1

PLAVA PTICA
BIBLIOTEKA ZA MLADE I STARE
Knjiga 6

KARL MAJ

ŠUMSKA UTVARA
ROMAN

Ilustrovao
ĐURĐE TEODOROVIĆ

Naslov originala
KARL MAY
DAS BUSCHGESPENST

S nemačkog prevela: SVETLANA DRAGOVIĆ

Ilustracija na omotu: SAŠA MIŠIĆ
Urednik: MILORAD DRAGOVIĆ
Tehnički urednik: ANDREJA ANDREJEVIĆ
Korektor: DRAGOLjUB MITROVIĆ
Za izdavača: DANILO GRUJIĆ

Sken i obrada:

solicitor
www.BalkanDownload.org

MLADO POKOLENjE
BEOGRAD
1 9 6 5.

2
 SADRŽAJ

U ZEMLjI SIROMAŠTVA .............................................................................................................. 4

ZAGONETNA POSETA................................................................................................................ 29
SIROMAŠNO SELO TKAČA ....................................................................................................... 55
ZAVODNIK ..................................................................................................................................... 80
PLAVE NAOČARI .......................................................................................................................... 92
VEST U TAJNIM ZNAKOVIMA ..............................................................................................104
JEDAN SMEO PODUHVAT...................................................................................................... 119
T U R Č I N ...................................................................................................................................... 133
NIŠTA NIJE TAKO DOBRO SMIŠLjENO ............................................................................160
JEDNA KLOPKA SE POSTAVLjA .......................................................................................... 172
NOĆU U HAJNGRUNDU .......................................................................................................... 191
GLAS PROŠLOSTI ....................................................................................................................... 217
ŠUMAR VUNDERLIH U LOVU .............................................................................................. 225
NAJPRE SVRŠI NAJTEŽE..........................................................................................................244
U CRVENOM MLINU................................................................................................................ 260
IZMEĐU VEČERI I JUTRA .......................................................................................................270
„R U K E U V I S!“ .....................................................................................................................298
TRKA SA SMRĆU ........................................................................................................................ 314
PRAVDA KAŽNjAVA I IZMIRUJE ......................................................................................... 332
BOLjI LjUDI, BOLjA VREMENA............................................................................................346

3
 U ZEMLjI SIROMAŠTVA

Bila je subota, podne, uoči poklada.

Napolju, kraj same ivice šume i skoro pola sata hoda od sela
Hoentala, na strmom obronku, videla se tamna gomila zgrada,
pocrnelih od čađi, iz čije sredine se dizao zadimljeni dimnjak rudnika
uglja „Božji blagoslov“.
Zvono zazvoni — smena je bila završena. U izvoznoj odaji je za
osobnu dizalicu priključena mašina, i uskoro se iz mračne jame pojavi
gomila ljudi pokrivenih ugljenom prašinom, koji su od ponoći radili
duboko pod zemljom, da bi na njenoj površini mogli tavoriti svoj život.
Drugi su se odmah spuštali na njihovo mesto.
U siromašnim selima saksonskih rudonosnih brda žive pobožni
ljudi. Radnici iz poslednje smene okupiše se oko nadzornika i sklopiše
ruke. On očita kratku molitvu zahvalnicu.
Kad je izgovorena poslednja reč, ljudi krenuše blagajniku da
prime nedeljnu platu.
Samo jedan po jedan je smeo ulaziti u njegovu kancelariju. Bio je
to ćutljiv, prema ljudima neprijateljski raspoložen čovek. Svakome je
ćutke pružao novac, a potom mu osornim migom davao znak da ide.
Stoga je palo u oči to što je pozvao radnike da danas, pošto prime
platu, sačekaju pred zgradom.
Bilo je užasno hladno. Sneg je napadao preko jednog metra, a
padao je i dalje u gustim pahuljicama. Ljudi su drhtali; njihova tanka
odela ih nisu dovoljno štitila od mraza.
Ali blagajniku se nije žurilo. Tek posle dužeg zadržavanja izišao je
napolje.
— Po nalogu gospodina barona fon Vildštajna, objavljujem vam —
rekao je bez ikakvog uvoda — da će odsada plaćati deset pfeniga
manje po čoveku za jednu smenu. Zima je; potražnja uglja je, doduše,
velika, ali sneg, zbog koga su ulice neprohodne, otežava prodaju i
pogonski troškovi su veći.

4
 Ljudi se zgranuto zgledaše. Gomilom prođe šapat i mrmljanje.
Najzad se pribra jedan — izgleda najstariji među rudarima — da nešto
uzvrati.
— Gospodine blagajniče, — poče oklevajući — to je rđava vest!
Znate li koliko sam danas primio?
— Da, šest maraka!
— Šest maraka za celu nedelju! Šest maraka za sedamdeset dva
časa rada pod zemljom! Šest maraka za šest dvanaestočasovnih
smena u stalnoj opasnosti po život!
— Ako ti je malo, traži drugi posao!
— To ne mogu. Ta i vi to znate, gospodine blagajniče. Ovde žive
samo tkači i rudari. Za tkanje su moje oči preslabe, a ovaj rudnik je
jedini u okolini. Moram ostati.
— Onda se nemoj žaliti!
— Ja se ne žalim, ali mislim na osam duša koje treba da žive od
mojih šest maraka... Gospodine, mi već duže gladujemo — gladujemo
i mrznemo se. Šta će biti sa nama?
— Šta se to mene tiče. Vršim samo svoju dužnost. Trebalo je da
vam saopštim odluku gospodina barona, i to sam učinio. Ko se ne
slaže, neka više ne dolazi. Naći ću dovoljno radne snage.
Sa ovim rečima se okrenuo i povukao se u zgradu.
Potišteni, ljudi su se okrenuli, i po snegu, u grupama, krenuli kući.
Posle pola sata pred njima su se pojavile niske seoske kuće
pokrivene snegom, bedne kolibe. Samo dve zgrade su štrčale iznad
ostalih — sveštenikova kuća i jedna druga, ne mnogo udaljena od
crkve, iznad čijih vrata je na mermernoj tabli zlatnim slovima blistao
stih:
„Gospod neka čuva ovaj dom i one koji u njega ulaze i izlaze!“
A na vratima, na porculanskoj tabli je stajalo: „Zajdelman & sin“.
Kad je napolju na šahti odjeknuo znak za smenu, i ovde, u selu
Hoental, crkvenjak je povukao podnevno zvono. Bio je to stari običaj:
u podne je zvonilo malo zvono.
S ovom zvonjavom se mešalo udaranje razboja po taktu, koje se
od najranijeg jutra iz stanova tkača probijalo u mećavu.

5
 Vrata jedne kućice se otvoriše. Jedna devojka s kantama za vodu u
rukama kroči napolje, ali se brzo vrati, jer je jak vetar zasu čitavim
oblakom snega.
Istog trenutka joj pritrča mladić iz susedne kuće.
— Dobar dan, Anđelika! — viknu on. — Hoćeš li na bunar?
— Da, Eduarde!
— Po ovoj mećavi, to nije za tebe. Daj meni kante!
On uze sudove iz njenih ruku i požuri da joj donese vodu. Devojka
se ponovo zakloni iza vrata, ali ih ostavi odškrinuta da bi posmatrala
Eduarda.
On ju je nazvao Anđelika, ponemčeno od Angelika, što znači
anđeoska. Anđelika je imala oko osamnaest godina i bila je lepa,
zdrava devojka. Njena odeća je bila skromna i čista. Crvena flanelska
haljina joj je dopirala do pola listova; kaputić joj je spreda bio malo
otvoren. Lice joj je ličilo na cvet ispod guste kose.
Eduard stiže s punim kantama. Ona širom otvori vrata.
— Uđi, Eduarde! Napolju danas ne možeš spustiti kante!
On šmugnu u kuću; duvajući trljao je ruke.
— Gadno vreme — reče. — Ako ovako nastavi, skoro nećemo moći
ići ulicama.
— A ti ipak dolaziš ovamo da mi doneseš vodu! Hvala ti.
Ona mu pruži desnu ruku, i mladić je srdačno steže.
— O, susedi se moraju uzajamno pomagati!
— Ali ti si prekinuo svoj posao.
— Samo nekoliko minuta. Brzo ću ja to nadoknaditi.
— A je l’ ti to baš nužno?
— Otkud ti to znaš, Anđelika?
— Zar misliš da nisam čula kako si radio celu noć?
On potvrdi glavom, a njegovo lepo, veselo lice dobi tmuran izraz.
Da, moram, Anđelika; večeras s tim moram biti gotov. Ti znaš da
je moj otac zbog jake prehlade za četrnaest dana završio samo jedan
komad; zato ja moram izatkati tri.

6
 — Razbolećeš se; ne smeš preterivati s radom. Reci, zašto moraš
toliko zaraditi, Eduarde?
— Potrebno nam je mnogo novca. Zajdelman je ocu otkazao
zajam.
— Gospode bože, je li to moguće! — uzviknu ona uplašeno. —
Bogatom Zajdelmanu novac stvarno nije potreban!
— Svakako. Ali šta to nama vredi? Kaže da je imao veoma mnogo
gubitaka i da mora prikupiti sav novac koji se nalazi napolju.
— U to ne verujem. Možda je nešto drugo posredi.
Jarko crvenilo prekri Eduardovo lice.
— To je, naravno, moguće — odgovori on uzdržano. — Mislim da
znam razlog.
— Koji? — upita ona nestrpljivo.
— Ne sad, drugi put! Sigurno imaš posla oko ručka.
— O, ne, sve je gotovo! Imali smo očevo omiljeno jelo, kupus sa
suvim mesom. A šta vi imate danas?
Eduard pocrvene još jače nego malopre; da se ne bi primetilo,
okrenu se u stranu.
— Zaista ne znam, Anđelika. Kad sam u ovako hitnom poslu,
nemam vremena da mislim šta majka kuva. To ću ionako odmah
saznati. — Zbogom, Anđelika.
— Zbogom! Hoćeš li doći večeras k nama?
— Da, doći ću.
On ponovo istrča napolje u mećavu.
Kućica kojoj je hitao bila je manja od kuće Anđelikinih roditelja.
Hodnik je imao zidove od ilovače; desno je bila šupa i staja za koze,
levo soba za stanovanje. Imala je samo dva prozora, a pred svakim je
stajao po jedan razboj. Kad je Eduard kročio u sobu, čuo je majčine
reči: — Hajde, oče, izađi iza razboja! Hajde da jedemo!
Polako i tromo tkač se odazva pozivu. Išao je pogureno, a kosa mu
je, kao i majčina, osedela pre vremena. Siromaštvo i brige su učinili
svoje.

7
 Na majčin poziv oživeli su i uglovi sobe. Petoro dece, pored
Eduarda, hitalo je čisto oribanom stolu, dok je majka prinosila činiju s
krompirima.
Otac je sklopio ruke.
— Da se pomolimo!
Svi su pobožno sagnuli glave.
Zatim je otac seo. To je bio znak za početak obeda. Deca su željno
pružala ruke, kao da su na stolu sve sami slatkiši, a, u stvari, bila je
samo činija krompira s ljuskom, i uz to ništa drugo osim soli, koju je
majka ispržila da bi joj dala bolji ukus.
Tada se otvoriše sobna vrata, i jedan stari mršavi čovečuljak uđe
unutra.
— Dobar dan, čika-Hauzeru! — pozdravi posetilac, koji se trudio
da suzbije napad kašlja. — Ručate? Onda neću da smetam. Doći ću
drugi put.
— Ostani samo! — zadrža ga Hauzer. — Uzmi klupicu! Nama ne
smetaš.
Starac se šćućuri kraj peći i opipa je.
— Čika hoće da se greje — reče tkač ženi. — Založi još jednom,
majko!
Gospođa Hauzer je imala zabrinuto lice.
— Uglja više nema, oče.
— Uzmi onda drva!
— Ni drva više nema. Bilo je taman toliko da se skuvaju krompiri.
— A koliko još imaš novca?
— Deset pfeniga!
— Onda pošalji posle po ugalj! Jesi li već jeo, čiko?
Starac odmahnu glavom i čežnjivo pogleda u činiju, koja se vidno
praznila.
— Danas još nisam. Bio sam — hm, bio sam kod gospodina
Zajdelmana, i hteo ga pitati da li, — hm, pa da — ali on ne da ništa.
— Onda priđi i posluži se.

8
 Čovečuljak nije čekao da mu se dvaput kaže. Umesto šesnaest,
sada je osamnaest ruku nastojalo da isprazni činiju.
Kad je nestao i poslednji krompir, diže se otac Hauzer.
Tada gost pruži tkaču svoju mršavu desnicu.
— Hvala ti, prijatelju! Ne znaš šta si mi učinio. Malopre rekoh da
danas nisam ništa jeo. A sada ću ti priznati da još od preksinoć moja
usta nisu ništa okusila.
— Dobri bože! — uzviknu Hauzer. — Odseci mu još parče hleba,
majko!
— Ni hleba nema više, oče.
— Zar stvarno nemamo nimalo više?
— Ni mrvice!
Hauzer joj dobaci pogled, koji je ona odmah razumela. Zavezala je
maramu i napustila odaju. Ubrzo se vratila. Odjurila je pekaru i deset
pfeniga namenjenih za ugalj dala za parče hleba.
Starac je bio tako ganut, da su mu se oči napunile suzama.
— Bog neka vam plati! Ali ja ga ne mogu uzeti. Vašim mališanima
je isto tako potreban kao i meni.
— Uzmi i jedi! — naredi Hauzer. — Eduard će otići Zajdelmanu sa
četiri komada sukna koji će danas biti završeni. Doneće za njih novac
pa ćemo kupiti ono najpotrebnije. A kod tebe nema izgleda da ćeš
nešto zaraditi.
— Da, da, tako je — klimao je starac glavom, dok je oklevajući
uzimao. — Ranije je bilo drukčije. Bio sam jedini berberin u okolini.
Sad ima i drugih, a moja ruka je postala drhtava, brijač više ne mogu
da držim. Vremena postaju sve gora, a s njima i ljudi. Da li već znate
šta se desilo prošle noći?
— A šta to?
— Kad je šumar jutros rano, i pored nevremena, išao kroza šumu,
pas mu je iznenada zastao kraj jednog snežnog nanosa, i nikako da se
makne. A kad je šumar otkopao sneg, našao je leš.
— O, nebesa, smrznut?
— Ne, ubijen!

9
 Hauzerovi su stajali zaprepašćeni, i nisu mogli ni reč da izgovore.
Eduard je prvi počeo da govori.
— A ko je to? Neko ovdašnji?
— Granični oficir, poručnik! Metak mu je prošao kroz glavu.
— To su onda krijumčari!
— Šumska utvara je to učinila.
— Otkud znate?
— Mrtvac je imao u džepu ceduljicu: Ovako će proći svako ko
uznemirava krijumčare. Šumska utvara.
— To je užasno! — promuca gospođa Hauzer.
— Da — klimao je starac glavom. — I jeste. Jutros je neki graničar
u krčmi pričao da je prošle noći grupa od preko trideset krijumčara
pobegla preko granice. Činovnici su ih samo izdaleka videli, ali ih nisu
mogli uhvatiti.
— Nisu mogli uhvatiti? Pa graničari imaju puške.
Starac duboko uzdahnu.
— Šta vrede puške protiv ljudi koje štiti šumska avet.
Tada se Hauzer ponovo umeša u razgovor.
— To nije hrišćanski, prijatelju. Sve na svetu ide svojim prirodnim
tokom, a bog se brine da dobro uvek pobedi. On neće ni ovde trpeti
izuzetak. A ko je, po tvome mišljenju, šumska utvara?
— Sam bog mora da je s nama! — ježio se starac.
— Ja to mogu posvedočiti, jer sam utvaru video svojim očima.
Nebo neka sačuva svakoga od takvog susreta! Zamalo što nisam umro
od straha.
Hauzerovima prođoše žmarci niz telo. Plašljivo i podozrivo su
zurili u govornika. Deca su se plašljivo tiskala jedno uz drugo. Otac i
mati izmenjaše značajne poglede, kao da su hteli reći: Znači, ipak je
tačno ono što ljudi u selu pričaju o šumskoj utvari! Prijatelj je pouzdan
čovek; kad on tvrdi, mora da je tako.
Bili su vrlo zbunjeni, pa niko nije ništa zapitao, iako im je iz očiju
izvirala želja da o ovome saznaju podrobnije.
Samo je Eduard savladao strah da bi se temeljito raspitao o svemu,
pri čemu, naravno, nije mogao sprečiti da mu glas pomalo ne drhti.
10
 — A zašto čika dosad nikad nije pričao da je video šumsku utvaru?
— upita on.
— Lako je to pitati, dete moje, — uzdahnu starac — lako je pitati!
Sigurno misliš da je to čika samo tako izmislio? Ne, ne, ne upadaj mi u
reč! Nije potrebno izvinjenje. Odgovoriću ti na pitanje. Ali najpre neka
mali izađu iz sobe. — On pokaza na Eduardovu mlađu braću i sestre.
— Kad već govorim, to sme biti samo pred ljudima na koje se mogu
osloniti.
Petoro dece poslaše u drugu odaju. Ona su otišla poslušno, bez
protivljenja, ali su pljoštila noseve uz pukotine na vratima i
naizmenično gurala jedno drugo u stranu. Toliko su žarko želela da
bar nešto čuju od priče koju je prijatelj pričao o svome doživljaju sa
šumskom utvarom. Njihova nastojanja su, naravno, bila uzaludna, jer
je starac govorio tiho, oprezno prigušenim glasom. U sobu do malih se
probijalo samo njegovo suvo kašljanje, koje je uzalud pokušavao da
savlada, i povremeni roditeljski i Eduardovi uzvici straha, čuđenja i
preklinjanja.
— Sama šumska utvara mi je naredila da ćutim — počeo je starac,
čim su se zatvorila vrata. Pri tome se plašljivo osvrnuo oko sebe, kao
da je računao na mogućnost da se tajanstveno biće, protiv čijeg
upozorenja je upravo postupio, moglo kao osvetnik iznenada pojaviti
iza njega. Tada je nastavio: — I pretila mi je...
— Za ime božije, čiko! — mucala je žena. — Ja ne želim ništa da
čujem!
Ali joj Eduard i otac dadoše znak da ćuti.
— Pričaj dalje! — tražio je Hauzer. — Kako je sve to bilo, kada i
gde?
— Bilo je to otprilike pre četiri nedelje, — pričao je gost — kada
me iznenada uhvatio mrak pri sakupljanju drva u šumi. Često sam
morao sedati na svoj koš da se odmorim, jer su mi creva krčala, a noge
drhtale od slabosti. Najzad sam uprtio svoj teret na leđa i pošao kroz
Švedsku klisuru da skratim put do sela.
— Aha, — promrmlja Hauzer — kroz Švedsku klisuru! Tamo je
odvajkada nesigurno.

11
 — Na to sam i mislio — klimnuo je starac glavom — dok sam
korak po korak gazio po dubokom snegu. Desno nad pristrankom
sijao je mesec. Imao je čudno lice, kako mi je izgledalo, nimalo
ljubazno kao inače. Levo se dizalo gusto žbunje, ta vi ga znate. Vetar je
šumio kroza nj. Bilo je to kao da stotinu duhova žamori. Odjednom,
tačno kraj moje glave, projuri nešto crno.
Normalno bih svakako pomislio: sova! Ali one večeri je sve oko
mene bilo tako strašno, sumnjivo lice meseca, šumor i žagor baš
ispred mene, i tamna senka, sve upravo tako da mi je od straha ispao
iz ruke štap na koji sam se oslanjao. Govornik je malo poćutao.
Uzbuđenje mu je oduzelo dah. Hauzerovi su ćutali, opčinjeni
grozničavom napetošću. U sobi je bilo tako. tiho da su se čula deca kraj
pukotine s onu stranu vrata. Potom starac nastavi:
— Sagnem se da podignem štap. Kada se ponovo uspravih — da,
šta da kažem? —bejah potpuno ukočen, nisam makao ni jednim udom,
niti pustio glas od sebe. Desno gore, na goloj padini, stajala je neka
bela prilika koju je mesec jasno obasjavao. Prilika zapovednički
podiže ruku, a onda odjeknu neki glas, tako potmuo, tako tajanstven
kao da dolazi iz groba: „Šta radiš ti, jadni čovečuljče?“ — Ne znam šta
sam odgovorio i šta učinio. Od straha sam gotovo poludeo. Čak mi se
čini da sam utvari hteo da poklonim s mukom sakupljena drva,
zajedno s košem, a uz to i poslednja dva pfeniga koja sam imao u
džepu. Ali mi ona doviknu: — „Neću tvoje drangulije. Ja sam svemoćna
šumska utvara. Tornjaj se kući, i teško tebi ako po selu budeš pričao o
našem susretu! Doći ću u ponoć i zavrnuti ti šiju“. — Možete zamisliti
da umalo nisam dušu ispustio. Polumrtav sam stigao kući, i nikome još
nisam pričao o tome.
— A sad si se ipak usudio. Zašto? — upita Hauzer.
— Jer bih inače skapao. Nekome sam se morao izjadati.
— Dobro, dobro, čiko. Budi siguran da Hauzerovi neće pričati.
— To znam, i sad mi je zaista lakše. A vi ste čuli ko je šumska
utvara. — On lično u ljudskom obličju! Neka nas nebo sačuva od
njegovog progona! A sad već moram krenuti. Imate posla. Svaki minut
je dragocen. Još jednom hiljadu puta hvala za sve!

12
 Rukovao se sa svima. Hauzer ga po starom običaju otprati do
kućnih vrata. Dok su tamo stajali, kraj njih prođoše dvoprežne saonice
s praporcima u kojima je sedeo neki čovek zavijen u krzno.
— Stranac — reče starac.
Ali mu Hauzer objasni ko je to.
Ma nije! Zar ga nisi poznao? Pa naravno, ti slabo vidiš. To je
rentijer Zajdelman, brat ovdašnjeg trgovca.
— Apostol bratstva? O lele! To je rđav znak. Kad god on dođe u
selo. uvek se desi neka nesreća. — Loša vremena, loša vremena,
prijatelju! Zbogom!

Kad je Anđelika Hofman unela majci u kuhinju kante s vodom, i

potom ušla u sobu, otac je stajao kraj stola i pregledao upravo završeni
komad tkanine. I ova soba je bila mala, ali je imala lepši izgled od one
kod Hauzerovih. Kod Hauzerovih su roditelji morali hraniti šest
gladnih usta; ovde je Anđelika bila jedino dete.
Otac baci na nju zlovoljan pogled.
— Gde si bila?
— Vodu sam donela.
— Ti sama?
Zbunjeno je prišla prozoru da nešto radi. Tako je mogla da okrene
ocu leđa.
— No, šta je? — upita on. — Odgovori!
— Eduard je otišao umesto mene — priznade ona tiho.
— Eduard, uvek Eduard! — gunđao je on. — Taj golać!
— Ni mi nismo bogati.
— Utoliko imamo više razloga da težimo za bogatstvom!
— Mi i bogatstvo? — upita. — To dvoje se sigurno neće sjediniti
do sudnjeg dana.
— Ne govori gluposti — promrmlja Hofman. — Ti si mlada i lepa.
Zato nije isključeno da na tebe baci oko neki bogati mladić.

13
 Ona se okrenu postiđena. Ali je stari bio uporan; prišao joj je
sasvim blizu.
— No, šta je? — navaljivao je. — Svi jure za tobom i...
— Neću nikoga! — hitro uzvrati ona.
— Nikoga? Gle ti nje! To sigurno znači: Nikoga osim Eduarda? —
Iz očevih reči je izbijala poruga. Onda je opet postao nadmen i grub:
— Hoću odgovor! Zar on nije tvoja ljubav?
— Nije — branila se devojka.
Ali otac se kratko nasmeja.
— Mene time nećeš nasamariti. Valjda misliš da ja ne znam šta se
događa iza mojih leđa?
— Ništa, baš ništa se ne događa!
— Tako? Još ti nije pričao o ljubavi, i tome slično?
— Nijedne reči!
Pošto ga je Anđelika uveravala jasno i određeno, stari se malo
povuče.
— Ma ja nemam ništa protiv njega, to je sasvim zgodan mladić, ali
u njegovoj kući je siromaštvo. Vi ne odgovarate jedno drugom. Već
sam se bojao da ste se potajno sporazumeli. Utoliko bolje, ako sam se
prevario; jer svoj pristanak ne bih nikad dao. Sad znaš na čemu si i
možeš se ravnati prema tome.
Složio je tkaninu, obukao kaput i otišao da je preda Zajdelmanu.
Četvrt časa docnije ušao je u kuću Zajdelmanovih kroz vrata na
kojima je pisalo Kancelarija. Mlad neki čovek, mrzovoljna izraza,
stajao je za pultom i pisao. To je bio Fric Zajdelman, sin trgovca
Martina Zajdelmana. Bio je srednjeg rasta, snažan, ali je u svojoj
spoljašnjosti imao nešto kicoško, a takvo je bilo i njegovo ponašanje.
Njegovo lice, koje u tom trenutku nije ispoljavalo najbolje
raspoloženje, razvedrilo se kad je ugledao tkača Hofmana.
— Aha, to ste vi! — odgovorio je na bojažljivi Hofmanov pozdrav.
— Završen još jedan komad ove nedelje?
— Da, ceo komad. Ali sam imao mnogo muke. Konac je bio
neobično rđav.

14
 — Oho! U to vi ni sami ne verujete — isprsi se Fric Zajdelman. —
Valjda znate da za vas biram uvek najbolje.
Hofman pokaza lukav nepoverljiv izraz.
— Vi sumnjate u to? — nastavi mladi Zajdelman.
— To nije lepo od vas. Uvek vam dajem prednost ispred drugih.
Vama plaćam više nego bilo kome. Za takav rad kad je besprekoran,
dajem osam maraka; vama sam uvek davao deset.
— Da, gospodine Zajdelmane, — usudi se tkač da primeti — ali ja
sam vaš najbolji liferant.
Fric Zajdelman se podrugljivo nasmeja.
— Šta vi uobražavate, Hofmane! Vi uopšte ne radite dobro.
Naprotiv, niko mi ne donosi tako feleričnu parčad kao vi. Znate li ko je
moj najbolji radnik. Eduard Hauzer! Kod njega nikad nema greške u
tkanju, a izrađuje dvaput više od vas. Što mu, i pored toga, nisam baš
naklonjen, to ima svoje razloge. — No, pokažite robu!
Površno je pogledao rad.
— Hm! — kritikovao je. — Ovde je jedna nit prekinuta! Zar to niste
sami primetili?
— Naravno, ali se ipak nije moglo više popraviti.
— To ću vam odbiti.
— Zbog jedne prekinute niti?
— Naravno! Dve marke manje ovoga puta!
Tkač se trže. Dve marke su za njegove prilike predstavljale
značajnu sumu.
— Dve marke? — mucao je. — To valjda nećete učiniti!
— Zašto ne? Vaš rad zaista ne vredi više. Ali, hm, možda bismo još
mogli govoriti o tome ako ste razumni.
Hofman se začudi i upitno pogleda mladog Zajdelmana.
— Razuman? Nisam znao da ste me nekad upoznali sa nerazumne
strane. Da li se smem upitati šta to treba da znači?
U tonu njegovih reči je lebdelo lukavstvo, koje se već malopre
pojavilo u njegovom izrazu. Ali je mladi Zajdelman, koji se inače prema
tkačima rado ponašao nadmeno, prevideo Hofmanovo ponašanje,
oslonjen namerno leđima na pult, i kao dobronamerno klimao glavom.
15
 — Odmah ću vam objasniti o čemu je reč. Vi sigurno znate za
„Kasino“ u okružnom mestu.
— Hm! Znam samo da to ime nosi neko društvo mlade gospode
koji svi imaju više novaca nego mi tkači. I vi svakako spadate tamo,
gospodine Zajdelmane.
— Tako je. A sad čujte! Članove tog društva sam u sledeći četvrtak
pozvao ovamo. Hteli bi malo da skrate vreme. U gostionici će biti i mali
maskenbal. Za to su nam, naravno, potrebne plesačice, i ja sam
pomislio na vašu kćer.
Fric Zajdelman je namerno malo poćutao. Hteo je da osmotri
dejstvo svojih reči na Hofmana. Znao je da otac lepe devojke obožava
svoje dete, i da je gord i sujetan povrh toga. Dakle, biće verovatno
ponosan na ponudu koja mu je učinjena.
I stvarno, Hofman se najpre začudi, zatim obradova. Polaskan,
smeškao se. Zajdelman je mislio: Sad stvarno izgleda strahovito glupo.
Ali trgovčevom sinu je baš to odgovaralo. S tom glupošću je i računao
pri sprovođenju svojih namera.
— Anđeliku, hoćete da pozovete?... U ,,Kasino“?
Zajdelman značajno podiže obrve.
— Svakako to hoću. I nadam se da ćete tu čast umeti da cenite.
Imajte na umu da će moji prijatelji dovesti svoje dame sa strane, sve
cenjene mlade devojke. Vaša kći će se tu nalaziti u najboljem društvu
i...
— Ali molim vas, gospodine Zajdelmane, — prekinu ga sujetni
otac — kako možete tako govoriti! Anđelika će biti van sebe od radosti
kad joj prenesem poziv.
— Nadam se. To stvarno i jeste odlikovanje za nju, na kome će joj
zavideti čitavo mesto. A ja sam već o svemu mislio. Poslaću joj kostim
kao za Italijanku. Vi ne treba ništa da trošite. Hteo sam samo da
dobijem vaš pristanak, dragi moj Hofmane. A glavno pitanje ostaje,
naravno, da li će i Anđelika stvarno biti spremna da dođe.
— Pa, to se samo po sebi razume! — uveravao je Hofman.
— Mislite? Mlade devojke su ponekad nerazumne, naročito kad su
lepe, i kad im se mnogi mladići udvaraju. Vaša kći svakako već ima
svog izabranika?

16
 — Ni pomisliti!
— A, koliko ja znam, za njom trči Eduard Hauzer.
— Može trčati, prosjački sin! On i moja Anđelika, to bi bilo nešto!
Nikad to ne bih dozvolio.
— Tu ste potpuno u pravu. Tako zgodna devojka može naći nekog
drugog, a ne toga golju. No, vratimo se na našu stvar! Dakle, mogu se
osloniti na to da će Anđelika u četvrtak doći na maskenbal kao moja
dama?
— To vam garantujem.
— A sad pređimo na glavnu stvar: devojka ne sme znati od koga
potiče poziv.
— A tako!
— Dabome! To je praznik s maskama. Učesnici ne treba da
poznaju jedni druge.
— Razumem — bezazleno potvrdi tkač.
— A vi ćete održati reč? Ništa nećete odati?
— Obećavam vam, gospodine Zajdelmane.
— Dobro. Onda ću i ja biti uviđavan, i neću gledati na konac. Evo
— deset maraka!
Hofman je skrušeno strpao novac u džep i otišao srećan što je sin
imućnog preduzimača izabrao baš njegovu kćerku da bude pozvana
na bal.
Mislio je na zavist ostalih devojaka u mestu. Bio je uveren da je
Fric Zajdelman očigledno sasvim očaran Anđelikom. I izgubio se u
snovima o budućnosti. Njegovo razmišljanje se završilo mišlju:
Anđelika treba samo da bude pametna — uskoro ćemo slaviti bogatu
svadbu!
Zajdelman je, naprotiv, gledao za tkačem s nekim nadmoćnim
osmehom. I u očekivanju večeri u kasinu, zadovoljno je trljao ruke.
U tom trenutku stigoše saonice koje su videli Hauzer i stari
berberin. Zaustaviše se pred Zajdelmanovim imanjem.
Fric ih primeti i priđe prozoru. Na veliko iznenađenje, u
saonicama prepozna svog strica.
— Sto mu gromova, stric! — prođe mu kroz glavu.

17
 — Dolazi nenajavljen. Tamo, ili u preduzeću, sigurno se desilo
nešto važno!
Požurio je napolje da pozdravi strica, koji se već bio izvukao iz
ćebadi i krzna i izašao iz saonica.
— Dobro došao, striče! — uzviknu mladi Zajdelman. — Kakvo
prijatno iznenađenje!
Stric svečano zagrli nećaka. Pri tome se držao kao glumac u ulozi
starije glavne ličnosti u drami nekog slabog pozorišta. Uopšte, sve je
na ovom čoveku bilo izveštačeno; njegov hod, držanje, podizanje
očnih kapaka, čak i način govora.
— Gde ti je otac, dragi moj Friče?
To je zvučalo kao da je gazda Avgust Zajdelman izgovorio tiradu
dobro naučene uloge. A i nećak je umeo majstorski da se postavi na
isti način.
Odgovor je bio potpuno u skladu sa pitanjem.
— U svojoj sobi, dragi striče.
Dok je kočijaš pipavo smeštao novac za vožnju u novčanik, stric i
nećak uđoše u kuću i popeše se stepenicama u stan Zajdelmanovih.
Tamo im je domaćin izišao u susret. Ponovo je bilo pozdravljanja sa
mnogo lepih reči, ali se pri tome nije osećala prava srdačnost, kakva
treba da vlada među rođacima. Jedino je domaćica činila izuzetak,
kada se posle nekoliko minuta pojavila u hodniku, da bi takođe primila
devera. Ali ona, očigledno, nije davala ton ovome domu. Njeno biće je
bilo bespomoćno i uplašeno, i niko nije primetio kad se ona povukla.
Kad su se potom trojica muškaraca našli u trgovčevoj radnoj sobi,
malo više su ličila na intimno sakupljene članove porodice. Braća
Zajdelman su toliko ličila jedan na drugog da ih je čovek gotovo mogao
zameniti, a sin i nećak je, prema crtama lica, držanju i pojavi, potpuno
odgovarao njima. Samo što je pogled Martina i Frica Zajdelmana više
odavao radnu sposobnost i odlučnost, a pogled gazde Zajdelmana više
lukavost i prepredenost. Svaki od njih se zabavljao na svoj način. Stric
je izvadio burmuticu, ušmrknuo jedanput, a potom upitao šta ima
novo u poslednje vreme.

18
 — U grad ne dopiru dobre vesti iz brda — dodao je. — Novine pišu
da ovde ljudi gladuju. A vas dvojica uopšte ne izgledate tako. — Na te
reči nasmejao se grubo i široko.
— Priča o gladovanju ne važi za sve, dragi moj. Umešni se
probijaju uvek, pa i u teškim vremenima.
U izrazu rentijerovom se najednom pojavi neobična promena.
Visoko je digao obrve i napravio zlovoljno lice.
— S takvim stvarima se nećemo šaliti, dragi brate! Ova zima je
mnogim ljudima stvarno rđava, a čovek ne sme da misli samo na sebe,
nego i na druge kojima je sreća manje naklonjena.
— Oho! — dobaci Martin Zajdelman. — Hoćeš li možda opet da
nam propovedaš o moralu? Molim te, poštedi nas svojih priča o
bratstvu i sveopštoj humanosti!
— Ama, ne! Mislim, potpuno suprotno — da svoje ideje ovde
jednom iznesem pred javnost. Ti znaš da je moje srce puno dobrote i
sažaljenja. Nevolja koja ovde, izgleda, vlada, tako me je potresla da
sam organizovao akciju prikupljanja priloga u korist izgladnelih
brđana. Ovde ću održati predavanje o svojim pogledima na život. Čist
prihod od toga predavanja upotrebiću u istu svrhu. Dosad sam
sakupio dve hiljade maraka pa ću ih podeliti onima koji su
najdostojniji takvog dara.
Fric, koji je sedeo u uglu sobe, samo se smeškao. A trgovac prsnu
u smeh.
— Dobra šala, Avguste. Najdostojniji si svakako ti. Ili možda misliš
da i moj sin i ja spadamo među takve?
Avgust Zajdelman je izbegao da se osvrne na nedvosmislene
aluzije svoga brata. On se zadrža samo na njegovom poslednjem
pitanju.
— Hm, — zabrunda on — dostojni ili ne, ali u svakom slučaju
izgleda da niste u oskudici. Danas baš gledam firmu na tvojim vratima,
Zajdelman & sin. Izgleda da si odjednom postao neki veliki poslovni
čovek.
— Tako i jeste. Sada sam ono što se u našoj okolini naziva
preduzimačem.
— Preduzimač? Šta znači to?

19
 — Objasniću ti. Kao što je poznato, postoje veliki fabrikanti čiji su
poslovi takvi da nemaju ni vremena ni volje da se bakću s
proizvođačima koji rade po kućama. S njima opšte samo preko
posrednika. To su preduzimači.
— Razumem. I jedan takav posrednik si i ti?
— Da. Mesne prilike su me na to navele. Ovde ima mnogo tkača, i
ljudi u okolini ne mogu naći posla. Zato sam uspostavio vezu s više
fabrikanata, koji mi šalju konac i uzorke i plaćaju po komadu određeni
iznos za izradu. Ja to dajem u rad po kućama i za .to od plate
zadržavam za sebe jednu malenkost.
— A koliko iznosi ta malenkost?
— Kako kada! Ako za komad dobijem dvadeset maraka, onda
radnik dobije osam, najviše deset.
— Hm, lep posao! — reče Avgust Zajdelman, prijatelj ljudi.
— Sigurno. Sem toga, imam uz to još jednu zaradu. Ako za komad
platna dobijem četrdeset funti konca za preradu, tkač dobija samo
trideset pet. Od toga mora isporučiti ceo komad. Ako mu konac ne
dostigne, on mora da ga dokupi kod mene.
Poziv na ručak prekinuo je trgovčevo izlaganje, koje bi svakom
poštenom čoveku nateralo rumen stida u lice. Sva trojica krenuše u
trpezariju i sedoše za sto. Tu je nastavljen razgovor, i tobožnjem
prijatelju ljudi Avgustu Zajdelmanu sada se ukaza prilika da svome
rođenom bratu, koji se izjasnio kao eksploatator sirotinje, očita
žestoku lekciju. Ali time se nije dugo bavio. Mnogo svesrdnije se odao
uživanju u ukusnim jelima; žvakao je punim ustima, pio povremeno
po gutljaj vina, i samo ponekad ponešto promrmljao za sebe, što se
nije razumelo, ali se po spuštenom tonu videlo da to nije ni ukor ni
srdžba.
Zajdelmanovi nisu žalili vreme za jelo. Dole su, međutim, u
kancelariji čekali tkači, koji su stigli posle Hofmana, da predaju svoj
sedmični rad i podignu beznačajnu platu za svoj trud.
Među njima je bio i Eduard Hauzer. On je doneo svoja četiri
komada sukna za odelo, i sa žarkim nestrpljenjem čekao novac, jer
njegovi kod kuće nisu imali ni goriva, ni namirnica.

20
 Najzad se pojavio Fric Zajdelman. Prvo je završio sa ostalima, a
Eduarda Hauzera ostavio je poslednjeg za obračun, iako je njegova
četiri komada sukna uzeo među prvima. Najzad su svi bili isplaćeni, te
je Fric uzeo da pregleda i sukno Eduarda Hauzera. Čelo su mu pri tom
izbrazdale duboke bore.
— A šta je ovo? Mislim da je ovde konac prekinut!
Eduard je pažljivo slušao.
— Konac prekinut? To se meni još nije dogodilo.
—A ipak je jedan prekinut, i te kakav!
— Nemoguće, gospodine Zajdelmane.
Fric Zajdelman baci strog pogled na mladog tkača.
— Mislite li možda — reče on povišenim tonom — da ja nemam
oči? I zašto bi to bilo nemoguće?
— Zato što sam komad najpre sam detaljno pregledao.
— Onda pogledajte ovamo! Evo!
On pokaza Eduardu grešku koja je stvarno postojala, ali koju je
napravio Hofman. Eduard uze sukno u ruke i pažljivo ga pregleda.
— Gospodine Zajdelmane, — reče mirno i sigurno — ovaj komad
nije moj.
— Kako to? Šta to treba da znači?
— Poznajem svoj rad i rad svoga oca.
— Hoćete li time reći da su vam ova četiri komada promenjena
ovde u kancelariji?
— Zlonamerno sigurno nisu, gospodine Zajdelmane, ali vi ste
svakako omaškom uzeli u ruke rad nekog drugog, koji je bio pokraj
moga.
— Isključeno! Ja se ne varam.
— Onda jednostavno ne znam šta da mislim.
— Zato ću ja vaše misli odmah malo oživeti. Znate li koliko vredi
ovakav jedan komad?
— Svakako preko šezdeset maraka.
— Sedamdeset i dve marke! A vi ste ga pokvarili! Morate
nadoknaditi štetu! Šta da radim s ovim komadom? Evo vam ga natrag.

