Naziv

originala:

Stephen King
THE DEAD ZONE

Copyright © 1979 by Stephen King

 BELEŠKA AUTORA

Ono što sledi plod je piščeve mašte. Svi glavni likovi su izmišljeni.
Čitalac će možda prepoznati izvesne aktere koji su igrali svoje uloge u
sedamdesetim, zato što je radnja smeštena u istorijsko okruženje.
Nadam se da nijedan od tih likova neće biti pogrešno protumačen. U
Nju Hempširu nema trećeg kongresnog distrikta, a u Mejnu nema
grada Kasl Rok. Materijal za čas čitanja Čaka Četsvorta preuzet je iz
Vatrenog uma Maksa Branda, u izdanju Doda, Mida i saradnika.
 Ova je za Ovena
Volim te, stari medvede
 UVOD

Džon Smit je na koledžu u potpunosti zaboravio na težak pad na ledu u

januaru 1953. godine. Teško da bi ga se setio i u završnim razredima
osnovne škole. Majka i otac nisu ni znali za njega.
Klizali su se po raskrčenom delu jezerceta Ranaraund u Daramu.
Krupniji dečaci igrali su hokej starim štapovima, obmotanim lepljivim
trakama. Dve kutije za krompir igrale su ulogu golova. Sitniji su
glavinjali okolo, kao što klinci rade od pamtiveka. Zglobovi su im se
smešno savijali, napolje i unutra, a dah stvarao oblačiće na ledenih
minus sedam. U uglu raskrčenog klizališta gorele su dve gume. Pored
njih su sedeli roditelji i posmatrali decu. Doba motornih sanki bilo je
još daleko. Zimske razbibrige još su se sastojale od telesnih
naprezanja, umesto jurcanja na bučnim mašinama.
Džoni je izašao iz kuće, nešto iznad železničke pruge za Paunel, s
klizaljkama na ramenu. U šestoj je bio prilično vešt klizač. Još nije bio
dovoljno dobar da bi zaigrao hokej sa starijom decom, ali je znao da
kliza ukrug, dok je većina đaka prvaka samo mahala rukama da bi
održala ravnotežu, ili padala na dupe na klizaljkama.
Sporo se klizao spoljnjom ivicom raščišćenog dela jezera. Voleo bi
da može da se kliza unatraške kao Timi Benediks. Osluškivao je
tajanstveno škriputanje i pucketanje leda ispod snežnog pokrivača s
neraščišćenog dela jezerceta, povike hokejaša, tutnjavu kamiona s
papirnom kašom preko mosta, na putu do SAD Džipsuma u Lizbon
Folsu i odjeke razgovora odraslih. Bilo mu je veoma drago što je živ i
zdrav na ovako hladnom, bistrom zimskom danu. Ništa mu nije falilo,
ništa mu nije smetalo i ništa nije hteo... izuzev da nauči da se kliza
unatraške kao Timi Benediks.
Primetio je da boca pića kruži između dvoje-troje odraslih oko
vatre, kad je prošao kraj njih.
„Daj mi malo!”, doviknuo je Čaku Spajeru, u košulji za drvoseče i
zelenim flanelskim pantalonama za sneg.
Čak se nacerio. „Tutanj, balavko. Mama te zove.”
Džoni Smit je otklizao, sa osmehom na usnama. Ugledao je Timija
Benediksa s druge strane druma. Spuštao se niz padinu, ispred oca.
„Timi!”, povikao je. „Gledaj ovo!”
Okrenuo se i počeo da kliza trapavo unatraške. Nije ni znao da se
približava hokejašima.
„Hej, klinac!”, povikao je neko. „Sklanjaj mi se s puta!” Džoni ga nije
čuo. Radio je to. Klizao se unatraške! Napokon je uhvatio pravi ritam.
Stvar je u ljuljanju nogama...
Očarano je spustio pogled na svoje noge u akciji.
Iskrzani, stari pak prozujao je kraj njega. Nije ga opazio. Jedan od
krupnijih dečaka, ne naročito vešt klizač, gonio ga je s gotovo slepom,
nerazboritom rešenošću.
Čak Spajer video je šta će se dogoditi. Skočio je sa svog mesta pored
vatre i povikao: „Džoni! Pazi se!”
Džon je podigao glavu - trapavi klizač od osamdesetak kila je u
sledećem trenutku punom brzinom naleteo na njega.
Poleteo je s rukama napred i tresnuo o led. Zacrnelo mu se pred
očima.
Zacrnelo mu se... crni led... zacrnelo mu se... crni led... crno. Crno.
Rekli su mu da se onesvestio. Opsedala ga je neobična, uporna
misao. Posmatrao je krug satkan od lica - uplašenih hokejaša,
zabrinutih roditelja, radoznale dečice, iscerenog Timija Benediksa. Čak
Spajer ga je držao...
Crni led. Crni.
„Šta je bilo?”, pitao je Čak. „Džoni... kako si? Jako si se udario.”
„Crn je”, prostenjao je Džoni. „Led je crn. Ne skači po njemu, Čak.”
Čak se malčice uplašeno osvrnuo oko sebe. Ponovo je pogledao
Džonija. Dodirnuo je krupnu čvorugu, koja je bubrela na dečakovom
čelu.
„Žao mi je”, reče trapavi hokejaš. „Nisam ga ni video. Mala deca
trebalo bi da izbegavaju igralište za hokej. Takva su pravila.” Nesigurno
se osvrtao, tražeći podršku.
„Džoni?”, reče Čak. Dečakov pogled nije mu se dopadao. Bio je
previše taman i dalek, mutan i hladan. „Da li ti je dobro?”
„Ne skačite po njemu”, reče Džoni, nesvestan vlastitih reči. Mislio je
samo na led - crni led. „Eksplozija. Kiselina.”
„Misliš li da bi trebalo da ga odvedemo kod lekara?”, Čak je pitao
Bila Džendrona. „Ne zna šta priča.”
„Daj mu malo vremena”, posavetovao ga je Bil.
Dali su mu malo vremena. Glava mu se razbistrila. „Dobro sam”,
promrmljao je. „Pomozite mi da ustanem.” Prokleti Timi Benediks još
se cerio. Pokazaće mu. Do kraja nedelje klizače ukrug oko njega, napred
i nazad.
„Dođi ovamo i sedi pored vatre”, reče Čak. „Dobio si veoma snažan
udarac u glavu.”
Pomogli su mu da se smesti pored vatre. Rastopljena guma mirisala
je oštro i snažno. Stomak ga je zaboleo, baš kao i glava. Znatiželjno je
opipao čvorugu iznad levog oka. Činilo mu se da je duga čitav
kilometar.
„Znaš li ko si? Pamtiš li sve što se dogodilo?”, pitao ga je Bili.
„Naravno. Naravno da znam ko sam. Dobro mi je.”
„Ko su ti roditelji?”
„Herb i Vera, Herb i Vera Smit.”
Bili i Čak zgledali su se i slegnuli ramenima.
„Mislim da je dobro”, reče Čak, da bi odmah zatim po treći put
rekao: „Ali udarac je bio veoma jak, jelda? Baš je tresnuo o led.”
„Klinci su žilavi”, reče Bil. Posmatrao je svoje osmogodišnje
bliznakinje, koje su klizale držeći se podruku. „Takav udarac verovatno
bi ubio odraslog čoveka.”
„Ne bi ako je Poljak”, dobacio je Čak. Okupljeni su prasnuli u smeh.
Boca bušmila ponovo je krenula ukrug.
Džoni se desetak minuta kasnije vratio na led. Glavobolja je
jenjavala. Čvoruga mu je štrčala na glavi kao neobični žig. Do ručka je
zaboravio na pad i gubitak svesti. Radovao se novousvojenoj veštini
klizanja unatraške.
„Milostivi bože!”, rekla je Vera Smit kad ga je videla. „Odakle ti to
čudo na glavi?”
„Pao sam”, rekao je i počeo da srče instant supu.
„Da li ti je dobro, Džone?”, pitala je, kad mu je nežno dodirnula
čvorugu. „Naravno, mama.” I bilo mu je dobro, ako se izuzme mesec
dana loših snova... i sklonost ka dremci, u doba dana kad mu se nikad
ranije nije dremalo. Sklonost ka dremci prestala je gotovo u isto vreme
kad i snovi.
Bilo mu je dobro.
 Čak Spajer je jednog jutra sredinom februara ustao i utvrdio da je
akumulator na starom de sotu iz 1948. godine crkao. Eksplodirao mu je
ispred nosa, zasuvši ga opiljcima i korozivnom kiselinom. Izgubio je
oko. Vera je rekla da milošću božjom nije izgubio oba. Za Džonija je to
bila strašna nesreća. Posetio je Čaka s ocem u Opštoj bolnici u
Luistonu, nedelju dana posle incidenta. Mnogo se potresao kad je video
izmoždenog i sitnog Velikog Čaka kako leži u bolničkoj postelji. Te noći
sanjao je kako leži u bolnici umesto njega.
Narednih godina predosećao je događaje - unapred je znao koju
ploču će disk-džokej pustiti na radiju, takve stvari - ali nikad nije
povezao te neobične predosećaje s padom na ledu. Zaboravio je na taj
događaj.
Predosećaji nisu bili naročito bitni, niti česti. Ništa značajno nije se
dogodilo do one noći na seoskom vašaru i maske. Pre drugog udesa.
Kasnije će često o tome razmišljati.
Stvar s Točkom sreće desila se pre drugog udesa.
Kao upozorenje iz vlastitog detinjstva.

Putujući trgovac neumorno je špartao Nebraskom i Ajovom, pod

užarenim suncem leta 1955. godine. Sedeo je za volanom merkjurija iz
1953. koji je prešao više od sto trideset hiljada kilometara. Greg
Stilson, grmalj s fizionomijom seljačeta s kukuruznih polja Srednjeg
zapada, tog leta 1955. godine, četiri meseca posle propasti molerskog
posla u Omahi, imao je samo dvadeset dve godine.
Gepek i zadnje sedište merkjurija behu puni kutija, a one pune
knjiga, većinom Biblija, svih oblika i veličina. Najtraženije izdanje bila
je Istinska američka Biblija, sa šesnaest ilustracija u boji, povezana
avionskim lepkom. Prodavala se s garancijom od deset meseci, za
samo 1,69 $. Siromašnijima je nudio Istinski američki Novi zavet u
mekom povezu, bez ilustracija u boji, ali s crveno odštampanim rečima
Gospoda našeg Isusa Hrista. Kupcima dubokih džepova je na
raspolaganju stajala Istinska američka deluks Reč božja za 19,95 $,
uvezana u lažnu belu kožu, s imenom vlasnika u zlatotisku na prednjim
koricama, s dvadeset četiri ilustracije u boji, i prostorom u sredini za
zapisivanje datuma rođenja, svadbi i sahrana. Mušterije su mogle
računati da će deluks Reč božja najmanje dve godine ostati u jednom
komadu. Prodavao je i knjigu mekog poveza Pravi američki način:
Komunističko-jevrejska zavera protiv naših Sjedinjenih Država.
Imao je više uspeha s tom jeftinom knjigom na još jeftinijem papiru,
nego sa svim Biblijama zajedno. Potanko je objašnjavala kako su
Rotšildi, Ruzvelti i Grinblati zagospodarili američkom ekonomijom i
vladom. Grafikoni su pokazivali kako su Jevreji direktno povezani sa
komunističko-marksističko-lenjinističko-trockističkom osovinom i
Antihristom lično.
U Vašingtonu su dani makartizma davno prohujali, ali zvezda Džoa
Makartija još nije zašla na Srednjem zapadu. Margaret Čejs Smit1 iz
Mejna u ovim krajevima bila je poznata kao „ona kučka” zbog čuvene
Deklaracije savesti. Seljaštvo s kojim se susretao Greg Stilson pored
fascinacije komunizmom gajilo je morbidno zanimanje za ideju
jevrejske vladavine svetom.
Tridesetak kilometara zapadno od Ejmsa u Ajovi skrenuo je na
prašnjavi prilazni put ka seoskom imanju. Delovalo je pusto. Kapci na
kućnim prozorima bili su navučeni, a ambarska vrata zatvorena, ali
čovek nije mogao da zna dok ne zakuca. Taj moto doneo je mnogo
uspeha Gregu Stilsonu, otkad se pre dve godine s majkom doselio u
Omahu iz Oklahome. Molerski posao slabo je išao, ali mu je predah od
pozivanja na Isusa dobro došao. Nadao se da će mu Svevišnji oprostiti
sitno ogrešenje. Ovaj posao bio je u neku ruku ravan povratku kući -
iako nije stajao za propovedaonicom u šatri. Laknulo mu je što je
konačno uspeo da se ratosilja prodavanja čuda.
Otvorio je vrata automobila. Krupni pas opakog izgleda izleteo je iz
ambara, čim je zagazio nogom u prašinu. Lajao je zabačenih ušiju.
„Zdravo, kuco”, progovorio je Greg tihim, brižnim, prijatnim glasom. U
dvadeset drugoj raspolagao je glasom vrsnog bacača čini.
Pas nije reagovao na prijatni glas. Nastavio je da juriša, velik i zao,
nameran da smaže trgovca pokućara za ručak. Greg se vratio u
automobil, zatvorio vrata i dva puta zatrubio. Znoj mu se slivao niz lice.
Iscrtavao je sive krugove ispod pazuha bele lanene košulje i siluetu
razgranatog drveta na leđima. Ponovo je zatrubio, ali se ništa nije
dešavalo. Seljoberi su se ukrcali u kombajn ili kamionet i otišli u varoš.
Osmehnuo se.
Nije se izvezao unatraške na drum, već je posegnuo iza sebe i uzeo
raspršivač - pun amonijaka, umesto otrova protiv insekata.
Povukao je klip unazad. Izašao je iz automobila, s opuštenim
osmehom. Pas se podigao na zadnje noge i pošao ka njemu, režeći.
Greg je nastavio da se osmehuje. „Takvog te volim, kućo”, rekao je
prijatnim, brižnim glasom. „Samo dođi. Dođi po svoje sledovanje.”
Mrzeo je zaguljene seljačke džukele, koje su vladale okućnicama kao
mali, oholi Cezari. Po njima se moglo dosta toga zaključiti o gazdama.
„Jebeni seljoberski ološu”, promrsio je sebi u bradu. Još se
osmehivao. „Odi, kuco.”
Kuca se približila. Oslonila se na zadnje noge, spremna da skoči na
uljeza. Krava je mukala u ambaru, a vetar lagano duvao kukuruznim
poljem. Gregov osmeh preobrazio se u tvrdu i gorku grimasu kad je pas
skočio. Pritisnuo je klip raspršivača i posejao oblak ljutih kapljica
amonijaka pravo u kereće oči i uši.
Gnevno lajanje u trenu se izmetnulo u kratko, bolno kevtanje, a ono
u bolne urlike, kad je amonijak počeo da deluje punom snagom. Podvio
je rep. Više nije bio oholi pas čuvar već poražena džukela.
Lice Grega Stilsona se smračilo, a oči stisnule u ružne proreze.
Zakoračio je napred i šutnuo psa u zadnjicu, vrhom šiljate cipele. Pas je
ispustio piskavi, žalobni zvuk. Zapečatio je sudbinu kad se mahnit od
bola i straha okrenuo da bi se suprotstavio donosiocu svih jada,
umesto da zaždi prema ambaru.
Iscerio se i naslepo napao. Zgrabio je i pocepao desnu nogavicu
Gregovih belih lanenih pantalona.
„Kurvin sine!”, povikao je Greg s mešavinom gneva i iznenađenja.
Ponovo je šutnuo psa, ovog puta dovoljno jako da se životinja zakotrlja
po prašini. Još jednom ga je urlajući udario nogom. Pas vlažnih očiju,
bolne njuške, s jednim slomljenim i jednim napuklim rebrom prekasno
je shvatio da ima posla s opasnim luđakom.
Greg Stilson jurio ga je po prašnjavom dvorištu. Dahtao je i vikao,
dok mu se znoj slivao niz obraze. Šutirao je životinju, koja se jedva
vukla po prašini. Crkavala je, krvareći iz mnogobrojnih rana.
„Nije trebalo da me ujedeš”, prošaptao je. „Čuješ li me? Da li me
čuješ? Nije trebalo da me ujedeš, vašljiva džukelo. Niko ne srne da mi
stane na put. Da li me čuješ? Niko.” Još jednom je šutnuo psa
okrvavljenim vrhom šiljate cipele. Nesrećna životinja imala je snage
samo za slabašni cvilež. Grega je bolela glava od sunca i od jurnjave za
psom po omorini. Nije smeo da se onesvesti.
Na trenutak je zatvorio oči. Disao je plitko i brzo. Znoj mu se slivao
niz lice, sličan suzama. Blistao se u kratkoj kosi kao drago kamenje.
Izmrcvareni pas skapavao mu je pod nogama. Šarene svetle čestice
pulsirale su u ritmu srca i plovile u tami iza spuštenih kapaka.
Glava ga je bolela.
Ponekad bi se zapitao da li gubi razum. Ovo je bio jedan od takvih
trenutaka. Hteo je da poškropi psa amonijakom i da ga otera u ambar,
da bi ostavio posetnicu na ulaznim vratima.
Planirao je da se jednom vrati i nešto proda. Osvrnuo se po rusvaju
koji je napravio. Sad ne može da ostavi posetnicu, zar ne?
Otvorio je oči. Pas mu je ležao pod nogama. Grozničavo je disao. Iz
usta mu je izbijala krvava pena. Ponizno je liznuo čizmu, kao da želi da
kaže da priznaje poraz. Zatim se vratio umiranju.
„Nije trebalo da mi cepaš pantalone”, rekao mu je. „Koštale su me
pet zelembaća, vašljiva džukelo.”
Mora da krene. Neće valjati ako Klem Seljober sa ženom i šestoro
dece naiđe u kamiončetu i vidi kako Fajdo crkava dok zli trgovački
putnik stoji iznad njega. Ostao bi bez posla. Američka biblijska
kompanija istinskog puta ne zapošljava trgovačke putnike koji ubijaju
pse čuvare hrišćanskih domova.
Nervozno se zacerekao. Vratio se do svog automobila, seo za volan
i brzo izvezao s prilaznog puta. Krenuo je na istok kroz kukuruze,
zemljanim putem pravim kao strela. Uskoro je jezdio brzinom od sto
deset na sat, ostavljajući tri kilometra dug oblak prašine za sobom.
Ni u kom slučaju nije hteo da izgubi posao. Ne još. Zarađivao je
dobre pare. Prodavao je robu Američke biblijske kompanije, i još neke
stvari, za koje ona nije znala. Dobro mu je išlo. Takođe, putovao je
okolo i upoznavao mnogo ljudi... mnogo devojaka. Imao je lep život,
samo - samo što nije bio zadovoljan.
Vozio je s pulsirajućom glavoboljom. Ne, nije bio zadovoljan.
Osećao je da je sazdan za značajnije poduhvate od vozikanja po
Srednjem zapadu, prodavanja Biblija i friziranja prodajnih formulara
da bi zaradio još dva dolara na dan. Osećao je da je predodređen za...
za...
Velika dela.
Da, to je bilo to. To i ništa drugo. Pre nekoliko dana odveo je neku
curu u senik. Njeni su se odvezli u Davenport da bi prodali kamion
pilića. Ponudila ga je čašom limunade. Jedna stvar vodila je drugoj.
Rekla mu je, nakon što ju je uzeo, da je iskustvo ličilo na kembečenje sa
sveštenikom. Ošamario ju je, ne znajući zašto. Ošamario ju je i otišao.
 Pa, nije baš tako bilo.
U stvari, ošamario ju je tri ili četiri puta. Šamarao ju je sve dok nije
zaplakala i zavrištala u pomoć. Ma, zazivala je pomoć iz sveg glasa.
Prestao je da je šamara i nekako - morao je da upotrebi svaki gram
šarma koji mu je bog dao - uspeo da je smiri. Glava ga je i tada zabolela.
Pulsirajuće svetle tačkice sevale su vidnim poljem, sudarajući se i
odbijajući. Pokušao je da sve pripiše vrućini, nepodnošljivoj vrućini u
seniku, ali ga glava nije bolela samo zbog nje. Istu glavobolju osetio je u
dvorištu kad mu je džukela pocepala pantalone. Mirisala je na mrak i
ludilo.
„Nisam lud”, glasno je prozborio za volanom. Brzo je spustio
prozor. Pripustio je letnju jaru, miris prašine, kukuruza i stajnjaka u
kola. Uključio je radio i pronašao pesmu Peti Pejdž. Glavobolja je malo
oslabila.
Najvažnije je da očuva samokontrolu i čist dosije. Niko neće moći
da mu naškodi, dok god bude pazio na te dve stvari. Bilo mu je bolje na
obe ravni. Snovi o ocu bili su redi, snovi u kojima je otac stajao iznad
njega sa zabačenim šeširom i urlao: „Ništa ne vrediš, žgoljo! Jebeno ništa
ne vrediš!”
Snovi su bili redi zato što nisu bili tačni. Više nije bio žgoljav. Istina
je da je kao klinac bio veoma bolešljiv i sitan, ali je u međuvremenu
izrastao. Brinuo se o majci.
I njegov otac je umro. Mrtav nije mogao da ga vidi. Greg nije mogao
da ga natera da proguta svoje reći, zato što je stradao u nesreći na
bušotini. Poginuo je. Greg bi voleo da ga iskopa, da mu se unese u
buđavo lice i da se razdere: Pogrešio si, tata, pogrešio si u vezi sa mnom!
Zatim bi ga slatko išutirao, kao onu seljobersku džukelu.
Tegobna glavobolja se vratila.
„Nisam lud”, ponovio je nadjačavajući radio. Majka mu je često
govorila da je predodređen za nešto veliko, nešto značajno. Greg joj je
verovao. Moraće da drži stvari - poput šamaranja devojke ili šutiranja
psa - pod kontrolom i da se potrudi da mu dosije ostane čist.
Znače šta je njegova misija, kad kucne čas. Bio je siguran u to.
Ponovo je pomislio na psa. Ovog puta ta pomisao porodila je
nagoveštaj osmeha, lišenog svake veselosti ili saosećanja.
Susrešće se sa svojom misijom. Bio je mlad. Možda ga od tog
susreta dele godine. Nema ničeg lošeg u mladosti, dok god ne smetneš
s uma da ne možeš sve dobiti odjedanput, dok god veruješ da će do
susreta doći. Verovao je u to.
 I nek Bog i Sinak mu Isus pomognu onima koji mu stanu na put.
Greg Stilson izbacio je suncem opaljeni lakat kroz prozor i
zazviždukao uz pesmu na radiju. Stisnuo je gas. Stari merkjuri pojurio
je brzinom od sto dvadeset na sat. Kotrljao se po pravom seoskom
drumu u Ajovi ka budućnosti koja ga je čekala.
 PRVI DEO

TOČAK SREĆE
 PRVO POGLAVLJE

Sara je od te noći najjasnije zapamtila njegov pobednički niz na Točku

sreće i masku. Maska se, kako su godine prolazile, sve snažnije
nametala - kad bi smogla snage da pomisli na tu groznu noć.
Živeo je u zgradi sa stanovima za izdavanje u Klivs Milsu. Sara je
stigla tamo u petnaest do osam. Parkirala se iza ugla, otpešačila do
zgrade i pritisnula dugme na interfonu. Večeras će ići njenim kolima
zato što su Džonova na opravci u Tibetovoj garaži u Hampdenu, zbog
zaglavljenog volana ili nečeg sličnog. Zbog nečeg skupog, rekao je
Džoni preko telefona. Zatim se nasmejao. To je bio tipičan smeh
Džimija Smita. Rasplakala bi se da se to desilo njenim kolima - njenim
finansijama.
Prošla je kroz predvorje do stepeništa, pored table s obaveštenjima
koja je tamo visila istačkana karticama s reklamama za motore, stereo-
komponente, daktilografske usluge i molbe ljudi kojima je bio potreban
prevoz do Kanzasa ili Kalifornije, onih koji su vozili do Floride i tražili
nekog ko bi putovao s njima i podelio troškove goriva i napore vožnje.
Večeras je tablom dominirao veliki plakat sa stisnutom pesnicom, na
gnevno crvenoj pozadini koja je sugerisala požar. Na plakatu je bila
samo jedna reč: ŠTRAJK! Bio je kraj oktobra 1970. godine.
Džoni je svoj stan u pročelju zgrade na drugom spratu zvao
penthaus. Govorio je da mu omogućava da stoji kao Ramon Navaro2, u
smokingu sa zdepastom čašom punom aromatizovanog vina u ruci, i
da s visine posmatra veliko, pulsirajuće srce Klivs Milsa, užurbane
gomile posle predstava, taksije i neonske reklame. U uzavrelom gradu
bilo je gotovo sedam hiljada priča. Ovo je bila jedna od njih.
Klivs Mils se uglavnom sastojao od glavne ulice sa semaforima na
raskrsnicama (treptali su posle šest uveče), dve stotine radnji i
fabričice mokasina. Gradić je, kao i većina naseobina oko Orona, u kom
je smešten Univerzitet Mejn, živeo od zadovoljavanja studentskih
potreba za pivom, vinom, benzinom, rokenrolom, brzom hranom,
drogom, bakalnicama, stanovima za izdavanje i bioskopom. Bioskop se
zvao Šejd. U njemu su se, dok je trajala nastava, davali umetnički
filmovi i nostalgična dela iz četrdesetih. Leto je pripadalo špageti
vesternima Klinta Istvuda.
Džoni i Sara su diplomirali pre godinu dana. Predavali su u srednjoj
školi u Klivs Milsu, jednoj od nekoliko u toj oblasti. Klivs je bio
spavaonica nastavnog osoblja, uprave i studenata. Gradić je imao
zavidnu poresku bazu i sjajno opremljenu srednju školu s novim
medijskim krilom. Meštani možda nisu mirisali univerzitetsku
kamarilu sklonu visokoparnom govoru, komunističkim marševima
protiv rata i petljanju u lokalnu politiku, ali se nikad nisu žalili na
dolare koji su se svake godine slivali u gradsku kasu od poreza na
otmene zgrade univerziteta i one sa stanovima za izdavanje u kraju
koji su neki studenti zvali Bogataški zabran, a drugi Ljigavo sokače.
Sara je pokucala na Džonijeva vrata. Čula je njegov neobično
prigušeni glas: „Otvoreno je, Saro!”
Blago se namrštila i otvorila vrata. Džonijev stan bio je u potpunom
mraku. Treperavi žuti semafor stotinak metara niz ulicu bio je jedini
izvor svetlosti. Nameštaj je ličio na skup grbavih crnih senki.
„Džoni...”
Oprezno je zakoračila preko praga. Pitala se da li su osigurači
iskočili. Jezivo lice iskrslo je niotkuda. Užasna fizionomija plivala je u
tami, kao prizor iz noćne more. Isijavalo je sablasnom zelenom bojom
truleži. Jedno ranjivo i strašno oko bilo je širom otvoreno. Činilo joj se
da je posmatra. Drugo je bilo stisnuto u zlokobnom kezu. Leva polovina
lica, ona s otvorenim okom, izgledala je normalno, ali je zgrčena i
neljudska desna polovina delovala monstruozno. Debele usne su se
povukle, otkrivajući krupne zube. I oni su blistali nezemaljskom
svetlošću.
Zateturala se unazad s muklim jecajem na usnama. Svetla su se
uključila. Nije bila u crnom limbu, već u Džonijevom stanu. Nikson je sa
zida sa osmehom nudio polovna kola. Na podu je bila ponjava,
rukotvorina Džonijeve majke. Boce vina glumile su svećnjake. Sablasno
lice više nije isijavalo. Videla je da je to samo jeftina maska za Noć
veštica. Džonijevo plavo oko posmatralo ju je iz proreza na njoj.
Spustio je masku. Prijateljski se osmehivao, obučen u izbledele
farmerke i smeđi džemper.
„Srećna Noć veštica, Saro.”
Srce joj je divljački tuklo u grudima. Prestravio ju je. „Vrlo
duhovito”, procedila je. Okrenula se, s namerom da ode. Ukus straha
nije joj se dopadao.
Stigao ju je na vratima. „Hej... žao mi je.”
„Pa, trebalo bi da ti bude žao.” Hladno ga je posmatrala. Bolje reći,
pokušavala je. Bes se brzo topio. Nije mogla da se ljuti na Džonija. Nije
bila načisto u pogledu svojih osećanja prema njemu, ali u njegovom
društvu jednostavno nije mogla da duže vreme bude nesrećna ili
ozlojeđena. Pitala se da li je iko ikad mrzeo Džonija Smita. Ova
apsurdna misao izmamila joj je osmejak.
„To je mnogo bolje. Čoveče, mislio sam da ćeš otići.”
„Nisam muško.”
Bacio je pogled na nju. „Primetio sam.”
Nosila je glomaznu bundu - imitaciju rakunovog krzna ili neku
drugu modnu ludost. Izmamio joj je osmeh naivnom pohotom. „Ova
odeća malo toga otkriva oku.”
„Otkriva mi dovoljno”, rekao je. Zagrlio ju je i poljubio. Uzvratila mu
je poljubac, iako isprva to nije htela.
„Žao mi je što sam te uplašio”, rekao je i nežno protrljao nos o njen,
pre nego što ju je pustio. Držao je masku. „Mislio sam da će ti se svideti.
U petak ću je nositi na predavanjima.”
„O, Džoni, to bi moglo pogubno uticati na disciplinu.”
„Nekako ću se snaći”, rekao je sa osmehom. Bog te pita kako, ali
snaći će se.
Svakog dana dolazila je u školu s velikim, strogim naočarima i
kosom vezanom u još strožu punđu. Nosila je haljine centimetar iznad
kolena, dok su se kod drugih devojka završavale odmah ispod gaćica
(iako su moje noge bolje od njihovih, ozlojeđeno je pomislila).
Zahtevala je da deca sede po abecednom redu, što je po zakonima
statistike trebalo da razdvoji problematičnu decu. Nemilosrdno je slala
neposlušne učenike pomoćniku direktora, zato što je mislila da on a ne
ona dobija pet stotina dolara više na godišnjem nivou da bi uterivao
disciplinu. Njeni dani ipak su prolazili u neprestanoj borbi s demonom
svakog učitelja bez iskustva, disciplinom. Još više ju je uznemiravalo to
što je osećala postojanje kolektivne, neme porote - neke vrste školske
savesti - koja je presuđivala o svakom novom učitelju. Strahovala je da
je presuda u njenom slučaju glasila: ne naročito dobra.
 Džoni je naizgled bio sušta suprotnost svemu što bi dobar učitelj
trebalo da bude. Teturao se s časa na čas u nekoj prijatnoj izmaglici.
Često je kasnio, zato što bi se zaustavio da popriča s nekim između dva
zvona. Puštao je da deca sede gde hoče, tako da iste face nisu nikad bile
na istom mestu (a problematični klinci zakonomerno gravitirali
zadnjim klupama). Džoni je uprkos tome gotovo odmah zapamtio
njihova imena, dok je ona ovladala njima tek u martu.
Bio je visok i malčice pognut, pa su ga klinci zvali Frankenštajn.
Njega to nije vređalo, već zabavljalo. Na njegovim predavanjima i pored
toga bilo je prilično tiho. Deca su se uzorno ponašala i retko izostajala
(Sara je imala stalne probleme s beguncima s časa). Izgledalo je da je
nema porota presudila u njegovu korist.
Bio je od onih učitelja koji mogu da očekuju da će za deset godina
godišnjak biti njima posvećen. Ona jednostavno nije bila od te sorte.
Ponekad je kiptela od muke pokušavajući da shvati zašto je to tako.
„Hoćeš li da trgneš pivo pre nego što krenemo? Čašu vina? Bilo
šta?”
„Neću, ali se nadam da si pun ko brod”, rekla je. Uhvatila ga je za
ruku, rešena da se ne ljuti. „I da znaš, uvek pojedem najmanje tri viršle.
Pogotovo na poslednjem ovogodišnjem vašaru.” Ići će u Esti,
tridesetak kilometara severno od Klivs Milsa. Neugledna palanka
pozivala se na sumnjivu slavu mesta u kom se održava APSOLUTNO
POSLEDNJI POLJOPRIVREDNI VAŠAR U GODINI, U NOVOJ ENGLESKOJ.
Vašar se okončavao u petak uveče, na Noć veštica.
„Ne stojim loše, s obzirom na to da se plata prima u petak. Imam
čitavih osam zelembaća.”
„O... moj... bože”, reče Sara, kolutajući očima. „Oduvek sam znala da
ću, ako ostanem čedna, jednog dana naći imućnog sponzora.”
Klimnuo je sa osmehom. „Mi svodnici puni smo ko brooodovi,
lutkice. Čekni da prebacim kaput preko leđa i pičimo.”
Pratila ga je pogledom s nepatvorenom naklonošću. Ponovo je
začula glas koji joj se sve češće obraćao - pod tušem, dok je čitala
knjigu, pripremala predavanje i spremala večeru. Podsećao ju je na one
državne televizijske spotove od trideset sekundi: On je veoma fin
muškarac i sve to, lepo se slažete, zabavan je i nikad nisi pustila nijednu
suzu zbog njega. Ipak, da li je to ljubav? Hoću reći, zar je to sve? Ponekad
moraš da padneš i izgrebeš oba kolena, čak i kad naučiš da voziš bicikl na
dva točka. Zovi to obredom inicijacije. To je sitnica.
„Idem u toalet”, dobacio je.
 „Uh-huh.” Slabašno se osmehnula. Džoni je bio jedan od onih ljudi
koji ne propuštaju da pomenu gde idu kad ih nužda pritera. Bog te pita
zašto je to činio.
Prišla je prozoru i bacila pogled na Glavnu ulicu. Klinci su se
parkirali pored O’Majksa, lokalnog svratišta s picama i pivom. Poželela
je da je s njima, da je jedna od njih, s mnogo zbunjujućih stvari ispred i
iza sebe. Univerzitet je bio tako bezbedno mesto, neka vrsta Nedođije u
kojoj svako, čak i predavači, može da bude u družini Petra Pana,
odbijajući da odraste. Uvek će se naći neki Nikson ili Egnju, spreman da
igra Kapetana Kuku.
Upoznala je Džonija u septembru, kad su počeli da predaju u školi.
Viđala je njegovo lice na Edovim predavanjima. U to vreme nije se
odvajala od Dena iz Delta Tau Delte. On se u potpunosti razlikovao od
Džonija. Bio je gotovo besprekorno zgodan, duhovit na oštar i
nesputan način, zbog kog se uvek osećala malčice neugodno. Mnogo je
pio i strastveno vodio ljubav. Ponekad bi se prozlio pod dejstvom
alkohola. Sećala se se noći u bangorskom Bras Rejlu. Tip u susednom
separeu našalio se na temu nečeg što je Den rekao o fudbalskom timu
Univerziteta Mejn. Den ga je pitao da li bi hteo da ode kući s glavom
okrenutom naopačke. Tip se izvinio, ali Denu nije bilo do izvinjenja, već
do kavge. Počeo je da sipa uvrede na račun devojke koja je bila s tipom
u društvu. Sara ga je stisnula za ruku i zamolila da prestane. Oteo se iz
njenog stiska i pogledao s uvrnutim, tupim sjajem u sivkastim očima,
od kog su joj se sve neizgovorene reči sparušile u grlu. Na kraju je
izašao s tipom napolje. Prebio ga je. Tukao je tipa s pivskim
stomačićem u kasnim tridesetim, dok nije provrištao. Sara nikad nije
čula kako muškarac vrišti. Nadala se da nikad neće čuti ništa slično.
Morali su da pobegnu, zato što je barmen pozvao policiju kad je video
šta se događa. Te noći je htela da se sama vrati kući (Da li si sigurna?
Zajedljivo se oglasio njen um), ali je do studentskog doma bilo
dvadesetak kilometara. Autobusi su prestali da saobraćaju u šest, a ona
nije smela da stopira.
Den je ćutao na povratku. Prošao je samo s jednom ogrebotinom na
obrazu. Rekla mu je da više ne želi da ga viđa kad su došli do njene
spavaonice u Hart Holu. „Kako god hoćeš, dušo”, odvratio je s
ravnodušnošću koja je ledila krv u žilama. Izašla je s njim posle drugog
poziva, iako je mrzela samu sebe zbog toga.
Nastavili su da se viđaju do kraja jesenjeg semestra njene završne
godine. Istovremeno ju je plašio i privlačio. Bio je njen prvi stvarni
ljubavnik. Bio je to i sada, dva dana pre Noći veštica, 1970. godine. Nije
podelila postelju s Džonijem.
Den je bio vrlo dobar u krevetu. Koristio ju je bez ustezanja, ali je
bio veoma dobar. Nije preduzimao nikakve mere predostrožnosti.
Morala je da ode u univerzitetsku ambulantu, u kojoj je dobila pilule
posle neubedljive priče o bolnim menstruacijama. Den je od samog
početka nametnuo seksualnu dominaciju. Retko je doživljavala
orgazme s njim. Stizali su kao posledica njegove grubosti. U poslednjim
nedeljama pre raskida u njoj se probudio apetit za dobrim seksom,
karakterističan za zrele žene. Želja je bila zbunjujuće isprepletana s
drugim osećanjima: nezadovoljstvom Denijem i sobom, saznanjem da
seks koji toliko zavisi od poniženja i dominacije ne zaslužuje da bude
nazvan dobrim i samoprezirom zbog nesposobnosti da prekine odnos
zasnovan na tako razornim osećanjima.
Sve se brzo završilo početkom ove godine. Izbačen je sa studija.
„Gde ćeš?”, stidljivo ga je pitala. Sedela je na postelji njegovog cimera,
dok je on bacao stvari u kofer. Htela je da postavi druga, intimnija
pitanja. Da li će ostati u blizini? Da li će se zaposliti? Da li će vanredno
studirati? Da li u njegovim planovima ima mesta za nju? Poslednje
pitanje sigurno neće postaviti. Bila je nesposobna da ga prevali preko
usta, zato što nije bila spremna da čuje odgovor, ma kakav bio. Onaj
koji je dobila na neutralno pitanje bio je dovoljno šokantan.
„Idem u Vijetnam.”
„Šta?”
Preturao je po papirima na polici. Dobacio joj je pismo iz regrutnog
centra u Bangoru, naredbu da se javi na lekarski pregled.
„Možeš li da se izvučeš?”
„Ne mogu. Možda mogu. Ne znam.” Zapalio je cigaretu. „Mislim da
neću pokušavati.”
Preneraženo je zurila u njega.
„Muka mi je od svega. Završi koledž, zaposli se i pronađi ženicu.
Pretpostavljam da te zanima mesto ženice. Ne misli da nisam
razmišljao o tome. Ne bi uspelo. Znaš da ne bi, baš kao i ja. Ne
uklapamo se, Saro.”
Pobegla je, nakon što je dobila odgovor na sva pitanja. Tada ga je
poslednji put videla. Nekoliko puta srela se s njegovim cimerom. Od
januara do juna dobio je tri pisma od Dena. Regrutovan je i poslat
negde na jug, na obuku. To su poslednje vesti koje je dobio od njega. To
je poslednje što je Sara Braknel saznala o njemu.
 Spočetka je mislila da joj ništa neće faliti. Smatrala je da se sve one
tužne, mučeničke pesme koje se posle ponoći mogu čuti na radiju d
automobilu ne odnose na nju, baš kao i klišei o kraju veze ili napadima
plakanja. Nije se odmah spanđala s nekim tipom, da bi lakše podnela
raskid niti je počela da obilazi barove. Večeri je uglavnom provodila
učeći u sobi. Laknulo joj je. Nije bilo nikakvih tegoba.
Shvatila u kakvom užasu je živela punih šest meseci, tek kad je
pukom srećom - izabrani su žrebom, da paze na decu - prošlog meseca
upoznala Džonija na igranci prvaka. Takve stvari ne mogu se opaziti
dok vam se dešavaju. Previše su intimne. Dva magarca sretnu se u
gradu na divljem zapadu. Jedan je gradski magarac. Na leđima nema
ništa izuzev sedla. Drugi je magarac kopača zlata, natovaren paketima,
opremom za kuvanje i kampovanje i četiri džaka rude od po dvadeset
pet kilograma težine. Nesrećnik se povija pod teretom. Gradski
magarac kaže: „Priličan teret nosiš.” A magarac kopača zlata pita: „Koji
teret?”
S ove vremenske distance poimala je da je praznina delovala
najubitačnije. Iskusila je pet meseci paničnog disanja. Osam meseci,
ako pridoda i ovo leto, kad je iznajmila stančić u Ulici Flag u Viziju. Nije
radila ništa izuzev što je čitala romane u mekom povezu i tražila posao
učiteljice. Ustala bi, doručkovala, otišla na predavanje ili intervju za
posao. Vratila bi se kući, jela, odremala (dremke bi se ponekad protegle
na četiri sata), ponovo bi jela, čitala bi do pola dvanaest i gledala
Kaveta3, dok joj se ne bi prispavalo. Tada bi pošla u krevet. Nije mogla
da se seti razmišljanja u tom periodu. Živela je krajnje rutinski.
Ponekad bi osetila neodređeni bol u bedrima. Ženska pera su ga, kako
je verovala, ponekad zvala neispunjenom žudnjom. Lečila ga je hladnim
tuševima. Takvi tretmani počeli su da izazivaju tugu, koja je
ispunjavala gorkim, tupim zadovoljstvom.
U tom periodu povremeno bi čestitala sebi na uspešnom
podnošenju tegoba. Gotovo da nije pomišljala na Dena - na kog Dena,
ha-ha. Ponela se zaista odraslo. Tek kasnije shvatila je da osam meseci
nije mislila ni na šta i ni na kog drugog. Čitava zemlja je, mimo njenog
znanja, u to doba proživljavala niz teških trauma u obliku protestnih
marševa, policajaca u šlemovima i gas-maskama, Egnjuovih sve jačih
napada na štampu, pucnjave na Kent Stejtu4 i leta nasilja u kom su
konzervativne i radikalne grupe osvojile ulice. Sve to se, što se nje tiče,
dešavalo u nekoj kasnoj večernjoj emisiji. Bila je u potpunosti
zaokupljena raskidom s Denom, koji je prošao na tako divan način.
Božanstveno se prilagodila. Pao joj je kamen sa srca zato što je sve išlo
kao po loju. Koji teret?
Zaposlila se u srednjoj školi Klivs Mils. To je bio veliki preokret,
posle šesnaest godina profesionalnog učenja. Upoznala je Džonija
Smita u tom miljeu (da li čovek s apsurdnim imenom poput Džona
Smita, može da bude u potpunosti stvaran?). Izašla je iz sebe, dovoljno
da primeti način na koji ju je posmatrao, ne lascivno, ali sa zdravim
poštovanjem prema njenom telu u svetlosivoj vunenoj haljini koju je
nosila na poslu.
Pristala je, kad je pozvao u bioskop. U Šejdu se davao Građanin Kejn.
Lepo su se proveli. Pomislila je u sebi: Nije bilo vatrometa. Uživala je u
njegovom poljupcu za laku noć i pomislila. Nije Erol Flin. Uspevao je da
joj brbljanjem izmami osmeh, što je bilo nezapamćeno. Pomislila je:
Želi da bude Henri Jangmen5 kad poraste.
Kasnije iste večeri setila se tih misli dok je sedela u spavaćoj sobi i
gledala Bet Dejvis u ulozi beskrupulozne žene od karijere. Ukočila se s
jabukom u zubima, prilično preneražena vlastitim nepoštenjem.
Začula je glas koji je ćutao najveći deo godine - samo što to nije bio
glas savesti, već perspektive - Htela si da kažeš da sigurno nije kao Den.
Je li?
Nije tako! Uveravala je sebe. Više nije bila prilično preneražena. Više
ne razmišljam o Denu. To se... desilo nekad davno.
Pelene, odvratio je glas, one su bile davno. Den je juče otišao.
Puklo joj je pred očima da kasno uveče sedi sama u stanu, jede
jabuku i gleda film koji je ne zanima, i da to čini zato što je to lakše od
razmišljanja. Ono je tako dosadno, kad ne možeš da razmišljaš ni o
čemu drugom izuzev o sebi i izgubljenoj ljubavi.
Bila je veoma preneražena.
Rasplakala se.
Izašla je s Džonijem i drugi i treći put na njegov poziv. Ti izlasci
pomogli su joj da otkrije u šta se pretvorila. Nije mogla da kaže da ima
dečka, zato što to ne bi bilo tačno. Bila je pametna, lepa cura. Mnogo
ljudi pitalo ju je za izlazak, posle okončanja afere s Denom. Pristala je
samo na izlaske na hamburger s Denovim cimerom. Sad je shvatila
(gađenje se mešalo s tužnjikavim humorom) da je na ove sasvim
nevine sastanke išla samo da bi sirotana ispitala o Denu. Koji teret?
Najveći deo prijateljica s koledža posle diplomiranja nestao je s
horizonta. Beti Hekman otišla je u Afriku, kao pripadnica Mirovnog
korpusa, na posvemašnji užas bogatih roditelja iz Bangora. Sara se
često pitala šta žitelji Ugande misle o Betinoj beloj koži, koja nikad ne
tamni, pepeljastoplavoj kosi i smirenoj, čednoj lepoti. Deni Stabs
predavala je u osnovnoj školi u Hjustonu. Rejčel Jurgens se udala.
Trenutno je čekala bebu u divljim predelima zapadnog Masačusetsa.
Blago ošamućena Sara nije imala druge do da zaključi kako je Džoni
Smit prvi novi prijatelj kog je stekla za dugo, dugo vremena, a bila je
mis popularnosti u poslednjoj godini srednje. Izašla je s dvojicom
učitelja u Klivsu, da bi proširila vidike. Prvi kolega, Džin Sedecki, novi
matematičar - pokazao se kao davež. Drugi, Džordž Raund, odmah je
pokušao da je ispipa. Ošamarila ga je. Sutradan je imao drskosti da joj
namigne, kad su se mimoišli u školskom hodniku.
Džoni je bio duhovit. Prijatno se osećala u njegovom društvu.
Privlačio ju je na seksualnom planu - ali nije mogla reći u kojoj meri, ne
još. Pre nedelju dana, posle petka provedenog na učiteljskom zboru u
Votervilu, pozvao ju je u svoj stan, na špagete iz kućne radinosti.
Trknuo je iza ćoška da kupi vino, dok se sos krčkao na šporetu. Vratio
se s dve boce soka od jabuke. To je bio potez u Džonijevom stilu, poput
najave odlaska u toalet.
Posle večere su gledali televiziju. Počeli su da se maze. Boga pitaj
gde bi ih to odvelo da se nisu pojavila dva njegova prijatelja,
instruktora s univerziteta. Došli su sa traktatom o akademskim
slobodama. Hteli su da ga Džoni pogleda i saopšti svoje mišljenje.
Izašao im je u susret, ali kiselog lica. Primila je to k znanju s toplim,
skrivenim zadovoljstvom i žudnjom među nogama - nezadovoljenom
žudnjom. Te večeri nije pokušala da je zatomi tuširanjem.
Okrenula je leđa prozoru. Prišla je kauču na kom je Džoni ostavio
masku.
„Srećna Noć veštica”, zafrktala je. Kratko se nasmejala.
„Šta si rekla?”, pitao je Džoni.
„Rekla sam da ću krenuti bez tebe, ako ne požuriš.”
„Evo me.”
„Superiška!”
Prešla je prstom preko maske. Vrli doktor Džekil na levoj i divljačni
podljudski Hajd na desnoj strani. Dokle ćemo stići do Dana
zahvalnosti? pitala se. Ili do Božića?
Ova misao porodila je veseli, uzbudljivi drhtaj u dubini njenog bića.
Džoni joj se dopadao. Bio je savršeno običan, prijatan i privlačan
muškarac.
Ponovo je spustila pogled na masku. Grozomorni Hajd rastao je iz
Džekilovog lica kao mekušni naduti karcinom. Obojen je
fluorescentnom bojom, da bi sijao u mraku.
Šta je obično? Ništa i niko. Ne zaista. Ako je bio tako običan, kako je
moglo da mu padne na pamet da nosi ovako nešto na času, ne
strahujući od gubitka kontrole nad učenicima? I kako klinci mogu da ga
zovu Frankeštajnom i da ga poštuju i gotive? Šta je obično?
Proleteo je kroza zavesu od perlica između spavaće sobe, kupatila i
dnevne sobe.
Mislim da ću pristati, ako večeras bude hteo da odem s njim u krevet.
To je bila prijatna misao, poput povratka kući.
„Zašto se smeškaš?”
„Onako”, rekla je.
„Ne, zaista. Da li zbog nečeg lepog?”
„Džoni”, rekla je, kad je spustila ruku na njegove grudi i kad se
podigla na prste da bi ga ovlaš poljubila, „neke stvari bolje je ne izreći.
Hajde, idemo.”

Zastali su u predvorju, dok je zakopčavao džins-jaknu. Pogled joj se

zaustavio na posteru s porukom „ŠTRAJK!”, sa stisnutom pesnicom na
plamtećoj pozadini.
„Ove godine izbiće još jedan studentski štrajk”, rekao je. Sledio je
njen pogled.
„Zbog rata?”
„Ovog puta biće to samo deo zahteva. Vijetnam, sukob oko škole
rezervnih oficira i Kent Stejt pokrenuli su više studenata nego ikad.
Siguran sam da na univerzitetu nikad nije bilo ovoliko malo
groktavaca.”
„O kakvim groktavcima govoriš?”
„To su klinci koji samo bubaju za ocene. Ne zanimaju se za sistem,
izuzev što očekuju da posle studija dobiju posao koji će im obezbediti
najmanje deset hiljadarki godišnje. Groktavac je student kome se živo
jebe za sve izuzev svog dupeta. S tom pričom je svršeno. Većina se
probudila. Biće velikih promena.”
 „Da li to smatraš bitnim? Zar nisi završio studije?”
Ispravio se. „Madam, ja sam diplomac. Smit, klasa 1970. Napunimo
krigle starog dobrog Mejna.”
Osmehnula se. „Hajde, požuri. Hoću da se provozam na ringišpilu.
Neće se dugo vrteti.”
„Vrlo dobro”, rekao je, kad je uhvatio za ruku. „Na raspolaganju mi
je tvoj automobil, parkiran iza ugla.”
„I osam dolara. Nema sumnje, pred nama je veće za pamćenje.”
Noć je bila oblačna, ali bez kiše. Blaga za kraj oktobra. Mesec u prvoj
četvrti borio se da probije omotač oblaka iznad njih. Priljubila se uz
njega, kad ju je obgrlio.
„Znaš da imam najlepše mišljenje o tebi, Saro.” Njegov ton bio je
gotovo nehajan, ali samo gotovo. Srčani ritam joj se usporio i ubrzao za
desetak otkucaja.
„Stvarno?”
„Pretpostavljam da te je taj tip, Den, povredio. Imam li pravo?”
„Ne znam šta mi je učinio”, iskreno je odgovorila. Senke su im se
prosipale i nestajale na betonu, zahvaljujući žutom semaforu, koji je
treptao dvestotinak metara iza njih.
Džoni je razmišljao o tome. Konačno je rekao: „Ne bih tako nešto
uradio.”
„Znam da ne bi. Ali, Džoni... daj mi vremena.”
„Hoću”, rekao je. „Daću ti ga. Pretpostavljam da ga imamo.” Te reći
vraćaće joj se u snovima, budnije i jače, obojene tonovima neiskazive
gorčine i gubitka.
Zašli su za ugao. Džoni joj je otvorio vrata na kolima. Obišao ih je i
seo za volan. „Da li ti je hladno?”
„Nije”, rekla je. „Noć je kao stvorena za odlazak na vašar.”
„Jeste”, složio se i krenuo. Pomislila je na Džekilovu polovinu
groteskne maske s Džonijevim plavim okom iza okrugle rupe
iznenađenog doktora. Recimo da je to neki koktel koji sam sinoć izumeo,
ali mislim da neće moći da ga nude po barovima. Ta strana bila je dobra
zato što je mogla da vidi komadić Džonija u njoj. Veoma se uplašila
Hajdovog dela, zato što je oko na njemu bilo zatvoreno. Moglo je
pripadati bilo kome. Moglo je pripadati Denu.
Zaboravila je na masku kad su stigli do vašarišta. Gole sijalice
blistale su u tami i na dugačkim paocima panoramskog točka koji su se
dizali i spuštali. Bila je s momkom. Lepo će se provesti.
 3

Prolazili su vašarskom promenadom držeći se podruku. Retko su

progovarali. Sara se sećala seoskih vašara iz mladosti. Odrasla je u Saut
Parisu, gradu papira u zapadnom Mejnu. Veliki vašar održavao se u
Frajburgu. Za Džonija, rodom iz Paunela, verovatno je bio u Topšamu.
Vašari su ostali manje-više isti. Godine su prolazile, ali se oni nisu
mnogo menjali. Parkirate se na poljani i platite dva dolara na kapiji. Na
ulazu u vašarište zapahne vas miris viršli, pečenih papričica i luka,
slanine, šećerne vune, piljevine, znoja i aromatične konjske balege.
Čujete potmulu tutnjavu lancima pogonjenog tobogana zvanog Divlji
miš. Čujete pucnjavu iz streljana, viku bingo namamljivača iz ozvučenja
oko velikog šatora punog dugih stolova i stolica na sklapanje iz
lokalnog pogrebnog zavoda. Rokenrol muzika nadmeće se za prvenstvo
s tom halabukom. Čujete neumornu viku vašarskih radnika - dva hica
za dva zelembaća, osvojite punjenog psa za vašu draganu, ovamo-
ovamo-ovamo, bacajte dok ne pogodite i shvatite da se malo toga
promenilo. Ambijent vas vraća u detinjstvo. Mali ste, raspoloženi i
voljni da budete namagarčeni.
„Eno je!”, rekla je, kad ga je zaustavila. „Balerina! Balerina!”
„Naravno”, smerno će Džoni. Dao je dolar ženi u biletarnici. Dala im
je dve crvene karte i dvadeset centi, ne skrećući pogled s filmskog
časopisa.
„Kako to misliš naravno’? Zašto si rekao ’naravno’ tim tonom?”
Slegnuo je ramenima. Na licu je imao suviše nevin izraz.
„Nije u pitanju ono što si rekao, Džone Smite, već način na koji si to
rekao.”
Vožnja se završila. Posetioci su izašli. Prolazili su kraj njih, većinom
tinejdžeri u plavim vunenim košuljama i otkopčanim jaknama. Džoni ju
je poveo drvenom rampom. Predao je karte poslužiocu, koji je izgledao
kao razumno biće koje se najviše dosađuje u svemiru.
„Nije važno”, rekao je, kad ih je poslužilac posadio u jednu od malih
okruglih školjki i spustio i učvrstio sigurnosnu šipku. „Samo što su ova
kola na kratkoj kružnoj stazi, zar ne?”
„Tako je.”
„A ta mala kružna staza je na većoj kružnoj površini koja se okreće,
je li tako?”
„Tako je.”
„Pa, kad ova atrakcija bude radila punom parom, kolica u kojima
sedimo ponekad će u svom kretanju po kružnoj stazi dostizati sedam g,
ili samo pet manje od onog što doživljavaju astronauti kad uzleću s
Kejp Kenedija. Poznavao sam jednog klinca...” Nagnuo se prema njoj, s
ozbiljnim izrazom.
„Sada ćeš krupno da slažeš”, s nelagodnošću će Sara.
„U petoj godini pao je niz stepenice ispred kuće i dobio sićušnu
frakturu kičme, na vrhu vrata. I onda deset godina kasnije - otišao je na
balerinu na vašaru u Topšamu... i...” Slegnuo je ramenima, pre nego što
ju je saosećajno potapšao po ruci. „Tebi verovatno ništa neće faliti,
Saro.”
„Uhh. Želim da...”
Balerina ih je ponela. Vašar se sveo na bezobličnu mrlju svetala i
lica. Sara je vrištala, smejala se i udarala pesnicama.
„Sićušna fraktura!”, vikala je. „Daću ti ja sićušnu frakturu kad se
skinemo s ovog čuda, lažove!”
„Da li nešto popušta u tvom vratu?”, sa osmehom je upitao.
„Kakva si ti lažovčina!”
Vrteli su se sve brže i brže. Nagnuo se i spustio poljubac na njene
usne kad su po deseti-petnaesti put prošli pored poslužitelja. Kolica su
zviždala po stazi. Usne su im se spojile u vrelom, uzbuđujućem i
osećajnom poljupcu. Kolica su počela da usporavaju. Zaljuljala su se i
stala.
Izašli su. Sara ga je uhvatila za gušu. „Sićušna fraktura, malo sutra!”,
prošaptala je.
Naišli su na debelu gospođu u širokim plavim pantalonama i
kožnim mokasinama. Džon joj se obratio, pokazujući palcem na Saru.
„Ova cura me zlostavlja, gospođo. Hoćete li reći policajcu, ako ga
vidite?”
„Vi mladi mislite da ste mnogo pametni”, prezrivo će debeljuca.
Odljuljala je prema šatoru s bingom, s tašnom čvrsto stisnutom ispod
ruke. Sara se kikotala.
„Nemoguć si.”
„Završiću na vešalima”, složio se. „Mama mi je to stalno govorila.”
Ponovo su se šetali vašarskom promenadom, držeći se za ruke.
Čekali su da svet prestane da se kovitla pred njihovim očima i pod
nogama.
 „Tvoja mama je prilično religiozna, zar ne?”, zanimala se Sara.
„Zagriženi je baptista”, reče Džoni. „Ali dobra je. Drži to pod
kontrolom. Ne propušta da mi održi vakelu kad god ih posetim, ali sam
navikao na to. Tata i ja izlazimo na kraj s tim. Nekad sam pokušavao da
je razuverim - pitao sam je s kim je Kain otišao da živi u Nodu, ako su
njegovi mama i tata bili prvi ljudi na zemlji, takve stvari - ali sam
odustao kad sam shvatio da je to nepristojno. Pre dve godine mislio
sam da je Judžin Makarti6 kadar da spase svet. Baptisti, ako ništa
drugo, nisu kandidovali Isusa za predsednika.”
„Tvoj otac nije religiozan?”
Džoni se nasmejao. „Nisam siguran, ali znam da nije baptista.”
Dodao je posle kraćeg razmišljanja: „Tata je stolar”, kao da to
predstavlja neko objašnjenje. Osmehnula se.
„Šta bi tvoja majka rekla kad bi znala da se viđaš s posrnulom
katolikinjom?”
„Rekla bi mi da te dovedem kući”, kao iz topa će Džoni, „da bi ti
održala vakelu.”
Zastala je, držeći ga za ruku. „Da li bi hteo da me predstaviš
svojima?”, pitala je. Pomno ga je posmatrala.
Njegovo dugo, prijatno lice naglo se uozbiljilo. „Naravno da bih”,
rekao je. „Voleo bih da ih upoznaš... i obrnuto.”
„Zašto?”
„Zar ne znaš zašto?”, nežno ju je zapitao. Grlo joj se steglo, a glava
zabolela, kao da će zaplakati. Čvrsto ga je stisnula za ruku.
„O, Džoni. Sviđaš mi se.”
„Sviđaš mi se više nego ja tebi”, odvratio je ozbiljnim tonom.
„Odvedi me na panoramski točak”, zatražila je sa osmehom. Neće
više govoriti ovakve stvari dok ne dobije priliku da razmisli, da shvati
gde bi to moglo da ih odvede. „Hoću da se popnemo gore, odakle ćemo
sve videti.”
„Mogu li da te poljubim na vrhu?”
„I dva puta, ako budeš bila dovoljno brza.”
Odvela ga je do biletarnice, na kojoj je potrošio još jedan dolar. Tom
prilikom je rekao: „Kad sam bio u srednjoj, poznavao sam klinca koji je
radio na vašaru. Rekao mi je da su tipovi koji montiraju ove
skalamerije uglavnom mrtvi pijani i da za sobom ostavljaju
kojekakve...”
„Ma, nek ide sve dođavola”, vedro će ona, „niko neće živeti večno.”
„Ali svi pokušavaju. Da li si to primetila?”, rekao je, dok je koračao
za njom u pravcu ljuljajuće gondole.
Na vrhu ju je poljubio nekoliko puta, dok im je oktobarski vetar
mrsio kosu, a vašarska promenada protezala ispod njih kao blistavi
brojčanik sata u tami.

Posle panoramskog točka vozili su se na karuselu, iako joj je sasvim

iskreno rekao da se oseća vrlo glupo na njemu. Noge su mu bile toliko
duge da je mogao da stoji na gipsanim konjićima. Zlurado mu je
saopštila da je poznavala devojku u srednjoj koja je imala slabo srce,
samo što niko nije znao za to. Popela se na karusel s momkom i...
„Jednog dana biće ti žao zbog ovoga”, prekorio ju je tihim, iskrenim
glasom. „Veza zasnovana na lažima ne može da opstane, Saro.”
Prislonila je vlažne usne uz kožu njegovog vrata i dunula.
Posle ringišpila otišli su u lavirint s ogledalima. Ispostavilo se da je
bio veoma dobar. Podsetio ju je na Bredberijevo delo Nešto zlo dolazi
ovim putem, u kom se stara učiteljica zamalo zauvek izgubila na
takvom mestu. Videla je Džonija. Muvao se i mahao po drugom delu
lavirinta. Videla je desetine Džonija i Sara. Mimoilazili su se, savijali
pod neeuklidovskim uglovima i nestajali. Okretala se levo i desno i
udarala nosom u staklene ploče. Bespomoćno se kikotala, delimično i
od nervoze. Jedno ogledalo preobrazilo ju je u zdepastog tolkinovskog
kepeca. Drugo je od nje stvorilo apoteozu tinejdžerske mršavosti, s
cevanicama od jednog kilometra.
Kupio je viršle i papirnu čašu punu masnih krompirića kad su se
izbavili iz lavirinta. Pomfrit je imao ukus koji se zaboravi kad pregurate
petnaestu.
Naišli su na šatru sa ženskinjama. Tri devojke stajale su ispred nje u
suknjicama i prslučićima s perlicama. Ljuljale su se u ritmu stare
numere Džerija Lija Luisa, dok je domamljivač vikao u mikrofon. „Hodi
ovamo, dušo”, urlao je Džeri Li. Klavir je prosipao tonove preko
piljevinom posutog prolaza. „Hodi ovamo, dušo, dušo, zgrabi bika za
rogove... nema foliranja... svašta se ovde događa...
„Plejboj klub”, začuđeno će Džoni. „Ovakvo mesto postojalo je na
Harison Biču. Domamljivač se kleo da će ti devojke skinuti čaše s nosa,
s rukama svezanim na leđima.”
„To zvuči kao zanimljiv način da se zaradi venerična boleština”,
reče Sara. Džoni se grohotom nasmejao.
Domamljivačev pojačani glas šuplje je zvučao iza njihovih leđa.
Gubio se u energičnom zvuku Kilerovog klavira, koji je prašio kao
islužena drumska krstarica, previše žilava da crkne. Grmeo je iz mrtvih
i nemih pedesetih kao zlo predskazanje. „Dođite, ljudi, dođite ovamo,
ne budite stidljivi pošto ove cure to nisu. U njima nema ni trunke stida!
Sve je unutra... vaše obrazovanje neće biti dovršeno dok ne vidite
predstavu Plejboj kluba...”
„Zar ne želiš da se vratiš i dovršiš obrazovanje?”, pitala ga je.
Osmehnuo se. „Odavno sam završio osnovnu školu. Opasno sam se
približio doktoratu.”
Pogledala je na sat. „Hej, kasno je, Džoni. Sutra je radni dan.”
„Nego šta je. Makar je petak.”
Uzdahnula je. Mislila je na domaće zadatke na petom i predavanje o
novoj beletristici na sedmom času. Oba će biti nepodnošljivo bučna.
Vratili su se do središta vašarske promenade. Gomila se osipala.
Leteći tepih bio je zatvoren za to veće. Dva radnika, s cigaretama bez
filtera koje su im virile iz ugla usana, pokrivala su Divljeg miša
ciradom. Čovek u Bacaj dok ne dobiješ gasio je svetla.
„Imaš li neka posla u subotu?”, snebivljivo ju je pitao. „Znam da
pitanje dolazi iznebuha, ali...”
„Imam planove”, rekla je.
„Tako dakle.”
Nije mogla da gleda njegov tužni izraz. Nije imala pravo da se tako
šali s njim. „Planirala sam da nešto radim s tobom.”
„Hoćeš li? Dakle hoćeš. Znaš, to je baš dobro.” Osmehnuo se.
Uzvratila mu je istom merom. U glavi je začula glas koji je ponekad
znao da bude stvaran, kao da pripada ljudskom biću.
Ponovo se dobro osećaš, Saro. Sretna si. Zar to nije lepo?
„Da, jeste”, rekla je. Podigla se na prste. Hitro ga je poljubila.
Nastavila je, da ne bi imala vremena da se uplaši. „Znaš, ponekad se
osećam usamljeno u Viziju. Možda bih mogla... da prenoćim kod tebe.”
Pogledao ju je nežno i zamišljeno. Nešto ju je zagolicalo u utrobi.
„Da li to želiš, Saro?”
Klimnula je. „Bez ikakve sumnje.”
„Važi”, rekao je. Zatim ju je obgrlio.
 „Da li si siguran?” pitala je malčice stidljivo.
„Bojim se da ćeš se predomisliti.”
„Neću, Džoni.”
Privukao ju je sebi i čvršće zagrlio. „Znači da je ovo moje srećno
veće.”
Prolazili su pored Točka sreće kad je to rekao. Sara će se kasnije
sećati da je samo ta atrakcija bila otvorena na toj strani promenade, na
trideset metara u oba pravca. Poslužilac Točka upravo je završio s
čišćenjem utabane zemlje ispred atrakcije, ne bi li pokupio kovanice
koje su ispale prolaznicima. To mu je verovatno bilo poslednje
zaduženje pre zatvaranja, pomislila je. Iza njega je bio veliki točak sa
čunjićima, oivičen električnim sijalicama. Poslužilac je sigurno čuo
Džonijevu primedbu, pošto se manje-više automatski prebacio u radni
režim. Pogledom je pretraživao zemljani pod oko Točka. Tragao je za
sjajem metala.
„Hej-hej-hej, zavrtite Točak sreće, ako se smatrate srećnim,
gospodine. Pretvorite novčiće od deset centi u dolare. Sve je u Točku,
oprobajte sreću. Jedan novčić od deset centi dovoljan je da zavrti ovaj
Točak sreće.”
Džoni se okrenuo u pravcu poslužiočevog glasa.
„Džoni?”
„Osećam se srećnim, baš kao što je čovek rekao.” Osmehnuo se.
„Ako ti ne smeta...”
„Ne smeta mi. Samo napred. Ali nemoj dugo.”
Ponovo ju je pogledao na iskreni, znatiželjni način od kog bi je
spopala blaga slabost i zbog kog bi se zapitala kako bi joj bilo s njim.
Stomak joj se polako prevrnuo. Malčice joj se zavrtelo u glavi od
iznenadne seksualne želje.
„Ne, neću dugo.” Posmatrao je poslužioca Točka sreće. Vašarska
promenada iza njih gotovo je opustela. Oblaci su se razvejali, ali je
zahladnelo. Iz usta su ispuštali oblačiće bele pare.
„Hoćeš li okušati sreću, mladiću?”
„Hoću.”
Stavio je svu gotovinu u prednji džep, kad su stigli na vašar. Izvukao
je ostatak od prvobitnih osam dolara. Izbrojao je dolar i osamdeset pet
centi.
Tabla za igranje bila je od žute plastike s brojevima i oznakama.
Podsećala je na rulet, ali je Džoni odmah video da bi igrač ruleta u Las
Vegasu posiveo od muke kad bi video kakve su mu šanse za dobitak na
vašaru. Najsmelije kombinacije samo su udvostručavale ulog. Skrenuo
je pažnju poslužiocu na ovu činjenicu. Ovaj je slegnuo ramenima.
„Šta da ti kažem? Idi u Vegas, ako hoćeš Vegas.”
Džonijevo dobro raspoloženje nije se dalo pokolebati te večeri.
Krenulo je loše s maskom, ali je odonda sve išlo uzlaznom putanjom.
Ovo je bila najbolja noć u poslednjih nekoliko godina. Posmatrao je
Saru. Izgledala je čilo. Oči su joj blistale. „Pa, šta predlažeš, Saro?”
Odmahnula je glavom. „Za mene su to španska sela. Kako se igra?”
„Možeš da igraš na broj, crveno/crno, par/nepar. Ili na niz od deset
brojeva. Dobici se razlikuju.” Pogledao je poslužioca, koji je tupo zurio
u njega. „Tako bi trebalo da bude.”
„Igraću na crno”, rekla je. „To je uzbudljivo, zar ne?”
„Crno”, rekao je i spustio novčić od deset centi na crni kvadrat.
Poslužilac je pogledao novčić na tabli i uzdahnuo. „Krupni igrači.”
Okrenuo se točku.
Džoni je nakratko dodirnuo čelo. „Čekaj”, naglo je rekao. Gurnuo je
novčić od dvadeset pet centi na kvadratić na kom je pisalo 11-20.
„Je li gotovo?”
„Jeste”, reče Džoni.
Poslužilac je zavrteo Točak. Okretao se unutar svog svetlosnog
kruga. Crvena i crna su se preklapale. Džon je odsutno trljao čelo. Točak
je počeo da usporava. Čuli su metronomsko tik-tak malog drvenog
jezička koji je zapinjao o čunjiće između brojeva. Stigao je do osmice i
devetke. Izgledalo je da će stati na desetki, ali je poslednjim trzajem
kliznuo u prostor jedanaestice. Tu se skrasio.
„Gospođa je izgubila, a gospodin dobio”, reče poslužilac.
„Dobio si, Džoni?”
„Tako izgleda”, reče Džoni, kad je poslužilac dodao dva novčića od
četvrt dolara onom koji je položio na Točak. Sara je tiho ciknula od
sreće. Nije ni primetila kad je poslužilac uklonio novčić od deset centi s
table.
„Rekao sam ti da je ovo moja srećna noć”, oglasio se Džoni.
„Dva dobitka su sreća, jedan je slučajnost”, napomenuo je
poslužilac. „Hej-hej-hej.”
„Okušaj se još jednom, Džoni”, rekla je.
„Važi. Novac ostaje na istom mestu.”
„Da ga zavrtim?”
„Zavrti ga.”
Poslužilac je ponovo zavrteo Točak. Sara je tiho progovorila, dok se
okretao: „Zar ovi vašarski ruleti nisu namešteni?”
„Bili su. Država ih redovno proverava. Priređivači se odonda
oslanjaju na bezobrazno nepošten sistem isplate dobitaka.”
Točak je usporio, do prilično bučnog tiktakanja. Jezičak je prešao
desetku i ušao u Džonijevu zonu dobitka. Usporavao je.
„Hajde, hajde!”, povikala je Sara. Nekoliko tinejdžera u prolazu
zastalo je pored Točka.
Drveni jezičak kretao se veoma polako. Prešao je šesnaesticu i
sedamnaesticu. Zaustavio se na osamnaestici.
„Gospodin je ponovo dobio.” Poslužilac je dodao još šest kovanica
Džonijevoj gomilici.
„Bogat si!” likovala je Sara. Poljubila ga je u obraz.
„Jašeš na talasu sreće, ortak”, spremno se složio poslužilac. „Niko
ne silazi s takvog talasa. Hej-hej-hej.”
„Da li da se okušam još jednom?”, pitao je Džoni.
„Zašto da ne?”
„Tako je. Zavrti ga, čoveče”, reče jedan tinejdžer. Na jakni je imao
bedž sa Džimijem Hendriksom. „Ovaj tip večeras me je olakšao za četiri
dolara. Volim da gledam kako gubi.”
„Zaigraj i ti”, Džoni je poručio Sari. Dao joj je neparni novčić s
gomile od devet kovanica. Položila ga je na broj dvadeset jedan, posle
kraćeg oklevanja. Na tabli je pisalo da će dobiti desetostruku sumu, ako
se jezičak zaustavi na njenom broju.
„Ti nastavljaš da gađaš srednju trećinu, imam li pravo, ortak?”
Džoni je pogledao osam novčića od četvrt dolara na tabli. Ponovo je
protrljao čelo, kao da se bori protiv začetka glavobolje. Podigao je
novčiće s table. Zveckali su mu u šakama.
„Neću. Zavrti za damu. Gledaću ovu turu.”
Zbunjeno ga je pogledala. „Džoni?”
Slegnuo je ramenima. „Sledim predosećaj.”
Poslužilac je zakolutao očima u gestu „bože, daj mi snage da
podnesem ove budale”. Ponovo je zavrteo Točak. Jezičak se zaustavio
na duploj nuli. „Čičino, čičino”, povikao je poslužilac. Sarin novčić
nestao je u njegovoj kecelji.
„Da li je to pošteno, Džoni?”, ozlojeđeno će Sara.
„Nula i dupla nula znače da sav novac s table pripada kući”, rekao je.
„Pametno si postupio kad si sklonio novac.”
„Pretpostavljam da jesam.”
„Hoćeš li da zavrtim Točak, ili da odem na kafu?”, pitao je
poslužilac.
„Zavrti ga”, reče Džoni. Spustio je novčiće u dve gomile od po četiri
na trećoj trećini brojčanog niza.
Sara ga je pitala, dok se Točak zujeći vrteo u svetlosnom kavezu.
„Koliko ovakva sprava može doneti priređivaču za jedno veće?”
Kvartet starijih ljudi pridružio se mladim kibicerima. Dva muškarca
i dve žene. Čovek građen kao građevinski radnik rekao je: „Od pet do
sedam stotina dolara.”
Poslužilac je ponovo zakolutao očima. „Čoveče, voleo bih da si u
pravu”, rekao je.
„Hej, nemoj da mi prodaješ sirotinjsku priču”, rekao je tip koji je
ličio na građevinca. „Pre dvadeset godina bavio sam se tim
prevarantskim poslom. Pet do sedam stotina po večeri, a u subotu dve
hiljadarke ko od šale. Govorim o nebaždarenom točku.”
Džoni nije skidao pogled s Točka, koji se sad vrteo dovoljno polako
da je mogao da pročita pojedinačne brojeve. Sevnuo je pored 0 i 00,
kroz prvu trećinu. Usporavao je u drugoj. Išao je sve sporije.
„Previše čunjića, čoveče”, reče jedan tinejdžer.
„Čekaj”, reče Džoni, neobičnim glasom. Sara se zagledala u njega.
Njegovo dugo, prijatno lice izgledalo je neobično napeto, a plave oči
tamnije nego obično, daleke, odsutne.
Klizač se zaustavio na broju trideset. Dalje nije mogao.
„Pobednički niz, pobednički niz”, rezignirano će poslužilac, kad se iz
grla kibicera razlegao radosni usklik. Čovek koji je ličio na građevinca
potapšao je Džonija po leđima, dovoljno snažno da se zatetura.
Poslužilac je posegnuo u limenu kutiju ispod pulta i izvadio četiri
novčanice od jednog dolara. Spustio ih je pored osam novčića od četvrt
dolara.
„Misliš li da je bilo dovoljno?”, oglasila se Sara.
„Još jednom ćemo okušati sreću”, reče Džoni. „Ako pobedim, ovaj
tip će platiti posetu sajmu i benzin. Ako izgubim, bićemo kraći za nekih
pola dolara.”
„Hej-hej-hej”, zapevao je poslužilac. Odobrovoljio se. Povratio je
ritam. „Spusti pare gde god oćeš. I vi biste mogli da se učipite, narode.
Ovo nije sport za kibicere. Točak će se vrteti i vrteti. Niko ne zna gde će
se jezičak zaustaviti.”
Čovek koji je ličio na građevinca i dvojica tinejdžera prišli su
Džoniju i Sari. Tinejdžeri su sakupili pola dolara u sitnini. Položili su ih
na srednju trećinu. Čovek koji je ličio na građevinca predstavio se kao
Stiv Bernhard. Stavio je dolar na kvadratić s oznakom PAR.
„Šta je s tobom, prijatelju?”, poslužilac je pitao Džonija. „Ostavljaš
novac na istom mestu?”
„Tako je”, reče Džoni.
„O, čoveče”, reče jedan tinejdžer. „Zaista izazivaš sudbinu.”
„Pretpostavljam da je tako”, reče Džoni. Sara ga je nagradila
osmehom.
Bernhard je ispitivački odmerio Džonija. Prebacio je dolar u treću
trećinu. „Nek ide dođavola”, uzdahnuo je tinejdžer koji je rekao Džoniju
da izaziva sudbinu. Prebacio je pedeset svojih i prijateljevih centi u istu
trećinu.
„Sva jaja su u istoj korpi”, zapevao je poslužilac. „Da li ste sigurni da
to želite?”
Igrači su ćutke stajali, što se moglo protumačiti kao potvrdan
odgovor. Nekoliko vašarskih radnika prišlo je Točku. Jedan je bio s
prijateljicom. Oko atrakcije na zamrlom vašarištu okupila se prilična
gomila ljudi. Poslužilac je snažno zavrteo Točak. Dvanaest pari očiju
gledalo je kako kruži. Sara se ponovo zagledala u Džonija. Lice mu je
izgledalo čudno na jasnoj, a opet tajnovitoj svetlosti. Pomislila je na
masku - Džekila i Hajda, par i nepar. Stomak joj se okrenuo, a kolena
klecnula. Točak se usporio. Počeo je da tikataka. Tinejdžeri su urlali.
Terali su ga da nastavi da se okreće.
„Još malo, lutkice”, molio ga je Stiv Bernhard. „Još samo malo,
dušice.”
Točak je zašao u treću trećinu. Zaustavio se na broju dvadeset
četiri. Gomila je ponovo uskliknula.
„Uspeo si, Džoni, uspeo si”, povikala je Sara.
Poslužilac je isplatio dobitke s oštrim zviždukom nezadovoljstva.
Tinejdžeri su dobili dolar, Bernhard dva, a Džoni deset. Imao je
osamnaest dolara na tabli.
„Veliki dobitak, veliki dobitak, hej-hej-hej. Hoćeš li da obrneš još
jedan krug, prijatelju? Ovaj Točak večeras ti je veoma naklonjen.”
Džoni se zagledao u Saru.
„Učini kako želiš, Džoni”, rekla je, uprkos nelagodnosti koja ju je
naglo spopala.
„Hajde, čoveče”, nagovarao ga je tinejdžer s bedžom Džimija
Hendriksa. „Volim da gledam kako ovaj tip gubi.”
„Važi”, reče Džoni. „Zavrti ga poslednji put.”
„Položi pare gde god hoćeš.”
 Svi pogledi počivali su na Džoniju, koji je zamišljeno stajao, trljajući
čelo. Njegovo obično raspoloženo lice sad je bilo ukočeno, ozbiljno i
pribrano. Posmatrao je Točak u svetlosnom kavezu i postojano trljao
glatku kožu iznad desnog oka.
„Nek ostane na istom mestu”, konačno se oglasio.
Gomila je odluku propratila blagim žamorom.
„Čoveče, stvarno izazivaš sreću.”
„Tip se zalaufao”, sumnjičavo će Bernhard. Pogledao je suprugu,
koja je slegnula ramenima, da bi pokazala posvemašnju zbunjenost.
„Pratiću te, pa kud puklo da puklo.”
Tinejdžer s bedžom pogledao je prijatelja, koji je slegnuo ramenima
i klimnuo. „Važi”, rekao je. Okrenuo se poslužiocu. „I mi nastavljamo
gde smo stali.”
Točak se zavrteo. Sara je čula kako se jedan vašarski radnik kladi na
pet dolara da se jezičak neće ponovo zaustaviti na trećoj trećini
brojčanika. Stomak joj se ponovo okrenuo, ali se nije zaustavio.
Nastavio je da se premeće preko sebe. Shvatila je da joj nije dobro.
Oblio ju je hladan znoj.
Točak je počeo da usporava na prvoj trećini. Jedan tinejdžer
zgroženo je odmahnuo rukama, ali nije odlazio. Prošao je jedanaesticu,
dvanaesticu, trinaesticu. Poslužilac je konačno izgledao srećno. Tik-
tak-tik-tak, četrnaest, petnaest, šesnaest.
„Evo ga”, reče Bernhard, s izvesnim strahopoštovanjem. Poslužilac
je posmatrao Točak na način koji je govorio da bi ga najradije
zaustavio. Jezičak je prošao pored dvadeset, dvadeset jedan, da bi se
zaustavio na dvadesetdvojki.
Gomila, narasla na gotovo dvadeset ljudi, ispustila je još jedan
trijumfalni poklič. Izgledalo je da su se svi na vašaru sjatili oko Točka.
Sara je nejasno čula kako se vašarski radnik koji je izgubio opkladu
gorko žali na „jebenu sreću”, dok je isplaćivao novac dobitniku. Glava ju
je bolela, a noge jedva držale. Nepouzdani mišići su joj drhtali.
Zatreptala je. Taj napor bio je nagrađen mučnom vrtoglavicom. Svet se
naherio pod nezgodnim uglom, kao da su na balerini. Polako se smirio.
Pojela sam pokvarenu viršlu, pomislila je. Eto šta si dobila kad si
okušala sreću na vašaru, Saro.
„Hej-hej-hej”, oglasio se poslužilac bez mnogo elana i isplatio
igrače. Tinejdžeri su dobili dva dolara, Stiv Bernhard četiri, dok je
Džoni dobio tri desetice, petaka i novčanicu od jednog dolara.
Poslužilac nije bio oduševljen, ali je bio miran. Ako visoki mršavko u
društvu zgodne plavuše još jednom okuša sreću, gotovo sigurno će
povratiti sve što je isplatio. Novac nije pripadao mršavku, dok ga ne
skloni s table. A ako ode? Pa, danas je ubrao hiljadarku. Može da
podnese neznatni gubitak. Da i ne govorimo da će se proneti glas da je
Točak Sola Dramora opelješen. Sutra ga čeka rekordna zarada. Ovo će
biti dobra reklama.
„Spustite pare gde hoćete”, zapevao je. Nekolicina kibicera prišla je
tabli. Ulagali su novčiće od deset i dvadeset pet centi. Poslužilac nije
skidao pogled s mršavka s velikim dobitkom. „Šta kažeš, ortak? Da li si
raspoložen za posezanje ka zvezdama?”
Džoni se obratio Sari. „Šta ti... hej, kako ti je? Avetinjski si bleda!”
„Boli me stomak”, rekla je. Jedva je uspela da se osmehne. „Mislim
da je viršla kriva. Možemo li da idemo kući?”
„Naravno. Nego šta ćemo.” Skupljao je izgužvane novčanice s table,
kad mu se pogled zadržao na Točku. Izbledela je brižna zabrinutost
koja se ogledala u njima. Ponovo su potamnele. Postale su proračunate
i hladne. Gleda ga kao dečačić svoju mravlju koloniju, pomislila je Sara.
„Samo trenutak”, rekao je.
„Važi”, odvratila je, iako je osećala vrtoglavicu pored bola u
stomaku. Iz donjeg stomaka začulo se zloslutno krčanje. Molim ti se,
bože, da ne ispustim puvanjak.
Pomislila je: Neće se smiriti dok sve ne izgubi.
I odmah zatim, s neobičnom sigurnošću: Ali neće izgubiti.
„Pa, šta kažeš, prijatelju?” nastavio je poslužilac. „Igraš li ili ne igraš?
Unutra si ili napolju?”
„Pobednik ili pokojnik”, reče jedan od vašarskih radnika. Iz gomile
se čuo nervozni smeh. Sari se zavrtelo u glavi.
Džoni je gurnuo novčanice i kovanice u ćošak table.
„Šta to radiš”, pitao je poslužilac. Bio je iskreno iznenađen.
„Ulažem sve na devetnaesticu”, reče Džoni.
Sara je na jedvite jade suspregnula jecaj.
Gomila je zažamorila.
„Ne preteruj”, šapnu mu je Stiv Bemhard. Džoni nije reagovao na
upozorenje. Ravnodušno je zurio u Točak. Boja očiju graničila mu se s
ljubičastom.
Sara je začula zveckanje. Uplašila se da je posredi zvučna
halucinacija. Smirila se, kad je videla da drugi igrači povlače novac s
table. Samo je Džoni igrao protiv kuće.
Nemoj! Htela je da vikne. Ne tako, ne sam, to nije...
 Ujela se za usne. Plašila se da će povratiti, ako otvori usta. U
stomaku joj je vladao haos. Džonov dobitak ostao je sam pod svetlošću
golih sijalica. Pedeset četiri dolara. Ta suma će se udesetostručiti, ako
se jezičak zaustavi na njegovom broju.
Poslužilac je ovlažio usne i progovorio: „Gospodine, zakon ove
države zabranjuje mi da uzimam opklade na broj veće od dva dolara.”
„Vidi boga ti”, zarežao je Bernhard. „Isti zakon ti je zabranjivao da
primaš iznose veće od deset dolara na trećinu. Malopre si ga pustio da
uloži osamnaest. Šta je bilo, žvaće bulja gaće?”
„Ne, nije to, samo...”
„Hajde”, nestrpljivo će Džoni. „Odluči se. Mojoj devojci je pozlilo.”
Poslužilac je odmerio publiku. Svi su ga mrko gledali. To nije bilo
dobro za posao. Ne shvataju da tip baca novac u bunar, a da on želi da
ga spreči u tom naumu. Jebiga. Šta god da odluči, neće im se dopasti.
Pustiće tipa da isterja svoje i izgubi pare. Posle toga će zatvoriti radnju
za večeras.
„Pa”, rekao je, „nadam se da niko od vas nije tržišni inspektor...”
Okrenuo se Točku. „Vrteće se i vrteti. Niko ne zna gde će se jezičak
zaustaviti.”
Zavrteo ga je. Brojke su se namah izgubile. Nemoguće dugo nije se
čulo ništa izuzev zujanja Točka sreće, lepršanja nekog šatorskog platna
na noćnom vetru i bolesnog pulsiranja u Sarinoj glavi. Nemo je molila
Džonija da je zagrli. On je samo stajao s rukama na tabli i pogleda
uprtog u Točak, koji kao da je nameravao da se doveka okreće.
Konačno je dovoljno usporio da pročita brojeve. Videla je
devetnaesticu. Cifre jedan i devet, sjajnocrvene na crnoj pozadini. Broj
je išao gore-dole, gore-dole. Skladno zujanje izmetnulo se u postojano
tika-tika-tika, koje se veoma glasno čulo u tišini.
Brojevi su postojano marširali pored jezička.
Jedan od vašarskih radnika uzbuđeno je povikao: „Isusa mi, biće
tesno!”
Džoni je mirno stajao, posmatrajući Točak. Činilo joj se (iako je
možda u pitanju bila mučnina, koja joj se valjala utrobom u grčevitim
talasima), da su mu oči gotovo crne. Džekil i Hajd, pomislila je. Shvatila
je da ga se u tom trenutku plaši, iako nije znala zašto.
Tika-tika-tika.
Točak je zašao u drugu trećinu, prešao je petnaesticu i šesnaesticu.
Savladao je sedamnaesticu i posle izvesnog oklevanja zašao u
osamnaesticu. Jezičak se s poslednjim tika! prebacio u polje broj
devetnaest. Gomila je zaustavila dah. Točak se lagano okretao. Jezičak
je stigao do čunjića između devetnaestice i dvadesetice. Delić sekunde
izgledalo je da čunjić neće zadržati jezičak u polju broj devetnaest, da
će ga zamiruća inercija pregurati do dvadesetice. Točak se vratio.
Potrošio je svu snagu. Skrasio se.
Gomila je načas bila sasvim tiha. Nije načinila nikakav zvuk.
Sve dok jedan tinejdžer nije prozborio tihim glasom punim
strahopoštovanja: „Hej, čoveče, upravo si zaradio pet stotina četrdeset
dolara.”
Stiv Bernhard je rekao: „Nikada nisam video ovakav pobednički niz.
Nikada.” Gomila je pustila glas. Ljudi su udarali Džonija po leđima,
gurkali su ga. Gurali su Saru da bi doprli do njega. Hteli su da ga
dodirnu. Osetila je snažnu, sirovu paniku, kad su ih razdvojili. Stomak
joj se luđački okretao dok su je gurali tamo-amo. Pred očima su joj se
smenjivale nejasne, tamne slike Točka.
Džoni se, trenutak kasnije, našao pored nje. Sa slabašnim
zadovoljstvom zaključila je da je to bio on, a ne hladna proračunata
spodoba slična lutki iz izloga, koja je posmatrala poslednji krug Točka.
Izgledao je zbunjeno i zabrinuto.
„Dušo, tako mi je žao”, rekao je. Volela ga je zbog tih reči.
„Dobro mi je”, odvratila je, iako nije znala da li je to istina.
Poslužilac je pročistio grlo. „Točak prestaje s radom”, rekao je.
„Točak prestaje s radom.”
Gomila je odgovorila bučnim negodovanjem.
Poslužilac se obratio Džoniju. „Moraću da vam ispišem ček, mladi
gospodine. Ne držim toliko gotovine kod sebe.”
„Važi, nema problema”, reče Džoni. „Samo požurite. Dami je
pozlilo.”
„Naravno, ček.” Prokomentarisao je Stiv Bernhard s dubokim
prezirom. „Đače ti ček koji će se pokazati nenaplativim. Biće u Floridi u
kojoj će prezimiti, kad ti to ustanoviš.”
„Dragi gospodine”, započeo je poslužilac. „Uveravam vas...”
„Ma uveravaj svoju mamu, možda će ti ona poverovati”, reče
Bernhard. Pružio je ruku preko table i zagrabio ispod pulta.
„Hej!” kriknuo je poslužilac. „Ovo je pljačka!”
Gomila ni na koji način nije reagovala na njegov vapaj.
„Molim vas”, promrmljala je Sara. Vrtelo joj se u glavi.
„Ne marim za novac”, najedanput će Džoni. „Pustite nas da
prođemo, molim vas. Dama se ne oseća dobro.”
 „O, čoveče!”, reče tinejdžer s bedžom Džimija Hendriksa. Oklevajući
je koraknuo u stranu, sa svojim prijateljem.
„Ne čini to, Džoni”, reče Sara, iako se jedva uzdržavala da ne
povrati. „Uzmi svoje pare.” Pet stotina dolara bila je njegova
tronedeljna plata.
„Isplati ga, prevejani prevarantu!”, zagrmeo je Bernhard. Izvadio je
limenu kutiju ispod pulta. Gurnuo ju je u stranu, ne pogledavši u nju i
ponovo zagrabio ispod pulta. Ovog puta dokopao se čelične kutije,
industrijski zelene boje. S treskom ju je spustio na tablu. „Poješću
košulju pred svima, ako ovde nema pet stotina četrdeset dolara.”
Spustio je tešku, tvrdu ruku na Džonijevo rame. „Sačekaj još malo,
sinko. Ne zvao se ja Stiv Bernhard, ako ne budeš isplaćen.”
„Zaista, gospodine. Nemam toliko...”
„Platićeš”, rekao je Stiv Bernhard, naginjući se ka njemu, „ili ću ti
zatvoriti radnju. Shvati me najozbiljnije.”
Poslužilac je s uzdahom gurnuo ruku ispod košulje. Izvukao je ključ
na finom lančiću. Gomila je zanemela. Sara više nije mogla da trpi.
Stomak joj se snažno i naglo zgrčio. Sve je pošlo nagore, i to brzinom
ekspresnog voza. Odmakla se od Džonija i zateturala kroz gomilu.
„Dušo, kako ti je?”, pitala je neka žena. Sara je samo odmahnula
glavom.
„Saro!”, povikao je Džoni.
Ne možeš da se sakriješ... od Džekila i Hajda, odnekud se pojavila
misao. Činilo joj se da joj fluorescentna maska visi pred očima, u tami
vašarske promenade, dok je žurila pored ringišpila. Ramenom je
zakačila banderu. Zateturala se i uhvatila za nju. Povratila je. Činilo joj
se da riga iz peta, da joj bolesna, klizava pesnica steže stomak. Trudila
se da što više toga izbaci iz sebe.
Miriše na šećernu vunu, pomislila je i ječući ponovo povratila. A
zatim još jednom. Tačke su joj zaigrale pred očima. Pri poslednjem
povraćanju iz nje je izašlo samo malo slina.
„Jao meni”, slabašno je prozborila. Držala se za banderu da ne bi
pala. Džoni ju je dozivao. Nije mogla i nije htela da mu odgovori.
Stomak joj se smirio. Na trenutak je htela da se uspravi u tami i da
čestita sebi što je živa, što je preživela noć na vašaru.
„Saro? Saro?'
Pljunula je dva puta, da bi pročistila usta.
„Ovamo, Džoni.”
Zaobišao je karusel s gipsanim konjima, zamrznutim usred skoka.
Videla je da stiska debeli svežanj novčanica u ruci.
„Da li si dobro?”
„Nisam, ali mi je bolje. Povratila sam.”
„O. O, Isuse. Hajdemo kući.” Nežno ju je uhvatio za ruku.
„Dobio si pare.”
Spustio je pogled na podeblji svežanj novčanica. Nehajnim
pokretom tutnuo ih je u džep pantalona. „Da. Dobio sam deo ili čitavu
sumu. Ne znam. Krupajlija ga je izbrojao.”
Izvadila je maramicu iz tašne i protrljala usne. Pije mi se voda,
pomislila je. Prodala bih dušu za gutljaj vode.
„Trebalo bi da budeš oprezniji”, rekla je. „To je veliki novac.”
„Lako stečeni novac je baksuzan”, rekao je sumornim tonom. „To je
jedna od majčinih poštapalica. Ima ih na milione. Mrzi kockanje.”
„Kao svaki tvrdokorni baptista”, reče Sara. Zadrhtala je od glave do
pete.
„Da li ti je dobro?”, zabrinuto je pitao.
„Smrzavam se”, rekla je. „Hoću da odvrneš grejanje do daske, čim
sednemo u kola i... o, bože. Ponovo ću povratiti.”
Okrenula mu je leđa. Krkljajući se izrigala. Zateturala se. Prihvatio
ju je nežno ali odlučno. „Možeš li da odeš do auta?”
„Mogu. Dobro mi je.” Glava ju je bolela. Usta su joj se osećala na
povraćku. Mišići na leđima i stomaku bili su napeti, bolni i zgrčeni.
Polako su odmicali vašarskom promenadom. Prolazili su pored
zatvorenih šatri, vukući noge po piljevini. Senka je kliznula iza njih.
Džon se oštro osvrnuo iza sebe, možda i zbog velike sume novca u
džepu.
Ugledao je tinejdžera - petnaestogodišnjaka. Stidljivo se osmehnuo.
„Nadam se da se bolje osećate”, rekao je Sari. „Kladim se da je to od
viršli. Ima mnogo pokvarenih.”
„Ne govori mi o njima, molim te”, reče Sara.
„Da li vam treba pomoć da je odvedete do automobila?”, pitao je
Džonija.
„Ne, hvala. Dobro smo.”
„Važi. Moram da požurim.” Nije odmah pošao. Stidljivi osmeh se
proširio. „Volim da gledam kako onaj tip gubi.”
Otrčao je u tamu.
Sarin mali, beli karavan bio je jedini automobil na mračnom
parkiralištu. Čučao je ispod oskudne svetiljke, kao tužno, napušteno
štene. Džoni je otvorio vrata Sari, koja se smestila na suvozačko
sedište. Kliznuo je iza volana i upalio motor.
„Proći će nekoliko minuta dok se auto ne zagreje”, rekao je.
„Nije važno. Sad mi je toplo.”
Pogledao ju je i video kako se znoji. „Možda ne bi bilo loše da
svratimo do ambulante u Bolnici Zapadni Mejn”, rekao je. „Stvar bi
mogla biti ozbiljna, ako je salmonela u pitanju.”
„Ne. Dobro sam. Želim da što pre stignem kući i da legnem u krevet.
Probudiću se sutra ujutru samo da bih onima u školi javila da sam
bolesna. Odmah ću nastaviti da spavam.”
„Nemoj da se budiš zbog toga. Pozvaću ih umesto tebe.”
Pogledala ga je sa zahvalnošću. „Hoćeš li?”
„Naravno.”
Približavali su se glavnoj saobraćajnici. „Žao mi je što ne mogu da
odem kod tebe”, rekla je. „Istinski mi je žao.”
„Nisi ti kriva.”
„Nego šta sam. Pojela sam pokvarenu viršlu. Baksuzna Sara.”
„Volim te, Saro”, rekao je. Omaklo mu se. Više nema nazad. Reći su
visile između njih u automobilu. Čekale su da neko nešto preduzme.
Učinila je koliko je u tom času mogla. „Hvala ti, Džoni.”
Vozili su se u ugodnoj tišini.
 DRUGO POGLAVLJE

Bližila se ponoć kad je Džoni skrenuo karavanom na prilazni put. Sara

je dremala.
„Hej”, rekao je i isključio motor. Nežno ju je prodrmao. „Stigli smo.”
„Oh... dobro je.” Uspravila se u sedištu i obavila se kaputom.
„Kako se osećaš?”
„Bolje mi je. Stomak me boli, kao i leđa, ali mi je bolje. Džoni, odvezi
se do Klivsa.”
„Neću. Bolje da se ne vozim”, rekao je. „Neko će videti da je tvoj auto
čitave noći bio na parkingu ispred moje zgrade. Pokrenuće talas
ogovaranja. Tako nešto nije nam potrebno.”
„Ali htela sam da prenoćim kod tebe...”
Osmehnuo se. „To bi bilo vredno rizika, čak i kad bismo morali da
pešačimo tri bloka. Sem toga, želeo bih da ti automobil bude na
raspolaganju, ako se predomisliš i odeš u bolnicu.”
„Neću.”
„Možda ćeš. Mogu li da uđem i pozovem taksi?”
„Naravno da možeš.”
Ušli su. Uključila je svetlo. Istog časa spopao ju je novi nalet
drhtavice.
„Telefon je u dnevnoj sobi. Leći ću. Pokriću se ćebetom.”
Dnevna soba bila je mala i funkcionalna. Ličila bi na vojničku
spavaonicu da nije bilo zavesa - u psihodeličnim cvetnim šarama i
bojama - i postera na zidu: Dilan u Forest Hilsu, Baez u Karnegi holu,
Džeferson Erplejn na Berkliju, Berdsi u Klivlandu.
Legla je na kauč i navukla ćebe do brade. Džoni ju je pogledao s
istinskom zabrinutošću. Bila je bleda kao kreč, ako se izuzmu tamni
podočnjaci. Nije mogla izgledati bolesnije.
„Možda bi trebalo da provedem noć ovde”, rekao je. „Za slučaj da se
nešto desi, kao...”
„Kao što je sićušna napuklina na vrhu kičme?” To je bila jetka šala.
„Pa, znaš. Svašta bi se moglo desiti.”
Zloslutno krčanje iz donjih predela nateralo ju je da se odluči. Htela
je da posle posete vašaru podeli postelju s Džonom Smitom. Od toga
neće biti ništa. To ne znači da neće provesti veče pored njega,
povraćajući i trčeći do toaleta, da bi ispraznila bočicu leka za stomak.
„Biće mi dobro”, rekla je. „Naletela sam na pokvarenu vašarsku
viršlu, to je sve. Izbegao si je za dlaku. Pozovi me sutra, na školskom
odmoru.”
„Da li si sigurna?”
„Sigurna sam.”
„Važi, curo.” Mašio se telefona i pozvao taksi. Zažmurila je,
uljuljkana zvukom njegovog glasa. Kod njega je najviše volela to što se
uvek trudio da uradi pravu stvar, najbolju stvar, bez trunke sebičnosti.
To je bilo dobro. Bila je previše umorna i slaba za sitne igre.
„Dogovoreno je”, rekao je, kad je prekinuo vezu. „Kola će stići za pet
minuta.”
„Dobićeš popust”, rekla je, s osmehom.
„Taksista će dobiti mastan bakšiš”, odvratio je.
Prišao je kauču i seo kraj nje. Uhvatio ju je za ruku.
„Džoni, kako si to učinio?”
„Hmmm?”
„Točak. Kako si to učinio?”
„Imao sam sreće, to je sve”, rekao je. Izgledao je malčice napeto.
„Svakog može da posluži sreća na hipodromima, u kazinima.”
„Nije tako”, rekla je.
„Šta?”
„Mislim da niko nema toliko sreće. Bilo je jezivo. U jednom trenutku
sam se... malčice uplašila.”
„Da li si?”
„Jesam.”
Uzdahnuo je. „Ponekad mi se jave predosećanja, to je sve. To mi se
dešava otkad znam za sebe, od najranijeg detinjstva. I uvek sam bio
dobar u nalaženju izgubljenih stvari. Jednom sam pomogao Lizi Šuman
u školi. Znaš li na koju devojčicu mislim?”
„Mala, tužna, povučena Liza?” Osmehnula se. „Znam je. Rasejano je
zurila u daljinu na mojim časovima poslovnog engleskog.”
„Izgubila je srednjoškolski prsten”, reče Džoni. „Video sam je svu
uplakanu. Pitao sam je da li je proverila zadnji deo police u ormariću.
Nagađao sam. Bio je tamo.”
„Da li to stalno radiš?”
Nasmejao se i odmahnuo glavom. „Veoma retko.” Osmeh mu se
malčice pokolebao. „Osećaj je večeras bio snažan. Imao sam taj
Točak...” Namrštio se i zagledao u stisnute pesnice. „Imao sam ga. I
pokrenuo je najneobičnije bogom proklete asocijacije u meni.”
„Na primer?”
„Miris guma”, polako je rekao. „Izgorelih guma. I hladnoću. Led. Crni
led. Te stvari pojavile su mi se u podsvesti. Bog te pita zašto. I gadno
osećanje, slično zebnji.”
Ćutke se zagledala u njega. Lice mu se polako razvedrilo.
„Sad je prošlo, ma o čemu da se radilo. Verovatno nije bilo ništa.”
„Imao si mnogo sreće i zaradio pet stotina dolara”, rekla je. Džoni
se nasmejao i klimnuo. Ućutao se. Zadremala je. Bilo joj je drago što je
tu. Probudila se kad se svetlost farova prosula po zidu. To je bio njegov
taksi.
„Zvaću te”, rekao je. Nežno je poljubio u obraz. „Sigurna si da ne
želiš da ostanem?”
Odmahnula je glavom, iako je baš to želela. „Pozovi me”, rekla je.
„Pozvaću te posle trećeg časa”, obećao je. Prišao je vratima.
„Džoni?”
Okrenuo se.
„Volim te, Džoni”, rekla je. Lice mu je zablistalo kao lampa.
Poslao joj je poljubac. „Razgovaraćemo, kad se oporaviš.”
Klimnula je. Prošle su četiri i po godine pre nego što je ponovo
razgovarala s Džonijem Smitom.

„Da li će vam smetati ako sednem napred?”, Džoni je pitao taksistu.

„Jok. Samo nemojte da udarite kolenom u taksimetar. Izuzetno je
osetljiv.”
Džoni je s naporom gurnuo duge noge ispod taksimetra i zatvorio
vrata. Sredovečni taksista ćelave glave, sa škembetom, spustio je
zastavicu na taksimetru. Taksi se zakotrljao Ulicom Flag.
„Gde idete?”
„Do Klivs Milsa”, reče Džoni. „Glavna ulica. Pokazaću vam gde.”
„Moraću da vam naplatim pedeset procenata više”, reče taksista.
„To mi se ne dopada, ali moram da se vraćam prazan.”
Džoni je stisnuo svežanj novčanica u džepu pantalona. Pokušao je
da se seti da li je ikad imao toliko novca kod sebe. Imao je jednom, kad
je kupio dve godine stari ševrolet za hiljadu dvesta dolara. Nešto ga je
navelo da u banci zatraži gotovinu, samo da bi video kako ta gomila
para izgleda. Prizor nije bio preterano lep, ali je izraz na licu trgovca
polovnim automobilima, kad mu je istresao hiljadu dve stotine dolara
u ruke, bio čudesan. Ova gomila novca nije izazivala nikakvo
zadovoljstvo, samo neodređenu nelagodnost. Setio se majčine izreke:
Pronađeni novac je baksuzan.
„Pristajem na pedeset procenata višu cenu”, rekao je taksisti.
„Važno je da smo se razumeli”, nastavio je taksista, očigledno željan
razgovora. „Došao sam tako brzo, zato što sam se odazvao na poziv u
Riversajdu, ali tamo nije bilo nikog kad sam stigao.”
„Tako znači?”, odvratio je Džoni. Nije zvučao preterano
zainteresovano. Tamne kuće promicale su kraj njih. Osvojio je pet
stotina dolara. Ništa ni izdaleka slično tome nije mu se desilo.
Fantomski miris zapaljene gume... delimično proživljavanje nečeg što
mu se desilo u ranom detinjstvu... i predosećaj loše sreće koja nailazi
da bi uravnotežila dobru.
„Tako je bilo. Pijanci su me pozvali. U međuvremenu su se
predomislili”, nastavio je taksista. „Prokleti alkoholičari. Mrzim ih.
Zvali su me, samo da bi se predomislili i odlučili da popiju još koje piće.
Možda su propili pare za taksi, pa nisu smeli da se jave kad sam stigao i
povikao: ’Ko je tražio taksi?’”
„Tako vam je to”, reče Džoni. Mračna i uljasta reka Penobskot
proticala je levo od njih. Sari je zatim pozlilo. Rekla mu je da ga voli,
uprkos svemu. To joj se verovatno omaklo u trenutku slabosti, ali,
bože! Ako je stvarno tako mislila. Zaljubio se u nju još posle prvog
sastanka.
To je bila prava sreća ove večeri, a ne pobeda nad Točkom. Njegov
um stalno se vraćao na vašarsku atrakciju. Brinuo se zbog nje. U mraku
je video kako se okreće. Čuo je sve sporije tika-tika-tika jezička koji
udara o čunjiće, zvuk noćne more. Lako stečeni novac je baksuzan.
Taksista je skrenuo na Put 6, duboko zaglibljen u monologu.
 „Stoga sam mu rekao: ’Duvaj mi znaš već šta.’ Hoću reći, klinac se
pravi pametan, zar ne? Ne moram da podnosim takvu gomilu sranja od
nikoga, pa ni od mog dečaka. Dvadeset šest godina vozim ovaj taksi.
Šest puta sam opljačkan. Imao sam bezbroj lakih sudara, ali nikad neki
ozbiljniji. Na tom sam zahvalan Mariji, majci Isusovoj, Svetom
Kristoferu i Bogu Ocu Svemogućem. I svake nedelje, ma koliko posla
imao, ostavljam pet dolara za njegov koledž. Radim to otkad je kmečao,
cuclajući mleko iz flašice. I zašto? Da bi mi jednog lepog dana, kad je
došao kući, rekao da je predsednik Sjedinjenih Država prasac. Boga mu
poljubim! Klinac verovatno misli da sam i ja svinja, iako zna da bih mu
razbio zube, kad bi mi to rekao. Takva ti je današnja mladež. Zbog toga
kažem: ’Duvajte mi znate već šta’”
„Jašta”, reče Džoni. Prolazili su kroz šumu. Močvara Karson bila je
levo od njih. Bili su jedanaestak kilometara od Klivs Milsa. Taksimetar
je otkucao još deset centi.
Jedan maleni novčić od deset centi, jedna desetina dolara. Hej-hej-
hej.7
„Čime se vi bavite, ako smem da pitam?”, reče taksista.
„Predajem u školi u Klivsu.”
„Zaista? U tom slučaju znate o čemu govorim. Šta kog vraga fali ovoj
današnjoj deci?”
Pa, jedu pokvarenu viršlu po imenu Vijetnam, koja ih truje. Prodaje
ih tip po imenu Lindon Džonson. Zbog toga su otišli kod onog drugog
tipa, znaš, i rekli: „Isuse, gospodine. Bolesni smo kao sam pakao.” A taj
drugi tip, po imenu Nikson, rekao je: „Znam kako da to sredim. Pojedite
još neku viršlu.” Eto šta fali američkoj mladeži.
„Ne znam”, reče Džoni.
„Planiraš čitavog života i daješ sve od sebe”, reče taksista, sa
iskrenom zbunjenošću. Ona neće potrajati, pošto se nalazio u
poslednjem minutu svog života. Džoni, koji to nije znao, duboko ga je
sažaljevao. Imao je simpatija za njegovu nemogućnost da pojmi
savremena dešavanja.
Hodi ovamo, dušo, ovde se svašta događa.
„Uvek si hteo samo najbolje, a klinac dođe kući s kosom do bulje da
bi ti rekao da je predsednik Sjedinjenih Država svinja. Svinja! Sranje,
nije mi...”
„Pazi!”, vrisnuo je Džoni.
Taksista je počeo da se okreće prema njemu. Njegovo zdepasto lice
američkog legionara izgledalo je iskreno gnevno i tužno na svetlosti s
upravljačke table i u sjaju farova koji su se približavali iz suprotnog
pravca. Trgao se napred, ali prekasno.
„Isssus...”
Dva automobila jurila su u njihovom pravcu, s obe strane bele linije.
Mustang i dodž čardžer protutnjali su naporedo preko brda. Džoni je
čuo jecaj friziranih motora. Čardžer se ustremio pravo na njih. Nije ni
pokušao da skrene. Taksista se ukočio za volanom.
„Isssss...”
Džoni je bio jedva svestan mustanga koji je proleteo s leve strane.
Taksi i čardžer sudarili su se čeono. Poleteo je napred. Nije bilo bola,
iako je jednim delom svesti znao da je butinama udario u taksimetar,
dovoljno jako da ga iščupa iz ležišta.
Usledio je zvuk slomljenog stakla. Veliki plameni stub podigao se u
noć. Udario je glavom o šoferku. Izbio ju je iz ležišta. Stvarnost je klizila
u rupu. Daleki i nejaki bol u ramenima, rukama i ostatku tela išao je za
glavom kroz izlomljenu šoferku. Leteo je. Leteo je u oktobarsku noć.
Nejasne misli proletele su mu kroz glavu: Da li umirem? Da li će me
ovo ubiti?
Unutrašnji glas mu je odgovarao: Da, to je vrlo verovatno.
Leteo je. Oktobarske zvezde jurile su kroz noć. Razorna eksplozija
vatrom zahvaćenog benzina. Narandžasti sjaj. Tama.
Putovanje kroz prazninu završilo se snažnim treskom i pljuskom.
Hladna voda dočekala ga je u močvari Karson, osam metara od mesta
na kom su isprepletani čardžer i taksi slali vatreni stub u noćno nebo.
Tama.
Bledilo.
Ostao je samo džinovski crveno-crni točak koji se okretao u
praznini kakva možda postoji među zvezdama: okušaj sreću, prvi put je
slučajnost, drugi put je sreća, hej-hej-hej. Točak se okretao gore-dole,
crven i crn, jezičak je tikatakao prolazeći preko čunjića. Naprezao se da
vidi da li će se zaustaviti na duploj nuli, broju kuće, da li će svi izgubiti
osim nje. Naprezao se da vidi šta će se dogoditi, ali je točak nestao.
Ostala je samo tama i sveprisutna praznina, negacija, ništavilo. Hladni
limb.
Džoni Smit je dugo, dugo ostao u njemu.
 TREĆE POGLAVLJE

Tridesetog oktobra 1971. godine, nešto posle dva ujutru, u hodniku u

prizemlju kućice na nekih dvesta dvadeset kilometara južno od Klivs
Milsa zazvonio je telefon.
Herb Smit uspravio se u krevetu, izgubljen u vremenu i prostoru.
Prevukao se preko praga sna, ošamućen i dezorijentisan.
Čuo je Verin glas pored sebe, prigušen jorganom. „Telefon.”
„Aha”, rekao je i ustao iz kreveta. Herb je bio krupan muškarac
širokih pleća, u kasnim četrdesetim. Gubio je kosu. Na sebi je imao
samo donji deo plave pidžame. Izašao je u hodnik na spratu i uključio
svetlo. Telefon je vrištao u prizemlju.
Sišao je do onog što je Vera zvala „telefonskom nišom”, opremljene
telefonom i neobičnim stočićem koji je pre tri godine dobila skupljajući
zelene kupone. Herb je od samog početka odbijao da natiskuje svoje
sto dvadeset kilograma teško telo u nišu. Pričao je stojećki. Fioke
stočića behu pune Aper rumsa, Rider dajdžesta i Fejt časopisa.
Herb je posegnuo za telefonom. Pustio ga je da zvoni.
Telefonski poziv usred noći obično je značio jednu od tri stvari:
stari prijatelj se načisto naljoskao i odlučio da vas nazove u dva ujutru,
uveren da ćete se obradovati njegovom glasu; neko je okrenuo
pogrešan broj; neko ima loše vesti.
Herb je podigao slušalicu. Nadao se drugoj mogućnosti. „Halo?”
Odsečni muški glas rekao je: „Da li je to dom Herberta Smita?”
„Jeste?”
„S kim razgovaram, molim vas?”
„Ja sam Herb Smit. Šta...”
„Hoćete li sačekati trenutak?”
„Da, ali ko...”
Prekasno. Čuo je slabašni udarac, kao da je osoba na drugoj strani
linije ispustila cipelu. Stavljen je na čekanje. Od mnogo stvari koje mu
se nisu dopadale kod telefona - loših veza, pakosne dece koja su htela
da znaju da li imate princa Alberta u konzervi8, operatera koji su
zvučali kao mašine i hohštaplera koji su vas navlačili na plaćanje
pretplate na časopise - najteže mu je padalo dangubljenje na čekanju.
Ta zlokobna pojava se, u poslednjih deset godina, gotovo neopaženo
ušunjala u savremeni život. Nekada bi sagovornik jednostavno rekao:
„Ostanite na vezi, molim vas”, pre nego što bi spustio telefon. Tada ste
u pozadini mogli da čujete razgovor, psa koji laje, radio, bebu koja
plače. Biti na čekanju značilo je nešto sasvim drugo. Ta fraza je bila
mračna, zlokobna i prazna. Visili ste u vazduhu. Zašto vam jednostavno
ne kažu: „Bićete na čekanju, što znači da ču vas na neko vreme živog
sahraniti?”
Shvatio je da je malčice uplašen.
„Herberte?”
Okrenuo se, sa slušalicom na uvu. Vera je stajala na vrhu stepenica
u izbledelom smeđem bademantilu, s papilotnama u kosi i nekom
vrstom skorele pomade na obrazima i čelu.
„Koje to?”
„Ne znam. Stavili su me na čekanje.”
„Na čekanje? U dva i petnaest ujutru?”
„Da.”
„To nije Džoni, zar ne? Ništa mu se nije desilo?”
„Ne znam”, rekao je. Trudio se da ne povisi glas. Kad vas neko
pozove u dva ujutru i stavi na čekanje, prebrojavate rođake i
procenjujete njihovo zdravstveno stanje. Sastavljate spisak starih
tetaka. Prisećate se boljki baba i deda, ako ih još imate. Pitate se da li je
srčka u grudima nekog prijatelja prestala da kuca. Pokušavate da ne
mislite na sina jedinca kog mnogo volite, ili kako ovakvi pozivi uvek
stižu u dva ujutru, ili kako vam se listovi koče od napetosti...
Vera je zažmurila i sklopila ruke na grudima. Herb je pokušavao da
obuzda ljutnju. Suzdržavao se da ne kaže: „Vera, Biblija ti izričito
poručuje da takve stvari radiš u ormanu.” Znao je da bi se posle toga
susreo sa slatkim osmehom Vere Smit rezervisanim za nevernike i
muževe osuđene na večni boravak u paklu. Ne bi mogao da podnese taj
osmeh u dva ujutru, na čekanju.
Telefon je škljocnuo. Začuo se drugačiji, stariji muški glas: „Halo,
gospodine Smite?”
„Ja sam, a ko je to?”
 „Žao mi je što ste me čekali, gospodine. Ja sam narednik Megs iz
državne policije, ogranak u Oronu.”
„Da li zovete zbog mog dečaka? Da li se nešto desilo mom dečaku?”
Nije ni bio svestan da se spustio na sedište u telefonskoj niši.
Spopala ga je slabost.
Narednik Megs je rekao: „Imate li sina Džona Smita, bez srednjeg
inicijala?”
„Da li je dobro? Da li je u redu?”
Koraci na stepenicama. Vera je stajala pored njega. Na trenutak je
izgledala pribrano. Zatim je zgrabila telefon kao tigrica. „Šta je bilo? Šta
se desilo mom Džoniju?”
Herb joj je oteo slušalicu. U tom okršaju ostala je bez nokta. Oštro ju
je odmerio i rekao: „Ja ću ovo obaviti.”
Nepomično ga je posmatrala razrogačenim, bledoplavim očima, sa
šakom na ustima.
„Gospodine Smite, da li ste tu?”
Iz Herbovih usta prosule su se reči, koje kao da su bile posute
novokainom. „Imam sina Džona Smita, bez srednjeg imena. Živi u Klivs
Milsu. Radi kao učitelj u tamošnjoj srednjoj školi.”
„Povređen je u saobraćajnoj nesreći, gospodine Smite. Povrede su
veoma ozbiljne. Veoma mi je žao što vam saopštavam ove vesti.” Megs
je govorio odmerenim, zvaničnim tonom.
„Bože mili”, reče Herb. U glavi mu se vrtložilo. Jednom je u vojsci
dobio teške batine od krupnog, zlog, plavokosog južnjaka po imenu
Čildres. To se desilo iza bara u Atlanti. Ovako se osećao posle toga,
obamro i nesposoban da razmišlja. „Bože mili”, ponovio je.
„Da li je mrtav?”, pitala je Vera. „Da li je mrtav? Džoni je mrtav?”
Pokrio je slušalicu. „Nije”, rekao je. „Nije mrtav.”
„Nije mrtav! Nije mrtav!”, povikala je i pala na kolena u telefonskoj
niši. „Blagi bože, iz dubine srca ti zahvaljujem i molim ti se da na svaki
način pomogneš našem sinu i da ga zaštitiš svojom rukom ljubavi.
Molimo ti se u ime tvog prvorođenog sina Isusa i...
„Umukni, Vera!”
Sve troje ljudi nakratko se ućutalo kao da razmišljaju o svetu i
njegovim sumornim aspektima: Herb, zguran u telefonskoj niši, na
klupi, s kolenima ispod stočića i buketom plastičnog cveća na licu; Vera
s kolenima na rešetki peći u hodniku; nevidljivi narednik Megs koji je
na neobični zvučni način prisustvovao crnoj komediji.
„Gospodine Smite?”
 „Da. Ja... izvinjavam se zbog ispada.”
„Vaša reakcija je razumljiva”, reče Megs.
„Moj dečak... Džoni... da li je vozio folksvagen?”
„Smrtonosne zamke, smrtonosne zamke, te bubice su smrtonosne
zamke”, brbljala je Vera. Suze su joj tekle niz lice. Klizile su po
bademantilu kao kiša po hromu.
„Bio je u žutom taksiju Bangor i Oronoa”, rekao je Megs. „Predočiću
vam sve što sam dosad saznao. U saobraćajnoj nesreći učestvovala su
tri vozila. Dva su vozili klinci iz Klivs Milsa. Trkali su se. Popeli su se na
brdo Karson na Putu 6. Išli su na istok. Vaš sin bio je u taksiju. Išao je na
zapad, ka Klivsu. Taksi i automobil na pogrešnoj strani puta čeono su
se sudarili. Taksista je poginuo na licu mesta, kao i dečak u automobilu.
Vaš sin i putnik u drugom vozilu nalaze se u Bolnici Istočni Mejn.
Mislim da su oboje u kritičnom stanju.”
„Kritičnom”, reče Herb.
„Kritičnom! Kritičnom!”, zakukala je Vera.
Blagi bože, zvučimo kao akteri nekog otkačenog pozorišnog
komada, pomislio je Herb. Stideo se zbog Vere i narednika Megsa, koji
sigurno čuje njeno zapomaganje u pozadini, slično ludom antičkom
horu. Pitao se koliko ovakvih razgovora je policajac već obavio.
Zaključio je da ih je moralo biti mnogo. Verovatno je već zvao suprugu
poginulog taksiste i dečaka za volanom drugog automobila. Kako su
reagovali? I kakve to veze ima? Zar Vera nema pravo da plače za
sinom? I zašto mu se u ovakvom trenutku po glavi roje ovakve misli?
„Istočni Mejn”, reče Herb. Zapisao je taj podatak. Na papiru za
poruke bio je crtež nasmejanog telefonskog aparata i kablom ispisane
reći TELEFONSKI PRIJATELJ. „Kako je povređen?”
„Oprostite, gospodine Smite?”
„Šta mu je stradalo? Glava? Stomak? Šta? Ima li opekotina?”
Vera je vrisnula.
„Vera, hoćeš li da umukneš, molim te!”
„Moraćete da pozovete bolnicu da biste to saznali”, obzirno će
Megs. „Za nekoliko sati imaću potpun izveštaj.”
„U redu. U redu.”
„Gospodine Smite, žao mi je što sam vas pozvao usred noći da bih
vam saopštio ovako loše vesti...”
„Loše su, veoma su loše”, rekao je Herb. „Moram da pozovem
bolnicu, naredniče Megse. Laku noć.”
„Laku noć, gospodine Smite.”
 Herb je prekinuo vezu. Tupo je zurio u telefonski aparat. Dogodilo
se samo tako. Šta ćemo s tim, Džoni?
Vera je ponovo vrisnula. Spustio je pogled na nju. S izvesnim
nemirom gledao je kako se hvata za kosu s papilotnama i kako ih
poteže. „Ovo je suđenje! Sudi nam se zbog načina života, zbog greha,
zbog nečega! Herbe, klekni pored mene...”
„Vera, moram da pozovem bolnicu. Ne želim da telefoniram na
kolenima.”
„Molićemo se za njega... zareći ćemo se da ćemo biti bolji... kad bi
samo češće odlazio u crkvu sa mnom... možda se ovo dešava zbog
tvojih cigara, ispijanja piva s drugarima posle posla... psovanja...
zaludnog pominjanja imena gospodnjeg... ovo je suđenje... sudi nam
se...”
Pokrio joj je lice šakama, da bi prekinuo to mahnito ljuljanje
napred-nazad. Nije ih sklonio, uprkos klizave noćne pomade.
Sažaljevao ju je. Poslednjih deset godina bludela je sivom zonom
između odanosti baptističkoj veri i nečeg što je smatrao blagim
oblikom religiozne manije. Doktori su, pet godina posle Džonijevog
rođenja, našli nekoliko dobroćudnih tumora u njenoj materici i
vaginalnom kanalu. Otklonili su ih. Posle toga više nije mogla da ima
dece. Pojava novih tumora pet godina kasnije izazvala je radikalnu
histeroktomiju. Tad se u njoj javio uistinu duboki religiozni osećaj,
udružen s raznolikim verovanjima. Grozničavo je čitala pamflete o
Atlantisu, svemirskom brodu s nebesa i o rasi „čistih hrišćana” koji
možda žive u utrobi zemlje. Čitala je časopis Fejt, koliko i Bibliju. Često
je u jednom štivu nalazila potvrdu drugog.
„Vera”, rekao je.
„Bićemo bolji”, šaputala je, molećivo ga posmatrajući. „Bićemo bolji,
pa će preživeti. Videćeš. Ti ćeš...”
„Vera.”
Ćutke ga je gledala.
„Pozovimo bolnicu da vidimo koliko je stanje ozbiljno”, ljubazno je
rekao.
„V-važi. Da.”
„Možeš li da sedneš na stepenice i ne puštaš glasa od sebe?”
„Hoću da se molim”, detinjasto je prkosila. „Ne možeš da me
sprečiš.”
„Neću te sprečavati, dok god se budeš molila u sebi.”
„Da. Moliću se u sebi. U redu, Herbe.”
 Sela je na stepenice, i prebacila bademantil preko sebe. Sklopila je
šake. Usne su joj se pomerale. Herb je pozvao bolnicu. Dva sata kasnije
vozili su se na sever po gotovo pustom auto-putu. Herb je upravljao
fordom iz šezdeset šeste. Vera je sedela uspravljenih leđa na
suvozačkom sedištu s Biblijom u krilu.

