u podnožju stepenica i motrite dok ne završim posao, rekao je
Henri.
„Nikog nisam ubio. Barbi je govorio tihim glasom, ali se trudio da zvuči što iskrenije i
ubedljivije. „Mislim da to znate.
 „Znam da ti je najbolje da umukneš, ako nećeš da te pecnem ovom spravicom. Henri je
prepipavao zatvorenikovu odeću, ali nije tražio da skine gaće i raširi guzove. Bila je to zakasnela
i traljava pretraga, ali mu je Barbi u sebi odavao priznanje što je se uopšte setio. Niko drugi nije.
Henri je završio pregled farmerki. Gurnuo je odeću izvrnutih džepova kroz rešetku.
Oduzeo je sve pronañene predmete i kaiš.
„Mogu li dobiti medaljon?
„Ne možeš.
„Henri, razmislite o tome. Zašto ne bih...
„Umukni.
Henri se progurao pored dvojice početnika. Išao je oborene glave, s Barbijevim stvarima u
rukama. Klinci su ga sledili. Jedan je zastao, da bi se široko osmehnuo Barbiju i prešao prstom
preko vrata.
Odonda je bio sam. Nije imao šta da radi, sem da leži i gleda kroz majušni prozor (na kom
je bilo mutno staklo, ojačano žicom). Čekao je da svane. Pitao se da li će ga mučiti vodom ili ga
je Sirls samo plašio. Ako se okušaju u tome i ako se pokažu neumešnim i trapavim kao dosad,
mogao bi umreti tokom ispitivanja.
Pitao se da li će iko sići ovamo pre jutra. Neko s ključem. Neko ko će možda stati blizu
vrata. Bekstvo nije sasvim isključeno, pošto ima nož. Zora će doneti svetlost i odneti nadu za
takvu vrstu bekstva. Možda je trebalo da navali na Džuniora kad mu je dao čašu slane vode kroz
rešetke...amo što je Džunior jedva čekao da upotrebi oružje. To bi bio preveliki rizik. Barbi nije
bio toliko očajan. Bar ne još.
Sem toga... gde bi otišao?
Zapao je u nemirni, kratkotrajni san. Sanjao je plavušu u starom ford pikapu.
Sanjao je da je stala da ga poveze i da su izašli iz Česters Mila u poslednjem trenutku.
Otkopčavala je bluzu, otkrivajući čipkasti brus boje lavande, kad je neko rekao: „Hej, jebaču.
Ustaj ustaj.“
Džeki Vetington je provela noć u domu Everetovih. Ležala je budna, iako su deca bila
tiha, a krevet u gostinskoj sobi udoban. (U četiri ujutru je znala šta mora biti učinjeno. Bila je
svesna rizika. Znala je da neće trenuti dok god Barbi bude u ćeliji ispod policijske stanice. Već bi
to učinila, da je bila sposobna da organizuje neku vrstu otpora ili bar ozbiljnu istragu o ubistvima.
Predobro je poznavala sebe da bi se ozbiljnije bavila tom mišlju. Bila je dobra u onom što je
radila u Guamu i Nemačkoj. Izbacivala je pijane vojnike iz barova, jurcala za onima koji bi
napustili kasarnu bez dozvole i raščišćavala situaciju posle automobilskih nesreća u bazi.
Posao se uglavnom svodio na to. Dešavanja u Česters Milu su daleko prevazilazila njen
narednički čin. Prevazilazile su i položaj jedinog ženskog pripadnika policijskih snaga s punim
radnim vremenom, koju su ograničene muške kolege krišom zvali policajka Balonjara. Mislili su
da joj to nije poznato, ali su grešili.
Srednjoškolski seksizam priprostih kolega joj je u ovom trenutku bio najmanja briga. Ovo
je moralo da prestane. Predsednik Sjedinjenih Država je izabrao Dela Barbaru da tome stane na
put. Njen primarni motiv nije bio ispunjavanje nareñenja glavnokomandujućeg oružanih snaga,
već drugo pravilo, da nijedan čovek ne sme biti ostavljen. To je bila sveta obaveza, pravilo koje
iziskuje akciju.
Prvo će dati Barbiju do znanja da nije sam. Tako će imati na osnovu čega da planira
akciju.
Linda je sišla u prizemlje u pet ujutru, u spavaćici. Svetlost zore je počela da se uvlači
kroz prozore, otkrivajući savršeno nepokretno drveće i žbunje. Nije bilo ni daška vetra.
„Treba mi plastična činija“, reče Džeki. „Činija. Trebalo bi da bude mala i mora da bude
neprozirna. Imaš li takvu?“
„Naravno, ali šta će ti?“
„Nameravam da odnesem doručak Delu Barbari“, reče Džeki. „Kašu. Stavićemo poruku
na dno posude.“
„O čemu to govoriš? Džeki, ne mogu to da radim. Imam decu.“
„Znam. Ali ne mogu sama, zato što me neće pustiti unutra bez pratnje. Možda bi, da sam
muškarac, ali ne dok imam ove.“ Pokazala je na grudi. „Potrebna si mi.“
„O kakvoj poruci govoriš?“
„Sutra uveče ću ga osloboditi“, reče Džeki, pribranije no što se osećala. „Učiniću to za
vreme gradske skupštine. Izbaviću ga bez tebe...“
„Ne bih ni učestvovala u tome!“, Linda se uhvatila za kragnu spavaćice. „Nemoj tako
glasno. Razmišljala sam o Romeu Berpiju pod uslovom da ga ubedim da Barbi nije ubio Brendu.
Nosićemo fantomke ili nešto slično, da nas neko ne prepozna. Svi u gradu misle da ima dosta
pristalica, pa se niko neće iznenaditi.“
„Ti si luda!“
„Nisam. U policijskoj stanici će zbog skupštine ostati mali broj ljudi troje, četvoro.
Možda i manje. Sigurna sam u to.“
„Ja nisam!“
„Sutrašnje veče je daleko. Toliko mora da izdrži. Daj mi tu činiju.“ „Džeki, ne mogu to.“
„Da, možeš.“ To je bio Rasti. Stajao je na vratima. Bio je golem u šortsu majici Nju
Ingland Patriotsa. „Vreme je za preuzimanje rizika, bez obzira na potomstvo.
Ostavljeni smo sami sebi. Ovome se mora stati na kraj.“ Linda ga je ćutke posmatrala,
grickajući usnu. Nagnula se do jednog od donjih fioka. „Ovde ćeš naći plastične činije.“
Na šalteru nije bilo nikog, kad su stigle u policijsku stanicu. Fredi Denton je otišao kući
da bi malo odspavao, ali je nekolicina mlañih policajaca sedelo okolo. Pili su kafu i pričali. Bili
su veoma uzbuñeni zato što nisu spavali u za njih neuobičajeno vreme. Džeki je meñu njima
uočila braću Kilijan, Lorin Kori, ljubiteljku dvotočkaša i stalnu posetiteljku Dipersa, i Kartera
Tibodija. Ostale nije znala po imenu, ali je dvoje prepoznala kao hronične krivinaše iz srednje
škole, s mnogo sitnijih prekršaja u vezi s drogom i saobraćajem. Novi „policajci“ najnoviji meñu
novima nisu nosili uniforme, ali su imali trake od plave tkanine na nadlaktici.
Svi izuzev jednog bili su naoružani.
„Šta vas dve radite ovde tako rano?“, pitao ih je Tibodi i krenuo prema njima. „Ja imam
opravdanje ostao sam bez pilula protiv bolova.“ Nasmejali su se kao trolovi.
„Donele smo doručak za Barbaru“, rekla je Džeki. Nije pogledala Lindu. Plašila se njenog
izraza lica.
Tibodi se zagledao u činiju. „Nema mleka?“
„Ne treba mu mleka“, rekla je Džeki i pljunula u čanak s kašom. „Ja ću da mu je
razvodnim.“
Izazvala je urlik odobravanja. Nekolicina je tapšala.
Džeki i Linda su stigle do stepenica, pre nego što je Tibodi rekao: „Dajte mi to.“ Džeki se
za trenutak ukočila. Zamišljala je kako baca činiju na njega i kako beži iz stanice. Zaustavila ju je
jednostavna činjenica: nisu imale gde da beže. Uhvatili bi ih pre nego što bi stigle do spomenika
palim borcima, čak i ako bi izašle iz stanice.
Linda je uzela plastičnu činiju iz Džekinih ruku. Pokazala ju je Tibodiju. Ovaj se zagledao
u nju. Nije proveravao njen sadržaj, već je i on pljunuo u nju.
„Ovo je moj doprinos“, rekao je.
„Cekaj malo, čekaj malo“, rekla je obožavateljka motora. Bila je dugonoga i crvenokosa,
s telom modela i obrazima opustošenim bubuljicama. Glas joj je bio malčice prigušen, zbog prsta
koji je zabila u nos sve do drugog članka. „I ja imam nešto.“ Izvadila je prst s velikom,
poluzapečenom slinom. Gospoñica Konri ju je otresla preko kaše, uz aplauz prisutnih. Neko je
kriknuo: „Lori kopa za zelenim zlatom!“
„Svako pakovanje kaše se prodaje s igračkom iznenañenja“, rekla je, s odsutnim
osmehom. Spustila je ruku na dršku četrdesetpetice. Džeki je pomislila da bi je, ovako mršavu,
trzaj po opaljivanju, verovatno bacio na tle, ako do toga ikada doñe.
„Sve je spremno“, reče Tibodi. „Praviću vam društvo.“
„Dobro“, reče Džeki. Ohladila se, kad je pomislila da je zamalo odlučila da gurne poruku
u džep i da je preda Barbiju. Najedanput joj se učinilo da preduzimaju bezumni rizik ali je sad
bilo prekasno. „Ostani kod stepenica. Linda, ti ćeš biti iza mene. Nećemo rizikovati.“
Mislila je da će negodovati, ali nije.
Barbi je sedeo na ležaju. Džeki Vetington je stajala s druge strane rešetki s plastičnom
činijom u ruci. Linda Everet je bila iza nje. Držala je pištolj obema rukama. Upravila je cev u
pod. Karter Tibodi je bio poslednji u nizu, u podnožju stepenica. Imao je neurednu frizuru i
otkopčanu plavu košulju. Barbi je mogao da vidi zavoje na ramenu, tamo gde ga je ujeo pas.
„Zdravo, policajko Vetington“, reče Barbi. Majušno belo svetlo se prikradalo kroz
prozorčić na ćeliji. Život je, pri takvoj svetlosti, izgledao kao šala nad šalama.
„Nevin sam po svim tačkama optužbe. Tvrdim to, iako optužba još nije...
„Umukni“, reče Linda iza njenih leña. „Tvoja priča nas ne zanima.“
„Reci mu, plavušo“, oglasio se Karter. „Samo napred, curo.“ Zevnuo je i počešao zavoje.
„Sedi tu“, reče Džeki. „Da nisi mrdnuo.“
Barbi je seo. Gurnula je plastičnu činiju kroz rešetke. Bila je dovoljno mala da proñe.
Podigao ju je. Bila je puna kaše. Na vrhu se blistala pljuvačka i nešto drugo, velika zelena
slina. Vlažna i protkana krvlju. Stomak mu je ipak krčao. Bio je veoma gladan.
Bio je i povreñen njihovim ponašanjem, uprkos svemu. Bolelo ga je, zato što je mislio da
je Džeki Vetington, u kojoj je prepoznao demobilisanog vojnika, čim ju je video (delom zbog
frizure, a ponajviše zbog držanja), bolja osoba. Lako je podneo gañenje Henrija Morisona. Ovo je
bilo mnogo teže. Druga policajka udata za Rastija Evereta posmatrala ga je kao da je retka vrsta
opasne bube. Nadao se da će bar neko od iskusnijih policajaca...
„Žderi“, povikao je Tibodi sa stepenica. ,iLepo smo je spravili. Jesmo li, cure?“
„ Jesmo“, složila se Linda. Barbijevo srce se ozarilo kad je video kako joj se krajevi usana
spuštaju. Pretvara se. Možda se previše nada, ali...
Pokrenula se i telom skrila Džeki od Tibodijevog pogleda... iako za tim nije bilo potrebe.
Tibodi je nastojao da gvirne ispod zavoja.
Džeki se osvrnula za sobom, da bi se uverila da je sve u redu. Pokazala je na činiju
podigla ruku i obrve: Izvini. Posle toga je uperila dva prsta na Barbija. Vodi računa.
Klimnuo je.
„Prijatno, idiote“, reče Džeki. „Za ručak ćeš dobiti nešto ukusnije. Razmišljam o
pišburgeru.“
Tibodi se grohotno nasmejao na stepenicama, na kojima je potezao kraj zavoja.
„Ako budeš imao zube za njega“, reče Linda.
Barbiju se to nije svidelo. Nije zvučala sadistički, niti gnevno, već uplašeno, kao žena
koja bi radije bila na bilo kom mestu osim ovog. Tibodi, po svemu sudeći, to nije opazio. Bio je
prezauzet razgledanjem svog ramena.
„Hajdemo“, reče Džeki. „Ne želim da gledam kako jede.“
„Da li je kaša dovoljno razvodnjena?“, pitao je Tibodi. Ustao je, kad su žene krenule
hodnikom prema stepenicama. Linda je vratila pištolj u futrolu. „Jer ako nije...“ Bučno je
pročistio grlo.
„Snaći ću se“, reče Barbi.
„Naravno da ćeš se snaći“, reče Tibodi. „Neko vreme. Posle nećeš moći.“ Požurili su uza
stepenice. Tibodi je išao poslednji. Pljesnuo je Džeki po zadnjici.
Sa osmehom ga je šljepnula po ruci. Bila je dobra, mnogo bolja od Everetove. Obe su
pokazale da imaju petlje. Mnogo petlje.
Barbi je izvadio zapečenu slinu iz kaše. Bacio ju je u ugao u kom je urinirao.
Obrisao je ruke o košulju, Počeo je da kopa po kaši. Na dnu je napipao papirić.
Izdrži do sutra uveče. Seti se nekog sigurnog mesta, ako te izvučemo. Znaš šta treba da
uradiš s porukom.
Znao je.
Čuo je teške korake na stepenicama, jedan sat nakon što je pojeo poruku i kašu.
Ugledao je Big Džima Renija, u odelu i kra vati, spremnog za upravljanje gradom pod
Kupolom. Pratio ga je Karter Tibodi i još jedan tip Kilijan, ako je suditi po obliku lobanje.
Kilijanov dečak je nosio stolicu. Mučio se s njom. Bio je ono što bi stari navijači Jenkija zvali
„priglup momak“. Dodao je stolicu Tibodiju. Ovaj ju je spustio ispred ćelije na kraju hodnika.
Reni je seo na nju. Pažljivo je držao nogavice da bi sačuvao šav.
„Dobro jutro, gospodine Barbara.“ Sa zadovoljstvom je naglasio reč gospodine.
„Gradski oče Reni“, reče Barbi. „Šta mogu da učinim za vas, izuzev otkrivanja imena,
čina i vojničkog broja... iako nisam siguran da ga se sećam?“
„Priznaj. Poštedi nas nevolja i spasi dušu.“
„Gospodin Sirls je prošle noći pomenuo nešto o mučenju vodom“, reče Barbi.
„Pitao me je da li sam to video u Iraku.“
Reni je napućio usne. Blago se osmehnuo kao da hoće da poruči: Reci još nešto, životinje
koje govore su veoma zanimljive.
„Video sam. Ne znam koliko često je tehnika korišćena na terenu. Izveštaji se razlikuju.
Ja sam je video dva puta. Jedan od ispitanika je priznao, iako je njegovo priznanje bilo
bezvredno. Ispostavilo se da je osoba imenovana kao bombaš Al kaide bio školski učitelj koji je
pre četrnaest meseci napustio Irak i otišao za Kuvajt. Drugi je dobio grčeve. Pretrpeo je ozbiljna
moždana oštećenja, tako da se iz njega nije moglo izvući nikakvo priznanje. Siguran sam da bi
priznao, da je mogao. Svi priznaju posle mučenja vodom i to za nekoliko minuta. Ne sumnjam da
bih i ja priznao.“
„Prištedi sebi nešto bola“, posavetovao ga je Big Džim.
„Izgledate umorno, gospodine. Kako se osećate?“
Blago mrštenje je zamenilo blagi osmeh. Poticalo je iz duboke brazde meñu Renijevim
obrvama. „Moje trenutno stanje te se ne tiče. Daću ti savet, gospodine Barbara. Ne zajebavaj me,
da ja tebe ne bih zajebavao. Znaš, razmišljao sam o mučenju vodom. Ozbiljno sam razmišljao.
Priznaj ta ubistva. Poštedi sebe nepotrebnih patnji i bola.“
„Mislim da neću. Moglo bi se desiti da svašta napričam, zbog mučenja. Valjalo bi da to
imaš na umu kad budeš odlučivao ko će biti u sobi i ko će me čuti kad se raspričam.“
Reni je razmišljao. Bio je lepo sreñen, pogotovo za ovako rano doba dana, ali mu je koža
bila bleda, a sitne oči obrubljene nezdravim, pomodrelim mesom. Sve u svemu, izgledao je vrlo
loše. Barbi je predviñao dva moguća rezultata, ako bi se Big Džim srušio mrtav. Jedan je da bi se
ružno političko vreme nad Milom razvedrilo bez nailaska novih tornada. Drugi je haotično
krvoproliće. Prvo bi stradao sam Barbi (najverovatnije linčom, a ne pred streljačkim strojem), a
zatim i svi njegovi nabeñeni saučesnici u zaveri. Džulija bi bila prva na spisku za odmazdu. Rouz
bi verovatno pripalo drugo mesto. Uplašeni ljudi lako poveruju u tuñu krivicu.
Reni se obratio Tibodiju. „Povuci se, Kartere. Sve do stepeništa, molim te „Ali, ako navali
na vas...“
„U tom slučaju ćeš ga ubiti. On to zna. Jel’ tako, gospodine Barbara?“ Barbara je
klimnuo.
„Sem toga, neću se više približavati. Zato želim da odstupiš. Hoću da nasamo
porazgovaram s njim.“
Tibodi ga je poslušao.
„Pa, gospodine Barbara o čemu bi hteo da razgovaraš?“
„Znam sve o laboratoriji meta.“ Barbi je govorio vrlo tiho. „I šef Perkins je znao.
Spremao se da te uhapsi. Brenda je pronašla dokumenta na njegovom kompjuteru.
Zbog njih si je ubio.“
Reni se osmehnuo. „Baš si maštovit.“
„Državni tužilac neće tako misliti, s obzirom da ima mnogo motiva. Ne pričam o nekoj
improvizovanoj laboratorijici u prikolici, već o Dženeral motorsu meta.“
„Kompjuter bivšeg šefa policije Perkinsa“, reče Reni, „do večeri će biti uništen. I
udovičin, takoñe. Pretpostavljam da je odštampala izvesna dokumenta i da ih čuva u Djukovom
sefu. To su ništavni papiri, naravno. Puni su zlobnog, politički motivisanog ñubreta. Delo su
čoveka koji me je oduvek mrzeo. Sef će biti otvoren, a svi dokumenti spaljeni. To će biti učinjeno
za dobro grada, a ne za moje lično.
Suočavamo se s ozbiljnom krizom. Neophodno je da udružimo snage.“
„Brenda je predala kopiju dokumenta, pre nego što ubijena. Big Džim se iscerio,
otkrivajući dvostruki red sićušnih zuba. „Jedna maštarija povlači drugu, gospodine Barbara.
Mogu li i ja da fantaziram?“ Barbi je raširio ruke: Samo izvolite.
„U mojoj maštariji me Brenda posećuje da bi mi rekla isto što i vi. Kaže mi da je
pomenutu kopiju dala Džuliji Šamvej. Ali ja znam da je to laž. Možda je htela da to učini, ali nije.
Čak i da jeste...“ Slegnuo je ramenima. „Tvoje kohorte su sinoć spalile novine. To je bila
nepromišljena odluka. Da li je to bila tvoja ideja?“ Barbara je ponovio: „Postoji još jedna kopija.
Znam gde je. Otkriću tu lokaciju, ako me budete mučili vodom. Vikaću na sav glas.“
Reni se nasmejao. „Baš ste uverljivi, gospodine Barbara. Cenkam se otkad znam za sebe,
i umem da prepoznam blef kad ga čujem. Možda bi javno pogubljenje bilo najbolje rešenje.
Grañani će to toplo pozdraviti.“ „U kojoj meri, ako pre toga ne otkrijete moje saučesnike u
zaveri? Čak bi i Piter Randolf mogao dovesti tu odluku u pitanje, iako nije ništa drugo do glupa i
štrašljiva ulizica.“ Big Džim je ustao. Zdepasti obrazi su mu bili boje stare cigle. „Ne znaš s kim
se kačiš.“
„Naravno da znam. U Iraku sam se često susretao s takvima kao što si ti. Nosili su turbane
umesto kravata, ali su inače potpuno isti. I oni su neumorno brbljali o Bogu.“
„Pa, odgovorio si me od mučenja vodom“, reče Big Džim. „Šteta, zato što bih baš voleo
da vidim kako to izgleda.“
„Kladio bih se da je tako.“
„Zasad ćeš ostati u udobnoj ćeliji, jel5 važi? Mislim da nećeš često jesti, zato što varenje
smeta razmišljanju. Ko zna? Možda ćeš posle plodonosnog razmišljanja smisliti nešto što će me
ubediti da te ostavim u životu. Imena grañana koji su protiv mene, na primer. Čitav spisak.
Dajem ti četrdeset osam časova. Streljaćemo te na Trgu palih ratnika, pred očima čitavog grada,
ako me ne ubediš da promenim mišljenje. Poslužićeš kao praktičan primer.“ „Stvarno loše
izgledate, gradski oče.“ Reni ga je smrknuto posmatrao. „Takvi kao ti prave najviše problema na
svetu.
 Dopustio bih gospodinu Tibodiju da te ustreli, kad ne bih verovao da će tvoja pogibija
pomoći u ujedinjenju grada i ostvarivanju preko potrebne katarze.“
„Sve će izaći na videlo, ako to učiniš“, reče Barbi. „Svi grañani će doznati za tvoje
poslove. Pokušaj onda da dobiješ opštu podršku na gradskoj skupštini, operetski tiranine.“
Vene su iskočile na Big Džimovom vratu. Još jedna je pulsirala nasred čela. Činilo se da
je na rubu eksplozije. Osmehnuo se. „Dobar pokušaj, gospodine Barbara.
Znam da lažeš.
Otišao je. Svi su otišli. Barbara je seo na ležaj. Znojio se. Znao je koliko se primakao
ivici. Reni je imao razloge da ga drži u životu, ali ne naročito snažne. Tu je i cedulja od Džeki
Vetington i Linde Everet. Izraz na licu gospoñe Everet je govorio da zna dovoljno da bude
užasnuta, i ne samo zbog sebe. Bilo bi bolje da pokuša bekstvo samostalno, koristeći nož. To bi
bilo izvodljivo, s obzirom na trenutni nivo profesionalizma u policijskim snagama Česters Mila.
Trebaće mu nešto sreće, ali je bekstvo izvodljivo.
Nije mogao da im javi, da ga puste da sam pokuša.
Opružio se i stavio ruke ispod glave. Jedno pitanje ga je mučilo više od svih ostalih. Šta
se desilo s kopijom dosijea VEJDER za Džuliju? Bilo mu je jasno da nije stigao do nje. Reni je u
vezi s tim imao pravo.
Nije mogao da zna. Nije mu ostalo ništa drugo nego da čeka.
Ležeći na leñima i gledajući u tavanicu, to je i počeo da radi.
 SVIRAJ PESMU MRTVOG BENDA

Kad su se Linda i Džeki vratile iz policijske stanice, Rasti ih je čekao s devojčicama na

stepenicama ispred kuče. Devojčice su još bile u pidžamama, u lakim pamučnim, umesto u
flanelskim, koje obično koriste u ovo doba godine.
Termometar pored kuhinjskih vrata je pokazivao devetnaest stepeni Celzijusa, iako nije
bilo ni sedam ujutru.
Devojčice bi u običnim prilikama pojurile niza stazu da zagrle majku i pretekle Rastija.
Danas ih je on ostavio nekoliko metara za sobom. Stisnuo je Lindu oko struka. Ona ga je čvrsto
zagrlila oko vrata. To nije bio zdravo zgodni zagrljaj, već stisak davljenika.
„Kako si?“, prošaptao joj je u uvo.
Klimnula je, milujući ga kosom po obrazima. Povukla se za korak. Pogled joj je blistao.
„Bila sam sigurna da će Tibodi pregledati kašu. Džeki se setila da pljune u nju. To je bio
genijalan potez, ali nisam bila sigurna..“ „Zašto moja mama plače?“, pitala je Džudi. Bila je na
ivici suza.
„Ne plačem“, rekla je i obrisala oči. „Pa, možda malo. Zato što mi je tako drago što vidim
vašeg oca.“
„Svima nam je drago što ga vidimo!“, rekla je Dženel majci. „Zato što je moj tatica
GLAVNI!“
„Prvi put čujem tako nešto“, reče Rasti, nakon što je strastveno poljubio Lindu u usta.
„Cmakanje u usta!“, zaneseno će Dženel. Džudi se zakikotala i pokrila oči.
„Curice, hajdemo na ljuljanje“, reče Džeki. „Zatim ćete se obući za školu.“
„HOĆU JAKO DA SE LJULJAM!“ vrisnula je Dženel i pojurila.
„Idete u školu?“, pitao je Rasti. „Zaista?“
„Zaista, reče Linda. „Samo najmlaña deca idu u školu u Istočnoj ulici. Pohañaće je pola
dana. Vendi Goldston i Elen Vendestin dobrovoljno su se javile da drže časove. Deca od prvog
do trećeg biće u jednoj, a ona od četvrtog do šestog u drugoj učionici. Ne znam koliko toga će
deca naučiti, ali će imati nekih obaveza, što će doprineti osećanju normalnosti. Bar se nadamo da
će tako biti. Pogledala je u nebo, žućkasto i bez oblačka. Podseća na plavo oko s kataraktom u
razvoju, pomislila je. „Malo normalnosti bi i meni dobro došlo. Pogledaj samo to nebo.
Rasti je bacio pogled na nebesa. Malo se odvojio od nje, da bi je lepo osmotrio.
„Provukla si se? Da li si sigurna?
„Jesam. Ali jedva. Slični poduhvati možda izgledaju zanimljivo u špijunskim filmovima,
ali su u stvarnom životu stravični. Neću ga oslobañati iz zatvora, dušice. Neću, zbog devojčica.
„Diktatori uvek drže decu kao taoce, reče Rasti. „Narod u jednom trenutku mora reći da to
neće trpeti.
„To se ovde neće skoro desiti. Bekstvo je Džekina ideja. Ona će se njome pozabaviti.
Neću učestvovati u tome, niti ću tebi dopustiti da u tome učestvuješ.
Znao je da će učiniti ono što od nje bude tražio. Ako ga je to činilo dominantnim, nije to
hteo biti.
„Ideš li na posao?, pitao je.
„Naravno. Deca će kod Marte. Ona će ih odvesti u školu. Linda i Džeki će otpočeti još
jedan dan policijskog posla pod Kupolom. Sve ostalo bi izgledalo neobično i sumnjivo. Ovaj
način razmišljanja mi je mrzak. Bučno je izdahnula. „Takoñe, umorna sam. Uverila se da ih deca
ne mogu čuti. „Jebeno sam iscrpljena. Nisam ni oka sklopila. Ideš li u bolnicu?
Rasti je odmahnuo glavom. „Džini i Tvič će biti sami do podneva... Mislim da će se snaći,
uz pomoć novog tipa. Terston je malčice njuejdži, ali je dobar. Idem do Kler Maklači. Moram da
razgovaram s decom i da odem do mesta na kom su izmerili povećanu radijaciju Gajgerovim
brojačem.
„Šta da kažem ako me neko pita gde si?
Rasti je neko vreme razmišljao. „Istinu, rekao bih. Ili bar jedan njen deo. Reci da tražim
generator Kupole. Reni će možda dva puta razmisliti pre povlačenja sledećeg poteza.
„Šta ću ako me neko pita gde si? A pitaće me.
„Reci da ne znaš gde sam, ali da misliš da sam na zapadnoj strani grada.
„Blek Ridž je severno.
„Jašta je. Hoću da zelembaći odu na pogrešno mesto, ako Reni kaže Randolfu da ih
pošalje. Ako te neko naknadno nazove, reci mu da si me pogrešno razumela, zato što si veoma
umorna. I slušaj, dušice načini spisak ljudi koji možda veruju u Barbijevu nevinost, pre nego što
odeš na posao.“ Ponovo je razmišljao: Mi i oni.
„Moramo da razgovaramo s njima pre sutrašnje gradske skupštine. Tajnovitost je
neophodna, i to velika.
„Rasti, da li si siguran da znaš šta radiš? Čitav grad će, posle sinoćnjeg požara, krenuti u
potragu za pristalicama Dela Barbare.
„Da li sam siguran? Jesam. Da li mi se to sviña? Ni najmanje.
Ponovo je podigla pogled ka plavom nebu s primesama žutila, a zatim na dva hrasta
ispred kuće. Lišće je mlitavo visilo. Žive boje su se svele do beskrvno smeñe. Uzdahnula je.
„Ako je Reni namestio igru Barbari, verovatno je i spalio redakciju Demokrata. To ti je jasno, zar
ne?
„Jasno mi je.
„I ako Džeki uspe da izvadi Barbaru iz zatvora, gde će s njim? Koje mesto u gradu je
sigurno?
„Razmisliću o tome.
„Ovo špijunsko sranje će postati nepotrebno ako nañeš i isključiš generator.
„Moli se da se to desi.
„Hoću. Šta je s radijacijom? Ne želim da zakačiš leukemiju ili neko drugo čudo.
„Znam šta ću.
„Mogu li da pitam šta ćeš?
Osmehnuo se. „Ne baš. Rešenje je prilično šašavo.
Ukrstila je prste s njegovim. „Čuvaj se.
Nežno je poljubio. „I ti.
Gledali su kako Džeki gura curice na ljuljaškama. Zbog njih su morali da paze šta rade.
Rasti je znao da je rizik ušao u njegov život na velika vrata. Želeo je da, uprkos tome, i dalje
gleda svoje lice u ogledalu, prilikom jutarnjeg brijanja.
Korgi Horas je voleo ljudohranu.
Uistinu je voleo ljudohranu. Nije smeo da je jede, zato što je bio malo predebeo (da i ne
pominjemo nešto sivila oko njuške u poodmaklim godinama). Džulija je poslušala veterinara i
prestala da ga hrani za stolom, kad joj je objasnio da svojom velikodušnošću skraćuje ljubimcu
život. Taj razgovor je obavljen pre šesnaest meseci. Horas je odonda jeo pseću hranu i retke
dijetalne poslastice. Ta hrana je ličila na piljevinu od morske pene. Ako je suditi po Horasovom
mučnom izrazu, imala je ukus morske pene. Gazdarica nije odustajala. Ukinula je pečenu pileću
kožicu, smoki s ukusom sira i sočne komade jutarnjeg peciva.
Ova ograničenja su udaljila Horasa od domaće hrane, ali je nisu u potpunosti uklonili. Bio
je prinuñen da češće traga za njom, u čemu je prilično uživao.
 Njuškanje za hranom ga je približavalo lovačkom nasleñu divljih predaka. Jutarnje i
večernje šetnje su bile naročito bogate kulinarskih poslasticama. Neverovatno je šta sve ljudi
bacaju po slivnicima Glavne i Zapadne ulice, duž njegove uobičajene rute. Nalazio je pržene
krompiriće, čips, komade keksa s puterom i mnogo odbačenih omota od sladoleda s nešto
čokolade. Jednom je naišao na netaknuto parče slasne pite. Našlo se u njegovim ustima i stomaku
pre nego što stigneš da kažeš holesterol.
Nije uspevao da proždere sve dragocene nalaze. Džulija bi ga ponekad videla i trznula
povocem pre nego što bi ukusni zalogaj završio u njegovim ustima.
Proždirao je dosta toga, zato što ga je gazdarice često izvodila u šetnju s knjigom ili s
primerkom Njujork tajmsa. Nije mu uvek prijalo da bude zanemaren zbog Tajmsa kad bi hteo da
ga počeše po stomaku, na primer ali je to bio pravi blagoslov tokom šetnjica. Zanemarenost je za
malog žutog korgija značila ljudohranu.
Ovog jutra se osećao zanemareno. Džulija je razgovarala s drugom ženom, vlasnicom
kuće, zato što je njen miris dopirao odasvud, pogotovo iz prostorije u kojoj su ljudska bića
odlazila da ispuste govna i označe teritoriju. Džulija je zagrlila drugu ženu, kad se ova rasplakala.
„Bolje mi je, ali ne sasvim dobro“, reče Andrea. Sedele su u kuhinji. Horas je mirisao
kafu koje su pile. Bila je hladna, a na vruća. Namirisao je i pecivo. Ono s prelivom. „Još uvek ih
želim.“ I Horas ga je želeo, ako je mislila na pecivo s prelivom.
„Želja će se dugo zadržati“, reče Džulija, „što nije najvažnije. Pozdravljam tvoju hrabrost,
Endi, ali Rasti je imao pravo naglo odvikavanje je nepromišljeno i opasno. Prokleto si srećna što
su te napadi mimoišli.“ „Koliko ja znam, nisu.“ Andrea je otpila malo kafe. Horas je čuo kako
srče. „Imam prokleto živopisne snove. Jedan se tiče požara. Velikog. Planuće na Noć veštica.“
„Ipak ti je bolje.“
„Malo bolje. Čini mi se da ću uspeti, Džulija. Slobodna si da ostaneš kod mene, ali sam
sigurna da možeš da nañeš bolje mesto. Smrad...“ „Pobrinućemo se za njega.
Kod Berpija možemo naći ventilator na baterije. Prihvatiću tvoju ponudu za stan i hranu,
ako obuhvata i Horasa. Onaj ko pokušava da raskrsti sa zavisnošću, ne bi smeo da bude sam.“
„Mislim da nema drugog načina, dušice.“
„Znaš šta mislim o tome. Zašto si to učinila?“
„Zato što sam potrebna ovom gradu, po prvi put nakon izbora. I zato što je Džim Reni
zapretio da će me ostaviti bez pilula, ako se suprotstavim njegovim planovima.
Horas nije čuo ostatak razgovora. Pažnju mu je privukao zamamni miris iz prostora
izmeñu zida i kauča. Andrea je volela da sedi na njemu za boljih (iako lekovima mnogo
bogatijih) dana. Ponekad je gledala serije poput Progonjeni (pametni nastavak Izgubljenih), Ples
sa zvezdama i poneki film na HBO-u. U filmskim večerima često je pravila kokice u
mikrotalasnoj pećnici. Stavila bi činiju na stočić.
Narkomani su retko kad uredni. Bilo je mnogo ostataka kokica ispod stola. Horas ih je
namirisao.
Ostavio je žene da toroču i krenuo ispod stočića ka pukotini. To je bio vrlo uzak prostor,
ali je stočić predstavljao prirodni most. Horas je bio prilično uzak pas.
Postao je još uži otkad je podvrgnut psećoj verziji dijete. Najukusnije kokice su bile ispod
dosijea VEJDER u žutosmeñoj koverti. Stajao je na gazdaričinom imenu (ispisanom urednim
rukopisom Brende Perkins). Uživao je u pustošenju iznenañujuće bogate riznice, kad su Andrea i
Džulije ušle u dnevnu sobu.
Žena je rekla: Odnesi joj to.
Horas je podigao glavu i načuljio uši. To nije bila Džulija, niti druga žena. To je bio
mrtvoglas. Horas je, kao i svi psi, često čuo mrtvoglase. Ponekad je viñao njihove vlasnike. Mrtvi
su bili svuda okolo, ali ih živi nisu videli, baš kao što nisu mogli da osete najveći broj od deset
hiljada aroma iz neposrednog okruženja.
Odnesi to Džuliji. Potrebno joj je. Njeno je.
To je bilo smešno. Džulija nikad ne bi pojela ništa što je bilo u njegovim ustima.
Horas je to znao iz bogatog iskustva. Ne bi jela ni kad bi izgurao bajate kokice njuškom.
To je bila ljudohrana, ali je sad i podohrana.
Ne kokice. Već...
„Horase?, pozvala ga je Džulija oštrim glasom. To je značilo da je bio nevaljao kao: O,
nevaljali psu, trebalo je da znaš, blablabla. „Šta radiš tamo pozadi? Dolazi ovamo.
Krenuo je unatraške. Namestio je najšarmantniji osmeh bože, Džulija, znaš koliko te
volim. Nadao se da se nijedna kokica nije zalepila za njegov nos. Maznuo je nekoliko, ali je znao
da su mu najslañi komadi izmakli.
„Da li si preturao po otpacima?
Seo je. Gutao je pogledom punim obožavanja. To je i osećao, silno je voleo Džuliju.
„Pravo pitanje je, po kakvom ñubretu je preturao? Nagnula se da bi pogledala pukotinu
izmeñu kauča i zida.
Nije stigla da to uradi, druga žena je zakrkljala. Stisnula je ruke oko sebe, da bi zaustavila
drhtavicu. Nije uspela. Miris joj se promenio. Horas je znao da će se izbljuvati. Znatiželjno ju je
posmatrao. Ponekad je u ljudskoj povraćki bilo ukusnih stvari.
„Endi?“, pitala je Džulija. „Kako ti je?“
Glupo pitanje, pomisli Horas. Zar ne možeš da je namirišeš? Ali je i to bilo glupo pitanje.
Džulija je jedva mogla da namiriše kad je znojava.
„Da. Ne. Nije trebalo da pojedem tu zemičku sa suvim grožñem. Izgleda da ću...“
Požurila je iz sobe. Zadah iz prostorije za pišanje i sranje će sad biti još jači, pretpostavio je
Horas. Džulija je krenula za njom. Horas je hteo da se sklupča ispod stola, ali je namirisao
gazdaričinu zabrinutost i požurio da joj se nañe pri ruci.
Zaboravio je na mrtvoglas.
Rasti je pozvao Kler Maklači iz automobila. Bilo je rano, ali mu je odgovorila posle prvog
zvona. To ga nije iznenadilo. U poslednje vreme niko u Česters Milu nije lepo spavao, ne bez
pomoći medicinskih sredstava.
Obećala je da će Džo i njegovi prijatelji biti kod nje najkasnije u pola devet.
Pokupiće ih, ako to bude neophodno. Spustila je glas i rekla: „Mislim da se Džo zaljubio
u Kalvertovu.“
„Bio bi glup da se ne zaljubi u nju“, reče Rasti.
„Hoćete li da ih odvedete tamo?“
„Hoću, ali ne u zonu visoke radijacije. Obećavam vam to, gospoñice Maklači.“
„Zovite me Kler. Mislim da bismo morali biti na ti, kad vam već dozvoljavam da
povedete mog sina u oblast u kojoj su životinje po svoj prilici izvršile samoubistvo.“
„Dovedite Benija i Nori do vaše kuće. Obećavam vam da ću ih povesti na ekskurziju. Da
li vam to odgovara?“
Kler se složila. Rasti je pet minuta nakon što je prekinuo vezu skrenuo na jezivo pusti put
za Moton, a zatim i u Aveniju Dramond, kratku ulicu punu lepih istčesterskih domova. Na
poštanskom sandučetu najlepšem od najlepših pisalo je BERPI. Rasti se uskoro našao u
Berpijevoj kuhinji. Pio je kafu (vrelu; Berpijev generator je još radio) s Romeom i njegovom
suprugom, Mišel. Oboje su izgledale bledo i snuždeno. Romi je bio obučen, Mišel je još bila u
kućnoj haljini.
„Mislite li da je taj momak Barbi stvarno ubio Bren?“, pitao je Romi. „Lično ću ga ubiti,
ako je to tačno, moj prijatelju.“
Mišel je stisnula supruga za ruku. „Nisi valjda toliko glup, dušo. „Ne mislim da ju je on
ubio“, reče Rasti. „Neko mu je namestio igru. Svi bismo se mogli naći u nevolji, ako kažete
ljudima da sam to rekao.“ „Romi je oduvek voleo tu ženu.“ Mišel se osmehivala, ali je govorila
ledenim glasom. „Ponekad mislim da ju je voleo više nego mene.“
Romi nije ni potvrdio ni opovrgao njene reči. Ponašao se kao da ih nije čuo.
Nagnuo se ka Rastiju. Zagledao se u njega smeñim očima. „O čemu govorite, doco? Kako
mu je namešteno?“
„Ne bih da zalazim u detalje. Ovde sam drugim poslom. Bojim se da je i to tajna.“
„U tom slučaju, ne želim da je čujem“, reče Mišel. Napustila je sobu, ponevši kafu sa
dobom.
„Večeras neću voditi ljubav s tom ženom“, reče Romi.
„Žao mi je.“
Romi je slegnuo ramenima. „Imam drugu, na drugom kraju grada. Miša zna, iako to ne
pokazuje. Reci mi kakav posao imaš na umu, doco.“ „Neki klinci misle da su našli ono što stvara
Kupolu. Mladi su, ali pametni. Imam poverenja u njih. Imaju Gajgerov brojač. Izmerili su
ozbiljnu radioaktivnost na putu za Blek Ridž. Nije u opasnoj zoni, ali se nisu približavali
sumnjivom mestu.“
„Čemu se nisu približavali? Šta su videli?“
„Videli su pulsirajuću ljubičastu svetlost. Znaš li gde je stari voćnjak?“ „Do ñavola, znam.
To je imanje Makojevih. Nekad sam tamo vozio cure. Odande se vidi čitav grad. Imao sam stari
džip...“ Čeznutljivo se zagledao ispred sebe. „Ma, to sad nije važno. Videli su samo pulsirajuće
svetlo?“ „Naišli su na dosta mrtvih životinja na nekoliko jelena i na medveda. Deci se činilo da
su počinile samoubistvo.“ Romi ga je smrknuto posmatrao. „Idem s tobom.“
„To je u redu... do izvesne mere. Jedan od nas mora da ide do kraja. To bi trebao da
budem ja. Potrebno mi je zaštitno odelo.“
„Šta imaš na umu, doco?“
Rasti mu je objasnio. Romi je izvukao paklu vinstona, kad je priča bila gotova.
Pružio mu je preko stola.
„Moje najdraže cigarete“, reče Rasti i uze jednu. „Pa, šta misliš?“ „Mogu da ti
pomognem“, reče Romi. „Svima u gradu je dobro poznato da u mojoj radnji nema šta nema.“
Pokazao je cigaretom na Rastija. „Znaj da nećeš želeti da se tvoje slike pojave u novinama, zato
što ćeš izgledati prokleto glupo.“ „To me ne brine“, reče Rasti. „Novine su sinoć izgorele.“
„Čuo sam“, rekao je Romi. „Opet taj tip Barbara. Njegove pristalice.“
„Veruješ li u to?“
„O, ja sam vrlo lakoveran. Kad je onaj tip Buš rekao da Irak ima nuklearno oružje i slične
sitnice, verovao sam mu. Govorio sam ljudima: JTaj čovek zna šta priča.’
Verujem i da je Osvald radio sam samcat.“
Mišel se oglasila iz susedne sobe: „Prestani da govoriš s lažnim francuskim akcentom.“
Romi se osmehnuo Rastiju, kao da želi da mu poruči: Vidiš li s čim se ja svaki dan
pačam. „Da, draga“, rekao je, bez traga francuskog akcenta. Zatim se okrenuo Rastiju. „Ostavi
auto ovde. Idemo mojim kombijem. Imaćemo više mesta. Izbaci me kod radnje i idi po klince.
Sastaviću tvoje zaštitno odelo. Jedino ne znam šta ću sa rukavicama.“
„Imamo olovom postavljene rukavice u bolničkoj sobi za rendgen. Sežu se sve do lakta.
Uzeću i jednu kecelju.. „Dobra ideja. Ne bih voleo da rizikuješ opadanje broja spermato...“
„Pokušaću da pronañem neki par olovom postavljenih naočara koje su tehničari i radilozi koristili
davnih sedamdesetih. Možda su ih bacili.
 Nadam se da se radijacija neće značajnije povećati preko poslednjih merenja koje su
obavili klinci. Nisu izašli iz zelenog.“
„Pamtim kako si rekao da se nisu previše približavali.“ Rasti je uzdahnuo. „Ako igla na
tom brojaču stigne do osamsto ili hiljadu jedinica u sekundi, plodnost će mi biti poslednja briga.“
Mišel je uklizala u kuhinju, pre nego što su otišli. Nosila je kratku suknju i spektakularno
udobni džemper. Rekla je kako misli da je njen muž budala i da će ih uvaliti u nevolje. Činio je to
i ranije, samo što sad i ne sluti koliko će da nadrlja.
Romi ju je stisnuo u zagrljaj. Govorio je na brzom francuskom. Oštro mu je odgovorila na
istom jeziku. Nije mu zatvorila usta. Dva puta ga je lupila pesnicom po ramenu. Zaplakala se i
celivala njegove usne. Izašao je s Rastijem. Slegnuo je ramenima, kao da se izvinjava. „Ne može
da se uzdrži“, rekla je. „Ima dušu pesnikinje i emocionalni stav gradske džukele.“
Tobi Mening je već bio u robnoj kući, kad su Rasti i Romeo Berpi stigli. Cekao je da
otvori i usluži mušterije, ako Romi bude tako hteo. Društvo mu je pravila Petra Sirls, koja je
radila u apoteci preko puta. Sedeli su u baštanskim stolicama s reklamom NEVEROVATNA
RASPRODAJA PREOSTALE LETNJE ROBE.
„Sigurno mi nećeš ništa reći o odelu za radijaciju koje ćeš načiniti do“, Rasti je pogledao
na sat, „deset sati?“
„Bolje da ti ništa ne kažem“, odvrati Romi. „Mislićeš da sam poludeo. Idi, doco.
Donesi rukavice, naočare i kecelju. Porazgovaraj s dečicom. Daj mi malo vremena.“
„Da li otvaramo, gazda?“, pitao je Tobi kad je Roni izašao iz kombija. „Ne znam.
Možda po podne. Dotle ću biti veoma zauzet.“
Rasti se odvezao. Stigao je do gradskog parka pre nego što je shvatio da su Tobi i Petra
nosili plave trake na nadlakticama.
Pronašao je rukavice, kecelje i par olovnih naočara u ormanu u sobi s rendgenom, dve
sekunde pre nego što je digao ruke od potrage. Traka na naočarima je bila pokidana. Romi će ih
sigurno popraviti. Najlepše je bilo što nije morao da nikom objašnjava šta radi. Izgleda da je
čitava bolnica spavala.
Izašao je napolje i omirisao vazduh. Bio je nepomičan, s neprijatnim zadahom dima.
Pogledao je na zapad i na ogromnu crnu mrlju, na mestu sudara projektila s Kupolom. Ličila je na
kožni tumor. Znao je da usmerava misli na Barbija, Big Džima i ubistva, zato što imaju veze s
ljudskim elementom, s nečim što se da razumeti. Pogrešio bi ako bi zanemario Kupolu. Bila bi to
potencijalno katastrofalna greška. Morala je da nestane, i to brzo, ili će njegovi pacijenti koji pate
od astme i hroničnih disajnih tegoba imati velike probleme. Bili su samo kanarinci u rudniku
uglja.
To nikotinom zamrljano nebo.
„Ovo ne valja“, promrmljao je, i bacio plen u zadnji deo kombija. „Nikako ne valja.“
Troje dece ga je čekalo u domu Maklačijevih. Bili su neobično suzdržani za decu koja će
do kraja ove oktobarske srede, ako ih sreća posluži, biti proglašena za nacionalne heroje.
„Da li ste spremni?“, pitao je Rasti, srčanije no što se osećao. „Svratićemo do Berpija, pre
nego što krenemo tamo. To neće dugo...“
„Moraju prvo nešto da vam kažu“, reče Kler. „Volela bih da ne moraju. Ovo postaje sve
gore i gore. Hoćete li čašu soka od pomorandže? Pokušavamo da ga popijemo pre nego što se
pokvari.“
Rasti je sastavio palac i kažiprst da bi dao do znanja da hoće, ali samo malo. Nikad nije
bio veliki ljubitelj soka od pomorandže, ali je hteo da se domaćica udalji iz sobe. Osetio je i da
ona želi to isto. Bila je bleda i uplašena. Nešto mu je govorilo da ovo nema veze s onim što su
deca našla na Blek Ridžu, već da je u pitanju nešto sasvim drugo.
 Samo mi je to trebalo, pomislio je.
„Ispljunite to“, rekao im je, kad je izašla.
Beni i Nori su se okrenuli Džou. Uzdahnuo je, sklonio kosu s čela i još jednom uzdahnuo.
Nije mnogo ličio na klinca koji je pre tri dana mahao i urlao na polju Oldena Dinsmora. Lice mu
je bilo bledo koliko i majčino. Na čelu mu je izbilo nekoliko, možda i prvih bubuljica. Rasti je iz
iskustva znao da su to posledice stresa.
„Šta je bilo, Džo?“
„Ljudi govore kako sam pametan“, reče Džo. Rasti se uznemirio kad je shvatio da je
dečak na ivici plača. „Pretpostavljam da jesam, ali ponekad poželim da nisam.“
„Ne brini“, reče Beni, „glup si na mnogo bitnih načina.“
„Umukni, Beni“, smerno će Nori.
Džo nije obraćao pažnju na upadice. „Pobeñivao sam oca u šahu od šeste i mamu od
osme. Stalno dobijam petice u školi. Redovno dobijam prvu nagradu na takmičenjima iz
opštetehničkog. Već dve godine pišem vlastite kompjuterske programe. Ne hvalim se. Znam da
svi misle da sam knjiški moljac.“ Nori ga je sa osmehom uhvatila za ruku. Stisnuo ju je.
„Ne radim ništa izuzev što uočavam veze. To je sve. Ako je A, onda je B. Ako nije A,
onda je B verovatno otišlo na ručak, zajedno s čitavom azbukom. „O čemu zapravo govorimo,
Džo?“
„Mislim da kuvar nije ubio one ljude. Tačnije, mi ne mislimo.“ Izgleda da mu je laknulo
kad su Nori i Beni klimnuli. To nije ništa u poreñenju s olakšanjem (pomešanim s nevericom)
koje mu je osvanulo na licu kad mu je Rasti rekao: „Ni ja ne mislim.“
„Reko sam vam da čovek ima petlju“, reče Beni. „I šije ko niko.“ Kler se vratila sa sokom
u majušnoj čaši. Rasti je gucnuo. Bio je topao, ali podnošljivog ukusa. Nije bio bljutav, ali će
uskoro biti.
„Zašto mislite da nije to učinio?“, pitala je Nori.
„Prvo vi.“ Rasti je zaboravio na generator na Blek Ridžu.
„Juče ujutru smo videli gospoñu Perkins“, reče Džo. „Bili smo u parku. Počeli smo da se
šetamo s Gajgerovim brojačem. Pela se uz brdo.“ Rasti je spustio čašu na sto, pored sebe.
Nagnuo se napred, s rukama meñu kolenima. „U koliko sati je to bilo?“
„Moj sat je stao u nedelju kod Kupole, pa ne mogu biti siguran, ali je tuča kod
samoposluge počela kad smo je videli. Moralo je biti, otprilike, petnaest do devet.
Najkasnije toliko.“
„I nikako ranije. Zato što su neredi počeli. Čuli smo kako se deru.“ ,Jašta“, reče Nori.
„Nisu štedeli grlo.“
„Da li ste sigurni da ste videli Brendu Perkins? Zar to nije mogla biti neka druga žena?“
Rastijevo srce je ubrzano tuklo. Barbi će biti osloboñen optužbi, ako je zaista viñena tokom
nemira.
„Svi je poznajemo“, reče Nori. „Bila je moj zapovednik u izviñačima, pre nego što sam ih
napustila.“ Preskočila je činjenicu da su je izbacili zbog pušenja, zato što joj se nije činila
važnom.
„Znam šta se priča o ubistvima, zahvaljujući mami“, umešao se Džo. „Rekla mi je sve što
zna o njima. Znam za vojničke pločice.“
„Mama nije htela da kaže sve što je znala“, reče Kler, „ali moj sin ume da bude veoma
uporan. Pogotovo kad nešto smatra tako važnim.“
„I jeste važno“, reča Rasti. „Gde je gospoña Perkins otišla?“ Beni je odgovorio na ovo
pitanje. „Prvo kod gospoñe Grineli. Šta god da je rekla, nije naišlo na dobar prijem, zato što joj je
gospoña Grineli zalupila vrata pred nosom.“
 Rasti se namrštio.
„To je istina“, reče Nori. „Mislim da je gospoña Perkins uručivala poštu, ili nešto slično.
Dala je kovertu gospoñi Grineli. Ona ju je uzela i zalupila vrata. Baš kao što je Beni rekao.“
„Uh“, reče Rasti. Nikakva pošta nije stigla u Česters Mil od prošlog petka.
Najvažnije je da je Brenda bila živa i pokretna u vreme za koje je Barbi imao alibi.
„Gde je zatim otišla?“
„Prešla je Glavnu i krenula uz Ulicu Mil“, reče Džo.
„To je ova ulica.“
„Tako je.“
Rasti se obratio Kler. „Da li je...“
„Nije ovde svraćala“, reče Kler. „Izuzev ako nije svratila dok sam ja bila u podrumu i
proveravala konzerve. U podrumu sam provela pola sata. Možda i svih četrdeset minuta. Ja...
htela sam da pobegnem od buke iz samoposluge.“ Beni je rekao isto što i juče: „Ulica Mil je
duga. Ima četiri bloka i mnogo kuća.“
„Mislim da to nije tako važno“, reče Džo. „Zvao sam Ensona Vilera. Nekad je vozio
skejtbord. I dandanas ponese dasku do Pita u Oksfordu. Pitao sam ga da li je gospodin Barbara
juče ujutru bio na poslu. Rekao je da jeste. Rekao je da je gospodin Barbara otišao u Fud Siti kad
su nemiri počeli. Bio je tamo s Ensonom i gospoñom Tvitčel. To znači da gospodin Barbara ima
alibi za gospoñu Perkins.
Setite se šta sam vam rekao za ako nije A, onda nije ni B, ni čitava azbuka. Rasti je
pomislio da je metafora malo previše matematička za predstavljanje meñuljudskih odnosa, ali su
mu dečakove tvrdnje bile jasne. Ima drugih žrtava za koje Barbi nema alibi, ali isto spremište
leševa govori snažno u prilog jednog ubice. Ako je Big Džim ubio bar jednu žrtvu kao što se
može zaključiti iz tragova šavova na Koginsovom licu onda je najverovatnije pobio i sve ostale.
I Džunior ih je mogao pobiti. Mladić koji se šeta okolo s pištoljem i policijskom
značkom.
„Moramo da odemo u policiju, zar ne?“, reče Nori.
„Plašim se toga“, reče Kler. „Stvarno, stvarno se plašim toga. Šta ako je Reni ubio Brendu
Perkins? I on živi u ovoj ulici.“
„To sam i ja juče rekla“, oglasila se Nori.
„Da li je moguće da je nakon što je posetila jednog gradskog zvaničnika i naišla na loš
prijem, odlučila da pokuša kod sledećeg, u susedstvu.“ Džo je rekao (prilično popustljivim
tonom): „Sumnjam da postoji neka veza, mama.“
„Možda je nema, ali je moguće da je krenula na sastanak s Džimom Renijem. Što se
Pitera Randolfa tiče...“ Odmahnula je glavom. „Kad Big Džim kaže skoči, on pita koliko visoko.
„Ta vam je dobra, gospoño Maklači!“, povika Beni. „Strašna si, majko mog...“
„Hvala ti, Beni, ali je u ovom gradu najstrašniji Big Džim.“
„Šta ćemo da radimo?“ Džo je zabrinuto posmatrao Rastija.
Rasti se setio mrlje, žutog neba i zadaha dima u vazduhu. Setio se i Džeki Vetington,
rešene da oslobodi Barbija. Njen plan, ma kako opasan bio, u ovom trenutku bio je bolje rešenje
od svedočenja troje dece, pogotovo kad policijom zapoveda osoba koja nije u stanju da obriše
dupe bez uputstva za upotrebu toaletpapira.
„Zasad ništa. Del Barbara je bezbedan u ćeliji.“ Rasti se nadao da je to istina.
„Moramo da se pozabavimo drugim problemom. Ako ste zaista našli generator Kupole i
ako nam uspe da ga isključimo...“
„Ostali problemi će se rešiti sami od sebe“, reče Nori Kalvert, s dubokim olakšanjem.
„Nadam se da će tako biti“, reče Rasti.
 Tobi Mening je pitao Romea da li može da mu pomogne, kad se Petra Sirls vratila u
apoteku (da uradi popis, kako je rekla). Romi je odmahnuo glavom. „Idi kući.
Vidi šta možeš da uradiš za mamu i tatu.“
„Samo za tatu“, reče Tobi. „Mama je u subotu ujutru otišla u samoposlugu u Kasl Roku.
Rekla je da su cene u Fud Sitiju previsoke. Šta ćeš da radiš?“ „Ništa naročito“ neodreñeno će
Romi. „Reci mi nešto zašto ti i Petra nosite te plave krpe oko ruku?“
Tobi je pogledao na povez, kao da je zaboravio da je tu. „Na taj način iskazujemo
solidarnost“, rekao je. „Posle onog što se sinoć dogodilo u bolnici... posle svega što se
dogodilo...“
Romi je klimnuo. „Nisi proizveden u zamenika, ili nešto slično?“
„Ne, nisam. To je više kao... sećate li se kad su ljudi nakon 11. septembra nosili kape ili
košulje njujorške vatrogasne službe ili policije? To vam je to.“ Nastavio je posle kraćeg
razmišljanja. „Mislim da bih im se rado pridružio, ako im zatreba pomoć, ali mi se čini da dobro
rade svoj posao. Da li ste sigurni da vam pomoć nije potrebna?“
„Sasvim. A sad, tutanj. Zvaću te, ako se rešim da po podne otvorim dućan.“
„Važi.“ Tobijeve oči su blistale. „Možda bismo mogli da priredimo rasprodaju pod
Kupolom. Znate kako se kaže kad vam život daje limun, napravite limunadu.“
„Možda, možda“, reče Romi, iako je sumnjao da će do takve rasprodaje ikad doći.
Jutros je izgubio interesovanje za prodaju robe sumnjivog kvaliteta po naizgled povoljnim
cenama. Osećao je da se značajno promenio u poslednja tri dana.
Promena se ogledala ne toliko u karakteru koliko u perspektivi. Bio je pod uticajem borbe
protiv požara i druženja posle nje. To je bio pravi primer zajednički obavljenog posla. Grad je tu
pokazao najlepšu stranu. Ubistvo Brende Perkins je daleko najviše uticalo na njega. Za Romea će
zauvek biti Brenda Mors. Bila je to sjajna cura. Ako otkrije ubicu pod pretpostavkom da je Rasti
imao pravo kad je tvrdio da to nije Del Barbara taj će mu skupo platiti. Romi Berpi će se
svojeručno pobrinuti za nitkova.
U dnu goleme robne kuće bilo je odeljenje za kućne popravke, mudro rasporeñeno pored
uradi sam odeljka. Romi je s drugog odeljenja uzeo teške makaze za metal.
Vratio se do prvog. Zaustavio se u najdaljem, najmračnijem i najprašnjavijem kutku svog
maloprodajnog carstva. Tu je našao dva tuceta tabli santa roza olovnog lima, težine dvadeset pet
kilograma komad. Obično se koristio za pokrivanje i ojačavanje krovova i izolaciju dimnjaka.
Stavio je dve table (i makaze za metal) u kolica. Odgurao ih je do sportskog odeljenja, u
prednjem delu radnje. Tu je pažljivo birao. Nekoliko puta se slatko nasmejao. Plan će upaliti, ali
će Rasti Everet izgledati tres amusant.
Uspravio se i protegao kičmu, kad je završio. Pažnju mu je privukao poster s likom jelena
viñenog kroz teleskopski nišan na suprotnoj strani sportskog odeljenja.
Iznad jelena je bio poučni natpis: KRAJNJE JE VREME DA SE NAORUŽATE,
SEZONA LOVA SAMO ŠTO NIJE POČELA!
Romi je pomislio da naoružavanje, s obzirom na okolnosti, zvuči kao sjajna ideja,
pogotovo ako se Reniju i Randolfu učini da je zaplene sve oružje, izuzev onog koje pripada
policajcima, sjajna ideja.
Dokotrljao je još jedna kolica do zaključane vitrine s puškama. Prebirao je po velikom
svežnju ključeva koji su mu visili s pojasa, sve dok nije pronašao odgovarajući. Imao je
ekskluzivni ugovor za prodaju vinčester proizvoda. Lako će opravdati nekoliko praznih mesta u
vitrini, pošto sezona lova počinje za nekoliko nedelja. Odabrao je vajldket od dvadeset dva
milimetra, brzometnu pumparicu blek šedou i dve blek defendor pumparice. Odlučio se i za
model sedamdeset, za ekstremne vremenske uslove (s teleskopom) i perolaku sedamdeseticu (bez
teleskopa). Snabdeo se municijom za sve puške i odgurao kolica do kancelarije, gde je pohranio
oružje u veliki, zeleni sef.
Znaš, ponašaš se kao paranoik, pomislio je.
Ipak, nije se osećao kao paranoik. Izašao je napolje, da bi dočekao Rastija i decu.
Podsetio je sebe da veže plavu krpu oko ruke i da kaže Rastiju da isto učini. Malo
kamuflaže nije na odmet.
To zna svaki lovac na jelene.
Big Džim se u osam ujutru, vratio u svoju radnu sobu. Karter Tibodi je, shodno Renijevoj
volji, obavljao dužnost njegovog telohranitelja. S velikim zanimanjem je čitao o uporednom testu
forda i beemvea, u prestižnom automobilističkom časopisu. Oba automobila su izgledala
čudesno. Ipak, samo ludaci nisu znali da je nemački auto mnogo bolji. Isto bi se moglo reći za
one koji ne shvataju da je gospodin Reni BM u Česters Milu.
Big Džim se prilično dobro osećao, delimično i zbog jednosatnog sna, nakon posete
Barbari. Odmor će mu, u predstojećim danima, biti neophodan. Mora da ostane u dobroj formi.
Nije smeo da prizna da strepi od novih aritmija.
Tibodijevo prisustvo ga je smirivalo, pogotovo otkad se Džunior ponašao sve
nepredvidivije (Najblaže rečeno, pomislio je). Tibodi je izgledao kao baraba, ali je imao izvesnih
kvaliteta za ulogu añutanta. Big Džim još nije bio siguran, ali je sumnjao da je mladić pametniji
od Randolfa.
Odlučio je da ga proveri.
„Koliko ljudi stražari oko samoposluge, sinko? Znaš li to?“ Karter je odložio časopis i
potegao iskrzanu beležnicu iz zadnjeg džepa. Big Džimu se to dopalo.
Progovorio je posle kratkog listanja beležnice: „Petorica su je čuvala sinoć. Trojica sa
stalnog platnog spiska i dvojica novih. Nije bilo problema. Danas je troje na straži. Svi su novi.
Obri Tauel njegov brat je vlasnik knjižare Tod Vendlstat i Lorin Konri.“
„Stojiš na stanovištu da su trojica dovoljna?“
„Šta?“
„Da li smatraš, Kartere? Stojati na stanovištu znači smatrati.“
„Da, dovoljni su. Pri dnevnoj svetlosti.“
Nije pokušao da dokona šta gazda želi da čuje. Reniju se to još više dopadalo.
„Dobro. Slušaj me sad. Hoću da se ovog jutra sastaneš sa Stejsi Mogin. Reci joj da
pozove sve policajce sa spiska. Hoću da svi budu kod Fud Sitija, noćas u sedam, da bih popričao
s njima.“
Održaće im još jedan govor, ovog puta bez prekidanja. Naviće ih kao dedin džepni sat.
„Razumem.“ Karter je zabeležio najnovije zaduženje u añutantsku beležnicu.
„Recite svakom od njih da pokuša da dovede još nekog.“ Karter je pisao izgrizenom
olovkom. „Već imamo... čekaj da vidim... dvadeset šest ljudi.“
„Moglo bi se desiti da to ne bude dovoljno. Seti se onog što se desilo juče ujutru, ispred
samoposluge, i sinoćnjeg požara u novinskoj redakciji Šamvejeve. Mi smo jedina brana anarhiji,
Kartere. Znaš li značenje te reči?“ „Uh, da, gospodine.“ Karter Tibodi je bio prilično siguran da
znači streljana. Pretpostavljao je da novi gazda hoće da kaže da će se Mil preobraziti u streljanu
ili nešto slično ako ne uspostave kontrolu nad njim. „Možda bi trebalo da izvršimo zaplenu oružja
ili tako nešto.“
Big Džim se nacerio. Da, momak je zaista kvalitetan. „Ta mera je na čekanju.
Verovatno ćemo je sprovesti početkom sledeće nedelje.“
„Ako Kupola još bude tu. Mislite li da će biti?“
„Mislim da hoće.“ Mora da bude. Čeka ga mnogo posla. Mora da pronañe način da
prebaci zalihe gasa u grad. Svi tragovi laboratorije meta iza radiostanice moraju biti uklonjeni.
Još uvek nije dosegao punu, sudbinsku veličinu. To mu je najvažniji cilj. Bio je na dobrom putu
da ga postigne.
„U meñuvremenu, pošalji nekoliko policajaca, sa stalnog platnog spiska, kod Berpija, da
zaplene sve oružje iz radnje. Ako im Romeo Berpi bude pravio problema, nek mu kažu da tako
sprečavaju da oružje padne u ruke pristalica Dela Barbare. Da li si me razumeo?“
„Jašta sam.“ Karter je uneo novu zabelešku. „Denton i Vetingtova? Da li je to u redu?“
Big Džim se namrštio. Vetingtonova je cura s velikim sisama. Nije joj verovao. U
principu, nije cenio sisate policajce. Cure nisu imale šta da traže u policijskim snagama, ali nije
samo to. Nije mu se dopadao način na koji ga je posmatrala.
„Fredi Denton može da ide, ali Vetingtonova ne može, baš kao ni Henri Morison.
Pošalji Dentona i Džordža Frederika. Reci im da pohrane oružje u arsenal policijske
stanice.“
„Razumem.“
Reni se namrštio kad mu je telefon zazvonio. „Gradski otac Reni.“ „Zdravo, gradski oče.
Ja sam pukovnik Džejms O. Koks. Zadužen sam za ono što vojska zove Projekat Kupola. Mislim
da je kucnuo čas da porazgovaramo.“ Big Džim se sa osmehom zavalio u stolicu. „Samo izvolite,
pukovniče, bog vas blagoslovio.“
„Saznao sam da ste uhapsili čoveka kog je predsednik Sjedinjenih Država naimenovao za
nosioca vlasti u Česters Milu.“
„Dobro ste informisani, gospodine. Gospodin Barbara je optužen za ubistvo.
Četvorostruko ubistvo. Ne verujem da bi predsednik želeo da serijski ubica vlada ovim
gradom. To bi se loše odrazilo na njegov ugled meñu biračima.“ „To znači da ste vi na vlasti.“
„O, ne“, reče Reni, sa još širim osmehom. „Ja sam samo skromni drugi gradski otac. Endi
Sanders je na vrhu lokalne piramide, on i Piter Randolf, novi šef policije, kao što znate. Piter ga
je uhapsio.“
„Drugim rečima, vaše ruke su čiste. To će biti vaš stav kad Kupola nestane i počne
istraga.“
Big Džim je uživao u ozlojeñenosti koja je izbijala iz glasa berača pamuka.
Pentagonski kujin sin se navadio da maltretira druge. Nije navikao na ulogu
maltretiranog.
„Zašto bi bile prljave, pukovniče Koks? Barbarine vojničke pločice su pronañene u ruci
jedne od žrtava. Dokazi protiv njega ne mogu biti ubedljiviji.“ „Baš su vam dobro poslužile.“
„Pričajte vi šta god vam drago.“
„Ako pogledate kablovske mreže“, reče Koks, „videćete da je hapšenje Barbare pokrenulo
lavinu ozbiljnih pitanja. Čovek ima besprekorni vojni dosije. Preispituje se i vaš dosije, koji je
daleko od besprekornog.“
„Mislite da me bilo šta od toga iznenañuje? Vaši ljudi znaju kako da pakuju vesti.
Rade to još od Vijetnama.“
„CNN je pustio priču da je protiv vas, krajem devedesetih godina, voñena istraga o
poslovanju zasnovanom na obmanjivanju kupaca. NBC javlja da je protiv vas 2008. godine
voñena istraga zbog nemoralnog postupanja sa zajmovima. Verujem da ste optuženi za
naplaćivanje nezakonitih kamata, na nivou od četrdeset posto godišnje? Tu je i zaplena
automobila i kamiona plaćenih dva puta ili tri puta više?
Siguran sam da su i vaši birači to videli.“
Sve te optužbe su odbačene, po cenu velikih troškova. „Moji sugrañani dobro znaju da su
kanali za emitovanje vesti spremni da objave bilo šta što bi povećalo prodaju nedelotvornih
krema protiv hemoroida i pilula za spavanje.
„To nije sve. Bivši šef policije, onaj koji je umro prošle subote, prema navodima
državnog tužioca Mejna, istraživao je vaše poreske pronevere, zloupotrebu gradskih sredstava i
imovine i umešanost u poslove s drogom. Ovo poslednje nije predstavljeno medijima. Ne
nameravamo da to učinimo... ako budete sarañivali.
Dajte ostavku na položaj gradskog oca, zajedno s gospodinom Sandersom.
Imenujte Andreu Grineli, trećeg gradskog oca, za zvaničnika sa najvišim ovlašćenjima, a
Žaklin Vetington za predsednikovog zastupnika u Česters Milu.“ Big Džim je namah ostao bez
poslednje trunčice dobrog raspoloženja. „Čoveče, da li si ti normalan? Endi Grineli je zavisnica.
Navučena je na oksikontin.
Vetingtonova nema mozga u svojoj pamukoberačkoj glavi!“ „Uveravam te da to nije
tačno, Reni.“ Ništa od gospodine. Era srdačnih odnosa je okončana.
„Vetingtonova je dobila priznanje zbog doprinosa pri rasturanju ilegane mreže za prodaju
droge koja je operisala iz Šezdeset sedme vojne bolnice u Vircburgu, u Nemačkoj. Pohvalio ju je
čovek po imenu Džek Ričer, po mom skromnom mišljenju, prokleto najtvrñi armijski policajac
svih vremena.“
„Ništa u vezi s vama ne upućuje na skromnost, gospodine. Vaš bezobrazni rečnik mi
nimalo ne prija. Ja sam hrišćanin.“
„Hrišćanin koji prodaje drogu, na osnovu mojih informacija.“ „Štapovi i kamenje mogu
slomiti moje kosti, ali mi uvrede ne mogu nauditi.“ Naročito pod Kupolom, pomisli Big Džim, sa
osmehom. „Imate li bilo kakvog dokaza? „Reni, najiskrenije ti se obraćam kao jedan gadan tip
drugom. Da li je to važno? Kupola je veća vest čak i od 11. septembra. To je vest koja proizvodi
sažaljenje i simpatije. Ako ne počneš da činiš ustupke, ocrniću te tako da te ni Misisipi i Misuri
neće oprati. Kad Kupola popusti, isteraću te pred senatski potkomitet, veliku porotu i oterati na
robiju. Dajem ti reč da će tako biti. Povuci se s dužnosti, pa ćemo sve obrisati.
Garantujem ti svojom časnom reči.“
„Kad Kupola popusti“, glasno je razmišljao Reni. „A kad će to biti?“
„Možda ranije nego što misliš. Planiram da prvi uñem unutra, kad se to desi.
Najpreči posao će mi biti da ti stavim lisice na ruke i da te otpratim na avion koji će te
odvesti do Fort Levenvorta, u Kanzasu. Tamo ćeš biti gost Sjedinjenih Država, do suñenja.“
Big Džim je na trenutak ostao bez reči, suočen s pukovnikovom besprimernom drskošću.
Zatim se nasmejao.
„Povući ćeš se, ako stvarno želiš ono što je najbolje za grad, Reni. Pogledajte šta se zbilo
dok si bio na vlasti: šest ubistava dva u bolnici prošle noći samoubistvo i pobuna zbog hrane.
Očigledno je da nisi dorastao ovom izazovu.“ Big Džim je stiskao zlatnu bejzbol lopticu. Karter
Tibodi se zabrinuto mrštio.
Da ste ovde, pukovniče Koks, dao bih vam da probate isto što i Kogins. Bog mije svedok
da bih ko učinio.
„Reni?“
„Ovde sam.“ Zastao je. „A vi ste tamo.“ Još jedna pauza. „Kupola neće nestati.
Mislim da obojica to znamo. Nećete je ukloniti čak i kad biste bacili najjaču atomsku
bombu koju imate, učinili okolne gradove nenastanjivim u sledećih dvesta godina i pobili sve u
Česters Milu radijacijom, ako ona prolazi kroz Kupolu.“ Ubrzano je disao, ali mu je srce tuklo
snažno i ravnomerno. „Zato što je Kupola volja božja.“
U to je verovao iz dubine svog srca. Baš kao što je verovao da je volja božja da se on nañe
na čelu grada i da ga provede kroz nastupajuće nedelje, mesece i godine.
„Šta si rekao?“
 „Čuli ste me.“ Upravo je uložio sve, čitavu budućnost u opstanak Kupole. Neki ljudi bi
pomislili da je lud, zbog takve odluke. Znao je da su oni koji tako razmišljaju nevernički izrodi,
kao pukovnik Džejms O. Pamukoberački Koks.
„Reni, budi razuman. Molim te.“
Big Džimu je prijalo ono molim te. Očas se oraspoložio. „Predlažem da zaključimo
raspravu, pukovniče Koks? Endi Sanders je ovde glavni, a ne ja. Moram da priznam da mi poziv
tako visoko rangiranog glavonje prija. Siguran sam da će Endi ceniti vašu ponudu da upravljate
ovdašnjim prilikama, verovatno daljinskim upravljačem. Mišljenja sam da mogu da vam
odgovorim u njegovo ime i da vam kažem da nabijete vašu ponudu tamo gde sunce ne sija.
Prepušteni smo sami sebi.
Upravljaćemo situacijom na svoj način.
„Ti si lud, s nevericom reče Koks.
„Nevernici uvek tako krste religiozne ljude. To je njihova poslednja odbrana od vere.
Navikli smo na to. Ne osuñujemo vas zbog toga. To je bila laž. „Mogu li nešto da vas pitam?
„Izvoli.“
„Da li ćete prekinuti telefonske i kompjuterske veze?
„Ti bi to voleo, zar ne?
„Naravno da ne bih. Još jedna laž.
„Telefoni i internet ostaju. Baš kao i konferencija za štampu u petak. Uveravam te da ćeš
se na njoj suočiti s veoma teškim pitanjima.“
„Pukovniče, u doglednoj budućnosti ne nameravam da prisustvujem nikakvoj konferenciji
za štampu. Baš kao ni Endi. Od sirote gospoñe Grineli ne bi imali velike vajde. Zbog toga možete
slobodno da otkažete vašu...“ „O, ne. Nikako.“ Da li se u Koksovom glasu osećao nagoveštaj
osmeha? „Konferencija za štampu će biti održana u petak u podne. Tako će ostati dovoljno
vremena za prodaju kreme za hemoroide na večernjim vestima.“ „Ko će iz našeg grada na njoj
prisustvovati, po vašim predviñanjima?“ „Svi, Reni. Apsolutno svi. Zato što ćemo dozvoliti
njihovim roñacima da doñu do Kupole na granici s Motonom. Tamo gde je supruga gospodina
Sandersa poginula u avionskoj nesreći. Mediji će biti na licu mesta da snime susretanje. Biće to
kao dan za posete u državnom zatvoru, samo što ovde niko neće biti kriv. Niko izuzev tebe.
Reni se ponovo rasrdio. „Ne možete to da učinite. „Mogu.“ Osmehivao se.
„Možeš da sediš na tvojoj strani Kupole i da mi se plaziš. Ja mogu da sedim na mojoj i da
ti vraćam milo za drago. Posetioci će se rasporediti duž nevidljive granice. Ko god bude hteo,
moći će da nosi majice s natpisima DEL BARBARA JE NEVIN, OSLOBODITE DELA
BARBARU i OPOZOVITE DŽEJMSA RENIJA. Biće mnogo dirljivih susreta. Kupola će
razdvajati dlanove najdražih.
Možda će biti i poljubaca u pokušaju. To će biti izuzetan televizijski materijal i izuzetna
propaganda. Najvažnije je što će tvoji sugrañani početi da se pitaju šta tako nesposoban čovek
traži na čelu grada u ovakvim vremenima.“ Big Džim je potmulo zarežao. „Neću to dozvoliti.“
„A kako ćeš to sprečiti? Biće više od hiljadu ljudi. Ne možeš da ih sve pobiješ.“ Nastavio
je pribranim i razboritim tonom. „Hajde, gradski oče, nañimo rešenje. Još uvek možeš da se
izvučeš neozleñen. Od tebe tražimo samo jedno, da siñeš s vlasti.“
Big Džim je video kako se Džunior tetura hodnikom ka ulaznim vratima. Ličio je na
utvaru. Bio je u pidžami i papučama. Jedva da ga je primećivao. Džunior je mogao da se sruši
mrtav u hodniku, ali bi Big Džim ostao nagnut preko stola sa zlatnom bejzbol lopticom u jednoj i
telefonom u drugoj ruci. Jedna misao mu se neprestano vrtela po glavi: Andrea Grineli je na
vlasti, a sisata policajka je njena zamenica.
To je neka šala.
 Neukusna šala.
„Pukovniče Koks, jebite se.“
Prekinuo je vezu. Zaljuljao se u kancelarijskoj stolici i bacio zlatnu bejzbol lopticu.
Pogodila je potpisanu fotografiju Tajgera Vudsa i razbila staklo. Okvir je tresnuo na pod.
Karter Tibodi je skočio na noge. Nije navikao da se plaši, već da uliva strah drugima.
„Gospodine Reni? Kako ste?“
Nije izgledao dobro. Na obrazima su mu izbili ljubičasti pečati. Izbečio je i raširio sitne
oči. Vena na čelu mu je pulsirala.
„Neće mi oduzeti ovaj grad. Nikadac, prošaptao je Big Džim.
„Naravno da neće, reče Karter. „Bez vas smo nadrljali.
Gradski zvaničnik se malčice smirio. Posegnuo je za telefonom, ali se setio da je Randolf
otišao kući, na spavanje. Novi šef policije je imao premalo vremena za odmor od početka krize.
Rekao je Karteru da će spavati bar do podne. To je bilo u redu. Piter je ionako bio beskoristan.
„Kartere, zabeleži poruku. Pokaži je Morisonu, ako on upravlja stanicom ovog jutra,
zatim je ostavi na Randolfovom stolu. Vrati se ovamo, čim to obaviš.“ Smrknuto je razmišljao.
„Vidi da li se Džunior tamo zaputio. Izašao je dok sam ja razgovarao s pukovnikom Radi kako
tija kažem. Ne traži ga ako nije u stanici, ali vidi da li je dobro, ako ga tamo zatekneš.
„Naravno. Kakva je poruka?“
„Dragi šefe policije Randolfe: hitno okončaj angažman Žaklin Vetington u policijskoj
službi.“
„Da li to znači da će biti otpuštena?“
„Da, naravno.“
Karter je žvrljao po beležnici. Big Džim mu je dao vremena da ga stigne. Ponovo se
dobro osećao. Više nego dobro. Osećaj mu se vratio. „Takoñe: ’Dragi policajče Morison.
Obavestite Vetingtonovu da je osloboñena dužnosti, kad danas doñe na posao. Naložite joj da
očisti ormarić. Recite joj da reorganizujemo policijske snage i da njene usluge više nisu
neophodne, ako vas pita za razlog otpuštanja.“
„Da li se reorganizujemo piše sa ili bez j, gospodine Reni?“
„Pravopis nije u prvom planu. Poruka je bitna.“
„U redu. Razumem.“
„Može meni da se obrati, ako joj nešto nije jasno.“
„Shvatam. Da li je to sve?“
„Nije. Reci da joj onaj ko je prvi vidi oduzme značku i pištolj. Ako se uskopisti i kaže da
je pištolj njeno vlasništvo, izdajte joj priznanicu i recite da će joj oružje biti vraćeno ili da će biti
novčano obeštećena po okončanju krize.“ Karter je produžio s pisanjem. U jednom trenutku je
podigao glavu. „Šta mislite da fali Džunsu, gospodine Reni?“
„Ne znam. Mislim da ga muči migrena. Šta god da je u pitanju, nemam vremena za njega.
Imam preča posla.“ Pokazao je na beležnicu. „Daj mi je.“ Karter ga je poslušao. Imao je rukopis
deteta iz trećeg razreda, ali je sve zapisao. Reni je potpisao.
Karter je odneo plodove sekretarskog posla u policijsku stanicu. Henri Morison ga je je
dočekao s nevericom koja se graničila s pobunom. Karter je potražio Džuniora, ali on nije bio tu,
niti ga je iko video. Zamolio je Henrija da motri na njegov dolazak.
Krenuo je u podrum da vidi Barbija, voñen instinktom. Zatekao ga je kako leži u ćeliji s
rukama pod glavom.
„Zvao je tvoj gazda“, rekao je. „Onaj tip Koks. Gospodin Reni ga je nazvao pukovnikom
Radi kako ti ja kažem“
„Kladio bih se da jeste“, reče Barbi.
 „Gospodin Reni mu je poručio da se jebe. I znaš šta? Tvoj ortak iz vojske je morao da to
proguta sa osmehom. Šta kažeš na to?“
„Nisam iznenañen.“ Barbi je nastavio da zuri u tavanicu. Zvučao je staloženo. To je
nerviralo njegovog sagovornika. „Kartere, da li si razmišljao kuda ovo vodi? Da li si pokušao da
situaciju sagledaš iz dugoročnije perspektive?“
„Nema dugoročne perspektive, Barbi. Nema je više.“ Zatočenik je nastavio da gleda u
tavanicu s blagim osmehom na usnama, kao da zna nešto što Karteru nije poznato. Mladić je
poželeo da otključa vrata ćelije i ubije boga u nadutom usranku. Setio se onog što se dogodilo na
parkiralištu Dipersa.
Sačekaće da vidi s kakvim će se trikovima Barbara suprotstaviti streljačkom vodu.
Nek samo pokuša.
„Videćemo se, Baaaarbi“
„Siguran sam u to“, odvrati pritvorenik. Nije ni pokušao da ga pogleda. „Ovo je palanka,
sinko, svi navijamo za naš tim.“