21
On je vaše vlasništvo! A za to ćete mi sada platiti sedamdeset i dve
marke!
Eduardu Hauzeru se činilo kao da ga je neko udario buzdovanom.
— O, bože, — mucao je. — Nemam ja ni sedamdeset dva pfeniga!
— To će se već naći. Najpre ću pregledati ostala tri komada.
Fric Zajdelman je tražio i pregledao, ali grešku nije našao. Onda je
uzeo brojač niti, uvećavajuće staklo, da ispita potku i osnovu.
— Ah, — reče. — Ovo nije loše! Koliko niti treba da imate na
jednom colu?
— Pedeset.
— A ja ovde vidim samo četrdeset pet. Ne, dragi moj, ovo nije
sukno za odelo, ovo je krpa! Ko će kupiti takvu stvar? Ovako slabim
proizvodom će se upropastiti dobar glas naše firme. Više vam ne mogu
davati porudžbine. A sad recite da li možete platiti sedamdeset i dve
marke?
Eduard nije bio sposoban ni za kakav odgovor. Gledao je kao lud u
trgovčevog sina.
— Znam šta ću — reče Fric Zajdelman. — Stvar je rešena, ja ću
štetu primiti na sebe, samo da bih se oslobodio neugodnosti. Ali vi,
naravno, nećete primiti zaradu, a ni posla za vas više neće biti.
— Gospodine Zajdelmane! — uzdahnu Eduard Hauzer. — Hoćete
li da nas unesrećite?
— Šta se mene. tiče vaša porodica? Svako je kovač svoje sreće.
Radite bolje! Dosta! Zbogom.
On spusti tkanine u stranu, okrenu se i ode.
Za Eduarda je sve ovo bilo kao strašan san. Stajao je nasred sobe i
nije znao je li to stvarnost. Najzad se pribra; bio je samo jedan izlaz:
mora razgovarati sa starim Zajdelmanom.
Teška srca je krenuo u njegovu privatnu kancelariju i odahnuo
pošto je bio primljen. Ali njegovo poverenje ubrzo iščeze kad je u sobi
video na okupu trgovca, Frica Zajdelmana i njegovog strica.
— Šta želite? — strogo upita Martin Zajdelman.
— Hteo sam vas zamoliti da budete ljubazni pa da...

22
 — Ah, da pogledam četiri komada sukna? — brzo ga prekide
trgovac. — To nije potrebno. Sin me je obavestio o onome što se zbilo.
Njegov sud je za mene merodavan, a za vas pogotovo. Još ste vrlo
dobro prošli.
— Ali, gospodine Zajdelmane, ne znam ja ni za kakav prekinuti
konac, i svi štofovi imaju po pedeset niti. Vaš sin se sigurno zabrojao.
Priznajem da smo bez ijednog pfeniga i na ovoj zimi nemamo ni
ogreva ni namirnica.
— Šta se to mene tiče? Trebalo je da radite bolje! Moj sin je sigurno
u pravu. Vi ste u poslednje vreme previše radili. Pri takvoj žurbi rad
mora ispasti traljav.
— Gospodine Zajdelmane, radio sam danju i noću, jer ste nam
obećali sto dvadeset maraka!
— Šta! Ostaje onako kako je odlučio moj sin. Više nećete dobiti
posao. I, ako do kraja meseca ne platite određenu svotu, vašem ocu ću
oduzeti stan!
— Bože moj, to bi bilo užasno!
Tada se diže stric, i ispruženom rukom pokaza ka vrata.
— Idite! Takve nastupe ne mogu da gledam. Idite!
Eduard se zatetura prema vratima. Osećao je nešto kao
odvratnost. Bilo mu je prazno u duši, a srce mu je snažno lupalo. Uz
put ga je savladala malaksalost, seo je na visoki sneg, stavio ruke na
lice i zaplakao kao dete.
Tako je želeo da ostane čitavu noć. Možda bi se smrzao i zaspao
zauvek. Ali je pomišljao na svoje, na roditelje, braću i sestre. Zato se
trgao i krenuo kući.
Njegova vest je u kući izazvala kuknjavu i užas. Majka je kršila
ruke, a braća i sestre su plakali. Otac je bez reči saslušao Eduarda.
Teško je disao, kao da mu briga oduzima dah i, kao posle sna, protrlja
čelo rukom. U stvari, bio je otrgnut od jednog lepog sna, a taj san se
sastojao od očekivanja da će Eduard za pošten rad doneti novac kući.
— Idem do komšije Hofmana — reče nesigurnim glasom. — On će
mi bar pozajmiti malo uglja. Onda nam mati može skuvati krompir,
koji još imamo.
Hauzer uze korpu i ode.
23
24
 Eduard je gledao za njim i razmišljao kako taj odlazak nema
mnogo smisla. Sused je i sam imao malo, i ako ocu nešto i da, biće to
samo korpica uglja. Koliko to može trajati? Ne, tu se mora nešto
učiniti.
Ponovo je stavio kapu na glavu, uzeo iz šupe testeru i uputio se u
šumu.
Nije razmišljao je li njegov poduhvat opravdan ili nije. Mnogi
siromašni ljudi išli su u šumu i donosili kući pune korpe suvaraka. Ali
to je bilo leti. Sad se ispod snega nije moglo tražiti; sad su se jedino
mogle kršiti donje osušene grane. Drugi su se opet prikradali noću,
dovlačili čitava stabla, i od toga cepali sebi drva za zimu. Svuda po
šumi bilo je osušenog drveća i stabala koja su bila dovoljno suva za
loženje.
Eduard je znao u šumi jednu suvu smrču. Nije je bilo teško naći i
on je bezvoljno, još sasvim pod utiskom onoga što je doživeo, koračao
kroza sneg svome cilju.
Smrča je stajala na ivici malog proplanka nedaleko od puta. Pod
suvim drvetom Eduard je zastao, podigao testeru, kao da je proba, a
onda kleknuo u sneg da je namesti. Pri tome mu je pogled još jedanput
slučajno odlutao preko žbunja. Drveće i žbunje preko puta mogao je
raspoznati samo nejasno, jer je sneg, koji je neprekidno padao,
zastirao vidik kao veo.
Eduard iznenada ispusti testeru. Strah mu prođe telom. Kao
prikovan, gledao je preko proplanka.
Zar se iza stabala, koja su se pod obilnim snegom pretvorila u vitke
bele stubove, ne miče nekakva avetinjska prilika?
Mladiću je lupalo srce pod grlom. Njegova prva pomisao je bila: to
je šumska utvara! Ona prisluškuje i motri, i hoće da te uhvati na
rđavom delu!
I tek sad mu je postalo potpuno jasno da je krenuo u krađu šume.
Tek mu je sad postalo jasno da su ga nevolja, brige i pometenost
dovele gotovo do prestupa.
Lagano, tromo se digao. Pri tome je još uvek uplašeno gledao u
polumrak šume. Silno je naprezao oči. Od utvare se ništa više nije
videlo. Ono što je smatrao za belu odeću, bile su samo grane malih jela,

25
pokrivene snegom. Tako je sada zaključio, pošto je mirno razmislio o
tome. Ali mu je groznica još tresla udove. Bila je to posledica starčeve
priče o susretu sa šumskom utvarom noću.
Najzad se dečak odlučio s teškim uzdahom. Ne, ne, mislio je, na
krađu me ne sme navesti ni najstrašnija beda! A kad je već jednom
dotle došao, palo mu je na pamet: sutra ću ići u rudnik i tamo tražiti
posao!
Kad čovek u nevolji donese neku čvrstu odluku, onda mu je već
upola lakše. Eduard se najednom oseti umiren i pun pouzdanja.
Napustio je mesto na kome zamalo nije postao lopov.
Sneg je bleštao, a okolo je vladala mrtva tišina. Ali dok se kretao
uskom šumskom putanjom, koja je vodila do glavnog puta, čuo je
korake koji su mu dolazili u susret. Uplašen, zastade.
U mislima je opet video pred sobom šumsku utvaru. Njegove misli
su se nanovo zbrkale. Tada je do njega dopro zvuk muškog glasa.
— Eduard Hauzer? Ti li si to? Šta radiš u ovo doba i po ovakvom
vremenu ovde u šumi?
Bio je to šumar Vunderlih, koji se, pošto je nahranio divljač, vraćao
kući. Bacio je nepoverljiv pogled na testeru u Eduardovoj ruci. Mladić
u svom uzbuđenju nije primetio ovaj pogled, ali je, i pored toga, stajao
pred šumarom kao uhvaćeni zločinac, i sagnuo je glavu.
— Drva za ogrev sam hteo uzeti. Roditelji, braća i sestre smrzavaju
se kod kuće. Ali u poslednjem trenutku...
— Zar danas kod Zajdelmana nije bio dan predaje posla? Čini mi
se, Eduarde Hauzere, da si bio na putu da napraviš glupost. To od tebe
nisam očekivao.
Mladić je s dubokim uzdahom pribrao snagu i hrabrost za opširnu
ispovest. Pričao je kakvo je stanje kod kuće, pričao je kako je prošao
kod Zajdelmana.
Šumar je bio poznat kao grub čovek, ali to je bio samo spolja; u
njemu se krila velika duša i srce puno dobrote i ljubavi prema ljudima.
Pažljivo je saslušao Eduardovo pričanje. Onda promrmlja nešto sebi u
bradu.

26
 — Da, da, tako je to! Ti Zajdelmanovi drže kormilo u svojim
rukama i to upotrebljavaju za iskorišćavanje siromašnih tkača. Želeo
bih da božji sud dođe jednom na te ljude.
Šumar steže pesnicu i pripreti njome u pravcu sela.
— No, — reče potom drugim tonom — ništa nisam kazao — i
teško tebi, Hauzeru, ako si šta čuo! Zajdelmani imaju novac, a gde je
novac, tu je i pravo. Tačka!
Eduard Hauzer u početku nije znao šta da kaže na ove šumareve
reči, ali mu sinu u glavi.
— Da, gospodine šumaru, — usudi se on da ubaci.
— Zato ja i nisam u pravu sa prekinutim koncem, iako tačno znam
da onaj komad nije moj.
Šumar obrisa sneg s očiju i sa simpatijom se zagleda u mladića.
— Ti si dobar mladić i vredan radnik; to je sigurno. Ko zna kakav
razlog ima Zajdelman da te gurne u bedu! Da mu nisi nekad možda
stao na žulj?
Eduard je samo odrečno mahnuo glavom.
— Ili mu možda nekako stojiš na putu?
— Kako je to moguće? Njegov put je sasvim drugi nego moj.
— Tačno je to. Ali, u svakom slučaju, on ima neki razlog, taj kicoš,
da te opauči. No, to nas dalje ne zanima. Glavno je budućnost. Šta sad
nameravaš? Zamalo pa da postaneš lopov — zbog te hulje. Sreća što je
osnova u tebi dobra i čvrsta. Zato nema toliko opasnosti kao kod
drugih. Ili ćeš možda otići među krijumčare?
— Radije ću umreti od gladi.
— No, no, umreti od gladi nije lako!
— Nameravam da se sutra ujutru javim nadzorniku. Možda će mi
dati posao.
— U rudnik hoćeš, mladiću?
— Pa ništa mi drugo ne preostaje.
— Naravno, ali ti ne poznaješ posao i bićeš plaćen samo kao
nekvalifikovan radnik.
— Ipak je bolje nedeljno malo zaraditi, nego mesečno baš ništa.

27
 — Tačno je to. I zato bih hteo da se zauzmem za tebe. Ali, na žalost,
ne znam kako. Zimi se ne radi u šumi. Tu se ništa ne može učiniti,
Hauzeru, i pored najbolje volje.
— Onda, laku noć, gospodine šumaru! I, molim da mi oprostite...
Starac je gledao mladića napola zabezeknuto, napola zlovoljno.
— Oprostite? Jesi li ti pri sebi, čoveče. Misliš li ti da ja nemam srce
u grudima? A od „laku noć, gospodine šumaru“ nema ništa! I ja sam
samo bednik, ali za dobre ljude koji imaju manje nego ja, u mom
ormanu će se uvek naći komad hleba.
Eduard je stajao pred njim više postiđen nego obradovan.
— Gospodine šumaru... — poče on ustežući se.
— A šta još?
— Nisam hteo prositi i...
— Drži jezik za zubima, mladiću! — grubo prekide starac njegove
reči. — Šta ti pada na pamet? Kod mene nema mušica. Mi bednici se
moramo pomagati. Tačka! A sad hajde, da duže ne stojimo na ovom
ružnom vremenu!
On je koračao napred, a Eduard za njim.

28
 ZAGONETNA POSETA

Na mestu gde se uska šumska putanja ulivala u širok kolski drum

ka šumarskom domu, starac je prisluškujući zaustavio korak.
— Slušaj! Čuješ li šta? Odozdo dolaze saonice. Tako kasno i po
ovome snegu? Čudnovato! Krijumčari sigurno nisu, jer oni obično ne
idu saonicama; ili bar ne bi stavili praporce konjima.
Išli su dalje. Drum je bio strm; ali su saonice ipak brzo pristigle
putnike. Baš pored njih se vozilo zaustavi, kočijaš pozdravi.
— Dobro veče, ljudi! Jeste li odavde?
— Mislim da jesmo — promrmlja šumar, koji se nerado bavio
stranim ljudima.
— Je l’ ovaj drum vodi u šumarski dom?
— Vodi.
— Koliko još ima do njega?
— Hoćete li samo do šumareve kuće?
— Da. Ovaj gospodin hoće do šumara Vunderliha.
— Starog Vunderliha? To sam ja lično.
Sad se umeša i gost. On otvori spreda krznenu kragnu, tako da se
njegovo lice s crnim brkovima moglo bolje videti. To je očigledno
učinio umesto da se predstavi, namerno propustivši da to učini.
— Vi lično ste gospodin šumar? Naišli smo u zgodan čas. Koliko
još ima do vaše kuće?
— Samo pet minuta.
— Onda molim da se i vi popnete u saonice!
— Hvala! Mogu ja i pešice. Put je strm, a sneg dubok; neću da
konje...
— Konji su jaki, a reč je samo o kratkom putu, kako rekoste.
Hodite.
Pri tome stranac podiže pokrivač saonica.

29
 — No, kako hoćete — reče stari Vunderlih. — Dobro sam obučen
i mogu sesti na sedište pozadi. A ovaj mladić je u letnjem odelu, jer
nema drugo. Uzmite njega unutra!
Eduard je oklevao, ali ga je stranac uhvatio za ruku i povukao u
vozilo. Šumar Vunderlih se pope pozadi, i vožnja se tako nastavi.
Svi su ćutali. Vetar, koji je oštro duvao kroza šumu i nosio snežne
pahuljice, ometao je svaki razgovor. Eduard je ćutao pod toplom
ćebadi. Stranac, koji mu je pažljivo napravio mesto, nije se o njemu
brinuo, a Vunderlih je tupo poskakivao na svome sedištu i razmišljao
šta bi ova neobična poseta mogla da znači.
Posle pet minuta je malo po strani od puta izronila šumareva kuća
ispod visokih, snegom zasutih jela. Na Vunderlihov znak, kočijaš
skrenu tamo. Ali pre nego što su stali, otvoriše se vrata; na njima se
pojavi dobroćudna ženska prilika s fenjerom u ruci.
— Dobro veče, Barbarice! — uzviknu šumar. — Sigurno si čula
praporce, pa izišla? Nisi ni pomislila da tvoj stari danas dolazi tako
otmeno, kočijama, he?
S usklikom iznenađenja, žena sasvim iziđe na stepenište.
— Naravno, dabome — ali saonice sam očekivala.
— Ti? Kakve veze ti imaš s ovom kočijom?
— Tek što si otišao, a jedan kočijaš je doneo iz grada dva kofera i
rekao da će gospodin, čiji je prtljag, doći kasnije saonicama.
Stari baci pogled na stranca, koji je upravo silazio iza Eduarda.
— Dakle, jeste li vi vlasnik tih kofera?
— Jesam. A sve drugo ćete odmah saznati. Požurimo samo da
uđemo u kuću!
Pri tome stranac stavi kočijašu napojnicu u ruku, na šta se čovek
duboko pokloni i zadovoljno skoči u saonice.
— Vidite, dragi moj gospodine šumaru, da palim brodove iza sebe
— smejao se stranac dobro raspoložen. — Sad više ne mogu natrag, i
u ovoj strašnoj mećavi sam upućen na vaše gostoprimstvo. Hteli ili ne,
morate mi sada dozvoliti da uđem.
Šumar, kome se dopala strančeva narav, povlađivao mu je.
— U redu je. Samo izvolite napred!

30
 Gospođa Vunderlih im je osvetljavala put kroz mračni hodnik u
sobu, nisku prostoriju, čiji su zidovi bili obloženi daščicama. Nameštaj
je bio sasvim jednostavan, ali sve je sijalo od čistoće, a ogromna
kaljeva peć u uglu zračila je prijatnu toplinu.
Šumar prostosrdačno pruži ruku strancu.
— Dakle, dobro došli, gospodine! Raskomotite se i osećajte se
prijatno! Je l’ ti supa gotova, mama? Danas mora stići za dve osobe
više.
— Da, da, evo idem — uveravala je šumarka, žurno odlazeći u
kuhinju.
Stranac okači bundu i šešir na čiviju u zidu pored vrata.
— Molim da zbog mene ne spremate!—reče on. — Nisam gladan,
i pre nego što i pomislim na to da s vama sednem za sto, moram vam
se najpre predstaviti, da znate ko je ovako neočekivano upao u vaše
prijatno domaćinstvo. Je l’ ovaj mladić pripada vama?
— Ne, uz put sam ga sreo i poveo da s njim nešto uredim.
— Onda to svršite najpre! Ja se ne žurim.
— Slažem se, jer ne bih hteo da Eduard čeka. Glad je mučna stvar.
Šumar je Eduardu, koji je skromno čekao kraj vrata, dao znak da
za njim pođe u kuhinju. Tamo je kraj štednjaka stajala gospođa
Vunderlih i mešala vrelu supu.
— Evo, majko, vodim ti jednog gladnoga gosta. Daj mladiću, pre
svega, tanjir supe! Kod Hauzerovih stvari stoje rđavo. — Sedi za sto,
Eduarde! Tako, evo hleba, butera, i evo noža! Možeš mu doneti još i
parče kobasice, Barbarice.
Eduard je seo i poslužio se. Šumarka je užurbano hitala tamo-amo
da nahrani gladnoga. U međuvremenu muž joj je pričao što je čuo od
Eduarda. I susret u šumi je spomenuo. A gospođa Barbarica na to
široko razrogači oči u kojima se najpre ogledalo jasno čuđenje a
potom duboko, iskreno sažaljenje.
— Jao, jao, ala je to nevolja! Mora im se pomoći koliko god je
moguće. Ja ću...
— Da, — prekide je šumar — Eduardu ćeš posle zaviti jedan hleb
i nešto brašna i drugih stvari. Ne zaboravi i drva, i džak uglja! Neka te

31
stvari odnese na sankama. A ja sad idem unutra, da se pobrinem za
stranca. Izgleda da nije rđav čovek, ali ipak je neki čudan svetac, jer
nekako tajanstveno krije svoje ime. Znaš li ti nešto više, Barbarice?
— Ništa više nego što sam ti kazala. Dva kofera je poslao ranije, a
sad je i sam stigao.
— No, ispipaću ga polako. Dobro mi posluži Eduarda! Neka posle
dođe da se pozdravi sa mnom.
Kad je šumar Vunderlih ponovo ušao u sobu, stranac se na sofi već
raskomotio, kao da je kod svoje kuće. On se zadovoljno osmehivao
šumaru i pružio mu otvorenu kutiju cigareta.
— Izvolite, gospodine šumaru, uzmite jednu da bih i ja mogao
zapaliti! Đavolski mi se puši.
Ali je Vunderlih odbio.
— Hvala, gospodine! S takvim stvarima se nikad nisam mogao
sprijateljiti. Ostajem pri svojoj luli. Vi samo pušite, za ime božje! Evo
vidite, ja ću zapaliti svoj uobičajeni duvan. Tako, a sad možemo malo i
razgovarati. Mladić će u međuvremenu tamo nešto prezalogajiti,
jadnik. Stvarno mu je teško. Ovde u brdima su rđave prilike. Sigurno
nemate ni pojma o tome.
— Hm — učini stranac. — Mislim da znam. A ko je taj mladić?
Time je razgovor opet dospeo na Eduarda Hauzera. Šumar još
jednom tačno ponovi izveštaj, koji je već podneo svojoj ženi u kuhinji.
Na taj način on sam opet ostade bez obaveštenja. Još nije saznao ko bi
mogao biti neobični posetilac njegove kuće. A kad je dovršio svoju
priču o Hauzerovima i njihovoj nevolji, Eduard dođe iz kuhinje da
zahvali šumaru i da se pozdravi.
Ali nije mogao otići tako brzo. Stranac kod koga se probudilo
sažaljenje za siromašnu tkačku porodicu, zadrža ga još neko vreme.
— Šumar mi je o vama nešto ispričao. Recite, mladiću, umete li
ćutati?
Iznenađen neobičnim pitanjem, Eduard Hauzer je gledao u
stranca.
— Sigurno — reče oklevajući.

32
 — Onda uzmite ovo dvoje! Jedno je iznos koji vam treba za
Zajdelmana, a drugo neka bude vama, kao nagrada što ste se tako
odvažno suprotstavili iskušenju da kradete.
On dvaput zahvati u svoj novčanik i stavi Eduardu prvo u desnu,
pa u levu ruku po nekoliko zlatnika.
Od radosnog zaprepašćenja Eduard zaboravi da zatvori ispružene
šake.
— Sto mu muka! — uzviknu šumar. — Je li ovo šala ili zbilja,
gospodine?
— Prava zbilja, ali za mene i velika šala.
— Zar možete toliki novac izdati tako, ni sebi ni svome?
— Sebi time neću nahuditi.
— Do đavola, gospodine, to je potez! Eh, Eduarde, šta kažeš ti na
to? Zajdelman će dobiti svoj prokleti novac, a i tebi će ostati dovoljno.
Vidiš, još će sve biti dobro. Sutra ujutru ću govoriti s nadzornikom.
Znaj da će ti meni za ljubav stvoriti posao. — Da, da, mladiću moj, stari
Gospod bog još je živ.
Tek sad Eduard povrati dah. Ovoliku sumu još nikad nije imao u
rukama.
— Gospodine, — reče drhtavim glasom — ovo ja ne mogu primiti.
— Samo mi učinite zadovoljstvo — zamoli stranac. — Nisam ja
siromašan, i rado vam pomažem. Ali, uz jedan uslov: da o ovome ne
govorite. Niko osim vašeg oca ne sme saznati od koga vam je to; čak ni
vaša majka ne mora znati, jer žene nisu uvek pouzdane.
Eduard je osećao da mu radosno uzbuđenje tera suze na oči. Tek
sad savi prste oko svog blaga. Pri tom je gledao u svog darodavca kao
da sanja.
— A šta da kažem ocu kad me o vama pita?
— Recite mu da sam šumarov rođak i da ću nekoliko dana ostati
ovde.
Stari Vunderlih iskolači oči, ali ne reče ništa. Eduard brižljivo
skloni novac i plašljivo uhvati strančevu ruku.

33
 — Gospodine, ne znam šta da učinim od sreće. Vi nas izbavljate od
velike nevolje. Sam bog vas šalje. Sve ću učiniti da vam jednom
dokažem svoju zahvalnost.
— Možda je to mogućno. Ali sad požurite! Ko nosi sreću, ne sme
oklevati.
Kao u snu, Eduard Hauzer iziđe napolje sa šumarom.
Po jasnom, iznenađenom šumarkinom glasu iz kuhinje stranac je
čuo da su joj ispričali šta se dogodilo. On ponovo sede na sofu i utonu
u duboke misli, dok se šumar sa ženom nije vratio.
— Bog zna — mrmljao je stari Vunderlih — stvarno ste došli kao
anđeo; mladić je u pravu. Vi ste neki dobar čovek, ali ono što rekoste
o rođaku — hm — to neće biti tačno. Barbarica nema nikakvih rođaka,
a i ja mogu prevrnuti sve lonce pa da ne nađem nijednog čoveka koji
bi bio moj rođak.
Stranac, smešeći se, pređe rukom preko crne brade.
— U stvari, ja vam nisam rođak; ali sam dečaku ipak morao nešto
odgovoriti. Pošto ovde ne sme niko znati ko sam ja, predstavljao sam
se jednostavno kao vaš rođak. Nadam se da će me to kod ljudi ovde u
mestu najbolje predstaviti, i da će me poštedeti suvišnih zapitkivanja.
— Tu ste u pravu; ali, hm, nemojte mi zameriti, kad već na ovaj
način dolazi do rodbinskih odnosa, onda bih bar sam hteo znati ko je,
u stvari, moj rođak.
— I vi ste u pravu. Rado ću vam ispričati. Je li Eduard Hauzer
otišao?
— Da. Kasa niz ulicu kao Božić Bata.
Koga još imate u kući?
— Šumarskog pomoćnika i jednog starog čuvara šume.
— Gde su oni?
— Oni već spavaju, pošto moraju rano izaći napolje.
— Onda nam ovde niko neće smetati?
— To zvuči izvanredno tajanstveno, ali možete biti bez brige.
Dečak spava kao hrčak; ni deset konja ga ne bi sada izvuklo iz kreveta,
a stari nam baš ne smeta. On, doduše, ne spava tako čvrsto, ali mu

34
nikad u životu nije palo na pamet da prisluškuje. To je veran i pošten
čovek.
— Znači, mogu slobodno govoriti. Vi se, naravno, čudite kako je
jedan potpuno stran čovek sa dva kofera u ovo doba svečano upao u
vašu kuću, pa ću za svoje izvinjenje reći da me je poslao čovek koji
tvrdi da je vaš dobar prijatelj.
— Prijatelj? — Hm! Sa rečju prijatelj u svom životu nisam bio
mnogo izdašan. Ljudi je nisu vredni. Moj najmiliji prijatelj je ova moja
stara Barbara. Ima sigurno još ljudi koji su mi naklonjeni, ali prijatelji?
Imam stvarno samo jednog jedinog koga tako zovem. To je stari Mejer.
Ranije je bio šumar u Vildštajnu.
— Sad on živi u Drezdenu u Elbinoj ulici.
— Tačno. Vi ga stvarno znate.
— Da. Rekao mi je da me nećete oterati s praga.
— To je on rekao, stari Mejer? E, onda ga ne smem učiniti lažovom.
Dakle, još jednom dobro došli, gospodine! — Jesi li kofere smestila u
sobicu, Barbarice, i jesi li sve lepo spremila?
— Naravno.
— A sad brzo pogledaj da li u kući ima još čega za jelo, ili nam je
Eduard sve odneo! Naime, morate znati da moja žena daje poslednje
kad nekome treba pomoći.
Gospođa Vunderlih htede da se udalji, ali je stranac zadrža.
— Čekajte! Već sam vam kazao da nisam gladan. Ako vi ne žurite
s večerom, onda bih vam prvo hteo reći zašto sam došao k vama.
— Pa, glad mogu podneti. I pošto ste pušku već napunili, onda je i
ispucajte!
Njih troje su sedeli kao dobri stari prijatelji. Vunderlihova lula je
snažno dimila, gospođa Barbara je u napetosti prekrstila ruke na
krilu; stranac je još jednom povukao dim iz cigarete, i počeo svoju
pripovest.
— Zovem se Arnt i pošto imam razloga da ovde važim kao vaš
rođak, molim vas da me zovete rođak Arnt.
— Kad tako hoćete, rado. Dakle, gospodine rođače, šta vas je
dovelo k nama?

35
 — Dolazim po važnoj stvari. Treba da mi pomognete da otkrijem
koja je to tajanstvena osoba što je ovde zovu šumska utvara. Pri tom,
moram vam odati da sam, u stvari, detektiv.
Šumar lako zviznu.
— Ah — hm — tako, tako! Vi ste Tajni.
— Pogodili ste! A sad mi recite: da li ovde stvarno niko nema
pojma o tome ko je šumska utvara?
Vunderlih podiže obrve, ali ne odgovori ništa. To je njegovoj ženi
omogućilo da stupi u razgovor. Ona je spadala u ljude koji se naježe
čim se samo pomene ime šumske utvare. Tako je i sada uplašeno
sedela ovde i, zazirući, iskosa gledala u stranca.
— Dragi gospodine, — rekla je skromno — utvara je utvara ili,
kako ja mislim, duh. Kako se to može znati...
Na strančevom licu se pojavi nadmoćan osmeh. To šumar
Vunderlih zapazi, i zato upade ženi u reč.
— Ne brbljaj, Barbarice! Ne misliš valjda da gospodin Tajni veruje
u bajke! Zar i ja nisam uvek govorio da nema utvara. Iza tog duha, koji
plaši proste ljude ovde na granici, krije se čovek od krvi i mesa. To je
jasno.
Na ove reči rođak Arnt odobravajući klimnu glavom.
— Vi ste u pravu, gospodine šumare. Duhova nema, ali ima ljudi
koji veruju u duhove, i drugih koji iskorišćavaju to sujeverje. Takav
momak je šumska utvara. Zato je i moje pitanje opravdano. Mi imamo
iskustva s takvim stvarima. Kladim se da se pod najrazličitijim
maskama javlja ljudima koje hoće da plaši. Možete li mi reći nešto o
tome?
— Hm, — učini šumar. — Šumska avet treba da je bela kao novi
sneg, i velika kao div, i treba da su joj vatrene oči kao točkovi koji se
kotrljaju. Ali o tome niko ne zna ništa tačno. Sve su to, u stvari, samo
nagađanja. No, druga jedna stvar je tačna: ovde postoji neki nepoznati
koji izigrava zaštitnika krijumčara. On se pojavljuje u kratkom kaputu
šivenom uz telo, sa šeširom širokog oboda i u dubokim čizmama. Oko
struka nosi pojas s nožem i revolverom, na licu masku, a na leđima
pušku. Taj nepoznati tvrdi da se javlja u ime šumske utvare. On
nateruje na krijumčarenje ljude koji su u nevolji, pomaže i štiti

36
krijumčare na sve načine i čini zlo onima koji ma šta preduzmu protiv
delatnosti krijumčara.
— Onda ponavljam svoje pitanje — izjavi Arnt. — Zar niko nema
pojma ko je taj čovek?
— Nema. On dođe kao da ga je vetar naneo, i nestane kao da ga je
zemlja progutala. Verujte mi, gospodine rođače, nije čudo što ga se
seoski stanovnici plaše.
— Dakle, neki prepreden i drzak prestupnik. Sigurno nije običan
čovek.
— Ne, sigurno nije. Pa to i mora biti vičan čovek da bi takvu jednu
strašnu bandu krijumčara vodio i držao na dizginima. Taj nepoznati
izgleda ponekad sveznajući, svuda je prisutan, pravi đavo.
— Ostavite đavole na stranu! Držimo se ljudi! Na poslednjoj
postaji sam čuo da je ovde sinoć opet izvršen neki zločin.
— Ubijen je jedan pogranični oficir — potvrdi Vunderlih. — U
svakom slučaju to je učinio neko od krijumčara.
— A je li nađen trag ubice?
Na ovo pitanje Vunderlih htede da ispriča o cedulji koja je nađena
u džepu ubijenog, ali ga rođak prekide.
— Već znam, znam. Naravno, to je samo prestupnikov trik kojim
hoće da prikrije svoje delo. On se u izvesnom smislu krije iza utvare, i
koristi sujeverni strah pograničnih stanovnika, kao što sam već rekao.
Ali sam ovde mislio na obične tragove u snegu. Zar se ništa nije moglo
videti?
— Vetar je sve zavejao — objasni Vunderlih. — Koliko smo mogli,
tražili smo; i ja sam bio prisutan. Možda će se u proleće još nešto naći,
kad se sneg otopi. Ah, dragi moj gospodine, to je prava nevolja. Čovek
se, u stvari, mora bojati da stanuje ovde, u šumi. Za svoj život mogu da
zahvalim samo svojoj predostrožnosti. Vršim svoju dužnost šumara i
ne mešam se nikad u stvari krijumčara. To je posao graničnih
službenika.
— Hoćete li time da mi stavite na znanje da na vašu pomoć ne
mogu računati? A moj zadatak je da raščistim tajnu šumske aveti.
— Hm! Nisam to mislio. Dogodilo se jedno odvratno ubistvo, i to u
mojoj šumi, pa je moja dužnost, kao šumara, da taj slučaj razjasnim.
37
Samo verujem, gospodine rođače, da će biti korisnije ako se pri
naknadnim istragama ne budem gurao mnogo napred. I sami ćete
kasnije priznati da sam bio u pravu.
— Možda. A ja ne tražim od vas ništa više sem da mi potajno
pomognete. Ali niko ne sme ni slutiti zašto sam ja ovde.
Šumar razborito potvrdi glavom. Počeo je da se zagrejava za
poduhvat tobožnjeg rođaka.
— Imate li već kakav plan? — ispitivao je. — Na koji način mislite
da rešite ovaj problem?
— S tim još nisam načisto. Pre svega ću se ovde malo osvrnuti oko
sebe.
— Želim vam sreću, gospodine rođače, mada sumnjam u uspeh.
— Unapred sumnjate? Zašto?
Šumar ispitivački pogleda Arnta.
— Hm, snažni ste i izgledate spretni i pokretljivi, ali je još pitanje
da li ste dorasli naporima i opasnostima kojima ovde idete u susret.
Morate znati da su učinjeni svi pokušaji da se šumskoj utvari uđe u
trag, i da se spreči delatnost krijumčara, i sve je ostalo bez uspeha.
Mislite li da ćete imati više sreće?
Arnt sleže ramenima.
— Videćemo. U svakom slučaju učiniću sve da uhvatim
tajanstvenu šumsku utvaru, u čijim rukama se stiču konci svih
prestupničkih delatnosti ovde na granici. Ne znam da li bih se pred
nepoznatim, kao čovek prema čoveku, morao bojati. Takođe ne mogu
reći da li sam njemu, koji je svakako vešt prepredenjak, dorastao u
lukavstvu. Ali se mora pokušati. Jednu prednost ipak imam u odnosu
na njega.
— A ta bi bila?
— Znam njegove marifetluke, a on, naprotiv, nema ni pojma o
mojoj nameri.
Šumar se malo nadmoćno nasmeja, i pošto ga gost upitno pogleda,
on otvoreno priznade svoju sumnju.

38
 — Zaseda, — reče on — zaseda, gospodine rođače! Uostalom,
mislim da će taj prepredenjak vremenom prokljuviti da mu se neki
čovek, naime vi, nalazi na tragu.
— Vi kažete: neki čovek. Kako to kad ću ja učiniti da se ne
pojavljujem uvek kao jedan te isti? Svakako znate da izvesna
sposobnost prerušavanja spada u moj zanat.
Šumar se još uvek smeškao, upravo — sada se smejao glasno.
— Slušao sam o tome, ali mislim da se lako poznaje perika ili
veštačka brada.
— Mislite li tako? Videćemo!
Arnt je ustao i otišao do klupe kraj peći, na kojoj je stajao lavor s
vodom. Dok je umakao jedan kraj svoje maramice, upitao je preko
ramena: — Koliko mislite da imam godina?
— Oko četrdeset.
— A sad?
On se uhvati za glavu, napravi jedan potez pa se okrenu. Njegova
crna kosa najednom postade plava. Šumar iskolači oči, a njegova žena
kriknu od iznenađenja.
Ali se Arnt smejao.
— No, jeste li primetili da sam nosio periku?
— Ne, zaista nisam, a još sam vas pažljivo posmatrao dok još
nisam znao ko ste.
— Vidite! A sad ću vam pokazati još nešto.
Stranac skide i bradu. Tada vlažnom maramicom, kao da se gladi,
pređe preko lica, dva-tri puta.
— Tako. Šta sad kažete, gospodine šumare?
— Sveti bože! To nisam nikako smatrao mogućim! Malopre ste
izgledali kao četrdesetogodišnjak, potom kao tridesetogodišnjak, a
sad mi izgledate još mlađi. Tu umetnost ne može svako izvesti,
gospodine Tajni! Sad gotovo verujem da nekom razbojniku, kome
biste ušli u trag, možete triput uzastopce prošetati ispred nosa, a da
on ne primeti da mu uvek jedan isti čovek stoji pred očima. Zar i ti ne
misliš tako, Barbarice?

39
40
 Dobra šumarka samo klimnu glavom. Nije imala reči. Bila je
iznenađena i zadivljena. Arnt je pričao ovim prostim ljudima, koji u
evom pustom kraju gotovo nisu ni dolazili u dodir sa bučnim životom
ostalog sveta, i nisu ništa znali o smicalicama i ujdurmama kojima
mora da se služi pri vršenju ovog teškog, opasnog poziva. Pričao je o
raznim vrstama odeće, na primer o kaputu koji se može nositi i s
naličja, kome se mogu dodati pojedini delovi, koji ima četiri rukava,
koji se može čak pretvoriti u mantil. Pričao je kako se menja hod, glas
i ponašanje, već prema tome da li treba prikazati prostog čoveka, ili
visokog gospodina, mladića ili starca.
Sve su to bila prava čuda za domaćine. Njihovo poštovanje prema
rođaku Arntu raslo je iz minuta u minut, a time je raslo i šumarevo
poverenje u uspeh planova koji su se ovde kovali protiv šumske
utvare.
Vunderlih se već potpuno bio uživeo u događaje koji treba da
nastupe, i sve se više oduševljavao ulogom pomoćnika koju je pri tom
trebalo da igra. U toku ovih razmišljanja mučila ga je još jedna sumnja,
koju je rođaku Arntu odmah izložio.
— Gospodine, — reče — sad je i mene strah hoću li vas poznati
kad god vas negde sretnem prerušenog.
— Dobro je što o tome mislite — klimnu glavom Tajni. — Po tome
vidim da ćete mi pružiti korisne usluge. Moramo imati znak za
raspoznavanje,. i to znak koji neće niko drugi zapaziti. Šta mislite o
ovome predlogu: kad se danju vidimo izdaleka, ja ću desnom rukom
preći od levog uha ka desnom.
— Hm. A naveče, po mraku?
— Po mraku ću nastojati da vam odmah priđem. Onda ću vam
šapnuti: Stranac. Slažete li se?
— Naravno! To mi se čak mnogo dopada. To je avanturistički i
zvuči baš kao u kakvom romanu.
— Dakle, slažemo se; za rešavanje ostaje samo još ono glavno: da
li posle svih mojih izlaganja mogu kod vas stanovati neodređeno
vreme?
— Ne treba ni da pitate — reče gospođa Barbara.

41
 — Razume se samo po sebi — promrmlja šumar. — Vi radite nešto
korisno u čemu ću i ja najživlje sudelovati, a onda — pa da, i inače mi
se dopadate. Ne mogu to objasniti, ali mi se čini kao da se poznajemo
već dugo vremena.
— Da, tako to ponekad biva, dragi gospodine rođače.
— A sad još nešto važno! Kako da vas prijavim vlastima?
— To ću sam učiniti. Pobrinuću se da mi ne smeta policija, niti
granični službenici. Kao Tajni, ja imam svoje objave. To, dakle, mirne
duše prepustite meni! Moram vas samo još zamoliti da odredite cenu
za stan i hranu.
— Taman posla! Neko dolazi da pomogne u nevolji siromašnim
ljudima ovde, pa sad treba meni da plaća. Zar bi to bilo lepo? Dobićete
što i sami imamo, i to besplatno. Tačka!
— Dobro, dogovoreno je. A za ostalo pridržavam svoje pravo! Evo
ruke! Prija sad može da vidi hoće li za nas naći nešto za jelo. A vi,
prijatelju, mogli biste za to vreme da mi pokažete gde ću stanovati, i
gde su moji koferi.
Šumarka .žurno otrča u kuhinju. A Vunderlih se lagano diže.
— Hajdemo! Gostinska soba je na prvom spratu. Nismo otmeno
opremljeni, ali ćete imati mekanu postelju, sto, stolicu, ogledalo, čak i
spravu za čizme. Nju sam napravio od jedne brezove račve.
Smejao se, vodeći gosta stepenicama u jednu malu prijatnu odaju,
gde su koferi već bili smešteni.
Napolju je u međuvremenu izišao mesec, a sneg prestao da pada.
Šumar priđe prozorčetu i pokaza na šumu.
— Vidite li preko one tri ogromne jele? U blizini srednje je ležao
ubijeni graničar.
— Dakle, sasvim blizu odavde.
— Sasvim blizu. Hoćete li da sutra pre podne zajedno odemo
tamo?
— Upravo sam hteo da vas to upitam. Ići ćemo, a vi ćete biti
ljubazni da mi na licu mesta opširno ispričate o svemu. Možda će mi
pri tom pasti na um neka misao.

42
 Tada je čovek koji treba da uhvati tajanstvenu šumsku utvaru
ostao sam u sobi. Stajao je na prozoru sobice. Ugasio je svetlost i,
razmišljajući, netremice gledao napolje, u noć obasjanu mesečinom, u
one tri jele pod kojima je nađen mrtav graničar.
Gledao je kako se jedan izgubljeni mesečev zrak, uhvaćen među
grane ogromnog drveća, presijavao na snegu. Rođenim očima je to
video. A sem toga, fantazijama je dopunjavala tu sliku. Činilo mu se
kao da mrtvac još leži tamo u snegu, a onda kao da neka u belo uvijena
prilika iskrsnu kraj leša, nečujno, avetinjski. Iznenada se podiže
mrtvačeva desnica, kao ruka kojom se zaklinje i neki potmuli glas
reče: „Ja optužujem, tebe optužujem, tebe, šumska utvaro!“
Tada se bela prilika skljoka, a na njeno mesto, kao da je stvoren
mađijom, stade čovek u kratkom kaputu, sa filcanim šeširom i
dubokim čizmama, sa maskom na licu i puškom preko ramena.
I opet odjeknu glas: „Ja optužujem, tebe optužujem, tebe, šumska
utvaro!“ Ali ovoga puta čulo se još nešto, što je ličilo na glas
davljeničkog zapomaganja: „Ovde se vrše sramna dela, jedno za
drugim. Gde je osvetnik?“
Čoveku na prozoru se učini da poslednje reči odjekuju kao jeziva
optužba. On se tada uspravi.
— Ja sam osvetnik! — izgovori jasno i razgovetno.
— Mnogi stari gresi treba ovde da se okaju, kao i greh za koji znam
jedino ja. I neću se smiriti dok pravda ne pobedi.
Okrenuo se od prozora, dok je crni oblak prelazio preko meseca.
Jedna sovuljaga teških krila prolete pored starih jela, hitajući u šumu,
kao da je uhoda šumske utvare. Ona koja svom gospodaru i
zapovedniku mora odneti vest da se u šumarovoj kući obreo neki
stranac koji se zarekao da će biti osvetnik.

