TRAPER JASTREBOV KLjUN

Davno su prošla ona romantična vremena

kada su odvažni i samopregorni ljudi krstarili
beskrajnim prerijama i devičanskim
prašumama, loveći divljač plemenita krzna,
više iz želje za upoznavanjem prirode, nego za
sticanjem lične koristi. Naime, prošla su
vremena trapera-lovca o kome Karl Maj piše
u ovom svom romanu. Delo je pisano živo i
zanimljivo. Zbivanja se smenjuju skoro
filmskom brzinom. Roman obiluje živim
opisima i veštim zapletima koji privlače
pažnju čitalaca bez obzira na uzrast i čitalačku
sklonost i ukus.
 BIBLIOTEKA ZA MLADE I STARE
„KOLONA NEUSTRAŠIVIH“
knjiga 3

Urednik
MILORAD DRAGOVIĆ

KARL MAJ
TRAPER
JASTREBOV KLjUN
Naslov originala
TRAPPER GEIERSCHNABEL
von Karl May

S nemačkog prevela
GORDANA ŠIKULjAK

Ilustrovao
SAVA NIKOLIĆ

Sken i obrada: solicitor

www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com

MLADO POKOLENjE
BEOGRAD
1965.
 SADRŽAJ

NEOBIČAN LORD ................................................................................................... 1

PONOVNO VIĐENjE NA RECI RIO GRANDE ....................................................33
ZNAK MIKSTEKA ................................................................................................. 50
LOVAC GRANDPRIZ ............................................................................................. 71
DOKTOR HILARIO............................................................................................... 98
PREVARENI ......................................................................................................... 118
OPKLADA ............................................................................................................. 142
POTPORUČNIK BEZ PLEMSTVA ...................................................................... 156
POLITIČKE UHODE .............................................................................................171
DVA UNAPREĐENjA ..........................................................................................188
NjEGOVO VELIČANSTVO KRALj! .................................................................... 209
OČI U OČI ............................................................................................................ 223
TAJNA ŠVARCVALDSKOG ČASOVNIKA ......................................................... 243
BEZAZLENI LOVOKRADICA ............................................................................ 269
MASKARADA U MAJNCU ................................................................................. 299
DOŽIVLjAJI U KUPEU PRVE KLASE ............................................................... 320
KAKO JE JASTREBOV KLjUN STIGAO DO BIZMARKA ............................... 342
KARL MAJ ........................................................................................................... 366
 NEOBIČAN LORD

Uzvodno od ušća silne Rio Grande del Norte, granične reke

između Meksika i Teksasa, leži u zalivu pristanište El Refuhio.
Uprkos veličini Rio Granda i prirodno dobrog položaja El Refuhia,
ovaj grad je 1866. godine još bio udaljen od saobraćaja. Razlog tome
ležao je delom u nesređenosti njegove okoline, a delom i u tome što
se unutrašnjost zemlje kroz koju je reka proticala još nije uključila
u trgovinu.
Tako se desilo da u pristaništu, osim neke bedne brazilske
barke, nije bilo nijednog broda kada je ser Henri Drajden, grof od
Notingema, bacio kotvu svog broda, natovarenog oružjem,
municijom i novcem za Huareza. Drajden je imao i dva mala
parobroda koji su plitko gazili i nekoliko čamaca za prevoz robe.
Roba sa njegovog broda je bila pretovarena, i oba parobroda i
čamci, povezani užadima, stajali su uzvodno od mesta gde se
usidrio. Tamo su iščekivali povratak Jastrebovog Kljuna, glasnika
koga je Englez poslao Huarezu da najavi njegov dolazak.
Ser Henri je stanovao u maloj, udobno nameštenoj kajiti
parobroda. On je nestrpljivo očekivao glasnika i brinuo da mu se
nije šta desilo. Pozvao je sebi u kajitu kormilara. Bilo je veče i već se
smrklo.
— Po mome proračunu trebalo bi da je Jastrebov Kljun već tu —
rekao je Drajden. — Ne smem gubiti vreme. Ako ne dođe, sačekaću
još samo da prođe sutrašnji dan, pa krećem.
— Bez vodiča? — upita kormilar.
— Dvojica iz posade poznaju jedan deo reke uzvodno. Uostalom,
nadam se da ću uz put sresti Jastrebov Kljun.
— A ako mu se nešto desilo u povratku?
1
 — Onda se moram snaći i bez njega.
— A ako mu se nešto desilo u odlasku, pa nije ni stigao do
Huareza?
— To zaista ne bi valjalo. U tom slučaju Predsednik neće znati
da sam tu i mojoj pošiljci preti opasnost. Ali nemoguće je da
ostanem ovde. Ako Francuzi doznaju nešto, treba pretpostaviti da
će požuriti ovamo i sve uzaptiti.
— To na svaki način treba izbeći.
Uto, kroz odškrinuta vrata kajite, ugledaše onog koga su tako
željno očekivali.
— Jastrebov Kljun! — uzviknu Drajden s vidnim olakšanjem. —
Hvala bogu!
— Da, hvala bogu! — ponovi traper i priđe bliže. — To je bila
trka! Milorde, prevaliti takav put tamo i natrag nije šala. A po
povratku čitavu večnost ne mogu da vas nađem. Nisam imao pojma
da ste se usidrili na ovom mestu.
— Eto, ipak ste me pronašli. Recite mi kako je bilo na putu.
— Hvala, milorde, vrlo dobro.
— A vaš zadatak?
— Izvršen. Jeste li spremni za put?
— Da. Za pratnju sam najmio dvadeset ljudi. Mislim da je to
dovoljno. Znači, razgovarali ste s Huarezom?
— Da. Ali to nije bilo u El Paso del Nortu, nego sam se sa njim
sreo u Fort Gvadalupi.
— Znači, čuo je za vas i pošao vam u susret.
— Ne, milorde. Mislim da ništa nije znao. Došao je, što bi se
reklo, iz vlastitih pobuda. Tamo gore se zbivaju čudne stvari, o
kojima moram da vam pričam, milorde.
Pri tom su mu oči, tražeći nešto, lutale po kajiti. Primetivši to,
Drajden mu pokaza na poljsku stolicu:
— Sedite i pričajte!
— Hm! Nisam spreman za tako dugačak razgovor, milorde. Grlo
mi se pri govoru neobično lako suši i postaje, ako vi...

2
 — Dobro — prekide ga Drajden, smejući se. — Postaraću se
odmah za koju dobru kapljicu, čija je lepa osobina da vlaži osušena
grla.
On otvori zidni orman, izvadi flašu i nali mu punu čašu:
— Izvolite, popijte. Svakako ste i gladni.
— To ne poričem, ali glad može i da pričeka. Jelo me ometa u
govoru. Reči žele napolje, zalogaj unutra, a kada se oni u putu negde
sretnu, stvar ne ispadne kako treba. Ali, zato, kapljicu ruma čovek
može da gucne i da mu to ne smeta.
On otpi malo iz svoje čaše. Pravi traper je retko kad pijanica.
— Željno očekujem da čujem šta ćete mi ispričati — reče
Drajden.
Jenki se lukavo nasmeši. — A mene zanima kako ćete to primiti.
— Znači, nešto važno u vezi s našim poslom?
— Da, ali isto tako važno i u drugom smislu.
Jastrebov Kljun dobi vrlo tajanstven i pomalo lupeški izraz lica.
— I tako, dođem ja u Fort Gvadalupu starom Pirneru — dobar
stari čova — a uz to ipak magarčina.
Traper se okrete u stranu, ušilji usta i, sećajući se razgovora sa
Pirnerom, pljunu kroz otvoren prozor kajite s takvom sigurnošću,
da mlaz prolete pored samog Drajdena. Drajden trže glavu.
— Molim, — zameri on — da nije ovo bilo meni namenjeno?
— Ne brinite, milorde — odgovori traper mirno. — Ja pogađam
tačno tamo gde želim. Vi niste ni u kakvoj opasnosti. I tako, dođem
ja u Gvadalupu i nađem tamo Crnog Žerara. Trebalo je da me on
odvede do El Paso del Norte, ali to nije bilo potrebno, pošto je
Huarez stigao pre mene. Za to je imao razloga. Znate li da je bitka
već počela?
— Ništa nisam čuo o tome.
— Huarez je krenuo u pohod. Pridobio je Apače. Njihovom
pomoću pobedio je neprijatelja kod Fort Gvadalupe. Zatim je
Predsednik krenuo da osvoji grad Čivavu, posle čega će doći da se
nađe s vama.
— Gde?

3
 — Na ušću Rio Sabine i Rio Salada. Izračunato je, milorde, da
ćete, ako krenete sutra zorom, stići u isto vreme na mesto sastanka.
— Ako sumrak ne predstavlja neku smetnju, otploviću još
večeras.
— Pomrčina nam ne smeta. Reka je dovoljno široka, a voda se
po mraku svetluca, tako da se razlikuje od zemlje.
— Hoće li Huarez doći lično ili će poslati svog izaslanika?
— Mislim da će doći lično.
— Svakako s dovoljnom pratnjom?
— Razume se! Neće nedostajati ljudstva, jer čim se on pojavi u
Čivavi, svi će pohrliti k njemu.
— .Znači, poznato vam je da je on potukao Francuze?
— Tačno! Prisustvovao sam tome, a učestvovao sam i u bici.
— Je li Huarez predvodio svoje ljude?
— U stvari jeste, mada u samoj borbi nije učestvovao. Glavne
ličnosti su bile, bar neke od glavnih, Crni Žerar, koji je morao da
brani tvrđavu i Medveđe Oko, poglavica Apača.
Jastrebov Kljun je naročito naglasio ovo ime. Drajden naglo
podiže glavu:
— Medveđe Oko? — Sličnog li imena!
— Medveđem Srcu, zar ne? — upita lovac.
— Svakako — odvrati Englez. — Jeste li poznavali tog Indijanca?
— Ranije nisam, ali sada ga znam — nemarno promrmlja
Jastrebov Kljun.
— Šta kažete! Poznajete poglavicu koji se zove Medveđe Srce?
Gde ste se sreli s njim?
— Sada u Fort Gvadalupi.
— To ti je slučajnost! Indijanci sebi često daju životinjska imena.
Tako je neko prisvojio i ovo ime.
— A ne! Indijanac neće sebi nikada nadenuti ime koje već
pripada nekom drugom.
— Čak ni ako ono potiče iz nekog drugog plemena?
— Onda pogotovo ne.
— Iz kog je plemena Medveđe Srce, koga ste videli u Fort
Gvadalupi?
4
 — On je Apač. Medveđe Oko je njegov brat.
— To me naročito pogađa, Jastrebov Kljune. Moram vam reći
da se Medveđem Srcu izgubio svaki trag još pre nekoliko godina.
— To je tačno, milorde. Njegov brat, Medveđe Oko, dugo ga je
uzalud tražio i verovao je da su poglavicu ubili belci.
— Ali, rekoste da ste videli Medveđe Srce! Onoga što je nestao?
— Da, njega lično, nikog drugog.
Na to lord poskoči. — Kakva novost! Nemate pojma, Jastrebov
Kljune, šta to za mene znači. Niste li doznali gde je bio sve ovo
vreme?
— Gde je bio? Sigurno je lutao po savani ili drugde. Ti
crvenokošci su prave skitnice.
— Ne, on to nije. Mislite li da će ostati kod Predsednika i da će s
njim doći na mesto sastanka?
— Mislim da hoće, milorde.
— Hvala bogu! Videćemo se i razgovarati s njim. Doznaćemo šta
zna o svojim nekadašnjim saputnicima i kako mu je samom bilo.
Nije li s njim bio neko, Jastrebov Kljune?
Traperovo lice dobi najnaivniji izraz koji se može zamisliti.
— O, da — odvrati on polako. — Bio je jedan Španac, izvesni
Mindrelo, jedna Indijanka po imenu Karja, i neka senjora Ema i...
Englez je uzbuđeno šetao gore-dole.
— Ta senjora Ema je bila udata. Bar je tu bio neki senjor prema
kome je ona bila neobično nežna.
— Da niste slučajno čuli njegovo ime?
— Zvao se Anton Unger, čuveni lovac. Njegovo lovačko ime je
Munjevita Strela. Njegov brat kapetan bio je takođe tamo.
Tada lord položi lovcu ruku čvrsto na rame. Ali ta ruka je
drhtala, a i glas mu zadrhta kad je upitao:
— Je su li to svi koji su bili tamo?
— Moram da razmislim, milorde. Da, pade mi na pamet još
jedan. Čovek ogromnog rasta sa bradom do pojasa. On je u stvari
lekar, ali, i poznat lovac. Oni su ga nazivali Gospodarem Stena.
— Šternau? — izusti Drajden bez daha.
— Da, Šternau — klimnu glavom traper. — Da, tako se zvao.
5
 — Dalje, dalje! Zar nije bio još jedan, samo još jedan?
— Bio je još jedan stariji čovek koga su oni zvali-Fernando.
Mislim da je stari Pirnero rekao da je taj senjor neki grof
Rodriganda.
Tada lord više nije mogao da se uzdrži. — Čudnovato,
izvanredno! — uzviknu. — Zar nemate nikoga više da pomenete?
— Još jednog, ali taj je sada stvarno i poslednji. To je bio jedan
čovek koji je ličio na staroga grofa, uprkos velikoj razlici u
godinama. Neobično sličan. Šternau je bio s njim na „ti“. Mislim da
ga je oslovljavao sa „Marijano“.
— Znači, i on je spasen! Pričajte dalje, pričajte!
— Rado ću to učiniti, milorde. Sve što sam doznao treba da
čujete. Ali, milorde, moje grlo je ponovo tako suvo i hrapavo, da...
— Tu je flaša. Nalijte sebi!
Jastrebov Kljun učini kako mu je rečeno, otpi malo i poče svoj
izveštaj. I lord i kormilar su pratili njegove reči s napregnutom
pažnjom. Na kraju traper reče:
— Tako, to je sve što znam. Iscrpna obaveštenja dobićete od
same gospode kada stignemo do Sabine.
— Mogli bismo odmah da krenemo — reče Drajden. — Ali, vi ste
sigurno suviše umorni?
— Ne, pravi lovac ne poznaje zamor. Ako želite da krenete,
milorde, stojim vam na raspolaganju. Jesu li vaši ljudi na okupu?
— Svi. Čak su i kotlovi podloženi.
— Čamce rasporedite na oba parobroda. Tako će, znači, biti, dva
konvoja. To nije najprijatnije, ali drukčije ne ide. Biću vodič na
prednjem brodu. A vi?
— Na istom brodu.
— Noću nećemo nikako bacati sidro kraj obale, kako se to inače
radi, nego ćemo uvek ostajati na sredini reke. Jesu li vaši ljudi dobro
naoružani?
— Jesu, svi. Uostalom, na brodovima su postavljeni topovi.
Nemamo čega da se plašimo, Jastrebov Kljune.
— Ipak, ne bismo smeli ništa da zanemarimo. Pristupite
pripremama za polazak, a ja ću se pobrinuti za ostalo.

6
 Lovac pođe od čamca do čamca i među najmljenom posadom
nađe nekolicinu poznatih. I ostali su ostavljali utisak da se čovek
može na njih osloniti. On zapovedi kormilaru drugog parobroda da
se, što je moguće više, drži prvog konvoja, pa se onda vrati lordu.
Tada su užad bačena i čamci povezani jedan za drugi. Brodska
sirena dade znak da se sidro diže, i ubrzo oba konvoja krenuše jedan
za drugim uzvodno. Na pramcu, je sedeo Jastrebov Kljun. Pored
njega zauze mesto lord, koji ga je zapitkivao o raznim sitnicama.
Kada se putuje uzvodno od grada Rio Grande Siti, koji leži na
levoj obali reke Rio Grande, ubrzo se na levoj obali nailazi na gradić
Mier. Odatle reka pravi put od jedno petnaest geografskih milja
unazad do Belvila, mesta kod koga se Rio Salado uliva u Rio Grande.
Na ovom dugačkom putu vidi se gotovo samo šuma na obe obale.
Ispred šume obala je obrasla gustom šikarom, koja prestaje na
izvesnoj udaljenosti od reke, a zatim šuma uzdiže svoja ogromna
stabla kao moćne stubove prema nebu. Pod tim svodom od stubova
prolaz je lak čak i za konje, dok ga šikara na obali veoma usporava.
Skrivena dubokom senkom šume, uzvodno uz obalu jahala je
četa jahača. Svi su bili dobro naoružani, dok su im konji izgledali
neobično iznureni.
Dvojica su jahali na čelu. Jedan od njih bio je Pablo Korteho,
podsmeha dostojni pretendent na položaj predsednika Meksika.
Jahao je laganim kasom i izgledao rđavo raspoložen. Na svakome
od njegovih ljudi videlo se da dele rđavo raspoloženje svoga vođe.
Ovaj je sa svojim susedom vodio poluglasni razgovor, u kome su se
mogle čuti neke kletve.
— Prokleta zamisao. Napraviti dva konvoja! — reče Korteho.
— Samo je to još trebalo — odvrati drugi.
— Još više je prokleta dosetka da se nikako ne pristaje uz obalu.
Mi smo računali na noćni prepad. Ali od toga nema ništa!
— Đavo neka nosi tog Engleza! Utrkujemo se sa njim jašući još
od San Huana, gonimo svoje konje do iznemoglosti, a sve uzalud.
— Možemo ga samo lukavstvom uhvatiti, senjore! Tvoj predlog
ne vredi. Taj Englez se ne predaje.
— To i ne treba. Treba samo da izađe na obalu.
— On to neće učiniti.

7
 — Neka to bude moja briga, senjore.
— I ti bi se stvarno na to usudio?
— Da, ali samo za obećanu nagradu.
— Nagradu ćeš dobiti. Kada stižemo na mesto sastanka?
— Otprilike za pola sata. Mesto je veoma pogodno za izvođenje
našeg plana. Ja sam jednom onuda prolazio i logorovao tamo jednu
noć.
— Tvoj plan mi se ne čini rđavim. Ako uhvatimo Engleza, onda
je i sve ostalo naše. Ali, prvo ga se treba dokopati!
— Uhvatićemo ga, senjore, siguran sam u to.
Čovek je tačno proračunao vreme. Nakon pola časa stigli su na
mesto gde je reka pravila oštru okuku, i stvorila poluostrvo koje je
štrčalo iz vode. Bilo je stenovito i obraslo niskim rastinjem. Ovo
mesto pružalo je dobar vidik širinom reke, ali je i za nekog s reke
bilo vrlo pregledno. Tek na nekih pedeset koraka od obale pružala
se šuma. Šta se tamo zbivalo, to se sa reke nije moglo videti. U toj
šumi se četa zaustavila.
Uto je i lord Drajden stigao u blizinu tog mesta, ne sluteći da ga
desnom obalom prati poveća četa ljudi, koji su nameravali da mu
oduzmu tovar. Lord je sa Jastrebovim Kljunom stajao pored
kormilara.
— Koliko još ima do ušća Salada? — upita on trapera.
— Stići ćemo do njega sutra u podne, a onda ćemo skrenuti i
zaploviti Saladom. Tom prilikom ćemo, doduše, izgubiti nešto
vremena. Ko dobro poznaje put, a ima i dobrog konja, može za
najkraće vreme stići do mesta gde nas očekuju. Ali pogledajte,
milorde! Ne stoji li tamo levo čovek na goloj obali?
— Tačno. Sada je seo.
— O ne — promrmlja kormilar. — Nije on seo, nego se srušio.
Izgleda da je ranjen.
— Sada se diže, ali s mukom — dodade Jastrebov Kljun. — Maše.
Želi izgleda da ga uzmemo.
— Zar nećemo spustiti čamac? Ne smemo otkazati pomoć
nesrećniku koji bespomoćno leži u divljini.
— Čujmo prvo! On doziva — reče Jastrebov Kljun.

8
 Oni videše kako čovek stavlja ruke na usta.
— Huarez!
Viknuo je samo tu jednu jedinu reč, i ona je postigla željeni
uspeh.
— Predsednikov glasnik — reče lord. — Moramo ga uzeti. Ja ću
lično otići na obalu da bih s njim razgovarao.
— Nećete to učiniti, milorde. Nalazimo se u prašumi i vi ne
smete zapasti ni u kakvu opasnost. Sasvim je dovoljno ako spustimo
čamac i dovedemo čoveka.
Kormilar izdade naređenje i uskoro su dva čoveka veslala ka
obali. Iako je bilo mračno, lako se moglo raspoznati kako oba
veslača izlaze na obalu, privezuju čamac i upućuju se čoveku koji je
ležao na zemlji. Pošto su razgovarali s njim, vratiše se bez njega u
čamac i doveslaše natrag. Dok se jedan popeo na palubu, drugi je
ostao u čamcu.
— Zašto niste doveli i njega? — upita lord.
— On je pao s konja i pri tome se teško povredio i onesvestio.
Kad je došao k sebi, dopuzao je do obale. Oseća užasne bolove, i zato
nas je molio da ga ostavimo da leži; smrtno je ranjen i svakako će
umreti.
— Ali zašto nam je mahao, ako odbija našu pomoć? — upita
Jastrebov Kljun.
— On je Huarezov glasnik. Dobio je zadatak da izađe na reku i
očekuje lorda Drajdena, da bi mu saopštio važnu novost — izvesti
čovek.
— To ne zvuči suviše verovatno. Huarez zna gde treba da nas
očekuje. Ako nam zaista šalje glasnika u susret, to može biti samo
zato što je izmenio mesto sastanka ili imao razloga da nas upozori
na neku opasnost. Uostalom, zašto onaj čovek nije tebi preneo
poruku?
— On zahteva da govori sa lordom Drajdenom lično, zato što je
poruka, navodno, suviše važna da bi mogao nekom drugom da je
saopšti.
— To mi izgleda sumnjivo. Jesi li video njegovog konja?
— Ne. On je pao zajedno s njim.
— Nije bilo nikakvih tragova u blizini?
9
 — Nije moglo ništa da se primeti. Zemljište je stenovito.
— Ivicu šume koja je u blizini nisi posmatrao?
— Jesam, ali nije bilo ničeg sumnjivog.
— Moraću, izgleda, da se prevezem preko — reče lord. — Moram
doznati šta Huarez ima da mi javi.
— Glasnik bi to rekao i nekom drugom — odvrati nepoverljivo
Jastrebov Kljun. — Ko zna koliko je ljudi sakriveno tamo iza drveća.
— Onda neću izlaziti na obalu. S tim čovekom mogu govoriti i iz
čamca.
— Ali iz šume čovek može jednim metkom da vas ubije. — On
pljunu u reku. — Ah, milorde, sad mi nešto divno pade na pamet.
Ići ću ja. Izdavaću se za lorda Drajdena, i mislim da neću loše
odigrati ulogu lorda.
Pri tom mu lice dobi neobično prepreden izraz. Lord pogleda
njegov dugačak nos, žilav i mršav stas, njegove razgolićene kosmate
grudi, pocepano odelo koje je landaralo na njemu i reče veselo:
— Da, i ja mislim da ćete biti izvrstan lord.
— Potrebno dostojanstvo neće izostati — odgovori lovac.
— Mi smo jednake visine, milorde. Nemate li možda neko odelo
kakvo se nosi kod vas u Londonu ili Njujorku?
— O, imam više pari.
— Cilindar, rukavice, mašnu i naočare, a možda i kišobran?
— To se podrazumeva.
— Hoćete li biti ljubazni i pozajmiti mi te malenkosti?
Ovo je bilo pitanje odluke da Jastrebov Kljun ode na obalu kao
lord Drajden. On se uputi sa Englezom u njegovu kajitu i posle
kratkog vremena, pojavi se na palubi s odgovarajućom odećom na
sebi. Tada pođe laganim, važnim hodom do mesta gde je ostavio
svoje oružje i uze revolver i nož.
Tako obučen, Jastrebov Kljun je ovde u prašumi bio sasvim
neobična figura. Odelo od sivog sukna, gamašne, lakovane cipele,
sivi cilindar, žute rukavice, kišobran i naočari na ogromnom nosu
kao u jastreba, davali su mu izgled koji bi morao da padne u oči i u
velikom naseljenom gradu, a kamoli ovde.
Jastrebov Kljun reče:

10
 — Postoje dve mogućnosti. Ili je onaj čovek preko stvarno
Huarezov glasnik, ili je sve to klopka koja treba nad vama da se
sklopi. Pretpostavljam da je posredi ovo drugo. Ako se moje
mišljenje pokaže ispravnim, onda zasad još ne mogu da odredim
kako će se ova avantura završiti.
— Šta u tom slučaju treba da uradimo, Jastrebov Kljune?
— Dok se ne vratim, ostanite na sidrištu.
— A ako se ne vratite?
— Onda čekajte do prekosutra ujutru, pa pažljivo plovite dalje.
U svakom slučaju, naći ćete Huareza. Ali, molim vas, držite jaku
stražu. Ako me tamo preko zarobe, namera im je, znači, da se
domognu vašeg tovara, pa će pokušati da noću izvrše prepad.
— Stražarićemo.
— Napunite topove kartečom, ali tako da se preko ništa ne
primeti. Topovi su ionako prekriveni ciradom. Teško da će shvatiti
šta se ovde dešava.
— Ali vi? Bojim se da vam se nešto ne desi!
— Ne brinite! Nije lako mene zadržati. Čak i ako me zarobe,
pobeći ću. Tada ću pohitati Huarezu.
— Ali, kako ćete stići do njega?
Traper pljunu ižvakani duvan preko palube. — Na konju.
— Ali vi ga nemate.
— Ja nemam, ali ga imaju oni. Uostalom, vrlo dobro poznajem
predeo odavde do reke Sabine. Do noći, biću u preriji i, samo ako
konj izdrži, do zore ću stići do Huareza. On će tada svakako napasti
i obračunati se s tim razbojnicima.
— Kako ću doznati postupaju li prema vama neprijateljski, ili da
ste pobegli?
— Neprijateljsko ponašanje primetićete golim okom, a ako
pobegnem, čućete ušima. Ako uspem da sednem na konja, onda me
neće zadržati. Poznajete li krik meksikanskog kraguja?
— Da, vrlo dobro.
— Onda, ako pustim takav jedan krik, znači da sam slobodan.
Kod drugog krika sedim na konju, a kod trećeg — potpuno sam

11
siguran da ću pobeći. Ako iz daljine čujete još jedan krik, znači da
sam već na putu ka Huarezu.
— Dobro ćemo paziti, Jastrebov Kljune! — uveravao je Englez.
— Dobro. Avantura, znači, može da počne!
Jastrebov Kljun posegnu rukom u džep svojih novih pantalona,
izvuče jedan poveći komad duvana za žvakanje i odgrize
odgovarajuće parče.
— Ali, ser, jedan lord nikad ne žvaće duvan — smejući se reče
kormilar.
— Pih! Žvaće i lord — uveravao je preobučeni traper. — Zašto bi
se baš jedan lord odrekao najvećeg uživanja? Svi lordovi ga žvaću,
jedino možda paze da se to ne primeti.
S tim rečima on uze kišobran pod mišku i skoči u čamac. Tada
dade znak veslačima, koji su čekali u čamcu da zaveslaju. Čamac
kliznu po vodi i ubrzo se dotače obale. Prividno ranjeni Meksikanac
je očekivao ovaj momenat s najvećim nestrpljenjem. Oči su mu
krvoločno sevale i on je mrmljao:
— Ah, najzad! Ovi Englezi su sasvim luckasti. Čak ni ovde u
prašumi ih ne ostavljaju njihove bube. Zbog splina1 će još svi
pošašaveti. Karaho! Ala ovaj momak ima dugačak nos!
Jastrebov Kljun se iskrca na obalu i pođe laganim koracima
čoveku koji je ležao na zemlji. Oba veslača su ostala u čamcu.
Naredio im je da, ukoliko primete neki neprijateljski postupak,
odmah pobegnu.
Unapred je odbio da se sam spasava čamcem.
Ranjenik se ponašao kao da se teškom mukom pridiže na
laktove.
— O senjore, kako strašne bolove imam! — stenjao je.
Jastrebov Kljun pusti da mu naočari padnu na vrh nosa, oštro
pogleda čoveka i gurnuvši ga lako vrhom kišobrana, nadmeno reče:
— Bolovi? ?2 Je li boli?
— Neizdržljivo!
— Ah! Bedno! Vrlo bedno! Zoveš se?

1
Engleska reč koja označava mrzovolju, neraspoloženje, dosadu.
2
Where (eng.) — Gde? — Prim. prev.
12
 — Ja?
— Yes.
— Frederiko.
— Šta si?
— Kravar.
— Huarezov glasnik?
— Da.
— Kakva poruka?
Meksikanac zastenja i napravi takvu grimasu kao da trpi najteže
muke. To je Jastrebovom Kljunu pružilo vremena da osmotri
okolinu. Nije primetio nikakve vidljive tragove u blizini, a ni na ivici
šume nije se primećivalo ništa sumnjivo. Najzad čovek izusti:
— Jeste li vi lord Drajden?
— Ja sam Drajden. Šta imaš da mi kažeš?
— Huarez je već krenuo. On vas moli da se na ovom mestu
zaustavite i sačekate.
— Ah! 3 Gde je on?

— Spušta se niz reku.

— Kada je krenuo?
— Pre dve nedelje iz El Pasa del Norte. Taj put ne može kraće da
traje.
— Lepo! Dobro! Ipak ću nastaviti put. Ako Huarez dolazi rekom
nizvodno, susrešćemo ga. Laku noć!
Prerušeni Jastrebov Kljun se dostojanstveno okrete i krenu kao
da će natrag na obalu. Uto Meksikanac iznenada skoči i obuhvati ga
rukama straga.
— Stanite, milorde, ako vam je život mio! — uzviknu on.
Jastrebov Kljun je mogao da se otrgne, ali je odlučio da zauzme
drugi stav. On ostade kruto stojeći, kao da ga je strah prikovao za
zemlju, i promuca:
— ! Do đavola, šta je sad to?
— Vi ste moj zarobljenik — izgovori čovek.

3
Wonderful! (engl.) — Izvanredno! — Prim. prev.
13
 „Englez“ poćuta neko vreme. Onda reče:
— Ah! Prevara! Nisi bolestan?
— Ne — smejao se Meksikanac.
— Prevarant! Zašto?
— Da bih vas uhvatio, milorde.
Pri tom prezrivo pogleda „Engleza“, koji je izgledao zapanjen i
do te mere uplašen da uopšte nije pomišljao na oružje.
— Zašto uhvatiti? — pitao je Jastrebov Kljun.
— Zbog vašeg lepog tovara koji se nalazi na brodovima.
— Moji ljudi će me osloboditi!
— Oh, ne nadajte se tome! Pogledajte samo tamo kako vaši
veslači beže. A sad, osvrnite se!
Kao što im je unapred bilo naređeno, veslači su se povukli čim
su primetili da je Jastrebov Kljun dobrovoljno pustio da ga čovek
uhvati. Traper se sada okrete i vide četu konjanika kako izlazi iz
šume. Za nekoliko trenutaka su ga opkolili. On se činio vrlo
iznenađen i u krajnjoj zbunjenosti oslanjao se na kišobran. Jahači
poskakaše sa konja. Korteho se približavao zarobljeniku, ali kad
stade pred njega, napravi razočarano lice.
— Ko ste vi? — upita on osorno „Engleza“ na njegovom jeziku.
— O, a ko ste vi? — nadmeno odvrati ovaj.
— Ja pitam ko ste vi? — naredi oštro Korteho.
— Ja sam Englez, visokog obrazovanja, otmene porodice i
odgovaram tek posle vas.
— No, dobro! Zovem se Korteho.
Zaprepašćenje tobožnjeg lorda vidljivo poraste. — Korteho?
Pablo?
— Tako se zovem — reče Korteho ponosito.
— ! To je sjajno!
Ovaj uzvik oteo mu se najspontanije. Jastrebov Kljun je bio
krajnje iznenađen, a istovremeno se i obradovao što ovde vidi
Korteha.
— Neverovatno, zar ne? — smejao se Korteho. — To niste
očekivali. Ali sada mi i vi recite ko ste, senjore.
— Zovem se Drajden — odgovori Jastrebov Kljun.
14
 — Drajden? — To je laž! Ja poznajem lorda Drajdena vrlo dobro.
Vi to niste!
Jastrebov Kljun se brzo snađe. On ušilji usta, pljunu jedan
dugačak, tanak mlaz soka od duvana ispred samog Kortehovog nosa
i reče hladnokrvno:
— Ne, ja to nisam.
Korteho trže glavu unazad, i osorno reče:
— Pazite šta radite kada pljujete, senjore!
— To i činim. Pogađam samo onda kada to želim.
— Onda se nadam da niste mene hteli da pljunete.
— To još uvek mogu da uradim.
— To ne bih dozvolio. Znači, vi niste lord Henri Drajden?
— Nisam.
— Ali zašto se izdajete za Drajdena?
— Zato što sam to ja.
Svojim mirom Jastrebov Kljun je ipak unekoliko izveo Korteha
iz takta. Meksikanac ljutito uzviknu:
— Do đavola! Kako to da razumem? Vi to niste, a ipak ste to?
Ne promenivši nimalo izraz lica, Jastrebov Kljun upita:
— Da li ste ikada bili u staroj domovini?
— Nisam.
— Ah, onda nije ni čudo što to ne znate. Samo najstariji sin
postaje lord, mlađi sinovi nisu lordovi.
— Znači, vi ste mlađi sin Drajdena?
— Yes.
— Kako se onda zovete?
— Ser Lajonel Drajden.
— Hm, je li to istina. Ali vi uopšte ne ličite na svoga brata.
Jastrebov Kljun pljunu snažno pored lica svoga sagovornika. —
! Glupost!
— Da nećete to da poreknete?
— Yes! — klimnu on glavom.
— Vi poričete da ličite na svoga brata?

15
 — U svakom slučaju. Ne da ja ne ličim na svoga brata, već da on
ne liči na mene.
U prvom momentu Korteho nije znao šta da odgovori na to. On
bi najradije odgovorio grubošću, ali Englezova sigurnost i
neustrašivost ostavile su na njega snažan utisak. Zato posle kratke
pauze reče:
— Ali ja očekujem vašeg brata.
— Henrija? Zašto baš njega?
— Doznao sam da će on pratiti tovar.
— Pogreška, to sam ja!
— A gde je onda ser Henri?
— Kod Huareza.
— On je, znači, pošao unapred! Gde se Huarez nalazi?
— Poznato mi je samo da je u El Paso del Nortu.
— A dokle vaš tovar treba da ide?
— Do Fort Gvadalupe.
Tada na Kortehovom licu zaigra pobedonosan osmeh.
— Dotle, izgleda, neće dogurati. Doterali ste ga samo dovde.
Moraćete ovde da se iskrcate i sve predate meni.
Englez za momenat pogleda unaokolo. Taj pogled je izgledao
ravnodušan, gotovo odsutan. Međutim, to je bio oštar pogled kojim
je lovac osmotrio konje. Tog trenutka već je znao kog će se konja
dokopati.
— Vama da predam? — upita on. — Zašto baš vama?
— Zato što mi je sve što sa sobom nosite neophodno potrebno.
— Aha, neophodno? Na žalost, ne mogu ništa da prodam. Baš
ništa.
— Ali, senjore, nije reč o prodaji. Ja bih mnogo radije primio ceo
tovar zajedno sa brodovima i čamcima na poklon.
— Na poklon? Ja ne poklanjam ništa.
— Oh, ipak, pošto ću vas primorati na to!
— Primorati? — nasmeja se traper neusiljeno.
Pri tome sleže ramenima i pljunu poveću količinu soka tako
majstorski, da je pogodio vrh Kortehovog šešira, odakle su posle
kapljice padale na obod.
16
 — Karamba! — uzviknu Korteho. — Šta vam pada na pamet!
Znate li vi kakva je to uvreda?
— Sklonite se! — reče mirno Jastrebov Kljun. — Ja sam Englez.
Pravi džentlmen sme da pljuje tamo gde mu se prohte. Ko ne želi da
bude pogođen, treba da se trudi da to izbegne.
— Ah! Odučićemo vas mi već od takvih šala! Sad morate izjaviti
da ćete mi predati tovar.
— To neću učiniti.
— Primoraću vas! Moj ste zarobljenik!
— Pfujjjj! — Ispred samog nosa govornika prolete novi mlaz.
Jastrebov Kljun se ponovo ležerno osloni na kišobran i reče:
— Zarobljenik? Ah! Čudnovato! Vrlo čudno! Odavno sam želeo
da budem zarobljen!
— Sada vam se ta želja ispunila. Sad morate narediti svojim
ljudima da se zaustave.
— Dobro! Učiniću to!
Jastrebov Kljun je to rekao takvim tonom, kao da se potpuno
slaže sa Meksikancem. On uze kišobran pod mišku, namesti obe
ruke na usta i viknu preko vode tako jako, da je svako sa broda
mogao da ga čuje:
— Ostanite gde ste! To je Pablo Korteho!
Imenovani ga povuče nazad.
— ! Šta vam pada na pamet! Zašto ti ljudi moraju znati
ko sam ja?
— A zašto ste mi onda rekli svoje ime? — upita „Englez“
ravnodušno.
— Svakako ne zato da biste ga vi dalje razglasili. Uostalom, ja
nisam mislio da brodovi treba ovde samo da se zaustave. Naprotiv,
treba da pristanu uz obalu da bismo ih istovarili.
Jastrebov Kljun zavrte glavom i prostodušno odvrati: — To
nećete uraditi. Ja vam to zabranjujem.
— To ćemo još videti. S koliko ljudi raspolažete?
— Ne znam! Ponekad zaboravim nešto. Kasnije se toga opet
setim.

17
 — No, to ćemo lako doznati. Sada naredite brodovima da
pristanu!
— To neću učiniti!
Tada Korteho spusti Jastrebovom Kljunu ruku na rame i preteći
procedi:
— Ser Lajonele, brodovi moraju pristati pre nego što padne
mrak. Ako to odmah ne naredite, znaću kako da vas prisilim na to.
— Prisilite? A čime?
Jastrebov Kljun je još držao kišobran pod miškom, i sada stavi
neusiljeno ruke u džepove. Izgledao je kao da uopšte ne shvata u
kakvom je kritičnom položaju.
— Šibom! — odvrati Korteho. — Narediću da vam se udari
pedeset šiba.
— Samo pedeset?
— Ser Lajonele Drajdene, vi ste poludeli!
— ! I vi takođe!
— Ako vam se pedeset čini malo, narediću da vas tuku dokle god
vam ne bude dosta.
Jastrebov Kljun sleže ramenima i poprimi prezriv izraz lica.
— Šibati? Mene, jednog Engleza?
— Da. Milion puta možete biti Englez, i isto toliko puta i sin i
brat jednog lorda, ali, ako odmah ne poslušate, narediću da vas
bičuju.
— Pokušajte?
— Sjaši! — naredi Meksikanac.
Korteho nije opazio kako je tobožnji Englez pogledao divnu riđu
kobilu, s koje je upravo sjahao jedan čovek. On nije čak ni video da
je Englez napola izvukao ruke iz džepova, i da je u svakoj držao po
pištolj. Pretio je dalje:
— Ako odmah ne poslušate, pred mojim očima će vas tući kao
nekog bednog skitnicu!
— O, još ćemo videti da li će vaše oči imati to zadovoljstvo!
U tren oka Jastrebov Kljun je držao kišobran u zubima. Čak ni
u tako opasnoj situaciji tome smelom čoveku nije padalo na pamet
da žrtvuje kišobran. Sledećeg momenta izvadi oba pištolja i snažno
18
udari Korteha po očima. Korteho je bespomoćan, obnevideo, ležao
na zemlji, mlatarao rukama i nogama oko sebe i rikao kao kakav
jaguar. Njegovi ljudi, ne shvatajući šta se desilo, ostadoše za
momenat kao paralizovani.
Tako iznenadan napad čovek nije mogao da očekuje od Engleza.
Njemu je, međutim, to kratko vreme bilo potpuno dovoljno. Pošto
je opalio i poslednji metak iz svog revolvera, on pusti prodoran
kragujev krik. Sledećeg trenutka začu se drugi krik, jer je Jastrebov
Kljun već sedeo na konju. Laki stisak pete o slabine bio je dovoljan
da konj poleti prema šumi. Na ivici šume hrabri traper se još
jednom okrenu i, pošto vide da Meksikanci još stoje kao prikovani,
pusti po treći, a odmah zatim i po četvrti put krik ptice grabljivice.
Tek kada je Jastrebov Kljun nestao među razgranatim stablima,
Meksikanci se osvestiše.
— Za njim! Za njim! — urlali su.
Većina ih je skočila na konje, dok su neki ostali pored Korteha
da bi mu pružili pomoć.
— Moje oči, ah, moje oči! — lelekao je on.
I stvarno je strašno izgledao. Iz oba oka curila je krv.
— Do vode, nosite me do vode — urlao je. — Izgoreše mi oči!
Ohladite ih.
Ljudi ga odvukoše do reke da bi mu vodom ublažili bolove.
Nešto kasnije pokazalo se dejstvo vode. Pošto su mu stavili hladne
obloge na oči, Korteho je prestao da kuka i dobacivao je po koju reč
u razgovor koji su vodili njegovi ljudi.
Gonioci Jastrebovog Kljuna ubrzo su se vratili. Rekoše da nisu
uspeli da uđu u trag beguncu. U stvari, pravi razlog njihovom brzom
povratku bio je što im je bogati tovar s broda bio miliji od šašavog
Engleza, koji kod sebe nema ništa osim dva revolvera.
Samo se vlasnik riđana ljutio, jer je ostao bez svog konja. Ipak
je odšteta bila moguća. Jastrebov Kljun je sa svojih dvanaest
munjevitih metaka šestoricu ranio teže, a petoricu lakše. Konje ove
šestorice čovek je mogao lako da dobije, i on je za sebe izabrao
jednog. Ali, ti teški ranjenici su predstavljali veliku smetnju.
— Znam jedno mesto gde bi se mogli skloniti — javi se jedan od
ljudi.

19
 — Gde je to — upita Korteho, kome su se stišali bolovi.
— Preko imam jednog starog prijatelja, koji na levoj obali ima
brvnaru na oko tri časa hoda odavde. Tamo neće biti ugroženi i
mogu da sačekaju dok prezdrave.
— Ah, kad bih mogao i ja s njima! — uzdahnu Korteho.
— A ko vam brani?
— Zar mogu da odem odavde?
— Zašto ne? Niste u stanju bilo šta da vidite, niti možete da
budete od koristi.
— Možda ću na jedno oko progledati ove noći.
— Moguće. Ali, bolje je da se negujete, senjore. Izdajte ovde
svoje naredbe. Mi ćemo ih dosledno ispuniti.
— Ne. Ostajem.
Posle ovog neuspelog pokušaja, čovek se povuče i sede kraj
vatre, duboko zamišljen. Nešto kasnije, on se diže i rukom pozva
nekoliko drugova da pođu za njim.
— Šta hoćeš? — upita jedan.
— Imam izvanredan plan — reče. — Ali o tome Korteho ne treba
ništa da zna.
— Govori!
— Prvo mi recite istinu. Šta vi mislite o Kortehu?
Kolebajući se da li da kažu istinu, oni su ćutali. Naposletku,
jedan odgovori:
— Prvo reci šta ti o njemu misliš.
— Smatram da je on običan tikvan.
— Aha! Ali to se po tebi nije moglo primetiti.
— Bio bih veliki magarac. Jeste li ikad verovali da bi Korteho
mogao stvarno da bude predsednik?
— To nismo!
— Eto! Za tako nešto je sasvim nesposoban. Panter Juga se
vezao za njega samo da bi ga iskoristio. Zar ne možemo i mi da
uradimo to isto, da one brodove preko uzmemo za sebe?
— Bez Korteha? Karamba, to bi bio neobično veliki plen!
— No, šta velite o mom planu?

20
 — Veličanstven!
— Da, veličanstven! — potvrdiše i ostali.
— I nije ga teško izvesti — izjavi vođa.
— Meni ne izgleda tako. Šta će Korteho na to reći? — pobuni se
jedan.
— Ni reči, pošto ga nećemo ni pitati. On neće ništa ni primetiti.
Samo kad bih znao da ste ljudi s kojima čovek može iskreno da
razgovara. Mislite li da će iko i prstom mrdnuti ako Korteho
iznenada nestane?
— Da, njegove pristalice.
— Pa to smo mi.
— Njegova kćerka.
— Šta nas se tiče kćerka! On je slep i ne zna šta se oko njega
dešava. Jedan brz, siguran udarac i — gotovo!
— Ubistvo? Brr!
— Gluposti! Mnogi su dosad već umirali. Mislite na to čega sve
ima na brodovima!
— Priča se, nekoliko hiljada pušaka. One staju mnogo.
— Priča se čak i o topovima!
— Još mnogo više: saznao sam od samog Korteha da se tamo
nalazi i novčana pomoć iz Engleske. Čitavi milioni.
— !4
— Da. Zar ćemo sav taj novac prepustiti Kortehu, da ga on s tom
svojom ludačkom žudnjom da postane predsednik izbaci kroz
prozor?
— To o novcu znaš sigurno?
— Sasvim sigurno. Uhode su to doznale.
— Onda bismo bili budale da mu prepustimo sav taj novac.
— Mi ćemo ga prisvojiti. Korteho mora biti uklonjen. Kada su u
pitanju milioni, tada nema mnogo razmišljanja. Najvažnije je da sve
tiho pripremimo. Prisluškivaćemo šta naši ljudi među sobom
govore, pre nego što obelodanimo svoj plan.

4
Psovka — Prev.
21
 — Ali Korteho je bio naš vođa. Nikada nije cicijašio, a često se
pravio da ponešto i ne vidi. Zar nam nije tu skoro dozvolio da
opljačkamo hacijendu del Erina? Ja ne želim da on bude ubijen.
Možemo i na drugi način da ga se oslobodimo. Na primer, možemo
da sagradimo mali splav i da ga metnemo na njega. On može tako
da plovi rekom dok ga neko ne nađe.
— I to bi bio izlaz. Mislim da ovaj predlog nije rđav. Šta vi ostali
mislite?
Svi se saglasiše. Jedan upita:
— Šta ćemo s ranjenicima? Ako i oni budu delili s nama, naš deo
će biti manji. Mislim da su i oni suvišni.
— To je tačno.
— Kako bi bilo da i njih smestimo na splav kod Korteha?
— Ne — reče drugi, kome je ostalo još pameti. — Oni su naši
drugovi. Ostavite ih neka leže, a mi ćemo prvo sačekati. Potpuno je
dovoljno da se oslobodimo Korteha, jer tako umesto njega
postajemo vlasnici plena. Ali, bez vođe ne možemo. Potrebno je da
izaberemo jednog, i mislim da sada treba o tome da se dogovorimo.
I taj je predlog prihvaćen. Posle izvesne raspre saglasiše se da za
vođu grupe izaberu onoga koji je smislio sudbonosni plan protiv
Korteha. Tada se odvojiše u male grupe u kojima se vodio
poluglasan razgovor. Potom su grupe prilazile sve bliže i bliže dok
se nisu stopile u jednu. Razgovor se vodio tako tiho i tajanstveno,
da se to i ranjeniku učinilo sumnjivim.
— Šta je? Zašto šapućete? — ljutito upita Korteho.
— Pitamo se šta će biti — odgovori vođa.
— Šta će biti? Pa brodovi su još tu? Oni će očekivati povratak
Engleza. Pre toga ćemo ih oduzeti.
— Ali kako? Kad bismo bar imali čamce! Šta mislite o tome da
sagradimo splavove?
Korteho malo razmisli.
— To ne valja. Splavovima se teško upravlja. Oh, samo kad bi
video! Ovi brodovi i čamci bili bi u roku od jednog sata naši.
— Prilično teško, senjore! Nemamo čamaca, a ne treba ni
splavove da sagradimo.
— Tačno! Ali ko nam brani da preplivamo preko?
22
 — Imate pravo. Ali ne znaju svi da plivaju.
— Zar je to potrebno? Ne raste li ovde dovoljno drveća i trske?
Ako svako sebi napravi poveći smotuljak, da može grudima na njega
da legne, voleo bih da vidim ko neće uspeti da pređe preko.
— Ali barut će se ovlažiti.
— Ne, jer fišeklije nećete poneti. Dovoljno je ako svak ponese
svoj nož. Dok posada shvati u čemu je stvar, mi ćemo se uspuzati na
brodove i čamce i poubijati ih. Tada ćemo tovar prevući na obalu.
Oh, samo kada bih ja mogao da prisustvujem tome.
— Svakako ćete moći, senjore! Sagradićemo za vas jedan veći
splav i povešćemo vas.
— Ali ja ne mogu njime da upravljam — reče ljutito Korteho.
— To i nije potrebno. Pratiće vas dva-tri čoveka.

— Tako bi moglo. Bolovi su već unekoliko minuli. Nadam se,

doduše, da ću već sutra progledati na jedno oko, ali ako bismo dotle
odlagali napad, lako bi se moglo desiti da nam plen isklizne iz ruku.
— Zbog toga je i potrebno da napadnemo što pre.

23
 — Dobro — reče Korteho. — Da li se na brodu još vide svetla?
— Ni jedno jedino.
— Spavaju. Misle da je opasnost prošla. To su glupaci. Morate
unapred odrediti ko treba da se uspuže na koji brod. Treba da
ugasimo i vatru, jer će nas odati njen odsjaj. Idite i nasecite za sebe
trsku i granje. Posle toga sagradite za mene jedan splav.
— Gde želite da vas odvezu, senjore?
— Da bih mogao to odrediti, potrebno je da progledam.
.Ljudi se značajno zgledaše i prihvatiše se posla. U svakom
slučaju bilo je glupo od Korteha što je tražio da ga u takvom stanju
prevezu do broda. Ali on nije imao poverenja u svoje ljude. Verovao
je da će tovar biti sigurniji ako i on bude tamo, mada nije mogao da
učestvuje u borbi. Ali baš time je izašao u susret mračnim
namerama tih ljudi.
Meksikanci su noževima nasekli dovoljno trske i granja od čega
će napraviti veze s kojima će lakše plivati. Za Korteha je sagrađen
mali splav.
— Koliki je. — upita on, kada mu je bilo javljeno da je splav
gotov.
— Dva i po metra dugačak i dva metra širok.
— Suviše je mali — reče.
— Oh, senjore, to je sasvim dovoljno — odvrati onaj koga su
izabrali za vođu. — Pa on je samo za jednog čoveka.
— A šta je sa onima koji treba da veslaju.
— Oni će plivati pored splava i upravljati njime. Veći splav bi
suviše padao u oči, i mogli bi ga lako primetiti s broda. Time bismo
se izložili velikoj opasnosti, a mi to ne smemo dozvoliti, senjore.
To je zvučalo tako brižno, da se Korteho ozario.
— Dobro — reče — onda neka ostane tako. Najvažnije znate.
Želim samo da vam ponovim, sadržaj brodova i čamaca ne smete
dirati. Tovar pripada meni.
— Zar ne možemo i mi da polažemo pravo na jedan deo, senjor
Korteho?
— Ne. Vi dobro znate čemu je tovar namenjen.

24
 — Ali, senjore, pomislite na to da to sve ipak nije vaša svojina!
Vi to otimate, a mi vam pomažemo. To je isto kao kad jedan ratni
brod porobi neprijateljski brod. Tada se deli plen i nagrada.
— Nagradu ćete dobiti.
— Koliku?
— To zavisi od vrednosti plena. Vi ćete deseti deo plena podeliti
među sobom.
— Da to nije malo, senjore?
— Ćutite! Na brodu se nalaze milioni, što znači da će od svakog
miliona za vas biti sto hiljada. Sad izračunajte kolika će suma doći
na svakog od vas!
— Ah, tako celu stvar još nismo posmatrali. Sad već izgleda
drukčije, i ja izjavljujem da smo saglasni.
— Verujem!
Da je Korteho moga videti izraze lica svojih ljudi, i poglede koje
su izmenjali, mislio bi sasvim drugačije.
— Ugasite vatru! — naredi on. — Vreme je da krenemo.
Ova naredba je odmah izvršena. Meksikanci su bili uvereni u
uspeh svog plena. Drhtali su od pohlepe, očekujući da im blago
padne šaka. Puške onih koji su bili određeni da plivaju, bile su
sakrivene tako da je svaki od njih mogao ponovo lako da je pronađe.
Tada uzeše svoje snopove i, u poretku koji je unapred bio određen,
uđoše u vodu.
— Napred! — zapovedi Korteho.
Oni zaplivaše. Zahvaljujući snopovima od trske, ljudi su lako
plivali. Kada su prešli već gotovo pola razdaljine, sa prvog broda
poleteše rakete uvis. One su osvetlile čitav prostor gotovo dnevnom
svetlošću. Oni shvatiše sa zaprepašćenjem da su rakete ispaljene
zbog njih.
— Pali! — odjeknu lordov glas.
Topovi su zagrmeli i, u trenutku, reka je izgledala kao da je
proključala. Pod udarima karteča voda je visoko prskala. Povici i
kletve čule su se sa svih strana. Jedan metak pogodio je i jednog od
dvojice ljudi koji su upravljali Kortehovim splavom.

25
 — 5, pomozi! — zakuka on. — Pogođen sam u

ruku. Ne mogu više! — I ranjenik pusti splav. U tom trenutku rakete

ponovo poleteše, i njegov drug vide kako ovaj zaostaje.
— Drži se čvrsto nepovređenom rukom — reče Korteho.
— Dockan, senjore, — prostenja drugi. — Jadnik je morao da
otpliva natrag.
— Šta se dešava? Ja ništa ne vidim.
— Sa broda su pustili rakete.
— Karamba! I pucali su topovima? Jesu li pogodili?
— Jesu, senjor.
— Znači treba požuriti, da bismo stigli do broda.
— Oh, od toga nema ništa! Svi beže ka obali.
— Grom i pakao! Svi? Znači, napad je propao?
— Potpuno, senjore!
— Oh, kad bih samo video! Sve bi bilo sasvim drukčije!
— Ništa ne bi bilo drukčije. Očni vid nije zaštita od karteča.
— Odvedi i mene na obalu!
— Ne pada mi na pamet — odgovori čovek, odjednom
promenivši ton. — Ne veslam ja više!
— Ah. A zašto?
— Zato što mi je zabranjeno da vas vratim na obalu.
Korteho se sledi. Odjednom je shvatio u kakvoj se opasnosti
nalazi.
— Ko je to zabranio? — upita bez daha.
— Drugovi — odgovori čovek i uze pravac prema obali.
— Znači pobuna?
— Nazovite to kako hoćete! Mogao sam već i da vas napustim,
ali dokle god nam je splav od koristi, pristajem da vam odgovaram
na pitanja.
— Karamba! Zašto neće više da me slušaju?
— Zato što više niste ni od kakve koristi. Vi nam samo smetate.
— Mislite na nagradu!

5
Sveta Bogorodice. — Prev.
26
 — Nju ne želimo. Draži nam je čitav plen.
— Ah! Na to se ciljalo? Čoveče, reci mi istinu? Zar ću stvarno biti
napušten?
— Da.
Neopisiv strah počeo je da obuzima Korteha. — Šta će da urade
sa mnom? — upita on drhteći.
— Prvo su hteli da vas ubiju, pa su onda odlučili da vas ostave
na splavu i prepuste reci.
— Demonio. I to si ti hteo da učiniš? U tome ću te već sprečiti.
Korteho se ispružio po splavu. Glava mu se nalazila blizu mesta
gde se plivač držao za splav.
— Kako ste namislili da to učinite? — iskrevelji se čovek.
— Na ovaj način! — odgovori Korteho i, mada nije video, pođe
da čvrsto uhvati čoveka za ruku.
— Ah — reče ovaj. — Hteli biste čvrsto da me držite? To vam
neće uspeti. Videćete kako je lako osloboditi se slepca.
— Daću ti dvostruku nagradu.
— To je premalo. Ne dozvoljavam da me neko potkupljuje i ne
smem da vas dovedem natrag. Ostajte zdravo!
Sada su već bili bliže obali.
— Ne, neću da te pustim! — Korteho steže Meksikančev zglavak
dvostrukom snagom.
— Znači, treba da upotrebim silu! — uzviknu ovaj. Pri tom,
drugom rukom iz pojasa izvuče mačetu i sečivo oštrog noža stavi
Kortehu na ruku. — Pokušavam da vas se oslobodim lepim, u
protivnom ću vam odseći prste!
Korteho brzo povuče ruku.
— Tako! — pakosno se nasmeja ovaj. — Sada plivajte kud god
želite! Samo pripazite da Englezu ne dopadnete šaka!
Tada on upravi splav ka sredini reke i snažno ga odgurnu a sam
zapliva prema obali.
Korteho oseti potres. — Jesi li otišao? — upita. Tišina.
— Odgovori! Preklinjem te, odgovori!
Ali, ma koliko pažljivo osluškivao, ništa se nije čulo.

27
 — Sam! Sam! Slep i napušten! Kraj živoga tela prepušten
sigurnoj smrti! Šta da radim? Kako da se spasem?
I pored toga, imao je dovoljno energije da se još ne preda.
— Ah! — reče on. — Ko mi brani da sam odveslam na obalu?
Tada ću im prići i sudiću im veoma oštro. Među njima će biti još
mnogo njih koji su uz mene. Napred!
Pablo Korteho skliznu sa splava u vodu, uhvati se za njega čvrsto
i, kako je mislio, počeo da ga gura u pravcu obale. Ali, pošto nije
video, splav se neprestano vrteo u krug. On to primeti po rečnoj
struji. Nije mogao da održi pravac.
— Ne ide! — jadikovao je, pošto je od napornog plivanja ostao
gotovo bez daha.
— Ja sam izgubljen! Gotovo da za mene nema spasa. Čak i ako
zovem pomoć, nemam čemu da se nadam. Lord će me čuti i poslati
jedan od svojih čamaca. Tako ću mu pasti u ruke. Samo puki slučaj
može da me spase. Moram sačekati, možda će me struja odbaciti na
obalu.
Nesrećnik se ponovo prebaci na splav i opruži se po njemu.
Napor u vodi ga je potpuno iscrpeo. Oči su ga ponovo bolele, i on
ovlaži krpu da bi iz hladio. Tako ga je struja dalje nosila. Uprkos
visokim dnevnim temperaturama koje vladaju u ovim zemljama,
noći su bile hladne. Odelo Kortehovo je bilo mokro i on ubrzo oseti
kako se smrzava. Uz to je osećao bol i groznicu od rane, koji ni voda
nije ublažila. Nije se usudio ni da jadikuje mada bi od bola najradije
urlao. Tako je preživeo četvrt časa koji su mu se učinili dugi kao
večnost.
Napokon, Korteho oseti neki potres. Splav je bio izbačen na
obalu. On je pipao rukom unaokolo, i tako dohvati jednu granu za
koju se čvrsto uhvati. Posle pažljivog pregleda primeti da je splav
izbačen daleko na ravnu obalu, i da čvrsto stoji. Zbog očiju, kojima
je hladna voda veoma prijala, on ostade još da leži. Blagotvorno
dejstvo vode učinilo je svoje. Bol je uminuo, čak je i groznica
popustila. Tada on otpuza kroz trsku i šipražje, dublje na obalu, da
bi sebi našao sklonište.
— Moram prvo da se sakrijem — mrmljao je — da me moji ljudi
ako pođu da me traže ne bi videli.

28
 Samo pipanjem Korteho se mogao uveriti da li mu mesto na
kome se nalazi pruža dobar zaklon. Zatim se opruži po zemlji.
— Ako ništa drugo, bar se nisam udavio! — reče sam sebi. — Još
me prati sreća. Ko zna kako ću se još spasti!
Napor, bol i groznica tako su iscrpeli Korteha, da odmah utonu
u san. Bio je to, doduše, nemiran san, ali mu je bar za to vreme
donosio zaborav. Napokon ga probudi hladnoća. Po duvanju vetra i
magli, on zaključi da će uskoro svanuti. Na svoju veliku radost
primeti da mu se vid levog oka nije sasvim ugasio. I kada je sunce
svoje prve zrake bacilo na vodu, tako da je njena površina zlatasto
treperila, činilo mu se kao da to zlato svetli u njegovom oku. To nije
bila varka. Mada mu je oko bilo jako zapaljeno, iz časa u čas mu je
bivalo sve bolje. Oko podne je već mogao da razazna svoje šake, ako
bi ih dovoljno približio oku.
Tako prođe još izvesno vreme. Tada Korteho poče da osluškuje.
Učinilo mu se kao da je čuo bat konjskih kopita. Da, zaista, sada se
čulo i glasno frktanje.
Ko dolazi? Ko je to? Treba li da ga Korteho pozove? To bi mogao
biti i neprijatelj.
Kada se čamac sa Jastrebovim Kljunom odbio od broda i
zaplovio prema obali, posada broda je sa velikim uzbuđenjem
očekivala da vidi šta će se dogoditi. Najednom se začu pucanj,
odmah zatim čitav niz pucnjeva.
— O bože, oni su ga ubili! — uzviknu lord.
— A ne — odgovori kormilar. — Istina, nemam dogled, ali
verujem u suprotno, odnosno da Jastrebov Kljun njih ubija.
Tada se razleže prvi krik kraguja, a odmah zatim i drugi.
— Hvala bogu, oslobodio se! Vidite li ga tamo na konju? — upita
lord, pokazujući rukom.
— Da. Traper galopira u pravcu šume.
Začu se treći krik, a odmah za njim i četvrti. Jahač je bio nestao.
— On jaše ka Huarezu! — likovao je ser Henri. — Strepeo sam
za njega. Ali on još nije spasen. Pogledajte, prate ga!
Meksikanci takođe zamakoše u šumu.
— Neće ga uhvatiti — reče kormilar. — Ali, koga to donose do
obale?
29
 Lord upravi svoj durbin u tom pravcu. — To je Korteho. Mora
da mu je lice povređeno. Peru ga. To je sve što vidim,
Ljudi u čamcima su čuli dreku i kuknjavu Korteha, koja je bivala
sve tiša i tiša dok na kraju nije prestala.
— Rana je sigurno vrlo bolna — reče kormilar.
— To je i zaslužio — izjavi lord. — Mnogo bih dao da mi taj čovek
padne šaka.
— Huarez dolazi i uhvatiće ga.
— Nadam se. Na žalost, već je pomrčina. Ko zna šta se dešava.
Možda napuštaju položaj, pošto im je ratno lukavstvo propalo.
Pretpostavka se pokazala neosnovanom, jer se ubrzo videlo
kako se gonioci vraćaju. Oni se utaboriše, a kad je nastalo veče, čak
su i vatru zapalili.
— Oni ostaju, milorde — reče kormilar. — Je li to za nas opasno?
— Nije opasno, mada se, pretpostavljam, spremaju da nas
posete. Želeli su da se dočepaju mene, a sa mnom i tovara. Pošto su
se prevarili u računu, moraće nas napasti da bi to postigli.
Motrićemo i čućemo kad dođu. Topove ćemo postaviti tako da im
cela površina reke bude na meti. Oni će sigurno sagraditi splav.
Od tada prođe više od pola časa i vatra se na obali ugasi. Nestade
zlatastih odsjaja vatre, a nad reku se spusti duboka tama. Tako
prođe izvesno vreme.-
Tada kormilar, čija je dužnost bila da osmatra, iznenada povika:
Dolaze, izgleda!
— Da osvetlim?
— Da, vreme je.
Ubrzo se nekoliko raketa pišteći vinu uvis. Površina reke je sada
bila potpuno pregledna. Od obale, pa gotovo do polovine reke, videli
su se ljudi kako plivaju jedan za drugim.
— Pali! — zapovedi Drajden.
U odgovor dođe silovit tresak, a za njim usledi prskanje i
pljuskanje vode. Čamci su se ljuljali. Jauci i dozivanje se razlegoše
rekom, a zatim ponovo zavlada tišina i pomrčina.
— Ispalite još raketa! — naredi kormilar.

30
 Uvis se uzdiže novi vatreni snop, posle čega se videlo da meci
nisu bili uzalud ispaljeni. Izgledalo je da nije ubijeno mnogo
neprijatelja, ali se jasno videlo da svi hitaju ka obali. Jedan splav je
odbačen uzvodno, a čovek koji je na njemu ležao bio je, izgleda
mrtav. Da je Drajden mogao i naslutiti da je taj čovek Korteho,
sigurno bi poslao čamac da ga se dokopa.
— Oni beže ka obali, pobedili smo — likovao je kormilar.
— Ovoga puta jesmo — odgovori lord. — Treba očekivati da će
preduzeti još jedan napad.
— Zar ga nećemo izbeći? Najbolje da otplovimo malo uzvodno.
— Ali mi ovde treba da sačekamo trapera.
— On će nas sigurno naći. Pre sutrašnjeg poslepodneva ne može
se vratiti, a do tada ćemo i mi uveliko biti ovde.
— Ne verujete da će razbojnici tragati?
— Po toj pomrčini, kroza šumu i obalsko šipražje? To je
nemoguće. Izgubiće glave.
— Zar i mi ne idemo u opasnost?
— Ne. Mi, doduše, imamo jednu opasnu okuku pred sobom, ali
plovićemo polako.
— Onda dobro! Slažem se.
Kormilar izda naredbe, koje poluglasno prenesoše iz čamca u
čamac, i uskoro konvoj lagano krenu. Preko, na obali, stajali su
Meksikanci zaklonjeni dubokom pomrčinom. Vođa naredi da se
ponovo podstakne vatra, kako bi svako mogao pronaći ostavljena
odela i puške.
— Đavo da odnese tog nitkova! — zaškrguta vođa. — Odakle im
samo pade na pamet da puste rakete?
— Čuli su nas — odgovori jedan.
— Nemoguće! Mora da je posredi bilo nešto drugo.
— Njima je skrenulo pažnju to što smo zagasili vatru. Bilo je lako
dosetiti se zbog čega smo to uradili — dopuni treći.
— Tačno! To je. Moramo ponoviti napad, ali ovoga puta ćemo
ostaviti vatru da gori.
— Tada će nas videti kako dolazimo.

31
 — Ne. Otići ćemo jedan deo puta uzvodno, plivati što je moguće
dalje prema sredini reke i tada se spustiti nizvodno da bismo došli
s druge strane, odakle nas ne očekuju. Ali, pogledajte preko!
Svi pogledi se upraviše na reku. Iz dimnjaka oba parobroda
dizao se dim i varnice. Tada se začu huk elisa.
— Karamba! Oni odlaze — uzviknu vođa.
— Da, oni beže.
— Sutra možemo za njima ponovo u poteru.
Pošto su mašine zagrevane na drvo, iz dimnjaka je sada sukljao
visoki stub varnica i dima. Meksikanci još samo videše kako je brod
zamakao za okuku reke.
— Šta sada da radimo? — upita jedan.
Vođa je zamišljeno gledao u zemlju. — Ostaje nam samo da im
presečemo put. Na konjima smo brži od konvoja.
— Kada krećemo?
— Tek kada se razdani. Sada na spavanje.

32
 PONOVNO VIĐENjE NA RECI RIO GRANDE

Dosta daleko od ovih Meksikanaca, a otprilike u isto vreme,

stigao je Huarez sa svojim ljudima na ušće reke Sabine i Rio Salada.
Uprkos pomrčini, obala reke je bila vidljiva, ali od Engleza koga je
očekivao nije bilo ni traga. Zbog toga je, pošto su najpre konji
namireni, podignut logor. Taj logor se razlikovao od logora
razbojnika. Ovde je redovna straža bdela nad sigurnošću ljudi.
Jahanje je bilo naporno. Zbog toga su ljudi čvrsto spavali do
zore, kada su se lovci razišli po okolini u potrazi za divljači. Medveđe
Srce i njegov brat Medveđe Oko prvi su se bacili u sedla. Samo što
su stigli do proplanka, odakle se pružao slobodan vidik, Medveđe
Srce zastade iznenađen.
— Uf! Ko je to?
— Dolazi li neko — viknu Huarez.
— Da, tamo!
Indijanac ispruži ruku pokazujući pravac. Logor je bio skriven
iza žbunja, kroz koje se videla prostrana prerija. Ravnicom je
nailazio jedan konjanik u snažnom galopu. On se već približio toliko
da se svaka sitnica na njemu mogla raspoznati.
— Čudnovat neki čovek — smejao se Huarez, koji se takođe
ispeo na proplanak. — Kako je uopšte ovakva individua stigla u
preriju?
— Po odelu bi se reklo da je Englez — primeti Šternau.
— Možda glasnik od ser Henri Drajdena.
— Hm! Zar lord na brodu ima i konje? Uostalom, ovaj čovek ne
jaše kao neki Englez, nego kao Indijanac.

33
 — Uzdiže se u sedlu. Izgleda kao da nešto traži. Pokazaćemo mu
se!
Oni iziđoše iz žbunja i jahač ih odmah primeti. Činilo se kao da
se u prvi mah iznenadio, a onda okrete konja pravo prema njima.
Kad se približio, zamahnu kišobranom u desnoj i cilindrom u levoj
ruci i uzviknu glasno od zadovoljstva.
Posle nekoliko trenutaka on stiže do njih, skoči iz sedla i, uz
pomoć šešira i kišobrana, pokuša da se otmeno nakloni, ali mu to
ne pođe za rukom.
Oni ugledaše ogroman nos, pogledaše sivo odelo; sami sebi nisu
umeli da objasne, kako, ali iz svih usta izlete jedno jedino ,ime:
— Jastrebov Kljun!
— Da, Jastrebov Kljun. Čast mi je džentlmeni i senjori — reče
jahač i duboko se pokloni.
Pri tom zabode kišobran u zemlju, okači šešir na njega, skinu
kaput i položi ga preko šešira.
— Prokleta maskerada! — progunđa on. — Jednom sam
izigravao Engleza, ali nikada više, gospodo moja!
— Izigravali ste Engleza? — čudio se Huarez. — Zašto?
— Da bih pustio da me uhvate.
— Ah! Ne razumem vas. Želeli ste da vas uhvate?
Traper izvadi komad duvana i odgrize jedno parče. — Da. I
stvarno me je juče na Rio Grandu del Norte zarobio izvesni Pablo
Korteho.
— Pablo Korteho? — upita Šternau. — Mislio sam da je on u San
Huanu?
— O ne, ser! Ako želite da ga vidite i uhvatite, verovatno će biti
ovde već rano posle podne.
— Pričajte, senjor! Vi ste ipak ser Henri Drajdena našli u El
Refuhiu?
— Razume se, i odmah smo otplovili ka Sabini.
Jastrebov Kljun ih je obavestio o svim događajima koji su onda
usledili do njegove jučerašnje avanture.
— Znači, lord nas očekuje na tom ušću? — upita Huarez.
— Da, senjore, pošto sam mu obećao da ću vas dovesti.

34
 — Onda ćemo krenuti! Možete li da nas vodite, ili ste suviše
premoreni?
— Premoren? — upita Jastrebov Kljun i pljunu sok od duvana
pravo ispred predsednikovog nosa. — Dajte mi samo drugog konja!
Tada je održan kratak ratni savet, na kome je odlučeno da jedan
deo ljudi ostane gde je, a da drugi odmah pođe u pomoć lordu.
Četvrt časa po dolasku Jastrebovog Kljuna, grupa je snažnim
galopom grabila preko ravnice. Šternau i Jastrebov Kljun su jahali
na čelu kao vodiči. Bili su otprilike već dva časa na putu, kad ispred
njih iskrsnu jedan jahač koji im prepreči put. Dok se osvrnuo, bio je
opkoljen, ali nije izgledalo da mu to pričinjava strah ili brigu. Bio je
to čovek srednjeg rasta, mogao je imati preko pedeset godina i bio
je veoma preplanuo od sunca. Huarez ga upita:
— Poznajete li me, senjore?
— Da. Vi ste predsednik Huarez.
— Dobro. A ko ste vi?
— Ja sam lovac. Preko iz Teksasa. Stanujem na levoj obali reke.
— Kako se zovete?
— Grandpriz.
— Znači, vi ste Francuz?
— Ne, Jenki francuskog porekla.
— Kuda ste krenuli?
— Kući.
— Odakle dolazite?
— Iz Monklove.
Huarez još jednom oštro pogleda čoveka i upita: — Je li vam
poznato ime Korteho?
— Da. Čuo sam ga.
— Samoga čoveka poznajete ili ne?
— Ne poznajem.
— Kada ste krenuli iz grada?
— Juče ujutru.
— Jeste li sreli veću grupu jahača ili — da li vam se bilo šta
učinilo sumnjivim?

35
 — Ne, nije.
— Poznaje li neko od vas ovog čoveka?
— Da, ja ga poznajem — odgovori Jastrebov Kljun. — Jednom
sam kod njega prenoćio. On se mene sigurno seća.
— To je dovoljno. Napred!
Četa ponovo krenu. Lovac Grandpriz je mrko gledao za njima.
— Đavo neka nosi tu veliku gospodu! — gunđao je. — Da nije
bilo tog Jastrebovog Kljuna, proveravanje bi mnogo duže trajalo.
Šta me se tiču drugi ljudi? Dovoljno je što vodim o sebi računa!
Zatim odjaha, vodeći uza se tovarnog konja, nešto promenjenim
pravcem, jer je mnogo južnije nego Huarez trebalo da izađe na Rio
Grande del Norte.
Sada na čelu nisu više jahali samo Šternau i Jastrebov Kljun već
im se pridružio i Marijano. On je bio grozničavo uzbuđen. Išao je u
susret viđenju, u čiju mogućnost godinama nije verovao. Njegov
konj je grabio snagom gotovo iznad svojih moći, ali se njemu taj
galop činio suviše sporim. Šternau to primeti, pa reče:
— Konj će se skljokati, Marijano. Pusti ga da odahne!
— Napred! — bio je nestrpljiv odgovor.
Konji ovih ljudi bili su izvanredni trkači. Tako se i desilo da su
ostalima mnogo izmakli. Moglo je da bude negde oko podne, kad
najednom Šternau primeti neko kretanje daleko na horizontu. On
odmah zaustavi konja i izvadi svoj dogled. I druga dva saputnika
zaustaviše konje.
— Šta se dešava? — raspitivao se Marijano, ljutit zbog
odugovlačenja puta.
— Pravo k nama dolaze neki jahači — odgovori Šternau.
— Dolaze li od reke? — začu se Jastrebov Kljun. — To bi mogao
biti samo Korteho sa svojim ljudima. Dajte mi dogled!
U međuvremenu su se jahači približili.
— Pustio bih da me obese ako to nisu Kortehovi ljudi — reče
Jastrebov Kljun.
— Jeste li sigurni u to — upita Šternau.
— Ne sasvim, jer smo još suviše daleko.
— Onda pričekajmo!

36
 Za to vreme ih je sustigao i Huarez sa svojim ljudima. Odmah
su mu preneli sumnje Jastrebovog Kljuna.
— Šta da radimo, senjor Šternau? — raspitivao se on.
— Otići ćemo levo, iza onog grmlja, i podeliti se u tri grupe.
Jedna će biti ispred, jedna u sredini, a jedna pozadi. Čim Jastrebov
Kljun da znak, prva i treća grupa moraju opkoliti neprijatelja.
Napred!
Cela grupa se povuče unazad iza grmlja i razdeli u grupe, onako
kako ih je Šternau rasporedio. Jastrebov Kljun se zadrža pored
Šternaua. On se nemirno vrteo u sedlu, pa upita:
— Senjore, smem li sebi da dozvolim jednu šalu? Juče sam
pobegao ovim ljudima. Treba im pružiti to zadovoljstvo da me
ponovo uhvate.
— To je za vas suviše opasno.
— Hm! Molim vas, dodajte mi još jednom svoj dogled.
Sakriven iza granja, osmotrio je još jedanput ljude koji su
nailazili. Pošto skloni dogled reče:
— To su oni! Predvodi ih ona hulja što se izdavala za
predsednikovog glasnika. Senjor, dozvolite da odem među njih.
Jastrebov Kljun ustade i povede konja ispred grmlja. Zatim sede
na travu, zabaci cilindar na potiljak i otvori kišobran. Izgledalo je
kao da već duže vremena tu sedi. Između ostalog, i leđa je okrenuo
pridošlicama. S naočarima na nosu, izgledalo je kao da je duboko
zamišljen i da nema pojma da mu neko prilazi. Do sada ga nisu
primetili. Ali sada su se približili toliko da su ga morali spaziti.
Iznenađen, predvodnik zaustavi svoga konja.
— Demonio! — uzviknu. — Gledajte preko, tamo neko sedi na
zemlji!
Njegovi pratioci pogledaše u pravcu njegove ruke i videše jedan
veliki kišobran, a ispod njega sivi cilindar.
— Svi sveci! Pa to je Englez! Sad je naš!
Rekavši to, vođa praćen ostalima potera svoga konja. Zaustaviše
se kod Jastrebovog Kljuna.
— Halo, senjore, jeste li to vi ili je to vaš duh! — pitali su ga sa
svih strana.

37
 Tek tada se Jastrebov Kljun mirno okrete, ustade, sklopi
kišobran, osmotri ljude kroz naočari i odgovori:
— Moj duh!
— Ah, a ne vaše telo?
— Ne. Juče sam bio ili streljan ili bičevan do smrti, ne znam
tačno!
— Ne govorite budalaštine, ser Lajonele: Juče vam je pošlo za
rukom da nam pobegnete. Danas vam to neće uspeti.
— Uopšte ne želim da vam pobegnem, šta više, želim da
ostanem kod vas.
— Gde ste bili noćas?
— U šumi.
— Ali vi ste imali drugog konja. Otkuda to?
— To je isti konj.
— Juče ste odjahali na zelenku, a ovo je alat.
— I ovaj alat je samo zelenkov duh!
— Ne šalite se! Juče ste ranili dvanaestoricu naših ljudi. Danas
ćete morati to da ispaštate. Znate li gde su sada vaši brodovi i čamci?
— Kod vas. Pa vi ste hteli sve da uzmete.
— To nam na žalost juče nije uspelo. Vaši ljudi su topovima
pucali na nas. I to ćete vi da platite. Ustajte. Pratićete nas uzvodno,
dok ne nađemo vaše lađe. Vi ćete nam sve predati, ili ćete izgubiti
život. Nadam se da ste me dobro razumeli!
Jastrebov Kljun pljunu sok od duvana govorniku na šešir.
— Gde vam je vođa? — upita.
— To sam ja. Uostalom, okanite se tog prokletog pljuvanja ili ću
vas ja naučiti da pravite razliku između pljuvaonice i sombrera
jednog kabalera.
Tobožnji Englez sleže ramenima.
— Kabalero? Pih! Hteo sam da se raspitam za Korteha.
— Vaši ljudi su ga ubili. On se za vreme paljbe nalazio sa nama
na splavu. Ubijen je ili se udavio.
— Šteta! Rado bih ga obesio.
— Mi bismo vam u tome pomogli. A sad, polazite! Napred, ser
Lajonele, ili ću vam ja pomoći.
38
 — Pomoći, u kom smislu?
— U ovom!
Vođa grupe izvuče pištolj i uperi ga Jastrebovom Kljunu u čelo:
— Ako odmah ne ustanete, prosviraću vam kuglu kroz glavu!
— Čak i ta kugla košta! — odvrati Jastrebov Kljun.

Jednim neopisivo brzim pokretom on ote čoveku pištolj, uperi

ga u njega i opali. Pogođen u grudi, Meksikanac pade s konja. Ostali
posegnuše za oružjem da bi osvetili smrt svoga vođe, ali ne dospeše.
Više od stotinu jahača izniče kao iz zemlje. Bili su opkoljeni pre nego
što su mogli ma šta da učine napadačima.
— A sada, gde ćemo pronaći brodove? — upita Huarez.
— Tačno tamo gde sam ih ostavio — izjavi Jastrebov Kljun.
— A gde će se iskrcati tovar?
— Kao što smo se dogovorili, na ušću reke Sabine.
— Onda nema potrebe da s nama jaše cela grupa.
— Ne. Vi ćete i onako morati da se vratite.
— Ali, ako nam predstoji još neka borba?
— To svakako ne.
— Ja se slažem sa Jastrebovim Kljunom — izjavi Šternau. — Vrlo
mi je milo što je ovo prošlo tako glatko i lepo, ali mi se ipak ne

39
dopada to, što nam Korteho nije pao šaka. Takav jedan gad je
obično žilave prirode. Voleo bih da mu pronađemo leš.
— Potražimo ga! — predloži Huarez.
— Dobro. Povedimo sa sobom samo petnaest jahača! S tom
petnaestoricom krenućemo senjor Huarez, Marijano i ja. Ostali bi
mogli sa zarobljenicima da se vrate u logor i tamo nas čekaju.
Tako su i učinili. I dok su drugi, sa tek dobijenim plenom,
krenuli natrag, ova petnaestorica, s troje pomenutih i Jastrebovim
Kljunom na čelu, nastaviše put. Nestrpljivo su očekivali čas kada će
stići do brodova. A taj trenutak nije bio daleko. Jastrebov Kljun
pokaza kroz drveće i reče:
— Sada će biti svetlije. Eno reke!
Oni se zadržaše na mestu gde je juče lord Drajden trebalo da
bude zarobljen. Unaokolo je bilo vidljivih tragova koji su pokazivali
da su Kortehovi ljudi tu prenoćili. Preko, na sredini reke, ležali su
usidreni brodovi.
Drajden je već satima stajao na palubi. Kada su se brodovi vratili
na staro mesto, neprijatelji su već bili otišli. I pored toga, nije smelo
ni u šta da se veruje i ustručavao se da ode na obalu. Ali čamci su
bili spremni.
— Da li su stvarno otišli? — upita kormilar, pošto je prišao
Drajdenu.
— Svakako! — odgovori lord.
— A hoće li Huarez doći?
— Sigurno, samo ako ga je Jastrebov Kljun pronašao.
Pogledajte! — reče pokazujući na obalu.
Videlo se kako iz šume dolaze jahači. Među prvima lako je bilo
prepoznati jednog, odvedenog u sivo, sa sivim cilindrom i
kišobranom u ruci.
— To je Jastrebov Kljun — tvrdio je Englez.
— A ostali?
Drajden uze dogled.
— Vidim Huareza — odgovori. — Tamo, desno od nas. A s leve
strane, ah, poći ću im u susret! Brzo čamac! — naredi lord.
Posle nekoliko trenutaka čamac se otisnu ka obali.

40
 Kada se ser Henri iskrcao, Jastrebov Kljun mu priđe.
— Milorde, evo vraćam vam vašu odeću — reče smejući se. —
Sve je tu, čak i kišobran! A ovo su senjor Marijano i senjor Šternau.
— Moj sin, moj mili sin! — uzviknu uzbuđeni lord, grleći
Marijana. — Nadam se da je kraj nesrećama. O, samo da je Emi
mogla da bude ovde! Godinama je čekala...
— Znači da je još slobodna, nije se udala?
— Da, sine moj! Ali pre nego što počnem o svemu da ti pričam,
dozvoli da pozdravim doktora Šternaua.
Doktor Šternau je stajao pred njim u svoj svojoj širini i veličini.
Oči su mu blistale od iskrene radosti.
— Milorde!
— Dragi doktore!
S tim uzvicima padoše jedan drugom u zagrljaj.
— Posle velikih muka koje ste pretrpeli, neka vas ubuduće prate
neizmerna sreća i radost!
— Hvala vam, milorde! Posle svake noći stiže jutro! Ovo jutro
sam sa žudnjom očekivao, i ono je došlo. Ali, ne zaboravimo senjor
Huareza, koji takođe polaže pravo na našu pažnju.
— Neobično me raduje što sam svedok vašeg ponovnog viđenja
— odvrati blago Predsednik.
— Ovaj trenutak nam je mnogo pružio — reče Šternau. — Nego,
recite, milorde, jeste li znali da vam je protivnik Pablo Korteho?
— Da. To mi je saopštio Jastrebov Kljun.
— Vi ste se borili protiv njega?
— Ne znam da li je lično učestvovao u borbi.
— Niste mogli razaznati?
— Bila je pomrčina.
— Jastrebov Kljun misli da ga je oslepio.
— To je moguće. Čuo sam kako urla od bola, a i video sam kako
mu lice hlade vodom.
— U tom slučaju nije ni mogao učestvovati u borbi. Veoma nam
je stalo do toga da saznamo šta je bilo sa njim. Pre izvesnog vremena
sreli smo i zarobili njegovu četu. Njihov vođa nam reče da je

41
Korteho mrtav, da ste ga ili vi pogodili metkom ili da se udavio. Je
li to verovatno?
— Najverovatnije je da su ga ubili sopstveni ljudi.
— Je l’ moguće?
— Vaši ljudi bi mogli pažljivo da pretraže obalu. Ishod ćemo
sačekati na brodu.
Kada su stigli na brod, sedoše na palubu da bi najpre jedni
drugima ukratko ispričali ono najvažnije. Lord je govorio o svome
putu u Englesku. Na žalost, nije imao dovoljno vremena da lično
otputuje u Nemačku.
— Znači, svi naši su živi — upita Šternau. — Moja majka i sestra?
Don Manuel i moja Rozeta?
— Svi su bili dobro pred moj polazak u Meksiko.
— A ledi Emi je sada kod njih?
— Da, do mog povratka. Na kraju, sve će opet biti dobro. Vreme
iskušenja je, nadajmo se, prošlo. Preživeli smo užasne stvari, ali,
srećom, izdržali smo.
— Jednom, u nekom pogodnijem času, moraćete sve to opširnije
da ispričate.
Huarez reče: — Predlažem da se ne vratimo konjima, nego da
do Sabine idemo brodovima. Šta vi mislite o tome, senjor Šternau?
— Stavljam vam na raspolaganje sve svoje čamce, doktore, da bi
ljudi mogli preći i na drugu obalu. A sada hajdemo u čamce da se
prevezemo do broda!
— Tako je za nas ugodnije — odgovori doktor.
— A naši konji?
— Mogli bismo ih predati Apačima. Oni će krenuti natrag čim
završe traganje za Kortehovim lešom. Nadajmo se da će pronaći tu
hulju, ili bar neki njegov trag. Zasad je to vrlo važno.
Lord je crvenokošcima stavio na raspolaganje svoje čamce da bi
mogli preći na drugu obalu. Ali oni su ih upotrebili na drugi način.
Neki od njih su uspeli da na konjima preplivaju reku uprkos njenoj
širini, i da tako, jašući, uzvodno pretraže obalu. Ostali su s ove
strane učinili to isto, dok se treći deo podelio u čamce i s rečne
strane pretraživao obalu. Ishod ovako pažljivog pretraživanja
morao je da se sačeka.
42
 U međuvremenu se lord sa Huarezom povukao u kajitu, dok su
Šternau i Marijano ostali na palubi, da ne bi ometali njihov
razgovor. Drajden nije doneo samo pomoć u novcu i oružju nego je
morao i da sa Predsednikom sklopi važan sporazum koji se odnosio
na stav Engleske o budućem zadržavanju Francuza u Meksiku.
Presrećni, Šternau i Marijano su pričali o domovini i
budućnosti. To ih je toliko zanelo, da nisu ni primetili koliko je
vremena prošlo u razgovoru. Odjednom se sa obale začu poziv.
— Neki Indijanac — reče Marijano. — Šta li želi?
Šternau ga sa palube upita šta hoće.
— Moj beli brat treba da dođe — odgovori Apač. — Neki trag.
— Čiji?
— Ne znam. Treba sam videti. Ja samo glasnik drugih.
Pošto su svi veći čamci otplovili, Šternau spremi mali čamac i
odvesla na obalu, gde ga je Indijanac očekivao.
— Poći sa mnom! — jednostavno reče i krenu uzvodno, odakle
se i pojavio.
Konj je još stajao na mestu gde je Šternau s njega sjahao. On ga
odveza, vinu se na njega i u galopu odjuri za Indijancem. Jahanje je
trajalo dosta dugo. Indijanac se zaustavi tek kada su za sobom imali
čas hoda. Tamo su naišli na neke jahače koji su pretraživali desnu
obalu, a i čamci su bili izvučeni na zemlju. Pazili su da im konji ne
pređu preko mesta koje su zaokružili.
Jedan Indijanac je sedeo na zemlji. Pero, koje je nosio u perčinu
pokazivalo je da je višeg roda. On je verovatno vodio potragu, jer se
podigao kada je video Šternaua.
— Matava-se treba da dođe k meni! — reče on.
Šternau sjaha s konja i priđe. Čovek pokaza na zemlju.
— Moj beli brat neka vidi!
Šternau pogleda ka zemlji, pa se saže da bi bolje video.
— Trag jednog konjanika — reče.
— Primećuje li moj brat broj njegovih konja?
— Da. Jednog je jahao, a drugog vodio. Znači, imao je dve
životinje.
— Moj brate, idi dalje!

43
 Indijanac pokaza rukom u pravcu obale. Šternau pođe tim
pravcem, držeći stalno trag na oku.
— On je ujahao u reku, — reče — ali je prethodno sjahao da bi
nasekao trske. Znači, želeo je da pređe preko reke, a napravio je
nekoliko veza trske koje je privezao oko konja da bi mu olakšao
teret.
— Moj brat je tačno video. Ko bi mogao da bude taj čovek?
— Možda lovac koga smo danas sreli. Pravac njegovog puta išao
je otprilike na ovu stranu. Trebalo bi potražiti još neke znake.
— Crveni ljudi su to uradili. Matava-se treba da pređe preko i da
posmatra tragove.
Indijanac pokaza na jedno mesto koje je bilo izgaženo konjskim
kopitima. Tu nešto otkriti, bila je u svakom slučaju umetnost u
čitanju tragova, pa ipak, posle nekoliko sekundi, Šternau reče:
— Konji su ovde pasli dok je on sekao trsku, i malo se pokoškali.
Treba pretpostaviti da su se grizli. Verovatno je pri tom ispalo i
nešto dlaka koje bi trebalo potražiti.
— Crveni ljudi su tražili. Moj brat vidi dlaku iz konjskog repa.
Indijanac pruži Šternau jednu dlaku.
— Jedan smeđi ili crni konj — reče Šternau.
— A ovaj pramen?
Indijanac pokaza u drugoj ruci pramen kratke konjske dlake.
Šternau ga pažljivo osmotri i odgovori:
— Crvenkastosmeđi! Znači jedan konj je bio crvenkastosmeđi, a
drugi crn. To je lovac koji nas je danas sreo, niko drugi. On je imao
takva dva konja.
— Uf! Crveni ljudi su pronašli još nešto.
Indijanac pokaza na šumu, iz koje su upravo izišla dva Apača
na zapenušenim životinjama.
— Gde su ovi bili? — upita Šternau.
— Neka moj brat sam razgovara s njima!
Kada su Apači prišli, Šternau ih upita:
— Moja braća su izgleda išla unazad po tragovima?
— Matava-se je pogodio — potvrdi jedan. — Oni vode do mesta
gde smo sreli lovca.
44
 — Znači, to je bio on?
— On je bio.
Šternau je znao da mu još nije rečeno sve.
— Ali zašto moja crvena braća poklanjaju toliku pažnju tome
lovcu? — upita on vođu. — Jeste li još nešto otkrili?
— Da. Matava-se misli da je lovac odjahao preko reke? Ratnici
Apača su to isto mislili, ali kada su odjahali dalje nizvodno, pronašli
su ponovo njegove tragove.
— On je, znači, ovde ujahao u reku, a dalje nizvodno je izišao?
To je teško shvatiti. Da bi se napojile životinje, nije potrebno ući u
vodu, a da bi se reka odmah potom napustila, pojasi od trske nisu
neophodni. Ostaje samo da se pomisli da je hteo da pređe, ali da je
nekako u tome sprečen, zadržan.
— Matava-se je vrlo oštrouman.
— Ah! Moja crvena braća su nešto pronašla?
— Da. Neka moj brat pođe za mnom!
Indijanac se zavuče u trsku, a Šternau ga je pratio. Teško se
napredovalo, ali trud i napor su se ubrzo isplatili. Kada su prešli
otprilike stotinu koračaji Indijanac se zaustavi na ivici vode.
Šternau primeti jedan splav, načinjen od veza trske i granja. Bio je
takve dužine i širine, da je jedan čovek mogao lepo da se na njemu
održava na vodi.
— Moj beli brat je posmatrao ovaj splav? — reče Indijanac.
— Vidim ga. Da li je moj crveni brat pronašao kakav znak, po
kome bi se moglo zaključiti ko ga je upotrebljavao?
— Jedan vidljiv trag. Evo!
Indijanac posegnu za pojas i izvadi odatle jednu složenu šarenu
maramicu, čiji su krajevi bili vezani u čvor. Izgledala je kao da ju je
upotrebljavao neko koga je bolela glava ili zub. Ali kada je Šternau
malo pažljivije razgledao maramicu, reče:
Još je lepljiva od krvi. Maramica je bila na ranjenom oku. Gde
ste je našli?
— Visila je na jednoj grani na splavu.