Telefon je probudio Saru u petnaest do devet. Odgovorila je na poziv iz

kreveta, napola uspavana. Leđa i prenapregnuti mišići u stomaku
boleli su je od sinoćnog povraćanja. Osećala se znatno bolje, ako se
izuzmu ti problemi.
Podigla je slušalicu. Bila je sigurna da će čuti Džonija. „Halo?”
„Zdravo, Saro.” Nije bio Džoni, već En Straford, godinu dana starija
koleginica iz škole. Dve godine je radila u Klivsu. Predavala je španski.
Bila je vesela i energična cura. Sari se jako dopadala. Zvučala je
suzdržano.
„Kako si, Eni? Ovo će brzo proći. Džoni ti je verovatno rekao.
Pretpostavljam da su vašarske viršle u...”
„O, moj bože. Ne znaš. Nisi...” En je grcala, gutajući reći. Sara ju je
smrknuto slušala. Početna zbunjenost preobrazila se u duboki nemir,
kad je shvatila da En plače.
„En? Šta je bilo? Ne plačeš zbog Džonija? Nije...”
„Doživeo je saobraćajnu nesreću”, reče En. Plakala je. „Bio je u
taksiju. Došlo je do čeonog sudara. Za volanom drugog automobila bio
je Bred Freno. Predavala sam mu španski u drugoj godini. Poginuo je.
Njegova devojka, Meri Tibolt, jutros je izdahnula. Čula sam da joj je
Džoni predavao. To je strašno, tako strašno.”
„Džoni!”, vrisnula je Sara. Zaboleo ju je stomak. Ruke i noge bile su
joj hladne kao nadgrobni kamenovi. „Šta je bilo s Džonijem?”
„U kritičnom je stanju. Dejv Pelsen jutros je zvao iz bolnice. Ne
očekuje... pa, situacija je veoma loša.”
Svet je posiveo. En je nastavila da govori, ali je njen glas bio dalek i
sićušan, kao čoveka s balonom E. E. Kamingsa. Gomile besmislenih
slika iskrsavale su joj pred očima. Panoramski točak. Lavirint s
ogledalima. Džonijeve neobično ljubičaste, gotovo crne oči. Njegovo
drago, jednostavno lice na oštroj svetlosti, golih vašarskih sijalica,
povezanih električnim žicama.
„Nije Džoni”, rekla je, daleki i slabašnim glasom, dalekim i
slabašnim. „Pogrešili ste. Bio je dobro kad je otišao odavde.”
Enin glas vratio se kao brzi servis. Zvučala je preneraženo i
uvređeno, kao neko ko ne može da veruje da tako nešto može da se
desi mladoj i vitalnoj osobi, njenih godina. „Dejvu su rekli da neće doći
svesti, čak i ako preživi operaciju. Morali su da ga operišu, zato što mu
je glava... glava mu je...” Da li će reći smrskana? Da li će reći da je
Džonijeva glava smrskana? Sara se onesvestila. Možda da bi izbegla
konačnu, neopozivu reč, taj krajnji užas. Telefon joj je ispao iz ruke, dok
je sedela u sivom svetu. Zatim je kliznula. Telefon se ljuljao u sve
kraćim amplitudama. Iz njega je dopirao glas En Straford: „Saro?...
Saro?... Saro?”

Sara je u jedanaest i petnaest stigla u Bolnicu Istočni Mejn. Bolničarka

na recepciji posmatrala je njeno bledo, ukočeno lice da bi procenila
njenu sposobnost za suočavanje s istinom. Rekla je da je Džon Smit još
na operaciji. Dodala je da su Džonovi roditelji u čekaonici.
„Hvala vam”, reče Sara. Skrenula je desno, umesto levo. Morala je da
se vrati kad je završila u prostoriji s lekovima i medicinskim
materijalom.
Čekaonica je bila okrečena jarkim, snažnim bojama koje su joj
smetale očima. Nekoliko ljudi je sedelo, gledajući u stare časopise ili u
prazni prostor ispred sebe. Sedokosa žena je izašla iz lifta. Dala je
propusnicu za posetioce prijateljici i sela. Prijateljica se udaljila na
visokim potpeticama. Ostali su nastavili da sede na svojim mestima.
Čekali su svoj red da posete oca kome je izvađeno kamenje iz žuči,
majku koja je pre tri dana otkrila malu guku ispod dojke, prijatelja koji
je na trčanju pao pogođen nevidljivim maljem u grudi. Lica čekača
svedočila su o usiljenom spokojstvu. Gurali su brigu ispod njih, kao
prašinu pod tepih. Sara se ponovo susretala s nevericom. Negde je
zazvonilo zvono. Meki đonovi su zaškripati. Ništa mu nije falilo kad je
otišao. Nije mogla da veruje da umire u jednom od tornjeva od cigle.
Smesta je prepoznala gospodina i gospođu Smit. Nije mogla da se
seti njihovih imena. Sedeli su u zadnjem delu prostorije. Nisu imali
vremena da se pomire s onim što ih je zadesilo, za razliku od ostalih.
Džonijeva majka prebacila je kaput preko stolice iza sebe. Držala je
Bibliju u krilu. Usne su joj se kretale dok je čitala. Sara se setila da je
Džoni jednom rekao da je veoma religiozna - možda i previše, da je
negde na širokoj ničijoj zemlji između valjanja po podu i igre sa
zmijama. Gospodin Smit - Herb, setila se, zove se Herb - imao je časopis
u krilu, ali nije gledao u njega, več kroz prozor, na novoenglesku jesen
koja je progorevala svoj put ka novembru i predstojećoj zimi.
Prišla im je. „Gospodin i gospođa Smit?”
Pogledali su je. Lica su im bila napeta, spremna da prime strahovit
udarac. Gospođa Smit je čvršće stisnula Bibliju, otvorenu na
stranicama o Jovu. Članci su joj pobeleli. Mlada žena ispred njih nije
bila u beloj odori bolničarke ili doktorke, ali to sad nije bilo bitno.
Očekivali su završni udarac.
„Da, mi smo Smitovi”, tiho će Herb.
„Ja sam Sara Braknel. Džoni i ja smo dobri prijatelji. Pretpostavljam
da bi se moglo reći da izlazimo. Mogu li da sednem?”
„Vi ste Džonijeva devojka?”, pitala je gospođa Smit oštrim, gotovo
optužujućim tonom. Neki ljudi nakratko su se osvrnuli oko sebe i uprli
pogled u stare časopise.
„Da”, rekla je. „Ja sam Džonijeva devojka.”
„U pismima nije pominjao devojku”, nastavila je gospođa Smit,
jednako oštrim tonom. „Ne, nikad je nije pomenuo.”
„Ućuti, majko”, reče Herb. „Sedite, gospođice... Braknel, zar ne?”
„Sara”, odvratila je sa zahvalnošću i sela. „Ja...”
„Ne, sasvim sam sigurna da nije”, u istom tonu će gospođa Smit.
„Moj dečak voleo je boga. U poslednje vreme malčice je skrenuo s
pravog puta. Znate, božji sud stiže iznenada. Zbog toga je svako
skretanje opasno. Ne znate ni dan ni čas...”
„Ućuti!”, reče Herb. Ponovo je privukao pažnju okoline. Odmerio je
suprugu strogim pogledom. Jedno vreme prkosno mu je uzvraćala, ali
je oborila glavu kad se njegov pogled nije pokolebao. Zatvorila je
Bibliju, ali je nemirnim prstima listala stranice, kao da žudi da nastavi
da čita opis kolosalnog razaranja Jovovog života. U njemu je bilo
dovoljno nesreće da njena i sinovljeva izgleda manja.
 „Bila sam s njim prošle noći”, nastavila je Sara. Vera ju je ponovo
optuživački osmotrila. Sara se sa zakašnjenjem setila biblijskog
značenja fraze „biti” s nekim i pocrvenela. Osećala je da žena čita njene
misli.
„Bili smo na vašaru...”
„U leglu greha i poroka”, reče Vera Smit.
„Poslednji put ti kažem da ućutiš, Vera”, srdito će Herb. Položio je
ruku na ženinu. „Stvarno tako mislim. Ova devojka deluje pristojno. Ne
želim da je uznemiravaš. Da li si me razumela?”
„To je leglo greha”, tvrdoglavo je ponovila Vera.
„Hoćeš li ućutati?”
„Pusti me. Hoću da čitam Bibliju.”
Pustio ju je. Sara se osećala smeteno i postiđeno. Vera je otvorila
Bibliju i počela da čita, mičući usnama.
„Duboko je potresena”, reče Herb. „Oboje smo. I vi ste, ako je suditi
po vašem izgledu.”
„Imate pravo.”
„Da li ste se sinoć lepo proveli?”, pitao je. „Na vašaru?”
„Jesmo”, rekla je. Jednostavna reč bila je odraz laži i istine
pomešanih u njenom umu. „Da, jesmo, dok... pa, pojela sam pokvarenu
viršlu. Vozili smo se mojim kolima, pa me je Džoni odvezao do kuće u
Viziju. Boleo me je stomak. Pozvao je taksi. Rekao je da će ujutru javiti
školi da sam bolesna. Odonda ga nisam videla.” Zaplakala je, iako nije
htela da plače pred njima, pogotovo pred Verom Smit. Nije mogla da se
zaustavi. Izvadila je papirnu maramicu iz torbe. Prinela ju je licu.
„Hajde, hajde”, reče Herb. Obgrlio ju je. „Hajde, hajde.” Plakala je.
Imala je neodređen utisak da mu je lakše što može nekog da teši.
Njegova supruga nije tražila utehu od njega, već u čitanju priče o Jovu.
Ponovo su privlačili poglede. Kroz zastor od suza imala je utisak da
svi zure u njih. Znala je šta im prolazi kroz glavu: Bolje ona nego ja, bolje
njih troje, nego ja i moji. Tip sigurno umire. Sigurno mu je smrskana
glava, kad ovako plače. Pitanje je vremena kad će se doktor pojaviti da ih
odvede u sobu, da bi im saopštio...
Zagrcnula se suzama i povratila kontrolu nad sobom. Gospođa Smit
sedela je ukočeno, kao da se naglo probudila iz noćne more. Nije
primećivala Sarine suze, niti muževljev trud da je uteši. Čitala je Bibliju.
„Recite mi, molim vas”, oglasila se Sara. „Koliko je ozbiljno? Ima li
nade?” Vera je preduhitrila supruga. Progovorila je zloslutnim, moćnim
glasom: „U Bogu je nada, gospođice.”
 Sara je opazila plašljiv titraj u Herbovim očima i pomislila: Misli da
je ovo izluđuje. Možda je u pravu.

Dugo popodne proteglo se u veće.

Oko dva po podne, posle časova, počeli su da stižu Džonijevi
učenici. Nosili su vojničke jakne, neobične kape i isprane farmerke.
Sara nije videla mnogo dece zakopčane do grla - ambiciozne,
orijentisane ka koledžu, jasnog pogleda i uzdignutog čela. Obilazili su
ga većinom klinci duge kose i buntovnog stava.
Nekolicina je prišla Sari da bi je zamolili da im kaže šta zna o stanju
gospodina Smita. Odmahivala je glavom i ponavljala da nije ništa čula.
Don Edvards, cura zacopana u Džonija, rasplakala se kad je pročitala
dubinu Sarinog straha. Bolničarka je zamolila da se udalji.
„Sigurna sam da će se smiriti”, reče Sara. Zaštitnički je obgrlila Don.
„Dajte joj malo vremena.”
„Ne, ne želim da ostanem”, reče Don. Žurno se udaljila. Svi su se
trgli kad je usput zakačila stolicu od tvrde plastike. Sara ju je nekoliko
trenutaka kasnije videla kako sedi na stepenicama, na oktobarskoj
hladnoći, s glavom na kolenima.
Vera Smit čitala je Bibliju.
Većina učenika otišla je do pet sati. Otišla je i Don. Sara nije videla
kad je to učinila. U sedam uveče u čekaonici se pojavio mladić s belim
mantilom. Nosio je bedž s s natpisom DOKTOR STRONS na reveru.
Posle izvesnog oklevanja krenuo je ka njima.
„Gospodin i gospođa Smit?”, pitao je.
Herb je duboko udahnuo. „Da. To smo mi.”
Vera je naglo zatvorila Bibliju.
„Hoćete li da pođete sa mnom, molim vas?”
To je to, pomislila je Sara. Odvešće ih u sobicu, u kojoj će im
saopštiti vest ma kakva bila. Sačekaće ovde da se vrate. Herb Smit
saopštiće joj sve što bi trebalo da zna. On je obziran čovek.
„Imate li vesti o mom sinu?”, pitala je Vera snažnim, gotovo
histeričnim glasom.
 „Imam.” Doktor Strons je pogledao Saru. „Da li ste vi član porodice,
gospođice?”
„Nisam”, reče Sara. „Ja sam prijateljica.”
„Bliska prijateljica”, reče Herb. Uhvatio je suprugu i nju za ruke.
Pomogao im je da ustanu. „Idemo zajedno, ako vam to ne smeta.”
„Ni najmanje.”
Proveo ih je niz hodnik, pored lifta, do kancelarije s natpisom SOBA
ZA SASTANKE na vratima. Sačekao je da uđu i uključio neonke.
Prostorijom je dominirao veliki sto s desetak kancelarijskih stolica.
Doktor Strons je zatvorio vrata, pripalio cigaretu i istresao pepeo u
jednu od pepeljara na stolu. „Ovo će biti teško”, rekao je, kao da govori
samom sebi.
„U tom slučaju najbolje je da nam odmah sve kažete”, reče Vera.
„Verovatno ste u pravu. Tako će biti najbolje.”
Nije bilo njeno da pita, ali Sara nije mogla da se suzdrži. „Da li je
mrtav? Molim vas nemojte reći da je mrtav...”
„U komi je.” Strons je seo i povukao dug dim iz cigarete. „Gospodin
Smit je zadobio ozbiljne povrede glave. Znamo da mu je oštećen
mozak, ali ne i do koje mere. Možda ste čuli za izraz subduralni
hematom’ u nekoj doktorskoj seriji. Gospodin Smit ima veoma teški
subduralni hematom, što je ime za lokalizovano krvarenje lobanje.
Podvrgnuli smo ga dugoj operaciji da bismo otklonili pritisak i
slomljene kosti iz mozga.”
Herb se sručio u stolicu. Lice mu se iskrivilo i ukočilo. Sara je
pogledala njegove krupne, izbrazdane šake. Setila se da joj je Džoni
rekao da je njegov otac stolar.
„Ali bog ga je sačuvao”, reče Vera. „Znala sam da hoće. Molila sam se
za neki znak. Hvalimo Svevišnjeg! Nek svi na zemlji hvale njegovo ime!”
„Vera”, strpljivo će Herb.
„U komi je”, ponovila je Sara. Pokušala je da smesti podatak u neki
emocionalni okvir, ali nije mogla. Džoni nije mrtav. Preživeo je ozbiljnu
i opasnu operaciju mozga. Očekivalo bi se da ta saznanja probude
nadu, ali nisu. Reč koma nije joj se dopadala. Imala je zlokobni, mračni
prizvuk. Zar na latinskom to ne znači „smrtonosni san”?
„Kakve su prognoze?”, pitao je Herb.
„U ovom trenutku nemoguće je govoriti o prognozama”, reče
Strons. Počeo je da se igra cigaretom. Nervozno je lupkao po pepeljari.
Sara je imala utisak da ne odgovara na Herbovo pitanje, već da se trudi
da ga izbegne. „Trenutno je na aparatima za održavanje života.”
 „Ali sigurno možete nešto da kažete o njegovim izgledima”, reče
Sara. „Morate da znate...” Spustila je ruke, kad je uvidela da
nekontrolisano maše.
„Mogao bi se probuditi za četrdeset osam časova. Ili za nedelju
dana. Mesec dana. Možda se nikad neće povratiti iz ovog stanja. I...
veoma je verovatno da će umreti. Prinuđen sam da vam kažem da je to
najizgledniji ishod. Njegove povrede su... veoma ozbiljne.”
„Bog želi da on živi”, reče Vera. „Sigurna sam u to.”
Herb je zario lice u šake.
Doktor Strons se obratio Veri s primetnom nelagodnošću. „Samo
želim da budete spremni za... svaki ishod.”
„Možete li nam reći kolike su šanse da se povrati iz kome?”, pitao je
Herb.
Doktor je oklevao. Nervozno je ispustio dim cigarete. „Ne, ne mogu
to učiniti”, konačno je prozborio.

Napustili su bolnicu, posle jednog sata. Smračilo se. Duga kosa vijorila
se za Sarom, nošena hladnim i snažnim vetrom koji je zviždao po
parkiralištu. Kasnije, po povratku kući, naći će u njoj krti požuteli
hrastov list. Mesec je jezdio nebesima, kao hladni noćni mornar.
Sara je gurnula komadić papira sa svojom adresom i telefonskim
brojem u Herbovu šaku. „Pozovite me ako nešto saznate. Bilo šta.”
„Budite sigurni da hoću.” Sagnuo se i poljubio je u obraz. Sara ga je
stisnula za rame, u vetrovitoj tmini.
„Strahovito mi je žao ako sam bila neprijatna prema vama, draga
moja”, reče Vera, iznenađujuće ljubaznim tonom. „Bila sam potresena.”
„To je sasvim razumljivo”, reče Sara.
„Mislila sam da će moj dečak umreti. Molila sam se. Razgovarala
sam s Bogom. Pesma lepo kaže: ’Da li smo slabi i teretom pritisnuti?
Opterećeni tovarom briga? Ne smemo da se obeshrabrimo. Molitvom
se obratite Gospodu.”
„Vera, trebalo bi da krenemo”, reče Herb. „Naspavaćemo se i videti
kako stvari izgledaju u...”
 „Čula sam glas božji”, sneno će Vera, pogleda uprtog u mesec.
„Džoni neće umreti. Bog nije planirao njegovu smrt. Čula sam njegov
tihi, postojani glas u svom srcu. Utešio me je.”
Herb je otvorio vrata. „Hajde, Vera.”
Sa osmehom je pogledala Saru, koja je u tom osmehu prepoznala
Džonijev opušteni „đavo da ga nosi” kez. Istovremeno je pomislila da je
to najgrozniji osmeh koji je videla u životu.
„Bog je obeležio mog Džonija svojim znakom”, reče Vera, „radujem
se zbog toga.”
„Laku noć, gospodine Smite”, prevalila je Sara preko obamrlih
usana.
„Laku noć, Saro”, reče Herb. Ušao je u automobil i pokrenuo motor.
Zaputio se ka Ulici Stejt. Sara je shvatila da je zaboravila da ih pita gde
su odseli. Verovatno ni sami nisu znali.
Okrenula se ka svom automobilu i zastala, opčinjena rekom
Penobskot, koja je tekla iza bolnice. Valjala se kao tamna svila. Mesečev
odraz blistao se u njenom središtu. Podigla je pogled ka nebu. Ostala je
sama na parkiralištu. Zagledala se u mesec.
Bog je obeležio mog Džonija svojim znakom, radujem se zbog toga.
Mesec je visio iznad nje kao šljašteći karnevalski ukras, Točak sreće
na nebu s izgledima u korist kuće, da i ne pominjemo kućne brojeve -
nulu i dvostruku nulu. Čičino, čičino, sav novac ide kući, hej-hej-hej.
Snažni vetar nosio je lišće oko njenih nogu. Prišla je automobilu i
sela za volan. Tu i tada shvatila je da će ga izgubiti. Užas i usamljenost
su se razmahali u njoj. Zadrhtala je. Pribrala se, upalila motor i krenula
kući.

Učenici su sledeće nedelje iskazivali veliku brigu za nastradalog

predavača. Herb Smit rekao joj je kasnije da je Džoni primio više od tri
stotine čestitki. Gotovo sve sadržale su dirljivu poruku sa željama za
brzo ozdravljenje. Vera je na svaku od njih odgovorila kratkom
porukom i citatom iz Biblije.
Disciplinski problemi na Sarinim časovima su nestali. Imala je
osećaj da se nevidljiva učenička porota ponovo sastala i promenila
nepovoljnu presudu, u nešto sasvim suprotno. Postepeno je uviđala
deca u njoj vide tragičnu heroinu, izgubljenu ljubav gospodina Smita.
Dosetila se toga u zbornici, na velikom odmoru, u sredu posle nesreće.
Prsnula je u smeh koji se preobrazio u napad plača. Silno se uplašila,
pre nego što je povratila kontrolu nad sobom. Usledile su nemirne noći.
Sanjala je Džonija - Džonija s maskom Džekila i Hajda, Džonija koji stoji
pored Točka sreće dok neki bestelesni glas neprekidno ponavlja:
„Čoveče, volim da gledam kako taj tip gubi.” Sanjala je Džonija kako
kaže: „Sve je u redu, Saro, sve je u redu”, da bi zatim ušao u sobu bez
glave iznad obrva.
Herb i Vera Smit proveli su nedelju u Bangor hausu. Sara ih je
svakog popodneva viđala u bolnici. Strpljivo su čekali da se nešto
dogodi. Ništa se nije dešavalo. Džoni je ležao okružen opremom za
održavanje života. Disao je pomoću aparata. Doktor Strons je gubio
nadu u povoljan ishod. Herb je u petak posle nesreće pozvao Saru, da bi
je obavestio da će se vratiti kući s Verom.
„Ona ne želi da ide”, rekao je, „ali verujem da sam je urazumio.”
„Kako je ona?”, pitala je Sara.
Usledila je pauza. Bila je dovoljno duga da Sara pomisli da je
prekoračila dozvoljene granice. Herb je konačno progovorio: „Ne znam.
Možda i znam, ali ne želim da glasno kažem da nije dobro. Oduvek je
veoma ozbiljno shvatala religiju. Taj osećaj znatno se pojačao posle
operacije. Histeroktomije. Stanje joj se ponovo pogoršava. Često
razmišlja o kraju sveta. Nekako je povezala Džonijevu nesreću s
vaznesenjem. Bog će, neposredno uoči Armagedona, podići sve verne u
nebesa, njihove duše zajedno s telima.”
Sara je pomislila na nalepnicu na automobilu koja joj je nedavno
privukla pažnju: AKO JE VAZNESENJE DANAS, NEK NEKO ZGRABI
VOLAN! „Da, ta priča mi je poznata”, rekla je.
„Pa”, nastavio je Herb s primetnom nelagodnošu, „neke grupe... s
kojima je u kontaktu... veruju da će Bog doći po verne letećim tanjirom,
da će ih sve vazneti na nebo tom letelicom. Ove... sekte... ubeđene su da
je raj negde u sazvežđu Oriona. Ne, ne pitaj me kakve dokaze nude.
Vera bi ti mogla reći. To je... pa, to mi jako teško pada, Saro.”
„Naravno, kako i ne bi.”
Herb je zazvučao odrešitije. „Još razlikuje stvarno od nestvarnog.
Potrebno joj je vreme da se prilagodi. Rekao sam joj da ne mora ovde
da se suoči s onim što donosi budućnost, već da to može učiniti kod
kuće. Ja...” Ućutao je. Pročistio je grlo i nastavio. „Moram da se vratim
na posao. Čekaju me obaveze. Potpisao sam ugovore...” Zvučao je
malčice postiđeno.
„Naravno, naravno.” Zastala je. „Šta je sa osiguranjem? Hoću reći,
ovo sigurno košta tri tovara blaga...” Na nju je došao red da se postidi.
„Razgovarao sam s gospodinom Pelsenom, pomoćnikom direktora
u Klivs Milsu”, reče Herb. „Džoni je imao standardno, a ne ono novo
osiguranje. Ono će pokriti deo troškova. Vera i ja imamo ušteđevinu.”
Sarine lađe su tonule. Vera i ja imamo ušteđevinu. Koliko ta
ušteđevina može trajati kad troškovi medicinskih usluga iznose dve
stotine dolara dnevno, ili više? I zašto bi sve to činili? Da bi Džoni
vegetirao kao životinja bez svesti, pišajući u cevčicu i finansijski
upropaštavajući roditelje? Suze su joj potekle niz lice. Prvi - nikako i
poslednji - put poželela je da Džoni umre i pronađe mir. Jedan deo nje
zgroženo je ustuknuo od te misli, ali je ona opstala u njenoj glavi.
„Želim vam sve najbolje”, rekla je Sara.
„Znam to, Saro. I mi tebi isto želimo. Hoćeš li nam pisati?”
„Računajte na to.”
„Poseti nas kad god možeš. Paunel nije tako daleko.” Oklevajući je
dodao: „Rekao bih da je Džoni odabrao pravu curu. Bilo je prilično
ozbiljno, zar ne?”
„Jeste”, reče Sara. „Suze su navirale. Bila je svesna da govori u
prošlom vremenu. „Jeste.”
„Doviđenja, dušo.”
„Doviđenja, Herbe.”
Prekinula je vezu. Nekoliko sekundi pritiskala je dugme. Zatim je
pozvala bolnicu da bi se raspitala o Džoniju. Nije bilo promena.
Zahvalila je bolničarki s intenzivne. Besciljno se šetkala napred-nazad
po stanu. Mislila je na Boga, koji šalje flotu letećih tanjira po verne kako
bi ih prevezao do Oriona. To je imalo smisla koliko i Njegova luda
odluka da smrska mozak Džona Smita i da ga baci u komu iz koje ga
verovatno ništa izuzev smrti neće probuditi.
Morala je da pregleda gomilu sastava. Pripremila je čaj i sela za sto.
Ako se neki trenutak mogao izdvojiti, kao onaj u kom je preuzela
kontrolu nad životom posle Džonija, to je bio taj.
 ČETVRTO POGLAVLJE

Ubica je bio gladak.

Sedeo je na klupi gradskog parka pored paviljona za limeni
orkestar. Pušio je marlboro i pevušio pesmu s Belog albuma Bitlsa: „Ne
znaš koliko si srećan, momče, vraćaš se, vraćaš se, vraćaš se u SSSR...”
Još nije bio ubica, ne još. Dugo je razmišljao o tome, o ubijanju. Ta
misao uporno ga je opsedala. Nije bila neprijatna, nikako. Bio je
optimističan povodom toga. Kucnuo je pravi čas. Nije morao da brine
da će biti uhvaćen. Nije morao da brine o štipaljci, zato što je bio
gladak.
Nešto snega prosulo se s nebesa. Bio je dvanaesti novembar 1970.
godine. Mračni san Džona Smita nastavljao se unedogled, dvesta
kilometara severoistočno od ovog grada srednje veličine u zapadnom
Mejnu.
Ubica je osmatrao okolinu - gradski park, kako su ga zvali turisti
koji su svraćali u Kasl Rok i Jezersku oblast. Prostranstvo koje se leti
zelenelo sad se žutelo, golo i mrtvo. Čekalo je da ga zima prekrije belim
pokrovom. Zarđala žica na igralištu omladinske lige uramljivala je belo
nebo. Paviljon za orkestar vapio je za slojem sveže farbe.
Prizor je bio depresivan, ali ubica nije bio tužan. Kipteo je od
ushićenja. Želeo je da stepuje i pucka prstima. Ovog puta neće uzmaći.
Zdrobio je pikavac petom čizme i smesta zapalio novu cigaretu.
Pogledao je na sat. Bilo je 15.05. Sedeo je i pušio. Dva dečaka prošla su
parkom. Dobacivali su se fudbalskom loptom, ali nisu videli ubicu zato
što su klupe bile nešto niže. Pretpostavljao je da pogani jebači dolaze
na ovakva mesta noću, u toplijim godišnjim dobima. Znao je sve o
poganim jebačima i o onom što rade. Majka mu je pričala o njima.
Osmeh mu je malčice izbledeo od pomisli na majku. Setio se kako je
ušla u njegovu sobu bez kucanja kad je imao sedam godina - nikad nije
kucala - i kad ga je uhvatila u igri s đokicom. Zapenila je od srdžbe.
Pokušao je da joj objasni da to nije tako važno. Da nije učinio ništa loše.
Podigao se. Nije učinio ništa da ga digne. Sam se digao. On je samo
sedeo i trljao ga gore-dole. Nije bilo bogzna kako zabavno. Bilo je
malčice dosadno. Mama se još više naljutila.
Hoćeš li da budeš jedan od onih poganih jebača? Vrištala je na njega.
Nije ni znao šta ta reč znači - ne pogani, znao je šta to znači, več ona
druga - iako je čuo kako je starija deca koriste na igralištu Osnovne
škole Kasl Rok. Hoćeš li da budeš jedan od onih poganih jebača i zakačiš
neku od onih boleština? Hoćeš li da se iz tebe cedi gnoj? A? A? A?
Počela je da ga drmusa napred-nazad. Mucao je od straha. Bila je
krupna žena, a on u to doba nije bio ubica, več dečačić onemeo od
straha. Đokica mu se obesio. Sirotan je pokušavao da se zavuče nazad u
telo.
Naterala ga je da dva sata nosi štipaljku na njemu, da bi znao kako
je onima koji zarade neku od onih boleština.
Bol je bio nepodnošljiv.
Susnežica je prestala. Obrisao je majčinu sliku iz uma. Lako je to
radio, kad mu je bilo lepo i nikako kad je bio depresivan i malodušan.
Đokica mu se digao.
Pogledao je na sat. Bilo je 15.07. Bacio je polupopušenu cigaretu.
Neko je dolazio.
Prepoznao ju je. To je bila Alma, Alma Frečet iz Kofi pota preko
puta. Završila je smenu. Poznavao ju je. Izašli su nekoliko puta. Bilo im
je lepo. Odveo ju je u Sereniti Hil u Nejplsu. Znala je da pleše. Pogane
jebačice često dobro plešu. Bilo mu je drago što je naišla.
Bila je sama.
Natrag u SAD, natrag u SAD, natrag u SSSR...
„Alma!”, povikao je i mahnuo. Blago se trgla i osvrnula prema
njemu. Osmehnula se i prišla klupi na kojoj je sedeo. Pozdravila ga je.
Obratila mu se po imenu. Ustao je, sa osmehom na licu. Nije se brinuo
da če neko naići. Bio je nedodirljiv. Bio je Supermen.
„Zašto to nosiš?”, pitala ga je, gledajući ga.
„Glatko je, zar ne?”, rekao je sa osmehom.
„Pa, ne bih...”
„Hoćeš li da vidiš nešto?”, pitao je. „U paviljonu. Najneverovatniju
stvar.”
„Šta je to?”
„Dođi da vidiš.”
 „Važi.”
Prosto ko pasulj. Pošla je s njim do paviljona. Odustao bi da je neko
naišao, ali nije. Niko nije prošao. Park je bio samo njihov. Koračali su
ispod belog neba. Alma je bila sitna devojka svetloplave kose. Bio je
prilično siguran da se farba. Radodajke se farbaju.
Doveo ju je do paviljona za orkestar. Zakoračili su na daske. U ćošku
je ležao prevrnuti stalak za note. Tu je bila i prazna boca burbona, znak
da su ovde dolazili pogani jebači.
„Šta imaš da mi pokažeš?” pitala je. Zvučala je zbunjeno i malo
nervozno.
Ubica se radosno osmehnuo i pokazao levo od postolja za note.
„Eno tamo. Vidiš li?”
Pogledala je na tu stranu. Odbačeni kondom ležao je na daskama
kao zmijska košuljica.
Lice joj se zateglo. Okrenula se i pojurila tako brzo da je zamalo
prošla pored ubice. „Ovo nije nimalo smešno...”
Zgrabio ju je i okrenuo prema sebi. „Gde si kog đavola krenula?”
Posmatrala ga je unezverenim očima. „Pusti me, ili ćeš zažaliti.
Nemam vremena za bolesne šale...”
„Ovo nije šala”, rekao je. „Ovo nije nikakva šala, pogana jebačice.”
Kipteo je od ushićenja kad ju je imenovao, kad ju je nazvao pravim
imenom. Svet se uskovitlao.
Pojurila je nalevo, ka niskoj ogradi paviljona. Htela je da je preskoči.
Ubica je uhvatio za okovratnik jeftinog kaputa. Cimnuo ga je ka sebi.
Platno se rascepalo. Otvorila je usta da bi vrisnula.
Pokrio joj je usta šakom. Pribio joj je usne uza zube i osetio toplu
krv na dlanu. Nastojala je da ga izgrebe, ali nokti nisu nailazili na
uporište. Nije ga bilo... zato što je bio...
Gladak!
Bacio ju je na tvrde daske. Sklonio je ruku s njenih okrvavljenih
usta. Otvorila ih je da bi vrisnula, ali je on dahćući skočio na nju. Izbacio
joj je sav vazduh iz pluća kad je pritisnuo svom težinom. Osećala ga je,
tvrdog kao stena, džinovskog i pulsirajućeg. Prestala je s pokušajima da
vrisne, ali je nastavila da se bori. Prsti bi se zakačili i kliznuli, zakačili bi
se i kliznuli. Grubo joj je razdvojio noge i polegao između njih. Oči su
mu se ovlažile kad ga je udarila po korenu nosa.
„Pogana jebačice”, šaptao je, dok ju je hvatao za gušu. Počeo je da je
davi. Podigao joj je glavu i tresnuo o daske paviljona. Iskolačila je oči.
Bledo lice menjalo je boju. Postalo je ružičasto, crveno i
tamnoljubičasto. Otpor je jenjavao.
„Pogana jebačice, pogana jebačice, pogana jebačice”, promuklo je
dahtao ubica. Sad je bio ubica. Njeni dani trljanja telom po muškarcima
na Sereniti Hilu odbrojani su. Oči su joj se izbečile kao na otkačenim
lutkama koje prodaju na vašarima. Ubica je promuklo stenjao. Njene
mlitave ruke ležale su na daskama. Njegovi prsti zamalo su nestali s
vidika.
Pustio je njeno grlo, spreman da ga ponovo ščepa, ako se pomeri.
Nije se mrdala. Pocepao je njen kaput i drhtavim rukama podigao
suknju ružičaste kelnerske uniforme.
Belo nebo gledalo je odozgo. Gradski park Kasl Roka bio je pust.
Zadavljeni, oskrnavljeni leš Alme Frečet pronađen je tek sutradan. Šerif
je ubistvo pripisao skitnici. O ubistvu su izvestile novine na lokalnom i
državnom nivou. Svi u Kasl Roku prihvatili su šerifovu teoriju.
Nijedan ovdašnji momak nije mogao da počini tako pogan zločin.
 PETO POGLAVLJE

Herb i Vera Smit vratili su se u Paunel i nastavili tamo gde su stali.

Herb je u decembru završio kuću u Daramu. Ušteđevina im se, u skladu
sa Sarinim predviđanjima, brzo istopila. Zatražili su pomoć od
Državnog fonda za izuzetne nesreće. Herba je to pogodilo tek nešto
manje od udesa. Fond je bio samo lepo ime za socijalu i milostinju.
Čitavog života je s deset prstiju pošteno zarađivao za život. Mislio je da
neće doživeti dan da uzme državni dolar. Prevario se.
Vera se pretplatila na tri časopisa: Božji tanjir, Skori preobražaj i
Božja parapsihološka čuda. Stizali su poštom u neredovnim
razmacima. Sva tri behu amaterski odštampana. Ilustracije su mogle
biti delo talentovane dece iz osnovne škole. Aper rum je još stizao
jednom mesečno, ali bi ponekad tri nedelje ostao neotvoren. Nove
časopise čitala je dok se ne bi pocepali. U njima je pronalazila mnogo
stvari povezanih s Džonijevom nesrećom. Čitala ih je umornom
suprugu za večerom, visokoparnim, prodornim glasom, drhtavim od
uzbuđenja. Herb ju je sve češće ućutkivao. Dešavalo mu se da drekne na
nju da zatvori gubicu i da ga pusti na miru. Posle tih ispada morao bi da
se suoči s njenim namučenim, saosećajnim, povređenim pogledima.
Povukla bi se na sprat da bi nastavila s proučavanjima sumanutog
štiva. Započela je prepisku s časopisima i osobama sličnih životnih
iskustava.
Većina dopisnika bili su dobronamerni ljudi, poput nje. Želeli su da
pomognu i da se reše gotovo nepodnošljivog tereta tuge. Slali su joj
molitve i molitveno kamenje, amajlije i obećanja da će pomenuti
Džonija u svojim molitvama. Bilo je i drugih, ordinarnih prevaranata.
Herb je bio uznemiren i zabrinut zbog Verine sve izraženije
nesposobnosti da ih prepozna. Ponuđen joj je iver Časnog krsta na kom
je raspet Naš Gospod za samo 99,98 $, plus poštarina. Kaseta s 23.
psalmom i Očenaš, južnjačkog evanđeliste Bilija Hambara, bila je
jeftinija (i Veri prijemčivija) ponuda. Propagandni list tvrdio je da će
gotovo sigurno probuditi Džonija, ako je budu nedeljama puštali kraj
njegovog uzglavlja. Paket je sadržao i dodatni blagoslov, fotografiju
Bilija Hambara s autogramom.
Herb je bio primoran na sve češće intervencije, kako je njena strast
prema pseudoreligioznim tričarijama jačala. Ponekad je kradom cepao
njene čekove. Morao je da joj uskrati novac, kad bi ponuđači tražili
isključivo gotovinu. Vera je počela da se udaljava od njega, da ga
posmatra s nepoverenjem, kao grešnika i nevernika.

Sara Braknel provodila je dane u školi. Popodneva i večeri bili su slični

onima posle raskida s Denom. Našla se u nekoj vrsti limba. Čekala je da
se nešto dogodi. Mirovni razgovori u Parizu su zapeli. Nikson je
naredio bombardovanje Hanoja, uprkos protestima kod kuće i u
inostranstvu. Na konferenciji za štampu pokazivao je fotografije koje
su dokazivale da američki avioni ne bombarduju bolnice u Severnom
Vijetnamu. Svuda je išao vojnim helikopterima. Istraga brutalnog
silovanja i ubistva kelnerice u Kasl Roku zapela je nakon puštanja
lutajućeg firmopisca koji je proveo tri godine u državnoj zatvorskoj
duševnoj bolnici u Ogasti. Mimo svih očekivanja, ispostavilo se da
firmopiščev alibi drži vodu. Dženis Džoplin je vrišteći pevala bluz. Pariz
je objavio (drugu godinu zaredom) da će se suknje produžiti, ali se to
nije desilo. Sara je bila neodređeno svesna svih ovih stvari, poput
glasova iz susedne sobe, u kojoj se odvijala neka njoj nerazumljiva
zabava.
Pao je prvi sneg. Poškropio je zemlju. Usledilo je i drugo škropljenje.
Deset dana pre Božića podigla se oluja zbog koje su se škole zatvorile
na jedan dan. Sedela je kući, gledajući sneg koji je prekrivao Ulicu Flag.
Kratka stvar koju je imala s Džonijem - nije mogla da se nazove vezom -
pripadala je drugom godišnjem dobu. Osećala je kako Džoni počinje da
joj izmiče. To saznanje izazivalo je paniku. Činilo joj se da se deo nje
utapa. Danima se utapala.
 Dostaje čitala o povredama glave, komi i oštećenjima moždanog
tkiva. Ništa od pročitanog nije ulivalo nadu. Devojčica u gradiću u
Merilandu bila je šest godina u komi. Mladića iz Liverpula u Engleskoj
zakačila je transportna kuka na dokovima. Proveo je četrnaest godina u
komi, pre nego što je izdahnuo. Mišićavi, mladi lučki radnik postepeno
je prekidao veze sa svetom. Mršavio je i gubio kosu. Optički nervi su se
degenerisali u kašu iza zatvorenih očiju. Telo se polako skupljalo u
fetusni položaj, u skladu sa skraćivanjem ligamenata. Ponovo je
postajao fetus, kao da nazaduje u vremenu. Plivao je u materičnoj vodi
kome, dok mu se mozak razgrađivao. Autopsija je pokazala da su se
nabori na moždanoj kori izravnali i da je postala gotovo potpuno
glatka.
O, Džoni, to nije pošteno, pomislila je, gledajući kako sneg pada
ispunjavajući svet praznom belinom, zatrpavajući minulo leto i
crvenozlatnu jesen. Nije pošteno, trebalo je da te puste da odeš na mesto
na koje se odlazi.
Herb Smit pisao joj je u razmacima od deset dana ili dve sedmice.
Pisao je krupnim, rastegnutim rukopisom, staromodnim nalivperom.
„Živi smo i zdravi. Čekamo da vidimo šta će biti, kao i ti. Da, čitao sam i
znam šta zaobilaziš da pomeneš u pismima zato što si previše obzirna.
Situacija ne obećava. Mi se, naravno, nadamo najboljem. Ne verujem u
Boga na Verin način, ali verujem. Pitam se zašto nije odveo Džonija, kad
mu je to bilo najlakše. Postoji li razlog za to? Pretpostavljam da to niko
ne zna. Ostaje nam da se nadamo.”
U drugom pismu je stajalo:
„Prinuđen sam da ove godine obavim najveći deo božićnih
kupovina, zato što je Vera ubeđena da je kupovanje božićnih poklona
grešna rabota. Oduvek je smatrala Božić svetim danom, umesto
praznikom, ako shvataš šta želim da kažem. Mislim da bi me ucmekala
kao konjokradicu, ako bih rekao praznik umesto Božić. Uvek je govorila
da ne bi trebalo da zaboravimo da je to rođendan Isusa Hrista, a ne
Deda Mraza, ali se nije protivila kupovini poklona. Uživala je u njoj.
Dobija mnogo čudnih ideja od ljudi s kojima se dopisuje. Stvarno bih
voleo da prestane s tim i da se vrati sebi. Živi smo i zdravi, ako se to
izuzme. Herb.”
Poslao joj je i božićnu čestitku, zbog koje je prosula nekoliko suza.
„Oboje ti želimo sve najbolje za praznike. Gostinska soba je spremna,
ako si raspoložena da dođeš ovamo i proslaviš praznik s dva matorca.
Nadamo se da će Nova godina biti bolja za sve. Siguran sam da će biti.
Herb i Vera.”
Nije otišla u Paunel da proslavi Božić, zbog Verinog povlačenja u
sopstveni svet - njeno potonuće u taj svet mogao se prilično precizno
pratiti između redova Herbovih pisama - i delimično zato što je veza s
njim bila sve dalja i neobičnija. Nekad je nepomičnu priliku u
bolničkom krevetu Bangorske zdravstvene ustanove gledala u
krupnom planu, sad ju je sve češće posmatrala s pogrešnog kraja
teleskopa sećanja. Bio je dalek i nejasan, kao čovek s balonom. Zbog
toga je smatrala da je najbolje da se preterano ne zbližava s njegovim
roditeljima.
Herb je po svoj prilici to naslutio. Sve ređe je pisao 1970. i 1971.
godine. U jednom pismu zamalo je rekao da je vreme da nastavi da živi
svojim životom. Zaključio je pismo tvrdnjom da tako lepa devojka
sigurno ne oskudeva u udvaračima.
Nije imala udvarače. Nije ih želela. Džin Sedecki, profesor
matematike s kojim je nekad davno, pre najmanje hiljadu godina izašla,
pozvao ju je na sastanak nepristojno brzo posle Džonijeve nesreće. Bilo
ga je teško obeshrabriti, ali je stekla utisak da je napokon shvatio
poruku. Šteta što mu je trebalo toliko vremena.
Muškarci su je pokatkad pozivah na sastanak. Jedan od njih, student
prava Volter Hejzlet, prilično joj se dopao. Upoznala ga je na
novogodišnjoj zabavi kod En Straford. Ostala je prilično dugo, iako je
planirala da se kratko zadrži. Uglavnom je razgovarala s Hejzletom.
Negativni odgovor na njegov poziv na izlazak pao joj je iznenađujuće
teško. Odbila ga je zato što je razumela izvor privlačnosti Volta
Hejzleta. Visoki muškarac imao je neposlušnu bujnu smeđu kosu i
polucinični osmeh koji je zapanjujuće podsećao na Džonijev. To nije
bio zdrav osnov interesovanja za nekog muškarca.
Početkom februara na sastanak ju je pozvao mehaničar koji je
održavao njen automobil u Ševronu u Klivs Milsu. I ovog puta zamalo je
pristala, da bi u poslednji čas uzmakla. Čovek se zvao Arni Tremont. Bio
je visok, maslinaste puti i zgodan na opušten, halapljiv način. Malo ju je
podsećao na Džejmsa Brolina, drugu violinu u seriji o Doktoru Velbiju,
a još više na izvesnog Delta Tau Deltu po imenu Den.
Biće bolje da sačeka, da sačeka i vidi da li će se nešto desiti.
Ništa se nije desilo.
 3

Greg Stilson je leta 1971. godine sedeo u zadnjoj sobi svog

novoosnovanog preduzeća za osiguranje i nekretnine u Ridžveju, Nju
Hempšir. Bio je šesnaest godina stariji i mudriji od prodavca Biblija
koji je išutirao psa nasmrt u pustom seoskom dvorištu u Ajovi. Nije
mnogo ostario. Imao je mrežu bora oko očiju i nešto dužu kosu (ali još
prilično konzervativnu frizuru). Bio je krupan. Stolica je bolno
zaškripala pod njim kad se pomerio.
Sedeo je, pušio cigaretu i posmatrao čoveka zavaljenog u stolicu
preko puta, kao što zoolog gleda zanimljiv novi primerak.
„Da li su mi izrasli rogovi?”, pitao je Soni Eliman.
Eliman je imao najmanje sto devedeset pet centimetara. Nosio je
staru, od masnoće otvrdlu jaknu od teksasa bez rukava i dugmadi.
Obukao ju je na gole grudi. Oko vrata mu je visio crni nacistički
gvozdeni krst, obrubljen belim hromom. Lobanja od slonovače
izigravala je kopču na kaišu ispod velikog pivskog stomaka. Iz nogavica
farmerki virile su iskrzane pustinjske čizme, četvrtastog vrha. Kosa mu
je bila prilično duga i zamršena. Sijala se od mešavine znoja i motornog
ulja. Iz ušne školjke visila mu je minđuša u obliku svastike, takođe crna
s belim hromom. Na vrhu prsta okretao je nemački šlem. Na leđima
jakne zašio je iscerenog crvenog đavola račvastog jezika. Iznad njega je
pisalo Đavolovi izabranici. A ispod: Soni Eliman, Preds.
„Ne”, reče Greg Stilson. „Nisu ti izrasli rogovi, ali vidim nekog ko
opasno liči na hodajući čmar.”
Eliman se malčice ukočio. Opustio se i nasmejao. Njegove
tamnozelene oči nisu bile lišene inteligencije, pa čak i smisla za humor,
uprkos prljavštini, gotovo opipljivom telesnom zadahu i nacističkoj
ikonografiji.
„Nisi prvi koji me povlači po prašini, čoveče”, rekao je. „I ranije sam
to doživljavao. Sad imaš moć.”
„To ti je jasno, zar ne?”
„Naravno. Ostavio sam moje ljude u Hemptonsu, da bih sam došao
ovamo. Tako da samo ja mogu da nadrljam.” Osmehnuo se. „Prebićemo
te kao mačku, ako se budeš zezao s nama.”
 „Rizikovaću”, reče Greg. Odmerio je Elimana. Obojica su bili krupne
građe. Procenio je da je motociklista dvadeset kilograma teži, ali je
mnogo toga dugovao pivu. „Mogu da te sredim, Soni.”
Elimanovo lice ponovo je svedočilo o dobrom raspoloženju.
„Možda. A možda i ne možeš. Ali nećemo igrati tu igru, čoveče.
Zaboravićemo na sve te dobre američke stvari u stilu Džona Vejna.”
Nagnuo se napred, kao da se sprema da otkrije veliku tajnu. „Kad god
dobijem komad mamine pite od jabuka, poserem se na njega.”
„Ne biraš reči, Soni”, smireno će Greg.
„Šta hoćeš od mene?”, pitao je Soni. „Zašto mi ne kažeš? Zakasnićeš
na sastanak trgovinske komore.”
„Neću”, reče Greg, još uvek smirenim tonom. „Sastanak trgovinske
komore je utorkom uveče. Imamo sve vreme ovog sveta.”
Eliman je gadljivo otpuhnuo.
„Mislio sam”, nastavio je Greg, „da ti želiš nešto od mene.” Otvorio je
fioku i izvadio tri plastična pakovanja marihuane. U travi je bilo
nekoliko tableta gela. „Pronašao sam ovo u tvojoj vreći za spavanje”,
reče Greg. „Ovo je gadno, gadno, gadno, Soni. Bio si loš dečak. Nećeš
proći početno polje, niti ćeš pokupiti dve stotine dolara. Ići ćeš pravo u
državni zatvor Nju Hempšira.”
„Nisi imao nalog za pretres”, reče Eliman. „Dobro znaš da bi me i
najneiskusniji advokat oslobodio.”
„Ne bih se kladio u to”, reče Greg Stilson. Zavalio se u stolicu i i
podigao mokasine, kupljene preko granice u Mejnu, na sto. „Ja sam
uticajan čovek u ovom gradu, Soni. Pre nekoliko godina došao sam u
Nju Hempšir manje-više bez igde ičega. U međuvremenu sam razvio
pristojan posao. Pomogao sam gradskom savetu da reši nekoliko
problema, uključujući i onaj koji se ticao klinaca koje šef policije uhvati
s drogom... ne mislim na vucibatine poput tebe, Soni. Znamo šta da
radimo sa skitnicima tvoje fele koje uhvatimo s malim riznicama poput
ove na mom stolu... mislim na pristojne lokalne klince. Znaš, njima niko
zbilja ne želi da naudi. Stoga sam smislio drugi prilaz. Zaposlio sam ih
na gradskim projektima, umesto da ih šaljem u aps. Sistem dobro
funkcioniše. Sad najveći drogeraš u oblasti tri grada trenira tim
omladinske lige. Stvarno je dobar u tom poslu.”
Izgledalo je kao da se Eliman dosađuje. Greg je iznenada tresnuo
pesnicom o sto i zgrabio vazu s logom Univerziteta Nju Hempšir.
Zavitlao ju je pored nosa Sonija Elimana. Preletela je preko sobe,
promašivši ga za dlaku. Razbila se nakon udarca u orman sa spisima u
uglu. Eliman je prvi put od početka razgovora delovao zabezeknuto.
Lice starijeg, mudrijeg Grega Stilsona na trenutak je nalikovalo licu
mladića koji je ubio psa.
„Slušaj me kad ti govorim”, tiho je rekao. „Zato što razgovaramo o
tvojoj karijeri u narednih deset godina. Trebalo bi da me slušaš, ako ne
želiš da se baviš utiskivanjem slogana ŽIVI SLOBODNO ILI UMRI na
automobilske tablice. Trebalo bi da se pretvaraš da ponovo polaziš u
školu, Soni, da se trudiš da ostaviš što bolji utisak.”
Eliman je pogledao ostatke vaze, a zatim Stilsona. Pređašnja
nehajna smirenost ustupila je mesto istinskom zanimanju. Odavno ga
ništa nije ovoliko zainteresovalo. Iz dosade se navadio na pivo.
Pretpostavio je da ima posla s palanačkim pajkanom, koji štiti svoju
teritoriju od velikog zlog motocikliste na friziranom harli-dejvidsonu,
kad ga je zaustavio krupajlija s treptavim plavim svetlima. Ali ovaj tip
bio je nešto drugo. Bio je... bio je...
Lud! Shvatio je Soni, sa ushićenjem koje donosi nenadno
otkrovenje. Na zidu ima dve nagrade za dostignuća u javnoj službi i
fotografije s rotarijancima i Lavovima. Takođe je potpredsednik
trgovinske komore u ovom usranom gradu, a sledeće godine biće
predsednik. I sve to je postigao iako je lud kao šeširdžija!
„Važi”, rekao je. „Slušam te.”
„Moja karijera mogla bi se nazvati šarenom”, rekao je Greg. „Imao
sam uspona i padova, i nekoliko sukoba sa zakonom. Pokušavam da ti
kažem da nemam nikakvih predrasuda prema tebi, za razliku od
ostalih meštana. U Junion lideru čitali su o onom što si letos uradio s
ortacima motociklistima u Hemptonsu. Rado bi te kastrirali zarđalim
žiletom.”
„To nisu bili Đavolovi izabranici”, reče Soni. „Stigli smo iz gornjeg
dela države Njujork da bismo se malo opustili na plaži, čoveče. Na
odmoru smo. Ne želimo da razbijamo kantri barove. Anđeli pakla znaju
da naprave rusvaj, baš kao i ogranak Crnih jahača iz Nju Džerzija, ali
znaš li ko pravi najviše problema? Studentske družine.” Soni je izvio
usne. „Ali novine ne vole da pišu o njima, zar ne? Radije raspale po
nama nego po Suzi i Džimu.”
„Mnogo ste živopisniji”, spokojno će Greg. „I Vilijam Leb u Junion
lideru ne voli motociklističke klubove.”
„Ćelavi nitkov”, promrmljao je Soni.
Greg je otvorio fioku na pisaćem stolu i izvadio pljosku burbona.
„Nazdravimo u to ime”, rekao je. Otvorio je pljosku od pola litre i ispio
polovinu iz jednog gutljaja. Otegnuto je izdahnuo, vlažnih očiju. Pružio
je pljosku preko stola. „Hoćeš li?”
Soni je ispraznio pljosku. Tečna vatra sunula mu je uz grlo, iz
stomaka.
„Baš prži, čoveče”, prostenjao je.
Greg je zabacio glavu. Nasmejao se. „Lepo ćemo se slagati, Soni.
Imam osećaj da ćemo se lepo slagati.”
„Šta hoćeš?”, Soni je ponovio pitanje, vraćajući praznu pljosku.
„Ništa... ne još. Ali imam osećaj...” Gregov pogled postao je dalek,
gotovo mutan. „Rekao sam ti da sam uticajna osoba u Ridžveju. Na
sledećim izborima kandidovaću se za gradonačelnika i pobediti. Ali to
je...”
„Samo početak?” Soni je hitro završio njegovu misao.
„To će biti prvi potez.” Pogled mu se zamutio. „Uradio sam neke
stvari. Narod to zna. Dobar sam kad nešto treba da se uradi. Osećam...
da je mnogo toga ispred mene. Nebo je granica. Ali nisam... sasvim
siguran... Da li me razumeš?”
Soni je samo slegnuo ramenima.
Mutni izraz je izbledeo. „Postoji ta priča, Soni. Govori o mišu koji je
izvadio trn iz lavlje šape. Učinio je to da bi se odužio lavu, koji ga pre
nekoliko godina nije pojeo. Znaš li tu priču?”
„Možda sam je čuo kad sam bio mali.”
Greg je klimnuo. „Pa, od toga nas deli nekoliko godina... šta god da
to bude bilo, Soni.” Bacio je plastične kesice preko stola. „Neću te
pojesti. Iako bih mogao kad bih hteo. Neiskusni advokat ne bi mogao
da te oslobodi u Ridžveju, s neredima koji se dešavaju u Hemptonsu, na
tridesetak kilometara odavde, Klarens jebeni Derou9 ne bi mogao da te
izvuče iz zatvora. Dobri ljudi ovog grada rado bi te poslali u zatvor na
duže vreme.”
Eliman nije odgovorio, ali je pretpostavljao da Greg ima pravo. U
njegovom šteku marihuane nije bilo ničeg ozbiljnog - dva smeđa
bombardera10 bili su najači sastojak - ali bi ga udruženi roditelji
dobrih starih Suzi i Džima rado poslali da lomi kamenje u Portsmutu,
ošišan do glave.
„Neću te pojesti”, ponovio je Greg. „Nadam se da to nećeš
zaboraviti, ako posle nekoliko godina stanem na trn... ili ako budem
imao posao za tebe?”
Zahvalnost nije bila na Elimanovom kratkom spisku ljudskih
osećanja. Znatiželja i briga o vlastitom interesu bili su na njemu.
Stilson je poticao i jedno i drugo. Ludilo u njegovim očima
nagoveštavalo je mnogo toga. Dosada nije bila na tom spisku.
„Ko zna gde ćemo biti za nekoliko godina?”, promrmljao je. „Mogli
bismo pomreti, čoveče.”
„Nastoj da me ne zaboraviš. Samo to tražim.”
Soni je posmatrao krhotine vaze. „Neću te zaboraviti”, rekao je.

Prošla je 1971. godina. Minuli su i neredi na plažama Nju Hempšira.

Negodovanje privrednika na plažama ublaženo je većim sumama na
bankarskim računima. Mračni lik Džordž Makgavern kandidovao se
smešno rano za predsednika. Svi koji su pratili politiku znali su da će
kandidat demokratske partije na izborima 1972. godine biti Edmund
Maski. Bilo je onih koji su verovali da bi on mogao da se uhvati ukoštac
s Trolom iz San Klementea11, da ga obori na obe plećke i prikuje na tle.
Sara je, početkom juna, uoči letnjeg raspusta, ponovo srela mladog
studenta prava. Bila je u Dejovoj radnji. Tražila je toster. On je tražio
poklon za godišnjicu braka svojih roditelja. Pitao je da li bi izašla u
bioskop s njim - da gledaju novi film Klinta Istvuda, Prljavi Hari.
Pristala je. Lepo su se proveli. Volter Hejzlet pustio je bradu. Manje je
podsećao na Džonija. U stvari, sve teže se sećala Džonijeve fizionomije.
Njegovo lice joj se javljalo samo u snovima, u kojima je stajao ispred
Točka sreće. Gledao je kako se okreće, hladnog lica i plavih očiju
potamnelih do zbunjujuće i pomalo zastrašujuće tamnoljubičaste
nijanse. Gledao je Točak kao da je bio njegov zabran.
Sve češće se viđala s Voltom. Lepo su se slagali. Nije ništa tražio od
nje. Ako i jeste, zahtevi su se postepeno i neprimetno povećavali. U
oktobru je pitao da li može da joj kupi mali dijamant. Zamolila ga je za
nedelju dana razmišljanja. U subotu uveče otišla je u Bolnicu Istočni
Mejn. Na šalteru je dobila specijalnu propusnicu s crvenim obrubom.
Popela se na intenzivnu negu. Čitav sat je sedela pored Džonijevog
kreveta. Jesenji vetar hučao je u tami s druge strane prozorskog stakla.
Obećavao je hladnoću i sneg godišnjeg doba smrti. Još šesnaest dana
pa će se navršiti puna godina od vašara, Točka i strahovitog sudara
pored močvare.
Sedela je, osluškivala vetar i posmatrala Džonija. Zavoji su bili
skinuti. Ožiljak mu je počinjao na čelu na dva i po centimetra iznad
desne obrve. Krivudao je ispod linije kose. Kosa mu je na tom mestu
posedela. Zbog nje je podsećao na detektiva iz priča o 87. policijskoj
stanici, Kotona Hoza. Nije primetila nijedan znak propadanja, izuzev
neizbežnog gubitka težine. Bio je samo mladić kog je slabo poznavala, u
dubokom snu.
Nagnula se preko njega. Nežno ga je poljubila u usta, kao da želi da
odigra ulogu princa iz bajke i da ga probudi. Nastavio je da spava.
Otišla je. Vratila se u svoj stan u Viziju, legla na postelju i plakala,
dok je vetar duvao mračnim svetom, razgoneći gomile žutog i crvenog
lišća ispred sebe. U ponedeljak je rekla Voltu da će nositi dijamant s
ponosom i zadovoljstvom, ako stvarno želi da joj ga kupi. Mali, da se
razumemo.
Tako je prošla 1971. godina Sare Braknel.
Edmund Maski se 1972. godine rasplakao dok je držao strastveni
govor ispred kancelarije čoveka kog je Soni Eliman nazvao ćelavim
nitkovom. Džordž Makgavern je napravio iznenađenje na stranačkim
izborima. Leb je likujući objavio u novinama da narod Nju Hempšira ne
voli plačljivce. Makgavern je u julu nominovan. Sara Braknel je istog
meseca postala Sara Hejzlet. Venčala se s Voltom u Prvoj metodističkoj
crkvi u Bangoru.
Džoni Smit spavao je na manje od tri kilometra od crkve. Sara je
iznenada pomislila na njega, kad ju je Volt poljubio ispred svatova -
Džoni. Videla ga je onakvog kakav je bio kad su se svetla upalila. Bio je
pola Džekil, a pola iscereni Hajd. Na trenutak se ukočila u Voltovom
zagrljaju. Grč je brzo prošao. Sećanje, vizija, ma o čemu da se radilo,
brzo je prošlo.
Pozvala je Džonijeve roditelje na svadbu, posle mnogo razmišljanja
i dugih razgovora s Voltom. Herb je došao sam. Na prijemu ga je pitala
kako je Vera.
Osvrnuo se oko sebe. Uverio se da su sami i hitro progutao ostatak
viskija sa sodom. Za osamnaest meseci ostario je pet godina. Kosa mu
se proredila, a bore na licu produbile. Nosio je naočari na pažljiv i
nervozan način ljudi koji su ih nedavno dobili. Pogled mu je bio
zabrinut i tužan.
„Nije dobro... nije. Istina je da je u Vermontu, na farmi. Otišla je
tamo da sačeka kraj sveta.”
 „Šta?”
Ispričao joj je da je Vera pre šest meseci počela da se dopisuje s
grupom od desetak ljudi, Američkim društvom poslednjeg vremena.
Predvodili su ih gospodin Hari L. Stonkers i njegova supruga, iz Rasina,
Viskonsin. Tvrdili su da ih je na kampovanju pokupio leteći tanjir.
Odvedeni su u raj, koji nije bio u sazvežđu Oriona, već na planeti sličnoj
Zemlji koja kruži oko Arkturusa. Razgovarali su sa anđelima. Rečeno im
je da su nadomak Poslednjeg vremena. Data im je moć telepatije.
Poslati su na Zemlju da bi okupili verne - za prvi let na nebo
svemirskim taksijem. Njih desetoro kupilo je farmu severno od Sent
Džonsberija. Sedam nedelja čekaju leteći tanjir koji će doći po njih.”
„To zvuči...”, započela je Sara. Smesta se ućutala.
„Znam kako to zvuči”, reče Herb. „Zvuči ludo. Farmu su platili devet
hiljada dolara. To je trošna kuča s hektarom okućnice. Vera je uložila
sedam stotina dolara - sve što je mogla da skupi. Nisam mogao da je
sprečim...” Osmehnuo se posle kraće pauze. „Ovo nije priča za tvoje
venčanje, Saro. Vas dvoje se možete nadati samo najboljem. Znam da
će tako biti.”
Sara se osmehnula najbolje što je mogla. „Hvala ti, Herbe. Hoćeš li...
hoću reći, misliš li da će ona...”
„Da će se vratiti? O, da. Vratiće se ako do zime ne nastupi kraj sveta.
Mislim da će se vratiti.”
„Želim ti samo najbolje”, rekla je. Zagrlila ga je.

Na farmi u Vermontu nije bilo peći. Vera je čekala leteći tanjir do kraja
oktobra. Vratila se kući. Tanjir nije došao zato što nisu bili savršeni.
Nisu spalili besmisleno i grešno nasleđe u sebi. Bila je raspoložena i
duhovno ojačana. U snovima joj se javio znak. Možda joj nije suđeno da
ode na nebo u letećem tanjiru. Sve snažnije je osećala da će morati da
vodi svog dečaka, da mu pokaže pravi put, kad se probudi iz transa.
Herb ju je primio. Voleo ju je najbolje što je umeo. Život se nastavio.
Prošle su dve godine otkad je Džoni pao u komu.
 6

Nikson je ponovo izabran. Američka mladež počela je da se vraća iz

Vijetnama. Volter Hejzlet polagao je ispit za prijem u advokatsku
komoru. Zamoljen je da ga ponovo polaže. Sara Hejzlet radila je u školi
dok je on bubao za ispit. Lakomisleni, brbljivi prvačići kojima je počela
da predaje promenili su se. Devojčice ravnih grudi sad su nosile
prslučiće. Novaci nesposobni da se snađu u zgradi sad su igrali košarku
u timu prve i druge godine.
Drugi arapsko-izraelski rat došao je i prošao, baš kao i naftni
embargo. Bolno visoke cene benzina su došle, ali nisu prošle. Vera Smit
je duboko verovala da će Hristos izaći ispod zemlje na Južnom polu.
Ovaj podatak se zasnivao na novom pamfletu (sedamnaest strana,
cena 4,5 $) Božje tropsko podzemlje. Autor je tvrdio da je raj ispod naših
nogu i da se do njega najlakše stiže preko Južnog pola. Jedan od
podnaslova bio je „Parapsihološka iskustva istraživača Južnog pola”
Herb joj je skrenuo pažnju da je pre samo godinu dana verovala da
je raj negde tamo daleko, najverovatnije oko Arkturusa. „Lakše bih
poverovao u to nego u ovo bulažnjenje o Južnom polu”, požalio se.
„Naposletku, u Bibliji piše da je raj na nebu. Tropsko mesto ispod
zemlje trebalo bi da bude...”
„Prestani!”, oštro ga je prekinula. Stisnula je usne tako jako da su
pobelele. „Ne moraš da se podsmevaš nečemu što ne razumeš.”
„Nisam ti se podsmevao, Vera”, tiho je rekao.
„Bog zna zašto se nevernici rugaju, a pagani besne”, rekla je. Prazna
svetlost blistala joj se u očima. Sedeli su za kuhinjskim stolom. Herb sa
starim zavrtnjem u obliku slova J pred sobom, Vera s gomilom starih
časopisa Nešenel džiografik. Prelistavala ih je u potrazi za člancima i
fotografijama o Južnom polu. Nemirni oblaci bežali su sa zapada na
istok, a lišće padalo s drveća. Ponovo je bio početak oktobra. Oktobar je
uvek bio njen najgori mesec. U tom mesecu prazna svetlost češće se
pojavljivala i duže zadržavala u njenim očima. U oktobru bi mu se javile
izdajničke misli o napuštanju verovatno poremećene supruge i
usnulog sina, koji je bio mrtav po svakoj definiciji tog pojma. Prevrtao
je zavrtanj u rukama, gledao kroz prozor na nemirno nebo i razmišljao:
Brzo bih se spakovao. Gurnuo bih stvari u zadnji deo kamioneta i otišao.
U Floridu, možda. Nebrasku, Kaliforniju. Valjan stolar može da zaradi
dobre pare na svakom prokletom mestu. Spremiću se i otići.
Znao je da neće. Oktobar je jednostavno bio mesec u kom je
razmišljao o bekstvu, kao što je bio Verin mesec za otkriće novog
cevovoda ka Isusu i spasenju sina jedinca, kog je nosila u utrobi.
Posegnuo je preko stola. Uhvatio je za tanušnu i strahovito koščatu
ruku - ruku starice. Iznenađeno je podigla glavu. „Mnogo te volim,
Vera”, rekao je.
Uzvratila mu je osmeh. U jednom divnom trenutku jako je
podsećala na curu kojoj se udvarao i koju je osvojio, curu koja ga je
češljala svojom četkom prve bračne noći. Nežni osmeh namah joj je
razbistrio oči. Posmatrale su ga s ljubavlju i brigom. Sunce se pomolilo
iza velikog oblaka, da bi odmah nestalo iza sledećeg. Posejalo je duge
senke po zadnjem dvorištu.
„Znam da me voliš, Herberte. I ja tebe volim.”
Pokrio je njenu ruku drugom šakom.
„Vera”, rekao je.
„Da?” Oči su joj bile tako bistre... najedanput je bila s njim, u
potpunosti s njim. Shvatio je koliko su se razdvojili u poslednje tri
godine.
„Vera, ako se nikad ne probudi... Bože me sačuvaj, ali, ako se to ne
desi... još uvek imamo jedno drugo, zar ne? Hoću da kažem...”
Trznula je ruku. Više nije držao ništa među sklopljenim šakama.
„Nemoj više nikad da kažeš tako nešto. Nemoj nikad da kažeš da se
Džoni neće probuditi.”
„Mislio sam da mi...”
„Naravno da će se probuditi”, rekla je, gledajući kroz prozor u polje,
na kom su se senke ukrštale. „To je božji plan za njega. O, da. Zar misliš
da ne znam? Veruj mi da znam. Bog mu je namenio velika dela. Čula
sam ga u svom srcu.”
„Da, Vera”, rekao je. „U redu.”
Posegnula je za primercima Nešenel džiografika. Pronašla ih je i
počela da ih lista.
„Znam”, rekla je detinjasto drskim glasom.
„U redu”, tiho je rekao.
Spustila je pogled na časopise. Herb je obujmio bradu šakama.
Zagledao se u sunčeve zrake i senke. Zima je brzo dolazila, posle
zlaćanog, izdajničkog oktobra. Želeo je da Džoni umre. Odmah ga je
zavoleo. Video je čuđenje na njegovom licu, kad mu je doneo žabicu do
kolevke i spustio sićušno živo biće u ruke. Naučio ga je da peca, da se
kliza i puca. Sedeo je pored njega čitavo veće, kad je 1951. godine dobio
grip. Dečakova temperatura te strašne večeri narasla je do vrtoglavog
četrdeset prvog stepena. Krio je suze rukom, kad je Džoni diplomirao
kao najbolji đak u srednjoj školi i kad je govorio napamet, bez cedulje.
Imao je toliko uspomena na njega. Učio ga je da vozi, stajao je na krmi
Bolera s njim, kad su jednom otišli na odmor u Novu Škotsku.
Osmogodišnji Džoni se smeje, uzbuđen pokretima broda. Pomaže mu
da radi domaći, pomaže mu da napravi kuću na drvetu, pomaže mu da
ovlada kompasom kad je bio u izviđačima. Sve uspomene pomešale su
se bez hronološkog reda. Džoni je bio nit koja ih je spajala, Džoni je
poletno otkrivao svet koji ga je na kraju tako gadno obogaljio. Želeo je
da njegov sin umre, o koliko je to želeo. Želeo je da umre, da srce
prestane da mu kuca, da se poslednji slabašni indikatori srčane
aktivnosti izravnaju, da se ugasi kao sveca u barici rastopljenog voska;
da umre i da ih oslobodi.

Prodavač gromobrana svratio je početkom popodneva, vrelog letnjeg

dana, sedmicu pre Četvrtog jula te 1973. godine, u krčmu Ketis u
Samersvortu, Nju Hempšir. Negde ne tako daleko prebivale su oluje,
koje su čekale da se rode u vrelim oknima letnjih termalnih strujanja.
Čovek je bio veoma žedan. Svratio je u krčmu Ketis da je ugasi s
nekoliko piva, a ne da bi prodavao svoj espap. Po duboko ukorenjenoj
navici pogledao je na krov niske kuće u seoskom stilu. Čista linija koju
je video na blistavom nebu boje metala nagnala ga je da posegne za
iskrzanom torbom od antilopa, s uzorcima na zadnjem sedištu.
U krčmi Ketis bilo je sveže i tiho. Tišinu je remetila samo prigušena
buka s televizora u boji na zidu. Nekoliko stalnih posetilaca zateklo se u
njoj. Iza bara je bio vlasnik. Gledao je „Kako se svet okreće12”, zajedno s
mušterijama.
Prodavač gromobrana je seo na barsku stolicu i spustio torbu s
uzorcima na onu levo od sebe. Vlasnik mu je prišao. „Zdravo, prijatelju.
Šta ćeš?”
 „Pivo”, reče prodavač gromobrana. „Uzmi jedno za sebe, ako si
raspoložen.”
„Uvek sam raspoložen”, reče vlasnik. Vratio se s dva piva, pogledao
je prodavčev dolar i spustio tri novčića od deset centi na šanku. „Brus
Karik”, rekao je i pružio ruku.
Prodavač gromobrana je žustro protresao. „Zovem se Dohaj”, rekao
je, „Endru Dohaj.” Ispio je polovinu piva iz jednog gutljaja.
„Drago mi je što smo se upoznali”, reče Karik. Otišao je da posluži
devojku grubog lica novim koktelom. Vratio se za šank i obratio
Dohaju. „U prolazu ste?”
„Jesam”, priznade Dohan. „Ja sam trgovac.” Osvrnuo se oko sebe.
„Da li je uvek ovako mirno?”
„Nije. Vikendom je gužva. Imam pristojan promet radnim danima.
Najviše zarađujemo na zabavama - kad ih ima. Ne gladujem, ali ne
vozim kadilak.” Napravio je pištolj prstima i nanišanio Dohajevu čašu.
„Još jednu?”
„I još jednu za vas, gospodine Karik.”
„Zovi me Brus.” Nasmejao se. „Sigurno želiš da mi nešto prodaš.”
Prodavač gromobrana je progovorio, kad se Karik vratio s dva piva:
„Došao sam da sperem prašinu iz grla, a ne da bilo šta prodajem. Kad si
već pomenuo...” Podigao je torbu s uzorcima na šank, izvežbanim
trzajem. Zazvečala je.
„Sad ćemo videti šta nudiš”, reče Karik. Ponovo se nasmejao.
Dva stalna gosta, starac s bradavicom na desnom kapku i mlađi
čovek u sivom radnom odelu, prišli su da vide šta Dohaj prodaje. Žena
grubih crta nastavila je da gleda „Kako se svet okreće”.
Dohaj je izvadio tri gromobrana, dugački s mesinganom kuglom na
vrhu, kraći i jedan s porcelanskim provodnicima.
„Šta je, kog đavola...”, reče Karik.
„To su gromobrani”, reče matora mirodija u svakoj čorbi. Coknuo je
jezikom. „Čovek želi da poštedi ovo mesto božjeg gneva, Brusi.
Savetujem ti da ga pažljivo saslušaš.”
Starac se ponovo nasmejao. Pridružio mu se tip u sivom radnom
odelu. Karikovo lice se smračilo. Prodavač gromobrana znao je da ovde
ništa neće prodati. Bio je dobar prodavač, dovoljno dobar da shvati da
mu je loša kombinacija ličnosti i okolnosti upropastila svaku šansu za
sklapanje posla i pre nego što je dobio priliku da ponudi robu.
Filozofski je prihvatio poraz i započeo svoju priču, uglavnom iz navike.
„Izlazio sam iz automobila kad sam opazio da ova fina krčma nema
sprovodnike gromova - i da je načinjena od drveta. Znajte da za
zanemarljivu sumu - i po veoma povoljnim uslovima kreditiranja -
mogu da vam garantujem da...”
„Da će grom udariti u ovu krčmu u četiri po podne”, sa osmehom će
čovek u sivom radnom odelu. Matora mirodija se zacerekala.
„Bez ljutnje, gospodine”, reče Karik, „ali vidite li ono?” Pokazao je na
zlatni ekser na maloj drvenoj dasci pored televizora i pored stroja
blistavih boca. Na ekseru su bili komadi papira. „Svi ti papiri su računi.
Moraju biti plaćeni do petnaestog u mesecu. Ispisani su crvenim
mastilom. Vidite li koliko ljudi trenutno pije u krčmi? Moram da budem
oprezan. Moram...”
„Slažemo se oko toga”, raspoloženo će Dohaj. „Morate da budete
oprezni. Kupovina tri ili četiri gromobrana bio bi veoma oprezan
potez. Imate razloga za brigu. Ne biste želeli da ovo mesto jednog
letnjeg dana nestane posle udara groma. Imam li pravo kad to kažem?”
„Ne bi se taj iskidao od sekiracije”, reče matori mirodija. „Pokupio
bi lovu od osiguranja i zbrisao u Floridu. Zar ne bi, Brusi?”
Karik je kiselo odmerio starca.
„Pa, u tom slučaju mogli bismo da popričamo o osiguranju”,
umešao se prodavač gromobrana. Čovek u sivom radničkom odelu se
udaljio, kad je izgubio zanimanje za dešavanja za šankom. „Iznos koji
plaćate za osiguranje protiv požara verovatno bi se smanjio...”
„Osiguranje plaćam u paketu”, ravnodušno če Karik. „Vidi,
jednostavno ne mogu da priuštim tako nešto. Izvini. Ako bi svratio
sledeće godine...”
„Pa, možda i hoču.” Prodavač gromobrana tim rečima odustao je od
posla. „Možda i hoču.” Niko ne veruje da grom može da ga udari, dok se
to ne desi. Ta činjenica bila je neizbežni pratilac ovog posla. Niste
mogli ubediti tipa poput Karika da je to najjeftinije životno osiguranje.
Dohaj je bio filozof u duši. Naposletku, nije lagao kad je rekao da je ušao
u krčmu da bi sprao prašinu iz grla.
Naručio je još jedno pivo da bi pokazao da nije lagao i da nikom
ništa ne zamera. Ovog puta nije poručio pivo za Karika.
Matora mirodija kliznula je u barsku stolicu pored njega.
„Grom je pre deset godina udario nekog tipa na terenu za golf”,
rekao je. „Ubio ga je na mestu. Eto čoveka kome bi bi dobro došao
gromobran na glavi, jelda?” Zacerekao se, zapahnuvši sagovornika
pivskim dahom. Dohaj se nasmejao po dužnosti. „Kažu da su mu se svi
novčići u džepu slepili. Grom je neobična pojava. Sećam se kad je
jednom...”
Neobična pojava, pomislio je Dohaj. Prestao je da sluša starca.
Klimao je na odgovarajućim mestima, rukovodeći se instinktom. Grom
je neobična pojava, zato što ne mari gde i u koga udara. Niti kada.
Popio je pivo i izašao, noseći torbu s osiguranjem protiv gneva
božjeg - možda jedinom ikad izmišljenom - sa sobom. Vrućina ga je
udarila kao čekićem, ali je i pored toga nakratko zastao na gotovo
pustom parkiralištu, da bi pogledao nenarušenu liniju krova. Vlasnik bi
potrošio 19,95 $, najviše 29,95 $, ali nije mogao da priušti sebi taj
izdatak. Već prve godine uštedeo bi sedamdeset dolara na
kombinovanom osiguranju, ali nije hteo da odreši kesu - a on nije
mogao da mu kaže ništa zbog onih budala.
Možda će jednog dana zažaliti.
Prodavač gromobrana seo je u bjuik, uključio klimu i krenuo na
zapad ka Konkordu i Berlinu. Torba s uzorcima bila je na sedištu kraj
njega. Izmicao je svim vetrom nošenim olujama.

Volt Hejzlet je početkom 1974. godine položio ispit za prijem u

advokatsku komoru. Hejzletovi su priredili zabavu za njegove, njene i
zajedničke prijatelje - sve u svemu više od četrdeset ljudi. Pivo je teklo
u potocima. Volt je, kad je sve bilo gotovo, rekao da se mogu smatrati
prokleto srećnim što nisu izbačeni iz stana. Kad je poslednji gost
ispraćen (u tri ujutru), ušao je u spavaću sobu i zatekao Saru nagu,
izuzev cipela i dijamantskih minđuša koje joj je darovao za rođendan.
Vodili su ljubav, ne jednom već dva puta, pre nego što su utonuli u
pijani san iz kog su se probudili oko podneva, s teškim mamurlukom.
Sara je šest nedelja kasnije otkrila da je trudna. Nisu sumnjali da je
začela u noći nakon velike zabave.
Ričard Nikson je u Vašingtonu lagano sateran u ćošak i svezan
magnetnim trakama. Odgajivač kikirikija iz Džordžije, bivši mornar i
guverner po imenu Džejms Erl Karter, počeo je da s nekolicinom
bliskih prijatelja razgovara o kandidaturi za radno mesto koje će
gospodin Nikson uskoro napustiti.
 Džoni Smit još je spavao u sobi 619 Bolnice Istočni Mejn. Počeo je
da se svija u fetusni položaj.
Doktor Strons, koji je dan nakon nesreće razgovarao s Herbom,
Verom i Sarom, u sobi za sastanke, krajem 1973. godine umro je od
opekotina. Kuća mu je izgorela, dan posle Božića. Bangorski vatrogasci
utvrdili su da je požar izbio zbog neispravnih božićnih ukrasa. Novi
doktori, Vajzak i Braun, zainteresovali su se za Džonijev slučaj.
Herb Smit je četiri dana pre Niksonove ostavke pao u temelj kuće
koju je gradio u Greju. Pao je na kolica i slomio nogu. Kost je dugo
zarastala i nikad nije u potpunosti zacelila. Hramao je. U vlažnim
danima morao je da koristi štap. Vera se molila za njega. Terala ga je
da, svake noći pre odlaska na spavanje, oko noge vezuje krpu koju je
blagoslovio lično prečasni Fredi Koltsmor iz Besemera, Alabama.
Blagoslovena Koltsmorova krpa (kako ju je Herb zvao) koštala je 35 $.
Nije imao nikakve vajde od nje.
Vera je sredinom oktobra, nedugo pošto je Džerald Ford pomilovao
bivšeg predsednika, ponovo poverovala da je kraj sveta iza ćoška. Herb
je u poslednjem trenutku shvatio šta smera. Htela je da prebaci ono
malo para i imovine koje im je ostalo posle Džonijeve nesreće
Američkom društvu poslednjeg dana. Pokušala je da proda kuću.
Dogovorila se s Crvenim krstom da pošalje kombi po nameštaj. Herb je
doznao za njene planove kad ga je pozvao agent za nekretnine da ga
pita da li perspektivni kupac može da svrati da vidi kuću.
Po prvi put je potpuno izgubio živce s Verom.
„Šta za ime Hristovo misliš da radiš?”, zagrmeo je, kad je iscedio
poslednje ostatke neverovatne priče iz nje. Bili su u dnevnoj sobi.
Upravo je okončao razgovor s Crvenim krstom. Rekao im je da
zaborave na kombi. Kiša je napolju padala u monotonim sivim
zastorima.
„Ne zazivaj Spasiteljevo ime uzalud, Herberte. Ne...”
„Umukni! Umukni! Umorio sam se od slušanja tog sranja\”
Zinula je od zaprepašćenja.
Dohramao je do nje, lupkajući štapom po podu. Malčice je uzmakla
u stolici. Odmerila ga je sa slatkim mučeničkim izrazom, zbog kog ga je,
bože mu oprosti, spopadala želja da je zvizne po glavi prokletim
štapom.
„Nisi toliko odlepila da ne znaš šta radiš”, rekao je. „Ne možeš se
pozivati na taj izgovor. Radila si mi iza leđa, Vera. Ti si...”
„Nisam! Lažeš! Nisam učinila tako...”
 „Jesi!”, prodrao se. „Dobro me slušaj. Na ovom mestu povlačim crtu.
Moli se koliko god ti duša ište. Molitve su fraj. Piši koliko god hoćeš
pisama, markice ne koštaju više od trinaest centi po komadu. Samo
nastavi ako želiš da se kupaš u svim jeftinim, usranim lažima kojima te
obasipaju prevaranti koji se kriju iza Isusa. Slobodno istrajavaj u
samoobmanama i praznovericama. Ali ja ne želim da budem deo toga.
Ne zaboravi to. Da li si me razumela?”
„Oče naš koji si na nebesima da se sveti ime tvoje...”
„Da li si me razumela?”
„Misliš da sam luda?”, razdrala se na njega. Lice joj se jednovremeno
zgužvalo i zgrčilo u strašnoj grimasi. Zajecala je i prosula gorke suze.
„Ne”, rekao je nešto tiše. „Ne još. Ali možda je pravo vreme za kratki
iskreni razgovor. Istina je da mislim da ćeš poludeti ako se ne izvučeš
iz ovoga i ne suočiš sa stvarnošću.”
„Videćeš”, rekla je kroz suze. „Videćeš. Bog zna istinu, ali čeka.”
„Bitno je da shvatiš da neće dobiti naš nameštaj dok čeka”, reče
Herb srditim tonom. „Jednako je bitno da se u tome slažemo.”
„Poslednja su vremena!”, odvratila je. „Čas Apokalipse samo što nije
kucnuo.”
„Stvarno? Od takvih priča nema nikakve koristi, Vera.”
Kiša je padala u zastorima. Herb je te godine napunio pedeset dve,
Vera pedeset jednu, a Sara Hejzlet dvadeset sedam godina.
Džoni je četiri godine bio u komi.

Beba se rodila na Noć veštica. Sara se porađala punih devet sati. U

pravim trenucima dobila je male količine gasa. Usred porođajnih
bolova palo joj je na pamet da je u istoj bolnici s Džonijem. Dozivala je
njegovo ime. Nejasno se sećala toga posle porođaja. Nije to pominjala
Voltu. Mislila je da je sve sanjala.
Rodila je dečačića. Nazvali su ga Denis Edvard Hejzlet. Tri dana
kasnije otišao je kući s majkom. Vratila se na posao posle Dana
zahvalnosti. Volt je dobio naizgled dobro zaposlenje u advokatskoj
firmi u Bangoru. Planirali su da Sara, ako sve bude išlo po planu,
napusti službu u junu 1975. godine. Nije bila sasvim sigurna da to želi.
Posao učiteljice počeo je da joj se dopada.

10

Dva dečačića, Čarli Norton i Norm Loson, iz Otisfilda, Mejn, prvih dana
1975. godine grudvali su se u zadnjem dvorištu Nortonovih. Čarli je
imao osam, a Norm devet godina. Dan je bio tmuran i vlažan.
Norm je pri kraju grudvanja - bližilo se vreme ručka - jurnuo na
Čarlija. Bacio je rafal grudvi. Čarli je isprva uzmicao smejući se i
izbegavajući snežne projektile. U jednom trenutku je podvio rep i dao
petama vetru. Preskočio je niski kameni zid između zadnjeg dvorišta
Nortonovih i šume. Potrčao je niza stazu koja je vodila ka Stimerovom
potoku. Norm ga je đavolski precizno pogodio u zadnji deo kapuljače
dok je bežao.
Čarli je zatim nestao s vidika.
Norm je preskočio zid i zastao. Posmatrao je snežnu šumu i
osluškivao kapanje vode s breza, borova i smreka.
„Vraćaj se, kukavice!”, povikao je i glasno zakokodakao.
Čarli nije progutao mamac. Nije ga bilo na stazi koja se strmo
spuštala ka potoku. Norm je ponovo zakokodakao. Neodlučno se
prebacivao s noge na nogu. Ova šuma je Čarlijeva, a ne njegova. Ona je
Čarlijeva teritorija. Norm je voleo dobro grudvanje, dok je pobeđivao,
ali nije hteo da pođe tamo dole, ako ga Čarli čeka u zasedi s pola tuceta
ledenica, spremnih za dejstvo.
Ipak je načinio pola tuceta koraka niza stazu, kad se odozdo začuo
piskavi, prigušeni vrisak.
Norm Loson se ohladio kao sneg po kom je gazio zelenim gumenim
čizmama. Ispustio je dve grudve iz ruke. Pale su na tle. Vrisak se
ponovo začuo. Ovog puta bio je jedva čujan.
Opa bato, pojurio je i pao u potok, pomislio je Norm. Ta misao
prekinula je paralizu. Potrčao je niza stazu. Posrtao je i klizao. Jednom
je pao na dupe. Srce mu je tutnjalo u grudima. Zamišljao je kako vadi
Čarlija iz potoka, pre nego što po treći put potone. U Boj lajfu opisaće i
ilustrovati njegov herojski podvig.
 Staza je oštro skretala, na tri četvrtine puta niz padinu. Video je da
Čarli Norton nije pao u Strimerov potok, kad je savladao krivinu. Stajao
je na mestu na kom je staza prestajala da ponire i zurio u nešto u snegu
koji se topio. Kapuljača mu je pala na leđa. Lice mu je bilo belo kao
sneg. Ispustio je još jedan od tih strašnih, grcajućih vriskova kad se
Norm približio.
„Šta je bilo?”, pitao je Norm, dok mu je prilazio. „Čarli, šta nije u
redu?”
Čarli se okrenuo ka njemu, izbuljenih očiju i razjapljenih usta.
Pokušao je da govori, ali iz njegovih usta nije izašlo ništa izuzev dva
neartikulisana zvuka i srebrnkaste trake pljuvačke. Pokazao je rukom.
Norm je prišao bliže i pogledao. Noge su naglo popustile pod njim.
Lupio je zadnjicom o de. Svet se zaljuljao oko njega.
Iz rastopljenog snega virile su dve noge u farmerkama. Na jednoj je
bila mokasina, dok je druga bila gola, bela i izložena. Jedna ruka štrčala
je iz snega. Šaka na njenom kraju kao da je molila za spas koji nije
dočekala. Ostatak tela još je bio skriven.
Čarli i Norm otkrili su telo sedamnaestogodišnje Kerol Danberger,
četvrte žrtve Davitelja iz Kasl Roka.
Prošle su gotovo dve godine od poslednjeg monstruoznog ubistva.
Žitelji Kasl Roka (Strimerov potok bio je južna granica između gradova
Kasl Rok i Otisfild) počeli su da se opuštaju. Mislili su da je noćna mora
konačno završena.
Prevarili su se.
 ŠESTO POGLAVLJE

Oluja s ledenom kišom jedanaest dana nakon otkrića leša

Danbergerove pogodila je severni deo Nove Engleske. Zbog nje je sve
na šestom spratu Bolnice Istočni Mejn malo kasnilo. Veliki broj
zaposlenih imao je problema da stigne na posao. Oni koji su uspeli
skapavali su od rada.
Pomoćnica Alison Konover nešto je posle devet ujutru donela laki
doručak gospodinu Staretu, koji se oporavljao od srčanog napada.
Robijao je „svojih šesnaest” na intenzivnoj nezi - šesnaestodnevni
ostanak u bolnici, standardni deo postoperativne procedure. Gospodin
Staret dobro se oporavljao. Bio je u sobi 619. Poverio je svojoj supruzi
u četiri oka, da mu je želja da se što pre udalji od živog leša na drugom
krevetu u sobi bila najveći motiv za oporavak. Postojani šapat
sirotanovih veštačkih pluća remetio mu je san. Posle izvesnog
vremena niste znali da li želite da nastave da šapuću - ili da utihnu. Da
zamru.
Televizor je bio uključen kad je Alison ušla u sobu. Gospodin Staret
sedeo je u postelji s kontrolnim dugmetom u ruci. Odgledao je vesti na
NBC-ju. Još se nije odlučio da ugasi „Moje zadnje dvorište”, koje se
emitovalo posle njega. To bi značilo da će ostati sam, uz šapat
cimerovih veštačkih pluća.
„Mislio sam da vas neću videti ovog jutra”, rekao je, snuždeno
posmatrajući poslužavnik sa sokom od pomorandže i jogurtom. Žudeo
je za dva holesterolom bogata jajeta, ispržena na puteru, s pet režnjeva
slabo pržene slaninice. Zbog takvih obroka je i završio u bolnici, ako je
verovati njegovom praznoglavom doktoru.
„Napolju je sve gore”, šturo će Alison. Šestorica pacijenata jutros su
joj rekla da su prestali da je čekaju. Primedba je zvučala sve oveštalije.
Bila je energična cura, ali se ovog jutra osećala iscrpljeno.
 „O, izvinite”, obzirno će gospodin Staret. „Na putevima je prilično
klizavo, zar ne?”
„Nego šta je”, s blagim mrštenjem će Alison. „Ne bih stigla na posao,
da se nisam poslužila muževljevim džipom s pogonom na sva četiri
točka.”
Gospodin Staret pritisnuo je dugme za podizanje glave, da bi mogao
da pojede doručak. Električni motor za dizanje i spuštanje postelje bio
je mali ali bučan. Televizor je uvek bio prilično glasan - gospodin Staret
bio je malčice nagluv. Ženi je govorio da se cimer nikad nije žalio zbog
buke, niti je tražio da vidi šta je na drugim kanalima. Pretpostavljao je
da te i slične šale svedoče o prilično lošem ukusu. Ali, kad zaglavite na
intenzivnoj nezi, posle srčanog udara, deleći sobu s čovekom-biljkom,
shvatite da ćete poludeti ako ne potražite oduška u crnom humoru.
Alison je malčice podigla glas da bi je pacijent čuo mimo zujanja
motora i bučnog televizora, kad je završila sa serviranjem doručka.
„Mnogo automobila je sletelo s puta, naročito na brdu na Ulici Stejt.”
Džoni Smit tiho se oglasio sa susednog kreveta. „Sve pare na
devetnaesticu, pa kud puko da puklo. Mojoj devojci je pozlilo.”
„Znate, ovaj jogurt i nije tako loš”, rekao je gospodin Staret. Mrzeo
je jogurt, ali nije hteo da ostane sam dok to ne bude bilo apsolutno
neophodno. Neprestano je merio puls, kad bi ostao sam. „Njegov ukus
podseća me na divlju hikoriju...”
„Da li ste nešto čuli?”, pitala je Alison. Sumnjičavo se osvrnula oko
sebe.
Gospodin Staret je spustio kontrolno dugme sa strane. Električni
motor je prestao da zuji. Elmer Davež je na televizoru pucao na Duška
Dugouška i promašio.
„Nisam čuo ništa izuzev televizora”, rekao je gospodin Staret. „Šta
sam propustio?”
„Verovatno ništa. Sigurno je vetar duvao oko prozora.” Naslutila je
nailazak stresom izazvane glavobolje. Jutros je u bolnici bilo previše
posla za premalo ruku. Protrljala je slepoočnice, kao da će tako sprečiti
bol da se odomaći u njima.
Na vratima sobe je zastala i pogledala čoveka na drugom krevetu.
Da li je izgledao drugačije? Da li je promenio položaj? Sigurno nije.
Izašla je iz sobe i krenula hodnikom. Gurala je kolica s doručkom
ispred sebe. Jutro je bilo grozno, u skladu s njenim najcrnjim
strahovanjima. Imala je previše posla. Do podneva je dobila tešku
glavobolju. Zaboravila je sve što je možda čula tog jutra u sobi 619.
 Sledećih dana sve češće je posmatrala Smita. Do marta je bila
gotovo sigurna da se malčice ispravio - da je donekle napustio ono što
su doktori zvali fetusnim položajem. Nije se pomerio mnogo - samo
malo. Pomislila je da to nekom pomene, ali se nije odvažila na tako
nešto. Naposletku, bila je obična pomoćnica, tek nešto više od radnice
u kuhinji.
Tako nešto nije joj priličilo.

Pretpostavljao je da je to san.
Bio je na mračnom, sumornom mestu - u nekom hodniku. Tavanica
je bila previsoka da bi je video. Gubila se u senkama. Zidovi su bili od
tamnog, hromiranog čelika. Udaljavali su se, gubeći se u visini. Bio je
sam, ali je glas stizao do mesta na kom je stajao. Činilo mu se da dopire
iz velike daljine. Poznavao je taj glas i reći izgovorene na drugom
mestu u drugo vreme. Ulivao mu je strah. Zvučao je ljutito i izgubljeno.
Eho se odbijao napred-nazad, između tamnog hromiranog čelika, kao
zatočena ptica koje je uletela u očevu kućicu za alat. Nije umela da
izađe. Uspaničila se. Letela je napred-nazad, usplahireno cvrkućući.
Udarala je u zidove do uginuća. Ovaj glas je po tonu podsećao na
davnašnje cvrkutanje nesretne ptice. Nikad neće pobeći s ovog mesta.
„Planiraš čitavog života i daješ sve od sebe”, režao je avetinjski glas.
„Uvek si želeo samo najbolje, a klinac dođe kući s kosom do bulje i kaže
da je predsednik Sjedinjenih Država svinja. Svinja. Sranje, ne...”
Pazi, hteo je da kaže. Hteo je da upozori glas, ali je ostao nem. Na šta
da pazi? Nije znao. Nije bio siguran ko je on, iako je sumnjao da je
nekad bio učitelj ili propovednik.
„Isssuse!” Vrisnuo je daleki glas. Izgubljeni, na propast osuđeni glas.
„Isss...”
Zavladala je tišina. Eho je utihnuo. Uskoro će se ponovo oglasiti.
Posle izvesnog vremena - nije mogao da odredi koliko je vremena
prošlo, pošto na ovom mestu nije imalo smisao ni značaj - počeo je da
korača hodnikom. Dozivao je vlasnika tajanstvenog glasa (ili je možda
to činio samo u svom umu), možda u nadi da će zajedno s njim pronaći
put ili da će dati i dobiti nešto utehe.
Glas se sve više udaljavao. Bivao je sve nejasniji i slabiji
(dalek i sićušan)
dok se nije sveo na udaljeni odjek. Zatim je nestao. Ostao je sam.
Hodao je mračnim i napuštenih hodnikom, ispunjenim senkama. Bio je
sve ubeđeniji da on nije iluzija, fatamorgana ili san - makar ne od
uobičajene vrste. Imao je osećaj da je zakoračio u limb, tajanstveni
prolaz između zemlje živih i mrtvih. Ali u kom pravcu se kretao?
Počeo je da se priseća. Spopala su ga onespokojavajuća sećanja. Bila
su levo i desno, ispred i iza njega, kao duhovi koji su mu se pridružili u
šetnji. Okružila su ga u avetinjskom prstenu - isplela su trostruki krug
oko njega, dodirujući mu oči svetim strahom. Da li to tako ide? Činilo
mu se da će svakog časa videti sve šaptave glasove čistilišta. Točak se
okretao i okretao u noći. Točak budućnosti, crven i crn, točak života i
smrti. Usporavao je. Na šta je položio novac? Nije mogao da se seti,
iako bi trebalo, pošto je njegovo postojanje bilo na kocki. Unutra ili
napolje? Biće jedno ili drugo. Njegovoj devojci je pozlilo. Mora da je
odveze kući.
Učinilo mu se da je hodnik posle izvesnog vremena postao nešto
svetliji. Isprva je mislio da je to plod njegove uobrazilje, neka vrsta sna
unutar sna, ako je tako nešto uopšte moguće. Svetlost je posle
neznanog vremena postala previše izražena da bi bila iluzija. Čitavo
iskustvo hodnika počelo je da gubi sneni karakter. Zidovi su se udaljili.
Jedva su se nazirali. Neodređeno tamna boja postala je tužna i
maglovita, boja sumraka i toplog, oblačnog martovskog popodneva.
Imao je utisak da više nije u hodniku, već u sobi - gotovo u sobi,
odvojen od nje najtanjom membranom, nekom vrstom posteljice, kao
beba koja čeka da se rodi. Čuo je druge zvukove, koji nisu bili odjek već
daleka tutnjava, slični glasovima bezimenih bogova koji govore
zaboravljenim jezicima. Malo-pomalo ti glasovi postajali su sve jasniji,
sve dok nije počeo da razaznaje šta govore.
Počeo je da povremeno otvara oči (ili je mislio da to čini).
Razabirao je vlasnike tih glasova: blistave, sjajne avetinjske prilike
isprva bez lica. Ponekad su se kretali po sobi, a ponekad naginjali preko
njega. Nije mu palo na pamet da pokuša da razgovara s njima, ne
ispočetka. Pomislio je da bi ovo mogla biti neka vrsta života posle
smrti, a da su sjajni oblici anđeli.
Lica su, poput glasova, s vremenom bila sve jasnija. Jednom je video
majku. Naginjala se u njegovom vidokrugu i polako govorila nešto
potpuno besmisleno njemu u lice. Jednom je video oca i Dejva Pelsena
iz škole. Svraćala je i bolničarka. Verovao je da se zove Meri ili Marija.
Lica i glasovi su se približavali, zgušnjavali.
Još nešto mu se prišunjalo, saznanje da se promenio. Nije mu se
dopadalo. Nije mu verovao. Činilo mu se da promena, ma kakva bila,
nije bila nabolje, da nagoveštava tužna i loša vremena. Zašao je u tamu
sa svim i svačim. Imao je utisak da iz nje izlazi bez igde ičega - izuzev
neke nedokučive neobičnosti.
San se završavao. Ma šta da je bio, završavao se. Soba je bila veoma
stvarna, veoma blizu. Glasovi, lica...
Ući će u sobu. Najedanput mu se činilo da želi da se okrene i
pobegne - da se zauvek vrati u tamni hodnik. Tamni hodnik nije valjao,
ali je bio bolji od novog osećanja tuge i predstojećeg gubitka.
Okrenuo se i pogledao za sobom. I da, mesto na kom su se zidovi
sobe preobražavali u tamni hrom, u ćošku pored stolice, bilo je tamo.
Blistavi ljudi koji su dolazili i odlazili nisu ga primećivali. Soba je
postala prolaz ka onom što je u skladu s njegovim sumnjama mogla biti
večnost. Mesto na koje je otišao onaj drugi glas, glas...
Taksiste.
Da. To sećanje vratilo se u potpunosti. Vožnja taksijem. Taksista
koji se žali na sinovljevu dugu kosu, na njegovo mišljenje da je Nikson
svinja. Farovi su osvetlili noć, po jedan par sa svake strane bele linije.
Sudar. Nije bilo bola, već saznanja da su mu butine udarile u taksimetar
dovoljno jako da ga otkinu iz okvira. Pamtio je osećaj hladne vlažnosti,
tamni hodnik, a sad i ovo.
Izaberu šaputalo je nešto u njemu. Izaberi ili će oni izabrati za tebe,
iščupaće te iz ovog mesta, ma kakvo i ma gde ono bilo, kao što doktori
čupaju bebu iz majčine utrobe carskim rezom.
Sarino lice iskrslo mu je pred očima. Sigurno je tamo negde, iako
njeno lice nije bilo među onima koja su se naginjala nad njim. Morala je
biti tamo negde, zabrinuta i uplašena. Bila je gotovo njegova. Osećao je
to. Spremao se da je zaprosi.
Osećanje nelagodnosti se vratilo, jače nego ikad. Ovog puta bilo je
pomešano sa Sarom. Želja za njom bila je jača. Odlučio se. Okrenuo je
leđa mračnom mestu. Nestalo je, kad se posle izvesnog vremena
osvrnuo. Pored stolice nije bilo ničeg izuzev glatkog belog zida sobe u
kojoj je ležao. Nedugo potom shvatio je gde se soba nalazi. Bio je u
bolnici. Tamni hodnik izbledeo je u snenu uspomenu, koju nikad nije u
potpunosti zaboravio. Važnija i preča bila je činjenica da je bio Džon
Smit, da je imao devojku Saru Braknel i da je doživeo strašnu
saobraćajnu nesreću. Verovao je da je imao mnogo sreće kad je izvukao
živu glavu. Mogao je samo da se nada da je njegova oprema još tu i da
funkcioniše. Možda je bio u bolnici Klivs Milsa, ali je veća verovatnoća
da je u Istočnom Mejnu. Telo mu je govorilo da je dugo u bolnici - da je
nedelju ili čitavih deset dana bio bez svesti. Vreme je da se pokrene.
Vreme je da se pokrene. O tom je razmišljao kad se konačno sve
poklopilo i kad je otvorio oči.
Bio je sedamnaesti maj 1975. godine. Gospodin Staret odavno je
otišao kući s naredbom da hoda tri kilometra dnevno i da se mane
hrane bogate holesterolom. U sobi je sad ležao starac u petnaestoj
rundi meča sa svetskim prvakom u teškoj kategoriji, karcinomom.
Spavao je snom morfiniste. U sobi nije bilo nikog osim njih. Bilo je 3.15
ujutru. Televizijski ekran bio je zelena senka.
„Ovde sam”, zakrkljao je Džoni Smit, iako nije bilo nikog ko bi ga
mogao čuti. Bio je preneražen slabošću sopstvenog glasa. U sobi nije
bilo kalendara, ničeg na osnovu čega bi mogao zaključiti da je četiri i po
godine bio bez svesti.

Bolničarka je četrdesetak minuta kasnije ušla u sobu. Prišla je starcu u

drugoj postelji, promenila kesicu s intravenoznim rastvorom i otišla u
kupatilo. Izašla je s plavim plastičnim bokalom. Zalila je starčevo cveće.
Na stolu i prozorskom okviru bilo je preko pola tuceta buketa i gomila
čestitki sa željama za brz oporavak. Džoni je gledao kako obavlja ove
poslove, ne pokušavajući da isproba svoj glas.
Vratila je bokal u kupatilo i prišla Džonijevoj postelji. Okrenuće moje
jastuke, pomislio je. Pogledi su im se nakratko sreli, ali se u njenom ništa
nije promenilo. Ne zna da sam budan. Oči su mi i ranije bile otvorene. To
joj ništa ne znači.
Spustila je hladnu i prijatnu ruku na zadnji deo njegovog vrata. Znao
je da ima troje dece i da je najmlađe prošlog Četvrtog jula gotovo
sasvim oslepelo na jedno oko, u nesreći s petardama. Dečak se zvao
Mark.
 Podigla mu je i spustila glavu, kad je okrenula jastuk. Počela je da se
okreće. Zategla je najlonsku uniformu na bokovima. Zbunjeno se
okrenula prema njemu. Možda je pomislila da u njegovom pogledu ima
nečeg novog.
Zamišljeno ga je posmatrala. Počela je da se okreće, kad je rekao:
„Zdravo, Marija.”
Ukočila se. Čuo je škljocaj, kad su joj se zubi iznenada i snažno
sastavili. Spustila je ruku do zlatnog raspeća iznad bujnih grudi. „Blagi
bože”, rekla je. „Budni ste. Mislila sam da izgledate drugačije. Otkud
znate kako se zovem?”
„Sigurno sam čuo vaše ime.” Bilo mu je teško da govori, strašno
teško. Jezik mu je bio migoljeći crv, nepodmazan pljuvačkom.
Klimnula je. „Taj proces tekao je već neko vreme. Moram da
požurim do šaltera, da bih poslala poruke na pejdžere doktora Vajzaka
i Brauna. Želeće da znaju da ste nam se vratili.” Nije odmah krenula.
Posmatrala ga je zadivljeno, od čega se osećao nelagodno.
„Da li mi je izraslo treće oko?”, pitao je.
Nervozno se nasmejala. „Nije... naravno da nije. Oprostite.”
Pogledao je u prozor i stočić ispod njega. Na simsu je bila uvela
afrička ljubičica i slika Isusa Hrista - od onih koje su se dopadale
njegovoj mami. Na njima je izgledao kao da se sprema da postigne
pogodak za Njujork Jenkije ili da ostvari impresivni rezultat u nekoj
drugoj sportskoj disciplini. Slika je - požutela. Požutela je i počela da se
svija na uglovima. Strah je iznenada popao po njemu kao debelo ćebe.
„Bolničarko!”, povikao je. „Bolničarko!”
Okrenula se na dovratku.
„Gde su moje čestitke s najlepšim željama?” Najedanput je teško
disao. „Onaj drugi tip ih ima... zar mi niko nije poslao čestitku?”
Osmehnula se, ali usiljeno. To je bio osmeh nekog ko nešto krije.
Poželeo je da je bliže njegovom krevetu, da bi pružio ruku i da bi je
dodirnuo. Znače šta krije, ako je dodirne.
„Moram da pošaljem poruku doktorima na pejdžer”, rekla je i otišla
pre nego što je stigao išta da kaže. Zbunjeno i uplašeno posmatrao je
afričku ljubičicu i staru sliku Isusa. Posle izvesnog vremena utonuo je u
san.

4
„Bio je budan”, reče Marija Mišo. „Bio je sasvim pri sebi.”
„U redu”, odvratio je doktor Braun. „Ne sumnjam u vaše reći.
Probudiće se opet, ako se jednom probudio. Verovatno. To je samo
stvar...”
Džoni je zaječao i otvorio oči. Bile su prazne, poluprevrnute. Učinilo
mu se da vidi Mariju. Pogled mu se izoštrio. Slabašno se osmehnuo.
Lice mu je bilo opušteno, kao da su mu samo oči budne, a ostatak tela
spava. Imala je utisak da ne gleda ka njoj, već u nju.
„Mislim da će biti u redu”, reče Džoni. „Kad budu očistili zapušenu
rožnjaču, oko će biti kao novo. Trebalo bi da bude.”
Marija je duboko uzdahnula. Braun joj se obratio. „O čemu se radi?”
„Govori o mom dečaku”, prošaptala je. „O mom Marku.”
„Ne”, reče Braun. „Govori u snu, to je sve. Ne pravi sliku od mrlje
mastila, bolničarko.”
„Da. U redu. Ali sad ne spava, zar ne?”
„Marija?”, pitao je Džoni, sa stidljivim osmehom. „Zadremao sam,
zar ne?”
„Jeste”, reče Braun. „Govorili ste u snu. Iznenadili ste Mariju. Da li
ste sanjali?”
„Ne-e... ne koliko se ja sećam. Šta sam rekao? I ko ste vi?”
„Ja sam doktor Džejms Braun. Kao onaj soul pevač, samo što sam ja
neurolog. Rekli ste: ’Mislim da će biti u redu kad budu očistili zapušenu
rožnjaču.’ Da li je tako bilo, bolničarko?”
„Moj dečak imaće tu operaciju”, reče Marija. „Moj sin Mark.”
„Ničeg se ne sećam”, reče Džoni. „Pretpostavljam da sam spavao.”
Obratio se Braunu. Pogled mu je bio bistar i uplašen. „Ne mogu da
podignem ruke. Da li sam paralizovan?”
„Ne. Pokušajte s prstima.”
Džoni ga je poslušao. Svi su se pomerili. Osmehnuo se.
„Odlično”, reče Braun. „Recite mi vaše ime.”
„Džon Smit.”
„Dobro je, a srednje ime?”
„Nemam ga.”
„I to je dobro. Kome je pa potrebno? Bolničarko, vratite se do
šaltera i proverite ko je sutra na neurologiji. Želeo bih da podvrgnem
gospodina Smita nizu pretraga.”
„Da, doktore.”
 „Pozovite Sema Vajzaka. Biće kod kuće ili na terenu za golf.”
„Da, doktore.”
„I bez novinara, molim vas... ni za živu glavu!” Braun se osmehivao,
ali je zvučao veoma ozbiljno.
„Ne, naravno da ne.” Otišla je. Škripa njenih đonova bivala je sve
tiša. Njen dečačić će se u potpunosti oporaviti, pomislio je Džoni. Reći
ću joj to prvom prilikom.
„Doktore Braune, gde su moje čestitke sa željama za brzi oporavak?
Zar mi niko nije poslao čestitku?”
„Još samo nekoliko pitanja”, ljubazno će doktor. „Sećate li se imena
vaše majke?”
„Naravno da se sećam. Vera.”
„A njenog devojačkog prezimena?”
„Nes.”
„Sećate li se očevog imena?”
„Herbert. Herb. I zašto ste rekli bez novinara?”
„Znate li vašu poštansku adresu?”
„RFD #1. Paunel”, hitro će Džoni. Zatim se ućutao. Na licu mu je
osvanuo izraz komičnog zaprepašćenja. „Hoću reći... pa, sad živim u
Klivs Milsu, u Ulici Nort Mejn. Zašto sam vam kog đavola dao
roditeljsku adresu? Ne živim s njima od osamnaeste godine.”
„I koliko godina imate?”
„To piše na mojoj vozačkoj dozvoli”, reče Džoni. „Hoću da znam
zašto nemam nijednu čestitku. Koliko vremena sam proveo u bolnici? I
u kojoj sam bolnici?”
„Vi ste u Medicinskom centru Istočni Mejn. Ogovorićemo vam na
sva pitanja ako mi dopustite...”
Braun je sedeo pored kreveta na stolici koju je dovukao iz ćoška - iz
istog ćoška u kom je Džoni nekad video tajanstveni prolaz. Zapisivao je
utiske olovkom kakvu Džoni nikad nije video. Imala je zdepasto, plavo
plastično telo i dlakavi vrh. Izgledala je kao neobični ukrštaj između
flomastera i hemijske olovke.
Pogled na nju prizvao je bezoblični užas. Džoni je, ne razmišljajući,
posegnuo za levicom doktora Brauna. Ruka mu se trapavo pokretala,
kao da je opterećena nevidljivim tegovima od trideset kilograma, iznad
i ispod lakta. Slabašno je stisnuo doktora za ruku. Cimnuo ju je.
Neobična pisaljka ostavila je debeli, plavi trag na papiru.
Braun ga je pogledao, isprva samo radoznalo. Naglo je pobledeo.
Izraz oštrog zanimanja izgubio se iz njegovih očiju. Zamenilo ga je
nešto što je podsećalo na strah. Trgao je ruku. Džoni nije imao snage da
je zadrži. Doktor je izgledao kao neko ko je dodirnuo gubavca.
Gadljivi izraz brzo je nestao. Doktor je izgledao iznenađeno i
smeteno. „Zašto ste to učinili? Gospodine Smite...”
Glas mu je zamro. Džonijevo lice ukočilo se usred iznenadne
spoznaje. Pogled mu je bio kao kod čoveka koji je video da se nešto
strašno kreće i migolji u senkama, nešto previše grozno da bi se
opisalo ili imenovalo.
Ali radilo se o istini. Morala je biti imenovana.
„Pedeset pet meseci?”, pitao je Džoni promuklim glasom. „Čitavih
pet godina? Ne. Blagi bože, ne.”
„Gospodine Smite”, reče Braun, krajnje uzrujano. „Molim vas, nije
dobro za vas da se toliko uzbuđ...”
Džoni se podigao gornjim delom tela, možda svih osam
centimetara iznad kreveta. Ponovo je polegao po njemu. Lice mu se
blistalo od znoja. „Imam dvadeset sedam godina?”, promrmljao je.
„Dvadeset sedam? O, moj bože.”
Braun je progutao pljuvačku i čuo škljocaj. Doživeo je plimu
neprijatnih i detinjasto snažnih osećanja, kad ga je Smit uhvatio za
ruku. Napale su ga sirove, gnusne slike. Setio se izleta u seoske predele
kad je imao sedam ili osam godina. Sedeo je i položio ruke na nešto
toplo i klizavo. Video je da je spustio ruku na crvljive ostatke mrmota
koji je čitavog vrelog avgusta ležao ispod lovorovog grma. Vrisnuo je. I
sad je osetio želju da vrisne, ali ne tako snažnu. Poriv je bledeo,
smanjivao se. Ustupao je mesto pitanju: Kako je znao? Saznao je, nakon
što me je dodirnuo.
Dvadesetogodišnje obrazovanje snažno se aktiviralo u njemu.
Gurnuo je ovaj uvid u stranu. Bilo je bezbroj slučajeva komatoznih
pacijenata koji su se probudili s oniričkim znanjem o mnogo stvari koje
su se događale oko njih, dok su bili u komi. Koma je, kao i sve ostalo,
bila stvar stepenovanja. Džoni Smit nikad nije bio biljka. Njegov EEG
nikad nije bio ravan. Da jeste, Braun ne bi s njim razgovarao. Ponekad
je koma naličila boravku iza jednosmernog stakla. Pacijent je
posmatraču delovao u potpunosti uspavano, ali su njegova čula i dalje
funkcionisala na neki neupadljiv, slabašni način. O tome se ovde radilo,
o tome i ni o čemu drugom.
Marija Mišo vratila se u sobu. „Neurologija je obaveštena. Doktor
Vajzak dolazi ovamo.”
„Mislim da će Sem morati da sačeka do sutra da bi se upoznao s
gospodinom Smitom”, reče Braun. „Želim da mu date pet miligrama
valijuma.”
„Ne želim sedativ”, reče Džoni. „Želim da odem odavde. Želim da
znam šta se dogodilo!”
„Uskoro ćete sve doznati”, reče Braun. „Sad je važno da se
odmorite.”
„Odmarao sam se četiri i po godine!”
„Dvanaest dodatnih sati u tom slučaju i nije tako bitno”, neumoljivo
će doktor.
Bolničarka je nekoliko trenutaka kasnije protrljala Džonovu
nadlakticu alkoholom. Osetio je ubod igle. Gotovo odmah mu se
prispavalo. Braun i bolničarka najednom su imali po četiri metra.
„Recite mi bar ovo”, progovorio je. Samom sebi zvučao je kao neko
ko govori izdaleka. Morao je da pita. „Ta olovka. Kako zovete tu
olovku?”
„Ova?” Braun je podigao s čudesne visine. Plavo plastično telo,
dlakavi vrh. „Zove se fler. Spavajte, gospodine Smite.”
Džoni ga je poslušao. Reč ga je pratila u snu kao mistična bajalica,
puna nedokučivog smisla: Fler... fler... fler...