Pajper Libi je bila u majici i šortsu, odeći za spavanje, kad je neko zazvonio na ulaznim
vratima parohijskog doma. Otvorila ih je. Pretpostavljala je da će ugledati Helen Ru, sat ranije
pre sastanka u deset, na kom će porazgovarati o Džordžijnoj sahrani. Pred kućom je bila Džeki
Vetington. Nosila je uniformu, ali bez značke iznad leve dojke i bez pištolja za pojasom.
Izgledala je uznemireno.
„Džeki? Šta nije u redu?
„Otpuštena sam. Taj kopilan se nameračio na mene još od božićne zabave u policijskoj
stanici, kad je pokušao da me ispipa. Udarila sam ga po ruci. Iako ne verujem da je to jedini ili
najvažniji razlog...
„Uñi, reče Pajper. „Našla sam mali gasni gorionik u ormanu. Mislim da je pripadao mom
prethodniku. Za divno čudo, još radi. Šta kažeš na šolju toplog čaja?
„To bi bilo divno, reče Džeki. Dugo suspregnute suze su joj navrle na oči. Otrla ih je s
obraza, pomalo gnevnom kretnjom.
Pajper je povela u kuhinju. Potpalila je izletnički gorionik u kuhinji. „Sad mi sve ispričaj.
Džeki je to i učinila. Nije propustila da pomene nespretne, ali iskrene izraze žaljenja
Henrija Morisona. „Šaputao je, rekla je, nakon što je prihvatila šolju iz svešteničinih ruku. „To
mesto sad liči na prokleti Gestapo. Oprostite mi na izrazu.
Sveštenica je nehajno odmahnula rukom.
„Henri kaže da ću samo pogoršati situaciju ako se odlučim da istupim na gradskoj
skupštini. Reni će me ućutkati gomilom izmišljenih optužbi za nesavesno i nestručno obavljanje
posla. Verovatno ima pravo. Upravo je šef parade najnesposobnija osoba u policijskoj stanici. Što
se Renija tiče... neumorno dovodi policajce koji su mu lično odani, u slučaju pojave
organizovanog protesta protiv načina na koji upravlja krizom.
„Upravo tako, reče Pajper.
„Većina novoregrutovanih je premlada da bi kupila pivo, ali su naoružani. Henri je
kritikovao način na koji Randolf upravlja policijskim snagama. Mislila sam da mu kažem da je
on sledeći na spisku za otpuštanje. Ulizice će brzo preneti njegove izjave tamo gde treba.
Predomislila sam se, verujem da i on zna šta ga čeka.
„Hoćeš li da odem do Renija?
„Od toga ne bi bilo nikakve vajde. Nije mi žao što više nisam u policiji, ali mi se ne sviña
što sam otpuštena. Problem je što sam nestrpljivo čekala sutrašnje veče.
 Možda ću morati da nestanem s Barbijem, pod uslovom da pronañemo neko skrovito
mesto.
„Ne razumem o čemu govoriš.“
„Znam. Objasniću ti. To će me izložiti riziku. I ja ću završiti u kokošinjcu, ako budeš
pričala s nekim o tome. Možda ću stajati pored Barbare, kad ga Reni izvede pred streljački stroj.“
Pajper je smrknuto posmatrala. „Majka pokojne Džordžije Ru dolazi za četrdeset i pet
minuta. Da li ćeš imati dovoljno vremena da me upoznaš sa svim što si htela?“
„Više nego dovoljno.“
Džeki je počela s pričom o pregledu leševa u pogrebnom zavodu. Opisala je tragove
šavova na Koginsovom licu i zlatnu bejzbol loptu koju je Rasti video u Renijevoj kućnoj
kancelariji. Duboko je udahnula i predstavila svoj plan da oslobodi Barbija tokom gradske
skupštine, predviñene za sutra uveče. „Iako ne znam gde ću ga skloniti, ako ga izvučemo.“
Srknula je čaj. „Pa, šta misliš?“
„Mislim da hoću još jednu šolju. A ti?“
„Ne treba, hvala.“
Pajper je dobacila iz kuhinje: „Ne verujem da je neophodno da ti pričam koliko je
poduhvat koji planiraš opasan. A opet, izgleda da nema drugog načina da se spase život nevinom
čoveku. Ni za tren nisam poverovala da je Del Barbara kriv za ta ubistva. Ideja da će ga pogubiti
da bi ga sprečili da preuzme vlast, ne izgleda mi tako neverovatno posle bliskog susreta sa
lokalnim policijskim snagama.“ Nastavila je, ne znajući da iznosi Barbijeve ideje: „Reni ne
razmišlja na dugi rok, baš kao ni policajci. Misle samo na to ko će biti gazda u čajdžinici. Takav
pristup će neizbežno dovesti do katastrofe.“
Sela je za sto.
„Znala sam sve otkad sam se vratila ovamo da preuzmem pastirsku službu, da je Džim
Reni monstrum u zametku. Monstrum je roñen, ako me izvinite na meiodramatičnom
izražavanju.“
„Hvala bogu“, reče Džeki.
„Hvala bogu na roñenju monstruma?“ Sveštenica se zbunjeno osmehnula i podigla obrve.
„Ne već hvala bogu što si prihvatila moju priču.“
„Ima još toga, zar ne?“
„Tako je. Neću ti ništa više reći, izuzev ako ne želiš da budeš deo toga.“ „Dušice, već sam
deo toga. Ako ti možeš da zaglaviš u zatvoru zbog zavere, i mene može da zadesi ista sudbina
zato što te nisam prijavila nakon ovog razgovora. Mi smo sad ono što vlada voli da zove domaći
teroristi“ Džeki je ćutke slušala.
„Ne govoriš ti samo o slobodi za Dela Barbaru, zar ne? Hoćeš da organizuješ delotvorni
pokret otvora.“
„Pretpostavljam da hoću“, reće Džeki, uz pomalo bespomoćni smeh. „Nikad to ne bih
očekivala od sebe, posle šest godina provedenih u vojsci. Uvek sam bila moja zemlja i u dobru i u
zlu cura. Ali... Da li ti je palo na pamet da Kupola možda neće popustiti? Ni ove jeseni, ni zime?
Možda ni sledeće godine, niti za našeg života?
„Jeste.“ Pajper je delovala smireno, iako je prebledela. „Palo mi je na pamet.
Mislim da je svaki žitelj Mila pomislio na to, makar podsvesno.“ „Razmisli o sledećem.
Hoćeš li da provedeš godinu ili pet godina u diktaturi kojom vlada ubilački nastrojen idiot? Pod
pretpostavkom da ovo neće trajati duže od pet godina?“
„Naravno da ne bih.“
„Ovo je možda jedini trenutak u kom ga možemo zaustaviti. Možda više nije embrion, ali
ovo što gradi ova mašina u začetku je. Ovo je najbolje vreme.“ Džeki je zastala. „Možda i jedino,
ako naredi policiji da pokupi oružje od običnih grañana.“
„Šta da radim?“
„Predlažem da se večeras sastanemo u parohijskom domu. Mislim na ove ljude, ako svi
doñu.“ Iz zadnjeg džepa je izvadila spisak koji je sastavila uz pomoć Linde Everet.
Pajper je otvorila srednju stranu iz sveske i proučavala imena. Bilo ih je osam.
Podigla je pogled. „Lisa Džejmison, bibliotekarka? Erni Kalvert? Da li si sigurna za njih
dvoje?“
„Ima li boljeg regruta od bibliotekarke, kad imate posla s diktaturom u nastanku?
Što se Ernija tiče... mislim da se, nakon onog što se juče desilo u samoposluzi, ne bi ni
popišao na Džima Renija, ako bi ga video kako gori na ulici “ „To je malo nepristojan, ali slikovit
opis njegovog raspoloženja.“ „Htela sam da zamolim Džuliju Šamvej da porazgovara i proveri
Ernija i Lisu. Izgleda da ću sad to lično obaviti. Odskora imam dosta slobodnog vremena.“
Neko je zazvonio na vratima. „To bi mogla biti ožalošćena majka“, reče Pajper i ustade.
„Verovatno je polupijana. Sigurno je potegla kafu s brendijem, ali ne verujem da joj je to ublažilo
tugu.“
„Nisi mi rekla šta misliš o sastanku“, reče Džeki.
Pajper Libi se osmehnula. „Poruči mom srcu dragim, domaćim teroristima da se okupe
izmeñu devet i pola deset uveče. Trebalo bi da doñu pešice, jedan po jedan.
To je svetla tradicija francuskog pokreta otpora. Tako ćemo izbeći neželjenu reklamu.“
„Hvala ti“, reče Džeki. „Mnogo ti hvala.“ vezao dve i napravio traku, koju je prebacio
preko donjeg dela lica.
U zadnjem delu kombija Romea Berpija bila je gomila čistih krpa. Rasti
„Nema na čemu. Ovo je i moj grad. Predlažem ti da se iskradeš na zadnja vrata.“
'Tos, grlo i pluča su mu ipak bili puni zadaha crknutog medveda. Prvi crvi su mu načeli
oči. Gledao je njegova otvorena usta i beli, otkriveni mozak. Ustao je i uzmakao. Blago se
zateturao. Romi ga je uhvatio za lakat. „Pridržite ga, ako se onesvesti, nervozno će Džo. „Možda
ta stvar deluje na odrasle s veće daljine.“
„To je zbog zadaha“, reče Rasti. „Dobro mi je.“
Svet je loše mirisao i kad su se udaljili od medveñe lešine. U sparnom, nepomičnom
vazduhu osećao se dim, kao da je čitav Česters Mil postao velika zagušljiva soba. Miris trulog
biljnog života i močvarni zadah, koji je nesumnjivo dopirao iz sve suvljeg korita Prestila,
nadodavao se na vonj dima i raspadnute mrcine. Eh kad bi samo dunuo vetar, pomislio je.
Umesto njega bi ponekad naišao slabašni povetarac, donoseći nove neprijatne mirise. Na zapadu
je bilo oblaka. U Nju Hempširu je sigurno padala kiša kao iz kabla. Oblaci bi se razmakli, kao
reka koja naiñe na golemu stenu, kad bi stigli do Kupole. Rasti je sve dublje sumnjao da će kiša
ikad pasti ispod Kupole. Proveriće meteorološke vebsajtove... ako ikad bude imao vremena.
Živeo je nesigurnim, iskidanim i obavezama pretrpanim životom. „Da F je meca crko od besnila,
doco?“, pitao je Romi.
„Sumnjam. Mislim da mu se desilo ono što su deca rekla: ubio se.“ Nagurali su se u
kombi. Romi je polako vozio uz put prema Blek Ridžu. Rasti je držao Gajgerov brojač u krilu.
Glasao se postojanim tonom. Gledao je kako se igla diže do +200.
„Stanite ovde, gospodine Berpi!“, kriknula je Nori. „Pre nego što izañete iz šume!
Ako ćete izgubiti svest, bolje je da se to ne desi dok vozite, makar i brzinom od šesnaest
kilometara na sat.“
Romi je zaustavio kombi. „Iskačite napolje, klinci. Ja ću da vas čuvam. Doca odavde ide
sam.“ Obratio se Rastiju. „Povezi kombi, ali vozi polako i stani čim radijacija osetnije poraste.
Stani i ako te spopadne vrtoglavica. Bićemo iza tebe.“
 „Budi pažljiv, gospodine Everet“, reče Džo.
Beni je dodao: „Ne brini ako se onesvestiš i skreneš s puta. Vratićemo te na drum, kad
stignemo do tebe.“
„Hvala vam“, reče Rasti. „Srce vam je šire od okeana.“
„Šta si rekao?“
„Nije važno.“
Rasti je seo za volan i zatvorio vrata. Gajgerov brojač je kuckao na suvozačkom sedištu.
Izvezao je kombi iz šume, veoma polako. Put za Blek Ridž se peo ka vočnjaku. Isprva nije video
ništa neobično. To ga je silno razočaralo. Sjajni ljubičasti blesak ga je ošinuo po očima. Žurno je
stisnuo kočnicu. Nešto je tamo.
Nešto sija ispod nepotkresanih stabala jabuka. Na retrovizoru je video da se družina
zaustavila.
„Rasti?“, pozvao ga je Romi. „Da li je sve u redu?“
„Video sam ga.“
Brojao je do petnaest. Purpurno svetlo je ponovo blesnulo. Hteo je da dohvati Gajgerov
brojač, kad ga je Džo pogledao kroz prozor. Nove bubuljice su mu se isticale na licu, kao žigovi.
„Osećate li šta? Vrtoglavicu? Da li vam se svest muti?“
„Ne“, reče Rasti.
Džo je pokazao ispred kombija. „Tamo smo se onesvestili. Baš tamo.“ Rasti je video
tragove tankih guma na zemlji s leve strane puta.
„Idite do tamo“, reče Rasti. „Sve četvoro. Da vidimo da li ćete se opet onesvestiti.“
„Isuse“, reče Beni, kad se pridružio Džou. „Šta sam ja, laboratorijska životinja?“
„U stvari, mislim da je to Romi. Da li si spreman, Romi?“
„Jašta sam.“ Obratio se deci. „Dovucite me ovamo ako se onesvestim, a vi ostanete pri
svesti. Ovde sam van dometa.“
Četvorka je odšetala do tragova pored puta. Rasti ih je pažljivo posmatrao sa svog mesta
za volanom. Gotovo da su stigli do njih, kad je Romi usporio i počeo da se tetura. Nori i Beni su
ga dohvatili s jedne, a Džo s druge strane. Ali, nije pao.
Ubrzo se uspravio.
„Ne znam da li je to bilo stvarno ili... kako se ono kaže... moć sugestije, ali mi je sad
dobro. Na trenutak sam osetio vrtoglavicu. Da li ste vi, deco, nešto osetili?“ Odmahnuli su
glavama. Rasti nije bio iznenañen. Sve ovo je ličilo na boginje: blaga bolest od koje uglavnom
obolevaju deca i to samo jednom.
„Vozi napred, doco“, reče Romi. „Ne želiš da vučeš gomilu olova na sebi, ako ne moraš,
ali budi oprezan.“
Rasti je polako krenuo napred. Čuo je sve učestalije signale Gajgerovog brojača, ali nije
osetio ništa neobično. Svetlost je bleskala na grebenu u razmacima od petnaest sekundi. Stigao je
do Romea i dece i prošao kraj njih.
„Ništa ne os...“, počeo je, kad ga je stiglo. Nije to bila vrtoglavica, već nesvakidašnji
osećaj, praćen neobičnom jasnoćom. Dok je trajao, mislio je da može videti sve što bude hteo,
bez obzira na udaljenost. Bio je uveren da može videti kako mu se brat umiva u San Dijegu, da je
hteo.
Čuo je kako ga Beni doziva iz susedne vaseljene: „Auh, doktor Rasti se gubi!“ Ali nije.
Još je savršeno jasno video zemljani put pred sobom. Video ga je božanski jasno. Video je svaki
kamičak i grudvicu zemlje. Ako je skrenuo pretpostavio je da jeste učinio je to da bi izbegao
sudar s čovekom koji se stvorio na putu. Bio je mršav. Apsurdni crveni, beli i plavi, smešno
svinuti šešir činio ga je još višim. Nosio je farmerke i majicu s natpisom SVIT HOUM
ALABAMA SVIRAJ PESMU MRTVOG BENDA.
Nije to čovek, već lutak iz Noći veštica.
Da, naravno. Šta bi drugo mogao biti sa zelenim baštenskim lopaticama umesto ruku i
jutanom glavom s prošivenim krstićima umesto očiju?
„Doco! Doco“ To je bio Romi.
Lutak iz Noći veštica se zapalio.
Trenutak kasnije je nestao. Ostao je drum, greben i purpurno svetlo, koje je bleskalo
svakih petnaest sekundi, kao da poručuje: Doñi, doñi, doñi.
Romi je otvorio vrata kombija. „Doco... Rasti... kako si?“
„Fino. Došlo je i prošlo. Mislim da si i ti to isto doživeo. Romi, Ji da li si išta video?“
„Nisam. Na trenutak mi se učinilo da sam namirisao vatru. Verovatno zbog dima u
vazduhu.“
Video sam lomaču od plamtećih bundeva“, reče Džo. „Rekao sam ti to, zar ne?“
„Jesi.“ Rasti dosad nije tome pridavao veliku pažnju, uprkos onom što je čuo iz usta
vlastite kćeri. Ali sad jeste.
„Ja sam čuo vrištanje“, reče Beni, „ali sam sve drugo zaboravio.“
„I ja sam ga čula“, reče Nori. „Bio je dan, ali je još bio mrak. Bilo je i vrištanja. I mislim
da mi je gar padao po licu.“
„Doco, možda je bolje da se vratimo“, reče Romi.
„Ne pada mi na pamet“, reče Rasti. „Neću da se vratim, dok god postoji šansa da izvučem
svoju i svu drugu decu iz ove nevolje.“
„I neki odrasli bi želeli da se izvuku“, napomenuo je Beni. Džo ga je munuo laktom.
Rasti je pogledao Gajgerov brojač. Igla je stajala na +200. „Ostanite ovde, rekao je.
„Doco, reče Džo, „šta će biti ako se radijacija poveća, a ti izgubiš svest? Šta da radimo?
Rasti je razmišljao o dečakovom pitanju. „Odvucite me nazad, ako sam još blizu.
Ali ne ti, Nori. Samo momci.
„Zašto ne ja?, pitala je.
„Zato što ćeš jednog dana možda poželeti da imaš dece, potomke s dva oka i udovima na
pravim mestima.
„Važi. Ne mrdam odavde, reče Nori.
„Što se ostalih tiče, kratkotrajno izlaganje vam neće štetiti. Govorim o veoma
kratkotrajnom izlaganju. Ne dirajte me, ako padnem na pola puta uz greben ili u voćnjaku.
„To je okrutno, doco.
„Nisam rekao da me doveka ostavite na ledini, reče Rasti. „Imaš li još olovnog lima u
radnji?
„Imam. Trebalo je da ga ponesem.
„Slažem se, ali nisi mogao na sve da misliš. Ako se najgore desi, uzmi ostale ploče, pokrij
prozore nekog vozila i doñi da me pokupiš. Doñavola, dotad ću možda već biti na nogama i na
putu ka gradu.
„Ili ćeš ležati na drumu i upijati smrtonosnu dozu radijacije.
„Vidi, Romi, verovatno se uzalud brinemo. Mislim da je vrtoglavica ili gubitak svesti kod
dece slična drugim pojavama povezanim s Kupolom. Osetite ih jednom, pa vam posle ništa ne
fali.
„Ko zna, možda rizikuješ život, na osnovu te pretpostavke.
„Rizik u jednom trenutku postaje neophodan.
„Srećno, reče Džo i pruži pesnicu kroz prozor.
Rasti je lako kucnuo. Na isti način se pozdravo s Nori i Benijem. Romi je pružio svoju.
„Šta je dobro za decu, dobro je i za mene.
Zvrjanje Gajgerovog brojača se preobrazilo u bučno krčanje, dvadeset metara posle mesta
na kom je Rasti imao viziju lutka u šarenom šeširu. Video je kako igla doseže vrednost od +400,
na početku crvenog polja.
Zaustavio je kombi i izvukao opremu koju nije želeo da stavi na sebe. Obratio se ostalima.
„Upozoravam vas, rekao je. „Pogotovo se obraćam tebi, gospodine Bene Drejk. Ići ćeš peške
kući, ako se nasmeješ.
„Neću se smejati“, reče Beni. Uskoro su se svi smejali, uključujući i samog Rastija.
Skinuo je farmerke i i navukao pantalone za američki fudbal. Gurnuo je dragocene table
olovnog lima u mesta za štitnike na butinama i guzovima. Uzeo je par hvatačkih štitnika za
cevanice i savio olovni lim preko njih. Sledio je limeni okovratnik, štitnik za tiroidnu žlezdu i
olovna kecelja, štitnik za testise. Odabrao je najveću. Visila mu je sve do drečavonarandžastih
štitnika za cevanice. Mislio je da okači drugu kecelju na leña (bolje da izgleda šašavo nego da
crkne od raka pluća), ali je odustao od tog nauma. Već je težio preko sto pedeset kilograma.
Radijacija se prostire samo pravolinijski. Sve će biti u redu, dok god ostane licem okrenut izvoru.
Pa. Nije baš siguran.
Romi i klinci su dotad uspevali da se zadrže na diskretnom cerekanju. Omaklo im se tek
nekoliko prigušenih kikotaja. Kontrola je popustila kad je Rasti navukao ogromnu kapu za
kupanje, umotanu u dva komada olovnog lima. Načisto je nestala kad je gurnuo ruke u rukavice
do lakata i namestio naočari.
Monstrum je živ, povikao je Beni. Teturao se raširenih ruku kao Frankenštajnovo
čudovište. „Gospodaru, monstrum je živ.
Romi se zateturao ivicom puta i seo na kamenčinu. Urlao je od smeha. Džo i Nori su pali
na tle. Kotrljali su se kao pilići u prašini.
„Svi ćete ići peške kući“, reče Rasti. Smeškao se dok se peo (nimalo lako) u kombi.
Purpurna svetlost je sijala ispred njega kao svetionik. Nametljivo ponašanje novih regruta
dostojno svlačionica u srednjoj školi. Henri Morison je napustio policijsku stanicu, kad je bučno,
razvratno ponašanje kao u srednjoškolskim salama za fizičko, postalo nepodnošljivo. Znao je šta
ga čeka, pre nego što mu je Tibodi, grubijan koji je odnedavno štitio gradskog zvaničnika Renija,
pokazao potpisano nareñenje da iz službe izbaci Džeki Vetington dobrog policajca i još bolju
osobu.
Protumačio je to kao prvi korak u sveobuhvatnom naporu da se iz službe odstrane
iskusniji policajci, ili bar oni u kojima je Reni video pristalice Djuka Perkinsa. On će biti sledeći.
Fredi Denton i Rupert Libi će verovatno ostati. Rup je bio umereni nikogović, a Denton ozbiljan
slučaj. Linda Everet će biti otpuštena. Verovatno i Stejsi Mogin. Tako će lokalne policijske snage
ponovo postati klub rezervisan za muškarce, s izuzetkom blesave Lorin Konri.
Polako se vozio Glavnom ulicom. Bila je gotovo prazna, kao ulica iz avetinjskih gradova
u vesternima. Štrokavi Sem Verdro je sedeo ispod nadstrešnice Globa.
Boca meñu njegovim nogama verovatno nije sadržala pepsikolu. Henri se nije zaustavio.
Nek stara ispičutura loče.
Džoni i Keri Karver su zakivali daske preko izloga benzinske pumpe. Oboje su nosili
plavu krpu na nadlaktici. Henri se naježio.
Požalio je što nije prihvatio mesto u policiji Oronoa, ponuñeno prošle godine. To ne bi
bio napredak u karijeri. Znao je da klinci s koledža mogu biti teški kad se napiju i naduvaju. Plata
je bila veća, a škole u Oronou meñu najboljima.
Djuk ga je, na kraju, ubedio da ostane. Obećao mu je povišicu od pet hiljadarki na
godišnjem nivou, koja će biti izglasana na sledećoj gradskoj skupštini. To nije bilo sve, u
apsolutnoj tajnosti mu je poverio da će otpustiti Pitera Randolfa, ako sam ne da ostavku.
„Napredovaćeš u službi, što će ti doneti još pet hiljadarki godišnje“, rekao mu je Djuk. „Kad se
penzionišem, uspećeš se do vrha piramide, ako to budeš želeo. A opet, možeš da vodiš pijanu
bogatašku decu s povraćkom na pantalonama do spavaonica. Razmisli.“
Ponuda mu je zvučala dobro. Isto tako (pa... prilično dobro) zvučala je i Fridi.
Najviše je prijala klincima koji su se gnušali pomisli na selidbu. Djuk je sad mrtav,
Česters Mil je pod Kupolom, a policijske snage su se preobrazile u nešto što izgleda loše i još
gore zaudara.
Skrenuo je u Ulicu Prestil i opazio Džuniora ispred žute policijske trake, rastegnute oko
kuće Makejnovih. Bio je polunag, u donjem delu pidžame i papučama. Vidno se znojio.
Henrijeva prva pomisao je bila da Džunior i Štrokavi Sem imaju danas mnogo toga zajedničkog.
Druga pomisao je bila posvećena policiji. Možda neće još dugo biti u njoj, ali je još bio.
Setio se jednog od najstrožih pravila Djuka Perkinsa: Ne dopusti da ime policajca iz Česters Mila
ikad osvane u crnoj hronici Demokrata. Džunior je, slagao se Henri s tim ili ne, bio policajac.
Zaustavio je Trojku kraj pločnika i prišao Džunioru koji se ljuljao napred nazad.
„Hej, Džunse, hajdemo u stanicu, da saspeš dobru kafu u sebe i...“ Hteo je da mu kaže da
se otrezniš, sve dok nije primetio da mu je donji do pidžame veoma vlažan.
Džunior se upišao.
Zabrinut i zgañen niko ne sme da ga vidi ovakvog, Djuk se sigurno prevrće u grobu Henri
je pružio ruku i zgrabio Džuniora za rame. „Hajde, sinko. Praviš veliki rusvaj.“
„Bile su moje daavojčice“, reče Džunior. Nije se okrenuo ka starijem kolegi. Još brže se
ljuljao. Njegovo lice, onaj deo koji je Henri mogao da vidi, bilo je sneno i ushićeno. „Čuvao sam
ih, da bi ih punio. Ništa dole. Francuski.“ Nasmejao se i otpljunuo. Bolje reći, pokušao je. Debela
bela slina mu se otegla niz bradu. Klatila se kao klatno.
„Dosta je bilo. Vodim te kući.“
Džunior se ovog puta okrenuo. Henri je video da nije pijan. Levo oko mu je plamtelo.
Zenica mu je bila prevelika, a leva strana usana zgrčena. Otkrio je zube.
Stravični pogled ga je podsetio na Gospodina Sardonikusa , film koji ga je prestravio u
detinjstvu.
Džunior nije morao da ide po kafu u stanicu, niti mu je trebalo nešto sna kod kuće.
Trebalo bi da ide u bolnicu.
„Hajdemo, dete“, rekao je. „Pruži korak.“
Izgledalo je da će ga Džunior poslušati. Henri ga je dopratio gotovo do automobila.
Mladić se zaustavio. „Dopadalo mi se što su slično mirisale“, rekao je. „Požuri, požuri,
požuri sneg samo što nije pao.“
„Tako je, baš tako.“ Henri se nadao da će obići auto i posaditi Džuniora na suvozačko
sedište. To nije bilo praktično rešenje. Moraće da se zadovolji zadnjim sedištem, iako su mirisala
prilično neprijatno. Džunior je bacio pogled preko ramena na kuću Makejnovih. Telesna žudnja
se ogledala na njegovom, delimično ukočenom licu.
„Daavojčice!“ Povikao je Džunior. „Proždrljive! Ništa dole, francuski! Sve francuski,
njamnjam!“ Izbacio je jezik i hitro zapalacao usnama. Buka je bila slična onoj koju je Ptica
Trkačica pravila pre nego što zbriše ispred Koste Kojota, u oblaku prašine. Nasmejao se i pohitao
nazad, ka domu Makejnovih.
„Nemoj, Džuniore“, reče Henri. Uhvatio ga je za pojas donjeg dela pidžame.
„Moramo da...“
Džunior se okrenuo u mestu s iznenañujućom brzinom. Prestao je da se smeje. Lice mu se
izobličilo i preobrazilo u masku mržnje i besa. Nasrnuo je na Henrija, mašući pesnicama. Ugrizao
se za isplaženi jezik. Blebetao je na neobičnom jeziku, bez samoglasnika.
Henri je učinio jedino čega je mogao da se seti, stao je u stranu. Džunior je proleteo kraj
njega. Počeo je da udara po svetlima na vrhu patrolnih kola. Polomio je jedno od njih i raskrvario
pesnice. Ljudi su izlazili iz kuća, da vide šta se dogaña.
„Gthn bnnt mnt, buncao je Džunior. „Mnt! Mnt! Gthn! Gthn!
Okliznuo se na ivičnjak i zagazio u slivnik. Zateturao se, ali nije pao. S brade mu je sad
visila i krv, pored slina. Krv mu je kapala iz posečenih ruku.
„Silno me je razljutila!, vrištao je Džunior. „ Udario sam je kolenom, da bi joj zatvorio
usta. Ona se usrala! Govana je bilo svuda! Ja... ja.. Ućutao je, kao da razmišlja. Rekao je:
„Potrebna mi je pomoć.“ Glasno je coknuo jezikom. Coktaj je odjeknuo kao pucanj iz pištolja od
dvadeset dva milimetra. Pao je ničice, izmeñu policijskih kola i pločnika.
Henri ga je odvezao u bolnicu. Uključio je svetla i sirenu. Nije razmišljao o onom što je
Džunior rekao. Imalo je nekog smisla, ali nije hteo da se upušta u to.
I bez toga je imao dovoljno problema.
Rasti je polako vozio uz Blek Ridž. Često je pogledavao na Gajgerov brojač, koji je krčao
kao AM radio izmeñu stanica. Igla se , podigla s +400 do +1K, oznake.
Mogao se opkladiti da će skočiti sve do +4K podeoka, dok ne stigne na vrh grebena. To
neće biti dobre vesti. Njegovo „odelo za radijaciju bilo je u najboljem slučaju improvizovano.
Nastavljao je, podsećajući se da radijacija deluje kumulativno. Neće pokupiti smrtonosnu dozu,
ako se bude brzo kretao. Možda ću privremeno izgubiti nešto kose, ali sigurno neću dobiti
smrtonosnu dozu. Shvati to kao napad bombarderima na neprijateljskoj teritoriji. Stigni do cilja,
obavi posao i beži nazad.
Uključio je radio i naišao na „Moćne oblake radosti“ s HJK. Odmah ga je ugasio.
Treptao je, da bi odagnao znoj koji mu se slivao u oči. U kombiju je bilo ñavolski vruće,
uprkos do kraja odvrnutom rashladnom ureñaju. Bacio je pogled na retrovizor i ugledao zbijeni
grozd kolega istraživača. Izgledali su sitno i daleko.
Gajgerov brojač je prestao da krči. Pogledao je u pravcu mašine. Igla je pala na nulu.
Hteo je da se zaustavi. Shvatio je da će Romi i klinci pomisliti da je u nevolji, ako to
učini. Sem toga, verovatno je otkazala baterija. Pogledao ga je još jednom i video da lampica na
ureñaju još sija.
Put se na vrhu brda završavao ispred dugog, crvenog ambara. Opazio je stari kamion i još
stariji traktor. Ovaj poslednji je imao samo jedan točak. Činilo se da je ambar u prilično dobrom
stanju, iako su neki prozori bili razbijeni. Iza njega je bila napuštena farma s delimično urušenim
krovom. Verovatno je popustio pod težinom snega.
Ambar je bio otvoren. Rasti je, i pored zatvorenih prozora i rashladnog ureñaja odvrnutog
do daske, osetio kiselkasti miris starih jabuka. Stao je pored stepenica ispred kuće. Preko njih je
visio lanac s natpisom: ULJEZI ĆE BITI SUDSKI GONJENI. Znak je bio star, zarñao i
očigledno nedelotvoran. Video je mnogo odbačenih konzervi piva na verandi, na kojoj su
Makojevi nekad sedeli u nedelju uveče, uživajući u povetarcu i lepom vidiku. Desno se pružao
pogled na Česters Mil, a levo sve do Nju Hempšira. Neko je po nekad crvenom, a sad
bledoružičastom zidu našpricao slogan DIVLJE MAČKE VLADAJU. Na vratima je sprejom
različite boje pisalo DEPO ZA ORGIJE. Rasti je pretpostavio da je to neostvarena želja nekog
seksualno izgladnelog tinejdžera ili ime hevimetal benda.
Podigao je i kucnuo ureñaj za merenje radijacije. Igla je poskočila. Aparat je nekoliko
puta kvocnuo. Izgleda da je dobro radio, samo što više nije registrovao jaču radijaciju.
Izašao je iz kombija. Posle kraće unutrašnje rasprave skinuo je najveći deo improvizovane
zaštite. Ostao je u kecelji, rukavicama i naočarima. Prešao je ambar s kraja na kraj s meračem
radijacije u ruci. Zarekao se da će se vratiti po ostatak odela, čim igla poskoči.
Igla se nije pomakla ni kad je svetlost blesnula, četrdesetak metara od njega, kad je
zaobišao ambar. Nije mogao da poveruje u to. Mislio je da je radijacija povezana sa svetlošću.
Postojalo je samo jedno objašnjenje. Generator je stvorio radioaktivni pojas da bi se zaštitio i
obeshrabrio istraživače poput njega. Isto bi se moglo reći za vrtoglavicu koju je iskusio. Kod dece
je dovodila do gubitka svesti. Radilo se o merama zaštite, sličnim ježevim bodljama ili tvorovom
smradu.
Zar nije verovatnije da ureñaj ne radi? Možda upravo sad upijaš smrtonosne doze gama
zračenja. Prokleta stvarje muzejski primerak iz Drugog svetskog rata.
Primetio je vevericu nadomak voćnjaka. Trčala je kroz travu i jurnula uz drvo.
Zastala je na grani otežaloj od neobranog voća. Zurila je u dvonožnog uljeza ispod sebe,
blistavim očima i podignutog repa. Izgledala je zdravo i okretno. Nije bilo životinjskih leševa u
travi, niti na zaraslim stazama izmeñu drveća. Nije bilo životinja samoubica, niti žrtava radijacije.
Bio je veoma blizu svetlosti. Bleštalo je tako snažno da je morao da zatvara oči kad god bi
zasijala. Čitav svet mu je ležao pod nogama, desno od njega. Video je kilometrima daleki grad,
savršen i sličan igrački. Mreža ulica. Toranj Kongregacione crkve. Sjaj malobrojnih automobila u
pokretu. Video je nisku ciglenu zgradu Bolnice Katarina Rasel i crnu mrlju na zapadu, na mestu
udarca projektila. Visila je tamo, kao mladež na obrazu dana. Nebo iznad glave je bilo
ispranoplavo, gotovo normalne nijanse. Plavetnilo se na horizontu prevlačilo otrovnim žutilom.
Bio je prilično siguran da je zagañenje delimično uzrokovalo tu boju i učinilo zvezde ružičastim,
ali da je za neobične boje odgovoran i bezazleni jesenji polen koji se zalepio za nevidljivu
površinu Kupole.
Pokrenuo se. Njegovi prijatelji će postati veoma nervozni ako ostane dugo ovde, van
njihovog vidokruga. Hteo je da se uputi ka izvoru svetla, ali je prvo obišao voćnjak i izbio na
ivicu padine. Odatle je video ostale članove družine, iako su bili tek sićušne tačkice, u daljini.
Spustio je Gajgerov brojač i polako mahnuo obema rukama iznad glave, da bi im dao do znanja
da mu ništa ne fali. Otpozdravili su mu na isti način.
„Dobro“, rekao je. Ruke su mu se oznojile u teškim rukavicama. „Da vidimo šta imamo.“
Dženel Everet su sedele na ivici igrališta, sa šestogodišnjom društvom. Bilo je vreme
užine u osnovnoj školi, u Istočnoj ulici. Sa Džudi i starijom Dinom Karver. Bila je godinu dana
starija od mlañe, i godinu dana mlaña od starije sestre. Nosila je plavu traku na levoj ruci. Tražila
je da joj je Keri zaveže pre nego što je pošla u školu, da bi bila poput roditelja.
„Šta će ti to?“, pitala je Dženel.
„To znači da volim policiju“, reče Dina i zagrize voćnu rolnicu.
„Hoću i ja jednu“, reče Džudi, „samo žutu.“ Veoma pažljivo je izgovorila ovu reč.
Kad je bila beba, govorila je tutu. Dženi joj se smejala zbog toga.
„Ne mogu biti žute“, reče Dina, „već samo plave. Ova rolnica je dobra. Volela bih da
imam milijardu.“
„Ugojila bi se“, reče Dženel. „Pukla bi.“
Zakikotale su se i nakratko ućutale. Gledale su kako krupnija deca gutaju keks s puterom
od kikirikija iz kućne radinosti. Neke devojčice su igrale lastiš. Dečaci su se verali po
penjalicama. Gospoñica Goldston je gurala blizance Pruit na ljuljašci.
Gospoña Vandestin je organizovala kikbol utakmicu.
Sve je izgledalo prilično normalno, pomisli Dženel, ali nije bilo. Niko nije vikao.
Niko nije zapomagao zbog izgrebanog kolena. Mindi i Mendi Pruit nisu tražile od
gospoñice Goldston da se divi njihovim identičnim frizurama. Svi su izgledali kao da se
pretvaraju da užinaju, čak i odrasli. I svi su uključujući i nju krišom gledali u nebo, koje je trebalo
biti plavo, iako nije bilo.
Ništa od pomenutog nije bilo najgore. Najgora je bila, još od epileptičnih napada, mučna
izvesnost da će se nešto strašno dogoditi.
Dina je rekla: „Htela sam da budem Mala Sirena za Noć veštica, ali neću biti. Neću biti
ništa. Ne želim da izlazim napolje. Plašim se Noći veštica.
„Da li si imala noćne more?“, pitala je Dženel.
„Jesam.“ Dina joj je pružila voćnu rolnicu. „Hoćeš li ostatak ovoga? Više nisam tako
gladna.“
„Neću“, reče Dženel. Nije jela ni svoj keks s puterom od kikirikija. To nimalo nije ličilo
na nju. Džudi je pojela samo pola keksa. Dženel se setila a je jednom videla kako je Odri saterala
miša u ćošak garaže. Sećala se kako je Odri lajala i nasrtala na miša kad je pokušavao da pobegne
iz ćoška. To ju je rastužilo. Zvala je majku da odvede Odri, da ne bi pojela mišića. Mama se
smejala, ali ona nije.
Sad su se one našle u ulozi miša. Dženel je zaboravila najveći deo snova koje je sanjala
tokom napada, ali je u jedno bila sigurna.
Sad su one u ćošku.
„Ostaću kod kuće“, reče Dina. U levom oku joj se zablistala sjajna, bistra i savršena suza.
„Ostaću kod kuće za Noć veštica. Neću doći ni u školu. Neću. Niko ne može da me natera.
Gospoña Vandestin je napustila partiju kikbola i počela da maše zvonom. Nijedan od tri
devojčice nije ustala.
„Noć veštica je već počela, reče Džudi. „Pogledajte. Pokazala je preko ulice, na bundevu
na verandi Vilerovih. „Pogledajte tamo. Ovaj put je pokazala na par duhova od kartona obešenih
iznad vrata pošte. „I tamo“ Na kraju je pokazala na travnjak ispred biblioteke. Tamo je bila velika
lutka Lise Džejmison. Bibliotekarka je nesumnjivo htela da se našali. Često ono što zabavlja
odrasle, plaši decu. Dženel je pomislila da će je lutak s travnjaka biblioteke posetiti te noći, dok
bude ležala u mraku, čekajući da zaspi.
Glava lutka je bila od grubog jutenog platna, a oči beli krstići od vunice. Šešir je ličio na
onaj koji nosi mačka u priči Dr Sjusa . Imao je baštenske lopatice umesto ruku (grozne stare
zgrabi stisni ruke, pomisli Dženel) i majicu s nekim natpisom.
Pročitala je reči, iako nije shvatala šta znače: SVIT HOUM ALABAMA SVIRAJ
PESMU MRTVOG BENDA.
„Jel’ vidite? Džudi nije plakala, uprkos vlažnih i tužnih očiju, punih neodreñene spoznaje,
preterano mračne i teške da bi se mogla izreći.
„Noć veštica je počela.
Dženel je uhvatila sestru za ruku. Pomogla joj je da ustane. „Ne, nije, rekla je...
iako je strahovala da jeste. Nešto strašno će se desiti, nešto s vatrom u sebi. Neće biti
poslastica, samo trikova. Zlih trikova. Strašnih trikova.
„Hajdemo unutra, rekla je Džudi i Dini. „Pevaćemo i igrati se. Biće nam lepo.
Obično im je bilo lepo, ali ne i tog dana. Nije im bilo lepo i pre velike eksplozije na nebu.
Dženel je neprestano mislila o lutki s belim krstićima umesto očiju i o groznom natpisu na majici:
SVIRAJ PESMU MRTVOG BENDA. Deda Linde Everet je umro četiri godine pre spuštanja
Kupole. Ostavio je svakom unučetu malu, ali slatku sumu novca. Lindin ček je iznosio 17.232,04
dolara. Većina je završila u fondu za obrazovanje dece. Mislila je da je više nego opravdano da
nešto novca potroši na Rastija. Približavao se njegov roñendan. Hteo je Eplov dodatak za
televizor, koji je već nekoliko godina postojao na tržištu.
Žena mu je u braku kupovala i skuplje poklone, ali ga nijedan nije više obradovao.
Oduševljavala ga je ideja da može da preuzima filmove s interneta i da ih gleda na
televizoru umesto na manjem ekranu kompjutera. To mu je omogućila bela, pravougaona kutija
dvadeset centimetara dužine i dva centimetra debljine. Predmet koji je Rasti našao na Blek Ridžu
je mnogo ličio na Eplov dodatak televizoru. U prvi mah je pomislio da vidi upravo takvu
spravu... samo malo drugačiju, sposobnu da utamniči čitav grad, dok emituje Malu sirenu, ka
televizoru u HD-u.
Drangulija na rubu Makojevog voćnjaka bila je tamnosiva, umesto bela. Rasti je umesto
poznatog logotipa jabuke, ugledao mnogo neobičniji znak: Iznad njega je bila obla izraslina
veličine zgloba na njegovom malom prstu. Unutar nje je bilo sočivo od stakla ili kristala.
Odašiljalo je snažne ljubičaste bleskove.
Rasti se savio u struku i dodirnuo površinu generatora ako je to bio generator.
Snažan šok mu je odmah potekao uz ruku i prošao kroz čitavo telo. Pokušao je da se
povuče, ali nije mogao. Mišići su mu ostali zategnuti u istom položaju. Gajgerov brojač je kratko
zakrčao i umukao. Rasti nije znao da li je igla skočila u opasnu zonu, zato što nije mogao da
pomeri oči. Svetlost je napuštala svet. Isticala je iz nje, kao voda niz odvod u kadi. Javila mu se
neočekivano staložena i jasna misao: Umreću. Kako glup način da...
Sred tame iskrsnuše lica samo što nisu bila ljudska. Kasnije neće biti siguran da su to bila
lica. Video je čvrste geometrijske oblike, obložene kožom. Samo su dijamantski oblici na
stranama izgledali neodreñeno ljudski. Podsećali su na uši.
Glave ako su to uopšte bile behu okrenute jedna drugoj, u razgovoru ili u nečemu što se
moglo tako tumačiti. Pomislio je da čuje smeh i da oseća uzbuñenje.
Zamislio je decu na igralištu osnovne škole na Istočnoj ulici možda i njegove kćeri i
njihovu drugaricu Dinu Karver kako izmenjuju zalogaje i tajne na odmoru.
Sve ovo je trajalo nekoliko sekundi, sigurno ne više od četiri do pet. Zatim je prestalo.
Šok se rasuo, iznenadno i u potpunosti, kao prvi dodir s površinom Kupole, kao vrtoglavica i
zlokobna vizija lutka s neobičnim šeširom. Klečao je na vrhu grebena iznad grada, znojeći se pod
olovnom odećom.
Slika kožnih glava je ostala. Naginjale su se jedna prema drugoj i smejale opsceno i dečje
zaverenički.
Drugari su dole. Posmatraju te. Maši. Pokaži im da si dobro.
Podigao je obe ruke iznad glave sad su se nesmetano kretale i polako mahnuo napred
nazad, kao da mu srce nije tuklo kao mahnito u grudima i žnoj tekao po trupu u smrdljivim
potočićima.
Romi i dečica su mahali s puta.
Nekoliko puta je duboko udahnuo, da bi se smirio. Zatim je prislonio merač Gajgerovog
brojača uz četvrtastu, sivu stvarčicu, postavljenu na vlažni travnati tepih. Igla se podigla do +5
oznake. Obična pozadinska radijacija.
Rasti nije sumnjao da je četvrtasti predmet izvor svih nevolja. Bića, svakako ne ljudska,
koristila su ga da bi ih utamničila, ali to nije bilo sve. Koristili su ga za posmatranje.
I za zabavu. Kopilani su se smejali. Čuo ih je.
Skinuo je olovnu kecelju. Prebacio je preko kutije s blago uzdignutim sočivom.
Ustao je i uzmakao. Isprva se ništa nije dogodilo. Zatim se kecelja zapalila. Gorela je uz
oštar i nepodnošljivo neprijatan miris. Gledao je kako se plikovi pojavljuju i nadimaju na sjajnoj
površini. Plamenovi su eruptirali. Kecelja, u osnovi plastikom obavijeni olovni lim, ubrzo se
raspala, u kratkoveke plamteće komade. Najveći od njih je goreo na kutiji. Kecelja, ili ono što je
od nje ostalo, sledećeg trenutka se dezintegrisala. Ostalo je nekoliko nemirnih čestica pepela i
smrad ali inače... puf.
Nestala je.
 „Da li sam sve to stvarno video?“
Purpurna svetlost je blesnula sa malog ispupčenja na vrhu kutije, kao da odgovara na
njegovo pitanje. Da li to pulsiranje obnavlja Kupolu, kao što dodir prsta na kompjuterskoj
tastaturi osvežava ekran? Da li dozvoljava kožnim glavama da posmatraju grad? I jedno i drugo,
ili ništa od toga?
Zarekao se da neće prilaziti četvrtastoj stvari. Uveravao je sebe da je najpametnija stvar
koju može učiniti da potrči ka kombiju (mogao je da trči, neopterećen keceljom) i da ga potera ko
lud. Zastaće samo da bi ukrcao drugare koji ga čekaju, daleko ispod.
Nije učinio ništa od toga. Približio se kutiji i spustio se na kolena pred njom.
Položaj je isuviše nalikovao molitvi, da bi mu odgovarao.
Skinuo je jednu rukavicu i opipao tle oko stvarčice. Brzo je povukao ruku nazad.
Bilo je toplo. Komadi zapaljene kecelje su ponegde oprljili travu. Zatim je posegnuo za
kutijom. Spremio se novu opekotinu ili šok... iako se nije mnogo plašio tih iskustava. Strepeo je
da ponovo ne ugleda one kožne oblike, te ne baš glave zbijene oko nekog zabavnog nestašluka.
Nije bilo ničeg. Nije bilo vizije ili vreline. Siva kutija je bila hladna na dodir, iako je je
video kako se olovna kecelja na njoj topi i nestaje u plamenovima.
Purpurna svetlost je blesnula. Rasti je pazio da ne stavi ruku na nju. Umesto toga je
dohvatio postrance. Pre toga se u sebi oprostio sa suprugom i devojčicama. Poručio im je da mu
je žao što je bio prokleta budala. Mislio je da će se zapaliti i izgoreti.
Pokušao je da podigne kutiju, kad se to nije dogodilo. Nije mogao da je pomeri, iako nije
bila mnogo veća ni deblja od običnog tanjira. Imao je osećaj da je zavarena za vrh stuba
zarivenog trideset metara u stenu Nove Engleske, izuzev što nije bila. Počivala je na travnatoj
podlozi. Prsti su mu se dodirnuli, kad ih je zavukao ispod nje. Upleo ih je i pokušao da je
podigne. Nije bilo šoka, vizija, toplote, ali se kutija nije makla. Nije se ni mrdnula.
Pomislio je: Stiskam neki vanzemaljski predmet. Mašinu s drugog sveta. Možda sam
video delić njihove operacije.
Ideja je bila čudesno izazovna na intelektualnom planu čak varničava ali nije imala
emocionalnog naboja, možda zato što je bila isuviše začuñujuća i značajna da bi se mogla
pojmiti.
Pa šta ću sad? Sta će, doñavola, biti moj sledeći korak?
Nije znao. Izgleda da ipak nije toliko bezosećajan. S teškom mukom je zaustavio krik
dubokog očajanja. Četvoro ljudi ispod grebena bi ga moglo čuti i pomisliti da je u nevolji. Ako
ćemo pravo, i bio je, s gomilom drugih ljudi.
Ustao je. Noge su mu drhtale. Činilo mu se da će svakog časa popustiti pod njim.
Vrući, zagušljivi vazduh polegao mu je po koži kao ulje. Polako je koračao ka kombiju,
izmeñu jabuka otežalih od roda. U jedno je bio siguran, Big Džim Reni ni u kom slučaju ne sme
doznati za generator. Ne zbog toga što bi pokušao da ga uništi, već zato što bi najverovatnije
postavio stražu oko njega, da bi bio siguran da neće biti uništen. Učinio bi sve da sprava nastavi
da radi ono što radi i da bi on mogao da nastavi da radi ono što radi. Big Džimu je odgovaralo da
sve ostane ovako kako je, bar još neko vreme.
Rasti je otvorio vrata kombija, baš kad je strašna eksplozija, kilometar i po od Blek Ridža
potresla dan. Kao da se sam Gospod nagnuo s nebesa i ispalio hitac iz božanske puške.
Rasti je iznenañeno kriknuo i podigao pogled. Morao je da pokrije oči, da bi se zaštitio od
novog sunca koje je zablistalo na nebu iznad granice TR90 i Česters Mila. Još jedan avion je
tresnuo u Kupolu. Ovog puta to nije bila seneka V. Crni dim je kuljao s mesta udara, na nekih
sedam hiljada metara visine, po Rastijevoj proceni. Ako je crna mrlja na mestu udara projektila
bila mladež na obrazu dana, ova je bila kožni tumor, pušten da podivlja.
 Zaboravio je na generator. Zaboravio je na četiri čoveka koji ga čekaju. Zaboravio je na
svoju decu, zbog koje je upravo rizikovao da živ izgori i iščezne. U sledećih dva minuta u
njegovom umu nije bilo ničeg izuzev tužnog strahopoštovanja.
Krhotine su padale na tle s druge strane Kupole. Zapaljeni motor je padao za smrskanom
prednjom četvrtinom putničkog mlaznjaka. Za motorom je padao vodopad plavih sedišta. Na
mnogima su sedeli vezani putnici. Sledilo ih je golemo, blistavo krilo. Seklo je vazduh kao
džinovski list papira na promaji. Za njim je padao tamnozeleni rep, verovatno boinga 767. Na
njemu se nazirala šara svetlozelene boje. Rastiju je ličila na detelinu.
Irsku detelinu.
Trup aviona je pao na zemlju kao odbijena strela i zapalio šumu.
Eksplozija je potresla grad. Svi žitelji Česters Mila izašli su napolje, da vide šta se dešava.
Stajali su ispred kuća, na prilaznim v ) putevima, pločnicima i nasred Glavne ulice. Morali su da
pokriju oči zbog bleska, koji je Rastiju, s vrha Blek Ridža, ličio na drugo sunce, iako je nebo
severno od njihovog zatvora bilo uglavnom oblačno.
Shvatili su o čemu se radi. Oni sa oštrijim vidom pročitali su ime na trupu, pre nego što je
nestao ispod linije drveća. U tom nije bilo ničeg natprirodnog. Nešto slično se desilo i ranije, ove
nedelje (samo u mnogo manjim razmerama). Dogañaj je, uprkos tome, izazvao talas nemog užasa
u dušama žitelja Česters Mila. To osećanje ih neće napustiti do samog kraja.
Ko god da se brinuo o smrtno obolelom pacijentu reći će vam da doñe trenutak kad
poricanje uzmakne pred prihvatanjem. Prelomni trenutak je za najveći broj žitelja Česters Mila
nastupio dvadeset petog oktobra, dok su stajali sami ili sa susedima i posmatrali kako više od
trista ljudi pada u šumu oko TR-90.
Ujutru istog dana, nekih petnaest procenata grañanstva nosilo je plave trake solidarnosti.
Procenat se udvostručio do večeri te oktobarske srede. Traka će se, do izlaska sunca u četvrtak,
naći na rukama pedesetak procenata grañana Česters Mila.
Poricanje je ustupilo mesto prihvatanju. Taj proces raña zavisnost. To će vam reći svako
ko se brinuo za smrtno obolelog pacijenta. Bolesni ljudi traže nekog ko će im doneti pilule i čaše
hladnog, slatkog soka, da bi ih progutali. Potreban im je neko da namaže bolne zglobove
antireumatskim gelom. Potreban im je neko ko će sedeti pored njih kad se smrači i kad se časovi
otegnu. Potreban im je neko da im kaže: Spavaj, ujutru će ti biti bolje. Ovde sam, zato spavaj.
Spavaj. Spavaj, ja ću se o svemu pobrinuti.
Spavaj.
Policajac Henri Morison je dovezao Džuniora u bolnicu. Momak je donekle došao sebi,
iako je još buncao. Tvič ga je odvezao na nosilima. Iskusnom policajcu je laknulo kad mu je
video leña. Henri je našao Big Džimov kućni broj i broj gradske kuće u imeniku. Niko nije
odgovarao. Nije ni mogao, zato što su to bile fiksne linije. Putnički avion je eksplodirao, dok mu
je automat saopštavao da mobilni Džejmsa Renija nije u javnom telefonskom imeniku. Istrčao je
napolje sa ostalima.
Stajao je na kružnom prilaznom putu ispred bolnice i posmatrao novu crnu mrlju na
nevidljivoj površini Kupole. Poslednji ostaci aviona su još leteli prema tlu.
Big Džim se zatekao u kancelariji u gradskoj kući. Ugasio je telefon, da ga niko ne bi
prekidao u pisanju dva govora. Jedan će večeras održati policajcima, a drugi grañanstvu sutra
uveče. Istrčao je napolje, kad je čuo eksploziju. Prva misao mu je bila da je Koks aktivirao
nuklearnu bombu. Pamukoberačku nuklearnu bombu! Sve će upropastiti, ako probije Kupolu!
Stajao je pored Ala Timonsa, domara gradske kuće. Al je pokazao prema severu, visoko
na nebu, gde se dim ponovo dizao. Big Džima je prizor podsetio na eksplozije hitaca
protivvazdušne odbrane u starim filmovima o Drugom svetskom ratu.
 „To je bio avion! povikao je Al. „I to veliki! Hriste! Zar nisu obavešteni? Big Džim je
osetio izvesno olakšanje. Uznemireno srce je malo usporilo. Ako je to bio avion... samo avion, a
ne nuklearna bomba ili neka vrsta superprojektila...
Njegov mobilni je zacvrkutao. Izvadio ga je iz džepa na sakou i otvorio. „Pitere?
Da li si to ti?“
„Nisam, gospodine Reni. Ja sam pukovnik Koks.“
„Šta ste to uradili?, povika Reni. „Šta ste, za ime boga, to uradili? „Ništa.
U Koksovom glasu nije bilo ni traga ranijeg oštrog autoriteta. Zvučao je preneraženo.
„Nemamo ništa s tim. To je bilo... samo trenutak.“ Reni je čekao. Glavna ulica je bila
puna ljudi koji su zurili u nebo razjapljenih usta.
Podsećali su ga na ovce u ljudskoj odeći. Sutra uveče će se zbiti u gradskoj većnici i
početi s buuu buuu buuu, kad će biti bolje? I buuu buuu buuu, povedite računa o nama dok se to
ne desi. Učiniće to. Ne zato što to želi, već zato što je to božja volja.
Koks se ponovo oglasio. Zvučao je umorno i smeteno. Nije to bio isti čovek koji je terao
Big Džima da podnese ostavku. E, takvog volim da te čujem, ortak, pomisli Reni. Baš takvog.
„Obavestili su me da je avion Er Ajrlanda na letu 179 udario u Kupolu i eksplodirao. Dva
nezavisna očevica tvrde da su videli irsku detelinu na repu.
Televizijska ekipa ABC mreže je snimala čitav prizor na liniji razdvajanja kod Harloua.
Verovatno je uhvatila... samo sekundu.
Čekanje je znatno druže trajalo, duže od minuta. Big Džimovo srce je usporilo do
normalne brzine (ako se to može reći za sto dvadeset otkucaja u minutu). Sad je ponovo ubrzalo.
Počelo je da preskače. Nakašljao se i udario pesnicom po grudima. Izgledalo je da će mu se srce
smiriti, ali je aritmija nastupila punom snagom. Znoj mu je izbio na čelu. Tmurni dan mu se
najedanput učinio previše svetlim.
„Džime? To je bio Al Timons. Stajao je odmah pored Big Džima, ali se njemu činilo da
domarev glas dolazi iz daleke, daleke galaksije. „Kako ti je?
„Dobro mi je, rekao je Big Džim. „Ostani tu. Možda ćeš mi biti potreban.
Koks se ponovo oglasio. „To je zaista bio let Er Ajrlanda. Upravo sam video ABC-jev
snimak s lica mesta. Reporterka je čitala redovni izveštaj, kad je avion udario u Kupolu iza nje.
Kamerman je sve snimio.
„Siguran sam da će im se gledanost povećati.
„Gospodine Reni, znam da meñu nama ima razlika, ali se nadam da ćete preneti poruku
grañanima, da nemaju razloga da se brinu.
„Reci mi kako je ovako nešto... Srce je ponovo počelo da preskače. Prestao je da diše. Po
drugi put se udario po grudima, ali nešto snažnije. Seo je na klupu pored staze od cigala, izmeñu
gradske kuće i trotoara. Al je gledao u njega, umesto u mesto udarca u Kupolu. Čelo mu se
nabralo od brige i Big Džim pomisli straha.
Bilo mu je drago što domar misli da je nezamenljiv, iako ga je srce izdavalo. Ovce ne
mogu bez pastira.
„Reni? Da li me čuješ?
„Čujem te. Čuo je i nepravilne otkucaje bolesnog srca. „Kako se to desilo? Kako je to
moguće? Mislio sam da ste sve obavestili.
„Ne znamo tačno šta se dogodilo i nećemo znati dok ne pronañemo crnu kutiju, ali
raspolažemo s osnovanom pretpostavkom. Upozorili smo sve komercijalne vazdušne kompanije
da se klone Kupole. Ali, ovo je uobičajeni pravac leta 179.
Verovatno je neko zaboravio da reprogramira autopilota. Gotovo da smo sigurni da se to
dogodilo. Proslediću ti sve što saznam. Sad je najvažnije da sprečiš izbijanje panike u gradu.
 Panika bi mogla biti dobra, pod izvesnim uslovima. U odreñenim okolnostima kao
prilikom nemira zbog hrane ili paljevine može imati blagotvoran uticaj.
„Desila se glupost najvećih razmera, ali je avion pao nesrećnim slučajem“, reče Koks.
„Pobrinite se da narod sazna za to.“
Znaće ono štoja budem hteo da znaju, pomisli Reni.
Srce mu je cvrčalo kao slanina na vrelom roštilju. Malo bi se smirilo i ponovo podivljalo.
Prekinuo je vezu, bez pozdrava. Gurnuo je telefon u džep. Obratio se Alu.
„Moraš da me odvezeš u bolnicu“, rekao je. Nastojao je da zvuči što staloženije.
„Izgleda da imam neke probleme.“
Al je delovao uznemirenije no ikad. Na posao je došao s plavom trakom na nadlaktici.
„Naravski, Džime. Sedi tu dok odem po kola. Ne smemo dozvoliti da ti se išta desi. Neophodan si
ovom gradu.“
Misliš da ne znam, pomisli Big Džim. Seo je na stolicu i pogledao veliku crnu mrlju na
nebu.
„Pronañi Kartera Tibodija. Reci mu da doñe u bolnicu. Hoću da mi bude pri ruci.“ Hteo je
da mu da još uputstava, ali mu se srce naglo zaustavilo. Velika, mračna pukotina mu je, na
trenutak, zinula pod nogama. Zevnuo je i udario pesnicom po grudima. Pojurilo je punim
galopom. Pomislio je: Da se nisi usudilo da me izdaš.
Imam previše obaveza. Da se nisi usudilo, prokleto bilo. Da se nisi usudilo.
„Šta je to bilo?“, pitala je Nori, visokim dečjim glasom. Odmah zatim je odgovorila na
svoje pitanje. „To je bio avion, zar ne? Avion pun putnika.“ Rasplakala se. Dečaci su pokušali da
zadrže suze, ali nisu mogli. I Romi je hteo da zaplače.
„Jah“ rekao je. „Mislim da je bio avion.“
Džo se okrenuo prema kombiju, koji se vraćao s uzvišenja. Rasti je dodao gas u podnožju
grebena, kao da jedva čeka da se udalji od voćnjaka. Dečak je video jedan od razloga njegove
žurbe kad je stao i iskočio iz vozila, nije imao olovnu kecelju.
Rastijev mobilni je zazvonio, pre nego što je prozborio i reč. Otvorio ga je i pogledao
broj. Prihvatio je poziv. Očekivao je Džini, ali je umesto nje čuo Terstona Maršala. „Da, šta je
bilo? Ako me zoveš zbog aviona, video sam ga...
Slušao je, blago namršten. Klimnuo je. „Dobro, važi. U redu. Dolazim iz ovih stopa. Reci
Džini i Tviču da mu daju dva miligrama valijuma, intravenozno. Ne, bolje tri miligrama. Recite
mu da se smiri. Znam da ne zna šta to znači, ali nek pokuša. Dajte pet miligrama njegovom sinu.
Prekinuo je vezu. Obratio se ostalima. „Oba Renija su u bolnici. Stariji je tamo zbog
srčane aritmije, od koje odavno pati. Prokleta budala je trebalo da ugradi pejsmejker još pre dve
godine. Terston kaže da mlañi ima simptome glioma.
Nadam se da nije u pravu.
Nori je okrenula suzno lice ka Rastiju. Prebacila je ruku preko Benija Drejka, koji je
žestoko trljao oči. Zagrlila je i Džoa, kad je stao pored nje.
„To je tumor na mozgu, zar ne?, rekla je. „Onaj opasni.
„Gotovo svi su opasni kad se jave kod ljudi godina Džuniora Renija.
„Šta si našao tamo gore?, pitao ga je Romi.
„I gde ti je kecelja?, dodao je Beni.
„Našao sam ono što je Džo mislio da ću naći.
„Generator?, rekao je Romi. „Doco, da li si siguran?
„Jašta sam. Ne liči ni na šta što sam ikad video. Prilično sam siguran da na Zemlji ništa
slično nije viñeno.
„To je nešto s druge planete, reče Džo tako tiho da se činilo da šapuće. „Znao sam“ Rasti
se zagledao u njega. „Da nisi zucnuo o tome. To važi za sve nas. Ako te neko pita, reci da smo
tražili, ali da ništa nismo našli.
„Čak i mami?, molećivo će Džo.
Rasti je zamalo popustio. Znao je da mora biti tvrda srca. Pet ljudi je znalo tajnu. I to je
preveliki broj. Deca su zaslužila da znaju. Džo Maklači je ionako pogodio o čemu se radi.
„Čak ni ona, bar za izvesno vreme.
„Ne mogu da je lažem, reče Džo. „Ne uspeva mi. Ima mamoviziju.
„U tom slučaju, reci da sam te zakleo na čuvanje tajne i da je to mnogo bolje za nju. Reci
joj da porazgovara sa mnom, ako navali. Hajde, moram da se vratim u bolnicu. Romi, ti ćeš
voziti. Nervi su mi napeti.
„Zar nećeš da..., reče Romi.
„Sve ću ti reći. U kombiju. Doñavola, možda ćemo usput smisliti sledeći potez.
Rouz Tvitčel je umarširala u policijsku stanicu Česters Mila, sat nakon što je avion Er
Ajrlanda udario u Kupolu. Nosila je tanjir pokriven salvetom. Stejsi Mogin je sedela za šalterom.
Izgledala je umorno i odsutno, onako kao što se Rouz osećala.
„Šta je to?, pitala je Stejsi.
„To je ručak za mog kuvara. Dva vruća sendviča sa slaninom, salatom i paradajzom.
„Rouz, ne bih smela da te pustim dole. Ne smem nikog da puštam tamo dole. Mel Sirls je
razgovarao s dva zelembaća o predstavi s nabudženim kamionima koju je proletos gledao u
portlandskom Sivik centru. Okrenuo se. „Ja ću da mu odnesem hranu, gospoñice Tvitčel.
„E nećes', reče Rouz.
Mel je izgledao iznenañeno i malčice povreñeno. Uvek je voleo Rouz. Mislio je da je i
ona njemu naklonjena.
„Bojim se da ćeš ispustiti tanjir, objasnila mu je, iako to baš i nije bila istina. Nije imala ni
trunke poverenja u njega. „Gledala sam kako igraš fudbal, Melvine.
„Ma hajdete, nisam toliko trapav.
„Takoñe bih volela da vidim kako je.
„Ne sme da prima posete, reče Mel. „Šef Randolf je tako naredio, po nalogu gradskog oca
Renija.
„Pa, ja idem dole. Moraćeš da upotrebiš tvoj električni ošamućivač da bi me zaustavio.
Ako tu učiniš, više nikad nećeš dobiti kolač od jagoda, kakav voliš, malo mekši u sredini.
Obazrela se oko sebe i omirisala vazduh. „Sem toga, ne vidim nijednog od onih koje si pomenuo.
Možda sam nešto previdela?
Mel je razmišljao da li da bude čvrst, da bi impresionirao regruta. Odustao je od tog
nauma. Stvarno je voleo Rouz. Voleo je i njene kolače, naročito kad su malo mekši u sredini.
Podbočio se i rekao: „Dobro. Ali moram da poñem s vama. Nećete mu ništa dati dok ne
pogledam ispod salvete.“
Podigla je salvetu. Ispod nje su bila dva sendviča i cedulja napisana na pozadini računa iz
Divlje ruže Rouz. Poručivala je: Budi snažan. Verujemo u tebe.
Mel je uzeo cedulju. Zgužvao je i bacio ka kanti za ñubre. Promašio je. Jedan od
zelembaća se sagnuo da je pokupi. „Hajdemo, rekao je. Zastao je, uzeo pola sendviča i odgrizao
golemo parče. „Sigurno ne bi sve pojeo“, obratio se Rouz.
Ćutala je. Ali je u jednom trenutku, dok su se spuštali u podrum, poželela da ga tresne
tanjirom po glavi.
Stigla je do pola hodnika kad se Mel oglasio: „Dalje nečete ići, gospoñice Tvitčel.
Ja ću mu odneti hranu.
Predala mu je tanjir. Mogla je samo smrknuto da gleda kako se Mel spušta na kolena,
gura tanjir kroz rešetke i javlja: „Ručak je serviran, moj usranko.
Barbi nije obraćao pažnju na njega. Obratio se Rouz. „Hvala ti. Iako ne znam koliko da ti
budem zahvalan, ako ih je Enson pravio.
„Ja sam ih napravila, rekla je. „Barbi zašto su te prebili? Da li si se otimao?
Grozno izgledaš.
„Nisam se otimao, niti sam se opirao hapšenju. Nisam, jel’ tako, Mele?
„Bilo bi ti bolje da umukneš, ili ću da ti upadnem tamo i otmem sendviče.
„Pa, samo probaj“, reče Barbi. „Videćemo da li ćeš moći. Barbi je ponovo upravio pažnju
na Rouz, kad je postalo jasno da Mel neće prihvatiti njegovu ponudu. „Da li je to bio avion?
Zvučalo je kao avion i to veliki.
„ABC kaže da je to bio putnički mlaznjak irske vazduhoplovne kompanije i da je bio pun
putnika.
„Dopustite mi da pogañam. Bio je na redovnom letu od Bostona ka Njujorku i neki ne
tako bistri ćata je zaboravio da reprogramira autopilota.
„Ne znam. Još ne govore ništa o tome.
„Hajde. Mel se vratio i uhvatio gazdaricu Divlje ruže za ruku. „Dosta je bilo razglabanja.
Morate da odete, pre nego što me ne uvalite u nevolje.
„Kako si?, Rouz je pitala Barbija, uprkos nareñenju.
„Nisam loše, reče Barbi. „Kako si ti? Da li si se pomirila s Džeki Vetington? Šta bi bio
ispravan odgovor na to pitanje? Koliko je Rouz znala, nije imala zbog čega da se miri s Džeki.
Učinilo joj se da je Barbi gotovo neprimetno odmahnuo glavom. Nadala se da to nije plod njene
mašte.
„Nisam joša, rekla je.
„Trebalo bi. Reci joj da ne mora da bude tolika kučka.
„Kao da bi je ona slušala, promrmlja Mel. Uhvatio je Rouz za ruku. „Hajdemo. Ne terajte
me da vas vučem.
„Reci joj da sam joj poručio da si ti u redu, povikao je Barbi, dok se pela uza stepenice.
Ovog puta je išla prva, dok je Mel tapkao za njom. „Krajnje je vreme da vas dve popričate. Hvala
ti za sendviče.
Reci joj da sam joj poručio da si ti u redu.
Bila je sigurna da je to poruka. Mel je po svoj prilici nije presreo. Uvek je bio glup.
Kupola ga nije učinila ništa pametnijim. Barbi je verovatno zbog toga rizikovao.
Rouz je rešila da što pre pronañe Džeki i da joj prenese poruku: Barbi kaže da sam ja u
redu i da možeš da razgovaraš sa mnom.
„Hvala ti, Mele“ rekla je, kad su se vratili u sobu za dežurstva. „Ljubazno si postupio kad
si mi dozvolio da mu odnesem hranu.
Mel se osvrnuo oko sebe, da bi se uverio da nema pretpostavljenih. Opustio se.
„Nema problema, ali nemoj da misliš da ćeš se spustiti tamo dole s većerom. To se neće
desiti. Nastavio je, posle kraćeg razmišljanja. „A opet, ne vidim zašto ne bi nešto prezalogajio.
Sleñeće nedelje u ovo doba će biti reš pečen kao oni sendviči koje si mu spremila.
To ćemo da vidimo, pomisli Rouz.
Endi Sanders i Šef su sedeli pored skladišta HJK-a i pušili. U polju oko radiotornja bila je
sveža humka označena krstom, . napravljenim od daščica s gajbice. Ispod humke je ležala Semi
Buši, mučiteljica brac lutaka, žrtva silovanja i mati Litl Voltera. Šef je rekao da će kasnije možda
ukrasti pravi krst s groblja pored jezera Čester. Ukrašće ga, ako bude imao vremena. Možda ga
neće imati.
Podigao je daljinski za otvaranje garažnih vrata, kao da hoće nešto da kaže.
 Endiju je bilo žao Semi, baš kao što mu je bilo žao Klodet i Dodi. To je bila samo klinička
tuga, bezbedno uskladištena unutar sopstvene Kupole. Mogao je da je vidi. Znao je da postoji, ali
nije mogao da dopre do nje. To je bila dobra stvar.
Pokušao je da to objasni Šefu Bušiju, iako se negde u sredini malo izgubio bila je to
veoma složena ideja. Šef je klimnuo i dodao Endiju veliku staklenu lulu, na kojoj je pisalo
TUGOVANJE NIJE DOZVOLJENO.
„Dobar je, zar ne?, reče Šef.
„Jeste!, odvrati Endi.
Neko vreme su divanili na dve velike teme novoroñenih narkomana: kako dobro sranje
imaju i kako će se sjajno uraditi tim dobrim sranjem. Snažna eksplozija je odjeknula na zapadu.
Endi je pokrio oči, koje su ga pekle od dima. Zamalo što nije ispustio bong, ali ga je Šef spasao.
„Svetog mu sveca, to je avion“ Endi je pokušao da ustane, ali ga noge, iako pune energije,
nisu podržale. Ponovo je seo.
„Nije, Sanderse, reče Šef. Povukao je dim. Sedeo je na prekrštenim nogama i gledao
Endija kao Indijanac s lulom mira.
Četiri kalašnjikova bila su naslonjena na šupu izmeñu Endija i Šefa. Oružje je bilo ruske
proizvodnje, ali je uvezeno iz Kine, kao i većina drugih stvari u skladištu.
Imali su i četiri sanduka punih šaržera sa po trideset metaka i kutiju ručnih bombi.
Šef je Endiju preveo idiograme na kutiji s bombama: Ne ispuštaj ove mamojepce.
Šef je uzeo jedan kalašnjikov. Položio ga je na kolena. „To nije bio avion“, naglasio je.
„Nije? Pa šta je onda bio?
„To je bio božji znak. Šef je gledao u reči koje je napisao na skladištu: dva citata (nikako
doslovna), iz knjige Otkrovenja. Broj 31 je igrao značajnu ulogu. Upravio je pogled na Endija.
Pramen dima na severnom nebu se razilazio. Iz šume ispod njega se dizao novi, s mesta na kom
je avion pao u šumu. „Pogrešio sam datum, rekao je snažnim glasom. „Noć veštica ove godine
pada ranije. Možda danas, možda sutra, a možda i prekosutra.
„Ili dan posle toga, oglasio se Endi.
„Možda, složio se Šef, „ali ja mislim da će biti ranije. Sanderse!
„Šta je bilo, Šefe?
„Uzmi pušku. Sad si u Gospodovoj vojsci. Ti si hrišćanski vojnik. Gotovo je s lizanjem
bulje onom otpadničkom kujinom sinu.
Endi je uzeo kalašnjikov. Položio ga je preko golih butina. Prijao mu je dodir teškog i
toplog oružja. Proverio ga je, da bi se uverio da je osigurač na mestu. Bio je. „O kakvom
otpadničkom kujinom sinu govoriš?
Šef ga je odmerio s krajnjim prezrenjem. Dao mu je bong, kad je Endi posegnuo za njim.
Bilo je dovoljno droge za obojicu. Biće je sve do kraja, koji će uskoro doći.
„O Reniju. O tom otpadničkom kujinom sinu.
„On je moj prijatelj ortak ali zna da bude težak. To ne sporim.“ Priznade Endi.
„Auh, kako je dobro ovo sranje.“
„Nego šta je“, složio se Šef i uzeo bong (koji je Endi zvao lulom mira). „To je najčistiji
proizvod koji postoji. Jel’ tako, Sanderse?“
„To je lek za tugu!“, uskliknu Endi.
„A šta je ono?“ Pokazivao je na novu crnu mrlju na Kupoli.
„To je znak! Od Boga!“
„Tako je“, razneženo će Šef. „Upravo to. Mi smo sad na božjem tripu, Sanderse.
Znaš li šta će se desiti kad Bog otvori sedmi pečat? Da li si čitao Otkrovenje?“ Endi se
nečeg sećao iz bogomoljačkog kampa u kom je boravio kao tinejdžer. Pred očima su mu zaigrale
slike anñela koji iskaču iz sedmog pečata kao klovnovi iz automobilčića u cirkusu. Nije hteo da
se posluži tim rečima. Šef bi ih mogao shvatiti kao bogohuljenje. Samo je odmahnuo glavom.
„I mislio sam da nisi“, reče Šef. „Možda si u Svetom Spasitelju slušao propovedi, ali
propovedanje nije isto što i obrazovanje. Propovedanje nije isto što i istinsko vizionarsko sranje.
Da li me razumeš?“
Endi je razumeo da mu je potreban još jedan dim. Ipak je klimnuo.
„Kad se sedmi pečat otvori, pojaviće se sedam anñela sa sedam trubalja. Jedna pošast će
se sručiti na zemlju, kad god neko od njih zasvira bugi. Evo, uzmi ovo sranje, pomoći će ti da se
usredsrediš.
Koliko dugo su sedeli napolju i pušili? Činilo mu se da je prošlo nekoliko sati. Da li su
zaista videli pad aviona? Endi je mislio da jesu, ali nije bio potpuno siguran. Sve je to bilo vrlo
daleko. Možda bi bilo najbolje da malo dremne.
S druge strane, sedenje s Šefom ispred skladišta bilo je divno i neponovljivo iskustvo.
Urañivao se i obrazovao, u isti mah. „Zamalo što se nisam ubio, ali me je Bog spasao, rekao je
Šefu. Suze su mu pošle na oči od te divne misli.
„Da, da, to je očigledno. Ova druga stvar nije, stoga me slušaj.
„Slušam te.
„Prvi anñeo će dunuti u trublju i prosuti krv po zemlji. Drugi anñeo će dunuti u trublju, pa
će vatrena planina potonuti u more. To su ti oni vulkani i takva sranja.
„Tako je! povika Endi. Nesvesno je stisnuo prst oko obarača kalašnjikova na krilu.
„Moraš da paziš šta radiš, reče Šef. „Prosuo bi mi jajca i visuljka po onom boru, da
osigurač nije bio na svom mestu. Uzmi malo ovog sranja. Dodao je bong Endiju.
Ovaj se nije ni sećao da mu ga je vratio, iako je nesumnjivo to učinio. I koliko ima sati?
Činilo mu se da je sredina popodneva, ali kako je to moguće? Nije bio gladan za ručak, a on uvek
ogladni za ručak. To mu je najdraži obrok.
„Slušaj me dobro, Sanderse, zato što je ovo važan deo.
Šef je mogao da govori napamet, zato što je posvetio dosta vremena proučavanju knjige
Otkrovenja, otkad se preselio na radiostanicu. Iščitavao ju je kao mahnit.
Ponekad bi dočekao zoru s knjigom u rukama. „’I treći anñeo zatrubi, i pade s neba velika
zvezda, koja goreše kao sveća!
„To smo upravo videli!
Šef je klimnuo. Upro je pogled na crnu mrlju, tamo gde je avion irske aviokompanije na
letu 179 doživeo svoj kraj. „T ime zvezdi beše Pelen; i trećina voda posta pelen, i mnogi ljudi
pomreše od voda, jer behu gorke’ Da li si ti gorak, Sanderse?
„Nisam!, uveravao ga je Endi.
„Nisi. Ti si blag. Gorki ljudi će doći, sad kad je zvezda Pelen zasjala na nebu. Ne serem,
Sanderse, Bog mi je to rekao. Proveri me, pa ćeš iznaći da kod mene nema ni trunčice sranja.
Reni i njegovi usrani pomagači će pokušati da nam sve ovo oduzmu.“
„Nema šanse!, povika Endi. Obuzela ga je iznenadna i snažna paranoja. Možda su već
stigli! Usrani pomagači se možda šunjaju meñu drvećem! Usrani pomagači se voze Putem male
kučke u konvoju kamiona! Sinulo mu je zašto bi Reni to učinio, kad je Šef pomenuo napad. Za
njega će to biti „akcija radi uništavanja dokaza.
„Šefe! Dohvatio je novog prijatelja za rame.
„Popusti malo, Sanderse. To boli.
Poslušao ga je. „Big Džim je već pričao da će doći ovamo po rezervoare s gasom to je
prvi korak.
Šef je klimnuo. „Bili su. Odneli su dva rezervoara. Pustio sam ih. Zastao je i potapšao
bombe. „Pustio sam ih poslednji put. Da li si sa mnom u ovome?
Endi je pomislio na silnu drogu u zgradi na koju su se naslanjali. Odgovorio je na način
koji je Šf očekivao. „Brate moj, rekao je i zagrlio Fila.
Šef je bio vruć i smrdljiv, ali ga je Endi srdačno grlio. Suze su mu tekle niz neobrijano
lice. Prvi put za dvadeset godina nije se obrijao tokom radnog dana.
Ovo je bilo divno. Ovo je bilo... bilo...
Istinsko zbližavanje!
„Brate moj, jecao je Šefu u uvo.
Fil ga je odgurnuo. Ozbiljno ga je odmerio. „Mi smo ljudi gospodnji, rekao je.
Endi Sanders sam samcat na svetu, izuzev mršavog proroka pored sebe reče amin.
I Džeki je našla Ernija Kalverta iza kuće. Plevio je baštu. Malo je zazirala od susreta s
njim, uprkos onom što je rekla sveštenici, ali je zalud strahovala. Uhvatio ju je za rame,
iznenañujuće snažnim rukama za tako sitnog čoveka. Odmerio ju je blistavim pogledom.
„Hvala bogu što neko vidi šta taj nitkov smera! Pustio ju je. „Izvini. Isprljao sam ti bluzu.
„Nema problema.
„Opasan je, policajko Vetington. To ti je poznato, zar ne?
„Jeste.
„I pametan. Organizovao je proklete nerede oko hrane, kao što teroristi podmeću bombu.“
„Ne sumnjam u to.
„Ali je takoñe i glup. Pametan je i glup. To je strahovita kombinacija. Znaš, možeš da
ubediš narod da krene za tobom. Možeš ga povesti pravo u pakao. Pogledaj šta je uradio onaj
Džim Džons. Sećaš li ga se?
„Misliš na tipa koji je ubedio sve sledbenike da popiju otrov. Da li to znači da ćeš doći na
sastanak?“
„Nego šta. Hoćeš li da porazgovaram s Lisom Džejmison? Rado ću to učiniti.“ Džekin
mobilni telefon je zazvonio pre nego što je odgovorila. Privatni. Službeni je vratila s pištoljem i
značkom.
„Halo, ovo je Džeki.“
„Mihi portatoe vulneratos, narednice Vetington“ reče nepoznati glas. To je bio moto njene
nekadašnje jedinice u Vircburgu donesite nam ranjenike. Odgovorila je bez razmišljanja: „Na
nosilima, na štakama ili u vrećama. Skrpićemo ih pomoću štapa i kanapa. Ko je to, doñavola?“
„Pukovnik Džejms Koks, narednice.“ Odmakla je telefon od usta. „Izvini me na trenutak, Erni?“
Klimnuo je i otišao u vrt. Džeki je krenula prema ogradi u dnu dvorišta. „Šta mogu da uradim za
tebe, pukovniče? Da li je ovo sigurna linija?“ „Narednice, bili bi u nebranom grožñu ako bi onaj
vaš Reni mogao da prisluškuje telefonske razgovore s one strane Kupole.“
„Nije on moj.“
„Lepo je znati.“
„I ja više nisam u vojsci. Šezdeset sedma nije ni na mom retrovizoru, gospodine.“
„Pa, niste sasvim u pravu, narednice. Vraćeni ste u službu, po nareñenju predsednika
Sjedinjenih Država. Želim vam dobrodošlicu.“
„Gospodine, ne znam da li da vam kažem hvala vam ili jebite se.“ Koks se nasmejao bez
mnogo veselosti. „Pozdravlja vas Džek Ričer.“ „Da li vam je on dao ovaj broj?“
„I njega i preporuku. Njegova preporuka mnogo znači. Pitali ste šta možete da učinite za
mene. Dve stvari. Obe su jednostavne. Prvo, izbavite Dela Barbaru iz nevolje u kojoj se našao.
Izuzev ako ne mislite da je kriv zbog onog za šta ga optužuju?“
„Ne, gospodine. Sigurna sam da nije. Bolje reći, sigurni smo. Ima nas nekoliko.“
„To je dobro. To je vrlo dobro.“ Pukovnik nije mogao da sakrije olakšanje. „Pod dva, od
tebe se očekuje da skineš onog kopilana Renija s vlasti.“ „To će biti Barbijev posao. Da li ste...
sigurni da je ova linija bezbedna?“ „Jesam.“
„Ako ga izbavimo.“
„Na tome se radi, zar ne?“
„Da, gospodine, verujem da je tako.“
„Sjajno. Koliko smeñokošuljaša je Reni okupio?
„Oko trideset, ali ih još regrutuje. U Milu nose plave košulje, ali znam na šta mislite. Ne
potcenjujte ga, pukovniče. Drži većinu ljudi u džepu. Pokušaćemo da izbavimo Barbija. Zaista se
nadam da ćemo uspeti, pošto sama ne mogu mnogo toga da učinim protiv Big Džima. Obaranje
diktatora bez spoljašnje pomoći je desetak kilometara iznad mog nivoa.
I samo da znate, moji dani u policiji Česters Mila su odbrojani. Reni mi je dao otkaz.
„Obaveštavajte me kad god možete. Oslobodite Barbija, da biste mu predali upravu nad
pokretom otpora. Videćemo ko će na kraju završiti iza rešetaka.
„Gospodine, dobijam utisak da biste voleli da ste ovde. Imam li pravo?
„U potpunosti ste u pravu. Nije oklevao. „Za dvanaestak sati bih demontirao zločinačku
kompoziciju kurvinog sina.
Džeki je sumnjala u to. Pod Kupolom je sve tako drugačije. Oni spolja to ne mogu
razumeti. Čak je i vreme drugačije. Pre pet dana je sve bilo normalno. A sada...
„Još nešto, reče pukovnik Koks. „Odvojite nešto vremena da pogledate televiziju.
Učinićemo sve što možemo da zagorčamo život Reniju.
Džeki se pozdravila i prekinula vezu. Potražila je Ernija u vrtu. „Imaš li generator?, pitala
je.
„Crko je sinoć, rekao je sa osetnom gorčinom.
„Pa, hajdemo negde gde ima televizora koji radi. Moj prijatelj kaže da bi trebalo da
pogledamo vesti.
Pošli su u Divlju ružu Rouz. Usput su sreli Džuliju Šamvej. Poveli su i nju.
 PROVALJEN