45
 — Kako je taj Korteho nesmotren! To je bio on. — Šternau
osmotri zemljište na kome pronađe više tragova. — Jesu li ratnici
Apača dalje pretraživali? — upita on.
Indijanac klimnu glavom. — Neka me moj beli brat prati!
Tu je kroz gustu trsku bio probijen prolaz. Obojica su išli njime
i ubrzo izbili na mesto do koga su iz reke vodila dva konjska traga.
— Ah, na ovom mestu je lovac ponovo izašao iz vode — reče
Šternau.
— A tamo je odjahao — dodade Indijanac pokazujući udesno.
Pratili su te nove tragove do jedne čistine u trsci. Zemljište je
bilo izgaženo.
— Da li su moja braća i ovde nešto našla? — upita Šternau.
— Na tom mestu je ležao Korteho — odgovori Apač — i tu je k
njemu došao beli lovac.
— A kuda trag odavde vodi?
— Ponovo u šumu.
— Jeste li ga pratili?
— Ne. Trebalo je najpre da upitamo Matava-se.
— Dobro. Moj brat misli da je lovac sa sobom poveo Korteha?
— Da. Posadio ga je na drugog konja.
— Moj brat s još nekoliko ljudi mogao poći da prati trag. Po
ratnicima Apača bi mogao da mi pošalje vesti.
— Kuda?
— Na hacijendu del Erina.
— Uf!
Indijanac izgovori tu jednu jedinu reč i vrati se natrag svojima.
Bilo je dovoljno da mahne, i već je njegovih pet pratilaca sedelo na
konjima i pošlo za njim po tragu lovca Grandpriza.
Šternau sada naredi da se potraga prekine i čamci vrate do
brodova, a on uzjaha konja i vrati se natrag.
Na brodu su ga već nestrpljivo očekivali. Dok je pristajao uz
brod, Huarez mu doviknu:
— Pronađen?
— Da — odgovori on.

46
 — On lično?
— Ne, na žalost, samo njegov trag.
— Šteta! Znači još je živ?
— U svakom slučaju. Ovom maramom je bilo povezano oko.
— I šta sada znate onjemu? — upita lord.
— Prvo, da mu je oko sigurno povređeno, i drugo, da je na
jednom malom splavu plivao nizvodno.
— Onda je, izgleda, tačno ono što je moj kormilar
pretpostavljao, — da su ga se sopstveni ljudi otarasili.
— Mora da je preživeo teške trenutke. Nije nimalo veselo biti
primoran da slep ploviš splavom.
— Vi, znači, verujete da je on stvarno oslepeo?
— Da, bar privremeno. Da je iole mogao da vidi, ne bi za sobom
ostavio maramu. Ona mu je nekako spala s glave, a on nije uspeo da
je pronađe. Njegov mali, trščani splav je izbačen na obalu. On je
otpuzio na zemlju čim je osetio čvrsto tlo, i pronađen je tamo u trsci.
— Ko ga je pronašao? — raspita se Predsednik.
— Lovac koga smo danas sreli.
— Tako su Apači, na žalost, stigli suviše dockan.
— Da, na žalost. Izgleda da je lovac odjahao s njim prema jugu.
— To i nije tako strašno, pošto je ostao u zemlji. Da je prešao na
drugu obalu, odnosno da je otišao u Teksas, ne bismo imali prava
da mu ma šta učinimo. Imate li pojma kuda je mogao da pobegne?
— Da — odgovori Šternau. — U pravcu hacijende del Erina.
Tamo je njegova kći. Pošto je oslepeo i bespomoćan, mora pre svega
voditi računa o tome da stigne do ljudi kojima može verovati. To je
na prvom mestu njegova kćerka.
— I vi mislite da ga taj lovac vodi na hacijendu? Kakvog bi on
razloga za to imao?
— Korteho mu je sigurno obećao veliku nagradu.
— Verovatno! Ali moguće je i da se oni poznaju od ranije.
Šternau se iznenadi.
— Sećate li se, senjor Huarez, šta je lovac odgovorio kada smo
ga upitali kako se zove.
— Da. Reče. da se zove Grandpriz.
47
 — Jedan Grandpriz je Kortehov saveznik! Enriko Landola se
tako nazivao.
— Vi mislite da je on srodnik ovog lovca?
— To je sasvim moguće. Ime Grandpriz se ne sreće tako često.
— Znači, treba da požurimo, da bismo se dokopali obojice.
Kakve ste mere preduzeli?
— Poslao sam nekoliko Apača da im prate trag. Ti ljudi treba da
provere kuda tragovi vode i onda da mi to jave na hacijendu del
Erina.
— Zar ne bi bilo bolje da ste umesto ovih običnih uhoda, poslali
za njima četu ljudi. Tada bi se Korteho vrlo brzo našao u našim
rukama.
— Varate se. Potera bi morala da prestane čim padne mrak, dok
će Grandpriz koristiti noć, da. bi postigao što veću prednost.
— Zar su mu konji tako dobri?
— On će jahati celu noć, a iz prvog dobrog stada na koje naiđe,
uzeće najbolje konje. Potera ih ne bi stigla.
— Nećemo valjda pustiti da nam Korteho pobegne?
— Nećemo. Ali u svakom slučaju možemo ga uhvatiti samo na
hacijendi. Naravno, bez vaše pomoći ništa nećemo postići.
— Šta želite? — upita Predsednik.
— Iz pisma Kortehove kćeri, koje smo uhvatili, vidi se da je na
hacijendi veliki broj Kortehovih pristalica. Znači, senjore, potrebno
nam je ljudstvo.
— Koliko?
— Ne znam kolika je posada na hacijendi.
— Onda, da vidimo koliko ljudi mogu da se lišim! Učiniću sve
što mogu. Pošto se nalazi u blizini glavne saobraćajnice između juga
i severa, hacijenda je važna strategijska tačka. Da bih Korteha držao
pod svojom vlašću. spreman sam na svaki napor. Bilo bi dobro da
krenemo što je moguće pre.
— Na žalost, moramo da pričekamo povratak čamca.
— Kada bi mogli da budu tu?
— Najranije za jedan sat.

48
 — Izgubljeno vreme ćemo brzo nadoknaditi, ako brodovi budu
plovili punom parom.
Šternau je imao pravo. Apači su stigli sa čamcima tek posle
jednog časa. Brodske mašine su već bile podložene i spremne za
pokret. Pošto je Indijancima rečeno da se posle današnjeg napornog
dana vrate u logor, oni krenuše.
Za vreme puta Huarez je imao dovoljno vremena za dogovor s
lordom. Njihovi uzajamni sporazumi stavljeni su na papir i obojica
su ih potpisali. U srcu divljine Rio Grande del Norte, bio je tada
zaključen sporazum, po kome se od Napoleona zahteva da svoje
trupe povuče iz Meksika i vlast nad zemljom ponovo prepusti
Huarezu.
— Bilo bi mi milije da smo na hacijendu stigli pre Korteha —
reče Šternau razgovarajući sa Marijanom.
— To bi bilo dobro.
— Pošto se jačina tamošnje posade ne zna, za taj poduhvat bi
trebalo hiljadu ljudi. Ali toliko ljudi Huarez još ne može da odvoji.
— Onda ćemo uzeti manje! — uzviknu Marijano. — Zašto čovek
ne bi mogao da zauzme hacijendu sa manje ljudi? Ne pobeđuje broj
već junaštvo.
— Imaš pravo. Hacijenda bi se mogla osvojiti i lukavstvom, ali
put do tamo je još uvek nesiguran.
— Onda će nam Korteho pobeći! On će stići do hacijende pre
nas.
— Zaboravljaš da on mora zaobilaziti da se ne bi susreo s nekim
od naših odreda.
— To je tačno. Ako budemo jahali vrlo brzo, možda ćemo stići i
pre Korteha.
— Pretpostavljam da je slep ili bar bespomoćan. U svakom
slučaju ima bolove u očima, a sigurno i groznicu. To mu sve smeta
da brzo jaše, iako uza se ima pratioca.

49
 ZNAK MIKSTEKA

Putovanje konvojem je dobro napredovalo. Jastrebov Kljun je

stajao na pramcu prvog broda. On je preuzeo komandu puta.
Sledećeg jutra su iz Rio Grande del Norte uplovili u Salado, i sve više
se približavali ušću Sabine.
Šternau je stajao na palubi i osmatrao okolinu, kada mu priđe
Huarez i reče:
— Zna li vaša porodica kada se vraćate?
— Ne. Mislio sam da im pišem kada smo se iskrcali u Gvajami,
ali pošta ide samo oko Kap Horna, a to traje mesecima.
— Ovde je, na žalost, pošta vrlo nesigurna.
— Zbog toga će moji rođaci još dugo morati da čekaju —
neveselo reče Šternau.
— Rado bih vam pomogao, senjore, ali zbog Francuza mi je to
nemoguće. Dvaput sam već pokušavao da njima poverim slanje
privatnih pisama, ali sam bio odbijen — rekao je sa ogorčenjem. Ali
odmah zatim nastavi: — Kako bi bilo da pokušamo da im
podvalimo? Pišite kući, i to dva pisma iste sadržine. Ako jedno ne
stigne, valjda će drugo stići na cilj.
— Kojim putem?
— Jedno pošaljite za Tempiko, a drugo na Santilanu. U oba
mesta imam poverljive ljude, kojima će pričiniti veliko zadovoljstvo
da pisma odnesu na neki brod kojim će ići dalje.
— A ko će ih tamo odneti? To je opasno.
— Imam u svojim četama nekoliko ljudi koji su sposobni da reše
takav zadatak. Uostalom, nema ni govora o nekoj opasnosti. Kada

50
bi i uhvatili glasnika i otvorili pismo, njemu se ništa ne bi desilo,
pošto je sadržaj pisma isključivo privatne prirode.
— Znači, vas ne treba da pominjem u pismu.
— Čak ni ta predostrožnost nije potrebna. Šta je glasnik kriv ako
se pošiljalac pisma nalazi kod mene?
— Kada mogu da pišem?
— Odmah, ako možete. Čim stignemo u logor, izabraću dva
čoveka koji će odmah krenuti u određena mesta.
Šternau prihvati predlog i napisa kući jedno opširno pismo. Tek
što je završio sa pisanjem, sa prvog broda odjeknu snažan pisak.
Stigli su do logora. Koliko je moglo s reke da se vidi, na obali je bilo
vrlo živo. Sada se tamo nisu nalazili samo jahači već i volovska kola,
koje je okolno stanovništvo stavilo Huarezu na raspolaganje. Pošto
je to bilo na otvorenoj preriji, čitav taj skup je mogao lepo da se vidi.
Čamci se otisnuše od brodova ka obali. Istovar je odmah počeo.
Tek tada se videlo kolika je pomoć pružena Predsedniku: mali
burići puni zlatnika, hiljade pušaka, noževa, pištolja i revolvera,
velika količina baruta, olova, gotove municije, telegrafski poljski
aparati sa miljama dugačkim vodovima, nosila za ranjenike i razne
druge stvari za negu ranjenika. Čamci su do vrha bili natovareni
ovom robom. Ljudi koji su radili na pretovaru ove robe u kolica
morali su priznati da je ova velika pomoć od neocenjive vrednosti
za Huareza. Drajden je lično nadzirao iskrcavanje, a Huarez
primanje i prepakivanje robe. Šternau je pomagao lordu, koga
upita:
— Šta će biti s brodovima?
— Idu natrag za El Refuhio. Ja ostajem kod Huareza.
— Kao opunomoćenik Engleske?
— Da.
— Ali, jeste li pomislili kakve vam sve opasnosti prete, milorde?
— Da. Na te opasnosti ne smem da se osvrćem. Moje prisustvo
ovde dokazuje međunarodnu podršku Predsednikovom stavu.
Videćemo hoće li ti Francuzi prema ljudima i čoveku kod koga se
nalazi izaslanik Velike Britanije postupati i dalje kao prema nekoj
grupi bandita. Kroz nekoliko dana stići će i izaslanik Sjedinjenih
Država, a onda — Francuzi napolje.
51
 — Marijano će želeti da vam se pridruži, ali on ima drugih
obaveza.
— Ja mislim da to sve može lepo da se udesi. U Rodrigandi neće
moći ništa da se uradi dok mi ne pređemo u Meksiko, pa je najbolje
da svi vi ostanete sa mnom kod Huareza. Njegova vlast će ojačati
tako brzo da ćemo mi ubrzo biti u glavnom gradu. Poznato mi je da
su Sjedinjene Države predale francuskom caru oštar ultimatum.
Ako Napoleon ne povuče trupe iz zemlje, Unija će poslati svoje.
— Protiv Francuza?
— Da. Doznao sam čak da su već u toku tajni pregovori o tome
na koji način i kada Francuzi treba da se povuku.
— Vi mislite da će oni postepeno Huarezu predavati zemlju?
— To ne. To ne mogu da urade ako ne žele da se izlože groznim
neprilikama.
— Šta će onda?
— Oh, vrlo jednostavno: Francuzi su nadvojvodu Maksimilijana
postavili za cara. Oni će mu sada predložiti da se dobrovoljno
odrekne položaja. Koliko ga ja znam, a naročito caricu i njene
savetodavce, on to neće učiniti. Francuzi će, znači, biti prinuđeni da
ga prepuste samom sebi. Oni će se povlačiti i grad za gradom
prepuštati njemu. Pošto on neće imati dovoljno snage da duže
vreme vlada nekim gradom, zemlja će tako postepeno pripasti
Huarezu. Prema tome, desiće se u stvari isto kao kad bi Bazen
predao zemlju neposredno Huarezu.
— A car Maksimilijan?
— Moraće da snosi posledice. On je verovao Napoleonu, a ovaj
ga ostavlja na cedilu. Ne ostaje mu ništa drugo nego da sa
Francuzima napusti zemlju, ili da se brani do poslednjeg čoveka i
da onda zajedno sa njim umre.
— Gospode! Nije valjda reč o njegovoj smrti!
Lord sleže ramenima.
— Možda, sam rđav prorok! Ali dosta o tome!
— Evo dolazi neko ko, izgleda, želi s vama da razgovara.
Taj, na koga je lord mislio, bio je Anton Unger, „Gromova
Strela“. On baci jedan ispitivački pogled na one koji su se unaokolo
užurbano kretali, i upita:
52
 — Gospodine doktore, koliko će trajati dok se sve ovo svrši?
— Dobra dva dana.
— Ah! A hacijenda del Erina?
— Dragi moj, o tome ćemo razgovarati docnije.
Unger se igrao svojim revolverom.
— Zar nije bolje da o tome razgovaramo odmah? Od Apača sam
čuo da je Korteho utekao.
— Da, na žalost.
— On će otići na hacijendu. Tamo je njegova kći. Vi ste pročitali
njeno pismo koje smo našli kod vođe bande. Plašim se za svoga
tasta. Ja ne mogu više da čekam, i odjahaću na hacijendu.
Šternau se zaprepasti. — Šta mislite! Okolina je puna
razbojnika. Uhvatiće vas.
— Ne verujem u to. Bivolje Čelo će poći sa mnom. On poznaje
sve staze u okolini. Niko nas neće uhvatiti.
— Dobro. Čak i ako pretpostavimo da ćete se srećno provući; šta
ćete učiniti?
— Osloboditi Pedra Arbeleza.
— Vas dvojica?
— Da. Pođite sa mnom do Bivoljeg Čela!
Ne sačekavši Šternauov odgovor, Unger se vrati natrag preko
dasaka koje su sa broda bile postavljene na obalu. Šternau pođe za
njim. Preko su, jedan pored drugog, stajali Bivolje Čelo i Medveđe
Srce. Miksteka im pođe u susret i upita Ungera:
— Šta misli da učini Gospodar Stena?
— On mi savetuje da pričekam.
— Mi smo dovoljno dugo čekali!
— Zar će moj brat Bivolje Čelo stvarno poći s njima? — upita
Šternau.
— Da — izjavi Miksteka. — Ja sam slobodan Indijanac. Mojoj
sestri Karji je hacijenda bila drugi dom, a senjor Arbelez mi je bio
prijatelj i brat. Idem da ih spasem.
Iz ovih reči i ozbiljnog stava poglavice, Šternau je video da je on
rešen da izvede što je naumio. Protivljenje nije moglo ništa da
pomogne. Ipak, on mu reče:
53
 — Ali kako moj brat namerava da ih spase? Okolina je puna
razbojnika!
Miksteka se prezrivo osmehnu.
— Bivolje Čelo se smeje razbojnicima!
— Ali njih je mnogo!
— Miksteka je još više!
— Ah, moj brat namerava da pozove svoju plemensku braću? To
će predugo trajati.
— Ne, to traje jednu noć. Kada poglavica Miksteka sa brda El
Reparo da znak vatrom, sledeće večeri je hiljadu ljudi oko njega.
— Je li to sigurno? Moj brat mnogo godina nije bio kod kuće.
— Sinovi Miksteka nikada još nisu zaboravili na svoju dužnost.
I moj brat Medveđe Srce poći će s nama.
— Uf! — saglasi se s njim poglavica Apača.
— Ko će onda predvoditi Apače koji su kod Huareza?
— Medveđe Oko.
Šternau vide odlučni izraz na licima ta tri čoveka; on se za
trenutak zagleda u zemlju, pa reče:
— Moja braća imaju pravo. Ne možemo čekati da nam Huarez
stavi trupe na raspolaganje. Naš prijatelj Arbelez je u opasnosti, i
naša je dužnost da ga oslobodimo što je moguće pre.
Tada oči Bivoljeg Srca blesnuše radosnim sjajem.
— Znao sam da će Matava-se poći sa nama — reče on. — Pošto
Karju i njenu belu prijateljicu dovedemo iz Fort Gvadalupe, one
treba da ostanu kod Huareza.
Huarez, lord i ostali, bili su veoma iznenađeni kada su od ove
četvorice čuli šta nameravaju da urade, Najpre su pokušali da ih od
toga odvrate. Kad im to nije uspelo, Marijano, kapetan Unger i Mali
Andre izjaviše da će im se priključiti. Ni Mindrelo ni stari grof nisu
hteli da izostanu. Don Fernando izjavi kako sa Kortehom ima da
izravna veliki račun. U početku je Šternau bio protiv toga da se grof
Fernando izlaže opasnostima jahanja, ali pomislivši da iznenadna
pojava tog čoveka može osvežiti Žozefino pamćenje — on pristade.
— Povedite sa sobom i nekoliko Apača — predloži Huarez.

54
 — Od toga odustajemo — odgovori Šternau. — Što nas je manje,
lakše ćemo neprimećeni stići na hacijendu.
— Da imam više ljudi, dao bih vam toliko da ne morate da se
krijete. Ali nadam se da će poverenje koje Bivolje Čelo polaže u svoje
Miksteke, biti opravdano. Ja ću vam se za najkraće vreme pridružiti.
Posle srdačnog pozdrava, ova devetorica sedoše na konje i
odjahaše.
Tek kada se trećeg dana Huarez pripremio za pokret, čuo je da
je stigla četa američkih dobrovoljaca. On preduze sve što je
potrebno da Amerikanci odmah stignu k njemu, a zatim pođe za
prijateljima da im, ako ustreba, pruži pomoć.
Ovi su krenuli zaobilaznim putem. Do hacijende su išli duže
nego obično, ali ih zato niko nije video.
Oni zaobiđoše hacijendu i zaustaviše se na brdu El Reparo. To
je bilo ono brdo u čijoj se unutrašnjoj pećini nalazilo kraljevsko
blago, a na čijem su se vrhu, kod Krokodilskog jezera, odigrali važni
događaji. Jašući kroza žbunje stigli su već blizu brda, kada Bivolje
Čelo, koji je jahao prvi, iznenada zaustavi svoga konja.
— Neki jahač — reče on, pruživši ruku.
Ostali pogledaše i spaziše nekog čoveka koji je sedeo na zemlji,
dok mu je konj pasao u blizini.
— Moramo ga zaobići da nas ne primeti — reče Gromova Strela.
Sunce je već zalazilo, a brdo bacalo senke. Ipak, izvestan prostor je
ostao vidljiv.
— Jašimo prema njemu! — predloži Miksteka, pošto je pažljivo
osmotrio čoveka. — To je jedan vakero sa hacijende del Erina.
Prepoznajem ga iako je ostareo.
— Da li je odan?
— Emilio je poglavici Miksteka bio uvek naklonjen.
— Onda da vidimo da li je to još!
Oni tako nastaviše put, ne skrivajući se. Čim ih čovek ugleda,
skoči na konja i dohvati pušku.
— Emilio ne treba da se plaši — doviknu mu Bivolje Čelo. — Ili
je možda postao neprijatelj Miksteka?
Čovek kome se obratio sedeo je kao ukopan na konju.

55
 — O Dios! — uzviknu — Bivolje Čelo! Zar mrtvi ustaju?
— Ne. Ali živi se vraćaju. Poznaješ li ove ljude?
Emiliov pogled je prelazio sa jednog na drugog. Na licu su mu
se odražavali sve veće čuđenje i radost.
— Valgame Dios, da l’ dobro vidim? Pa to je senjor Šternau?
— Da, to je on.
— I Medveđe Srce, poglavica Apača?
— Da, tvoje oči su još dobre.
— A mi smo mislili da ste mrtvi. Gde su ostali?
— I oni su živi i ubrzo će krenuti za nama.
— Naći ćete hacijendu u žalosnom stanju. Tamo su neprijatelji.
— Koliko ljudi?
— Oko šest stotina.
— Ko ih predvodi?
— Pablo Korteho. Ali on je pre izvesnog vremena odjahao i sada
zapoveda njegova kći Žozefa.
— Šta rade ti ljudi?
— Jedu, piju, kockaju se i spavaju. U očekivanju Kortehovog
povratka, muče vakerose.
— Gde je senjor Arbelez?
— Zatvoren. Bacili su ga u jedan podrum, gde treba da umre od
gladi. Senjora Marija Ermoes i Anselmo su s njim.
— Anselmo? Uf! Zar je i on bio u Fort Gvadalupi?
— Da, i on je bio.
— Hajde s nama!
Emilio im se radosno priključi. Pošto je video ove ljude,
ponadao se da se stvari još mogu i popraviti. Ovu trojicu je
prepoznao, ali Gromovu Strelu nije. Sada je jahao pred njega.
— Izvinite, senjore — reče. — Mora da sam vas već negde video,
ali ne znam kako se zovete.
— Zar sam se tako promenio? — smejući se upita Anton Unger.
Taj smeh i glas vratiše vakeru sećanje.
— Svi sveci, zar je to moguće? — reče on. — Vi ste don Unger?
Kakva radost. Je li živa senjorita Ema?
56
 — Živa je i vratiće se uskoro na hacijendu. Ali, pre svega, reci mi
ko je naredio da senjor Arbelez umre od gladi!
— Mislim senjorita Žozefa.
— Je li njen otac bio još tada na hacijendi?
— Bio je.
— To je dovoljno. Stići će ih zaslužena kazna.
Unger zaškrguta zubima, a i oči Bivoljeg Čela su plamtele.
Obojica su žudeli za osvetom. Teško Kortehu i njegovoj kćeri kad im
padnu šaka!
Put ih je sada vodio padinom uz breg. Pred sumrak stigoše na
Krokodilsko jezero. Tu je nad vodom još strčalo drvo. Vodena
površina je bila glatka. Bivolje Čelo se zaustavi i pusti žalostivan
krik, kojim se mame krokodili. Odmah iz dubine izroni više
čvornovatih glava. One doplivaše do obale, škljocajući vilicama, da
je odzvanjalo kao da stubovi udaraju jedni o druge.
— Uf! Odavno nisu ništa jeli! — pomisli Cibolero. — Uskoro će
moći da utole glad. Bivolje Čelo će se pobrinuti za krokodile
Miksteka.
Oni obiđoše jezero i uđoše u šumu u kojoj ostaviše konje pod
nadzorom. Tada Bivolje Čelo pođe napred. Na vrhu brega je bilo
jedno uzvišenje u obliku piramide, koje bi čovek smatrao delom
prirode. Na tom mestu poglavica Miksteka zastade.
— To je ognjište moga plemena za vatrene signale — reče on.
— Ah, skriveno ognjište na smolu? — upita Gromova Strela.
— Da. Napunjeno je smolom, terom i sušenom travom. Ova
uzvišica je sagrađena pre više od sto godina, ali dejstvo vatrenih
signala je ostalo nepromenjeno. Otvorimo ga!
— Ovde je otvor za promaju.
Poglavica klimnu glavom. On se zatim uspe na vrh. Tamo se
nalazilo stablo jednog drveta, koje je izgledalo kao da je u njega
grom udario. Bivolje Čelo ga stade pomerati tamo-amo, dok stablo
nije popustilo i moglo da se ukloni. Tada se pojavi jedan otvor, koji
je Miksteka proširivao dok nije dostigao širinu čoveka.
— Smračilo se — reče on. — Zapalićemo vatru i daćemo ratne
znake. Bivolje Čelo godinama nije bio kod svojih, ali njegova braća
će brzo razumeti njegove naredbe i poštovaće ih.
57
 Poglavica kleče i podstače vatru. Ubrzo se razgorelo iverje koje
je ogulio sa suvog stabla. On ga baci u otvor i udalji se od piramide.
Prvo se začulo neko pucketanje, koje se ubrzo pretvori u snažno
šištanje. Plamen suknu uvis oko pola metra.
— Suviše je nizak — pomisli glasno Gromova Strela.
— Neka moj brat pričeka malo! — odgovori poglavica. —
Miksteke znaju kako se pali ratna vatra.
Bio je u pravu. Već posle jednog minuta, plamen se poče dizati
uvis. Za nepunih pet minuta dostigao je ogromnu visinu. Ličio je na
neki stub sa čijeg vrha se granaju plameni zraci. Vatra je bila tako
jaka, da je vrh brega bio osvetljen kao usred dana.
— To je ognjište kakvo još nikada dosad nisam video! — izjavi
Šternau.
— Uskoro ćemo dobiti odgovor — uveravao ih je Bivolje Čelo.
— Postoji li više mesta s ovakvim ognjištem?
— Da, svuda gde Miksteke žive. Postoje ljudi kojima je posao da
pale vatru.
— U slučaju da umru ili da nisu tu?
— Tada taj posao prenose na drugog. Neka moj brat pogleda!
Vatra je već gorela oko četvrt časa. Poglavica pokaza na jug.
Tamo se dizala još jedna vatra, čija udaljenost nije mogla da se
odredi zbog mraka. Odmah zatim se pojavi još jedna na severu, i
uskoro je unaokolo moglo da se primeti pet jednakih vatrenih
znakova. Tada Bivolje Čelo priđe jednom velikom kamenu koji je
ležao u blizini. On ga ukloni, posle čega se ukaza jedan otvor u kome
je bilo nekoliko kugli u veličini lopte za bilijar. Odatle izvadi tri
kugle koje baci na vatru, a kamen ponovo pažljivo vrati na otvor.
— Čemu te kugle? — upita Šternau.
— Moj brat će odmah videti.
Tek što je to rekao, a tri plamena suknuše visoko u nebo. Tamo
ostadoše jedno vreme u istoj visini kao tri jednake plamene trake,
koje su posle polako padale. Ubrzo zatim, na svakom od ostalih pet
ognjišta pojaviše se isti znaci.
— Šta znače ti znaci?

58
 — Svako mesto ima svoj znak — objasni Bivolje Čelo. — Ja sam
dao znak brda El Reparo, da bi Miksteke znale gde treba da se
okupe.
— Ali i neprijatelj će videti te znake.
— Oni ne znaju šta znače. Sada se plamen gasi. Neka moja braća
pričekaju još nekoliko trenutaka, posle čega možemo napustiti ovo
mesto.
Signalno ognjište se ugasi istom brzinom kojom se i upalilo. Bio
je mrak kao i pre toga. Bivolje Čelo ponovo postavi kamen tačno na
otvor, a stablo vrati na staro mesto. Iako je sve to radio u pomrčini,
uspeo je da ukloni svaki trag.
— Ako se neko od neprijatelja uspne na brdo, — reče — da bi
potražio mesto na kome je gorela vatra, neće uspeti da ga nađe.
— Kuda ćemo sad?
— Tamo gde možemo ostati skriveni do mraka.

— Do mraka? — upita Unger. — Zar po danu ne možemo ništa

da učinimo za hacijendu i Arbeleza?
— Ništa. Ali večeras će hacijenda biti naša.
Oni se vratiše konjima i krenuše niz breg. Pošto su skrenuli
ulevo, stigoše posle pola časa jahanja do jednog klanca. Ulaz u
klanac je bio gotovo sasvim sakriven žbunjem.
59
 — Ovde ćemo čekati — reče Bivolje Čelo.
Oni odjahaše do kraja klanca, privezaše konje i smestiše se u
mahovinu. Pošto su odredili stražare, legoše da spavaju.
Kraj noći, isto tako i dan, prođoše u najdubljoj tišini. Smračilo
se otprilike u šest časova. Pa ipak, Bivolje Čelo je čekao da prođu još
dva časa pre nego što ih pozva da krenu. Oni sedoše na konje i
odjahaše. Kada su stigli do mesta odakle se išlo uzbrdo, primetiše
konjske tragove prvo ispred, a posle i iza sebe.
— Ko je tuda jahao? — prošaputa Gromova Strela.
— Neka se moj brat ne brine — odgovori Bivolje Čelo. — To su
ratnici Miksteka, koji su se odazvali mome pozivu.
Kada su stigli gore, tamo je vladala tišina.

Oko Krokodilskog jezera, mada nejasno, nazirali su se ljudi i

konji. Indijanci su došli da vide šta znače vatreni signali. Na obali
jezera poglavica se zaustavi i, ne silazeći s konja, glasno povika:
— ! — što na apačkom znači: Tišina, hoću da
govorim!
Začu se tihi zveket oružja, a neki glas upita:
— — ko si ti?
— — ja sam Bivolje Čelo!

60
 — — prođe od usta do usta. I pored pomrčine
moglo se primetiti kako je delovalo to ime. Pređašnji glas se ponovo
začu:
— Taj poglavica Miksteka je mrtav.
— Bivolje Čelo je živ. Neprijatelji su ga držali u ropstvu, i on se
sad vratio da se osveti. Ko je govorio sa mnom?
— Prerijski Konj — glasio je odgovor.
— Prerijski Konj je veliki poglavica. On je odmah do Bivoljeg
Čela i dosada je predvodio napuštenu decu Miksteka. Neka on
ponese buktinju i dođe da me vidi!
Odmah zatim zasja jedna buktinja, a više ljudi se s njim probi
kroz gomilu do poglavice. Jedan od njih, obučen u odelo lovca na
bivole, kao što je i Bivolje Čelo ranije nosio, prinese buktinju
poglavici i zagleda mu se u lice.
— — viknu tada glasno. — Radujte se ratnici
Miksteka! Vaš poglavica se vratio. Podignite svoje noževe i
tomahavke njemu u čast!
— Uf!
Samo ta jedna reč prođe oko jezera, posle čega se sve opet utiša.
Tada Bivolje Čelo podiže još jednom glas:
— Neka stražari kažu da li smo ovde sigurni.
— Nema nikog stranog osim osmoro ljudi koji su ovamo stigli s
jednim Mikstekom! — dopre glas izdaleka.
— Taj s kojim su došli — bio sam ja. Koliko je ratnika na broju?
— Preko hiljadu i sto.
— Neka moja braća slušaju! — poče poglavica. — Sutra ćete
doznati gde je Bivolje Čelo bio tako dugo. Sada treba da čujete da je
Huarez krenuo da iz zemlje istera Francuze. Bivolje Čelo će mu
dovesti ratnike koji će se uz njega boriti. Ali danas jašemo na
hacijendu del Erina, da bismo potukli Kortehove ljude koji tamo
borave. Moja braća treba da se podele u desetine i pođu za mnom.
U blizini hacijende, gde ću se zaustaviti, ostaće konji, i sa njima pet
puta po deset ljudi. Neka ih izabere poglavica Prerijski Konj. Ostali
će tiho obići hacijendu i napraviti krug oko nje, i čim se ispali prvi
hitac navaliće na neprijatelja. Pobeda je naša, pošto sam poveo sa

61
sobom Gospodara Stena, poglavicu Apača Medveđe Srce i
Munjevitu Strelu, hrabro Olovno Lice.
— Uf! — odjeknu još jednom oko jezera.
Ljudi počeše polako da se spremaju za pokret. Dugačka kolona
jahača, na čelu sa Bivoljim Čelom i njegovim prijateljima, obazrivo
je silazila niz breg. Kod podnožja su konje poterali galopom. Kada
su im brdo i šuma ostali za leđima, našli su se u prostranoj ravnici,
jedva dva kilometra udaljeni od hacijende. Svi sjahaše sa svojih
konja, samo Šternau ostade u sedlu.
— Zašto moj brat ne sjaše? — upita Bivolje Čelo.
— Ja idem do hacijende. Ako opkoljeni primete da im nema
spasa, lako se može desiti da ubiju Arbeleza. To moramo sprečiti.
— Moj brat je u pravu.
— I ja ću poći sa vama! — reče Anton Unger.
— Dobro — reče Šternau. — Ali pričekaćemo da opkole
hacijendu. Videću šta se u hacijendi zbiva, a onda ću pucnjem dati
znak za napad.
Dok je pedeset ljudi ostalo kod konja, ostali bešumno krenuše
napred. Očekivali su da će videti logorske vatre, ali svi Meksikanci
su se nalazili u dvorištu ili u sobama hacijende. Zahvaljujući tome
Miksteke su mogle da se prišunjaju sasvim blizu. Tada se Šternau i
Unger odvojiše i poteraše konje kasom, da bi izgledalo kao da dolaze
izdaleka. Zaustavili su se pred kapijom i zalupali. Neki glas iznutra
upita:
— Ko je tu?
— Je li to hacijenda del Erina? — upita Šternau.
— Jeste — odgovori glas.
— Nalaze li se tu ljudi Pabla Korteha?
— Da.
— Mi smo glasnici i želimo k njemu.
— Koliko vas je?.
— Dvojica.
— Ko vas šalje?
— Panter Juga.
— Onda možete unutra.
62
 Vrata se otvoriše i dva odvažna čoveka ujahaše u dvorište i
skočiše s konja. Pošto je bilo mračno, uvedoše ih u jednu osvetljenu
sobu, punu bandita divljačkog izraza. Jedan od njih, koji je izgleda
bio neki naredbodavac, upita čoveka koji je uveo ovu dvojicu:
— Šta hoće ove skitnice?
Šternau brzo odgovori:
— Skitnice? Sada imate posla sa senjorima. Utuvite to! Nas šalje
Panter Juga, i potrebno je da što hitnije razgovaramo sa senjor
Kortehom. Gde je on?
Razbojnik se zagleda u snažnu pojavu Šternaua, koja je i na
ostale ostavila snažan utisak. Ipak, i dalje se ponašao kao da ga je
nemoguće zastrašiti i odgovori:
— Najpre morate kod mene da se legitimišete!
— Tako! A ko ste! vi?
— Ja sam taj koji prijavljuje.
— Pa onda, prijavite me Kortehu! Ostalo vas se ne tiče.
Čovek se zlurado nasmeja. — Ja ću vam pokazati da me se to i
te kako tiče. Nalazimo se u ratu. Dokle god ne budem imao dokaza
da stvarno dolazite od Pantera Juga, vi ste moji zarobljenici.
— Šta ti pada na pamet! Hoćeš li me prijaviti ili nećeš? — zagrme
Šternau.
Čovek prkosno nastavi: — Oho. Sad me već oslovljavaju sa ti!
Pazite kako se ponašate, da ne bih naredio da vas bičuju!
— To se ti usuđuješ meni da kažeš? Evo ti mog odgovora,
balavče!
Šternau zgrabi Meksikanca za gušu i udari ga pesnicom po glavi,
pa ga onesvešćenog baci preko stola u ugao sobe. Niko se nije
usudio da izusti ijednu reč. Šternau pogleda unaokolo streljajući
očima i zapreti:
— Svakom ko me uvredi može isto da se desi! Gde je Korteho?
— Demonio! To mora da je Panter glavom — začu se šapat u
pozadini.
To je udvostručilo strahopoštovanje, i jedan odgovori:
— Senjor Korteho nije ovde. Pre izvesnog vremena napustio je
hacijendu. Ne znam gde je sad.

63
 — Ali senjorita je tu?
— Da. Upravo u sobi iznad ove.
— Onda to mogu i sam da nađem. Znači, uopšte nije potrebno
da me prijavljujete.
I stvarno niko se nije usudio da prati Šternaua kada je sa
Ungerom napustio sobu i krenuo gore. Žozefa Korteho je ležala u
ljuljašci i dosađivala se. Tešila ju je pomisao na skori povratak oca.
Vratiće se, u svakom slučaju, kao pobednik nad neprijateljem i s
ogromnim bogatstvom. Tada s polja odjeknuše brzi, snažni koraci.
Da li to on dolazi? Ona se uspravi u iščekivanju. Bez kucanja i
pozdrava uđoše dva čoveka. Ko je? Zar nije već jednom videla
atletski stas jednog od njih? Zbog brade ga nije odmah poznala.
— Ko ste vi? Šta želite?
— Ah! Vi me ne poznajete više, senjorita? — upita Šternau.
Njene oči su postajale sve veće i veće, a obrazi samrtno beli.
— Kooooo, bože, Šternau!
— Da, — nasmeja se on. — A ovde je i senjor Unger, muž Eme
Arbelez.
Žozefa se brzo pribra: — Šta kažete? Šta vi hoćete?
— Oh, želim samo da vam vratim ovu hartiju.
Šternau izvadi iz džepa pismo koje je uzeo od njenog glasnika.
On joj priđe bliže, da bi ga ona pogledala. Njeno sopstveno pismo!
Ona zadrhta.
— Kako ste došli od ovog pisma? — prodahta.
— Uzeli smo ga sa leša vašeg glasnika.
— Leša?
— Da. On i njegova grupa su nam pali šaka i tom prilikom je on
ubijen.
Žozefa je bila van sebe. Od straha pred ovim čovekom zadrhtalo
joj je srce. Jedva je izustila: — Užasno!
— Utešite se! Za njega nije bilo šteta. Uostalom, on ne bi ni
stigao na cilj sa svojim pismom, pošto smo mi izvršili prepad na
vašeg oca dok je on vrebao lorda. Od njegovih ljudi je malo onih koji
su utekli. Još se ne zna da li je i on uspeo da umakne.
— O bože, o bože! — jeknu ona.

64
 — Ne prizivajte boga! Vi ste đavo pa, prema tome, ne možete ni
da očekujete neku pomoć od boga.
Ove reči vratiše Žozefi nešto hrabrosti.
— Senjore, — reče ona — ne zaboravite da se nalazite u glavnom
stanu moga oca!
— Vi hoćete da me zaplašite? — smejao se Šternau.
— Potrebna je samo jedna moja reč i vi ste moj zarobljenik.
— Tu ste se prevarili. Želim da vas obavestim da Huarez
napreduje. Vašoj lakrdiji je danas kraj. Niste valjda mislili da
dolazim k vama a da pri tom ne znam jesam li ovde siguran?
Hacijendu je opkolilo više od hiljadu Miksteka. Sada ste u mojim
rukama.
— Još ne! — uzviknu ona.
Suočena sa tako velikom opasnošću, ona je bila ona stara osoba.
Ona skoči sa ljuljaške, sa obližnjeg stola uze pištolj i opali na
Šternaua, vičući pri tom u pomoć. Metak je promašio, pošto se
Šternau munjevitom brzinom bacio u stranu. U sledećem momentu
ona je ležala na podu pod Ungerovim rukama, Istog trenutka oko
hacijende se začu užasna buka. Miksteke su čule ovaj pucanj i
shvatile ga kao dogovoreni znak. Šternau skoči do vrata.
— Oni dolaze — reče. — Dobro držite ovu ženu i najbolje je da se
zaključate s njom. Ja moram dole Arbelezu.
Šternau požuri napolje. Unutrašnjost kuće ličila je na
mravinjak. Meksikanci su silazili sa svih strana. Bili su tako
preplašeni, da ga nisu ni primetili. On se probi između njih i siđe
stepenicama u podrum. Tamo je gorela čkiljava lampa. Jedan čovek
je na vratima čuvao stražu.
— Ko je unutra? — zapovednički upita Šternau.
— Arbelez i...
— Gde je ključ?— prekinu ga on na nemačkom.
— U stvari gore, kod senjorite.
— U stvari? — Što znači da je sada tu? Daj ga ovamo!
Čovek se zaprepasti i upitno pogleda Šternaua.
— Ko ste vi? Kakva je to larma gore?
— Ja sam neko koga si ti dužan da slušaš. Daj smesta taj ključ!

65
 — Oho! Ne može to tako brzo. Hoću da znam kako se zovete! Ja
vas ne poznajem!
— Upoznaćeš me odmah!
Pri tome Šternau udari čoveka tako da ovaj pade kao pokošen.
Dok je ležao tako na podu, Šternau mu pregleda džepove i nađe
ključ koji je odgovarao. Za pola minuta vrata su bila otvorena.
Šternau uze lampu i osvetli prostoriju. Pred njim se ukaza potresna
slika.
Na hladnom i mokrom kamenu ležale su tri prilike. Anselmo je
ležao dužinom poda. Na njegovim grudima mirovao je vlasnik
hacijende, dok se kod njegovih nogu šćućurila verna, stara Marija
Ermoes. U jednom uglu stajao je krčag vode i komad suvog hleba.
— Da lije ovde senjor Arbelez? — upita Šternau.
— Da — odgovori vakero, pažljivo se podižući da bi video ko ga
to pita.
— Gde je on?
Šternau osvetli grupu. Pri tome i lampa osvetli i njegovo lice.
Vakero ga prepozna.
— Bože! To je senjor Šternau! Mi smo spaseni!
— Da, moj dobri Anselmo, vi ste spaseni. Šta je sa don Pedrom?
— Još je živ. Zbog iscrpljenosti jedva govori.
— Krivce će stići kazna. Može li senjor Arbelez da hoda?
— To je nemoguće.
— Ja moram ponovo gore, ali ću vas ubrzo povesti. Tih nekoliko
minuta mislite o tome kako ste sada slobodni. Ostavljam otvorena
vrata da bi vam strujao svež vazduh. U međuvremenu, ostanite
pokraj senjora.
— O, kakva milost! — reče sada i Marija Ermoes. — Jeste li to
stvarno vi, moj dragi, dobri senjor Šternau? I mi smo slobodni,
stvarno slobodni?
— Čujete li pucanje?
— Da — reče vakero. — Ko je to? Da nije ovde predsednik
Huarez sa svojim ljudima?
— Ne. Bivolje Čelo je pozvalo svoje Miksteke. Suviše bi trajalo
dok Huarez stigne.

66
 Šternau sad osvetli mesto gde je bio Arbelez. On je ležao
otvorenih očiju, pogleda prikovana za Šternaua.
— Moj dobri senjor Arbelez, da li me još poznajete?
Arbelez lagano klimnu glavom.
— Je li vam Anselmo pričao da smo svi spaseni, da smo svi još
živi i vaša kćerka Emi takođe?
Odgovor je bio Po drugi put klimanje glavom.
— Ne brinite se za nju. Ona je kod Huareza u potpunoj
sigurnosti. Videćete je uskoro. Kasnije ću se pobrinuti za vas. Sada
prvo moram gore, da bih video kako stvari napreduju.
Šternau ostavi zarobljenicima svetlo i ponovo se pope gore.
Prvim Mikstekama na koje je naišao naredi da odu dole, da bi ono
troje štitili od moguće opasnosti. Oni požuriše da izvrše njegovu
naredbu. Napolju u dvorištu i ispred kuće, borba je bila u najžešćem
toku. Naokolo su se orili pucnji i povici besa ili bodrenja i psovke
očajnih Meksikanaca, koji su u bekstvu tražili spas. Bivolje Čelo se
borio na čelu svojih ratnika.
— Poklonimo im živote! — doviknu mu Šternau. — Dovoljno je
krvi proliveno. Budimo čovečni.
— Da li je senjor Arbelez dobro? — upita hladno poglavica.
— Leži još u podrumu. Izneće ga napolje.
— Kada je moj brat živ, onda i ostali bledoliki treba da žive.
Bivolje Čelo se okrete i požuri iz dvorišta.
Taj poziv na čovečnost jedna grupa nije prihvatila. Na zemlji je
ležao ranjeni razbojnik. Svom snagom se branio od jednog
Miksteke, koji se trudio da mu zarije nož u srce.
— Milost, milost! — molio je čovek.
— Nema milosti! Ti moraš umreti! — zaurla razjareni Indijanac
i levom rukom zgrabi bespomoćnog razbojnika, a desnom zavitla
oružjem.
— Ja nisam neprijatelj. Ja sam hranio zarobljenike. Da nije bilo
mene, oni bi umrli od gladi i žeđi!
Miksteka se nije obazirao ni na taj samrtnički vapaj. U trenutku
kada se spremao da Meksikancu zada smrtni udarac, njegovu
podignutu ruku zadrža Šternau.

67
 — Stoj! — naredi mu. — Moramo da saslušamo tog čoveka.
Miksteka okrenu Šternau svoje lice, napeto od borbe.
— Šta se to tebe tiče! Ja sam ovog čoveka oborio i pobedio.
Njegov život pripada meni.
— Ako je stvarno učinio ono što je rekao, onda je zaslužio milost.
— Ja sam ga savladao i on treba da umre!
Tada Šternau izvadi revolver i skloni Mikstekinu ruku:
— Pokušaj samo, da ga ubiješ protiv moje volje! Pri tom on uperi
na njega cev od oružja. Indijanac nije mogao da se odupre utisku
koji je na njega ostavio Šternau.
— Ti pretiš meni, svom savezniku? — upita on.
— Da. Ako ga ubiješ, i sam ćeš biti mrtav.
— Dobro. Razgovaraću sa Bivoljim Čelom!
— Učini to, ali ne pokušavaj da uradiš nešto protiv moje volje.
Miksteka ostavi belca i ode svome poglavici. Šternau se nije na
to obazirao, već se okrete čoveku koji je ležao na zemlji i krvario.
— Ti reče da si hranio zatvorenike?
— Da, senjore — odgovori ovaj. — Hvala vam što ste zadržali
toga Indijanca. Bio bih izgubljen.
— Na koje zatvorenike misliš?
— Na ono troje što leže u podrumu. Njima sam svakodnevno
kroz jednu rupu doturao hleb i vodu i propuštao im svetlost. Za to
me je zamolio jedan moj drug, koji je morao da ode sa Kortehom.
Nadam se da ćete to uzeti u obzir, senjore.
Šternau je slutio da je taj pomenuti drug svakako onaj razbojnik
kome se stalno priviđalo lice vlasnika hacijende i čije su poslednje
reči, dok je umirao u šumi kod Rio Granda, bile da je zarobljenicima
davao vodu i hleb.
— Dobro, — reče on — nećemo ti oduzeti život. Kako izgledaju
tvoje rane? — Šternau ga na brzinu pregleda. — Nisi teško ranjen.
Gubitak krvi te je iscrpeo. Ja ću te previti!
On ga brzo previ, i predade na čuvanje dvojici Miksteka koji su
sa bakljama stajali na kapiji.

68
 Za to vreme je i borba bila završena. Samo se još napolju
ponegde čuo po koji usamljeni pucanj. Medveđe Srce priđe Šternau,
koji je stajao na ulazu i posmatrao.
— Pobeda je naša — saopšti on na svoj jednostavan i škrt način.
— Je li mnogo neprijatelja pobeglo? — upita Šternau.
— I suviše — obrecnu se Apač.
— Još ih je moguće pohvatati! Osveta je ispala dovoljno krvava.
— Je li senjor Arbelez živ?
— Da. Hajdemo dole k njemu.
Njima se priključi i Bivolje Čelo. Njih trojica siđoše u podrum,
gde su ih pod zaštitom Miksteka, koje je Šternau poslao, čekali
oslobođeni zatvorenici. Bivolje Čelo kleknu pred Arbeleza.
— Poznajete li me, senjore? — upita on.
Arbelez klimnu glavom.
— Imate li jake bolove?
Starac tiho zaječa, što je kazivalo više od reči. Sigurno je
strahovito prepatio.
— Mnogo je hrabrih Miksteka ranjeno u borbi, — reče Šternau
— ali senjor Arbelez biće prvi kome će biti pružena lekarska pomoć.
Ponesimo ga gore u neku tihu sobu!
— Don Pedra ću samo ja da negujem — reče Marija Ermoes. —
Neću otpočinuti dok se on sasvim ne oporavi.
Šternau požuri napred, da bi pronašao pogodnu sobu u koju će
uneti Arbeleza.
— Ja ću osvetiti svog brata Arbeleza — svečano izjavi Bivolje
Čelo. — Niko me neće sprečiti u tome. Gde su oni koji su naredili da
se muči senjor Arbelez?
Anton Unger ih je tražio i, ulazeći u sobu, čuo je pitanje.
— Žozefa Korteho leži zavezana u Eminoj sobi — objasni on. —
Sutra ćemo joj održati suđenje. Ali prvo moram da pozdravim oca.
Unger se saže do Arbeleza i poljubi ga u bledo čelo.
— To je trenutak za kojim sam čeznuo mnogo godina — reče on.
— Sada mi je želja ispunjena i možemo pristupiti osveti.
Arbelez je sada već imao toliko snage da može podići ruke. On
ih obavi Ungeru Oko vrata i prošaputa:
69
 — Bog te blagoslovio, sine moj!
Bio je suviše slab da učini ili kaže nešto više, ali na licu mu se
izražavala radost što je ponovo našao zeta, i što će uskoro moći da
vidi i kćer. Taj izraz sreće, bio je tako potresan, da niko od prisutnih
nije mogao zadržati suze. Sada Arbelezu priđe i Fernando.
— Pedro Arbelez, poznajete li me?
Bolesnik se zagleda u blage crte čoveka, a tada kao da sunčev
zrak ozari njegovo lice.
— Don Fernando! Moj dobri, dragi gospodaru! Hvala ti,
gospode, što si dozvolio da doživim takvu radost!
Ali tada mu je već snaga bila na izmaku i on sklopi oči. Medveđe
Srce prihvati njegovu desnu ruku i reče:
— Neka naš bolesni brat bude ponovo zdrav i srećan. A oni koji
su ga mučili, neka osete našu osvetu. Njima će se suditi sutra, sa
prvim sunčevim zrakom!

70
 LOVAC GRANDPRIZ

Dok je Korteho u svojoj usamljenosti razmišljao, on začu kako

neko govori na francuskom:
— Uvek si obestan, Vranče? Ta pusti Riđana da ide!
Neki Francuz. Ah, to je opasno! Kortehove nade splasnuše. Ali
nešto kasnije, ponovo se začu:
— Hajde lepo u vodu! Preko je naša koliba i bolja hrana!
Naša koliba? Znači, čovek stanuje preko, na teksaškoj obali. On
nije bio neprijatelj, nije Francuz, nije Meksikanac! Korteho odluči
da okuša sreću.
— Halo! — povika on.
Sve je ostalo mirno, osim što je Korteho čuo pljuskanje vode.
— Halo! — ponovi on ovog puta jače.
I tada se začu odgovor:
— Halo! Ko to tamo zove sa obale?
— Ranjenik koji traži pomoć!
— Ranjenik? Gde se nalazite?
— Ovde!
— A gde je to „ovde“? Recite mi kraj kog drveta ili žbuna. Ja
plivam, naime, za konjima u vodi.
— To ne mogu da vam kažem pošto sam slep.
— Slepi u toj divljini? To je zlo! Ali doći ću. Zovite još jednom,
da bih se mogao upravljati po vašem glasu.
— Halo! Halo!
— Dobro, sada znam. Hajde, Vrančiću, opet na zemlju!
Plivaćemo kasnije.

71
 Korteho začu topot kopita i hod životinje koja mu se
približavala. Tada kraj njega na zemlju skoči neki čovek.
— O bože, senjore, kako to izgledate? — povika ovaj. — Ko ste
vi?
— O tome docnije. Prvo mi recite ko ste vi?
— Ja sam lovac s one strane.
— Teksašanin? Verovatno Jenki?
— Da, ali francuskog porekla.
— Odakle dolazite?
— Iz Monklove.
— Ah! Kojoj partiji pripadate?
— Nijednoj. Šta me se tiču partijski poslovi. Ja vodim o sebi
računa.
— Kako se zovete?
— Grandpriz.
— Grandpriz? Ah, to je neko čudno ime.
— U svakom slučaju retko.
— I pored toga, čuo sam ga već na raznim mestima. Imate li
rođaka?
Čoveku prekipe. — Slušajte, senjore — reče on. — Vi kao da ste
sastavljeni od samih pitanja. Ja mislim da bi bilo mnogo bolje da
vidimo šta je sa vašim očima, nego što se bavimo tim dokonim
ispitivanjima.
— Izvinite, senjor Grandpriz! U pravu ste. Pogledajte me!
Čovek se nagnu k njemu.
— Za ime božije, recite mi kako ste dopali tako strašne rane!
— Iz političke zavisti mi je oduzet očni vid. Jeste li čuli za ime
Korteho?
— Da. Mislite na onog čudnog momka koji na sve strane šalje
sliku svoje kćerke, pošto misli da će tako postati predsednik
Meksika.
— Da, na tog mislim. Šta mislite o njemu?
— Da je najveći magarac koji postoji. Svi ga ismevaju.

72
 Te reči se zariše Kortehu u samo srce. Zar se on žrtvovao da bi
služio za podsmeh?
— Znate li možda gde se on nalazi? —upita.
— Ne. Sasvim mi je svejedno gde se takvi junaci nalaze. Da
nisam sreo Huareza, ne bih znao ni gde se on nalazi.
— Ah, vi ste sreli Huareza! Kada?
— Ovde u šumi, pre kratkog vremena.
To je za Korteha bila rđava vest.
— Nemoguće! — reče on. — Kako bi mogao Huarez doći ovamo
u šumu?
— Kako? Pa vrlo (jednostavno: na konju. Čak sam i razgovarao
s njime.
— Ali on je u El Paso del Nortu.
— Ko vam to kaže? — raspitivao se Grandpriz.
— Neko ko to tačno zna. Jedan Englez, koji želi k njemu.
— Englez, hm, gde ste ga sreli?
— Juče posle podne, ovde na reci.
— Ascuas! Da nije to... Opišite ga!
— Jedan suvonjav, visok čovek sa ogromnim nosom, sivim
odelom, kišobranom, cilindrom i naočarima na nosu.
— Ah, to je bio Englez? E, tu ste se veoma prevarili. To je bio
Jastrebov Kljun, lovac i čitač tragova, ali nikako Englez.
— Jastrebov Kljun? Mislim da sam o tom čoveku već slušao.
— On je ovde poznat duž granice. Ali, kažem vam još jednom,
najpre se moramo pobrinuti za vaše oči, pa tek onda možemo dalje
da razgovaramo. Treba ih previti. Zar nemate kod sebe neku
maramu ili nešto slično?
— Imao sam jednu, ali sam je izgubio.
— Onda vam mogu dati svoju. Kao što vidim, desno oko vam je
potpuno propalo. Levo možda još može da se spase. Ali kapci su još
tako otečeni, da očna jabučica ne može da se vidi. Ja ću vas previti.
Grandpriz ode na vodu, zamoči svoju maramu i privi je Kortehu
na oko.
— Tako, za prvi trenutak će to biti dovoljno — reče. — Ja
poznajem indijansko korenje za rane. Potražićemo ga i naći, pa ćete
73
videti kako rana brzo zaceljuje. Prevešću vas preko reke na svom
konju, pa biste kod mene mogli na miru da sačekate dok ne
prezdravite.
— To ne može, senjore. Ja na svaki način moram svojima.
— Gde su oni?
— Jeste li čuli za hacijendu del Erina?
— Onu koja pripada starom Pedru Arbelezu? Da, nekoliko puta
sam tamo navraćao.
— Tamo su ljudi koji me očekuju.
— Da niste rođak Pedra Arbeleza?
Korteho se ne usudi da prizna istinu. On odgovori: — Da,
Arbelez mi je blizak rođak. Jeste li možda bili nekada preko u Fort
Gvadalupi?
— Da, senjore.
— Onda sigurno znate starog gostioničara Pirnera?
— Onog što samo govori o zetovima? Oh, poznajem toga vrlo
dobro.
— On mi je rođak kao i Arbelez. I ja se zovem Pirnero. Dolazim
od njega, a hteo sam dole u Kamargo i onda na hacijendu del Erina.
Nedaleko odavde me je uhvatila grupa Apača i udesila tako kao što
ste me našli.
— Ti psi! Čudim se što vas nisu ubili. Uostalom, nije mi jasno
šta ti Apači traže tu na donjem toku. I mene je srela jedna grupa, a
s njima je bio i taj Jastrebov Kljun, kao i Huarez.
— Vrlo je čudno što se Huarez usuđuje dovde da dođe, tako
daleko od svoga skrovišta.
— Tu se varate. Vi, izgleda, uopšte ne znate da je Huarez zauzeo
Čivavu, a pre toga i Fort Gvadalupu?
— Nisam čuo ni reči o tome.
To Korteho stvarno nije očekivao, te se još više zabrinuo za svoju
bezbednost.
— Jeste li sigurni da je tačno to što ste rekli? — upita on.
— Pa video sam Huareza!
— Gospode, kakvo zlo! — izlete Kortehu.
— Zlo? Zar se bojite Huareza?
74
 — Da. Pre nego što sam došao u Fort Gvadalupu bio sam u El
Paso del Nortu, gde sam, na Nesreću, od Huareza napravio sebi
neprijatelja.
— Koliko ga poznajem on nije ni osvetoljubiv a ni svirep.
— Oh, nisu tu u pitanju ličnosti, već političke stvari.
— Hm. Jeste li pristalica neke druge partije?
— Da.
— Onda biste morali da se pripazite. Najbolje, potražite mesto u
kome su još Francuzi.
— I oni su moji neprijatelji.
— To je dvostruka nesreća. Ali žao mi vas je. Rado ću učiniti za
vas sve što mogu.
— Oh, kada biste mogli da me dovedete do hacijende del Erina!
— To baš nije najzgodnije. Vi ste ranjeni i slepi. A kako izgleda,
ne bi smeo ni da vas neko vidi.
— Bogato ću vas nagraditi.
— Zar ste imućni?
— Da.
— O tome još može da se razgovara. Ja, doduše, rado pružam
pomoć svakome kome je ona potrebna i ne pitajući ga ko je. Ali da
vas dovedem do hacijende del Brina, to je malo daleko. I ako čovek
pri tome može nešto i da zaradi, ne treba da bude lud pa da to
odbije.
— Dobro! Ako me sigurno i brzo dovedete do hacijende, nudim
vam hiljadu dolara. Je li to dovoljno?
— Hiljadu dolara? Onda mora da ste stvarno bogat čovek.
Prihvatam.
— Koliko nam vremena treba da stignemo do hacijende?
— To sada još ne može da se odredi. Sve zavisi od toga na kakve
ćemo prepreke naići na putu.
— Ja to ne mogu da predvidim. Jesu li vam konji dobri?
— Sasvim osrednji, a sad su i premoreni. Ali u toku puta
možemo da ih promenimo. Ako baš želimo da budemo pošteni,
kupićemo ih. Imam kod sebe dovoljno novca da mogu platiti dva
konja.
75
 — Oh, i ja sam novcem obezbeđen. Ovi Apači su propustili da
mi ga uzmu. Imaću taman toliko novca u zlatu kod sebe, koliko sam
vam obećao. Vi ćete, svakako, morati preko, do svoje kuće?
— Ne, ne moram.
— To je dobro. Bojim se, naime, da ovi Apači ne pretražuju
obalu, da bi videli je li im dosetka uspela. Ako me nađu, izgubljen
sam.
— I ja sa vama, ako me vide uz vas. Znači, krećemo odmah!
— Da, hajdemo!
— Jeste li u stanju u kome ste, kadri da izdržite put?
— Moram pokušati! — odlučno izjavi ranjenik.
— Dobro, onda ne gubimo vreme. Ako Apači pretražuju obalu,
onda će sigurno naći naše tragove. U tom slučaju će nas pratiti. Zbog
toga predlažem da jašemo čitavu noć, pa ćemo time postići veliku
prednost. Sutra ujutru ćemo uzeti odmorne konje.
Tako su uzjahali konje i krenuli. Jahanje je Kortehu bilo teško.
Svaki korak životinje je osećao u glavi, ali pošto je znao da mu spas
leži jedino u žurbi, stiskao je zube trudeći se da izdrži bolove. Pošto
su za sobom ostavili šumu, a pred sobom imali otvorenu preriju,
posmatrajući ga zabrinuto, lovac reče:
— Trpite jake bolove, senjor Pirnero? Hoćemo li malo da
predahnemo?
— Ne. Samo napred!
— Dobro. Do sada smo jahali kasom, pa vam je to potresalo
mozak. Pošto sada pred sobom imamo čistu savanu, možemo da
galopiramo. To će vam pričinjavati nešto manje bola.
Grandpriz je imao pravo. Korteho je bolje podnosio galop.
Doduše, rane na očima su mu užasno gorele i imao je groznicu, ali
kad god bi naišli na vodu, kvasili su maramu, a pred samo veče lovac
je uspeo da pronađe i indijansko lekovito korenje. On uze nešto sebi
za zalihu, a nekoliko listova i peteljki prožvaka, da bi ih privio
Kortehu na ranu. Nije dugo potrajalo i ranjenik oseti blagotvorno
dejstvo melema.
Jahali su, s malim odmorima, celu noć. Ujutru su i konji bili
tako izmoreni, da su morali stati. Oni se ulogoriše kraj nekakvog
grmlja. U daljini su se videle neke zgrade.
76
 — Tamo preko je jedna hacijenda — reče Grandpriz. — Da odem
preko dok se vi odmarate i uzmem konje?
— Da. Ali, senjore, hoćete li se ponovo vratiti.
Samo neopisiv strah ga je mogao naterati da tako nešto prevali
preko usana.
— Zar me smatrate pokvarenjakom? — odgovori Grandpriz. —
Ja sam vam dao svoju reč, i nemam običaj da je kršim.
— Onda idite! Zar ćete konje sami uhvatiti?
— Moglo bi da se pokuša, ali je, mislim, bolje da razgovaram s
ljudima. Povešću naše konje i razmeniću ih. Tako ću morati manje
da doplatim. Sedla i đemove ostaviću kod vas. To može da vas ubedi
da ću se sigurno vratiti.
— Koliko vremena gubimo u tome?
— Dva dana.
— To je mnogo. Moramo odmah krenuti.
— Stojte, ne odmah! Poneo sam sa sobom hranu. Prvo ćemo
nešto pojesti. Onda ću vam staviti novi melem, pa možemo da
uzjašemo. Kada je čovek u položaju da izgubi dva cela dana, onda
pola časa više ili manje ne predstavlja ništa.
I pored jakih bolova, Kortehu su veoma prijali tortilas6. Prazan
stomak je primio hranu i tek što je počeo da vari, bolesnik je osećao
kao da mu nova snaga struji telom. To blagotvorno dejstvo ga
oraspoloži za jedan kratki razgovor.
— Juče ste mi sigurno zamerili kada sam se raspitivao o vašoj
porodici? — započe on.
— Zamerio? O ne! U divljini ima svako prava da zahteva
obaveštenja. Samo što mi ta obaveštenja nisu izgledala tako važna
kao previjanje vaše rane.
— Onda ću se danas vratiti na svoja pitanja. Sećate li se da sam
vam rekao kako mi je vaše ime poznato? Imate li možda rođake koji
su još živi?
— Ne, nemam nikoga.

6
Vrsta lepinjice. — Prim. prev.
77
 — Ah, onda su sva dalja pitanja izlišna. Da imate rođaka koji je
moreplovac, onda biste bili moj...
— Moreplovac? — prekide ga brzo lovac. — Kako ste došli na tu
misao?
— Zato što poznajem jednog moreplovca koji se zove Grandpriz.
— Da li je još živ?
— Da, živ je.
— Onda to nije onaj na koga ja mislim. Jer, stvarno sam imao
jednog rođaka koji je bio moreplovac.
— I koji se isto zvao Grandpriz?
— Ne. On se zvao drukčije, ali je svoje ime zamenio mojim, da
bih ja izgubio svoj dobar glas. On je bio pirat — gusar.
— Karamba! — iznenadi se Korteho. — Šta kažete, gusar?
— Da, gusar, trgovac robljem, sve moguće.
— Je li služio na nekom brodu, ili je sam bio kapetan?
— Bio je kapetan?
— Kako se zvao brod?
— Ime mu je bilo „Lav“.
— Stvarno? Ah! Onda je to ipak čovek na koga ja mislim.
— Vi ste poznavali toga kapetana! Jeste li i vi imali da izravnate
sa njim neke račune, kao ja?
To pitanje je pokazalo da lovac nije bio baš naklonjen svome
rođaku. Zbog toga Korteho odmah odgovori:
— Dabome, a ti računi ni do danas nisu još izravnani.
— Odustanite od toga. On sigurno nije više živ. Tražio sam ga i
danju i noću, onako kako samo sa mržnjom u srcu i željom za
osvetom može neko da se traži. Godina sam mu bio na tragu. Na
kraju, trag se prekinuo, brod potonuo, a sigurno i kapetan s njime.
Glas mu dobi sasvim drugi zvuk. Reči je više cedio kroza zube,
nego što ih je izgovarao.
— Vi ste ga mrzeli? — ispitivao je Korteho.
— Da. Mrzeo sam ga koliko god jedan čovek može da mrzi
drugog.
— A ipak, on vam je rođak?

78
 — Oh, on je moj brat, odnosno polubrat.
Korteho poče pažljivije slušati.
— Znači, nešto užasno ste od njega doživeli.
Lovac je neko vreme ćutao. Onda nastavi:
— On je bio sam đavo. Od dana kad je njegova majka postala
žena moga oca, nisam imao nijednog srećnog trenutka.
— Njegova majka je bila udovica?
— Da, a moj otac udovac. Moram napomenuti da je posedovao
plantažu. Moja majka je umrla prilikom mog rođenja. Kada mi je
bilo dvadeset godina, imao sam verenicu, lepu i dobru kao anđeo.
Tada mome ocu pade na pamet da se ponovo oženi. U Nju Orleansu
upoznao je udovicu nekog Španca, i ona postade moja druga majka.
— To je neprijatno!
— Moj otac je bio svoj gospodar i mogao je da radi šta želi. Ali ta
Španjolka je imala jednog dvanaestogodišnjeg sina koga je dovela
sa sobom. Što da vas dalje gnjavim pričom! Reći ću vam samo da mi
je on oteo verenicu i ubio oca, a sumnju uspeo da prebaci na mene.
Bio sam osuđen, ali zahvaljujući nekim prijateljima, uspeo sam da
pobegnem. Šta je zamislio, to je i postigao: postao je vlasnik
plantaže koja je u stvari meni pripadala. Ali to nije dugo trajalo. On
proćerda imanje i kada je potrošio i poslednju paru, bio je primoran
da se prihvati svog ranijeg zanimanja. Bio je moreplovac.
— I vi niste pokušali da se osvetite?
— Zar sam mogao? Zar sam smeo da se vratim u domovinu? Bilo
je potrebno mnogo godina dok mi je brada narasla a izgled se tako
promenio, da sam se mogao nadati da me neće prepoznati. A kada
sam došao, bilo je prekasno. On se otisnuo na more. Ja sam bio
siromašan i bez sredstava i nisam mogao da učinim ono što bi
uradio jedan milioner — sagradio jahtu i krenuo za njim u poteru.
Ali ja sam otišao u rudnike zlata i sreća me poslužila. Za četiri
godine postao sam imućan i krenuo u potragu za ubicom svoga oca
i razoriteljem moga života. Bio sam mu stalno za petama, ali nisam
uspeo da ga se domognem. Moj novac je bio potrošen, a ja nisam
uspeo da dokažem da nisam kriv. Ali tog nesrećnog dana je nestao i
onaj kome je bila namenjena moja osveta.
— A zašto se onda nazivao Grandpriz?

79
 — Zato što je to bilo moje ime. Ceo svet je trebalo da misli da
sam ja, begunac i oceubica, bio gusarski kapetan.
— Demonio! Taj Grandpriz je duhovit čak i u svojim zločinima.
— Vi to nazivate duhovitim? Ja to nazivam demonskim!
— Kako mu je pravo ime?
— Enriko Landola.
— Ascuas! Zar vam nikad nije palo na pamet da je on živ, ali da
živi pod svojim pravim imenom? Ja vam mogu reći da on još nije
umro.
— Gospode! Je li to istina? Vi ga poznajete, senjore?
— Oh, s njime sam obavio mnoge poslove i nadam se da ću
uskoro ponovo videti tog časnog Enrika Landolu!
Lovčeve oči su bile prikovane za Kortehove usne, da bi sa njih
pročitao reči još pre nego što ih čuje. On ga zgrabi za ruke.
— Vi stvarno mislite da ćete toga čoveka ponovo sresti? Vi niste
njegov prijatelj, nego njegov neprijatelj?
— Bio sam mu prijatelj, ali sada sam mu neprijatelj. On me je
prevario i obmanuo. Dodelio sam mu jedan zadatak, a on ga nije
izvršio kako mu je rečeno, nego je postupio po svom ćefu i naneo mi
mnogo štete.
— Vi želite da mu se osvetite? — upita lovac. — Smem li da vam
budem saveznik?
— Kada bih samo znao mogu li da imam poverenje u vas?
— Oh, senjore, pružite mi priliku da se sa tim čudovištem
obračunam, pa ću za vas učiniti sve što je u ljudskoj moći. Ja sam
bukvalno čeznuo za osvetom i obračunom. Šta mislite, gde ćete
ponovo sresti tog Landolu?
— To se još ne zna. Pre svega, to zavisi od toga kada ću stići na
hacijendu. Ako budem bezbedan, sigurno će doći trenutak kada ću
dobiti o njemu vesti.
— Onda krenimo! Konji su osedlani. Ali, najpre ćemo se
pobrinuti za vaše oči.
Lovac skide Kortehu zavoj i on na svoju veliku radost, primeti,
da, iako jedva, ipak nešto nazire na jedno oko. Pošto je ponovo
stavljen melem na oko, oni uzjahaše i nastaviše put.

80
 U tišini, sakriveni noćnom tminom, pred hacijendu su s juga
stigla dva jahača. U jednoj maloj dolini jedan zaustavi svoga konja i
reče:
— Ovde ćemo, izgleda, morati da sačekamo.
— Zašto, senjor Pirnero? — upita drugi.
— Zato što ne znamo šta se događa na hacijendi. Huarez je u
pokretu, a Francuzi će sigurno želeti da ovo mesto ponovo vrate.
Tako čovek ne zna hoće li tamo sresti prijatelja ili neprijatelja.
Moramo sačekati dan, da bismo se malo raspitali pre nego što se
pojavimo.
— Onda ćemo morati da se odreknemo i vatre. Kako su vaše oči?
Osećate li još bolove?
— Ne. Vaš melem je učinio pravo čudo, senjor Grandpriz. Jedno
oko je, doduše, upropašćeno, ali zato na drugo vidim gotovo kao i
pre.
— To me raduje. Sjašimo i sačekajmo jutro.
Dva čoveka privezaše konje za grmlje da bi mogli da pasu, pa i
sami legoše u blizini na travu. Premoreni nisu više razgovarali.
Prošla je ponoć i unaokolo je vladala takva tišina, da su gotovo
zaspali kad ih trže topot kopita koji se približavao.
— Ko bi to mogao biti? — reče Korteho, koga je lovac još uvek
nazivao Pirnerom. — Oslušnite! Dolazi još jedan.
Zaista, sada se čuo topot kopita još jednog konja. Oni dohvatiše
oružje i počeše da osluškuju. Tada primetiše da je jahač, koji je
njima bio bliži, zaustavio svoga konja.
— Ko još dolazi? — upita on.
Odmah i drugi jahač zaustavi svoga konja.
— Ko to tamo zove? — upita on.
— Jedan koji će odmah opaliti ako ne odgovoriš.
— Oho, i ja imam pušku.
Istovremeno se začu škljocanje obarača.
— Odgovori! — uzviknu prvi. — Kakva ti je lozinka?
— Lozinka? — upita drugi. — Ah, ti govoriš o lozinki. Onda si
civilizovan momak, a ne neki prokleti Indijanac.

81
 — Ja Indijanac? Đavo neka nosi te crvenokošce! Ti govoriš
španski kao belci. Pripadaš li hacijendi del Erina?

— Da. Pripadam senjor Kortehu.

— Ascuas!, onda smo nas dvojica drugovi!
— Znači i ti si pobegao?
— Da, uspeo sam da se provučem.
— Onda nije potrebno da jedan drugom lomimo vrat, možemo
ostati zajedno.
Korteho je pratio ovaj kratki dijalog s najvećim uzbuđenjem, a
zatim stupi napred.
— Ne bojte se! Ovde ima još ljudi, ali oni su vaši prijatelji.
— Karamba! — opominjao ga je njegov drug šapćući. — Šta vam
pada na pamet, senjor Pirnero? Ovi pripadaju onom glupom
Kortehu.

82
 Oba Meksikanca su ostala nema u prvom trenutku. Ali sada
jedan upita:
— Ovde, još ljudi? Ko ste vi; izbeglice?
— Ne, nismo.
— Onda moramo biti oprezni. Koliko vas je?
— Samo dvojica.
— Đavo neka vam veruje! Odakle dolazite?
— Iz Rio Grande del Norte.
— A kuda idete?
— Na hacijendu del Erina, svojoj kćerki i vama. Zar me ne
poznajete po glasu? Ja sam Pablo Korteho lično.
— Glupost! — šaputao je njegov saputnik. — Igramo opasnu
igru.
— Korteho? — upita razbojnik. — Šta nam soliš pamet! Korteho
se ne vraća samo sa jednim čovekom.
— Ipak je tako. Odmah ćete to videti. Dolazim k vama.
— Ali sam. Ja držim pušku spremnu da okine.
U međuvremenu se drugi jahač pridružio prvom. S puškama na
gotovs osluškivali su korake koji su se približavali. Čuli su da dolazi
samo jedan čovek, i to ih primiri. Korteho im priđe i upita:
— Ima li neko od vas šibicu, da biste mogli da me osvetlite i
prepoznate?
— Da. Pruži glavu bliže!
Onaj što je govorio maši se rukom za džep. Sledećeg trenutka
gorela je šibica kojom je čovek osvetlio Korteha.
— Demonio! — uzviknu on. — Stvarno, to ste vi, senjor Korteho.
Gde ste ostavili druge?
— To ćete saznati docnije. Prvo recite šta se desilo sa
hacijendom, kada ste morali da bežite?
— Prvo ćemo da sjašemo. Dovoljno smo udaljeni da smo u
bezbednosti. Možda ćemo uspeti da sakupimo još neke od naših.
Oba čoveka sjahaše.
— Pođite sa mnom u klanac! — naredi Korteho. — U krajnjoj
nevolji tamo možemo i da se sakrijemo. I ako još neki od naših

83
prijatelja krenu u ovom pravcu, moraće proći pored nas, pa
možemo i njih da dozovemo.
Kortehovi ljudi krenuše za njim do mesta na kome je stajao
Grandpriz. Ovaj je ćutke slušao njihov razgovor. Ali kada položi
ruku Kortehu na rame i gnevno reče:
— Senjore, je li tačno da ste vi Pablo Korteho? Vi se ne zovete
Pirnero i ne dolazite iz Fort Gvadalupe?
— Ne ljutite se! — umirivao ga je Korteho. — Bio sam primoran
da vas obmanem. Ali pri tome nisam imao nameru da vam
naškodim.
— Ali, za vreme našeg puta čuli ste šta ja mislim o Kortehu.
— To je tačno, i baš zbog toga sam odlučio da vam ne kažem
svoje ime. Ali, i pored svega, svoje obaveze prema vama u
potpunosti ću izvršiti.
Grandpriz je ćutao neko vreme, da bi stišao u sebi gnev i da bi
tačno odmerio razloge za i protiv, pa onda reče:
— Ja imam običaj da nikada više ne poklonim poverenje onome
ko me jednom slaže, ali ipak vas molim za odgovor da li je istina da
poznajete Enrika Landolu.
— Istina je — svečano ga je uveravao Korteho.
— I isto tako je istina da ćete se sa njim sresti?
— Sasvim sigurno.
— Dobro, onda ću vam ostalo oprostiti. Vama je bila potrebna
pomoć i ja sam vam je pružio, jer smo obojica ljudi. Vaš položaj je
bio takav da ste morali da budete obazrivi, i zato vam neću zameriti
što ste me prevarili. Ali očekujem od vas da ćete ispuniti obećanje
koje ste mi dali.
— Mislite na plaćanje?
— Nije to glavno. Hoću Landolu.
— Dobićete ga. Evo ruke! — uveravao ga je Korteho, pružajući
mu ruku.
Amerikanac je prihvati.
— Znači, rešeno! — reče. — Ja nisam vaš politički
jednomišljenik. U tom smislu, ne smete na mene računati. Ali u

84
situacijama koje se vaše ličnosti tiču, biću na vašoj strani, pošto ću
ostati uz vas dokle god se ne domognemo Landole.
— Senjor Korteho, ko je ovaj čovek? — upita jedan od dvojice
Meksikanaca.
— Jedan lovac iz Sjedinjenih Država.— odgovori Korteho.
— Kako se zove?
— Grandpriz.
— Grandpriz, ah! Toga poznajem. Šteta što je tako mračno!
— Vi me poznajete? — upita lovac! — Odakle?
— Ujak mi je pričao o vama. Poznajete li doktora Hilarija? Ja
sam njegov sestrić Manfredo.
— Hilarija? Upravnika bolnice u Manastiru svete Barbare kod
Santa Hage? Da li ga poznajem? On mi je spasao život.
— Da. Bili ste onda na nekom putu ili u nekom lovu, i bolesni i
iznemogli stigli u Santa Hagu.
— Uhvatila me je groznica. Senjor Hilario me je prihvatio, davao
mi lekove i negovao me. Umro bih da nije bilo njega. Ako ste vi
njegov sestrić, onda nas dvojica moramo biti prijatelji.
Konji su bili zavezani, a ljudi se okupiše u njihovoj blizini.
— Ali, recite već jednom, šta se desilo na hacijendi? — upita
Korteho.
— Pretrpela je nalet Indijanaca — glasio je Manfredov odgovor.
— I vi ste pobegli. Niste se borili?
— Nismo se borili, senjore? Oh, branili smo se svom snagom.
Ali oni su bili brojno nadmoćniji. Oni sada drže hacijendu. Mora da
ih je bilo preko hiljadu.
— O bože, gde je moja kćerka?
— Ko to zna? Crvenokošci su tako iznenadno naleteli na nas, da
niko nije mogao o drugom da vodi računa.
— Kakva nesreća! Koji su to Indijanci bili? Verovatno Apači?
— Ne. Od jednog sam čuo da je Miksteka.
— Moram doznati šta je s mojom kćerkom. Pre toga ne mogu
napustiti ovaj kraj.
— Umirite se, senjore! — uze reč Grandpriz. — Miksteke nisu
kao Apači ili Komanči. Koliko ih ja znam, oni ne ubijaju žene.
85
 — To me teši, ali moram doznati njenu sudbinu. Samo kako? Ja
lično ne smem da se raspitam, niti iko od ovih ljudi sme da se vrati
na hacijendu.
— Prepustite to meni. Ja znam kako se istražuje neko mesto.
Ako ustreba, ići ću sutra na hacijendu. Ali pre svega treba da
doznamo zašto su Miksteke napale hacijendu. Neki razlog su
svakako imali. Da se pre toga nije desilo nešto neobično?
— O, da! Juče oko ponoći na obližnjem bregu gorela je ogromna
vatra — obavesti ih Manfredo.
— To može da bude i slučajno.
— Ne. To je morao biti neki znak, pošto su posle toga na raznim
mestima primećene slične vatre.
— Onda su to svakako bili neki znaci. Ja mislim da su se to
Miksteke okupljale da bi vas, kao neprijatelje Huareza, isterali iz
zemlje. To je zahtevalo zajedničko vođstvo. Ko je predvodio te
ljude?
— Nismo imali vremena da zapazimo.
— Zar među njima nije bio nijedan belac?
— O da, dvojica. Kad su stigli i sjahali, otišli su u stražaru i rekli
kako žele da razgovaraju sa senjoritom Žozefom. To im nije
dopušteno. Ali jedan od njih obori vođu i obojica su otišla senjoriti.
Onda se gore kod nje začuo pucanj. Istovremeno se oko hacijende
začula užasna larma i sa svih strana neprijatelj je navalio na nas.
— Koliko je ljudi bilo u stražari?
— Moglo je da bude preko dvadeset.
— Preko dvadeset? — ponovi Grandpriz, upola zgranuto a upola
podsmešljivo. — I ta dvadesetorica su dozvolili da budu uhvaćeni,
samo zato što im je vođa bio oboren?
— Šta smo mogli protiv toga? Trebalo je da vidite tog čoveka!
Nije rekao ko je. Stupio je unutra kao da je senjor Kortehov glasnik
ili njegov saveznik. Ponašao se kao da je on taj koji treba da
zapoveda.
— Posle svega što sam čuo, mogu samo da pretpostavim da je
na hacijendi zapovedao senjor Korteho!
— To je tačno! Ali neki su pomislili da je taj uljez Panter Juga.

86
 — Taj je stvarno senjor Kortehov saveznik. Samo što je Panter
Juga Indijanac!
— Ko u takvom trenutku misli na sve!
— Opišite mi toga čoveka!
Oni to i učiniše. Grandpriz je pažljivo slušao i razmišljao tresući
glavom.
— Takvog čoveka, — odgovori on — vrlo visokog, sa dugačkom
bradom i isto tako obučenog i naoružanog, video sam kraj Huareza
na reci Sabini. Pitam se da li je isto lice on?
— Ko je to bio? — upita Korteho.
— Ne znam. Ali je izgledalo da je vrlo blizak Huarezu.
— Nisi li rekao da je u sobi moje kćerke ispaljen metak? — okrete
se Korteho Manfredu.
— Da, tako je.
— Ubili su je!
— To ne verujem — usprotivi se Grandpriz. — Čim je pucanj
odjeknuo, počeo je napad, zar ne? Znači, pucanj je bio samo znak za
napad, i ne morate se plašiti da se vašoj kćerki nešto desilo.
— Ali je svakako zarobljena. Ona mora biti oslobođena!
— Ja ću vam u tome pomoći koliko god mogu.
— Zar ne bi bilo dobro da se odmah preduzmu potrebni koraci?
— Hm! — mrmljao je lovac. — O tome treba razmisliti. Na kakve
korake ste mislili, senjore?
— Ne znam. Ne rekoste li vi da znate kako jedno mesto može da
se ispita?
— Rekao sam. Ali ovo mesto je opkoljeno i čuva ga hiljadu
Indijanaca.
— I sutra će biti tako, a za uhođenje i prisluškivanje noć je
pogodnija.
— To vam se samo čini. Sada Indijanci traže begunce po okolini.
Ako me uhvate, smatraće me jednim od vaših ljudi i biću izgubljen.
Sutra, ako danju otvoreno dojašem do hacijende, poverovaće da
sam Amerikanac.
— Ali dotad se svašta može desiti! Senjor Grandpriz, molim vas,
učinite sve. što možete, i to što pre!
87
 — Vrlo je opasno! U kom je pravcu hacijenda?
— Pravo tamo — odgovori Manfredo, kome je pitanje bilo
upućeno, i pokaza rukom pravac.
— Koliko treba ići da bi se stiglo do hacijende?
— Otprilike pola sata.
— Odjahaću tamo.
— Hvala vam! — reče Korteho. — Nećete se pokajati što ste se
zbog mene i moje kćerke upustili u tu opasnost!
— Održite reč, senjore! Ja vas podsećam na Enrika Landolu.
Ovaj klanac može lako da se promaši u pomrčini. Znate li svi kakav
je kreket velike meksikanske žabe?
— Znamo.
— Ume li neko od vas da ga imitira?
— Ja — javi se Manfredo.
— Dobro. Ako odmah ne pronađem klanac, zakreketaću, a vi
ćete mi odgovoriti. U tihoj noći glas se daleko prostire. Ako se do
zore ne vratim, onda se više nemojte brinuti o meni i preduzmite
sami ono što mislite da je najbolje. Budite, mirni da vas ne bi otkrile
Miksteke, koji će sigurno krstariti unaokolo.
Odvažni lovac sede na konja i nestade u pomrčini noći. On je
izjavio da nije politički jednomišljenik Kortehov, ali da je samo bolje
poznavao njegov život i postupke, sigurno mu ne bi palo na pamet
da učini ijedan korak za njega i njegovu kćer.
Kada je Grandpriz otišao, Meksikanci se smestiše na zemlju i
ispričaše jedan drugom šta su preživeli te večeri, a potom zatražiše
i od Korteha da im ispriča svoje doživljaje.
Njemu nije išlo u račun da im sve ispriča. Oni ni u kom slučaju
nisu smeli doznati da je njihov pohod na Rio Grande del Norte
propao. Zbog toga im saopšti samo onoliko koliko je smatrao da će
njemu koristiti. On im ispriča da su se njihovi drugovi sakrili da bi
na pomenutoj reci sačekali plen, ali on je stigao kasnije no što su oni
računali. Sam je pošao natrag, pošto je smatrao da je njegovo
prisustvo na hacijendi neophodno. Na putu je pao u ruke Apačima
i oni su mu povredili oči. Ovu verziju primiše njegovi ljudi, zdravo
za gotovo.

88
 — Ali šta ćemo mi sada da radimo? — upita jedan. — Hacijenda
je otišla dođavola!
— Još nije — odgovori Korteho.
— Osim vas, sigurno ima i drugih koji su uspeli da pobegnu.
— Moguće.
— Videćemo. Nadajmo se najboljem. U zoru ćemo znati ko se
sve spasao.
— A onda? Hacijendu ne možemo povratiti pošto smo suviše
slabi.
— Veliko je pitanje hoće li tih hiljadu Miksteka tu ostati.
— Ostaće, ako je onako kao što Amerikanac misli, naime, da oni
Huarezu pružaju podršku.
— I mi ćemo ubrzo ponovo ojačati. Moji posrednici neprestano
vrbuju i šalju ovamo ljude iz južnih pokrajina.
— Ali oni nas neće naći.
— Da, i ja tako mislim — reče Manfredo. — Oni će misliti da smo
mi još na hacijendi, i tamo će pasti Mikstekama u šake.
— To ćemo sprečiti tako što ćemo pronaći neko pogodno mesto
na putu i tamo ih presretati.
— Neko naseljeno mesto?
— Zar vi mislite da se mi kao banditi krijemo po šumi?
— Prvih dana nam ne preostaje ništa drugo. Kada budemo
dovoljno ojačali, onda ćemo bez teškoća zauzeti bilo koje mesto ili
isterati Miksteke sa hacijende.
— Ja predlažem nešto mnogo bolje — reče Manfredo. — Zar nam
stari Manastir svete Barbare ne leži na putu?
— Da, upravo na našem putu. Ali grad Santa Haga je uz
Predsednika. Odbaciće nas, ili, što je još mnogo gore, zatvoriti i
predati Huarezu.
— Istina je, to treba da očekujemo ako želimo da se oslonimo na
grad. Ali manastir leži van njega. Ne moramo ići u grad, nego treba
da se ugnjezdimo u manastiru, tako da niko ništa ne dozna.
— To je nemoguće!
— Zašto? Zar niste malopre čuli da je tamo moj ujak Hilario?
Taj nekadašnji manastir je sada bolnica i ludnica, a upravnik je moj
89
ujak. On se guši od mržnje prema Huarezu i primiće nas sa
zadovoljstvom. Taj jedinstveni manastir ima toliko tajnih pregrada
i hodnika, da za bezbednost i smeštaj ne treba da brinemo.
— Znaju li za te pregrade i hodnike i drugi lekari i stanovnici
manastira?
— Ne. Moj ujak je jedini koji za njih zna.
— To bi nam zaista odgovaralo. Još ću razmisliti o tom planu.
Ne znam kakve će nam napore doneti sutrašnji dan. Vi pokušajte
malo da odspavate. Ja ću da stražarim.
Zavlada duboka tišina. Samo se Korteho nemirno šetao gore-
dole. Njegov poduhvat na Rio Grandu, od koga je on toliko
očekivao, propao je, a on se vratio kao poluslep čovek. I umesto da
ovde nađe sklonište, izgubio je hacijendu a kćerka mu je zarobljena.
Progonjen i proteran iz zemlje, nije znao kuda da se okrene. On je
sada kovao planove za osvetu, ali je posle dva sata bio prekinut u
razmišljanju. On začu kako se na ulazu u klanac otkotrljao neki
kamenčić. Odmah skoči i prihvati se oružja, pa upita poluglasno:
— Ko je tamo?
— Grandpriz! — začu isto tako prigušen odgovor.
— Hvala bogu!
Te reči su bile propraćene dubokim uzdahom. Po tome se videlo
da su ga morile teške sumnje. Ostali su se probudili i ustali.
Grandpriz je već bio kraj njih.
— Pa, kako je bilo? — upita Korteho — Donosite li vesti?
— Znam da vam je kći još živa. Ali sam saznao i nešto mnogo
važnije.
— Oh, najvažnije je da Žozefa nije mrtva. Ona mora biti
oslobođena. Daću svoj život za to. A i vi ste mi obećali da ćete učiniti
sve što možete.
— Hm, da! — oteže lovac. — Ono, istina, nisam znao kakve ljude
imamo protiv sebe.
— Pa samo Miksteke.
— Kada bi samo oni bili! Ali, znate li vi ko predvodi Indijance?
Jeste li već čuli za Bivolje Čelo?
— Bivolje Čelo? On je već godinama mrtav.

90
 — Tako se svuda mislilo, ali pogrešno. On je to juče vatrenim
signalima okupio Miksteke da bi zauzeli hacijendu. Uostalom, vi ste
mi mnogo toga zatajili. Vi ste prećutali mnoge stvari koje bi me, da
sam ih znao, sigurno odvratile od toga da vam budem saveznik.
— Na šta mislite?
— Vi ste zatvorili senjor Arbeleza i strpali ga u jedan podrum,
gde je trebalo da umre od gladi.
— Slagali su vas!
— Nisu me slagali, pošto niko nije ni znao da sam se prišunjao i
da prisluškujem. Zašto ste starom Arbelezu oteli njegovu
hacijendu?
— Zato što ona pripada meni. On je falsifikovao neki dokument,
kojim hoće da dokaže kako je njemu grof od Rodriganda to imanje
poklonio ili ostavio u nasledstvo.
— Šta se to vas tiče? Da niste vi grofov naslednik? Ako je
falsifikator, prijavite ga vlastima, ali se klonite nasilja koja su
nezakonita i kažnjiva!
Korteho mu nestrpljivo odvrati:
— Često se dešava da onaj koji je prisluškivao, kao vi sada, samo
upola čuje razgovor i onda izvodi pogrešne zaključke. Vi ste o ovoj
stvari pogrešno obavešteni, kao i o tome da je na hacijendi poglavica
Bivolje Čelo.
— Pih! Video sam ga kako stoji kraj čoveka za koga se verovalo
da je sa njim nestao.
Korteho više nije bio tako samouveren.
— Ko je to bio? — upita on.
— Medveđe Srce, slavni poglavica Apača.
— Glupost! Videli ste Medveđe Srce? Zar ste ga poznavali?
— Vrlo dobro. Sreo sam ga u brdima Siera Verde kad je tamo
lovio sa Munjevitom Strelom, jednim nemačkim lovcem, koji se u
stvari zove Unger.
— Munjevita Strela? I toga ste poznavali?
— Da, poznavao i danas prepoznao.
— Prepoznao? Šta hoćete time da kažete?
— Ništa više sem da se i Munjevita Strela nalazi na hacijendi.