Herb je spustio telefon. Zagledao se u njega. Dugo ga je posmatrao. Iz

susedne prostorije dopirao je zvuk televizora, odvrnutog do daske.
Oral Roberts pričao je o američkom fudbalu i isceljujućoj ljubavi
Isusovoj - negde je postojala veza, ali je Herbu promakla, zbog
telefonskog poziva. Oralov glas je grmeo i urlao. Emisija će se uskoro
završiti. Oral će je okončati tako što će publici u poverenju saopštiti da
će im se desiti nešto lepo. Oral je po svoj prilici imao pravo.
Moj dečko, pomislio je Herb. Dok se Vera molila iskajući čudo, Herb
se molio da njegov dečko umre. Odgovoreno je na njene molitve. Šta je
to značilo i gde je bilo njegovo mesto u svemu tome? Kako će to
delovati na nju?
Ušao je u dnevnu sobu. Vera je sedela na kauču. Podigla je noge u
mekim plastičnim papučama na jastuče. Na sebi je imala staru sivu
halju. Jela je kokice iz aparata. Od Džonijeve nesreće ugojila se gotovo
dvadeset kilograma. Krvni pritisak otišao joj je nebu pod oblake.
Doktori su želeli da joj prepišu lekove, ali ona nije htela da ih uzima.
Imaće visok krvni pritisak, ako je to volja božja. Herb joj je jednom
skrenuo pažnju da je volja božja nikad nije sprečila da uzme lekove
protiv glavobolje. Odgovorila mu je najslađim mučeničkim osmehom i
najmoćnijim oružjem: tišinom.
„Ko je zvao?”, pitala je, ne skrećući pogled s televizora. Oral je grlio
čuvenog kvoterbeka. Govorio je nemom mnoštvu. Sportska zvezda
skromno se osmehivala.
„... svi ste čuli kako vam je ovaj dični atleta govorio kako je
zloupotrebljavao svoje telo, hram božji. I čuli ste...”
Herb je ugasio televizor.
„Herberte Smite\” Zamalo što nije prosula kokice, kad se uspravila u
sedeći položaj. „Gledala sam tu emisiju! To je bio...”
„Džoni se probudio.”
„... Oral Roberts i...”
Reči su joj se zaglavile u grlu. Uzmakla je, kao da je zamahnuo
rukom na nju. Posmatrao je, nemoćan da progovori. Hteo je da se
raduje, ali se plašio. Toliko se plašio.
„Džoni je...” Ućutala se, progutala knedlu i ponovo počela. „Džoni...
naš Džoni?”
„Da. Gotovo petnaest minuta razgovarao je s doktorom Braunom.
Očigledno je da nije ono na šta su sumnjali... lažno buđenje. Priseban je.
Kreće se.”
„Džoni se probudio?”
Pokrila je usta šakama. Dopola pun aparat za kokice prevrnuo se s
njenog krila i pao na tepih. Kokice su se prosule po njemu. Rukama je
pokrila donji deo lica. Oči su joj se raširile. Herb se u jednom trenutku
uplašio da će iskočiti iz duplji i ostati da vise na obrazima. Zažmurila
je. Tihi jecaj oteo joj se ispod šaka.
„Vera? Da li si dobro?”
„O, moj bože. Zahvaljujem ti zbog onog što si učinio za mog Džonija.
Doveo si mi mog, znala sam da ćeš ga dovesti, mog Džonija, o dragi
bože, zahvaljivaću ti svakog dana u životu za mog Džonija Džonija
DŽONIJA...” Glas joj se podigao do histeričnog, trijumfalnog vriska.
Koraknuo je napred i uhvatio revere njene haljine. Protresao ju je.
Vreme kao da se obrnulo i krenulo vlastitim tragom, kao da su se vratili
u noć u kojoj su saznali za nesreću, zahvaljujući istom telefonu. U istoj
niši.
„O, moj preslatki bože, moj Isuse, o moj Džoni, čudo kao što sam
rekla, čudo...”
Prestani, Vera!”
Pogled joj je bio mračan, maglovit i histeričan. „Da li ti je žao što je
ponovo budan? Posle toliko godina ruganja na moj račun? Pričanja da
sam luda?”
„Vera, nikad nisam rekao da si luda.”
„Govorio si mi pogledom!”, povikala je na njega. „Ali mom bogu se
nisi mogao rugati. Nisi mogao, Herberte? Nisi mogao?”
„Nisam”, rekao je. „Pretpostavljam da nisam.”
„Rekla sam ti. Rekla sam ti da bog ima plan za mog Džonija. Vidiš
kako njegova ruka počinje da deluje.” Ustala je. „Moram da odem do
njega. Moram da mu kažem.” Krenula je ka ormanu u kom je visio njen
kaput. Izgledalo je da ne zna da je u bademantilu i spavaćici. Lice joj je
blistalo od ushićenja. Na bizarni, gotovo bogohulni način podsećala ga
je na sebe s venčanja. Ružičastim sandalama utiskivala je kokice u
tepih.
„Vera.”
„Moram da mu kažem da božji plan...”
„Vera.”
Okrenula se ka njemu, ali joj je pogled bio dalek, usmeren ka
Džoniju.
Prišao joj je i spustio ruke na rame.
„Reci mu da ga voliš... da si se molila... čekala... bdela. Ko ima veće
pravo da tvrdi tako nešto? Ti si njegova majka. Tugovala si zbog njega.
Zar nisam gledao kako gotovo pet godina tuguješ zbog njega? Nije mi
žao što nam se vratio. Grešiš kad to govoriš. Ne mislim da u tome
vidim isto što i ti, ali mi nije žao. I ja sam tugovao.”
„Jesi li?” Pogled joj je bio tvrd, ponosan i pun neverice.
„Jesam. I reći ću ti još nešto, Vera, Nećeš ni da pisneš o bogu,
čudima i velikim planovima pred njim dok ne stane na noge i ne bude
mogao da...”
„Reći ću ono što moram da kažem!”
„... i ne bude mogao da razmišlja o onom što će raditi. Kažem ti da
ćeš mu dati priliku da sam dođe do nekih zaključaka pre nego što se
obrušiš na njega.”
„Nemaš nikakvo pravo da tako razgovaraš sa mnom! Nikakvo
pravo!”
 „Koristim moje pravo kao Džonijev otac”, rekao je neveselim
tonom. „Možda po poslednji put u životu. Bolje bi ti bilo da mi ne stojiš
na putu. Da li si me razumela? Ni ti, ni bog, ni krvavi sveti Isus. Da li
shvataš šta ti govorim?”
Gnevno ga je posmatrala.
„Biće mu dovoljno teško da se izbori sa saznanjem da je četiri i po
godine bio ugašen kao sveća. Ne znamo da li će moći da prohoda,
uprkos terapijama. Znamo da će morati da operiše ligamente, ako želi
da pokuša da prohoda. Vajzak nam je to rekao. Verovatno će biti
potrebno više operacija. Čekaju ga brojne terapije, od kojih će neke biti
đavolski bolne. Zbog toga ćeš se sutra ponašati kao njegova majka.”
„Da se nisi usudio da govoriš na taj način! Da se nisi usudio!”
„Uhvatiću te za kosu i izbaciti iz bolničke sobe, ako počneš da držiš
propoved, Vera.”
Zurila je u njega, prebledela i uzdrhtala. Radost i bes vodili su bitku
u njenim očima.
„Biće bolje da se obučeš”, rekao je Herb. „Trebalo bi da krenemo.”
Vožnja do Bangora bila je duga i tiha. U kolima nije bilo sreće koju je
trebalo da dele. Osećala se samo njena vrela i ratoborna radost. Sedela
je uspravno u suvozačkom sedištu, s Biblijom u krilu, otvorenom na 23.
psalmu.

Marija je, sledećeg jutra u devet i petnaest, ušla u Džonijevu sobu i

rekla: „Vaši roditelji su ovde, ako možete da ih vidite”
„Da, voleo bih da ih vidim.” Osećao se mnogo bolje, snažnije i manje
dezorijentisano. Malo je zazirao od susreta s njima. Sećanje mu je
govorilo da ih je video pre pet meseci. Njegov otac radio je na temelju
kuće koja je verovatno završena pre tri godine. Mama mu je spremila
pasulj i pitu od jabuka. Rekla mu je da je smršao.
Slabašno je stisnuo Mariju za ruku, kad se okrenula prema vratima.
„Da li dobro izgledaju? Hoću reći...”
„Fino izgledaju.”
„Dobro je.”
 „Moći ćete da provedete najviše pola sata s njima. I nešto više
vremena večeras, ako neurološke seanse ne budu previše zamorne.”
„Da li su to naređenja doktora Brauna?”
„I doktora Vajzaka.”
„Važi, zasad. Nisam siguran koliko dugo ću im dozvoliti da me bodu
i mrcvare.”
Marija je oklevala.
„Još nešto?”, pitao je Džoni.
„Ne... ne sada. Sigurno ste nestrpljivi da vidite roditelje. Reći ću im
da uđu.”
Čekao je. Drugi krevet bio je prazan. Pacijent s kancerom preseljen
je dok je Džoni spavao pod dejstvom valijuma.
Vrata su se otvorila. Majka i otac ušli su u bolničku sobu. Džoni je
osetio šok i olakšanje. Šok zato što su ostarili, a olakšanje zato što nisu
izgledali užasno posle svega što su preživeli. I ako se to moglo reći za
njih, možda se moglo reći i za njega.
Ali nešto u njemu se promenilo, i to drastično. To bi moglo biti
užasno.
O tome je razmišljao, kad ga je majka zagrlila. Snažni miris ljubičice
ispunio mu je nozdrve. Šaptala je: „Hvala bogu, Džoni, hvala bogu, hvala
bogu što si se probudio.”
Uzvratio je zagrljaj najbolje što je mogao. Nije imao dovoljno snage
u rukama da je stegne i zadrži u zagrljaju. Za šest sekundi saznao je šta
se dešava s njom, šta misli i šta će joj se dogoditi. Slike su nestale.
Izbledele su kao san o mračnom hodniku. U njenim očima nije bilo
velike radosti već duboke brige, kad je prestala da ga grli i kad se
zagledala u njega.
Reči kao da su same sišle s njegovih usana: „Dopusti im da ti daju
lek, mama. To je najbolje.”
Razrogačila je oči i ovlažila usne. Herb se u taj čas stvorio kraj nje,
očiju punih suza. Izgubio je na težini, ne koliko se Vera ugojila, ali je
vidno smršao. Kosa ga je brzo napuštala, ali je lice ostalo isto skromno,
jednostavno i puno ljubavi. Izvadio je veliku železničarsku maramu iz
džepa i obrisao suze. Zatim je pružio ruku.
„Zdravo, sine”, rekao je. „Lepo je što si se vratio.”
Džoni se rukovao s ocem, onako kako je mogao. Očeva crvena šaka
progutala je njegove blede i nejake prste. Briznuo je u plač, gledajući
roditelje - majku u širokom pepeljastoplavom kostimu i oca u zaista
groznom sakou, kao stvorenom za prodavca usisivača u Kanzasu.
 „Žao mi je”, rekao je. „Žao mi je samo...”
„Samo nastavi”, reče Vera, kad je sela na postelju pored njega.
Delovala je mirno i pribrano. Na njenom licu bilo je više majčinstva
nego ludila. „Samo ti plači, ponekad je to najbolje.”
Džoni ju je poslušao.

Herb mu je rekao da je tetka Džermejn umrla, a Vera da je novac za

Paunelski dom kulture konačno skupljen i da je počeo da se gradi pre
mesec dana, čim je mraz popustio. Herb je dodao da je učestvovao na
tenderu, ali da pošten rad po svoj prilici premnogo košta. „Ućuti i nauči
da gubiš”, ukorila ga je Vera.
Progovorila je posle kraće tišine. „Nadam se da shvataš da je tvoj
oporavak čudo božje, Džoni. Doktori su se obeshrabrili. U devetom
poglavlju Jevanđelja po Mateju piše...”
„Vera”, prekinuo je Herb.
„Naravno da je čudo. To mi je jasno, mama.”
„Zbilja... zbilja ti je jasno?”
„Da. I želim da popričam s tobom o tome... da čujem šta misliš o
njegovom značenju... čim stanem na noge.”
Zurila je u njega, otvorenih usta. Džoni je gledao mimo nje, u oca.
Pogledi su im se načas susreli. Video je silno olakšanje u očevim očima.
Herb je neprimetno klimnuo.
„Preobraćenje!”, uskliknula je Vera. „Moj dečak je doživeo
preobraćenje! Molim ti se, bože!”
„Tiše, Vera”, reče Herb. „U bolnici nam valja slaviti Boga tišim
glasom.”
„Ne vidim kako iko može da kaže da ovo nije čudo, mama. Potanko
ćemo pričati o tome, čim izađem odavde.”
„Vratićeš se kući”, rekla je. „Vratićeš se u kuću u kojoj si odrastao.
Negovaću te dok se ne oporaviš. Molićemo se za razumevanje.”
Osmehnuo se, po cenu velikog napora. „Tako će biti. Majko, hoćeš li
da odeš do pulta s bolničarkama i zamoliš Mariju da mi da neki sok? Ili
kiselu vodu? Izgleda da još nisam svikao na priču. Grlo me...”
 „Idem iz ovih stopa.” Poljubila ga je u obraz i ustala. „Tako si mršav.
Ugojićeš se kad se vratiš kući.” Izašla je iz sobe. Trijumfalno je odmerila
Herba na dovratku. Čuli su tapkanje njenih cipela na hodniku.
„Otkad se ovako ponaša?”, tiho će Džoni.
Herb je odmahnuo glavom. „Stanje joj se postepeno pogoršavalo
posle tvoje nesreće. Počelo je znatno pre toga. Znaš. Sećaš se.”
„Da li je...”
„Ne znam. Neki ljudi na jugu igraju se zmijama. Rekao bih da su ludi.
Ona to ne radi. Kako si ti, Džoni? Kako se osećaš?”
„Ne znam”, reče Džoni. „Gde je Sara, tata?”
Herb se nagnuo napred. Sklopio je šake među kolenima. „Teško mi
je da ti kažem, ali...”
„Udata je? Udata je?”
Herb je samo ćutke klimnuo, ne gledajući sina.
„Pre tri godine udala se za Voltera Hejzleta. On je advokat. Imaju
dečačića. Džoni... niko nije verovao da ćeš se probuditi. Izuzev tvoje
majke, naravno. Niko nije imao ni najmanji razlog da veruje da ćeš se
probuditi.” Glas mu je drhtao od krivice. „Doktori su rekli... pa, nije
važno šta su rekli. I ja sam izgubio nadu. Teško mi je da to priznam, ali
to je istina. Molim te da pokušaš da me razumeš... i Saru.”
Hteo je da kaže da ih razume, ali mu je iz usta izašlo samo slabašno
krkljanje. Osećao se bolesno i staro. Davio se u samosažaljenju.
Izgubljeno vreme pritiskalo ga je kao tovar cigala - kao da je opipljiva
tvar, a ne misaona predstava.
„Džoni, ne primaj to toliko k srcu. Ima i drugih stvari. Dobrih
stvari.”
„Moraće... proći izvesno vreme da se naviknem.”
„Da. Znam.”
„Da li je viđaš?”
„Ponekad razmenimo koje pismo. Upoznali smo se posle tvog
udesa. Ona je dobra cura, stvarno dobra. Još predaje u Klivsu. Čuo sam
da u junu prestaje da radi. Srećna je, Džone.”
„Dobro je”, nekako je prozborio. „Drago mi je da je nekom dobro.”
„Sine...”
„Nadam se da ne razmenjujete tajne”, raspoloženo reče Vera Smit,
kad se vratila u sobu. Držala je bokal u ruci. „Rekli su da još nisi
spreman za voćni sok. Donela sam ti kiselu vodu s ledom.”
„Hvala ti, mama.”
Naizmenice je posmatrala Herba i Džonija. „Da li ste razmenjivali
tajne? Čemu ta tužna lica?”
„Upravo sam rekao Džoniju da će morati da se silno potrudi, ako
želi da izađe odavde”, reče Herb. „Čekaju ga duge i zahtevne terapije.”
„Zašto bismo u ovom času pričali o tome?” Nasula je kiselu vodu u
Džonijevu čašu. „Sve će biti u redu, videćete.”
Gurnula je savitljivu slamčicu u čašu. Dodala je sinu.
„Popij ovo”, rekla je sa osmehom. „Prijaće ti.”
Džoni nije odmah iskapio čašu. Voda je imala gorak ukus.
 SEDMO POGLAVLJE

„Zatvorite oči”, reče doktor Vajzak.

Bio je nizak i zdepast s bujnom kosom i neverovatno dugim
zulufima. Džoni nije mogao da pojmi toliko obilje kose. Čovek s takvom
frizurom 1970. godine morao bi da se tuče da bi izašao iz bara u
istočnom Mejnu, dok bi osoba Vajzakove dobi takvog izgleda bila
smatrana zrelom za hospitalizaciju u duševnoj bolnici.
Tolika kosa, na muškarcu.
Zažmurio je. Glava mu je bila načičkana električnim meračima. Iz
njih su se pružale žice koje su završavale u konzoli
elektroencefalografa. Doktor Braun i bolničarka stajali su pored
konzole koja je izbacivala papir postojanim tempom. Džoni bi voleo da
je Marija tu. Malčice se plašio.
Trznuo se kad mu je doktor Vajzak dodirnuo kapke.
„Nemojte... budite mirni, Džoni. Ovo su poslednja dva. Evo... ovde.”
„Dobro je, doktore”, reče bolničarka.
Čuo je tiho zujanje.
„U redu je, Džoni. Kako se osećate?”
„Kao da imam novčiće na kapcima.”
„Zaista? Začas ćete se navići na to. Dopustite da vam predstavim
proceduru. Zamoliću vas da zamislite neke stvari. Imaćete nekoliko
sekundi za svaku od njih. Biće ih dvadeset. Da li ste me razumeli?”
„Jesam.”
„Vrlo dobro. Počinjemo. Doktore Braune?”
„Sve je spremno.”
„Odlično. Džoni, zamoliću vas da zamislite sto. Na njemu je
pomorandža.”
Džoni je postupao po uputstvima. Zamislio je stočić za kartanje s
nogama na savijanje. Na njemu je, malo dalje od središta, bila velika
pomorandža s rečju SANKIST otisnutom na neravnoj kori.
„Dobro je”, reče Vajzak.
„Da li ta sprava vidi moju pomorandžu?”
„Ne... pa, da; vidi je na simboličan način. Mašina prati vaše moždane
talase. Tragamo za blokadama, za neprelaznim područjima, za
mogućim pokazateljima stalnog pritiska unutar lobanje. Zamoliću vas
da prestanete s pitanjima.”
„U redu.”
„A sad zamislite televizor. Uključen je, ali ne prima signal.”
Džoni je zamislio televizor u svom stanu - bolje reći u stanu u kom
je bio. Ekran je bio svetlosiv sa snegom. Kraci antene bili su obavijeni
metalnom folijom, radi boljeg prijema.
„Dobro je.”
Niz se nastavljao. Vajzak je kod jedanaestog zadatka rekao:
„Zamoliću vas da zamislite izletnički sto na levoj strani zelenog
travnjaka.”
Džoni je zamislio taj prizor. U svom umu video je vrtnu stolicu.
Namrštio se.
„Da li nešto nije u redu?”, pitao je Vajzak.
„Ne, nikako”, reče Džoni. Napregao se. Piknici. Kobasice, roštilj...
povezuj, prokletstvo, povezuj. Koliko teško je zamisliti izletnički sto.
Video si ih najmanje hiljadu. Pronađi put do njega asocijacijama.
Plastične kašike i viljuške, papirni tanjiri, njegov otac s kuvarskom
kapom, drži dugu viljušku i nosi kecelju sa sloganom ispisanim pijanim
slovima KUVAR ŽELI PIĆE. Otac će ispeći pljeskavice, pa će svi sesti za...
Evo ga!
Osmehnuo se. Osmeh je izbledeo. Ovog puta je zamislio jastuk.
„Sranje!”
„Nema izletničkog stola?”
„To je veoma čudno. Ne mogu da ga... zamislim. Hoću da kažem,
znam šta je to, ali ga ne vidim u svom umu. Zar to nije veoma čudno?”
„Nije važno. Pokušajte ovo: globus na haubi pikapa.”
To je lako.
Neuspeh se ponovio kod devetnaeste teme, čamca za veslanje u
podnožju uličnog znaka. (Ko li smišlja ove zadatke? Pitao se Džoni.)
Iskustvo je bilo obeshrabrujuće. Video je loptu za plažu pored
nadgrobnog kamena.
Snažnije se usredsredio i video nadvožnjak na auto-putu. Vajzak je
nastojao da ga umiri. Ubrzo su mu skinuli žice s glave i kapaka.
 „Zašto nisam mogao da vidim te stvari”, pitao je. Naizmenice je
posmatrao Vajzaka i Brauna. „U čemu je problem?”
„Teško je reći s bilo kakvom sigurnošću”, reče Braun. „Možda je
posredi tačkasta amnezija. Ili je udes uništio delić vašeg mozga -
mislim na mikroskopski komadić. Ne znamo šta je problem, ali je
prilično očigledno da ste izgubili jedan deo sećanja. Pronašli smo dva
slučaja. Verovatno nisu jedini.”
Vajzak reče najednom: „Povredili ste glavu u detinjstvu, zar ne?”
Džoni ga je sumnjičavo pogledao.
„Uočili smo stari ožiljak”, reče Vajzak. „Postoji teorija zasnovana na
prilično velikom statističkom...”
„Ta istraživanja koja ni izbliza nisu dovršena”, reče Braun,
sitničavim tonom.
„To je tačno. Ova teorija zasniva se na stanovištu da su ljudi koji su
se probudili iz dugog boravka u komi pretrpeli neku povredu mozga u
prošlosti... nameće se zaključak da je mozak preživeo drugu povredu,
zahvaljujući adaptaciji do koje je došlo posle prve.”
„To nije dokazano”, reče Braun. Sticao se utisak da ne odobrava što
Vajzak uopšte govori o tome pred pacijentom.
„Ožiljak postoji”, reče Vajzak. „Zar se ne sećate onog što vam se
desilo, Džoni? Pretpostavljam da ste se onesvestili. Da li ste pali sa
stepenica ili s bicikla? Po ožiljku se može reći da vam se to dogodilo u
detinjstvu.”
Džoni je nastojao da se seti. Odmahnuo je glavom. „Da li ste pitali
mamu i tatu?”
„Ne sećaju se ozbiljnije povrede glave... da li ste se vi nečeg setili?”
Na trenutak se setio - masnog, crnog dima koji je zaudarao na gumu
i hladnoće. Sećanje je minulo. Odmahnuo je glavom.
Vajzak je uzdahnuo i slegnuo ramenima. „Sigurno ste umorni.”
„Jesam. Malčice.”
Braun je seo na ivicu stola za ispitivanje. „Jedanaest i petnaest je.
Mnogo ste radili ovog jutra. Doktor Vajzak i ja spremni smo da
odgovorimo na neka pitanja, ako želite. Zatim ćete otići do svoje sobe
na spavanje. Važi?”
„Važi”, reče Džoni. „Slike mog mozga...”
„Mislite na skener”, Vajzak je klimnuo. „Kompjuterizovanu
osovinsku tomografiju.” Stavio je tri žvakaće gume usta. „Skener je u
suštini niz moždanih rendgenskih snimaka. Kompjuter osvetljava
fotografije i...”
 „Šta ste na osnovu njih zaključili? Koliko vremena mi je ostalo?”
„Kakva je to priča ’koliko vremena mi je ostalo’?”, pitao je Braun.
„To liči na frazu iz starog filma.”
„Čuo sam da ljudi koji se probude iz duge kome ne žive dugo”, reče
Džoni. „Vrate se u pređašnje stanje. Kao sijalica koja jarko zasija, pre
nego što zauvek zgasne.”
Vajzak se bučno nasmejao. To je bio srčani, glasni smeh. Pravo je
čudo što se nije udavio žvakaćim gumama. „O, kakav smisao za
melodramu.” Spustio je ruku na Džonijeve grudi. „Mislite da smo Džim i
ja zelembaći u ovoj oblasti medicine? Jok, jok. Mi smo neurolozi. Mi
smo ono što biste vi Amerikanci nazvali retkim i skupocenim
talentima. To znači da nismo svekolike neznalice, već da smo glupi
samo u pogledu funkcija ljudskog mozga. Stoga ću vam reći, da, neki
pacijenti su se vratili u pređašnje stanje. Ali vama se to neće desiti.
Mislim da se oko toga možemo složiti, Džime, imam li pravo?”
„Imaš”, reče Braun. „Nismo pronašli gotovo ništa što bi ukazalo na
značajne probleme. Neki tip u Teksasu proveo je devet godina u komi.
Već šest godina radi u banci na izdavanju zajmova. Pre toga je dve
godine radio kao blagajnik. Neka žena u Arizoni bila je dvanaest godina
u komi. Nešto je pošlo naopako s anestezijom dok se porađala. Sad je u
kolicima, ali živa i svesna. Probudila se 1969. godine i upoznala bebu
koju je rodila pre dvanaest godina. Beba je išla u sedmi razred. Imala je
sve petice.”
„Hoću li i ja biti u invalidskim kolicima?”, pitao je Džoni. „Ne mogu
da ispravim noge. Ruke su mi malo bolje, ali noge...” Ućutao se, vrteći
glavom.
„Ligamenti su se skratili”, rekao je Vajzak. „Je li tako? Zbog toga se
komatozni pacijenti povlače u ono što zovemo prefetusni položaj.
Znamo više o fizičkoj degeneraciji nego ranije. To nam omogućuje da je
predupredimo. Bolnički terapeut vežbao je s vama dok ste spavali.
Različiti pacijenti različito reaguju na komu. Vaše propadanje bilo je
veoma sporo. Ruke su vam čudesno pokretljive i vešte. Ali do
propadanja jeste došlo. Vaša terapija biće duga i... da li da vas lažem?
Neću, ne nameravam da to činim. Biće duga i bolna. Plakaćete.
Verovatno ćete zamrzeti terapeuta. Možda ćete se zaljubiti u bolničku
postelju. Biće operacija - samo jedna ako imate mnogo, mnogo sreće,
ali verovatno četiri - da bi se ligamenti produžili. Ove operacije su još
nova i slabo istražena medicinska oblast. Možda će uspeti u
potpunosti, delimično ili nimalo. Verujem da ćete prohodati, ako to
bude božja volja. Ne verujem da ćete se skijati ili preskakati prepone,
ali ćete trčati i svakako plivati.”
„Hvala vam”, reče Džoni. Iznenada je osetio snažnu naklonost
prema ovom čoveku sa stranim naglaskom i luckastom frizurom. Hteo
je da nešto uradi za Vajzaka. Neobično osećanje bilo je propraćeno
snažnim nagonom, gotovo potrebom da ga dotakne.
Naglo je ispružio ruku i obuhvatio doktorovu šaku prstima. Bila je
krupna, duboko izbrazdana i topla.
„Da”, ljubazno će Vajzak. „Šta bi ovo trebalo da znači?”
Situacija se promenila. Bilo je nemoguće reći na koji način. Vajzak
mu je bio veoma jasan. Kao da je... kao da se isticao, zahvaljujući
divnom bistrom svetlu. Svaka crta, mladež i bora na njegovom licu
govorili su o olakšanju. I svaka bora govorila je svoju priču. Počeo je da
shvata.
„Potreban mi je vaš novčanik”, reče Džoni.
„Moj...?” Vajzak i Braun izmenjali su iznenađene poglede.
„U njemu je fotografija vaše majke. Neophodna mi je”, reče Džoni.
„Molim vas.”
„Kako ste to znali?”
„Molim vas!”
Vajzak se na trenutak zagledao u Džonijevo lice. Polako je gurnuo
ruku ispod mantila i izvadio stari, nabubreli kožni novčanik.
„Kako ste znali da nosim majčinu fotografiju? Umrla je kad su
nacisti okupirali Varšavu...”
Džoni je zgrabio novčanik iz Vajzakove ruke. Otvorio ga je pred
očima zaprepašćenih doktora. Zanemario je plastični džep za
fotografije i zabunario po zadnjem delu. Užurbano je prebirao po
starim posetnicama, računima, poništenom čeku i bajatoj ulaznici na
politički skup. Pronašao je malu fotografiju u plastičnom omotu. Na
njoj je bila mlada žena, jednostavnih crta, s kosom pod maramom.
Imala je blistav, mladalački osmeh. Držala je dečačića za ruku. Pored
nje je bio muškarac u uniformi poljske vojske.
Džoni je pritisnuo fotografiju obema rukama. Zažmurio je. Obreo se
u tami. Iz tame je izronio vagon... ne, to nije bio vagon, već mrtvačka
kola. Mrtvačka kola s konjskom zapregom. Crni džakovi behu prebačeni
preko lampi. To su bila mrtvačka kola, zato što su
(umirali su u stotinama, da, u hiljadama, nisu mogli da se odupru
tenkovima vermahta, devetnaestovekovna konjica protiv tenkova i
mitraljeza, eksplozija, vriska, umirući, konj raznete utrobe i prevrnutih
očiju, pokazuje beonjače, prevrnuti top iza njega i još su nailazili, vajzak
je naišao, uzdigao se u uzengijama, s visoko podignutim mačem na
upornoj kiši krajem leta 1939, njegovi ljudi su ga sledili, teturali su kroz
blato, top s kupole nacističkog tenka okrenuo se prema njemu, naciljao
ga je i ispalio granatu, donji deo tela mu je nestao, a mač izleteo iz ruke;
dalje niz put je varšava, nacistički vuk je kidisao na evropu)
„Stvarno bi trebalo da prekinemo ovo”, reče Braun, dalekim i
zabrinutim glasom. „Preterano se uzbuđujete, Džoni.”
Glasovi su dopirali izdaleka, iz hodnika vremena.
„Upao je u trans”, reče Vajzak.
Ovde je toplo. Znojio se. Znojio se, zato što
(grad gori, hiljade beže, kamion se ljulja s jedne na drugu stranu
kaldrmisane ulice, zadnji deo kamiona pun je nemačkih vojnika koji mašu
pod šlemovima sličnim posudama za nošenje uglja i mlada žena se ne
smeje, ona bezi, nema razloga da ne bezi, dete je poslato u sigurnost i
kamion jaše ivičnjak, blatobran je udara, lomi joj kuk i baca kroz stakleni
izlog prodavnice satova, sve počinje da zvoni, zvoni zbog vremena, vreme
je za zvonjavu)
„Šest sati”, prozborio je Džoni. Prevrnuo je očima, vide mu se
beonjače. „Drugi septembar 1939, i sve kukavice pevaju.”
„Blagi bože, s čim se ovde susrećemo?”, prošaptao je Vajzak.
Uplašena bolničarka bledog lica uzmakla je do EEG konzole. Svi su
uplašeni zato što osećaju smrt u vazduhu. Uvek je u vazduhu na ovom
mestu, ovoj
(bolnici, miris etra, vrište na mestu smrti, poljska je mrtva, poljska je
pala pred nemačkim munjevitim ratom, blickrigom, smrskani kuk, čovek
u susednom krevetu zaziva vodu, zaziva, zaziva, zaziva, seća se „DEČAK
JE NA SIGURNOM”, koji dečak? nije znala koji dečak? kako se ona zove?
nije se sećala, samo toga)
„Dečak je na sigurnom”, nastavio je Džoni. „Uh-huh. Uh-huh.”
„Moramo da prekinemo ovo”, ponovio je Braun.
„A kako da to učinimo?”, pitao je Vajzak, britkim tonom. „Otišlo je
predaleko da...”
Glasovi su bledeli. Glasovi su pod oblacima. Sve je pod oblacima.
Evropa je pod oblacima rata. Sve je pod oblacima izuzev vrhova,
planinskih vrhova
(švajcarske, švajcarska i sad se zove BORENC, sad se zove JOHANA
BORENC, a njen suprug je inženjer ili arhitekta, kako god da se zove onaj
ko gradi mostove, gradi u švajcarskoj, ima kozjeg mleka, kozjeg sira, beba,
oooh trudovi! Trudovi su strašni, potrebni su joj lekovi, morfijum, ovoj
JOHANI BORENC zbog kuka. zacelio je, uspavao se, ali se probudio i počeo
da vrišti dok joj se kartica širi da propusti bebu, jednu bebu, dve, i tri i
četiri, ne dolaze sve odjednom, ne - stižu godinama, one su)
„Bebe”, procedio je Džoni. Progovorio je ženskim glasom, nimalo
nalik njegovom. To je ženski glas. Bunca neku pesmu.
„Šta, za ime božje...” započeo je Braun.
„Poljski, to je poljski!”, kriknuo je Vajzak. Prebledeo je i izbečio se.
„To je uspavanka na poljskom, moj bože. Hrista mu, šta smo upravo
čuli?”
Vajzak se nagnuo napred, kao da prelazi godine s Džonijem, kao da
ih preskače, kao da ih
(premošćava, premošćava, u turskoj je, zatim most na nekom vrelom
mestu na dalekom istoku, da lije to laos? ne može da kaže muškarac je
tamo izgubljen, izgubili smo HANSA tamo, zatim most u virdžiniji, most
preko REKE RAPAHANOK i drugi most u kaliforniji, tražili smo
državljanstvo i idemo na časove u maloj vreloj sobi u zadnjem delu pošte
koja uvek zaudara na lepak. sad je 1963. novembar, plačemo kad smo
čuli da je kenedi ubijen u dalasu i kad dečačić salutira pred očevim
kovčegom pomišljamo „DEČAK JE NA SIGURNOM” i to vrača sečanja na
plamenove, na velike plamenove i tugu, koji dečak? sanja dečaka, od toga
je boli glava i čovek umire, HELMUT BORENC umire i ona i deca žive u
karmelu kalifornija u kuči na, na, na, ne može da vidi ime ulice, ona je u
mrtvoj zoni, kao čamac na vesla, kao izletnički sto na travnjaku, on je u
mrtvoj zoni, kao varšava, deca odlaze, ide na dodele diploma, kuk je boli,
jedno gine u Vijetnamu, ostala su dobro, jedno gradi mostove, ona se zove
JOHANA BORENC i i kasno noću sama ponekad pomisli u kuckanjem
ispunjenoj tami: „DEČAK JE NA SIGURNOM.”)
Džoni ih je pogledao. Čudno se osećao. Neobična svetlost oko
Vajzaka je nestala. Ponovo je vladao sobom. Bio je slab i obuzet blagom
mučninom koja ga je nagonila na povraćanje. Još jednom je pogledao
fotografiju, pre nego što ju je vratio.
„Džoni?”, pitao je Braun. „Kako se osećate?”
„Umoran sam”, promrmljao je.
„Možete li nam reći šta vam se dogodilo?”
Pogledao je Vajzaka. „Vaša majka je živa”, rekao je.
„Nije, Džoni. Izgubila je život pre mnogo godina. U ratu.”
„Udario ju je nemački kamion s vojnicima i bacio kroz izlog
prodavnice satova”, rekao je Džoni. „Probudila se u bolnici s
amnezijom. Nije imala legitimaciju, niti bilo kakve papire kod sebe.
Odabrala je ime Johana... nešto. To nisam zapamtio, ali, po okončanju
rata otišla je u Švajcarsku. Udala se za Švajcarca... mislim da je bio
inžinjer, specijalizovan za izgradnju mostova. Zvao se Helmut Borenc.
To znači da se vaša majka posle udaje zvala Johana Borenc.”
Bolničarkine oči bile su sve veće, a lice doktora Brauna sve napetije,
zato što je zaključio da ih Džoni zavlači ili zato što nije voleo da mu bilo
ko remeti planove. Vajzakovo lice bilo je nepomično i zamišljeno.
„Helmut Borenc i ona imali su četvoro dece”, nastavio je Džoni
istim mirnim, ispranim glasom. „Posao ga je vodio širom sveta. Neko
vreme proveo je u Turskoj. Bio je i na Dalekom istoku. U Laosu ili
Kambodži. Zatim je došao ovamo. Prvo je radio u Virdžiniji, a zatim na
nekim drugim mestima, koje nisam razumeo. Konačno se obreo u
Kaliforniji. Johana i on postali su američki državljani. Helmut Borenc je
mrtav. Jedno zajedničko dete je mrtvo. Ostala su živa i zdrava. Ponekad
vas sanja. U snovima joj se javlja misao dečak je na sigurnom’. Ali ne
seća se vašeg imena. Možda misli da je prekasno.”
„Kalifornija?”, zamišljeno će Vajzak.
„Seme”, reče doktor Braun. „Ne bi trebalo da ohrabrujete ovako
nešto.”
„Gde u Kaliforniji, Džone?”
„U Karmelu. Pored mora. Ali ne mogu da kažem u kojoj ulici. I taj
podatak je bio tamo, ali ga nisam razabrao. Bio je u mrtvoj zoni, kao
izletnički sto i čamac na veslanje. U Karmelu je, u Kaliforniji. Zove se
Johana Borenc. Nije stara.”
„Ne, naravno da nije”, reče Sem Vajzak istim zamišljenim, rasejanim
tonom. „Imala je dvadeset četiri godine kad su Nemci napali Poljsku.”
„Doktore Vajzak, prinuđen sam da insistiram”, oštro će Braun.
Vajzak se osvrtao oko sebe, kao da prvi put vidi mlađeg kolegu.
„Naravno”, rekao je. „Naravno da morate. I Džon bi trebalo da dobije
svoje vreme za pitanja i odgovor... iako verujem da nam je rekao više
nego što bismo mi njemu mogli da kažemo.”
„To su besmislice”, kruto će Braun. Džon je pomislio: Uplašen je.
Uplašio se toliko da su mu se usta osušila od straha.
Vajzak se osmehnuo Braunu, a zatim i bolničarki, koja je
posmatrala Džonija kao tigra u krhkom kavezu. „Ne pominjite ovo
nikome, bolničarko. Ne pričajte o ovome vašim pretpostavljenima,
majci, bratu, ljubavniku ili svešteniku. Da li ste me razumeli?”
„Jesam, doktore”, reče bolničarka. Ali pričaće, pomislio je Džoni.
Zatim je pogledao Vajzaka. Svestan je toga.

Prespavao je najveći deo popodneva. U četiri po podne na kolicima su

ga odvezli niz hodnik do lifta. Spustili su se do neurologije. Podvrgli su
ga novim ispitivanjima. Plakao je. Slabo je kontrolisao funkcije, koje
odraslim ljudima nisu pravile probleme. Na povratku se pomokrio u
gaće. Promenili su mu odeću kao bebi. Prekrio ga je prvi (ali daleko od
poslednjeg) talasa duboke depresije. Poneo ga je sa sobom. Poželeo je
da je mrtav. Samosažaljenje je išlo rame uz rame s depresijom. Nije
mogao da ne misli o nepravednosti ove situacije. Doživeo je sudbinu
Ripa van Vinkla. Nije mogao da hoda. Njegova devojka udala se za
drugog čoveka, a majka pala u ambis religioznog ludila. Nije video
nijedan razlog za življenje.
Bolničarka ga je pitala da li mu je išta potrebno, kad se vratio u
sobu. Da je Marija bila na dužnosti, zatražio bi vodu s ledom. Otišla je u
tri po podne.
„Ne, hvala”, rekao je. Okrenuo se prema zidu. Posle izvesnog
vremena je zaspao.
 OSMO POGLAVLJE

Roditelji su ga posetili te večeri, ostali su jedan sat. Vera je ostavila

svežanj religioznih traktata.
„Ostaćemo do kraja nedelje”, rekao je Herb. „Vratićemo se u Paunel
na neko vreme, ako ti bude bilo dobro. Dolazićemo svakog vikenda.”
„Hoću da ostanem s mojim dečakom”, glasno će Vera.
„Bilo bi bolje da to ne činiš, mama”, reče Džoni. Depresija je malčice
popustila, ali je nije zaboravio. Nije bio siguran da će moći da se
suprotstavi napadu histeričnog smeha, ako majka počne da govori o
divnom planu koji je bog smislio za njega.
„Potrebna sam ti, Džoni. Potrebna sam ti da bih ti objasnila...”
„Prvo moram da se oporavim”, rekao je. „Objasnićeš mi kad
prohodam. Važi?”
Nije odgovorila. Na licu je imala gotovo komično tvrdoglav izraz -
iako nije bio nimalo smešan. Nimalo. To je bio običan hir sudbine. Pet
minuta pre ili kasnije na tom drumu sve bi promenilo. A gde smo sad? Svi
smo sjebani do daske. A ona veruje da je to božji plan. Pretpostavljam da
bi u protivnom potpuno poludela.
Džoni je rekao, da bi razbio neprijatnu tišinu: „Pa, da li je Nikson
ponovo izabran, tata? Ko se kandidovao protiv njega?”
„Ponovo je izabran”, reče Herb. „Nadmetao se s Makgavernom.”
„S kim?”
„S Makgavernom. Džordžom Makgavernom, senatorom iz Južne
Dakote.”
„A ne s Maskijem?”
„Ne. Ali Nikson više nije predsednik. Dao je ostavku.”
„Šta?”
„Bio je lažov”, smrknuto će Vera. „Naduo se od ponosa, pa ga je bog
bacio u prašinu.”
 „Nikson je dao ostavku?” Džoni je bio zaprepašten. „On?”
„Mogao je da bira između ostavke i otkaza”, reče Herb. „Spremali su
se da ga opozovu.”
Džoni je najedanput shvatio da je propustio veliku i temeljitu
promenu u američkoj politici, do koje je gotovo sigurno došlo zbog rata
u Vijetnamu. Po prvi put se zaista osetio kao Rip van Vinkl. Koliko su se
stvari promenile? Pomalo je strahovao od postavljanja takvog pitanja.
Sledio se zbog sledeće misli.
„Egnju... Egnju je predsednik?”
„Ford”, rekla je Vera. „On je dobar, pošten čovek.”
„Henri Ford je predsednik Sjedinjenih Država?”
„Nije Henri”, rekla je. „Džeri.”
Lutao je pogledom između njih. Pitao se da li je ovo san ili bizarna
šala.
„I Egnju je dao ostavku”, reče Vera. Stisnula je usne u bledu liniju.
„Bio je lopov. Uzeo je mito dok je bio na položaju. Tako kažu.”
„Nije dao ostavku zbog mita”, reče Herb, „već zbog neke papazjanije
u Merilandu. Pretpostavljam da se zapetljao do guše. Nikson je
nominovao Džerija Forda za potpredsednika. Zatim je Nikson dao
ostavku prošlog avgusta, pa je Ford preuzeo dužnost. Nominovao je
Nelsona Rokfelera za potpredsednika. To je današnja situacija.”
„Razvedenko”, tmurno će Vera. „Ne daj bože da takav čovek postane
predsednik.”
„Šta je Nikson uradio?”, zanimao se Džoni. „Isuse Hriste. Ja...”
Pogledao je majku, čije čelo se istog trenutka smračilo. „Htedoh reći,
sto mu gromova, šta je mogao učiniti, kad mu je zaprećeno
opozivom...”
„Ne bi trebalo da pominješ ime Spasiteljevo zbog nekoliko
pokvarenih političara”, reče Vera. „To je bio Votergejt.”
„Votergejt? Da li je to naziv neke vojne operacije u Vijetnamu? Tako
nešto?”
„Votergejt je hotel u Vašingtonu”, reče Herb. „Neki Kubanci su
provalili u kancelarije Demokratskog komiteta i bili uhvaćeni. Nikson
je znao za to. Pokušao je da zataška stvar.”
„Da li se šalite?”, Džoni je nekako uspeo da kaže.
„Stradao je zbog traka”, reče Vera. „I zbog Džona Dina. Običan pacov
koji je bežao s broda koji tone, ako mene pitaš. Običan cinkaroš.”
„Tata, možeš li da mi objasniš sve to?”
„Pokušaću”, rekao je Herb, „ali mislim da čitava priča još nije
isplivala na površinu, ne još. Doneću ti knjige. Izašlo je milion naslova
na tu temu. Mislim da će ih napisati još toliko dok se afera ne rasvetli
do kraja. Nešto pre izbora, u leto 1972. godine...”

Bilo je pola jedanaest. Roditelji su otišli. Svetla na odeljenju su

pogašena. Džoni nije mogao da zaspi. U glavi mu je ključalo od
zastrašujuće količine novih podataka. Svet se za kratko vreme
neverovatno promenio. Ispao je iz ritma i izgubio priključak.
Benzin je bio gotovo duplo skuplji, rekao mu je otac. U vreme
njegovog udesa mogao je da kupi četiri i po litra običnog benzina za
trideset dva centa. Sada ista količina košta pedeset pet centi. Na
pumpama se ponekad stvaraju redovi. Brzina na svim drumovima u
zemlji ograničena je na 90 kilometara na sat. Kamiondžije su zamalo
digle ustanak zbog toga.
Ali sve to nije ništa značio. Rat u Vijetnamu je gotov. Završio se.
Zemlja je konačno postala komunistička. Herb je rekao da se to desilo
baš kad je Džoni počeo da pokazuje znake da bi se mogao probuditi iz
kome. Naslednici Ujka Hoa su, posle mnogo godina i golemih
krvoprolića, za nekoliko dana pregazili čitavu zemlju kao plitak potok.
Predsednik Sjedinjenih Država bio je u crvenoj Kini. Ne Ford, već
Nikson. Otišao je tamo pre nego što je dao ostavku. Nikson, od svih
ljudi. Stari lovac na veštice, lično. Odbio bi da poveruje u to, da mu je to
rekao bilo ko izuzev oca.
To je bilo previše. Ma, bilo je strašno. Više ništa nije hteo da zna.
Plašio se da će poludeti od tolikih novosti. Ona olovka koju je imao
doktor Braun, onaj fler - koliko sličnih novina još postoji? Koliko
stotina sitnica neprestano upućuje istu poruku: „Izgubio si deo života,
gotovo šest procenata, ako se može verovati statistikama. Zaostao si.
Izostavljen si.”
„Džone?” Glas je bio tih. „Da li spavate, Džone?”
Okrenuo se. Nejasna silueta stajala je na dovratku. Niski čovek oblih
ramena. To je bio Vajzak.
„Ne spavam. Budan sam.”
 „Nadao sam se da je tako. Mogu li da uđem?”
„Da. Samo izvolite.”
Vajzak je izgledao starije. Seo je pored Džonijevog kreveta.
„Malopre sam telefonirao”, rekao je. „Pozvao sam telefonske
informacije u Karmelu, Kalifornija. Pitao sam za gospođu Johanu
Borenc. Mislite li da njen broj postoji?”
„Možda nije u imeniku ili nema telefon”, reče Džoni.
„Ima telefon. Dobio sam njen broj.”
„Ah”, reče Džoni. Ova priča zanimala ga je zato što mu se Vajzak
dopadao, ali to je bilo sve. Nije imao potrebe za potvrdom svojih
tvrdnji o Johani Borenc. Znao je da su istinite - baš kao što je znao da je
desnoruk.
„Dugo sam sedeo i razmišljao o tome”, reče Vajzak. „Rekao sam vam
da je moja majka mrtva, ali je to bila samo pretpostavka. Moj otac je
poginuo braneći Varšavu. Majka je nestala. Bilo je logično pretpostaviti
da je stradala u bombardovanju... u okupaciji... shvatate me. To je bila
logična pretpostavka, pošto se nikad nije pojavila. Amnezija... kao
neurolog vam mogu reči da je trajna, opšta amnezija veoma veoma
redak fenomen. Verovatno je reda od prave šizofrenije. Nikad nisam
čitao o dokumentovanom slučaju koji je trajao trideset pet godina.”
„Odavno se oporavila od amnezije”, reče Džoni. „Mislim da je
jednostavno blokirala prošlost. Kad joj se pamćenje vratilo, preudala se
i dobila dvoje, verovatno troje dece... Možda je izjednačila sećanje s
krivicom. Ali sanja o vama. ’Dečak je na sigurnom.’ Da li ste je pozvali?”
„Jesam”, reče Vajzak. „Direktno sam je nazvao. Znate li da je to sad
moguće? Da. To je velika prednost. Okrenete jedan, pozivni broj, pa
telefonski broj. Jedanaest cifara i možete da razgovarate s bilo kojim
delom zemlje. To je čudesna i unekoliko zastrašujuća novina. Neki
dečak - ne, mladić - odgovorio mi je na poziv. Pitao sam da li je gospođa
Borenc kod kuće. Čuo sam kako govori: ’Mama, za tebe je.’ Spustio je
slušalicu na sto ili ko zna gde. Stajao sam u Bangoru, Mejn, šezdeset pet
kilometara od Atlantskog okeana i slušao mladića koji spušta telefon
na sto u gradu na Pacifiku. Srce... tuklo mi je tako jako da sam se
uplašio. Činilo mi se da dugo čekam. Podigla je telefon i rekla: ’Da?
Halo?’”
„Šta ste rekli? Kako ste to obavili?”
„Nisam, kako ste rekli, to obavio”, odvratio je Vajzak. Grčevito se
osmehnuo. „Prekinuo sam vezu. Poželeo sam žestoko piće, ali ga nisam
imao.”
 „Da li ste se uverili da je to ona?”
„Džone, to je naivno pitanje! Te 1939. godine imao sam devet
godina. Odonda nisam čuo majčin glas. U to doba govorila je samo
poljski. Ja sad govorim samo engleski... skoro sasvim sam zaboravio
maternji jezik, što je sramotno. Kako sam mogao da znam?”
„Da, ali da li ste znali?”
Doktor je polako prešao rukom preko čela. „Jesam”, rekao je. „To je
bila ona. To je bila moja majka.”
„Ali niste mogli da razgovarate s njom?”
„Zašto bih?”, pitao je Vajzak. Zvučao je gotovo gnevno. „Njen život je
njena stvar, zar ne? Onako je kako ste rekli. Dečak je na sigurnom. Zašto
bih uznemiravao ženu koja se približava mirnoj starosti? Da li da
rizikujem da zauvek poremetim njenu duhovnu ravnotežu? Da li da
oslobodim osećanje krivice koju ste pomenuli? Ih da je izložim riziku
da se to desi?”
„Ne znam”, reče Džoni. Nije znao odgovore na ta problematična
pitanja, ali je osećao da Vajzak pokušava da kaže nešto o onom što je
učinio, postavljajući ih. Postavljao je pitanja na koja nije znao odgovor.
„Dečak je na sigurnom, žena je na sigurnom u Karmelu. Na
suprotnim stranama su kontinenta. Neka tako i ostane. Ali šta ćemo s
vama, Džone? Šta ćemo da radimo s vama?”
„Ne razumem šta hoćete da kažete.”
„Objasniću vam. Doktor Braun je besan. Besan je na mene, besan je
na vas, besan je na sebe, zato što je dopola poverovao u nešto što je
čitavog života smatrao besmislicom. Bolničarka koja je svemu
prisustvovala neće ćutati. Večeras će se poveriti suprugu. To bi se
moglo na tome završiti, ali će on možda reći svom šefu. Sasvim je
moguće da će se novine do sutra uveče zainteresovati za vas.
’Komatozni pacijent probudio se sa šestim čulom.’”
„Šesto čulo”, reče Džoni. „O tome se radi?”
„Ne znam o čemu se radi, ne baš. Da li je u pitanju vidovnjaštvo?
Shvatate li? To je samo podesna reč koja ne opisuje ništa, ništa živo.
Rekli ste jednoj bolničarki da će operacija oka njenog sina imati
povoljan ishod...”
„Rekao sam Mariji”, sa osmehom je promrmljao Džon. Voleo je
Mariju.
„Čitava bolnica zna za to. Vidite li budućnost? Da li imate šesto
čulo? Ne znam. Držali ste fotografiju moje majka u rukama. To vam je
omogućilo da mi kažete gde danas živi. Znate li gde se mogu naći
izgubljene stvari i ljudi? Da lije to šesto čulo? Ne znam. Možete li da
čitate misli? Da li možete da utičete na predmete u fizičkom svetu? Da
li lečite polaganjem šake na bolesno mesto? Sve pomenute stvari mogu
se nazvati parapsihološkim fenomenima. Doktor Braun se smeje
takvim pričama. Smeje im se? Ne. Ne smeje im se. Nemilice im se
ruga.”
„A vi ne?”
„Mislim na Edgara Kejsija.13 I Pitera Hurkosa.14 Pokušao sam da
kažem doktoru Braunu za Hurkosa. On mi se narugao. Ne želi da govori
o tome. Ne želi da zna za takve stvari.”
Džoni je ćutao.
„Pa... šta ćemo s vama”
„Da li je potrebno išta učiniti?”
„Mislim da jeste”, reče Vajcek. Ustao je. „Pustiću vas da razmislite o
tome. Zamolio bih vas da razmislite o sledećem: neke stvari je bolje ne
videti, a za neke je bolje da ostanu izgubljene nego da budu
pronađene.”
 DEVETO POGLAVLJE

Džonijeva prva operacija zakazana je za dvadeset osmi maj. Vajzak i

Braun pažljivo su mu objasnili proceduru. Dobiće lokalnu anesteziju.
Smatrali su da je rizik opšte anestezije nepreporučljiv u ovoj fazi
njegovog oporavka. Operacija će biti izvedena na kolenima i člancima.
Njegovi ligamenti, skraćeni u dugom snu, biće produženi spletom
čudesnih plastičnih niti. Ista plastika koristila se u hirurgiji srca, na
bajpasovima. Problem nije bio u prihvatanju ili odbijanju veštačkih
ligamenata, predočio mu je Braun, već sposobnosti nogu da se
prilagode promeni. Još tri operacije su ga čekale, ako uspe ona na
kolenima i člancima: jedna na dugim ligamentima butina, druga na
ligamentima lakta i verovatno treća na vratu, koji je veoma teško
pokretao. Operacije će izvesti Rejmond Ruop, pionir te metode.
Doleteće iz San Franciska.
„Kakvu korist taj hirurški superstar Ruop imati od mene?”, pitao je
Džoni. Reč superstar čuo je od Marije. Njome je opisala proćelavog
pevača s naočarima s neobičnim imenom Elton Džon.
„Potcenjujete vlastite superstarovske kapacitete”, odvratio je
Braun. „Samo šačica ljudi u Sjedinjenim Državama oporavila se od tako
duge kome. Od te šačice, samo vi niste pretrpeli ozbiljna i teška
moždana oštećenja.”
Sem Vajzak bio je direktniji. „Bićete njegov zamorac, eto.”
„Šta?”
„To je istina. Pogledajte u pravcu svetlosti, molim vas.” Vajzak je
uperio svetlost u ženicu Džonijevog levog oka. „Znate li da mi ova
stvarčica omogućava da vidim vaš optički nerv? Tako je. Oči su više od
prozora duše. One su jedna od najznačajnijih tačaka za posmatranje
mozga.”
„Biću zamorac”, kiselo će Džoni, dok je zurio u snažni izvor
svetlosti.
„Da.” Svetlost se ugasila. „Ne davite se u samosažaljenju, molim vas.
Veliki broj tehnika koje će biti upotrebljene na vašu korist - a neke su
već primenjene - usavršene su u Vijetnamskom ratu. U vojnim
bolnicama nije nedostajalo zamoraca. Čovek poput Ruopa zanima se za
vas, zato što ste jedinstveni. Vi ste čovek koji je spavao četiri i po
godine. Može li mu pomoći da prohoda? To je veliki profesionalni
izazov. Već vidi monografiju koju će napisati za Nju Ingland džurnal of
medisin. Nestrpljiv je da vas upozna kao što je dete nestrpljivo da otvori
pakete s igračkama ispod božićne jelke. Ne vidi vas, ne vidi Džonija
Smita u svoj njegovoj muci. Ne vidi Džonija Smita koji koristi gusku i
doziva bolničarku da ga počeše po leđima. I to je dobro. To znači da mu
ruke neće zadrhtati. Osmehnite se. Ruop uistinu liči na bankarskog
službenika, ali je verovatno najbolji hirurg u Severnoj Americi.”
Džoni nije mogao da se osmehne.
Pročitao je traktate koje mu je majka ostavila. Rastužili su ga.
Duboko se zabrinuo za njeno duševno zdravlje. Jedan od njih, koji je
potpisao neki Sejlem Kirban, odisao je gotovo paganskim tonom.
Zaljubljeno je opisivao krvavu Apokalipsu i zjapeće, usplamtele ponore
pakla. Drugi je predstavljao dolazak Antihristov jezikom jeftinih
horora. Jedan je bio mračni karneval ludosti: Hristos obitava ispod
Južnog pola, a Bog vozi leteće tanjire, Njujork je Sodoma, a Los Anđeles
Gomora. Bavili su se egzorcizmom, vešticama, svakojakim vidljivim i
nevidljivim čudesima. Nikako nije mogao da upari sadržaj iščašenih
pamfleta s religijom koju je ispovedala njegova majka, pre nego što je
pao u komu.
Na vratima Džonijeve sobe se, tri dana posle incidenta s
fotografijom Vajzakove majke, pojavio Dejvid Brajt, vitki, tamnokosi
novinar bangorskog Dejli njuza. Zamolio ga je za kratki intervju.
„Da li ste pitali doktore za dozvolu?”, odvratio je Džoni.
Brajt se nacerio. „U stvari, nisam.”
„U redu je”, reče Džoni. „U tom slučaju rado ću popričati s vama.”
„Vi ste čovek moga kova”, raspoloženo će Brajt. Ušao je i seo.
Prvo pitanje ticalo se udesa, Džonijevih misli i osećanja nakon
buđenja iz kome i saznanja da je propustio polovinu dekade. Džoni je
pošteno i direktno odgovorio na ova pitanja. Brajt mu je rekao da je od
izvesnog „izvora” doznao da je posle udesa stekao neko šesto čulo.
„Da li me pitate da li sam obdaren natprirodnim moćima?”
Brajt se osmehnuo i slegnuo ramenima. „Tako nekako.”
 Džoni je duboko razmišljao o onom što mu je Vajzak rekao. Bio je
sve ubeđeniji da je doktor pravo učinio kad je prekinuo vezu ne
predstavivši se majci. Povezao je taj događaj s pričom V. V. Džejkobsa
„Majmunska šapa”. Šapa je omogućila ispunjenje tri želje, ali po
strahovitu cenu. Stari par poželeo je stotinu funti i izgubio sina u
nesreći u fabrici. Fabrika je isplatila odštetu roditeljima poginulog
radnika od tačno stotinu funti. Starica je zatim poželela da joj se sin
vrati. To se i desilo, ali je starac iskoristio poslednju želju da ga vrati u
grob, pre nego što je starica otvorila vrata da vidi kakav je užas
prizvala. Vajzak je lepo rekao da je za neke stvari bolje da nikad ne
budu pronađene.
„Ne”, rekao je. „Nisam ništa moćniji od vas.”
„Prema navodima mog izvora, vi...”
„Ne, to nije istina.”
Brajt se cinično osmehnuo. Okrenuo je novu stranicu u beležnici,
iako se videlo da bi rado nastavio priču na temu vidovnjaštva. Pitao je
za Džonijeve planove za budućnost i za osećanja koja su se u njemu
probudila nakon povratka u život. Džoni je i na ova pitanja odgovorio
najiskrenije što je mogao.
„Pa, šta ćete raditi kad izađete odavde?”, pitao je Brajt, kad je
zatvorio beležnicu.
„Nisam razmišljao o tome. Još probavljam podatak da je Džerald
Ford predsednik.”
Brajt se nasmejao. „Niste jedini s takvim probavnim problemima,
prijatelju.”
„Pretpostavljam da ću se vratiti podučavanju. Samo to znam da
radim. Taj čas je u ovom času predaleko, da bih razmišljao o njemu.”
Brajt mu je zahvalio na intervjuu i otišao. Članak se pojavio u
novinama dva dana kasnije, dan pre operacije. Bio je na dnu naslovne
stranice. U naslovu je pisalo: DŽON SMIT, SAVREMENI RIP VAN VINKL,
SUOČAVA SE S DUGIM POVRATKOM U NORMALAN ŽIVOT. Sadržao je
tri fotografije. Jedna je bila iz srednjoškolskog godišnjaka (snimljena
nepunih nedelju dana pre udesa). Druga je bila iz bolničke postelje. Na
njoj je izgledao mršavo i zgrčeno, zbog ruku i nogu u pognutom
položaju. Između njih dve bila je fotografija gotovo smrskanog taksija,
koji je ležao postrance kao crknuti pas. U Brajtovom članku nije bilo
pomena o šestom čulu, vidovitosti ili natprirodnim sposobnostima.
„Kako ste ga odvratili od pisanja o natprirodnim fenomenima?”,
pitao ga je Vajzak iste večeri.
 Džoni je slegnuo ramenima. „Izgledao je kao fin momak. Možda nije
hteo da me davi s tim temama.”
„Možda nije”, reče Vajzak. „Ali neće to zaboraviti. Ne, ako je dobar
novinar, a slučajno znam da jeste.”
„Znate da jeste?”
„Raspitao sam se.”
„Raspitali ste se u mom najboljem interesu?”
„Svako daje sve od sebe, zar ne? Da li ste nervozni zbog onog što vas
sutra čeka, Džoni?”
„Nisam nervozan, ne. Preciznije bi bilo reći da sam uplašen.”
„Da, naravno da jeste. I ja bih se plašio da sam na vašem mestu.”
„Da li ćete biti tamo?”
„Hoću, u prostoru za posmatrače. Iznad operacione sale. Nećete
moći da me prepoznate u gomili zelenih uniformi, ali biću tamo.”
„Ponesite nešto”, reče Džoni, „neki znak raspoznavanja.”
Vajzak ga je pogledao sa osmehom. „U redu. Prikačiću sat na
mantil.”
„Fino”, reče Džoni. „Šta je s doktorom Braunom? Da li će i on biti
tamo?”
„Doktor Braun je u Vašingtonu. Sutra će predstaviti vaš slučaj pred
Američkim neurološkim društvom. Pročitao sam njegov rad. Prilično je
dobar. Možda preopširan.”
„Vi niste pozvani?”
Vajzak je slegnuo ramenima. „Izbegavam letenje. Plašim se.”
„Možda ste hteli da ostanete ovde?”
Vajzak se prepredeno osmehnuo i raširio ruke.
„Ne voli me mnogo, zar ne?”, pitao je Džoni. „Doktor Braun?”
„Ne, ne baš”, reče Vajzak. „Misli da nas zavitlavate, da izmišljate
stvari iz nekog samo vama poznatog razloga. Verovatno smatra da ste
gladni pažnje. Ne sudite ga isključivo po tome, Džone. Njegov način
razmišljanja onemogućuje mu drugačiji prilaz. Najbolje je da ga u
izvesnoj meri sažaljevate, ako osećate išta prema njemu. On je sjajan
čovek. Daleko će dogurati. Već ima mnogo ponuda. Uskoro će odleteti
iz severnih šuma. Neće se vraćati u Bangor. Otići će u Hjuston, na
Havaje ili možda u Pariz. Nije tako radoznao. On je mehaničar mozga.
Isekao ga je u komadiće skalpelom i nije pronašao dušu. Zbog toga
misli da je nema. Po tom je sličan ruskim astronautima koji su kružili
oko Zemlje i nisu videli Boga. Iskusan je mehaničar, ali je u suštini
samo dete s vrsnom motorikom. Ne smete da mu kažete da sam to
rekao.”
„Neću.”
„Sad morate da se odmorite. Sutra vas čeka dug dan.”

Džoni na operaciji nije video mnogo od svetski čuvenog doktora

Ruopa, izuzev para debelih naočara s rožnatim okvirom i velike guke
na krajnjoj levoj strani čela. Ostatak je bio pokriven plaštom, kapom i
rukavicama.
Džoni je dobio dve injekcije pre operacije, demerol i atropin. Bio je
načisto urađen, kad su ga uveli u operacionu salu. Anesteziolog se
pojavio s najvećom novokainskom injekcijom koju je Džoni ikad video
u životu. Očekivao je da će ga boleti i nije pogrešio. Uboli su ga između
četvrtog i petog pršljena, dovoljno visoko da izbegnu cauda eqina, skup
nerava u osnovi kičme, koja podseća na konjski rep.
Legao je na stomak. Ujeo se za ruku da ne bi vrisnuo.
Bol je posle beskrajno mnogo vremena izbledeo. Sveo se na tupi
pritisak. Nije osećao donji deo tela.
Ruopovo lice nadvilo se nad njim. Zeleni razbojnik, pomislio je
Džoni, Džesi Džejms s naočarima s rožnatim okvirom. Traži pare ili
život.
„Da li se dobro osećate, gospodine Smite?”, pitao je hirurški
superstar.
„Dobro sam. Ali radije ne bih ponovio ovo iskustvo.”
„Možete čitati časopise, ako želite ili gledati kroz prozor, ako
mislite da bi vas ovo moglo potresti.”
„U redu.”
„Sestro, kakav mu je krvni pritisak?”
„Sto dvadeset, sedamdeset šest, doktore.”
„To je divno. Pa, kolege, hoćemo li početi?”
„Ostavite mi batak”, slabašno će Džoni. Grohotni smeh ga je
iznenadio. Ruop je ga je potapšao po platnom pokrivenom ramenu,
rukom u tankoj rukavici.
Gledao je kako hirurg odabire skalpel i nestaje iza zelene tkanine,
razapete po metalnoj mreži oko Džonija. Konveksno ogledalo
omogućavalo mu je dobar, iako malo iskrivljen pogled, na sve što se
događalo.
„O, da”, reče Ruop. „O da, di-di-di... ovde je ono što želimo... hm-hm...
dobro je... stezaljku, molim vas. Sestro, požurite, probudite se u ime
Hristovo... da, gospodine... verujem da mi je potrebna jedna od ovih...
ne, sačekajte... nemojte mi davati onu koju sam tražio, već onu koja mi
je potrebna... da, u redu. Podvez, molim vas.”
Sestra mu je kleštima dodala nešto što je ličilo na svežanj upletenih
tankih žica. Ruop ih je pažljivo prihvatio pincetom.
Podseća na italijansku hranu, pomislio je Džoni, a pogledajte sav taj
sos za špagete. Tada mu je pozlilo, pa je skrenuo pogled. Ostatak zelene
razbojničke družine posmatrao ga je s galerije. Pogledi su im bili bledi,
nemilosrdni i zastrašujući. Uočio je Vajzaka, trećeg zdesna. Pričvrstio
je sat na prednji deo mantila.
Džoni je klimnuo.
Vajzak je otpozdravio.
Od toga mu je bilo malo bolje.

Ruop je povezao kolena i listove. Okrenuli su ga. Operacija se nastavila.

Anesteziolog ga je pitao da li se oseća dobro. Rekao je da se oseća
najbolje što je moguće u ovakvim okolnostima. Pitala ga je da li bi želeo
da sluša muziku. Rekao je da bi to bilo jako dobro. Operaciona sala se
nekoliko trenutaka kasnije ispunila zvonkim, slatkim glasom Džoan
Baez. Ruop je izvodio svoj šou. Džoniju se prispavalo. Zadremao je.
Operacija je još trajala kad se probudio. Vajzak je još bio na galeriji.
Džoni je podigao ruku, da bi pokazao da je tu. Vajzak je ponovo
klimnuo.

4
Operacija je, sat kasnije, bila završena. Odgurali su ga u sobu za
oporavak, u kojoj ga je bolničarka neprestano pitala može li da oseti
koliko prstiju na nozi mu dodiruje. Posle izvesnog vremena mogao je
da odgovori.
Ruop je ušao u sobu. Razbojnička maska visila mu je sa strane.
„Da li vam je dobro?”, pitao je.
„Dobro mi je.”
„Operacija je uspela”, rekao je. „Optimista sam.”
„Dobro je.”
„Imaćete bolove”, rekao je doktor. „Verovatno poprilične. Terapija
će isprva biti veoma bolna. Izdržite.”
„Izdržaću”, promrmljao je Džoni.
„Želim vam prijatan dan”, reče Ruop na odlasku. Džoni je pomislio
da žuri da odigra brzu partiju od devet rupa na lokalnom terenu za golf,
pre nego što se suviše smrkne.

Poprilično će boleti.
Lokalna anestezija prestala je da deluje oko devet uveče. Džimi je
trpeo velike bolove. Nije smeo da pomeri noge bez pomoći bolničarki.
Činilo mu se da su mu vezali ekserima načičkane kaiševe na kolena i da
su ih krvnički zategli. Vreme je neverovatno sporo prolazilo. Pogledao
bi na sat, uveren da je od poslednjeg pogleda na njega prošao čitav čas,
samo da bi video da je proteklo samo četiri minuta. Bio je siguran da
ne može da trpi bol duže od jednog minuta. Bio bi jednako siguran da
neće podneti sledeći, kad bi taj minut prošao.
Pomislio je na gomilu bolnih minuta koji ga čekaju. Podsećali su ga
na kilometar i povisoku gomilu novčića. Ta slika izazvala je dotad
najcrnji napad depresije. Prekrila ga je kao glatki, čvrsti talas i ponela u
dubine. Mučiće ga do smrti. Operisaće mu laktove, butine i vrat. A
zatim, terapija. Hodalice, invalidska kolica, štapovi.
Imaćete bolove... izdržite.
Izdržaću, pomislio je Džoni. Samo me ostavi na miru. Ne prilazi mi
više s mesarskim noževima. Ne želim da imam ikakve veze s vama, ako
mislite da mi ovako pomažete.
Postojani, pulsirajući bol prodirao mu je u meso.
Osetio je golicavu toplinu na stomaku.
Uneredio se.
Džoni Smit je okrenuo lice zidu i zaplakao.

Džoni je, deset dana posle operacije i dve nedelje pre sledeće, podigao
glavu s knjige koju je čitao - Vudvordovi i Bernstajnovi Svi
predsednikovi ljudi - i ugledao Saru. Oklevajući ga je posmatrala s
dovratka.
„Saro”, rekao je. „To si ti, zar ne?”
Treperavo je uzdahnula. „Da. To sam ja, Džoni.”
Spustio je knjigu. Zagledao se u nju. Na sebi je imala otmenu
svetlozelenu lanenu haljinu. Držala je smeđu torbicu ispred sebe kao
štit. Ofarbala je jedan pramen. Lepo joj je stajao. Osetio je oštri i duboki
ubod ljubomore - da li je to bila njena ideja, ili čoveka s kojim je živela i
spavala? Bila je tako lepa.
„Uđi”, rekao je. „Uđi i sedi.”
Ušla je. Smesta je sagledao sebe njenim očima. Video je previše
mršavog muškarca u bluzi otvorenoj pozadi i jeftinom bolničkom
bademantilu. Sedeo je u stolici pored prozora, tela malčice nagnutog i
nogu ispruženih na jastuku.
„Kao što vidiš, obukao sam smoking za ovu priliku”, rekao je.
„Dobro izgledaš.” Poljubila ga je u obraz. Stotinu sećanja nakratko
mu je proletelo kroz glavu, kao vešto promešani špil karata. Sela je na
drugu stolicu, prekrstila noge i i zategla rub haljine.
Ćutke su posmatrali jedno drugo. Uočio je da je veoma nervozna.
Verovatno bi đipila iz stolice, ako bi je neko dodirnuo po ramenu.
„Nisam znala da li bi trebalo da dođem”, rekla je, „ali sam htela.”
„Drago mi je što si došla.”
Razgovaramo kao neznanci u autobusu, snuždeno je pomislio.
Valjda još nešto postoji između nas, zar ne?
„Pa, kako ti je?”, pitao je.
 Osmehnuo se. „Bio sam u ratu. Hoćeš li da vidiš ožiljke iz bitaka?”,
podigao je bademantil iznad kolena i pokazao posekotine u obliku
slova S, koje su počele da zarastaju. Još su bile crvene i ispresecane
šavovima.
„O gospode, šta ti to rade?”
„Pokušavaju da skrpe Hampti Damptija”, rekao je. „Svi kraljevi
konji, svi kraljevi ljudi i svi kraljevi doktori. Pa, pretpostavljam...”
Ućutao se kad je zaplakala.
„Ne govori takve stvari, Džoni”, rekla je. „Molim te ne govori takve
stvari.”
„Žao mi je. Samo sam... samo sam pokušavao da se našalim na
račun toga.” Šta se dešava? Da li je pokušao da se odbrani smehom ili
da joj poruči Hvala ti što si došla da me vidiš, seckaju me na komadiće?
„Možeš li? Možeš li da se šališ na račun toga?” Izvadila je papirnu
maramicu iz torbice i obrisala oči.
„Ne prečesto. Mislim da sam podigao gard... kad sam te ponovo
video, Saro.”
„Da li će te pustiti odavde?”
„U jednom trenutku. Pustiće me ako ostanem na nogama posle
dvoboja, kao u stara vremena. Da li si čitala o tim starinskim
običajima? Biću slobodan, ako preživim napade tomahavkom svih
Indijanaca iz plemena.”
„Ovog leta?”
„Ne... ne bih rekao.”
„Tako mi je žao što se to dogodilo”, rekla je, tako tiho da sam je
jedva čuo. „Pokušavam da shvatim zašto... ili kako bi bilo da... Ne mogu
da spavam od takvih razmišljanja. Da nisam pojela pokvarenu viršlu...
Da si ostao, umesto što si krenuo kući...” Odmahnula je glavom.
Pogledala ga je očima crvenim od plača. „Čini mi se da zakoni
verovatnoće ponekad jednostavno prestanu da važe.”
Džoni se nasmejao. „Dupla nula. Točak se vrti za račun kuće. Hej,
sećaš li se? Razbio sam taj Točak, Saro.”
„Jesi. Zaradio si pet stotina dolara.”
Posmatrao ju je sa osmehom, samo što je taj osmeh bio drhtav,
tužnjikav. „Hoćeš li da čuješ nešto smešno? Doktor misli da sam
preživeo zato što sam pretrpeo ozledu glave u detinjstvu. Ne mogu da
je se setim, a ni mama i tata. Kad god pomislim na nju, setim se Točka
sreće... i mirisa izgorele gume.”
„Možda si ga osetio u saobraćajnom udesu...”, sumnjičavo je počela.
 „Ne, ne mislim da je to u pitanju. Sklon sam zaključku da je Točak
bio upozorenje... o koje sam se oglušio.”
Blago se promeškoljila i s nelagodnošću progovorila: „Nemoj,
Džoni.”
Slegnuo je ramenima. „Ili sam jednostavno potrošio
četvorogodišnje sledovanje sreće za jedno veće. Ah vidi ovo, Saro.”
Pažljivo i po cenu velikih bolova podigao je nogu s jastučeta, savio je
pod uglom od devedeset stepeni i ispravio na jastuku. „Možda mogu
ponovo skrpiti Hamptija. Nisam mogao da je savijem kad sam se
probudio. Niti sam mogao da ispravim noge kao sada.”
„Možeš da razmišljaš, Džoni. Možeš da pričaš. Svi smo mislili da...
znaš.”
„Da znam. Mislili ste da je Džoni postao biljka.” Ponovo su utonuli u
neprijatnu i napetu tišinu. Džoni ju je razbio usiljenom upadicom:
„Nego, kako stoje stvari s tobom?”
„Pa... udata sam. Pretpostavljam da to znaš.”
„Tata mi je rekao.”
„On je tako dobar čovek”, reče Sara. Reči su provalile iz nje. „Nisam
mogla da čekam, Džoni. Žao mi je zbog toga. Doktori su rekli da se
nikad nećeš probuditi i da će ti biti sve gore i gore sve dok se...
jednostavno ne ugasiš. Čak i da sam znala...” Pogledala ga je kao neko
ko se od nečeg brani. „Mislim da ne bih mogla da čekam, čak i da sam
znala. Četiri i po godine su duge.”
„Da, jesu”, rekao je. „To je prokleto mnogo vremena. Hoćeš li da
čuješ nešto stvarno morbidno? Zamolio sam ih da mi donesu časopise
koji su izašli za te četiri godine da bih video ko je umro. Truman.
Dženis Džoplin, Džimi Hendriks - Isuse, setio sam se kako izvodi
’Purple Haze’ i nisam mogao da verujem. Den Bloker.15 I ti i ja.
Jednostavno smo se udaljili.”
„Jako mi je teško zbog toga”, rekla je, gotovo šapatom. „Toliko mi je
prokleto teško. Ali volim ovog čoveka, Džoni. Mnogo ga volim.”
„Shvatam. To je najhitnije.”
„Zove se Volt Hejzlet, i on je...”
„Mislim da bih radije slušao o tvom detetu”, reče Džoni. „Nemoj da
se ljutiš, molim te.”
„Mali je sladak ko med”, rekla je sa osmehom. „Ima sedam meseci.
Zove se Denis, ali ga zovemo Deni. Dobio je ime po dedi s očeve
strane.”
„Dovedi ga kad budeš mogla. Voleo bih da ga vidim.”
 „Hoću”, reče Sara. Izmenjali su lažne osmehe. Znali su da se ništa
slično neće dogoditi. „Džoni, da li ti je išta potrebno?”
Samo ti, dušo. I da mi se vrate poslednje četiri i po godine života.
„Jok”, rekao je. „Još predaješ?”
„Još predajem, ali ne za dugo.”
„Još ušmrkavaš pogubni kokain?”
„O, Džoni, nisi se promenio. Još si vickast.”
„Još sam vickast”, složio se. Tišina se spustila između njih s
treskom koji se gotovo mogao čuti.
„Mogu li da te ponovo obiđem?”
„Naravno”, rekao je. „To bi bilo divno, Saro.” Oklevao je. Nije hteo da
ostane nedorečen, da povredi nju ili sebe, ako se to može izbeći. A opet,
hteo je da kaže nešto iskreno.
„Saro”, rekao je, „učinila si pravu stvar.”
„Jesam li?”, pitala je. Osmeh joj je zadrhtao u uglovima usana.
„Nisam sigurna. Sve izgleda veoma okrutno i... i ne mogu da ne kažem,
veoma pogrešno. Volim svog supruga i bebu. Poverovala sam Voltu, kad
mi je rekao da ćemo jednog dana živeti u najboljoj kući u Bangoru i da
će se jednog dana kandidovati za mesto Bila Koena u skupštini. Kaže
da će jednog dana neko iz Mejna biti izabran za predsednika. Skoro da
mogu da poverujem u to. Došla sam ovamo i pogledala tvoje sirote
noge...” Ponovo je zaplakala. „Izgledaju kao da su prošle kroz mešalicu
za beton ili nešto slično, i tako si mršav...”
„Nemoj, Saro, nemoj.”
„Tako si mršav i sve izgleda pogrešno i okrutno. I mrzim to. Mrzim
zato što nije ni najmanje pošteno, ni trunčicu!”
„Ponekad ništa nije kako bi trebalo da bude”, rekao je. „Svet je
nemilosrdan. Ponekad jednostavno moraš da uradiš ono što možeš i
pokušaš da živiš s tim. Idi i budi srećna, Saro. Dođi kad god hoćeš, ako
želiš da me vidiš. Ponesi tablu za kribidž.”
„Hoću”, rekla je. „Žao mi je što sam plakala. Nisam te razveselila, zar
ne?”
„Nema problema”, rekao je. Osmehnuo se. „Moraš da se maneš tog
kokaina, dušice. Nos će ti otpasti od njega.”
Slabašno se osmehnula. „Dobri stari Džoni”, rekla je. Iznenada se
nagnula. Poljubila ga je u usta. „O, Džoni, oporavi se što pre.”
Zamišljeno ju je posmatrao dok se udaljavala.
„Džoni?”
„Nisi je ostavila”, rekao je. „Ne, uopšte je nisi ostavila.”
 „Šta nisam ostavila?” Zbunjeno se namrštila.
„Tvoju burmu. Nisi je ostavila u Montrealu.”
Podigao je ruku do čela i protrljao komad kože iznad desnog oka.
Rukom je bacao senku. Sa osećanjem koje se graničilo sa sujevernim
strahom, zapazila je da mu je polovina lica na svetlosti, a polovina u
tami. Setila se maske kojom ju je prestrašio za Noć veštica. Ona i Volt
proslavili su medeni mesec u Montrealu, ali kako je Džoni to znao?
Možda mu je Herb rekao. Da, sigurno je tako bilo. Samo su Volt i ona
znali da je izgubila burmu u hotelskoj sobi. Niko drugi nije znao, zato
što joj je kupio drugu burmu pre nego što su poleteli kući. Previše se
stidela da bi ikom poverila tu tajnu. Nije rekla ni majci.
„Kako...”
Džoni se duboko namrštio, pre nego što se osmehnuo. Spustio je
ruku s čela i upleo šake u krilu.
„Bila je neodgovarajuće veličine”, rekao je. „Zar se ne sećaš kad si se
pakovala? Bio je napolju, kupovao je nešto dok si ti pakovala stvari. Bio
je napolju kupovao je... kupovao... ne znam šta. To je u mrtvoj zoni.”
Mrtvoj zoni?
„Izašao je u prodavnicu i kupio gomilu glupih suvenira. Jastučiće i
slične stvari. Ali, Džoni, kako si znao da sam izgubila bu...”
„Pakovala si se. Burma nije bila odgovarajuće veličine. Bila je za
nijansu prevelika. Planirala si da se postaraš za to kad se vratiš. U
međuvremenu si... si...” Zbunjeno mrštenje povratilo se i uzmaklo.
Osmehnuo se. „Učvršćivala si je toalet-papirom!”
Više nije bilo sumnje u pogledu straha. Lenjo se sklupčao u njenom
stomaku, kao zmija. Ruka joj se popela do grla. Zurila je u njega, skoro
hipnotisana. Imao je isti pogled, isti hladno odsutni pogled kao u noći u
kojoj je pobedio Točak. Šta ti se desilo, Džoni? Šta si ti? Plave oči smračile
su se do gotovo ljubičaste nijanse. Htela je da pobegne. Činilo joj se da
se soba zamračila, kao da je pokidao tkivo stvarnosti, razdvajajući veze
između prošlosti i sadašnjosti.
„Kliznula ti je s prsta”, rekao je. „Stavljala si njegov pribor za
brijanje u jedan od džepova sa strane, kad ti je kliznula. Tek kasnije si
primetila da si je izgubila. Pomislila si da je ostala u sobi.” Nasmejao se,
to je bio piskav, golicav, iskidan zvuk - ni nalik njegovom uobičajenom
smehu - već hladan... hladan. „Auh, prevrnula si sobu naopako.
Spakovala si je. Još je u džepu kofera. Odonda je tamo. Idi na tavan i
pogledaj. Videćeš.”
Neko je u hodniku ispustio čašu vode ili nešto slično. Iznenađeno je
opsovao kad se to dogodilo. Džoni je pogledao u pravcu zvuka. Oči su
mu se razbistrile. Osvrnuo se i video da je ukočena, razrogačenih očiju i
zabrinuta.
„Šta je bilo? Saro, da li sam rekao nešto pogrešno?”
„Kako si znao?”, prošaptala je. „Otkud znaš takve stvari?”
„Ne znam. Saro, žao mi je ako sam...”
„Džoni, moram da krenem. Deni je s bebisiterkom.”
„U redu je. Žao mi je što sam te potresao.”
„Kako si mogao da znaš za moju burmu, Džoni?”
Samo je odmahnuo glavom.

Osetila je nešto čudno u stomaku, na pola puta kroz hodnik u prizemlju.

U poslednjem času pronašla je toalet. Žurno je ušla unutra i zatvorila
vrata kabine. Žestoko se ispovraćala. Povukla je vodu i ustala
zatvorenih očiju. Drhtala je, ali je bila na ivici smeha. Povratila je i kad
je poslednji put videla Džonija. Da li je to surova pravda? Međaši u
vremenu, kao podupirači za knjige? Stavila je šaku na usta, da bi
zadržala šta god je pokušavalo da izađe - smeh ili možda vrisak. Svet se
bezumno nakrenuo u tami, kao lonac. Kao Točak sreće koji se vrti.

Ostavila je Denija kod gospođe Label. Kuća je bila tiha i prazna kad se
vratila. Popela se uz uske stepenice do tavana i pritisla prekidač koji je
kontrolisao dve gole sijalice. Prtljag je bio u jednom ćošku. Nalepnice iz
Montreala još su bile na narandžastim koferima. Bilo ih je tri. Otvorila
je prvi i opipala rastegljive džepove. Ništa nije našla.
Duboko je udahnula i izdahnula. Osećala se glupo i razočarano, ali je
olakšanje preovladavalo. Nije našla burmu. Izvini, Džoni. A opet, nije joj
bilo nimalo žao. Pronalaženje burme bilo bi za nijansu previše jeziv
događaj.
Počela je da vraća kofere na mesto između gomile Voltovih knjiga s
koledža i lampe koju je pas one lude žene oborio i koju nije imala srca
da baci. Neki glasić unutar nje je prošaptao, dok je stresala prašinu s
ruku, spremajući se da zaboravi na sve. Bio je tako tih da ga je jedva
čula. Preterano površna pretraga, zar ne? Nisi želela da nešto pronađeš,
je li tako, Saro?
Nije. Nije, zaista nije htela da nešto pronađe. Ako je glasić mislio da
će ponovo otvoriti kofere, bio je lud. Petnaest minuta je kasnila da ode
po Denija. Volt će dovesti jednog od vodećih partnera firme na večeru
(što je veoma važan događaj), dugovala je Beti Hekman pismo - ona je
iz Mirovnog korpusa u Ugandi uletela pravo u brak sa sinom
zapanjujuće bogatog odgajivača konja iz Kentakija. Takođe bi trebalo
da očisti oba kupatila, sredi frizuru i okupa Denija. Imala je previše
posla da bi se muvala po vrelom, prljavom tavanu.
Stoga je izvadila sva tri kofera. Ovog puta je veoma pažljivo
pretražila sve džepove. Pronašla je burmu u samom ćošku džepa u
trećem koferu.
Podigla ju je ispod jedne sijalice i pročitala tekst ugraviran s
unutrašnje strane. Natpis je delovao sveže, kao kad ga je Volt navukao
na njen prst VOLTERI SARA HEJZLET - DEVETI JUL 1972.
Dugo ju je posmatrala.
Vratila je kofere na mesto, isključila svetlo i sišla niz stepenice.
Svukla je, sad prašnjavu, lanenu haljinu. Obukla je pantalone i bluzu.
Prošetala je jedan blok do gospođe Label i uzela sina. Vratili su se kući.
Ostavila je Denija u dnevnoj sobu. Živahno je puzao okolo, dok je
spremala pečenicu i ljuštila krompire. Gurnula je meso u rernu i otišla
u dnevnu sobu. Deni je zaspao na tepihu. Podigla ga je i stavila u
kolevku. Počela je da čisti kupatila. Neprestano je razmišljala o burmi,
uprkos svemu, uprkos časovniku koji je proždirao vreme do večere.
Džoni je znao. Mogla je da odredi trenutak u kom je saznao: kad ga je
poljubila pre polaska.
Od same pomisli na njega osećala se slabo i čudnovato. Nije znala
zašto. Sve je bilo tako zbrkano. Mislila je na njegov nepromenjeni
polucinični osmeh, strašno izmenjeno, mršavo i neuhranjeno telo, i
kosu koja mu je beživotno polegla po lobanji, tako različita od one koju
je imao u njenom sećanju. Želela je da ga poljubi.
„Prestani”, promrmljala je sebi u bradu. Nije prepoznavala vlastito
lice u ogledalu. Bila je rumena, vrela i - recimo to, strašno seksi.
 Stisnula je pronađenu burmu u džepu pantalona. Bacila ju je u čistu,
malčice plavu vodu toaletne šolje, pre nego što je shvatila šta će
uraditi. Šolja je bila blistavo čista da gospodin Trečes iz Baribolta,
Trečesa, Murhausa i Džendrona ne bude uvređen nepriličnom burmom
prljavštine u šolji, kad ga pritera mala nužda za večerom. Ko zna kakve
prepreke mogu stajati pred mladim čovekom na putu ka stolu za kojim
sede moćni i uticajni, zar ne? Ko išta zna na ovom svetu?
Pljusnula je i polako potonula kroz bistru vodu na dno. Lenjo se
okretala. Učinilo joj se da je tiho zvecnula pri udaru o porcelan na dnu.
Verovatno se radilo o njenoj mašti. Glava ju je bolela. Na tavanu je bilo
vrelo i zagušljivo. Džonijev poljubac - bio je sladak, tako sladak.
Povukla je vodu pre nego što je stigla da razmisli o onom što radi (i
dozvoli razumu da se nametne). Činilo joj se da voda teče bučnije no
inače, zato što je žmurila. Burma je nestala kad je otvorila oči.
Izgubljena je. Ponovo je bila izgubljena.
Noge su joj naglo oslabile. Sela je na ivicu kade i zarila lice u šake.
Vrelo, vrelo, lice. Više neće posećivati Džonija. To nije dobra ideja.
Poseta ju je uznemirila. Volt je pozvao vodećeg partnera u firmi na
večeru. Ima bocu skupog vina u frižideru i basnoslovno skupi komad
mesa u rerni. O tome bi trebalo da razmišlja. Trebalo bi da razmišlja o
tome koliko voli Volta, o Deniju usnulom u kolevci i da čovek mora da
živi s odlukama koje donese u ovom ludom svetu. Više neće razmišljati
o Džoniju Smitu i njegovom poluciničnom, šarmantnom osmehu.

Večera je uspela u svakom pogledu.

 DESETO POGLAVLJE

Doktor je Veri Smit prepisao hidrodiural, lek za smanjenje krvnog

pritiska. Nije joj mnogo snizio pritisak („ne vredi ni pišljiva boba”,
navodila je u svojim pismima), ali joj je oduzimao snagu i izazivao
mučninu. Morala je da sedne da se odmori posle usisavanja. Popela bi
se uz stepenice i zastala na vrhu, dahćući kao pas u vrelom
avgustovskom popodnevu. Bacila bi pilule kroz prozor, da joj Džoni nije
rekao da su joj neophodne.
Doktor joj je prepisao drugi lek. Srce joj je od njega toliko lupalo da
je prestala da ga uzima.
„Ova procedura zasniva se na metodi pokušaja i grešaka”, reče
doktor. „Ne brinite, Vera, naći ćemo delotvornu terapiju.”
„Ne brinem se”, reče Vera. „Verujem u Gospoda Boga.”
„Da, naravno da verujete. Tako bi i trebalo da bude.”
Doktor se krajem juna opredelio za kombinaciju hidrodiurala i leka
zvanog aldomet. To su bile debele, žute, skupe pilule. Činilo joj se da
mora da mokri svakih petnaest minuta kad je počela da uzima ta dva
leka. Javile su se glavobolje. Doktor je rekao da joj je krvni pritisak
snižen na normalni nivo, ali mu ona nije verovala. Ko je još video vajdu
od doktora? Vidi šta rade njenom Džoniju. Seku ga kao kasapi. Imao je
tri operacije. Izgleda kao čudovište sa šavovima po rukama, nogama i
vratu. I još ne može da se kreće bez hodalice, kakvu je koristila stara
gospođa Silvester. Zašto se oseća ovako jadno, ako joj je krvni pritisak
opao?
„Moraš dati vremena telu da se navikne na lekove”, rekao je Džoni.
Bila je prva subota jula. Roditelji su ga posetili u bolnici. Izgledao je
bledo i izmučeno po povratku s hidroterapije. U svakoj ruci imao je
lopticu od olova. Dizao ih je i spuštao u krilu, dok su razgovarali.
Razgibavao je laktove i ojačavao bicepse i tricepse. Ožiljci koji su se
pružali od laktova do podlaktica izduživali su se i skupljali. Zarastali su.
„Veruj u Boga, Džoni”, govorila je Vera. „Nema potrebe za svim
ovim budalaštinama. Veruj u Boga, pa će te on izlečiti.”
„Vera...” poče Herb.
„Ne prekidaj me. Ovo je budalaština! Zar u Bibliji ne piše, pitaj pa će
ti sve biti dato, kucaj pa će ti se otvoriti? Nema potrebe za uzimanjem
groznih lekova, niti da moj dečak dopušta tim doktorima da ga muče.
To je pogrešno, ne pomaže mu i grešno je!”
Džoni je spustio olovne loptice na krevet. Mišići u rukama drhtali su
mu od napora. Zaboleo ga je stomak. Bio je iscrpljen od vežbanja i ljut
na majku.
„Ko se čuva i bog ga čuva”, rekao je. „Ti ne želiš hrišćanskog boga,
mama. Želiš duha koji će izaći iz boce i ispuniti tri želje.”
„Džoni!”
„Pa, to je istina.”
„Doktori su ti usadili tu ideju u glavu! I nju i druge lude ideje!” Usne
su joj drhtale. U razrogačenim očima nije bilo suza. „Bog te je vratio iz
kome, da bi izvršio njegovu volju, Džone. Ovi drugi, oni samo...”
„Samo pokušavaju da mi pomognu da prohodam da ne bih morao
da do kraja života izvršavam njegovu volju iz invalidskih kolica.”
„Hajde da se ne svađamo”, reče Herb. „U porodici ne bi trebalo da
bude svađe.” Baš kao što uragani ne bi trebalo da duvaju, ali svake
godine pustoše. Njegove reći nisu okončale prepirku. Odavno se
spremala.
„Kad bi se samo uzdao u Boga, Džoni...” počela je Vera, ne mareći za
Herba.
„Više ni u šta ne verujem.”
„Žao mi je što to čujem”, rekla je ukočenim i dalekim glasom. „Svuda
ima Sataninih pristalica. Pokušaće da te skrenu s pravog puta. Izgleda
da im dobro ide.”
„Moraš da od toga praviš... nešto epsko i večno, zar ne? Reći ću ti šta
je to bilo. To je bio glupi saobraćajni udes. Klinci su se trkali, a ja sam
nadrljao. Znaš li šta želim, mama? Želim da izađem odavde. Samo to. I
želim da nastaviš da uzimaš lek i... i da pokušaš da se obema nogama
spustiš na zemlju. Samo to želim.”
„Odlazim.” Ustala je, bleda i tužna. „Moliću se za tebe, Džoni.”
Pogledao ju je, onako bespomoćan, ozlojeđen i nesrećan. Bes ga je
prošao. Istresao se na nju. „Nastavi da uzimaš lek!”, zavapio je.
„Moliću se da vidiš svetlost.”
 Izašla je iz sobe. Lice joj je bilo ukočeno i sivo, kao da je od kamena.
Džoni je bespomoćno pogledao oca.
„Džone, voleo bih da to nisi učinio”, reče Herb.
„Umoran sam. Umor mi ometa rasuđivanje i kvari raspoloženje.”
„Tako je”, reče Herb. Izgledalo je kao da će reći još nešto, ali nije.
„Da li još planira da ode u Kaliforniju na simpozijum o letećim
tanjirima ili ko zna šta već?”
„Da. Možda će se predomisliti. Nepredvidljiva je, a dotad ima još
mesec dana.”
„Trebalo bi nešto da preduzmeš.”
„Šta? Da je smestim u bolnicu?”
Džoni je odmahnuo glavom. „Ne znam. Možda je vreme da ozbiljno
razmisliš o tome, umesto što se ponašaš kao da je to isključeno.
Bolesna je. Moraš da je zbrineš.”
Herb će glasno: „Bila je dobro pre nego što...”
Džoni se trgao, kao ošamaren.
„Znaš, žao mi je, Džoni. Nisam to mislio.”
„U redu je, tata.”
„Ne, stvarno nisam”, Herbovo lice bilo je slika jada. „Znaš, morao
bih da pođem za njom. Verovatno deli letke po hodnicima.”
„Važi.”
„Džoni, pokušaj da zaboraviš ovo. Usredsredi se na oporavak. Ona
te voli, baš kao i ja. Ne sudi nam prestrogo.”
„Neću. U redu je, tata.”
Poljubio je sina u obraz. „Moram da pođem za njom.”
„Važi.”
Herb je otišao. Džoni je napravio tri teturava koraka između stolice
i kreveta. To nije bilo mnogo. Ali je bilo nešto. Početak. Otac nije ni
slutio koliko mu je žao što se onako istresao na majku. Žalio je zato što
je u njemu jačalo čudnovato ubeđenje da majka neće još dugo živeti.

Vera je prestala da uzima lekove. Herb je razgovarao s njom.

Pokušavao je da je obrlati laskanjem. Na kraju je pokušao da joj naredi.
Nije uspeo.
Pokazala mu je pisma njenih „dopisnika u Isusu”. Većina je bila
nevešto nažvrljana i puna pravopisnih grešaka. Sva su podržavala njen
stav i obećavala molitve za njeno zdravlje. Jedno je bilo od dame iz
Roud Ajlanda. I ona je čekala kraj sveta na farmi u Vermontu (zajedno s
voljenim psom ljubimcem, Otisom). „BOG je najbolji lek”, poručivala je
ova dama, „okreni se BOGU PA ’Š BIT IZLEČENA, a ne DR-ima koji
OZURPIRAJU MOĆ BOŽJU. Oni prouzrokuju sav RAK na ovom zlom
svetu sa svojim ĐAVOLSKIM PETLJANJEM, svako ko je ikad imao
OPERACIU na primer čak i BEZNAČAJNU kao VAĐENJE KRAJNIKA će
pre ili kasnije dobiti RAK, to je dokazana činjenica, stoga prizovi BOGA,
moli se BOGU, pomešaj SVOJU VOLJU s njegovom PA S bit izlečena!!”
Herb je telefonirao Džoniju, koji je sutradan pozvao majku. Izvinio
se zbog manjka obzira i strpljenja. Zamolio ju je da ponovo počne da
uzima lekove - njemu za ljubav. Vera je prihvatila izvinjenje, ali je
odbila da ponovo počne da se leči. Bog će pronaći način da je izleći, ako
to bude hteo. Otputovaće na onaj svet ako Bog poželi da je prizove sebi,
pa makar gutala tovar pilula dnevno. To su bile naizgled neoborive
tvrdnje. Jedini mogući način da ih Džoni opovrgne bio je pozivanje na
ono što su katolici i protestanti osamnaest stoleća odbijali da priznaju:
da Bog izvršava svoju volju ne samo preko čovekovog duha nego i
preko uma.
„Mama”, rekao je. „zar nisi pomislila da je volja božja da ti neki
doktor prepiše lek da bi mogla duže živeti? Zar nisi razmišljala o
tome?”
Telefon nije bio pogodan medij za teološke rasprave. Prekinula je
vezu.
Marija Mišo sutradan je ušla u Džonijevu sobu, spustila je glavu na
njegov jastuk i zaplakala.
„Hajde, hajde”, reče iznenađeni i zabrinuti Džoni. „Šta je ovo? Šta
nije u redu?”
„Moj dečak”, rekla je, kroz plač. „Moj Mark. Operisali su ga. Bilo je
baš kao što ste rekli. Dobro je. Progledaće na to oko. Hvala bogu.”
Zagrlila je Džonija i on nju, najbolje što je mogao. Njene tople suze
na obrazu naterale su ga da pomisli da ono što mu se desilo i nije tako
loše. Možda neke stvari mogu biti rečene, viđene i ponovo pronađene.
Možda nije bilo tako neosnovano pomisliti da Bog deluje preko njega,
iako je njegova ideja Boga u najboljem slučaju bila maglovita i
neodređena. Grlio je Mariju govoreći joj koliko mu je drago, da ne
zaboravi da nije on operisao Marka, i da se slabo seća onog što je
rekao. Otišla je nedugo potom, brišući oči. Ostavila je Džonija samog i
duboko zamišljenog.

Dejv Pelsen je početkom avgusta došao da vidi Džonija. Pomoćnik

direktora u Srednjoj školi Klivs Mils bio je sitan čovek uredne
spoljašnjosti, s debelim naočarima, udobnim cipelama i neizlečivom
sklonošću ka drečavim sportskim sakoima. Dejv se, od svih ljudi koji su
posetili Džonija naizgled beskrajnog leta 1975. godine, najmanje
promenio. Imao je nešto više sedina u kosi, to je bilo sve.
„Pa, kako si? Zaista?”, dodao je Dejv, kad su završili s uobičajenom
razmenom učtivosti.
„Nisam tako loše”, rekao je Džoni. „Sad mogu da hodam sam, ako ne
preterujem. Plivam šest dužina bazena. Ponekad imam glavobolje. Baš
me rasture kad naiđu. Doktori kažu da neće prestati, da će me pratiti
do kraja života.”
„Mogu li da ti postavim lično pitanje?”
„Ako želiš da znaš da li mi se diže”, sa osmehom će Džoni, „odgovor
je potvrdan.”
„Lepo je znati da nisi za bacanje, ali bih voleo da znam kako stojiš s
novcem. Možeš li da platiš za sve ovo?”
Džoni je odmahnuo glavom. „U bolnici sam već pet godina. Niko
izuzev Rokfelera ne bi to mogao da plati tako nešto. Otac i majka
ubacili su me u neki program državne pomoći. Fond za totalne
katastrofe, tako nešto.”
Stiv je klimnuo. „Ti si u Fondu za izuzetne nesreće. To znam. Ali
kako dosad nisi završio u državnoj bolnici. To mesto ne može se
porediti s ovim.”
„Doktor Vajzak i doktor Braun pobrinuli su se za to. Oni su
najodgovorniji za dostignuti nivo oporavka. Po Vajzakovim rečima, bio
sam... njihovo zamorče. Zanimalo ih je koliko dugo mogu sprečavati
komatoznog pacijenta da se ne pretvori u biljku. Poslednje dve godine
u komi redovno sam dobijao fizikalnu terapiju i injekcije vitamina...
dupe mi je istačkano kao da sam preležao male boginje. Nisu očekivali
da ću se probuditi. Od trenutka prijema u bolnicu smatran sam
izgubljenim slučajem. Vajzak mi je objasnio da su me Braun i on
podvrgli programu ’agresivnog održavanja u životu’. Nada se da će moj
slučaj postati važan argument u raspravi s kritičarima održavanja u
životu pacijenata za koje je procenjeno da se neće oporaviti. Bilo kako
bilo, u državnoj bolnici im ne bih mogao biti od koristi. Zbog toga su
me ovde zadržali. U jednom trenutku završiće sa mnom. Tada ću preći
u državnu bolnicu.”
„U kojoj će najnaprednija nega koju ćeš dobiti biti prevrtanje na
svakih šest sati da ne bi dobio rane od ležanja”, reče Dejv. „Propao bi
samo tako, da si se probudio 1980. godine.”
„Verujem da bih to bio u svakom slučaju”, reče Džoni. Polako je
odmahnuo glavom. „Mislim da ću poludeti ako neko predloži još jednu
operaciju. Posle svega ću hramati i nikad neću moći da okrenem glavu
do kraja ulevo.”
„Kada će te pustiti?”
„Za tri nedelje, ako bog da.”
„Šta ćeš onda?”
Džoni je slegnuo ramenima. „Pretpostavljam da ću otići kući, u
Paunel. Majka će neko vreme biti u Kaliforniji, iz... religioznih razloga.
Tata i ja ćemo iskoristiti to vreme da se nanovo upoznamo. Imam
ponudu od jednog velikog književnog agenta iz Njujorka... zapravo, ne
od njega lično, već od njegovog pomoćnika. Misle da se od ovog može
napraviti knjiga. Pokušaću da napišem dva-tri poglavlja i sinopsis.
Možda će agent ili njegov pomoćnik uspeti da prodaju taj materijal.
Najiskrenije, taj novac bi mi prokleto dobro došao.”
„Da li su i drugi mediji pokazali interesovanje za priču?”
„Pa, tu je tip iz bangorskog Dejli njuza, koji je uradio prvobitnu
priču...”
„Brajt? Dobar je.”
„Hteo bi da dođe u Paunel, kad zbrišem odavde, i da napiše opširnu
priču. Čovek mi se dopada, ali ništa nisam obećao. U tome nema novca
za mene. Iskreno, njemu se nadam. Ne bih imao ništa protiv da ’kažem
istinu, kad bi mi to donelo koji dolar. Roditelji su ostali bez ušteđevine.
Prodali su automobil i kupili neku krntiju. Tata je uzeo drugi zajam na
kuću, umesto da razmišlja o povlačenju iz posla, prodaji kuće i životu
od penzije.”
„Da li si razmišljao o povratku u školu?”
 Džoni je podigao glavu. „Da li je to ponuda?”
„Nije dinstana džigerica.”
„Veliko ti hvala”, reče Džoni. „Ali neću biti spreman za rad u
septembru, Dejve.”
„Nisam ni mislio na septembar. Sećaš li se Sarine prijateljice, En
Straford?” Džoni je klimnuo. „Pa, sad je En Biti. Porodiće se u
decembru. Potreban nam je profesor engleskog u drugom semestru.
Imaćeš lak radni raspored. Četiri časa, jedan čas rada s četvrtim
razredom i dva odmora.”
„Da li je ovo ozbiljna ponuda, Dejve?”
„Ozbiljna je.”
„To je prokleto ljubazno od tebe”, prozborio je Džoni promuklim
glasom.
„Dođavola s tim”, raspoloženo će Dejv. „Bio si prokleto dobar
učitelj.”
„Mogu li dobiti nekoliko nedelja za razmišljanje?”
„Razmišljaj do prvog oktobra, ako želiš. Znaj da ćeš moći da radiš na
knjizi, ako se pokaže izglednom.”
Džoni je klimnuo.
„Verovatno nećeš želeti da predugo ostaneš u Paunelu”, dodao je
Dejv. „Možda ćeš shvatiti da ti je tamo... neudobno.”
Džoni je obuzdao jezik.
Ne zadugo, Dejve. Znaš, moja majka prosviraće sebi mozak. Neće to
uraditi pištoljem. Šlogiraće se. Umrete pre Božića, ako je otac i ja ne
ubedimo da počne da uzima lekove. Mislim da nećemo moći. I ja sam deo
toga, iako ne znam koliki. Mislim da ne želim da znam.
Umesto toga je rekao: „Vesti brzo putuju, zar ne?”
Dejv je slegnuo ramenima. „Sara mi je ispričala da tvoja majka ima
problema s prilagođavanjem. Oporaviće se, Džoni. U međuvremenu
razmisli o mojoj ponudi.”
„Hoću. U stvari, odmah ću ti odgovoriti opreznim da. Voleo bih da
ponovo predajem, da se vratim u normalu.”
„Moj si čovek”, reče Dejv.
Džoni je legao na krevet kad je Dejv otišao. Pogledao je kroz prozor.
Bio je jako umoran. Vraćanje u normalu. Nešto mu je govorilo da se to
nikad neće dogoditi.
Glavobolja je najavila svoj dolazak.
 4

Vest da se Džoni Smit vratio iz kome s nekim moćima osvanula je u

novinama. Izašla je na prvoj strani. Članak je napisao Dejvid Brajt. To se
desilo nekoliko dana pre Džonijevog izlaska iz bolnice.
Bio je na fizikalnoj terapiji. Ležao je na leđima na podu. Na stomaku
je držao loptu od šest kilograma. Terapeutkinja Ajlin Magauan stajala je
iznad njega i brojala trbušnjake. Mučio se kod osmog, iako se od njega
očekivalo da uradi deset. Znoj mu je oblio lice. Ožiljak na vratu bio je
jarkocrven.
Ajlin je bila sitna, prijatna žena vižljastog tela, s oblakom predivne
crvene kose i zelenim očima poprskanim tačkama boje lešnika. Džoni
ju je ponekad - s mešavinom ljutnje i veselja - zvao najmanjim
marincem na svetu. Naređivala mu je, nagovarala ga i terala da vežba
dok od čoveka vezanog za krevet koji je jedva prinosio čašu usnama
nije postao neko ko hoda bez štapa, izvodi tri zgiba i preplivava
bolnički bazen za pedeset tri sekunde. To nije bilo olimpijsko vreme, ali
nije bilo loše. Bila je neudata. Živela je u velikoj kući u Ulici Senter u
Oldtaunu s četiri mačke. Bila je krajnje tvrdokorna i nije prihvatala ne
kao odgovor.
Džoni se opružio na leđa. „Jok”, žalio se. „Auh, mislim da neće moći,
Ajlin.”
„Diži se, momče!”, povikala je povišenim, sadističkim, veselim
tonom. „Diži se! Diži se! Još tri komada, pa ćeš dobiti koka-kolu!”
„Daj mi loptu od pet kilograma, pa ću napraviti još dva.”
„Lopta od pet kilograma završiće u Ginisovoj knjizi rekorda kao
najveći analni uložak na svetu ako ne uradiš još tri. Ustaj!”
„Uhhh!”, povikao je Džoni, dok je izvodio osmi. Pao je na pod.
Ponovo se trznuo nagore.
„Sjajno!”, povikala je Ajlin. „Još jedan, još samo jedan.”
„AAAAUUUUUUHH!”, vrisnuo je Džoni. Spremao se za deseti
trbušnjak. Pao je na prostirku. Lopta se otkotrljala s njega. „Nešto se
pocepalo u meni. Da li si srećna što mi se čitava utroba prosula. Bućka
se u meni. Tužiću te, kunem ti se bogom, prokleta harpijo.”
„Isuse, kakva si ti bebica”, reče Ajlin. Pružila mu je ruku. „Ovo nije
ništa u poređenju s onim što sam ti spremila za sledeći put.”
„Zaboravi na to”, reče Džoni. „Sledećeg puta ću samo plivati u...”
 Pogledao ju je s velikim iznenađenjem. Stisnuo ju je za ruku tako
jako da ju je zamalo zabolelo.
„Džoni? Šta nije u redu? Da te nije uhvatio grč?”
„O, bože”, prozborio je Džoni.
„Džoni?”
Još ju je stiskao za ruku. Posmatrao je njeno lice s odsutnom,
snenom zamišljenošću koja ju je činila nervoznom. Čula je glasine o
njemu. Odbacila ih je s tvrdoglavim škotskim pragmatizmom. Pričalo
se da je predvideo da će se sin Marije Mišo oporaviti pre nego što su
doktori odlučili da pokušaju riskantnu operaciju oka. Druga glasina
ticala se doktora Vajzaka. Džoni mu je navodno rekao da njegova majka
nije mrtva već da živi negde na zapadnoj obali pod drugim imenom. Te
priče su, što se Ajlin Magauan ticalo, bile besmislice nimalo drugačije
od onih koje se mogu naći u časopisima sa istinitim pripovestima i
sladunjavo-žestokim ljubavnim skaskama koje su bolničarke čitale na
dežurstvima. Uplašila se zbog načina na koji ju je posmatrao. Imala je
osećaj da gleda pravo u nju.
„Kako ti je, Džoni?” Bili su sami u sali za fizikalnu terapiju. Velika
dvokrilna vrata od zamagljenog stakla koja vode do bazena behu
zatvorena.
„Blagi bože”, reče Džoni. „Bolje da... da, još ima vremena. Poslednji
je čas.”
„O čemu govoriš?”
Prenuo se iz transa. Pustio joj je ruku... stisnuo ju je dovoljno jako da
ostavi bela udubljenja na koži.
„Pozovi vatrogasce”, rekao je. „Zaboravila si da isključiš grejalicu.
Zavese su se zapalile.”
„Šta...”
„Grejalica je zapalila kuhinjsku krpu, a ona zavese”, nestrpljivo će
Džoni. „Požuri. Pozovi ih. Hoćeš li da ti kuća izgori?”
„Džoni, ne možeš da znaš...”
„Nije važno šta ja ne mogu da znam”, rekao je. Uhvatio ju je za lakat.
Poterao ju je ispred sebe. Izašli su iz sale. Džoni je teško hramao na
levu nogu, kao i uvek kad je umoran. Prošli su pored bazena. Koraci su
im muklo odjekivali po pločicama. Izašli su u hodnik u prizemlju i stigli
do šaltera iza kog su dve bolničarke pile kafu. Treća je razgovarala
telefonom. Objašnjavala je nekom kako je preuredila stan.
„Hoćeš li da zoveš ili da ja to učinim?”, pitao je Džoni.
Ajlinin um grozničavo je radio. Njena jutra bila su do detalja
isplanirana. Ustala je i skuvala jaje. Pojela je nezaslađen grejpfrut i
činiju žitarica. Posle doručka se obukla i odvezla u bolnicu. Da li je
isključila grejalicu? Naravno da jeste. Nije se sećala da je to uradila, ali
joj je to odavno prešlo u naviku. Sigurno ju je isključila.
„Džoni, zaista, ne znam otkud ti ta ideja...”
„Važi, ja ću.”
Nalazili su se u prostoru za bolničarke, staklenoj kabini s tri
kancelarijske stolice i rešoom. Sobicom je dominirala elektronska tabla
s redovima lampica koje bi zablistale crvenom bojom kad bi pacijent
pritisnuo dugme za poziv. Tri lampice su svetlele. Dve bolničarke
nastavile su da piju kafu i ogovaraju doktora koji se naroljao u baru.
Treća je razgovarala s pedikirkom.
„Oprostite, moram da pozovem nekog”, reče Džoni.
Bolničarka je pokrila slušalicu rukom. „U predvorju je telefonska
gov...”
Džoni joj je istrgao slušalicu iz ruke i rekao: „Hvala vam.” Našao je
slobodnu liniju i otkucao 0. Dobio je znak zauzeto. „Šta nije u redu s
ovom spravom?”
„Hej!”, povikala je bolničarka koja je razgovarala s pedikirkom. „Šta
kog đavola mislite da radite? Dajte mi to.”
Džoni se setio da je u bolnici koja ima svoju centralu. Pritisnuo je 9
da bi dobio spoljnu liniju. Zatim je otkucao 0.
Zakinuta sestra pocrvenela je od gneva. Posegnula je za otetim
telefonom. Džoni ju je odgurnuo od sebe. Okrenula se i ugledala Ajlin.
Obratila joj se. „Ajlin, šta se dešava s ovim blesavim tipom?”, gnevno je
upitala. Druge dve bolničarke spustile su šoljice kafe. Zurile su u
Džonija otvorenih usta.
Ajlin je s vidljivom nelagodnošću slegnula ramenima. „Ne znam, on
je...”
„Operator.”
„Operatore, želim da prijavim požar u Oldtaunu”, reče Džoni.
„Možete li mi reći koji broj da pozovem, molim vas?”
„Hej”, reče jedna bolničarka. „Čija kuća gori?”
Ajlin se nervozno promeškoljila. „Kaže da je moja.”
Bolničarka koja je razgovarala o svom stanu s pedikirkom pažljivije
ga je odmerila. „O bože, to je onaj”, rekla je.
Džoni je pokazao na tablu, na kojoj je svetlelo pet ili šest lampica.
„Zašto ne odete da vidite šta je ovim ljudima potrebno?”
Operator ga je povezao s vatrogasnom službom u Oldtaunu.
 „Zovem se Džon Smit. Želim da prijavim požar. Na...” Pogledao je
Ajlin. „Koja je vaša adresa?”
Na trenutak je pomislio da mu neće reći. Pokretala je usta, ali se
ništa nije čulo. Dežurne bolničarke zaboravile su na šolje s kafom.
Povukle su se u suprotni ćošak. Došaptavale su se izbuljenih očiju kao
curice u toaletu osnovne škole.
„Gospodine?”, oglasio se vatrogasac.
„Govori”, reče Džoni, „hoćeš li da ti mačke izgore?”
„Ulica Senter 624” oklevajući će Ajlin. „Odlepio si, Džoni.”
Džoni je ponovio adresu u slušalicu. „U kuhinji je.”
„Kako se zovete, gospodine?”
„Džon Smit. Zovem iz Bolnice Istočni Mejn u Bangoru.”
„Mogu li da vas pitam kako ste saznali za požar?”
„Pozovite nas, bićemo pored telefona. Moji podaci su tačni. Krenite
na lice mesta.” Naglo je prekinuo vezu.
„... i rekao je da je majka Sema Vajzaka još...”
Bolničarka se ućutala i pogledala Džonija. Na trenutak je osećao sve
poglede na sebi, kao dodire sićušnih vrućih pipaka. Stomak mu se
okrenuo zato što je znao šta će se dogoditi.
„Ajlin”, rekao je.
„Da?”
„Imaš li prijatelje u susedstvu?”
„Da... Bert i Dženis su u kući do moje...”
„Da li je neko od njih kod kuće?”
„Dženis je verovatno tamo.”
„Kako bi bilo da je pozoveš?”
Ajlin je klimnula. Shvatila je njegov naum. Uzela mu je telefon iz
ruke i pozvala susede. Bolničarke su je ljubopitljivo posmatrale, kao da
su se slučajno našle usred veoma uzbudljivog televizijskog programa.
„Halo? Džen? Ajlin je. Da li si u kuhinji?... Da li bi mogla da pogledaš
kroz prozor i da mi kažeš da li kod mene sve izgleda, hm, kako bi
trebalo?... Pa, moj prijatelj kaže... objasniću ti kad pogledaš, važi?” Ajlin
je pocrvenela. „Da, sačekaću.” Pogledala je Džonija i ponovila, „Odlepio
si, Džoni.”
Usledila je naizgled beskrajna pauza. Ajlin je ponovo prinela
slušalicu uvu. Saslušala je komšinicu i progovorila neobičnim,
suzdržanim glasom, koji nije nimalo ličio na njen: „Ne, u redu je, Džen.
Pozvani su. Ne... ne mogu da ti odmah objasnim. Kasnije ću ti reći.”
Obratila se Džoniju. „Da, neobično je što sam znala... ali mogu da
objasnim. Mislim da mogu. Zdravo.”
Prekinula je vezu. Svi pogledi počivali su na njoj. Bolničarke su je
posmatrale s bezmernom radoznalošću, a Džoni s tupom izvesnošću.
„Džen kaže da dim kulja kroz kuhinjski prozor”, reče Ajlin. Sve tri
bolničarke uzdahnule su u isti mah. Uperile su razrogačene oči u
Džonija. Optužujuće oči bolničke porote, pomislio je.
„Trebalo bi da pođem kući”, reče Ajlin. Agresivna, nepokolebljiva
terapeutkinja je iščezla. Ustupila je mesto krhkoj ženi zabrinutoj za
mačke, kuču i stvari. „Ja... ne znam kako da ti zahvalim, Džoni... žao mi je
što ti nisam verovala, ali...” Zaplakala je.
Jedna bolničarka krenula je ka njoj, ali ju je Džoni preduhitrio.
Obgrlio ju je i izveo u hodnik.
„Zaista možeš”, prošaptala je Ajlin. „Ono što kažu...”
„Samo ti požuri kuči”, reče Džoni. „Siguran sam da će sve biti u
redu. Biće nešto dima i štete od vode. Mislim da je poster iz filma Buč
Kasidi i Sandens Kid stradao, ali to će biti sve.”
„Da, važi. Hvala ti, Džoni. Bog te blagoslovio.”
Poljubila ga je u obraz i potrčala niz hodnik. Jednom se osvrnula za
sobom. Sujeverni strah ogledao joj se na licu.
Bolničarke su ga motrile, iza šaltera. Podsećale su ga na vrane na
telefonskoj žici, koje zure na nešto sjajno i blistavo, nešto što će
nemilosrdno iskljucati i razvući.
„Idite, obiđite pacijente koji vas zovu”, gnevno ih je ukorio. Trgle su
se kad su ga čule. Zaputio se ka liftu hramajući. Znao je da će ga
ogovarati. Bio je umoran. Noga ga je bolela. Činilo mu se da ima gomilu
izmrvljenog stakla u kuku. Hteo je da se što pre vrati u krevet.
 JEDANAESTO POGLAVLJE

„Šta ćeš da radiš?” pitao je Sem Vajzak.