U međuvremenu, Eduard Hauzer je stigao kući. Pri pomisli na

svoje, srce mu od radosti glasno zakuca. Saonice, pune drva i uglja,
vukao je za sobom, i uz to veliku korpu punu namirnica — stvari koje
su mu pre jednog časa još izgledale nedostižno blago.

43
 Ulica je gotovo celom dužinom išla nizbrdo. Zato je Eduard seo na
saonice i pustio ih da jure koliko mogu, samo je na krivinama
upravljao levom ili desnom nogom.
Pred vratima kućice koju su Zajdelmanovi uskoro nameravali da
oduzmu njegovom ocu, ostavio je stvari i požurio u sobu. Tu su,
mrznući se, sedeli njegovi za stolom. A kraj peći je klečala Anđelika.
Eduard gotovo nije poverovao svojim očima. Bila je to stvarno
Anđelika Hofman; trudila se da sa nekoliko cepanica i gomilicom uglja
založi vatru.
— Evo Eduarda! — povikaše braća i sestre.
— Bogu hvala — uzdahnu majka; na njoj se videlo koliki je strah
pretrpela zbog njega.
Anđelika skoči s poda.
— Gde si bio tako dugo, Eduarde? Svi smo bili strašno zabrinuti
zbog tebe.
Eduard je trljao ukočene ruke.
— Uh, užasno je hladno! Vreme je da založite vatra u ovo doba
svečano upao u vašu kuću, pa ću za svoje
— Pozajmio nam je nekoliko cepanica i dve lopate uglja. Više nije
mogao dati, jer mu, kaže, zaliha mora potrajati do kraja zime.
— Jeste li skuvali krompir? — interesovao se dalje Eduard.
— Još nismo. Drva nisu htela da gore.
— Tako, tako, znači gladovali ste. — Eduard se nekako čudno
ponašao. Smešio se i pored sve bede koju je imao pred očima. A zatim
je nepromišljeno, obesno i veselo rekao: ,,A ja sam večerao kao kralj.“
— Šta to, šta? — radoznalo su se gurali oko njega braća i sestre.
— Čorbu sa ljuštenim ječmom, punu veliku činiju, i butera i hleba
i kobasicu odozgo!
— Oooh! — uzdahnuše braća i sestre začuđeno i zavidljivo.
Otac i mati se upitno zgledaše. Nisu razumeli svog Eduarda. I
Anđelika se začudi.
Ali Eduard se smešio.
— Čekajte, i vi ćete dobiti svoj deo!
Zatim istrča napolje i najpre unese korpu s namirnicama.
44
 — Ovde, majko, ima svega i svačega protiv gladi.
S tim rečima ponovo istrča napolje da drva i ugalj smesti u šupu.
Samo malo je uneo u sobu, da dobro založi.
Ali to nije mogao odmah da uradi. Zaprepašćeni pogledi prisutnih
bili su upravljeni k njemu, pogledi u kojima se, pored bezgraničnog
čuđenja, mogla pročitati i radost. Gospođa Hauzer, zanemela, prekrsti
ruke. Anđelika nije znala šta sve ovo treba da znači. A otac je tražio
brzo odgovor.
— No, reci, mladiću, odakle ti sve to?
— Od tumara Vunderliha i njegove žene.
— To ne shvatam. Vunderlihovi su dobri ljudi, to zna čitavo selo,
ali kako su došli na to da te ovako Daruju?
— Sve ću vam ispričati. Ali najpre raspakujte stvari i dobro
pogledajte šta sam sve doneo. Tu je hleb i maslac i čitava jedna
kobasica, i komad slanine. Tu je i brašno, i šećer i kafa.
— Kafa, kafa! — klicala su braća i sestre. Mališani su ranije jednom
pili kafu i učinilo im se da je to uživanje.
Nastade raspakivanje, čuđenje i klicanje. Mati je odmah morala
iseći hleb, da utoli užasnu dečju glad. Ali je otac Hauzer nastojao da
sazna kako se sve to dogodilo. Bio je čovek zdravog razuma i nije
verovao U bajke.
Eduard je ispričao šta je doživeo u šumi. Sasvim otvoreno je
priznao da zamalo nije postao kradljivac drva. A rekao je i to kako mu
se čitav jedan minut činilo da između snegom pokrivenih stabala vidi
šumsku utvaru. Najzad je sreo šumara.
Tada se okrenu u stranu. Prećutao je susret sa strancem. Čovek
koji mu je tako velikodušno stavio zlatnike u ruku neće se ljutiti na
njega. Nepoznati ga je, doduše, upozorio da ga ne imenuje nikom, osim
svome ocu. Ali je Eduard iz toga zaključio da je preporučljivo da se o
strancu pred celom porodicom uopšte ne govori. Dakle, kazao je samo
kako su ga Vunderlihovi ugostili i bogato obdarili, pošto im je ispričao
o svojoj nevolji.
Anđelika prva progovori.

45
 — To je veoma lepo od staroga — reče. — Ovakvo delo od tog
medveda stvarno nisam očekivala. Uvek sam mislila da je on samo sa
mnom ljubazan, a da ostale ljude najčešće grdi.
Ali otac Hauzer je šumarevu velikodušnost tumačio na svoj način.
— Sad shvatam kako je do svega toga došlo. Vunderlih je od tebe
čuo kako su nam Zajdelmanovi napakostili. Tada je pomislio: Čekajte,
pokazaću ja vama da Hauzerovi ne zavise samo od vaše milosti. On,
naime, nije raspoložen prema Zajdelmanovima. Znam ja to, jednom mi
je i sam to rekao.
Braća i sestrice već su žvakali hleb sa maslacem. Majka se već
spremala da opere krompir i da ga stavi na vatru. Anđelika je stavila u
orman dragocene zalihe. Eduard je sedeo za stolom i sav ozaren
posmatrao jedno za drugim.
Učini mu se da najednom ču tihi majčin uzdah. To ga je iznenadilo.
Što je majka imala da uzdiše kad im je sreća tako iznenada došla u
kuću? On je otvoreno zapita o tome i ona mu odgovori bez
uzdržavanja.
— Vidiš, Eduarde, ti si nam svakako pričinio veliku radost i ja sam
od srca zahvalna bogu što nam je tako neočekivano pomogao u
najvećoj nevolji. Ali se zato ni izdaleka nismo oslobodili briga. Šta će
biti posle? Koliko će trajati zalihe? Ništa tome ne možemo dodati kad
nemamo posla. A sem toga, sad smo zapali u dug. Kako da ga platimo?
Jednog dana opet nećemo imati ništa za jelo, niti ćemo imati krov nad
glavom.
Njene reči najednom pomutiše veselo raspoloženje porodice.
Briga je, preteći, ponovo stajala na pragu. Ali je Eduard brzo otera
jednom hitrom reči, u stvari, više jednim hitrim gestom.
On zahvati u džep, u koji je stavio strančev novac, i sjajne okrugle
zlatnike, smešeći se, jedan za drugim odbroja na sto.
— Evo, evo, i evo! — naređa čitav niz. — Je li ovo dovoljno? Možda
je više od sume koju treba da platimo Zajdelmanu? Vidite, još i
preostaje. A i šumar mi je obećao da će zamoliti nadzornika rudnika
za mene, da dobijem posao. Hoćete li još šta?

46
 Tad i mati uskliknu od sreće, koju ova skromna žena jedva da je
ikad doživela u svom životu. Anđelika se gotovo ukočila od čuđenja
punog strahopoštovanja. Samo je otac Hauzer zamišljeno nabrao čelo.
— Mladiću, — reče ozbiljnim glasom — sada mi priča izgleda
pomalo čudna. Taj novac nisi mogao dobiti od Vunderliha.
— Pa i nisam.
— Nego?
— To ti moram ispričati u četiri oka, oče.
Oči starog tkača duboko se zagledaše u oči sinovljeve. Bilo je to
nemo pitanje, i nemi odgovor. Tada otac klimnu glavom.
— Ne sumnjam u tebe, mladiću, ali moraš priznati da zlato ne leži
na ulici. Dakle, hajdemo u sobu da mi kažeš šta ima da se kaže.
Eduard pođe za ocem, pošto mu je novac stavio u ruku. Tamo mu
ispriča o strancu koji je došao na saonicama i odseo u šumarovoj kući.
Nije znao mnogo da priča o tome čoveku, osim da se nepoznati
predstavio kao šumarev rođak, i da je bio divan i predusretljiv. Hauzer
je više puta odmahnuo glavom, ali nije imao razloga da ne poveruje
sinu. Tada se obojica vratiše u sobu, gde ih dočekaše pogledi puni
čuđenja.
— Dobro je — izjavi Hauzer. — Eduard mi je sve objasnio. Novac
mirno možemo uzeti. Stvar je ispravna i besprekorna. Zlatnici su
poklon jednog plemenitog prijatelja sirotinje. A sad hajdemo! Zajedno
ćemo sesti za sto, i najzad jedanput zaboraviti sve brige i nevolje!
Vatra je pucketala u peći, a voda u loncu počela da peva. Niska
prostorija se postepeno zagrevala, a i ljudi su postajali vedri i živahni.
Utoliko čudniji utisak je ostavljalo to što je Anđelika, koja bar nije
imala nikakvih briga, sedela! nema i ćutljiva.
Eduard je to ubrzo primetio i, kad je krenula kući, on je otprati da
bi vratio pozajmljena drva i dve lopate uglja. Pri tom se interesovao za
razlog njene ćutljivosti.
— Da te nije neko od nas uvredio, Anđelika?
— Nije, Eduarde, sigurno nije.
— Bila si sve vreme ozbiljna, dok smo se mi veselili.

47
 — To je zato što sam mislila na oca, koji je prema tvojima bio tako
neljubazan. On bi im tu malu uslugu najradije odbio.
— A zašto?
Znala je razlog, ali ga nije htela reći. A i uzrok njenog ćutanja bio
je sasvim drugi. Mislila je na zabavu na koju je bila pozvana. Već joj je
stigao i paket sa odelom, maska i pozivnica „Kasina“. U mislima je već
bila u balskoj dvorani. Kako je ta slika odudarala od siromašne sobe
Hauzerovih! Zar otac, uostalom, nije imao pravo prekoravajući je? Da
li su Hauzerovi stvarno bili ljudi s kojima se ona smela družiti — ona,
koja je čak od ,,Kasina“ dobila pozivnicu?
— Znaš li razlog? — navaljivao je Eduard.
— Ne — odgovorila je oklevajući. To je bilo prvi put da je slagala
susedovog sina. Eduard je u međuvremenu sam tražio neko
objašnjenje.
— Možda nismo dovoljno dobri tvome ocu? — rekao je.
— Na šta ti to pomišljaš! — prekide ga ona.
— Možda nije bio darežljiv prema tvom ocu zato što je imao
mnogo svojih briga.
— Da nije možda od Zajdelmanovih dobio tešku mustru? Rado ću
mu pomoći da izračuna niti.
To je Eduard činio više puta; bio je spretniji tkač nego Hofman. Ali
je Anđelika odbijala.
— Stvar se uopšte ne odnosi na njega, nego na mene.
— Tebe? Kako to?
Anđelika ponosno i sujetno naprći nosić.
— Dobila sam jedan paket.
— I on se tvome ocu vrti po glavi? Ne razumem. Ta govori jasnije!
Tako si čudna. A šta je bilo u paketu?
Anđelika je u osnovi bila čestita, dobra devojka, ali je imala jednu
slabost, koju je sigurno nasledila od oca — bila je sujetna. Silno joj je
laskao poziv nepoznatog, koji je bio član „Kasina“; dakle, morao je biti
imućan, otmen čovek. Zbog toga je mogla malo da zaboravi svoju
naklonost prema Eduardu Hauzeru. Zato se s njim pomalo igrala tako
što mu je postepeno saopštavala novost koja ga sigurno nije radovala.

48
 — Taj paket je upravo sasvim neobična stvar — prenemagala se
ona. — Ded’ pogodi šta je unutra.
— Kako ja to mogu znati? Sigurno neki poklon.
— Da i ne. U paketu je bio kostim za maskiranje...
— Kostim... šta?
— Haljina, kakve se nose na maskenbalu. Zar ne znaš šta je to?
Eduard se sve više zbunjivao. Šta to govori Anđelika, o nekom
maskenbalu? Čuo je da će se na pokladni četvrtak u mesnoj gostionici
prirediti takva zabava, koju organizuje „Kasino“. Ali, to je bila stvar
koja se njega nimalo nije ticala. Članovi „Kasina“ pripadaju krugovima
imućnih, koji se brižljivo i gordo izdvajaju od običnih tkača. Na taj
maskenbal, dakle, ni Anđelika nije mogla misliti, jer su i Hofmanovi
bili isto tako samo siromašni tkači.
Ali je uskoro shvatio. Anđelika mu je postepeno izložila celu istinu.
Najpre je mislio da nije dobro čuo.
— Ti ćeš ići na taj bal? Dobila si pozivnicu za to? Od koga?
— Ne znam.
— Čuj, Anđelika, to ne mogu da shvatim. Čovek kome ne znaš ni
ime poziva te na zabavu, i uz to ti šalje kostim, a ti smatraš da je to
ispravno i u redu? I šta kažu tvoji roditelji na to?
Baš u tu žicu dobri Eduard nije smeo udariti. Anđelika je bila
jedinica i razmažena ljubimica starog Hofmana. Zato nije mogla
podneti da joj neko pridikuje — kako je nazivala ovakve pouke.
Odmah se u njoj javi prkos i gordost, te ona nadmeno zabaci svoju lepu
glavicu.
— Možeš ih sam pitati šta kažu na to? Možda će ti otac dati pravi
odgovor. Prosto je neshvatljivo što me koriš za nešto što moji roditelji
odobravaju. Da znaš samo ovo: otac poznaje gospodina koji mi je
poslao pozivnicu i ponosan je na to priznanje koje treba da doživi
njegova kći.
Eduard se silno uplašio ovih njenih reči.
— Zaboga, Anđelika! — mucao je.

49
 — Ma šta! Ti si prosto zavidan što i sam ne možeš prisustvovati.
Kad bi me stvarno voleo onoliko koliko se pretvaraš da me voliš, ne bi
mi zavideo na tom naivnom zadovoljstvu.
Eduard se povuče u strahu i zabuni.
— Da, da, ja ti ne zavidim. Meni je to sve samo tako zagonetno i
neobično.
— I jeste neobično da jedna devojka iz Hoentala dobije poziv za
bal u „Kasinu“.
— Baš zato. I stoga, stoga sam mislio...
— Mislio si da mi moraš upadati u reč; i to nije nimalo lepo od tebe.
Pre bi trebalo da se raduješ zajedno sa mnom! Bila sam tako ponosna,
i upravo sam te htela upitati da li bi hteo da vidiš kostim.
— Pa, ionako idem s tobom da vratim ugalj i drva.
— Ne, ne ide to tako. Daj ti to samo meni! Ja ću sama poneti kući.
Već je kasno, i otac bi se mogao naljutiti ako te dovedem i pokažem se
maskirana.
— Ah, tako. Ti bi htela da mi haljinu pokažeš na sebi? To bih,
naravno, rado video.
Ovo se Anđeliki više dopalo. Laskalo joj je što je bio radoznao kako
joj stoji ta lepa haljina. Zato mu predloži nešto što je sasvim ukazivalo
na predusretljivost.
— Nešto ću ti reći: idi s mirom kući! Otac će brzo leći da spava.
Onda ću se presvući i na brzinu doći ponovo k vama. Majka će to
dozvoliti. Dakle, čekaj!
— Da, da, čekaću. — Eduard nije znao da li da se raduje ovom
obećanju ili ne. Nije znao uopšte ništa.
— Do viđenja, Anđelika.
Pružio joj je ruku. Bila je čudnovato hladna. Ali ta hladnoća nije
izazvana samo mrazom; ona je dolazila iznutra, od velikog duhovnog
uzbuđenja u kome se Eduard nalazio. Anđelika se stresla od ovog
dodira, i brzo izvukla svoju desnicu iz njegove. Onda mu je žurno uzela
iz ruke korpu sa drvima i ugljem i nestala kroz kućna vrata.

50
 Eduard je stajao neko vreme i gledao za njom pre nego što se
okrenuo da ide. Osećao je neku bezgraničnu prazninu. S mukom je
sabrao misli. Razmišljao je o sebi i Anđeliki.
Poznavali su se još iz detinjstva. Bio joj je oduvek prijatelj i dobar
drug. Nikad nije pomišljao na to da bez nje može biti i jedan jedini dan;
na to uopšte nije pomišljao. Tako su rasli jedno kraj drugog. Nije mu
nikad palo na pamet da samom sebi polaže računa o svom srcu. A
danas ga je, evo, najednom obuzela dvostruka izvesnost — da ju je
voleo svim svojim bićem i da ju je izgubio pre nego što je postao
svestan te ljubavi.
Stajao je pred kućom. Ledena hladnoća zimske noći ga je
obavijala; u njegovim slepoočnicama je kucalo; srce mu je jako lupalo.
— Anđelika, — uzdisao je — želeo bih da sam mrtav.
Kad je Anđelika ušla u sobu, njeni roditelji su još bili budni. Otac
te ponovo pričao o pozivu na bal i o sreći koja bi iz toga mogla proizići.
Majka je širila pred sobom haljinu ukrašenu zlatnim i srebrnim
šljokicama i savetovala kako bi se još mogla ulepšati.
Anđelika je bila odsutna. Mislila je na nepoznatog koji je želeo da
ona bude njegova dama na balu. Sigurno je to neki otmeni gospodin, i
uz to njen tajni obožavalac. Zar to nije bilo dovoljno značajno da se
radi toga ostavi malo po strani prijateljstvo iz detinjstva sa Eduardom
Hauzerom? Sad je možda bila na pragu da postane bogata žena, da
sebe i roditelje jednim potezom iščupa iz bede i oskudice njihovog
dosadašnjeg života.
Tkaču Hofmanu najzad postade dosadna ćutljivost njegove kćeri i
brbljanje njegove žene o čipkama, trakama i vrpcama. Ustao je, zevnuo
i protegao se.
— Idem u gnezdo. — Možete se petljati oko ukrasa dokle vam je
volja. Samo nemojte da bez potrebe celu noć gori svetlo! I sutra je dan.
Laku noć!
Odgegucao je u spavaću sobu. Anđelika je živnula. Čim je bila
sigurna da se otac svukao i legao, ona majci otkri svoju nameru.
— Želela bih da obučem haljinu i da začas skočim preko, do
Hauzerovih.
— Sad još i to? Po ovoj hladnoći?

51
 — Ogrnuću se šalom. Ah, molim te, pusti me! Obećala sam
Hauzerovima. Oni se tome raduju. A i ja se ponosim haljinom i htela
bih se bar nekome u selu jednom tako pokazati.
Tada mati popusti, jer je i sama bila ponosna na svoju lepu kćer.
Za nekoliko minuta Anđelika je bila obučena kao Italijanka. Mati je
htela da je osmotri sa svih strana i da joj se divi, ali joj za to nije ostalo
mnogo vremena. Anđelika uze šal iz ormana i odjuri.
— Za četvrt časa ću se vratiti.
Preko puta, kod Hauzerovih, uđe u sobu, gde ju je čekao Eduard.
Braća i sestre su odavno otišli na spavanje, a i stari Hauzerovi su bili
legli, pošto im je Eduard kazao da će Anđelika opet doći da se pokaže
u nekoj novoj haljini, ali da je to iznenađenje samo za njega. Zato su
oni svom ljubimcu učinili po volji, jer su znali o čemu je reč; nadali su
se da će se Eduard i Anđelika najzad uzeti, uprkos svim teškoćama.
Eduard pusti devojku u kuću. Najpre ugleda njeno ozareno lice i
veliki šal, koji je uokvirio njen lik. A onda taj pokrivač pade, i Eduard
ostade zasenjen i uplašen u isti mah.
Anđelika se okretala pred njim na prstima, tako da je njena kratka
suknjica lepršala. Željno je očekivala izraz oduševljenja koji je, po
njenom mišljenju, odmah morao doći. Ali je Eduard ostao miran,
čudno miran. I kad je ugledala njegov izraz, pročitala je u njemu sve,
osim oduševljenja.
— Pa, kako ti se dopadam? — upita, pomalo nesigurno.
Mladić duboko uzdahnu, jer ga je stajalo truda da bude iskren
onoliko koliko je sada trebalo.
— Nikako! — priznade.
Devojčino lice se preli rumenilom. Ona napući usne.
— Onda sam sebi mogla bar uštedeti trud. Hoćeš li mi, dakle, reći
zašto ti se ne dopadam?
Eduard duboko uzdahnu. Nije bilo lako obući u reči to što je
osećao. Bio je običan seoski mladić, i žene i devojke nije znao drugačije
nego onakve kakve ih je viđao svakoga dana, u njihovim zatvorenim
bluzama i dugim suknjama od grube tkanine. A u ovom kostimu za
maskenbal, koji je nosila Anđelika, vrat i ruke su bili razgolićeni, jeleče
je bilo duboko izrezano, a suknjica joj je dosezala samo do kolena.

52
 — Ne mogu tek tako reći — promrmlja u neprilici i preko volje. —
Sama znaš šta mislim. Tako, tako gola ne ide nijedna pristojna devojka,
uz to još pred strane ljude.
Anđelika je, uvređena i pogođena, zaboravila prijateljstvo iz
detinjstva i drugarstvo prema mladiću, koji se usudio da joj na takav
način skreše istinu u oči. U njenom izrazu se najednom pojavi neka
odbojna hladnoća.
— Vidi se da uopšte ne znaš šta je otmen svet. Ova haljina je nošnja
Italijanke. Ovakvi prsluci i ovakve suknje su moderni u Italiji. Tamo
svaka devojka ide ovako ulicom. Ali ti o tome, naravno, nemaš ni
pojma. Žalim što sam zbog tebe uopšte dolazila ovamo.
— Anđelika, — prekide je Eduard — ta budi razumna i...
— Bolje bi bilo da si ti bio razuman, i da mi kao zahvalnost za moju
dobru nameru nisi rekao takve grubosti.
— Bio sam samo mnogo uplašen. Ja, zaista, ja sam se stvarno
postideo.
— Stidi se radije svojih reči!
— Zamislio sam te na balu, pred stranim ljudima, u toj haljini. Kad
na to pomislim, čini mi se da ću pući. Molim te, Anđelika, molim te od
sveg srca, nemoj ići na tu zabavu!
Ovaj ton, iz koga se izlivao užasan strah i iskrena ljubav, u drugoj
nekoj prilici bi sigurno delovao na devojku, koja je u stvari volela
Eduarda kao i on nju, samo što ona još nije bila svesna svoje ljubavi.
No, sad je bila uvređena njena sujeta, uvređena i razdražena. Ona
ljutito udari nogom o pod.
— Ostavi me na miru s tim svojim pričama! Onako je kako sam ti
već rekla. Ti mi zavidiš na zabavi, i krivo ti je što i ti ne možeš
prisustvovati. Ti uopšte misliš samo na sebe. Zato i ja treba da
ostanem kod kuće i da se odreknem ove lepe večeri. Ali to mi ne pada
ni na kraj pameti. Sem toga, ja i ne mogu ništa izmeniti, jer mi je otac
naredio da prihvatim poziv. Tako, sad znaš sve. Laku noć!
Vrata se zatvoriše za njom. Eduard je hteo još nešto da kaže, ali
nije mogao da izgovori nijednu reč. Bio je kao oduzet. Samo su mu se
u glavi najbesmislenije misli kovitlale u ludom vrtlogu. A iz tog vrtloga
postepeno izraste jedna jedina jasna predstava: Anđelika ne zna šta

53
čini. Ona slepo srlja u strašnu opasnost. Ti si njen drug iz detinjstva,
moraš je zaštititi, makar i protiv njene volje.
Razmišljao je o tome kako da je spase, premišljao je celu noć, ali
nije našao rešenje. Sledećeg jutra glava mu je bila teška i bunovna,
tako da se neprekidno morao prisiljavati da učestvuje u radosti
roditelja, braće i sestara, koji su se tako iznenadno oslobodili najveće
nevolje.
— Idem do nadzornika da pitam za posao — reče ocu. A u sebi je
mislio: moram nešto preduzeti za Anđeliku... bilo šta!

54
 SIROMAŠNO SELO TKAČA

U nedelju ujutru su pred kapijom Zajdelmanove kuće stala dvoja

teretna kola sa kojih su radnici istovarili nekoliko razboja.
— Šta ćeš s tim razbojima? — pitao je rentijer brata. — Sasvim su
stari i dotrajali.
Martin Zajdelman je zadovoljno gladio bradu.
— Ti se u to ne razumeš. Ove razboje sam kupio na javnoj licitaciji;
komad me staje samo osam maraka. Ko iz sela od mene bude hteo
posao, moraće od mene uzeti i jedan razboj, bilo da ga kupi ili pod
kiriju. Daću komad po četrdeset maraka; kirija iznosi petnaest maraka
godišnje. Ako se razboj ošteti, zakupac će ugovorom biti vezan da ga
popravi o svom trošku, ili da za njega plati četrdeset maraka.
Na rentijerovom licu se moglo pročitati čuđenje, priznanje i
pakosni podsmeh u isto vreme.
— Dobro se razumeš u množenje funti koje si dobio kao
nasledstvo — reče on.
Za to vreme je mladi Zajdelman sedeo u kancelariji i pisao svome
prijatelju Štrauhu dajući mu još neka uputstva za četvrtak uveče. Na
maskenbalu treba sve da ide glatko.
Pismo je bilo kratko. Fric ga zatvori, napisa adresu i zazvoni. Jedan
mladić uđe. Radio je kao nosač u radnji.
— Otići ćeš u okružno mesto i trgovcu Štrauhu predati ovo pismo.
Požuri da se što pre vratiš.
Nosač odmah krenu na put. Zadatkom nije bio osobito oduševljen,
jer je toga jutra, sasvim rano, morao otići pešice uzbrdo, do uprave
rudnika. Sad je još morao otići u grad i brzo se vratiti.
Mladić je bezvoljno koračao po snegu. Uskoro ugleda pred sobom
jednog mladića koji je očigledno išao istim putem. Kad u njemu
poznade mladog Hauzera, nosač požuri da ga stigne.
— Hej, Hauzeru, Eduarde, ta čekaj malo!

55
 Eduard je toga jutra rano bio kod nadzornika, pozvao se na
preporuku starog Vunderliha i pitao za posao, ali ga nadzornik ipak
nije primio. Zato se Eduard odlučio da svoju sreću oproba u gradu.
Na poziv nosača zastade. Dva mladića se pozdraviše stiskom ruke.
— Hoćeš li i ti u grad? — upita Eduard.
— Treba da odnesem jedno pismo mladog Zajdelmana.
— A ja idem da potražim posao.
Nosač ga pogleda iskosa.
— Tako, tako, da tražiš posao! I to u nedelju? Teško će to ići.
Vremena su rđava. Smeštaj se nigde ne može naći. To i jeste razlog
zbog koga se patim kod Zajdelmanovih. Inače, ne marim za njih, prave
su derikože. Đavo bi znao zašto ovde tako drže kormilo u rukama! Oni
sve mogu i za sve se pitaju. Ta tebi to ne treba da pričam. Oni su ti
gadno napakostili. Prvo, otkazali su ti narudžbine, a onda — kako je
bilo u rudniku? Danas sam morao gore u upravu odneti jedno pismo.
Tada sam u kancelariji nešto čuo. Mislim da je u pismu stajalo nešto o
tebi. Da ćeš možda tražiti posao, i da ti ga ne treba dati, jer si
nepouzdan čovek. Šta kažeš na to?
Sad je Eduardu bilo jasno kome treba da zahvali za svoj neuspeh
kod nadzornika.
— Takva niskost! — reče ljutito. — Hteo bih samo znati šta oni
imaju protiv mene.
Nosač sleže ramenima. Ni on nije mogao odgonetnuti
neprijateljstvo svoga gazde prema siromašnom tkačevom sinu, a
Eduardu nije palo na pamet da je razlog, u stvari, Anđelika.
Tako su njih dvojica zajedno nastavili put grada. Kad bi dunuo
previše hladan vetar i mladićima oduzeo dah, zamirao je i razgovor. A
onda je ponovo oživljavao. Nosač je pričao o tome da je pismo koje
treba da preda upućeno trgovcu Štrauhu.
— Pa ti njega poznaješ — reče. — On je sa Fricom Zajdelmanom
zajedno u ,,Kasinu“. Verovatno je reč o maskenbalu koji će se održati
u četvrtak. Ah, ala je lepo tim ljudima! Takvo nešto mi ne možemo sebi
pružiti. Hteo bih samo znati koga je pozvao naš junior. Štrauh će
naravno ići tamo sa svojom verenicom Marijom Tanert.

56
 Tako je brbljao mladi nosač. Eduard mu je samo kratko
odgovarao. Nije ga sasvim pratio. Spominjanje maskenbala ponovo je
uskomešalo u njemu sve brige oko Anđelike. Zato je samo površno
slušao što mu je nosač pričao, ali je ipak dosta čuo i nije ni slutio da će
mu to docnije biti od koristi.
U gradu se njih dvojica raziđoše. Nosač ode trgovcu Štrauhu, a
Eduard se raspitivao za posao; svuda bez uspeha. Najzad ga zamori
zvonjenje na tuđim vratima, skrušeno ponavljanje istog pitanja na
koje su mu odgovarali kratkim NE. Zastao je na uglu jedne ulice,
razmišljajući o sebi i svome životu.
I začudo, koliko god ga je tištala briga za ličnu budućnost i sudbinu
njegovih bližnjih, uvek je ponovo na prvo mesto izbijala briga za
Anđeliku. Stalno je razmišljao o mogućnosti da je zaštiti od opasnosti,
kojima će, po njegovom mišljenju, biti izložena na dan praznika pod
maskama.
Tada mu pade na um jedna misao. Prvi uslov da je uopšte uzme
pod svoju zaštitu bilo bi njegovo prisustvo na maskenbalu. On mora
tamo otići. Ali kako to da izvede? To je zatvoreno društvo. Tamo ga
doduše ne bi prepoznali, jer bi mogao doći prerušen, sa maskom na
licu. Ali bio bi prekobrojan. Šta se tu moglo učiniti?
Na to pitanje Eduard najpre nije našao odgovor. Ali je odlučio da
se u četvrtak uveče na svaki način uvuče u ,,Kasino“. Neka bude šta
bude. Zainteresovao se za radnju koja iznajmljuje maske. Čuo je da u
gradu ima jedna jedina, i otišao je tamo. Poslovne prostorije su bile na
prvom spratu. Dole u hodniku još jednom je zavukao ruku u cep i
izbrojao novac. Tako bogat nikada nije bio. Od onoga što mu je
poklonio stranac u šumarovoj kući preteklo je prilično. Otac mu je
ostavio za džeparac pristojnu sumu. To, naravno, nije smeo sve
potrošiti, ali je odlučio da nešto od toga žrtvuje da bi zaštitio Anđeliku.
Tako se mračnim stepenicama pope gore.
Pošto je zakucao, na pukotini vrata pojavi se koščato muško lice,
sa ogromnim naočarima na nosu.
— Šta hoćete? — začu se iz širokih bezbojnih usta.
— Hteo bih pozajmiti odelo za maskiranje.

57
 — Molim, uđite unutra! Doduše, nedelja je, ali ako je stvar hitna,
učiniću izuzetak.
U odaji, u koju Je Eduard ušao, bilo je mnogo stare odeće, iz koje
se širio neprijatan miris.
Prodavac ga je posmatrao ispitivački.
— Za koga želite odelo?
— Za sebe.
— Hm. Nema ih više mnogo. Gospoda iz „Kasina“ su uzela skoro
celu moju zalihu. A za kad vam je potreban kostim?
— Za četvrtak uveče.
— Ah, takođe za bal u „Kasinu“! Šteta. Juče sam dva najbolja
kostima obećao trgovcu Štrauhu i njegovoj verenici. On će ići kao
Turčin, gospođica Tanert kao Čerkeskinja. To jest, — čovek sa velikim
naočarima se smeškao u neprilici — i ovo sam vam rekao samo tako
u poverenju. U stvari, ništa ne smem odati. Čak ni gospođica Tanert ne
zna da je njen verenik izabrao tursko odelo. A sad da pogledamo šta je
još ostalo za vas. Mislim da vam mogu ponuditi još samo jedan
domino.
Eduard nije znao šta je to, ali to nije hteo da pokaže.
— Molim, pokažite mi ga!
— Za trenutak!
Čovek ode, a Eduard ostade sam. Njegov pogled odluta napolje,
kroz prozor, na neko uglasto dvorište. Jedan će sutra biti prekobrojan
na balu, mislio Je. Zar taj jedan moram biti baš ja? Kad bi to samo bio
neko drugi, i kad bi taj drugi izostao, onda bih ja mogao stupiti na
njegovo mesto.
Pred njim najednom iskrsnu skoro gotov plan, lud, nezreo, kakav
može da se rodi samo iz iskrenog straha bezazlenog mladića da bi
zaštitio obožavanu devojku. Eduard je razmišljao o neobičnom upadu,
kada se trgovac vrati. Ono što je on nazvao domino, beše neki stari
mantil od tankog lošeg materijala, sa kapuljačom.
— Hoćete li jednu masku za ovo? — upitao je. — Imam jednu
svilenu, koja pokriva celo lice. To sve bi stajalo četiri marke.
— Da, da, u redu je — potvrdi Eduard rasejano.

58
 — Hoćete li odmah poneti stvari?
— Radije ću ih uzeti prekosutra.
— Dobro. Ali onda morate danas uplatiti jednu marku. To je za
garanciju, pošto masku ne mogu više dati drugome.
Eduard plati i krenu ka izlazu. Ali ga trgovac zadrža.
— Ah, molim vas, gospodine! — Jednu reč samo! Nečeg sam se
setio. Mogli biste mi učiniti jednu uslugu.
— Kakvu uslugu?
— Gospodin Štrauh mi je juče, kad je naručio turski kostim,
pokazao iglu koju „Kasino“ umesto pozivnica daje za praznik maski.
On je taj znak zaboravio ovde. Da li biste mu ga vi hteli predati, da mu
ne bi nedostajao.
— Izvanredna slučajnost — pomisli Eduard i bez dvoumljenja uze
iglu.
— Biće mu dostavljena — reče uverljivo i žurno ode. Sad je bio
pun radosnog uverenja da mu namera mora uspeti u svakom pogledu.
Tako je napravio najnepromišljeniji potez u svome životu. U obližnjoj
krčmi kod „Zlatnog vola“, on ispi čašu piva i zamoli za mastilo, pero i
hartiju. Posle kratkog oklevanja napisa sledeće pismo, pri čemu se
trudio da promeni rukopis:

Gospodine trgovče, Štrauh!

Ako posetite maskenbal „Kasina“, preti Vam velika

opasnost. Napravite se bolesni i ostanite kod kuće. I, pre
svega, o svemu ovome nikome ni reči! Čak i Marija Tanert
mora verovati da ćete u četvrtak doći na priredbu. Znam da
ćete poslušati.

Šumska utvara

Napisa adresu na koverat i spusti pismo u najbliže poštansko

sanduče.
Potom krenu kući.

59
 Kao što je rečeno, najnepromišljeniji potez u njegovom životu bilo
je ovo pismo. Da je uoči toga dana u svojoj bedi i nevolji stvarno
odsekao onu suvu smrču u šumi i odneo je kući, ne bi učinio ništa gore.
Samo s tom razlikom što mladić nije bio svestan krivice kad je uz
pomoć ovih redaka pokušao da umesto trgovca Štrauha u četvrtak
uveče neupadljivo prisustvuje balu u ,,Kasinu“ da bi mogao štititi
Anđeliku. U svome uzbuđenju, on je cenio samo cilj, a ne i sredstvo.
Pri tom je bio nepokolebljivo uveren u uspeh svog plana i ni na
kraj pameti mu nije padalo da njegov pokušaj može da ne uspe i da
izazove najgore posledice. Šta će biti ako Štrauh sa pretećim pismom
ode u policiju? Eduard to uopšte nije ni pretpostavljao. Pošto se sam
bojao šumske aveti, mislio je da se boje i drugi. Zašto bi trgovac Štrauh
bio izuzetak? On će se, tako je verovao Eduard, strašno uplašiti,
izostati s priredbe i — ćutati.
U četvrtak će se, dakle, pokazati je li ovaj proračun tačan ili nije.

Ujutru istoga dana šumar Vunderlih odveo je svog gosta u šumu

gde je ležao leš pograničnog službenika. Arnt je sve pažljivo pregledao
i ponovo osmotrio one tri jele i njihovu najbližu okolinu.
— Zar se nije našao baš nikakav trag koji bi kazivao da je ubistvu
prethodila borba, ili da je leš možda ovamo donesen? — upita on
najzad.
— Nije se našao trag.
— Hm. Ako je graničar ubijen mučki, onda je ubica morao ležati u
zasedi, a to je na ovom terenu jedva moguće. Ovde tri usamljene jele,
preko puta goli proplanak, levo pustoš, s ove druge strane retka šuma
— gde bi se tu moglo naći sklonište?
— Iza svakog drveta.
— Onda bi ubica morao znati tačno kada i kuda će proći njegova
žrtva. A to se ne može pretpostaviti, pošto ovuda ne vodi nikakav put.
No, dokle su gospoda iz suda pregledala okolinu?
— Tamo do onog usamljenog žbunja.

60
 — Onda su pretpostavili da je ubistvo izvršeno iz zasede; a ja
mislim drukčije. Pogledajte ovde je jedan metak promašio; samo je
okrznuo ovu jelu.
Arnt pri tome pokaza na to drvo. Šumar razgleda to mesto.
— Zaista, tačno je! To nam je svima promaklo.
— Sad dalje! Ovde je ležala žrtva, a ovde je i trag metka na drvetu.
Dakle, strelac je morao stajati tamo. Hajdemo malo dalje!
Šumar pođe za Arntom, koji je koračao napred i pažljivo osmatrao
sve pojedinosti predela. Tako su išli više stotina koraka u pravoj liniji.
Najednom Arnt ustuknu od iznenađenja, zastade i nešto podiže.
— Šta ste to našli? — zainteresova se šumar.
— Evo, gledajte!
Arnt je držao pred očima trouglasto parče belog platna, koje je
njegov pronicljivi pogled otkrio ispod gustog grma. Verovatno ga je
vetar oduvao tamo; inače bi sigurno odavno bilo zatrpano novim
snegom.
— Platnena krpa! — reče Vunderlih razočarano.
— Šta je to? Izgleda da je ocepljena od većeg komada, od starog
krevetskog čaršava. Ovde je izvezeno slovo, jedno T. Sad ćete sigurno
priznati da to nije ništa neobično kad čovek u šumi nađe maramicu,
ali krpu od krevetskog čaršava. Šta mislite o tome?
— Baš ništa, gospodine rođače. Ja sam šumar, nisam policajac.
— Zar stvarno ne možete zamisliti za šta bi se zimi i noću ovde u
šumi mogao upotrebiti krevetski čaršav?
— Nemam pojma.
— Pa, okolo je dubok sneg. Krijumčarima je iznad svega stalo da
ne budu primećeni. Tamno odelo odudara od snega. Šta je tu lakše
nego ogrnuti se krevetskim čaršavom, da bi zavarali graničare? Onda
se, naročito noću, ne mogu razlikovati od snega.
— Sto mu muka! Kad mi to tako objasnite, gospodine rođače,
sasvim mi je jasno.
I ja sam za potpuno istu svrhu poneo krevetski čaršav da se njime
poslužim prilikom istrage.

61
 Obojica su u međuvremenu odmakli dalje nekoliko koraka. Tu je
iz snega štrčao panj, izlomljeni klekin patrljak. A na panju su se lelujala
dva bela lanena konca.
— Šta zaključujete iz ovoga? — ispitivao je dalje Arnt, kome je
očigledno činilo zadovoljstvo da ispituje šumara.
— Da je ono parče čaršava ovde na patrljku otcepljeno.
— Sasvim tačno! Onako kako sam i pretpostavljao. Krijumčar je
primećen i bežao je, a gonio ga je pogranični službenik. Bio je zavijen
u krevetski čaršav, i ovde se zakačio. Otrgao se i hitao dalje. Pri tom se
krpica sa slovom T izgubila i vetar ju je odneo pod onaj grm! Preko,
kod jela, begunac je uvideo da neće umaći. Zato je stao, okrenuo se i
ubio svoga gonioca.
— Sveta topovska cevi, tu...
Ali Arnt nije dao vremena svome rođaku da se dugo čudi.
— Pre svega, trebalo bi saslušati potčinjene službenike ubijenog.
Oni će reći kakvu su dnevnu zapovest od njega primili. I oni će znati je
li on ovuda morao proći pri obilasku straža; je li ga, dakle, krijumčar
mogao ovde vrebati, što ja, kao što rekoh, ne verujem, ili je susret bio
slučajan. U svakom slučaju, već smo dobili dva podatka...
— Dobili?
— Da, dva važna podatka. Mislite li da će neko tražiti na zajam
krevetski čaršav da bi ga upotrebio na ovaj način?
— Ne. On je bio vlasništvo krijumčara.
— I pošto na njemu stoji slovo T?
— Njegovo ime počinje tim slovom.
— Vidite, gospodine šumaru, to je prvo. Uostalom, na čaršavu su
svakako bila izvezena dva slova. I početno slovo imena je bilo tu; ali se
rascep napravio između ta dva slova.
— A koje je drugo?
— Pre svega, moram vas upitati kuda beži neko kad ga gone?
— Naravno, tamo gde misli da će biti siguran i zaklonjen.
— Tako je! On se trudi da dospe do svog skloništa. Ubica je od jela
bežao ovamo u pravoj liniji. U ovom pravcu je sklonište koje je tražio.