91
 — I vi hoćete da ja poverujem da mrtvi ponovo ustaju? Bivolje
Čelo, Medveđe Srce i Munjevita Strela su mrtvi. To sam saznao od
svedoka koji ih je gledao kada su umirali.
— Onda tome svedoku zalepite vruć šamar, ako ga ponovo
sretnete. Ljude koje sam jednom video nikada ne zaboravljam. I taj
Šternau, koga ste vi nazvali Gospodarem Stena, nije neko ko ne bi
mogao da se prepozna.
Korteho je pozeleneo.
— Šternau? — prošapta on nečujno. — Pa on je mrtav!
— Ne, i on je živ. Stajao je na vratima hacijende i razgovarao s
jednim starim čovekom, kome se obraćao .sa grof Fernando.
— Grof Fernando! — Korteho gotovo viknu. — Vi, izgleda,
sanjate, senjore, pa vam se priviđaju duhovi!
— Nemojte tako glasno, senjor Korteho! Nemam nameru da
vašom vikom skrećem na sebe pažnju ljudi sa hacijende.
— Izvinite, senjore, ali nije nikakvo čudo ako čovek postane
glasan, kada za ljude, koje je dugo smatrao mrtvim, čuje da su živi.
Što se tiče grofa Fernanda, mora da ste se prevarili, senjore!
— Ne mogu ništa drugo da vam kažem osim ono što sam čuo i
video, a uši i oči su mi vrlo dobri! Mislim čak da sam između njega
i jednog mladog čoveka uočio veliku sličnost u crtama, koliko je to
pri treperenju logorske vatre moglo da se utvrdi.
— Neku sličnost? Kako se zvao čovek na koga mislite?
— Slučajno sam mu doznao ime. Prolazio je baš pored Šternaua
i onoga za koga sam čuo da ga zovu grof Fernando. Onda ga je onaj
prvi pozvao imenom Marijano.
Korteho je mislio da će propasti u zemlju. Znači, i on je uspeo
da se izvuče, a sa njim i svi ostali za koje je verovao da su mrtvi. Bio
je kao pokošen ovim otkrićem. Potresen, terao je lovca da mu dalje
priča:
— Pričajte opširnije!
— Nesmetano sam se prikučio hacijendi. Ostavio sam konja i
počeo da puzim, iako je još tuda bilo Miksteka koji su pretraživali
okolinu da bi pohvatali zaostale begunce. Uspeo sam da se
provučem do ograde, i to pored neprijatelja koji su tu stajali u
grupama.
92
 — Kakva hrabrost! — uzviknu zadivljeno Manfredo.
— Nije bilo tako strašno. Čim bih primetio da mi se neko
približava, pružio bih se koliko sam dugačak i pričinio se mrtvim,
kao da sam i ja jedan od vaših, poginuo prilikom napada. Tako sam
ležao na ogradi od kolja i prisluškivao razgovore veće grupe
Miksteka. Tako sam i doznao da su sve ličnosti, koje sam malopre
pomenuo, tamo prisutne. I njih sam, svakog pojedinačno, video
kroz rupu na ogradi. Unutra, u dvorištu, gorela je vatra koja je sve
osvetljavala.
U međuvremenu se Korteho ponovo sabrao.
— I vi rekoste da mi je kći još živa?
— Da. Zatvorena je u podrumu, u kome je trebalo da umre
senjor Arbelez. Ali sutra u zoru će joj suditi.
— Onda je moramo osloboditi! Zar sada ne može ništa da se
učini, senjor Grandpriz?
— Pomislio sam da ćete mi postaviti to pitanje, i da će vam
sudbina kćeri najviše ležati na srcu. Zbog toga sam se osmelio i na
dalji korak. Otpuzio sam iza hacijende, jer su tu stranu Miksteke
slabije čuvali, i prebacio se preko ograde. Najpre sam hteo da
pronađem podrumski otvor prostorije u kojoj je vaša kći zatvorena.
Vi svakako znate da podrumske prostorije na hacijendi imaju gore
mali prozorčić.
— Znam. Nastavite.
— Pripremio sam nekoliko malih kamenčića, i onda na rukama
otpuzio do prvog otvora. Tu sam ubacio jedan kamenčić i počeo da
osluškujem. Imao sam sreće. Posle prvog pokušaja začuo sam
ženski glas, koji šapatom reče: „Dios! Da li je neko tu? Ako jeste,
molim vas pomozite mi. Ja sam Žozefa Korteho.“ Nisam odgovorio,
da ne bih u njoj probudio nadu koju možda neću moći da ostvarim.
Osim toga, doznao sam dosta i nisam hteo da vas dugo ostavim u
neizvesnosti.
Lovčeva priča izazva veliko uzbuđenje. Korteho je bio
najuznemireniji.
— Još večeras moramo osloboditi moju kćerku. Sutra će već biti
dockan. Ti ljudi je neće poštedeti, a razloge za to ne mogu sada da

93
vam kažem. Senjore, hoćete li uzeti na sebe da oslobodite moju kćer
iz vlasti tih ljudi?
Grandpriz ga pogleda zapanjeno.
— Jeste li svesni toga šta tražite od mene? To me može stajati
života, a ja nisam siguran da ste zaslužili da ga stavljam na kocku za
vas i vašu kćerku.
— Senjore, pomozite još samo ovog puta, meni i mojoj kćerki,
pa ću vas kraljevski nagraditi!
— Ne dosađujte mi svojim novcem! Dobro znate da vam ne
pomažem zbog toga. Čak i da hoću, taj poduhvat ne bih mogao sam
da izvedem. Potreban mi je još neko koji će mi pomoći.
— Recite šta treba da učinim! Rado ću vam pomoći.
— Vi? — Pogled kojim ga je lovac odmerio nije bio baš
najljubazniji. — Ne, senjore, nemojte mi zameriti, ali u ovoj prilici
ne možete mi baš ničemu poslužiti.
— Pokušajte sa mnom, senjore! — reče Manfredo. — Nisam baš
neupućen u umetnost puzanja, i ako vam se to isplati, stavljam vam
se na raspolaganje.
Grandpriz pogleda neodlučno pred sebe. Celo njegovo biće se
protivilo tome da se zauzme za stvar za koju mu je unutrašnji glas
govorio da nije tako čista kao što Korteho hoće da je predstavi. Ali
Korteho je toliko na njega navaljivao, dok najzad nije popustio.
— Dobro, može se pokušati. Ali vas molim da se vladate tačno
po mojim uputstvima.
Korteho odahnu. Za ovo kratko vreme tako je upoznao i
procenio lovca, da je znao, ako ikome uspe ovako opasan poduhvat,
onda to može samo Grandprizu. Lovac im iznese svoj plan. Pošto su
ga do tančina razradili, uzjahaše konje i udaljiše se u pravcu
hacijende.
Žozefa Korteho se nije nalazila u zavidnom položaju. Zavezanih
ruku i nogu, bacili su je u podrum koji je isprva služio kao zatvor za
Arbeleza. Dvojica Miksteka su stražarila pred zaključanim vratima,
pod najstrožijom naredbom da ne smeju nikoga pustiti unutra. Ali
ti Indijanci nisu bili ni Apači ni Komanči, već ljudi koji su se,
zahvaljujući polucivilizovanom životu, odvikli od divljine. Zbog toga
im je ubrzo postalo dosadno, pa su čeznuli za društvom svojih

94
drugova. Kakvog je imalo smisla čuvati već ionako zaključana vrata!
Niko stran nije mogao da uđe u hodnik pred podrumom. Da bi to
uradio, morao bi da prođe pored svih logorskih vatri i kroz veoma
osvetljen ulaz u hacijendu, a to se graničilo s nemogućim. Oni su
verovali da je zatvorenica na sigurnom mestu, pa se posle dva časa
stražarenja udaljiše. Napolju pred vratima, sa drugovima, bilo im je
prijatnije, nego dole u mračnom hodniku.
Moglo je biti oko dva časa posle ponoći, kada se iz senke ograde
odvojiše dve prilike i bešumno otpuzaše do prozora koji je pripadao
prostoriji gde je Žozefa bila zatvorena. Tu jedan čovek, Grandpriz,
prisloni usta na otvor i prošaputa:
— Senjorita Žozefa!
— Ko ste vi? Šta hoćete?
— Prvo mi kažite jeste li sami?
— Da, potpuno sama.
— Mi smo došli da vas oslobodimo.
— O Dios! Kad bi to bila istina!
— Istina je. Ja sam poznanik vašeg oca koji vas očekuje nešto
dalje od hacijende.
Žozefa se morala obuzdati da ne bi pobedonosno uzviknula.
— Kako mislite da me oslobodite?
— Prepustite to nama! Jesu li stražari pred vratima?
— Bila su dvojica, ali su, izgleda, otišli.
— To mi nije dovoljno. Moram biti siguran. Budite dobri i lupite
nekoliko puta u vrata!
— Ja sam, doduše, zavezana, ali pokušaću. Posle izvesnog
vremena začu se ponovo kucanje.
— Ne čujem ništa. Napolju izgleda nema nikoga.
— Onda, moramo se odmah prihvatiti posla. Vi ne treba da
činite ništa drugo osim da osluškujete čuje li se napolju nešto
sumnjivo.
I oba čoveka se latiše posla. Otvor je bio suviše mali da bi
propustio jednog čoveka. Bilo je potrebno prvo nožem otkloniti
nekoliko kamenova. To nije bilo lako, pošto je ceo posao morao da
se obavi bešumno. Posle pola sata rada učinjeno je toliko da je

95
Grandpriz mogao da se spusti dole pomoću svoga lasa koje je
Manfredo držao.
Žozefu obuze ogromno uzbuđenje. Hoće li spasavanje uspeti, ili
će te odvažne ljude primetiti pre vremena? U tom očekivanju je
gotovo zaboravila na bolove koje je trpela i brojala je minute koji su
joj se činili kao sati. Na kraju, ljudi gore su završili posao. Otvor se
za trenutak zamrači, a tada se k njoj spusti jedna senka.
— Samo bez nepotrebnih reči, senjorita. Svaki trenutak je
dragocen. Hoćete li moći da se uspužete gore?
— Moram.
— Ne smete ni glasa pustiti od sebe. A sada na posao!
Lovac priveza Žozefu lasom ispod miške i dade ugovoreni znak.
Manfredo je vukao gore, a Grandpriz mu pomagao od dole. Ona
srećno iziđe. Laso je bilo spušteno po drugi put, i lovac se uspuza
gore.
— A sada, brzo. Imali smo tako neverovatnu sreću, da je ne
smemo dalje izazivati.
Grandpriz uhvati Žozefu za ruku i požuri s njom do ograde.
Manfredo se prvi pope i Grandpriz mu doda devojku. Tad se on
prebaci preko ograde a Manfredo, koji je još uvek bio na vrhu
ograde, spusti mu Žozefu u naručje. Odatle se brzim koracima
uputiše ka mestu na kome su ih Korteho i ostali Meksikanci željno
iščekivali.
Nije teško zamisliti razočarenje i bes Šternaua i njegovih
pratilaca, kad su ujutru našli Žozefinu tamnicu praznu. Najljući je
bio Munjevita Strela, koji je goreo od želje da se osveti svim
krivcima za nevolje koje je morao da pretrpi njegov tast. Za
majstore u čitanju tragova, kao što su bili Matava-se i Munjevita
Strela, nije bilo teško utvrditi pravac kojim su begunci krenuli. Ali
ko joj je pomogao u bekstvu? To je za Sve bila velika zagonetka. Neki
su pomišljali na Korteha, ali zbog povređenih očiju on nije mogao
tek tako lako i brzo da stigne ovamo. Pored toga, nije ni bio čovek
koji bi mogao izvesti takvu otmicu. Na kraju su prestali da razbijaju
glavu oko toga, pošto će se ipak na kraju sve objasniti. Odlučili su
da odmah pođu u poteru, i to svi koji su sa Šternauom došli na
hacijendu.

96
 Prethodno su petorica poverljivih ljudi, istovremeno dobrih
jahača, poslati Huarezu da ga o svemu obaveste. Tada Bivolje Čelo
potraži drugog poglavicu Miksteka, Prerijskog Konja.
— Ja ću napustiti hacijendu zajedno sa svojim saputnicima —
reče on. — Moj brat je, znači, jedini vođa i poglavica koji ostaje. On
treba dobro da štiti Arbeleza, a čim poglavica Huarez stigne, da mu
dovede decu Miksteka.
— Kuda ide moj brat? — zapita poglavica.
— To ne znam.
— Kada se vraća?
— Ni to ne znam.
— Zar ne bi trebalo da ga prate neki ratnici?
— Desetorica ljudi koji se dobro razumeju u čitanje tragova
mogu da pođu. Više mi nije potrebno.
Posle jednog časa sedmorica belaca sa dve poglavice i njihovom
pratnjom, odjahalo je sa hacijende.

97
 DOKTOR HILARIO

Nedaleko od severne granice provincije Zakatekas, ležao je

gradić Santa Haga. Sam za sebe nije bio vredan pomena, ali se o
njemu često govorilo, zato što se na bregu, u čijem je podnožju on
ležao, uzdizala visoka stara građevina koja se još i danas naziva
Manastirom svete Barbare, mada odavno služi ovozemaljskim a ne
verskim ciljevima. To je bolnica za umobolne i za sve ostale druge
bolesti.
U gradiću je bilo veoma živo. Pre nekoliko dana je ovamo sa
severa stigla četa Francuza. Ti ljudi nisu imali ni pušaka ni bilo
kakve druge vojničke opreme. Ubrzo se doznalo da je ova četa bila
posada Čivave koju je Huarez primorao da odbaci oružje i obeća da
se neće više boriti protiv njega. Komandant ove čete je poslao
glasnika u glavni štab da bi dobio uputstva o daljem držanju, i do
njegovog povratka morao je ovde da čeka.
Ono što je u gradu izazvalo naročitu pažnju, bila je okolnost što
je s tim ljudima stigla i jedna dama izuzetne lepote koja je, mada se
tek dva puta pojavila u crkvi, kod žena izazvala buru zavisti a kod
muškaraca divljenje. Ono što je bilo najčudnije, ta dama nije
potražila stan u gradu, već gore u starom manastiru, i to kod
sadašnjeg upravnika bolnice, nimalo omiljenog i svuda poznatog
pod imenom Hilario.
Bilo je veče i Hilario je sedeo u svojoj ćeliji, zadubljen u
medicinske spise. Soba mu je bila vrlo jednostavno nameštena.
Jedino što je padalo u oči, bilo je mnoštvo ključeva koji su visili po
zidovima. On je bio omanji, ćelav i mršav čovečuljak. Njegovo
glatko lice izražavalo je ozlojeđenost i namrgođenost i podsećalo na
buldoga. Mogao je da bude šezdesetih godina, ali je bio još vrlo

98
krepak. Tada neko tiho zakuca na vrata. Odmah je čuo, a na licu mu
zaigra osmeh, i to takav da bi ga teško bilo opisati.
— Napred! — reče najljubaznije što je mogao.
Vrata se otvoriše i u sobu uđe senjorita Emilija, obaveštajac
predsednika Huareza u Čivavi.
— Dobro veče! — pozdravi ona.
— Dobro došla, lepa senjorita! — odgovori on, zatvori knjigu i
diže se sa stolice.
— Nadam se da ne smetam, — ona se nasmeši.
— Da smetate, senjorita? Šta vam pada na pamet! Ja vam uvek
stojim na raspolaganju. Zbog toga i sebi dozvoljavam da vas
zamolim za pristanak da večeras podelite sa mnom moju šolju
čokolade.
— A ja vaš poziv rado prihvatam, pošto mi on pruža mogućnost
da u prijatnom razgovoru ubijem dosadu večeri.
— Zbog te dosade ste sami krivi. Zašto ste se nastanili kod mene,
a ne dole u varoši? Tamo vam ne bi nedostajalo razonode.
— Hvala na takvoj razonodi! Razgovor sa bićem, koje je celog
života imalo prilike da se izgrađuje, znači mi mnogo više od svake
razonode.
Emilija sede na sofu.
— Niste li hteli reći da me smatrate izgrađenim karakterom? —
upita on.
— Naravno — odgovori ona, gledajući ga laskavo. — Mrzim sve
ono što je nedovršeno. Nikada ne bih mogla da cenim čoveka čiji
unutrašnji život i spoljašnjost treba još da se razvijaju.
— Ali vi zaboravljate da kod svakog čoveka, kada prestaje
razvitak, ponovo nastupa opadanje.
— Oh, vi to nazivate opadanjem, senjor Hilario? Kada čovek
može dati nešto od snage svoga tela i duha, onda je to samo dokaz
da je posedovao višak snage.
Hilario htede da odgovori ali nije dospeo, pošto u sobu uđe
jedna stara služavka koja unese čokoladu. Pošto se ona udalji, on
nali gošći punu šolju.

99
 — Pijte, senjorita! To je prvi put da ste mi ukazali čast, a ja bih
mnogo dao da u toj sreći mogu svakodnevno da uživam.
— Zar to stvarno smatrate srećom?
— Da, to je najveća sreća koja se samo može poželeti! Voleo bih
da niste samo gost, već stanovnik ove kuće. Šteta što morate da je
napustite čim Francuzi ponovo krenu!
— Francuzi? Šta se oni mene tiču?
Hilario se trže. — Ja sam mislio da vi pripadate njima? Ovde se
misli da ste žena ili verenica jednog od njihovih oficira.
— Prevarili su se mnogo — odgovori ona. — Ne ličim li možda
na neku staru ženu?
Oči su mu užagreno posmatrale njenu lepu pojavu.
— Staru ženu? Oh, senjorita, šta vi mislite? Vi biste sigurno i
samu Veneru pobedili, kada bi se ona samo usudila da se s vama
takmiči u lepoti!
— Ako je laskanje preterano, doktore, ono prestaje da to bude!
— Oh, ja govorim istinu! — uzviknu on oduševljeno. — Vi, znači,
ne pripadate Francuzima? A zašto onda putujete s njima?
— Zato što im je zadatak da me štite i dovedu do Meksika. Imala
sam nameru da iz Čivave, gde sam dosad živela, pređem u
prestonicu, a zbog zbrke u kojoj se nalazi naša zemlja, bilo mi je
samo dobrodošlo što mogu da se priključim takvoj pratnji.
— Vi niste imali rođake u Čivavi?
— Ne. Ja sam potpuno sama.
— Ali, šta vas onda vuče u Meksiko, senjorita?
Emilija obori oči i pocrvene sasvim prirodno, što se postiže
samo posle dugih vežbi.
— Dovodite me ovim pitanjem gotovo u nepriliku, senjore —
prošaputa ona posramljeno.
— Onda molim za oproštaj. Ali ja se tako živo interesujem za
vas, da sam poverovao kako smem da postavim takvo pitanje.
— Hvala vam. Shvatam da moja uzdržljivost prema vama nije
bila na mestu. Ja vas poštujem i cenim, i to ću vam dokazati time
što ću vam odgovoriti na pitanje. Žena koju priroda nije sasvim
zanemarila, mora osećati da nije stvorena za usamljenost. Bog nam

100
je dodelio divan zadatak da volimo i da kroz ljubav druge činimo
srećnim. Zbog moga usamljenog života, ja još nisam pristupila tome
zadatku.
— Vi još niste voleli?
— Ne, nikada još — prošaputa ona, kao da se stidi toga
odgovora.
— Pa ipak, posedujete sve ono što bi jednog čoveka moglo da
učini srećnim!
— Na žalost u to se još nisam uverila. Nisam još upoznala nikoga
posle čijeg pogleda bih sebi rekla, želim samo njemu da pripadnem.
Ali Meksiko je veći od Čivave i ja neću više biti usamljena. To je
razlog što prelazim u tu varoš.
— Ah, vi želite da tamo nađete čoveka?
— Vama to neću poreći, mada prema drugome ne bih bila tako
iskrena.
— Mora li to biti u Meksiku, senjorita? Zar na drugom mestu
nema ljudi koji će znati da vas cene?
— Možda ste u pravu. Ali, ko traži jedno drvo, taj treba da ode u
šumu gde ih ima mnogo, a ne na otvorenu ravnicu gde se samo
gdekoje nalazi.
— Istina je. Ali, ako čovek na putu za šumu nađe drvo koje mu
se dopada?
Iznenađena, Emilija, odmahnu rukom i potvrdi nestašnim
glasom:
— Onda čovek ostaje utešen kraj njega. Zar ne, senjor Hilario?
Njegovo lice obasja čisto oduševljenje.
— Svakako, senjorita — odgovori on. — Samo je pitanje koje
starosti i kakvih osobina bi moralo, ili smelo, da bude ovo drvo.
— Ne bi smelo da bude suviše mlado i vitko. Dostojanstvo
ukrašava drvo, ali mu mahovina daje poetičnu draž.
— Senjorita Emilija, smem li za vas da potražim jedno takvo
drvo?
— Učinite to, ako želite! Meni još uvek ostaje na volju da se za
njega odlučim ili ne odlučim.

101
 — To vam svakako ostaje slobodno — reče, duboko odahnuvši,
pa nastavi: — Drvo, naime, stoji ovde u Santa Hagi, u našem
Manastiru svete Barbare.
— U manastiru, doktore? Ja nisam ovde videla još nijedno drvo.
— O, ipak. Ono stoji pred vama.
Starac izgovori te reči gotovo sa mržnjom.
Emilija ga pogleda razrogačenih očiju i upita:
— Vi? Mislite na sebe, senjore? To nisam očekivala.
Kao u detinjem oduševljenju, ona sklopi ruke i pogleda ga s
takvim izrazom, da se to moralo nazvati majstorskim pretvaranjem.
— Niste očekivali? Zašto? Vi ste sami izabrali drvo za poređenje.
Niste me razumeli?
— Razumela sam vas, doktore Hilario — sme(jala se ona. — Vi
ste pod drvetom podrazumevali životnog pratioca koga ja tražim. I
taj čovek hoćete da budete vi?
— Oh, koliko te želim! Sve bih dao da vas učinim srećnim.
Ona ga pogleda brzo i prodorno. Lice joj postade hladno i
strogo. — Šta je to što možete da ponudite, senjore?
— Oh, vi me držite običnim, siromašnim doktorom Hilarijem?
Recite, šta zahtevate od čoveka kome biste želeli da pripadate?
— Na prvom mestu ljubav, pravu i istinsku ljubav!
— Ona je tu. Ili možda sumnjate u to?
— Želim da verujem.
— Recite šta još.
— Ja, doduše, nisam bogata, senjor, ali nisam nikada morala da
se borim sa siromaštvom. Zahtevala bih sigurnost da nikada ne
osetim šta su oskudica i nemaština.
— Oh, ja sam vrlo bogat.
— Vi? — upita Emilija s nevericom. — Bogati?
Njen pogled pade na njegovu dosta bednu spoljašnjost.
— Ne sudite po mojoj odeći, senjorita! — reče on.
— Dobro. Vi me uveravate da ste bogati. Možete li to i da mi
dokažete?
Hilario pogleda preda se razmišljajući.

102
 — Da, mogu to da dokažem — reče on odlučno. — Pre toga bih
morao ipak da imam dokaz, da ćete mi, ako sam bogat, dati svoju
ruku.
— Taj dokaz možda i možete da dobije, ako ste kadri da ispunite
moj treći i poslednji uslov. Zahtevam čoveka na takvom položaju,
koji će mi pružiti prilike da svoju umnu obdarenost mogu dalje da
razvijam. Hoću da odem u Meksiko, i to na carev dvor. Tamo ću vrlo
brzo steći ugled i uticaj, pa ću među ljudima na položaju izabrati
jednog, koji će mi se učiniti dostojnim mene. Smejte se slobodno.
Da ste poznavalac ljudi, onda bi vam uverenost s kojom govorim
bila dovoljan dokaz da dobro poznajem sebe i da ne fantaziram.
Gledali su se oči u oči; on, mali, mršavi čovečuljak, i ta lepa žena.
On odmah odgovori:
— Šta mislite o meni, senjorita! Ja vas shvatam. Da, vi ćete
odigrati svoju ulogu kada stignete u Meksiko. Uživaćete ugled i
imati uticaja zato što ste lepi i umete da računate. Ali čak i
najdarovitijoj ženi je potrebna muška pomoć i vođstvo. Vidim da
smo oboje rođeni pametni. Hoćete li da se poverite mome vođstvu?
Njeno lice, pri sledećem pitanju, dobi izraz dobrote i nežnosti s
kojom se čovek obraća detetu:
— Ah, i vi ste umno obdareni, senjore? Ali ako se ta obdarenost
sudi po položaju koji ste uspeli sebi da pribavite, onda — hm,
dovršite rečenicu sami!
Sada na njegovim usnama zaigra osmeh.
— A koje mesto vas krasi, senjorita? — uzvrati joj on.
— Ah, vi postajete oštri — smejala se. — Postoje položaji i uticaji
o kojima se ne govori, senjore.
— Tu ste rekli istinu. Onda ne govorimo o mom položaju i
uticaju, kao što nećemo ni o vašem, bar ne sada.
— Ali. ako o tome ćutimo, kako ćete mi onda dokazati da ćete mi
pružiti životne mogućnosti kakve ja zahtevam?
— To nije teško. Spreman sam da vam pružim taj dokaz, uz uslov
da ćutite.
— Umem da ćutim, senjore.
— Dobro, onda hajdete sa mnom.

103
 Hilario uze dva ključa sa zida i zapali malu lampu. Emilija
upamti oba eksera na kojima su visili ključevi. Tada on s njom
napusti sobu, siđe jedan sprat niže i povede je kroz jedan dugačak i
nizak podrum. Tu otvori jednim ključem jaka, hrastova vrata, koja
su vodila u neki drugi podrum. Tu su opet bila vrata koja je otvorio
drugim ključem. Oni dospeše u jedan dugačak i uzan hodnik, sa čije
su se obe strane nalazila mnogobrojna vrata. On skide rezu sa
jednih vrata i otvori ih. Tada stupiše u jednu zagušljivu, malu ćeliju
ukojoj nije bilo ni svetlosti ni vazduha Izgledalo je. da je uklesana u
steni, na kojoj su se videle mnogobrojne pukotine.
— Prazna — reče Emilija. — Treba li možda ovde da pronađem
očekivani dokaz?
— Svakako — odvrati lekar.
Hilario nije primetio da Emilija oštrim pogledom prati svaki
njegov pokret. On osvetli jednu od pukotina. Ona je bila jedna od
najvećih, pa ipak jedva tolika da čovek može u nju da stavi mali prst.
Samo je na jednom mestu bilo moguće staviti unutra ispruženu
šaku. Hilario to učini, i odmah se začu tiho tutnjanje. Deo
stenovitog zida, koji je bio neprimetno ocrtan pukotinom, pomeri
se unazad, i Emilija ugleda pred sobom veću i svetliju prostoriju u
koju uđoše.
Doktor Hilario pođe napred, a Emilija za njim. Tom prilikom
ona gurnu prst u pukotinu na ono mesto gde je on stavio svoju šaku,
i oseti jedan debeli klin koji je štrčao iz stene u veličini prsta. Nije se
usudila da pritisne na njega; zid bi mogao Da se povuče unazad i
ona bi se tako odala. U toj skrivenoj prostoriji na stolovima i
policama Emilija vide mnoštvo knjiga, flaša, kapsula, instrumenata
i aparata, za koje nije znala čemu služe. Hilario prođe pored tih
stvari i zaustavi se pred praznim zidom na koji zakuca.
— Tu iza zida je skriven dokaz koji vi zahtevate.
Kucanje odjeknu potmulo. I sada je Emilija s najvećim
uzbuđenjem posmatrala njegovu ruku, da ne bi propustila nijedan
pokret. Hilario približi lampu zidu, tako da je jaka svetlost pala na
stenu. Tada devojka primeti liniju koja je oivičavala četvrtast deo
zida.

104
 — Ovde su jedna vrata — objasni on. — Ona nemaju bravu.
Okreću se oko poluosovine, potrebno ih je povući samo sa jedne
strane da bi se otvorila.
Hilario se snažno odupre o zid, i onaj oivičeni deo odmah
popusti. Ukaza se otvor veličine čoveka, iza koga je bila jedna
mračna prostorija. Stari uđe unutra a za njim Emilija, koja je gorela
od radoznalosti. Osim tih vrata, ćelija nije imala nikakav drugi
otvor. U njoj se nalazilo više sanduka, a na jednom delu zida bio je
pričvršćen jedan ormančić, na kome se nije videla nikakva brava.
Izgledalo je da se otvara vrlo komplikovano, međutim, otvarao se
sasvim jednostavno. Hilario, naime, izvuče prednju stranu kao
neku fioku, tako da su se unutra videla razna pisma i neki spisi. Sada
se doktor okrete Emiliji.
— Senjorita, — poče on — u ovoj ćeliji su skrivene moje tajne.
Niko o tome nema pojma. Vi mi značite toliko, da ću vas pustiti da
bacite unutra jedan pogled.
Emilija se gušila od nestrpljenja. Još dok joj je u Čivavi davao
uputstva, Huarez joj je skrenuo pažnju na Hilaria. Predsednik je,
naime, znao ono što je po neko samo naslućivao, a to je da se u
rukama ovog starca stiču mnogi neprijateljski konci i da bi bilo od
velike koristi kada bi se oni pohvatali. Zbog toga je Emilija bila u
manastiru.
— Tako! —reče samopouzdano Hilario, pa nastavi: — Sada ću
pre svega da vam dokažem da će doći vreme kada ću moći da vam
ponudim položaj, onakav kakav želite.
On iz ormana izvadi paket pisama i, otvorivši jedno za drugim,
pokaza Emiliji razne potpise.
— To je moja tajna prepiska — naglasi on. — Jeste li čuli za
imena koja ste ovde pročitali?
Emilija je znala sva. Bila su to imena najistaknutijih državnika i
oficira Meksika. Bilo je tu i imena visokih francuskih oficira. Pa
ipak, ona odgovori:
— Do sada se još nisam upuštala u politiku, kao što to
nameravam kasnije da učinim. Zbog toga mi je poznato samo
nekoliko od te gospode, dok su mi ostali nepoznati.

105
 — Ako se odlučite da prihvatite moju ponudu, sve ćete ih
upoznati. Ako se moje znanje i vaša lepota udruže, siguran sam da
ćemo postići veliki uspeh.
Emilija je morala da pročita ta pisma. Ona pruži ruku.
— Smem li da ih pročitam?
Doktor Hilario učini brz pokret odbijanja — Ne, to je nemoguće.
— Zašto? Mislila sam da ćemo biti sjedinjeni?
— Imate pravo. Ali zasad to još nismo.
Emilija se ponašala kao da je to razumljivo, pa ravnodušno
odgovori:
— Nadam se da ćemo ubrzo biti.
Njegovo lice se ozari.
— Zaista, senjorita? — upita brzo.
— Da. Onaj ko dolazi u dodir sa takvim ljudima ima uticaja i
pred njime je velika budućnost.
— Budućnost, rekoste? Pa ja sam star! — Gledao ju je sa
strepnjom očekujući odgovor.
— Star? Ja sam vam rekla da starost ne cenim po godinama.
Jedna sjajna budućnost od deset godina ima za mene veću
privlačnu moć od pet puta dužeg, ali običnog života.
— To je pametno, senjorita. Znači, uverili ste se da sam u stanju
da vam obezbedim položaj od uticaja?
— Da. Samo je pitanje u kojoj službi.
Hilario sleže ramenima. — Dobar diplomata nikada ne pita za
gospodara kome treba da služi, već samo za ličnu korist koju će od
toga imati. Ja ću svoje snage posvetiti onome koga vi ocenite
najboljim. Samo Huareza ne želim da služim. On je kriv što je moj
životni plan upropašćen. Dok sam ja živ, neće mu uspeti da se popne
na predsednički presto! Na to sam se. zakleo, i to ću održati.
Stari je govorio s dubokim ogorčenjem. Obrazi su mu
pocrveneli, a oči sevale od mržnje. Videlo se da je spreman na sve,
da bi se osvetio. On vrati pisma u orman.
— Znači, sada neću dobiti da ih čitam? — upita ona.
— Ne! Smećete da ih čitate tek kao moja žena.

106
107
 — Ili bar kao vaša verenica? — Emilija je to rekla u šaljivom
tonu, mada je to za nju bilo veoma ozbiljna stvar.
— Ne, — odgovori on. — Veridba može lako da se raskine, a
ovakve stvari čovek poverava samo osobi uz koju je vezan zauvek.
Sad ću vam pružiti i dokaz da sam bogat.
Hilario priđe sanduku, zatvorenom tajnom bravom, za koju nije
bio potreban ključ. On ga otvori. U njemu su bile svete posude,
skupocena odežda iz napuštenog manastira i razni drugi predmeti,
ukrašeni dragim kamenjem i izrađeni u zlatu.
— Šta kažete? — upita on ponosito.
— Kakvo bogatstvo! To je pravo kneževsko blago!
— Više od toga! Ovaj manastir je bio bogatiji od mnogih
kneževina. Kada je nad njim zavladala svetovna moć, postao sam
gospodar ovoga blaga.
— Kako vam je to uspelo? Sigurno se znalo da je manastir pun
dragocenosti.
— Naravno — reče on podsmešljivo. — Ali postoji više sredstava
da se dođe do cilja. Ali, o tome docnije. Sada mi recite verujete li da
sam bogat!
— Oh, ali vi niste vlasnik ovih stvari. One pripadaju državi.
— Državi? Da se čovek ne nasmeje! A kome pripada država?
Huarezu, Panteru Juga, Maksimilijanu austrijskom ili Francuzima?
Jednom od njih, nijednom od njih ili njima svima? Šta je uopšte
država? Je li Meksiko sada država? Meksiko je bez gospodara, u
njemu vlada anarhija i svako treba da uzme onde gde mu šta padne
šaka.
Emilija je znala da Hilario nije u pravu, ali nije smela da mu se
protivi.
— Neću da vam protivurečim — reče ona.
— Vi me, znači, smatrate gospodarem ovog blaga? — pitao je
starac zadovoljno.
— Da — odgovori Emilija bez razmišljanja.
— Onda, postavljam pitanje, želite li da postanete gospodarica
tog blaga. — Njegove oči su s nestrpljenjem počivale na njoj.
Da postane žena ovog čoveka? Smešno! Nijednog trenutka joj
nije palo na pamet da svoj mladi život priveže za tog starca. Doduše,
108
tom žrtvom bi došla do tajne i blaga. Ali zar ne bi mogla doći do toga
i na neki drugi način? Bilo je mnogo mogućnosti za to. Ali, o tome
mora zrelo da promisli. Mora da dobije u vremenu.
— Zar moram odmah da se odlučim? Korak koji od mene
zahtevate ne smem lakomisleno da učinim. To mi ne možete
zameriti.
— Treba li možda da vam ja, kome više nijedan dan u životu nije
prestao za bacanje, služim četrnaest godina, kao Jakov dok je prosio
Rahelu?
— O ne — smejala se Emilija. — Četrnaestogodišnja proševina
bi i meni dosadila. Nego, ima li ovde još nešto da se vidi?
— Ne. Sve ste videli.
— Onda, vratimo se.
— Kada ću doznati hoćete li mi postati žena?
— Odgovoriću vam za tri dana.
— Pristajem! Nadam se da nećete reći „ne“. Hajdemo natrag!
Vratili su se istim putem kojim su i došli, pri čemu je starac sve
ponovo zatvorio. I ovom prilikom je Emilija sve pažljivo
posmatrala. Ona se ne vrati sa Hilarijem u njegov stan nego u stan
koji je njoj bio namenjen. Kada se Hilario našao sam, počeo je da
šeta gore-dole po svojoj sobi.
— Možda sam danas učinio najveću glupost u svome životu —
reče on sam sebi. — Odao sam svoju tajnu. Hoće li to uticati na
njenu odluku?
Uto neko tiho zakuca na prozor. Hilario oslušnu. Kada se
kucanje ponovilo, on otvori prozor i napolju ugleda jednu priliku.
— Ko je tamo? — tiho upita.
— Ja, ujače — začu se odgovor.
— Ah, Manfredo! Dolazim.
Hilario ode da otvori sporedna manastirska vrata. Ispred njih je
stajao Manfredo. Izgledalo je da je tim putem češće dolazio ujaku.
— Tebe nisam očekivao — prošaputa Hilario. — Donosiš li mi
neke vesti?
— Da. Vrlo značajne.
— Onda hajde za mnom u moju ćeliju!

109
 Pošto se tamo smestio, ujak je očekujući posmatrao svoga
sestrića. — Odakle dolaziš?
— Sa hacijende del Erina.
— Odande? Pa ona leži u suprotnom pravcu. Ja sam te poslao u
glavni grad Meksika da tamo nađeš jednog Kortehovog čoveka.
— Ja sam, juče, bio i tamo. Sreo sam tog čoveka. Od njega sam
doznao da je Korteho na hacijendi. Tako sam sa još nekima
najmljenim bio i poslat na hacijendu.
— Kako si sada došao u Santa Hagu?
— Trebalo bi da učiniš jednu uslugu Kortehu. Među nama
rečeno, samo ako se to slaže sa tvojim planovima. Trebalo bi, naime,
da ga prihvatiš: on dolazi kao begunac.
Starac se zaprepasti. Manfredo mu ukratko ispriča o
Kortehovim neuspesima, o tome kako su Miksteke zauzele
hacijendu i o uskrsnuću grofa Fernanda i njegovih prijatelja.
— Ne mogu da ti pričam opširno, — nastavi mladi čovek — pošto
me moji pratioci čekaju, ali ću ti reći samo da smo pretrpeli užasne
stvari, i da nas svakako prate. S teškom mukom smo uspeli da
oslobodimo Kortehovu kćerku.
— Znači i ona je s vama?
— Da. Korteho, senjorita Žozefa Korteho, Grandpriz, koga si
jednom izlečio, i jedan Meksikanac.
— Gde je Korteho?
— Napolju u blizini manastira. Ja sam pošao ispred njih da bih
doznao pristaješ li da ih smestiš kod sebe. Sem toga, kazao sam im
da će ovde biti dobrodošli.
Starac se šetao gore-dole razmišljajući.
— Kakva slučajnost! Primiću Korteha. Dovedi ga.
Manfredo ode i uskoro uvede Korteha, a sam izađe, pošto mu je
ujak dao znak. Pozdravivši Korteho ostade kod vrata stojeći i poče
sumnjičavo da posmatra starca. Hilario je odmeravao njega.
— Vi se zovete Korteho, sinjore?
— Da — potvrdi on.
— Vi ste Pablo Korteho, koji je bio u službi grofa Fernanda de
Rodrigande?

110
 — Da.
— Dobro došli u moj dom! Sedite!
On pokaza na jednu stolicu u koju se Korteho spusti. Sam
Hilario ostade stojeći, i ne skidajući oka sa svoga posetioca, nastavi:
— Sestrić mi reče da tražite sklonište za izvesno vreme. Spreman
sam da vam ga pružim.
— Hvala vam! Samo, hoće li to sklonište biti takvo, da se moje
prisustvo ne otkrije?
— Plašite se izdaje?
— Na žalost! Je li vam poznat moj položaj?
— Znam samo da ste istupili kao pretendent na predsednički
položaj.
— Da, i zbog toga sam proteran iz zemlje.
— Proterali su vas Francuzi?
— U stvari, proterao me je car Maksimilijan, ali bez dozvole
Francuza on ne sme ništa da uradi. Onda sam otišao na sever
zemlje, da bih tamo posebno delovao za svoju kandidaturu, ali su
me na hacijendi del Erina napali. Ljudi su mi razbijeni, i siguran
sam da su mi gonioci na tragu.
— Oni vas neće stići. Kod mene ste potpuno sigurni. Ovaj stari
manastir ima toliko tajnih prostorija i hodnika, da bih i hiljadu ljudi
mogao da sakrijem.
— To mi je neobično milo, tim pre što sam doznao da su ovde i
Francuzi. Neću se pokazati škrtim za učinjenu ljubaznost.
— Nemate čega da se bojite. Francuze ;je Huarez razoružao, i
oni će biti srećni ako ih čovek pusti da odu. Što se tiče nagrade —
ah, recite od čega će se sastojati!
Hilario ga je vrebao pogledom, čekajući odgovor.
— Ja sam bogat! — odgovori Korteho.
— Od čega se sastoji vaše bogatstvo?
To pitanje !je Kortehu bilo neprijatno. — Imate li neki naročiti
razlog da to doznate?
— Da — reče starac mirno. — Imao bih prava da proverim imate
li mogućnosti da mi nadoknadite uslugu. Ali ja vam napominjem da

111
se odričem svake nagrade. Hteo sam samo da doznam vaš položaj,
kako bih znao na koji način mogu da vam budem od koristi.
— Hvala vam. Ali zbog čega se vi tako brinete za mene?
— To ćete uskoro doznati. Nego, recite mi bar od čega se sastoji
vaše bogatstvo?
— Ja rukovodim imanjem grofa Rodrigande.
Starčeve usne se razvukoše u osmeh.
— Što drugim rečima znači da to imanje pljačkate i trošite u
svoje svrhe?
Videlo se da se Korteho zbunio. — To nisam hteo da kažem.
— Sasvim mi je svejedno šta ste i koliko hteli da kažete. Ja se
držim činjenica. Uostalom, i s vašim upravljanjem tim imanjem je
svršeno, s obzirom da ste proterani iz zemlje. Znači, teško biste
mogli da me nagradite.
— Ja imam gotovine, senjore! — uveravao ga je Korteho, koji se
uplašio da bi starac mogao i da ga ne primi. — Dobro je sakrivena.
Morao sam za svaki slučaj da se osiguram.
— Time želite da kažete da ste novac sa imanja Rodrigande
sklonili. Od toga uskoro neće biti ništa.
— Kako to mislite?
— Mogli ste pomisliti da će grof Fernando de Rodriganda na sve
to staviti rezu.
— Jeste li vi sotona? — uzviknu Korteho uplašeno. — Grof
Fernando je već odavno mrtav!
Hilario se smejao.
— To ni sami ne verujete. Isto kao i ja vi znate da je don
Fernando živ.
Te Hilarijeve reči nateraše Kortehu krv u lice.
— Ne razumem vas. Ko vas je to obmanuo?
— Manfredo je bio dovoljno dugo kraj vas da bi mogao zaključiti
nešto od toga što je od vas čuo.
— Onda moram da vam kažem da vas je sestrić pogrešno
obavestio.
— Nemojte se truditi da me prevarite! Znam na čemu sam. Vi
niste prema meni iskreni i zbog toga vas ne mogu primiti kod sebe.
112
 — Ali, šta se vas tiče porodica Rodriganda?
— Ništa, baš ništa. Ali možete zamisliti da mi ne pada na pamet
da kod sebe prikrijem čoveka kome je za petama čitava četa
gonilaca, od kojih ne znam kako da se odbranim.
— Njih ne treba da se plašite.
— U to, izgleda, ni sami ne verujete. Moj sestrić mi, doduše, nije
mnogo ispričao, ali sam shvatio da su vam na tragu veoma opasni
ljudi. Kakve veze imate s njima? Meni smete mirno da se poverite.
Po Kortehovom čelu izbiše graške znoja. Osećao se nesigurnim
i ćutke je gledao preda se. Položaj u kome se nalazio bio je više nego
nesiguran. Morao je za izvesno vreme da nestane, a u tome je samo
lekar mogao da mu pomogne. A šta bi mu naškodilo da on dozna
njegove tajne? Moglo bi se posle udesiti da on nestane. O tome ne
treba još sada da se brine. Korteho odlučno podiže glavu i reče:
— Pa dobro, odlučio sam da vam sve poverim. Ali ne znam
smem li se osloniti na vaše ćutanje?
— Zaklinjem se da ću ćutati o svemu što doznam.
— Verovaću vam. Ali teško vama ako me izdate! Budite uvereni
da ću vas ubiti ako jednu jedinu reč izbrbljate.
I sada Korteho učini nešto što bi ranije smatrao nemogućim, on
ovog, doskora sasvim nepoznatog, čoveka upozna za događajima u
kući Rodriganda. Ali on to učini samo dokle je bilo moguće da se
sam sasvim ne razotkrije. I pored toga starac je doznao toliko da na
kraju dugačke priče iznenađeno uzviknu:
— Ali, senjore, zar je to moguće? Da mi niste ispričali neki
roman?
— Ne, bilo mi je veoma teško da vam otkrijem tajnu.
— I vi mislite da će gonioci uskoro biti ovde?
— Uveren sam u to. U svakom slučaju, krenuli su odmah za
nama. Takvim ljudima kao što su oni ne može izmaći naš trag.
— Dobro. Bićete primljeni. Ali zar stvarno smatrate da i čoveku
koji je sa vama došao, treba da pružim krov nad glavom? On mi neće
biti potreban.
— Onda mu recite neka ide. On mi je ionako sada na teretu.
— Dobro. To ću i učiniti. Sa Grandprizom je nešto drugo. On mi
duguje zahvalnost, i od njega ne treba da se plašimo izdaje. — Sada
113
idite, senjore Korteho, i dovedite svoju kćer. Daću vam jednu tajnu
podzemnu prostoriju.
Za vreme tog razgovora Emilija se nalazila u svojoj sobi. Nju je
mučilo pitanje da li je pametnije da još danas ode i pregleda
prepisku starog, ili da to ostavi za docnije. Njena soba nije bila
daleko od njegove, te je primetila kako neki ljudi tiho ulaze i izlaze
iz nje.
To je natera da ugasi svetlost i da malo odškrine vrata svoje
sobe, da bi mogla da prisluškuje.
Ubrzo, ona ponovo začu korake. Vrata njegove sobe se otvoriše,
i ona pri svetlosti lampe primeti jednu mušku i jednu žensku priliku
kako ulaze unutra. Još pre nego što su se vrata za njima zatvorila,
ona opazi da čovek nema jedno oko. Tada joj neki šum ponovo
privuče pažnju. Ona vide Hilaria kako sa lampom u ruci nestaje na
stepenicama koje su vodile u podrum. S njim su bile obe ličnosti,
koje je maločas videla. Hilario ih provede pored njenih vrata, i ona
ga ču kako tiho govori.
— Senjorita Žozefa, vi ste tamo dole potpuno...
Više od toga nije mogla da uhvati. Tek što je ovo troje prošlo,
Emilija se nečeg seti pa odmah pođe da to i izvrši. Uzevši nekoliko
šibica, ona se ušunja u Hilarijevu sobu. Tamo je bilo mračno. Ona
kresnu šibicu, uze sa zida ključeve i vrati se u svoju sobu.
Tek nakon dužeg vremena Emilija ču da se starac vratio u sobu.
Bio je sam. Korteha i Žozefu je smestio u podzemno skrovište. Nije
primetio da je u njegovom odsustvu neko ulazio u sobu. Pošto je
stavio lampu na sto, poče da šeta po sobi, razgovarajući sam sa
sobom:
— „Kakvo veče! Ovaj Korteho i ne sluti da mi je potreban samo
da bih ispunio svoje planove. Kakva neopreznost! Meni da ispriča
stvar sa Rodrigandom! Upotrebiću to u svoju korist, a njega ću
upropastiti. Karamba! Samo kada bih mogao da svoga sestrića
Manfreda podmetnem kao grofa! Ali tada bi bilo potrebno da se svi,
koji znaju tajnu, uklone sa puta. Pričekaću, a onda ću u datom
trenutku učiniti ono što je najkorisnije. Sutra će možda naići i
gonioci. Treba paziti. Sada ću leći, da bih ujutru bio sasvim
odmoran!“

114
 Emilija pričeka još neko vreme dok se ne uveri da se sve stišalo.
Onda se snabde dovoljnom količinom hartije i olovkom, uze lampu
i flašicu gasa koja joj je stajala na raspolaganju, i ode da izvrši ono
što je naumila. Ona zaključa svoju sobu da niko ne bi mogao
primetiti da ,je odsutna. Tada bez svetla siđe niza stepenice koje su
vodile u podrum. Tek tamo zapali lampu i otvori vrata. Pošto je
zapamtila i sve radnje koje treba izvršiti, uspela je da uđe u
prostoriju pod stenom, u kojoj je bilo ono što je tražila.
Kada je otvorila ormarić, ona se dade na posao da jedno za
drugim pročita sve spise. Za Huareza, njenog pretpostavljenog, oni
su bili od najveće važnosti, te Emilija uze hartiju i olovku i prepisa
najvažnije delove. Iako je pisanju bila veoma vična, pribeležaka je
bilo toliko da bi, kako je izgledalo, teško mogla završiti posao do
zore.
Za vreme tog rada do špijunke dopreše neki glasovi. Ona
oslušnu. Glasovi su dolazili iz jednog ugla. Emilija ga osvetli, i vide
da se tamo nalazi nekakav otvor nalik na oluk, ali nije znala čemu
služi. Bilo je sigurno jedino to da taj otvor spaja sobu sa spisima sa
nekom drugom, iz koje je sada dopirao razgovor. Emilija čučnu na
pod i stade da osluškuje. Sada je jasno čula zvuk muškog i ženskog
glasa i, pošto je prislonila uvo na otvor, mogla je da razume i reči.
— Ti potpuno veruješ tome Hilariju? — upita ženski glas. — Ja
ipak verujem, oče, da je potrebno da budemo oprezni!
— Ne plaši se za mene, Žozefa! Pablo Korteho ne dozvoljava da
ga bilo ko lako prevari. To bi trebalo da znaš!
— Oh, zar nisi baš u poslednje vreme došao do saznanja, da ipak
ima ljudi koji su moćniji od nas?
— To je bio niz nesreća, koje se neće ponoviti. Najpre sam
nameravao da pokušam da se povežem sa Huarezom. Da mi je
prepad na onog Engleza i njegov tovar uspeo, bio bih Predsedniku i
te kako dobrodošao, a ja bih ga primorao da bude oruđe u izvođenju
mojih planova. Ali sada je i to propalo.
— Gde li je sada Huarez?
— Pošto ga sada štite Sjedinjene Države i Engleska, svakako će
napredovati vrlo brzo. Ako su dobrovoljci, kojih sam morao da se
odreknem, prišli njemu, onda je on dovoljno jak da preduzme

115
snažan i brz napad. U tom slučaju će stići vrlo brzo na hacijendu del
Erina.
— Zašto baš tamo?
— Zato što su de proklete Miksteke zauzele i protiv nas digle
bunu koja nam je srušila sve nade.
Posle toga zavlada tišina. Emilija je prisluškivala još neko
vreme, ali nije više ništa čula.
— Legli su da spavaju — reče sama sebi. — Ali ko su oni? Sigurno
Pablo Korteho i njegova kći. Kakvo otkriće! Oni su pobegli ovamo, i
starac im je ponudio smeštaj. Ali najvažnije je da Huarez dolazi na
hacijendu. Tamo ga mogu naći, da bih mu saopštila tajnu koju sam
otkrila. Doduše, posle obavljenog posla, trebalo je da odmah odem
u prestonicu. Ali nemam nijednog glasnika kome bih smela da
poverim ovako važnu stvar. Primorana sam, znači, da se lično
uputim na hacijendu.
Emilija tada ponovo pristupi svome poslu. Pisala je još dugo,
dok na kraju nije završila svoj zadatak. Onda sve ponovo vrati na
staro mesto i požuri natrag u svoju sobu. Od uzbuđenja koje ju je
obuzelo nije mogla da zaspi i ona se stade pripremati da krišom ode.
Hilario se probudio rano ujutru. On pođe da Kortehu i njegovoj
kćeri odnese doručak. Pri tom je morao proći pored Emilijinih
vrata. Čuvši korake, devojka iziđe iz sobe da vidi ko to prolazi.
— Ah! Već ste budni, lepa moja senjorita? — upita on. — Zar
niste dobro spavali?
— Šta više, vrlo dobro. Probudila sam se rano zato što sam
naumila da pođem u jutarnju šetnju.
— To će vam činiti dobro. Za to vreme razmišljajte o odgovoru
koji ćete mi dati kada prođe ugovoreni rok.
— Bićete iznenađeni, senjore — smejala se ona prijateljski.
— Ispašće povoljan, senjorita?
— Sačekajte! Nije dobro da se odjedanput sve dozna! — Dok je
to govorila, on oseti lak stisak ruke.
— Oh, senjorita, ja znam odgovor!
Posle toga on ode. Tek što je zamakao za ugao, Emilija požuri
njegovim vratima. Ušavši u sobu, ona vrati na mesto ključeve koje
je juče uzela. Onda se vrati u svoju sobu. Posle nekoliko trenutaka,
116
ona je neprimetno napusti. Nosila je poveći paket u ruci i uputila se
u varoš, čoveku koji je držao konje. Ona ga upita:
— Vi iznajmljujete konje?
— Da, senjorita. Želite li da izjašete u šetnju?
— Ne, nameravam hitno da otputujem, ali želim da mesto u koje
idem zadržim u tajnosti. Umete li da ćutite?
— Navikao sam da mi se plati i da ćutim.
— Ja ću vam platiti unapred. Znate li gde je hacijenda del Erina?
— Da. Put do nje traje više dana. Kakvu pratnju imate?
— Nikakvu. Sama sam.
— Onda ste vrlo hrabra žena. Da se pobrinem za pratnju?
— Biće mi dovoljna dva čoveka.
— Daću vam dve sluge. To su pouzdani ljudi. Oni mogu krenuti
za pola časa.
— Dobro! Neka sluge ponesu ovaj paket. Ja ću poći napred i
sačekaću ih na izlazu iz grada. Ne želim da se vidi u kom pravcu i na
koji način napuštam Santa Hagu.
Emilija se sa čovekom dogovori o ceni i plati mu tako da je bio
više nego zadovoljan. Onda se korakom šetača uputi van grada. U
ugovoreno vreme sustigoše je dva jahača, ko(ja su sa sobom vodila
konja osedlanog ženskim sedlom. Oni se zaustaviše kraj nje i
pomogoše joj da se popne u sedlo. I onda, prema meksikanskom
običaju, nastaviše put u najbržem galopu.

117
 PREVARENI

Otprilike u isto vreme, na jedno pola dana puta severno, naišla

,je grupa od devet jahača preko prostranih, travnatih polja. To je bio
Šternau sa svodim saputnicima. Na izvesnom odstojanju pratila ih
je grupa Miksteka koje je Bivolje Čelo izabrao. Oči tih ljudi su bile
uprte u zemlju. Odjednom Šternau pokaza na travu i reče:
— Ovde su konji utabali zemlju. Mislim da smo još na sigurnom
tragu. Begunci su se ovde odmarali.
Oni sjahaše sa konja da bi pregledali to mesto.
— Da, — potvrdi Bivolje Čelo — to su bili oni. Broj konja je isti,
a i veličina potkovice odgovara.
— Kuda se ide u ovom pravcu?
— Za Santa Hagu.
Ljudi ponovo uzjahaše i nastaviše put, ali ovog puta mnogo brže
nego ranije. Moglo je da bude negde oko podne, kada primetiše
grupu od tri(jahača kako im dolazi u susret. Oni se zaustaviše.
— Tri jahača — reče Šternau. — Jedna žena i dva čoveka. Ah, oni
su nas primetili. Okreću u stranu da bi nas izbegli. To ne smemo
dozvoliti.
— Jašimo na onu stranu! — dopuni ga Bivolje Čelo.
Konji su grabili napred. Žena shvati da ih ne mogu izbeći, te
produži dalje u prvobitnom pravcu. Kada su obe grupe stigle tako
blizu jedna drugoj da su se mogli prepoznati, Medveđe Srce zaustavi
svoga konja i uzviknu:
— Uf! To je lepa špijunka iz Čivave.
— Iz Čivave? Na koga to misli moj brat?
— Na ženu koja je bila kod poglavica Francuza.
118
 — Senjorita Emilija? Šta li ona ovde radi? Za to mora da postoji
neki naročiti razlog.
Konji ponovo krenuše. Za nekoliko trenutaka stigli su pred
jahačicu.
— Doktor Šternau! — uzviknu ona začuđeno.
— Da, senjorita, ja sam — odvrati on. — Ali recite, otkud vi ovde?
Mislio sam da ste na putu za Meksiko.
— Bila sam. Ali sada sam se uputila na hacijendu del Erina. Da
lije Huarez tamo?
— Ne, ali će doći!
— Moram da mu odnesem neobično važne vesti. Nisam imala
na raspolaganju nijednog poverljivog glasnika.
— Možemo mi da vam damo jednog takvog — reče Šternau,
pošto pogleda Miksteke koji su ga pratili. — Sjašimo malo da se
odmorimo!
Pošto su posedali, Šternau reče:
— Kod nas možete naći sigurnog glasnika. Ili je možda potrebno
da lično razgovarate sa Huarezom?
— Ne. Potrebno je samo da spisi koje nosim uza se stignu
sigurno u njegove ruke.
— To možete prepustiti dvojici naših Miksteka. Oni će ih odneti
na hacijendu del Erina i predati Predsedniku čim on tamo stigne.
— Primam sa zahvalnošću vašu ponudu, senjore. Ja bih na
hacijendi morala da sačekam Huareza, a veoma je važno da u
prestonicu stignem što je moguće pre.
— Odakle sada dolazite?
— Iz Santa Hage.
— A mi tamo. Nadamo se, naime, da ćemo tamo naći ljude koje
već nekoliko dana pratimo.
Senjorita Emilija se trže.
— Tražite možda Korteha? — upita ona. — I njegovu kćerku.
— Senjorita, niste možda to dvoje videli u Santa Hagi?
— Da, i to u manastiru. Oni su tamo stigli juče uveče, i sakriveni
su u jednoj podzemnoj ćeliji.

119
 Emilija ispriča svoje jučerašnje doživljaje. Kada je završila svoju
priču, Šternau upita:
— Vi biste svakako želeli da otputujete u prestonicu što je
moguće brže?
— Da, želela bih.
— Kako bi bilo da vam pored ove dvojice, koji će se kao glasnici
vratiti na hacijendu, dam i ostale Miksteke kao pratnju?
— Zar vam nisu potrebni?
— Pošto su Francuzi u Santa Hagi, silom ne možemo ništa da
uradimo. Upućeni smo na lukavstvo i lako se može desiti da će nam
ovi ljudi smetati.
— Vi želite da se domognete Korteha i njegove kćerke?
— Svakako.
— Onda treba samo da se obratite Francuzima. Kada doznaju da
se u manastiru nalazi taj Korteho, neće se libiti da vam ga izruče.
— Ne bih to želeo. Neću da Korteha predam Francuzima. Budite
dobri pa mi tačno opišite put koji vodi u podzemnu prostoriju, o
kome ste malopre pričali!
Emilija što je moguće tačnije, opisa raspored prostorija i način
otvaranja tajnih vrata.
— To sam razumeo — reče Šternau. — Ali ključevi. Kako ću ih
prepoznati?
— Vise jedan pored drugog kraj krletke blizu prozora. Oba
ključa su od drveta.
— Onda zasad znam dovoljno, senjorita. Znači, vi odavde
krećete pravo za Meksiko?
— Da, ako mi date pratnju koju ste mi obećali.
— A vaš prtljag?
— Nešto ;je kod mene, a ostalo će mi doneti Francuzi, mada još
ne znaju kuda sam odjahala.
— Ja bih se rado za to pobrinuo, ali mi je, na žalost, pod ovim
okolnostima to nemoguće. Ta gospoda Francuzi su me videli u
Čivavi i prepoznali bi me. To mi ne bi išlo u korist.
— To je tačno. Vi ne smete dozvoliti da vas vide.
— Kada ste krenuli iz Santa Hage?
120
 — Ujutru oko sedam sati.
— Onda ćemo mi verovatno tamo stići noću. To nam odgovara.
Hoćete li da mi opišete Hilarijev stan, kako bih mogao odmah da ga
pronađem?
Emilija to učini a onda izvadi ono što je prepisala i predade
Šternauu, koji se s Bivoljim Čelom posavetova o merama koje treba
preduzeti. I uskoro, na zapovest poglavice, dvojica Miksteka
odjahaše natrag na hacijendu, noseći sa sobom važne spise. Ostali
se spremiše da prate senjoritu u prestonicu. Pošto im je ponudila
dobru cenu, sluge Emiliji prodadoše konja. Kada je uzjahala, ona
reče Šternauu:
— Senjore, pričuvajte se doktora Hilaria!
— Ne brinite, senjorita! Taj nam čovek neće naškoditi. Srećan
put!
— Ostajte zdravo!
Emilija odjaha sa Mikstekama, i to natrag, oštrim zaokretom, u
pravcu iz koga je i došla. Sluge se vratiše natrag. Oni nisu razumeli
ni reči iz razgovora Šternaua sa Emilijom. Sada Anton Unger upita:
— Zar nije trebalo da Miksteke zadržimo uza se, doktore?
Devetorica nas je, istina, ali ne znamo šta može da nam se desi.
Mogla bi nam još ustrebati njihova pomoć.
— Ne verujem. Hilario će morati da nam preda Korteha. Ako
smo nešto propustili, onda je to što Mikstekama koji su odjahali na
hacijendu nismo rekli kuda idemo.
— To su Indijanci sigurno čuli i pre toga — uveravao (je Anton
Unger.
— Ne verujem u to, pošto su bili suviše udaljeni. Ali, požurimo,
da u Santa Hagu ne stignemo suviše kasno!
Jahali su tako brzo da su za pet časova stigli u Santa Hagu. Bilo
je veče, ali manastir nije bilo teško poznati.
— Gde ćemo smestiti konje? — upita Unger.
— Smestiti? — odgovori Šternau. — Nigde. U manastiru nije
preporučljivo, a u gradu ne smemo, da nas ne bi videli. Gore na brdu
će se već naći mesto gde ih možemo sakriti dok nam ne ustrebaju.

121
 Oni krenuše uz brdo. U blizini manastira ukraj puta povisoko
izraslo je žbunje. Tu skloniše konje.
— Ko će ostati ovde pored konja? — upita Šternau.
— Ja neću — odgovori Bivolje Čelo.
— Medveđe Srce mora kod Korteha — reče Apač.
— Ni ja ne ostajem ovde, pošto obe ličnosti moramo uhvatiti —
izjavi Munjevita Strela.
Ni od ostalih niko nije hteo da čeka kod konja.
— Ni ja ne mogu da ostanem — reče Šternau. — Znači da
moramo konje ostaviti bez straže.
— Da. Niko ih odavde neće uzeti.
— Nadajmo se! Hajdemo!
— Kako ćemo unutra?

122
 — Moramo biti oprezni. Osmotrimo najpre zidove! Bilo bi
najbolje da nas ne vidi niko osim Hilaria.
Kada su Šternau i njegovi pratioci stigli na brdo i skrenuli u
žbunje, sa zemlje kraj puta se podiže prilika nekog čoveka, koja
pohita u manastir. Ona uđe unutra kroz pobočna vratanca, zatvori
ih za sobom i brzo se uputi u Hilarijev stan. To je bio Manfredo,
njegov sestrić.
— Jedva dišeš — reče starac. — Dolaziš li sa svog stražarskog
mesta?
— Da. Oni dolaze, devetorica ih je. Jedan od njih je visok kao
neki džin.
— To mora biti taj Šternau. Idi odavde da te sada ne bi videli! Ni
Grandpriza ne smeju da vide.
— Oh, oni ne dolaze pravo ovamo. Odjahali su prvo do žbunja.
Svakako sakrivaju tamo svoje konje. U manastir će već ući tajno.
— To bi i meni bilo milije. Jesi li sve tačno upamtio? Ne treba da
činiš ništa drugo, osim da iza nas svetliš lampom, kao što ću to ja
raditi idući ispred njih. Ali, čim ja i oni stignemo u dotičnu sobu, ti
ćeš zalupiti vrata i navući rezu. To je sve. Sad idi!
Sestrić se udalji, i ujak ostade sam. Sedeo je za stolom, tobože
zadubljen u neku knjigu, ali je napregnuto osluškivao svaki šum koji
se mogao čuti. Pa ipak, on nije bio prerijski lovac. Dok je
napregnuto osluškivao da bi nešto čuo, vrata se tiho otvoriše. Na
njima je stajao Šternau, a iza njega njegovih osam pratilaca. Nemac
je posmatrao sobu i onoga koji je u njoj sedeo, pa onda upita:
— Jeste li vi doktor Hilario?
Starac skoči i okrenu se. Bio je tako zaprepašćen, da je uspeo tek
posle izvesnog vremena da odgovori:
— Da, ja sam. Ko ste vi?
— To ćete uskoro doznati.
Rekavši to, Šternau uđe, a za njim i ostala osmorica. Starčeve
oči su sa vidljivom strepnjom bile uprte u džinovski stas Nemca.
Treba li stvarno da se upusti u borbu sa tim ljudima naoružanim do
zuba?
Kada je za sobom zatvorio vrata, Šternau upita:
— Vi ste sami, senjore?
123
 — Da.
— I niko ne može da prisluškuje naš razgovor?
— Niko.
— Dobro. Onda bih vas zamolio nešto.
Pošto je Šternau do sada prijateljski razgovarao, Hilariju poče
da se vraća kuraž.
— Zar mi nećete najpre reći ko ste? — raspitivao se on.
— To ćete doznati. Ali, pre svega, budite ljubazni pa nam
odgovorite tačno na neka naša pitanja!
— Senjore, ne znam šta da mislim! Kako izgleda, u manastir
niste ušli na uobičajeni način?
— Naravno da nismo. Za to smo, dragi moj, imali razloga. Ako
vam naš dolazak ne odgovara, na vama je da nas se oslobodite što
je moguće pre. Niste li možda obavešteni o našem dolasku?
— Ne. Ko bi me obavestio?
— Zar nisu sinoć došli vama jedan muškarac i jedna žena?
— Nisu.
— Koji se zovu Korteho?
— Ne. Te ljude ne poznajem. Uostalom, ja živim samo za
medicinu i ne bavim se politikom.
— Ah, a odakle onda znate da ovo ime ima neke veze sa
politikom? Time ste odali da vam je ono poznato. Ne pokušavajte
da me prevarite! Vi vodite prepisku sa svim današnjim političarima.
Hilario se zaprepasti. Odakle to Šternau zna?
— Znači, Korteho i njegova kći nisu kod vas? — upita Šternau
još jednom.
— Ne, nisu.
— I vi ih niste smestili u jednu podzemnu prostoriju, da biste ih
sakrili?
— Nisam.
— I ta prostorija nije pored one u kojoj je skriveni ormarić
svašom tajnom prepiskom?
Sada starcu prostruja užas svim žilama. Ali on ipak skupi
hrabrost i ljutito upita:

124
 — Senjore, ne shvatam kako ste se usudili da uđete u moju kuću
tajno i da mi potom postavljate pitanja koja ne razumem. Dozvaću
pomoć.
— Ne pokušavajte to, senjore! Rđavo ćete proći.
— Onda se bar jasnije izrazite, kako bih shvatio šta u stvari želite
od mene.
— Ukratko rečeno: treba da nam izručite Korteha i njegovu
kćerku.
— Ali ja o njima ne znam ništa.
— Zar stvarno mislite da ću poverovati toj laži? Ako mi odmah
ne obećate da ćete biti iskreni, stisnuću vam šiju tako da vas već
sledećeg trenutka neće biti među živima. A onda ćemo i sami umeti
da pronađemo ličnosti koje tražimo!
Dok je ,to govorio, Šternau je tako stegao Hilarija za gušu, da je
on mogao još samo da krklja. Starca obuze strah. Shvatio je da bez
opasnosti po sopstveni, život, neće umeti dalje da laže, pa promuca:
— Ja... ću...!
Šternau malo popusti. — Znači, Korteho i njegova kći su kod
vas?
— Da! Ovde su.
— Gde su?
— U jednoj podzemnoj rupi.
— Rupi? Pih! Svoje štićenike ne biste sakrili u neku rupu.
Sigurno ste im dodelili bolji apartman.
— Ne, oni su moji zarobljenici! — lagao je starac.
Šternau ga oštro pogleda. — Opominjem vas. Nemojte
pokušavati da me još jednom prevarite!
— Ne varam vas, senjore! Ne znam kako ste sve doznali. Ali,
pošto već znate, moram vam reći da mi je Korteho bio neprijatelj.
Sam slučaj ga je doveo k meni i, mada se nadao da ću ga zaštititi,
postao je moj zarobljenik, Hteo sam malo da ga mučim, pa da ga
posle izručim Francuzima.
— Bilo bi vam jednostavnije da Korteha izručite nama.
— Šta ćete mi dati ako to učinim?

125
 — Kako mi se čini, vi ste spremni da zahtevate i nagradu? Čujte,
ta nagrada bi lako mogla da se pretvori u nešto što vam ne bi bilo
prijatno. Kratko i jasno vas pitam: hoćete li, ili nećete, da nam
predate oca i kćer? Dajem vam jedan minut za razmišljanje!
Hilario se napravi kao da je smrtno preplašen i odgovori:
— O bože, spreman sam da to učinim. Dozvolite mi samo da
pozovem svoga sestrića. On je čuvar zarobljenika. Manfredo ima
ključ.
— Gde je on?
— U sobi pored nas. Potrebno je samo da zakucam.
— Dobro, pozovite ga!
Starac zakuca u zid i Manfredo odmah uđe. Radoznalo, a u isto
vreme i sa strahom, posmatrao je ovu devetoricu. U ruci je držao
upaljenu lampu.
— Gospoda su došla da preuzmu zarobljenike — reče mu ujak.
— Ko su oni?
— To se tebe ne tiče. Je li put slobodan?
— Mislim da se sada nećemo ni s kim sresti.
— Dobro. — I starac uze svodu lampu.
— Zašto dve lampe? — upita Šternau.
— Zato što je u mračnim hodnicima nedovoljna jedna lampa na
jedanaestoricu ljudi. Ili da dovedem zarobljenike ovamo?
— Ne, poći ćemo s vama. Ali, ne pokušavajte da pobegnete.
Jedan od vas će ići ispred, a drugi iza nas. Onaj koji bude išao
ispred, talac- je za obojicu. Ako se nešto desi, biće ubijen.
Oni krenuše onako kako je zahtevao Šternau i, na žalost, tačno
onako kako je i starac smislio. Hilario je išao napred i vodio ih kroz
jedan hodnik, onda niz neke strme stepenice, pa ponovo kroz neki
hodnik i najzad kroz podrum. On se zaustavi pred jednim čvrstim i
gvožđem okovanim vratima i povuče dve reze.
— Imaš li kod sebe ključ? — upita Hilario sestrića.
— Da — potvrdi Manfredo.
— Oni su iza ovih vrata? — raspitivao se Šternau-
— Ne, iza sledećih, senjore.

126
 Tada Manfredo otključa vrata i povuče se, da bi ostali mogli da
prođu. Hilario kroči unutra prvi, a ostala devetorica za njim. Nisu
ni primetili da suprotna gvozdena vrata nisu bila zaključana Još
nisu ni naslutili kakva im opasnost preti, a starac munjevitim
skokom iziđe iz sobe i zalupi za sobom vrata. U istom trenutku
začuo se neki tresak. Sestrić je zatvorio vrata kroz koja su prošli.
Namakle su se reze i brave škljocnule, a oni sami se našli u mraku.
— Zarobljeni! — uzviknu Anton Unger.
— Uf! — viknu Apač.
— Prevareni! — ote se Šternauu.
Ostali su bili tako zaprepašćeni, da su ostali nemi. Ni Miksteka
ne reče ni reči, ali metak iz njegove puške izlete u pravcu vrata.
— Šta hoće moj brat? Zašto puca? — upita Šternau.
— Da razvalim bravu — odgovori Bivolje Čelo.
— To nam neće pomoći. Na vratima su i reze.
— Upalite vatru! Osvetlite!
Šternau izvadi iz džepa šibicu. Kada jedna od njih zasvetli,
videlo se kako kroz ključaonicu ulazi tanak mlaz pare. Istovremeno
se osetio neobično jak miris, od koga se gubio dah.
— Hoće da nas otruju ili uguše! — uzviknu Šternau. — Nešto
smrtonosno puštaju kroz ključaonicu!
— Razvalimo vrata! — povika Munjevita Strela.
Zatvorenici svom snagom navališe na gvozdena vrata. Ništa im
nije pomoglo. Napolju je stajao starac i osluškivao. U levoj ruci je
držao lampu, a u desnoj prazan mehur, u kome se nalazilo neko
hemijsko sredstvo koje je uduvao kroz ključaonicu. Na licu mu je
igrao satanski osmeh.
— Pobedio! — klicao je. — Oni su zarobljeni! Čuj kako navaljuju
na vrata! Sada udaraju kundacima. Ali gvožđe drži. Reze neće
popustiti. Kroz dva minuta biće mirni.
Imao je pravo. Udaranje i lupanje je bilo sve slabije i na kraju je
prestalo.
— Da otvorim? — pitao se starac. — Ako uđem suviše rano, biće
još budni, i ja sam izgubljen; ako uđem prekasno, biće mrtvi. A
želim samo da ih onesvestim. Ipak, moram ući.

127
 On povuče reze i pažljivo otvori. Oseti se oštar, prodoran miris.
On naglo širom otvori vrata i odskoči daleko u nazad.
— Manfredo, otvori! —viknu.
Na tu zapovest i sestrić otvori zadnja vrata, te je otrovni gas
mogao da iziđe. Ubrzo su bez opasnosti mogli da uđu kod devetorice
nadmudrenih. Oni su ležali na podu bez svesti. Doktor kleče kraj
njih, raskopča im odela i pregleda ih.
— Možda su mrtvi? — upita sestrić.
— Ne — odgovori starac posle izvesnog vremena. — Još su živi.
Sve je onako kako sam želeo. Uzmi sve što je na njima. To će biti
tvoj plen. Sada ćemo ih zavezati, a ti ćeš čuvati stražu dok se ne
vratim. Hoću da dovedem Korteha. Neka likuje nad ovim ljudima,
kao što ću ja uskoro likovati nad njim.
Hilario se udalji. Sestrić opljačka onesvešćene i svoj plen odnese
u podrum kroz koji su malopre prošli. Onda zarobljenicima čvrsto
zaveza ruke i noge. Starac prođe kroz nekoliko mračnih hodnika i
zakuca na jedna vrata.
— Mogu li da uđem?
— Ah, senjor Hilario! — začu se jedan glas. — Najzad ste se
pojavili!
— Dobro je što ste došli! — reče Korteho. — Još imam jake
bolove. Hoćete li ponovo da me previjete?
— Ne, senjore. To je suvišno. Pogrešno ste lečeni. Sada je za sve
kasno.
— Vi se šalite — reče ranjenik. — Hoćete da me uplašite.
— Bilo bi mi milo da ste se stvarno uplašili, senjor.
Pri tom je Hilarijev hladan i bezosećajan pogled počivao na
njegovom licu prebledelom od užasa. Korteho to nije primetio, pa
reče, kao da je hteo sam sebe da ohrabri:
— Ja sam siguran da ću uskoro ozdraviti. Kako stoje stvari na
gornjem svetu, senjor Hilario? Hoću li uskoro smeti da se pojavim?
Da li su Francuzi još tu?
— Oni se neće udaljiti tako brzo.
— Neka ih đavo nosi! Pod ovakvim okolnostima čovek sme da
izađe napolje na svež vazduh samo noću. Zar ne biste mogli da nam
date bar neku drugu prostoriju?
128
 — O tome moram prvo da razmislim. Vama ne bi odgovarala
svaka.
— Zar se još nijedan od gonilaca nije pojavio?
— Svakako. Bila su ovde devetorica. Izgledalo je da nisu obični
ljudi. Jedan od njih je bio kao džin, pravi Golijat.
— Sigurno Šternau — dobaci Žozefa.
— Dvojica su Indijanci.
— Bivolje Čelo i Medveđe Srce! Šta ste uradili sa njima?
— Ja? Ništa, baš ništa, senjorita. Bio sam srećan što oni meni
nisu ništa uradili.
— Ali, prema našem dogovoru, trebalo je da ih uhvatite.
— Kako sam to mogao da uradim, senjorita?
— Još pitate? Senjor doktore, vi ste kukavica!
— Stvarno tako mislite? To je, izgleda, hvala za žrtvu koju sam
podneo da bih vas ovde smestio? Treba li možda da vas izručim
Francuzima?
— Gluposti! — uzviknu Korteho. — Moja kći uopšte nije mislila
tako kako ste vi shvatili. Istina, i ja sam mislio da će ti razbojnici biti
uhvaćeni. Tako je bilo dogovoreno. Sada su oni pobegli i ja ću biti
primoran da ih učinim bezopasnim na neki drugi način. Šta su
govorili? Kako su se ponašali? Pričajte!
— Docnije, senjore. Sada razmišljam o vašoj želji da promenite
stan. Ako pođete sa mnom pokazaću vam jedan.
Korteho i Žozefa napustiše dotadašnje prebivalište i pođoše za
starcem kroz hodnike. Najzad videše kako treperi neka svetlost.
Približivši se Korteho prepozna Manfreda. Sedeo je pored
devetorice ljudi koji su vezani ležali na zemlji. Korteho priđe i
uzviknu od iznenađenja.
— Demonio! Pa to je Šternau!
— Šternau? — upita brzo Žozefa. — Gde je on?
Ona pohita do Šternaua i osta nad njim stojeći. On se sad
osvestio i mirnim, hladnim pogledom posmatrao ovo četvoro
kojima je pao šaka.

129
 — Da, to je Šternau! — likovala je devojka. — A ovde leže Bivolje
Čelo, Medveđe Srce i Munjevita Strela. Ja sam mislila da su oni
pobegli?
Poslednje reči su bile upućene starcu.
— Samo sam se šalio — objasni ovaj. — Niko koga ja hoću da
primim na stan ne može pobeći.
I ostali se u međuvremenu osvestiše. Oči su im bile otvorene, ali
niko od njih ne izgovori ni reč.
— Ovde je i Marijano — likovao je Korteho. — Sto mu gromova,
ovako radostan dan nisam skoro imao. A tu... i tu... stvarno...
drugačije ne može ni biti, mada sam do sada teško mogao i da
poverujem, ovde leži Don Fernando de Rodriganda! Senjore, zar
nam nećete reći kako vam je uspelo da pobegnete iz vaše tamnice?
U grofu je sve kiptelo od besa. Koliko je čeznuo za ponovnim
susretom sa ovom huljom, kome ima da zahvali za osamnaest
godina nedaća, a kako je taj susret ispao sasvim drugačije nego što
je očekivao! Najradije bi dao oduška svome besu. Ali pomisli kako
bi time samo pričinio zadovoljstvo svome mučitelju, pa oćuta.
Stajalo ga je mnogo napora da se savlada i pokaže ravnodušno i
mirno lice.
— Ah, gospodin je ponosan i izigrava preuzvišenog — rugao se
Korteho.
— Dobro, nemam ništa protiv. To će već proći. Ali kako ste
uspeli da ih pohvatate? — obrati se on Hilariju.
— To ćete saznati- docnije. Sada se pre svega postavlja pitanje
šta da uradimo sa tim ljudima.
— Zatvorite ih — izjavi Žozefa. — U vašu najgoru podzemnu
pećinu, senjore! Ništa nije dovoljno rđavo za njih! Dobijaće
svakodnevno batine, a hranu samo jedanput nedeljno.
— Ipak, zamolio bih vas da budete malo uviđavniji, senjorita.
Možda ćete i vi jednom biti u položaju da vam ustreba uviđavnost.
Žozefa nije uočila starčev pogled, pa žustro odgovori:
— Ne zaslužuju oni ni trunke uviđavnosti! Zar ne, oče?
Korteho se složi klimanjem glave.

130
 — Blagosti ovde nema mesta. Ja sam izgubio jedno oko.
Hacijenda mi je oduzeta, a ljudi razjureni. Nikakva kazna nije
dovoljno teška za te ljude. Gde su te rupčage u koje ćete ih baciti?
— Jedan sprat niže, senjore. Želite li da ih vidite?
— Da. Hoćemo sopstvenim očima da se uverimo kakva
ugodnost očekuje ove bitange. Ne bi li trebalo da ih odmah
povedemo? Mogli bismo da im olabavimo veze na nogama, da bi
mogli da koračaju?
— Ne pada mi na pamet. Sa ovim ljudima se ne treba šaliti. Ne
želim da im pružim ni najmanju priliku, koju bi mogli iskoristiti za
svoje oslobođenje. Ostaće da leže ovakvi kakvi su, a onda će jedan
po jedan biti odvedeni dole. Tako neće moći da se brane. Sada me
pratite dole!
On je išao ispred njih, dok nisu stigli do stepenica koje su vodile
do jednog dubljeg podzemnog sprata. Dole su pošli jednim
dugačkim, uzanim hodnikom, sa čije su leve i desne strane bile
kamene ćelije, jedva dovoljno velike za jednog čoveka. Svaka od tih
ćelija bila je zatvorena vratima, na kojima se nalazila jedna okrugla
rupa.
— Jesu li to ćelije? — upita Žozefa. — Pokažite nam jednu!
Hilario otvori jedna vrata i osvetli unutrašnjost.
— Dva gvozdena okova! — reče Korteho. — Čemu. oni služe?
— Da bi se zatvorenici okovali.
— Kako se to radi?
— To je u stvari majstorija, senjor — reče starac. — Vi niste
vezani. Sedite ovde! Tu ću moći najbolje da vas uverim da nijedan
od zatvorenika neće moći da pobegne.
— Dobro. Probaću. Tako ću biti siguran da nam ti ljudi ne mogu
umaći.
— Da, oče, i ja moram u to da se uverim! — reče Žozefa. —
Hoćete li i meni da pokažete, senjore?
— Rado — odgovori starac. — Ovde, pored ove, imam jednu
duplu ćeliju, koja je kao stvorena za to. Otvoriću je.
Hilario povuče dve reze i otvori vrata. Ukaza se ćelija, dva metra
široka, isto toliko dugačka i visoka. Pod je bio od kamena. Nije se
videla nikakva slama, ni dušek, niti je bilo krčaga ili neke druge
131
posude za vodu. U dnu, na zidu, u visini vrata i lukova, videla su se
dva gvozdena okova, koji su bili otvoreni.
— U te okove se okivaju zatvorenici? — upita Žozefa. — Ali oni
su otvoreni a ja na njima ne vidim nikakav zatvarač.
— Nije ni potreban. U okove je ugrađen tajni mehanizam
pomoću koga se okovi zatvaraju. Dakle, žele li gospoda da se uvere
da je odavde bekstvo nemoguće?
— Da, ja hoću da se uverim — odgovori Žozefa. — Tako ću biti
sigurnija.
— I ja, takođe — dodade Korteho.
— Onda, hodite! Sedite jedno pored drugog!
Oni učiniše kako im je rečeno. Na dva starčeva pokreta,
gvozdeni okovi se sklopiše oko njihovih tela.
— Divno! — radosno uzviknu Žozefa. — Ko ovde sedi, sigurno je
smešten!
— Znači, vi mislite da ova ćelija pruža siguran smeštaj? — cerio
se Hilario.
— Da — smejao se zadovoljno i Korteho. — Zatvorenici nikada
neće uspeti da pobegnu iz ove ćelije. Sada otvorite okove, pošto smo
dovoljno isprobali blagodeti ove prostorije.
— Ali, senjore, vi rekoste da biste ovim smeštajem bili
zadovoljni, a to je izjavila i vaša kći.
— Da, zadovoljan time, da zatvorenici dobiju ove ćelije. Ne
mislite možda smo mi ovde seli da bismo tu i ostali?
— Upravo to mislim.
Nastade kratka pauza usled užasa koji je Žozefi i njenom ocu
oduzeo moć govora. Tek tad su shvatili strašnu klopku u koju su
sami sebe gurnuli.
— Vi ste poludeli! — viknu Korteho.
— Ja? O, ne! Ali ste vi bili dovoljno ludi da mi na tako glup način
uletite u zamku. Kažem vam, ovu ćeliju nećete nikada napustiti.
Tada Korteho poče da moli:
— Ne šalite se tako, senjore! Sada znamo ono što smo hteli da
saznamo, naime, kako je čoveku koji je osuđen da u ovoj ćeliji
umire.

132
 — Ne, daleko ste od toga da to znate. To umiranje treba dobro
da osetite, pa tek onda možete shvatiti.
Tada Žozefa kriknu od užasa. Bilo joj je potpuno jasno šta je
očekuje.
— Senjore, vi ste čudovište! Ne smete nas ostaviti da ovde
umremo! Ja to ne mogu izdržati!
— Baš tako! — cerio se Hilario. — To umiranje niko ne izdržava.
— Ali mi vam nismo ništa uradili!
— To je tačno. Ali ja sada hoću nagradu zato što sam vas smestio
kod sebe. Čak sam vam skinuo s vrata i vaše neprijatelje. Oni vam
više ne mogu ništa. Da niste mislili da sam sve to hteo da uradim
badava?
— Onda nas oslobodite! — uplete se Korteho. — Bogato ću vas
nagraditi.
— Pričekajte malo. Još ne znate šta zahtevam od vas.
— A šta je to? — upita Korteho i upre u starca pogled pun
iščekivanja.
Hilario odgovori kao da je reč o nekoj malenkosti:
— Zahtevam nasledstvo grofa de Rodrigande.
— Nasledstvo Rodrigande? Kako to mislite? Vi ste potpuno ludi!
— Nisam luđi od vas, jer ste i vi mislili da imanje Rodrigande
možete strpati u svoj džep.
— Senjore, vi ste podla hulja!
— Savetujem vam da malo pažljivije birate izraze. Vi sami ste
najveća hulja, i ja ću samo učiniti dobro delo ako vam preotmem
pljačku.
— Vi ste me sramno prevarili! Prokleti da ste, vi, huljo!
— Ne uzbuđujte se više, ionako je uzalud! Imam nameru da
bogatstvo Rodrigande upotrebim bolje nego vi, koji ste sebi uvrteli
u glavu da možete postati predsednik. Tako nepopravljivo glup
čovek da bude predsednik! Ha-ha-ha-ha! Sasvim vam otvoreno
kažem, imam izvesne planove i za njihovo rešenje će mi bogatstvo
Rodrigande dobro doći. Vi ste svoju ulogu odigrali. Moj sestrić
Manfredo biće grof umesto vašeg Alfonza, a ja ću pobrati sav
kajmak.

133
 To je zvučalo tako užasno da Korteho i njegova kći nisu bili u
stanju da izuste ni reči, Hilario, izgleda, nije ni očekivao odgovor pa,
pošto diže lampu sa zemlje, namaknu reze na vrata i vrati se
Manfredu, koji je bio kod ostalih zarobljenika. Pošto su jednog za
drugim odneli kroz hodnik u zajedničku ćeliju i prikovali uza zid,
Hilario naredi sestriću da zatvorenike snabde hlebom i vodom, a on
se pope u svod stan gde je očekivao povratak Manfreda, koji se
uskoro pojavi.
— Šta su još rekli? — upita Hilario.
— Ona devetorica su bili mirni. Ali je ono drugo dvoje tako
kukalo i jadikovalo da su me uši zabolele. Zar će oni stvarno ostati
dole?
— Naravno.
— Da bi tamo umrli?
— To ćemo videti. Ali, nisi li rekao da su ona devetorica sklonila
konje u grmlje? Životinje bi nas mogle odati.
— Morali bismo da ih spremimo nekud.
— Najpre otidi tamo i skini sve sa njih! Onda ih izvedi na poljanu
i pusti ih.
— Šteta je. Mogli bismo ih prodati.
— Time bi lako mogao da se unesrećiš. Sada je noć. Imaš
vremena da izvršiš moje naređenje. Zadovolji se plenom koji ti je
već dopao.
Sestrić se poslušno udalji. On poskida sedla, zaveza konje
jednog za drugog i povede ih niz breg. U podnožju brda on uzjaha
jednog konja i pođe u pravcu ravnice, vodeći sobom na ularu ostale.
Kada se dovoljno udaljio Manfredo sjaha i razjuri životinje. Tada se
pešice vrati u varoš. Tragovi devet jahača, koji su još pre nekoliko
časova svome cilju išli puni nade, bili su uništeni.
Sledećeg jutra Hilario uze ključ koji je otvarao podzemne
hodnike, pozva sestrića i siđe u ćeliju u kojoj su bili Korteho i
njegova kći. Čim su ga zatvorenici poznali, Korteho upita bojažljivo:
— Dolazite li da nas pustite, senjor doktor Hilario?
— Da vas pustim? Sve u svoje vreme. Sve stoji do vas da li ću vas
ostaviti da umrete, ili ću vam pružiti nadu u spasenje.
— Spasenje? — prostenja Korteho. — Šta tražite za to?
134
 — O tome ćemo razgovarati docnije. Zasad je reč samo o
poboljšanju vašeg trenutnog položaja. Spreman sam da vam dam
bolju ćeliju i hranu, ako mi pružite tačno obaveštenje o Enriku
Landoli, gusaru.
— Zašto o njemu?
— To je moja stvar. Vi ste obećali lovcu Grandprizu da ćete mu
predati Landolu?
— Da.
— Znači, bili ste uvereni da ćete negde sresti toga Landolu. Ako
mi kažete pravo mesto sastanka, onda ću učiniti ono što sam rekao.
— Šta hoćete od Landole?
— I s njim moram da prečistim neki račun.
— Hoćete da ga zatvorite i mučite kao nas?
— Da, čak i više, ako ga se dočepam.
— To bi i meni bilo milo. Na žalost, ne znam gde se on sada
nalazi.
— Postoji li neki način da se to dozna?
-Korteho je odugovlačio sa odgovorom. Na to starac oštro
odgovori:
— Dobro, zadržite to za sebe, ako želite da ovde večito
skapavate!
Hilario učini pokret kao da će zatvoriti vrata, kada Žozefa viknu:
— Zaboga, oče, reci mu! Neću da umrem, hoću da živim!
— Ako mi iskreno odgovorite, izvešću vas iz ove ćelije.
— Dobro. Prvo nas izvedite, pa ću reći.
— Ah, vi mi ne verujete? Ne zameram vam to. Oslobodiću vas
okova, ali ću vas pre toga vezati na drugi. način. Ali, ako mi tada ne
date obaveštenje, snaći će vas dvostruka kazna.
Uz pomoć sestrića, Hilario priveza Korteha i njegovu kćer tako
da su mogli da ustanu i lagano se kreću. Onda otvori okove.
— Sada pođite za mnom — reče im. — Dodeliću vam bolju ćeliju,
kojom u prvo vreme možete biti zadovoljni.
Starac pođe napred, a zarobljenici i njegov sestrić za njim. Na
kraju hodnika je bila prostorija, koja je više ličila na jednu malu
sobu nego li na zatvor. Hilario otvori vrata i reče:
135
 — Ovamo, unutra! To će vam od sada biti stan, A sada zahtevam
obaveštenje. Kako mogu doznati gde se nalazi Landola?
— Kod mog brata — odgovori Korteho.
— Znači, u Rodrigandi u Španiji? To mi je predaleko i to ne može
da mi koristi. Zar ne postoji neko drugo i bolje obaveštenje?
Korteho je mrko gledao starca i raspitivao se:
— I mi ćemo stvarno ostati u ovoj boljoj prostoriji i dobićemo
dovoljno hrane?
— Da, ako budete govorili.
— Ako mi obećate još nešto, onda ću vam pružiti potpuno i tačno
obaveštenje.
— Recite šta treba da obećam!
— Da ovde nećemo biti ubijeni.
— To vam obećavam ako vaše obaveštenje bude tačno. Hajde,
govorite!
— Mi smo bespomoćni i prepušteni vama na milost i nemilost.
Zbog toga ću vam reći da sam o Landoli pisao svome bratu. I ja sam
hteo da doznam gde se nalazi.
— I sad očekujete odgovor?
— Da. On je već morao stići mome agentu u Vera Kruz.
— Zašto ne u Meksiko?
— Vi zaboravljate da ja ne smem da se pojavim u prestonici.
— To je istina. Gde je vaš agent?
— To ću vam reći tek kada dobijemo da jedemo i pijemo, i vi mi
pregledate oči.
— Senjor Korteho, vi, u stvari, uopšte niste u položaju da meni
postavljate uslove, ali danas sam dobro raspoložen i zbog toga ću
prihvatiti vaše zahteve. Manfredo, donesi vino, hleb i sir, a ja ću da
pregledam ranu senjor Korteha.
Sestrić se udalji. Kada se posle dužeg vremena vratio s hranom,
i starac je završio pregled.
— Ja sam svoju reč održao, — reče Hilario — sada održite vi
svoju!
— Moj agent je Gonsalvo Verdilo — objasni Korteho.
— Kako čovek od njega može dobiti odgovor?
136
 — Preko glasnika.
— Hoće li ga dati njemu?
— Samo ako tad glasnik donese od mene pismo i tako se
legitimiše.
— Dobro, onda ćete vi napisati to pismo.
— Pod uslovom da i ja pročitam pismo moga brata.
— To ću vam dopustiti. Doneću vam sve što je potrebno za
pisanje. Dok se ja ne vratim neka vas čuva Manfredo.
Hilario napusti ćeliju. Kada se vratio, pored pribora za pisanje,
doneo je i jednu drvenu stoličicu koja je Kortehu trebalo da posluži
kao sto. Da bi mogao pisati, popustili su mu veze na rukama. U vrlo
neugodnom položaju i pri svetlosti lampe, sastavio je on pismo.
Starac ga pročita.
— Ne izgleda sumnjivo — zaključi Hilario. — Ako želite da me
prevarite, samo će vama da naškodi. Kada stigne odgovor, smete da
ga pročitate.
Posle tih reči prepredena hulja zaključa zatvor i udalji se sa
sestrićem.
— Ko će odneti pismo u Vera Kruz? — upita ovaj.
— Američki lovac.
— Grandpriz? Ako bude pitao za Korteha?
— To prepusti meni i odmah mi pošalji lovca.
Kada je Grandpriz stigao, lekar varalica reče:
— Senjor Grandpriz, želim da vam poverim jedan zadatak. Vi ste
sigurno već bili u Vera Kruzu? Molim vas da tamo odnesete jedno
pismo.
Grandpriz se zamisli.
— Senjore, vi ste me spasili od smrti — odgovori on — i ja sam
spreman da učinim sve za vas. Samo, sada mi to nije moguće, pošto
sam u službi senjor Korteha. Ne mogu da odem.
— Ali ovo pismo je od senjor Korteha.
Grandpriz nabra veđe.
— Ascuas!, sad mi je jasno. Taj čovek bi želeo da odem odavde,
da ne bi morao ispuniti obećanje koje mi je dao.
— Vi mislite na obećanje da vam dobavi Landolu?
137
 — Da. A odakle vi to znate?
— Sam mi je kazao. Uostalom, vaša sumnja je neosnovana.
Senjor Korteho ne želi da vas prevari; on hoće da ispuni obećanje
time što vas šalje u Vera Kruz. Tamo su njegovim agentima stigle
vesti o Landoli koje vi treba da mi donesete.
— To je već prihvatljivo. Ali zašto šalje vas? Zašto mi to nije sam
rekao?
— Zato što ne može. Od večeras on više nije ovde.
— To mi je sumnjivo, senjor Hilario.
— Oh, kako sada stoje stvari, mnogo šta može izgledati
neobično. Stigao je neki glasnik, koji ga je hitno pozvao Panteru
Juga.
— Đavo da ga nosi!
— Korteho je jedva imao vremena da napiše ovo pismo, koje je
trebalo da ja predam.
— Hm, i pismo se stvarno odnosi na Landolu? Na koga glasi?
Pokažite ga!
— Adresovano je na ribara Gonsalva Verdila, Kortehovog
agenta. Korteho je tražio obaveštenje gde je sad Landola. Odgovor
je kod ribara. Vi treba da ga uzmete.
— Gde treba da ga odnesem? Možda do Pantera Juga?
— Ne, nego meni. U vreme vašeg povratka sigurno će i Korteho
opet biti ovde.
— Pristajem! Dajte to pismo! Krenuću odmah.
— To sam i hteo da vas zamolim. Pođite odmah i vratite se što
je moguće pre! Ali, budite oprezni, jer danas nije mala stvar imati
kod sebe Kortehovo pismo!
U međuvremenu se stanje bolesnog Pedra Arbeleza vidljivo
popravljalo. Stara, verna Marija Ermoes nije žalila truda da se on
potpuno oporavi. Arbelez se već toliko pridigao, da je mogao
napuštati postelju. Sedeo je u stolici kraj prozora, brižljivo umotan
ćebadima. Pored njega je sedla Marija Ermoes.
— Sve bih rado pretrpeo samo da je ponovo vidim — reče on,
nastavljajući započeti razgovor.