„Hriste. Ne znam”, reče Džoni. „Koliko ih tamo ima?”
„Osmoro. Jedan je dopisnik AP-a za severni deo Nove Engleske. Tu
su i novinari iz dve televizijske stanice s kamerama i osvetljenjem.
Direktor bolnice je prilično besan na tebe, Džoni. Misli da si bio veoma
nevaljao.”
„Toliko ljudi iz medija zaputilo se ovamo zato što je kuća jedne
dame zamalo izgorela?”, zavapio je Džoni. „Mogu da kažem samo jedno,
da je ovaj dan jebeno siromašan vestima.”
„Ne bih rekao. Ford je stavio veto na dva zakona. PLO je digao u
vazduh restoran u Tel Avivu. Policijski pas je namirisao dvesta
kilograma marihuane na aerodromu.”
„Šta onda ovde traže?”, zapitao se Džoni. Prvo što je pomislio kad je
Sem došao s vestima da se novinari skupljaju u predvorju, bilo je kako
će majka reagovati. Bila je s ocem u Paunelu. Spremala se da sledeće
nedelje krene na hodočašće u Kaliforniju. Ni Džoni ni Herb nisu mislili
da je to dobra ideja. Vesti da njen sin poseduje supermoći mogle bi ga
odložiti. Džoni je duboko strahovao da bi lek u ovom slučaju mogao biti
još veće zlo od bolesti, da bi je ovakva vest mogla gurnuti preko ivice.
Mogla bi je ubediti - nova misao iznenada je procvetala u njegovom
umu, s mnogo inspirativne snage - da nastavi da uzima lekove.
„Ovde su zato što je ono što se dogodilo, vest”, reče Sem. „Ima sve
neophodne sastojke.”
„Ništa nisam učinio, samo sam...”
„Samo si rekao Ajlin Magauan da njena kuća gori, što i jeste bio
slučaj”, tiho će Sem. „Hajde, Džoni, sigurno si znao da će se ovo pre ili
kasnije dogoditi.”
„Nisam lovac na publicitet”, kiselo će Džoni.
 „Nisi. Nisam ni hteo da kažem da jesi. Zemljotres nije lovac na
publicitet, ali novinari pišu o njemu.”
„Šta ako odbijem da razgovaram s njima?”
„To ne bi bio pametan izbor”, odvratio je Sem. „Otišli bi neobavljena
posla i objavili najluđe glasine. Zatim bi se obrušili na tebe. Gurnuli bi ti
mikrofone pod nos kao da si senator ili šef bande, ha?”
Džoni je razmišljao. „Da li je Brajt tamo dole?”
„Jeste.”
„Kako bi bilo da mu kažem da dođe ovamo? Serviraću mu priču na
tacni. Nek je prenese ostalima.”
„Mogao bi, ali bi to jako rastužilo ostale. Tužni novinari postaće
tvoji neprijatelji. Nikson ih je rastužio. Rastrgli su ga na komade.”
„Ja nisam Nikson”, reče Džoni.
Vajzak se široko osmehnuo. „Hvala bogu”, rekao je.
„Šta predlažeš?”, pitao je Džoni.

Novinari su ustali i pojurili napred, kad je Džoni stupio u zapadno krilo.

Nosio je belu košulju otkopčanog okovratnika i prevelike farmerke. Bio
je bled, ali pribran. Na vratu je imao ožiljke od operacije tetiva. Blicevi
su sevali po njemu. Trgao se. Pitanja su stizala sa svih strana.
„Polako! Polako!”, povikao je Sem Vajzak. „Ovo je pacijent na
oporavku! Želi da da kratku izjavu. Odgovoriće na neka od vaših
pitanja, ali samo ako se budete ponašali na pristojan način! Odstupite.
Dopustite mu da diše!”
Dve baterije televizijskog osvetljenja sinule su u predvorju. Odavala
su nezemaljski sjaj. Doktori i bolničarke okupili su se na vratima, da bi
posmatrali predstavu. Džoni je uzmakao pred reflektorima. Pitao se da
li su ovo čuvena svetla pozornice. Imao je utisak da sanja.
„Ko ste vi?”, jedan novinar je pitao Vajzaka.
„Ja sam Samjuel Vajzak, doktor ovog mladića. Moje ime piše se s dva
X.” Svi su se nasmejali. Raspoloženje se malčice popravilo.
„Džoni, kako se osećate?”, pitao je Vajzak. Bio je početak večeri.
Iznenadni uvid da požar počinje u Ajlininoj kuhinji činio se dalekim i
nevažnim, sećanjem na sećanje.
„Dobro mi je”, rekao je.
„Šta ste hteli da izjavite?”, oglasio se novinar.
„Pa”, reče Džoni, „samo ovo. Ajlin Magauan je moj fizioterapeut. Ona
je divna dama. Pomaže mi da povratim snagu. Doživeo sam udes,
vidite...” - jedna televizijska kamera usmerila se na njega, zbunivši ga -
„... od kog sam prilično oslabio. Mišići su mi propali. Jutros smo bili u
sali za fizikalnu terapiju. Završavali smo s vežbama kad mi se javila
pomisao da joj kuća gori. Da budem tačniji...” Isuse, zvučiš kao seronja!
„Osetio sam da je zaboravila da isključi peć i da će zavese u kuhinji
početi da gore. Stoga smo pozvali vatrogasce i to je sve što imam da
kažem na tu temu.”
Usledila je pauza u kojoj su predstavnici medija probavljali - Osetio
sam da se nešto događa, i to je sve što imam da kažem - informaciju,
nakon koje je usledio plotun pitanja. Svi su govorili uglas. Reći su se
pomešale u besmisleni skup glasova. Džoni se bespomoćno osvrtao
oko sebe, izgubljen i ranjiv.
„Jedan po jedan!”, prodrao se Vajzak. „Podignite ruke! Da li ste ikad
išli u školu?”
Ruke poleteše uvis. Džoni je pokazao na Dejvida Brajta.
„Da li biste ovo nazvali vidovnjačkim iskustvom, Džoni?”
„Nazvao bih ga uvidom”, odvrati je Džoni. „Radio sam trbušnjake.
Završio sam, kad me je gospođica Magauan uhvatila za ruku, da bi mi
pomogla da ustanem. Jednostavno sam znao.”
Pokazao je na nekog drugog.
„Mel Alen, portlandski Sandej telegram, gospodine Smite. Da li je to
bilo nešto slično slici? Slici u vašoj glavi?”
„Ne, nikako”, reče Džoni, iako nije mogao da se seti kako je uistinu
bilo.
„Da li vam se tako nešto i ranije događalo?” To je bilo pitanje
devojke u otmenom kostimu.
„Da, nekoliko puta.”
„Možete li nam opisati druge incidente?”
„Ne mogu, radije ne bih.”
Jedan od ljudi s televizije podigao je ruku. Džoni je klimnuo u
njegovom pravcu. „Da li se neko od tih iskustava desilo pre vašeg udesa
i padanja u komu, gospodine Smite?”
Džoni je oklevao s odgovorom.
U sobi je vladala mrtva tišina. Televizijsko osvetljenje grejalo mu je
lice, kao sunce u tropima. „Ne”, rekao je.
Usledio je novi rafal pitanja. Džoni je bespomoćno posmatrao
Vajzaka.
„Stanite! Stanite!”, dreknuo je doktor. Obratio se Džoniju, kad se
buka malo stišala. „Da li si završio, Džoni?”
„Odgovoriću na još dva pitanja”, reče Džoni. „A zatim... stvarno... ovo
je bio dug dan za mene... da, gospođo?”
Pokazao je na zdepastu ženu koja se probila između dva mlađa
novinara. „Gospodine Smite”, rekla je snažnim, muzikalnim glasom, „ko
će biti demokratski kandidat u predsedničkoj trci sledeće godine?”
„To vam ne mogu reći”, odvratio je Džoni, iskreno iznenađen
pitanjem. „Kako bih mogao da vam kažem tako nešto?”
Još ruku je poletelo u vazduh. Džoni je pokazao na visokog,
staloženog muškarca u tamnom odelu. Koraknuo je napred. U njemu je
bilo nekog grča i nervoze.
„Gospodine Smite, ja sam Rodžer Doso, iz luistonskog Sana. Voleo
bih da znam imate li neku ideju otkud vam ta izuzetna sposobnost...
ako je uopšte imate. I zašto je baš vi imate, gospodine Smite?”
Džoni je pročistio grlo. „Ako sam dobro razumeo vaše pitanje... vi
tražite da opravdam nešto što ne razumem. Ne mogu.”
„Ne da opravdate, gospodine Smite. Samo da objasnite.”
Misli da ih obmanjujem. Ili da to pokušavam.
Vajzak je stao pored Džonija. „Mogao bih pokušati da odgovorim na
to pitanje, ili da objasnim zašto na njega neće biti odgovoreno.”
„Da li i vi raspolažete vidovnjačkim moćima?”, hladno će Doso.
„Naravno, svi neurolozi ih moraju imati, to je uslov za bavljenje
ovim poslom”, reče Vajzak. Odgovor je izazvao salvu smeha. Doso je
pocrveneo.
„Dame i gospodo iz medija, ovaj čovek proveo je četiri i po godine u
komi. Mi koji proučavamo ljudski mozak ne znamo zašto je pao u
komu, niti zašto se probudio iz nje, iz prostog razloga što ne razumemo
istinsku prirodu kome, baš kao ni prirodu sna ili jednostavnog čina
poput buđenja. Dame i gospodo, ne razumemo mozak žabe ili mrava.
Slobodno citirajte moje reči... jasno vam je da ne znam za strah, ha?”
Vajzak je izazvao još jednu salvu smeha. Dopadao im se. Ali, Doso se
nije smejao.
„Slobodno citirajte kako verujem da ovaj čovek poseduje novu ili
veoma staru ljudsku sposobnost. Zašto je poseduje? Ako moje kolege i
ja ne razumemo mozak mrava, mogu li vam reći zašto? Ne mogu. Ipak,
u prilici sam da vam skrenem pažnju na neke zanimljive stvari, s
klimavom naučnom podlogom. Deo mozga Džona Smita oštećen je bez
mogućnosti oporavka. Taj deo je veoma mali, ali možda su svi delovi
mozga od vitalnog značaja. On ga naziva mrtvom zonom’. Tamo su
očigledno uskladišteni neki memorijski tragovi. Sva ta izbrisana
sećanja bila su deo ’skupa’ - ulica, drumova i auto-puteva koji su vodili
do odredišta. Bili su podskup sveobuhvatnijeg skupa. Ovaj mali ali
trajni gubitak po svoj prilici uključuje jezičke i vizuelne sposobnosti.”
„Drugi majušni deo mozga Džona Smita se probudio, da bi
uravnotežio ovaj gubitak. Taj deo mozga je u parijetalnom režnju. To je
jedna od dubokih brazda ’prednjeg’ ili ’razmišljajućeg’ mozga.
Električni odgovori iz tog dela Smitovog mozga značajno su drugačiji
od uobičajenih, ha? Evo još jedne činjenice. Parijetalni režanj ima neke
veze s čulom dodira - njihova priroda i obim nisu nam u potpunosti
poznati - i veoma je blizu dela mozga koji razvrstava i identifikuje
raznovrsne oblike i teksture. Zapazio sam da Džonijevim „javljanjima”
uvek prethodi neka vrsta dodira.”
U predvorju je vladala tišina. Novinari su mahnito zapisivali.
Televizijske kamere koje su se usmerile prema Vajzaku sad su
nastojale da uhvate i Džonija u kadru.
„Imam li pravo, Džoni?”, ponovio je Vajzak.
„Pretpostavljam...”
Doso se gurao kroz redove kolega. Džoni je pomislio da nastoji da
stigne do njih, da bi osporio njihove tvrdnje. Video je da skida nešto što
mu je visilo oko vrata.
„Predlažem demonstraciju”, rekao je. Držao je medaljon na finom
zlatnom lančiću. „Da vidimo šta možete da uradite s ovim.”
„Nećemo gledati ništa slično”, reče Vajzak. Bujne, sedinama
prošarane obrve su mu se gnevno spojile, dok je streljao novinara
pogledom kao Mojsije. „Ovaj čovek nije cirkusant, gospodine!”
„Ja bih vam poverovao”, reče Doso. „Ili može ili ne može, zar ne? Ja
sam, dok ste vi iznosili pretpostavke, smišljao svoje. Palo mi je na
pamet da slični tipovi ne mogu da nastupaju po zahtevu publike, zato
što su svi do jednoga verodostojni kao svežanj novčanica od tri
dolara.”
Džoni je pogledao novinare. Posmatrali su ga s krajnjom
radoznalošću, izuzev Brajta, koji je izgledao prilično postiđeno.
Najedanput se osetio kao hrišćanin okružen lavovima. Novinari će u
oba slučaja biti na dobitku, pomislio je. Dobiće priču za naslovnu
stranu ako uspem da mu nešto kažem. Dobiće drugu vrstu priče, ako ne
uspem ili ako odbijem da se okušam.
„Pa?”, pitao je Doso. Medaljon se ljuljao napred-nazad ispod njegove
pesnice.
Džoni je pogledao Vajzaka, koji je nemoćno skrenuo pogled.
„Dajte mi ga”, reče Džoni.
Doso mu je pružio medaljon. Džoni ga je položio na dlan. To je bila
medalja Svetog Kristofera. Pustio je da tanki zlatni lanac padne preko
njega kao žuti pokrov i sklopio šaku.
Mrtva tišina je ispunila prostoriju. Šačici doktora i bolničarki na
vratima pridružilo se pola tuceta kolega. Neki su bili u svakodnevnoj
odeći. Krenuli su kući, posle smene. Gomila pacijenata okupila se na
kraju hodnika koji je vodio u televizijsku salu na prvom spratu. Ljudi
koji su dolazili u večernje posete pristizali su iz glavnog predvorja. U
vazduhu se osećala snažna napetost, slična zujanju visokonaponskog
kabla.
Džoni je mirno stajao bled i mršav u beloj košulji i prevelikim
farmerkama. Stiskao je medalju Svetog Kristofera tako čvrsto da su mu
se žile na zglobu isticale na jarkom, televizijskom osvetljenju. Pribrani,
besprekorni i nadmoćni Doso stajao je ispred njega u tamnom odelu,
kao protivnik u nadmetanju. Napeti trenutak rastezao se u beskraj. Nije
bilo kašljanja ili šaputanja.
„Oh”, tiho će Džoni... a zatim: „Da li je to sve?”
Polako je otpustio prste. Zagledao se u novinara.
„Pa?”, pitao je ovaj, glasom lišenim autoriteta. Umorni, nervozni
mladić koji je s naporom odgovarao na novinarska pitanja je nestao. Na
Džonijevim usnama bio je poluosmeh, lišen topline. Njegove plave oči
naglo su potamnele i postale hladne i daleke. Vajzak se naježio kad je to
video. Kasnije će reći supruzi da je to bilo lice čoveka koji gleda kroz
snažni mikroskop na zanimljivu vrstu paramecijuma.
„Ovo je medaljon vaše sestre”, rekao je Dosou. „Zvala se En, ali su je
svi zvali Teri. Bila je vaša starija sestra. Voleli ste je. Moglo bi se reći da
ste obožavali zemlju po kojoj hoda.”
Smitov glas se promenio iznenada i na stravičan način. Povisio se.
Postao je iskidani i nesigurni glas adolescenta.
„Nek te čuva kad prelaziš Ulicu Lizbon na crveno svetlo, Teri, ili kad
se parkiraš s jednim od onih tipova. Ne zaboravi, Teri... ne zaboravi...”
Zdepastoj ženi koja je pitala Džonija koga će demokrate sledeće
godine kandidovati oteo se uplašeni jecaj. Jedan od kamermana
promrmljao je: „Gospode bože!”, promuklim glasom.
„Prestani”, prošaptao je Doso. Lice mu je poprimilo bolesno sivu
boju. Iskolačio je oči. Pljuvačka mu je zablistala na donjoj usni na oštroj
svetlosti reflektora. Posegnuo je ka medaljonu u Džonijevoj ruci. U
njegovim pokretima više nije bilo snage ni autoriteta. Medaljon se
ljuljao napred-nazad, bacajući hipnotičke svetlosne zrake.
„Ne zaboravi me, Teri”, molio je adolescentski glas. „Ostani čista,
Teri... molim te, za ljubav božju ostani čista...”
„Prestani! Prestani, kopilane!”
Džoni je ponovo progovorio vlastitim glasom. „To je bio spid, zar
ne? Zatim met. Umrla je od srčanog udara u dvadeset sedmoj. Nosila ga
je deset godina, Rodž. Nije zaboravila. Nikad nije zaboravila... nikada...
nikada.”
Medaljon mu je kliznuo kroz prste i pao na pod, s jedva čujnim
zvukom. Džoni se na trenutak zagledao u prazninu. Na licu je imao
pribran, hladan i dalek izraz. Doso je posegnuo za medaljonom pod
svojim nogama. Ispustio je promukli jecaj, koji se dobro čuo u mrtvoj
tišini.
Sevnuo je blic. Džonijevo lice se razbistrilo i ponovo zaličilo na
sebe. Na njemu se pojavio užas, a odmah zatim i sažaljenje. Nespretno
je kleknuo pored Dosoa.
„Žao mi je”, rekao je. „Žao mi je, nisam mislio...”
„Jeftini, kopilanski prevarante!”, vrisnuo je Doso. „To je laž! Sve je
laž! Sve je laž!” Trapavo je udario Džonija otvorenom šakom ispod
vrata. Džoni je pao i tresnuo glavom o pod. Video je sve zvezde.
Nastao je metež.
Bio je delimično svestan da se Doso naslepo probija kroz gomilu ka
vratima. Ljudi su se gurali oko Dosoa i Džonija. Video je novinara kroz
šumu nogu i cipela. Vajzak mu je prišao. Pomogao mu je da se uspravi u
sedeći položaj.
„Džone, da li ti je dobro? Da li te je povredio?”
„Ne toliko koliko ja njega. Dobro sam.” Podigao se na noge. Oslanjao
se na Vajzakove ili nečije druge ruke. Osećao je vrtoglavicu i mučninu,
blisku gađenju. Ovo je bila greška, strašna greška.
Neko je prodorno vrisnuo. To je bila zdepasta žena koja je postavila
pitanje o demokratama. Džoni je video kako se Doso spušta na kolena,
držeći se za njen rukav i kako polako pada licem na pločice pored vrata
do kojih je pokušavao da stigne. Još je stiskao medaljon Svetog
Kristofera u ruci.
 „Onesvestio se”, neko je rekao. „Onesvestio se. Nek sam proklet.”
„Ja sam kriv”, reče Džoni Semu Vajzaku. Grlo mu se stezalo od stida
i suza. „Za sve sam ja kriv.”
„Nisi”, reče Sem. „Nisi, Džone.”
Ali bio je. Oslobodio se iz Vajzakovog stiska i prišao Dosou. Novinar
je dolazio sebi. Smeteno je treptao pogleda uprtog u tavanicu. Dva
doktora su mu prišla.
„Kako mu je?”, pitao je Džoni. Okrenuo se ka novinarki u otmenom
kostimu. Uzmakla je od njega, s grčem straha na licu.
Okrenuo se na drugu stranu, ka televizijskom novinaru koji ga je
pitao da li je imao neka javljanja pre udesa. Spopala ga je potreba da
nekom nešto objasni. „Nisam hteo da ga povredim”, rekao je. „Kunem
se bogom da nisam želeo da ga povredim. Nisam znao...”
Novinar je uzmakao za korak. „Niste znali”, rekao je. „Naravno da
niste. Sam je to tražio. Svi su to videli. Samo... nemojte da me
dodirujete, važi?”
Džoni ga je zbunjeno posmatrao. Usne su mu drhtale. Bio je u šoku,
ali je polako shvatao. O, da. Počinjao je da shvata. Televizijski novinar
pokušao je da se osmehne. Na licu mu se pojavilo nešto nalik
samrtnom grču.
„Ne dodiruj me, Džoni. Molim te.”
„Ne ide to tako”, reče Džoni - ili je samo pokušao da kaže. Kasnije
nije bio siguran da li je išta rekao.
„Ne dodiruj me, Džoni, važi?”
Novinar je uzmakao do kamermana koji je pakovao opremu. Džoni
ga je nepomično posmatrao. Uzdrhtao je od glave do pete.

„Ovo je za tvoje dobro, Džone”, reče Vajzak. Bolničarka je stajala iza

njega kao beli duh ili čarobnjakov šegrt. Ruke su joj lebdele iznad
stočića na točkovima, narkomanskog raja punog slatkih snova.
„Neću”, reče Džoni. Još je drhtao, obliven hladnim znojem. „Neću
injekcije. Izbušili ste me injekcijama.
„U tom slučaju uzmi pilulu.”
 „Neću ni pilule.”
„Pomoći će ti da zaspiš.”
„Da li će on moći da zaspi? Mislim na onog čoveka, Dosoa?”
„Sam je to tražio”, promrmljala je bolničarka. Trgnula se kad se
Vajzak okrenuo prema njoj. Doktor se samo lukavo osmehnuo.
„Ona ima pravo, ha?” rekao je. „Sam je to tražio. Mislio je da
prodaješ muda za bubrege, Džoni. Posle okrepljujućeg sna bićeš u
stanju da sve sagledaš iz zdravije perspektive.”
„Sam ću zaspati.”
„Džoni, molim te.”
Bilo je jedanaest i petnaest. Tek što su isključili televizor. Džoni i
Sem gledali su prilog s bolničke konferencije za štampu. Bila je druga
vest u dnevniku, odmah posle Fordovog veta. Moja priča je bila mnogo
zanimljivija, pomislio je Džoni s morbidnom vedrinom. Snimak ćelavog
republikanca koji kritikuje državni budžet nije mogao da se takmiči s
onim što je kamerman WABI-ja zabeležio početkom večeri. Prilog se
završavao Dosoom koji sa sestrinim medaljonom u ruci, posrče i pada
po predvorju, hvatajući se za novinarku, kao davljenik za poslovičnu
slamku.
Vajzak je nakratko izašao, kad je voditelj prešao na priču o
policijskom psu i dvesta kilograma marihuane. Vratio se s vešću da je
bolnička telefonska centrala, i pre nego što je prilog prestao da se
emituje, zagušena pozivima za Džonija. Nekoliko minuta kasnije
pojavila se bolničarka s lekom. Džoni je zaključio da Vajzak nije otišao
samo da bi proverio dolazeće pozive.
Telefon je u tom času zazvonio.
Vajzak je tiho opsovao. „Rekao sam im da ne prosleđuju pozive. Ne
odgovaraj, Džone, Ja ću...”
Džoni je već odgovorio. Klimnuo je, posle izvesnog vremena. „Da,
tako je.” Spustio je ruku preko slušalice. „To je moj tata”, rekao je.
Oslobodio je slušalicu. „Zdravo, tata. Pretpostavljam da si...” Slabašni
osmeh na njegovom licu je venuo, dok je slušao oca. Zamenio ga je grč
sve većeg užasa. Usne su mu se micale, ne proizvodeći nikakav zvuk.
„Šta je bilo, Džone?”, zabrinuto će Vajzak.
„Razumem, tata”, reče Džoni, gotovo šapatom. „Da. Kamberland
dženeral. Znam gde je. Odmah iznad Salemova. Važi. U redu. Tata...”
Glas mu se slomio. Oči su mu se vlažno zablistale, ali nije zaplakao.
„Znam, tata. I ja tebe volim. Žao mi je.”
Slušao je.
 „Da. Da bilo je”, reče Džoni. „Videćemo se, tata. Da. Doviđenja.”
Prekinuo je vezu i pokrio oči rukama.
„Džoni?” Sem se nagnuo napred. Uhvatio ga je za ruke. Nežno ih je
svukao s lica „Da li je u pitanju tvoja majka?”
„Jeste.”
„Srčani napad?”
„Šlog”, reče Džoni. Sem Vajzak tiho je prosiktao kroza zube. „Gledali
su vesti... nisu znali... pojavio sam se... strefio ju je šlog. Hriste. U bolnici
je. Ako se nešto desi tati, imaćemo trostruki pogodak.” Vrištavo se
nasmejao. Lutao je pogledom između bolničarke i doktora. „Ovo je
zaista divan dar”, rekao je. „Svi bi trebalo da ga imaju.” Ponovo se
nasmejao. Taj smeh više je ličio na vrisak.
„U kakvom je stanju?”, reče Sem.
„Nije znao da mi kaže.” Džoni je prebacio noge preko ivice kreveta.
Obukao je bolničku halju. Bio je bos.
„Šta misliš da radiš?”, oštro će Sem.
„Kako ti izgleda?”
Džoni je ustao. Na trenutak se činilo da će ga Sem gurnuti natrag u
krevet. On je samo gledao kako Džoni hramlje do ormana. „Ne budi
smešan. Nisi spreman za to, Džone.”
Džoni je, ne mareći za bolničarku - bog sveti zna da su se nagledale
njegove gole guzice - stresao halju sa sebe. Debeli, krivi ožiljci isticali
su se na zadnjem delu kolena. Širili su se u otekline na listovima. Počeo
je da pretura po ormanu. Pronašao je belu košulju i farmerke koje je
nosio na konferenciji za štampu.
„Džone, zabranjujem ti da to radiš. Kao tvoj doktor i prijatelj, kažem
ti da je to ludost.”
„Zabranjuj ti šta god hoćeš. Ja odoh”, reče Džoni. Počeo je da se
oblači sa zanesenim, dalekim izrazom koji je Sema podsećao na trans.
Bolničarka ga je zaprepašćeno posmatrala.
„Vreme je da se vratite na šalter”, naložio joj je Sem.
Oklevajući je zastala na vratima, pre nego što se udaljila.
„Džoni”, reče Sem. Ustao je i prišao pacijentu. Spustio mu je ruku na
rame. „To nije tvoje delo.”
Džoni je stresao doktorovu ruku sa sebe. „Jeste, i te kako jeste”,
rekao je. „Gledala je prilog o meni kad se to desilo.” Zakopčavao je
košulju.
„Nagovarao si je da uzima lekove, kad je prestala.”
Džoni je na trenutak pogledao Vajzaka. Zatim se posvetio
zakopčavanju košulje.
„Da se to nije desilo danas, desilo bi se sutra, sledeće nedelje,
meseca...”
„Ili sledeće godine. Ili za deset godina.”
„Ne. Ne bi prošlo deset godina, pa čak ni cela godina. To ti je dobro
poznato. Zašto si tako spreman da sebi prikačiš krivicu? Zbog jednog
kvarnog novinara? Možda se ovde susrećemo s naopakim
samosažaljenjem? S potrebom da veruješ da si proklet?”
Džonijevo lice se zgrčilo. „Gledala je mene, kad se to desilo. Zar ne
shvataš? Da li si tako jebeno glup da ne shvataš?”
„Sam si rekao da je planirala zahtevno putovanje, sve do Kalifornije
i natrag, na neki simpozijum. To je bila veoma emocionalna stvar, ako
sam te dobro razumeo. Jesam li? Jesam. Ovo bi se gotovo sigurno tamo
dogodilo. Slog ne udara kao grom iz vedra neba, Džoni.”
Džoni je zakopčao farmerke i seo, kao da ga je čin oblačenja toliko
zamorio da više nije mogao da stoji. Noge su mu bile bose. „Da”, rekao
je. „Da, možda si u pravu.”
„Dozvao si se pameti! Napokon! Hvala gospodu!”
„Ipak moram da idem, Seme.”
Vajzak je nemoćno podigao ruke. „I šta ćeš da uradiš? Sad je u
doktorskim i božjim rukama. Siguran sam da znaš o čemu govorim.”
„Potreban sam ocu”, tiho će Džoni. „Mesto mi je pored njega.”
„Kako ćeš otići tamo? Uskoro će ponoć.”
„Otići ću autobusom. Taksi će me odbaciti do stanice. Grejhaund još
staje kod Piterovog Kendilajta, zar ne?”
„Ne moraš da ideš”, reče Sem.
Džoni je pipajući tražio cipele ispod stolice. Nije ih našao. Sem ih je
izvukao ispod kreveta.
„Ja ću te odbaciti.”
Džoni mu se obratio. „Učinio bi to za mene?”
„Odbaciću te, ako pristaneš da uzmeš slabo sredstvo za smirenje.”
„Ali tvoja supruga...” Zbunio se kad je shvatio da se njegovo znanje o
doktorovom privatnom životu svodi na podatak da njegova majka živi
u Kaliforniji.
„Razveden sam”, reče doktor. „Lekari imaju najzahtevnije radno
vreme... ako nisu pedijatri ili dermatolozi, ha? Moja supruga smatrala je
da je krevet poluprazan, umesto polupun. Popunjavala ga je
raznovrsnim muškarcima.”
„Žao mi je”, postiđeno će Džoni.
 „Gubiš previše vremena izvinjavajući se, Džoni.” Semovo lice bilo je
ljubazno, ali mu je pogled bio strog. „Obuj cipele.”
 DVANAESTO POGLAVLJE

Idem iz bolnice u bolnicu, sneno je razmišljao Džoni, jašući na plavoj

pilulici koju je uzeo pre izlaska iz Istočnog Mejna i ukrcavanja u Semov
el dorado iz 1975. godine. Iz bolnice u bolnicu, od osobe do osobe, od
stanice do stanice.
Uživao je u putovanju, na luckasti, misteriozni način. Posle pet
godina prvi put je izašao iz bolnice. Noćno nebo bilo je bistro. Mlečni
put prostirao se po njemu kao rastegnuta svetlosna opruga. Polumesec
ih je pratio iznad tamnog stroja drveća, dok su jurili na jug kroz
Palmiru, Njuport, Pitsfild, Benton, Klinton. Automobil je preo, u gotovo
savršenoj tišini. Kasetaš je nenametljivo isporučivao Hajdna iz četiri
zvučnika.
Stigao si u jednu bolnicu u vozilu hitne pomoći Klivs Milsa. Putuješ u
drugu kadilakom, pomislio je. Neće razmišljati. Zadovoljiće se vožnjom,
neosetnim lebdenjem iznad asfalta. Ostaviće problem sa majkom,
novostečenim sposobnošću i ljudima željnim prčkanja po njegovoj duši
(Sam je to tražio... samo nemoj da me dodiruješ, ha?) u kratkovekom
limbu. Vajzak nije progovarao. Povremeno je pevušio uz klasičnu
muziku.
Posmatrao je zvezde i gotovo prazan auto-put. Prostirao se
unedogled ispred njih. Vajzak je uzeo karticu na naplatnoj rampi u
Ogasti. Nastavili su put - Gardner, Sabatus, Luiston.
Gotovo pet godina, duže nego što neke ubice odrobijaju u ćuzi.
Zaspao je.
Sanjao je.
„Džoni”, govorila mu je mati u snu. „Džoni, potrudi se oko mene,
izviđaj me.” Puzala je ka njemu po kaldrmi u prosjačkim krpama. Lice
joj je bilo bledo. Nešto krvi joj je curkalo s kolena. Proređena kosa bila
je puna belih vaši. Podigla je drhtave ruke ka njemu. „Moć božja deluje
kroz tebe”, rekla je. „To je ogromna odgovornost, Džoni. Ukazano ti je
veliko poverenje. Pokaži ga se dostojnim.”
Uhvatio ju je za ruke. Stisnuo ih je i rekao: „Duhovi, izađite iz ove
žene.”
Ustala je. „Izlečena sam!”, kriknula je glasom punim neobičnog i
strašnog trijumfa. „Izlečena sam! Sin me je izlečio! Silna su njegova
postignuća na zemlji!”
Pokušao je da se pobuni, da joj kaže da ne želi silna postignuća, niti
da leći ili govori nepoznate jezike, pogađa budućnost ili pronalazi
izgubljene stvari. Pokušao je da joj sve to kaže, ali je jezik otkazao
poslušnost. Prošla je kraj njega. Koračala je kaldrmisanom ulicom
pognuta, servilna i paradoksalno nadmena. Glas joj se orio kao truba:
„Spašena sam! Spasitelj! Spašena sam! Spasitelj!”
Užasnuo se kad je ugledao hiljade, možda i milione ljudi iza nje. I svi
behu obogaljeni, deformisani ili raspamećeni. Video je zdepastu
novinarku koja je htela da zna kog će demokrate nominovati za
predsednika 1976. godine; seljaka mrtvih očiju u pantalonama na
tregere s fotografijom sina, osmehnutog mladića u plavoj
vazduhoplovnoj uniformi, koji je proglašen nestalim u akciji iznad
Hanoja 1972. godine, hteo je da zna da li je njegov sin živ ili mrtav.
Video je mladu ženu nalik Sari, sa suzama na glatkim obrazima. Držala
je bebicu s hidrocefaličnom glavom, na kojoj su se plave vene isticale
kao kobne rune; starca s artritisom unakaženim prstima. Bilo je i
drugih. Red se protezao kilometrima. Strpljivo će čekati. Polako će ga
umoriti neizrečenim, neodložnim potrebama.
„Spašena!” Majčin glas je dopirao do njega. „Spasitelj! Spašena!
Spašena!”
Pokušao je da im kaže da ne može da leći niti da spasava. Prvi u
redu položio je ruke na njega i počeo da ga drma, pre nego što je stigao
da otvori usta i porekne svoje moći.
Drmusanje je bilo stvarno. Vajzakova ruka bila je na njegovom
ramenu. Jarka narandžasta svetlost ispunila je automobil. Preobrazila
je Semovo brižno lice u masku bauka. Mislio je da se noćna mora
nastavlja dok nije video da svetlost dopire od lampi na parkiralištu. I
one su se promenile, dok je bio u komi. Više nisu bile bele, već blesavo
narandžaste. Njihova svetlost lepila se za kožu kao boja.
„Gde smo?”, pitao je slabašnim glasom.
„U bolnici”, reče Sem. „Kamberland dženeral.”
„Oh. Dobro je.”
 Uspravio se u sedeći položaj. San je klizao s njega u komadićima.
Nepometene krhotine prljale su pod uma.
„Da li si spreman da kreneš?”
„Jesam”, reče Džoni.
Prešli su parkiralište, praćeni tihom letnjom pesmom cvrčaka iz
šume. Svici su šarali tamu. Majčina slika bila mu je pred očima. Nije ga
sprečavala da upija nenametljivu aromu noći i blagotvorni dodir
povetarca na koži. Imao je vremena da uživa u letnjoj noći i osećanju
zdravlja koji se budio u njemu. Ta pomisao delovala je skoro opsceno,
kad se uzme u obzir razlog njegovog dolaska ovamo - ali samo skoro.
Prijatni osećaj nije ga napuštao.

Herb im je krenuo u susret, kad ih je opazio u hodniku. Džoni je na

osnovu starih pantalona, cipela bez čarapa i gornjeg dela pidžame
zaključio da je njegov otac u najvećoj žurbi izašao iz kuće. To mu je
govorilo više nego što je hteo da zna.
„Sinko”, obratio mu se. Izgledao je nekako sitnije. Pokušao je da
kaže još nešto, ali nije mogao. Džoni ga je zagrlio. Herb se zario licem u
sinovljevu košulju.
„Tata”, rekao je. „U redu je, tata, u redu je.”
Otac je prebacio ruku preko Džonijevog ramena i zaplakao. Vajzak
se zagledao u slike na zidovima, akvarele lokalnih umetnika.
Herb je počeo da se oporavlja. Prešao je šakom preko očiju i rekao:
„Pogledaj me samo, Još sam u pidžami. Nisam imao vremena da se
obučem pre dolaska kola hitne pomoći. Nisam ni pomislio na to.
Sigurno lapim.”
„Ne, nikako.”
„Pa.” Slegnuo je ramenima. „Dovezao te je tvoj prijatelj doktor?
Lepo od vas, doktore Vajzak.”
Sem je slegnuo ramenima. „Nije to ništa.”
Džoni je s ocem krenuo ka maloj čekaonici. Seli su. „Tata, da li je
ona...”
„Ona tone”, reče Herb. Izgledao je pribranije. „Svesna je, ali tone.
Pita za tebe, Džoni. Mislim da odbija da umre dok te ne vidi.”
„Ja sam kriv”, rekao je Džoni. „Sve ovo je moja j...”
Presekao ga je oštar bol u uvu. Zapanjeno se zagledao u oca. Herb
mu je iz sve snage zavrnuo uvo. Toliko o promeni uloga, o ocu koji
plače na njegovim grudima. Stari potez „zavrćem ti uvo” bio je kazna
koju je Herb primenjivao samo posle najvećih grešaka. Nije mu
zavrnuo uvo od trinaeste, kad se izmotavao s porodičnim vozilom.
Slučajno je stisnuo kvačilo. Stari automobil polako je krenuo nizbrdo i
udario u šupu.
„Nikad više nemoj to da pominješ”, reče Herb.
„Pobogu, tata!”
Herb ga je pustio. Sićušni osmeh zalebdeo mu je u ćošku usana.
„Zaboravio si na staro zavrtanje ušiju, jelda? Verovatno si mislio da
sam i ja zaboravio. Nisi ti te sreće.”
Džoni je zbunjeno posmatrao oca.
„Prestani da kriviš sebe.”
„Ali gledala je te proklete...”
„Vesti, tako je. Bila je ushićena, oduševljena... zatim se našla na
podu. Otvarala je i zatvarala sirota stara usta kao riba na suvom.” Herb
se nagnuo ka sinu. „Doktor nije hteo da mi odmah kaže istinu, ah je
zatražio odobrenje za preduzimanje 'herojskih mera. Uskratio sam ga.
Počinila je veliki greh, Džoni. Pretpostavila je da je spoznala um božji.
Stoga ne želim da slušam kako kriviš sebe za njenu grešku.” Suze su mu
blistale u očima. Glas mu je ogrubeo. „Bog zna da sam je čitavog života
voleo i da je to u poslednje vreme bilo vrlo teško. Možda je ovako
najbolje.”
„Mogu li da je vidim?”
„Da, na kraju je hodnika, u sobi 35. Očekuju te, baš kao i ona. Još
nešto, Džoni. Složi se sa svim što će reći. Ne dopusti da pomisli da je
zalud umrla.”
„Neću.” Nastavio je, posle kraće pauze. „Hoćeš li da kreneš sa
mnom?”
„Neću. Možda ću kasnije doći.”
Džoni je klimnuo i krenuo niz hodnik. Noćno osvetljenje bilo je
veoma oskudno. Kratko uživanje u mekoj, prijatnoj letnjoj večeri bivalo
je sve dalje, a noćna mora iz automobila sve bliža.
Soba 35. VERA HELEN SMIT, pisalo je na kartici na vratima. Da li je
znao da je njeno lično ime Helen? Morao je znati, iako ga se nije sećao.
Sećao se drugih stvari: kako mu je jednog divnog letnjeg dana na Old
Orčard Biču, nasmejana i vesela, donela sladoled i kako je igrao remi u
šibice s roditeljima. Nije dozvoljavala igranje karata čak ni kribidža,
kad je religiozna manija počela da uzima maha. Sećao se kad je plačući
dotrčao do nje, kad ga je ujela pčela. Poljubila mu je otok i izvukla žalac
pincetom. Zavila je ranu krpom umočenom u sodu bikarbonu.
Otvorio je vrata i ušao. Bila je samo neodređeni oblik u krevetu.
Tako ja izgledam, pomislio je. Bolničarka joj je merila puls. Okrenula se
kad su se vrata otvorila, a slaba svetlost iz hodnika sevnula na njenim
naočarima.
„Da li ste vi sin gospođe Smit?”
„Jesam.”
„Džoni?” Obličje na bolničkom krevetu progovorilo je njenim, sivim
i šupljim glasom. Zveckao je podsećajući na smrt, kao kamenčići u
praznoj tikvi. Nek mu bog oprosti, ali se naježio od njega. Prišao je
krevetu. Leva strana lica joj se iskrivila. Nalikovala je grotesknoj masci.
Šaka je ličila na kandžu. Šlog, pomislio je. Stari ljudi su ga zvali moždana
kap. Da. To je podesniji naziv. Tako izgleda. Kao daju je strefila kap.
„Da li si to ti, Džoni?”
„Ja sam, mama.”
„Džoni? Da li si to ti?”
„Jesam, mama.”
Prišao joj je bliže. Naterao je sebe da stisne koščatu kandžu.
„Hoću mog Džonija”, svađalački je prozborila.
Sestra ga je odmerila sažaljivim pogledom. Poželeo je da ga izbriše
udarcima.
„Hoćete li nas ostaviti nasamo?”, pitao je.
„Stvarno ne bih mogla dok...”
„Molim vas, ja sam njen sin. Želim da neko vreme budem nasamo s
njom”, reče Džoni. „Da li je to moguće?”
„Pa...”
„Donesi mi sok, tata!”, promuklo je kriknula Vera. „Mislim da ću
popiti čitav bokal!”
„Hoćete li da izađete odavde?”, prodrao se na bolničarku. Ispunila
ga je strašna tuga bez usmerenja, slična vrtlogu koji se gubi u tami.
Bolničarka je izašla.
„Mama”, rekao je. I seo kraj nje. Neobični osećaj dvostrukog
vremena i izmenjenih životnih uloga nije ga napuštao. Koliko puta je
ovako sedela na njegovom krevetu, držeći ga za vrelu ruku i
razgovarajući s njim? Setio se bezvremenog perioda kad mu se soba
činila tako bliskom - viđena kroz tanku posteljičnu membranu i
majčinog lica nagnutog preko njega, koje polako izgovara besmislene
zvukove.
„Mama”, ponovio je i poljubio kandžu koja je zamenila njenu ruku.
„Daj mi te eksere, mogu ja to”, rekla je. Levo oko je bilo zamrznuto u
orbiti. Drugo se divlje kolutalo, poput oka konja pogođenog u trbuh.
„Hoću Džonija.”
„Ovde sam, mama.”
„Džoni! Džoni! DŽON-NI!”
„Mama”, rekao je. Strahovao je od povratka bolničarke.
„Ti...” Ućutala se i malčice okrenula glavu prema njemu. „Sagni se,
da mogu da te vidim”, prošaptala je.
Poslušao je.
„Došao si”, rekla je. „Hvala ti. Hvala ti.” Zdravo oko je zaplakalo. Ono
šlogirano, na zamrznutoj strani lica ukočeno je zurilo nagore.
„Naravno da sam došao.”
„Videla sam te”, prošaptala je. „Videla sam moć koju ti je Bog
darovao, Džoni! Zar ti nisam rekla? Zar ti nisam rekla kako će biti?”
„Jesi, rekla si.”
„On ima posao za tebe”, rekla je. „Ne beži od njega, Džoni. Ne krij se
u pećini kao Ilija i ne teraj ga da šalje veliku ribu da te proguta. Ne radi
to, Džone.”
„Ne, neću.” Držao je za ruku-kandžu. Glava ga je bolela.
„Nije grnčar, već grnčarska glina, Džone. Ne zaboravi to.”
„Neću.”
„Ne zaboravi to!”, ponovila je oštrim glasom. Vraća se u beslovesne
predele, pomislio je. Ali nije, bolje reći nije zašla dublje u beslovesne
predele, no što je bila otkad je izašao iz kome.
„Sledi mirni, tihi glas kad ga budeš čuo”, rekla je.
„Da, mama. Slediću ga.”
Glava joj se malčice okrenula na jastuku i - da li se osmehivala?
„Pretpostavljam da misliš da sam luda.” Iskrivila je glavu još malo,
da bi gledala ravno u njega. „Ah to nije važno. Poznaćeš glas kad se
bude pojavio. Reći će ti šta da radiš. Rekao je Jeremiji, Danilu, Amosu i
Avramu. Javiće ti se. Reći će ti. I, kad se to desi, Džoni... obavi svoju
dužnost.”
„Važi, mama.”
„Kakva moć”, promrmljala je. Glas joj je bio sve prigušeniji i
nerazgovetniji. „Kakvu moć ti je Bog podario... znam., oduvek sam
znala...” Ućutala se. Zdravo oko se zatvorilo. Ono drugo tupo je zurilo
ispred sebe.
Džoni je još pet minuta sedeo ispred nje, zatim je ustao. Hteo je da
ode. Dohvatio je kvaku i otvarao vrata kad je ponovo čuo njen suvi,
čegrtavi glas. Sledio se kad je čuo neopozivo naređenje.
„Obavi svoju dužnost, Džone.”
„Hoću, mama.”
To je bio poslednji razgovor s njom. Umrla je dvadesetog avgusta, u
osam i pet ujutru. Volt i Sara Hejzlet su, nešto severnije odatle,
raspravljali o Džoniju. Razgovor je ponekad ličio na svađu. Greg Stilson
je, nešto južnije, obrađivao dupeglavca.
 TRINAESTO POGLAVLJE

„Ne razumeš”, rekao je Greg Stilson s nepokolebljivim, razložnim

strepljenjem klincu koji je sedeo u odaji u zadnjem delu policijske
stanice u Ridžveju. Klinac bez košulje pio je pepsi iz boce, zavaljen u
stolici na sklapanje. Samozadovoljno se osmehivao Gregu Stilsonu u
lice. Nije znao da on nije ništa ponavljao više od dva puta. Shvatio je da
u prostoriji postoji jedan dupeglavac, ali još nije znao ko je to.
To saznanje moralo je da mu se isporuči na kućnu adresu.
Na silu, ako to bude neophodno.
Napolju je bilo blistavo i toplo, kasno avgustovsko popodne. Ptičice
su pevale u krošnjama. Greg je osećao da je nadohvat ostvarenju svoje
sudbine. Zbog toga mora biti veoma pažljiv s ovim dupeglavcem. Nema
posla s krivonogim, smrdljivim, dugokosim ljubiteljom motora, nego s
klincem koji ide na koledž. Kosa mu je bila umereno duga i
besprekorno čista. Bio je rođak Džordža Harvija. Džordž nije mnogo
mario za njega (probijao se uz borbu preko Nemačke 1945, godine.
Imao je samo dve reči za ove dugokose nakaze, i te dve reči nisu bile
„srećan rođendan”), ali je bio njegova krv. A Džordžova reč se slušala u
gradskom savetu. Vidi šta možeš da uradiš s njim, rekao je Džordž
Gregu, kad ga je obavestio da je Vigins uhapsio sestrinog klinca. Pogled
mu je govorio: Nemoj da ga povrediš. Iste smo krvi.
Klinac je prezirno posmatrao Grega. „Razumem”, rekao je. „Vaš
priglupi zamenik uzeo mi je košulju. Hoću da mi je vrati. Bolje vam je da
što pre shvatite da će vam Američko udruženje za zaštitu građanskih
prava biti za vratom, ako je ne vratite.”
Greg je ustao. Prišao je čeličnosivom ormanu za spise preko puta
mašine za prodaju pića. Izvadio je svežanj ključeva, izabrao je jedan i
otvorio pretinac. Uzeo je crvenu majicu s gomile formulara za udese i
saobraćajne kazne. Raširio ju je tako da je natpis mogao da se pročita:
DUŠO, HAJDE DA SE KARAMO.
„Nosio si ovo”, reče Greg istim mirnim glasom. „Na ulici.”
Klinac se ljuljao na zadnjim nogama stolice. Nategao je još malo
pepsija. Mali, samozadovoljni osmeh mu je opstajao na usnama. „Tako
je”, rekao je. „Hoću da mi je vratite. Majica je moje vlasništvo.”
Grega je malčice zabolela glava. Pametnjaković nije shvatao koliko
će biti lako. Prostorija je bila zvučno izolovana. Ponekad je prigušivala
krike. Ne - nije shvatao. Nije razumeo.
Polako. Ne preteruj. Ne talasaj.
Biće lako. Obično je bilo. Ali ponekad bi njegova narav izbila na
videlo - njegov temperament oteo bi se kontroli.
Greg je zavukao ruku u džep i izvadio upaljač.
„Slobodno recite svom gestapovskom šefu i mom fašističkom ujaku
da Prvi amandman...” Ućutao se i razrogačio oči. „Šta to... Hej! Hej!”
Greg je kresnuo upaljač. Pravio se da ne primećuje klinca. Spolja
gledano, izgledao je hladno. Plamen je liznuo uvis. Zapalio je klinčevu
majicu. Ispostavilo se da lepo gori.
Prednje noge klinčeve stolice spustile su se s treskom. Skočio je
prema Gregu s bocom pepsija u ruci. Samozadovoljni cerek je iščezao.
Ustupio je mesto šoku, iznenađenju i besu razmaženog derišta kome je
predugo titrano i ugađano.
Njega niko nije zvao žgoljom, pomislio je Greg Stilson. Glavobolja se
pojačala. Moraće da se pazi.
„Daj mi to!”, povikao je klinac. Greg je stiskao okovratnik majice s
dva prsta, spreman da ga pusti kad postane prevruća. „Daj mi je,
čmarino! To je moje! To je...”
Greg je položio ruku posred klinčevih golih grudi. Gurnuo ga je
svom snagom - što je bilo prilično snažno. Klinac je poleteo preko sobe.
Bes se rastopio u krajnjem šoku i - konačno - u onom što je Greg hteo
da vidi: strahu.
Pustio je majicu na pločice. Podigao je klinčevu bocu pepsija i
prosuo preostalu tečnost preko izgorele majice, koja je zlokobno
zašištala.
Klinac se polako dizao. Prislonio se leđima uza zid. Greg je presreo
njegov pogled. Klinčeve oči bile su smeđe i veoma, veoma raširene.
„Nas dvojica ćemo se na kraju razumeti”, reče Greg. Zbog bolesne
tutnjave u glavi samom sebi zvučao je daleko. „Održaćemo mali
seminar na temu ko je čmarina u zadnjoj sobi policijske stanice. Da li si
me razumeo? Doći ćemo do nekih zaključaka. Zar klinci iz koledža ne
vole takve stvari? Da donose zaključke?”
Klinac je isprekidano dahtao. Ovlažio je usne, kao da želi da
progovori, i umesto toga viknuo: „Upomoć?
„Da, pomoć ti je potrebna. Slažem se”, reče Greg. „Pomoći ću ti.”
„Ti si lud”, reče rođak Džordža Harvija. Zatim je ponovo viknuo,
znatno glasnije: „UPOMOĆ!”
„To je moguće”, reče Greg. „Naravno da je moguće. Ali prvo ćemo
utvrditi ko je ovde čmarina, sinko. Da li me razumeš?”
Spustio je pogled na bocu pepsija u ruci. Zamahnuo je i divlje udario
bocom o ćošak čeličnog ormana. Razbila se. Klinac je vrisnuo kad je
video razbijeno staklo na podu i izlomljeni grlić, koji je Greg uperio
prema njemu. Izbledelo, gotovo belo međunožje farmerki naglo je
potamnelo. Mladićevo lice poprimilo je boju starog pergamenta. Pribio
se uza zid, kad je Greg krenuo ka njemu, kršeći stakliće radničkim
čizmama koje je nosio leti i zimi.
„Izlazim na ulicu s belom košuljom”, reče Greg. Cerio se, pokazujući
bele zube. „Ponekad i s kravatom. Kad ti izlaziš na ulicu, nosiš neku
krpu sa skarednim porukama. Pa ko je čmarina, balavče?”
Nećak Džordža Harvija nešto je procvileo. Izbuljenim očima motrio
je staklene bodlje koje su štrčale s grlića boce u Gregovoj ruci.
„Stojim ovde uspravan i suv”, reče Greg, kad mu je prišao bliže, „a
tebi pišaćka curi niz obe noge u cipele. Pa, ko je čmarina?”
Zamahivao je grlićem boce ka klinčevom nagom, znojavom trbuhu.
Nećak Džordža Harvija se rasplakao. Ovakvi klinci raspolućuju zemlju,
pomislio je Greg. Zgusnuti bes zujao mu je i ključao u glavi. Ovakve
smrdljive, kukavičke, mekušne plačipičke upropašćavaju ovu zemlju.
Ah, nemoj da ga povrediš - ne talasaj...
„Zvučim kao ljudsko biće”, nastavio je Greg, „a ti zvučiš kao svinja,
dečače. Pa, ko je čmarina?”
Ponovo je zamahnuo bocom, jedan od oštrih vrhova je bocnuo
dečakovu kožu ispod desne bradavice. Pojavila se sićušna kap krvi.
Klinac je urliknuo.
„Tebi se obraćam”, reče Greg. „Bolje ti je da mi odgovoriš, kao što
odgovaraš nekom od tvojih profesora. Ko je čmarina?”
Klinac je slinio, ali nije proizveo razgovetan zvuk.
„Moraš da odgovoriš ako želiš da položiš ispit”, reče Greg. „Prosuću
ti creva po pločicama, dečače.” U tom trenutku to je i nameravao. Nije
mogao da gleda kapljicu krvi; poblesaviće ako to bude učinio, bez
obzira što ima posla s nećakom Džordža Harvija. „Ko je čmarina?”
 „Ja sam”, reče klinac. Počeo je da jeca kao detence koje se plaši
babaroge i ala koja vreba iza vrata ormana u gluvo doba noći.
Greg se osmehnuo. Glavobolja se raspirivala. „Pa, to je prilično
dobro. To je početak. Ali još nije dovoljno dobro. Hoću da te čujem kako
govoriš: ’Ja sam prvoklasna čmarina’”
„Ja sam prvoklasna čmarina”, jecajući će klinac. Slina mu je visila iz
nosa. Obrisao ju je nadlanicom.
„Sad hoću da kažeš: 7a sam dupeglavac.’”
„Ja... Ja sam dupeglavac.”
„Sad reci samo još jednu stvar, pa bismo mogli da završimo priču.
Kaži: ’Hvala vam što ste spalili tu prljavu majicu, gradonačelniče
Stilsone.’”
Klinac je bio raspoložen za saradnju. Video je svetlo na kraju tunela.
„Hvala vam što ste spalili tu prljavu majicu.”
Greg je brzo prevukao jedan šiljak sleva nadesno preko klinčevog
mekog trbuha. Iscrtao je krvavu liniju. Jedva da mu je načeo kožu, ali je
klinac zaurlikao kao da ga gone svi đavoli pakla.
„Zaboravio si da kažeš gradonačelniče Stilsone””, reče Greg.
Glavobolja je nestala, nakon poslednjeg i najjačeg udarca između očiju.
Tupo se zagledao u grlić. Jedva se sećao kako se tamo našao. Glupa
prokletinja. Zamalo što nije sve upropastio zbog glupavog klinca.
„Gradonačelničke Stilsone!” Klinac je vrištao. Njegov užas je bio
savršen i potpun. „Gradonačelniče Stilsone! Gradonačelniče Stilsone!
Gradonačelniče Stil...”
„To je dovoljno”, reče Gre.
„... sone! Gradonačelniče Stilsone! Gradonačelniče Stilsone!
Gradonačelniče...”
Greg ga je snažno ošamario preko usta. Klinac je udario glavom o
zid. Ćutke je pao, raširenih i praznih očiju.
Greg mu je prišao veoma blizu. Pružio je ruke i uhvatio dečaka za
uši. Povukao mu je lice napred dok im se nosevi nisu dodirnuli.
Posmatrali su jedan drugog s razdaljine od desetak milimetara.
„Znaš, tvoj ujka je moćna ličnost u ovom gradu” tiho je prozborio,
držeći klinčeve uši kao drške lonca. Klinčeve oči bile su ogromne,
smeđe i vlažne. „I ja sam moćna ličnost - u napredovanju - ali nisam
Džordž Harvi. On je ovde rođen, odrastao i tako to. Možda će poželeti
da mi stane na put u Ridžveju, ako mu kažeš šta se ovde dogodilo.”
Klinčeve usne su se trzale, proizvodeći jedva čujne zvuke. Greg mu
je polako protresao glavu napred-nazad. Nosovi im se nisu razdvajali.
 „Možda neće... bio je jebeno besan zbog te majice. Ali možda hoće.
Krvne veze su jake. Razmisli, sinko. Potražiću te i ubiti, ako kažeš ujki
šta se ovde dogodilo i ako me on istera odavde. Da li mi veruješ?”
„Da”, prošaptao je klinac. Obrazi su mu se blistali od suza.
„‘Da, gospodine gradonačelniče Stilsone.’”
„Da, gospodine gradonačelniče Stilsone.”
Pustio je dečakove uši. „Da”, rekao je, „ubio bih te, ali bih pre toga
svima rekao kako si se upišao u gaće i kako si cmizdrio, dok su ti sline
curile iz nosa.”
Okrenuo se i žurno udaljio, kao da klinac gadno zaudara. Prišao je
ormanu. Uzeo je kutiju hanzaplasta s police. Bacio ju je klincu, koji se
uplašeno trgnuo nazad. Ispustio ju je. Žurno ju je podigao s poda, kao
da se plašio da će ga Stilson kazniti zbog trapavosti.
Greg je pokazao na vrata. „Kupatilo je tamo. Sredi se. Daću ti majicu
Ridžvej policijske lige. Hoću da mi je vratiš poštom, čistu, bez krvavih
mrlja. Da li si me razumeo?”
„Da”, prošaputao je klinac.
„GOSPODINE!”, vrisnuo je Stilson. „GOSPODINE! GOSPODINE!
GOSPODINE! Možeš li da zapamtiš to?”
„Gospodine”, zajecao je klinac. „Da, gospodine, da, gospodine.”
„Ne uče vas uzalud redu i pravilima ponašanja”, reče Greg. „Ne čine
to uzalud.”
Glavobolja je pokušavala da se vrati. Odagnao ju je s nekoliko
dubokih udisaja. Stomak mu se uzburkao. „Važi, to je kraj. Hoću da ti
dam dobar savet. Nemoj da pogrešiš, kad se ove jeseni vratiš na tvoj
prokleti koledž, i da pomisliš da ovo nije bilo ono što jeste. Ne
obmanjuj sebe u pogledu Grega Stilsona. Najbolje je da zaboraviš na
ovo, klinac. Najbolje za tebe, mene i Džordža. Razmišljanje o ovome i o
eventualnoj osveti bila bi najveća greška tvog života. Verovatno i
poslednja.”
Greg je pre odlaska još jednom prezrivo odmerio klinca koji je
stajao razrogačenih očiju, drhtavih usana i s krvavim mrljama na
grudima i stomaku. Ličio je na prerano izraslog desetogodišnjaka koji
je izbačen iz utakmice razigravanja dečje lige.
Opkladio se sa sobom da više nikad neće videti ni čuti klinca. Znao
je da će dobiti tu opkladu. Džordž Harvi je kasnije iste nedelje svratio u
berbernicu u kojoj se Greg brijao. Zahvalio mu se što je „urazumio”
njegovog nećaka. „Umeš s tom decom, Greg”, rekao je. „Ne znam...
izgleda da te poštuju.”
 Greg je rekao da to nije vredno pomena.

Volt i Sara Hejzlet kasno su doručkovali u Bangoru, Mejn, dok je Greg

Stilson spaljivao majicu sa skarednom porukom. Volt je čitao novine.
Bučno je spustio šolju za kafu i rekao: „Tvoj stari momak izašao je u
novinama, Saro.”
Sara je hranila Denija. Bila je u bademantilu, raščupane kose i samo
četvrtinu otvorenih očiju. Osamdeset procenata njenog uma je spavalo.
Sinoć su imali zabavu. Harison Fišer bio je počasni gost. Bio je
kongresmen trećeg distrikta u Nju Hempširu otkad su dinosauri skitali
Zemljinom površinom. Bio je i siguran kandidat za reizbor iduće
godine. Volt i ona očigledno će krenuti u pravcu politike. Politika. Volt
je u poslednje vreme često koristio tu reč. Popio je mnogo više od nje.
Uprkos tome, izgledao je energičnije u odeći za posao, dok je ona imala
osećaj da je do guše zakopana u gomili smrdljivog blata. To nije
pošteno.
„Plavo!”, napomenuo je Deni i ispljunuo puna usta mešanog voća.
„To nije lepo”, rekla mu je Sara, a Voltu, „Da li govoriš o Džoniju
Smitu?”
„Jednom jedinom.”
Ustala je i obišla sto. „Dobro je, zar ne?”
„Dobro mu je i razvaljuje, ako je suditi po ovom članku”, suvo će
Volt.
Nešto joj je govorilo da bi ovo moglo imati neke veze s onim što joj
se desilo kad je otišla da vidi Džonija, ali nije očekivala krupan naslov:
PACIJENT PROBUĐEN IZ KOME DEMONSTRIRAO VIDOVNJAČKE MOĆI
NA DRAMATIČNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU. Članak je potpisao
Dejvid Brajt. Na pratećoj fotografiji je bio Džoni, osvetljen
nemilosrdnim blicem. Izgledao je mršavo, jadno i izgubljeno. Stajao je
iznad poleglog muškarca kog je natpis ispod fotografije identifikovao
kao Rodžera Dosoa, novinara luistonskih novina: Novinar se onesvestio
posle otkrovenja.
Sručila se u stolicu pored Volta. Počela je da čita članak. Deniju se to
nije dopalo. Udarao je po poslužavniku na visokoj stolici. Tražio je
jutarnje jaje.
„Verujem da si nekom potrebna”, reče Volt.
„Hoćeš li ti da ga nahraniš, dušo? Ionako jede bolje kod tebe.” Priča
se nastavlja na strani 9, na stupcu broj 3. Raširila je novine i otvorila
devetu stranu.
„Lepa reč i gvozdena vrata otvara”, pomirljivo će Volt. Skinuo je
sako i vezao kecelju. „Evo me, ortak”, rekao je i počeo da hrani sina
jajetom.
Sara je pročitala članak do kraja. Vratila se na početak. Pogled joj se
neprestano vraćao na fotografiju Džonijevog zbunjenog, užasnutog
lica. Ljudi okupljeni oko palog Dosoa gledah su ga s izrazom koji se
graničio sa strahom. Razumela ih je. Setila se neobičnog, zanesenog
izraza koji mu je osvanuo na licu, kad ga je poljubila. Uplašila se, kad joj
je rekao gde će naći izgubljenu burmu.
Ali, Saro, ti se nisi bojala iste stvari, zar ne?
„Još samo malo, veliki dečače”, rekao je Vot, s razdaljine od hiljadu
kilometara. Podigla je pogled ka njima. Sedeli su jedno pored drugog
obasjani prašnjavim sunčevim zrakom. Njena kecelja je lepršala oko
Voltovih kolena. Ponovo se uplašila. Videla je kako burma tone na dno
toaletne šolje i kako se prevrće. Čula je kako udara o porcelansko dno.
Pomislila je na masku za Noć veštica i na klinca koji govori: Volim da
gledam kako ovaj tip gubi. Pomislila je na data i neodržana obećanja.
Pogled joj se zaustavio na sitnom, izmučenom, izgubljenom,
zaprepaštenom licu na novinskoj fotografiji.
„... obmana, u svakom slučaju”, reče Volt, kad joj je pružio kecelju.
Nagnao je Denija da pojede jaje, do poslednje mrve. Njihov sin i
naslednik zadovoljno je cuclao sokić iz bočice.
„Ha?” Sara je podigla glavu kad joj je prišao.
„Ovo je vrlo dobar trik za čoveka koji duguje najmanje pola miliona
dolara na ime troškova bolničkog lečenja.”
„O čemu to govoriš? Kako to misliš, trik?”
„Naravno da je trik”, rekao je, ne primetivši njen bes. „Za knjigu o
saobraćajnom udesu i komi ne bi dobio više od sedam, uvrh glave
deset hiljada dolara. Nebo je granica, ako se iz kome probudio s
vidovnjačkim moćima.”
„To je jedna đavolski ozbiljna optužba!”, reče Sara, napetim
gnevnim glasom.
Iznenađeno se okrenuo ka njoj. Pogled razumevanja dodatno ju je
razgnevio. Letela bi prvom klasom za Jamajku, da je dobila novčić od
deset centi, svaki put kad bi Volt Hejzlet pomislio da ju je razumeo.
„Znaš, žao mi je što sam načinjao tu temu”, rekao je.
„Džoni ne bi lagao. Pre bi papa... uradio... znaš već šta.”
Zamalo što ga nije potegla šoljom kafe kad se grohotom nasmejao.
Umesto toga je uplela i čvrsto stisnula prste ispod stola. Deni se
zagledao u oca, pre nego što se i sam nasmejao.
„Dušo”, reče Volt. „Nemam ništa protiv njega. I nemam ništa protiv
onog što čini. U stvari, poštujem ga zbog toga. Ako je onaj stari nitkov
Fišer mogao da od propalog advokata dogura do milionera za petnaest
godina sedenja u Predstavničkom domu, onda ovaj tip ima savršeno
pravo da mazne koliko god može, izigravajući osobu obdarenu
vidovnjačkim...”
„Džoni ne laže”, ponovila je ravnim glasom.
„Ovo je trik za plitkoumne koji čitaju tabloide i kupuju knjige preko
Kluba čitalaca”, nastavio je raspoloženim glasom. „Mada, moram da
priznam kako bi mi šesto čulo dobro došlo za vreme izbora porote za
prokleto suđenje Timonsu.”
„Džoni Smit ne laže”, ponovila je. Čula ga je kako govori: Kliznula ti
je s prsta. Stavljala si njegov pribor za brijanje u jedan od džepova sa
strane, kad ti je kliznula... idi na tavan i pogledaj. Videćeš. Ali nije mogla
da to kaže Voltu. Nije ni znao da ga je posetila.
U toj poseti nema ničeg lošeg, nervozno je napomenuo njen um.
Nema, ali kako bi reagovao kad bi saznao da je bacila burmu u
toaletnu šolju i povukla vodu? Možda ne bi razumeo iznenadni strah
koji ju je naterao da to čini - isti strah koji je uočila na licima s novinske
fotografije i u izvesnom stepenu na Džonijevom. Ne. Volt možda ne bi
to razumeo. Naposletku, bacanje burme u toaletnu šolju i povlačenje
vode jeste čin opterećen izvesnom vulgarnom simbolikom.
„U redu”, govorio je Volt, „Ne laže. Ali ne mogu da verujem...”
Sara je tiho nastavila. „Pogledaj ljude iza njega, Volte. Pogledaj
njihova lica. Oni veruju.”
Volt ih je ovlašno osmotrio. „Naravno, kao što deca veruju
mađioničaru dok izvodi trik.”
„Misliš da je ovaj tip Doso bio, kako se ono zvaše, ložač? U članku
piše da je to bio njegov prvi susret s Džonijem.”
„To je jedini način da iluzija izgleda uverljivo, Saro”, strpljivo će
Volt. „Mađioničar neće ništa postići ako izvadi zeca iz zečje jazbine.
Mora ga izvući iz šešira. Džoni Smit je nešto znao ili je strahovito dobro
nagađao na osnovu Dosovog ponašanja na konferenciji. Ponavljam da
ga poštujem zbog toga. Iscediće dosta meda iz te košnice. Ma svaka mu
čast ako se opari.”
U tom trenutku ga je mrzela. Gadila se dobrog čoveka za kog se
udala. Na poleđini njegove dobrote, pouzdanosti, i blagog smisla za
humor nije bilo ničeg strašnijeg od očigledno duboko ukorerijenog
uverenja, da svi žele prvo mesto i da se svi trude da ga dosegnu
nadahnuti vlastitom ambicijom. Jutros je Harisona nazvao debelim
starim nitkovom, iako je sinoć umirao od smeha na njegove priče o
Gregu Stilsonu, luckastom gradonačelniku neke palanke, dovoljno
blesavom da otpočne trku za mesto u Predstavničkom domu kao
nezavisni kandidat.
Ne, u svetu Volta Hejzleta niko nije posedovao vidovnjačke moći.
Nije bilo heroja, a najmoćnija doktrina bila je moramo da promenimo
sistem iznutra. Bio je dobar i pouzdan čovek. Voleo je nju i Denija. Njena
duša vapila je za Džonijem i pet zajedničkih godina koje su im
ukradene, za zajedničkim životom i za tamnokosim detetom.
„Bolje ti je da požuriš, srce”, tiho je dodala. „Goniče tvog tipa
Timonsa zbog akcija i vrednosnih papira, ili tako već nečeg.”
„Naravno.” Osmehnuo se. Završna reč je održana, porota se povukla
na većanje. „Još smo prijatelji?”
„Još smo prijatelji.” Ali znao je gde je prsten. Znao je.
Poljubio ju je i položio desnu ruku na njen potiljak. Uvek je jeo isti
doručak. Uvek ju je ljubio na isti način. Jednog dana otići će za
Vašington i niko nema vidovnjačke moći.
Otišao je pet minuta kasnije. Izvezao je mali crveni pinto u rikverc
na Ulicu Pond. Kratko je zatrubio kao i uvek i dodao gas. Ostala je sama
s Denijem, koji je pokušavao da se uguši, migoljeći se ispod
poslužavnika na visokoj stolici.
„Radiš sve naopako, trapavko”, reče Sara. Prišla mu je i sklonila
poslužavnik.
„Plavo!”, reče Deni, zgađen njenim postupkom.
Njihov mačak Brzi Paradajz ušunjao se u kuhinju uobičajenim
sporim, razmetljivim korakom maloletnog delinkventa. Deni ga je
ščepao. Zakikotao se, kad je Brzi rezignirano zabacio uši.
Raščistila je sto sa slabašnim osmehom. Inercija. Telo u mirovanju
teži ostanku u mirovanju, a ona je bila u tom položaju. Voitova mračna
strana nije bitna. Imala je svoju. Poslaće Džoniju božićnu čestitku i to je
sve. Tako je bolje, sigurnije - zato što telo u kretanju teži nastavku
kretanja. Lepo je živela. Preživela je Dena, preživela je Džonija, koji joj
je tako nepošteno oduzet (ali ovaj svet prepun je nepoštenja). Prošla je
preko mnogo brzaka da bi stigla do mirnih voda. Neće ih napuštati.
Suncem obasjana kuhinja nije loše mesto. Najbolje je da zaboravi vašar,
Točak sreće i lice Džonija Smita.
Uključila je radio dok je punila sudoperu vodom. Uhvatila je početak
vesti. Prva vest naterala ju je da se ukoči sa sveže opranim tanjirom u
ruci. Zaprepašćeno je posmatrala malo zadnje dvorište. Džonijeva
majka šlogirala se dok je gledala televizijski prilog sa sinovljeve
konferencije za štampu. Umrla je jutros, pre manje od sat vremena.
Obrisala je ruke, isključila radio i uzela Brzog Paradajza iz Denijevih
ruku. Odnela je dečaka u dnevnu sobu. Spustila ga je u ogradu za igru.
Deni je izražavao nezadovoljstvo glasnim, gnevnim urlicima. Nije se
obazirala na njih. Telefonirala je u Istočni Mejn. Operaterka na centrali
joj je, glasom umornim od ponavljanja iste stvari, rekla da je Džon Smit
prošle noći, nedugo posle ponoći svojevoljno napustio bolnicu.
Prekinula je vezu i sela u stolicu. Deni je nastavio da zapomaže iz
ograde za igru. Voda je tekla u sudoperu. Ustala je, posle izvesnog
vremena. Otišla je u kuhinju i zavrnula slavinu.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Čovek iz Insajd vjua pojavio se šesnaestog oktobra, nedugo pošto se

Džon prošetao da uzme poštu.
Očeva kuća bila je podignuta daleko od druma. Pošljunčani prilazni
put bio je duži od četiristo metara. Pružao se između mladih smreka i
borova. Džoni se svakodnevno šetao do poštanskog sandučeta i nazad.
Isprva je do verande stizao drhteći od iscrpljenosti. Noge su mu gorele,
a šepanje bilo toliko izraženo da se više teturao no što je hodao. Ali
sada, mesec i po dana od prve šetnje (kad mu je za pola kilometra
trebao čitav sat), ona je postala jedno od najvećih zadovoljstava, nešto
čemu se istinski radovao. Nije se radovao pošti, već šetnji.
Počeo je da šeće drva za zimu. Herb je planirao da za to iznajmi
nekog, pošto je pogodio posao na unutrašnjem uređenju u novim
kućama u Libertsvilu. „Znaćeš da ti starost kuca na vrata, Džone”, rekao
je sa osmehom, „kad počneš da pogađaš unutrašnje radove, čim se
krošnje zarumene.”
Džoni se uspeo na verandu i seo na pletenu stolicu pored ljuljaške
za troje, s blagim uzdahom olakšanja. Podigao je desno stopalo na
ogradu. S bolnom grimasom na licu, rukama je podigao levu nogu.
Počeo je da otvara poštu kad se namestio.
Pošta se u poslednje vreme proredila. Prvih nedelja u Paunelu
dobijao je dvadesetak pisama i osam-devet paketa dnevno. Većina mu
je prosleđivana iz Istočnog Mejna. Nekolicina je slana u Paunelsku
poštu (dopisnici su pisali ime mesta na inovativne načine, Punats je
bio dosad najupečatljiviji).
Većina je bila od izgubljenih duša koje su plutale po pučini života u
potrazi za odredištem. Neka deca tražila su njegov autogram, žene su
htele da spavaju s njim, ostavljene žene i muškarci tražili su savete.
Neki su slali amajlije, a neki horoskope. Veliki broj pisama bio je
religiozne prirode. Pisma najčešće napisana krupnim i nervoznim
rukopisom dostojnim učenika prvih razreda osnovne podsećala su ga
na majku.
U tim pismima ubeđivali su ga da je prorok, dužan da izvede
zabludeli i razočarani američki narod iz bespuća. Njegova pojava
tumačena je kao znak da su poslednja vremena iza ćoška. Do
šesnaestog oktobra primio je osam primeraka Pokojne velike planete
Zemlje Hala Lindsija - koja bi se sigurno veoma dopala majci. Molili su
ga da obznani božansku prirodu Hrista i stavi tačku na nemoral
mladeži.
Ova pisma imala su protivtežu u po broju manjem, ali po sadržini
jednako upečatljivom negativnom kontigentu. Ova pisma stizala su
nepotpisana. Jedan od dopisnika proglasio ga je Antihristom,
mastiljavom olovkom na komadu papira istrgnutom iz rokovnika.
Naložio mu je da počini samoubistvo. Četvorica ili petorica hteli su da
znaju kako se oseća čovek koji je ubio vlastitu majku. Veliki broj
optuživao ga je za prevaru. Jedan je napisao: „PREKOGNICIJA,
TELEPATIJA, SRANJE! NAJEDI MI SE KURCA, PARAPSIHOLOŠKI
PREVARANTU!”
Nisu se zadovoljavali pisanjem. Slali su mu stvari. To je bio najgori
deo.
Herb bi svakog dana na povratku s posla svratio do pošte i preuzeo
pakete prevelike da stanu u poštansko sanduče. Propratne poruke su u
osnovi bile iste: tihi krici. Recite mi, recite mi, recite mi.
Ovaj šal pripadao je mom bratu, koji je nestao na pecanju u
Alagašiju 1969. godine. Osećam da je još živ. Recite mi gde je.
Ovo je identifikaciona narukvica mog sina. Više ne dolazi kući posle
škole. Izlazi do sitnih sati. Nasmrt sam zabrinuta. Recite mi šta radi.
Žena iz Severne Karoline - bog sveti zna kako je saznala za njega;
avgustovska konferencija za štampu nije stigla do nacionalnih medija -
poslala je nagoreli komad drveta. U pismu je objasnila da joj je kuća
izgorela. Njen suprug i dvoje dece stradali su u vatrenoj stihiji.
Vatrogasci iz Šarlota požar su pripisali lošim instalacijama, ali ona nije
mogla da prihvati to objašnjenje. Požar je morao biti podmetnut. Htela
je da Džoni pomoću nagorelog ostatka kuće kaže ko je to učinio, da bi
to čudovište ostatak života trunulo u zatvoru.
Džoni nije odgovarao na pisma. Vraćao je sve predmete
pošiljaocima (čak i nagoreli komad drveta) o svom trošku, i bez
komentara. Dodirnuo je neke od njih. Većina, kao izgoreli komad
drveta koji je poslala tugom obuzeta žena, nije mu ništa rekla. Neki od
njih su, nakon što ih je dodirnuo, izazvali navalu uznemirujućih slika,
sličnih snovima na javi. Najčešće je nailazio na slabi trag; sliku koja se
obrazovala i nestajala za nekoliko sekundi. Za sobom nisu ostavljale
nikakve podatke, samo osećanja. Ali jedan predmet...
Radilo se o šalu koji je poslala žena sa željom da zna šta se desilo s
njenim bratom. To je bio beli, pleteni šal, kakvih je bilo na milione.
Stvarnost očeve kuće naglo je nestala, kad ga je uhvatio. Zvuk
televizora u susednoj sobi pojačao se i smanjio, dok se nije preobrazio
u zujanje insekata i žubor daleke vode.
Osetio je miris šume u nozdrvama. Zeleni zraci sunca probijali su se
kroz bogate krošnje starih stabala. Poslednja tri sata hodao je po
vlažnoj zemlji. Gacao je po njoj kao po močvari. Bio je uplašen, veoma
uplašen, ali je nastavljao dalje. Ako se izgubite u severnim
prostranstvima i ako se uspaničite, mogu da vam odmah isklešu
nadgrobni spomenik. Išao je na jug. Pre dva dana se odvojio od Štiva,
Rokija i Logana. Kampovali su pored (ovo nije htelo da dođe, ostalo je u
mrtvoj zoni) neke rečice i lovili pastrmke. Sam je kriv: prokleto se
napio.
Video je ranac naslonjen na ivice stare i mahovinom pokrivene
čistine, s belim panjevima sličnih kostima, koji su ponegde virili iz
zelenila. Video je svoj ranac, tako je, ali nije mogao da ga dosegne zato
što se udaljio od njega da bi pišao i naišao na dosad najgnjecaviji deo,
pravi glib. Dopirao mu je do ivice čizama. Pokušao je da se izvuče iz
njega i da pronađe suvlje mesto za obavljanje posla, ali nije mogao. Nije
mogao da se izvuče zato što to nije bilo blato. To je bilo... nešto drugo.
Bespomoćno je stajao. Zalud se osvrtao oko sebe tragajući za nečim
što bi mogao da uhvati. Hteo je da se nasmeje idiotskoj odluci da ušeta
u živi pesak, dok je tražio mesto za pišanje.
Stajao je uveren da je naišao na plitku naslagu živog peska i da će u
najgorem slučaju utonuti preko čizama. Imaće o čemu da priča kad se
izvuče.
Nije se mrdao. Prava panika počela je da ga obuzima tek kad mu se
živi pesak popeo preko kolena. Počeo je da se bori. Zaboravio je da onaj
ko se zaglavi u živom pesku mora biti vrlo miran. Veoma brzo je
propao do pojasa. Živi pesak stigao mu je do grudi. Usisavao ga je
poput velikih smeđih usana. Otežavao mu je disanje. Počeo je da vrišti,
ali niko nije dolazio, niko izuzev debele smeđe veverice koja je šetala
oko mahovinom obrasle čistine. Popela se na njegov ranac. Gledala ga
je sjajnim, crnim očima.
Živi pesak popeo mu se do vrata. Teški smeđi miris zavlačio mu se
u nos. Vrištao je sve slabije, zbog silnog pritiska na pluća. Ptičice su
letele, cvrkutale i kreštale. Zraci sunca boje oksidiranog bakra probijali
su se kroz granje. Živi pesak prešao mu je preko brade. Sam je. Umreće
sam. Otvorio je usta da poslednji put vrisne. Nije bilo vriska zato što
mu je živi pesak nahrupio u usnu šupljinu. Razlio se preko jezika i ušao
između zuba. Gutao ga je, ne ispustivši krik...
Džoni je došao sebi obliven hladnim znojem. Koža mu se naježila.
Dahtao je i soptao sa šalom obmotanim oko ruku. Bacio ga je na pod,
na kom je ležao kao bela zmija. Više ga nije dodirivao. Otac ga je stavio
u koverat i poslao pošiljaocu.
Pošta je, u poslednje vreme, počela da se milosrdno proređuje.
Luđaci su pronašli neki drugi predmet javnih i privatnih opsesija.
Novinari su prestali da traže intervjue. Zbog promenjenog telefonskog
broja koji više nije bio u imeniku, a delimično i zbog zastarelosti priče.
Rodžer Doso napisao je dug i gnevan članak u svojim novinama.
Učinio je to s položaja budućeg glavnog urednika. Događaj na kraju
konferencije za štampu u bolnici proglasio je okrutnom i gnusnom
prevarom. Džoni je nesumnjivo proučio prošlost nekolicine novinara
za koje je znao da će se pojaviti na konferenciji za štampu. Učinio je to
onako, zlu ne trebalo. Da, priznao je, nadimak njegove sestre En bio je
Teri. Umrla je prilično mlada i amfetamini su mogli biti uzrok smrti. Svi
ti podaci bili su dostupni svima koji su se za njih zanimali. U članku je
sve izgledalo logično. Autor je propustio da objasni kako je Džoni, koji
nije napuštao bolnicu, došao do „dostupnih podataka”. Većina čitalaca
nije uočila taj problem. Džoni nije mario. Taj incident je okončan. Nije
nameravao da stvara nove. Kakve vajde bi bilo od pisanja gospođi koja
je poslala šal, da bi je obavestio da se njen brat vrišteći udavio u živom
pesku, zato što je krenuo u pogrešnom pravcu kad je tražio mesto za
pišanje? Da li bi joj to pomoglo da smiri dušu?
Danas je dobio samo šest pisama. Račun za struju. Razglednicu od
Herbovog rođaka iz Oklahome. Neka žena poslala mu je raspeće sa
zlatnim natpisom NAPRAVLJENO U TAJVANU otisnutim na Hristovim
stopalima. Dobio je kratku poruku od Sema Vajzaka. Naglo se uspravio
i zatreptao zbog malog koverta s adresom pošiljaoca, S. Hejzlet, Ulica
Pond 12, Bangor.
Sara. Otvorio ga je.
Dobio je njeno pisamce s izrazima saučešća dva dana posle
majčinog pogreba. Na poleđini je napisala lepim, sigurnim rukopisom:
„Džoni - tako mi je žao što se ovo dogodilo. Čula sam na radiju da je
tvoja majka preminula. To što je tvoj bol postao javno dobro verovatno
je najnepoštenije od svega. Možda se ne sećaš, ali smo u noći tvog
udesa malo popričali o tvojoj majci. Pitala sam te šta bi uradila kad bi
doveo posrnulu katolikinju kući. Rekao si da bi mi sa osmehom
poželela dobrodošlicu i da bi mi dala nekoliko verskih traktata. Po
tvom osmehu videla sam koliko je voliš. Znala sam da se promenila,
zahvaljujući pismima tvog oca. Do promena je došlo najviše zato što te
je previše volela da bi prihvatila ono što ti se desilo. Pretpostavljam da
je njena vera na kraju nagrađena. Molim te, primi moje najiskrenije
saučešće. Računaj na tvoju prijateljicu Saru, ako postoji išta što bi
mogla da učini, sad ili kasnije.”
Na to pisamce je odgovorio. Zahvalio joj je na poruci i na ukazanoj
pažnji. Oprezno je sročio odgovor. Plašio se da bi se mogao izdati i reći
nešto pogrešno. Bila je udata žena. To nije mogao da kontroliše niti
promeni. Ali sećao se razgovora o majci - i mnogo drugih stvari od te
noći. Njeno pisamce oživelo je uspomene na to veče. Odgovorio joj je
na gorko-slatki način, više gorak nego sladak. Još uvek je voleo Saru
Braknel. Morao je da stalno podseća sebe da je nestala i da je zamenila
druga, pet godina starija žena, majka jednog dečačića.
Izvadio je komad papira iz koverte. Brzo ga je pročitao. Provešće
nedelju dana sa sinom u Kenenbanku. Posetiće cimerku s druge godine,
curu po imenu Stefani Konstantin. Na koledžu se zvala Stefani Karlslag.
Džoni je možda zapamtio. Nije. Bilo kako bilo, Volt je zaglavio tri
nedelje u Vašingtonu, zbog poslovnih i političkih obaveza. Bio je u
republikanskoj partiji. Sara je mislila da bi jedno popodne mogla da
svrati do Paunela da vidi Džonija i Herba. Ako to nije problem.
„Možeš me zvati na Stefanin broj, 814-6219, u bilo koje doba
između sedamnaestog i dvadeset trećeg oktobra. Ako bi ti moja poseta
predstavljala problem, slobodno me pozovi da mi to kažeš, ovde ili u
K’banku. Razumeću te. Mnogo ljubavi za obojicu - Sara .”
Pogledao je preko dvorišta u šumu, s pismom u ruci. Rumena i
zlatna boja preovlađivale su u krošnjama. Činilo mu se da su se prošle
nedelje naglo preobrazile. Lišće će uskoro početi da opada. Doći će
zima.
Mnogo ljubavi za obojicu - Sara. Pažljivo je prešao palcem preko
ovih reći. Najbolje bi bilo da je ne zove, da ne piše, da ne čini ništa.
Shvatiće poruku. Kakvo dobro je iz toga moglo proizići - kao i kod žene
koja je poslala šal poštom? Zašto šutirati usnulog psa? Sara je mogla
bezbrižno da upotrebljava tu frazu o mnogo ljubavi, ali on nije. Još je
nije preboleo. Vreme je, što se njega tiče, bilo okrutno svijeno,
zaheftano i iskasapljeno. Unutrašnji časovnik poručivao mu je da je pre
nepunih šest meseci bila njegova devojka. Prihvatao je komu i gubitak
vremena na intelektualnom nivou. Osećanja su pružala tvrdoglav
otpor. Već je odgovor na njenu poruku saučešća bio pozamašno
iskušenje. Što se pisamca tiče, uvek može da ga zgužva i počne iz
početka, ako situacija krene u lošem pravcu, ako počne da prelazi
granicu prijateljstva, jedinog odnosa koji mogu da dele. Šta ako uradi ili
kaže nešto glupo, ako ga poseti. Bolje je ne zvati je. Bolje je pustiti da
sve potone.
Ali zvaće je. Zvaće je i pozvati da svrati.
Gurnuo je pisamce u koverat, obuzet mislima.
Sunce se odbilo o sjajni hrom. Zatreperilo je i bacilo svetlosnu
strelu u oči. Ford sedan klizio je po šljunku prilaznog puta. Džoni je
žmirnuo i pokušao da vidi da li su u pitanju poznata kola. Posetioci su
bili retki. Bilo je dosta pošte, ali su ljudi svraćali samo tri ili četiri puta.
Paunel je bio malo mestašce. Teško se pronalazio na mapi. Vajzak ga je
na rastanku posavetovao da ljubazno ali odlučno otera posetioca, ako
se pokaže da je u pitanju tragač za informacijama. Savet je bio dobar,
pomislio je Džoni.
„Ne dozvoli da te iko nagna da preuzmeš ulogu vrača konsultanta,
Džone. Zaboraviće na tebe, ako ih ne budeš ohrabrivao. Možda će ti se
to isprva činiti bezdušnim - većina posetilaca biće izgubljeni ljudi s
hrpom problema i najboljim namerama - ali je u pitanju tvoj život,
privatnost. Zbog toga moraš biti čvrst.” I bio je.
Ford je skrenuo na obilazni put između šupe i gomile drva za ogrev.
Džoni je uočio malu nalepnicu kompanije za iznajmljivanje automobila
u ćošku šoferke, kad je auto prošao kraj njega. Iz njega je izašao veoma
visok čovek u novim farmerkama i crvenoj, kariranoj lovačkoj košulji,
koja kao da je tek izvađena iz kutije. Osvrnuo se oko sebe. Izgledao je
kao osoba nenaviknuta na selo, koja zna da u Novoj Engleskoj više
nema vukova i puma, ali koja želi da se uveri u to. Ukratko, gradska
faca. Pogledao je na verandu, ugledao Džonija i podigao ruku u pozdrav.
„Dobar dan”, rekao je. Imao je ravan gradski naglasak - bruklinski,
pomislio je Džoni - i zvučao kao neko ko govori kroz kutiju za keks.
„Zdravo”, reče Džoni, „da li ste se izgubili?”
„Nadam se da nisam, momče”, reče stranac, s podnožja stepenica.
„Ti si Džon Smit ili njegov brat blizanac.”
Džoni se nasmešio. „Nemam brata, što znači da ste pronašli put do
pravih vrata. Kako mogu da vam pomognem?”
„Pa, možda ćemo moći da pomognemo jedno drugom.” Nepoznati
se uspeo stepenicama na verandu i pružio ruku. Džoni je prihvatio.
„Zovem se Ričard Diz. Predstavljam časopis Insajd vju.”
Nosio je savremenu frizuru do ušiju. Bio je uglavnom sed. Kosa mu
je bila farbano seda, zapazio je Džoni sa izvesnim zanimanjem. Šta da
misli o čoveku koji govori kao da priča kroz kutiju za keks i farba kosu
da izgleda seda?
„Možda ste videli naš časopis.”
„O, video sam ga. Prodaju ga u supermarketima. Intervju me ne
zanima. Žao mi je što ste zalud potegli toliki put.” Prodavali su ga po
bakalnicama. Naslovi samo što nisu hvatali za gušu. BIĆA IZ SVEMIRA
UBILA DEČAKA, POTRESENA MAJKA PLAČE. HRANA KOJA TRUJE VAŠU
DECU. DVANAEST OSOBA S VIDOVNJAČKIM MOĆIMA PREDVIĐA
ZEMLJOTRES U KALIFORNIJI DO 1978.
„Pa, nisam došao zbog intervjua”, reče Diz. „Mogu li da sednem?”
„Stvarno, ja...”
„Gospodine Smite, doleteo sam iz Njujorka. Iz Bostona sam
doputovao aviončićem, zbog čega sam se zapitao šta će se desiti mojoj
supruzi ako umrem bez testamenta.”
„Leteli ste Portland-Bangor ervejsom?”, pitao je Džoni, cereći se.
„Upravo tako”, složio se Diz.
„Shvatam”, reče Džoni. „Impresioniran sam vašom hrabrošću i
posvećenošću poslu. Saslušaću vas, ali samo petnaestak minuta.
Trebalo bi da spavam svakog popodneva.” Izrekao je sitnu laž radi
plemenitog cilja.
„Petnaest minuta biće više nego dovoljno.” Diz se nagnuo napred.
„Gospodine Smite, po mojoj proceni, dugujete oko dve stotine hiljade
dolara. Procena je odokativna, ali prilično precizna, zar ne?”
Džonijev osmeh se stanjio. „Moje imovinsko stanje vas se ne tiče.”
„Razume se, razume se. Nisam želeo da vas vređam, gospodine
Smite. Insajd vju želi da vam ponudi posao. Prilično unosan posao.”
„Ne, uopšte me ne zanima.”
„Ako biste mi samo dozvolili da vam objasnim...”
„Ne praktikujem vidovnjačke moći. Nisam Džejn Dikson16, Edgar
Kejsi ili Aleks Tenos.17 S tom pričom je gotovo. Novi javni nastup je
poslednje što želim.”
 „Hoćete li mi dati nešto vremena?”
„Gospodine Diz, očigledno je da ne shvatate šta vam...”
„Samo nekoliko trenutaka vašeg vremena?” Diz se neodoljivo
osmehnuo.
„Kako ste saznali gde sam?”
„Imamo saradnika u novinama iz Mejna, u kenebečkom Džurnalu.
On nam je rekao da ste se povukli iz javnosti, ali da ste verovatno kod
oca.”
„Zaista mu dugujem zahvalnost, zar ne?”
„Svakako”, nehajno će Diz. „Kladim se da ćete upravo tako misliti
kad budete čuli šta vam nudim. Mogu li?”
„U redu”, reče Džoni. „Ali neću se predomisliti samo zato što ste
ovamo doleteli Panik erlajnsom.”
„Pa, vaše je pravo da ovo posmatrate na svoj način. Ovo je slobodna
zemlja, zar ne? Bez ikakve sumnje. Insajd vju je specijalizovan za
parapsihološki ugao gledanja, gospodine Smite, što vam je verovatno
poznato. Naši čitaoci, da budemo savršeno iskreni, ludi su za takvim
stvarima. Imamo nedeljni tiraž od tri miliona primeraka. Tri miliona
ljudi svake nedelje kupi naš časopis. Šta kažete na to ostvarenje,
gospodine Smite? Kako to postižemo? Držimo se optimizma,
duhovne...”
„Medved-ubica proždrao bebe blizance”, promrmljao je Džoni.
Diz je slegnuo ramenima. „Naravno, pa, živimo u odvratnom svetu,
zar ne? Ljudi moraju da budu obavešteni i o takvim događajima. Imaju
pravo da znaju za njih. Za svaki sumorni članak imamo tri druga sa
savetima čitateljstvu kako da bezbolno izgube kilograme, kako da
ostvare sreću i sklad u seksu, kako da se približe Bogu...”
„Verujete li u Boga, gospodine Diz?”
„Ne baš”, reče Diz, s neodoljivim osmehom. „Ali živimo u
demokratiji, u najvećoj zemlji na svetu, zar ne? Svako slobodno
raspolaže vlastitom dušom. Najvažnije je da naši čitaoci veruju u Boga,
u anđele i čuda...”
„I u egzorcizme, đavole i crne mise...”
„Tako je, tako je, tako je. Shvatili ste. To je duhovno nastrojena
publika. Ona veruje i u sve parapsihološke budalaštine. Imamo ugovore
s desetak vidovnjaka, uključujući i Ketlin Nolan, najpoznatiju
vidovnjakinju u Americi. Želimo da sklopimo ugovor s vama,
gospodine Smite.”
„Zaista?”
 „Naravno da želimo. Šta bi to značilo za vas? Vaša fotografija i
kratka kolumna pojavljivale bi se dvadesetak puta godišnje, kad
objavljujemo broj posvećen isključivo vidovnjačkim temama. Deset
čuvenih vidovnjaka Insajd vjua predvideli su drugi Fordov mandat,
takve stvari. Uvek izdajemo novogodišnji broj, i po jedan svakog
Četvrtog jula o kursu Amerike za sledeću godinu. To izdanje uvek je
bogato informacijama, s mnogo priloga o spoljnjoj politici i ekonomiji,
i s gomilom drugih poslastica.”
„Mislim da ne razumete”, reče Džoni. Govorio je veoma polako, kao
da se obraća detetu. „Imao sam nekoliko prekognitivnih pražnjenja -
pretpostavljam da bi se moglo reći da sam ’video budućnost’ - ali
nemam nikakvu kontrolu nad tim. Ne bih mogao da dam predviđanje
za drugi Fordov mandat - ako ga ikad bude - baš kao što ne bih mogao
da pomuzem bika.”
Diz se iskreno užasnuo. „Ko kaže da možete? Osoblje časopisa
pisaće kolumnu.”
„Osoblje?” Džon je zevao u Diza. Konačno je ostao bez teksta.
„Naravno”, nestrpljivo će Diz. „Uzmimo za primer Frenka Rosa,
jednog od najpopularnijim momaka poslednjih godina,
specijalizovanog za prirodne katastrofe. Đavolski je dobar u tome, ali,
Isuse Hriste, napustio je školu u prvom srednje. Odslužio je dve ture u
vojsci. Čistio je autobuse u Port Autoriti stanici u Njujorku kad smo ga
otkrili. Mislite da smo mu dopustili da piše svoju kolumnu? Taj bi
pogrešno napisao reč mačka.”
„Ali predviđanja...”
„Nesputana mašta, samo nesputana mašta. Iznenadili biste se kad
biste znali koliko često ti momci i devojke odstrele pravog kapitalca.”
„Kapitalca”, zbunjeno je ponovio Džoni. Nije se preterano iznenadio
kad je shvatio da počinje da se ljuti. Njegova majka kupovala je Insajd
vju otkad je znao za sebe, još kad su objavljivali fotografije krvavih
saobraćajnih nesreća, obezglavljivanja i egzekucija nabavljenih na
crnoj berzi. Verovala je u svaku reč odštampanu između korica.
Verovatno se isto moglo reći i za preostalih 2 999 999 čitalaca. A pored
njega sedi ovaj tip s ofarbanom sedom kosom, skupocenim cipelama,
košuljom s koje je zaboravio da skine cenu, i govori o kapitalcima.
„Sistem besprekorno funkcioniše”, glagoljao je Diz. „Ako se ikad
zaglavite, dovoljno je da nas pozovete na naš račun. Predaćemo posao
profesionalnom odeljenju i naći neko rešenje. Imamo pravo na
objavljivanje antologiziranih kolumni u godišnjoj knjizi, Unutrašnji
pogled18 na ono što će doći. Savršeno ste slobodni da potpišete bilo
kakav ugovor s izdavačima knjiga. Sve što tražimo jeste pravo prečeg
otkupa za magazin. Iz iskustva vam mogu reći da retko kad nešto
odbijamo. Plaćamo veoma velikodušno. Spremni smo da platimo veću
sumu od bilo koje dosadašnje. Moglo bi se reći da će biti dosta moče u
vašem krompir-pireu.” Diz se zakikotao.
„A kolika bi ta suma bila?”, polako će Džoni. Stiskao je rukohvate
stolice za ljuljanje. Vena na desnoj slepoočnici pulsirala mu je ritmički.
„Trideset hiljada dolara godišnje, u sledeće dve godine”, reče Diz.
„Ta suma može postati predmet pregovora, ako se pokažete
popularnim. Znate, svi naši vidovnjaci imaju stručnu oblast. Vi ste,
kako razumem, dobri s predmetima.” Dizove oči prevukle su se
snenom koprenom. „Vidim redovnu kolumnu. Možda dva puta
mesečno - ne želimo da preteramo. ’Džon Smit poziva čitaoce Insajd
vjua da mu šalju lične predmete na vidovnjačku ekspertizu...’ Tako
nešto. Naznačićemo, naravno, da šalju jeftine stvari, zato što ništa neće
biti vraćano. Iznenadićete se. Neki ljudi su ludi ko struja, bog ih
blagoslovio. Iznenadićete se kad budete videli šta šalju. Stizaće vam
dijamanti, zlatnici, burme... možemo sačiniti ugovor koji precizira da
svi vama poslati predmeti postaju vaše lično vlasništvo.”
Džoniju se zacrvenelo pred očima. „Ljudi će mi slati stvari. Ja ću ih
zadržati. To mi govorite.”
„Naravno, ne vidim nikakav problem u tome. Važno je da pravila od
samog početka budu jasno postavljena. Tako ćete dobiti još malo moče
za vaš krompir-pire.”
„Pretpostavimo”, reče Džoni, a trudio se da govori ujednačenim
tonom, „pretpostavimo da mi se desi da... kako ste rekli, odstrelim
kapitalca... i da vas pozovem i kažem kako će predsednik Ford biti
ubijen trideset prvog septembra 1976? Ne zato što sam osetio da će
biti već zato što sam se zaglavio?”
„Znate, septembar ima samo trideset dana”, reče Des. „Smatrao bih
da ste postigli odlučnu tricu u poslednjoj sekundi meča, ako
zanemarim taj sitni previd. Vidim da ste talentovani za ovaj posao,
Džoni. Imate velike ideje. To je dobro. Iznenadili biste se kad biste znali
koliko njih ima male ideje. Pretpostavljam da nemaju hrabrosti za
nešto veće. Jedan od naših - Tim Klark iz Ajdaha - pisao mi je pre dve
nedelje da mu se javilo da će Erl Bac19 sledeće godine biti prinuđen da
podnese ostavku. Oprostite mi na rečniku, ah kome se jebe za tako
nešto? Šta Erl Bac znači američkoj domaćici? Ah ti od samog početka
emituješ dobre vibracije, Džoni. Rođen si za ovaj posao.”
„Dobre vibracije”, promrmljao je Džoni.
Diz ga je znatiželjno odmerio. „Kako ste? Pomalo ste bledi.”
Džoni je pomislio na gospođu koja mu je poslala šal. I ona je
verovatno čitala Insajd vju. „Da vidimo o čemu je dosad bilo reći”, rekao
je. „Platićete mi trideset hiljada dolara godišnje za moje ime...”
„I za vašu fotografiju. Ne zaboravite to.”
„I za moju fotografiju za kolumnu koju će pisati unajmljena pera,
kao i za broj u kom ću ljudima govoriti ono što žele da znaju o
predmetima koje su mi poslali. Povrh toga moći ću da zadržim meni
poslate stvari...”
„Ako advokati to proguraju...”
„... kao moje lično vlasništvo. To je vaša ponuda?”
„To je njen kostur, Džoni. Videćete da ove stvari na čudesan način
podržavaju jedna drugu. Za šest meseci odomaćićete se u svakom
domaćinstvu. Posle toga je nebo granica. Karsonova televizijska
emisija. Nastupi. Predavanja. Knjiga, neizostavno. Biraćete izdavača.
Ne žale para za vidovnjake. Keti Nolan je počela s ugovorom koji vam
nudimo. Danas zarađuje više od dve stotine hiljada godišnje. Osnovala
je vlastitu crkvu, pa poresko ne može da štrpne ni cent od njenih
prihoda. Naša Keti zna sve trikove.” Diz se nagnuo napred, cereći se.
„Kažem vam, Džoni, nebo je granica.”
„Kladio bih se da je tako.”
„Pa? Šta mislite?”
Džoni se nagnuo prema Dižu. Zgrabio je rukav njegove karirane
košulje jednom, a okovratnik drugom rukom.
„Hej! Šta, dođavola, mislite da radi...”
Džoni ga je obema rukama cimnuo prema sebi. Pet meseci
svakodnevnog vežbanja osnažili su do zavidne mere mišiće u njegovim
rukama.
„Pitali ste me za mišljenje”, reče Džoni. Glava je počinjala da ga boli.
„Reći ću vam ga. Mislim da ste avetinja, pljačkaš grobova i kradljivac
ljudskih snova. Mislim da bi neko trebalo da vas zaposli u kanalizaciji
na otpušavanju najtvrdokornijih zagušenja. Mislim da je vaša majka
trebalo da umre od raka dan nakon što vas je začela. Nadam se da ćete
goreti u paklu, ako takvo mesto postoji.”
„Ne možete sa mnom govoriti na taj način!” povikao je Diz. Glas mu
se digao do piskavog vriska. „Vi ste jebeno ludi! Zaboravite na sve!
Zaboravi na čitavu stvar, glupi kurvin sine! Imao si svoju priliku!
Nemoj da mi dopuziš...”
„Da stvar bude gora, zvučite kao neko ko govori kroz kutiju za
keks”, reče Džoni kad je ustao. Podigao je Diza sa sobom. Ivice košulje
provirile su ispod pojasa novih farmerki, otkrivajući korset. Džoni je
dušmanski drmao Diza napred-nazad. Nezvani gost zaboravio je na
gnev. Počeo je da se dere.
Džoni ga je odvukao do stepeništa. Šutnuo je mrskog uljeza u zadnji
deo novih leviski. Diz je savladao stepenice u dva krupna koraka, s
otegnutim urlikom na usnama. Svom dužinom prostro se po prašini.
Bio je pokriven pomenutom prašinom kad je ustao i kad se okrenuo
prema Džoniju. Nova odeća je zbog nje izgledala nekako stvarnije,
pomislio je Džoni. Sumnjao je da bi Diz umeo da ceni tako nešto.
„Trebalo bi da pozovem policiju”, promuklo je zarežao. „Možda i
hoću.”
„Radite šta god vam je drago”, reče Džoni. „Ali zakon u ovim
krajevima ne gleda blagonaklono na ljude koji nepozvani zabadaju nos
u tuđa posla.”
Dizovo lice se iskrivilo u ružnu grimasu straha, gneva i šoka. „Neka
ti je bog u pomoći ako ti ikad zatrebamo”, rekao je.
Džonija je žestoko bolela glava. Uspeo je da progovori ujednačenim
tonom. „U pravu ste”, rekao je. „Potpuno se slažem s vama.”
„Budi siguran da ćeš zažaliti zbog ovoga. Tri miliona čitalaca.
Batina ima dva kraja, momče. Kad završimo s tobom, ljudi u ovoj zemlji
neće ti verovati kad predvidiš proleće u aprilu. Neće ti verovati, ako
kažeš da će finale bejzbol prvenstva biti u oktobru. Neće ti verovati
ako... ako...” Diz je zamuckivao od gneva.
„Gubi se odavde, pogani kurcožderu”, reče Džoni.
„Pozdravi se s knjigom!”, vrisnuo je Diz, kad se dosetio najgore
pretnje koju je mogao smisliti. Sa izobličenim licem i prašnjavom
košuljom ličio je na dete koje doživljava kolosalni napad besa.
Bruklinski naglasak postao je izraženiji. Produbio se do nivoa patosa.
„Smejaće ti se u svakoj izdavačkoj kući u Njujorku! Ni najneprobirljiviji
čitaoci neće te pipnuti kad budem završio s tobom! Ima mnogo načina
za sređivanje pametnjakovića poput tebe. Znamo ih sve do poslednjeg,
ništaku! Mi...”
„Vidim da je vreme da odem po sačmaricu i upucam ometača
poseda”, napomenuo je Džoni.
Diz se brže-bolje povukao do iznajmljenog automobila. Usput je
izvikivao pretnje i uvrede. Džoni ga je posmatrao s verande, s
razornom glavoboljom. Visoki uljez seo je u kola, nemilosrdno je
nagazio na gas i zaškripao gumama. Digao je oblak prašine u vazduh.
Prednjim delom automobila zakačio je panj za sečenje drva ispred
šupe. Džoni se slabašno osmehnuo uprkos glavobolji. Lakše će
zameniti panj nego što će Diz objasniti veliko udubljenje na prednjem
braniku forda ljudima u agenciji za iznajmljivanje automobila.
Popodnevno sunce ponovo je zatreperilo na hromu dok je Diz
rasturao šljunak na prilaznom putu. Džoni je seo na stolicu za ljuljanje i
pokrio čelo šakom. Sačekaće da glavobolja prođe.

„Šta ćeš da radiš?”, pitao je bankar. Napolju su vozila promicala tamo-

ovamo po prometnoj glavnoj ulici Ridžveja, Nju Hempšir. Na zidovima
drvetom obložene bankarske kancelarije na drugom spratu bile su
reprodukcije Frederika Remigtona20 i fotografije bankara na lokalnim
zbivanjima, a na stolu kocka od providne plastike, s fotografijama
supruge i sina.
„Sledeće godine ću se kandidovati za Predstavnički dom”, ponovio
je Greg Stilson, koji je za ovu priliku odenuo kaki pantalone, plavu
košulju sa zavrnutim rukavima i crnu kravatu s plavim motivom.
Odudarao je od ambijenta. Činilo se da će svakog trenutka đipiti iz
stolice i započeti bezumni, rušilački juriš po kancelariji, obarati
nameštaj, bacati Remingtonove reprodukcije u skupim okvirima na
pod i kidati zavese s karnišni.
Bankar, Čarls Čak Džendron, predsednik lokalnog Lajons kluba se
nasmejao - istina malčice nesigurno. Stilson je činio ljude nesigurnim.
Kao dečak je bio žgolja. Voleo je da priča kako je onda i „jači vetar
mogao da ga odnese”, ali su se očevi geni u jednom trenutku probudili.
Čovek u Džendronovoj kancelariji ličio je na oca, radnika na bušotini iz
Oklahome.
Namrštio se kad se Džendron zakikotao.
„Hoću reći, i Džordž Harvi će imati šta da kaže na tu temu. Ne samo
da je bog i batina u gradskoj politici već je kum republikanske partije za
treći distrikt.”
 „Džordž neće ni da pisne”, pribrano će Greg. Imao je malčice sedina
u kosi, ali je njegovo lice najedanput zaličilo na lice mladića koji je
išutirao psa do smrti, u seoskom dvorištu u Ajovi. Zvučao je strpljivo.
„Džordž će biti pored linije igrališta, ali na mojoj strani linije, ako
razumeš šta hoću da kažem. Neću mu gaziti po prstima, zato što ću biti
nezavisni kandidat. Nemam dvadeset godina vremena za ulizivanje i
ovladavanje stranačkom politikom.”
Čak Džendron je oklevajući prozborio: „Šališ se, zar ne, Greg?”
Greg se ponovo namrštio. Ovog puta delovao je preteče. „Čak, nikad
se ne šalim. Ljudi... misle da se šalim. Juniori lider i one budale iz Dejli
demokrata misle da se šalim. Ali porazgovaraj s Džordžom Harvijem.
Pitaj ga da li se šalim, ili radim svoj posao. Mislio sam da me bolje
poznaješ. Naposletku, zakopali smo nekoliko leševa. Jesmo li, Čak?”
Mrštenje se preobrazilo u pomalo ledeni osmeh. Možda je tako
izgledao Džendronu, zato što je dozvolio sebi da bude umešan u
nekoliko poduhvata Grega Stilsona. Zaradio je na tim preduzećima,
naravno da jeste, to nije bio problem. Ali neki aspekti posla sa
Saningdejl ejkersima (i Lord estejtom ako ćemo pošteno) nisu bili - pa,
potpuno u zakonskim okvirima. Na primer, korumpirani službenik
Agencije za zaštitu čovekove sredine. Bilo je i gorih stvari.
Jedan starac na Bak Ridžvej roudu nije hteo da proda imanje. To je
postao problem na putu izgradnje Lorel estejtsa. Prvo mu je četrnaest
kokošaka crklo od misteriozne boljke. Zatim je izbio požar u starčevom
spremištu za krompir. Kad se starac jednog vikenda vratio iz posete
sestri u staračkom domu u Kinu, zatekao je psećim izmetom izmazanu
dnevnu sobu i trpezariju. Posle trećeg incidenta prodao je imanje.
Izgradnja Lorel estejtsa nastavljena je po planu.
To možda nije sve. Ona motociklistička vucibatina, Soni Eliman,
ponovo se muvao okolo. Bio je dobar drugar s Gregom. Samo je
činjenica da je Greg redovno viđan u društvu neobičnih tipova, hipika,
otkačenjaka i motociklista sprečavala da postanu predmet gradskih
govorkanja. To je bila direktna posledica položaja direktora u Centru za
savetovanje o drogama koji je lično osnovao i prilično nesvakidašnjeg
programa za mlade prestupnike koji su u sukob sa zakonom došli zbog
droga, alkohola i saobraćajnih prekršaja. Grad se koristio njihovim
uslugama umesto da ih globi ili zatvara. To je bila Gregova ideja - i to
dobra. Bankar je bio prvi koji je to priznao. Ona je bila jedan od razlog
zbog kog je Greg izabran za gradonačelnika.
Ali ovo - ovo je bila čista ludost.
 Greg je rekao još nešto. Džendron nije bio siguran šta.
„Šta si rekao?”, prozborio je.
„Pitao sam te da li bi hteo da budeš vođa moje kampanje”, ponovio
je Greg.
„Greg...” Džendron je morao da pročisti grlo i počne iz početka.
„Greg, izgleda da ne shvataš. Harison Fišer je predstavnik trećeg
distrikta u Vašingtonu. On je ugledni republikanac, i verovatno će živeti
večno.”
„Niko neće živeti večno”, reče Greg.
„Harison je prokleto blizu takvom dostignuću”, reče Džendron.
„Pitaj Harvija. Zajedno su išli u školu, daleke 1800. godine.”
Greg nije obraćao pažnju na sagovornikov humor. „Nazvaću sebe
Veliki Los ili nešto slično... i svi će misliti da se zavitlavam... na kraju će
me dobri ljudi trećeg distrikta smejući se lansirati u Vašington.”
„Greg, ti si lud.”
Gregov osmeh je nestao, kao da ga nikad nije bilo. Nešto
zastrašujuće desilo se na njegovom licu. Okamenilo se. Oči su mu se
toliko raširile da su beonjače postale veoma vidljive. Ličile su na oči
konja koji je namirisao lošu vodu.
„Nemoj da govoriš takve stvari, Čak. Nikada.”
Bankar se naježio.
„Greg, izvinjavam se. Samo sam...”
„Ovo ti je poslednji put da si mi rekao tako nešto, izuzev ako ne želiš
da te Soni Eliman sačeka jednog popodneva na putu do tvog velikog
jebenog imperijala.”
Džendronove usne su se micale, ali nikakav zvuk nije izlazio iz njih.
Greg se ponovo osmehnuo. Izgledalo je da se sunce iznenada
probilo kroz preteče oblake. „Nije važno. Ne bi trebalo da se svađamo,
ako ćemo raditi zajedno.
„Greg...”
„Želim te u mom izbornom timu zato što poznaješ svakog prokletog
poslovnog čoveka u ovom delu Nju Hempšira. Imaćemo mnogo zdravih
para, kad se kandidatura zakotrlja, ali ćemo morati da uložimo nešto za
početak. Vreme je da se malčice unapredim, da zaličim na osobu s
državnog, a ne isključivo gradskog nivoa. Mislim da će pedeset hiljada
dolara biti dovoljno za đubrenje biračke baze.”
Bankar je u četiri poslednja izborna ciklusa radio s Harisonom
Fišerom. Bio je toliko zaprepašćen Gregovom političkom naivnošću da
isprva nije znao šta da kaže. Konačno je prozborio: „Greg. Biznismeni
ne prilažu novac za kampanje zato što su dobra srca, već zato što će im
pobednik nešto dugovati. U neizvesnim kampanjama pomažu sve
kandidate koji imaju šansu da pobede, zato što se novac dat gubitniku
može odbiti od poreza. Fraza šanse za pobedu najvažniji je deo te priče.
Što se Fišera tiče...”
„Ućuti”, prekinuo ga je Greg. Izvadio je kovertu iz zadnjeg džepa.
„Hoću da ih pogledaš.”
Džendron je sumnjičavo posmatrao kovertu, a zatim Grega. Ovaj je
ohrabrujuće klimnuo. Bankar ju je otvorio.
U drvetom obloženoj kancelariji nakon Džendronovog muklog
uzdaha dugo je vladala tišina. Ništa se nije čulo, izazov tihog zujanja
digitalnog časovnika na bankarevom stolu i šuštanja šibice, kad je Greg
zapalio cigaru. Na zidu kancelarije bile su reprodukcije Frederika
Remingtona, a u plastičnoj kocki porodične fotografije. Na stolu su bili
snimci bankara s glavom zaronjenom između butina mlade, crnokose
žene. Mogla je biti i riđa. To se nije moglo proceniti zato što su
kvalitetne fotografije bile crnobele. Crnka nije imala lice bankareve
žene. Neki stanovnici Ridžveja prepoznali bi ga kao lice kelnerice u dva
grada dalekom svratištu za kamiondžije Bobija Stranga.
Fotografije bankara s glavom između nogu kelnerice nisu mogle da
mu naškode - njeno lice lepo se videlo, ali ne i njegovo. Na drugima bi
ga prepoznala i rođena baba. Na njima su Džendron i kelnerica
upražnjavali čitavu lepezu seksualnih užitaka. Možda ne sve položaje
Kamasutre, ali nekoliko njih nije našlo mesto na stranicama udžbenika
„Seksualni odnosi” za đake ridžvejske srednje škole.
Džendron je podigao pogled. Lice mu je požutelo, a ruke zadrhtale.
Srce mu je galopiralo u grudima. Plašio se srčanog napada.
Greg nije gledao u njega. Zurio je kroz prozor, u bistri plavi odsečak
oktobarskog neba između Pete i Desete i ridžvejske prodavnice
razglednica i suvenira.
„Vetrovi promene su zaduvali”, rekao je. Izgledao je usredsređeno i
zaneseno, gotovo mistično. Usmerio je pogled na Džendrona. „Znaš li
šta mi je jedan od onih drogoša u centru dao?”
Čak Džendron tupo je odmahnuo glavom. Drhtavom rukom masirao
je levu stranu grudi - za svaki slučaj. Pogled mu je šarao po
fotografijama. Proklete fotografije. Šta če biti ako njegova sekretarica
uđe u kancelariju? Prestao je da masira grudi i počeo da ih skuplja.
Gurao ih je u kovertu.
„Dao mi je crvenu knjižicu predsednika Maoa”, reče Greg. Kikot se
prosuo iz golemih grudi, koje su nekad bile tako mršave, iz dela tela
kog se njegov idealizovani otac toliko gadio. „Jedna od izreka u njoj...
nisam je naučio napamet, ah otprilike glasi: Čovek koji oseti vetar
promene ne bi trebalo da gradi zaklon protiv vetra, več vetrenjaču’
Tako nešto.”
Nagnuo se napred.
„Harison Fišer nije budući, več bivši. Ford je bivši. Maski je bivši.
Hamfri je bivši. Veliki broj političara na lokalnom i državnom nivou u
čitavoj državi su izumrli, kao ptica dodo. Naterali su Niksona da
podnese ostavku. Godinu dana posle toga oterali su one koji su mu
držali stranu na saslušanjima za opoziv, sledeće godine će iz istog
razloga oterati Džerija Forda.”
Greg Stilson posmatrao je bankara usplamtelim očima.
„Hoćeš li da vidiš talas budućnosti? Pogledaj Mejn i onog tipa
Longlija. Republikanci su kandidovali Ervina, a demokrate Majkla. Silno
su se iznenadili kad su prebrojeni glasovi za guvernera, zato što je
narod izabrao službenika osiguranja iz Luistona koji nije pripadao ni
jednoj ni drugoj partiji. Sad govore o njemu kao o favoritu iz senke na
predsedničkim izborima.”
Džendron još nije mogao da progovori.
Greg je duboko udahnuo. „Svi će misliti da se šalim. Da li ti je jasno?
Mislili su da se Longli šali. Ali ja se ne šalim. Gradim vetrenjače. Ti ćeš
me snabdeti građevinskim materijalom.”
Ućutao se. Tišina je zavladala kancelarijom. Narušavalo je samo
zujanje elektronskog sata. Džendron je konačno prošaptao: „Gde si
nabavio ove fotografije? Da li od Elimana?”
„Hej! Ne želiš da pričaš o tome. Zaboravi na njih. Zadrži ih.”
„A gde su negativi?”
„Čak”, iskreno će Greg, „ne razumeš. Nudim ti Vašington. Nebo je
granica, momče! Ne tražim da prikupiš mnogo para. Već sam ti rekao
da mi je potrebna samo kanta vode da bih pokrenuo pumpu. Novac će
bogato priticati kad se kandidatura zakotrlja. Poznaješ tipove koji
imaju para. Ručaj s njima u Kazvel hausu. Odigraj partiju pokera s
njima. Dao si im komercijalne zajmove s najboljim kamatama bez
mnogo pitanja. Znaćeš kako da ih pritisneš.”
„Greg, ti ne shvataš, ne...”
Greg je ustao. „Onako kako kako sam ja tebe pritisnuo”, rekao je.
Bankar je bespomoćno kolutao očima. Greg Stilson pomislio je da
liči na ovcu koju vode na klanje.
 „Pedeset hiljada dolara”, rekao je. „Pronađi ih.”
Izašao je iz kancelarije i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Džendron
je čuo njegov gromki glas kroz debele zidove. Razgovarao je sa
sekretaricom, šezdesetogodišnjim gaborom ravnih grudi. Stilson ju je
verovatno nagnao da se zakikoće kao školarka. Bio je klovn. Zabavljački
gen i program za borbu protiv maloletničkog kriminala doneo mu je
mesto gradonačelnika Ridžveja. Ali ljudi ne šalju budale u Vašington.
Pa - skoro nikada.
To nije bio njegov problem, već pedeset hiljada dolara priloga za
kampanju. Počeo je da obilazi oko problema kao istrenirani beli pacov
oko komada sira na tanjiru. To je verovatno izvodljiv poduhvat. Da,
mogao bi prikupiti toliki novac - ah da li će to biti kraj?
Bela koverta ostala je na stolu. Nasmejana supruga posmatrala ga je
sa svog mesta u kocki od tvrde providne plastike. Dohvatio ju je i
gurnuo u unutrašnji džep sakoa. U tome je prepoznavao Elimanov
rukopis. Nekako je saznao i snimio fotografije. Bio je siguran u to.
Stilson mu je rekao šta da radi.
A opet, možda nije tolika budala. Njegova procena političke klime
1975-76. godine nije bila potpuno neutemeljena. Gradite vetrenjače
umesto zaklona od vetra... nebo je granica.
Ali to nije bio njegov problem.
Pedeset hiljada dolara bili su njegov problem.
Čak Džendron, predsednik Lajonsa i opštepoznati dobar momak
(prošle godine vozio se na jednom od onih malih, zanimljivih
motocikala na ridžvejskoj paradi povodom Četvrtog jula), izvadio je
žutu beležnicu iz najviše fioke pisaćeg stola i počeo da sastavlja spisak
imena. Istrenirani beli pacov dao se na posao. Greg Stilson je, na
Glavnoj ulici, upravio lice ka snažnom jesenjem suncu. Čestitao je sebi
na dobro obavljenom ili dobro započetom poslu.
 PETNAESTO POGLAVLJE

Džoni je kasnije pretpostavljao da je vodio ljubav sa Sarom - gotovo pet

godina posle vašara - ponajviše zbog posete Ričarda Diza, emisara
Insajd vjua. Razlog zbog kog je konačno popustio i pozvao Saru da dođe
i da ga poseti ipak je bio malo plemenitiji od snažnog poriva da pozove
nekog ko mu je drag i ispere grozni ukus u ustima. Tako je govorio
samom sebi.
Zvao je Kenebank i dobio bivšu cimerku, koja mu je rekla da će se
Sara odmah javiti. Telefon je udario o tvrdu površinu. Usledio je
trenutak tišine, u kom je razmišljao (ali ne preterano ozbiljno) da
prekine vezu i zauvek zatvori to poglavlje svog života. Začuo se Sarin
glas.
„Džoni? Da li si to ti?”
„Glavom i bradom.”
„Kako si?”
„Fino. A ti?”
„Dobro sam”, rekla je. „Drago mi je što si zvao. Ja... nisam se nadala
da ćeš mi se javiti.”
„Još šmrkaš čisti kokain?”
„Ne. Sad sam na heroinu.”
„Dečačić je s tobom?”
„Nego šta je. Nigde ne idem bez njega.”
„Pa, zašto vas dvoje ne biste svratili ovamo, pre nego što se vratite
na sever?”
„Volela bih, Džoni”, odvratila je srdačnim glasom.
„Tata radi u Vestbruku. Ja sam glavni kuvar i perač sudova. Vraća se
kući oko pola pet. Jedemo oko pola šest. Dobrodošla si na večeri, ali te
upozoravam: sva moja najbolja jela za osnovu imaju instant špagete.
Zakikotala se. „Poziv je prihvaćen. Koji dan bi ti najviše
odgovarao?”
„Šta kažeš na sutra ili prekosutra?”
„Sutra fino zvuči”, rekla je posle kratkog oklevanja. „Vidimo se.”
„Čuvaj se, Saro.”
„I ti.”
Zamišljeno je prekinuo vezu. Uzbudio se. Bez ikakvog razloga
spopalo ga je osećanje krivice. Misli idu svojim putem, zar ne? Njegov
um bio je raspoložen za razmatranje mogućnosti o kojima je možda
najbolje ne razmišljati.
Pa, sad zna ono što joj je potrebno. Zna kad se tata vraća kući - šta bi
drugo trebalo da zna?
Ništa, odgovorio je, iako nije u potpunosti verovao u to. Sama
pomisao na Saru, na njene usne i blago iskošene zelene oči bila je
dovoljna da se oseti slabim, mekušnim i malčice očajnim.
Otišao je u kuhinju i počeo da polako sprema ne tako važnu večeru,
za njih dvojicu. Otac i sin su se družili. To i nije bilo tako strašno. Još se
oporavljao. S ocem je razgovarao o četiri i po propuštene godine i o
majci. Pažljivo su obilazili oko te teme, ali su joj se stalno približavali, u
sve užoj spirali. Možda nije imao potrebe da shvati, već da prihvati ono
što se dogodilo. Ne, nije bilo tako strašno. Nadao se da će proces
obojici pomoći da se priberu i smire i da će se okončati u januaru kad
se vrati u Klivs Mils, da bi počeo da predaje. Prošle nedelje Dejv Pelsen
mu je poslao polugodišnji ugovor. Potpisao ga je i poslao natrag. Šta će
njegov otac raditi kad on ode? Pretpostavljao je da će nastaviti. Ljudi
tako rade, jednostavno nastave. Guraju napred bez drame, bez fanfara.
Trudiće se da ga što češće posećuje. Dolaziće svakog vikenda, ako
proceni da je to neophodno. Toliko toga mu je za tako kratko vreme
postalo nepoznato da mu nije ostalo ništa drugo do da lagano
napreduje, pipajući kao slepac po nepoznatoj prostoriji.
Gurnuo je meso u rernu i otišao u dnevnu sobu. Uključio je
televizor. Odmah ga je isključio. Sedeo je i razmišljao o Sari. Bebica.
Bebica će nas držati na oku ako bude poranila. Sve će biti u redu. Neće
biti nikakvih problema.
Ipak je dugo i nervozno razmišljao o tome.