Divlja ruža je bila zatvorena do pet po podne. Rouz je planirala da posluži laku večeru,
uglavnom ostatke. Krajičkom oka je gledala televizor iznad šanka i pravila salatu od krompira,
kad je neko pokucao na vratima. Ugledala je Džeki Vetington, Ernija Kalverta i Džuliju Šamvej.
Požurila je preko praznog restorana. Usput je brisala ruke o kecelju. Otključala je vrata. Korgi
Horas je trčkao pored Džulijinih nogu, načuljenih ušiju, s prijateljskim kezom. Rouz je proverila
da li je znak ZATVORENO na mestu i zaključala vrata.
„Hvala ti“, reče Džeki.
„Nema na čemu“, odvrati Rouz. „Ionako sam htela da se vidim s vama.“ „Zbog njega smo
došli, reče Džeki i pokaza na televizijski aparat. „Bila sam kod Ernija.
Džuliju smo usput sreli. Sedela je preko puta nekadašnjeg doma, žaleći za njim.“
„Nisam žalila, reče Džulija. „Horas i ja smo pokušavali da smislimo kako da izdamo novi
broj novina posle gradske skupštine. Jedno je sigurno, biče tanak verovatno samo dve strane ali
će ga biti. Čvrsto sam rešila da ga objavim.
Rouz je bacila pogled na televizor. Zgodna devojka je izveštavala s terena. Ispod nje se
kretao kajron s natpisom SNIMLJENO TOKOM DANA KAMERAMA ABC-ja. Najedanput je
odjeknula snažna eksplozija. Vatra je procvetala na nebu.
Reporterka se trgnula i kriknula. Okrenula se u mestu. Nestala je iz kadra.
Kamerman je usmerio objektiv ka krhotinama raspadnutog putničkog aviona.
„Puštaju samo reprize slučajnog snimka pada aviona, reče Rouz. „Budite moji gosti, ako
ih još niste gledali. Džeki, jutros sam videla Barbija, Odnela sam mu sendviče. Pustili su me da
siñem u podrum, do ćelija, u pratnji Melvina Sirlsa.
„Imala si sreće“ reče Džeki.
„Kako je?“ pitala je Džulija. „Da li je s njim sve u redu?“
„Izgleda kao neko na kog se sručio gnev božji, ali je u suštini dobro. Rekao je...
možda bi ovo trebalo da ti kažem u četiri oka, Džeki.“
„Mislim da možeš da pričaš ispred Ernija i Džulije, šta god da je u pitanju.“ Rouz se nije
dugo dvoumila. Ako Erni Kalvert i Džulija Šamvej nisu valjani ljudi, niko nije. „Rekao je da bi
trebalo da popričam s tobom i da se pomirim s tobom, kao da smo se svañale. Rekao mi je da ti
kažem da sam u redu.“ Džeki je pogledala Ernija i Džuliju. Bio je to nemi razgovor. Postavila je
pitanje i dobila odgovor. „Ako Barbi kaže da si u redu, u redu si“, reče Džeki. Erni je klimnuo.
„Dušice, večeras će se održati sastanak u parohijskom domu Kongregacione crkve. To je pomalo
tajnovit skup...“
„Nije pomalo, već je tajnovit“, reče Džulija. „Atmosfera u gradu je takva da je najbolje da
tajna ostane dobro skrivena.“
„S vama sam, ako je sastanak sazvan zbog onoga što mislim da jeste.“ Rouz je nastavila
tišim tonom. „Ne računajte na Ensona. Nosi onu prokletu traku oko ruke.“
Kajron je prošao preko televizijskog ekrana najavljujući NAJNOVIJE VESTI CNN-a.
Pratila ga je zlokobna katastrofična muzika koju su mreže puštale pre svakog javljanja na temu
Kupole. Rouz je očekivala Andersona Kupera ili njoj toliko dragog Vulfija. Obojica su dežurala u
Kasl Roku. Na ekranu se pojavila Barbara Star, dopisnica iz Pentagona. Stajala je ispred vojne
baze u Harlouu, seoceta od šatora i kamp prikolica.
„Done, Kira pukovnik Džejms O. Koks će se za nekoliko sekundi obratiti predstavnicima
medija, po drugi put od pojave mamutske misterije poznate kao Kupola, prošle subote.
Novinarima je to upravo javljeno. Sigurni smo da desetine hiljada Amerikanaca čiji su voljeni u
Česters Milu s nestrpljenjem očekuju njegovo obraćanje. Upravo saznajemo...“ Ućutala se dok je
slušala nečiji glas u slušalicama. „Uključujemo pukovnika Koksa.“ Četvorka u restoranu je
sedela na visokim stolicama pored šanka i posmatrala ekran, na kom se ukazala unutrašnjost
velikog šatora. Četrdesetak reportera je sedelo u stolicama na rasklapanje. Još veći broj je stajao
iza njih. Žamorili su. Drugim krajem šatora je gospodarila improvizovana bina. Na njoj je bila
govornica, načičkana mikrofonima, s američkim zastavama u pozadini. Iza nje je bio beli ekran.
„Prilično profesionalno, za terensku operaciju“, reče Erni.
„Mislim da je ovo dugo pripremano“, reče Džeki. Setila se razgovora s Koksom.
Učinićemo sve što možemo da bi zagorčali život Reniju, rekao je.
Šatorsko krilo na levoj strani se otvorilo. Niski, žilavi muškarac, kratke, prosede kose,
žurno se uputio ka improvizovanom podijumu. Niko se nije setio da postavi kratke stepenice ili
kutiju iza govornice, ali se on nije zbunio. Lako je poskočio, ne usporavajući hod. Nosio je kaki
maskirne pantalone. Ako je imao medalje, nije ih isticao. Na njegovoj košulji je bio samo natpis
PUK. D. KOKS. Nije nosio beleške.
Reporteri su se smesta ućutali. Koks se blago osmehnuo.
„Trebalo je da ovaj tip drži konferencije za štampu od samog početkaa, reče Džulija.
„Stvarno dobro izgleda.“
„Ućuti, Džulija“, reče Rouz.
„Dame i gospodo, hvala vam na odazivu“, reče Koks. „Biću kratak. Odgovoriću na
nekoliko pitanja. Evo kako u ovom trenutku stoje stvari s Česters Milom i onim što nazivamo
Kupolom. Grad je još odsečen od sveta. Ne znamo šta prouzrokuje ovu pojavu, niti šta je
održava. Dosad nismo imali uspeha u razbijanju prepreke. Znali biste, naravno, da smo uspeli.
Ovim slučajem se bave najbolji naučnici u Americi i čitavom svetu. Razmatramo niz mogućnosti.
Ne pitajte me ništa o njima, zato što nećete dobiti odgovor.“
Reporteri su tiho negodovali. Koks im je dopustio da iskažu raspoloženje. Na dnu slike se
pojavio karjon OVOG PUTA NEĆE BITI ODGOVORA. Pukovnik je nastavio, kad se žamor
utišao.
„Dobro vam je poznato da smo obrazovali zonu zabrane kretanja oko Kupole. U početku
je postavljena na kilometar i po od nje. U nedelju je proširena na tri kilometra, a u utorak na šest.
Učinili smo to iz nekoliko razloga. Prvi i najvažniji je što je Kupola opasna za ljude s ugrañenim
aparatima, kao što su pejsmejkeri. Drugi razlog je što smo verovali da polje koje stvara Kupolu
ima i drugih štetnih uticaja, koje je teže prepoznati.
„Da li govorite o radijaciji, pukovniče?“, pitao je neko.
Koks ga je ošinuo ledenim pogledom. Nastavio je, kad je procenio da ga je dovoljno
prekorio (Rouz je bilo drago što to nije bio Vulfi, već onaj proćelavi hvalisavac s Foksa).
„Sad verujemo da nema štetnih uticaja, bar ne onih koji mogu brzo da naškode.
Zbog toga smo petak, dvadeset sedmi oktobar, proglasili danom posete Kupoli.“ Iz
publike se digla oluja pitanja. Koks je strpljivo čekao. Dohvatio je daljinski s police na govornici
kad su se novinari utišali i pritisnuo dugme. Na belom ekranu se pojavila vanredno oštra
fotografija (predobra da bi bila skinuta s Gugla, pomisli Džulija). Na njoj se video Mil i oba
grada na jugu, Moton i Kasl Rok. Pukovnik je spustio daljinski i dohvatio laserski pokazivač.
Na kajronu na dnu ekrana je sad pisalo PETAK ODREĐEN ZA DAN POSETE KUPOLI.
Džulija se osmehnula. Operateri CNN-a nisu mogli da drže korak s pukovnikom.
„Smatramo da ćemo moći da povedemo i zbrinemo hiljadu dvesta posetilaca, odsećno će
Koks. „Izbor ćemo ograničiti na najbliže roñake, bar ovog puta... svi se nadamo i molimo da
sledećeg puta ne bude. Mesta okupljanja će biti ovde, na vašarištu Kasl Roka i ovde, na trkalištu
Oksford Plejns. Pokazao je oba mesta.
 „Posetioce će čekati dvadeset i četiri autobusa, po dvanaest na svakom sastajalištu.
Dobićemo ih od šest školskih centara u susedstvu. Nastava će tog dana biti obustavljena,
kao pomoć našem naporu. Zbog toga im se najsrdačnije zahvaljujemo. Dvadeset peti autobus će
stajati na raspolaganju medijima pred Šiners Bejtom i Taklom u Motonu.“ Nastavio je suvljim
glasom: „Siguran sam da većina zna gde je Šiners, pošto je to radnja za prodaju alkoholnih pića.
Na putovanje će krenuti jedan, ponavljam, jedan kamion s reportažnom opremom. On će
omogućiti direktan prenos susreta. Lutrijom ćemo odrediti ko će ga obaviti. Digao se kratkotrajni,
plitki žamor negodovanja.
„U autobusu za medije ima četrdeset osam sedišta. Svakom je jasno da ovde imamo posla
sa stotinama medijskih poslenika iz čitavog sveta...
„S hiljadama“, povikao je sedokosi muškarac. Izazvao je sveopšti smeh.
„Pa, drago mi je da se bar neko zabavlja, gorko će Erni Kalvert.
„Nadam se da će izbrati Vulfija s CNN-a. Samo to mogu da kažem, prokomentarisala je
Rouz.
Reporteri su uzbuñeno žagorili.
„Mogu li da nastavim?, pitao je Koks. „Molim vas da prestanete sa slanjem tekstualnih
poruka.
„Auuu, reče Džeki. „Volim energične muškarce.“
„Nadam se da vam je jasno da niste u centru pažnje? Da li biste se ovako ponašali da se
neki rudnik obrušio ili da su neki ljudi ostali pod porušenom zgradom posle zemljotresa?
Zavladala je tišina, kakva nastaje u trećem razredu osnovne, kad učiteljica konačno izgubi
strpljenje. Zaista je znao da se nametne, pomisli Džulija. Na trenutak je svim srcem poželela da je
Koks s njima, pod Kupolom, i da je na vlasti. Ali, naravno, da baba nije srala, uhvatila bi zeca.
„Vaš posao, dame i gospodo, dvostruke je prirode. Ovde ste da biste nam pomogli da
proširimo vesti i da biste se pobrinuli da na dan posete sve bude kako treba.
CNN-ov kajron je sad glasio: OD MEDIJA SE OČEKUJE DA U PETAK POMOGNU
POSETIOCIMA.
„Nije nam ni na kraj pameti da pokrenemo stampedo srodnika iz čitave zemlje ka
zapadnom Mejnu. U neposrednoj okolini već ima deset hiljada roñaka, osoba zatočenih pod
Kupolom. Hoteli, moteli i kampovi su puni i prepuni. Poruka za srodnike u drugim delovima
zemlje je sledeća: ’Ne dolazite, ako već niste ovde.’
Ne samo da nećete dobiti posetilačku propusnicu već ćete biti vraćeni sa kontrolnih
tačaka, ovde, ovde, ovde i ovde. Pokazao je na Luiston, Obern, Severni Vidham i Konvej u Nju
Hempširu.
„Od roñaka u okolini očekuje se da doñu u kancelarije na vašarištu i trkalištu. Ako
planirate da odmah sednete za volan, nemojte. Ovo nije velika jesenja rasprodaja.
Prvo mesto u redu vam ništa ne garantuje. Posetioci će biti izvučeni na lutriji.
Morate se prijaviti da biste na njoj učestvovali. Ko god to želi, mora da ponese dve
fotografije. Nameravamo da damo prvenstvo onima koji imaju dva ili više roñaka u Milu, ali
nikom ništa ne obećavamo. Upozoravam vas, narode: završićete u zatvoru, ako se pojavite u
petak pred autobusima bez propusnice ili s falsifikovanim papirima, ako nam, drugim rečima,
budete na bilo koji način ometali operaciju. Ne iskušavajte našu rešenost.
Ukrcavanje počinje u petak u osam ujutru. Ako sve bude išlo glatko, provešćete najmanje
četiri časa s voljenima, možda i više. Svako ometanje će skratiti raspoloživo vreme zadržavanja
pored Kupole. Autobusi će krenuti nazad tačno u sedam uveče.“
„Gde će doći do susreta?“, povikala je neka žena.
„Stigao sam dotle, Andrea. Koks je uzeo daljinski. Na ekranu se ukazala
Stodevetnaestica. Džeki je dobro poznavala to mesto. Umalo što tamo nije razbila nos o Kupolu.
Videla je krovove Dinsmorove kuće, pomoćnih zgrada i ambara.
„Na motonskoj strani Kupole je buvlja pijaca. Koks je koristio laserski pokazivač.
„Autobusi će se ovde parkirati. Posetioci će se iskrcati i otpešačiti do Kupole. Na obe
strane ima dosta prostora za okupljanje. Sav krš je odstranjen.
„Da li će posetioci moći da priñu do same Kupole?, pitao je reporter.
Koks se ponovo zagledao u kameru. Obraćao se potencijalnim posetiocima. Rouz je
zamišljala nadu i strah koji su ti ljudi osećali, posmatrajući ekrane u barovima i motelskim
sobama, ili slušajući radioaparate u automobilima. I nju su prožimala ista osećanja.
„Posetioci neće smeti da priñu Kupoli bliže od dva metra, reče Koks. „Smatramo da je to
bezbedna razdaljina, iako nikom ništa ne garantujemo. Ovo nije vožnja u zabavnom parku,
podvrgnutom svim bezbednosnim proverama. Ljudi s elektronskim aparatima moraju da se drže
podalje od nje. Prepušteni su sami sebi.
Ne možemo proveravati svakog i tragati za ožiljcima od pejsmejkera. Posetioci će morati
da ostave sve elektronske ureñaje, uključujući ajpode, mobilne telefone i blekberije, u
autobusima. Reporteri s mikrofonima i kamerama ostaće pozadi.
Prostor oko Kupole je rezervisan za posetioce. Ono što će se desiti izmeñu njih i njihovih
roñaka nikog se ne tiče. Narode, ovo će uspeti, ako nam pomognete. Ako mi dozvolite da se
poslužim rečnikom Zvezdanih staza, pomozite nam da to učinimo. Spustio je pokazivač.
„Odgovoriću na nekoliko pitanja. Na veoma malo njih. Gospodine Blicer.
Rouz se ozarila. Podigla je šolju sveže kafe i nazdravila osobi na ekranu. „Dobro izgledaš,
Vulfi! Možeš da grickaš keksiće u mom krevetu, kad god ti se ćefne.
„Pukovniče Koks, čine li se ikakvi napori na organizovanju konferencije za štampu s
gradskim zvaničnicima? Čuli smo da je najvažnija osoba u gradu drugi gradski otac Džejms Reni.
Šta se dešava na tom planu?
„Radimo na organizovanju konferencije za štampu, na kojoj će prisustvovati gospodin
Reni i druga dva gradska zvaničnika. Održaće se u podne, ako sve bude teklo po planu.
Spontani aplauz se digao iz redova reportera. Nema ničeg lepšeg od konferencije za
štampu, izuzev možda političara na visokom položaju, uhvaćenog u krevetu sa skupom kurvom.
Koks reče: „Bilo bi najbolje da se konferencija za štampu održi na samom putu, s onima
koji budu govorili u ime grada na jednoj i vama, dame i gospodo iz medija na drugoj strani.
Digao se uzbuñeni žagor. S uživanjem su raspravljali o tome.
Koks je klimnuo u pravcu jednog novinara. „Gospodine Holt.
Lester Holt iz NBC-ja je skočio sa stolice. „Koliko ste sigurni da će gospodin Reni
prisustvovati konferenciji za štampu? Pitam vas zbog izveštaja o zloupotrebi sredstava iz
gradskih fondova u njegovoj režiji i o kriminalističkoj istrazi koja je protiv njega pokrenuta na
zahtev državnog tužioca države Mejn.
„I ja sam čuo za te izveštaje, reče Koks. „Nisam spreman da ih komentarišem.
Možda će gospodin Reni biti raspoložen aa to učini. Kiselo se osmehnuo. „Ja bih to
učinio, da sam na njegovom mestu.
„Rita Brejver, pukovniče Koks, iz CBS-a. Da li je istina da je Del Barbara, čovek kog ste
imenovali za privremenog upravitelja Česters Mila, uhapšen zbog ubistva?
Da li je istina da lokalne policijske snage veruju da je on serijski ubića?
Novinari su se utišali. Svi pogledi počivali su na pukovniku. Ista atmosfera je vladala i za
šankom Divlje ruže Rouz.
„Istina je“, reče Koks. Prigušeni žagor se digao iz grla okupljenih novinara. „ Ali mi ne
možemo da potvrdimo optužbe, niti da ocenimo kvalitet dokaza prikupljenih protiv njega. Imamo
isključivo telefonska i internet ogovaranja kojima raspolažete i vi. Del Barbara je odlikovani
oficir. Nikad nije hapšen. Poznavao sam ga nekoliko godina i garantovao za njega predsedniku
Sjedinjenih Država. Ne mogu reći da sam pogrešio, na osnovu dosadašnjih saznanja.
„Rej Suarez, pukovniče, PBS. Verujete li da su optužbe protiv poručnika Barbare sad
pukovnika Barbare politički motivisane? Da li ga je Džejms Rejni uhapsio da bi ga sprečio da
preuzme kontrolu nad gradom, na osnovu predsednikovog nareñenja?“
Zbog ovog je i sazvan čitav putujući cirkus, shvatila je Džulija. Koks je preobrazio medije
u Glas Amerike, kao da smo mi na drugoj strani Berlinskog zida. Iskreno mu se divila.
„ Ako dobijete priliku da u petak razgovarate s gradskim ocem Renijem, gospodine
Suarez, postavite mu to pitanje.“ Koks je govorio s ledenom mirnoćom. „Dame i gospodo, to je
sve što sam imao da kažem.“
Žurno je izašao je iz šatora, kao što je i ušao, pre nego što su okupljeni novinari stigli da
postave još koje pitanje.
„Auh“, promrmljao je Erni.
„Jašta“, reče Džeki.
Rouz je ugasila televizor. Izgledala je ozareno, poletno. „Kad je sastanak? Ne žalim zbog
onog što je pukovnik Koks rekao, ali je verovatno otežao položaj Barbiju.“
Barbi je saznao za Koksovu konferenciju za štampu od zajapurenog Manuela Ortege, koji
je sišao u podzemlje. Nekadašnji nadničar na imanju Oldena Dinsmora nosio je plavu radnu
košulju, limenu značku iz kućne radinosti i četrdesetpeticu na nisko svezanom kaišu, u
revolveraškom stilu. Barbi ga je upoznao kao mirnog tipa, s proreñenom kosom i večito
opaljenom kožom. Zapamtio ga je po tome što je voleo da naručuje doručak za ručak. Jeo je
palačinke, slaninu i jaja. Govorio je o kravama. Najviše je voleo škotske galovejke, ali nikako
nije mogao da ubedi gospodina Dinsmora da ih kupi. Bio je Jenki do srži, uprkos imenu.
Posedovao je suvi, jenkijevski smisao za humor. Barbi mu je bio vazda naklonjen, ali je ovo bio
drugačiji Manuel, neprijateljski raspoloženi stranac, bez trunke humora. Obavestio ga je o
najnovijim dogañajima. Vesti su stigle kroz rešetke, praćene velikom količinom pljuvačke. Urlao
je, dok mu je lice gorelo od gneva.
„Ni reči o tome da su našli tvoje vojničke pločice u ruci sirote devojke, ni jedna jedina reč
o tome! Kopilan u maskirnim pantalonama se obrušio na Džima Renija, koji drži ovaj grad na
okupu otkad je ovo čudo počelo! Sam samcat! Drži ga na okupu pomoću ŠTAPA I KANAPA!“
„Smiri se, Manuele“, reče Barbi.
„Za tebe sam policajac Ortega, mamojepcu!“
„Fino. Policajac Ortega.“ Barbi je sedeo na ležaju. Bilo mu je jasno da bi Ortega mogao
svakog časa potegnuti četrdesetpeticu i zapucati. „Ja sam ovde unutra, a Reni je napolju. Siguran
sam da on misli kako je sve u redu.“ „UMUKNI!“, vrisnuo je Manuel. „SVI smo unutra! Svi smo
pod jebenom Kupolom! Olden samo pije, preostali dečak neće da jede, a gospoña Dinsmor ne
prestaje da plače za Rorijem. Znaš li da je Džek Evans razneo sebi mozak? A vojnička ñubrad
tamo napolju ne mogu da smisle ništa bolje, nego se bacaju blatom na nas. Sipaju gomile laži i
raspredaju priče, dok ovde besne neredi oko samoposluge i gore novinske redakcije! Verovatno
da gospoña Šamvej ne bi mogla da objavi KO SI TI!“ Barbi je ćutao. Mislio je da bi ga i jedna
jedina reč u sopstvenu odbranu stajala glave.
„Tako skenjavaju svakog političara koji im nije po volji“, govorio je Manuel.
„Hoće da serijski ubica i silovatelj koji siluje mrtve zapoveda umesto hrišćanina?
To je dno dna.“
Manuel je potegao pištolj. Podigao ga je i nanišanio kroz rešetke. Barbiju se rupa na
njegovom kraju činila velikom kao ulaz u tunel.
 „Ako Kupola padne pre nego što te postave uz najbliži zid i izbuše“, nastavi Manuel,
„trebaće mi minut da obavim posao. Prvi sam u redu. Gomila ljudi u Milu rado bi ti smrsila
konce.“
Barbi je ćutao. Čekao je da umre ili da nastavi da diše. Rouzini sendviči sa slaninom,
zelenom salatom i paradajzom pokušavali su da se uspužu uz grlo i da ga uguše.
„Pokušavamo da opstanemo, dok se oni upinju da ocrne čoveka koji se trudi da spreči da
grad otkliza u haos.“ Naglo je vratio pištoljčinu u futrolu. „Jebi se. Nisi vredan toga.“
Okrenuo se i krenuo ka stepenicama, oborene glave i zgrbljenih leña. Barbi se naslonio na
zid i izdahnuo. Znoj mu je izbio po čelu. Obrisao ga je drhtavom rukom.
Kler je istrčala iz kuće, kad je kombi Romea Berpija skrenuo na prilazni put ispred doma
Maklačijevih. Plakala je.
„Mama!“ povikao je Džo. Istrčao je iz vozila, pre nego što se Romi zastavio. Ostali su
krenuli za njim. „Mama, šta nije kako valja?“ „Ništa“, jecala je Kler. Grlila ga je i stiskala uza
sebe. „Biće dan za posete! U petak! Džo, možda ćemo videti tvog tatu!“
Džo je veselo kliknuo i zaigrao oko nje. Beni je zagrlio Nori... i uvrebao priliku da ukrade
brzi poljubac, primetio je Rasti. Snalažljiv vragolan.
„Odvezi me do bolnice, Romi“, reče Rasti. Mahnuo je Kler i klincima, koji su pošli ka
kući. Bilo mu je drago što će se udaljiti od gospoñe Maklači bez priče.
Mamovizija deluje i na lekarske pomoćnike. „Učini mi uslugu i počni da govoriš engleski
umesto tog on parle sranja iz stripova.“
„Neki ljudi nemaju pomena vrednog kulturnog nasleña, na koje mogu da se oslone“, reče
Romi, „nije ni čudo što su ljubomorni na one koji ga imaju.“ „Jašta, a tvoja mati nosi kaljače“,
reče Rasti.
„To je istina, ali samo kad pada kiša.“
Rastijev mobilni telefon je kratko pisnuo. Bio je to signal za tekstualnu poruku.
Otvorio ga je i pročitao. SASTANAK U 21:30 KONGREGACIONI PAROHIJSKI DOM
KO NE DOĐE MAGARAC
„Romi“, rekao je, „hoćeš li večeras sa mnom na sastanak, pod uslovom da preživim
Renije?“
Džini ga je sačekala u bolničkom predvorju. „Danas je dan Renijevih u Keti Rase,
obznanila je. Činilo se da joj nije mnogo krivo zbog toga. „Ters Maršal se pobrinuo za obojicu.
Rasti, taj čovek je dar božji. Očigledno je da ne voli Džuniora. Frenki i on su ga maltretirali pored
jezera, ali je pravi profesionalac.
Čovek trune na nekoj katedri engleskog u nekom usranom koledžu. Trebalo bi da se bavi
ovim stvarima.“ Nastavila je znatno tišim glasom. „Bolji je od mene i mnoogo bolji od Tviča.“
„Gde je taj čovek?“
„Otišao je do kuće u kojoj se nastanio, da obiñe onu mladu devojku i dvoje dece o kojima
se staraju. Rekao bih da mu je zaista stalo do dečice.“
„Pobogu, Džini se zaljubila“, reče Rasti, sa osmehom.
„Ne budi zajedljiv“, odvratila je.
„U kojim sobama su Reniji?“
„Džunior je u sedmici, a senior u devetnaestici. Senior je došao s onim tipom Tibodijem.
Bio je sam kad je sišao dole da poseti sina, što znači da je poslao telohranitelja da nešto obavi.“
Cinično se osmehnula. „Poseta nije dugo trajala.
Nije ispuštao mobilni iz ruke. Dečak samo sedi, iako je svestan okoline. Nije bio kad ga je
Henri Morison dovezao ovamo.“
„Big Džim ima aritmiju? Kako stojimo s tim?“
 „Terston ju je obuzdao.“
Zasad, pomisli Rasti, ne bez izvesnog zadovoljstva. Srce će zaigrati kolce, čim valijum
izvetri.
„Prvo pogledaj dečaka“, reče Džini. Tiho je govorila, iako su bili sami u predvorju.
„Ne svida mi se, nikad mi se nije sviñao, ali mi ga je sad žao. Mislim da neće dugo.“
„Da li je Terston išta rekao Reniju o Džuniorovom stanju?“
„Jeste. Rekao mu je da je problem potencijalno ozbiljan. Očigledno da nije bio ozbiljniji
od telefonskih poziva. Verovatno mu je neko rekao da je petak odreñen za dan posete. Reni se
naljutio zbog toga.“
Rasti je mislio o kutiji na Blek Ridžu, o tankom kvadru koji nije mogao da digne, iako je
bio malen. Nije ga ni pomerio. Mislio je i na nasmejane kožne glave koje je načas ugledao.
„Neki ljudi jednostavno ne vole goste“, rekao je. „Kako se osećaš, Džuniore?“
„Dobro. Bolje.“ Sedeo je pored prozora u bolničkoj halji. Svetlost je nemilosrdno
otkrivala njegovo namučeno lice. Izgledao je kao životom pregaženi četrdesetogodišnjak.
„Reci mi šta se dogodilo pre nego što si se onesvestio.“
„Krenuo sam u školu i svratio do Endžine kuće. Hteo sam da joj kažem da se pomiri s
Frenkom. Malo je preterao s mangupiranjem.“ Hteo je da pita Džuniora da li zna da su Frenk i
Endži mrtvi. Odustao je od toga.
Čemu bi to služilo? Umesto toga je pitao: „Išao si u školu? A šta je s Kupolom?“
„O, da.“ Bio je je to isti tromi, bezizražajni glas. „Zaboravio sam na nju.“ „Koliko imaš
godina, sinko?“
„Dvadeset... jednu?“
„Kako se zvala tvoja majka?“
Džunior je razmišljao o tome. „Džejson Dambi “, konačno je rekao, uz vrištavi smeh.
Ukočeni, izmučeni izraz ni za časak nije napuštao njegovo lice. „Kad se Kupola spustila?“
„U subotu.“
„Koliko vremena je odonda prošlo?
Džunior se namrštio. „Nedelju dana?, konačno je rekao. A zatim: „Dve nedelje?
Siguran sam da je prošlo dosta vremena.“ Konačno se okrenuo prema Rastiju. Oči su mu
blistale od valijuma, koji mu je Ters Maršal ubrizgao. „Da li te je Barbi nagovorio da me sve to
pitaš? Znaš, on ih je pobio. Klimnuo je. „Našli smo njegove širite. Nastavio je posle kraće pauze.
„Vojničke pločice.
„Barbi nije mogao da me nagovara, reče Rasti. „On je u zatvoru.
„Uskoro će biti u paklu, reče Džunior, s nepotvorenom sigurnošću. „Pogubićemo ga,
posle suñenja. Tako kaže moj tata. U Mejnu nema smrtne kazne, ali ovo su ratna vremena. Salata
od jaja ima previše kalorija.
„To je tačno, reče Rasti. Poneo je stetoskop, aparat za merenje pritiska i oftamoskop.
Vezao je široku plastičnu traku oko Džuniorove ruke. „Možeš li da imenuješ poslednja tri
predsednika po hronološkom redu, Džuniore?
„Naravno. Buš, Puš i Tuš. Bučno se nasmejao, ali nije menjao izraz lica.
Džuniorov krvni pritisak je bio 147 sa 120. Rasti je očekivao i gore. „Sećaš li se ko te je
posetio pre mene?
„Da. Starac kog smo Frenki i ja pronašli pored jezera, pre nego što našli decu.
Nadam se da su klinci u redu. Bili su tako slatki.
„Sećaš li se njihovih imena?
„Ejdan i Alisa Eplton. Otišli smo u klub. Ona crvenokosa cura mi je drkala stojka pod
stolom. Umorila se pre nego što je postalo zaista zabavno. Ućutao se.
 „Uhuh. Rasti je upotrebio oftamoskop. Džuniorovo desno oko je bilo dobro.
Optički disk na levom se nadimao. To je bio uobičajeni simptom moždanih tumora i s
njima povezanih otoka.
„Vidite li išta zeleno, gospodine Zelenoviću?
„Jok. Rasti je spustio oftamoskop. Podigao je kažiprst ispred Džunirovog lica.
„Hoću da dodirneš moj prst svojim. Zatim dodirni nos.
Džunior ga je poslušao. Rasti je lagano pomerao prst napred nazad. „Samo napred.
Džunior je uspeo da iz prve dodirne nos, posle lutajućeg prsta. Drugi put je dodirnuo prst i
desnu obrvu. „Čoveče. Hoćeš još? Znaš, mogao bih ovako čitav dan.
Rasti je povukao stolicu unazad i ustao. „Poslaću ti Džini Tomlinson s lekom.
„Da li mogu da idem, kad ga dobijem? Mislim, mogu li kući?
„Prenoćićeš ovde, Džuniore. Zbog posmatranja.
„Dobro sam, zar ne? Imao sam tešku glavobolju, zaista zastrašujuću, ali je prošla.
Dobro sam, zar ne?
„Ne mogu još ništa da ti kažem“, reče Rasti. „Hoću da porazgovaram s Terstonom
Maršalom i pogledam neke knjige.“
„Čoveče, taj tip nije doktor. On je profesor engleskog.“
„Možda je, ali te je stručno zbrinuo. Bolje nego što ste se Frenk i ti pobrinuli za njega.“
Džunior je odmahnuo rukom. „Samo smo se zabavljali. Ne zaboravi da smo bili vrlo
pažljivi prema toj deci. Imam li pravo?“
„To ne mogu osporiti. Predlažem ti da se odmoriš. Zašto ne bi gledao televiziju?“ Džunior
ga je pitao, posle kraćeg razmišljanja: „Šta ima za večeru?“ Intravenozni manitol za smanjenje
moždanog otoka bio je sve što je Rasti mogao da smisli, da bi pomogao mozgu Džuniora Renija.
Skinuo je papir s vrata i opazio poruku napisanu nepoznatim, oblim rukopisom:
Dragi gospodine Everet: Šta mislite o manitolu za ovog pacijenta? Ne mogu da ga
naručim, ne znam koliko ga ima.
Ters Rasti je propisao dozu. Džini je imala pravo. Terston Maršal je vredeo suvog zlata.
Vrata na Big Džimovoj sobi su bila otvorena. Soba je bila prazna. Rasti je čuo bolesnikov
glas. Dopirao je iz omiljene dremaonice pokojnog doktora Heskela.
Rasti se zaputio preko predvorja. Nije poneo Big Džimovu istoriju bolesti. Zažaliće zbog
tog propusta.
Gradski zvaničnik je sedeo pored prozora, s telefonom na uhu. Bio je u odelu. Nije se
obazirao na veliki znak na zidu, na kom je mobilni telefon bio precrtan velikim crvenim X-om,
da bi poruka dospela i do nepismenih. Rasti je pomislio na zadovoljstvo s kojim će narediti Big
Džimu da prekine razgovor. Učiniće to, iako to nije bio najbolji način za započinjanje
dijagnostičkog razgovora. Krenuo je prema njemu. Naglo se zaustavio.
Javilo mu se jasno sećanje. Nije mogao da spava. Ustao je da bi pojeo parče Lindinog
hleba s pomorandžom i brusnicama i čuo kako Odri tihovili u dečjoj sobi.
Požurio je do nje da proveri curice. Sedeo je na Dženelinom krevetu ispod Hane Montane,
njenog anñela čuvara.
Zašto je ovo sećanje ovako sporo nadolazilo? Zašto se nije pojavilo na sastanku s Big
Džimom, u njegovoj radnoj sobi?
Zato što tad nisam znao za ubistva. Mislio sam isključivo na gas. I zato što Dženel nije
imala napad, samoje duboko spavala. Govorila je u snu.
Ima zlatnu bejzbol lopticu, tata. Toje loša bejzbol loptica.
Nije se setio njenih reči čak ni sinoć, u mrtvačnici. Setio ih se tak sada, kad je jebeno
prekasno.
 Pažljivo razmisli o svemu. Ta drangulija na Blek Ridžu ne emituje samo ograničenu
radijaciju, več ko zna štajoš. Zovi to veštački proizvedenim proročkim moćima. Krsti bezimeno.
Kako god ga nazvao, tuje. Ako je Dženel u pravu u vezi sa zlatnom bejzbol lopticom, onda i sva
deca koja su sipala sibilska proročanstva povodom Noći veštica možda imaju pravo. Da li to
znači da će se nešto desiti baš tog dana? Ili nešto ranije?
Rasti je zbog nečega mislio da će biti ovo drugo. Noć veštica je već počela za klince
obuzete mišlju o poslasticama i trikovima.
„Ne zanima me šta imaš da radiš, Stjuarte, govorio je Big Džim. Cinilo se da ga tri
miligrama valijuma nisu smirili. Zvučao je čudesno mrzovoljno. „Fernald i ti ćete krenuti tamo.
Povešćete i Rodžera sa so... uh? Šta? Slušao je. „Ne moram da ti pričam. Zar nisi gledao
pamukoberačku televiziju? Ako se bude bunio, ti...
Podigao je glavu i ugledao Rastija na vratima. Na trenutak je delovao zbunjeno, kao
čovek koji pokušava da se seti onog što je rekao i da oceni koliko je pridošlica čula.
„Stjuarte, imam društvo. Pozvaću te kasnije. Postaraj se da čujem ono što želim.
Prekinuo je vezu bez pozdrava. Pružio je telefon Rastiju i ogolio sitne gornje zube.
„Znam, znam, mnogo sam nevaljao, ali gradski poslovi ne mogu da čekaju.
Uzdahnuo je. „Nije lako kad svi od tebe zavise. Još je gora kad ti pozli.
„Siguran sam da vam je teško, složio se Rasti.
„Bog mi pomaže. Hoćeš li da znaš po kakvoj filozofiji se rukovodim, ortak?
Ne. „Naravno.
„Kad bog zatvori vrata, otvori prozor.
„Stvarno tako mislite?
„Znam da je tako. I znam još nešto, da bog ne čuje kad mu se moliš za nešto što želiš.
Pretvori se u uho, kad se moliš za nešto što ti je potrebno.
„Uhuh. Rasti je ušao u predvorje. Televizor na zidu je emitovao CNN. Ton je bio utišan,
ali je na njemu bila fotografija Džejmsa Renija, seniora.
Preteći se nadnosila iznad televizijskog novinara. Bila je crnobela i nimalo laskava.
Big Džim je podigao prst i gornju usnu. Nije se smešio, već se lukavo cerio. Na kajronu je
pisalo DA LI JE GRAD POD KUPOLOM RAJ ZA DROGU? Slika se promenila. Stanica je
emitovala oglas Džima Renija za polovne automobile. Onaj iritirajući, koji se uvek završavao s
nekim od prodavaca (nikad i s Big Džimom) koji vrišti: „KOTRLJAĆEŠ se, ako budeš
POSLOVAO s Big Džimom!“ Big Džim je pokazao na ekran s tužnim osmehom. „Vidiš li šta mi
rade Barbarini prijatelji iz spoljašnjeg sveta? Pa, da li je to iznenañujuće? Kad je Hrist došao da
iskupi čovečanstvo, naterali su ga da nosi svoj krst do Golgote, na kojoj je iskrvario u prašini.“
Rasti je, ne po prvi put, razmišljao o čudnovatim osobinama valijuma. Nije znao da li se
istina krije u vinu, ali je u valijumu bilo napretek. Kad ga date ljudima naročito intravenozno
često čujete ono što zaista misle o sebi.
Rasti je namestio stolicu i pripremio stetoskop za pregled. „Podignite košulju.“ Big Džim
je odložio mobilni telefon. Rasti je zavukao ruku u njegov džep. „Uzeću ga.
Nadam se da nemate ništa protiv? Ostaviću ga na recepciji. Tamo je upotreba mobilnih
telefona dozvoljena. Stolice nisu tako udobne kao ove, ali nisu loše.“ Očekivao je da će Big Džim
pobuniti, a možda i eksplodirati od gneva. Nije ni pisnuo. Samo je izbacio golemi Buda stomak i
velike, meke sise. Rasti se nagnuo napred i oslušnuo. Bio je u znatnom boljem stanju od
očekivanog. Sto deset otkucaja i umereno preskakanje bi ga obradovali. Big Džimova pumpa je,
umesto toga radila na devedeset otkucaja, bez preskakanja.
„Osećam se znatno bolje“, reče Big Džim. „To je bio stres. Bio sam pod užasnim stresom.
Odmoriću se još par sati. Shvataš li da se s ovog prozora vidi čitav centar grada, ortak? Još
jednom ću obići Džuniora. Posle ću se odjaviti i...“
„Nije u pitanju samo stres. Preterano ste gojazni i totalno van forme.“ Big Džim je ogolio
gornje zube u osobenom, lažnom osmehu. „Upravljam zahtevnim privatnim poslom i gradom,
ortak, a oba su u popriličnim problemima. Ostaje mi malo vremena za vežbu u teretani i slične
stvari.“ „Pre dve godine vam je postavljena dijagnoza. Patite od paroksizmičke atrijalne
tahikardije.“
„Znam šta je to. Posećivao sam medicinske sajtove. Tamo piše da zdravi ljudi često
doživljavaju...“
„Ron Heskel vam je nedvosmisleno stavio do znanja da povedete računa o telesnoj težini i
da ukrotite aritmiju odgovarajućim lekovima. Rekao vam je da morate da razmotrite hirurška
rešenja, ako lekovi ne pomognu.“ Big Džim je najedanput poprimio izgled nesrećnog deteta,
zatočenog u visokoj stolici. „Bog mi je rekao da to ne činim! Bog mi je rekao nemoj da ugrañuješ
pejsmejker. I Bog je imao pravo! Djuk Perkins je imao pejsmejker. Svi znamo kako je prošao!“
„Da ne pominjemo njegovu udovicu, tiho će Rasti. „I nju je snašla strašna sudbina.
Sigurno se zatekla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Big Džim ga je posmatrao sitnim,
svinjskim, proračunatim očima. Upravio je pogled u tavanicu. „Svetla ponovo gore, zar ne?
Dobio si gas koji si tražio. Neki ljudi ne znaju za zahvalnost. Na ovom položaju sam se navikao
na to.
„Pogasiće se do sutra uveče.“
Big Džim je odmahnuo glavom. „Sutra uveče ćeš imati dovoljno gasa da napajaš ureñaje
sve do Božića, ako to bude neophodno. Dajem ti reč da će tako biti, zato što si tako brižan prema
pacijentima i zato što si zaista ispravan čovek.“
„Teško mi je da budem zahvalan onima koji vraćaju ono što mi pripada. Šta ću, takav
sam.“
„Znači da si se poistovetio s bolnicom?“, zafrkta Big Džim.
„Zašto da ne? Vi ste se upravo poistovetili s Hristom. Vratimo se na vašu medicinsku
situaciju. Hoćemo li?“
Big Džim je gadljivo odmahnuo krupnim, mesnatim šakama. „Valijum nije lek.
Ako išetate odavde, srce bi moglo da počne da preskače već u pet po podne.
Možda će načisto pošašaviti. Nije sve tako crno. To bi vam omogućilo susret sa
Spasiteljem pre nego što padne mrak.“
„I šta vi predlažete?“, staloženo će Reni. Pribrao se.
„Mogao bih da vam dam nešto što bi verovatno sredilo problem, bar nakratko. To je lek.“
„Koji lek?“
„Dobićete ga, ali po odreñenoj ceni.“
„Znao sam“, tiho će Big Džim. „Znao sam da si na Barbarinoj strani, čim si ušao u moju
kancelariju sa daj mi ovo i daj mi ono pričom.“ Rasti je tražio samo jedno, gas. Nije hteo da troši
vreme na to. „Kako si tada mogao da znaš da postoji Barbarina strana? Ubistva nisu otkrivena.
Kako si mogao da znaš da postoji njegova strana?“
Big Džimove oči su sjaktale od paranoje ili uzbuñenja, a možda i od jednog i drugog
„Svašta ja znam, ortak. O kakvoj se ceni radi? Šta tražiš u zamenu za lek koji će me odbraniti od
srčanog napada?“ Nastavio je, pre nego što je Rasti stigao da odgovori: „Pusti me da pogodim.
Hoćeš da pustim Barbaru na slobodu, zar ne?“
„Ne. Ovaj grad bi ga linčovao čim bi izašao napolje.“ Big Džim se nasmejao. „Ponekad
pokazuješ da si zadržao nešto zdravog razuma.“
„Hoću da daš ostavku, baš kao i Sanders. Predaćeš vlast Andrei Grineli. Džulija Šamvej
će joj pomagati dok se ne otarasi pilula.“
 Big Džim se još glasnije nasmejao. Ovog puta je morao da se lupi po butinama.
„Mislio sam da je Koks loš. Tražio je da ona sisata pomaže Andrei. Ali si ti mnogo gori.
Šamvejeva! Ta kučka ne bi znala da upali svetlo u mraku!“ „Znam da si ubio Koginsa.“
Nije hteo da to kaže. Reči su same izletele. Zašto bi se brinuo? Bio je sam s Renijem, ako
ne računa Džona Robertsa sa CNN-a. Novinar ih je posmatrao s televizora na zidu.
Nekontrolisani verbalni ispad je proizveo neočekivan rezultat.
Big Džim je bio uzdrman, po prvi put od prihvatanja realnosti Kupole. Pokušao je da
izgleda ravnodušno, ali nije uspeo.
„Ti si lud.“
„Dobro znaš da nisam. Prošle noći sam posetio Bouijev pogrebni zavod i pregledao četiri
leša.“
„Nisi imao pravo da to činiš! Nisi patolog! Nisi ni pamukoberački doktor!“ „Smiri se,
Reni. Broj do deset. Ne zaboravi na bolesno srce.“ Rasti je zastao. „A opet, jebeš tvoje srce. Posle
rusvaja koji si ostavio za sobom i onog koji još pravi s,jebeš tvoje srce. Tragovi su bili svuda po
Koginsovom licu i glavi. Takvi tragovi se retko viñaju, ali se lako tumače. Tragovi šavova.
Nimalo ne sumnjam da će odgovarati bejzbol loptici koju sam video na tvom stolu.“
„To ništa ne znači.“ Reni je bacio pogled ka vratima kupatila.
„Znači, i to mnogo. Pogotovo kad se uzme u obzir da je prečasni pronañen na istom mestu
s drugim žrtvama. Zaključujem da je Koginsov ubica ubio i ostale žrtve. Mislim da si to bio ti, a
možda i Džunior. Da li ste radili kao tim? Imam li pravo?“
„Ne želim da slušam takve stvari!“ Počeo je da ustaje. Rasti ga je gurnuo nazad.
Učinio je to iznenañujuće lako.
„Ostani tu!“, povikao je Reni. „Ne mrdaj odatle, prokletniče!“ Rasti reče: „Zašto si ga
ubio? Da li je pretio da će razglasiti tvoje poslove s drogom? Da li je i on u njima učestvovao?“
„Ne mrdaj odatle!“, ponovio je Reni, iako je Rasti već seo. Tad mu nije palo na pamet da
se Reni ne obraća njemu.
„Ćutaću o svemu“, reče Rasti. „Daću ti nešto što će primiriti tahikardiju bolje od
valijuma, ali zahtevam da daš ostavku. Sutra uveče, na skupštini, objavi da silaziš s vlasti iz
medicinskih razloga, da se povlačiš u korist Andree. Otići ćeš kao heroj.“ Ne može da odbije,
pomisli Rasti. Saterao sam ga u ćošak.
Reni se okrenuo prema otvorenim vratima kupatila i rekao: „Vreme je da izañete.“ Karter
Tibodi i Fredi Denton su izašli iz kupatila, u kom su se krili i prisluškivali.
„Prokletstvo“, reče Stjuart Boui.
Njegov brat i on su bili u podrumskoj prostoriji pogrebnog zavoda. Stjuart je šminkao
Arletu Kombs, najsvežiju žrtvu samoubistva u Milu i najnoviju mušteriju pogrebnog zavoda.
„Prokleti, usrani kurvin sin.“
Spustio je mobilni telefon na šalter i izvadio iz gumene kecelje pakovanje keksa s ukusom
putera od kikirikija. Stjuart je uvek jeo kad bi se uzbudio. Uvek je bio aljkav s hranom („Svinje
su ovde jele“, govorio je njihov otac, kad god bi Stivi ustao sa stola). Mrvice keksa su padale na
Arletino nimalo spokojno lice. Grdno se prešla kad je pomislila da će gutanje sredstva za
otčepljenje vodovodnih instalacija biti brzo i bezbolno sredstvo za bekstvo ispod Kupole.
Prokleta tekućina je progrizla put iz njenog stomaka i iscurila na leñima.
„Šta nije u redu?“, pitao je Fern.
„Zašto sam se ikad upuštao u jebade s Renijem?“
„Zbog para?“
„Kakve vajde sad imamo od njih?“, besneo je Stjuart. „Šta ću da radim, da krenem u
jebeni šoping u Berpijevoj robnoj kući? Da znaš da mi se digo na tu pomisao!“ Širom je otvorio
usta postarije udovice i gurnuo ostatak keksa u njih. „Evo ti, kučko, vreme je za jebenu užinu.“
Uzeo je telefon i pronašao željeni broj. „Ako nije tamo“, rekao je verovatno Fernu, a još
verovatnije samom sebi, „pronaći ću ga, pa ću mu nabiti neku od kokošaka pravo u jebeno...“
Ali Rodžer Kilijan je bio tamo, u svom prokletom kokošinjcu. Stjuart je čuo kako
kokodaču. Cuo je i Mantovanijev violinski komad na zvučnom sistemu kokošinjca.
Klinci su puštali Metaliku ili Panteru.
„Alo?“
„Rodžere. Ovde je Stiv. Da li si pri sebi, brate?“
„Prilično“, reče Rodžer, što je verovatno značilo da je pušio, ali jebi ga. „Doñi u grad.
Srešćeš se sa mnom i Fernom na parkingu. Krenućemo s dva velika kamiona s onima s
dizalicama ka HJK-u. Moramo da ratimo sav gas u grad. Ne možemo to za jedan dan, ali Džim
kaže da moramo da počnemo. Sutra ću regrutovati još šest ili sedam poverljivih momaka.
Pozajmićemo ih iz Džimove proklete privatne vojske, ako nam ih da. Uz njihovu pomoć
završićemo posao.
„Auh. Nemoj sad, Stjuarte, moram da nar anim kokoške! Svi dečaci su otišli u policiju!
Što znači, pomisli Stjuart, da želiš da sediš u onoj kancelarijici, pušiš met, slušaš usranu
muziku i gledaš spotove lezbijskih manekenki na kompjuteru. Nije mu bilo jasno kako neko
može da se napali usred smrada pilećih govana, tako gustog da se mogao seći nožem. Znao je da
bi Rodžer Kilijan mogao.
„Ovo nije misija za dobrovoljce, brate. Nareñeno mi je da krenem, a ja nareñujem tebi.
Imaš pola sata. Ako vidiš nekog od klinaca kako dangubi, povedi i njega.
Prekinuo je vezu pre nego što je Rodžer mogao da počne s usranom kuknjavom.
Na trenutak je stajao, kipteći od besa. Poslednje što je hteo da radi u sredu po podne bilo
je da tovari rezervoare propana u kamiona... ali će baš to raditi.
Tovariće.
Izvadio je crevo iz sudopere. Gurnuo ga je izmeñu zubnih proteza Arlete Kombs i pustio
vodu. Iz njega je izleteo mlaz vode pod velikim pritiskom. Leš je poskočio na stolu. „Spraću
proklete kekse, bakice, zarežao je. „Ne bih voleo da se ugušiš.
„Prestani!, kriknuo je Fern. „Probušićeš rupu...
Prekasno je reagovao.
Big Džim je odmerio Rastija sa znaš šta te čeka osmehom. Zaim se obratio Karteru i
Frediju Dentonu. „Da li ste čuli kako je gospodin Everet pokušao da me uceni?
„Nego šta, reče Fredi.
„Da li ste čuli kako mi je pretio da će mi uskratiti po život važne lekove ako odbijem da
dam ostavku?
„Jesmo, reče Karter i smrknuto odmeri Rastija, koji se pitao kako je mogao biti tako glup.
Ovoje bio dug dan samo tako to mogu objasniti.
„Mislim da je lek o kom se govori verapamil. Dao mi ga je onaj dugokosi intravenozno.
Verapamil. Rasti je po prvi put opsovao sebe zato što nije pogledao Big Džimovu istoriju
bolesti na vratima bolničke sobe. Prokleće sebe još mnogo puta.
„Šta mislite, s kakvom vrstom zločina ovde imamo posla?“, pitao je Big Džim.
„Pretnje?“
„Svakako. I iznuda“, reče Fredi.
„Doñavola s tim. To je bio pokušaj ubistva“, reče Karter.
„I ko ga je na to nagovorio?“
„Barbi“, reče Karter, pre nego što je tresnuo Rastija po ustima. Lekarski pomoćnik nije
predosetio opasnost. Nije ni podigao gard. Zateturao se unazad. Udario je u stolicu postrance i
raskrvario usta.
„Ovo ćeš pripisati opiranju pri hapšenju“, napomenuo je Big Džim. „ Ali to nije dovoljno.
Bacite ga na pod, momci. Hoću da ga vidim na podu.“ Rasti je pokušao da beži. Jedva da je ustao
iz stolice kad ga je Karter uhvatio za ruku i obrnuo. Fredi mu je podmetnuo nogu. Karter ga je
gurnuo. Ponašaju se kao deca u školskom dvorištu, pomislio je Rasti u padu.
Rasti je zamahnuo, kad se Karter spustio kraj njega. Zakačio je policajca po levom
obrazu. Ovaj se stresao kao čovek koji se otarasio nezgodne muve. Trenutak kasnije je sedeo na
Rastijevim grudima. Cerio se odozgo. Da, sve je bilo baš kao u školskom dvorištu, samo što ovde
nije bilo čuvara koji će ih razdvojiti.
Obratio se Reniju, koji koji je ustao. „Ne želiš da to činiš“, prostenjao je. Srce mu je
snažno tuklo. Unosio je nedovoljne količine kiseonika. Tibodi je bio veoma težak. Fredi Denton
je bio na kolenima, pored njih dvojice. Podsećao je Rastija na sudiju u nekom od nameštenih
rvačkih mečeva.
„Varaš se, Everete“, reče Big Džim. „U stvari, moram to da učinim, bog te blagoslovio.
Fredi, uzmi moj mobilni telefon. Naći ćeš ga u džepu njegove košulje.
Ne želim da se slomi. Berač pamuka ga je ukrao. Dodajte to spisku njegovih zločina, kad
ga odvedete u stanicu.“
„I drugi znaju“, reče Rasti. Nikad se nije osećao ovako bespomoćno i glupo.
Govorio je sebi da nije prvi koji je potcenio Džejmsa Renija seniora, ali mu to nije
pomoglo. „I drugi znaju šta ste učinili.“
„Možda“, reče Big Džim. „ Ali ko su oni? Pristalice Dela Barbare, eto ko su. Oni koji su
počeli nerede zbog hrane, oni koji su spalili novinsku redakciju. Oni koji su podigli Kupolu.
Nimalo ne sumnjam u to. Mislim da smo žrtve nekog vladinog eksperimenta. Ali mi nismo
pacovi u kavezu, zar ne? Jesmo li, Kartere?
„Nismo.“
„Fredi, šta čekaš?“
Fredi je slušao gradskog zvaničnika s izrazom koji je poručivao: Sad mi je jasno.
Izvadio je Big Džimov mobilni telefon iz džepa Rastijeve košulje. Bacio ga je na kauč.
Obratio se medicinaru. „Koliko dugo ovo planirate? Koliko dugo planirate da nas zatočite u
gradu, da biste videli šta ćemo učiniti?“
„Fredi, poslušaj sebe, prostenjao je Rasti. Bože, koliko je Tibodi težak. „To je ludo. To
nema smisla. Zar ne vidiš...
„Prikuj mu ruku na pod, reče Big Džim. „Levu.
Policajac ga je poslušao. Rasti je pokušao da se bori, ali nije imao uporište, pošto ga je
Tibodi držao za ruke.
„Ovo radim teška srca, ortak, ali grañani moraju da znaju da kontrolišemo terorističke
elemente.
Sto se Renija tiče, mogao je do sutra da se izvinjava. Rasti je ispod platnenih pantalona
drugog gradskog oca video njegov pravi motiv, trenutak pre nego što je spustio petu cipele i svih
sto trideset kila na njegovu stisnutu levu šaku. Uživao je u ovome i na podsvesnom nivou.
Peta je pritiskala i mrvila: jače, jače, najjače. Big Džimovo lice se izobličilo od napora.
Znoj mu se skupio ispod očiju. Stiskao je jezik zubima.
Nemoj da vrištiš, pomisli Rasti. Džini će dotrćati, pa će se i ona naći na tiganju.
Takoñe, voleo bi da vrištiš. Ne prireñuj mu to zadovoljstvo.
Vrisnuo je, kad je šaka prvi put pucnula ispod teške pete. Nije mogao da ne vrisne.
Pucnula je još jednom, a potom i treći put.
Big Džim je zadovoljno uzmakao. „Podignite ga i vodite u zatvor. Vreme je da poseti
svog prijatelja.
Fredi je pažljivo posmatrao Rastijevu ruku, koja se već nadimala. Tri od pet prstiju bili su
svijeni pod neprirodnim uglom. „Sreñen je, rekao je s neskrivenim zadovoljstvom.
Džini se pojavila na vratima, raširenih očiju. „Šta, za ime božje, radite?
„Hapsimo ovog kopilana zbog iznude, uskraćivanja i pokušaja ubistva, reče Fredi Denton,
dok je Karter podizao Rastija Evereta. „To je samo početak. Pružao je otpor, pa smo morali da ga
savladamo. Molim vas da stanete u stranu, gospoja.
„Poludeli ste!, kriknula je Džini. „Rasti, tvoja ruka“
„Dobro je. Zovi Lindu. Reci joj da su ove gorile..“ Karter ga je uhvatio za vrat i izveo
napolje, tako da ništa više nije stigao da kaže.
Krupni policajac mu je šapnuo u uvo: „Ubio bih te kad bih znao da onaj matori zna o
medicini koliko i ti.
Tolika promena za samo četiri dana, čudio se Rasti, dok ga je Karter gurao niz hodnik.
Teturao se i povodio, svijen u struku, dok ga je policajac stiskao za vrat.
Leva ruka je prestala da postoji. Preobrazila se u izvor strašnog bola, od zgloba nadole.
Toliko toga se promenilo samo za četiri dana.
Pitao se da li kožne glave šta god ili ko god da su bili uživaju u predstavi.
Lindaje tek kasno popodne našla bibliotekarku. Lisa je vozila bicikl po Stosedamnaestici,
u pravcu grada. Objasnila je da je razgovarala sa stražarima oko Kupole, da bi doznala nešto o
danu za posete. „Ne smeju da pričaju s meštanima, ali neki hoće“, rekla je. „Naročito ako
raskopčaš prva tri dugmeta na bluzi. To je oprobano sredstvo za razvezivanje jezika, bar kad su
vojnici u pitanju. Što se marinaca tiče... mislim da bih mogla da skinem sve sa sebe i odigram
makarenu, a da niko od njih ne zucne. Ti momci su imuni na seksepil.“ Osmehnula se. „Znam da
me niko ne bi pobrkao s Kejt Vinslet.“
„Da li si čula neku zanimljivu glasinu?“
„Nisam.“ Lisa je vozila bicikl i razgovarala s Lindom kroz prozor automobila.
„Ništa ne znaju, ali se mnogo brinu za nas. Dirnuli su me svojom brigom. Čuju brojne
glasine, baš kao i mi. Jedan me je pitao da li je istina da je preko stotinu ljudi počinilo
samoubistvo.“
„Možeš li da nakratko sedneš u kola?“
Lisa se široko osmehnula. „Da li sam uhapšena?“
„Moram nešto da popričam s tobom.“
Bibliotekarka je uspravila bicikl i ušla u auto. Prvo je morala da pomeri Lindinu beležnicu
i neispravni ručni radar. Linda joj je ispričala o tajnoj poseti pogrebnom zavodu, o onom što su
tamo našli i o sastanku u parohijskom domu. Bibliotekarka je odgovorila srčano i bez oklevanja.
„Biću tamo nek samo probaju da me spreče.“ Radio je zakrčao. Javila se Stejsi. „Jedinice Četiri,
jedinice Četiri.“ Linda je dohvatila mikrofon. Nije razmišljala o Rastiju, već o devojkama. „Ovde
Četvorka, Stejsi. Pričaj.“
Njeno nelagodno raspoloženje je preraslo u užas, kad je čula ono što je Stejsi Mogin
imala da joj kaže. „Imam loše vesti za tebe, Lin. Spremi se da ih čuješ, iako ne verujem da možeš
biti spremna za ovako nešto. Rasti je uhapšen.“ Linda je zamalo vrisnula. Samo bi je Lisi čula,
zato što nije pritisnula dugme za odašiljanje na mikrofonu.
„Smestili su ga u podzemlje. Sad je u kokošinjcu s Barbijem. Dobro je, ali izgleda da je
slomio šaku. Pritiskao ju je na grudi. Bila je naduta. Spustila je glas. „Kažu da mu se to desilo
zbog opiranja hapšenju. Gotovo.
Linda se ovog puta setila da prisne dugme. „Stižem. Reci mu da stižem. Gotovo.“
„Ne mogu“, reče Stejsi. „Više nikom nije dozvoljeno da ih posećuje, osim policajaca sa
specijalnog spiska... a ja nisam na njemu. Prikupili su punu korpu optužbi protiv njega,
uključujući pokušaj ubistva i saučesništvo pri ubistvu. Ne žuri ovamo. Neće ti dopustiti da ga
vidiš, pa nema razloga da slupaš auto...“ Linda je tri puta pritisnula dugme na mikrofonu. Zatim
je rekla: „Videću ga, da znaš.“
Ali nije. Na vrhu stepenica ispred policijske stanice se srela s Piterom Randolfom,
odmornim posle spavanja. Rekao je da hoće njenu znački i pištolj. Osumnjičena je, kao Rastijeva
supruga, za podrivanje zakonite gradske vlasti i pripremanje pobune.
Fino, htela je da mu kaže. Uhapsite me i zatvorite u podrum s mojim suprugom.
Pomislila je na devojčice, koje su sad kod Marte. Čekaju da doñe po njih, nestrpljive da
joj kažu sve o danu provedenom u školi. Mislila je i na večerašnji sastanak u parohijskom domu.
Neće mu prisustvovati, ako završi u ćeliji. Sastanak je sad bio važniji no ikad.
Ako već planiraju da sutra oslobode jednog zatvorenika iz zatvora, zašto ne bi oslobodili
dvojicu?
„Reci mu da ga volim“, reče Linda. Otkopčala je pojas i skinula futrolu. Nije marila za
pištolj. Uglavnom je pomagala dečici da preñu preko ulice i opominjala srednjoškolce da ugase
cigarete i zatvore prljava usta. „Preneću mu poruku, gospoño Everet.“
„Da li je iko pogledao njegovu ruku? Čula sam da je možda slomljena.“ Randolf se
namrštio. „Ko vam je to rekao?“
„Ne znam ko me je zvao. Nije mi se predstavio. Bio je to jedan od novih momaka.
Prijem na Stosedamnaestici nije bio dobar.“
Randolf je razmislio i odlučio da digne ruke od toga. „Rastijeva ruka je dobro“ rekao je.
„I naši momci više nisu tvoja ekipa. Idi kući. Bićeš pozvana na ispitivanje.“
Borila se protiv navale suza. „A šta da kažem mojim devojčicama? Da li da im kažem da
je njihov otac u zatvoru? Dobro znaš da je Rasti dobar momak. Dobro znaš. Bože, on vam je
prošle godine dijagnosticirao probleme sa žučnom kesom!“
„Ne mogu ti biti od pomoći, gospoño Everet“, reče Randolf. Prestao je da je zove Linda.
„Predlažem ti da im ne kažeš da je pomogao Delu Barbari da ubije Brendu Perkins i Lestera
Koginsa. Za ostale nismo sigurni. To su bili zločini sa seksualnom pozadinom, i Rasti možda nije
znao za njih.“ „To je ludo!“ Randolf je nastavio, kao da je nije čuo. „Pokušao je da ubije i
gradskog oca Renija, uskraćivanjem po život važnih lekova. Big Džim je na svu sreću to
predvideo i naložio dvojici policajaca da se sakriju u blizini.“ Odmahnuo je glavom. „Čuli su
kako je pretio da će uskratiti životno važne lekove čoveku koji se razboleo zbog brige za svoj
grad. To je vaš dobar momak, to je vaš prokleto dobar momak.“ Našla se na tankom ledu. Otišla
je, da ne bi pogoršala situaciju. Od sastanka u Kongregacionom parohijskom domu delilo je
dugih pet sati. Nije znala gde će i šta će.
Setila se.
Rastijeva ruka je bila u lošem stanju. Čak je i Barbi to video, iako su ih delile tri prazne
ćelije. „Rasti mogu li da ti pomognem?“ Medicinar je uspeo da se osmehne.
„Ne, ako nemaš nekoliko tableta aspirina. Darvocet bi bio još bolji.
„Nemam ga. Ništa ti nisu dali.
„Nisu, ali se bol smanjuje. Preživeću. Zvučao je znatno hrabrije no što se osećao.
Bol je bio veoma snažan. Biće još gori. „Moram da uradim nešto s ovim prstima.
„Srećno.
Za divno čudo, nijedan od prstiju nije bio slomljen, što se nije moglo reći za jednu kost u
šaci. To je bila metakarpalna kost, peta po redu. Jedino što je mogao bilo je da iscepa majicu u
trake i da ih upotrebi kao udlage. Ali prvo...
Uhvatio se za levi kažiprst, iščašen u blizini interfalangijalnog zgloba. Takve stvari se u
filmovima uvek brzo dešavaju. Brzina je dramatična. Nažalost, brzo je moglo da pogorša, umesto
da poboljša stanje. Povećavao je pritisak, polako i uporno. Bol je bio nepojmljiv. Sezao je sve do
korena vilice. Čuo je kako prst pucketa kao nepodmazana šarka na dugo neotvaranim vratima.
Video je Barbija na vratima ćelije. Posmatrao ga je izbliza i iz druge zemlje, Prst se najedanput
ispravio, kao pomoću magije. Bol se smanjio. Bar u tom prstu.
Seo je na ležaj. Dahtao je, kao da je upravo pobedio u napornoj trci.
„Jel’ gotovo?, pitao ga je Barbi.
„Ne baš. Moram da sredim i jebi se prst. Možda će mi zatrebati.
Rasti je zgrabio drugi prst i počeo iz početka. Iščašeni zglob se ponovo vratio na mesto,
baš kad je izgledalo da bol ne može biti veći. Ostao mu je samo mali prst.
Još je štrčao, kao da se sprema da nazdravi.
I nazdravio bih da mogu, pomislio je. „Najsjebanijem danu u istoriji. “ Tačnije rečeno, u
istoriji Erika Evereta.
Počeo je da zavija prst. I to je ñavolski bolelo, ali za ovaj problem nije bilo brzih rešenja.
„Šta si uradio?, pitao ga je Barbi i dva puta oštro pucnuo prstima. Pokazao je na tavanicu i
pokrio uho rukom. Da li je znao da je kokošinjac ozvučen, ili je samo sumnjao u to? Rasti je
smatrao da to nije važno. Biće najbolje da se ponašaju kao da jeste, iako je bilo teško poverovati
da je bilo ko iz aljkave družine razmišljao o tome.
„Pogrešio sam što sam pokušao da nateram Big Džima da podnese ostavku, reče Rasti.
„Ne sumnjam da će mi prilepiti još desetak optužbi, ali sam u osnovi završio u zatvoru zato što
sam mu rekao da prestane da se napreže da ne bi dobio srčani udar.
Preskočio je deo o Koginsu, zbog brige o sopstvenom zdravlju.
„Kakva je hrana?
„Nije loša, reče Barbi. „Rouz mi je donela ručak. Pazi na vodu. Ponekad je malčice slana.
Ispružio je prva dva prsta. Uperio ih je u oči, pa u usta: gledaj.
Sutra uveče, Barbi je oblikovao reči ustima.
Znam, Rasti mu je uzvratio istom merom. Taj poduhvat je zahteva kretanje usana, koje su
zbog toga prokrvarile.
Barbi je nastavio Potrebno... nam...je... bezbedno... mesto.
Rasti je pomislio da je taj problem rešen, zahvaljujući Džou Maklačiju i njegovim
prijateljima.
Endi Sanders je dobio napad.
To je bilo neizbežno. Navikao se na met. Mnogo ga je pušio.
Sedeo je u studiju HJK-a. Slušao je grmljavinu simfonije Hleba našeg nasušnog i
dirigovao. Zamišljao je kako leti niz beskrajne violinske žice.
Šef je otišao negde s bongom, ali je ostavio Endiju pristojnu količinu debelih obogaćenih
cigareta, koje je zvao prženim dekicama. „Budi pažljiv s njima, Sanderse, rekao je. „Pravi su
dinamit. 'Jer oni nenavikli na piće moraju biti umereni.’ To ti je iz prve poslanice Timoteju. Važi
i za dekice.
Endi je poslušno klimnuo, ali je pušio kao demon, čim je Šef izašao. Sredio je dva
obogaćene cigarete, jednu za drugom. Povlačio je dok se nisu sveli na vrele pikavce koji su mu
pekli prste. Prodorni miris ustajale mačje pišaćke već se popeo na vrh njegove aromoterapijske
hitparade. Bio je na pola puta s trećim dekicom.
Dirigovao je kao Leonard Bernstajn, kad je progutao izuzetno bogat dim i izgubio svest.
Pao je na pod. Ležao je trzajući se u reci svete muzike. Vlažna pena mu se cedila kroz stisnute
zube. Poluotvorene oči su mu kolutale u dupljama. Gledale su nepostojeće prizore. Nisu bili
stvarni, ali će uskoro biti.
 Deset minuta kasnije je došao sebi. Imao je dovoljno snage da potrči stazom izmeñu
studija i dugog skladišta iza njega. "Šefe!“ urlao je. „Šefe, gde si? DOLAZE!“
Šef Buši se pojavio na sporednim vratima skladišta. Kosa mu je visila u masnim
uvojcima. Nosio je prljavi donji deo pidžame, žut u meñunožju, sa zelenim mrljama od trave.
Odevni predmet ukrašen nacrtanim žabicama visio je s njegovih mršavih bedara. Otkrivao je
ćubu stidnih dlačica i guzni razdeljak. Držao je kalašnjikov u ruci. Na kundaku je pažljivo
napisao slogan BOŽJI RATNIK.
U drugoj ruci je držao daljinski za otvaranje garažnih vrata. Spustio je božjeg ratnika na
tle, ali ne i božji daljinski. Uhvatio je Endija za rame. Dobro ga je prodrmao.
„Smiri se, Sanderse, histerišeš. „Dolaze! Gorki ljudi! Baš kao što si rekao!“ Šef je
razmišljao o onom što je čuo. „Da li te je neko pozvao i napunio glavu glupostima?“
„Nije. Imao sam viziju! Onesvestio sam se i doživeo viziju!“ Šef je raširio oči. Sumnja je
uzmakla pred poštovanjem. Pogled mu je ' lutao izmeñu Endija i Puta male kučke, dok se nije
skrasio na njemu. „Šta si video?
Koliko ih je? Da li su krenuli svi, ili nekolicina, kao pre?“
„Ja... ja... ja...“
Šef ga je ponovo protresao. Ovog puta je bio znatno nežniji. „Smiri se, Sanderse.
Sad si u božjoj vojsci i...“
„Ja sam hrišćanski vojnik!“
„Tako je, tako je, tako je. Ja sam tvoj zapovednik. Raportiraj.“
„Dolaze u dva kamiona.“
„Samo dva?“
„Tako je.“
„Narandžasta?“
„Tako je!“
Šef je podigao pidžamu (gotovo odmah se vratile na raniji položaj) i klimnuo. „To su
gradski kamioni. Verovatno su u njima iste budale Bouijevi i gospodin Pile.“
„Gospodin...?“
„Kilijan, Sanderse, ko bi drugi bio? Puši met, ali ne shvata njegovu svrhu. On je budala.
Dolaze po gas.“
„Zar ne bi trebalo da se sakrijemo? Da se negde zavučemo i da ih pustimo da ga odnesu?“
„To sam ranije činio, ali sad neću. Dosadilo mi je da se krijem i da ih puštam da rade šta
hoće. Zvezda Pelen je blesnula. Vreme je da božji ljudi razviju zastavu. Da li si sa mnom?“
Endi nije oklevao. Pod Kupolom je ostao bez svega što mu je išta značilo.
„Jesam!“
„Do kraja, Sanderse?“
„Do kraja!“
„Gde ti je mašinska puška?
Endi je mislio da je verovatno u studiju, naslonjena na poster na kom Pet Robertson grli
pokojnog Lestera Koginsa.
„Donesi je“, reče Šef i podiže BOŽJEG RATNIKA. Proverio je šaržer. „Odsad je nosi
svuda sa sobom. Da li si me razumeo?“
„U redu.“
„Da li je kutija s municijom unutra?“
„Jeste.“ Endi je pre jednog sata uneo jedan sanduk. Bar mu se činilo da je to učinio pre
jedan sat. Pržene dekice znaju da svijaju vreme po rubovima.
„Samo trenutak“, reče Šef. Otišao je do kutije s kineskim granatama i doneo tri.
 Dao je dve Endiju. Rekao mu je da ih stavi u džepove. Obesio je treću za cev BOŽJEG
RATNIKA. Visila je o prstenu za aktiviranje granate. „Sanderse, rečeno mi je da imaš sedam
sekundi posle izvlačenja osigurača, da se rešiš ovog kurcoždera. Isprobao sam jednu u šljunkari i
mislim da nemaš više od četiri.
Orijentalnim rasama se ne može verovati. Zapamti to.“ Endi je rekao da hoće.
„U redu, hajdemo. Idi po oružje.“
Endi je snebivljivo pitao: „Hoćemo li ih pobiti?“
Šef je izgledao iznenañeno. „Nećemo, ako ne budemo morali.“ „Dobro je“, reče Endi.
Uprkos svemu, nije hteo da ikom naudi.
„ Ako budu istrajni, učinićemo sve što je neophodno. Da li me razumeš?“ „Da“, reče
Endi.
Šef ga je potapšao po ramenu.
" Džo je pitao majku da li Beni i Nori mogu da prespavaju kod njih. Kler je rekla da je to
u redu, ako se njihovi roditelji slože. To će joj pružiti izvesno olakšanje.
Godilo joj je da ih ima na oku, posle avanture na Blek Ridžu. Praviće kokice na peći na
drva i nastaviti žestoku partiju monopola, započetu pre jednog sata. U stvari, bila je previše
žestoka. Svañali su se i džapali. Buka je podsećala na kao bajagi nemarno zviždukanje dece koja
u gluvo doba noći prolaze pored groblja.
Benijeva majka se složila, i na njeno iznenañenje i Norina. „Baš fino, rekla je Džoana
Kalvert. „Čekam da se ušljemam otkad se ovo dogodilo. Izgleda da ću večeras dobiti priliku.
Kler? Reci toj curici da sutra pronañe dedu i da ga poljubi.
„Ko je njen deda?
„Erni. Znaš Ernija, zar ne? Svi znaju Ernija. Brine za nju. Baš kao i ja, ponekad.
Zbog skejtborda. Džoanin glas je zadrhtao.
„Reći ću joj.
Neko je zakucao na vratima, čim je spustila slušalicu. Isprva nije prepoznala sredovečnu
ženu bledog, napetog lica. Shvatila je da je to Linda Everet, koja je obično pomagala deci da
preñu preko ulice i pisala saobraćajne kazne vlasnicima automobila koji bi se predugo zadržali u
Glavnoj ulici, na kojoj je parkiranje bilo ograničeno na dva sata. Ona nije bila sredovečna žena.
Samo je tako izgledala pod Kupolom.
„Linda!, reče Kler. „Šta je bilo? Da li je Rasti u pitanju? Da li mu se nešto desilo?
Pomislila je na radijaciju... u svesnijem delu uma. U pozadini su se šunjale mnogo
strašnije ideje.
„Uhapšen je.
Partija monopola u trpezariji je prestala. Učesnici su stajali na vratima dnevne sobe.
Sažaljivo su posmatrali Lindu.
„Pripisuju mu dugi niz zločina, uključujući i saučesništvo u ubistvu Lestera Koginsa i
Brende Perkins.
„Ne, povika Beni.
Kler je htela da im naredi da napuste sobu, ali je shvatila da bi to bio uzaludan pokušaj.
Znala je zašto je Linda došla. Razumela je, ali je i pomalo mrzela što je zakucala na njihova
vrata. Mrzela je i Rastija, zato što je ugrozio decu. Zar nisu svi ugroženi? Pod Kupolom niko nije
bilo izbora.
„Suprotstavio se Reniju, reče Linda. „O tome se radi. To je suština poslednjih dogañaja.
Big Džim meri ljude samo jednim aršinom: ko je s njim, a ko je protiv njega. Zaboravio je u kako
teškoj situaciji se nalazimo. Još gore od toga. Koristi tu situaciju.
Džo je tužno posmatrao Lindu. „Da li gospodin Reni zna gde smo jutros išli, gospoñice
Everet? Da li zna za kutiju? Mislim da ne bi trebalo da sazna za nju.
„Za kakvu kutiju?
„Za onu koju smo našli na Blek Ridžu, reče Nori. „Tačnije, opazili smo svetlost koju
odašilje. Rasti je otišao do nje da je ispita.
„To je generator, reče Beni. „Samo što nije mogao da ga isključi. Nije mogao ni da ga
podigne, iako je mali.
„Ne znam o čemu govorite“, reče Linda.
„To znači da ni Reni ne zna“, reče Džo. Činilo se da mu je veliki teret pao sa srca.
„Otkud znaš?“
„Zato što bi poslao policajce da nas ispitaju“, reče Džo. „Odveli bi nas u zatvor, ako
bismo odbili da odgovaramo na pitanja.“
Čuli su dva pucnja iz velike daljine. Kler se namrštila i nakrivila glavu. „Da li su to
petarde ili pucnji?“
Linda nije znala. Nije se ni zanimala za njih, zato što nisu dopirali iz pravca grada.
Bili su pretihi za to. „Deco, recite mi šta se desilo na Blek Ridžu. Hoću da čujem čitavu
priču. Šta ste videli? Šta je Rasti video? Večeras ćete ponoviti priču pred još većim brojem ljudi.
Vreme je da podelimo saznanja. U stvari, krajnje je vreme.“ Kler je htela da kaže kako ne želi da
se meša u to. Predomislila se. Nisu imali izbora. Ili ona nije mogla da ga vidi.
Studio HJK je podignut daleko od Puta male kučke. Do njega je vodio prilazni put
(asfaltiran i u mnogo boljem stanju od glavnog druma), dug četiristo metara.
Dva stotinu godina stara hrasta stražarila su na njegovom početku. Njihovo lišće bi u
normalnim prilikama blistalo u bojama dostojnim kalendara i turističkih prospekata. Smeñe,
jesenje lišće tužno je visilo. Endi Sanders se krio iza jednog, a Šef iza drugog golemog stabla.
Čuli su brundanje dizelmotora velikih kamiona.
Endi je brisao znoj, koji mu je kapao u oči.
„Sanderse!“
„Šta je?“
„Da li je tvoja mašinka spremna za paljbu?“
Endi je proverio osigurač „Jeste.“
„U redu. Dobro me slušaj, da bi shvatio iz prve. Ožeži po mamojepcima, ako ti kažem da
zapucaš! Praši od vrha do dna, uzduž i popreko! Ne mrdaj odatle, ako ti ne kažem da pucaš. Da li
si me razumeo?“
„J... jesam.“
„Mislim da neće biti ubijanja.“
Hvala bogu, pomisli Endi.
„Neće, ako budemo imali posla samo s Bouijevima i gospodinom Piletom, ali ne mogu
biti siguran. Zbog toga ću prirediti predstavu. Imam li tvoju podršku?“
„Imaš“, reče Endi bez trunke oklevanja.
„I drži prst dalje od prokletog obarača, ako nisi rešio da otkineš sebi glavu “ Endi je
spustio pogled. Prst mu se savio oko obarača kalašnjikova. Brzo ga je sklonio.
Čekali su. Endi je slušao otkucaje sopstvenog srca. Ubeñivao je sebe da je glupo što se
plaši. Bio bi mrtav da nije bilo onog telefonskog poziva. Nije vredelo. Pred njim se otvorio novi
svet. Znao je da se radi o lažnom svetu (zar nije video šta je droga učinila Endi Grineli?), ali je
bio bolji od onog usranog u kom je živeo.
Bože, molim ti se da ih pustiš da odu. Pusti ih, molim te.
Kamioni su se polako primicali. Ispuštali su crni dim u umorne ostatke dana. Endi je
izvirio iza drveta. Video je dvojicu ljudi u prvom kamionu. Verovatno Bouijeve.
 Šef dugo nije mrdao. Endi je pomislio da se predomislio i da će ih pustiti da uzmu gas.
Mršavko je ispalio dva hica.
Drogiran ili ne, dobro je gañao. Izbušio je prednje gume na prvom kamionu.
Kabina se nekoliko puta podigla i spustila. Vozilo se zaustavilo. Ono otpozadi ga je
zamalo udarilo. Endi je čuo slabašnu muziku, neku religioznu himnu. Vozač drugog kamiona
verovatno nije čuo pucnje. Kabina prvog kamiona je izgledala prazno. Oni u kabini su polegli po
sedištima.
Šef Buši je izašao iza drveta. Bio je bos, u donjem delu pidžame (daljinski za otvaranje
garažnih vrata mu je visio o labavom lastišu kao pejdžer). „Stjuarte Boui!“, povikao je. „Ferne
Boui! Izlazite odatle da porazgovaramo!“, naslonio je BOŽJEG RATNIKA o hrast.
Ništa se nije micalo u kabini prvog kamiona. Vrata su se otvorila na drugom kamionu.
Rodžer Kilijan je izašao napolju. „Zašto ste stali?“, povikao je. „Moram brzo da se vratim da nar
anim pili...“ Video je Šefa. „Hej, Fili, kako si? „Lezi dole!“, povikao je jedan od Bouija. „Ludi
kurvin sin puca!“ Rodžer je pogledao Šefa, a zatim na kalašnjikov naslonjen na drvo. „Možda je
pucao, ali je odložio oružje. Sem toga, tamo je samo on. Šta je bilo, File?“
„Sada sam Šef. Zovi me Šefe.“
„Važi, Šefe, šta je bilo?"
„Izañi, Stjuarte“, dozivao ga je Šef. „I ti, Ferne. Niko neće stradati. Nadam se da će tako
biti.“
Vrata prvog kamiona su se otvorila. Šef reče, ne okrećući glavu: „Sanderse! Otvori vatru,
ako neka od ove dve budale bude naoružana. Ne pucaj metak po metak. Izbuši ih kao sir.“
Nijedan od Bouija nije bio naoružan. Fern je podigao ruke uvis.
„S kim razgovaraš, momče?“, pitao je Stjuart.
Pod kupolom „Izañi na videlo, Sanderse“, reče Šef.
Endi ga je poslušao. Počeo je da se zabavlja kad je shvatio da neće doći do krvoprolića.
Bilo bi mu još lepše da je poneo neku od Šefovih prženih dekica.
„Endi?“, zapanjeno će Stjuart. „Šta ti ovde radiš?“
„Regrutovan sam u vojsku našeg Gospoda. Vi ste gorki ljudi. Znamo sve o vama.
Nemate šta da tražite ovde.“
„Šta pričaš reče Fern. Spustio je ruke. Njuška prvog kamiona se naginjala ka zemlji.
Velike gume su popuštale pod njim.
„Lepo rečeno, Sanderse“, rekao je Šef. Obratio se Stjuartu: „Hoću da sva trojica uñete u
drugi kamion. Okrenite ga i odvucite nabrana dupeta u grad. Kad stignete, obavestite
odmetničkog ñavoljeg sina da je HJK naš. To obuhvata laboratoriju i zalihe.“
„Šta to, jebote, pričaš, File?“
»Šefe“
Stjuart je mahnuo rukom. „Zovi ti sebe kako god hoćeš, samo mi reci čemu se...“
„Znam da ti je brat glup“, reče Šef, „i gospodin Pile verovatno ne može da zapertla cipele
bez uputstva za upotrebu.“
„Hej!“, povika Rodžer. „Pazi šta pričaš!“
Endi je podigao kalašnjikov. Prvom prilikom će napisati KLODET na kundaku.
„Neću. Pazi ti.“
Rodžer Kilijan je prebledeo i uzmakao za korak. To niko nije učinio kad je Endi govorio
na gradskoj skupštini. Prijalo mu je.
Šef je nastavio da priča, kao da ga niko nije prekidao. „Ti, Stjuarte, imaš bar pola mozga.
Upotrebi ga. Ostavi kamion tu gde je. Vrati se u grad u ovom drugom. Reci Reniju da ovo ovde
više ne pripada njemu, nego Bogu. Reci mu da je zvezda Pelen zasjala. Nek nas ostavi na miru,
ako ne želi da ubrza nailazak Apokalipse “ Dodao je, posle kraćeg razmišljanja. „Reci mu da
ćemo nastaviti da puštamo muziku.
Sumnjam da se zbog tog brine, ali bi nekima u gradu mogla pomoći.“
„Znaš li koliko policajaca ima pod komandom?“, pitao ga je Stjuart. „Boli me dupe.“
„Mislim da ih ima tridesetak. Do sutra će ih biti pedeset. Polovina prokletog grada nosi
plave trake podrške. Lako će prikupiti dobrovoljce.“ „To mu neće pomoći“, reče Šef. „Vera u
Gospoda nam udesetostručuje snagu.“
„U tom slučaju“, reče Rodžer, kao da želi da se pohvali matematičkom veštinom, „vredite
kao dvadesetorica, ali ste još uvek brojčano slabiji.“ „Umukni, Rodžere“, reče Fern.
Stjuart je ponovo pokušao. „File htedoh reći, Šefe moraš da se smiriš. Nisi razumeo. Ne
traži on drogu, već gas. Pola gradskih generatora ne radi. Do vikenda će tri četvrtine prestati da
rade. Pusti nas da uzmemo gas.“ „Potreban mi je za proizvodnju. Žao mi je.“
Stjuart ga je posmatrao kao da je poludeo. Verovatno i jeste, pomisli Endi. Obojica smo.
Pa šta, i Džim Reni je lud.
„Polazite“, reče Šef. „Recite mu da će zažaliti, ako pokuša da pošalje trupe.“ Stjuart je
slegnu ramenima, posle kraćeg razmišljanja. „Ne nameravam da rizikujem glavu. Hajdemo,
Ferne. Ja ću voziti, Rodžere.“
„Samo izvoli“, reče Rodžer Kilijan. „Mrzim te manuelne menjače.“ Ošinuo je Šefa i
Endija pogledom punim nepoverenja, pre nego što je krenuo ka drugom kamionu.
„Bog vas blagoslovio“, oglasio se Endi.
Stjuart ga je oštro odmerio preko ramena. „Nek i tebe blagoslovi. Bog sveti zna da će ti
blagoslov biti neophodan.“
Novi vlasnici najveće laboratorije meta u Severnoj Americi stajali su jedan pored drugog i
posmatrali kako veliki narandžasti kamion uzmiče niz put, trapavo okreće i nestaje s vidika.
„Sanderse!“
„Da, Šefe?“
„Hoću da promenimo muziku, i to odmah. Ovaj grad ne može bez Mevis Stepls i sestara
Klark. Naduvaćemo se, kad promenim muziku.“ Endijeve oči su se ispunile suzama. Zagrlio je
mršava ramena nekadašnjeg Fila Bušija. „Volim te, Šefe.“
„Hvala ti, Sanderse. Ajdemo natrag. Nek ti oružje uvek bude pri ruci. Odsad ćemo morati
da stražarimo.“ Big Džim je sedeo na sinovljevoj postelji, dok je zalazak sunca bojio dan u
narandžasto. Daglas Tvitčel je ušao da da injekciju Džunioru.
Dečak je sad duboko spavao. Big Džim je znao da bi na neki način bilo bolje da umre. Ko
zna šta bi mogao izbrbljati s tumorom koji mu pritiska mozak. Dečak je bio njegova krv i meso,
ali je morao da misli na nešto veće, na dobrobit grada.
Jedan od jastuka u ormanu bi verovatno...
Zvonjava telefona ga je prekinula u razmišljanju. Namrštio se kad je pročitao ime na
ekranu. Nešto je pošlo naopako. Stjuart ga ne bi zvao tako brzo, da se nešto nije desilo. „Šta je
bilo?“
Slušao je sa sve većim zaprepašćenjem. Endi je tamo? Endi s automatskom puškom.
Stjuart je čekao odgovor. Čekao je da čuje šta bi trebalo da radi. Stani u red, ortak,
pomisli Big Džim. Uzdahnuo je. „Daj mi malo vremena. Moram da razmislim.
Zvaću te.“
Prekinuo je vezu i počeo da razmišlja o novom problemu. Mogao je da večeras povede
gomilu pajkana na laboratoriju. To je bila privlačna ideja. Napaliće ih u Fud Sitiju i lično povesti
u akciju. Neće biti strašno ako Endi pogine. Džejms Reni senior će posle toga postati jedina vlast
u gradu.
 A opet, gradska skupština će se održati sutra uveče. Svi će doći, u to nema sumnje.
Bio je siguran da može natovariti laboratoriju meta Barbari njegovim pristalicama (upravo
je proglasio Endija Sandersa pristalicom Barbare), ali ipak...ne.
Ne.
Hteo je da stado bude uplašeno, ali ne i uspaničeno. Panika ne bi poslužila svrsi,
uspostavljanju potpune kontrole nad gradom. Zašto ne bi izvesno vreme pustio Endija i Bušija na
miru? To bi mu moglo koristiti. Opustiće se. Možda će misliti da su zaboravljeni, zato što je
droga puna vitamina gluposti.
Prekosutra će biti petak, dan za posete u režiji tog berača pamuka Koksa. Svi će ponovo
pohrliti put Dinsmorove farme. Berpi će nesumnjivo podići novi šator za hotdogove. Big Džim će
povesti šesnaestoricu ili osamnaestoricu policajaca na radiostanicu i potamaniti proklete
narkomane, dok ta papazjanija bude trajala i dok Koks bude učestvovao na konferenciji za
štampu kao jedini govornik.
Da. To je pravi odgovor.
Pozvao je Stjuarta natrag. Rekao mu je da ih ostavi na miru.
„Mislio sam da želiš taj gas“, reče Stjuart.
„Dobićemo ga“, reče Big Džim. „Možeš nam pomoći da sredimo onu dvojicu, ako
hoćeš.“
„Da znaš da prokleto hoću. Taj kurvin sin izvini na izrazu, Big Džime taj nitkov Buši
zaslužuje da mu vratim milo za drago.“
„Dobiće on svoje u petak po podne. Budi spreman za akciju.“ Big Džim se ponovo dobro
osećao. Srce je tuklo polako i ujednačeno, bez imalo kolebanja. To je bilo dobro, zato što ga čeka
veliki posao. Prvi zadatak je noćašnji govor policajcima u Fud Sitiju. Opustošena samoposluga
bila je odgovarajuće okruženje. Pomoći će novim policajcima da shvate značaj očuvanja reda i
mira.
Ništa ne može nadahnuti ljudi da slede voñu, kao scene razaranja.
Pošao je ka izlazu. Predomislio se i poljubio usnulog sina u obraz. Možda će morati da se
otarasi Džuniora, ali se neće žuriti. Taj posao može da čeka.
Još jedna noć se spuštala na gradić Česters Mil. Biće to još jedna oć pod Kupolom. Za nas
neće biti odmora. Prisustvovaćemo na različitim skupovima. Videćemo šta se dešava s korgiem
Horasom, koji se sprema za spavanje. Horas je pravio društvo Andrei Grineli. Nije zaboravio na
kokice izmeñu kauča i zida. Vrebao je pravi trenutak za akciju.
Pa, požurimo onda, ti i ja, dok se veče pruža po nebu kao uspavani pacijent na
operacionom stolu. Pohitajmo, dok nam se prve obezbojene zvezde pojavljuju nad glavom. Ovo
je jedini grad u četiri države u kom se večeras vide zvezde. Kiša je lila po Novoj Engleskoj.
Gledaoci kablovskih vesti će uskoro moći da se počaste čudesnim satelitskim snimcima, s rupom
u oblacima, koja u potpunosti odgovara gradskom ataru Česters Mila, u obliku čarape. Ovde
zvezde sijaju, ali su prljave, zbog štroke nataložene na Kupoli.
Težak pljusak je padao u Tarkers Milu i jednom delu Kasl Roka, poznatom kao Pogled.
Meteorolog CNN-a Renolds Vulf (nije u rodu s Vulfijem Rouz Tvitčel), izlaže da iako niko ne
može biti potpuno siguran, izgleda da vazdušni talas gura oblake na zapadnu stranu Kupole.
Stiska ih kao sunñere, pre nego što klizne na sever ili jug. Rekao je da je to „očaravajuća pojava.
Voditeljka vesti Suzana Malvo pitala ga je kakvo će vreme biti pod Kupolom, ako se
kriza oduži.
„Suzana, reče Renolds Vulf, „to je veliko pitanje. Sigurni smo da večeras u Česters Milu
neče padati kiša. Površina Kupole je donekle propustljiva, pa će nešto vlage da se probije na
mestima gde je pljusak najjači. NOAA meteorolozi mi kažu da dugoročne prognoze vremena pod
kupolom nisu dobre. Znamo da je njihov glavni vodotok, reka Prestil, uglavnom presušila.“
Osmehnuo se i pokazao zamamni niz televizijskih zuba. „Hvala bogu na arteškim bunarima!“
„Hvala ti, Renoldse“, reče Suzana. Tropski gušter kompanije Geiko pojavio se na
televizijskim ekranima Amerikanaca.
Dosta smo gledali kablovske vesti. Odlebdimo polunapuštenim ulicama, pored
Kongregacione crkve i parohijskog doma (sastanak još nije počeo; sveštenica je napunila bokal s
kafom; Džulija je pravila sendviče ispod šišteće Kolmanove lampe), pored kuće Makejnovih
okružene omlitavelom žutom policijskom trakom, niz gradski park i pored gradske kuće, koju su
Al Timons i nekoliko njegovih prijatelja čistili i glancali za sutrašnju gradsku skupštinu, pored
Trga palih ratnika, na kom još stražari statua Lusijena Kalverta (ne moram da vam kažem da je
bio Norin pradeda).
Zaustavićemo se da bi na brzinu pogledali Barbija i Rastija. Lako ćemo sići u podrum. U
sobi za dežurstva su samo tri policajca. Stejsi Mogin spava na šalteru s glavom na podlaktici.
Ostatak policijskih snaga je u Fud Sitiju. Slušaju najnoviji Big Džimov gromoviti govor. Ne bi
nam smetalo ni da su svi ovde, zato što smo nevidljivi. Osetili bi samo blago drhtanje vazduha,
kad bismo prošli pored njih.
U kokošinjcu nema mnogo toga da se vidi. Dvojica ljudi ne mogu da učine ništa, izuzev
da čekaju do sutra uveče i da se nadaju da će im okolnosti ići naruku.
Rastija je bolela ruka. Bol je bio slabiji no što je očekivao, što se moglo reći i za otok.
Stejsi Mogin, nek dobri bog blagoslovi njeno valjano srce, donela im je nekoliko eksedrina oko
pet ujutru.
Dva čoveka, dva heroja, sedela su na ležajima i igrala dvadeset pitanja. Na Rastija je
došao red da pogaña.
„Životinja, biljka ili mineral?, pitao je.
„Ništa od toga, odgovorio je Barbi.
„Ne može da ne bude ništa od toga? Mora da bude nešto od nabrojanog.
„Nije, reče Barbi. Mislio je na Velikog Štrumpfa.
„Zafrkavaš me.
„Nikako.
„Ma sigurno me zafrkavaš.
„Prestani da zanovetaš i počni s propitivanjem.
„Mogu li dobiti nagoveštaj?
„Ne možeš. Istrošio si prvo. Imaš još devetnaest.
„Čekaj malo. To nije pošteno.
Ostavićemo ih da rasporede teret preostalih četrdeset osam časova, kako znaju i umeju.
Proći ćemo pored tinjajuće gomile pepela koja je nekad bila redakcija Demokrata (avaj, više ne
opslužuje „Mali grad u obliku čizme), pored Sandersove apoteke (oprljene, ali čitave, iako Endi
Sanders više nikad neće kročiti nogom u nju), pored knjižare i Leklerkove Maison de Fleurs,
prepune venućeg i uvenulog cveća. Proći ćemo pored mrtvog semafora na raskrsnici
Stodevetnaestice i Stosedamnaestice (očešali smo se o njega, lako se zanjihao i umirio) i preći
parking ispred Fud Sitija. Tihi smo kao dah usnulog deteta.
Široki izlog samoposluge je pokriven šperpločama, zaplenjenim iz strugare Tabija
Morela. Džek Kejl i Erni Kalvert su očistili najveće mrlje s poda, ali je Fud Siti još bio u očajnom
neredu, pun prosute hrane i iscepane ambalaže. Preostala roba (drugim rečima, ona koja nije
završila u gradskim ostavama ili uskladištena iza policijske stanice) nasumice je naslagana po
policama. Frižideri za gazirana pića, pivo i sladoled su provaljeni. Na podu je velika mrlja
prosutog vina. Big Džim Rejni je hteo da novi i ñavolski mladi regruti vide taj haos. Hteo je da
shvate da čitav grad može tako da izgleda. Dovoljno je lukav da o tome glasno ne govori.
Shvatiće poruku. Eto šta se dešava kad pastir zanemari svoju dužnost i krdo krene u
bezglavi trk.
Da li moramo da slušamo njegov govor? Jok. Svi ćemo ionako sutra uveče slušati Big
Džima. To će biti dovoljno. Sem toga, svi znamo kako to ide. Demagozi i rokenrol su dve
najveće američke atrakcije. Za života smo se naslušali i jednog i drugog.
Valjalo bi da pre odlaska proučimo lica njegovih slušalaca. Pogledajte koliko su ushićeni,
pa se setite koliko njih (Karter Tibodi, Miki Vardlou i Tod Vendlstat, da pomenemo samo trojicu)
jesu tipovi koji nisu mogli da sastave nedelju dana u srednjoj školi a da ne zaglave u školskom
pritvoru zbog izazivanja nevolja na času ili tuče u toaletima. Reni ih je hipnotisao. Nikad nije bio
naročito ubedljiv u igri jedan na jedan, ali kad bi se našao pred gomilom... tu bi sve prštalo od
odobravanja i vrelog raspoloženja, kao što je stari Klejton Brasi govorio, nekad davno, dok je još
imao nekolicinu aktivnih moždanih ćelija. Big Džim je glagoljao o „tankoj plavoj liniji, „ponosu
koji se javlja kad stojite pored kolege policajca i kako „grad zavisi od njih. Govorio im je i druge
stvari. Takve priče uvek nalaze publiku.
Big Džim se prebacio na Barbija. Rekao im je da su njegove pristalice još uvek tu.
Seju neslogu i izazivaju nerede, da bi ostvarili svoje zle ciljeve. Rekao im je, tišim
glasom. „Pokušaće da me ocrne. Njihove laži su bezmerne.
Odgovorili su gnevnim režanjem.
„Hoćete li slušati njihove laži? Hoćete li im dopustiti da me ocrne? Hoćete li dozvoliti da
ovaj grad ostane bez snažnog voñe, kad mu je najpotrebniji?
Odgovor je, naravno, bio gromko NE! Možemo da ga ostavimo i krenemo dalje, iako je
Big Džim nastavio govor (kao većina političara, ne zna kad mu je dosta javnog odobravanja).
Požurimo opustelim ulicama do parohijskog doma. I vidite! Evo nekog ko ide u istom
pravcu trinaestogodišnja devojčica obučena u iznošene farmerke i staromodnu skejtbordersku
majicu s nalepnicom krilate smrti. Večeras na licu Nori Kalvert nećemo zapaziti izraz opake i
pobunjeničke cure, koji je terao njenu majku na očajanje. Ustupio je mesto čuñenju, zbog kog je
izgledala kao osmogodišnjakinja, što je donedavno i bila. Pratimo njen pogled i vidimo veliki pun
mesec koji se penje iznad oblaka istočno od grada. Po boji i obliku podseća na tek presečeni
ružičasti grejpfrut.
„O... moj... bože prošapta Nori. Stiskala je pesnicu izmeñu jedva primetnih grudi, dok je
posmatrala taj ružičasti, nakazni mesec. Nastavila je dalje. Toliko se zanela da je zaboravila da se
ponekad osvrne za sobom i uveri da je niko ne prati. Tako su glasila nareñenja Linde Everet.
Rečeno im je da idu sami. Ne smeju da skreću pažnju na sebe. I moraju da se uvere da ih niko ne
prati.
„Ovo nije igra“, rekla im je Linda. Njeno bledo, napeto lice je na Nori ostavilo snažniji
utisak od njenih reči. „Ako nas uhvate, neće nam oduzeti poene. Shvatate li me, deco?“
„Mogu li da poñem s Džoom?“, pitala je gospoña Maklači. Po bledilu se mogla takmičiti s
gospoñom Everet.
Bivša policajka je odmahnula glavom. „To nije dobra ideja.“ Ta reakcija je ostala najveći
utisak na Nori. Ne, ne radi se o igri, već o životu i smrti.
Ali, eno crkve i parohijskog doma desno od njega. Nori je ugledala jasnu svetlost
Kolmanovih lampi u zadnjem delu kuće, verovatno je dopirala iz kuhinje. Uskoro će biti unutra,
van domašaja groznog, ružičastog meseca. Uskoro će biti na sigurnom.
To je mislila kad se krupna senka odvojila od još dubljih, da bi je dohvatila za ruku.
Nori je bila previše prestrašena da bi vrisnula. To je bilo dobro, zato što je ružičasti mesec
osvetlio lice čoveka koji je uhvatio. Prepoznala je Romea Berpija.
 „Presekao si me kao niko“, prošaptala je.
„Žao mi je. Samo sam bio oprezan.“ Pustio je. Zatim se osvrnuo oko sebe. „Gde su tvoji
momci?“
Nori se osmehnula. „Ne znam. Dogovorili smo se da doñemo sami, različitim putevima.
Tako nam je rekla gospoña Everet.“ Pogledala je nizbrdo. „Mislim da Džoova mama stiže.
Trebalo bi da uñemo.“
Krenuli su prema svetiljkama. Zadnja vrata parohijskog doma su bila otvorena.
Romi je tiho pokucao po paravanu. „Romi Berpi i prijateljica. Ako postoji lozinka, nije
nam saopštena.
Pajper Libi ih je pustila unutra. Radoznalo je pogledala Nori. „Ko si ti?“ „Nek sam
proklet ako to nije moja unuka“ reče Erni, kad je ušao u sobu s limunadom u ruci i osmehom na
licu. „Doñi ovamo, devojko. Mnogo si mi nedostajala.“ Nori ga je snažno zagrlila i poljubila
kako joj je rečeno. Nije očekivala da će tako brzo biti u prilici da izvrši majčine naloge, ali joj je
bilo drago zbog toga. Njemu je mogla da kaže ono što joj ni mučitelji ne bi iščupali iz usta, pred
dečacima s kojima se družila.
„Deda, tako sam uplašena.“
„Svi smo, dušice.“ Čvršće ju je prigrlio i zagledao se u njeno lice. „Ne znam šta ovde
radiš. Hoćeš li čašu limunade, kad si već tu?“ Nori je videla bokal i rekla: „Radije bih kafu.“
„Baš kao i ja“, reče Pajper. „Napunila sam aparat, pre nego što sam se setila da nemam
struje.“ Blago je zatresla glavom, kao da hoće da razmrda moždane vijuge.
„Ovo me pogaña na mnogo različitih načina.“
Još neko je zakucao na zadnja vrata. Pojavila se Lisa Džejmison. „Ostavila sam bicikl u
vašoj garaži, prečasna Libi. Nadam se da vam to ne smeta.“ „Fino. Ako smo već umešani u
zločinačku zaveru Reni i Randolf bi to nesumnjivo tako protumačili molim vas, zovite me
Pajper.“
Svi su stigli ranije. Pajper je otvorila sastanak milskog revolucionarnog komiteta odmah
posle devet. Neravnopravna zastupljenost polova joj je odmah pala u oči.
Sastanku je prisustvovalo osam žena i samo četiri muškarca. Jedan od muškaraca je
odavno bio u penziji, dok dvojica nisu mogla da posmatraju film s oznakom R bez prisustva
odraslih.
Setila se kako su stotine gerilskih vojski u raznim delovima sveta naoružavale žene i decu
ne stariju od ovih koja su prisustvovala sastanku. To nije značilo da je praksa valjana, ali pravda i
nužda se ponekad sukobljavaju.
„Zamolila bih sve da nakratko pognu glavu“, reče Pajper. „Ne želim da se molim, zato što
već neko vreme nisam sigurna kome se obraćam. Ali ćete možda vi hteti da se obratite bogu kog
poštujete, zato što će nam noćas sva pomoć biti neophodna.“
Poslušali su je. Neki su još gledali u pod, zatvorenih očiju, kad je Pajper podigla glavu da
ih osmotri. Dve nedavno otpuštene policajke, penzionisani pravnik samoposluge, bibliotekarka,
vlasnica lokalnog restorana, udovica Kupole koja je neprestano prevrtala burmu meñu prstima,
lokalni tajkun, vlasnik robne kuće i tri neobično ozbiljna deteta, zbijena na kauču.
„Dobro, amin, reče Pajper. „Predajem reč Džeki Vetington, koja zna šta radi.
„To je verovatno preterano optimistička ocena“, reče Džeki. „Da i ne pominjemo koliko
je ishitrena. Zato što ću ja predati reč Džou Maklačiju.“ Džo je bio zapanjen. „Meni?“
„Zamoliću njegove prijatelje da zauzmu stražarska mesta“, nastavila je, „pre nego što
počne. Nori će bdeti ispred, a Beni iza kuće.“ Džeki je videla izraze negodovanja na njihovim
licima i podigla ruku, da bi ih preduhitrila. „Ovo nije manevar čiji je cilj vaše udaljavanje sa
sastanka. Veoma je važno da me poslušate.
 Ne moram da vam pričam da ne bi valjalo da nas uhvate zajedno. Vas dvoje ste najsitniji.
Nañite neku duboku senku i sakrijte se. Ako vidite da dolazi neko sumnjiv ili neko policijsko
vozilo, udarite dlanom o dlan ovako.“ Udarila je jednom, zatim dva puta i još jednom. „Dajem
vam reč da će vam sve biti preneto.
Nastojaćemo da razmenjujemo podatke, bez tajnovitosti.“ Džeki se obratila Džou, kad su
otišli. „Ispričaj svima za kutiju. Od početka do kraja, kao što si rekao Lindi.“
Džo je ustao i počeo. Govorio je kao da recituje pred odeljenjem. „Zatim smo se vratili u
grad“, završio je. „I taj kopilan Reni je uhapsio Rastija.“ Obrisao je znoj s čela i seo na kauč.
Kler ga je zagrlila. „Džo je rekao da ne bi valjalo da Reni sazna za kutiju“, rekla je.
„Misli da bi Reni želeo da ta sprava nastavi da radi ono što radi, umesto da pokuša da je
isključi ili uništi.“
„Mislim da ima pravo“, reče Džeki. „Zbog toga je njeno postojanje i lokacija naša prva
tajna.“
„Ne znam...“, reče Džo.
„Šta ne znaš reče Džulija. „Misliš da bi bilo bolje da zna?“
„Možda. Otprilike. Moram da razmislim.“
Džeki je nastavila bez dodatnog zapitkivanja. „Stigli smo do druge teme. Pokušaću da
sutra uveče, tokom velike gradske skupštine, oslobodim Barbija i Rastija iz zatvora. Barbi je
čovek kom je predsednik naložio da preuzme vlast nad gradom...“
„Svako bi bio bolji od Renija“, zareža Erni. „Nesposobni kurvin sin misli da poseduje
ovaj grad.“
„Dobar je u jednom“, reče Linda. „Zna da napravi nevolje, kad mu to odgovara.
Nemiri zbog hrane i paljevina novinske redakcije... mislim da su obe operacije obavljene
po njegovom nareñenju.“
„Naravno da jesu“, reče Džeki. „Ko god da je u stanju da ubije svog sveštenika..."
Rouz ju je prekinula. „Da li hoćeš da kažeš da je Reni ubio Koginsa?
Džeki im je ispričala o pregledu leševa u radionici u podrumu pogrebnog zavoda i kako su
tragovi na Koginsovom licu odgovarali zlatnoj bejzbol loptici koju je Rasti video u Renijevoj
radnoj sobi. Čudili su se, ali nije bilo neverice.
„Misliš da je ubio i devojke?, pitala je Lisa Džejmison, slabašnim, užasnutim glasom.
„Rekla bih da je to delo njegovog sina, žustro će Džeki. „Ta ubistva verovatno nisu imala
veze s Big Džimovim političkim mahinacijama. Džunior se jutros onesvestio. Slučaj je hteo da se
to desi u domu Makejnovih, u kom su nañeni leševi. On ih je pronašao.
„Kakva podudarnost, reče Erni.
„On je u bolnici. Džini Tomlinson kaže da gotovo sigurno ima tumor na mozgu.
On može da prouzrokuje nasilničko ponašanje.
„Znači da imamo posla s porodičnim timom ubica?, Kler je stiskala Džoa snažnije no
ikad.
„Ne baš s timom, reče Džeki. „Nazovimo to istim nasilničkim ponašanjem. To je nešto
genetsko, nešto što isplivava na površinu pod pritiskom.
Linda reče. „Tela su nañena na istom mestu, što snažno govori u prilog teoriji da su ubice,
ako ih je bilo dvoje, sarañivale. Zaključak je, da su moj suprug i Del Barbara gotovo sigurno u
rukama ubice koji ih koristi da bi izgradio veliku teoriju zavere.
Jedini razlog zbog kog još nisu ubijeni u zatvoru je taj što Reni hoće da ih javno pogubi,
za primer drugima. Lice joj se zgrčilo, dok je pokušavala da zaustavi suze.
„Ne mogu da verujem da je dovde dogurao, reče Lisa. Premetala je ank u rukama.
„On je prodavac polovnih automobila, za boga miloga.
 Svi su ćutali.
„Slušajte me, nastavila je Džeki nakon kraće tišine. „Postali ste zaverenici kad ste čuli šta
Linda i ja nameravamo da izvedemo. Zamoliću vas da glasate. Podignite ruku ako želite da
budete deo ovoga. Oni koji ne podignu ruku mogu da odu, pod uslovom da obećaju da nikom
neće reči ni reč od onoga što su ovde čuli. To ionako ne biste hteli da radite. Ako nikom ne
kažete ko je bio ovde i o čemu smo pričali, nećete morati da objašnjavate kako ste i gde to čuli.
Ovo je opasna rabota. Mogli biste završiti u zatvoru ili još gore proći. Da vidim vaše ruke. Ko
želi da ostane?
Prvo je Džo podigao ruku. Pajper, Džulija, Rouz i Erni Kalvert su ga ubrzo sledili.
Linda i Romi su zajedno podigli ruke. Lisa je posmatrala Kler Maklači. Džoova majka je
uzdahnula i klimnula. Dve žene su podigle ruke.
„Tako treba, mama“, reče Džo.
„Ako ikad kažeš ocu šta sam ti dozvolila“, rekla je, „Džejms Reni neće morati da te ubije.
Lično ću to učiniti.“
»Linda ne može ići u policijsku stanicu po njih“, reče Romi. Razgovarao je s Džeki.
Ko će, umesto nje?“
„Ti i ja, dušice. Linda će otići na gradsku skupštinu. Tako će šest ili osam stotina ljudi
moći da posvedoči da su je videli.“
„Zašto ja ne bih išla?“, pitala je Linda. „Moj muž je zatočen.“
„E baš zato“, jednostavno će Džulija.
„Kako ćeš to učiniti?“, Romi je pitao Džeki.
„Pa, predlažem da nosimo maske...“
„Bau reče Rouz, uz odgovarajuću grimasu. Svi su se nasmejali. „Imamo sreće“, reče
Romi. „Imam sjajnu zbirku maski za Noć veštica u robnoj kući.“
„Volela bih da budem Mala Sirena“, reče Džeki, čežnjivim glasom. Pocrvenela je, kad je
shvatila da svi zure u nju. „Kako god. U svakom slučaju, moramo biti naoružani. Kod kuće imam
beretu. Imaš li ti nešto, Romi?“ „Sklonio sam nešto pušaka i pumparica u sef robne kuće. Imam i
jednu dalekometnu s teleskopom.
Neću da kažem da sam predvideo ovakav razvoj dogañaja, ali sam nešto namirisao.“
Džo je progovorio. „Potrebno vam je i vozilo za bekstvo. Ne govorim tvom kombiju,
Romi, zato što ga svi znaju.“
„Imam ideju“, oglasio se Erni. „Predlažem da pozajmimo vozilo s Renijevog parkinga.
Ima pola tuceta izakanih kombija telefonske kompanije. Kupio ih je prošlog proleća. Drži ih
pozadi. Korišćenje jednog od njih će biti, kako se ono kaže, poetska pravda.“
„I kako ćete dobiti ključ?“, pitao je Romi. „Da li ćete provaliti u njegovu kancelariju i
izložbeni salon?“
„Upaliću ga žicama, ako nemaju elektronsko paljenje“, reče Erni. Zabrinuto je pogledao
Džoa i dodao: „Voleo bih da ništa ne kažeš o tome mojoj unuci, mladiću.“
Džo je izveo pantomimu zatvaranja usta rajsferšlusom. Izazvao je opšti smeh.
„Vanredna gradska skupština je zakazana za sutradan, u sedam uveče“, reče Džeki.
„Ako krenemo u policijsku stanicu oko osam...“
„Učinićemo i nešto bolje od toga“ reče Linda. „Uradiću nešto, kad već moram da idem na
tu prokletu skupštinu. Poneću haljinu s velikim džepovima i policijski radio rezervni, koji je još u
mojim kolima. Vas dvoje ćete biti u kombiju, spremni za akciju.
Napetost je rasla iz časa u čas. Svi su je osećali. Pobuna je poprimala stvarne oblike.
„Bićemo na rampi za istovar, iza robne kuće, reče Romi. „Daleko od radoznalih pogleda.
„Tri puta ću zakrčati radiom, reče Linda, „kad se Reni zalaufa s govorom. To će biti
signal za polazak.
„Koliko policajaca će biti u stanici?, pitala je Lisa.
„Možda bih mogla saznati od Stejsi Mogin, reče Džeki. „Neće ih biti mnogo. Ko će
ostati? Što se Big Džima tiče, Barbarine pristalice ne postoje. To su samo tigrovi od papira, koje
je izmislio da bi zaplašio grañane.
„Siguran sam da će učiniti sve da dobro obezbedi svoje dupe, reče Džulija.
Smeh je pozdravio njene reči, ali je Džoova majka izgledala vrlo uznemireno.
„Sigurna sam da će nekog biti u policijskoj stanici. Šta ćete učiniti ako vam se
suprotstave?
„Neće, reče Džeki. „Zatvorićemo ih u ćelije pre nego što shvate šta se dogaña.
„Ali ako se suprotstave?
„Pokušaćemo da ih ne ubijemo. Linda je govorila pribranim glasom, ali je njen pogled
govorio o životinjici koja je nekako skupila hrabrost za poslednji i očajnički pokušaj spasavanja.
„Ubijanja će svakako biti, ako Kupola opstane. Pogubljenje Barbija i mog supruga na Trgu palih
ratnika biće samo početak.
„Zamislimo da ste ih oslobodili, oglasila se Džulija. „Gde ćete ih odvesti? Ovamo?
„Nema šanse, reče Pajper i dotače još naduvene usne. „Već sam na Renijevoj crnoj listi.
Da i ne pominjemo tog tipa koji je sad njegov telohranitelje. Tibodi. Moj pas ga je ujeo.
„Centar grada ili njegova okolina nisu pogodni za skrivanje, reče Rouz. „Krenuće u
pretragu od kuće do kuće. Ima ih dovoljno za taj zadatak.
„Ne zaboravi na one s plavim trakama, dodao je Romi.
„Kako bi bilo da potražimo utočište u vikendicama oko jezera Čester?, predložila je
Džulija.
„Mogli bismo, reče Erni, „ali bi to i njima moglo da padne na pamet.
„To je dosad najbolja ideja, reče Lisa.
„Gospodine Berpi?“, pitao je Džo. „Imate li još onih olovnih limova?“ „Naravno.
Imam ih na tone.“
„Možete li se iskrasti na istovarnu rampu i ukrcati olovne limove u vozilo, ako gospodin
Kalvert sutra ukrade kombi? Isečene tako da mogu da pokriju prozore?“
„Pretpostavljam da bih mogao...“
Džo se obratio Džeki. „Možete li da stupite u kontakt s onim pukovnikom Koksom, ako
zapne?“
„Mogu“, odgovoriše Džeki i Džulija uglas. Izmenjale su začuñene poglede. Romi se
ozario. „Misliš na imanje Makojevih, zar ne? Gore na Blek Ridžu. Tamo gde je kutija.“
„Jašta. Ideja možda nije najbolja, ali ako ćemo svi bežati... ako se gore okupimo... moći
ćemo da branimo kutiju. Znam da to zvuči ludo, zato što ta stvarčica stvara sve probleme, ali ne
smemo dopustiti da je se Reni dočepa.“ „Nadam se da nećemo izginuti u jabučaru, kao u svom
Alamu“, reče Romi, „ali shvatam šta želiš da kažeš.“
„Još nešto možemo da uradimo“, reče Džo. „Malo je rizično, možda neće upaliti, ali...“
„Istresi to“, reče Džulija. Posmatrala je Džoa Maklačija s iznenañujućim
strahopoštovanjem.
„Pa... da li je Gajgerov brojač još u tvom kombiju, Romi?“
„Mislim da jeste.“
„Možda bi neko mogao da ga vrati u atomsko sklonište, iz kog je i odnet.“ Džo se obratio
Džekiju i Lindi. „Može li neka od vas da uñe tamo? Pitam vas zato što znam da ste otpuštene iz
policijske službe.“
„Mislim da će nas Al Timons pustiti“, reče Linda. „Sigurna sam da će pustiti Stejsi
Mogin. Ona je s nama. Nije na sastanku, samo zato što dežura u stanici. Ali zašto da rizikujemo,
Džo?“
„Zato...“, govorio je neobično polako, kao da opipava put. „Pa... tamo postoji radijacija,
zar ne? Opasna radijacija. U pitanju je samo ne tako široki pojas. Kladio bih se da bih mogao da
se bez ikakvih posledica provezem preko njega bez zaštite, pod uslovom da vozim brzo, i da to ne
činim često ali oni to ne znaju. Problem je što oni ne znaju da gore ima radijacije. I neće ni znati,
bez Gajgerovog brojača.“ Džeki se mrštila. „To je sjajna zamisao, dečko, ali mi se ne sviña što
ćemo tako skrenuti pažnju Reniju na naše skrovište. To se ne slaže s idejom o bezbednom
utočištu.“
„Ne mora da znači“, reče Džo. Još je govorio polako, kao da ispipava slabe tačke.
„Ne mora tako da bude. Neko od vas može da stupi u kontakt s Koksom, zar ne?
Recite mu da zove Renija i kaže da su izmerili radijaciju. Koks može da kaže nešto kao:
’Ne možemo da pronañemo izvor, zato što se pojavljuje i nestaje, ali je prilično visoka, možda i
smrtonosna. Pazite se. Da nemate Gajgerov brojač?, Zavladala je tišina. Svi su razmišljali o
dečakovim rečima. Romi se prvi oglasio:
„Odvešćemo Barbaru i Rastija na imanje Makojevih. I mi ćemo tamo otići, ako bude
neophodno... što će se verovatno desiti. Ako pokušaju da nas slede...
„Očitaće opasni nivo radijacije na Gajgerovom brojaču i bezglavo potrčati nazad u grad,
reče Erni. „Kler Maklači, dovela si nam genija.
Kler je čvršće zagrlila Džoa, ovog puta obema rukama. „Eh, kad bih mogla da ga nateram
da sredi sobu“, rekla je.
Horas je ležao na tepihu u dnevnoj sobi Andree Grineli. Pojložio je njušku na šapice.
Zagledao se u ženu s kojom ga je gospodarica ostavila. Džulija ga je obično svuda vodila sa
sobom. Bio je miran i nije pravio nevolje, čak ni tamo gde je bilo mačaka. Zaista ih nije voleo
zbog odvratnog mirisa. Večeras je Džulija mislila da će se Pajper Libi rastužiti zbog svog
poginulog psa, ako povede Horasa na sastanak. Nije joj promaklo da Endi voli Horasa. Mislila je
da bi korgi mogao da skrene njene misli s pilula. Simptomi apstinencije su oslabili, ali nisu
nestali.
Neko vreme je funkcionisalo. Endi je pronašla gumenu loptu u kutiji za igračke, koje je
čuvala za jedino unuče (koje ih je dobrano preraslo). Horas je poslušno jurcao za loptom. Vraćao
je, zato što se to od njega očekivalo, iako u tome nije bilo nikakvog izazova. Više je voleo loptice
koje je mogao da hvata u letu. Posao je posao. Trčkarao je, sve dok Endi nije počela da drhti, kao
da joj je hladno.
„O, jebote, evo ga opet.
Legla je na kauč. Drhtala je čitavim telom. Stiskala je jastuk na grudima i zurila u
tavanicu. Uskoro su i zubi počeli da joj cvokoću. Taj zvuk je silno nervirao Horasa.
Vratio joj je loptu. Skakutao je, da bi skrenuo pažnju na sebe, ali ga je ona odgurnula.
„Ne, dušo, nemoj sad. Pusti me, dok ne izañem na kraj s ovim. Odneo je loptu ispred ugašenog
televizora i legao ispred njega. Žena se sve manje tresla. I neprijatni, bolesni miris koji je odašilja
bivao je sve blaži. Ruke oko jastuka su se opustile. Zaspala je i zahrkala.
Kucnuo je čas za gozbu.
Horas se uspuzao ispod stola. Probio se do žutosmeñeg koverta s dosijeom VEJDER. Iza
njega su kokice. Nirvana. Horas je ñavolski srećan pas!
Rovario je, uzdignute zadnjice. Mahao je repom, sa zadovoljstvom bliskim ekstazi
(razbacane mrvice su bile neverovatno puteraste, neverovatno slane i što je bilo najbolje od svega
savršeno bajate), kad je mrtvoglas ponovo progovorio.
Odnesi joj ga.
 Nije mogao. Njegova gospodarica nije bila tu.
Drugoj ženi.
Mrtvoglas nije trpeo pogovor. Kokice su bile na izmaku. Horas je obeležio nekoliko
preostalih za kasniju upotrebu i krenuo unatraške. Zaustavio se kad se koverat našao pred njim.
Na trenutak je zaboravio šta bi trebalo da uradi. Setio se i zagrizao kovertu.
Dobar pas.
Nešto hladno je lizalo Andreu po obrazu. Odgurnula je to od sebe. Okrenula se na stranu.
Na trenutak je izgledalo da će ponovo zaspati. Čula je lavež.
„Umukni, Horase.“ Pokrila se jastukom preko glave.
Lavež se ponovo razlegao. Korgi od šesnaest kilograma joj je polegnuo po nogama.
„Auh!, kriknula je i ustala. Zagledala se u psa sjajnih, kestenjastih očiju i uskog, iscerenog
lica. Samo što je nešto narušavalo njegov osmeh. Bila je to žućkastosmeña koverta. Horas ju je
ostavio na ženinom stomaku i skočio dole.
Znao je da ne sme da se penje na tuñi nameštaj, ali ga je mrtvoglas ubedio da je stvar
hitna.
Andrea je podigla kovertu, malčice svijenu tamo gde ju je Horas ugrizao. Na njoj je bilo
tragova psećih šapa. Skinula je bajatu kokicu, zalepljenu za nju. Bila je puna papira. Na prednjoj
strani koverte bio je natpis: DOSIJE VEJDER. Ispod njega je pisalo: DŽULIJA ŠAMVEJ.
„Horase? Gde si to nabavio?“
Horas nije mogao da odgovori na to pitanja, ali nije ni morao. Zaključila je gde je
pronañena na osnovu bajate kokice. Odnekud se pojavilo sećanje, nejasno i nestvarno kao san. Da
li je sanjala, ili je Brenda Perkins stvarno došla pred njena vrata, posle prve strašne noći bez
pilula, dok su neredi zbog hrane besneli na drugom kraju grada?
Hoćeš li mi ovo pričuvati, draga moja? Samo nakratko? Imam neka posla. Ne želim da ga
nosim sa sobom.
„Bila je ovde, rekla je Horasu, „s ovom kovertom. Uzela sam je... bar mislim da jesam...
ali sam morala da povratim, po ko zna koji put. Verovatno sam je bacila na stočić, dok sam trčala
u klonju. Da li je skliznula s njega? Da li si je našao na podu?
Horas je oštro zalajao. To je mogao biti potvrdan odgovor ili je možda hteo da kaže
spreman sam da potrčim za loptom, ako si raspoložena.
„Hvala ti, u svakom slučaju, reče Andrea. „Ti si dobra kuca. Daću je Džuliji, čim se vrati.
Nije joj se spavalo. I drhtavica je prestala, bar na neko vreme. Probudila joj se
radoznalost. Brenda je mrtva. Ubijena je. To se desilo nedugo nakon što joj je isporučila kovertu.
Zbog toga bi mogla biti značajna.
„Samo ću baciti pogled. Zašto ne bi?, rekla je.
Horas je opet zalajao. Endi Grineli je lavež protumačila kao: Zašto da ne?
Otvorila je kovertu. Najveći deo Big Džimovih tajni joj je pao u krilo.
Kler je prva stigla kući. Beni je stigao posle nje, a zatim i Nori. Sedeli su na verandi doma
Maklačijevih, kad je Džo stigao. Hodao je preko travnjaka, držeći se senki. Beni i Nori su pili
mlako gazirano piće. Kler se lagano ljuljala na ležaljci.
Stiskaia je bocu muževljevog piva. Džo je seo pored nje. Prebacila je ruku preko njegovih
mršavih ramena. Krhak je, pomislila je. Nije ni svestan toga. Savje kao ptičica.
„Ortaka, reče Beni. Dodao mu je sok, koji je sačuvao za njega. „Zabrinuli smo se za tebe.
„Gospoña Šamvej je imala dosta pitanja o kutiji, reče Džo. „Na neka nisam znao odgovor.
Bogo moj, aT je ovde toplo! Vrućina je kao za letnjih večeri. Upro je pogled u nebo. „Pogledajte
samo taj mesec.
„Ne želim da ga gledam, reče Nori. „Tako je strašan.
 „Kako si, dušo?, pitala je Kler.
„Dobro sam, mama. A ti?
Osmehnula se. „Ne znam. Da li će ovo upaliti? Šta vi mislite? Šta stvarno mislite? Neko
vreme su ćutali. To je uplašilo više nego išta dotad. Džo ju je poljubio u obraz i rekao: „Upaliće.
„Da li si siguran?
„Jesam.
Uvek je znala kad laže. Sumnjala je da će izgubiti taj dar kad dečak poraste. Ovog puta
mu nije zamerila. Samo mu je uzvratila poljubac. Njen topli dah je bio malčice muževan zbog
piva. „Najvažnije je da ne bude krvoprolića.“
„Neće ga biti“, reče Džo.
Osmehnula se. „Dobro, to mi je dovoljno.
Još malo su sedeli u tami. Škrto su razmenjivali reči. Ušli su u kuću. Grad je spavao pod
ružičastim mesecom.
Ponoć tek što je prošla.
 IMA KRVI NA SVE STRANE