138
 — Ah, senjore, ne možete ni zamisliti kako se i ja beskrajno
radujem!
— Emi je rekla Anselmu da će uskoro doći. Ali, nema je nikako.
Ja uzalud čekam!
— Ne smete gubiti strpljenje. Huarez će je dovesti. — Marija
priđe prozoru i zagleda se u daljinu — Senjore, čini mi se da tamo
vidim mnogo jahača.
— Santa Marija! Kad bi najzad došao Huarez!
Oboje su sa najvećim nestrpljenjem gledali u daljinu.
— Da, to su Jahači — reče Marija.
— I to mnogo njih — dodade vlasnik hacijende. — Približavaju
se. Oh, možda je s njima moje dete!
On se zavali u stolicu i sklopi oči. Ali je pažljivo osluškivao. Čuo
je buku i topot konja, koji se valjao kao prigušena grmljavina.
To je bila čitava vojska belaca i Apača, koja je dolazila u galopu.
Miksteke se vinuše u sedla da bi ih dočekali. Začu se razdragano
klicanje, prekidano njištanjem zagrejanih konja. Tada se na
stepenicama začuše brzi koraci i vrata se otvoriše. Arbelez pogleda
čoveka koji je ušao.
— Huarez — prošaputa on, skrhan uzbuđenjem.
— Predsednik — uzviknu Marija Ermoes.
— Da, to sam ja — reče Huarez. — Buenos dias, senjor Arbelez!
Šta se s vama desilo?
— Zlo, veliko zlo, senjore — odgovori Marija. — Žozefa Korteho
ga je bacila u podrum, u kome je trebalo da umre od gladi. Naš dobri
gospodar je mnogo prepatio.
Huarez nabra obrve, htede nešto da upita, ali je bio sprečen
radosnim uzvikom.
— Oče!
— Emi, dete moje.
Stari, bolesni Arbelez je hteo da izgovori te reči, ali mu one
zamreše na usnama. Držao je oči zatvorene, ali je raširio ruke. U
sledećem trenutku bili su jedno drugom u zagrljaju bez reči, ali su
im suze tekle potocima. Tada Huarez uhvati staricu za ruke i izvede
je iz sobe. — Ostavio ih same — reče on Mariji napolju. — Ovaj

139
srećan trenutak pripada samo njima i ne smemo da im ga
ukrademo. Nego, recite mi, gde je senjor Šternau?
— On je otišao — obavesti ga ona. — Otišli su i Bivolje Čelo,
Medveđe Srce i ostali. Gde, to niko ne zna.
— Ali to su morali reći, čim su napustili hacijendu.
—Ne. Nisu mogli da kažu, pošto ni sami nisu znali. Pošli su u
potragu za Žozefom Korteho.
Marija ispriča na brzinu ono što je znala. Tada im priđe i
Indijanka Karja. Ona sa Marijom Ermoes uđe kod oca i kćeri, da bi
pozdravila Arbeleza, a Huarez ode da posvršava svoje poslove.
I lord Drajden je došao s njima. Posle pola časa stajao je s
Huarezom u sobi koju je Predsednik za njega izabrao, kada Prerijski
Konj, drugi poglavica Miksteka, uđe noseći u ruci neke hartije.
— Šta nosi moj brat? — upita Predsednik.
— Pisma za tebe od senjora Šternaua. Neka devojka mu ih je
predala. On je jahao za neprijateljima i sreo tu devojku. Pre nego
što je produžio put, poslao je ova pisma za tebe.
To u stvari nisu bila pisma, nego ono što je Emilija prepisala iz
Hilarijeve tajne prepiske. Miksteka se udalji. Huarez baci pogled na
pisma koja je hteo samo letimično da pregleda. Ali posle izvesnog
vremena Englez primeti kako mu lice izražava neobičnu
napregnutost. On se trudio da ga ne ometa.
Najzad Huarez odloži hartije. — Izvinite, senjore, — zamoli on
— ali bilo je stvarno neobično važno.
— Vesti od Šternaua?
— Samo su poslate preko njega. Ja sam vam već pričao o
senjoriti Emiliji?
— Vašoj špijunki?
— U stvari, radije bih je nazvao svojim saradnikom. Njoj imam
mnogo da zahvalim, a sad je učinila nešto za šta je samo ona kadra.
Moram još danas napustiti hacijendu i krenuti pravo na Durango.
— To je smelo.
— Ni najmanje. Imam prepisana pisma iz svih vojnih logora gde
me očekuju i gde će me lepo primiti. Čeka se samo da se pojavim,
pa da napadnu. Evo, čitajte, senjore!

140
 Huarez pruži pisma Englezu i ovaj ih pregleda. — Smete li se
pouzdati u istinitost i tačnost ovih prepisanih pisama i onoga što je
u njima?
— Potpuno!
— Onda je vest stvarno važna i prijatna. Da, ne smete gubiti
vreme i morate odmah da krenete. Ali ja...
— Vi se odmorite i pođite za mnom čim se senjor Šternau vrati.
— Vi verujete da će on opet doći na hacijendu?
— Sasvim sigurno. On se neće smiriti dok ne uhvati Korteha i
njegovu kćerku. Tragediji Rodriganda će tada biti kraj, i budite
uvereni da će krivci iskusiti strogu kaznu.
I stvarno, Predsednik napusti hacijendu još isto posle podne.
On povede sa sobom svoje trupe, ali na hacijendi ostavi malu
posadu, koja je trebalo da tu bude uporište i ostane kao veza sa
severoistokom zemlje.

141
 OPKLADA

U jednoj od najotmenijih kafana u Berlinu, koja se nalazila

nedaleko od zoološkog vrta i koju su posećivali isključivo oficiri i
viši činovnici, jedne nedelje sedela je grupa mladića koja je, sudeći
po uniformama, pripadala raznim rodovima vojske. Mladići su se
okupili na zajednički doručak, i bili veseli i bučni od vina koje su
popili. Taj doručak je bio rezultat jedne opklade.
Husarski gardista fon Ravenov bio je neobično bogat, a važio je
za najlepšeg i najokretnijeg oficira. Bio je tako omiljen među
damama, da je uživao glas da ga nikada nijedna nije odbila. Ali, pre
izvesnog vremena se u Berlinu nastanio jedan ruski knez, čija je kći
bila neobično lepa, zbog čega su je mlada gospoda već više puta
prosila. Izgledalo je kao da ih ona uopšte ne primećuje. Kogod bi joj
se približio, odbila bi ga tako energično i ponosno, da su je svi
smatrali neprijateljem muškaraca. I poručnik fon Golcen, iz iste
regimente bio je javno odbijen, zbog čega su ga drugovi ismejavali.
Najviše ga je ismejavao fon Ravenov. Da bi se osvetio Golcen mu
predloži da se opklade u doručak da će i on dobiti korpu. Ravenov
je odmah prihvatio opkladu — i dobio, pošto je od pre nekoliko dana
izlazio u društvu Ruskinje, pa je tako bilo dokazano da mu je ona
poklonila svoju naklonost.
Danas je Golcen morao da plati opkladu, a razdragani drugovi
su se starali da što više potroši, a pri tome nisu propuštali da mu se
podsmehnu.
— Pa, Golcen, ti prolaziš kao i ja! — zabrunda jedan dugački
suvonjav poručnik, koji je nosio uniformu strelca. — Nama dvojici
je, izgleda, Amor otkazao blagonaklonost. Đavo bi ga znao zašto!

142
 — Pih! — smejao se Golcen. — Lako je objasniti zašto ti nemaš
sreće kod dama. Otidi prvo kući i pusti da te mamica dobro prihrani,
jer takva motka kao što si ti stvarno nema šta da traži kod dama. Što
se mene tiče, ponos mi nije ni malo povređen. Ja sam, doduše,
izgubio opkladu, ali ne zbog jedne korpe, već zato što Ravenov nije
dobio nijednu. Siguran sam da će i on naići na majstora koji će ga
naterati da se povuče.
— Ja? — upita Ravenov. — Spreman sam da prihvatim opkladu
da ću svuda pobediti.
— Oho! — zabruja unaokolo.
— Da — ponovi on. — Bilo kakvu opkladu za bilo koju devojku.
Molim!
S tim rečima on u stavu mirno, stade pred Golcena kao pred
pretpostavljenog od koga očekuje naređenje, pri čemu je izazovno
gledao unaokolo. Njegovi zarumenjeni obrazi dokazivali su da je
dobro potegao vina, pa se moglo desiti da je svoje uspehe precenio.
Golcen opominjući, podiže prst i reče:
— Pričuvaj se, dragi moj, držaću te za reč!
— Učini to! — uzviknu Ravenov. — Ako me ne držiš za reč,
objaviću da se bojiš da platiš još jedan doručak!
U Golcenom očima je sevalo. On nastavi razgovor i upita:
— Prihvataš li svaku opkladu?
— Svaku — odgovori Ravenov brzo i nadmeno.
— Onda dobro! Kladim se u svog riđana za tvog arapskog konja!
— Sto mu gromova! — uzviknu Ravenov. — To je đavolski velika
razlika, ali ne smem natrag. Dakle, prihvatam. Koju devojku treba
da osvojim?
Podrugljiv osmeh zaigra na Golcenovim usnama kada odgovori:
— Neku devojku koja će proći tu pored kuće. Po kazaću ti je.
Odjeknu glasan smeh i jedan od prisutnih reče:
— Bravo! Golcen hoće da žrtvuje svoga riđana da bi Ravenov
došao do velike slave time što je osvojio neku malu krojačicu ili
prodavačicu.
— Stojte, stavljam veto! —reče Ravenov. — Ja sam, doduše,
rekao — bilo koju devojku, ali mi dopustite bar jednu ogradu: ako

143
to već mora da bude neko potpuno nepoznat, onda postavljam uslov
da se bira samo među onima koje će se provozati, a ne i među onima
koje će proći peške pored kuće.
— Prihvaćeno! — saglasi se Golcen. — Napraviću ti čak ustupak
time što neću odrediti neku koja sedi u običnom fijakeru.
— Hvala ti! — reče zadovoljno Ravenov. — Koliko mi vremena
daješ da osvojim to utvrđenje?
— Od danas — pet dana.
— Pristajem! Napad može da počne, vremena imam!
Ravenov se diže i pripasa sablju. Jedva se moglo primetiti da u
njemu besni vino, i ko ga je video kako tu stoji sa prepredenim i
samopouzdanim izrazom na svom lepom licu nije sumnjao u to da
mu neće biti teško da iskoristi svoja preimućstva.
Od toga trenutka u sobi je zavladalo veliko uzbuđenje. Gospoda
su stajala na prozorima i posmatrala lica koja su prolazila u kolima.
Koju će damu izabrati Golcen? Takve opklade još nikad nije bilo. —
Divno! Odlično! Neverovatno! Neobično! Smelo! — Tim uzvicima
su davali oduška uzbuđenju sve dok jedan mali poručnik strelaca ne
uzviknu prišavši prozoru:
— Ah, divota! Jedna prava lepotica!
— Gde? — začu se pitanje.
— Tamo na uglu, u kočiji.
— Stvarno, u pravu si! — uzviknu drugi. — Ko bi to mogao da
bude?
Kočije su lagano prolazile. Na zadnjem sedištu, pored jedne
starije dame sedela je mlada devojka, čija lepota tek što je bila
procvetala. Lice joj je bilo nežno ružičasto i odisalo je mladošću,
njena lepa i gusta kosa spletena u dve pletenice padala je na sedište.
Crte lica su joj bile čiste, detinjaste i neusiljene.
— Divno! Neopisivo! Ko je ona? Nepoznata! Savršeno stvorenje!
— čulo se unaokolo.
Poručnik fon Golcen se okrete, pokaza na kola i reče:
— Ravenov, ova ovde!
— Ah, prima se, potpuno se slažem! — uzviknu ovaj gotovo
likujući.

144
 Tada zategnu uniformu, baci pogled na ogledalo i požuri
napolje.
— Baš je srećan, časti mi! — promrmlja jedan visoki gardista,
gledajući zavidljivo za njim. — Radoznao sam kako će da počne!
— Pih, on će ih pratiti u jednom fijakeru, da bi prvo doznao gde
stanuje — reče jedan od gospode.
Golcen se hladno nasmeja. — I u tome da izgubi dan. Ne, on će
se potruditi da odmah danas stupi s njima u razgovor.
— Kako će to izvesti?
— Neka to bude njegova briga. U takvim stvarima ima dovoljno
iskustva, a pošto treba da spase svog arapskog konja, udvostručiće
dosetljivost.
— Ah, on stvarno uzima jedan fijaker i ide za njima.
Ravenov naredi kočijašu da prati kočije. Kola zaviše u zoološki
vrt, i bilo je jasno da dame nameravaju da se provozaju kroz njega.
Kada su stigle do staze na kojoj nije bilo mnogo šetača, poručnik
naredi kočijašu da prestigne kočije, a istovremeno spremi novac da
plati. Dok je fijaker prolazio pored dama, on se naže ka njima i
napravi iznenađeno lice. Pozdravi ih kao da je sreo poznanike,
mahnu kočijašu da zaustavi kola i istovremeno iskoči iz svojih kola,
koja se okrenuše i vratiše natrag. Kočije se zaustaviše.
— Napred! — naredi poručnik i, dok su kola ponovo kretala, on
otvori vrata i uđe. S licem koje je sijalo od radosti spusti se mirno
na sedište, kao da i ne primećuje zaprepašćen izraz lica obeju dama.
Tada ispruži obe ruke ka devojci i uzviknu sa dobro odigranim
oduševljenjem:
— Paula, je l’ moguće? Kakav susret! Vi ste u Berlinu? Zašto mi
niste pisali?
— Gospodine, izgleda da ste pogrešili! — reče starija dama vrlo
ozbiljno.
Ravenovo lice je imalo izraz iznenađenja, a u isto vreme i
sumnje da sa njime hoće da se našale. — Ah, milostiva gospođo,
izvinite! Kako izgleda, nemam još čast da me vi poznajete, ali Paula
će to ispraviti. — I dok se okretao mladoj devojci, on zamoli: —
Molim vas, draga gospođice, predstavite me ovoj dami.

145
 Devojka ga pogleda svojim dubokim i ozbiljnim očima, i on začu
zvonak glas: — Ne mogu, pošto vas ne poznadem. Ko ste vi?
Tada se on trže i sa izrazom najvećeg čuđenja reče: — Šta, zar
me se odričete, Paula? Čime sam to zaslužio? Ah, ali ja zaboravljam
da ste vi oduvek voleli da se šalite!
Na njega ponovo pade jedan ispitivački pogled, ali ovog puta
mnogo ozbiljniji nego pre, a kada je odgovorila, učinila je to tako
dostojanstveno i odbojno, da se on veoma iznenadi.
— Ja se nikada ne šalim sa čovekom koga ne poznajem, ili s
kojim ne želim da se poznajem. Nadam se da vam ništa drugo nije
dalo povoda da izvršite ovaj prepad na naša kola, osim moje
sličnosti s nekim, što mi je veoma neprijatno. Molim vas da se
predstavite!
Pošlo mu je za rukom da odglumi duboku preneraženost, i da
žurno odgovori:
— Ah, stvarno? O bože, zar je moguće da sam se prevario! Ali
onda je ta sličnost tako zapanjujuća, da ja prosto ne mogu da
verujem. Ipak, tu zagonetku moram odmah da rešim. — I poklonivši
se damama, on nastavi: — Moje ime je grof Hugo fon Ravenov,
poručnik husarskih gardista njegovog visočanstva.
— To samo potvrđuje da se ne poznajemo — reče devojka. — Ja
se zovem Roza Šternau, a ova dama je moja baka.
— Roza Šternau? — upita on tobože zapanjeno. — Zar je to
stvarno moguće? Vidite me bolno iznenađenog, moje dame! Ja sam
svakako žrtva jedne sasvim neverovatne sličnosti, i ja vas najlepše
molim da mi oprostite!
— Ako je stvarno posredi tolika sličnost, onda moramo da
oprostimo — odgovori Roza, ali joj se u pogledu jasno izražavalo
kolebanje. — Mogu li da doznam ime svog dvojnika?
— Naravno, naravno, gospođice Šternau! To je moja nećaka
Marsfelden.
— Marsfelden? — upita Roza i značajno pogleda baku. — Gde je
ta nećaka, koja se, znači, zove Paula fon Marsfelden?
Poručnikovo lice zasija. Iz postavljenog pitanja on je zaključio
da je devojka spremna za razgovor, a to je i bilo ono što je on želeo.
On je uopšte verovao da će tu lako proći. Dame se zovu prosto

146
Šternau, znači da su građanke, a koja devojka tog porekla ne bi bila
srećna da upozna jednog gardijskog poručnika, i to još grofa. On
zbog toga ne oklevajući odgovori:
— Da, Paula fon Marsfelden. Ona stanuje u Darmštatu. Stoga
sam se i čudio što je vidim u Berlinu. Još danas joj moram pisati da
se u prestonici nalazi njena slika i prilika.
Na malim devojčinim ustima zaigra podsmešljiv osmeh kada
progovori:
— Ja vas molim da sebe poštedite tog truda!
— Zašto, draga gospođice?
— Zato što ću o tome sama obavestiti gospođicu fon Marsfelden.
— Vi sami? Iz kojih razloga?
— Zato što je ta dama moja prijateljica.
— Ah!
To je bilo užasno. Ova devojka poznaje damu, čije je on ime
pomenuo samo zato što mu drugo nije palo na pamet. Paula fon
Marsfelden nije bila sa njim uopšte u srodstvu, a rekao je da mu je
rođaka samo zato da bi imao razloga da tako drsko uđe u njihova
kola.
— Vi ste se iznenadili? — upita Roza hladno i dostojanstveno. —
Ja se, znači, nisam prevarila u vama. Gospodine, vi ste, doduše, grof
i oficir, ali niste kavaljer!
— Gospođice! — poče on.
— Gospodine poručniče! — preseče ga devojka s dubokim
prezirom.
— Da ste muškarac, morali biste odmah da mi date
zadovoljenje! Šta mogu ja, kada je jedini razlog mojoj zabludi bila
tolika sličnost?
— Ućutite! Da sam muškarac, izašla bih na dvoboj samo sa
časnim protivnikom. A da li ste vi postupili kao častan čovek,
upitajte vašu savest. Što se tiče sličnosti, kojom hoćete da se
opravdate, i ona je jedna velika laž. Gospođica fon Marsfelden je
meni slična taman koliko vi možete da se uporedite sa časnim
čovekom. Vi ste prosto bili u potrazi za malom avanturom. Nju ste i
našli, mada ne onakvu kakvu ste zamišljali. Shvatate valjda da ste

147
odigrali više nego sumnjivu ulogu i zbog toga vas molim da nas
napustite!
Takvo odbijanje poručnik još nije doživeo. Ali on nije mogao
dozvoliti da ga na takav način otpuste. Zar odmah na početku
avanture da izgubi opkladu? Ne, ipak, njegov konj mu je bio suviše
dragocen.
— Dobro, draga gospođice, moram priznati da ste delimično u
pravu. Nalazim se u položaju koji mi ne dopušta da biram. Primoran
sam da vam kažem istinu i pored opasnosti da padnem u još veću
grešku i samo pojačam vašu srdžbu prema meni.
— Srdžbu — smejala se Roza s visine. — Ne, nema ni govora o
ljutnji. Vi niste izazvali moju srdžbu, nego samo prezir. Ne shvatam
šta biste još imali da mi kažete i odbijam svaki dalji razgovor sa
vama. Zbog toga vas još jednom molim da napustite kola!
— Ne, i opet ne! — usprotivi se on. — Morate saslušati moju
odbranu!
— Moram! Ah! Još ćemo videti moram li!
Ona je pogledom tražila nešto duž puta, dok je poručnik
nastavio da govori:
— Istina je da vas ja već nedeljama pratim, od kako sam vas prvi
put video. Vaš lik je ispunio moje srce...
Tada ga prekide zvonak i ljubak smeh. — Vi me već nedeljama
pratite?
— Da — uveravao je on.
— Ovde u Berlinu?
— Da — odgovori on, već nešto tiše.
— Onda moram da vam kažem da opet lažete — odvrati Roza. —
Ja još nikada do sada nisam bila u Berlinu, i tek se od juče nalazim
ovde. Žalim one ljude koji su primorani da vas nazivaju drugom, i
zapovedam vam poslednji put da napustite naša kola.
— Ja neću da odem dok se ne opravdam, a ako nećete da me
saslušate, onda ću ostati ovde da bih doznao gde stanujete, da bih
mogao tamo da vas potražim i da se opravdam. -
Njene oči sevnuše i ona sa najvećim prezrenjem odgovori:
— Ah, vi zamišljate da su dve dame suviše slabe da se odbrane?
Dokazaću vam suprotno. Johan, zaustavi.
148
 Kočijaš posluša. Kočije se zaustaviše na mestu na kome je Roza
ugledala policajca, koga poručnik nije video, pošto mu je bio
okrenut leđima. On se nemarno naslonio na sedište i rešio se da igra
na sve ili ništa.
— Stražaru, molim vas priđite! — viknu Roza.
Poručnik se brzo okrete. Kada je video stražara kako dolazi, on
shvati šta devojka namerava. Bio je zapanjen, a lice mu obli
rumenilo. Već je bio otvorio usta da bilo šta kaže što bi otupelo
oštricu opasnosti, ali ga Roza preduhitri.
— Stražaru, — reče ona — ovaj čovek nam je upao u kola i ne
možemo da ga se oslobodimo. Pomozite nam!
Policajac iznenađeno pogleda oficira. Ovaj brzo shvati da će
samo lukavstvom uspeti da se izvuče od daljnih neugodnosti. On
izađe i reče:
— Dama se samo šali, ali ja ću se postarati da se uozbilji.
I pri tom preteći pogleda.
— Tako, mi smo ga se oslobodile. Hvala vam!
Ovim rečima se Roza oprostila sa policajcem, a kočijašu je
mahnula da produži vožnju. Poručnik se osećao ponižen kao nikad
u životu. Kipteo je od besa. Ta balavica će mu platiti što ga je tako
otpratila!

149
 U tom momentu primeti on jedna prazna kola koja su mu
dolazila u susret. Sačeka da kola dođu do njega, uđe u njih i naredi
kočijašu da prati kočije koje su se još videle u daljini. Hteo je po
svaku cenu da dozna gde te dame stanuju. Put je vodio kroz veliki
deo zoološkog vrta, a onda natrag u varoš. Kola su se zaustavila u
jednoj od najnaseljenijih ulica, pred zgradom koja je ličila na vilu.
Livrejisani lakej dočeka dame koje su izašle iz kola. Ravenov je
dovoljno video. On primeti preko puta kuće gostionicu i reši da u
njoj pokupi sva potrebna obaveštenja.
Posle toga se odveze u svoj stan. Tamo presvuče uniformu i uze
obično odelo, a zatim ode u gostionicu, siguran da ga niko iz kuće
preko puta neće prepoznati. Vino je iz njega dovoljno izvetrilo, pa
se usudio da popije još nekoliko čaša piva, da bi doznao ono što želi.
Na žalost u lokalu je bio samo gostioničar, a izgledao je namrgođen
i zatvoren čovek, škrt na rečima, te Ravenov odluči da pričeka bolju
priliku.
Ne potraja dugo i on ugleda nekog čoveka kako izađe iz kuće
preko puta, pređe ulicu i uđe u gostionicu. On poruči čašu piva, uze
novine, ali ih brzo odloži i stade se osvrtati po sobi kao da traži neku
bolju zabavu. Poručnik nije propustio tu priliku. Iz držanja toga
čoveka on zaključi da je on bio vojnik i odluči da mu se obrati kao
drugu. I tako on stupi u razgovor s njim. Posle kraćeg vremena već
su sedeli zajedno i razgovarali o ratu i miru i svemu ostalom što je
obično tema razgovora uz čašu piva.
— Čujte — reče na kraju poručnik — sudeći po dosadašnjem
razgovoru, izgleda da ste bili u vojsci.
— Tako je, bio sam podoficir — glasio je odgovor. — Ah, i ja sam
podoficir!
— Vi? — upita onaj drugi, i tek sada pažljivo premeri pogledom
ruke i celu pojavu svoga sabesednika. — Hm. Zašto niste u
uniformi?
— Ja sam na odsustvu.
— Tako! Hm! A šta ste pored toga?
Po njegovom glasu moglo se zaključiti da ne veruje mnogo u to
da je podoficir. Doduše, Ravenov je nosio civilno odelo, ali se iz
njega na sto koraka video oficir.

150
 — Trgovac — odgovori on. — Kako se zovete?
— Ime mi je Ludvig, naime, Ludvig Štraubenberger ovdašnji.
— Živite li u Berlinu?
— Razume se. Stanujem preko u vili grofa de Rodrigande.
— Ta vila pripada nekom grofu?
— Da, jednom španskom grofu, a kupio ju je tek pre izvesnog
vremena.
— Ima li mnogo posluge?
— Hm, ne suviše.
— Da li se neki od njegovih službenika zove Šternau?
Ludvig, stari lovac, postade oprezan. Bio je običan čovek, ali je
odmah shvatio kako njegov sagovornik hoće iz njega nešto da
izvuče. Ovaj čovek, koji se izdavao za podoficira, izgleda da je nešto
više, a pošto je Ludvig upravo malopre doznao od kočijaša šta se
desilo u zoološkom vrtu, on reši da se pričuva da ga ovaj ne bi preveo
žednog preko vode.
— Šternau? — upita on. — Da.
— Šta je taj čovek?
— Kočijaš.
— Kočijaš, dođavola! Ima li on ženu i kćerku?
— Razume se.
— Jesu li to dame koje su se malopre provozale kroz zoološki
vrt? Ali one stvarno nisu izgledale kao žena i kćerka jednog kočijaša.
— Zašto ne? Grof tako dobro plaća svoje ljude, da njihove žene i
kćerke mogu sebi dozvoliti da se ulepšavaju. Uostalom, one i nisu,
kako se to kaže, izišle da se prošetaju. Trebalo je da Šternau uvežba
nove trakenence, a pošto je svejedno da li su kola pri tome prazna
ili nisu, on je svoju ženu i kćerku poveo sa sobom.
— Sto mu gromova! Da, stvarno su bile grube kao da su
kočijaške žene! — izlete poručniku.
— Ah, bile su grube? Jeste li to ovde čuli?
Dok je to pitao, Ludvig je lukavo posmatrao poručnikovo lice.
Ovaj uvide koliko je bio nesmotren, pa pokuša da se povuče:

151
 — Da, čuo sam nešto. Bio sam u zoološkom vrtu. Baš ispred
mene su se zaustavile jedne kočije, jedan oficir je morao da izađe, a
obe dame su ga na najgrublji način osramotile.
— Tako! Hm! A odakle vi znate da se te žene zovu Šternau, a?
— One su policajcu, koji je tu stajao, rekle svoje ime.
— A kako to da ste vi stigli odmah ovamo i da me pitate o njima?
— Čista slučajnost!
— Slučajno, lepo! Onda se pripazite da vam i ova moja šaka ne
opali šamar po obrazu, naravno, isto tako slučajno!
— Oho, šta to treba da znači?
— To znači da Ludvig Štraubenberger ne voli da ga smatraju
budalom. Baš i ličite na podoficira! Sigurno ste vi taj poručnik
glavom, fićfirić, koga su „kočijaške žene“ lepo ispratile. Sada
dolazite ovamo da dalje uhodite i da čekate zgodnu priliku. Ali,
okanite se toga, jer nećete postići ništa drugo, osim što ćete dobiti
po grbači. Što se tiče batina, za to sam uvek spreman, zapamtite to!
Sada odlazim i vratiću se za pet minuta. Povešću za sobom kočijaša
i još neke, koji će rado pribaviti sebi jedno zadovoljstvo. Ako vas
kočijaš prepozna, ogulićemo vam kožu s leđa. Sada tačka i
doviđenja.
Posle toga čestiti Štraubenberger plati svoje pivo i ode. Samo što
je zamakao u kapiju preko i Ravenov napusti gostionicu. Nije osećao
nikakvo zadovoljstvo da se upusti u tuču sa ovakvom vrstom ljudi.
On pobeže, ljuteći se i misleći kako se danas sve zaklelo protiv njega.
A da ga je Ludvig pogrešno obavestio o dvema ženama, to nije ni
slutio.
Uto je došlo vreme kada se neoženjeni oficiri okupljaju u svojoj
kantini na ručak. Dođe i Ravenov. Među prisutnima se pričalo o
njegovoj opkladi, pa je tako bio obasut sa bezbroj pitanja. On se
trudio da zaobiđe odgovor. Ali kako mu nisu dali mira, tražeći da
ispriča nešto o svojoj avanturi, on reče:
— A šta o tome još da pričam? Imam, doduše, još punih pet dana
vremena, ali opklada je već dobijena.
— Dokaži pa ću platiti još danas! — izjavi Golcen.

152
 — Da dokažem — smejao se cinično Ravenov. — Šta ima tu da
se dokaže? Valjda će mi se verovati da sam uspeo da osvojim kćerku
jednog kočijaša.
— Kćerku kočijaša? — upita iznenađeno Golcen.
— Pih! Otac joj se zove Šternau i kočijaš je kod grofa de
Rodrigande.
— To ne mogu da verujem. Nemoguće je da je ta dama kći
jednog kočijaša.
— Onda idi i uveri se! — reče grof Ravenov s visine.
— Dabome, to ću i učiniti. Takva lepotica je zaslužila da se čovek
o njoj raspita. Uostalom, ti moraš podneti dokaz da si imao uspeha
kod nje. Ja se neću tek tako odreći svoga riđana.
— Onda ti ga poklanjam! Ne može se od mene zahtevati da se
javno pokažem s takvom devojkom, samo da bih dokazao da me je
usrećila svojom blagonaklonošću.
— Ovde je u pitanju opklada, znači — dobitak ili gubitak, a ne
poklon. Ja te stvarno moram zamoliti da pružiš dokaz. Kako ćeš to
da uradiš, to je u krajnjoj liniji tvoja stvar. Obično uveravanje ne
može da odluči nijednu opkladu. Šta vi mislite, kapetane? Vi ste
ovde stranac, pa, prema tome, niste ni na čijoj strani.
To pitanje je bilo upućeno jednom visokom, mršavom čoveku,
koji je sedeo za stolom. On je bio u civilu, ali je u kantini
predstavljen kao kapetan Šou, kapetan mornarice Sjedinjenih
Država. Mogao je imati nešto preko šezdeset godina, i ličio je na
pravog Jenkija. Proturio (je kroz kantinu glas da ga je u Berlin
poslao Kongres da prouči prilike u nemačkoj mornarici. U prvo
vreme je ravnodušno pratio razgovor, ali, kada je čuo imena
Rodrigande i Šternau poče pažljivo da sluša. Upravo je hteo da
odgovori, kada se vrata otvoriše i u sobu uđe jedan gardijski
poručnik, ađutant fon Branden. Izgledao je uzbuđen, a način na koji
je bacio šapku na stolicu, tačno je pokazivao u kakvom je
mrzovoljnom raspoloženju.
— Halo Branden, šta je novo? — upita jedan od prisutnih. — Da
niste kod Starog dobili preko nosa?
— I to, i još mnogo štošta — odgovori ljutito fon Branden.
— Do sto đavola! A zašto?

153
 — Četa jaše rđavo, nema više nijednog energičnog oficira — tako
misli pukovnik. To treba u četiri oka da saopštim gospodi, da to
kasnije ne bi moralo da im se kaže javno, pred strojem.
Rekavši to, on se baci na svoje sedište, dohvati prvu čašu s
vinom na koju naiđe, i popi je naiskap.
— Nema više pravih oficira! Grom i pakao! Sme li to nama da se
desi! Nećemo dopustiti da ta ljaga ostane na nama!
To i tome slično odjekivalo je unaokolo. Svi su se osećali
izbrušeni. A to bi idući put moglo da im se desi i pred strojem.
Ađutant potvrdi, još jednom izusti neku „lepu“ želju i nastavi kivno:
— Kada oni gore o nama imaju takvo mišljenje, onda i nije
nikakvo čudo što se kor gardijskih oficira sada popunjava
najmračnijim elementima. Treba da vam najavim jednog novog
druga.
— Ah! Za gardijske husare? Na mesto preminulog fon
Virsbikija? A ko je to?
— Jedan hesensko-darmštatski pešadijski potporučnik.
— Vraga! Neko iz pešadije među husarima! I to čak u gardi? I k
tome još iz Hesena. Neka đavo nosi nove odnose!
— I još morate da čujete njegovo ime!
— Kako se zove?
— Unger.
— Unger? — upita Ravenov. — Ne poznajem nijednu porodicu
Unger iz plemstva, fon Unger, hm, stvarno ne znam ni jednu!
— Da, kad bi to i bio neki „fon Unger“ — reče razljućeno ađutant.
— Taj momak se najobičnije zove Unger.
Tada se svi podigoše sa svojih sedišta. — Neko iz građanskog
sloja? Nije iz plemstva? — pitanja su pljuštala sa svih strana.
Ađutant potvrdi. — Da, izgleda da se daleko doteralo u gardi.
Ako dara prevrši meru, tražiću da se oprostim. Mislio sam da će me
kap udariti kada sam morao da unesem podatke toga novog, nazovi,
druga. Momak se zove Unger, star je dvadeset pet godina, služio Je
u darmštatskoj pešadiji, ima oca koji je zakupac nekog malog
majura kod Majnca, a pored toga je služio i kao kapetan na nekoj
staroj barci. Bogatstva nema, ali je, izgleda, pod pokroviteljstvom
nadvojvode od Hesena. Major besni zbog igre koju su nam
154
namestili, pukovnik proklinje, on je van sebe od besa zbog ovog
premeštaja, ali sva proklinjanja ne pomažu, pošto su novog
potporučnika postavile više vlasti. Moramo da ga primimo i da ga
trpimo.
— Da ga primimo, ali niukom slučaju da ga trpimo! — uzviknu
grof Ravenov. — Bar što se mene tiče, ja ne trpim nikakvog seljačkog
ili brodskog momka kraj sebe. Tome momku moramo tako ogaditi
život u četi, da sam ode iz nje.
— Dabome, da mu se ogadi, to smo svi dužni da uradimo — složi
se još jedan, i svi mu dadoše za pravo.
Teško je verovati kako je bio razvijen ovaj nastrani duh u
konjici, naročito u gardijskoj konjici. Uslov za pristup u oficirski kor
jedne čete gardijske konjice bilo je plemstvo, pa je lako zaključiti
zašto je dolazak Kurta Ungera izazvao tako duboko i silno
negodovanje. Stvarno su svi bili odlučili da ga najure iz čete.
Tako se i desilo da niko nije primetio sa kakvom pažnjom je
američki kapetan pratio razgovor. Doduše, on se trudio da prikrije
svoje učešće, ali, i pored toga što je sedeo kao da je odsutan, da je
neko obratio pažnju, mogao je uhvatiti poglede koje je bacao ispod
svojih gustih obrva.
— A kada ćemo imati čast da vidimo tu pticu? — upita jedan od
gospode.
— Danas — odgovori ađutant. — On mora da obavi svoje
zvanične posete, u toku poslepodneva treba da ode do pukovnika, a
tada ću valjda imati čast da ga večeras ovde predstavim drugovima.
— Onda večeras nećemo doći — reče Ravenov.
— A zašto da ne, dragi Ravenov? — To ne vodi ničemu, pošto će
ipak doći čas kada ćemo biti primorani da se pravimo pred njim. U
svakom slučaju je bolje da se svi ovde skupimo i da mu odmah
otvoreno pokažemo šta od nas može da očekuje.
Taj predlog je bio primljen sa oduševljenjem, i tako se protiv
mladog došljaka podigla bura o kojoj on nije ni sanjao.

155
 POTPORUČNIK BEZ PLEMSTVA

Kurt je bio u Berlinu. Da bi se bar neko vreme oslobodila

usamljenosti u Rajnsvaldenu i otrgla od tužnih misli, Rozeta
Šternau je kupila u Berlinu vilu, u kojoj je svake godine provodila
po nekoliko nedelja. Juče je u nju stigao i don Manuel sa starom
gospođom Šternau i njenom unukom. Tek danas ujutru je Kurt
Unger uspeo da iz Darmštata dođe u Berlin. Stigao je uvilu pre nego
što su se gospođa Šternau i Roza vratile iz šetnje.
Vojska je do sada više puta slala Kurta na put. On se tek pre
nekoliko dana vratio sa jednog takvog puta i kada je tom prilikom
posetio majku i svog starog komandanta fon Rodenštata, čuo je da
je i Roza otišla u Berlin.
Sada je bio u svojoj sobi u vili i oblačio paradnu uniformu da bi
počeo svoje službene posete. Husarski mundir mu je izvanredno
stajao. Od dečaka, koji je mnogo obećavao, postao je divan čovek.
Doduše, stas mu se nije suviše isticao visinom ili širinom, ali se po
snažnim oblicima videlo da su mu mišići u savršenoj kondiciji. Na
preplanulom licu padalo je u oči visoko i široko čelo. Ozbiljne crte
lica su izazivale poštovanje prema mladom oficiru. Ko bi ga dobro
pogledao, došao bi sigurno do zaključka da pred sobom nema nekog
prosečnog čoveka.
Tada pred kapiju stigoše kola. Kurt brzo priđe prozoru, ali je
uspeo još samo da vidi senke žena koje su promakle u ulazu.
— Roza — reče i na licu mu zasja osmeh. — Ah, kako je dugo
nisam video! Ona je sada u dobu kada se čovek više promeni za
jednu nedelju, nego za nekoliko godina. Moram odmah k njoj!
On siđe u sobu za primanje, u kojoj je već bio don Manuel da bi
dočekao obe žene. Ovde u sobi, na slobodnom prostoru, gde je
156
Rozina pojava mogla mnogo bolje da dođe do izražaja nego u uskim
kolima, ona je ostavljala stvarno čaroban utisak. Šternau, njen otac,
bio je visoka i snažna pojava, a Rozeta de Rodriganda, njena majka,
mogla je po lepoti da se meri sa svakom drugom ženom. Stoga se i
moglo očekivati da će se u kćeri sjediniti najizrazitije osobine
roditelja. Kurt je stajao na ulazu oduševljen. Roza se okrenula
njemu.
— Pa to je Kurt, naš dobri Kurt — uzviknu ona i pohita k njemu,
ispruživši obe ruke u znak pozdrava.
On pokuša da prikrije utisak koji je na njega ostavila, dok mu je
srce snažno udaralo, duboko se pokloni i poljubi je u ruku. Nije se
usudio da progovori nijednu reč. Podrhtavanje glasa bi ga odalo.
Ona ga iznenađeno pogleda i podiže lepo izvijene obrve:
— Tako stran i zvaničan! Zar me gospodin potporučnik ne
poznaje više?
— Zar vas više da ne poznajem, milostiva gospođice? — upita
on, silno se savlađujući. — Radije samog sebe ne bih poznavao.
— Milostiva gospođice i „vi“! — uzviknu mlada devojka. Tada se
vragolasto nasmeja i pljesnu rukama. — Ah, ti si se svakako setio da
mi je mama grofica de Rodriganda?
— Tako je — odgovori zbunjeno.
— Kurte, kako ranije nisi mislio na te odnose? Ja sam bila Roza,
a ti si bio Kurt i tako će, nadam se, i ostati. Ili je možda gospodin
potporučnik postao suviše ponosan otkako su ga, kako čujem,
premestili u gardijske husare?
Tek tada ga ona pažljivo pogleda. Vragolast osmeh, koji je
pravio dve divne rupice na njenim obrazima, iščeze i ona lako
porumene. Kurt je savladao uzrujanost. On je radosno uhvati za
ruke, a oči su mu blistale dok je govorio:
— Hvala ti, Rozo! Ja sam još onaj isti, uvek spreman da za tebe
odem u vatru i u vodu, ili da se zbog tebe tučem sa čitavom vojskom
neprijatelja.
— Da. Ti si se uvek žrtvovao za obesnu i nezahvalnu Rozu. Ja te
neću terati u vatru, a neću te postaviti ni pred čitavu armiju
neprijatelja, mada sam baš danas imala priliku da ti kao svome
riteru dam mač u ruke.

157
 — Ah, zar je to moguće, Rozice? Zar te je neko uvredio? — upita
on, gledajući je ushićeno.
— Da, malo — odgovori ona.
Sada se i don Manuel umeša u razgovor i poče da se raspituje.
— Uvredili su te? A ko, dete moje?
— Neki poručnik fon Ravenov. On pripada gardijskim
husarima, baš kao i naš Kurt. Uostalom, ja sam taj bezvredni napad
uspešno odbila! Zar ne, bako?
— Da, u tome si uspela — potvrdi gospođa Šternau. — Stvarno,
nisam verovala da će ovo dete na svom prvom koraku u svet biti
tako spremno za borbu.
— Veoma sam radoznao — reče don Manuel. — Ispričajte mi
sve!
Svi su posedali i gospođa Šternau im ispriča kako se sve
dogodilo. Grof je ostao miran, ali se Kurt veoma uzbudio. Kad je
gospođa Šternau dovršila priču, on poskoči:
— Ala je to drskost! Taj čovek mora da oseti moj mač!
Don Manuel ga prekinu pokretom ruke i ozbiljno ga opomenu:
— To ne, dragi Kurte. Tako ćeš odmah pri stupanju u oficirski
kor napraviti od drugova neprijatelje.
— Što se tiče drugova, već mi je skrenuta pažnja da će verovatno
stvoriti front protiv mene. U gardi je već poznato da svakog oficira
građanskog porekla hladno primaju. Znači da mi poziv na dvoboj
Ravenovu neće stvoriti više neprijatelja nego što ću ih i bez toga
zateći.
— To će se još videti — reče pomirljivo grof — ali tvoje poslednje
reči me podsetiše da je vreme da se pojaviš pred vojnim ministrom.
Ti si kod njega dobro upisan, pošto si se svojim dosadašnjim
podvizima na najbolji način preporučio. Tamo ćeš, znači, biti
prijateljski primljen. Želim ti da prilikom tvojih današnjih poseta
svuda bude tako!
S tim je ovaj slučaj bio privremeno rešen i Kurt se oprosti da bi
izvršio obavezne posete svojim pretpostavljenima. U sebi se zakleo
da neće dopustiti nijednom oficiru da mu okrnji ugled, a onom
Ravenovu će prvom prilikom dati po prstima.

158
 Za Kurta je bila spremljena lepa zaprega s jednim konjem, u
koju on uđe da bi što brže obavio to naporno predstavljanje. Prvo se
odvezao do ministra vojske, jer je trebalo da mu se javi. To inače
nije bio slučaj sa mladim oficirima koji su morali da se jave samo
četnim komandama. Ovo mu pruži dokaz da postoji razlog zbog
koga je prema njemu učinjen izuzetak. Dato mu je i neuobičajeno
prvenstvo time što je odmah uveden, iako je u predsoblju mnoštvo
ljudi čekalo na prijem. Ministar ga dočeka prijateljski i zadovoljan
njegovim izgledom, reče mu kroz osmeh:
— Vi ste još mladi, potporučniče, ali ste mi toplo preporučeni i
spreman sam da tu preporuku uzmem u obzir. Vi ste i pored svoje
mladosti proučili i upoznali vojno ustrojstvo mnogih inostranih
zemalja. Čitao sam vaše radove o tome, i čestitam vam. Ja mislim
da u vaš talenat mogu da se polože velike nade, i radovaću se ako
doživim da uđete u generalštab. Ne želim da vam zatajim da ćete u
svom novom puku naići na teškoće. One se mogu objasniti
običajima koji vladaju u gardi. Molim vas da preko tih teškoća
prelazite koliko god vam to dopušta vaša oficirska čast. Dočekaće
vas hladno i neprijateljski, i zbog toga sam napisao nekoliko reči
koje ćete predati svome pukovniku. To se obično ne radi, ali ovo
može da vam olakša prve korake. Sada pođite, i želeo bih da mi što
pre javite da ste se dobro snašli u novom krugu!
On dade Kurtu zapečaćeno pismo upućeno pukovniku i
prijateljski mu da znak da je razgovor završen. Ovaj početak je bio
ohrabrujući, ali se, na žalost, nastavak pokazao manje prijatan.
Kurt se tada odveze u kasarnu da se službeno predstavi
komandantu puka. Pukovnik fon Vinslov je sedeo za pisaćim
stolom, zauzet potpisivanjem pošte, dok je ađutant fon Branden
stajao pored njega i dodavao mu pojedinačno svaki list, a potpisane
slagao u korice.
Kada je Kurt ušao, pukovnik ga samo letimično pogleda i
promrmlja nešto nerazgovetno, dok se ađutant hladno i zvanično
pokloni rekavši svoje ime, ali mu ne pruži ruku. Kada je komandant
bio gotov, on ustade i neprijateljski pogleda potporučnika kroz
monokl.

159
 — Malo je neobično, jedan hesenski pešadinac u gardijskima
husarima! Trebalo je da dobro razmislite o tome, mi u gardi mnogo
držimo do sebe. Poznajete li oficire iz puka?
— Ne, gospodine pukovniče!
— Onda, pošto ste neoženjeni, morate da se hranite u kantini.
Poručnik fon Branden će urediti ostalo.
— Ja stanujem kod poznanika i molim za dozvolu da se mogu
hraniti kod njih!
Pukovnik umalo ne planu, ali mu tada nešto pade na pamet.
— Vi znate da je to protiv propisa, ali videćemo. U svakom
slučaju, suviše radosti nećete kod nas doživeti. Sutra ujutru se tačno
u devet javite pred strojem na službu. Sada ste otpušteni.
Tada Kurt izvadi pismo i predade ga službenim pokretom:
— Razumem, gospodine pukovniče! Ali pre toga vam predajem
ovo pismo po naredbi njegove ekselencije ministra vojske.
On se okrete i napusti sobu zveckajući mamuzama. Pukovnik je
držao u ruci pismo, ali je gledao ađutanta.
— Neprijatan momak — reče ovaj ljutito.
— Ne mogu da shvatim da mu je ekselencija poverila službeni
akt. Ili je možda sadržaj privatne prirode? Videćemo!
On otvori pismo i pročita:
„Gospodine pukovniče!
Nadležni toplo preporučuju donosioca pisma. Očekujem da će
ga njegovi drugovi poštovati, kao što sam ja spreman da odam
priznanje njegovim sposobnostima koje su dokazane! Ne želim da
zbog svoga građanskog porekla ne bude dočekan prijateljskom
dobrodošlicom.“
Pukovnik zinu od čuda.
— Do đavola! — uzviknu on. — To se zove preporuka, i to lično
od ministra, svojeručno napisana! Ali ne pada mi na pamet da
dozvolim da takav čovek uđe u naš aristokratski krug. Tu prestaje
čak i moć jednog ministra. A ovaj Unger, uprkos svome
samopouzdanom ponašanju nije čovek za čiju bi ljubav naša stara i
dobra pravila trebalo srušiti.

160
 Kurt se još odveze dvojici najbližih pretpostavljenih, majoru i
komandantu eskadrona. Primili su ga uvredljivo hladno, gotovo s
omalovažavanjem. On je znao da mu ne predstoji lak život i da će se
u puku stvoriti front protiv njega. Samo ga je mladi poručnik fon
Platen, majorov rođak, dočekao drugarski i time odmah zadobio
njegovu naklonost, mada su uspeli samo nekoliko reči da razmene.
Platen je zbog toga morao da otrpi da ga ostali uče ponašanju.
— Nadam se da zbog svog dobrog srca nećete imati
neprijatnosti, moj dobri Platene — opomenu ga major, kada se
Unger udaljio.
— Moje dobro srce me nikad ne bi nateralo da učinim nešto što
bi se kosilo sa mojom čašću — odgovori poručnik malo
dvosmisleno. Pojava i celo Kurtovo ponašanje su na njega prijatno
delovali. Osećao je da prema ovom novom drugu nikad ne bi mogao
da se neopravdano ponaša neprijateljski.
Kurt se vratio kući, gde je ispričao don Manuelu kako su ga
gospoda dočekala. Kad je završio, grof slegnu ramenima i reče
smešeći se:
— To sam i očekivao. Garda je u svakoj zemlji najponosniji rod
vojske, a još se i danas smatra da pravo na službu u gardijskom
puku, i to još u konjičkom, ima samo plemić.
— Ali ja se nisam gurao u taj krug — dobaci mladi potporučnik.
— Postupio sam samo po naređenju.
— Naravno! Tu činjenicu će i ostali morati da prihvate a, sem
toga, ti si kadar da sebi pribaviš dužno poštovanje u puku gardijske
konjice, uprkos tome što ti nedostaje ono ,fon’.
— Ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da opravdam vaše visoko
mišljenje o meni.
— Ja sam u to čvrsto uveren. A toliko i kao stranac znam iz
pruske istorije i pruske vojske da sama prednost rođenja, bez nekih
ličnih vrednosti, ne vodi daleko. I pruski kraljevi su znali kako
zauzdati junkersku oholost, iza koje nije bilo nikakvih zasluga. Zbog
toga ne daj da te neprijateljsko ponašanje oficira uznemirava, moj
dragi Kurte. Nego, dok si bio odsutan, primio sam pisamce od
nadvojvode od Hesena, koji je u Berlinu, i...

161
 — Nadvojvoda u Berlinu? — prekide ga brzo Kurt. — Kako to da
je došao ovamo? Pa ja sam još prekjuče govorio s njim u Darmštatu.
— Telegrafski je pozvan da dođe pruskom kralju. Vidim iz pisma
da je reč o nekoj hitnoj diplomatskoj stvari. Možda se to odnosi na
novi stav koji Hesen zauzima prema Pruskoj, kojoj je u prošlom ratu
bio neprijatelj; a možda je posredi nešto mnogo dalekosežnije. Taj
fon Bizmark je neobično umna glava, koja pravi vrlo smele planove.
To što je prisustvo nadvojvode bilo tako hitno potrebno navodi na
misao da je upitanju nešto vrlo važno. Tim pozivom su mu dali
karakter važne ličnosti, i zbog toga će njegov uticaj biti mnogo veći.
Tome se radujem i zbog tebe. Nadvojvoda me je zamolio da dođem
k njemu, a ja ću iskoristiti tu priliku i ispričati mu kako tebe,
njegovog štićenika, ovde primaju. Siguran sam da će ti pomoći da
dođeš do sjajnog zadovoljenja.
Grof prekide razgovor, oslušnu i priđe prozoru. Dole kod kapije
su se zaustavila jedna kola. Tada se u predsoblju začuše glasovi.
Iako sluga nikoga nije prijavio, vrata se otvoriše. Na njima se pojavi
Rozeta Šternau, nekadašnja grofica Rozeta de Rodriganda i Sevilje.
Iza nje se videla jedna lepa, mada ne suviše mlada žena.
— Moja draga kći! — uzviknu grof radosno iznenađen. — Kako
to da se ovde vidimo tako brzo posle našeg rastanka?
Rozeta potrča k njemu, zagrli ga i poljubi. — Došla sam da ti
dovedem jednog vrlo dragog gosta. Pogledaj i pogodi ko je!
Ona pokaza na ženu koja je ušla iza nje i grof je ispitivački
pogleda. Na njenom lepom licu bilo je tihe tuge, koja se videla i na
licu Rozete Šternau. Iako se grofu učinila poznata, on odmahnu
glavom i reče:
— Nemoj da pogađam, Rozeta. Odmah mi reci kakvo je to
iznenađenje kojim želiš da me obraduješ?
— Pa dobro! — reče ona. — Ova dama je ledi Emi Drajden.
— Tvoja prijateljica o kojoj dugo nije bilo ni traga ni glasa? —
upita brzo don Manuel.
Rozeta potvrdi. Tada grof priđe Emi i pruži joj ruku, radosno
rekavši:
— Dobro došli, dobro došli, želimo vam od sveg srca! Mnogo
štošta se desilo kako smo se poslednji put videli. Kako smo se

162
obradovali kada smo pre pola godine dobili prvo pismo od vašeg oca
iz Londona. Šteta što i on nije mogao s vama da doputuje u
Nemačku! Nadam se da ćete sada stvarno biti dugo naš gost!
Emi Drajden potvrdi lagano klimnuvši glavom:
— Rado sam prihvatila Rozetin poziv da ostanem kod vas u
gostima sve dok moj otac bude u Meksiku. Ja sam najpre
nameravala da ga pratim, ali posle našeg žalosnog iskustva on nije
hteo ponovo da me izloži opasnostima koje mogu da iskrsnu u
zemlji razrivenoj ratom. Pre nego što počnem da vam opširno
pričam o našoj sudbini, reći ću vam da sam prvo otputovala u
Rajnsvalden, pronašla tamo Rozetu i s njom odmah krenula u
Berlin.
— To ste dobro učinili, ledi Emi. Dozvolite da vam predstavim
svog mladog prijatelja, potporučnika Kurta Ungera!
— Ungera? To ime znam. Tako se zvao jedan brodski kapetan,
čiji je brat bio slavan prerijski lovac.
— Kapetan je bio moj otac — upade u reč Kurt.
— Ah, potporučniče, onda ću vam pričati o vašem ocu — reče
Engleskinja. — Na žalost, znam šta se s njim desilo samo do
momenta kada je napustio hacijendu del Erina.
Svi posedaše da bi nastavili razgovor. Emi ispriča o svemu što je
doznala od Pedra Arbeleza, što je Kurta u najvećoj meri zapanjilo.
Upravo je pričala o doživljajima Munjevite Strele u pećini s
kraljevskim blagom, kada iznenada dodade:
— Čula sam od Rozete da niste dobili moje pismo koje sam vam
poslala preko Huareza. Onda možda ni Arbelezova pošiljka uopšte
nije stigla u vaše ruke?
— Pošiljka? Za mene? — upita Kurt začuđeno. — Ja nisam ništa
primio.
Taj odgovor zbuni Emi.
— Pa vi ste sin pomorskoga kapetana Ungera? — upita ona.
— Svakako— glasio je odgovor.
— Vaš stric je dobio od Bivoljeg Čela jedan deo blaga, o kome
sam upravo govorila. To je doduše, mali deo, ali ipak predstavlja
veliko bogatstvo. Bilo je odlučeno da se polovina blaga pošalje u
domovinu, da bi vam to pružilo sredstva za školovanje. Nekoliko
163
godina posle nestanka Šternaua, stigao je u Meksiko Pedro Arbelez
i predao to blago tadašnjem predsedniku suda Benitu Huarezu, koji
je blago poslao u Evropu.
— Ja nisam baš ništa primio — ponovi Kurt. — Pošiljka se
izgubila, ili je uručena pogrešnoj osobi.
— Arbelez nije imao vašu adresu. Samo je znao da vam je otac
pomorac Unger, da vas mogu naći u jednom dvorcu u blizini
Majnca, i da u dvorcu stanuje kapetan fon Rodenštajn. Zbog toga je
pošiljka poslata na jednu banku u Majncu, čiji šef je trebalo vas da
pronađe.
— On bi me morao naći. Pošiljka je sigurno nestala u putu.
— Predsednik suda ju je osigurao.
— Onda njenu vrednost mogu da dobijem. Važno je samo da se
dozna koja je to banka.
— Ja sam čula ime iz usta Arbeleza, ali sam u toku kasnijih
događaja zaboravila. Ipak, ako se traga, stvar će se objasniti. Mene
i moga oca je zarobio Panter Juga i sproveo nas u najjužniji deo
Meksika. Tamo smo bili zatvoreni sve dok se uticaj Huareza nije
tako proširio da je stigao i do naših brda. Tek pre osam meseci bila
sam ponovo oslobođena. Svakako ćete mi oprostiti što sam
zaboravila ime koje nije u neposrednoj vezi sa mnom.
— Oh, miledi, vama ne mogu ništa prebaciti. Naprotiv,
najiskrenije sam vam zahvalan za sve što sam čuo od vas. Vi ste
govorili o stvarima od vrednosti. Znači da to nije novac?
— Nije. Mada te stvari nisam videla, znam da se sastoje iz nakita
i dragocenosti, ogrlica, grumenja zlata, narukvica i prstenja sa
dragim kamenjem, koji potiču iz vremena starog Meksika.
— Znači, posedovao bih čitavo bogatstvo, da sam dobio ono što
mi pripada. Pomisao na to ushićuje me. Nisam pohlepan na novac,
ali ću ipak početi potragu u Majncu. Na to sam obavezan i ocu i
stricu, jer te stvari smatram njihovom zaostavštinom. Molim vas,
pričajte sada dalje!
I Emi nastavi priču. Njeno izlaganje je bivalo sve uzbudljivije,
tako da slušaoci nisu mogli mirno da sede na svojim sedištima.
Ustali su i opkolili Emi, koja je stajala blizu prozora. To što im je
upravo pričala, pustolovinu na Pedro-Banku sa Landolom,

164
gusarom, nije ni od koga čula nego je sama preživela. Pri tome je
nehotice pogledala na ulicu. U istom času ona uzviknu od
iznenađenja, i brzo priđe prozoru.
— Šta je? Šta te je iznenadilo? — upita Rozeta i priđe prozoru.
— O bože, da l’ dobro vidim? — uzviknu Emi, pokazujući na
čoveka u običnom građanskom odelu, koji se laganim koracima
šetao suprotnim trotoarom i ljubopitljivo posmatrao grofovu vilu.
To je bio kapetan Šou, On je prikrio svoje iznenađenje kad je u
društvu oficira čuo ime Šternau, ali je rešio da krene i da se raspita.
Sada je stigao, i bilo mu je milo što je preko puta vile primetio malu
gostionicu, u kojoj može lako da se raspita.
— Misliš li na onoga čoveka tamo preko? — upita Rozeta, koja
je pratila prijateljičin pogled.
— Da, na tog!
— Poznaješ ga? Bilo bi stvarno čudno da ovde u Berlinu nađeš
osobu koju poznaješ.
— Poznajem li ga? Toga čoveka! — uzviknu ona, bleda od
uzbuđenja.
— To lice sam videla u jednom trenutku koji neću nikada
zaboraviti!
— Ko je to?
— To nije niko drugi nego Landola, gusar!
Teško je opisati kako su snažan utisak ostavile ove reči. Slušaoci
su za trenutak zanemeli, a onda počeše svi uglas:
— Landola, kapetan sa Pandole! — uzviknu Rozeta.
— Kapetan Grandpriz, gusar? — upade grof. — Da se slučajno
ne varate?
— Nikako — odvrati Engleskinja. — Ko to lice samo jedan jedini
put vidi, ne može se prevariti.
Kurt ne reče ni reči. On je prišao prozoru i netremice posmatrao
čoveka, kao što orao radi sa svojim plenom.
— On posmatra našu kuću — reče grof.
— Landola zna da vi ovde stanujete — doda Emi.
— Upropastitelj naše sreće smera da nanese novo zlo — gnevno
reče Rozeta.

165
 — On ulazi u onu gostionicu — primeti Kurt. — U svakom
slučaju hoće da se raspita o nama. Ah, biće uslužen.
U nekoliko brzih koraka bio je već napolju. On požuri u svoju
sobu i preobuče uniformu najjednostavnijim civilnim odelom. Tada
krenu preko ulice u gostionicu. Dok je ulazio, on napravi ozbiljno i
razočarano lice, kao čovek kome je odbijena molba. Kapetan
Landola je bio jedini gost, kao pre toga poručnik Ravenov, i sedeo
je za stolom. Video je Kurta kako izlazi iz grofove vile, i odmah je
rešio da mu se obrati. Kada Kurt htede da sedne za drugi sto, on
reče:
— Izvinite, zar ne biste seli za moj sto? Ovde je tako mirno, a uz
čašu čovek voli da je u društvu.
— I ja sam istog mišljenja, gospodine, pa ću zato prihvatiti vaš
predlog — odgovori Kurt.
— Dobro ste učinili — potvrdi kapetan, gledajući ispitivački u
mladog čoveka. — Čini mi se da vam je veselo društvo potrebnije od
usamljenosti. Vi ste se sigurno ljutili. Jesam li tačno pogodio?
— Hm, možda imate pravo — mrmljao je Kurt, dok je poručivao
kriglu piva. — Velikoj gospodi je sasvim svejedno jesmo li mi zbog
njih dobro ili loše raspoloženi.
— Znači, pogodio sam. Vi ste došli iz one velike kuće? Valjda ste
molili nešto?
— Možda — glasio je neodređen odgovor.
— Ko u stvari stanuje tamo preko?
— To je neki grof de Rodriganda.
— Pa to je špansko ime!
— Da, on je Španac.
— Bogat?
— Mnogo.
— Znate li tačno njegovo imovno stanje?
— Valjda ne mislite da jedan grof saopštava moliocu svoje
imovno stanje?
— Ko ste i šta ste vi?
Kurt se namrgodi i odgovori:

166
 — To nema nikakve veze s ovim o čemu razgovaramo. I vi ste,
izgleda, neki otmen gospodin, pa vas se ne tiče kako se zovem i šta
sam.
Kapetanove oči zadovoljno zasijaše, i on pomirljivo reče:
— Odbijate da kažete! To mi se dopada. Volim ćutljive ljude na
koje čovek može da se osloni. Jeste li često bili u onoj vili preko?
— Nisam — odvrati Kurt, donekle istinito.
— Hoćete li ponovo ići?
— Da, čak moram.
Tada se kapetan nagnu k njemu i šapatom upita:
— Čujte, mladiću, vi mi se dopadate. Jeste li bogati?
— Ne. Siromašan sam.
— Hoćete li dobro da zaradite?
— Hm! A kako?
— Hteo bih tačno da se raspitam o tome grofu, a pošto ćete vi
ponovo otići k njemu, biće vam lako da mnogo štošta doznate. Kad
biste to hteli da mi saopštite, bio bih vam zahvalan.
— Još ću razmisliti o tome — reče Kurt.
— To mi je dovoljno. Vidim da ste pažljivi, i to učvršćuje moje
poverenje u vas. Vrlo je verovatno da vam mogu pomoći! — I
preletevši pogledom preko Kurtovog odela, on dodade: — Ako
želite, mogli biste da zaradite neku sumicu, koja će vam biti od
koristi. A tada, pošto ćete me upoznati kao čoveka koji nije tvrdica,
još radije ćete me obaveštavati. Ja sam ovde stran, i potreban mi je
čovek na koga mogu da se oslonim.
— A šta on treba da radi? — upita Kurt, pošto se pretvarao kao
da se raduje ponudi svoga sagovornika.
Landola ga još jednom ispitivački pogleda. Kurt je bio
jednostavno obučen, a trudio se da pokaže prostodušan izraz lica.
To je umirilo kapetana. On je stekao utisak da će ovaj mladić, još
svakako neiskusan ali sa pametnim licem, moći da se upotrebi bez
opasnosti. Zbog toga nastavi:
— Vi nećete da kažete ko ste. Smem li bar da znam šta vam je
otac?
— Moj otac je lađar.

167
 — Ah, znači ne pripadate višem staležu. Vi možda tražite neko
nameštenje?
— Obećali su mi ga, a sad mi prave teškoće.
To je kapetanu dobro došlo. On mu pokroviteljski reče:
— Pustite ih neka idu do đavola! U svakom slučaju mogu da vam
dam bolje mesto, ako vidim da ste od koristi. Malo lukavosti valjda
ima u vama.
Kurt namignu spremno. — Nisam bez toga, kao što ćete uskoro
videti.
— Ali moram da doznam ko ste i kako se zovete.
— Dobro. To ćete doznati čim vam dokažem da mogu biti od
koristi. Želim vam samo reći, da ovde na nekim mestima nisam
najbolje upisan. Zbog toga moram biti oprezan.
Landola klimnu radosno. Bio je uveren da ima posla sa čovekom
koji zbog nečega ne stoji dobro sa zakonom, i da će zbog toga moći
od njega da napravi uspešno oruđe u svojim rukama. On odgovori:
— To je za sada dovoljno. Dajem vam zaposlenje i unapred nešto
novca. Evo vam pet talira.
On izvadi novčanik i položi na sto pomenutu sumu. Ali Kurt
odgurnu novac i odgovori:
— Nisam tako „švorc“ da mi je potreban novac unapred,
gospodine. Prvo završen posao, a onda nagrada. Šta treba da
uradim?
Kapetanovo lice je izražavalo zadovoljstvo.
— Kako hoćete — reče on. — I ja sam pristalica vaših načela,
kojih ćemo se, znači, pridržavati. To vam neće ići na štetu. Šta treba
da uradite, pitali ste? Prvo treba da se raspitate o grofu de
Rodriganda, o odnosima u njegovoj kući, o članovima porodice i o
svemu čime se bavi. Pre svega želim da doznam koje ličnosti u
njegovom domu nose ime Šternau, i da li je kod njega neko po
imenu Unger.
— To neće biti teško da se dozna.
— Svakako. Onda ću vas možda poslati u Majnc da biste rešili
jedan lak zadatak. Tiče se šumskog nadzornika, koga želim da
uhodim. Izgledate mi kao stvoreni za to.
— Izgleda, vi pripadate policiji?
168
 — Možda — odgovori Landola s vrlo tajanstvenim i važnim
izrazom. — Imam posla i sa višom politikom. Nešto ću vam poveriti.
Nadam se da to mogu da učinim bez opasnosti.
— Učinite to tako da ništa opasno ne može iskrsnuti! — smejao
se Kurt.
— Vidim da ste vi mala, lukava glava, i to vam ide u prilog. Čujte!
Pruska je pobedila Austriju i sada ona traži saveznika da bi održala
svoj ugled. Taj saveznik je, izgleda, nađen u Francuskoj. Napoleon
III je nadvojvodu Maksimilijana načinio carem Meksika. Pitanje je
sada da li će to prijateljstvo biti dugog veka. Engleska i Severna
Amerika ne žele da priznaju Maksimilijana, i vrše pritisak na
Napoleona da povuče svoje trupe. Maksimilijan će se osloniti na
sopstvene snage i Austriju, a ona je u ratu sa Nemačkom tako
oslabila da mu ne može pomoći. To će Meksiko iskoristiti da bi
srušio carski presto. Zbog toga će, a tako mora biti, u svim
političkim krugovima nastati pometnja, koju će svaka država hteti
da iskoristi za sebe. Zbog toga ovde u Berlinu, na dvoru pobednika,
ima mnogo tajnih agenata koji moraju da ispitaju teren, da bi
njihove vlade mogle da iskoriste pogodan trenutak.

169
 — A jedan od tih agenata ste i vi? — upade Kurt.
— Tako je — potvrdi kapetan.
— Koju vladu vi zastupate?
— To za vas ostaje za sada tajna. Ovo sam vam rekao samo da
bih vam pokazao da vam mogu pružiti lepu budućnost, ako utvrdim
da ste umešni i odani. Vaš sledeći zadatak je da doznate sve što je u
vezi s imenom Rodriganda.
— Ako uspem u tome, gde i na koji način da vam javim rezultat?
— Vidim da od svog imena ne mogu da pravim tajnu. Moje je
ime kapetan Šou, a stanujem u „Magdeburger Hofu“. Dođite u tu
gostionicu čim budete imali nešto da mi javite!
— Možda će to biti vrlo brzo — reče dvosmisleno Kurt.
— To se i nadam — reče Šou, ispraznivši čašu. — Naše
poznanstvo će biti obostrano korisno. U slučaju da nešto ubrzo
doznate, moram vam napomenuti da me možete naći u mojoj
gostionici tek za dva časa. Do viđenja!
Šou se udalji i Kurt ostade sam. Bio je načisto s tim da ovde nisu
posredi privatne nego i političke mahinacije. Mora da požuri i
iskoristi ta dva časa da bi pronjuškao po „Magdeburger Hofu“.

170
 POLITIČKE UHODE

Kurt se kod gostioničara raspita gde je „Magdeburger Hof“, plati

račun i ode. Pošto je video da se kapetan udaljio u suprotnom
pravcu od onoga koji je njemu pokazan, bio je siguran da ga on neće
iznenaditi. Kad je stigao do zgrade, uđe u gostionicu i poruči piće.
Jedna kelnerica mu donese ono što je poručio. Primetio je da mu se
ona radosno nasmešila. On upitno pogleda u njeno lepuškasto lice.
Tada ona reče:
— Zar me više ne poznajete, gospodine potporučniče?
On se zamisli i najednom se seti rodnog mesta.
— Je li to moguće? Da niste vi Ulman Berta iz Bodenhajma?
— Da, to sam ja — nasmeja se ona veselo. — Ja sam često bila u
Rajnsvaldenu i tamo sam vas viđala.
— Ali ja vas već mnogo godina nisam video, pa vas zato nisam
odmah poznao. Otkuda vi u Berlinu?
— Suviše nas je u kući braće i sestara, pa je otac mislio da treba
da nađem sebi neku službu. Ovde sam se zaposlila, zato što je
gostioničar neki moj daljni rođak.
— To mi je milo. Hteo bih da vas zamolim jednu uslugu.
— Ako mogu da vam ispunim neku želju, učiniću to vrlo rado.
— Pre svega, molim vas da se ovde ne sazna da sam oficir.
Stanuje li kod vas neki kapetan Šou?
— Da, od pre izvesnog vremena. On je u broju jedanaest.
— S kim dolazi u dodir?
— Ni sa kim. On mnogo izlazi. Samo je jedan čovek dolazio
ovamo i hteo da govori s njim.
— Ko je to bio?
171
 — Nije rekao ime, ali je rekao da će uskoro ponovo doći.
— Možete li po njegovoj spoljašnjosti zaključiti šta je on?
— Izgledao mi je kao oficir u civilu. Lice mu je bilo preplanulo
od sunca, a nemački je govorio kao Francuz.
— Hm! Rekoste da je kapetan u broju jedanaest. Je li broj
dvanaest zauzet?
— Da, ali ona je na drugom spratu. Broj jedanaest je krajnja
soba.
— A broj deset?
— Prazna je.
— Je li između te dve sobe debeo zid?
— Nije. One su čak povezane vratima koja su zaključana.
— Onda bi možda iz broja deset moglo da se čuje šta se u broju
jedanaest govori?
— Da, ako se ne bi govorilo suviše tiho. — Berta nastavi razgovor
lukavo se osmehnuvši. — Vi, izgleda, vrebate ovoga Šoua?
— Jasno. Ali to ne sme niko da dozna!
— Oh, ja sam ćutljiva. Uostalom, taj mi se čovek ne dopada, a
jednom tako dragom zemljaku kao što ste vi čovek rado čini uslugu.
— Mogu li da pogledam broj deset?
— Razume se.
— Ali po mogućstvu da to niko ne vidi.
— Budite bez brige! Gore nema nikog od posluge. Ja ću vam
doneti ključ, a vi ćete se popeti uza stepenice. Pretposlednja vrata
su broj deset a poslednja vode u sobu broj jedanaest.
Berta se udalji i ubrzo mu donese ključ koji mu ćušne u ruku da
niko ne vidi. Ubrzo posle toga on napusti sobu, pope se uza
stepenice i nađe hodnik prazan. Pošto je ključem otvorio vrata, Kurt
se nađe u spavaćoj sobi, u kojoj su bili krevet, orman, umivaonik,
divan i dve stolice. Vrata koja povezuju sobe bila su sa obe strane
zaključana. On otvori orman i vide da je prazan. Vrata ormana su se
otvarala bez ikakvog šuma.
Potpuno zadovoljan, nezapažen, on se vrati dole. Kada mu je
kelnerica ponovo prišla da bi uzela ključ, ona upita:
— Izgleda da nameravate da prisluškujete?
172
 — Pogodili ste. Da li kapetan ostavlja svoj ključ kad odlazi?
— Ne. On postupa vrlo tajanstveno sa svojim prtljagom. Čak
ostaje i u sobi dok se. ona sprema i čisti, a kad odlazi, nosi ključ, ne
misleći na to da svaki gostioničar ima ključ koji otvara sve sobe.
— Hm! Da li biste hteli jednom, kada kapetan bude imao posetu
u svojoj sobi, da me uvedete u broj deset? — raspitivao se Kurt.
— Rado. Ali zaboravila sam da vam kažem da je on pogodio da
soba broj deset ostane prazna. On plaća i tu sobu.
— To mi samo služi kao dokaz da se on bavi nekim tajnim
stvarima koje bi meni mogle da budu od velike vrednosti. Ah, ko je
to?
U tom trenutku je ušao jedan čovek, zbog čije pojave
potporučnik nije uspeo da prikrije iznenađenje.
— To je gospodin koji je već nekoliko puta pitao za kapetana.
Već sam vam rekla da će on ponovo doći.
— On vam, znači, nije pomenuo svoje ime?
— Nije. Izgleda da ga poznajete?
— Ljudi suviše liče jedni na druge — odgovori Kurt zaobilazno.
— On uzima jelovnik. Poslužite ga!
Devojka priđe gostu, koji je upita da li se vratio kapetan Šou.
Kada je čuo da se nije vratio, on poruči jednu flašu bordoa i oproba
vino na način kako to samo poznavalac ume.
— To je stvarno on! — mislio je Kurt. — Na ovaj način samo
Francuz može da pije vino iz svoje zemlje. Ali šta traži general Due
ovde u Berlinu? Da li se stvarno pripremaju diplomatske smicalice,
o kojima pruska vlada ne sme ništa da zna? Taj razgovor moram ,da
prisluškujem. Možda ću doznati nešto što je od velike važnosti.
Nije bilo vremena za gubljenje. Ako se kapetan vrati, biće
dockan. Zbog toga Kurt da devojci znak rukom. Ona neprimetno
potvrdi, i napravi se kao da mora da briše stolove, pa tako dođe i do
njegovog.
— Moram gore — reče on tiho. — Izgleda da će razgovor biti
važan, pa se može desiti da kapetan prvo ode u broj deset, da bi se
uverio da tamo nema nikoga. On može da zatraži ključ, i zbog toga
ne smem da ga zadržim kod sebe.
— Onda ću vas zaključati. Ali, on će vas videti čim uđe u sobu!
173
 — Ja ću se sakriti u orman.
— A ako ga otvori?
— Izvući ću ključ.
— Da li možete iznutra tako čvrsto da držite vrata, da on ne uspe
da ih otvori?
— To će ići teško. Da li imate možda neko svrdlo?
— Pogledaću. Kućni momak ima kutiju sa alatom.
— Dobro. Dajte mi znak kada budete gotovi, pa ćemo otići gore.
Čim taj čovek ode, vi ćete me ponovo pustiti napolje.
Jedva da je prošlo nekoliko minuta, devojka da ugovoreni znak.
Kurt plati račun, i krenu kao da želi da ode. Napolju, u hodniku nađe
se sa kelnericom. Ona ga odvede u broj deset, da mu svrdlo i
zaključa za njim vrata. Kurt otvori orman, izvadi ključ i skloni ga
kod sebe. Tada uđe u orman i dobro zaglavi svrdlo s unutrašnje
strane vrata. Tako je dobio ručicu kojom je mogao da privuče vrata
i čvrsto ih drži, kao da su zaključana. Orman je bio dovoljno širok i
dubok, tako da je pružao udoban smeštaj.
Sada je Kurt očekivao ono što je imalo da dođe Prošlo je četvrt,
pa i pola časa, a niko se nije čuo. Prošlo je još pola časa, i na kraju
se začuše koraci dvojice kako dolaze hodnikom. Ključ je bio stavljen
u bravu broja deset, i vrata su se otvorila.
— Vi ovde stanujete? — upita jedan glas na francuskom.
— Ne — odgovori drugi, po čijem glasu Kurt odmah poznade
kapetana. — Ja stanujem u sobi pored ove, ali sam istovremeno
zakupio i ovu sobu da bih bio siguran da niko ne prisluškuje. I tada
ću pogledati unutra samo da bih se uverio da nikoga nema. Čovek
nikada ne može da bude dovoljno oprezan.
On uđe u sobu, pogleda pod krevet i pod divan, a zatim priđe
ormanu.
— Zaključan je — reče, pošto je pokušao da ga otvori.
Za to vreme je Kurt nepomično sedeo i čvrsto držao svrdlo, tako
da kapetan nije uspeo da otvori orman“
— Sve je u redu. Dođite! — reče ovaj onom drugom,. i napusti
sobu.
Kurt je čuo kako su otišli u sobu jedanaest i tamo posedali,- Šum
koji je nastao usled pomeranja stolica dozvolio mu je da izađe
174
nečujno iz ormana. On tiho privuče stolicu do vrata koja su spajala
sobe, sede na nju i poče da prisluškuje.
— Požurimo se! — ču kako je kapetan kazao. — Nemam mnogo
vremena, pošto me čekaju na drugom mestu. Ovde niko nema
pojma da ja zastupam interese Španije. Smatraju me Amerikancem
koji je ovde kao izaslanik Sjedinjenih Država. To mi pruža priliku
da više čujem, nego što bi mi inače dozvolili. Primio sam vašu
poruku i očekivao sam vas danas...
—... stavivši moje strpljenje suviše dugo na probu — reče
Francuz takvim glasom, iz koga se moglo zaključiti da ne namerava
da sebe postavi na isti nivo sa kapetanom. — Ja sam već jednom bio
ovde, a i sada sam izgubio čitav čas.
— Važni poslovi, ekselencijo! — pokuša kapetan da se opravda.
— Pih! Vaš najvažniji posao je bio da me ovde očekujete. Vi
znate da sam ja ovde inkognito i da niko ne sme da me pozna. Vi ste
morali da se pobrinete za to da me ne dovodite u neugodan položaj
da moram da se zadržavam u gostionici. Ljudi me poznaju, mnogo
je mojih slika rastureno. Šta onda, ako je ovde neko ko me poznaje
i ko bi izbrbljao da je general Due u Berlinu. Zna se da sam se borio
u Meksiku, i da me je francuski car opozvao da mač zamenim
diplomatskim perom. Zna se i to da je moj brat vaspitač francuskog
prestolonaslednika, i da, prema tome, meni može da se poveri samo
nešto što je od velike važnosti. Ako me ovde poznaju, moja misija je
propala. Ja moram da pregovaram sa vama, Rusijom, Austrijom i
Italijom. Njegova ekselencija, ministar inostranih poslova, ovlastio
me je da vam predam uputstvo, čiji sadržaj će vam objasniti čime vi
ovde treba da se bavite posle dogovora koji je postignut između
mene i šefa madridske politike. Ovde je uputstvo. Budite ljubazni i
odmah ga pregledajte, i recite mi ako vam je možda nešto nejasno.
— Hvala, ekselencijo.
Tišina potraja duže, za koje vreme je Kurt samo čuo šuštanje
hartije. Tada kapetan reče:
— Ovi paragrafi su tako jasni da o nekim nejasnostima nema ni
govora.
— Dobro. Ponovimo ukratko zajedno! Car je ovog slabića
Maksimilijana načinio gospodarem Meksika. Ljubomorna zbog

175
toga, Severna Amerika traži od Francuske da povuče svoje trupe iz
Meksika i da Maksimilijana prepusti svojoj sudbini...
— Španija se pridružuje tom zahtevu...
— Dabome! Ona sebe smatra jedinim, punovažnim vlasnikom
ove lepe, ali napuštene zemlje. Car je spreman da prihvati zahtev
Španije, ako je ova spremna na protivuslugu koju on od nje očekuje.
— Koja je?
— Pruska želi da postane gospodar Nemačke i Evrope. Treba biti
strpljiv, osveta za Sadovu mora da padne. Car se sprema da Pruskoj
baci rukavicu. U slučaju tog rata moramo biti sigurni da su nam leđa
pokrivena. Ali gospodin fon Bizmark je lukav i moćan i on će, da bi
nas oslabio, prisiliti Španiju da zaposedne granicu. Mi smemo s
poverenjem da pustimo naše trupe da marširaju tek kada budemo
sigurni da s one strane Pirineja nećemo imati neprijatelja. Zbog
toga je Napoleon spreman da povuče svoje trupe iz Meksika, samo
u slučaju ako Španija ostane neutralna u ratu između Francuske i
Nemačke. Pregovori koji se odnose na to su završeni, i sporazum je
potpisan. Jedan njegov prepis je kod vas. Sada je stanje stvari
sledeće: Francuska maršira protiv Nemačke, bolje reći protiv
Pruske. Španija ostaje neutralna. Rusija nam pomaže time što
zaposeda prusku granicu i pokreće nemačko--poljski ustanak, a sa
Austrijom i Italijom treba još da se pregovara. Ja odavde putujem
za Petrograd, dok ćete se vi potruditi da upoznate ovdašnje odnose,
i o tome obavestite svoga ministra. Sada idem do ruskog izaslanika.
Vi ćete poći sa mnom, da biste ga uverili da Francuska nema zbog
čega da se plaši Španije.
— Stojim vam odmah na raspolaganju, samo da ove hartije
zaključam.
Kurt je čuo kako je ključ škljocnuo.
— Da li su ti prepisi stvarno sigurno smešteni u tom ručnom
koferčiću? — upita Due.
— Sasvim sigurno — uveravao ga je Landola. — Uostalom, ja
nosim i ključ od sobe.
— Onda hajdemo!
Zatim obojica napustiše broj jedanaest i Kurt začu kako
zaključavaju vrata. Bio je neobično zadovoljan. Doznao je sada o

176
tajnim sporazumima protiv Pruske. Kako je ogroman značaj imao
taj dokumenat! Mora pokušati da on dospe u njegove ruke. Ali
kako?
Dok je razmišljao o tome, stavljen je ključ u ključaonicu njegove
sobe.
Došla je kelnerica da ga oslobodi iz dobrovoljnog zatvora.
— Otišli su — reče Berta. — Da li ste šta čuli?
— Svakako. Zar nije moguće da se uđe ubroj jedanaest?
— O, da, morala bih da donesem glavni ključ. Ali ako nas Šou
iznenadi!
— Budite bez brige! On se neće odmah vratiti.
— Onda pričekajte!
Devojka se udalji. Ubrzo se vrati i donese ključ.
— Ja ne znam šta vi tamo želite da tražite, gospodine
potporučniče — smejala se Berta. — Ali ja i nemam vremena da
idem s vama, pošto je stiglo više gostiju koje moram da poslužim.
Evo ključa.
— Kako ću vam ga vratiti? Ni u kom slučaju ne smem još jednom
da idem u gostionicu.
— Spustite ga pod tepih pored vrata. Čim mognem, uzeću ga.
Čim je Berta otišla dole, on otvori kapetanovu sobu i zaključa za
sobom vrata. Soba je bila nameštena isto kao i ona pored nje. Veliki
putnički kofer stajao je pored zida, a na njemu je ležao mali ručni
kofer.. Kako bi mogao da ga otvori? Dokument mora uzeti! Kurt
potraži po džepu. I on je imao jedan sličan koferčić, a čiji je ključ
nosio sa sobom. Brave za takve kofere su u ono vreme bile uglavnom
fabričke proizvodnje, pa se dešavalo da jedan ključ otvara mnoge
brave. To je za Kurta bila povoljna okolnost.
U koferu su bile samo hartije. Gore na vrhu ležala je jedna tanka
sveska. On je otvori — bio je to traženi prepis, napisan na
francuskom i overen pečatom ministra inostranih poslova. Da li da
ga uzme, ili da ga samo prepiše? Ovde trenutno nije bilo nijednog
lista hartije koji bi mogao da iskoristi, ali kod sebe je imao
beležnicu, a to je dovoljno da prepiše paragrafe. Bilo bi svakako
bolje da uzme sam dokumenat. Ali bi tada kapetan primetio da ga
nema. Kurt je nekoliko minuta razmišljao. Odlučio je da najhitnije
177
odnese Bizmarku ovaj podli sporazum. To što će original, overen
ministarskim pečatom, pasti u ruke najmoćnijem čoveku i tako, u
svakom slučaju, imati jaču dokaznu moć nego prepis u koji može i
da se posumnja, podstaklo ga je da uzme svesku. On to učini, zatvori
kofer i napusti sobu. Pošto je glavni ključ stavio pod tepih, on ostavi
tu i nekoliko novčanica kao nagradu ljubaznoj kelnerici, pa onda
nezapažen napusti zgradu.
Jednim fijakerom se odmah odveze u Bizmarkov stan, u nadi da
će mu ovaj pomoći da se dočepa kapetana. Šternau je sa svojim
drugovima krenuo da uhvati tog zločinca, i nestao je. Sada je gusar
sam došao mečki na rupu. Mogao bi da bude primoran da otkrije
tajnu oko Rodriganda, a i da ih obavesti o sudbini Šternaua, u
slučaju da mu je poznata. Kada je fijakerom stigao na cilj, Kurt je
doznao da ne može da govori sa Bizmarkom, pošto je ovaj u tom
trenutku bio kod kralja. Brzo je odlučio da se odveze do kraljevskog
dvora. Tu mu je prvo bilo stavljeno do znanja da nije vreme za
audijenciju. I pored toga, on reče ađutantu koji je bio dežuran.
— Ja ipak moram da ostanem pri svojoj molbi, gospodine
pukovniče!
— Ali vi niste u uniformi, gospodine potporučniče!
— Nisam imao vremena da je obučem.
— Za to mora uvek da bude vremena. Njegovo veličanstvo nosi
uvek uniformu. Bio bih užasno prekoren kad bih vas prijavio
ovakvog kako tu stojite. Između ostalog, kod kralja je ekselencija
fon Bizmark.
— Upravo sam tražio njegovu ekselenciju. Neobično mi je milo
što sam doznao da njega mogu da nađem kod njegovog veličanstva.
Posle toga, ađutant ode u odaje njegovog veličanstva i ubrzo se
vrati. Na njegov znak Kurt uđe. Nalazio se pred najmoćnijim
ljudima Nemačke. Kralj Viljem je nekoliko pre toga pobedio
Austriju i južnu Nemačku. Time je pokazao da je dostojan
naslednika Fridriha Velikog, i da je umeo tihe, ali snažne ljude da
odgaji tako, da savet njegovih velikih predaka sprovedu rečima i
mačem u delo. On, doduše, još nije bio na vrhuncu svoje slave, do
koje je dospeo nekoliko godina docnije u Versaju. Ipak, bio je
dorastao svojim protivnicima, koji su sada, pošto je potukao svoje
neprijatelje, tajno i javno kovali zavere protiv njega.
178
 On je jednim udarcem postao najmoćniji i najuticajniji monarh,
i to uz pomoć čoveka koji je sad stajao pored njega. Neumoljivi
kancelar, koga je „Kladerdač“7 predstavljao sa tri dlake na glavi, bio
je duša pruske politike. Nijedan diplomata se nije usuđivao da
načini ijedan korak, pre nego što bi se posavetovao sa njim. On je
bio činovnik, ali i prijatelj svoga uzvišenog monarha, i njegove oči,
koje su do sada prozrele sve neprijateljske napade, sa čuđenjem su
posmatrale mladog čoveka, koji se usudio da u tako nepriličnom
odelu zahteva da bude primljen. I kralj je veoma ozbiljno posmatrao
Kurta, koji je, posle pozdrava punog strahopoštovanja, mirno
podigao pogled očekujući da ga oslove.
— Prijavili su mi potporučnika Ungera? — reče kralj.
— To sam ja, veličanstvo, — odgovori Kurt siguran u sebe.
— Iz kog puka?
— Do sada u službi nadvojvode od Hesena, sada premešten u
husarske gardiste njegovog veličanstva.
— Ministar vojske mi je govorio o vama. Vi ste toplo
preporučeni, mada vas u izvesnim krugovima smatraju vrlo smelim,
zato što ste pristupili gardi.
— To mi je već stavljeno do znanja, veličanstvo.
Sažaljiv osmeh pređe preko otvorenog lica vladara.
— Ja se nadam da ćete uprkos tome izvršiti svoju dužnost. Ali
kako to da ste u odelu koje je na ovom mestu neprikladno?
— Veličanstvo, evo moga izvinjenja.
Kurt izvadi tajni sporazum i preda ga kralju uz duboki poklon.
Ovaj otvori dokument i baci pogled na njega. Odmah se na
njegovom licu javi izraz najvećeg iznenađenja. On priđe prozoru i
pročita sve do kraja, a onda pruži listove Bizmarku:
— Čitajte, ekselencijo! Ovaj gospodin nam je doneo vrlo važno
saopštenje.
Bizmark je do sada nepomično stajao i jedva je ovlaš pogledao
potporučnika. Sada uze dokument u ruke i pregleda ga. Nijedna crta
na njegovom čeličnom licu nije odala kakav je utisak dokument
ostavio na njega. Kada je završio, on ozbiljno pogleda Kurta.