2
Stigla je sutradan u dvanaest i petnaest. Dovezla se u okretnom malom,
crvenom pintu. Parkirala se pored kuće i izašla. Bila je visoka i lepa.
Oktobarski vetar nosio joj je tamnoplavu kosu.
„Zdravo, Džoni!”, oglasila se i podigla ruku.
„Saro!” Krenuo joj je u susret. Ovlašno ju je poljubio u obraz.
„Samo da uzmem imperatora”, rekla je i otvorila suvozačka vrata.
„Mogu li da pomognem?”
„Jok, nas dvoje se lepo slažemo. Imam li pravo, Deni? Hajde, dete.”
Vešto je otkopčala pojas koji je vezivao punačku bebicu za sedište.
Podigla ga je i iznela iz kola. Deni je posmatrao dvorište s izraženim,
ozbiljnim zanimanjem. Pogled mu se zaustavio na Džoniju. Osmehnuo
se.
„Vid!” rekao je i mahnuo ručicama.
„Mislim da želi da ga uzmeš”, reče Sara. „To je vrlo neobično. Deni je
nasledio očev republikanski senzibilitet - prilično je rezervisan. Hoćeš
li da ga pridržiš?”
„Naravno”, reče Džoni, malčice snebivljivo.
Sara se nasmešila. „Neće se slomiti i nećeš ga ispustiti”, rekla je i
pružila Denija. „Ako ga ispustiš, verovatno će odskočiti od zemlje kao
igračka. Opasno je bucmast.”
„Vun bunk!”, reče Deni. Nonšalantno je obavio ručicu oko
Džonijevog vrata. Bezbrižno se zagledao u majku.
„Čudesno”, začuđeno će Sara. „Nikad nije takav s ljudima... Džoni?
Džoni?”
Zbunjujuća plima osećanja zapljusnula je Džonija, kad ga je bebica
obgrlila oko vrata. Podsećala ga je na blagu, toplu vodu. U njoj nije bilo
ničeg mračnog, uznemirujućeg. Sve je bilo tako prosto. U bebinim
mislima nije bilo ideje budućnosti, problema, niti sećanja na
nekadašnje nesreće. I nije bilo reči, samo snažnih slika: topline, suvoće,
majke, čoveka koji ga je držao.
„Džoni?” Uplašeno ga je pogledala.
„Hmmmm?”
„Da li je sve u redu?”
Shvatio je da ga pita za Denija. Da li je sve u redu s njim? Vidi li neke
nevolje? Probleme?
„Sve je u redu”, rekao je. „Možemo da uđemo u kuću ako želiš.
Čvarim se na verandi, kad god mogu. Uskoro ćemo morati da ceo dan
sedimo kraj peći.”
 „Mislim da će na verandi biti super. Izgleda mi da Deni želi da
isproba dvorište. Kaže da je dvorište straobalno. Je l’ tako, dete?” Prošla
je rukom kroz Denijevu kosu. Beba se nasmejala.
„Misliš da može da se šeta po dvorištu?”
„Ništa mu neće faliti, izuzev ako ne počne da jede opiljke.”
„Sekao sam drva za potpalu”, reče Džoni. Pažljivo je spustio bepca,
kao da je vaza iz dinastije Ming. „To je dobra vežba.”
„Kako si, na fizičkom planu?”
„Mislim”, rekao je, sećajući se tretmana kojim je pre neki dan
počastio Ričarda Diza, „da se oporavljam na najbolji mogući način.”
„To je dobro. Bio si prilično slabašan, kad sam te poslednji put
videla.”
Klimnuo je. „Operacije.”
„Džoni?”
Pogledao ju je i ponovo osetio neobičnu mešavinu razmatranja,
krivice i nečeg sličnog golicanju u utrobi. Osećao je njen iskreni i
otvoreni pogled na licu.
„Da?”
„Sećaš li se... burme?”
Klimnuo je.
„Bila je tamo. Tamo gde si rekao da će biti. Bacila sam je.”
„Jesi li?”, nije bio sasvim zatečen.
„Bacila sam je. Nisam je pominjala Voltu.” Odmahnula je glavom.
„Ne znam zašto. To me odonda muči.”
„Ne dopusti da te muči.”
Stajali su na stepenicama, licem u lice. Pocrvenela je, ali nije oborila
pogled.
„Nešto bih želela da završim”, nastavila je. „Nešto što nismo dobili
priliku da završimo.”
„Saro...”, počeo je i stao. Jednostavno je zanemeo. Deni je potrčao
ispod njih. Posle šest koraka bubnuo je u prašinu. Zagugutao je, nimalo
uzdrman padom.
„Da”, rekla je. „Ne znam da li je to ispravno ili pogrešno. Volim Volta.
On je dobar čovek. Lako ga je voleti. Naučila sam da razlikujem dobre
muškarce od loših. Den - tip s kojim sam izlazila u koledžu - bio je loš.
Ti si me zainteresovao za drugu vrstu muškaraca, Džoni. Bez tebe
nikad ne bih mogla da cenim Volta, zbog onog što jeste.”
„Saro, ne moraš da...”
„Moram!” usprotivila se, tihim ali intenzivnim glasom. „Zato što se
ovakve reći mogu samo jednom izreći. Potrudiću se da ih izreknem na
pravi način, zato što za drugi pokušaj neću imati snage.” Molećivo ga je
pogledala. „Da li me razumeš?”
„Da, pretpostavljam da te razumem.”
„Volim te, Džoni”, rekla je. „Nikad nisam prestala da te volim.
Pokušala sam da ubedim sebe da smo razdvojeni voljom božjom.
Nisam načisto. Da li je pokvarena viršla božja volja? Ili dva klinca koji
se usred noći trkaju sporednim putem? Sve što želim...” Govorila je
neobičnim moćnim i postojanim ritmom koji je probijao put u hladno
oktobarsko popodne kao lupa kujundžijskog čekića po plemenitoj
metalnoj foliji. „Želim samo ono što nam je oduzeto.” Glas joj je
zadrhtao. Oborila je pogled. „Želim to svim srcem, Džoni. A ti?”
„I ja”, rekao je. Pružio je ruke prema njoj. Zbunio se kad je
odmahnula glavom i uzmakla.
„Ne ispred Denija”, rekla je. „Možda je glupo, ali bi to bilo malo
previše slično neverstvu na javnom mestu. Želim sve, Džoni.” Krv joj je
ponovo navrla u obraze. Zanosnim rumenilom hranila je njegovo
uzbuđenje. „Želim da me grliš, ljubiš i da vodiš ljubav sa mnom”, rekla
je. Glas joj je ponovo zadrhtao. Zamalo se slomio. „Mislim da je to
pogrešno, ali ne mogu da se zaustavim. Pogrešno je, ali je i ispravno.
Pošteno je.”
Prstom je presreo i uklonio suzu koja je polako tekla niz njen obraz.
„I to ćemo uraditi samo jedan jedini put, zar ne?”
Klimnula je. „Jednom će morati da nadoknadi sve. Sve što je moglo
biti, da stvari nisu pošle naopako.” Podigla je pogled. Oči su joj plivale u
suzama, sjajnije i zelenije nego ikad. „Možemo li nadoknaditi sve iz
jednog puta, Džoni?”
„Ne možemo”, rekao je sa osmehom. „Ali možemo da probamo,
Saro.”
S ljubavlju je pogledala Denija, koji je bez mnogo uspeha pokušavao
da se popne na panj za cepanje drva. „Zaspaće”, rekla je.

Sedeli su na verandi i gledali kako se Deni igra u dvorištu ispod visokog

plavog neba. Nisu se žurili, niti su bili nestrpljivi, ali su osećali sve
snažniji naboj. Raskopčala je kaput, otkrivši pepeljastoplavu haljinu i
sela na ljuljašku. Prekrstila je stopala. Razbarušena kosa nemarno joj je
počivala na ramenima. Rumenilo nije napuštalo njeno lice. Visoki beli
oblaci jezdili su preko neba, sa zapada na istok.
Razgovarali su o nebitnim stvarima - nisu se žurili. Džoni je, po prvi
put od izlaska iz kome, osećao da vreme nije njegov neprijatelj.
Snabdelo ih je malim vazdušnim džepom u zamenu za ukradeni glavni
tok. Biće s njima koliko god to budu želeli. Pričali su o ljudima koji su se
venčali, o devojci iz Klivs Milsa koja je osvojila Merit stipendiju, o
nezavisnom guverneru Mejna. Rekla je da sad liči na Lurča iz stare
serije Porodica Adams i da razmišlja kao Herbert Huver. Nasmejali su
se na tu opasku.
„Pogledaj ga samo”, reče Sara. Klimnula je ka Deniju.
Sedeo je u travi pored drvenog rama obraslog bršljenom Vere Smit,
s palcem u ustima. Sanjivo ih je posmatrao.
Iznela je krevetić sa zadnjeg sedišta pinta.
„Da li će mu biti lepo na verandi?”, pitala je Džonija. „Ovde je tako
prijatno. Volim kad spava na svežem vazduhu.”
„Biće mu lepo”, reče Džoni.
Namestila je krevet u senci. Položila je dete u njega. Navukla mu je
dva ćebeta do brade. „Spavaj, bebice”, rekla je.
Mališa se osmehnuo i brzo sklopio oči.
„Tek tako?”, pitao je Džoni.
„Tek tako”, potvrdila je. Prišla mu je. Obgrlila ga je oko vrata.
Prilično jasno čuo je slabo šuškanje njenih gaćica ispod haljine. „Hoću
da me poljubiš”, pribrano je prozborila. „Pet godina čekala sam da me
ponovo poljubiš, Džoni.”
Obgrlio ju je oko struka i nežno poljubio. Rastvorila je usne.
„O, Džoni”, prozborila je tik uz njegov vrat. „Volim te.”
„I ja tebe volim, Saro.”
„Gde ćemo?”, pitala je, kad je uzmakla od njega. Oči su joj bile bistre
i zagasite poput smaragda. „Gde?”

4
Rasprostro je izbledelo, staro ali čisto vojničko ćebe, po slami na
tavanu ambara. Okruživao ih je slatki i bogati miris. S dalekih visina
čulo se misteriozno gugutanje i lepetanje krila ambarskih lastavica.
Ptice su se ubrzo primirile. S malog, prašnjavog prozora pružao se
pogled na kuću i verandu. Očistila je jedan deo stakla i pogledom
potražila Denija.
„Da li je dobro?” pitao je Džoni.
„Da, ovde je bolje nego u kući. Imala bih...” Ućutala se i slegnula
ramenima.
„Imala bi osećaj da je i moj otac deo ovoga?”
„Da. Ovo se ne tiče nikog izuzev nas.”
„Ovo su naša posla.”
„Ovo su naša posla”, složila se. Legla je na stomak i okrenula licem
na jednu stranu izbledelog ćebeta. Savila je noge u kolenu i skinula
jednu pa drugu cipelu. „Otkopčaj me, Džoni.”
Kleknuo je pored nje i povukao patent-zatvarač. Taj zvuk glasno je
odjeknuo u tišini. Leđa su joj bila boje kafe, s kapljicom krema u obliku
belih gaćica. Zadrhtala je kad ju je poljubio između lopatica.
„Saro”, promrmljao je.
„Šta je bilo?”
„Moram da ti nešto kažem.”
„Šta?”
„Doktor me je greškom uštrojio na drugoj operaciji.”
Potapšala ga je po ramenu. „Dobri stari Džoni”, rekla je. „I imao si
prijatelja koji je slomio vrat na balerini na topšamskom vašaru.”
„Naravski”, rekao je.
Obuhvatila ga je svilenkastom šakom. Nežno se kretala gore-dole.
„Ne bi se reklo da ti je ozbiljnije naškodio”, rekla je. Blistavim očima
pretraživala je njegove. „Predlažem da potanko ispitamo stvar.”
Slama je slatko mirisala, a vreme beskrajno sporo prolazilo. Osećao
je grubo vojničko ćebe, njenu glatku put i nago prisustvo. Utonuo je u
nju, kao u stari, ali nikad zaboravljeni san.
„O, Džoni, dragi moj...” Glas joj je trepereo od uzbuđenja, a bokovi
kružili sve bržim ritmom. Činilo mu se da njen glas dopire izdaleka.
Zario je lice duboko u njenu kosu, koja ga je prljila kao vatra po ramenu
i grudima. Gubio se u tamnoplavoj tami.
Vreme je prolazilo u slatkom mirisu slame. Ćebe grube teksture
vređalo mu je kožu. Stari ambar blago je škripao kao brod, na
oktobarskom vetru. Blaga bela svetlost probijala se s krova, otkrivajući
čestice pleve u pedesetak tankih sunčevih zraka. Trunčice su se
kovitlale.
Kriknula je njegovo ime. Ponavljala ga je kao napev. Zarila se
prstima u njega, kao mamuzama. Jahao je i bio jahan. Staro vino iz
dobre berbe konačno je bilo pretočeno.
Posle su sedeli pored prozora i posmatrali dvorište. Navukla je
haljinu preko golog tela. Nakratko ga je napustila. Sedeo je sam. Nije
razmišljao. Samo ju je pratio pogledom, kad se pojavila s one strane
prozora. Prešla je preko dvorišta i stigla do verande. Nagnula se preko
bebinog kreveta i namestila ćebad. Vetar joj je nosio kosu i obešenjački
potezao rub haljine dok je koračala ka ambaru.
„Spavače još pola sata”, rekla je.
„Hoče li?”, Džoni se osmehnuo. „Možda ću i ja.”
Prešla je nožnim prstima preko njegovog stomaka. „Vala nećeš.”
Ponovo su to učinili, samo što je ovog puta bila na njemu oborene
glave, u stavu koji je podsećao na molitvu. Kosa joj se zanjihala napred.
Pokrila joj je lice. Voleli su se polako. Zatim je bilo gotovo.

„Saro...”
„Nemoj, Džoni. Bolje nemoj. Vreme je isteklo.”
„Hteo sam da kažem da si divna.”
„Jesam li?”
„Jesi”, tiho je rekao. „Draga Saro.”
„Da li smo sve nadoknadili?”
Osmehnuo se. „Učinili smo najviše što smo mogli.”

Herb nije izgledao iznenađeno što vidi Saru, kad se vratio iz Vestbruka.
Poželeo joj je dobrodošlicu i poklonio punu pažnju bebi. Ukorio ju je što
ga nije ranije dovela.
„Ima tvoju boju i put”, reče Herb. „Mislim da će imati tvoje oči, kad
prestanu da se menjaju.”
„Volela bih da nasledi očevu pamet”, reče Sara. Opasala je kecelju
preko plave vunene haljine. Sunce je zalazilo. Za dvadeset minuta pašče
mrak.
„Znaš, kuvanje bi trebalo da bude Džonijev posao”, reče Herb.
„Nisam mogao da je zaustavim. Prislonila mi je pištolj na glavu.”
„Pa, možda je tako najbolje”, reče Herb. „Sve što spremiš ima ukus
instant špageta.”
Džoni je bacio časopis na njega. Deni se nasmejao. Kuća se ispunila
piskavim, prodornim bebećim smehom.
Da li može da vidi? Pitao se Džoni. Osećam da mi je istina ispisana na
licu. Zapanjujuća misao sevnula mu je umom, dok je posmatrao oca
kako kopa po ormanu u predsoblju. Tražio je kutiju Džonijevih starih
igračaka. Nije dao Veri da ih pokloni. Možda razume.
Jeli su. Herb je pitao Saru šta Volt radi u Vašingtonu. Pričala im je o
konferenciji o indijanskim pravima na zemlju. Republikanski skupovi
su uglavnom bili mesta za ukrštanje političkih mišljenja, rekla je.
„Najveći broj ljudi iz njegovog okruženja misli da će, ako sledeće
godine Regan bude nominovan umesto Forda, to biti kraj partije”, reče
Sara. „Ako Velika stara partija umre, Volt neće dobiti priliku da se
kandiduje za mesto Bila Koena 1978. godine, kad se Koen bude
kandidovao za mesto Bila Hataveja u Senatu.”
Herb je gledao kako Deni usredsređeno jede jednu po jednu
boraniju, koristeći svih šest zuba, koliko je imao. „Mislim da Koen neće
moći da čeka do sedamdeset osme da bi ušao u Senat. Iduće godine
kandidovaće se protiv Maskija.”
„Volt kaže da Bil Koen nije tako velika budaletina, da će sačekati. I
kaže da će mu se prilika ukazati. Počinjem da mu verujem.”
Posle večere sedeli su u dnevnoj sobi. Razgovor je skrenuo s
političkih tema. Gledali su kako se Deni igra starim drvenim autima i
kamionima, koje je mnogo mlađi Herb Smit pre gotovo četvrt veka
napravio za svog sina. Mlađi Herb Smit tad je bio u braku sa žilavom,
bodrom ženom koja bi ponekad uveče popila limenku piva. Nije imao
nijednu sedu vlas u kosi. Bio je pun nada za svog sina.
Razume, pomislio je Džoni, pijuckajući kafu. Nije važno da li zna šta
se dogodilo između Sare i mene ovog popodneva, niti da li sumnja da se
išta desilo. Važno je da razume, da se šteta ne može nadoknaditi ili
ispraviti i da je ovaj pokušaj da je prihvate, najbolje što su mogli da učine.
Nas dvoje smo ovog popodneva konzumirali brak koji nikad nije sklopljen.
On se večeras igrao sa svojim unukom.
Zamislio je Točak sreće. Polako je usporavao, dok se u jednom
trenutku nije zaustavio.
Broj kuće. Svi gube.
Tuga mu se prikradala, u obliku tmurne konačnosti. Odgurnuo ju je
od sebe. Ovo nije trenutak - neće joj dozvoliti da se nametne.
Deni je oko pola devet počeo da biva nervozan i razdražljiv. Sara je
rekla: „Narode, vreme je da krenemo. Cokaće iz flašice na putu do
Kenebanka. Zaknjavaće posle pet kilometara. Hvala na gostoprimstvu.”
Njene sjajnozelene oči načas su pronašle Džonijeve.
„Uživali smo u vašem društvu”, reče Herb kad je ustao. „Imam li
pravo, Džoni?”
„Imaš”, rekao je. „Pusti da ti ponesem krevet do auta, Saro.”
Herb je na vratima poljubio Denija u vrh glavice (bebac ga je
zgrabio za nos punačnom šačicom; stisnuo ga je dovoljno snažno da se
Herbove oči ovlaže) i Sarin obraz. Džoni je odneo krevetić do pinta.
Sara mu je dala ključeve da bi mogao da sve stavi u gepek.
Stajala je pored vozačkih vrata, kad je završio. „Bolje od ovoga
nismo mogli”, rekla je sa slabašnim osmehom. Sjaj u njenim očima
govorio mu je da je ponovo na ivici suza.
„Nije bilo tako loše”, rekao je.
„Hoćemo li ostati u kontaktu?”
„Ne znam, Saro. Hoćemo li?”
„Nećemo, pretpostavljam da nećemo. Bilo bi tako lako, zar ne?”
„Prilično lako, slažem se.”
Zakoračila je ka njemu. Nagnula se da bi ga poljubila u obraz.
Udahnuo je aromu njene čiste, miomirisne kose.
„Čuvaj se”, prošaptala je. „Misliću na tebe.”
„Budi dobra, Saro”, rekao je i dodirnuo njen nos.
Okrenula se i sela za volan, slika i prilika dične mlade matrone čiji
se suprug nezaustavljivo penje društvenim lestvicama. Prokleto
sumnjam da će sledeće godine voziti pinta, pomislio je Džoni.
Farovi su se upalili. Oglasio se motorčić dostojan šivaće mašine.
Podigla je ruku da ga pozdravi i krenula prilaznim putem. Stajao je
pored panja za cepanje drva, s rukama u džepovima, i posmatrao njen
odlazak. Neka odaja u srcu tiho mu se zatvorila. Najteže mu je palo
saznanje da se nije radilo o burnom osećanju.
 Popeo se stepenicama na verandu i ušao u kuću, kad su se zadnja
svetla pinta izgubila iz vida. Tata je sedeo u velikoj fotelji u dnevnoj
sobi. Televizor je bio isključen. Zurio je u ono malo igračaka razbacanih
po tepihu.
„Bilo je lepo videti Saru”, rekao je. „Da li ste se vas dvoje...”, nastavio
je posle najkraćeg, najobzirnijeg oklevanja, „... lepo družili?”
„Jesmo”, reče Džoni.
„Hoće li ponovo svraćati?”
„Ne, ne verujem.”
Pogledi su im se sreli.
„Pa, možda je tako najbolje”, konačno će Herb.
„Da. Možda.”
„Igrao si se ovim igračkama”, reče Herb, kad se spustio na kolena i
počeo da ih kupi. „Dao sam gomilu Loti Gedrou, kad je dobila blizance.
Znao sam da je nešto igračaka ostalo. Sačuvao sam ih.”
Vraćao ih je u kutiju jednu po jednu. Ispitivački je okretao svaku u
ruci. Trkačka kola. Buldožer. Policijski auto. Mali crveni kamion s
kukom i oljuštenom bojom na mestima na kojim ga je najčešće ćapala
dečja ruka. Stavio je kutiju u orman pored ulaza, kad ih je sve pokupio.
Džoni tri pune godine nije video Saru Hejzlet.
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Sneg je te godine rano pao. Do sedmog novembra na tlu je bio beli

pokrivač debljine petnaestak centimetara. Džoni je navukao par starih
zelenih gumenih čizama i staru vindjaknu pre nego što je krenuo ka
poštanskom sandučetu. Dejv Pelsen mu je pre dve nedelje poslao paket
s materijalima koje če koristiti u januaru. Počeo je da planira
predavanja. Jedva je čekao da se vrati na posao. Dejv mu je pronašao
stan u Ulici Holand 24 u Klivsu. Džoni je nažvrljao adresu na komadu
papira. Čuvao ga je u novčaniku, zato što je izluđujuće lako zaboravljao
imena i brojeve.
Nebo je tog dana bilo škriljčano i nisko. Temperatura je sišla ispod
minus šest. Prve pahulje snega počele su da padaju kad je pošao
prilaznim putem. Bio je sam, pa se nije libio da isplazi jezik i pokuša da
ulovi neku pahulju. Jedva da je hramao. Dobro se osećao. Glavobolja ga
je već dve nedelje zaobilazila.
U sandučetu je našao reklamni letak, Njuzvik i malu žutomrku
kovertu, adresovanu na Džona Smita, bez adrese pošiljaoca. Otvorio je
na povratku. Ostatak pošte je gurnuo u džep na boku. Izvadio je
stranicu novinskog papira iz koverte. Zastao je na pola puta do kuće
kad je video reči Insajd vju na njenom vrhu.
To je bila treća strana prošlonedeljenog broja. Najveći deo stranice
zauzimao je „ekspoze” o zgodnoj drugoj violini kriminalističke serije;
dva puta je izbačena iz srednje škole (pre dvanaest godina); hapšena je
zbog posedovanja kokaina (pre šest godina). Prvoklasne vesti za
američke haus-fraus. Tu je bio i članak o ishrani zrnevljem, fotografija
slatke bebe i priča o devetogodišnjoj devojčici koja je na čudesan način
izlečena od cerebralne paralize u Lurdu (DOKTORI SU ZABEZEKNUTI,
vrištao je naslov). Neko je zaokružio naslov priče na dnu strane,
MEJNSKI „VIDOVNJAK" PRIZNAO DA JE PREVARANT. Prilog je bio
nepotpisan.
VAŠ INSAJD VJU NIKAD SE NIJE ZADOVOLJAVAO opsežnim
praćenjem vidovnjaka koje takozvana „nacionalna štampa” sistematski
zanemaruje, već i raskrinkavanjem prevaranata i šarlatana koji tako
dugo sprečavaju šire prihvatanje pravih vidovnjačkih fenomena.
Jedan od pomenutih obmanjivača poverljivom izvoru Insajd vjua
nedavno je priznao da je prevarant. Tobožnji vidovnjak Džon Smit iz
Paunela, Mejn, našem izvoru priznao je da je „sve bilo samo predstava
upriličena da bih prikupio novac za plaćanje bolničkih računa. Možda
ću sakupiti dovoljno novaca da platim dugove i da se posle par godina
povučem iz posla, ako iz svega iscedim knjigu”, rekao je beskrupulozni
Smit. „Danas je mnogo ljudi spremno da poveruje u bilo šta - zašto da
ih ne iskoristim?”
Voz ka bogatstvu Džona Smita je, zahvaljujući Insajd vjuu, koji
neumorno upozorava čitaoce da na jednog verodostojnog dolaze
najmanje dva lažna vidovnjaka, upravo izbačen iz šina. Podsećamo vas
na ponudu od 1 000 $ svakom ko uspe da dokaže da je bilo koji
vidovnjak s nacionalnom reputacijom prevarant.
Varalice i šarlatani, čuvajte se!
Džoni je dva puta pročitao članak. Sneg je sve jače padao. Kolebljivi
osmeh osvanuo mu je na licu. Predstavnici vrle i vazda budne štampe
očigledno nisu voleli da ih neki seljaci bacaju s verandi, pomislio je.
Vratio je stranicu u kovertu. Gurnuo ju je u zadnji džep, sa ostalom
poštom.
„Diz”, glasno je progovorio, „nadam se da ti se raspoloženje pokvari
kad god me se setiš.”

Njegov otac nije bio tako veseo. Zgroženi Herb gnevno je tresnuo
papirom o kuhinjski sto kad je pročitao klevetnički članak. „Trebalo bi
da tužiš kurvinog sina. Kalja ti obraz, Džoni. Ovo je karakterna
egzekucija.”
„U potpunosti se slažem s tobom”, reče Džoni. Napolju je pao mrak.
Retki popodnevni sneg do večeri je narastao do nivoa mećave. Vetar je
vrištao i urlao ispod streha. Prilazni put je nestajao pod sve većim
smetovima, sličnim peščanim dinama. „Ali niko nije prisustvovao
našem razgovoru. Diz to dobro zna. Sve se svodi na njegovu reč protiv
moje.”
„Nije imao muda da se potpiše ispod ovog teksta”, reče Herb.
„Pogledaj ovo, ’izvor Insajd vjua. Koji je to izvor, moliću lepo? Moj ti je
savet da ih nateraš da ga imenuju.”
„Ta priča imala bi tužan kraj”, sa osmehom će Džoni. „To bi bilo
ravno izlaženju na crtu najbezobzirnijem uličnom borcu u kraju sa
znakom UDARI ME JAKO pričvršćenim za međunožje. Otpočeli bi sveti
rat na prvoj stranici, sa celokupnim arsenalom. Ne, hvala. Držim da su
mi napravili uslugu. Ne želim da gradim karijeru od govorenja ljudima
gde je deda sakrio akcije, koji konji će pobediti u Skarboro Daunsu ili
koji brojevi će biti izvučeni na lutriji.” Jedna od stvari koje su ga najviše
iznenadile posle izlaženja iz kome bilo je otkriće da je Mejn, zajedno s
desetak drugih država, legalizovao tu vrstu kocke. „Prošlog meseca
dobio sam šesnaest pisama od ljudi koji su hteli da im kažem
pobednički niz brojeva. To je ludo. Kakve bi koristi imali od toga, čak i
da sam ga znao. U mejnskoj lutriji ne možeš da biraš broj, već dobijaš
onaj koji ti daju. Pisma i dalje stižu.”
„Ne vidim kakve to ima veze s ovim usranim člankom.”
„Ljudi će me ostaviti na miru, ako misle da sam lažnjak.”
„Oh”, reče Herb. „Da, sad mi je jasno.” Upalio je lulu. „Medijska slava
ti nikad nije godila, zar ne?”
„Nije”, reče Džoni. „Nikad nismo mnogo govorili o tome, što mi je
odgovaralo, pošto sam imao utisak da se svi zanimaju samo za to.” I ne
bi bilo tako strašno da su se zadržavali isključivo na priči. Kasirka bi se
trudila da ga ne dodirne, kad bi svratio u Slokamovu bakalnicu da kupi
pivo ili veknu hleba. Njen uplašeni unezvereni pogled nije se mogao
pogrešno protumačiti. Očevi prijatelji samo bi mu učtivo mahnuli
umesto da mu stisnu ruku. Herb je u oktobru iznajmio srednjoškolku
da jednom nedeljno obriše prašinu i usisa podove. Posle tri nedelje
dala je otkaz, bez ikakvog obrazloženja. Verovatno joj je neko u srednjoj
školi rekao za koga radi. Činilo mu se da je za svakog ko je jedva čekao
da bude dodirnut, informisan, da stupi u kontakt s njegovim
nesvakidašnjim darom, postojao neko ko ga smatra gubavcem. U
takvim trenucima setio bi se bolničarki koje su zurile u njega kad je
Ajlin Magauan rekao da joj kuća gori. Gledale su ga kao svrake na
telefonskoj žici. Pomislio bi na način na koji je televizijski reporter
uzmakao pred njim posle neočekivanog kraja konferencije za štampu.
Slagao se sa svim što je rekao, ali nije hteo da bude dodirnut.
„Ne, nismo razgovarali o tome”, složio se Herb. „Pretpostavljam da
me je to podsećalo na tvoju majku. Bila je tako sigurna da si dobio... to
nešto iz nekog razloga. Ponekad se pitam da li je bila u pravu.”
Džoni je slegnuo ramenima. „Želim samo jedno, normalan život.
Hoću da ostavim prokletu stvar iza sebe. Biće dobro, ako mi ovaj
ljigavac pomogne u tome.”
„Ali još raspolažeš tom sposobnošću, zar ne?”, pitao je Herb.
Pažljivo se zagledao u sina.
Džoni je pomislio na noć od pre nekih nedelju dana. Izašli su na
večeru, što su retko praktikovali u ova oskudna vremena. Odlučili su se
za Kolovu farmu u Greju, verovatno najbolji restoran u oblasti. Uvek je
bio pun. Zakoračili su u veselu i toplu trpezariju, iz hladne noći. Džoni
je odneo očev i svoj kaput u garderobu. Niz jasnih prizora zaigrao mu je
pred očima, dok je preturao po okačenim kaputima, tražeći prazne
vešalice. Ponekad je bilo tako, a ponekad ne bi video ništa ni posle
polusatnog prepipavanja. Dotakao je ženski kaput s krznenim
okovratnikom. Imala je aferu sa suprugovim drugarom s pokera.
Nasmrt se plašila zbog toga, ali nije znala kako da je prekine. Dodirnuo
je mušku jaknu od teksasa, postavljenu ovčijom kožom. I ovaj tip bio je
zabrinut - za brata, koji je pre nedelju dana teško povređen na
građevini. Stigao je do jakne nekog dečačića - baka iz Darama danas mu
je poklonila Snupi radio, naljutio se na oca zato što mu nije dozvolio da
ga ponese u trpezariju. Krv mu se sledila u žilama posle kontakta s
običnim crnim kaputom. U trenu je ostao bez apetita. Vlasnik tog
kaputa gubio je razum. Dosad je to uspešno krio. Ni supruga ništa nije
slutila. Njegova slika sveta polako je tamnela zbog mnoštva sve
paranoičnijih maštarija. Dodirivanje tog kaputa moglo se porediti s
dodirivanjem zmijskog klupka.
„Da, još uvek to mogu”, kratko će Džoni. „Dušu bih dao da izgubim
tu sposobnost.”
„Stvarno tako misliš?”
Džoni je pomislio na jednostavni crni kaput. Jedva da je dodirnuo
hranu. Šarao je pogledom po trpezariji, pokušavajući da pronađe
njegovog vlasnika u gužvi. Uzalud se trudio.
„Da”, rekao je. „Savršeno sam siguran u to.”
„Najbolje je da zaboraviš na njega”, reče Herb. Potapšao je sina po
ramenu.
 3

Sledećih mesec i po izgledalo je da će zaboraviti na njega. Džoni se

odvezao na zapad, na sastanak nastavnog osoblja. Iskoristio je tu
priliku da prenese neke stvari do novog stana. Bio je mali, ali prijatan.
Odvezao se očevim kolima. Herb ga je pitao, dok se spremao da
krene: „Nisi nervozan? Zbog vožnje?”
Odmahnuo je glavom. Sećanje na saobraćajni udes nije ga
opterećivalo. Šta bude, biće. Duboko u sebi je bio siguran da grom ne
udara dva puta u isto mesto. Nije verovao da će umreti u saobraćajnoj
nesreći.
Dugo putovanje bilo je mirno i ugodno iskustvo, a susretanje s
kolegama nalikovalo Zavičajnoj nedelji.21 Svi nastavnici koji su još
predavali u srednjoj srdačno su ga pozdravili i izrazili najbolje želje.
Nije mogao da ne primeti kako se samo nekolicina rukovala s njim.
Video je izvestan odmak i oprez u njihovim očima. Na povratku je
ubeđivao sebe da je to umislio. A ako nije, pa... čak i to je imalo svoju
dobru stranu. Znali su da je prevarant i da se zalud brinu ako su čitali
Insajd vju.
Posle susreta s kolegama nije imao šta da radi do da se vrati u
Paunel i sačeka da božićni praznici dođu i prođu. Paketi s ličnim
predmetima prestali su da stižu, kao da je neko negde okrenuo dugme
na komandnoj tabli. To ti je moć štampe, govorio je ocu. Zamenila ih je
kratka plima gnevnih - i većinom anonimnih - pisama i razglednica od
ljudi koji su se osećali prevarenim.
„Trebalo bi da goriš u P!A!K!L!U! zbog podlih planova da opljačkaš
našu Američku republiku”, stajalo je u tipičnom napisu takve vrste,
nažvrljanom na zgužvanom komadu papira, s poštanskim žigom Jorka,
Pensilvanija. „Ti si običan OBMANJIVAČ i prljava trula varalica.
Zahvaljujem Bogu na novinama koje su napisale istinu o tebi. Trebalo
bi da te je sramota, Gospodine. U Bibliji piše da će običan grešnik biti
bačen u V!A!T!R!E!N!O! JEZERO i da će ga vatra progutati, ali L!A!Ž!N!I!
P!R!O!R!O!K! će goreti za vek VJEKOV! Ti si Lažni Prorok koji je prodao
Besmrtnu Dušu za nekoliko jeftinih zelembaća. Ovo je kraj mog pisma,
nadam se za tvoje dobro da te neću zateći na ulicama tvog rodnog
grada.” U potpisu je stajalo: „PRIJATELJ (Božji, a ne tvoj, Gospodine)!”
Za dvadeset dana od članka u Insajd vjuu dobio je dvadesetak
pisama slične sadržine. Nekoliko preduzimljivih duša izrazilo je
zanimanje da mu se pridruži u nastupima. „Bio sam mađioničarev
pomoćnik” hvalio se jedan od njih. „Kadar sam da kurvi ukradem
gaćice. Potreban sam vam, ako planirate ozbiljniju mentalističku gažu!”
Pisma su presušila kao i priliv kutija i paketa pre njih. Krajem
novembra treći put zaredom zatekao je prazno poštansko sanduče.
Vratio se u kuću, misleći na predviđanje Endija Vorhola da će doći dan
kad će svakom u Americi pripasti petnaest minuta slave. Njegovih
petnaest minuta je po svoj prilici došlo i prošlo. Ta pomisao ispunila ga
je najvećim zadovoljstvom.
Ispostavilo se da ta priča još bila nije gotova.

„Da li je to Smit?”, pitao je glas preko telefona. „Džon Smit?”

„Da.” Zbunilo ga je što to nije bio poznati glas, niti pogrešan broj.
Otac je pre tri meseca naložio da se njihov broj ukloni iz telefonskog
imenika. Bio je sedamnaesti decembar. Jelka se uzdizala u ćošku
dnevne sobe, na postolju koje je Herb napravio kad je on bio mali.
Napolju je padao sneg.
„Zovem se Banerman. Šerif Džordž Banerman iz Kasl Roka.”
Pročistio je grlo. „Imam... pa, pretpostavljam da bi se moglo reći da
imam predlog za vas.”
„Kako ste dobili ovaj broj?”
Šerif je ponovo pročistio grlo. „Pa, mogao sam ga dobiti od
telefonske kompanije. Ne bi pravili problem, ako bih im se službeno
obratio. Uistinu sam ga dobio od vašeg prijatelja, doktora po imenu
Vajzak.”
„Sem Vajzak vam je dao moj broj?”
„Tako je.”
Džoni je seo na stolicu u telefonskoj niši. Bio je potpuno zatečen
onim što je čuo. Ime Banerman zvučalo mu je poznato. Nedavno je
naišao na njega u članku iz nedeljnog dodatka u novinama. Bio je šerif u
Okrugu Kasl, zapadno od Paunela, u Jezerskoj oblasti. Kasl Rok je bio
sedište okruga, nekih pedeset kilometara od Norveja i trideset tri od
Bridžtona.
„Policijska posla, kažete?”
„Pa, moglo bi se reći, jašta. Pitao sam se da li bismo se mogli naći na
kafići...”
„Ima li to ikakve veze sa Semom?”
„Nema. Doktor Vajzak nema nikakve veze s tim”, reče Banerman.
„Pozvao me je i pomenuo vaše ime. To je bilo pre... nekih mesec dana.
Najmanje toliko. Da budem iskren, mislio sam da je poblesavio. U
poslednje vreme smo u ćorsokaku.”
„S čim u vezi? Gospodine - šerife - Banermane, ne razumem o čemu
govorite.”
„Bilo bi najbolje da vam to kažem kad se sastanemo na kafi”, reče
šerif. „Možda večeras, u Džonsu? To je lokal u glavnoj ulici u Bridžtonu.
Mesto je otprilike na pola puta između naših naseobina.”
„Žao mi je, ali ne mogu”, reče Džoni. „Moram da znam o čemu se
ovde radi i zašto me Sem nije pozvao?”
Banerman je uzdahnuo. „Izgleda da ste od onih koji ne čitaju
novine”, rekao je.
To nije bila istina. Proždirao je štampu otkad se probudio iz kome.
Pokušavao je da nadoknadi propušteno. Nedavno je u novinama naišao
na Banermanovo ime. Naravno. Zato što je Banerman bio na poprilično
vreloj stolici. Bio je zadužen za...
Džoni je odmakao slušalicu od uva. Zagledao se u nju s iznenadnim
razumevanjem. Posmatrao ju je kao čovek koji gleda zmiju za koju je
upravo saznao da je otrovnica.
„Gospodine Smite?” Iz slušalice je dopirao slabašni cvilež. „Halo!
Gospodine Smite?”
„Na vezi sam”, reče Džoni, kad je prislonio slušalicu na uvo. Ljutio
se na Sema Vajzaka koji mu je koliko letos rekao da izbegava publicitet,
samo da bi dao njegov telefonski broj ovom palanačkom šerifu - ne
obaveštavajući ga o tome.
„Zovete me zbog slučaja davljenja, zar ne?”
Banerman je dugo oklevao pre nego što je rekao: „Možemo li da
razgovaramo, gospodine Smite?”
„Ne. Ne!” Prigušeni gnev iznenada je eksplodirao u njemu. Nije
osećao samo bes. Plašio se.
„Gospodine Smite, važno je. Danas...”
 „Ne. Hoću da me ostavite na miru. Sem toga, zar ne čitate bogom
prokleti Insajd vju? Ja sam lažnjak.”
„Doktor Vajzak kaže...”
„Nema taj šta da kaže!”, povikao je Džoni. Drhtao je od glave do
pete. „Zbogom!” Zalupio je slušalicu i brzo izašao iz telefonske niše,
kao da će tako sprečiti telefon da ponovo zazvoni. Glavobolja mu se
zametala u slepoočnicama. Tupo je pulsirala. Možda bi trebalo da
pozovem njegovu majku u Kaliforniji, pomislio je. Da joj kažem gde je
njen sinčić. Da joj kažem da ga pozove. Da mu vratim milo za drago.
Umesto toga je potražio imenik u fioci telefonskog stočića.
Pronašao je Semov službeni broj u Bangoru. Pozvao ga je. Prekinuo je
vezu čim je telefon na drugom kraju linije zazvonio. Zašto mu je Sem
priredio ovako nešto? Zašto, pobogu?
Posmatrao je jelku.
Isti ukrasi. I ove godine su ih spustili s tavana i izvadili iz mekog
papira. Preksinoć su ih ponovo okačili. Prvi put je zapazio neobičnu
osobinu božićnih ukrasa. Nema puno stvari koje ostaju nedirnute iz
godine u godinu, kako čovek odrasta. Nema mnogo linija kontinuiteta u
obliku fizičkih predmeta koji su podjednako korisni u detinjstvu i u
odraslom dobu. Odeća se poklanja ili pakuje za Vojsku spasa; sat s
Pajom Patkom pokvari se kad-tad; red rajder kaubojske čizme se
pohabaju. Novčanik napravljen na prvom času zanatskih veština biva
zamenjen Armiranom robom. Trampili ste crvena kolica i biciklu, za
igračke primerenije odraslima - automobil, teniski reket, možda neku
od novih televizijskih igrica. Sačuvali ste samo retke uspomene:
nekoliko knjiga, srećni novčić ili zbirku poštanskih maraka, koju ste
prilježno nadopunjavali.
Dodajte božićne ukrase u roditeljskom domu, tom kratkom spisku.
Iz godine u godinu susrećete se s istim okrnjenim anđelima, istom
limenom zvezdom na vrhu jelke, istom preživelom četom najžilavijih
pripadnika nekadašnjeg bataljona staklenih kugli (i ne zaboravljate
časne pokojnike, pomislio je - jedan je pao od bebičine nevešte ruke,
drugi je kliznuo tati dok ga je kačio, da bi se razbio na podu, crveni s
vitlejemskom zvezdom razbio se neznano kako kad smo ga jedne
godine skinuli s tavana, njega ste oplakali) i istim postoljem za jelku.
Ali ponekad, pomislio je Džoni, masirajući slepoočnice, čini vam se da
će vam biti bolje i lakše ako izgubite poslednje ostatke detinjstva.
Knjige koje su vas nekad oduševljavale gube svoju moć. Srećni novčić
nije uspeo da vas sačuva od šiba, poniženja i udaraca svakodnevnog
života. Pogled na božićne ukrase budi sećanje na majku koja je bila tu i
upravljala ukrašavanjem jelke. Uvek je bila spremna i voljna da vas
naljuti govoreći „malo više” ili „malo niže” ili „mislim da ima previše
drangulija na levoj strani, dragi moj” Posmatrate ukrase misleći kako
vas je ove godine samo dvoje zato što vam je majka poludela i umrla.
Krhki božićni ukrasi su još tu, spremni da urese novo drvo iz šumice
iza kuće. Kažu da najviše ljudi podigne ruku na sebe oko Božića. Blagi
bože, nije ni čudo.
Kakvu ti je moć Bog dao, Džoni.
Naravno, tako je. Bog je pravi princ. Probacio me je kroz šoferku
taksija. Izlomio sam noge i proveo gotovo pet godina u komi. Troje
ljudi je poginulo u udesu. Devojka koju volim se udala. Dobila je sina
koji je trebalo da bude moj, s advokatom koji i rukama i nogama kopa
da se dočepa Vašingtona, da bi pomagao u upravljanju velikim
električnim vozićem. Kad god ostanem na nogama duže od nekoliko
časova, imam osećaj da mi je neko nabio veliki drveni klin uz nogu, sve
do jaja. Bog je fin momak. Toliko je fin da je načinio smešni operetski
svet u kom te gomila staklenih božićnih kugli može nadživeti. Tim
urednim svetom vlada zaista prvoklasni bog. Sigurno je bio na našoj
strani u Vijetnamu, zato što tako upravlja stvarima otkad je sveta i
veka.
Ima posao za tebe, Džoni.
Vađenje nekog nedopečenog palanačkog pandura iz nevolje, da bi
sledeće godine bio ponovo izabran?
Ne bezi od njega, Džoni. Ne krij se u pećini.
Protrljao je slepoočnice. Vetar je zavijao oko kuće. Nadao se da će
tata pažljivo voziti na povratku kući s posla.
Ustao je i navukao debelu trenerku. Otišao je u šupu. Dahom je
pravio oblačiće ispred sebe. Levo je bila gomila drveta koja je jesenas
iscepao, tako da sve cepanice mogu da stanu u šporet. Pored nje je bila
kutija s granjem, a pored nje gomila starih novina. Čučnuo je i počeo da
pretura po njima. Ruke su mu brzo utrnule od zime, ali nije odustajao
dok nije našao ono što je tražio. Nedeljne novine od pre tri nedelje.
Uneo ih je u kući, spustio na kuhinjski sto i počeo da lista stranice.
Pronašao je članak koji je tražio u dodatku. Seo je da ga ponovo pročita.
Članak je bio ilustrovan s nekoliko fotografija. Na jednoj je starija
žena zaključavala vrata, na drugoj se videlo nekoliko gotovo pustih
radnji. Naslov je glasio: LOV NA DAVITELJA IZ KASL ROKA SE
NASTAVLJA... I NASTAVLJA.
 Devojka Alma Frečet, kelnerica u lokalnom restoranu, pre pet
godina silovana je i zadavljena na povratku kući s posla. Državni tužilac
i okružni šerif sproveli su zajedničku istragu. Nije dala nikakve
rezultate. Starija žena je godinu dana kasnije silovana i zadavljena.
Pronađena je u stančiću u Ulici Karbin u Kasl Roku. Ubica je mesec
dana kasnije ponovo napao. Žrtva je ovog puta bila odlična učenica od
četrnaest godina.
Pokrenuta je još opsežnija istraga. Korišćeni su istražni kapaciteti
FBI-a, ali bez rezultata. Šerif Karl M. Kelso, koji je bio oblasni šerif još
od kraja Građanskog rata, sledećeg novembra izgubio je narodno
poverenje. Dobio ga je Džordž Banerman, zahvaljujući agresivnoj
kampanji hvatanja Davitelja iz Kasl Roka.
Dve godine su prošle bez novih ubistava, iako davitelj nije uhapšen.
Prošlog januara dva dečaka pronašla su telo sedamnaestogodišnje
Kerol Danberger. Roditelji su prijavili njen nestanak. U srednjoj školi u
Kasl Roku bila je u hroničnim nevoljama zbog neučenja i izostanaka.
Dva puta je uhvaćena u krađi po prodavnicama. Jednom je pobegla od
kuće i stigla do Bostona. Banerman i državna policija pretpostavljali su
da je stopirala i da je ubica povezao. Zimsko otopljavanje otkrilo je njen
leš u potoku Strimer. Našla su ga dva dečaka. Forenzičar državne
policije utvrdio je da je umrla pre dva meseca.
Drugog novembra desilo se još jedno ubistvo. Žrtva je bila Eta
Ringold, omiljena učiteljica u osnovnoj školi u Kasl Roku. Od rođenja je
pripadala metodističkoj crkvi. Bila je magistar za osnovno obrazovanje
i istaknuti volonter u lokalnim dobrotvornim organizacijama. Volela je
dela Roberta Brauninga. Njeno telo pronađeno je u odvodnom kanalu
ispod sporednog puta. Nezadovoljstvo zbog ubistva gospođice Ringold
protutnjalo je severnim delom Nove Engleske. Ubica je poređen s
Albertom de Salvom, Bostonskim Daviteljem. Takva poređenja samo su
dolila ulje na vatru. Junion lider Vilijama Leba u ne tako dalekom
Mančesteru, Nju Hempšir, objavio je uvodni članak s naslovom
NESPOSOBNI POLICAJCI U SESTRINSKOJ DRŽAVI.
Skoro šest nedelja stari članak u nedeljnom dodatku osećao se na
šupu i kutiju za drva. Sadržao je i stručna mišljenja dva lokalna
psihijatra. Dali su izjave uz uslov da njihova imena ne budu objavljena.
Jedan je pomenuo prepoznatljivi seksualni poremećaj - nagon da se
počini nasilno delo u trenutku orgazma. Baš fino, pomislio je Džoni, s
gadljivom grimasom. Davio je žrtve do smrti dok je svršavao.
Glavobolja se pogoršavala.
 Drugi doktor za glavu skrenuo je pažnju na činjenicu da su sva
ubistva počinjena krajem jeseni i početkom zime. Manično-depresivne
ličnosti ne pridržavaju se uobičajenih obrazaca ponašanja, ali da se
promene njihovog raspoloženja prilično često poklapaju sa smenama
godišnjih doba. Možda je počinilac bio na „dnu” od sredine aprila do
kraja avgusta, da bi počeo da se penje, dostižući „vrhunac” u vreme
ubistava.
Takva osoba je tokom maničnog „ili vršnog” perioda veoma sklona
seksu, aktivnosti, smela i optimistička. „Verovatno misli da je policija
nesposobna da ga uhvati”, izjavio je neimenovani psihijatar. Članak se
završavao zaključkom da je ubica dosad imao pravo.
Džoni je spustio novine, pogledao na sat i uvideo da otac može doći
svakog časa, ako ga sneg usput ne zadrži. Odneo je stare novine do
peći. Gurnuo ih je u vatru.
To nije moj posao. Nek đavo nosi Sema Vajzaka.
Ne krij se u pećini, Džoni.
Nije se krio u pećini. Nije se o tome radilo. Grdno je nastradao.
Gubitak velikog dela života zaslužuje da bude nazvan grdnim
stradanjem, zar ne?
Kao i sve samosažaljenje kojim se daviš?
„Jebi se”, promrmljao je sebi u bradu. Prišao je prozoru i pogledao
napolje. Nije video ništa izuzev snega koji je gusto padao, nošen
vetrom. Nadao se da tata pažljivo vozi i da će se brzo pojaviti i okončati
ovo beskorisno i bolno samoispitivanje. Prišao je telefonu. Neodlučno
je stajao pored njega.
Možda je sklon samosažaljenju, a možda i nije, ali je sigurno izgubio
dobar deo života. Ma, izgubio je najbolje godine, ako vas baš zanima.
Silno se trudio da ih povrati. Zar posle svega nije zaslužio malo
privatnosti? Zar nema pravo na običan život o kom je pre nekoliko
minuta razmišljao?
Ništa slično ne postoji, čoveče.
Možda, ali nenormalan nesumnjivo postoji. Ona stvar na Kolovoj
farmi. Pipanje tuđe odeće i upoznavanje sitnih strahova i tajni, tričavih
trijumfa - to je bilo nenormalno. To je bio talenat, to je bilo prokletstvo.
Pretpostavimo da se sretne sa šerifom? Niko nije mogao
garantovati da bi išta mogao reći. I šta ako bi mogao? Pretpostavimo
da mu isporuči ubicu na srebrnom poslužavniku? To bi dovelo do nove
konferencije za štampu poput bolničke talavornice, samo izdignute na
nepodnošljivi n-ti stepen.
 Pesmica mu se neopazice ušunjala u glavu. Nekoliko stihova iz
nedeljne škole, koju je pohađao u najranijem detinjstvu: Svetlance je u
meni... pustiću ga da šija... Svetlance je u meni... pustiću ga da sija... nek
sija, sija, sija, nek sija...
Mašio se telefona i pozvao Vajzakovu kancelariju. Prošlo je pet, što
je značilo da je doktor verovatno otišao kući, a kućni brojevi telefona
velikih neurologa se ne nalaze u imenicima. Telefon je zazvonio šest ili
sedam puta. Hteo je da odustane kad je čuo Semov glas: „Halo? Halo?”
„Seme?”
„Džon Smit?” Doktor nije krio zadovoljstvo - da li je u njegovom
glasu bilo i izvesne nelagodnosti?
„Da, ja sam.”
„Kako ti se dopada sneg?” reče Vajzak, možda malčice presrdačno.
„Da li i kod tebe pada sneg?”
„Pada.”
„Ovde je počeo pre jednog sata. Kažu... Džone? Da li je šerif u
pitanju? Da li zato zvučiš tako hladno?”
„Pa, zvao me je”, reče Džoni, „a ja nisam mogao da se ne zapitam šta
se desilo. Zašto si mu prišapnuo moje ime. Zašto me nisi nazvao da mi
to kažeš... i zašto me nisi prvo nazvao da me pitaš možeš li tako nešto
učiniti.”
Vajzak je uzdahnuo. „Džoni, mogao bih te lagati, ali od tog ne bi bilo
vajde. Nisam te pitao, zato što sam strahovao da ćeš odbiti. I nisam ti
rekao šta sam uradio, zato što se šerif samo nasmejao. Pretpostavio
sam da moj predlog nije prihvaćen.”
Džoni je protrljao bolnu slepoočnicu slobodnom rukom i zažmurio.
„Ali zašto, Seme? Znao si kako se osećam povodom toga. Ti si mi rekao
da izbegavam publicitet i da sačekam da oluja prođe. To su tvoje reči.”
„Učinio sam to zbog članka u novinama”, reče Sem. „Rekoh sebi,
Džoni ne živi daleko odatle. I rekoh sebi, pet mrtvih žena. Pet.” Zvučao
je nesigurno i postiđeno. Džoniju je od njegovog glasa bilo još gore.
Požalio je što ga je pozvao.
„Dve žrtve bile su tinejdžerke. Mlada majka. Učiteljica u osnovnoj
koja je volela Brauninga. Sve to zvuči otrcano, ha? Toliko je otrcano, da
ne verujem da će snimiti film ili seriju po tim događajima. Sve to je ipak
istina. Najčešće sam razmišljao o učiteljici gurnutoj u odvodni kanal
kao džak smeća...”
„Nisi imao nikakvo prokleto pravo da me uvlačiš u tvoje fantazije”,
ljutito će Džoni.
 „Nisam, verovatno nisam.”
„Nema tu mesta za verovatno!”
„Džoni, da li ti je dobro? Zvučiš...”
„Dobro sam!”, povikao je Džoni.
„Ne zvučiš kao neko kome je dobro.”
„Imam razornu glavobolju, da li te to čudi? Bože, kako bih voleo da
nisi ovo nikom pominjao. Nisi pozvao svoju majku, kad sam ti rekao za
nju. Zato što si...”
„Tada sam ti rekao da je za neke stvari bolje da budu izgubljene
nego pronađene. Ali to nije uvek istina, Džoni. Ovaj čovek, ma o kome
da se radi, ima užasno poremećenu ličnost. Možda će se ubiti. Bio sam
siguran da je to učinio, kad je na dve godine prestao s ubijanjem. I
policija je to mislila. Manično-depresivni ponekad znaju za duge
uravnotežene periode - zovu ih ravan normalnosti’ - nakon kojih se
vrate ranijim promenama raspoloženja. Možda je digao ruku na sebe
posle ubistva učiteljice prošlog meseca. Ali šta će biti ako nije? Možda
će ubiti još jednom. Ili dva puta. Ili četiri puta. Ili...”
„Prestani.”
Sem je nastavio: „Zašto te je šerif Banerman pozvao? Šta ga je
nateralo da se predomisli?”
„Ne znam. Pretpostavljam da su mu glasači za vratom.”
„Žao mi je što sam ga pozvao, Džoni, i što si se toliko potresao. Još
više mi je žao što te nisam pozvao da ti kažem šta sam uradio. Pogrešio
sam. Bog zna da imaš pravo da mirno proživiš svoj život.”
„U redu je”, rekao je. „U redu je, Seme.”
„Više nikom neću govoriti o tome. Toliko ti mogu obećati, iako
pretpostavjlam da to naliči ugrađivanju nove brave na vrata ambara
posle krađe konja. Bio sam indiskretan. To je loše, kad su doktori u
pitanju.”
„U redu je”, ponovo će Džoni. Osećao se bespomoćno. Stvar je bila
još gora zbog Semovog iskrenog kajanja.
„Hoćemo li se videti?”
„Sledećeg meseca selim se u Klivs. Počinjem da predajem. Svratiću
do tebe.”
„Dobro je. Još jednom ti se iskreno izvinjavam, Džone.”
Prestani s tim!
Oprostili su se. Džon je prekinuo vezu. Požalio je što ga je pozvao.
Možda nije želeo da se Sem tako spremno složi s njegovom tvrdnjom
da je uradio nešto loše. Možda je hteo da mu doktor kaže: Naravno da
sam ga pozvao. Hteo sam da izvadiš ruke iz dupeta i nešto učiniš.
Prišao je prozoru i pogledao u vetrovitu pomrčinu. Gurnuta u
odvodni kanal kao džak đubreta.
Bože, koliko ga je bolela glava.

Herb se pola sata kasnije vratio kući. Jedan pogled na Džonijevo bledo
lice bio mu je dovoljan da kaže: „Glavobolja?”
„Jašta je.”
„Teška?”
„Ne previše.”
„Hteli smo da gledamo nacionalne vesti”, reče Herb. „Drago mi je
što sam stigao kući na vreme da ih vidim. Gomila ljudi iz NBC-ja nalazi
se u Kasl Roku ovog popodneva. Snimaju prilog. Tamo je novinarka
koja ti se mnogo sviđa, Kesi Makin.”
Zbunjeno je zatreptao zbog načina na koji se Džoni okrenuo prema
njemu. Učinilo mu se da se njegovo lice sastojalo isključivo od očiju.
Posmatrale su ga, pune gotovo neljudskog bola.
„Još jedno ubistvo? U Kasl Roku?”
„Da. Jutros su pronašli devojčicu u gradskom parku. To je najtužnija
prokleta stvar za koju je iko ikada čuo. Pretpostavljam da je prošla kroz
park do biblioteke da bi uzela knjige potrebne za rad na školskom
zadatku. Stigla je do biblioteke, ali se nikad nije vratila... Džoni, grozno
izgledaš, dečače.”
„Koliko je imala godina?”
„Samo devet”, reče Herb. „Tip koji je to učinio, zaslužuje da bude
obešen za jajca. To je moje mišljenje.”
„Devet”, reče Džoni. Sručio se u stolicu. „Gnusno.”
„Džoni, da li si siguran da ti je dobro? Beo si kao kreč.”
„Dobro mi je. Uključi vesti.”
Džon Čanselor se pojavio ispred njih s novim noćnim tovarom
političkim ambicija (kampanja Freda Harisa nije pobuđivala planirano
interesovanje), vladinih proglasa (predsednik Ford je smatrao da je
krajnje vreme da se američki gradovi nauče budžetskoj disciplini),
međunarodnih događaja (generalni štrajk u Francuskoj), Dau
Džounsom (u porastu) i „optimističkim” prilogom o dečaku sa
cerebralnom paralizom koji se u okviru 4-H programa druži s kravom.
„Možda su isekli prilog”, reče Herb.
Čanselor je posle reklama rekao: „U zapadnom Mejnu postoji mesto
puno uplašenih, gnevnih ljudi. To mesto je Kasl Rok. U poslednjih pet
godina je u njemu bilo pet gnusnih ubistava. Stradalo je pet žena u
uzrastu od sedamdeset jedne do četrnaest godina. Silovane su i
zadavljene. Danas se u Kasl Roku desilo šesto ubistvo. Žrtva je
devetogodišnja devojčica. Kesi Makin javiće se iz Kasl Roka.”
Ukazala se na ekranu. Izgledala je kao maštarija satkana od snova i
precizno umetnuta u stvarno okruženje. Stajala je ispred Gradske kuće.
Prve pahulje popodnevnog snega, koji se razvio u noćnu mećavu su joj
škropile ramena kaputa i plavu kosu.
„Tiha, narastajuća histerija ovog popodneva pokrila je ovaj
industrijski grad u Novoj Engleskoj. Žitelji Kasl Roka dugo su zabrinuti
zbog nepoznate osobe koju lokalna štampa zove Daviteljem iz Kasl
Roka ili ponekad Novembarskim Ubicom. Zabrinutost se premetnula u
užas - ovde niko ne misli da je ta reč prejaka - posle otkrića leša Meri
Kejt Hendrasen u gradskom parku, nedaleko od muzičkog paviljona, u
kom je pronađen leš prve žrtve Novembarskog Ubice, kelnerice Alme
Frečet.”
Usledio je panoramski prikaz gradskog parka. Izgledao je sumorno i
mrtvo pod snegom. Tu sliku je zamenila školska fotografija Meri Kejt
Hendrasen. Stidljivo se osmehivala s protezama. Imala je finu,
svetloplavu kosu i haljinu jarkoplave boje. Verovatno najbolju haljinu, s
mukom je pomislio Džoni. Majka joj je tog dana obukla najbolju haljinu,
zbog školske fotografije.
Novinarka je nastavila. Govorila je o prethodnim ubistvima. Džoni
se mašio telefona, prvo je pozvao obaveštenja, a zatim Gradsku
skupštinu u Kasl Roku. Polako je kucao brojeve. Glava mu je pucala od
glavobolje.
Herb je izašao iz dnevne sobe. Radoznalo se zagledao u njega. „Koga
zoveš, sinko?”
Džoni je odmahnuo glavom. Slušao je zvonjavu telefona na drugom
kraju linije. Neko je podigao slušalicu. „Kancelarija šerifa Okruga Kasl.”
„Želim da razgovaram sa šerifom Banermanom, molim vas.”
„Hoćete li mi reći vaše ime?”
„Džon Smit, iz Paunela.”
 „Sačekajte, molim vas.”
Džoni se okrenuo ka televizoru i ugledao Banermana u izdanju od
tog popodneva, u zimskoj jakni, sa šerifskim obeležjima na ramenima.
Izgledao je nervozno dok je odgovarao na novinarkina pitanja. Imao je
široka ramena i krupnu glavu okrunjenu kovrdžavom tamnom kosom.
Naočari bez okvira delovale su nakalemljeno na njegovom licu. Uvek
tako izgledaju na glavi veoma krupnih ljudi.
„Sledimo niz tragova”, reče Banerman.
„Zdravo? Gospodine Smite?”, reče Banerman.
Ponovo se susreo sa iščašenom dvostrukošču. Banerman je bio na
dva mesta istovremeno. U dva vremena, istovremeno. Spopala ga je
vrtoglavica, kao da je, bog nek mu je u pomoći, na jeftinoj karnevalskoj
atrakciji poput tobogana ili balerine.
„Gospodine Smite? Da li ste na vezi, čoveče?”
„Da, ovde sam.” Progutao je knedlu. „Predomislio sam se.”
„Dobro ste postupili! Prokleto mi je drago što to čujem.”
„Znate, možda neću biti u stanju da vam pomognem.”
„To mi je poznato. Ali... bez truda nema rezultata.” Banerman je
pročistio grlo. „Isterali bi me iz grada, namazanog katranom i posutog
perjem, kad bi znali da tražim pomoć od vidovnjaka.”
Na Džonijevom licu pojavio se nagoveštaj osmeha. „Od
raskrinkanog vidovnjaka, da stvar bude gora.”
„Znate li gde je Džonsov restoran u Bridžtonu?”
„Pronaći ću ga.”
„Možemo li da se tamo sastanemo u osam?”
„Da, mislim da možemo.”
„Hvala vam, gospodine Smite.”
„U redu.”
Prekinuo je vezu. Herb ga je pomno posmatrao. Na televizoru iza
njega promicala je odjavna špica „Noćnih vesti”.
„On te je danas zvao, zar ne?”
„Da, zvao me je. Sem Vajzak mu je rekao da bih mogao biti od
pomoći.”
„Misliš li da možeš?”
„Ne znam”, reče Džoni, „ali je glavobolja malo popustila.”

6
Dovezao se do Džonsovog restorana u Bridžtonu s petnaestominutnim
zakašnjenjem. Izgleda da ništa drugo nije bilo otvoreno na glavnoj
gradskoj saobraćajnici. Sneg je dobijao bitku sa službom za održavanje
puteva. Smetovi su se obrazovali na nekoliko mesta. Semafor se ljuljao
napred-nazad na snažnom vetru na raskrsnici puteva 302 i 117. Ispred
restorana je bio policijski auto s natpisom ŠERIF OKRUGA KASL
ispisanim zlatnim slovima. Parkirao se iza njega i ušao u restoran.
Banerman je sedeo za stolom sa šoljom kafe i činijom čilija ispred
sebe. Televizijska slika stvarala je pogrešan utisak. Šerif nije bio
krupan, već ogroman čovek. Džoni mu je prišao. Predstavio se.
Banerman je ustao i prihvatio ponuđenu ruku. Njegova prva
pomisao nakon što je video Džonijevo bledo, izduženo lice i mršavo
telo koje je plivalo u vojničkoj jakni, bila je: Ovaj tip je bolestan -
verovatno neće još dugo. Samo su Džonijeve otvorene, modre oči
odisale životnom snagom. Posmatrale su Banermana sa oštrom,
iskrenom radoznalošću. Šerif je, kad su im se ruke srele, doživeo
neobično iznenađenje, nešto što će kasnije opisati kao pražnjenje.
Iskustvo je podsećalo na strujni udar posle dodirivanja gole električne
žice. Kratko je trajalo.
„Drago mi je što ste došli”, reče Banerman. „Hoćete li kafu?”
„Da.”
„Šta kažete na činiju čilija? Ovde spremaju prokleto dobar čili. Ne bi
trebalo da ga jedem zbog čira, ali ne mogu da odolim.” Osmehnuo se
kad je video Džonijev iznenađeni izraz lica. „Znam, neobično je što
ovako krupan momak ima čir, zar ne?”
„Mislim da svako može da dobije čir.”
„Odlučno ste me odbili, kad sam vas pozvao”, reče šerif. „Zbog čega
ste se predomislili?”
„Zbog vesti. Zbog devojčice. Da li ste sigurni da je isti počinilac?”
„Jeste. Isti je modus operandi. Isti tip sperme pronađen je na mestu
zločina.”
Posmatrao je Džonijevo lice kad je kelnerica prišla. „Hoćete li
kafu?”, pitala je.
„Čaj”, reče Džoni.
„Donesite mu činiju čilija, gospođice”, reče Banerman. Nastavio je
kad se kelnerica udaljila, „Doktor mi je rekao da ponekad saznate nešto
o poreklu predmeta i njegovom vlasniku, posle dodira s njima. Takve
stvari.”
Džoni se osmehnuo. „Pa”, rekao je, „upravo smo se rukovali. Znam
da imate irskog setera Rastija. Znam da je star, da gubi vid i da mislite
da je vreme da ga uspavate, ali ne znate kako da to objasnite vašoj
devojčici.”
Banermanova kašika je pala u čili, s muklim plop. Zevao je u
Džonija. „Bogo moj”, rekao je. „Saznali ste sve to o meni? Malopre?”
Džoni je klimnuo.
Banerman je zavrteo glavom i promrmljao: „Jedno je čuti tako
nešto, a nešto sasvim drugo... da li vas to umara?”
Džoni je iznenađeno pogledao šerifa. Niko mu dosad nije postavio
takvo pitanje. „Da. Da, umara me.”
„Saznali ste toliko toga o meni. Nek sam proklet.”
„Ali slušajte, šerife.”
„Džordže. Zovite me Džordž.”
„Važi, ja sam Džoni, samo Džoni. Džordže, ono što ne znam o tebi
ispunilo bi pet debelih knjiga. Ne znam gde si odrastao, gde si išao u
policijsku školu, ko su tvoji prijatelji ili gde živiš. Znam da imaš
devojčicu i da je njeno ime nešto kao Keti, ali ne baš. Ne znam šta si
radio prošle nedelje ili koje pivo ili televizijski program najviše voliš.”
„Moja ćerka zove se Ketrin”, tiho će šerif. „I ona ima devet godina.
Išla je u isti razred s Meri Kejt.”
„Pokušavam da ti kažem da... moje znanje ponekad je vrlo
ograničeno. Zbog mrtve zone.”
„Mrtve zone?”
„Neki signali jednostavno ne prolaze”, reče Džoni. „Nikad ne
dobijam nazive ulica i adrese. Brojevi su retki, ali se ponekad pojave.”
Kelnerica se vratila s Džonijevim čajem i čilijem. Probao je čili i
klimnuo. „Imao si pravo. Dobar je. Pogotovu u ovakvoj noći.”
„Samo navali”, reče šerif. „Čoveče, volim dobar čili. Moj čir diže
đavolsku galamu zbog njega. Jebi se, čiru, kažem mu ja.”
Neko vreme su ćutali. Džoni je kusao čili. Šerif ga je radoznalo
posmatrao. Pretpostavljao da je Smit mogao doznati da ima psa
Rastija. Baš kao što je mogao doznati da je Rasti mator i skoro slep.
Otišao je korak dalje. Ako je znao Ketrinino ime, možda je izveo tačku
„nešto kao Keti, ali ne baš to”, da bi uverljiv nastup začinio
odgovarajućom količinom kolebljivog realizma. Ali zašto bi to radio? I
ništa od toga ne bi moglo da objasni šok koji mu je prošao kroz glavu
kad ga je Smit dodirnuo po ruci. Možda je prevara, ali je vraški dobro
izvedena.
Vetar je potmulo vrištao oko restorana. Naletao je na zgradicu s
takvom snagom da se tresla iz temelja. Naleti snega tukli su po kuglani
preko puta.
„Slušaj je”, reče Banerman. „Pretpostavljam da će čitave noći
besneti. Pa nek mi neko kaže da zime postaju toplije.”
„Imaš li nešto”, pitao je Džoni, „nešto što je pripadalo tipu za kojim
tragaš?”
„Mislimo da imamo”, reče šerif. Odmah zatim je odmahnuo glavom.
„Ali je vrlo malo.”
„Reci mi šta imaš.”
Banerman mu je predočio situaciju. Osnovna škola i biblioteka su
na suprotnim stranama gradskog parka. Uobičajena praksa je da se
đaci šalju iz škole u biblioteku kad im zatreba knjiga za neki projekt ili
zadatak. Učitelj im da propusnicu, koju bibliotekar potpisuje, pre nego
što krenu nazad u školu. Blizu središta parka je mala udolina. Na njenoj
zapadnoj strani je paviljon za orkestar. Tu je i dvadesetak klupa na
kojima meštani sede na koncertima i fudbalskim utakmicama u jesen.
„Mislimo da je sedeo tamo i čekao da neko dete naiđe. Nije mogao
biti viđen iz parka. Staza prolazi severnom stranom udoline, blizu
klupa.”
Banerman je polako zavrteo glavom.
„Stvar izgleda još gore kad se uzme u obzir da je i Frečetova ubijena
u paviljonu. Susrešću se s lavinom kritika na sledećoj skupštini
građana u martu. Pod uslovom da do marta ostanem na položaju. Pa,
mogu da im pokažem dopis koji sam poslao gradskom menadžeru.
Zahtevao sam da rasporedi čuvare na raskrsnicama oko parka dok
traje nastava u školi. Nije da sam to uradio zbog ubice. Ni u najluđim
snovima nije mi palo na pamet da će se vratiti na isto mesto.”
„Gradski menadžer odbio je predlog za raspoređivanje čuvara na
raskrsnicama?”
„Pravdao se nedostatkom novca”, reče Banerman. „Sigurno će
pokušati da prebaci krivicu na gradske oce, a oni na mene. Za to vreme
travica će izrasti na grobu Meri Kejt Hendrasen i...” Ućutao se ili su mu
reči zapele u grlu. Džoni je saosećajno posmatrao šerifovu oborenu
glavu.
„Ni ta mera verovatno ne bi mnogo pomogla”, nastavio je
Banerman, nešto suvljim glasom. „Najveći broj čuvara na raskrsnicama
je ženskog roda. Zlikovac za kojim tragamo ne mari na njihov uzrast.”
 „Ali ti misliš da je čekao na nekoj od tih klupa?”
Banerman je klimnuo. Našli su desetak svežih pikavaca pored klupa
i još četiri iza paviljona za orkestar, zajedno s praznom paklicom
marlbora - nažalost, druge ili treće najpopularnije marke cigareta u
zemlji. Na celofanskom omotaču nisu pronađeni nikakvi otisci.
„Uopšte ih nije bilo?”, reče Džoni. „Zar to nije čudno?”
„Zašto to kažeš?”
„Pa, pretpostavljam da je ubica nosio rukavice, čak i da nije mislio
na otiske prstiju - napolju je bilo hladno - ali šta je s otiscima tipa koji
mu je prodao cigarete...”
Banerman se nacerio. „Imaš mozak za ovaj posao”, rekao je. „Ali nisi
pušač.”
„Nisam”, reče Džoni. „Na koledžu sam popušio nekoliko cigareta, ali
sam načisto prestao posle udesa.”
„Muškarac je držao cigarete u džepu na grudima. Vadio je paklicu,
pripaljivao cigaretu i vraćao paklicu u džep. Zašto bi se trudio da očisti
celofanski omotač, ako ima rukavice i ne ostavlja otiske svaki put kad
zapali. Kapiraš? Još nešto si propustio, Džoni. Moram li da ti kažem
šta?”
Džoni je progovorio posle kraćeg razmišljanja. „Možda je paklica
uzeta iz boksa, a njih pakuju mašine.”
„Tako je”, reče Banerman. „Dobar si u ovome.”
„Šta je s poreskom markicom na paklici?”
„Iz Mejna je”, reče Banerman.
„Znači, ako su ubica i pušač jedna ličnost...”, zamišljeno će Džoni.
Šerif je slegnuo ramenima. „Naravno, postoji teoretska mogućnost
da nisu. Pokušao sam da zamislim nekog ko bi sedeo na klupi u
gradskom parku tog hladnog, oblačnog, zimskog jutra dovoljno dugo da
popuši dvanaest ili četrnaest cigareta. Niko mi nije pao na pamet.”
Džoni je gucnuo čaj. „Da li ste saznali nešto od druge dece koja su
prošla parkom?”
„Ništa. Razgovarao sam sa svom decom koja su tog jutra dobila
propusnicu za biblioteku.”
„Zar ne misliš da je to mnogo neobičnije od odsustva otisaka na
celofanu?”
„Ta pomisao uliva mi strah u kosti. Zamisli, tip sedi tamo i čeka
jedno dete - jednu devojčicu - koja će naići sama. Zbriše iza paviljona,
kad god čuje kako deca nailaze...”
„Ima li tragova”, pitao je Džoni.
 „Ne ovog jutra. Ovog jutra nije padao sneg. Tamo nema ničeg izuzev
smrznutog tla. Znači da imamo ludog zlikovca, kome bi trebalo
otfikariti jajca i poslužiti mu ih za večeru, dakle on se krije iza
paviljona. Piter Harington i Melisa Logins nailaze negde oko 8.50. Škola
je počela pre dvadeset minuta. Beži s klupe, na koju se vraća, kad oni
prođu. U 9.15 ponovo se sklanja iza paviljona. Ovog puta stazom
prolaze dve devojčice, Suzan Flaerti i Ketrin Banerman.”
Džoni je tresnuo šoljom čaja na sto. Šerif je skinuo naočari. Brisao
ih je oštrim pokretima.
„Tvoja ćerka jutros je prošla tuda! Isuse!”
Banerman je vratio naočari na nos. Lice mu se smračilo i zateglo od
besa. Džoni je primetio da je njegov sagovornik uplašen. Nije se plašio
da će ga glasači oterati s položaja ili da će Juniori lider objaviti još jedan
uvodni članak o nesposobnim pandurima u zapadnom Mejnu. Plašio se
zato što je njegova ćerka tog jutra mogla sama krenuti u biblioteku...
„Da, to je bila moja ćerka”, tiho će šerif. „Mislim da je prošla na
trinaest metara od te... te životinje. Znaš li kako se osećam zbog toga?”
„Mogu da pretpostavim”, reče Džoni.
„Ne, mislim da ne možeš. Osećam se kao da sam zamalo zakoračio u
otvoreno okno lifta, kao da se za večerom nisam poslužio pečurkama
od kojih se neko otrovao i umro. Zbog toga se osećam prljavo. Gadim se
samog sebe. Mislim da sam se zbog toga konačno odlučio da te
nazovem. U ovom trenutku učinio bih sve da se dočepam tog tipa.
Bukvalno sve.”
Ogromni narandžasti plug izronio je iz snega s one strane
prozorskog stakla. Ličio je na čudovište iz filma strave i užasa. Parkirao
se. Dva čoveka su izašla iz vozila. Prešli su ulicu, ušli u restoran i seli za
šank. Džoni je dovršavao čaj. Prestao je da se zanima za čili.
„Taj tip se vraća na klupu”, nastavio je Banerman, „ali ne zadugo.
Oko 9.25 čuo je kako se Harington i Loginsova vraćaju iz biblioteke.
Zbog toga ponovo traži zaklon iza paviljona. To se moralo desiti oko
9.25, zato što je bibliotekarka potpisala propusnicu u 9.18. U 9.45 tri
petaka prolaze pored paviljona na putu do biblioteke. Jedan je pomislio
da je video nekog tipa’ kako stoji s druge strane paviljona. To je sve
čime raspolažemo. ’Neki tip’. Šta misliš, da li bi trebalo da poručimo
kolegama - tragajte za nekim tipom?”
Banerman se nasmejao. Taj zvuk nalikovao je lavežu.
„U 9.55 moja ćerka je s prijateljicom Suzan prošla stazom na
povratku u školu. Meri Kejt Hendrasen naišla je oko 10.05... sama.
Ketrin i Suzan sreli su je ispred škole. Ona je silazila, a one su se pele
školskim stepenicama. Pozdravile su se.”
„Blagi bože”, promrmljao je Džoni. Prošao je rukama kroz kosu.
„Tri petaka su se se u 10.30 vraćala u školu. Jedan od njih je ugledao
nešto na podijumu za orkestar. To je bila Meri Kejt, sa smaknutim
hulahopkama i gaćicama, s krvavim nogama i licem... ah, to lice...”
„Smiri se”, reče Džoni. Uhvatio je šerifa za ruku.
„Ne, ne mogu da se smirim”, šerif je govorio žalobnim tonom. „Za
osamnaest godina policijske službe, nikad nisam video tako nešto.
Silovao je devojčicu. To bi bilo dovoljno... dovoljno, znaš, da je ubije...
forenzičar je rekao da je način na koji je to učinio... da je nešto pocepao
u njoj... i da bi je to verovatno ubilo... ali morao je da je udavi.
Devetogodišnjakinja je zadavljena i ostavljena... ostavljena na
podijumu smaknutih gaćica.”
Banerman se rasplakao. Suze su mu ispunile oči iza naočara. Tekle
su niz lice kao dva potočića. Dva tipa iz bridžtonske službe za
održavanje puteva razgovarala su za šankom o finalnoj utakmici
američkog fudbala. Šerif je ponovo skinuo naočari i obrisao lice
maramicom. Ramena su mu se tresla i poskakivala. Džoni je čekao.
Ćutke je prebirao po činiji čilija.
Banerman je posle nekog vremena odložio maramicu. Oči su mu
bile crvene. Džoni je pomislio da izgleda vrlo ranjivo bez naočara.
„Žao mi je, čoveče”, rekao je. „Danas sam imao veoma dug dan.”
„U redu je”, reče Džoni.
„Znao sam da ću se rasplakati, ali sam mislio da ću se suzdržati dok
ne stignem kući.”
„Pa, pretpostavljam da nisi mogao toliko da čekaš.”
„Zaista si saosećajan slušalac.” Banerman je vratio naočari na nos.
„Ne, ti si više od toga. Imaš nešto. Nek sam proklet ako znam šta je to,
ali imaš nešto.”
„S čime još raspolažeš?”
„Nemam više ništa. Trpim najžešće kritike, iako se ni državna
policija nije proslavila na ovom slučaju, baš kao ni specijalni istražitelj
javnog tužioca, ili ekipa iz FBI-a. Oblasni forenzičar uspeo je da
identifikuje tip sperme, ali nam to u ovoj fazi istrage ne može biti od
koristi. Najviše me zbunjuje odsustvo kose ili kože ispod noktiju
žrtava. Sigurno su se sve branile, ali nemamo ni najmanji komadić
počiniteljeve kože. Đavo je sigurno na njegovoj strani. Za sve ove
godine nije mu ispalo dugme, lista za kupovinu, niti je ostavio ijedan
trag. Uz pomoć javnog tužioca dobili smo mišljenje psihijatra iz Ogaste.
Kaže da se ti tipovi pre ili kasnije sami odaju. To je velika uteha. Šta ako
to... bude posle još dvanaest leševa?”
„Paklica cigareta je u Kasl Roku?”
„Jeste.”
Džoni je ustao. „Pa, hajde da se provozamo.”
„Mojim automobilom?”
Džoni se malčice osmehnuo kad je vetar još jače zavrištao oko
restorana. „U noći poput ove isplati se biti s policajcem”, rekao je.

Snežna oluja dostigla je vrhunac kad su krenuli ka Kasl Roku u

patrolnim kolima. Putovali su duže od sat i po. U deset i dvadeset ušli
su u predvorje gradske većnice. Trupkali su nogama, da bi stresli sneg s
obuće.
Ugledali su pet-šest novinara. Uglavnom su sedeli na klupi ispod
odvratnog uljanog portreta jednog od osnivača grada i prepričavali
dogodovštine s pređašnjih noćnih dežurstava. Začas su poskakali s nje
i okružili Banermana i Džonija.
„Šerife Banermane, da li je istina da ste napredovali u istrazi?”
„Nemam šta da vam kažem”, ravnodušno će Banerman.
„Priča se da ste pritvorili čoveka iz Oksforda. Da li je to istina,
šerife?”
„Nije. Bilo bi dobro da nas pustite da...”
Usmerili su pažnju na Džonija, koji se snuždio kad je prepoznao
najmanje dvojicu novinara s bolničke konferencije za štampu.
„Blagi bože!”, uskliknuo je jedan od njih. „Vi ste Džon Smit, zar ne?”
Džonija je spopao luđački poriv da se pozove na Peti amandman,
kao gangster pred senatskim komitetom.
„Da”, rekao je. „To sam ja.”
„Onaj vidovnjak?”, pitao je drugi.
„Pustite nas da prođemo!”, reče Banerman. Podigao je glas. „Zar
nemate pametnija posla do da...”
„lnsajd vju je tvrdio da si prevarant”, reče mladić s debelim
kaputom. „Da li je to tačno?”
„Insajd vju štampa šta god hoće, samo to mogu da kažem”, reče
Džoni. „Vidite, zbilja...”
„Poričete podatke iz članka Insajd vjua?”
„Znate, ništa drugo ne mogu da kažem.”
Novinari su potrčali ka dva telefona pored šinterske kancelarije,
kad su Džimi i Banerman ušli u šerifovu kancelariju i zatvorili vrata od
mutnog stakla za sobom.
„Ovo nam nije trebalo”, kiselo će Banerman. „Kunem se bogom da
nisam ni sanjao da će još biti ovde po ovakvom nevremenu. Trebalo je
da uđemo na zadnji izlaz.”
„O, zar nisi znao?” gorko će Džoni. „Vidovnjaci vole publicitet. Svi su
ludi za publicitetom.”
„Ne, ne verujem u to”, reče Banerman. „Makar kad si ti u pitanju. Pa,
šta je bilo bilo je. Sad ne možemo ništa učiniti.”
Džoni je zamišljao naslove. Još malo začina za ionako ukusni
medijski paprikaš: ŠERIF KASL ROKA IMENOVAO LOKALNOG
VIDOVNJAKA ZA ZAMENIKA U SLUČAJU DAVITELJA, VIDOVNJAK ĆE
ISTRAŽIVATI SLUČAJ NOVEMBARSKOG UBICE, SMIT NEGODUJE, NIJE
PRIZNAO DA JE PREVARANT, TVRDI DA JE PRIČA IZMIŠLJENA.
U prvoj kancelariji su bila dva policajca. Jedan je dremao. Drugi je
pio kafu i smrknuto preturao po gomili izveštaja.
„Da li ga je žena izbacila iz kuće?”, pitao je Banerman. Klimnuo je ka
spavaču.
„Upravo se vratio iz Ogaste”, reče zamenik. I on je bio veoma mlad.
Imao je tamne kesice ispod očiju. Radoznalo je pogledao Džonija.
„Džoni Smit, Frenk Dod. Uspavana lepotica je Rosko Fišer.”
Džoni ga je pozdravio klimoglavom.
„Rosko kaže da javni tužilac želi da preuzme čitav slučaj”, reče Dod
Banermanu. Posmatrao ga je na gnevni, prkosni i pomalo patetični
način. „Lep božićni poklon, zar ne?”
Banerman je položio ruku na mladićev potiljak. Nežno ga je
prodrmao. „Previše brineš, Frenk. I provodiš previše vremena na
slučaju.”
„Nadam se da u ovim izveštajima ima nečega...” Slegnuo je
ramenima i pokazao prstom na njih. „Nečega?
„Idi kući i odmori se, Frenk. I povedi uspavanu lepoticu sa sobom.
Samo bi nam falilo da ga neko od fotografa uslika kako spava. Objavili
bi tu fotografiju na naslovnoj strani s komentarom poput 'Intenzivna
istraga u Kasl Roku se nastavlja'. Posle toga bismo svi koliko nas ima
završili na ulici kao čistači.”
Banerman je uveo Džonija u svoju kancelariju. Pisaći sto nije se
video od papira. Na prozorskom simsu bio je triptih s Banermanom,
suprugom i kćerkom Ketrin. Na zidu je visila uredno uramljena
diploma. Pored nje je bio još jedan ram, sa stranicom iz lokalnog lista
Kol, s proglasom o šerifovom izboru.
„Hoćeš li kafu?”, pitao je Banerman kad je otključao kabinet sa
spisima.
„Ne, hvala. Držaču se čaja.”
„Gospođa Šugerman ljubomorno ga čuva. Svakog dana nosi ga kući.
Izvini. Ponudio bih te tonikom, ali bih do aparata za osvežavajuća pića
morao da se probijam uz borbu prsa u prsa. Isuse, tako bih se
obradovao kad bi otišli kući.”
„Nije važno.”
Šerif se vratio s malom kovertom. „Evo je”, rekao je. Predao mu je
kovertu posle jedva primetnog oklevanja.
Džoni je uzeo, ali je nije odmah otvorio. „Želeo bih da znaš da ništa
ne garantujem, niti obećavam. Jednostavno ponekad mogu, a ponekad
ne mogu.”
Banerman je umorno slegnuo ramenima i ponovio: „Bez truda
nema rezultata”.
Džoni je otvorio kovertu i istresao praznu paklicu marlbora na dlan.
Držao je crveno-belu kutiju u levoj ruci, gledajući u suprotni zid. Sivi
zid. Industrijski sivi zid. Crvena i bela kutija. Industrijski sivi zid. Stavio
je paklicu cigareta u drugu ruku. Obuhvatio je šakama. Čekao je da
nešto, bilo šta dođe. Ništa se nije desilo. Držao je malo duže, nadajući
se mimo svake nade. Zanemario je iskustvo koje mu je govorilo da slike
dolaze odmah, ako dođu.
Konačno je vratio paklicu. „Žao mi je”, rekao je.
„Mrka kapa, a?”
„Mrka.”
Stidljivo kucanje na vratima najavilo je Roska Fišera. Provirio je u
šerifovu kancelariju. Izgledao je malčice pokajnički. „Frenk i ja idemo
kući, Džordže. Pretpostavljam da ste me uhvatili u knjavanju.”
„Sve će biti dobro dok te ne vidim kako knjavaš u patrolnim kolima.
Pozdravi Deni u moje ime.”
„Računajte na to.” Fišer je bacio pogled na Džonija i zatvorio vrata.
„Pa”, reče Banerman. „Vredelo je pokušati. Odbaciću vas nazad...”
 „Želim da odem u park”, prekinuo ga je Džoni.
„Ne, to nije dobra ideja. Tle je prekriveno s trideset centimetara
snega.”
„Možeš li da pronađeš to mesto?”
„Naravno da mogu. Ali šta ćemo dobiti?”
„Ne znam. Ali hajdemo tamo.”
„Novinari će krenuti za nama, Džoni. Siguran sam u to, baš kao što
sam siguran da je bog napravio ribice.”
„Pomenuo si zadnja vrata.”
„Jesam, ali ona služe kao izlaz u slučaju požara. Mogli smo da
uđemo neopaženo, ali bi izlazak pokrenuo alarm.”
Džoni je otegnuto prozviždao kroz zube. „U tom slučaju, imaćemo
društvo.”
Banerman ga je zamišljeno pogledao. Klimnuo je posle kraćeg
oklevanja. „Važi.”

Novinari su poskakali na noge čim su izašli iz kancelarije. Odmah su ih

okružili. Džonija su podsetili na šašavu staricu koja je čuvala kolije u
zapuštenoj štenari u Daramu. Psi bi izleteli i kidisali na njega kad bi
prošao pored štenare, s pecaljkom na ramenu. Uterivali su strah u kosti
kevtanjem i režanjem. Grickali su, ali nisu grizli.
„Znaš li ko je to učinio, Džoni?”
„Imaš li ikakvu ideju?”
„Primate li moždane talase, gospodine Smite?”
„Šerife, da li je pozivanje vidovnjaka bila vaša ideja?”
„Da li su državna policija i ured javnog tužioca obavešteni o ovom
potezu, šerife Banermane?”
„Mislite li da možete da rešite slučaj, Džoni?”
„Šerife, da li ste ovog tipa imenovali za zamenika?”
Banerman se polako i odlučno progurao kroz njih, zakopčavajući
kaput. Ponavljao je: „Bez komentara, bez komentara.” Džoni je ćutao
kao zaliven.
Novinari su se skupili u predvorju. Gledali su kako Džoni i
Banerman silaze niza snegom pokrivene stepenice. Jedan od njih je
shvatio da idu u park, tek kad su prošli pored patrolnih kola i počeli da
prelaze ulicu. Nekolicina je potrčala po kapute. Oni koji su ih imali na
sebi potrčali su stepeništem gradske kuće za Banermanom i Džonijem.
Kliktali su kao deca.

Svetlosni snopovi baterijskih lampi presecali su snežnu tminu. Vetar je

urlao, terajući sneg u zastorima, na jednu pa na drugu stranu.
„Nećeš videti prst pred okom”, reče šerif. „Ti... sranje!”, zamalo što
nije pao kad se novinar u debelom kaputu i s bizarnom kapom zabio u
njega.
„Izvinite, šerife”, snebivljivo je prozborio. „Mnogo je klizavo.
Zaboravio sam kaljače.”
Iz pomrčine je izronio zeleni najlonski konopac. Tabla s natpisom
POLICIJSKA ISTRAGA divlje se ljuljala na njemu.
„Zaboravio si ti i pamet”, reče Banerman. „Nazad, svi do jednoga!
Ne mrdajte odatle!”
„Gradski park je javno dobro, šerife!”, negodovao je jedan od njih.
„Tako je i ovo je policijski posao. Ne zalazite u prostor omeđen
konopcem, ako ne želite da noćite u pritvoru.”
Osvetlio je konopac. Podigao ga je da bi Džoni mogao da prođe
ispod njega. Krenuli su niz padinu ka snegom prekrivenim klupama.
Novinari su se sakupili oko konopca. Usmerili su baterijske lampe ka
Džoniju i šerifu, koji su se njima zahvaljujući lakše kretali.
„Idemo naslepo”, reče Banerman.
„Pa, ionako nemamo šta da vidimo”, reče Džoni. „Ima li išta da se
vidi?”
„Ne, ne sad. Rekao sam Frenku da može da skloni konopce, kad god
bude hteo. Sad mi je drago što nije imao kad da se pozabavi njima.
Hoćeš li da odemo do paviljona?”
„Ne još. Pokaži mi gde su bili pikavci.”
Otišli su malo dalje. Banerman se naglo zaustavio.
„Ovde”, rekao je, i osvetlio klupu koja je bila tek beli obris u
dubokom smetu.
Džoni je skinuo rukavice. Gurnuo ih je u džepove kaputa. Počeo je
da otire sneg sa klupe. Banerman je ponovo bio zapanjen nezdravim
bledilom njegovog lica. Na kolenima ispred klupe podsećao je na
religioznog pokajnika, u očajničkoj molitvi.
Džonijeve ruke su se ohladile, a zatim utrnule. Otopljeni sneg curio
mu je kroz prste. Spustio se ka iskrzanoj, oštrim vremenom načetoj
klupi. Činilo mu se da je vidi izuzetno jasno, kao pod lupom. Nekad je
bila zelena, ali se boja oljuštila i erodirala. Dva zarđala zavrtnja su je
držala na okupu.
Uhvatio je klupu obema rukama. Preplavila ga je poplava neobičnih
slika - nikad do tada nije iskusio nešto tako snažno. Doživeće nešto
slično samo još jednom. Zurio je u klupu. Stezao ju je mršteći se. Bila
je...
(Letnja klupa)
Koliko stotina različitih ljudi je sedelo na njoj u ovo ili ono doba,
slušajući „Nek bog blagoslovi Ameriku”, „Zvezde i pruge zauvek” i
(„Budi pažljiv prema trapavim prijateljima... zato što patka jednog dana
može da bude nečija majkaaa..”) borbenu pesmu Puma iz Kasl Roka?
Zeleno letnje lišće, fina izmaglica, kukuruzovina, čovek s grabuljama u
blagom sumraku. Tutnjava velikog bubnja. Umilne zlatne trube i
tromboni. Uniforme školskog orkestra.
(zato što patka... jednog dana... može da bude nečija majka...)
Dobri letnji ljudi sedeli su ovde, slušali, tapšali, držali programe
osmišljene i odštampane u grafičkoj radionici lokalne srednje škole.
Ubica je jutros sedeo ovde. Džoni ga je osećao.
Tamno granje drveća ocrtavalo se na sivom snežnom nebu kao niz
runa. On (ja) sedi tamo, puši, čeka, oseća se dobro, oseća kao da (ja)
može da skoči preko krova sveta i da se lako dočeka na obe noge.
Pevuši pesmu. Nešto od Roling Stounsa. Ne mogu da je čujem, ali mi je
veoma jasno da je sve... da je šta?
Dobro je. Sve je dobro, sve je sivo i čeka da padne sneg, a ja sam...
„Gladak”, promrmljao je Džoni. „Ja sam gladak, tako sam gladak.”
Banerman se nagnuo napred, zato što nije mogao da razabere reći
zbog urlajućeg vetra. „Šta si rekao?”
„Gladak”, ponovio je Džoni. Podigao je pogled na Banermana. Šerif
je instinktivno uzmakao za korak. Džonove oči su bile hladne i nekako
neljudske. Tamna kosa mu je letela oko bledog lica. Zimski vetar je
vrištao po crnom nebu. Ruke kao da su mu bile zavarene za klupu.
 „Tako sam jebeno gladak”, razgovetno je prozborio. Rastegao je
usne u trijumfalni osmeh. Gledao je kroz šerifa, koji mu je verovao.
Niko ne bi mogao da odglumi ili iscenira ovako nešto. Najstrašnije je
bilo što ga je... podsećao na nekog. Osmeh... glas... Džoni Smit je nestao:
kao da je zamenjen prazninom u ljudskom obliku. Ispod prostranstava
uobičajenih crta, tako blizu da mu se činilo da ih može dodirnuti,
šunjalo se drugo lice. Lice ubice.
Lice nekog kog je poznavao.
„Nikad me nećete uhvatiti, zato što sam previše gladak za vas.”
Nasmejao se. To je bio kratki ali samouvereni, veseli smeh. „Navlačim
ga svaki put. I ako grebu... ili ujedaju... ne dobiju komad mene... zato što
sam tako GLADAK!” Glas mu se podigao u trijumfalnom, ludom vrisku
koji se nadmetao s vetrom. Banerman je uzmakao za još jedan korak.
Koža mu se naježila, a muda zategla, pribijajući se uz utrobu.
Nek prestane, pomislio je. Nek samo prestane.
Džoni je sagnuo glavu iznad klupe. Kapljice otopljenog snega curile
su mu između golih prstiju.
(Sneg. Tihi sneg, zagonetni sneg...)
(Pritegla mi ga je štipaljkom, da bih znao kakav je osećaj. Kakav je
osećaj kad zaradiš boleštinu. Boleštinu od onih poganih jebačica, sve su
pogane jebačice. Moraju biti zaustavljene, da, zaustavljene, zaustavi ih,
zaustavi, zaustavi, STOP - O MOJ BOŽE ZNAK STOP!)
Ponovo je bio mali. Išao je u školu preko tihog, zagonetnog snega. Iz
nemirne beline iskrsao je muškarac, strašan muškarac, strašan
muškarac crnog osmeha, s očima poput blistavih novčića od četvrt
dolara. Imao je crveni znak STOP u ruci s rukavicom... on! ...on!...on!
(O MOJ BOŽE NE DOPUSTI... NE DOPUSTI MU DA ME ŠČEPA...
MAMA... NE DOPUSTI MU DA ME ŠČEPA...)
Džoni je vrišteći pao u sneg. Pustio je klupu i pritisnuo šake na
obraze. Banerman je kleknuo pored njega. Bio je veoma uplašen.
Novinari su se vrpoljili i žamorili iza konopca.
„Džoni! Povrati se iz toga! Slušaj, Džoni...”
„Gladak”, promrmljao je Džoni. Uperio je povređeni, uplašeni
pogled ka šerifu. U svom umu video je crni oblik s blistavim očima
veličine novčića od četvrt dolara. Primicao mu se po snegu. Međunožje
ga je bolelo zbog štipaljke kojom je ubičina majka stiskala osetljivo
mesto. U to doba nije bio ubica, o ne, ni životinja, zlikovac, čudovište ili
kako god ga je Banerman zvao. Bio je uplašeni dečačić sa štipaljkom
na... na...
 „Pomozi mi da ustanem”, promrmljao je.
Šerif mu je pomogao da se osovi na noge.
„Idemo u paviljon za orkestar”, reče Džoni.
„Nećemo, mislim da bi trebalo da se vratimo, Džoni.”
Progurao se pored njega i zateturao ka paviljonu, velikoj kružnoj
senci ispred njih. Mesto smrti se uzdizalo i izdvajalo u pomrčini.
Banerman je morao da potrči da bi ga stigao.
„Džoni, šta je bilo? Znaš li ko...”
„Niste pronašli deliće tkiva ispod noktiju žrtava, zato što je nosio
kišnu kabanicu”, reče Džoni. Prostenjao je te reći. „Nosio je kišnu
kabanicu s kapuljačom. Glatku plastičnu kabanicu za kišu. Pogledaj
izveštaje. Videćeš kad ih pogledaš. Svaki put je nešto padalo, kiša ili
sneg. Grebale su ga, nego šta su. Borile su se s njim. Naravno da su se
borile. Ali su im nokti klizili po njoj.”
„Ko je to, Džoni! Ko?”
„Ne znam. Ali ću saznati.”
Okliznuo se na najnižoj od šest stepenica paviljona. Mahao je
rukama, pokušavajući da povrati izgubljenu ravnotežu. Pao bi, da ga
šerif nije uhvatio za ruku. Popeli su se na podijum, pokriven mnogo
tanjim slojem snega, zbog kružnog, kupolastog krova. Banerman je
osvetlio pod baterijskom lampom. Džoni se spustio na ruke i kolena.
Polako je puzao po podijumu za orkestar. Ruke su mu se crvenele.
Nalikovale su na dva komada sirovog mesa, pomislio je šerif.
Džoni je naglo zastao. Ukočio se kao lovački pas koji je pronašao
trag. „Ovde”, promrmljao je. „Ovde je to učinio.”
Um mu se ispunio slikama, teksturama i utiscima. Osetio je bakarni
ukus uzbuđenja, pojačan mogućnošću da bude viđen. Devojka se
migoljila. Pokušavala je da vrisne. Pokrio joj je usta rukom u rukavici.
Preplavilo ga je gnusno uzbuđenje. Nikad me neće uhvatiti. Ja sam
Nevidljivi Čovek. Da li je ovo dovoljno pogano za tebe, mamice?
Džoni je zajecao. Tresao je glavom napred-nazad.
Čuo je cepanje tkanine. Osetio toplinu. Nešto se razlivalo. Krv?
Seme? Mokraća?
Zadrhtao je od glave do pete. Kosa mu je visila oko lica. Njegovog
lica. Njegovog nasmejanog izloženog lica, uokvirenog kružnom ivicom
kapuljače kišne kabanice dok se njegove (moje) ruke stiskaju oko vrata
u trenutku orgazma i stežu... i stežu... i stežu.
Ruke su mu zanemoćale, kad su slike počele da blede. Kliznuo je
napred. Ležao je u paviljonu čitavom dužinom, jecajući. Kriknuo je kad
ga je šerif dodirnuo po ramenu. Pokušao je da otpuzi od njega, lica
iskrivljenog od straha. Ono se, malo-pomalo, opustilo. Spustio je glavu
na ogradu i sklopio oči. Drhtavica mu je potresala telo, a sneg vlažio
pantalone i kaput.
„Znam ko je on”, rekao je.

10

Džoni je petnaest minuta kasnije ponovo sedeo u Banermanovoj

kancelariji. Sedeo je tik pored električne grejalice, u šortsu. Još je
izgledao jadno i prehlađeno, ali je prestao da drhti.
„Siguran si da nećeš malo kafe?”
Džoni je odmahnuo glavom. „Ne podnosim je.”
„Džoni...” Šerif je seo. „Da li si nešto saznao?”
„Znam ko ih je ubio. Pronašao bi ga. Bio si mu preblizu. Video si ga u
kišnoj kabanici, sjajnoj širokoj kabanici. Zato što pomaže klincima da
ujutru pređu ulicu. Drži znak stop i ujutru pomaže deci da pređu ulicu.”
Banerman ga je zaprepašćeno pogledao. „Da li govoriš o Frenku?
Frenkiju Dođu? Ti si lud!”
„Frenk Dod ih je ubio”, reče Džoni. „Frenk Dod ih je sve ubio.”
Izgledalo je da Banerman ne zna da li da se nasmeje ili da opauči
Džonija po labrnji. „To je prokleto najluđa stvar koju sam ikad čuo”,
konačno je rekao. „Frenk Dod je uzoran policajac i čovek. Sledećeg
novembra će se, s mojim blagoslovom, kandidovati za šefa gradske
policije.” Na licu je imao izraz blagog veselja pomešanog s umornim
prezirom. „Frenk ima dvadeset pet godina. To znači da je imao
devetnaest kad je navodno počeo s tim ludim sranjima. Živi povučeno s
bolešljivom majkom. Ima visok krvni pritisak, tiroidnu žlezdu i
poludijabetsko stanje. Džoni, grdno si se zajebao. Frenk Dod nije ubica.
Garantujem životom da nije.”
„Ubistva su prestala na dve godine”, reče Džoni „Gde je Frenk Dod
bio za to vreme? Da li je bio u gradu?”
Banerman se okrenuo prema njemu. Njegovo lice više nije
svedočilo o umornoj veselosti. Izgledalo je tvrdo, tvrdo i gnevno. „Ne
želim da slušam o tome. Od početka si bio u pravu - ti si obična
varalica. Pa, dobio si medijsku pažnju, ali to ne znači da ću mirno
slušati kako blatiš dobrog policajca. Hoću reći...”
„Čoveka kog smatraš svojim sinom”, tiho će Džoni.
Banerman je stisnuo usne. Najveći deo boje koja mu se popela u
obraze, dok su bili napolju, izbledeo je. Izgledao je kao čovek koji je
dobio nizak udarac. To je prošlo. Uspostavio je kontrolu nad sobom.
„Gubi se odavde”, rekao je. „Zamoli nekog od prijatelja novinara da
te odveze. Usput bi mogao da održiš pres-konferenciju. Kunem ti se
bogom da ću te pronaći i izlomiti kičmu, ako ikom pomeneš Frenka
Doda. Da li si me razumeo?”
„Naravno, moji prijatelji iz štampe!” povikao je Džoni. „Tako je!
Video si da odgovaram na sva njihova pitanja i da vešto poziram pred
njihovim kamerama, tako da me uhvate s najbolje strane? Da li si čuo
kad sam im govorio kako da ispravno napišu moje ime?”
Banerman je izgledao zapanjeno, pa ponovo tvrdo. „Spusti glas.”
„Neću. Nek sam proklet ako ga spustim!” reče Džoni. Podigao je glas
još više. „Mislim da si zaboravio ko je koga zvao! Osvežiću ti pamćenje.
Ti si zvao mene. Toliko sam goreo od želje da dođem ovamo!”
„To ne znači da si...”
Prišao je šerifu i uperio kažiprstom u njega, kao pištoljem. Bio je
petnaestak centimetara niži i najmanje četrdeset kilograma lakši od
Banermana, ali je on ustuknuo za korak - kao što je učinio u parku.
Džonijevi obrazi su se zarumeneli. Iskezio je zube.
„Ne, imaš pravo, to što si me pozvao jebeno ništa ne znači”, rekao
je. „Ali ne želiš da to bude Dod, zar ne? Obavio bi proveru da je bilo ko
drugi u pitanju, ali to ne može biti dobri stari Frenk Dod. Zato što je
Frenk uzoran čovek. Frenk se brine o bolesnoj majci. Frenk vodi računa
dobrom starom šerifu Džordžu Banermanu. Ma, Frenk je okrvavljeni
Hristos skinut s krsta, izuzev kad siluje i davi starice i devojčice. Jedna
od njih mogla je biti i tvoja ćerka, Banermane, zar ne shvataš da je
mogla biti tvoja vlastita ć...”
Banerman ga je udario. U poslednjem trenutku ublažio je zamah, ali
ga je udario dovoljno jako da ga obori na leđa. Džoni se zateturao i
sapleo o nogu o stolicu. Prostro se po podu. Krv mu je curela s obraza,
tamo gde ga je Banerman posekao prstenom policijske akademije.
„Sam si to tražio”, reče šerif. Nije zvučao naročito ubedljivo. Palo
mu je na pamet da je prvi put u životu udario bogalja - ili nešto veoma
slično bogalju.
Džoni je video sve zvezde i čuo sva zvona. Progovorio je tuđim
glasom, radio-voditelja ili glumca iz B-produkcije. „Trebalo bi da
klekneš i da zahvališ bogu što nije ostavio nikakve tragove, zato što bi
ih prevideo, zbog osećanja koja gajiš prema njemu. U tom slučaju, bio
bi odgovoran za smrt Meri Kejt Hendrasen, kao saučesnik.”
„To je prokleta laž”, reče Banerman tihim i razgovetnim glasom.
„Uhapsio bih rođenog brata da je ovo učinio. Ustaj. Žao mi je što sam te
udario.”
Pomogao je Džoniju da ustane. Pogledao je ogrebotinu na njegovom
obrazu.
„Doneću pribor za prvu pomoć. Dezinfikovaću je jodom.”
„Zaboravi na to”, reče Džoni. Gnev se više nije osećao u njegovom
glasu. „Moglo bi se reći da sam te na izvestan način nagnao na takvu
reakciju, zar ne?”
„Kažem ti da to ne može biti Frenk. Ti nisi lovac na publicitet.
Pogrešio sam kad sam ti to rekao. Omaklo mi se u trenutku srdžbe,
važi? Tvoje vibracije, astralne ravni, ili bog te pita šta već, navele su te
ovog puta na pogrešan trag.”
„Proveri, ako je tako”, reče Džoni. Presreo je šerifov pogled. „Proveri.
Dokaži mi da sam pogrešio.” Progutao je knedlu. „Uporedi vremena i
datume ubistava s Frenkovim radnim rasporedom. Možeš li da uradiš
tako nešto?”
Šerif je nevoljno prozborio: „Podaci o radnom vremenu su u onom
ormanu. Obuhvataju poslednjih petnaest godina. Mogao bih da ih
proverim.”
„Učini to.”
„Gospodine...” Nastavio je posle kraće pauze. „Džoni, nasmejao bi se
vlastitoj tvrdnji, da poznaješ Frenka. Uveren sam u to. To nije samo
moje mišljenje, pitaj bilo koga...”
„Rado ću priznati grešku.”
„Ovo je ludost”, promrmljao je šerif, ali je prišao ormanu s
podacima o radnom vremenu.

11

Prošla su dva sata. Bio je jedan čas posle ponoći. Džoni je pozvao oca.
Rekao mu je da će pronaći prenoćište u Kasl Roku. Oluja je besnela
najvećom žestinom. Vožnja se u tim uslovima graničila s nemogućim
poduhvatom.
„Šta se tamo dešava?”, pitao je Herb. „Možeš li da mi kažeš?”
„Bolje da ti o tome ne pričam preko telefona, tata.”
„Važi, Džoni. Ne iscrpljuj se.”
„Neću.”
Ali bio je iscrpljen. Bio je umorniji nego na početku fizikalne
terapije, s Ajlin Magauan. Divna žena, ponekad bi pomislio. Divna
prijateljski nastrojena žena. Takva je bila dok joj nije rekao da joj kuća
gori. Nakon toga je bila daleka i napeta u ophođenju s njim. Zahvalila
mu je, naravno, ali - da li ga je makar jednom dotakla? Da li ga je
dodirnula? Mislio je da nije. I Banerman će isto tako postupiti, kad se
ovo završi. Šteta. I on je divan čovek, baš kao Ajlin. Ljudi se unervoze u
blizini osoba koje mogu da saznaju toliko toga dodirom.
„Ovo ništa ne dokazuje”, rekao je šerif. U glasu mu se opažao
detinjasti, buntovni prkos. Bio je veoma umoran.
Posmatrali su grubu tabelu koju je Džoni načinio na poleđini
policijskog formulara za saobraćajne prekršaje. Na šerifovom stolu bilo
je sedam-osam kutija sa starim karticama s podacima o radnom
vremenu. Na vrhu korpe za spise bile su kartice Frenka Doda, zaključno
s 1971. godinom, kad je počeo da radi u šerifovoj kancelariji. Na tabeli
je pisalo:

UBISTVA FRENK DOD

Alma Frečet (kelnerica) Radio na Glavnoj ulici
15.00. 12/11/70 Galf stanica
Polin Tufejker Slobodan
10.00. 17/11/71
Čeril Mudi (učenica osnovne škole) Slobodan
14.00. 16/12/71
Kerol Danberger (učenica srednje škole) Dvonedeljni odmor
?/11/74
Eta Ringold (učiteljica) Na poslu
29/10(?)/75
Meri Kejt Hendrasen Slobodan
10.10,17/12/75
 Sva vremena su „procenjeno vreme smrti". Podaci su dobijeni od
državnog forenzičara.

„Ne, ovo ništa ne dokazuje”, složio se Džoni, trljajući slepoočnice.

„Ali ga ne eliminiše kao mogućeg počinitelja.”
Banerman je kucnuo pored pretposlednjeg imena na tabeli. „Bio je
na poslu kad je gospođica Ringold ubijena.”
„Jeste, ako je doista ubijena dvadeset devetog oktobra. Možda je
ubijena dvadeset osmog ili dvadeset sedmog. Ko bi posumnjao u
policajca, čak i da je bio na dužnosti?”
Banerman je pažljivo posmatrao tabelu.
„Šta je s jazom?”, reče Džoni. „Dvogodišnjim jazom?”
Banerman je tresnuo po karticama. „Frenk je 1973. i 1974. godine
bio zaposlen kod nas. Video si to.”
„Možda se te godine nagon nije pojavio, ako sudimo po dostupnim
nam podacima.”
„Zasad nam je poznato da nam ništa nije poznato.” Banerman je
hitro opovrgnuo njegove tvrdnje.
„Ali šta je bilo 1972. godine? U drugoj polovini 1972. godine i
početkom 1973. Za taj period nema kartica s podacima o radnom
vremenu. Da li je bio na odmoru?”
„Nije”, reče Banerman. „Frenk i tip po imenu Tom Harison odslušali
su semestar o Sprovođenju zakona u seoskim područjima na ogranku
Univerziteta Kolorado u Pueblu. To je jedino mesto u zemlji koje pruža
takvo obrazovanje. Kurs traje osam nedelja. Frenk i Tom bili su tamo
od petnaestog oktobra do pred Božić. Država plaća deo školarine, kao i
okrug, a vlada SAD ostatak po zakonu iz 1971. godine. Odabrao sam
Harisona - sadašnjeg šefa policije u Gejts Folsu - i Frenka za polaznike
tog kursa. Frenk zamalo nije otišao, zato što se brinuo da će majka
ostati sama. Moje mišljenje je da je majka pokušala da ga ubedi da
ostane kod kuće. Nagovorio sam ga da ode. Opredelio se za karijeru u
policijskoj službi. Diploma kursa o Sprovođenju zakona u seoskim
područjima prokleto dobro izgleda u radnoj biografiji. Setio sam se
toga kad su se vratili u decembru. Frenk je došao s virusom. Izgledao je
grozno. Izgubio je deset kilograma. Tvrdio je da niko u zemlji krava ne
kuva kao njegova mama.”
Banerman se ućutao. Izgleda da ga je nešto u onom što je rekao
uznemirilo.
„Otišao je na nedelju dana bolovanja oko praznika. Posle toga je bio
dobro”, zaključio je šerif. „Vratio se na posao najkasnije petnaestog
januara. Možeš da proveriš podatke s kartica.”
„Ne moram. Baš kao što ne moram da ti kažem šta je sledeći korak.”
„Ne moraš”, reče Banerman. Spustio je pogled na svoje šake. „Rekao
sam ti da imaš mozak za ovakve stvari. Nisam ni slutio koliko sam bio
u pravu.”
Mašio se telefona i izvadio debeli imenik, s plavim koricama iz
najniže fioke na pisaćem stolu. Listao ga je. Obratio se Džoniju, ne
dižući glavu: „I ovaj imenik je tu zahvaljujući zakonu iz 1971. godine. U
njemu su sve šerifske kancelarije u svakom okrugu u Sjedinjenim
Državama.” Pronašao je željeni broj i pozvao.
Džoni se uzvrpoljio u stolici.
„Halo”, reče Banerman. „Da li je to šerifova kancelarija u Pueblu?
Dobro je. Ja sam Džordž Banerman, šerif Okruga Kasl, u zapadnom
Mejnu... da, to sam rekao. U državi Mejn. S kim razgovaram, molim
vas?... U redu, policajče Tejlore, Ovako stoje stvari. Imamo niz ubistava,
silovanja s davljenjem. Ukupno šest u poslednjih pet godina. Sva su se
desila krajem jeseni ili početkom zime. Imamo...” Povređeni i
bespomoćni pogled na trenutak mu se zadržao na Džoniju. Zatim se
upravio ka telefonu. „Imamo osumnjičenog koji je bio u Pueblu od
petnaestog oktobra 1972. godine, do... hm, sedamnaestog decembra.
Želeo bih da znam imate li nerešenih ubistava iz tog perioda, u kojima
su žrtve žene, godište je nebitno. Silovane su. Davljenje je uzrok smrti.
Želeo bih da znam tip izvršiteljeve sperme, ako je došlo do takvog
zločina i ako je uzorak sperme obezbeđen. Šta? Da, u redu. Hvala...
Čekaću vaš odgovor. Doviđenja, policajče Tejlore.”
Prekinuo je vezu. „Proveriće me, pogledati podatke i pozvati. Hoćeš
li šolju... ne, ne piješ je, zar ne?”
„Ne”, reče Džoni. „Zadovoljiću se čašom vode.”
Prišao je velikom staklenom spremniku za vodu i napunio papirnu
čašu. Oluja je urlala i zavijala oko zgrade.
Banerman je progovorio napetim glasom, iza njegovih leđa: „Dobro,
u redu. Imao si pravo kad si rekao da je on sin kakvog sam želeo da
imam. Moja supruga je rodila Ketrin carskim rezom. Nije mogla da rodi
drugo dete. Doktor je rekao da bi je to ubilo. Podvrgla se operaciji
sprečavanja začeća. Ja sam uradio vazektomiju, za svaki slučaj.”
Džoni je prišao prozoru. Zagledao se u tamu, s čašom vode u ruci.
Nije video ništa izuzev snega, ali je znao da bi se šerif slomio, kad bi se
okrenuo. Nije morao da bude psihijatar da bi to znao.
 „Frenkov otac radio je na železnici. Poginuo je u nesreći na radnom
mestu kad je Frenk imao pet godina. Povezivao je vagone. Smrskali su
ga, zato što je bio toliko pijan da ne bi osetio ni da se upišao u gaće.
Frenk je odonda jedino muško u kući. Rosko kaže da je imao curu u
srednjoj, ali da je gospođa Dod rasturila tu vezu.”
Kladim se da jeste, pomislio je Džoni. Žena sposobna da uradi onako
nešto... ono sa štipaljkom... vlastitom sinu... takva žena ne bi prezala ni od
čega. Sigurno nije ništa manje luda od njega.
„Obratio mi se u šesnaestoj. Pitao me je postoji li policajac s
nepunim radnim vremenom. Rekao je da je to jedina stvar koju bi želeo
da radi, otkad zna za sebe. Odmah mi se dopao. Unajmio sam ga da se
muva okolo i plaćao iz vlastitog džepa, koliko sam mogao. Nikad se nije
žalio na platu. Bio je od onih klinaca koji bi ovaj posao radili za džabe.
Zatražio je stalan posao po završetku srednje škole, ali u to vreme nije
bilo slobodnih mesta. Zaposlio se na pumpi Donija Hagara. Išao je na
večernji policijski kurs na univerzitetu u Goramu. Pretpostavljam da je
gospođa Dod pokušala da ga i u tome spreči. Žalila se da predugo
ostaje sama ili nešto slično. Frenk joj se suprotstavio... uz moju pomoč.
Primili smo ga u julu 1971. godine. Odonda radi kod nas. Posle onog što
si mi rekao, razmišljam o Ketrin juče ujutru, dok je koračala pored ko
god da je u pitanju... i sve mi liči na zamalo izbegnuti incest. Frenk je
bio u našoj kući, jeo je našu hranu, jednom ili dva puta je čuvao Keti... a
ti tvrdiš...”
Džoni se okrenuo. Banerman je skinuo naočari. Ponovo je trljao oči.
„Sažaljevam te, ako si u stanju da vidiš takve stvari. Ti si nakaza u
očima božjim, nimalo drugačija od dvoglave krave koju sam jedared
video na vašaru. Žao mi je. Znam da nije prijatno čuti tako nešto.”
„Biblija kaže da Bog voli sva svoja stvorenja”, reče Džoni, prilično
nesigurnim glasom.
„Stvarno?”, Banerman je klimnuo i protrljao mesta na nosu, crvena
od naočara. „Na čudan način to pokazuje, zar ne?”