62
Ako budemo pratili tu liniju, dospećemo bar blizu mesta gde se hteo
sakriti.
— Gospodine rođače, gospodine rođače! Vi ste neka silno
promućurna glava! Takvi zaključci meni ne bi lako pali na pamet.
— Stvar vežbe. A sad ćemo nastaviti svoje istraživanje! Hajdemo!
Išli su zamišljenom linijom kroza šumu, zatim su prešli preko puta
koji je iz sela vodio šumarovoj kući, i ponovo ušli u šumu. Arnt je išao
veoma polako i pažljivo je posmatrao svaki, čak i najmanji predmet.
Tako je prošlo više od četvrt časa. Već su se bližili rubu šume, koji se
pružao prema selu, i dospeli do visokog hrasta koji je mogao biti star
nekoliko stotina godina. Arnt je već dva-tri koraka odmakao, kad
iznenada stade i poče pažljivo osmatrati teren pokriven snegom
debelim pola metra.
— Šta je? — upita stari Vunderlih.
— Primećujete li rupe u snegu? To su tragovi stopala koje je sneg
ispunio. Oni se sa svih strana stiču do hrasta i opet se razilaze na sve
strane. Ovde je bilo više ljudi; zajedno ili pojedinačno, to se, na žalost,
ne može poznati. Šta su tražili ovde? Jesu li to bili krijumčari? Hm! Da
li je hrast možda mesto redovnog sastajanja? Pa, da malo pregledamo
to staro deblo.
Pored sveg traženja, nijedan od njih nije mogao na drvetu otkriti
ništa upadljivo ili neobično. Trud im je ostao bez rezultata.
— Dosta je za danas! — odluči Arnt najzad. — Ali ćemo ovo drvo i
dalje imati u vidu. Ovim što smo našli možemo biti prilično zadovoljni.
— Mislite li da idemo kući?
— Mislim, bar ja. Vi ćete sigurno još potražiti nadzornika.
— Da. Moram održati reč datu Eduardu Hauzeru. Učiniću to
odmah. Šta ćemo s krpom od čaršava?
— Predaćemo je policiji. Ja ne bih hteo da se otkrivam u ovoj
stvari. Napravite se kao da ste danas sami išli na izlet i izvršili sva ova
posmatranja. Takođe predložite da se na navedeni način saslušaju
potčinjeni.
— Dobro! Da li da spomenem i hrast?

63
 — Bolje nemojte! Taj trag ću sam pratiti. Zašto da drugima pružim
priliku da mi pokvare posao? Ovde je i ovo parče čaršava. Ponesite ga.
Tako su se razišli. Arnt se vratio u šumsku kuću, a uskoro stiže i
Vunderlih. Reče da je njegov odlazak nadzorniku bio beskoristan, a
policijskog službenika uopšte nije našao, pa će ponovo pokušati posle
ručka. U rudniku se, međutim, ništa ne može učiniti; Eduard Hauzer
tamo ne može dobiti posao.
Tako proteče prepodne. Posle ručka stari se ponovo spremi na
put. Arnt se povukao u svoju sobu i sedeo kraj prozora s knjigom u
ruci. Pošto vide šumara kako se vraća, odmah siđe u dnevnu sobu.
Stari Vunderlih je bio uzbuđen. To se videlo na njemu. Bacio je
šubaru na sto, seo na stolicu i ječao. Gospođa Barbara je znala da je to
siguran znak da mu se dogodilo nešto neprijatno.
— No, dedice? — reče ona. — Šta ti je to stalo na žulj?
— Mnogo, vrlo mnogo! — promrmlja on. — Najpre vas moram
obavestiti da će danas po podne gospodin rentijer Zajdelman održati
predavanje u krčmi.
— Ići ću! Morom ga čuti! — uzviknu Arnt.
— Želim vam dobar apetit i mnogo zadovoljstva! Nisam mnogo
radoznao da učestvujem na takvim skupovima. Ne mogu da podnosim
brbljanje o sveopštoj humanosti i bratstvu, a kad sedim u mehani,
hoću da imam potpun mir.
— A šta se još dogodilo? — upita gospođa Barbara.
— Nesreća.
— Zar opet? Pričaj!
— Mali Bejer...
— Pisar Zajdelmanovih?
— Da. Srce čoveku da pukne! Ti znaš otkada njegova žena boluje.
— Dabome. Lekar nema mnogo nade da će ikada ozdraviti.
— Da, tu je on u pravu; ali, zamisli, Bejer je mrtav.
Gospođa Barbara sklopi ruke od užasa.
— Tako iznenada? — O, bože!
— Sinoć posle rada otišao je u grad da nabavi nešto za svoju
bolesnu ženu. Na putu kući je sigurno od slabosti pao. Po mraku ga
64
niko nije video, i jutros je nađen mrtav kraj puta. Doneli su ga na
saonicama.
— A njegova žena?
— Da, da, žena! Sad dolazi ono najgore! Nesreća se brzo raščula i
pre nego što su stigle saonice ljudi su otrčali u Bejerov stan. Ne s
rđavom namerom! O, ne! Već da bi tešili. O, ljudi su tako dobri, puni
ljubavi, gotovi da pomognu! I tako je desetinu torokuša grunulo u sobu
kod bolesnice pa joj vičući ispričalo kako je njen muž nađen mrtav i
kako će svakog trenutka biti donesen.
— Nečuveno!
— Sirota žena je ustala iz kreveta i strahovito kriknula. Rukama se
uhvatila za srce. Lice joj je najpre pocrvenelo, pa pobelelo — a onda,
pa da, onda je i ona izdahnula.
Gospođa Barbara pokri lice rukama.
Šumar skoči sa stolice i čvrstim koracima stade hodati po sobi
tamo-amo. Arnta je obuzelo neko silno uzbuđenje, uzbuđenje koje bi
pažljivom posmatraču izgledalo vrlo čudno. Kao stranac koji je tek
stigao u brda, on nije imao nikakve veze s tim događajima. Ali nije
skidao oči sa govornika.
— Jesu li ti Bejerovi dobri ljudi? — raspitivao se.
— Čudno pitanje! — promrmlja Vunderlih. — Zar bih ja to tako
primio srcu da nisu dobri?
Arnt preču ovu malu grubost i revnosno nastavi da ispituje.
— Imaju li dece?
— Četvoro, četiri siromašna izgladnela crva! Ah, kako bih rado
celom svetu odsekao glavu! I znate šta SU uradili sa decom? Odvukli
su ih u sirotište, gde neće ništa naučiti osim da prose. Morate, naime,
znati da je tamo gore nego kod Kalmuka ili Hotentota. Daju im gomilu
slame na kojoj spavaju. Jelo i piće treba takođe da dobiju; da, tako bar
stoji na papiru. Ali ko neće da umre od gladi, taj mora ići da prosi po
selima.
— Zar takvo nešto još postoji?
— Takvo nešto još postoji, gospodine rođače, dabogme da postoji!
Ovde u mestu živi, na primer, jedna stara žena, zove se Lefler. Ona se

65
pošteno probija kroz život. Radila je i kod Zajdelmanovih služila dugo
vremena. Jednog dana je prsnula lampa; zapaljeni petroleum pljusnuo
je ženu po licu i spržio joj oči. Ona je slepa, ništa više ne vidi, ništa ne
može da zaradi.
— A Zajdelmanovi?
Stari Vunderlih se glasno nasmeja.
— Zajdelmanovi? Hahaha! Stara Lefler je morala otići u sirotinjski
dom, a sad ima preko osamdeset godina i potuca se od vrata do vrata
da isprosi malo hleba. Pomislite, na ovakvom vremenu! Jednog lepog
jutra će i nju izvući iz snega, mrtvu, smrznutu i niko za njom neće
pustiti suzu.
Arnt je takođe ustao i uzbuđeno merio sobu. Šumareve reči su u
njemu razbuktale buru, čiji se razlozi nisu mogli odmah videti. Ono što
je sada pokretalo Arnta, nije se moglo tumačiti kao opšteljudsko
saučešće.
Ali se on o tome nije izjasnio, nego se bez reči popeo u svoju
sobicu. Tamo je uzeo nešto iz kofera i potom napustio kuću. Brzim
korakom je krenuo u selo, ali ne putem, nego kroza šumu.
Na jednom usamljenome mestu je zastao i obazrivo pogledao oko
sebe. Pošto ga niko nije primećivao, skinuo je kaput i prevrnuo ga. Isto
tako prevrnuo je i kapu. Tamni kaput je sad bio siv, krznena šubara se
pretvorila u plišanu. Potom je iz džepa izvukao periku i prosedu dugu
bradu. Kad je sve to namestio, izgledao je kao čovek pedesetih godina.
Tako je nastavio put, zanesen mislima.
Koliko li je puta prošao ovuda pre mnogo godina, kad je sa
drugovima iz detinjstva ludovao po šumi! Još se sećao svakog pedlja
zemlje!
I koliko je voleo ovu šumu! Želeo je da klekne na svetu zemlju
domovine.
Dok je žurno koračao, pred njegovim duhovnim očima je iskrsnulo
detinjstvo. Hoental, siromašno selo tkača i rudara bilo je mesto
njegovog rođenja. Oca se više nije mogao setiti. Unesrećio se u rudniku
kad je dečak imao jedva dve godine. Ali je majka — kao bela dobra vila
— živela u njegovom sećanju. Da, kao vila, iako je nosila istu
siromašnu odeću kao i ostali stanovnici sela. Svake druge sedmice,

66
nedeljom posle podne, dolazila je na kratko vreme, uzimala ga u ruke,
grlila i ljubila. A onda bi ponovo nestajala za četrnaest dana. Od rane
smrti muža služila je kod bogatog Zajdelmana i pomagala njegovoj
ženi u domaćinstvu. A gospođa Zajdelman je bila stroga gospodarica,
koja je svojoj pomoćnici dozvoljavala samo malo slobode. Čak ni svog
sina, svoju jedinu radost, nije smela zadržati kraj sebe; morala ga je
dati svojim roditeljima, starim Bejerovima. A Bejer, koji se sada na
tako bedan način rastao od života, bio je njegov brat.
Mali Arnt je imao sedam godina kad je jedan strašni udarac
razorio život njegove majke. Jednog jutra je došao policajac i odveo je
iz Zajdelmanove kuće. Rekli su da je krala. Ona, njegova majka,
njegova vila, njegov idol! Bila je nestala neka skupocena grivna, koju
je Zajdelman dan pre toga poklonio svojoj ženi. I sumnja je pala na
mladu udovicu, koja je poslednja viđena u sobi u kojoj je čuvan nakit.
Naravno, ništa nije nađeno prilikom pretresa sobe okrivljene i imanja
starih Bejerovih. Ali je optužba i dalje ostala i okrivljena je odvedena
u istražni zatvor.
Preneražen ovim događajem, mali Franc se svojim malim
pesnicama bacio na policajce koji su majci, posle bezuspešnog kućnog
pretresa kod dede i babe, stavili lisice na ruke. Sve se završilo
grčevitim plačem; najzad su ga deda i baba, gotovo bez svesti, odneli
u krevet.
Majka nije dugo nadživela ovu sramotu. Stid i briga za svog
ljubimca razjedali su njenu životnu snagu; istraga još nije bila
završena kad su je odneli na groblje.
Pošto su uskoro zatim umrli i deda i baba, mališan je dospeo u
sirotinjski dom. To je u ono vreme bilo nešto obično. Ali čovek mora
poznavati prilike u tim „dobrotvornim" ustanovama da bi znao kakav
je pakao dečak tamo morao podnositi. U sirotištu je preživeo sledeće
dve užasne godine.
Tada se dogodio veliki preokret u njegovom životu. Neki imućan
bračni par, već u godinama, došao je u okolinu. Videli su lepog, mada
zapuštenog, dečaka na ulici i odmah osetili sažaljenje prema njemu.
Raspitali su se za domaće prilike deteta i upravnik zavoda je mislio da
treba da im kaže istinu. Obaveštenja je dao šapatom, ali su ih oštre uši
mladog Franca ipak razabrale.

67
 — Majka mu je krala i umrla je u zatvoru.
Sevajući očima, dečak je razjareno povikao:
— To nije istina! Moja majka nije krala.
Ostalo se izgubilo u silnom jecanju; plačući, dete je pobeglo odatle.
To osećanje poštenja kod dečaka bilo je presudno. Bračni par ga
je usvojio i pružio mu brižljivo vaspitanje. Ti dobri ljudi se nisu morali
kajati. Dečak im je sve više prirastao za srce, i najzad su učinili završni
korak da bi krunisali svoje delo ljubavi: usinili su dečaka.
Ali ni sada, kad je posedovao časno ime, Franc nije zaboravljao
senke prošlosti. I hiljadu puta se zaricao da će imenu svojih roditelja
ponovo vratiti čast i svojoj majci u grobu dobar glas.
Franc je imao dvadeset godina kad su njegovi novi roditelji jedno
za drugim brzo umrli. Najednom se našao u posedu imanja koje mu je
kao zreo plod palo u krilo. Ali njega nije privlačio novac, ni položaj u
društvu, koji je sad sebi mogao pribaviti u širokom svetu. Njega je
morila samo misao na dužnost prema mrtvoj majci. Njoj je hteo
posvetiti svoju imovinu i svoju snagu.
Da, sopstvenu snagu! Nije hteo taj slučaj da preda stranom
advokatu — ne. Sam je sve preduzeo da razjasni tajnu zabune, u kojoj
je kao žrtva morala pasti njegova nesrećna mati. Naravno, za to su bile
potrebne velike pripreme. Mnogo vremena je otada prošlo; on je
postao tuđ svome zavičaju i svojim zemljacima. A trebalo je izvršiti
istraživanja za koja je jednom laiku nedostajalo poznavanje prava i
svih ujdurmi i marifetluka koje mora da zna dobar detektiv.
Ali je Franc bio uporan. S vatrenom revnošću se bacio na posao da
stekne naobrazbu detektiva. I uskoro se pokazalo da je kao stvoren za
taj poziv. U nekim zamršenim slučajevima, u kojima nisu uspeli ni
izvežbaniji policajci, on je dao dragocene putokaze, koji su vodili do
pronalaženja i hvatanja prestupnika. Time je kod policijskih vlasti
stekao veliki ugled, na koji je, tim pre što nije pripadao njihovom redu,
mogao biti naročito ponosan.
Kad se zatim pročulo o tajanstvenoj šumskoj utvari, on je
policijskoj upravi ponudio svoje usluge. Najpre, dabome, bez uspeha.
Ali pošto policajci nisu uspeli u gonjenju tog čudovišta i pošto je ovaj
zagonetni zločinac nastavljao svoja nedela sve drskije, kad je najzad

68
ubijen i pogranični oficir, nisu oklevali da angažuju sposobnog
spoljnog saradnika.
Tako je Franc najzad dobio ovlašćenje da krene na lice mesta i da
radi po vlastitom nahođenju, iako po nalogu vlasti.
I, eto, došao je u Hoental da strašilu čitave okoline izbije oružje iz
ruku. Ali mu je još više ležala na srcu uspomena na majku. Da li će
uspeti da s njenog imena spere ljagu kradljivice? Uprkos svim
teškoćama, Franc je bio pun pouzdanja. Pre dva dana bio je na
majčinom grobu i zakleo se njoj i sebi da se neće smiriti dok ne izvrši
ovaj zadatak.
Arnt se bio toliko zaneo svojim mislima da više nije ni obraćao
pažnju na put. Tako odjednom s čuđenjem primeti da je Hoental već
pred njim. Spustio se glavnom ulicom, u kojoj se za poslednjih
osamnaest godina skoro ništa nije bilo izmenilo, i zakucao na vratima
sveštenikove kuće. Kad je potom uz pozdrav stupio u sveštenikovu
radnu sobu, našao je unutra jednog starog čoveka, dostojnog
poštovanja, sa očima blaga pogleda i licem svetitelja.
— Šta želite? — upita duhovnik, sklanjajući novine u stranu.
— Dolazim s molbom, gospodine svešteniče.
— Ko traži, daće mu se. Sedite i izložite što vam je na srcu! Čini mi
se da vas nikad nisam video. Izgleda da niste iz naše okoline.
— U stvari, ja sam ovde stranac, gospodine svešteniče. Tek sad
sam stigao i čuo o nesreći koja je zadesila jednu poštenu porodicu.
— Mislite na Bejerove? Da, to je svakako težak jad i velika nevolja.
Imate li kakav razlog da saosećate sa Bejerovima? Čini mi se da
posebno saosećate, iznad one mere koju nam nalaže ljubav prema
bližnjima.
— Saosećam kao čovek — izvrda Arnt. — Zato bih hteo nešto da
učinim za tu bednu decu. Čuo sam da vi obilazite sirotinjski dom.
— Na žalost! Ko hoće ili, tačnije, ko može u ovoj okolini besplatno
da se zauzima za sirotinju?
— Možda postoji neka porodica koja bi uz novčanu naknadu
primila mališane. Poznajete li tkača Hauzera? Na njega sam mislio.
Njemu bih to najradije poverio.

69
 — Hauzer je ispravan i pošten čovek; veoma je siromašan i sam
ima decu, ali za tu siročad se ne bi mogao naći bolji staralac od njega.
Sem toga, rodbinski je vezan sa Bejerovima.
— Onda vas molim, gospodine svešteniče, da od mene primite
potrebna novčana sredstva. Evo sto maraka za sahranu umrlih i evo
dvesta maraka, od kojih možete prema potrebi plaćati Hauzerovima!
Najzad, evo i ovaj paketić! U njemu ima još pet stotina maraka, koje
treba upotrebiti za poboljšanje prilika u ovdašnjem sirotinjskom
domu. S punim poverenjem stavljam sve u vaše ruke.
Sveštenik je bez reči gledao u stranca.
— Gospodine, — reče najzad — zar ste tako bogati da možete
poklanjati ovoliki novac?
— Mogu živeti bez tog novca.
— Da, da, verujem vam. Morate mi oprostiti za to pitanje. — Vaša
— vaša spoljašnjost...
—... ne izgleda tako, znam. No, stvar je ipak u redu. — Da li se,
dakle, mogu nadati da ćete ispuniti moje želje?
— Sigurno, sigurno! Lično ću odvesti decu Hauzerovima. A sad mi
recite samo jedno, cenjeni gospodine, kome treba da zahvalim za ove
darove?
— Gospodine duhovniče, hteo bih da ostanem nepoznat. Ako neko
bude pitao za darodavca, recite da je novac došao od nepoznatog
čoveka. Laku noć!
Potom Arnt iziđe.
Sveštenik je stajao ukočeno i nepomično. Tada njegova sestra
promoli glavu kroz vrata.
— Za ime božje, šta je to s tobom?
— Desilo mi se nešto sasvim neobično — promuca on.
— Nešto rđavo? Šta je hteo taj stranac od tebe? Pustila sam ga
unutra, pošto se tako ljubazno obratio.
— Dobro je, ne moraš se plašiti. Stranac mi je doneo nešto veoma
lepo. Izgledao je kao prost radnik, ali mora da je nešto drugo, jer mi je
dao novac, mnogo novaca!
— Mnogo novaca? A za koga?

70
 — Za Bejerove, i za, ah, pustimo to sad! Moram za njim, moram da
mu zahvalim, moram ga bliže upoznati i s njim opširnije razgovarati.
Treba da sazna šta nas ovde muči! Trčim za njim, a ti ćeš docnije čuti
šta je potrebno.
S tim rečima požuri na vrata.
Ispred kuće osmotri ulicu naviše i naniže, ali nikoga nije mogao
otkriti. Ipak jeste. Neki čovek crne brade upravo je izašao iza ugla i
išao pravo prema svešteniku.
— Dobro veče! — pozdravio je. — Je l’ te, ovde će se danas držati
neko predavanje? Gde je to?
— U krčmi. Idite niz ulicu pa ćete ugledati gostionicu! Sad je četiri
časa; u pet časova počinje predavanje. No, recite mi: da niste sreli
jednog čoveka koji je išao odavde?
— Ne bih vam znao reći.
Duhovnik nije znao da čovek koga traži stoji pred njim. Dok je on
razgovarao sa svojom sestrom, Arnt je imao dovoljno vremena da u
jednom zaklonjenom uglu iza kuće, prevrne kaput i šubaru i da
promeni bradu.
On ljubazno zahvali za obaveštenje i ode. Činilo mu je zadovoljstvo
da pita sveštenika za krčmu, iako je put do nje dobro znao.

U gostionici je vladala živost, tako da je malo ko obraćao pažnju na

Arntovu pojavu. Za stolom stalnih gostiju sedeli su oni stanovnici sela
koji su pre početka predavanja mogli sebi dozvoliti još da popiju čašu
piva.
Arnt se pope u salu. Tamo su siromašni čekali na dolazak rentijera
Avgusta Zajdelmana. Arnt je posmatrao mnoga lica, mlada i stara, koja
su izvajali glad, brige i beda. Svi su oni došli zato što su od ovog
naročitog časa očekivali utehu, možda čak i pomoć, ili zato što su
zavisili od Zajdelmanovih i bojali se da se njihov izostanak može rđavo
tumačiti.

71
 Na jednoj maloj bini stajao je klavir, kraj njega pult za note na
kome je bila pesmarica. Na obe strane su bile stavljene tapacirane
stolice; za koga, niko nije znao da kaže.
U sali se čuo šapat i žamor. Niko se nije usuđivao da glasno
razgovara.
Ni ovde na Arnta niko nije obraćao pažnju. Neprimetno je našao
jedan ugao i seo tamo.
Trebalo je čekati još pola časa. Sala se punila sve više. Tada se na
vratima pojavi grupa od oko dvanaestak osoba; napred rentijer
Zajdelman u salonskom kaputu. Za njim su išli vlasnici firme
Zajdelman, otac i sin, kao i domaćice; potom službenici, a na kraju
rukovodeći službenici rudnika „Božji blagoslov“. Bez pozdrava su se
popeli na binu i seli na tapacirane stolice.
Rentijer stade iza pulta za note, otvori pesmaricu i objavi
prisutnima da će zajedničko pevanje prethoditi njegovom predavanju.
On je čitao stihove koje je trebalo otpevati; Fric Zajdelman, njegov
sinovac, seo je za klavir i pratio pesmu. Najpre su se mogli čuti samo
pojedinačni glasovi, ali su postepeno upadali i drugi, dok najzad ne
odjeknu pesma glasno i snažno.
Sad rentijer Zajdelman podiže glas da otpočne predavanje. Tema
je glasila: „Vremena su teška — nužno je bratstvo“.
Mora se priznati da je rentijer raspolagao govorničkim
sposobnostima. Poznavao je ljude kojima je govorio; poznavao je i
njihove životne prilike. Iznosio je bedu rečitim i pametnim izlaganjem
u njenoj goloj, strašnoj istinitosti, ali se čuvao da pomene njene
stvarne uzroke. Mnogo više je govorio o nedostatku bratstva i smisla
za požrtvovanost među ljudima. A potom je u svom izlaganju skliznuo
na jedan teren, na kome se razmetao lepim rečima i gde se majstorski
igrao lepim pričama, tako da je zvučalo kao da je sav ispunjen
saučešćem za nevolje drugih, a u stvari je pružao kamenje onima
kojima je bio nužan nasušni hleb.
Ali siromašni tkači, rudari i seljaci to nisu uviđali. Avgust
Zajdelman je bio silno prepreden, a oni su bili bezazleni i prosti u
rasuđivanju. Bilo im je čudno što jedan predstavnik klase posednika
ovako blagonaklono i bratski govori njima. Bili su ushićeni i dirnuti i
na kraju njegovog predavanja zahvaljivali su s iskrenom naklonošću.
72
Kad je ponovo uzeo pesmaricu i dao ton za sledeću strofu već započete
pesme, slušaoci su zapevali gotovo oduševljeno.
Tada rentijer uze neku plehanu kutiju od jednog službenika svoga
brata i poče da sakuplja priloge, najpre od rođaka. Čuli su se teški
metalni novci kako padaju u kutiju. Onda su na red došli službenici;
potom je išao dalje od reda do reda.
Mnogi koji kod sebe nisu imali novca, uzajmili su od suseda neku
malenkost. Svi su dali prilog. Koliko god bili siromašni, hteli su
pokazati da su za bratstvo. Mnogi su bukvalno žrtvovali poslednji
pfenig. Ta kod kuće je bilo još malo krompira i soli.
I sveštenik, koji je stigao kasnije, baci svoj dar U kutiju.
Najzad rentijer izjavi da, kao organizator ovog dobrotvornog
skupa, za čuvara kase imenuje svoga brata, trgovca Zajdelmana.
Njemu je u ime skupa predao kutiju, a onda se veličine udaljiše onako
gordo kako su i došle. Sirotinja ostade da još malo porazgovara o
onome što je čula.

— Kod kuće su Zajdelmanovi otvorili kutiju da izbroje novac.

— Dvadeset šest maraka! — reče trgovac. — To, doduše, nije
mnogo, ali će ipak biti dovoljno da pokrije troškove. Tako bar nemamo
gubitaka od tvog bratskog nastupa.
Rentijer je govorniku prekorno gledao u lice.
— Čuvaj se takvih reči! Znaš vrlo dobro da sam svojim
predavanjem težio jednom veoma korisnom cilju. Ljudima kojima iz
dana u dan stoji voda pod grlom, treba bar s vremena na vreme
pokazati neki lep gest, da među njima ne bi rastao korov
nezadovoljstva i mržnje. Inače bi jednom mogli doći zli dani i za one
koji danas još nemaju razloga da se žale. Dakle, molim! Da
obračunamo. Kakve si ti troškove imao? Ne znam ja ni o kakvim
troškovima ništa.
— Pozajmio sam klavir i dao da ga prenesu moji radnici. To su dve
stavke.
— I koliko tražiš za to?

73
 — Mislim da pet maraka nije mnogo.
— Zaista si skroman. Sad još nedostaje da i Fric traži da mu se plati
njegovo tandrkanje po dirkama klavira.
Sinovac se javi iz pozadine.
— Ja se odričem, dragi striče, — izjavi kao u pobožnom zanosu. —
Ono što sam uradio, učinio sam iz osećanja bratstva i smisla za
požrtvovanje.
— Vrlo dobro! — podsmehnu se rentijer sa svoje strane. — Ti si
svraka koja se lako uči. Umeš dobro da ponavljaš.
Tada Avgust Zajdelman izvadi iz džepa neku ceduljicu.
— Ovde sam ja pribeležio svoje izdatke. Osam maraka me staje
samo železnica i saonice. Na to dolazi i moja hrana uz put: jedan grog,
jedna kava, dva konjaka, jedan odrezak sa prženim krompirima.
Mislim ako ti dam traženih pet maraka — pri tom on dogura novac
pred brata — da će naši računi biti izmireni. Uostalom, sad se moramo
pripremiti da primimo goste. Ispravno je što su za večeras neka
gospoda pozvana na večeru.
— Da, — potvrdi domaćin — doći će sveštenik, predsednik
opštine, lekar rudarskog udruženja i još nekoliko drugih poznatih
ličnosti iz Hoentala. Mislim da ih nećemo morati dugo čekati. Tad
možemo preći u veliku sobu. Fric, na žalost, mora začas da ode, kako
mi je rekao.
— Zar još večeras? — začudi se rentijer.
— Hteo-ne hteo, dragi striče. — Fric Zajdelman je uistinu već
stajao na vratima. — Znaš da imamo bal u „Kasinu“. Oko toga se
moraju još obaviti neke pripreme.
S tim rečima Fric se oprosti od oca i strica i brzo napusti kuću.
Gore u velikoj sobi su se u međuvremenu gosti postepeno sakupili.
Posedalo se oko bogate trpeze. Martin Zajdelman je zamolio
sveštenika i predsednika opštine da sednu levo i desno od njega.
Rentijer se zabavljao sa lekarom rudarskog udruženja, koji je
istovremeno bio i sirotinjski lekar u Hoentalu. Ovaj izmučeni čovek je
upravo dolazio iz jedne posete bolesniku. Rentijeru je upravo pričao o
tome, o nekoj siromašnoj, staroj ženi.
— Šta je toj ženi? — upita Avgust Zajdelman.
74
 — Šta treba da joj je? Boluje od bede, od iscrpenosti, kao i ostali
ljudi ovde.
— Nema joj spasa?
Lekar podiže ramena.
— Kako da se spase bolesnica za koju opština mora da plati. Čovek
joj ne sme ništa prepisati.
Rentijer spusti obrve.
— Dragi moj, nemojte tako govoriti. Vi ste prošle godine
bratinskoj blagajni prouzrokovali znatne izdatke.
— Da li možda mislite na osamsto maraka plate koju primam?
— O tome ne govorim. Ali su sto četiri marke izdate apotekaru za
lekove. Pomislite, koliki novac u jednoj jedinoj godini!
Lekar se naže prema starom, tako da niko nije mogao čuti šta su
govorili.
— Znate li, gospodine Zajdelmane, — šapnuo je on — za koliko
bolesnika bi ta svota morala biti dovoljna?
— To me se ne tiče. Mene se tiče samo izdata svota. Ja sam
opunomoćenik barona Vildštajna, glavnog vlasnika jama, i moga
brata, koji ima udela u rudničkom kapitalu, i moram štititi njihov
interes.
— I treba. Ali pri tom se bar donekle morate obazirati na činjenice.
Te sto četiri marke su obračunate za dvesta trinaest bolesničkih
slučajeva, gospodine Zajdelmane. Pri tom su, dakle, u proseku više od
dva bolesnika dobila lekove za samo jednu marku. Ni pedeset pfeniga
na glavu i godinu! To ne smem nikome da kažem, inače...
— Samo bi još to trebalo. Vi ste baronov nameštenik. Uostalom, vi
ste dokazali da su to bila samo laka oboljenja...
— Oho! — upade mu lekar u reč. — Zar da razglasim da je
zdravstveno stanje stanovništva baš u mome srezu najbednije u celoj
zemlji?
Ovde je razgovor prekinut. Domaćin je u svojoj zdravici veličao
brata i slavio plemenita ljudska osećanja, koja je rentijer otkrio danas
u svome predavanju. Čaše su veselo kucale jedna o drugu.

75
 Niko nije primetio staricu koja je u tom trenutku lagano ušla
unutra i obema rukama se držala za dovratak. Žena je bila slepa. Kosu
joj je vetar bio razbarušio, a odelo joj se sastojalo samo od tankih krpa.
Drhtala je od zime celim telom.
Svi su posedali. Tada Martin Zajdelman otkri nepozvanog gosta.
— Šta? — đipi on. — Stara Leflor? — Šta će ona ovde?
— O nemojte mi zameriti! — reče žena, dok su joj bezube vilice
cvokotale. — Tražim gospodina pastora, Zajdelmana.
Rentijer se oseti polaskan time što ga je nazvala pastorom. On
umiri brata, koji je davao neki plah odgovor i ustade.
— Ja sam taj koga tražite, draga ženo. Šta želite?
— Bila sam danas u gostionici. Neki mladić me je odveo. Htela
sam...
— Šta? Bili ste u gostionici? — upita on brzo.
— Zar vi ne stanujete u sirotinjskom domu?
— Da, već odavno.
— Otud idete u gostionicu? — Mislim da vi u određeno vreme
morate biti kod kuće?
— To se kod nas ne gleda toliko, jer se sami moramo starati o
hlebu. Sem toga, tražila sam dozvolu od upravnika. Htela sam da
čujem vaš govor.
— Ah! To je nešto drugo! A šta sad hoćete ovde?
Starica se zamisli nekoliko trenutaka da nađe prave reči.
— Gospodine pastore, — reče oklevajući. — Vi ste govorili o
nevolji i bedi, i o pomoći koja, navodno, postoji. Nevolja i beda su
svuda kod nas, ali ja spadam među najbednije.
— Da, vama nije lako. Biti slep, teško je prokletstvo neba. Samo se
vredno molite. Možda će vam to pomoći da nađete sredstvo za
izlečenje.
Ovde se sveštenik glasno nakašlja. On je bio skroman, tih sluga
božiji, ne neka borbena priroda; ali to što je sada čuo bilo mu je
previše.

76
 — Ah, meni nema pomoći — odgovori starica. — Nemam očne
jabučice. U službi sam ih izgubila. Da li bih od svog nekadašnjeg
poslodavca mogla dobiti neku potporu, gospodine pastore?
— Kako to? Moj brat vas je plaćao dokle god ste radili. Ako više ne
radite, nemate šta više ni da tražite.
— Zar ne biste mogli za mene reći kakvu dobru reč? Od te nesreće
vodim najbedniji život, kakav se samo zamisliti može. Drugi mogu
otići do sela, gde pre mogu dobiti komad hleba nego ovde. A ja pipajući
idem od kuće do kuće po mestu u kome žive sami siromašni .ljudi. Vi
ste održali tako lep govor, tako lep i tako dirljiv govor.
— Govor vam se dopao?
— O, vrlo! Govorili ste o bratstvu i spremnosti za pomoć. Tad sam
pomislila: ići ćeš posle k njemu. Onaj ko ovako lepo govori o ljubavi
prema bližnjem, taj sigurno ima dobro srce.
Avgust Zajdelman nabra čelo.
— Vi ste, dakle, došli da prosite? Zar ne znate da je to nepristojno.
Izgledalo je da starica osluškuje tišinu koja je zavladala u velikoj
sobi. Na njenom omlitavelom licu _ se moglo pročitati veliko duševno
uzbuđenje. Preko njenog lica prelete trag gorkog osmeha.
— A, tako, sad znam na čemu sam! Gospodin je, doduše, imao da
kaže u javnosti mnogo lepih reči za nas siromašne ljude, ali kad dođe
do davanja, onda stvar drukčije izgleda.
— Šta hoćete time da kažete? — prasnu rentijer.
Oslonjena na dovratak starica je govorila preko njegove glave, kao
nekud veoma daleko.
— Šta time hoću da kažem? Da sam vas držala za anđela, koga je
dragi Bog poslao k nama, a da sad uviđam koliko, koliko sam bila
glupa. I vi ste samo čovek, i to ne od onih koji imaju dobro srce.
Svi prisutni su slušali razgovor rentijera sa starom Lefler;
poslednje reči su izazvale pravo uzbuđenje.
— Bezobrazluk! Drska žena! — začu se oko stola.
— Izbacite je napolje! — vikao je rentijer, pokazujući rukom
moliteljicu.
U tom trenutku ustade sveštenik.

77
 — Čekajte, gospođo Lefler! — reče tako glasno da su ga svi mogli
razumeti. — Ja idem s vama. Ko nju izgoni na takav način, taj tera i
mene.
— Šta? Valjda nećete zbog te žene napustiti moju kuću? —
zapanjeno upita Martin Zajdelman.
— Ne radi žene, nego zbog postupka koji se prema njoj čini. Iz
jedne hrišćanske kuće se na takav način ne ispraća čovek u nevolji,
koji skrušeno moli. Uostalom, mogu vam saopštiti da je slepoj već
ukazana pomoć. Doduše, ja sam samo škrto plaćen, ali parče hleba i
topao napitak naći će se i za nju.
— Vi remetite ustaljeni tok javnog zbrinjavanja — javi se rentijer.
— Da li to treba da bude ukazivanje na prilog koji ste danas
sakupili za nevoljnike? Smem li možda upitati koliko je on iznosio?
— Nismo dužni da vama podnosimo račune — nadmeno reče
Avgust Zajdelman. — Vas nije vlast postavila da ispitujete stanje naše
kase.
— Dobro. Ali zašto prikupljate priloge kad, tvrdite da se
dobročinstvima remeti javno zbrinjavanje?
Bled od besa, rentijer pohita svešteniku.
— Gospodine duhovniče, vi ste danas čuli moje predavanje. Pri
tom ste sigurno primetili i to da se u priče o ljubavi prema bližnjem
razumem bar tako dobro kao i vi. Ja sam hrišćanin, ali...
— Ne, niste vi pravi hrišćanin, gospodine Zajdelmane, — prekide
ga sveštenik. — Vi samo nosite masku hrišćanina i samo lepim rečima
ukazujete na ljubav prema bližnjima, a dela vam nedostaju. Inače bi se
prema ovoj bedi drukčije držali.. Moja je sveta dužnost, kao
duhovnika, da se zauzmem za ovakav jedan slučaj. Mi smo privremeno
završili razgovor, gospodine! A ovoj ženi će biti ukazana pomoć.
Celo društvo obuze tmurno raspoloženje. Zato rentijerov brat, koji
je želeo da spase ugled svoje kuće i nije hteo da se zavadi sa
duhovnikom, u poslednjem minutu pokuša da interveniše.
— Nećete valjda Leflerku večito zadržati kod sebe, gospodine
duhovniče? — upita on nesigurno.
— To nije potrebno. Pobrinuću se da stanovnici sirotinjskog doma
uopšte više ne moraju prositi i gladovati.
78
 — Neka to služi na čast vašoj dobroj volji, gospodine duhovniče,
ali kako ćete to početi? Naša opština je suviše siromašna da bi mogla
učiniti više no dosad.
Osmeh zadovoljstva se razli po duhovnikovom licu.
— Imam ja dovoljno novca! — odgovori on.
— Vi? Ta vi ste siromašni, koliko ja znam!
— To i jesam; ali se našla jedna milosrdna duša, koja je priložila
priličnu svotu našem sirotinjskom domu.
— To bi bilo, koliko? — podsmehnu se Avgust Zajdelman.
— Ja se nisam smeo interesovati za vašu kasu, gospodine, pa sad
vam ni o svojoj neću dati obaveštenja.
— O, to je ipak druga stvar! Kod vas se radi o opštinskoj stvari, a
moj brat, trgovac Zajdelman, vodi pitanje sirotinje u mestu. Pod
njegovom upravom je i sirotinjski dom. Vi ćete mu predati to što vam
je uručeno.
— Na žalost, niste u pravu! Darodavac je izričito meni poverio
svotu na rukovanje. Samo ja sam pozvan da određujem na koji način
novcem treba raspolagati.
— Znači da je darodavcu nepoznata opštinska uredba. A ko je
uopšte taj čovek?
— Nisam dužan ni o tome da vam dam obaveštenje, a ne bi vam ga
ni mogao dati, jer je dobrotvor i meni nepoznat. Svoje ime nije rekao.
Zrelo ću razmisliti o celoj ovoj stvari, da bih na sledećoj sednici mogao
podneti o tome izveštaj i izneti svoje predloge. Laku noć, gospodo!
Sveštenik uze slepu ženu za ruku i izvede je napolje.
Iza njega nastade živ razgovor. Incident je brzo zaboravljen, ali je
pominjanjem nepoznatog darodavca iskrsao primamljiv materijal za
razgovor, koji je sad pretresan do sitnica.

79
 ZAVODNIK

I Eduard Hauzer i njegov otac čuli su predavanje Avgusta

Zajdelmana.
— Šta kažeš na to, oče? — upita Eduard kad su se vraćali kući.
— Žuborava voda, koja ne pokreće mlin. Šumi jako, ali ničemu ne
koristi.
— Tako i ja mislim. Govornik mi se ne dopada.
— On je običan laskavac. Bilo bi bolje da svoje propovedi drži
svome bratu i sinovcu. Oni su jedini krivci za našu bedu. Jesi li i ti
spustio novčić u kutiju?
— Deset pfeniga.
— I ja. Tako je gledao u čoveka i tako oštro mu posmatrao prste,
da se prosto nisi smeo usuditi da ne daš ništa, ili da priložiš samo dva
pfeniga. A nama samima je novac tako nužan.
— Bog će pomoći, oče, kao što je već pomagao.
— Šta ćeš raditi večeras? Odlaziš li još nekad Hofmanovima?
— Ne odlazim.
— Zašto? Pre si svako veče tamo bio.
— Hofmanu se to više ne sviđa.
— Da, on je neljubazan prema nama. To sam već primetio kad sam
od njega zajmio ugalj i drva. A mislim da znam i zbog čega. On smatra
da ti imaš ozbiljne namere prema Anđeliki.
— Neka misli šta hoće!
— Nije li on u pravu?
— Nije.
— No, no! Anđelika je dobra, čestita devojka. Mi je svi volimo i ne
bismo imali šta da primetimo kad biste se vas dvoje jednom kasnije
venčali. Ili se između vas nešto dogodilo?

80
 — Molim te, oče, nemoj me mučiti! Moram to prebroditi, a onda
više neću misliti na to.
— Aha! Ona te neće. Da nema nekog drugog? Pa, sine, neću se u to
mešati. Samo mi je žao zbog vašeg prijateljstva još iz detinjstva. Hoćeš
li i ti sad u kuću?
Stigli su pred svoju kućicu.
— Ne, oče. Idem još u šumu.
— U šumu? A šta ćeš još tamo? — začudi se stari Hauzer.
— Zaboravio sam da su Vunderlihove sanke još kod nas. Hoću da
ih odnesem.
— Još večeras? Za to imaš vremena sutra, danju.
— Pusti me, oče! Kada sam sam, tada najbolje izlazim nakraj sa
svojim mislima.
— Kako hoćeš! Ali, brzo se vrati! U šumi je opasno. Misli na
šumsku utvaru.