Džulija je ušla u Andreinu kuću u pola jedan ujutru, dvadeset šestog oktobra.
Trudila se da bude što tiša, iako za tim nije bilo potrebe. Čula je muziku iz Endinom
malog radija. Stejpls Singers su pojali „Pravo u crkvu.“ Horas je pojurio niz hodnik, da je dočeka.
Osmehivao se i ljuljao zadnjicom kako samo korgiji znaju. Kleknuo je ispred nje, ispruženih
šapa. Džulija ga je počešala iza ušiju. To mu je bila osetljiva tačka.
Andrea je sedela na kauču. Pila je čaj.
„Izvini zbog muzike“, rekla je i utišala zvuk. „Nisam mogla da spavam.“
„Ovo je tvoja kuća, dušo“, reče Džulija. „A što se HJK-a tiče, stvarno razvaljuje.“ Endi se
osmehnula. „Od popodneva neumorno pumpaju poletni gospel. Osećam se kao da sam dobila na
lutriji. Kako je bilo na sastanku?“
„Dobro.“ Džulija je sela.
„Hoćeš li da razgovaramo o tome?“
„Ne moraš da brineš. Usredsredi se na oporavak. I znaš li šta? Izgledaš malo bolje.“
To je bila istina. Endi je još imala bledo i upalo lice, ali su se tamni podočnjaci ispod
očiju smanjili, a pogled izbistrio. „Hvala ti na komplimentu.“
„Da li se Horas ponašao kao dobar dečak?“
„Bio je veoma dobar. Igrali smo lopte i malo odspavali. To je verovatno razlog što bolje
izgledam. Spavanjac je najbolje sredstvo za ulepšavanje.K
„Šta je s tvojim leñima?“
Andrea se osmehnula. U tom osmehu je bilo veoma malo veselosti. „Leña uopšte nisu
loše. Jedva da ih osećam, čak i kad se sagnem. Znaš li šta mislim?“ Džulija je odmahnula
glavom.
„Mislim da telo i um rade kao zaverenici, kad se o drogama radi. Ako mozak želi drogu,
telo mu pomaže da je dobavi. Kaže: ’Ne brini, ne osećaj se krivom, dobro je, zbilja te boli.’ Ne
govorim o hipohondriji, nije tako jednostavno. Samo...“ Utihnula je, zagledana negde u daljinu.
Gde lije otišla? pitala se Džulija.
Vratila se. „Ljudska priroda može da bude rušilački raspoložena. Reci mi, da li misliš da
grad može da se ponaša kao jedinstveno telo?“ „Potpisujem“, bez oklevanja će Džulija.
„Može li i on da kaže da oseća silni bol, da bi mozak dobio lekove za kojima žudi?“
Džulija je klimnula, posle kraćeg razmišljanja. „Može.“
„Big Džim Reni je mozak ovog grada, zar ne?“
„Jeste, dušice. Rekla bih da jeste.“
Andrea je sela na kauč. Blago je oborila glavu. Ugasila je mali radio na baterije i ustala.
„Mislim da ću poći na počinak. Da znaš, mislim da ću zaspati.“ „To je dobro.“ Džulija je
zapitala, iz neobjašnjivih razloga. „Endi, da li se nešto desilo dok sam odsustvovala?“
Andra je delovala iznenañeno. „Pa, jeste. Horas i ja smo se igrali lopte.“ Sagnula se, bez
ikakvog trzaja. Pre nedelju dana bi takav pokret smatrala nemogućim.
Pružila je ruku. Horas joj je prišao. Pustio je da ga mazi. „Sjajno hvata loptu.“ Andrea se
raskomotila na svojoj postelji i otvorila dosije VEJDER. Počela je da ga čita po drugi put, sa
znatno više pažnje.
Bilo je dva ujutro, kad je vratila papire u žućkastosmeñu kovertu. Stavila je koverat u
fioku stočića. U istoj fioci je bio i pištolj kalibra trideset osam. Njen brat Daglas joj ga je pre dve
godine poklonio za roñendan. Isprva nije htela da ga uzme. Dagi je insistirao. Tvrdio je da žena
koja živi sama ne bi trebalo da bude bez zaštite.
 Izvadila ga je iz fioke. Otvorila ga je i proverila burence. Otvor koji će se pojaviti pred
orozom kad se obarač povuče bio je prazan, po Tvičevim uputstvima. Ostalih pet su bili puni.
Imala je još metaka na vrhu ormana. Znala je da neće imati prilike da napuni revolver. Neko iz
njegove male vojske policajaca dotle će je izbušiti.
Nije ni zaslužila da živi, ako ne bude mogla da ubije Renija iz pet pokušaja.
„Pitam se“, promrmljala je, kad je vratila revolver u fioku, „zašto sam se ratosiljala
opijata?“ Mozak joj je mnogo brže radio bez oksija. Znala je odgovor, da bi dobro ciljala.
„ Amin za to“, rekla je i ugasila svetlo. Zaspala je posle pet minuta.
Džunior je bio budan. Sedeo je pored prozora, na jedinoj stolici u bolesničkoj sobi, i
posmatrao neobični, ružičasti mesec. Smanjivao se i nestajao iza crne mrlje na Kupoli, koju dotad
nije video. Ova je bila veća i mnogo viša od one koja je ostala posle neuspešne eksplozije
navoñenog projektila. Da li je, dok je bio u nesvesti, izveden još jedan pokušaj probijanja
Kupole? Nije znao i nije mario. Kupola se još držala, samo to je bilo važno. Da nije, grad bi bio
osvetljen kao Vegas i preplavljen vojskom. Ponegde je bilo nešto svetla. Svedočila su o
grañanima koji pate od nesanice. Najveći deo Česters Mila je spavao. To mu je odgovaralo.
Morao je da razmišlja.
Najviše o Barbiju i njegovim pristalicama.
Nije imao glavobolje dok je sedeo pored prozora. Sećanje mu se vratilo, ali nije mogao da
pobegne od istine da je veoma bolestan. Čitava leva strana tela mu je sumnjivo oslabila. Pokatkad
bi balavio s te strane. Kad bi brisao bale levom rukom, ponekad bi osetio dodir kože s kožom, a
ponekad ne bi. Kao da to nije bilo dovoljno, velika mrlja u obliku ključaonice je lebdela na levoj
strani vidnog polja.
Pomislio je da mu se nešto zabilo u levo oko. Verovatno i jeste.
Setio se slepog besa kog je osetio na dan Kupole, kako je gonio Endži niz hodnik do
kuhinje, kako ju je bacio na frižider i zario joj koleno u lice. Sećao se krckanja koji je potom čuo,
kao da je imala porculanski poslužavnik iza očiju, koji se slomio od udarca kolenom. Taj bes je
iščileo. Ustupio je mesto pritajenom gnevu. Tekao je kroz njegovo telo iz nekog neiscrpnog
izvora, duboko u njegovoj glavi, izvora koji je istovremeno rashlañivao i bistrio njegove misli.
Matori trpač kog su Frenki i on ispreskakali kod jezera Čester došao je da ga pregleda
početkom večeri. Matori jebač se ponašao profesionalno. Izmerio mu je temperaturu i krvni
pritisak. Pitao ga je da li ima glavobolju. Čak je i proverio reflekse u kolenu malim gumenim
čekićem. Džunior je, kad je otišao, čuo razgovor i smeh. Pomenuto je i Barbijevo ime. Došunjao
se do vrata.
To je bio stari jebač i jedna od slatkih bolničarki, lep curetak po imenu Bafalo ili nešto
kao Bafalo. Matori jebač joj je raskopčao bluzu i opipao sise. Otvorio je šlic i šiljio kurac.
Okruživala ih je nezdrava zelena svetlost. „Džunior i njegov prijatelj su me prebili“, rekao je
matori jebač, „ali je njegov prijatelj mrtav, a ni on neće dugo. Barbi je tako naredio.“
„Volela bih da sisam Barbijevog ñoku kao lilihip“ reče Bafalo devojka. Matori jebač je
rekao da bi i on to voleo. Džunior je na trenutak zatvorio oči. Njih dvoje su mirno šetali
hodnikom, kad ih je otvorio. Nije bilo zelene aure, niti prljavštine.
Možda je ono bila halucinacija, a možda i nije. Jedno je bilo sigurno. Svi su u istom kolu.
Svi su u savezništvu s Barbijem. Bio je u zatvoru, ali samo privremeno. Verovatno da bi izazvao
sažaljenje. Svi su bili deo Barbijevog plana. To nije sve, verovao je da je u zatvoru van
Džuniorovog domašaja.
„Prevario si se“, prošaptao je, na stolici pored prozora, dok je posmatrao noć manjkavim
pogledom. „Prevario si se“
Džunior je znao šta mu se desilo. Spoznaja je blesnula u njegovom umu. Logika je bila
nepobitna. Otrovan je talijumom, kao onaj Rus u Engleskoj. Barbijeve vojničke pločice su bile
posute talijumskom prašinom. Džunior ih je dodirivao.
Zbog toga je umirao. Pošto ga je otac poslao u Barbijev stan, to jedino može da znači da
je i on deo ovoga. Bio je još jedan od Barbijevih... kako se ti momci zovu...
„Pristalica“, prošaptao je Džunior. „Samo jedan od puslica Big Džima Renija.“ Sve dobija
savršen smisao, kad vam jednom postane jasno, kad jednom počnete da razmišljate o tome. Otac
je želeo da mu zatvori usta zbog Koginsa i Perkinsove.
Odlučio se za trovanje talijumom. Sve ima smisla.
Vuk je skočio na parkiralište ispred bolnice. Došunjao se s mračnog travnjaka. Dve nage
žene su se žvalavile u pozi 69, na travnjaku. Lezbače, šezdeset devetače!
Vikali su Frenki i on za devojkama koje su šetale zajedno, kad su bili mali. Nisu ni znali
šta to znači, ali su znali da je ružno. Jedna od lezbača je ličila na Semi Buši.
Bolničarka Džini rekla mu je da je Semi mrtva, što je očigledna laž. Znači da je i Džini u
kolu. I ona cupka s Barbijem.
Da li u ovom gradu ima nekog ko nije s njim? U koga se može pouzdati?
Da, shvatio je da postoje dve osobe. Deca koju su Frenk i on pronašli kod jezera, Alisa i
Ejdan Eplton. Sećao se njihovih užasnutih pogleda i devojčicinog zagrljaja kad je podigao. Pitala
ga je Da li obećavaš? kad joj je rekao da je bezbedna.
Džunior joj je rekao obećavam. Divno se osećao posle tog obećanja. Prijalo mu je da nosi
detence u naručju.
Naprečac je odlučio: ubiće Dela Barbaru. Ubiće svakog ko mu se nañe na putu.
Zatim će naći oca. I njega će ubiti... godinama je sanjao o tome, iako dosad to nije priznao
sebi.
Potražiće Ejdana i Alisu, kad to bude gotovo. Ako neko pokuša da ga zaustavi, ubiće i
njega. Odvešće decu do jezera Čester. Tamo će ih zbrinuti.
Održaće reć datu Alisi. Neće umreti, ako je održi. Bog mu neće dopustiti da umre od
trovanja talijumom, dok se bude brinuo o deci.
Endži Makejn i Dodi Sanders su vrckale preko parkirališta. Nosile su suknjice navijačica i
džempere s velikim , simbolom milskih Divljih mačaka, na grudima.
Opazile su ga i počele da ljuljaju bokovima i podižu suknjice. Lica su im se naborala i
izgužvala od raspadanja. Pevale su: „Otvori vrata ostave! Uñi, da se još malo tucamo! Napred...
EKIPO!“
Džunior je sklopio i otvorio oči. Njegove devojke su iščezle. To je bila još jedna
halucinacija, baš kao i vuk. Nije bio siguran za cure u pozi šezdeset devet.
Možda ipak neće odvesti decu do jezera. Prilično je daleko od grada. Ostava Makejnovih
je mnogo bliža. Tamo ima dosta hrane.
I naravno, tamo vlada pomrčina.
„Pobrinuću se za vas, dečice, reče Džunior. „Čuvaću vas. Čitava zavera će propasti kad
ubijem Barbija.
Naslonio se čelom na staklo i zaspao.
Guzica Henrijete Klevard možda nije bila slomljena, već samo nagnječena, ali je strašno
bolela. U osamdeset četvrtoj je sve što zaboli strašno bolelo. Isprva je pomislila da se tog četvrtka
ujutro probudila u cik zore zbog guzice. Tiloenol koji je uzela u tri još se držao. Pronašla je i
meki, narandžasti, plastični prsten (Džon Klevard je patio od hemoroida), koji joj je mnogo
pomogao. Ne, to je bilo nešto drugo. Ubrzo nakon buñenja shvatila je šta je.
Badi, irski seter Frimanovih, urlao je. Badi nikad nije urlao. Bio je to najpristojniji pas u
ulici Betl, kratkoj saobraćajnici iza Katarina Rasel drajva. Primetila je da je i generator
Frimanovih prestao da radi. Pomislila je da se zbog toga probudila, a ne zbog psa. Sinoć je,
zahvaljujući njemu, zaspala. Nije to bila bučna sprava iz koje kulja plavičasti dim. Generator
Frimanovih je radio uz tiho, ravnomerno predenje, umirujućeg dejstva. Henrijeta je pretpostavila
da je bio skup. Frimanovi su mogli da ga priušte. Vil je imao ugovor s Tojotom, za kojim je Big
Džim Reni toliko žudeo. Ovo su bila teška vremena za prodavce automobila, ali je Vil uvek
uspevao da bude izuzetak od pravila. Prošle godine je lepo i ukusno dogradio kuću, uz Luizinu
pomoć.
Ah, to urlanje. Pas je zvučao povreñeno. Ljudi poput Frimanovih odmah bi se pobrinuli za
povreñenu životinju... pa zašto nisu?
Henrijeta je ustala (blago se trznula, kad joj je guzica napustila udobnu rupu u peni) i
prišla prozoru. Savršeno dobro je videla dom Frimanovih, iako je svetlost bila siva i troma, a ne
oštra i jasna, kakva je obično bila ujutru, krajem oktobra. S prozora je još bolje čula Badija. Tamo
se ništa nije micalo. Susedna kuća je bila u potpunom mraku. Nijedna Kolmanova lampa nije
svetlela na prozorima. Pomislila bi da su negde otišli, da oba automobila nisu stajala na
prilaznom putu ispred kuće.
I gde bi, moliću lepo, otišli?
Badi je nastavio da zavija.
Navukla je kućni mantil i papuče i izašla napolje. Stajala je na pločniku. Kola su se
zaustavila ispred nje. Vozio ih je Daglas Tvitčel. Sigurno je žurio u bolnicu.
Izgledao je sanjivo. Izašao je iz kola, sa šoljom kafe s logotipom Divlje ruže Rouz u ruci.
„Kako ste, gospoño Klavard?“
„Dobro sam, ali nešto nije u redu s Frimanovima. Čujete li to?“
»Da.“
„Onda bi morali i oni. Njihovi automobili su tamo, pa zašto ne pogledaju zbog čega pas
tako zavija.
„Ja ću pogledati. Tvič je srknuo kafu. Odložio je šolju na haubu automobila.
„Ostanite ovde.
„Govoriš gluposti, reče Henrijeta Klavard.
Prošli su dvadeset metara po pločniku i krenuli prilaznim putem ka kući Frimanovih. Pas
je zavijao i zavijao. Henrijeta se naježila od tog zvuka, uprkos toplom jutru.
„Vazduh je veoma loš, rekao je. „Tako je zaudarao Ramford kad sam se venčala.
Tada su sve fabrike za pravljenje papira radile. Ovo ne može da bude dobro za ljude.
Tvič je nešto progunñao i pozvonio. Pokucao je na vratima, pošto nije bilo odgovora.
Isprva polako, a zatim znatno jače.
„Pogledaj da li su zaključana, reče Henrijeta.
„Ne znam da li smem, gospoño...
„Pobogu. Progurala se kraj njega i dohvatila kvaku. Pokrenula se. Otvorila je vrata.
U kući prepunoj dubokih jutarnjih senki je vladala tišina. „Vile?, povikala je.
„Luiz? Da li ste tu?
Nisu čuli ništa izuzev životinjskih urlika.
„Pas je iza kuće, rekao je Tvič.
Brže bi prošli kroz kuću. Nisu to hteli. Izašli su napolje i krenuli stazom izmeñu kuće i
garaže, u kojoj je Vil držao svoje igračke, a ne automobile: dva snegomobila, trotočkaša terenca,
jamaha kros motocikl i hondu gold ving.
Zadnje dvorište Frimanovih je bilo opasano visokom ogradom, privatnosti radi. Na kraju
staze je bila kapija. Tvič je otvorio. Fanatični irski seter od trideset pet kilograma obrušio se na
njega. Iznenañeno je viknuo i podigao ruke, ali pas nije hteo da ga ujede. Badi je bio u mahnitom
molim te spasi me raspoloženju. Spustio je šape na Tvičevu poslednju čistu belu bluzu. Isprljao ju
je i počeo da ga liže po licu.
„Prestani!, povikao je. Gurnuo je Badija sa sebe. Pas se odmah vratio i ostavio nove
tragove na Tvičevoj tunici. Nastavio je da žvalavi njegove obraze dugim, ružičastim jezikom.
„Silazi, Badi! zapovedila je Henrijeta. Pas se smesta spustio na zadnje noge.
Cvileo je i kolutao očima. Ispustio je baricu urina ispod sebe.
„Gospoño Klavard, ovo ne sluti na dobro.
„Nikako, složila se Henrijeta.
„Možda je bolje da ostanete s p...
Henrijeta je opet rekla pobogu i umarširala u zadnje dvorište Frimanovih. Tivč je kaskao
za njom. Badi se šunjao za njima, oborene glave i podvijena repa. Neutešno je cvileo.
Našli su se u kamenom popločanom dvorištu, sa zidanim roštiljem. Roštilj je bio uredno
pokriven zelenim nepromočivim platnom s natpisom KUHINJA JE ZATVORENA. Pored njega,
na rubu travnjaka je bila platforma od crvenog drveta. Na vrhu platforme je bila velika kada
Frimanovih. Tvič je pretpostavio da je visoka ograda podignuta da bi mogli da se kupaju nagi i na
miru poigraju, kad bi im se prohtelo.
Vil i Luis su bili u njoj, ali su dani zajedničkih igara zauvek prošli. Na glavi su imali
providne plastične kese, stisnute na vratu uzicom ili gumenim trakama. Bile su zamagljene
iznutra, ali ne toliko da Tvič ne bi raspoznao pomodrela lica. Flaša viskija i bočica s lekovima
počivali su na drvenoj platformi, izmeñu zemnih ostataka Vila i Luiz Friman.
„Stani, rekao je. Nije znao da li se obraća samom sebi, gospoñi Klavard ili možda Badiju,
koji je upravo ispustio još jedan otegnuti urlik. Sigurno nije govorio Frimanovima.
Henrijeta nije stala. Približila se kadi. Uspela se uz dve stepenice, prava kao vojnik, i
pogledala bledunjava lica njenih, savršeno pristojnih (i savršeno normalnih) suseda. Pogledala je
bocu viskija i videla da su ispili glenlivet (bar su otišli sa stilom). Podigla je bočicu s lekovima, s
nalepnicom Sandersove apoteke.
„Ambijen ili lunesta?, sumorno upita Tvič.
„ Ambijen, rekla je. Bilo joj je drago što je glas iz suvog grla i usta zvučao normalno.
„Njen je. Verujem da su ga sinoć podelili.
„Ima li poruke?
„Nije ovde, rekla je. „Možda je unutra.
Ali nije bila, bar ne na vidnom mestu. Nisu znali zašto bi neko sakrio samoubilačku
poruku. Badi ih je sledio iz sobe u sobu. Više nije zavijao. Cvileo je iz dubine grla.
„Mislim da ću ga povesti kući“, reče Henrijeta.
„Moraćeš. Ne mogu da ga vodim u bolnicu. Zvaću Stjuarta Bouija da doñe po...njih.“
Pokazao je prstom preko ramena. Stomak mu se okretao, ali to nije bilo najgore. Najgora je bila
depresija koja mu se prikradala. Bacila je sen preko njegove osunčane duše.
„Ne shvatam zašto su to učinili“, reče Henrijeta. „Da smo proveli godinu dana pod
Kupolom... ili bar mesec dana... pa, možda. Ali manje od sedmice? Uravnoteženi ljudi ne
odgovaraju ovako na životne nedaće.“ Tviču se činilo da ih razume, ali nije hteo da to kaže
Henrijeti. Proći će mesec dana, proći će i godina, možda i više od godine. Bez kiše, sa sve
skromnijim rezervama i sve prljavijim vazduhom. Ako tehnološki najnaprednija zemlja na svetu
dosad nije uspeia da shvati šta se dogodilo s Česters Milom (da i ne govorimo o rešavanju
problema), verovatno i neće skoro. Vil Friman je sigurno to shvatio. Možda je to bila Luizina
ideja. Možda je rekla, kad je generator crkao: Hajde da to ućinimo pre nego što se voda u kadi
ohladi, dušo. Hajde da pobegnemo od Kupole, dok smo još punog stomaka. Sta kažeš na to?
Predlažem da odemo posle kupanja i nekoliko ćašica.
 „Možda ih je avion gurnuo preko ivice“, reče Tvič. „Mislim na putnički mlaznjak irske
aviokompanije koji je juče udario o Kupolu.“ Harijet je nemo odgovorila. Ušla je u kuću i
pljunula u kuhinjsku sudoperu. Bio je to šokantan gest neodobravanja. Izašli su iz kuće.
„Sve više ljudi će ovo raditi, zar ne?“, pitala je kad su stigli do kraja prilaznog puta. „Zato
što se samoubistvo ponekad širi vazduhom, kao virus prehlade.“ „Neki su mu već podlegli.“ Tvič
nije znao da li je samoubistvo bezbolno, kao što pesma kaže, ali je moglo biti zarazno, u
odgovarajućim okolnostima. Možda je naročito zarazno u situaciji bez presedana, kad vazduh
počne da zaudara, kao ovog neprirodno toplog jutra, bez vetra.
„Samoubice su kukavice“, reče Henrijeta. „To važi za sve njih bez izuzetaka, Daglase.“
Tvič, čiji je otac davno umro mučnom smrću od raka želuca, nije bio tako siguran.
Prećutao je svoje sumnje.
Henrijeta se nagnula nad Badijem s rukama na koščatim kolenima. Pas je pružio vrat da je
omiriše. „Doñi u susednu kuću, dlakavi prijatelju. Imam tri jajeta. Pojedi ih pre nego što se
pokvare.“
Krenula je ka svom domu. Okrenula se i obratila Tviču. „Oni su kukavice“, rekla je,
naglašavajući svaku reč.
Džim Reni se odjavio iz Keti Rasel. Čvrsto je spavao u svojoj postelji i ustao odmoran i
osvežen. Nikom to ne bi priznao, ali je deo dobrog raspoloženja dugovao činjenici da Džunior
nije kod kuće. Njegov crni hamer je u osam sati bio parkiran nedaleko od ulaza u Divlju ružu
Rouz (ispred vatrogasnog hidranta, ali ko još za to mari, kad više nemaju vatrogasce).
Doručkovao je s Piterom Randolfom, Melom Sirlsom, Fredijem Dentonom i Karterom
Tibodijem. Karter je seo desno od Big Džima, što mu je postala navika. Jutros je nosio dva
pištolja, svoj na boku i službenu beretu taurus, koja je doskora pripadala Lindi Everet, u futroli
pod pazuhom.
Kvintet je zauzeo seratorski sto u zadnjem delu restorana. Oterali su starosedeoce bez
galame. Rouz im nije prilazila. Poslala je Ensona da ih služi.
Big Džim je naručio tri pržena jaja, duplu porciju kobasice i prženicu spremljenu na masti
od slanine, onako kako je njegova majka spremala. Znao je da mora da povede računa o
holesterolu. Za današnji dan će mu trebati mnogo energije, u stvari, za sledećih nekoliko dana.
Posle toga će situacija biti pod kontrolom. Tada će se pozabaviti holesterolom (već deset godina
je zavaravao sebe na opisani način).
„Gde su Bouijevi?“, pitao je Kartera. „Hteo sam da vidim proklete Bouijeve, zašto nisu
ovde?
„Morali su da požure u ulicu Betl, reče Karter. „Gospodin i gospoña Friman su izvršili
samoubistvo.“
„Taj berač pamuka se ukokao?, kliknuo je Big Džim. Nekoliko mušterija uglavnom oni za
šankom, koji su gledali CNN okrenuli su se brzo odvratili pogled. „Vidi boga ti! Nisam ni
najmanje iznenañen!“ Sinulo mu je da sad može preuzeti ugovor s Tojotom... ali šta će mu sad
to? Mnogo sočnija voćka mu je pala u krilo: čitav grad. Počeo je da sastavlja listu hitnih mera
koje će sprovesti kad mu grad izglasa specijalna ovlašćenja. To će se desiti večeras. Godinama je
iskreno mrzeo ljigavog kujinog sina Frimana i njegovu sisatu kučku od žene.
„Momci, Luiz i on sad doručkuju u raju.“ Ućutao se i prsnuo u smeh. To je bilo politički
nekorektno, ali nije mogao da se obuzda. „U odeljenju za poslugu, nesumnjivo.“
„Bouijevi su dobili još jedan poziv, dok su se bavili u Ulici Betl“, reče Karter.
„Stigao je s imanja Dinsmorovih. Imamo još jedno samoubistvo.“ „Ko se ubio?“, pitao je
šef Randlof. „Arlen?“
„Nije. Njegova žena, Šeli.“
 To je bila tužna vest. „Pognimo glavu na minut“, reče Big Džim i ispruži ruke.
Karter je prihvatio jednu, a Mel Sirls drugu. Randolf i Denton su zatvorili krug.
„O bože molim ti se da blagosiljaš sirote duše, Isuse Hriste amin reče Big Džim, i podiže
glavu. „Imam malo posla za tebe, Pitere.
Piter je izvadio beležnicu, Karterova je već počivala na stolu pored tanjira. Momak se sve
više dopadao Big Džimu.
„Pronašao sam nestali gas, obznanio je Big Džim. „Nalazi se u radiostanici.
„Isuse!, reče Randolf. „Moramo da pošaljemo kamione da ga donesu!
„Hoćemo, ali ne danas, reče Big Džim. „Učinićemo to sutradan, dok grañani budu zauzeti
susretanjem s roñacima. Radim na tome. Bouijevi i Rodžer će ponovo poći tamo, ali u pratnji
nekoliko policajaca. Poći ćeš ti, Frede, s Melom. Poslaću još četvoricu ili petoricu ljudi. Ti nećeš
ići, Kartere. Hoću da poñeš sa mnom.
„Šta će ti policajci da bi prevezao nekoliko rezervoara za gas?, pitao je Randolf.
„Pa, reče Džim dok je natapao prženicu žumancetom od jajeta, „i to možemo zahvaliti
našem prijatelju Delu Barbari i njegovim planovima da destabilizuje grad.
Tamo su dvojica naoružanih ljudi. Izgleda da štite neku vrstu laboratorije za proizvodnju
droge. Mislim da ju je Barbara osnovao, mnogo pre dolaska u grad.
Sve je lepo isplanirao. Fil Buši je jedan od čuvara.
„Taj gubitnik, zareža Randolf.
„Drugi je, žao mi je što to moram reći, Endi Sanders.
Randolf je bockao pržene krompiriće. Ispustio je viljušku, koja je bučno zazvečala po
podu. „Endi.
„Tužno, ali istinito. Barbara ga je uvukao u zločinačko kolo. Saznao sam to iz pouzdanih
izvora. Ne pitajte me od koga, insistirao je na anonimnosti. Big Džim je uzdahnuo i gurnuo
žumancetom prekriveno parče prženice u usta. Dobri gospode, kako divno jutro! „Pretpostavljam
da je Endiju novac bio neophodan. Čuo sam da je banka htela da mu zatvori apoteku. Nikad nije
imao mozak za posao.
„Nije ga imao ni za upravljanje gradom, dodao je Fredi Denton.
Big Džim obično nije voleo da ga podreñeni prekidaju, ali mu je ovog jutra sve prijalo.
„To je, nažalost, tačno, rekao je. Zatim se nagnuo preko stola, koliko god mu je trbušina
dozvoljavala. „Buši i on su juče pucali na kamion koji sam tamo poslao. Izbušili su prednje
gume. Ti berači pamuka su opasni.
„Dobro naoružani narkomani, reče Randolf, „noćna su mora svakog čuvara zakona. Ljudi
koji tamo odu moraju da nose pancirkošulje.
„To je dobra ideja.
„I ne mogu da jamčim Endijevu bezbednost.
„Bog vas voli, u to sam siguran. Radi ono što moraš. Gas nam je neophodan. Grad vapi za
njim. Planiram da na večerašnjoj skupštini objavim da sam otkrio nove količine.
„Da li ste sigurni da ne mogu da idem, gospodine Reni?, pitao je Karter.
„Znam da si razočaran, ali hoću da sutra budeš sa mnom, a ne s njima, kad krenu u posetu
radiostanici. Ni Randolf ne može da ide tamo. Neko mora da bdi nad danom za posete, koji bi se
lako mogao izroditi u prvoklasnu papazjaniju. Ne smemo dozvoliti da neko bude izgažen u gužvi.
Iako će neko sigurno stradati, zato što ljudi jednostavno ne znaju kako da se ponašaju. Reci
Tvitčelu da spremi ambulantna kola. Hoću da budu u pripravnosti.
Karter je uredno beležio.
Big Džim se za to vreme okrenuo Randolfu. Šef policije je imao tužan izraz lica.
„Zbilja mi je teško što moram ovo da ti kažem, Pite, ali moj dostavljač tvrdi da je i
Džunior umešan u posao s laboratorijom droge.
„Džunior?, zaprepašćeno je ponovio Mel. „Ne, to mora da je greška.
Big Džim je klimnuo i obrisao suve oči, ivicom dlana. „I meni je teško da poverujem u
tako nešto. Ne želim da verujem, ali da li znate da je u bolnici?
Klimnuli su.
„Tamo je zbog predoziranja, prošaptao je Reni, nagnuvši se još jače preko stola.
„To je najverovatnije objašnjenje njegovih zdravstvenih problema. Ispravio se i
usredsredio na Randolfa. „Ne pokušavajte da napadnete glavnim putem. Očekivaće vas iz tog
pravca. Postoje sporedni put, kilometar i po istočno od radiostanice...
„Poznat mi je, reče Fredi. „To je bila šuma Štrokavog Sema Verdroa, dok mu je banka
nije oduzela. Mislim da sad pripada Svetom Spasitelju.
Big Džim je klimnuo sa osmehom, iako je zemljište pripadalo korporaciji iz Nevade,
kojom je on predsedavao. „Idite tim pravcem, pa ćete prići stanici otpozadi. Tamo je visoko,
gusto šipražje. Prišunjaćete se neopaženi.
Big Džimov mobilni telefon je zazvonio. Pogledao je na ekran i odlučio da sačeka da se
uključi govorna pošta. Pomislio je: Ma zašto da ne. Tog jutra se zbilja dobro osećao. Pustiće
Koksa da peni od besa. To će mu prijati.
„Ovde Reni. Šta hoćete, pukovniče Koks?
Slušao je. Smešak mu je venuo na usnama.
„Kako da znam da li je to istina?
Slušao je još malo. Prekinuo je vezu, bez pozdrava. Mrštio se, razmišljajući o onom što je
čuo. Podigao je glavu. Obratio se Randolfu. „Imamo li Gajgerov brojač? Možda je u atomskom
skloništu?
„Ne znam. Al Timons će verovatno znati.
„Pronañi ga. Nek proveri da li je tamo.
„Da li je to važno?“ pitao je Randolf, baš kad je Karter pitao: „Da li imamo posla s
radijacijom, šefe?“
„Nije to ništa zabrinjavajuće, reče Big Džim. „Džunior bi rekao da pukovnik nastoji da
me prestraši. Siguran sam u to. Ali proveri Gajgerov brojač. Donesi mi ga, ako ga imamo i ako
još radi.
„U redu, reče Randolf. Izgledao je uplašeno.
Big Džim je požalio što nije sačekao da se uključi govorna pošta ili što nije ćutao.
Sirls će sigurno pričati o onom što je čuo. To će pokrenuti glasinu. I Randolf će to učiniti.
Verovatno je u pitanju lažna uzbuna. Pompezni berač pamuka pokušava da mu upropasti dan,
možda i najvažniji u njegovom životu.
Samo je Fredi Denton mislio o onom o čemu su razgovarali. „U koliko sati bi trebalo da
udarimo na radiostanicu, gospodine Reni?
Big Džim se prisetio onog što je znao o vremenskom rasporedu dana za posete.
Osmehnuo se. Bio je to iskren osmeh. Ozario mu je gojazne obraze i ogoleo sitne zube.
„U dvanaest sati. Svi će šizeti na Stodevetnaestici. Ostatak grada će biti prazan. Poñite tačno u
podne i sredite berače pamuka koji sede na gradskim zalihama gasa. Potamanite ih, kao zlikovce
u starim vesternima. Kombi Divlje ruže Rouz se, u jedanaest i petnaest u četvrtak ujutru kotrljao
Stodevetnaesticom. Drum će sutra biti pun automobila.
Zaudaraće na izduvne gasove, ali je danas bio jezivo pust. Rouz je sedela za upravljačem.
Erni Kalvert je sedeo na suvozačkom sedištu, a Nori izmeñu njih, stiskajući skejtbord, pokriven
nalepnicama s imenima davno izumrlih pank bendova, kao što su Stalag 17 i Mrtve mlekadžije.
„Vazduh tako grozno miriše, reče Nori.
 „To je Prestil, dušice, reče Rouz. „Preobrazio se u veliku smrdljivu močvaru, na prelazu u
Moton. Znala je da se u vazduhu oseća više od smrada umiruće reke, ali nije htela da govori o
tome. Morali su da dišu, pa nije bilo svrhe razgovarati o onom što udišu. „Da li si razgovarala s
majkom?
„Jesam, neveselo će Nori. „Poći će, ali nije zagrejana za tu ideju.
„Da li će poneti svu hranu, kad kucne čas?
„Hoće. Natovariće je u prtljažnik. Nori nije dodala da će Džoana Kalvert prvo ukrcati
piće. Hrana če biti u drugom planu. „Šta ćemo s radijacijom, Rouz? Ne možemo svako vozilo
koje se popne gore obložiti olovnim limom.
„Ko god da proñe jednom ili dva puta, ne mora da strahuje. Rouz je to lično proverila na
internetu. Takoñe je otkrila da bezbednost od radijacije umnogome zavisi od snage zraka, ali nije
htela da se brinu zbog onog što je van njihovog uticaja. „Najvažnije je ograničiti vreme
izloženosti... a Džo kaže da pojas nije širok.
„Njegova mama neće hteti da poñe, reče Nori.
Rouz je uzdahnula. Naslućivala je to. Dan za posete je imao i loših strana. Pomoći će im
da se neopaženo iskradu, ali će oni s roñacima s druge strane hteti da se sretnu s njima. Možda će
Maklači izgubiti na lutriji, pomislila je.
Ispred njih je bio Renijev plac s polovnim automobilima, s reklamnom porukom:
POSLOVANJE S BIG DŽIMOM ĆE VAM SE DOPASTI! TRAŽITE KREDIT!
„Zapamti..., poče Erni.
„Znam, odvrati Rouz. „ Ako je neko tamo, okrenuću se i zaputiti ka gradu.
Sva REZERVISANO ZA ZAPOSLENE parking mesta bila su prazna. Izložbeni salon je
bio pust. Videli su beli karton s porukom ZATVORENO DO DALJNJEG na vratima. Rouz je
žurno skrenula. Krenula je pozadi, pored redova automobila i kamiona s tablama ispod šoferki, s
cenama i reklamnim sloganima DOBRA POGODBA, ČIST KO SUZA i HEJ POOGLEDAJ ME
(slova O su zavodljivo namigivala seksi trepavicama). To su bile umorne rage u Big Džimovim
štalama, tako različite od sjajnih tvorevina iz Detroita i Nemačke u prvim redovima. Na kraju
velikog parkinga, odmah uz žičanu ogradu izmeñu Big Džimovog placa i zapuštene poljane,
obrasle niskim šipražjem, bili su kombiji telefonske kompanije.
Na nekima je još stajao znak AT&T-ja.
„Eno su, reče Erni, pre nego što je posegnuo iza sedišta. Izvadio je tanku metalnu traku.
„To je slim džim , reče Rouz, napeta i radoznala. „Otkud ti slim džim, Erni?
„Nabavio sam ga dok sam još radio u Fud Sitiju. Iznenadila bi se kad bi znala koliko ljudi
zaboravlja ključeve u kolima.
„Kako ćeš ga pokrenuti, dedice?, pitala ga je Nori.
Erni se slabašno osmehnuo. „Nešto ću smisliti. Stani ovde, Rouz.
Izašao je i otkasao do prvog kombija. Kretao se s iznenañujućom okretnošću za čoveka
koji se približava sedamdesetoj. Pogledao je kroz prozor odmahnuo glavom. Prešao je na sledeći
u nizu. Zatim do trećeg ali je taj imao izbušenu gumu.
Pogledao je četvrti. Okrenuo se prema Rouz i podigao palčeve. „Hajde, Rouz, kreći.
Sinulo joj je da Erni ne želi da njegova unuka vidi kako se koristi slim džimom.
Bila je dirnuta njegovim gestom. Povezla se ka prednjem delu parkinga, bez priče.
Zaustavila se i progovorila. „Kako ti je, slatkišu?
„Dobro mi je“, reče Nori. Izašla je iz auta. „Pešačičemo do grada, ako ne bude mogao da
ga pokrene.“
„To je šetnja od najmanje pet kilometara. Može li tvoj deda toliko da pešači?“ Prebledela
devojčica je uspela da se osmehne. „Dedica ne zaostaje za mnom. Šeta se sedam kilometara
dnevno. Kaže da tako podmazuje zglobove. Samo vi idite, da vas neko ne opazi.“
„Ti si hrabra devojčica“, reče Rouz.
„Ne osećam se hrabro.“
„Hrabri ljudi se nikad tako ne osećaju, dušice.“
Rouz je krenula prema gradu. Nori ju je posmatrala, dok se nije izgubila iz vida.
Izvodila je figure sa skejtbordom po parkiralištu. Bilo je blago nagnuto, tako da nije
morala mnogo da se trudi... Pucala je od snage. Stigla bi do gradskog parka a da se ne umori. Šta
bi bilo da je neko naišao? Pa, rekla bi da se prošetala s dedicom, koji je hteo da pogleda neke
kombije. Čekala ga je, da se vrate u grad.
Svi znaju da dedica voli da se šeta. Podmazuje zglobove. Znala je da to nije potpuno
objašnjenje, pa čak ni njegov najveći deo. Počeo je da se šeta kad je baka počela da zaboravlja
stvari (niko nije rekao da je obolela od Alchajmerove bolesti, iako su svi znali). Nori je mislila da
se šeta da bi lakše izašao na kraj s tugom. Da li je tako nešto moguće? Mislila je da jeste. Znala je
da dok vozi skejtbord i izvodi neku ñavolski opasnu vežbu u skejtparku u Oksfordu, u njoj nema
mesta za bilo šta drugo izuzev radosti i straha. Radost je vladala kućom. Strah je vladao šupom
iza nje.
Nekadašnji kombi telefonske kompanije pojavio se iza zgrade, posle kratkog vremena,
koje joj se činilo dugim. Dedica je bio za volanom. Gurnula je skejtbord ispod ruke i uskočila
unutra. Bila je to njena prva vožnja ukradenim kolima.
„Dedice, tako si strava“, rekla je i poljubila ga.
Džo Maklači se uputio prema kuhinji. Hteo je da uzme jednu od preostalih konzervi soka
od jabuke iz crknutog frižidera. Zastao je kad je njegova majka rekla: Bamp.
Znao je da su se njegovi roditelji sreli na studijama, na Univerzitetu Mejn, i da su Sema
Maklačija, u to doba, prijatelji zvali Bamp. Mama ga gotovo nikad nije tako zvala. Nasmejala bi
se i pocrvenela kad god bi joj se stari nadimak omakao, kao da je vezan za neku golicavu priču.
Džo nije znao ništa o tome. Znao je da joj se takva omaška desila zato što je veoma uzbuñena.
Prišao je kuhinjskim vratima. Bila su malčice otvorena. Mogao je da vidi majku s Džeki
Vetington, koja je danas nosila bluzu i izbledele farmerke, umesto uniforme.
Videle bi ga da su podigle glavu. Nije hteo da se šunja. To ne bi bilo dostojanstveno,
naročito kad je mama uznemirena, ali su one odmeravale jedna drugu. Sedele su za kuhinjskim
stolom. Džeki je uhvatila Kler za ruke. Džo je video da su majčine oči vlažne. I on je hteo da
zaplače.
„Ne možeš", govorila je Džeki. „Znam da hoćeš, ali jednostavno ne možeš. Ne, ako
večeras bude onako kako smo planirali.“
„Mogu li da ga pozovem i da mu kažem zašto neću biti tamo? Ili da mu pošaljem imejl!
To bih valjda mogla!“
Džeki je odmahnula glavom. Bila je ljubazna, ali odlučna. „Možda će progovoriti.
Vesti bi mogle stići do Renija. Propašćemo, ako on nešto namiriše pre nego što
oslobodimo Barbija i Rastija.“
„Ako mu kažem da nikom ništa ne priča...“
„ Ali, Kler, zar ne shvataš? Previše toga je na kocki. Govorimo o životima dva čoveka. I o
našim, takoñe.“ Zastala je. „U pitanju je i život tvoga sina.“ Kler je pognula ramena, dabi se
odmah zatim ispravila. „Povedi Džoa. Doći ću posle dana za posete. Reni neće sumnjati u mene.
Nisam poznavala Dela Barbaru, baš kao ni Rastija, izuzev što smo se pozdravljali na ulici.
Posećivala sam doktora Hartvela u Kasl Roku.“
„Ali Džo poznaje Barbija strpljivo će Džeki. „On je uspostavio videovezu kad su ispalili
projektile. Big Džim to zna. Zar ne misliš da bi mogao da te zatvori i pritisne dok mu ne kažeš
gde smo otišli?“
„Ne bih“, reče Kler. „Nikad mu ne bih rekla.“
Džo je ušao u kuhinju. Kler je obrisala obraze i pokušala da se osmehne. „O, zdravo,
dušo. Baš smo pričali o danu za posete i...“
„Mama, ne bi te samo pritisnuo“, reče Džo. „Verovatno bi te mučio“ Delovala je
preneraženo. „O, ne bi on to učinio. Znam da nije prijatan čovek, ali je ipak gradski zvaničnik
i...“
„Bio je gradski zvaničnik“, reče Džeki. „Sad je kandidat za cara. Svi progovore, pre ili
kasnije. Hoćeš li da Džo negde sedi i zamišlja kako ti čupaju nokte?“
„Prestani!“, reče Kler. „To je užasno!“
Džeki nije dopustila Klari da iščupa ruke iz njenog stiska. „Ovo je igra na sve ili ništa.
Prekasno je za ništa. Dogañaji idu svojim tokom. Moramo da ih pratimo.
Kad bi Barbi pobegao sam, bez ičije pomoći, Big Džim bi ga pustio. Zato što svakom
diktatoru treba babaroga. Ali neće pobeći sam, zar ne? To znači da će pokušati da nas pronañe i
uništi.
„Volela bih da se nikad nisam upustila u ovo. Volela bih da nisam otišla na sastanak i da
nisam pustila Džoa da ide.
„Ali moramo da ga zaustavimo!, protestovao je Džo. „Gospodin Reni pokušava da
preobrazi Mil u policijsku državu!
„Ne mogu da zaustavim nikoga!, zajecala je Kler. „Ja sam prokleta domaćica“
„ Ako ti je to neka uteha, reče Džeki, „verovatno si dobila kartu za ovo putovanje čim su
klinci pronašli kutiju.
„To nije uteha. Nikako nije.
„Moglo bi se reći da imamo sreće, nastavila je Džeki. „Nismo uvukli veliki broj nedužnih
ljudi u ovo, bar ne još.
„Reni i njegova policija će nas pronaći, reče Kler. „Zar ti to nije jasno? Ovaj grad nije
veliki.
Džeki se kiselo osmehnula. „Tada će nas biti više. Imaćemo više oružja. I Reni će znati
koliko nas je.
„Moramo da preuzmemo radiostanicu i to što pre, reče Džo. „Narod mora da čuje i drugu
stranu priče. Moramo objaviti istinu.
Džekine oči su blesnule. „To je ñavolski dobra ideja, Džo.
„Blagi bože, reče Kler. Pokrila je lice rukama.
Erni je parkirao kombi telefonske kompanije pored rampe za istovar iza Berpijeve robne
kuće. Ja sam kriminalac, pomislio je, a moja dvanaestogodišnja unuka je saučesnica. Da li je
napunila trinaestu? To nije bilo važno. Piter Randolf neće s njom postupati kao s maloletnicom,
ako je uhvati.
Romi je otvorio zadnja vrata. Uverio se da su to oni i izašao napolje, s puškama u rukama.
„Da li ste imali problema?
„Sve je išlo kao po loju, reče Erni, dok se peo stepenicama na platformu. „Na putevima
nije bilo nikoga. Imaš li još oružja?
„ Jah. Još nekoliko cevi. Unutra su, iza vrata. I ti bi mogla da pomogneš, gospoñice Nori.
Prihvatila je dve puške. Dodala ih je dedi, koji ih je odložio u zadnji deo kombija.
Romi je isterao kolica na rampu za istovar. Na njima su bili olovni limovi. „Ne moramo
odmah da ih utovarimo, rekao je. „Isekao sam nekoliko komada za prozore. Postaraćemo se za
šoferke kad tamo stignemo. Ostavićemo prorez za posmatranje kao kod šerman tenkova i tako
voziti. Vidi da li možeš da izguraš druga kolica napolje, dok ja i Erni istovaramo ova. Ostavi ih,
ako ne možeš. Mi ćemo ih izgurati.
Druga kolica su bila puna kutija hrane, uglavnom konzervi i kesa s koncentratima za
izletnike. Jedna kutija je bila puna koverata s praškastim pićima. Kolica su bila teška, ali su lako
išla, kad ih je pokrenula. Zaustavljanje je bio znatno teži poduhvat. Verovatno bi sletela s rampe,
da Romi nije podigao ruke, da bi ih zadržao.
Erni je završio pokrivanje malih zadnjih prozora ukradenog kombija komadima olovnog
lima. Potrošio je dosta lepljive trake. Obrisao je čelo i rekao: „Ovo je ñavolski rizično, Berpi.
Pokrenućemo čitav prokleti konvoj do voćnjaka Makojevih.
Romi je slegnuo ramenima i počeo da utovaruje kutije sa zalihama. Reñao ih je uza
zidove kombija. Ostavio je sredinu slobodnu za putnike koje će se, kako se nadao, kasnije
ukrcati. Znojno drvo je širilo grane po zadnjem delu njegove košulje. „Ima nade, ako sve
obavimo brzo i tiho. Skupština će nam poslužiti kao paravan.
Nemamo mnogo izbora. „Da li će Džulija i gospoña Maklači staviti olovo na prozore
svojih automobila?, pitala je Nori.
„Da. Ovog popodneva. Ja ću im pomoći. Moraće da ostave automobile iza robne kuće. Ne
mogu da se vozikaju gradom s olovom na prozorima. Ljudi će svašta pomisliti.
„Šta je s tvojom eskalejdom?" pitao je Erni. „On bi progutao sve zalihe, bez podrigivanja.
Tvoja žena bi mogla da ga...
„Miša neće da poñe s nama, reče Romi. „Neće da ima ništa s tim. Pitao sam je, učinio sam
sve izuzev bacanja na kolena, ali su svi moji napori bili ravni promaji koja duva kroz kuću.
Verovatno sam predosećao šta će se desiti, zato što joj nisam puno toga govorio... to je neće
sačuvati od nevolja, ako se Reni obruši na nju. Ona to, nažalost, ne shvata.
„Zašto neće da ide?, pitala je Nori, široko otvorenih očiju. Shvatila je da se neučtivo
ponela, tek kad je izašla napolje i ugledala dedino namršteno lice.
„Zato što je mnogo tvrdoglava, dušice. Rekao sam joj da može da nastrada. ’Nek samo
pokušaju, rekla je. Takva je moja Miša. Pa, doñavola. Možda ću se odšunjati do grada, da vidim
da li se predomislila, ako mi situacija to dozvoli. Kažu da su sve žene takve. Utovarimo još koju
kutiju. Ne pokrivaj oružje, Erni. Možda će nam zatrebati.“
„Ne mogu da verujem da sam te uvalio u ovo, curice“, reče Erni.
„U redu je, dedice. Radije bih učestvovala, nego da sedim po strani.“ To je bila sušta
istina.
BONK. Tišina.
BONK. Tišina.
BONK. Tišina.
Oli Dinsmor je sedeo skrštenih nogu, na metar i dvadeset centimetara od Kupole.
Pored njega je bio stari izviñački ranac, pun kamenja pokupljenog u dvorištu, tako pun da
se više teturao no hodao pod njim. Strahovao je da će platneno dno popustiti i da će se municija
rasuti po polju, ali nije. Stigao je do cilja. Izabrao je sledeći kamen. Bio je to lep i gladak
primerak, izglačan drevnim glečerom.
Zavitlao ga je ka Kupoli. Udario je u ono što je ličilo na prazninu i odbio se.
Podigao je novi i zamahnuo.
BONK. Tišina.
Kupola je bila razlog zbog kog su njegov brat i majka stradali, ali tako mu starog Isusa,
imaće municije za čitav dan.
Kameni bumeranzi pomislio je, sa osmehom. Bio je to iskreni osmeh. Izgledao je užasno
zbog izmršavelog lica. Slabo je jeo. Činilo mu se da zadugo neće pošteno jesti. Čuo je pucanj i
pronašao majku. Ležala je pored kuhinjskog stola. Haljina joj se podigla i otkrila donji veš.
Raznela je pola glave... takvi prizori ne pogoduju apetitu.
BONK. Tišina.
S druge strane Kupole je vrvelo od aktivnosti. Vojnici su dizali grad od šatora.
Džipovi i kamioni su dolazili i odlazili. Stotine vojnika je jurcalo okolo, dok su ih njihovi
pretpostavljeni grdili i izvikivali nareñenja, često i u isti mah.
Tri nova, duga šatora su podignuta pored već postojećih. Na njima su stajali natpisi
ODMORIŠTE ZA POSETIOCE 1, ODMORIŠTE ZA POSETIOCE 2, i STANICA ZA PRVU
POMOĆ. Bio je tu još jedan, nešto duži šator s natpisom LAKO OSVEŽENJE. Stigla su dva
kamiona bez cerade, s pokretnim toaletima, nedugo pošto je Oli seo i počeo da baca kamenje na
Kupolu. Redovi plavih klozeta su se, nedugo potom, postrojili podalje od oblasti u kojoj će
srodnici razgovarati s voljenima. Moći će da se vide, ali ne i da se dodirnu.
Iz majčine glave je isticalo nešto nalik ubuñalom džemu od jagoda. Oli nije mogao da
shvati zašto je to učinila na taj način i na tom mestu. Zašto se ubila u prostoriji u kojoj su
najčešće jeli? Da li je toliko otkačila da je zaboravila da ima još jednog sina, koji će hteti da jede
(ako pre toga ne umre od gladi), ali koji nikad neće zaboraviti užasni prizor na podu trpezarije?
Tjay pomislio je. Toliko je odlepila. Zato štoje Rori uvek bio njen miljenik, ljubimac. Nije
ni znala da sam tu, izuzev kad bi zaboravio da nahranim krave ili počistim štale, dok su krave u
polju. Ili kad bih doneo knjižicu s dvojkama. On je imao sve petice.
Bacio je kamen.
BONK. Tišina.
Nekoliko vojnika je postavljalo znakove pored Kupole. Na delu prema Milu je pisalo:
UPOZORENJE!
VAŠE BEZBEDNOSTI RADI!
DRŽITE SE DVA METRA OD KUPOLE!
Oli je pretpostavljao da znaci upereni u drugom pravcu poručuju to isto. Na toj strani će
možda i imati dejstva, zato što će tamo biti mnogo ljudi zaduženih za održavanje reda. Ovde će
pak biti više od osamsto meštana i dvadesetak policajaca, uglavnom tek primljenih u službu.
Držanje ljudi na odstojanju s ove strane nalikovaće odbrani peščanih zamkova od plime.
Video je njene mokre gaće i baricu izmeñu raširenih nogu. Upišala se pre nego što je
povukla obarač, ili posle toga. Bio je uveren da se to dogodilo posle toga.
Bacio je kamen.
BONK. Tišina.
Jedan vojnik mu se približio. Bio je prilično mlad. Nije nosio činove na rukavima, pa je
Oli pretpostavio da je redov. Učinilo mu se da nema više od šesnaest godina.
Morao je biti stariji. Slušao je o momčićima koji su lagali o godini roñenja, da bi bili
primljeni u službu. To je verovatno bilo moguće pre nego što su kompjuteri sve premrežili.
Vojnik se oprezno obazreo oko sebe. Progovorio je, tihim glasom, kad se uverio da ga
niko ne posmatra. Govorio je južnjačkim akcentom. „Klinac? Hoćeš li da prestaneš s tim?
Izluñuješ me.“
„Idi negde drugde“, reče Oli.
BONK. Tišina.
„Ne mogu. Takva su nareñenja.“
Oli je ćutke bacio novi kamen.
BONK. Tišina.
„Zašto to radiš?“, pitao ga je vojnik. Petljao je oko table koje je postavIjao, da bi
razgovarao s Olijem.
„Zato što se, pre ili kasnije, jedan od njih neće odbiti. Ustaću i otići odavde da se više
nikada ne vratim kad se to desi. Nikad više neću pomusti nijednu kravu.
Kakav je vazduh tamo napolju?“
„Dobar je, ali prohladan. Ja sam iz Južne Karoline. Mogu ti reći da tamo dole nije ovako u
oktobru.“
Nije bilo ni tamo gde je bio Oli, na manje od tri metra od južnjaka. Smrdelo je.
Vojnik je pokazao iza Olija. „Zašto ne batališ kamenje i odeš da se pobrineš za krave?“
Govorio je otegnutim naglaskom. „Poteraj ih u štalu, pomuzi ih ili im istrljaj vimena, tako nešto.“
„Ne moramo da ih teramo. Znaju gde treba da idu. U poslednje vreme ne moramo da ih
muzemo, niti da ih mažemo. Presušile su.“
„Zbilja?“
„Zbilja. Tata kaže da to ima veze s travom. Kaže da je trava loša zato što je vazduh loš.
Na ovoj strani ne miriše lepo. Vazduh se oseća na govna.“
„Zaista?“ Vojnik je delovao krajnje zainteresovao. Lupao je po kocu ćekićem, iako je bio
dobro učvršćen.
„Tako je. Moja majka se jutros ubila.“
Vojnik je zamahnuo čekićem. Zastao je usred pokreta. Polako ga je spustio. „Da li me
zavitlavaš, sinko?“
„Ne. Ustrelila se za kuhinjskim stolom. Ja sam je pronašao.“
„Jebote, to je strašno.“ Vojnik je prišao Kupoli.
„Odvezli smo brata u grad, kad je umro prošle nedelje. Bio je još živ malčice ali je mama
bila mrtva da mrtvija ne može biti. Tata i ja smo je sahranili na brežuljku.
Volela je to mesto. Bilo je lepo pre nego što je sve otišlo doñavola“
„Isuse, sinko! Prošao si kroz pakao!“
„Još uvek sam u njemu“, reče Oli. Rasplakao se kao da su te reči otvorile neki ventil.
Ustao je i prišao Kupoli. Stajao je nasuprot vojniku, na razdaljini manjoj od trideset centimetara.
Vojnik je podigao ruku. Blago se trgnuo, kad je šok prošao kroz njegovo telo. Položio je šaku na
Kupolu, raširenih prstiju. Oli je podigao svoju. Položio ju je na Kupolu s druge strane. Ruke su
im se naizgled dodirivale.
Prst je počivao na prstu, a dlan na dlanu. To je bila iluzija. Uzaludni gest će sutradan biti
ponovljen mnogo puta: stotinama i hiljadama puta.
„Sinko...“
Redove Ejms! neko je zaurlao. „Dovuci svoje jadno dupe odatle! Redov Ejms je poskočio
kao dete uhvaćeno u krañi džema.
„Dolazi ovamo! Čeka te dvostruko dežurstvo!
„Drži se, momče“, reče redov Ejms i potrča da otrpi grdnju. Oli je pretpostavio da ga čeka
grdnja, pošto je nemoguće oduzeti čin redovu. Sigurno ga neće strpati u zatvor ili nešto slično,
zbog razgovora sa životinjom iz zoološkog vrta. Nisam dobio kikiriki, pomisli Oli.
Na trenutak je bacio pogled na krave koje više nisu davale mleka. Jedva da su čupkale
travu. Seo je pokraj ranca. Potražio je i pronašao još jedan lepo zaobljeni kamen. Pomislio je na
iskrzani lak na majčinim raširenim prstima, na onima koji su stiskali pištolj koji se još pušio.
Bacio ga je. Odbio se od Kupole.
BONK. Tišina.
Džini Tomlinson je pošla da obiñe Džuniora, u četiri po podne tog utorka, dok su oblaci
pokrivali severni deo Nove Engleske, a sunce kao treperavi reflektor obasjavalo Česters Mil, kroz
rupu u oblacima u obliku čarape. Pitala ga je da li mu je nešto potrebno za glavobolju. Rekao je
ne. Predomislio se i potražio tilenol ili advil. Prešao je preko sobe da uzme lek, kad se vratila. Na
istoriji bolesti je zapisala. Još uvek hramlje, ali manje no pre.
 Džunior je pešačio do kuće. Prestao je da hramlje kad su mu se mišići zagrejali.
Soba je bila prazna kad je Terston Maršal zavirio u nju, nekih četrdeset pet minuta
kasnije. Pretpostavio je da je Džunior otišao u predvorje. U njemu nije bilo nikog izuzev Emili
Vajthaus, pacijentkinje koja je pretrpela srčani udar. Dobro se oporavljala. Ters je pitao da li je
videla mladića tamnoplave kose koji hramlje.
Rekla je da nije. Ters se vratio u Džuniorovu sobu i pogledao u orman. Bio je prazan.
Mladić koji najverovatnije pati od moždanog tumora je svojevoljno napustio bolnicu, bez
odgovarajućih papira. Na levoj strani vidnog polja svelo se na lopticu veličine klikera. Ko bi ga
znao, možda ipak nije primio punu dozu talijuma.
Bilo kako bilo, mora da održi obećanje dato Gospodu. Bog će se postarati za njega, ako se
on postara za Epltonove.
Ubistvo oca mu je bilo na vrhu liste obaveza, kad je napustio bolnieu (iskrao se na zadnja
vrata). Predomislio se na putu do kuće, u kojoj su umrli njegova majka, Lester Kogins i Brenda
Perkins. Vanredna gradska skupština će biti odložena, ako ga odmah ubije. Džunior nije to hteo,
zato što će veliki skup poslužiti kao paravan za njegov glavni zadatak. Većina policajaca će biti
tamo. To će mu olakšati prilaz kokošinjcu. Bilo mu je žao što nema otrovane vojničke pločice.
Voleo bi da ih gurne niz grlo umirućem Barbiju.
Big Džim ionako nije bio kod kuće. U njoj je zatekao samo jednog živog stvora, vuka kog
je rano jutros video kako skače po bolničkom parkingu.
Stajao ja na pola stepeništa. Posmatrao ga je i potmulo režao. Imao je odrpano krzno i
žute oči. Vojničke pločice Dela Barbare visile su mu oko vrata.
Džunior je sklopio oči i odbrojao do deset. Vuk je nestao kad ih je otvorio.
,Ja sam vuk“, prošaptao je u toploj i praznoj kući. „Ja sam vukodlak. Video sam kako Lon
Čejni pleše s kraljicom.
Pošao je uza stepenice. Nije primetio da hramlje. Njegova uniforma je bila u ormanu, baš
kao i pištolj bereta 92 taurus. U policijskoj stanici ih je bilo dvanaest.
Kupljeni su federalnim novcem iz fonda za nacionalnu bezbednost. Proverio je šaržer sa
petnaest metaka. Bio je pun. Vratio je pištolj u futrolu i vezao kaiš oko sve tanjeg struka.
Zastao je na vrhu stepeništa. Pitao se gde da se skloni dok skupština ne počne.
Stupiće u akciju kad predstava dobro odmakne. Nije bio raspoložen za razgovor bilo koje
vrste, niti je hteo da bude viñen. Setio se dobrog mesta za skrivanje, nedaleko od mesta akcije.
Pažljivo se spustio niza stepenice. Prokleto hramanje se vratilo. Leva strana lica mu je utrnula,
kao da se smrzla. Pohitao je niz hodnik.
Zastao je načas ispred očeve radne sobe. Hteo je da otvori sef i spali sav novac u njemu.
Shvatio je da bi to bio uzaludan napor. Setio se vica o bankarima zaglavljenim na pustom ostrvu,
koji su se obogatili trgujući svojom odećom.
Kreštavo se nasmejao, iako nije mogao da se seti završnice vica. Ionako ga nikad nije do
kraja razumeo.
Sunce je zašlo za oblake, zapadno od Kupole. Dan je postao tmuran. Džunior je izašao iz
kuće i nestao u tami.
Alisa i Ejdan Eplton su se u pet i petnaest vratili u pozajmljenu kuću iz zadnjeg dvorišta.
Alisa je rekla: „Karo? Hoćeš li da povedeš Ejdana i ja... Ejdana i mene... na veliki sastanak?
Kerolin Sterdžes je pravila sendviče za večeru s tost hlebom (bajatim, ali jestivim).
Iznenañeno je pogledala decu. Nikad nije čula da klinci žele da prisustvuju sastanku
odraslih. Da ju je neko pitao, rekla bi mu da bi deca zbrisala u suprotnom pravcu kad bi čula za
neku dosadnu priredbu. Klinci su je suočili sa iskušenjem.
Ako ona idu, i ona će.
 „Da li ste sigurni?, pitala je. „Da li oboje to želite?
Kerolin bi, pre nekoliko dana, rekla da ne želi da ima dece, već da hoće karijeru
predavača i pisca. Možda i romanopisca, iako joj se pisanje romana činilo prilično rizičnom
rabotom. Šta ako provede silno vreme da bi napisala knjižurinu od hiljadu strana, koja ne valja?
Pisanje poezije, pak... obilaženje zemlje (možda na motociklu)... čitanje i podučavanje,
neograničena sloboda... to bi bilo fino.
Verovatno bi srela nekoliko zanimljivih muškaraca. Pili bi vino i raspravljali o Silviji Plat
u postelji. Promenila je mišljenje nakon što je upoznala Alisu i Ejdana.
Zaljubila se u njih. Htela je da Kupola pukne naravno da je htela ali će je srce zaboleti kad
bude vraćala decu majci. Nadala se da će i njima biti bar malčice žao.
To je verovatno bila zlobna misao, ali je nije mogla izbeći.
„Ejde? Da li to zbilja želiš? Zborovi odraslih mogu biti vrlo dugi i dosadni?“
„Hoću da idem“, reče Ejdan. „Hoću da vidim sav taj svet.
Kerolin je shvatila. Deca se nisu zanimala za raspravu o gradskim zalihama i načinu
njihovog trošenja. Zašto bi ih to interesovalo? Alisa je imala devet, a Ejdan pet godina. Hteli su
da vide gomilu ljudi, nešto slično velikom porodičnom skupu.
To je imalo smisla.
„Hoćete li da budete dobri? Hoćete li da mi obećate da se nećete previše vrpoljiti i
došaptavati?
„Naravno, dostojanstveno reče Alisa.
„Hoćete li da se lepo ispiškite pre nego što poñemo?
„Hoćemo! Devojčica je ovaj put prevrnula očima, kao da želi da kaže kako Karo nekad
zna da bude tako glupava... devojci se to dopalo.
„U tom slučaju ću spakovati ove sendviče, reče Kerolin. „Ponećemo i dve konzerve
gaziranog pića za decu koja budu dobra i koristila slamčice. Pomenuta deca će dobiti sokić, samo
ako se lepo ispiške pre nego što popiju još tečnosti.“
„Ja volim da pijem na slamčicu, reče Ejdan. „Hoće li biti vupijaV'
„Misli na vupi kolačiće, objasnila je Alisa.
„Znam ja na šta on misli, ali ih nemamo. Mislim da će biti nekih kolača. Onih sa cimetom
i šećerom.
„Ti kolači su strava, reče Ejdan. „Volim te, Karo.
Osmehnula se. Nijedna pesma koju je ikad pročitala nije bila tako lepa. Čak ni ona
Vilijamsova o hladnim šljivama .
Andrea Grineli se polako ali sigurno spuštala stepenicama. Džulija je zapanjeno
posmatrala. Endi se preobrazila. Našminkala se i očešljala neurednu kosu, ali to nije bilo sve.
Džulija je shvatila da Andrea odavno nije ličila na sebe. Večeras je odenula impresivnu, hrabru
crvenu haljinu, s kaišem, u stilu En Tejlor . Nosila je veliku platnenu torbu.
Čak je i Horas zevao u nju.
„Kako izgledam?“, pitala je Endi kad je stigla do podnožja stepenica. „Kao da mogu da
poletim na gradsku skupštinu, kad bih imala metlu?“ „Izgledaš divno.
Dvadeset godina mlañe.“
„Hvala ti, dušo, ali zaboravljaš da na spratu imam ogledalo.“
„Ako na njemu nisi videla koliko bolje izgledaš, probaj ovo u prizemlju, gde ima mnogo
više svetlosti.“
Endi je premestila torbu iz ruke u ruku, kao da je poteža. „Pa, verujem da hoću, bar
nakratko.“
„Da li si sigurna da imaš dovoljno snage za ovo?“
 „Mislim da imam. Zbrisaću na sporedna vrata, ako počnem da drhtim i da se tresem.“
Endi nije nameravala da se iskrade, bez obzira na drhtanje. „Šta imaš u torbi?“
Ručak Džima Renija, pomisli Andrea. Slatko ću ga nahraniti pred čitavim gradom.
„Uvek nosim pletivo na gradske skupštine. Ponekad su tako duge i dosadne.“
„Mislim da ova neće biti dosadna“, reče Džulija.
„I ti ćeš poći, zar ne?“
„Verovatno“, neodreñeno će Džulija. Planirala je da bude daleko od centra Česters Mila,
kad skupština počne. „Imam neka posla. Možeš li da odeš sama?“ Endi je iznenañeno pogledala,
kao da želi da kaže: Mama, molim te. „Niz ulicu, malo nizbrdo i tamo sam. Godinama to radim.“
Džulija je pogledala na sat. Bilo je petnaest do šest. „Zar ne polaziš preterano rano?“
„ Al otvara vrata u šest, ako se ne varam. Tako sam sigurna da ću ugrabiti najbolje
mesto.“
„Mesto ti je na bini, kao gradskom zvaničniku“, reče Džulija. „Ako je to ono što želiš.“
„Ne, ne verujem.“ Endi je ponovo prebacila torbu iz ruke u ruku. Ponela je pletivo, dosije
VEJDER i tridesetosmicu, koju joj je kupio brat radi zaštite. Sad će joj dobro doći za zaštitu
grada. Česters Mil je bio poput tela, ali je imao jednu prednost nad čovekom. Transplantacija
lošeg mozga je bila moguća. Samo da ne bude ubijanja. Molila se bogu da ga ne bude.
Džulija ju je zbunjeno posmatrala. Andrea je shvatila da je odlutala u mislima.
„Mislim da ću večeras sedeti s grañanima. Progovoriču u pravom trenutku. Znaj da će
tako biti.“
Mendi je znala šta priča kad je rekla da će Al Timons otvoriti vrata u šest. Glavna ulica,
gotovo prazna tokom dana, ispunila se meštanima koji su hitali ka gradskoj kući. Većina je u
manjim grupicama grabila gradskim parkom. Stizali su iz otmenijih delova grada. Kola su
pristizala iz Istčestera i Nortčestera. U većini vozila nije bilo slobodnih mesta. Izgleda da večeras
niko nije hteo da bude sam.
Stigla je dovoljno rano da izabere mesto. Sela je u trećem redu od bine, pored prolaza.
Kerolin Sterdžes i deca Epltonovih su sedeli ispred nje, u drugom redu.
Deca su raširenih očiju zurila na sve strane. Dečačić je stiskao u ruci nešto što je ličilo na
kolač.
I Linda Everet je stigla ranije. Endi je znala za Rastijevo hapšenje, zahvaljujući Džuliji.
To je bio potpuno nerazuman potez. Njegova supruga je sigurno skrhana.
Dobro je to krila ispod debele šminke i lepe haljine s velikim džepovima. Endi se divila
njenoj hrabrosti, pogotovo u poreñenju sa sopstvenim raspoloženjem. Usta su joj bila suva,
stomak joj se grčio, a glava bolela.
„Hodi, sedi kraj mene, Linda, rekla je i tapnula po susednoj stolici. „Kako je Rasti?
„Ne znam, reče Linda. Kliznula je pored Andree i sela. Nešto u tim zanimljivim
džepovima je udarilo o drvo. „Ne dopuštaju mi da ga vidim.
„Sve će doći na svoje mesto, reče Andrea.
„Tako je, turobno će Linda. „Hoće. Nagnula se napred. „Hej, dečice, kako se zovete?
„Ovo je Ejdan, reče Karo, „a ovo je...
„Ja sam Alisa. Devojčica je pružila ruku, kao kraljica odanom podaniku. „Ja i Ejdan...
Ejdan i ja... smo kupoločići. To znači da smo siročad Kupole. Terston je izmislio tu reč. Izvodi
magične trikove. Ume da izvuče novčić iz uva i takve stvari.
„Pa, rekla bih da ste se dočekali na sve četiri, reče Linda, sa osmehom. Nije joj bilo do
veselja. Nikad u životu nije bila ovako nervozna. Nervozna je bila preblaga reč. Usrala se od
straha.
Parking iza gradske kuće se ispunio do pola sedam. Nakon toga su otišla i mesta za
parkiranje na Glavnoj ulici, kao i ona na Zapadnoj i Istočnoj ulici. Do četvrt do sedam popunila
su se mesta ispred pošte i vatrogasnog društva, baš kao i sva sedišta u dvorani gradske kuće.
Big Džim je predvideo da će doći do gužve. Al Timons je, uz pomoć novih policajaca,
rasporedio klupe iz dvorane Američke legije po travnjaku.
Na nekima je pisalo PODRŽIMO NAŠE TRUPE, a na drugima IGRAJTE BINGO!
Postavili su velike jamaha zvučnike ispred ulaznih vrata.
Najveći deo gradskih policijskih snaga i svi iskusni policajci, izuzev jednog, održavali su
red na skupu. Kad su grañani koji su kasno stigli počeli da gunñaju što moraju da sede napolju (ili
da stoje, kad su se klupe popunile), šef Randolf im je rekao da je trebalo da doñu ranije. Ko prvi
devojci, njemu devojka. Skrenuo im je pažnju na prijatnu i toplu noć. Uskoro će se pojaviti veliki
ružičasti mesec.
„Prijatna je, ako ti ne smeta smrad, rekao je Džo Bokser. Zubar je bio zlovoljan, još od
svañe u bolnici zbog kolača. „Nadam se da ćemo sve čuti preko ovih drangulija. Pokazao je na
zvučnike.
„Moći ćete sve da čujete, reče šef Randolf. „Dobili smo ih iz Dipersa. Tomi Anderson
kaže da su sjajni. Sam ih je montirao. Zamislite da ste u bioskopu na otvorenom, ali bez slike.
„Meni to liči na žešće maltretiranje, reče Džo Bokser. Prekrstio je noge, pazeći da ne
izgužva pažljivo ispeglane pantalone.
Džunior je gledao kako ljudi pristižu iz svog skrovišta na Mirovnjačkom mostu.
Virio je kroz pukotine izmeñu dasaka. Veselilo ga je što vidi toliko sugrañana na istom
mestu, u isto vreme. Radovao ga je pogled na zvučnike. Sa ovog mesta je imao dobar vidik.
Krenuće u akciju, kad se otac zalaufa.
Nek bog bude napomoći svakom ko mi se nañe naputu, pomislio je.
Ni sve gušća tama ga nije sprečila da opazi očevo trbušasto obličje. Gradska kuća je
večeras bila dobro osvetljena. Svetlost s jednog prozora je dopirala do mesta na rubu parkinga, na
kom je Big Džim stajao, pored Kartera Tibodija.
Big Džim nije osećao da ga neko posmatra bolje reći, imao je osećaj da ga svi gledaju, što
mu doñe na isto. Pogledao je na sat i video da je sedam sati upravo prošlo. Godinama razvijano
političko čulo mu je poručivalo da svaki važni sastanak treba da počne sa zakašnjenjem od deset
minuta, ni više, ni manje. To je značilo da je vreme da poñe ka bini. Nosio je fasciklu s govorom.
Neće mu trebati kad se zagreje. Znao je šta će reći. Cinilo mu se da je sinoć ponovio govor u snu,
ne jednom, već nekoliko puta. Svaki put je bolje zvučao.
Obratio se Karteru. „Vreme je da pustimo mašinu u pogon.
„U redu. Karter je pritrčao Randolfu. Šef policije je stajao na stepenicama gradske kuće
(verovatno misli da izgleda kao Julije Pamukoberački Cezar, pomisli Big Džim). Dopratio ga je
do Renija.
„Ući ćemo na sporedna vrata, objasnio mu je Big Džim. Pogledao je na sat. „Za pet, ne,
za četiri minuta. Ti ćeš nas voditi, Pitere. Ja ću ići za tobom.
Kartere, ti ćeš za mnom. Idemo pravo na binu, jel’ važi? Koračajte samouvereno.
Neću da vidim neko nedostojanstveno geganje. Stojte mirno, dok se buka slegne.
Zatim sedite. Pitere, ti ćeš stajati levo od mene. Kartere, ti ćeš biti na mojoj desnoj strani.
Iskoračiću ka podijumu. Prvo ćemo se pomoliti, pa će svi ustati da otpevaju himnu. Govoriću
posle toga i odsečno izdeklamovati dnevni red. Usvojiće sve moje predloge. Da li ste me
razumeli?
„Strahovito sam napet, priznade Randolf.
„Zalud strepiš. Sve će proći u najboljem redu.
Veoma se varao.
 Rouz je skrenula na prilazni put Maklačijevih, kad su Big Džim njegova pratnja krenuli
ka sporednom ulazu u gradsku kuću.
Vozila je restoranski kombi. Pratio ju je ševrolet sedan, za čijim volanom je sedela
Džoana Kalvert.
Kler je izašla iz kuće. Držala je kofer u jednoj i platnenu torbu s namirnicama u drugoj
ruci. Džo i Beni Drejk su nosili kofere, iako je najveći deo odeće u Benijevom bio iz Džoovih
ormana. Beni je nosio još jedan, manji platneni ranac, pun plena iz ostave Maklačijevih.
S podnožja brda je dopro aplauz.
„Požurite, reče Rouz. „Počeli su. Vreme je da napustimo dodž“ Lisa Džejmison joj je
pravila društvo. Otvorila je vrata kombija i počela da trpa stvari unutra.
„Imamo li olovnog lima za pokrivanje prozora, Džo je pitao Rouz.
„Imamo. Poneli smo i lim za Džoanin automobil. Vozićemo dok nam ne kažeš da
stanemo. Zatim ćemo pokriti prozore. Daj mi taj kofer.
„Da li ste svesni da činite ludost, reče Džoana Kalvert. Hodala je prilično pravom linijom
izmeñu svog auta i kombija Divlje ruže. Rouz je zaključila da je popila jedno ili dva pića, da bi se
ohrabrila. To je bila dobra stvar.
„Verovatno imaš pravo, reče Rouz. „Da li si spremna?
Džoana je s uzdahom spustila ruku na kćerkina mršava ramena. „Zašto? Za odlazak u
pakao? Zašto da ne? Koliko ćemo morati da sedimo gore?
„Ne znam, reče Rouz.
Džoana je ponovo uzdahnula. „Pa, toplo je, ako ništa drugo.
Džo je pitao Nori: „Gde ti je deka?
„S Džeki i gospodinom Berpijem, u kombiju ukradenom od Renija. Čekaće ih napolju,
kad uñu da oslobode Rastija i gospodina Barbaru. Osmehnula se kao neko ko je smrtno uplašen.
„Biće njihov vozač.
„Nema veće budale od matore budale“, napomenula je Džoan Kalvert. Rouz je htela da je
opauči. Jedan pogled na Lisu je bio dovoljan da zaključi da i ona isto želi. Ovo nije vreme za
svañu, da i ne govorimo o šamaranju.
Držaćemo se zajedno ili propasti odvojeno, pomisli Rouz.
„Šta je s Džulijom?“, pitala je Kler.
„Doći će s Pajper i svojim psom.“
Iz zvučnika ispred gradske kuće (i iz grla grañana na klupama ispred nje) stizao je glas
ujedinjenog hora Česters Mila. Pevao je „Zvezdama posuti barjak“
„Idemo“, reče Rouz. „Ja ću vas voditi.“
Džoan Kalvert je ponovila, s umornom veselošću: „Toplo je, ako ništa drugo.
Hajdemo, Nori, povedi staramajku.“ Ukradeni kombi telefonske kompanije bio je
parkiran u uličici iza Leklerkove Maison de Fleurs. Erni, Džeki i Romi Berpi su sedeli i slušali
himnu. Džeki su pekle oči. Nije samo ona bila potresena. Erni je izvukao maramicu iz zadnjeg
džepa. Otirao je suze za volanom.
„Mislim da možemo da krenemo i bez Lindinog signala“, reče Romi. „Nisam očekivao
zvučnike. Od mene ih nisu dobili.“
„Dobro je da je ljudi tamo vide“, reče Džeki. „Imaš li masku, Romi?“ Podigao je lice
Dika Čejnija, otisnuto u plastici. Romi nije uspeo da pronañe masku Arijel za Džeki, uprkos
širokom izboru u robnoj kući. Zadovoljila se sa drugaricom Harija Potera, Hermionom. Ernijeva
maska Darta Vejdera je bila iza sedišta. Džeki je mislila da će je staviti samo u krajnjoj nevolji.
Nikom to nije rekla.
I stvarno, šta će im maske? Svima će biti jasno zašto nas nema, ćim nestanemo iz grada.
 Sumnjati nije isto što i znati. Ako Reni i Randolf budu raspolagali isključivo sumnjama,
prijatelji i roñaci koje ostavljaju sa sobom mogu proći samo sa oštrim ispitivanjem.
Mogu. Džeki je shvatila da je u ovim okolnostima to ñavolski značajna i nepouzdana reč.
Barbi i Rasti su stajali na vratima svojih ćelija i slušali početak Big Džimovog govora.
Čuli su ga prilično dobro, zahvaljujući zvučnicima ispred ulaznih vrata gradske kuće.
Himna se okončala. Čuli su aplauz, posle kog je drugi gradski otac počeo govor.
Džeki je proverila pištolj i pomislila da će joj sledećih nekoliko minuta verovatno biti
najduži u životu.
„Hvala vam! Hvala svima vama! Hvala vam što ste došli! I hvala vam što ste najhrabriji,
najžilaviji, najizdržljiviji ljudi u našim Sjedinjenim Američkim Državama!
Prisutni su odgovorili živahnim aplauzom.
„Dame i gospodo... i dečice. Vidim nekoliko klinaca u publici...“ Dobrodušni smeh.
„Snašle su naš strašne nevolje. To vam je poznato. Večeras nameravam da vam kažem
kako smo se u njih uvalili. Ne znam sve, ali ču podeliti ono što znam s vama, zato što vi to
zaslužujete. Prvo ču vam objasniti situaciju, zatim nas čeka kratak, ali važan dnevni red. Kao
prvo, hteo bih da vam kažem koliko sam PONOSAN na vas, koliko sam POČAŠĆEN što sam
čovek gospodnji i zato što ste me vi izabrali da budem vaš voña na ovoj kritičnoj raskrsnici.
UVERAVAM vas da čemo zajedno prebroditi ovo iskušenje. Zajedno i s božjom pomoči čemo
postati SNAŽNIJI, ISKRENIJI i BOLJI no ikada! Možda smo sada slični Izraeličanima u
pustinji...“
Barbi je zakolutao očima, dok se Rasti pravio da drka.
„... ali čemo uskoro stiči u HANAAN u kom če nas svakako čekati gozba od meda i
mleka koju če pred nas podastrti Gospod i američki narod!“ Razlegao se snažni aplauz.
Zatvorenici u kokošinjcu su zamišljali stojeće ovacije. Barbiju je palo na pamet da, iako se ćelije
prisluškuju, tri ili četiri policajca na dužnosti sad sigurno stoje na vratima policijske stanice i
slušaju Big Džima. Rekao je: „Spremi se, prijatelju.“
„Spreman sam“, reče Rasti. „Veruj mi da jesam.“
Samo da Linda nije meñu onima koji če upasti, pomislio je. Nije želeo da nekog ubije, ali
još više od toga, nije želeo da se izloži smrtonosnom riziku. Ne zbog njega. Nek ostane tamo
gdeje. Možda je lud, ali če biti na sigurnom, dok god se drži sa ostalima.
Eto šta je imao na umu pre nego što je pucnjava počela.
Big Džim je likovao. Slušaoci su bili tamo gde je želo da budu, u '. njegovim rukama. To
se moglo reći za stotine ljudi, bez obzira da li su glasali za ili protiv njega. U dvorani nikada nije
bilo ovoliko ljudi, ni kad se raspravljalo o molitvi u školama i školskom budžetu. Sedeli su butinu
uz butinu i rame uz rame, napolju, kao i unutra. Upijali su svaku njegovu reč. Sanders je bio
odsutan, dok je Grinelijeva sedela u publici (bilo je teško ne videti crvenu haljinu u trećem redu),
što mu je omogućavalo da se nametne gomili. Nisu samo slušali njegov govor, pogledima su ga
molili da se pobrine za njih, da ih izbavi iz nevolje. Njegovom oduševljenju je doprinosilo i
prisustvo telohranitelja i redova policajaca njegovih policajaca rasporeñenih s obe strane dvorane.
Nisu svi bili u uniformama, ali su svi imali oružje. Najmanje stotinak prisutnih je nosilo plavu
traku. Osećao se kao zapovednik privatne vojske.
„Dragi sugrañani, najveći deo vas zna da smo uhapsili čoveka po imenu Del Barbara...“
Zaglušali su ga urlici negodovanja. Big Džim je sačekao da utihnu. Izgledao je smrknuto,
iako se duboko u sebi smešio.
„... zbog ubistva Brende Perkins, Lestera Koginsa i dve divne devojke koje smo svi
poznavali i voleli: Endži Makejn i Dodi Sanders.“
Čulo se još uzvika, prošaranih usklicima „Obesite ga!“ i „Terorista!“ Ovaj poslednji uzvik
je po svemu sudeći izašao iz usta Velme Vinter, voñe dnevne smene u Braunijevoj radnji.
„Ono što niste znali“, nastavio je Big Džim, „jeste da je Kupola plod zavere grupe
beskrupuloznih naučnika, finansirane tajnim fondovima uticajne grupe bliske našoj vladi. Pripale
su nam uloge laboratorijskih životinja u njihovom eksperimentu, dragi moji sugrañani. Del
Barbaraje osoba zadužena za planiranje i izvoñenje pomenutog eksperimenta na terenu.
Besni urlik se zaorio posle kratkotrajne, napete tišine.
Big Džim je nastavio, kad se urlik stišao. Stiskao je govornicu obema rukama.
Njegovo znojavo, gojazno lice je zračilo iskrenošću (i možda povišenim krvnim
pritiskom). Na pultu je stajala neotvorena fascikla s govorom. Nije morao da je otvara. Bog se
služio njegovim glasnim žicama i pokretao njegov jezik.
„Verovatno vam nije jasno šta sam mislio kad sam pomenuo tajne fondove.
Odgovor je jednostavan i užasavajući. Del Barbara je, uz pomoć zasad nepoznatog broja
meštana, ustanovio laboratoriju za proizvodnju droge. Snabdevao je gospodare podzemlja na
istočnoj obali ogromnim količinama kristalnog metamfetamina. Neki od njih su povezani sa CIA.
Nije odao imena svih zaverenika, ali mi se srce cepa što moram da vam kažem da je jedan od njih
Endi Sanders.“
Iz publike se digao zbunjeni i žalobni žamor. Big Džim je video da se Endi Grineli diže sa
stolice. Predomislila se i sela. Tako treba, pomislio je, samo ti sedi tu gde si.
Poješću te živu ako mi se suprotstaviš. Upreću prstom u tebe i optužiću te. Onda će te
narod pojesti živu.
Uistinu je verovao da može to da uradi.
„Barbarin šef njegov nadzornik čovek je kog smo svi videli na vestima. Predstavlja se kao
pukovnik američke vojske. U suštini, zauzima visok položaj u krugovima naučnika i vladinih
zvaničnika odgovornih za ovaj satanski eksperiment.
Raspolažem Barbarninim priznanjem, koje to potvrñuje. Potapšao se po sakou, u čijem
unutrašnjem džepu je držao novčanik i džepno izdanje Novog zaveta, u kom su Hristove reči
štampane crvenim slovima.
Uzvik „Obesite ga! zaorio se iz sve većeg broja grla. Big Džim je podigao ruku i oborio
glavu, s tužnim izrazom lica. Krici su se utišali.
„Čitav grad će glasanjem odlučiti o Barbarinoj kazni, kao jedinstveno telo odano ideji
slobode. On je u vašim rukama, dame i gospodo. Biće pogubljen, ako izglasate pogubljenje. Neće
biti vešanja, dok god sam ja vaš voña. Izvešćemo ga pred streljački stroj...“
Prekinuo ga je bučni aplauz. Najveći broj prisutnih je skočio sa stolice. Big Džim se
nagnuo prema mikrofonu.
„... ali ne pre nego što izvučemo i poslednju trunku informacija skrivenu U NJEGOVOM
BEDNOM IZDAJNIČKOM SRCU!“
Podigao je publiku na noge. Gotovo svi su ustali. Svi izuzev Endi. Sedela je u trećem
redu, pored prolaza. Posmatrala ga je pogledom koji je trebalo biti krotak, maglovit i zbunjen, ali
nije bio. Samo ti sedi tu kao ona devojčica i gledaj me koliko hoćeš, pomislio je.
Uživao je u zaglušnom aplauzu.
„Sad?“, pitao je Romi. „Šta misliš, Džeki?“
„Sačekaj malo“, rekla je.
Rukovodila se golim instinktom. Obično je bio veoma pouzdan. Kasnije će se pitati
koliko života bi bilo spaseno, da je Romeu rekla važi, idemo u akciju.
Džunior je posmatrao dogañaje kroz pukotinu meñu daskama Mirovnjačkog mosta. Video
je da su čak i oni na klupama ispred gradske kuće ustali. Instinkt koji je poručio Džeki da još
malo sačeka njemu je rekao da krene. Othramao je preko mosta ka gradskom parku i prešao
ulicu. Koračao je ka policijskoj stanici, kad je stvorenje koje ga je začelo nastavilo da govori.
Tamna mrlja na levoj strani vidnog polja se ponovo proširila, ali mu je um bio bistar.
Dolazim, Barbi. Dolazim po tebe.
„Ti ljudi su majstori dezinformacija“ nastavio je Big Džim, Jr „kampanja protiv mene će
biti u punom jeku, kad odete do Kupole da biste se videli s najdražima.
Koks i njegovi surogati neće prezati ni od ćega da bi me ocrnili. Govoriće kako sam
lažovčina i lopuža. Ne bi me iznenadilo kad bi rekli da sam ja pokrenuo posao s drogom...“
„I jesi razlegao se zvonki, gromki glas.
To je bila Andrea Grineli. Svi pogledi su se usmerili na nju, kad je ustala, kao gigantski
znak pitanja u jarkocrvenoj haljini. Posmatrala je Big Džima, s hladnim prezirom. Okrenula se
prema narodu koji je pre četiri godine izabrao na položaj trećeg gradskog oca, kad je stari Bili
Kejl, otac Džeka Kejla, izdahnuo od moždanog udara.
„Narode, neophodno je da za trenutak potisnete strahove u drugi plan“, rekla je.
„Videćete da je priča koju on ispreda komična, kad to učinite. Džim Reni misli da će vas
naterati u stampedo kao stoku u oluji s grmljavinom. Čitav život sam provela meñu vama i
mislim da greši.“
Big Džim je očekivao uzvike negodovanja. Nije ih bilo. To nije značilo da joj grañani
veruju, već da su zapanjeni iznenadnim obrtom. Alisa i Ejdan Eplton su se okretali na sve strane.
Klečali su na klupama i pogledima proždirali damu u crvenom. Karo je bila jednako
zaprepašćena.
„Tajni eksperiment? Kakvo sranje! Naša vlada je poslednjih pedeset godina uradila neke
prilično gnusne stvari. Spremna sam da to priznam, ali uzaptiti čitav grad nepoznatim poljem
sila? Samo da bi neko video šta ćemo da radimo? To je idiotska ideja. Samo užasnuti ljudi mogu
da poveruju u tako nešto. Reni to zna.
Zbog toga se dao na posao i proizveo neophodni užas.“ Big Džim se našao u raskoraku.
Pokušao je i uspeo da povrati glas. Imao je prednost snažnog ozvučenja. „Dame i gospodo,
Andrea Grineli je divna žena, ali večeras nije pri sebi. Šokirana je, koliko i mi, naravno, ali... Žao
mi je što moram da kažem, ali ona pati od ozbiljnog problema zavisnosti od lekova. Nastali su
posle nesrećnog pada i dugog uzimanja izuzetno opasnog leka...“
„Danima nisam uzela ništa jače od aspirina“, reče Andrea jasnim, zvonkim glasom.
„Došla sam u posed papira koji dokazuju...“
„Melvine Sirlse!“, zagrmeo je Big Džim. „Budite ljubazni pa s nekoliko policajaca nežno
izvedite gradsku zvaničnicu Grineli iz dvorane. Otpratite je do kuće? Možda bi bilo bolje da je
odvedete u bolnicu na posmatranje. Nije pri sebi.“ Nekolicina je tiho odobravala. Glasna podrška
je izostala. Mel Sirls je zakoračio sa svog mesta pored zida. Henri Morison ga je zaustavio.
Iskusni policajac mu je položio ruku na prsa. Gurnuo ga je prema zidu. Mladić je bučno tresnuo u
njega.
„Pusti je da završi“, reče Henri. „I ona je gradski zvaničnik. Pusti je da završi.“ Mel je
bacio pogled na Big Džima. On je posmatrao Endi kao hipnotisan. Izvlačila je žućkastosmeñu
kovertu iz velike torbe. Prepoznao je, čim ju je video. Brenda Perkins, pomislio je. Oh, kakva
kučka. Nastavlja da me progoni s one strane groba.
Podigla je kovertu, koja je vidno podrhtavala. Jebena drhtavica se vraćala.
Trenutak nije mogao biti gori. Nije se iznenadila. U stvari, mogla je to očekivati.
Ovo je krajnje stresna situacija.
„Brenda Perkins mi je dala ovu kovertu s dokumentima“, rekla je, bez trunke kolebanja.
„Prikupio ih je njen suprug, u saradnji sa državnim tužiocem. Djuk Perkins je vodio istragu protiv
Džejmsa Renija zbog podugačkog spiska ozbiljnih zločina i zloupotreba.“
 Mel je pogledom potražio savet od svog prijatelja Kartera. Tibodi mu je uzvratio pogled.
Pokazao je na Andreu i prešao dlanom preko grla: Ućutkaj je. Mel je krenuo. Henri Morison ga
ovog puta nije zaustavio. Zurio je u Andreu Grineli, kao i svi u dvorani.
Požurio je ispred bine. Pridružili su mu se Marti Arseno i Fredi Denton. Pognuo se kao da
trči ispred bioskopskog ekrana. Tod Vendlstat i Lorin Konri su hitali s druge strane dvorane.
Vendlstat je stiskao štap od tvrdog hikori drveta koji je nosio umesto pendreka. Konrijeva je
stiskala dršku pištolja.
Endi je nastavila, iako ih je videla. „Dokaz je u ovom kovertu, verujem da je Bre...“
Brenda Perkins zbog njega ubijena, htela je da kaže. U tom trenutku je ispustila torbu iz drhtave
ruke. Pala je na stazu izmeñu klupa. Cev tridesetosmice je provirila iz nje, kao periskop.
Ejdan Aplton je rekao nešto što su čuli svi u utihnuloj dvorani. „Auh! Dama ima pištolj!“
Zavladala je napeta tišina, sve dok Karter Tibodi nije skočio sa stolice potrčao ispred šefa.
Vrištao je: „Pištolj! Pištolj! PIŠTOLJ!
Ejdan je sišao s klupe i krenuo prema prolazu, da osmotri torbu izbliza. „Nemoj, Ejde,
povikala je Karo. Sagnula se da ga dohvati, baš kad je Mel ispalio prvi hitac.
Izbušio je rupu u uglačanom drvenom podu ispred Kerolin Sterdžes. Iver je je poletelo u
vazduh. Jedno ju je pogodilo ispod desnog oka. Krv joj je potekla niz lice. Nije ni bila svesna da
svi vrište. Kleknula je u prolazu i zgrabila Ejdana za ramena. Gurnula ga je butinama kao
fudbalsku loptu. Poleteo je nazad izmeñu klupa, iznenañen, ali nepovreñen.
„PIŠTOLJ! IMA PIŠTOLJ!, povikao je Fredi Denton i gurnuo Mela s puta.
Kasnije će tvrditi da je devojka posegla za oružjem i da je hteo da je rani, ništa više.
Troje ljudi u ukradenom kombiju su čuli šta se dešava u dvorani gradske kuće,
zahvaljujući zvučnicima. Neka žena je prekinula Big Džimov govor i salve aplauza. Govorila je
glasno, ali je bila predaleko od mikrofona da bi razabrali njene reči. Njen glas se gubio u urlicima
i kricima. Odjeknuo je i prvi hitac.
„Šta, doñavola rekao je Romi.
Čuli su još hitaca. Dva, možda i tri. I vrisku.
„Nije važno, reče Džeki. „Vozi, Erni i to brzo. Učinićemo to sad ili nikad.
„Ne! povika Linda. Skočila je na noge. Prestanite da pucate! Ovde ima dece!
OVDE IMA DECE!
Dvorana u gradskoj kući je eruptirala. Možda neko vreme nisu bili stoka, ali su sad to
postali. Krenuo je stampedo prema prednjim vratima. Nekoliko ljudi najbližih vratima su izašli.
Gomila se zaglavila u njima. Nekolicina onih koji su sačuvali nešto zdravog razuma pohitali su
ka sporednim izlazima oko bine, ali je takvih bilo malo.
Linda je pružila ruke ka Kerolin Sterdžes, s namerom da je povuče u relativnu bezbednost
klupa, kad je Tobi Mening naleteo na nju. Trčao je središnjim prolazom. Kolenom je udario
Lindu po glavi. Pala je licem napred, ošamućena.
„Karo! vrištala je Alisa Eplton iz velike daljine. »Digni se, Karo! Karo, digni se!
Karo, digni se!
Kerolin je pokušala da ustane. Tad ju je Fredi Denton pogodio pravo meñu oči i ubio na
mestu. Deca su vrištala. Njena krv ih je poprskala po licu.
Linda nije ni znala da je šutiraju i gaze. Podigla se na ruke i noge (ustajanje nije dolazilo u
obzir) i otpuzala do drugog kraja prolaza. Rukama je šljapkala po Kerolininoj krvi.
Alisa i Ejdan su pokušavali da stignu do Karo. Endi je posegnula preko klupe za decom.
Znala je da će biti ozbiljno povreñena ako uspeju da stignu do prolaza (i nije želela da vide šta se
desilo sa osobom koju je smatrala njihovom majkom).
Ispustila je VEJDER kovertu.
 Karter Tibodi je samo to čekao. Još je stajao ispred Renija. Zaklanjao ga je svojim telom.
Potegao je pištolj i nanišanio. Stisnuo je obarač. Uzročnica čitavog haosa, nezgodna žena u
crvenoj haljini, poletela je unazad.
U gradskoj kući je vladao potpun haos. Karter nije obraćao pažnju na galimatijas.
Sišao je niza stepenice i pošao ka mestu na kom je ležala žena u crvenom. Gurao je sve
ispred sebe, levo i desno. Uplakana devojčica je pokušala da se uhvati za njegovu nogu. Karter je
šutnuo u stranu, ne pogledavši je.
Isprva nije video kovertu. Ipak ju je spazio. Ležala je pored raširenih ruku Grinelijeve.
Veliki, krvavi otisak cipele stajao je preko reči VEJDER. Karter se osvrnuo oko sebe, pribran
sred opšteg haosa. Video je kako Reni zuri u pomahnitalu publiku, šokiran i obuzet nevericom.
Sve je u redu.
Karter je izvukao košulju iz pantalona. Uspaničena žena Karla Vencijano naletela je na
njega. Gurnuo ju je u stranu. Zatakao je VEJDER koverat za pojas na leñima i prebacio košulju
preko njega.
Nije zgoreg imati i dodatno osiguranje.
Povlačio se prema bini. Pazio je da ga niko ne iznenadi. Okrenuo se i potrčao uza
stepenice. Randolf, neustrašivi šef policije, sedeo je na stolici s rukama na gojaznim butinama.
Mogao je proći kao statua, da mu usamljena vena nije pulsirala nasred čela.
Karter je uhvatio Big Džima za ruku. „Hajdemo, šefe.“ Gradski otac ga je pogledao kao
da nije siguran gde je i ko je. Pogled mu se malo razbistrio. „Gde je Grinelijeva?“
Karterje pokazao na leš žene, prostrt preko prolaza izmeñu klupa i na sve veću baricu oko
njene glave, iste boje kao haljina.
„U redu, dobro je“, reče Big Džim. „Hajdemo odavde. Sići ćemo niza stepenice.
Ideš i ti, Pitere. Ustaj.“ Big Džim je šutnuo Randolfa u cevanicu, kad je ovaj nastavio da
ćutke zuri u mahnitu gomilu ispred sebe. PolazC U toj gunguli, niko nije čuo pucnjavu u
susedstvu.
Barbi i Rasti su izmenjivali poglede.
„Šta se to, doñavola tamo dogaña?“, pitao je Rasti.
„Ne znam“, reče Barbi, „ali ne sluti na dobro.“
Čuli su još pucnjeva iz gradske kuće i jedan iz mnogo bliže, policijske stanice.
Barbi se nadao da su to novi momci... sve dok nije čuo nečiji krik: „Nemoj, Džuniore! Šta
ti je, da li si poludeo? Pomozi mi, Vardlou. Čuli su još pucnjeva.
Četiri, možda pet.
„O, Isuse“, reče Rasti. „U nevolji smo.“
„Znam“, reče Barbi.
Džunior je zastao na stepenicama policijske stanice. Bacio je pogled preko ramena,
privučen novom provalom buke u gradskoj kući. Ljudi na klupama ispred nje su poustajali i
krivili vrat, ali nisu ništa videli. Nisu ni imali šta da vide. Palo mu je na pamet da je možda neko
ubio njegovog oca. To bi mu odgovaralo. Šta god da se tamo desilo, čekao ga je posao u
policijskoj stanici, tačnije rečeno u kokošinjcu.
Ušao je na vrata s natpisom RADIMO ZAJEDNO: VAŠA POLICIJA I VI. Stejsi Mogin
mu je krenula u susret. Rup Libi je bio iza nje. Miki Vardlou je bio u sobi za dežurstva. Stajao je
ispred mrskog znaka KAFA I PECIVO NISU BESPLATNI.
Krupan ili ne, delovao je veoma uplašeno i nesigurno.
„Ne možeš ovamo, Džuniore, reče Stejsi.
„Naravno da mogu.“ Naravno je zvučalo kao narano. To je zbog utrnulog lica.
Trovanje talijumom! Barbi! „I ja sam pripadnik službe.“ Ja sam pripadnik službe.
 „Pijan si, eto šta si. Šta se tamo dogaña?“ Kučka ga je gurnula u grudi. Valjda je osetila da
neće dobiti razuman odgovor. Zateturao se i zamalo pao. „Idi, Džuniore.“ Pogledala je preko
ramena i izgovorila poslednje reči. „Ostani na svom mestu, Vardlou. Niko neće otići u
prizemlje.“
Okrenula se, da bi izgurala Džuniora iz stanice. Našla se ispred cevi službene berete.
Imala je dovoljno vremena da pomisli O, ne neće valjda pre nego što ju je bezbolna bokserska
rukavica udarila izmeñu grudi i bacila unazad. Videla je zapanjeno lice Rupa Libija, kad joj je
glava poletela unazad. Zatim je zgasla.
„Nemoj, Džuniore! Šta ti je, da li si poludeo?“ Povikao je Rup. Panično je posegnuo za
revolverom. „Pomozi mi, Vardlou!“
Miki Vardlou je samo zevao dok je Džunior ispalio pet metaka u roñaka Pajper Libi. Leva
ruka mu je utrnula, ali ga je desna još služila. Nije ni morao da bude naročito dobar strelac.
Gañao je nepokretnu metu udaljenu svega dva i po metra.
Prva dva hica su završila u Rupovom stomaku. Bacili su ga na šalter Stejsi Mogin.
Pao je preko njega. Rup se presavio i sklopio ruke. Treći hitac je promašio, ali su ga
sledeća dva pogodila u teme. Pao je u grotesknom baletskom gestu. Raširio je noge. Glava, ili
ono što je od nje ostalo, smirila se na podu, kao da se klanja.
Džunior je othramao u sobu za dežurstva, sa zadimljenom beretom ispred sebe.
Nije mogao da se seti koliko metaka je ispalio. Mislio je da je ispucao sedam komada.
Možda osam. Ili jedanaest dvanaest ko bi ga znao? Glavobolja se vratila.
Miki Vardlou je podigao ruku. Na širokom licu je podrhtavao uplašeni, plačljivi osmeh.
„Ja ti neću praviti problema, burazeru“, rekao je. „Radi šta god hoćeš.“ Raširio je prste u znak
mira.
„Hoću“, reče Džunior. „Burazeru“
Upucao je Mikija. Krupni mladić je pao. Znak mira je sad uokviravao rupu u njegovoj
glavi. U njoj je donedavno stolovalo oko. Preostalo oko se zagledalo u Džuniora s tupom
pokornošću ovce u toru za striganje. Džunior ga je upucao još jednom, za svaki slučaj. Zatim se
obazreo oko sebe. Izgleda da je zagospodario policijskom stanicom.
„Dobro je“, rekao je. „Dobro... je.“
Krenuo je prema stepenicama, ali se predomislio i vratio do leša Stejsi Mogin.
Uverio se da je nosila beretu taurus poput njegove. Zamenio je poluprazni šaržer punim s
njenog pojasa.
Okrenuo se, zateturao i pao na kolena. Ustao je. Crna mrlja na levoj strani vidnog polja je
sad bila velika kao poklopac šahta. Zaključio je da mu je to oko verovatno sjebano. Nije važno.
Ne vredi ni po lule duvana ako ne može da upuca čoveka zaključanog u ćeliji. Prešao je preko
sobe za dežurstva. Okliznuo se na krv pokojnog Mikija Vardloua i zamalo pao. Zadržao se u
poslednjem trenutku. Glava ga je bolela, ali se nije žalio. Bol mi pomaže da ostanem pri svesti,
pomislio je.
„Zdravo, Barbi povikao je. „Znam šta si mi učinio. Dolazim po tebe. Nadam se da znaš
neku kratku molitvu, ako baš želiš da se pomoliš.“ Rasti je gledao kako nečije noge hramlju
metalnim stepenicama. Namirisao je barutni dim i krv i savršeno dobro shvatio da je kucnuo čas
za umiranje. Hramajući čovek je došao po Barbija, ali gotovo sigurno neće zaobići lekarskog
pomoćnika, u susednoj ćeliji. Nikad više neće videti Lindu i dečicu.
Prvo su se pojavile Džuniorove grudi, a zatim vrat i glava. Rasti je video usta, obešena
ulevo u ukočenom osmehu. Iz levog oka je kapala krv. Pomislio je: Zbilja je uznapredovao.
Pravo je čudo što je još na nogama. Velika je šteta što nije još malo oklevao. Da jeste, ne bi
mogao da preñe ulicu.
 Čuo je daleki odjek nečijeg glasa pojačanog megafonom. Dopirao je iz gradske kuće.
„NEMOJTE DA TRČITE! PRESTANITE DA PANIČITE! OPASNOST JE PROŠLA!
GOVORI VAM POLICAJAC HENRI MORISON. PONAVLJAM: OPASNOST JE PROŠLA!“
Džunior se okliznu, ali je već stigao do poslednje stepenice. Pao je na kolena, umesto da
se strmekne i slomi vrat. Ostao je tako nekoliko trenutaka. Podsećao je na iskusnog boksera koji
čeka da sudija odbroji obaveznih osam sekundi, pre nego što se digne i nastavi borbu. Rastiju se
sve namah učinilo jasnim, bliskim i veoma dragim. Dragoceni svet se u trenu veo na tanki i
vazdušasti sloj gaze izmeñu njega i onog što sledi. Ako nečeg uopšte ima.
Srozaj se, poželeo je Džunioru. Padni ničice. Onesvesti se, mamojepcu.
Džunior je na jedvite jade ustao. Gledao je pištolj u ruci, kao da nikad nije video nešto
slično. Zatim je pogledao niz hodnik, ka ćeliji na kraju, u kojoj je Barbi stajao s rukama na
rešetkama. Uzvraćao mu je pogled.
„Barbi reče Džunior promuklim šapatom i poñe napred.
Rasti je uzmakao. Nadao se da će ga Džunior prevideti i da će se možda ubiti nakon što
ubije Barbija. Znao je da su to grešne misli, ali nije mogao poreći da su praktične. Nije mogao
pomoći Barbiju, ali će možda preživeti.
Taktika bi možda upalila da je bio u jednoj od tri ćelije na levoj strani hodnika, zato što je
Džunior slabo video na to oko. Zatvorili su ga u ćeliji na desnoj strani.
Džunior je opazio pokret. Stao je i odmerio Rastija. Poluukočeno lice je bilo istovremeno
delovalo zbunjeno i prepredeno.
„Fastia, rekao je. „Da li se tako zoveš? Ili se zoveš Berik? Ne mogu da se setim. Rasti
htede da moli za život. Jezik mu je otkazao poslušnost. Zalepio se za gornji deo usne šupljine.
Kakve bi vajde imao od moljakanja? Mladić je dizao pištolj.
Ubiće ga. Nikakva sila na svetu ga ne može zaustaviti.
Njegov um je, kao i toliki drugi u poslednjim trenucima svesti pre nego što se pritisne
dugme, otvore vratnice ili pištolj pritisnut na slepoočnicu bljune vatru pribegao samozavaravanju.
Ovoje san, pomislio je. Sve ovo. Kupola, ludilo na polju Dinsmorovih, neredi zbog hrane i ovaj
mladić. San će se okončati kad povuče okidač. Probudiću se u svom krevetu, u svežem i hladnom
jesenjem jutru.
Okrenuću se ka Lindi i reći: „Kakvu groznu noćnu moru sam usnio. Nećeš mi verovati.“
„Zatvori oči, Fasti, reče Džunior. „Tako će ti biti lakše.
Prva pomisao Džeki Vetington, nakon ulaska u policijsku stanicu bila je: Blagi Bože, ima
krvi na sve strane.
Stejsi Mogin je ležala naslonjena na zid ispod table za poruke. Njena bogata plava kosa se
rasula. Zurila je u tavanicu praznim očima. Još jedan policajac nije mogla da vidi koji ležao je
ničice ispred prevrnutog stola za prijem. Raširio je noge pod nemogućim uglom. Treći policajac
je ležao mrtav iza njega, u sobi za dežurstva.
Taj je sigurno bio Vardlou, jedan od novih dečaka u kraju. Bio je prevelik da bi bio iko
drugi. Njegova krv i mozak su poprskali znak iza aparata za kafu. Sad je na njemu pisalo K FAI
PEC SU BESPLATNI.
Čula je tiho tiho tandrkanje iza sebe. Okrenula se u mestu. Nije bila svesna da je podigla
pištolj, dok nije videla Romea Berpija preko nišana. Romi je nije ni primetio. Zurio je u tela tri
mrtva policajca. Tandrkala je njegova Dik Čejni maska, kad je skinuo i bacio na pod.
„Hriste, šta se ovde dogodilo?, pitao je. „Da li je ovo...
Prekinuo ga je uzvik iz kokošinjca. „Hej, seronjo! Sredio sam te, zar ne? Lepo sam te
sredio.
Neko se vrištavo i mahnito nasmejao. Džeki i Romi su na trenutak nemo izmenjali
poglede, nesposobni da se pomaknu.
Romi je rekao: „Mislim da je to bio Barbara.
Erni Kalvert je sedeo za volanom kombija telefonske kompanije. Motor je radio u mestu
ispred znaka POLICIJSKA STANICA, ZABRANJENO ZADRŽAVANJE DUŽE OD 10
MINUTA. Zaključao je sva vrata, u strahu da ga ne zaskoči neko od uspaničenih begunaca iz
gradske kuće, koji su preplavili Glavnu ulicu. Stiskao je pušku koju je Romi zavukao iza
vozačkog sedišta, iako nije bio siguran da će moći da ubije ikog ko pokuša da provali unutra.
Poznavao je te ljude. Godinama im je prodavao bakaluk. Užas je izmenio njihova lica, ali ih nije
načinio neprepoznatljivim.
Gledao je kako Henri Morison psuje na pasja kola na travnjaku ispred gradske kuće.
Izgledao je kao lovački pas koji izbezumljeno traga za mirisom. Urlao je u megafon i pokušavao
da uspostavi nešto reda u haosu. Neko ga je oborio. Henri se odmah digao, bog ga blagoslovio.
Video je i druge: Džordža Frederika, Martija Arsenoa, klinca Sirlsovih (prepoznatljivog
po zavoju koji je nosio na glavi), braću Boui, Rodžera Kilijana i par novoregrutovanih policajaca.
Fredi Denton je marširao širokim stepenicama gradske kuće, s pištoljem u rukama. Erni nije
video Randolfa, iako bi oni koji ga nisu dobro poznavali, očekivali da šef policije bude na čelu
napora za smirivanjem gomile, koja se teturala na rubu haosa.
Erni ga je dobro poznavao. Piter Randolf je uvekbio nesposobni smetenjak. Nimalo se
nije čudio što ga nema u ovoj gunguli. To ga nije brinulo. Mučilo ga je što niko nije izlazio iz
policijske stanice. Čuo je još pucnjeva. Bili su prigušeni, kao da dopiru iz podruma sa
zatočenicima.
Erni se molio, iako je to retko činio. Molio se da niko od begunaca iz gradske kuće ne
opazi starca za volanom upaljenog kombija ispred policijske stanice. Molio se da Džeki i Romi
izañu živi i zdravi, bez Barbare i Evereta ili sa njima. Palo mu je na pamet da bi mogao da se
odveze. Ideja je bila nepojmljivo privlačna.
Njegov mobilni telefon je zazvonio.
Na trenutak je samo sedeo. Nije bio siguran da li je dobro čuo. Cimnuo je spravicu s
pojasa. Otvorio ga je i pročitao DŽOANA na ekranu. Nije to bila njegova snaja, već Nori.
„Dedice! Kako si?“
„Dobro sam“, rekao je, posmatrajući haos ispred sebe.
„Da li si ih izvukao?“
„Akcija je u toku, dušo“, rekao je. Nadao se da je to istina. „Ne mogu da pričam s tobom.
Da li si bezbedna? Da li si na... onom mestu?“
„Jesam! I dedice, ono svetli u mraku! Radijacioni pojas! I automobili svetle, ali su
prestali! Džulija kaže da to nije opasno! Kaže da je to lažni efekat, smišljen radi odvraćanja!“
Ne bih se kladio, pomisli Erni.
Iz policijske stanice su doprla još dva prigušena, potmula pucnja. Neko je poginuo u
kokošinjcu. To je sigurno.
„Nori. Ne mogu da razgovaram.“
„Sve će biti u redu, dedice?“
„Da, da. Volim te, Nori.“
Prekinuo je vezu. Svetli, pomislio je. Pitao se da li će ikad videti taj sjaj. Blek Ridž je bio
blizu (u palanci je sve blizu), ali se sad činio predalekim. Zagledao se u ulazna vrata policijske
stanice, kao da pokušava da natera prijatelje da izañu.
Izašao je iz kombija, kad se nisu pojavili. Nije mogao da sedi u njemu. Nema mu druge
do da uñe unutra i vidi šta se dogaña.
Barbi je video kako Džunior diže pištolj. Čuo je kako mladić nareñuje Rastiju da zažmuri.
Povikao je bez razmišljanja. Nije znao šta će reći, dok mu reči nisu izletele iz usta. „Hej, seronjo.
Sredio sam te, zar ne? Lepo sam te sredio! Smeh koji je usledio bio je smeh ludaka koji je prestao
da pije lekove.
Znači, tako se smejem na korak od smrti, pomisli Barbi. Moram to da zapamtim.
Zbog toga se samo još jače nasmejao.
Džunior se okrenuo prema njemu. Desna strana njegovog lica je svedočila o iznenañenju,
leva se ukočila i namrštila. Podsetila je Barbija na nekog superzlikovca o kom je čitao u mladosti,
ali nije mogao da se seti o kom se radi.
Verovatno o nekom od Betmenovih neprijatelja. Oni su uvek bili najjeziviji. Setio se i
kako njegov mlañi brat Vendel nije umeo lepo da kaže neprijatelji. To ga je još više nasmejalo.
Ima i gorih načina za umiranje, pomislio je kad je provukao obe ruke kroz rešetke i
pokazao Džunioru oba srednja prsta. Sećaš li se Stabsa, iz Mobija Dika? „Kakva god da bude
moja sudbina, smejaćujoj se u lice“
Džunior je video kako mu Barbi pokazuje srednji prst, u stereotehnici. Zaboravio je na
Rastija. Požurio je kratkim hodnikom s pištoljem u ruci. Barbijeva čula su grozničavo radila, ali
im on nije verovao. Čuo je kako se neki ljudi kreću i razgovaraju u prizemlju, ali su oni gotovo
sigurno bili tvorevina njegove mašte.
Odigraće ulogu do kraja. Ako ništa drugo, pokloniće Rastiju nekoliko trenutaka i udisaja.
„Tu li si, seronjo“, rekao je. „Sećaš li se kako sam te počistio one noći u Dipersu?
Plakao si kao pičkica.
„Nisam.
Ta reč je ličila na naziv egzotičnog specijaliteta na jelovniku kineskog restorana.
Džunior je izgledao užasno. Krv iz levog oka mu je kapala niz neobrijane obraze.
Barbiju je palo na pamet da možda ima šansu. Nije bogzna kakva, ali bolje ikakva nego
nikakva. Hodao je s kraja na kraj ćelije, izmeñu ležaja i toaleta. Isprva polako, a zatim sve brže.
Sad znaš kako je mehaničkoj patki u streljani, pomislio je. I to moram da zapamtim.
Džunior je pratio njegovo kretanje, zdravim okom. „Da li si je jebao? Da li si jebao
Endži?“ Da li si jebao? Da li si jebao Endž?
Barbi se nasmejao. To je bio ludački smeh, koji nije prepoznavao kao svoj, iako nije
zvučao lažno. „Da li sam je jebao? Pitaš me da li sam je jebao? Džuniore, jebao sam je okrenutu
naopako, spreda i otpozadi. Jebo sam je sve dok nije zapevala ’Živeo Šef i ’Bed Mun Rajzing’.
Jebo sam je dok nije lupala po patosu i molila za repete. Ja...“
Džunior je nakrenuo glavu ka pištolju. Barbi je to video i skočio ulevo, bez oklevanja.
Pucao je. Metak je udario u zid od cigle u zadnjem delu ćelije.
Tamnocrvene krhotine su poletele. Neke su udarile po rešetkama. Barbi je čuo metalno
zveckanje, slično lupkanju mahuna graška u limenoj šolji, čak i dok mu je pucanje odjekivao u
ušima ali nijedna nije pogodila Džuniora. Sranje. Rasti je nešto viknuo. Verovatno je pokušavao
da omete Džuniora, ali se on nije dao omesti. Usmerio se na najvažniji cilj pred sobom.
Nećeš, e baš nećeš, pomisli Barbi. Još se smejao ludo, šašavo, ali iskreno. Još nisi
pobedio, ružni jednooki mamojepcu.
„Rekla mi je da ne može da ti se digne, Džuniore. Zvala te je El Mlitavokurko Suprimo.
Smejali smo ti se dok smo... Skočio je udesno, baš kad je Džunior opalio.
Metak je prozujao pored njegove glave. Vazduh se ponovo ispunio krhotinama.
Jedna je završila u zadnjem delu Barbijevog vrata.
„Koji ti je moj, Džuniore? Pucaš kao što mrmot radi algebru. Da nisi blesav? Endži i
Frenki su to stalno govorili...
Barbi se pravio da kreće desno i potrčao u levi deo ćelije. Džunior je ispalio tri metka.
Eksplozije su bile zaglušne, a miris barutnog dima prodoran i snažan. Dva metka su se zabila u
cigle, treći je pogodio metalnu šolju. Probušio je, voda je isticala. Barbi je tresnuo u suprotni zid
ćelije.
„Sad si moj, stenjao je Džunior. Sumnjao je u uspeh, negde duboko u preostalom,
upotrebljivom delu mozga. Na levo oko je oslepeo, dok mu se na desnom pogled zamaglio. Nije
video jednog, već tri Barbija.
Omrznuti kurvin sin je tresnuo na pod, kad je Džunior opalio. Ponovo je promašio.
Malo crno oko se otvorilo nasred jastuka na vrhu ležaja. Bar je pao na pod. Nema više
trčanja i skakutanja. Hvala bogu što sam stavio novi šaržer; pomisli Džunior.
„Otrovao si me, Barbi.
Barbi nije znao o čemu govori, ali se smesta složio s njim. „U pravu si, ti gnusni mali
kurcoprimcu, nego šta sam.“
Džunior je gurnuo beretu kroz rešetke i zažmurio na beskorisno levo oko. Tako je sveo
broj Barbija na dva. Izbacio je jezik kroza zube. Znoj i krv su mu curili niz lice. „Kako ćeš mi sad
pobeći, Barbi.
Barbi nije mogao da beži, ali je mogao da puzi, što je i činio. Zaputio se desno od
Džuniora. Sledeće zrno mu je proletelo preko glave. Zapeklo ga je po guzu, kad je tane iscepalo
farmerke i gaće. Odralo je i gornji sloj kože.
Džunior je uzmakao, sapleo se i zamalo pao. Uhvatio se za rešetke i uspravio.
„Budi miran, mamojepcu!
Barbi se ustremio ka ležaju. Pipao je tražeći nož. Potpuno je zaboravio na jebeni nož.
„Hoćeš da ti pucam uleña?“, pitao ga je Džunior. „U redu; ne smeta mi.“
„Gañaj ga!, povikao je Rasti. „Gañaj ga! GAĐAJ GA!
Barbi je imao dovoljno vremena do sledećeg hica da pomisli: Isuse Hriste, Everete, na
čijoj si ti strani?
Džeki se spustila niza stepenice s Romeom pored sebe. Imala je vremena da vidi maglu
barutnih dimova oko mrežom prekrivenih svetiljki na tavanici i da oseti oštri miris baruta.
Presekao ju je uzvik Rastija Evereta: Gañaj ga, gañaj ga.
Ugledala je Džuniora Renija na kraju hodnika. Naslonio se na rešetke ćelije na suprotnom
zidu, one koju su pajkani nekad zvali Ric. Nešto je vrištao, ali ništa nije razumela.
Nije razmišljala. Niti je naložila Džunioru da digne ruke i da se okrene. Ispalila mu je dva
hica u leña. Jedan mu je probio desno plućno krilo, a drugi srce. Bio je mrtav pre nego što je
skliznuo na pod, s licem izmeñu rešetki. Oči su mu se iskrivile, tako da je ličio na japansku
posmrtnu masku.
Pao je i otkrio Dela Barbaru. Čučao je na ležaju s pažljivo skrivenim nožem u ruci.
Nije stigao da ga otvori.
Fredi Denton je zgrabio kolegu Henrija Morisona za rame. Denton večeras nije bio
njegova omiljena ličnost, niti će to ikad biti. Niti je ikada bio, s gorčinom će Henri.
Pokazao je ka policijskoj stanici. „Šta ona stara budala Kalvert tamo radi?“ „Otkud bih ja
znao?“, odvrati Henri. Ščepao je Donija Bariboa, koji je trčao kraj njih i urlao nešto nerazumljivo
o teroristima.
„Smiri se!“, dreknuo je Henri Doniju u lice. „Gotovo je! Sve je u redu!“ Doni je dva puta
mesečno u poslednjih deset godina šišao Henrija, sipajući sve bajatije viceve. Pogledao je Henrija
kao da ga vidi prvi put u životu. Istrgao se i potrčao u pravcu Istočne ulice, u kojoj je bila njegova
berbernica. Možda će potražiti utočište u njoj.
„Civili večeras nemaju šta da traže u policijskoj stanici“, reče Fredi. Mel Sirls je protrčao
kraj njega.
 „Pa, zašto ne odeš da ga proveriš, ubico?“, reče Henri. „Povedi ovog tupana sa sobom.
Ionako ne radite ništa korisno.“
„Posegnula je za pištoljem“, rekao je Fred po prvi put. „Nisam hteo da je ubijem.
Samo da je onesposobim.“ Ponoviće to još mnogo puta.
Henri nije bio raspoložen za raspravu. „Idi unutra i reci starcu da se čisti. Uveri se da niko
ne pokušava da oslobodi zatvorenike, dok mi trčimo okolo kao gomila kokoški s odsečenim
glavama.“
Svetlost je blesnula u mutnim očima Fredija Dentona. „Zatvorenici! Mele, hajdemo!“
Pohitali su i stali u mestu kad se Henrijev megafonom pojačan glas zaorio, samo tri metra
iza njih: „SKLANJAJTE TE PIŠTOLJE, IDIOTI!“ Fredi je poslušao glas iz megafona, baš kao i
Mel. Prešli su preko trga palih ratnika i ustrčali uza stepenice pred policijskom stanicom, s
pištoljima u futrolama. To je bila vrlo srećna okolnost za Norinog dedu.
Ima krvi na sve strane, pomisli Erni, baš kao i Džeki pre njega. Zbunjeno je posmatrao
klanicu. Prisilio je sebe da nastavi dalje. Čitav sadržaj prijemnog šaltera se prosuo po podu, kad
ga je Rup Libi prevrnuo. U tom metežu je ležao i plastični pravougaonik. Erni se molio da će
ljudi u podrumu moći da ga upotrebe.
Sagnuo se da ga podigne (govorio je sebi da ne sme da povrati, govorio je sebi da je ovo
mnogo bolje nego ono u A Šau dolini u Namu) kad je neko iza njega rekao:
„Sveti jebeni bože! Ustaj, Kalverte. Polako. Diži ruke iznad glave.
Fredi i Mel su još posezali za pištoljima, kad se Romi popeo uza stepenice da bi potražio
ono što je Erni već našao. Nosio je brzometnu pumparicu. Uperio ju je u dva policajca, bez
trunke oklevanja.
„Predlažem da lepo uñete unutra, momci, rekao je. „Držite se zajedno. Rame uz rame.
Pucaću, ako vidim slobodan prostor izmeñu vas. Znajte da se nimalo ne zajebavam.
„Spusti pušku, reče Fredi. „Mi smo policajci.
„Vi ste prvoklasne ništarije. Stanite tamo, ispred oglasne table. Trljajte se ramencima.
Erni, šta doñavola radiš ovde?
„Čuo sam pucnjavu. Zabrinuo sam se. Podigao je crvenu karticu koja je otvarala ćelije u
kokošinjcu. „Mislim da će ti ovo trebati. Izuzev... izuzev ako nisu mrtvi.
„Nisu mrtvi. Izvukli su se za dlaku. Odnesi je Džeki. Ja ću pripaziti na ove momke.
„Ne možete ih pustiti, oni su zatvorenici, reče Mel. „Barbi je ubica. Onaj drugi je pokušao
da namesti igru gospodinu Reniju nekim papirima ili... tako nešto.“ Romi nije trošio vreme na
odgovor. „Hajde, Erni. Požuri.“
„Šta će biti s nama?“, pitao je Fredi. „Nećeš valjda da nas pobiješ?“
„Zašto bih te ubio, Fredi? Još uvek mi duguješ za proletos kupljeni motokultivator.
Kasniš s ratama, ako me pamćenje ne vara. Nećemo vas pobiti. Zaključaćemo vas u
kokošinjcu. Da vidimo kako će ti se tamo dopasti. Čuo sam da se malo oseća na pišaćku. Ko zna,
možda će ti se to dopasti.“
„Zašto si morao da ubiješ Mikija?“, pitao je Mel. „Bio je običan, prostodušan momak.“
„Nismo mi nikog ubili“, reče Romi. „Pobio ih je tvoj dobar ortak, Džunior.“ Ne verujem
da će sutra uveče iko u to verovati, pomislio je.
„Džunior!“, kriknuo je Fredi. „Gde je on?“
„Pretpostavljam da prevrće ugljevlje u paklu“, reče Romi. „Čuo sam da tamo rasporeñuje
pridošlice.“
Barbi, Rasti, Džeki i Erni su se popeli uza stepenice. Dva doskorašnja zatočenika nisu
mogla da veruju da su još živi. Romi i Džeki su otpratili Fredija i Mela do kokošinjca. Mel je
video Džuniorovo zgrčeno telo i rekao: „Zažalićete zbog ovoga!“
 Romi se brecnuo: „Umukni i ulazi u novo boravište. Obojica ćete u istu ćeliju. Zar niste
ortaci?“
Dvojica ljudi su počela da se deru, čim su se Romi i Džeki popeli uza stepenice.
„Bežimo odavde, dok još možemo“, reče Erni.
Rasti je podigao pogled ka ružičastim zvezdama na stepeništu. Udahnuo je vazduh.
Učinio mu se neverovatno slatkim i smrdljivim. Obratio se Barbiju. „Nisam očekivao da
ću ponovo videti nebo.“
„Nisam ni ja. Izgubimo se iz grada, dok još možemo. Šta kažeš na Majami Bič?“ Rasti se
još smejao kad je ušao u kombi. Nekoliko policajaca je stajalo na travnjaku ispred gradske kuće.
Jedan od njih Tod Vendlstat pogledao je u njihovom pravcu. Erni je podigao ruku i mahnuo.
Romi i Džeki su sledili njegov primer. Vendlstat im je uzvratio na pozdrav, zatim se sagnuo da
pomogne ženi koja je pala na travu, kad su je visoke potpetice izdale.
Erni je seo za volan. Spojio je električne žice ispod instrument table. Motor je zabrundao,
klizna vrata su se zatvorila. Kombi se odvojio od ivičnjaka. Krenuo je polako uzbrdo, pored
parka. Vozač je zaobišao nekoliko učesnika skupštine, koji su ošamućeno bazali sredinom ulice.
Napustili su centar grada i krenuli ka Blek Ridžu, sve većom brzinom.
 MRAVI