12

Telefon je zazvonio dvadeset minuta kasnije. Banerman je brže-bolje

podigao slušalicu. Kratko je govorio. Uglavnom je slušao. Stario je pred
Džonovim očima. Dugo je posmatrao Džonija nakon što je prekinuo
vezu.
„Dvanaesti novembar 1972. godine”, rekao je. „Devojka s koledža.
Našli su je na polju, pored auto-puta. Zvala se En Simons. Silovana je i
zadavljena. Imala je dvadeset tri godine. Uzorak sperme nije
obezbeđen. To ništa ne dokazuje, Džoni.”
„Mislim da imaš dovoljno dokaza”, reče Džoni. „Slomiće se, ako ga
suočiš s onim što si dosad saznao.”
„A ako se to ne desi?”
Džoni se sećao vizije iz paviljona. Pogodila ga je kao ludi,
smrtonosni bumerang. Cepanje. Prijatni bol, bol koji je podsećao na
onaj sa štipaljkom, bol koji sve potvrđuje.
„Nateraj ga da spusti pantalone”, reče Džoni.
Banerman se zagledao u njega.

13

Novinari su još čekali u predvorju. Bili bi tamo i da nisu očekivali

napredak u istrazi - ili nastavak bizarnih dešavanja. Svi putevi koji
vode iz grada bili su neprohodni.
Banerman i Džoni izašli su kroz prozor sobe s opremom.
„Da li si siguran da je ovo pravi način?”, pitao je Džoni, dok mu je
oluja trgala reči iz usta. Noge su ga bolele.
„Nisam”, jednostavno će šerif, „ali mislim da bi trebalo da budeš
tamo, da bi dobio priliku da te pogleda u lice, Džoni. Požurimo. Dodovi
su samo dva bloka odavde.”
Krenuli su s kapuljačama i čizmama. Bili su par senki na sve jačem
snegu. Banerman je imao službeni pištolj ispod kaputa i lisice za
pojasom. Džoni je teško hramao po dubokom snegu, i pre nego što su
stigli do prvog ćoška. Ćutke je trpeo bol.
Banermanu to nije promaklo. Zastali su u dovratku prodavnice
automobilskih delova.
„Sinko, šta se s tobom dešava?”
„Ništa”, reče Džoni. Glava ga je ponovo zabolela.
 „Nešto nije u redu. Izgledaš kao neko ko hoda na dve slomljene
noge.”
„Operisali su mi noge kad sam se povratio iz kome. Mišići su
atrofirali. Doktor Braun mi je rekao da su počeli da se tope. Zglobovi su
propali. Popravili su ih najbolje što su mogli sintetičkim...”
„Sad si nešto kao Čovek od šest miliona dolara21a, jelda?”
Džoni se setio debelog svežnja bolničkih računa u gornjoj fioci
pisaćeg stola.
„Da, tako nešto. Uglavnom, noge mi se ukoče kad predugo stojim.
To je sve.”
„Hoćeš li da se vratiš?”
Nego šta nego hoću. Hoću da se vratim da ne bih morao da mislim na
ove đavolske poslove. Zažalio sam što sam došao ovamo. Ovo nije moj
problem. Ovaj tip me je malopre uporedio s dvoglavom kravom.
„Neću. Dobro sam”, rekao je.
Izašli su iz zaklona. Vetar ih je poneo. Pokušao je da ih zakotrlja po
praznoj ulici. Mukotrpno, pognute glave, probijali su se kroz oštri,
snegom ispunjeni vetar, u oskudnoj svetlosti uličnih lampi. Skrenuli su
u sporednu ulicu. Šerif je, pet kuća kasnije, stao ispred male, uredne
novoengleske građevine. Bila je mračna i zatvorena, poput svih ostalih
u ulici.
„Stigli smo”, reče Banerman. Zvučao je neobično isprano. Probili su
se kroz smetove koje je vetar naneo ispred verande i popeli uz
stepenice.

14

Gospođa Henrijet Dod bila je krupna žena. Na kostima je imala mnogo

suvišnih kilograma. Džoni nikad nije video ženu koja je izgledala
bolesnije od nje. Imala je žućkastosiv ten. Ruke su joj bile slične
reptilskim, zbog hroničnog ekcema. Nešto u njenim uskim, salom
opkoljenim očima podsećalo ga je na majčine. Vera Smit tako je
izgledala kad bi je religiozna manija uzela pod svoje.
Otvorila im je vrata, nakon Banermanovog petominutnog kucanja.
Džoni je stajao pored njega na bolnim nogama. Strahovao je da se ova
noć nikad neće završiti. Nastaviće da traje sve dok se ne nakupi
dovoljno snega da ih lavina sahrani pod sobom.
„Šta tražiš u ovo doba noći, Džordže Banermane?”, sumnjičavo je
prozborila. Imala je visok, zujav glas, poput velikog broja debelih žena.
Zvučala je kao mušica ili pčela zatočena u boci.
„Moram da razgovaram s Frenkom, Henrijet.”
„Razgovaraj s njim ujutru.” Htela je da im zatvori vrata ispred nosa.
Banerman je uhvatio vrata rukom u rukavici. „Žao mi je, Henrijet.
Moramo odmah da razgovaramo.”
„Da znaš da ga neću buditi!”, povikala je, ne mičući s vrata. „Spava
kao mrtvac. Ponekad mu pozvonim, kad mi srce opasno preskače. I da
li dođe? Ne, spava kao top. Jednog dana će se probuditi, ali me neće
zateći u kuhinji kako mu spremam bogom prokleta gnjecava poširana
jaja. Pronaći će me mrtvu u krevetu posle srčanog napada! Zato što ga
teraš da radi danonoćno!”
Likujući se iscerila; prljava tajna je razotkrivena, vreme je da se šut
pobode s rogatim.
„Radi svakog dana i svake noći, beskrajne smene, u zlo doba juri za
pijancima, a jedan od njih možda drži pištolj ispod sedišta, posećuje
jazbine pijanstva i bluda. To su grozna mesta, ali tebe je baš briga!
Pretpostavljam da znam šta se dešava na tim mestima, punim ogavnih
radodajki koje bi dečaku poput Frenka rado prenele neizlečivu
boleštinu po ceni jedne boce piva!”
Njen glas, taj piskavi instrument, nemilice je zujao i prodirao u uši.
Džonijeva glava je pulsirala u kontrapunktu. Iz sveg srca je želeo da
umukne. Znao je da halucinira zbog umora i stresa nakupljenog ove
grozne noći, ali je imao sve jači utisak da pred njim stoji njegova majka
i da će u svakom trenutku skrenuti pogled s Banermana na njega i
početi da ga podseća na divni talenat koji mu je bog poklonio.
„Gospođo Dod... Henrijet...”, strpljivo reče Banerman.
Stvarno se okrenula ka Džoniju. Pogledala ga je pametno-glupim
svinjskim očima.
„Ko je ovaj?”
„Specijalni zamenik”, hitro će Banerman. „Henrijet, prihvatam
odgovornost za buđenje Frenkija.”
„Oooh, odgovornosti”, zagugutala je s čudovišnim, zujećim
sarkazmom. Džon je konačno shvatio da se boji. Strah je izbijao iz nje u
pulsirajućim, gnusnim talasima. Pogoršavali su njegovu glavobolju. Zar
ih šerif ne oseća? „Od-go-vor-nost! Zar to nije lepo od tebe, bože, jeste!
Pa, neću buditi sina usred noći, Džordže Banermane, stoga se gubi s
mog praga zajedno s tvojim specijalnim zamenikom!”
Ponovo je pokušala da zatvori vrata. Banerman ih je ovog puta
širom otvorio. Zvučao je gnevno i strahovito napeto. „Otvaraj, Henrijet.
Otvaraj i to smesta.”
„Ne možeš da radiš ovako nešto!”, kriknula je. „Ovo nije policijska
država! Ovo će te koštati položaja! Da vidimo nalog za pretres!”
„Imaš pravo, ali ću razgovarati s Frenkom”, reče Banerman kad se
progurao kraj nje.
Džoni je krenuo za njim, jedva svestan onog što radi. Henrijet Dod
je posegnula za njim. Džoni ju je uhvatio za zglob. Strašan bol sevnuo
mu je kroz glavu, potiskujući zlokobno damaranje glavobolje. I ona je to
osetila. Na trenutak koji kao da je trajao večno posmatrali su jedno
drugo. U tom času izgledalo je da su spojeni varom. Uzmakla je,
stiskajući goleme grudi.
„Moje srce... moje srce.,..” Izvadila je bočicu s pilulama iz džepa na
bademantilu. Lice joj je poprimilo boju sirovog testa. Skinula je
poklopac s bočice i istresla jednu pilulu u šaku, prosuvši ostatak po
podu. Gurnula ju je pod jezik. Džoni je zurio u nju s nemim užasom.
Imao je utisak da mu je glava nadimajuća mešina puna krvi.
„Znala si?”, prošaptao je.
Debela, naborana usta otvorila su se i zatvorila, otvorila i zatvorila.
Nikakav zvuk nije izašao iz njih. To su bila usta ribe izvučene na suvo.
„Znala si sve vreme?”
„Ti si đavo!”, vrisnula je na njega. „Ti si čudovište... đavo... oh, moje
srce... oh, umirem... mislim da umirem... pozovi doktora... Džordže
Banermane, ne idi gore i ne budi moju bebicu!”
Džoni ju je pustio. Nesvesno je protrljao ruku o kaput, kao da želi da
se oslobodi prljavštine. Krenuo je uz stepenice za šerifom. Vetar je
jecao ispod streha kao izgubljeno dete. Na pola puta se osvrnuo za
sobom. Henrijet Dod je sedela u pletenoj stolici, kao mlohava planina
mesa. Dahćući je stiskala goleme dojke. Još je imao utisak da mu se
glava nadima. Sneno je pomislio: Uskoro će se raspući. To će biti kraj.
Hvala bogu.
Stari, pohabani tepih pružao se hodnikom na spratu. Tapete su
imale šare vidljive samo na svetlosti. Banerman je lupao po zatvorenim
vratima. Ovde je bilo najmanje deset stepeni hladnije nego u prizemlju.
„Frenk? Frenk! Ovde je Džordž Banerman! Probudi se, Frenk!”
Nije bilo odgovora. Banerman je okrenuo kvaku i otvorio vrata.
Spustio je ruku na dršku pištolja, ali ga nije potegao. To je mogla biti
kobna greška, ali je soba Frenka Doda bila prazna.
Stajali su na vratima, gledajući unutra. To je bila dečja soba s
tapetama punim razigranih klovnova i konjića na ljuljanje. Tu je bila i
stoličica s krpenom lutkom, koja im je uzvraćala pogled, blistavim
praznim očima. U jednom ćošku bila je kutija za igračke, a u drugom
uski krevet s izgužvanom posteljinom. Na jednom kraju kreveta bila je
futrola sa službenim pištoljem Frenka Doda. Odudarala je od
ambijenta.
„Blagi bože”, tiho će Banerman. „Šta je ovo?”
„Pomozite”, iz prizemlja je dopirao glas gospođe Dod. „Pomozite
mi...”
„Znala je”, reče Džoni. „Znala je od samog početka, od Frečetove.
Poverio se majci. Štitila ga je.”
Banerman je unatraške izašao iz sobe i otvorio sledeća vrata.
Pogled mu je bio mutan i ranjiv. To je bila prazna gostinska soba.
Otvorio je orman, u kom nije bilo ničeg izuzev tanjira s otrovom za
pacove. Sledeća vrata vodila su u nedovršenu spavaću sobu. U njoj je
bilo dovoljno hladno da vide vlastiti dah. Osvrnuo se oko sebe. Ostala
su još jedna vrata, na vrhu stepeništa. Prišao im je. Džoni ga je sledio.
Bila su zaključana.
„Frenk? Da li si tu?”, prodrmao je kvaku. „Otvori, Frenk!”
Nije bilo odgovora. Banerman je podigao nogu i šutnuo vrata,
odmah ispod kvake. Lomljava je odjeknula u Džonovoj glavi kao pad
čeličnog poslužavnika na pločicama pokriveni pod.
„O, bože”, reče Banerman ravnim, prigušenim glasom. „Frenk.”
Džoni je gledao preko njegovog ramena. Video je previše toga.
Frenk Dod sedeo je na klozetskoj šolji. Na sebi nije imao ništa izuzev
blistave crne kišne kabanice, prebačene preko ramena. Crna kapuljača
(dželatova kapuljača, pomislio je Džoni), visila je s vodokotlića, kao
groteskna, ispražnjena čaura. Nekako je uspeo da sam sebi prereže grlo
- što je Džoni dosad smatrao nemogućim. Na ivici umivaonika bio je
otvoreni paketić žileta. Jedan je ležao na podu. Zlokobno se sjajio. Na
ivici je bilo kapljica krvi. Svuda je bilo krvi iz presečene vene i arterije.
U naborima kišne kabanice popalim po podu obrazovale su se barice.
Krvi je bilo i na zavesi za tuširanje s patkicama koje su se šetkale s
kišobrančićima. Bilo je i na tavanici.
O konopčiću na vratu Frenka Doda visila je karminom ispisana
poruka: PRIZNAJEM.
 Bol u Džonijevoj glavi narastao je do vrelog, nepodnošljivog
vrhunca. Pružio je ruku. Naslonio se na dovratak.
Znao je, redale su se mutne misli. Nekako je znao čim me je video.
Znao je da je gotovo. Vratio se kući i učinio ovo.
Crni krugovi pokrili su mu vidokrug. Širili su se kao zli talasići.
Kakav talenat ti je bog podario, Džoni.
(PRIZNAJEM)
„Džoni?”
Izdaleka.
„Džoni, da li ti je...”
Gubio se. Sve se gubilo. To je bilo dobro. Bilo bi bolje da se nikad
nije povratio iz kome. Bilo bi bolje za sve zainteresovane. Pa, imao je
svoju priliku.
„Džoni...”
Frenk Dod se popeo ovamo i nekako prerezao sebi grkljan od
jednog do drugog poslovičnog uva, dok je oluja urlala napolju, kao da su
se sve mračne sile na svetu oslobodile. Otišao je s gejzirom, kao što je
njegov otac rekao one zime, pre dvanaestak godina, kad su se cevi u
podrumu zamrzle i pukle. Otišao je s gejzirom. Upravo je tako bilo. Krv
je šiknula sve do tavanice.
Verovao je da je u tom času vrisnuo. Posle nije bio siguran. Možda je
vrisnuo samo u svojoj glavi. Ali želeo je da vrisne, da se oslobodi sveg
užasa, tuge i bola nataloženog u srcu.
Pao je glavom napred u pomrčinu. Bio je zahvalan što odlazi.
Onesvestio se.

15

Citat iz Njujork tajmsa, 19.12.1975:

VIDOVNJAK IZ MEJNA DOVEO ŠERIFA DO KUĆE NJEGOVOG

ZAMENIKA, UBICE, NAKON OBILASKA MESTA ZLOČINA.

(Specijalno za Tajms) Džon Smit iz Paunela možda nije osoba

obdarena vidovnjačkim moćima, ali bi bilo teško ubediti šerifa
Džordža F. Banermana iz Okruga Kasl u tako nešto. Očajni šerif je,
posle šestog ubistva u gradiću Kasl Rok u zapadnom Mejnu,
pozvao gospodina Smita telefonom. Zamolio ga je da dođe u Kasl
Rok i da mu pomogne, ako je to moguće. Gospodin Smit je nešto
ranije ove godine privukao pažnju nacije kad se probudio iz
pedeset pet meseci duge kome. Nedeljni tabloid Insajd vju
proglasio ga je varalicom. Šerif Banerman je na jučerašnjoj
konferenciji za štampu rekao: „Ovde u Mejnu ne polažemo mnogo
na mišljenje njujorških novinara.”
Gospodin Smit je, po navodima šerifa Banermana, puzao na
rukama i nogama po mestu šestog ubistva, u gradskom parku Kasl
Roka. Dobio je lakše promrzline i ime ubice. To je bio Frenklin
Dod, šerifov zamenik, koji je pet godina bio na platnom spisku
šerifove kancelarije, tek nešto kraće od samog Banermana.
Gospodin Smit je početkom ove godine izazvao kontroverzna
reagovanja u rodnoj državi, kad mu se javilo da je kuću njegove
fizioterapeutkinje zahvatio požar. Pokazalo se da je to bila istina.
Jedan novinar ga je, na konferenciji za štampu održanoj tim
povodom, izazvao da...(citat drugi prored)

Iz Njuzvika, 24.12.1975,41. strana:

NOVI HURKOS

Možda je u ovoj zemlji otkriven prvi pravi vidovnjak, posle Pitera

Hurkosa. Taj vidovnjak nemačkog porekla mogao je da kaže sve o
životima ispitivača, nakon što bi im dodirnuo ruku, escajg ili
predmete iz njihovih tašni.
Džon Smit je stidljivi i nenametljivi mladić iz grada Paunela u
centralnom Mejnu. Početkom ove godine povratio se iz kome koja
je trajala duže od četiri godine. Pao je u komu posle saobraćajne
nesreće (pogledajte fotografiju). Prema neurologu koji ga je lečio,
doktoru Semjuelu Vajzaku, Smit se „oporavio u potpunosti i na
čudesan način”. Danas se oporavlja od lakših promrzlina i
četvoročasovnog gubitka svesti, posle bizarnog razrešenja
dugogodišnjeg slučaja višestrukih ubistava u gradu... (citat drugi
prored)

27.12.1975.
Draga Saro,
I tata i ja uživali smo u tvom pismu, koje je stiglo ovog popodneva.
Stvarno mi je dobro, pa možeš prestati da se brineš, važi?
Zahvaljujem ti na brizi. Štampa je znatno preuveličala moje
„promrzline”. Zahvatile su manje površine na vrhovima tri prsta leve
ruke. Gubitak svesti bio je samo nesvestica „izazvana emocionalnim
preopterećenjem”, kaže Vajzak. Da, odmah se dovezao ovamo i
zahtevao da me odveze u bolnicu u Portlandu. Samo je posmatranje
tog čoveka u akciji vredelo svih muka. Naterao ih je da mu predaju
sobu za konsultacije, EEG mašinu i pripadajućeg tehničara. Kaže da
nije pronašao nova moždana oštećenja niti znakove proširenja
postojećih. Želi da uradi niz testova, od kojih neki zvuče krajnje
inkvizitorski: „Odreci se jeresi, ili ćemo ti prirediti još jedno skeniranje
mozga!” (Ha-ha, i da li još šmrčeš onaj pogubni kokain, dušo?”) Bilo
kako bilo, odbio sam ljubaznu ponudu da budem bockan i pumpan
do besvesti. Tata se grdno naljutio zbog toga. Neprestano povlači
paralelu između te odluke i majčinog odbijanja da uzima lekove
protiv visokog pritiska. Ne može da shvati da bi Vajzakove šanse da
išta postigne, ako bi nešto pronašao na tim pretragama, bile u
najboljem slučaju devet prema jedan.
Da, video sam članak u Njuzviku. Fotografija je s konferencije za
štampu u bolnici, ali je nejasna. Ne izgledam kao neko kog bi volela
da sretneš u mračnom sokačetu, zar ne? Ha-ha! Svetog mu sveca
(kao što tvoja drugarica En Straford voli da kaže), voleo bih da nisu
objavili tu priču. Paketi, dopisnice i pisma ponovo pristižu. Ne
otvaram ih, izuzev ako ne prepoznam povratnu adresu. Samo
napišem „Vratiti pošiljaocu”. Previše su tegobni. Sadrže previše nade,
mržnje i neverice. I uvek me podsete na majčine muke.
Pa, ne bih hteo da zvučim naročito mračno. Nije sve tako crno. Ali
ne želim da budem vidovnjak po profesiji. Ne želim da idem na
turneje ili da se pojavljujem na televiziji (neki tip iz NBC-ja ko zna
kako se dokopao našeg telefonskog broja, hteo je da zna da li
razmišljam „da se pojavim u Karsonovoj emisiji”. Sjajna ideja, zar
ne? Don Rikls vređače neke ljude, neka starleta pokazivače sifone, a
ja ću izneti nekoliko predviđanja. I sve to zahvaljujući našem
velikodušnom sponzoru.) Ne želim da radim takva S*R*A*N*J*A.
Iskreno se radujem povratku u Klivs Mils i utapanju u predvidljivu
svakodnevicu srednjoškolskog učitelja engleskog. Psihička
pražnjenja sačuvaću za fudbalske treninge.
 Toliko od mene za ovaj put. Nadam se da ćete Volt, Deni i ti
proslaviti Božić i da jedva čekate (posle onog što si mi rekla siguran
sam da je Volt u tom raspoloženju) Veliku izbornu godinu na
Dvestogodišnjicu.22 Drago mi je da čujem da je tvoj suprug određen
za kandidata za Senat, ali biće mu potrebno mnogo sreće, Saro - '76.
ne izgleda kao sjajna godina za ljubitelje slonova, zaslugom onog
tipa iz San Klementea.
Ljubav i najlepše želje od
Džonija,

P. S. Po poslednji put, dete, skini se s tog kokaina.

J.

29.12.1975.
Dragi Džoni,
Mislim da je ovo najteže, najgorče pismo koje sam morao da napišem
za šesnaest godina rada u školskoj upravi - ne samo zato što si mi
dobar prijatelj već zato što si prokleto dobar učitelj. Nema načina da
zašećerim tu gorčinu, stoga neću ni pokušavati.
Sinoć je održan vanredni sastanak školskog odbora (na zahtev
dva člana koja neću imenovati, ali su oni bili u odboru, kad si ovde
predavao i mislim da možeš da pogodiš njihova imena). Odbor je
glasao 5-2 u korist poništenja tvog ugovora. Razlog za to je sledeći:
previše si kontroverzan da bi bio valjan učitelj. Zamalo što nisam
podneo ostavku. Bio sam do te mere zgađen tom odlukom da sam
hteo da dam ostavku. Mislim da bih je podneo da nema Morin i dece.
Ova bruka ne može se porediti s izbacivanjem Beži, zeko, beži! ili
Lovca u raži iz učionica. Ovo je gore od toga. Ovo smrdi do neba.
To sam im i rekao, ali kao da sam govorio esperanto ili šatrovački.
Znaju samo da je tvoja fotografija u Njuzviku i u Njujork tajmsu i da
je priča iz Kasl Roka bila na nacionalnim televizijskim vestima.
Previše kontroverzan! Petorica staraca sa steznicima, ljudi koji se
više zanimaju za dužinu kose nego za udžbenike i koji su
zainteresovaniji da saznaju ko od učitelja puši travu, nego da
nabave dvadesetovekovnu opremu za naučno krilo.
Napisao sam oštro protestno pismo odboru. Verujem da ću posle
malo zavrtanja ruke imati Irvinga Fajngolda na mojoj strani. Ne bih
bio iskren prema tebi ako bih ti rekao da ima i najmanje nade da
 nateram petoricu staraca da promene mišljenje.
Najiskrenije ti savetujem da angažuješ sposobnog advokata.
Potpisao si ugovor sa školom u najboljoj nameri. Verujem da će ćeš
moći da im izmuzeš platu do poslednjeg centa, bez obzira na to što
nisi nogom stupio u učionicu. Pozovi me kad se uželiš razgovora.
Žao mi je iz sveg srca.
Tvoj prijatelj,
Dejv Pelsen

16

Džoni je stajao pored poštanskog sandučeta s Dejvovim pismom u ruci.

S nevericom ga je posmatrao. Poslednji dan 1975. godine bio je bistar i
otrovno hladan. Dah mu je izlazio iz nozdrva u mlazevima finog dima.
„Sranje”, prošaptao je. ,A čoveče, epsko sranje.”
Pogledao je ostatak prispele pošte, obamro i još nesposoban da u
potpunosti shvati šta se dogodilo. Sanduče je, kao i obično, bilo puno
do vrha. Imao je sreće što je Dejvovo pismo bilo na vrhu.
Tu je bio i beli, lepršavi komad papira koji mu je poručivao da
pozove poštu zbog paketa, neizbežnih paketa. Suprug me je ostavio
1969. godine. Šaljem vam par njegovih čarapa. Recite mi gde je, da bih
mogla da dobijem novac za izdržavanje dece od kopilana. Moja beba se
prošle godine ugušila. Šaljem vam njenu zvečku. Molim vas, pišite mi
da li je srećna s anđelima. Nisam je krstila, zato što otac nije dao. Srce
mi se čepa. Beskrajna žalopojka.
Kakav talenat ti je bog podario, Džoni.
Previše si kontroverzan da bi bio valjan učitelj. To je razlog.
U napadu besa počeo je da čupa pisma i žutosmeđe koverte iz
sandučeta. Neke su pale na sneg. Neizbežna glavobolja skupljala se oko
slepoočnica poput dva mračna oblaka koja će se polako spojiti,
obavijajući ga bolom. Suze su mu potekle niz obraze. Gotovo odmah su
se zamrzavale u blistave niti na mrazu.
Sagnuo se i počeo da skuplja prosuta pisma. Jedno mu je privuklo
pažnju kroz dvostruku, trostruku prizmu suza. Bilo je adresirano
debelom crnom olovkom DŽONU SMITU, PSIIČKOM VIDOVNJAKU.
 Psiički vidovnjak, eto ko sam ja. Ruka mu je zadrhtala. Ispustio je
svu poštu, uključujući i Dejvovo pismo. Odlepršalo je do tla, kao opali
list. Palo je na poleđinu, na pisma, sva pisma. Kroz bespomoćne suze
video je zaglavlje, sa školskim motom ispod baklje:
PODUČAVATI, UČITI, ZNATI, SLUŽITI.
„Lepo ste me poslužili, jeftini kopilani”, rekao je. Pao je na kolena i
počeo da skuplja pisma. Prsti su ga boleli, što ga je podsetilo na
promrzline, na Frenka Doda koji jaše mrtvu klozetsku šolju na putu ka
večnosti, krvave sveamerički plave kose. PRIZNAJEM.
Pokupio je pisma. Čuo je samog sebe. Mrmljajući je ponavljao, kao
pokvarena ploča: „Ubijate me, ubijate me, ljudi, pustite me na miru, zar
ne vidite da me ubijate?”
Naterao je sebe da prestane. Ne može ovako da se ponaša. Život će
se nastaviti. Život će se svakako nastaviti, na ovaj ili onaj način.
Požurio je ka kući. Nije znao čime će se baviti. Valjda će nešto naći.
Šta god da se desi, ispunio je majčino proročanstvo. Ako je bog imao
misiju za njega, obavio ju je. Nije važno što je bila samoubilačka.
Obavio ju je.
Više nikom ništa ne duguje.
 DRUGI DEO

NASMEJANI TIGAR
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Dečak je polako čitao. Pratio je reči prstom. Protegao je duge, smeđe

fudbalerske noge s ležaljke pored bazena, na blistavoj bistroj svetlosti
juna.
„’Mladi Deni Džu... Džuniper... mladi Deni Džuniper bio je mrtav i
pret... pretpostavljam da bi malo njih na svetu reklo da nije u... za... za...
O, sranje. Ne znam.”
„’Malo njih na svetu reklo bi da nije zaslužio da umre”, rekao je
Džoni Smit. „To je samo za nijansu otmeniji način da se kaže da je
većina mislila da je Denijeva smrt dobra stvar.”
Čak ga je posmatrao. Poznata mešavina osećanja prelazila je preko
njegovog obično prijatnog lica: zanimanje, ozlojeđenost, stid i tračak
buntovništva. Uzdahnuo je i spustio pogled na vestern roman Maksa
Brenda.
„’Zaslužio da umre. Ali bila je velika tra... tragud...’”
„Tragedija”, umešao se Džoni.
„’Ali bila je velika tragedija što je umro baš kad se spremao da se
velikom uslugom svetu iskupi za neka počinjena z-z-zla.
„’Naravno da... mi se jednom zga... zga... zga...’”
Čak je zatvorio knjigu i pogledao Džonija s blistavim osmehom na
usnama.
„Da prekinemo za danas, Džoni. Šta kažeš?” Dečak ga je počastio
najupečatljivijim osmehom, kojim je verovatno obarao sve navijačice u
krevet uzduž i popreko Nju Hempšira. „Zar taj bazen ne izgleda dobro?
Kladim se da je tako. Znoj teče niz tvoje mršavo, neuhranjeno telašce.”
Džoni je morao da prizna - makar u sebi - da bazen izgleda
primamljivo. Prve nedelje leta jubilarne Dvestogodišnje ’76. godine bile
su neobično vrele i lepljive. Iza njih, s druge strane velike, graciozne,
bele kuće dopiralo je uspavljujuće zujanje kosačice, kojom je Ngo Pat,
vijetnamski vrtlar, kosio ono što je Čak zvao prednjih četrdeset. Taj
zvuk terao vas je da iskapite dve čaše hladne limunade i zadremate.
„Bez podsmešljivih komentara na račun mog mršavog tela, molim
te”, rekao je. „Sem toga, tek smo započeli poglavlje.”
„Naravno, ali smo pročitali dva pre njega”, vrdao je Čak.
Džoni je uzdahnuo. Obično je mogao da ga disciplinuje, ali ne i ovog
popodneva. Klinac se danas hrabro borio. Pratio je Džona Šerburna,
koji je postavio svoju mrežu čuvara oko zatvora Emiti, i zlog Crvenog
Sokola, koji se probio kroz nju i ubio Denija Džunipera.
„Pa, dobro, u tom slučaju završi samo tu stranu”, rekao je. „Zapeo si
na reči zgadilo. Ona nema zube, Čak.”
„Hvala ti, dobri čoveče!” Osmeh se proširio. „I bez pitanja, jelda?”
„Pa... možda samo nekoliko.”
Čak se namrštio. Ali je to bila gluma. Momak je znao da je jeftino
prošao. Otvorio je knjigu mekih korica, sa slikom revolveraša na ulazu
u salun. Počeo je da čita sporim, isprekidanim glasom... tako različitim
od njegovog normalnog govora da je mogao pripadati drugoj osobi.
„’Naravno da mi se jednom zga... zgadilo od toga. Ali to nije bilo...
bilo ništa u poređenju s onim što me je čekalo pored uzglavlja sirotog
Toma Kenj... Kenjona. Ustreljen je. Brzo je umireo kad sam...”
„Umirao”, tiho će Džoni. „Pazi, Čak. Čitaj s razumevanjem.”
„Brzo je umirao”, reče Čak. Zakikotao se. Zatim je nastavio: „... brzo
je umirao kad sam na-na... naišao.”
Džoniju je bilo žao Čaka. Gledao ga je zgrbljenog nad džepnom
knjigom Vatreni um, dobrog vesterna koji bi trebalo da se čita kao
prerijski požar. Čak je umesto toga sledio Brendovu jednostavnu, jasnu
prozu sporo mičući prstom. Njegov otac, Rodžer Četsvort, bio je
vlasnik Tekstilnih pogona Četsvort, značajne kompanije u južnom Nju
Hempširu. Imao je kuću sa šesnaest soba u Daramu i s petoro slugu,
uključujući i Ngo Pata, koji je jednom nedeljno putovao do Portsmuta
da bi pohađao časove za sticanje američkog državljanstva. Četsvort je
vozio restaurisani kadilak kabriolet iz 1957. godine. Njegova supruga,
slatka bistrooka četrdesetdvogodišnja žena, vozila je mercedes. Čak je
imao korvetu. Porodično bogatstvo bližilo se sumi od pet miliona
dolara.
Čak je u sedamnaestoj bio ono što je bog imao na umu kad je
udahnuo život u glinu, često bi pomislio Džoni. Bio je divno ljudsko
biće u fizičkom smislu. Imao je sto devedeset centimetara i dobrih
devedeset pet kilograma, uglavnom mišića. Njegovo lice možda nije
bilo dovoljno zanimljivo da bi se kvalifikovalo za epitet privlačno, ali je
bilo pošteđeno bubuljica. Imao je par zapanjujuće zelenih očiju. Džoni
je bio ubeđen da samo još jedna osoba, Sara Hejzlet, ima zaista zelene
oči. Čak je u srednjoj školi bio otelotvorenje najpoželjnijeg momka. Bio
je kapiten bejzbol i fudbalskog tima, predsednik prve godine u ovoj i
predsednik učeničkog saveta od sledeće jeseni. Najčudesnije od svega
bilo je što mu ništa od toga nije udarilo u glavu. Čak je, po rečima Herba
Smita, koji je jednom svratio da vidi Džonijevo novo okruženje, bio
„običan momak”. U Herbovom rečniku nije bilo većeg komplimenta.
Pored svega suđeno mu je da jednog dana postane veoma bogat običan
momak.
Danas je napeto sedeo, pognut preko knjige kao mitraljezac na
isturenom položaju i ispaljivao jednu po jednu reč, redom kojim su
nailazile. Dohvatio se Brendove uzbudljive, brze pripovesti o lutajućem
Džonu Vatrenom Umu Šerburnu i njegovom sukobu s odmetnutim
Komančom Crvenim Sokolom i od nje načinio nešto što se po
uzbudljivosti moglo meriti s propratnim tekstom za prodaju
poluprovodnika ili radio-komponenti.
Ali Čak nije bio glup. Imao je dobre ocene iz matematike, sjajno
pamćenje i vešte ruke. Imao je velike teškoće u uskladištavanju
štampanih reći i bogat usmeni rečnik. Razumeo je teoriju fonetike, ali
nije umeo da je primeni u praksi. Ponekad bi pročitao rečenicu bez
greške, ali ne bi mogao ništa da kaže kad bi ga zamolio da je ponovi na
malo drugačiji način. Otac se pobojao da mu je sin disleksičan. Džoni je
mislio da nije. Nikad nije sreo disleksično dete, iako je mnogo roditelja
koristilo tu reč kao objašnjenje za probleme u čitanju njihove dece.
Čakov problem bio je drugačije prirode. Patio je od duboko ukorenjene
fobije od čitanja.
Problem je u poslednjih pet godina bivao sve očigledniji. Njegovi
roditelj počeli su da ga shvataju ozbiljno - kao i Čak - tek kad je zapretio
njegovoj sportskoj karijeri. I to nije bilo najgore. Ova zima bila je
Čakova poslednja prilika za polaganje testa, ako namerava da se u jesen
1977. godine upiše na koledž. Matematika nije bila neki problem, ali
ostatak ispita... pa... dobro bi prošao kad bi neko mogao da mu čita
pitanja naglas. U tom slučaju lako bi dobio prosečnih pet stotina poena.
Ali organizatori ne dopuštaju prisustvo čitača na testu, pa čak ni ako
vam je tata značajna ličnost u svetu biznisa.
„’Ali zatekao sam pr... promenjenog čoveka. Znao je šta ga čeka.
Njegova hrabrost bila je uz... uzarn... uzorna. Ništa nije tražio; ni za čim
nije žalio. Sav užas i nerv... nervoza koji su ga op... opsad... opsedali tako
dugo dok se su... suob... suočavao s neznanom sudbom...’”
Džoni je video oglas za učitelja u Mejn tajmsu. Poslao je papire bez
mnogo očekivanja. Sredinom februara preselio se u Kiteri iz neodložne
potrebe da pobegne iz Paunela, od punog poštanskog sandučeta,
novinara koji su počeli da u sve većem broju kucaju na vrata, nervoznih
žena tužnih očiju, koje su samo „svratile” zato što su „se slučajno našle
u kraju” (jedna od njih svratila je zato što se našla u kraju u automobilu
merilandskih tablica; druga je vozila drndavi ford s tablicama iz
Arizone). Pružale su ruke da ga dodirnu...
U Kiteriju je po prvi put otkrio da bezlično ime poput Džona bez
srednjeg imena Smita ima svojih prednosti. Trećeg dana od doseljenja
u grad konkurisao je za posao kuvara. U rubrici „Iskustvo” pozvao se na
rad u dečjem kampu Rendžeri Lejks. Vlasnik restorana, tvrdokorna
udovica Rubi Peletijer, proučila je njegovu molbu i rekla: „Malo si
preterano obrazovan za okretanje mlevenog mesa na roštilju. To ti je
jasno, zar ne?”
„Tako je”, reče Džoni. „Izgleda da sam preteranim obrazovanjem
eliminisao samog sebe s tržišta radne snage.”
Rubi Peletijer spustila je ruke na mršave kukove, zabacila glavu i
prsnula u smeh. „Misliš li da ćeš moći da se snađeš kad se u dva ujutru
odnekud pojavi dvanaest fudbalskih navijača i kad svi odjednom
naruče kajganu, slaninu, kobasice, prženice i palačinke?”
„Pretpostavljam da ću moći”, reče Džoni.
„Mislim da nemaš jebenog pojma o onom što govorim, ali ču ti dati
priliku, momče s koledža. Idi na sanitarni pregled i donesi knjižicu.
Posle toga možeš da počneš.”
Obavio je to. Posle dve povuci-potegni nedelje (propraćene
nezgodnim plikovima na desnoj ruci, od malčice prebrzog ispuštanja
korpe s krompirićima u ključalo ulje), vladao je poslom, umesto on
njime. Poslao je biografiju, kad je video Četsvortov oglas. Naveo je da
poseduje neophodno znanje, uključujući i jednosemestralni kurs o
problemima u učenju i čitanju.
Krajem aprila, dok se primicao drugom mesecu rada u restoranu,
dobio je pismo od Rodžera Četsvorta, s molbom da petog maja dođe na
intervju. Zatražio je i dobio slobodan dan u restoranu. U 14.30, divnog
prolećnog popodneva, sedeo je u Četsvortovoj radnoj sobi s visokom
čašom pepsi-kole punom leda. Slušao je Stjuartovu priču o sinovljevim
problemima s čitanjem.
 „Da li vam to zvuči kao disleksija?”, pitao je Stjuart.
„Ne. Zvuči mi kao fobija od čitanja.”
Četsvort se jedva primetno trgnuo. „Kao Džeksonov sindrom?”
Džoni je bio impresioniran - što se od njega i očekivalo. Majki Keri
Džekson bio je specijalista za čitanje i gramatiku s Univerziteta Južna
Kalifornija. Pre devet godina zatalasao je naučne vode knjigom Neučeni
čitalac, u kojoj je opisao gomilu problema s čitanjem koji su odonda
postali poznati kao Džeksonov sindrom. Knjiga je mogla biti korisna
onom ko uspe da se probije kroz nezgrapni naučni žargon. Činjenica da
je Četsvort to učinio, govorila je mnogo o njegovoj rešenosti da reši
sinovljev problem.
„Tako nešto”, složio se Džoni. „Jasno vam je da još nisam upoznao
vašeg sina, niti sam čuo kako čita.”
„Mora da radi na prošlogodišnjim ispitima. Američki pisci,
devetonedeljni blok iz istorije i društvenog sistema. Zamislite to. Pao
je na završnom ispitu zato što nije mogao da pročita prokletinju. Imate
li dozvolu za podučavanje u Nju Hempširu?”
„Nemam”, reče Džoni, „ali ću je lako dobiti.”
„I kako ćete pristupiti zadatku?”
Džoni mu je predstavio svoje namere. Mnogo glasnog čitanja s
Čakove strane. Snažno oslanjanje na jasne materijale poput fantazije,
vesterna, naučne fantastike i omladinske romane u stilu „dečak
upoznaje automobil”. Stalno propitivanje o pročitanom. I tehnike
opuštanja, opisane u Džeksonovoj knjizi. „Ambiciozni, marljivi i
sposobni često najviše stradaju”, reče Džonson. „Ojačavaju prepreku
preteranim trudom. To je neka vrsta mentalnog zamuckivanja koje...”
„Džekson to tvrdi?”, oštro ga je prekinuo Četsvort.
Džoni se osmehnuo. „Ne, to je moja tvrdnja”, rekao je.
„U redu, nastavite.”
„Ponekad, kad učenik uzmogne da u potpunosti isprazni um posle
čitanja, i kad se oslobodi pritiska da odmah odgovori, dolazi do
raščišćavanja zakrčenih kanala. Kad se to desi, on počinje da određuje
pravac napada. To liči na pozitivno razmišljanje...”
Četsvortove oči su zasvetlucale. Džoni je uspeo da se poveže s
njegovom filozofijom - kakvu je verovatno ispovedala većina ljudi koji
su uspeli u životu vlastitim snagama. „Ništa ne uspeva kao uspeh”,
rekao je.
„Pa, da. Tako nešto.”
„Za koliko vremena ćete dobiti dozvolu za podučavanje u Nju
Hempširu?”
„Za onoliko koliko je administraciji potrebno da obradi moj zahtev.
Možda dve nedelje.”
„Da li to znači da biste mogli početi da radite dvadesetog?”
Džoni je zatreptao. „Hoćete da kažete da sam dobio posao?”
„Dobili ste ga ako želite da radite. Smestićete se u gostinskoj kući.
Ovog leta uskratiću gostoprimstvo bogom prokletim rođacima i
Čakovim prijateljima. Hoću da se zaista potrudi. Plaćaću vam šest
stotina dolara mesečno. To nije bogatstvo, ali ćete dobiti zamašan
bonus ako Čak pokaže napredak. Zaista zamašan.”
Četsvort je skinuo naočari i protrljao lice. „Volim svog dečaka,
gospodine Smite. Želim da mu pružim samo najbolje. Pomozite nam
ako možete.”
„Pokušaću.”
Četsvort je vratio naočari na nos i podigao Džonovu radnu
biografiju. „Đavolski dugo vremena niste predavali. Da li vam posao
nije odgovarao?” Tu smo, pomislio je Džoni.
„Odgovarao mi je”, rekao je, „ali sam doživeo udes.”
Četsvortov pogled zaustavio se na ožiljcima na Džonovom vratu,
tragovima operacije tetiva. „Saobraćajna nesreća, kažete?”
„Da.”
„Teška?”
„Da.”
„Dobro ste se oporavili”, reče Četsvort. Podigao je biografiju.
Spustio ju je u fioku. I to je, za divno čudo, bio kraj ispitivanja. Džoni će
posle pet godina ponovo podučavati, samo što će imati samo jednog
učenika.

„Mene koji sam i... indirektno od... odg... odgovoran za njegovu pogibiju,
slabašno je stisnuo za ruku. Osmehom mi je poručio da mi opr...
oprašta. To je bio težak trenutak, nakon kog me je obuzelo osećanje da
sam načinio više zla na ovom svetu no što ću ikad mo... moći da
okajem.”
 Čak je naglo zatvorio knjigu. „Eto. Ko poslednji u bazen, magarac.”
„Sačekaj malo, momče.”
„Auuuuh...” Mladić se ponovo sručio u ležaljku, lica zgrčenog u ono
što je Džoni prepoznavao kao izraz „a sad pitanja”. Raspoloženo i
junački podnosio je sve nevolje, ali se ispod tog izraza ponekad nazirao
drugačiji Čak: zlovoljan, zabrinut i uplašen. Bio je veoma uplašen, zato
što se nalazio u svetu čitača. Nepismeni Amerikanci bili su dinosauri
koji trupkaju u evolucionom ćorsokaku. Bio je dovoljno pametan da to
shvati. Veoma se plašio onog što bi mu se moglo dogoditi, ako na jesen
ne krene u školu. „Samo nekoliko pitanja, Čak.”
„Čemu to, kad dobro znaš da neću moći da odgovorim na njih?”
„Hoćeš. Ovog puta ćeš odgovoriti na sva pitanja.”
„Valjda znaš da ne mogu da razumem ono što pročitam.” Momak je
zvučao kao neko kome su sve lađe potonule. „Ne znam ni zašto
ustrajavaš u svojim naporima, ako to ne radiš da bi imao šta da jedeš.”
„Bićeš u stanju da odgovoriš na moja pitanja, pošto se neće ticati
knjige.”
Čak je podigao glavu. „Neće se ticati knjige? Zašto ćeš ih postavljati?
Mislio sam...”
„Meni za ljubav, molim te?”
Džonijevo srce žestoko je lupalo. Shvatio je da se boji. To ga nije
iznenadilo. Dugo je planirao ovaj potez. Čekao je odgovarajući sticaj
okolnosti. Ovaj trenutak možda je najbliži idealnom. Gospođa Četsvort
nije se zabrinuto muvala okolo, nervirajući sina. Njegovi prijatelji nisu
se brčkali u bazenu, podsećajući ga na činjenicu da čita naglas, na nivou
najslabijeg četvrtaka. Najvažnije od svega bilo je što njegov otac, čovek
kom je Čak želeo da ugodi više nego bilo kom na svetu, nije bio tu, već u
Bostonu na sastanku Komisije za zaštitu čovekove sredine Nove
Engleske, posvećenom zagađenju vode.
Citat iz knjige Edvarda Stanija Pogled na poremećaje učenja:

Ispitanik, Rupert DŽ., sedeo je u trećem redu bioskopa, šest redova

ispred svih. Zbog toga je samo on video kako vatrica zahvata
nakupljeno đubre na podu. Ustao je i kriknuo, ‘P-P-P-P’ dok su mu
ljudi iza leđa vikali da sedne i umukne.
„Kako ste se osećali?” pitao sam Ruperta.
„Ni za hiljadu godina ne bih mogao da opišem kako sam se
osećao”, odgovorio je. „Plašio sam se, ali je frustracija nadjačavala
strah. Osećao sam se nedostatno, kao neko nesposoban da bude
 pripadnik ljudske rase. Mucanje je uvek budilo taj osećaj u meni. U
takvim trenucima osećao sam se impotentno.”
„Pamtite li još šta?”
„Da. Osećao sam se jadno, zato što bi neko drugi video vatru i...
znate...”
„Stekao slavu kao onaj koji je upozorio na opasnost?”
„Da, tako je. Video sam da vatra počinje da gori. Samo ja. I sve što
sam sam mogao reći je P-P-P-P kao glupa pokvarena ploča. Osećao
sam se nesposobnim da budem pripadnik ljudske rase. To je
najprecizniji opis.”
„I kako ste probili blokadu?”
„Prethodnog dana bio je majčin rođendan. Kupio sam joj pola
tuceta ruža u cvećari. Stajao sam tamo, dok su svi vikali na mene i
pomislio: Otvoriću usta i vrisnuti RUŽE! koliko me grlo nosi. Bio sam
spreman da izgovorim tu reč.”
„Šta ste zatim učinili?”
„Otvorio sam usta i vrisnuo POŽAR! iz sveg glasa!”

Prošlo je osam godina otkad je Džoni prvi put pročitao ovu priču, u
uvodu Stanijevog teksta, ali je nikad nije zaboravio. Uvek je mislio da je
ključna reč u Rupertovom sećanju na taj događaj bila impotentan. Ako u
jednom trenutku pomislite da je seksualni odnos najvažnija stvar na
svetu, rizik da vam se patka obesi stostruko se povećava. A ako mislite
da je čitanje najvažnija stvar na svetu...
„Kako glasi tvoje srednje ime, Čak?”, opušteno ga je zapitao.
„Marfi”, reče Čak sa slabašnim osmehom. „Zar ne zvuči jadno? To je
majčino devojačko prezime. Moraću da nanesem ozbiljnu štetu tvom
mršavom telu ako to kažeš Džeku ili Alu.”
„Ne boj se”, reče Džoni. „Kad ti je rođendan?”
„Osmog septembra.”
Džoni je ubrzao ritam pitanja, da ne bi pružio Čaku priliku da
razmišlja. Pitanja i nisu zahtevala razmišljanje.
„Kako se zove tvoja devojka?”
„Bet. Poznaješ Bet, Džoni...”
„Kako je njeno srednje ime?”
Čak se nacerio: „Alma. Prilično grozno, zar ne?”
„Kako se zove tvoj deda s očeve strane?”
„Ričard.”
„Šta misliš ko će iduće godine dobiti prvenstvo u bejzbolu?”
 „Jenkiji. Kao od šale.”
„Koga bi hteo za predsednika?”
„Voleo bih da to bude Džeri Braun.”
„Planiraš li da menjaš korvetu?”
„Ne ove godine. Možda iduće.”
„Da li je to ideja tvoje majke?”
„Nego šta je. Kaže da je prebrza za njen duševni mir.”
„Kako je Crveni Soko prošao pored stražara i ubio Denija
Džunipera?”
„Šerburn nije vodio dovoljno računa o vratancima koja vode na
tavan zatvora”, hitro će Čak, bez razmišljanja. Svest o trijumfu ispunila
je Džonija, kao dupli burbon popijen naiskap. Upalilo je. Naveo je Čaka
da govori o ružama. Odgovorio je blagotvornim, zdravim usklikom
požar!
Momak ga je posmatrao s posvemašnjim zaprepašćenjem.
„Crveni Soko je ušao na tavan preko krovnog prozora. Otvorio je
vratanca. Upucao je Denija Džunipera i Toma Kenjona.”
„Tako je, Čak.”
„Setio sam se”, promrmljao je. Zatim je podigao glavu prema
učitelju, razrogačenih očiju. Osmeh mu se začinjao u uglovima usana.
„Trikom si me naveo da se setim!”
„Samo sam te uhvatio za ruku i poveo oko onog što ti stalno stoji na
putu”, reče Džoni. „Šta god da je u pitanju, još je tamo, Čak. Ne zavaravaj
se u tom pogledu. U koju devojku se Šerburn zaljubio?”
„To je bila...” Pogled mu se malčice smračio. Oklevajući je
odmahnuo glavom. „Ne sećam se.” Snažno se udario po butini. Ne
mogu ničeg da se setim! Tako sam jebeno glup!”
„Sećaš li se priče o upoznavanju majke i oca?”
Čak je podigao pogled. Osmehnuo se. Na butini mu je ostala crvena
mrlja, na mestu na kom se udario. „Naravno da se sećam. Radila je u
Avisu, u Čarlstonu, Južna Karolina. Iznajmila je mom ocu automobil sa
ispumpanom gumom.” Nasmejao se. „Još tvrdi da se udala zbog njega
zato što se drugi po redu više trudi.”23
„I za koju curu se Šerburn zanimao?”
„Za Dženi Lenghorn. To ga je uvalilo u silne nevolje. Ona je od
Grišamovih. Crvenokosa je, kao Bet. Ona...” Ućutao se. Zurio je u
Džonija kao da je izvadio zeca iz džepa na košulji. „Ponovo si to učinio!”
„Nisam. To je tvoje delo. To je jednostavni trik za skretanje pažnje.
Zašto si rekao da je Dženi Langorn uvalila Šerburna u silne nevolje?”
 „Pa, zato što su Grišamovi uticajni ljudi u gradu...”
„Kom gradu?”
Čak je otvorio usta, ali ništa nije rekao. Naglo je skrenuo pogled s
Džonijevog lica. Zagledao se u bazen. Osmehnuo se i pogledao na
učitelja. „Emiti. Isto kao u filmu Ajkula.”
„Dobro je! Kako si se setio tog imena?”
Momak se nacerio. „Ovo nema nikakvog smisla, ali sam pomislio na
pokušaj da se ubacim u plivački tim. I eto ga. Kakav trik. Kako sjajan
trik.”
„Dobro. Mislim da je bilo dovoljno za danas.” Bio je umoran, znojav i
veoma, veoma zadovoljan. „Moram da ti kažem da si značajno
napredovao, za slučaj da to nisi primetio. Hajde da plivamo. Ko
poslednji, magarac!”
„Džoni?”
„Šta je bilo?”
„Da li će ovaj metod uvek funkcionisati?”
„Hoće, ako ti pređe u naviku”, reče Džoni. „I kad god zaobiđeš
prepreku, umesto da pokušaš da se probiješ kroz nju, biće nešto manja.
Verujem da ćeš uskoro ostvariti napredak i u čitanju. Znam još
nekoliko korisnih trikova.” Ućutao se. Ono što mu je rekao bila je više
hipnotička sugestija nego istina.
„Hvala vam”, reče Čak. Nestala je maska dobrog raspoloženja iza
koje se skrivala duboka patnja. Zamenio ju je izraz zahvalnosti. „Ako mi
pomogneš da savladam ovo, ja ću... p-pretpostavljam da ću pasti na
kolena, da bih ti poljubio stopala, ako to budeš hteo. Ponekad se toliko
plašim. Osećam da ne ispunjavam očeva očekivanja...”
„Čak, zar ti nije jasno da je to deo problema?”
„Da lije?”
„Jeste. Ti... preterano zamahuješ. Previše snažno bacaš. Preteruješ u
svemu. Znaš, možda se ne radi isključivo o psihološkoj prepreci. Neki
ljudi veruju da neki problemi u čitanju, Džeksonov sindrom, fobija od
čitanja, da svi oni možda predstavljaju neku vrstu... mentalnog belega.
Pregoreli spoj, neispravni relej, mr...” Naglo se ućutao.
„Šta?”, pitao je Čak.
„Mrtvu zonu”, tiho će Džoni. „Šta god da je u pitanju. Imena nisu
važna. Rezultati jesu. Trik sa skretanjem pažnje uistinu nije nikakav
trik. Na taj način obučavaš susedni deo mozga da preuzme posao
delića s greškom. Za tebe to znači da ćeš uskočiti u sled misli s oralnom
osnovom, kad naiđeš na neočekivani problem. Menjaš mesto u mozgu s
kojeg dolazi misao. To je kao kad učiš da udaraš obema rukama.”
„Ali mogu li ja to? Misliš li da mogu?”
„Mislim da možeš”, reče Džoni.
„Važi. U tom slučaju, tako ću raditi.” Čak je skočio u bazen i brzo
izronio. Otresao je vodu s duge kose, u finom oblaku kapljica. „Upadaj!
Voda je divna!”
„Hoću”, reče Džoni. Neko vreme zadovoljio se stajanjem pored
bazena i posmatranjem Čaka koji je snažno plivao ka dubljem delu.
Uživao je u uspehu. Nije se osećao ovako dobro kad je saznao da zavese
u kuhinji Ajlin Magauan gore, niti kad je otkrio ime Frenka Doda. Ako
mu je bog nešto darovao, to je bio talenat za podučavanje, a ne za
saznavanje stvari koje ga se nisu ticale. Za ovakve stvari je stvoren. Bio
je svestan toga, dok je predavao u Klivs Milsu, 1970. godine. Još važnije
je bilo što su i deca bila svesna toga. Odgovorila su na to, baš kao
malopre Čak.
„Dokle ćeš da stojiš tu kao budala?”, pitao je Čak.
Džoni je skočio u bazen.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Voren Ričardson je, kao i uvek u četvrt do pet, izašao iz male poslovne
zgrade. Stigao je do parkinga i smestio svojih sto kila za volan ševi
kaprisa. Startovao je motor. Sledio je ustaljenu rutinu. Lice koje se
najedanput pojavilo u retrovizoru odudaralo je od rutine. Kratkom
bradom obraslo lice maslinaste puti, uokvireno dugom kosom, krasile
su oči ništa manje zelene od onih Sare Hejzlet ili Čaka Četsvorta. Voren
Ričardson se od detinjstva nije toliko uplašio. Srce mu je snažno
preskočilo u grudima.
„Zdravo”, reče Soni Eliman. Nagnuo se preko sedišta.
„Ko...” Užasnuti Ričardson nije uspeo da kaže išta viša od toga. Srce
mu je tuklo tako jako da su mu tamne tačke zaigrale pred očima. Plašio
se srčanog udara.
„Polako”, rekao je čovek koji se krio na zadnjem sedištu. „Polako,
čoveče. Opusti se.”
I Voren Ričardson je osetio nešto apsurdno. Zahvalnost. Čovek koji
ga je prestrašio neće ga više plašiti. Sigurno je dobar, sigurno je...
„Ko ste vi?”, uspeo je da procedi.
„Prijatelj”, reče Soni.
Ričardson je hteo da se okrene. Prsti tvrdi kao klešta zabili su mu se
u zdepasti vrat. Bol je bio nepodnošljiv. Isprekidano je udahnuo.
„Ne moraš da se okrećeš, čoveče. Dovoljno dobro me vidiš u
retrovizoru. Kapiraš?”
„Da”, prostenjao je Ričardson. „Da, da, da, samo me pusti!”
Stisak na vratu je popustio, a on ponovo osetio nerazumnu
zahvalnost. Više nije sumnjao da je čovek na zadnjem sedištu opasan,
ili da je namerno u njegovim kolima, iako nije mogao da shvati zašto bi
iko...
Palo mu je na pamet zašto bi neko, iako se tako nešto ne bi moglo
očekivati od običnog kandidata za politički položaj, ali Greg Stilson nije
bio običan, on je bio luđak i...
Voren Ričardson je tiho zaplakao.
„Moram da popričam s tobom, čoveče”, reče Soni. Glas mu je bio
ljubazan i tužnjikav, ali su mu oči u retrovizoru blistale zelenom
svetlošću. „Moram da popričam s tobom kao oštri, ali dobronamerni
kritičar.”
„To je Stilson, zar ne? To je...”
Klešta su se vratila. Nepoznati je ponovo zario prste u njegov vrat.
Ričardson je ispustio piskavi vrisak.
„Bez imena”, rekao je strašni čovek na zadnjem sedištu, istim
ljubaznim ali tužnjikavim glasom. „Izvlačite zaključke, gospodine
Ričardsone, ali zadržite imena za sebe. Palac mi je iznad vaše arterije, a
prsti iznad vene. Mogu da vas preobrazim u repu, ako to poželim.”
„Šta hoćete?”, pitao je Ričardson. Nije baš jecao, ali je proizvodio
veoma slične zvuke. Nikad u životu nije mu se toliko jecalo. Nije
verovao da se ovo događa na parkiralištu iza njegove kancelarije za
prodaju nekretnina u Kapitol Sitiju, Nju Hempšir, ovog divnog letnjeg
dana. Video je sat na crvenom zvoniku od cigle gradske kuće. Na njemu
je bilo deset do pet. Norma je kući stavila krmenadle u rernu da se
peku. Šon gleda Ulicu Sezam na televiziji. Čovek iza njega preti da će
mu preseći dotok krvi u mozak i preobraziti u idiota. Ne, ovo nije
stvarno već nešto nalik noćnoj mori, zbog koje se jeca u snu.
„Ništa ja neću”, reče Soni Eliman. „Stvar je u onom što vi hoćete.”
„Ne razumem o čemu govorite.” Strahovito se plašio da je razumeo.
„Članak u njuhempširskom Džurnalu o nesvakidašnjim poslovima s
nekretninama”, reče Soni. „Sigurno ste mnogo toga rekli, gospodine
Ričardsone, zar ne? Pogotovo o... izvesnim ljudima.”
Ja...”
„Ta priča o Kapitol Molu, na primer. Brbljate okolo o mitu i
korupciji i o tome kako ruka ruku mije. To je veliko sranje.” Prsti na
Ričardsonovom vratu su se zategli. Ovog puta je zajecao. Ali on nije
imenovan u priči. Bio je samo „dobro obavešteni izvor”. Kako su
saznali? Kako je Greg Stilson saznao?
Čovek iza njega brzo mu je govorio u uvo. Golicao ga je vrućim
dahom.
„Znate li da izvesnim ljudima možete natovariti nevolju na vrat
pričajući tako velika sranja, gospodine Ričardsone? Recimo, ljudima
koji se kandiduju na izvesne položaje. Kandidovanje za političke
položaje ne nalikuje igranju bridža, shvatate li? Ranjivi ste. Ljudi mogu
da vas potežu blatom, a ono prianja, pogotovo u današnje vreme. Još
nema nevolja. Drago mi je što mogu da vam to kažem, zato što biste
vadili zube iz nosa, umesto da fino razgovarate sa mnom, da ih ima.”
Ričardson je rekao uprkos pomahnitalom srcu, uprkos strahu: „Ta...
osoba... mladiću, ludi ste ako mislite da možete da je zaštitite.
Nastupila je nepromišljeno i nemarno, kao putujući prodavač leka za
sve bolesti u južnjačkom gradu. Pre ili kasnije...”
Palac mu se duboko zario u uvo. Rovario je izazivajući ogroman,
neverovatan bol. Ričardson je tresnuo glavom o prozor i kriknuo.
Naslepo je posegnuo za sirenom.
„Ubiću te, ako zatrubiš.”
Spustio je ruku. Palac je popustio.
„Trebalo bi da čistiš uši, čoveče. Palac mi je opasno prljav. Grozno.”
Voren Ričardson je zaplakao. Nije mogao da se zaustavi. Suze su mu
tekle niz debele obraze. „Molim te, nemoj da me povređuješ. Molim te.
Molim.”
„Onako je kako sam ti rekao. Suština je u onom što ti hoćeš. Nije
tvoj posao da brineš o onom što bi drugi mogli reći o... izvesnim
ljudima. Tvoj posao je da paziš na ono što izlazi iz tvojih usta. Tvoj
posao je da razmisliš pre sledećeg razgovora s onim tipom iz Džurnala.
Seti se kako je lako doznati identitet dobro obaveštenog izvora”. I
pomisli kakva bi grehota bila kad bi čuo da ti je kuća izgorela. Ne bi bilo
loše da se zapitaš koliko bi te koštala plastična operacija, ako bi neko
polio lice tvoje supruge akumulatorskom kiselinom.”
Čovek iza Ričardsona je dahtao, poput zveri u džungli.
„Ili bi mogao da pomisliš, znaš, koliko bi bilo lako da neko uzme
tvog sina na povratku kući iz obdaništa.”
„Ne govori takve stvari!”, promuklo će Ričardson. „Ne govori takve
stvari, ljigavi kopilane!”
„Samo želim da kažem da možeš da misliš šta god hoćeš”, reče Soni.
„Izbori su najdraža američka razbibriga. Pogotovo ove godine, na
Dvestogodišnjicu. Svi bi trebalo da se dobro zabavljaju. To se neće
dogoditi ako glupi govnari poput tebe počnu da prosipaju laži. Prokleti
ljubomorni govnari poput tebe.”
Ruka se povukla. Zadnja vrata su se otvorila. Hvala bogu, hvala
bogu.
„Samo razmisli”, ponovio je Soni Eliman. „Da li smo se razumeli?”
„Jesmo”, prošaptao je Ričardson. „Ali grdno se varaš ako misliš da
će Gr... da će izvesna osoba biti izabrana zahvaljujući ovakvim
postupcima.”
„Ne”, reče Soni. „Ti se grdno varaš. Zato što se svi dobro zabavljaju.
Pobrini se da ne izostaneš.”
Ričardson nije odgovorio. Ukočeno je sedeo za volanom. Vrat ga je
boleo. Posmatrao je časovnik na tornju gradske kuće, kao da je on
jedina razumna stvar u njegovom životu. Bilo je pet do pet. Krmenadle
su gotove.
Čovek sa zadnjeg sedišta poručio mu je još nešto, pre nego što se
udaljio brzim korakom. Duga kosa njihala mu se preko okovratnika
košulje. Koračao je bez osvrtanja. Zašao je za ugao zgrade i nestao s
vidika.
Poslednje što je poručio Vorenu Ričardsonu beše: „Peri uši.”
Ričardson je drhtao od glave do pete. Prošlo je dosta vremena pre
nego što je krenuo s parkirališta. Prvo ga je preplavio bes, strašan bes.
Poželeo je da se odveze u policiju (u zgradi ispod časovnika) i da
prijavi ono što se dogodilo - pretnje upućene njegovoj supruzi i sinu i
fizičko nasilje - i čoveka u pozadini tih zlodela.
Ne bi bilo loše da se zapitaš koliko bi te koštala plastična operacija...
ili koliko bi bilo lako da neko uzme tvog sina...
Ali zašto? Zašto rizikovati? Ono što je rekao gorili bila je čista,
nelakirana istina. Svi koji se bave nekretninama u južnom Nju
Hempširu znaju da je Stilson igrao prljavu igru, da je ganjao
kratkoročnu zaradu na način koji će ga pre ili kasnije odvesti u zatvor,
ne pre ili kasnije već pre ili čak veoma skoro. Pokrenuo je idiotsku
kampanju. Sad je pribegao nasilju! Niko u Americi ne može dugo da
prođe nekažnjeno, s takvim pristupom - pogotovo ne u Novoj
Engleskoj.
Nek ga neko drugi razotkrije.
Neko ko ima manje da izgubi.
Voren Ričardson upalio je motor i otišao kući na krmenadle. Držao
je jezik za zubima. Neko drugi će ga zaustaviti.
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Džoni je, nedugo posle Čakovog prvog značajnijeg napretka, stajao u

kupatilu gostinske kuće i prelazio električnim brijačem preko obraza.
Pogled na vlastiti odraz odskora ga je ispunjavao neobičnim
osećanjem. Imao je utisak da ne gleda sebe već starijeg brata. Opažao je
duboke, horizontalne bore na čelu i još dve na ustima. Onaj sedi
pramen bio je najčudniji. I ostatak kose je sedeo. Proces je veoma brzo
napredovao.
Isključio je brijač i ušao u kuhinju - dnevnu sobu. Živim u luksuzu,
pomislio je, sa slabašnim smeškom na usnama. Osmehivao se sve
češće i prirodnije. Uključio je televizor, uzeo pepsi iz frižidera i seo da
gleda vesti. Rodžer Četsvort noćas će se vratiti. Džoni će sutra imati
zadovoljstvo da ga obavesti o napretku njegovog sina.
S ocem se viđao dva puta mesečno. Herb je bio zadovoljan
Džonijevim novim poslom. Sa istinskim zanimanjem slušao je njegove
pripovesti o Četsvortovima, kući u lepom univerzitetskom gradu
Daramu i Čakovim problemima. Džoni je slušao očevu priču o
besplatnom radu na opravci kuće Šarlin Makenzi u susednom Novom
Gločesteru.
„Njen suprug bio je vraški dobar lekar, ali se s alatom nije snalazio”,
reče Herb. Šarlin i Vera bile su prijateljice pre nego što je Vera krenula
putem verskog fundamentalizma. To ih je razdvojilo. Njen suprug, lekar
opšte prakse, umro je 1973. godine od srčanog udara. „Mesto se
doslovce raspadalo oko te žene”, rekao je Herb. „To je najmanje što
sam mogao da učinim za nju. Posećujem je subotom. Posluži me
ručkom, pre nego što krenem kući. Moram da budem iskren, Džoni.
Mnogo bolje kuva od tebe.”
„I izgleda bolje”, bocnuo ga je Džoni.
„Naravno, ona je zgodna žena, ali se ne radi o tome, sine. Nije prošlo
ni godinu dana od smrti tvoje majke...”
Džoni je sumnjao da se radi upravo o tome. Bilo mu je veoma drago
zbog toga. Nadao se da otac neće sam dočekati starost.
Volter Kronkajt predstavljao je političke vesti na televiziji.
Unutarstranački izbori bili su pri kraju. Konvencije će se održati za
nekoliko nedelja. Činilo se da Džimi Karter ima osiguranu demokratsku
nominaciju. Ford se borio za politički život s Ronaldom Reganom,
bivšim guvernerom Kalifornije i voditeljem reklamne emisije za
Dženeral elektrik. Tesna politička trka naterala je novinare da se
zabave brojanjem delegatskih glasova. Sara Hejzlet je u jednom od
retkih pisama poručila: „Volt je ukrstio prste na rukama (i nogama!) za
Fordovu pobedu. Kao kandidat za Senat, već razmišlja o pristalicama.
Kaže da ih Ronald Regan nema mnogo, makar u Mejnu.”
Džoni je, dok je kuvao u Kiteriju, stekao naviku da dva puta nedeljno
ide u Dover, Portsmut ili neki od manjih gradova u Nju Hempširu. Svi
predsednički kandidati obilazili su ova mesta. To mu je pružalo
jedinstvenu priliku da ih vidi izbliza i bez brojne, gotovo kraljevske
svite, koja bi ih kasnije mogla okružiti. To mu je postao hobi. Znao je da
neće dugo trajati. Kandidati će otići za Floridu bez osvrtanja, kad se
unutarstranački izbori u Nju Hempširu završe. Nekolicina će sahraniti
političke ambicije negde između Portsmuta i Kina. Džoni nikad nije bio
politička životinja - s izuzetkom vijetnamske ere - ali je, dok se
oporavljao, postao zagriženi posmatrač političkih zbivanja. I njegov
izuzetni talenat igrao je u tome izvesnu ulogu.
Rukovao se s Morisom Judalom i Henrijem Džeksonom. Fred Haris
ga je potapšao po leđima, a Ronald Regan počastio brzim i uvežbanim
dvostrukim stiskom ruke i rekao: „Izađi na glasanje i pomozi nam, ako
možeš.” Džoni je klimnuo najučtivije što je mogao. Nije video zašto bi
gospodinu Reganu objašnjavao da ne pripada njuhempširskom
glasačkom telu.
Razgovarao je gotovo petnaest minuta sa Sardžom Šriverom ispred
glavnog ulaza u čudovišni Njuington mol. Uredno ošišani Šriver se
osećao na losion za brijanje i očajanje. Bio je u pratnji pomoćnika, s
džepovima punim letaka, i agenta specijalne službe koji se neprestano
češkao po bubuljicama. Šriver je bio veoma srećan što ga je neko
prepoznao. Kandidat za isto političko mesto mu je prišao, minut ili dva
pre nego što se Džoni oprostio s njim. Šriver se ljubazno osmehnuo
konkurentu.
Džoni je kod svakog osetio neke stvari, ali malo toga određenog.
Imao je utisak da su političari do te mere ritualizovali čin dodirivanja
da ne može dopreti do njihovih istinskih ličnosti. Činilo mu se da su
ispod debelog sloja providne plastike. Iako se susreo s većinom - s
izuzetkom predsednika Forda - samo jednom je osetio iznenadnu,
gotovo električnu navalu saznanja koju je povezivao s Ajlin Magauan - i,
na sasvim drugi način, Frenkom Dodom.
Bilo je četvrt do sedam izjutra. Odvezao se do Mančestera, u starom
plimutu. Radio je od deset uveče do šest ujutru. Bio je umoran, ali je
tiho zimsko jutro bilo predobro da bi ga prespavao. Voleo je Mančester,
sa uskim ulicama i patiniranim zgradama od cigle, gotskim tekstilnim
fabrikama, postrojenim duž reke poput niske viktorijanskih bisera. Tog
jutra nije jurcao za političarima. Nameravao je da se vozika ulicama,
dok se ne ispune ljudima i dok hladna i tiha februarska čarolija ne bude
razbijena.
Zašao je za ugao i u zoni zabranjenog parkiranja ispred fabrike
cipela ugledao tri limuzine nepoznate marke. Džimi Karter je stajao
pored kapije na visokoj žičanoj ogradi. Rukovao se s muškarcima i
ženama koji su dolazili na posao. Nosili su kutije za ručak ili papirne
kese i izdisali bele oblačiće, usnulih lica i ogrnuti teškim kaputima.
Karter je imao poneku reč za svakog od njih. Njegov osmeh, tada ne
tako prisutan u medijima, bio je svež i nepokolebljiv. Nos mu se
rumeneo od zime.
Džoni se parkirao pola bloka dalje i prišao vratima fabrike. Nabijeni
sneg krčkao mu je i škripao pod nogama. Agent tajne službe u
Karterovoj pratnji brzo ga je odmerio i još brže zaključio da je
bezopasan - ili je tako izgledalo.
„Glasaću za svakog ko se zalaže za smanjenje poreza”, rekao je
muškarac u staroj skijaškoj jakni. Na jednom rukavu imao je sazvežđe
nečeg što je podsećalo na tragove akumulatorske kiseline. „Bogom
prokleti porezi me ubijaju. Ne šalim se.”
„Pa, pobrinućemo se za to”, reče Karter. „Pretresanje situacije u
vezi s porezima biće naš prvi zadatak kad se nađemo u Beloj kući.”
Njegov glas odisao je ozbiljnim samopouzdanjem, koje je Džonija činilo
nervoznim.
Karterove bistre i gotovo čudesno plave oči usmerile su se ka
Džoniju. „Zdravo”, rekao je.
„Zdravo, gospodine Kartere”, rekao je Džoni. „Ne radim u fabrici.
Video sam vas iz automobila”, rekao je.
„Pa, drago mi je što ste odlučili da se zaustavite zbog mene.
Kandidovao sam se za predsednika.”
„Znam.”
Karter je pružio ruku. Džoni ju je prodrmao.
Karter je započeo: „Nadam se da ćete...” I zaćutao.
Usledilo je pražnjenje, iznenadni moćni sev, uporediv s turanjem
prsta u utičnicu. Karterov pogled se izoštrio. Džoniju se činilo da se
dugo gleda u oči s predsedničkim kandidatom.
To se nije dopalo agentu tajne službe. Krenuo je ka Karteru. Usput
je otkopčavao kaput. Negde iza njih, milion kilometara iza njih, sirena
fabrike cipela otegnuto je zaurlala. Oštri pisak parao je krto plavo jutro,
poručujući da je tačno sedam sati.
Džoni je pustio Karterovu ruku. I dalje su se gledali u oči.
„Šta je, kog đavola, to bilo?” veoma tiho će Karter.
„Verovatno se negde žurite, zar ne?” reče agent tajne policije.
Spustio je veoma krupnu šaku na Džonijevo rame. „Siguran sam da je
tako.”
„U redu je”, reče Karter.
„Bićete predsednik”, reče Džoni.
Agentova ruka nije se skidala s Džonijevog ramena. Bila je lakša, ali
prisutna. Primetio je nešto i iz tog pravca. Agentu tajne službe
(oči)
nisu se dopadale njegove oči. Mislio je da su bile
(oči ubice, psihotičara)
hladne i neobične, i ako tip pomeri ruku ka džepu kaputa, ako samo
nagovesti takvu nameru, završiće na pločniku. Iza procene situacije
agenta vrtela se jednostavna, izluđujuća litanija:
(lord meriland lord meriland lord meriland lord)
„Hoću”, reče Karter.
„Biće tesno, više nego što iko predviđa... više nego što vi mislite, ali
ćete pobediti. Pobediće samog sebe. Poljska. Poljska će ga pobediti.”
Karter ga je posmatrao, s poluosmehom.
„Imate ćerku. Ići će u državnu školu u Vašingtonu. Ići će u..” Ali to je
bilo u mrtvoj zoni. „Mislim... da je škola dobila ime po oslobođenom
robu.”
„Prijatelju, želim da nastaviš svojim putem”, reče agent.
Agent se povukao, kad ga je Karter pogledao.
„Drago mi je što smo se upoznali”, reče Karter. „Iskustvo je bilo
malo neobično, ali prijatno.”
Džoni je povratio kontrolu nad sobom. Prošlo je. Bio je svestan da
su mu uši ozeble i da mora u toalet. „Želim vam prijatan dan”, mlako je
prozborio.
„I ja vama.”
Odšetao je do automobila, svestan pogleda agenta tajne službe na
sebi. Odvezao se zbunjen onim što se desilo. Karter je, nedugo potom,
pobedio suparnike u Nju Hempširu i otputovao za Floridu.

Volter Kronkajt završio je s političarima i prešao na građanski rat u

Libanu. Džoni je ustao i napunio čašu pepsijem. Nakrenuo je prema
televizoru. U tvoje zdravlje, Volte. Za tri S - smrt, stradanja i sudbinu. Gde
bismo bili bez njih?
Neko je tiho pokucao na vrata. „Uđi”, reče Džoni. Očekivao je Čaka,
verovatno s pozivom u auto-bioskop u Samersvortu. To nije bio Čak,
već njegov otac.
„Zdravo, Džoni”, rekao je. Na sebi je imao isprane farmerke i staru
pamučnu košulju, prebačenu preko pantalona. „Mogu li da uđem?”
„Naravno. Mislio sam da ćeš se vratiti kasno uveče.”
„Pa, Šeli me je pozvala.” Šeli je bila njegova supruga. Rodžer je ušao i
zatvorio vrata. „Čak je razgovarao s njom. Rasplakao se, kao dečak.
Rekao je da vam je krenulo, Džoni. Rekao je da misli kako će uspeti.”
Džoni je spustio čašu. „Pred nama je dug put”, rekao je.
„Čak me je dočekao na aerodromu. Nisam ga video u tom
raspoloženju od... otkad je imao deset ili jedanaest godina. Mislim da je
tako reagovao kad sam mu poklonio malokalibarku na koju je čekao
pet godina. Pročitao mi je članak iz novina. Napredak je... gotovo jeziv.
Došao sam da bih ti zahvalio.”
„Zahvali Čaku”, reče Džoni. „On je prilagodljiv dečak. Mnogo toga
duguje učvršćenju pozitivnog pogleda na svet. Uverio je sebe da je
sposoban za to. Jaše na tom talasu. Ne mogu ti to tačnije predstaviti.”
Rodžer je seo. „Kaže da si ga naučio da udara obema rukama.”
Džoni se nasmejao. „Da, pretpostavljam da je tako.”
„Da li će moći da polaže prijemni za koledž?”
„Ne znam. Nikako ne bih voleo da vidim kako se ovako rano kocka
na tako veliki ulog i gubi. Prijemni je vrlo stresno iskustvo. Doživeće
veliki udarac, ako se blokira kad uđe u dvoranu za testiranje s
formularom s pitanjima i IBM-omovom olovkom u rukama. Da li ste
razmišljali o godini dana u kvalitetnoj pripremnoj školi? Akademiji
Pitsfild, na primer?”
„Razmatrali smo tu ideju. Iskreno, u njoj sam video samo odlaganje
neizbežnog.”
„Osećanje da se nalazi u situaciji u kojoj mora da uspe ili da
propadne silno opterećuje tvog sina.”
„Nikad ga nisam pritiskao.”
„Nisi namerno. To mi je poznato, baš kao i njemu. S druge strane, ti
si bogat, uspešan čovek koji je diplomirao na koledžu summa cum
laude. Mislim da Čak ponekad ima osećaj da se nadmeće s Henkom
Ejronom.”24
„Ništa ne mogu učiniti po tom pitanju, Džoni.”
„Mislim da bi mu godina u pripremnoj školi, daleko od kuće,
pomogla da sagleda život iz bolje perspektive. Želi da sledećeg leta radi
u jednoj od tvojih fabrika. Pustio bih ga, da je moj dečak i da su to moje
fabrike.”
„Čak želi da radi tako nešto? Zašto mi to nije rekao?”
„Zato što nije hteo da misliš da je uvlakač”, reće Džoni.
„To ti je rekao?”
„Jeste. Hteo je da to učini zato što misli da će mu praktično iskustvo
korisno poslužiti. Dečak želi da ide tvojim stopama. Ostavio si značajan
trag za sobom. Veliki broj prepreka u vezi s čitanjem povezan je s tim.
Drma ga početnička trema.”
Ovo je na izvestan način bila laž. Čak mu je nagovestio sve o čemu je
govorio. Izokola je pomenuo nešto od toga, ali nije bio toliko otvoren u
saobraćanju, ne u verbalnom obliku. Džoni bi ga s vremena na vreme
dodirnuo. Na taj način prikupio je mnoštvo važnih uvida. Ispitao je
fotografije u dečakovom novčaniku. Znao je šta Čak misli o ocu, ali neke
stvari nikad neće reći ovom prijatnom, ali prilično distanciranom
čoveku. Čak je obožavao zemlju po kojoj je njegov otac hodio. Dečaka je,
ispod stava „lako ćemo” (tako sličnog Rodžerovom), izjedalo uverenje
da nikad neće moći da se poredi s ocem, koji je izgradio tekstilno
carstvo u Novoj Engleskoj, iako je na početku imao samo
desetoprocentni udeo u posrnuloj fabrici vune. Verovao je da je očeva
ljubav uslovljena njegovom sposobnošću da na sličan način pomera
planine. Da bude uspešan sportista. Da se upiše na dobar koledž. Da
čita.
„Koliko si siguran u ono što si rekao?”, pitao je Rodžer.
„Prilično sam siguran. Cenio bih ako ne budeš pominjao detalje
ovog razgovora pred Čakom. Poverio sam ti njegove tajne.” Ovo je
istinitije nego što ćeš ikad znati.
„U redu. Čak, njegova majka i ja razmotrićemo ideju o pripremnoj
školi. Ovo je tvoje.” Izvadio je belu poslovnu kovertu iz zadnjeg džepa.
Predao ju je Džoniju.
„Šta je to?”
„Otvori i pogledaj.”
Džoni je otvorio. U koverti je bio ček na petsto dolara.
„Ali, hej... ne mogu da uzmem ovo.”
„Možeš i hoćeš. Dao sam reč da ću ti isplatiti bonus, ako uspeš. Ja
držim svoju reč. Dobićeš još jedan ček, na odlasku.”
„Zaista, samo...”
„Pssst. Reći ću ti nešto, Džoni.” Nagnuo se napred. Na licu je imao
osoben osmejak. Džoniju se konačno ukazala prilika da zaviri ispod
prijatne spoljašnjosti čoveka koji je toliko toga stvorio - kuću, imanje,
bazen, fabrike i sinovljevu fobiju od čitanja, koja se verovatno mogla
klasifikovati kao histerična neuroza.
„Iskustvo mi govori da je devedeset pet procenata ljudi inertno,
Džoni. Jedan procenat su sveci, a jedan procenat pokvarenjaci.
Preostala tri procenta su ljudi koji urade ono što kažu da će uraditi. Ja
sam u ta tri procenta, baš kao i ti. Zaradio si taj novac. U fabrikama
imam ljude koji svake godine odnesu jedanaest hiljada dolara kući, a da
zauzvrat ne daju gotovo nikakav doprinos. Ne kukam. Ja sam svetski
čovek. To znači da shvatam šta pokreće svet. Gorivo je jednim delom
visokooktansko i devet delova sranje. Ti nisi serator. Stoga stavi te
pare u džep i sledeći put malo više vrednuj sebe.”
„Važi”, reče Džoni. „Neću te lagati. Pare će mi dobro doći.”
„Za bolničke troškove?”
Džoni se zagledao u Rodžera Četsvorta.
„Znam sve o tebi”, reče Rodžer. „Misliš da nisam proverio tipa kog
sam unajmio da podučava mog sina?”
„Znaš za...”
„Navodno si neka vrsta vidovnjaka. Pomogao si u rešavanju slučaja
višestrukih ubistva u Mejnu. Tako bar piše u novinama. U januaru je
trebalo da počneš da radiš kao učitelj. Odbacili su te kao vruć krompir,
kad ti se ime pojavilo u novinama.”
 „Znao si za to? Otkada si znao?”
„Pre nego što si se uselio.”
„Ipak si me zaposlio?”
„Tragao sam za učiteljem, zar ne? Izgledao si kao neko ko bi mogao
odgovarati toj ulozi. Mislim da sam doneo sjajnu odluku, kad sam te
zaposlio.”
„Pa, hvala ti”, reče Džoni, promuklim glasom.
„Rekao sam ti da nema potrebe za tim.”
Volter Kronkajt je, dok su oni razgovarali, završio s ozbiljnim
vestima. Prešao je na „čovek je ujeo psa” sadržaje, koji se ponekad
pojavljuju pri kraju vesti. Rekao je: „... glasači u zapadnom Nju
Hempširu ove godine imaju nezavisnog kandidata u trećem distriktu...”
„Pa, novac će mi dobro doći”, reče Džoni. „To je...”
„Psst. Hoću da pogledam ovaj prilog.”
Četsvort se nagnuo napred, s rukama među kolenima. Posmatrao je
televizor sa osmehom iščekivanja na licu. I Džoni se okrenuo prema
ekranu.
„... Stilson”, reče Kronkajt. „Četrdesettrogodišnji prodavač
osiguranja i nekretnina, sigurno vodi jednu od najekscentričnijih
kampanja sedamdeset šeste godine. Republikanski kandidat, Harison
Fišer, i njegov demokratski takmac, Dejvid Bauz, uplašeni su, zato što
sva ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da Greg Stilson ubedljivo vodi.
Autor priloga je Džordž Herman.”
„Ko je taj Stilson?”, pitao je Džoni.
Četsvort se nasmejao. „O, moraš da vidiš tog tipa, Džoni. Lud je kao
struja. Verujem da će ga trezveni elektorat trećeg distrikta u novembru
poslati u Vašington. To će se desiti ako se pre tog ne strmekne niz
stepenice i ne zapeni na javnoj sceni. Nijedno ni drugo nije sasvim
isključeno.”
Na televiziji se pojavio zgodni mladić u beloj košulji, raskopčanog
okovratnika. Obraćao se malobrojnoj publici s improvizovane
govornice na parkiralištu velike samoposluge. Mladić je pokušavao da
zainteresuje posmatrače, koji su mlako reagovali. Džordž Herman je
komentarisao: „Ovo je Dejvid Bauz, demokratski kandidat - žrtveno
janje, neki bi rekli - za predstavnika trećeg distrikta. Očekuje ga teška
borba zato što ljudi iz trećeg distrikta nikad nisu izglasali demokratu u
Predstavnički dom, čak ni u velikom naletu Lindona Džonsona 1964.
godine. Očekivao je da će ovaj čovek biti njegov glavni konkurent.”
Na televiziji se pojavio muškarac od šezdeset pet godina. Obraćao
se gostima na večeri za prikupljanje priloga, upriličenoj u raskošnom
ambijentu. Gosti su imali ugojeni, pravednički i samozadovoljni izgled
karakterističan za poslovne ljude, pripadnike republikanske partije.
Govornik je čudesno podsećao na Edvarda Garnija iz Floride, ako se
izuzme njegova vitka, žilava konstitucija.
„Ovo je Harison Fišer”, reče Herman. „Glasači trećeg distrikta šalju
ga u Vašington svake druge godine, počevši od 1960. On je moćna
ličnost u Predstavničkom domu. Član je pet komiteta i predsedavajući
komiteta za parkove i vodene puteve. Očekivalo se da će lako poraziti
mladog Dejvida Bauza. Ni Fišer ni Bauz nisu računali na novu kartu iz
špila. Ovu kartu.”
Slika na ekranu se promenila.
„Blagi bože!”, otelo se Džoniju.
Četsvort je zaurlao od smeha. Lupao se po butinama. „Možeš li da
zamisliš ovakvog tipa?”
Na televizoru više nije bilo letargične grupe na parkiralištu ispred
samoposluge, ni nafatiranih darodavaca iz granitne banket sale
portlandskog Hiltona. Greg Stilson je stajao na bini u rodnom gradu
Ridžveju. Iza njega je bila statua vojnika Unije, s puškom u ruci i
kačketom nabijenim na oči. Ulicu je ispunjavala raspoložena, bučna
gomila uglavnom mlađeg sveta. Stilson je nosio izbledele farmerke i
vojničku košulju s izvezenim natpisom DAJTE ŠANSU MIRU na jednom i
MAMINA PITA OD JABUKA na drugom džepu. Na glavi je imao
građevinski šlem, nagnut pod mangupskim uglom. Krasila ga je
nalepnica sa zelenom, ekološkom američkom zastavom. Pored
kandidata su bila kolica od nerđajućeg čelika. Iz dva zvučnika je treštao
Džon Denver. Pevao je „Fala bogu što sam seljače”.
„Šta predstavljaju ona kolica?”, pitao je Džoni.
„Videćeš”, reče Rodžer, s golemim osmehom.
Herman se oglasio: „Nova karta je Gregori Ejmas Stilson, star
četrdeset tri godine, bivši prodavač Američke biblijske kompanije
istinskog puta, bivši moler i bivši prizivač kiše u Oklahomi u kojoj je
odrastao.”
„Prizivač kiše”, zbunjeno je ponovio Džoni.
„To je jedna od njegovih dasaka”, reče Rodžer. „Imaćemo kišu kad
god nam ustreba, ako bude izabran.”
Džordž Herman je nastavio: „Stilsonova platforma je... pa,
osvežavajuća.”
Džoni Denver je otpevao svoje sa usklikom koji je prizvao veseli
odgovor gomile. Stilson je počeo da govori. Glas mu je zagrmeo preko
novog i kvalitetnog zvučnog sistema. Distorzija je bila zanemarljiva.
Džonija je spopala blaga nelagodnost. Tip je imao energičan, strastven
nastup propovednika iz šatri. Na usnama mu se blistala pljuvačka.
„Šta čemo da radimo u Vašingtonu? Zašto želimo da idemo tamo?”,
urlao je Stilson. „Šta je naša platforma? Naša platforma se sastoji od pet
dasaka, prijatelji i susedi, pet starih dasaka! I koje su to daske? Odmah
ču vam reći! Prva daska je: IZBACITE VUCIBATINE NAPOLJE!”
Gomila je odgovorila moćnim urlikom odobravanja. Neko je bacio
pregršt konfeta u vazduh. Neko je kriknuo: „Jaaa-HUU!” Stilson se
nagnuo prema gledaocima.
„Znate li zašto nosim ovaj šlem, prijatelji i susedi? Reći ću vam
zašto. Nosim ga zato što ću, kad me pošaljete u Vašington, da ih
razbucam. Ma, razbucaću ih kao razjareni bik! Ovako ću proći kroz
njih!”
Stilson je, pred Džonijevim zapanjenim očima, spustio glavu i počeo
da trči gore-dole po bini, kao bik, ispuštajući trijumfalni pobunjenički
krik. Rodžer Četsvort se rastakao od smeha u stolici. Nije mogao da
prestane da se smeje. Gomila je pošandrcala. Stilson je trčao po bini.
Skinuo je građevinski šlem. Zavitlao ga je u gomilu, u kojoj je nastala
opšta otimačina oko njega.
„Druga daska!”, urlao je Stilson u mikrofon. „Izbacićemo iz vlade
sve, od najsitnijih do najkrupnijih riba, koje budu uhvaćene u krevetu s
curom koja nije njihova supruga! Ako neko hoće da švrlja okolo, neće to
činiti dok je na državnim jaslama!”
„Šta je rekao?”, zapanjeno će Džoni.
„Ma, tek se zagreva”, reče Rodžer. Obrisao je vlažne oči. Ponovo se
nasmejao. Džoni mu je zavideo. Njemu ovo nije bilo tako smešno.
„Treća daska!”, grmeo je Stilson. „Poslaćemo sve zagađenje u
svemir! Stavićemo ga u plastične kese za zamrzivač. Stavićemo ga u
kese za đubre! Poslaćemo ga na Mars, na Jupiter i Saturnove prstenove!
Imaćemo čist vazduh i vodu, i to za ŠEST MESECI!”
Gomila je svršavala od sreće. Džoni je video da mnogo ljudi u
publici doslovce umire od smeha, poput Rodžera Četsvorta.
„Četvrta daska! Imaćemo sav benzin i lož ulje koje nam je potrebno!
Nećemo se igrati s tim Arapima, već ćemo s njima ozbiljno
porazgovarati o bitnim stvarima! Stari ljudi u Nju Hempširu ove zime
neće se smrzavati po kućama kao prošle!”
Ovo je izazvalo složni urlik odobravanja. Prošle zime se starica iz
Portsmuta smrzla u stanu na drugom spratu, nakon što su joj isključili
gas zbog neplaćanja.
„Imamo snage, prijatelji i susedi. Možemo mi to! Da li neko od vas
misli da ne možemo?”
„NE!” povikali su svi uglas.
„Poslednja daska”, reče Stilson. Prišao je metalnim kolicima i
podigao poklopac. Oblak pare podigao se iz njih. „VIRŠLE!”
Obema rukama zagrabio ih je iz kolica, u kojima je Džoni prepoznao
ona koja koriste ulični prodavci. Bacio ih je u gomilu i otišao po novu
turu. Letele su na sve strane. „Viršle za sve muškarce, žene i decu u
Americi! Kad pošaljete Grega Stilsona u Predstavnički dom, reči čete:
VIRŠLE! NEKO KONAČNO MISLI NA NAS!”
Slika se promenila. Ekipa dugokosih mladića koji su ličili na rok
roudije rasklapala je binu. Još trojica su čistila đubre koje je gomila
ostavila za sobom. Džordž Herman je zaključio: „Demokratski kandidat
Dejvid Bauz naziva Stilsona šaljivdžijom koji pokušava da baci klipove
u točkove demokratskog procesa. Harison Fišer zasipa ga još jačim
kritikama. Naziva Stilsona ciničnim karnevalskim zabavljačem koji se
svojim nastupa ruga ideji slobodnih izbora. U svojim govorima
nezavisnog kandidata Stilsona naziva jedinim članom Američke viršla
partije. Činjenica je da poslednje CBS-ovo ispitivanje narodnog
raspoloženja u trećem distriktu Nju Hempšira daje dvadeset procenata
Dejvidu Bauzu, dvadeset šest procenata Harisonu Fišeru - i
zapanjujuća trideset dva procenta nezavisnom i neobuzdanom Gregu
Stilsonu. Dan izbora je naravno još daleko. Dotad se mnogo toga može
promeniti. Greg Stilson je zasad osvojio srca - ako ne i umove - glasača
trećeg distrikta.”
Kamera je pokazivala Hermana od pojasa naviše. Ruke mu se nisu
videle. Podigao je jednu. U njoj je bila viršla. Zagrizao ju je.
„Ovo je bio Džordž Herman, iz CBS vesti, u Ridžveju, Nju Hempšir.”
Volter Kronkajt ponovo se pojavio u studiju CBS-a. Kikotao se.
„Viršle”, rekao je. Ponovo se zakikotao. „Tako vam je to...”
Džoni je ustao i ugasio televizor. „Ne mogu da verujem vlastitim
očima. Taj tip je stvarno kandidat? Da li je ovo neka šala?”
„To je stvar tumačenja”, sa osmehom će Rodžer, „ali se on
kandidovao. Ja sam republikanac, otkad znam za sebe, ali moram da
priznam da mi se taj tip Stilson dopada. Znaš li da je unajmio pola
tuceta bivših motociklističkih odmetnika kao telohranitelje? Prave
gvozdene jahače. Nije angažovao Anđele pakla ili nešto slično, ali
pretpostavljam da se radi o grubim momcima. Izgleda da ih je
preobratio.”
Motociklistički huligani kao obezbeđenje. Džoniju se to nije sviđalo.
Takvi su bili zaduženi za bezbednost na besplatnom koncertu Roling
Stounsa u Altamauntu u Kaliforniji. To nije najbolje prošlo.
„Ljudi su prihvatili... motociklističku bandu kao obezbeđenje?”
„Ne, nije tako. To su pristojni ljudi. Stilson je stekao ugled u
Ridžveju zbog rada s problematičnom decom.”
Džoni je sumnjičavo gunđao.
„Video si ga”, reče Rodžer. Pokazao je na televizor. „Čovek je klovn.
Juriša po bini na svakom mitingu. Baca šlem u gomilu - verujem da ih je
bacio najmanje stotinu - i deli viršle. Pa šta ako je klovn? Možda je
narodu s vremena na vreme potrebno nešto komičnog oduška.
Ponestaje nam nafte, inflacija se polako ali sigurno otima kontroli, mali
čovek plaća sve veće poreze i po svoj prilici izabraćemo budalastog
južnjaka iz Džordžije za predsednika Sjedinjenih Država. Da li je onda
čudo što narod hoće da se poneki put nasmeje. Štaviše, narod želi da
natrlja noseve političkoj vrhuški, nesposobnoj da reši bilo koje važno
pitanje. Stilson je bezopasan.”
„On je u orbiti”, reče Džoni. Obojica su se nasmejali.
„Imamo dosta ludih političara”, reče Rodžer. „U Nju Hempširu
imamo Stilsona, koji želi da viršlama prokrči put do Predstavničkog
doma, pa šta? U Kaliforniji imaju Hajakavu.25 Uzmimo za primer našeg
guvernera Meldrima Tomsona. Prošle godine je hteo da naoruža
ovdašnju Nacionalnu gardu taktičkim nuklearkama. Ja bih rekao da je
to velika ludost.”
„Hoćeš li da kažeš da je u redu da narod iz trećeg distrikta izabere
seosku ludu za predstavnika Vašingtonu?”
„Ne razumeš”, strpljivo će Četsvort. „Sagledaj to s tačke gledišta
ovdašnjeg glasača. Oni iz trećeg distrikta većinom su radnici i
dućandžije. Seoske oblasti su tek odskora počele da razvijaju turistički
potencijal. Ti ljudi u Dejvidu Bauzu vide alavog klinca koji pokušava da
bude izabran na osnovu rečitosti i površne sličnosti s Dastinom
Hofmanom. Od njih se očekuje da pomisli da je on čovek iz naroda zato
što nosi džins.”
„Pomisli na Fišera. Mog čoveka, makar na papiru. Organizovao sam
prikupljanje novca za njega i druge republikanske kandidate iz ovog
dela Nju Hempšira. Toliko dugo je na Kapitol Hilu da verovatno misli
da će se kupola tog zdanja raspući po sredini ako prestane da mu
svojom podrškom pruža moralnu podršku. Nije imao originalnu misao
u životu, niti je ikad odstupio od partijske linije. Nema mrlje na imenu,
zato što je previše glup da bi bio veoma pokvaren, iako će nešto blata
od Korejagejta26 pasti i na njega. Njegovi govori po uzbudljivosti se
mogu meriti s tekstovima iz reklamnih kataloga. Narod ne zna sve te
stvari, ali ih ponekad naslućuje. Ideja da Harison Fišer išta radi za svoje
biračko telo naprosto je smešna.”
„Izbor lude u Predstavnički dom je rešenje?”
Četsvort se pomirljivo osmehnuo. „Ponekad te lude obave prilično
dobar posao. Pogledaj Belu Abzag.27 Ispod tih ludih šešira nalazi se
moćan um. Ako se Stilson i u Vašingtonu bude blesavio kao u Ridžveju,
ostaće tamo samo dve godine. Oteraće ga 1978. godine i ustoličiti
nekog ko je naučio lekciju.”
„Lekciju?”
Rodžer je ustao. „Nemoj predugo da zajebavaš narod”, rekao je. „To
je lekcija. Adam Klejton Pauel ju je naučio. Egnju i Nikson takođe.
Samo... nemoj predugo da zajebavaš narod.” Pogledao je na sat. „Svrati
do velike kuće na piće, Džoni. Seli i ja večeras izlazimo. Imamo
vremena za pićence.”
Džoni se osmehnuo i ustao. „Važi”, rekao je. „Ali da znaš da si me
naterao.”
 DVADESETO POGLAVLJE

Džoni je sredinom avgusta ostao sam na imanju Četsvortovih. Društvo

mu je pravio samo Ngo Pat, u stanu iznad garaže. Domaćini su
zaključali kuću i otišli na tronedeljni odmor i oporavak u Montreal, pre
početka školske godine i jesenjeg proizvodnog špica u tekstilnim
fabrikama.
Rodžer je Džoniju ostavio ključeve ženinog mercedesa. Odvezao se
do očeve kuće u Paunelu, u velikom stilu. Odnos njegovog oca s Šarlin
Makenzi zašao je u kritičnu fazu. Herb više nije tvrdio da je njegovo
zanimanje za udovicu u potpunosti nadahnuto potrebom da spreči da
joj se zapuštena kuća sruči na glavu. Udvaranje je bilo na vrhuncu.
Džoni je zbog toga bilo malo nervozan. Posle tri dana vratio se u dom
Četsvortovih. Čitao je, pisao pisma i uživao u tišini.
Sedeo je na gumenoj stolici nasred bazena, pio gazirani napitak i
čitao književni dodatak Njujork tajmsa, kad je naišao Ngo. Skinuo je
papuče i zaronio stopala u vodu.
„Ahhh”, rekao je. „Ovako je mnogo bolje.” Osmehnuo se Džoniju.
„Tiho, a?”
„Veoma je tiho”, složio se Džoni. „Kako je na časovima za sticanje
državljanstva, Ngo?”
„Ide veoma lepo”, reče Ngo. „Imamo izlet u subotu. Prvi. Veoma
uzbudljivo. Čitavo odeljenje će tripovati.”
„Putovati”, ispravio ga je Džoni. Osmehnuo se, zamišljajući Ngo
Patovo odeljenje koje tripuje na LSD-u ili nekoj drugoj sintetičkoj drogi.
„Šta si rekao?” Učtivo je podigao obrve.
„Čitavo odeljenje će putovati.”
„Da, hvala. Putovaćemo na politički govor i miting u Trimbulu. Svi
mislimo da smo veoma srećni što idemo na časove za sticanje
državljanstva u izbornoj godini. To je veoma poučno.”
 „Da, kladim se da jeste. Koga ćete gledati?”
„Grega Stirs...” Ućutao se i počeo iz početka, veoma pažljivo. „Grega
Stilsona, nezavisnog kandidata za mesto u Predstavničkom domu
Sjedinjenih Država.”
„Čuo sam za njega”, reče Džoni. „Da li ste pričali o njemu na
časovima, Ngo?”
„Da, govorili smo o tom čoveku. Rođen je 1933. godine. Instruktor
nam je rekao da je ovde dovoljno dugo da ga ljudi ne smatraju
dotepuncem.”
„Pancem”, reče Džoni.
Ngo ga je učtivo osmotrio.
„Izraz je dotepanac.”
„Da, hvala.”
„Da li nalazite da je Stilson malčice neobičan?”
„U Americi je možda neobičan”, reče Ngo. „U Vijetnamu ima mnogo
ljudi sličnih njemu. Ljudi koji...” Upustio se u razmišljanje, pljuskajući
sitnim stopalima po plavozelenoj vodi bazena. Zatim je upravio pogled
ka Džoniju.
„Ne znam engleski za ono što bih želeo da kažem. U mojoj zemlji
ljudi igraju jednu igru. Zove se nasmejani tigar. Stara je i veoma
voljena, kao vaš bejzbol. Jedno dete se obuče kao tigar. Navuče kožu.
Druga deca pokušavaju da ga uhvate dok trči i igra. Dete pod kožom se
smeje, ali reži i ujeda, zato što je to igra. U mojoj je zemlji pre
komunista veliki broj seoskih starešina igrao nasmejanog tigra. Mislim
da i ovaj Stilson zna tu igru.” Džoni je uznemireno pogledao Ngoa.
Vijetnamac nije opažao njegovo nespokojstvo. Osmehnuo se. „Stoga
ćemo svi otići i videti svojim očima. Za posle, imamo izletničku hranu.
Ja pravim dve pite. Mislim da će biti lepo.”
„Zvuči sjajno.”
„Biće vrlo sjajno”, reče Ngo. Ustao je. „Posle, na času ćemo govoriti
o svemu što smo videli u Trimbulu. Možda ćemo pisati sastave. Mnogo
je lakše pisati sastav, zato što čovek može da potraži tačnu reč. Le mot
juste.”
„Da, pisanje je ponekad lakše. Iako se đaci u srednjoj ne bi složili s
tobom.” Ngo se nasmejao. „Kako ide s Čakom?”
„Prilično dobro.”
„Da, sad je srećan. Ne pretvara se. On je dobar dečak.” Ustao je.
„Odmori se, Džoni. Ja ću da dremnem.”
„Važi.”
 Gledao je kako se sitni, mršavi i gipki Ngo udaljava u farmerkama i
izbledeloj radnoj košulji.
Dete pod kožom se smeje, ali reži i ujeda, zato što je to igra... mislim da
i ovaj Stilson zna tu igru.
Ponovo ta onespokojavajuća nit.
Gumena stolica nežno se podizala i spuštala u vodi. Uživao je u
sunčanim zracima. Ponovo je otvorio književni dodatak, ali je prestao
da se zanima za članak koji je čitao. Spustio je i primakao gumenu
stolicu ivici bazena. Iskobeljao se iz nje. Trimbul je bio manje od
četrdeset kilometara daleko. Možda če u subotu uskočiti u mercedes
gospođe Četsvort i skoknuti tamo. Videče Grega Stilsona uživo. Uživaće
u predstavi. Možda... možda će se rukovati s njim.
Ne. Ne!
Ali zašto da ne? Naposletku, političari su mu u ovoj izbornoj godini
postali neka vrsta hobija. Šta bi moglo biti tako onespokojavajuće u
posmatranju još jednog u nizu?
Ali bio je nespokojan. Nije bilo nikakve sumnje u to. Srce mu je tuklo
jače i brže nego što bi trebalo. Uspeo je da ispusti časopis u bazen.
Izvukao ga je psujući, pre nego što se načisto iskvasio.
Razmišljanje o Gregu Stilsonu na neki način nagonilo ga je na
razmišljanje o Frenku Dođu.
To je potpuno apsurdno. Nije mogao da ima nikakva osećanja u vezi
sa Stilsonom. Video ga je samo jednom na televiziji.
Drži se dalje od njega.
Pa, možda hoće, a možda i neće. Možda će ove subote otići u
Boston, da pogleda neki film.
Obuzeo ga je neobično snažni strah kad se vratio u gostinsku kuću i
preobukao. To osećanje podsećalo ga je na starog prijatelja - na onog
kog potajno mrzite. Da, u subotu će otići u Boston. Tako će biti bolje.
Džoni nije mogao da se seti u kom trenutku ili zašto je završio u
Trimbulu, ma koliko često da je proživljavao taj dan. Krenuo je u
drugom pravcu. Planirao je da ode do Bostona i gleda Red Sokse na
Fenvej parku, a zatim da skokne do Kembridža i pronjuška po
knjižarama. Ako mu ostane dovoljno para (poslao je četiri stotine
dolara Čestvorsovog bonusa ocu, koji ih je prosledio na račun Istočnog
Mejna - čin koji se mogao porediti s pljuvanjem u okean), planirao je da
ode u Bioskop Orson Vels i pogleda rege film Što jače navaljuju.
Ušao je u kuhinju velike kuće i napravio tri velika sendviča sa
šunkom i sirom za ručak. Spakovao ih je u staromodnu pletenu
izletničku korpu, pronađenu u ostavi. Posle kratkog preispitivanja,
pokrio ih je sa šest konzervi uvoznog piva. U tom trenutku se osećao
divno, bogovski. Nije mislio na Grega Stilsona ili njegov odred
telohranitelja gvozdenih jahača.
Spustio je izletničku korpu na pod mercedesa i krenuo na jug putem
1-95. Dotad je sve bilo jasno. Od tog trenutka počele su da mu se
prikradaju i druge stvari. Prvo su se pojavila sećanja na majku na
samrtnoj postelji. Majčino lice, iskrivljeno u zamrznutom osmehu, šaka
svijena u kandžu, glas koji kao da je stizao kroz usta puna vate.
Zar ti nisam rekla? Zar ti nisam tako rekla?
Pojačao je radio. Dobar rokenrol izlazio je iz mercedesovih stereo-
zvučnika. Prespavao je četiri i po godine, ali je rokenrol ostao živ i
zdrav, hvala lepo. Pevao je uz muziku na radiju.
Ima posao za tebe. Ne beži od njega, Džoni.
Radio nije mogao da pokrije glas mrtve majke. Ona će reći svoje.
Reći će svoje čak i s one strane groba.
Nemoj da se kriješ u pećini ili da ga teraš da šalje veliku ribu da te
proguta.
Velika riba ga je ipak progutala. Nije se zvala levijatan, već koma.
Proveo je četiri i po godine u crnom trbuhe te ribe. To je bilo dovoljno.
Pojavila se ulazna rampa auto-puta - i ostala za njim. Toliko se
zadubio u razmišljanja da je propustio skretanje. Aveti prošlosti nisu
htele da ga ostave na miru. Pa, okrenuće se i vratiti, čim pronađe
zgodno mesto.
Negrnčar, već grnčarska glina, Džoni.
„Ma hajde”, promrmljao je. Mora da očisti um od ovih sranja, to je
sve. Majka je bila žrtva religioznog ludila. To možda nije bio
najobzirniji način da se to kaže, ali je bio potpuno istinit. Verovala je da
je raj u sazvežđu Oriona, da anđeli voze leteće tanjire, da postoje
podzemna kraljevstva. Bila je izgubljena i luda na svoj način, kao što je
Greg Stilson na njegov.
Za boga miloga, mani se tog tipa.
„I kad pošaljete Grega Stilsona u Predstavnički dom, reći ćete:
VIRŠLE! NEKO KONAČNO MISLI NA NAS!”
Stigao je do njuhempširskog Puta 63. Skretanje nalevo odvelo bi ga
do Konkorda, Berlina, Rajders Mila, Trimbula. Džoni je skrenuo bez
razmišljanja. Misli su mu bile na drugom mestu.
Rodžer Četsvort, koji se nikako ne bi mogao nazvati naivcem,
smejao se Gregu Stilsonu, kao da je ovogodišnji odgovor na Džordža
Karlina i Čevija Čejsa zajedno. On je klovn, Džoni.
I ako je to sve što Stilson predstavlja, onda nema problema, zar ne?
Šarmantni ekscentrik, komad praznog papira na kom izborno telo
može da napiše poruku: Drugi kandidati su toliko potrošeni da smo
odlučili da izaberemo ovu ludu na dve godine umesto njih. Stilson je to i
samo to, samo bezopasni luđak. Nema nikakve potrebe da ga
povezujem sa duboko ukorenjenim, razornim ludilom Frenka Doda. A
ipak., nekako je... upravo to činio.
Put se račvao. Levi krak je išao ka Berlinu i Rajders Milu, a desni ka
Trimbulu i Konkordu. Džoni je skrenuo desno.
Od rukovanja s njim neće biti štete, zar ne?
Možda neće. Biće samo još jedan političar u njegovoj zbirci. Neki
ljudi skupljaju marke, neki novčiće, ali Džoni Smit skuplja rukovanja i...
... i priznaj. Od samog početka želeo si novu kartu u špilu.
Ova misao tako snažno ga je pogodila da je zamalo stao pored puta.
Načas je ugledao sebe u retrovizoru. Nije video zadovoljno, „lepo se
odmaram” lice s kojim je jutros ustao, već ono s konferencije za
štampu, lice čoveka koji je na rukama i kolenima puzao po snegu u
gradskom parku Kasl Roka. Koža mu je bila previše bleda, a oči
oivičene smeđim podočnjacima i predubokim borama.
Ne. To nije istina.
Ipak je bila. Izašla je na videlo i nije mogla biti porečena. U prve
dvadeset tri godine života rukovao se samo s jednim političarem. To se
desilo kad je Ed Maski 1966. godine došao da govori u njegovoj
srednjoj školi. U poslednjih sedam meseci rukovao se s više od deset
krupnih riba. I zar mu ista misao nije prolazila zadnjim delom uma, kad
god bi ga neko od njih stisnuo za ruku - Kakav je ovo tip? Šta će mi dodir
s njim reći?
Zar nije od samog početka tragao za političkim ekvivalentom
Frenka Doda?
Da. To je bila istina.
Istina je i da mu niko od njih, s izuzetkom Kartera, nije saopštio
gotovo ništa o sebi. Ono što je dobio od Kartera nije bilo naročito
alarmantno. Rukovanje s njim nije izazvalo nespokojstvo, koje se u
njemu javilo čim je video Grega Stilsona na televiziji. Imao je osećaj da
je Stilson zaigrao nasmejanog tigra na nešto višem nivou od čoveka u
životinjskoj koži.
Igrao ga je kao životinja u ljudskoj koži.
 2

Bilo kako bilo, Džoni je jeo sendviče iz izletničke korpe u gradskom

parku Trimbula, umesto na tribinama Frenveja. Stigao je nešto posle
podneva. Pročitao je obaveštenje na tabli koje je najavljivalo miting u
tri po podne.
Očekivao je da će biti prilično usamljen u parku, sve do samog
mitinga. Iznenadio se kad je video prostrtu ćebad i ljude koji su se
dobacivali frizbijima ili ručali.
Nekoliko ljudi je radilo na bini. Dvojica su ukrašavala nisku ogradu
zastavicama. Drugi se popeo na merdevine, da bi obesio šarene
papirne trake na kružnom krovu paviljona za orkestar. Drugi su
postavljali ozvučenje. Oprema, u skladu s Džonijevim zapažanjima na
osnovu gledanja CBS-ovog priloga, nije bila jeftina. Zvučnici su bili
veoma kvalitetni. Radnici su ih pažljivo rasporedili, da bi publika
dobila najbolji zvuk.
Prethodnica (imao je utisak da gleda roudije koji postavljaju binu
za koncert Iglsa ili Gils benda) radila je s velikom preciznošću. Sve je
upućivalo na uvežbanost i profesionalnost, koja je oštro odudarala od
Stilsonovog imidža dobroćudnog divljaka s Bornea.
Gomilu su uglavnom sačinjavali mladi ljudi, od tinejdžera do onih u
tridesetim. Lepo su se provodili. Bebice su klipasale okolo s gnjecavim
sladoledima. Žene su se smejale i čavrljale. Muškarci su pili pivo iz
stiropornih čaša. Nekoliko pasa skakutalo je okolo. Grabili su sve što se
dalo zgrabiti. Sunce je obasjavalo šareno mnoštvo.
„Test”, lakonski će muškarac na bini u dva mikrofona. „Test-jedan,
test-dva...” Zvučnik u parku otegnuto je zaječao. Tip na bini pokazao je
da ga pomere unazad.
Ovo nisu pripreme za politički govor i miting, pomislio je Džoni.
Pripremaju scenu za praznik ljubavi... ili orgiju na otvorenom.
„Test-jedan, test-dva... test, test, test.”
Vezivali su velike zvučnike za drveće, uočio je Džoni. Nisu ih
zakivali, već vezivali. Stilson je ispovedao ekološki kredo. Neko je
objasnio ljudima iz prethodnice da ne smeju da povrede nijedno drvo u
gradskom parku. Imao je utisak da je čitav nastup osmišljen do
najmanje sitnice. Ovo nije bila operacija udari i beži.
 Žuti školski autobusi stali su levo od malog (i već punog)
parkirališta. Vrata su se otvorila, propuštajući muškarce i žene koji su
živo razgovarali. Oštro su odudarali od ljudi u parku, zato što su bili u
najboljoj odeći - muškarci u odelima ili sportskim sakoima, a dame u
urednim suknja-bluza kombinacijama ili lepim haljinama. Osvrtali su
se oko sebe s gotovo detinjastim čuđenjem i očekivanjem. Džoni se
nacerio. Prepoznao je ljude s Ngoovih časova za sticanje državljanstva.
Prišao je pridošlicama. Ngo je stajao s visokim čovekom u odelu i
dve žene, Kineskinje.
„Zdravo, Ngo” reče Džoni.
Ngo se široko osmehnuo. „Džoni!”, rekao je. „Lepo je videti te,
čoveče! Ovo je veliki dan za državu Nju Hempšir, zar ne?”
„Pretpostavljam da jeste”, reče Džoni.
Ngo je predstavio polaznike kursa. Muškarac u odelu je bio Poljak.
Dve žene bile su sestre iz Tajvana. Jedna od njih je rekla Džoniju da se
nada rukovanju s kandidatom posle programa. Zatim mu je, stidljivo,
pokazala knjigu s autogramima.
„Tako mi je drago što sam u Americi”, rekla je, „Ali neobično je, zar
ne, gospodine Smite?”
Džoni se složio, zato što se i njemu sve ovo činilo čudnim.
Dva instruktora pozvala su polaznike kursa o državljanstvu.
„Videćemo se kasnije, Džone”, reče Ngo. „Moram da tripujem.”
„Da ideš”, reče Džoni.
„Da, hvala.”
„Lepo se provedi, Ngo.”
„O, da, siguran sam da hoču.” Ngoove oči kao da su zablistale od
skrivenog zadovoljstva. „Siguran sam da će biti veoma zabavno,
Džoni.”
Četrdesetak polaznika kursa otišlo je na južnu stranu parka, na
ručak. Džoni se vratio do svog mesta. Naterao je sebe da pojede
sendvič. Imao je ukus papira i lepka.
Gusta napetost počela je da mu se uvlači u telo.

3
Park je u pola tri bio dupke pun. Ljudi su stajali rame uz rame. Gradska
policija, pojačana izvesnim brojem kolega iz državne, zatvorila je ulice
ka gradskom parku. Sličnost s rok koncertom bila je primetnija nego
ikad. Iz zvučnika je treštala vesela i brza blugras muzika. Debeli beli
oblaci lutali su po devičanski plavom nebu.
Ljudi su naglo poustajali i istegli vratove. Efekat se širio gomilom
poput talasa. I Džoni je ustao. Pitao se da li je Stilson poranio. Čuo je
tutnjavu motora. Odjekivala je, ispunjavajući letnje popodne. Vozila su
se približavala. Zažmirio je od sunčevih zraka koji su se odbijali o
hrom. Nekoliko trenutaka kasnije deset motocikala stiglo je do
parkiranih autobusa za polaznike kursa za sticanje državljanstva. Nije
bilo automobila. Džoni je pretpostavio da se radi o prethodnici.
Bio je sve nespokojniji. Motociklisti su delovali uredno. Većina je
nosila čiste, izbledele farmerke i bele košulje. Mašine, većinom harliji i
BSA, bile su prerađene do neprepoznatljivosti. Krasile su ih
nakinđurene ručke, hromirani ukrasi i neobični privesci.
Njihovi vlasnici isključili su motore, sjahali i krenuli ka bini u stroju.
Samo se jedan osvrnuo. Užurbano je prešao pogledom preko
okupljenog mnoštva. Džoni je izdaleka video da su čovekove ženice
sjajnozelene. Izgleda da je procenjivao odziv. Pogledao je u četiri-pet
gradskih policajaca naslonjenih na žičani zaklon na igralištu
omladinske lige. Mahnuo im je. Jedan policajac se nagnuo napred i
pljunuo.
To je bio ceremonijalni potez. Džoni je postao još nespokojniji.
Čovek sa zelenim očima krenuo je ka bini.
Džonija je, pored nespokoja, koji je bio emocionalni temelj ostalih
osećanja, spopala i snažna mešavina užasa i veselja. Pratio ga je
nestvarni osećaj da se nekako našao na slici na kojoj parne mašine
izleću iz kamina od cigle ili brojčanici sata mlitavo leže preko korenja
drveća. Motociklisti su ličili na statiste iz B-filmova o kriminalcima koji
su naprečac odlučili da krenu pravim putem. Njihove čiste izbledele
farmerke širile su se oko čizama s četvrtastim vrhom. Neke behu
ukrašene hromiranim lancima. Hrom je šljaštio na suncu. Na gomili
okrenutih lica bio je isti izraz: neka vrsta plitkoumnog dobrog
raspoloženja. Ispod njega se mogao kriti iskreni prezir za mlade
radnike, studente i zanatlije iz Darama, koje su njihov trud nagradile
aplauzom. Svaki od njih nosio je dva bedža s političkim porukama. Na
jednom je bio žuti građevinski šlem sa zelenom ekološkom
nalepnicom. Na drugom je bio slogan STILSON IH JE ČVRSTO ŠČEPAO
ZA GUŠU.
Svakome je iz džepa na boku virio skraćeni bilijarski štap.
Džoni se obratio čoveku do sebe, koji je na miting došao sa
suprugom i detetom. „Da li su one stvari zakonite?”, pitao je.
„Koga je dođavola briga”, odgovorio je mladić, smejući se. „To je
ionako samo deo predstave.” Još je aplaudirao. „Sredi ih, Greg!”,
povikao je.
Motociklistička počasna straža rasporedila se u paradnom stavu u
polukrugu oko bine.
Aplauz je uminuo, ali se razgovor nastavio na glasnijem nivou.
Gomila je s apetitom gutala predjelo. Očigledno ga je smatrala
ukusnim.
Smeđokošuljaši, pomislio je Džoni, kad je seo. Smeđokošuljaši, eto ko
su oni.
Pa šta ako jesu? Možda u tom ima i nekog dobra. Amerikanci imaju
niski prag tolerancije za sve manifestacije fašizma. Čak i zadrti
desničari poput Regana ne mogu da odmaknu previše daleko tim
putem. To je neoboriva činjenica uprkos žučnim tiradama Nove levice i
pesmama Džoan Baez. Fašistički postupci čikaške policije Hjuberta
Hamfrija koštale su izbora pre osam godina. Džoni nije mario na
uredni izgled ovih tipova. Stilson je na nekoliko koraka od saplitanja,
ako su takvi u njegovoj službi. Da nije tako iščašeno, bilo bi smešno.