Arnt je sa skupa otišao pravo u šumarsku kuću. Za večerom se

stari Vunderlih raspitivao za sadržinu predavanja.
— Ništa pametno i ništa uverljivo — objasni Arnt. — Mislim da je
sve bilo sračunato samo na izmamljivanje para.
— Možda. Od tog čoveka se sve može očekivati. On je sigurno
prikupljao novac?
— Dabome.
— Neka đavo nosi tog čoveka ako on jadnim radnicima podvaljuje
radi njihovih pfeniga! Živog bih ga obesio za noge, a glavu bih mu
stavio u mravinjak!
— To bi vam sad, zimi, teško uspelo — nasmeši se gost.
— Onda ću sačekati leto. Ali treba da visi, ako je...
Ovde se šumar prekide u reči. — No, no, kuda opet?
— Arnt beše ustao.
— U svoju sobu, gospodine rođače. Nemojte se brinuti za mene!
Možda ću još jednom otići u šumu.

81
 Napolju, u hodniku, srete ga Eduard, koji je hteo javiti šumaru da
je vratio sanke. Arnt otpozdravi mladiću i ode uza stepenice.
U svojoj sobi, ne paleći svetlost, stao je kraj prozora i zagledao se
u snežnobeli predeo. Iznenada ustuknu, brzo se malo povuče i nastavi
da gleda napolje.
Ono što je video bilo je zaista tako obučeno da bi malo plašljivijeg
čoveka jeza uhvatila. Između tri jele, kod kojih je ležao ubijeni
pogranični oficir, blizu ivice šume, stajala je u snegu neka bela prilika,
nepomično i nemo. Mesec je njenu senku činio ogromnom.
— To je šumska utvara! — sinu Arntu kroz glavu.
— Sad treba delati!
On brzo otvori jedan kofer, uze čaršav i nekoliko predmeta za
odevanje i žurno izađe na stepenište. Brzo strča niza stepenice i kroz
prednja vrata šmugnu napolje. Napolju se uvi u beli čaršav, onda
napravi širok luk oko šumareve kuće, s namerom da utvari zađe za
leđa.
Šuma je bila prilično svetla. Kad je dospeo do svog cilja, on skide
čaršav, koji mu je bio potreban samo da bi na otvorenom polju bio
manje vidljiv. Ovde je bilo dovoljno žbunja iza koga se mogao sakriti i
čaršav mu je samo smetao.
Arnt se povijen obazrivo pomerao dalje. Tačno ispred njega
iskrsnu bela prilika, jedan stub u snegu, jedno zagonetno Nešto.
„Aha“, pomisli Arnt, „tako li izgleda šumska utvara! Junak, reklo bi
se, čeka Hauzera. Ne smem ga nipošto izgubiti iz vida. Ako hoće da
govori s Eduardom, onda to sigurno neće činiti blizu šumareve kuće,
nego će čekati dok Eduard odmakne, a onda će između drveća
iskrsnuti pred njim, da iznenadi mladića. Moram čuti šta to šumska
utvara ima da razgovara sa mladim Hauzerom."
Arntova pretpostavka bila je tačna. Kad Eduard posle izvesnog
vremena iziđe iz šumareve kuće, beli stub ožive. Odmicao je ivicom
šume, kao čovek koji gazi po snegu. Arnt ga je sledio neprimetno,
hvatajući zaklone iza svakog drveta.
Eduard Hauzer nije ni slutio da ga neko posmatra. Koračao je
putem naniže, prividno duboko utonuo u misli, dok ga iznenada
prestraši jedno glasno osorno „Stoj!“

82
 Već to „Stoj!“ moglo bi da ulije strah usamljenom putniku, jer se
ne događa svakome da u noći obasjanoj mesečinom, u šumi, na takav
način bude iznenađen. Ali glas je dolazio od pojave koja je izišla iz
žbunja, upravo onako kako je to Hauzerovima pričao stari prijatelj.
Izgledala je neprirodno velika. Imala je ljudske oblike, a ipak ih nije
imala. I sve je na njoj bilo belo, čak i lice, na kome su se mogle
raspoznati samo dve crne tačke, svakako očne duplje, i jedna široka,
crna crta, tamo gde čovek od mesa i krvi ima usta.
Eduard stade. Imao je osećaj kao da mu se krv u žilama ledi.
Pogleda desno, pogleda levo. U stvari, nije smeo da se pomeri. A da
progovori, uopšte nije mogao. Jednostavno je bespomoćno čekao na
to šta će šumska utvara preduzeti.
— Šta radiš ti ovde? — ču se prvo pitanje s druge strane puta.
— Idem kući — gušeći se, s mukom izusti Eduard.
— Gde si bio?
— U šumarovoj kući.
— Govoriš istinu. I to je dobro. Jedna laž ili samo jedan izgovor
može te stati života. Zapamti. Ja sam šumska utvara. A ko si ti?
— Zovem se Eduard Hauzer.
— Ti radiš za Zajdelmana?
— Radio sam, ali sam sada otpušten.
— Zlo za siromašnog čoveka kakav si ti. Znam da se brineš o
budućnosti. Juriš okolo za poslom, a ne nalaziš ga. Šta bi bilo kad bih
ti ja ponudio neku zaradu?
Takav preokret razgovora Eduard nije očekivao. Koliko mu je bilo
poznato, od šumske utvare nije nikad dolazilo nešto dobro. A, evo, ona
mu sada nudi pomoć u nevolji.
To ga malo oslobodi straha, zbog koga je dotle bio kao oduzet. On
nehotice odmahnu rukom i veselo uzviknu:
— Kad bi to bila istina!
— Dakle, reci! Šta bi bilo onda?
— Tada bih prišao svakom čoveku koji po selu priča rđavo o
šumskoj utvari i nazvao ga lažljivcem. Pričao bih da je šumska utvara
dobri duh, koji pomaže siromašnim ljudima u njihovoj nevolji.

83
 — Tako, tako! — Ove reči proprati podrugljiv smeh. — Onda ću
ispitati koliko se ozbiljno mogu primiti tvoje reči, Eduarde Hauzere.
Slušaj! Nudim ti zaradu. Pristupi k nama!
Tri poslednje reči kroz snegom pokrivenu zimsku šumu
odjeknuše kao primamljiv poziv. Pristupi k nama! Odjeknulo je
ponovo u duši mladog čoveka. Ali je njegova radost puna pouzdanja
već oslabela. Iznenada oseti kako mu srce kuca u strahu punom
slutnje. I nesigurno je zazvučalo njegovo sledeće pitanje:
— Šta to znači: k nama?
— Budalo jedna! Zar ne znaš čiji je zaštitnik šumska utvara?
— Priča se da štiti krijumčare, odmetnike.
— Tako je. A sada odgovori!
Eduard ćuteći spusti glavu na grudi i ostade tako dok ga šumska
utvara ponovo ne upozori, ali sad strašnim, pretećim glasom:
— Odgovaraj, bedniče!
Eduard uzdrhta. Njegovi prsti, ukočeni od mraza, stisnuše se u
pesnice. Momak prikupi snagu da se odupre čak i svemoćnoj šumskoj
utvari i ne dozvoli da bude odvučen s pravog puta, makar ga to života
stalo.
— Ne mogu — promuca.
— Ne možeš? Zašto?
— Jer — jer su dela krijumčara nezakonita.
— Brbljivac si ti! Šta se tebe tiče pravda ili nepravda? Kažem ti,
doživeo si čast da šumska utvara hoće da te primi u grupu svojih ljudi.
Odlučivanje o tome da li je država u pravu što stvari neophodne za
život opterećuje visokim carinama, tako da one postaju sve skuplje,
mirno prepusti drugima! Osim toga, mislio sam da je tebi i tvojima
voda došla do grla, pa ćeš se sigurno obradovati kad ti se omoguće lepi
prihodi. Upamti! Kad pristupiš k nama, onda ćeš za jedan dan zaraditi
koliko inače zaradiš za više nedelja. Kao predujam nudim ti odmah
novčanicu od dvadeset maraka. Ne budi lud i pristupi!
Bela prilika načini pokret kao da hoće da se u ime sporazuma
rukuje s Eduardom. Ali mladić se odmaknu korak unazad.

84
 — Ne, ne, ne mogu! Radije ću umreti nego stupiti u odmetnike,
radije ću biti mrtav nego nečastan!
— Tako, ti to zoveš nečasnim? I još se usuđuješ da meni kažeš?
Čuj, derle jedno, može te to glave stati! Ako si stvarno tako hrabar da
se ne bojiš smrti, onda postoji i drugi način da postaneš pokoran. Ako
ne pristaneš na moj predlog, moraće da ispašta za to jedna devojka
koju ti ludo voliš.
— Jedna — jedna — devojka?
— Takozvana Anđelika! Kažem ti još jedanput: Ja sam svemoćna
šumska utvara! Dovoljan je jedan moj mig, pa da se lepa Anđelika zbog
tvoje tvrdoglavosti stvarno preseli među anđele. Shvataš li na šta
mislim?
Ovaj udarac je ostavio trag. Eduard se strese. Sad je njegov otpor
bio gotovo slomljen.
— Samo ne to, samo to ne! — poče da moli.
— Prosjačenje ti ništa ne pomaže! — prekide ga šumska utvara.
Strah i sujeverje mladićevo dobro su joj došli, i ona se koristila njima
s najvećom drskošću. — Ja sam duh, g\ duh nema srce. Tražim od tebe
jasnu odluku: da ili ne?
— Ja — ja ne mogu!
— Onda Anđelika mora umreti.
Jedna misao sinu Eduardu u glavi. I on u svom očajanju izgovori:
— Onda će bog štititi Anđeliku, a on je jači od šumske utvare.
— Ti si prepredenjak, sine moj! — ču se neobično dobroćudno. —
Sve više uviđam kako ćemo moći da te korisno upotrebimo. Nemoj
misliti da ćeš mi umaći. Ali ostaviću ti vremena za razmišljanje.
Jednom ćemo opet razgovarati. Moja pretnja zasad ostaje na snazi.
Život Anđelike Hofman je u opasnosti ako se do našeg sledećeg susreta
ne odlučiš za moj predlog. A sad još nešto: zahtevam od tebe da ćutiš.
Što se mene tiče, možeš pričati da si u šumi sreo šumsku utvaru. Neka
ljudi znaju da sam uvek tamo gde treba da sam. Ali ne smeš brbljati o
tome šta smo razgovarali. Jesi li razumeo? Odaš li išta o ovome makar
i jednom jedinom čoveku, osvetiću se tebi i tvojim rođacima!
— Ne, ne, ćutaću! — uveravao ga je Eduard.

85
 — Za tebe će biti korisno da se držiš tog obećanja. Gledaj da se
izgubiš!
Eduard koraknu jednom, dvaput, pa poče da trči, i iščeze u šumi.
Ali je šumska utvara još dugo stajala nepomično, zapovednički
ispruživši ruku za njim.
Eduard požuri u Hoental. Još nije bilo suviše kasno. Oklevao je da
odmah ode kući, jer je znao da ne može brzo zaspati. Susret sa
šumskom utvarom je na njega delovao jače nego što je sebi smeo da
prizna. I tako se polako peo ulicom.
U susret mu je išla jedna devojka, i kad je već hteo da prođe kraj
nje, poznade Anđeliku, iako se zbog hladnoće bila povezala rupcem.
— Anđelika! — uzviknu poluglasno.
— Šta želiš? — upita ona kratko. Zastala je, doduše, ali nije gledala
u Eduarda.
— On joj se sasvim približi.
— Ostaješ li pri onome što si kazala? Ideš li zbilja na bal?
— Idem.
— Dobro, onda idem i ja.
— Na priredbu — nasmeja se ona. — To je samo za one koji su
pozvani.
— O tome ne govorim. Ići ću u krijumčare.
Sad se Anđelika vidno uplaši. Ali već sledećeg trenutka uveri sebe
da je to samo prazna pretnja.
— Kako to misliš?
— Sasvim jednostavno. Upravo sam imao čast da razgovaram sa
šumskom utvarom.
— Gospode bože! I nije ti ništa učinila?
— Šta da mi učini? Čak je bila vrlo ljubazna prema meni i obećala
mi mnogo novaca.
— To — to nije moguće!
— To je živa istina. Mogao bih ti ispričati još više, ali neću. Obećao
sam da ću ćutati.

86
 Anđelika je zamišljeno gledala ispred sebe. Sve joj se to činilo
sumnjivim. Naposletku podiže glavu.
— I šta ćeš učiniti?
— Odupreću se iskušenju. Ako si pametna, i ti ćeš učiniti isto tako.
— Ah? Misliš li da ću ja ikada doći u iskušenje da krijumčarim?
— Ne to. Ali na tom maskenbalu tvoja čednost će biti stavljena na
probu.
Eduard to nije rekao sa zlom namerom. Ali ga je Anđelika rđavo
shvatila. Uvređena, ona se okrete od njega.
— Laku noć!
Eduard uzdahnu. Potišten, produži dalje.
„Moram bezuslovno otići na bal“, reče sebi. „Čini mi se da njoj
tamo preti opasnost. Bilo šta bilo, moram zaštititi Anđeliku!“

Kad se šumska utvara zaustavila na ivici puta da sačeka Eduarda

Hauzera, Arnt joj se prišunja što je mogao bliže. Zaklonio se iza jednog
hrastovog grma, sa koga još nije opalo suvo lišće. Tako se strašnoj
beloj pojavi približio toliko da je čuo svaku reč razgovora, a uz to je
mogao i da posmatra tajanstveno biće.
Pred Arntom je stajao čovek od glave do nogu zavijen u krevetski
čaršav. To se jasno moglo videti jer je sijao mesec i sneg blistao. Ovu
okolnost je Arnt iskoristio. Zagledao je u uglove čaršava, i u jednom
uglu primetio slova M. T.
Kad je taj neobični razgovor završen, Franc Arnt se hitro povuče
nazad.
Sad je mogao uhvatiti nepoznatog, koji je ovde izigravao duha. Ali,
šta bi mu to koristilo? Trebalo je pronaći čitavu zločinačku bandu i
učiniti je zauvek bezopasnom. Dakle, prvo treba upoznati sve njene
ujdurme, a za to je potrebno vreme i strpljenje, a uz to i temeljita
istraživanja. Bolje da sada pusti šumsku utvaru da ode, a on da je prati.
I tako je sledio prerušenog, koji je zalazio sve dublje u šumu.
Ustanovio je da je utvara krenula u pravcu poznatog hrasta. Tamo se
malo zadržala, a potom požurila dalje.

87
 I Arnt brzo pritrča hrastu i razgleda stablo na mestu gde su ga
dotakle ruke maskirane utvare, ali ništa nije otkrio.
Zbog ovog zadržavanja šumska utvara je znatno poodmakla. Kad
je Arnt ponovo krenuo u poteru, upravo je napuštala šumu i koračala
prema usamljenoj zgradi, koja je zbog svojih zidova od neokrečenih
cigala nazvana Crveni mlin. Na čistini se Arnt ponovo pokri svojim
čaršavom i brzo, trkom, pratio je nepoznatog.
Upravo su stigli do vrtnog zida, kad strašila najednom nestade.
Arnt je uzalud naprezao oči. Pomišljao je da pođe njegovim tragom, ali
ni to nije vodilo cilju, jer je svuda naokolo bilo puno otisaka stopala,
koja su poticala verovatno od stanovnika mlina.
Ljutit, gonilac stade iza jednog grma uza sami zid vrta, skide
čaršav i strpa ga pod kaput. Tada odlučno krete u selo. Hteo je da
zapamti mesto gde mu je šumska utvara tako iznenada izmakla. Zasad
više ništa nije mogao učiniti.
Kad se nešto kasnije našao na seoskom putu, sreo je Eduarda
Hauzera, koji nije išao šumskom prečicom te mu je dovde bilo
potrebno više vremena. Mladić ljubazno pozdravi Arnta i htede da
prođe pored njega, ali ovaj zastade i pruži mu ruku.
— Pa, kako je kod kuće? Jeste li održali reč i ćutali, kako sam to od
vas zahtevao?
— Da, gospodine. Samo otac zna odakle potiče novac.
— I raduje se tome?
— Ah, silno!
— Onda se svakako možete odreći ponude koja je doduše
primamljiva, ali nikako nije besprekorna.
Eduard nije znao kako da shvati ove reči. U nedoumici gledao je u
stranca.
— Ja? Kako to?
Arnt se smešio. On odgovori kao da iznosi nešto sasvim sporedno,
ili nešto samo po sebi razumljivo.
— Video sam vas napolju u razgovoru sa jednim čovekom. Nudio
vam je novčanicu od dvadeset maraka, ali ste je vi odbili.
Uplašen, Eduard ustuknu i plašljivo odmeri Arnta.

88
 — Jeste li vi sveznajući? — promuca.
— Ne, ali imam dobre uši.
— To ne razumem.
— A sve je ipak tako jednostavno. Ja sam prisluškivao.
— Prisluškivali ste moj razgovor sa šumskom utvarom?
— Kažimo, s prerušenim nitkovom, koji vas je hteo domamiti u
krijumčare.
— Gospodine, — promuca Eduard — sad ne znam da li da se
plašim vas ili...
— Da se plašite? — prekide ga Arnt. — A zašto, dragi moj?
Poveriću vam da se ja ovuda šunjam samo zato što hoću da uhvatim
šumsku utvaru.
— Da uhvatite? Vi? Ah! Vi ste, znači, policajac?
— Pogodili ste! Priznajem to, jer znam da ćete ćutati. Odbili ste da
od zločinca primite novac. Dobro, sada ću videti hoćete li meni odbiti
sličan predlog. Hoćete li da zaradite pet stotina maraka?
— Pet... stotina maraka? Da zaradim? Zar je najednom novac
počeo padati s neba? Ili je Hoental poludeo? Čini mi se kao da sanjam.
— Ne, — odgovori Arnt. — Već sam rekao: hoću da uhvatim
šumsku utvaru; ali ne samo vođu krijumčara, nego čitavu njihovu
družinu. Ako mi pomognete u tome isplatiću vam nagradu od pet
stotina maraka.
Eduard duboko uzdahnu.
— Želeo bih da vam pomognem, ali se bojim da nikada neću
zaraditi pet stotina maraka.
— Zašto?
— Molim vas, gospodine, ko će se uhvatiti u koštac sa šumskom
utvarom?
— Šta, utvara! Momak koji vas je u šumi zaustavio bio je čovek od
krvi i mesa. Nema utvara.
— Posle ovog susreta sa šumskom utvarom i sam sam posumnjao
u to da je ovo duh. Ali ipak, teško će se taj nitkov uhvatiti.
— Videćemo. Važno je da ste se vi obavezali da mi pomognete.

89
 — Sa zadovoljstvom!
— Dobro, dogovorili smo se. Da se ne biste morali obavezati na
drugoj strani, i da biste uvek meni stajali na raspolaganju, svake
nedelje ću vam isplaćivati trideset maraka.
— Trideset? Nedeljno?
— Da, trideset maraka!
— Trideset maraka? — ponovi Eduard ne verujući. Tolika svota
za sedam dana činila mu se basnoslovno velikom. — A šta treba za to
da radim?
— Zasad ništa. Razmislite o tome kako da doznamo nešto o
šumskoj utvari. Moramo, pre svega, saznati ko je tajanstveni duh—
zaštitnik krijumčara. Čim vam padne na pamet neka dobra misao,
dođite k meni u šumarsku kuću.
— Sme li šumar za to znati? u okolini ostao nepoznat. Međutim,
nužno je da se u svako doba raspoznajemo i pod maskama. To isto važi
i za vas. A onda, nastojte da saznate čije ime ovde u mestu počinje
slovima M. i T.
— Jedino on, niko drugi. Zasad samo u gradu imam još jednog
poverljivog čoveka. Ćutanje je prvi uslov koji postavljam.
Razgovarajte sa šumarom o tajnom sporazumu koji smo nas dvojica
napravili.
— Je li i to u vezi sa šumskom utvarom?
— Da. Dalje, tražim od vas bezuslovnu iskrenost u svemu.
— U tom pogledu se možete osloniti na mene — potvrdi Eduard. I
u svojoj revnosti, dobrodušni dečak reče: — To ću vam odmah i
dokazati. Hoću da vam odam, u četvrtak moram ići na maskenbal.
— Na maskenbal? — upita Arnt začuđeno. — I vi morate?
— Da, da, da pomognem jednoj devojci.
— Gle! Reč je sigurno o vašoj susetki Anđeliki Hofman? Šumar
Vunderlih mi je pričao o lepoj devojci a ona hulja tamo je spominjala i
njeno ime.
— Da. Ona je pozvana na bal. „Kasino“ iz susednog grada
organizuje maskenbal prekosutra u gostionici. Neki član, koji nije

90
odao svoje ime, pozvao je na bal Anđeliku — mislim na Anđeliku
Hofman — i čak joj poslao italijanski kostim.
— Razumem — nasmeja se Arnt. —Vi volite Anđeliku. Stvar vam
se ne dopada, jer nećete biti prisutni. Drugi bi vam tu mogao ući u
zabran. Pa da, ako hoćemo da budemo iskreni jedan prema drugom,
ne treba da se ustručavamo. Vi ćete se kao maska prikrasti na
priredbu, da — no recimo — da zaštitite Anđeliku.
Eduard sagnu glavu. Pomalo se stideo.
— Da, tako je.
— Neću da čeprkam po stvarima vašeg srca — nastavi Arnt, pošto
Eduard izbeže njegov pogled. — Činite samo što vam nalaže srce i
razum — čujete li? Ne samo vaše srce nego i vaš razum! Evo vam
trideset maraka za prvu nedelju, i još pet za maskenbal. Želim vam
prijatnu zabavu i dobar uspeh!
On mu stavi novac u ruku i požuri da izbegne izjave zahvalnosti.

91
 PLAVE NAOČARI

U „Zlatni vo“, najbolju gostionicu susednog okružnog mesta,

svratio je oko podne sledećeg dana jedan gost, o kome gospodin
Binder, gostioničar, nije znao šta da misli. Nije se moglo zaključiti da
li je to mlad čovek ili gospodin u godinama. Nosio je mantil tamne boje,
odelo tamne boje i plave naočari, što mu je davalo izgled naučnika.
Pošto u gostionici nije bilo nikog osim njega, krčmar zapodenu
razgovor sa nepoznatim.
— Vi niste odavde? — upita uzgred. — Smem li znati otkuda
dolazite?
— Otuda!
Plave naočari pokazaše palcem preko ramena. To je značilo: s one
strane granice.
Gostioničar malo zažmiri desnim okom i za trenutak začkilji u
gosta.
— Poslom?
— Možda.
— Važnim?
Stranac sleže ramenima.
— Kako ispadne!
— Znači, posao je još neizvestan?
— Neizvestan.
— To zvuči kao da ste krijumčar! — nasmeja se gostioničar.
— A vi govorite kao da je krijumčarenje zločin dostojan smrtne
kazne — skresa gost.
Krčmar ponovo začkilji desnim okom. Tako je izgledao kao stari
prepredenjak, koji zna više nego što hoće da kaže. Gotovo bi se moglo
pomisliti da mu krijumčarenje nije nepoznat zanat. Uistinu, stvari su
stajale drukčije.

92
 Naime, brat, koji je u glavnom gradu radio kod kriminalističke
policije, javio mu je preporučenim pismom da će doći jedan Tajni, radi
traganja za šumskom utvarom, pa neka mu on pomogne. Gostioničar
je dugo premišljao kako da mu pomogne, ali mu ništa nije padalo na
pamet. Tajni se do tog trenutka još nije pojavio. Umesto toga, sad mu
je upao u kuću ovaj čovek, koji je očigledno hteo da obavi posao sa
krijumčarima. Gospodin Binder nije pao na teme. Čim je nanjušio
nameru stranca sa plavim naočarima, već je imao gotov plan kako bi
ga mogao upotrebiti za mamac da se šumska avet uhvati na lepak.
— No, budite bez brige! — smeškao se on. — „Među deset
zapovesti, koliko ja znam, nema nijedne o krijumčarenju.
— Vi ste, izgleda, bistra glava, gospodine!
— Sa mnom možete razgovarati otvoreno o onom što vam leži na
srcu.
— Tako? — upitaše plave naočari neodlučno.
Gostioničar dobroćudno spusti mesnate ruke na sto. Glas mu je
postajao sve poverljiviji.
— Nešto ću vam reći, gospodine! U početku sam vas smatrao
naučnikom, ili slično. Sad znam na čemu sam. Mi ljudi ovde na granici
imamo vlastite poglede o — o izvesnim stvarima. Dakle, možete biti
mirni. Onaj kome nameravate da se obratite poverljiv je čovek.
Ali, izgledalo je da stranac još ne veruje sasvim.
— Ja vas ne razumem — reče hladno. — Biće bolje ,da govorimo o
nečem drugom.
— Kako hoćete — promrmlja gostioničar. — Izvinite! Kako vam
se dopada ovde kod nas?
— Nije rđavo. Samo je okolina, izgleda, nesigurna i izvikana. Već
na putu čuo sam za neku vrstu pokrajinskog zla, za...
— Ah, mislite na šumsku utvaru?
— Da. Čim čovek započne razgovor bilo s kim, odmah se povede
reč o šumskoj utvari.
— A vi s njom sigurno niste nikad imali veze?
— Ja? Kako to?

93
 — Pa, vi ste trgovac? — lukavo upita krčmar. — I sigurno pravite
poslove i s ove i s one strane granice?
— Poslove bih... poslove bih tek hteo da pravim — ču se razvučen
odgovor.
— No, najzad iskrena reč! Ako budete, naime, toliko predostrožni,
dragi moj, nikad nećete saznati ono što želite da znate.
— A šta bi to bilo, po vašem mišljenju?
Gostioničar se poverljivo približi, čkiljavo se zagleda iskosa u
njegovo lice i priguši glas.
— Hoćete da saznate ko ovde izigrava šumsku utvaru, i gde se
dotični može naći. Hteli biste da s njim uspostavite poslovnu vezu.
Samo se ne usuđujete ,da se pokažete u pravoj boji, jer ne znate koliko
mi možete verovati. Je li tako ili nije?
Poslednje pitanje je zvučalo veoma pobedonosno, i stranac pred
njim položi oružje.
— Jedanput ću sve staviti na jednu kartu — prihvati on. — No, i vi
se morate pokazati u pravoj boji i pružiti mi dokaz da stvarno imate
veze sa šumskom utvarom. Dakle?
Gostioničar značajno podiže obrve.
— Još ćete se čuditi, dragi gospodine, kako sjajnim vezama ja
raspolažem. Namerili ste se baš na pravog čoveka. Ili imate dobar nos,
ili vas je neko uputio. Ne, ne, pustite! Neću da znam ništa bliže. Glavno
je da i vi imate poverenje u mene i kažete mi golu istinu.
— Pitajte samo! — uzviknu stranac gotovo razdragano. Činilo se
da mu je hrabrost iznenada silno porasla. — Šta želite da znate?
— Treba li robu prebaciti ovamo ili onamo?
— Onamo.
— Dobro. Ima li je puno?
— Šta znači to puno? U svakom slučaju, pošiljka je skupocena.
— Onda bi svakako bilo nužno da odmah sami razgovarate sa
nadležnim čovekom.
— To i hoću. Potrebno je samo da mi kažete...
— Stoj! Samo ne tako žurno! Vi zamišljate stvar jednostavnijom
nego što ona jeste. Šumska utvara...

94
 — Besmislica! — upade stranac gostioničaru u reč. — Nas dvojica
bar ne treba jedan drugom da pričamo priče. U šumsku utvaru neka
veruju deca i babe, a nama je jasno da se iza te avetinje prosto-
naprosto krije neki drski momak, vođ krijumčarske bande.
— Pa da — oteže gostioničar. — Možda je i tako, ali niko ne zna ko
je taj čovek. Vođino lice još niko nije video.
— Do toga mi nije stalo. Želeo bih samo da razgovaram s njim.
Odvedite me k njemu. Sa mnom će napraviti poslove kakvi se samo
zamisliti mogu — šepurio se stranac, koji je sad odbacio svaku
predostrožnost.
Začu se neko nejasno mrmljanje. Krupna gostioničareva pojava
poskakivala je na stolici.
— Dakle? — navaljivao je čovek s plavim naočarima.
— Vi kažete — poče gostioničar oklevajući — da je pošiljka
dragocena. Kolika je vrednost?
— Zasad pet hiljada maraka.
— Hm! Čovek koji vas poveže mora za vas garantovati. Mora vas
lično poznavati, dakle mora znati vaše ime, ili ako hoćete i dalje da se
skrivate u pomrčini, morate položiti garanciju.
— Koliko bi iznosilo?
— Deseti deo prve pošiljke, dakle pet stotina maraka.
— Očigledno, dobro ste upućeni, gospodine krčmaru. Hoćete li vi
da me povežete?
— Kako se zovete?
— Više volim da položim pet stotina maraka. Ali, naravno, najpre
mi morate dokazati da ste stvarno jedan od upućenih.
— To je pravo i pošteno.
— Onda, molim.
— Oho, ne žurite toliko — stišavao je gostioničar revnost gosta. —
I ja se moram obezbediti. Predložiću vam nešto: budite noćas tačno u
ponoć kod poslednjeg ambara u Putarskoj ulici. Pošto mi tamo.
predate ugovorenu svotu, odvešću vas šumskoj utvari.
— Recite, je li to vođa krijumčara! Da li je on: negde u blizini?
— Ja ću ga obavestiti.

95
 — A kada ćete mi vratiti novac?
— Čim pošiljka bude u vašim rukama.
Plave naočari popiše ostatak piva i ustadoše.
— Znači, složili smo se?
— Jesmo — potvrdi gostioničar.
— A — diskrecija?
— To je pitanje časti.
Stranac se smešio.
— To je, pre svega, najjednostavnija zapovest mudrosti za obe
strane. Sad se poznajemo, a vi znate: pred sudijom je jatak isto što i
lopov, u ovom slučaju — što i krijumčar.
Dva čoveka se rukovaše. Tada onaj sa plavim naočarima plati,
ustade i polako napusti gostionicu.
Gostioničar je koračao gore-dole po prostoriji.
— Ovo mi je dobro upalilo — cerekao se zadovoljno.
Pucketao je prstima. Bio je spreman, sad može Tajni doći.
Samo što je to pomislio a vrata se ponovo otvoriše.
Opet uđe neki stranac. Nosio je sivo odelo, a ispod sive zimske
kape sijala se plava kosa. Gornji kaput je samo ogrnuo.
Krčmar pozdravi ljubazno i postavi uobičajeno pitanje:
— Čime vas mogu uslužiti?
— Molim čašu groga — odgovori stranac dubokim glasom. On
obesi gornji kaput i šubaru o jednu kuku, pogladi plave brkove i spusti
se za susedni sto.
Binder izađe napolje i posle kraćeg vremena donese grog. Gost
srknu toplo piće i zadovoljno klimnu glavom.
— Da li je danas možda bio kod vas jedan čovek u crnom odelu i
plavim naočarima? — upita kao uzgred.
— Bio je, gospodine.
— On je otprilike mog stasa, a liči na učitelja ili naučnika, zar ne?
Šta je tražio ovde?
Gostioničar ustuknu i odluči da bude obazriv.
— Popio je čašu piva.

96
 — Inače, ništa nije hteo?
— Nije.
— Vi lažete, gospodine.
Binder se uplaši. On kroči unazad i nepoverljivo se zagleda u
plavog stranca, koji je mirno mešao kašikom grog.
— Kako, zašto me tako optužujete? — zausti gostioničar.
— Jer vam je taj čovek saopštio da bi sa šumskom utvarom želeo
da napravi posao od pet hiljada maraka. Zar nije tako?
Binder je s mukom prikrivao strah.
— Kako? Šta? — zamuckivao je.
— Ja nemam pojma o tome.
— Onda ću se sam raspitati.
Plavi najednom postade sasvim neljubazan. Novac za piće baci na
sto, a grog ostavi nepopijen. Uze kaput i kapu pa se udalji i ne
pogledavši gostioničara.
Zabezeknut, Binder je stajao nasred odaje. Šta sve ovo treba da
znači? Da li je drugi gost poznanik prvog, ili...?
Ovu misao nije domislio do kraja. Činilo mu se važnije da sazna
kuda je stranac otišao. Zato požuri na vrata, ali se tu sudari s nekim
čovekom koji se kao pomahnitao sručio unutra. — Bio je to trgovac s
plavim naočarima.
— Ah, vi ste to? — upita gostioničar. — Zašto se vraćate?
— Nešto sam zaboravio. Hteo sam vam samo reći da će jedan
gospodin pitati za mene. On je plav, nosi sivo odelo i crni kaput.
— Grom i pakao, taj je već bio ovde. Upravo je izašao ovog
trenutka!
— Onda moram odmah za njim. Zbogom!
— Čekajte, gospodine, čekajte! Ne žurite toliko! Ako on u
međuvremenu opet dođe? Šta da mu kažem?
— Da ide do đavola ako o meni vodi brigu!
S tim rečima on za sobom zalupi vrata.
— Da ide do đavola — brundao je krčmar. — Ova dvojica sigurno
nisu prijatelji.

97
 On izađe pred kuću i osvrnu se levo, pa desno. Neko upravo
zamače za ugao, ali nije mogao ustanoviti da li je to gost s plavim
naočarima.
— Mora da je trčao kad je već stigao do ugla! — promrmlja Binder.
Ljutit, vrati se u gostionicu. Tu je još stajao dobri grog, koji je
stranac jedva srknuo. Šteta za piće.
Znalačkim pogledom ocenjivao je žutu tečnost u čaši i primače je
ustima.
— Stoj! Šta vam pada na pamet? — ču se u tom trenutku iza njega.
Zaprepašćen, krčmar se okrenu. I umalo mu čaša ne ispade iz ruke,
jer je na vratima stajao plavi.
— Mislio sam da ste otišli? — uzviknu gostioničar.
— Kao što vidite, opet sam ovde.
— Upravo sam bio napolju; morao bih vas videti kako dolazite.
— Ko zna kuda ste vi gledali! Ali, recite mi da nije opet dolazio onaj
crni s plavim naočarima?
— Da, malopre.
— Tako? I šta je rekao?
— Da idete do đavola ako o njemu vodite brigu.
— Šta? Urazumiću ja njega. Kuda je otišao?
— Mislim nadesno.
— Hvala.
On izjuri napolje. Gostioničar za njim odmahnu glavom, potom se
opet pribra. Ovog puta je hteo da zna. kuda je odjurio neobični čovek.
Ali kad je izašao na kapiju, kao i maločas nikoga nije video na ulici.
— Do vraga! Ala je ovaj momak pustio korak! Ili mora da sam ja
postao kratkovid! — brundao je gostioničar sebi u bradu.
Vratio se u odaju. No jedva je zatvorio vrata za sobom, kad plave
naočari ponovo uđoše.
— Dakle, jeste li u međuvremenu preneli moju želju plavom
gospodinu? — upita smešeći se.
Gostioničar najedared poče drhtati.

98
 — Gospodine, — reče on nesigurnim glasom — ne znam više gde
mi je glava. Dozvolite da vas opipam! Moram se uveriti jeste li čovek
od mesa i krvi. — On uhvati stranca za ruku i odahnu. — Da, hvala
bogu! Tako je. Nisam bar poludeo.
Plave naočari se sa smeškom oslobodiše njegove ruke.
— Ali, mislim, da ovde kod vas ipak nije sve U redu.
— Pri ovakvoj komediji ni đavo ne bi sačuvao razum! — mrmljao
je gostioničar. — Ja više ne mogu. — Stalno jedan pita za drugoga, a
svojim ovčijim glavama morali su se sudariti još na vratima.
— Ostaću ja sada ovde, dok ta rđa opet ne dođe — izjavi stranac.
On uđe u sobu i zatvori za sobom vrata..
— Da, učinite mi tu uslugu! Inače, zaista više ne znam da li sam
gostioničar kod „Zlatnog vola“ ili...
—... ili taj vo! — narugaše se plave naočari. — No, šalu na stranu,
gospodine krčmaru! Umirite se, i dajte mi još jedno pivo.
Pošto je ispunio ovu želju, gostioničar se s uzdahom sruči na jednu
stolicu, da je sve pucalo.
— Poznajete li vi tog plavog? — upita on nesigurno.
— Hm! U stvari, ne bi trebalo da to odam; ali, pošto vam je tako
podvalio, reći ću vam: on je policajac.
Gostioničar izbulji oči. U njemu se javi neprijatna slutnja.
— Policajac? — ponovi. — Sasvim sigurno neki tajni? A kako se
zove?
— Arnt, mislim.
— Arnt? — uzviknu gostioničar i opet uzdrhta.
Arnt! Pa to je čovek kojeg mu je najavio njegov brat...
— Da. On će, kako se čuje, stanovati kod starog šumara
Vunderliha.
— Izvanredno.
— Izvanredno? — upitaše plave naočari. — Zbog čega?
— Pa — pa samo rekoh tako.
Ispod plavih naočara je sevao nepoverljiv pogled.
— Poznajete li možda tog Arnta?

99
 — Ne, uopšte — odgovori krčmar s neuverljivom iskrenošću.
— E, onda se dobro pripazite od njega!
— Da se pripazim? Ja? Kako to?
— Jer ste upućeni. A on dolazi zbog šumske utvare i njegovih
pomagača...
Stranac kažiprstom opisa krug oko vrata, a onda pokaza na
tavanicu.
Dobrog Bindera je obuzimao sve veći strah. Misli su mu bile
zbrkane.
Ako je plavi bio najavljeni detektiv koji je hteo da uhvati šumsku
utvaru zajedno s krijumčarima, tada je, naravno, ušao u trag i čoveku
s plavim naočarima. Ali, on je ovog čoveka upozorio. Taj se ne bi
ustručavao da oda ma kakvu klopku, pa ni onu na čije je udešavanje
gostioničar „Zlatnog vola“ nekoliko kratkih minuta bio tako ponosan.
U tom slučaju, uza svu svoju lukavost, Binder nije postigao ništa više
sem opasnosti da ga krijumčari prozru kao špijuna i da njihov gnev i
osvetu navuče na sebe.
Da bi prikrio nelagodnost, okrenuo se časovniku koji se zaustavio.
— Ah, časovnik! — rekao je sasvim neposredno, popeo se na stolicu i
stao da ga navija. Ovom poslu se tako predao da nije ni primetio kako
se plave naočari u međuvremenu iza njegovih leđa bave svojim
kaputom i bradom, i kako su prevrnule šubaru. Tada stranac nekoliko
puta protrlja lice nekom krpicom. Sve se to događalo zapanjujućom
brzinom, a da se pri tome razgovor nije ni prekidao.
— Dakle, mislite da ćete uspeti u tome? — upita.
— Nikako! — uveravao je Binder.
— Pa to bi bila grdna šteta i za naš posao od pet hiljada maraka.
Gostioničar povuče na časovniku lanac sa tegom.
— Prevariću ja njega!
— Učinite to, dragi moj! To vam sigurno neće biti teško: vi ste
prepredenjak, a on ima prilično tupo lice.
Sad gostioničar namesti i drugi teg i pažljivo gurnu klatno. Pri
tome je bez prestanka pričao.

100
 — Da, teško da je on pravi čovek koji bi ovde mogao nešto da učini.
Ko hoće da uhvati šumsku utvaru, taj mora rano ustati. Radoznao sam
hoće li ponovo doći. Meni do toga nije stalo. On je neki glupak, a, sem
toga, uopšte ne volim da mi policajci dolaze u kuću. Neka ta prostačina
ostane gde hoće. — Tako, staro klaparalo opet radi, a sad ćemo...
Sišao je sa stolice, okrenuo se i stao zapanjen, otvorenih usta, jer
čovek koji je sedeo pred njim uz pivo nije više bio crni s plavim
naočarima, nego ,,glupak“, „prostačina" — plavi.
— Je li u međuvremenu opet bio ovde? — upita novi gost tako
ljubazno, kao da je baš tog trenutka seo.
Glas mu je zvučao sasvim drukčije nego glas čoveka sa plavim
naočarima.
— K... k... ko to? — mucao je gostioničar.
— Pa crni — smešio se plavi na izgled sasvim bezazleno.
— Pa — pa on je baš sad još bio t...t...t...
— Hoćete li skoro izgovoriti? — strpljivo je pitao gost. — Mogu ja
još čekati.
— J... j... ja više ne znam na čemu sam.
— To je svakako zlo. To je znak slabljenja pamćenja i staračke
nemoći. Srećom, mogu vam pomoći: vi ste gospodin Binder,
gostioničar kod „Zlatnog vola“, i imate brata u glavnom gradu kod
kriminalne policije. Sedite ovamo! — Tako. — A sad mi recite, jeste li
u poslednje vreme možda primili neko pismo od brata.
Gostioničar kod „Zlatnog vola“ duboko uzdahnu. Sad je znao da je
pred njim očekivani detektiv, i položi oružje.
— Da, to je tačno.
— A šta je pisalo u pismu?
— Pošto već sve znate, mogu i ja da kažem: neki tajni policajac
Arnt iz glavnog grada će odsesti kod šumara Vunderliha i posetiti i
mene.
— Taj čovek sam ja, dragi moj g. Binderu.
— To sam sad primetio. Sem toga, onaj crni s plavim naočarima je
govorio o tome. To je neki opasan mladić; hoće da krijumčari.
— Neće, on se to samo pretvara, da bi pronašao šumsku utvaru.