7
Humoristički list koji je izlazio u to vreme. — Prev.
179
 — Gospodine potporučniče, kako ste došli do ovog dokumenta?
— Krađom, ekselencijo — obavesti Kurt u stavu mirno.
— Ah! — smejao se ministar. — Šta vi nazivate krađom?
— Nezakonito prisvajanje tuđe imovine.
— Onda se lako može dogoditi da vas proglasim nevinim. Meni
se čini da su ovi papiri svojina njegovog veličanstva, što znači da je
to prisvajanje učinjeno na vrlo zakonit način. Ko je bio dosadašnji
vlasnik dokumenta?
— General Due ga je doneo jednom čoveku, tobožnjem
Amerikancu, koji je u stvari španski špijun.
— Gde je on?
— Ovde u Berlinu, u gostionici „Magdeburger Hof“. Ako
veličanstvo i ekselencija dopuste, molio bih za dozvolu da ispričam
kako sam došao do tog dokumenta.
— Ispričajte! — naredi kralj.
Kurt započe svoj izveštaj. Kada je završio, kralj mu priđe brzim
koracima, pruži ruku i reče blagonaklono:
— Učinili ste nam veliku uslugu, potporučniče, hvala vam. Milo
mi je da ste nam doneli original dokumenta, a ne njegov prepis. Za
sada vas otpuštam, da bih preduzeo potrebne mere da se dočepamo
tog Duea i Šoua. Radujem se što znam da ste u mojoj gardi.
Predstavili ste mi se u najlepšoj svetlosti i najtoplije preporučili,
tako da možete biti uvereni u moju naklonost. Budite sigurni da vas
neću izgubiti iz vida.
Kralj još jednom pruži Kurtu ruku, koju ovaj poljubi. I Bizmark
mu priđe da se rukuje s njim.
— Potporučniče, — reče on — neobično su mi dragi ljudi koji su
promišljeni i energični. Mi se verovatno ne viđamo sada poslednji
put. Za sada tražim od vas da o ovome ništa ne pričate. Niko ne sme
da dozna šta vas je dovelo njegovom veličanstvu. Mi sada tačno
znamo da Francuzi hoće rat, i možemo se pripremati da spremni
dočekamo neprijatelja. To znači veoma mnogo, i za to treba vama
da zahvalimo. Budite sigurni da vas neću zaboraviti! Sad ostajte
zdravo!
Kurt napusti dvor. Nije ni pomišljao na fijaker; bio je pijan od
radosti. Od njega su se ta dva najmoćnija čoveka oprostila sa takvim
180
pohvalama: šta ga se sada tiču svi njegovi neprijatelji, od generala
pa sve do poslednjeg poručnika. Išao je tako nasumce ulicama
razmišljajući, dok mu najzad nije postalo jasno da je krenuo u
pogrešnom pravcu. On uze kola i odveze se kući. Tamo su ga sa
nestrpljenjem očekivali. Oni su svi sedeli u salonu i pozdravili ga,
blago mu prebacujući što se tako dugo zadržao, a što nisu mogli da
objasne.
— Mi očekujemo da dođeš preko iz gostionice — reče grof — a
sada vidimo da si stigao fijakerom. Gde si u stvari bio?
— To nećete moći da pogodite! — smejao se Kurt. I pogledavši
ih sve, on nastavi: — Pogledajte ovo odelo. I seoski učitelj se bolje
oblači, a ja sam u njemu bio kod kralja!
— Kod kralja? Nemoguće! — povikaše svi.
— Pa ipak! Bio sam kod kralja i kod Bizmarka!
— Ti se šališ! — reče don Manuel.
Ali Roza ispitivački pogleda svoga druga iz detinjstva. Ona ga je
dobro poznavala; videla je kako mu oči blistaju, videla je njegove
zarumenjene obraze i bila je sigurna da se ne šali.
— To je istina. Vidim na njemu da je bio kod kralja — reče ona.
I njene lepe oči sijale su od radosti. Bila je ponosna na Kurta što
je govorio sa tako visokom gospodom.
— Znači ipak? — upita mladog čoveka njena majka.
— Da — potvrdi on.
— I u tom odelu? — uzviknu don Manuel. — Ali kako si stigao
do veličanstva i do ekselencije?
— To ne smem da kažem. Ja sam obojici morao da obećam da
ću ćutati, i zato vas molim da nikome ne kažete da sam tamo bio
primljen. Da bih vas umirio, reći ću vam da su se sa pohvalama
oprostili od mene. Pošlo mi je za rukom da gospodi učinim jednu
naročitu uslugu. Obojica su mi stisnuli ruku i rekli da me neće
izgubiti iz vida.
— Divota! — likujući uzviknu Roza.
Taj uzvik natera Kurta da doda:
— Morao sam mnogo da pričam o Španiji, o Rodrigandama, i
sada kralj želi da govori sa nadvojvodom. U svakom slučaju bićete

181
svi predstavljeni, pa se možemo nadati da ćemo pod kraljevom
zaštitom uspešno završiti naša ispitivanja.
— Neka da bog! — reče Rozeta de Rodriganda. — Ali ti si otišao
da razgovaraš sa kapetanom. Gde je on? Gde si ga ostavio?
— U ovom trenutku je već sigurno uhapšen — objavi Kurt.
U tome se prevario. Dok je on svojima pričao o razgovoru sa
Landolom i o svom boravku u „Magdeburger Hofu“, onoliko koliko
mu je dopuštalo obećanje koje je dao, kapetan se ponovo vratio u
gostionicu. Razgovor sa ruskim izaslanikom je bio kratak. On se
vratio natrag i čim je ušao u sobu, pomislio je na važan dokumenat.
On otvori ručni kofer, da bi dokumenat pročitao pažljivije nego
što je to mogao u prisustvu francuskog generala. Tada se trže
užasnut — dokumenat je nestao! On poče užurbano da traži po
koferu — nije ga više bilo. Tražio ga je po sobi, mada se tačno sećao
da ga je zaključao u kofer — uzalud! On zazvoni. Kelnerica se pojavi.
— Da li je neko bio ovde dok sam bio odsutan? — upita on.
— Ne, niko vas nije tražio — odgovori Berta. — Mislim da li je
neko bio u ovoj sobi?
— Nije.
— Pa ipak, neko mora da je bio ovde!
— Pa vi zaključavate vašu sobu.
— Postoji svakako jedan glavni ključ, na koji ja ranije nisam
mislio. Mene su pokrali, sramno pokrali!
— Pokrali? — upita ona, prebledevši od užasa.
To mora da je neka greška. Ona nije mogla da veruje da je
potporučnik Unger lopov.
— Vi ste se prepali i prebledeli! — povika kapetan. — To ste vi
sami bili! Recite gde ste sklonili dokument! Ja moram ponovo da ga
dobijem, i to odmah, odmah!
Kod reči „dokument“, devojka se odmah pribra. Znači, nije reč
o nekoj običnoj krađi. Neki dokument je nestao. Ako ga je
potporučnik uzeo, svakako je imao razloga za to.
— Ja? — reče ona. — Šta vam pada na pamet! To ne prolazi kod
mene, gospodine kapetane! Gde ste držali taj dokument?
— Ovde, u malom koferu.

182
 — Zar on nije bio zaključan?
— Bio je.
— I vi zamišljate da će jedna poštena devojka da obija vaš kofer?
— On nije obijen nego otključan — upade on.
— Odakle bi čovek imao ključ koji odgovara baš vašem koferu!
— Jedan kalauz...
— Da vam se čovek nasmeje! Jedna mala kelnerica da ima
kalauz! Odmah ću otići do gazde i reći mu da mene, njegovu rođaku,
hoćete da napravite lopovom!
— Da, idite! Zovite gostioničara! Dokument u svakom slučaju
mora ponovo da se stvori!
Berta je otišla, a za to vreme je Landola veoma uzbuđen i smeten
šetao po sobi. Tek što je Berta stigla dole, u zgradu je ušlo više ljudi,
a pogledavši slučajno na vrata, ona opazi iza njih nekoliko
policajaca. Jedan od onih koji su ušli obrati se devojci.
— Jeste li vi ovde kelnerica?
— Da — odgovori Berta.
— Gde je gostioničar?
— U kuhinji.
— Odvedite me k njemu.
Ona ga odvede u kuhinju i uputi ga vlasniku gostionice.
Policijski službenik mu se obrati:
— Kod vas stanuje stranac, koji se u knjigu gostiju upisao kao
kapetan Šou?
— Da, tako je.
— Dobro, to odgovara. Vaša prijava je dobro predata. Ja sam to
u spisku stranaca u policiji proverio. Evo značke koja me legitimiše
kao policijskog službenika. Je li kapetan ovde?
Gostioničar pogleda pokazanu značku i odgovori:
— Upravo je došao. Naći ćete ga na prvom spratu u sobi broj
jedanaest.
— Dobro. Povešću ga. Naredite svom personalu da ništa o tome
ne govori!
Policajac napusti kuhinju i pope se uza stepenice. Njegova oba
pratioca se postaviše jedan u dno stepenica a drugi na vrhu, dok su
183
stražari ušli u hodnik. Službenik zakuca, i pošto dobi odgovor, uđe
unutra.
— Najzad! — nestrpljivo uzviknu kapetan Landola. — Jeste li vi
gostioničar?
— Nisam, gospodine kapetane.
— Ah, pa ko ste onda vi? — upita iznenađeno Šou.
— Imam to zadovoljstvo da sam službenik ovdašnje policije.
Španac se zaprepasti, ali se brzo pribra i reče:
— To mi je milo, gospodine. Mene su, naime, pokrali...
— Pokrali? Hm! — upita službenik smejući se. — Šta vam je
nestalo?
— Jedan vrlo važan dokument.
— Onda se varate. Taj dokument vam nije ukraden, već oduzet.
Landola ustuknu. Bilo mu je kao da ga je munja ošinula.
— Uzapćen? — promuca on. — A ko je to učinio?
— O tome ne treba da se raspravlja.
— Ko ima prava da otvara moje stvari dok sam ja odsutan?
— Svaki dobar građanin, kome je stalo do toga da zaštiti svoju
domovinu od izdaje. Kapetane Šou, ili kako se još zovete, pođite za
mnom! Vi ste uhapšeni!
Landola je pre toga bio uplašen, a sada mu se, u trenutku
opasnosti, vrati sva hladnokrvnost. On shvati da je izgubljen, samo
ako ga zatvore. Morao je da pobegne. Ali kako? Hodnik je, u svakom
slučaju, zaposednut, ali ulica možda nije. Onuda, znači kroz prozor,
bio je jedini izlaz kroz koji je mogao da se spase. Trebalo je prevariti
službenika. Treba samo da mu priđe, a da pri tome ne izazove
nikakvu sumnju, pošto je pirat mogao da pretpostavi da on kod sebe
ima oružje. Landola se pretvarao da je iznenađen, dohvati svoj
kofer, otvori ga i reče:
— Gospodine komesare,. to mora da je neka greška. Pogledajte
u ovaj kofer! Preporuke i legitimacije u njemu pokazaće vam...
Više ništa nije rekao. Postigao je to da mu se službenik polako
primakao, tako da je on stajao gotovo ispred njega sa koferom u
rukama. Kod reči „vam“ on ispusti kofer i takvom snagom uhvati
službenika za vrat da ovaj, koji takav prepad nije očekivao, izgubi

184
dah. Lice mu je pomodrelo; rukama je grčevito hvatao vazduh;
udovi su mu drhtali; najzad mu se ruke opustiše i Landola ga pusti
da se skljoka na zemlju. Policajac je bio gotovo zadavljen. Izgubio je
svest.
— Ah, već sam napola spasen — mrmljao je gusar. — Šta je jedan
takav policijski pacov prema kapetanu Grandprizu!
On zaključa kofer, i sa njim u ruci, priđe prozoru i otvori ga. Na
trotoaru nije bilo nikoga, a ni stražar se nije video. Jedan jedini
fijaker je stajao ispred susedne zgrade. Kočijaš je stajao pored njega.
Landola se pope na prozorsku dasku. Visina je bila velika, ali ne i
opasna. Jedan pokret — i Landola je stajao na trotoaru a niko nije
video odakle se najednom tu stvorio.
Sa koferčetom u ruci, gusar mirno priđe fijakeru, uđe u njega i
zapovedi:
— Pravac Fridrihštrase, a onda ću reći gde želim da izađem.
Sledećeg trenutka kola su krenula. Pošto je najpre trebalo
zametnuti trag, on zaustavi fijaker pre nego što je stigao do
pomenute ulice, plati i pođe dalje peške. Tada, pošto je kroz
nekoliko ulica i uličica prošao žurnim korakom, uze drugi fijaker i
reče kočijašu svoj pravi cilj. Tamo mu reče da pričeka, pope se uza
stepenice, zakuca na vrata i uđe, pošto mu iznutra stiže jedno
glasno, zapovedničko „ “. Stajao je pred generalom Dueom.
— Vi, kapetane? — upita ovaj. — Otkud vi?
— Da vas opomenem, ekselencijo — glasio je odgovor. — Morate
odmah da bežite. Mi smo izdani.
— Nemoguće!
— Stvarno! Ja sam policiji uspeo da pobegnem samo
zahvaljujući tome što sam prigušio komesara i s prozora svoje sobe
skočio na ulicu.
— 8 Ko nas je izdao?

— Ne znam.
— A vaši papiri?
— Sporazum je uzet.

8
Strašno. — Prev.
185
186
 General preblede.
— Onda smo izgubljeni ako nas uhvate — reče on. — Mora da
ste učinili neku užasnu glupost. Uz put ćete mi pričati.
— Vi želite da putujete sa mnom?
— To je najbolje. Ne mogu da pređem preko ruske granice.
Moramo u Saksoniju, ali ne vozom, jer će nas tako uhvatiti.
— Ja imam dole kola.
— Dobro. Ići ćemo njima, ali ćemo ih češće menjati pre nego što
izađemo iz grada. Onda ćemo dalje videti kako ćemo. Da li ste spasli
novac?
— Da, spasao sam ga.
— Moj kofer mora da ostane, kod sebe imam dovoljno gotovog
novca i ne mogu da ga prežalim. Napred!
Due uze svoj novčanik, dohvati šešir i kaput i oba begunca
napustiše stan.

187
 DVA UNAPREĐENjA

Bilo je veče istog dana. Starinska soba oficirskog kasina

gardijskih husara bila je vrlo osvetljena i puna. Pretpostavljalo se da
će potporučnik Unger da se pojavi, i zbog toga su se okupili u punom
broju, da bi mu složno pokazali da sa njim niko ne želi ništa da ima.
Stariji oficiri su se okupili oko poslednjeg velikog stola, dok su mlađi
zauzeli druga mesta i živo razgovarali. Poručnik Ravenov, pukovski
donžuan, igrao je sa Golcenom i Platenom partiju karambola.
Upravo je ponovo promašio jednu laku loptu i bezvoljno bacio štap
na zemlju.
— Do đavola, ala me ova lopta neće! — reče on. — Prokleta
nesreća u igri!
— Tim veća sreća u ljubavi — smejao se Platen. — Jedno je
tačno, a to je, da danas nisi smeo da igraš sa kapetanom Šouom. Ti
si rasejan, a on je pravi majstor. Poštedi svoj novčanik!
— Šou? — upita Golcen poluglasno. — Taj se neće pojaviti. Zbog
njega smo ispali smešni.
— Voleo bih da znam zbog čega!
— Hm! O tome ne treba da se govori — prošaputa važno Golcen.
— Čak ni pred drugovima?
— Samo pred onima koji znaju da ćute.
— U koje mi svakako spadamo. A možda ne? Pričaj!
— Dobro, vi znate da ja ponekad odlazim kod Jankova...
— Kod policijskog savetnika? Da. Priča se da se udvaraš
njegovoj najmlađoj kćeri.

188
 — Ili ona meni. Kako bilo, tek ja sam i danas bio tamo i doznao
da je taj kapetan Šou politička varalica, i ne samo to nego čak i
prepreden i opasan zločinac.
Ravenov je upravo bio pripremio štap za udarac. On se
iznenađeno zaustavi i pogleda u govornika.
— Ti se šališ, Golcene!
— Šalim? Ne pada mi na pamet! Ili možda neko hapsi čoveka
koga smatra neobično poštenim, a da pre toga nema u ruci
nesumnjive dokaze?
— Grom i pakao! On je uhapšen?
— Hteli su da ga uhapse.
— Ah, ali to nisu uradili?
— Zato što je pobegao!
— Pobegao? Šou? Onaj što je uživao naše gostoprimstvo? Da li
to znaš sigurno?
— Potpuno sigurno kao što znam da je komesara, koji je trebalo
da ga privede, davio dok ovaj nije izgubio svest, a onda skočio kroz
prozor sa prvog sprata.
— Do vraga, ala je to bruka! Ko bi to poverovao za momka koji
je izgledao tako pristojno! Mi smo ga ovde primili uprkos njegovom
građanskom poreklu, samo zato što je bio Jenki i što Amerikanci
nemaju plemstva. Ali tako je to uvek: ko s đavolom tikve sadi, o
glavu mu se lupaju. Tim nam je veća dužnost da se prema tom drugu
Ungeru držimo strogo na rastojanju.
— Meni se čini — reče Platen, koji je već kod majora bio na strani
Kurta — da između jednog zločinca koji beži i jednog časnog oficira
ipak treba praviti malu razliku.
U tom trenutku uđe fon Vinslov, komandant puka. On je obično
dolazio samo kada je hteo neku službenu stvar da saopšti na
prijateljski i drugarski način. Zbog toga su kad je ušao, odmah
pomislili da je posredi neko saopštenje koje treba da izazove pažnju
oficira. On sede za poslednji sto kod starije gospode, poruči čašu
vina i poče da posmatra prisutne. Njegovi potčinjeni su čekali na
njegovu dozvolu da mogu da nastave da se zabavljaju. Pogled mu
pade na Ravenova, koji je, i pored raspusnog života, bio njegov
miljenik.
189
 — Ravenov — reče on, — dovršite partiju, ali onda nijednu više!
— Gospodine pukovniče, ja sam na gubitku, pa moram da
pokušam u(.drugoj partiji — odgovori poručnik.
— Danas ne. Štedite svoje noge i snagu!
— Sutra će valjda biti vežba?
— Da, ali ne na konju, nego na nogama i to sa mladim damama
u naručju.
Čuvši to, svi podigoše glave.
— Da, — smejao se pukovnik — gospoda se čude! Neću da
stavljam vašu radoznalost na tešku probu, nego ću vam odmah reći
o čemu je reč, da bih posle neometano mogao da odigram partiju
vista.
Kako se hladno Vinslov ponašao prema Kurtu, a sad je tako
prisan, kada je bio siguran da to neće škoditi njegovoj časti. Pošto
su se gospoda okupila oko njegovog stola, on reče:
— Da, sutra će biti vežba nogu koja može da se podnese; obično
se ta vrsta pokreta naziva bal.
— Neki bal, gde, gde? — pitali su odasvud.
— Na jednom mestu, na koje biste najmanje pomislili, moja
gospodo. Ovde imam jedan veliki koverat, pun pozivnica koje treba
da podelim svim oficirima moga puka. Ukupno je šezdeset
pozivnica. Dame su takođe pozvane.
— A od koga? — upita major, koji je sedeo pored pukovnika.
— Kladim se u deset mesečnih plata da nećete pogoditi.
Zamislite kako sam se iznenadio kada sam pred veče primio ovaj
koverat, video šta je u njemu, i uz to našao sledeće pismo:

190
 Kada je pukovnik savio pismo nadvojvode i bacio pogled na
svoje slušaoce, na svim licima je video izraz iznenađenja.
— Šta to treba da znači? — upita major.
— To sam pitanje i sam postavio ali nisam našao odgovor. Moja
žena — muškarci znaju da žene sebe smatraju neobično
oštroumnima — smatra da je to delo učinjeno odozgo, u nameri da
se husarski puk preda nadvojvodi. On je u prošlom ratu bio
neprijatelj Pruske, i sada možda njegovo veličanstvo hoće tom
pažnjom da ga veže uza se.
— Kako čujem, telegrafski je pozvan Berlin — usudi se da
primeti poručnik Golcen.
— Odakle to znate? — upita brzo Vinslov.
— Vi razumete, gospodine pukovniče, da su gospoda posilni
među sobom čvrsto povezani, a moj je lukava glava, puna novosti
kao neke novine.
— Iz tog telegrafskog poziva, ako je vaše obaveštenje istinito,
može da se zaključi da su posredi važni diplomatski događaji.
Prema južnim državama pokazujemo se milostivi; znači, želimo da
ih vežemo uza se. Moja gospodo, ja mislim da ćemo uskoro jahati
na Francusku. Kada bi se to samo desilo brzo, jer mi smo baš sad
spremni! Ali, ne lupajmo glavu oko toga! Važno je da smo pozvani i
da ćemo imati prijatno veče. Prostorije Monbižua još nikad nam
nisu bile na raspolaganju. Tamo će nam biti dodeljeno odlikovanje,
na kome će nam zavideti. Mi ćemo biti zahvalni, i ja sam siguran da
će gospoda, naročito ona mlađa, pokazati svu svoju prijaznost i
ljubaznost. A sada ćemo podeliti pozivnice!
— Smem li da upitam, gospodine pukovniče, hoće li i taj
potporučnik Unger dobiti jednu? — upita Ravenov.
To pitanje je bilo drsko, pa ipak, Vinslov odgovori prijateljski:
— Zašto pitate, dragi Ravenov?
191
 — Zato što nikad neću ići na bal, na kome će biti i ljudi
građanskog porekla.
— Onda nije ni potrebno da pitate, pošto mi svi negujemo iste
principe i istih smo pogleda kao i vi. Uostalom, taj Unger stupa na
dužnost tek sutra. Pošto će se danas podeliti pozivnice, on nas se ne
tiče. Evo, dragi Branden, uzmite pozivnice. Pobrinite se da se
podele.
Ađutant primi koverat, svakom od prisutnih da jednu
pozivnicu, a ostale skloni za drugove koji nisu bili tu.
Tek što je to završio, vrata se otvoriše i Kurt uđe. Sve oči se
upraviše ka njemu, ali odmah zatim skrenuše pogled, tako da je
morao opaziti da za njega ne žele da znaju. Ali on se nije zbunio
nego, zadržavši šapku na glavi, pođe prema pukovniku Vinslovu
zveckajući mamuzama. Pred njim se zaustavi, pozdravi i reče:
— Potporučnik Unger, gospodine pukovniče. Molim za
ljubaznost da me predstavite drugovima!
Pukovnik je imao u rukama karte za vist, polako se okrete i
napravi se kao da nije razumeo:
— Kako? Šta želite?
— Slobodan sam zamoliti da me predstavite drugovima,
gospodine pukovniče.
Vinslov visoko podiže obrve i pogleda Kurta polako, od glave do
pete:
— Tamo stoji moj ađutant fon Branden. On može to da
preduzme!
On je verovao da je dovoljno učinio. Ali Kurt ostade pred njim i
reče jasnim i sigurnim glasom:
— Izvinite, gospodine pukovniče! Imao bih nešto da primetim.
— Dakle? — upita pukovnik i okrete k njemu svoje od ljutnje i
zbunjenosti crveno lice. — Budite samo kratki!
— Biću kratak, to mi je osobina. Ja nisam iz ličnih pobuda
napustio svoju dosadašnju službu, nego sam po naređenju viših
vlasti premešten u prusku gardu. Poznata mi je tradicija garde, ali
sam verovao, s obzirom na to da sam u prošlom ratu služio kao oficir
nadvojvode od Hesena, da mi gospoda neće baš tako izazivački stati
na put. Danas sam kod većine gospode, kojoj sam morao službeno
192
da se predstavim, naišao na gotovo neprijateljski prijem. Zbog toga
sam očekivao da me ni ovde neće dočekati dobrodošlicom. Ja nisam
nikakav prijatelj neizvesnosti. Moram da znam hoću li ovde biti
primljen kao drug, ili ne. Tako može već u ovom prvom trenutku da
se odluči hoće li mi put biti slobodan, ili ću morati za njega da se
izborim. Gospodine, vi se prema meni ponašate sa nepažnjom koja
se graniči sa uvredom, koju jedan oficir ne sme dopustiti čak ni
svome komandantu. Moram da zahtevam od vas objašnjenje.
Pukovnik je bio naprasit čovek, a mnogo je i pio. On skoči i
izvika se na njega:
— Jeste li poludeli? Objašnjenje od mene? Tako ti dođe neki
probisvet... Ali, ako neizostavno želite objašnjenje: Ja sam se
namerno ponašao prema vama uvredljivo.
— Hvala vam, gospodine fon Vinslov. Ovaj slučaj neću izneti
pred službene vlasti, ali zadovoljenje moram da zahtevam.
Dozvolite da vam sutra pošaljem svoga opunomoćenika.
Kurt se oštro okrete na peti i ode do zida, na koji okači sablju i
šapku, onda uze sa prozora novine i osvrnu se da nađe mesto. Niko
se, posle tako pokazane hrabrosti i srčanosti, nije usudio da mu
uskrati sedište, ali se svi povukoše, da ne bi sedeli pored njega.
Samo je jedan ostao da sedi i prijateljski ga gledao. To je bio
potporučnik fon Platen. Kurt opazi njegov dobronamerni pogled i
priđe mu.
— Je li slobodno da sednem pored vas, gospodine potporučniče?
— upita on.
— Vrlo rado, druže — odgovori Platen, pružajući mu ruku. — Mi
se već poznajemo. Dobro mi došli!
Kurt pogleda u otvorene i poštene oči sagovornika, čiji pogled
mu je godio, i reče:
— Hvala vam od srca. Mene su, doduše, propustili da predstave,
ali moje ime je pomenuto. Gospodine fon Platene, smem li da vas
upitam za imena ove gospode?
U sobi je bilo sasvim tiho, tako da se svako ime koje je Platen
izgovarao jasno čulo. Za poslednjim stolom je vladala tišina kao
posle udara groma. Na ostalim mestima prihvatili su se svih
mogućih novina i ostalih stvari koje bi im pomogle da ublaže

193
neprijatan položaj u kome su se našli. Gospoda za Kurtovim stolom,
čija su imena bila pomenuta, smeteno su klimnula glavom, dok ih
je ovaj pozdravljao poklonom. Samo je Ravenov ostao onaj stari. On
dohvati štap za bilijar i reče glasno:
— Hajde, Golcene, da nastavimo našu partiju! Šta je sa tobom,
Platene? Ti si treći.
— Hvala, ja odustajem — odvrati Platen.
Ravenov sleže ramenima i podrugnu se:
— Pih! Za mene je to kao odustati od šampanjca radi čaše
kiselice!
Kurt ostade miran kao da se to uvredljivo upoređenje ne odnosi
na njega, a Platen mu pomože time što uze šahovsku tablu i upita:
— Igrate li šah, dragi Ungeru?
— Sa drugovima rado.
— Onda dobro, ja sam vam drug. Odložite novine i pokušajte
jednu partiju sa mnom! Iskrenosti radi, moram vam reći da ovde
važim za nepobedivog.
— Onda i ja moram biti iskren — smejao se Kurt. — Moj
staratelj, kapetan fon Rodenštajn, bio je pravi majstor. On me je
tako izvrsno poučavao, da sad više nijednu partiju ne dobija.
— Ah, to je sjajno, najzad će partije biti uzbudljive. Dođite!
Tom malom raspravom Platen je probio led. Za poslednjim
stolom počeo je da se igra vist, napred su lupkale bilijarske lopte, a
posle jedno pola časa potezi na šahovskoj tabli su bili tako
uzbudljivi, da su oficiri jedan za drugim prilazili da bi posmatrali
partiju. Kurt sjajno pobedi u prvoj partiji.
— Moje poštovanje! — reče Platen. — To mi se odavno nije
desilo. Ako je tačno da je dobar strateg i dobar igrač šaha onda ste
vi sigurno izvrstan oficir.
Kurt je osećao da je dobri Platen to rekao da bi mu podigao
ugled, pa odgovori odbijajući tu pohvalu:
— Kao što je poznato, zaključci se ne smeju izvrtati. Ako je dobar
strateg istovremeno i dobar igrač šaha, onda ipak nije obavezno da
dobar igrač šaha bude i dobar oficir. Uostalom, u prvoj partiji ste
hteli sigurno samo da isprobate moje snage. Pokušajmo još jednom.
Osećam da ću izgubiti.
194
 — Vrlo je verovatno da se varate. Nego, da vas uzgred upitam.
Vi ste pomenuli kapetana fon Rodenštajna. Je li taj gospodin možda
vrhovni šumski nadzornik u službi nadvojvode od Hesena?
— Da, to je on.
— Ah, onda ga poznajem. On je jedna stara, gruba, ali poštena
junačina, i sigurno dobro stoji kod svog gospodara.
— Taj opis je potpuno tačan.
— Ja sam ga upoznao u Majncu kod svog ujaka, koji je njegov
bankar.
— Njegov bankar? Koliko ja znam, on se zove Valner.
— Tačno. Moram da vam objasnim da se moja tetka, sestra moje
majke, udala za tog Valnera, znači običnoga građanina, koji je time
postao rođak vašeg i moga majora, pošto mu je i ovaj čika.
Ostala gospoda iznenađeno pogledaše jedan u drugog. Šta ovom
Platenu pada na pamet da tako otvoreno iznosi porodične odnose i
time dovodi majora u nepriliku? Ali Kurt je razumeo njegovu
nameru. Platen je hteo da mu pruži satisfakciju za prijem na koji je
naišao u porodici majora, a istovremeno da pokaže i ponosnim
oficirima da u plemićkim krugovima ipak nije sve tako kao što bi se
mislilo.
Druga partija je počela. Kurt je opet dobio. Za vreme treće, opšta
pažnja je bilo poklonjena Ravenovu i Golcenu, koji su prijateljski i
u šali počeli da se zadirkuju.
— Stvarno, ti opet imaš prednost za petnaest poena — reče
Ravenov. — Nesreća u igri!
— Ali sreća u ljubavi, kao što sam ti već rekao — smejao se
Golcen.
— Da, ipak moraš da mi platiš opkladu. Devojka će biti moja.
Uopšte uzevši, ona je već moja.
— Kakva opklada? Kakva devojka? — upita major, koji ili još
ništa nije znao o opkladi, ili je još jednom hteo da se uključi u
razgovor.
— Reč je o Ravenovu i još jednoj prilici da dokaže da je neodoljiv
— odgovori Golcen.
— Izjasnite se jasnije!

195
 Golcen ispriča ceo tok stvari, dok su ga svi slušali. Čak su i dva
šahista prekinula svoju partiju, da bi poklonili pažnju priči.
— Da, Ravenov je pukovski donžuan. On tvrdi da je tu lepoticu
već osvojio — zaključi Golcen.
— Je li to stvarno tačno? — upita pukovnik, koji je smatrao da
je vreme da i on progovori koju reč, da bi zabašurio neprijatan
položaj u kome je bio.
— Razume se samo po sebi — odgovori Ravenov. — Ko je uopšte
neodoljiv? Ne samo ja nego svaki gardijski oficir. Istina, ako se niži
slojevi budu uvlačili u naš krug, našem izuzetnom položaju brzo će
biti kraj.
Na taj bezobzirni ispad ponovo se sve oči uperiše na Kurta, koji
ovoga puta oćuta. Pošto nije naišao na protivljenje, koje je uzalud
očekivao od svog novog druga, Ravenov nastavi:
— Vreme za koje smo se kladili još nije prošlo, te tako još ne
moram da pružim nikakve dokaze. Devojka je kći jednog kočijaša, a
njoj sam valjda dorastao. Za sada mogu samo reći da sam sedeo u
njenim kolima i da sam je otpratio kući.
— Kći kočijaša? — smejao se pukovnik. — Čestitam vam,
poručniče! Tako je lako dobiti opkladu!
Kurt uze cigaretu i dok je pažljivo odsecao njen vrh i spremao se
da je zapali, on reče:
— Pih, gospodin fon Ravenov će tu opkladu izgubiti!
Pošto je Kurt dvaput mirno otrpeo da ga Ravenov uvredi, niko
nije očekivao da će sada uzeti reč, i to u nečemu što, izgleda, nije
poznavao. Svi začuđeno oslušnuše. Ravenov mu brzo priđe jedan
korak i upita:
— Kako rekoste, gospodine?
Kurt prinese upaljenu šibicu cigareti i povuče nekoliko dimova.
— Rekao sam da će gospodin fon Ravenov izgubiti opkladu. Grof
Ravenov se samo razmeće.
Pomenuti priđe još jedan korak.
— Hoćete li biti ljubazni da tu reč ponovite?
— Vrlo rado! Gospodin fon Ravenov ne samo da se hvališe nego
bezočno laže.

196
 — Gospodine — povika Ravenov. — I to se vi meni usuđujete da
kažete, ovde, na ovome mestu?
— Zašto ne? Obojica smo na ovome mestu. Uostalom, bilo bi mi
ispod časti da uopšte obraćam pažnju na vaše hvalisanje, da mi
pomenuta mlada dama nije vrlo draga prijateljica, čiji dobar glas mi
je dužnost da štitim.
— Čujte! — povika Ravenov. — Kočijaševa kći — njegova
prijateljica! I taj se uvlači među nas! Taj hoće da bude gardijski
oficir!
Prisutni se opet podigoše sa svojih mesta. Videli su da mora doći
do skandala. Najzad jedno veče o kome će i docnije moći da se priča.
Ali sada niko nije hteo da progovori, sve mora da se prepusti ovoj
dvojici. Taj uljez građanskog porekla je odoleo pukovniku. Nadali
su se da će ga Ravenov naučiti pameti. Sam Kurt je i dalje sedeo. On
hladnokrvno odgovori:
— Ja sam već stavio do znanja da se nisam ovamo uvukao, nego
sam postupio po želji viših vlasti. Uostalom, moram da upitam,
jeste li vi prijatelj kćerke jednog kočijaša ili njen zavodnik? Jasno,
osećam se obaveznim da ove poslednje reči unekoliko potkrepim.
Gospodin fon Ravenov se, doduše, na retko sraman način uvukao u
kola, pa ipak mu nije uspelo da dame otprati do kuće, pošto su ga
dame izbacile iz kola uz pomoć policajca.
Jedno „Ah“ začu se u sobi, i to vrlo izrazito. Sad je moralo da
dođe do odluke. Ravenov je bio prebledeo.
On ne izusti ni reči, da li od besa ili užasa što njegov protivnik
sve zna. Ali bes je bio jači. Ravenov priđe na dva koraka do stolice
na kojoj je Kurt bezbrižno sedeo i povika:
— O čemu to govorite? O nekom sramnom načinu? O
izbacivanju? Pa čak i o nekom policajcu? Hoćete li to da povučete?
I to odmah!
— Ne pada mi na pamet! — stiže do njega hladan odgovor. —
Rekao sam čistu istinu, a to se ne povlači.
Tada se Ravenov preteći podiže. Videlo se da će u sledećem
trenutku navaliti na protivnika. Ali je Kurt, na izgled ravnodušno, i
dalje sedeo na stolici.

197
 — Zapovedam vam da to smesta povučete i da me zamolite za
izvinjenje! — krkljalo je iz grudi pobesnelog oficira.
— Ah! Šta imate vi, i to baš vi, meni da zapovedate! — začu se
porazno iz Kurtovih usta.
— Oh, više nego što vi mislite! — povika Ravenov, jedva dišući
od besa. — Ja vam čak zapovedam da istupite iz našeg puka, pošto
ga niste dostojni. A ako to ne učinite dobrovoljno, onda ću vas
prisiliti na to. Je li vam poznato uopšte kako se nekome može da
skine uniforma?
I pored toga što na izgled još nije zauzeo odbrambeni stav, on se
nadmoćno nasmeja odgovorivši:
— To zna svako dete. Jednostavno mu se opali šamar i on više
ne može da ostane u službi.
— Onda dobro! Hoćete li da povučete ono što ste rekli, da
zamolite za izvinjenje i svima nama ovde obećate da ćete izaći iz
puka?
— Smešno! Ne terajte šegu!
— Dobro, onda evo vam šamar!
S tim rečima on se baci na Kurta, spreman na udarac. Mada su
mu pokreti bili brzi kao munja, Kurt je bio brži. On odbi upućeni
udarac levom rukom, u sledećem trenutku zgrabi Ravenova, visoko
ga podiže i baci na pod, tako da je uz snažan tresak ostao da leži na
podu bez svesti.
Niko nije mogao da veruje da je mladić tako snažan i okretan.
Nekoliko trenutaka vladala je neopisiva pometnja u sobi. Jedni su
kao skamenjeni od užasa stajali i gledali pobednika, koji je malopre
pokazao takvu duševnu, a sada i telesnu nadmoć. Drugi su pohitali
Ravenovu, koji je ležao kao mrtav na podu. Srećom, tu je bio jedan
vojni lekar koji je odmah pregledao onesvešćenog.
— Gospodin fon Ravenov nije ništa slomio, a kako izgleda, nema
ni unutrašnjih povreda — reče on. — Uskoro će se probuditi, a za
uspomenu će mu ostati samo poneka modrica.
Pošto je zabrinutost za njega otklonjena i Ravenov položen na
divan, mračni i neprijateljski pogledi okrenuše se Kurtu, koji je
takođe ravnodušno stajao, kao da nema nikakve veze sa onim što se

198
malopre desilo. Pukovnik je smatrao da je sada vreme da pokaže
nadmoć svoga položaja. On laganim koracima priđe Kurtu i reče:
— Gospodine, vi ste napali poručnika fon Ravenova...
— Sva prisutna gospoda mogu da posvedoče da je to bio akt
samoodbrane — brzo mu upade u reč Kurt. — On se usudio da
zapreti šamarom jednom oficiru, bacio se na mene i spremio da
udari. I pored toga, ja sam ga poštedeo iako sam mogao jednim
šamarom da ga onesposobim za službu, baš onako kako je on meni
pretio.
— Molim vas da mi ne upadate u reč, nego me pustite da kažem
ono što hoću! Ja sam vaš pretpostavljeni i vi morate da ćutite kada
ja govorim. To upamtite! Iz ovih stopa napustite ovu prostoriju i do
daljeg ćete biti u svom stanu u kućnom zatvoru.
Lica prisutnih zasijaše. To je bilo rečeno onako po njihovoj želji.
Ali, i pored svega, oni još nisu poznavali potporučnika. On se učtivo
pokloni i odmereno reče:
— Molim za izvinjenje, gospodine pukovniče. Sutra bih smesta
postupio po vašoj zapovesti. Ali, pošto mi je naređeno da tek sutra
ujutru stupim na dužnost, ova zapovest danas za mene ne važi.
— Gospodine Ungere! — zapreti pukovnik.
Ali Kurt, ne zbunivši se nastavi:
— O nekom zatvoru, znači, nema ni govora. Pa ipak, rado ću
udovoljiti vašoj želji da napustim sobu s obzirom na to da sam do
sada bivao samo na takvim mestima na kojima čovek nije morao da
se izlaže opasnosti da bude nagrđen, ili čak i išamaran. Laku noć,
gospodo!
Takvo držanje izazva mnogo besnih uzvika. Ali Kurt se nije
osvrtao na to. On pripasa sablju, stavi šapku na glavu, pozdravi i
ponosno izađe napolje.
— Taj mladić je pravi đavo! — reče major.
— Pih! — obrecnu se pukovnik. — Isteraćemo mi već đavola iz
njega! On mene da izaziva! Zar je to još neko video!
Niko od njih nije opazio da je poručnik fon Platen pošao za
Kurtom. Napolju na vratima, on ga zaustavi, uhvati za ruku i tiho
reče: — Potporučniče Ungeru, pričekajte jedan momenat! Postoji

199
čitava zavera protiv vas. Hoćete li mi verovati ako vam kažem da ja
nisam imao nikakvog udela u tome?
— Verujem vam, a vi ste to i dokazali — potvrdi Kurt i pruži mu
ruku. — Primite moju iskrenu zahvalnost! Priznajem, očekivao sam
da ću naići na netrpeljiv stav, ali ni u kom slučaju na takvo
nevaspitanje i surovost. Žao mi je zbog večerašnjih događaja.
— Vi ste se dobro držali, gotovo suviše hrabro. Bojim se da ste
sebi stvorili mnogo neprijatelja.
— To će se još videti. Ja poštujem prava plemstva. Ono je
stolećima obožavano. Ali se protivim gledištu koje plemstvo, kao
neku dobru osobinu, postavlja visoko iznad građanstva. Čovek vredi
onoliko koliko zna i ume.
— Dajem vam za pravo, mada i ja pripadam plemstvu. Pukovnik
je dobio ono što je zaslužio. Niko nije mogao ni zamisliti da ćete se
vi usuditi da ispoljite tako nečuveno slobodoumlje. Što se tiče
Ravenova, moram vas upitati poznajete li onu devojku.
— Vrlo dobro. Te dame su mi ispričale šta se desilo.
— Samo je li to istina?
— Nijedna od njih ne laže. Samo vama želim da kažem da dama,
na koju se odnosi opklada, nije uopšte kočijaševa kći. Hoćete li mi
obećati da ćete za sada ćutati?
— Svakako!
— Dobro, ona je unuka grofa od Rodrigande. Vi vidite, dakle, da
ja ni u kom slučaju ne treba da se stidim što sam joj prijatelj.
— Do sto đavola! Ali kako je došao ovaj Ravenov...
— On je jedan hvalisavac i neoprezan čovek. Svaki drugi bi na
prvi pogled video da pred sobom ima pravu damu. On se na
najsuroviji način uvukao u njihova kola, i mogli su da ga se oslobode
samo uz pomoć stražara.
— Gospode bože, kako luckasto i neoprezno! — saglasi se Platen.
— Ali kako je Ravenov mogao da poveruje da je lepa dama kći
kočijaša?
— On se raspitivao kod moga sluge, koga je sreo u susednoj
krčmi. Ja, naime, stanujem kod grofa i odrastao sam zajedno sa
mladom damom. Moj stari Ludvig je lukav i prevario ga je da je ona
kočijaševa kći. Nadam seda ste sada sve shvatili!
200
 — Sve, samo ne vašu telesnu snagu. Jeste li isto tako vični oružju
kao pesničanju?
— Ne bojim se nijednog protivnika.
— To može da vam ustreba. Poziv Ravenova na dvoboj sigurno
vam predstoji. A šta nameravate sa pukovnikom?
— Poslaću mu sutra svoga sekundanta.
— Ko će to biti?
— Sa tim još nisam načisto. Mojima neću ništa reći o tim
stvarima, a ovde još nemam nikakvog poznanstva.
— Smem li da vam se stavim na raspolaganje?
— Time dovodite sebe u vrlo nezgodan položaj prema
drugovima i pretpostavljenima.
— Toga se ne plašim. Ja ne služim radi unapređenja, nego samo
iz zadovoljstva. Moje bogatstvo me čini nezavisnim i molim vas da
dozvolite da vam budem sekundant. Vi ste stekli moje poštovanje,
budimo prijatelji, dragi Ungeru!
— Primam sa zadovoljstvom vaše prijateljstvo. Već za vreme
moje današnje posete majoru video sam u vašim očima da
zaslužujete poštovanje.
Oni stisnuše jedan drugom ruku i Platen upita:
— Idete li kada kući?
— Ne. Ja sam, doduše, spolja izgledao miran, jer samo to vodi
do pobede, ali u sebi to nisam bio. Ne bih hteo da kod kuće primete
moje uzbuđenje, pa ću prvo otići negde da popijem čašu vina.
— Priključiću vam se. Sačekajte!
Platen požuri natrag u sobu. Kurt je čekao na ulici. On nije ni
sanjao kakvu će važnost za njega kasnije da imaju poručnik fon
Platen i pomenuti bankar Valner iz Majnca.
Oba mlada čoveka odoše u jednu gostionicu, a tada Platen
otprati Kurta kući, da vidi gde stanuje. Dok su se pred kapijom
opraštali, videli su da su još svi prednji prozori na vili osvetljeni.
Kada Kurt uđe u salon, sve ih zateče okupljene oko jednog visokog
gosta. Nadvojvoda je izvoleo da jedan čas naveče provede kod profa
Rodrigande.

201
 — Evo našeg gardiste! — nasmeja se nadvojvoda kad opazi
Kurta. — Bili ste u kasinu?
— Da, visočanstvo — potvrdi Kurt.
— Jeste li tamo možda sreli svoga pukovnika?
— Bio je prisutan.
— Jeste li i vi dobili od njega pozivnicu?
— Ne znam ništa ni o kakvoj pozivnici, visočanstvo.
— Ta dobričina je, znači, htela da vas isključi, ali ćemo ga
iznenaditi. Ja sam, naime, danas doznao od našeg prijatelja grofa
kakve vam teškoće prave, pa sam odmah rešio da toj gospodi
pokažem da se mogu ponositi što u svojim redovima imaju
potporučnika Ungera. Ne crvenite, moj dragi. Vi ste jedan od oficira
čija me je hrabrost u prošlom ratu poštedela nesrećnih posledica.
Ordenje koje nosite platili ste svojim ranama. Pozvao sam za sutra
uveče sve oficire iz vašeg puka zajedno sa damama, a kralj, koji mi
je pričao o vašoj velikoj odanosti koju ste danas dokazali, stavio mi
je na raspolaganje za ovaj bal svoj dvorac Monbižu. Pretpostavljam
da je pukovnik doneo moje pozivnice u kasino da ih podeli. Vas hoće
da isključe, ali će vas ipak videti.
Kurt je za vreme tog dugačkog govora stajao potresen. Njegov
gospodar je pripremao tako sjajan bal samo zbog njega, sina
siromašnog lađara, a pruski kralj u tu svrhu stavlja na raspolaganje
svoj dvorac. Suze su mu navirale na oči. On promuca:
— Visočanstvo, ne znam kako da...
— Dobro, moj dragi potporučniče, — prekide ga nadvojvoda. —
Vaša osećanja su mi poznata, i nije potrebno da me naročito
uveravate. Cilj moje posete je ispunjen, te ću se oprostiti.
Kada se on udaljio, Kurt doznade da je pozvan i don Manuel sa
celom porodicom, Kao i Emi Drajden. Posle toga, on se povuče u
svoju sobu da bi se dobro ispavao i pripremio za napore sutrašnjeg
dana.
Kurt nije bio dugo u sobi, kada neko tiho zakuca. Ko je to? On
nikoga nije očekivao. On se prijatno iznenadi kada uđe Roza.
— Ti se Čudiš? — upita ona sramežljivo. — Moram s tobom još
da govorim.
— Ti, Rozice? — reče on. — Dođi, sedi!
202
 — Da, to ću i da učinim, dragi Kurte. Doduše, ne bi trebalo da
jedna mlada dama ovako dockan i sama posećuje mladog čoveka,
ali mi smo kao brat i sestra, zar ne?
— Naravno — reče on, da bi kod nje razbio svaku sumnju. — Zna
li mama da si tu?
— Svakako, zna!
— I ona ti je dozvolila da dođeš k meni?
— Da, vrlo rado. Ona me je čak i zamolila. Vrlo je važno to što
hoću da te pitam.
Kako je Kurt bio srećan! Ona dolazi njemu tako dockan, puna
poverenja. On je znao da je voli, da je voli svim srcem i celom
svojom dušom. Sada je sedeo pored nje na malom divanu i
iščekujući gledao u njene lepe oči.
— Šta želiš da me pitaš, Rozice?
— Prvo mi daj ruku, Kurte. Tako! Ti znaš da smo se mi uvek
voleli?
Na ovo pitanje nešto duboko u njemu uzdrhta i obuze ga neko
neizrecivo osećanje, tako je samo uspeo da potvrdi klimanjem glave.
— I da se još uvek volimo?
— Ja tebe volim — brzo odgovori on.
— Ti mene! To znam! Ali zar misliš da mi više nisi tako drag kao
pre? Vidiš, dragi Kurte, ako čovek nekog voli, onda ga dobro
poznaje, pa ako i ne zna uvek sve, to ipak naslućuje. Kada sam pored
tebe, ja naslućujem sve tvoje misli, a ako nešto treba da ostane
skriveno mom pogledu, moje srce to ipak oseća. Veruješ li to?
Kurt je morao dobro da se pribere da bi mogao odgovoriti mirno
„Da“.
— I onda — nastavi ona ljupko — kada si došao iz kasina, oči su
ti bile tako duboke i prozirne, a sasvim dole na tamnom dnu nešto
je treperilo. Odmah sam znala da ti je pričinjen veliki bol. Tebe su u
kasinu rđavo dočekali, a ti nisi čovek koji bi to trpeo. Tamo je došlo
do teške prepirke, a vi oficiri ste začas spremni da se prihvatite
oružja. Priđi, dragi Kurte, i pogledaj me u oči!
Roza položi ruke Kurtu na ramena i privuče ga bliže sebi, da bi
mogla bolje da mu pogleda u oči. Njen ispitivački pogled upijao se

203
u njih čitav jedan minut, a tada njene ruke skliznuše sa njegovih
ramena.
— Kurte, znaš li šta sam videla? Dvoboj!
— Rozice! — uzviknu on užasnut.
— Kurte, ja to sasvim jasno vidim. Duboko u tvojim očima čitam
nešto što si hteo da sakriješ. Ali ja sam to otkrila. To liči na neku
ponosnu i prkosnu odluku. Da nećeš možda da me slažeš, dragi
Kurte?
— Ne! Nikad — uveravao je on.
— Onda reci jesam li pogodila istinu?
— Obećavaš li mi da ćeš ćutati?
— Razume se! — izjavi ona svečano. — U pitanjima časti jedno
drugo ne smemo izdati.
Devojka je bila zanosna u toj svojoj detinjoj bezazlenosti. On
primora sebe da mirno odgovori:
— Pogodila si, Rozo.
— Znači dvoboj, stvarno dvoboj! Kurte, ja sam to znala, osećala
sam to i pretpostavljala. Veruješ li sada da te volim?
Pri tom je Roza tako iskreno gledala u njega, da on privuče
njenu ruku usnama i tiho odgovori:
— Moja je najveća sreća što smem u to da verujem.
— Da, velika je sreća kada se dvoje svim srcem vole i kada među
njima postoji istinsko poverenje. Takvo poverenje imam ja u tebe.
Da ne misliš da sam zbog tog dvoboja uznemirena?
— Zar nisi?
— Ne, ni najmanje. Ti ćeš pobediti protivnika. Ali mama se
brine, jer zna da dvoboji ne trpe nikakvo odlaganje. Pošto misli da
ćeš mi sve reći, zamolila me je da još večeras dođem k tebi.
Kurt je bio ponosan kada je čuo za toliko poverenje.
— Jesi li i drugima govorila o svojim slutnjama? — upita on.
— Ne, samo mami. Ostali ništa ne znaju. Oni bi te možda
odvratili da kazniš svoga neprijatelja, a to moraš učiniti.
— Rozo, ti si pravi heroj! — uzviknu on oduševljen.

204
205
 — Samo kada je reč o tebi, dragi Kurte. Zbog ostalih bih drhtala,
ali za tebe znam da si jači od svih. Ali ipak, kada si krenuo u rat,
onda sam se molila za tebe, pošto od tih kugli nisi mogao da se
braniš. Kada je reč o dvoboju, sve zavisi od umešnosti i pribranosti,
i tu nema nikoga koga bi morao da se plašiš. Smem li da upitam ko
ti je protivnik?
— U stvari, dvojica!
— Dva dvoboja? — iznenadi se Roza. — Dobro, to je dvostruka
prilika da izazoveš poštovanje drugih. Radovala bih se zbog toga,
ako bi samo hteo da mi ispuniš jednu malu molbu: kazni obojicu,
ali nemoj da ih ubiješ! Hoćeš li?
— Rado, obećavam ti to.
— Tome se radujem, Kurte. U znak zahvalnosti, poljubi mi ruku
kao što si malopre učinio.
Ona mu pruži ruku i kada je on privuče na usne, ona mu se
prijateljski nasmeja.
— Tako su ranije radile devojke ritera, pa zbog toga smem i ja
tebe tako da nagradim — šalila se ona. — Kada bi to mama videla,
smejala bi se. A sada još moraš da mi kažeš ko su ti protivnici.
— Prvi protivnik je moj pukovnik.
— Ah! Taj bi mogao da bude srećan što za protivnika ima jednog
takvog potporučnika! A ko je drugi?
— Poručnik fon Ravenov.
— On! Što je prema nama bio onako nevaspitan! Kurte, ja slutim
da se vi zbog mene tučete. Reci mi istinu!
— Pogodila si — potvrdi on.
To nije bilo nikakvo hvalisanje. Nije mu ni padalo na um da je
tim priznanjem obavezuje. On je bio iskren čovek i ni za šta na svetu
na ovoj njeno otvoreno i puno poverenja pitanje ne bi mogao da
kaže laž.
— Vidiš kako ti sve pročitam u očima! — smejala se ona srećno.
— Sada si najzad postao moj pravi riter. Ti ćeš da osvetiš svoju Rozu,
a ona će ti sa puno milošte pružiti ruku na poljubac i još će ti dati i
nešto za uspomenu. Šta će to biti, o tome moram još da razmislim.
Sada sam sve doznala i mogu da se vratim mami.
— Šta ćeš joj reći?
206
 — Sve. Ti valjda ne misliš da pred mamom treba nešto da
prećutim?
— Bože sačuvaj, ti, čista dušo! — povika on u naletu osećanja. —
Reci joj sve, kao i to da ne treba da se boji, jer poziv na dvoboj još
nije dat, i molim te da za sada još o svemu ćuti.
— To ću učiniti i mama će ispuniti tvoju molbu. Laku noć, moj
dragi Kurte!
— Laku noć, moja mila Rozo!
Ona mu pruži obe ruke na pozdrav, a zatim se uputi ka vratima.
Tu zasta za trenutak, još jednom se okrenu i kroz detinjasti osmeh
reče:
— Zamalo da zaboravim nešto važno! Ako si moj riter, moram
da postupim kao vlastelinka i da ti dam vrpcu koju ćeš poneti u boj.
Je li dobra ova koju nosim na haljini, Kurte?
Ta njena ljupka bezazlenost natera mu krv u obraze. Osećao je
kako mu kuca u slepoočnicama dok je odgovarao:
— Oh, lepa je! Hoćeš li stvarno da mi je daš?
— Vrlo rado. — Roza skinu svilenu vrpcu sa svoje haljine i pruži
mu je. — Kada pođeš u boj, stavi je na grudi. Ili ne! Tako će se videti!
A gde bi je inače zakačio?
— Ne na kaput, nego ispod njega, da mi leži na srcu!
Njene obraze obli ljupko rumenilo. Ona spusti dugačke
trepavice, ali brzo zatim podiže pogled.
— Da, tako bi mogao da uradiš, to je mesto najbolje. Onda ću je
s velikim ponosom ponovo nositi.
— Šta? Zar treba da ti je vratim? — povika on.
— Zar si mislio da ne treba — upita ona.
— Da, ako želiš — reče on, a potom nastavi smejući se: — Ali
onda moraš da je iskupiš, kao što su to činile devojke ritera.
— Iskupim? Čime?
— Poljupcem.
Sada joj se obrazi obojiše još tamnije nego malopre, ali ona
pređe preko tog za nju neobjašnjivog osećanja i upita:
— Jesu li to stvarno činile devojke ritera? To nisam znala. A ako
ti sasvim poklonim vrpcu, onda ne treba da je iskupim?

207
 — Ne, onda ne treba.
— Dobro, onda ću još razmisliti hoću li ponovo da je nosim ili
ne. Šta bi ti više voleo, Kurte?
On skupi hrabrost i odgovori: — Bilo bi mi najmilije da dobijem
poljubac i da smem da zadržim vrpcu.
— Beži! Time bi me oštetio! Ta stvar nije tako laka kao što bi se
moglo pomisliti. Moraću mnogo da razmišljam, da bih došla do
pravilne odluke. Sada zadrži vrpcu, a ja ću ti već javiti šta sam
odlučila.
Ona ode, a on osta srca prepuna radosti. Kurt pritisnu vrpcu na
usne, a prijatan miris rezede, koji je Roza tako volela, još se osećao
na njoj. Posle toga on leže na divan, i još dugo, dugo je mislio o njoj.
Oči mu se najzad sklopiše i on nastavi da sanja o njoj.

208
 NjEGOVO VELIČANSTVO KRALj!

Kada se Kurt probudio, sunce je sijalo kroz prozor. On pođe u

jutarnju šetnju po bašti, a kada je posle toga ušao u trpezariju na
doručak, ostali su već svi bili na okupu. On baci brz i ispitivački
pogled na Rozu. Ona je bila bleda, kao da nije dovoljno spavala, i
pred njim obori pogled.
Njena majka ga ispitivački pogleda svojim lepim i mirnim
očima, i činilo mu se da je u njima pročitao njen pristanak da ne
izda njegovu tajnu.
Tad dođe vreme da krene u eskadron. Ludvig, koji je sada bio
njegov sluga, osedlao mu je konja. Bio je to divan andaluzijski
vranac, koga mu je grof poklonio. On se vinu u sedlo i odjaha u
kasarnu. Kada je stigao u njeno prostrano dvorište, eskadroni su već
bili postrojeni. Oficiri su bili okupljeni i čekalo se samo još na
pukovnika, pa da egzercir počne. Svi pogledi se upraviše na njega. I
Ravenov je bio prisutan. Bio se već oporavio od jučerašnjeg poraza.
Čim je primetio pridošlicu, on se okrete od njega.
— Do đavola, da divnog konja! — reče ađutant Branden. — Čime
li je taj lađarski sin platio tog rasnog i skupocenog konja! I njega
misli taj momak da jaše za vreme redovne službe?
Kurt pozdravi drugove, koji mu jedva odgovoriše na pozdrav.
Samo Platen dojaha do njega, prijateljski mu pruži ruku i tako
glasno reče, da su svi mogli čuti:
— Dobro jutro, Ungeru! Divan pastuv! Imate li u staji više
takvih?
— To je konj koga jašem dok sam u službi — odgovori Unger. —
Ostale moram da štedim.

209
 Uto dojaha pukovnik. Lice mu je bilo namrgođeno i kao da je
jedva uspevao da savlada neki pritajeni bes. Ađutant priđe da
pozdravi komandanta.
— Imate li nešto izuzetno da raportirate? — upita pukovnik.
— Nemam, gospodine pukovniče — glasio je odgovor. —
potporučnik Unger je spreman da pristupi eskadronu.
— Potporučniče Ungeru, pristupite! — naredi oštro Vinslov.
Kurt dojaha i osta pred njim nepokretan, kao da su i on i konj
bili voštane figure. Pretpostavljeni je merio pogledom njegovu
uniformu, jahaću opremu i konja. On bi rado otkrio na njemu nešto
nepropisno, ali na svoje veliko žaljenje, to je bilo nemoguće. Tada
mu reče s visine:
— Do daljeg vas odstranjujem sa službe. Kasnije ćete doznati
pojedinosti.
Kurt dostojanstveno i hladno pozdravi, zateže konju dizgine, da
se ovaj prope i potera rasnu životinju u divnom galopu prema kapiji.
Tada poče egzercir. Vežba je trajala gotovo puna tri časa. Tek što
se pukovnik vratio u svoju sobu i hteo da skine uniformu, uđe
Platen.
— Ah, baš dobro što ste došli, potporučniče fon Platene — reče
osorno šef. — Želim da vam kažem da ne shvatam vaše sinoćnje
ponašanje. Zašto puštate tog čoveka da sedne pored vas i još igrate
šah s njim?
— Zato što smatram da neljubaznost škodi svakom čoveku, a
naročito oficiru. A i zato što verujem da ako nam ministar vojske
šalje nekog za druga, on sigurno očekuje od nas da se prema tome
čoveku tako i ophodimo.
— Ali vi ste znali za naš dogovor!
— Ja nisam uzeo učešća u njemu.
— Vi ste čak, kako mi se čini, i izišli sa njim.
— Jesam — odgovori Platen bez ikakve bojazni. — Ja nalazim da
je on čovek koga moram da poštujem. Mi smo postali prijatelji.
— Ah! — uzviknu ljutito Vinslov. — Zaista sam iznenađen. Znate
li da ste time zauzeli neprijateljski stav prema svojim drugovima?
Ili možda smatrate da će neopaženo proći to što tu crnu ovcu
uzimate pod svodu zaštitu?
210
 — Ja sam pomenuo da je potporučnik Unger u meni stekao
poštovaoca i prijatelja, pa zbog toga moram da zamolim da se u
mome prisustvu zaobilaze poređenja te vrste. Uostalom, izjavljujem
da sam posetio gospodina pukovnika samo zato što me je on
zamolio.
— Ah, niste valjda došli kao donosilac poziva na dvoboj?
— Baš kao takav.
— Sto mu gromova, on se, dakle, stvarno usuđuje da me
izazove?
— Treba u njegovo ime da zahtevam zadovoljenje.
— To je od vas krajnje neoprezno! Da li ste svesni toga da sam
vam ja pretpostavljeni?
Platen ravnodušno odgovori:
— Za vreme službe ja sam potčinjen gospodinu pukovniku, ali u
stvarima koje se tiču časti, ja sam sa svakim ravnopravan. Moj
prijatelj zahteva zadovoljenje, i zamolio me je da se o svemu
dogovorim sa gospodinom pukovnikom.
Vinslov je uzbuđeno koračao gore-dole po sobi. Našao se u vrlo,
neugodnom položaju, iz koga jedva da je bilo izlaza. Stoga on reče:
— Potporučnik Unger ne očekuje valjda da mu se njegov
komandant izvini? Idite do majora fon Palmena i dogovorite se sa
njim šta treba. Ali zapamtite: zadovoljenje oružjem dajem samo
uniformi, a nikako gospodinu Ungeru! Uostalom, vi znate da
poslednju reč ima da kaže sud časti!
Time on završi razgovor.
Potporučnik fon Platen pozdravi vojnički i napusti prostoriju.
On zatim potraži poručnika fon Ravenova. Ovaj ga primi na
odstojanju i upita:
— Čemu imam da zahvalim što si došao, Platene?
— Čemu da zahvališ? Hm, otkud tako zvanično?
— Pošto si prišao neprijatelju, prema tebi mogu da se ophodim
samo sa hladnom ljubaznošću, a i tebe molim da se toga pridržavaš.
Platen se pokloni. — Kako hoćeš. Ko uzme nevinog u zaštitu,
mora biti na sve spreman. Uostalom, neću dugo da te gnjavim,
pošto sam ovamo došao samo da ti dam adresu moga prijatelja
Ungera.
211
 — A, zbog čega?
— Možda želiš nešto hitno da mu javiš.
— Pogodio si. Uostalom, čini mi se da mi njegova adresa nije
potrebna, pošto pretpostavljam da te je ovlastio da sve svršiš
umesto njega.
— Imaš pravo. On ti se preko mene stavlja na raspolaganje.
— To je dovoljno. Golcen će mi biti sekundant. Koje oružje želi
tvoj takozvani prijatelj?
— On prepušta izbor tebi.
Ravenov je ljutito sevnuo očima.
— Zar se oseća tako siguran? — reče on. — Jesi li mu rekao da
sam najbolji mačevalac u puku? Dobro. Ako je već taj momak tako
šašav... Golcenu sam ionako predložio da insistira na teškim
sabljama. Sa njim se dogovori o vremenu i mestu dvoboja. Imaš li
još nešto da kažeš?
— Ne. Mogu, znači, s „hladnom učtivošću“ da se oprostim od
tebe. Do viđenja!
Platen ode do predsednika suda časti, jednog starijeg majora,
koji obeća da će stvar odmah rešiti. Kada je Platen stigao do Kurta
da mu javi da se Ravenov izjasnio za dvoboj teškim sabljama, Kurt
ravnodušno sleže ramenima:
— Taj časni čovek hoće da me ukloni. On ne zna za milost, pa
neka onda na svojoj koži oseti jesam li sam ja naučio da budem
milostiv. Što se pukovnika tiče, ne verujem da će se sud časti
izjasniti protiv mene. Pukovnik će se verovatno odlučiti za pištolje i
veću udaljenost kod dvoboja, i ja sam spreman da ga poštedim. Za
njega je zatvor dovoljna kazna. Kad mogu da očekujem odluku?
— Još večeras.
— Vi ćete me obavestiti o odluci?
— Da, pre nego što krenem za Monbižu, na bal koji priređuje
nadvojvoda. I to je pakost koju su vam priredili. Imali ste prava da
dobijete jednu pozivnicu, ali su vam je uskratili.
— Ne smeta! — nasmeja se Kurt. — Ta pozivnica mi nije
potrebna, pošto me je nadvojvoda lično pozvao.
— I vi ćete se pojaviti? — začudi se Platen.

212
 — Naravno. Reći ću vam da uživam posebnu blagonaklonost
nadvojvode. On je doznao na kakav sam način primljen, i još sinoć
mi je, kada sam stigao kući, rekao da taj bal priređuje da bi mi
pružio javno zadovoljenje.
Platen se iznenadi.
— Srećniče! — uzviknu on. — Vi ste nadvojvodin miljenik?
— On mi je uvek bio prijateljski naklonjen — reče Kurt. —
Uostalom, molim vas da nikome ne kažete da ću doći. Radujem se
razočaranju gospode kolega, koji me smatraju samo nepoželjnim
uljezom. Odluku suda, znači, možete mi saopštiti i u dvorcu
Monbižu, a ja ću vas za uzvrat upoznati sa nadvojvodom, grofom
Rodrigandom i njegovim damama.
— Gospode, kakva sreća! — reče potporučnik. — Vi ste prava
zagonetka, ali smatram da čovek nije na gubitku ako je sa vama
prijatelj. Hoćete li da me predstavite i onoj divnoj dami zbog koje je
došlo do one nesrećne opklade?
— Svakako. A sada ćemo se razići, moj dragi Platene, da bismo
se spremili za bal.
U toku popodneva zasedao je sud časti. Svi članovi suda su bili
iz višeg plemstva, pa su na Ungera gledali kao na „crnu ovcu“, baš
kao što se o njemu i Vinslov izrazio. Između ostalog, bili su pod
njegovim uticajem, pa se tako i desilo da je presuda izgledala ovako:
pukovnik se prema potporučniku bahato ponašao, a Unger je
povredio dužno poštovanje prema starijem, pa se to uzajamno
potire. Prema tome, Unger nema prava da traži zadovoljenje, a
pukovnik nije dužan da ga pruži. Znači, o nekom dvoboju nema ni
govora. Na to se nadovezuje primedba da je držanje potporučnika
Ungera bezobzirno, te kao takvo ne može da izazove naklonost
oficirskog kora. Preporučuje mu se da traži premeštaj na neko
drugo mesto, pošto njegovo poreklo, a ni njegovi pogledi nisu u
skladu sa odnosima koji vladaju u gardijskom puku.
Ta presuda je zavedena u zapisnik, i Platen je dobio jedan
primerak da bi ga predao Ungeru. Od njega su očekivali neku
primedbu, ali on ćutke uze zapisnik i udalji se. Bio je uveren da ovim
zasedanjem suda stvar još nije svršena.
Međutim, Vinslov se osećao kao pobednik. Bio je siguran da se
Kurt neće usuditi da insistira da ga prime u puk. U međuvremenu
213
došlo je veče i Vinslov se zadovoljno uputi kući da bi obukao
paradnu uniformu i svoje dame poveo na bal.
Letnjikovac Monbižu je imao divan položaj u četvrti Špandauer,
a za današnju svečanost je bio naročito svečano okićen. U bašti je
gorelo bezbroj lampiona koji su na žbunje i cveće bacali vilinski
odsjaj, dok su se sobe letnjikovca kupale u moru svetlosti.
Zaposlene sluge su hitale tamo-amo, a na ulazu je stajao
nadvojvodin upravitelj dvora, da bi dočekao mnogobrojne goste.
Po pravilu otmenog ponašanja, prvo su stigli potporučnici,
posle su jedni za drugima stizali ostali, i to što višeg ranga tim
docnije. U predsoblju su ih dočekivali nadvojvodini ađutanti i
odvodili u odaje da zauzmu svoja mesta. Na kraju su stigli
komandant brigade i general divizije sa svojim damama.
U velikoj sali bila je muzička kapela, koja će svirati muziku za
igru. Sve je bilo u nekom iščekivanju, kada ljudi još samo šapatom
razgovaraju. Sluge su nudile unaokolo osvežavajuća pića, a iz
trpezarije se čulo zveckanje stakla i porculana, što je za sladokusce
bila vrsta garancije da se sprema velika gozba.
I najzad se vrata otvoriše, a ađutant objavi nadvojvodin dolazak.
On uđe vodeći pod ruku Rozetu de Rodrigandu, sadašnju gospođu
Šternau. Za njima je išao don Manuel sa Emi Drajden i
Šternauovom majkom, posle njih je išao Kurt vodeći Rozu pod ruku.
Kad se on pojavio, gospoda husari razrogačiše oči. Kurt je na
grudima nosio austrijski orden Gvozdene krune, orden Lava i orden
Gvozdenog šlema, pored koga je visio i krst za vojničke zasluge. Oči
svih dama se upraviše na nepoznatog potporučnika koga su krasila
tolika odlikovanja, dok su se pogledi gospode zadržali na njegovoj
dami, koja je neobično ljupko išla pored njega i sa puno poverenja
mu se oslanjala na ruku.
Prisutni se podigoše. Nadvojvoda priđe generalu divizije, koji
mu predstavi svoje dame, posle čega on predstavi svoju pratnju.
Lako je pogoditi kakav je utisak ostavilo na oficire to što se Kurt
pojavio u nadvojvodinoj pratnji.
Ađutant fon Branden je zapanjeno mrmljao Golcenu:
— Da me oči ne varaju! Zar to nije Unger?

214
 — Imaš pravo, to je on! — odvrati ovaj. — Kako li je on tu
dospeo?
Zaprepašćenje Brandenovo se poveća kada mu pogled pade na
potporučnikove grudi:
— Neka me đavo nosi! Četiri ordena i jedan krst za zasluge! Da
nisam omađijan?
— A na ruku mu se oslanja kočijaševa kći! Čini mi se, Branden,
da smo užasno nasamareni!
— Videćemo, videćemo! Nadvojvoda i nju predstavlja. Sto mu
gromova! Šta li sada naređuje našem generalu? — upita Branden.
Platen, koji je stajao u blizini, primeti s osmehom:
— On mu je prepustio potporučnika Ungera i njegovu damu i
zapovedio mu da obode predstavi oficirima gardijskog kora.
— Neka me đavo nosi ako sam tako nešto ikada doživeo! —
uzviknu gotovo glasno Branden. — To sve kao da je smišljeno da bi
se potporučniku pružilo veličanstveno zadovoljenje!
— Pa tako i jeste — potvrdi Platen. — Iz pouzdanih izvora znam
da je čitav ovaj bal priređen samo zbog Ungera. Unger je
nadvojvodin miljenik i on želi na taj način da prekori gospodu
gardijske husare.
— To se još nikada nije desilo i, na časnu reč, divno je smišljeno!
— reče Branden. — Evo Unger ide od jednog do drugog. Sada dolazi
do pukovnika. Samo poslušajte. Taj momak ima neku nameru.
Vidim kako mu svetlucaju oči.
— Gospodine pukovniče, — reče on — imam čast da vam
predstavim gospođicu Šternau i potporučnika Ungera. On dolazi u
vaš puk, ja vam ga preporučujem i uveren sam da ćete mu pokloniti
punu pažnju.
Vinslovu stade nešto u grlu. Nije uspeo ni reč da izusti, nego
potvrdi klimanjem glave. Tada se Unger obrati generalu:
— Ekselencijo, — reče on — mi smo suviše zloupotrebili vašu
dobrotu. Dozvolite da me gospodin pukovnik umesto vas dalje
predstavlja gospodi?
— Pravi đavo! — Pretpostavljao sam tako nešto, videlo mu se u
očima — mrmljao je ađutant Branden. — Sada je prisilio Vinslova,
koga je izazvao na dvoboj, a koji ga je proglasio licem koje ne može
215
da traži zadovoljenje, da se odrekne svog dosadašnjeg držanja i da
ga po svim pravilima etikecije predstavi nama.
General se složi i prijateljski reče:
— Bilo mi je pravo zadovoljstvo da vam budem na usluzi. Pošto
to sami želite, prepustiću vas gospodinu pukovniku.
On ode, pa je sada Vinslov morao da kusa vrelu kašu. Na njegov
znak priđoše oficiri njegovog puka, i on je morao da obavi posao koji
ga je tako teško ponižavao i da izgovori dugačku listu njihovih
imena.
— Hvala vam, gospodine pukovniče! — reče mu hladno Kurt
kada je sve bilo svršeno.
Tada on priđe Platenu i, pošto ga upozna sa Rozom, reče:
— Ovo je moj prijatelj. Zar nećeš da ga preporučiš nadvojvodi?
Ona pruži Platenu ruku i upita:
— Da li igrate, gospodine potporučniče?
— Ne baš najbolje, draga gospođice — odgovori on, i uto ga obli
rumenilo radosti.
— Onda neka vam Kurt donese moju kartu, da biste mogli da se
upišete. Posle Kurta vama pripada prva igra. A sada pođite s nama
do nadvojvode, da vas predstavim društvu.
Oni se udaljiše i pukovnik osta sam sa svojim oficirima. On uze
maramicu i, duboko odahnuvši, obrisa znoj sa čela:
— Mislio sam da ću se onesvestiti! Moram da sednem.
Vinslov ode do svoje žene da bi kod nje našao utehu. Stvoriše se
male grupice, ali se razgovor svuda vrteo oko Ungera i pouke koju
je taj potporučnik građanskog porekla dao gardijskom koru. Dame
su bile oduševljene njime. On je dokazao ne samo da je lep čovek
nego da je čovek u pravom smislu te reči. Gospoda su počela drugim
očima da ga posmatraju. Ali trebalo je da dođe još nešto bolje.
Velika dvokrilna vrata se otvoriše i začu se glasno najavljivanje:
— Njegovo veličanstvo kralj!
Nadvojvoda odmah priđe vratima da bi dočekao visokog gosta.
Kralj stupi unutra u pratnji Bizmarka, ministra vojske i svog ličnog
sluge. Ovaj poslednji je nosio neki predmet u ruci. Bila je to kutija
od safijana.

216
 — Nisam mogao da se odreknem toga i da ne svratim na
nekoliko minuta do vaše svetlosti — reče visoki. gost nadvojvodi. —
Predstavite mi svoje goste!
Uskoro su najviše ličnosti bile okupljene oko kralja, dok su drugi
ćutali ili, u tihom razgovoru, stajali po strani.
Ađutant Branden, izgleda, nije mogao da ćuti.
— Kralj, Bizmark i ministar vojske ovde? — reče on. — To je
velika počast našem puku. Možemo biti ponosni. Ah, vidite li
kutijicu u ruci dvorjanina? Daću da mi odseku glavu ako to nije neki
orden, koji će sigurno dobiti nadvojvoda pred svima i na svečan
način. Pogledajte, grof Rodriganda se povukao do prozora sa
ministrom vojske. Oni tiho razgovaraju, izraz lica im je vrlo ozbiljan
i posmatraju Vinslova. Gospodo, približimo se pukovniku, nešto će
se dogoditi, predosećam! Čovek kao ađutant ima iskustva.
On je bio u pravu, jer ubrzo zatim priđe ministar vojske polako
pukovniku. Kad ovaj opazi ko mu dolazi, brzo ustade i pođe u susret
nekoliko koraka.
— Gospodine pukovniče, jeste li primili moje pismo u vezi sa
potporučnikom Ungerom? — upita ekselencija, ne baš suviše
prijateljskim tonom.
— Imao sam čast — glasio je odgovor.
— I pročitali ste ga?
— Odmah, kao i sve ostalo što dođe iz ruku vaše ekselencije.
— Onda je čudno što je pismo izazvalo sasvim suprotan rezultat
od onoga koji sam očekivao. Vi ćete se setiti da sam vam
potporučnika najtoplije preporučio?
— Svakako — odgovori Vinslov.
— Pa ipak, doznao sam da su ga svuda neprijateljski primili. A
ima šupljoglavaca koji su u stroju samo zahvaljujući svome rođenju.
Rukovodilac u vojsci je uvek srećan kada nađe čoveka koji mnogo
vredi, pa je tim bolnije kada se baš takvim ljudima stvaraju teškoće
čvrsto čak i iz neprijateljskih razloga. Sa sigurnošću očekujem da ću
u najskorije vreme čuti suprotno od ovoga što na moje
zaprepašćenje primećujem.
On se oštro okrete na peti i ode, dok je pukovnik kao odsutan
duhom izvesno vreme stajao, a potom se vratio na svoje mesto. Čak
217
i onome ko nije čuo šta je rečeno moralo je biti jasno da je pukovnik
oštro ukoren.
— Ovaj je za danas moralno i psihički ubijen — mrmljao je
ađutant. — Ne bih hteo da sam u njegovoj koži. Potporučnik Unger
je u naš miran život upao kao neka bomba, a sada pojedinima
padaju šrapneli na glavu. Gde li se on skriva?
— Tamo kod ogledala. Bizmark razgovara sa njim — iščuđavao
se Golcen.
— Bizmark? O bože, imaš pravo. Kakva počast! Dao bih godišnju
platu kada bi Bizmark hteo samo jednom da mi klimne glavom.
Gospode, sada mu čak i kralj prilazi.
Prisutni su sa zaprepašćenjem gledali na onu stranu gde je
stajao mladi čovek, s kojim su dve veličine razgovarale. Bili su
daleko da bi se ijedna reč mogla čuti, ali po njihovim
dobronamernim izrazima lica videlo se da je to prijateljski razgovor
i pun blagonaklonosti.
Tada kralj iznenada mahnu svome dvorjaninu. Ovaj priđe u
sredinu sale i glasno objavi:
— Gospodo, imam čast da vam po najvišoj zapovesti saopštim
da je njegovo veličanstvo blagoizvolelo proizvesti potporučnika
Ungera u ritera Crvenog orla drugog reda, zbog neobično važnih
zasluga koje je on za kratko vreme kako je kod nas učinio domovini.
Njegovo veličanstvo je istovremeno naredilo da mu se orden odmah
prikači da bi mu sa ostalim odlikovanjima krasio grudi.
On otvori kutiju od safijana, priđe Ungeru koji je stajao bled na
svome mestu, i prikači mu zvezdu na grudi pored ostalih
odlikovanja.
U sali je vladala tišina kao u crkvi. Kakve su to zasluge? Pružene
za tako kratko vreme? Mora da su bile od velikog značaja, jer orden
Crvenog orla ima četiri reda. Taj potporučnik je baš srećan! Sada se
oko mladića načini krug ljudi koji su želeli da mu čestitaju, a kojima
je kralj dao primer. Njemu se pridružiše i Bizmark i ministar vojske,
a onda se sva trojica oprostiše od društva i odoše.
Posle njihovog odlaska ljudi počeše slobodnije da se kreću po
sali, a glasno brujanje mnogih glasova svedočilo je o tome sa

218
kakvom se žestinom govorilo o događaju. Kurtu su već čestitali svi
viši oficiri, i nekoliko trenutaka je stajao sam, kada mu priđe Roza:
— Dragi Kurte, kakvo radosno iznenađenje! — reče ona s
nasmejanim očima. — Jesi li pomišljao na toliku milost?
— Nikad! Ja sam još nem od iznenađenja — priznade on brzo.
— Gotovo kao da sam u snu.
— Čuj, Kurte, usluga o kojoj si sinoć govorio izgleda da je velika.
Ali ne smem da stavljam na probu tvoje ćutanje, rađe ću od sveg
srca da ti čestitam. Tvoji neprijatelji su jako posramljeni.
Govoreći to, ona mu steže ruku i vrati se majci.
U susednoj sobi je stajao pukovnik zajedno sa svojim
ađutantima, majorom fon Palmom i poručnikom fon Ravenovom.
Major reče:
— Gospodo, posle večerašnjih događaja ne može se presuda
suda časti smatrati punovažnom. Svi ćemo biti oterani do đavola, a
vi, gospodine pukovniče, prvi. I neće se sve svršiti jednostavnim
rastankom. Sutra ću što brže sakupiti još jednom sve članove. Naći
će se neki izlaz da se presuda poništi.
— To je i moje mišljenje — izjavi Vinslov. — Pošto sam se uverio
da neće krnjiti moj ugled da stanem pred ovog Ungera, neću se duže
ustručavati da mu se stavim na raspolaganje. Dajem vam časnu reč
da ću učiniti sve od sebe da ga ubijem.
— To prepustite meni, gospodine pukovniče — reče Ravenov. —
Tražio sam da se bijemo teškim sabljama i tu mi ne može umaći.
Tući ćemo se dok jedan od nas ne bude mrtav, ili bar nesposoban za
službu.
— Kad i gde je dvoboj? — upita pukovnik.
— To još nije ugovoreno — odgovori Ravenov. — Ja čekam vašu
odluku, pošto je u svakom slučaju najbolje da dvoboji, ako je
moguće, budu jedan za drugim.
— Slažem se i odmah ću reći Platenu da primam izazov. Koje
mesto predlažete, poručniče?
— Šta mislite o parku iza pivnice na Krojcbergu, gospodine
pukovniče?
—Vrlo dobro. A vreme?

219
 — Ne želim ni minuta da izgubim, pošto gorim od nestrpljenja
da rascepim lobanju tom Ungeru. Ja glasam za odmah. Ovde se
neće ostati dugo posle ponoći, a dovoljan je jedan čas da uredimo
svoje lične stvari. Šta kažete za četiri časa ujutru?
— Meni odgovara.
— Dobro. Ali ja imam jednu molbu, gospodine pukovniče. Vi ste
otac porodice, dok ja to nisam, a i vaš službeni položaj je .drugačiji
od moga. Ako ne bude prilike da se i ja bijem, kao što i neće biti,
posledice će biti za vas mnogo teže nego za mene. Zbog toga vas
molim da meni date prednost.
S obzirom na svoj viši položaj, Vinslov nije smeo da prihvati ovaj
predlog. Ali on je mislio na svoju porodicu, na kazne koje dvoboj
povlači, i računao je na kraju da do borbe uopšte neće doći, pošto je
Ravenov hteo da ubije protivnika. Zbog toga on odgovori:
— Vi ste dobar momak, poručniče, i ja ne želim da vam odbijem
molbu. Majore fon Palm, vi kao nezainteresovana ličnost morate
biti prisutni. Brandene, hoćete li da mi sekundirate?
— S najvećim uživanjem, gospodine pukovniče — uveravao je
Branden.
— Onda idite odmah do Platena, Ungerovog sekundanta, i recite
mu da očekujem protivnika sutra u četiri časa ujutru na
ugovorenome mestu. Ja ću poneti pištolje. Uzećemo dvadeset
koraka odstojanja i pucati dok jedan od nas ne bude mrtav ili
nesposoban za službu. Za lekara ću se ja pobrinuti.
— U kakvom će se razmaku pucati?
— Na komandu i u isto vreme.
— Vaši uslovi su isto tako strogi kao i moji — reče Ravenov. —
Unger neće živ napustiti to mesto. Ja ću odmah da govorim sa
Golcenom. On je moj sekundant i treba odmah da ode do Platena
da mu saopšti naše uslove.
Posle izvesnog vremena fon Golcen, ađutant i Platen dođoše
Kurtu, koji je sedeo pored Roze na divanu.
— Gospodine potporučniče, moramo da razgovaramo sa vama
— reče Platen.
— Idite u susednu sobu! — reče Kurt. — Dama će me izviniti za
jedan trenutak.
220
 Oba ađutanta saopštiše šta su imali. Kad su završili, Unger reče
sa osmehom:
— U svakom slučaju uviđam da je mojim protivnicima stalo da
mi oduzmu život. Poručnik fon Ravenov je za dvoboj predložio
oružje sa kojim on ima iskustva, dok za mene smatra da ne znam da
rukujem njime. Gospodo, još kao dečak učio sam se mačevanju
sabljom, i nemam razloga da se plašim. Prihvatam uslove ali, pošto
nisam ubojica, izjavljujem da neću ostati gluv za pokušaj izmirenja
koji će učiniti major fon Palm. Jedna molba za oproštaj zbog
učinjene nepravde ima za mene, pošto sam čovek, istu vrednost kao
i dvoboj.
Njegove reči su oficiri mirno saslušali, ali ađutant izjavi
osmehujući se dvosmisleno:
— Gospodine potporučniče, koliko ja poznajem oba gospodina,
o nekoj molbi za oproštaj nema ni govora. A što se tiče vaše
spremnosti da idete na izmirenje, o tome radije neću da govorim sa
svojim naredbodavcima, jer će oni misliti da ste to rekli iz
kukavičluka.
— O molim, samo govorite o tome. Šta će oni pred borbu misliti
o mojoj srčanosti, sasvim mi je svejedno. Tek posle odluke će moći
da me tačno ocene. Naći ćete me tačno u četiri časa na mestu.
Oni se rastaše uz odmeren poklon.
Pukovnik se povuče sa Golcenom, Ravenovom i ađutantom u
jedan ugao, i pažljiv posmatrač bi lako pogodio da vode živ razgovor
o nečemu u čemu se nisu mogli lako složiti.
Uto se otvoriše vrata trpezarije i gosti su pozvani za trpezu.
Nadvojvoda ponudi ruku Šternauovoj majci, a iza njih su parovi u
dugačkom redu išli prema trpezariji. Jela su bila neobično ukusna
a raspoloženje živo.
Posle obeda počela je igra. Igrajući kroz salu, Roza je lebdela u
Kurtovim rukama a onda u Platenovim. Ona je igrala samo sa ovom
dvojicom i sa još nekolicinom viših oficira kojima je običaj dvora
nalagao da ukažu počast damama koje je nadvojvoda doveo.
Odmah posle ponoći povukao se nadvojvoda. I grof Rodriganda
se sa svojima odvezao kući, a ekselencije učiniše to isto. Tada su se

221
ostali osećali oslobođeni pritiska, pa raspoloženje i razdraganost
obuzeše sve prisutne.

222
 OČI U OČI

Gospoda koja su imala učešća u dvoboju takođe nisu dočekala

kraj zabave, nego su se uputila svojim kućama da bi se pripremila.
Kurt je sedeo u svojoj sobi i kraj svetla čitao dela generala
Klauzevica. Zora je počela da rudi i da slabi svetlo njegove lampe.
Tada neko tiho zakuca na vrata, i na njegov odgovor „napred“, uđe
Roza.
— Dobro jutro, Kurte! — pozdravi Roza, pružajući mu ruku. —
Jesi li spavao?
— Ne, nisam — odgovori on.
— Jesi li napisao testament? — šalila se ona.
Lice mu je bilo neobično ozbiljno dok je odgovarao:
— Moja draga Rozice, dvoboj je i za najboljeg mačevaoca vrlo
ozbiljna stvar. Ako je neko i vičan rukovanju svim oružjem, ipak
može da bude ranjen. A ako u dvoboju srećno prođe, pomisao da je
nekog ranio, ili čak i ubio, u svakom slučaju je poražavajuća.
— Imaš pravo, dragi Kurte. Ali ja se za tebe ne brinem. A što se
tiče tvojih protivnika, samo do tebe stoji hoćeš li izbeći grižu savesti.
Ti si čuo da oni žele tvoju smrt.
— Ali ja ne želim da ih ubijem.
— Molim te da tvoja pažljivost ne ide predaleko, pošto na taj
način samog sebe dovodiš u opasnost. Priča se da je Ravenov
odličan mačevalac i da je pukovnik izvrstan strelac.
— Nemoj da se brineš! Osećam se nadmoćnijim od obojice.
— A moja vrpca, dragi Kurte? Ona treba da ti bude talisman.
— Nosim je na srcu — smejao se on. — Jesi li se već odlučila
hoćeš li da je tražiš natrag?

223
 — To zavisi od toga jesam li zadovoljna tvojim držanjem prema
neprijatelju — reče ona. — Ali, već je pola četiri..
— Zamolio sam Platena da bude na sledećem uglu baš u to
vreme.
— Onda moraš da ideš! — O Kurte, a ako te ipak neki metak
pogodi! — požali se tiho. Oči joj se ovlažiše.
On ju je umirivao. — Ne brini se, Rozice! Hajde, moram da
pođem.
Još jednom joj on steže ruku. — Pođi sa srećom, moj riteru! — i
ona se izgubi.
Na kraju ulice u jednim kočijama čekao je Platen. Kurt se te
večeri sa njim pobratimio. On uđe u kočije. Iz jedne pobočne ulice
za njima zaviše još dvoja kola.
— Pukovnik fon Vinslov i Ravenov — reče Platen, koji je sedeo
na zadnjem sedištu i tako mogao da vidi putnike obe kočije. — Oni
su tačni kao i mi, ali nama će ipak pripasti čast da prvi stignemo.
Hajnrih, nemoj dopustiti da te oni prestignu!
Kočijaš ošinu konje u znak da je razumeo svoga gospodara.
Uskoro su prošli kroz Halešku kapiju i krenuli uz breg. Kad su
prolazili pored pivnice, nedostajalo je još deset minuta do četiri.
Stigli su Do parka. Kočije zaviše jednim sporednim putem i na kraju
se zaustaviše na praznom prostoru koji je bio oivičen žbunjem i
drvećem. Oni izađoše. Uskoro zatim stigla su i druga kola.
Pozdraviše se nemim i ozbiljnim poklonom. Sluge su bile
postavljene kao straža, da bi otklonili svako ometanje sa strane, a
lekar izvadi instrumente i zavoje da bi bio spreman kad ustreba.
Platen i Golcen su pregledali mesto dvoboja. Tada Golcen priđe
Ravenovim kolima i izvadi oružje. Ravenov je već stajao pored
jednog od mačeva koje je Golcen položio na zemlju. Kurt priđe
drugom. Pukovnik i njegov ađutant priđoše da bi bili što bliže kao
svedoci borbe. Kraj njih je bio major fon Palm. Kao
nezainteresovano lice, bio je dužan da pokuša da izmiri strane, pa
im se zato približi i upita:
— Dozvoljavaju li gospoda da im kažem nekoliko reči?
— Ja dozvoljavam — odgovori Kurt.

224
 — Ali ja ne — povika Ravenov. — Smrtno sam uvređen. Svaki
pokušaj izmirenja je beskoristan.
— Onda nemam više šta da kažem. Bio sam spreman da
saslušam gospodina majora, i molim da to zapamtite — izjavi Kurt.
— Ko izjavljuje da je spreman da se povuče, taj je kukavica —
reče Ravenov i podiže sablju sa zemlje. — Počnimo!
I Kurt podiže svoju sablju. Čim major fon Palm da znak, borba
može da počne. Protivnici su stajali jedan prema drugom, Kurt
miran i ozbiljan, a onaj drugi sa čvrsto stisnutim usnama i
grimasom na licu. Bio je to ozbiljan trenutak.
Major fon Palm podiže ruku u znak da borba može da počne.
Ravenov je odmah krenuo, i to sa takvom snagom kao da treba da
pobedi slona. Ipak, Kurt sa lakoćom odbi taj napad. Njegov
protivudarac došao je takvom brzinom i sa takvom snagom, da je
Ravenovu ispala sablja iz ruke.
Sekundanti ukrstiše između protivnika svoje mačeve, da Kurt
ne bi napao nenaoružanog Ravenova. U međuvremenu lekar
dohvati sablju i dade je njenom vlasniku, koji odmah ponovo navali
na Kurta. Dva teška sečiva sevala su ukrštajući se jedno s drugim;
zatim oštar zveket, i začu se glasan jauk. Dolazio je iz Ravenovih
usta. Sablja mu je u visokom luku odletela preko proplanka, a svi sa
užasom primetiše da je jedna šaka još čvrsto držala njenu dršku.
Kurt spusti sablju: — Gospodine doktore, pogledajte je li jedan
od nas dvojice onesposobljen za dalju službu! To je bio uslov koji je
postavio gospodin fon Ravenov.
Ravenov je nepomično stajao razrogačenih očiju. Iz patrljka,
koji je zbog udarca još bio podignut uvis, tekao je jak mlaz krvi. Tada
on posrnu. Njegov sekundant mu priđe da ga prihvati. Ranjenik ne
ispusti ni glasa. On pusti da ga lekar odvuče u travu, stalno
posmatrajući mesto na kome je nađena šaka, a zatim zatvori oči.
— No, doktore, kako izgleda? — upita Kurt.
— Šaka je nepovratno izgubljena — odvrati ovaj.
— Mislim, jesam li ispunio uslove ove borbe?
— Da, gospodin poručnik će morati da napusti službu.
— Onda sam, znači, održao reč i mogu da se povučem.