Sjaj su opazili kad su prešli stari zarñali most, koji se sad pružao preko blatišta.
Barbi se nagnuo napred, izmeñu prednjih sedišta kombija. „Šta je to? Liči na najveći
časovnik s elektronskim brojčanikom na svetu.“
„To je radijacija“, reče Erni.
„Ne brini“, reče Romi. „Imamo dosta olovnog lima.“
„Nori me je nazvala majčinim mobilnim telefonom, dok sam vas čekao“, reče Erni.
„Rekla mi je za sjaj i da Džulija misli da je to samo... strašilo. Nije opasan.“
„Mislio sam da je Džulija diplomirala novinarstvo, a ne fiziku“, reče Džeki. „Ona je
veoma lepa dama. Pametna je, ali ćemo mi ipak postaviti limove, zar ne? Zbilja ne bih volela da
dobijem rak jajnika ili dojki kao poklon za četrdeseti roñendan.“
„Vozićemo brzo“, reče Romi. „Predlažem ti da gurneš parče olovnog lima u farmerke s
prednje strana, ako ćeš se zbog toga osećati sigurnije.“ „To je tako smešno da sam izgubila svaku
želju za smehom“, rekla je... da bi baš to učinila, kad je zamislila sebe s olovnim gaćama,
isečenim po poslednjoj modi.
Stigli su do mrtvog medveda u podnožju telefonske bandere. Videli bi ga i bez upaljenih
farova, zato što je zbirna svetlost ružičastog meseca i radijacijskog pojasa bila toliko jaka da se na
njoj moglo čitati.
Dok su Romi i Džek pokrivali prozore kombija olovnim limom, ostali su u polukrugu
stajali oko crknutog medveda.
„Nije stradao od radijacije“, glasno je razmišljao Barbi.
„Nije“, složio se Rasti. „Ubio se.“
„Nije jedini.“
„Da. Izgleda da su sitnije životinje bolje prošle. Deca i ja smo videli dosta ptica i vevericu
u voćnjaku. Dugorepa je bila živahna da živahnija ne može biti.“
„Džulija je gotovo sigurno u pravu“ reče Barbi. „Sjajni pojas je strašilo, a mrtve životinje
još jedno. To je stara politika dvostrukog osiguranja.“ „Ne uspevam da te pratim, prijatelju“, reče
Erni.
Ali Rasti, koji je kao student medicine naučio šta znači kombinacija kaiša i tregera, nije
imao tih problema. „To su dva upozorenja, postavljena s ciljem da nas ubede da ne prilazimo
kutiji“, rekao je. „Mrtve životinje danju, a sjajni pojas radijacije noću.“
„Koliko ja znam“, reče Romi, kad im se pridružio pokraj puta, „radijacija sija samo u
naučnofantastičnim filmovima.“
Rasti htede da mu kaže kako oni žive u načnofantastičnom filmu i da će Romi to shvatiti
kad se približi čudnovatoj kutiji na grebenu. A opet, tajkun je u suštini imao pravo.
„Postavljen je da bi bio viñen“, rekao je. „Isto važi za mrtve životinje. Ne bih se muvao
ovuda, ako postoji neka vrsta samoubilačkog zraka koji utiče na krupne sisare. Naposletku, i ja
sam krupni sisar.“
„ Ali deca nisu uzmakla“, reče Barbi.
„Zato što su deca“, reče Erni. Nastavio je nakon kraćeg razmišljanja: „Takoñe su i
skejtborderi. Oni su vrsta za sebe.“
„Još uvek mi se ne dopada“, reče Džeki, „ ali pošto nemamo gde, možda bismo mogli da
se provezemo kroz ovaj Van Alenov pojas, pre nego što izgubim ovo malo preostalih živaca.
Malo sam potresen, nakon onog što se desilo u policijskoj stanici.“
„Čekaj malo“, reče Barbi. „Nešto se ovde nikako ne uklapa. Video sam nešto, ali mi daj
malo vremena da smislim kako da pretočim zapažanje u reči.“ Čekali su. Mesečina i radijacija su
osvetlili ostatke medveda. Barbi je zurio u njega. Konačno je podigao glavu.
„U redu, evo šta me zabrinjava. Oni postoje. Znamo to, zato što kutija koju je Rasti
pronašao nije prirodni fenomen.“
„To je prokleto tačno. Neko ju je morao napraviti“, reče Rasti. „I taj neko nije s naše
planete. Kladio bih se u život da je tako.“ Stresao se kad je pomislio da je pre jednog sata zamalo
izgubio život. Džeki ga je stisnula za rame.
„Pusti sad to“, reče Barbi. „Oni postoje. Ako žele da nas zadrže podalje odavde, učiniče
to. Drže čitav svet dalje od Česters Mila. Zašto nisu postavili minikupolu oko kutije, ako žele da
nas drže podalje od nje?“
„Mogli bi da puste zvuk koji bi nam skuvao mozgove kao pileće nožice u mikrotalasnoj
pećnici“, napomenuo je Rasti. Bavio se suštinom problema.
„Doñavola, mogli bi nas srediti pravom radijacijom, kad smo već kod toga.“
„Možda imamo posla s pravom radijacijom“, reče Erni. „U stvari, Gajgerov brojač koji
ste doneli ovamo je u priličnoj meri potvrdio tu tvrdnju.“ „Tako je“, složio se Barbi, „ali da li to
znači da je ono što je Gajgerov brojač registrovao opasno? Rasti i deca nemaju plikova, ne gube
kosu, niti povraćaju delove stomaka.“
„Ne još“, reče Džeki.
„To je zbilja ohrabrujuće“, reče Romi.
Rasti je zanemario upadicu. „Ako već mogu da naprave prepreku dovoljno snažnu da se
od nje odbiju najbolji projektili kojima Amerika raspolaže, mogli su da postave radijacioni pojas
koji bi ubijao brzo, možda i na licu mesta. To bi bilo u njihovom interesu. Nekoliko na grozan
način pobijenih ljudi bi obeshrabrilo istraživanja mnogo delotvornije od gomile mrtvih životinja.
Stoga mislim da je Džulija u pravu i da je takozvani radijacijski pojas samo bezazleni sjaj,
stvoren da bi se opažao na našoj opremi. Ta oprema im se sigurno čini prilično prokleto
primitivnom, ako su zaista vanzemaljci.“
„Ali zašto?“, planuo je Rasti. „Zašto su postavili prepreku? Ne mogu da podignem
prokletinju. Ne mogu ni da je pomerim! Kad sam stavio olovnu kecelju na nju, zapalila se, iako je
kutija hladna na dodir!“
„Ako je štite, sigurno postoji način da se uništi ili isključi“, reče Džeki. „Izuzev...“ Barbi
joj se smešio. Osećao se čudno, kao da lebdi iznad sopstvene glave. „Hajde, Džeki, reci.“
„Izuzev što je ne štite, zar ne? Ne štite je od ljudi koji su odlučni da joj priñu.“
„To nije sve“, reče Barbi. „Zar ne mislite da upravo pokazuju na nju? Džo Maklači i
njegovi prijatelji su praktično sledili trag od mrvica.“
„Evo je, ništavni Zemljani“, reče Rasti. „Šta možete da učinite povodom toga, vi koji ste
dovoljno hrabri da joj se približite?“
„Mislim da si u pravu“, reče Barbi. „Hajdemo. Popnimo se gore.“
„Bolje me pusti da vozim odavde, Rasti se obratio Emi. „Deca su e onesvestila malo
ispred nas. I Romi je jedva ostao na nogama.
I ja sam nešto osetio. Imao sam halucinaciju, viziju lutka za Noć veštica koji nestaje u
plamenovima.
„Da li je to bilo još jedno upozorenje?, pitao je Erni.
„Otkud znam.
Rasti je vozio do kraja šume i gole, kamenite padine koja se uspinjala do voćnjaka
Makojevih. Vazduh ispred njih je sijao tako jako da su morali da žmure. Nije bilo izvora. Sjaj je
bio tamo, lebdeo je. Barbija je podsećao na milion puta pojačanu svetlost svitaca. Pojas je bio
širok nekih pedeset metara. Svet je iza njega bio taman, s nešto ružičaste mesečine.
 „Da li si siguran da opet nećeš doživeti napad slabosti i vrtoglavice?, pitao je Barbi.
„To liči na dodirivanje Kupole. Vakcinisan si posle prvog prolaza. Rasti je seo za volan,
ubacio u brznu i rekao: „Čuvajte veštačke zube, dame i gospodo.
Stisnuo je gas dovoljno snažno da zadnje gume zavrište. Kombi je pojurio preko sjaja.
Bili su previše dobro oklopljeni da bi videli šta im se dogaña. Nekolicina ljudi ih je zabrinuto
posmatrala s vrha uzvišenja. Stajali su na ivici voćnjaka.
Kombi je jednog trenutka bio jasno vidljiv, kao da je pod reflektorima. Sijao je još
nekoliko sekundi, po napuštanju sjajnog pojasa, kao da je uronjen u radijum.
Ostavljao je sve bleñi trag svetlosti za sobom, kao neobičan oblačić izduvnih gasova.
„Svetog mu sveca, reče Beni. „Ovo je najbolji specijalni efekt koji sam ikada video.
Sjaj oko kombija je izbledeo, a trag nestao.
Barbi je osetio kratkotrajni napad vrtoglavice, dok su prolazili preko sjajnog pojasa.
Samo to. Erniju se činilo da je stvarni svetombija i ljudi oko njega zamenjen hotelskom
sobom ispunjenom grmljavinom Nijagarinih vodopada i mirisom borovine. Prilazila mu je
supruga s kojom se venčao tek pre dvanaest časova.
Nosila je noćnu haljinu, tanušni dašak dima boje lavande. Uhvatila ga je za ruke, položila
je njegove šake na svoje grudi i rekla: Ovog puta možemo da idemo do kraja, dušo.
Čuo je kako Barbi viče. To ga je povratilo.
„Rasti! Ima neki napad! Stani!
Erni se osvrnuo oko sebe. Video je da se Džeki Vetington trese. Kolutala je očima,
raširenih prstiju.
»Nosi krst i sve gori!“, vrisnula je. Pljuvačka joj je prskala sa usana. „Svet gori!
LJUDI GORE!“ Vriskom je ispunila kombi.
Rasti je zamalo prevrnuo vozilo. Vratio se na sredinu puta. Iskočio je napolje i potrčao
oko vozila do vrata. Džeki je brisala pljuvačku s brade skupljenom šakom, kad je Barbi otvorio
vrata. Romi ju je grlio.
„Kako si?“, pitao je Rasti.
„Sad mi je dobro. Samo sam... bila sam... sve je gorelo. Bio je mrak, usred dana.
Ljudi su gg-goreli...“ Rasplakala se.
„Pomenula si nekog čoveka s krstom“, reče Barbi.
„Nosio je veliki beli krst. Bio je na uzici ili na oputi od sirove kože. Počivao mu je na
grudima, na golim grudima. Podigao ga je ispred lica.“ Duboko je udahnula i isprekidano
ispustila vazduh. „Sad sve to bledi. Ali...“ Rasti je podigao dva prsta ispred nje. Pitao je koliko
prstiju vidi. Dala mu je tačan odgovor. Sledila je njegov palac dok ga je pokretao levodesno, a
zatim gore dole. Potapšao je po ramenu i s nepoverenjem pogledao sjajni pojas. Šta je Golum
rekao Bilbu Baginsu? To su trikovi, prekrasni. „Šta je s tobom, Barbi? Da li je s tobom sve u
redu?“
„Jeste. Osetio sam laku vrtoglavicu, to je sve. Trajala je nekoliko sekundi. Kako si ti
prošao, Erni?“
„Video sam svoju ženu i hotelsku sobu u kojoj smo odseli na medenom mesecu.
Video sam je beskrajno jasno.“
Maštao je kako mu prilazi. Godinama nije na to mislio. Velika je šteta što je zapostavio
tako divnu uspomenu. Uživao je u sećanju na belinu njenih butina ispod kratke noćne haljine,
uredni tamni trougao stidnih dlačica, tvrde bradavice ispod svile, koje su gotovo grebale njegove
dlanove, dok se igrala jezikom u njegovim ustima i lizala unutrašnji deo njegove donje usne.
Ovog puta možemo da idemo do kraja dušo.
Erni se naslonio na sedište i zažmurio.
 Rasti je vozio uz greben. Napredovao je sporije. Parkirao je kombi izmeñu ambara i
trošne kuće, pored kombija iz Divlje ruže Rouz, kombija iz Berpijeve robne kuće i ševrolet
malibua. Džulija je parkirala prijus u ambaru. Korgi Horas je sedeo pored zadnjeg branika, kao
da ga čuva. Nije izgledao kao srećan pas. Nije ni pokušao da im priñe i da ih pozdravi. Dve
Kolmanove lampe su gorele u kući.
Džeki je pokazala na kombi s natpisom KOD BERPIJA JE SVAKI DAN
RASPRODAJA. „Kako je dospeo ovamo? Da li se tvoja žena predomislila?“ Romi se nacerio.
„Ne poznaješ Mišu kad je to moglo da ti padne na pamet. Ne, za njega se mogu zahvaliti Džuliji.
Regrutovala je dva najbolja reportera. Ove momke...“
Ućutao se, kad su Džulija, Pajper i Lisa Džejmison izronile iz senki mesečinom obasjanog
voćnjaka. Teturale su se rame uz rame. Držale su se za ruke i plakale.
Barbi je pritrčao Džuliji. Uhvatio ju je za ramena. Bila je na kraju kratkog stroja.
Ispustila je bateriju u korov prednjeg dvorišta. Podigla je pogled prema njemu.
Pokušala je da se osmehne. „Znači da su te izvukli, pukovniče Barbara. Jedan nula za
domaći tim.
„Šta ti se desilo?, pitao je Barbi.
Džo, Beni i Nori su dotrčali. Majke su ih pratile na kratkom odstojanju. Deca su prestala
da viču, kad su videli u kakvom su stanju tri žene. Horas je lajući dotrčao do gospodarice. Džulija
se spustila na kolena i zarila licem u njegovo krzno. Pas je omirisao i ustuknuo. Seo je i otegnuto
urliknuo. Džulija ga je pogledala i pokrila lice, kao da se nečeg stidi. Nori je uhvatila Džoa i
Benija za ruke. Deca su izgledala tužno i uplašeno. Pit Friman, Toni Gaja i Rouz Tvitčel su izašli
iz kuće, ali nisu prilazili. Stajali su pored kuhinjskih vrata.
„Otišli smo da je pogledamo, tiho će Lisa. Nije bilo ni traga njenog bože što je svet lep
stava. „Kleknuli smo oko nje. Na njoj je bio meni nepoznati znak... nije kabalistički...
„Grozna je, reče Pajper, brišući oči. „Džulija ju je dodirnula. Samo ona je dotakla, ali
smo... sve smo...
„Da li ste ih videli?, pitao je Rasti.
Džulija je spustila ruke. Pogledala ga je s izvesnim čuñenjem. „Da, videla sam ih, sve smo
ih videle. Njih. Grozno.
„Kožne glave, reče Rasti.
„Šta si rekao?“, reče Pajper. Zatim je klimnula. „Da, pretpostavljam da ih možemo tako
nazvati. Lica, bez lica. Izdužena lica.
Izdužena lica, pomisli Rasti. Nije znao šta to znači, ali je znao da je iskaz istinit.
Ponovo je pomislio kalco njegove kćeri razmenjuju tajne i užinu s prijateljicom Dinom.
Zatim je pomislio na najboljeg prijatelja iz detinjstva bar za neko vreme, žestoko se posvañao s
Džordžijem u drugom razredu i zadrhtao od užasa.
Barbi ga je prodrmao. „Šta je bilo? Gotovo da je vikao. „Šta ti je?
„Ništa. Samo... imao sam prijatelja, kad sam bio mali. Džordža Latropa. Jedne godine je
dobio lupu za roñendan. I ponekad smo... na odmorima... Rasti je pomogao Džuliji da ustane.
Horas joj je prišao, kao da se ono što ga je uplašilo raspršilo kao sjaj s kombija.
„Šta ste radili?“, pitala je Džulija. Zvučala je znatno prisebnije. „Reci • « mi.
To je bilo u staroj osnovnoj školi na Glavnoj ulici. Imala je samo dve prostorije. U jednoj
su bila deca od prvog do četvrtog, a u drugoj ona od petog do osmog razreda. Dvorište nije bilo
popločano. Nervozno se nasmejao. „Doñavola, nismo imali tekuće vode, samo klozet koji su deca
zvala...“ „Medena kuća“, reče Džulija.
„I ja sam pohañala tu školu.“
„Džordži i ja bi smo prošli pored penjalica do ograde. Tamo je bilo mravinjaka.
 Palili smo mrave.“
„Nema potrebe da toliko sebi prebacuješ zbog toga, doco“, reče Erni. „Mnogo dece radi
takve i još gore stvari.“ Erni je, s nekolicinom prijatelja, natopio mački rep kerozinom. Zapalili su
ga šibicom. Nije bio raspoložen da podeli to iskustvo sa ostalima, baš kao ni ono o prvoj bračnoj
noći.
Ne mogu da im kažem koliko smo se smejali kadje mačka pojurila, pomislio je.
Bogo moj, koliko smo se smejali.
„Nastavi“, reče Džulija.
„Završio sam.“
„Ne, nisi“, rekla je.
„Slušajte“, reče Džoana Kalvert. „Sigurna sam da je to veoma duboka psihološka priča,
ali ne verujem da je ovo trenutak...“
„Zaveži, Džoana“, reče Kler.
Džulija nije skidala pogled s Rastijevog lica.
„Zašto ti je to toliko važno?“, pitao je Rasti. Zaboravio je na sve ostale. Imao je osećaj da
su sami.
„Samo nastavi s pričom.“
„Jednog dana dok smo... to radili... palo mi je na pamet da i mravi imaju svoj, mali život.
Znam da to zvuči melodramatično...“
Barbi reče: „Milioni ljudi na čitavom svetu veruju u to i žive u skladu s tim uverenjem.“
„Bilo kako bilo, pomislio sam: Povreñujemo ih. Spaljujemo ih na tlu i možda kuvamo u
podzemnim nastambama' Nije bilo sumnje u pogledu onih, ispod Džordžijevog uveličavajućeg
stakla. Neki bi prestali da se kreću. Najveći broj bi se zapalio.“
„To je grozno“, reče Lisa. Ponovo se poigravala ankom.
„Tako je, gospoja. Tog dana sam rekao Džordžiju da prestane. Nije hteo. Rekao je:
"To je nuklearni rat." Sećam se toga. Nije rekao nuklearni, već juklearni. Pokušao sam da
mu otmem lupu. Pobili smo se. Lupa se razbila.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Držao sam se te
priče, iako nije bila istinita. Čak ni očeve batine nisu mogle da me nateraju da promenim iskaz.
Džordž je svojim roditeljima ispričao istinitu verziju dogañaja: namerno sam razbio
prokletinju. Pokazao je u tamu. „Baš kao što bih razbio i onu kutiju, kad bih mogao. Sad smo mi
mravi. Ono je lupa.
Erni se setio mačke s plamtečim repom. Kler Maklači se setila kako je, zajedno s
najboljom prijateljicom iz trećeg, sedela na uplakanoj devojčici koju su mrzele.
Devojčica je bila nova u školi. Govorila je smešnim, južnjačkim akcentom, kao da ima
puna usta pire krompira. Što je nova devojčica više plakala, one su se glasnije smejale. Romeo
Berpi se prisetio kako se napio one noći kad je Hilari Klinton plakala u Nju Hempširu, kako je
drmusao prokleti ekran i govorio: „Tako ti i treba, prokleta curo, sklanjaj se s puta i pusti
muškarca da obavi muški posao.
Barbi se setio izvesne gimnastičke sale: pustinjske vreline, smrada govana i smeha.
„Hoću da je vidim, rekao je. „Ko će sa mnom?“
Rasti je uzdahnuo. „Ja ću.
Dok su se Barbi i Rasti približavali kutiji sa neobičnim simbolom i sjajnim pulsirajućim
svetlom, gradski otac Džejms Reni je bio u ćeliji, u kojoj je sve donedavno Barbi bio zatočen.
Karter Tibodi mu je pomogao da podigne Džuniorovo telo na ležaj. „Ostavi me s njim,
reče Big Džim.
„Šefe, znam koliko vam je teško, ali ima sto stvari koje zahtevaju vašu pažnju.
„Svestan sam toga. Pobrinuću se za njih. Potrebno mi je malo vremena s mojim sinom.
Pet minuta. Kad završim, dovedi nekoliko ljudi da ga odnesu do pogrebnog zavoda.
„U redu. Žao mi je zbog vašeg gubitka. Džunior je bio dobar momak.
„Ne, nije, reče Big Džim. Govorio je blagim, govorim kako je stvarno bilo glasom.
„Voleo sam ga, zato što je bio moj sin. Ovo nije samo na zlo, znaš.
Karter je rekao. „Znam.
Big Džim se osmehnuo. „Znam da znaš. Sve češće u tebi vidim sina kakvog je trebalo da
imam.
Karter je trčao uza stepenice, ka sobi za dežurstva, crven od zadovoljstva.
Big Džim je seo na ležaj i položio Džuniorovu glavu u krilo. Dečakovo lice je bilo
neozleñeno. Karter mu je zatvorio oči. Pomislio bi da spava, da nije bilo krvi na košulji.
Voleo sam ga zato štoje bio moj sin.
To je bila istina. Bio je spreman da žrtvuje Džuniora, ali se rukovodio presedanom.
Svi znaju šta se desilo na Golgoti. Momak je umro za dobru stvar, baš kao Hrist.
Šteta koju mu je nanela Andrea Grineli svojim buncanjem biće popravljena kad grañani
saznaju da je Barbi pobio nekoliko revnosnih policajaca, ukljućujući i voñinog sina jedinca. Steći
će zamašni politički kapital na račun Barbija, koji na slobodi kuje nove ñavolske planove.
Big Džim je još neko vreme sedeo na zatvorskom ležaju, češljao Džuniorovu kosu
prstima i zaneseno posmatrao njegovo spokojno lice. Zatim je tiho zapevao pesmicu koju mu je
mati pevala u detinjstvu, dok je ležao u kolevci i posmatrao svet širokim, ljubopitljivim očima.
„Srebrni mesec je bebin čamac, plovi po nebu; plovi preko mora rose, dok oblaci lebde pored
njega... plovi, bebice, plovi... preko mora...“
Ućutao je. Nije mogao da se seti ostatka pesme. Podigao je Džuniorovu glavu i ustao.
Prestao je da diše, kad mu je srce zadrhtalo u grudima... ali se opet smirilo.
Verovatno će morati da uzme još malo onog verapasila iz Endijeve apoteke, ali prvo mora
da se pobrine za neke stvari.
Napustio je Džuniora. Polako se peo uza stepenice. Pridržavao se za ogradu. Karter je bio
u sobi za dežurstva. Tela su uklonjena. Dvostruki sloj novina je upijao krv Mikija Vardloua.
„Hajdemo do gradske kuće pre nego što policajci preplave stanicu, rekao je Karteru. „Dan
za posete zvanično počinje u, pogledao je na sat, „dvanaest sati.
Čeka nas mnogo posla.
„Znam.
„I ne zaboravi mog sina. Hoću da Bouijevi valjano obave posao. Želim dobar kovčeg i
pristojno obrañene posmrtne ostatke. Kaži Stjuartu da ću ga ubiti ako ga smesti u jedan od onih
jeftinih sanduka koje čuva pozadi.
Karter je žvrljao po beležnici. „Pobrinuću se za to.
„I reci Stjuartu da ćemo uskoro razgovarati. Nekoliko policajaca je ušlo u stanicu.
Big Džim je ustao iz stolice, u koju je seo da bi povratio dah. „Vreme je da krenemo.
„Slažem se, reče Karter. Naglo je ućutao.
Big Džim se osvrnuo oko sebe. „Nešto ti je palo na pamet, sinko?
Sinko. Karteru se dopadala ta reč. Njegov otac je poginuo pre pet godina, kad je udario
pikapom u jedan od mostova blizanaca u Lidsu. To nije bio veliki gubitak.
Maltretirao je suprugu i oba sina (stariji brat je otišao u mornaricu), ali Karteru to nije
mnogo smetalo. Majka se lečila kafom i brendijem, dok je Karter uvek mogao da istrpi batine.
Kod starog je mrzeo što je bio slabić i glupak. Ljudi su milili da je i Karter glup doñavola, čak je i
Džuns to mislio ali nije bio. Gospodin Reni je to shvatao, a on svakako nije bio slabić.
Shvatio je da više nije neodlučan u pogledu sledećeg koraka.
„Imam nešto što će vam možda trebati.“
 „Zaista?
Big Džim je pošao za Karterom, do njegovog ormarića u podrum. Mladić ga je otvorio i
izvadio koverat s natpisom VEJDER. Pružio ga je Big Džimu. Krvavi otisak čizme se presijavao
na žutosmeñem papiru.
Big Džim ga je otvorio.
„Džime, reče Piter Randolf. Ušao je neprimećen. Izgledao je iscrpljeno. „Mislim da je
situacija pod kontrolom, ali ne mogu da nañem nekoliko novih policajaca.
Mislim da su nas napustili.
„To nije nikakvo iznenañenje, reče Big Džim. „napustili su nas samo privremeno.
Vratiće se kad se prašina slegne i shvate da Del Barbara neće povesti bandu krvožednih
ljudoždera u grad da ih pojedu žive.
„Ali, prokleti dan za posete...
„Sutra će se gotovo svi ponašati na najprimereniji način, Pite. Siguran sam da ćemo imati
dovoljno policajaca da ustrojimo neprimerne.
„Šta ćemo s konferencijom za štampu...
„Ne znam da li si primetio da smo imali dosta posla u stanici? Da li si to video, Pite?
Pobogu! Za pola sata doñi u sobu za sastanke u gradskoj kući, pa ćemo natenane porazgovarati o
čemu god hoćeš. Dotad me, molim te, ostavi na miru“
„Naravno. Izvini. Pit se povukao. Izgledao je povreñeno i postiñeno.
„Stani, reče Reni.
Randolf je stao.
„Nisi mi izrazio saučešće zbog pogibije mog sina.
„Ja... veoma mi je žao.
Big Džim je odmerio Randolfa od glave do pete. „Siguran sam.
Reni je izvukao papire iz koverte, kad je Randolf otišao. Brzo ih je pogledao i vratio
unutra. Posmatrao je Kartera sa iskrenom ljubopitljivošću. „Zašto mi nisi odmah predao papire?
Da li si planirao da ih zadržiš?
Karter posle predaje koverte nije imao izbora nego da kaže istinu. „Tako nešto.
Neko vreme. Za svaki slučaj.
„Za slučaj čega?
Mladić je slegnuo ramenima.
Big Džim je po navici čuvao podatke o svima i o svakom ko mu je mogao pričiniti
nevolje. Razumeo je Kartera. Nešto ga je ipak kopkalo.
„Zašto si se predomislio?“
Karter je ponovo bio prinuñen da govori istinu. „Zato što želim da budem vaš čovek,
šefe.“
Big Džim je nabrao dlakave obrve. „Hoćeš li. Više nego on?“ Trznuo je glavom u pravcu
vrata kroz koja je Randolf upravo prošao.
„On? Smešan )e.“
„Jeste.“ Big Džim je spustio ruku na mladićevo rame. „Smešan je. Hajdemo.
Spalićeš ove papire u peći na drva, u sali za sastanke, čim stignemo. To će nam biti
najpreči zadatak.“
Bila su izdužena. I grozna.
Barbi ih je video čim je šok prvog dodira prostrujao kroz njegove ruke i izbledeo.
Prvi, snažni poriv mu je govorio da pusti kutiju. Izborio se s njim i nastavio da je drži.
Posmatrao je stvorenja koja su ih držala u zatočeništvu. Uzaptili su ih i mučili zabave radi, ako je
Rasti imao pravo.
 Njihova lica, ako su to uopšte bila lica, sastojala su se od uglova. Ti uglovi nisu bili oštri.
Menjali su se iz časa u čas, kao da realnost ispod njih nema stalni oblik. Nije mogao da kaže
koliko ih je, niti gde su. Isprva je mislio da ih ima četvoro. Izazivali su duboko gañenje,
verovatno zato što su izgledali toliko tuñinski, da nije shvatao šta posmatra. Deo mozga koji se
bavio tumačenjem podataka dobijenih od čula nije mogao da izañe na kraj s informacijama
dobijenim preko očiju.
Moje oči ih ne vide. Ne bi ni mogle, ni pomoću teleskopa. Ova bića prebivaju u nekoj
dalekoj, dalekoj galaksiji.
To nije mogao da zna. Razum mu je govorio da vlasnici kutije mogu biti u bazi ispod
Južnog pola ili da orbitiraju oko Meseca u svojoj verziji zvezdanog broda Enterprajz. Ipak je
znao. Bili su kod kuće... ma gde ta kuća bila. Posmatrali su ih i uživali.
Sigurno su bili, zato što su se kurvini sinovi smejali.
Vratio se u gimnastičku salu u Faludži. Bila je vrućina zato što nije bilo rashladnih
ureñaja, samo ventilatora na tavanici. Oni su premeštali supasti, smrdljivi vazduh s jednog mesta
na drugo. Pustili su sve ispitanike izuzev dvojice Abdula, koji su bili dovoljno glupi da privuku
pažnju na sebe drskim ponašanjem dva dana nakon što je improvizovane eksplozivne naprave
ubile šest Amerikanaca, a snajper još jednog, klinca iz Kentakija kog su svi voleli Kastersa.
Šutirali su Abdule po gimnastičkoj sali. Trgali su im odeću. Barbi bi voleo da kaže da je izašao,
ali nije.
Voleo bi da kaže da nije učestvovao, ali jeste. Napalili su se. Sećao se udarca nogom u
mršavo, usrano dupe jednog Abdule i crvenog otiska vojničke čizme na njemu. Obojica su bili
goli. Sećao se kako je Emerson šutnuo jednog od njih u obešena jajca, tako jako da su poletela
uvis. Rekao je: Ovo tije za Kastersa, prokleti peščani crnjo. Neko će uskoro predati zastavu
njegovoj mami, na stolici na rasklapanje, pored groba. Narednik Hikermajer je zgrabio jednog od
njih za ostatke razmotanog hidžaba, njegove jedine odeće, baš kad se Barbi dosetio da je tehnički
gledano on zapovednik fiskulturne sale. Pribio je zarobljenikovu glavu uza zid i pritisnuo pištolj
na Abdulinu glavu. Usledila je pauza, u kojoj niko nije rekao ne, niti nemoj to da radiš. Narednik
Hikermajer je povukao obarač. Krv je šljapnula po zidu, kao što udara duže od tri hiljade godina.
To je bilo to. To je bilo doviñenja, Abdula, i ne zaboravi da pišeš, kad ne budeš birao u širokoj
ponudi predivnih devica.
Barbi je pustio kutiju i pokušao da ustane, ali su ga noge izdale. Rasti ga je prihvatio.
Držao ga je dok se nije učvrstio na nogama.
„Hriste, reče Barbi.
„Video si ih, zar ne?
„Jesam.
„Da li su to deca? Šta misliš?
„Možda su. To nije bilo dovoljno dobro, ne ono u šta je u dubini srca verovao.
„Verovatno jesu.
Polako su se uputili ka ostalima, okupljenim ispred kuće.
„Kako si?, pitao ga je Romi.
„Dobro sam, reče Barbi. Morao je da razgovara s decom. I s Džeki i Romeom. Ne još.
Prvo mora da uspostavi kontrolu nad sobom.
„Da li si siguran?
„Jesam.
„Romi, imaš li još olovnog lima u radnji?, pitao je Rasti.
„Jašta. Ostavio sam ga na rampi za istovar.
„Dobro je, reče Rasti. Pozajmio je Džulijin mobilni telefon. Nadao se da je Linda kod
kuće, a ne u sobi za ispitivanje u policijskoj stanici. Mogao je samo da se nada.
Rastijev poziv je bio vrlo kratak. Nije trajao više od trideset sekundi. Bio je dovoljan da
Lindi Everet preokrene strašni četvrtak za sto osamdeset stepeni, ka suncu. Sela je za kuhinjski
sto, zarila lice u šake i zaplakala. Trudila se da bude što tiša, zato što je na spratu sad imala
četvoro, umesto dvoje dece. Primila je Epltonove.
Alisa i Ejdan su bili veoma uznemireni, blagi bože, naravno da su bili. Pomoglo im je
Dženino i Dženelino društvo, baš kao i odgovarajuće doze benadrila. Linda je raširila vreće za
spavanje u sobi, na zahtev svojih devojčica. Deca su spavala na podu, izmeñu kreveta. Džudi i
Ejdan su se zagrlili.
Neko je pokucao na kuhinjskim vratima, baš kad je počela da dolazi sebi. Prvo je
pomislila na policiju, iako ih nije tako brzo očekivala posle krvoprolića i haosa u centru grada. U
tihom kucanju nije bilo ničeg zapovedničkog.
Otišla je do vrata. Zastala je da bi dohvatila kuhinjsku krpu i obrisala lice. Isprva nije
prepoznala posetioca, najviše zbog drugačije frizure. Više nije nosio konjski rep. Raspuštena kosa
Terstona Maršala sad je padala po ramenima i uokviravala lice. Ličio je na postariju pralju, koja
je dobila loše vesti užasne vesti na kraju dugog, napornog dana.
Otvorila je vrata. Terston je stajao na pragu. „Da li je Karo mrtva?“, progovorio je tihim,
promuklim glasom. Kao da je istrošio glas na Vudstoku vrišteći Riblji pozdrav i da mu se odonda
nije vratio, pomisli Linda. „Da li je zbilja mrtva?“
„Bojim se da jeste“, reče Linda. I ona je tiho govorila, zbog dece. „Žao mi je, gospodine
Maršal.“
Još trenutak je mirno stajao. Zatim se dohvatio za sive uvojke koji su padali oko lica i
počeo da se ljulja napred nazad. Linda nije verovala u majsko decembarske ljubavi. Bila je
staromodna po tom pitanju. Dala bi najviše dve godine Maršalu i Karo Sterdžes, možda ne više
od šest meseci. Toliko vremena bi prošlo pre nego što bi njihovi seksualni organi prestali da se
puše. Večeras nije mogla da sumnja u njegovu ljubav. Ili tugu zbog gubitka.
Deca su produbila, ono što je bilo meñu njima, pomislila je. I Kupola. Život pod Kupolom
je sve pojačavao. Lindi se već činilo da nisu ispod nje danima, već godinama. Spoljni svet je
bledeo kao san, nakon buñenja.
„Uñite“, rekla je. „Ali budite tihi, gospodine Maršal. Deca spavaju. Moja i vaša.“
Poslužila ga je čajem. Nije bio hladan ni naročito ukusan, ali jeio najbolje što je mogla da ponudi.
Popio je polovinu, spustio čašu i počeo da trlja oči kao dete koje je preskočilo uobičajeno vreme
za odlazak u krevet. Linda je pravilno protumačila njegove pokrete. Nastojao je da povrati
kontrolu nad sobom. Ćutke je sedela i čekala.
Duboko je udahnuo i ispustio vazduh. Posegnuo je u džep na grudima plave radne
košulje. Izvadio je parče sirove kože i vezao kosu pozadi. Protumačila je to kao dobar znak.
„Ispričajte mi šta se dogodilo“, reče Ters. „I kako.“
„Nisam sve videla. Neko me je snažno šutnuo u potiljak dok sam pokušavala da odvučem
vašu... Karo... u stranu.“
„Jedan od policajaca ju je ustrelio, da li je to tačno? Jedan od policajaca iz ovog prokletog
pajkanima i oružju naklonjenog grada.“
„Jeste.“ Pružila je ruku preko stola i stisnula njegovu. „Neko je povikao pištolj.
Bio je tamo. Pripadao je Andrei Grineli. Možda ga je ponela na skupštinu s namerom da
ubije Renija.“
„Mislite da to opravdava ono što se desilo Karo?“
„Gospode, nikako. Ono što se desilo Endi hladnokrvno je ubistvo.“ „Karo je poginula
pokušavajuči da zaštiti decu, zar ne?“
 „Jeste.“
„Decu koja nisu bila njena.“
Ćutalaje.
„Izuzev što su bila. Bila su njena i moja. Nazovite ih plodovima rata ili sudbine, tek bila
su naša deca, koju inače nikad ne bismo imali. Biće moja sve dok se Kupola ne slomi, ako se to
ikada desi.“
Linda je grozničavo razmišljala. Može li verovati ovom čoveku? Mislila je da može. Rasti
mu je verovao. Rekao je da je čovek bio ñavolski dobar bolničar za nekog ko je tako dugo bio
bez prakse. Terston je mrzeo one na vlasti pod Kupolom. Mrzeo ih je s dobrim razlozima.
„Gospoño Everet...“
„Molim vas, zovite me Linda.“
„Linda, mogu li da prespavam na vašem kauču? Voleo bih da budem ovde, ako se noću
probude. Ako se ne probude kao što se nadam voleo bih da ih vidim kad ujutru siñu
stepenicama.“
„To je dobro. Zajedno ćemo doručkovati. Ješćemo ovsene pahuljice. Mleko se još nije
pokvarilo, iako neće dugo.“
„To sjajno zvuči. Idemo, čim deca jedu. Žao mi je što ovo moram reći ako si meštanka, ali
mi je Česters Mila preko glave. Ne mogu da se sasvim odelim od njega, ali nameravam da se
žestoko potrudim. Renijev sin je bio jedini pacijent u bolnici u ozbiljnom stanju. Ovog
popodneva je svojevoljno napustio bolnicu.
Vratiće se. To čudo koje mu raste u glavi će ga naterati da se vrati, ali sad...“
„Mrtav je.“
Terston nije izgledao naročito iznenañeno. „Pretpostavljam da je dobio moždani udar.“
„Nije. Ustreljen je. U zatvoru.“
„Voleo bih da kažem kako mi ga je žao, ali nije.“
„Nije ni meni“, reče Linda. Nije znala šta je Džunior tamo tražio, ali joj je bilo jasno kako
će ožalošćeni otac to prikazati.
„Odvešću decu do jezera, tamo gde smo Karo i ja boravili, kad se ovo dogodilo.
Tamo je mirno. Siguran sam da ću pronaći dovoljno zaliha za neko vreme. Možda i za
duže vreme. Uz malo sreće pronaći ću mesto s generatorom. Što se društvenog života tiče“,
potrudio se da zvuči jetko, „s njim je gotovo. To važi i za Alisu i Ejdana.“
„Mislim da znam bolje utočište.“
„Zaista?“ Pružio je ruku preko stola i dodirnuo njenu, kad je ućutala. „Moraš nekom
verovati. Zašto ne bi verovala meni.“
Linda mu je sve poverila. Rekla mu je da će morati da se parkiraju iza Berpijeve robne
kuće, pre odlaska iz grada za Blek Ridž, zbog olovnog lima. Pričali su skoro do ponoći.
" Severni deo kuće Makojevih je bio beskoristan. Krov je zimus popustio pod teretom
teškog snega. Na zapadnoj strani je bila % trpezarija u seljačkom stilu, duga koliko i vagon
restoran. Izbeglice iz Česters Mila su se tu sakupile. Barbi je prvo ispitao Džoa, Nori i Benija, o
onom što su videli i o čemu su sanjali, kad su se onesvestili na rubu onog što su prozvali sjajnim
pojasom.
Džo je zapamtio plamteće bundeve. Nori je videla kako je sve pocrnelo i kako je sunce
nestalo. Beni je isprva tvrdio da se ničeg ne seća. Zatim je pokrio usta rukom. „Čuo sam
vrištanje“, rekao je. „Čuo sam vrištanje. Bilo je užasno.“ U tišini su razmišljali o svemu što su
čuli. Erni je rekao: „Plamteće bundeve nam mnogo ne pomažu da odredimo mesto zbivanja, ako
to pokušavate, pukovniče Barbara.
Siguran sam da na sunčanoj strani svakog ambara stoji gomila njih. Ove godine su dobro
rodile.“ Zastao je. „Godina je bar donedavno bila rodna.“
„Rasti, šta je bilo s tvojim devojkama?“
„Otprilike isto“, reče Rasti. Ispričao im je ono čega se sećao.
„Sprečite Noć veštica, sprečite Veliku bundevu“, glasno je razmišljao Romi.
„Momci, nazirem izvesni obrazac“, reče Beni.
„Nemoj da sereš, Šerloče“, reče Rouz. Svi su se nasmejali.
„Na tebe je red, Rasti“, reče Barbi. „Ispričaj nam šta se desilo kad si se onesvestio na putu
ovamo?“
„Nisam se baš onesvestio“, reče Rasti. „Sve ovo može da se objasni pritiskom pod kojim
se nalazimo. Grupna histerija uključujući i grupnu halucinaciju uobičajena je pojava kad su ljudi
pod stresom.“
„Hvala vam, doktore Frojd“, reče Barbi. „Ispričaj nam šta si video.“ Rasti je stigao do
čudnovatog šešira s patriotskim prugama kad je Lisa Džejmison uskliknula: „To je lutka na
travnjaku ispred biblioteke! Nosi moju staru majicu s citatom Vorena Zivona...“
„Svit houm Alabama sviraj pesmu mrtvog benda“, reče Rasti. „Ima baštanske grabulje
umesto ruku. Bilo kako bilo, zapalila se i u trenu iščezla, baš kao i vrtoglavica.“
Osmotrio je slušaoce. Posmatrali su ga razrogačenim očima. „Smirite se ljudi.
Verovatno sam video lutka pre nego što se ovo desilo. Moja podsvest je to iskašljala.“
Uperio je prst u Barbija. „Opaučiću te, ako me još jednom nazoveš doktorom Frojdom.“
„Da li si ga ranije video“, pitala ga je Pajper. „Možda si ga video kad si odvodio devojčice
iz škole ili radio nešto slično? Biblioteka je odmah preko puta igrališta.“
„Ne sećam se. Zaista se ne sećam.“ Rasti nije rekao kako od početka meseca nije pokupio
devojčice iz škole. Sumnjao je da je bilo koji od ukrasa za Noć veštica tada postavljen.
„Došao je red na tebe, Džeki“, reče Barbi.
Ovlažila je usne. „Da li je to zbilja toliko važno?“
„Mislim da jeste.“
„Ljudi su goreli“, rekla je. „Bilo je dima. Vatra bi zasvetlela u njemu kad god bi se
podigao. Izgledalo je da čitav svet gori.“
„Tako je“, reče Beni. „Ljudi su vrištali zato što su goreli. Setio sam se.“ Naslonio se licem
na rame Alve Drejk. Zagrlila ga je.
„Ima još pet dana do Noći veštica“, reče Kler.
Barbi se oglasio: „Ne bih se kladio.“
UPeć na drva u uglu sobe za sastanke je bila prašnjava i zapuštena, ali je još radila.
Big Džim je otvorio vratanca (oštro su zaškripala) i izvadio dokazni materijal Djuka
Perkinsa iz koverte obeležene krvavim otiskom čizme. Nasumice je listao dokumenta. Mrštio se
zbog onog što je video. Konačno ih je bacio u vatru.
Sačuvao je kovertu.
Karter je telefonirao Stjuartu Bouiju. Objasnio mu je šta Big Džim želi za svog sina. Dao
mu je do znanja da mora da požuri. Dobar momak, pomisli Big Džim.
Mogao bi daleko dogurati. Sve će biti u redu ako ne zaboravi s koje strane mu je hleb
namazan puterom. Oni koji to zaborave, skupo plaćaju. Andrea Grineli je to noćas doznala.
Kutija s drvenim šibicama je bila na polici pored peći. Big Džim je kresnuo jednu.
Prineo je dokazima Djuka Perkinsa. Ostavio je vratanca na peći otvorena, da bi gledao
kako papiri gore. Uživao je u tom prizoru.
Karter mu je prišao. „Stjuart Boui želi da razgovara s tobom. Da li da mu kažem da ćeš ga
kasnije zvati?“
„Daj mi ga“, reče Big Džim. Pružio je ruku.
 Karter je pogledao kovertu. „Zar nećeš i nju da baciš u vatru?“
„Neću. Napuni je praznim papirom iz fotokopiraparata.“ Karteru je trebalo izvesno vreme
da prozre šefovu nameru. „Patila je od lavine drogom izazvanih halucinacija, zar ne?“
„Sirota žena“, složio se Big Džim. „Idi do atomskog skloništa, sinko. Eno ga tamo.“
Pokazao je palcem na neupadljiva vrata, nedaleko od peći. Krasila ih je stara metalna pločica s
crnim trouglom na žutom polju. „Sastoji se od dve prostorije. Na kraju druge je mali generator.“
„Dobro...“
„Ispred generatora su vratanca. Teško ih je videti, ali ćeš ih opaziti, ako ih potražiš.
Podigni ih i pogledaj unutra. Trebalo bi da pronañeš osam do deset malih rezervoara s
gasom. Bili su tamo kad sam poslednji put gledao. Proveri i javi koliko ih ima.“
Čekao je da vidi da li će Karter pitati zašto, ali nije. Samo se okrenuo, spreman da obavi
zadatak. Big Džim je nastavio da mu objašnjava, zadovoljan njegovim ponašanjem.
„To je samo mera predostrožnosti, sinko. Stavi tačku na svako i i crtu na svako t, to je
tajna uspeha. Neophodno je imati Boga na svojoj strani, naravno.“ Big Džim je pritisnuo dugme
na telefonu, kad je Karter otišao... Stjuart bi se našao u ozbiljnim problemima da se nije odazvao.
Odazvao se. „Džime, tako mi je žao zbog tvog gubitka“, rekao je. Pogodio je pravo u
centar, što mu je išlo u prilog. „Pobrinućemo se za sve. Odlučio sam se za kovčeg večni počinak.
Od hrastovine je. Trajaće hiljadu godina.“ Sad ono drugo, pomisli Big Džim, iako to nije rekao.
„Biće to naš najbolji rad. Izgledaće kao da će se svakog časa probuditi i osmehnuti.“
„Hvala ti, ortak“, reče Big Džim. Mislio je: Biće, nego šta će.
„Što se sutrašnjeg prepada tiče“, reče Stjuart.
„Zbog toga sam te i nazvao. Pitaš se da li dogovor još važi. Važi.“
„Ali, posle svega što se desilo...“
„Ništa se nije desilo“, reče Big Džim. „Na tom možemo da zahvalimo dragom Bogu.
Mogu li čuti amin iz tvojih usta, Stjuarte?“
„Amin“, poslušno će Stjuart.
„To je bila obična papazjanija koju je prouzrokovala duševno poremečena žena s
pištoljem. Siguran sam da u ovaj čas večerava sa Isusom i svim svecima, zato što nije kriva za
ono što se dogodilo.
„Ali, Džime...
„Ne prekidaj me kad govorim, Stjuarte. To su bile droge. Prokleti otrovi su joj pojeli
mozak. Ljudi će to shvatiti čim se malo smire. Česters Mil je, božjom milošću, nastanjen hrabrim
ljudima meka srca. Verujem da će izdržati. Uvek su to činili, uvek će to činiti. Sem toga, u ovom
času misle samo na jedno, na susret s najbližima i najdražima. Naša operacija neće početi pre
podneva. Poći ćeš s Fernom, Rodžerom, Melvinom Sirlsom. Zapovedaće vam Fred Denton.
Može da izabere još četiri ili pet ljudi, ako misli da su mu potrebni.
„On je najbolje što možeš da pošalješ?, pitao je Stjuart.
„Fred je dobar, reče Big Džim.
„Šta je s Tibodijem? Taj momak se stalno muva oko te...
„Stjuarte Boui, kad god otvoriš usta, ispadne ti polovina utrobe. Neophodno je da zavežeš
i počneš da slušaš. Govorimo o mršavom narkomanu i apotekaru koji u životu nije uplašio
nijednu gusku. Hoćeš li reći, amin?
„Dobro, amin.
„Iskoristi gradske kamione. Nañi Freda čim okončamo razgovor. Sigurno je tamo negde.
Sve mu lepo objasni. Reci mu da bi trebalo da navučete neprobojne prsluke, za svaki slučaj. Sve
sranje koje smo dobili od nacionalne bezbednosti čuva se u policijskoj stanici. Tamo su
neprobojni prsluci, zaštitne jakne i bog te pita šta još.
 Pokupite tu opremu. Zatim kreni tamo i ukloni one tipove. Gas nam je neophodan.
„Šta će biti s laboratorijom? Mislio sam da bismo mogli da je spalimo...
„Da li si poludeo?" Katrer je u taj čas ušao u sobu. Iznenañeno ga je pogledao.
„Pored onoliko uskladištenih hemikalija? Novinska kuća Šamvejeve je jedno, a skladište
nešto sasvim drugo. Priberi se, ortak, ili ću pomisliti da si glup kao Rodžer Kilijan.
„Važi. Stjuart je zvučao zlovoljno, ali je Big Džim računao da će ga poslušati.
Ionako više nije imao vremena za njega. Randolf će stići svakog časa.
Parada budala nikad ne prestaje, pomislio je.
„Sad mi daj dobri stari pozdrav, hvaljen nek je Gospod, reče Big Džim. Zamišljao je kako
sedi na Stjuartovim leñima i kako mu pritiska glavu u prašinu. To je bila prijatna slika.
„Hvaljen nek je Gospod, promrmljao je Stjuart Boui.
„ Amin, brate, reče Big Džim i prekide vezu.
Ostali smo bez Dodsona, Roklifa i klinca Ričardsonovih, ali je većina ostala. Imam i neke
nove. Džo Bokser... Stabi Norman... Obri Tauel... njegov brat je vlasnik knjižare...nezadovoljno.
„Mislim da smo izgubili nekoliko mlañih regruta.
Šef Randolf je stigao nedugo potom. Izgledao je umorno, ali ne i Big Džim je strpljivo
slušao ovu recitaciju, iako s podeljenom pažnjom. Kad je Randolf ućutao, Big Džim mu je
gurnuo VEJDER kovertu preko blistavo izglačanog stola za sastanke. „Time je sirota Andrea
danas mahala. Dobro je pogledaj.“
Randolf je oklevao. Otvorio je kovertu i istresao njen sadržaj. „U njoj nema ničeg izuzev
praznih papira.“
„U pravu si, prav si kao lenjir. Kad sutra, tačno u sedam ujutru, sabereš svoje snage u
policijskoj stanici, bilo bi dobro da im daš do znanja da je sirotica bila luda, koliko i anarhista
koji je ubio predsednika Makinlija. Veruj tvom ujka Džimu kad ti kaže da će mravi vrlo rano
početi da napuštaju mravinjak.“
„Zar to nije planina?“, pitao je Randolf.
Big Džim se zapitao kad je gospoña Randolf ispustila svog dečaka. Nastaviće uprkos
svemu. Noćas neće uspeti da odspava zdravih osam časova, ali će uz malo sreće odspavati pet.
Potrebni su mu. Potrebni su njegovom starom, jadnom srcu.
„Upotrebi sva policijska kola. Hoću po dva policajca u svakom vozilu. Pobrini se da
svako ima suzavac u spreju i električni pištolj za omamljivanje. Niko ne sme da ispali hitac iz
vatrenog oružja pred novinarima i kamermanima i pred pamukoberačkim spoljnim svetom... Ako
se to nekom desi, hoću da od utrobe tog tipa napravite podvezice.“
„Da, gospodine.“
„Naloži im da se voze po Stodevetnaestici, oko gomile. Bez sirena, samo s upaljenim
svetlima.“
„Kao na paradi“, reče Randolf.
„Da, Pite, kao na paradi. Ostavi autoput narodu. Naredi onima u vozilima da ih parkiraju i
krenu pešice. Koristi zvučnike. Hoću da budu pristojni i umorni kad tamo stignu. Umorni ljudi se
obično pristojno ponašaju.“
„Ne misliš da bi trebalo da odvojimo nekoliko ljudi za lov na odbegle zatvorenike?“
Video je da Big Džimove oči sevaju i podigao ruku. „Samo sam pitao, samo sam pitao.“
„Zaslužuješ odgovor. Naposletku, ti si šef policije. Jel’ tako, Kartere?“ „Jašta je“, reče
Karter.
„Odgovor je ne, šefe Randolfe, zato... pažljivo me slušaj... što ne mogu da pobegnu.
Kupola je svuda oko Česters Mila i oni apsolutno... sigurno ... ne mogu da pobegnu. Možeš li da
pratiš moje misli?“ Video je kako se crvenilo penje u Randolfove obraze i rekao: „Vodi računa
kako ćeš odgovoriti. Ja ću i te kako voditi računa.“
„Pratim te.“
„Prati i ovo: dok god je Del Barbara na slobodi, da i ne pominjemo njegovog pajtaša
Evereta, ljudi će još grozničavije upirati pogled u javne službenike i tražiti zaštitu. Mi ćemo se
odazvati, iako ne dižemo glavu od posla, zar ne?“ Randolf je konačno shvatio. Možda nije znao
da pored planine Makinli, postoji i istoimeni predsednik, ali je shvatio da je Barbi na grani na
mnogo načina korisniji od onog u ruci.
„Tako je“, rekao je. „Hoćemo, nego šta ćemo. Šta će biti s konferencijom za štampu? Ako
ne želiš da nastupiš, da li ćeš odrediti...“
„Ne, neću. Biću ovde, na svom mestu, zato što tu pripadam. Pratiću dogañaje. Što se
medija tiče, mogu da slobodno izveštavaju o hiljadu ili više ljudi koji će se skupiti južno od grada
kao dokoni radoznalci na gradilištu. Želim im sreću u predstavljanju te gungule.“
„Neki ljudi će možda reći nešto što nas neće predstaviti u najboljem svetlu“, reče Randolf.
Big Džim se ledeno osmehnuo. „Zato nas je Bog obdario širokim plećima, prijatelju. Sem
toga, šta će taj bezobrazni berač pamuka Koks učiniti? Da neće da umaršira ovde i da nas zbaci s
položaja?“
Randolf se pritvorno zacerekao. Pošao je ka vratima, kad se nečeg setio. „Tamo će biti
mnogo ljudi. Provešće mnogo vremena na otvorenom. Vojnici su postavili pokretne klozete na
svojoj strani. Kako bi bilo da i mi postupimo na sličan način?
Mislim da imamo nekoliko toaleta u skladištu. Držimo ih uglavnom zbog poslova na
drumu. Možda bi Al Timons...“ Big Džim ga je pogledao kao da misli da je novi šef policije
skrenuo s uma. „Da je neko mene pitao, naši ljudi bi sutra sedeli u svojim domovima, umesto da
se potucaju van grada kao Izraelićani po Egiptu.“ Zastao je da bi istakao svoje reči. „ Ako nekom
od njih prigusti, recite im da kenjaju u šumi.“
Karter se oglasio, kad je Randolf konačno otišao: „Mogu li nešto da vam kažem, ako vam
se zakunem da se neću ulagivati?“ „Da, naravno.“
,Volim da gledam kako radite, gospodine Reni.“
Big Džim se nacerio. Široki osmeh mu je obasjao čitavo lice. „Pa, dobičeš priliku da učiš,
sinko. Dosad si učio od drugih, sad uči od najboljeg.“ „Računam na to.“
„Voleo bih da me povezeš do kuće. Pokupi me sutra tačno u osam ujutro. Doći ćemo
ovamo i gledati predstavu na CNN-u. Prvo ćemo se zaustaviti pored gradskog parka i posmatrati
egzodus. Biće to to tužna slika. Izraelićani bez Mojsija.“
„Mravi bez mravinjaka“, dodade Karter. „Pčele bez košnice.“
„Želim da obiñeš nekoliko ljudi, pre nego što me pokupiš. Ili da pokušaš da ih pronañeš.
Kladio bih se da niko od njih neće biti kod kuće.“ „Ko su ti ljudi?“
„Rouz Tvitčel i Linda Everet, medicinareva supruga.“
„Znam ko je ona.“
„Proveri i Šamvejevu. Čula sam da spava kod Libi, sveštenice s psom rñave naravi.
Ako ih pronañeš, propitaj ih da li znaju gde su begunci.“ „Tvrdo ili meko?“
„Umereno. Ne želim da odmah pohvatamo Barbaru i Evereta, ali bih voleo da znam gde
su.“
Big Džim je na stepeništu gradske kuće duboko udahnuo i s izvesnim zadovoljstvom
izdahnuo smrdljivi vazduh. Karter je delio njegovo raspoloženje.
Pre nedelju dana je menjao auspuhe. Nosio je naočari da bi se zaštitio od čestica rñe s
propalih izduvnih cevi. Danas je bio čovek na uticajnom položaju. Malo smrdljivog vazduha je
bila mala cena tog uspeha. „Nešto bih te pitao“, reče Big Džim. „Ne moraš da mi odgovoriš, ako
nećeš.“ Karter ga je radoznalo odmerio.
 „Ona Bušijeva“, reče Big Džim. „Kakva je bila? Da li je nešto valjala?“ Karter je
progovorio posle kratkog oklevanja: „Isprva je bila malo suva, ali se brzo ovlažila.“
Big Džim se nasmejao. Bio je to metalni zvuk, sličan onom koji tvore novčići dok padaju
u poslužavnik mašine za kockanje.
Ponoć je. Ružičasti mesec je ponirao ka horizontu Tarkers Mila, -na kom će visiti sve do
svanuća, kad će se preobraziti u utvaru pre konačnog iščeznuća.
Džulija je pažljivo napredovala izmeñu stabala u voćnjaku ka zapadnoj padini Blek Ridža.
Nije se iznenadila kad je videla tamnu senku naslonjenu na stablo. Kutija s tuñinskim simbolom
je desno od nje bleštala svakih petnaest sekundi, kao najmanji i najneobičniji svetionik na svetu.
„Barbi?, tiho je progovorila. „Kako je Ken?
„Otišao je u San Francisko, da maršira na paradi ponosa. Oduvek sam znao da taj momak
nije hetero.
Džulija se osmehnula. Uhvatila ga je za ruku i poljubila. „Prijatelju moj. Čudesno mi je
drago što si na sigurnom.
Poljubio ju je u obraze. To su bili dugi, pravi poljupci. „I meni je drago, prijateljice moja.
Nasmejala se. Prijatni trzaj je prošao njenim telom, od vrata do kolena. Prepoznala ga je.
Odavno je nije pohodio. Polako, devojko, pomislila je. Mogao bi da ti bude sin.
Mogao bi... da je zatrudnela u trinaestoj.
„Svi spavaju, reče Džulija. „Čak i Horas. On je s decom. Terali su ga da jurca za
štapovima dok mu se jezik nije otegao do zemlje. Kladila bih se da je mislio da je umro i otišao
na nebo.
„Pokušao sam da spavam. Nisam mogao.
Dva puta je bio na domaku sna, da bi oba puta završio u kokošinjcu, oči u oči s
Džuniorom Renijem. Prvi put se sapleo, umesto da odskoči udesno. Pao je na ležaj, kao savršena
meta. Džunior je drugi put pružio nemoguće dugu plastičnu ruku kroz rešetke. Držao ga je dok ga
nije ubio. Barbi je posle toga napustio ambar u kom su muškarci spavali i izašao u voćnjak.
Vazduh je još mirisao kao u sobi pušača koji je umro pre šest meseci, ali je bio bolji od vazduha u
gradu.
„Dole ima tako malo svetala, rekla je. „Obično bi ih bilo devet puta više, čak i u ovo doba
noći. Ulična svetla su ličila na dvostruku nisku bisera.
„Sad imamo ovo. Barbi ju je zagrlio. Podigao je slobodnu ruku i pokazao na sjajni pojas.
Pomislio je da bi obruč imao oblik savršenog kruga, da nije bilo Kupole, pred kojom se naglo
završavao. Zbog nje je imao oblik potkovice.
„Da. Šta misliš, zašto ga Koks nije pomenuo? Sigurno su ga videli na satelitskim
fotografijama. Razmišljala je. „Meni nije ništa rekao, a tebi?
„Misliš li da ga Kupola... šta? Filtrira?
„Tako nešto. Koks, medijske mreže i čitav spoljašnji svet ga ne vide, zato što nema
potrebe da ga vide. Mislim da je namenjen isključivo nama.
„Šta misliš, da li je Rasti u pravu? Da li smo mi samo mravi, žrtve obesne dece s lupom?
Kakva inteligentna rasa bi dozvolila svojoj deci da čini tako nešto pripadnicima druge
inteligentne rase?
„Mi smatramo sebe inteligentnim. Da li i oni tako misle? Znamo da su mravi društveni
insekti. Grade domove i kolonije. Sposobni su za čudesne arhitektonske poduhvate. Vredno rade,
baš kao i mi. Sahranjuju mrtve, kao i mi. Znaju za ratove izmeñu rasa. Crni se tuku s crvenim. Da
li i pored svega toga smatramo mrave inteligentnim?“
Privukla je njegovu ruku bliže sebi, iako joj nije bilo hladno. „Ne smemo da ih ubijamo.
To je pogrešno, bili oni inteligentni ili ne.“
 „Slažem se. Većina ljudi bi se složila s tobom. Rasti je to znao još kao dete. Većina dece
nemaju moralni pogled na svet. Razvija se tokom godina. Većina ljudi do odraslog doba preraste
slične postupke, uključujući i spaljivanje mrava uveličavajućim staklom ili čupanje krila
muvama. Verovatno je to slučaj i s odraslim ljudima u njihovom društvu, ako nas uopšte
primećuju. Kad si se poslednji put sagnula da osmotriš mravinjak?“
„Ali, opet... ako pronañemo mrave na Marsu ili pak mikrobe, nećemo ih uništiti.
Zato što je život u univerzumu tako retka pojava. Sve planete u našem solarnom sistemu
su jalove, za ime božje.“
Barbi je pomislio da bi NASA bez zazora uništila uzorke života na Marsu, kad bi ih našla,
da bi ih razmazala po pločicama za proučavanje pod mikroskopima, ali nije to rekao. „Da smo
naučno ili duhovno napredniji i sposobni za putovanja po velikom meñuzvezdanom prostranstvu,
možda bismo shvatili da života ima svuda i da u svemiru ima naseljivih svetova i inteligentnih
životnih oblika koliko i mravinjaka na teritoriji ovog grada.“ Da li njegova ruka počiva na mojoj
dojci?
Izgleda da je baš tu. Prošlo je tako mnogo vremena otkad ju je muška ruka tako
dodirivala. Bio je to divan osećaj.
„Siguran sam da ima i drugih svetova, izuzev onih do kojih dopiru naši slabašni,
zemaljski teleskopi, čak i Habl. I da... oni nisu ovde. Ovo nije invazija. Samo nas posmatraju.
Možda se... igraju s nama.“
„Znam kako je to“, rekla je. „Kad se neko igra s tobom.“ Gledao je na nju, s razdaljine za
poljupce. Poljubac joj ne bi smetao, nimalo.
„Koga si imala na umu? Renija?“
„Veruješ li da postoje odsudni trenuci u životu svakog čoveka, presudni dogañaji koji nas
nepovratno menjaju?“
„Verujem“, rekao je. Mislio je na crveni osmeh koji je njegova čizma ostavila na
Abdulinom guzu. Bio je to uobičajeni udarac u zadnjicu čoveka koji je vodio uobičajeni život.
„Bezuslovno.“
„Moj presudni dogañaj se zbio u četvrtom razredu, u osnovnoj školi u Ulici Mejn.“
„Ispričaj mi šta ti se zbilo.“
„Priča neće dugo trajati. To je bilo najduže popodne mog života, ali je priča kratka.“
Čekao je.
„Bila sam mala. Moj otac je bio vlasnik lokalnih novina imao je par reportera i jednog
prodavca, ali je inače bio sam svoj majstor. Tako mu se dopadalo. Svi su znali da ću preuzeti
porodični posao posle njegovog penzionisanja. Verovao je u to, moja majka je verovala u to, moji
učitelji su verovali u to i naravno, ja sam verovala u to. Moje obrazovanje je bilo unapred
isplanirano. Univerzitet Mejn nije bio dovoljno dobar za kćerkicu Šamvejevih. Ona će ići na
Prinston. Steg Prinstona je visio iznad moje postelje još od četvrtog razreda. Samo se čekalo da
se spakujem i krenem u koledž.
Svi a ja nisam bila izuzetak obožavali su zemlju po kojoj sam hodila. Svi izuzev mojih
drugova iz četvrtog razreda. U to doba nisam razumela uzroke njihovog ponašanja, ali mi danas
nije jasno kako su mi promakli. Sedela sam u prvom redu i uvek dizala ruku kad bi gospoña
Konaut postavila pitanje. Uvek sam imala tačne odgovore. Predavala sam kontrolne pre kraja
časa, kad god sam mogla. Stalno sam se javljala za višu ocenu. Bila sam lovac na ocene i
ponekad uvlakuša. Jednom se gospoña Konaut vratila na čas posle kraćeg odsustva i zatekla
malog Džesija Vekona s okrvavljenim nosom. Gospoña Konaut je rekla da ćemo ostati u klupama
i posle časa, dok joj ne kažemo ko je to uradio. Podigla sam ruku i rekla da je to bio Endi
Mening. Udario je Džesija u nos zato što nije hteo da mu da lepu gumicu.
 Nisam u tome videla ništa loše, zato što sam govorila istinu. Shvataš li kako je to
izgledalo?
„Zaista si se lepo pokazala.
„Kratka epizoda je bila poslovična kap koja je prelila čašu. Jednog dana, nedugo potom,
vraćala sam se kući preko gradskog parka. Neke devojčice su me čekale na Mirovnjačkom mostu.
Bilo ih je šest. Lila Straut je bila kolovoña. Ona je danas Lila Kilijan. Udala se za Rodžera
Kilijana. Moglo bi se reći da je dobila ono što je zaslužila. Nek ti niko ne priča da deca ne
prenose gnev i zlu krv u odraslo doba.
Odgurale su me do muzičkog paviljona. Isprva sam se opirala, ali su me dve devojčice
Lila je bila jedna, a Sindi Kolins, majka Tobija Meninga bila je druga udarile. Nisu ciljale rame,
kao što deca obično rade. Sindi me opalila po obrazu, a Lila pravo u desnu dojku. Kako je to
bolelo! Grudi su tek počele da mi rastu.
Bolele su me i kad ih niko nije dirao.
Zaplakala sam. To je obično signal bar meñu decom da su stvari otišle predaleko.
Tog dana nije bio. Lila se brecnula kad sam počela da vrištim: ’Umukni ili ćeš još gore
proći.’ Nije bilo nikog ko bi ih zaustavio. To je bilo hladno poslepodne, poškropljeno slabom
kišom. U parku njje bilo nikog osim nas.
Lila me je opaučila po nosu, dovoljno snažno da mi je potekla krv. Rekla je: Tužibaba
Jeca ulovila zeca. Sve devojčice su se nasmejale. Rekle su mi da su me sačekala zato što sam
ocinkarila Endija. U to vreme sam im verovala, ali sad vidim da sam nadrljala zbog svega
pomalo. Smetalo im je i što mi se haljine, bluze i traka za kosu uvek slažu. One su nosile odeču,
ja sam se odevala. S Endijem sam prevršila meru.“
„Koliko strašno je bilo?“
„Bilo je šamara. Vukle su me za kosu. I... pljuvale. Sve, bez izuzetka. To se desilo kad su
me noge izdale. Pala sam na pod muzičkog paviljona. Plakala sam više no ikad i pokrila lice
rukama, ali sam je osetila. Znaš, pljuvačka je topla?“ „Znam.“
„Govorile su mi da sam učiteljicino ljubimče, lajavi jezik i mala misica čija govna ne
smrde. Kori Makintoš je predložila, baš kad sam pomislila da je s maltretiranjem gotovo: ’Hajde
da je razgaćimof Tog dana sam nosila pantalone.
Lep komad odeće koji je mama poručila iz kataloga. Volela sam ih. U takvima bi
brucoškinja mogla da se prošeta Prinstonom. Tako sam ja mislila.
Pružila sam snažniji otpor, ali su me nadjačale. Četiri cure su me držale, dok su mi Lila i
Kori skidale pantalone. Sindi Kolins je počela da se smeje i pokazuje na mene. Rekla je: Ima
jebenog Vinija Pua na gaćicama!’ Bio je tamo, zajedno s Ruom i Praslinom. Nasmejale su se, i...
Barbi... smanjila sam se... bivala sam sve manja... i manja. Pod muzičkog paviljona je postao
velika ravna pustinja, a ja insekt zatočen u njegovom središtu. Umirala sam nasred tog
prostranstva.“
„Drugim rečima, osećala si se kao mrav pod lupom.“
„O, ne! Ne, Barbi! Tamo je bilo hladno, a ne toplo. Smrzavala sam se. Naježila sam se po
nogama. Kori je predložila: ’Skinimo joj i gaćicef, ali toliko daleko nisu bile spremne da idu. Lila
još nije bila zadovoljna. Uzela je moje lepe pantalone.
Zavitlala ih je na krov muzičkog paviljona. Posle toga su otišle. Lila se najduže zadržala.
"Otfikariću ti nos bratovljevim nožem, ako nas ovaj put prokažeš, kučko.“
„Šta se desilo?“, pitao je Barbi. I da, ruka mu se nesumnjivo češala o njenu dojku.
„Ispočetka je uplašena devojčica čučala u muzičkom paviljonu. Pitala se kako će se vratiti
kući a da je pola grada ne vidi u smešnim, bebećim gaćicama. Osećala sam se kao
najbeznačajnija i najgluplja curica koja je ikad živela. Konačno sam odlučila da sačekam da se
smrkne. Majka i otac će se sigurno zabrinuti. Možda će pozvati policiju, ali nisam marila. Čekaću
dok se ne smrkne. Došunjaću se do kuće sporednim ulicama. Sakriću se iza drveća, ako neko
naiñe.
Sigurno sam zaspala, zato što je Kajla Bevins najedanput stajala iznad mene. Bila je
ravnopravni član šestorke. Šamarala me je, vukla za kosu i pljuvala. Nije bila najglasnija, ali je
bila neodvojivi deo grupe. Držala me je, dok su mi Lila i Kori skidale pantalone. Popela se na
ogradu muzičkog paviljona i zabacila nogavicu, kad je videla da viri preko krova, da ne bih
mogla da je dohvatim.
Molila sam je da me ne povreñuje. Zaboravila sam na ponos i dostojanstvo. Molila sam je
da mi ne skida gaćice. Zatim sam je molila za pomoć. Stajala je i slušala, kao da me nema.
Shvatila sam da sam niko i ništa za nju. Verovatno sam s vremenom zaboravila tu istinu. Iskustvo
s Kupolom mi je pomoglo da je se setim.
Konačno sam pala na tle, jecajući. Posmatrala me je još malo i skinula džemper.
Bio je to stari, vrećasti, smeñi komad odeće koji joj je dopirao skoro do kolena.
Bila je velika, baš kao i njen džemper. Bacila ga je na mene rekla: ’Nosi ga kući,
izgledaće kao haljina.,
„Samo mi je to rekla. Nikad nismo progovorile, iako smo išle u školu još osam godina,
sve do diplomiranja. Ponekad je u snovima čujem kako izgovara te reči: Nosi ga kući, izgledaće
kao haljina. Vidim i njeno lice. Na njemu nema mržnje ili sažaljenja. Nije to učinila iz sažaljenja,
niti da bi me ućutkala. Ne znam zašto je to uradila. Ne znam ni zašto se vratila. Znaš li ti?“
„Ne znam, rekao je i poljubio je u usta. Poljubac je bio kratak, ali topao, vlažan i prilično
sjajan.
„Zašto si to učinio?
„Zato što si izgledala kao neko kome je poljubac potreban. Meni je bio neophodan.
Šta se zatim desilo, Džulija?
„Obukla sam džemper i otišla kući šta bi drugo? Roditelji su me čekali.
Ponosno je podigla bradu.
„Nikad im nisam ispričala šta se dogodilo, niti su oni to ikada saznali. Nedelju dana sam
gledala pantalona na putu do škole. Ležale su na kupastom krovu letnje pozornice. Svaki put bih
osetila oštar stid i povreñenost kao nož u srcu. Jednog dana ih nisam videla. Sav bol nije nestao,
ali mi je posle toga bilo malo bolje.
Otupeo je.
„Nikad nisam prokazala one devojčice, iako se moj otac veoma naljutio. Zabranio mi je
izlaske do juna. Iz kuće sam izlazila samo da bih išla u školu. Zabranio mi je da idem na dugo
očekivanu ekskurziju u Portlandski muzej. Rekao mi je da mogu na put i da će mi vratiti sve
privilegije ako imenujem decu koja su me napastvovala. To je bila njegova reč za ono što mi se
desilo. Nisam htela da popustim. Ne samo zbog toga što je ćutanje dečja verzija Simbola vere.
„Nisi ih tužila zato što si negde duboko u sebi verovala da si zaslužila ono što su ti
uradile.“
„Zaslužila je pogrešna reč. Mislila sam da sam kupila i platila ono što sam dobila, što nije
ista stvar. Moj život se promenio. I dalje sam dobijala dobre ocene, ali sam reñe dizala ruku.
Nisam prestala da jurim dobre ocene, ali sam smanjila gas. Mogla sam da budem učenik
generacije u srednjoj, ali sam opustila tokom drugog semestra četvrte godine, dovoljno da
laskavo priznanje pripadne Karlini Plamer.
Nisam ga htela. Nisam htela da držim govor, niti sam želela pažnju koja je uz njega išla.
Stekla sam prijatelje. Najbolje sam upoznala u prostoru za pušače iza srednje škole.
„Promena je postala najvidljivija kad sam odabrala koledž u Mejnu, umesto Prinstona...
na koji sam primljena. Otac je besneo. Grmeo je kako njegova kći neće ići na seljački fakultet, ali
se ja nisam dala.“
Osmehnula se.
„Bila sam prilično odlučna. Kompromis je tajni sastojak ljubavi. Mnogo sam volela svog
oca. Volela sam oba roditelja. Planirala sam da odem na Univerzitet Mejn u Oronu, ali sam
tokom leta u poslednjem trenutku konkurisala na Bejts.
Iskoristila sam pravo na prijavu pod specijalnim okolnostima. Primili su me. Otac me je
naterao da platim školarinu sredstvima sa sopstvenog žiro računa. Rado sam to učinila, zato što je
to donelo mir u porodici posle šesnaest meseci graničnog sukoba izmeñu zemlje Dominantnih
Roditelja i manjeg, ali dobro utvrñenog uporišta Odlučnog Tinejdžera. Odabrala sam novinarstvo
što je konačno premostilo ponor... koji je zjapio još od dogañaja na letnjoj pozornici. Roditelji
nikad nisu saznali razloge mog ponašanja. Nisam ostala u Milu zbog onog što se tog dana
dogodilo. Moja budućnost u Demokratu je bila predodreñena, ali sam postala ono što jesam
ponajviše zbog tog dana.“
Pogledala ga je, blistavim očima od suza i prkosa. „Ja nisam mrav. Ja nisam mrav.“
Ponovo ju je poljubio. Čvrsto ga je zagrlila. Pripila se uz njega. Ponudila mu je jezik, kad
joj je izvukao bluzu iz pantalona i potražio grudi. Dahtala je kad su se razdvojili.
„Hoćeš li?“, pitao je.
„Hoću. A ti?“
Položio joj je šaku na farmerke, da bi joj dao do znanja koliko mu je stalo.
Ubrzo se našao nad njom, oslonjen na laktove. Uhvatila ga je, da bi ga usmerila.
„Budi nežan sa mnom, pukovniče Barbara. Malčice sam zaboravila kako se to radi.“
„To ti je kao vožnja bicikla, reče Barbi. Ispostavilo se da je bio u pravu. Ležala je glavom
oslonjena na njegovu ruku i posmatrala ružičaste zvezde. Pitala ga je o čemu razmišlja.
„ Uzdahnuo je. „O snovima. O vizijama ili ko zna šta su. Imaš li mobilni?
„Uvek ga nosim sa sobom. Baterija još izdržava, iako ne znam dokle če. Koga ćeš
nazvati? Pretpostavljam da ćeš zvati Koksa.
„Tačno si pretpostavila. Imaš li njegovo broj u imeniku?
„Imam.
Dohvatila je pantalone i skinula telefon s pojasa. Pozvala je Koksa i dodala telefon
Barbiju. Koks je po svoj prilici odgovorio posle prvog zvona, zato što je Barbi odmah
progovorio.
„Zdravo, pukovniče. Ovde Barbi. Izašao sam. Rizikovaću i odati mesto boravka. Ja sam
na Blek Ridžu, u starom voćnjaku porodice Makoj. Imaš li ga na tvojoj...
imaš. Naravno da ga imaš. Imaš li satelitske snimke grada?
Slušao je i pitao Koksa da li se na slikama vidi svetlosna potkovica oko grebena koja se
završava na granici s TR-90. Koks je odgovorio odrečno. Zatim je, ako je suditi po Barbijevom
izrazu, zatražio objašnjenje.
„Sad nemam vremena, reče Barbi. „Moraš da učiniš nešto za mene, Džime, i to što pre.
Trebaće ti dva činuka“
Objasnio je šta želi. Koks ga je saslušao i progovorio.
„Ne mogu da ti sad objašnjavama, reče Barbi. „Objašnjenje verovatno ne bi zvučalo
naročito razumno. Veruj mi na reč kad ti kažem da će nam se desiti neko krajnje opasno sranje.
Nepogoda se približava. Možda se neće desiti do Noći veštica, ako budemo imali sreće, ali ne
verujem da ćemo je imati. Endi Sanders je sedeo naslonjen na skladišnu zgradu iza HJK-a ; i
zurio u čudnovate zvezde, dok je Barbi razgovarao s pukovnikom Džejmsom Koksom.
Leteo je visoko kao zmaj, srećan kao školjka, hladan kao krastavac i ko zna šta sve ne.
Ispod svega toga je proticala duboka tuga, neshvatljivo mirna i gotovo utešna, moćna kao
podzemna reka. Nikad nije imao proročku viziju u svom predvidljivom, praktičnom, radom
ispunjenom životu. Ovo je bila njegova poslednja noć na zemlji. Kad gorki ljudi naiñu, on i Šef
Buši će otići. To je bila jednostavna i ne tako strašna istina.
„Ionako mi je svaki minut poklonjen“, rekao je. „Tako je, otkad sam odložio pilule.“
„Šta je to, Sanderse?“, Šef je došetao stazom pored stanice. Osvetljavao je put
baterijskom lampom. Donji deo pidžame s nacrtanim žabicama je opasno visio na njegovim
mršavim kukovima. Izgledao je drugačije, zahvaljujući velikom belom krstu. Vezao ga je oko
vrata kožnom oputom. Prebacio je BOŽJEG RATNIKA oko vrata. Dve bombe su mu visile s
kundaka, na drugoj kožnoj oputi. U jednoj ruci je držao baterijsku lampu, a u drugoj daljinski za
otvaranje garaže.
„Ništa, Šefe“, reče Endi. „Samo sam pričao sam sa sobom. Izgleda da me u poslednje
vreme niko ne sluša.“
„To je sranje, Sanderse. To je savršeno i kompletno sranjce. Bog te sluša. On je povezan s
dušama kao FBI s telefonima. I ja te slušam.“ Lepe i utešne reči su pokrenule talas zahvalnosti u
Endijevom srcu. Ponudio mu je staklenu lulu. „Uzmi ovo sranje. Ogrejaće te iznutra.“ Šef se
promuklo nasmejao i dobrano povukao iz bonga. Zadržao je i iskašljao dim.
„Razum!“, rekao je. „Božja moć! Stalno se napajaj tom moći, Sanderse!“
„Ukapirao sam“, složio se Endi. Dodi je to uvek govorila. Srce mu se kidalo pri pomisli
na nju. Odsutnim pokretima je obrisao suzne oči. „Odakle ti krst?“ Šef je upravio baterijsku
lampu ka radiostanici. „Kogins ga je čuvao u kancelariji. Bio je u njegovom radnom stolu. Gornja
fioka je bila zaključana. Provalio sam bravu.
Znaš li šta sam još našao u njoj, Sanderse? Možda najprljaviji materijal za drkanje koji
sam video.“
„Da nije dečja pornografija?“, pitao je Endi. To ga ne bi iznenadilo. Kad se ñavo dočepao
sveštenika, bilo mu je suñeno da potone. Propao je tako nisko da je mogao da se podvuče ispod
zvečarke s cilindrom na glavi. „Još gore od toga, Sanderse.“ Spustio je glas. „Orijentalke.“
Šef je podigao Endijev kalašnjikov, koji je ležao na apotekarevim kolenima.
Osvetlio je kundak, na kom je Endi napisao KLODET, jednim od markera iz radiostanice.
„To je ime moje supruge“, reče Endi. „Bila je prva žrtva Kupole.“ Šef ga je ščepao za
rame. „Ti si dobar čovek, kad je se sećaš, Sanderse. Drago mi je što nas je Bog sastavio.“
„I meni.“ Endi je uzeo bong. „I meni, Šefe.“
„Ti znaš šta će se sutra dogoditi, zar ne?“
Endi je uhvatio KLODET za kundak. To je bio jasan odgovor. „Verovatno će nositi
neprobojne prsluke. Gañaj ih u glavu ako se zakuva. Ne pucaj pojedinačnom paljbom, samo iz
zaspi. Ako ti se učini da će nas nadvladati... znaš šta će se dogoditi, zar ne?“
„Naravno.“
„Do kraja, Sanderse?“ Šef je podigao daljinski za otvaranje garažnih vrata.
Osvetlio ga je baterijskom lampom.
„Do kraja“, složio se Endi i dodirnuo daljinski KLODETINOM cevi. Oli Dinsmor se
naglo probudio iz noćne more. Znao je da nešto nije u redu. Ležao je u krevetu i gledao kroz
prozor na bledunjavu i nekako prljavu svetlost zore. Pokušavala je da ga ubedi da je sve bilo
samo san, grozna i zaboravljena noćna mora. Sećao se samo vatre i vike.
Nije to bila vika, već vrištanje.
Jeftini budilnik je kucao na malom stolu pored postelje. Zgrabio ga je. Ima četvrt do šest,
a nije čuo oca kako se muva po kuhinji. Odsustvo mirisa kafe je bilo još rečitije. Otac se dizao i
oblačio najkasnije do pet i petnaest („Krave ne čekaju“, bila je najomiljenija uzrečica Oldena
Dinsmora). Kafa se uvek kuvala oko pola šest.
Ne i ovog jutra.
Oli je ustao i navukao jučerašnje farmerke. „Tata?“ Nije bilo odgovora. Nije bilo ničeg
izuzev kuckanja sata i izdaleka mukanja neke buntovne mlekulje. Užas obuze dečaka. Rekao je
sebi da za to nema razloga, da je njegova porodica na okupu i savršeno srećna pre samo nedelju
dana izdržala sve tragedije koje je Bog na nju poslao. I one neće večito trajati, tešio je sebe, iako
nije u to verovao.
„Tata?“
Generator je još radio. Video je zelene digitalne brojke na peći i mikrotalasnoj pećnici kad
je ušao u kuhinju, ali je aparat za kafu bio neosvetljen i prazan. Otac je gledao televiziju kad se
Oli sinoć vratio. Televizor je još radio, iako bez tona. Neki blazirani tip je koristio novu i
unapreñenu magičnu krpu. „Trošite četrdeset zelembaća mesečno na papirne ubruse. Bacate
pare“, govorio je blazirani u drugom svetu, u kom su takve stvari bile bitne.
Napolju je, hrani krave. To je sve.
Zašto nije isključio televizor da uštedi struju? Imaju veliki rezervoar gasa, ali on neće
doveka trajati.
„Tata?“
Ni sad nije bilo odgovora. Prišao je prozoru i pogledao ka ambaru. Tamo nije bilo nikog.
Vratio se hodnikom do sobe svojih roditelja, sa sve većom strepnjom.
Zatekao je otvorena vrata. Veliki bračni krevet je bio nenamešten (očevo insistiranje na
redu se završavaio na vratima ambara), ali prazan. Okrenuo se, ali je zastao u pola pokreta, kad je
video nešto što ga je uplašilo. Portret Oldena i Šeli je visio na zidu otkad je Oli znao za sebe. Sad
ga nije bilo. Na zidu je ostao samo pravougaoni komad tapeta, svetliji od okoline.
Ne moraš da se bojiš zbog toga.
Zavaravao se.
Nastavio je niz hodnik. Stigao je do poslednjih vrata. Godinu dana su stajala otvorena.
Sad su bila zatvorena. Iz njih je virilo nešto žuto. Poruka. Prepoznao je očev rukopis i pre nego
što je prišao dovoljno blizu da pročita ono što je na njoj napisano. Kako i ne bi, Rori i on su po
povratku iz škole pročitali gomile poruka ispisanih krupnim, uglastim rukopisom. Uvek su se
završavale na isti način.
Počistite ambar; pa idite da se igrate. Oplevite krompir i pasulj, pa idite da se igrate.
Unesite veš i pazite da se ne vuče po blatu, pa idite da se igrate.
Vreme za igru je isteklo, pomisli smeteni Oli.
Iznenadna misao mu je ulila nadu: možda sanja. Da li je to moguće? Zašto bi sanjao da se
budi u praznoj kući, nakon što mu je brat poginuo od odbijenog metka, a majka izvršila
samoubistvo?
Krava je ponovo mukala. Čak i to je podsećalo na zvuk iz snova.
Soba iza vrata s ceduljom je pripadala deda Tomu. Došao je da živi s njima zbog sve
izraženije slabosti srca, koja mu je onemogućila samostalno bitisanje. Neko vreme je mogao da
se dogega do kuhinje, da jede s porodicom, ali je na kraju pao u postelju, prvo s plastičnom
stvarčicom u nosu zvala se kandelabr ili nešto slično a zatim s plastičnom maskom preko lica.
Rori je jednom rekao da liči na najstarijeg astronauta na svetu. Mama ga je ošamarila zbog toga.
Na kraju su svi ukućani menjali dedine boce za kiseonik, po utvrñenom rasporedu.
Mama ga je jedne noći našla na podu. Ležao je kao da je pokušao da se digne i umro od
napora. Vriskom je pozvala muža. Došao je i pogledao starca. Oslušnuo je pokojnikove grudi i
isključio kiseonik. Šeli Dinsmor se rasplakala. Soba je odonda bila uglavnom zatvorena.
Na ceduljici na vratima je pisalo: Žao mije. Idi u grad Oli. Morganovi, Dentonovi ili
prečasna Libi če te primiti.
Dečak je dugo posmatrao ceduljicu. Okrenuo je kvaku, kao tuñom rukom. Nadao se da
neće zateći nered.
Nije ga bilo. Otac je ležao na dedinom krevetu s prekrštenim rukama na grudima.
Očešljao je kosu, kao pre izlaska u grad. Držao je sliku s venčanja. Jedna od dedinih
zelenih boca za kiseonik je još stajala u uglu.
Olden je obesio svoju Red Soks kapu o ventil. Na njoj je pisalo SVETSKI ŠAMPIONI.
Prodrmao je očevo rame. Namirisao je piće. To mu je probudilo kratkoveku nadu (uvek
žilavu, ponekad odvratnu). Možda se napio.
„Tata? Tatice? Probudi se!
Oli nije osećao dah na obrazu. Primetio je da očeve oči nisu potpuno zatvorene.
Tanki beli polumesec se nazirao iznad donjeg i ispod gornjeg kapka. Osetio je miris onog
što je majka zvala eau depee .
Otac je očešljao kosu, ali se, dok je umirao, upišao u gaće, kao i pokojna supruga.
Dečak se pitao da li bi ga to saznanje sprečilo da digne ruku na sebe.
Polako je uzmakao od kreveta. Hteo je da misli da je u noćnoj mori, ali nije mogao.
Ovo je košmarna stvarnost iz koje se ne može probuditi. Stomak mu se zgrčio.
Stub gorke tečnosti mu se uspeo u grlo. Potrčao je u kupatilo, samo da bi se suočio s
izbuljenim uljezom. Ugušio je vrisak, pre nego što je prepoznao svoj odraz u ogledalu iznad
umivaonika.
Kleknuo je u kupatilu. Uhvatio se za ono što su Rori i on zvali dedine šine i povratio.
Povukao je vodu kad je izbacio sve iz sebe (mogao je da povuče vodu zahvaljujući generatoru i
dobrom, dubokom bunaru). Spustio je poklopac šolje i seo na nju. Drhtao je čitavim telom. Pored
njega, na umivaoniku su bile dve deda Tomove bočice s pilulama i boca džek danijelsa. Bočice
su bile prazne. Oli je podigao jednu i pročitao PERKOSET. Nije dirao drugu.
„Sada sam sam, rekao je.
Morganovi, Dentonovi ili prečasna Libi će te primiti.
Nije hteo da ga iko primi, kao da je parče tkanine u sobi za šivenje. Ponekad je mrzeo ovu
farmu, ali je oduvek i mnogo više voleo. Farma ga je posedovala.
Zemlja, krave i gomila drva. Bili su njegovi, on je bio njihov. Znao je to, baš kao što je
znao da će Rori otići u susret sjajnoj i uspešnoj karijeri, u nekom dalekom gradu, u kom će ići na
pozorišne predstave, obilaziti umetničke galerije i činiti slične stvari. Njegov mlañi brat je bio
dovoljno pametan da učini nešto od sebe u belom svetu, Oli će možda biti dovoljno pametan da
izmakne bankarskim kreditima i kreditnim karticama. To će biti njegov najveći domet.
Odlučio je da izañe i nahrani krave. Daće im duplu porciju. Možda će nekima biti
potrebna muža. Gucnuće sa sise, kao kad je bio mali, ako budu imale mleka.
Posle toga će otići na najdalje mesto na velikom polju. Gañaće Kupolu kamenjem, sve
dok ljudi ne doñu na sastanak s roñacima. Važna posla, rekao bi njegov otac.
Oli nije hteo nikog da vidi, izuzev možda redova Ejmsa iz Južne Karoline. Tetka Lusi i
ujka Skuter će možda doći. Živeli su odmah preko, u Nju Glosteru. Šta će im reći, ako se pojave?
Zdravo ujko hvala ti što si došao svi su mrtvi, osim mene?
To se neće desiti. Otići će do mesta na kom je mama sahranjena i iskopati novu rupu kraj
nje, kad narod počne da pristiže. Tako će imati šta da radi. Možda će, kad doñe vreme za
spavanje, zaspati.
Deda Tomova maska za kiseonik je visila o kuki na vratima kupatila. Majka ju je pažljivo
oprala i obesila. Ko zna zašto. Istina ga je konačno pogodila kao koncertni klavir po mermernom
podu, dok je gledao u masku. Sklopio je ruke preko lica i počeo da se ljulja napred nazad, na
šolji. Ridao je.