101
 — Najzad časni gostioničar kod „Zlatnog vola“ ponovo zažmuri
jednim okom, jer mu je nešto sinulo u pameti.
— Ah, sad mi je sinulo! — uzviknu. — Vi ste sigurno kolege?
— Više od toga.
— A ja sam mislio da je on stvarno krijumčar, pa sam mu, da bih
ga zaveo, pripremio dobru podvalu!
— To ne mari. Samo nije trebalo da mu kažete da sam ja glupak i
prostačina.
Gostioničar se branio obema rukama.
— Nisam tako mislio, gospodine! Ne smete mi to uzeti za zlo.
Recite mi bolje gde je vaš kolega?
— Ovde, sakriven u mom odelu. Pazite!
Arnt prevrnu skute svoga gornjeg kaputa, obuče ga, povuče kaiš i
odmah se spustiše dve crne nogavice. Tada plavu periku zameni
crnom, stavi plave naočari, prevrnu kapu i — pred gostioničarem je
stajao crni. Izgledalo je da su i crte lica postale drukčije.
Binder je ovu promenu posmatrao istovremeno sa čuđenjem i s
radošću. Sad je ponovo našao svoju duševnu ravnotežu.
— Ko bi tako šta i sanjao! — uzviknu on oduševljeno. — Dva
čoveka, a opet jedan isti! Na takav način, naravno — da, tako se može
prevariti i prepredenjak! Ali kako da objasnim ovo: pa ja sam trčao za
vama i nisam vas video na ulici?
— Nikad nisam ni izlazio na ulicu. Uvek sam bio samo u vašoj
kuhinji.
— U kuhinji? Pa tamo sedi moja žena, moj sin i moja kći!
— Sigurno. Njih troje su mi i pomagali.
— Šta? Oni su to znali?
— Dabome. Kad sam stigao ovamo, vi niste bili kod kuće; stoga
sam se prvo predstavio vašima. Preoblačio sam se samo zato da bih se
uverio hoće li vaše oštre oči i bistra glava dokučiti šta ja radim.
— Moje oštre oči i moja bistra glava! — ponovi gostioničar.
— No, pustite to sad. Sedite ovamo! Dobro je što smo sami.
Možemo mirno razgovarati?
— Budite bez brige. Sad gosti ne dolaze.
102
 — Vaš brat me je poslao k vama u uverenju da nam možete biti od
koristi.
— Neću vas razočarati. Doduše, još ne znam tačno šta je u pitanju,
ali, ako stvarno želite da uhvatite šumsku utvaru, ja ću vam pomoći.
Ali vam ipak moram reći: to je veoma teško i veoma opasno.
— Utoliko će uspeh biti lepši, dragi moj Binderu! Šumskoj utvari
se za kratko vreme mora stati na put.
— A šta ja treba da učinim?
— Zasad još ništa određeno. Meni je samo potrebno da svuda, čas
ovde, čas onde, imam čoveka na koga se mogu osloniti. Pri tome sam
mislio na vas.
— Radujem se — uveravao je gostioničar.
— I hteo bih još znati, da li se, ako ustreba, mogu u svako doba
skloniti kod vas.
— Razume se! Gostinska soba je uvek slobodna.
— Dobro — složi se Arnt. — To bi zasad bilo najvažnije. A sad
moram da krenem. Uskoro ću opet doći. Biće mi drago ako tada soba
bude spremna. Preobučen, ja ću vam se uvek neupadljivo javiti kao
„stranac“.
Oprostio se snažnim stiskom ruke — i sad ga je gostioničar najzad
video kako korača ulicom.

103
 VEST U TAJNIM ZNAKOVIMA

Kasnije u gostionicu kod „Zlatnog vola“ uđe čovek crvene kose i

crvene duge brade. Nosio je običnu nošnju brdskih stanovnika, ali ipak
nije izgledao običan radnik. On gostioničaru dade znak da pođe za
njim, i tako se zajedno nađoše iza otvorenih vrata podruma.
— Šta želite, gospodine? — upita gostioničar.
— Stranac! — ču se tihi odgovor.
— Do đavola, ta u koliko pojava se vi to šetate po svetu? — začudi
se Binder. — No, došli ste u pravo vreme. Imam za vas važno
saopštenje.
— Stvarno? Za tako kratko vreme. Takve saradnike volim.
— Otprilike pre jedan čas bila su ovde dva čoveka koja nisam još
nikad video. Tu dvojicu sam ostavio u gostionici, ali sam stao kraj
vrata i prisluškivao. Govorili su tiho. Razumeo sam samo toliko da je
reč o nekom velikom hrastu, kod koga treba da prime obaveštenje. Pre
tridesetak minuta ta dvojica su otišla.
— Pre trideset minuta? Onda ne smem gubiti vreme. Pešice je
daleko. Može li se ovde pronaći kakav konj?
— Hm! Jednu staru ragu bih vam ja mogao dati. Hoćete li da jašete?
— Hoću.
— Samo, to je opasno! Riđan već godinama nije na leđima nosio
čoveka.
— Ne mari ništa, ja ću s njim već izaći nekako nakraj. Moram brzo
kući. Kljuse ću sutra dovesti ili poslati.
— Dobro, dobro — reče gostioničar i žurno iziđe.
Nekoliko minuta kasnije Arnt je kroz sumrak jahao put grada.
Nadomak sela Hoentala skrenuo je. Nije hteo da privuče ničiju
pažnju, onda ponovo krenu ka šumarevoj kući. Posle kratkog vremena
on ugleda nekog čoveka, koga je brzo pristigao. Zaustavio je konja.
— Ah! Vi ste to! — uzviknu. — Dobro veče!

104
 Eduard Hauzer je začuđeno posmatrao jahača i konja.
— Dobro veče! — otpozdravi. — Čime mogu poslužiti?
— Poslužiti! A tako! Vi me ne poznajete. — Arnt pređe desnom
rukom od levog ka desnom uhu. — Ja sam...
— Ah! Naravno, nisam vas poznao. Dobro je što sam vas sreo.
Krenuo sam k vama.
— Znači, imate nešto važno da mi javite?
Mladi Hauzer potvrdi.
— Da li sam u pravu ili nisam, ne mogu reći, ali smatram da sam
došao do značajnog otkrića, koje...
Arnt ga prekide.
— Čekajte! Već vidim da je za to potreban duži razgovor. U stvari,
nemam mnogo vremena, jer moram hitno u šumarsku kuću. Ali ipak
ću sići i...
Tad mu Eduard upade u reč:
— Nemojte! Samo vi jašite korakom dalje. Može to biti čak i brz
korak. Imam ja zdrava pluća i trčaću pored vas. Tako nećete gubiti
vreme, a ipak možete saslušati šta imam da vam kažem.
— Slažem se — potvrdi Arnt. — Dakle, napred! A sad, pričajte.
Eduard se desnom rukom lako pridržavao za uzdu i čilo je koračao
pored jahača. Uz put je podneo opširan izveštaj.
— Morate znati da sam danas bio lakomislen, i da sam u krčmi
popio pivo.
— Oho! — nasmeši se Arnt.
— Da, to sam učinio, ali za to sam imao jake razloge. Jedan očev
poznanik me je molio da gostioničaru nešto saopštim. Tako sam stigao
u krčmu. Bilo je rano popodne. A sad, pazite! Kad sam ušao u
gostionicu, u njoj su sedela dva čoveka koja ne poznajem. Sigurno nisu
iz mesta. Površno sam ih pogledao i pomislio: ova dvojica ti se svakako
ne mogu dopasti! Tada sam primetio kako me jedan oštro meri, i pri
tom briše oko. Ne bih tome pridao neki značaj, ali i drugi načini isti
pokret. Tada se iznenada otvoriše vrata i uđe još nekoliko meštana; i
oni obrisaše oči. Bio sam zapanjen.
Arnt ga pažljivo sasluša i klimnu glavom.

105
 — Moram vas pohvaliti, Eduarde Hauzere. Imate dobar dar
posmatranja. Sad, pre svega, jedno pitanje: kojom rukom i koje oko su
ljudi brisali?
— Svi desnom rukom desno oko.
— Dakle, tajni znak za raspoznavanje. A sad dalje! Ko su ti
meštani?
— Ljudi o kojima se u mestu ne govori baš najbolje.
— Jesu li razgovarali sa strancima.
— Svi su seli za jedan sto. Ali nisu govorili ništa sumnjivo. Slušao
sam dosta dugo. Zbog toga sam baš i naručio pivo. Hteo sam da
ostanem nezapažen.
Ali sam ipak morao otići. Inače bi gostioničar postao nepoverljiv,
sigurno i meštani. Ljudi znaju da ja nemam novca da sedim u krčmi.
— A šta su dalje radili? — ispitivao je Arnt.
— Jeste li stali u zasedu da vidite šta su ljudi potom preduzeli?
— Hteo sam to da učinim. Ali čekanje je trajalo predugo. Tako sam
došao na drugu misao. Pao mi de na pamet stari hrast, kraj koga, po
vašem mišljenju, krijumčari drže tajne sastanke. Šumar Vunderlih mi
je pričao o tome kad sam ga, po vašem nalogu, pitao za znak za
raspoznavanje. Nisam se mogao osloboditi pomisli da se danas tu
možda održava sastanak krijumčara. Zato sam brzo odjurio kući i uzeo
krevetski čaršav. Ovde je ispod mog kaputa. I sad sam hteo k vama u
šumarsku kuću, da vas pozovem da zajedno tragamo za tim ljudima.
— Sve ste to odlično izveli — izjavi Arnt. — Pre svega, smatram
izvanrednim to što ste se setili čak i čaršava. Hajdete sa mnom u
šumarsku kuću! Posle ćemo osmatrati mesto kod hrasta. — Ili — pade
mi na pamet nešto još bolje. Ja ću sam odjahati kući, a docnije ću doći
za vama. A vi idite odmah do hrasta. Jeste li sigurni da se tamo možete
prikrasti neprimećeni?
— O, siguran sam! Niko me neće videti.
— Onda pokušajmo. Dakle, idite tamo i posmatrajte šta se događa
kraj hrasta! Ja ću doći docnije. Ako se dobro sećam, u neposrednoj
blizini hrasta je jedna velika jela ili smreka. Je li to tačno?
— To je smreka.

106
 — Njene donje grane su vrlo široke i guste i padaju gotovo do
zemlje. To će biti dobro sklonište za vas. Ali budite obazrivi, da ne
stresete sneg sa grana.
Arnt odjaha. Kad je stigao u šumarsku kuću, iz kapije izađe šumar
da bolje osmotri neočekivanog jahača.
Smešeći se, Arnt pređe desnom rukom od levog ka desnom uhu.
— Ja sam, gospodine rođače!
— Do đavola! Vi? A gde ste pronašli to kljuse?
— Ono je od „Zlatnog vola“. Možete li ga smestiti ovde?
— Dakle, volujsko kljuse! Pa, naravno! Odvešću ga u staju. Sutra
ujutru neka ga momak vrati u grad, ako vam više nije potrebno. Idite
sad u toplu sobu.
— Hvala. Moram odmah dalje. Recite molim vas da mi nešto jela
ostave u sobi.
Stari Vunderlih potvrdno klimnu glavom, a onda šapnu Arntu na
samo uho:
— Opreznost, gospodine rođače! Jedan graničar je bio ovde, mlad
momak, koji pokatkad dolazi k meni. On me mnogo voli i zna da vas ja
držim. Pričao je o tome da će danas biti dobar lov.
— Je li rekao mesto?
— Ni sam još nije znao; ali je iz priprema zaključio da je u pitanju
Finkenfang.
— Razumem. Čovek nije hteo mnogo da priča. Mislio je na mesto
koje se tako zove. No, videćemo.
Arnt požuri u svoju sobicu, svuče odelo, uze sve što mu je
potrebno i sporednim putevima se stade šunjati ka hrastu. Odjednom,
u neposrednoj blizini opazi neku priliku, ali se brzo sakri iza jednog
drveta. Ta prilika prođe pored njega. Arnt nastavi put sa dvostrukom
opreznošću, i stiže najzad do granate smreke.
Savi se ispod grana natovarenih snegom.
— Tu sam — ču prigušeni glas Eduarda Hauzera.
— Hodite ovamo.
Franc Arnt se uvuče u sklonište tako oprezno, da se grane gotovo
ne pomeriše; jedva je pala praška snežnog tereta. Tada njih dvojica

107
legoše jedan kraj drugog. Čak i kad bi neko prošao kraj njih, ne bi
pomislio da odatle motre četiri oka i četiri uha.
— Uz put sam sreo jednog čoveka. Je li kogod već bio ovde? —
upita Arnt.
— Više njih.
— Jeste li poznali koga od njih?
— Nijednog. Ljudi su sasvim prerušeni. Pravili su se kao da rade
na hrastovom stablu i pri tom su palili šibice.
— Šibice? Neopreznost koju čovek nikad ne bi očekivao od
krijumčara! No, dalje! Šta se posle dogodilo?
— Držali su nešto u ruci, sigurno neku ceduljicu, koju su čitali.
— Mora da je na njoj bilo neko uputstvo. Jesu li odneli cedulju?
— Nisu. Koliko sam mogao videti, svaki put su je ponovo stavljali
na staro mesto.
— Dakle, u hrastovom stablu ipak mora biti neka šupljina. Samo,
ja je nisam pronašao. Možda je komadom kore veštački zatvorena.
Posle ćemo, čekaj. Tiho!
Neka tamna prilika je koračala po snegu, prišla drvetu, digla ruku
uvis, potom je spustila i zapalila šibicu. Arntove oštre oči primetiše da
čovek u ruci drži neku cedulju, koju pažljivo posmatra. Tada se ugasi
svetlo. Čovek je, izgleda, opet sklonio cedulju na staro mesto i žurno
otišao odatle.
— Jeste li dobro motrili? — upita Arnt.
— Da, ali ni ovog čoveka nisam mogao prepoznati. Ali sad znam
na kojoj je visini sklonište. Da izađem i donesem cedulju?
— Bez prenagljivanja! Čekajmo još!
Prošlo je prilično vremena dok prisluškivači nisu ocenili da su
sigurni. Ustali su i stopama drugih prišli hrastu. Hauzer opipa visoko
uz stablo.
— Ovde je jedan mali, suvi čvor — reče on. — Ah, gotovo! Treba
ga samo izvući. Ručica nekog sandučića, koji je spušten ovde u
četvorougaonu šupljinu. Gledajte, gospodine Arnte.
Držao je nešto u ruci.

108
 Arnt se leđima okrenu selu, raširi čaršav koji je poneo, ogrnu se
njime kao mantilom i, tako zaklonjen, zapali malu zasenjenu lampu.
— Čudnovato sanduče za pisma! — reče on. — Dajte ga, molim
vas. Aha, naredba iz glavne komande: „Tačno u jedan sat u
Hajngrundu“. Hm! Naši protivnici su pravi razbojnici i moramo se
čuvati da im ne padnemo šaka. Puštaju lažne vesti, kako bi
graničarima došlo do ušiju da će se dogoditi nešto kod Finkenfanga, a
oni u stvari mirno pljačkaju u Hajngrundu. Prokleti momci! — Dakle,
hajdemo! Vratite sandučić na mesto! Moramo u Hajngrund ili...
Eduard Hauzer ponovo smesti u sklonište sandučić sa ceduljicom.
Tada ga Arnt uhvati za rukav i povuče za sobom.
— Neko dolazi. Čuo sam kako puckaju grane. Brzo opet pod
smreku, ali samo po već ugaženim tragovima, da nas ne oda naš trag.
Obojica su sa svojim čaršavima polegli po snegu i ponovo se
odšunjali pod smreku. Odista, posle jednog minuta prišunja se jedan
krijumčar, koji uz svetlost šibice pročita cedulju i potom se udalji.
Kad je čovek nestao sa vidika, Arnt se izvuče ispod drveta.
— Možete li još malo ovde izdržati? — upita Eduarda.
— Zašto ne bih?
— Dobro. Onda, ja odoh u Finkenfang.
— Da li ćete ga pronaći?
— Ne brinite, Hauzeru! Samo budite mirni do mog povratka! Rado
bih još čekao ovde, ali od Finkenfanga do Hajngrunda ima dobar čas
hoda. Treba, dakle, odmah obavestiti graničare ako hoćemo da bude
osujećen potez krijumčara. Verovatno ću se vratiti za jedan čas.
Hajngrund se zvala šumovita dolina, koja se desnim uglom kroz
duboku šumu pružala ka granici. Otprilike jedan čas hoda bio je
udaljen Finkenfang, tiho, pusto mesto duboko u šumi, stenovito i bez
žbunja ili drveća. Kad je Arnt stigao do ovog mesta, stao je i zviznuo.
Ništa se nije pomerilo.
Iza jedne obližnje stene čučala su dva graničara kao isturena
straža.
— Bistar momak! — došapnu jedan drugome. — Hoće da ispita
ima li koga.

109
 — Nećemo odgovoriti na njegov zvižduk. Onda bi bilo gotovo sa
ulovom. Njemu ne možemo učiniti ništa, a drugi će kidnuti.
Arnt zviznu ponovo. Opet bez ikakvog uspeha.
— Ima li ovde graničara? — viknu sad glasno.
— Ja bih tom drekavcu dao jednu po labrnji da ga prođe volja da
je ikada više otvori! — promrmlja jedan pogranični službenik.
Ali ga drug povuče za opasač.
— Brzo, zađimo za ugao! Ide ovamo!
Oni šmugnuše iza jedne kamene izbočine, jer im se Arnt
približavao. Zastao je i posmatrao teren.
Oba graničara čuše njegov kratak, tih smeh.
— Molim, gospodo graničari, — reče sada poluglasno — vašu
posetnicu sam video u snegu. Uštedite mi trud da idem po tragovima
vaša četiri stopala.
Imam malo vremena. Tražim vas radi važnog saopštenja.
Ali i sad njegove reči ostadoše bez odgovora.
— Dobro, — nastavi Arnt povišenim tonom — onda ću ići pravo
kako biste se uverili da nemam kakvog saveznika iza sebe.
On mirno produži put. To je, izgleda, povećalo poverenje dvojice
stražara. Najednom se tačno ispred Arnta iz snega diže jedan čovek. U
desnoj ruci je držao go mač, a u levoj revolver.
— Stoj! — naredi on prigušenim glasom. — Ostanite stojeći i
govorite tiho! Ko ste?
— Svoje oružje možete mirno skloniti. Te stvari imaju ponekad
neprijatan običaj da pale same od sebe, i to...
U tom trenutku se kao na jedan znak pomoli više ljudi iza
razbacanih stena. Cev revolvera je još bila uperena na Arnta.
— Vi se s nama šegačite? — viknu razdraženi graničar.
— Šegačim? — ponovi Arnt. — Bila bi to rđava šala na ovoj zimi,
u ovaj čas, i na ovom mestu. Ne, dolazim da vas spasem od toga da se
drugi s vama šegače!
— Drugi? Kako to?

110
111
 — Vi ovde očekujete krijumčare. Smišljeno vam je podvaljeno.
Gospoda koju ovde vrebate u međuvremenu će nesmetano preći
granicu kroz Hajngrund.
— Da ne preterujete sa svojim šalama, gospodine!
— Čudnovato postupate sa dobrovoljnim pomagačima — branio
se Arnt. — Da se možda ne plašite mene? Pa vi imate svoje ljude, a ja
sam sam. Dakle, budite spokojni i pogledajte ovu kartu.
Oficir uze kartu i baci na nju brz pogled; ali je bilo suviše mračno
da bi je protumačio.
— Guntere, fenjer.
Jedan graničar fenjerom osvetli pisane redove.
„Vlasnika ovoga dokumenta dužne su pomagati sve vlasti do
krajnjih granica.“
Ispod toga, preko sredine velikog štambilja, stajao je energični
potpis šefa policije okružnog mesta.
— Grom i pakao! — promrmlja kroza zube pogranični oficir i strpa
revolver u futrolu. — Zašto to odmah niste rekli, gospodine?
— Zato što ste vi smatrali da je bolje da ostanete sakriveni. a posle
ste mi ukazali samo nepoverenje.
— Oprostite, ali ovde imamo posla sa neobično prepredenim
ljudima.
— Znam. Zato sam i došao. Krijumčari se tačno u jedan čas sastaju
u Hajngrundu.
— Do đavola! A mi već čitav čas ovde cvokoćemo zubima. Ali,
priznaćete da se nikako ne nalazimo u zavidnom položaju. Ako sada
napustim ovo mesto da bih svoje ljude odveo u Hajngrund, onda.
— Onda ćete krijumčarima oteti plen — upade mu Arnt u reč.
— Ili, — reče oficir, još malo nepoverljiv — vi ste sračunato došli
ovamo da mi podvalite.
Arnt sleže ramenima.
— Shvatićete svakako da ja mogu samo da vas upozorim i
posavetujem. Nemam ovlašćenje da se mešam u vaše zapovedničko
pravo. Odluka je na vama. Laku noć!

112
 *

Već posle pola časa Arnt se zavuče pod smreku pored Eduarda
Hauzera.
— Da li se dogodilo još nešto? — upita šapatom.
— Došlo je još nekoliko krijumčara da pročitaju cedulju; ali već
četvrt časa ovde je sve tiho.
— Predlažem da ipak sačekamo još koji trenutak. Je li vam mnogo
hladno?
— Mogu izdržati.
Tako prođe još dobra četvrt časa. Tek tad se usudiše da izađu iz
skloništa i krenu prema hrastu.
— Sad smo, koliko to čovek može proceniti, sigurni od
iznenađenja — reče Arnt. — Pogledajmo najpre još jednom šta sadrži
tajno pismo.
On izvuče suvi čvor i sanduče se opet nađe u njegovoj ruci.
— Svetlost! — zatraži. — Ovde je moj fenjer, a tu su i šibice.
Zapalite.
Eduard posluša, a Arnt osvetli unutrašnjost sandučića. U njemu je
još bila cedulja sa uputstvom za Hajngrund. Eduard već htede da
sanduče vrati u šupljinu, kad ga Arnt zgrabi za ruku.
— Stoj! Dno sandučića izgleda kao da je oblepljeno hartijom. —
Stvarno. I nešto piše na njemu!
On prinese fenjer bliže i pažljivo pogleda.
— Ovo su brojke — reče. — Čekajte! Ja ću ih brzo prepisati; ne
smemo se više ovde zadržavati.
On izvadi beležnicu i zabeleži sledeće brojeve:

25. 6. 8. 16. 6. 13. 20. 7.

15. 25. 6. 24. 21.
8. 23. 18. 25. 23. 18. 7.

113
 Tada ugasi fenjer, stavi beležnicu u džep i vrati sanduče u šupljinu
hrasta.
— Znate li šta znače ovi brojevi? — upita Eduard.
— Zasad ne znam. Ali mislim da je to neka vrsta tajnog pisma. A
sad, hajdemo.
— Kuda?
— U selo. Bliže nam je nego šumarska kuća. Moram odgonetnuti
tajne znakove, a pri tome mi vi možete ustrebati.
— Onda hajdemo k meni, gospodine Arnte. Moji roditelji sigurno
već spavaju; a pogotovu braća i sestre.
— Dobro! Hajdemo k vama.
Na putu do Hauzerove kuće nisu sreli žive duše. Arnt osmotri
siromašnu sobu tkačke porodice i klimnu glavom.
— Dakle, ovde vi stanujete, živite i radite — reče tiho, duboko
dirnut. — Nadajmo se da će uskoro doći kraj svake bede.
Seli su za sto i Arnt izvadi beležnicu. Po želji detektiva i Eduard
ispisa brojeve da bi mu pomogao pri odgonetanju.
— Kako izgleda, ovo su tri reči — reče Arnt. — Svaka cifra
označava jedno slovo.
— Možda. Ali, pitanje je kom slovu odgovara koja cifra.
— Verovatno prema azbučnom redu!
— To bi bilo sasvim providno. Ipak pokušajmo.
Ali na ovaj način cifre prvog reda nisu dale nikakvu razumljivu reč.
— Ne ide — razočarano reče Eduard.
— Ne smemo tako brzo gubiti hrabrost, — nasmeši se Arnt. —
Sem toga, ovo sigurno nije baš neko složeno tajno pismo, jer
krijumčari nisu učeni ljudi.
Ključ mora odgovarati njihovom obrazovanju. Znači, i; najprostiji
član tajne družine mora razumeti pismo, a to je možda čovek koji je
tek naučio da čita i piše.
— Svakako.
— A najjednostavnije za takve ljude, ako to treba da bude nešto
tajno, bila bi abeceda unazad.

114
 — Ah, unazad! — uzviknu Eduard usrdno. — Onda dvadeset i pet
znači A, a jedan 3?
— Tako je.
Eduard se za trenutak nadnese na slova, a onda reče:
„Odgonetnuo sam!“
On ispisa brojeve u jednom redu, a slova ispod njih, tako da je
izgledalo ovako:
25 6 8 16 6 13 20 7
A u s k u n f t1

— Obaveštenje — tačno! — reče Franc Arnt, koji je namerno

pustio Eduarda da to pronađe. Sada; je sam, prema istom
jednostavnom ključu, ređao odgovarajuća slova ispod drugih cifara.
Tako je nastala sledeća slika:

15 25 6 24 21
L a u b e2

8 23 18 25 23 18 7
S c h a c h t3

— E, tu smo već korak dalje: — Obaveštenje — zasvođen trem —

jama — smešio se Arnt. No, tad podiže obrve. — Ali, hm, zasvođen
trem! Postoji li tamo takav trem, u...
— O, ne! — upade Eduard. — Ne postoji trem, ali postoji čovek.
Stražar jame se zove Laube.
— Sjajno! Jamski stražar Laube! Kakav je to momak?

1 obaveštenje
2 zasvođen trem;
3 jama

115
 — Neljubazan i zatvoren — glasilo je Eduardovo obaveštenje. —
Baš nešto rđavo se o njemu ne zna, ali ni nešto dobro.
— Ti su obično najgori. Kad je on na straži?
— Samo noću.
— Gde stanuje? Gore u preduzeću?
— Da. Njegov stan je naspram jedne stare šupe, u blizini velikog
dimnjaka. Hoćete li da razgovarate s njim?
— Docnije. Za danas možemo biti zadovoljni postignutim
uspehom. Ubuduće, pre svega, imajte na umu: uzdržljivost i
obazrivost! Obilazite hrast samo kad je u pitanju osnovana sumnja i
bez velike potrebe nemojte pogledati u sanduče.
— U potpunosti ću se držati vaših uputstava. Kad ću vam opet biti
potreban?
— To sad još ne mogu reći. U stvari, mislio sam sutra uveče, ali,
pade mi na pamet, sutra je maskenbal.
Eduard Hauzer, koji je do tog trenutka bio tako živahan i čio,
najednom, kao da je svestan krivice, pognu glavu.
— Da, sutra je maskenbal.
— I vi zaista hoćete da idete?
— Moram.
Na Arntovim usnama se pojavi lak osmeh.
— Pa, naravno, morate! Stvari srca su u određeno doba života
najvažnije. Nemam ništa protiv toga, — produži videvši kako ga
Eduard neobično stidljivo gleda iskosa — ali ja vam ne mogu pomoći.
Hoćete tamo u zatvoreno društvo. Eto, o tome sam razmišljao. Hoćete
tamo da zaštitite svoju Anđeliku. Kako vi sve to u stvari zamišljate?
— Zaštitu? — upita Eduard prostodušno.
Arnt se smešio.
— Nisam mislio baš na to, nego na probijanje u zatvoreno društvo.
Ispričajte mi to. Imajte poverenja u mene.
Eduard sigurno nije imao nečistu savest kad je ono u gradu uzeo
iglu pribadaču i napisao pismo, koje je bilo potpisano sa „šumska
utvara“, pismo koje je trgovca Štrauha trebalo da udalji sa bala pod
maskama. On je to uradio naslepo, kao što često čine nepromišljeni

116
mladići. A što se pri tome poslužio smicalicom, to nije poticalo od
njegovog bića, nego iz okolnosti u kojima je živeo. Eduard Hauzer je
bio dete siromašnog tkačkog sela Hoentala, oko koga je kružila
šumska utvara, gde su se ljudi bojali te aveti, i primali je kao nešto
nužno, ali i kao stvarnost, s kojom se mora računati.
To je bila neka vrsta prividnog sveta. I, čudnovato, pred strogim,
jasnim očima detektiva najednom se srušio taj prividni svet u duši
Eduarda Hauzera. Mladić se instinktivno stideo svoga dela, i sad se
borio sam sa sobom da prikupi hrabrost i sve prizna.
Ispričao je Arntu o pismu.
I onda je doživeo ono čega se u potaji pribojavao. Arnt ga je najpre
gledao očima punim neverice, zatim njegov izraz postade strog i
odbojan. I oštro zazvučaše njegove reči.
— To, naravno, niste smeli učiniti. Vi, izgleda, uopšte ne znate da
ste se time s više strana izložili velikoj opasnosti.
— Sa pismom? — upita Eduard obeshrabreno.
— Da, — reče Arnt grubo i kratko — pre svega s pismom! Ta, vi
niste dete. Morali ste znati šta radite. Pismo je falsifikat, i još više.
Mladi brđanin je to jedva shvatio, i detektivu, koji je bio sin iste
domovine, i koji je umeo da saoseća s ljudima, oskudnim rečima otkri
svu bezazlenost svoje duše. A pošto je Arnt ovaj slučaj dobro razumeo,
nije ga dugo mučio ispitivanjem.
— Dobro — reče on. — Što je bilo, bilo je. Pismo je sad tu, i s njim
moramo računati. Kao i sa posledicama. Što se priredbe tiče, to može
biti sasvim povoljno po vas. Idite tamo i bdite nad svojom Anđelikom!
— A ja ću možda biti slobodan da vodim glavni nadzor.
Tako je Eduard Hauzer, sasvim skrušen i obeshrabren, ostao kod
kuće, dok je Franc Arnt, ozlovoljen i neraspoložen, krenuo u šumarsku
kuću.
Tamo je u svojoj sobi našao dobro spremljenu večeru. Bio je
gladan, ali mu jelo nije prijalo. Posle jela uze neku knjigu, ali su mu se
misli ponovo vraćale na događaje toga dana. Pred njim su, kao u
avetinjskoj igri, lebdeli Hajngrund i Finkenfang. Stoga nikako nije
mogao da se usredsredi na čitanje. Odjednom ga trže jedan pucanj. Za
njim usledi drugi, treći...

117
 Arnt je prisluškivao kroza zatvoren prozor. Bili su to pucnjevi iz
puške. Znao je šta se događa.
On nije bio jedini koji je to čuo. Ubrzo u hodniku ču težak šumarev
korak i neko zakuca na vrata.
— Spavate li već, gospodine rođače?
— Ne, uđite.
Stari se uvuče u sobu.
— Jeste li čuli pucnjavu?
— Dabogme. To je bilo u Hajngrundu.
— Otkud znate?
— Graničari i krijumčari su tamo naišli jedni na druge. Sam sam
javio službenicima da će šumska utvara danas preći granicu kroz
Hajngrund.
Na ovu vest dobri Vunderlih iskolači oči. Svog gosta je gledao sa
čuđenjem punim strahopoštovanja. Sada je bio uveren da će ovaj
čovek uspeti najzad da se obračuna sa napasti pograničnih mesta, sa
šumskom utvarom.

118
 JEDAN SMEO PODUHVAT

Ni Eduard Hauzer te noći nije mogao zaspati, naravno iz drugog

razloga nego Arnt. Njegove misli su bile kod Anđelike, i to ga je
ispunjavalo nemirom.
Sutradan ujutru, u četvrtak uoči poklada, roditelje i braću i sestre,
s novim članovima kuće, decom pisara Bejera, našao je za doručkom.
Pošto nisu imali dovoljno stolica, mališani su se šćućurili na nekom
starom sanduku.
Neko pokuca na vrata, i stari seoski berberin uđe unutra.
— Dobro jutro! — pozdravi čovečuljak, trljajući ruke crvene od
hladnoće.
Zadivljeno je udisao miris kafe.
— A šta je to, prijatelju Hauzeru, — čudio se. — Vi danas terate
brigu na veselje! Ta kod vas miriše kao na krštenju.
— Gotovo da je tako — nasmeja se gospođa Hauzer.
— Hoćete li da popijete s nama jednu šolju?
— Oho, to je privlačan poziv! Dva za jednog i tri za dvojicu! Izgleda
mi da ste najednom postali bogati — smešio se Bader radoznalo i seo
na krajičak sanduka, koji su deca za njega oslobodila. — Ovako izvrsnu
kafu nisam još nikad ni izdaleka pomirisao. I to još zaslađenu! E, to ću,
naravno, primiti. Ali je neću uzeti badava. Donosim vanredne novosti.
Novosti! Ova reč privuče pažnju cele porodice Hauzer. Bader se
najednom nađe u središtu pažnje. Smeškao se polaskan. Tajanstveno,
tihim glasom, on saopšti:
— Mislim da su uhvatili šumsku utvaru.
— Šumsku utvaru? Uhvatili?
Svi su ga gledali zanemeli, kao bez daha, dok najzad stari Hauzer
ne progovori.
— Belu šumsku avet...?
S nadmoćnim gestom Bader to odbi.

119
 — Šumsku avet! Ne govorimo više o strašilu za decu! Mislim na
vođu krijumčara. To sad znam iz pouzdanog izvora.
— Tako, tako — reče tkač. — Dabome, i ja sam to pretpostavljao.
Dakle, taj vođa je uhvaćen?
Bader se malo povuče u sebe.
— Vođa, naravno, još nije.
— Ali njegovi ljudi jesu?
— Ni oni, naravno, još nisu.
Eduard bi se najradije slatko smejao. Stari Hauzer je bio ljut,
njegova žena razočarana.
Tada Bader pokuša da spase svoj ugled, on ponovo uze važan izraz
i poče:
— Ali krijumčarima su ušli u trag, u trag, dragi moji! To je već
nešto. Noćas u Hajngrundu se to dogodilo. A sad dolazi ono glavno.
Graničari, koji uvek osluškuju po selu, juče su nekako saznali da se na
Finkenfangu nešto dešava. I šta su učinili? Otišli su i polegali tamo po
snegu i hladnoći, iza velikog kamenja, da dočekaju krijumčare. Čekali
su i čekali, i ništa se nije dogodilo. Onda je iznenada došao neki stranac
i rekao im da ih je neko namagarčio, a da će za jedan čas krijumčari
preći granicu.
Bili su zaprepašćeni ovim izveštajem. Onda, bar za gospođu
Hauzer, najedanput bi izbrisana granica između šumske utvare i
čoveka. Činjenice su govorile o tome da ta šumska utvara stvarno nije
ništa drugo nego vođa krijumčara. I, najzad pominjanje tajanstvenog
stranca, koji je graničarima ukazao na grubu zabunu, na prevaru, čije
žrtve umalo nisu postali.
Eduard prvi progovori.
— Neki stranac? — upita on.
Bader klimnu glavom.
— Naravno, potpuno nepoznat čovek. Graničari mu prvo nisu
verovali, ali su najzad ipak krenuli u Hajngrund i, stvarno, tamo im je
gomila krijumčara pala u ruke. To jest, momci su samo pobacali tovare
i pobegli. Tako je krijumčarena roba oduzeta. Niko nije uhvaćen, i još
se ne zna ništa više.

120
 To je govorljivi Bader ispričao o događajima u prošloj noći. On je
razgovarao sa jednom svojom starom mušterijom, s jednim
graničarem, i od njega sve to saznao.
Eduard Hauzer nije čuo mnogo novoga. Posle ručka je otišao da
donese svoj domino za maskenbal.
Uz put ga je sreo neki stari seljak sa gustom bradom i
snežnobelom kosom, na koju je navukao izlizanu i pocepanu šubaru.
Čovek je snažno dimio iz široke lule.
— Dobar dan, starče! — pozdravi Eduard.
— Hvala, mladiću! Kuda ideš, ako smem pitati?
— Dolazim iz Hoentala i idem u grad.
— Svakako si otmen momak?
— Gotovo — nasmeja se Eduard, koga je uveseljavalo neobično
ponašanje starčevo.
— To se vidi na tebi. Ko posećuje balove pod maskama, taj mora
imati dosta novca u džepu.
Pri tom nepoznati lukavo namignu, dok je; iz debele lule izvlačio
ogromne oblake dima.
Mladi Hauzer nije znao šta se ovo dešava — starca nikad nije
video. Kako je taj stranac mogao znati da će Eduard danas ići na
maskenbal?
— Kako vi to mislite? — upita on najzad, — Ko ste vi u stvari?
Tada nepoznati skide masku. To jest najednom poče govoriti
prirodnim glasom.
— Stranac! Tako, mladiću, sad znaš sve? Nije svaki čovek ono što
nam se čini da je. Upamti to.
Potom se okrete i produži dalje. Samo preko ramena posla
Eduardu još jedan pozdrav.
— Ja, glupi tikvan! — čudio se Eduard. — Ovo je Arnt, Franc Arnt!
Zato on zna za priredbu! Ali, moram priznati, rođeni brat ga ne bi
poznao.
Kad je Eduard došao kod iznajmljivača maski, srce mu je snažno
lupalo. Bojao se da se Štrauh setio svoje igle, pristupnice za bal u
kasinu, i da ju je tražio.

121
 Dok se on nesigurno osvrtao oko sebe, iznajmljivač mu se ljubazno
pokloni.
— Danas vam mogu ponuditi nešto bolje nego što je domino, pod
uslovom da platite još nekoliko maraka.
— Šta je to? — upita Eduard s potajnim uzdahom olakšanja.
— Izvrsna karakterna maska. Ona tamo. Turčin. Trgovac Štrauh
ga je naručio za sebe, ali je, u poslednjem trenutku preko momka
otkazao.
Eduardu je ovo izvanredno odgovaralo. Sada se, ukoliko je neko
znao kakav je kostim Štrauh izabrao, mogao mirno pojaviti na
maskenbalu umesto njega. Drugo, bio je siguran da Štrauh stvarno nije
dolazio i da je pismo, ono glupavo pismo, zbog kojeg ga je Arnt toliko
osuđivao, učinilo svoje. I, treće, bilo je jasno da Štrauh još nije primetio
da mu nema igle, ili je bar nije tražio.
Eduard je likovao. Ali je ove misli zasad potisnuo.
— A cena? — upita on.
— Šest maraka, manje kapara.
Danas Eduard nije morao da cicijaši. On izbroja traženu svotu.
— Spakujte kostim. Evo novca.
U Hoentalu Eduard izbeže da prođe glavnom ulicom. Nije hteo da
ga ljudi vide s paketom. Bojao se da bi se neko mogao dosetiti šta
sadrži. Zato skrenu na putanju iza kuće.
Ipak, nije uspeo da neprimećen stigne kući. Na vratima
Hofmanovog vrta Anđelika je čistila sneg i pravila putanju.
Kad ugleda Eduarda, lice joj se zarumene kao vatra. Okrenula se
da bi izgledalo kao da ga nije videla.
Eduard je znao da se ona samo pretvara da ga ne vidi. Osećao se
duboko uvređenim, ali je ipak zastao kraj nje i prošaputao njeno ime.
Ali Anđelika se ne okrenu. Samo je razmahivala metlom, tako da
se sneg visoko dizao.
— Anđelika — ponovi on.
Pravila se kao da ga ni sad nije čula.
— Anđelika!
Tek tada se napola okrenu k njemu, ali ga i ne pogleda.
122
 — Gospođice Hofman!
Tada se ona uspravi.
— Šta želite, gospodine Hauzeru?
Tada još jednom zatreperi njegovo dobro, verno srce. On joj pruži
ruku.
— Hoću da se pomirimo, Anđelika, da se pomirimo! Daj ruku!
Anđelika je već morala imati nečistu savest kad nije čula ove
glasove srca i nije videla pruženu ruku. Ali, naravno, gordost i oholost
su u stanju da u jednoj u osnovi bezazlenoj ljudskoj duši načine pustoš.
I tako Anđelika, koja nije htela da se odrekne sebičnog zadovoljstva,
učini jedino što joj je preostalo. Ona odmahnu glavom.
— Ne znam šta hoćete...
Tu joj Eduard upade u reč.
— Ali, Anđelika. Pa ja sam samo hteo — hteo sam samo da te
oslobodim tvoje okrutnosti. Ti me uopšte nisi videla, uopšte nisi čula.
A mene je srce tako bolelo. Anđelika, zar zaista možeš da budeš tako
zla prema meni?
Ona se branila praznim rečima.
— Nisam ja zla. — I pošto Eduard na ovo nije odmah ništa rekao,
svesna krivice, sama je nastavila svoje misli. — Znam već šta misliš.
Smatraš rđavim što idem na maskenbal, što jednom hoću sebi da
dozvolim zadovoljstvo, kakvo ovde nemamo svakog dana. Kad bi me
ti stvarno voleo, kad ne bi uvek mislio samo na sebe, ne bi mi zavideo
na bezazlenoj radosti.
Sad se Eduard pribra. Našao je najzad i pravu reč.
— Ne zavidim ti ni na kakvoj stvarnoj sreći na svetu, Anđelika. Ali
to što tražiš tamo nije bezazlena radost. To zadovoljstvo je pod
velikim znakom pitanja.
— Kako?
U ovom trenutku Eduard je čak imao snage da se ozbiljno naljuti.
On je kresao.
— Ta ne pitaj: kako. Znaš ti sasvim dobro na šta ja mislim. Kad bi
sa mnom išla na neku zabavu, to bi bilo...
Tu mu preseče reč jasan, pomalo nestašan, pomalo drzak smeh.