225
 — I ja takođe — reče Platen. On tiho reče Kurtu: — Mačuješ se
kao sam đavo! Ispoljio si okretnost za koju bi čovek teško poverovao
da je moguća. O tom dvoboju će se još dugo pričati. Jesi li isto tako
vičan rukovanju pištoljem?
— Mislim da jesam.
— Onda ne treba da se brinem za tebe. Izvini, ipak moram do
Ravenova.
— Samo idi!
Svi su bili zaposleni oko Ravenova. Lekar je radio sondom i
kleštima da bi pronašao venu, i potrajalo je dosta dugo dok
krvarenje nije zaustavljeno a rana previjena. Pri tom se čuo škrgut
Ravenovih zuba, što je moglo da bude i od besa, a i od bolova.
Pogled mu je bio prikovan za lekara, i samo povremeno je s puno
mržnje gledao na Kurta.
— Bogalj! — stenjao je. — Jedan bedan bogalj! Gospodine
pukovniče, obećavate li mi da ćete ga ubiti?
— Obećavam! — odgovori Vinslov, savladan izgledom
ranjenika. — Odbijam svaki pokušaj pomirenja.
— Dobro, to mi vraća snagu. Doktore, moram da posmatram
ovu borbu. Ne smete mi to odbiti!
Lekar je razmišljao. — Kod rane kao što je vaša, svako uzbuđenje
škodi. Pa ipak, dozvoliću da ostanete. Neka gospodin fon Golcen
ostane pored vas da vas pridržava. U stvari, trebalo bi odmah da
idete kolima kući.
— Baš to bi izazvalo najveće uzbuđenje. Ono bi me ubilo. Ne, ja
moram da vidim kako ovaj čovek pada. Tada ću se rado odreći ruke
i ostati bogalj. Nemojte me ostavljati da čekam, nego počnite
odmah!
Platen je slušao taj razgovor, ali Kurtu nije rekao ni reči o njemu.
On dade znak ađutantu:
— Gospodine Brandene, ja sam spreman ako vam to odgovara.
Branden potvrdi i obojica se uputiše ka sredini borilišta.
Razdaljina je bila obeležena sa dva mača zabodena u zemlju. Tada
ađutant donese pukovnikovu kutiju sa pištoljima. Kurt uze jedan
pištolj i znalački ga posmatrajući, reče:

226
 — Vrlo dobro! Pošto nisam na njega navikao, dozvoljeno mi je
da opalim probni metak?
— Pucajte! — reče kratko sekundant njegovog protivnika.
Preko ranjenikovog lica prelete podsmešljivi osmeh. Kurt
napuni pištolj i osvrte se tražeći neki cilj. Na jednoj jelovoj grani
visila je velika šišarka. On pokaza na nju i reče:
— Znači, treba pogoditi ovu šišarku!
On je dugo ciljao da bi bio siguran u pogodak, a onda pritisnu
obarač. Začu se jedno višeglasno „Hm“ i nakašljavanje. Nije
pogodio šišarku, već jedan metar dalje od nje, u jednu grančicu koja
pade na zemlju.
— Hvala bogu, on rđavo nišani! — pomisli Vinslov.
To su mislili i drugi. Platen ugrabi priliku da priđe Kurtu i da
mu u najvećoj brizi kaže:
— Zaboga, Kurte, ako ne vladaš bolje pištoljem, izgubljen si!
Pukovnik je dao časnu reč Ravenovu da će te bez milosti i sažaljenja
ubiti.
— Neka pokuša — smejao se Kurt. — Uostalom, pronašao sam
da ovaj pištolj neverovatno dobro funkcioniše.
— Kako? Ti se šališ? I pored tako dobrog pištolja, nisi pogodio
cilj.
— Baš suprotno, tačno sam ga pogodio. Šišarku sam samo
onako naveo kao cilj, a u stvari sam nišanio ono mesto na grančici
gde sam i pogodio. Valjda znaš: kome uspe da protivnika dovede u
zabludu, ima već pola pobede u džepu.
— Za ime boga, ti si strašan protivnik! — priznade Platen. — Ne
bih želeo da se sa tobom tučem.
Sekundanti napuniše pištolje. Bili su prekriveni maramom, a
tada svako od protivnika izvuče po jedan pištolj i uputi se na svoje
mesto. Došlo je vreme i za majora da nastupi.
— Gospodo! — poče on. — Osećam se dužnim...
— Tišina, prijatelju! — uzviknu Vinslov. — Ne želim da čujem
nijednu reč!
On je video kako Kurt na izgled loše nišani. To je pojačalo
njegovo samopouzdanje i sigurnost.

227
 — Ali ja želim da gospodin major govori — reče Kurt. — Čovek
ne treba da ubija ako postoje i drugi načini za poravnanje.
Izjavljujem da sam potpuno zadovoljan ako mi se gospodin
pukovnik izvini.
— Da se izvinim? — povika ovaj. — Samo ludak može tako da
govori! Ja se držim našeg dogovora, pošto sam dao reč da će jedan
od nas ostati da leži na ovome mestu. Hoćemo li početi već jednom?

Usledio je uobičajeni razmeštaj boraca i svedoka. Oba

protivnika su podigli oružje. Kurt je nišanio ruku pukovnika.
Okrenuvši glavu prema majoru obratio je najveću pažnju njegovoj
komandi. Trebalo je — biti brži od protivnika. Ali razmak između
dva pucnja nije smeo biti toliki da bi se to moglo nazvati nečasnim.
Važno je bilo samo jedan delić sekunde pritisnuti oroz ranije od
protivnika. Tada je major počeo da broji.
— Jedan — dva — tri!
Pucnji zagrmeše.
— Blagi bože! — uzviknu gotovo istovremeno Vinslov i zatetura
se nekoliko koraka unazad.
Njegov pištolj ispade na zemlju, dok je levom rukom pridržavao
desnu.
— Jeste li pogođeni? — upita sekundant, priskočivši mu.
— Da, u šaku — prostenja ranjenik.
I lekar priđe da bi ranjeniku pregledao ruku. On zatrese glavom
i pogleda preko ka Kurtu, koji je nepomično stajao na svome mestu.
228
 — Razmrskana, potpuno razmrskana — izjavi on i makazama
odseče rukav do lakta. — Metak je prošao kroz ruku, razbio članak i
razmrskao podlakticu, a zatim izašao kroz rukav. Sigurno leži
nedaleko odavde.
— Može li ruka da se spase — upita bojažljivo Vinslov.
— Ne, to je nemoguće. Mora da se odseče!
— Znači, onesposobljen za službu? — raspitivao se Kurt.
— Potpuno! — odgovori lekar.
On baci pištolj na zemlju i ode. Platen je ostao na mestu borbe.
Posmatrao je lekara, koji je tako rukovao nožem da pukovnik nije
mogao da izdrži bol.
— I ja sam postao bogalj, čak i ja! — jadao se Vinslov. —
Ravenov, čujete li to?
— Čujem! — odvrati Ravenov, koji mu priđe oslonjen na
Golcena. — Sa ovim čovekom je satana u savezu. Nadam se da će ga
uskoro odvesti u pakao!
— Varaš se — reče ozbiljno Platen. — To što ti nazivaš satanom
zove se samo potpuno vladanje oružjem. Potporučnik Unger je moj
prijatelj, i ne mogu mirno da slušam kad neko i dalje napada, i
pored toliko dokaza njegove sposobnosti i osećanja časti. Nije on
vređao, pa ipak nije želeo prolivanje krvi. Ti si želeo da ga bar
onesposobiš za dalju službu, a sada si to sam postao.
Posle ove pridike Platen krenu za svojim prijateljem.
— Potpuno sam nem od zaprepašćenja — reče kivno Ravenov.
— Da nisam ranjen, izazvao bih Platena na dvoboj!
— Kada je lav ranjen, šakali kevću unaokolo — nadoveza
pukovnik. — Ali s nama još nije svršeno. Au, doktore! Šta to sečete?
Da ne mislite da pred sobom imate kotlet?
— Morate da trpite, gospodine pukovniče — odgovori lekar
mirno.
— I baš da strada desna ruka! — stenjao je Ravenov od besa. —
Ali ja ću vežbati levom rukom i, čim uvežbam, pozvaću ga na novi
dvoboj. Drugi put mi neće izmaći!
— Ne uzbuđujte se više — zamoli lekar. — Gospodine fon
Golcene, odvedite gospodina poručnika do njegovih kola. Treba da
se odveze kući. Biću kod njega za jedan čas.
229
 S podsmešljivim osmehom Ravenov nastavi: — Gospodine
pukovniče, meni nije dobro. Mogu li da neko vreme odem na
odsustvo?
— Idite! — promrmlja ovaj. — Ja sam u istom položaju, i baš me
interesuje kako će ovu moju bolest primiti pretpostavljeni. Svršite
već jednom, doktore! Ili smatrate možda da je izuzetno prijatno biti
pod vašim nožem?
Ubrzo zatim odvezoše se odatle kolima, a proplanak osta tih i
usamljen na jutarnjem svetlu, kao što je i pre bio. Na uglu, gde ga je
čekao, oprosti se Kurt od Platena.
— Šta ćeš sada da radiš? — upita on. — Da se dobrovoljno
prijaviš?
— Ne znam još tačno — odgovori Kurt. — Gotovo je najbolje da
se dobrovoljno prijavim. Za sada sam samo umoran i najpre ću se
odmoriti. Kasnije će se videti šta treba da odlučim.
— Nema ni govora o mom spavanju, pošto moram na službu.
Pukovnik i Ravenov će biti odsutni. Osećam da ću danas imati
buran dan. Do viđenja, dragi Kurte!
Platen se odveze kolima, a Unger pređe peške onaj kratki put do
kuće. Tamo još niko nije bio budan, tako da je mogao ući neopažen.
Jedva je stigao u svoju sobu, kad uđe Roza.
— Ti si nepovređen! — uzviknu ona radosno i, sa suzama u
očima, nađe se u njegovom naručju.
Kurt joj ukratko ispriča kako su tekli dvoboji.
— Zar stvarno ne znaš šta ćeš da činiš? —upita ona.
— Ne, ne znam. U stvari, morao bih o svemu da obavestim svoga
pukovnika, ali, pošto je on sam učestvovao u dvoboju, to otpada.
Prvo ću, Rozo, da se odmorim, a onda ću razmisliti šta treba da
učinim. Za sada sam zadovoljan što sam izbegao smrt. Znaš li pod
čijom sam zaštitom odoleo opasnosti? Pod tvojom! Imao sam kod
sebe talisman koji si mi dala.
— Ah, moju vrpcu! Da, bio on hrabar riter, koji je čast svoje
dame valjano odbranio?
— A šta će biti sa talismanom? Tražiš li ga natrag?
Ona pocrvene. — To ćemo još videti kada se odmoriš. O tako
važnim stvarima mora dobro da se razmisli.
230
 — Sada si baš nevaljala, Rozeta! — durio se on. — Ti si mi
obećala odluku. Ona zavisi od borbe.
— Hm, da, sasvim je moguće da sam to rekla. Ali, zar je ta odluka
baš tako hitna?
— Svakako! — smejao se on. — Ja moram da znam hoće li
talisman biti otkupljen ili neće.
— Jednim poljupcem?
— Da, jednim poljupcem.
Stajala je pred njim tako mila i draga. Jutarnje sunce ,je kroz
prozor obasjavalo lepu devojku toplim zracima. Ona mu položi ruku
na rame i reče:
— Dragi Kurte, znaš li da sam veoma zadovoljna tobom? Ti si
zbog mene stavio život na kocku, pa ću zbog toga da otkupim
talisman.
On izvadi iz nedara vrpcu i pruži joj.
— Evo je, Rozeta.
— A evo i poljupca.
Ona brzo položi ručice na njegovo rame, približi napućena usta
njegovim usnama i, jedva ih dotičući, poljubi ga.
— I to se zove poljubac? — upita on, pomalo razočaran.
— Pa, ja mislim — smejala se ona šeretski. — Ili se možda to ne
zove tako?
— Bio je to poljubac, ali takav, kao kad neko treba da poljubi
neku staru tetku, koja ima prilično ružan i dugačak nos, a na vrhu i
poneku bradavicu.
— Jesi li već puno tetaka do sada poljubio, kada to tako dobro
znaš?
— O, ne, stare tetke čovek ne ljubi tako rado.
— Nego koga?
— Mlade i lepe Rozice!
— To ne treba da mi kažeš! Zbog toga te moram kazniti. Ne treba
mi više tvoj talisman. Evo ti ga natrag!
On brzo zgrabi vrpcu i položi je iza sebe na sto, a njoj ozbiljno
odgovori:
— Ali to ne ide tako lako!
231
 — Šta, to, dragi Kurte?
— Vraćanje talismana. Kad je reč o tako važnoj stvari, čovek
mora da postupi nesebično i pravično.
— A šta to treba da znači u ovom slučaju?
— Ti si otkupila talisman. Ako mi ga ponovo vraćaš, onda sam
dužan da ti tu cenu nadoknadim.
Kurt primeti da joj srce jako udara. Čelo joj je gorelo, a obrazi se
zažarili. I najednom joj pred očima postade sve crveno, a onda sve
tamnije i tamnije. Da nije oslepela? Ni sama nije znala. Osećala je
samo da joj je njegova ruka na ramenu.
— Rozo, draga Rozo, pogledaj me malo!
— Ne mogu! — jedva se čuo odgovor.
— Jesi li ljuta na mene, moja Rozeta?
— Ne, ne, dragi Kurte! — prošaputa ona.
— Onda ću izlečiti te oči koje ne možeš da otvoriš!
I ona oseti dve tople usne prvo na desnom, a onda na levom oku.
A onda su one pritisle dve vragolaste rupice na obrazima, pa su čak
dotakle i njene usne, prvo lako, a onda sve jače i jače. Rozeta je bila
sva ošamućena i jedva je mogla jasno da misli. Treba li da se brani?
Ne, bila je zarobljena i nije mogla! Nije bila ni ljuta na njega, jer baš
tada on tiho upita: — Ljutiš li se na mene, moja Rozeta? — Na to mu
ona iz dubine srca odgovori: — Ne ljutim se, Kurte!
Tada je on ponovo čvrsto uze u naručje, dok se na spratu ne
začuše koraci domara, koji je počinjao svoj radni dan. Kurt je brzo
pusti i ona tek tada otvori oči. On je stajao pred njom, ali ga ona još
nikad nije takvog videla. To nisu više bile njegove oči, a ni njegovo
lice, pa ipak, to je bio on. Je li to bilo zbog toga što se njena duša
sjedinila s njegovom? A tada je on uze za ruke i, gledajući je duboko
u oči, nežno reče:
— Vidiš, moja draga Rozeta, to je bio poljubac!
Ona ponovo postade ona stara Rozeta, pa vragolasto upita;
— To nije onako kao kad se poljubi tetka?
— I to stara!
— Sa dugačkim nosom!
— Punim bradavica!

232
 Oboje su se od srca smejali uspeloj predstavi stare tetke, pa je
Rozeta potpuno zaboravila na dvoboj i nije više mislila da je grofova
unuka. Kurt je, takođe, zaboravio da mu je otac lađar, a svemu tome
je bilo krivo samo njihovo poverljivo čavrljanje. Rozeta se prva vrati
stvarnosti.
— A sada moram da idem — reče ona, kao da se izvinjava.
— Oh, zar već? — žalio je on, kao da ima pravo na njeno
prisustvo.
— Tako mora da bude; dobro jutro, dragi Kurte!
— Dobro jutro, moja draga Rozeta! Sada ću da malo odspavam
i sanjam o tebi!
— Ispričaćeš mi šta si sanjao?
— Vrlo rado!
A kada je ostao sam, stajao je srećan nasred sobe, a u njemu je
pevalo:
— Oh, kako je volim!
Rozeta je u međuvremenu otišla u svoje odaje.
— Šta je to bilo? Šta sam učinila! O bože, ne smem mami ništa
reći. Nikad!
Ona je šetala gore-dole po sobi, dok se najzad nije začulo
kucanje na vratima. Devojka koja ju je služila uđe u sobu i začudi se
što gospodaricu nađe budnu, a krevet netaknut.
— Zaboga, pa vi uopšte niste spavali? — upita ona.
— Nisam — glasio je kratak odgovor. — Donesi šolju čokolade,
a zatim izlazim napolje.
Bilo je osam časova kada je sluga otvorio Rozeti vrata kočije.
— Do ministra vojske! — naredi ona kočijašu.
Sa njegovom ekselencijom još nije moglo da se govori, pa je
Rozeta morala da pričeka. Kada se ministar digao, čuo je da
gospođica Šternau želi s njim da razgovara, a pošto je razgovor vrlo
važan, usudila se da ga tako rano uznemiri. On je to ime dobro
poznavao, pa se požuri sa oblačenjem i uskoro je stajao pred njom.
Sluga u predsoblju čuo je njihov prijateljski razgovor i kada je
gospođica Šternau napustila sobu za prijem, lice joj je blistalo od
sreće i postignutog uspeha. Njegova ekselencija, međutim, naredi

233
da se poručnik Platen iz puka gardijskih husara odmah pozove na
raport.
Kada se Roza vratila kući, zateče svoju porodicu na okupu.
Čudili su se što se izvezla, a kada ona pomenu da se vraća od
ministra vojske, svi su je obasuli pitanjima da je na kraju smatrala
za najpametnije da sve ispriča.
U međuvremenu je Platen bio veoma iznenađen kada je čuo da
ga poziva ministar vojske. Bio je u dvorištu kasarne, pa požuri u svoj
stan da bi obukao paradnu uniformu. Verovao je da je reč o dvoboju.
Ali kako je ministar doznao za njega?
Izgleda da ga je sluga očekivao, jer kad Platen uđe u predsoblje,
on upita:
— Vi ste poručnik fon Platen?
— Da.
— Ekselencija je još zauzeta. Uđite za sada ovde!
Pošto ga je proveo pored mnogih vrata, on ga odvede do jednih
koja otvori. Platen se iznenađeno trže kad pred sobom ugleda
bogato opremljen ženski budoar i ženu ministra vojske, koja je
sedela sa knjigom u ruci. Kad ga opazi, ona se lako pridiže i
prijateljski mu reče:
— Priđite bliže, poručniče fon Platene! Moj muž ima još neke
malenkosti da uredi, pa sam rekla da vas dovedu k meni da bih se,
između ostalog, raspitala o nekim čudnim događajima kojima ste,
kako sam obaveštena, vi bili svedok.
On zauze mesto i sa nestrpljenjem očekivaše šta će dalje biti.
Vrata koja su vodila u susednu sobu bila su malo odškrinuta, i kroz
njih je u sobu padala senka koja je mogla biti samo čovečja.
Primetivši to, Platen je shvatio sve. Ministar je već čuo o dvoboju i
hteo je da za sada ne dozna ništa na zvaničan način, već je trebalo
da Platen ispriča sve njegovoj ženi, a on će u susednoj sobi moći da
čuje svaku reč i tako donese odluku. To što su baš njega, Kurtovog
sekundanta, pozvali, navodilo je na pretpostavku da je to učinjeno
naročito iz obzira prema Kurtu.
— Priča se da poznajete potporučnika Ungera iz gardijskog
puka? — poče ministrova žena.
— Imam čast da budem njegov prijatelj — odgovori Platen.

234
 — Onda sam dobro obaveštena. Dozvolite da bez okolišanja
pređem na stvar! Taj potporučnik se jutros tukao u dvoboju? — S
kim?
— Sa svojim pukovnikom i poručnikom Ravenovom iz njegovog
puka.
— I kako se sve završilo? — ispitivala je dalje zainteresovano.
— Unger je Ravenovu odsekao desnu šaku, a i pukovniku je
razmrskao desnu šaku. Zbog toga su obojica za duže vreme
onesposobljeni za službu.
— Blagi bože, kakva nesreća! Ispričajte mi sve!
Platen je ispričao o zaveri koja je stvorena protiv Ungerovog
dolaska u puk, o prijemu na koji je naišao kod pretpostavljenih, o
bezobzirnom načinu na koji se sa njim postupalo i o čovečnom i
uzdržljivom ponašanju Ungera. On je izneo istinu, i to kao prijatelj,
tako da na Ungera nije pala nijedna senka i ništa nije moglo da mu
se zameri. To nije ostalo bez uticaja i dama uzbuđeno uzviknu:
— Hvala vam, gospodine poručniče. Vaš prijatelj je izvanredan
čovek! Posle svega što sam čula od vas, on ima sve uslove da stvori
sjajnu budućnost. Ali šta namerava da učini da bi izbegao posledice
tih nesrećnih dvoboja.
— Da izbegne? — upita Platen. — Ekselencijo, Unger nije čovek
koji želi da izbegne posledice događaja koje, uostalom, nije sam
prouzrokovao. Ja sam uveren da će se on sam prijaviti nadležnim
vlastima.
— Izgleda, vi imate puno poverenje u njega.
— Ekselencijo, postoje ljudi koji odmah zadobiju poštovanje
drugih. Unger je jedan od tih,
— Pa ipak, čitav taj događaj je veoma neprijatan. O tome se
nerado govori, pa vas molim da ne pominjete da je to bio predmet
našeg razgovora.
Platen opazi da je ministrova senka nestala. Dama mu
prijateljskim osmehom da znak da treba da se udalji, i on se oprosti
od nje dubokim poklonom. Jedva je za sobom zatvorio vrata, kad ga
sluga zamoli da pođe u sobu“ njegove ekselencije. On uđe u radni
kabinet ministra vojske i zateče ga na izgled zadubljenog u akta.
Pošto je mladog čoveka ispitivački pogledao, poče prijateljski:

235
 — Pozvao sam vas da vam dam jedan neuobičajen zadatak,
gospodine fon Platene. — I kao da je tražio reči, on posle izvesnog
vremena produži: — Čujem da ste jutros rano prisustvovali jednom
malom lovačkom pohodu?
Platen je odmah znao na čemu je. Ministar je hteo da dvoboj
proglasi lovom, u kome su dva oficira slučajno ranjena. On se
pokloni potvrdivši:
— Tako je, ekselencijo!
— Na žalost, — nastavi ministar — čuo sam da se taj poduhvat
nije srećno svršio. Dva gospodina, izgleda, nisu dovoljno vodila
računa da sa opasnim oružjem uvek treba biti oprezan: oni su
ranjeni?
— Na žalost, tako je ekselencijo. Doduše, nije opasno po život,
ali će na nesreću ostati doživotno nesposobni za službu, kako kaže
lekar.
— To je za žaljenje. Već sam pomislio da za sve snose krivicu
sama ta gospoda. Je li vest o tome već prodrla u šire krugove?
— Uveren sam da nije, ekselencijo.
— Onda želim da to ostane u najvećoj tajnosti. Vi ćete odmah
otići toj gospodi, i najstrože im staviti to do znanja. Verovatno
nijednom od ranjenih neće pasti na pamet da napusti svoje odaje, a
niko u tom stanju ne treba ni da ih vidi. Zbog toga im preko vas
naređujem da ne primaju nikakve posete. Gospoda treba da se
ponašaju tako kao da su u kućnom pritvoru. Imam jedan razgovor
sa veličanstvom, pa ću ga obavestiti o ovom slučaju. Tačno u
jedanaest javite se opet ovde!
On lako mahnu rukom što je značilo da je poručnik otpušten.
On ode najpre do pukovnika, čvrsto rešen da ni sa njim, a ni sa
Ravenovom ne bude ljubazan. Pukovnika zateče u krevetu,
okruženog članovima porodice. Domaćica mu pođe u susret, lica
crvenog od besa i povika:
— Ah, poručniče Platene, moram vam reći...
— Izvinite, milostiva gospođo, — prekide je on brzo. — Samo
drugovi me zovu poručnikom Platenom, i samo moji prijatelji mogu
da se izražavaju u tako kratkoj formi, koja inače nije uobičajena.
Ona zastade malo pa odmah zatim nastavi još višim tonom:

236
 — Onda dobro, moj mnogopoštovani gospodine poručniče fon
Platene. Moram vam reći da je upravo sramno što je moj muž na
takav način upropašćen.
Platen je očekivao da će Vinslov ućutkati ženin bes kao
neosnovan, ali pošto se to nije desilo, on odgovori:
— Ako se ovde može govoriti o nekom sramnom delu, onda ono
nije učinjeno gospodinu pukovniku. Ja ću preći preko tog oštrog
izraza, pošto ste dama i kao supruga ne možete da sudite objektivno
o tom događaju.
— Oh, ja potpuno pravilno ocenjujem ceo događaj. Još danas ću
otići generalu i zahtevati da se pozove na odgovornost taj čovek koji
je osakatio svoga pretpostavljenog.
— Ja mogu da vam prištedim taj korak, pošto dolazim kao
izaslanik njegove ekselencije ministra vojske.
— Šta — izusti ona zaprepašćeno.
Ranjenik iznenađeno diže glavu.
— Dolazite od ekselencije? — upita on. — Šta treba da mi
saopštite?
— Moram vam preneti naređenje da niko do daljnjeg ne sme da
priča o dvoboju. Sem toga, vi ne smete da napustite svoju sobu, ni
da primate posete.
— Znači, u pritvoru sam?
— Upravo je to mislila ekselencija. Iz obzira prema mom
prijatelju Ungeru ministar je pokazao neuobičajenu
blagonaklonost, primivši ceo događaj kao da ste slučajno ranjeni u
lovu. Može se, znači, očekivati da će vas uticaj vašeg protivnika,
koga prezirete, spasti kazne. Do viđenja, gospodine pukovniče.
Poklonivši se zvanično, on izađe napolje, ne vodeći računa o
utisku koji su izazvale njegove reči. Potom se uputi Ravenovu, koji
njegove reči dočeka muklim ćutanjem. Pošto je o svemu obavestio i
oba sekundanta, majora fon Palma i lekara, Platen se uputi Ungeru.
Kako je ovaj još spavao, Platena je primio don Miguel, a sluga je
otišao da probudi Kurta.
Kurt se iznenadi kada je čuo da je ministar već sve doznao. Kada
Platen izjavi da ni on to ne ume da objasni, grof im ispriča šta je
doznao od Roze. On pozva Platena da ostane na doručku, ali on odbi
237
poziv jer se morao vratiti ministru. On se oprosti, a ostala dvojica se
uputiše u salon gde su bili ukućani. Tu Kurt uhvati Rozu za ruku i
reče joj kroz zahvalan osmeh:
— To si se ti, znači, zauzela za mene! Ali znaš li, Rozo, da si
mnogo rizikovala?
Ona se vragolasto nasmeja i reče:
— Dok si se odmarao, morala sam ja nešto da učinim. Nije važno
jesam li mnogo rizikovala. Ministrova odluka dokazuje suprotno.
U međuvremenu je Platen svršavao svoje službene obaveze, a
zatim se odvezao do ministra. Ovaj ga prijateljski primi. Stajao je
pored stola na kome je bilo više zapečaćenih pisama.
— Vi ste tačni, gospodine poručniče, i to mi je drago, jer znam
da se upravo sada gospoda iz vašeg puka okupljaju na užinu.
Sigurno i vi tamo jedete?
— Da, tako sam navikao, ekselencijo — odgovori Platen.
— E, lepo. Lov o kome smo danas govorili, započet je u kasinu,
pa treba tamo i da se završi. Vi ćete otići pukovniku fon Mercfeldu i
predati mu ova pisma. On treba da se upozna sa njihovim
sadržajem, a da ih pročita u kasinu, i to u prisustvu vašeg prijatelja
Ungera koga ćete obavestiti. To je sve. Odajem vam puno priznanje
za vaše držanje u ovom slučaju.
Dok je to govorio, stavljao je pisma u koverat koji je zatvorio i
predao Platenu. Ovaj se udalji zadovoljan. Pohvala od takvog
čoveka bila je retkost. Platen se prvo odveze do Ungera da ga
obavesti o svemu, a potom ode da potraži pukovnika fon Mercfelda.
Kurt je bio radoznao šta će se zbiti u kasinu. Zbog toga se odmah
spremi i pođe. Kad je ušao u salu, Platen još nije stigao. Svi su se
okupili da bi raspravljali o pojedinostima bala. Nedostajali su samo
pukovnik i Ravenov. Niko ništa nije pitao, iako su oba sekundanta
bila prisutna i mogla da daju obaveštenje.
Kada je Kurt ušao, zavladala je vidljiva zbunjenost. Stvorili su
front protiv njega, i pored toga što su videli na balu pod kakvom je
moćnom zaštitom.
Nisu hteli da sami sebe poreknu, i tako su na njegov pozdrav
odgovorili neljubazno, ali ne uvredljivo. On se na to uopšte nije

238
osvrtao, već zauze mesto, poruči čašu vina i udubi se u novine. Posle
izvesnog vremena stiže Platen i sede kraj njega.
— Šta je bilo? — upita Kurt.
— Pukovnika fon Mercfelda je iznenadila naredba koju sam mu
doneo. Čini mi se da znam zašto treba ovamo da dođe.
— To nije teško pogoditi. On će primiti naš puk.
— A ostala pisma? Šta je u njima?
— Sačekaćemo pa ćemo videti.
Nije potrajalo dugo, a pukovnik Mercfeld se pojavi. Kada je
ušao, svi ga pogledaše sa čuđenjem. Pešadijski pukovnik? Šta traži
on ovde? Zašto je došao u paradnoj uniformi i sa ordenom na
grudima? Svi se podigoše, da bi ga pozdravili onako kako dolikuje
njegovom činu. Poručnik i majori mu pođoše u susret da bi mu
poželeli dobrodošlicu. On se rukova sa svima.
— Hvala vam na dobrodošlici, gospodo! K vama me dovede
službena stvar, a ne želja da sa vama podelim doručak. — On izvadi
pisma koja je dobio i nastavi: — Njegova ekselencija ministar vojske
naredio mi je preko gospodina fon Platena da vam, moja gospodo,
saopštim izvesne promene koje na najvišem mestu smatraju
neophodnim.
Začu se jedno sveopšte „Ah!“ izazvano čuđenjem. Saopštenje
ministra u kantini? Bez pukovske naredbe? To se još nikad nije
desilo! I tu naredbu treba da saopšti pukovnik? Platen mu doneo
naredbu? Kako je on došao do toga?
Pogledi prisutnih su išli od Mercfelda do Platena. Platen se
pravio kao da to ne primećuje. Pukovnik otvori koverat i izvadi
razne spise. Redosled objavljivanja bio je obeležen brojevima.
— Molim da sada budete pažljivi, gospodo. Broj jedan!
Pukovnik Mercfeld pročita kratko pismo. Ono je sadržavalo
oproštaj komandanta puta fon Vinslova. To saopštenje izazva
ogromno zaprepašćenje.
— Broj dva, moja gospodo! — povika pukovnik, nadvikujući
žagor uzbuđenja. Žagor presta. Ali ono što su sada čuli bilo je isto
tako puno iznenađenja kao i ono prethodno. Poručnik fon Ravenov
je razrešen dužnosti, i to bez penzije, isto kao i pukovnik. O nekom
davanju otkaza sa njihove strane nije bilo ni govora.
239
 — Broj tri!
Svi su slušali sa velikim uzbuđenjem. Poručnik fon Branden je
razrešen ađutantske dužnosti i, zajedno sa poručnikom fon
Golcenom, premešten u pešadiju.
Obojica su bili prisutni. Na njihovom prebledelom licu se video
užas. Gardijski husari premešteni u pešadiju, to je bilo upravo
ponižavajuće! Mnogi su hteli da im kažu koju reč utehe, ali se niko
nije usuđivao. Svi pogledi uperiše se na Kurta. Shvatili su da je on
taj, kome je trebalo dati ovakvo zadovoljenje.
— Broj četiri!
Znači, to još nije sve? Šta još treba da dođe? Odmah su doznali.
Poručnik i major iz Kurtovog eskadrona bili su premešteni u
borbenu liniju — na njihov zahtev, kako je stajalo u pismu. Time je
gorka čaša, koja im je sledovala, bila prelivena.
Broj pet: naimenovanje pukovnika fon Mercfelda za
komandanta gardijskog puka. Platen je dobio čin poručnika i
dodeljen pukovniku kao ađutant. Na kraju je bilo pročitano i
Kurtovo ime. I on je dobio čin poručnika, ali je zbog svojih zasluga
dodeljen generalštabu.
To je bilo priznanje na kome bi čovek zavideo i najboljem
prijatelju, a nekamoli njemu, prema kome su bili neprijateljski
raspoloženi. I kao kruna svega, pukovnik priđe Kurtu i, srdačno se
rukujući sa njim, glasno reče:
— Gospodine poručniče, radujem se što ste od mene čuli za
svoje unapređenje. Žao mi je što vas za sada neću videti u redovima
moga puka, ali sam uveren da ćete u glavnom štabu, gde vas,
izgleda, veoma cene, mnogo bolje napredovati nego ovde, gde
sposobnosti preti opasnost da bude nezapažena ili nepriznata.
Treba još samo da vam kažem da je njegova ekselencija spremna da
lično primi vašu zahvalnost danas tačno u četiri časa.
Na to je zavist dostigla vrhunac, ali Platen srdačno zagrli
prijatelja i šapnu:
— Ko bi pomislio tada kad sam te iz čiste pravičnosti podržao,
da ću biti unapređen zahvaljujući tebi! Pogledaj, Kurte, kako
ponosna gospoda gardisti čestitaju starom Mercfeldu! Oni mu u
sebi žele da ide do sto đavola, ali neki od njih su se sami tamo

240
uputili, naime, u pešadiju. Tebi je ovo najsjajnije zadovoljenje.
Hajdemo odavde. Ovde nemamo više šta da tražimo. Ja ću samo da
se oprostim od novog komandanta i da zamolim odsustvo. Moram
da odem u Majnc.
— U Majnc? — upita Kurt. — Znači u blizinu mog rodnog mesta?
— Da. Pisao mi je ujak Valner. Reč je o nekom nasledstvu, tako
da mora sa mnom lično da govori. Verujem da ću dobiti odsustvo,
pošto će starom Mercfeldu biti potrebno dosta vremena da se ovde
snađe uz Brandenovu pomoć. Nema ni govora o tome da odmah
stupim na dužnost.
— Zar tvoj ujak nije bankar?
— Jeste, rekao sam ti već da je on, kao i ja, u srodstvu sa našim
dosadašnjim majorom.
Platen ode do pukovnika da zamoli odsustvo koje odmah i dobi.
Pošto su se pozdravili sa novim pretpostavljenim, oba prijatelja
napustiše kantinu. Kurt pozva k sebi Platena, i ovaj obeća da će doći
te večeri.
Kod kuće su se svi mnogo obradovali vesti da je Kurt
naimenovan za poručnika i premešten u generalštab. U zakazano
vreme on se odveze do ministra vojske, koji ga vrlo prijateljski
primi. Pošto mu je izrazio svoju zahvalnost, ekselencija mu reče:
— Toplo ste mi preporučeni, a dobio sam i prepis izveštaja koji
ste vi podneli svojim ratnim komandantima. Iz njega sam zaključio,
da ste veoma sposobni. Premešteni ste u generalštab, naravno, pod
uslovom da se ubuduće klonite lovačkih avantura u kojima čovek
lako može da se onesposobi za službu.
Sve je to rekao u šaljivo pretećem tonu, a tada nastavi:
— Za sada vas još neću predstaviti našem šefu generalštaba.
Možda će vam najpre biti poveren jedan zadatak, koji je i vojničkog,
ali ipak više diplomatskog karaktera. Za taj zadatak je potreban
čovek koji ima hrabrost heroja, lukavost detektiva, hladnokrvnost
zrelog čoveka, a da pri tom izgleda tako neiskusan i bezopasan da
ne privlači pažnju na sebe. Izgleda, vi ste kao stvoreni za to. Taj će
vas zadatak odvesti na duži put. Dajem vam nedelju dana vremena
da se pripremite, s tim da moram da znam gde ćete biti, da bih
mogao da vas obavestim u slučaju da nam ustrebate nešto ranije.

241
 To su bile reči koje su Kurta načinile srećnim One su bile odraz
takve počasti, da bi zbog njih i svaki viši oficir bio ponosan. On
odgovori:
— Ekselencijo, ja sam suviše mlad da bih u svakom pogledu bio
siguran, ali ću uložiti sve svoje snage da rešim zadatak koji mi se
poveri.
— Vaša odlučnost može da vam služi na čast. Sada vas otpuštam
s molbom da me preporučite grofu.
Kurt napusti ministra još srećniji nego što je do tada bio. On
odluči da otputuje u Rajnsvalden i vidi majku i kapetana pre nego
što ode na duži put koji mu je predstojao.
Te večeri ga je posetio Platen i ostao kod njega gotovo do ponoći.
Pošto je i on hteo ujutru za Majnc, bilo je odlučeno da dva prijatelja
putuju zajedno. Ludvig je otputovao večernjim vozom da bi najavio
Kurtov dolazak.

242
 TAJNA ŠVARCVALDSKOG ČASOVNIKA

Ujutro su oba husarska poručnika sedela u kupeu i vozila se u

susret svome cilju. U toku njihovog razgovora Platen skinu rukavicu
da bi ponudio Kurta cigarom. Pri tom je zrak jutarnjeg sunca pao
na prsten na njegovoj ruci, čiji odsjaj za časak osvetli prijatan kupe
prve klase.
— Divnog li prstena! — reče Kurt. — Sigurno je nasleđen i
pripada starom porodičnom nakitu?
— Sigurno! — potvrdi Platen. — Ali ne potiče iz mode porodice,
već je to poklon od moga ujaka.
— Bankara, koga ideš da posetiš?
— Da. Učinio sam mu jednom jednu uslugu, i želeo je da mi da
malu nagradu za to. On je velika tvrdica. Nikada ne daje novac iako
je to oficiru uvek najdraže, pa mi je tako dao prsten koji je, doduše,
vrlo vredan, ali njega u svakom slučaju nije ništa koštao. Želiš li da
ga pogledaš?
— Molio bih te.
Platen skide prsten sa prsta i pruži ga Kurtu, koji ga je
posmatrao sa svih strana.
— To nije moderan rad — reče on najzad.
— Niti je nemačke izrade. U nedoumici sam, jer ne znam čija je
izrada.
— Ja mislim da je meksikanska.
— Ja isto mislim. Ali kako je ujak Valker došao do tog dragog
kamena? Njegova porodica nikad nije imala veze sa Meksikom ili
Španijom.

243
 — Bankar može lako da dođe u posed takvog predmeta — reče
Kurt vraćajući prsten drugu. — Voleo bih znati je li to stvarno prsten
iz nasledstva, neka zaloga ili tome slično.
— Na to pitanje mogu tačno da ti odgovorim. Prsten je stvarno
deo porodičnog nakita. Ujak poseduje i druge vrednosti, ali sa njima
postupa veoma obazrivo. Nikome ih ne pokazuje. Jednom sam ga
ipak iznenadio kada sam neočekivano ušao u njegovu radnu sobu.
Naime, osim kancelarije u kući on ima i privatnu radnu sobu u
baštenskoj kućici. On vrlo često provodi noć tamo, a neki put tamo
i prespava. Kada sam ušao, nakit je ležao na stolu. Bilo je tu
skupocenih ogrlica, narukvica, prstenja i ostalog nakita neke strane
izrade. On se jako prepao kad me je video, tako da sam se slatko
smejao utisku koji je na njega ostavilo to što sam otkrio njegovo
tajno skrovište.
— Njegovo tajno „skrovište“?
— Da — reče bezbrižno Platen. — U toj sobi visi na zidu stari
švarcvaldski sat. Kada ga je sklonio, video sam da se iza njega nalazi
jedan otvor koji se zatvara gvozdenim vratancima. Činilo mi se da
je u tom otvoru bilo još nakita, pošto sam opazio jednu kutiju iz koje
je virila neka ogrlica.
— Koliko je vremena prošlo od tada?
— Tri godine.
— Onda je on taj nakit sigurno sklonio na neko drugo mesto —
reče Kurt, trudeći se da izgleda ravnodušan. U njemu se, međutim,
pojavila sumnja da bi te dragocenosti mogle biti u vezi sa
meksikanskim blagom koje je bilo njemu namenjeno, a nestalo ga
je na neobjašnjiv način. Platen nije opazio koliku pažnju Kurt
obraća tome razgovoru, pa reče kroz smeh:
— O, ne. Izgleda da ujak ne zna za drugo mesto, pošto sam mu
morao obećati da ga neću odati. To svečano obećanje izgledalo mi
je smešno. Verujem da ga nisam prekršio time što sam tebi ispričao,
jer ti čuvaš tajnu isto kao i ja.
Sav ozbiljan, Kurt se zagleda kroz prozor i odgovori:
— A kada bi mi jednom palo na pamet da učinim provalu?
— Gluposti!
— Ako ništa drugo, a ono bar zato da bih posmatrao nakit.

244
 — Zbog čega? Šta ti koristi?
— Ti i ne sanjaš kako mi je važno ovo što si rekao.
— To me iznenađuje! — reče Platen. — Šta se tebe tiče ima li moj
ujak kod sebe nakit ili nema?
— Dragi Platene, moj otac je davno otišao u Meksiko i tamo sreo
svog brata. Ovaj je na neki način, o čemu ću ti kasnije pričati, došao
do nekog starog i dragocenog meksikanskog nakita.
— Do đavola, to postaje zanimljivo — reče Platen.
— Oba brata su bila kod vlasnika jedne hacijende9, čija je kći bila
verenica moga strica. Oni su pošli u rat i od tada im se izgubio svaki
trag. Stric je odredio da jedna polovina blaga pripadne meni.
Trebalo ga je poslati ovamo, da bih platio svoje školovanje, i
obezbedio sebi stalan prihod.
— Ti si rođen pod srećnom zvezdom! — smejao se prijatelj.
— Na to je mislio i stari vlasnik hacijende, pošto su oba brata
nestala i više se nisu vratila — nastavi Kurt priču. — Pošto su godine
prošle, a on o njima nije ništa doznao, on uze moj deo blaga i odnese
ga u prestonicu, gde ga preda Benitu Huarezu.
— Predsedniku?
— Da. Ali tada je ovaj još bio sudija. Huarez primi na sebe da
pošalje blago u Nemačku.
— Odakle to sve znaš?
— Ti si kod nas upoznao ledi Drajden. Njen otac je u to vreme
bio u Meksiku kao izaslanik Engleske i poznavao se sa vlasnikom
hacijende. Prvobitno je haciendero hteo blago njemu da odnese. No,
pošto je prethodno sve ispričao Huarezu, on mu se sam ponudio da
obezbedi pošiljku. Tražio je od vlasnika hacijende da uz pošiljku
priložio i pismo. Pošto je ovaj bio težak na peru, pismo je napisala
ledi Drajden.
— Je li i pismo poslato?
— Da! Zajedno sa nakitom — potvrdi Kurt. — Huarez je čak i
osigurao pošiljku, ali ona nikad nije stigla.
— Do vraga! Zašto se nije tragalo za njom?

9
Poljoprivredno imanje, farma. — Prim. prev.
245
 — Zato što ništa o svemu tome nisam znao. Huarez je verovao
da je sve u redu. Ubrzo zatim lorda Drajdena je zajedno sa ledi Emi
zarobio vođa jedne meksikanske bande i odvukao ih u brda. Tek im
je pre godinu dana uspelo da se oslobode, i tako sam ja tek prekjuče
doznao sve od njegove kćerke.
— Zaista čudnovato!
— To još nije sve. Vlasnik hacijende je znao moje ime, ali nije
znao gde živim. On je samo zapamtio da me mogu naći kraj Majnca,
u jednom zamku koji pripada nekom kapetanu fon Rodenštajnu.
Zbog toga je Huarez sve stvari poslao jednom bankaru iz Majnca sa
zadatkom da me pronađe i sve mi preda.
Platen poskoči.
— Do sto đavola! Tu kao da postoji neka veza!
— To i ja mislim. Pošiljka nije stigla u Rajnsvalden i niko je nije
tražio. Tvoj ujak je bankar u Majncu. Ti nosiš meksikanski prsten
koji si dobio na poklon od njega. On ima još takvog nakita — ostalo
sam zaključi!
Platen se zavali na jastuk. Prebledeo je, a čelo mu se naboralo
od razmišljanja. Videlo se da se bori sa onim što je čuo. Na kraju
reče:
— Kurte, ti si strašan čovek! Pa ipak, mi ćemo sve ovo pomno
razmotriti. Inače, priznajem: da mi je sve ovo neko drugi ispričao,
opalio bih mu šamar bez razmišljanja. Ali ti si mi prijatelj, i sve si
mi rekao, iako si sumnju mogao i prećutati. Time si pokazao da imaš
puno poverenje u mene, i ne bih želeo da se prevariš, dragi Ungeru.
Izgleda, doduše, pomalo smelo tvrditi da te je moj ujak opljačkao,
pa ipak, on poseduje takve stvari i... i...
— Govori dalje!
— Časti mi, teško mi pada. Ali tebi smem da kažem. Mislim da
moj ujak nije čovek koji bi izdržao istragu. Opazio sam da se
ponekad bavi poslovima koje bi neko drugi možda nazvao prljavim.
— Možda je on tek iz druge ili treće ruke došao do tih stvari.
Možda se ja varam u svojim pretpostavkama, i možda nakit koji
poseduje uopšte nije meksikanski.
— Oba slučaja su moguća. Ne ostaje nam ništa drugo nego da se
u to uverimo!

246
 — Nama? Znači, i ti hoćeš da učestvuješ u tome?
— Naravno. Ti treba da dođeš do svoga vlasništva, a ja želim da
znam je li moj ujak propalica ili pošten čovek.
— Onda dobro, hvala ti! Razumećeš da nisam imao nameru da
te uvredim. Želeo bih da što pre vidim taj nakit. Tek onda ću moći
da donesem neki sud.
— U redu. I treba da ga vidiš. Tražićemo od ujaka da nam ga
pokaže. To je i jednostavnije i pošteno.
— Ali nije mudro. Ako je nevin, smrtno ćemo ga uvrediti, a ako
je kriv, nećemo ništa postići.
— Možda imaš pravo. Ali šta da uradimo?
— Da odemo u baštensku kuću bez njegovog znanja i pogledamo
nakit.
— Znači da provalimo? — uzviknu Platen.
— Da uđemo, ali ne da krademo. Nakit ostaje tamo gde je.
— Hm! Videćemo šta da se učini. Ono što je tvoje pripada samo
tebi, a meni je stalo da otklonim sumnju s ujaka. Poći ćemo zajedno
k njemu. Želim da te predstavim.
— To ne možemo. Ako je stvarno on primio pošiljku, poznato
mu je i ime na koje je ona upućena. On se svakako raspitao o meni,
i ako ga sada posetim, sigurno će pretpostaviti kakve su mi namere.
— I u ovom slučaju dajem ti za pravo. Pa šta treba da uradimo?
— Nećeš me predstaviti ujaku, nego ćeš sačekati zgodnu priliku.
Rajnsvalden je blizu Majnca. Biće ti lako da me obavestiš kad je
zgodno da uđemo nezapaženi u baštensku kućicu.
— Znači, treba da prećutim da te poznajem?
— Razume se. On ne sme znati ni to da ćeš ići u Rajnsvalden.
— Dobro. Biću ti na usluzi dokle god mogu. Ali šta ćeš učiniti
ako ujak...
Platen zaneme. Hrabrom oficiru je bilo teško da izgovori pravu
reč. Kurt odvrati:
— Nemoj da se brineš, dragi Platene! Ja ću se upravljati prema
razvoju događaja. U svakom slučaju možeš biti siguran da ću se
prema tebi odnositi obazrivo.

247
 — Ja te molim to, mada znam da je teško biti bez bogatstva koje
olakšava ulazak u život.
— To bogatstvo mi nije nedostajalo. Imao sam zaštitnike bogate
i visoka roda koji su za mene učinili više nego što bih sam mogao
svojim bogatstvom. Meni ni sada nije stalo do bogatstva i uživanja,
ali je razumljivo da se ne želim odreći nasledstva koje mi pripada i
dopustiti da bude u rukama nekog kome ne pripada.
Platen je ćutao. On se zavali u sedište, razmišljajući o onome što
je čuo. Uto stigoše u Majnc. Na stanici su se rastali. Platen uze kola
da bi se odvezao do bankara, dok je Kurta već očekivao Ludvig na
konju, vodeći za uzde kapetanovog riđana. Obojica krenuše prema
Rajnsvaldenu. Tamo Kurt najpre poseti majku a zatim pohita do
čangrizavog nadšumara.
Ovaj ga dočeka na doksatu.
— Dobro došao, gospodine poručniče! — povika on, zagrli ga i
poljubi, a zatim, gurajući ga od sebe da bi mogao bolje da ga vidi,
reče: — Ala je ovo postao pravi momak za kratko vreme! Poručnik,
i to još u generalštabu! Momče, daj još jednom da te poljubim!
I po drugi put pritište brkove na usne svoga posinka.
— Znači, Ludvig je i pored moje zabrane sve izbrbljao? — smejao
se Kurt.
— Naravno! Ko bi uspeo da ćuti kad je srce prepuno milja. Da
mi je Ludvig to prećutao, smrvio bih ga. No, hajde unutra! Danas će
u dvorcu Rajnsvalden biti prava svečanost!
— Izvinite, gospodine kapetane, moja majka...
— Ne trućaj! Nju ćemo dovesti. I ona treba da prisustvuje
veselju. Valjda smem da budem kraj posinka, gospodina poručnika
gardijskih husara, Kurta Ungera! Danas je svečan dan i on će biti
proslavljen!
I bio je proslavljen.
Sledećeg popodneva dojaha Platen. Kurt ga predstavi kapetanu.
On ljubazno dočeka prijatelja svoga ljubimca. Posluživši se vinom,
dva prijatelja su uspela da razgovaraju o svim stvarima tek kad je
nadšumar morao poslom da se udalji.
— Jesi li sve izvideo? — upita Kurt.

248
 — Sve je jednostavnije nego što sam mislio — odgovori Platen.
— Ujak je službeno odsutan. Otputovao je jutros u Keln i vratiće se
tek posle ponoći. Znači, imamo čitavo veče na raspolaganju.
— Ja ću poći s tobom.
— Poći ćemo zajedno. Nikome neće biti sumnjivo što mi je došao
neki drug. Kasnije ćemo otići zajedno u baštu.
— Ne bih hteo da me neko iz kuće vidi. Ti mi pokaži baštu, a
onda ćemo odrediti vreme kad ćemo se naći.
— Dobro. To je predostrožnije. Ali kako ćemo ući u baštensku
kuću? Ona je uvek zaključana. Vrata su, pored običnog ključa,
osigurana još i poprečnom gvozdenom šipkom na kojoj je veliki
katanac. Kuća ima tri prostorije i sve tri su zaključane. Kako da
nabavimo ključeve? Ja ne znam gde ujak drži svoj svežanj ključeva.
— Tome je lako naći leka. Ovde u selu imamo jednog dobrog
bravara koji ima sve vrste kalauza. On će mi ih rado pozajmiti. Kad
čuje da su za mene znaće da nije posredi provala.
— To je sve u redu. Nego znaš li ti da se služiš tim alatom?
— Hm! Potrebno je sve raditi bešumno, a ja u tome nemam
nikakvog iskustva. Izgubiću mnogo dragocenog vremena. Kad bi
čovek mogao da ga povede sa sobom! To bi možda bilo najbolje.
— Je li on siguran i ume li da čuva tajnu?
— Ja garantujem za njega. Bio je moj školski drug.
— U redu, onda ćemo ga povesti sa sobom!
— Ja ću otići k njemu, a ti razgovaraj sa Rodenštajnom, jer on
još ništa ne sme da zna.
Tako je i bilo. Na Kurtov predlog bravar je pošao. Zamolili su ga
da odmah krene na put i da ih čeka u određenoj gostionici u Majncu.
Njih dvojica takođe stigoše u Majnc u sumrak. Jašući, prošli su
nekoliko ulica kroz varoš, a onda skrenuše u jednu pobočnu uličicu
i stigoše do baštenskog zida i zaključane kapije.
— Morate preći preko ovog zida, ako ne želite da otvorite kapiju
— reče Platen.
— Preskočićemo, jer bi otvaranje bilo upadljivo — odgovori
Kurt.
Posle toga oni se rastadoše. Platen odjaha u svoj stan, a Kurt u
gostionicu gde ga je očekivao bravar.
249
250
 U određeno vreme napustiše gostionicu i stigavši do zida uspeli
su da ga lako pređu. S druge strane ih je čekao Platen.
— Hajdete! — reče ovaj tiho. — Potpuno smo sigurni. U baštu
niko više neće doći, a za mene misle da sam izašao u varoš.
Platen povede Kurta i bravara zavojitim stazama do visokog
drveća, čije su krošnje natkriljavale krov baštenske kućice. Koliko je
mogao, Kurt ju je posmatrao kroz pomrčinu. Bila je sagrađena od
čvrstog materijala i osigurana jakim prozorskim kapcima. Čak su i
vrata bila od tvrde hrastovine, a gvozdena šipka preko njih bila je
debela gotovo više od jednog cola. Bravar je pažljivo posmatrao
katanac, okretao ga tamo-amo i najzad rekao:
— To će ići brzo. Vidim da imam odgovarajući ključ.
Preko ramena je imao okačenu kožnu torbu u kojoj su bili
kalauzi. On zavuče ruku u tašnu, izvadi ključ, posle čega se začu
veoma tih zveket, neko škriputanje i zavrtanje. On reče:
— Gvozdena šipka je oslobođena. Da pređemo sada na kućna
vrata!
Jedva mu je bilo potrebno dva minuta da ih otvori. Oni uđoše i
zatvoriše za sobom vrata. Platen zapali lampu. Našli su se u maloj
prostoriji gde je bio sklonjen baštenski nameštaj. Druga vrata, koja
je bravar isto tako lako otvorio, vodila su u sobu koja je bila tako
nameštena da je u njoj moglo da se ručava na svežem baštenskom
vazduhu. Treća vrata su vodila u poslednju prostoriju. Bila je to
skromno nameštena soba za rad u kojoj je bio jedan pisaći sto,
nekoliko stolica, jedan divan, peć, umivaonik i ogledalo. Po izgledu
sobe videlo se da je neko često boravio u njoj.
— Tamo je skrovište — reče Platen, pokazujući na švarcvaldski
sat.
Kad su ga uklonili sa zida, ugledaše jedna mala čelična vratanca
koja su na svakom uglu imala po jednu ključaonicu.
— Ah, dve brave! — reče bravar. — Da vidimo hoću li moći da ih
otvorim!
Pošto je uspeo da ih otvori, pred njim se ukaza duboki otvor u
kome je stajala jedna kutija. Kurt je izvadi napolje i spazi da je iza
nje veći broj nekih spisa. Kutija ,je bila zaključana, ali po njenoj
težini moglo se zaključiti da je od metala. Bravar je morao da

251
isproba više ključeva dok nije naišao na odgovarajući. Kada je
podigao poklopac, on se trže i povika:
— Gospode bože, takvu lepotu i divotu još nisam video u životu!
On je imao pravo. Pod svetlošću lampe, koju Platen prinese,
sijali su dijamanti i ostalo drago kamenje kao vatra. Kutija je bila
puna svetlosnih zraka koji su svetlucali u svim mogućim bojama.
Kurt izvadi iz nje pojedine komade da bi ih položio na sto.
Gotovo ga je uhvatila onakva groznica o kojoj je govorio Bivolje Čelo
kada je sa Munjevitom Strelom ušao u pećinu kraljevskog blaga.
— To bogatstvo vredi mnogo miliona! — reče on uzbuđenim
glasom. — Kad bi to sve stvarno meni pripadalo!
— Toliko bogatstvo nisam očekivao! — potvrdi Platen kao
omađijan predmetima koji su bili pred njim. — Razumljivo je što
zbog ovoga i pošten čovek može postati lopov. Je li izrada
meksikanska?
— Sasvim sigurno! — odgovori Kurt. — Evo pogledaj!
Posmatrajući predmete pažljivije, uverili su se da je Kurt imao
pravo. Platen duboko uzdahnu i jedva prošaputa:
— Dragi Ungeru, sada sam siguran da je tvoja sumnja bila
opravdana. Moj ujak je mogao da zaradi jedan prsten, jednu grivnu,
ali ovoliko blago nije moglo na pošten način da dođe u njegove ruke!
— Još ne smemo da ga osudimo,— odgovori Kurt — jer ne
znamo kako je došao do tih dragocenosti. Ah, šta je ovo?
Vadeći stvari iz kutije da bi je ispraznio do kraja, on na dnu
ugleda nešto belo; bila su to dva pisma. On otvori jedno i pogleda
potpis.
— Benito Huarez! — uzviknu on. — Pa to je pismo sudije!
— Znači, nema više nikakve zabune — reče Platen. — Molim te,
pročitaj naglas ovo pismo!
— Razumeš li španski?
— Ne.
— Onda ću ti prevoditi rečenicu po rečenicu.
Kurt priđe bliže svetlu i pročita sadržaj pisma:

252
 — Sada više nema sumnje da je moj ujak lopov! — reče Platen,
samrtno pobledevši. — Prema tim uputstvima morao je da te
pronađe, a on ni taj kovčežić nije predao vlastima. Čitaj drugo
pismo!
Kurt ga otvori i prelete pogledom po njemu.
— Ono je od ledi Emi Drajden i upućeno je gospođi Šternau —
reče on. — Sadržaj je privatne prirode! Nema ništa što bi te moglo
interesovati.
— U redu, već znam dovoljno! Stvari pripadaju tebi. Šta
nameravaš da učiniš? — upita potišteno Platen. —
— Vratiću ih na mesto, a do sutra ću razmisliti odakle treba da
krenem — primeti Kurt mirno. — Tvoga ujaka treba poštedeti, i ako
je moguće, treba sve da izvedem tako da on ne opazi da sam sve
doznao zahvaljujući tebi. Ali još nismo našli popis sadržaja. Ovde
ima još nekih hartija. Mogu li da ih pogledam?
— Čini šta želiš! Užasno! Ne želim ništa više ni da čujem ni da
vidim!
Platen preda lampu bravaru da mu osvetli, a sam sede na divan.
Kurt izvadi ostale papire. Oni su svi zajedno bili zapakovani u jedan
253
zavežljaj. On odveza kanap i otvori prvo pismo. Tek što je bacio
pogled na njega, on brzo okrete lice da Platen ne bi mogao da
primeti njegov izraz. Bilo je tu dvanaest pojedinačnih pisama. Kurt
ih sve pročita, a zatim ponovo zaveza i reče:
— Nijedno nije interesantno. Popisa nema.
On baci još jedan pogled na tajni otvor, i opazi parče hartije koje
je kutijom bilo gurnuto sasvim nazad. Otvorivši ga, on vide da je baš
ono što traži. On uporedi predmete iz kutije sa popisom i vide da je
sve tu, osim prstena koji je Platen nosio.
— Ne želim ga više, — reče ovaj — kradene stvari ne želim da
nosim, pali me po prstu. Uzmi ga!
— Zadrži ga! — zamoli ga Kurt. — Poklanjam ti ga.
— Pošto sam ga bespravno nosio? Ne, hvala ti! Evo, uzmi ga.
Kurt mu vrati prsten i objasni:
— Ako nećeš da ga primiš, zadrži ga bar neko vreme! Tvoj ujak
ne sme znati da ti uopšte imaš pojma o svemu tome.
— Dobro, učiniću ti po želji — reče i ponovo stavi prsten. — Ali
te molim da mi ga što pre ponovo uzmeš. Zar ćeš svoje blago stvarno
tu ostaviti?
— Da. Sutra ću rešiti šta ću dalje činiti.
Ponovo su sve vratili na pređašnje mesto. Tada bravar ponovo
zatvori vratanca i vrati sat na mesto. Oba oficira napustiše
baštensku kuću, posle čega vrata ponovo pažljivo zaključaše.
Napolju Platen reče:
— Oprosti mi, Kurt, ja nisam kriv za ovo!
— Ne sekiraj se zbog toga! — glasio je odgovor. — Ja se nadam
da će se sve srećno svršiti.
— Učini ono što smatraš za ispravno. Sada ćemo se rastati.
Moram da ostanem malo sam. Naći ćete put iz bašte i bez mene.
Platen pruži prijatelju ruku i polako se udalji. Kurt se odšunja
sa bravarom do zida. Tamo su obojica oslušnuli je li sve mirno s one
strane. Uto začuše korake koji su se približavali. Sasvim se jasno
čulo da se dvoje trude da što nečujnije stignu do kapije.
— Stoj, neko dolazi! — prošaputa Kurt. — Sačekajmo!

254
 Začu se ključ u bravi, kapija se otvori i dva čoveka uđoše. Dok je
jedan od njih ponovo zaključavao ulaznu kapiju, drugi ga
poluglasno upita glasom koji se Kurtu učini poznat:
— Nadam se da u bašti neće biti nikoga?
. — Nikoga — odgovori drugi.
— Neće niko prisluškivati naš razgovor?
— Ne, sasvim sigurno. Ukućani veruju da ću do ponoći biti u
Kelnu. Niko me neće tražiti u baštenskoj kući. Hajdemo!
Jedan od njih je u svakom slučaju bio bankar. Ali ko je bio onaj
drugi? Oba čoveka se uputiše prema baštenskoj kući u kojoj i
nestadoše, pošto se prethodno čulo škljocanje brave i gvozdene
poluge.
— Za sada se vratite u gostionicu! Ja ću doći za vama — šapnu
Kurt bravaru.
Ovaj se prebaci preko zida. Kurt se nečujno odšunja do kućice
da bi pokušao da prisluškuje razgovor one dvojice. Sigurno je bila
reč o nečem što treba da ostane u potpunoj tajnosti. Kapci na
prozorima su bili tako dobro zatvoreni, da ni najmanji tračak
svetlosti nije kroz njih prolazio. Mada je Kurt čvrsto priljubio uvo
uz kapak, nije uspeo da čuje ni jednu jedinu reč razgovora koji je
vođen šapatom, a trajao je gotovo ceo čas. Oba čoveka su bila u
zadnjoj sobi gde je visio švarcvaldski sat.
Najzad Kurt začu kako se stolice pomeraju. Iz toga je zaključio
da se tajanstvena ličnost sprema da krene. On požuri natrag do zida
u nadi da će ipak nešto doznati, jer se često dešava da ljudi i
nehotice ukratko ponove na rastanku razgovor koji su vodili.
Uza samu kapiju bio je žbun zove. Kurt se zavuče pod njegove
grane i leže na zemlju. Tek što je to učinio, ono dvoje prođoše pored
njega laganim hodom. Zaustavili su se na kapiji, tako da ih je Kurt
mogao dohvati rukom.
— I papiri su kod vas potpuno sigurni? — upita stranac.
— Da, nemajte brige! — odgovori bankar. — Moja baštenska
kuća je skrovište koje niko živ neće naći. Tamo će hartije biti
potpuno u sigurnosti, dok po njih ne dođe glasnik.
— Dobro. Onda mu recite da treba da žuri u Berlin! Znam
sigurno da tamo danas stiže jedan ruski izaslanik, koga očekuju pod
255
lažnim imenom Helbitof. .Nisam mogao da ostanem duže u Berlinu.
Morao sam da bežim odande, a od juče sam opazio da me u stopu
prate. Nije mi poznato u kojoj će gostionici da odsedne Helbitof. To
će se lako videti iz spiska gostiju. U pasošu mu stoji da je trgovac
krznom, a tajna dokumenta nosi u postavi šešira. Ono što hoćete da
mi javite, pišite u Španiju na adresu grofa Rodrigande. Kod njega
ću se. duže zadržati.
— Tako ću i učiniti, jer sam uz našu staru vladu, a za Pruse ne
želim da čujem. Ali, hoće li obećanje biti održano?
— Ako pruska vladavina bude srušena, biće osnovana nova
kraljevina Vestfalija, čiji ćete ministar finansija vi biti. U Francuskoj
su željni osvete za Sadovu. Napoleon pokušava da priveže uza se
Austriju time što je jednog od njenih nadvojvoda postavio za cara
Meksika. Čak i kad to ne bi uspelo, naći će se već razlog da se
zapodene kavga sa naduvenim Prusima. Ako bude potrebno, naći će
španski smutljivci neki izgovor. Rusiju će obrađivati tako dugo dok
ne pristane na savez s Francuskom a protiv Prusa. Možda tajna
dokumenta, koja donosi Helbitof, već sadrže njihov pristanak. Ja
sam imao zadatak da izvidim raspoloženje država srednje Evrope.
Pošto mi je policija za petama, moram najhitnije da se spasavam
preko granice. Sada znate sve. Laku noć!
— Laku noć!
S tim rečima bankar otvori kapiju i propusti gosta napolje. To
nije bio niko drugi do gusar Landola, lažni kapetan Šou. Kakav
susret! Je li trebalo da Kurt iskoči iz zaklona i uhvati ga? Položaj u
kome se nalazio nije bio pogodan za borbu. Landola je već bio s one
strane zida. Kad bi Kurtu čak i uspelo da preskoči preko zida i
savlada ga, bankar bi čuo borbu i time bio opomenut. On bi imao
vremena da opasna dokumenta uništi ili ih skloni na drugo mesto.
Iz tih razloga bilo je za sada pametnije pustiti ga da pobegne. Bankar
zaključa kapiju i uputi se natrag u baštensku kuću. Tamo se zadržao
duže, i Kurt iz toga zaključi da je dokumenta, koja je sada dobio,
sklanjao u skrovište iza sata.
Najzad, bilo je već posle ponoći, Valner izađe iz kućice,. zaključa
je i napusti baštu kroz kapiju. Trebalo je pred ukućanima da izgleda
kao da dolazi sa železničke stanice. Kurt preskoči preko zida i poče

256
da ga prati. Bankar pođe nekim malim uličicama i zaustavi se pred
jednom gostionicom trećeg reda, čije prozore je pažljivo posmatrao.
— Treba li to da znači da ovde Landola stanuje? — upita se Kurt.
Zašto bi inače Valner posmatrao prozore! Uostalom, njega nije
trebalo dalje pratiti. Zbog toga Kurt pričeka da se ovaj udalji, a onda
uđe u gostionicu u kojoj je još bilo gostiju. Poruči čašu piva i upita
krčmaricu koja mu donese pivo:
— Imate li danas mnogo gostiju?
— Nemamo, samo dve žene.
— Nijednog muškarca?
— Do pre četvrt časa imali smo jednog. Ali on se neočekivano
odlučio da otputuje.
— Je li otišao vozom?
— Ne. Morali smo da mu poručimo kočije.
— Kuda je krenuo?
— Za Krojcnah.
Krut zamoli da mu opiše toga gosta, posle čega je bio siguran da
je to Landola. On plati, popi pivo i odmah se uputi u policiju.
— Ja sam poručnik Unger iz Rajnsvaldena — reče on. — Vi ste
već čuli da iz Berlina gone čoveka koji je tamo boravio pod imenom
kapetan Šou?
— Da, svakako. Juče smo dobili poternicu — odgovori policijski
službenik.
— On je danas bio ovde.
— Ah, nije moguće! —J zapanji se službenik.
Kurt mu ispriča šta je sve doznao u pomenutoj gostionici i
zatraži da za Landolom odmah krenu u poteru. Policajac obeća da
će učiniti sve što je u njegovoj moći i odmah se lično uputi
gostionici. Posle toga Kurt ode na poštu. Telegrafista se mnogo
iznenadi kada pročita sledeću Kurtovu depešu:

257
 Tada je tek Kurt mogao da ode do gostionice gde ga je očekivao
bravar. Pošto ga je bogato nagradio i opomenuo da o svemu ćuti,
Kurt odjaha kući, dok se bravar uputio peške natrag.
Sledećeg popodneva poručnik Platen je bio u kancelariji svoga
ujaka. Razgovarali su o nasledstvu, zbog čega je nećak i došao iz
Berlina, i bankar primeti da mu je nećak nekako čudnovat. Uto
sluga uđe i prijavi:
— Gospodine Valneru, jedan oficir želi da govori s vama. Evo
njegove posetnice.
— Sigurno opet jedan zbog pozajmice — reče bankar Platenu. —
Toj gospodi je uvek potrebno više od onoga što zarađuju. I ovde je
verovatno reč o nekom plemenitom gospodinu koji...
On zasta usred rečenice. Pošto je bacio pogled na posetnicu, na
momenat je izgledao kao da će se onesvestiti, ali mu odmah zatim
crvenilo zameni bledilo na licu. Nastojao je da se pribere, a potom
nesigurno reče:
— Ah, tu sam se prevario! Jedan građanin! Kurt Unger,
poručnik! Možda poznaješ toga gospodina?
Platen je bio iznenađen. Zar je Kurt tako brzo doneo odluku?
— Poznajem ga, čak vrlo dobro; on je moj prijatelj.
— Ah! A odakle je on?
— Iz Rajnsvaldena.
Dok je to govorio,-Platen je oštro posmatrao ujaka, primetivši
da mu je lice izražavalo užas. Ipak, bankar se brzo savlada i reče
tonom koji je trebalo da zvuči nemarno:
— Baš sam radoznao šta želi od mene. Ti ustaješ? Nadam se da
ćeš ostati, pošto će ti biti prijatno da pozdraviš prijatelja i druga.
Molim, neka gospodin Uđe!
Poslednje reči su bile upućene sluzi. Ovaj se udalji i pusti Kurta
da uđe. Kurt se pojavi u uniformi.

258
 — Gospodin bankar Valner? — upita on.
— Da, to sam ja, gospodine poručniče — odgovori bankar, oštro
posmatrajući pridošlicu, kao da želi da vidi šta od njega može
očekivati.
Kurt je ušao veoma ozbiljnog lica, ali se ono odmah razvedri
kada opazi prijatelja.
— Ah, dragi Platene, ti ovde? — reče on. — Želim ti dobro jutro.
— Hvala ti — odvrati Platen. — Pretpostavljam da s ujakom želiš
nasamo da razgovaraš i neću ti smetati. Ali posle toga, molim te da
me potražiš u mojoj sobi.
— Rado ću to učiniti, samo ako mi gospodin Valner ne uskrati
dozvolu.
— Za to vam ne treba moja dozvola — reče bankar. Obraćajući
se svom nećaku, on nastavi: — Uostalom, ne vidim zašto želiš da se
udaljiš. Gospodin poručnik sigurno dolazi da zatraži pozajmicu koju
mu neću uskratiti pošto je tvoj prijatelj.
— Mome prijatelju Ungeru sigurno nije potrebno da traži od
tebe pozajmicu. Mislim da je bolje, ne zbog mene, već zbog tebe, da
se povučem.
— Ah, šta to treba da znači? — upita Valner. — Sada zahtevam
da ostaneš. Meni bar nije potrebno da izbegavam tvoje prisustvo.
Platen upitno pogleda na Ungera, na šta on ravnodušno mičući
ramenima, odgovori:
— Meni ne smeta tvoje prisustvo. Došao sam da izrazim vrlo
jednostavnu molbu, koja se ne odnosi na pozajmicu.
— Onda recite! — reče bankar, kome je posle Kurtovih reči bilo
lakše na srcu. Obična molba ne može se odnositi na izručenje blaga
od nekoliko miliona.
— Dozvolite mi pre svega da sednem — reče Kurt, podsetivši ga
tako na njegov propust. Pošto je Seo, on nastavi: — Dolazim, naime,
sa molbom da mi predate neka dokumenta, gospodine Valneru.
Bankar se nasmeja i zavrte glavom:
— Onda ste se obratili na pogrešnu adresu, gospodine
poručniče. Ja nisam ni javni beležnik ni pravnik.

259
 — To mi je poznato — izjavi hladno Kurt. — Pošto me na taj
način niste razumeli, moram vam jasnije reći. Vi ste sinoć imali
posetu?
— Posetu? Ne. Naprotiv. Bio sam na putu.
— Možda u Kelnu? U to ne verujem. Vas je posetio neki kapetan
Šou.
Bankar preblede i ustuknu.
— Gospodine, — promuca on — šta vam pada na pamet?
— Taj Šou vam je doneo tajna dokumenta i ja vas molim da mi
ih izručite.
Platen je slušao sa neobičnim uzbuđenjem. To nije očekivao. On
je verovao da će Kurt početi da govori o dragom kamenju, a on
govori o dokumentima i nekom kapetanu Šou. Valner je
razrogačenih očiju buljio u Kurta, pa povika:
— Ja vas ne razumem! Ne znam ništa ni o kapetanu Šou, ni o
dokumentima.
— Vi ćete se još prisetiti — smejao se Kurt. — Pre svega, želim
da vam kažem da taj Šou neće stići Rodrigandu, pošto ga na moj
zahtev gone. A sem toga, možda treba da znate i da je neki trgovac
krznom Helbitof već sigurno iza rešetaka.
Na to bankar skoči s mesta. Imao je mnogo muke da savlada
drhtanje izazvano strahom.
— Već sam vam rekao da vas uopšte ne razumem! — uveravao
je on.
— Dobro. onda, da ponovim — reče Kurt, ustavši. — Dolazim
ovamo da vas kao prijatelj Platenov poštedim. Pošto to nećete da
shvatite, videćete ovde policiju umesto mene.
— Ah, vi mi pretite? Ja vas se ne plašim!
— Dokumenta će se tražiti!
— Niko neće ništa naći!
— Pih! Nemojte biti suviše sigurni! Neće pretraživati samo
kuću!
— A gde još, gospodine poručniče? — upita Valner s
podsmešljivim osmehom, iza koga se naslućivao strah.
— U bašti.

260
 — Što se mene tiče, mogu!
— Čak i u baštenskoj kućici?
— Šta s tim!
— Iza švarcvaldskog sata.
— Prok...
Želja osta nedovršena na bankarevim usnama. Izgledao je kao
da ga je grom pogodio.
— Vidite da sam gotovo sveznajući — nastavi Kurt. — Ja moram
ta dokumenta da pošaljem gospodinu fon Bizmarku. Hoćete li mi ih
dobrovoljno predati ili ne?
— Ništa ne znam ni o kakvim dokumentima! — procedi bankar.
— Dobro, onda moram da tražim iza sata, a tamo neću naći
samo dokumenta!
— Nego šta još?
— Jednu zbirku dragog kamenja koju je neko utajio, a čiji pravi
vlasnik stoji pred vama. Zar još uvek ne ćete da priznate?
Na to Valner klonu. Morao je čvrsto da se pridrži za naslon
stolice da ne bi pao.
— Ja sam izgubljen! — prostenja on.
— Još niste — opomenu ga Kurt. — Nema greške koja se ne bi
mogla ispraviti kad se otkrije i prizna. Oprostiću vam što ste mi
utajili moju svojinu čim mi je vratite. A i ovo drugo možda još može
da se uredi Gospodin fon Platen ne može dalje da ostane u službi
kao nećak čoveka koji ,je kriv za izdaju države. Iz obzira prema
prijatelju, potražiću neki izlaz.
— Izdaja države? — upita zaprepašćeno Platen.
— Na žalost, tako je — odgovori Kurt. — Razgovaraj sa ujakom.
Ja ću se za to vreme povući u susednu sobu.
Ne sačekavši odgovor, Kurt se uputi vratima. U predsoblju je
seo u naslonjaču i čekao. Čuo je glasove obojice, čas jače, čas tiše.
Prošlo je dugo dok se vrata nisu otvorila i Platen ga zamoli da uđe
Na njemu se videlo da je vodio tešku borbu. Valner je sedeo na
stolici kao pretučen i hvatao vazduh kao da je u groznici. Kad je Kurt
ušao, on se podiže i reče mehanički, kao da je naučio napamet:

261
 — Gospodine poručniče, pre duže vremena primio sam iz
Meksika pošiljku. I pored sveg truda da pronađem primaoca, u
tome sam tek danas uspeo. Ona je upućena vama. Ja ću vam
pošiljku predati neoštećenu.
— Hvala vam — reče jednostavno Kurt.
Posle pauze, u kojoj je izgleda Valner tražio reči, on nastavi:
— Pre izvesnog vremena kod mene je ostavio neke spise stranac,
koji mi je rekao da se zove Šou. Njihov sadržaj mi nije poznat, ali mi
je poznato to da neki Helbitof treba da ih dobije. Spise treba da
predam. Nije mi poznato ko treba da dođe po njih. Pošto tvrdite da
je njihov sadržaj za mene opasan, srećan sam što mogu da vam ih
predam, i dajem vam časnu reč da tako nešto nikad više neću
primiti. Hoćete li da pođete sa mnom do baštenske kuće?
— Vrlo rado, gospodine Valneru.
Bankar pođe napred, a ostali za njim. Oni napustiše sobu i
uputiše se baštenskoj kućici. Bankar im otvori vrata i povede ih u
treću odaju, skinu sat sa zida, otključa mala čelična vratanca i reče:
— Izvolite, gospodine poručniče!
Kurt poče da vadi stvari. Osim kasete i dokumenata koji su juče
tu bili, tu se još nalazio i paket nekih dokumenata, koji on otvori da
ih pregleda. To su bila dokumenta koja je Šou doneo.
— Je li sadržaj stvarno toliko važan? — upita Platen.
— Više nego što misliš! — Kurt primeti da se Valner udaljio i
nastavi:
— Reč je o velikoj koaliciji protiv Pruske. Jedan od zaverenika
je taj kapetan Šou, koga su gospoda iz garde tako mudro pozvala k
sebi u kasino. Njemu sam oduzeo tajna dokumenta. To je bila
zasluga o kojoj se govorilo i koja mi je donela orden Crvenog orla.
Sinoć, kada smo se rastali, imao sam sreću da prisluškujem
razgovor Šoua i tvog ujaka. On se u to upleo zato što su mu obećali
da će postati ministar finansija u novoj kraljevini Vestfaliji.
— Nesrećnik!
— Nije nesrećnik, nego je kratkovid i lakoveran. Moram da
predam ta dokumenta, ali ću uraditi sve što mogu da ga spasem.
— Učini to, Kurte! Vodio sam s njim tešku borbu, i on mi je
obećao da će se ubuduće čuvati takvih stvari. Uzmi ono što je tvoje
262
i ostavi me samog Zahvalan sam ti na milosti koju si pokazao prema
mome rođaku!
Platen uze kasetu, a Kurt dokumenta. Obojica napustiše
baštensku kuću i ne pogledavši bankara. Oni se uputiše u Platenovu
sobu u kojoj Kurt složi i spakova dokumenta. Još dok je bio zauzet
tim poslom, pojavi se sluga.
— Gospodin fon Platene, brzo, brzo, dođite gore do gospodina
Valnera! — povika on.
— Šta hoće? — upita Platen.
— Šta hoće? Oh, ništa, ništa neće. Ja samo mislim, on je... on
je...
— Pa, šta je on?
— On je... on se razboleo, teško se razboleo.
— Šta mu je? Pozovite lekara!
— Oh, lekar ne može više da mu pomogne.
Platen se diže i oštro pogleda slugu:
— Ne može više da mu pomogne? Pa, šta se desilo? Gde je ujak?
— U svojoj sobi. Trebalo je da mu prijavim jednoga gospodina,
a kad sam ušao, on je ležao u stolici i... i bio... mrtav.
— To nije moguće! Pa tek što smo razgovarali s njim! Doći ću
odmah gore, odmah!
On ode. Kurt osta sam u sobi. Posle nekog vremena Platen se
vrati, sav bled u licu. Šetajući nervozno gore-dole po sobi, on reče:
— Ti si u pravu, dragi Kurte, ujak je bio kratkovid. To dokazuje
i njegov poslednji potez. On kao da nije video izlaz iz situacije. A
možda nije mogao da prežali gubitak blaga koje je nepravedno
prisvojio. Sopstveni gresi su ga progutali. Neka mu je laka crna
zemlja!
Posle četvrt časa Kurt je već bio na putu kući. Uza se je nosio
veliko bogatstvo. Ali mnogo vrednija od toga bila su mu tajna
dokumenta, čijom predajom je mogao da opravda poverenje i čast
koju su mu ukazali. On najpre ode do majke. Kako je dobra žena
bila iznenađena kad on otvori kasetu i ona ugleda blago koje je
svetlucalo! Pođoše joj suze na oči. Ona zagrli sina i uzviknu:

263
 — To sigurno vredi mnogo, vrlo mnogo, ali za mene bi sto puta
bilo vrednije da je došao tvoj otac. Radi sa tim stvarima šta hoćeš,
ja ne želim ništa od toga.
Kurt ostavi kod nje paket sa dokumentima, jer nije želeo da
nadšumar zna o njima, a kasetu s blagom ponese k njemu. Prvo mu
ispriča sve šta je doživeo u vezi s tim, a onda mu pokaza sadržaj
kasete.
— Sto mu gromova, sad će se moj dečko uobraziti! — brundao
je Rodenštajn sebi u bradu. — Bogatstvo čini ljude oholima i
neosetljivima.
— Mene ne čini, dragi poočime — uveravao ga je Kurt smejući
se.
— Uostalom, meni je svejedno! Ali šta ćeš da učiniš sa tim
stvarima, ha?
— Pokloniću sve.
— Dečko, ti si poludeo!
— Nisam, a ipak ću sve pokloniti. Sve će ovo dobiti Roza.
— Roza? Hm, ta zamisao i nije loša. Ali zašto baš ona?
— Zato što je samo ona toliko lepa i dobra da ponese takvo
blago!
Dok je to govorio, oči su mu tako radosno sijale da je čak i stari,
koji se nije razumevao u te stvari, to primetio. On mu smejući se
zapreti prstom:
— Čuješ ti, meni se čini da si zaljubljen. Ne pravi gluposti! Ako
baš hoćeš da budeš nesrećan potraži za sebe neku domaću nevolju,
ali šumska ruža nije za tebe. Mesto na kome raste suviše je visoko!
— Ali, dragi poočime, ja mogu i da se uzdignem.
— Da, — smejao se stari — takav poručnik može da se digne do
neba. Vidim to po sebi — do kapetana i nadšumara, a dalje ni
makac! Radi sa tim tričavim blagom šta hoćeš, samo ne zidaj
previsoko kule i gradove i ostavi nam šumske ružice na miru!
Zapamti to!
Kurt je sledećim vozom otputovao za prestonicu. Pratio ga je
Ludvig. U Berlin su stigli dockan uveče. Bez obzira na to, Kurt
odmah sa stanice požuri u Bizmarkov stan.

264
 Prozori njegovog stana su bili jako osvetljeni. Ministar je
sigurno imao goste. Portir je upravo nameravao da upita poručnika
šta tu traži, kad Kurt prođe pored njega i pohita uza stepenice.
Lakeji su trčali gore-dole, a u predsoblju je stajao lični sluga koji
pođe u susret Kurtu.
— Šta želite? — upita on.
— Da govorim sa ekselencijom.
— Nećete moći. Ekselencija baš sad večera. — Zauzet je
isključivo gostima.
— Čim mu kažete moje ime, ekselencija će odmah doći!
Sluga je posmatrao poručnika podsmešljivim pogledom i samo
izusti — Ah!
Zbog toga Kurt izvadi posetnicu i ljutito odgovori:
— Evo vam moje posetnice. Odmah me prijavite!
— Žalim, ali to ne smem da uradim, jer...
— Naređujem vam da me prijavite!
Čovek se trže kad je čuo kako je ovaj zagrmeo. Nije smeo da mu
se dalje opire i ode u salu. Već posle nekoliko trenutaka on se vrati.
— Budite ljubazni i pođite za mnom! — zamoli on pun
poštovanja, i povede Kurta u jednu prostoriju gde ga je očekivao
Bizmark. On pođe Kurtu u susret.
— Za vas sam uvek slobodan za razgovor, gospodine poručniče.
Vi ste još jednom učinili državi veliku uslugu. Onaj Rus je uhapšen,
a u njegovom šeširu su pronađena dokumenta od takve važnosti da
zaslužujete našu zahvalnost. Ali kako ste došli do te tajne?
— Pre nego što odgovorim na to pitanje, uzimam slobodu da
vašoj ekselenciji predam ova dokumenta.
Dok je to govorio, Kurt otvori paket i preda ga kancelaru.
— Tako sam zauzet gostima da sada nemam vremena za čitanje,
ali ću dokumenta — ah!
Otvorio je prvo pismo, ali se ne zadrža samo na naslovu, već
nastavi da čita dalje. Potom uze i drugo.
— Molim vas sedite! — reče on Kurtu.
Kurt sede, a Bizmark nastavi da čita. Očima je prosto gutao
redove, a vrhovi brkova su mu se mrdali, što je kod njega uvek bio

265
znak da je uzbuđen. Kada je završio, okrenu se Kurtu i pogleda ga
tako iznenađeno da se poručnik gotovo zbunio. Zatim ga upita:
— Ali, gospodine poručniče, pitam ja vas: Kako ste opet uspeli
da dođete do ovih dokumenata?
— Kapetan Šou, koji je onda uspeo da nam umakne, predao ih
je na čuvanje nekom bankaru Valneru iz Majnca, koji ih je opet
meni predao, pošto sam ga ja ubedio da je njihov sadržaj za njega
ravan dinamitu.
— Je li on znao sadržaj dokumenata?
Bizmarkove oči su bile tako oštro uprte na Kurta, da on nije
mogao da ga slaže.
— Ekselencijo on je mrtav — obavesti ga Kurt.
— Svojevoljno umro? — upita promućurni čovek.
— Da, tako je.
— Ispričajte mi sve ukratko!
— Imao sam čast da u prisustvu njegovog veličanstva ispričam
vašoj ekselenciji sve o mojim odnosima sa porodicom Rodriganda.
Moj poslednji doživljaj je u tesnoj vezi s tim.
Kurt mu tada ispriča ukratko o nestanku kraljevskog blaga, i
kako je, otkrivši ga, istovremeno došao i do tajne izdajnika. Pokušao
je koliko je mogao da poštedi bankara, pa ipak, kada je završio,
Bizmark mu reče:
— Način na koji ste me o svemu obavestili pun je obzira i on vam
isto toliko služi na čast kao i samo otkrivanje tajne. Vi smatrate da
imate razloga da prema nekome postupite s puno milosti, ali vas
uveravam da preda mnom možete biti potpuno iskreni, bez bojazni
da će vaši prijateljski obziri doći u opasnost. Ako to samo bude bez
štete po državu, o vašim razlozima će se povesti puno računa. Zbog
toga vas molim da govorite iskreno.
Sada više nije moglo biti ni govora o nekom prećutkivanju. Kurt
ispriča sve. Kada je završio, Bizmark mu pruži ruku:
— Gospodine poručniče, veoma vas cenim! Neka vam ove reči
znače isto što i orden. Na vašeg prijatelja Platena neće pasti ni
najmanja senka. Vaš obzir prema prijatelju želim da nagradim time
što od vas tražim da sutra u deset budete kod mene. Zajedno ćemo
otići kralju da i on iz vaših usta čuje kako ste uspeli da nam učinite
266
još jednu veliku uslugu. Sada moram da se vratim gostima. Čekam
vas tačno u deset.
Bizmark ponovo pruži ruku mladom čoveku, a zatim nestade u
sali. Kurt siđe niza stepenice kao da je pijan. Svog slugu Ludviga je
još sa stanice poslao kući, i kada je stigao do svojih, našao ih je sve
okupljene oko otvorene kutije. Svi mu pođoše u susret da mu
čestitaju, ali on to odbi rečima:
— Ja sam doživeo još nešto mnogo lepše. Dolazim od Bizmarka.
— Od Bizmarka? — začu se iznenađeno unaokolo.
— Da, i on mi je pružio više nego što ovaj nakit vredi. Rekao mi
je: „Gospodine poručniče, veoma vas cenim! Neka vam ove reči
znače isto što i orden“. A onda me je pozvao da sutra tačno u deset
dođem k njemu da bismo se zajedno odvezli kralju. To mi je draže
od zlata i dragog kamenja.
Sada su svi navalili na njega da ispriča kako se sve dogodilo. Ali
on zauze smešno važnu pozu i odgovori:
— Posredi je tajna od najvećeg značaja za državu i ne smem da
je odam. Docnije ću možda smeti sve da vam ispričam.
— Vidi ti diplomate! — smejao se grof Manuel. — Izgleda kao da
je Bizmarkova desna ruka.
— Oh, ako to još nije, može i da postane — smejala se Roza.
Tek što je to izgovorila, primeti da je preterala, i ljupko lice joj
se obli rumenilom. Njena majka je pomilova po obrazima i složi se
s njom:
— Da, on je sposoban, a i sreća mu je naklonjena da postane
pravi čovek. Sigurna sam da će se o njemu još mnogo govoriti. Ali,
dragi Kurte, šta nameravaš da učiniš sa ovim nakitom?
— To me je i kapetan pitao — promrmlja Kurt.
— Pa šta si mu odgovorio?
— Rekao sam da bih najradije sve poklonio našoj šumskoj
ružici.
Svi se nasmejaše. Roza se ponovo zarumene, a Rozeta, njena
majka, upita:
— A šta je na to odgovorila stara junačina?

267
 — Hm, rekao mi je da se ne zanosim nekim ružicama, jer nisam
čovek koji bi mogao Rozi nešto da poklanja.
— On je time sigurno mislio da se takve dragocenosti nikome ne
poklanjaju, već ih treba čuvati. Mi ćemo svi voditi računa o blagu i
biće potpuno sigurno sačuvano.
A kada se kasnije Kurt povukao u svoju sobu, neko tiho zakuca
na njegova vrata. Šumska ružica provuče glavicu unutra:
— Kurte, jesi li stvarno hteo meni sve da pokloniš?
— Da, Rozo — odgovori on.
— Dobro ga čuvaj, jer ću kasnije smeti da ga primim.
— Nijedna druga osim tebe neće ga nositi.
Govoreći to, on je uhvati za glavu, a usne im se sretoše u brzom
poljupcu. Roza žustro prošaputa:
— Ujak Rodenštajn je stari medved! Svečano izjavljujem da si ti
već sad čovek koji sme meni nešto da pokloni. Zar ne, dragi Kurte?

268
 BEZAZLENI LOVOKRADICA

Jesen je prošla i nad zemlju se nadvila zima. Pao je svež sneg,

onakav kakav lovci najviše vole, pošto se tada najbolje vide i čitaju
tragovi divljači. Samo je još poneka pahuljica padala i spuštala se
kao svetlucava zvezda na grane borova i jelki koje su rasle duž puta
za Rajnsvalden.
Zimski dan je tek počinjao da sviće. Iako je bilo tako rano, jedno
ljudsko biće nailazilo je ovim putem. Bio je to čovek, čiji je izgled
bio nadasve čudnovat. Velika hladnoća izgleda na njega nije uticala,
iako je bio vrlo lako obučen. Nosio je neku vrstu lakih cipela, za taj
kraj vrlo neobičnih po formi i izradi, kratke, plave i vrlo široke
platnene pantalone, koje su tu i tamo bile pocepane, kaput u
sličnom stanju, koji mu je bio i kratak i uzan, a na glavi kapu, koja
je nekad sigurno imala i obod, ali je sada na svim šavovima bila
rašivena. Kaput mu je bio otkopčan tako da se videla košulja, koja
sigurno dugo nije videla ni vode ni sapuna, a kroz raskopčanu
košulju videle su se gole, maljave grudi.
Oko dugačkog i mršavog vrata visila je neka stara marama.
Između pantalona i kaputa visila je umesto kaiša neka krpa, koja je,
izgleda, vekovima upotrebljavana u raznorazne svrhe. Na leđima je
nosio neku veliku i punu platnenu vreću, a preko levog ramena
visila mu je stara dugačka kožna futrola za koju bi neupućeni teško
pogodio čemu služi. Ali najčudnovatije na tom čoveku je bilo
njegovo lice. Bilo je mršavo, a od sunca i nepogoda grubo i opaljeno.
Njegova široka usta gotovo kao da i nisu imala usana. Male oči
gledale su oštro ispod kapaka, a nos bi se mogao nazvati gotovo
stravičnim.