Tutnjava velikog bubnja nešto pre tri sata zagospodarila je prostorom

iznad svetine. Osetila se u stopalima, pre nego što je stigla do ušiju. I
drugi instrumenti postepeno su se oglašavali. Na kraju se poljanom
zaorio zvuk limenog orkestra. Tipična palanačka izborna gungula,
usred letnjeg dana.
Ljudi su ponovo poustajali. Krivili su vrat u pravcu muzike. Uskoro
se orkestar pojavio na vidiku. Bacačica palice u kratkoj suknji odlučno
je stupala u čizmicama s kićankama. Za njom su išle dve mažoretkinje i
dva bubuljičava dečaka kiselih faca. Nosili su natpis koji je objavljivao
nailazak TRIMBULSKOG SREDNJOŠKOLSKOG LIMENOG ORKESTRA, što
niko ne srne da smetne s uma, pobogu. Za njima su marširali blistavi i
oznojeni svirači u zaslepljujuće belim uniformama, s limenim
dugmićima.
Gomila se razdvajala, oslobađajući im put. Svi su tapšali mladeži
koja je bodro marširala. Za orkestrom je polako išao beli Fordov
kombi. Na krovu je, raširenih nogu, osunčanog lica, s mamutskim
osmehom ispod mangupski nakrivljenog građevinskog šlema, stajao
kandidat lično. Podigao je megafon. Prodrao se iz sveg grla: „ZDRAVO,
NARODE!”
„Zdravo, Greg!”, uzvratila je gomila.
Greg, pomalo histerično je pomislio Džoni. Svi smo na ti s ovim
tipom.
Stilson je skočio s kombija. Uspeo je da to izgleda lako. Nosio je isto
što i u CBS-ovom televizijskom prilogu, farmerke i kaki košulju. Počeo
je da obrađuje gomilu na putu do bine. Rukovao se i dodirivao ruke
pružene preko glava onih u prvim redovima. Gomila se delirično
njihala ka njemu. Džoni je osetio golicanje u utrobi.
Neću ga dodirnuti. Nema šanse.
Gomila se naglo razdvojila ispred njega. Zakoračio je u uski procep i
shvatio da je u prvom redu. Bio je dovoljno blizu sviraču tube u
uniformi srednjoškolskog limenog orkestra da je mogao da kucne po
njegovom instrumentu, da je hteo.
Stilson se brzo kretao kroz redove svirača, da bi se pozdravio s
ljudima na drugoj strani. Džoni je u tom času od Stilsona video samo
krajičak žutog šlema. To mu je odgovaralo. Proći će bez dodira i faula.
Mimoići će ga s druge strane, kao fraza iz čuvene priče. To je lepo i
krasno. Pokupiće stvari. Iskrašće se iz gomile i nestati u letnjem
popodnevu, kad se kandidat popne na binu. Dovoljno toga je video.
Motociklisti su išli s obe strane staze, da bi sprečili ljude da se
obruše na kandidata, koji bi se mogao udaviti pod gomilom
oduševljenih pristalica. Svi kusi bilijarski štapovi mirovali su u
džepovima, ali su njihovi vlasnici izgledali napeto i budno. Džoni nije
znao kakvu nevolju očekuju - možda kolač bačen kandidatu u lice - ali
su motociklisti po prvi put izgledali istinski prisutno.
Nešto se dogodilo, ali Džoni nije mogao da kaže šta je to bilo.
Ženska ruka posegnula je za žutim šlemom. Možda je želela da ga
dotakne, dobre sreće radi. Jedan od Stilsonovih pratilaca hitro je
reagovao. Začuo se zbunjeni usklik. Žena je brzo nestala. Ali sve se
dešavalo s druge strane limenog orkestra.
 Gužva je bila ogromna. Džoni je ponovo pomislio na rok koncerte
na kojima je bio. Ovako bi bilo kad bi Pol Makartni ili Elvis Prešli
odlučili da se rukuju s gomilom obožavalaca.
Vrištali su njegovo ime: „GREG... GREG... GREG...”
Mladić s porodicom pored Džonija podigao je sina iznad glave da bi
mogao da vidi kandidata. Momak s velikim naboranim ožiljkom od
opekotine na licu mahao je tablom na kojoj je pisalo: ŽIVI SLOBODNO
ILI UMRI, EVO GREGA PRED VAŠIM OČIMA! Bolno zgodna devojka od
nekih osamnaest leta mahala je kriškom lubenice. Crvenkasti sok curio
joj je niz pocrnelu ruku. Vladala je opšta gužva. Uzbuđenje se širilo kao
struja preko niza visokonaponskih kablova.
Greg Stilson ponovo se probio kroz orkestar, na Džonijevu stranu
gomile. Nije zastao, ali je našao vremena da potapše svirača trube po
leđima.
Džoni je kasnije duboko razmišljao o svemu što se zatim dogodilo.
Pokušavao je da ubedi sebe da nije imao vremena da se povuče u
gomilu. Pokušavao je da ubedi sebe da ga je gomila gotovo gurnula ka
Stilsonovoj ruci. Pokušavao je da ubedi sebe da ga je Stilson maltene
ščepao za ruku. Ništa od toga nije bila istina. Imao je vremena, zato što
je debela žena u smešnim žutim pantalonicama zagrlila i sočno
cmoknula Stilsona. Kandidat joj je uzvratio istom merom, sa srčanim
osmehom i komentarom: „Možeš da se kladiš da te neću zaboraviti,
dušo.” Debela žena je zavrištala od smeha, Džoni je osetio verne
pratioce transa, zgusnutu hladnoću i svest da ništa nije bitnije od
potrebe da zna. Čak se malčice nasmejao, ali ne svojim osmehom.
Pružio je ruku. Stilson ju je uhvatio s obe svoje. Počeo je da je podiže i
spušta.
„Hej, čoveče, nadam se da ćeš nam pružiti podršku u...”
Naglo se ućutao. Kao Ajlin Magauan. Kao Doktor Džejms (baš kao
soul pevač) Braun. Kao Rodžer Doso. Raširio je oči. Ispunile su se -
strahom? Ne. Stilsonove oči behu pune užasa.
Trenutak se protegao u beskraj. Objektivno vreme zamenjeno je
nečim drugim, savršenim odlomkom u kom su gledali jedan drugog u
oči. Džoniju se učinilo da se ponovo našao u mračnom metalnom
hodniku, samo što mu je ovog puta Stilson pravio društvo, delili su...
delili
(sve)
Džoni nikad nije doživeo nešto ovako snažno, nikada. Sve je naišlo
odjednom, zbijeno i vrištavo kao strahoviti crni teretni voz koji
najvećom brzinom juri kroz uski tunel, s blistavom lampom na
prednjem delu lokomotive. Lampa je znala sve. Probadala je Džona
Smita svojom svetlošću kao igla insekta. Nije imao gde da beži.
Savršeno saznanje ga je pregazilo. Mlelo ga je u nešto tanko kao list
papira dok se brzi noćni voz valjao preko njega. Osećao je potrebu da
vrisne, ali nije mogao. Nije imao glasa za to. Slika koju nikad neće
zaboraviti
(dok se plavi filter navlačio)
bila je zakletva Grega Stilsona povodom stupanja na dužnost.
Ceremonijom je rukovodio starac snebivljivih, uplašenih očiju poljskog
miša u zamci strahovito sposobnog, ožiljcima izbrazdanog
(tigra)
ambarskog mačka. Stilson je podigao jednu ruku. Drugu je položio
preko Biblije. Scena se odvijala u ne tako bliskoj budućnosti, pošto je
Stilson ostao bez najvećeg dela kose. Starac je govorio, a Stilson
ponavljao za njim. Rekao je
(plavi filter se produbljivao, pokrivao je stvari, maglio ih je malo-
pomalo, milosrdni plavi filter. Stilsonovo liceje bilo iza plavog... i žutog...
žutog poput tigrovih pruga)
da će obavljati dužnost „s blagoslovom božjim”. Lice mu je bilo
ozbiljno, čak smrknuto, ali su mu grudi gorele od vrele radosti, a mozak
urlao od sreće, zato što je čovek s očima uplašenog poljskog miša bio
glavni sudija Vrhovnog suda Sjedinjenih Država i
(O blagi bože filter filter plavi filter žute pruge)
sad je sve to polako nestajalo iza plavog filtera - izuzev što to nije
bio filter; već nešto stvarno. Bilo je
(u budućnosti u mrtvoj zoni)
nešto u budućnosti. Njegovoj? Stilsonovoj? Džoni nije znao.
Imao je osećaj da leti - da leti kroz plavetnilo - iznad scena potpune
pustoši koja se nije lepo videla. Kroza sve to stizao je glas Grega
Stilsona lišen tela, glas nižerazrednog boga ili mašine smrti iz operete:
„IMA DA PROJURIM KROZ NJIH KAO HELJDA KROZ GUSKU!
RAZBUCAĆU IH KAO BIK TRŠČANU OGRADU!”
„Tigar”, promrmljao je Džoni. „Tigar je iza plavog. Iza žutog.”
Zatim su sve te slike, utisci i reći pukle u narastajućem tihom urliku
zaborava. Učinilo mu se da je nanjušio neki slatki, bakarni miris, sličan
vonju izgorelih visokonaponskih žica. Unutrašnje oko još više se
otvorilo. Pretraživalo je: plavo i žuto koje je sve pokrilo zgušnjavalo se
u... u nešto, i odnekud iznutra, čuo je daleki i užasnuti ženski vrisak:
„Daj mi ga, kopilane!” Zatim je nestalo.
Kasnije će se pitati koliko dugo su stajali zajedno. Pretpostavljao je
ne duže od pet sekundi. Stilson je povukao ruku. Iščupao ju je, zureći u
Džonija otvorenih usta. Videlo se da mu boja napušta lice, uprkos
tamnom tenu političara u letnjoj kampanji. Zevao je toliko da mu je
Džoni video plombe u zadnjim zubima.
Na licu je imao izraz gadljivog užasa.
Dobro je! Džoni je hteo da vrisne. Dobro je! Drhti dok se ne razbiješ u
komadiće! Razbij se! Dezintegriši se! Implodiraj! Učini uslugu svetu!
Dvoje motociklista pojurilo je napred s kusim bilijarskim
štapovima u rukama. Džoni je osetio tupi užas, zato što će ga udariti.
Tresnuće ga po glavi njima, kao da je ona crna bilijarska osmica.
Razbiće je. Baciće ga nazad u crnilo kome iz koje se nikad neće
povratiti. Tako neće moći da kaže šta je video, niti da išta promeni.
Onaj osećaj uništenja - Bože! Odnosio se na sve!
Pokušao je da se povuče unazad. Ljudi su se raštrkali. Uzmicali su i
vikali od straha (ili uzbuđenja). Stilson se okrenuo telohraniteljima.
Brzo je ovladao sobom. Odmahivao je glavom. Obuzdavao ih je.
Džoni nije video ono što se zatim dogodilo. Zanjihao se na nogama,
oborene glave. Polako je treptao, kao pijanac na mamurnom kraju
nedelju dana duge pijanke. Prekrio ga je tihi, narastajući urlik zaborava.
Prepustio mu se. Rado mu se prepustio. Izgubio je svest.
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

„Ne”, rekao je šef trimbulske policije, odgovarajući na Džonijevo

pitanje, „protiv tebe nije pokrenuta nikakva optužnica. Nisi u pritvoru i
ne moraš da odgovaraš ni na jedno pitanje. Ali bili bismo ti veoma
zahvalni, ako bi to učinio.”
„Veoma zahvalni!”, oglasio se čovek u konzervativnom poslovnom
odelu. Zvao se Edgar Lankte. Radio je u bostonskoj podružnici FBI-a.
Mislio je da Džoni Smit izgleda kao veoma bolestan čovek. Imao je
oteklinu iznad leve obrve, koja je, pred njegovim očima, poprimala
tamnoljubičastu boju. Džoni je, kad je ostao bez svesti, pao - na cipelu
člana limenog orkestra ili četvrtasti vrh motociklističke čizme. Lankte
je bio ubeđen da je druga mogućnost verovatnija i da je motociklistička
čizma bila u pokretu, u trenutku sudara.
Smit je bio preterano bled. Ruke su mu primetno drhtale dok je pio
vodu iz papirne čaše koje mu je šef Bas dao. Jedna obrva nervozno mu
je treptala. Izgledao je kao klasični atentator, iako je grickalica za nokte
bila najsmrtonosnije kod njega pronađeno oružje. Lankte nije mogao
da se do kraja odrekne te ideje, zato što je bio ono što je bio.
„Šta mogu da vam kažem?”, pitao je Džoni. Probudio se na
zatvorskom ležaju u nezaključanoj ćeliji, sa zaslepljujućom
glavoboljom. Polako je jenjavala, ostavljajući neobičan osećaj praznine
za sobom. Imao je utisak da su mu creva izvađena i zamenjena šlagom.
U ušima je imao neprijatni zvuk - ne zvonjavu već visoko, uporno
zujanje. Bilo je devet uveče. Stilson i ekipa odavno su otišli iz grada.
Viršle su odavno pojedene.
„Da li bi nam mogao reći šta se tamo tačno dogodilo?”, reče Bas.
„Bila je vrućina. Pretpostavljam da sam se preterano uzbudio i
onesvestio.”
„Ti si invalid, ili nešto slično?”, opušteno će Lankte.
 Džoni se zagledao u njega. „Ne igrajte se sa mnom, gospodine
Lankte. Recite, ako znate ko sam.”
„Znam” reče Lankte. „Možda zbilja raspolažeš vidovnjačkim
moćima.”
„Nema ničeg vidovnjačkog u proceni da je agent FBI-a raspoložen
za kojekakve igre”, reče Džoni.
„Ti si momak iz Mejna, Džoni. Rođen si i živiš u njemu. Šta momak
iz Mejna traži u Nju Hempširu?”
„Podučavam.”
„Četsvortovog dečaka?”
„Po drugi put: zašto pitate, kad znate? Izuzev ako me za nešto ne
sumnjičite.”
Lankte je zapalio cigaretu. „To je bogata porodica.”
„Jeste. Bogati su.”
„Stilsonov si pristalica, je li tako, Džoni?”, pitao je Bas. Džoni nije
voleo tipove koji bi počeli da ga zovu imenom čim bi ga upoznali. Ovde
je imao posla s dvojicom takvih. Činili su ga nervoznim.
„Da li si ti njegov pristalica?”, pitao je.
Bas je prezrivo otpuhnuo. „Pre pet godina imali smo celodnevni
folk-rok koncert u Trimbulu. Održan je na imanju Henka Džejmisona.
Gradski savet je imao rezervi, ali su se složili, zato što mladež mora da
ima nešto svoje. Mislili smo da će se dvestotinak klinaca okupiti na
Hekovom pašnjaku i slušati muziku. Umesto toga, bilo ih je hiljadu
šeststo. Svi su pušili travu i pili žestoka pića iz boca. Ostavili su
đavolski nered za sobom. Savet se naljutio i rekao da drugog koncerta
neće biti. Klinci su se našli uvređenim. Zakukali su na sav glas: ’Šta je
bilo? Niko nije povređen, je li tako?’ Praviti đavolski nered je u redu,
dok god niko nije povređen. Imam isti stav prema tom tipu Stilsonu.
Sećam se kad je jednom...”
„Nisi kivan na Stilsona, je li tako, Džoni?”, pitao je Lankte. „Nema
ničeg ličnog između vas dvoje?” Na licu mu se pojavio očinski, „stresi
to sa svojih leđa ako želiš” osmeh.
„Do pre šest nedelja nisam ni znao za njega.”
„Da, ali to nije odgovor na moje pitanje, zar ne?”
Džoni je neko vreme ćutao. „Onespokojava me”, konačno je rekao.
„Ni to nije pravi odgovor na moje pitanje.”
„Jeste, mislim da jeste.”
„Ne pomažeš nam onoliko koliko smo očekivali”, žalostivo će
Lankte.
 Džoni se obratio Basu. „Da li FBI saslušava sve koji se onesveste na
javnom skupu u gradskom parku, gospodine Base?”
Basu nije bilo svejedno. „Pa... ne. Naravno da ne.”
„Rukovao si se sa Stilsonom, kad si pao”, reče Lankte. „Izgledalo je
da ti nije dobro. Stilson je delovao nasmrt preplašeno. Veoma si srećan
mladić, Džoni. Imaš sreće što ti njegovi dobri prijatelji nisu preobrazili
glavu u zavetnu urnu. Pomislili su da si potegao pištolj na njega.”
Džoni je zaprepašćeno posmatrao agenta. Pogledao je Basa, pa
Lanktea. „Bili ste tamo”, rekao je. „Bas vas nije zvao telefonom. Bili ste
tamo. Na mitingu.”
Lankte je zdrobio cigaretu. „Da, bio sam.”
„Zašto se FBI zanima za Stilsona?” Džoni se zamalo prodrao.
„Hajde da govorimo o tebi, Džoni. Kakav je tvoj...”
„Ne, govorićemo o Stilsonu. Govorimo o njegovim dobrim
prijateljima, kako ih nazivate. Da li je zakonito da nose skraćene
štapove za bilijar?”
„Jeste”, reče Bas. Lankte mu je dobacio upozoravajući pogled. Bas
ga nije video ili ga je zanemario. „Štapovi za bilijar, bejzbol palice,
palice za golf. Ništa od toga nije zakonom zabranjeno.”
„Čuo sam kako se priča da su neki od njih bili gvozdeni jahači.
Članovi motociklističkih bandi.”
„Neki su bili u klubu iz Nju Džerzija, a neki u onom iz Njujorka, to
je...”
„Gospodine Base”, prekinuo ga je Lankte, „stvarno ne mislim da je
ovo vreme...”
„Ne vidim štetu od razgovora na tu temu”, reče Bas. „To su dripci,
trule jabuke, hohštapleri. Neki su se muvali po Hemptonsu, pre pet
godina, kad su tamo bili ozbiljni neredi. Nekolicina je bila povezana s
motociklističkim klubom Đavolovi izabranici, koji se raspao 1972.
godine. Stilsonov oslonac je tip po imenu Soni Eliman. Bio je
predsednik Đavolovih izabranika. Hapšen je pet-šest puta, ali nikad
nije osuđen.”
„Grešite u tome, šefe”, reče Lankte. Pripalio je novu cigaretu.
„Uhapšen je u državi Vašington, 1973. godine, zbog nezakonitog
polukružnog okretanja. Potpisao je zapisnik i platio dvadeset pet
dolara kazne.”
Džoni je ustao i polako prišao aparatu s vodom. Napunio je čašu.
Lankte ga je posmatrao sa zanimanjem.
„Znači da si se tek tako onesvestio, zar ne?”, pitao je.
 „Nije tako bilo”, reče Džoni, ne okrećući se. „Nameravao sam da ga
raznesem ručnim bacačem. U kritičnom trenutku otkazali su mi svi
bionički spojevi.”
Lankte je uzdahnuo.
Bas reče: „Možeš da odeš kad god želiš.”
„Hvala vam.”
„Ali reći ću ti isto što bi ti i ovde prisutni gospodin Lankte mogao
reći. Ubuduće bih se, da sam na tvom mestu, držao dalje od Stilsonovih
mitinga. Loše stvari dešavaju se ljudima koji se ne sviđaju Gregu
Stilsonu...”
„Zaista?”, pitao je Džoni. Pio je vodu.
„Te stvari su van vaše nadležnosti, šefe Base”, reče Lankte. Oči su
mu podsećale na zamagljeni čelik. Prekorno je posmatrao policajca.
„U redu”, pomirljivo će Bas.
„Reći ću ti da je bilo incidenata na drugim mitinzima, pošto od tog
ne može biti nikakve štete”, oglasio se Lankte. „Mlada trudnica je u
Ridžveju dobila takve batine da je pobacila. To se desilo nakon
Stilsonovog mitinga, koji je snimao CBS. Rekla je da pe može
prepoznati napadača, ali mi mislimo da bi to mogao biti neko od
Stilsonovih motociklista. Klinac od četrnaest godina je pre mesec dana
zaradio frakturu lobanje. Imao je plastični pištoljčić na vodu. Ni on nije
prepoznao napadača. Pištoljčić upućuje na preteranu reakciju
obezbeđenja.”
Kako lepo rečeno, pomislio je Džoni.
„Niste pronašli nijednog očevica?”
„Nikog ko bi govorio o tome”, kiselo će Lankte. Otresao je pepeo s
cigarete. „Narod ga voli.”
Džoni je pomislio na reći mladića koji je podigao sina da bi video
Grega Stilsona. Koga je dođavola briga? To je ionako samo deo predstave.
„Znači da FBI ima agenta ljubimca.”
Lankte je slegnuo ramenima. Razoružavajuće se osmehnuo. „Pa, šta
da ti kažem? Izuzev da ovo nije lak zadatak, Džoni. Ponekad me obuzme
strah. Taj tip generiše đavolski snažan magnetizam. Mislim da bi me
obesili za najbližu banderu ako bi pokazao na mene s bine i rekao ko
sam.”
Džoni je pomislio na ekipu u gradskom parku i na lepu devojku koja
je histerično mahala kriškom lubenice. „Mislim da ne grešite”, rekao je.
„Stoga, ako postoji nešto što znaš, a što bi mi moglo biti od
pomoći...” Lankte se nagnuo napred. Razoružavajući osmeh postao je
malčice alav. „Možda si imao vidovnjačku viziju o njemu. Možda si se
zbog nje onesvestio.”
„Možda”, reče Džoni, bez osmeha.
„Pa?”
Džoni se opasno primakao odluci da im sve kaže. Predomislio se.
„Video sam ga na televiziji. Danas nisam imao šta da radim, pa sam
došao ovamo da ga gledam uživo. Kladim se da nisam bio jedini
posetilac izdaleka.”
„Sigurno nisi.” spremno će Bas.
„I to je sve?”, pitao je Lankte.
„To je sve”, reče Džoni. Oklevajući je nastavio. „Izuzev... što mislim
da će dobiti ove izbore.”
„Sigurni smo da hoće”, reče Lankte. „Izuzev ako mu nešto ne
prikačimo. U međuvremenu se potpuno slažem sa šefom Basom. Drži
se dalje od Stilsonovih mitinga.”
„Ne brinite.” Džoni je zgužvao i bacio papirnu čašu. „Bilo mi je
zadovoljstvo što sam popričao s vama, gospodo, ali čeka me duga
vožnja do Darama.”
„Da li se brzo vraćaš u Mejn, Džoni?”, nehajno će Lankte.
„Ne znam.” Pogledao je vitkog i besprekorno odevenog agenta, koji
je tapkao novom cigaretom po digitalnom satu. Skrenuo je pogled na
Basa, krupnog, umornog čoveka s licem baseta. „Da li neko od vas
dvojice misli da će se Stilson kandidovati za veći položaj? Ako se
domogne fotelje u Predstavničkom domu?”
„Bože me sačuvaj”, promrmljao je Bas i prevrnuo očima.
„Takvi tipovi dođu i prođu”, reče Lankte. Njegove oči, tako smeđe
da su bile gotovo crne, nisu prestajale da proučavaju Džonija.
„Podsećaju na jedan od onih radioaktivnih elemenata koji su tako
nestabilni da ne traju dugo. Tipovi kao Stilson nemaju stalnu političku
bazu, već samo privremenu koaliciju koja se posle izvesnog vremena
neizbežno rasipa. Da li si video onu gomilu u parku? To nije politika,
već nešto uporedivo s hulahopom, kapama od rakunove kože ili bitls
perikama. Dobiće svoj mandat u Predstavničkom domu. Besplatno će
klopati u skupštinskom restoranu do 1978. godine i to će biti to.
Zapamti šta sam ti rekao.”
Džoni nije bio tako siguran.
 2

Sutradan je leva strana Džonijevog lica postala veoma šarena. Osnovna

boja bila je tamnoljubičasta, skoro crna. Iznad obrve je prelazila u
crveno, a zatim u morbidno veselu žutu na čelu i na liniji kose. Kapak
mu se malčice naduo, što mu je davalo iscereni izgled. Ličio je na drugu
bananu iz burleske.
Otplivao je dvadeset dužina bazena, nakon čega se zadihan opružio
u ležaljci. Grozno se osećao. Prošle noći spavao je manje od četiri sata. I
to malo sna bilo je protkano noćnim morama.
„Zdravo, Džoni... kako si, čoveče?”
Okrenuo se i ugledao nasmešenog Ngoa. Nosio je radnu odeću. Na
rukama je imao vrtlarske rukavice. Iza njega su bila crvena dečja kolica
puna borića. Korenje mladica bilo je umotano u grubo platno. Setio se
kako je vrtlar zvao borove i rekao: „Vidim da ponovo sadiš korov.”
Ngo je nabrao nos. „Izvini, da. Gospodin Četsvort ih voli. Rekao sam
mu da je to otpad drveće. U Novoj Engleskoj svuda ih ima. Napravi
ovakvo lice...”, Ngoovo lice se naboralo, tako da je ličilo na karikaturni
prikaz vašarskog čudovišta, „... i kaže: ’Samo ih posadi.’”
Džoni se nasmejao. To je ličilo na Rodžera Četsvorta. Voleo je da
bude po njegovom. „Kako ti se dopao miting?”
Ngo se učtivo osmehnuo. „Bio je veoma poučan”, rekao je. Njegov
pogled se nije mogao pročitati. Možda nije primetio izlazak sunca na
levoj strani Džonijevog lica. „Da, bio je veoma poučan. Svi smo uživali.”
„Dobro je.”
„A ti?”
„Ne toliko”, reče Džoni. Dodirnuo je modrice vrhovima prstiju. Koža
je bila veoma meka.
„Da, ne izgleda dobro, trebalo bi da staviš komad mesa na to”, reče
Ngo, sa istim ljubaznim osmehom.
„Šta misliš o njemu, Ngo? Šta misli tvoje odeljenje? Tvoj poljski
prijatelj? Ili Rut Čen i njena sestra?”
„Na povratku nismo govorili o tome, na zahtev instruktora. Rekli su
nam da razmislimo o onom što smo videli. Mislim da ćemo sledećeg
utorka pisati sastav na času. Da, mislim da će tako biti. Pisaćemo
sastav na času.”
„Šta ćeš ti napisati?”
Ngo se zagledao u plavo letnje nebo. Osmehivali su se jedno
drugom. Prve sedine pojavile su se u kosi sitnog muškarca, o kom
Džoni gotovo ništa nije znao. Nije znao da li je oženjen, da li ima dece,
da li je pobegao od Vijetkonga, da li je iz Sajgona ili iz seoskih predela.
Nije znao ništa o vrtlarevim političkim stavovima.
„Pričali smo o igri nasmejani tigar”, rekao je Ngo. „Sećaš li se?”
„Sećam se”, reče Džoni.
„Pripovedaću ti o pravom tigru. Neki tigar se prozlio u blizini mog
sela, kad sam bio mali. Postao je le manger d’homme, proždirač ljudi.
Samo što nije to uistinu bio. Proždirao je dečake, devojčice i starice,
zato što je bilo ratno vreme, pa nije bilo muškaraca koje bi mogao
pojesti. Ne govorim o ovom, tebi bliskom, već o Drugom svetskom
ratu. Tom tigru se osladilo ljudsko meso. Ko je mogao da ubije tako
grozno stvorenje u seocetu u kom je najmlađi odrasli muškarac imao
šezdeset godina i samo jednu ruku, a najstariji dečak, moja malenkost,
sedam godina? Taj tigar je jednog dana pronađen u jami s mamcem u
obliku leša mrtve žene. Strašna je stvar ostaviti ljudsko biće, sačinjeno
po liku gospodnjem, kao mamac. Napisaću to u svom sastavu, ali je još
strašnije ne učiniti ništa dok zli tigar odnosi malu decu. Napisaću u
mom sastavu da je zli tigar bio još živ kad smo ga našli. Kolac mu je
probio telo, ali je još bio živ. Tukli smo ga do smrti alatkama i
štapovima. Tukli su ga starci, starice i deca, od kojih su neka bila toliko
uzbuđena i uplašena da su se upiškila. Tigar je pao u jamu. Tukli smo ga
alatkama i štapovima do smrti, zato što su svi muškarci iz sela otišli da
se bore s Japancima. Mislim da je Stilson kao taj zli tigar kome se
osladilo ljudsko meso. Mislim da bi trebalo da mu se iskopa jama u koju
će upasti. Mislim da bi ga valjalo tući do smrti, ako i nakon pada u nju
ostane živ.”
Ljubazno se osmehnuo na jarkom letnjem suncu.
„Da li zaista veruješ u to?”, pitao je Džoni.
„O, da”, reče Ngo. Govorio je opuštenim tonom, kao da je to nevažna
tema. „Ne znam šta će učitelj reći kad mu predam takav sastav.”
Slegnuo je ramenima. „Verovatno će reći: ’Ngo ti nisi spreman za
američki način.’ Ali ja ću verno prikazati svoja osećanja. Šta ti misliš,
Džoni?” Pogled mu se načas zaustavio na modrici.
„Mislim da je opasan”, reče Džoni. „Ja... znam da je opasan.”
„Znaš li? Da, verujem da znaš. Tvoji zemljaci iz Nju Hempšira u
njemu vide zabavnog klovna. Vide ga kao što mnogi s ovog sveta vide
onog crnca, Idi Amin Dadu. Ali ti ne.”
„Ne”, reče Džoni. „Ali predložiti da bude ubijen...”
„Politički ubijen”, sa osmehom će Ngo. „Predlažem da bude politički
ubijen.”
„A ako ne može biti politički ubijen?”
Ngo se osmehnuo. Ispružio je kažiprst, podigao i spustio palac.
„Bam”, tiho je rekao. „Bam, bam, bam.”
„Ne”, rekao je Džoni, iznenađen vlastitim promuklim glasom. „To
nikad nije odgovor. Nikada.”
„Nije? Mislio sam da je to odgovor kojem Amerikanci prilično često
pribegavaju.” Ngo je podigao ručku crvenih kolica. „Moram da zasadim
ovo korenje, Džoni. Doviđenja, čoveče.”
Džoni je gledao za sitnim muškarcem koji se udaljavao, vukući
kolica s borovim mladicama. Nestao je iza ugla.
Ne. Ubijanje samo seje zmajeve zube. Verujem u to. Verujem u to iz
sveg srca.

Džon Smit je prvog utoka u novembru, a drugog dana u mesecu, sedeo

u fotelji u kuhinji - dnevnoj sobi gostinske kuće i gledao rezultate
izbora. Čanselor i Brinkli komentarisali su veliku izbornu mapu koja je
pokazivala rezultate predsedničke trke. Svaka država bila je obojena
pripadajućom nijansom. Bližila se ponoć. Trka između Forda i Kartera
bila je veoma tesna. Džoni nije sumnjao u Karterovu pobedu.
I Greg Stilson je pobedio.
Njegova pobeda opširno je praćena u lokalnim vestima. I
nacionalne su mu poklonile nešto pažnje. Upoređivali su njegovu
pobedu s onom Džejmsa Longlija, nezavisnog guvernera Mejna, od pre
dve godine.
Čanselor je rekao: „Poslednja istraživanja javnog mnjenja
pokazivala su da Harison Fišer, republikanski kandidat i dosadašnji
predstavnik, smanjuje razliku. Očigledno je da su ti podaci bili
pogrešni. NBC je javio da će Stilson, koji je vodio kampanju u
radničkom šlemu i tvrdio da će izbaciti đubre u svemir, dobiti
četrdeset šest procenata, a Fišer trideset jedan, i da Dejvid Bauz u
tradicionalno demokratama nenaklonjenom distriktu nije prikupio
više od dvadeset tri procenta.”
„I tako je”, reče Brinkli, „dole u Nju Hempširu došlo vreme viršli.
Trajaće još najmanje dve godine.” I on i Čanselor su se osmehnuli.
Počela je reklama. Džoni se nije nasmešio. Mislio je na tigrove.
Imao je mnogo posla između mitinga u Trimbulu i izborne noći.
Nastavio je da radi s Čakom. Momak je napredovao polaganim, ali
postojanim tempom. Pohađao je dva letnja kursa. Položio je oba. To mu
je omogućilo da nastavi da se bavi sportom. Fudbalska sezona
primicala se kraju. Imao je dobre izglede da se nađe u reprezentaciji
Nove Engleske po izboru Ganet novinskog lanca. Već su počele
oprezne, gotovo ritualne posete lovaca na talente s koledža. Moraće da
pričekaju još jednu godinu. Čak i njegovi roditelji odlučili su da provede
godinu dana u Pripremnoj školi Stovington, valjanoj privatnoj
obrazovnoj ustanovi u Vermontu. Džoni je pomislio da će u
Stovingtonu pobrljaviti od sreće kad čuju kog su dobili. Škola iz
Vermonta imala je odlične fudbalske timove i jadne ekipe američkog
fudbala. Verovatno će mu ponuditi punu stipendiju i zlatni ključ od
devojačke spavaonice. Džoni je osećao da je odlazak u pripremnu školu
ispravna odluka. Čak je ostvario veliki napredak, nakon što je doneta, i
nakon uklanjanja pritiska koji je izazivalo polaganje prijemnog za
koledž.
Džoni je krajem septembra otputovao u Paunel za vikend. U petak
uveče pitao je Herba šta ga muči, nakon što je proveo veče gledajući ga
kako se vrpolji i grohotno smeje televizijskim šalama, koje nisu bile
naročito duhovite.
„Ništa me ne muči”, reče Herb. Nervozno se osmehivao i trljao ruke
kao računovođa koji je otkrio da je kompanija u koju je uložio životnu
ušteđevinu bankrotirala. „Ništa me ne muči. Otkud ti takva pomisao,
sine?”
„Pa, o čemu razmišljaš, ako je tako?”
Herb je prestao da se smeje, ali je nastavio da trlja ruke. „Ne znam
kako da ti kažem, Džoni. Mislim...”
„Da li je Šarlin u pitanju?”
„Pa, da. Ona je.”
„Pitao si je.”
Herb se obratio sinu smirenim glasom. „Kako će ti se dopasti da u
dvadeset petoj godini dobiješ maćehu, Džoni?”
Džoni se nacerio. „Dopašće mi se. Čestitam, tata.”
Herb se s olakšanjem nasmejao. „Pa, hvala ti. Nije me sramota da
priznam da sam malčice zazirao od tvoje reakcije. Pamtim šta si rekao
na tu temu, ali ljudi ponekad menjaju mišljenje kad se nešto o čemu su
govorili ostvari. Voleo sam tvoju majku, Džoni. Pretpostavljam da ću je
uvek voleti.”
„Znam to, tata.”
„Sâm sam, baš kao i Šarlin... pa, valjda možemo biti jedno drugom
od koristi.”
Džoni je prišao ocu. Poljubio ga je. „Želim ti sve najbolje. Siguran
sam da će ti biti lepo s njom.”
„Dobar si sin, Džoni.” Herb je izvadio maramicu iz zadnjeg džepa.
Obrisao je oči. „Mislili smo da smo te izgubili. Ja sam tako mislio. Vera
nikad nije izgubila nadu. Uvek je verovala, Džoni, ja...”
„Nemoj, tata. Šta je bilo, bilo je.”
„Moram. Taj neprijatni osećaj pritiska me već godinu i po dana u
stomaku kao kamen. Molio sam se da umreš, Džoni. Molio sam boga da
te uzme, iako si moj sin.” Ponovo je obrisao oči i sklonio maramicu.
„Ispostavilo se da je bog znao malo više od mene. Džoni... hoćeš li
stajati pored mene? Na mom venčanju?”
Džonija je žacnulo nešto što se graničilo s tugom. „Biće mi
zadovoljstvo”, rekao je.
„Hvala ti. Drago mi je što... što sam rekao sve što mi je bilo na
pameti. Odavno se nisam ovako dobro osećao.”
„Da li ste utvrdili datum?”
„U stvari, jesmo. Da li ti ti drugi januar odgovara.?”
„Savršeno mi odgovara”, reče Džoni. „Računaj na mene.”
„Planiramo da prodamo i moju i njenu kuću”, reče Herb. „Bacili smo
oko na farmu u Bidfordu. Lepo imanje od deset hektara. Polovina je
pod šumom. To će biti novi početak.”
„Novi početak. To lepo zvuči.”
„Nemaš ništa protiv prodaje kuće?”, zabrinuto će Herb.
„Malčice mi je žao”, reče Džoni. „To je sve.”
„Da, i meni je. Malčice mi je žao.” Osmehnuo se. „Ta tuga se javlja u
srcu, a kod tebe?”
„I kod mene”, reče Džoni.
„Pa, kako ti ide tamo dole?”
„Fino.”
 „Dečak dobro napreduje?”
„Čudesno dobro”, sa osmehom će Džoni, svestan da je izgovorio
očevu omiljenu poštapalicu.
„Koliko dugo ćeš tamo ostati?”
„Koliko dugo ću raditi s Čakom? Mislim da ćemo sarađivati ove
školske godine, ako budu to hteli. Rad jedan na jedan novo je iskustvo
za mene. Dopada mi se. Posao je veoma dobar, u svakom pogledu.”
„Šta ćeš posle toga?”
Džoni je odmahnuo glavom. „Ne znam, ali nešto znam.”
„Znam da ću iz ovih stopa pazariti bocu šampanjca. Nacvrcaćemo
se.”
Otac je te septembarske noći ustao. Potapšao ga je po leđima.
„Pazari dve”, rekao je.
Sara Hejzlet slala mu je poneko pismo. Volt i ona očekivali su drugo
dete u aprilu. Džoni joj je čestitao trudnoću i Voltu poželeo uspeh na
izborima. Ponekad bi pomislio na dugo, blagodetno popodne
provedeno s njom. Retko kad je dopuštao sebi da uživa u tom sećanju.
Bojao se da bi uspomena mogla izbledeti usled duge izloženosti
sunčevim zracima sećanja, kao nekvalitetne grupne fotografije na kraju
srednje škole.
Te jeseni bio je na nekoliko sastanaka. Jednom je izašao s tek
razvedenom starijom sestrom Čakove tadašnje devojke. Nijedan od tih
sastanaka nije nikud vodio.
Te jeseni je najveći deo slobodnog vremena provodio u društvu
Gregorija Ejmasa Stilsona.
Postao je stilsonofil. Čuvao je tri raskupusane sveske u ormanu
ispod čarapa, donjeg veša i majica. Bile su pune beležaka, nagađanja i
foto kopija novinskih članaka. Noću bi se ponekad, dok bi tankom
hemijskom olovkom ispisivao beleške na marginama novinskih
članaka, osetio kao Artur Bremer28 ili ona Murova koja je pokušala da
upuca Džerija Forda. Znao je da bi Edgar Lankte, Neustrašivi Službenik
FBI-a, bez trunke oklevanja ozvučio njegov telefon, dnevnu i svaku
drugu sobu i kupatilo, kad bi mogao da vidi šta radi. Na drugoj strani
ulice trajno bi se parkirao kombi za prevoz nameštaja, u kom ne bi bilo
nameštaja već kamera, mikrofona i bog te pita čega sve ne.
Ubeđivao je sebe da nije Bremer i da Stilson nije njegova opsesija.
Bilo mu je teško da poveruje u to nakon dugih popodneva u bilblioteci
Univerziteta Nju Hempšir, provedenih u pretraživanju starih novina i
časopisa, i silnih novčića potrošenih za foto-kopiranje. Bilo mu je još
teže da poveruje u to posle svake noći provedene u zapisivanju misli i
pokušajima da se uoče veze među događajima. Najteže mu je bilo kad
bi se oko tri ujutru, nakon mrtve straže nad papirima, oznojen prenuo
iz noćne more.
Noćna mora bila je gotovo u dlaku ista. Ogoljena repriza rukovanja
sa Stilsonom na mitingu u Trimbulu. Osećaj da je u tunelu ispunjenom
sjajem lampe koja se približavala, pričvršćena na neku crnu mašinu
sudnjeg dana, najavljivao je iznenadni nailazak tame. Pojavio bi se
starac snebivljivih, uplašenih očiju, koji je rukovodio nezamislivom
zakletvom pri stupanju na dužnost. Iznijansirano osećanje pojavljivalo
se i nestajalo kao tanušni pramičak dima. Usledio bi titravi niz kratkih
slika, sličan plastičnim zastavicama iznad placa za prodaju polovnih
automobila. Um mu je šaptao da su sve te slike povezane, da
pripovedaju priču o titanskom udesu koji nailazi, možda i o
Armagedonu u čiji skori dolazak je Vera Smit nepokolebljivo verovala.
Ali šta su te slike? Šta su uistinu bile? Bile su maglovite. Zbog
zagonetnog plavog filtera, koji je ponekad bio presečen žutim
oznakama sličnim tigrovim prugama, razaznavao je samo neodređene
obrise.
Jedina jasna slika u ovim snenim reprizama pojavljivala se na kraju:
vrisci umirućih, smrad mrtvih i usamljeni tigar koji tapka po
kilometrima svijenog metala, rastopljenog stakla i sprženog tla. Tigar
se uvek smejao. Izgledalo je da nosi nešto u čeljustima - nešto plavo-
žuto iz čega je kapala krv.
Te jeseni ponekad je pomišljao da će poludeti od upornog sna. Činio
se besmislen, zato što je ukazivao na nemoguću budućnost. Bilo bi
najbolje da sasvim zaboravi na njega.
Nije to mogao. Zato je istraživao Gregorija Stilsona i pokušavao da
ubedi sebe da se ne radi o opasnoj opsesiji već o bezazlenom hobiju.
Stilson je rođen u Talsi. Njegov otac bio je radnik na bušotinama.
Selio se s posla na posao. Zbog izrazito krupne telesne građe radio je
češće od većine kolega. Njegova majka možda je nekad bila lepa. Na dve
njene fotografije koje je iskopao mogao se videti samo trag nekadašnje
lepote. Vreme i čovek za kog se udala brzo su uništili pomenutu lepotu,
ako je ikad postojala. Na fotografijama se videlo samo još jedno
namučeno lice žene iz prašnjavog pojasa. Žena s jugoistoka
ekonomskom depresijom pogođenih Sjedinjenih Država na sebi je
imala izbledelu cicanu haljinu. Držala je bebu - Grega - u mršavim
rukama i žmirkajući gledala ka suncu.
 Njegov otac je bio dominantan muškarac koji nije imao bogzna
kakvo mišljenje o sinu, žgoljavom i bolešljivom detetu. Nema dokaza
da ga je otac psihički ili fizički zlostavljao, ali postoje nagoveštaji da je
Greg Stilson prvih devet godina života proveo u senci zlovoljnog oca.
Na jedinoj zajedničkoj fotografiji sina i oca izgledali su srećno.
Snimljena je na naftnim poljima. Otac je prebacio ruku preko
sinovljevog vrata. Spontani gest je svedočio o bliskosti. Džoni se blago
stresao kad je video Harija Stilsona u radnoj odeći, pantalonama i kaki
košulji, sa nakrivljenim zaštitnim šlemom na glavi.
Greg je pošao u školu u Talsi. U desetoj godini preselio se u
Oklahoma Siti. Otac je leto pre toga nastradao u eksploziji na bušotini.
Meri Lu Stilson otišla je u Oki Siti, s dečakom, zato što je njena majka
živela tamo i zato što je u tom gradu mogla da pronađe posao u ratnoj
industriji. Bila je 1942. godina. Ponovo su došla dobra vremena.
Gregove ocene su do srednje škole bile dobre. U srednjoj su počeli
problemi: izostanci, tuče, igranje bilijara za novac u centru, možda i
valjanje ukradene robe, iako ovo poslednje nikad nije dokazano. Godine
1979, u prvom razredu srednje, dobio je dvodnevnu suspenziju zbog
podmetanja petarde u toaletu.
Meri Lu Stilson je u svim sukobima s vlastima držala sinovljevu
stranu. Dobra vremena - makar za one slične Stilsonovima - završila su
se demontažom ratne industrije 1945. godine. Gospođa Stilson je po
svoj prilici mislila da živi u stvarnosti „ona i dečak protiv čitavog
sveta”. Njena majka je umrla. Nije im ostavila ništa izuzev daščare.
Meri Lu je neko vreme točila piće u baru za ispičuture. Zatim je
kelnerisala u zalogajnici s dvadesetčetvoročasovnim radnim
vremenom. Borila se za sina, kad bi se uvalio u nevolje, a da (kako
izgleda) nikad nije proveravala da li su mu ruke čiste.
Sitni, bolešljivi dečak kog je otac prozvao Žgolja oko 1949. godine je
nestao. Greg Stilson je izrastao. Očevo genetsko nasleđe aktiviralo se u
adolescentskom dobu. Dečak je između trinaeste i sedamnaeste
porastao petnaest centimetara i dobio trideset pet kilograma. Nije
učestovao u organizovanim školskim sportovima, ali je nekako
nabavio vežbaonicu za bodibilding i komplet tegova. Žgolja je postao
momak s kojim se ne bi trebalo kačiti.
Džoni je pretpostavio da je nekoliko puta zamalo napustio školu.
Verovatno je izbegao hapšenje samo zahvaljujući pukoj sreći. Eh, da je
makar jednom uhapšen, često je razmišljao Džoni. To bi stavilo tačku
na brige koje su ga morile, zato što osuđeni kriminalci nisu mogli da se
nadaju visokim položajima u političkoj hijerarhiji.
Stilson je diplomirao - istina među poslednjima u svojoj generaciji -
u junu 1951. godine. Možda nije imao dobre ocene, ali mu pameti nije
falilo. Tragao je za dobrom prilikom. Bio je vešt na jeziku i prijatne
spoljašnjosti. Tog leta kratko je radio na benzinskoj pumpi. U avgustu
te godine pronašao je Isusa u propovedničkoj šatri u Vajlvud Grinu.
Napustio je posao na pumpi i postao prizivač kiše „zahvaljujući moći
koju je dobio od Našeg Gospoda Isusa Hrista.”
To leto je, slučajno ili ne, bilo jedno od najsuvljih u Oklahomi, posle
peščanih oluja iz doba ekonomske depresije. Urod je propao. I stoci je
pretila ista sudbina ako plitki bunari presuše. Greg je pozvan na
sastanak lokalnog udruženja rančera. Džoni je naišao na mnogo priča o
onom što se na tom sastanku zbilo. To je bio jedan od velikih
Stilsonovih trenutaka. Priče se nisu u potpunosti poklapale. Džon je to
smatrao razumljivim. Imale su sve atribute Američkog mita, što znači
da su bile slične onima o Dejviju Kroketu, Pekosu Bilu ili Polu Banjanu.
Neporecivo je da se na tom sastanku nešto desilo. Istina je bila van bilo
čijeg domašaja.
Jedno je sigurno. Taj sastanak udruženja rančera bio je jedan od
najčudnijih do tada. Pozvali su više od dvadeset prizivača kiše s
jugoistoka i jugozapada. Polovina su bili crnci. Bila su dva Indijanca -
mešanac Poni i čistokrvni Apač. Pozvan je i jedan Meksikanac, žvakač
pejotla. Greg je bio jedan od devet belaca, i jedini domorodac.
Rančeri su saslušali predloge prizivača kiše i rašljara. Kandidati su
se mogli podeliti u dve grupe: one koji su tražili polovinu unapred
(nepovratno) i one koju su tražili čitavu sumu unapred (nepovratno).
Greg Stilson je, kad je došao njegov red, ustao, zatakao palčeve za
pantalone i rekao: „Pretpostavljam da znate da sam počeo da prizivam
kišu otkad sam poklonio srce Isusu. Pre toga sam bio duboko zaglibljen
u grehu, kakav smo imali prilike da vidimo večeras. Ta vrsta greha
najčešće se ispisuje dolarskim znacima.”
Rančeri su se zainteresovali. Stilson je i u devetnaestoj bio
zanimljiv i vešt govornik. Dao im je ponudu koju nisu mogli da odbiju.
Prizvaće kišu kao novorođeni hrišćanin i kao neko ko zna da je ljubav
prema novcu izvor sveg zla. Rančeri će mu posle toga platiti onoliko
koliko misle da je zaslužio za svoj trud.
Izabran je aklamacijom. Dva dana kasnije klečao je na kolenima u
crnom kaputu i propovedničkom šeširu u zadnjem delu kamioneta, koji
se polako kotrljao stazama i bogazama centralne Oklahome. Molio se
za kišu preko dva zvučnika, povezana s traktorskim akumulatorom.
Hiljade ljudi izašlo je na drumove da ga vidi.
Kraj priče je bio predvidljiv i zadovoljavajući. Oblaci su, po podne
drugog Gregovog dana na poslu, prekrili nebo. Sledećeg jutra je pala
kiša. Padala je tri dana i dve noći. Četvoro ljudi udavilo se u bujičnim
poplavama. Reka Grinvud odnela je čitave kuće skupa s kokoškama na
krovu. Bunari su se napunili. Stoka je spasena. Udruženje rančera i
stočara Oklahome zaključilo je da bi kiša pala i bez Stilsonove
intervencije. Proneli su šešir za Grega na sledećem sastanku. Mladi
prizivač kiše je za svoj trud nagrađen kraljevskom sumom od
sedamnaest dolara.
Greg nije sedeo skrštenih ruku. Upotrebio je sedamnaest dolara za
objavljivanje oglasa u Heraldu iz Oklahoma Sitija. U njemu je istakao da
se slična stvar nekad davno dogodila izvesnom tamanitelju pacova u
gradu Hamlinu. Greg Stilson kao hrišćanin naravno nije mogao da
otima decu. Znao je da nema šanse na uspeh ako bi tužio moćno i
uticajno Udruženje rančera i stočara Oklahome. Ali pravda drži zemlje i
gradove, zar ne? Morao je da izdržava staru majku, ruiniranog zdravlja.
Oglas je podsećao da se brižni sin ubio od molitvi za ljubav gomile
bogatih, nezahvalnih snobova, za ljubav ljudi koji su buldožerima
izbacivali sirotinju poput porodice Džoud29, s njihove zemlje u
tridesetim. U istom oglasu podsećao je da je spasao desetine hiljada
dolara vrednu stoku i da je zauzvrat dobio sedamnaest dolara. Ovakva
nezahvalnost kao dobrom hrišćaninu nije mu smetala. Nadao se da će
se dobronamerni ljudi zamisliti nad njom i da će poslati priloge na
pretinac 471, pod okriljem Heralda.
Džoni se pitao koliko para je Greg Stilson prikupio posle
objavljivanja oglasa. Izveštaji su se razlikovali. Greg se te jeseni vozikao
po gradu u novom merkjuriju. Platio je trogodišnji zaostali porez za
kućicu koju im je ostavila Meri Luina majka. Meri Lu (koja nije bila
naročito bolesna, niti starija od četrdeset dve godine) šetkala se u
novoj bundi od rakunovine. Stilson je po svoj prilici otkrio jedno od
skrivenih pravila koja upravljaju svetom: ako oni koji imaju neće da
odreše kesu, oni koji nemaju često hoće i to bez ikakvog razloga. Isti
princip verovatno odvajkada obezbeđuje dovoljno mladih ljudi za
prehranu vojne mašinerije.
Rančeri su ubrzo otkrili da su kolektivno zavukli ruku u gnezdo
stršljenova. Gomile bi se skupile oko njih, bučno negodujući, kad bi
došli u grad. Terali su ih s govornica po čitavom okrugu. Sve teže su
prodavali govedinu, koju je kiša spasla. Slali su je na sve udaljenija
tržišta.
U novembru te impresivne godine, dvojica ljudi s bokserima na
šakama i niklovanim pištoljima u džepu zakucala su na vrata Grega
Stilsona. Udruženje rančera i stočara po svoj prilici unajmilo ih je da
Gregu - što ubedljivije - predlože da potraži sreću na nekom drugom
mestu. Obojica su završili u bolnici. Jedan je dobio potres mozga. Drugi
je prošao s ozbiljnim prelomom i ostao bez četiri zuba. Pronađeni su
na ćošku ulice Grega Stilsona, gologuzi. Bokseri su im ugurani na mesto
koje se najčešće povezuje sa sedenjem. Jedan je izvađen tek posle
hirurške intervencije.
Članovi udruženja vrisnuh su do neba. Na sastanku početkom
decembra odlučeno je da se iz fonda za opšte namene isplati 700 $.
Iznos je prosleđen Gregu Stilsonu, u obliku čeka.
Dobio je ono što je hteo.
Godine 1953. s majkom se preselio u Nebrasku. Posao prizivanja
kiše očigledno je loše išao. Neki su tvrdili da igranje bilijara za novac
nije išlo najbolje. Šta god da je bio razlog preseljenja, našli su se u
Omahi, gde je Greg otvorio molersku radnju, koja je propala posle dve
godine. Bolje je prošao kao prodavač Američke biblijske kompanije
istinskog puta. Krstario je kukuruznim pojasom i obedovao sa
stotinama vrednih, bogobojažljivih porodica. Pripovedao im je priču o
vlastitom religioznom preobražaju i prodavao Biblije, plakete, svetleće
plastične Isuse, molitvenike, ploče, kojekakve traktate i desničarsku
knjigu otrovnog sadržaja Pravi američki način: Komunističko-jevrejska
zavera protiv naših Sjedinjenih Država. Merkjuri je 1957. godine ustupio
mesto novom ford ranč vagonu.
Meri Lu Stilson je 1958. godine umrla od raka. Greg Stilson je
kasnije iste godine napustio posao s Biblijama i krenuo na istok.
Proveo je godinu dana u Njujorku, pre nego što se odselio u Olbani.
Godinu u Njujorku posvetio je trudu da se probije u svetu glume. To je
bio jedan od retkih poslova (pored moleraja) u kom nije uspeo da
zaradi. Neuspeh nije bio posledica nedostatka talenta, cinično je
zaključio Džoni.
U Olbaniju se zaposlio u osiguravajućem društvu Prudenšal. Ostao
je u tom gradu sve do 1965. godine. U tom poslu je postigao jalov
uspeh. Nije dobio ponudu da se pridruži kompaniji na direktorskom
nivou. Izostale su i provale hrišćanskog žara. Činilo se da je plahoviti i
razmetljivi Greg Stilson iz davnina tih pet godina proveo u hibernaciji.
U svim tim godinama imao je samo jednu ženu u svom životu, majku.
Koliko je Džonu bilo poznato, nije se ženio, niti je duže izlazio s nekom
ženom.
Prudenšal mu je 1965. godine ponudio mesto u Ridžveju, Nju
Hempšir. Greg je pristao. U to doba se završio i period hibernacije.
Razbarušene šezdesete su se zalaufale. To je bilo doba kratkih sukanja i
ljudi koji su radili po svome. Greg je učestvovao u gradskim poslovima.
Učlanio se u Privrednu komoru i Rotari klub. Privukao je pažnju
državnih medija 1967. godine, zbog natezanja oko parkometara u
centru grada. Razne frakcije rvale su se oko njih šest godina. Greg je
predložio da se parkometri uklone i zamene kutijama za dobrotvorne
priloge. Nek narod dobije priliku da kaže svoje. Neki su rekli da je to
najluđa ideja za koju su ikad čuli. Gospodo, odvratio je Greg, možda
čete se iznenaditi rezultatima. Bio je ubedljiv. Grad se konačno odlučio
da isproba njegov predlog. Poplava novčića iznenadila je sve izuzev
Grega. Pre mnogo godina otkrio je to pravilo.
Godine 1969. ponovo je osvanuo u njuhempširskoj štampi, kad je u
dugom i pažljivo napisanom pismu predložio da se osobe uhapšene
zbog uživanja i posedovanja droge zaposle na lokalnim projektima
poput održavanja parkova, biciklističkih staza i košenja trave s
pešačkih ostrva. Veliki broj ljudi rekao je da je to najluđa ideja za koju
su ikad čuli. Pa, odvratio je Greg, isprobajte je u praksi i odbacite ako se
ne pokaže delotvornom. Grad je i ovog puta odlučio da ga posluša.
Jedan duvač trave reorganizovao je gradsku biblioteku, koja je prešla
sa zastarelog Djuijevog decimalnog na savremeniji katalogni sistem
Kongresne biblioteke, bez ikakvih izdataka za gradsku kasu. Nekoliko
hipika uhapšenih zbog psihodelične kućne zabave preobrazilo je
gradski park u ogledni prostor s jezercetom za patke i igralištem za
decu na naučnoj bazi, načinjenim tako da maksimizira zadovoljstvo
igre i minimizira opasnost od povreda. Greg je istakao da se najveći
broj korisnika hemijskih sredstava za njih zainteresovao na koledžu,
ali da to nije razlog da ne iskoriste i druge stvari koje su tamo naučili.
Naporedo s revolucionisanjem gradskog sistema parkiranja i
rehabilitacijom posednika i uživalaca droga u Ridžveju, pisao je pisma
mančesterskom Junion lideru, bostonskom Gloubu i Njujork tajmsu u
kojima je ispovedao jastrebovske stavove u vezi s Vijetnamskim
ratom, kažnjavanjem heroinskih zavisnika i ponovnim uvođenjem
smrtne kazne, pogotovo za dilere heroina. U kampanji za Predstavnički
dom nekoliko puta tvrdio je da je bio protiv rata od 1970. godine,
uprkos drugačijim i svima dostupnim istupima u štampi.
Greg Stilson je 1970. godine osnovao kompaniju za osiguranje i
nekretnine. Bila je veoma uspešna. Posle dve godine s tri poslovna
partnera finansirao je i izgradio šoping-centar na obodu Kapital Sitija,
sedištu okruga koji je odnedavno predstavljao. U godini arapskog
naftnog bojkota počeo je da vozi linkoln kontinental. Iste godine
kandidovao se za gradonačelnika Ridžveja.
Gradonačelnik je uživao dvogodišnji mandat. Godine 1971.
republikanci i demokrate ovog velikog (8 500 stanovnika)
novoengleskog grada zamolili su ga da se kandiduje. Odbio je i jedne i
druge. Sa osmehom im se zahvalio na ukazanom poverenju.
Sedamdeset treće se kandidovao kao nezavisni kandidat. Pobedio je
demokratskog kandidata i popularnog republikanca koji je bio ranjiv
zato što je bio vatreni pristalica predsednika Niksona. Na tim izborima
prvi put je stavio građevinski šlem na glavu. Slogan njegove kampanje
bio je: Napravimo bolji Ridžvej! Naneo je težak poraz političkim
protivnicima. Godinu dana kasnije glasači u Nju Hempširu, sestrinskoj
državi Mejna, okrenuli su leđa demokrati Džordžu Mičelu i
republikancu Džejmsu Irvinu. Za guvernera su izabrali Džejmsa
Longlija, prodavca osiguranja iz Luistona.
Gregori Ejmas Stilson nije propustio da nauči tu lekciju.

Džoni je na marginama fotokopiranih članaka zapisivao svoje misli i

pitanja koja je najčešće sebi postavljao. Toliko je razmišljao o njima da
je mogao da rekonstruiše redosled zaključivanja u svako doba.
Kao prvo, Greg Stilson nije ni trebalo da bude izabran. Kampanju je
zasnivao na uglavnom nerazumnim obećanjima. Imao je pogrešnu
biografiju i pogrešno obrazovanje, koje se okončavalo diplomom
srednje škole. Do 1965. godine bio je tek nešto više od lutalice. Stilson
se, u zemlji u kojoj su glasači smatrali da bi pravnici trebalo da prave
zakone, uglavnom sukobljavao s njima. Bio je neženja. Sve u svemu
imao je prilično jezivu biografiju.
Kao drugo, štampa ga je gotovo u potpunosti ostavljala na miru. To
je bilo naročito zagonetna pojava u izbornoj godini u kojoj je Vilbur
Mils priznao da ima ljubavnicu i u kojoj je Vejn Hejz iz istog razloga
morao da se rastane sa za guzicu sraslom foteljom u Predstavničkom
domu. U godini u kojoj ni domovi moćnih nisu bili imuni na nimalo
nežne novinarske istrage, od novinara se očekivalo da rastrgnu
Stilsona. Ali njegova živopisna, kontroverzna ličnost nije izazivala ništa
izuzev divljenja u nacionalnoj štampi. Džonu Smitu činilo se da taj
čovek samo njega čini nervoznim. Njegovi telohranitelji do pre
nekoliko godina bili su besprizorne siledžije na harlijima. Ljudi su imali
običaj da se povređuju na Stilsonovim mitinzima, ali nijedan
istraživački nastrojen novinar nije načinjao tu temu. Na mitingu u
Kapitol Sitiju - kod istog prodajnog centra u čijoj izgradnji je
učestvovao Stilson - osmogodišnja devojčica slomila je ruku i iščašila
vrat. Njena majka histerično se klela da je to bilo delo jednog od
„motociklističkih manijaka”, koji ju je gurnuo s bine kad je pokušala da
se uspne na nju da bi dobila autogram Velikog Čoveka. Novine su to
propratile samo jednim retkom - Devojčica povređena na Stilsonovom
mitingu - koji je brzo zaboravljen.
Džoni je imao problema da poveruje u verodostojnost podataka
koje je Stilson dao o svojim prihodima. Godine 1975. platio je 11 000 $
federalnog poreza na prihod od 36 000 $. Nije platio ni cent državnog
poreza, pošto on nije postojao u Nju Hempširu. Tvrdio je da mu je
kompanija za osiguranje i nekretnine najznačajniji izvor prihoda.
Nešto malo novca dobijao je kao gradonačelnik. Nije ni pomenuo
prihode od uspešnog prodajnog centra u Kapitol Sitiju, niti se potrudio
da objasni otkud mu kuća od 86 000 $, za koju nikom ništa nije
dugovao. Stilsonovi nelogični podaci o prihodima nisu izazvali nikakvo
zanimanje, u godini u kojoj se predsednik Sjedinjenih Država našao na
tapetu zbog gotovo zanemarljive sume.
Tu je bio i njegov učinak na mestu gradonačelnika, mnogo bolji
nego što bi neko mogao pomisliti na osnovu njegove kampanje.
Pokazao se kao oštrouman i lukav upravnik s grubim ali ispravnim
pomanjem korporativne i političke psihologije. Mandat iz 1975. godine
je, na veliko zadovoljstvo poreskih obveznika, okončao s budžetskim
viškom po prvi put u deset godina. S opravdanim ponosom isticao je
uspehe sa sistemom parkiranja i onim što je zvao hipi programom
rada i učenja. Ridžvej je takođe bio jedan od prvih gradova u čitavoj
zemlji koji je osnovao komitet za proslavu dvestogodišnjice.
Kompanija koja je pravila kancelarijske ormane ga je odabrala za svoje
sedište. Grad se u vreme recesije dičio stopom nezaposlenosti od
neverovatna 3,2 procenta. To su bili uspesi vredni divljenja.
Džon je strahovao zbog nekih drugih stvari koje su se desile dok je
Stilson bio gradonačelnik.
Fond za gradsku biblioteku srezan je s 11 500 $ na 8 000 $, da bi se
u Stilsonovom poslednjem mandatu sveo na 6 500 $. Gradska policija
je, za to vreme, dobila četrdeset procenata veća sredstva. Kupljena su
tri nova policijska automobila i dosta kompleta opreme za borbu
protiv građanskih nereda. Zaposlena su još dva policajca. Gradski savet
je, na Stilsonovo navaljivanje, prihvatio da uvede 50/50 politiku pri
kupovini policijskog naoružanja. Nekoliko policajaca iz usnulog
novoengleskog grada je, koristeći se tom pogodnošću, kupilo magnum
357, pištolj koji je na velikom platnu obesmrtio Prljavi Hari Kalahan. U
Stilsonova gradonačelnika dostignuća ubrajalo se i zatvaranje doma
omladine. Uveden je navodno dobrovoljni policijski čast od deset
uveče za sve osobe mlađe od šesnaest godina. Socijalna pomoć
smanjena je za trideset pet procenata.
Da, mnogo toga u vezi s Gregom Stilsonom ulivalo je strah Džoniju.
Dominantni otac i popustljiva majka. Politički mitinzi koji su više
ličili na rok koncerte. Umeće u rukovođenju gomilom, njegovi
telohranitelji...
Još od Sinklera Luisa, ljudi viču pazite se, čuvajte se uspostavljanja
fašističke države u Americi, do čega nije došlo. Istina, u Luizijani se
pojavio Hju Long, ali je on...
On je ubijen.
Džoni je zatvorio oči i ugledao Ngoa kako nišani prstom kao
pištoljem. Bam, bam, bam. Tigre, tigre plame jak. Što sevaš kroz šumski
mrak, Koji večni dlan.30
Ali zmajevi zubi se ne seju. Ne dok se ne nađeš oči u oči s Frenkom
Dodom u njegovoj kišnoj kabanici s kapuljačom. S Osvaldima,
Sirhanima i Bremerima. Luđaci svih zemalja, ujedinite se.
Svakodnevno ispunjavajte paranoične sveske, listajte ih oko ponoći i
kad ludilo dosegne vrhunac u vama, pošaljite kupon za pušku koja se
isporučuje preko pošte. Džoni Smite, upoznaj Skviki From.31 Drago mi
je što te vidim, Džoni. Mislim da sve što imaš u toj sveščići ima smisla.
Hoću da upoznaš mog duhovnog vođu. Džoni, upoznaj Čarlija. Čarli, ovo
je Džoni. Sastaćemo se kad završiš sa Stilsonom, potamanićemo i
ostale svinje da bismo spasli Redvud.
U glavi mu se vrtložilo. Nailazila je neizbežna glavobolja. Uvek je
tako bilo. Razmišljanje o Gregu Stilsonu uvek je izazivalo glavobolju.
Vreme je da zaspi. Molio se bogu da ne bude snova.
Ipak: Pitanje.
Zapisao ga je u jednoj sveščići. Stalno mu se vraćao. Ispisao ga je
čitkim slovima. Zaokružio ih je trostrukom linijom, kao da hoće da ih
spreči da se raštrkaju. Pitanje je bilo sledeće: Da li bi ubio Hitlera kad bi
mogao da uskočiš u vremeplov i da se vratiš u 1932. godinu?
Džoni je pogledao na sat. Jedan i petnaest. Sad je bio treći
novembar. Izbori u godini Dvestogodišnjice sad su deo istorije. Ishod u
Ohaju još je nepoznat, ali Karter vodi. Nadmetanje je gotovo, dušice.
Halabuka je prošla. Izbori su izgubljeni i dobijeni. Džeri Ford može da
se odmori do 1980. godine.
Prišao je prozoru i pogledao napolju. Velika kuća bila je u tami.
Svetlo je gorelo u Ngoovom stanu iznad garaže. Vijetnamac koji će
uskoro postati američki građanin gledao je veliki američki
četvorogodišnji ritual: Stari dripci odlaze. Novi dripci dolaze. Možda
Gordon Strahan nije dao loš odgovor Votergejt komitetu.
Džoni se vratio u postelju. Dugo mu je trebalo da zaspi.
Sanjao je nasmejanog tigra.
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Herb Smit se, po podne drugog januara 1977. godine, venčao s drugom
ženom, Šarlin Makenzi. Ceremonija venčanja održana je u
Kongregacionoj crkvi u Sautvest Bendu. Nevestu je predao njen
osamdesetogodišnji, gotovo slepi otac. Džoni je stajao pored tate.
Izvadio je prsten u pravom trenutku.
Sara Hejzlet prisustvovala je venčanju sa suprugom i sinom, koji
više nije bio beba. Trudna, blistava Sara bila je slika i prilika srećnog i
ispunjenog porodičnog života. Videvši je, Džonija je spopao
neočekivani nalet jetke ljubomore, sličan podmuklom napadu
otrovnim gasom. Brzo je prošao. Prišao im je i razgovarao s njima na
prijemu posle venčanja.
Prvi put je upoznao Sarinog supruga, visokog, zgodnog muškarca
tankih brčića, s nešto preranih sedina u kosi. Izabran je u senat države
Mejn. Govorio je o svom viđenju nacionalnih izbora i o teškoćama
saradnje s nezavisnim guvernerom, dok ga je Deni vukao za nogavicu i
tražio više pića: „Tata, više pića, više pića\”
Sara je retko govorila, ali je Džoni osećao njen blistavi pogled na
sebi. Uzbuđivao ga je, ali ne na neprijatan način. Možda je bio malčice
tužan.
Piće na prijemu teklo je u potocima. Džoni je popio dva pića više od
uobičajena dva. Verovatno zato što je ponovo video Saru, ovog puta s
porodicom, ili zbog poruke ispisane na Šarlininom sjajnom licu da je
Vera Smit zaista otišla, zauvek. Petnaest minuta po odlasku
Hejzletovih, u prijatnom raspoloženju prišao je nevestinom ocu
Hektoru Markstonu.
Starac je sedeo na ćošku stola, pored ostataka svadbene torte.
Stiskao je glavu štapa, šakama izobličenim od artritisa. Nosio je tamne
naočari. Okvir je na jednom mestu bio učvršćen crnom trakom. Pored
njega su bile dve prazne boce piva i treća polupuna. Zagledao se u
Džonija.
„Ti si Herbov mali, zar ne?”
„Da, gospodine.”
Starac ga je pažljivije osmotrio, pre nego što je rekao: „Momče, ne
izgledaš najbolje.”
„Previše neprospavanih noći.”
„Izgledaš kao neko kome bi piće dobro došlo. Neko koje bi te
osvežilo.”
„Bili ste u Prvom svetskom ratu, zar ne?”, pitao je Džoni. Nekoliko
medalja, uključujući i Croix de Guerre, krasilo je starčev sako od plavog
serža.
„Bio sam”, reče Markston, nešto življim tonom. „Služio sam pod
Blek Džekom Peršingom, u Američkom ekspedicionom korpusu, 1917.
i 1918. Prošli smo kroz krv i blato. Vetar je duvao, a govna letela na sve
strane. Šuma Belo, momče. Šuma Belo. To je sad samo ime u
istorijskim udžbenicima. Bio sam tamo. Gledao sam kako ljudi ginu.
Vetar je duvao, a govna letela. Iz rovova je izašla čitava prokleta
družina.”
„Šarlin je rekla da je vaš dečak... njen brat...”
„Badi. Da. Bio bi ti ujak, momče. Da li smo ga voleli? Pretpostavljam
da jesmo. Zvao se Džo, ali su ga svi od rođenja zvali Badi. Šarlinina
majka počela je da umire, kad je stigao telegram.”
„Poginuo je u ratu, zar ne?”
„Da, jeste”, polako će starac. „U Sen Lou 1944. godine. Ne tako
daleko od šume Belo. Ne po ovdašnjim merilima za razdaljinu.
Prekinuli su Badijev život metkom. Nacisti.”
„Pišem esej”, reče Džoni, nadahnut popijenim alkoholom i željan da
progovori o onom što ga je najviše zanimalo. „Nadam se da ću ga
objaviti u Atlantiku ili možda Harperu...”
„Ti si pisac?” Tamne naočari sa zanimanjem su se upravile na
Džonija.
„Pa, trudim se”, reče Džoni. Već je zažalio zbog brbljivosti. „Da, ja
sam pisac. Pišem po sveskama, kad padne mrak. „Bilo kako bilo, esej će
se baviti Hitlerom.”
„Hitlerom? Na koji način?”
„Pa... pretpostavite... samo pretpostavite da možete uskočiti u
vremeplov i vratiti se u 1932. godinu. I pretpostavimo da naiđete na
Hitlera. Da li biste ga ubili ili ostavili u životu?”
 Starčeve crne naočari polako su se podigle ka Džonijevom licu, koji
se više nije osećao pijanim, preterano govorljivim ili pametnim. Činilo
mu se da sve zavisi od starčevog odgovora.
„Da li je to šala, dečače?”
„Ne. Nije šala.”
Hektor Markston podigao je ruku sa štapa. Gurnuo je u džep
pantalona. Izgledalo je da čitavu večnost pretura po njemu. Konačno ju
je izvukao iz džepa. Držao je džepni nož s drškom od kosti, koja je od
dugogodišnje upotrebe postala glatka i sjajna kao stara slonovača. I
druga ruka je stupila u akciju. Oslobodila je oštricu, uprkos artritisu.
Sečivo je zloćudno blesnulo na jarkoj svetlosti crkvene dvorane. Taj nož
putovao je za Francusku 1917. godine s dečakom, pripadnikom vojske
dečaka spremne i orne da zaustave prljave Hune, koji su nabijali bebe
na bajonete i silovali opatice. Ti dečaci jurišali su na mitraljeze,
obolevali od dizenterije i smrtonosne influence. Udisali su fozgen i
izašli su iz šume Belo kao strašila koja su videla Satanino lice. Koju
deceniju kasnije ispostavilo se da je sav njihov trud bio uzaludan. Čitav
posao morao se obaviti iz početka.
Negde je svirala muzika. Ljudi su se smejali. Plesali su. Blic je
prosuo toplu svetlost po svatovima. Sve to dešavalo se negde daleko.
Džoni je nepomično zurio u golu oštricu, hipnotisan igrom svetlosti na
tanušnoj ivici.
„Vidiš li je?”, tiho je zapitao Markston.
„Vidim je”, reče Džoni.
„Zario bih je u njegovo crno, lažljivo, ubilačko srce”, rekao je
Markston. „zario bih je do balčaka... i zavrnuo.” Polako je okrenuo nož
na jednu, pa na drugu stranu. Osmehnuo se, pokazujući bebeće desni s
jednim požutelim zubom.
„Pre toga bih”, nastavio je, „namazao oštricu otrovom za pacove.”

„Ubiti Hitlera?”, rekao je Rodžer Četsvort. Ispuštao je vazduh iz sebe u

malim oblačićima. Šetali su s krpljama po šumi iza kuće u Daramu.
Šume su bile veoma tihe. Bio je početak marta, ali je dan bio hladan i
nepomičan kao usred januara.
„Da, tako je.”
„Zanimljivo pitanje”, reče Rodžer. „Besmisleno, ali zanimljivo. Ne,
ne bih. Mislim da bih se umesto toga učlanio u partiju. Pokušao bih da
promenim stvari iznutra. Možda bi bilo moguće smeniti ga ili optužiti
za nešto, zbog prednosti koje bi mi dalo poznavanje budućnosti.”
Džoni je pomislio na kuse štapove za bilijar i na blistavozelene oči
Sonija Elimana.
„Mogao bi stradati u tom pokušaju”, rekao je. „Ti tipovi nisu samo
pevali po pivnicama te 1933. godine.”
„Da, to je tačno.” Ljubopitljivo je pogledao Džonija. „Šta bi ti
učinio?”
„Zbilja ne znam”, reče Džoni.
Rodžer je promenio temu. „Kako su se tvoj otac i njegova žena
proveli na medenom mesecu?”
Džoni se osmehnuo. Otišli su u Majami Bič, gde ih je dočekao štrajk
hotelskog osoblja. „Šarlin je rekla da se osećala kao kod kuće, dok je
nameštala krevet. Tata je rekao da se osećao kao cirkuska nakaza s
opekotinama od sunca u martu. Mislim da su se lepo proveli.”
„I prodali su kuće?”
„Da, istog dana. Zadovoljni su postignutim cenama. Bio bih na
zelenoj grani, da nema bogom prokletih bolničkih računa.”
„Džoni...”
„Hmm?”
„Ništa. Hajdemo nazad. Imam nešto čivasa, ako si raspoložen za
pićence.”
„Verujem da jesam”, reče Džoni.

Čitali su Neznanog Džuda. Džoni se prijatno iznenadio kad je video s

kakvom energijom i zanimanjem (posle mumlanja i krkljanja na prvih
četrdeset strana) Čak prilazi ovom štivu. Priznao je da je sinoć čitao
unapred. Planirao je da pročita neko drugo Hardijevo delo, kad završi s
ovim. Prvi put u životu čitao je iz zadovoljstva. Nije imao mere, kao
momčić koji tek što je spoznao seksualna zadovoljstva uz pomoć zrelije
žene.
Otvorena knjiga počivala mu je na krilu. Ponovo su bili pored
bazena, u kom nije bilo vode. Nosili su tanke jakne. Beli oblaci putovali
su po nebu. Sporadično su pokušavali da se okupe i puste kišu. Vazduh
je bio tajanstven i sladak. Proleće se bližilo. Bio je šesnaesti april.
„Da li je to jedno od onih trik pitanja?”, zanimao se Čak.
„Jok.”
„Pa, da li bi me uhvatili?”
„Šta si rekao?”, Niko drugi nije postavio to pitanje.
„Da li bi me uhvatili, ako bih ga ubio? Da li bi me obesili o banderu?
Da li bi me naterali da zaigram ludi ples na kraju užeta?”
„Pa, ne znam”, polako će Džoni. „Da, pretpostavljam da bi te
uhvatili.”
„Ne bih mogao da zbrišem vremeplovom u čudesno izmenjeni svet,
a? Ne bih mogao da se vratim u dobru staru 1977. godinu?”
„Ne, mislim da ne bi.”
„Pa, to nije važno. Ubio bih ga u svakom slučaju.”
„Tek tako?”
„Naravno.” Čak se blago osmehnuo. „Imao bih šupalj zub pun
smrtonosnog otrova ili žilet ušiven u kragnu košulje. Tako ne bi mogli
da me mrcvare ako me uhvate. Učinio bih to. Plašio bih se da će me
milioni koje će ubiti proganjati do groba, ako bih propustio priliku da
ga ubijem.”
„Do groba”, ponovio je Džoni, s blagom mučninom.
„Da li ti je dobro, Džoni?”
Džoni je naterao sebe da uzvrati na Čakov osmeh. „Dobro sam.
Izgleda da mi je srce preskočilo, ili nešto slično.”
Čak je nastavio da čita Džuda, pod blago oblačnim nebom.

Maj.
Miris pokošene trave se vratio - zajedno s večitim favoritima
orlovim noktima, prašinom i ružama. Proleće u Novoj Engleskoj
uistinu traje samo jednu bajoslovnu nedelju. Didžejevi posle nje puste
stare hitove Bič bojsa, odasvud zazuje honde i počne vrelo leto.
Džoni je, jedne večeri te bajoslovne prolećne nedelje, sedeo u
gostinskoj kući i zurio u noć. Prolećna tama bila je meka i duboka. Čak
je bio na maturskoj večeri s novom devojkom, intelektualnijom od
prošlih pola tuceta. Ona čita, poverio mu se, kao jedan svetski čovek
drugom.
Ngo je otišao. Dobio je državljanstvo krajem marta. U aprilu se
prijavio za posao glavnog vrtlara u hotelu u Severnoj Karolini. Pre tri
nedelje otišao je na razgovor. Dobio je posao na licu mesta. Posetio je
Džonija pre nego što je otišao.
„Mislim da se previše brineš zbog tigrova koji još nisu tu”, rekao je.
„Oni imaju pruge koje se utapaju u okolinu, da ne bi bili viđeni.
Zabrinuti čovek ih zbog toga svuda opaža.”
„Tigar postoji”, odvratio je Džoni.
„Tako je”, složio se Ngo. „Negde. Oslabio si, u poslednje vreme.”
Džoni je ustao. Prišao je frižideru i nasuo pepsi. Izašao je na
verandicu i seo. Pijuckao je gazirano piće. Mislio je koliko su svi srećni
što je putovanje kroz vreme potpuno nemoguće. Pojavio se mesec,
narandžasto oko iznad borova. Prosecao je krvavu stazu preko bazena.
Prve žabe su kreketale. Posle izvesnog vremena vratio se u kuću i
nasuo dosta ruma u pepsi. Vratio se na verandicu i seo. Pio je i
posmatrao kako se mesec penje po nebu. Polako je menjao boju iz
narandžaste u mističnu, nenametljivu srebrnu.
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Čak je 23. juna 1977. godine diplomirao. Džoni je, u najboljem odelu,
sedeo u vreloj dvorani srednje škole pored Rodžera i Širli Četsvort.
Gledao je kako njegov učenik završava srednju školu kao četrdeset
treći u generaciji. Širli je plakala.
Posle dodele diploma priređena je zabava u vrtu Četsvortovih. Dan
je bio vreo i vlažan. Na zapadu su se okupljali olujni oblaci purpurnih
trbuha. Polako su se kretali horizontom, ali se činilo da im se ne
približavaju. Čak, rumenih obraza od tri popijena koktela, prišao je
Džoniju, s Peti Strahan, svojom devojkom. Hteo je da mu iskaže
zahvalnost i da mu pokaže poklon koji je dobio od roditelja - novi
Pulsarov sat.
„Rekao sam da želim malog robota iz Ratova zvezda. Razočarali su
me ovom drangulijom”, reče Čak. Džoni se nasmejao. Još malo su
popričali. Čak je u jednom trenutku rekao, s gotovo grubom iskrenošću:
„Želim da ti zahvalim, Džoni. Ne bih diplomirao da nije bilo tebe.”
„Ne, to nije tačno”, reče Džoni. Blago se uznemirio kad je video da je
njegov učenik na ivici plača. „Kvalitet uvek dođe do izražaja.”
„To mu stalno govorim”, rekla je Čakova devojka. Suzdržana i
elegantna lepota čekala je da se pokaže iza njenih naočara.
„Možda”, reče Čak. „Možda je tako. Ali mislim da znam ko je
najzaslužniji za moju diplomu. Hvala ti do neba.” Zagrlio je Džonija.
Džoni se uspravio i spustio ruku na glavu, od snažne, sjajne munje
spoznaje, koja ga je iznenada prodrmala, kao da ga je Čak udario, a ne
zagrlio. Slika mu se urezala u mozak kao otisak na metalnoj ploči.
„Ne”, rekao je. „Nema šanse. Držite se dalje odatle.”
Čak je nervozno udahnuo. I on je osetio nešto hladno, mračno i
nepojmljivo. Odjednom nije želeo da dodiruje Džonija. Poželeo je da ga
više nikad ne dodirne. Zbog nečeg mu se činilo da zna kako bi mu bilo
ako bi ležao u kovčegu i gledao kako zakucavaju poklopac.
„Džoni”, rekao je i zamucnuo. „Šta... šta...”
Rodžer je hitao ka njima s pićima. Zbunjeno je zastao. Džoni je
gledao preko Čakovog ramena na daleke olujne oblake. Pogled mu je
bio mutan i maglovit.
Rekao je: „Trebalo bi da se držite dalje od tog mesta. Na njemu
nema gromobrana.”
„Džoni...” Čak je uplašeno pogledao oca. „Kao da doživljava neki...
napad, ili nešto slično.”
„Grom”, obznanio je Džoni snažnim glasom. Glave su se okretale
prema njemu. Raširio je ruke. „Munja, vatra. Izolacija na zidovima.
Vrata... zaglavljena. Izgoreli ljudi mirišu kao pečeni prasići.”
„O čemu to govori?”, kriknula je Čakova devojka. Sav žamor je
utihnuo. Svi su posmatrali Džonija, balansirajući tanjirima i čašama.
Rodžer mu je prišao. „Džone! Džoni! Šta nije u redu? Probudi se!”
Pucnuo je prstima pred Džonovim očima. Grmljavina se začula na
zapadu, kao glas džinova preko koktela. „Šta nije u redu?”
Džonijev glas bio je jasan i ne naročito glasan. Dopirao je do svih
pedeset i nešto ljudi - poslovnih ljudi i učitelja sa suprugama,
pripadnika daramske više srednje klase. „Nek vaš sin večeras ostane
kod kuće, ili će izgoreti sa ostalima. Izbiće požar, strašan požar. Držite
ga dalje od Ketisa. Udariće ga grom. Izgoreće pre nego što stignu prva
vatrogasna kola. Izolacija će izgoreti. Pronaći će mnoštvo ugljenisanih
tela na izlazima. Neće moći da ih identifikuju, izuzev po zubnim
kartonima. To... to...”
Peti Strahan je vrisnula. Prinela je šaku ustima. Plastična čaša pala
je na travnjak. Kocke leda prosule su se po travi. Blistale su se kao
dijamanti nemoguće veličine. Zaljuljala se, izgubila svest i pala u
pastelnoj svečanoj haljini. Majka joj je pritrčala. U prolazu je povikala
na Džona: „Šta nije u redu s tobom? Šta, za ime božje, nije u redu s
tobom?”
Čak je zurio u Džonija. Bio je bled kao kreč.
Džonijev pogled je počeo da se bistri. Osvrnuo se oko sebe, na ljude
koji su ga posmatrali. „Žao mi je”, promrmljao je.
Petina majka bila je na kolenima. Držala je ćerkinu glavu u naručju.
Nežno ju je ćuškala po obrazima. Devojka je počela da se meškolji i ječi.
„Džoni?” prošaptao je Čak. Požurio je prema devojci, ne čekajući
odgovor.
Na travnjaku u zadnjem dvorištu Četsvortovih niko se nije micao.
Svi su ga gledali. Zurili su u njega zato što se to ponovo dogodilo.
Gledali su ga kao bolničarke. I novinari. Podsećali su ga na svrake na
telefonskoj žici. Držali su pića i tanjire s krompir-salatom. Posmatrali
su ga kao da je insekt, nakaza, kao da je svukao gaće i ogolio sebe pred
svima.
Hteo je da beži, da se krije. Hteo je da povrati.
„Džoni”, reče Rodžer kad ga je zagrlio. „Hajdemo u kuću. Moraš da
sedneš...”
U daljini se razlegla grmljavina.
„Šta je Ketis?”, promuklo će Džoni. Pokušavao je da se odupre
Rodžerovom pritisku na ramenu. „To nije ničija kuća, zato što sam
video znakove za izlaz. Šta je to? Gde je to?”
„Zar ne možete da ga udaljite odavde?”, Petina majka skoro je
vrištala. „Nastavlja da je sablažnjava!”
„Hajdemo, Džoni.”
„Ali...”
„Hajdemo.”
Pustio je da ga povede ka gostinskoj kući. Šljunak na stazi škripao je
pod njihovim nogama. Činilo mu se da je to jedini zvuk, sve dok
nadomak bazena nije začuo šaputanje za leđima.
„Gde je Ketis?”, ponovo je pitao Džoni.
„Kako ne znaš?”, pitao je Rodžer. „Izgleda da sve znaš. Toliko si
preplašio sirotu Peti Strahan da se onesvestila.”
„Ne mogu da vidim. To je u mrtvoj zoni. Šta je to?”
„Prvo ćemo se popeti na sprat.”
„Nisam bolestan!”
„U tom slučaju si pod stresom”, reče Rodžer. Govorio je tihim i
umirujućim tonom, kojem neki ljudi pribegavaju kad razgovaraju s
luđacima. Džoni se uplašio od tog glasa. Počela je glavobolja. Žestoko
se borio s njom. Popeli su se stepenicama gostinske kuće.

„Da li ti je išta bolje?”, pitao je Rodžer. „Šta je Ketis?”

„To je veoma otmen restoran u Samersvortu. Zabave povodom
diplomiranja u Ketisu su lokalna tradicija. Bog sveti zna zašto. Da li si
siguran da ne želiš aspirin?”
„Ne želim ga. Ne daj mu da ide, Rodžere. Udariće grom. Čitavo
mesto će izgoreti.”
„Džoni”, reče Rodžer Četsvort, polako i veoma ljubazno, „ne možeš
tako nešto da znaš.”
Džoni je pio ledenu vodu sitnim gutljajima. Spustio je čašu. Ruka
mu je blago drhtala. „Rekao si da si proverio moju prošlost. Mislio
sam...”
„Da, jesam. Ali izvukao si pogrešan zaključak. Znam da si ti nekakav
vidovnjak, ali mi takav čovek nije bio potreban. Tražio sam učitelja.
Dobro radiš taj posao. Lično verujem da nema razlike između dobrih i
loših vidovnjaka, zato što ne verujem u te stvari. Tako ti je to.
Jednostavno ne verujem.”
„To znači da sam lažov.”
„Nikako”, reče Rodžer istim, tihim glasom. „Imam nadzornika u
fabrici u Saseksu, koji neće da pripali tri cigarete istom šibicom, ali ga
to ne čini lošim nadzornikom. Imam veoma religiozne prijatelje. Ne
idem u crkvu, ali prijateljujem s njima. Tvoje verovanje da možeš
predvideti budućnost ili videti stvari na veliku daljinu nikad nije
uticalo na moj sud o tebi kao o učitelju. Ne... to nije čitava istina. Nikad
nije uticalo, nakon što sam procenio da ti neće smetati da pomogneš
Čaku. I nije. Ali ne verujem da će Ketis noćas izgoreti, kao što ne
verujem da je mesec kolut sira.”
„Znači da nisam lažov, već sam samo lud”, reče Džoni. Ova situacija
je na izvestan način bila zanimljiva. Rodžer Doso i mnogi drugi u
pismima su ga optuživali da se služi trikovima. Četsvort je bio prvi koji
ga je optužio da ima kompleks Jovanke Orleanke.
„Nije to u pitanju”, reče Rodžer. „Ti si mlad čovek koji je preživeo
strašan udes i koji se vratio u život uprkos neznatnim šansama. Taj
uspeh verovatno si strahovito platio. Nikad nisam govorio o tome,
Džoni, ali, ako iko od onih ljudi na travnjaku - uključujući Petinu majku -
želi da naprečac donese gomilu glupih zaključaka, reći ću im da
umuknu i da ne govore o onom o čemu pojma nemaju.”
„Ketis”, reče Džoni. „Kako sam mogao da znam to ime? I kako sam
znao da to nije nečiji dom?”
„Znao si zahvaljujući Čaku. Ove nedelje često je govorio o zabavi.”
„Nije govorio preda mnom.”
Rodžer je slegnuo ramenima. „Možda je rekao nešto Šeli ili meni,
dok si ti bio u blizini. Tvoja podsvest je to upila i uskladištila...”
„Tako je”, gorko će Džoni. „Sve što ne razumemo, sve što se ne
uklapa u našu ideju o funkcionisanju sveta, jednostavno uskladištimo
pod P, kao podsvest. Je li tako? Ona je bog dvadesetog veka. Koliko puta
si tako postupio, kad si naišao na nešto što odudara od tvog
pragmatičnog pogleda na svet, Rodžere?”
Rodžerove oči možda su malčice zaiskrile - iako je to mogao biti
plod Džonijeve pregrejane mašte.
„Povezuješ munje s nadolazećom olujom”, rekao je. „Zar ne vidiš?
To je savršeno...”
„Slušaj me”, reče Džoni. „Reći ću ti ovo na najjednostavniji mogući
način. Grom će udariti u to mesto. Izgoreće. Zadrži Čaka kod kuće.”
O bože, glavobolja nailazi. Prikrada se kao tigar. Stavio je ruku na
čelo. Počeo je da ga trlja.
„Džoni, previše radiš.”
„Zadrži ga kod kuće”, ponovio je Džoni.
„On će odlučiti o tome. Ne želim da to činim umesto njega.
Slobodan je, beo i ima osamnaest godina.”
Neko je pokucao na vrata. „Džoni?”
„Uđi”, reče Džoni. Čak je ušao. Izgledao je zabrinuto.
„Kako ti je?”, pitao je.
„Dobro”, reče Džoni. „Boli me glava, to je sve. Čak... molim te, ne idi
tamo večeras. Govorim ti kao prijatelj. Ne znam da li razmišljaš kao
tvoj otac, ali ne idi. Molim te.”
„Nema problema, čoveče”, veselo će Čak, kad se sručio na kauč.
Zabacio je jastuče jednom nogom. „Ne bih mogao da odvučem Peti na
kilometar od tog mesta ni kad bih je vezao debelim lancem. Uterali ste
joj strah u kosti.”
„Žao mi je”, reče Džoni. Osećao je mučninu pomešanu sa silnim
olakšanjem. „Žao mi je, ali mi je drago.”
„Imao si neko pražnjenje, zar ne?” Čak je pogledao Džonija, a zatim
oca, pa ponovo Džonija. „Osetio sam ga. Nije valjalo.”
„Ponekad mi se to dešava. Ume da bude neprijatno.”
„Pa, ne bih želeo da mi se to ponovo desi”, reče Čak. „Ali, hej... to
mesto neće stvarno izgoreti, zar ne?”
„Hoće”, reče Džoni. „Drži se dalje od njega.”
„Ali...” Zabrinuto se zagledao u oca. „Završna godina rezervisala je
čitavo prokleto mesto za večeras. Škola je podržala taj potez. Smatraju
da je to bezbednije od dvadeset ili trideset različitih zabava i mnogo
pijanih ljudi na sporednim drumovima. Tamo će biti...” Čak se ućutao i
uplašeno nastavio. „Tamo će biti dvestotinak parova”, rekao je. „Tata...”
„Mislim da on nimalo ne veruje u to”, reče Džoni.
Rodžer je ustao sa osmehom. „Pa, predlažem da se odvezemo do
Samersvorta i porazgovaramo s upraviteljem tog mesta”, rekao je.
„Zabava na travnjaku iza kuće ionako je dosadna. Možemo da
pozovemo sve parove ovamo, ako se vas dvoje ne predomislite.”
Obratio se Džoniju.
„Pod uslovom da ostaneš trezan i pomogneš u organizaciji,
prijatelju.”
„Pristajem sa zadovoljstvom”, reče Džoni. „Ali zašto predlažeš tako
nešto, ako mi ne veruješ?”
„Zbog tvog duševnog mira”, reče Rodžer, „i zbog Čakovog. Da i ne
govorimo da ću umreti od smeha, kad noć prođe bez požara i kad ti
ujutru kažem da sam ti lepo rekao.”
„Pa, hvala ti, u svakom slučaju.” Drhtao je više nego ikad, iako mu je
laknulo. Glavobolja se svela na tupo pulsiranje.
„Moram da kažem još nešto”, oglasio se Rodžer. „Mislim da nema ni
najmanje šanse da nagovorimo vlasnika da otkaže proslavu samo na
osnovu tvojih reči, Džoni. Ovo je za njega najverovatnije jedna od
najberićetnijih noći u godini.”
Čak je rekao. „Pa, mogli bismo nešto da izvedemo...”
„Šta na primer?”
„Pa, mogli bismo da mu nešto ispričamo... da nešto smislimo...”
„Misliš da bi trebalo da lažem? Neću. Ne traži to od mene, Čak.”
Čak je klimnuo. „U redu.”
„Najbolje je da odmah krenemo”, odlučno će Rodžer. „Petnaest je do
pet. Odvešćemo se mercedesom do Samersvorta.”

Brus Karik, vlasnik i upravnik Ketisa, bio je za barom kad je trojka

stigla u pet i četrdeset. Džoniju se srce malčice steglo kad je pročitao
znak ispred vrata restorana PRIVATNA ZABAVA SAMO VEČERAS OD
SEDAM DO ZATVARANJA VIDIMO SE SUTRA.
 Karik nije bio sasvim besposlen. Posluživao je nekoliko radnika koji
su pili pivo i gledali prve vesti i tri para koji su pili koktele. Saslušao je
Džonijevu priču sa sve vidljivijom nevericom. Karik je rekao, kad je
završio: „Kažete da se zovete Smit?”
„Da, tako je.”
„Gospodine Smite, priđite ovom prozoru.”
Poveo je Džonija do prozora pored vrata garderobe.
„Pogledajte napolje. Recite mi šta vidite.”
Džoni je pogledao napolje. Znao je šta će videti. Put broj 9 pružao se
na zapad. Sušio se posle blage poslepodnevne kiše. Nebo je bilo
savršeno čisto. Olujni oblaci su prošli.
„Ne vidim mnogo toga. Ne u ovom času. Ali...”
„Nema tu nikakvog ali”, reče Brus Karik. „Znate li šta mislim? Da li
zaista želite da znate? Mislim da ste vi neki šašavko. Ne znam i nije me
briga, zašto ste pored tolikih ljudi rešili da sjebete baš mene. Upoznao
bih vas s nekim životnim činjenicama, ako imate sekundicu vremena.
Dobio sam šeststo pedeset dolara od klinaca sa završne godine za ovu
žurku. Unajmili su prilično dobar rokenrol bend, Ouk, iz Mejna. Hrana je
u frižideru, spremna za mikrotalasnu. Salate su na ledu. Pića se
posebno plaćaju i većina klinaca ima preko osamnaest, što znači da
mogu da piju koliko im duša ište... a večeras će piti, ko bi ih krivio zbog
toga. Matura se slavi samo jednom u životu. Večeras ću ubrati
najmanje dve hiljade dolara. Unajmio sam dva barmena kao pojačanje.
Imaću šest kelnerica i hostesu. Ako sad otkažem žurku, izgubiću svu
planiranu zaradu. Moraću da vratim šeststo pedeset dolara koje sam
uzeo za hranu. Neću imati nikakvog prihoda od uobičajenih gostiju,
zato što je onaj znak čitave nedelje visio napolju. Da li vam je sad
jasno?”
„Ima li ovo mesto gromobrane?”, pitao je Džoni.
Karik je nemoćno podigao ruke. „Upravo sam ovom tipu predočio
životne činjenice, a on želi da priča o gromobranima! Da, imam
gromobrane! Montirao sam ih kad me je obišao neki tip. Odonda je
prošlo najmanje pet godina. Otpevao mi je pesmicu o njihovom uticaju
na visinu rata osiguranja. Zbog toga sam kupio bogom proklete
gromobrane! Da li ste sad srećni. Isuse Hristel” Zagledao se u Rodžera i
Čaka. „Šta vas dvojica radite? Zašto slušate ovu jajaru koja vozi bez
kočnica? Polazite, šta čekate? Imam posla.”
„Džoni...”, započeo je Čak.
„Nije važno”, reče Rodžer. „Hajdemo. Hvala vam na vašem vremenu,
gospodine Karik, i na vašem ljubaznom i predusretljivom pristupu.”
„Nema na čemu”, reče Karik. „Gomila šašavaca!” Okrenuo se i
pružio korak ka trpezariji.
Trojka je izašla iz restorana. Čak je sumnjičavo posmatrao
besprekorno čisto nebo. Džoni je krenuo ka automobilu. Zurio je ispred
sebe. Osećao se glupo i istrošeno, dok mu je glavobolja damarala u
slepoočnicama. Rodžer je stajao s rukama u zadnjim džepovima.
Posmatrao je dugi, niski krov zgrade.
„Šta gledaš, tata?”, pitao je Čak.
„Na ovoj zgradi nema gromobrana”, zamišljeno reče Rodžer
Četsvort. „Nema nijednog.”

Trojka je sedela u dnevnoj sobi velike kuće. Čak je bio pored telefona.
Sumnjičavo je posmatrao oca. „Većina neće hteti da ovako kasno menja
planove”, rekao je.
„Ionako su planirali da izađu”, reče Rodžer. „Ništa ih ne sprečava da
dođu ovamo.”
Čak je slegnuo ramenima i počeo da zove.
Razgovarali su s polovinom parova koji su planirali da te večeri odu
u Ketis, na proslavu mature. Džoni nije bio siguran zašto su pristali da
dođu kod Četsvortovih. Neki su su došli zato što su mislili da će žurka
biti zanimljivija i zato što je piće bilo besplatno. Vest se brzo pronela.
Pomoglo je i što su roditelji dobrog broja dece bili na popodnevnoj
zabavi iza kuće. Džoni se, stoga, veći deo večeri osećao kao eksponat u
staklenoj vitrini. Rodžer je sedeo u ćošku i pio votku-martini. Lice mu
je bilo nečitljivo, poput maske.
Oko osam i petnaest prešao je preko velike prostorije, kombinacije
bara i igraonice, koja je zauzimala tri četvrtine donjeg nivoa, nagnuo se
ka Džoniju i dreknuo da bi nadjačao Eltona Džona: „Hoćeš li da odeš na
sprat, da bi igrao kribidž?”
Džoni je zahvalno klimnuo.
Šeli je pisala pisma u kuhinji. Podigla je glavu kad su ušli.
Osmehnula se. „Mislila sam da ste mazohisti koji će ostati dole čitavu
noć. Jasno vam je da to nije neophodno.”
„Žao mi je zbog svega”, reče Džoni. „Znam koliko vam ovo izgleda
ludo.”
„Izgleda mi ludo”, reče Šeli. „Nema razloga da ne budem iskrena. Ne
smetaju mi. Prilično je dobro što su ovde.”
Začuli su grmljavinu. Džoni se osvrnuo oko sebe. Šeli se osmehnula,
kad je to videla. Rodžer je tražio tablu za kribidž u trpezarijskom
kredencu.
„Upravo prolazi”, rekla je. „Nešto grmljavine i malo kiše.”
„Da”, reče Džoni.
Samouverenim potezima pera je potpisala pismo. Savila ga je,
zapečatila, adresirala i nalepila marku. „Zaista si nešto doživeo, je li,
Džoni?”
„Jesam.”
„Načas si izgubio svest”, rekla je. „Privremena nesvestica mogla je
biti izazvana neodgovarajućom ishranom. Mnogo si mršav, Džoni. To je
mogla biti i halucinacija, zar ne?”
„Ne, ne bih rekao.”
Grmljavina se ponovo oglasila, izdaleka.
„Ipak mi je drago što je kod kuće. Ne verujem u astrologiju, gledanje
u dlan, vidovnjaštvo i sve to, ali... veoma mi je drago što je kod kuće. On
je naše jedino dete... verovatno misliš da je prokleto veliko dete. Dobro,
možda se i predobro sećam kako se vozio na malom ringišpilu u
gradskom parku u kratkim pantalonama. I lepo je što mogu da delim...
poslednji ritual dečaštva s njim.”
„Dobro je što se tako osećaš”, reče Džoni. Uplašio se kad je shvatio
da je na ivici plača. Izgleda da mu je emocionalna kontrola popustila u
poslednjih šest do osam meseci.
„Blagotvorno si uticao na Čaka. Ne mislim samo na podučavanje. Na
mnogo nivoa uticao si na njega.”
„Momak mi se dopada.”
„Da”, tiho je dodala. „To mi je poznato.”
Rodžer se vratio s tablom za kribidž i radiom. Našao je stanicu
WMTQ, koja je puštala klasičnu muziku. Emitovala je program s planine
Vašington.
„Malo protivotrova za Eltona Džona i Aerosmit”, rekao je. „Kako ti
zvuči dolar po igri, Džoni?”
„Dobro mi zvuči.”
Rodžer je seo za sto, trljajući ruke. „Vratićeš se kući praznih
džepova”, rekao je.

Igrali su kribidž. Noć je prolazila. Između svake igre neko bi od njih

sišao dole, da proveri da niko ne pleše na stolu za bilijar ili da se
nijedan par nije iskrao u zadnje dvorište. „Niko nikog neće napumpati,
na ovoj zabavi, dok god se ja nešto pitam”, rekao je Rodžer.
Šeli se povukla u dnevnu sobu da bi čitala. Muzika se svakog sata
prekidala zbog kratkih vesti. Džonijeva pažnja bi tada malčice
popustila. U osam, devet ili deset nije bilo vesti iz Ketisa u
Samersvortu.
Rodžer je posle vesti u deset rekao: „Da li si spreman da se malčice
ogradiš od svojih predviđanja, Džoni?”
„Nisam.”
Vremenska prognoza najavljivala je kratke pljuskove s grmljavinom
i razvedravanje posle ponoći.
Pod je vibrirao od basova, zaštitnog znaka KC i Sanšajn benda.
„Zabava je sve glasnija”, napomenuo je Džoni.
„Dođavola s tim”, s osmehom će Rodžer. „Zabava je sve pijanija.
Spajder Parmelo obeznanio se u uglu. Koriste ga kao podmetač za pivo.
Glave će im sutra ujutru biti tri broja veće. Sećam se moje zabave posle
mature...”
„Prekidamo program zbog vanrednog biltena WMTQ novinske
redakcije”, objavio je radio.
Džoni je mešao karte. Rasule su se po podu.
„Opusti se, to je verovatno obaveštenje o onom kidnapovanju dole
u Floridi.”
„Ne bih se kladio”, reče Džoni.
Spiker je rekao: „Izgleda da je najgori požar u istoriji Nju Hempšira
odneo više od sedamdeset pet mladih života u Samersvortu, nedaleko
od granice. Požar je izbio u restoranu Ketis, u kom se održavala
proslava mature. Milton Hovi, komandir Samersvortske vatrogasne
brigade, izjavio je da ne smatra da je požar podmetnut. Veruje da je
gotovo sigurno prouzrokovan udarom groma.”
 Sva boja je u trenu napustila lice Rodžera Četsvorta. Uspravio se u
kuhinjskoj stolici, pogleda uprtog negde iznad Džonijeve glave. Mlitave
šake počivale su mu na stolu. Iz prizemlja je dopirala mešavina žamora,
smeha i Brusa Springstina.
Šeli je ušla u sobu. Pogledala je supruga, pa Džonija. „Šta je bilo? Šta
nije u redu?”
„Ćuti”, reče Rodžer.
„... još bukti, i Hovi kaže da konačni broj žrtava verovatno neće biti
poznat do ranih jutarnjih sati. Zna se da je preko trideset ljudi,
uglavnom učenika završnog razreda daramske srednje škole,
prebačeno u bolnice u okolnim mestima s teškim opekotinama.
Četrdesetak ljudi, većinom diplomaca, pobeglo je kroz prozorčiće u
kupatilu i u zadnjem delu trpezarije, ali je mnogo njih očigledno ostalo
zaglavljeno u smrtonosnim zagušenjima na...”
„Da li se to desilo u Ketisu?”, vrisnula je Šeli Četsvort. „Da li se to
desilo na tom mestu?”
„Da”, reče Rodžer. Delovao je jezivo pribrano. „Da, tamo se desilo.”
U prizemlju je zavladala tišina. Čuli su bat koraka na stepenicama.
Kuhinjska vrata naglo su se otvorila. Čak je ušao i ugledao majku.
„Mama? Šta je bilo? Šta nije u redu?”
„Izgleda da ovom čoveku dugujemo sinovljev život”, rekao je
Rodžer istim jezivo pribranim glasom. Džoni nikad nije video tako
bledo lice. Rodžer je izgledao kao oživljena voštana figura.
„Izgoreo je?” Čakov glas odisao je nevericom. Ostali su se skupljali
na stepeništu iza njega. Šaptali su tihim uplašenim glasovima. „Hoćeš
da kažeš da je izgoreo?”
Niko nije odgovorio. Peti Strahan je odnekud iza njega progovorila
piskavim, histeričnim glasom. „To je njegova krivica, onog tamo tipa! On
je to učinio! Potpalio je vatru umom, baš kao u onoj knjizi Keri. Ubico!
Zločinče! Ti...”
Rodžer se okrenuo prema njoj. „UMUKNI!”, zaurlao je.
Peti se jecajući sručila na pod.
„Izgoreo je?”, ponovio je Čak. Kao da se pitao da li je to prava reč.
„Rodžere?”, prošaptala je Šeli. „Rodž? Dušo?”
Na stepenicama se začuo sve jači žamor. Proširio se po prizemlju,
kao šuškanje lišća. Muzički uređaj je isključen. Glasovi su mrmljali.
Da li je Majk bio tamo? Šenon je otišla, zar ne? Da li si siguran? Da,
spremila sam se da krenem kad je Čak pozvao. Moja majka je bila na
zabavi kad je onaj tip otkačio. Rekla je da se naježila kao da je guska
prešla preko njenog groba i da dođem ovamo. Da lije Kejsi tamo? Da li je
Rej tamo? Da lije Morin Otelo tamo? O, moj bože, da lije? Da li...
Rodžer je polako ustao. Okrenuo se prema stepeništu. „Predlažem”,
rekao je> „da pronađemo najtreznije koji će voziti i da svi pođemo u
bolnicu. Davaoci krvi biće neophodni.”
Džoni je sedeo kao okamenjen. Pitao se da li će se ikad pokrenuti.
Napolju je grmelo. Čuo je glas umiruće majke, kao njen odjek:
Obavi svoju dužnost, Džone.
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

12. 12. 1977.

Dragi Džoni,
Tvoje pronalaženje nije bilo naročito težak poduhvat Ponekad
mislim da čovek s dovoljno para može da nađe bilo koga u ovoj
zemlju A para imam. Možda rizikujem da te naljutim, takvim rečima,
ali ti Čak, Šeli i ja previše dugujemo da bismo ti rekli išta izuzev istine.
Novac može kupiti mnogo toga, ali ne može odbiti udar groma.
Pronašli su dvanaestoro momaka u muškom toaletu, u onom u kom
je prozor bio zakovan. Vatra nije stigla do njih, ali dim jeste. Svi su se
pogušili. Ne mogu da izbacim tu sliku iz glave, zato što je Čak mogao
biti jedan od tih dečaka. Zbog toga sam ti „ušao u trag”, kako si
napisao u svom pismu. Iz tog razloga ne mogu da te ostavim na
miru, kao što si predložio. Neću to moći dok mi se priloženi ček ne
vrati poništen s tvojom potvrdom na poleđini.
Primetićeš da je ček znatno manji od onog kog sam ti poslao pre
mesec dana. Stupio sam u kontakt s računovodstvenim odeljenjem
Istočnog Mejna i platio tvoje bolničke troškove. Svi računi su
podmireni, Džoni. To sam mogao da učinim, s najvećim
zadovoljstvom.
Rekao si kako ne možeš da uzmeš novac. Kažem da možeš i da ćeš
ga uzeti. Uzećeš ga, Džoni. Pronašao sam te u Fort Loderdejlu.
Pronaći ću te na sledećem odredištu, ako ga napustiš, čak i da se
odlučiš za Nepal. Zovi me vašljivkom, ako hoćeš; sebe doživljavam
više kao „nebeskog goniča”. Ne želim da te gonim, Džoni. Sećam se
kako si mi tog dana rekao da ne žrtvujem sina. Zamalo što nisam to
učinio. A šta je sa ostalima? Osamdeset jedna žrtva, trideset
strahovito osakaćenih i izgorelih. Sećam se kad je Čak rekao da
bismo mogli da mu nešto ispričamo, da nešto smislimo, i kako mu
odgovaram glupim, pravedničkim tonom: „Neću. Ne traži to od
mene.” Pa, mogao sam nešto učiniti. To me progoni. Mogao sam da
platim 3 000 $ onom kasapinu Kariku, da zatvori restoran za to
veće. Trideset sedam dolara po izgubljenom životu. Stoga mi veruj
kad ti kažem da ne želim da te gonim; previše sam zauzet gonjenjem
samog sebe da bih imao vremena za tako nešto. Mislim da ga neću
imati nekoliko sledećih godina. Ispaštam zbog odbijanja da
poverujem u bilo šta van domašaja mojih pet čula. Molim te, nemoj
da pomisliš kako je plaćanje tvojih bolničkih računa i slanje ovog
čeka samo pokušaj da umirim savest. Novac ne može da odagna
grom, niti loše snove. Novac je zbog Caka, iako on ne zna ništa o
njemu.
Uzmi ček, pa ću te ostaviti na miru. Tako će biti. Pošalji ga
Unicefu, ako želiš, daj ga prihvatilištu za napuštenu štenad ili ga
spiskaj u kladionici. Samo ga uzmi.
Žao mi je što si osetio potrebu da odeš u tolikoj žurbi, ali verujem
da te razumem. Svi se nadamo da ćemo te uskoro videti. Čak 4.
septembra odlazi u pripremnu školu Stovington.
Džoni, uzmi ček. Molim te.
S najboljim željama,
Rodžer Četsvort.

1.9.1977.
Dragi Džoni,
Da li mi veruješ kad ti kažem da neću odustati? Molim te. Uzmi ček.
Pozdravi,
Rodžer

10.9.1977.
Dragi Džoni,
Šarli i meni bilo je jako drago kad smo saznali gde si. Laknulo nam je
kad smo dobili tvoje pismo, u kom si se izražavao tečno i prirodno,
kao nekad. Jedna stvar me jako uznemirava, sinko. Pozvao sam
Sema Vajzaka. Pročitao sam mu deo pisma u kom se žališ zbog sve
češćih glavobolja. Posavetovao te je da bez odlaganja posetiš
doktora. Strahuje od ugruška koji se možda obrazovao oko
oštećenog tkiva. To me zabrinjava, baš kao i Sema. Od buđenja iz
kome nikad nisi izgledao sasvim zdravo, Džoni. Delovao si veoma
umorno, kad sam te poslednji put video, početkom juna. Sem to nije
rekao, ali ja znam da bi želeo da sedneš na avion u Finiksu, da se
vratiš kući i da mu dozvoliš da te pregleda. Više ne možeš da se
izgovaraš na nemaštinu!
Rodžer Četsvort zvao me je dva puta. Rekao sam mu koliko sam
mogao. Mislim da govori istinu kad kaže da to nije novac za pranje
savesti, niti nagrada za spašavanje sinovljevog života. Verujem da bi
tvoja majka rekla da čovek čini pokoru, na jedini njemu poznat
način. Šta god da je u pitanju, uzeo siga. Nadam se da nisi mislio
ozbiljno kad si napisao da si to učinio „samo da bi ga skinuo s vrata”.
Verujem da imaš previše digniteta da bi dozvolio da to bude motiv
tvojih postupaka.
Veoma mi je teško da ti ovo kažem, ali ču se potruditi da to
saopštim na najbolji mogući način. Molim te, vrati se kući, Džoni.
Publicitet je odavno splasnuo. Znam da ćeš reći: „Sereš, nikad neće
splasnuti, ne posle ovako nečeg”, i verujem da ćeš na neki način biti u
pravu. Ipak, grešiš. Gospodin Četsvort poručio mi je telefonom: „Ako
budete razgovarali s njim, pokušajte da mu objasnite da nijedan
vidovnjak izuzev Nostradamusa nikad nije bio ništa više od čuda za
tri dana. "Mnogo brinem za tebe, sinko. Strahujem da kriviš sebe
zbog mrtvih, umesto da blagosiljaš sebe zbog živih, onih koje si
spasao, koji su te noći bili u domu Četsvortovih. Brinem se i mnogo mi
nedostaješ, kao što je tvoja baba govorila. Molim te da se vratiš kući
što pre.

Tata

P. S. Šaljem ti novinske isečke o požaru i o tvojoj ulozi u njemu. Šarli

ih je sakupila. Videćeš da se nisi prevario kad si pretpostavio da će
„svako koje bio na vrtnoj zabavi izblebetati sve što zna novinarima”.
Ovi isečci možda će te samo još više uznemiriti. Baci ih, ako se to desi.
Ali Šarli misli da ćeš ih možda pročitati i reći: „Nije bilo tako loše kao
što sam mislio. Mogu da se suočim s tim.” Nadam se da će tako biti.
Tata

29.9.1977.
Dragi Džoni,
Dobio sam tvoju adresu od tate. Kakva je velika američka pustinja.
Da li si video neke crvenokošce (ha-ha)? Pa, stigao sam u pripremnu
školu Stovington. Ovde nije tako strašno. Imam šesnaest časova.
Hemija mi je najdraži predmet, iako je prilično dosadna posle časova
u srednjoj. Oduvek sam imao utisak da bi naš učitelj, stari neustrašivi
Farnham, bio mnogo srećniji da je pravio oružje sudnjeg dana za
dizanje planete u vazduh, umesto da predaje. Na engleskom prve
četiri nedelje čitamo tri Selindžerova dela, Lovca u raži, Freni i Zui i
Visoko podignite krovnu gredu, tesari. Mnogo mi se dopada. Učitelj
nam je rekao da još živi u NJH, ali da je digao ruke od pisanja. Ne
mogu to da shvatim. Zašto bi neko prestao da radi nešto u čemu je
tako dobar? I da. Tim za američki fudbal stvarno im je grozan.
Fudbal počinje da mi se dopada. Trener mi kaže da se u Evropi igra
fudbal za pametne ljude, a da je ovaj naš za seronje. Ne znam da lije
u pravu ili je samo ljubomoran.
Pitam se da li bi bilo u redu da dam tvoju adresu nekim ljudima
koji su bili na proslavi mature. Žele da ti pišu, da ti zahvale. Jedna od
njih je majka Peti Strahan. Sigurno je se sećaš. To je ona žena koja je
onako dramatično reagovala kad se njena „dragocena kći”
onesvestila na popodnevnoj zabavi. Sad misli da si dobra osoba. Tek
da znaš, više se ne zabavljam s Peti. Veze na daljinu teško mi padaju,
u ovom „osetljivom dobu” (ha-ha). Peti ide na Vašar, što te verovatno
ne iznenađuje. Upoznao sam opasnu curu, na ovim stranama.
Pa, piši kad možeš, čoveče. Tata mi je rekao da su ti „sve lađe
potonule” iz meni neshvatljivih razloga, pošto mi se čini da si
preduzeo sve što je bilo u tvojoj moći da sve bude kako treba. On
greši, zar ne, Džoni? Nisu ti sve lađe potonule, zar ne? Molim te, piši
mi, da bih znao da si dobro. Brinem se za tebe. To je smešno, zar ne.
Alfred I. Njuman32, komičar nad komičarima, brine se za tebe, jelda,
ali ipak se brinem.”
Kad mi budeš pisao, objasni mi zašto je Holden Kolfild uvek tako
tužan, kad nije crn.33
Čak.

P. S. Opasna cura zove se Stefani Vajman. Već sam je navodio na

Nešto zlo dolazi ovim putem. Mnogo voli pank-rok grupu Ramons.
Trebalo bi da ih čuješ, strava su.
Č.