123
 — Pa, naravno, sa vama, gospodine Eduarde Hauzeru! Tada bi
sigurno sve bilo drukčije. — Ljubomora, ljubomora!
Ona ponovo zgrabi metlu, šmugnu ka kućnim vratima i preko
ramena doviknu zbunjenom momku:
— Posle priredbe opet ćemo razgovarati! Možda će vaša
ljubomora dotle izvetriti! — I nestade u kući.
Eduard pređe rukom preko očiju kao da hoće da izbriše neki
mučan utisak. Disao je duboko i teško. Ne, sve je prošlo, sve je svršeno.
Preskočio je preko ograde roditeljskog imanja i sakrio odelo za bal
tamo gde čuvaju hranu za koze. Njegovi nipošto ne smeju naslutiti šta
namerava.

Poklade su svuda dan radosti i veselja. Ali ko hoće da učestvuje u

proslavi, mora imati novca. I tako su tkači, koji u subotu nisu završili
posao, došli u Zajdelmanovu kancelariju da predaju sukno i da prime
platu. Mnogi su radili preko noći da bi za poklade skuckali koji groš
više.
Tako je kod Zajdelmana i sina celo popodne bilo puno posla. Tek
kad se smračilo, otišao je i poslednji tkač.
Zajdelmanovi su rano večerali. Posle večere Fric ponovo ode u
zadnju kancelarijsku prostoriju, da još nešto zavede u knjige. Ubrzo za
njim dođe i stric.
— Ne uznemiravaj se! — reče on, i sede na stolicu. —: Nije me k
tebi dovelo ništa važno.
— Već sam gotov.
Fric spusti pero i zagleda se u Avgusta Zajdelmana.
— Reč je samo o današnjoj zabavi. Misliš li stvarno da će ta
devojka doći?
— Sasvim sigurno.
— Žene su katkad ćudljive kao aprilsko vreme.
— Možda, ali italijanski kostim mami. Sem toga, obezbedio sam se
i preko oca. Ako bi se kći i predomislila, on će se postarati da ona održi
reč.

124
 Lice Avgusta Zajdelmana je u tom trenutku izgledalo veoma
pohotljivo. Sinovac je znao šta to znači i nasmejao se drsko.
— Da, da, mala Hofmanova je dražesna. A suvarak sam već dao da
se hladi. Ha, ha!
— Za tim teže bezbožnici — reče rentijer, padajući u popovski
zanos, po staroj navici. — Suvarak. Hm. Ova devojka sigurno još nikad
nije pila suvarak. Moram reći, zavidim ti na današnjoj večeri.
— Mogu pretpostaviti — nasmeši se Fric.
Ali, stric je ciljao na nešto drugo. I najzad reče to sasvim otvoreno:
— Ti bi mi, u stvari, mogao učiniti uslugu, Friče.
— Kakvu uslugu?
— Da povedeš i mene. Hteo bih da učestvujem na zabavi.
— Ne, dragi striče! — odbi Fric. — Društvo je zatvoreno!
— Pa šta onda! Ako jedan, jedan više bude prisutan, to ne znači
ništa.
— Ne možemo dopustiti nikakav izuzetak; inače bi svako doveo
još nekoga.
Iza vrata zidnog ormančića tupo zazvoni zvono. Fric se osvrnu i
poče brojati.
— Jedan — dva — tri — četiri. Do đavola, neko obaveštenje! A ja
sad nemam vremena.
— Zbog zabave?
— Da. Za pola časa moram poći.
— Ali obaveštenje se ipak mora dati.
— Naravno! Učini mi uslugu i preuzmi to na sebe!
— U stvari, tražiš malo previše! — progunđa rentijer. — Moju
molbu naprosto odbijaš, a ja treba...
— Ako ti nećeš, moram zvati oca — prekide ga Fric. — Stvar ne
trpi odlaganje.
On pođe vratima. Tada se stric predomisli.
— Dobro. Preuzeću stvar. Znam o čemu je reč. Daj odgovor.
Fric izvadi ključ iz džepa, otvori njime onaj zidni ormančić u
sobnom uglu i između čaša i flaša rukom dopre do jedne drške koja je

125
zbog nečeg bila stavljena na zadnji deo ormančića. Potom opet
zaključa orman.
— Đavo bi znao ko to nešto traži! Lampa je u podrumu, i sve ostalo.
Ključ je ovde.
Avgust Zajdelman ode u mračni podrum i tamo zapali lampu. U
zadnjem delu otvori jedna vrata i pošto prođe kroz njih, zatvori ih opet
za sobom.
Sad se našao u nekom dugačkom hodniku koji se, reklo bi se,
pružao pod zemljom. Kraj vrata je stajao neki stari sanduk, čiju je
bravu taj ključ otvarao. Stric se malo zadržao kraj ovog sanduka, pa
produži mračnim hodnikom.
Dok su Hauzerovi sa četvoro dece pisara Bejera sedeli za večerom,
Eduardu se učini kao da je neko tiho kucnuo na prozorski kapak.
Niko na to ne obrati pažnju, i Eduard iskoristi prvu priliku da
neupadljivo iziđe napolje. Nije se prevario. Iza kućice je stajao Arnt,
naslonjen na staju za koze, tako da ga niko nepozvan nije mogao
primetiti.
— Nešto važno? — upita Eduard radoznalo.
— Sad još nije, — uzvrati Arnt — ali smeram nešto što bi moglo
imati važne posledice. Dakle, Sigurno idete na maskenbal?
— Da, sigurno.
— Možda će biti potrebno da još danas s vama razgovaram.
— Gde i kad da se javim?
— Doći ću u krčmu i tamo poručiti čašu piva.
Izgledalo je da Eduardu ovaj predlog baš ne odgovara.
— U gostionicu? — upita on oklevajući. — Mislite li da vas tamo
potražim u kostimu i s vama razgovaram?
Arnt se smeškao. Dopala mu se revnost mladog čoveka, koji se
trudio da sve uzme u obzir. Uostalom, on je sam sve odmerio. Nije mu
bilo toliko stalo da ove večeri, u slučaju potrebe, zatraži usluge
Eduarda Hauzera, nego je mnogo više želeo da bdi nad svojim
štićenikom, jer je slutio da Eduardov odlazak na maskenbal verovatno
neće proteći sasvim glatko. Bilo je tu previše grebena i opasnosti.

126
 — Ne treba da me tražite — objasni mu. — Sešću tako da me
možete videti čim kroz vrata bacite jedan pogled. Ako ne ranije, onda
me potražite kad budete odlazili. Naravno, stalno ću vam biti na
raspolaganju i...
— Ah, tako! — upade mu Eduard u reč. Mladi Hauzer je sada
razumeo na šta je Arnt mislio. — Vi strahujete?
— Volim da u svemu budem obazriv. Takav je moj poziv, a to
preporučujem i vama. Mnogo šta je pod znakom pitanja. Vi volite
devojku. Neko drugi će večeras s njom igrati. Ljubav i ljubomora mogli
bi vas navesti na nepromišljenost.
— Dajem vam reč...
— Dobro, dobro! — uzvrati Arnt. — Znam da imate najbolje
namere.
Arnt steže mladiću ruku i ode. Put ga je vodio kroza selo, ka
rudniku. Prošavši kraj usamljenih zgrada, zaustavio se kod
osvetljenog prozora naspram velikog dimnjaka.
To poslepodne je osmotrio predeo. A onda je za sprovođenje svog
plana mudro sačekao veče. Bila mu je potrebna zaštita pomrčine, jer
je računao s tim da njegova avantura možda neće proteći potpuno
glatko. Osim toga, znao je da je u opasnosti. Arnt se drznuo da uđe u
lavlju pećinu.
Zakucao je na mala, iznutra dobro zatvorena okna. Jedan glas
viknu. — Evo me odmah! Tada se otvoriše vrata pokraj prozora i jedna
ženska glava proviri.
— Šta je? — upita žena.
— Stanuje li ovde stražar Lauber?
— Da.
— Mogu li s njim malo da porazgovaram?
— Samo uđite!
— Radije bih mu saopštio napolju ono što imam da kažem.
— Ali, hladno je, a on je za večerom.
— Ne mari. Ako treba, sačekaću malo. Uostalom,, vaš muž može
prekinuti jelo za nekoliko minuta.

127
 To je zvučalo nekako određeno i žena se nije usudila da
protivureči. Ona se povuče, a ubrzo se pojavi i stražar Laube, koga je
Eduard pomenuo u vezi s tajnom porukom za krijumčare.
— Zašto nećete da uđete u sobu? — upita on mrzovoljno, držeći
kvaku otvorenih vrata.
— Imam svoje razloge za to — izjavi Arnt značajno. — Moja stvar
je sasvim posebne prirode. Zatvorite vrata!
Stražar nerado posluša, a onda se u pomrčini zagleda u stranca.
Primetio je da nepoznati desnom rukom briše desno oko.
— Ah, tako — reče on umiren i, kao nenamerno, ponovi pokret
poznog posetioca. — A šta želite?
— To biste u stvari morali pretpostaviti.
— Pretpostaviti? — izigravao je Laube bezazlenost. — Zašto?
— Zbog ovoga — reče Arnt i još jedanput ponovi tajni znak za
raspoznavanje bande šumske utvare. Uz to se još i značajno nakašlja.
Ali Laube je bio oprezan čovek.
— Ne bi bilo naodmet da se izjasnite malo jasnije — reče on. —
Ako i dalje ovako budemo razgovarali, nećemo se pomeriti s mesta i
smrznućemo se ovde.
— Onda vam savetujem da posle uzmete vruć grog. To pomaže —
nasmeši se Arnt, izvadi novčanik i pruži stražaru ceo talir.
Laube površno osmotri novac i spusti ga u džep.
— Hvala — promrmlja. — Niste, izgleda, rđav trgovac. Znate da se
u posao nešto mora uložiti da bi se zaradilo.
— Tačno ste pogodili šta hoću — potvrdi Arnt.
— Stvarno mislim na posao, i to na veoma unosan posao.
— Da, da. Ali vremena su rđava.
— Znam. Juče je ovdašnjim preduzimačima pao na žito veliki grad.
— Juče? Ovde?
— Naravno, u Hajngrundu.
Sad Laube još jednom odigra komediju da bi se osigurao.
— Gospodine, — planu — o čemu to govorite? Ne mislite, nadam
se, da ja imam posla sa krijumčarima!

128
 Ali Arnt smeškajući se spusti Laubeu ruku na rame.
— Naravno da mislim, dragi prijatelju. Inače ne bih došao k vama.
I ja pripadam tamo — ili, bolje, hteo bih da pripadam, hteo bih da
poslužim ljudima koje spominjete, da nešto prenesem preko granice.
Ta nemojte se više pretvarati! Uzalud gubimo vreme. Vidite da sam
upućen u sve. Odgovorite mi jednostavno na pitanje: mogu li
razgovarati s vođom?
— Na koga mislite?
— Na njega, velikog nepoznatog!
— Da li ga poznajete?
— Ne, inače bih sebi uštedeo ovaj zaobilazni put preko vas. Sem
toga, rekli su mi da ga niko ne poznaje.
Stražar još nije bio potpuno siguran. Ali Arnt nije popuštao. I tako
na kraju pobedi njegova istrajnost. Kad se još jedan talir nađe u
Laubeovom džepu, on odvede stranca do jedne šupe i otvori vrata.
— Pričekajte ovde. Videću šta se može učiniti.
Arnt zakorači u šupu. Tu primeti da je veća polovina prostorije
ispunjena snopovima slame. Laube htede da se udalji i da iza Arnta
zaključa vrata. Ali detektiv to nije dozvolio.
— Stoj! Ne dozvoljavam da me zaključate. Izvolite pomisliti da i ja
moram biti nepoverljiv kao što ste i vi! Idite! Čekaću kraj otvorenih
vrata.
Po koracima koji su se gubili Arnt utvrdi da Laube ide prema
svome stanu. Još jedan trenutak detektiv je prisluškivao, a onda se
raskomoti na gomili slame. Njegov položaj nije bio nimalo bezopasan.
Ali za njega to nije bilo ništa novo. Čak je pomalo i uživao u tome,
radoznalo iščekujući dalji tok događaja.
Posle pola časa ponovo se čuše lagani koraci.
Tada Arnt vide kako neko ulazi u šupu; njegove oštre oči su se
toliko privikle na pomrčinu, da je čoveka mogao prilično dobro
raspoznati. Bio je srednjeg rasta, nosio je stari kaput, sa brižljivo
podignutom kragnom, a na glavi je imao neki pohaban filcani šešir,
opuštenog oboda. Lice mu je bilo pokriveno crnom maskom, ruke u
rukavicama.

129
 — Ovaj čovek je veoma oprezan! — ustanovi Arnt. Neće mi biti
lako da s njim igram igru. Čekao je da bude oslovljen.
— Ima li nekoga ovde? — upita prerušeni dubokim, primetno
izmenjenim glasom.
Arnt skliznu sa gomile slame, tačno pred noge nepoznatoga.
— Ovde sam — reče, čuvajući se da ne oda pravi zvuk svoga glasa.
Pa i on je imao isto toliko razloga da se čuva, da ga docnije po govoru
ne poznaju.
— Šta hoćeš od mene?
— Da pregovaram o poslu — izjavi Arnt.
— To mi je stražar već rekao i iz njegove priče nisam mnogo
saznao. Samo, osećam da nas ti mešaš sa krijumčarima, koji se nalaze
pod komandom šumske utvare. Ti si u zabludi. Mi jesmo tajno društvo,
ali je naš cilj da krijumčarima oduzmemo oružje i razobličimo šumsku
utvaru. Primećujem da s krijumčarima hoćeš da praviš poslove. Zato
ću te uhvatiti i predati policiji. Čuvaj se! Ne pomišljaj na otpor! Imam
oružje, a napolju stoji Laube s otkočenim revolverom. Ti si u našoj
moći. Mi ćemo...
Tu Arnt izgubi strpljenje i žustro prekide nepoznatog:
— Štedi svoje glupe priče, šumska utvaro! Nas dvojica nosimo
jednake kape, i dobro ćemo učiniti ako se lepo sporazumemo. To će
doneti unosan posao.
— Nisam ja šumska utvara — promrmlja drugi.
— Mene time nećeš nasamariti.
— Verovao ili ne verovao, tako je.
— Onda mi je žao što smo se uzaludno trudili. Šest hiljada maraka
bismo nas dvojica na ovome mogli zaraditi.
Poslednju primedbu Arnt je ubacio kao sasvim uzgred, a ipak je
upravo ona sadržavala mamac, na koji je hteo da ulovi protivnika.
Računao je s gramzivošću kralja krijumčara. Zato je pomenuo ovoliku
svotu.
I pokazalo se odmah da je Arnt dobar poznavalac ljudi. Nepoznati
se predomislio.
— Šest hiljada maraka? Je li to istina?

130
 — Čak skromno sračunato.
— Toliko bi se na tom poslu uštedelo od carine?
— Sigurno.
— I ko, ili šta, jemči da ti pošteno misliš?
— Moja vlastita prednost. Vi ste mi potrebni.
— To ti kažeš. Ali možda si ti špijun graničara.
Arnt se čoveku u kaputu nasmeja pravo u lice.
— Čini mi se da sam iskreniji od tebe. Odmah sam ti priznao šta
hoću. A ti si se u početku dobro pretvarao. Sad najzad bez reči
priznaješ da si pravi čovek za moje ciljeve. Dakle, nemoj se dalje
uzaludno prenemagati.
— Moram biti siguran — uporno je produžio drugi.
— Pa to već jesi. Imaj na umu da sam Laubeu prišao s tajnim
pozdravom.
— Možda si ga doznao izdajom.
— Dopusti da završim! Dalje, za vezu s tobom obratio sam se
Laubeu. To je takođe dokaz moje upućenosti.
— Sigurno, ali od koga si to saznao?
— Stari hrast gore u šumi mi je pričao.
— Ti znaš...
—... sanduče s tajnim vestima...
— Hm — promrmlja posrednik krijumčara razmišljajući. A onda
promeni ton. Postade ljubazan.
— Predložiću vam nešto. Ja zaista nisam vođa, dakle, ne mogu
donositi odluke. Ali, dostaviću dalje vašu želju da s nama stupite u
vezu. Dođite sutra opet ovamo!
Arnt odahnu. Za prvi momenat je dovoljno postigao. Ali, nastavio
je razgovor sa prerušenim čovekom. Tražio je od njega bliža uputstva
i sasvim neprimetno izmamio neke podatke koji su sadržavali važna
obaveštenja. Tako je postepeno rasvetljavao tajnu, kojom se
okružavala šumska utvara. Njegov sagovornik je još bio obazriv, ali je
Arnt bio pametniji i tako je pobedila njegova lukavost.

131
 Na kraju je iskoristio pitanje nepoznatog o vrsti i količini robe,
koju, navodno, treba prokrijumčariti preko granice, pa je izvadio
jednu cedulju, koju je za ovaj poduhvat iz predostrožnosti pripremio i
stavio u novčanik. Pri tome je, da bi mogao čitati, izvadio zasenjenu
lampu, koju je stalno nosio pod kaputom i upalio je. To je imalo
dvostruku namenu. Prvo, oko krijumčara je moglo da vidi mnoštvo
banknota koje je Arnt namerno stavio uz cedulju. To je ponovo„
pobudilo njegovu gramzivost. Međutim, Arnt je gledao u lice svoga
sagovornika, koje je pokrivala maska. U uzbuđenju krijumčar je
pomerao masku tamo-amo, da bi bolje mogao videti. Tako je otkrivao
delove lica.
Zadovoljan, Arnt ugasi lampu. Njegovo lukavstvo je uspelo i on
zaključi da sada dosta zna o šumskoj utvari.
Najzad, obojica iz šupe iziđoše u noć.
— Dakle, sutra opet ovde! — ču se iza maske.
— Sutra ili prekosutra — kako moji poslovi dozvole — odgovori
Arnt.
Onda je krenuo i, ne osvrćući se, napustio krug topionice. Sa strane
je u mraku primetio neku priliku. Bio je to Laube, stražar. Arnt se
napravi kao da ga ne primećuje.
Krenuo je putem koji je iza sela vodio ka drumu, a potom u grad.
To je učinio da bi zavarao trag. Tek kad je bio sasvim siguran, vratio
se u luku natrag. Iza nekog žbuna, pokrivenog debelim snegom,
temeljito je promenio svoju spoljašnjost. Hteo je da ode u krčmu, da
bdi nad Eduardom Hauzerom. Tu se mogao pojaviti Laube da popije
grog, koji mu je preporučio. Dakle, trebalo je biti obazriv. Laube u
gostionici ne bi smeo poznati čoveka koji je malopre pregovarao sa
predstavnikom šumske utvare.

132
 TURČIN

Kad je gospođa Hauzer raspremala sto posle večere, čula je kako

napolju zvone praporci na nekim saonicama.
— To dolaze ljudi iz grada! — reče tkač.
— Kasino! — dodade njegova žena.
Pri ovim rečima ona je zabrinuto pogledala Eduarda, koji je
roditelje u pogodnom trenutku ipak upoznao sa nevoljom svoga srca,
ali im nije odao da i sam namerava posetiti bal u „Kasinu“.
— Hoće li Anđelika stvarno otići? — upita ga majka.
— Hoće! — potvrdi on kratko.
— Nešto mi tu nije jasno — uzdahnu majka. — Devojka inače nije
lakomislena.
Eduard ne odgovori, jer se istog trenutka otvoriše kućna vrata.
Tad neko zakuca, i — sused Hofman, Anđelikin otac, prekorači prag.
— Dobro veče! — pozdravi on, ali mu je glas bio hladan i
neljubazan.
Hauzer mu ljubazno dodade stolicu.
— Sedi, komšija, i dobro nam došao!
Hofman se oklevajući primače i sede na kraj stolice, kao da hoće
odmah da krene.
— Hvala! Neću da smetam, a i neću dugo ostati.
— Da smetaš? Kako to misliš?
— Dolazim, naime, samo da pitam... — On zastade, jer je sad i
njemu samom bilo neprijatno da to govori. Ali se odjednom trže i
savlada osećanje nelagodnosti.
— Hteo sam — za drva sam hteo pitati.
— Ah, za naramak drva, koji si nam pozajmio u subotu?
— Da. Bilo je tačno dvadeset parčadi.
— Mislio sam da ih je Eduard nedavno vratio zajedno s ugljem.

133
 — Ne. Moja Anđelika je donela natrag samo polovinu, a deset
cepanica je zaboravljeno.
— Onda će ti ih doneti jedno od moje dece.
— Ali brzo! Moja drva su meni samom veoma potrebna. Bolje je
da ih odmah uzmem sam.
— To je uvreda, susede!
— Uvreda ili ne, tako mora biti. Eto, Hauzeru, samo da ti odmah
kažem: ne želim da mi dolazi neko od tvojih.
Stari Hauzer je slušao.
— Kako? — upita on. — Ne želiš? Ne shvatam. Ta mi smo oduvek
bili dobri susedi.
— To je tačno, a ni sad ne treba da postanemo baš neprijatelji. Ali
neće odvesti ničem dobrom ako se nastavi ovako kao do sada.
— Kako? Na šta misliš? — raspitivao se Hauzer, kome je bilo vrlo
neprijatno što se ovakve stvari raspravljaju pred decom, koja su
stajala otvorenih usta.
— Još pitaš? Tvoj Eduard je danas ponovo razgovarao s mojom
Anđelikom. Ja mu to sad zabranjujem jednom zauvek. On joj se udvara.
To ne mogu da trpim, jer on nije čovek za moju kćer.
— A tako? Pa, oko toga se ne mogu s tobom prepirati. Ti si
Anđelikin otac i pozvan si da se brineš o njenom ponašanju.
— I ja mislim tako. Radujem se što to uviđaš. Uostalom, Zajdelman
mi je zabranio da s vama održavam veze.
— Zajdelman? A šta se to njega tiče?
— To je njegova stvar. Uostalom, Anđelika će ovih dana otići
Zajdelmanovima.
— A šta će tamo?
— Dobiće kod njih lepo nameštenje.
— Kakvo?
— Kao — hm, kako je to samo rekao Zajdelman kad me je juče sreo
u selu? Nešto naročito. Pomoć domaćici ili takvo nešto.
— Ne shvatam. Ali, čini mi se da tu nešto nije u redu. Upozoravam
te, susede!

134
 — Nije mi potrebno ni upozorenje ni savet. Znam sam šta treba da
radim, a čega da se manem.
Tim rečima Hofman prekrati svaki razgovor i spremi se da pođe.
Bračni par Hauzer, koji nije bio kadar da se brani od ovakve grubosti,
stajao je ukočeno i ćutke posmatrao suseda.
U tom trenutku ljubav prema Anđeliki uli hrabrost mladom
Hauzeru da se umeša u raspravu. Možda to nije bila samo ljubav.
Možda je Arnt, čovek koji je hteo da uhvati šumsku utvaru, probudio
u Eduardu ponos muškarca time što je dečaka otrgao iz krajnje bede i
njemu, koji dotle nije bio naročito uveren u svoju vrednost, poverio
važnu dužnost svog pomoćnika.
Bilo kako bilo, Eduard priđe i jednim hitrim pokretom zadrža
Anđelikinog oca.
— Zna li Anđelika da treba da ide u službu kod Zajdelmanovih?
— Ne zna. Njoj još nisam rekao, i ja ti strogo zabranjujem da se u
to mešaš. Čuo si šta sam saopštio tvom ocu. Moja kći te se ništa ne tiče.
Zašto uopšte pitaš?
— Zato što mislim da ona neće pristati. Mislim da se Anđelika neće
tako lakomisleno izložiti zlobnom ogovaranju.
— Ne govori o lakomislenosti, mladiću! — planu Hofman. — Plata
koju će Anđelika dobiti kod Zajdelmanovih nije naodmet, a što se tiče
zlobnog ogovaranja, moja kći je sebi nanela najviše štete time što se
družila s tobom.
On se sagnu, odbroja deset cepanica i bez reči iziđe na vrata.
Eduard je ukočeno gledao za njim, kao da ga je neko ošamario.
Majka je bila spremna da zaplače, a otac je pesnicom snažno lupio o
sto.
— Zaista je dosta — grmeo je. — Sad je svršeno s Hofmanovima.
Zapamti to, mladiću!
Eduard se htede usprotiviti. Tada ga majka, koja se bojala da ne
dođe do raspre, uhvati za ruku i nežno ga odgura do vrata.
— Iziđi malo na vazduh, Eduarde, i umiri se! — molila je. — Moraš
držati jezik za zubima i biti odvažan. Hajde!

135
136
 Eduard je posluša. I sam je hteo da iziđe; hteo je, pored svega i
nasuprot svemu, da zaštiti Anđeliku ove nesrećne večeri.
Ali još nije prikupio hrabrost da se preobuče u Turčina. Da još
jednom pogledam kako stvari stoje u krčmi, pomisli i, utonuo u misli,
krenu seoskim ulicom.
Stigavši do gostionice, vide da je tamo već veselo. U dobro
osvetljenoj sali treštala je muzika. Izgledalo je da je gostionica
prepuna.
Polako Eduard okrete natrag. Najedanput mu bi odvratan sav taj
bučni metež ove večeri. Najradije bi ostao u svojoj sobi. No pomisao
na Anđeliku ponovo ga ošinu. Ne sme je ostaviti bez zaštite.
Dok je tako razmišljao, vide kako mu u susret ide jedna ženska
prilika, ogrnuta velikim belim šalom. Htela je brzo da prođe pored
njega, ali ju je on ipak poznao.
— Anđelika! — uzviknu.
Ali ga ona nije čula. Požuri za njom i uhvati je za ruku.
— Anđelika, samo jednu reč! Čuo sam o tebi nešto što ne mogu da
verujem. Hoćeš li zaista ići Zajdelmanovima?
— Zajdelmanovima? — upita ona iznenađeno. — A šta ću tamo?
— Da postaneš kućna pomoćnica!
— Ko ti je to rekao?
— Tvoj otac. Bio je maločas kod nas.
— Kod vas? — ponovi ona s nesmanjenim čuđenjem. Izgledalo je
kao da je zaboravila na svoj prkos.
— Šta je hteo kod vas?
— Tražio je ostatak drva na koji smo zaboravili. No, pre svega
zabranio mi je da ikad više progovorim s tobom.
— O svemu tome ne znam ništa.
— I sad, eto, saznaješ. Možda te to uopšte neće ni dirnuti. Ionako
ti ne želiš da o meni znaš išta više.
— Je li i to rekao moj otac?
— Ne, to već i sam primećujem. Ideš na maskenbal?
— Naravno!

137
 — Dakle, ipak sam u pravu; ne mariš ti za mene. Inače mi ne bi
mogla pričiniti takav bol.
— To je sitničarska ljubomora.
— Ta nije, Anđelika! To je moja briga za tebe. Veruj mi, Anđelika,
nije to zabava za tebe!
Ona uvređeno zabaci glavu.
— Misliš li možda da je ,,Kasino“ za mene previše otmen?
— Ah, ti nećeš da me razumeš! Naravno, mislim da tamo nećeš
naći svoj krug.
— Ako to sad nije, može još postati — reče ona razdraženo. —
Laku noć.
S tim rečima ona žurno ode. Veza između dvoje mladih ljudi
ponovo je prekinuta.
Eduard Hauzer je koračao ulicom pognute glave. U njemu je sve
bilo mrtvo i prazno. Jedini pokret njegove duše malaksalih krila u
ovom trenutku bio je jarost prema drskom čoveku, koji se usudio da
izmami Anđeliku na bal.
U takvom raspoloženju ušao je u roditeljsku kuću i čuo da su
mlađa braća i sestre i Bejerova deca već u krevetu. I roditelji su već
bili spremni da odu na spavanje. Tako mu nije bilo teško da još jednom
napusti kuću. Tursko odelo je obukao u šupi. Zatim je privezao masku,
navukao neku staru kapuljaču, i krenuo po drugi put u donje selo, gde
se nalazila gostionica.
Anđelika se veoma samosvesno pope na prvi sprat, gde joj
garderoberka skinu veliki šal. Iz sale je čula muziku i galamu.
Odjednom kroz masku vide svoju sliku u velikom zidnom ogledalu.
Zadrhta, posmatrajući vlastitu pojavu u lakoj odeći.
Obuze je neobično osećanje, nešto kao kajanje što je tako slepo
prihvatila poziv nepoznatog čoveka. Dolazila je do saznanja da joj
ovde nije mesto.
Zašto su je u stvari pozvali? Društveni krugovi koji su se ovde
zabavljali brižljivo su se odvajali od siromašne klase tkača i nadničara.
Zašto su pozvali nju koja je i sama bila kći siromašnog tkača; nju, kojoj
su Zajdelmanovi ponudili mesto služavke u svojoj kući?

138
 Na sva ta pitanja Anđelika nađe samo jedan odgovor: jer si lepa, i
mladoj gospodi iz ,,Kasina“ izgledaš dopadljiva igračka za nekoliko
dokonih časova.
U lice joj udari rumen stida. Najradije bi od žene, koja je s nekim
čudnim osmehom stajala iza nje, zatražila svoj šal i pobegla odatle. Ali,
za to nije imala dovoljno hrabrosti, i tako je, ćutke i nesigurno, stajala
između stepeništa i ulaza u salu.
Najednom se otvoriše vrata sale, jedan gospodin u maski
konjičkog oficira iziđe napolje, iznenađeno podiže glavu i brzim
koracima se uputi Anđeliki.
— Ah, tu ste, lepa moja prijateljice! Najzad!
Zgrabio je devojčinu ruku i viteški je poljubio u vrhove prstiju. Ona
je to zbunjeno dozvolila. Nije bila naviknuta na ovakva udvaranja.
Tada oficir — to je bio Fric Zajdelman, čije lice se iza svilene maske
nije moglo prepoznati — uhvati Anđeliku za ruku i povede je.
— Sa čežnjom sam te iščekivao, lepa Italijanko! — šapnu joj na
uvo. — Čuješ li kako muzika poziva na valcer! Ova igra pripada,
naravno, meni.
Anđelika nije rado pošla sa nepoznatim, ali se nije ni opirala. Bila
je kao lutka koja ne oseća šta se s njom dešava. Kad bleštava svetlost
sale zaseni njene oči kroz otvore na maski, ona zastade. Naokolo je
videla parove igrača, gospodu i dame u šarenim, često neobičnim
kostimima, sve s maskama na licima. Violine su mamile. Kikot,
čavrljanje i smeh veselih glasova ispunjavao je veliku salu.
Tad nepoznati čovek obuhvati Anđeliku rukom oko pasa i zaplesa
s njom kroz veselu gomilu. Za to vreme devojka je uspela da malo
pribere svoje misli, i kad je muzika utihnula, ona upita svog partnera:
— Vi znate ko sam ja?
— Dabogme. Gospođica Anđelika Hofman.
— Prepoznali ste me po kostimu? Dakle, vi ste me pozvali ovamo.
— Tako je — potvrdi on.
— Smem li saznati vaše ime? — molila je.
— O, ne! — odbi on. — Time bi i sebe i mene lišila iznenađenja u
ponoć. U dvanaest časova skidaće se maske.

139
 Ona je ćutala. Uznemiravala ju je blizina stranog čoveka i čitava ta
neobična sredina. Naravno, dopadala joj se blistavost ove priredbe, na
kojoj je vladala raskoš neuobičajena za Hoental. Konjički oficir je
odvede za jedan mali, nešto udaljen sto. Tu ih je čekalo vino u ledu i
dve čaše. Anđelika se sa svojim partnerom morala kucnuti za veselo
veče i dobro drugarstvo. Vino joj odmah prođe kroz krv kao struja. Za
takva pića znala je dosad samo iz priča.
Sad nepoznati poče da ćaska s njom. Da li je želela da dođe? Kako
joj se dopada tu? Da li su je roditelji rado pustili?
Anđelika je sve potvrđivala.
— A šta je na to kazao miljenik vašeg srca? — raspitivao se Fric
Zajdelman.
Anđelika sagnu glavu. Znala je da se ova aluzija odnosi na njenog
Eduarda Hauzera. To ju je malo zbunilo.
— Dakle? — navaljivao je partner. — Kako je on to primio?
Onda se Anđelika prkosno ispravi.
— Ne znam o čemu govorite. — Nemam ja nikakvog miljenika.
— Zaista nemate? — smešio se oficir iza svoje maske. — Radovao
bih se ako govorite istinu. Onda ste slobodni, onda vam se ja mogu
ponuditi kao plemić. Slažete li se, milostiva gospođice?
Milostiva gospođice! Kako je to zvučalo! Neiskusnu devojku je
time bilo lako zaseniti. Pa kakvu je masku nosio! I kako se blistalo
prstenje na njegovim prstima!
— Da! — reče tiho.
— Onda hajdemo.
Ponovo su plesali, a potom ju je odveo do jednog šanka, gde se
moglo dobiti vino i druga osveženja. Morala je da proba slatko vino i
razne poslastice, koje u životu još nije videla.
Tu su unaokolo sedeli i stajali i drugi parovi. Zabavljanje je bilo
opšte. Šale su letele od grupe do grupe, od stola do stola. Ništa nije
videla, ništa čula, a ipak je njena gladna duša sve upijala: sjaj svetiljki,
raskošnost šljokica na kostimima, bezbrižnu veselost, muziku. O, ko
može biti tako bogat i otmen i uvek prisustvovati ovakvim zabavama!

140
 Potajno je posmatrala svog partnera, kome je za sve ovo imala da
zahvali. Samo, ko je on? Primetila je da on u tom krugu, izgleda, nešto
predstavlja.
Ćutke je sedela pored njega i dozvolila da je drži za ruku.
Ali, najednom on je pustio i pokazao na jednog Turčina, koji se
upravo pojavio na ulazu.
— Najzad! — reče on i brzo ustade. — Mislio sam već da neće doći!
— Ko? — upita Anđelika.
— Onaj tamo na vratima, jedan MOJ prijatelj. Molim, izvinite za
trenutak!
Pošao je kroza salu prema Turčinu i stegao mu ruku.
— No, najzad si stigao! Kako si došao?
Eduard Hauzer se u ovom odelu i u stranoj sredini uopšte nije
osećao dobro, i nije ga napuštalo osećanje da će se ovo veče nesrećno
završiti. No kad je video konjičkog oficira kako ide prema njemu, brzo
se pribra. Mozak mu je radio grozničavo. Iz strančevih reči zaključio
je da je pred njim dobar Štrauhov prijatelj, koji čak zna kakvu je masku
Štrauh odabrao. Odluči da nastupi što ravnodušnije.
— Došao sam jednom konjskom zapregom koja je išla za Hoental.
Inače bih sigurno bio u neprilici.
Bio je kod Štrauhovih više puta, i znao je da mladi Štrauh pomalo
vrska. To je sada imitirao koliko god je mogao. Uostalom, glas mu je i
zbog maske bio izmenjen i teško se mogao prepoznati.
— Ti si pravi Turčin! — rekao je oficir. — Zaista sam radoznao
hoće li te poznati tvoja Marija. No, reci mi gde ti je prsten?
— Skinuo sam ga — brzo odgovori Eduard.
— Aha, mudra si ti glava! Inače bi te po tome poznali.
Pogled Eduarda Hauzera pređe brzo preko prstenja na ruci
sagovornika. Zar ovaj prsten sa pečatom na srednjem prstu srednje
ruke ne upućuje na Frica Zajdelmana?
— Danas si nezgrapan kao trupac! — mrmljao je drugi pun
prekora. No, tada priguši glas.
— Uopšte me ne pitaš da li sam uspeo!

141
 — Uspeo? — brzo pomisli Eduard. — U čemu? Nije li možda reč o
Anđeliki? U svakom slučaju, morao je biti obazriv.
— Hm! — mrmljao je. — Ako je suditi po tvom raspoloženju, sve
je u najboljem redu.
— I jeste. Kako se tebi sviđa?
— Tako, prilično.
— Prilično? Jesi li slep? Samo je uporedi sa drugima! Ona je
bezuslovno ovde najlepša! Tek u ovoj haljini njena lepota dolazi do
izražaja.
Eduard je kašljao. Nije mogao da izusti ni reč. Želeo je da ubije tog
drskog čoveka. Naravno, tek sad je i sam uvideo kako je Anđelika lepa
— i zar baš danas da je izgubi...
— Što kašljucaš tako podrugljivo? — upita Zajdelman. — Ti imaš
riblju krv u žilama. A ja ti kažem: poludim kad je vidim! Sve ću založiti
da je dobijem. Uostalom, uskoro će biti stalno u našoj kući, kao kućna
pomoćnica. Njenom ocu sam to već predložio.
Sad je Eduard bio siguran da razgovara sa mladim Zajdelmanom.
— A hoće li ona hteti da dođe u vašu kuću? — upita on na izgled
mirno.
— Šta znači to hteti? — odgovori uz značajan gest Zajdelman. —
Njen otac je saglasan, a ona se mora pokoriti ocu. Osim toga — on
pokaza gestom kao da broji novac — osim toga, to neće biti besplatno.
Sve u svemu, možeš mi verovati da ću sa devojkom izaći nakraj. Još
večeras će od mene dobiti prvi poljubac.
— To bi bilo... — produži Eduard. Onda se opet savlada —... to bi
bila, naravno, laka pobeda — dopuni on rečenicu, koja je prvobitno
trebala da glasi sasvim drukčije.
Zajdelman se smeškao polaskan.
— Da, laka pobeda, dragi prijatelju. Možeš nas neupadljivo
posmatrati. Možda ćeš biti svedok mog uspeha.
Tu prekinu razgovor i vrati se Anđeliki. A Eduard se izgubi u gužvi
oko šanka.
Bio je u neopisivom raspoloženju. Mučila ga je briga za Anđeliku.
Tištao ga je s mukom potisnuti bes na Frica Zajdelmana, koji je igrao

142
nedostojnu igru sa devojkom, koja ne sluti ništa. Gušila ga je ta tuđa
sredina koja ga je prisiljavala da se pravi veseo i raspoložen.
S vremena na vreme bi popio čašu vina, a od plesa se držao po
strani. Neka drugi misle šta hoće o neobičnom Turčinu! On
jednostavno nije mogao da razgovara i šali se s nekom nepoznatom
devojkom. Osim toga, video je da u veštini igranja zaostaje za ostalim
parovima na ovoj zabavi. Tako je, na izgled bez plana, tumarao okolo.
U stvari krišom je posmatrao Anđeliku i njenog viteza.
Ono što je video povećalo je njegovu brigu i gnev, ali i spremnost
da voljenoj devojci, bude li potrebno, pritekne u pomoć. Šta se sve iz
toga može izroditi, na to u tom času nije ni pomislio.
A baš toga se plašio Arnt, čovek zreliji i iskusniji. I, odista, stvari
su se razvijale onako kako je Arnt to predvideo.
Eduard Hauzer je ulovio trenutak kada je Fric Zajdelman svoju
Italijanku poveo za ruku iz sale. Istog časa Turčin se nađe na vratima
praveći se da ima neka posla u garderobi. Između čiviluka za odela i
stepeništa u ovoj prostoriji čovek se mogao sasvim dobro sakriti. I
Eduard se tu sakri u nadi da će se Anđelika i Zajdelman zadržati neko
vreme ispred njega. Tu im niko nije smetao, što je Zajdelmanu,
naravno, odgovaralo. Garderoberka je spavala na stolici, prekrštenih
ruku i s glavom spuštenom na grudi.
Mladi par prođe kroz dvokrilna vrata. Anđelika Hofman htede! da
siđe niza stepenice. Ali je Zajdelman zadrža.
— Šta ćete dole? Tamo bi vaša maska samo privukla na sebe
radoznale poglede. Osim toga, mogli biste se prehladiti na svežem
vazduhu u lakoj haljini. Ostanimo ovde!
Devojka je oklevala.
— Tako sam mamurna — požali se ona.
— To je od plesa i vina — umirivao ju je on. — I ja se tako osećam.
Pa, skinite masku! Biće vam lakše.
Ona ga posluša.
— Unutra je užasno toplo — uzdahnu.
On je očarano gledao u njene oči, koje više nisu bile pokrivene.