269
 Stranac je upravo zaokrenuo u jednu okuku na putu, kada opazi
da on nije jedina lutalica; malo ispred njega koračao je putem jedan
mali i debeljuškast čovek.
— , neki čovečuljak — mrmljao je stranac na engleskom. —
To mi je milo, jer verujem da poznaje okolinu i da će moći da mi da
obaveštenje. Požuriću da ga stignem.
Posle toga on ubrza korake. Sneg ih je tako prigušivao, da ga
čovek uopšte nije primetio, sve dok nije viknuo:
— , ser — reče stranac i dalje nastavi nekim čudnim
nemačkim: — Kuda vodi ovaj put, prijatelju?
Čovek se brzo okrete, ali ustuknu uplašeno, jer je stranac koji ga
je oslovio više ličio na probisveta nego na poštena čoveka.
— Zašto ne odgovarate? — upita nabusito stranac.
Ovo pitanje povrati čovečuljka. Izgleda da je sa ovom skitnicom
bilo preporučljivo biti što ljubazniji.
— Dobro jutro — reče on. — Ovaj put vodi za Rajnsvalden.
— Je li vam to mesto poznato?
— Da, poznajem ga.
— Da ne stanujete možda tamo?
— Ne.
— Šta ste vi u stvari? — upita stranac, posmatrajući ga
ispitivački.
— Veterinar — objasni ovaj.
— Veterinar? Hm! Lepo zanimanje. Lakše je izlečiti stoku nego
ljudsku fukaru. Sigurno imate posla u Rajnsvaldenu?
— Da, pozvali su me zbog jedne bolesne krave.
— Ubijte je pa ste je tako izlečili, a i sebe ste lišili kubure!
Čovečuljak užasnuto pogleda gorostasa.
— Kako vi to zamišljate! Ubiti kravu!
— Pih, ja sam ih ubio na stotine.
Mali ga sumnjičavo pogleda.
— Samo nemojte preterivati!
Uto stranac čudno ušilji ustima.

270
 — Pljuuuuuuc — i gust i taman mlaz duvanskog soka prolete
malom ispred samog lica, tako da ovaj užasnuto odskoči unazad.
— Sto mu gromova! Pripazite kako se ponašate! — opomenu ga
on. — Vodite računa gde pljujete!
— Tačno znam gde pljujem — mirno ga je uveravao stranac.
Čovečuljak ga je plašljivo posmatrao od glave do pete.
— Vi kao da žvaćete duvan? — upita on tada. — Zašto ga ne
pušite ili ušmrkujete?
— Pri pušenju gubi mnogo od arome, a za ušmrkivanje mi je moj
nos suviše drag.
— Vidi se da vam je veoma drag. Ali žvakanje duvana je veoma
nezdravo.
— Mislite? — upita stranac tonom kao da se predomišlja. — Vi
kao veterinar morate u to da se razumete. Znači, danas treba da
lečite kravu?
— Da. Dobila je tuberkulozu.
— A čija je to krava?
— Gospođe Unger sa salaša pored zamka.
— Unger? Hm. Je li ta žena udovica?
— Nije. Ali ima već nekoliko godina kako joj je muž nestao. Tek
pre kratkog vremena dobila je iz Meksika vesti o njemu.
— Hm — reče Jenki razmišljajući. — Rajnsvalden ,je zamak?
— Da. On pripada kapetanu i nadšumaru fon Rodenštajnu. A
zašto se tako pomno raspitujete?
— To vas se ne tiče.
— Možda. Ali vi mi ne izgledate kao čovek koji bi imao razloga
da se raspituje za otmene ljude.
— Zar ne izgledam? A zašto?
Čovečuljak baci prezriv pogled na stranca.
— Pa morate i sami priznati da ličite na pravu skitnicu.
— Pljuuuuuuc — i gust mlaz soka pade mu na šešir.
— Dođavola! Pripazite malo! — nastavi besno mali.
— Pih! Skitnice to obično ne rade drukčije.
— Ali ja ne dozvoljavam takvo ponašanje.

271
 — To vam neće mnogo pomoći ako i dalje ostanete grubi.
— Da ne treba možda da vam priđem u rukavicama? Baš ste mi
vi čovek za to! Naiđe neki probisvet i tako te ispljuje da ne smem da
se pokažem u Rajnsvaldenu.
Čovečuljak se razjario. Skinuo šešir i besno ga pružio strancu.
— Obrišite ga! — reče mu hladnokrvno.
— Da ga obrišem? Ja? Šta vam pada na pamet? Odmah da ga
sami obrišete! Ako to odmah ne učinite, još ćete me upoznati!
Hoćete li ga obrisati ili... — On preteći podiže štap.
— Šta — ili? — upita veliki.
— Ili ću vam opaliti jednu preko lica.
— Vi da opalite! Pljuuuuuuuc!
Još jedan mlaz pljusnu veterinaru na kaput.
— E, sada mi je dosta! — povika veterinar sav van sebe. — Evo
na. Evo!
Zamahnuo je, ali nije stigao da udari, pošto mu stranac
munjevitom brzinom izbi štap iz ruke i baci ga daleko preko krošnje
drveta. Tada malog heroja uhvati oko pasa, visoko ga podiže i tako
prodrmusa da je ovaj video sve zvezde, a onda ga nepovređenog
vrati na zemlju.
— Tako, moj patuljče, — reče on — ovo je za ono „skitnica“. A
sada kupi prnje i beži koliko te noge nose! Jer ako te još jednom
dohvatim, iscediću svu tvoju nauku iz tebe!
Veterinar duboko uzdahnu. Hteo je da govori, oči su mu sevale
od besa, ali se savlada, okrete se i u sledećem trenutku nestade
između drveća.
— Mala kornjača! Ali hrabra! — promrmlja stranac. — U svakom
slučaju videćemo se ponovo u Rajnsvaldenu. Baš sam radoznao šta
će onda reći! Hm! Jastrebov kljun i skitnica!
Neka đavo nosi ovu prokletu civilizaciju koja proglašava za
skitnicu svakog ko nema frak!
On nastavi put, ali se ubrzo naglo zaustavi, brzo skoči s puta i
sakri se pod razgranat grm. Naime, čuo je šum koji je svakom
prerijskom lovcu dobro poznat. Već sledećeg trenutka iz šume se
pred njim pojavi divan jelen.

272
273
 — Jelen! — prošaputa on. — I to kakav primerak!
Kakva sreća da je moja puška starka napunjena!
Ne pomišljajući da sad nije na Divljem zapadu, on brzo skide
kožnu futrolu sa ramena i izvadi pušku. Oroz glasno okinu. Čuvši
to, jelen diže glavu osluškujući. Ali odmah zatim začu se i pucanj i
životinja pade kao pokošena.
— — povika glasno lovac. — To se zove pogodak! A sad do
njega!
Jastrebov kljun iskoči iza žbuna i potrča ka životinji, zbaci sa
sebe kožnu futrolu i platnenu vreću i, izvadivši nož, poče da po svim
pravilima redi jelena. Dok je to radio, čuo je neke brze korake, ali se
nije mnogo obzirao na njih. Mirno je nastavio da radi svoj posao,
dok pridošlica ne stade iza njega. Ovaj prvo podiže sa zemlje pušku
lovokradice, iznenađeno je po-smatrajući, a onda reče:
— Sto mu gromova, šta to pada na pamet ovom prokletom
momku!
Tek sada Jastrebov Kljun okrete glavu.
— Šta mi pada na pamet? Pa vidite valjda!
— Dabome, vidim! Ubio si jelena!
— Nego, treba valjda da dopustim da mi takav jelen umakne?
— Bogo mili, je si li ti lud?
— Lud? Pih! Pljuuuuuuuc!
— Trista mu muka potkovanih! Šta ti pada na pamet? Za šta me
on smatra?
— Ne, ali za grdnog neotesanka! Ja se njemu obraćam sa „vi“, a
on meni sa „ti“. Ako se to zove lepo ponašanje, onda neka me obese.
— Lepo ili ružno, svejedno. Ali da ćeš biti obešen ili nešto tome
slično, to je sigurno!
— Ah! A od koga? — iskezi se Jastrebov Kljun.
— Nema potrebe da ti ja to kažem, jer ćeš već videti. Zar ti ne
znaš da se ubijanje divljači kažnjava?
Na to se Jastrebov Kljun tako iskezi, da je čovek mogao sve zube
da mu prebroji.
— Do vraga! Na to nisam ni pomišljao!

274
 — Naravno, to verujem. Takvi momci misle na kaznu tek kada
se zaglibe. A ko si ti uopšte?
— Ja? Hm. A ko ste vi?
— Ja sam Ludvig Štraubenberger.
Amerikančevo lice dobi začas šeretski izgled.
— Ludvig Štraubenberger? — reče on. — A šta se to mene tiče!
— Da, da, tiče vas se mnogo. Ja sam u službi nadšumara fon
Rodenštajna.
— Pa vi ne nosite lovačku uniformu.
— Zato što sam sluga gospodina poručnika Ungera.
— Pa ipak ste u službi nadšumara? Kako to ide jedno s drugim?
Da ne služite možda dva gospodara?
— Dva ili dvadeset, to se tebe baš ništa ne tiče. Ti si zarobljen i
moraš da pođeš sa mnom!
— Je l’ do gospodina nadšumara?
— Nego! A šta si mislio, do koga drugog?
Tada se Jastrebov Kljun ispravi.
— Tako brzo to ne ide. Vi ne nosite uniformu. Dokažite da ste
šumar!
Dobrom Ludvigu se još nikada nije desilo tako nešto.
— Grom i pakao! — povika sluga. — Da ne traži ta hulja još i
legitimaciju od mene! Pokazaću ja njemu ko sam, pa će mu sva leđa
biti modra. Pušku sam mu oduzeo. Hoće li on za mnom dobrovoljno
ili neće?
— Nije mi nužno.
— Onda znam kako ću te naterati. — Ludvig dohvati stranca za
ruku.
— Sklanjajte ruku od mene! — naredi mu ovaj.
— Ah, ti si sve bezobrazniji. Moraću da te izdevetam!
— Pljuuuuuuuc!
Mlaz gustog duvanskog soka pogodi Ludviga pravo u glavu. On
pusti ruku lovokradice i besno povika:
— Do đavola! Još me i pljuješ. To ćeš skupo platiti!
Tog momenta začu se nečiji glas iza drveća:

275
 — Tako je on i mene pljuvao. Mogu li da vam pomognem, dragi
gospodine Štraubenberger?
Ludvig se okrete.
— Ah, gospodin kravlji doktor! — reče on. — Šta vi ovde radite?
Mali čovek oprezno izađe iza drveća.
— Pošao sam za Rajnsvalden i na putu sreo ovoga čoveka. Stupio
je u razgovor sa mnom i tada smo se posvađali. Treba li da vam
pomognem da ga vežemo?
— Vi mi baš niste potrebni, jer sam dovoljno jak da izađem na
kraj sa takvim lupežom, ali što je sigurno — sigurno. Ne izgleda da
će dobrovoljno poći. Malo ćemo mu privezati ruke na leđa!
Pri tome on zacokta podrugljivo oko Jastrebovog Kljuna.
— To će stvarno biti smešno! — smejao se on.
— Kako to misliš? — upita Ludvig. — Nema tu za tebe ništa
smešno.
— O, i te kako! Zar nije smešno da lovokradica vezuje trgovca
koji mu kupuje kradenu lovinu?
— Trgovca? Na koga to misliš?
— Mislim na sebe. Ja trgujem kradenom divljači iz Frankfurta.
A ovaj mali je, u stvari, lovokradica — produži Jastrebov Kljun. —
On mi već tri godine isporučuje sve što ubije u rajnsavaldskim
šumama.
Mali veterinar nije poverovao svojim ušima. I Ludvig se takođe
iznenadi.
— Grom i pakao! — povika on. — U njemu mora da je sam đavo!
Je li to istina, doktore?
Ovome se tek tada od zaprepašćenja povratila moć govora.
— Ja lovokradica? — prosikta on. I svih deset prsta podiže kao
zakletvu: — Zaklinjem se da nikada do sada nisam ni miša ubio, a
nekmoli jelena!
— Oho, sada hoće da se vadi! — cerio se Jastrebov Kljun. — A
kome onda pripada ova stara puška?
— Da, kome? — upita Ludvig. — Valjda doktoru?
— Naravno! — I ko je ustrelio jelena? Ja nisam, nego taj doktor.
Ja sam ga samo rasporio.

276
 — Gospode bože, zar je takvo nešto moguće! — kršio je ruke
čovečuljak. — Ne verujete to, moj dragi, dobri gospodine
Štraubenbergeru!
— Do đavola, sada stvarno ne znam šta da mislim! — Rekavši to,
Ludvig pogleda u stranca kao da od njega traži savet.
— Mislite šta hoćete — reče ovaj. — Jedno je sigurno; ne
dozvoljavam da samo mene uhapsite. Bio sam tako glup da sa
svojim snabdevačem pođem u zasedu, ali neću biti tako glup da
pristanem da sam snosim kaznu.
— Presveta Bogorodice, na šta će to još izaći! — povika mali
čovek. — U svom životu još nisam imao pušku u rukama.
— Ali zato na nišanu — lagao je dalje Jastrebov Kljun. — Ja
mogu to i da dokažem, a i uviđaj će sve da iznese na svetlo dana.
Tada se Ludvig ozbiljna lica okrete njemu:
— Govoriš li stvarno istinu? Možeš li da se zakuneš?
— U sve na svetu.
— Onda ne mogu da mu pomognem. Doktore, moram i vas da
zatvorim kao lovokradicu.
Doktor od užasa ustuknu.
— Za ime boga, vi se samo šalite! — uzviknu on. — Ja sam čist
kao sunce!
— To će se već videti na saslušanju. Vi ste moj zarobljenik!
— Zarobljenik? Gospode, ja ću pobeći!
Doktor se okrete i htede da pobegne, ali je Ludvig bio brži i
zadrža ga.
— Zar se tako Prusi ponašaju? — povika on. — Hteo je da
pobegne? Time pokazuje da je kriv. Ja ću ovu dvojicu zajedno da
svežem, tako da nijedan ne može da mi umakne.
— To mi je već milije, — reče Jastrebov Kljun — neću da budem
jedini krivac. Ako se radi po pravdi, dozvoliću bez opiranja da me
svežete.
— Dobro. To je sasvim razumno. Pružite ruke, a evo i kanapa!
— Ali kunem se u sve svece da sam nevin! — uveravao je mali.
— Ovaj lupež hoće samo da me unesreći!
— Sve će se videti — mrmljao je Ludvig.

277
 — Nećete valjda vezanog da me vodite u Rajnsvalden. To bi bilo
užasno. Moja čast, moj poziv...
— Što ste zajedno udrobili, treba zajedno i da pokusate! Na
izgled lovokradice niko ne daje ni dve pare. No, šta je bilo, hoćeš li
dati ruku dobrovoljno ili treba da upotrebim silu?
Jastrebov Kljun se saže i uze sa zemlje svoju platnenu vreću,
prebaci je na leđa i reče:
— Ja se predajem dobrovoljno. Evo moje ruke.
— A ja sam na to prisiljen — stenjao je veterinar. — Evo i moje
ruke, ali znajte da ću tražiti zadovoljenje.
— To se mene ne tiče — reče Ludvig. — Ja činim svoju dužnost,
a sve ostalo će urediti gospodin nadšumar.
On priveza desnu ruku Jastrebovog Kljuna za levu veterinarevu,
a tada reče:
— Tako, to je gotovo. A šta sad sa jelenom? Neću valjda ja da ga
nosim kući!
— Ja već imam svoj zavežljaj — izjavi Jastrebov. Kljun.
— Šta je u toj vreći?
— Pet zečeva.
— Zečeva? Grom i pakao! Odakle sad oni?
— Doktor je sinoć postavio zamke i jutros zorom smo otišli da
ih pokupimo. Uhvatilo se ovih pet.
Doktor zaneme. Nije mogao da prozbori nijednu reč. Ali Ludvig,
sav besan, reče:
— Znači i zamke postavljaju! To uveliko pogoršava čitavu stvar.
Ako ti nosiš pet zečeva, onda doktor treba da ponese jelena.
— Ali to je laž, podla laž! — najzad izusti mali. — On je sam
uhvatio te zečeve!
— Sve će se videti — reče Ludvig i saže se da priveže životinji
noge.
— Gospodine Štraubenbergeru, ja vas optužujem. Tražiću da
vas kazne.
— To me ne uzbuđuje. Ja ovde samo vršim svoju dužnost.
— Ali moj poziv ode do đavola!

278
 — Zečevi i jelen takođe. Evo vam na! — i Ludvig okači životinju
malom preko leđa.
Veterinar je molio, pretio, kukao i žalio se, ali sve je bilo uzalud.
Ludvig je rešio da izvrši svoju dužnost, i ma koliko se mali opirao,
snažni Amerikanac ga je bez velikog napora vukao za sobom.
U to vreme nadšumar je bio u svojoj sobi za rad. Nije bio baš
najbolje raspoložen, mada ni sam nije znao zašto. Pre nekoliko dana
stiglo je pismo od Šternaua sa Rio Sabine i sve ih mnogo
obradovalo.
Uto se napolju začuše brzi koraci. Ludvig uđe i kod vrata stade
u stavu mirno, očekujući da ga nadšumar oslovi.
— Šta mi donosiš? — upita ovaj mrzovoljno.
— Lovokradice! — glasio je još kraći odgovor.
Starac poskoči sa stolice.
— Lovokradice? — upita on. — Čujem li dobro?
— Da, da, gospodine kapetane! Dve lovokradice — potvrdi
Ludvig.
— Sveti Hubertuse, i to dvojicu! — reče starac. To je kao melem
na ranu! Te ću razapeti na čekrk da će im noge ići od Bratislave do
Londona. Gde su?
— Dole u staji vezani su, a dva stražara su pred vratima.
— Ko ih je uhvatio?
— Lično ja.
— Ti sam? Ah! A gde to?
— Na drumu za Majnc.
— Pričaj!
— Jutro je bilo lepo i sveže, gospodine kapetane, i to me podiže
na noge da u ranim časovima prošetam poznatim stazama. Tek što
sam krenuo niz drum, kad se. najednom začu pucanj, i to pucanj iz
strane puške, kako sam odmah primetio. Odmah sam se prišunjao
bliže i video nekog čoveka kako kleči nad našim najboljim jelenom
i pori ga.
— Tome će devedeset devet munja rasparati kožu. Jesi li ga
poznao?
— Nisam, to je neki trgovac kradenom lovinom iz Frankfurta.

279
 — Ah! A otkad ti momci sami ubijaju divljač?
— O, on ga uopšte nije sam ubio, već jedan drugi. — Jesi li
poznao njega?
— Da, vrlo lako. Nisam ga odmah primetio, ali ga ubrzo spazih.
Nisam verovao svojim očima. Ove noći on je uhvatio u zamku i pet
zečeva.
— U zamku? Pet zečeva za jednu noć? Divljač je ubijao na tako
bedan način? Ne zvao se ja Rodenštajn i ne bio nadšumar ako ne
dam da ga raščereče usijanim kleštima.
— Baš je to i zaslužio, gospodine kapetane. On već godinama
snabdeva trgovca iz Frankfurta.
— Sramno! I on nam ranije nije pao šaka. Eto dokaza kako čovek
ne može da se osloni na svoje ljude. Imaju oči kao sarme i uši kao
jedra, a nijedan od njih niti gleda niti čuje. Ali ja ću od sada da
okrenem novi list: Ko mi svake nedelje ne uhvati po jednog
lovokradicu, biće smesta najuren. Na taj način ću se brzo osloboditi
lovokradica, a i vas lenjivaca. Moj hleb jedete, a moju lepu divljač
žderu drugi. A od čega ću ja da živim i naš nadvojvoda? Možda od
hrastove kore i špikovanih jelovih šišarki? Korpu sa nasušnim
hlebom ću vam tako visoko okačiti, da ćete istegnuti vratove kao
žirafe da biste je dohvatili. Pa ko je uopšte ta lopuža?
— Naš veterinar! — obavesti ga Štraubenberger.
— Naš ve... — Od iznenađenja starcu zasta reč u grlu.
—... terinar — s naglaskom dovrši reč Ludvig.
— Čoveče, da nisi možda pijan? Naš veterinar da postavlja
zamke? To je nemoguće. To ne može biti istina.
— Ali je tačno, gospodine kapetane. On je sa onim drugim dole
u staji.
— Onda neka mu je bog na pomoći! Jesi li doneo i jelena?
— Da. Doktor je morao lično da ga donese.
— Neka mu i bude. Na nos će mu izići jelen. A šta je sa zečevima?
— Svih pet su tu. Trgovac ih ima u vreći.
— Dobro. Obe lopuže ću odmah da saslušam. Kad ih dohvatim,
svu ću mast iz njih da iscedim. Do đavola, odakle mi samo tako
anđeosko strpljenje! Idi i okupi sve ljude! Neka svi odmah dođu u
moju kancelariju. Čim ti dam znak, dovedi ovamo oba prestupnika.
280
Ja ću njima pokazati šta znače pet zečeva i jedan jelen. I pošto na
kraju moram da ih predam sudu, prethodno ću tako da ih preslišam,
da će im zatvor u poređenju sa postupkom ovde izgledati kao raj na
zemlji!
Za pet minuta svi stanovnici Rajnsvaldena su bili okupljeni.
Nadšumar je rasporedio stolice u obliku polukrsta, i pošto je kroz
prozor dao znak, zauze mesto u sredini. U dvorištu je stajao Ludvig.
Čim je video znak, on otvori vrata staje i pusti krivce napolje.
— Stojte, doktore, — reče on — vi morate da ponesete jelena.
— Zar i u sudnicu?
— Razume se. To je dokaz koji će vas odvesti u bajbok, pored
onih zečeva koji su ovde takođe dokazi.
— Ali ja sam nevin.
— Kažite to lično gospodinu kapetanu! Ja se u kriminal ne
razumem tako dobro kao on.
Veterinar je morao da natovari jelena, a Jastrebov Kljun da
ponese svoju vreću. Bili su još uvek vezani jedan uz drugog. Dok ih
je Ludvig vodio preko dvorišta, Amerikanac primeti konja i
radostan osmeh mu zaigra na usnama. Pošto su se popeli uz neke
stepenice, Ludvig otvori vrata. Jastrebov Kljun baci još jedan brz
pogled na zamak, a zatim uđoše unutra.
— Evo ih, gospodine kapetane — raportira on. — Da li da skinem
doktoru jelena s leđa?
Starac je sedeo okružen svojim ljudima, dostojanstveno kao
slavni španski plemić.
— Ne, — odluči stari nadšumar osorno — neka to sam učini.
— Ali on je vezan.
— To je suvišno. Odveži ih. Jednom sam čuo da prestupnici za
vreme saslušanja ne smeju biti vezani, pa ćemo se i mi toga
pridržavati.
Ludvig odveza zatvorenike. I još jednom zadovoljan osmeh
zaigra na licu Jastrebovog Kljuna. Veterinar se požuri da dokazuje
svoju nevinost još pre nego što je suđenje počelo.
— Gospodine kapetane — poče da zapomaže — učinjena mi je
užasna nepravda. Zar ja da ubijem ovog jelena, zar ja koji sam...

281
 — Tišina! — zagrme nadšumar, prekinuvši ga. — Ovde samo ja
mogu da govorim. Ko od vas progovori ijednu reč, a da prethodno
nije upitan, loše će proći. Jeste li razumeli?
Doktor ućuta. Starac se obrati Jastrebovom Kljunu.
— Ovoga poznajem. Ali ko si ti, a?
— Ja sam frankfurtski trgovac kradenom lovinom — objasni
Jastrebov Kljun.
— Kako se zoveš?
— Enriko Landola.
To podiže starca sa mesta. — Enriko Landola? Do vraga! Šta si
po narodnosti?
— Ja sam Španac — lagao je traper dalje, veran svojoj ulozi.
Šumar ga je streljao očima.
— Čoveče, vucibatino, lupežu! A otkad si trgovac divljači?
— Tek pre nekoliko godina.
— Šta si bio pre toga?
— Pomorski kapetan.
— Gusar, zar ne?
— Da — odgovori Jastrebov Kljun potpuno hladnokrvno.
— Gori si od samog đavola, ti izrode ljudskog roda! Enriko
Landola! Ipak nam je najzad ta bitanga pala šaka! Ali kako si dospeo
u vezi sa tim veterinarem?
— Spravljao mi je otrove kad je trebalo nekog da otrujem.
Doktor poskoči od užasa.
— Zaboga, to nije istina! Ni jedna jedina reč nije istinita!
— Mir tamo, ti trovaču! — zagrme Rodenštajn. — Danas je dan
osvete. Danas vam ja lično sudim. Danas će biti razgolićeni oni koje
do danas niko nije uspeo da razgoliti. Enriko Landola, koliko ljudi
si do danas otrovao?
— Dvesta šezdeset devet.
Nadšumar se zapanji. Smrači mu se pred očima.
— Sotono! — zavika spontano. — Toliko njih, toliko! A zašto?
— Ovaj veterinar nije hteo drukčije. Morao sam to da učinim,
inače bi i mene ubio.

282
 — Gospode bože, gospode bože! — cičao je čovečuljak. — Sve je
to laž.
Jastrebov Kljun sleže ramenima.
— On, naravno, poriče. Ali ranije je bio najkrvožedniji od svih
mojih gusara. Ja mogu to da dokažem.
— Ti si čudovište! Nikad nisam bio ništa drugo do veterinar.
— Tišina, ne kreveljite se — naredi nadšumar. — Vi ste tek tri
godine u ovom kraju. To bi moglo da bude istina.
— Ali pre toga sam bio u Elberfeldšenu.
— Ućutite! Moram prvo da svršim sa ovim Landolom. Gusaru,
propalice, bitango, poznaješ li nekog Korteha?
— Poznajem — priznade Jastrebov Kljun.
— Kako si ga upoznao?
— Preko ovog veterinara. On je Kortehov šurak.
— Ne, ne — vikao je doktor. — Ne poznajem nikakvog Korteha,
za to ime nikada nisam čuo.
— Tišina ili ću vas izbaciti napolje — gremeo je starac. — Ja ću
već doznati ko vam je šurak. — On se ponovo obrati Jastrebovom
Kljunu: — Jesi li sa tim Kortehom obavljao neke poslove? Zahtevam
istinu.
— Da, i to mnoge — kliberio se Jastrebov Kljun. — Moj gusarski
brod je bio njegova svojina.
— Ovaj momak bar ima hrabrosti da kaže istinu. Poznaješ li
nekog Šternaua?
— Da, poznajem.
— Je li on jednom hteo da te uhvati?
— Da.
— Šta si onda uradio?
— Isto što i sada. Pobegao sam. Do viđenja, gospodine kapetane!
Jastrebov Kljun je još uvek imao vreću na leđima i, dok je
izgovarao poslednje reči, on se munjevitom brzinom okrete i skoči
ka izlazu. Sledećeg časa već je bio napolju, zalupio vrata za sobom i
okrenuo ključ, tako da niko nije mogao da pođe za njim. Preskačući
sve po tri-četiri stepenika, on stiže u dvorište. Tamo otrča do konja,
odveza ga, vinu se u sedlo i odgalopira.
283
 Ovaj nepredviđeni obrt je tako iznenadio čitav skup da niko nije
pomišljao da se makne. Rodenštajn prvi dođe k sebi.
— On hoće da pobegne — povika on. — Brzo za njim! — i potrča
vratima da ih otvori. — Sto mu gromova, okrenuo je ključ! — Tada
pohita do prozora i pogleda dole. — Bombe i granate! Eno ga, seda
na konja. Sada jaše kroz kapiju. Ako tako nastavi, još će nam pobeći.
Niko se nije ni setio da skoči napolje kroz prozor. Svi su potrčali
prema vratima i udarali u njih, dok neka stara služavka nije naišla.
Ona ih otvori i tada svi pojuriše dole u dvorište.
— Izvedite konje! — naredi starac. — Moramo za njim!
Koliko je konja bilo na raspolaganju, toliko je jahača izletelo
sledećeg časa kroz kapiju s Rodenštajnom na čelu. U susret im je
nailazio neki seljak.
— Tomas, — doviknu mu nadšumar — jesi li video nekog čoveka
na konju?
— Da, na vašem konju — glasio. je odgovor.
— Kuda je odjahao?
— Izgleda da mu se mnogo žurilo, ali se kraj mene zaustavio i
upitao me za vilu Rodriganda.
— Znači, krenuo je ka vili?
— Da, gospodine kapetane.
— Dobro, onda ćemo ga uhvatiti. Napred, momci. Ko mi od vas
ponovo dovede tog lopova, dobiće od mene celu godišnju platu!
Iako je bio star, stao je na čelo svih gonilaca. Izgledalo je kao da
sam hoće da zaradi jednogodišnju platu. Najneverovatnije je bilo to
što se u gužvi niko nije setio veterinara. On je potpuno sam stajao u
sobi i zurio u vrata kroz koja su svi izleteli.
— Jezus Marija — reče on. — Šta sada da uradim? I ja da
pobegnem? To je i najbolje. Ja lovokradica, trovač i gusar! Ako sada
srećno izađem iz zamka, sakriću se i osam nedelja neću nikuda
micati, sve dok se ne dokaže moja nevinost.
On se odšunja niza stepenice. U dvorištu nije bilo ni žive duše,
pošto su čak i oni bez konja pošli peške za jahačima. Tako je malom
doktorčiću, koji je još drhtao od straha, uspelo da neopaženo
pobegne. Napolju odmah skrenu s druma i uđe u žbunje. Gospođa
Unger je uzalud čekala na iscelitelja njene tuberkulozne krave.
284
 Nedaleko od zamka Rajnsvalden, grof Manuel de Rodriganda
sagradio je lep letnjikovac u kome je stanovao zajedno sa kćerkom i
unukom, kao i sa Šternaubvom majkom i sestrom.
Nešto pre bekstva Jastrebovog Kljuna drumom su prošle lake
kočije. Na mestu gde se drum račva, kočije su krenule prema vili
Rodriganda. U njima je bio Kurt, koji se posle tri nedelje provedene
u inostranstvu vraćao kući.
Ubrzo se pred Njim ukaza kitnjasta vila Rodriganda. Dvorišna
kapija) je bila otvorena, tako da su kočije mogle da prođu. Mladić
izađe iz njih, plati kočijašu i požuri uza stepenice. Dočekao ga je
portir letnjikovca.
— Dobro došli, gospodine poručniče, dobro došli! — povika on.
— Dobro jutro, dragi Alimpo. Već na nogama?
— Da, ko rano rani dve sreće grabi. To uvek kaže moja Elvira.
Kako čovek može da spava, kada zna da ćete vi naići.
— Znači, Ludvig je najavio moj dolazak?
— Da, stigao je ovamo prekjuče. On je u Rajnsvaldenu. Tako je
privržen gospodinu nadšumaru!
— Gde su domaći?
— U dnevnoj sobi.
Pošto je skinuo kaput i kapu, on se uputi tamo. U sobi je zatekao
don Manuela, Rozetu, gospođu Šternau sa svojom kćerkom i Emi
Drajden. Dočekali su ga srdačno.
— Dolazim samo na nekoliko časaka da bih se na duže vreme
oprostio od vas — objasni Kurt, pošto se sa svima pozdravio. —
Ponovo putujem danas ili najdalje sutra ujutru.
— Žao mi je reče Rozeta. — Putuješ li službeno?
— Da. I to pogodite kuda! Biće to put u daleku zemlju, odande
smo redovno dobijali radosne vesti.
— Radosne vesti? Da li tačno pogađam! Misliš li na Meksiko?
Kurt potvrdi smešeći se i spremi se da im sve potanko objasni,
ali ga u tome spreči dolazak nekog jahača čiji neobičan izgled
privuče poglede svih prisutnih. Bio je to Jastrebov Kljun, koji skoči
sa konja i, još uvek sa vrećom na leđima, pođe uza stepenice. Tamo
mu Alimpo pođe u susret.

285
 — Ko ste vi? — raspitivao je on.
— A ko ste vi? — upita Amerikanac.
— Ja sam Alimpo, kastelan ovoga zamka.
— Pa to je dovoljno. Mogu li da govorim sa njegovim
stanovnicima?
— Prvo recite ko ste!
— To ničemu ne služi. Vi me ionako ne poznajete. Donosim
gospodi važnu poruku.
— Oni su upravo sada na okupu. Ali, dragi prijatelju, vi ne
izgledate tako kao da želite da izađete pred gospodu.
— Baš to i želim. Ali ne želim da me mnogo gnjavite. Sklonite se
s puta!
— Oho. Moram prvo da pitam možete li da uđete.
— Besmislica. Ja uvek mogu da uđem.
I bez okolišavanja Jastrebov Kljun skloni u stranu Alimpa i uđe
u dnevnu sobu. Grof mu pođe u susret i oštro upita:
— Vi ste silom ušli. Kod koga želite?
— Kod svih vas.
— Ko ste vi?
— Zovu me Jastrebov Kljun.
Lak osmeh prelete preko grofovog lica. Taj odrpanac je imao
takav nos da je imao pravo da nosi to ime.
— Odakle ste?
— Ja sam — ah, evo ih, stvarno dolaze! Nisam verovao da će stari
nadšumar tako brzo naći moj trag.
Govoreći to on priđe prozoru, i tako prirodno, kao da je kod
svoje kuće. I ostali to nehotice učiniše. Videli su starog Rodenštajna
kako skače sa svog neosedlanog i zaduvanog konja. Alimpo je izašao
i prihvatio uzde.
— Dobro jutro, Alimpo — čuo se nadšumar. — Reci brzo je li
ovamo stigao neki jahač?
— Jeste.
— Sav dronjav i sa vrećom na leđima?
— Da — potvrdi žustro Španac.

286
 — Hvala bogu, moj je! Gde je taj momak?
— Kod gospode u dnevnoj sobi.
— Do- đavola, to je opasno! Moram brzo unutra pre nego što se
desi neka nesreća.
I za tren oka Rodenštajn otvori vrata i uđe. Čim je ugledao
begunca, ustremi se na njega.
— Propalice, uhvatio sam te! — povika on, nemajući vremena ni
da pozdravi ostale. — Nećeš mi više umaći! Narediću da te stave u
gvožđa, tako da će ti sva rebra popucati!
— Zaboga, šta se to dešava? — upita grof. — Ko je uopšte ovaj
čovek, dragi kapetane?
— Ovaj čovek, oh, to je najveći prestupnik na kugli zemaljskoj.
On je otrovao preko dve stotine ljudi.
Prisutni iznenađeno pogledaše starca.
— Da, samo me gledajte! — reče on gotovo bez daha. — Vi ne
verujete ali ipak je tako! Ludvig ga je uhvatio. Pobegao je kad sam
hteo da mu sudim. Zove se Enriko Landola.
— Enriko Landola? — upita Kurt. — Gusar? O, ne, to nije on.
Toga ja poznajem.
— Pa sam je to priznao.
— Šta, da je Landola? To ne može biti!
— Upitaj ga sam!
U međuvremenu je Amerikanac pažljivo posmatrao sve osobe.
— Kakve veze to sve ima? Vi ste rekli da ste Landola? — upita ga
Kurt. — Poznajete li toga čoveka?
— Čuo sam za njega.
— Ali kako ste došli na to da kažete da ste on? Amerikanac sleže
ramenima smejući se.
— Samo šala — odgovori on kratko.
— Ta šala je mogla skupa da vas košta. Ovde nisu prijateljski
naklonjeni Landoli.
— To mi je poznato.
— Pa ipak to je on — tvrdio je nadšumar. — Ta lopuža ima još
uvek u vreći mojih pet zečeva, koje je veterinar ulovio.

287
 — Vi nam govorite u zagonetkama — reče don Manuel tresući
glavom. Obraćajući se Jastrebovom Kljunu, on nastavi: — Odakle vi
u stvari dolazite?
— Dolazim od lorda Drajdena! — odgovori Jenki.
— Znači, dolazite iz Meksika? — upita Rozeta veoma uzbuđeno.
— Da, upravo odande. Vas nikad nisam video, ali po opisu vi ste
sigurno gospođa Rozeta Šternau, odnosno dona Rozeta de
Rodriganda?
— Da, to sam ja.
— Onda imam nešto za vas. — Jastrebov Kljun zavuče ruku u
vreću i izvadi pismo. — Od ser Henrija Drajdena — nastavi on. — U
Meksiku sam bio njegov vodič i pratilac. Mnogo doživljaja smo
zajednički preturili preko glave, i spreman sam da vam o svemu
pričam.
— U poslednje vreme stižu radosne vesti! Imate li još nešto za
nas?
— Nema. Ostale stvari u vreći su moje.
— Onda, dobro nam došli! Da li na glas da pročitam pismo, dragi
oče?
Don Manuel je odvrati od toga:
— Odložimo to za koji trenutak! Ipak moramo još malo da se
pozabavimo ovim dobrim čovekom, koji za nas još predstavlja
zagonetku.
— Da, — reče kapetan — beskrajno glupu zagonetku. Momče,
kako ste uopšte došli na misao da se izdajete za Landolu? Ko ste vi?
Samo zabranjujem vam da se razmećete.
Jastrebov Kljun premesti u ustima duvan koji je žvakao,
namesti zgodno usta i pljunu mlaz duvanskog soka starcu pravo
pored lica, da se ovaj iznenađeno trže.
— Sto mu gromova! — urlao je šumar. — Kakva je to svinjarija!
Pa on zamišlja da ovde održavamo takmičenje u pljuvanju? Zar je
na mene hteo da pljune? Sreća njegova što me nije pogodio! Za šta
me on to smatra, a?
Dok je odgovarao, na licu Amerikančevom zaigra veseo osmeh:
— Za mnogopoštovanog lorda rajnsvaldenskog visokog suda,
ser. Ali to u ovom slučaju nije važno. Ako mi se pljuje, ja pljujem, i
288
voleo bih da vidim toga ko će mi to zabraniti. Ko ne želi da bude
pogođen, taj treba da mi se ukloni s puta.
Don Manuel načini pomirljiv pokret rukom i reče:
— Ostavite te sitnice! Gospodin kapetan nije time mislio ništa
rđavo. On je hteo nešto pobliže da dozna o vama i vašim odnosima.
— Pih! — reče Jastrebov Kljun. — Ne treba ništa više da dozna o
meni, jer, eto, stojim pred njim. Treba samo da me pogleda. Sasvim
besplatno može sve da posmatra, čak i moj nos. A moji odnosi? Šta
vi u stvari podrazumevate pod tim? Da ne izgledam kao neko u koga
bi neka mogla da se zaljubi? Čitav ženski rod me se uopšte ne tiče, i
do sada nikad nisam imao odnose. Kako je uopšte mogao da me
upita nešto o takvim odnosima! Ni ja nisam gospodina kapetana
ništa pitao o njegovim ljubavnim odnosima.
Smejući se, grof zavrte glavom.
— Vi se varate. Uopšte nije bilo govora o nekakvim nežnim
odnosima. Hteli smo samo da doznamo ko ste i šta ste. To je
potpuno razumljivo, zar ne?
— Ko sam i šta sam? Hm! Da se zovem Jastrebov Kljun, to se
razume samo po sebi, jer mi je nos odgovarajući i kao stvoren za to
ime. A što sam prerijski lovac, to se tiče samo mene lično.
— Prerijski lovac? — mrmljao je nadšumar. — Ah, zbog toga je
on tako lakom na divljač.
— Da. Zbog toga nisam mogao da se uzdržim kad sam video
jelena. Jednostavno sam uzeo pušku i ubio ga.
— Sto mu gromova, znači on ga je ubio? To nije učinio
veterinar?
— Nije, to sam učinio ja.
— Eto ti ga na! Ali on mu već dugo isporučuje divljač, je li tako?
— Bože sačuvaj! — nasmeja se Jastrebov Kljun.
— Stvarno ne? — upita iznenađeno nadšumar. — Znači on
uopšte nije lovokradica?
— Kao što ni ja nisam frankfurtski trgovac divljači.
— Grom i pakao! To znači da si me vukao za nos?
— Da — odgovori hladno Jastrebov Kljun.
Tada starac u najžešćem besu nasrnu na njega i povika:

289
 — Sumporna smolo i vitriolisani katrane, kako se samo
usuđuješ!
— Pljuuuuuuuuuuc! — polete mu u susret sok od duvana, tako
da je Rodenštajn jedva stigao da odskoči u stranu da ga ne pogodi.
To ga još više razbesni. On nastavi da grmi:
— Mene da smatra budalom, i još gore, da me pljuje, mene,
nadšumara nadvojvode hesenskog i kapetana fon Rodenštajna! To
pseto treba bičevati, i to tako strašno, da će ležati na zemlji kao tri
noćna čuvara opijena hloroformom! Da nije možda došao ovamo iz
Amerike ili Meksika da se meni podsmeva? Izbatinaću ja iz njega taj
Meksiko, da neće moći da cvrkuće ni Meksi’ a bogme ni’ko’. A sada
želim da doznam kakav je razlog što me tako gadno nasamario!
— Razlog? — smejao se Amerikanac. — Hm! Baš nikakav.
Starac je bio toliko zabezeknut da ostade otvorenih usta.
— Šta? — zgranuo se on. — Nije imao razloga? Baš nikakvog?
Znači, on je s nama hteo samo da se našali?
— Da — smejao se bezbrižno Jastrebov Kljun.
— Ah! Znači, stvarno sve samo šale radi! Sad je dara prevazišla
meru! Čovek se samo našalio sa mnom! Sa mnom! Jeste li čuli? Sa
mnom! Jedino čemu se radujem jeste to što nije uspeo da mi
pobegne. Zna li on šta ga sada čeka? Zatvor!
Jastrebov Kljun se nasmeja. — Zatvor? Pih! I to samo zbog
jednog jelena? Besmislica!
— Besmislica, on kaže besmislica? On kao da ne poznaje naše
zakone?
— Šta me se tiču vaši zakoni? Ja sam slobodni Amerikanac.
— E, u tome se grdno vara! On sada uopšte nije slobodni
Amerikanac, nego lopuža koju treba zatvoriti. U ovoj zemlji se
lovokradice kažnjavaju zatvorom.
Jastrebov Kljun se sad ipak malo uozbilji. On reče: — Mi preko
smemo da pucamo koliko nas je volja.
— Tamo preko možda. Ali ne ovde. Razume li me on?
— Grom i pakao, na to uopšte nisam mislio! Jelen je izišao iz
šume, i ja sam opalio; to je sve. Ako me zbog toga strpaju u buvaru,
moram iz nje da pobegnem.

290
 — To mu neće lako poći ponovo za rukom. Ali kako je on upao
ovamo?
— Zato što sam ovde imao važnih poslova. Došao sam ovamo
kao glasnik koji nešto važno treba da javi porodici Rodriganda.
— Zašto mi to on odmah nije rekao? Sada hoću da čujem kakvu
nam to vest donosi, pa ću onda odlučiti koliko će biti kažnjen zbog
jelena.
Ostali prisutni su ostavili obojicu da neometano pričaju. Način
razgovora ih je vrlo zabavljao. Pošto su doznali da je stranac glasnik,
bili su sigurni da ga stari nadšumar neće prijaviti. Zbog toga su ih i
pustili da se siti izrazgovaraju, dok na kraju grof opet ne uze reč.
— Znači, sada vam znamo ime i zanimanje — reče on. — Hoćete
li nam još reći kako ste došli u dodir sa ljudima koji su nam tako
bliski?
— Reći ću vam — odgovori Jastrebov Kljun. — Znate li šta je to
skaut?
— Ne znam zabrunda nadšumar džangrizavo.
— Pljuuuuuuuc! — S prezrivim izrazom lica Jastrebov Kljun
pljunu u vatru kamina.
— To ne znate?— upita on. — Pa to zna svako dete! Postoje ljudi
na Divljem zapadu koji imaju takvu moć orijentacije da ne mogu
zalutati. Oni poznaju svaku stazu, reku, drvo, i sa sigurnošću se
snalaze i tamo gde još nikada nisu bili. Takvi ljudi se zovu skauti.
Njih čovek ne sme da mimoiđe kada su u pitanju važni pohodi. Ako
ne želi da zaluta, svaki karavan mora da ima bar jednog ili dvojicu
skauta. Eto, takav skaut sam i ja.
— Sto mu gromova, — reče kapetan — to znači da on poznaje sve
staze i bogaze Divljeg zapada? Na njemu se to zaista ne vidi!
— Ja kao da imam malo priglupo lice?
— Vrlo glupo!
— Pljuuuuuuuuuuc! — i sok i parčići duvana poleteše starom
pravo na grudi.
Rodenštajn opsova i približi se Amerikancu.
— Hulja, i on se usuđuje da to uradi jednom kapetanu i
nadvojvodinom nadšumaru? Možda on misli da samo on zna da
pljuje? — I nadšumar pljunu Jastrebovom Kljunu pravo u čelo.
291
 Sasvim mirno, ali i prezrivo, Jenki obrisa s lica taj neočekivani
poklon.
— Početnik! — presudi on. — Kako se on samo usuđuje da
jednog američkog prerijskog lovca nazove glupim? Možda on
zamišlja da je jedan ovdašnji nadšumar pametniji od odličnog
lovca? Ili možda misli da jedan kapetan može da se meri sa jednim
skautom? Ako me on ceni po odelu koje sada nosim, onda je on u
velikoj zabludi.
Jastrebov Kljun je govorio nemački na stranački način. Pa ipak,
njegov govor je bio tako jasno i ubedljivo održan, da je na starog
kapetana ostavio popriličan utisak. Osetio je da je pred čovekom
koji mu je dorastao u grubostima. On se počeša iza uha i reče:
— Gospode, ala je ovaj čovek ljubazan! S njim se nikada ne zna
na čemu si. Dobro, za sada ću ćutati. Odluku šta da se s njim radi,
doneću tek kada budem s njim načisto.
— E, tu ste potpuno u pravu — reče Jastrebov Kljun — ljubaznim
tonom. Obraćajući se ostalima, on nastavi: — I ja sam jedan od
skauta. Jednog lepog dana bio sam u El Refuhiju. Tamo me je
najmio jedan Englez koji je želeo da ide brodom uz Rio Grande del
Norte.
— Ah, moj otac, zar ne? — upita ledi Emi.
— Da. Poslali su me u El Paso del Norte da javim predsedniku
Huarezu da mu lord donosi oružje i novac. S njim sam se našao u
Fort Gvadalupi. A pre toga sam sreo i neke druge ljude. Prvo je to
bio jedan lovac koga su zvali Crni Žerar. Onda je bio još jedan, mali,
ali vrlo sposoban čovek, koji će vas naročito interesovati.
— Sigurno neki poznanik? Kako se zove?
— Mali Andre. On ima brata u Rajnsvaldenu.
— Nemamo nikog u Rajnsvaldenu ko se zove Andre.
— To mu i nije prezime već ime, a puno ime mu je Andreas.
Čuvši to, dobri Ludvig načulji uši. On je tiho ušao u sobu da bi
mogao učestvovati u vezivanju begunca.
— Andreas? Grom i pakao! Ovo se tiče mene. Ja imam brata koji
se zove Andreas. On je otišao u daleki svet i nikad se više nije javio.
— Šta je bio po zanimanju?
— Pivar.
292
293
 — Dobro, to se slaže. A kako se vi zovete?
— Ludvig Štraubenberger.
— Pa i Mali Andre se u stvari zove Andreas Štraubenberger.
Ludvig zapljeska rukama.
— Znači, Andreas je živ! Moj brat je živ! A gde je on sada?
— E, upravo je to stvar zbog koje sam ovamo i došao. Mi ne
znamo gde je on sada i moramo ga tražiti. Ali pre svega, moram još
da pomenem i druge osobe koje sam sreo u Fort Gvadalupi.
Jastrebov Kljun im tada ispriča sve što se događalo od njegovog
dolaska u Fort Gvadalupu do odlaska na hacijendu del Erina, kamo
ga je poslao Huarez.
On, doduše, nije uvek tačno znao vezu između . ličnosti i
događaja, ali je tako umeo da im opiše ličnosti i događaje, da su oni
uspeli mnogo više doznati od njega nego iz Šternauovog pisma.
Rozetino lice je sijalo od radosti što joj je muž živ. Ali ona najednom
preblede. Jastrebov Kljun im je pričao kako su Šternau i njegovi
pratioci ponovo nestali bez traga.
— Ja sam već rekao da su se Šternau, Anton Unger, obe
poglavice i ostala petorica odvojili od nas da bi uz pomoć Miksteka
oterali Kortehove pristalice sa hacijende...
— A to im je i uspelo.
— Da. U međuvremenu su se predsednikove snage neočekivano
povećale tako da smo uspeli da ih pratimo brže nego što smo
očekivali. Ali kad smo stigli do hacijende, oni su već bili otišli.
— Kuda?
— Ko to zna! Naša traganja nisu dovela ni do kakvih rezultata.
Lord Drajden je na kraju došao do zaključka da je posredi neka nova
velika nezgoda. Ali, na žalost, za sve je već bilo dockan. Jedini koji
je stvarno mogao nešto da uradi bio sam ja.
— I šta ste vi doznali?
Jastrebov Kljun sleže ramenima.
— Malo, vrlo malo! Huarez je najpre mislio da je posredi neki
kraći odlazak, sa koga će se izgubljeni brzo vratiti. Na žalost, on se
prevario. Pošto smo na njihov povratak dugo čekali, a Predsednik je
morao da krene na jug, lord Drajden se uplaši za njih. Ali on nije

294
mogao da se odvoji od Huareza. Zbog toga ja krenem u potragu za
njima. Pratio sam im trag do Santa Hage, ali dalje nije išlo.
— Zar nemate nikakvih pretpostavki gde bi mogli da budu?
— Najverovatnije je da ih je Korteho uvukao u klopku.
— O bože! Moramo ih spasti ako je to još moguće!
— Zbog toga sam i došao. Pošto sam izgubio trag. vratio sam se
Englezu. Odmah smo otišli Huarezu, a ovaj je, saslušavši nas, mislio
da je Korteho pobegao Panteru Juga i da su Šternau i ostali prateći
ga, pali Huarezovom protivniku u šake. Huarez je odmah poslao
glasnika Panteru. Ovaj je odgovorio da Korteho nije bio kod njega i
da se ne bi ni usudio da dođe u njegovu blizinu. Zbog toga sam lično
pošao do Pantera. Bio je to opasan poduhvat u kome sam i glavu
rizikovao. Ipak sam se srećno izvukao.
— I šta ste doznali?
— Na žalost ništa povoljno. Ni Korteho ni ostali nisu bili kod
Pantera. Verujem da ih negde drže zatvorene da bi ih kao
Huarezove prijatelje učinili neškodljivima.
—Znači, postoji nada da se don Fernando, moj muž i njihovi
pratioci oslobode?
— Da, ako uspemo da im pronađemo trag. Huarez i lord Drajden
su sve pretražili, ali uzalud. Oni su me ovamo poslali da vas o svemu
obavestim.
Svi prisutni su bili snuždeni. Šta mogu oni da urade, kad ni
Huarezu ni lordu Drajdenu nije pošlo za rukom da pronađu tragove
nestalih! Rozeta i Emi su tiho plakale. Grof, gospođa Šternau i njena
kći su zamišljeno gledali kroz prozor. Stari nadšumar nije mogao da
izrazi svoju tugu na tako tih način. On stisnu pesnice i povika:
— Gospode, kad bih još samo jedan jedini put bio mlad!
Odjahao bih preko i sav Meksiko bih pretvorio u prah i pepeo. Ali
to mi ne daju moje stare kosti. Nisu više dobre ni za supu.
— Ali moje su još mlade, dragi poočime! — uzviknu Kurt.
— To je tačno, dečače moj — reče starac. — Ali kakve ti veze imaš
sa Meksikom?
Tada se Rozeta obrati obojici.
— Stvarno, dragi Kurte! Ti upravo putuješ u Meksiko.

295
 — Da — reče on. — Tamo treba da izvršim jedan zadatak. Nadam
se da ću i pored toga posla imati vremena da pođem u potragu za
našima.
Traper je ispitivački gledao poručnika.
— Vi? Vi hoćete u Meksiko? Mladi čoveče, ostanite bolje kod
kuće. Tamo preko vazduh nije baš najzdraviji za tako finu gospodu.
Hm, kroz njega svud unaokolo paraju meci.
— Baš to mi se dopada.
Jastrebov Kljun se suvo nasmeja.
— Ali od takvog metka čovek lako može da strada.
— To znam. Kuda idete kada ovde završite posao?
— Ponovo u Meksiko. Ja sam saopštio sve i svoj zadatak sam
izvršio. Moram samo da sačekam odgovor koji treba da odnesem
predsedniku i lordu Drajdenu. Mogu da krenem već danas.
— Hoćemo li zajedno da putujemo?
— Rado. Siguran sam da ću preko moći da vam budem od
koristi. Kada vi nameravate da krenete, gospodine Ungeru?
— Odlučeno je da krenem sutra. Dopustite da vas još nešto
upitam! Ako bi neko od pruskih ministara tražio od vas da mu date
pošteno i tačno obaveštenje o odnosima koji vladaju u Meksiku, da
li biste mu ga dali?
— Ako bi i on prema meni pošteno postupio.
— Zar sumnjate u to?
— Hm! U takvim slučajevima čovek mora biti oprezan. Prusi,
doduše, nisu prijatelji Francuza. Ali kako stoji stvar sa Austrijom?
— I nju je Pruska pobedila.
— To je tačno. Ja verujem da Prusi ne bi imali mnogo koristi od
cara Maksa. A zašto me sve to pitate?
— Zato što poznajem jednog ministra kome bi bilo milo da s
vama razgovara o Meksiku.
— Kako se zove taj ministar?
— Bizmark.
Jastrebov Kljun se iznenadi.

296
 — Zar Bizmark lično, taj đavolski čovek. Njemu bih dao
najtačnija obaveštenja. Ali ako sam dobro shvatio, vi morate već
sutra da otputujete?
— Meni je naređeno da krenem sutra. Današnji dan sam dobio
da se u Rajnsvaldenu oprostim od svojih. Ali verujem da vas smem
odvesti Bizmarku.
— Gde je on sada?
— U Berlinu.
— Dobro, onda moramo k njemu!
— Vi, dakle, pristajete. Hvala vam. Ali — hm! — Dok je to
govorio, Kurt je značajno pogledao traperovo odelo. Vaš spoljni
izgled nimalo ne odgovora takvoj poseti.
— Tako? Hm. Pa dobro. U vreći imam bolje odelo, pravo
meksikansko.
— To ne smete obući, pošto niko u vama ne sme da pozna
Meksikanca. Vi morate da se pojavite kod Bizmarka inkognito.
— Inkognito? Grom i pakao, ala to zvuči otmeno! Ali kako to da
učinim?
— Obući ćete obično civilno odelo. Odmah ću se pobrinuti za to.
— Da se pobrinete? Znači treba da ga kupite? To ne dolazi u
obzir. Jastrebov Kljun nije čovek koji bi dozvolio da mu neko drugi
plaća odela. Ko kreće za Evropu čak iz Meksika, taj ima kod sebe
dovoljno novca da sam može platiti kaput i kravatu!
— Nisam hteo da vas uvredim.
— A ja to nisam hteo ni da vam prebacim! Onda kad putujemo?
— Večeras poslednjim vozom.
— Zajedno? To mi ne odgovara. Nisam navikao da putujem s
nekim. Bolje mi recite mesto u Berlinu gde treba da se sastanemo?
— Hm. Ne mogu da utičem na vas i neka bude kako želite. Sutra
ćemo se, znači, sastati tačno u tri časa u „Magdeburger Hofu“. Ova
gospoda će hteti još o mnogo čemu da vas pitaju. Idem u svoju sobu
da se spremam za put.
Kurt ode. Nije ni pola časa bio u sobi, kad neko zakuca. Vrata se
otvoriše i Rodenštajn uđe.

297
 — Došao sam samo da ti kažem — reče on — da će Amerikanac
već sada krenuti.
— U Berlin? — upita iznenađeno Kurt.
— Prvo u Majnc. Ali će prethodno doći k meni. Njegova puška
je kod mene. Strašno glupava sprava za pucanje! A sam momak taj
ima vražji jezik!
— Znači, neće otići u zatvor?
— U stvari treba da ga zatvorim. Ali taj čovek je suviše grub. Ja
volim ljubaznost i naučio sam na otmenije ponašanje. Zbog toga
više volim da s njim nemam nikakva posla. Do viđenja!
— Do viđenja!
Dok je odlazio, Rodenštajn je mrmljao sam za sebe:
— Da, zaslužio je da ga zatvorim, ali — trista mu muka! — ni
slutio nisam da sam tako mekana duša.

298
 MASKARADA U MAJNCU

Posle nekoliko časova Jastrebov Kljun je laganim koracima

šetao ulicama Majnca i ljubopitljivo posmatrao izloge. Najzad
zastade pred jednom kućom.
— Trgovina gotovog odela — promrmlja on. — Tu ću da uđem.
Čim uđe, pred njim se stvori trgovac koji ga je ispitivački
posmatrao. Spoljašnjost Jastrebovog Kljuna nije ulivala poverenje.
— Šta želite? — upita prodavac.
— Želim odelo.
— Odelo? Celo odelo?
— Sigurno celo! — reče lovac. — Ne sme da bude pocepano.
— Pocepano? Zar da nudim pocepana odela, kad mi kao
najboljem krojaču u Majncu dolaze ljudi da kupuju samo fine stvari!
Šta je gospodin?
— To se vas ne tiče.
— Je li gospodin odavde?
— Ne, nisam.
— Onda gospodin ne dolazi valjda tek da bi uzeo stvari na kredit,
što se kaže na veresiju?
— Plaćam odmah.
Na to trgovac poče još pažljivije da posmatra Jastrebovog
Kljuna, a potom reče:
— To mi je milo da čujem. Znači, gospodin ima kod sebe
dovoljno novca da plati celo odelo, odnosno kaput, pantalone i finu
košulju?
— Čujete vi! Do sada još niko nije imao potrebe da se brine o
mojoj kesi.
299
 — Smem valjda da pitam! Kada je reč o poslu, treba da se
osiguram.
— Osigurate? Da me možda ne držite za propalicu?
Trgovac podiže svih deset prstiju uvis kao da se brani i povika:
— Šta to gospodin priča? Takva reč mi ni na pamet nije pala! Ali
gospodin neka izvoli da se pogleda! Pa on zimi nosi odelo koje bi i
za leto bilo tanko, a uz to ga nose samo prosti ljudi.
— Nemam vremena za nagvaždanje. Reci hoćeš li mi pokazati
odelo!
— Naravno, pokazaću odelo. Ali gospodin treba da kaže kakvo
odelo želi da vidi.
— Hm! — reče Jastrebov Kljun razmišljajući. — Potrebno mi je
odelo u kome me niko neće poznati.
— Znači, gospodin želi da se preruši.
— Da. Ne sme da se primeti odakle dolazim.
— Onda moram da znam odakle gospodin dolazi?
— To se vas ne tiče. Dovoljno je da znate da hoću da putujem,
što bi se reklo, inkognito.
— Onda bih vam predložio frak, kao što ga je nosio veliki
Meternih u vreme kongresa koji je bio održan protiv francuskog
cara Napoleona u Beču.
— Ko je bio taj Meternih?
— Ministar i knez, moćan kao car i bogat kao veliki Mogul, koji
je dvaput veći od slona.
Trgovac izvuče frak iz zabačenog kuta radnje. Bio je riđe boje,
sa „puf“ rukavima, reverima i ukrašen ogromnim dugmetima.
Jastrebov Kljun ga pogleda i upita:
— Koliko tražiš za taj ministarski frak?
— Ne mogu da ga dam ispod dvanaest talira i deset srebrnih
groša.
Jastrebov Kljun je navikao na američke cene.
— To je jeftino — izjavi on. — Evo trinaest talira! — i izvuče iz
vreće veliku kesu iz koje izbroja trinaest talira.
Trgovac je bio iznenađen i reče:

300
 — Gospodin je dobio taj ministarski frak za četiri talira jeftinije.
Tražio sam tako malo zato što će gospodin uzeti još stvari da bi
upotpunio garderobu. Mogu li da donesem košulju i pantalone?
— Ali i u njima moram da budem inkognito.
— Onda moram da upitam kako gospodin želi da izgleda.
— Kako? Hm! Na to nisam mislio. Kako treba čovek da izgleda
ako putuje inkognito?
— Hm. Želi li možda gospodin da putuje kao umetnik?
— Umetnik? Grom i pakao, dabome! Za to sam kao stvoren. Ali
koliko vrsta umetnika ima?
— Najpre književnici.
— Neka, hvala, oni su uvek gladni.
— Onda vajari.
— Oni mnogo lupaju čekićem.
— Kompozitori i muzikanti.
— Hm! To ne bi bilo loše. Kompozitor i muzikant? To mi se više
dopada. Kakvu košulju treba da imam u tom slučaju?
— Gospodinu ću dati zelenu košulju sa mnogo plavih cvetova,
pa će ga svi gledati kao livadu punu nezaboravka. Doneću još i
crnosive pantalone iz doba Sebastijana Baha, koji je moćno svirao
na orguljama i iskomponovao pune korpe nota.
— Onda mi donesite i jedno i drugo i još par cipela.
— Dobro. Doneću i jedan šešir, veliki i širok kao što ga je nosio
Orfej pre odlaska u pakao.
— U redu. Kupiću i šešir.
Šešir je bio stravičan: obod širine pedlja i ista takva visina.
— Ako gospodin želi da ide kao muzikant, zar ne treba da ima i
note, da bi izgledao kao veliki kompozitor?
— Do đavola, dabome, note! Njih sam sasvim zaboravio. Imate
li neke pri ruci?
— Zašto ne bih imao i note? Hoće li gospodin dati jedan talir?
— Naravno. Dajte mi ih!
Trgovac mu donese note za gitaru i početni tečaj za klavir. A
onda, kao razmišljajući, reče:

301
 — Ali kompozitor mora da ima i neki instrument, da bi u njega
duvao ili prevlačio rukom po strunama.
— To je tačno. Imate li ovde i instrumente?
— Naravno, imam! Jednu violu, dve lire i pravu jerihonsku
trubu.
— Donesite je.
— Šta? Violu ili trubu?
— Truba mi je milija.
Preprodavac izvuče instrument iz gomile starog gvožđa.
— Do vraga! — reče Jenki. — Ala je to neka starudija!
— Zar vam nisam rekao da je to jerihonska truba od koje su se
srušila tri jerihonska zida?
— Hm! Kad je tako!
— Pošto je truba?
— Ja sam je kupio za deset talira, vama ću je dati za osam.
— Dobro. Evo novca! Zar ne bih mogao da platim u
banknotama? Srebrni novac će mi trebati docnije.
Jastrebov Kljun izvuče iz vreće snop novčanica od po deset
talira i položi jednu na sto. Ostale novčanice stavi u džep od
pantalona. Taj pokret je staretinar pratio sa velikim
interesovanjem. Kakva nesmotrenost! Toliko novčanica staviti u
džep!
— Ostaju mi dva talira — reče Jastrebov Kljun. — Za to mi dajte
naočari!
— Kakve gospodin želi? Naočari, lornjon ili monokl?
— Jedne koje idu uz inkognito.
— Onda ću vam dati starinski binokl, pravo s nosa majstora
Gluka, koji je komponovao mnoga dela za pozorište. Evo ga. Mene
košta četiri talira, ali ću ih dati za dva, pošto je gospodin kod mene
kupio celo odelo.
— Dobro! Odelo ću odmah obući. Ima li ovde neka prostorija da
se čovek presvuče?
— Pored radnje je odaja u kojoj mušterije probaju odela.
Gospodin može tamo da uđe, a ja sam spreman da mu pomognem.
— Možda biste kupili ovo moje staro odelo?
302
 — Pa ne znam! Šta čovek uopšte da da za takve stvari! Pogledaću
ih, pa ću ponuditi koliko je pravo.
Staretinareve oči su pohlepno zasijale. Nije više skidao oka sa
Jastrebovog Kljuna, koji se presvlačio. Staretinar je znao da su
novčanice od deset talira u džepu, i hteo je da vidi hoće li ih traper
izvaditi.
— Pošto je obukao kupljeno odelo, Jastrebov Kljun odgurnu
nogom staro i upita:
— Šta je? Kupujete li ga?
Trgovac je dobro pazio. Video je da novčanice nisu ni dirnute.
Staretinar Levi Hirs uze pantalone i, tako je bar on mislio,
neprimetno opipa spoljni džep, pri čemu su novčanice zašuštale pod
rukom. Nije bilo nikakvo čudo što su mu ruke drhtale od straha da
mu ne izmakne dobitak.
— Šta da dam za te stvari, kad to niko neće da kupi? — upita Levi
Hirs. — One ništa ne vrede.
— Koliko nudite? — upita kratko Jastrebov Kljun.
— Dajem za sve ove prnje jedan talir — ponudi staretinar.
— Šta vi mislite! Dajte ovamo te stvari! Spakovaću ih u vreću!
Trtovac se brzo predomisli.
— Daću vam dva talira.
— Ne pada mi na pamet — reče Jenki, spreman da krene i
pokupi svoje stvari.
— Tri talira — ponudi sada trgovac.
— Besmislica.
— Četiri talira.
— Neću.
— Pet talira.
Staretinar je drhtao od straha kao da ga je spopala groznica.
— Ne, ne dam odelo ispod četrdeset talira.
— Četrdeset! — zakuka trgovac, razrogačivši oči toliko da su mu
bile kao sarme. — Zar je to moguće!
— Vuna za ovo odelo je ispredena od dlake lenjivca. Ko na sebi
nosi odelo od takve vune, nikada se neće razboleti.

303
 — Vuna od lenjivca? Četrdeset talira! O bože Abrahame, zašto
je to baš vuna od lenjivca! Daću deset talira, ali ni pfeniga više.
— Četrdeset tražim poslednji put! Moram da otputujem vozom
i nemam više ni minuta vremena.
— Vozom da otputujete? — upita trgovac pomislivši da će onda
stranac nepovratno otići. To je još i povećalo vrednost papira u
džepu.
Za svaku sigurnost trgovac još jednom opipa džep, savi stvari i
odloži ih u stranu, a novac dade strancu. Želeo je da ga se oslobodi
pre nego što se ovaj seti gde je ostavio svoj papirni novac.
— Tako, evo četrdeset talira — reče on najzad. — Tolika hrpa
novca za takve dronjke! Mi smo završili. Gospodin može da ide
sada.
Jastrebov Kljun mu se nasmeja u lice.
— Da, mi smo svršili i mogu da idem. Paprenu cenu ste mi za
sve tražili, ali se nisam cenjkao jer to jedan džentlmen nikad ne čini.
Sada smo kvit. Do viđenja.
— Do viđenja, gospodine.
Tek što je Jastrebov Kljun izašao, otvoriše se vrata male
prostorije iza radnje. Iz sobe, u kojoj je trgovac stanovao, izađe
njegova žena.
— Levi, rode! povika ona pljesnuvši rukama. — Šta si to učinio?
Veliku, užasnu glupost!
On brzo zaključa radnju i zamišljeno se zagleda u ženino
izborano lice.
— Šta kažeš da sam uradio? Neku glupost?
— Da, užasnu. Dao si za te prnje četrdeset talira. Kao da si
pošašavio.
— Ne, bio sam vrlo pametan. Upravo sam napravio lep poslić.
Ženino lice se razvedri.
—Čula sam svaku reč dok ste se pogađali. Ko je taj čovek?
— Zar ja znam? Nisam ga pitao. U svakom slučaju je budala.
Kupuje od mene najgore stvari po ludo visokoj ceni.
— A ti kupuješ po još luđoj ceni prnje, koje ne vrede ni deset
srebrnih groša.

304
 — Ženo, šta se ti razumeš u to? Ove prnje vrede više puta po
četrdeset talira.
— Da nije zato što su od vune lenjivca, a?
— Vune lenjivca? Baš si smešna! Vuna od lenjivca uopšte ne
postoji. Toga čoveka su prevarili.
— Znači, one su od obične ovčije vune? I za to daješ četrdeset
talira? Ti si zreo za ludnicu!
— Saro, baš mi te je žao. Te stvari vrede sto četrdeset talira.
Odmah ću da ti dokažem. Zavuci ruku U džep!
— Šta ima u njemu? — upita ona sumnjičavo.
— Samo zavuci! Vidi šta ćeš naći!
Žena zavuče ruku u džep i reče:
— Neka hartija.
— Naravno! Izvuci je napolje.
Sav uzbuđen, gledao je u njene ruke koje izvukoše nekoliko
komadića hartije.
— Pa šta je to? — upita on.
Ona pregleda hartijice. — Iseckane novine.
— Nisam ti pokazao pravi džep. Brzo zavuci ruku ovamo!
— Ništa — kratko reče žena.
On poblede. — Ništa? — promuca. — Rekla si ništa? Unutra
ničega nema?
— Baš ničega.
A u prvom džepu?
— Samo papirići.
Staretinar brzo pregleda džepove. U njima nije bilo ama baš
ničega. Sav užasnut, ispusti pantalone iz ruku.
— Blagi bože! — zakuka on. — Mene su prevarili, propao sam,
bankrotirao sam zbog četrdeset talira!
Bio je tako slab da je morao sesti na stolicu. Žena podbočivši
ruke osu paljbu:
— Šta si ti? Propao i bankrotirao zbog četrdeset talira. Ne.
Propao ti je razum, a bankrotirao mozak.

305
 — Saro, rode! — jadikovao je on. — Pa on je stavio preko
dvadeset novčanica u džep.
— Novčanice? Kakve novčanice?
— Novčanice od po deset talira.
— I ti si to video?
— Da, video sam.
— Znači, ponovo ih je izvadio!
— To nisam video.
— A ko je on?
— Otkud znam!
— Kuda je otišao?
— Rekao je da ide na železničku stanicu.
— Onda idi, skači, juri, žuri, trči! Moraš ga pronaći.
— Ali čemu, Saro, čemu?
— Mora da ti ponovo otkupi pantalone za četrdeset talira. On te
je prevario.
— Nije, nego sam ja hteo njega da prevarim.
— O Levi, rode, ala si ti glupan. Stideću se tebe kad god ugledam
stare pantalone.
Dok je napuštao radnju, Jastrebov Kljun je bio vrlo ozbiljan. Ali
čim je zašao za okuku, on prsnu u glasan smeh.
— O Levi — reče on. Ala si glup! Pa ja sam metnuo novčanice u
džep samo da bih te zaveo. A kad sam ti ponudio pantalone, novac
više nije bio tamo. Stvarno je istina, petorica veštih nisu dorasli
jednom Jenkiju! Četrdeset talira za te dronje! Pa to je užas. Celo
odelo sam tako dobio džabe i još mi je ostalo novca pride.
Svakako u novom odelu Jenki je izgledao vrlo čudnovato.
Njegova spoljašnjost nije odavala poštovanog i ozbiljnog čoveka,
već je izgledao kao neka maškara čemu je mnogo doprineo i njegov
nos. Jastrebov Kljun nije daleko odmakao, a za njim su već jurila
deca. Njegov šešir, ogromna dugmad, stare kožne pantalone, cipele
za igranje, nos i truba, privlačili su pažnju radoznalih gledalaca. On
to zapazi sa neobičnim zadovoljstvom.

306
 — Grom i pakao, mora da lepo izgledam u tom odelu? —
smeškao se on. — Neće još dugo potrajati, i sva će deca juriti za
mnom.
Tako je on dalje koračao ulicama, sa vrećom i puškom na leđima
i s trubom pod miškom. Njegova pratnja je rasla i pravila tako
paklenu graju, da su se levo i desno otvarali prozori radoznalih
stanara.
— O Džordže Vašingtone! Ala ovde pravim senzaciju! Majnc će
još dugo pominjati Jastrebovog Kljuna — mrmljao je on. — Šteta
samo što ne znaju da sam to ja, pošto putujem inkognito.
Ali njegov inkognito nije dugo potrajao. Jedan stražar naiđe iza
ugla, opazi neobično stvorenje i gomilu koja ga je pratila. On priđe
Amerikancu i uhvati ga za ruku.
— Hej! Ko si ti?
Jastrebov Kljun stade gledajući čoveka.
— Pljuuuuuuuc — prolete stražaru mlaz kraj nosa.
— Ja? — upita on. — A ko si ti?
— Gradski stražar.
— Lepo. Onda smo, znači, kolege. Ja sam šumski stražar.
— Gluposti! Je li ti poznato da mi moraš odgovarati na svako
pitanje?
— Zar nisi dobio odgovor na pitanje?
— Jesam. Ali kakav! Odakle si?
— S one strane.
— S one strane? Šta to znači?
— Pa to da nisam s ove strane.
— Čoveče, zaveži jezik ili ću te uhapsiti! Kako se zoveš?
— Jastrebov Kljun.
Stražara stvarno obuze bes. — Zar si ti našao da sa mnom teraš
šegu? Odakle dolaziš?
— Odande. — Jastrebov Kljun pokaza iza sebe.
— Kuda ćeš?
— Tamo. — On pokaza ispred sebe.
— Ništa ne znam. Ti si moj zatvorenik.

307
 — Nemam ništa protiv. A ako se oduprem?
— Onda ćeš zbog otpora vlastima dobiti tri godine zatvora.
— , to je već trinaest. Danas umalo nisam dobio deset.
— A zbog čega?
— To te se ne tiče.
— O ljudi, ti si poludeo ili se praviš budala, pa se šegačiš, ali to
će te skupo stajati.
— Onda ako jedan od nas treba da bude lud, a onaj .drugi
budala, ja pristajem da sam lud.
— Čuješ ti, je l’ se to odnosi na mene?
— Ne, nego na mene. Mislim to da sam lud!
— Onda ostaje da sam ja budala.
— Zar stvarno to ostaje? Na žalost, tu ništa ne mogu pomoći.
— Vidim da se s tobom na ulici ne može izaći na kraj. Pođi za
mnom! Napred marš!
— Kuda?
— To ćeš još videti. Šta ti je u vreći?
— Putne stvari.
— A u toj staroj futroli?
— Lovačka puška.
— Imaš li dozvolu za nošenje oružja?
— Imam.
— Ko ti je izdao?
— Ja lično.
— E, to će ti doneti još dve godine zatvora i puška će ti se oduzeti.
— Grom i pakao! Još dve godine?
— Da. Zbog falsifikovanja dokumenta.
— To sve zajedno čini već petnaest godina.
— Da. Ako tako dalje nastaviš, može nešto i da bude od tebe.
Razgovarajući tako, brzo su stigli do policijske stanice, a pratila
ih je sve veća gomila ljudi.
— Ovo je mesto gde ćeš doznati šta znači zatvor.
— To znam već odavno.

308
 — Ah! Ti si, znači, češće bio zatvaran?
— Ni to te se ne tiče.
— Takvim gološijanima mi umemo da zapušimo usta. Ulazi!
Kad su se popeli, nađoše se u nekom predsoblju gde je sedelo
nekoliko stražara. Pokazujući traperu klupu na kojoj je već bilo više
ljudi, stražar reče:
— Sedi tamo!
Ne osvrćući se na to, Jastrebov Kljun spusti vreću i pušku na
zemlju i sede na stolicu za službenike.
— Stoj! Nisam tako mislio! — opomenu ga stražar.. — Ta stolica
nije za ljude kao što si ti.
Jastrebov Kljun sleže ramenima.
— Hm. Koga misliš pod tim „ljudi kao što sam ja“?
— Ljude za koje je ona klupa.
— Onda sam sedi tamo! Mnogo više pripadaš njima nego ja. A
ja valjda najbolje znam koje je mesto za mene.
Na to ga i ostali stražari začuđeno pogledaše. Jedan od njih
upita:
— Neki opasan i prkosan momak! Ko je on uopšte?
— Ni on sam ne zna — reče pratilac Jastrebovog-Kljuna.
— Obučen je kao za maskenbal. Je li lud?
— Sreo sam ga na ulici i masu sveta kako trči za. njim. Nije hteo
da se legitimiše. Zbog toga sam ga doveo.
— Ovde će već naučiti da govori!
— Znam ja da govorim, momče, — reče Jastrebov Kljun. —
Nisam samo hteo da se na ulici upuštam u veliku diskusiju. Nisam
imao vremena.
— Ovde ćeš imati dosta vremena!
— Ne verujem. Sledećim vozom moram dalje.
— To nas se ne tiče. Kuda nameravaš?
— Hm! Da nećeš možda sa mnom?
— S tobom? Ne pada mi ni na pamet — smejao se stražar.
— Onda nije ni potrebno da znaš kuda nameravam.

309
 — Oho! Ovo je najveći neotesanko na koga sam naišao. Ali ovde
umeju da te nauče lepom ponašanju!
Uto se otvoriše vrata i neki čovek sa naočarima promoli glavu.
— Šta se tu dešava? Zabranjujem da pravite takvu galamu.
Smesta svi policajci stadoše mirno.
— Izvinite, gospodine komesare, — izvinjavao se jedan. —
Imamo ovde zatvorenika koji je neobično prkosan.
Komesar pogleda trapera.
— Do vraga, kakav je to čovek?
— Ne znamo. Odbija da odgovara na pitanja.
— Jeste li pogledali njegovu legitimaciju?
— Nije hteo da nam da. Hteo sam da ga dovedem vama na
saslušanje, pošto nam se ne čini čitav.
— Zbog čega je uhapšen?
— Njegova čudna spoljašnjost privukla je veliku masu ljudi.
Kada sam ga upitao ko je, nije mi dao zadovoljavajući odgovor. Zbog
toga sam ga pritvorio.
— Je li dobrovoljno pošao za tobom?
— Jeste. Ali ovde je grub, pa se čak usudio da preti, pošto — ha-
ha-ha-ha-ha! — pošto se prema njemu ne ponašamo kao prema
džentlmenu...
— Naravno, a i zato što ste mi pretili zatvorom — upade
Jastrebov Kljun.
Komesar ga pogleda preteći.
— Ti smeš da odgovaraš samo kad te neko pita!
— Ne mogu da čekam da se neko smiluje da me pita — odvrati
traper. — Vreme mi je u minutu proračunato i sledećim vozom
moram da otputujem.
— Kuda?
— Nije mi dozvoljeno da to svakom saopštavam.
— Ah, tako! Onda možda ni ja neću moći da to doznam?
— Samo ako ste za to merodavni i ljubazno me upitate. U tom
slučaju vam neću uskratiti odgovor.

310
 Komesar se cinično nasmeja: — Merodavan jesam, a biću
onoliko ljubazan s tobom koliko nađem za shodno. Šta imaš u toj
kožnoj futroli?
— Imam pušku.
— Oružje? Imaš li dozvolu za nošenje oružja? — Svakako.
— Šta imaš u vreći?
— Razne stvari!
— To nije dovoljno. Nabroj ih!
— To nije moj posao. Ko hoće da vidi šta ima unutra, neka
pogleda! Uostalom, slobodan sam upitati je li ovo soba u kojoj želite
da me saslušate. Ja sam već rekao da sam spreman da odgovaram
na pitanja, ali ne tako da moje odgovore mogu čuti svačije uši.
— Onda uđi!
Komesar se vrati u svoju sobu i da znak stražaru da unese vreću
i pušku.
Jastrebov Kljun uđe i opazi da je u sobi još jedan čovek, koji je
toliko ličio na komesara da nije bilo teško pogoditi da mu je brat.
Iako je bio u civilnom odelu, po držanju se videlo da je vojnik.
Najviše je padala u oči njegova desna ruka. Iz rukava mu je virila
kožna rukavica na kojoj se videlo da ne pokriva ruku od živoga
mesa. Bio je to nekadašnji gardijski poručnik fon Ravenov koji je,
kao i pukovnik fon Vinslov, pre četiri meseca izgubio desnu ruku u
dvoboju sa Kurtom Ungerom. Taj čovek je posmatrao trapera
iznenađeno i veselo.
— Kakvo to strašilo za ptice dovodiš? — smejući se upita on
komesara.
— Jednu živu zagonetku, koju ćemo odmah odgonetnuti —
odgovori komesar. Potom se obrati Jastrebovom Kljunu: — Sada mi
najpre kaži ko si u stvari!
Lovac sleže ramenima. — Najpre želim da znam jeste li vi
stvarno čovek kome moram da odgovorim.
— Sto mu gromova, zar nisi čuo da sam komesar? — Jesam, ali
ne verujem u to.
— Zašto sumnjaš?
— Zato što verujem da se policijska stanica poverava samo
čoveku koji ume pristojno da se ophodi sa ljudima.
311
 — Tako! Znači, ja sam neljubazan s tobom?
— Hm! Moram da primetim da se prema nekome obično
ponašam onako kako se on ponaša prema meni. Odsad ću vama se
obraćati kao i vi meni. Na vama je da izaberete hoće li to biti sa „vi“
ili sa „ti“.
Onaj što je izgledao kao vojnik reče:
— Neki đavolski klipan! Ima trubu. Sigurno je ulični svirač.
Komesar odgovori smejući se: — Znači, umetnik! O tome
moram da povedem računa, pa ću mu se za sada obraćati sa „vi“. —
Obraćajući se Jastrebovom Kljunu, on nastavi: — Imam čast da vam
se predstavim. Ja sam policijski komesar fon Ravenov.
— Hvala! — odgovori hladnokrvno Jastrebov Kljun, iako je to
rekao sa podsmehom.
— A ko ste vi, gospodine? — upita komesar.
— Pre nego što odgovorim, moram da znam ko je ovaj drugi
gospodin.
— Ah, vi ste vraški radoznali. Ovaj gospodin je moj brat,
poručnik van službe fon Ravenov.
— On nije zaposlen u policiji?
— Ne, nije.
— Onda moram zamoliti da ga udaljite.
— Sto mu gromova! — povika poručnik. — Kakva drskost!
Komesar nabra obrve i oštro reče Jastrebovom Kljunu:
— Nemojte preterivati. Ovde samo ja odlučujem ko će ostati, a
ko treba da se udalji.
— Dobro. Onda me pustite, molim vas, da idem. Ne
dozvoljavam da me saslušavate u prisustvu stranog čoveka.
— Pa lepo. Pustiću vas, ali ne na slobodu, već u zatvor, gde ćete
imati vremena da se opametite.
— U tom slučaju tražim da me najpre prijavite upravniku
policije. Želim prvo da doznam treba li da budem zatvoren samo
zato što ne dozvoljavam da me saslušavate u prisustvu čoveka koji
nije za to nadležan.
Poručnik skoči kao oparen i povika:
— Zatvori ga i naredi da ga dobro išibaju!
312
 Tada mu Jastrebov Kljun priđe i, podigavši ruku, zapreti:
— Samo reci još jednu reč, mladiću, pa ću te opaliti tako preko
njuške da će ti nos biti veći od balona! Ako misliš da možeš ovde
naređivati samo zato što si oficir i brat ovoga ovde, onda se grdno
varaš. Ja ni slučajno nisam čovek koji se da zaplašiti.
Poručnik se brzo odmakne i upitno pogleda u brata.
— Šta sada? Nadam se da ćeš ovog bezob...
— Stoj — prekide ga komesar. — Ni reči više, jer bi te to dovelo
u opasnost da te pogodi pesnica ovog čoveka! Ipak ne treba da ga
saslušavam u tvome prisustvu. Zbog toga te molim da se povučeš za
nekoliko trenutaka. Kratko ću se zadržati sa njim.
— Ah! Znači treba da odstupim zbog ovog čoveka? —upita ljutito
poručnik.
Brat sleže ramenima.
— Službena dužnost — reče on.
— Dobro, onda se ne čudi što ću se radije povući zauvek, a ne
samo za trenutak. Mislim da smo o našim privatnim stvarima
dovoljno razgovarali.
— Nemam ništa više da dodam.
— Onda hoću da se oprostim.
Poručnik se naduto uputi vratima, ne sačekavši od brata
nijednu reč odgovora. Tom oličenom aristokrati bilo je neshvatljivo
što mora pred takvom propalicom da odstupi, a njegov nadmeni
karakter ga je terao da brata uvredi time što je odmah napustio
zgradu. Komesar se zbog toga užasno naljutio, ali je pokušao da to
sakrije kad se obraćao Jastrebovom Kljunu.
— Vašu pušku! — naredi on.
Traper izvadi pušku iz futrole i pruži mu je.
— Evo je.
— Dozvolu za nošenje oružja.
— Evo je!
Jastrebov Kljun izvadi iz vreće list hartije koji pruži komesaru.
Dokumenat je bio ispravan. Glasio je na nosioca oružja, tako da ime
Jastrebovog Kljuna nije bilo napisano.

313
 — Otvorite vreću! — naredi komesar stražaru, a oružni list vrati
vlasniku.
Stražar posluša i najpre izvadi jednu vrećicu koja je bila veoma
teška.
Otvorivši je, video je da je puna zlatnika.
— Odakle vam ovaj novac? — upita oštro komesar.
— Zaradio sam ga — odgovori kratko lovac.
— Kako? To moram da znam, pošto ovo zlato nikako nije u
skladu sa vašom ličnošću.
— Da ne treba zbog tog da i moja ličnost bude od zlata?
— Ne terajte šegu, moglo bi skupo da vas košta! Šta je još u
vreći?
— Dva revolvera! — raportira stražar.
— Opet oružje!
— Da. Evo i velikog noža.
— Pokaži te ga!
Komesar pregleda nož. Tada upita lovca:
— Kakve su ovo mrlje na sečivu? Da nisu od krvi?
— Od ljudske krvi.
— Sto mu gromova! Vi ste time umorili jednog čoveka?
— Da. Više njih.
— Gde?
— Na raznim mestima.
— Šta su oni bili?
— Nisam naročito vodio računa o tome. Poslednji je bio oficir.
Ravenov zabezeknuto pogleda trapera.
— Čoveče! — povika on. — I usuđujete se da mi to sve tako mirno
priznate? Baciću vas u okove! — Stražaru, tražite brzo dalje!
Stražar poče da izvlači razne delove odeće. Bili su izrađeni od
najboljeg materijala i ukrašeni zlatnim i srebrnim trakama i
kićankama.
— Šta je ovo? — upita komesar.
— Odelo! — odvrati Jastrebov Kljun.
— Odakle vam?
314
 — Kupio sam ga!
— Ove trake i kićanke su od pravog zlata i mnogo koštaju. Jedan
muzikant nema sredstava da kupi takvo odelo za maskenbal.
— Ko kaže da je odelo za maskenbal?
— Pa to svako vidi.
— Pih! Taj svako mora da je luckast. I ko vam uopšte kaže da
sam muzikant?
— Ova vaša truba.
— Oh, ova truba ništa ne kazuje, nije još ni jedan jedini ton
pustila od sebe. Pre pola časa sam je kupio od Levi Hirša, ovde u
Majncu. I odelo koje nosim je od njega.
— Čoveče, kako ste došli na misao da obučete tako napadno
odelo?
— Tako mi se dopada, i to je dovoljno.
— Kako se zovete?
— Vilijem Saunders.
— Odakle ste?
— Iz Sent Luisa u Sjedinjenim Državama.
— Šta ste vi?
— Prerijski lovac. Ali za vreme rata sam kapetan, ili, tačnije
rečeno, konjički kapetan Sjedinjenih Američkih Država.
— Baš da ti ne poverujem! Možete li to da dokažete? Imate li
isprave?
— Evo ih!
Jastrebov Kljun izvadi iz vreće staru kožnu tašnu i pruži
komesaru jedan od dokumenata koji su tu bili. On pogleda, proveri
i iznenađeno reče:
— Stvarno ispravna putna isprava koja glasi na kapetana
Vilijema Saundersa, koji želi iz Nju Orleansa da putuje u Meksiko.
— Nadam se da lični opis odgovara.
— Da. Ovaj nos čoveka ne može da prevari. Ali kako ste dospeli
u Nemačku umesto u Meksiko?
— U Meksiku sam bio u međuvremenu.
— Možete li to da dokažete?

315
 — Svakako. Jeste li nekad čuli za lorda Henrija Drajdena grofa
od Notingema?
— Mislim da jesam. Je li on bio engleski izaslanik koji je dobio
u zadatak da Huarezu odnese oružje?
— Da. Evo jedne potvrde od njega.
Jastrebov Kljun mu preda drugi list hartije. Komesar ga pročita
i više razočarano nego iznenađeno reče:
— Vi ste bili Huarezov vodič i pratilac?
— Naravno: skaut meksikanskog predsednika Huareza!
— To mi je već poznato.
— A evo sada još jednog dokumenta!
Jastrebov Kljun mu pruži i treći list hartije. Taj dokument
potpuno zbuni komesara i on povika:
— Pa to je najtoplija preporuka samog Predsednika, napisana
na engleskom i francuskom jeziku.
— Tačno. A jeste li čuli za nekog barona Magnusa?
— Mislite li možda na pruskog ambasadora u Meksiku? Šta je s
njim?
— Evo!
Jastrebov Kljun mu pruži četvrti list hartije. Kad ga je pročitao,
komesar još jednom dobro osmotri trapera i iznenađeno reče:
— To je pasoš koji je izdao ovaj kraljevski službenik. Kako ste
dospeli do barona Magnusa?
— Bio sam kod njega na ručku.
— Kao pozvani gost? Gospodine kapetane, moram priznati da
ste me dobro vukli za nos. Ovo odelo je, znači, meksikansko i vi ste
ga tamo nosili?
— Da. Obično idem jednostavno obučen, ali kada čovek treba da
se pojavi kod pruskog ambasadora, treba da obuče nešto bolje. To
ćete valjda shvatiti.
— Dozvolite mi da vas još nešto upitam. Šta vas je dovelo u
Nemačku?
— Porodični i politički razlozi.
— Porodični razlozi? Zar imate ovde rođaka?
— Rođake nemam, ali imam prijatelje.
316
 — Gde?
— U Rajnsvaldenu.
— Tamošnje stanovnike poznajem. Na koga mislite?
— Na grofa de Rodrigandu i njegove rođake.
— Gospode! Kako ste se s njima upoznali?
— Ja? Upravo tako kao i vi.
— Izvinite! Možda nemam prava da se raspitujem o porodičnim
stvarima, Ali vi ste pominjali i političke razloge. Šta ste time hteli
reći?
— Reč je o nekim pitanjima o kojima ne želim ovde da govorim.
— Dobro. Ali smem li doznati kuda putujete odavde?
— U Berlin.
— Zbog poverljivih zadataka?
— Verovatno! Sada valjda uviđate da nisam smeo dopustiti da
me saslušavate u prisustvu vašeg brata.
— Svakako. Ja vam se izvinjavam. Izvinjavam se i zbog postupka
prema vama.
Komesar je bio uveren da je Jastrebov Kljun stvarno čovek za
koga se izdaje. Njegova dokumenta su bila potpuno ispravna. On
pomisli da bi žalba ovog čudnovatog čoveka mogla da dovede u vrlo
neprijatnu situaciju i njega i njegove potčinjene. Zbog toga mu se i
izvinio. Pa ipak, zbog mnogo čega mu je taj stranac bio neshvatljiv.
On nastavi dalje da se raspituje:
— Vi ste bili u Rajnsvaldenu i razgovarali sa njegovim
stanovnicima, zar ne?
— Da. Razgovarao sam sa svima.
— Zaboga, valjda niste bili u tom odelu?
— Taman posla. Ovo odelo sam tek malopre kupio ovde u
Majncu.
— Ali vi imate dovoljno novca da kupite pristojnu odeću!
Savetujem vam da promenite odelo, da vas ne bi i po drugi put
uhapsili.
— Ovo odelo ostaje na meni. Ja ne činim time ništa loše. Zar
Nemac nema slobodu da se oblači kako mu je volja?
— Ima, izuzev u slučaju kad svojom odećom krši javni moral.
317
318
 — Onda hoću i ja da se koristim tom slobodom. Nego, na čemu
smo ostali? Hoću li ostati u zatvoru?
— Ne, vi ste slobodni, pošto ste se uredno legitimisali.
— Pa lepo. Onda želim da vam zahvalim na prijatnom
razgovoru. Znate li sad zašto ne želim da se drukčije obučem? Samo
radi prijatnih ćaskanja. Ja sam vam jedna šaljivčina koja uživa u
tome da se na kraju drugima smeje.
Dok je još govorio, Jastrebov Kljun je sve svoje stvari ponovo
vratio u vreću i zajedno sa puškom okačio o rame. Zatim se uputio
vratima i izašao.
— Takvog čoveka još nikad u životu nisam video — reče komesar
začuđenom stražaru.
— Ljudi će opet da jure za njim.
— Na žalost, da! Ali to mu čini zadovoljstvo.
— Zar ne bi bilo bolje da za njim pošaljemo nekog u civilnom
odelu, da bi bar sprečio veliku gužvu?
— To bismo mogli da uradimo. Treba ga otpratiti sve do
železničke stanice.