Linda Everet je napunila dve platnene torbe namirnicama, uglavnom konzervama. Htela
je da ih spusti kod kuhinjskih vrata. Odlučila je da ih odloži u ostavu dok se ona, Ters i deca ne
spreme za put. Bilo joj je drago zbog te odluke, kad je videla Tibodija na stazi. Mnogo se bojala
tog mladića. Bojala bi ga se više da je mogao da vidi dve torbe pune sapuna, pasulja i tunjevine.
Gde ste krenuli, gospoño Everet? Popričajmo o tome.
Problem je bio u tome što je Tibodi bio jedini pametni policajac meñu Randolfovim
regrutima.
Zašto Reni nije poslao Sirlsa?
Zato što je Melvin Sirls glup. Elementarno, dragi moj Votsone.
Bacila je pogled na zadnje dvorište, kroz kuhinjski prozor. Videla je kako Terston gura
Dženi i Alisu na ljuljašci. Odri je ležala pored njega, s njuškom na šapama.
Džudi i Ejdan su bili u pesku. Džudi je zagrlila Ejdana, kao da ga teši. Linda je još više
volela zbog toga. Nadala se da će zadovoljiti gospodina Kartera Tibodija, pre nego što petorka u
zadnjem dvorištu shvati da ih je posetio. Nije glumila otkad je bila Stela u Tramvaju zvani želja u
koledžu, ali će ovog jutra ponovo nastupiti na pozorišnim daskama. Ne treba joj slaña kritika od
slobode za nju i one u zadnjem dvorištu.
Žurno je prošla kroz dnevnu sobu. Namestila je odgovarajući, zabrinuti izraz, pre nego što
je otvorila vrata. Karter je stajao na DOBRO DOŠLI otiraču. Spremao se da zakuca. Podigla je
glavu, da bi ga pogledala, Imala je sto sedamdeset sedam centimetara, ali je on bio petnaestak
centimetara viši.
„Vidi je samo“ rekao je, sa osmehom. „Čila je i razbarušena, iako je tek pola osam ujutru.
Nije mu bilo do smeha. Ovo je bilo protraćeno jutro. Sveštenica je otišla, novinarska
kučka je otišla, dva reportera su takoñe nestala, baš kao i Rouz Tvitčel Restoran je bio otvoren.
Klinac Vilerovih je radio, ali nije znao gde bi Rouz mogla biti. Karter mu je verovao. Ens Viler je
izgledao kao pas koji je zaboravio gde je zakopao najdražu kost. Ni s kuvanjem nije imao mnogo
veze, ako je suditi po groznim mirisima iz kuhinje. Karter je pogledao iza restorana. Tražio je
kombi Divlje ruže. Nije ga našao. To ga nije iznenadilo.
Posle restorana je obišao robnu kuću. Prvo je lupao na ulaznim vratima. Potom i na
zadnjim. Neki aljkavi radnik je ostavio gomilu materijala za pokrivanje krovova na platformi za
istovar. Bio je na izvoVte svim Lakoprstićima. A opet, ko bi se u ovakvim vremenima bez kiše
baktao s materijalom za pokrivanje krova?
Karter je mislio da će i dom Everetovih biti presahli izvor. Obišao je kuću, samo da bi
mogao da kaže šefu da je u potpunosti izvršio njegovo nareñenje. Čuo je ciku dece u zadnjem
dvorištu, dok se primicao vratima. I njen kombi je bio tu. Znao je da je njen. Na upravljačkoj
tabli je bilo policijsko svetlo. Šef mu je rekao da bude umeren u ispitivanju. Pomislio je da bi
mogao da bude malo tvrñi prema Lindi Everet, pošto će biti jedina ispitanica. Biće tvrd htela to
ona ili ne, a neće hteti.
Moraće da odgovara i za one koje su mu izmakli. Progovorila je, pre nego što je otvorio
usta. Ne samo da je govorila, već ga je uhvatila za ruku. U stvari, uvukla ga je u kuću.
„Da li si ga našao? Molim te, Kartere, da li je Rasti dobro? Ako nije...“ Pustila ga je.
„Ako nije, govori tiho. Deca su pozadi. Ne bih želela da se još više uznemire.“ Karter je prošao
pored nje u kuhinju. Provirio je kroz prozor iznad sudopere. „Šta hipi doktor ovde radi?“
„Doveo je decu o kojoj se brine. Karo ih je sinoć odvela na skupštinu, i... znaš šta joj se
dogodilo.“
 Karter nikako nije očekivao ovu usplahirenu provalu reči. Možda Linda ništa ne zna.
Činjenica da je sinoć bila na sastanku i da ju je zatekao kod kuće govori u prilog te teorije.
Možda je pokušavala da ga izbaci iz ravnoteže. Možda izvodi kako se ono zvaše preventivni
napad. Znao je da je pametna, i sposobna za tako nešto. To je jasno već na prvi pogled. Bila je
zgodna, za zrelu koku.
„Da li si ga našao? Da li je Barbara...“ S lakoćom se zagrcnula. „Da li mu je Barbara
naudio? Da li ga je ozledio i negde ostavio? Reci mi istinu.“ Obratio joj se, s blagih osmehom,
obasjan svetlom koje je dopiralo kroz prozor.
„Prvo ti meni reci.
„Šta?
„Rekao sam ti da mi prva kažeš. Hoću da mi kažeš istinu. „Znam da je otišao, to je sve.“
Pogurila se u ramenima. „Ni ti ne znaš gde je. Vidim da ne znaš. Šta ako ga Barbara ubije? Šta
ako ga je već...“ Karter ju je ščepao. Okrenuo ju je, kao partnerku na seoskoj igranci. Zavrnuo joj
je ruku na leña, sve dok joj rame nije krcnulo. Učinio je to jezivom, munjevitom brzinom. Nije
stigla da reaguje ni na koji način.
On zna! Zna i hoće da me povredi! Povreñivaće me dok mu ne kažem... Osećala je njegov
vreli dah u uhu. Kratka brada ju je bockala po vratu, dok je govorio. Proželi su je trnci, od glave
do pete.
„Ne pokušavaj da prevariš varalicu, Mama.“ Glas mu je bio jedva nešto jači od šapata.
„Ti i Vetingtonova ste uvek bili bliski butina do butine i sisa do sise. Hoćeš da kažeš da nisi znala
da će osloboditi tvog muža? To hoćeš da mi kažeš?“ Trznuo joj je ruku uvis. Morala je da se
ujede za usnu da bi prigušila vrisak. Deca su tamo napolju. Dženel je doviknula preko ramena
Tersu da je jače ljulja. Ako čuju vrisak iz kuće...
„Rekla bih Randolfu, da sam nešto saznala“, prostenjala je. „Misliš da bih rizikovala da
Rasti bude povreñen, iako ništa nije učinio?“
„Učinio je dosta toga. Pretio je da će uskratiti lekove šefu, ako ne da ostavku.
Koliko ja znam, to je jebena ucena. Čuo sam ga.“ Ponovo je trznuo na gore. Tiho je
jecala. „Imaš li nešto da kažeš o tome? Mamice.
„Možda i jeste. Kako bih znala, kada ga nisam videla, niti sam razgovarala s njim?
On je ipak nešto najbliže doktoru od svih ljudi u gradu. Reni ga ne bi pogubio.
Barbaru možda, ali ne i Rastija. Znam to, baš kao i ti. Pusti me.“ Gotovo da je poslušao.
Sve je imalo smisla. Nešto mu je palo na pamet. Odgurao ju je do sudopere. „Nagni se, mamice.“
„Neću!“
Ponovo joj je trznuo ruku nagore. Činilo joj se da će joj rame ispasti iz ležišta.
„Nagni se. Kao da hoćeš da opereš tu lepu, plavu kosu.“
„Linda?“, povikao je Terston. „Kako si?“
Isuse ne daj da pita za namirnice. Molim ti se, Isuse.
Kroz glavu joj je sevnula druga misao. Gde su dečji koferi? Svaka cura je spakovala svoje
koferče. Šta ako su poreñani u dnevnoj sobi?
„Reci mu da si dobro“, reče Karter. „Nećemo da mešamo hipija ili decu u ovo.
Imam li pravo?“
Bože, ne. Ali gde su im koferčići?
„Dobro sam!“, povikala je.
„Da li si gotova?“ pozvao je.
Terse, zaveži!
„Biću za pet minuta!“
Činilo joj se da Terston hoće još nešto da kaže. Vratio se guranju devojčica.
 „Svaka čast.“ Pripio se uz nju. Imao je erekciju. Osećala je kroz farmerke. Alatka mu je
bila velika kao francuski ključ. Odmakao se. „S čim bi trebalo da budeš gotova?“
Htela je da kaže s pripremom doručka, ali je sudopera bila puna prljavih sudova.
Njen um se na trenutak preobrazio u urlajuću prazninu. Na trenutak je gotovo poželela da
prisloni nabrekli ud uz sebe, zato što muškarci preokupirani manjim glavama, prepuštaju velike
automatskom pilotu. Ponovo joj je trznuo ruku nagore.
„Progovori, mamice. Usreći taticu.“ „S kolačima!“, prostenjala je. „Rekla sam mu da
pravim kolače. Deca su ih tražila!“
„Praviš kolače bez struje“, glasno je razmišljao. To je najbolji trik ove nedelje.“
„Pravim one koji se ne peku! Pogledaj u ostavi, kurvin sine!“ Da je pogledao, sigurno bi
našao smesu za ovsene kolače na polici. Da je oborio pogled, video bi spakovane zalihe u
torbama. Sigurno bi to učinio kad bi video puno praznog prostora na policama ostave.
„Ne znaš gde je.“ Ponovo se trljao o njenu zadnjicu. Jedva da je osetila erekciju, zbog
prodornog bola u ramenu. „Sigurna si u to.“
„Jesam. Mislila sam da ti znaš. Mislila sam da si došao da mi kažeš da je ozleñen ili
mm...“
„Mislim da lažeš kao kučka.“ Ponovo joj je trznuo ruku nagore. Bol je postao
nepodnošljiv, baš kao i potreba da krikne. Nekako je izdržala. „Mislim da mnogo znaš, mamice.
Istrgnuću ti ruku iz ramena, ako ne propevaš. Ovo ti je poslednja šansa. Gde je?“
Pomirila se s polomljenom rukom ili ramenom. Možda će joj slomiti i jedno i drugo.
Pitanje je samo da li se može uzdržati od vrištanja. Terston i devojčice će odmah dotrčati.
Progovorila je, oborene glave, dok joj je kosa visila u sudoperi: „U mojoj bulji je. Zašto je ne bi
poljubio, mamojepcu? Možda će izaći da te pozdravi.“ Karter se nasmejao, umesto da joj slomi
ruku. To je bila dobra šala. Poverovao joj je. Ne bi se usudila da s njim tako razgovara da ne
govori istinu. Šteta što nosi farmerke. Verovatno ne bi mogao da je tuca, ali bi bio znatno bliži
tome da je u suknji. Karanje nasuvo nije najgori način da počne dan za posete, čak i ako se trlja o
farmerke, umesto o tanke gaćice.
„Budi mirna i ne progovaraj“, rekao je. „Možda ćeš se izvući u jednom komadu, ako
budeš tako činila.“
Čula je zveckanje kopče na kaišu i otvaranje rajsferšlusa. Ono što se češalo o nju,
nastavilo je da se češe, samo uz znatno manje odeće. U nekom kutku uma joj je bilo drago što je
navukla prilično nove farmerke. Nadala se da će nitkov zaraditi gadan osip.
Samo da curice ne uñu i ne zateknu me u ovom položaju.
Snažnije se pribio uz nju. Slobodnom rukom je uhvatio za dojku. „Hej, mamice“,
promrmljao je. „Hej hej, mami.“ Osetila je kako se grči, ali ne i vlažnost koja sledi posle grčenja,
kao što dan sledi noć. Farmerke su, hvala bogu, bile predebele za to.
Trenutak kasnije se pritisak na njenu ruku smanjio. Mogla je da krikne od olakšanja, ali
nije. Neće kriknuti. Okrenula se. Vezivao je kaiš.
„Možda ćeš hteti da promeniš farmerke pre nego što počneš da praviš kolače.
Učinio bih to, da sam na tvom mestu. Potrudi se da svima udovoljiš.“ „Da li ovako čuvate
zakon u ovim krajevima. Da li tvoj šef želi da ovako čuvate zakon?“
„On vidi samo veliku sliku.“ Srce joj je stalo kad je Karter krenuo put ostave.
Pogledao je na sat i zatvorio šlic. „Pozvaćeš gospodina Renija ili mene ako te suprug
pozove. To je najbolje rešenje, veruj mi. Ako to ne učiniš, a ja doznam da te je zvao, sledeće
pakovanje sperme će ti poteći niz razvaljenu čmarulju, bez obzira da li deca gledaju ili ne.
Publika mi ne smeta.“
„Gubi se, pre nego što se vrate u kuću.“
 „Reci molim te, mamice.“
Reči su joj se zaglavile u grlu. Prevalila ih je preko usta zato što je znala da će je Terston
uskoro obići. „Molim te.“
Krenuo je ka vratima i pogledao dnevnu sobu. Zastao je. Video je koferčiće. Bila je
sigurna u to.
Setio se nečeg sasvim drugog.
„Vrati ono svetlo koje sam video u kombiju u stanicu. Jesi li zaboravila da si otpuštena?“
Bila je na spratu, kad su tri minuta kasnije, Terston i deca ušli u kuću. Prvo je pogledala
dečju sobu. Koferčići su bili na krevetima. Džudin medvedić je virio iz njenog koferčeta.
„Hej, deco!“, veselo ih je pozdravila. Toujours gai , takva je bila. „Pogledajte neke
slikovnice, začas ću sići!“
Terston je stigao do podnožja stepenica. „Zbilja moramo da...“ Ućutao se, kad je video
njen izraz lica. Pozvala ga je sebi.
„Mama?, pozvala je Dženel. „Možemo li da podelimo poslednji pepsi?"
Rekla je: „Samo napred, ali nemojte da prospete!, iako im nije davala da piju gazirana
pića ovako rano.
Ters se popeo do pola stepeništa. „Šta se desilo?
„Budi tih. Posetio me je policajac, Karter Tibodi „Krupni i visoki tip, širokih ramena?
„Baš taj. Došao je da me ispita...
Ters je prebledeo. Znala je da se setio onog što joj je doviknuo, dok je mislio da je sama.
„Mislim da je sve u redu, rekla je, „ali moram da budem sigurna da je zaista otišao.
Išao je pešice. Proveri ulicu i dvorište Edmundsonovih. Moram da promenim pantalone.
„Šta ti je učinio?
„Ništa, prosiktala je. „Samo proveri da li je otišao. Polazimo odmah, ako ga ne bude bilo
na vidiku.
Pajper Libi je pustila kutiju i sela. Posmatrala je grad suznih očiju. Razmišljala jo o
kasnim noćnim molitvama Nepostojećem. U svetlu novih saznanja su to bile neukusne, nezrele
šale, na sopstveni račun. Tamo nekog ima, samo što što to nije Bog.
„Da li ste ih videli?
Trgla se i ugledala Nori Kalvert. Izgledala je mršavije i starije. Pajper je videla da će biti
lepa. Dečacima s kojima se družila je sigurno već bila. „Da dušo, videla sam ih.
„Imaju li Rasti i Barbi pravo? Da li su bića koja nas gledaju samo deca?
Pajper je razmišljala. Možda ćeš morati da budeš dete, da bi ih prepoznala.
„Nisam sto posto sigurna, dušo. Pokušaj sama.
Nori je pogledala. „Smem li?
Pajper je klimnula i rekla: „Zašto da ne. Nije znala da li čini pravu stvar.
„Hoćete li me cimnuti, ako postanem... ne znam... čudna ili tako nešto?“
„Hoću. I ne moraš to da radiš, ako nećeš. To nije proba hrabrosti.
Nori je smatrala da jeste. Mučila je i radoznalost. Kleknula je u visokoj travi i čvrsto
stisnula kutiju obema rukama. Glava joj je poletela unazad tako snažno da je Pajper čula krckanje
vratnih pršljenova. Ličilo je na pucketanju članaka na šakama.
Posegnula je za devojčicom, ali se predomislila kad se Nori opustila. Brada joj je pala na
grudi. Otvorila je oči, koje je stisnula kad je strefio šok posle prvog dodira s kutijom. Pogled joj
je bio mutan i dalek.
„Zašto to činite?“, pitala je. „Zašto?“
Sveštenica se naježila.
„Recite mi!“ Suza se zakotrljala niz Norino lice. Pala je na kutiju. Zacvrčala je i iščezla.
„Recite mi!“
Zavladala je tišina. Činilo se da traje veoma dugo. Devojčica je pustila kutiju.
Zaljuljala se unatraške i sela na pete. „Imamo posla s decom.“
„Da li si sigurna?“
„Sigurna sam. Ne mogu da ti kažem koliko ih je. Broj se stalno menja. Nose kožne šešire.
Govore ružne reči. Nose naočari i gledaju u svoju kutiju. Samo što je njihova kao televizija. Vide
svuda, po celom gradu.“
„Otkud znaš?“
Nori je bespomočno odmahnula glavom. „Ne mogu da ti objasnim, ali znam da je to
istina. To su kvarna deca, s kvarnim rečnikom. Ne želim da ikada više taknem tu kutiju. Osećam
se tako prljavo“ Zaplakala je.
Pajper je zagrlila devojčicu. „Šta su ti rekli kad si ih pitala šta rade?“
„Ništa.“
„Misliš da su te čuli?“
„Čuli su me. Samo što ih je baš briga za mene.“
Potmula grmljavina se razlegla negde iza njih. Bivala je sve jača. Dva transportna
helikoptera su se približavala sa severa. Malo je falilo da poseku vrhove drveća.
„Bolje da pripaze na Kupolu, da se ne sruše kao avioni!“, povikala je Nori.
Helikopteri se nisu srušili. Stigli su do ivice zone bezbednog letenja, tri kilometra odatle.
Počeli su da se spuštaju.
Koks je upoznao Barbija sa starim putem za snabdevanje, koji je išao od voćnjaka
Makojevih do granice s TR-90, Rekao je da izgleda prohodno. Barbi, Rasti, Romi, Džulija i Pit
Friman su se vozili njime u pola osam u petak ujutru. Barbi je verovao Koksu, ali ne i snimcima
starog kolskog puta snimljenim s visine od trista kilometara. Zbog toga su seli u kombi koji je
Erni Kalvert ukrao s parkirališta Big Džima Renija. Ostaviće ga, ako se negde zaglavi. Pit nije
poneo kameru. Digitalni nikon se pokvario kad je prišao kutiji.
„Vanzemaljci ne vole paparace, burazeru“, reče Barbi. Dosetka mu se učinila duhovitom,
ali Pit nije imao smisla za humor, kad se ticao njegovog fotoaparata.
Nekadašnji kombi telefonske kompanije je stigao do Kupole. Petorka je posmatrala kako
dva golema CH-47 napreduju ka zarasloj njivi na strani TR-90, Put se nastavljao. Elise činuka su
dizale ogromne oblake prašine. Barbi i ostali su instinktivno zaklonili oči, iako je prašina stizala
samo do Kupole. Zatim bi se zakotrljala ka nebesima.
Helikopteri su sletali sa sporom uzvišenošću, kao predebele dame koje pokušavaju da se
uvuku u premala pozorišna sedišta. Barbi je čuo pakleno škripanje metala po štrčećoj steni. Levi
helikopter je trapavo odlebdeo trideset metara u stranu, pre novog pokušaja sletanja.
Neko je iskočio iz jednog od njih i potrčao kroz oblake prašine. Nestrpljivo je mahao
rukama. Barbi bi svuda prepoznao tu nema zezanja okretnu priliku. Koks je usporio nadomak
Kupole. Ispružio je ruku, kao slepac koji pokušava da napipa prepreku u tami. Otresao je prašinu
sa sebe. „Lepo je videti te kako dišeš slobodan vazduh, pukovniče Barbara.“ „Da, gospodine.“
Koks je skrenuo pogled. „Zdravo, gospoñice Šamvej. Zdravo i ostalim Barbarinim
prijateljima. Hoću da čujem čitavu priču. Požurite. Na drugoj strani grada počinje cirkus. Moram
da prisustvujem otvaranju.“
Pokazao je iza sebe, ka mestu na kom je istovar počeo. Helikopteri su dopremili desetine
ventilatora s generatorima. Bili su veliki. Barbi je s olakšanjem posmatrao ureñaje za sušenje
teniskih terena i trkačkih staza posle jakih kiša. Svaki je stajao na sopstvenoj platformi na dva
točka. Generatori nisu imali više od dvadeset konjskih snaga. Nadao se da će to biti dovoljno.
„Prvo, hoću da mi kažeš da ovi neće biti neophodni.“
 „Nisam siguran“, reče Barbi, „ali se bojim da će biti. Bilo bi dobro da ih montirate i
ispred Stodevetnaestice, tamo gde će se meštani sresti s roñacima.“
„Montiraćemo ih do večeras“, reče Koks. „Brže ne možemo.“
„Uzmi neke od ovih“, reče Rasti. „Ionako ćemo biti u najgorem sranju, ako nam
zatrebaju.“
„To se neće desiti, sinko. Eh, kad bismo mogli da preñemo preko vazdušnog prostora
Česters Mila. Suočili bismo se s problemom, ako bismo to pokušali, zar ne? Ne vidim svrhu
postavljanja niza industrijskih ventilatora s generatorima iza oblasti predviñene za posetioce. Ove
bebice su bučne“ Pogledao je na sat. „Koliko toga mi možeš reći za petnaest minuta?“

NOĆ VEŠTICA JE PORANILA

Gotovo nova honda odisej Linde Everet je u petnaest do osam stala ispred rampe za
istovar iza Berpijeve robne kuće. Ters je sedeo na suvozačkom sedištu. Dečaci (previše tihi za
decu koja polaze u avanturu) sedeli su na zadnjim sedištima. Ejdan je grlio Odri. Ona je to
strpljivo podnosila, verovatno zato što je osećala dečakovu uznemirenost..
Linda je progutala tri aspirina, ali ju je rame još bolelo. Nije mogla da izbaci lice Kartera
Tibodija iz glave, niti njegov miris, mešavinu znoja i kolonjske vode.
Očekivala je da će se svakog časa zaustaviti iza nje, u jednom od policijskih automobila i
preseći odstupnicu. Sledeće pakovanje sperme će ti poteći niz razvaljenu ćmarulju, bez obzira da
li deca gledaju ili ne.
On će to i učiniti. Hoće.. Rešila je da se što pre i što više udalji od Renijevog novog Petka,
iako nije mogla da ode daleko od grada.
„Uzmi limove i makaze za metal“, rekla je Tersu. „One su ispod rashladne vitrine s
mlekom. Rasti mi je rekao gde su.
Terston je otvorio vrata, ali je zastao. „Ne mogu da ih uzmem. Šta ako još nekom
zatrebaju?
Nije htela da se svaña. Verovatno bi se razdrala na njega i zaplašila decu.
„Radi šta hoćeš, samo požuri. Ovde smo kao u uskom kanjonu bez izlaza.
„Potrudiću se da budem što brži.
Činilo joj se da mu treba čitava večnost da iseče olovne limove. Morala je da se suzdržava
da ne proturi glavu kroz prozor i da ga pita da li je roñen kao trapava baba ili je to nedavno
postao.
Ne galami. Sinoć je ostao bez voljene osobe.
Tako je, ali bi ona mogla sve izgubiti ako on ne požuri. Neki ljudi su već hitali Glavnom
ulicom, u pravcu Stodevetnaestice i farme Dinsmorovih. Žurili su da bi zauzeli najbolja mesta.
Poskočila bi, kad god bi se iz zvučnika razleglo:
„AUTOMOBILI NISU DOZVOLJENI! MORATE DA IDETE PEŠICE, AKO NISTE
FIZIČKI NESPOSOBNI.
Tibodi nije glup. Namirisao je nešto. Šta će biti ako se vrati i vidi da ne stoji pred kućom?
Da li će ga potražiti? Ters je u meñuvremenu seckao parčiće olovnog lima, s table za pokrivanje
krova. Pomislila je da je gotov, kad se okrenuo. On je samo okom premeravao šoferku. Nastavio
je da seče. Odrezao je još jedan komad.
Možda zbilja pokušava da je izludi. To je bila glupa ideja, ali nije mogla da je se otarasi.
 Još je osećala kako se Tibodi češe o njenu zadnjicu, bockanje njegove brade i grabljive
prste na dojci. Trudila se da ne gleda na ono što je ostavio na zadnjem delu njenih farmerki, kad
ih je skinula, ali nije mogla da doli. Prvo na šta je pomislila bila je izdrkotina. Upustila se u
kratku i turobnu borbu da sačuva doručak u stomaku. Nasilniku bi godilo, kad bi znao za njene
muke. Znoj joj se skupljao na čelu.
„Mamice?“, rekla je Džudi, pravo u njeno uvo. Linda je skočila i kriknula. „Žao mi je,
nisam htela da te prestrašim. Mogu li nešto da pojedem?“ „Ne sad.“
„Zašto taj čovek stalno urla preko zvučnika?“
„Srce, ne mogu da pričam s tobom.“
„Da li tuguješ?“
„Da. Malo. Vrati se na sedište.“
„Hoćemo li videti taticu?“
„Hoćemo.“ Ako me ne uhvate i ne siluju pred vašim očima. „Vrati se na sedište.“ Ters je
konačno prišao kombiju. Hvala bogu na sitnim uslugama. Izgledalo je da nosi dovoljno isečenih
kvadrata i pravougaonika da oklopi tenk. „Vidite? Nije bilo tako... uh, sranje.“
Deca su se zakikotala. Njihov kikot je Lindi zvučao kao zujanje gnusnih muva.
„Četvrt dolara u psovačku teglu, gospodine Marša, reče Dženel.
Ters je zbunjeno oborio glavu. Zatakao je makaze za sečenje metala za pojas.
„Vratiću ih ispod rashladne vitrine za mleko...“
Linda ih je zgrabila pre nego što je mogao da završi. Oduprla se impulsu da ih zarije do
drške u njegove uske grudi. Čestitala je sebi na pribranosti i pohitala da ih vrati na mesto.
Neko vozilo je kliznulo iza kombija, dok se time bavila. Preseklo im je put ka Zapadnoj
ulici, jedinom izlazu iz ćorsokaka.
Hamer Džima Renija radio je u mestu, na vrhu gradskog parka, odmah ispod raskrsnice u
obliku slova Y, tamo gde se Hajland avenija odvajala od Glavne ulice.
Odozdo su dopirala upozorenja iz megafona da ljudi napuste automobile i nastave put
pešice, izuzev ako nisu nesposobni. Narod je mileo pločnicima. Mnogo njih je nosilo rance na
leñima. Big Džim ih je posmatrao sa snažnim, zrelim prežirom, karakterističnim za brižne ljude
koji ne rade svoj posao zbog ljubavi, već zbog osećanja dužnosti.
Karter Tibodi se probijao nasuprot plime. Hitao je sredinom ulice. Cesto bi gurnuo nekog
u stranu. Stigao je do hamera, seo na suvozačko mesto i obrisao znoj sa čela.
„Čoveče, ovaj sokić je stvarno ukusan. Nema ni osam ujutru, a napolju je već dvadeset
četiri stepena. Vazduh miriše na unutrašnjost jebene pepeljare. Oprostite mi na rečniku, šefe.
„Kako si prošao?
„Nikako. Razgovarao sam s policajkom Everet. Samo s bivšom policajkom Everet.
Drugi su uhvatili maglu.
„Da li ono nešto zna?
„Ne zna. Nije se čula s docom. Vetingtonova se prema njoj ponašala kao prema pečurci.
Držala ju je u tami i hranila govnima.
„Da li si siguran?
„Jesam.
„Da li su deca s njom?
„Jesu. I hipik, takoñe. Onaj koji ti je utegao srčku. Tamo su i dva deteta koje su Džunior i
Frenki pronašli pored jezera. Karter je glasno razmišljao. „Njegova cura je mrtva, a njen muž
odsutan. Kladio bih se da će se tucati ko zečevi do kraja sedmice. Obići ću je još jednom, ako to
smatrate neophodnim, šefe.
Big Džim je mahnuo prstom, da bi mu dao do znanja da to nije važno. Razmišljao je o
drugim stvarima. „Pogledaj ih, Kartere.
Mladić ga je poslušao. Iz grada je izlazilo sve više ljudi.
„Većina će do devet stići do Kupole. Njihovi pamukoberački roñaci neće stići pre deset.
Biće tamo najranije u deset. Dotad će zdravo ožedneti. U podne će oni koji se nisu setili da
ponesu vode, piti s pojila za krave na farmi Oldena Dinsmora. Bog ih voli. Bog ih sigurno voli,
zato što je većina previše glupa da radi i previše plašljiva da krade.
Karterov smeh je ličio na lavež.
„Eto s čim moramo da se rvemo, reče Reni. „S gomilom. S pamukoberačkom ruljom. Šta
oni hoće, Karteru?“
„Ne znam, šefe.“
„Naravno da znaš. Hoće hranu, Opru, kantri muziku i toplu, punu postelju kad sunce zañe,
da bi pravili još takvih kao što su oni. Blagi bože, evo još jednog pripadnika plemena.“
To je bio šef Randolf. Šipčio je uzbrdo i brisao blistavo crveno lice maramicom.
Big Džim je bio u retorskom zaletu. „Naš posao, Karteru, jeste da se brinemo o njima.
Možda ga ne volimo, možda ne mislimo uvek da to zaslužuju, ali nam je sam Bog poverio taj
posao. Da bismo ga obavili, moramo da se pobrinemo za sebe.
Zbog toga smo pre dva dana uskladištili dosta svežeg voća i povrća iz Fud Sitija u
kancelariji gradskog beležnika. Nisi to znao, zar ne? Pa, tako je. Na korak si ispred njih. Ja sam
korak dalje od tebe, i tako treba da bude. Lekcija je jednostavna.
Gospod pomaže onima koji pomažu samima sebi.
„Da, gospodine.“
Randolf je stigao do auta. Bio je zadihan, s kolutovima ispod očiju. Činilo se da je izgubio
na težini. Big Džim je pritisnuo dugme i spustio prozor.
„Ulazi, šefe, uzmi jedan sokić.“ Kad je Randolf krenuo ka suvozačkom sedištu, Big Džim
je dodao: „Ne tamo, tamo sedi Karter.“ Osmehnuo se. „Sedi pozadi.“ Iza odisej kombija nisu
stala policijska, već ambulantna kola. Vozio ih je Dagi Tvitčel. Džini Tomlinson je sedela do
njega, s uspavanom bebom u krilu. Zadnja vrata su se otvorila. Džina Bafalino je izašla napolje.
Bila je u uniformi bolničarke.
Devojka iza nje, Harijet Bigelou, nosila je farmerke i majicu s natpisom AMERIČKI
OLIMPIJSKI TIM ZA POLJUPCE.
„Šta... šta...“ Linda ništa drugo nije mogla da kaže. Srce joj je lupalo, a krv bubnjala u
glavi, tako snažno da joj se činilo da čuje lepetanje bubne opne.
Tvič reče: „Zvao nas je Rasti i rekao da odemo do voćnjaka na Blek Ridžu. Nisam ni znao
da tamo postoji voćnjak, ali je Džini znala, i... Linda? Dušo, bleda si kao sablast.“
„Dobro sam“, reče Linda. Shvatila je da je na rubu gubitka svesti. Uštinula se za ušne
školjke. Rasti je davno naučio tom triku. Potez je upalio poput mnoštva narodnih lekova (lupanje
mladeža debelom knjigom je bio drugi). Kad je progovorila, glas joj je zvučao bliže i stvarnije.
„Rekao vam je da prvo ovamo doñete?
„Tako je, da uzmemo malo ovih. Pokazao je na olovne limove na istovarnoj rampi.
„Rekao nam je da ih uzmemo za svaki slučaj. Trebaće mi te makaze.
„Ujka Tvič!, povika Dženel i jurnu u njegovo naručje.
„Šta je bilo, Tajger Lili? Zagrlio je, zaljuljao i spustio na tle. Devojčica je pogledala bebu
u kolima. „Kako se ona zove?
„Nije ona nego onc, reče Džini. „Zove se Litl Volter.
„Ima baš slatko ime!
„Dženi, vrati se u kombi, moramo da poñemo, reče Linda.
Ters je pitao: „Ko se brine o radnji, momci?
 Džini je zvučala postiñeno. „Niko. Rasti nam je rekao da neće biti strašno, izuzev ako se
ne pojavi neko kome je potrebna stalna nega. Imali smo samo jednog takvog pacijenta, Litl
Voltera, naravno. Poneli smo ga i pobegli. Tvič kaže da ćemo se možda vratiti.
„Neko bi trebalo da se vrati, smrknuto će Ters. Tuga je, opazila je Linda, bila osnovno
raspoloženje Terstona Maršala. „Tri četvrtine meštana žuri Stodevetnaesticom, ka Kupoli.
Kvalitet vazduha je loš. Temperatura će do deset sati, vremena predviñenog za dolazak
posetilaca, dostići osamdeset pet stepeni.
Ako Reni i njegove kohorte nisu obezbedile sklonište, a ja za tako nešto nisam čuo, do
zalaska sunca će u Česters Milu biti mnogo bolesnika. Ako budemo imali sreće, biće nekoliko
slučajeva sunčanice i astmatičnih napada. Bojim se da ne bude srčanih udara.
„Momci, možda bi trebalo da se vratimo, reče Džina. „Osećam se kao pacov koji napušta
brod koji tone.
„Ne!, reče Linda, tako oštro da su svi uperili pogled u nju, čak i Odin. „Rasti je rekao da
će se desiti nešto strašno. Možda neće danas... ali možda i hoće. Uzmite olovo za prozore
ambulantnih kola i polazite. Ne usuñujem se da čekam. Jutros me je posetio jedan od Renijevih
grubijana. Ako svrati do moje kuće i vidi da nema kombija...
„Polazite, polazite, reče Tvič. „Pomeriću ambulantna kola da bi se isparkirala.
Zaobiñi Glavnu ulicu, zakrčena je.
„Misliš da bi se zaputila Glavnom ulicom, pored policijske stanice? Linda se stresla od
jeze. „Ne, hvala. Mamin taksi ide Zapadnom ulicom do Hajlanda.
Tvič je seo za volan ambulantnih kola. Dve pomoćnice bolničarki su sele iza njega.
Džina je bacila poslednji, kolebljivi pogled na Lindu.
Linda je zastala. Pogledala je zaspalu, znojavu bebu, a zatim i Džini. „Možda biste Tvič i
ti mogli da se večeras vratite u bolnicu, da vidite šta se tamo dogaña. Recite da ste otišli u
Norčester po pozivu, ili nešto slično. Šta god da radite, ne pominjite Blek Ridž.“
„Nećemo.“
Lako je tebi da pričaš, pomisli Linda. Šta bi radila kad bi te Karter Tibodi presamitio
preko sudopere.
Gurnula je Odri unazad, zatvorila klizna vrata i sela za volan odiseja. „Hajdemo odavde“,
reče Ters i sede kraj nje. „Nisam bio ovako paranoičan još od mojih pobijte svinje dana.“
„To nije loše“, rekla je. „Zato što je savršena paranoja jednaka savršenoj upućenosti.“
Obišla je ambulantna kola vozeći unazad i krenula Zapadnom ulicom.
„Džime“, reče Randolf sa zadnjeg sedišta hamera, „razmišljao sam o tom prepadu.“
„Ma nemoj. Zašto ne bi podelio plodove tvog razmišljanja s nama, Pitere?“
„Ja sam šef policije. Ako treba da se bira izmeñu kontrole masovnog skupa kod imanja
Dinsmorovih i predvoñenja napada na laboratoriju droge, u kojoj možda ima naoružanih
narkomana, čuvara nezakonitih supstanci... pa, moram da kažem da znam šta mi dužnost nalaže.“
Big Džim nije hteo da se raspravlja. Razgovor s budalama je bespredmetan.
Randolf nije znao kakva vrsta oružja je nagomilana na radiostanici. Ni Big Džim nije
znao (Buši je mogao svašta kupiti na korporativni račun), ali je imao mašte da zamisli najgore,
što se za nesposobnog naduvenka nije moglo reći. Ako se Randolfu nešto desi... pa, zar nije već
odlučio da će Karter biti više nego odgovarajuća zamena?
„U redu je, Pite“, rekao je. „Ne bi bilo pošteno da stojim izmeñu tebe i tvoje dužnosti. Ti
si novi odgovorni oficir. Fred Denton će biti tvoj zamenik. Da li te to zadovoljava?“
„Budi prokleto siguran da me zadovoljava!“ Randolf se isprsio. Ličio je na gojaznog petla
koji se sprema da zakukuriče. Big Džim nije bio poznat po razvijenom smislu za humor, ali se
jedva suzdržavao da ne prasne u smeh.
 „Onda požuri u stanicu, da bi što pre sastavio jurišni tim. Ne zaboravi da uzmeš gradske
kamione.“
„Tako je! Napadamo tačno u podne!“ Zamahnuo je pesnicom.
„Idite kroz šumu.“
„Znaš, Džime, hteo sam da popričamo o tome. To je malo zapetljano. Te šume iza
radiostanice su prilično neprohodne... tamo ima otrovnog bršljana... i otrovnog hrasta, koji je još
g...“
„Postoji prilazni put“, reče Big Džim. Bio je na ivici strpljenja. „Hoću da ga upotrebiš.
Udari ih iza leña.“
„Ali...“
„Metak u glavu je mnogo gori od otrovnog bršljana. Bilo mi je zadovoljstvo da
razgovaram s tobom, Pite. Drago mi je što vidim da si tako...“ Kakav je uistinu bio? Pompezan?
Smešan? Budalast?
„Tako posvećen“, reče Karter.
„Hvala ti, Kartere. To sam i ja mislio. Pite, reci Henriju Morisonu da je zadužen za
kontrolu skupa na Stodevetnaestici. Idite preko šume“
„Zaista mislim...“
„Kartere, otvori mu vrata.“
„O, moj bože“, reče Linda, pre nego što je oštro skrenula ulevo.
Kombi je pregazio preko ivičnjaka, stotinak metra od raskrsnice Glavne i Hajlanda. Sve
tri devojčice su se nasmejale kad su se poskočile, ali se siroti Ejdan uplašeno osvrtao oko sebe.
Još čvršće je stisnuo namučenu Odri oko vrata.
„Šta je bilo?“, planuo je Ters. „Šta teje spopalo?“ Parkirala se na nečijem travnjaku iza
drveta. Odabrala je poveliki hrast, ali ni kombi nije bio mali. Drvo je, da stvar bude gora, ostalo
bez najvećeg dela lisnatog pokrivača. Htela je da veruje da su skriveni, ali nije mogla da bude
sigurna.
„Renijev hamer čuči nasred proklete raskrsnice.“
„Strašno psuješ“, reče Džudi. „Moraš da staviš dva novčića od četvrt dolara u psovačku
teglu.“
Ters je upitao. „Da li si sigurna?“
„Misliš li da iko drugi ima tako ogromno vozilo?“
„Isuse“, reče Terston.
„Psovačka tegla!“, uglas će Džudi i Dženel.
Lindina usta su se osušila. Jezikom je dodirivala gornji deo usta. Tibodi je izašao iz
hamera. Ako pogleda na ovu stranu...
Ako nas vidi, pregaziću ga, pomislila je. Ta ideja joj je donela neki perverzni spokoj.
Tibodi je otvorio zadnja vrata hamera. Piter Randolf je izašao iz vozila.
„Ovaj čovek zaista žuri, objasnila im je Alisa Eplton. „Moja majka kaže da to znači da ide
u bioskop.
Terston Maršal se bučno nasmejao, a Linda, koja bi se zaklela da u njoj nije ostala ni
trunka smeha, pridružila mu se. Uskoro su se svi smejali, čak i Ejdan, koji sigurno nije znao čemu
se ostali smeju. Ni Linda nije bila sigurna da zna.
Randolf je krenuo peške nizbrdo. Potezao je pantalone. To nije bilo samo po sebi smešno.
Zbog toga je izgledao još smešnije.
Odri je zalajala, da se ne bi razlikovala od ostalih.
Negde je lajao pas.
Big Džim ga je čuo, ali se nije okrenuo u tom pravcu. Uživao je posmatrajući kako Piter
Randolf grabi nizbrdo.
„Gledaj kako vadi pantalone iz guzice, napomenuo je Karter. „Moj otac je govorio da to
znači da žuri u bioskop.
„Znam ja gde taj žuri. Ide pravo na HJK“, reče Big Džim. „To će biti poslednje mesto na
koje je krenuo, ako se odvaži na junački juriš. Hajdemo u gradsku kuću.
Tamo ćemo gledati karneval na televiziji. Kad nam to dosadi, potražićeš hipi doktora.
Reći ćeš mu da ćemo ga pronaći i zatvoriti, ako pokuša da se negde izgubi.“
„Da, gospodine.“ Rado će se prihvatiti te dužnosti. Možda će dobiti priliku da se ponovo
pozabavi bivšom policajkom Everet, ali će joj ovaj put skinuti gaćice.
Big Džim je pokrenuo hamer i polako krenuo nizbrdo. Sirenom je upozoravao one koji se
nisu dovoljno brzo sklanjali s puta.
Lindin kombi je prešao preko raskrsnice i krenuo van grada, čim se hamer zaustavio na
parkiralištu gradske kuće. Dodala je gas, pošto na Aper Ajland ulici nije bilo mnogo pešaka. Ters
Maršal je zapevao „Točkove na autobusu“. Deca su mu se uskoro pridružila.
Linda je osećala kako je strah napušta sa svakim obrtom daljinomera. Napokon je i ona
zapevala.
Dan posete je stigao u Česters Mil, a sa njim i nervozno iščekivanje, koje nije mimoišlo
nikog od ljudi koji su žurili Stodevetnaesticom ka imanju Dinsmorovih, na mestu gde je Džo
Maklači prenosio propali pokušaj razbijanja Kupole, pre samo pet dana. Bili su puni nade (iako
nisu bili srećni) uprkos neprijatnom iskustvu, vrućini i smrdljivom vazduhu. Horizont iza Kupole
je bio zamagljen. Nebo je potamnelo iznad drveća, zahvaljujući nakupljenoj prljavštini. Najbolje
je bilo u višim predelima, ali ni taj vidik nije bio normalan. Plavetnilo je imalo žućkastu nijansu,
katarakte na staračkom oku.
„Nebo je bilo takvo iznad fabrika papira, davnih sedamdesetih, dok su radile punom
parom“, reče Henrijeta Klavard stara dama sa zamalo slomljenom guzom.
Ponudila je bocu soka Petri Sirls, koja je koračala pored nje.
„Ne, hvala, reče Petra. „Ponela sam malo vode.
„Da li je začinjena votkom?, pitala je Henrijeta. „Zato što moj sok jeste. Pola pola, dušice.
To ti je kanada draj roket“
Petra je uzela flašu i otpila zdrav gutljaj. „Opa!, rekla je.
Henrijeta je klimnula na poslovni način. „Da, gospoja. Nije otmeno, ali može da ulepša
dan.
Veliki broj hodočasnika je nosio transparente koje će predstaviti posetiocima iz
spoljašnjeg sveta (i kamerama, naravno), kao publika na jutarnjim, programima uživo.
Transparenti na jutarnjim programima su bili odreda veseli. Većina ovdašnjih nije. Neki, preostali
od nedeljnih demonstracija su poručivali
BORITE SE PROTIV VLASTI i PUSTITE NAS NAPOLJE, DOĐAVOLA! Bilo je tu i
novih poruka VLADIN EKSPERIMENT: ZASTO???, PREKINITE SA ZATAŠKAVANJEM, i
MI SMO LJUDSKA BIĆA, A NE ZAMORČIĆI. Na transparentu Džonija Karvera pisalo je
PRESTANITE S ONIM ŠTO NAM RADITE, ZA BOGA MILOGA! PRE NEGO ŠTO BUDE
PREKASNO!! Frida Morison je pitala gramatički pogrešno, ali strastveno ZA ČIJE GREHOVE
UMIREMO? Samo je Brus Jardli istakao pozitivnu poruku. Pričvrstio ju je na dva metra dugački
štap. Ispisao je na plavom krep papiru (kod Kupole će nadvisiti sve ostale. Napisao je POZDRAV
MAMI I TATI U KLIVLANDU! VOLIM VAS!
Devet ili deset transparenata behu nadahnuti Biblijom. Boni Morel, vlasnik gradske
strugare je nosio jedan s porukom NEMOJTE IM OPROSTITI, ZATO ŠTO ZNAJU ŠTA ČINE!
Trina Kejl je tvrdila GOSPOD JE MOJ PASTIR. Ispod teksta je bio nevešt crtež neke
četvoronožne životinje, verovatno ovce, iako niko nije mogao biti siguran.
Doni Baribo je jednostavno poručio MOLITE SE ZA NAS.
Marta Edmunds, koja je ponekad čuvala decu Everetovih, nije bila meñu hodočasnicima.
Njen bivši suprug je živeo u Južnom Portlandu, ali je sumnjala da će se pojaviti. Šta bi mu rekla i
da ga vidi? Kasniš s alimentacijom, kurcožderu?
Krenula je Putem male kučke, umesto Stodevetnaesticom. Tako nije morala da pešači.
Vozila je svoju akuru (s rashladnim ureñajem odvrnutim do daske). Uputila se ka udobnoj kućici
u kojoj je Klejton Bresi proveo poslednje godine. On je bio njen prapraujak. Znala je da ima
generator, iako nije bila potpuno sigurna u stepen srodnosti s njim. Ako još radi, gledaće
televiziju. Htela je da se uveri da je ujka Klejt živ i zdrav, ako je to moguće, kad brojiš sto petu
godinu i imaš mozak sličan popari.
Nije bio živ i zdrav. Klejton Bresi se odrekao naslova najstarijeg meštanina. Sedeo je u
dnevnoj sobi, u omiljenoj stolici, s izudaranom limenom nošom krili i bostonpost štapom
naslonjenim na obližnji zid, hladan kao smrt. Nel Tomej, njegova prapraunuka i glavna
negovateljica nije bila tu. Otišla je na dan posete s bratom i snajkom.
Marta reče: „O, ujkice, žao mi je, ali bilo je vreme.“ Otišla je u spavaću sobu i uzela svež
čaršav iz ormana. Prebacila ga je preko preminulog starca. Sad je ličio na komad pokrivenog
nameštaja u napuštenoj kući, uglavnom na visoku stolicu. Marta je čula generator. Čegrtao je u
pozadini.
Pomislila je što da ne i upalila televizor. Okrenula je CNN i sela na kauč.
Dešavanja na ekranu su je navodila da zaboravi da sedi u društvu leša.
Na ekranu se video snimak s velike visine, snimljen moćnim objektivima iz helikoptera
koji je leteo iznad Motonskog buvljaka, pripremljenog za prijem autobusa sa posetiocima. Prve
pridošlice unutar Kupole su već stigle. Iza njih se video hodočasnički put: magistralni asfaltni
drum ispunjen meštanima sve do Fud Sitija. Grañani zatočenog grada su nepogrešivo podsećali
na mrave.
Neki televizijski novinar je blebetao u pozadini. Koristio se rečima kao divno i čudesno.
Marta je isključila ton kad je po drugi put rekao: „Nikad nisam video ovako nešto.“ Pomislila je
Naravno da nisi, zvekane. Htela je da ustane i da vidi ima li u kuhinji ičeg za jelo (možda to nije
u redu, pošto je s mrtvacem u istoj sobi, ali je bila prokleto gladna), kad se slika podelila nadvoje.
Na levoj strani je helikopter pratio niz autobusa na izlazu iz Kasl Roka. U dnu slike je pisalo
POSETIOCI ĆE STIĆI MALO POSLE DESET UJUTRU.
Imaće vremena da nešto spremi. Našla je keks, puter od kikirikija i najbolje od svega tri
hladne flaše piva. Odnela je sve u dnevnu sobu na poslužavniku i sela.
„Hvala, ujkice“, rekla je.
Slike su bile upečatljive, hipnotičke, čak i bez tona (naročito zbog ugašenog tona).
Popila je prvo pivo, s velikim zadovoljstvom i shvatila da prenos liči na posmatranje
neodoljive sile koja će se sudariti s nepokretnim predmetom. Pitala se da li će doći do eksplozije,
kad se sretnu.
Oli Dinsmor je gledao gomilu koja je pristizala, oslanjen na ašov, na obližnjem brdašcu
na kom je iskopao očev grob. Bilo ih je dve stotine, četiri, osam stotina.
Najmanje osam stotina. Video je ženu s bebicom na leñima, u jednom od onih elastičnih
nosača. Pitao se da li je normalna, kad je izvela detence na ovu vrućinu, bez kape koja bi štitila
nežnu glavicu. Pristigli meštani su stajali na suncu. Čekali su i vrebali autobuse nervoznim
pogledima. Oli je mislio na dugu i tužnu šetnju koja ih čeka kad se dirljivi susret okonča. Šipčiće
do grada, po poslepodevnoj vrućinštini. Vratio se svom poslu.
Policija se parkirala iza narastajuće gomile, sa obe strane Stodevetnaestice, s upaljenim
svetlima. Skupilo se dvanaestak uglavnom tek primljenih policajaca, pod voñstvom Henrija
Morisona. Poslednja dva vozila su stigla kasnije, zato što im je Henri naredio da napune
prtljažnike s kantama vode, iz lokalne vatrogasne stanice. Ondašnji generator ne samo da je radio
već je mogao da izdrži još nekoliko nedelja. Vode ni izdaleka neće biti dovoljno. To je bila
smešna rezerva, kad se uzme u obzir veličina gomile, ali je to najviše što su mogli da urade u
ovom trenutku. Čuvaće je za one koji se onesveste na suncu. Henri se nadao da ih neće biti
mnogo, iako je znao da će ih biti poprilično. Psovao je Džima Renija zbog ništavnih priprema.
Znao je da gradskom ocu puca prsluk za sve ovo. To ga je u Henrijevim očima činilo još
odgovornijim.
Vozio se s Pamelom Čen, jedinom osobom od poverenja meñu novopridošlim specijalnim
zamenicima. Rekao joj je da zovne bolnicu, kad je video gomilu.
Hteo je da zatraži ambulantna kola, koja će dežurati na mestu okupljanja. Vratila se posle
pet minuta, s neverovatnim i potpuno neočekivanim vestima. Na telefonski poziv je odgovorio
jedan od pacijenata, mlada devojka koja je došla tog jutra sa slomljenom rukom. Rekla mu je da
su svi medicinski radnici otišli u ambulantnim kolima.
„Pa, to je zbilja divno, reče Henri. „Nadam se da si dobra u pružanju prve pomoći,
Pamela, zato što će ti ta veština biti potrebna.
„Znam da dajem veštačko disanje, rekla je.
„Dobro je. Pokazao je na Džoa Boksera, samozaljubljenog zubara. Bokser je nosio plavu
traku. Pompezno je mahao ljudima na drumu (većina nije obraćala pažnju na njega). „Ako neko
dobije zubobolju, naduvani krelac može da se postara za njega.
„Ako imaju gotovine, reče Pamela. Došla je u dodir s Džoom Bokserom, kad su joj izrasli
umnjaci. Rekao je nešto o „usluzi za uslugu, zirkajući u njene grudi. Nije bio njen tip.
„Mislim da je moja Red Soks kapa na zadnjem sedištu, reče Henri. „Hoćeš li da je
odneseš tamo, ako je nañeš?, Pokazao je na ženu koju je primetio i Oli, onu s gologlavom bebom.
„Stavi je detetu na glavu i reci toj ženi da je idiot.
„Poneću kapu, ali ne nameravam da joj pričam takve stvari, tiho će Pamela. „To je Meri
Lu Kostas. Ima sedamnaest godina. Već godinu dana je u braku s kamiondžijom duplo starijim
od sebe. Verovatno se nada da će doći da je vidi.
Henri je uzdahnuo. „Ipak je idiot. Verovatno smo svi idioti u sedamnaestoj.
Ljudi su još pristizali. Jedan čovek nije imao vode, ali je nosio veliki muzički ureñaj koji
je sipao gospel s HJK-a. Dvojica njegovih prijatelja su razvili barjak, na kom je pisalo. SPASITE
NAS.
„Biće mnogo problema, reče Henri. Pokazaće se da je imao pravo, ali nije mogao ni da
nasluti njihovu veličinu.
Sve veća gomila je čekala na suncu. Oni sa slabom bešikom išli su u šipražje zapadno od
puta, da bi se olakšali. Većina se izgrebala pre nego što je mogla da pusti vodu. Jedan preterano
gojazna žena (Mejbel Alston; patila je i od onog što je zvala diebetis) iskrenula je članak. Ležala
je urlajući, dok joj nisu prišla dva čoveka. Podigli su je. Oslonila se na zdravu nogu. Leni
Mečam, upravnik gradske pošte (bar do prošle nedelje, kad je pošta prestala do stiže), pozajmio
joj je štap.
Rekao je Henriju da Mejbel mora da se odveze u grad. Policajac mu je objasnio da ne
može da odvoji automobil. Povreñena žena će morati da ostane u hladu.
Leni je pokazao rukama na obe strane druma. „Ako nisi primetio, tamo je pašnjak, a
ovamo trnjaci. Nigde nema pomena vredne senke.
Henri je pokazao ka ambaru Dinsmorovih. „Tamo ima više nego dovoljno hlada.
„To mesto je pola kilometra odavde!, ozlojeñeno će Leni.
 Nije bilo dalje od dvesta metara, ali Henriju nije bilo do svañe. „Posadi je na prednje
sedište mog auta.
„Na suncu je veoma vruće, reče Leni. „Treba joj rashlañen vazduh.
Tako je. Henri je znao kakav joj vazduh treba, ali je to značilo da mora da upali motor i
troši benzin. Još uvek ga ima, pod uslovom da mogu da ga vade iz rezervoara bez struje. Tim
problemima će se kasnije pozabaviti.
„Ključevi su u bravf, rekao je. „Podesi hlañenje na najniže, da li me razumeš?
Leni je rekla da ga razume i požurila ka Mejbel. Nije htela da se mrdne, iako joj je znoj
curio po jarkocrvenom licu. „Nisam obavila posao, urlala je. „Moram da ga obavim!
Henriju je prišao Leo Lamojn, jedan od novih. Iskusni policajac nije čeznuo za njegovim
društvom. Leo je imao mozak šećerne repe. „Kako je ona došla ovamo, ortak?“, pitao je. Bio je
jedan od onih koji su sve ljude zvali „ortak“.
„Ne znam, ali znam da je došla“, umorno odgovori Henri. Dobio je glavobolju.
„Pronañi neke žene, da je odvedu iza mojih policijskih kola. Nek je pridrže dok se ne
ispiški.“
„Koga da nañem, ortak?“
„Traži samo krupne“, reče Henri. Žurno se udaljio, da bi izbegao novi nalet želje da
opauči Lea Lamojna preko nosa.
„Kakva je ovo policija, molim vas?“, pitala je neka žena dok je, u društvu još četiri dame,
vodila Mejbel iza policijskih kola broj tri. Mejbel će tamo piškiti, držeći se za branik, dok će žene
svojim telima načiniti paravan.
Policija je nepripremljena, zahvaljujući Reniju i Randolfu, vašim neustrašivim voñama,
rado bi joj odbrusi Henri, ali nije. Znao je da ga je dug jezik sinoć uvalio u nevolje, kad je
progovorio u prilog prava na slobodu govora Andree Grineli.
Umesto toga je rekao: „Jedina koju imate.“
Istini za volju, većina ljudi je bila spremna da pomogne sugrañanima u nevolji, kao
ženska garda oko gojazne Mejbel. Oni koji su se setili da ponesu vodu delili su je s onima koji
nisu. Većina je pila malim gutljajima. U svakoj gomili ima idiota.
Takvi su rasipali vodu ne misleći na druge. Neki su gutali keks i grickalice od kojih će
kasnije ožedneti. Beba Meri Lu Kostas je počela da plače ispod kape Red Soksa, prevelike za
njenu glavicu. Meri Lu je ponela bocu vode. Natapala je bebine vrele obraze i vrat. Voda joj neće
dugo trajati.
Henri je zgrabio Pamelu Čen i ponovo pokazao na Meri Lu. „Uzmi joj tu bocu i napuni iz
naših zaliha“, rekao je. „Pokušaj da te što manje ljudi vidi dok to radiš, ili će sve biti popijeno pre
dvanaest sati.“
Poslušala ga je. Henri je pomislio: Evo jedne koja bi mogla postati valjan palanački
policajac, ako bi to htela biti.
Niko nije pratio Pamelino kretanje. To je dobro. Kad autobusi stignu, ovaj narod će na
neko vreme zaboraviti na vrućinu i žeñ. Ali, kad posetioci odu... i kad shvate da im predstoji
dugo pešačenje do grada...
Dobio je ideju. Henri je skupio „policajce“, meñu kojima je bilo dosta tupadžija, ali malo
ljudi dostojnih poverenja. Randolf je poveo najveći broj iole pristojnih na neku tajnu misiju.
Henri je mislio da to ima veze s poslovima s drogom, za koje je Andrea optužila Renija. U suštini
ga nije bilo briga. Znao je da nisu tu i da ne može sam obaviti osetljivi zadatak.
Znao je ko može. Pozvao ga je sebi.
„Šta hoćeš, Henri?“, pitao ga je Bil Olnat.
„Da li imaš ključeve od škole?“
 Olnat je trideset godina radio kao domar u srednjoj školi. Klimnuo je. „Ovde su.“ Prsten s
ključevima mu je visio o pojasu. Blistao je na maglovitom suncu. „Uvek ih nosim sa sobom. Šta
će ti?“
„Uzmi kola broj četiri“ reče Henri. „Vrati se u grad što brže možeš. Pazi da ne zgaziš
neke od zakasnelih učesnika skupa. Uzmi jedan od školskih autobusa.
Dovezi ga ovamo. Odaberi jedan sa četrdeset četiri sedišta.“ Olnat ga je smrknuto
posmatrao. Vilica mu se opustila na jenkijevski način, koji je Henri, Jenki od glave do pete,
gledao čitavog života. Dobro ga je poznavao i mrzeo. Taj tvrdičavi pogled je poručivao: Moram
dapovedem računa o sebi, prikane. „Ne možeš da potrpaš ovoliko sveta u školski autobus. Da li si
poludeo?“
„Nije namenjen svima“, reče Henri, „već samo onima koji neće moći sami da se vrate.“
Mislio je na Mejbel i bebicu koja je previše vremena provela na suncu. Do tri po podne biće
mnogo više onih koji neće moći da dopešače do grada. Biće onih koji neće moći da stoje na
nogama.
Bil Olnat ga je još odlučnije posmatrao. Brada mu je štrčala kao brodski pramac.
„Ne, gospodine. Dolaze mi dva sina sa suprugama. Tako su rekli. Dovode i decu.
Ne želim da propustim susret s njima. I ne želim da ostavim ženicu. Veoma je
uznemirena.“
Henri je želeo da ga dobrano prodrma zbog gluposti (i da ga izgazi zbog sebičnosti).
Umesto toga je zatražio ključeve. Tražio je i da mu pokaže onaj koji otvara garažu. Naložio je
Olnatu da se vrati ženi.
„Žao mi je, Henri“, reče Olnat, „ali moram da vidim decu i unučiće. Zaslužujem to.
Nisam ja zvao ćopave, kljaste i slepe da dolaze ovamo, ne moram da ispaštam zbog
njihove gluposti.“
„Baš tako. Nema sumnje da si sjajan Amerikanac“, reče Henri. „Gubi mi se s očiju.“
Olnat je hteo da protestuje. Predomislio se (možda zbog nečeg što je video na licu
policajca Morisona) i udaljio. Henri je dozvao Pamelu, koja se nije bunila kad joj je rekao da
mora da se vrati u grad. Pitala je samo gde, šta i zašto. Henri joj je objasnio.
„U redu, ali... da li školski autobusi imaju manuelne menjače? Znate, ne znam da vozim s
manuelnim menjačem.“
Henri je doviknuo pitanje Olnatu, koji je stajao pored Kupole sa suprugom, Sarom.
Oboje su pažljivo motrili prazni autoput na motonskoj strani.
„Broj šesnaest ima manuelni menjač!“, doviknuo mu je Olnat. „Svi ostali su automatici!
Reci joj da veže pojas! Prokleti autobusi neće da krenu dok to ne učini!“
Henri je poslao Pamelu na zadatak. Rekao joj je da požuri, koliko god joj opreznost
dozvoljava. Hteo je da autobus stigne što pre.
Ljudi su isprva stajali ispred Kupole. Nervozno su posmatrali prazan drum. Većina je
posle izvesnog vremena sela. Neki su raširili ćebad. Bilo je i onih koji su se branili od sunca
transparentima. Razgovarali su. Vendi Goldston je prilično glasno pitala prijateljicu Elen gde su
cvrčci. Nisu se glasali iz visoke trave. „Da li sam ogluvela?, pitala je.
Nije ogluvela. Crvrčci su naprasno ućutali ili pomrli.
Prostrani (i prijatno sveži) centralni prostor u studiju HJK-a se orio od glasa Ernija Bureta
Keloga i njegovog Božanstvenog trija. Isporučivali su „Dobio sam telefonski poziv iz raja, isus je
bio na liniji. Dvojica ljudi nisu slušala muziku.
Gledali su televiziju, omañijani podeljenom slikom, kao Marta Edmunds (koja je pila
drugo pivo i zaboravila na leš starog Klejtona Bresija pod čaršavom). Bili su omañijani kao i svi
u Americi i da čitavom svetu.
 „Pogledaj ih, Sanderse, reče Šef.
„Gledam ih, odvrati Endi. Držao je KLODET u krilu. Šef mu je ponudio par ručnih
granata, ali ih je Endi odbio. Plašio se da će se ukočiti od straha, kad povuče osigurač. Jednom je
to gledao u bioskopu. „To je čudesno, ali zar ne misliš da bi trebalo da se spremimo za posetu?
Šef je znao da je Endi u pravu, ali mu je bilo teško da skrene pogled s ekrana na kom je
helikopter pratio autobuse i veliki kamion s videoopremom na čelu parade.
Poznavao je svako obeležje kraj kog su prolazili. Bila su prepoznatljiva, čak i s visine.
Posetioci su se približavali.
Svi se približavaju, pomislio je.
„Sanderse!
„Da, Šefe?
Šef mu je dodao konzervu pilula protiv upale grla. „Kamen ih neće sakriti, trulo drvo im
neće ponuditi zaklon, niti će im cvrčci dati oduška. Ne znam iz koje je to knjige.
Endi je otvorio konzervu. U njoj je bilo šest cigareta iz kućne radinosti. Pomislio je: Ovo
su vojnici ekstaze. To je bila najpoetičnija misao njegovog života. Došlo mu je da zaplače.
„Hoćeš li mi reći amin, Sanderse?
„Amin.
Šef je isključio televizor daljinskim. Voleo bi da vidi dolazak autobusa. Naduvan ili ne,
paranoičan ili ne, voleo je priče o srećnim sastancima, koliko i drugi, ali gorki ljudi mogu stići
svakog časa.
„Sanderse!
„Idem da izvezem kamion Hrišćanskih obroka na točkovima iz garaže i da ga parkiram na
drugoj strani skladišta. Skrasiću se iza njega. Odatle ću imati lep pogled na šumu.“ Podigao je
BOŽJEG RATNIKA. Bombe obešene o automat su se zaljuljale. „Što više mislim o tome, sve
sam više siguran da će doći iz tog pravca. Put ide kroz šumu. Verovatno misle da ne znam za
njega, ali“, Šefove crvene oči su blistale, „Šef zna mnogo više no što ljudi misle.“
„Znam. Volim te, Šefe.“
„Hvala ti, Sanderse. I ja tebe volim. Ako se pojave iz šume, pustiću ih da izañu na
otvoreno i poseći kao žito u vreme žetve. Ali ne smemo da stavimo sva jaja u istu kotaricu. Hoću
da ideš ispred, tamo gde si bio juče. Za slučaj da neko od njih doñe tim putem...“
Endi je podigao KLODET.
„Tako je, Sanderse. Ali ne žuri. Sačekaj da ti se što više kopilana približi, pre nego što
zapucaš.“
„Hoću.“ Endi ponekad nije mogao da se otme utisku da živi u snu. Ovo je bio takav
momenat. „Poseći ću ih kao žito u vreme žetve.“
„Baš tako. Slušaj me, zato što je ovo veoma važno. Ne dolazi odmah ovamo, ako čuješ da
pucam. Ni ja neću doći k tebi, čim čujem da si se raspucao. Možda će dokonati da nismo zajedno.
Znam kako ćemo im doskočiti. Umeš li da zviždiš?“ Endi je gurnuo prste u usta i ispustio
prodoran zvižduk.
„To je dobro, Sanderse. Uistinu čudesno.“
„Naučio sam to još u osnovnoj.“ Kad je život bio mnogo jednostavniji, umalo da doda.
„Ne čini to ako ne zapreti opasnost da te nadvladaju. Tada ću doći. Ako čuješ moj
zvižduk, trči kao mahnit da ojačaš moj položaj.“
„U redu.“
„Predlažem da popušimo u to ime, Sanderse. Šta kažeš na to?“ Endi je glatko usvojio
predlog.
Sedamnaest izgnanika iz grada je stajalo na Blek Ridžu, na ivici voćnjaka Makojevih, na
pozadini od zamrljanog neba, kao Indijanci u vesternu Džona Forda. Većina je ćutke zurila na
tihu paradu ljudi na putu. Gomila je bila tako velika da se videla i s deset kilometara razdaljine.
Samo je Rasti upro pogled na nešto bliže. To ga je ispunilo ogromnim olakšanjem.
Došlo mu je da zapeva. Srebrni kombi je hitao putem za Blek Ridž. Prestao je da diše, kad
se približio ivici drveća i sad nevidljivog sjajnog pojasa. Imao je dovoljno vremena da pomisli
kako bi grozno bilo, ako bi vozač pretpostavio je da je to Linda izgubio svest i ako bi se kombi
slupao. Vozilo je brzo prešlo opasnu zonu.
Možda je na tren blago skrenulo, ali je to mogao biti plod njegove mašte. Uskoro će stići
na odredište.
Stajali su sto metara levo od kutije. Džo Maklači je mislio da može da je oseti, u obliku
slabog drhtaja koji se javljao u njegovom umu, kad god bi svetlost boje lavande blesnula. Možda
se njegov um poigravao s njim, ali nije verovao u to.
Barbi je stajao pored njega. Obgrlio je gospoñicu Šamvej. Džo ga je potapšao po ramenu i
rekao: „Ovo ne sluti na dobro, gospodine Barbara. Toliko ljudi na jednom mestu. To se neće
dobro svršiti.“
„Tako je“, reče Barbi.
„Oni gledaju. Kožne glave. Osećam ih.“
„Baš kao i ja“, reče Barbi.
„I ja“, reče Džulija, na granici čujnosti.
Big Džim i Karter Tibodi su u sali za sastanke gradske kuće, tiho gledali kako podeljena
slika na televiziji ustupa mesto kadru na nivou tla. Slika je isprva podrhtavala, kao videosnimak
tornada ili udarnog talasa posle eksplozije automobila bombe. Videli su nebo, šljunak i noge u
trku. Neko je promrmljao:
„Hajde, požuri.“
Vulf Blicer je rekao: „Stigao je kamion s terenskom opremom. Očigledno se žure.
Siguran sam da ćemo uskoro... da. O, moj bože, pogledajte ovo.“ Kamera se zaustavila na
stotinama žitelja Česters Mila pored Kupole, baš kad su poustajali. Čovek bi pomislio da vidi
veliku grupu vernika na otvorenom koji ustaju sa zajedničke molitve. Oni pozadi su gurali one
ispred sebe na Kupolu. Big Džim je video spljoštene nosove, obraze i usne. Sticao se utisak da je
gomila naišla na stakleni zid. Osetio je blagu vrtoglavicu. Shvatio je i zašto. Nikada ranije nije
video čudesnu pojavu spolja. Prvi put je pojmio njenu veličinu i neopozivost. Prvi put je osetio
istinski strah. Čuo je pucnjavu iz pištolja, donekle prigušene Kupolom.
„Mislim da sam čuo pucnjavu“, reče Vulfi. „Andersone Kupere, da li si čuo pucnjavu iz
pištolja? Šta se dogaña?“
Kuper je odgovorio. Slabo se čuo, kao da govori satelitskim telefonom iz australijske
vukojebine: „Vulfe, još nismo stigli. Imam mali monitor, izgleda...“
„Vidim i ja“, reče Vulf. „Izgleda...“
„To je Morison“, reče Karter. „Moram da priznam da ima petlju.“
„Taj će koliko sutra da leti“, odvrati Big Džim.
Karter ga je pogledao, podignutih obrva. „Zbog onog što je sinoć rekao na skupštini?“
Big Džim je uperio prst u telohranitelja. „Znao sam da si bistar momak.“ Na svom
položaju pored Kupole, Henri Morison nije mislio o sinoćnjoj skupštini, hrabrosti ili o obavljanju
svoje dužnosti. Mislio je kako će neki ljudi biti spljošteni na Kupoli, ako on nešto ne preduzme i
to brzo. Ispalio je šaržer u vazduh. Nekoliko policajaca Tod Vendlstat, Rens Konroj i Džo Bokser
povelo se za njegovim primerom.