17.10. 1977.
Dragi Džoni,
U redu, to je bolje, zvučiš bolje. Umro sam od smeha kad sam čuo da
radiš za Odeljenje za održavanje puteva u Finiksu. Ne saučestvujem s
tobom zbog opekotina od sunca, posle četiri utakmice za
Stovingtonske Tigrove.
 Trener ima pravo. Mislim da je američki fudbal za seronje, makar
u ovoj školi. Imamo jednu pobedu i tri poraza. U utakmici koju smo
dobili napravio sam tri tač-dauna, hiperventilirao sam i izgubio
svest. Stef je pobenavila od straha (ha-ha).
Nisam hteo da ti pišem dok ne budem bio u mogućnosti da ti
predstavim šta ovdašnji ljudi misle o Gregu Stilsonu, otkad je
preuzeo „novi posao”. Prošlog vikenda bio sam kod kuće. Reći ću ti
sve što sam saznao. Prvo sam pitao oca. Pitao je: „Da li se Džoni još
zanima za tog tipa?” Rekao sam: „Pokazuje da nema ukusa, zato što
ga zanima tvoje mišljenje.” Odmah se požalio majci: „Jel’ vidiš, u
pripremnoj školi se preobražava u pametnjakovića. Mislio sam da će
tako biti.”
Pa, da skratim priču. Većina ljudi prilično je zatečena Stilsonovim
učinkom. Tata mi je rekao: „Kad bi ljudi iz kongresmenovog distrikta
morali da ocene njegovo zalaganje posle deset meseci, Stilson bi
dobio uglavnom četvorke i peticu za rad na Karterovom zakonu o
energiji i vlastitom zakonu o ograničenju troškova grejanja. Zaslužio
je i peticu za uloženi napor.” Tata mi je rekao da se verovatno
prevario kad je rekao da je Stilson seoski idiot.
Evo i drugih komentara koje sam prikupio u razgovorima s
meštanima. Sviđa im se što ne nosi poslovna odela. Gospođa Džarvis,
koja vodi Kik-Pik, misli da se Stilson ne boji „krupnih interesa”. Henri
Bark, vlasnik Baketa - stare taverne u centru - kaže da misli da je
Stilson „obavio prokleto dobar posao”. Najveći broj ostalih
komentara je sličan. Upoređuju ono što je Stilson učinio s onim što
Karter nije. Većina je duboko razočarana u predsednika. Žale što su
za njega glasali. Pitao sam neke da li se brinu što se gvozdeni jahači
još muvaju oko Stilsona i što onaj Soni Eliman radi kao njegov
savetnik. Niko nije izgledao suviše potreseno zbog toga. Vlasnik
Rekord Roka sročio je to ovako: „Ako je Tom Hajden34 mogao da
krene pravim putem, a Eldridž Kliver35 da pronađe Isusa, zašto neki
motociklisti ne bi mogli da se pridruže establišmentu? Oprosti i
zaboravi.”
Od mene toliko. Napisao bih još nešto, ali moram na trening. Ovog
vikenda pregaziće nas Berijske Divlje mačke. Nadam se da ću
preživeti sezonu. Drži se dobro, čoveče.
Čak
Citat iz Njujork tajmsa, 4.3.1978:

AGENT FBI-A UBIJEN U OKLAHOMI

Specijalno za Tajms - Edgar Lankte (37), desetodišnji veteran FBI-

a, ubijen je prošle noći u garaži u Oklahoma Sitiju. Policije je rekla
da je bomba spojena s mehanizmom za startovanje motora
eksplodirala kad je gospodin Lankte okrenuo ključ. Egzekucija u
gangsterskom stilu podseća na ubistvo novinara-istraživača iz
Arizone Dona Bolsa, od pre dve godine. Šef FBI-a Vilijam Vebster
nije hteo da nagađa o mogućim počiniocima. Gospodin Vebster
nije hteo da potvrdi ili opovrgne da je gospodin Lankte istraživao
sumnjive poslove sa zemljištem u kojima su učestvovali i lokalni
političari.
Zadatak kojim se gospodin Lankte bavio u poslednje vreme u
priličnoj je meri prekriven velom misterije. Jedan izvor u
ministarstvu pravde tvrdi da gospodin Lankte nije radio na
mogućim zloupotrebama sa zemljištem već na mnogo značajnijem
pitanju iz domena nacionalne bezbednosti.
Gospodin Lankte počeo je da radi u FBI-u 1968. godine...
(novinski citat drugi prored)
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Do jeseni 1978. godine se u fioci Džonijevog radnog stola nakupilo

sedam svezaka. Greg Stilson postao je nacionalna vest, naporedo sa
smrću dvojice papa za kratko vreme.
Ponovo je izabran u Predstavnički dom, i to ubedljivom većinom
glasova. U zemlji naklonjenoj konzervativizmu iz Predloga broj 1336,
obrazovao je partiju Amerika odmah. Nekoliko kongresmena je, na
opšte iznenađenje, napustilo svoje partije da bi „prišlo” Gregu, kako je
on govorio. Većina prebega imala je veoma slična shvatanja, koja je
Džoni opisao kao površno liberalna na domaćem planu i umereno do
veoma konzervativna u spoljnjoj politici. Nijedan od njih nije podržao
Karterov sporazum o Panamskom kanalu. Prebezi su bili prilično
konzervativni, kad bi se sljuštio tanušni liberalni sloj u unutrašnjoj
politici. Partija Amerika odmah htela je da priredi velike nevolje
trgovcima drogom, da pusti gradove da se sami snalaze („Nema
potrebe da seljak koji proizvodi mleko i jedva sastavlja kraj s krajem
pomaže njujorške metadonske programe novcem od poreza”, saopštio
je Greg), da oduzme socijalnu pomoć kurvama, svodnicima,
propalicama i ljudima koji su hapšeni zbog pljačke, da značajno smanje
porez i da tako nastalo smanjenje državnih prihoda uravnoteže velikim
smanjenjem socijalnih davanja. To su odreda bile stare pesme, ali ih je
Gregova Amerika odmah interpretirala na svež i prijatan način.
Sedam kongresmena i dva senatora prešli su na njegovu stranu pre
izbora. Šestorica kongresmena i oba senatora su ponovo izabrani.
Osmorica od devetorice bili su republikanci čija se glasačka baza
opasno smanjila. Pokazalo se da je preletanje iz partije u partiju radi
očuvanja fotelja bio delotvorniji trik od onog koji je izveden posle
Lazarevog vaskrsenja!
 Neki glasovi tvrdili su da bi Greg Stilson mogao postati značajni
politički faktor i da se na to neće dugo čekati. Možda nije uspeo da
pošalje đubre na Jupiter i Saturnove prstenove, ali je skinuo glavu
dvojici nitkova - jednom kongresmenu koji je punio džepove kao
diskretni partner u poslu s parkiralištem, i predsednikovom savetniku
sklonom obilaženju gej barova. Njegov zakon o plafonu za troškove
grejanja pokazao je da poseduje političku viziju i odvažnost, a uspešno
praćenje zakonskog predloga od komiteta do glasanja pokazalo je da
poseduje seljačko lukavstvo. Izbori 1980. stizali su prerano za Grega.
Sledeći izborni ciklus mogao bi biti previše izazovan da bi mu odoleo.
Svašta bi moglo da se desi, ako uspe da ostane miran do 1988, ako
nastavi da ojačava političke temelje i ako vetrovi promene ne zaduvaju
previše oštro i ne odnesu njegovu tek nedavno osnovanu političku
partiju. Republikanci su bili u nokdaunu. Postavljalo se pitanje ko će
naslediti Mondejla, Džerija Brauna ili čak Hauarda Bejkera, pod
pretpostavkom da naslede Kartera na predsedničkom položaju? Ni
1992. godina ne bi stigla prekasno za njega. Bio je relativno mlad
čovek. Da, 1992. zvučala je veoma obećavajuće...
U Džonijevim sveskama bilo je nekoliko političkih karikatura.
Stilson se na svima zarazno osmehivao, s građevinskim šlemom na
glavi. Na jednoj je gurao bure s naftom, s natpisom OGRANIČENJE ZA
CENE središnjim prolazom Predsedničkog doma. Gurao ga je pravo na
Džimija Kartera, koji se zbunjeno češkao po glavi. Nije gledao u Grega.
Sticao se utisak da će biti pregažen. Ispod karikature je pisalo: MIČI SE
S PUTA, DŽIMI!
Šlem. Šlem je zbog nečeg mučio Džonija više nego išta drugo.
Republikanci su imali slona, demokrate magarca, a Greg Stilson
građevinski šlem. U Džonijevim snovima Stilson je ponekad nosio
motociklistički šlem. Ponekad je to bio šlem Vermahta.

U zasebnoj svesci čuvao je novinske isečke koje mu je poslao otac.

Ticali su se požara u Ketisu. Iznova ih je prelistavao, iako ne iz razloga
na koji bi pomislio Sem, Rodžer ili njegov otac. VIDOVNJAK
PREDVIDEO POŽAR. „I MOJA ĆERKA BI UMRLA”, TVRDILA JE
UPLAKANA, ZAHVALNA MAMA (pomenuta uplakana, zahvalna žena
bila je mama Peti Strahan). Vidovnjak koji je rešio ubistva u Kasl Roku
predvideo je požar izazvan gromom. BROJ NASTRADALIH U KRČMI
DOSTIGAO DEVEDESET. OTAC KAŽE DA JE DŽON SMIT NAPUSTIO
NOVU ENGLESKU, ODBIJA DA KAŽE ZAŠTO. Njegove fotografije.
Fotografije njegovog oca. Fotografije olupine na Putu 6 u Klivs Milsu, u
vreme kad je Sara Braknel bila njegova devojka. Sara je sad bila žena,
majka dvoje dece. U poslednjem pismu Herbu rekla je da je dobila prve
sede vlasi. Bilo mu je teško da poveruje da ima trideset jednu godinu.
Ta ideja činila mu se nemogućom. Nemogućom ali tačnom.
Njegove žvrljotine krasile su isečke iz štampe. Svedočile su o
bolnom naporu da zauvek i u potpunosti razume taj događaj. Nijedan
od isečaka se nije doticao stvarne važnosti požara i njegovog uticaja na
mnogo krupniju stvar, na odluku o onom što mu valja preduzeti
povodom Grega Stilsona.
Napisao je: „Moram da učinim nešto povodom Stilsona. Moram. Bio
sam u pravu u vezi s Ketisom i biću u pravu kad je on u pitanju. Nimalo
ne sumnjam u to. Postaće predsednik i započeti rat - ili će ga izazvati
pogrešnom odlukom što je jedno te isto.
„Prvo pitanje: Koliko drastične mere moraju biti primenjene?
„Nek ti Ketis posluži kao ogledni slučaj. Požar bi se mogao
protumačiti kao sudbonosni znak. Bože, počinjem da zvučim kao moja
majka. Šta mogu. U redu, znao sam da će doći do požara i da će ljudi
izginuti. Da li je to bilo dovoljno da ih spasem? Odgovor je: nije bilo
dovoljno da spasem sve njih zato što ljudi poveruju u proročanstva tek
nakon njihovog ostvarenja. Spašeni su samo oni koji su otišli u dom
Četsvortovih, umesto u Ketis. Ne srne zaboraviti da R. Č. nije
organizovao zabavu u svom domu zato što je verovao u moje
predviđanje. Bio je veoma otvoren i jasan povodom toga. Učinio je to
zato što se nadao da ću se smiriti. Trudio se... da mi ugodi. Poverovao
je tek posle. I majka Peti Strahan poverovala je posle. Posle-posle-posle.
Tad je bilo prekasno za mrtve i opečene.
„Drugo pitanje: Da li sam mogao da promenim ishod događaja?”
„Da. Mogao sam da se zaletim autom u restoran. Mogao sam da ga
spalim tog popodneva.”
„Treće pitanje: Kakve bi bile posledice neke od tih akcija po mene?”
„Verovatno robija. Ako bih se opredelio za rešenje s automobilom i
ako bi grom udario u restoran kasnije te noći, pretpostavljam da bih
mogao da se pozovem... ne, ne bih mogao. Zajedničko iskustvo možda
prepoznaje postojanje neke vrste vidovnjačke moći u ljudskom umu, ali
zakon sigurno ne. Ako bi mi se pružila prilika da krenem iz početka,
uradio bih jednu od te dve stari, ne mareći za posledice. Da li je moguće
da nisam u potpunosti verovao vlastitim predviđanjima?”
„Stvar sa Stilsonom strahovito je slična u svim aspektima izuzev
što, bogu hvala, imam mnogo više vremena.”
„Pa, da se vratimo na početno polje. Ne želim da Greg Stilson
postane predsednik. Kako mogu da izmenim taj ishod?”
„Jedan. Mogao bih da se vratim u Nju Hempšir i da mu se
pridružim’, kao što je voleo da govori. S te pozicije bih mogao da
pokušam da bacim klipove pod točkove partije Amerika odmah i da
pokušam da ga sabotiram. Ima dovoljno prljavštine ispod tepiha.
Možda mogu da je pokažem svetu.”
„Dva. Mogao bih da unajmim nekog da iskopa prljavštinu o njemu.
Imam dovoljno Rodžersovog novca da unajmim nekog valjanog. Nešto
mi govori da je i Lankte bio prilično sposoban istražitelj. A Lankte je
mrtav.”
„Tri. Mogao bih da ga ranim ili obogaljim. Kao što je Artur Bremer
obogaljio Volasa, ili kao što je ma o kome da se radi obogaljio Larija
Flinta.”
„Četiri. Mogao bih da ga ubijem. Da izvršim atentat.”
„Vreme je da se pozabavim nedostacima pojedinih rešenja. Prva
opcija nije dovoljno sigurna. Moglo bi se desiti da budem gadno
izudaran pre nego što postignem išta korisno, kao Hanter Tompson
kad je istraživao za prvi knjigu o Anđelima pakla. Da stvar bude gora,
onaj tip Eliman možda zna kako izgledam, posle incidenta na mitingu u
Trimbulu. Zar sastavljanje i čuvanje dosijea o ljudima koji bi mogli biti
opasni za vas nije manje-više SOP? Ne bih se iznenadio kad bih saznao
da Stilson na platnom spisku ima jednog tipa zaduženog isključivo za
dosijee o iščašenim tipovima i lujkama. Ja se nesumnjivo uklapam u te
kategorije.”
„Tu je druga opcija. Šta će biti ako sva prljavština izađe na videlo?
Ako je Stilson već doneo odluku da juriša na najviši politički položaj - a
po njegovim delima moglo bi se zaključiti da jeste - možda je već
prikrio tragove. Tu je još jedna stvar: prljavština ispod tepiha je prljava,
samo ako štampa želi da to bude, a štampa voli Stilsona. Uspostavio je
dobar odnos s njom. Da je ovo roman, pretpostavljam da bih se sam
prihvatio detektivskog posla i ’skupio podatke o njemu’, ali je tužna
činjenica da ne bih znao odakle da počnem. Neko bi mogao ustvrditi da
mi sposobnost da ’čitam’ ljude i da pronalazim izgubljene stvari (da
citiram Sema) daje prednost. Uspeo bih, ako bih saznao nešto o
Lankteu. Ali zar Stilson nije delegirao taj problem Soniju Elimanu? Da i
ne govorimo da, uprkos sumnji, nisam siguran da je Edgar Lankte još
bio na Stilsonovom tragu, kad je ubijen. Moglo bi se desiti da pošaljem
Sonija Elimana na vešala, a da ne dokrajčim Stilsona.”
„Sve u svemu, druga alternativa jednostavno nije bila dovoljno
sigurna. Ulog je ogroman. Toliki je da se ne usuđujem da često
razmišljam o jasnoj slici. Takva razmišljanja svaki put porađaju
nepodnošljivu glavobolju.”
„U najneobuzdanijim trenucima razmišljao sam da ga navučem na
droge, kao lik koji je glumio Džin Hekman u Francuskoj vezi II ili da mu
podmetnem LSD u piće. Ali to su bile scenarističke maštarije. Gordon
Lidi37 sranja. Problemi su bili toliko veliki da o ovoj ’opciji’ nije vredelo
ni govoriti. Možda bih mogao da ga kidnapujem. Tip je, naposletku, bio
samo predstavnik. Ne znam gde bih nabavio heroin ili morfijum, ali bih
mogao da nabavim LSD od Larija Maknotona, u Odeljenju za
održavanje puteva u Finiksu. Imao je kakve god ’oćeš pilule. Ali, šta će
biti ako pretpostavimo (ako se upustimo u tako nešto) da on samo
uživa u tripu(ovima)?”
„Kako bi bilo da pucam na njega, da bih ga obogaljio? Možda bih
mogao, a možda i ne bi. Pretpostavljam da bih mogao, u odgovarajući
okolnostima - kao što je bio miting u Trimbulu. Džordž Volas, posle
onog što se desilo u Lorelu, više nikad nije predstavljao značajnu
političku snagu. Ruzvelt je, s druge strane, vodio kampanju iz
invalidskih kolica. Preobrazio je nedostatak u prednost.”
„Ostaje mi ubistvo, kockanje na sve ili ništa. To je najsigurnija
alternativa. Leš ne može da se kandiduje za predsednika.”
„Ako bih mogao da povučem obarač?”
„Šta bi mi se desilo, ako bih mogao?”
„Kao što Bob Dilan kaže: ’Dušo, moraš li to da me pitaš?’”
Bilo je još mnogo beležaka i žvrljotina, ali je samo još jedna bila
uredno ispisana i zaokružena: „Šta ako bi ubistvo bilo jedina
mogućnost? I šta ako se ispostavi da ja moram biti onaj koji će povući
obarač? Ubistvo je ipak pogrešno. Ubistvo je pogrešno. Ubistvo je
pogrešno. Možda će sve srediti na neki drugi način. Hvala bogu što ima
još mnogo vremena.”
 3

Samo što ga Džoni nije imao.

Džoni Smit je početkom decembra 1978. godine, nedugo nakon što
je kongresmen Leo Rajan iz Kalifomije ubijen na aerodromskoj pisti u
džungli južnoameričke države Gvajane, otkrio da mu je vreme na
izmaku.
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Bad Preskot bio je u radnji 26. decembra 1978, u pola tri po podne, kad
je naišao prilično iscrpljeni mladić sa dosta sedih vlasi i zakrvavljenim
očima. Bad je bio jedan od tri radnika u sportskoj prodavnici u Četvrtoj
ulici u Finiksu. Posao se prvog dana posle Božića uglavnom sastojao od
zamene kupljene robe. Ovaj tip izgledao je kao platežna mušterija.
Rekao je da želi da kupi dobru pušku, srednje težine, brzometku.
Bad mu je pokazao nekoliko modela. Na dan posle Božića na odeljenju
vatrenog oružja nije bilo mnogo kupaca. Kad ljudi kupe oružje za Božić,
mali broj se odluči da ga zameni za nešto drugo.
Tip je pažljivo pogledao sve puške. Konačno s odlučio za remington
700 kalibra 243. To je bila veoma dobra puška, s lakim obaračem i
pravom putanjom zrna. U knjizi kupljenog oružja potpisao se kao Džon
Smit. Bad je pomislio: Nikad u životu nisam video tako očigledno lažno
ime. „Džon Smit” je platio u gotovom. Izvadio je dvadesetice iz
nabreklog novčanika. Bad mu je pružio pušku preko pulta. Hteo je da ga
pecne. Rekao mu je da može da ureže inicijale na kundak, na račun
kuće. „Džon Smit” je samo odmahnuo glavom.
Bad je uočio da „Smit” osetno hramlje. Lako bi ga prepoznao,
pomislio je, zbog hramanja i onih ožiljaka na vratu.

Mršavi čovek je, 27. decembra u pola jedanaest ujutru, uhramao u

prodavnicu za kancelarijske potrepštine u Finiksu. Prišao je prodavcu
Dinu Kleju. Klej je kasnije rekao da je primetio ono što je njegova majka
uvek zvala „plamenom tačkom” u njegovom oku. Mušterija je rekla da
želi da kupi poveću tašnu. Odlučila se za lep primerak od kravlje kože
koji je koštao paprenih 149,95 $. Ćopavi je dobio popust za plaćanje
gotovinom, zato što je platio novim dvadeseticama. Čitava transakcija
od razgledanja do plaćanja robe nije trajala duže od deset minuta. Tip
je odšetao iz prodavnice. Skrenuo je desno u pravcu centra. Din Klej ga
nije video, dok nije prepoznao njegovu fotografiju u Finite sanu.

Visoki čovek prosede kose je kasnije istog popodneva prišao šalteru

Bonite Alvarez na železničkoj stanici u Finiksu. Raspitao se za put od
Finiksa do Njujorka vozom. Bonita mu je pokazala stanice za
presedanje. Sledio ih je prstom i pažljivo zapisivao. Pitao je da li može
da mu da kartu za treći januar. Boni je prešla prstima preko
kompjuterske tastature. Rekla je da ima karata za taj datum.
„Zašto mi ne bi...”, započeo je visoki čovek i ućutao. Položio je šaku
na glavu.
„Da li vam je dobro, gospodine?”
„Vatrometi”, rekao je visoki čovek. Kasnije će reći policiji da je
prilično sigurna da je to rekao. Vatrometi.
„Gospodine? Da li vam je dobro?”
„Boli me glava”, rekao je. „Oprostite.” Pokušao je da se osmehne. Taj
napor nije učinio njegovo suvonjavo, starmalo lice mnogo prijatnijim.
„Da li biste hteli aspirin? Imam ga.”
„Ne, hvala.”
Odštampala je karte i rekla da će šestog januara, sredinom
popodneva, stići na njujoršku stanicu Grand central.
„Koliko bi trebalo da platim?”
Saopštila mu je iznos i dodala: „Da li ćete platiti gotovinom ili
karticom, gospodine Smite?”
„Gotovinom”, rekao je i izvukao pare iz novčanika - pregršt
dvadesetica i desetica.
Prebrojala je novac i vratila kusur. Dala mu je račun i karte. „Vaš voz
polazi u 10.30 ujutru, gospodine Smite”, rekla je. „Molim vas da budete
spremni za ukrcavanje u 10.10.”
„U redu”, rekao je. „Hvala vam.”
Boni ga je počastila širokim profesionalnim osmehom. Gospodin
Smit joj je već okrenuo leđa. Bio je veoma bled. Izgledao joj je kao neko
ko trpi velike bolove.
Bila je potpuno sigurna da je rekao vatrometi.

Elton Kari bio je kondukter na liniji Finiks-Solt Lejk. Visoki čovek

pojavio se na peronu tačno u 10.00 trećeg januara. Elton mu je
pomogao da se popne uz stepenice. Teško je hramao. Nosio je prilično
staru platnenu putnu torbu, iskrzanih ivica u jednoj i potpuno novu
tašnu od kravlje kože u drugoj ruci. Činilo se da je ova druga prilično
teška.
„Mogu li vam pomoći oko prtljaga, gospodine?”, pitao je Elton.
Mislio je na tašnu, ali mu je putnik dao platnenu torbu i kartu.
„Ne. Uzeću je u vožnji, gospodine.”
„U redu. Hvala vam.”
Elton Kari kasnije će reći FBI-u kako je putnik za kog se zanimaju
bio veoma ljubazan i da je davao dobre napojnice.

Šesti januar 1979. godine je bio sivi, oblačni dan u Njujorku. Sneg je
pretio, ali nije padao. Džordž Klements parkirao je taksi ispred Hotela
Baltimor, preko puta Grand centrala.
Vrata vozila otvorio je sedokosi tip, koji se kretao polako i oprezno,
kao da trpi bolove. Smestio je putnu torbu i tašnu pored sebe na
sedište i zatvorio vrata. Zavalio se glavom na naslon i na trenutak
zatvorio oči, kao da je veoma, veoma umoran.
 „Gde idemo, prijatelju?”, pitao je Džordž.
Mušterija je pogledala komad papira. „Stanica Port Autoriti”, rekao
je.
Džordž se pokrenuo. „Izgledaš prilično loše, prijatelju. Moj zet je
tako izgledao kad je imao napade kamena u žuči. Imaš li kamenje?”
„Nemam.”
„Moj zet kaže da kamenje u žuči najviše boli. Izuzev možda kamena
u bubregu. Znate li šta sam mu rekao? Rekao sam mu da mnogo sere.
Endi, rekao sam mu, ti si sjajan momak. Volim te, ali mnogo sereš. Da li
si imao rak, Endi?, rekao sam. Pitao sam ga, da li si ikad imao rak. Hoću
da kažem, svako zna da je rak najgori.” Džordž je dobro pogledao
retrovizor. „Iskreno te pitam, prijatelju... da li ti je dobro? Zato što,
uistinu, izgledaš kao da ćeš uskoro umreti.”
Putnik se oglasio, „Dobro sam. Samo sam... razmišljao o drugoj
vožnji taksijem, od pre nekoliko godina.”
„A, u redu”, dubokomisleno će Džordž, kao da zna o čemu putnik
govori. Pa, Njujork je pun lujki, to se ne može poreći. Nastavio je da
govori o zetu, posle kraće, misaone pauze.

„Mamice, da li je onaj čovek bolestan?”

„Psst.”
„Dobro, ali da li je?”
„Ućuti, Deni.”
Osmehnula se čoveku na drugom kraju prolaza između sedišta u
autobusu, ljubaznim „deca svašta pričaju, zar ne” osmehom. Ali čovek
kao da ništa nije čuo. Sirotan je zbilja izgledao bolesno. Deni je imao
samo četiri godine, ali se nije prevario. Čovek s druge strane prolaza je
izgledao izmoždeno na beloj snežnoj pozadini. Sneg je počeo da pada
nedugo nakon prelaska granice Konektikata. Bio je previše bled i
mršav. Grozni frankenštajnovski ožiljak izvirivao mu je ispod kragne
kaputa i sezao do vilice, kao da je neko, u ne tako dalekoj prošlosti,
pokušao da mu otiikari glavu i zamalo u tome uspeo.
Autobus je jezdio ka Portsmutu, u Nju Hempširu. Stići će večeras u
pola deset, ako ih sneg previše ne uspori. Džuli Braun i njen sin išli su u
posetu njegovoj baki po ocu. Stara kučka će ga kao i obično načisto
razmaziti - a Deniju nije trebalo mnogo.
„Hoću da ga vidim.”
„Ne, Deni.”
„Hoću da vidim da li je bolestan.”
„Ne!”
„Dobro, ali šta ako crkava, mama?” Denijeve oči zablistale su od te
pomisli. „Možda baš sad crkava!”
„Umukni, Deni.”
„Hej, gospodine!”, povikao je mališan. „Vi crkavate ili tako nešto?”
„Deni, zatvori usta!”, prosiktala je Džuli. Obrazi su joj se zarumeneli
od stida.
Mališa se zaplakao. Nije to bio pravi plač, već kmezavo „ne mogu da
dobijem ono što hoću” cviljenje koje bi je uvek nateralo da poželi da ga
krvnički uštine za ruke, da bi znao zašto plače. Putovanje autobusom
noću, po snežnoj oluji s cmizdravim sinom znalo je da je nagna da
zažali što je majka nije sterilizovala pre nekoliko godina, kad je dorasla
za začeće.
Čovek s druge strane prolaza između sedišta u tom trenutku
okrenuo se prema njoj i osmehnuo. Počastio ih je umornim, bolnim, ali
prilično slatkim osmehom. Videla je da su mu oči strašno zakrvavljene,
kao da je plakao. Pokušala je da mu uzvrati istom merom, svesna da
njen osmeh izgleda napeto i izveštačeno. Ta strana lica mu je zbog
crvenog levog oka i ožiljka koji se pružao uz vrat izgledala mračno i
neprijatno.
Ponadala se da čovek s druge strane prolaza između sedišta ne ide
do Portsmuta. Ispostavilo se da ide. Ugledala ga je na stanici kad je
Denijeva baka zgrabila dečaka, koji se srećno kikotao. Videla je kako
hramlje ka vratima stanice, sa iskrzanom putnom torbom u jednoj i
novom tašnom u drugoj ruci. Strašni drhtaj jeze spustio joj se niz
kičmu. Njegovo kretanje bilo je gore od hramanja. Ličilo je na mučno i
bolno poskakivanje. U njemu je bilo nečeg neopozivog, rekla je
državnoj policiji Nju Hempšira. Kao da je tačno znao gde ide i da ga
ništa neće sprečiti da tamo stigne.
Tama ga je progutala.
 7

Timsdejl u Nju Hempširu je gradić zapadno od Darama, na granici

trećeg kongresnog distrikta. Najmanja fabrika u vlasništvu
Četsvortovih održavala ga je u životu. Uzdizala se kao čađavi
monstrum od cigle na rubu Timsdejlskog potoka. Grad je (po podacima
lokalne privredne komore) polagao pravo na slavu prve naseobine u
Nju Hempširu s električnim uličnim osvetljenjem.
Jedne večeri početkom januara mladić prerano osedele kose
uhramao je u Timsdejlski pab, jedino mesto u gradu u kom se moglo
popiti pivo. Vlasnik Dik O’Donel posluživao je za šankom. Pab je bio
gotovo prazan, zato što je bila sredina nedelje. Spremala se nova
snežna oluja. Na ulicama se već nahvatalo oko osam centimetara
snega. Bilo ga je sve više.
Čovek koji je hramao otresao je sneg s cipela i prišao baru. Naručio
je pivo. O’Donel ga je uslužio. Tip je popio još dva. Pio je polako i gledao
televizor postavljen iznad bara. Aparat je lagano umirao. Fonzi je ličio
na matorog rumunskog akrepa. O’Donel nije mogao da se seti da je ikad
video ovog tipa.
„Hoćete li još jedno?” pitao je kad se vratio iza šanka, nakon što je
poslužio dve starice u uglu.
„Još jedno neće škoditi”, reče došljak. Pokazao je na mesto iznad
televizora. „Pretpostavljam da ste ga upoznali.”
Tamo je bila uramljena politička karikatura. Na njoj je bio Greg
Stilson, s mangupski nakrivljenim građevinskim šlemom na glavi.
Bacao je tipa u poslovnom odelu niz stepenice Kapitola. Nalickani je
bio kongresmen Luis Kvin, koji je pre četrnaest meseci uhvaćen u
sumnjivim radnjama s parkiralištima. Ispod crteža je pisalo:
RAŠČIŠĆAVANJE TERENA, a na ćošku: Za Dika O’Donela, koji drži najbolji
prokleti salun u trećem distriktu! Samo ih crtaj, Dik - Greg Stilson.
„Nego šta sam”, reče O’Donel. „Držao je govor u mom lokalu, kad se
kandidovao za Predstavnički dom. Izvešao je natpise po čitavom
gradu: U subotu u dva po podne dođite u pab i popijte jedno piće na
Gregov račun. Tog dana sam imao najbolji promet ikada. Trebalo je da
plati samo jedno piće po gostu. Na kraju je platio čitav ceh. Čovek ne
može da uradi mnogo bolje od toga, zar ne?”
„Izgleda da vam se taj čovek đavolski dopada.”
„Da, tako je”, reče O’Donel. „Opaučio bih po labrnji svakog ko bi
rekao nešto loše na njegov račun.”
„Pa, ne bih želeo da to vidim.” Tip je spustio tri novčića od četvrt
dolara na sto. „Popij jedno na moj račun.”
„Pa, važi. Zašto da ne. Hvala vam, gospodine...”
„Zovem se Džoni Smit.”
„Drago mi je što smo se upoznali, Džoni. Ja sam Diki O’Donel.”
Natočio je pivo sebi. „Da, Greg je učinio mnogo toga dobrog za Nju
Hempšir. Veliki broj ljudi plaši se da to kaže, ali ne i ja. Reći ću to jasno i
glasno. Greg Stilson jednog dana postaće predsednik.”
„To je vaše mišljenje?”
„Nego šta je”, reče O’Donel kad je prišao baru. „Nju Hempšir nije
dovoljno veliki za čoveka poput Grega. On je đavolski dobar političar.
To je velika pohvala, iz mojih usta. Mislio sam da su svi oni samo
gomila lopuža i lalamuda, i nisam promenio mišljenje o njima. Greg je
izuzetak. On je pošten čovek. Da mi je neko pre pet godina rekao da ću
pričati tako nešto, nasmejao bih mu se u lice. Radije bih čitao poeziju,
nego što bih hvalio nekog političara. Ali, boga mu poljubim, on je pravi
čovek.”
Džoni je rekao: „Većina tih tipova su fini i dragi dok se ne dočepaju
fotelje. Posle toga je jebi se, Džek, miran sam do sledećih izbora. Ja sam
iz Mejna. Znaš li šta sam dobio kad sam pisao Edu Maskiju? Iskopirano
pismo!”
„Da, ali on je Poljak”, reče O’Donel. „Šta si očekivao od jednog
Poljaka? Slušaj, Greg se svakog prokletog vikenda vraća u distrikt! Pa,
da li ti to zvuči kao jebi se, Džek, miran sam do sledećih izbora?”
„Svakog vikenda, kažeš?”, Džoni je gucnuo pivo. „Gde? U Trimbul?
Ridžvej? Velike gradove?”
„Čovek ima sistem”, reče O’Donel, posvećenim glasom čoveka koji
nikad nije umeo da misli svojom glavom. „Obilazi petnaest gradova, od
velikih mesta poput Kapitol Sitija do gradića poput Timsdejla i Kurters
Noča. Posećuje jedan nedeljno, dok ih sve ne obiđe, i potom kreće iz
početka. Znaš li koliki je Kurters Noč? U njemu živi osam stotina duša. I
šta čovek da misli o tipu koji napušta Vašington vikendom i putuje u
Kurters Noč da bi se smrzavao u hladnoj dvorani? Da li ti to zvuči kao
jebi se, Džek, miran sam do sledećih izbora?”
„Ne, ne zvuči mi”, iskreno će Džoni. „I šta radi? Da li se rukuje s
pristalicama?”
„Ne samo to. U svakom gradu nastupa u dvorani. Rezerviše je za
čitavu subotu. Stiže oko deset ujutru. Ljudi mogu da svrate i popričaju
s njim, da mu predstave svoje ideje. Odgovara na pitanja, ako ih imaju.
Ako ne može, nosi ih u Vašington i pronalazi odgovore!” Trijumfalno je
pogledao Džonija.
„Kad je poslednji put bio u Timsdejlu?”
„Pre nekoliko meseci”, reče O’Donel. Prišao je kasi i počeo da
pretura po gomili papira pored nje. Pronašao je isečak iz štampe.
Položio ga je na bar pored Džonija.
„Evo spiska. Pogledaj ga i reci šta misliš.”
Isečak je bio iz ridžvejskih novina. Prilično starih. Priča je imala
naslov STILSON NAJAVLJUJE CENTRE ZA BRZI ODGOVOR. Prvi pasus
kao da je bio prepisan iz Stilsonovih propagandnih letaka. Ispod njega
je bio spisak gradova u kojima će Greg provesti vikende i planirani
datumi poseta. U Timsdejlu se neće pojaviti do sredine marta.
„Izgleda mi prilično dobro”, reče Džoni.
„Jašta. I ja tako mislim. Mnogo ljudi slaže se sa mnom.”
„Ovde piše da je koliko prošlog vikenda bio u Kurters Noću. Hoćeš li
još jedno pivo, Džoni?”
„Samo ako mi budeš pravio društvo”, reče Džoni. Spustio je
nekoliko dolara na šank.
„Pa, što da ne.”
Jedna od dve starice gurnula je kovanicu u džuboks. Tami Vinet
zapevala je umornim i tužnim glasom „Stani uz svog čoveka”.
„Hej, Diki”, zagraktala je druga. „Da li ovde iko služi goste?”
„Umukni”, zaurlao je.
„Jebi SE”, graknula je starica. Zatim se zakikotala.
„Prokletstvo, Klarisa. Rekao sam ti na smeš da izgovaraš reč na J u
mom baru! Rekao sam...”
„Umukni i donesi pivo.”
„Mrzim ove dve matore pičketine”, promrmljao je O’Donel Džoniju.
„Dve matore lezbijke alkoholičarke muvaju se ovuda milion godina. Ne
bih se iznenadio kad bi mi pljunule na grob. Ovaj svet ume da bude
gadan.”
„Da, tako je.”
„Izvini. Uskoro se vraćam. Imam kelnericu, ali zimi radi samo
petkom i subotom.”
O’Donel je natočio i odneo pivo do njihovog stola. Rekao im je
nešto. Klarisa mu je odvratila: „Jebi SE!” Ponovo se zakikotala. Pab je
bio pun duhova mrtvih pljeskavica. Tami Vinet pevala je uz krckanje
stare ploče. Radijatori su isijavali umrtvljujuću toplotu. Sneg je kuckao
po prozorima. Džoni je protrljao slepoočnice. Posećivao je barove, u
stotinama gradića. Glava ga je bolela. Znao je da vlasnik paba ima
starog mešanca kog je obučio da kidiše na ljude po komandi. Imao je
samo jedan veliki san, da provalnik jedne noći upadne u njegovu kuću.
Tada će imati zakonsko pravo da napujda velikog, opakog psa na njega.
Svet će jutro dočekati bez jednog bogom prokletog vašljivog hipija,
perverznog narkomana.
O, kako ga je bolela glava.
O’Donel se vratio za šank. Trljao je ruke o kecelju. Tami Vinet je
završila pesmu. Zamenio ju je Red Sovin, koji je preko kratkotalasnog
radija prizivao Plišanog Meću.
„Hvala ti za pivce”, reče O’Donel.
„Bilo mi je zadovoljstvo”, reče Džoni. Još je proučavao novinski
isečak. „Kurters Noč prošle nedelje. Džekson ovog vikenda. Nikad
nisam čuo za taj grad. Sigurno je mali?”
„Tek malo veća skupina kuća”, reče O’Donel. „Nekad je tamo bilo
skijalište. Propalo je. Ima mnogo nezaposlenih. Proizvode drvenu pulpu
i ima nešto poljoprivrede. Ali on ide tamo gore, Isusa mi. Razgovara s
njima. Sluša njihovo bogoradanje. Iz kog kraja Mejna si, Džoni?”
„Iz Luistona”, lagao je Džoni. U novinskom isečku pisalo je da će se
Greg Stilson u gradskoj kući sastati sa svima koji budu želeli da ga vide.
„Pretpostavljam da si došao ovamo zbog skijanja?”
„Nisam. Povredio sam nogu. Više ne skijam. U prolazu sam.” Džoni
mu je vratio novinski isečak. „Raspored poseta je veoma zanimljiv.”
O’Donel ga je pažljivo vratio među papire. Imao je prazan bar, psa
spremnog da po komandi kidiše na ljude i Grega Stilsona. Greg je bio u
ovom baru.
Džoni je poželeo da je mrtav. Ako je njegov talenat božji dar, bog je
opasni luđak kog bi valjalo zaustaviti. Ako je bog želeo da Greg Stilson
umre, zašto ga nije poslao niz porođajni kanal s pupčanom vrpcom oko
vrata? Ili ga zadavio komadom mesa? Ili spržio električnom strujom
dok je menjao radio-stanicu? Zašto ga nije udavio u nekom viru? Zašto
je prepustio prljav posao Džonu Smitu? Nije na njemu da spasava svet.
Tako razmišljaju maloumnici. Samo oni bi pokušali da urade tako
nešto. Odlučio je da pljune bogu u lice i pusti Grega Stilsona da živi.
„Da li si dobro, Džoni?” pitao ga je O’Donel.
 „Šta? Da, naravno.”
„Na sekundu si čudno izgledao.”
Čak Četsvort je rekao: Plašio bih se da će me milioni koje će ubiti
proganjati do groba, ako bih propustio priliku da ga ubijem.
„Sanjario sam”, reče Džoni. „Hteo sam da znaš da mi je bilo
zadovoljstvo da pijem s tobom.”
„Pa, i meni je drago što sam pio s tobom”, reče O’Donel. Izgledao je
zadovoljno. „Voleo bih kad bi više putnika namernika imalo tvoj stav.
Prolaze ovuda na putu ka skijaškim centrima. Idu u velika mesta. Tamo
troše svoj novac. Kad bih znao da će se zaustaviti, sredio bih ovo mesto
po njihovom ukusu. S posterima Švajcarske i Kolorada. S kaminom.
Napunio bih džuboks rokenrol pločama umesto ovih kukaj-plači
pesmičuljaka. Ja sam... znaš, voleo bih to.” Slegnuo je ramenima.
„Dođavola, ja nisam loš momak.”
„Naravno da nisi”, reče Džoni. Sišao je s barske stolice misleći na
psa obučenog da kidiše i da skače na hipi narko-provalnika.
„Pa, reci prijateljima da sam ovde”, reče O’Donel.
„Naravski.”
„Hej, Diki”, povikala je jedna od matorih ispičutura. „Da li ovde
postoji usluga sa osmehom?”
„Kad ćete da crknete?”, povikao je O’Donel, crven u licu.
„Jebi SE!”, odvratila je Klarisa. Zakikotala se.
Džoni je hitro šmugnuo iz paba. Zakoračio je na sve jaču oluju.

Odseo je u Holidej inu u Portsmutu. Rekao je recepcioneru da pripremi

račun za sutra ujutru, kad se vratio te večeri.
U sobi je seo za bezlični pisaći sto i uzeo hotelsko nalivpero. Glava
ga je bolela, ali je morao da napiše nekoliko pisama. Kratkotrajna
pobuna - ako se o njoj radilo - prošla je. Čekao ga je neobavljeni posao s
Gregom Stilsonom.
Poludeo sam, pomislio je. To je to. Sišao sam s uma. Zamišljao je
naslove. VIDOVNJAK UBIO PREDSTAVNIKA NJU HEMPŠIRA. LUĐAK
UBIO STILSONA. PREDSTAVNIK NJU HEMPŠIRA OBOREN KIŠOM
METAKA. I Insajd vju će imati šta da kaže na tu temu.
SAMOPROKLAMOVANI VIDOVNJAK UBIO JE STILSONA.
DVANAESTORICA UGLEDNIH PSIHIJATARA OBJAŠNJAVAJU ZAŠTO JE
SMIT TO UČINIO. Verovatno će Diz dobiti uokvireni prostor u članku, u
kom će potanko izložiti kako mu je Džon pretio da će uzeti sačmaru i
„upucati ometača poseda”.
Ludo, burazeru!
Bolnički dug je plaćen, ali će sad napraviti novi. Njegov otac moraće
da ga plati. Njega i njegovu suprugu dugo će zapljuskivati talasi
sinovljeve loše reputacije. Dobijaće pisma puna mržnje. Svi koje
poznaje biće saslušani - Četsvortovi, Sem, šerif Džordž Banerman.
Sara? Pa, možda neće ići tako široko. Naposletku, ne planira da ubije
predsednika. Makar ne još. Veliki broj ljudi se plaši da to kaže, ali ne i ja.
Reći ću to jasno i glasno. Greg Stilson će jednog dana biti predsednik.
Džoni je protrljao slepoočnice. Glavobolja je stizala u malim, sporim
talasima. Ništa od toga neće mu pomoći da napiše pisma. Privukao je
prvi komad papira sebi. Podigao je pero i napisao Dragi tata. Sneg je
padao po prozorskom staklu sa suvim, peskovitim zvukom koji je
najavljivao ozbiljan posao. Olovka je počela da se kreće preko papira.
Ispočetka polako, a zatim sve brže.
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Džoni se popeo drvenim stepenicama, očišćenim od snega i posutim

solju. Prošao je kroz dvokrilna vrata i stupio u predvorje pokriveno
glasačkim listićima i obaveštenjima o vanrednom skupu građana
zakazanom za treći februar. Tu je bilo i obaveštenje o poseti Grega
Stilsona s fotografijom Uvaženog Gosta, s mangupski nakrivljenim
građevinskim šlemom na glavi i „Znamo s kim imamo posla, narode?”
osmehom. Malo levo od zelenih vrata koja su vodila u dvoranu bio je
znak koji Džoni nije očekivao. Nekoliko sekundi zamišljeno ga je
posmatrao, izdišući bele oblačiće. POLAGANJE VOZAČKOG ISPITA,
pisalo je na tabli, na drvenom postolju. SPREMITE PAPIRE.
Otvorio je vrata, da bi se susreo sa sjajem i vrelinom koje su izbijali
iz velike peći na drva. Policajac je sedeo za stolom, u skijaškoj jakni. Na
stolu je bilo dosta papira i sprava za merenje vida.
Džoniju se vezao stomak od policajčevog pogleda.
„Mogu li da vam pomognem, gospodine?”
Džoni je držao foto-aparat, koji mu je visio oko vrata. „Pa, pitam se
da li bih mogao da razgledam zgradu”, rekao je. „Šalje me časopis Jenki.
Radimo opsežni članak o arhitekturi gradskih kuća u Mejnu, Nju
Hempširu i Vermontu. Biće mnogo fotografija.”
„Samo izvolite”, reče policajac. „Moja supruga redovno čita Jenki.
Mene lepo uspavljuje.”
Džoni se osmehnuo. „Arhitektura Nove Engleske ima tendenciju
ka... pa, jasnoći.”
„Jasnoći, kažete”, sumnjičavo je ponovio policajac, a zatim rekao:
„Sledeći, molim.”
Mladić je prišao stolu iza kog je sedeo policajac. Pružio mu je
testove. Ovaj ih je uzeo i rekao: „Pogledajte u aparat, molim vas, i
imenujte saobraćajne znake i signale koje ću vam pokazati.”
 Mladić je pogledao u mašinu. Policajac je stavio šablon s
odgovorima preko mladićevog papira. Džoni se zaputio središnjim
prolazom gradske kuće u Džeksonu. Fotografisao je govornicu ispred
sebe.
„Znak stop”, govorio je mladić iza njega. „Zabranjeno preticanje...
sledeći je jednosmerna ulica... zabranjeno skretanje udesno,
zabranjeno skretanje ulevo...”
Nije očekivao policajca u gradskoj kući. Nije se ni potrudio da kupi
film za foto-aparat. Sad je bilo prekasno da se povuče. Danas je petak.
Stilson će stići sutradan, ako sve bude išlo po planu. Odgovaraće na
pitanja i slušati predloge dobrih ljudi Džeksona. Doći će s pristojnom
pratnjom nekoliko pomoćnika, nekoliko savetnika i nekolicinom
mladića u neupadljivim odelima i sakoima, koji su donedavno nosili
džins i vozili motocikle. Greg Stilson je još čvrsto verovao u
telohranitelje. Na mitingu u Trimbulu nosili su kuse štapove za bilijar.
Da li su sad imali pištolje? Da li bi čoveku na Stilsonovom položaju bilo
teško da obezbedi dozvolu za nošenje skrivenog oružja? Džoni je mislio
da ne bi. Imaće samo jednu priliku. Moraće da je iskoristi na najbolji
način. Stoga je bilo veoma važno da razgleda zgradu, da pokuša da
odluči da li će srediti Stilsona ovde ili bi bilo bolje da ga sačeka na
parkiralištu, sa spuštenim prozorom i puškom na krilu.
Došao je, i sad nema kud. Muvao se po gradskoj kući dok je državni
policajac nepunih trinaest metara dalje ispitivao kandidate za vozačku
dozvolu.
Naišao je na tablu s obaveštenjima i škljocnuo praznim aparatom.
Zašto kog đavola nije odvojio dva minuta da kupi film? Tabla je bila
pokrivena vestima o kuvanju pasulja, srednjoškolskoj pozorišnoj
predstavi, podacima o dozvolama za pse i, naravno, onima o Gregu. Na
jednom mestu pisalo je da prvi čovek gradske vlade traži nekog ko zna
stenografiju. Džo je čitao obaveštenje, kao da ga ono veoma zanima.
Mozak mu je za to vreme grozničavo radio.
Ako se akcija u Džeksonu pokaže neizvodivom - ili nesigurnom -
sačekaće do sledeće nedelje, kad će Stilson sve ponoviti u Apsonu. Ili
još nedelju dana u Trimbulu. Ili nedelju dana posle toga. Ili nikada.
Mora biti ove nedelje. Mora biti sutra.
Škljocnuo je na veliku peć na drva u ćošku. Zatim je podigao pogled.
Tamo je balkon. Ne - ne baš balkon, više galerija s ogradom do pojasa i
širokim, belo obojenim letvicama s malim, dekorativnim dijamantima i
krugovima urezanim u drvo. Mogao bi čučati iza ograde i viriti kroz
letvice. U pravom trenutku mogao bi da se uspravi i...
„Kakav je to aparat?”
Džoni se okrenuo, siguran da će ugledati policajca. Prići će mu i
zatražiti da pogleda aparat bez filma, a zatim i dokumenta. To će biti
kraj.
Ali nije ugledao policajca, već mladića koji je polagao vozački ispit.
Imao je dvadeset i neku, dugu kosu i prijatan, iskren pogled. Nosio je
jaknu od antilopa i izbledele farmerke.
„Nikon”, reče Džoni.
„To je dobar aparat, čoveče. Lud sam za tim spravama. Otkad radiš
za Jenki?”
„Pa, ja sam slobodni strelac”, reče Džoni. „Ponekad radim za njih,
ponekad za Kantri džurnal a ponekad za Daunist.”
„Ništa nacionalno, kao Pipl ili Lajf?”
„Ne. Ne još.”
„Kakav f-stop koristiš ovde unutra?”
Šta je kog đavola f-stop?
Slegnuo je ramenima. „Ja to po sluhu.”
„Odokativno, hteo si da kažeš”, s osmehom će mladić.
„Tako je, odokativno.” Gubi se klinac, molim te gubi se.
„I ja bih želeo da budem slobodni strelac”, reče mladić. „Sanjam da
jednog dana snimim fotografiju poput dizanja zastave na Ivo Džimi.”
„Čuo sam da je to režirani prizor”, reče Džoni.
„Pa, možda je. Možda je. Ali je fotografija klasična. Kako bi bilo da
snimim sletanje NLO-a? Stvarno bih voleo da uslikam tako nešto. Imam
album sa fotografijama koje sam snimio u lokalu. Ko ti je veza u
Jenkiju?”
Džoni se znojio. „U stvari, oni su mene zvali”, rekao je. „To je bio...”
„Gospodine Klosone, dođite ovamo”, reče policajac nestrpljivim
glasom. „Želo bih da zajedno pogledamo vaše odgovore.”
„Ups, glas gospodara”, reče Kloson. „Videćemo se, čoveče.” Požurio
je u pravcu policajca. Džoni je polako ispustio dah iz pluća. Vreme je da
se udalji i to brzo.
Napravio je još dva ili tri „snimka”, da ne bi izgledalo da je odmah
pobegao. Jedva da je bio svestan onog što je gledao kroz prozorče
aparata. Zatim se udaljio.
Mladić u antilop sakou - Kloson - zaboravio je na njega. Izgleda da je
pao na pismenom delu ispita. Žustro se prepirao s policajcem, koji je
odmahivao glavom.
 Džoni je je zastao za trenutak u hodniku gradske kuće. Levo je bila
garderoba. Desno su bila zatvorena vrata. Pokušao je da ih otključa.
Uske stepenice vodile su gore, u tamu, ka kancelarijama i galeriji.

Odseo je u Džekson Hausu, prijatnom hotelčiću na glavnoj ulici. Bio je

temeljito obnovljen. To je verovatno mnogo koštalo. Vlasnik je
očekivao da će se uloženi novac vratiti, zahvaljujući novom skijalištu
na planini Džekson. Skijalište je propalo. Lepi hotelčić jedva je opstajao.
Recepcioner je dremao nad šoljom kafe, kad je Džoni izašao u subotu u
četiri ujutru, s tašnom u levoj ruci.
Prošle noći malo je spavao. Kliznuo je u kratki, laki dremež posle
ponoći. Sanjao je da je ponovo u 1970. godini. Bilo je vreme vašara.
Sara i on stajali su ispred Točka sreće. Ponovo ga je ispunila ona luda,
golema moć. U nozdrvama je osećao vonj spaljene gume.
„Hajdemo”, neko je tiho progovorio iza njega, „volim da gledam
kako taj tip gubi.” Okrenuo se i ugledao Frenka Doda u kišnoj kabanici
od crnog vinila, s grlom prerezanim od uva do uva, u širokom crvenom
osmehu. Oči su mu blistale mrtvačkom živahnošću. Uplašeno se
okrenuo ka vašarskoj atrakciji, samo što je njen poslužilac sad bio Greg
Stilson. Lukavo se osmehivao, s mangupski nakrivljenim žutim
građevinskim šlemom na glavi. „Hej-hej-hej”, oglasio se Stilson,
dubokim, zvonkim i zlokobnim glasom. „Spusti ih tamo gde želiš,
prijatelju. Šta kažeš? Hoćeš li da posegneš za zvezdama?”
Da, hteo je da posegne za zvezdama. Ali video je da je čitav
spoljašnji krug pozeleneo, da je svaki broj dupla nula, da svaki pripada
kući, kad je Stilson zavrteo Točak.
Trgnuo se iz sna i proveo ostatak noći gledajući kroz mrazom
uokvireni prozor u tamu. Glavobolja koja ga je pratila od jučerašnjeg
dolaska u Džekson je nestala. Osećao se slabašno, ali pribrano. Sedeo je
s rukama u krilu. Nije razmišljao o Gregu Stilsonu, već o prošlosti.
Mislio je na majku koja mu lepi flaster na izgrebano koleno; na trenutak
u kom je pas pocepao zadnji deo baka Neline apsurdne letnje haljine i
kako se smejao i kako ga je Vera opaučila i posekla po čelu kamenom iz
vereničkog prstena; mislio je na oca koji mu pokazuje kako da stavi
mamac na udicu, govoreći. Crve to ne boli, Džoni... tako ja mislim. Mislio
je na oca koji mu, kad je imao sedam godina, poklanja džepni nožić za
Božić i koji mu ozbiljnim glasom saopštava: Verujem ti, Džoni. Poplavila
ga je plima sećanja.
Zakoračio je u veoma hladno jutro. Sneg na lopatom iskrčenoj stazi
škripao mu je pod cipelama, a dah rascvetavao pred očima. Mesec je
zašao, ali su se zvezde rasule po crnom nebu u razumu nedokučivom
obilju. Vera ga je uvek zvala božjom kutijom za nakit. Gledaš u božju
kutiju za nakit, Džoni.
Koračao je Glavnom ulicom. Zaustavio se ispred malene pošte i
izvadio pisma iz džepa. Pismo ocu, Sari, Semu Vajzaku, Banermanu.
Spustio je tašnu ispod nogu i otvorio poštansko sanduče ispred uredne
zgradice od cigle. Ubacio ih je u sanduče, posle kratkog oklevanja. Čuo
je kako padaju na metalno dno. To su bila prva pisma u Džeksonu tog
dana. Taj zvuk ispunio ga je čudnovatim osećanjem konačnosti. Pisma
su poslata, više nema nazad.
Podigao je tašnu i krenuo. Nije se čulo ništa izuzev škripanja cipala
po snegu. Veliki termometar iznad vrata Granit državne banke i
štedionice pokazivao je minus šesnaest. U vazduhu se osećala
dominantna tiha inercija, kakva se može sresti samo u hladnim
njuhempširskim jutrima. Ništa se nije micalo. Saobraćajnica je bila
prazna, a šoferke parkiranih automobila oslepljene kataraktom mraza.
Kućni prozori behu mračni, a kapci navučeni. Džoniju se okolina činila
zastrašujućom i svetom. Potiskivao je to osećanje. Nije bio na svetom
poslu.
Prešao je Ulicu Džasper, kad je stigao do bele i strogo elegantne
gradske kuće, iza smetova od svetlucavog snega, koji su ostajali za
snežnim plugovima.
Šta ćeš da uradiš ako ulazna vrata budu zaključana,
pametnjakoviću?
Pa, pronaći će način da pređe preko tog mosta, ako bude morao.
Osvrnuo se oko sebe. Nije bilo svedoka. Sve bi bilo drugačije, da je
predsednik dolazio na neki od čuvenih gradskih susreta. Bezbednjaci
bi blokirali zgradu još prošle večeri. Dežurali bi u njoj. Dolazio je samo
predstavnik distrikta, jedan od četiri stotine. Još nije bio nacionalna
veličina.
Popeo se uz stepenice i pokušao da otvori ulazna vrata. Kvaka se
lako okrenula. Ušao je u hladno predvorje i zatvorio vrata za sobom.
Glavobolja se vraćala. Pulsirala je u skladu s ritmom srca. Spustio je
tašnu i počeo da masira slepoočnice prstima u rukavicama.
Čuo je tihu škripu. Vrata na garderobnom ormanu otvarala su se
veoma polako. Nešto belo ispalo je iz senki. Padalo je u njegovom
pravcu.
Na jedvite jade je ugušio vrisak. Mislio je da je to leš koji ispada iz
ormana. To je bila teška kartonska tabla na kojoj je pisalo: MOLIMO
VAS DA PRIPREMITE PAPIRE PRE IZLASKA NA ISPIT.
Vratio ju je u orman i krenuo ka vratima koje vode na stepenište.
Bila su zaključana.
Nagnuo se napred, da bi ih bolje osmotrio u prigušenoj svetlosti
semafora koja je prodirala kroz prozor. To je bila brava s federom.
Možda će moći da je otvori vešalicom. Pronašao je jednu u ormanu i
zabio u pukotinu između vrata i dovratka. Spustio ju je do brave i
počeo da je okreće. Glavobolja je poprimila ozbiljne razmere. Konačno
je čuo škljocanje žicom pokrenute brave. Gurnuo je vrata. Podigao je
tašnu i ušao u hodnik, ne ispuštajući vešalicu iz ruku. Zatvorio je vrata
za sobom. Čuo je kako se zaključavaju. Krenuo je uz usko stepenište,
koje je škripalo i cvilelo pod njegovom težinom.
Na vrhu stepeništa bio je kratki hodnik s nekoliko vrata na obe
strane. Prolazio je pored natpisa GRADSKI MENADŽER, GRADSKI OTAC,
PROCENITELJ POREZA, MUŠKI, REFERENT ZA SIROMAŠNE i ŽENSKI.
Na kraju hodnika bila su nezaključana vrata bez natpisa. Vodila su
na galeriju iznad zadnjeg dela dvorane koja se prostirala pod njom
zagrnuta plaštom bezumnih senki. Zatvorio je vrata za sobom. Malčice
se stresao zbog blagog odjeka u praznoj dvorani. Koraci su mu
odzvanjali kad je krenuo udesno, duž zadnje galerije. Skrenuo je levo.
Sad je koračao desnom stranom dvorane, osam i po metara iznad
partera. Zaustavio se iznad peći na drva, preko puta podijuma na kom
će Stilson stajati za četiri i po sata.
Seo je na prekrštene noge. Neko vreme se odmarao. Pokušao je da
dubokim disanjem obuzda glavobolju. Peć na drva nije bila založena.
Ledena hladnoća ga je opkoljavala. Zavlačila mu se u kosti, kao preteča
mrtvačkog pokrova.
Otvorio je bravice na tašni, kad je glavobolja malčice popustila.
Dvostruki škljocaj odjeknuo je u praznoj dvorani, glasnije od njegovih
koraka. Ličio je na škljocanje pištolja.
Zapadnjačka pravda, pomislio je, ne znajući zašto. To je tužilac
rekao kad je porota oglasila Klodin Longet krivom za ubistvo
ljubavnika. Otkriće značenje pojma zapadnjačka pravda.
Pogledao je u tašnu i protrljao oči. Na trenutak je video dvostruko.
Upijao je utiske iz drveta na kom je sedeo, veoma stare utiske. Da je
gledao fotografiju, bila bi tamnosmeđeg tona. Ljudi su ovde stajali i
pušili cigare. Razgovarali su, smejali su se i čekali početak većanja. Da li
je to bilo 1920? 1902? Bilo je nečeg sablasnog u tome. Uzvrpoljio se.
Jedan čovek govorio je o ceni viskija, čistio nos čačkalicom i
(i pre dve godine je otrovao suprugu)
Džoni je zadrhtao. O kakvoj god impresiji da se radilo, nije smela
biti važna. Ticala se odavno umrlog čoveka.
Puška se svetlucala.
Kad ljudi to rade u ratu, dobijaju medalju, pomislio je.
Počeo je da sklapa pušku. Svako škljoc! odzvanjalo je samo jednom,
svečano, poput zapinjanja pištolja.
Napunio je remingtonku s pet metaka.
Položio je pušku na kolena.
I čekao.

Zori se nije žurilo. Džoni je malo odremao. Bilo mu je toliko hladno da

nije mogao da utone u san. Plitki, površni snovi proganjali su ga u
retkim trenucima dremeža.
Nešto posle sedam probudio se u potpunosti. Vrata su se bučno
otvorila. Morao je da se ugrize za jezik da ne bi povikao: Koje tamo?
To je bio domar. Džoni je prislonio oko uz prorez urezan u letvicu
ograde. Video je zdepastog čoveka u debelom mornaričkom kaputu.
Koračao je centralnim prolazom s punim rukama drva za ogrev.
Pevušio je „Dolinu Crvene reke” Ispustio je cepanice u sanduk za drva i
nestao ispod Džonija. Sekundu kasnije čuo je škripu, otvaranje
vratanaca na peći.
Pomislio je na oblačić pare koji se otkidao s njegovih usana pri
svakom izdisaju. Šta će biti ako domar podigne pogled? Da li će ga
videti?
Pokušao je da uspori disanje, ali ga je od toga samo jače zabolela
glava. Pogled mu se ponovo udvostručio.
Čuo je pucketanje papira i struganje šibice. Blagi miris sumpora
raširio se hladnim vazduhom. Domar je nastavio da pevuši „Dolinu
Crvene reke”. U jednom trenutku pustio je nimalo melodičan glas:
„Kažu da odlaziš iz ove doline... nedostajaće nam tvoje blistave oči i
slatki osmesiii...”
Čuo je drugačije pucketanje. Vatru.
„Evo ti ga, seronjo”, reče domar odmah ispod Džonija. Vratanca na
peći bučno su se zatvorila. Džoni je stavio obe šake preko usta, kao
zavoj, da bi suzbio samoubilački poriv za šalom. Zamišljao je kako se
diže s poda galerije, mršav i bled, slika i prilika aveti. Zamišljao je kako
širi ruke kao krila i savija prste kao kandže grozomorno urlajući: „Evo
ti ga, seronjo.”
Obuzdao je smeh rukama. Glava mu je pulsirala kao paradajz pun
vrele krvi. Sve mutniji pogled mu je luđački titrao. Najedanput je hteo
da se pomeri dalje od slike čoveka koji je čačkao nos srebrnom
čačkalicom, ali nije smeo ni da šušne. Blagi bože, šta će biti ako kine?
Strašni, drhtavi vrisak ispunio je dvoranu bez upozorenja. Zario se
u Džonove uši kao tanki srebrni ekser. Bivao je sve jači. Glava mu je
vibrirala od njega. Otvorio je usta da vrisne...
Naglo je prestao.
„Auh, kurvo”, staloženo će domar.
Džoni je pogledao kroz prorez i video da domar stoji iza podijuma i
čačka mikrofon. Kabl mikrofona vijugao je do malog pojačala. Domar je
sišao niz nekoliko stepenica s podijuma u parter. Odvukao je pojačalo
dalje od mikrofona. Zatim je kuckao po dugmićima na njemu. Vratio se
do mikrofona. Ponovo ga je uključio. Razlegao se drugi, znatno slabiji
vapaj. Ubrzo je potpuno utihnuo. Džoni je pritisnuo čelo šakama.
Žustro ga je trljao.
Domar je palcem kuckao mikrofon. Zvuk je ispunio veliku praznu
prostoriju. Podsećao je na kucanje po poklopcu kovčega. Začuo se
domarev monstruozno pojačani neprijatni glas. Snažno je tresnuo
Džonija po glavi: „KAŽU DA ODLAZIŠ IZ OVE DOLINE...”
Džoniju je došlo da zaurla: Prestani. O, molim te, prestani. Poludeću,
zar ne možeš da prestaneš?
Pevanje je prestalo posle glasnog cap! nakon kog je domar
progovorio normalnim glasom: „Evo ti ga, kurvo!”
Ponovo je nestao iz Džonijevog vidokruga. Čuo je cepanje papira i
sečenja konopca. Domar se ponovo pojavio. Zviždućući je nosio gomilu
knjižica. Počeo je da ih raspoređuje po klupama, u jednakim
razmacima.
Zakopčao je kaput, kad je obavio taj zadatak i izašao iz dvorane.
Vrata u hodniku zalupila su se za njim. Džoni je pogledao na sat. Bilo je
7.45.
Gradska kuća malo se zagrejala. Sedeo je i čekao. Glavobolja je bila
žestoka, ali ju je za divno čudo podnosio lakše no ikad. Bilo je dovoljno
da podseti sebe da je neće dugo podnositi.

Vrata su se ponovo bučno otvorila oko devet. Probudila su ga iz plitkog

dremeža. Instinktivno je stisnuo pušku i prislonio oko na dijamantsku
špijunku. Ovog puta izbrojao je četvoricu ljudi. Jedan je bio domar, s
mornaričkim kaputom podignutog okovratnika. Ostala trojica nosila su
odela ispod kaputa. Džonijev puls se ubrzao. Jedan od njih bio je Soni
Eliman. Skratio je kosu, ali se blistavozelene oči nisu promenile.
„Da li je sve spremno?”, pitao je.
„Pogledajte sami”, reče domar.
„Ne ljuti se, čoveče”, odgovorio je jedan od onih u odelima. Bili su u
prednjem delu dvorane. Jedan je uključio pojačalo. Zadovoljno ga je
isključio.
„Ljudi u ovim krajevima ponašaju se kao da je on neki prokleti car”,
progunđao je domar.
„I jeste, i jeste”, reče treći čovek - Džoni je pomislio da ga je video na
mitingu u Trimbulu. „Zar nisi to dosad ukapirao, dekice?”
„Da li si bio na spratu?”, Eliman je pitao domara. Džoni se sledio.
„Vrata stepeništa koja vode na sprat zaključana su kao i uvek”,
odvratio je domar. „Jutros sam ih proverio.”
Džoni se u sebi zahvalio bravi na federe u prizemlju.
„Taj prostor mora da se proveri”, reče Eliman.
Domar se prezrivo nasmejao. „Nije mi jasno, momci”, rekao je.
„Koga očekujete? Fantoma iz opere?”
„Hajde, Soni”, rekao je tip koji se Džoniju činio poznatim. „Tamo
nema nikog. Imaćemo vremena za kafiću, ako požurimo do restorana
na uglu.”
„Tamo ne služe kafu”, reče Soni, „več neki jebeni mulj. Muči, otrči uz
stepenice, da bismo bili sigurni da tamo nema nikoga. Radićemo
metodično, po propisima.”
Džoni je oblizao usne i stisnuo pušku. Podigao je glavu i pogledao
galeriju. Desno od njega završavala se zidom. Levo se pružala do niza
kancelarija. Znao je da će ga čuti, ako se pokrene. Prazna gradska kuća
bila je prirodno pojačalo. Nije imao kud.
Čuo je korake u parteru, a zatim i otvaranje i zatvaranje vrata.
Čekao je nepomičan i bespomoćan. Domar je govorio s dvojicom
posetilaca odmah ispod njega. Nije čuo šta govore. Polako je okrenuo
glavu. Čekao je da se tip kog je Soni Eliman nazvao Muči pojavi na kraju
galerije. Tupi izraz iznenađenja preobraziće se u šok i nevericu, a usta
širom otvoriti: Hej, Soni, ovde je neki tip!
Čuo je prigušene zvuke Mučijevih koraka uz stepenice. Pokušao je
da smisli nešto, bilo šta. Nije dobio nikakvu ideju. Otkriće ga, za manje
od jednog minuta. Nije znao kako da to spreči. Upropastiće jedinu
priliku koja će mu se ikad pružiti, ma šta da učini.
Vrata su se otvarala i zatvarala. Svaki put zvuk je bio bliži i snažniji.
Kapljica znoja kliznula mu je niz čelo. Pala je na nogavicu farmerki.
Setio se svih vrata pokraj kojih je prošao na putu ovamo. Muči je
proverio GRADSKOG MENADŽERA, GRADSKOG OCA i PORESKOG
PROCENITELJA. Sad je otvorio vrata MUŠKOG. Razgledao je kancelariju
REFERENTA ZA SIROMAŠNE i ŽENSKI. Sledeća vrata vode na galeriju.
Otvorila su se.
Muči je napravio dva koraka do ograde kratke galerije koja se
pružala zadnjim delom hodnika. „U redu je, Soni? Da li si zadovoljan?”
„Da li sve dobro izgleda?”
„Meni izgleda kao jebena rupčaga”, odvratio je Muči. Iz partera se
začuo grohotan smeh.
„Pa, siđi dole. Idemo na kafu”, reče treći čovek. I to je bilo to. Vrata
su se zatvorila. Koraci su se udaljavali hodnikom, a zatim i stepeništem
do prizemlja.
Džoni se oklembesio. Na trenutak mu je svet zaigrao pred očima,
poprimivši sive nijanse. Zatvaranje ulaznih vrata delimično ga je
prenulo iz tog stanja.
Domar je dao svoju ocenu posetilaca iz partera. „Gomila kurvi.” I on
je otišao. Gradska kuća je, sledećih dvadesetak minuta, pripadala
isključivo Džoniju.
 5

Narod Džeksona je oko pola deset počeo da pristiže u gradsku kuću.

Prvo se pojavio triling starih dama, u crnoj odeći. Ćućorile su kao
svrake. Džoni je gledao kako sedaju blizu peći na drva - gotovo u
potpunosti van njegovog vidika - i uzmaju knjižice ostavljene na
klupama, pune blistavih fotografija Grega Stilsona.
„Taj čovek stvarno mi se dopada”, rekla je jedna od njih. „Tri puta
mi je dao autogram. Sigurna sam da ću ga i danas dobiti.”
Više nisu pominjale Grega Stilsona. Raspričale su se o zavičajnoj
nedelji u metodističkoj crkvi.
Džoni je sedeo gotovo iznad peći. Prešao je put od mraza do vreline.
Iskoristio je zatišje između odlaska Stilsonovog obezbeđenja i dolaska
prvih građana, da se oslobodi jakne i košulje. Neprestano je brisao znoj
s lica maramicom. Na njoj je ostajao i trag krvi. Oko mu je ponovo
prokrvarilo. Vid mu je bio zamagljen i prevučen crvenkastom
koprenom.
Vrata ispod njega su se otvorila. Čuo je srčano trup-trup-trup
muškaraca koji su stresali sneg s cipela. Četvorica ljudi u kariranim
vunenim jaknama prošla su središnjim prolazom i sela u prvi red.
Jedan od njih odmah je počeo da pripoveda masnu šalu.
Mlada žena od dvadeset tri godine stigla je sa sinom, koji je imao
oko četiri. Dečak je nosio plavo skijaško odelo sa jarkožutim trakama.
Hteo je da govori preko mikrofona.
„Ne, dragi moj”, rekla je žena. Seli su iza muškaraca. Dečak je
smesta počeo da šutira klupu ispred sebe. Jedan od ljudi u kariranim
jaknama se osvrnuo.
„Prestani, Šone”, rekla je majka.
Bilo je petnaest do deset. Vrata su se stalno otvarala i zatvarala.
Dvorana se punila muškarcima i ženama svih vrsta, zanimanja i
godišta. Sve jači žamor bio je nabijen očekivanjem. Nisu došli da
propituju političkog predstavnika. Čekali su posetu velike zvezde
malom mestu. Džoni je znao da se većina „upoznaj svog kandidata” i
„upoznaj svog predstavnika” sastanaka održava pred gotovo praznim
dvoranama, uz prisustvo najtvrdokornijih političkih pristalica. Na
izborima u Mejnu 1976. godine raspravi između Bila Koena i njegovog
protivkandidata Lejtona Kunija prisustvovalo je dvadeset šest ljudi,
ako se izuzmu predstavnici štampe. Ova beskrvna sučeljavanja
uglavnom su služila kao podsetnik da je vreme izbora ponovo došlo.
Većina je mogla da se održi u omanjoj sobi. Sva sedišta u dvorani bila
su popunjena do 10.00. Tridesetak ljudi stajalo je pozadi. Džoni bi
stisnuo pušku, kad god bi se vrata otvorila. Još nije bio siguran da li će
moći da povuče obarač, ma koliki ulog da je u pitanju.
Prošlo je pet, pa deset minuta. Džoni je pomislio da je Stilson negde
zadržan ili da uopšte neće doći. Polako ga je ispunjavalo olakšanje.
Vrata su se ponovo otvorila. Zaorio se srčani glas: „Hej! Kako si,
Džeksone, Nju Hempšir?”
Odgovorio mu je začuđeni, radosni žamor. Neko je uskliknuo:
„Greg! Da li si to ti?”
„Ne bih da se namećem”, odvratio je Stilson, „ali, kako ste, kog
đavola?”
Sporadični aplauzi brzo su prerasli u urlik odobravanja.
„Haj, dobro je!”, povikao je Greg. Brzo se kretao prolazom ka
podijumu. Usput se rukovao s građanima.
Džoni ga je gledao kroz špijunku. Stilson je nosio kaput od teške
kože s okovratnikom od ovčijeg runa. Danas je šlem zamenio vunenom
skijaškom kapom s jarkocrvenom kićankom. Zastao je na kraju prolaza
i mahnuo trojici ili četvorici novinara. Blicevi su sevnuli. Aplauz se
pojačao. Izgledalo je da će uzdrmati krovne grede.
Džoniju Smitu bilo je jasno da je kucnuo čas da nešto preduzme. Sad
ili nikad.
Preplavilo ga je snažno i strahovito jasno sećanje na ono što je
doživeo kad je dodirnuo Grega Stilsona na mitingu u Trimbulu. Unutar
glavoboljom izmučenog uma čuo je tupi zvuk dve stvari koje se
istovremeno spajaju užasnom snagom. To je možda bio zvuk sudbine.
Bilo bi previše lako odugovlačiti, dopustiti Stilsonu da govori i govori,
da se izvuče, da sedi ovde gore s licem među dlanovima i čeka da se
gomila proredi, da čeka dok se domar ne vrati da razmontira ozvučenje
i počisti đubre, zavaravajući se da će obaviti posao sledeće nedelje u
sledećem gradu.
Mora delati odmah, bez oklevanja. I svako ljudsko biće na Zemlji
imalo je udela u onom što će se desiti u provincijskoj gradskoj kući.
Zaglušujući zvuk u njegovoj glavi podsećao je na sudaranje stubova
sudbine.
 Stilson se peo uz stepenice ka podijumu. Prostor iza njega bio je
čist. Trojica bezbednjaka stajala su naslonjena na suprotni zid.
Džoni je ustao.

Sve se dešavalo kao na usporenom filmu.

Mišići u nogama grčili su se od dugog sedenja, a kolena pucketala
kao bajate petarde. Vreme kao da se zamrzio. Aplauz se produžavao,
iako su se glave okretale, a vratovi krivili. Neko je vrisnuo usred
aplauza. Ljudi su i dalje tapšali. Neko je vrisnuo zbog čoveka na galeriji,
s puškom u rukama. Svi su to već videli na televiziji. To je bila situacija
s mnoštvom svima poznatih, klasičnih elemenata. Na svoj način bila je
američka koliko i Divni svet Volta Diznija. Političar i čovek na mestu s
kog se pruža lep vidik s puškom.
Greg Stilson se okrenuo prema njemu. Njegov gojazni vrat nagnuo
se i naborao, a crvena kićanka na vrhu skijaške kape zatresla.
Džoni je naslonio pušku na rame. Činilo mu se da lebdi tamo gore,
dok mu dodir kundaka nije rekao da je našla svoje mesto na spoju ruke
s telom. Setio se pucanja na fazane s tatom u detinjstvu. Išli su i u lov na
jelene. Džoni je samo jednom video rogatu životinju, ali nije mogao da
povuče obarač. Nije uspeo da prevaziđe početničku tremu. To je bila
njegova tajna. Izazivala je stid kao masturbacija. Nikad je nikome nije
poverio.
Čuo je još krik i video kako jedna starica pokriva usta. Imala je
veštačko voće na širokom obodu crnog šešira. Lica su se okretala ka
njemu, kao velike bele nule. Otvorena usta, male crne nule. Dečačić u
plavom kombinezonu je pokazivao. Majka je pokušavala da ga zakloni.
Stilson mu se našao na nišanu. Džoni se setio da otkoči pušku. Ljudi u
kaputima na drugoj strani dvorane gurali su ruke u sakoe. Soni Eliman
je urlao, usplamtelih zelenih očiju: Na pod! Greg, baci se na POD!
Stilson je posmatrao galeriju. Pogledi su im se po drugi put ukrstili,
u savršenom razumevanju. Stilson se sagnuo kad je Džoni ispalio hitac.
Puška je zaglušno prasnula. Zvuk je ispunio dvoranu. Zrno je otkinulo
lep komad podijuma. Ogulilo ga je do sjajnog golog drveta. Iverje je
poletelo. Jedan je pogodio mikrofon. Usledio je novi monstruozni vapaj
ozvučenja, koji se naglo okončao u grlenom, prigušenom zujanju.
Džoni je ubacio novi metak u cev i ponovo zapucao. Zrno je ovog
puta napravilo rupu u prašnjavom tepihu podijuma.
Uspaničena gomila pokrenula se kao krdo stoke. Gurali su se u
središnjem prolazu. Ljudi koji su stajali pozadi su lako utekli. Na
dvokrilnim vratima stvorila se gužva. Ljudi su psovali i vrištali.
S druge strane dvorane čula se praskava buka. Deo ograde na
galeriji raspao se pred Džonijevim očima. Nešto je sekundu kasnije
prozujalo pored njegovog uva. Nevidljivi prst podigao mu je okovratnik
košulje. Sva trojica Stilsonovih pratilaca preko puta držali su pištolje.
Džoni je bio visoko na galeriji, pa su mogli da ga nanišane uprkos
metežu. Verovatno bi zapucali na njega, ne obazirući se na građane, da
je bio na nekom drugom mestu.
Jedna od tri starice uhvatila je Mučija za ruku. Jecajući je pokušavala
da ga nešto pita. Odgurnuo ju je od sebe i stisnuo pištolj obema
rukama. U dvorani se osećao vonj baruta. Prošlo je gotovo dvadeset
sekundi otkad je Džoni ustao iza ograde.
„Na pod! Na pod, Greg!”
Stilson je još stajao na ivici podijuma. Savio je kolena, gledajući
nagore. Džoni je spustio pušku. Stilson mu se na trenutak ukazao na
nišanu. Zrno iz pištolja baš tada zaparalo mu je vrat. Odbacilo ga je
unazad. Njegov hitac je otišao visoko u vazduh. Prozor na drugoj strani
raspao se uz kišu staklenih krhotina. Odozdo se razlegao vrisak. Krv
mu je liptala po ramenu i grudima.
Uh, zaista si delotvoran u nastojanju da ga ubiješ, histerično je
pomislio, kad se približio ogradi. Ubacio je još jedan metak u cev i
ponovo naslonio pušku na rame. Stilson se pokrenuo. Stuštio se niz
stepenice do partera. Ponovo je pogledao u Džonijevom pravcu.
Još jedan metak prozujao mu je pored slepoočnice. Krvariš kao
zaklana svinja, pomislio je. Požuri. Požuri i obavi posao.
Ljudski čep na vratima je izleteo. Ljudi su počeli da izlaze. Oblačić
dima podigao se iz cevi pištolja na drugoj strani dvorane. Začuo se
pucanj. Nevidljivi prst koji mu je pomerio okovratnik pre nekoliko
sekundi sad je povukao vatrenu liniju po Džonijevoj glavi. To nije bilo
važno. Najvažnije je da sredi Stilsona. Ponovo je spustio pušku.
Nek ovaj pogodi...
Stilson se kretao veoma brzo za čoveka svoje veličine. Crnokosa
mlada žena koju je Džoni primetio stigla je do polovine središnjeg
prolaza. Držala je uplakanog sina u naručju. Još je pokušavala da ga
telom zakloni. Ono što je Stilson učinio toliko je zbunilo Džonija da je
zamalo ispustio pušku. Zgrabio je dečaka iz majčinog naručja. Okrenuo
se prema galeriji, držeći dečakovo telo ispred sebe. Na nišanu puške
više nije bio Greg Stilson, već sitna migoljeća prilika u
(plavi filter plavi filter žute pruge - tigrove pruge)
u tamnoplavom skijaškom kombinezonu s jarkožutim trakama.
Džoni je zinuo. To je bio Stilson, nego šta. Tigar. Ali sad je bio iza
filtera.
Šta to znači? Vrisnuo je Džoni, ali nikakav zvuk nije prešao preko
njegovih usana.
Majka je prodorno vrisnula. Džoni je to već negde čuo. „Tomi! Daj
mi ga! TOMI! DAJ MI GA, KOPILANE!”
Džonijeva glava se nadimala i širila kao bešika. Sve je počelo da
bledi. Samo je predeo oko nišana bio jasan. Jezičak nišana počivao je na
grudima plavog skijaškog odela.
Učini to, za ime Hristovo, moraš to učiniti, pobeći će...
Plavo skijaško odelo počelo je da se širi. Možda se to dešavalo zbog
nepouzdanog vida. Boja mu je bledela do svetloplave u viziji,
tamnožuta se istezala, sve dok sve nije počela da se gubi u njoj.
(iza filtera, da, on je iza filtera, ali šta to znači? da li to znači da je sad
sigurno ili da je on van mog domašaja? šta to)
Topla vatra blesnula je i zgasla negde ispod. Neki deo Džonijevog
uma registrovao ju je kao sev blica.
Stilson je odgurnuo ženu od sebe. Unatraške se povlačio prema
vratima, očiju stisnutih u proračunate bezosećajne proreze. Čvrsto je
stiskao dečačića koji se otimao za gušu i međunožje.
Ne mogu. Blagi bože, oprosti, ali ne mogu.
U tom času pogodila su ga još dva zrna. Jedno ga je udarilo visoko u
grudi. Odbacilo ga je unazad. Udario je u zid i odskočio. Drugo ga je
pogodilo s leve strane. Okrenulo ga je i bacilo na ogradu galerije.
Krajičkom uma znao je da je ostao bez puške. Pala je na pod galerije i
ispalila zrno u zid. Butinom je udario u ogradu. Padao je. Dvorana mu
se dva puta okrenula pred očima. Tresnuo je na dve klupe, polomivši
karlicu i obe noge.
Krv mu je nahrupila iz usta, kad ih je otvorio da bi kriknuo. Ležao je
među ostacima klupa na koje je pao, misleći: Gotovo je. Uspaničio sam
se. Uprskao sam.
Osetio je nimalo nežne ruke na sebi. Okrenule su ga. Eliman, Muči i
treći tip su bili tu. Eliman ga je okrenuo.
Stigao je Stilson i odgurnuo Mučija u stranu.
„Pustite tog tipa”, grubo je prozborio. „Pronađite kurvinog sina koji
je snimio onu fotografiju. Razbijte mu aparat.”
Muči i drugi tip žurno su se udaljili. Nedaleko odatle crnokosa žena
je vikala: „... iza dečaka, krio se iza dečaka. Svima ću to reći...”
„Ućutkaj je, Soni”, reče Stilson.
„Naravno”, reče Soni. Odmah zatim je otišao.
Stilson se spustio na kolena pored Džonija. „Da li se poznajemo,
druškane? Laganje nema smisla. Odsvirao si svoje.”
Džoni je prošaptao, „Upoznali smo se.”
„To je bilo na mitingu u Trimbulu, zar ne?”
Džoni je klimnuo.
Stilson je naglo ustao. Džoni je poslednjom snagom uspeo da ga
uhvati za zglob. Kontakt nije trajao duže od sekunde. Stilson se lako
oslobodio. I to je bilo dovoljno.
Sve se promenilo.
Ljudi su se okupljali oko njega. Video je stopala i noge, ali ne i
njihova lica. To nije bilo važno. Sve se promenilo.
Pustio je koju suzu. Dodirivanje Stilsona ovog puta nalikovalo je
dodirivanju praznine. Mrtve baterije. Palog stabla. Prazne kuće. Gole
police za knjige. Vinskih boca spremnih da postanu svećnjaci.
Bledeo je. Odlazio. Stopala i noge oko njega su se maglile. Bivale su
sve neodređenije. Razabirao je glasove, uzbuđeni žamor i nagađanja,
ali ne i reći. Samo zvuk reći. Čak je i on bledeo. Gubio se u piskavom
zujanju.
Pogledao je preko ramena i ugledao hodnik iz kog je tako davno
izašao. Iskoračio je iz tog hodnika u ovo sjajno posteljično mesto. Samo
što je tada njegova majka bila živa, a otac bio tu. Dozivali su ga po
imenu, dok se nije probio do njih. Došlo je vreme da se vrati. Pravi je
čas da to učini.
Učinio sam to. Nekako sam to učinio. Ne shvatam kako, ali jesam.
Krenuo je ka hodniku tamnih metalnih zidova, iako nije znao ima li
ičega na njegovom kraju. Vreme će pružiti odgovor. Slatki zuj glasova je
bledeo, baš kao i magloviti sjaj. Ali on je još bio on - Džoni Smit -
netaknut.
Uđi u hodnik, pomislio je. Samo napred.
Nešto mu je govorilo da će moći da hoda, ako uđe u taj hodnik.
 TREĆI DEO

ZAPISI IZ MRTVE ZONE

 1

Portsmut,
NH 23.1.1979.
Dragi tata
Pisanje ovakvog pisma grozno je iskustvo. Pokušaću da ga učinim
što kraćim. Verovatno ću biti mrtav kada stigne do tebe. Desila mi se
grozna stvar. Sad mislim da je sve to počelo mnogo pre saobraćajne
nesreće i kome. Poznata ti je priča o vidovnjačkim moćima.
Verovatno se sećaš kako se mama na samrtnoj postelji klela da je
Bog hteo da sve bude ovako, da mi je poverio zadatak koji moram da
obavim. Rekla mi je da ne bežim od njega. Obećao sam joj da neću.
Nisam to stvarno mislio, ali sam hteo da je smirim. Još uvek ne
verujem u boga kao biće koje smišlja planove za nas i koje nam deli
sitna zaduženja kao da smo izviđači koji osvajaju značkice i bedževe
na Velikom životnom maršu. Ne verujem u takvog boga, ali ne
verujem ni da je sve što mi se dogodilo samo puka slučajnost.
U leto 1976. godine otišao sam na miting Grega Stilsona u
Trimbulu, u njuhempširskom trećem distriktu. Možda se sećaš da se
tada prvi put kandidovao za Predstavnički dom. Na putu do bine
rukovao se s mnogo ljudi. Ja sam bio jedan od njih. Možda će ti biti
teško da poveruješ u ovo što ću ti reći, iako si imao prilike da vidiš
moju sposobnost na delu. Imao sam jedno od „pražnjenja”, samo što
ovo nije bio šok, već vizija, u biblijskom smislu te reći ili nešto veoma
slično njoj. Bilo kako bilo, nije bila jasna poput ostalih „javljanja.”
Sadržala je zbunjujući plavi sjaj, koga ni pre ni posle toga nije bilo.
Bilo je neverovatno snažno. Video sam kako Greg Stilson postaje
predsednik Sjedinjenih Država. Ne mogu reći kada u budućnosti se to
dogodilo, ali je u tom času bio bez najvećeg dela kose. Imam moć da
vidim, ali ne i da protumačim viđeno. U ovom slučaju ta moć bila je
ograničena neobičnim plavim filterom. Ipak sam dovoljno video. Ako
Stilson postane predsednik, pogoršaće međunarodne odnose, koji će i
bez toga biti veoma loši. Ako Stilson postane predsednik, započeće
 opšti nuklearni rat. Mislim da će se događaj koji će poslužiti kao
inicijalna kapisla za izbijanje rata desiti u Južnoj Africi. Takođe
verujem da u kratkom, krvavom ratu neće samo dve ili tri zemlje
zasuti neprijatelje bojevim glavama već svih dvadeset - kao i veliki
broj terorističkih grupa.
Znam koliko ti ludo sve ovo zvuči, tata. I ja sam to mislio. Ali ne
sumnjam, niti osećam potrebu da se osvrnem za sobom i pokušam
da sve ponovo sagledam kao manje stvarno i važno nego što jeste.
Nikad niste znali - niko nije - ali nisam pobegao od Četsvortovih zbog
požara u restoranu. Pretpostavljam da sam bežao od Grega Stilsona
i od onog što bi trebalo da uradim. Bežao sam kao što je Ilija bežao u
pećinu ili Jona u kitovu utrobu. Nameravao sam da čekam i vidim
kako će se situacija odvijati, da li će početi da se stvaraju preduslovi
za tako strahovitu budućnost. Verovatno bih još čekao da se
glavobolje prošle jeseni nisu pogoršale. Došlo je do nesreće na poslu
na održavanju drumova. Verujem da se poslovođa Kit Strang seća
tog događaja...

Izvod iz svedočenja datog pred takozvanim Stilsonovim komitetom,

kojim je predsedavao senator Vilijam Koen iz Mejna. Pitanja je
postavljao gospodin Norman D. Verizer, glavni savetnik komiteta.
Svedočio je gospodin Kit Strang iz Finiksa, Arizona, Pustinjski bulevar
1421.
Datum svedočenja: 17.8.1979.
Verizer: Džon Smit je, u to vreme, bio radnik Odeljenja za javne
radove u Finiksu, zar ne?
Strang: Da, gospodine, bio je.
V: Govorimo o početku decembra 1978. godine.
S: Da, gospodine.
V: Da li se sedmog decembra desilo nešto što ste dobro zapamtili?
Nešto što se ticalo Džona Smita?
S: Da, gospodine. Svakako se dogodilo.
V: Recite komitetu šta se dogodilo.
 S: Pa, morao sam da se vratim do glavne baze po burad s
narandžastom farbom. Znate, obeležavali smo drum. Džoni - htedoh
reći Džoni Smit - bio je pomenutog dana na Aveniji Rouzmont.
Iscrtavao je nove putne oznake. Pa, vratio sam se oko četiri i petnaest,
četrdeset pet minuta pre prestanka radnog vremena. Herman Džojiin, s
kojim ste već razgovarali, prišao mi je i rekao: „Bilo bi dobro kad bi
proverio šta se dešava s Džonijem, Kite. Nešto nije u redu. Pokušao
sam da porazgovaram s njim. Ponašao se kao da me ne čuje. Zamalo
što me nije pregazio. Bilo bi bolje da ga urazumiš.” To mi je ispričao. Ja
sam rekao: „Šta mu fali, Herme?” On je rekao: „Pogledaj sam, nešto
opasno nije u redu s tim tipom.” Krenuo sam njegovim tragom. Isprva
je sve bilo u redu, a zatim... uh!
V: Šta ste videli?
S: Mislite pre nego što sam video Džonija.
V: Da, tako je.
S: Linija koju je povlačio po drumu počela je da se otima kontroli.
Ispočetka samo malo - pokoji sićušni trzaj i mehur - nije bila savršeno
ravna, znate. Džoni je uvek bio najbolji linijaš u čitavoj ekipi. Zatim su
počela ozbiljnija odstupanja. Šarala je po čitavom drumu u širokim
petljama i zavojima. Na nekim mestima kao da je ispisivao krugove.
Stotinak metara povlačio je liniju po zemlji pokraj asfaltnog pokrivača.
V: Šta ste učinili?
S: Zaustavio sam ga. Što će reći, zaustavio sam ga posle izvesnog
vremena. Poravnao sam se s mašinom za iscrtavanje linija. Počeo sam
da se derem na njega. Prodrao sam se najmanje pet-šest puta. Izgledalo
je da me nije čuo. Naglo je upravio mašinu ka meni i napravio duboko
ulubljenje na mom automobilu, vozilu u vlasništvu odeljenja za auto-
puteve. Pritisnuo sam sirenu i ponovo povikao. Po svoj prilici nekako
sam dopro do njega. Ubacio je menjač u neutralnu poziciju i pogledao
na mene. Pitao sam ga šta za ime božje misli da radi.
V: Šta vam je on odgovorio?
S: Rekao je „zdravo”. To je bilo sve. „Zdravo, Kite.” Kao da je sve
sjajno i bajno.
V: A vaš odgovor je?
S: Moj odgovor je bio prilično oštar. Bio sam ljut. Džoni je samo
stajao. Osvrtao se oko sebe i naslanjao na mašinu, kao da će pasti, ako
je pusti. Tek tada sam zapazio koliko loše je izgledao. Znate, uvek je bio
mršav, ali je sad bio beo kao kreč, a jedna strana usta mu se... znate...
spustila. Isprva nije ni shvatao šta mu govorim. Zatim se osvrnuo oko
sebe i video liniju koja se pružala preko čitavog druma.
V: A on je rekao?
S: Rekao je da mu je žao. Zatim se - ne znam - zateturao i prineo
ruku licu. Pitao sam ga šta mu fali. On je rekao... oh, mnogo zbunjujućih
stvari. Ništa nisu značile.
Koen: Gospodine Strang, komitet smatra da bi sve što je gospodin
Smit rekao moglo baciti svetlost na ovu stvar. Da li možete da se setite
njegovih reči?
S: Pa, prvo je rekao da je sve u redu samo što oseća smrad guma.
Guma koje gore. Zatim je rekao: „Taj akumulator će eksplodirati, ako
pokušaš da ga povežeš.” I nešto kao: „Imam krompire u grudima i oba
su radije na suncu. Znači da je sve to za drveće.” To je sve čega se
sećam. Kao što sam rekao, zvučalo je nepovezano i bezumno.
V: Šta se zatim dogodilo?
S: Počeo je da pada. Uhvatio sam ga za rame. Ruka koju je držao na
licu pomerila se u stranu. Video sam da mu je desno oko puno krvi.
Zatim se onesvestio.
V: Ali rekao je još nešto pre nego što se onesvestio, zar ne?
S: Da, gospodine, jeste.
V: Šta je to bilo?
S: Rekao je: „Kasnije ćemo se brinuti zbog Stilsona, tata, sad je u
mrtvoj zoni.”
V: Da li ste sigurni da je tako rekao?
S: Da, gospodine. Jesam. Nikad to neću zaboraviti.

... probudio sam se u šupici za alat u bazi na Rouzmont drajvu. Kit mi

je rekao da bi bilo najbolje da odmah odem kod lekara i da se ne
vraćam na posao dok to ne učinim. Uplašio sam se, tata, ali ne iz
razloga koji su Kitu mogli pasti na pamet. Zakazao sam pregled kod
neurologa kog mi je Sem Vajzak pomenuo u pismu početkom
novembra. Znaš, pisao sam Semu. Rekao sam mu da se plašim da
vozim automobil zato što mi se ponekad dešava da vidim dvostruko.
Sem mi je odmah odgovorio. Rekao mi je da odmah posetim doktora
 Vana. Simptomi su bili veoma alarmantni, ali nije mogao da kaže
ništa određeno izdaleka.
Nisam odmah otišao kod lekara. Znao sam da um ume da pravi
velike probleme i mislio - sve do incidenta s mašinom za iscrtavanje
linija - da je to samo prolazna faza koju ću prebroditi. Verovatno da
nisam hteo da razmišljam o drugim mogućnostima. Ali incident na
poslu bio je jednostavno suviše ozbiljan. Otišao sam kod doktora,
zato što sam se uplašio - ne zbog sebe, već zbog onog što sam znao.
Tako sam posetio doktora Vana. Podvrgao me je testovima i
predstavio rezultate. Ispostavilo se da mi je ostalo mnogo manje
vremena, zato što...

Izvod iz svedočenja datog pred takozvanim Stilsonovim komitetom,

kojim je predsedavao senator Vilijam Koen iz Mejna. Pitanja je
postavljao gospodin Norman D. Verizer, glavni savetnik Komiteta.
Svedočio je doktor Kventin M. Van, iz Finiksa, Arizona, Parkland drajv
17.
Datum svedočenja: 22.8.1979.
Verizer: Nakon obavljanja testova i donošenja dijagnoze sastali ste
se s Džonom Smitom u vašoj kancelariji, zar ne?
Van: Da. To je bio tegoban susret. Takvi susretu uvek su tegobni.
Ve: Možete li mi prepričati sadržaj vašeg razgovora?
Va: Da. Mislim da usled zaista vanrednih okolnosti mogu odstupiti
od obaveze koje proizilaze iz odnosa između doktora i pacijenta. Na
početku sam predočio Smitu da je doživeo zastrašujuće iskustvo.
Složio se sa mnom. Bilo mu je bolje, iako mu je desno oko još bilo
veoma zakrvavljeno. Došlo je do pucanja sitnog kapilara. Ako mogu da
se pozovem na tabelu...
(Materijal je ovde brisan i skraćivan)
Ve: I šta se dogodilo pošto ste to predočili Smitu?
Va: Pitao me je šta je donja granica. Tako je rekao: „donja granica”.
Zadivio me je smirenošću i nenametljivom hrabrošću.
Ve: I šta je bila donja granica, doktore Vane?
 Va: Ha? Mislio sam da vam je to dosad jasno. Džon Smit je imao
izuzetno razvijeni moždani tumor u parijetalnom režnju.
(Buka među posmatračima; kratka pauza)
Ve: Doktore, oprostite zbog prekida. Želeo bih da podsetim
posmatrače da komitet zaseda i da je on istražno telo, a ne vašarska
izložba nakaza. Narediću sudskim poslužiteljima da isprazne
prostoriju ako se buka nastavi.
Va: Vaše reagovanje je sasvim na mestu, gospodine Verizere.
Ve: Hvala vam, doktore. Možete li reći komitetu kako je Smit primio
vesti?
Va: Bio je smiren. Izuzetno smiren. Verujem da je u srcu već doneo
vlastitu dijagnozu koja se poklopila s mojom. Rekao je da je veoma
uplašen. Zamolio me je da mu kažem koliko dugo će živeti.
Ve: Šta ste mu rekli?
Va: Rekao sam mu da je to pitanje u tom trenutku besmisleno, zbog
mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju i da će morati da se
podvrgne operaciji. Želim da naglasim da tada nisam znao da je bio u
komi i za njegov izuzetni - gotovo čudesni - oporavak.
Ve: I šta je bio njegov odgovor?
Va: Rekao je da neće biti operacije. Bio je tih, ali veoma, veoma
odlučan. Neće biti operacije. Rekao sam mu da se nadam da će
razmotriti tu odluku, zato što je odbijanje operacije u njegovoj situaciji
bilo ravno potpisivanju smrtne presude.
Ve: Da li je Smit išta rekao kad je to čuo?
Va: Pitao me je da mu kažem koliko dugo će živeti ako se ne
podvrgne operaciji.
Ve: Da li ste mu saopštili vaše mišljenje?
Va: Upoznao sam ga s približnom procenom. Rekao sam da su
tumori izuzetno nepredvidljivi povodom rasta i da poznajem pacijente
čiji tumori su bili uspavani po dve godine, ali da su takvi slučajevi
prilično retki. Rekao sam mu da može očekivati da će bez operacije
živeti od osam do dvadeset meseci.
Ve: On je ipak odbio operaciju, zar ne?
Va: Da, tako je bilo.
Ve: Da li se nešto neobično desilo, dok je odlazio?
Va: Rekao bih da se desilo nešto izuzetno neobično.
Ve: Ispričajte komitetu o tome, molim vas.
Va: Dodirnuo sam ga po ramenu, pretpostavljam da bih ga utešio.
Znate, nisam bio spreman da ga pustim da ode pod takvim okolnosti.
Osetio sam nešto iz njegovog pravca kad sam to učinio... nešto slično
električnom udaru, praćeno odlivom i slabljenjem. Imao sam utisak da
mi neko nešto uzima. Moram da skrenem pažnju da je ovo vrlo
subjektivan opis, ali da vam ga predstavlja čovek obučen u veštini
profesionalnog posmatranja. Uveravam vas da nije bio prijatan. Ja...
sam se odmakao od njega... predložio mi je da pozovem ženu, zato što
se Strouberi ozbiljno povredio.
Ve: Strouberi?
Va: Da, tako je rekao. Ženin brat... zove se Stanberi Ričards. Moj
najmlađi sin ga je u ranom detinjstvu uvek zvao ujka Strouberi. To mi je
tek kasnije palo na pamet. Te večeri predložio sam supruzi da pozove
brata koji živi u Koz Lejku, Njujork.
Ve: Da li ga je pozvala?
Va: Jeste. Pozvala ga je. Lepo su porazgovarali.
Ve: I da li je gospodin Ričards - vaš dever - bio u redu?
Va: Jeste, bio je dobro. Sledeće nedelje pao je s merdevina dok je
farbao kuću i slomio karlicu.
Ve: Doktore Vane, da li verujete da je Džon Smit video da će se to
desiti? Da li verujete da je imao prekognitivnu viziju u vezi s bratom
vaše žene?
Va: Ne znam. Ali verujem... da bi to mogla biti istina.
Ve: Hvala vam, doktore.
Va: Mogu li još nešto da kažem?
Ve: Naravno.
Va: Nadam se da će se bog sažaliti nad njegovom namučenom
dušom, ako je imao takvo prokletstvo - da, nazvao bih ga prokletstvom.

... i znam, tata, da će ljudi reći da sam učinio ono što sam planirao,
zbog tumora. Ali, tata, ne veruj im. To nije istina. Tumor je samo
posledica udesa, koja me je konačno stigla, udesa za koji sad verujem
da nikad nije prestao da se događa. Tumor je u istoj oblasti koja je
povređena u udesu, u istoj oblasti za koju verujem da sam je povredio
kad sam kao dete pao dok sam se klizao na jezercetu Ranaraund.
 Tada sam imao prvo „pražnjenje”, iako ni dandanas ne mogu da se
setim tog događaja. Imao sam još jedno pre udesa na vašaru u Estiju.
Pitaj Saru o tome. Siguran sam da se seća. Tumor leži u oblasti koju
sam oduvek znao „mrtvom zonom” I to je točno, zar ne? To je
prokleto gorko točno. Bože... sudbina... proviđenje... usud... kakogod
to zvali, poseže mirnim i neopozivim prstima da ponovo vrati
terazije u ravnotežu. Možda mi je bilo suđeno da poginem u
saobraćajnoj nesreći, ili čak ranije, onog dana na Ranaraundu.
Verujem da će se terazije, potpuno vratiti u ravnotežu, kad obavim
ono što bi trebalo da obavim.
Volim te, tata. Najgore od svega, pored uverenja da je oružje jedini
način da se izvučem iz strašnog ćorsokaka u kom sam se našao,
jeste saznanje da te ostavljam za sobom da podnosiš tugu i mržnju
onih koji nemaju razloga da sumnjaju da je Stilson bio dobar i
pravedan čovek...

Izvod iz svedočenja pred takozvanim Stilsonovim komitetom, kojim je

predsedavao senator Vilijam Koen iz Mejna. Pitanja je postavljao
gospodin Albert Renfru, zamenik glavnog savetnika. Svedočio je doktor
Samjuel Vajzak, iz Bangora Mejn, Harou Kort 26.
Datum svedočenja: 23.8.1979.
Renfru: Približavamo se zaključenju zasedanja. Želeo bih da vam u
ime čitavog komiteta zahvalim na četvoročasovnom svedočenju. Bacili
ste mnogo svetlosti na ovu situaciju.
Vajzak: Nema na čemu.
R: Imam još jedno pitanje za vas, doktore Vajzak, ono koje mi se čini
gotovo najvažnijim. Tiče se problema koji je Džon Smit pomenuo u
pismu svom ocu, koje se nalazi u evidenciji. To pitanje je...
V: Ne.
R: Šta ste rekli?
V: Hteli ste da me pitate da li je Džonijev tumor povukao obarač, tog
dana u Nju Hempširu, zar ne?
R: Pa na neki način, pretpostavljam...
 V: Odgovor je ne. Džoni Smit je bio razumno, svesno ljudsko biće do
kraja života. Pismo njegovom ocu to pokazuje, baš kao i ono upućeno
Sari Hejzlet. Bio je muškarac sa stravičnom, gotovo božanskom moći -
možda i prokletstvom, kako to moj kolega doktor Van zove - ali nije bio
poremećen, niti je delao nadahnut fantazijama izazvanim kranijalnim
pritiskom - ako je tako nešto uopšte moguće.
R: Ali da li je istina da je Čarls Vitman, takozvani Teksaski Snajper,
imao...
V: Da, da, imao je tumor. Imao ga je i pilot aviona Istern erlajnsa koji
se pre nekoliko godina srušio na Floridi. U tim slučajevima niko nije
utvrdio da je tumor bio ključni uzrok. Skrenuo bih vam pažnju na to da
drugim zloglasnim spodobama - Ričardu Speku, takozvanom Semovom
Sinu, i Adolfu Hitleru - nisu bili potrebni moždani tumori da bi činili
zločine. Ili Frenku Dođu, ubici kog je Džoni otkrio u Kasl Roku. Koliko
god da ovaj komitet Džonijeva dela smatra pogrešnim, ona su bila
postupci razumnog čoveka. Možda je trpeo velike mentalne patnje... ali
je bio razuman.

... i uglavnom, nemoj da misliš da nisam ovo uradio posle veoma

dugog i mučnog razmišljanja. Smatrao bih njegovo ubistvo vrednim,
ako bih bio siguran da bi ljudska rasa tim činom dobila još četiri
godine, dve godine ili čak osam meseci za razmišljanje. To je loše, ali
bi moglo izaći na dobro. Više neću izigravati Hamleta. Znam koliko je
Stilson opasan.
Mnogo te volim, tata. Veruj mi.
Tvoj sin,
Džoni

8
Izvod iz svedočenja pred takozvanim Stilsonovim komitetom, kojim je
predsedavao senator Vilijam Koen iz Mejna. Pitanja je postavljao
gospodin Albert Renfru, zamenik glavnog savetnika. Svedočio je
gospodin Stjuart Kloson, iz Džeksona, Nju Hempšir, Blekstrep roud.
Renfru: I kažete da se pogodilo da ste potegli vaš foto-aparat,
gospodine Klosone?
Kloson: Jašta! Nadomak vrata. Tog dana zamalo da ne dođem, iako
volim Grega Stilsona - pa, voleo sam ga pre svega ovoga. Dvorana u
gradskoj kući mi je baksuzna, znate?
R: Zato što ste pali na vozačkom ispitu.
K: Ukapirali ste. Padanje na vozačkom ispitu može se nazvati
kolosalnim baksuzlukom. Na kraju sam rekao, nek ide sve do đavola. I
snimio sam tu fotografiju. Auh! Imam je. Pretpostavljam da će me
učiniti bogatim. Baš kao podizanje zastave na Ivo Džimi.
R: Nadam se da ne mislite da se sve dogodilo da biste vi izvukli
korist, mladiću.
K: O, ne! Ni u kom slučaju! Samo sam hteo da kažem... pa... ne znam
šta sam hteo da kažem. Ali desilo se ispred mene i... ne znam. Bože,
drago mi je što sam imao nikon kod sebe, to je sve.
R: škljocnuli ste aparatom kad je Stilson podigao dečaka?
K: Meta Robsona, da gospodine.
R: A ovo je uvećana fotografija koju ste tom prilikom snimili?
K: To je moja fotografija, da.
R: I šta se zatim dogodilo?
K: Dvojica gorila potrčala su za mnom. Vikali su: „Daj nam aparat,
klinac! Baci ga.” Takva sr... uh, takve stvari.
R: A vi ste bežali.
K: Da li sam bežao? Blagi bože, pretpostavljam da sam bežao. Jurili
su za mnom skoro do gradske garaže. Jedan me je zamalo uhvatio, ali
se okliznuo na ledu i pao.
Koen: Mladiću, želeo bih da napomenem da ste dobili najvažniju
trku vašeg života, kad ste pobegli tim huljama.
K: Hvala vam, gospodine. Ono što je Stilson uradio tog dana...
možda je trebalo da budete tamo, ali... zaklanjanje iza deteta, to je
stvarno nisko. Kladio bih se da narod Nju Hempšira posle toga ne bi
izglasao tog momka ni za šintera. Ni za...
R: Hvala vam, gospodine Klosone. Svedok može da se udalji.
 9

Ponovo je oktobar.
Sara je dugo odlagala ovo putovanje. Kucnuo je čas, više nije mogla
da ga odgađa. Osetila je to. Ostavila je oba deteta gospođi Ablanap - sad
su imali kućnu pomoćnicu i dva automobila umesto malog crvenog
pinta, a Voltov godišnji prihod bližio se sumi od trideset hiljada dolara
- i krenula ka Paunelu kroz plamteće crvenilo kasne jeseni.
Zaustavila se pored lepog seoskog puta. Izašla je i odšetala do
malog groblja. Patinirana pločica na kamenom stubu obznanjivala je da
su ovo BREZE. Trošni kameni zid okruživao je groblje. Okolina je dobro
održavana. Ugledala je nekoliko izbledelih zastava, zaostalih od Dana
sećanja, od pre pet meseci. Uskoro će ih pokriti sneg.
Hodala je polako. Nije žurila. Povetarac se poigravao njenom
tamnozelenom suknjom. Prošla je pored počivalšta generacija
BOUDENSOVIH; pored svih pripadnika porodice MARSTENS; oko
velikog mramornog mauzoleja PILSBERIJEVIH, koji su u njemu
sahranjivani od 1750. godine.
Pored zadnjeg zida pronašla je relativno novi nadgrobni kamen, na
kom je pisalo samo DŽON SMIT. Kleknula je pored njega. Oklevajući ga
je dodirnula. Vrhovima prstiju pomilovala je uglačanu površinu.

10

23.1.1979.
Draga Saro,
Upravo sam napisao veoma važno pismo ocu. Trebalo mi je gotovo
sat i po da ga dovršim. Jednostavno nemam snage da ponovim taj
napor, stoga ću ti predložiti da ga pozoveš čim dobiješ ovo pismo.
Učini to odmah, Saro, pre nego što pročitaš ostatak...
Želeo bih da ti, bez trunke kolebanja, kažem da sam u poslednje
vreme mnogo razmišljao o našem odlasku na vašar u Estiju. Ako bih
 morao da pogađam čega se najjajsnije sećaš od te noći,
pretpostavljam da bi to bio moj pobednički niz na Točku sreće (sećaš
li se klinca koji je neprestano govorio „Volim da gledam kako taj tip
gubi”?) i maska koju sam stavio da bih te namagarčio. Mislio sam da
će to biti dobra šala, ali si se ti naljutila. Sastanak je zamalo propao.
Možda sada ne bih bio ovde, da jeste, i možda bi onaj taksista još bio
živ. A opet, možda se ništa važno ne bi promenilo u budućnosti.
Možda bih mesec ili godinu dana kasnije zagrizao isti metak.
Pa, okušali smo sreću. Jezičak se zaustavio na duploj nuli. Želim da
znaš da mislim na tebe, Saro. Za mene nije bilo nikog drugog i ta noć
bila je najbolja noć za nas...

11

„Zdravo, Džoni”, promrmljala je. Vetar je tiho šetao kroz plamteće

drveće. Crveni list zalepršao je na jasnom plavom nebu i neopaženo
pao na njenu kosu. „Ovde sam. Konačno sam došla.”
Glasni govor činio joj se pogrešnim. Nekad bi rekla da samo luđaci
pričaju s mrtvim čovekom na groblju. Preplavile su je tako snažne i
moćne emocije da ju je grlo zabolelo. Možda je bilo ispravno da mu se
obrati. Naposletku, prošlo je devet godina. Ovo je bio kraj. Posle ovog
biće samo Volt, deca, mnogo osmeha iz stolice iza muževljeve
govornice; beskrajni osmesi iz pozadine u povremenim člancima u
nedeljnim dodacima, ako se Voitova politička karijera vine u
stratosferu, u skladu s njegovim trezvenim očekivanjima. Budućnost je
donosila sve više sedina u njenoj kosi, obavezno nošenje prslučeta,
zbog sve opuštenijih grudi, više opreznosti sa šminkom. Donosila je
vežbanja u Bangoru, kupovinu, odvoženje Denija u prvi razred i Dženis
u jaslice. Donosila je novogodišnje zabave sa smešnim šeširima dok joj
se život valja ka naučnofantastičnoj deceniji, osamdesetim, i ka
luckastom i nepoznatom stanju - sredovečnosti.
U njenoj budućnosti nije bilo seoskih vašara.
Naišle su prve, ljute suze. „O, Džoni”, rekla je. „Sve je trebalo da bude
drugačije, zar ne? Nije trebalo da se ovako završi.”
Spustila je glavu, grlo joj se bolno zgrčilo - ali nije uspela. Jecaji su
naišli. Sunčeva svetlost prelomila se kroz prizmu. Naizgled topli vetar
miholjskog leta sad je bio hladan kao februar na njenim vlažnim
obrazima.
„Nije pošteno!”, zakukala je u tišini BOUDENA, MARSTENSA i
PILSBERIJA, u mrtvoj kongregaciji slušalaca koji su svedočili da je život
brz, a da su mrtvi - mrtvi, ništa manje i ništa više. „O bože, nije
pošteno!”
Tada je ruka dodirnula njen vrat.

12

... i ta noć bila je najbolja noć za nas, iako mi je ponekad teško da

poverujem da je postojala godina poput te 1970. Pobune na
univerzitetima, Nikson predsednik, vreme bez digitrona, bez video-
rikordera, Brusa Springstina i pank-rok grupa. Ponekad mi se čini
da su ta vremena nadohvat ruke, da ih mogu dodirnuti, da mogu da
te zagrlim, da ti dodirnem obraz ili potiljak, da mogu da te prenesem
u drugu budućnost bez bola, tame ili gorkih izbora.
Pa, svi dajemo sve od sebe i to mora biti dovoljno dobro... i ako nije,
mora biti. Ostaje mi samo da se nadam da ćeš misliti na mene kad
god možeš, draga Saro. Sve najbolje,
Sa svom mojom ljubavlju,
Džoni.

13

Iskidano je udahnula. Leđa su joj se ispravila, a oči raširile i zaokruglile.

„Džoni?”
Povuklo se.
Šta god da je bilo, povuklo se. Ustala je. Okrenula se i, naravno, tamo
nije bilo ničega. Ali videla je kako stoji tamo, s rukama zabijenim
duboko u džepove i s lakim, iskrivljenim osmehom na više prijatnom
nego zgodnom licu. Naslonjen opušteno i mirno na spomenik, na kapiju
ili na drvo koje je plamtelo umirućom vatrom jeseni. Nije strašno, Saro
- da li još šmrčeš taj pogubni kokain?
Tamo nije bilo ničeg izuzev Džonija; negde blizu, možda svugde.
Svi dajemo sve od sebe i to mora biti dovoljno dobro... i ako nije, mora
biti. Ništa se ne gubi, Saro. Ništa što ne može biti pronađeno.
„Dobri stari Džoni”, prošaptala je. Napustila je groblje. Nadomak
automobila zastala je i pogledala iza sebe. Topli oktobarski vetar
snažno je zaduvao. Veliki veo svetlosti i senki prevukao se preko sveta.
Drveće je zagonetno šuštalo.
Odvezla se.
 O AUTORU

Stiven King autor je više od pedeset romana i preko dve stotine kratkih
priča.
Živi u Mejnu, sa ženom Tabitom.
Godine 2003. dobio je Nacionalnu književnu nagradu za izuzetan
doprinos američkoj književnosti.
1 Magaret Madeline Chase Smith (1897-1995) - američka političarka i
članica Republikanske partije. Predstavljala je Mejn u oba doma
Kongresa. Zapamćena je po govoru „Deklaracija savesti” iz 1950.
godine, u kom je kritikovala praksu makartizma. (Prim, prev.)

2 Jose Ramon Gil Smaniego - Ramon Navarro (1899-1968) - meksički

glumac i holivudska filmska zvezda neme epohe. (Prim, prev.)

3 Richard Alva „Dick” Cavett (1936) - američki televizijski voditelj.

(Prim, prev.)

4 Misli se na Masakr četvrtog maja, koji se desio na Državnom

univerzitetu Kent u Kentu, Ohajo. Dvadeset osam pripadnika
Nacionalne garde Ohaja četvrtog maja 1970. godine pucali su na
nenaoružane studente i slučajne prolaznike. Ubili su četvoro i ranili
devetoro ljudi. Jedan od njih je ostao trajno paralizovan. (Prim, prev.)

5 Henry „Henny” Youngman (1906-1998) - američki komičar i

violnista, poznat po kratkim vicevima. Najpoznatiji mu je: „Uzmite
moju suprugu... molim vas.” (Prim, prev.)

6 Eugene Joseph „Gene” McCarthy (1916-2005) - američki političar,

pesnik i dugogodišnji kongresmen iz Minesote. (Prim, prev.)

7 Ovo su stihovi iz pesme „Little Egypt” sastava The Coasters iz 1961.

(Prim, prev,)

8 Prince Albert je jedan od najpopularnijih nezavisnih brendova duvana

za lule u Sredinjenim Državama. Služi kao osnov praktične šale, obično
u vidu telefonskog poziva, šaljivdžija pozove prodavnicu i pita imate li
„princa Alberta u konzervi”. Kad prodavač kaže „imamo” (zato što se
duvan obično pakuje u konzerve), sledi: „Pa, bilo bi bolje da ga pustite
napolje!”, ili: „Zašto ga ne pustite napolje, da se ne uguši?” Postoji i
grublji oblik šale. „Pa pustite ga pre nego što se udavi!” Can (konzerva)
u slengu znači „klozet”. (Prim, prev.)

9 Clarence Seward Darrow (1857-1938) - američki advokat i jedan od

najistaknutijih pripadnika Američke unije za građanske slobode. (Prim,
prev.)
10 Brown Bomber - vrsta marihuane od koje se korisnici toliko
uduvaju da se unerede u gaće. (Prim, prev.)

11 Troll of San Clemente je Niksonov nadimak. U San Klementeu,

Kalifornija, imao je „zapadnu Belu kuću”. (Prim, prev.)

12 As the World Turns - američka sapunica koja se prikazivala 54

sezone 1956-2010. godine. (Prim, prev.)

13 Edgar Cayce (1877-1945) - američki hrišćanki mistik koji je u

transu odgovarao na pitanja iz raznovrsnih oblasti poput lečenja,
reinkarnacije, ratova, Atlantide i budućnosti. Biografi su ga nazvali
„uspavanim prorokom” (Prim, prev.)

14 Peter Hurkos (1911-1988) - Holanđanin koji je navodno iskazivao

ekstrasenzornu percepciju (ESP) nakon oporavka od povrede glave i
buđenja iz kome u koju je pao nakon pada s drveta u tridesetoj godini.
(Prim, prev.)

15 Dan Davis Blocker (1928-1972) - američki televizijski glumac i

veteran iz Korejskog rata. (Prim, prev.)

16 Jeane L. Dixon (1904-1997) - jedna od najčuvenijih američkih

samoproklamovanih vidovnjakinja i astrologa dvadesetog veka. Stekla
je popularnost zahvaljujući novinskoj astrološkoj kolumni,
predviđanjima i dobro prodavanoj biografiji. (Prim, prev.)

17 Alex Tanous (1926-1190) - vidovnjak iz Mejna. (Prim, prev.)

18 Ime časopisa koji Diz predstavlja je Inside View, što u prevodu znači
Unutrašnji pogled. (Prim, prev.)

19 Earl Lauer Butz (1909-2008) - američki državnik, ministar

poljoprivrede u Niksonovoj i Fordovoj administraciji. (Prim, prev.)

20 Frederic Sackrider Remington (1861-1909) - američki slikar,

ilustrator, skulptor i pisac, specijalizovan za opisivanje Divljeg zapada.

21 Old Home Week - običaj koji se upražnjava isključivo u Novoj

Engleskoj u SAD. Začet je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog
stoleća. Lokalne zajednice pozivaju nekadašnje žitelje naseobine (sela,
palanke, grada) - obično pojedince koji su u njemu odrasli kao deca, da
bi se kasnije odselili - da posete „zavičaj” i roditeljski dom. (Prim,
prev.)

21a The Six Million Dollar Man - film iz 1973. godine. (Prim, prev.)

22 Dvestogodišnjica Sjedinjenih Država predstavlja niz proslava

sredinom sedamdesetih godina u čast istorijskih događaja koji su
doveli do stvaranja Sjedinjenih Američkih Država kao nezavisne
republike. Proslave su kulminirale Četvrtog jula 1976. godine
proslavom dvestogodišnjice usvajanja Deklaracije nezavisnosti. (Prim,
prev.)

23 Parafraza uspešnog propagandnog slogana Avisa iz 1978. godine.

Možda smo drugi, ali se više trudimo. (Prim, prev.)

24 Henry Louis Hand Aeron (1934) - čuveni bejzbol igrač. (Prim, prev.)

25 Samuel Ichiye „S.I” Hayakawa (1906-1992) - američki političar,

republikanski senator iz Kalifornije. Za vreme kampanje 1976. bio je
protiv predloga za povraćaj Panamskog kanala i Kanalske zone Panami.
Rekao je: „Trebalo bi da zadržimo Panamski kanal. Naposletku,
pošteno smo ga ukrali.” (Prim, prev.)

26 Koreagate je američki politički skandal iz 1976. godine. Neki

južnokorejski političari pokušali su da utiču na deset demokrata,
članova Kongresa. (Prim, prev.)

27 Bella Savitsky Abzug (1920-1998) - američka pravnica, političarka,

aktivistkinja i vođa Ženskog pokreta. (Prim, prev.)

28 Arthur Herman Bremer (1950) - Amerikanac osuđen zbog pokušaja

ubistva predsedničkog kandidata demokratske partije Džordža Volasa
petnaestog maja 1972. godine. Volas je preživeo, ali je ostao trajno
paralizovan od pojasa nadole. Osuđen je na 63 godine robije (53 godine
posle žalbe). Iz zatvora je izašao devetog novembra 2007. godine, posle
35 godina izdržavanja kazne. (Prim, prev.)

29 Ekonomskom depresijom pogođena porodica iz Stajnbekovog

romana Plodovi gneva. (Prim, prev.)

30 Vilijam Blejk, pesma „Tigar”. (Prim, prev.)

31 Lynette Alice „Squeaky” Fromme (1948) pokušala je da ubije

predsednika Sjedinjenih Država Džeralda Forda 1975. godine. Članica
zloglasne porodice Menson osuđena je na doživotnu robiju. Puštena je
na uslovnu slobodu 2009. godine, posle 34 godine izdržavanja kazne.
(Prim, prev.)

32 Alfred E. Neuman - maskota humorističkog časopisa Mad, koja se

pojavljivala na naslovnim stranama. (Prim, prev.)

33 Igra reči. U originalu stoji „Why Holden Caulfild always has to have
the blues so much when he isn’t even black.” Blues je crnačka tužna
muzika, a blue plava boja. (Prim, prev.)

34 Thoms Emmet Hayden (1939) - američki društveni i politički

aktivista, pisac i političar leve orijentacije. (Prim, prev.)

35 Leroy Eldridge Cleaver (1935-1998) - američki pisac i politički

aktivista. Jedan od ranih vođa Crnih pantera. (Prim, prev.)

36 Proposition 13 (zvanično nazvan Narodna inicijativa za ograničenje

oporezivanja nekretnina) - amandman na ustav Kalifornije donesen
1978. godine. Građani su ga potvrdili neposrednim izjašnjavanjem 6.
juna 1978. Najznačajniji deo je prvi pasus koji ograničava poreze na
nekretnine na najviše 1% od njihove tržišne vrednosti. (Prim, prev.)

37 George Gordon Battle Liddy (1930) - ćovek zadužen za obavljanje

prljavih poslova u Niksonovoj administraciji. Njegova provala u
prostorije Nacionalnog komiteta Demokratske parije dovela je do afere
Votergejt. (Prim, prev.)