319
 DOŽIVLjAJI U KUPEU PRVE KLASE

Praćen gomilom radoznalih ljudi, Jastrebov Kljun je stigao do

železničke stanice. Pošto je prvo pogledao natpise nad šalterima, on
kupi jednu kartu prvog razreda, ali se odluči da polazak voza sačeka
u čekaonici trećeg razreda. Pred sam polazak voza železničar ga
opomenu da požuri, jer je ostalo još samo nekoliko minuta. On
izađe na peron i opazi da čitava kompozicija ima samo jedan kupe
prvog razreda. Kondukter ga vrlo iznenađeno pogleda primetivši da
se uputio tome kupeu.
— Zar hoćete da putujete prvim razredom? — upita ga,
sumnjajući u to da jedan čovek tako obučen može da se koristi
najboljim i najskupljim mestom. — Pokažite vašu kartu!
Jastrebov Kljun mu je pruži. Pošto se uverio u ispravnost karte,
kondukter reče:
— Dobro, samo uđite brzo, pošto odmah polazimo!
Tek što je neobičan putnik ubacio u kupe platnenu vreću i
pušku, lokomotiva zapišta, vrata kupea se zatvoriše i voz krenu.
— Sto mu gromova! — dočeka lovca umesto pozdrava. — Šta ti
pada na pamet?
To je uzviknuo poručnik fon Ravenov, jedini putnik koji je već
sedeo u kupeu.
— To se tebe ne tiče — promrmlja kratko Jastrebov Kljun,
smeštajući se na sedište. Ali taj odgovor nimalo nije zadovoljio
nekadašnjeg oficira.
— Imaš li kartu za prvi razred? — upita on.
— Ni to te se ne tiče! — glasio je odgovor.

320
 — Dakako da me se tiče. Ja moram da proverim imaš li stvarno
prava ovamo da uđeš.
— Budi srećan što ja to tebe ne pitam. Treba da ti služi na čast
što sa tobom putujem.
— Čoveče, nemoj da me ,tikaš‘. Ako hoćeš da se voziš prvim
razredom, onda se ponašaj kako treba, inače ću narediti da te izbace
napolje.
— Ah, znači, ti si kupio kartu četvrtog razreda, pošto se služiš
njenim rečnikom. Ko je kome počeo prvi da se obraća sa „ti“. Ti
meni ili ja tebi? I ako neko treba da bude izbačen, onda to neću biti
ja, nego ćeš ti lično izleteti kao kofer.
— Grom i pakao! — besneo je bivši gardijski husar. — Želiš li ti
da dobiješ šamarčinu, ti lupežu, ti...
— Oh, i ja umem da baratam tim stvarima. Evo odmah jednog
za probu.
I, brzinom munje, Jastrebov Kljun opali poručnika tako, da ovaj
udari glavom o zid.
— Tako — smejao se traper. — Ovo je za ono „lupežu“. Ako imaš
na lageru još takvih reči, spreman sam na isti način da odgovorim.
Ravenov skoči. Obrazi su mu goreli, a oči zakrvavile od besa. On
ponovo polete na trapera, ne misleći na to da može da se služi samo
levom rukom. Na to se i Jastrebov Kljun podiže sa svoga mesta,
levom rukom ga zgrabi za grudi i odgura u ugao, desnom ga dobro
išamara a zatim pusti da padne kao vreća na sedište.
— Tako — reče on. — Izgleda da se ovde u Nemačkoj čovek baš
lepo može zabaviti u kupeu prvog razreda. Ja sam spreman za
nastavak.
Posle toga se ponovo spustio na sedište u najvećem duševnom
miru. Ali u poručniku je ključalo od besa. Grudi su mu se nadimale
od brzog disanja, a iz nosa mu je tekla krv. Od velikog uzbuđenja
nije uspeo ni reči da progovori, samo je stenjao. Zbog jakih bolova
nije mogao ni da se pokreće. Tek posle duže vremena on dođe sebi.
Lokomotiva je pištanjem davala znak da se voz približava nekoj
stanici i Ravenov skoči do prozora i otvori ga.
— Kondukter! Ovamo, ovamo! — vikao je, mada je kompozicija
još bila u pokretu.

321
 Kočnice zaškripaše i voz stade.
— Kondukter! Dođite ovamo! — povika još jednom oficir.
Kondukter brzo dođe i upita:
— Šta želite, gospodine?
— Otvorite vrata i brzo dovedite sprovodnika voza i šefa stanice!
Kondukter to učini i Ravenov iskoči napolje.
Sprovodnik i šef odmah stigoše.
— Gospodo, moram da tražim vašu pomoć — reče Ravenov. —
Evo prvo mode posetnice. Ja sam poručnik grof fon Ravenov. U
ovom kupeu su me napali.
— Ah. Ko vas je napao? — upita šef stanice.
— Ovaj čovek!
Poručnik na to pokaza na trapera, koji je potpuno mirno sedeo
i posmatrao šta se napolju dešava.
— Taj čovek? Kako je on uopšte dospeo u kupe prvog razreda?
— Oba železnička službenika prišla su bliže da bi bolje pogledali
Amerikanca.
— Kako ste dospeli ovamo? — upita oštro šef stanice.
— Hm! Ušao sam na vrata — smejao se traper.
— Imate li kartu prvog razreda?
— Ima je — potvrdi kondukter.
— Svašta! — reče šef. — Takav odrpanac i prvi razred!
Gospodine grofe fon Ravenov, smem li vas upitati šta
podrazumevate pod tim napadom?
— On je poleteo na mene i tukao me.
— Je li to istina? — upita šef Amerikanca.
— Da — potvrdi ovaj klimajući glavom. — On me je nazvao
lupežom, i ja sam ga zbog toga išamarao. Imate li nešto protiv toga?
Ne obraćajući pažnju na to pitanje, on se okrete bivšem
poručniku:
— Je li tačno da ste upotrebili taj izraz?
— Ne pada mi ni na pamet da ga poričem. Pogledajte samo tog
čoveka! Zar da dopustim da sedim sa takvim ljudima kada plaćam
prvi razred?

322
 — Hm! Ne mogu da vam protivurečim, pošto...
— Oho! — prekide ga Jastrebov Kljun. — Zar ja nisam isto toliko
platio?
— To je moguće — reče šef sležući ramenima.
— Idem li pocepan ili u dronjcima?
— Ne baš to, ali, ja mislim...
U tom trenutku mašinovođa je dao znak za polazak.
— Gospodo, — reče Ravenov — čuo sam znak za polazak.
Zahtevam da se ovaj bezobraznik kazni.
— Bezobraznik — uzviknu Jastrebov Kljun. — Hoćeš li još jedan
šamar?
— Tišina! — naredi šef stanice. — Ako zahtevate da se kazni,
onda moram da vas zamolim da prekinete putovanje, da bismo vašu
izjavu mogli uneti u zapisnik.
— Nemam vremena za to. U određeno vreme moram biti u
Berlinu.
— Žao mi je, — odgovori šef — ali vaše prisustvo je neophodno.
— Zar da svoje dragoceno vreme žrtvujem za jednog
bezobraznika? Uostalom, ne smatram da je potrebno da se zapisnik
sačini ovde. Jednostavno, uhapsite i saslušajte tog čoveka, a akta
mogu da se pošalju u Berlin, da bih tamo dao svoju izjavu. Moju
adresu imate na posetnici.
— Biće kako zapovedate, gospodine.
Posle toga šef dođe na vrata kupea.
— Izađite! — naredi on Jastrebovom Kljunu. — Vi ste uhapšeni!
— Do vraga! I ja moram u Berlin, isto kao i ovaj grof.
— To me se ne tiče.
— Za sve je on kriv.
— To ćemo još videti. Izlazite napolje!
— Ne pada mi na pamet.
— Onda ću vas prisiliti na to.
— Nemojte prema njemu imati ikakvih obzira — reče Ravenov.
— Bio sam prisutan kada je on uhapšen u Majncu. To je jedan lupež,
koji iz čiste drskosti putuje prvim razredom.
— Tako! Znači, jednom je već bio hapšen. Izađite napolje!
323
 — Ako me primoravate da izađem iz voza, zahtevam da to isto
učini i grof — izjavi Jastrebov Kljun.
— Jezik za zube! Vi ste njega napali.
— Ali on je priznao da me je prethodno uvredio.
— Vi ne spadate u prvi razred.
— Treba će vam mnogo truda da to dokažete. Ja ponavljam:
imam ista prava kao i on, pošto sam platio kartu isto koliko i on.
— Dobićete vi svoje pravo! Izlazite!
— Spreman sam da se legitimišem.
— Za to ima vremena i docnije.
— Do đavola, ali ja želim da to učinim sada.
— Jezik za zube! Hoćete li najzad izići ili treba da pozovem svoje
pomoćnike?
— Dobro. Ako me ne pustite dalje da putujem, skrećem vam
pažnju da ćete sve posledice sami snositi.
— Još i pretite?
— O, ne, evo me, već idem, prijatelju.
Rekavši to, Jastrebov Kljun izađe iz kupea sa vrećom i puškom
na ramenu i trubom pod miškom. Ljudi na stanici su ga sa
čuđenjem gledali. Grof Ravenov se sa pobedonosnim izrazom lica
pope natrag u kupe i milostivo klimnu glavom staničnim
službenicima Šef stanice je dao znak za polazak, kratak pisak
lokomotive, i točkovi stadoše da se pokreću.
— Pođite za mnom! — naredi šef stanice Jastrebovom Kljunu.
Uputili su se u njegovu kancelariju, a u međuvremenu je
pozvana i policija. Stanica na kojoj se voz zaustavio bila je jedno
malo mesto, u kome je čitavu policijsku vlast predstavljao mesni
lugar. Potrajalo je dosta vremena dok su njega doveli. Jastrebov
Kljun je čitavo vreme bio miran, pošto se ni šef stanice nije trudio
da s njim stupi u razgovor. Ali kada se lugar pojavio, šef ga je
obavestio o svemu što se dogodilo.
— Vi ste ošamarili grofa fon Ravenova?
— Jesam — potvrdi traper — pošto je on mene uvredio.
— On vam je samo skrenuo pažnju na to da ne spadate u prvi
razred.

324
 — Sto mu gromova! S istim pravom mogao sam i ja da kažem da
grof ne spada u prvi razred. On me je nazvao lupežom, mada mu
nisam učinio ništa nažao.
— Vi niste smeli da ga udarite, nego je trebalo da ga tužite.
— Nemam vremena za to. Isto tako je i on mene mogao da tuži,
ako je smatrao da ne spadam u kupe u kome on sedi.
— Izgleda pre da vi spadate u četvrti razred.
— Do sto đavola! Znate li vi ko sam ja?
— To ću već doznati — reče mesni lugar. — Imate li legitimaciju?
— Jasno da imam. Hteo sam da se legitimišem šefu stanice. Ali
on mi to nije dozvolio. Posledice će morati on da snosi.
— Pokažite tu legitimaciju!
Jastrebov Kljun izvadi sva dokumenta koja je pokazao i
policijskom komesaru u Majncu. Lugar se primetno umusio dok ih
je čitao. Kada je završio, on reče:
— Ali je ovo glupo ispalo! Taj frak i to užasno odelo baš mogu da
zalude čoveka. Znate li šta je ovaj čovek? Kao prvo, prerijski lovac,
a onda američki oficir, i to još kapetan.
— Nemoguće!
— Stvarno je tako. Moje školsko znanje francuskog je taman
toliko da sam mogao da pročitam i ostala dokumenta. Gospodin
kapetan je izaslanik meksikanskog predsednika Huareza.
Železničar preblede.
— A evo i preporuke barona Magnusa, pruskog ambasadora u
Meksiku.
— Ko bi to mislio!
Gledali su zbunjeno jedan u drugog.
— Kako sad stoje stvari? — upita Jastrebov Kljun ljubazno.
— Ali, gospodine, zašto se tako oblačite! — uzviknu šef stanice.
— Vaš izgled je kriv što smo vas smatrali za nešto drugo.
— Moj izgled? Pih! Samo ne pokušavajte da se izvinjavate! Ja
sam ponudio da se legitimišem. Vi mi to niste dozvolili. To je vaša
krivica. I šta će sada biti?
— Vi ste slobodni — reče lugar.
— I pored toga što sam ošamario grofa?
325
 — Da. To je bilo obostrano vređanje, koje može da se kazni tek
pošto je podnesena tužba. Grof može da podnese tužbu. To se mene
ne tiče.
— Tako, hm! Čudnovato! Puštate me da idem samo zato što sam
oficir. Da nisam to, vi biste me zatvorili samo zato što je to milostivi
grof želeo. Neka đavo nosi tu vašu pravdu.
— Izvinite, gospodine kapetane, — reče železničar — ali je grof
rekao da ste ga napali.
— Besmislica! On je priznao da je moj šamar bio odgovor na
njegovo vređanje. Jeste li vi uopšte sigurni da je čovek koga sam
ošamario stvarno grof Ravenov, za koga se izdavao?
— Naravno. On mi je dao svoju posetnicu.
— Grom i pakao! Moju legitimaciju niste hteli ni da pogledate,
a posetnica toga čoveka je vredela. Takvu posetnicu može svaki
prevarant dati da se odštampa. Vaša neopreznost će vas skupo
stajati.
Železničar se užasno preplaši. — Ali gospodin kapetan će valjda
prihvatiti moje izvinjenje?
— Da prihvatim? Ja? No, što se mene tiče neka bude! Ali ja sam
dobra duša. Samo ne znam kako će drugi primiti celu stvar.
— Drugi? Smem li da znam na koga mislite?
— Hm. U stvari ne bih smeo da vam kažem. Ali, ako to ostane
službena tajna, poveriću vam. Ja idem gospodinu fon Bizmarku.
Železničar se povuče jedan korak.
— Bizmarku? Nadam se da taj nemio događaj neće biti tamo
pominjan.
— Neće? Naprotiv! Ja ću morati sve opširno da iznesem. Pa
moram objasniti zašto se nisam pojavio na zakazani sastanak. —
Sada se železničar osećao kao da je sam dobio strahovit šamar. On
je užasnuto pogledao Amerikanca.
— Da, propustiću jedan vrlo važan politički sastanak. Trebalo je
da pogledate moju legitimaciju kada sam vas molio!
— O bože, ja sam izgubljen! Zar gospodin kapetan neće stići na
vreme ako uhvati sledeći voz?
— Neću. U minut je sve bilo tačno izračunato.

326
 — O, kakva nesreća! Šta da se radi?
— Ništa! Ili možda mislite da ću, da bih popravio grešku koju
ste svojom nespretnošću učinili, uzeti specijalni voz?
Uplašeni čovek duboko odahnu.
— Specijalni voz? Da, to bi moglo! To bi bio jedini način da se
povrati izgubljeno vreme.
— To je tačno. Ali ja se s tim ne slažem. Čitavo vaše držanje
prema meni je bilo uvredljivo. Zar treba to još i da nagradim? Treba
li da vam pored svega platim još i specijalni voz?
— Ali, gospodine kapetane, ja to uopšte ne tražim! Stavljam vam
potpuno besplatno lokomotivu i jedan vagon na raspolaganje. Tako
ćete, ako ne ranije, sigurno stići voz u Magdeburgu.
— Hm. Kada bi moglo da se krene odavde?
— Moram najpre da telegrafiram u Majnc da mi pošalju
lokomotivu i vagon. Najlepše vas molim da prihvatite moj predlog.
Ja sam učinio grešku, ali ja vas molim da mi ne odbijete da je
popravim.
Jastrebov Kljun je zamišljeno posmatrao železničara. On se
počeša po nosu i zadovoljna lica upita:
— Zar taj grof nije rekao da putuje u Berlin?
— Da, rekao je tako.
— Putuje li on preko Magdeburga?
— Preko Bebre i Magdeburga. Tamo se duže stoji u stanici.
— Mogu li da stignem voz pre Magdeburga?
— Može da se udesi tako da ga na sporednoj stanici prestignete.
— I da budem u Magdeburgu pre grofa? Dobro. Prihvatam vaš
predlog.
— Znači, dozvoljavate da telegrafišem? — upita radosno
železničar. — I bićete tako dobri da ne pominjete moju grešku?
— Mada je čitava stvar bila vrlo nezgodna, preći ću preko toga.
Nego, recite mi, imate li veliku platu?
— Nemam.
— A specijalni voz skupo staje?
— Dugo ću morati da trpim posledice tog izdatka.

327
 — Hm. To ste i zaslužili, ali mi je ipak žao. Kako bi bilo da
podelimo troškove?
Železničarevo lice se začas razvedri.
— Gospodine, je li to istina? — upita on.
— Da. A šta da uradim ako ne želim da vas unesrećim!
— Hvala vam. Dokazali ste da ste stvarno Amerikanac i
džentlmen.
Traper se oseti polaskanim. Sa šeretskim izrazom on reče:
— Bilo bi bolje kada bih ja snosio sve troškove, zar ne?
— To bi mi bilo najdraže, gospodine kapetane — oduševljeno
reče železničar.
— Onda neka bude! Ja plaćam sve. Ali pod uslovom da budem
u Magdeburgu pre grofa. Pored toga, tražim da mi date potvrdu da
sam se legitimisao i da zbog grofove prijave imate mnogo
neprijatnosti.
— Smem li znati u koju svrhu želite da upotrebite tu potvrdu?
— Grof će me videti u Magdeburgu i sigurno ponovo započeti
kavgu. Vaša potvrda treba da mi posluži kao dokaz da nisam
pobegao.
— Napisaću vam je čim pošaljem telegram u Majnc.
— Učinite to, molim vas! A sada, gospodine lugaru, na čemu
smo? Ja sam, znači, slobodan?
— Sasvim, gospodine kapetane — odgovori čuvar zakona.
— Znači, uzalud su vas uznemiravali. Evo, primite ovo.
Jastrebov Kljun izvadi iz džepa dva talira i pruži mu ih. On
zahvali i napusti sobu zajedno sa železničarem, koji ode da preda
depešu.
Kroz pola časa stigla je lokomotiva. Jastrebov Kljun uđe u vagon
i mala kompozicija krenu.
Bila je već uveliko noć kada je voz u kome je bio Ravenov stigao
u Borsum, Tu se voz zadržavao nekoliko minuta. Ravenov se
udobno smestio i zapalio cigaretu. Tada na peronu neko upita:
— Je li to prvi razred za Magdeburg?
— Do đavola! — mrmljao je Ravenov. — Gotovo je sa pušenjem.

328
 Bio je spreman da baci cigaretu kroz prozor, kada se vrata kupea
otvoriše i on pogleda pridošlicu.
— Dobro veče — pozdravi novi putnik.
— Dobro veče, gospodine pukovniče — otpozdravi Ravenov.
— Zar me poznajete, gospodine? S kim imam čast?
Ravenov nije znao šta da misli.
— Šta, vi me ne poznajete? A prošlo je tek četiri meseca od kako
smo se onog „srećnog“ dana poslednji put videli! Zar stvarno treba
da vam kažem kako se zovem?
— Molim vas da budete tako ljubazni.
Vrata kupea se zatvoriše i voz krenu.
— Zar sam se tako promenio? — upita Ravenov.
— Moguće — smejao se pukovnik Vinslov. — Onda, molim, kako
se zovete?
— Pih, ime je sasvim izlišno. Evo znaka za raspoznavanje!
Ravenov podiže desnu ruku, tako da se veštačka šaka sasvim
lepo vide. Pukovnik se trže.
— Šta? — uzviknu on. — Vi ste poručnik Ravenov? Čoveče, kako
to izgledate?
Poručnik iznenađeno pogleda pukovnika.
— Eno ogledala — nastavi ovaj. — Zar se još niste pogledali?
Ravenov je bio tako obuzet besom, da nije ni dospeo da baci
pogled na ogledalo. On ustade i pogleda se, ali se, preplašen svojim
izgledom, brže-bolje skloni.
— Grom i pakao! — povika on. — Zar sam tako udešen! No,
čekaj, mladiću, udesiću ja tebe već za vrbicu! Pa ja ovakav ne smem
ni pred kim da se pojavim.
— I meni se čini. Šta vam se to dogodilo? Čovek bi poverovao da
ste učestvovali u nekoj dobroj tučnjavi.
— Sve ću vam ispričati, pukovniče. Ali recite prvo odakle
dolazite?
— Iz Volfenbitela. A vi?
— Iz Majnca. Idem u Berlin.
— Ja takođe. Idem radi jedne stvari, i baš zbog toga mi je veoma
drago što sam vas sreo.
329
 — To sam isto i ja hteo vama da kažem. Poručnik fon Golcen mi
je telegrafisao juče.
— Stvarno? — upita iznenađen pukovnik Vinslov. — I meni.
Pretpostavljam da je sadržaj obe depeše jednak. Zar ne, vi mislite
na onoga — na onoga nitkova?
— Na onoga Ungera? Da.
— Golcen mi je telegrafisao da je taj momak u Berlinu. Prekjuče
ga je video. Zbog toga sam odmah krenuo.
— Da biste ispunili zakletvu koju ste onda dali?
— Da. Želim da se osvetim zbog ovoga ovde! — i pukovnik sada
podiže svoju desnu ruku. I on je imao veštačku šaku koju je skrivala
rukavica.
Ravenov lupi nogom o zemlju.
— Pobesneo bih kada se setim toga — siktao je on. — Mlad,
bogat i sa lepom budućnošću pred sobom! I onda je naišao taj
prokleti čovek i sve je — ah!
— Zar i sa mnom nije isti slučaj? — mračnim glasom upita
pukovnik. — Očekivao sam unapređenje za generala. Vi ste ipak u
boljem položaju nego ja. Niste bar oženjeni.
— Naravno. Potpuno shvatam — Ravenov se podrugljivo
nasmeja.
— Ukoren sam! Bez penzije! Male prinadležnosti! Samo
vremena imam na pretek.
— Ja takođe. Ali dobro sam ga iskoristio.
— I ja. Svakodnevno sam više časova vežbao da pucam levom
rukom i verujem da sada bolje pogađam cilj nego ranije desnom.
— I ja sad odlično rukujem sabljom u levoj ruci. Idem u Berlin
da Ungera izazovem na dvoboj.
— A ja idem da bih ga ubio — uveravao je besno Vinslov.
— Jeste li već razmišljali o tome koga da uzmemo za
sekundante? Ja mislim da ćemo oko toga imati poteškoća.
— Mislite? — Vinslov se malo zamisli. — Svi će biti oprezni —
reče on. — Odmah će pomisliti da se radi o životu ili smrti.

330
 — Pih — smejao se Ravenov. — Možete bar sve otvoreno da mi
kažete, a da vam ja to ne zamerim. Pretpostavljate valjda da naš
ugled nije više tako blistav kao pre.
— Na žalost — jadikovao je pukovnik. — Oni nesrećni dani su
nam i u tom pogledu naneli mnogo štete.
— Ne dajem za to ni po lule duvana. Šta je uopšte čast? I kako to
da čast jednog oficira ode do đavola čim dobije šamar ili ga rani
sablja? Glupo pradedovsko nasleđe!
Sve je ovo bilo rečeno s podsmehom, ali su se Ravenovu oči
žarile od uzbuđenja. Udarci, koje je primio od Amerikanca bili su
veoma snažni. Celo poručnikovo lice bilo je naduveno. Nos i usne
su mu bili gotovo crni od nadošle krvi. Stvarno nije bilo nikakvo
čudo što ga pukovnik Vinslov nije prepoznao.
— Hm — reče ovaj. — Šamar je ipak vrlo tugaljiva stvar, i to
može vrlo različito da se primi.
— Ali ni najugledniji čovek nije siguran da ga neće dobiti.
— To zvuči upravo tako kao da i ove čudne boje na vašem licu
treba da se pripišu šamarima.
— A šta, ako je tako?
— Neko se usudio da vam opali jedan šamar?
— Bilo ih je više — smejao se poručnik, ali je to bio rezak smeh
pun besa.
— Kako se to desilo? Verovatno vas je udesio neko za koga bi se
reklo da je veoma ugledan i poštovan?
— Upravo suprotno. Momak je bio najobičniji probisvet, neki
muzikant skitnica.
Ravenov tada ispriča kako se sve to zbilo.
— Ja sam zapanjen. Da sam bio na vašem mestu, ubio bih ga.
Ali vi ste ga savladali, zar ne? — uzviknu najzad pukovnik.
— Naravno. Sada je iza katanca i očekuje zasluženu kaznu.
— Ravenove, Ravenove! Ovo vam ne služi baš na čast.
— To znam i sam. Vi se čudite što ja uopšte o tome pričam. Ali
kako bih vam onda objasnio ove modrice?
— Savetujem vam da odmah stavite sirovo meso na povrede.
— A gde da ga nabavim?

331
 — U Magdeburgu. Ubrzo stižemo u Niderndodeleben,
poslednju stanicu pred Magdeburgom. U staničnom restoranu
sigurno ima sirovog mesa. Pošto smo sami u kupeu, možete mirno
da ga stavite. Do Berlina nam treba još dosta, a dotle će uglavnom
sve proći.
Upravo su ušli u malu stanicu, gde su se dugo zadržali. To začudi
pukovnika, i on otvori prozor da bi se raspitao zašto ne polaze.
— Kondukteru, — upita on — zašto ovde toliko stojimo?
— Najavljen je jedan specijalni voz, koji moramo da propustimo
— glasio je odgovor.
Ne potraja dugo i taj voz projuri. Čitava kompozicija se sastojala
iz lokomotive i jednog vagona. Kroz jedna prozor nečija glava je živo
posmatrala voz koji je stajao. Iako je kompozicija brzo projurila,
pukovnik je spazio tu glavu.
— Gospode! — uzviknu on. — Na prozoru je bio neko sa nosom
velikim kao surla!
— Ha! Ne može imati veći nos nego skitnica sa kojom sam danas
imao posla.
I njihov voz krenu. Kada su stigli u Magdeburg, od specijalnog
voza nije bilo ni traga. Pošto Ravenov nije hteo da se pojavi pred
svetom, Vinslov ode do bifea i zatraži sirovog mesa, koje donese
svome saputniku. Ravenov stavi meso u maramicu i privi ga na lice.
Ubrzo on poče da ječi.
— Šta je bilo? Šta vam je?
— Jeste li sigurni da sirovo meso pomaže?
— Da, ono za najkraće vreme izvuče svu vatru.
— Ali to užasno peče.
— Pa mora.
Ravenov ućuta, ali ubrzo opet poče da ječi i najzad skide
maramicu sa lica.
— Ja to ne mogu više da izdržim — reče on.
— Tako strašno to ipak ne može da bude — reče začuđen
pukovnik.
Tada Ravenov pomirisa meso.
— Jeste li im rekli za šta vam meso treba?

332
 — Ne, nisam. Samo sam tražio sveže goveđe meso, a odgovorili
su mi da ga nemaju više u komadu i da mogu dobiti samo mleveno.
— A niste ni pitali da li je čisto?
— Besmislica. A čime bi ga uprljali?
— Uprljali ga nisu. Ali zato je unutra velika količina bibera i soli.
I to treba da ublaži vatru i izvuče modrice?
— Hm. To stvarno nije svojstvo bibera i soli. Baš glupo od tih
ljudi što su mi to dali. Izbacite sve to kroz prozor!
Voz uđe u stanicu Magdeburg-Nova Varoš i zaustavi se. Pored
samog kupea neko upita:
— Je li ovo voz za Berlin?
— Da, niže dole.
— Dole je treći razred. Ja želim prvi.
— Vi? Stvarno želite u prvi razred? Pokažite kartu.
— Izvolite.
— Tačno. Uđite brzo, pošto voz odmah kreće.
Kondukter otvori vrata i putnik uđe.
— Dobro jutro! — pozdravi on ljubazno.
Nije dobio nikakav odgovor, pošto Ravenov od zaprepašćenja
nije uspeo da izusti ni reči, a pukovnik je smatrao da takvom čoveku
nije potrebno da otpozdravi.
Putnik se smesti na sedište i voz pođe.
— Do đavola! — procedi kroza zube Ravenov.
— Šta je bilo? — upita Vinslov.
Ravenov bez reči pokaza na stranca, koji se upravo trudio da se
što ugodnije smesti pored svoje vreće, puške i trube.
— Pukovniče, znate li ko je taj čovek? — šapnu Ravenov.
Pukovnik poluglasno odgovori: — To je čovek sa užasnim
nosom koji je bio u specijalnom vozu.
— To je ona skitnica, koja — ah, šamari.
— Grom i pakao! Pomislio sam da je on uhapšen.
— Da, ali je sigurno opet pobegao.
— Specijalnim vozom?
— Ko zna kako se sve odigralo. Kad stižemo u sledeću stanicu?
333
 — Za šest minuta bićemo u Bidericu.
— Tamo ćemo ga uhapsiti.
— Da se ne varate? Jeste li potpuno sigurni da je to on?
— Kako bi čovek mogao da se prevari pored toga nosa i trube?
— Odmah ću proveriti.
Pukovnik se nadmeno okrete Jastrebovom Kljunu i upita:
— Ko ste vi?
Jastrebov Kljun ne odgovori.
— Ko ste vi? — ponovi Vinslov.
Opet nije bilo odgovora.
— Čujete li vi? Pitao sam ko ste!
Tada ga Jastrebov Kljun pogleda neobično prijateljski.
— Ko sam? Jedan putnik.
— To znam! Želim da znam vaše ime!
— Šteta! Baš mi ovog časa nije pri ruci.
— Ne izmotavajte se! Odakle dolazite?
— Iz Majnca.
— Ah, vi ste bili kod policijskog komesara fon Ravenova, a u
međuvremenu ste još jednom bili hapšeni?
— Na žalost, da.
— Kako ste došli u Magdeburg?
— Specijalnim vozom.
— U koji ste se uvukli? Već ćemo se pobrinuti da drugi put ne
pobegnete iz zatvora, vi skitnice i probisvetu!
— Skitnica? Probisvet? Slušajte, dobri čoveče, te reči više
nemojte izgovarati u mome prisustvu!
Pukovnik se izazivački nagnu k njemu i upita: — A zbog čega?
— Odgovor bi mogao i da vam se ne dopadne.
— Da to nije pretnja?
— Ne, već samo opomena.
Najzad Ravenov donese odluku. Znao je da je pukovnik na
njegovoj strani i da može da računa na njega. Tako udruženi, bili su
sigurno dorasli strancu.

334
 — Molim vas ne razgovarajte s tim prostakom — reče Ravenov
pukovniku. — Predaću ga policiji, koja najbolje zna šta treba činiti s
takvim probisve...
Ravenov nije ni dospeo da izgovori poslednju reč, a Jastrebov
Kljun ga tako ošamari, da on pade sa svog sedišta. Na to pukovnik
skoči i zgrabi trapera za grudi.
— Nitkove! — povika on. — To ćeš da platiš!
— Ruku k sebi! — naredi Jastrebov Kljun, sevajući očima.
— Šta? — besneo je pukovnik. — Ti meni da zapovedaš? Evo ti
što si i zaslužio!
Vinslov pođe da ga ošamari, ali se istog trenutka skljoka,
kriknuvši od bola. Jastrebov Kljun je odbio njegov udarac i odmah
ga pesnicom udario u stomak, tako da je momentalno postao
nesposoban za dalju borbu. Ravenov nije mogao da priskoči u
pomoć svome savezniku. Poslednji šamar je bio tako strašan, da mu
je svega bilo dosta. Pukovnik je stenjao presamićen na sedištu.
— Ovo vam je od probisveta i skitnice! — reče Jastrebov Kljun.
— Ja ću vas naučiti da budete ljubazniji.
— Čoveče, šta si rizikovao? — prostenja pukovnik.
— Baš ništa. Šta zbog vas čovek ima da rizikuje!
— Narediću da te uhapse!
— To ćemo tek da vidimo.
U tom trenutku lokomotiva je davala Znak da ulazi u neku
stanicu. Kada se voz zaustavi, Jastrebov Kljun otvori prozor i zovne
konduktera. ,On odmah priđe.
— Molim, šta želite?
— Brzo dovedite sprovodnika voza i šefa stanice. Mene su u
kupeu napali.
To je pomoglo. Kondukter ode i već posle sekund--dva, vrati se
sa obojicom. Jastrebov Kljun je zauzeo prozor, tako da niko nije
mogao da čuje njegove saputnike.
— Šta je bilo? Šta želite — upita sprovodnik voza.
— Koliko se zadržavamo ovde?
— Samo jedan minut. On je već prošao. Odmah krećemo.

335
 — Strpite se još samo časak! Neću vas duže zadržavati.
Gospodine šefe, ja sam danas po drugi put napadnut u kupeu.
Molim vas da oba moja saputnika uhapsite. Evo moje legitimacije!
Još se nije bilo razdanilo. Šef stanice pregleda legitimaciju pri
svetlosti lampe, a potom reče:
— Stavljam vam se na raspolaganje, gospodine kapetane. Ko su
ta dvojica?
— Jedan se izdaje za grofa, a drugi je njegov drugar. Uspelo mi
je, srećom, da ih zasad učinim bezopasnim. Mogu li da iziđem?
— Ja vas molim da to učinite, bićete mi potrebni. Ljudi, ovamo!
U okolini nije bilo nijednog stražara, ali je na ovaj poziv prišlo
nekoliko železničkih radnika, što je bilo sasvim dovoljno da
savladaju dva čoveka. Pukovnik i Ravenov su čuli svaku reč, ali su
bili tako zbunjeni tim neočekivanim postupkom Jastrebovog
Kljuna, da su ostali nemi čak i kada je kondukter otvorio vrata i
traper izašao napolje.
— Gde su oni — upita šef stanice.
— Ovde sede.
Na to šef zaviri u kupe i naredi:
— Molim izađite! Samo brzo!
— To ne može tako — bunio se pukovnik. — Mi smo...
— Znam već — prekide ga železničar. — Napolje! Napolje!
— Grom i pakao! — povika sada Ravenov. — Znate li vi da sam
ja poručnik grof fon Ravenov!
Železničar mu osvetli lice fenjerom i odgovori sležući
ramenima:
— Baš lepo! Stvarno izgledate kao neki grof. Izlazite već jednom
napolje, ili ću morati da upotrebim silu!
— Naš prtljag... — poče pukovnik.
— O svemu ćemo se pobrinuti. Iznesite, ljudi, to napolje!
Oba bivša oficira morala su da pođu za njim. Privremeno su ih
odveli u neku sigurnu prostoriju. Jastrebov Kljun je ostao kod šefa
stanice, koji je kontrolisao istovar prtljaga.

336
 — Lepih li stvari! — smejao se jedan radnik. — To je stvarno
neka stara truba! Pobogu, kakve rupe! Ala mora da je žalosno slušati
tu staru olupinu kad pušta iz sebe glas.
— A evo i vreće! — reče drugi. — To je pravi dokaz da su ti momci
obične hulje. Zar takva vreća i truba spadaju u prvi razred? Kakva li
je tek starudija u vreći!
Oni su smatrali da je prtljag Jastrebovog Kljuna svojina ove
dvojice, a on se nije potrudio da im stvar objasni. Pošto je kupe
ispražnjen, voz krenu iz stanice. Prtljag obojice oficira je otišao
zajedno sa njim, pošto uopšte nije bio u kupeu, već u posebnom
vagonu za prtljag.
— Molim vas pođite sa mnom, gospodine kapetane! — zamoli
šef stanice i povede trapera u svoju kancelariju, gde ga ponudi da
sedne.
Pošto se smestio, Jastrebov Kljun izvadi ostala dokumenta.
— Želim da ovim dokumentima dopunim svoju legitimaciju —
naglasi on. — Budite ljubazni i pogledajte ih!
Železničar pročita dokumenta. Taj čovek je bio poznanik
čuvenog Huareza! Samo mu je nešto izgledalo čudnovato: odeća
ovog slavnog čoveka. S toga on reče:
— Izvolite dokumenta, gospodine kapetane. Bio je potpuno
dovoljan pasoš koji ste mi pokazali. Ali tek sada vidim s kakvim
čovekom imam posla. Dozvoljavate li da vas nešto upitam?
— Pitajte!
— Čak ako bi to pitanje bilo i nametljivo? Zašto se ne oblačite
onako kako dolikuje vašem položaju?
Na to lice Jastrebovog Kljuna dobi tajanstven izraz i, s prstom
na ustima, on prošaputa: — Inkognito.
— A tako! Ne treba da se dozna, ko ste?
— Da. Zbog toga nosim i tu vreću, futrolu i trubu.
— A, to su vaše stvari?
— Da; ja putujem kao muzikant. Nadam se da mom inkognitu
ne preti od vas opasnost.
— Ja sam naučio da ćutim. Smem li da vas zamolim za izjavu?

337
 — Dolazim iz Majnca. Kada sam ušao u kupe prvog razreda,
unutra je sedeo taj čovek. Bio je to onaj mlađi. Izdavao se za grofa i
zapodeo svađu sa mnom. Pretpostavljam da je francuski špijun koji
me prati i na svaki način želi da opreči da se pojavim kod gospodina
fon Bizmarka, a njemu sam poslat kao izaslanik predsednika
Huareza.
— Mi ćemo se već pobrinuti da taj gospodin Francuz izgubi volju
za dalja nevaljalstva.
— Nadam se. I tako, on je zapodeo kavgu sa mnom, a ja sam mu
opalio nekoliko šamara. Stajanje na sledećoj stanici iskoristio je
gospodin „grof“ i dao da me uhapse kao skitnicu. Tamošnji šef
stanice nije bio oštrouman kao vi. Mene su uhapsili, a onog drugog
pustili dalje da putuje.
— Kakva ludost! — uzviknuo je polaskani železničar. — Na prvi
pogled se vidi da ste uticajan čovek i da putujete inkognito.
Nastavite!
— Takozvani grof se legitimisao samo jednom posetnicom.
Mene nisu hteli ni da saslušaju. Ali kada sam docnije pokazao
dokumenta i objasnio da sam zbog tog nemilog događaja zadocnio
na sastanak sa Bizmarkom, šef stanice se osećao kao da ga je neko
tresnuo maljem po glavi. Najpre sam nameravao da ga zbog svega
dobro kaznim, ali on se izvinjavao tako iskreno, da sam odustao od
toga. Da bi stigao svoj voz, do Magdeburga sam došao specijalnim
vozom. Ali, pošto sam pretpostavljao da će takozvani grof, čim me
ugleda, ponovo pokušati da me spreči da nastavim put, od šefa
stanice sam uzeo ovu potvrdu.
Železničar pročita potvrdu i reče:
— Ovo mi je neobično važno. Moj kolega izjavljuje da je doveden
u zabludu lažnim grofovim iskazom. Mene taj momak neće
prevariti! Molim nastavite!
— Stigao sam u Magdeburger-Nova Varoš i, čim sam ušao u
kupe, ugledao sam svoga protivnika. S njim je bio još neki čovek.
Ponovo su zapodeli kavgu. Onaj drugi je hteo da me tuče.
Takozvanom grofu sam opalio ponovo šamar, a onaj drugi je dobio
udarac u stomak. Srećom, odmah zatim smo se zaustavili ovde. Da
su se obojica pre toga oporavila, ko zna kako bih prošao?

338
 — Ne brinite, ja ću ih već držati na oku. Nego, smatrate li da je i
onaj drugi Francuz?
— Ne, mislim da je Rus. Vi valjda znate da Rusija upravo
zaposeda zapadne granice. Ko zna šta ovaj čovek ovde traži.
— Odmah ćemo sve doznati. Dozvoljavate li da ih saslušam?
— Vrlo rado.
— Vi ćete biti prisutni. Molim vas pođite sa mnom.
Železničar uvede Jastrebovog Kljuna u sobu u koju su
zatvorenici bili smešteni. Dva železnička radnika su budno motrila
na njih. Čim su ova dvojica ušla, Ravenov povika:
— Kako se usuđujete da se prema nama ponašate kao prema
uhapšenicima?
— Tišina! — oštro mu odgovori železničar. — Vi smete da
odgovarate samo kada vas ja nešto upitam!
Traperu donesoše stolicu da sedne, a šef stanice prvo upita
pukovnika fon Vinslova kako se zove. Ovaj mu odgovori.
— Imate li kod sebe legitimaciju?
— Čemu? Ne treba valjda uza se da nosim čitavo tuce isprava
kada iz Volfenbitela putujem u Berlin?
— Hm, hm. Poznajete li Rusiju?
— Jednom sam tamo bio na odsustvu. Tamo imam rođake. Ali
kakve veze ima sve to i zašto me pitate za Rusiju?
— To bi trebalo da vi znate bolje.
— Sto mu gromova! Vi kao da želite da izvučete zaključak da sam
u dosluhu sa Rusijom? No, to bi zaista bilo smešno!
— To što je vama smešno, meni je potpuno svejedno. Sada ću da
se pozabavim ovim drugim! Kako se zovete i šta ste po zanimanju?
— Ja sam poručnik grof fon Ravenov.
— Imate li vi legitimaciju?
— Da, izvolite.
Ravenov izvuče iz džepa jednu posetnicu.
— Nemate ništa drugo? Ovo ne vredi ništa. Svako može dati da
mu se odštampaju posetnice na bilo čije ime.
— Do đavola, ali ja vam dajem reč da sam taj!
— Šta se mene tiče vaša reč! Poznajete li Francusku?
339
 — Vrlo dobro. Zašto pitate?
— Znači, priznajete da Francusku dobro poznajete. To je
dovoljno — nastavi šef stanice. — Još samo treba da mi kažete
odakle dolazite!
— Iz Majnca.
— Tamo je s vama ušao u voz i ovaj gospodin?
— Da. Ali kakav je to gospodin? To je obična skitnica!
— Ne trudite se da ga kod mene ocrnite. Ja ga dobro poznajem.
Vi ste na stanici posle Majnca naredili da ga uhapse?
— Jesam.
— To vas može skupo stajati. Tamošnji šef stanice mi piše da ste
ga doveli u zabludu.
— Kako je njegovo pismo uspelo već da stigne?
— To je moja stvar. Gde ste se sreli s ovim ovde što se izdaje za
pukovnika?
— Uz put, sasvim slučajno.
— Vi ste se od ranije poznavali?
— Da, poznajemo se već vrlo dugo.
— Odakle?
— Glupo pitanje! Služili smo u istom puku.
— Ako još jednom upotrebite izraz kojim ste se sada poslužili,
biću prinuđen da pooštrim svoj stav prema vama.
— Naravno, tako treba i da bude — reče jedan od radnika i pri
tome udari Ravenova u bok.
— Momče! — odbrusi Ravenov. — Ako me još jednom dodirneš,
sravniću te sa zemljom!
— To ćemo umeti da sprečimo — reče šef stanice. — Gospodine
kapetane, želite li da ih zavežemo?
— Da, zahtevam da ih vežete — izjavi Jastrebov Kljun.
— Šta? — upita Ravenov. — Taj čovek kapetan? Jedan od
radnika donese klube jakog kanapa.
— Ovamo ruke!
Ravenov pogleda upitno u pukovnika. Ovaj odvrati:

340
 — Bez protivljenja! Ovi ljudi nisu dostojni da im se ukazuje
pažnja. Zbog ovoga će morati da nam se pruži zadovoljenje.
— U to sam siguran. Teško onda ovim momcima! Evo, zavežite
me, ali vam kažem da će vas to vrlo skupo stajati!
— Grof koji dozvoljava da ga šamaraju ne može da bude za nas
suviše opasan — reče šef stanice. — Ali, šta je to? Obojici nedostaje
desna šaka.
Železničar ne dobi nikakav odgovor. Ali Jastrebovom Kljunu
kao da sinu radosna misao; on brzo reče:
— Sad mi nešto pade na pamet. To je nadasve važno. U
Istambulu su pre dve godine uhvaćena dva špijuna. Jedan je bio
Rus, ali se izdavao za pruskog pukovnika, a drugi je bio Francuz,
koji se izdavao za nemačkog grofa i poručnika. Osudili su ih na smrt,
ali ih je sultan pomilovao i poklonio im živote i naredio da se obojici
odseče desna šaka.
— Besmislica! — povika pukovnik.
— Gnusna laž! — siktao je poručnik.
— Tišina! — naredi šef stanice. — Sad tačno znam na čemu sam.
Gospodine kapetane, želite li da se sve unese u zapisnik?
— Nije potrebno. Suđenje će se održati u Berlinu. Važno je
jedino ne dozvoliti im da pobegnu.
— Za to ću se ja već pobrinuti. Predaću ih policiji, a dotle će biti
vezani i čuvani u podrumu. Odvedite ih! ।
Oba oficira su odustala od daljeg opiranja. Zdrave ruke su im
zavezali za tela i tako ih sproveli u podrum.
— Imali smo dobar lov — reče radosno železničar.
— Čak vrlo dobar — potvrdi Jastrebov Kljun. — Kada polazi
sledeći voz za Berlin?
— Kroz pola sata dolazi brzi voz iz Hanovera.
— Putovaću tim vozom. Tamo ću odmah obavestiti nadležne o
ovom hapšenju, a oni će vam telegrafski poslati uputstvo šta treba
dalje da radite.
Tako je i bilo. Jastrebov Kljun je sledećim vozom otputovao u
Berlin, a oba protivnika lukavog lovca su ostala da sede u podrumu
žudeći za osvetom.

341
 KAKO JE JASTREBOV KLjUN
STIGAO DO BIZMARKA

U prestonici je Jastrebov Kljun takođe izazivao čudan utisak,

mada su ipak manje zurili u njega nego u Majncu. Na stanici je uzeo
kočije i odvezao se u gostionicu „Magdeburger Hof“.
U susret mu je došao glavni kelner, koga on upita:
— Mogu li da dobijem sobu?
Kelner se ispitivački zagleda u njega, a onda upita:
— Hm. Imate li legitimaciju?
— Naravno.
— Onda, dođite! — Kelner povede čudnovatog gosta kroz hodnik
u dvorište, gde otvori neka vrata. — Uđite ovamo! — reče mu.
Jastrebov Kljun uđe i osvrte se oko sebe. Bila je to neka mračna
i zadimljena podrumska prostorija. Na prozoru su stajali razni
predmeti za čišćenje. U jednom uglu bio je sanduk sa alatom. Po
zidovima su visili razni delovi odeće, koji su vapili za pranjem. Za
jednim stolom je sedelo više ljudi uz rakijsku čašicu i igralo karte.
— Grom i pakao! Kakva je ovo rupčaga?
— Prostorija za kućne momke.
— A šta sam ja tražio, prostoriju za kućne momke ili sobu?
Glavni kelner se nadmeno nasmeja. — Sobu, naravno. Ali, recite
mi šta vi podrazumevate pod „sobom“?
— Ovakvu rupu svakako ne.
— Vi ste, valjda, navikli na nešto bolje?
— Naravno — potvrdi Jastrebov Kljun.
— To se baš ne vidi na vama.
342
 — To se često dešava. Vi me ne smatrate finim, a ja sam to i
pored toga. S vama je, izgleda, suprotno?
— Kako to mislite?
— Vi izgledate fini, a u stvari niste. A sada vas ponovo molim za
jednu pristojnu sobu. Cena je sporedna.
Na to se kelner duboko pokloni.
— Kako zapovedate. Pođite za mnom!
On povede trapera jedan sprat više. Tamo su jedna vrata bila
otvorena. On ga uvede u lepo uređeno predsoblje, koje je vodilo u
još lepše namešten salon. Kroz druga vrata se ulazilo u udobnu
spavaću sobu.
— Je li vam to dovoljno dobro? — upita glavni kelner, očekujući
da se gost povuče.
Ovaj se ravnodušno obazre oko sebe.
— Daleko od toga da je otmeno, ali nije ni loše!
Kelnera razljuti to što se prevario u svom očekivanju i reče:
— Ovde je njegova svetlost grof Valšteten boravio dva dana.
— Čudim se. Takav jedan grof ima i prohteve.
— Da ih nemate i vi?
— Zašto da ne? Zar je titula nešto tako značajno? Zar je za vas
manje važan jedan običan čovek od jednog grofa? Zadržaću ovaj
apartman.
Klener je hteo samo da se našali. Ali sada se uplaši. A šta, ako ta
skitnica stvarno tu ostane, a posle ne može da plati. Zar ovakav
apartman i čovek koji izgleda kao da je sad izašao iz bakinog
sanduka sa starim stvarima.
— Ovo staje osam talira na dan — povika on brzo.
— Svejedno.
— I to bez čišćenja i usluge.
— Potpuno mi je svejedno.
Uto se pojavi neka devojka, koja je do tada, izgleda“ radila nešto
u spavaćoj sobi. To je bila kelnerica, poznanica Kurta Ungera iz
detinjstva, koja mu je pomogla da otkrije tajnu Enrika Landole.
Berta je čula razgovor, pa je bila radoznala da vidi čoveka sa kojim
glavni kelner tako razgovara.
343
 — Molim vašu legitimaciju? — reče ovaj sada.
— Grom i pakao, zar je to tako hitno? — raspitivao se Jastrebov
Kljun.
Kelner sleže ramenima.
— Mi smo zbog policije dužni da ne izdamo nijednu sobu dok ne
znamo s kim imamo posla.
— Znači, ova je kuća obična špilja, u kojoj ne znaju šta je to
knjiga gostiju?
Ovo je Jastrebov Kljun rekao tonom koji je na kelnera ostavio
snažan utisak.
— Možete dobiti knjigu gostiju.
— Onda je donesite! Ali najpre mi recite poznajete li gardijskog
poručnika Kurta Ungera?
— Ne poznajem.
— Znači nije još došao?
— Ne znam ništa o tome.
Uto devojka priđe i reče:
— Ja poznajem vrlo dobro gospodina poručnika.
— Ah! Je li on ovde stanovao?
— Nije. Ja ga poznajem zato što sam iz mesta koje je blizu
Rajnsvaldena.
— Ja dolazim iz Rajnsvaldena. Tamo sam ga sreo kod grofa de
Rodrigande i dogovorili smo se da se danas ovde nađemo.
— Onda će sigurno doći — reče devojka prijateljski — Treba li i
za njega da poručite sobu?
— O tome mi nije ništa rekao. Ali, — on se obrati kelneru — što
stojite ovde? Zar vam nisam naredio da mi donesete knjigu gostiju?
— Odmah, gospodine — reče kelner, sada već sasvim drugim
tonom. — Želite li još nešto?
— Nešto za jelo!
— Doručak? Doneću vam jelovnik!
— Nije potrebno. Potpuno mi je svejedno šta ćete mi doneti.
Važno je samo da doručak bude jak.
Kelner požuri napolje. Jastrebov Kljun baci vreću, pušku i trubu
na divan presvučen plavom svilom, i opet se obrati devojci.
344
 — Znači, vi ste iz okoline Rajnsvaldena? Onda verovatno još ne
poznajete dobro ovaj grad?
— O poznajem ga dobro. Već sam duže vremena ovde.
— Jeste li već videli Bizmarka?
— Jesam.
— Znate li gde on stanuje i kako odavde treba ići da bi se došlo
k njemu?
— Znam.
— Opišite mi onda put.
Kelnerica iznenađeno pogleda gosta.
— Vi kao da želite k njemu?
— Da, dete moje.
— Oh, to je teško. Morate se prijaviti u ministarstvu, ili tako
nešto. Ne znam sasvim sigurno.
— Svašta. Oko toga nećemo praviti tolike komplikacije.
Berta Objasni traperu kojim putem treba da ide. Uto dođe
kelner i donese knjigu gostiju. Jastrebov Kljun se upisa i opomenu
ga da požuri sa doručkom. Kada se kelner udaljio, čudan gost poče
raspakivati svoj prtljag. U tom poslu ga iznenadi kelner koji mu
donese jelo. Ovaj se zapanji kad primeti šta se nalazi u vreći i futroli.
Pošto ostavi jelo, požuri u kancelariju da o svemu obavesti gazdu.
Ovaj još ništa nije znao, pošto se upravo vratio iz varoši. Bio je
nezadovoljan kada je doznao kakvog gosta ima.
— I tome čoveku ste dali broj jedan, našu najbolju sobu? —
povika on.
— Poveo sam ga gore da bih ga ismejao — izvinjavao se kelner.
— Ali on ju je odmah zadržao.
— Pod kojim imenom se upisao u knjigu gostiju?
— Upisao se kao kapetan Vilijem Saunders, kapetan Sjedinjenih
Država.
— Pobogu, da nije opet neki prevarant i izdajica, kao što je bio
onaj Šou, koji se takođe izdavao za kapetana Sjedinjenih Država?
— Po izgledu bi mogao biti. Nos mu je kao drška starog
kišobrana!
— I šta ima uza se?
345
 — Jednu pušku.
— Gospode! — prostenja gostioničar.
— Dva revolvera i jedan veliki nož sa oštrim i šiljatim sečivom, i
jednu staru trubu.
— Jednu staru trubu? U to ne verujem. Jeste li dobro videli da
je to stara truba? Je li bila od mesinga?
— To je teško reći — primeti kelner razmišljajući. — Žuta je,
slično mesingu, ali ne svetložuta, nego nekako tamno, kao da je
zarđala.
— Tamnožuta? Da nije od metala za topove?
— Pa moglo bi da bude.
— O bože, pa to je onda neka vrsta oružja, jedna paklena
mašina! Zar niste na njoj videli neki oroz, ili nišan ili bilo šta drugo?
— Ne, nisam.
— To se mora proveriti!
— Ali kako? Taj gost mi ne izgleda kao čovek koji dozvoljava da
se zaviruje u njegove stvari.
— Znači, izgleda ratoborno, izazivački?
— Do krajnosti. I vrlo ljutit.
— Pa šta da učinimo?
Kelner priznade da je bio neoprezan što je primio tog čoveka.
Sada se trudio da popravi svoju grešku.
— Nešto mora da se dogodi — reče on. — Čini mi se da taj
momak sprema neki atentat.
Do tada je kelnerica ćutala i slušala, ali sad brzo upade u
razgovor: — Atentat? Pa on se raspitivao za Bizmarka.
Gostioničar preblede.
— O Bizmarku? O, bože! Šta je hteo?
— Morala sam tačno da mu opišem put do Bizmarkove kuće.
Rekao je kako želi da s njim razgovara.
— Užasno! Eto atentata!
— Ja sam mu rekla da to neće ići lako, ali on mi je odgovorio da
oko toga neće praviti mnogo komplikacija.
— Onda on bez sumnje sprema atentat. Želi da ubije ministra.
Šta da se preduzme?
346
 — Hitna prijava policiji.
— Da. Odmah ću sam otići tamo.
Gostioničar požuri. U policijskoj stanici, koja je bila dosta
udaljena od njegove gostionice, nije uspeo da izusti ni reči od
zadihanosti i velikog uzbuđenja.
— Umirite se, prijatelju — reče mu policajac. — Vi ste verovatno
došli zbog nečeg vrlo hitnog. Ali izduvajte se pre nego što nam
saopštite šta imate.
— Da se izduvam? Ima vremena. Došao sam zbog... zbog
atentata.
— Zbog atentata? — začudi se policajac.
— Da, zbog toga — reče gostioničar još uvek zadihan. —
Odnosno, ja sam došao da ga prijavim.
— Ah, tako. To je vrlo ozbiljno. Ali, pošto je reč o zločinu, jeste
li dobro razmislili o tome kakvu odgovornost preuzimate na sebe
ako se ispostavi da je bojazan zbog atentata bila neosnovana?
— Preuzimam sve na sebe — zločin, bojazan, atentat i
odgovornost — odgovori čovek, ne primećujući kako smušeno
govori.
Policajac je jedva uspeo da prikrije osmeh. — Hajde, pričajte!
Na koga, kažete, da se priprema atentat?
— Na gospodina fon Bizmarka.
— Do đavola! Stvarno? Kako bi trebalo da bude izvršen?
— Puškom, revolverom, nožem i paklenom mašinom.
Sada se policajac uozbilji.
— Ko je atentator i ko su mu saradnici?
— Dozvolite da vas najpre nešto upitam. Sećate li se onog
kapetana Šoua, koga su tražili kod mene i koji je uspeo da umakne?
— Da. On se izdavao za kapetana Sjedinjenih Država.
— E, kod mene sada stanuje čovek koji se takođe izdaje za
kapetana te zemlje.
— To još nije razlog da ga iko osumnjiči.
— On je odbio da pokaže isprave i zahtevao je da mu se donese
knjiga gostiju, u koju se upisao.
— To je čudno. Pod kojim imenom se upisao u knjigu?
347
 — Vilijem Saunders.
— Neko englesko ili američko ime. Kada je stigao?
— Pre jedno pola časa.
— Kako je obučen?
— Vrlo neobično, gotovo kao za maskenbal. Ima na sebi kožne
pantalone, cipele za igranje, frak na „puf“ rukave i sa ogromnim
dugmetima, i šešir u obliku kišobrana.
— Taj čovek više liči na nekog čudaka nego na zločinca. Onaj ko
smišlja neki zločin, oblači se što je moguće neupadljivije.
— A njegovo oružje! Ima uza se jednu pušku, dva revolvera i
jedan nož. A glavno ubojno oružje je neka naprava koja liči na trubu,
a izrađena je od metala za topove. Ko zna čime je ta ubitačna sprava
napunjena.
— Jeste li je videli?
— Nisam ja, već moj glavni kelner.
— Zašto se lično niste u to uverili?
— Nisam želeo da stranac u nešto posumnja, pa da nam onda
pobegne.
— A kako znate da namerava da izvrši atentat na fon Bizmarka?
— Tražio je od kelnerice, moje rođake, da mu tačno opiše put do
njegove kuće.
— To bi moglo da bude od neke važnosti, ali ipak nije ubedljivo.
— Oh, on je čak tvrdio da s Bizmarkom neće biti mnogo
okolišenja.
— Je li rekao kada namerava da ode do Bizmarka?
— Ne, nije.
— Gde je on sada?
— Doručkuje u svojoj sobi.
— Dobro. Možda se vi varate, ali u svakom slučaju moja je
dužnost da tog čoveka držim na oku. Ali to ne mogu da preuzmem
samo na sebe. Kod vas ću biti otprilike za pola časa, ali prethodno
moram o tome da obavestim nadležne. Vi se pobrinite da taj čovek
dotle ne napusti kuću.
— Mogu li, ako ustreba, upotrebiti silu da bih ga zadržao?

348
 — Samo u krajnjoj nuždi. Ali vi ćete svojom mudrošću već
pronaći razlog da ga zadržite i na lep način.
— Učiniću sve što mogu. — Posle toga gostioničar napusti
policijsku stanicu.
U međuvremenu je Jastrebov Kljun bezbrižno doručkovao.
— Treba li da sačekam tog poručnika? — pitao se on. — Oho.
Jastrebov Kljun je dorastao tome da sa Bizmarkom govori i bez
nečije preporuke. S njim neću smeti da pravim viceve kao sa
ostalima. Zbog toga, moje stvari, znači, ostaju ovde. Ali radoznao
sam da vidim kakvo će lice napraviti kada vidi kako budalasto
obučen čovek zahteva da govori sa njime.
Jastrebov Kljun prenese svoje stvari u spavaću sobu, zatim je
zaključa i uze ključ.
— Nije potrebno da u mome odsustvu ovaj svet vidi šta sve
imam u vreći — mrmljao je on. — Kelner je sasvim dovoljno video.
Ako oni ovde imaju ključ koji sve otvara, onda imam i ja svoj!
On izvuče iz džepa jednu vrstu američkog patent--ključa koji se
ubacuje u zaključanu bravu i otuda niko ne može da ga izvadi
napolje i ponovo otključa. Pošto je stavio taj ključ u ključaonicu,
Jastrebov Kljun napusti sobu i spusti se niza stepenice. Dok je
posluga u kuhinji raspravljala o najnovijim događajima, on je
neprimećen izašao iz kuće i krenuo putem koji mu je kelnerica
opisala. Doduše, još nekoliko puta se morao raspitivati za pravac,
ali je ipak nesmetano stigao do svog cilja.
Kada je ugledao stražara na kapiji, on mu priđe i poverljivo ga
upita:
— Ovo je Bizmarkov stan, zar ne?
— Jeste — potvrdi stražar, osmehujući se i radoznalo
posmatrajući trapera.
— Na prvom spratu, zar ne?
— Da.
— Je li master kod kuće?
— Kakav master?
— Pa Bizmark!
— Vi mislite na njegovu milost, grofa fon Bizmarka, ekselenciju?

349
 — Da, mislim na grofa, njegovu milost, ekselenciju i Bizmarka
lično.
— E, on je kod kuće.
— Znači, došao sam u pravo vreme.
Jastrebov Kljun požuri pored vratara. Ali ovaj ga uhvati za ruku.
— Stoj! Kuda ste krenuli?
— Pa k njemu!
— Kod njegove ekselencije? To ne ide tako!
— A, tako? A zašto?
— Da li vas očekuje?
— Nije mi poznato.
— Onda morate ići uobičajenim i propisanim putem.
— Kako to mislite?
— Prvo moram da znam zbog čega dolazite. Je li to privatna
stvar, diplomatska ili nešto slično?
— Pre će biti da je to ono „nešto slično“.
— Ako vi mislite da sam ja ovde samo zato da biste vi sa mnom
terali šegu — reče stražar sad već ozbiljnije — onda se grdno varate.
Biće bolje da odete odavde!
— To i ja mislim — nasmeja se traper. — Ne bih hteo dalje da
vas gnjavim. Do viđenja!
Ali umesto da ode odakle je i došao, on se uputi unutrašnjosti
zgrade.
— Stoj! — povika opet vratar. — Nisam tako mislio. Ne smete
proći!
— Ja ću vam dokazati suprotno.
I Jastrebov Kljun podiže čoveka i skloni ga u stranu. Ali nije ni
pet koračaji učinio, vratar ga ponovo uhvati i povika:
— Ja sam vam rekao da se udaljite!
— Pa to i činim — odvrati Jenki.
— Ako ne odete dobrovoljno, uhapsiću vas zbog narušavanja
kućnog mira.
— Voleo bih da vidim ko će to!

350
 Jastrebov Kljun se oslobodi stražareve ruke i stiže do stepenica
pre nego što je ovaj uspeo da ga ponovo uhvati. Sigurno bi došlo do
mnogo oštrije razmene mišljenja, da se na stepenicama ne pojavi
jedan čovek. On je imao na sebi jednostavan mundir i kapu na glavi.
Imao je čvrst i siguran vojnički hod. Prijateljskim pogledom
posmatrao je kako se ova dvojica raspravljaju i vuku jedan drugog
tamo-amo.
Ugledavši tog čoveka, stražar odmah pusti protivnika i stade u
stavu mirno. Jastrebov Kljun iskoristi tu trenutnu slobodu i u dva
skoka se nađe pored čoveka na stepenicama. Tada prinese ruku
šeširu i pozdravi:
— , stari gospodine! Možete li mi reći u kojoj sobi
mogu da nađem njegovu ekselenciju Bizmarka?
„Stari gospodin“ se zagleda u trapera. Brkovi su mu malo
poigravali.
— Vi želite da govorite sa ekselencijom? Ko ste vi?
— Hm. To smem da kažem samo njegovoj visosti.
— Tako. Je li vas on pozvao?
— Nije, tu
— Onda ćete izgleda, morati da se vratite neobavljena posla.
— To ne može. Stvar zbog koje sam došao vrlo je važna! —
naglasi traper.
— Tako. Stvar privatnog karaktera?
„ “ je ostavio na prerijskog lovca neuobičajeni utisak.
Nekom drugom ne bi ni odgovorio, ali sada reče:
U stvari, ne bi trebalo da vam kažem, ali vi imate nečeg
džentlmenskog, pa ću biti popustljiv. Ne, nije reč o privatnoj stvari.
Više od toga, stvarno, ne mogu da odam.
— Zar ne poznajete nikoga ko bi mogao da vas uvede kod
ekselencije?
— Poznajem, kako da ne. Ali on nije ovde. Doći će tek kasnije, a
ja nisam hteo da čekam.
— Ko je ta ličnost?
— To nije nikakva ličnost, to je jedan gardijski poručnik. Zove
se Kurt Unger.

351
 Preko blagog lica „starog gospodina“ prelete brzi trzaj.
— Poznajem ga. I on želi da dođe u Berlin da vas prijavi grofu
fon Bizmarku?
— Da, tako je.
— Ali ja mislim da je on na putu.
— Hteo je da krene. Upravo tada sam se sa njim sreo u
Rajnsvaldenu, i on je od mene čuo nešto za šta mu se učinilo da je
važno da dozna i ministar.
— Ako je tako, onda ću vas ja uvesti umesto poručnika, ako mi
kažete ko ste.
— Ovde ne mogu. Čuće vratar.
— Onda pođite za mnom! — smejući se odgovori on i pođe
napred.
Oni stigoše u neko predsoblje.
— Ovde smo sami. Sada možete mirno da govorite.
— Ali ovde opet stoji neka punjena ptica.
Jastrebov Kljun pokaza na slugu. Čovek blagog lica mu dade
znak i ovaj se povuče.
— Recite sada. — U glasu mu se već osećalo nestrpljenje.
— Ja sam prerijski lovac i konjički kapetan Sjedinjenih Država,
moj stari!
— A tako! Je li to što imate na sebi uniforma koju nosi vojska
Sjedinjenih Država?
— Ne. Ako vi to smatrate uniformom, onda mora da se đavolski
malo razumete u vojničke stvari. Ali, stari, to nije ni potrebno. Ja
sam vam neka vrsta šaljivdžije, koja uživa da se drugome podsmeva.
Obukao sam ovo odelo da bih uživao posmatrajući ljude kako se
ponašaju kao majmuni i trče za mnom da bi me gledali.
— Čudan neki sport! Ali, da bih vas uveo, moram prvo znati o
kojim stvarima želite da razgovarate sa ekselencijom.
— To je baš ono što ne smem da odam.
— Onda nećete moći ni da uđete. Između ostalog, mogu vam reći
da grof nema nikakvih tajni preda mnom.
— Stvarno? Onda ste vi neka vrsta poverljivog ađutanta kod
njega?
352
 — To bi moglo lako da se nazove.
— Onda ću se usuditi da vam kažem. Dolazim iz Meksika.
— Iz Meksika? Jeste li se borili tamo?
— Svakako, moj stari. Prvo sam bio vodič jednog Engleza, koji
je nosio oružje i novac Huarezu...
— Lordu Drajdenu? Vi ste s njim putovali?
— Uzvodno uz Rio Grande del Norte, dok nismo našli Huareza.
— Onda ste, znači, videli i Huareza?
Po njemu se videlo da s velikim uzbuđenjem prati razgovor.
— O, mnogo puta, i video sam ga i govorio s njim!
— Šta je s njegovim protivnikom Maksimilijanom?
— Nije dobro. Ljulja mu se carstvo, ljulja mu se presto, a i glava
mu se ljulja. Kao Amerikancu i Huarezovom pristalici, za presto mi
je milo, ali mi je žao glave tog zavedenog čoveka. Ja sam već toliko
stvari odao, da sada mirno mogu da vam pokažem i svoja
dokumenta.
Jastrebov Kljun izvadi svoje isprave i pruži ih starom čoveku.
Ovaj ih brzo pregleda i, pogledavši još jednom lovca, reče:
— Preko mora da ima čudnovatih ljudi...
— Ovde takođe — prekide ga traper.
— O tome ćemo razgovarati docnije. Sada ću vas predstaviti
grofu, pošto...
Još jednom je bio prekinut, pošto su se vrata otvorila i na njima
se pojavio Bizmark lično. On je čuo razgovor i, pošto mu je to
smetalo, izašao je da vidi ko to razgovara. Kada spazi ovu dvojicu,
neobično se iznenadi.
— Šta, zar je veličanstvo ponovo ovde? — upita on i duboko se
pokloni starom čoveku.
— Veličanstvo! — uzviknu iznenađeno Jastrebov Kljun. —

Bizmark ga gotovo užasnuto pogleda. Ali onaj koga su nazvali

veličanstvom, prijateljski potvrdi.
— Nemate čega da se plašite!
— To mi i ne pada na pamet, — naglasi traper — ali ako vas ovaj
džentlmen naziva veličanstvom, onda ste vi sigurno pruski kralj?
353
 — Da, to sam ja.
— Ala sam ja bio magarac! Ali ko bi to mogao da
pomisli! Dođe tako jedan stari i dobar čovek i mirno se penje uza
stepenice, a onda počne o svemu da se raspituje. Na kraju se to
ispostavi da je to kralj glavom i bradom! E, Jastrebov Kljune, ala će
ovaj kralj misliti da si glup!
— Jastrebov Kljun? Ko je to?
— To sam ja. U preriji svako ima svoj nadimak, po kome ga
najbolje poznaju. Onome koji je meni nadenuo ime najviše je padao
u oči moj nos. Ali, veličanstvo, ko je ovaj gospodin?
— To je čovek kod koga ste hteli, grof Bizmark.
Na to se Jenki počeša iza uha i odmače jedan korak.
— Šta? To je Bizmark? Njega sam sasvim drukčije zamišljao!
— Kako?
— Malog i suvonjavog, kao pravo lukavo piskaralo. Ali ne smeta
što je krupniji. Naprotiv, ostavlja bolji utisak. Molim vas
veličanstvo, da master ministru kažete ko sam ja.
Smejući se, kralj pruži grofu dokumenta Jastrebovog Kljuna.
Bizmark ih pregleda i reče:
— Pođite sa mnom, kapetane!
Sva trojica uđoše u njegov kabinet. Kada je sluga kasnije ponovo
ušao u predsoblje, čuo je da se unutra vodi vrlo živ razgovor.
Čim se gostioničar vratio iz policije, raspitao se za svoga gosta.
— Je li on još ovde?
— Jeste — odgovori glavni kelner. — Još doručkuje.
— Dok policija ne dođe, ne sme napustiti zgradu.
— Onda ću gore u hodniku zauzeti busiju.
— Ne, to ja uzimam na sebe — reče gostioničar. — U tako važnim
stvarima čovek nikada nije dovoljno oprezan.
On se pope uza stepenice i sedne na jednu stolicu u hodniku.
Jedva da je prošlo četvrt sata i policija se pojavi. Bile su
preduzete sve mere predostrožnosti. U samoj kući, a i preko puta na
pločniku, šetali su tajni agenti i nisu ispuštali iz vida prozore i vrata
gostionice. Hodnik i dvorište su bili zaposednuti, a iza ugla su

354
stajale spremne kočije da prime i odvedu zatvorenika. Tri policajca
su krenula gore da razoružaju i uhapse trapera.
— Je li još tu? — upita jedan tiho gostioničara.
— Jeste. Nije se uopšte pojavljivao — glasio je odgovor.
— Gde mu je soba?
— Tamo, broj jedan.
Policijski inspektor pođe sa svojim pomoćnicima do pokazanih
vrata. Iz silne radoznalosti i kelner se približio, ali ga gazda
opomenu:
— Ne približujte se suviše!
— Tako opasno valjda neće biti.
— Otkud znate koliko može biti opasna jedna paklena mašina u
obliku trube? Takvu mašinu još sigurno nikada niste videli.
Uto se inspektor vrati gostioničaru i upita:
— Vi ste izjavili da je taj čovek razgovarao sa kelnericom?
Smatram da je pametno da ona prva uđe.
— Ali, ako on ubije Bertu?
— Neće se toga setiti. Pre bi njemu moglo da se desi da dobije
kuglu u čelo. A devojka ima dovoljno razloga da uđe unutra a da ne
izazove sumnju. Tada nam može reći šta je unutra zatekla.
Gostioničar pristade i naredi da pozovu Bertu. Njoj su prvo
objasnili šta treba da učini, a onda svi priđoše vratima.
Na ponovljeno kucanje nije dobila nikakav odgovor. Zbog toga
Berta uđe unutra. Oni koji su ostali, morali su poduže da čekaju na
njen povratak. Kada se najzad vratila, dočeka je pitanje:
— Šta radi tamo? — prošaputa inspektor.
— Ne znam. Nije bio u salonu, a ni u predsoblju. Izgleda da je u.
spavaćoj sobi. Nju je zaključao.
— Možda spava. Zar niste kucali?
— Jesam. Ali nisam dobila odgovor.
— Sigurno je premoren i spava tako čvrsto da ga kucanje nije
probudilo.
— Ali ja sam lupala tako snažno, da bi se svako probudio.
— Gde su mu stvari?
— Uneo ih je u spavaću sobu.
355
 — Možda radi nešto na svojoj mašini i samo se pravi da spava.
Pođite za mnom Berta, da mu odgovorite kada se javi na moje
kucanje.
Policajci i Berta su tiho ušli unutra. Na stolu je još stajalo posuđe
sa ostacima hrane.
— Zakucajte vi! — naredi tiho inspektor.
Berta posluša, adi se iza vrata ne začu nikakav šum. Devojka
zakuca Jače, ali sa istim rezultatom.
— Pokušaću sam — reče inspektor.
On priđe vratima i zabubnja obema pesnicama. Bez odgovora.
Tada on prvo priđe prozoru, da bi se uverio da je zgrada dobro
čuvana, a onda ponovo priđe vratima, zalupa i glasno viknu:
— U ime zakona otvorite!
Opet nije bilo odgovora.
— Onda moramo sami da otvorimo! Dajte ovamo kalauz!
Jedan policajac mu dodade šta je tražio. Inspektor sam priđe
ključaonici i pokuša da je otvori.
— Grom i pakao! — uzviknu on ljutito. — Zapušena je!
— Ostavio je ključ u bravi? — upita jedan.
— Nije. S ove strane je nešto utisnuo.
— Znači, taj čovek uopšte nije unutra.
— Po svemu sudeći nije.
Jedan za drugim su pregledali bravu, posle čega se ispostavilo
da je unutra neki čelični predmet koji ne može da se ukloni.
— Otišao je — reče jedan policajac.
— Izvukao se, pobegao! — dodade drugi.
— O ne, stvar je mnogo gora — tvrdio je starešina. Obrativši se
devojci, on upita:
— On vam je rekao da želi Bizmarku?
— Znači, uputio se tamo. Gospodo, za mnom! Svako
odugovlačenje je opasno. Moramo odmah do Bizmarka. Ali ova
zgrada ostaje pod prismotrom.
Policajci pozvaše kočiju i odvezoše se u velikoj žurbi. Tek što su
otišli, pred vratima se zaustaviše jedna kola. Mladić koji je iz njih
izišao nije bio niko drugi do Kurt Unger. Nije imao pojma o tome
356
šta se sve dogodilo, pa tako nije mogao ni da zna da su mnogobrojni
pešaci, koji su se šetali gore-dole, preobučeni policajci koji
osmatraju gostionicu. On uđe u gostionicu i od kelnera poruči čašu
vina. Posle nekoliko trenutaka, uđe unutra i kelnerica Berta Ulman.
Ona odmah poznade Kurta i priđe njegovom stolu. Na licu joj se
videlo iznenađenje, a i zabrinutost.
— Zar vi ovde, gospodine poručniče? Znači, ipak je istina da ste
hteli ovamo da dođete!
— Jeste. A odakle to znate?
— Rekao je to jedan. stranac, koga sad treba da uhapse.
— Da uhapse? Zbog čega?
— On priprema atentat paklenom mašinom.
— Za ime sveta! — Kurt nije ni sanjao da je reč o Jastrebovom
Kljunu.
— Da, čitava kuća je pod prismotrom, a policija je odjurila
Bizmarku.
— Otišla Bizmarku? A zašto njemu?
— Zato što je atentat pripreman na njega.
— To bi bilo užasno! Ko je taj čovek?
— Američki kapetan, koji vas je ovde očekivao. On je stalno
tvrdio da vi želite da se ovde sa njim nađete.
— Zar u izgledu tog čoveka nije bilo ničega po čemu bi se mogao
lako prepoznati?
— Da, užasno dugačak nos.
— I stvarno ga policija traži?
— Da. Gostioničar ga je prijavio. On hoće da ubije Bizmarka.
Uza se ima razno oružje, čak i jednu paklenu mašinu.
— Besmislica! Znači, otišao je do Bizmarka?
— Da.
— A policija je otišla u poteru za njim?
— Da.
— Ne smem ni minuta da izgubim. Moram odmah za njim.
U međuvremenu je razgovor koji je vodio Jastrebov Kljun bio
završen. Rečeno mu je da Kurta, čim ga sretne, pošalje Bizmarku i
da onda sačeka dalja obaveštenja.
357
 Sada je traper zadovoljno koračao ulicama. Krenuo je natrag
nekim drugim putem, ali zahvaljujući njegovoj sposobnosti
orijentisanja, bilo je nemoguće da zaluta. Tako je stigao i do ulice u
kojoj je bila njegova gostionica. On uđe unutra, a za njim i tajni
agenti, koje je on smatrao običnim gostima. Jedan od detektiva
priđe njegovom stolu i upita:
— Je li slobodno? Zar se nismo već negde sreli?
— Idite do đavola? — promrmlja Jastrebov Kljun.
— Ostajem ovde. Ako neko od nas treba da ode do đavola, onda
to neću biti ja.
Jenki iznenađeno pogleda sagovornika.
— Hej, momče, nećeš li možda da se očešeš o mene?
— Možda — smejao se onaj drugi. — Poznajete li ovu stvarčicu?
Policajac izvuče značku i poturi je traperu pod nos.
— Čisti se odvade s tim zlatom! — povika lovac. — Ako mi samo
još jednom podmetneš tu svoju šapu pod nos, postaraću se da se to
više ne desi!
— Vi, znači, ne poznajete ovu značku? Ona je moja legitimacija.
Ja sam iz ovdašnje policije!
Sada je traper već postao pažljiviji On se obazre po sobi i primeti
da je soba puna tajnih agenata.
— Tako? Vi ste policajac? Pa lepo. A zašto to sve baš meni
govorite?
— Zato što mi je mnogo stalo do vas. Tražim od vas da mi
odgovorite na pitanja koja ću vam sada postaviti.
Jastrebov Kljun još jednom pogleda unaokolo, a onda potpuno
ravnodušno odgovori:
— Vi Nemci ste baš neki čudan narod! Niko nije tako žustar u
hapšenju kao vi.
— Tako? Došli ste do tog zaključka?
— Grom i pakao, da, i to na svoju sopstvenu štetu. Ovo je već
treći put od juče ujutru, kako hoće da me uhapse!
— Znači, juče ste već dva put bili zatvarani? I dva puta bežali?
— I izvukao čitavu kožu.
— Ali nama ne ćete umaći!
358
 — Ipak verujem da hoću.
— Ja ću se već postarati da vas dovoljno čvrsto držim. Budite
ljubazni i pružite mi ruke.
Policajac izvuče iz džepa lisice. To je za Amerikanca bilo suviše.
On skoči.
— Šta? Hoćete da me stavite u lisice. Sto mu gromova! Hoću da
vidim toga ko će da se usudi da stavi ruku na mene! Šta sam vam ja
učinio da me gonite kao psi divljač?
U međuvremenu su se i ostali policajci približili i okružili
Jastrebovog Kljuna.
— Šta ste nam učinili? — upita policajac. — Nama ništa. Ali vi
najbolje znate šta ste i kome nameravali da učinite. Vi se zovete
Vilijem Saunders?
— I to od kako sam se rodio.
— Kapetan ste Sjedinjenih Država?
— Jesam.
— Gde ste bili do maločas.
— U šetnji.
— Gde?
— Ja sam ovde stranac i ne znam imena ulica.
— Niste li možda posmatrali stan gospodina fon Bizmarka?
— Može biti da jesam.
— Vi ste krvolok. Na ovakav dokaz da je sa njegovom igrom
svršeno, drugi bi na vašem mestu prebledeo, a kolena bi mu
zaklecala. A vi ste mirni.
— Brzo ćete prestati da se podsmevate. Vi kod sebe imate oružje.
Pored toga imate i neku lubardu, ili paklenu mašinu ili nešto slično.
Priznajete li to?
Amerikanac iznenađeno pogleda policajca.
— Lubardu? Paklenu mašinu?
— Da, od mesinga ili metala za topove!
Najzad je traperu sve bilo jasno. Najradije bi prsnuo u smeh, ali
je uspeo da ostane ozbiljan.
— Ne znam ništa o tome.
— Mi ćemo vam to dokazati.
359
 — Učinite to!
— Zašto ste zaključali spavaću sobu?
— Hoćete li to možda da mi zabranite?
— Ne, ali tražim od vas da je otključate. Imamo nalog da
zavirimo u vaš prtljag.
— Što se mene tiče možete. Ja sam u vašoj vlasti. Ali opominjem
vas! Mojim oružjem ne zna svako da rukuje!
— Budite bez brige! Bićemo oprezni. Ovamo ruke!
Njegov ton nije trpeo pogovora. Jastrebov Kljun dozvoli da mu
stave lisice. Praćen mnogobrojnim policajcima, on krenu u sobu
broj jedan. Zaustaviše se pred vratima spavaće sobe.
— Vi ste zaključali ova vrata — reče policajac. — Zbog čega?
— Zato što ne volim da mi neko pretura po stvarima. Zar vam se
to ne čini razumljivo?
— Ali vi niste samo zaključali i izvukli ključ, već ste i zapušili
bravu? Jesu li stvari koje sakrivate tako opasne?
— Uverite se sami!
— Onda morate prvo da otvorite vrata. Šta je to u ključaonici?
— Jedna vrsta patent ključa.
— Izvadite ga!
Iako zavezan, Jastrebov Kljun izvadi iz džepa neku tanku kukicu
koju uvuče u bravu. On njome oslobodi jedan feder i izvadi ključ.
— Tako! Izvucite sada iz mog džepa ključ i otključajte vrata!
Pre nego što je iko ušao unutra, policajac povika:
— Stoj, ne ulazite! — naredi on. — Može se pretpostaviti da se
unutra nalaze neke tajne mašine i neka razorna sredstva. Neka
zatvorenik pođe napred! Ako neko treba da bude pogođen, neka to
bude on.
Trapera četvoro ruku uhvati i odvuče u sobu. Tek tada su ušli i
ostali. Inspektor pogleda unaokolo i prvo spazi pušku. On je pažljivo
uze u ruku.
— Kakvo je to oružje?
— Jedna Kentaki puška.
— Napunjena?
— Nije.
360
 — Pa to uopšte nije puška! To je obična prangija. Kako čovek
može da puca iz tako nečeg?
— Da, policajac bi teško time nešto pogodio.
Policajac preču taj podsmeh, odloži pušku i uze nož.
— Kakva je ovo kama?
— Kama? Grom i pakao! Valjda se jedan bovi-nož razlikuje od
obične kame!
— Ah, bovi-nož! Jeste li njime boli ljude?
— Naravno.
— Strašno! A ovi revolveri? Jeste li i njima ubijali ljude?
— Svakako! To je dobra belgijska roba, pogađa odlično.
Uostalom, nisam valjda uhapšen da bih vam davao lekcije iz oružja!
— Strpljenje? Sad dolazi ono glavno. Recite šta ono žuto
svetluca pod vrećom?
— Paklena mašina.
— Sto mu muka! Vi priznajete? Je li napunjena?
— Spremna je da eksplodira.
— Da eksplodira? Gospodo, molim krajnju opreznost! Držite tog
čoveka čvrsto, da ne može da se pokreće. Uhapšeni, pitam vas čime
je ova mašina napunjena?
— Vazduhom.
— Ah, sigurno praskavim gasom! Sme li čovek da je pipne, a da
ona ne eksplodira?
— Sme — vrlo ozbiljno odgovori Jastrebov Kljun. — Ne postoji
nikakva opasnost.
— Smemo li bez opasnosti da sklonimo i delove odeće, koji su
na mašini?
— Bez brige možete to da uradite!
— A kako iz tog čudovišta može da se ispusti gas?
— Vrlo jednostavno. Dovoljno je u njega duvati.
— Dobro, usudićemo se da pokušamo! Gospodo, ja ću prvi da
dodirnem paklenu mašinu, uz opasnost da me prvog pogodi.
On prvo skloni jednu košulju, pa jedne pantalone i nekoliko
čarapa koje su ležale na instrumentu. Kada je taj opasan posao bio

361
obavljen, on se vrlo oprezno odmače sa mesta mogućeg pogroma.
Najzad je čudovište ležalo golo u svoj svojoj strahoti pred njim.
S pažnjom, s kojom bi možda uhvatio bombu sa već upaljenim
fitiljem, on podiže trubu.
— Laka je kao obična truba. Da, praskavi gasovi su obično lakši
od drugih gasova.
On podiže trubu da bi pregledao njenu tajanstvenu
konstrukciju. Odjednom, onaj teži deo trube se odvali i s velikim
treskom pade na zemlju. Taj dobri čovek pomisli da će sada paklena
mašina eksplodirati. On kriknu i ostade da stoji kao da očekuje
smrt. Padu trube usledila je jedna eksplozija, ali ne onakva kakvu je
očekivao policajac. Kada je Jastrebov Kljun čuo njegov samrtni krik,
nije mogao više da se uzdrži: on prsnu u tako strašan smeh, da se
činilo da se i zidovi od toga tresu. Njegov smeh je bio tako zarazan,
da i svi ostali počeše da se smeju, uviđajući da je pred njima samo
jedna stara truba. U prvom momentu inspektor je bio zabezeknut.
Ali odmah zatim on tresnu o zemlju i onaj drugi deo trube koji je
držao u ruci i besno povika na trapera:
— Vi se to meni podsmevate!
— Nego kome? —rugao se Jastrebov Kljun.
— Ja vam zabranjujem da sa mnom terate šegu. Zar niste
priznali da kod sebe imate oružje?
— Zar ga nemam?
— I jednu paklenu mašinu?
— Ona to i jeste. Pokušajte samo da u nju duvate nekoliko
meseci.
— Rekli ste da je napunjena.
— Vazduhom. Zar nije to istina?
— Trebalo je da eksplodira.
— Ako se u nju duva. Želite li možda da poreknete?
— Čoveče, mislite li vi možda da sam ja vaša luda? Ovu ćete šalu
skupo platiti. Ako već nema govora o nekoj paklenoj mašini, još
uvek ima dovoljno razloga da budete uhapšeni. Vi imate oružje.
Imate li dozvolu za to?
— Imam. Tu je u spoljašnjem džepu fraka.

362
 — Ah! Dajte mi je!
— Uzmi te je sami! Vidite valjda da sam vašom dobrotom
okovan.
Inspektor izvadi iz džepa dokument i pročita ga.
— Dozvola je ispravna, ali ne utiče na promenu vašeg položaja.
Vi ste kelnerici rekli da želite da idete kod ministra Bizmarka?
— Jesam.
— I da sa njim nećete imati mnogo obzira?
— Ne. Rekao sam samo da neće biti mnogo komplikacija u
slučaju da mi prave teškoće da dođem do njega.
— To je samo izgovor!
— Pitajte kelnericu!
— Inspektor to i učini, a Berta potvrdi da je zatvorenik stvarno
rekao isto što i sada. Inspektor uvide da mu je još jedan adut izbijen
iz ruke. Ali on nastavi:
— I pored svega, to je samo izgovor. Pođite samo jednom kod
ministra, pokušajte da vidite hoće li vas pustiti kod njega!
— Pih! U svakom slučaju pustiće pre mene, nego nekog ko za
staru trubu misli da je paklena mašina. Uostalom, hoću da vam
priznam, već sam bio kod Bizmarka.
— A kada to? — upita podsmešljivo inspektor.
— Upravo, pre povratka ovamo..
— I pustili su vas k njemu?
— Da. Njegovo veličanstvo kralj je bio tako dobar da me sam
uvede kod svota ministra.
— Lud čovek!
Ali s vrata se začu:
— Nije to lud čovek! On govori istinu!
Svi se okretoše. Tamo je stajao Kurt Unger, a pored njega
policijski komesar, koji je otišao do ministra da ga upozori na
opasnost. On uđe u sobu i naredi:
— Odmah skidajte gospodinu lisice sa ruku!
Naređenje je bilo odmah izvršeno. Obraćajući se Jastrebovom
Kljunu, komesar nastavi:

363
 — Vama je, gospodine, učinjena velika nepravda. Krivicu za to
snose oni koji su podneli prijavu protiv vas, odnosno gostioničar i
kelner. Ove ljude možete tužiti sudu, u čemu vam mi nudimo našu
punu podršku. Ali i ja sam dobio naređenje da vam se izvinim i da
vam pružim zadovoljenje koje zahtevate. Spreman sam na to i
molim vas da mi kažete kakvu odštetu zahtevate.
Jastrebov Kljun pogleda sve unaokolo. Na licu mu je zaigrao
osmeh kad je odgovorio:
— Pa lepo. Neko zadovoljenje moram da dobijem. Ovaj
gospodin ovde je u mojoj staroj trubi video paklenu mašinu.
Zahtevam da je on primi od mene kao poklon i da je čuva kao
uspomenu na dan kada je gospodinu Bizmarku zamalo spasao život.
Svi su se smejali. Čak i onaj na koga se to odnosilo.
— Zar stvarno ništa drugo ne zahtevate? — upita komesar.
— Ništa, potpuno sam zadovoljan, samo želim da me od sada
ostavite na miru.
Želja mu je odmah ispunjena time što su se odmah svi udaljili iz
sobe.
Jedino je Kurt ostao. On tek sad pogleda pažljivije Amerikanca
i prsnu u smeh:
— Ali, čoveče, kako ste mogli da terate toliku komediju!
— To mi leži u krvi — smejao se zajedno sa njim Jastrebov Kljun.
— Uz put ste toliko šala napravili! U Majncu ste bili uhapšeni.
— To je tačno.
— Kasnije su vas izvukli iz kupea...
—... ali sam ga stigle specijalnim vozom.
— Da. I što je najlepše, divno ste se osvetili time što ste uspeli
da onaj pukovnik i poručnik budu zatvoreni.
— I to ste doznali?
— U vozu su prepričavane vaše avanture, a po opisu sam video
da samo vi možete biti glavni junak. Između ostalog, oba oficira su
bili moji lični neprijatelji. Vi kao da ste na mene mislili. Ja sam se
osvetio na taj način što sam izašao iz voza da bi ih identifikovao, na
osnovu čega su ih pustili na slobodu. Hteli su da me izazovu na
dvoboj. Odgovorio sam im da onaj ko od putujućeg muzikanta

364
dobija šamare ne može više od nekog zahtevati satisfakciju. Tako
sam ih se rešio.
— Hm. A šta ćemo sada?
— Krećemo još danas preko Havra za Meksiko. Na osnovu vaših
saopštenja o Huarezu i Maksimilijanu proširena su uputstva koja
sam dobio. Treba da otputujem što pre...

365
 KARL MAJ

Rođen je 25. februara 1842. godine u Hohenštajn-

Ernstalu, a umro je 31. marta 1912. godine u Radebojlu kod
Drezdena u današnjoj Demokratskoj Republici Nemačkoj.
Po zanimanju je bio učitelj, ali se samo kratko vreme bavio
učiteljskim poslom. Naime, posle burne mladosti i niza
neugodnih ličnih doživljaja, sav se predao spisateljskom
poslu i do kraja života ostao mu veran. Napisao je
sedamdeset obimnih dela, uglavnom avanturističkog žanra
među kojima posebno mesto zauzimaju romani o Divljem
zapadu, o američkim Indijancima i iz života naroda Bliskog
i Dalekog istoka. Interesantna je činjenica da je ovaj pisac
putovao po svetu tek pošto je napisao svoja dela, ali je
zahvaljujući umešnom korišćenju dokumentacije uglavnom
verno opisivao predele, ljude i događaje, ne dopuštajući da
njegova bujna mašta pređe granice verodostojnog. Do
današnjeg dana podeljena su mišljenja o literarnim
vrednostima njegovih dela, ali isto tako do naših dana on
spada među najčitanije pisce i mladih i starih.

366