Povici (i bolni krici onih ispred, spljoštenih o nevidljivu prepreku) ustupili su mesto
napetoj tišini. Henri se prodrao preko megafona:
„RAŠIRITE SE! PROKLETSTVO, RAŠIRITE SE! BIĆE MESTA ZA SVE, AKO SE
SAMO JEBENO RAŠIRITE!“
Glasno izrećene psovke imale su snažnije otrežnjujuće dejstvo od pucnjave. Iako su
najtvrdoglaviji ostali na putu (Bil i Sara Olnat su se isticali meñu njima, baš kao i Džoni i Keri
Karver), ostali su počeli da se šire duž Kupole. Neki su krenuli desno, ali se većina premestila
ulevo, u polje Oldena Dinsmora, u kom su se lakše kretali. Henrijeta i Petra behu meñu njima.
Blago su se ljuljale zbog ozbiljnih količina Kanada Draj Roketa.
Henri je vratio oružje u futrolu i naložio drugim policajcima da to učine. Vendlstat i
Konroj su ga poslušali, ali je Džo Bokser nastavio da maše svojom kratkocevnom
tridesetosmicom. Henri pomisli da je to pravi pištolj za subotu uveče .
„Nateraj me“, zarežao je. Henri je mislio: Ovoje noćna mora. Uskoro ću se probuditi u
svojoj postelji, prići prozoru i baciti pogled na divni, prozraćni dan.
Mnogi od onih koji su izabrali da se tog dana ne približavaju Kupoli (zabrinjavajući broj
ljudi je ostao u gradu zbog disajnih problema) mogao je da posmatra skup na televiziji. Trideset
ili četrdeset ljudi se skupilo u Dipersu. Tomi i Vilou Anderson su bili pored Kupole, ali su
ostavili otvorenu krčmu i uključili televizor s velikim ekranom. Gosti, okupljeni na plesnom
podijumu, tiho su posmatrali dogañaje. Neki su plakali. Slika je bila kristalno čista, a prizori
krajnje dirljivi.
Pogled na osamsto ljudi poreñanih duž nevidljive prepreke, ruku podignutih uvis, nije
tronuo samo njih. Vulf Bicer je rekao: „Nikad nisam video takvu čežnju na ljudskim licima. Ja...“
Zagrcnuo se. „Mislim da je bolje da slike govore same za sebe.“
Ućutao je. To je bila mudra odluka. Komentar nije bio potreban. Koks je rekao na
konferenciji za štampu: Posetioci će se iskrcati i poći... neće smeti da priñu bliže od dva metra od
Kupole. To rastojanje se smatra bezbednim. U stvarnom životu se ništa od toga nije dogodilo.
Ljudska poplava se razlila iz otvorenih vrata autobusa.
Izvikivali su imena najbližih i najdražih. Neki su pali pod noge gomile (jedan čovek je
izgubio život u tom stampedu; četrnaestoro je ozleñeno; dvanaestoro je zadobilo ozbiljnije
povrede). Ljudska plima je raznela vojnički stroj na bezbednosnoj liniji ispred Kupole. Žuta NE
PRELAZI traka je nestala u prašini.
Posetioci su pojurile napred. Raširile su se po svojoj strani Kupole. Većina je plakala. Svi
su dozivali supruge, muževe, bake i deke, sinove, kćeri, verenice.
Četiri osobe su lagale o raznolikim elektronskim medicinskim spravama ili su zaboravile
na njih. Tri su odmah umrle. Četvrta je izdahnula posle nedelju dana provedenih u komi zbog
mnogobrojnih moždanih oštećenja. Ona nije uočila baterijsko pomagalo za pojačanje sluha na
listi zabranjenih aparata.
Rasporedili su se, malo pomalo. Kamere su beležile čitav prizor. Pokazale su meštane i
posetioce koji su pritiskali šakama suprotnu stranu nevidljive prepreke.
Snimile su kako pokušavaju da se poljube. Zaustavljale su se na licima uplakanih
muškaraca i žena koji su izmenjivali poglede. Prikazivali su onesvešćene, unutar i van Kupole i
one koji su pali na kolena, moleći se jedan naspram drugog, upletenih prstiju. Snimile su čoveka
sa spoljne strane koji je treskao pesnicama po prepreci koja ga je razdvajala od trudne supruge.
Lupao je dok mu koža nije popucala i krv briznula. Snimale su staricu koja je pritiskala prste o
nevidljivu površinu, tačno iznad glave uplakane unučice.
Medijski helikopter je ponovo uzleteo. Lebdeo je, šaljući slike dvostruke ljudske zmije
duge pola kilometara. Lišće na motonskoj strani je gorelo u kasno oktobarskim bojama i
podrhtavalo. U Česters Milu je labavo visilo. Desetine odbačenih transparenata je prekrivalo put,
polja i žbunje iza meštana. Politika je zaboravljena.
Kendi Krovel je rekao: „Vulfe, ovo je nesumnjivo najtužniji i najneobičniji dogañaj kom
sam prisustvovao otkad se bavim ovim poslom.“ Ljudska bića su beskrajno prilagodljiva.
Uzbuñenje i neobičnost su postepeno hlapeli. Susreti su prerasli u posete. Pali s obe strane
Kupole su odnošeni iza ljudskih zmija. Na strani Mila nije bilo šatora s oznakom crvenog krsta.
Policajci su sklanjali onemoćale u oskudne senke policijskih automobila. Tamo će čekati Pamelu
Čen s autobusom.
Odred za napad na HJK je gledao prenos u policijskoj stanici, sa istim interesovanjem kao
i ostali. Randolf im je to dopustio. Ostalo im je još malo vremena. Proverio je imena na spisku i
mahanjem dozvao Fredija Dentona da mu se pridruži na stepeništu. Mislio je da će Frediju biti
žao što predaje zapovedništvo (Piter Randolf je čitavog života o drugima sudio na osnovu samog
sebe), ali je očekivano žaljenje izostalo. Prepad je bio mnogo značajniji poduhvat od izbacivanja
odrtavelih pijanaca iz prodavnica. Fredi je sa zadovoljstvom predao odgovornost. Rado bi
preuzeo zasluge za dobro obavljen posao, ali šta će ako sve ne bude išlo po planu? Randolf nije
imao sličnih rezervi. Jedna nezaposlena baraba i pitomi apotekar koji mrava ne bi zgazio? Šta bi
moglo da poñe po zlu?
Fredi je na stepenicama niz koje je Pajper Libi nedavno pala, otkrio da neće moći da se u
potpunosti otarasi odgovornosti. Randolf mu je dao papirić. Na njemu je bilo sedam imena. Jedno
je bilo Fredijevo. Bilo ih je još šest: Mel Sirls, Džordž Frederik, Marti Arseno, Obri Tauel, Stabi
Norman i Lorin Konri.
„Povešćeš ovu ekipu šumskim putem, reče Randolf. „Poznaješ li ga?
„Da, počinje na Maloj kučki, na ovoj strani grada. Probio ga je otac Štrokavog Sema...
„Nisam te pitao ko ga je probio, reče Randolf. „Samo se odvezi do njegovog kraja.
Tačno u podne ćeš povesti svoje ljude kroz šumski pojas. Prići ćeš radiostanici otpozadi.
Tačno u podne, Fredi. Ni minut pre ni minut kasnije.
„Mislio sam da ćemo svi biti tamo, Pite.
„Planovi su se izmenili.
„Da li Big Džim zna da su se izmenili?
„On je gradski zvaničnik, Fredi. Ja sam šef policije. Takoñe sam i tvoj pretpostavljeni,
hoćeš li ućutati i slušati?
„Izvini, reče Fredi. Položio je ruke na uši, na najblaže rečeno drzak način.
„Parkiraću se na putu ispred radiostanice. Poveću Stjuarta i Ferna sa sobom, kao i
Rodžera Kilijana. Ako su Buši i Sanders dovoljno glupi da pruže otpor drugim rečima, ako
čujemo pucnjavu iza radiostanice nas troje ćemo ih zaskočiti.
Poskidaćemo ih otpozadi. Da li si me razumeo?
„Jesam. Frediju je to zvučalo kao prilično dobar plan.
„Dobro, da uskladimo satove.
„Uh... izvini?
Randolf je uzdahnuo. „Moramo da budemo sigurni da pokazuju isto vreme, da bi podne
za obojicu došlo u isti čas.
Fredi se složio, iako je još delovao zbunjeno.
U stanici je neko, verovatno Stabi, povikao: „Jupi, još jedan je zagrizao prašinu!
Slažu onesvešćene iza patrolnih kola kao trupce! Ostali su pozdravili upadicu smehom i
aplauzom. Naložili su se. S uzbuñenjem su očekivali ono što je Melvin Sirls nazvao „pravom
pucačinom.
„Osedlaćemo konje u jedanaest i petnaest“, Randolf je rekao Frediju. „To znači da imamo
još četrdeset pet minuta za gledanje prenosa.“
 „Hoćeš li kokice?“, pitao ga je Fredi. „Imamo gomilu u ormariću iznad mikrotalasne.“
„Mogao bih da uzmem koju.“
Henri Morison je, tamo kraj Kupole, prišao kolima i gucnuo hladno piće. Uniforma se
natopila znojem. Nikad nije bio ovako umoran (verovatno uglavnom zahvaljujući prljavom
vazduhu nikako da napuni pluća). Sve u svemu bio je zadovoljan sobom i svojim ljudima. Uspeli
su da izbegnu masovna prignječenja uz Kupolu. Niko nije umro na ovoj strani. Ne još. Uzbuñenje
je splašnjavalo.
Nekoliko kamermana trčalo je tamo amo na motonskoj stani. Trudili su se da zabeleže što
više dirljivih porodičnih susreta. Henri je znao da je to narušavanje privatnosti, ali je mislio da
Amerika i svet imaju pravo da to vide. Niko nije negodovao. Nekima se to čak i dopalo. Dobili su
svojih petnaest minuta slave.
Henri je imao vremena da potraži majku i oca. Nije se iznenadio što ih nije pronašao. Žive
ñavolski daleko, čak u Deriju. Sumnjao je da su učestvovali u posetilačkoj lutriji.
Novi helikopter je stizao sa zapada. Henri nije znao da je pukovnik Džejms Koks u
njemu. Iskusni oficir nije bio u potpunosti nezadovoljan onim što se dotad desilo u danu za
posete. Rečeno mu je da se niko iz Cesters Mila ne sprema za konferenciju za štampu, ali ga to
nije iznenadilo niti onespokojilo. Prikupio je toliko podataka o Reniju da bi ga više iznenadilo da
se pojavio na licu mesta. Koks je imao prilike da upozna veliki broj ljudi. Naučio je da izdaleka
namiriše strašljive nasilnike.
Video je dugi niz posetilaca i zarobljene meštane nasuprot njima. Taj prizor je
garantovano izluñivao Džejmsa Renija. „Zar to nije najprokletija stvar...“, promrmljao je. „Zar to
nije najprokletija stvar koju je ikad iko video?“ Specijalni zamenik Tobi Mening je povikao:
„Eno autobusa!“ Civili nisu obraćali pažnju na njega. Bili su zauzeti razgovorom s najmilijima ili
su ih grozničavo tražili. Policajci su kliknuli od sreće.
Henri je stigao do zadnjeg dela patrolnih kola. Veliki žuti školski autobus je prolazio
pored placa za prodaju polovnih automobila Džima Renija. Pamela Čen možda nije težila više od
pedeset dva kilograma, ali je stizala u punom sjaju, za volanom velikog autobusa.
Iskusni policajac je proverio sat. Bilo je jedanaest i dvadeset. Provući ćemo se, pomislio
je. Provući ćemo se bez većih problema.
Tri velika narandžasta kamiona su se kotrljala Glavnom ulicom, pored gradskog parka.
Piter Randolf se gurao u trećem, sa Stjuom, Fernom i Rodžerom (zaudarao je na kokoške).
Randolf se trgao i zamalo opalio sebe po čelu, kad mu je nešto palo na pamet dok su žurili
Stodevetnaesticom ka Putu male kučke i radiostanici na severu.
Imali su dosta oružja, ali su zaboravili šlemove i zaštitne prsluke.
Da se vrati da ih uzme? Ako to učini, neće biti na polaznim položajima sve do dvanaest i
petnaest, a možda i kasnije. Prsluci su ionako samo beskorisna mera predostrožnosti.
Jedanaestorica protiv dvojice, najverovatnije naduvanih do daske.
Biće to prava šetnja.
Endi Sanders je zauzeo mesto iza hrasta iza kog je prvi put čekao gorke ljude. Nije poneo
ručne bombe, ali je imao šest šaržera za pojasom i još četiri iza leña. Još dva tuceta je čekalo u
drvenom sanduku kraj njegovih nogu. Imao je dovoljno municije da zadrži čitavu vojsku... iako
bi ga vojska brzo sredila, ako je Big Džim zbilja pošalje. Na kraju krajeva, on je običan apotekar.
Nije mogao sasvim da veruje da ovo radi, ali je ipak u delu njegove ličnosti za koga nikad
ne bi saznao da nije bilo meta bio oduševljen. Osećao je i ogorčenje.
Big Džimovi ovoga sveta ne moraju sve da dobiju i sve da otmu. Ovog puta neće biti
pregovora, neće biti politike, ni povlačenja. Staće uz svog prijatelja. Uz svog pobratima. Endi je
znao da su to nihilistička razmišljanja, ali mu to nije smetalo.
 Protraćio je život sabirajući brojke. Naduvano baš me briga za sve stanje duha bilo je
očaravajuća promena nabolje.
Čuo je zvuk kamionskih motora i pogledao na sat. Stao je i uperio pogled ka nebu.
Po poziciji žutobelog sjaja koji je nekad bio sunce zaključio je da je blizu podneva.
Osluškivao je sve snažniji zvuk dizelmotora. Dolazio je iz različitih pravaca. To je značilo
da je njegov kompadre nanjušio njihovu igru nanjušio je kao svaki mudri igrač odbrane u nedelju
po podne. Nekolicina će napasti radiostanicu šumskim putem, iz pozadine.
Potegao je još jedan dubok dim izprženog dekice. Zadržao je vazduh, što je duže mogao i
izdahnuo. Sa žaljenjem je bacio pikavac i stao na njega. Nije želeo da dim (ma kako
blagosloveno prosvetljujući bio) oda njegov položaj.
Volim te, Šefe, pomislio je Endi Sanderas, pre nego što je otkočio kalašnjikov.
Naišli su na tanki lanac, raspet preko zaraslog šumskog druma. Fredi je sedeo za
upravljačem vodećeg kamiona. Nije oklevao. Udario ga je i pokidao rešetkom hladnjaka. Vodeći
kamion i onaj iza njega (vozio ga je Mel Sirls) zašao je u šumu.
Stjuart Boui je bio za upravljačem trećeg kamiona. Zaustavio se nasred Puta male kučke i
pokazao ka radio tornju HJK-a. Pogledao je Randolfa, pritisnutog uz vrata, sa poluatomatikom
izmeñu nogu.
„Vozi još kilometaru, naložio je Randolf, „zatim stani i ugasi motor. Bilo je tek jedanaest
i trideset pet. Sjajno. Imaju dovoljno vremena.
„Kakav je plan?, pitao je Fern.
„Čekaćemo do podneva. Krećemo čim čujemo pucnjavu. Zaskočićemo ih iza leña.
„Ovi kamioni su prilično glasni, reče Rodžer Kilijan. „Šta ako nas ti tipovi čuju?
Izgubićemo, kako se ono zvaše, element iznenañenja.
„Neće nas čuti, reče Randolf. „Sedeće u stanici i gledati televiziju u rashlañenoj prostoriji.
Neće ni znati šta ih je snašlo.
„Gde su nam neprobojni prsluci i slične stvari?, pitao je Stjuart.
„Zašto bismo nosili tešku opremu po ovako vrelom danu? Ne brini. Stari Čič i Čong će
biti u paklu pre nego što shvate da su mrtvi.
Džulija se osvrnula oko sebe, nešto pre dvanaest sati. Videla je da je Barbi otišao.
Opazila je kako tovari konzerve u zadnji deo kombija iz Divlje ruže Rouz, kad je krenula
kući. Stavio je nekoliko torbi u ukradeni kombi telefonske kompanije.
„Šta to radiš? Sinoć smo to istovarili.
Okrenuo se prema njoj. Izgledao je turobno i napeto. „Znam. Mislim da smo pogrešili. Ne
znam da li je to zbog kutije ili ne, tek najedanput sam, iznad glave, osetio uveličavajuće staklo o
kom je Rasti govorio. Uskoro će sunce zasijati kroz njega. Nadam se da nisam u pravu.
Pažljivo ga je posmatrala. „Ima li još stvari? Pomoći ću ti, ako ih ima. Lako ćemo ih
istovariti.
„Imaš pravo, reče Barbi, s napetim osmehom. „Lako ćemo ih istovariti.
Na kraju šumskog puta je bila mala čistina s davno napuštenom kućom. Dva narandžasta
kamiona su se zaustavila na njoj. Napadački odred se iskrcao. Ekipe od po dva policajca su
istovarivali velike, teške torbe s natpisima NACIONALNA BEZBEDNOST. Neki pametnjaković
je, na jednoj od njih, dodao markerom SETITE SE ALAMOA. Bile su pune poluautomatskog
oružja i municije, municije, municije.
„Uh, Frede? To je bio Stabi Norman. „Gde su nam neprobojni prsluci i slične drangulije?
„Napašćemo ih s leña, Stabi. Ne brini zbog toga. Fredi se nadao da zvuči bolje no što se
osećao. Stomak mu je bio pun leptirića.
„Da li ćemo im dati šansu da se predaju?, pitao je Mel. „Hoću da kažem, gospodin
Sanders je gradski zvaničnik, zar ne?
Fredi je razmišljao o tome i o Zidu časti, na kom su visile fotografije trojice policajaca
lokalnih policijskih snaga koji su poginuli na dužnosti od Drugog svetskog rata naovamo. Nije
želeo da se i njegova nañe na tom zidu. Pošto mu šef Randolf nije dao detaljna nareñenja, našao
je za shodno da izda sopstvena.
„Živeće, ako ih zateknemo s podignutim rukama', rekao je. „Živeće, ako budu
nenaoružani. U svakom drugom slučaju će umreti. Da li neko ima nešto protiv?
Svi su ćutali. Bilo je jedanaest i pedeset šest. Obračun će uskoro početi.
Osmotrio je svoje ljude (i Lorin Konri imala je tako grube crte i male grudi da je mogla da
proñe kao muško). Duboko je udahnuo i rekao: „Sledite me. U koloni po jedan. Zastaćemo na
ivici šume i osmotriti situaciju.“ Randolfova strahovanja u pogledu otrovnog bršljana i hrasta su
se pokazala neosnovanim. Razmak izmeñu drveća je bio dovoljno veliki da ne ometa kretanje.
Obezbeñivao je i neophodan zaklon. Fred je mislio da mali odred sa zavidnom veštinom i
opreznošću napreduje kroz retku, šipražjem obraslu šumu. U njemu se rañala misao da će sve biti
u redu. Najedanput, kao da je jedva čekao da prepad počne. Leptirići su odleteli iz stomaka, čim
su krenuli prema cilju.
Idemo polako, pomislio je. Polako i tiho. I onda, beng! Neće znati šta ih je snašlo.
Šef je čučao iza plavog kamiona, parkiranog u visokoj travi kod zadnjeg dela skladišta.
Čuo ih je čim su napustili čistinu oko starog doma Verdroovih, koji je polako tonuo u zemlju.
Drogom izoštreni sluh i uzbunjeni mozak pomogli su mu da ih odmah uvreba. Zvučali su kao
krdo žednih bizona na putu ka pojilu.
Potrčao je pognut ka prednjem delu kamiona i kleknuo. Naslonio je cev puške na branik.
Bombe koje su visile s cevi BOŽJEG RATNIKA ležale su na tlu iza njega.
Znoj je blistao na mršavim, bubuljicama istačkanim leñima. Daljinski za otvaranje
garažnih vrata visio mu je o pojasu pidžame s nacrtanim žabama.
Budi strpljiv, savetovao je samog sebe. Ne znaš koliko ihje. Pusti ih da izañu na otvoreno
pre nego što počneš da pucaš, zatim ih pokosi.
Razbacao je nekoliko šaržera za BOŽJEG RATNIKA ispred sebe i čekao. Nadao se da
Endi neće morati da zviždi. Nadao se da ni on neće morati. Možda će uspeti da živi dočekaju kraj
dana. Fredi Denton je stigao do ivice šume. Pomerio je granu jele mašinskom puškom i provirio.
Video je u korov zaraslo polje s radio tornjem u sredini. Emitovao je blago zujanje koje se
odražavalo na zubnim plombama. Oko njega je bila ograda s natpisima VISOK NAPON. Na
krajnje levoj strani njihovog položaja bila je jednospratna zgrada studija od cigle. Izmeñu je bio
veliki crveni ambar. Pretpostavio je da je ambar bio skladište ili laboratorija za pravljenje droge.
Možda je bio i jedno i drugo.
Marti Arseno se spustio kraj njega. Tamni krugovi znoja su se isticali na uniformi.
Prestrašeno ga je posmatrao. „Šta taj kamion tamo traži?“, pitao je, pokazujući pištoljem.
„To je kamion Hrane na točkovima“, reče Fredi. „ Za pomoć nepokretnima i sličnim. Zar
ga nisi viñao po gradu?
„Viñao sam ga i pomagao u utovaru, reče Marti. „Prošle godine sam napustio katolike i
prešao u Svetog Spasitelja. Zašto nije u ambaru? Govorio je s jenkijevskim naglaskom, tako da je
zvučao kao zlovoljna ovca.
„Otkud bih znao i zašto bi me se ticalo?, pitao je Fredi. „Oni su u studiju.
„Otkud znaš?
„Zato što je tamo televizor, a prenos susreta kod Kupole je na svim kanalima.
Marti je podigao oružje. „Dopusti mi da ispalim nekoliko hitaca u taj kamion, da bih bio
siguran. Možda je miniran. Možda su oni unutra.“ Fredi je oborio cev ka tlu. „Isusa mu, da li si ti
lud? Ne znaju da smo ovde, a ti hoćeš da nas odaš? Da li je tvoja majka rodila neko živo dete?“
„Jebi se“, reče Marti. „I jebi svoju kevu.“
Fredi je bacio pogled preko ramena. „Hajdemo, momci. Idemo preko polja, ka studiju.
Kad stignemo, pogledajte kroz prozor, da biste videli gde su.“ Nacerio se.
„Neće biti problema.“
Obri, nesklon dugoj priči, reče: „Videćemo.“
Fern Boui je progovorio u kamionu na Putu male kučke: „Ništa -ne čujem.“
„Čučeš“ reče Randolf. „Sačekaj malo.“
Bilo je dvanaest sati i dva minuta.
Šef je gledao kako gorki ljudi napuštaju zaklon i kreću u dijagonalnom stroju preko polja,
ka zadnjem delu studija. Nosili su obične policijske uniforme.
Četvorica su imala plave košulje, koje su po Šefovoj proceni predstavljale uniforme.
Prepoznao je Lorin Konri (staru mušteriju iz vremena valjanja trave) i Stabija Normana, lokalnog
narkomana. Prepoznao je i Mela Sirlsa, još jednu staru mušteriju i Džuniorovog prijatelja. Bio je i
prijatelj pokojnog Frenka Delesepsa, što je verovatno značilo da je bio jedan od onih koji su
silovali Semi. Pa, više neće nikog silovati ne posle onoga što će uslediti.
Sedmoro, na ovoj strani i ko zna koliko još na Sandersovoj?
Čekao je da se još neko pojavi. Ustao je, kad je ocenio da više niko neće izroniti iz šumne.
Naslonio se laktovima na haubu kamiona i povikao:
„EVO, IDE DAN GOSPODNJI, OKRUTAN, S GNEVOM I JAROŠĆU, DA OBRATI
ZEMLJU U PUSTOŠ!“
Svi su se okrenuli u njegovom pravcu. Na trenutak su zastali. Nisu pokušali da podignu
oružje niti da se rasprše. Šefu je bilo jasno da nema posla s policajcima, već sa jatom vrabaca na
tlu, preglupim da polete.
„I GREŠNIKE DA ISTREBI IZ NJE! ISAIJA TRINAESTO! SELAH MAMOJEPCI!“
Šef je otvorio vatru, posle kratke propovedi i poziva nebeskom sudiji. Zapucao je sleva
nadesno. Dva policajca u uniformi i Stabi Norman poleteli su unazad kao slomljene lutke. Obojili
su visoku travu svojom krvlju. Preživeli su se trgli iz obamrlosti. Dvoje se okrenulo i potrčalo ka
šumi. Konrejeva i poslednji uniformisani policajac su potrčali ka studiju. Šef ih je pratio. Ponovo
je otvorio vatru. Kalašnjikov je rigao tanad u kratkim rafalima, sve dok nije ostao bez municije.
Konrejeva se uhvatila za vrat, kao da je ubodena. Pala je ničice u travu. Dvaput se ritnula
i umirila. Drugi ćelavko stigao je do zadnjeg dela studija. Šef nije mario za par koji je trčao ka
šumi, ali nije hteo da dopusti Ćelavom da pobegne. Ako Ćelavi zañe za ugao, videće Sandersa.
Naći će se u prilici da ga pokosi s leña.
Šef je dohvatio novi šaržer. Ubacio ga je u ležište donjim delom dlana.
Frederik Hauard Denton, zvani Ćelavi, nije razmišljao ni o čemu ad je stigao do zadnjeg
dela HJK studija. Video je kako Konreeva pada s raznetim grlom. To je bio poslednji udarac
njegovoj razboritosti. Znao je samo jedno, da ne želi da njegova slika zauzme mesto na Zidu
časti. Morao je da pronañe zaklon, što je značilo da mora da uñe unutra. Stigao je do vrata. Iza
njih je, neka gospel grupa pevala „Sklopićemo ruke oko trona.
Fredi je zgrabio bravu. Nije htela da se okrene.
Zaključana je.
Ispustio je pištolj i podigao ruku kojom ga je držao. Vrisnuo je: „Predajem se! Ne pucaj,
pre...
Tri teška udarca su ga pogodila u leña. Video je crvenu mrlju na vratima. Imao je
dovoljno vremena da pomisli: Trebalo je da se setimo da ponesemo zaštitne prsluke.
Zgrčio se, s rukom na bravi, dok je svet bežao od njega. Sve što je ikad bio i sve što je
ikad znao svelo se na jednu plamteću svetlu tačku. Zatim je i ona iščezla.
Ruka mu je kliznula s brave. Umro je na kolenima, naslonjen na vrata.
Ni Melvin Sirls nije razmišljao. Video je kako Marti Arseno, Džordž Frederik i Stabi
Norman padaju pred njim. Bar jedan metak mu je prozujao ispred jebenog oka. Takve okolnosti
ne pogoduju misaonim procesima.
Dao se u beg.
Naslepo je jurio kroz drveće. Nije obraćao pažnju na grančice koje su ga šibale po licu.
Pao je i ustao. Konačno je izjurio na čistinu s kamionima. Najpametnije će biti da upali jedan i
zbriše odavde. Sva pamet ga je napustila. Verovatno bi otrčao niz prilazni put, sve do Male
kučke, da ga još jedan preživeli iz napada na zadnji ulaz radiostanice nije ščepao za rame i
pritisnuo na stablo moćnog bora.
To je bio Obri Tauel, brat vlasnika knjižare. Bio je to krupan, nezgrapan, svetlook
muškarac. Povremeno je pomagao bratu u reñanju knjiga po policama. Nije važio za pričljivog
čoveka. Neki ljudi su mislili da je Obri malouman, ali sad nije tako izgledao, niti je pokazivao
nijedan znak panike.
„Idem nazad da sredim tog kurvinog sina“, obavestio je Mela.
„Želim ti sreću, prijatelju“, rekao je Mel. Odbio se od drveta i zaputio ka šumskom
drumu.
Odri Tauel ga je nemilosrdno cimnuo nazad. Sklonio je kosu s očiju i uperio hekler i koh
Melu u stomak. „Ne ideš ti nikuda.“
Iza njih su dopirali novi rafali i vrisci.
„Čuješ li to?“, pitao ga je Mel. „Hoćeš tamo da se vratiš?“ Obri ga je strpljivo saslušao.
„Ne moraš da poñeš sa mnom, ali moraš da me pokrivaš. Shvataš li šta ti govorim? Ubiću te, ako
to ne učiniš.“ Šef Randolf je razvukao usne u napetom osmehu. „Neprijatelj je preokupiran
borbom s druge strane cilja. Sve teče po planu. ' Napred, Stjuarte. Idemo pravo na prilazni put.
Iskrcaćemo se iz kamiona i preprečiti kroz studio.“
„Šta ćemo, ako su u skladištu?“, pitao je Stjuart.
„Još uvek ćemo moći da ih udarimo s leña. Polazi! Pre nego što propustimo pravi
trenutak!“
Stjuart Boui je krenuo.
IEndi je čuo pucnje odnekud iza skladišta, ali Šef nije zviznuo. Zbog toga je ostao u
skrovištu iza drveta. Nadao se da je tamo pozadi sve uredu, zato što je imao svojih problema:
gradski kamion se spremao da skrene na prilazni put.
Kružio je oko drveta dok je kamion prilazio. Nastojao je da stablo hrasta uvek bude
izmeñu njega i narandžastog vozila. Kamion se zaustavio. Vrata su se otvorila.
Četvorica ljudi su se iskrcala. Endi je bio prilično siguran da su trojica već dolazila...
odmah je prepoznao gospodina Pileta. U svako doba bi prepoznao te usrane, zelene gumene
čizmetine. Gorki ljudi. Neće im dozvoliti da zaskoče Šefa.
Napustio je zaklon drveta. Zaputio se sredinom prilaznog puta. Na grudima je stiskao
KLODET, spremnu za paljbu. Šljunak je škripao pod njim. Gorki ljudi ga nisu čuli, zato što je
buke bilo u izobilju. Stjuart nije ugasio kamion. Iz studija se izlivala glasna gospel muzika.
Podigao je kalašnjikov. Biće strpljiv. Bilo bi lepo kad bi se zbili. Zbili su se, nadomak
ulaznih vrata.
„Pa, eto meni gospodina Pileta s prijateljima“, reče Endi, u podnošljivoj imitaciji Džona
Vejna. „Kako ste, momci?“
Počeli su da se okreću. Za tebe, Šefe, pomisli Endi i pritisnu obarač.
Ubio je braću Boui i gospodina Pileta prvim rafalom. Randolfa je samo zakačio.
 Odbacio je prazni šaržer, kako ga je Šef Buši naučio. Zgrabio je drugi s pojasa i ubacio u
ležište. Šef Randolf je puzao ka vratima studija. Krv mu je isticala iz desne ruke i noge. Bacio je
pogled preko ramena. Oči su mu bile ogromne i sjajne na znojavom licu.
 „Molim te, Endi“, prošaptao je. „Nije nam nareñeno da te povredimo, već da te vratimo
nazad, da bi radio s Džimom.“
„Tako je“, reče Endi. Čak se i nasmejao. Podigao je KLODET. Molim te, nemoj da me
ubijes! vrisnuo je Randolf i pokrio lice rukama. „Pomisli samo na biftek koji ćeš jesti sa Isusom“,
reče Endi. „Ma, za tri sekunde ćeš širiti salvetu.“ S polja je stigao oštri, prodorni zvižduk.
„Dolazim, Šefe!“, povikao je Endi. „Drži se. Stižem!“ Nešto je eksplodiralo.
»Pokrivaj me vatrom“, preteći mu je dobacio Obri s ivice šume. Skinuo je košulju.
Rascepio ju je nadvoje i vezao jednu polovinu oko glave. Hteo je da liči na Ramba.
„Ako hoćeš da me kokneš s leña, postaraj se da me odmah ubiješ. Vratiću se ovamo da te
zakoljem, ako ne uspeš.“
„Pokrivaću te“, obećao je Mel. Učiniće to. Pokrivaće ga odavde, s bezbednog mesta na
ivici šume.
Verovatno.
„Taj ludi narkoman se neće izvući“, reče Obri. Ubrzano je disao, da bi se pripremio. „Taj
gubitnik. Jebeni narkić.“ I znatno glasnije: Dolazim po tebe ništavni, jebeni narkiću.
Šef se pojavio iza kamiona Hrane na točkovima, da pogleda svoj ulov. Usmerio je pažnju
na šumu tek kad je Obri Tauel istrčao iz nje vrišteći iz sveg glasa.
Mel je zapucao. Šef je instinktivno čučnuo, iako meci nisu leteli ni blizu njega.
Daljinski za otvaranje garažnih vrata mu je pao s pojasa pidžame, kad je to učinio.
Nagnuo se da ga dohvati. Obri je tad zapucao iz svoje automatske puške. Meci su
dobovali po kamionu. Bušili su metal i kršili staklo na suvozačkom prozoru. Jedan metak se
odbio od metalne lajsne na šoferki.
Šef se manuo daljinskog i uzvratio vatru. Element iznenañenja je nestao. Obri Tauel nije
bio laka meta. Trčao je sleva nadesno u pravcu radio tornja. Visoka skalamerija mu neće poslužiti
kao zaklon, ali će osloboditi liniju vatre Sirlsu.
Obri je ispraznio šaržer, ali je poslednje tane zagrebalo Šefa po levoj strani glave.
Krv je potekla, a parče kose palo na Šefova krhka ramena. Zalepilo se za znojavu kožu.
Šef je pao na dupe i ispustio BOŽJEG RATNIKA. Brzo ga je dohvatio. Nije bio ozbiljnije ranjen,
ali je bilo krajnje vreme da se Sanders pojavi, ako može. Šef Buši je stavio dva prsta u usta i
zviznuo.
Obri Tauel je stigao do ograde oko radio tornja, baš kad je Mel ponovo otvorio vatru s
ivice šume. Ovog puta je gañao zadnji deo kamiona. Tanad su pravile metalne kuke i cvetove.
Rezervoar za gas je eksplodirao. Zadnja polovina kamiona se digla na plamenom jastuku.
Šefa je zapljusnuo talas strašne vreline s leña. Pomislio je na ručne bombe. Da li če
eksplodirati? Gledao je kako čovek pored tornja nišani na njega. Našao se pred neodložnim
izborom, da li da dohvati daljinski za otvaranje garažnih vrata ili da uzvrati vatru. Odabrao je
daljinski. Dohvatio ga je, kad se vazduh oko njega ispunio nevidljivim zujećim pčelama. Jedna ga
je ubola u rame, druga ga je udarila u slabinu i preuredila nutrinu. Zateturao se i prevrnuo.
Ispustio je daljinski.
Posegnuo je za njim, kad je novi roj pčela ispunio vazduh oko njega. Puzao je u visokoj
travi. Ostavio je daljinski. Imao je samo jednu nadu, Sandersa. Čovek pored radio tornja Jedini
hrabrigorki čovek od sedmorice, pomisli Šef, da, doista hodao je ka njemu. BOŽJI RATNIK je
bio veoma težak. Celo telo mu je otežalo.
Šef je uspeo da se digne na kolena i povuče obarač.
Ništa se nije desilo.
Šaržer se ispraznio ili se automat zaglavio.
„Naduvani prdežu“, reče Obri Tauel. „Izdrkani narkići. Puši ovo, sero...“
 „Klodet“, vrisnuo je Sanders.
Tauel se okrenuo, ali prekasno. Odjeknuo je kratki rafal iz automata. Četiri kineska metka
od 7,62 milimetra su otkinula mladiću glavu s ramena.
„Šefe!“, vrisnuo je Endi i potrčao ka mestu na kom je njegov prijatelj klečao u travi. Krv
mu je tekla iz ramena, slabine i slepoočnice. Leva strana Šefovog lica je bila crvena i vlažna.
„Šefe! Šefe!“ Pao je na kolena i zagrlio prijatelja. Niko od njih nije video Mela Sirlsa, poslednjeg
napadača. Izašao je iz šume i oprezno krenuo ka njima.
„Dohvati obarač“, prošapta Šef.
„Šta?“, Endi je pogledao na KLODETIN obarač, ali Šef nije mislio na njega.
„Daljinski za otvaranje garaže“, prošaptao je Šef. Levo oko mu se utapalo u krvi.
Ono drugo je bistro i odlučno posmatralo Endija. „Daljinski, Sanderse.“ Endi je ugledao
daljinski za otvaranje garažnih vrata u travi. Podigao ga je i dodao Šefu.... Sanderse.“
Endi je dohvatio pobratima za ruku. „Volim te, Šefe“, rekao je i poljubio suve, krvlju
isprskane usne Šefa Bušija.
„Volim... i... ja... tebe... Sanderse.“
„Hej, pederčine!“, povikao je Mel s deliričnom radošću. Stigao je na samo deset metara
od njih. „Dobićete sobu! Ne, čekajte, imam bolju ideju! Dobićete sobu u paklu.
„Sada... Sanderse.. sada.“
Mel je otvorio vatru.
Endi i Šef su pali u stranu pogoñeni mecima. Zajedničkim snagama su pritisnuli belo
dugme s natpisom OTVORENO, pre nego što ih je plotun iskidao.
Eksplozija je bila bela i sveobuhvatna.
Izgnanici iz Česters Mila imali su podnevni piknik na rubu voćnjaka kad je pucnjava
počela, ne na Stodevetnaestici, gde se dan za posete odvijao nesmetano, već na jugozapadu.
„Pucnjava dolazi iz pravca Puta male kučke“, reče Pajper. „Bože, volela bih kad bismo
imali dvogled.“
Nije im trebao dvogled da bi videli žuti pupoljak koji se rastvorio kad je eksplodirao
kamion pored skladišta. Tvič je jeo ljutu piletinu plastičnom kašikom.
„Ne znam šta se tamo dešava, ali sam siguran da je to kod radiostanice“, rekao je.
Rasti je zgrabio Barbija za rame. „Tamo je gas! Nagomilali su ga da bi proizvodili drogu!
Tamo je gas“
Barbi je iskusio trenutak jasnog, proročkog užasa. Shvatio je da najgore tek sledi.
Tada je, kilometrima daleko, sjajna bela iskra osvetlila zamrljano nebo, kao sevanje
munje koja seže nebu, umesto zemlji. Gigantska eksplozija je, trenutak kasnije probila rupu usred
dana. Crvena vatrena lopta je prvo prekrila toranj HJKa, drveće iza njega i čitav horizont. Zatim
se proširila na sever i jug.
Ljudi na Blek Ridžu su vrisnuli, ali nisu mogli da čuju sami sebe zbog golemog,
potmulog, narastajućeg urlika nastalog eksplozijom četrdeset hiljada kubnih metara gasa,
iniciranog s četrdeset kilograma plastičnog eksploziva. Zatvorili su oči i zateturali unatraške.
Gazili su sendviče i prosipali piće. Terston je zagrlio Alisu i Ejdana. Barbi je na trenutak video
njegovo lice na pozadini pocrnelog neba izduženo i prestrašeno lice čoveka koji posmatra
otvaranje istinskih vrata pakla i vatreni okean koji provaljuje iz njega.
„Moramo da se povučemo u kuću!“, dreknuo je Barbi. Džulija se plačući obesila o njega.
Džo Maklači je, iza nje, pokušavao da pomogne uplakanoj majci da ustane.
Ovi ljudi, bar neko vreme, neće nigde ići.
Žućkastoplavičasto nebo je pocrnelo na jugozapadu, na kom će najveći deo Puta male
kučke prestati da postoji u sledećih tri minuta. Barbi je imao vremena da pomisli, sa savršenom
mirnoćom: Sad smopod lupom.
Udar je polomio svaki prozor i izlog u uglavnom opustelom centru grada. Kapci su leteli
u nebo, telefonski stubovi su padali, vrata su se kidala sa šarki, a poštanski sandučići nestajali s
lica zemlje. Automobilski alarmi su zapomagali duž Glavne ulice. Big Džim Reni i Karter Tibodi
su mislili da zemljotres trese salu za sastanke.
Televizor je još radio. Vulf Blicer se pitao, neskriveno zabrinutim tonom, „Šta je to?
Andersone Kupere? Kendi Krouli? Čade Majerse? Soledad O’Brajen? Da li iko zna šta je,
doñavola, to bilo? Šta se tamo dešava?“ Najnovije američke televizijske zvezde su se zbunjeno
okretale od Kupole.
Okretale su leña kamerama, zaklanjale oči i gledale u pravcu grada. Jedna kamera se
nakratko usmerila u nebo. Otkrila je monstruozni stub crnog dima i uskovitlanih krhotina na
horizontu.
Karter je ustao. Big Džim ga je zgrabio za ruku. „Samo baci pogled“, reče big Džim.
„Vidi koliko je ozbiljno i odmah dovuci dupe ovamo. Možda ćemo morati da potražimo utočište
u atomskom skloništu.“
„U redu.“
Karter je potrčao uza stepenice. Slomljeno staklo od skrhanih ulaznih vrata škripalo mu je
pod čizmama, dok je grabio hodnikom. Ono što je video kad se našao na stepenicama gradske
kuće prevazilazilo je sve što je ikad mogao zamisliti.
Emocionalni udar ga je vratio u detinjstvo. Stajao je kao paralizovan, misleći: Ovoje
najveća i najgrña oluja kojuje iko ikad video i nešto još gore od toga.
Nebo na zapadu je bilo tamnonarandžasti pakao, opkoljen kiptećim oblacima najcrnje
ebanovine. Vazduh se već osećao na eksplodirani gas. Tutnjava je ličila na urlik deset čeličana
koje rade punom parom.
Podigao je glavu. Nebo se crnelo od ptica u bekstvu.
Pogled na njih, na ptice koje nemaju kuda, prekinuo je Karterovu paralizu. To i sve jači
vetar na licu. Vetar šest dana nije duvao u Česters Milu. Ovaj je bio vreo i oštar, zaudarao je na
gas i ugljenisano drvo.
Veliki, slomljeni hrast je pao na Glavnu ulicu. Povukao je splet mrtvih električnih kablova
za sobom.
Karter je pojurio natrag. Big Džim je stajao na vrhu stepenica. Bio je bled i uplašen i, po
prvi put, neodlučan.
„Idemo dole, reče Karter. „U atomsko sklonište. Dolazi. Vatra dolazi. Proždraće grad, kad
stigne ovamo.
Big Džim je zarežao. „Šta su ti idioti uradili?
Karter nije mario. Šta je bilo, bilo je. I oni će propasti, ako ne požure. „Šefe, da li dole
postoji i mašina za pročišćavanje vazduha?
»Da.“
„Da li je povezana s generatorom?
„Da, naravno.
„Hvala bogu na tome. Možda imamo šanse.
Pomogao je Big Džimu da malo brže siñe niza stepenice. Nadao se da se neće živi ispeći
tamo dole.
Vrata Dipersove krčme su bila širom otvorena, ali ih je udarni talas zatvorio.
Staklo je poletelo unutra i poseklo nekoliko ljudi na podijumu za igru. Preseklo je žilu
kucavicu Vitu, bratu Henrija Morisona.
Gomila je jurnula ka vratima. Zaboravili su na veliki televizor. Pregazili su sirotog Vita
Morisona, koji je umirao u sve većoj lokvi sopstvene krvi. Navrli su na vrata.
Izlomljeno staklo je iseklo još nekoliko ljudi.
„Ptice!, kriknuo je neko. „O bože, pogledajte sve te ptice! Većina je gledala prema
zapadu, umesto uvis. Odande se valjao plamteći usud.
Galopirao je prema njima nasred Stosedamnaestice. Nekolicina je pojurila ka
automobilima. Bilo je mnogo lakih sudara na šljunku parkinga na kom je, nekada davno, Del
Barbara dobio batine. Velma Vinter je uskočila u stari datsun pikap.
Izbegla je karambol na parkiralištu i otkrila da ne može da stigne do druma od pešaka u
bekstvu. Pogledala je desno na vatrenu oluju koja im se primicala kao velika goruća haljina.
Hranila se šumom izmeñu Male kučke i središta grada.
Ubacila je u brzinu i jurnula napred, uprkos ljudima na parkiralištu. Udarila je Karlu
Vencijano, koja je bežala s odojčetom u rukama. Osetila je kako pikap poskakuje preko njihovih
tela. Oglušila se o Karlino vrištanje. Slomila joj je kičmu i smrvila bebu Stivena. Velma je mislila
samo na jedno, kako da se što pre udalji odavde. Pobeći će, po svaku cenu.
Apokaliptični kvaritelj zabave je okončao susretanje kod Kupole. Oni unutar nje su imali
druga posla od razgovora s roñacima. Gigantski oblak u obliku pečurke je rastao severozapadno
od njih. Digao se, pogonjen vatrom visine od gotovo dva kilometra. Do njih je stigao prvi dašak
vetra, onog koji je oterao Kartera i Big Džima u atomsko sklonište. Pribili su se uz Kupolu,
zanemarujući one iza sebe.
Oni su se ionako povlačili. Blago njima, može im se.
Henrijet Klavard je osetila hladnu ruku na svojoj. Okrenula se i ugledala Petru Sirls. Kosa
joj je padala po obrazima, osloboñena kopči.
„Imaš li još onog eliksira radosti?“, pitala je Petra. Uspela je da se nasmeši na jezivi hajde
da se zabavljamo način.
„Žao mi je, sve je popijeno“, reče Henrijeta.
„Pa, možda i nije važno.“
„Drži me se, dušo“, reče Henrijeta. „Drži me se. Biće sve u redu.“ Petra se zagledala u
staričine oči. U njima nije bilo nade. Zabava se bližila kraju.
Pogledaj, dobro pogledaj. Osamsto ljudi je pribijeno uz Kupolu. Podignute glave i
raširenih očiju posmatraju kako im smrt nezaustavljivo hrli u susret.
Tu su Džoni i Keri Karver, i Brus Jardli koji radi u Fud Sitiju. Tu je i Tabi Morel, vlasnik
strugare koja će se uskoro preobraziti u gomilu uskovitlanog pepela. On je sa suprugom Boni.
Eno Tobija Maninga, računovoñe u robnoj kući, Trine Kol i Donija Bariboa, Vendi Goldston s
njenom prijateljicom i koleginicom učiteljicom Elen Vanlestat, Bila Olnata, koji nije hteo da
doveze autobus, i njegove žene Sare, koja vrišteći moli Isusa da je spase od nadolazeće vatre. Tu
su Tod Vendlstat i Manuel Ortega. Tupo zure na zapad, na kom svet nestaje u dimu. Tomi i Vilou
Anderson, koji nikad neće ugostiti još neki bend iz Bostona u svojoj krčmi.
Pogledajte ih sve, čitav grad leñima okrenut nevidljivoj prepreci.
Posetioci iza njih počeli su da uzmiču, da se povlače, da bi se na kraju dali u beg.
Zaobišli su autobuse i potrčali putem prema Motonu. Nekoliko vojnika je ostalo na
svojim mestima, ali je većina bacila oružje i jurnula za gomilom, bez osvrtanja, kao što se Lot
nije osvrtao prema Sodomi.
Koks nije bežao. Prišao je Kupoli i dreknuo: „ Vil Zapovedniče policijskog odreda!
Henri Morison se okrenuo i prišao pukovniku. Položio je ruke na tvrdu, mističnu i
nevidljivu površinu. Teško je disao. Strašni vetar pogonjen vatrenom olujom je udario u Kupolu.
Uzdigao se i poleteo ka gladnom biću koje je pristizalo, crnom vuku s crvenim očima. Ovde na
granici gradskog atara čekalo ga je jagnje kojim će se počastiti.
 „Pomozi“, reče Henri.
Koks je gledao vatrenu oluju. Procenio je da će stići do gomile za manje od petnaest
minuta, a možda i mnogo pre toga. Nije bila reč o požaru i eksploziji, već o pravoj katastrofi u
zatvorenom i zagañenom prostoru.
„Ne mogu, gospodine“, rekao je.
Džo Bokser je zgrabio Henrija za ruku, pre nego što je stigao da odgovori. Buncao je.
„Pusti me, Džo“, reče Henri. „Nemam gde da pobegnem i nemam šta da radim, izuzev da
se molim.“
Ali Džo Bokser nije hteo da se moli. Nije puštao svoj smešni pištoljčić. Bacio je
poslednji, sludeni pogled na nadolazeći pakao. Prislonio je cev na slepoočnicu, kao da igra ruski
rulet. Henri je pokušao da ga spreči, ali prekasno. Povukao je obarač.
Nije odmah izdahnuo, iako je krv brznula iz njegove glave. Posrtao je vrišteći i mašući
smešnim pištoljčićem. Pao je na kolena i podigao ruke ka sve crnjem nebu, kao da je upravo
primio božansku objavu. Konačno je pao ničice, na isprekidanu belu liniju nasred druma.
Zapanjeni Henri se okrenuo ka pukovniku Koksu, udaljenom nepun metar i milion
kilometara. „Mnogo mi je žao, prijatelju“, reče Koks.
Pamela Čen se pribrala. Autobus vrisnula je Henriju, da bi nadjačala tutnjavu.
„Moramo da se ukrcamo u autobus i provezemo kroz njega! To nam je jedina šansa!“
Henri je klimnuo, iako je znao da nemaju nikakve šanse. Poslednji put je pogledao Koksa
(pukovnik nikad neće zaboraviti policajčev očajnički pogled), i uhvatio Pami Čen za ruku.
Krenuo je s njom ka autobusu broj devetnaest. Crni zid je hitao ka njima.
Vatra je stigla do centra. Eksplodirala je duž Glavne ulice kao plamen iz boce za
zavarivanje u uskoj cevi. Mirovnjački most je ispario. Big Džim i Karter su se šćućurili u
atomskom skloništu, dok se gradska kuća rušila nad njima. Vatra je usisala ciglene zidove
policijske stanice, da bi ih izbljuvala visoko u nebo. Statua Lusijena Kalverta je ostala bez
postolja na Trgu palih ratnika. Lusijen je poleteo u plamteće crnilo s hrabro naperenom puškom.
Lutka za Noć veštica na travnjaku ispred biblioteke, s cilindrom i baštenskim grabuljama umesto
ruku, nestala je u plamenu. Strašna buka, slična božjem usisivaču, digla se dok je kiseonika
gladna vatra usisavala vazduh, da bi ispunila otrovna pluća. Grañevine duž Glavne ulice su
eksplodirale jedna za drugom. Sejale su izloge, robu, crep i staklo po vazduhu kao novogodišnje
konfete: napuštena bioskopska zgrada, Sandersova apoteka, Berpijeva robna kuća, benzinska
stanica, knjižara, cvećara, berbernica. Leševi u pogrebnom zavodu su se pekli u metalnim
spremištima kao pilići u holandskoj pećnici. Vatra je završila trijumfalni pohod Glavnom ulicom
progutavši Fud Siti.
Zakotrljala se napred, ka Dipersu. Ljudi na parkiralištu krčme su još vrištali i grlili jedni
druge. Poslednje što su videli je vatreni zid visok stotinu metara. Hitao je prema njima, kao
Albion svojoj voljenoj. Plamenovi su se kotrljali glavnim saobraćajnicama, pretvarajući asfalt u
supu. Istovremeno su se širili Istčesterom.
Pržili su bogataške domove i nekoliko bogataša u njima. Mišel Berpi će uskoro potrčati ka
podrumu. Prekasno. Kuhinja je eksplodirala oko nje. Poslednje što je videla bio je frižider, koji se
topio pred njenim očima.
Vojnici na granici Tarkersa i Čestera, najbližoj mestu eksplozije, zateturali su se
unatraške kad je vatra udarila nemoćnim pesnicama po Kupoli. Nevidljiva prepreka je pocrnela.
Vojnici su osećali kako se vrelina probija kroz nju.
Temperatura se za nekoliko sekundi povećala za dvadeset stepeni. Spržila je lišće na
najbližem drveću. Jedan od njih će kasnije reći: „Imao sam utisak da stojim pored staklene lopte
unutar koje je eksplodirala nuklearna bomba.“ Mrtve i umiruće ptice su počele da bombarduju
ljude priljubljene uz Kupolu.
Vrapci, crvendaći, svrake, vrane, galebovi, pa čak i guske su udarali u Kupolu, iako su
odavno naučili da je izbegavaju. Stampedo gradskih pasa i mačaka je jurio poljem Dinsmorovih.
Meñu njima je bilo tvorova, mrmota, ježeva. U tom mnoštvu je skakao i jelen. Bilo je i nekoliko
trapavih losova i krava Oldena Dinsmora.
Prevrtale su očima i mukale u očajanju. Punom snagom bi tresnule u Kupolu.
Srećnije životinje bi odmah uginule. One nesrećnije bi pale na gomilu slomljenih kostiju.
Lajale su, cvilele, mjaukale i urlikale.
Oli Dinsmor je video Doli, divnu smeñu švajcarkinju koja mu je donela plavu traku
(majka joj je dala ime, mislila je da su Oli i Doli slatka kombinacija).
Galopirala je ka Kupoli s nečijim vajmaranerom oko krvavih nogu. Udarila je u prepreku,
uz krckanje koje nije mogao čuti zbog urlika nadolazeće vatre... izuzev što ga je mogao čuti u
svom umu. Prizor na smrt osuñenog psa koji napada i kida Dolino vime bio je još gori od prvog
pogleda na mrtvog oca.
Dečak se prenuo iz mrtvila, suočen s umirućom kravom ljubimicom. Nije znao da li ima i
najmanju šansu da preživi ovaj strašni dan, ali je dve stvari video s neobičnom jasnoćom. Jedna
je boca s kiseonikom, s očevom kapom Red Soksa na ventilu. Druga je deda Tomova maska za
kiseonik, obešena o klin na vratima kupatila. Trčao je ka farmi na kojoj je proveo čitav život, ka
farmi koja će uskoro prestati da postoji. Mislio je samo na jedno, na spremište za krompir.
Pružalo se ispod ambara i zalazilo duboko ispod brda. Spremište za krompir bi moglo poslužiti
kao utočište.
Izgnanici su stajali na ivici voćnjaka. Barbi nije mogao ni da im se obrati, a kamoli da ih
skloni odatle. Znao je mora da ih odvede do kuće i parkiranih vozila i to što pre.
S grebena se pružao panoramski pogled na čitav grad. Barbi je procenio pravac širenja
vatre, kao što general procenjuje najverovatniji pravac nastupanja osvajačke vojske pomoću
fotografija iz vazduha. Požar će napredovati ka jugoistoku. Možda će zastati na zapadnoj strani
reke Prestil. Suvo rečno korito je ipak predstavljalo prirodnu prepreku širenju vatre.
Eksplozivna vetrovita oluja, čedo požara, sprečiće ga da se proširi na najseverniji kraj
grada. Delovi Česters Mila na granici s TR-90 i severnog Harloua možda će biti pošteñeni, ako
vatra progori sebi put do granice s Kasl Rokom i Motonom, na peti i tabanu čizme. Požar će ih
poštedeti, ali ga on nije brinuo.
Brinuo ga je vetar.
Osećao ga je. Prolazio je preko njegovih ramena i izmeñu raširenih nogu, dovoljno jako
da namreška odeću i oduva Džulijinu kosu s njenog lica. Duvao je od njih, da bi nahranio vatru.
Mil je od pre neki dan postao gotovo potpuno zatvorena sredina.
Biće veoma malo dobrog vazduha da zameni onaj izgubljeni. Pred Barbijevim očima se
ukazao košmarni prizor zlatne ribice koja beživotno pluta po površini akvarijuma, u vodi bez
trunke kiseonika.
Džulija se okrenula ka njemu, pre nego što je uhvatio i pokazala na našto ispod njih. Neka
prilika se teturala Putem male kučke. Vukla je neki predmet na točkovima. Barbi s ove razdaljine
nije mogao da kaže da li je begunac muško ili žensko. To i nije bilo važno. Nesrećnik će gotovo
sigurno umreti od nedostatka vazduha, mnogo pre nego što stigne do visoravni.
Uhvatio je Džuliju za ruku. Prošaptao joj je na uvo: „Moramo da idemo. Uhvati Pajper za
ruku. Nek ona uhvati onog ko se zatekne pored nje. Svi...“
„Šta ćemo s njim?‘ povikala je, pokazujući na daleku priliku. On ili ona je možda vukla
dečja kolica. Pognuto držanje i lagano napredovanje su upućivali na zaključak da su kolica teška.
Vremena je bilo sve manje. Morala je to da shvati. „Ne razmišljaj o njemu.
 Vraćamo se u kuću. Odmah. Uhvatite se za ruke, da nekog ne ostavimo.
Pokušala je da se okrene i pogleda na njega, ali ju je Barbi čvrsto držao. Šaptao joj je u
uho, zato što je morala da ga razume. „Biće prekasno, ako odmah ne krenemo.
Ostaćemo bez vazduha.
Velma Vinter u datsunu bila je na čelu povorke vozila na Stosedamnaestici. Mislila je
samo na vatru i dim u retrovizoru. Vozila je sto deset kilometara na sat kad je udarila u Kupolu,
na koju je u panici potpuno zaboravila (ponela se kao još jedna ptica, samo na tlu). Sudar se
dogodio na istom mestu na kom su Bili i Vanda Debek, Nora Robišo i Elza Endruz skončale pre
nedelju dana, odmah nakon spuštanja Kupole. Motor Velminog kamiončeta je poleteo unazad,
presekavši je napola. Gornji deo tela je izleteo kroz šoferku. Creva su se rastegla kao šarene,
ukrasne trake. Skršila se u Kupolu kao buba. Poginula je prva u lančanom sudaru dvanaest
automobila. Mnogo njih je izdahnulo na licu mesta. Većina je prošla s teškim povredama. Neće
dugo patiti.
Henrijeta i Petra su osetile nailazak toplog talasa, baš kao i stotine, pritisnute uz Kupolu.
Vetar im je podigao kosu i namreškao odeću koja će uskoro izgoreti.
„Uhvati me za ruku, dušo“, reče Henrijeta. Petra ju je poslušala.
Gledale su kako se veliki, žuti autobus polako, pijano okreće. Kretao se pored jarka i za
dlaku izbegao Ričija Kilijana. Uzmakao je i vešto skočio napred. Uhvatio se za zadnja vrata
autobusa. Podigao je noge i čučnuo na branik.
„Nadam se da će uspeti, reče Petra.
„I ja, dušice.
„Nadam se, ali ne mislim da će uspeti.
Jelen u nadolazećem krdu je počeo da gori.
Henri je vozio autobus. Pamela je stajala pored njega. Držala se za hromiranu šipku. U
vozilu je bilo dvanaestak meštana. Većina se ukrcala znatno ranije, zbog zdravstvenih problema.
Meñu njima je bila Mejbel Alston, Meri Lu Kostas i njena beba, s Henrijevom bejzbol kapom na
glavi. I beskorisni Leo Lamojn se našao u autobusu. Njegovi problemi su bili emocionalne,
umesto fizičke prirode. Mladić je drhtao od užasa.
„Nagazi i kreni na sever!“, povikala je Pamela. Vatra ih je zamalo dostigla. Urlala je na
manje od petsto metara od autobusa. Njen tutanj je potresao svet. „ Vozi kao lud i ne staj ni zbog
čega!“
Henri je znao da nemaju ni najmanje šanse. Uključio je farove i krenuo, zato što bi rañe
završio ovako nego da bespomoćno drhturi leñima okrenut Kupoli. Pamela je pala unazad, u krilo
Čeza Bendera, učitelja. Pomogli su mu da uñe u autobus zbog srčanih tegoba. Zagrlio je Pamelu,
da bi je smirio. Henri nije čuo vrisku i krike.
Znao je da će izgubiti put iz vida uprkos farovima. Pa šta? Prošao je ovuda hiljadu puta, u
patrolnim kolima.
Neka sila bude s tobom, Luk, pomislio je. Sa osmehom se vozio ka plamtećoj tami s do
kraja pritisnutom papučicom za gas. Riči Kilijan se držao za zadnja vrata autobusa. Najedanput
više nije mogao da diše. Imao je vremena da vidi kako mu ruke gore. Temperatura oko autobusa
je, u sekundi, porasla na osamsto stepeni.
Ispekao se kao parčence mesa na usijanom roštilju.
Upalile su se svetiljke u sredini autobusa. Bacale su slabašni sjaj na užasnuta, znojem
natopljena lica putnika. Svet oko njih je bio pakleno crn. Virovi pepela su gušili zrake svetlosti iz
farova. Henri je vozio po sećanju, Pitao se kad će gume eksplodirati pod njima. Još se smejao,
iako je jedva čuo sebe zbog vištanja snažnog motora. Nije silazio s puta. To je bilo dobro. Kada
će se probiti na drugu stranu vatrenog zida? Da li je proboj moguć? Ponadao se. Dobri bože,
koliko je ovaj vatreni pojas širok?
„Uspećeš!“, vikala je Pamela. „Uspećeš!
Možda, pomisli Henri. Možda ću uspeti. Hriste, kakva vrućina. Posegnuo je za dugmetom
rashladnog ureñaja. Hteo je da ga okrene na MAKSIMALNU HLADNOĆU, kad su prozori pukli
i kad se autobus ispunio vatrom. Pomislio je, Ne! Ne! Ne kad smo tako blizu!
Pred sobom nije video ništa izuzev pocrnele pustinje, kad se izgoreli autobus probio kroz
dim. Stabla su postala tinjajući panjevi, a put ključala reka. Henri Morison više nije znao za sebe,
kad ga je vatreni talas pokrio otpozadi. Autobus broj devetnaest je sišao s ostataka puta. Prevrnuo
se. Vatra je lizala iz svakog slomljenog prozora. Plamen je ljuštio poruku na zadnjem delu
autobusa: USPORI, PRIJATELJU! MI VOLIMO NAŠU DECU!
Oli Dinsmor je grabio ka ambaru. Nosio je deda Tomovu masku za kiseonik oko vrata i
dve boce (drugu je uvrebao dok je žurio kroz garažu). Nije ni znao da poseduje toliku snagu.
Trčao je ka stepenicama koja će ga odvesti u spremište za krompir. Čuo je razorni, vrišteći zvuk
iznad glave. Vatra je zahvatila krov.
Bundeve na zapadnoj strani ambara su počele da gore. Odavale su bogat i lepljiv miris,
vonj Noći veštica u paklu.
Vatra je grabila ka južnoj strani Kupole. Savlañivala je poslednjih stotinu metara.
Eksplozija je uništila mlečna postrojenja Dinsmorovih. Henrijeta Klavard je posmatrala
nadiruću vatru i pomislila: Pa, matora sam. Naživela sam se. Toje više no što ova sirota devojka
može reći.
„Okreni se, dušice, rekla je Petri, „i položi glavu na moje grudi.
Petra Sirls je okrenula uplakano i izrazito mladoliko lice ka Henrijeti. „Da li će boleti?
„Samo za tren, dušice. Zažmuri. Kad otvoriš oči, brčkaćeš noge u bistrom potoku.
Petra je izgovorila poslednje reči. „To divno zvuči.“ Zažmurila je. Henrijeta je isto
učinila. Vatra ih je progutala. U jednom trenutku su bile tu, u sledećem... su iščezle.
Koks je bio blizu, na drugoj strani Kupole. Kamere su još snimale s bezbedne razdaljine,
na poljani buvljaka. Čitava Amerika je posmatrala ekrane u preneraženoj tišini. Reporteri su
ćutali. Samo se vatra čula. A ona je imala šta da kaže.
Koks je još video dugačku ljudsku zmiju, iako su ljudi bili samo siluete na vatrenoj
pozadini. Najveći deo njih kao izgnanici na Blek Ridžu koji su konačno krenuli ka kući i
vozilima držao se za ruke. Svi su nestali kad je vatra udarila u Kupolu.
Nevidljiva prepreka je postala vidljiva, kao da se trudi da nadoknadi njihov nestanak.
Ogromni crni zid se dizao u vrtoglave visine. Sadržao je najveći deo vreline i dovoljno munja da
natera Koksa da se okrene i da u bekstvo. Kidao je zadimljenu košulju u trku.
Vatra je gorela po dijagonali koju je Barbi predvideo. Širila se Česters Milom sa
severozapada ka jugoistoku. Utihnuće neverovatnom brzinom. Trošila je kiseonik, a ostavljala
metan, formaldehid, hlorovodoničnu kiselinu, ugljendioksid, ugljenmonoksid i manje količine
ništa manje otrovnih gasova. Ostavljala je i guste oblake pepela: sagorelih domova, drveća i
naravno ljudi.
Gutala je sve i sejala otrov.
Dvadeset dva izgnanika i dva psa su putovala ka mestu na kom se Kupola susretala s
TR-90. Starosedeoci su ga zvali Kanton. Nabili su se u tri kombija, dva automobila i u
ambulantnim kolima. Smrkavalo se kad su stigli. Bilo je sve manje vazduha za disanje.
Barbi je stisnuo kočnicu Džulijinogpnsa i dotrčao do Kupole. Zabrinuti poručnik i
nekoliko vojnika su mu krenuli u susret. Pretrčao je kratku razdaljinu, ali je žestoko hripao kad je
stigao do crvene trake, našpricane po Kupoli. Kvalitetan vazduh je iščezavao, kao voda iz
sudopere.
 „Ventilatori!, dahćući se obratio poručniku. „Upalite ventilatore!
Kler Maklači i Džo su istrčali iz kombija robne kuće. Oboje su se teturali i stenjali.
Kombi telefonske kompanije je stigao sledeći. Erni Kalvert je izašao iz vozila i pao na
kolena, posle dva klimava koraka. Nori i njena mati su pokušale da mu pomognu da ustane.
Plakale su.
„Šta se desilo, pukovniče Barbi?, pitao je poručnik. Na pločici s imenom na njegovoj
jakni pisalo je STRINGFELOU. „Hoću izveštaj.
„Jebi se s tvojim izveštajem!, povikao je Romi. Držao je poluonesvešćeno dete Ejdana
Epltona u naručju. Ters Maršal se teturao iza njega s Alisom. Povraćala je po sebi, ulepljena od
znoja. „Jebo te izveštaj, uključuj te ventilatore.
Stringfelou je izdao nareñenje. Izbeglice su kleknule, s rukama na Kupoli.
Pohlepno su udisali slabašni povetarac, koji su golemi ventilatori proterivali kroz
prepreku.
Vatra je besnela iza njih.

PREŽIVELI

Samo trista devedeset sedam od dve hiljade stanovnika Mila preživelo je vatrenu stihiju.
Najveći deo njih je bio u severoistočnom delu grada. Do mraka i nailaska sveobuhvatne tame pod
Kupolom ostaće ih sto šest.
Česters Mil će brojati trideset dva stanovnika, kad sunce izañe u subotu ujutro.
Slabašno će sijati kroz jedini deo Kupole koji nije potpuno pocrneo od gara.
Oli je zalupio vrata spremišta za krompir pre nego što je pojurio niza stepenice.
Upalio je svetlo, iako nije znao da li će raditi. Radilo je. Setio se dana od pre četiri godine,
dok se teturao niza stepenište (prohladno, ali ne zadugo; već je osećao vrelinu iza sebe), kad su
momci iz Ivs elektrika iz Kasl Roka istovarili novi Hondin generator.
„Nadam se da će preplaćeni kurvin sin dobro raditi, rekao je Olden, s travkom meñu
zubima, „zato što sam se do guše zadužio zbog njega.
Radio je dobro. Još uvek je preo, ali je Oli znao da neće još dugo. Vatra će ga proždrati
kao što je proždrala sve drugo. Iznenadio bi se da mu ostane više od minuta.
Možda ni toliko neću sastaviti.
Priključna mašina za vañenje krompira je stajala nasred prljavog, betonskog poda.
Čudo od prenosnih kaiševa, lanaca i poluga je ličila na drevnu spravu za mučenje.
Iza nje je bila velika gomila krompira. Bila je to dobra jesen. Dinsmorovi su okončali
žetvu samo tri dana pre pada Kupole. Olden i dečaci su obično vadili krompir sve do novembra,
da bi ga prodavali na zadružnoj tržnici u Kasl Roku i brojnim tezgama pored puta u Motonu,
Harlou i Tarkers Milu. Ove godine neće biti para od krompira. Oli se nadao da će mu planina
podzemnih plodova spasti život.
Pritrčao je ivici gomile. Zastao je da bi pregledao dve boce. Brojčanik na onoj iz kuće je
pokazivao da je dopola puna, ali je pokazivač na onoj iz garaže sezao do kraja zelenog. Oli je
ostavio onu dopola punu na betonu pričvrstio masku na bocu iz garaže. Radio je to često, dok je
deda Tom bio živ. Posao je bio gotov za nekoliko sekundi.
Svetla su se ugasila, baš kad je obesio masku oko vrata.
Vazduh je bio sve topliji. Pao je na kolena i počeo da kopa po hladnim krompirima.
Pomagao se nogama i štitio dugu bocu telom. Vukao ju je jednom rukom. Drugom je mahao, kao
da pliva.
Čuo je lavinu krompira iza sebe i potisnuo panični nagon za bekstvom. Ponašao se kao
neko ko je živ zakopan i govori sebi da će sigurno umreti, ako ne bude živ zakopan. To nije
mnogo pomagalo. Stenjao je i kašljao. Činilo mu se da udiše prljavštine koliko i vazduha.
Prislonio je masku s kiseonikom na lice i... ništa.
Čitavu večnost je petljao oko ventila na boci. Srce mu je tuklo u grudima kao životinja u
kavezu. Crveni cvetovi su cvetali u tami iza njegovih očiju. Hladno povrće ga je pritiskalo. Ovo
je bila ludačka ideja, još luña od Rorijeve, koji je ispalio hitac iz puške na Kupolu. Platiće za
svoju grešku. Umreće.
Konačno je napipao ventil. Isprva nije hteo da se okrene. Shvatio je da ga okreče u
pogrešnom pravcu. Obnovio je napore, ali u suprotnom smeru. Zapahnula ga je struja hladnog,
blagosloveno slatkog vazduha.
Dahtao je ispod krompira. Blago je poskočio kad je vatra provalila kroz vrata na vrhu
stepeništa. Na trenutak je mogao da vidi prljavu kolevku u kojoj je ležao.
Bivalo je sve toplije. Pitao se da li će dopola puna boca na podu spremišta eksplodirati,
koliko vremena će mu doneti puna boca i da li je sve ovo bilo vredno truda.
Tako je reagovao njegov um. Telo je znalo samo za jedan imperativ, da ostane živo.
Puzao je sve dublje u gomilu krompira. Vukao je bocu sa sobom. Često je nameštao masku, koja
mu je padala s lica.
Ko god da se kladio na Sema Verdroa dobio bi hiljadu na jedan uložen dolar, da su
bukmejkeri iz Vegasa odreñivali šanse za preživljavanje katastrofe koja je zadesila Česters Mil u
danu za posete. Dešavale su se i neverovatnije stvari. Ljudi se zbog toga stalno vraćaju za
stolove. Sem je bio zagonetna prilika koju je Džulija opazila kako se penje uz Blek Ridrž, malo
pre nego što su izgnanici pojurili ka vozilima pored kuće.
Štrokavi Sem, čovek Kend Hita , preživeo je iz istog razloga kao i Oli: imao je kiseonik.
Pre četiri godine je otišao do doktora Heskela (Čarobnjaka sećate ga se). Doktor Heskel je
poslušao Semovo šištavo disanje, kad mu je stara ispičutura rekla da u poslednje vreme ne može
da doñe do daha. Doktor ga je pitao koliko puši.
„Pareče Sem, „nekada, kada sam bio u šumi, pušio sam i četiri paklice na dan.
Smanjio sam otkad živim od socijale i invalidnine.“ Doktor ga je pitao koliko tačno sada
puši. Sem je rekao da je spustio na dve paklice dnevno. Amerikan igl. „Nekad sam pušio
česterfrogise, ali ih sad prave s filterom, objasnio je. „Takoñe, skupe su. Iglsi su jeftiniji, a možeš
da otkineš filter, pre nego što ih zapališ. Prosto ko pasulj. Zakašljao se.
Doktor Heskel nije pronašao rak pluća (za divno čudo), ali je rendgen otkrio zreli slučaj
emfizema, trajnog oštećenje pluća. Rekao je Semu da će najverovatnije koristiti kiseonik do kraja
života. To je bila pogrešna dijagnoza, ali nemojmo biti prestrogi. Doktori lepo kažu, kad čujete
topot kopita, ne pomislite na zebre. Ljudi obično nañu ono za čim tragaju, zar ne? Doktor Heskel
je umro herojskom smrću, ali niko, uključujući i Rastija Evereta, ne bi rekao da je ravan
Gregoriju Hausu.
Sem je patio od bronhitisa, koji se povukao nedugo pošto je Čarobnjak postavio
dijagnozu.
Sem se do tada našao na spisku nedeljne isporuke kiseonika. Isporučivala ga je kompanija
Kasl in di er (iz Kasl Roka, naravno). Nikada nije otkazao ovu uslugu.
Zašto bi? Kiseonik je, baš kao i lekovi za visoki pritisak bio pokriven onim što je zvao
MEDIKAL. Sem nije znao šta je MEDIKAL, ali je znao da ga kiseonik ništa ne košta. Otkrio je
da je udisanje čistog kiseonika dobar način da osveži ostarelo telo.
 Ponekad bi prošle nedelje pre nego što bi mu palo na pamet da ode u naherenu kolibu
koju je prozvao „barom za kiseonik. Kad bi momci iz Kasl in di era došli da pokupe prazne boce
(a nikad nisu žurili), Sem bi otišao do bara za kiseonik, otvorio ventile i ispraznio boce.
Natovario bi ih na sinovljeva stara crvena kolica i odgurao do svetloplavog kamiona s naslikanim
mehurićima.
Izgoreo bi kao čips nekoliko minuta posle prve eksplozije (kao Marta Edmunds), da je još
živeo na dedovini Verdroovih, na Putu male kučke.
Država mu je oduzela rodni dom i šume oko njega zbog neplaćanja poreza (dve hiljade
osme je zemlju otkupio Džim Reni, po smešnoj ceni... preko nekoliko paravan korporacija).
Njegova sestrica je imala parče zemlje na God Kriku. Tamo je Sem boravio kad je svet otišao u
vazduh. Živeo je u skromnoj kolibi. Vršio je nuždu u klozetu van kuće (vodu je dobijao iz stare
ručne pumpe u kuhinji). Porez je redovno plaćan. Sestrica se brinula za to... imao je MEDIKAL.
Sem se nije ponosio svojim učešćem u otpočinjanju nereda oko Fud Sitija.
Poslednjih godina je ispio dosta žestokog pića i piva s ocem Džordžije Ru. Mučila ga je
savest što je pogodio njegovu kći u lice kamenom. Progonio ga je zvuk koji je taj kamen načinio
kad je pogodio metu. Pred očima mu je bila Džordžijina obešena donja vilica. Ličila je na lutku
trbuhozborca, razjapljenih usta. Isusa mu, zamalo što je nije ubio. Nekim čudom je ostala živa...
ne zadugo. Nije mogao da se otrese neprijatne misli: ne bi se našla u bolnici, da je nije pogodio.
Da nije bila tamo, verovatno bi bila živa.
On je ubio, kad se stvari sagledaju iz te perspektive.
Naglo se uspravio u krevetu, posle eksplozije radiostanice. Prenuo se iz pijanog dremeža.
Nervozno se osvrtao oko sebe. Prozor iznad njegove glave se razleteo. U stvari, svi prozori na
kolibi su prasnuli. Ulazna vrata, okrenuta zapadu, izletela su iz šarki.
Preskočio ih je i izašao u korovom i travom obraslo dvorište. Upro je pogled prema
zapadu. Učinilo mu se da čitav svet gori.
Mali, staromodni generator u atomskom skloništu, ispod nekadašnje gradske kuće,
postojano je radio. Samo je on delio begunce od beskrajne praznine. Žućkasta svetlost je dopirala
iz lampi na baterije u uglovima glavne odaje. Karter je sedeo u jedinoj stolici. Big Džim je
zauzeo najveći deo starog dvoseda. Jeo je sardine iz konzerve. Vadio ih je debelim prstima i
reñao po slanim krekerima.
Dva čoveka su uglavnom ćutala. Karter je pronašao mali televizor. Skupljao je prašinu u
prostoriji s krevetima na sprat. Program je u potpunosti zaokupio njihovu pažnju. Hvatao je samo
jednu stanicu MT iz Poland Springa ali je i ona bila dovoljna. Pružala je i previše informacija.
Razaranje je bilo nepojmljivo. Centar grada je bio uništen. Satelitske fotografije su pokazivale da
su šume oko jezera Čester svedene na šljaku. Gomila iz dana za posetu na Stodevetnaestici
preobrazila se u prašinu na umirućem vetru. Kupola je postala vidljiva do visine od sedam hiljada
metara. Preobrazila se u beskrajni garavi zatvorski zid oko grada, čijih sedamdeset procenata je
nestalo u požaru.
Temperatura u podrumu je osetno porasla, nedugo posle eksplozije. Big Džim je naložio
Karteru da uključi rashladni ureñaj.
„Da li će generator izdržati?, pitao je Karter.
„Skuvaćemo se, ako ne izdrži, nervozno će Big Džim, „u čemu je razlika?
Ne izdiri se na mene, pomislio je Karter. Ne izdiri se na mene, zato što si ti sve ovo
napravio. Ti si odgovoran.
Ustao je da pronañe klimaureñaj. U taj mah je pomislio: ove sardine zbilja smrde.
Pitao se kako bi šef reagovao da mu je rekao da ono što trpa u usta miriše na staru,
crknutu pičku.
 Karter je ćutao zato što mu je Big Džim govorio sine, kao da je to zaista mislio.
Klimaureñaj je počeo da radi, čim je pritisnuo dugme. Generator se odonda dublje glasao,
kao da nosi veći teret. Zalihe gasa će se sad mnogo brže trošiti.
Najveći deo Kupole je potamneo na nižim nivoima.
Otkrili su da se to nije desilo na severoistočnom kraju grada. Televizijska slika se oko tri
po podne naglo prenela na taj deo gradskog atara. Slika je dolazila iz užurbane vojne ispostave u
šumi.
„Ja sam Džek Teper. Javljam se s TR-90, bezimene naseobine severno od Česters Mila.
Bliže nismo smeli prilaziti, ali možete da vidite da ima preživelih.
Ponavljam, ima preživelih.
„Preživeli su ovde, budalo, reče Karter.
„Umukni, reče Big Džim. Krv mu se pela u gojazne obraze. Hitala je preko njegovog čela,
valovitom linijom. Izbuljio je oči i stisnuo pesnice. „To je Barbara.
To je onaj kurvin sin, Del Barbara!
Karter ga je opazio u mnoštvu. Slika je blago podrhtavala. Poticala je iz kamere s izuzetno
dugim objektivom. Činilo im se da posmatraju ljude kroz trperavu vrelinu, ali je bila dovoljno
jasna da prepoznaju Barbaru. Lajavu sveštenicu. Hipi doktora. Gomilu dece. Everetovu suprugu.
Kučka meje sve vreme lagala, pomislio je. Lagala je, a glupi Karter joj je verovao.
„Zaglušni zvuk koji čujete ne potiče od helikoptera, govorio je Džek Taper. „Kad biste se
malo pomerili nazad...
Kamera se pomerila nazad, otkrivajući niz golemih ventilatora na niskim postoljima na
dva točka. Svaki je napajao jedan generator. Karter je pozeleneo od zavisti kad je video toliku
energiju na manje od dva kilometra od gradske kuće.
„Sad ih vidite“, nastavio je Taper. „To nisu helikopteri, već industrijski ventilatori.
Sad... ako bismo mogli da se usmerimo na preživele...“ Kamera je to i učinila. Klečali su
ili sedeli na ivici Kupole, ispred ventilatora.
Karter je video kako im se kosa pokreće na povetarcu. Nije lepršala, ali se micala kao alge
u lenjoj, podvodnoj struji.
„Eno je Džulija Šamvej“, čudio se Big Džim. „Trebalo je da ubijem tu kučku, dok sam
imao prilike.“
Karter ga nije slušao. Gledao je televiziju.
„Kombinovani udar četiri tuceta ventilatora bi oborio ove ljude na leña, Čarli“, reče
DžekTaper, „odavde gledano, čini se da dobijaju dovoljno kiseonika da ostanu u životu, u
atmosferi koja se preobrazila u otrovnu mešavinu ugljendioksida, metana i bog te pita čega sve
ne. Stručnjaci tvrde da je požar uglavnom utrošio ograničena količina kiseonika u Česters Milu.
Jedan od tih stručnjaka profesor hemije Donald Irving iz Prinstona saopštio mi je u telefonskom
razgovoru da se vazduh pod Kupolom sad mnogo ne razlikuje od onog na Veneri.“ Slika se
usmerila na zabrinutog Čarila Gibsona, u sigurnom Njujorku. (Srećni kopilan, pomisli Karter.)
„Ima li vesti o mogućem uzroku požara?“ Slika se vratila na Džeka Tepera... a zatim na preživele
u maloj kapsuli vazduha koji se mogao disati. „Nema ih, Čarli. Jasno je da se radi o nekoj
eksploziji. Vojska ćuti. Iz Česters Mila nema nikakvih informacija. Neki od ljudi koje ste videli
na ekranima sigurno imaju telefone. Ako komuniciraju, u vezi su s pukovnikom Džejmsom
Koksom, koji je došao ovamo pre četrdeset pet minuta i odmah stupio u dodir s preživelima.
Dopustite mi da zabrinute gledaoce, u Americi i širom sveta, upoznam s imenima dosad
identifikovanih, dok kamera izdaleka snima žalosnu scenu. Mislim da ćemo imati fotografije
nekolicine. Pojaviće se na ekranu dok budem izgovarao njihova imena. Mislim da je spisak
azbučni, ali me nemojte držati za reč.“
 „Nećemo, Džek. Imamo neke slike, ali govori polako.“
„Pukovnik Del Barbara, nekada poručnik Barbara, u vojsci Sjedinjenih Država.“ Na
ekranu se pojavila Barbijeva fotografija u pustinjskoj kamuflažnoj uniformi.
Grlio je nasmejanog iračkog dečaka. „Odlikovani ratni veteran. Donedavno je radio kao
kuvar u gradskom restoranu.“
„Andželina Bafalino... imamo li njenu sliku?... nemamo?... dobro je.“ „Romeo Berpi,
vlasnik lokalne robne kuće.“ Imali su Romeovu sliku. Stajao je pored roštilja u zadnjem dvorištu
sa suprugom. Nosio je majicu s natpisom POLJUBI ME, JA SAM FRANCUZ.
„Ernest Kalvert, njegova kći Džoana i njena kći, Elenor Kalvert.“ Činilo se da je ova
fotografija snimljena na porodičnom skupu. Tu je bilo još Kalvertovih. Nori je izgledala
smrknuto i lepo, sa skejtbordom ispod ruke. „Alva Drejk... njen sin Bendžamin Drejk...“
„Ugasi to“, progunñao je Big Džim.
„Oni su na otvorenom“, čeznutljivo će Karter. „Nisu zarobljeni u rupi. Osećam se kao
Sadam jebeni Husein u bekstvu.“
„Erik Everet, njegova supruga, Linda i njihove dve kćeri...“
„Još jedna porodica!“, rekao je Čarli Gibson, glasom punim odobravanja. To je bilo
previše za Big Džima. Ustao je i ugasio televizor, oštrim pobretom zgloba.
Zaboravio je da drži konzervu sardina. Prosuo je nešto ulja po pantalonama.
Nikad to nećeš oprati, pomislio je Karter, ali nije rekao.
Gledao sam taj program, pomislio je Karter, ali ništa nije rekao. „Novinarka“, glasno je
razmišljao Big Džim. Seo je na dvosed. Jastuci su šištali, pritisnuti njegovom težinom. „Uvek je
bila protiv mene. Upotrebila je sve trikove, Kartere.
Svaki trik iz pamukoberačke knjige. Daj mi još jednu konzervu sardina, hoćeš li?“ Uzmi
je sam, pomislio je Karter, ali ništa nije rekao. Ustao je i uzeo još jednu konzervu sardina.
Nije pomenuo mirisnu asocijaciju izmeñu sardina i seksualnih organa preminule ženske
osobe, već je postavio sasvim logično pitanje.
„Šta ćemo da radimo, šefe?“
Big Džim je izvadio ključ s dna konzerve. Otvorio je i otkrio novi vod mrtve ribe.
Masno su sijale u žućkastoj svetlosti priručnog osvetljenja. „Sačekaćemo da se vazduh
pročisti. Izaći ćemo na površinu i početi da radimo, sinko.“ Uzdahnuo je.
Postavio je masnu ribu na slani kreker i progutao kapajući zalogaj. Na usnama su mu
ostale mrve krekera zalepljene za kapljice ulja. „Ljudi poput nas uvek to čine.
Odgovorni ljudi. Oni koji vuku napred.“ „Šta ćemo ako se vazduh ne pročisti? Na
televiziji kažu...“
„Dragi gledaoci, nebesa padaju, dragi gledaoci, nebesa padaju!“, deklamovao je Big Džim
neobičnim (i neobično uznemirujućim) falsetom. „Godinama to ponavljaju, zar ne? To su
naučnici i plačipičkasti liberali. Treći svetski rat!
Topljenje nuklearnih reaktora, sve do središta Zemlje! Kompjuteri prestaju da rade dve
hiljadite zbog milenijumske bube! Kraj ozonskog omotača! Otapanje leda na polovima! Ubitačni
uragani! Globalno zagrevanje! To su prljavi, strašljivi ateisti koji ne veruju u ljubavlju
ispunjenog, brižnog Boga! Oni koji odbijaju da poveruju da postoji neko poput ljubavlju
ispunjenog, brižnog Boga!“ Big Džim je uperio masnim, ali odlučnim prstom u mladića.
„Suprotno verovanjima velikih humanista, nebo ne pada. Ne mogu da izbegnu žutu prugu
koja im se spušta niz leña, sinko ’beže bezbožnici kad ih niko ne goni’, znaš, Levitski zakon ali to
ne utiče na božju istinu: oni koji veruju u njega ne bi trebalo da se umore, već da se vinu u nebesa
kao orlovi knjiga Isaijina. Tamo napolju je u osnovi smog. Razrediće će se posle izvesnog
vremena.“ Dva časa kasnije, nešto posle četiri sata tog petka po podne, iz alkova sa sistemom za
mehaničku podršku razlegao se prodorni bipbipbip zvuk.
„Šta je to?“, pitao je Karter.
Big Džim je ležao na dvosedu delimično zatvorenih očiju (s mašću od sardina na
vilicama). Uspravio se i oslušnuo. „To je aparat za pročišćavanje vazduha“, rekao je. „Nešto
poput velikog jonizatora. Imamo jedan u autosalonu. Dobra stvarčica.
Ne samo da je vazduh ugodan i sladak, već sprečava skupljanje statičkog elektriciteta na
autima za hlañ...“
„Zašto se ureñaj za prečišćavanje vazduha uključio, ako se vazduh poboljšava?“
„Zašto se ne popneš uza stepenice, Kartere? Odškrini vrata i oceni situaciju. Da li će ti to
pomoći da se opustiš?“
Mladić nije znao da li će mu to pomoći, ali je znao da će u skloništu biti sve nervozniji.
Popeo se uza stepenice.
Big Džim se podigao, čim je otišao. Prišao je nizu fioka izmeñu peći i malog frižidera.
Kretao se zaprepašćujuće brzo i tiho, za osobu njegove kilaže. Našao je ono što je tražio u trećoj
fioci. Poslužio se tek kad je pogledao preko ramena, da bi bio siguran da je sam.
Karter se na vratima na vrhu stepeništa susreo s prilično zlokobnim znakom: DA LI JE
PROVERA NIVOA RADIJACIJE NEOPHODNA? RAZMISLI!!!
Razmislio je i došao do zaključka da Big Džim laže kao pas u pogledu poboljšanja
kvaliteta vazduha. Oni ljudi poreñani ispred ventilatora su dokaz da je razmena vazduha izmeñu
Česters Mila i okoline gotovo zanemarljiva.
A opet, zašto ne bi oprezno proverio kvalitet vazduha.
Vrata isprva nisu htela da se pomere. Obuzela ga je panika. Pomislio je da je živ zakopan
i snažnije gurnuo. Vrata su se ovog puta malčice pomerila. Čuo je kako cigle padaju i grede
škripe. Mogao bi da ih još malo otvori, ali za to nije bilo razloga. Kroz dva i po centimetra široki
procep nije ulazio vazduh, već nešto što je zaudaralo na unutrašnjost auspuha pri upaljenom
motoru. I bez osetljivih instrumenata je znao da bi posle tri minuta van skloništa ispustio dušu.
Pitanje je šta će reći Reniju.
Ništa, predložio mu je hladni glas borca za opstanak. Biće još gori, kad čuje loše vesti. Još
teže ćeš se pobrinuti za njega.
Šta je to značilo? Šta je to značilo, ako će svejedno umreti u atomskom skloništu kad
generator ostane bez goriva? Da li je išta važno, ako ih čeka takva sudbina?
Spustio se niza stepenice. Big Džim je sedeo na dvosedu. „Pa?
„Situacija je prilično loša“, reče Karter.
„Napolju se ipak može disati, zar ne?“
„Pa, da. Ali bi vam odmah pozlilo. Bolje je da pričekamo, šefe.“
„Naravno da je bolje da pričekamo“, reče Big Džim, kao da je Karter predložio nešto
drugo. Kao da je Karter najveća budala u vaseljeni. „Bićemo živi i zdravi, to je najvažnije. Bog
će se pobrinuti za nas. Uvek je to činio. U meñuvremenu, imamo dobar vazduh u skloništu, nije
prevruće i imamo obilje hrane. Zašto ne pogledaš ima li nečeg slatkog, sinko? Čokoladica i
sličnih stvari? Još sam gladan.“ Nisam tvoj sin, on je mrtav, pomislio je Karter... ali nije to rekao.
Otišao je u prostoriju s krevetima na sprat, da vidi ima li čokoladica na policama.
Barbi je, oko deset uveče, pao u nemiran san. Džulija se naslonila na njega. Džunior Reni
je vašario po njegovim snovima: Stajao je ispred njegove ćelije u kokošinjcu.
Imao je pištolj. Ovog puta mu nema spasa, zato što se spoljašnji vazduh preobrazio u
otrov. Svi su umrli.
Košmarni snovi su minuli. Zaspao je dubljim snom. I on i Džulija su se nagnuli ka
Kupoli. Udisali su svež vazduh. Bilo ga je dovoljno za preživljavanje, ali im je život stalno visio
o koncu.
Nešto ga je probudilo oko dva ujutru. Pogledao je kroz zamrljanu Kupolu, na prigušena
svetla vojnog logora na drugoj strani. Ponovo je čuo isti zvuk. Bilo je to tiho, oštro i očajničko
kašljanje.
Baterijska lampa je blesnula s desne strane. Barbi je ustao, što je tiše mogao, da ne bi
probudio Džuliju. Pošao je u pravcu svetla. Preskakao je one koji su spavali u travi. Većina je
bila u donjem vešu. Stražari su, na tri metra od njih, nosili kapute i rukavice, ali je ovde bilo
toplije no ikad.
Rasti i Džini su klečali pored Ernija Kalverta. Lekarski pomoćnik je imao stetoskop oko
vrata i masku za kiseonik u ruci. Pričvrstio je za crvenu bočicu s natpisom KR AMBULANTNA
KOLA NE SKIDAJTE, UVEK ZAMENITE
Nori i njena majka su se grlile, sa zabrinutim izrazima lica.
„Izvini što te je probudio“, reče Džoana. „Bolestan je.“
„Koliko je bolestan?“, pitao je Barbi.
Rasti je odmahnuo glavom. „Ne znam. Zvuči kao bronhitis ili teška prehlada, ali nije ništa
od toga. To je zbog lošeg vazduha. Dao sam mu nešto iz boce. Neko vreme mu je pomagalo, ali
sad...“ Slegnuo je ramenima. „Ne dopada mi se zvuk njegovog srca. Doživeo je velika uzbuñenja.
Više nije mladić.“
„Nemaš više kiseonika?“, pitao je Barbi. Pokazao je na crvenu bocu, koja je podsećala na
aparate za gašenje požara, koje ljudi drže po kuhinjskim ormanima i koje redovno zaboravljaju da
napune. „Da li je to sve?“ Pridružio im se i Ters Maršal. Izgledao je tužno i umorno, pod
svetlošću baterijske lampe. „Imamo još jednu. Složili smo se Rasti, Džini i ja da je sačuvamo za
dečicu. I Ejdan je počeo da kašlje. Pomerio sam ga bliže Kupoli i ventilatorima koliko sam
mogao, ali još kašlje. Počećemo da Ejdanu, Alisi, Džudi i Dženel dajemo kiseonik u kratkim
mlazevima, čim se probude. Kad bi oficiri naredili da se donese još ventilatora...“
„Koliko god svežeg vazduha bacili na nas“, reče Džini, „samo ovoliko prolazi kroz nju.
Koliko god da smo blizu Kupoli, ipak ćemo udisati ñubre. Najpre stradavaju oni od kojih se to
moglo očekivati.“
„Najstariji i najmlañi“, reče Barbi.
„Vrati se i lezi, Barbi“, reče Rasti. „Čuvaj snagu. Ništa ne možeš učiniti.“ „ A ti?“
„Možda. Imamo nazalni sprej i epinefrin, ako do toga doñe.“ Barbi je puzao duž Kupole
glavom okrenut ventilatorima. Sad su svi to nesvesno činili. Iznenadio se kad je shvatio koliko se
umorio dok je stigao do Džulije. Srce mu je tuklo. Ponestajalo mu je vazduha.
Džulija se probudila. „Koliko mu je loše?“
„Ne znam“, priznade Barbi, „ali ne sluti na dobro. Daju mu kiseonik iz ambulantnih kola.
Nije se probudio.“
„Kiseonik! Ima li ga još? Koliko ga ima?“
Objasnio joj je. Bilo mu je žao kad je video da je svetlost u njenim očima malo zgasla.
Uhvatila ga je za ruku. Posmatrali su jedno drugo, ramenom naslonjeni na Kupolu.
Razdvajao ih je najblaži povetarac. Postojani urlik gigantskih ventilatora postao je
pozadinska buka. Govorili su glasnije da bi se čuli, ali ga inače nisu primećivali.
Primetili bismo ga tek ako bi prestao, pomisli Barbi. Na nekoliko minuta. Zatim ne bismo
ništa osetili, nikad više.
Slabašno se osmehnula. „Prestani da se brineš o meni, ako je to ono što radiš.
Dobro se osećam za sredovečnu republikansku damu koja ne može da napuni pluća. Bar
sam se još jedared kresnula dobro, propisno i valjano.
Barbi joj je uzvratio osmehom. „Veruj mi kad ti kažem da sam to učinio s posebnim
zadovoljstvom.
„Šta je s malom nuklearnom bombom koju će baciti u nedelju? Šta misliš?
„Ne mislim ništa. Samo se nadam.
„Koliko se nadaš?
Nije hteo da joj kaže istinu, ali je baš to zasluživala. „Ne baš. Na osnovu svega što se
dogodilo i oskudnog znanja o bićima koja upravljaju kutijom.
„Reci mi da nisi odustao.
„To mogu. Nisam ni uplašen koliko bi trebalo da budem. Mislim da je to zbog... to je
primamljivo. Čak sam se navikao na smrad.
„Zbilja?
Nasmejao se. „Nisam. Kako je s tobom? Da li se plašiš?
„Da, ali sam uglavnom tužna. Ovako svet završava, ne s velikim praskom, već s daškom.
Ponovo se zakašljala. Pokrila je usta pesnicom. Barbi je čuo kako i ostali rade to isto. Jedan je bio
dečačić, koji je odskora bio dečačić Terstona Maršala.
Dobiće nešto bolje ujutru, pomisli Barbi. Setio se kako je Terston to objasnio: kiseonik u
kratkim mlazevima. Dete tako ne može da diše.
Niko tako ne može da diše.
Džulija je pljunula u travu, zatim se okrenula prema njemu. „Ne mogu da verujem da smo
ovo učinili sebi. Bića koja upravljaju kutijom kožne glave podigla su kulise. Mislim da su oni
samo gomila dece koja nas posmatraju zabave radi. Igraju nešto nalik videoigrici. Oni su napolju.
Mi smo unutra. Sami sebi smo ovo učinili.
„Imamo dovoljno problema. Ne moraš da prebacuješ sebi još i to, reče Barbi. „Ako je
neko odgovoran za ovo, to je Reni. On je osnovao laboratoriju za proizvodnju droge. On je krao
gas iz svih gradskih izvora. On je poslao ljude na laboratoriju i izazvao obračun. Siguran sam u
to.
„Ali ko ga je izabrao?, pitala je Džulija. „Ko mu je dao moć da sve to uradi?
„Ti nisi. Tvoje novine su pisale protiv njega. Imam li pravo?
„Imas, rekla je, „ali samo poslednjih osam godina. Isprva je Demokrat ili, drugim rečima,
ja mislio da je on najbolja stvar koja se pojavila posle hleba isečenog u kriške. Pustio je korenje,
dok sam ja otkrila s kim imam posla. Isturio je sirotog, nasmejanog, glupog Endija Sandersa da
ublaži javne reakcije.
„Ipak ne možeš da kriviš...
„Mogu i hoću. Da sam znala da će se taj svadljivi, nesposobni kurvin sin naći na kormilu
u oluji, ja bih ga... ja bih... udavila bih ga kao mače u džaku.
Nasmejao se i zakašljao. „Svaki put sve manje zvučiš kao republikanka... naglo je ućutao.
„Šta je bilo?, pitala ga je. Zatim je i ona čula. Nešto je škripalo i tandrkalo u tami.
Zvuk je dopirao iz sve veće blizine. Videli su teturajući priliku. Vukla je dečja kolica.
„Ko je tamo?, pitao je Dagi Tvitčel.
Teturajuća pridošlica je odgovorila prigušenim glasom. Ispostavilo se da tako zvuči zbog
maske za kiseonik.
„Pa, hvala bogu, reče Štrokavi Sem. „Malo sam odspavao pokraj puta. Mislio sam da će
mi nestati vazduha dok stignem ovamo. Ali, evo me. Stigao sam na vreme, zato što je boca na
izmaku.
Vojnički logor na Stodevetnaestici u Motonu je bio tužno mesto tog ranog subotnjeg jutra.
Ostalo je samo tridesetak vojnika i jedan činuk. Desetak ljudi je utovarivalo velike šatore i
nekoliko zaostalih ventilatora, koje je Koks poslao na južnu stranu Kupole čim je saznao za
eksploziju. Ventilatori nisu korišćeni. Kad su stigli, nije bilo nikog kome bi ono malo vazduha
koje bi proterivali kroz prepreku pomoglo. Vatra je zgasla do šest uveče, ugušena nedostatkom
goriva i kiseonika. U Česters Milu su svi poumirali.
Desetorica vojnika su skinuli i umotali medicinski šator. Oni koji se time nisu bavili
poslati su da rade najstariji vojnički posao, čišćenje terena. Posao je bio grozan, ali to nikom u
čistačkoj patroli nije smetalo. Ništa nije moglo da im pomogne da zaborave noćnu moru kojoj su
prisustvovali prethodnog popodneva.
Skupljanje omota, limenki, boca i opušaka im je malo pomagalo. Uskoro će svanuti zora.
Veliki činuk će oživeti. Popeće se u njega i otići na neko drugo mesto. Vojnici su to jedva čekali.
Meñu njima je bio i redov prve klase Klint Ejms iz Hikori Gruva, Južna Karolina.
Nosio je zelenu, plastičnu torbu u jednoj ruci. Polako se kretao preko izgažene trave i
skupljao zgažene limenke kokakole, da bi onaj nadrndani narednik Groh pomislio da nešto radi.
Spavao je na nogama. Isprva je mislio da je kuckanje koje je čuo (zvučalo je kao kuckanje po
debeloj šerpi) bilo deo sna. Moralo je biti, pošto mu se činilo da dopire s druge strane Kupole.
Zevnuo je i protegao se. Počešao se po leñima. Kuckanje se ponovilo, dok je to činio.
Nesumnjivo je dolazilo s druge strane pocrnelog zida Kupole.
Čuo je i glas. Bio je slab i nematerijalan, kao da pripada duhu. Stresao se od jeze.
„Ima li nekog tamo? Da li me neko čuje? Molim vas... umirem.
Hriste, da li mu je taj glas poznat? Zvuči kao...
Ejms je bacio torbu s ñubretom i pritrčao Kupoli. Spustio je ruke na pocrnelu, još vruću
površinu. „Balavi goniču krava? Da li si to ti?
Sigurno sam poludeo, pomislio je. Ne može biti on. Niko ne može da preživi onakvu
vatrenu oluju.
„EJMSE!“, prodro se narednik Groh. „Šta to, doñavola, radiš?
Hteo je da se okrene, kad je ponovo čuo glas iza pocrnele površine. „Ja sam.
Nemoj... Čuo je isprekidano, bučno kašljanje. „Nemoj da ideš. Ako si tamo, redove Ejms,
nemoj da ideš.
Pojavila se i ruka, sablasna koliko i sam glas. Video je prste. Trljali su ukrug po
unutrašnjosti Kupole. Trenutak kasnije se pojavilo i lice. Ejms isprva nije prepoznao balavog
goniča krava. Shvatio je da dečak nosi masku za kiseonik.
„Nestaje mi vazduha, šištao je balavi gonič krava. „Igla je u crvenom. Tamo je...
poslednjih pola sata.
Ejms je zurio u unezverene oči s druge strane kupole. Dečak mu je uzvraćao pogled.
Vojnikov um se ispunio jednom idejom: Ne može dopustiti da balavi gonič krava umre. Ne posle
svega što je preživeo... iako nije mogao da shvati kako mu je to pošlo za rukom.
„Slušaj me dečko. Spusti se na kolena i...
»Ejmse, beskorisna dripčino“, urlao je narednik Groh. Požurio je ka njemu.
„Prestani da Vataš zjale i nastavi da radiš! Večeras neću trpeti hvatanje krivina!
Redov prve klase Ejms se oglušio o gnevni glas nadreñenog. Usredsredio se na lice koje
je zurilo u njega iza prljavog staklenog zida. „Na kolena i grebi prljavštinu pri dnu! Učini to
dečko i to odmah!
Avetinjsko lice se izgubilo. Ejmsu je ostalo da se nada da balavi gonič krava radi onako
kako mu je rečeno i da nije pao u nesvest.
Narednih Groh ga je ščepao za rame. „Da li si gluv? Rekao sam ti...
„Donesite ventilatore, naredniče! Moramo da donesemo ventilatore!
„O čemu to govor...
Ejms se izdrao u lice strašnog narednika Groha. „Tamo je neko živ!
Štrokavi Sem je stigao do izbegličkog logore pored Kupole sa samo jednom bocom
kiseonika u crvenim kolicima. Igla na brojčaniku je bila tek nešto iznad nule. Nije se bunio kad
mu je Rasti uzeo masku, da bi je stavio Erniju Kalvertu na lice. Samo je dopuzao do Kupole,
nedaleko od mesta na kom su sedeli Barbi i Džulija. Spustio se na sve četiri i duboko disao.
Korgi Horas je sedeo kraj Džulije. Posmatrao ga je sa zanimanjem.
Sem se izvrnuo na leña. „Nije bogzna šta, ali je bolje od onog što sam imao.
Poslednji dašci iz boca nisu ni izdaleka tako dobri, kao kad prvi put odvrneš ventil.“
Zatim je, na opšte čuñenje, zapalio cigaretu.
„Ugasi je, da li si lud?“, rekla je Džulija.
„Crkavao sam za jednom“, reče Sem i udahnu dim sa zadovoljstvom. „Znaš, ne smem da
pušim oko kiseonika. Verovatno bi eksplodirao. Iako neki ljudi to rade.“
„Pustite ga“, reče Romi. „Dim od cigarete ne može biti ništa gori od sranja koje udišemo.
Izgleda mi da ga katran i nikotin u plućima štite.“ Rasti mu je prišao i seo do njega. „Ta boca je
mrtav vojnik“, rekao je, „ali će Erni potegnuti još nekoliko udisaja iz nje. Rekao bih da mu je
malo bolje. Hvala ti, Seme.“ Starac je samo odmahnuo rukom. „Moj vazduh je vaš vazduh, doco.
Bolje reći, bio je. Zar ne možeš da napraviš malo kiseonika u ambulantnim kolima? Momci koji
mi donose boce koji su ih donosili, pre nego što se ovo sranje spustilo mogli su da prave još iz
kamiona. Imaju, kako se to ono zvaše, neku pumpu.“
„To je ekstraktor kiseonika“, reče Rasti, „i imaš pravo. Imamo jedan u kolima.
Nažalost, pokvaren je.“ Razvukao je usne u nešto nalik osmehu. „Pokvaren je poslednja
tri meseca.“
„Cetiri“, reče Tvič, koji im se približavao. Posmatrao je Semovu cigaretu.
„Pretpostavljam da ih više nemaš?“
„I ne pomišljaj na to“, reče Džini.
„Bojiš se da ću zagaditi ovaj tropski raj pasivnim pušenjem, draga?“, pitao je Tvič.
Odmahnuo je glavom kad mu je Štrokavi Sem ponudio izgužvanu paklicu ameriken iglsa.
Rasti je rekao: „Lično sam popunio zahtev za zamenu ekstraktora. Upućen je bolničkom
odboru. Rekli su da je budžet prenapregnut, ali da bih možda mogao dobiti nešto pomoći od
grada. Prosledio sam zahtev gradskim ocima.“
„Reniju“, reče Pajper Libi.
„Reniju“, složio se Rasti. „Dobio sam pismo u kom me obaveštavaju da će moj zahtev
doći na red za razmatranje na novembarskoj raspravi o budžetu. Tako je bilo.“ Nasmejao se i
raširio ruke prema nebesima.
Ostali su im prilazili. Posmatrali su Sema s radoznalošću, a njegovu cigaretu s užasom.
„Kako si došao ovamo, Seme?“, pitao ga je Barbi.
Starac je jedva čekao da ispriča svoju priču. Prvo im je objasnio kako je zbog pogrešne
dijagnoze i MEDIKALA stalno dobijao boce kiseonika. Saznali su i da je ponekad nagomilavao
pune boce. Rekao je kako je čuo eksploziju i šta je video kad je izašao napolje.
„Znao sam šta će se dogoditi, čim sam video koliko je velika.“ Njegova publika se
proširila na vojnike na drugoj strani. Meñu njima je bio i Koks, u šortsu i kaki potkošulji. „Imao
sam prilike da vidim opasne požare, dok sam radio u šumi.
Nekoliko puta smo morali da ostavimo svu opremu i da ih nadtrčimo. Ako bi se neki od
starih teških internešnel harvester kamiona i pokvario, mi nikad nismo.
Krunski požari su najgori, zato što stvaraju svoj vetar. Odmah mi je bilo jasno da se i
ovde isto dogaña. Eksplodiralo je nešto vrlo moćno. Šta je to bilo?“
„Gas“, reče Rouz.
Sem je pomilovao sedu, oštru bradicu. „Jašta je, ali ne samo gas. Tamo je bilo i
hemikalija, zato što su neki plamenovi bili zeleni“
 „Da je požar išao na moju stranu, ne bi me bilo. To važi i za vas, narode. Jurio je ka jugu.
To ima veze s oblikom zemljišta. I korito reke je uticalo na njegov put.
Bilo kako bilo, znao sam šta će se desiti. Izvadio sam boce iz bara za kiseonik...“
„Odakle?“, pitao ga je Barbi.
Starac je povukao poslednji dim i zgazio opušak. „Tako zovem šupu u kojoj čuvam boce.
Bilo kako bilo, imao sam pet punih...“
„Pet!“ Terstonu je došlo da zaplače od muke.
„Jašta“, raspoloženo će Sem, „ali nisam mogao da ponesem svih pet. Godine su me
pritisle.“
„Zar nisi mogao da nañeš automobil ili kamion?“, pitala ga je Lisa Džejmison.
„Gospoja, pre sedam godina sam ostao bez vozačke dozvole. Ili možda osam.
Mnogo vožnje pod uticajem. Završio bih u zatvoru, na dugo vreme, kad bi me uhvatili za
volanom nečeg većeg od kartinga.“
Barbi je hteo da mu skrene pažnju na katastrofalno pogrešno razmišljanje, ali zašto bi
traćio dah do kog je tako teško doći?
„Bilo kako bilo, verovao sam da ću uspeti s četiri boce u kolicima. Uključio sam prvu,
posle samo pola kilometara. Morao sam, znate.“ Džeki Vetington ga je pitala: „Da li si znao da
smo ovde?“
„Nisam, gospoja. Bili ste na uzdignutom zemljištu, to je sve. Znao sam da vazduh u boci
neće večito trajati. Nisam znao za vas, niti sam znao za ventilatore.
Jednostavno nisam imao kud.“
„Zašto si putovao tako sporo?“, pitao ga je Pit Friman. „Od God Krika dovde nema više
od pet kilometara.“
„Pa, to je čudan deo priče“, reče Sem. „Išao sam putem, tačnije drumom za Blek Ridž.
Lepo sam pregazio most... još sam vukao iz prve boce, iako je bilo strašno vruće, i... recite mi!
Da li ste videli onog crknutog medveda? Učinilo mi se da je razbio glavu, lupajući je u telefonsku
banderu?“ „Videli smo ga“, reče Rasti. „Pusti me da pogodim. Malo posle medveda ti se zavrtelo
u glavi. Onesvestio si se.“
„Otkud znaš?“
„Prošli smo tim putem“, reče Rasti. „Na njemu deluje neka sila. Izgleda da najviše utiče
na decu i starije ljude.“
„Nisam baš toliko mator“, reče Sem. Zvučao je uvreñeno. „Samo sam rano osedeo, kao
moja mama.“
„Koliko dugo si bio bez svesti?“, pitao ga je Barbi.
„Pa, nemam sat, ali je bio mrak kad sam se probudio. To znači da je prošlo prilično
vremena. Probudio sam se zato što sam teško disao. Prebacio sam se na jednu od nedirnutih boca
i smesta zaspao. Ludo, a? Kakve snove sam sanjao! Pravi cirkus!
Konačno sam se razbudio. Bio je mrak. Prešao sam na sledeću bocu. Promena nije bila
teška, zato što nije bilo sasvim mračno, a trebalo je da bude jebeno mračno, sa svom tom čañi
koja se nataložila na Kupoli. Tamo postoji svetlo parče zemljišta.
Ne može se videti danju, ali noću svetli kao milijardu svitaca.“
„Mi to zovemo sjajni pojas“, reče Džo. Nori i Beni su se zbili oko njega. Beni je kašljao u
šaku.
„To je valjano odabrano ime“, s odobravanjem reče Sem. „Bilo kako bilo. Znao sam da je
neko ovde, zato što sam video ventilatore i svetla.“ Klimnuo je ka vojnom logoru na drugoj strani
Kupole. „Nisam znao da li ću stići pre nego što mi nestane vazduha. Brdo je strmo. Posisao sam
dve boce dok sam se uspeo, ali tu sam.“
 Radoznalo je posmatrao Koksa.
„Zdravo, pukovniče Klink , vidim vaš dah. Bilo bi bolje da navučete kaput ili doñete
ovamo gde je mnogo toplije.“ Zacerekao se, pokazujući nekoliko preostalih zuba.
„Zovem se Koks, a ne Klink. Dobro sam.“
Džulija ga je pitala: „Šta si sanjao, Seme?“
„Neobično pitanje“, rekao je, „zato što se sećam samo jednog iz gomile snova, a taj se
upravo vas tiče. Ležali ste u muzičkom paviljonu u gradskom parku i plakali.“ Džulija je snažno
stisnula Barbija za ruku, ali nije skretala pogled sa Semijevog lica. „Otkud si znao da sam to ja?“
„Zato što ste bili pokriveni novinama“, reče Sem. „Brojevima Demokrata. Pokrili ste se
njima, kao da ste nagi. Oprostite mi na neučtivosti, ali sam morao da vam odgovorim. Zar to nije
najčudniji san za koji ste ikada čuli?“ Koksov vokitoki je tri puta zakrčao: brikbrikbrik. Skinuo
ga je s pojasa. „Šta je bilo? Govorite brzo, imam puno posla.“
Svi su čuli odgovor: „Imamo preživelog na južnoj strani, pukovniče. Ponavljam: Imamo
preživelog.“
Sunce je izašlo, ujutru dvadeset i osmog oktobra. Poslednji preživeli član porodice
Dinsmor je mislio samo o „opstanku“. Oli je ležao prislonjen na Kupolu pri dnu.
Veliki ventilatori s druge strane su mu slali jedva dovoljno vazduha da preživi.
Žurio se da očisti što veći deo Kupole na svojoj strani, pre nego što preostali kiseonik
nestane iz boce. To je bio ona koju je zatekao na podu spremišta, kad se uspuzao ispod krompira.
Sećao se da je brinuo da li će eksplodirati. Nije, na svu sreću. Da jeste, Oliver H. Dinsmor bi sad
ležao mrtav ispod pogrebne humke crvenih i belih krompirića.
Klečao je na svojoj strani Kupole. Kidao je slojeve crne prljavštine, svestan da tu ima i
ostataka ljudskih bića. Nije mogao da smetne s uma da je često nailazio na delove kostiju.
Sigurno bi odustao, da ga redov Ejms nije stalno hrabrio. Mladi redov nije hteo da odustane.
Neumorno mu je govorio da kopa, prokletstvo, kopaj po tim govnima, balavi goniču krava, moraš
to da uradiš da bi ventilatori obavili posao.
Oli je mislio da nije odustao samo zato što Ejms nije znao njegovo ime. U školi su ga
deca zvala govnočistač i potezač vimena. Bio je rešen da ni po koju cenu ne dozvoli da umre dok
ga neki seronja iz Južne Karoline zove balavim goničem krava.
Ventilatori su zaurlali. Blaga vazdušna struja ga je pomilovala po vreloj koži.
Strgnuo je masku s lica i pritisnuo usta i nos na prljavu površinu Kupole. Nastavio je da
struže prljavštinu. Kašljao je i stenjao. Video je Ejmsa s druge strane. Oslonio se na sve četiri i
nakrivio glavu kao da hoće da osmotri unutrašnjost mišje rupe.
„Tako je!“, povikao je. „Donosimo još dva ventilatora. Nemoj da odustaješ, balavi goniču
krava! Ne diži ruke!“
„Oli“, zastenjao je.
„Šta si rekao?“
„Zovem se... Oli. Prestani da me zoveš... balavim goničem krava.“ „Zvaću te Oli od sada
pa do sudnjeg dana, ako nastaviš da čistiš prostor za ventilatore.“ Olijeva pluća su nekako
uspevala da usisaju dovoljno vazduha da ga održe na životu i pri svesti. Posmatrao je kako se
razdanjuje kroz otvor u čañi. I svetlost mu je pomagala, iako ga je bolela duša dok je gledao
ružičasti sjaj zore, isprljan slojem nečistoće koji je opstajao na njegovoj strani Kupole. Svetlost
mu je dobro činila, zato što je na njegovoj strani sve bilo tamno, sprženo, tvrdo i tiho.
U pet ujutru su pokušali da skinu Ejmsa s dužnosti. Mladi redov je odbio da ode.
Njegov nadreñeni je popustio. Oli mu je ispričao kako je preživeo. Govorio je dugo. Često
je zastajao da bi prislonio usne na Kupolu i uzeo još vazduha.
„Znao sam da moram da sačekam da se vatra ugasi“, rekao je, „zbog toga sam štedljivo
koristio kiseonik. Deda Tom mi je rekao da mu boca ponekad taje čitavu noć, ako zaspi. Mirno
sam ležao. U prvo vreme nisam morao da je koristim, zato što je pod krompirom bilo vazduha.
Opstajao sam na toj zalihi.“ Prislonio je usne o površinu i okusio čañ. Znao je da bi to mogli biti
ostaci neke osobe koja je pre dvadeset četiri sata bila živa, ali nije mario. Pohlepno je usisavao
vazduh i iskašljavao crnu štroku, dok nije bio u stanju da nastavi.
„U početku mi je bilo hladno pod krompirima. Zatim je postalo toplije, a uskoro i mnogo
toplije. Mislio sam da ću živ izgoreti. Ambar je gorio iznad moje glave. Sve je gorelo. Vatra je
bila isuviše snažna i brza da bi dugo trajala. Ne znam, možda me je to i spaslo. Ostao sam na
istom mestu sve dok se prva boca nije ispraznila.
Morao sam da izañem. Plašio sam se da je druga eksplodirala, ali nije. Izvukao sam se za
dlaku.“
Ejms je klimnuo. Oli je usisao još vazduha kroz Kupolu. Imao je utisak da pokušava da
diše kroz debelu, prljavu tkaninu.
„Stigao sam do stepenica. Ne bih mogao da izañem da su bile od drveta, umesto od
betona. Bile su tako vrele da isprva nisam ni pokušao da se uspnem. Uspuzao sam se pod
krompir, da bih pobegao od vreline. Krompir na spoljnim delovima gomile se pekao u ljusci.
Namirisao sam to. Sve teže sam disao, što je značilo da je i druga boca na izmaku.
Presekao ga je napad oštrog kašlja. Nastavio je, kad je uminuo.
„Najviše od svega sam hteo da čujem ljudski glas, pre smrti. Drago mi je što sam naišao
na tebe, redove Ejms.
„Zovem se Klint, Oli. Nečeš umreti.
Oči koje su virile kroz prljavu pukotinu na dnu Kupole, kao kroz stakleni prozor kovčega,
svedočile su o nekoj drugoj istini.
Kad se zujalica po drugi put uključila, Karter je znao šta se dešava. Probudio ga je iz sna
bez snova. Jedan deo njega je odbijao da zaspi dok se ovo ne završi ili dok ne umre. Pretpostavio
je da je to suština nagona za preživljavanjem. On je vazda budni stražar, negde duboko u mozgu.
Drugi put se javio oko pola osam, u subotu ujutru. Znao je to, zato što je njegov sat
svetleo kad pritisne dugme. Poslednje priručno svetlo se ugasilo tokom noći. U atomskom
skloništu je vladao potpun mrak.
Seo je i osetio kako ga nešto bocka u zadnji deo vrata. Pretpostavio je da je to baterijska
lampa koju je koristio prošle noći. Napipao je i uključio. Bio je na podu.
Big Džim je bio na kauči. Šef ga je bockao baterijskom lampom.
Naravno da je dobio kauč, pomisli Karter, ne bez izvesne gorčine. On je šef, zar ne?
„Hajde, sinko, reče Big Džim. „Budi što brži.
Zašto moram ja? Pomisli Karter... ali nije ništa rekao. Morao je da bude on zato što je šef
star, šef je debeo, šef ima slabo srce. I zato što je šef, naravno. Džejms Reni, imperator Česters
Mila.
Imperator polovnih automobila, eto šta si ti, pomisli Karter. Smrdiš na znoj i ulje od
sardina.
„Hajde. Zvučao je nervozno i uplašeno. „Šta čekaš?
Karter je ustao. Mlaz svetlosti je poskakivao po punim policama u atomskom skloništu
(tolike konzerve sardina!). Krenuo je u prostoriju s krevetima na sprat, osvetljenu poslednjim
priručnim svetlom. Zujanje je ovde bilo glasnije, postojano AAAAAAAA. Nagoveštaj
nadolazeće propasti.
Nikad nećemo izaći odavde, pomislio je Karter.
Usmerio je baterijsku lampu na vratanca ispred generatora, koji je neumorno odašiljao
grozno zujanje, koje ga je zbog nečega podsećalo na šefove govorancije.
 Možda zbog toga što su se oba zvuka svodila na glupe naredbe. Nahrani me, nahrani me,
nahrani me. Daj migas, daj mi sardine, daj mi bezolovni benzin za hamer. Nahrani me. Umreću, a
zatim i ti, ali ko još za to mari? Koga je jebeno briga?
Nahrani me, nahrani me, nahrani me.
U ostavi je bilo samo šest rezervoara gasa. Ostaće pet, kad zameni onaj koji se ispraznio.
Ostalo im je šest pišljivih malih rezervoara, jedva nešto većih od izletnićkih boca. Samo oni su ih
delili od smrti od gušenja, koje će ih snaći kad ureñaj za prečišćavanje vazduha prestane da radi.
Izvukao je rezervoar iz ostave. Spustio ga je pored generatora. Nije hteo da zameni
postojeći dok se sasvim ne isprazni, uprkos izluñujućem AAAAAA. Jok. Jok. Biće onako kako
su pričali o maksvel kafi, dobra je do poslednje kapi.
Zujalica je zbilja išla na nerve. Karter je hteo da pronañe alarm i da ga isključi, ali kako će
tad znati da se rezervoar ispraznio?
Mi smo dva pacova, uhvaćena pod prevrnutim koritom, eto šta smo mi.
Računao je. Šest rezervoara. Svaki traje jedanaest sati. Trajali bi dvanaest, možda i
trinaest sati, kad se isključi rashladni ureñaj. Za svaki slučaj, računajmo dvanaest.
Dvanaest puta šest je... da vidimo...
Matematika je bila teža zbog AAAAAA, ali je konačno izračunao. Ostalo im je
sedamdeset dva sata do groznog gušenja u tami. A zašto je ovde dole mrak? Zato što se niko nije
potrudio da zameni baterije u priručnim lampama, eto zašto.
Verovatno nisu menjane već dvadeset godina. Šef je štedeo pare. I zašto u ostavi ima
samo sedam majušnih rezervoara, dok je pored radiostanice čučalo zilion kubnih metara gasa i
čekalo da eksplodira? Zato što šef voli da mu sve bude pri ruci.
Karter je stajao i slušao AAAAAA. Setio se jedne od očevih uzrečica: Uštedeo cent, da bi
izgubio dolar. To je bio veoma tačan opis Renija. Renija, imperatora polovnih automobila. Renija
velikog političara. Renija velikog igrača u poslu s drogom. Koliko je zaradio na drogi? Milion
dolara? Dva miliona? Da li je to bitno?
Verovatno nikad ne bi potrošio taj novac, pomisli Karter, sigurno je da ga sad neće
potrošiti. Ovde dole ništa ne troši. Ima koliko god hoće sardina. Besplatne su.
„Kartere? Big Džimov glas je dolebdeo iz tame. „Hoćeš li da ga promeniš, ili ćemo
doveka slušati to zujanje?“
Mladić je otvorio usta da drekne kako će čekati, kako je svaki minut važan, ali je
AAAAAA, baš tad utihnulo, baš kao i kiip kiip kiip prečišćivača za vazduh.
„Kartere?
„Radim na tome, šefe. Stavio je baterijsku lampu pod pazuh i izvukao prazni rezervoar.
Stavio je pun na metalnu platformu, dovoljno veliku za deset puta veći rezervoar. Povezao ga je s
generatorom.
Svaki minut je važan... ali da li je? Zašto je, ako ih na kraju čeka neizbežna smrt
gušenjem?
To je bilo isprazno pitanje za vazda budnog borca za opstanak u njemu. On je smatrao da
su sedamdeset dva sata sedamdeset dva sata, i da je svaki minut u tih sedamdeset dva sata važan.
Ko zna šta bi se moglo deseti? Vojnici će možda smisliti kako da provale Kupolu. Možda će
nestati sama od sebe, jednako iznenadno i neobjašnjivo, kao što se pojavila.
„Kartere? Šta radiš tamo pozadi? Moja pamukoberačka baba bila bi brža od tebe, iako je
mrtva!“
„Skoro sam gotov.“
Uverio se da su veze čvrste i pritisnuo dugme za start (naći će se u nebranom grožñu ako
je baterija za pokretanje generatora u istom stanju kao i oni na priručnim lampama). Zastao je.
 Zalihe gasa će trajati sedamdeset dva časa, ako u podzemlju borave njih dvojica.
Otegnuće se na devedeset ili sto sati, ako u podzemlju ostane samo on i ako isključuje
ureñaj za prečišćavanje, dok se vazduh zbilja ne zgusne. Predstavio je drugu ideju Big Džimu,
koji ju je odmah odbacio.
„Imam nepouzdanu srčku“, podsetio je Kartera. „Loš vazduh bi me brzo dokrajčio.“
„Kartere?" Šefov bučni i neprijatni glas mu se uvlačio u uši, kao smrad sardina u nos. „Šta
se tamo dešava?“
„Sve je spremno, šefe!“, povikao je i pritisnuo dugme. Motor se zavrteo. Generator se
odmah upalio.
Moram da razmislim o tome. Uveravao je samog sebe, ali je budni borac za opstanak
mislio drugačije. Za njega je svaki izgubljeni minut bio protraćeni minut.
Bio je dobar prema meni, ubeñivao je sebe. Poverio mi je odgovornu dužnost.
Poverio ti je samo prljave poslove koje nije hteo da radi. Dao ti je i rupu u zemlji, u kojoj
ćeš crći, i to ti je dao.
Karter se odlučio. Potegao je beretu iz futrole i pošao ka glavnoj odaji. Hteo je da je stavi
iza leña, ali je odustao od tog nauma. Čovek ga je zvao sinko. Možda je to i mislio. Zaslužio je
bolje od mučkog hica u potiljak i iznenadnog odlaska na onaj svet.
Na severoistočnom kraju grada nije bilo mračno. Kupola je i ovde bila gadno zaprljana,
ali nije bila neprozirna. Sunce je prolazilo kroz nju. Bojilo je sve u jarkoružičasto.
Nori je pritrčala Barbiju i Džuliji. Borila se za vazduh i kašljala, ali je ipak trčala.
„Deda ima srčani napad!“, jecala je. Pala je na kolena, hripajući i stenjući. Džulija ju je
zagrlila. Okrenula je lice devojčice prema bučnim ventilatorima. Barbi je dopuzao do mesta na
kom su izbeglice okružile Ernija Kalverta, Rastija Evereta, Džini Tomlinson i Dagija Tvitčela.
„Dajte im mesta, narode!“, brecnuo se Barbi. „Dajte čoveku malo vazduha!“ „U tome je
problem“, reče Toni Gaja. „Dali su mu sve što je ostalo... ono što su navodno čuvali za decu...
ali...“
„Adrenalin“, reče Rasti. Tvič mu je dodao špric. Rasti je dao injekciju. „Džini, počni
kompresiju. Nek Tvič preuzme, kad se umoriš. Posle njega ću ja.“ „I ja bih mogla“, reče Džoana.
Suze su joj tekle niz lice. Zvučala je pribrano. „Išla sam na kurs.“
„I ja sam išla“, reče Kler. „Pomoći ću vam.“
Ovo je palanka i svi navijamo za naš tim, pomisli Barbi. Džini lica nadutog od povreda
počela je s kompresijom pluća. Prepustila je posao Tviču, baš kad su se Džulija i Nori pridružili
Barbiju.
„Da li će moći da ga spasu?“, pitala je Nori.
„Ne znam“, reče Barbi.
Tvič je preuzeo posao od Džini. Barbi je gledao kako znoj s Tvičevog čela kaplje po
Ernijevoj košulji. Stao je s kompresijom, posle pet minuta. Strašno je kašljao.
Tvič je odmahnuo glavom, kad je Rasti krenuo. „Gotov je.“ Okrenuo se ka Džoani i
rekao: „Žao mi je, gospoño Kalvert.“
Džoana je zadrhtala i pala. Ispustila je tužni krik, koji se preobrazio u napad kašlja.
Nori ju je zagrlila. I sama je kašljala.
„Barbi“, neko mu se obratio. „Hoćeš li da porazgovaramo?“ To je bio Koks. Nosio je
smeñu kamuflažnu uniformu i jaknu s krznenom postavom zbog hladnoće. Barbiju se nije dopao
tužni izraz Koksovog lica. Džulija ga je pratila u stopu. Nagnuli su se bliže Kupoli. Pokušavali su
da dišu polako i ujednačeno.
„Došlo je do nesreće u vazdušnoj bazi Kitland u Nju Meksiku.“ Koks se trudio da govori
tiho. „Provodili su poslednje probe na džepnoj nuklearnoj bombi i... sranje.“
 „Da li je eksplodirala? užasnuto će Džulija.
„Nije, gospoja. Istopila se. Dvoje ljudi je stradalo. Još pola tuceta će umreti od
radioaktivnih opekotina i trovanja radijacijom. Najvažnije je da smo izgubili bombu. Izgubili smo
jebenu nuklearnu bombu.“
„Da li je došlo do kvara?“, pitao je Barbi. Gotovo se nadao da jeste, zato što je to značilo
da ne bi radila.
„Nije, pukovniče, nije. Zbog toga sam upotrebio reč nesreća. Takve stvari se dešavaju u
žurbi. Žurili smo kao mahniti.“
„Veoma mi je žao zbog tih ljudi, reče Džulija. „Da li su njihovi roñaci obavešteni?
„Veoma je plemenito od tebe što u takvoj situaciji razmišljaš o tome. Uskoro če biti
obavešteni. Nesreća se dogodila u jedan ujutru. Već se radi na Malom dečaku dva. Biće gotov za
tri dana. Najviše za četiri.
Barbi je klimnuo. „Hvala vam, gospodine, ali nisam siguran da imamo toliko vremena.
Iza njih se prolomio otegnuti, tužni jauk iz dečjeg grla. Barbi i Džulija su se okrenuli.
Jecaj se preobrazio u niz uzdisaja i isprekidano kašljanje. Videli su kako Linda kleči pored starije
kćeri i kako je hvata u naručje.
»Ne može da umre“, vrištala je Dženel. »Odri ne može da umre.
Ipak je umrla. Zlatna retriverka Everetovih je umrla te noći, tiho i bez roptanja.
Spavala je izmeñu devojčica ovsene pahuljice iz kutije s nacrtanim papagajem.
Kad je Karter ušao u glavnu odaju, drugi gradski otac Mila je upoznao mitsku pticu s
kojom se u detinjstvu često sretao za doručkom: Tukan Sem, svetac zaštitnik Frut lupsa.
Sigurno su ñavolski ustajale, pomislio je Karter. Bilo mu je žao šefa. Stisnuo je srce kad
je pomislio na razliku izmeñu sedamdeset i nešto i osamdeset ili sto časova s vazduhom.
Big Džim je zahvatio još ovsenih pahuljica iz kutije. Ugledao je beretu u Karterovoj ruci.
„Šta je bilo?, rekao je.
„Žao mi je, šefe.
Big Džim je otvorio šaku i pustio da frut lupsi padnu u kutiju. Ruka mu je bila lepljiva.
Šareni kolutići su mu ostali na prstima i dlanovima. Znoj mu se blistao na čelu. Curio je iz
proreñene kose.
„Ne čini to, sinko.
„Moram, gospodine Reni. U tom nema ničeg ličnog.
Iskreno je govorio. Nije tu bilo ničeg ličnog, ni trunčice. Zarobljeni su ovde, to je bilo sve.
Big Džim mora da plati, zato što su zaglavili u podzemlju zbog njegovih odluka.
Big Džim je spustio kutiju frut lupsa na pod. Učinio je to veoma pažljivo, kao da se plaši
da bi mogla da se polomi ako se grubo odnosi prema njoj. „Šta je u pitanju?
„Sve se svodi na... vazduh. „Vazduh. Jasno mi je.“
„Mogao sam da uñem s pištoljem iza leña i da vas upucam u glavu. Nisam hteo da to
učinim. Hteo sam da vam dam vremena da se spremite, zato što ste bili dobri prema meni.“
„Ne muči me, sinko. Ne muči me, ako nije lično.“
„Nećete se mučiti, ako budete mirni. Sve će brzo biti gotovo. Ustreliću vas, kao ranjenog
jelena u šumi.“
„Možemo li da porazgovaramo o tome?“
„Ne, gospodine. Odlučio sam se.“
Big Džim je klimnuo. „U redu. Mogu li prvo da se pomolim? Hoćeš li mi to dopustiti?“
„Da, gospodine. Pomolite se, ako hoćete. Ali požurite. Znajte da i meni ovo teško pada.“
„Verujem da je tako. Ti si fin momak, sinko.“
Karter nije zaplakao od četrnaeste. Nešto ga je zapeklo u uglovima očiju. „Zovete me
sinko, ali vam to neće pomoći.“
„Pomaže mi. Vidim da si potresen... i to mi pomaže.“ Big Džim se promeškoljio na
kauču. Spustio se na kolena. Oborio je frut lupse i tužno zacoktao. „Mogu da ti kažem da i nije
bila neka poslednja večera.“ „Nije, verovatno nije. Žao mi je.“
Big Džim je uzdahnuo, leñima okrenut Karteru. „Za minut ili dva ću jesti biftek za
Gospodovim stolom. To nije loše.“ Podigao je zdepasti prst i pokazao na tačku visoko na
potiljku. „Baš ovde. U koren mozga. U redu?“ Karter je progutao nešto što je ličilo na veliku
suvu lopticu vunice. „Da, gospodine.“
„Hoćeš li da klekneš kraj mene, sinko?“
Karter je bez molitve bio još duže nego bez suza. Zamalo što nije pristao na šefovu
ponudu. Zatim se setio koliko drugi gradski otac ume da bude lukav. Verovatno to sad nije bio,
verovatno se uzdigao iznad toga. Karter ipak nije hteo da rizikuje, pošto ga je video na delu.
Odmahnuo je glavom. „Pomolite se. Postarajte se da molitva ne traje dugo, ako želite da stignete
do amin.“ Big Džim je klečao, leñima okrenut Karteru. Sklopio je ruke na jastuku dvoseda, još
udubljenom zahvaljujući njegovoj golemoj guzici. „Dragi bože, ja sam tvoj sluga, Džim Reni.
Izgleda da dolazim k tebi, želeo to ili ne. Pehar je prinesen mojim usnama, i ja ne mogu...“ Oteo
mu se promukli, suvi vapaj.
„Ugasi svetlo, Kartere. Ne želim da plačem pred tobom. To nije smrt dostojna muškarca.“
Karter je isturio pištolj sve dok nije dodirnuo koren Big Džimovog vrata. „U redu, ali je to
poslednja želja.“ Zatim je ugasio svetlo.
Shvatio je da je napravio grešku, čim je to učinio. Saznanje je stiglo prekasno. Čuo je
kako se šef kreče. Bio je ñavolski brz za krupnog čoveka s lošom srčkom. Pucao je. U blesku
pucnja je video rupu od metka u izgužvanom dvosedu. Big Džim više nije klečao ispred njega, ali
nije mogao daleko pobeći, ma kako brz bio. Bacio se napred, dok je Karter petljao oko dugmeta
baterijske lampe. Stiskao je mesarski nož koji je uzeo iz fioke pored ostave. Zario je petnaest
centimetara dugo sečivo Karteru Tibodiju u stomak.
Mladić je vrisnuo i ispalio još jedan hitac. Big Džim nije uzmakao, ni kad mu je tane
proletelo pored uha. I on je imao budnog borca za opstanak, koji ga je izvanredno služio tokom
dugog niza godina. Sad mu je govorio da će umreti, ako uzmakne. Podigao se na noge i povukao
nož nagore. Rasporio je tupavog momka, koji je pomislio da može da nadmudri Big Džim Renija.
Karter je ponovo vrisnuo, kad mu je šef rasparao stomak. Kapljice krvi su poprskale Big
Džimovo lice. Nadao se da je momak ispustio poslednji dah. Gurnuo je Kartera nazad. Mladić se
zateturao unazad, u svetlost baterijske lampe. Kršio je prosute frut lupse, držeći se za stomak. Krv
mu je kapala preko prstiju. Zagrabio je ka policama i pao na kolena u kiši konzervi sardina, lignji
i supa. Na trenutak je ostao u tom položaju, kao da se predomislio i rešio da se pomoli. Kosa mu
je visila preko lica. Pustio je police i pao na tle.
Big Džim je razmišljao o nožu, ali je to bilo previše naporno za čoveka koji pati od
srčanog problema (po ko zna koji put je sebi obećao da će se pobrinuti za bolesni organ, odmah
po okončanju krize). Umesto toga je podigao Karterov pištolj i prišao budalastom dečaku.
„Kartere? Da li si još ovde?“
Mladić je zaječao. Pokušao je da se okrene i odustao.
„Ispaliću ti jedno tane u gornji deo vrata, baš tamo gde sam ti pokazao. Ali bih pre toga
voleo da ti dam poslednji savet. Slušaš li me?“ Karter je ponovo zaječao. Big Džim je to
protumačio kao pristanak.
„Savet je sledeći: Nikad ne daj dobrom političaru vremena za molitvu.“ Povukao je
okidač.
„Mislim da umire!“, povikao je redov Ejms. „Mislim da klinac umire!“ Narednik Groh je
kleknuo pored Ejmsa i gvirnuo kroz prljavi krug pri dnu Kupole.
Oli Dinsmor je ležao postrance, sa usnama gotovo pritisnutim na površinu koja je u
meñuvremenu postala vidljiva, zahvaljujući prljavštini. Grol je kriknuo glasom ljutitog
podoficira: „Hej! Oli Dinsmore! Nalevo krug!
Dečak je polako otvorio oči i pogledao dvojicu ljudi koji su čučali manje od trideset
centimetara od njega, u hladnijem, čistijem svetu. „Šta je bilo?, prošaptao je.
„Ništa, sinko, reče Groh. „Nastavi da spavaš.
Narednik se obratio Ejmsu. „Pusti pantalone, redove. Dobro je. „Nije. Pogledajte ga
samo!“
Groh je uhvatio Ejmsa za ruku. Pomogao mu je nimalo grubo da ustane. „Nije“, složio se
tihim glasom. „Nije nimalo dobro ali je živi spava. U ovom trenutku više ne možemo očekivati.
Tako troši manje kiseonika. Idi i uzmi nešto za jelo. Da li si doručkovao?“
Ejms odmahnu glavom. Nije ni pomislio na doručak. „Hoću da ostanem, da bih bio tu ako
se probudi.“ Nastavio je, posle kraće pauze. „Hoću da budem ovde, ako umre.“
„Neće on još umreti“, reče Groh. Nije znao da li govori istinu. „Uzmi nešto iz kamiona,
makar parče salame s hlebom. Izgledaš grozno, vojniče.“ Ejms je trznuo glavom ka dečaku koji
je spavao na sprženoj zemlji, ustima i nosom okrenut ka Kupoli. Prljavština mu je pokrivala lice.
Grudi su mu se jedva vidljivo dizale i spuštale. „Šta mislite naredniče, koliko mu je još ostalo?“
Iskusni vojnik je odmahnuo glavom. „Verovatno ne mnogo. Neko iz grupe na drugoj strani je
jutros izdahnuo. Nekolicini nije dobro. Tamo je bolje. Čistije.
Spremi se.“
Ejms je bio na ivici suza. „Dečko je izgubio čitavu porodicu.“
„Idi i pojedi nešto. Paziću ga, dok se ne vratiš.“
„Posle toga mogu da ostanem?“
„Dečko te želi, redove. Dečko će te dobiti. Možeš da ostaneš do kraja.“ Groh je gledao
kako Ejms hita ka stolu pored helikoptera, na kom je stajalo nešto hrane.
Ovde je bilo deset ujutru, u kasnu jesen. Sunce je sijalo i topilo poslednje tragove slane.
Na metar od njih je bio mehur svet večitog sumraka, u kom vazduh nije mogao da se diše i u kom
vreme više nije imalo nikakvog smisla. Setio se jezerca u parku, pored kog je odrastao. To je bilo
u Viltonu, Konektikat. U jezercu su živeli krupni, stari zlatni šarani. Klinci su ih hranili. Jednog
dana je neko od čuvara zabrljao s veštačkim ñubrivom. Doviñenja, ribice. Crknuti šarani su
plutali po površini.
Nije mogao da ne misli na te šarane, dok je posmatrao usnulog, prljavog dečaka na drugoj
strani Kupole... samo što dečak nije riba.
Ejms se vratio. Jeo je nešto što mu se očigledno nije dopadalo.
Redov Ejms je seo. Narednik Groh je sedeo s njim. Oko podneva je dobio izveštaj sa
severnog kraja Kupole. Još jedan od preživelih je umro, dečačič Ejdan Eplton.
Još jedno dete. Groh je pomislio da je juče upoznao njegovu majku. Nadao se da se
prevario u pogledu toga, ali verovatno nije.
„Ko je to učinio?, pitao ga je Ejms. „Ko bi želeo da podigne ovo sranje, naredniče? I
zašto?
Groh je odmahnuo glavom. „Ne znam.
„To nema smisla‘ kriknuo je mladi redov. Oli se promeškoljio iza njih.
Nedostajalo mu je vazduha. Primakao je usnulo lice oskudnom povetarcu koji se
provlačio kroz prepreku.
Do dva po podne su sve izbeglice kašljale, izuzev, neverovatno Sema Verdroa, koji je
cvetao na kvarnom vazduhu.
 „Nemoj da ga budiš, rekao je Groh. Razmišljao je: Bilo bi najbolje za sve, ako bi otišao u
snu.
Litl Voltera Bušija, koji je samo spavao i povremeno sisao mleko i sok. Barbi je sedeo
naslonjen na Kupolu, s Džulijom u zagrljaju. Terston Maršal je, nedaleko od njih, sedeo pored
pokrivenog leša malog Ejdana Epltona, koji je zastrašujuće naglo umro. Ters je stalno kašljao.
Držao je Alisu na krilu. Plakala je sve dok nije zaspala. Rasti je bio sa suprugom i curicama,
sedam metara od njih. I one su zaspale plačući. Odneo je Odrino telo do ambulantnih kola, da
deca ne bi gledala na nju. Zadržavao je vazduh čitavim putem. Bio je smrtonosno zagušljiv, samo
petnaest metara od Kupole. Palo mu je na pamet da bi isto mogao učiniti s dečačićem. Odri će mu
biti dobro društvo, uvek je volela decu.
Džo Maklači se sručio pored Barbija. Sad je zaista ličio na strašilo. Bledo lice mu se osulo
bubuljicama. Ispod očiju je imao krugove purpurnog mesa, slične modricama.
„Moja mati spava, reče Džo.
„Baš kao i Džulija, reče Barbi, „Zato govori tiho. Džulija je otvorila jedno oko. „Ne
spavam, rekla je i odmah sklopila oko.
Zakašljala se, umirila i ponovo zakašljala.
„Beniju zaista nije dobro, reče Džo. „Dobio je groznicu kao dečačić, pre nego što je umro.
Oklevao je. „Mama je prilično vruća, takoñe. Možda zato što je ovde tako toplo, ali... Ne mislim
da je to u pitanju. Šta ako i ona umre? Šta ako svi pomremo?
„Nećemo, reče Barbi. „Smisliće nešto.
Džo je odmahnuo glavom. „Neće. To ti je dobro poznato. Zato što su napolju.
Odande nam niko ne može pomoći. Pogledao je na pocrnelu pustinju, na kojoj se do juče
uzdizao grad. Nasmejao se. Bio je to promukli, isprekidani zvuk. Najgore od svega je bilo što je
bio donekle veseo. „Česters Mil je grad od 1803. godine.
Tako su nas učili u školi. Nestao je s lica zemlje, posle nedelju dana. Šta kažeš na to,
pukovniče Barbara?
Barbi nije znao šta bi rekao.
Džo je pokrio usta. Zakašljao se. Ventilatori su urlali iza njih. „Ja sam pametno dete. To
vam je poznato? Hoću reći da se ne hvalim time, ali... pametan sam.
Barbi je pomislio na videovezu koju je dečak uspostavio s predviñenim mestom udarca
projektila. „Ne sporim to, Džo.
„U Spilbergovom filmu bi pametan dečak smislio rešenje koje donosi spas u poslednji
čas. Imam li pravo?
Barbi je osetio kako se Džulija meškolji. Otvorila je oči. Setno je posmatrala Džoa.
Suze su tekle niz dečakove obraze. „Ispostavilo se da nisam Spilbergov dečak.
Dinosauri bi nas odavno pojeli da smo u Parku iz doba Jure“
„Kad bi se samo umorili, sanjalački će Džulija.
„Ko?, zatreptao je Džo.
„Kožne glave. Deca kožnih glava. Deca se obično umore od dugih igara i potraže neku
drugu. Ili, snažno se zakašljala, „ili ih roditelji pozovu kući na večeru.
„Možda ne jedu, neraspoloženo će Džo. „Možda nemaju roditelje.
„Ili možda vreme za njih drugačije protiče, reče Barbi. „Možda su, u njihovom svetu, tek
nedavno seli ispred kutije. Igra bi za njih mogla biti na samom početku.
Ne znamo da li su deca.
Pajper Libi im se pridružila razgovoru. Zarumenela se. Kosa joj se zalepila za obraze.
„Deca su, rekla je.
„Otkud znaš?, pitala je Barbi.
 „Jednostavno znam. Osmehnula se. „Ona su Bog u kog sam pre tri godine prestala
verovati. Ispostavilo se da je Bog uistinu gomila nevaljale dece koja igraju meñuzvezdanu
videoigricu. Zar to nije smešno? Osmehnula se i rasplakala.
Džulija je gledala u pravcu kutije s bleštećim purpurnim svetlom. Izgledala je zabrinuto i
zaneseno.
Subota je uveče u Česters Milu. Te večeri su se sastajale dame iz Istočne zvezde (posle
sastanka su često odlazile u dom Henrijete Klavard, pile vino i razmenjivale najbolje masne šale).
Te večeri je Piter Randolf sa prijateljima igrao poker (i oni su tada razmenjivali najbolje masne
šale). Te večeri su Stjuart i Fern Boui često odlazili do Luistona po par kurvi s pijace mesa u
Ulici Laver Lisbon. Te večeri je prečasni Lester Kogins održavao tinejdžerska molitvena posela u
parohijskom domu pored Svetog Spasitelja, a Pajper Libi prireñivala tinejdžerske plesne večeri u
podrumu Kongregacione crkve. Te večeri bi se Dipers orio sve do jedan (gomila bi, oko pola
jedan počela da pijano kliče naziv svoje himne „Prljava voda, pesme koju su dobro znali svi
bendovi iz Bostona). Te večeri su Haui i Brenda Perkins šetali gradskim parkom, držeći se
podruku. Pozdravljali bi se s poznatim parovima u prolazu. Te noći bi se Olden Dinsmor, njegova
supruga Šeli i njihovi sinovi igrali lopte, pod svetlošću punog meseca. U Česters Milu su (kao i u
najvećem broju palanki u kojima svi navijaju za naš tim) subotnje večeri obično bile najlepše
doba stvoreno za ples, jebačinu i sanjarenje.
Ova nije bila takva, već crna i naizgled beskrajna. Vetar je zamro. Vreli i otrovni vazduh
je pritiskao zemlju. Oli Dinsmor je ležao lica priljubljenog na otvor u prljavštini, na mestu na
kom je bila Stodevetnaestica, dok je vatreni zid nije rastopio i uništio. Tvrdoglavo se držao za
život. Redov Ejms je nastavljao sa strpljivim bdenjem, samo pedesetak centimetara od njega.
Neki pametnjaković je hteo da osvetli dečaka reflektorom. Ejms je (uz podršku narednika Groha;
ispostavilo se da nije takav namćor) uspeo da ga spreči. Tvrdio je da je osvetljavanje usnulih ljudi
reflektorima nešto što se radi teroristima, a ne tinejdžeru koji će verovatno umreti pre svanuća.
Ejms je imao baterijsku lampu. S vremena na vreme je osvetljavao dečaka, da bi se uverio da još
diše. Disao je. Ali je Ejms, kad god bi je uključio, očekivao da vidi da je njegovo plitko disanje
prestalo.
Delom se tome i nadao. Drugim delom je prihvatio istinu: Oli Dinsmor nema budućost,
bez obzira na domišljatost i herojsko držanje. Mučno je bilo posmatrati njegovu borbu. Redov
Ejms je zaspao, nedugo posle ponoći. Spavao je u sedećem položaju, s baterijskom lampom u
ruci.
Spavaš li? Isus je pitao Petra. Zar nisi mogao da stražariš jedan sat?
Šef Buši bi možda dodao knjiga Mateja, Sanderse.
Rouz Tvitčel je drmusanjem probudila Barbija u jedan posle ponoći.
„Umro je Terston Marša, rekla je. „Rasti i moj brat su položili njegovo telo ispod
ambulantnih kola, da se devojčica ne potrese kad se probudi. Zatim je dodala:
„Ako se probudi. I Alisa je bolesna.
Rasti i Tvič su žurili nazad iz pravca parkiranih vozila. Pali su pred ventilatore.
Uvlačili su vazduh u velikim, grozničavim udisajima. Tvič se zakašljao. Rasti ga je
gurnuo bliže spasonosnom vazduhu. Cimnuo ga je tako snažno da je Tvič udario čelom u Kupolu.
Svi su čuli udarac.
Rouz još nije završila izveštaj. „I Beniju Drejku je vrlo loše. Prošaptala je. „Džini kaže da
neće izdržati do izlaska sunca. Kad bismo samo mogli nešto da učinimo.
Barbi nije odgovorio. Nije ni Džulija, koja je ponovo gledala u pravcu kutije, koju nisu
mogli pomeriti, iako je bila samo nekoliko desetina kvadratnih centimetara velika i dva i po
centimetra debela. Pogled joj je bio mutan, zamišljen.
 Crvenkasta mesečina je uspela da probije nakupljenu prljavštinu na istočnom zidu Kupole
i da baci krvavo svetlo na preživele. Bio je kraj oktobra. Oktobar je u Česters Milu bio
najokrutniji mesec, mješavina uspomena i žudnji. Na mrtvoj zemlji nije bilo ljiljana, drveća ili
trave. Mesec je uglavnom osvetljavao ruševine.
Big Džim se probudio u tami. Uhvatio se za grudi. Srce mu je ; ponovo preskakalo.
Udario se po prsima. Oglasio se alarm na generatoru, kad je nivo gasa u rezervoaru dostigao
opasno niske granice AAAAAAAAA. Nahrani me, nahrani me.
Krupni čovek je s krikom poskočio. Siroto, namučeno srce je brzalo, promašivalo,
preskakalo i žurilo da stigne smo sebe. Osećao se kao stari automobil s lošim karburatorom, kao
krntija koju je uzeo radi preprodaje, ali koju niko neće da kupi, kao auto koji je isključivo za
otpad. Udahnuo je vazduh i udario se po prsima. Ovaj napad nije ništa blaži od onog zbog kog je
završio u bolnici. Možda je i gori.
AAAAAAA: alarm je podsećao na glas nekog golemog, ružnog insekta možda cvrčka
koji prebiva u tami, pored njega. Ko zna šta se uvuklo ovamo dok je spavao?
Prepipavao je okolinu u potrazi za baterijskom lampom. Drugom rukom se naizmenice
trljao i udarao po prsima. Nareñivao je srcu da se smiri, da ne bude takva pamukoberačka beba.
Nije prošao ovolika iskušenja da bi umro u tami.
Pronašao je baterijsku lampu. Ustao je i zapeo za telo nekadašnjeg añutanta.
Kriknuo je i pao na kolena. Baterijska lampa se nije slomila, ali se otkotrljala od njega.
Osvetlila je najnižu policu na levoj strani, punu kutija špageta i konzervi soka od paradajza.
Big Džim je puzao za njom. Otvorene oči Kartera Tibodija su se pomerile.
„Kartere? Znoj je curio niz Big Džimovo lice. Neka smrdljiva mast mu je pokrivala
obraze. Košulja mu se lepila za telo. Srce mu je ponovo nekontrolisano lupalo. Za divno čudo je
pronašlo normalni ritam rada.
Pa. Ne. Ne baš. Ipak je nastavilo da kuca u znatno normalnijem ritmu.
„Kartere? Sinko? Da li si živ?
To je bilo neverovatno. Rasporio ga je kao ribu pored rečne obale i upucao u potiljak. Bio
je mrtav kao Adolf Hitler. Ipak bi se mogao zakleti... pa, gotovo zakleti... da su momkove oči...
Borio se protiv ideje da će ga Karter zgrabiti za gušu. Govorio je sebi da je normalno što
je malo (užasnut) nervozan, zato što ga je momak zamalo ubio. Ipak je očekivao da će Karter
sesti, da će ga privući sebi i da će mu zariti gladne zube u vrat.
Opipao je Karterov vrat. Okrvavljeno meso je bilo hladno. Nije bilo tragova pulsa.
Naravno da nije. Momak je mrtav. Mrtav je duže od dvanaest časova.
„Večeravaš sa Spasiteljem, sinko, prošapta Big Džim. „Jedeš biftek i pire krompir s
močom. Za desert ćeš dobiti pitu od jabuka.
Posle tih reči bilo mu je malo bolje. Nastavio je da puzi za baterijskom lampom.
Nije se osvrnuo, kad je pomislio da je čuo kako se nešto kreće iza njega, da nečija ruka
puzi po betonskom podu, naslepo pipajući. Mora da nahrani generator. Mora da ućutka
AAAAAAA.
Srce je ponovo počelo da preskače, dok je vadio jedan od preostala četiri rezervoara za
gas iz ostave. Seo je pored otvorenih vratašca. Dahtao je pokušavajući da kašljanjem uspostavi
pravilan srčani ritam. Molio se, nesvestan da je njegova molitva tek niz zahteva i racionalizacija:
učini da prestane, ništa ja nisam kriv, izbavi me odavde, dao sam sve od sebe, vrati sve onako
kako je bilo, izdali su me nesposobnjakovići, izvidaj mi srce.
„Isusa mi, amin, rekao je. Naježio se od reči od kojih je očekivao utehu. Zvečale su kao
zveket kostiju u grobu.
Prodorno cvrčanje alarma se utišalo. Srce mu se malo smirilo. Rezervoar je presušio. U
obe prostorije atomskog skloništa je vladao mrkli mrak, ako se izuzme sjaj baterijske lampe.
Poslednja priručna lampa se ugasila pre sedam sati. Big Džim se prisetio kako je udario pečat
ODBIJENO na zahtev za pribavljanje sredstava za održavanje skloništa, koji mu se prošle godine
našao na stolu. Sad se mučio da skloni prazan rezervoar i prikopča pun na platformi pored
generatora.
Zahtev je verovatno sadržao i zamenu baterija kod priručnog osvetljenja. Nije krivio sebe.
Gradska blagajna je raspolagala ograničenom sumom novaca. Ljudi su stalno pružali ruke i
tražili: nahrani mey nahrani me.
Al Timons je trebalo da ih zameni ne čekajući da mu to neko kaže., uveravao je sebe.
Pobogu, da li je preterano očekivati malo lične inicijative od gradskih nameštenika? Zar
službenike održavanja neplaćamo upravo zbog takvih stvari?
Nebesa mu, zar nije mogao da ode do onog žapca Berpija i da ga zamoli za donaciju. Ja
bih to učinio, da sam bio na njegovom mestu.
Spojio je rezervoar s generatorom. Srce je ponovo počelo da ga muči. Trznuo je rukom i
oborio baterijsku lampu. Udarila je u jedan od preostalih rezervoara.
Staklo se razbilo. Našao se u neprozirnoj tami.
„Ne“, vrisnuo je. „Ne, prokletstvo, NE!
Bog nije odgovorio. Pritisle su ga tišina i tama. Prenapregnuto srce ga je gušilo.
Izdajničkog li organa!
„Nije važno. Pronaći ću drugu baterijsku lampu. Tamo ima i šibica. Moram da ih nañem.
Mogao bih da se odšetam do njih, da ih je Karter stavio na jedno mesto.“ To je bila istina.
Precenio je tog momka. Mislio je da ga čeka budućnost, ali se na kraju ispostavilo da pripada
prošlosti. Big Džim se nasmejao. Naterao je sebe da prestane. Smeh je u sveobuhvatnoj tami
sablasno zvučao.
Nije važno. Uključi generator.
Da. Tako je. Generator je najpreči posao. Proveriće vezu s rezervoarom kad počne da radi
i kad ureñaj za prečišćavanje vazduha ponovo zapišti. Dotad će naći drugu baterijsku lampu,
možda i Kolmanovu svetiljku. Imaće dosta svetla za sledeću zamenu rezervoara.
„Tako ti je to“, rekao je. „Ako želiš da išta bude valjano obavljeno na ovom manjkavom
svetu, moraš to sam učiniti. Pitaj Koginsa ili onu Perkinsovu kučku.
Oni znaju.“ Ponovo se nasmejao. Nije mogao da se ne nasmeje. Bilo je tako smešno. „Oni
znaju. Ne ideš na velikog psa s malim štapom. Jok. Jok, brate.“ Pipao je, tražeći dugme za
pokretanje ureñaja. Pronašao ga je i pritisnuo. Ništa se nije dogodilo. Vazduh u sobi mu se
najedanput učinio gušćim no ikad.
Pritisnuo sam pogrešno dugme, toje sve.
Verovao je u to, iako je znao da nije tako. Dunuo je u prste kao kockar koji nastoji da
zagreje hladni par kocki. Pipao je, sve dok nije pronašao dugme.
„Bože“, rekao je, „obraća ti se tvoj sluga, Džejms Reni. Molim te da ova stara prokletinja
proradi. Molim to u ime Tvog Sina, Isusa Hrista.“ Pritisnuo je dugme.
Ništa se nije dogodilo.
Sedeo je u mraku. Noge su mu se ljuljale po ostavi, dok je pokušavao da potisne paniku
koja ga je nemilosrdno spopadala, kao da hoće živog da ga proždere. Morao je da misli. Samo
tako će preživeti. To je bio težak zadatak. Teško je razmišljati u tami, dok srce preti da svakog
momenta digne otvorenu bunu.
Šta mu je najteže padalo? Sve što je stvorio i sve na čemu je poslednjih trideset godina
radio činilo mu se nestvarnim, baš kao ljudi s druge strane Kupole. Hodaju, pričaju, voze
automobile, lete avionima i helikopterima. Ništa od toga nije bilo važno, ne ispod Kupole.
 Priberi se. Pomozi samom sebi, ako Bog ne želi da ti pomogne.
U redu. Svetlost je najpreči zadatak. I kutija šibica će poslužiti. Sigurno ima nečega, na
nekoj od polica u drugoj prostoriji. Pipaće veoma polako i metodično sve dok ih ne nañe. Zatim
će pronaći baterije za pamukoberački ureñaj za paljenje.
Bilo je baterija. U to je bio siguran, zato što mu je generator neophodan. Bez njega će
umreti.
Pretpostavimo da ćeš ga upaliti? Šta će se desiti kad nestane gasa?
Uh, valjda će neko intervenisati. Nije mu suñeno da skonča u podzemlju. Biftek sa
Isusom? Radije bi preskočio taj obrok. Šta će mu, kad ne može da sedi na čelu stola.
Ponovo se nasmejao. Polako i pažljivo je krenuo ka vratima glavne prostorije.
Ispružio je ruke ispred sebe kao slepac. Posle sedam koraka je napipao zid. Krenuo je
udesno. Prelazio je prstima preko drveta i... ah! Praznina. Vrata. Dobro je.
Provukao se kroz njih. Sad se kretao s više samopouzdanja, uprkos tami. Savršeno je
poznavao raspored u odaji: na obe strane su police, a kauč pravo is...
Ponovo se sapleo o prokletog pamukoberačkog momka. Pao je čitavom dužinom.
Udario je čelom u pod i vrisnuo, više od iznenañenja i ozlojeñenosti, nego od bola.
Tepih je ublažio udarac. O bože, osetio je mrtvu šaku meñu svojim nogama. Činilo mu se
da ga stiska za jaja.
Podigao se na kolena i otpuzao napred. Ponovo je udario glavom, ovaj put u kauč.
Ispustio je još jedan krik. Uspuzao se na kauč i odmah povukao noge, kao što bi učinio
čovek koji je shvatio da se brčka u vodama punim krvožednih ajkula.
Drhtao je. Nastojao je da se smiri. Mora da se smiri ako ne želi da dobije srčani napad.
Moraš da se usredsrediš i da duboko dišeš, kad počnu aritmije, govorio mu je hipi doktor.
Big Džim je tada to smatrao nju ejdž sranjem. Sad mu nije ostalo ništa drugo. Morao je da proba,
pošto je ostao bez verapamila.
Učinilo mu se da hipikov savet deluje. Srce mu se smirivalo posle dvadeset dubokih
udisaja i dugih, laganih izdisaja. Bakreni ukus mu se povlačio iz usta.
Nažalost, osećao je sve veću težinu na grudima. Bol mu je palacao levom rukom.
Znao je da su to simptomi srčanog udara, ali je to pripisivao problemima s varenjem posle
mnogo proždranih sardina. To je verovatniji uzrok. Dugi, lagani udisaji će mu srediti srce (ipak
će ga pogledati kad se izvuče iz ovog sosa, možda će se odlučiti na ugradnju bajpasa). Vrućina je
predstavljala problem. Vrućina i gust vazduh. Mora da pronañe baterijsku lampu i pokrene
generator. Samo još minut, a možda i dva...
Neko je disao.
Da, naravno. Ja dišem.
A opet, bio je sasvim siguran da je čuo nekog drugog. I ne samo jednog. Činilo mu se da
deli podzemlje s nekoliko ljudi. Mislio je da zna ko su oni.
To je smešno.
Jeste, ali je jedan od disača bio iza kauča. Dugi se šunjao u uglu. Treći je stajao na metar
ispred njega.
Nemoj. Stani!
Brenda Perkins je iza kauča. Lester Kogins je u uglu. Razvaljena vilica mu visi.
Ispred njega je stajao...
„Ne“, reče Big Džim. „To je sranje. To je teško sranje“ Zažmurio je i pokušao da se
usredsredi na duge i lagane udisaje.
„Ovde zbilja lepo miriše, tata, otezao je Džunior ispred njega. „Miriše kao u ostavi.
Miriše na moje devojke.
 Big Džim je vrisnuo.
„Pomozi mi, burazeru, reče Karter s mesta na kom je ležao. „Gadno me je isekao.
Upucao me je, takoñe.
„Prestanite, šapnuo je Big Džim. „Ne čujem ništa, zato prestanite. Brojim udisaje.
Vidam srce.
„Imam dokumenta, reče Brenda Perkins. „Umnožila sam ih u dosta primeraka.
Uskoro ću ih okačiti na svaku telefonsku banderu u gradu, baš kao što je Džulija obesila
poslednji broj novina. ’Budi siguran da će te gresi stići’ Brojevi, dvadeset drugo poglavlje.
„Ti nisi ovde!
Tada ga je nešto, nalik prstu, poljubilo po obrazu.
Ponovo je vrisnuo. Atomsko sklonište je bilo puno mrtvaca, koji su disali sve lošiji
vazduh. Kretali su se. Video je njihova bleda lica i u najgušćoj tami. Presreo je mrtvi pogled svog
sina.
Skočio je s kauča. Mlatio je po vazduhu krupnim pesnicama. „Bežite! Bežite od mene!
Potrčao je ka stepenicama. Sapleo se na poslednju. Ovog puta nije bilo tepiha koji bi
ublažio pad. Krv mu je kapala u oči. Mrtva ruka ga je milovala po potiljku.
„Ubio si me, frfljao je Lester Kogins. Jedva ga je razumeo zbog slomljene vilice.
Big Džim je ustrčao uza stepenice i udario u vrata na vrhu svom težinom. Otvorila su se,
gurajući nagorele grede i okrunjene cigle. Odškrinula su se taman toliko da se provuče kroz njih.
„Ne kriknuo je. „Ne, ne dodiruj me! Niko od vas ne sme da me dodirne!
U ostacima sale za sastanke gradske kuće bilo je mračno gotovo kao u skloništu.
Postojala je jedna velika razlika, vazduh je bio neupotrebljiv.
Big Džim je to shvatio posle trećeg udisaja. Srce mu se zaglavilo u grlu, izmučeno
skorašnjim naporima i uzbuñenjima. Nije htelo ni da mrdne.
Osetio je strahovitu težinu od pupka do grla, kao da ga pritiska ogromni juteni džak pun
kamenja. Borio se da stigne do vrata, kao čovek koji gaca kroz duboko blato.
Pokušao je da se provuče kroz otvor, ali se ovog puta zaglavio. Grozni zvuk je izlazio iz
njegovih razjapljenih usta i zapušenog grla: AAAAAA: nahrani me, nahrani me.
Mahnuo je rukom. Mahnuo je još jednom. Ispružio je ruku kao da traga za spasenjem.
Neko ga je pomilovao s druge strane. „Taaata“, začuo je poznati glas.
Neko je drmusanjem probudio Barbija nešto pre zore u nedelju ujutru. Nevoljno se prenuo
iz sna. Zakašljao se. Instinktivno se okrenuo prema Kupoli i ventilatorima iza nje. Podigao je
glavu da bi video ko ga je probudio, kad je kašljanje konačno prestalo. To je bila Džulija. Kosa
joj se ulepila. Obrazi su joj goreli od groznice. Pogled joj je bio bistar. Rekla je: „Beni Drejk je
umro pre jednog sata.
„Džulija. Isuse. Žao mi je. Govorio je promuklim, napuklim glasom. Samom sebi je
zvučao neprepoznatljivo.
„Moram da odem do kutije koja pravi Kupolu, rekla je. „Kako da stignem do nje?
Barbi je odmahnuo glavom. „To je nemoguće. Ona je na grebenu osamsto metara odavde,
što je čini nedostupnom čak i kad bi mogla da utičeš na nju. Ne možemo da priñemo kombijima
ako ne zadržimo vazduh, iako su samo sedamnaest metara odavde.
„Postoji način, neko reče.
Svi su se okrenuli ka Štrokavom Semu Verdrou. Pušio je poslednju cigaretu.
Posmatrao ih je treznim pogledom. Bio je trezan. Bio je načisto trezan, po prvi put u osam
godina.
Ponovio je: „Postoji način. Pokazaću vam ga.“
 NOSI GA KUĆI, IZGLEDAĆE KAO HALJINA

Bilo je pola osam ujutru. Svi su se okupili, čak i skrhana, uplakana majka Benija Drejka.
Alva je grlila Alisu Eplton. Od njene energije i vrcavosti nije bilo ni traga.
U uskim grudima joj je hripalo i škripalo pri svakom udisaju.
Zavladala je tišina kad je Sem završio priču... izuzev neumornog urlika ventilatora,
naravno. Rasti je rekao: „To je ludo. Umrećete.
„Hoćemo li preživeti, ako ostanemo ovde?, pitao je Barbi.
„Zašto biste pokušali tako nešto?, pitala se Linda. „Čak i ako Semova ideja upali i
uspete...
„Oh, mislim da će upaliti, reče Romi.
„Nego šta će, reče Sem. „To mi je rekao tip po imenu Piter Beržeron, nedugo posle
velikog požara u Bar Harboru, četrdeset sedme. Za njega se svašta moglo reći, ali nije bio lažov.
„Čak i da upali, reče Linda, „zašto biste to radili?
„Zato što samo to nismo probali, reče Džulija. Zvučala je pribrano nakon što je donela
odluku da poñe i nakon što je Barbi rekao da će poći s njom. „Nismo pokušali da molimo.
„Poludela si, Džul, reče Toni Gaja. „Misliš li da će nas čutP. Ili da će nas poslušati, ako
nas budu čuli?
Džulija je tužno odmerila Rastija. „Da li si čuo kako su mravi molili, kad ih je tvoj
prijatelj Džordž Latrop spaljivao lupom?
„Mravi ne mogu da mole, Džulija.
„Rekao si: ’Shvatio sam da i mravi imaju svoje male živote.5 Kako si došao do tog
zaključka?
„Zato...“ Ućutao je i slegnuo ramenima.
„Možda si ih čuo“, reče Lisa Džejmison.
„Uz sve dužno poštovanje, to je veliko sranje“, reče Pit Friman. „Mravi su mravi.
Ne mogu da mole.“
„Ali ljudi mogu“, reče Džulija. „Zar i mi nemamo naše male živote?“ Niko nije
odgovorio.
„Šta još možemo da probamo?“
Pukovnik Koks je progovorio iza njih. Zaboravili su na njega. Spoljni svet sa svojim
obitavaocima činio im se nevažnim. „Probao bih, da sam na vašem mestu.
Radite kako najbolje znate, ali... da. Probao bih. Barbi?“ „Već sam se složio“, reče Barbi.
„Ima pravo. Nema nam druge.“
„Dajte mi da vidim te kese“, reče Sem.
Linda mu je dodala tri zelene kese. U dve je spakovala odeću za sebe i Rastija i nekoliko
knjiga za decu (košulje, pantalone, čarape i donji veš su sad ležali na tlu meñu preživelima).
Romi je doneo treću. U njoj je nosio dve puške za lov na jelene. Sem je pregledao sve tri.
Pronašao je rupu u trećoj, u kojoj je bilo oružje.
Odložio je u stranu. Druge dve su bile netaknute.
„Dobro je“, rekao je, „dobro me slušajte. Kombi gospoñe Everet bi trebalo da ide do
kutije.“ Pokazao je na odiseja. „Da li ste sigurni da su prozori čvrsto zatvoreni, gospoja? Morate
biti sigurni, zato što mnogi životi zavise od toga.“
„Bili su podignuti“, reče Linda. „Koristili smo klimu.“ Sem se obratio Rastiju. „Ti ćeš ga
voziti, doco. Prvo što ćeš uraditi je da ugasiš fabrički vazduh. Znaš li zašto je to važno?“
„Da bih zaštitio sredinu unutar kabine.“
„Nešto lošeg vazduha će ući kad otvoriš vrata, ali ne puno, ako budeš brz. Unutra još ima
dobrog, gradskog vazduha. Oni unutra će imati dovoljno za disanje sve do kutije. Od starog
kombija neće biti vajde, i ne samo zato što su prozori otvoreni...“
„Morali smo da ih otvorimo“, reče Nori, posmatrajući ukradeni kombi telefonske
kompanije. „D-deda je rekao da je klima pukla.“ Suza joj je kanula iz levog oka.
Probijala je put kroz prljavštinu na levom obrazu. Svuda je bilo štroke i čañi. Bila je
presitna da bi se videla. Padala je s mračnog neba.
„Ne sekiraj se, dušo“, rekao je Sem. „Gume na tom kombiju ne vrede ni pišljiva boba.
Jedan pogled je dovoljan da bi se zaključilo s čijeg placa za prodaju polovnih automobila je
došao.“
„To znači da moj kombi dolazi u obzir, ako vam zatreba još jedno vozilo, reče Romi.
„Idem po njega.
Sem je odmahnuo glavom. „Kola gospoñice Šamvej će bolje poslužiti, zato što su joj
gume manje i lakše za rukovanje. Takoñe su potpuno nove. Vazduh unutar njih će biti svežiji.
Džo Maklači se iznenada osmehnuo. „Vazduh iz guma! Ispumpati vazduh iz guma u kese
za ñubre! Rezervoari za ronjenje iz kućne radinosti! Gospodine Verdro, vi ste genije“
Štrokavi Sem se osmehnuo. Pokazao je svih šest preostalih zuba. „Ne zaslužujem
pohvale, sinko. Sve počasti pripadaju Pitu Beržeronu. Preneo mi je iskustva nekoliko ljudi
zarobljenih vatrom u Bar Harboru, nakon što je načisto podivljala.
Nije im pretila opasnost od vatre, ali nisu imali vazduha. Skinuli su ventil kamionske
gume i na smenu udisali vazduh iz nje. Rekli su da je imao grozan ukus. Osećao se na staru,
crknutu ribu. Ali ih je održao u životu.
„Da li će jedna guma biti dovoljna?, pitala je Džulija.
„Možda, ali se ne bih kladio na rezervnu, ako je od onih manjih, za nedajbože, s kojom ne
može da se preñe više od pedeset kilometara.
„Nije, reče Džulija. „Mrzim te stvarčice. Zamolila sam Džonija Karvera da mi nabavi
novu, što je i učinio. Pogledala je u pravcu grada. „Pretpostavljam da je Džoni sad mrtav, baš kao
i Keri.
„Bolje je da krenemo s još jednim kolima, za svaki slučaj, reče Barbi. „Imaš ključ, zar ne?
Džulija je klimnula.
Romi Berpi se kiselo osmehnuo. „Trkaću se s tobom, doco. Tvoj kombi protiv Džulijinog
hibrida. Ja ću voziti prijus“, rekla je Pajper. „Ostaješ ovde Romi.
Izgledaš kao mrcina.
„Jedna sveštenica ne bi smela da se tako izražava, progunña Romi.
„Trebalo bi da kažeš hvala bogu što imam dovoljno energije da govorim ružne reči“
Prečasna Libi, uistinu nije izgledala nimalo energično, ali joj je Džulija ipak predala ključeve.
Niko od njih nije izgledao kao neko ko je spreman da izañe, pije i pleše. Pajper je bila u boljem
stanju od nekih. Kler Maklači je bila bleda kao mleko.
„U redu, reče Sem. „Imamo još jedan mali problem, ali prvo...
„Šta imamo?, pitala je Linda. „O kakvom problemu govoriš?
„Ne brini sad o tome. Prvo da dovezemo mašine ovamo. Kad hoćete da probate? Rasti je
pogledao sveštenicu Kongregacione crkve. Pajper je klimnula. „Sad je najbolji trenutaka, reče
Rasti.
Preživeli su ih posmatrali, ali ne samo oni. Koks i stotinak vojnika su stajali na drugoj
strani Kupole. Podsećali su na tihu publiku na teniskom meču.
 Rasti i Pajper su udisali vazduh priljubljeni uz Kupolu. Nastojali su da napune pluća sa
što više kiseonika. Uhvatili su se za ruke i potrčali ka vozilima. Razdvojili su se kad su stigli do
njih. Sveštenica je pala na kolena i ispustila ključeve prijusa.
Svi posmatrači su zastenjali.
Podigla ih je iz trave i ustala. Rasti je već sedeo u odiseju. Upalio je motor, kad je ona
otvorila vrata malog zelenog automobila i sela za volan.
„Nadam se da će se setiti da isključe rashladne ureñaje, rekao je Sem.
Vozila su se gotovo savršeno okrenula. Prijus je pratio mnogo veći kombi kao terijer
ovcu. Brzo su se dovezli do Kupole, poskakujući po neravnom tlu. Izbeglice su se raspršile pred
njima. Alva je nosila Alisu Eplton. Linda je grlila devojčice koje su žestoko kašljale.
Prijus je stao na manje od tridesetak centimetara od prljave prepreke, ali je Rasti okrenuo
odiseja i pošao unazad.
„Tvoj muž zaista ima dobra jajca i još bolja pluća, hladno je saopštio Sem Lindi.
„To je zato što se manuo pušenja, odvratila je Linda. Nije čula Tvičev prigušeni uzdah, ili
se pravila da ga ne čuje.
Rasti nije traćio vreme, imao dobra pluća ili ne. Zalupio je vrata iza sebe i požurio ka
Kupoli. „Prosto ko pasulj, rekao je... i počeo da kašlje.
„Da li je vazduh unutar kombija dobar za disanje, kao što je Sem rekao?
„Bolji je od ovog ovde. Blago se osmehnuo. „Imao je pravo što se tiče nečeg drugog kad
god se vrata otvore, malo dobrog vazduha izañe napolje, a malo lošeg uñe unutra. Verovatno
možete da stignete do kutije bez vazduha iz gume, ali ne mislim da možete da se vratite bez
njega.
„Neće oni voziti, reče Sem. „a ću voziti.
Barbi je osetio kako mu se usne svijaju nagore, u prvom iskrenom osmehu u poslednjih
nekoliko dana. „Mislio sam da ti je dozvola oduzeta.
„Ne vidim nijednog policajca, reče Sem. Okrenuo se Koksu. „Šta je s tobom? Da ne vidiš
nekog od lokalnih čuvara reda?
„Ne vidim nijednog, reče Koks.
Džulija je odvela Barbija u stranu. „Da li si siguran da želiš da to uradiš?
,Jesam.
„Znaš da su šanse za uspeh negde izmeñu nikakvih i nepostojećih?
„Znam.
„Kakav si u moljakanju, pukovniče Barbara?
Setio se gimnastičke sale u Faludži. Emerson je šutnuo jednog od zatvorenika po jajima,
tako snažno da su poletela uvis. Hikermajer je povukao drugog za hidžab i prislonio pištolj na
njegovu glavu. Krv je udarila u zid, kao što udara još od davnih vremena kad su se ljudi tukli
močugama.
„Ne znam, rekao je. „Samo znam da je došao red na mene da molim. Romi, Pit Friman i
Toni Gaja su podigli prijus uvis dizalicom i skinuli jednu gumu.
To je bio mali automobil. U normalnim okolnostima bi ga dohvatili i podigli bez dizalice.
Sad nisu mogli. Morali su da često trče do Kupole da bi se nadisali vazduha, iako su kola bila
parkirana blizu ventilatora. Na kraju je Rouz preuzela Tonijevu dužnost. Previše je kašljao da bi
nastavio.
Konačno su dve nove gume ležale prislonjene uz Kupolu.
„Zasad je bilo dobro, reče Sem. „Vreme je da se pozabavimo drugim problemčićem.
Nadam se da će neko imati neku ideju, zato što je ja nemam. Svi su ga zbunjeno pogledali.
„Moj prijatelj Piter je rekao da su ti momci skinuli ventil i udisali direktno iz gume, ali to
ovde neće proći. Moramo da napunimo te kese za ñubre, a to zahteva veću rupu. Možemo da
probijemo gumu, ali ćemo izgubiti više vazduha, nego što ćemo ga uhvatiti, bez nečeg što bi
stajalo u rupama, neke slamčice. Pa... šta ćemo? S nadom se osvrnuo oko sebe. „Da neko nije
poneo šator? Onaj sa šupljim aluminijumskim šipkama?
„Devojčice imaju šator igračku, reče Linda, „ali je on ostao kod kuće, u garaži. Setila se
da je garaža zbrisana, zajedno s pripadajućom kućom. Nasmejala se od muke.
„Da li bi šuplja hemijska olovka mogla da posluži?, pitao je Džo. „Imam bik...
„Nije dovoljno velika, reče Barbi. „Rasti? Šta je s ambulantnim kolima?
„Trahejna cevčica?, sumnjičavo će Rasti. Odgovorio je na sopstveno pitanje. „Ne.
Ni ona nije dovoljno velika.
Barbi se okrenuo Kupoli. „Pukovniče Koks? Imate li neku ideju? Koks je oklevajući
odmahnuo glavom. „Verovatno imamo hiljadu upotrebljivih stvarčica s ove strane, ali vam one
ne mogu biti od pomoći.
„Ne možemo dopustiti da nas ovo zaustavi!, reče Džulija. Barbi je nazreo razočarenje i
blagu paniku u njenom glasu. „Zaboravite na kese! Ponećemo gume i disati direktno iz njih!
Sem je već odmahivao glavom. „To nije dovoljno dobro, gospoja. Žao mi je, ali nije.
Linda se nagnula bliže Kupoli. Nekoliko puta je duboko udahnula i zadržala vazduh.
Prišla je zadnjem delu svog kombija. Izgrebala je nešto čañi sa zadnjeg prozora i provirila unutra.
„Kesa je još uvek tamo“, rekla je. „Hvala bogu.“
„Kakva kesa?“, pitao je Rasti. Uhvatio je za ramena.
„Ona iz Best baja, s tvojim roñendanskim poklonom. Deveti novembar, ili si to
zaboravio?“
„Jesam. Namerno. Ko bi, doñavola, hteo da napuni četrdesetu? Šta je u njoj?“
„Znala sam da bi ga našao, da sam ga unela u kuću pre roñendana...“ Bacila je pogled na
ostale. Izgledala je tužno i štrokavo, kao dete ulice. „On je neprevaziñeno njuškalo. Ostavila sam
ga u kombiju.“
„Šta si mu kupila, Lini?“, pitala je Džeki Vetington.
„Nadam se da će to biti poklon za sve nas“, reče Linda.
Barbi, Džulija i Štrokavi Sem su se spremili. Zagrlili su i poljubili sve, čak i dečicu.
Na licima dvadesetak izbeglica koji će ostati za njimailo je malo nade. Barbi je to pripisao
iscrpljenosti i hroničnom nedostatku kiseonika, iako je znao da nije tako.
Ovo su bili oproštajni poljupci. „Srećno, pukovniče Barbara“, reče Koks.
Kratko je klimnuo glavom. Obratio se Rastiju. On je bio važan, zato što je bio pod
Kupolom. „Ne prestaj da se nadaš. Ne dopusti im da prestanu da se nadaju. Ako ovo ne upali,
postaraj se za njih koliko god možeš. Daj sve od sebe da što duže opstanu.“
„Čuo sam te. Očekujem da se i ti potrudiš koliko možeš.“ Barbi je klimnuo u pravcu
Džulije. „To je uglavnom njen poduhvat. I, doñavola, možda ćemo se vratiti, čak i ako ne uspe.“
„Siguran sam da hoćete“, reče Rasti. Zvučao je srčano, ali mu se ono u šta je verovao
ogledalo u očima.
Barbi ga je šljepnuo po ramenu. Pridružio se Semu i Džuliji kod Kupole. Ponovo je
duboko disao sveži vazduh koji je curkao kroz prepreku. Semu je rekao: „Da li si siguran da želiš
da ovo radiš?“
„Jašta sam. Moram da se iskupim zbog nečeg.“
„Šta bi to moglo biti, Seme?“, pitala je Džulija.
„Radije ne bih o tome govorio.“ Blago se osmehnuo. „Pogotovo ne s urednicom gradskih
novina.“
„Da li si spremna?“, Barbi je pitao Džuliju.
 „Jesam.“ Kratko ga je stisnula za ruku. „Koliko god to mogu biti.“ Romi i Džeki
Vetington su stali pored zadnjih vrata kombija. Džeki je otvorila vrata, kad je Barbi dreknuo:
„Sad!“ Romi je ubacio dve gume s prijusa unutra.
Barbi i Džulija su se bacili za njima. Vrata su se zalupila, delić sekunde kasnije.
Stari i alkoholom nagrizeni Sem Verdro je bio okretniji od cvrčka. Već je sedeo za
volanom odiseja i palio motor.
Vazduh u kombiju je mirisao na ono što je sad bio spoljašnji svet. Bio je prožet aromom
ugljenisanog drveta i uljanim, terpentinskim tonovima, ali je bio bolji od onog što su disali kod
Kupole, čak i uz pomoć deset gigantskih ventilatora.
Neće biti bolji zadugo, pomisli Barbi. Ne dok ga nas troje udišemo. Džulija je dohvatila i
istresla prepoznatljivu žutocrnu kesu Best baja. Iz nje je ispao plastični cilindar s natpisom
SAVRŠENI EHO. Ispod njega je pisalo: 50 PRAZNIH CD-ova. Počela je da skida celofanski
omot. Isprva nije imala naročitog uspeha. Barbi je posegnuo za džepnim nožem. Srce mu je sišlo
u pete. Nož nije bio tamo.
Naravno da nije. Sad je bio samo otpadak ispod ostataka policijske stanice.
„Seme! Molim te, reci mi da imaš džepni nožić!“
Starac ga je bacio na zadnje sedište. „Pripadao je mom ocu. Nosim ga čitavog života.
Hoću da mi ga vratiš.“
Nož je imao drvene korice, gotovo glatke od silne upotrebe. Otvorio ga je i odmerio
oštricu. Iseći će plastiku. Napraviće dobre rupe u gumama.
„Požurite!“, povikao je Sem i snažnije pritisnuo gas. „Ne krećemo dok mi ne kažete da
imate ono što nam treba. Sumnjam da će motor doveka raditi na ovom vazduhu!“
Barbi je isekao omot. Džulija ga je odstranila. Odvrnula je i skinula plastični poklopac.
Prazni CD-ovi, namenjeni Rastiju Everetu, stajali su na stubiću od crne plastike. Istresla ih je na
pod i stisnula šaku oko stubića. Stisnula je usne od napora.
„Pusti mene...“, rekao je, ali je ona uspela da ga iščupa.
„I cure mogu biti snažne. Pogotovo kad su nasmrt uplašene.“
„Da li je šupalj? Ako nije, vraćamo se na početnu stanicu.“ Prinela je stubić licu. Barbi je
pogledao kroz rupu. Njeno plavo oko mu je uzvraćalo pogled. „Kreći, Seme“, rekao je. „U poslu
smo.“
„Da li ste sigurni da će poslužiti?“, povikao je Sem, i ubacio menjač u brzinu.
„Sigurni smo sto posto!“, uzvratio je Barbi, zato što Kako bih, doñavola, znao nikog ne bi
osokolilo, pa ni njega samog.
Preživeli kod Kupole su ćutke posmatrali kako kombi odmiče tragovima guma koji vode
ka onom što je Nori Kalvert prozvala „bleštećom kutijom. Odisej je nestajao u gustom smogu.
Ubrzo je postao utvara i sasvim iščezao.
Rasti i Linda su stajali jedno pored drugog, s decom u naručju. „Šta misliš, Rasti?, pitala
je Linda.
Rekao je: „Mislim da nam je neophodno da se nadamo najboljem.
„I da se spremamo za najgore?
„I to, rekao je.
Prolazili su pored seoske kuće kad je Sem progovorio. „Uskoro ćemo zaći u voćnjak. Biće
bolje da vežete pojaseve, dečice, zato što nemam nameru da stajem, makar odvalio trapove.
„Samo napred, reče Barbi. Žestoko je poskočio, s gumom u rukama, kad je vozilo prešlo
preko grbine. Džulija je grčevito stiskala drugu, kao brodolomnik pojas za spasavanje. Hitro su
prolazili pored stabala jabuka. Lišće je izgledalo prljavo i beživotno. Najveći deo plodova je
završio na tlu, otresen vetrom koji je prohujao voćnjakom posle eksplozije.
 Prešli su preko nezgodne grbine. Barbi i Džulija su poskočili i pali u isti mah.
Džulija je pala Barbiju preko krila. Nije puštala gumu iz ruku.
„Gde si dobio dozvolu, stari nitkove?, povikao je Barbi. „U robnoj kući?
„U Volmartu!, odvratio je starac. „Sve je jeftinije u Veli vorldu! Prestao je da se cereka.
„Vidim je. Vidim treptavu prokletinju. Odašilje jasno ljubičasto svetlo.
Zaustaviću se kraj nje. Sačekajte da stanem, pre nego što izbušite gume, ako ne želite da
ih rascepite po dužini.
Sledećeg trenutka je nagazio na kočnicu. Odisej se ukopao u mestu. Barbi i Džulija su
kliznuli na zadnja sedišta. Sad znam kako se oseća loptica u fliperu, pomisli Barbi.
„Voziš kao bostonski taksista!, ljutito će Džulija.
„Ne zaboravite napojnicu, spopao ga je žestoki napad kašlja, „od najmanje dvadeset
procenata. Krkljao je.
„Seme?, pitala ga je Džulija. „Da li je s tobom sve u redu?
„Možda i nije, rekao je, mirnim glasom. „Negde krvarim. Možda u grlu, ali bih rekao da
je dublje. Verujem da sam pocepao pluća. Ponovo se zakašljao.
„Šta možemo da učinimo za tebe?, pitala ga je Džulija.
Sem je ukrotio kašalj. „Naterajte ih da isključe jebenu spravicu, da bismo otišli odavde.
Nestalo mi je cigareta.
„Sve zavisi od mene“, reče Džulija. „Samo da znaš.“ Barbi je klimnuo. „Razumem.“
„Ti si samo momak za snabdevanje vazduhom. Razmenićemo uloge, ako ono što ja radim
ne upali.“
„Pomoglo bi mi, ako bi mi objasnila šta ćeš raditi.“
„Nemam šta da ti objašnjavam. Raspolažem samo intuicijom i trunčicom nade.“
„Ne budi takav pesimista. Imaš i dve gume, dve kese za ñubre i šuplju plastičnu cevčicu.“
Osmehnula se. Osmeh je osvetlio njeno napeto, prljavo lice. „Lepo rečeno.“ Sem je
ponovo kašljao, svijen oko volana. Ispljunuo je nešto. „Blagi bože i Isuse, kako grozan ukus“,
rekao je. „Požurite.“
Barbi je probušio gumu nožem. Vazduh je zašištao, čim je izvukao oštricu. Džulija mu je
tutnula cevčicu u ruku, kao iskusna medicinska sestra u operacionoj sali.
Gurnuo je u rupu. Gledao je kako je guma obuhvata i pritiska... i osetio božanstvenu
vazdušnu struju na znojavom licu. Nije mogao da odoli. Duboko je udahnuo. Vazduh je bio
mnogo svežiji, bogatiji od onog koji su ventilatori gurali pod Kupolu. Mozak mu je živnuo.
Doneo je hitru odluku. Neće staviti kesu za ñubre preko improvizovanog ventila. Iscepao je
veliko parče plastike.
„Šta to radiš?“, vrisnula je Džulija.
Nije imao kad da joj objašnjava da nije samo ona obdarena intuicijom. Zapušio je cevčicu
plastikom. „Veruj mi. Samo poñi do kutije i uradi ono što je neophodno.“ Sumnjičavo ga je
odmerila i otvorila vrata odiseja. Strmeknula se iz vozila, ustala i zateturala preko grbine. Pala je
na kolena pored blešteće kutije. Barbi ju je sledio s obe gume u rukama. Semov nož mu je bio u
džepu. Pao je na kolena i ponudio Džuliji gumu iz koje je virila crna cevčica.
Izvadila je čep i udahnula. Obrazi su joj se udubili od napora. Izdahnula je i ponovo
udahnula. Suze su joj tekle niz obraze. Ostavljale su čiste pruge za sobom.
I Barbi je plakao, ali ne od tuge. Imao je utisak da su se zatekli usred najžešće kisele kiše
na svetu. Ovo je bilo mnogo gore od vazduha kod Kupole.
Džulija je još udisala. „Dobro je“, prozborila je, šapatom, nedaleko od cevčice.
„Tako je dobro. Ne miriše na crknutu na ribu. Prašnjav je.“ Udahnula je još jednom, pre
nego što mu je dodala gumu.
 Odmahnuo je glavom i odgurnuo gumu, iako su mu pluća gorela. Potapšao se po grudima
i pokazao na nju.
Još jednom je duboko udahnula. Pritisnuo je vrh gume, da bi joj pomogao.
Izñaleka, kao iz drugog sveta, slušao je kako Sem kašlje i kašlje i kašlje.
Raspašće se, pomisli Barbi. Mislio je da će se to i njemu desiti, ako uskoro ne uzme nešto
vazduha. Nagnuo se iznad improvizovane trske i duboko udahnuo, kad mu je Džulija po drugi put
ponudila gumu. Pokušao je da prašnjavim, divnim vazduhom ispuni čitava pluća. Nije ga bilo
dovoljno. Činilo mu se da ga nikad neće biti dovoljno. Panika ga je u jednom trenutku (Bože,
davim se) gotovo progutala. Nagon da skoči nazad u kombi i prepusti Džuliju njenoj sudbini bio
je previše snažan da bi mu se odupreo... ali je ipak uspeo. Zažmurio je, udahnuo i pokušao da
pronañe trezveno, mirno središte bića koje je moralo biti tu negde.
Opušteno. Polako. Opušteno.
Potegao je po treći put iz gume. Vukao je dugo i polagano. Pomahnitalo srce se malo
smirilo. Gledao je kako se Džulija naginje napred i steže kutiju s obe strane.
Ništa se nije dogodilo. Barbija to nije iznenadilo. Dodirnula je kutiju kad su stigli ovamo.
Bila je imuna na šok.
Naglo se ispravila. Zaječala je. Barbi je pokušao da joj ponudi cevčicu. Nije obraćala
pažnju na nju. Krv joj je potekla iz nosa i iz desnog oka. Crvene kapi su klizile niz obraz.
„Šta se dešava?, interesovao se Sem, prigušenim, hripavim glasom.
Ne znam, pomisli Barbi. Ne znam šta se dešava.
Jedno je znao: umreće, ako uskoro ne udahne nešto vazduha. Izvukao je cevčicu iz gume.
Gurnuo ju je meñu zube i zario Semov nož u drugu gumu. Utisnuo je cevčicu u rupu. Zapušio ju
je zgužvanom plastikom.
Čekao je.
Ovo je bezvremeno vreme.
Našla se u golemoj beloj sobi bez tavanice, s tuñinskim, sivim nebom iznad sebe.
Ovo je... šta? Soba za igru? Da, soba za igru. Njihova soba za igru.
(Ne, ona leži na podu muzičkog paviljona.)
Ona je žena zrelih godina.
(Ne, ona je devojčica.)
Nema vremena.
(Sada je 1974. godina, pred njom je sve vreme ovoga sveta.) Mora da uzme vazduh iz
gume.
(Ne mora.)
Nešto je posmatra. Nešto strašno. Ali i ona je strašna njemu, zato što je veća nego što bi
trebalo da bude i zato što je tu. Ne bi trebalo da je tu. Trebalo bi da bude u kutiji. Još uvek je
bezopasna. Ono to zna, iako je (samo dete) veoma mlado, tek izašlo iz jaslica. Ono govori.
Ti si kobajagi.
Nisam, ja sam stvarna. Ja sam stvarna. Svi smo stvarni.
Kožna glava ju je posmatrala licem bez očiju. Namrštila se. Krajevi usana su joj se
obesili, iako nije imala usta. Džulija je shvatila koliko ima sreće što se našla nasamo s njom.
Obično ih je više, ali su (otišli kući na večeru, otišli kući na ručak, otišli u krevet, otišli u školu,
otišli na odmor, nije važno gde su otišli) negde otišli. Odbacili bi je, da su u grupi. I ova ju je
mogla odbaciti, ali je radoznala.
Ona?
Da.
Ženka je, kao i ona.
 Molim te, pusti nas. Molim te, pusti nas da živimo naše male živote.
Nije bilo odgovora. Nije bilo odgovora. Nije bilo odgovora. Zatim: Ti nisi stvarna. Ti si...
Šta? Šta to priča? Ti si igračka iz radnje? Ne to, ali nešto slično. Džulija se setila farme
mrava koju je njen brat imao u detinjstvu. Uspomena je došla i prošla u deliću sekunde. Ni farma
mrava nije odgovarala, ali je bila blizu, kao igračke iz radnje. Bila je u dometu, kako ljudi kažu.
Kako možete da živite, ako niste stvarni?
MI SMO TAKO STVARNI! kriknula je. Barbi je čuo taj vapaj STVARNI SMO
KOLIKO I TI!
Tišina. Posmatralo je biće s promenljivim kožnim licem, u ogromnoj beloj sobi bez
tavanice koja je istovremeno i muzički paviljon u parku Česters Mila. Zatim: Dokaži.
Daj mi ruku.
Nemam ruku. Nemam telo. Tela nisu stvarna. Tela su snovi.
Daj mi tvoj um!
Dete kožna glava nije to učinilo. Nije htelo.
Džulija nije oklevala. Ovo je mesto bez mesta.
Tako je hladno u muzičkom paviljonu. Toliko je uplašena. Još gore od toga, ona je...
ponižena? Ne, ovo je mnogo strašnije od poniženja. Da se setila reči osramoćena, izrekla bi je.
Da, da, toje to, osramoćena je. Skinule su joj pantalone.
(Vojnici negde šutiraju nage ljude u gimnastičkoj sali. Ovoje nečija sramota, pomešana s
njenom.)
Ona plače.
(I njemu se plače, ali se suzdržava. Najpreča briga im je da sakriju sramotu.) Devojčice su
otišle, ali joj nos još krvari. Lila ju je ošamarila i obećala da će joj odseći nos ako ikom kaže da
su je pljuvale i sad leži ovde. Sigurno je mnogo plakala, zato što joj oko krvari kao i nos, i ne
može da doñe do daha. Nije važno koliko i odakle krvari. Radije bi iskrvarila do smrti na podu
muzičkog paviljona nego što bi otišla kući u glupim dečjim gaćicama. Rado će iskrvariti do smrti
iz stotinu rana, ako to znači da ne mora da vidi vojnika (Barbi je posle ovoga pokušao da ne misli
na tog vojnika. Ipak je pomislio „Hikermajer hakermonstrum') ako povlači golog muškarca za
ono (hidžab) što je nosio na glavi, zato što zna šta sledi. To je ono što uvek sledi kad si pod
Kupolom.
Jedna devojka se vratila. Kajla Bevins. Stoji i gleda dole, na glupu Džuliju Šamvej, koja
je mislila da je pametna. Gleda glupu malu Džuliju Šamvej u dečjim gaćicama. Da li se vratila da
joj skine i preostalu odeću i da je baci na krov muzičkog paviljona, da bi je naterala da ode kući
gola, s rukama preko ribice.
Zašto su ljudi tako zli?
Sklopila je oči, da bi se izborila sa suzama. Kajla se promenila, kad ih je otvorila.
Sad nije imala lice, samo promenljivi kožni šlem, na kom nije bilo samilosti, ljubavi, niti
mržnje.
Samo... ljubopitljivosti. Da. Šta će učiniti, ako ja uradim... ovo?
Džulija Šamvej više ništa ne vredi. Džulija Šamvej je potpuno beznačajna. Pronañi
poslednjeg od poslednjih, pa pogledaj ispod njega i tamo ćeš naći, šćućurenu bubicu Šamvej. Ona
je naga zatvorenička bubica. Zatvorenička bubica u gimnastičkoj sali. Na sebi nema ništa izuzev
razmotanog pokrivala za glavu, a ispod nje poslednje sećanje na mirisni, sveže ispečeni hleb u
rukama njegove supruge. Ona je mačka zapaljenog repa, mrav pod mikroskopom, muva koja će
ostati bez krila pod radoznalim prstima klinca iz trećeg za kišnog dana, igračka za obesnu decu
bez tela, sa čitavom vaseljenom pod nogama. Ona je Barbi, ona je umiruči Sem u kombiju Linde
Everet, ona je Oli koji umire u pepelu, ona je Alva Drejk koja žali mrtvog sina.
 Uglavnom je devojčica koja očajava na iskrzanim daskama muzičkog paviljona u
gradskom parku, devojčica kažnjena zbog naivne nadmenosti, devojčica koja je pogrešila misleći
da je velika, iako je bila mala, da je važna, iako nije bila, da je svetu stalo, iako je on samo
ogromna mrtva lokomotiva s motorom, ali bez farova.
Kriknula je svim srcem, umom i dušom:
MOLIM TE, PUSTI NAS DA ŽIVIMO! PREKLINJEM TE!
Na trenutak je bila kožna glava u beloj sobi; ona je devojka koja se (iz razloga koje ni
sama ne razume) vratila do muzičkog paviljona. Tog strašnog trenutka je bila počinitelj, a ne
žrtva. Ona je vojnik s pištoljem, hakermonstrum o kom Del Barbara još sanja, onaj kog nije
sprečio.
Zatim je ona stara.
Gleda odozdo na Kajlu Bevins.
Kajlina porodica je siromašna. Njen otac obara drveće na TR-u i pije u Frešijevom pabu
(koji će, jednog dana, postati Dipers). Njena mati ima veliki ružičasti beleg na obrazu, zbog čega
je deca zovu Trešnjevo Lice ili Jagodasta Glava. Kajla nema lepu odeću. Danas nosi stari smeñi
džemper, staru izbledelu haljinu, iskrzane cipele i bele čarape izgužvanih rubova. Jedno koleno
joj je izgrebano, zato što je pala ili je gurnuta na igralištu. To je Kajla Bevins, ali joj je lice od
nemirne kože.
Iako stalno menja oblik, nijedan nije ni izdaleka sličan ljudskom.
Džulija pomisli: Vidim kako bi dete izgledalo mravu, ako bi ga mrav pogledao sa svoje
strane uveličavajućeg stakla. Ako bi ga pogledao, trenutak pre nego što počne da gori.
MOLIM TE, KAJLA! MOLIM TE! MI SMO ŽIVI!
Kajla je pogledala dole, na nju. Ništa nije činila. Zatim je prekrstila ruke pred sobom u
njenoj viziji su to ljudske ruke i skinula džemper preko glave. Progovorila je bez imalo ljubavi,
sažaljenja ili kajanja.
Možda s malo sažaljenja.
Rekla je.
Džulija je gurnuta od kutije, nekom nevidljivom, ali snažnom rukom. Dugo zadržavani
vazduh je nahrupio iz nje. Barbi je uhvatio za ramena, pre nego što je udahnula. Skinuo je
plastični čep sa cevčice. Gurnuo joj je spasonosni valjčić u usta. Nadao se da joj tvrda plastika
neće poseći jezik, ili ne daj bože probiti gornji deo usta. Nije smeo da udahne otrovni vazduh.
Strahovao je da bi mogao izazvati napad i da će umreti, zbog nedostatka kiseonika.
Gde god da je bila, Džulija je razumela šta se dešava. Nije se opirala, već je čvrsto
stisnula gumu prijusa i počela da mahnito sisa cevčicu. Trzala se i drhtala čitavim telom.
Sem je konačno prestao da kašlje. Čula je još jedan zvuk. Duboko je udahnula vazduh iz
gume i podigla glavu. Razrogačila je upale oči, oivičene tamnim krugovima.
Neki pas je lajao. To je morao biti Horas, zato što je on jedini preostali pas. On...
Barbi je uhvatio za ruku, tako snažno da se pobojala da će je slomiti. Na licu mu se
ogledalo čuñenje. Kutija sa neobičnim znakom se podigla metar i po od tla.
Horas je prvi osetio svež vazduh, zato što je bio najniži i najbliži zemlji. Zalajao je.
Osetio ga je i Džo. Zapanjujuće svež povetarac ga je pomilovao po leñima. Stajao je
naslonjen na Kupolu, koja se pomerala. Dizala se. Nori je dremala. Naslonila se rumenim licem
na Džoove grudi. Video je kako se uvojak, njene prljave, slepljene kose miče. Otvorila je oči.
„Šta... Džo, šta se dešava?“
Džo je znao, ali je bio isuviše potresen da bi išta rekao. Nešto hladno mu je puzalo uz
leña. Beskrajni stakleni zid se dizao.
Horas je gnevno lajao, svinutih leña i njuške uperene ka tlu. To je bio njegov hoću da se
igram stav. Korgiju nije bilo do igre. Gurnuo je nos ispod Kupole i omirisao hladni sveži vazduh.
Rajsko iskustvo!
Redov prve klase Klint Ejms takoñe je dremao na južnoj strani Kupole. Sedeo je skrštenih
nogu na mekoj zemlji pored Stodevetnaestice, obmotan ćebetom, kao Indijanac. Vazduh se
iznenada smračio, kao da su loši snovi iz njegovog uma dobili fizički oblik. Probudio se zbog
kašlja.
Čañ se uskovitlala oko njegovih čizama i nataložila po nogama kaki pantalona.
Odakle je, za ime božje, dolazila? Gorelo je samo unutra. Zatim je video. Kupola se dizala
kao džinovska roletna. To je bio nemoguće. Svi znaju da se proteže kilometrima dole i gore.
Nemoguće se ipak dogañalo.
Ejms nije oklevao. Puzao je napred na rukama i nogama i uhvatio Olija Dinsmora za ruke.
Staklasta i tvrda Kupola ga je nakratko počešala po leñima. Imao je vremena da pomisli ako se
sad spusti, precvikaće me napola, pre nego što je izvukao dečaka napolje.
Na trenutak je pomislio da vuče leš. »Ne!“ povikao je. Odvukao je dečaka do jednog od
urlajućih ventilatora. „Da se nisi usudio da umreš, balavi goniču krava.
Oli se zakašljao, presamitio se i slabašno povratio. Ejms ga je pridržavao. Vojnici su
potrčali ka njima. Klicali su. Narednik Groh je bio ispred svih.
Oli je ponovo povratio. „Ne zovi me balavim goničem krava, šapnuo je. „Pozovite
ambulantna kola!“, povikao je Ejms. „Neophodna su nam.“ „Ma jok, prenećemo ga u Central
Mejn dženeral helikopterom“, reče Groh. „Da li si se ikad vozio helikopterom, momče?“
Ošamućeni Oli je odmahnuo glavom, pre nego što se ispovraćao na narednikove cipele.
Iskusni vojnik je s oduševljenjem protresao Oliju prljavu ruku. „Dobro došao nazad u
Sjedinjene Države, sinko. Dobro došao u svet.“ Oli je zagrlio Ejmsa oko vata. Znao je da gubi
svest. Pokušao je da se održi dovoljno dugo da mu se zahvali, ali nije uspeo. Poslednje što je
zapamtio pre nego što je propao u tamu bilo je da ga južnjački vojnik ljubi u obraz.
Horas je prvi izašao napolje, na severnom kraju grada. Potrčao je pravo na pukovnika
Koksa. Zaigrao je oko njegovih nogu. Korgi nije imao rep, ali to nije bilo važno. Mahao je
čitavim zadnjim delom tela. „Nek sam proklet“, reče Koks.
Podigao je psa. Horas ga je mahnito lizao po licu.
Preživeli su se zbili (linija razdvajanja je bila jasno vidljiva u travi, svetla na jednoj i
neupadljivo siva na drugoj strani). Počeli su da shvataju šta se dešava, ali još nisu smeli da veruju
svojim očima. Rasti, Linda, curice, Džo Maklači i Nori Kalvert, s majkama pored njih. Džini,
zagrljene Džina Bafalino i Harijet Bigelou. Tvič je držao svoju sestru Rouz, koja je ridajući
ljuljuškala Litl Voltera. Pajper, Džeki i Lisa su se držale za ruke. Pit Friman i Toni Gaja,
preostalo osoblje Demokrata, stajali su iza njih. Alva Drejk se naslonila na Romea Berpija, koji je
držao Alisu Eplton u naručju.
Gledali su kako se prljava površina Kupole hitro diže u vazduh. Pogled na blistavo jesenje
lišće na drugoj strani im je parao dušu.
Slatki, sveži vazduh im je podizao kosu i sušio znoj na koži.
„Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, reče Pajper Libi. Plakala je. „A onda
ćemo licem u lice.“
Horas je skočio iz naručja pukovnika Koksa. Premetao se po travi, lajao, njušio i
pokušavao da sve odjedanput zapiša.
Preživeli su s nevericom gledali sjajno nebo, svijeno preko kasnog jesenjeg nedeljnog
jutra u Novoj Engleskoj. Prljava prepreka koja ih je držala zatočene još se dizala iznad njih.
Kretala se sve brže i brže. Svela se na liniju, dugi potez olovkom na listu plavog papira.
Ptica je sunula kroz prostor koji je do malopre zauzimala Kupola. Alisa Eplton, još uvek u
Romeovom naručju, podigla je glavu. Ugledala ju je i nasmejala se.
Barbi i Džulija su klečali oko gume. Na smenu su potezali vazduh iz cevčice.
Gledali su kako kutija nastavlja da se diže. Isprvae polako kretala. Učinilo im se da lebdi
na visini od dvadeset metara, kao da se predomišlja. Zatim je pojurila pravo uvis. Kretala se
brzinom koje ljudsko oko nije moglo da prati, kao što ne može da prati metak u letu. Kupola je
letela, bolje reči umotavala se.
Kutija, pomisli Barbi, privlači Kupolu sebi, kao što magnetprivlači gvozdene plombe.
Povetarac se kretao ka njima. Barbi je pratio njegovo napredovanje po talasanju trave.
Prodrmao je Džuliju i pokazao ka severu. Prljavosivo nebo je ponovo postalo plavo i preterano
sjajno da bi se posmatralo. Drveće se razmetalo jarkim, jesenjim bojama.
Džulija je podigla glavu s cevčice i udahnula.
„Ne znam da li je to tako dobra...“, poče Barbi, ali ga je povetarac prekinuo. Video je
kako podiže Džulijinu kosu. Sušio je znoj i na njegovom čañavom licu. Milovao ga je nežno kao
dlan ljubavnice.
Džulija se ponovo zakašljala. Udarao ju je po leñima. Usudio se da po prvi put udahne
vazduh. Još je zaudarao i pekao u grlu, ali je bio upotrebljiv. Loš vazduh je uzmicao ka jugu.
Povlačio se pred talasom svežeg iz pravca Kupole na granici s TR-90, bolje reći iz pravca na kom
je bila Kupola. Drugi udisaj je bio bolji, treći još bolji, a četvrti dar božji.
Ili dar devojčice kožne glave.
Barbi i Džulija su se zagrlili pored crnog pravougaonika na tlu, na kom je bila kutija. Na
njemu ništa neće rasti. Nikada. „Sem!, povika Džulija. „Moramo da se pobrinemo za Sema!
Trčali su ka kombiju, kašljući. Sem nije kašljao. Bio je svinut preko volana, otvorenih
očiju. Plitko je disao. Donji deo lica mu je bio obliven krvlju. Barbi ga je povukao nazad i video
da je starčeva plava košulja, promenila boju u prljavoljubičastu.
„Možeš li da ga nosiš?, pitala je Džulija. „Možeš li da ga nosiš do vojnika?
Barbi je rekao: „Mogu da pokušam, iako je znao da je to neizvodljivo.
„Nemoj, prošapta Sem. Upro je pogled u njih. „Previše me boli. Svaka reč je izazivala
curkanje krvi po bradi. „Da li si ti to učinio?
„Džulija je, reče Barbi. „Uspela je, ali ne znam tačno kako.
„Čovek u gimnastičkoj sali je bio deo toga, rekla je. „Onaj kog je hakermonstrum ubio.
Barbi je zinuo od čuda. Nije to primetila. Zagrlila je Sema. Poljubila ga je u obraz.
„Veliki deo zasluga pripada tebi, Seme. Dovezao si nas ovamo. Video si devojčicu na
podu muzičkog paviljona.
„U mom snu nisi bila devojčica, reče Sem. „Bila si odrasla.
„Znaj da je tamo ležala devojčica. Pokazala je na svoje grudi. „Još uvek je ovde.
Živa je.
„Pomozite mi da izañem iz kombija, prošaptao je Sem. „Hoću da omirišem svež vazduh
pre nego što umrem.
„Nećeš da...
„Ućuti, ženo. Oboje znamo šta mi sleduje.
Uhvatili su ga za ruke i polako podigli sa vozačkog sedišta. Nežno su ga položili na tle.
„Omiriši taj vazduh, rekao je. „Dobri bože.K Duboko je udahnuo i iskašljao mlaz krvi.
„Osetio sam dašak mirisa orlovih noktiju.
„I ja sam, rekla je i pomerila starcu kosu s lica.
Uhvatio ju je za ruku. „Da li im je... da li im je bilo žao?
„Bila je samo jedna, reče Džulija. „Ne bi uspelo da ih je bilo više. Ne verujem da se
jedinka može suprotstaviti okrutno raspoloženoj gomili. I ne nije joj bilo žao.
 Sažalila se, ali je nije bilo žao.
„To nisu iste stvari, zar ne?, prošaptao je starac.
„Nisu. Ni izdaleka.
„Sažaljenje je osobina snažnih osoba, rekao je i uzdahnuo. „Meni može samo da bude
žao. Učinio sam ono što sam učinio zbog pića, ali mi je još žao. Popravio bih štetu, kad bih to
mogao.
„Šta god da je to bilo, iskupio si se na kraju, reče Barbi. Uhvatio je Sema za levu ruku.
Burma mu je visila s trećeg prsta. Bila je groteskno velika za mršave prste.
Semijeve izbledele jenkijevske plave oči su se okrenule ka njemu. Pokušao je da se
osmehne. „Možda sam to uradio... zato što mi se moglo. Bio sam srećan dok sam to radio.
Mislim da posle takvog greha nema iskupljenja...“ Ponovo se zakašljao.
Još krvi mu je navrlo na uglavnom bezuba usta.
„Prestani“, reče Džulija. „Ne pokušavaj da govoriš.“ Klečali su oko njega.
Pogledala je Barbija. „Zaboravi na nošenje. Nešto mu se rascepalo u grudima.
Moramo da odemo po pomoć.“
„Oh, nebo“, reče Sem Verdro.
To su bile njegove poslednje reči. Grudi su mu ulegle. Nije bilo udisaja da ih podigne.
Barbi je hteo da mu zatvori oči. Džulija ga je uhvatila za ruku.
„Pusti ga da gleda“, rekla je. „Pusti ga da gleda koliko god može, iako je mrtav.“ Sedeli
su kraj njega. Čuli su pesmu ptica. Horas je i dalje lajao u daljini.
„Pretpostavljam da je vreme da potražim svog psa“, reče Džulija.
„Jeste“, rekao je. „Hoćemo li kombijem?“
Odmahnula je glavom. „Hajde da se prošetamo. Nadam se da ćemo izdržati šetnju od
osamsto metara, ako idemo polako. Šta ti misliš?“ Pomogao joj je da ustane. „Videćemo“, rekao
je.
Ispričala mu je sve što je znala o onom što je zvala „boravak unutar kutije“, dok su šetali,
držeći se za ruke, po travom obrasloj ivici sporednog puta.
„Pa“, progovorio je, kad je konačno završila. „Rekla si joj za strahote za koje smo
sposobni. Tačnije rečeno, predstavila si ih. Ona nas je ipak pustila.“
„Znaju oni sve o strahotama“, odvratila je.
„Taj dan u Faludži je najgora uspomena iz prošlosti. Ono što je čini tako strašnom je...“
Pokušao je da se seti kako je Džulija to objasnila. „Bio sam počinilac, umesto da budem žrtva.“
„Nisi ti to učinio“, rekla je. „Već onaj drugi.“
„To nije važno“, reče Barbi. „Čovek je mrtav, bez obzira na to ko je povukao obarač.“
„Da li bi se to dogodilo da vas je u toj gimnastičkoj sali bilo dvoje ili troje? Ili da si bio
sam?“
„Ne bi. Naravno da ne bi.“
„U tom slučaju, krivi sudbinu. Ili Boga. Ili vaseljenu. Ali, prestani da kriviš sebe.“ Možda
nikada neće moći to da učini, ali je razumeo šta je Sem rekao na kraju.
Žaljenje zbog počinjenog zlodela je bolje od ravnodušnosti, pretpostavljao je Barbi, ali
nikakva količina zakasnelog kajanja ne može da zbriše zadovoljstvo pričinjeno uništavanjem, bez
obzira da li se radi o spaljivanju mrava ili ubijanju zatočenika.
U Faludži nije osećao nikakvo zadovoljstvo. U vezi s tim je bio potpuno nevin. To je bilo
dobro.
Vojnici su im trčali u susret. Ostao im je minut samoće, najviše dva.
Zastao je i uhvatio Džuliju za ruke.
„Volim te zbog onog što si učinila, Džulija.
 „Znam da me volis‘, rekla je pribranim glasom.
„Učinila si nešto veoma hrabro.“
„Opraštaš li mi što sam ti pokrala sećanja? Nisam to htela. Jednostavno se dogodilo.“
„Opraštam ti u potpunosti.
Vojnici su se približavali. Koks je trčao sa ostalima. Horas je igrao kraj njegovih nogu.
Pukovnik će uskoro biti ovde. Pitaće kako je Ken. Svet će ih obuhvatiti sa svih strana, posle tog
pitanja.
Barbi je upravio pogled ka plavom nebu. Duboko je udahnuo sve čistiji vazduh.
„Ne mogu da verujem da je nestala.
„Šta misliš, da li će se ikada vratiti?
„Možda ne na ovu planetu i ne zahvaljujući istoj dečurliji. Porašće i napustiti sobu za igru,
ali će kutija ostati. Druga deca će je naći. Krv, pre ili kasnije udari po zidu.
„To je grozno.
„Možda je. Mogu li ti reći nešto što je moja mama govorila?
„Naravno.
Izdeklamovao je: „Zora je, posle svake noći, dvostruko sjajnija.
Džulija se nasmejala. Bio je to divan zvuk.
„Šta ti je kožnoglava devojčica rekla na kraju?, pitao je. „Reci mi brzo, zato što će svakog
trena stići, a to samo nama pripada.
Učinilo mu se da je iznenañena njegovim neznanjem. „Rekla mi je isto što i Kajla.
Nosi ga kući, izgledaće kao haljina.,
„Govorila je o smeñem džemperu?
Ponovo ga je uhvatila za ruku. „Nije. Govorila je o našim životima. O našim malim
životima.
Razmislio je o tome. „Obuci ga, kad ti ga je već dala.
Džulija je pokazala. „Gledaj ko dolazi!
Horas ju je ugledao. Ubrzao je. Probio se izmeñu ljudi u trku. Zaobišao ih je, spustio
glavu i poleteo. Široki osmeh mu je ogolio zube. Uši su mu se slepile za lobanju. Senka je hitala
pored njega, po čañavoj travi. Džulija je kleknula i ispružila ruke.
„Doñi mamici, ñušice, povikala je.
Skočio je. Uhvatila ga je i pala na leña. Smejala se. Barbi joj je pomogao da ustane.
Zajedno su otpešačili natrag u svet. Nosili su svoj dar: goli život. Sažaljenje nije ljubav,
mozgao je Barbi... ali ako si dete, poklanjanje odeće nekom ko je nag nesumnjivo je korak u
dobrom pravcu.
22. novembar 2007 14. mart 2009.

BELEŠKA AUTORA

Prvi put sam pokušao da napišem Pod Kupolom 1976. godine. Posle dve nedelje sam
uzmakao podvijena repa. Napisao sam sedamdeset pet strana. Taj rukopis je davno nestao kad
sam 2007. godine seo da iznova započnem posao. Prvog poglavlja, „Aviona i mrmota“ tako
dobro sam se sećao da sam ga gotovo doslovce iznova napisao.
Nisam posrnuo pod teretom velikog broja likova volim romane naseljene brojnim
junacima već pod težinom tehničkih pitanja kojima je priča obilovala, pogotovo pred ekološkim i
meteorološkim prilikama pod Kupolom. Osećao sam se kao kukavica i lenština, zato što su te
činjenice igrale veoma važnu ulogu u knjizi.
Posvetio sam se drugim poslovima, užasnut mogućim brljotinama, ali me ideja o Kupoli
nikad nije sasvim napustila.
Ras Dor, pomoćnik lekara iz Bridžtona, Mejn i moj dobar prijatelj, dosta mi je pomagao
oko medicinskih podataka u pisanju velikog broja knjiga, uglavnom pri radu na Uporištu. Krajem
leta 2007. godine zamolio sam ga da razmisli o preuzimanju mnogo veće uloge, glavnog
istraživača na dugom romanu Pod Kupolom. Prihvatio je moju ponudu. Mislim da je većina
tehničkih podataka, njemu zahvaljujući, tačna. Ras je proučio navoñene projektile,
metamfetaminske recepture, prenosne generatore, radijaciju, mogući napredak u tehnologiji
mobilnih telefona i stotine drugih stvari. Izmislio je odelo za zaštitu od radijacije iz kućne
radinosti Rastija Evereta. Provalio je da ljudi, bar neko vreme, mogu da dišu vazduh iz guma. Da
li smo grešili? To je sigurno. Većina grešaka ide meni na dušu, uglavnom zato što sam pogrešno
razumeo ili protumačio neke od njegovih odgovora.
Moja supruga Tabita i snaja Leonora Legrand bile su moje prve čitateljke. Obe su bile
oštre, brižne i korisne.
Nen Grejam je uredila knjigu. Skresala je prvobitnog dinosaura do zveri lakše svarljive
veličine. Nema stranice rukopisa na kojoj nisu prisutne njene izmene.
Mnogo joj dugujem za sva jutra u kojima se budila u šest ujutru s olovkom u ruci.
Pokušao sam da napišem knjigu u kojoj će gas biti stalno pritisnut do daske. Nen je to
razumela. Kad god bih posustao, zgazila bi mi nogu i dreknula (na marginama, kao prava
urednica): „Brže, Stivi! Brže!“
Surendra Patel, kom je knjiga posvećena, trideset godina je bio moj prijatelj i neiscrpni
izvor utehe. Juna 2008. godine do mene je doprla vest da je umro od srčanog udara. Seo sam na
stepenice moje kancelarije i zaplakao. Nastavio sam da pišem kad su suze presahle. On bi to
očekivao od mene.
Verni čitaoče, hvala ti na čitanju ove priče. Dobro smo prošli, ako si se zabavio koliko i
ja.
Stiven King