143
 — Niste vi naviknuti na igru i piće — pouči je Fric. — Vaš otac nije
prijatelj zabava, a onda vam sigurno nedostaje i novac za to. Oprostite,
nisam hteo da budem netaktičan. Mislim tako: tek kad budete sasvim
u našoj kući, kad se...
— U vašoj kući? — upade mu Anđelika u reč.
Uvideo je da se istrčao, hteo je da se ispravi, ali je najzad odlučio
da jednostavno bude otvoren.
— Da, u našoj kući — reče on. Tad bez ustručavanja skide masku.
— Hoću da vam pokažem s kim razgovarate. Ja sam Fric Zajdelman.
Anđelika preblede. Ali, već sledećeg trenutka njeni obrazi
zaplamteše.
— Gospodin Zajdelman! — uzviknu iznenađeno.
— Pst, dete! Ne tako glasno! Ovde nas ne smeju čuti. Niko ne treba
da zna za nas dvoje...
On ućuta pred užasnutim izrazom njenog lica.
— Molim, — reče ona tiho ali odlučno — pustite me da idem!
— Kuda? — promuca on. — Natrag u pregrejanu salu?
— Ne. Moram kući.
Htela se osloboditi njega. Ali ju je on čvrsto držao.
— Ostanite još koji trenutak — molio je. — Ostanite dok ne čujete
sve što vam moram reći. Recite iskreno plašite li se vi mene?
Ona mu je gledala pravo u lice.
— Ne plašim.
— Pa, zašto onda hoćete da pobegnete?
— Zato što ne spadam u vaše društvo.
— Ne spadate? Šta to znači? Ja vas volim, Anđelika. Zar oni koji se
vole ne pripadaju jedno drugome?
— To je samo priča. Ja vam ne verujem.
— Treba li da vam pružim dokaze?
Anđelika se najednom uozbilji. Kao da se odjednom otreznila. Lice
mladog trgovca bilo je sasvim uz njeno, videla je njegove oči, s nekim
čudnim izrazom. Te oči su je uverile da Eduardovo upozorenje nije

144
bilo bez razloga. Ona se zastide, i neka žestoka vatra se razli po njenom
licu i leđima.
— Gospodine Zajdelmane, pustite me! — molila je uporno. —
Ponavljam, ja vam ne odgovaram. Ja sam siromašna, a vi ste bogati.
— Ah — raspali se on. — Šta mi vredi čitavo bogatstvo bez tebe?
Dokazaću ti koliko te volim. Zar ti otac još nije kazao o čemu sam s
njim razgovarao?
Anđelika se strese. Da li je njegova ljubav tolika, da je već i s ocem
razgovarao? Gordost i sujeta još jedanput pomračiše njenu
razboritost.
— Vi ste — moga oca — za moju ruku... — mucala je.
— Ne, ne! — prekide je on u neprilici. — Pa prvo nas dvoje treba
da se sporazumemo, zar ne? Ali sam o nečem drugom s njim
razgovarao!
Ona je gledala u njega nemo i sa puno iščekivanja. Pri tome je
mislila na Eduarda, mislila je na to kako se drukčije otkrivala njegova
prava ljubav.
— Zar ne bi htela da uvek budeš u mojoj blizini? — šaputao je
Zajdelman.
— Kako to mislite? — upita Anđelika.
— Na nekom dobro plaćenom mestu u našoj kući!
Polako je nestajala rumen s njenog lica. To, dakle — to je njegova
ljubav!
— Ne bih htela! — odbi ona hladno.
— Ipak, ipak! Tvoj otac mi je to već obećao! — reče on.
— Kao služavka?
— Ali, Anđelika, ne govori tako! Mislim kao pomoćnica mojoj
majci! Mlada dama na tom mestu dolazi odmah iza domaćice. Pripada
porodici. Pomisli samo! — ulagivao se on. — Tada bismo se viđali
svakog dana, a ti bi dobijala dve stotine maraka godišnje!
— Dve stotine maraka? — ovo pitanje već je sadržalo sve što je
imala da odgovori. Ali on to nije čuo.
— A od mene ćeš tajno dobijati još toliko! — uveravao je on. —
Baš zato što te volim. Jer, ja te želim za ženu. Ali se ta želja, na žalost,

145
ne može ispuniti, jer roditelji zasad ne smeju o tome ništa znati. A i
nas dvoje se još malo poznajemo. Prvo se moramo privići jedno na
drugo. A da bi se to moglo izvesti bez buke, potrebno je da se preseliš
u našu kuću. Razmisli malo: onda bismo uveče mogli kradom
razgovarati.
Anđelikine oči usplamteše. Srdžba, stid i odvratnost naterali su joj
krv u lice. Zar je stvarno stajala tako nisko da joj se ovako nešto može
ponuditi?
— Dakle, to je vaša prava namera? — upita. — Da me kupite za
četiri stotine maraka godišnje?
Ona jednim zamahom odgurnu Zajdelmana u stranu. On je besno
pogleda.
— Šta? Odbijaš moju ponudu? — zaškrguta on zubima.
Anđelika je morala prikupiti svu svoju hrabrost.
— Pustite me da idem! — navaljivala je.
Tada se on najednom pribra.
— Samo još trenutak! — protivio se. — Toliko ćete mi dozvoliti.
Jer, ipak ćete priznati da na vas polažem izvesno pravo, gospođice.
Zajedljivim tonom je naglasio „vas“ i „gospođice“.
— Pravo? — čudila se Anđelika, koja nije bila navikla na takav
odnos.
— Da, poštovana moja damo, pravo! Pozvao sam vas u „Kasino“, u
otmeno društvo, u kakvo inače ne biste nikad dospeli, i haljinu koju
nosite ja sam platio.
Anđelika je pred ovom uvredom najpre bila bespomoćna.
— Ja vas... pa ja vas... za to nisam molila! — promuca najzad.
On se grubo nasmeja.
— Ali vi ste to primili, draga moja! I vi ćete primiti ono drugo, u to
sam uveren.
Uplašena devojka pojuri prema stepeništu, ne misleći na svoj šal.
A da je i pomislila, stidela bi se da sada budi zaspalu garderoberku.
— Hoću da idem! — molila je sa suzama.
Tada Fric Zajdelman drsko stade pred nju.

146
 — Tako? Hoćete da idete? No, onda vam moram još nešto reći. Što
se mene tiče, idite! Ali vas upozoravam na posledice. Vi znate da ja kao
posrednik imam u rukama vašeg oca. Ako moju predusretljivost tako
potcenjujete vi i vaši ukućani, možete ići u prošnju. U tom slučaju za
vašu porodicu kod nas više nema mesta. Tada ćete doživeti ono što su
Hauzerovi već doživeli. Naći ćete se na ulici.
— Hauzerovi! — Ova reč Anđeliki vrati prisebnost i svu njenu
hrabrost.
— Sad pokazujete svoje pravo lice, gospodine Zajdelmane! —
hrabro izgovoriše njene usne. — Sada otkrivate svoj pravi karakter!
Sigurno, Hauzerovi i mi, ta mi smo samo siromašni tkači. Ali ipak
imamo svoju čast. Ne dopuštamo da nam iko opljačka čast, pa ni vi.
Malopre ste pomenuli Eduarda Hauzera. Dobro, reći ću vam istinu. On
mi je, u stvari, drag i mio. On je hiljadu puta bolji od vas. Nikada ne bi
bio sposoban za kakav bedni postupak. On me je pre zabave upozorio,
ali ga nisam poslušala. Sad snosim posledice. Ali, možete biti sigurni,
sad mi je sve jasno. Drugi put me nećete namamiti. Vi niste pošten
čovek, vi ste nitkov...
Zajdelman je stajao bled od besa, stegnutih pesnica. Video je da se
garderoberka probudila od Anđelikinog glasnog, uzbuđenog govora, i
da sve sluša. To mu je potpuno oduzelo prisebnost. Hteo je da skoči na
Anđeliku. Tada se najednom na njegova pleća grubo spusti neka ruka.
— Ostavi devojku na miru, Zajdelmane! — reče jedan muški glas,
strogo i zapovednički.
— Štrauh! Do đavola! Šta ti pada na pamet? Sigurno si pijan? Zar
ne vidiš da ova glupa ženetina.. .
Turčin stade pred Zajdelmana i prinese mu pesnicu pod nos.
— Još jedna reč koja mi se ne sviđa — i ja ću te naučiti kako se
postupa sa pristojnom devojkom!
— Ali, Štrauh!
— Ma Kakav Štrauh! Svršeno je sa komedijom! — Eduard baci
masku s lica. — Pogledaj, ja sam...
— Eduard! — zajeca Anđelika. — Ti? O, hvala bogu!
Fric Zajdelman je ukočeno gledao u Turčina kao da vidi avetinju.
A zatim kidisa na njega.

147
 Eduard je to i očekivao. Levom rukom odgurnu devojku, a
napadača dočeka desnom rukom.
Tkačev sin je bio spreman na ovakav ishod rasprave, jer je u
svome uglu pored stepeništa čuo svaku reč koju su Zajdelman i
Anđelika izmenili, i morao se silno uzdržavati da odmah ne istupi i
drzniku izgovori nekoliko grubih reči. Još radije bi ga uhvatio za
okovratnik i bacio niza stepenice.
Ali se savlađivao. Njegovo nestrpljenje je obuzdavala izvesnost da
će se dogoditi nešto još neprijatnije i da treba sakupiti što više dokaza
o Zajdelmanovoj grubosti. Osim toga, i pored uzbuđenja i jarosti, ipak
je mislio i na čoveka u čijoj službi je bio, na Arnta. Šta bi rekao njegov
zaštitnik kad bi se Eduard Hauzer, njegov pomoćnik i saveznik,
lakoumno upustio u kakvu nepromišljenost?
Zato je i čekao tako dugo. Kad se Anđelika našla u nevolji, Eduard
joj je morao priteći u pomoć. A tada je raščistio stvar. Zadržao je
Zajdelmana, ali mu se i otkrio kao Eduard Hauzer.
Obuzela ga je bezgranična hrabrost, rođena iz radosti zbog
Anđelikinog priznanja. Otvoreno je priznala: ona voli susedovog sina,
iako je siromašan i neugledan, iako joj nije mogao obećati poklone, ni
voditi na blistave svečanosti. Saznanje o ovoj ljubavi značilo je za
Eduarda blaženu sigurnost. Sad se nije bojao čak ni đavola, i bio je
spreman, ustreba li, da se za Anđeliku bori protiv celog jednog sveta
neprijatelja.
Šta je za njega predstavljao Fric Zajdelman, taj sujetni, drski
momak, koji se uvek razmetao samo moći što ju je njegov otac imao
nad siromašnim, zavisnim tkačima Hoentala! Hauzerovi su se već
izvukli ispod te stege, jer je Eduard imao zaštitnika i pomoćnika koji
je uticajem i bogatstvom, a isto tako i svojim umom i razboritošću,
očigledno bio iznad Zajdelmanovih.
Eduard grubo odgurnu Zajdelmana i doviknu uplašenoj
garderoberki da mu pruži kapuljaču a Anđeliki šal. Žena brzo posluša.
Ali Zajdelman jurnu među njih.
— Stoj, mladiću! Nećeš tako umaći. Ti si se tajno uvukao u naše
društvo. Polazi u salu! Tamo ćeš pred svima podneti račun.
On uhvati Eduarda za ruku. Ali se on trže i odgurnu Zajdelmana.

148
 — Ne dodiruj me, jer ne odgovaram ni za šta! — zapreti mladi
Hauzer. — Drugi put ćemo o ovome razgovarati. U svakom slučaju, ti
imaš da polažeš više računa nego ja. U stvari, zaslužio si batine za
svoju drskost prema pristojnoj devojci. Ostavi nas na miru, jer ću,
bogami, svoj račun s tobom izravnati ovde, smesta!
Eduard Hauzer je najednom postao sasvim drugi čovek. Krupnim,
začuđenim očima, u kojima je blistalo divljenje prema njenom
spasiocu i junaku, gledala ga je Anđelika. Taj inače tako mirni, skromni
čovek u ovim trenucima prerastao je samog sebe.
Zajdelman je primetio da nije pametno da previše zateže luk i
nastavlja svađu.
— Pijan je — škrgutao je, okrenut garderoberki.
Eduard i devojka su već bili na stepeništu i te reči nisu čuli. One su
se gubile u bučnoj galami, koja je dopirala iz sale kroz otvorena vrata.
Na vratima se upravo pojavi više gospode i dama, koji su se
uznemireno raspitivali za uzrok galame u garderobi.
Zajdelman je bio okružen njima. Nije znao šta da im odgovori.
— Posle! — odbijao ih je. — Moram malo izaći.
I on uze svoj ogrtač, ogrnu ga i požuri za mladim parom niz
stepenice. Dole je doživeo neprijatnu nezgodu.
Kroz vrata gostionice — tako se bar učinilo Zajdelmanu — u tom
trenutku je izleteo nepoznati čovek i tako mu nezgodno preprečio put,
da je Zajdelman odskočio zajedno s njim, okliznuo se i teško lupio na
popločani pod predsoblja.
— Oprostite! — izvini se stranac ljubazno i žurno ode niz ulicu.
Fric Zajdelman je psovao. Nije imao težih ozleda, ali su ga sve kosti
bolele. S mukom se podigao i, hramljući, izvukao se napolje.
Svež noćni vazduh razbistri mu glavu, i on poče mirno da
razmišlja. Ni mladih ljudi ni spretnog stranca nigde nije bilo. Kuda je
otišao Eduard Hauzer s devojkom? Na ulici neće ostati. Cilj im je
svakako Hofmanova kuća.
Zajdelman je u besu stiskao pesnice. Taj Eduard, taj prosjački sin,
pratio je kući lepu Anđeliku. On će žnjeti poljupce koji su uskraćeni
jednom Fricu Zajdelmanu.

149
 Možda to dvoje još šapuću u hodniku Hofmanove kuće. Šta da
učini?
Hm! Ta kuća je dobro poznavala Frica Zajdelmana, često ju je
obilazio zbog Anđelike. Tako je skovao plan: krenuće putem iza
vrtova, pa će tamo stići pre mladih i sakriti se.
Vratio se u gostionicu, potom kroz dvorište izišao u vrt, preskočio
ogradu i, trčeći iza seoskih kuća, stigao do malog Hofmanovog vrta. On
prođe kroz vrt i oslušnu kraj jednog prozora. Roditelji, koji su mislili
da su svoje zlatno dete dobro smestili pod pokroviteljstvom
gospodina Zajdelmana, već su spavali. Psa nije bilo i Zajdelman se nije
plašio da će biti otkriven.
Sporedna vrata su bila zatvorena samo drvenim zasunom, koji se
mogao pomoću jednog kanapa podići i spolja. To je Fric Zajdelman
učinio bez razmišljanja, lagano se uvukao u hodnik, ponovo zatvorio
vrata i otpuzao duboko u ugao ispod stepenica. Tu je mogao sačekati
i, ako bude imao sreće, čuti sve što će govoriti U hodniku.
Tako je računao Fric Zajdelman i nije se prevario. Nije bio dugo u
svom neudobnom skloništu kad ču korake koji su se približavali
kućnim vratima.

Eduard i Anđelika su stigli do kuće ćutke. Srca ovo dvoje mladih

ljudi, čiji život je inače tekao mirno, posle potresnih događaja
poslednjeg sata bila su tako prepuna, da su bujicu svojih misli i
osećanja plašljivo potiskivali i zato su oboje radije ćutali.
Pred kućom Eduard htede da se oprosti.
— Stigli smo. Laku noć, Anđelika. Prijatno spavanje!
Ali ga devojka zadrža.
— Eduarde! — umiljavala se. — Već ideš? Treba li to da bude
kazna za mene?
Mladić je ćutao.
— Eduarde! — ponovo poče Anđelika. — Postupila sam prema
tebi upravo gnusno. Ali ipak ne treba da odeš ljut. To ne bih mogla da
podnesem!

150
 — Nisam ljut na tebe, Anđelika! — uveravao ju je Eduard.
— A ipak hoćeš odmah da odeš? Bojim se. Htela bih da ti kažem
još mnogo šta.
— Drugi put, Anđelika! Vidiš, tebi je hladno; ozepšćeš!
U stvari devojka je drhtala od straha. Ali nije popuštala.
— Uđi na koji minut sa mnom u kuću! Roditelji već spavaju.
— Na šta ti misliš?
— Samo do hodnika! — molila je ona stežući njegovu ruku.
On se mlako suprotstavljao i ona ga odvuče do vrata kroz koja je
ušao Zajdelman.
— Tu pored stepeništa je umivaonik. Pazi da se ne udariš. Ovde
možemo sesti za trenutak.
Eduard je ćutao. Blizina voljene devojke ispuni ga blaženim
zanosom.
Jedno kraj drugoga šćućurili su se na klupi i ne sluteći da je na dva
koraka od njih onaj koji je hteo da uništi njihovu sreću.
Predali su se tihom ćaskanju. Puna zahvalnosti prema svom
zaštitniku, Anđelika je pre svega htela da zna kako je on došao na bal.
Ali je on odbio da govori o tome.
— Kasnije, Anđelika! Pre toga ima nešto važnije. Da li znaš da sam
poslednjih dana bio neizmerno nesrećan?
— Znam. A ja sam bila kriva! Oprosti mi!
Umesto da odgovori, on je samo nemo pritisnu uza se i poljubi.
— Samu sebe ne mogu da shvatim, Eduarde — zamuckivala je
Anđelika. — Veruješ li to?
— Razumem već — potvrdi Eduard ozbiljno. — Mnogo se svalilo
na tebe. Tvoj otac je hteo da prihvatiš poziv nepoznatoga. To je bilo
prvo. A drugo, bila je tu lepa, svetlucava haljina Italijanke. To te je
opčinilo. Je li tako?
— Da — priznade Anđelika postiđena.
— A treće, treće je najgore.
— Treće?
— Da. Radije ne bih rekao. Mogla bi se opet naljutiti na mene.

151
 — Ne smeš tako misliti, Eduarde! Ono što sam danas doživela biće
mi pouka za čitav život.
— To je dobra reč, Anđelika. Odmah mi je lakše. Znaš, tvoj otac je
valjan čovek, ali u njemu ima nečeg farisejskog. On zahvaljuje bogu što
je bolji od drugih ljudi. Oholost mu sedi za vratom.
— I?
— Ti si njegova kći.
Ranije se Eduard ne bi usudio da tako iskreno razgovara sa
Anđelikom. Ali sad je verovao da je ona mnogo šta shvatila, što potvrdi
i njen odgovor.
— Da, — rekla je — takav je moj otac, a takva sam i ja. Ili ne,
Eduarde, bila sam takva. Sad sam postala drukčija. Sad znam koliko te
volim. Uvidela sam kako sam bila rđava, ohola!
— Ti, draga moja, lepa Anđelika! — Eduard je blistao od sreće.
— A kakav si ti divan čovek, Eduarde, to dosad nisam ni slutila.
Kad si onom Zajdelmanu pristupio onako hrabro, silno sam se
ponosila tobom. I, veruj mi, sad mi je jasno da mi niko drugi ne može
biti muž!
Neko vreme vladala je tišina u mračnom hodniku i na klupi.
— Ali šta će na to reći tvoj otac? — ponovo poče Eduard.
— Ne brini ništa! Zajdelman mu je, doduše, zavrteo mozak, ali kad
mu ispričam kako se prostački ponašao taj čovek, on će se
predomisliti.
Fric Zajdelman je u svom skrovištu čuo svaku reč. Poželeo je da
jurne na njih stisnutih pesnica, ali mu je obazrivost nalagala da se
uzdrži. A sa obazrivošću je došla i mudrost. Čuo je Anđelikino prvo
pitanje, na koje Eduard još nije odgovorio, a njemu je baš do tog
odgovora bilo stalo. Dakle, morao je čekati.
Njegovo strpljenje je odmah nagrađeno.
— A sad mi ispričaj — poče Anđelika — kako si dospeo u
zatvoreno društvo.
— Naravno, bilo je to teško — priznade Eduard s dubokim
uzdahom. — Kad si ti onoliko nastojala da ideš na bal, uplašio sam se
za tebe. Predosećao sam da će ti postaviti zamku, i hteo sam po svaku

152
cenu da budem kraj tebe, da bih te zaštitio. Preduslov za to je bio da
obezbedim pristup na tu priredbu.
— A kako ti je to pošlo za rukom?
— Sigurno bi palo u oči kad bi neko pokušao da se uvuče u salu
bez pristupnice — nastavi Eduard. — Zato sam morao nastojati da na
neki način dođem do znaka za raspoznavanje, koji je bio predviđen za
ovu svečanost. Imao sam sreću. Iznajmljivač maski kod koga sam
tražio kostim predao mi je takav znak, koji je omaškom ostavio kod
njega trgovac Štrauh, s molbom da ga dostavim trgovcu. Sad sam imao
ono što mi je trebalo, ali pretila je opasnost da će Štrauh primetiti da
je zaboravio znak i obratiti se iznajmljivaču maski. To sam morao
sprečiti. Pala mi je na um misao da naložim Štrauhu da uopšte ne dođe
na priredbu. Ah, Anđelika, nije mi to bilo lako, a i posle sam zbog toga
imao neprilika!
To je zvučalo tako žalosno, da je Anđelika ustuknula od čuđenja.
— Pa šta si uradio? — upita ona zabrinuto.
Eduard se trže. Zar sve da prizna?
— Trgovcu Štrauhu sam napisao pismo i zabranio mu da
prisustvuje zabavi. Uz to sam ga upozorio da članovi „Kasina“ ne
smeju ništa znati o njegovom izostanku.
— Ti si mu zabranio? I on je poslušao? To je čudno!
— Nije toliko čudno. Mene on, naravno, ne bi poslušao. Samo bi
me ismejao. Ali, poslužio sam se lukavstvom. Izmenio sam rukopis. A
znaš li kako sam potpisao pismo?
— Kako?
— Šumska utvara.
— Zaboga — promuca devojka zaprepašćeno. Imala je teško
osećanje da se njen junak upustio u veoma smelu avanturu.
Ali Eduard nastavi.
— Izveo samo to tako kao da pismo potiče od šumske utvare. I
Štrauh je očigledno poverovao u to. Jutros sam čuo da je otkazao svoj
kostim, tursko odelo. To me je uverilo da je moj plan uspeo. Od
iznajmljivača sam tada uzeo „Turčina", i umesto Štrauha otišao na bal.
Čak me je i Fric Zajdelman smatrao Štrauhom i razgovarao sa mnom

153
kao da sam njegov najbolji prijatelj. Bilo je to na vratima sale. To si i
sama videla.
Tad i Anđeliku obuze radost zbog uspelog poduhvata.
— O, Eduarde, — šaputala je. — To je bio smeo postupak! Ponosim
se tobom. Divim ti se.
Ali junak kome se ona divila uzdahnu.
— O, ne! Ja se sobom nimalo ne ponosim. Pismo mi stvara
ogromne brige. Napisao sam ga da bih smutio Štrauha i omogućio sebi
pristup na priredbu kako bih tebe mogao zaštititi. No, drugi će u
falsifikovanom potpisu verovatno videti kažnjivo delo i...
— Šta?
— Eto tako. S tim moram računati. Jedan koji se razume u te stvari
upozorio me je na to.
— Ah, — pokuša devojka da ga umiri — ko će otkriti da si ti pisao
pismo?
Na Eduardovom čelu se urezaše bore.
— Pa za to nije potrebno mnogo. Umesto Štrauha, s njegovim
znakom, kao Turčin na balu bio sam ja, iako tamo nisam imao pristup.
Dakle...! Zajdelman neće biti tako glup da ne otkrije ono što mu treba.
A od njega se moram paziti. On mi ovu noć neće nikad zaboraviti!
— O bože, jeste! — uzdahnu Anđelika. — A on ima puno prijatelja.
Eduarde, — zagrli ga ona — plašim se za tebe.
— Nemoj se plašiti. Nalazim se pod moćnom zaštitom!
— Pod moćnom zaštitom?
— Da — potvrdi Eduard, kome se pri pomisli na svog zaštitnika
postepeno vraćalo osećanje sigurnosti. — Zajdelman me je otpustio i
prevario. Nameravao je da me gurne u nevolju i bedu. Ali baš ta
nesreća mi je donela sreću. Šumar nam je pomogao da prebrodimo
prvu nevolju, a onda se i drugi jedan čovek zauzeo za nas.
— Neko drugi? Ko?
— Izvesni tajanstveni stranac. U stvari, ne bih smeo odati ni reč o
tome. Ali sigurno ćete i vi uskoro doći u položaj da tražite pomoć, jer
će Zajdelman sada i vama otkazati posao, i zato ću ti priznati da
poznajem čoveka koji će vam sigurno pomoći.

154
 — Kako to govoriš! Čudim se, Eduarde! A ko je taj tvoj svemoćni
pomagač?
— To ni ja ne znam.
— Ni ti ne znaš? To je čudnovato. Pa ti moraš znati njegovo ime,
moraš znati gde stanuje i...
— Dabome, ali to ne smem reći. Ja sam u službi tog stranca, i to za
visoku platu. U moju dužnost, pre svega, spada ćutanje. Ali — vidiš,
Anđelika, mi se volimo, i mi ćemo se venčati. Onda valjda smem da ti
ponešto bar nagovestim, da se ne bi brinula za mene, a i za svoje. Ali o
tome ne smeš nikome ni reč prozboriti, čak ni roditeljima. Hoćeš li mi
to obećati.
— Obećavam.
— Ako uspe ono što planiramo, siguran sam da će se stranac i
ubuduće brinuti o meni.
— A šta to planirate?
— Da uhvatimo nekoga.
— Koga?
— E, o tome moram ćutati.
Devojka ga uplašeno pogleda.
— Oh, sad više neću imati mira nijednog trenutka! Slutim nešto
što si mi prećutao.
Dečak primeti da je previše pričao, pa se revnosno trudio da
rastera Anđelikino neraspoloženje. Ona je, dabome, mislila na šumsku
utvaru.
— Stvar uopšte nije tako opasna kako ti misliš.
— Namerno je izgovarao mnogo reči i neprekidno govorio kako bi
onemogućio svako protivljenje. — Nešto ti mogu nagovestiti, ali bliže
podatke ne smem odati. Reč je o čoveku koji je iz preka, s one strane
granice, pobegao iz zatvora. Policija smatra da se on morao sakriti u
našoj okolini. Njega hoćemo da uhvatimo.
— To ti sad tek onako pričaš — reče Anđelika nepoverljivo.
— Stvarno je tako.
— Onda je tvoj zaštitnik policajac, najverovatnije tajni?
Sad je tek Eduard dobro zamesio stvar!
155
 — Ne, ne — odvrati on živo. — Sve je sasvim drukčije. Ali budi
zadovoljna, Anđelika! U svakom slučaju, za mene ne treba da se brineš,
bar ne zbog ovoga. Neugodna je ta stvar sa Fricom Zajdelmanom. A
onda, pre svega, brinem se šta će reći tvoj otac.
— Zbog ove večeri?
— Pa da. Zajdelman će ga dobro propitati.
— Na to ću ga pripremiti. Sve ću mu ispričati, sve; onda će shvatiti
da je Zajdelman nitkov, i onda će...
— I onda će? Šta će, Anđelika?
Ona se poverljivo priljubi uz mladića.
— Znaš, Eduarde, mislim da će ti otac biti bezgranično zahvalan.
— Ah, to bi bilo divno.
— Da, i onda će sigurno odobriti da nas opet posećuješ.
— I povući će svoju odvratnu zabranu — žestio se Eduard.
Anđelika je potvrđivala zaneseno.
— I daće možda svoj blagoslov da...
Devojka zastade. Ali mladić završi rečenicu.
—...da ti jednom budeš moja žena, moja draga, zlatna Anđelika.
Tako su njih dvoje šaputali još prilično dugo. Najzad su se prisetili
da je vreme da se raziđu. Još jedan poljubac, i Eduard brzo iziđe na
vrata, koja Anđelika za njim pažljivo zatvori. Onda se ona bezbrižno
uputi u svoju sobu i ne sluteći da je pri tom prošla pored Frica
Zajdelmana, koji je u uglu stepeništa još prisluškivao.
Eduard je preskočio ogradu, koja je imanje Hofmanovog odvajala
od malog vrta Hauzerovih. Tada se od jednog stabla kao senka odvoji
neka pojava i muški glas ga pozva po imenu.
Eduard se trže. Već je pomislio da je to Fric Zajdelman i pripremio
se za grubi obračun. Onda mu drugi objasni da je u zabuni.
— Ja sam, stranac.
Bio je to Arnt. On je ovde čekao svog pomoćnika. Iz gostionice je
ovamo došao putem. Zato nije primetio Zajdelmana, kada se ovaj
ušunjao u Hofmanovu kuću. Doduše, Arnt je pretpostavljao da će se
Zajdelman sakriti tu negde da bi uhvatio Eduarda Hauzera. Međutim,

156
sada je pomislio kako se uzaludno trudio i hteo je bar da porazgovara
s mladim Hauzerom.
U veselom uzbuđenju mladić je bio spreman da se odmah raspriča,
ali ga Arnt preduhitri.
— Bili ste kod Hofmanovih?
— Da, Anđeliku sam otpratio kući...
— Dobro, dobro! Jeste videli Zajdelmana?
— Zajdelman? Pa on je u gostionici.
Arnt se nasmeja.
— U to malo verujem. Bojim se da se on šunja tu negde. No, pustite
da se o tome ja pobrinem! Pa, pričajte! Kako je bilo? Imali ste
neprijatnosti?
Eduard, koji se osećao kao pobednik, jer je ove znamenite večeri
pridobio svoju Anđeliku, ponosno je duboko udahnuo vazduh.
— O, ne! — uveravao je. — Doduše, imao sam sudar sa
Zajdelmanom...
— To sam video.
—... ali je sve drugo bilo kako sam želeo. Zajdelman me je smatrao
Štrauhom...
— Do kraja?
— Ne. Na kraju sam se sam otkrio.
— A, tako. O tome mi morate opširnije pričati.
I Eduard je pričao. Arnt je ćutao. Njegovo lice se brižno naboralo.
— Ovo se neće tek tako završiti — reče on kad Eduard završi. —
Na žalost, moram vam saopštiti da nisam baš zadovoljan. Nadam se da
niste počinili još kakvu lakomislenost.
Ton kojim je Arnt govorio postepeno je rashlađivao i razočarao
mladog Hauzera. On pognu glavu i ućuta. Onda ga Arnt ponovo
opomenu.
— Dakle?
— Ne znam šta mislite s tim pitanjem — reče obeshrabreno.
— Onda ću vam malo pomoći i biti jasniji. Poznata je stvar da su
mladi ljudi zaslepljeni, da su skloni glupim postupcima, na primer,

157
nepromišljenostima. Anđelika Hofman je posle ove avanture sigurno
htela da sazna kako ste dospeli na maskenbal. Potvrđujete glavom. I
vi ste joj verovatno poverili o znaku raspoznavanja i pismu Štrauhu?
— Učinio sam to.
— A onda?
— Onda je ona izrazila brigu za mene, jer će mi Fric Zajdelman
opet otežavati život, a razgovarali smo i o položaju Hofmanovih,
prema kojima Zajdelman sad sigurno više nije onako raspoložen kao
pre.
Arnt se pokazao izvanredan poznavalac ljudi. Sve je to već
unapred predvideo. A sada je naslutio još i više. Činilo se kao da je
slušao razgovor u hodniku Hofmanove kuće. Sada je jednostavno sam
i, ne pitajući, dopunio izveštaj.
— I onda, najzad, da biste utešili zabrinutu Anđeliku, pozvali ste
se na svog prijatelja i zaštitnika, u čijoj ste službi, da biste uhvatili
šumsku utvaru. Nije li tako?
— Ne, ne — žustro se branio Eduard. — To sa šumskom utvarom
nisam priznao.
— Nego?
— Rekao sam da je u pitanju neki odbegli prestupnik iz Češke.
— Divno ste to izveli.
Eduard ga nesigurno pogleda: Zbog pomrčine nije mogao ništa
pročitati na licu detektiva, ali mu pri duši nije bilo lako.
— Zaista divno! — produži Arnt. I sad je Eduardu bilo jasno: to je
bilo ismevanje, otvoreno ruganje.
— Vaša Anđelika će sad biti čvrsto uverena da ste joj rekli istinu.
Zna li i to da sam ja čovek koji stanuje kod šumara?
— To nisam ni spomenuo.
— Da sam tajni policajac?
— To je ona pretpostavila, ali sam ja poricao.
— Tako, tako! Eh, dragi moj Hauzeru, izvršili ste pravo junačko
delo. Daj bože da Anđelika Hofman bude pametnija od vas i drži jezik
za zubima. Inače, moglo bi se desiti da sve pođe naopako.
— Sutra ću je rano ujutru još jednom strogo opomenuti da ćuti.

158
 — Učinite to! Možda će koristiti. Recite joj da je u pitanju vaša
glava. Možda će to pomoći.
— Ah, — uzdahnu Eduard — ja bih mogao odmah...
— Ništa ne možete, dragi moj... Idite sad kući. U stvari hteo sam da
vam saopštim nešto, ali me je prošla volja da vam poveravam tajne.
Trenutno niste u stanju da postupate promišljeno. Laku noć. Sutra
ćemo ponovo razgovarati.
Eduard je stajao kao bedni grešnik i ukočeno gledao u sneg ispred
sebe. Kad je najzad podigao glavu, Arnt je nestao. Hauzerov sin zari
pogled u pomrčinu. Učinilo mu se da preko, kraj Hofmanove ograde,
vidi svog zaštitnika. Ali nije viknuo za Arntom, niti je potrčao za njim.
Privremeno, njegova hrabrost je bila slomljena. U svakom slučaju,
ovakvo njegovo držanje imalo je izvesnog uticaja na dalji razvoj
događaja, jer čovek koji je minuo pored ograde nije bio Arnt, nego Fric
Zajdelman. Mladi Hauzer je video kako je ta pojava zaronila u noćni
mrak. Tada dunu vetar i uskovitla sneg. Mladić se strese. Obuzelo ga
je neko nejasno predosećanje bliske nesreće.

159
 NIŠTA NIJE TAKO DOBRO SMIŠLjENO

Tek kad se Anđelikini koraci prema sobi nisu više čuli, Fric
Zajdelman se usudio da napusti svoje skrovište i da se izvuče napolje.
Zluradost i želja za osvetom izobličili su njegovo lice do grdobe.
Bio je veoma zadovoljan sobom i svojom namerom da prati zaljubljeni
par. Sada je stekao svakojako oružje protiv njih dvoje, i trebalo je da
plate što su mu ove značajne pokladne večeri ovako ružno podvalili.
Oni treba da dožive još više, bar mladi Hauzer. Samo mladi
Zajdelman zasad još nije bio načisto s tim kako će to biti. Misli su se
preplitale u njegovoj glavi bez reda.
U tom raspoloženju Zajdelman je upravo hteo izići iz kućne senke,
kada ču neki šapat. Bojao se da ne naiđe na svog neprijatelja, čijoj
pesnici, ako bi došlo do toga, sigurno nije dorastao, i brzo se šćućurio.
Obazrivo je puzio prema mestu odakle je dolazio glas, i tu opazi Arnta
u razgovoru s Hauzerom.
Detektiv je za mladog Zajdelmana bio stranac, ali kad ga vide, u
skrivenoj uhodi iskrsnu neka predstava. Zar to nije ona šeprtlja, koja
mu je u hodniku gostionice onako nespretno preprečila put i koja ga
je zadržala baš u nevreme? Zajdelman je tada video stranca sasvim
površno. Ipak mu se činilo da se tačno seća lika i cele spoljašnjosti koju
je sada mogao prilično raspoznati ispred jasne pozadine predela
pokrivenog snegom.
Onaj sudar u hodniku gostionice najednom se Zajdelmanu pojavi
u sasvim drugoj svetlosti. Da mu ovog čoveka nije dovela na put dobro
sračunata namera, a ne nespretnost? Da ovaj čovek nije mladom
Hauzeru štitio odstupnicu?
Šta bi ova dvojica imala ovde noću i usamljeni da razgovaraju?
Zajdelman je polako otkrivao pravi trag. Da taj nepoznati nije možda
onaj stranac o kome je bednik Hauzer pričao oholoj devojčuri? Fric
Zajdelman je besno grebao noktima dlanove i odlučio da tog čoveka
ne ispušta iz vida.

160
 I tako je u povijenom položaju izdržao dokle god se stranac nije
udaljio.
Tek tada je Fric Zajdelman smeo da se ispravi i neprimetno pođe
za njim. Neznanac je išao ulicom prema istoku do mesta gde se put
račvao i odakle je vodio pravo u susedno selo, pa desno ka šumarevoj
kući. Tu se stranac najednom izgubi.
Kuda?
Zajdelman zastade osluškujući. Ali uzalud. Kao da je zemlja
progutala ovo sumnjivo lice. Ovaj događaj je ličio na čudo, ali se mogao
jednostavno objasniti. Franc Arnt je bio protivnik kome njegov gonilac
nije bio dorastao. Imao je vanredno oštar sluh. Odmah pošto je
napustio Eduarda, osećao je da se na odstojanju po zamrznutom
snegu čuje škripa laganih koraka. A on je bio čovek koji brzo razmišlja;
ako bi sad stao da prisluškuje, odao bi svoju sumnju — dakle, polako
je koračao dalje. Posle nekog vremena obrisao je nos i pri tom, kao
slučajno, ispustio maramicu. Tom prilikom je neupadljivo pogledao
okolo.
Tada je iza sebe primetio nekog čoveka. Arnt je odmah pomislio
na Zajdelmana, kako je i pretpostavljao.
Koraknuo je još malo unapred, spotakao se o svoj štap i ponovo se
okrenuo. Čovek je još bio iza njega, ali sada malo bliže.
Neće to biti slučajnost. Ovo se mora ispitati. Posredi je sigurno
pratilac.
Arnt je sačekao da dođe do gustog šipražja i da se tu prikrije. Ono
je bilo kod pomenutog raskršća. Tu je velikom brzinom šmugnuo
udesno, iza šiblja, izvukao svoj skraćeni krevetski čaršav, koji je u
svako doba nosio sa sobom, i prebacio ga preko sebe. Onda se pružio
iza žbunja u jarak sa snegom. Tako se nije mogao razlikovati od bele
površine.
Pratilac je zastao i prisluškivao u noći. Izgledalo je da ne zna na
čemu je.
I zaista: Fric Zajdelman je u tom trenutku bio bespomoćan. Kad
više nije čuo nikakve korake, a nikoga više nije ni video, zaključio je da
je stranac brzo otišao nekud. Zato je posle kratkog oklevanja krenuo
žurnim koracima dalje, a pogledom je neprestano kružio po okolini.

161
 Ali nije stigao daleko. Kao što je rečeno, put se račvao odmah iza
žbunja, i sad bi dobar savet mnogo vredeo Zajdelmanu. Tragovi koje
su preko dana ostavile noge mnogih ljudi, nisu se ovde raspoznavali.
Kuda li se deo stranac? Je li otišao u susedno selo, ili se privremeno
sakrio u šumi?
Zajdelman nije znao šta da zaključi, i tako je najzad učinio ono što
mu je u toj situaciji jedino preostajalo. Krenuo je natrag u Hoental. Pri
tome mu nije palo na um da bolje pretraži šiblje, iza koga je Arnt ležao
u jarku, pokriven belim čaršavom. Bezvoljno je koračao poljanom i
nijedanput se nije okrenuo.
Iza njega se obazrivo podigao Franc Arnt. Virio je iza žbunja.
Tačno, Zajdelman se razočarao i odustao je da ga prati.
Arnt se smeškao. Stvar mu se dopala. Sad je bio izvan opasnosti i
odlučio je da okrene koplje. Sada će on malo uhoditi mladog
Zajdelmana. Njegova neobazrivost olakšala mu je nameru. Sem toga,
ovde ga je na otvorenom polju pod snegom beli čaršav činio
nevidljivim. I najzad se vrlo mudro držao na brižljivo odmerenom
odstojanju od Zajdelmana, kojega je pažljivo pratio.
Tako je opet dospeo u Hoental. Iza ugla prve kuće skinuo je ogrtač,
i dalje pratio Frica Zajdelmana. Pri tom nije bilo nikakve opasnosti.
Bilo je oko ponoći i na ulici nije bilo žive duše.
Kod Hauzerovog imanja Zajdelman stade i skrenu iza kuće.
Uzalud je Arnt pokušavao da dokuči šta je ovaj time hteo postići.
Pratio ga je obazrivo i primetio da je Fric Zajdelman četvrt časa
stajao mirno i nepokretno pred kapkom jednog prozora dnevne sobe
kao da prisluškuje. Tada se udaljio. I sada se Arnt držao iza
Zajdelmana na istom odstojanju, sve dok ovaj nije stigao do svog stana
i nestao kroz kućna vrata.
Arnt je zastao razmišljajući.
Da li da se vrati ili ne? — pitao se. Gore je još gorela svetlost. Čekali
su, dakle, na sina i sinovca. Verovatno su računali s tim da će mladi
Zajdelman sa zabave doneti kući razne novosti. Dakle, ovde detektiv,
u stvari, nije imao više šta da dozna. Mogao je ići. Ali on je ostao. Neka
neobjašnjiva radoznalost ga je zadržala. Činilo mu se kao da tek sad
mora doći ono najvažnije.

162
 Posle kratkog vremena ugasila se svetlost u predsoblju gornjeg
sprata; umesto toga obasja se svetlošću jedan prozor u prizemlju
prema vrtu.
Arnt je ustuknuo. Šta je to imalo da znači? U prizemlju su bile
poslovne prostorije, kako mu je to jednom pričao Eduard Hauzer. Da
li će se tu, tako kasno noću, obaviti kakav razgovor? To se teško moglo
pretpostaviti.
Arnt odvažno preskoči ogradu. Hteo je da stvar ispita do kraja.
Ovde će sigurno saznati nešto važno. Bez naročitog povoda sigurno
niko od Zajdelmanovih ne bi sada išao u poslovne prostorije.
Spretnom detektivu nije bilo teško uspentrati se na krov niske
šupe, koja se svojim desnim krajem oslanjala na zgradu tačno kod
osvetljenog prozora. Odronjavanje snega je očigledno pre kratkog
vremena oslobodilo belog tereta skoro polovinu blago nagnute
površine. Tako se Arnt mogao popeti na krov i zaviriti u prostoriju iza
kancelarije, koja je obično bila zaključana. U toj sobi je ugledao tri
Zajdelmana, oca, sina i strica. Fric Zajdelman je sedeo za stolom pored
rentijera i izgledalo je da nešto pažljivo izlaže. Otac je stajao na stolici
kraj zida i upravo skidao neku sliku.
Iza slike se pokazala u zidu velika, duboka rupa, neka vrsta tajnog
ormana. Zajdelman je iz nje izvadila neku kutiju i stavio je na sto.
Najpre je iz nje izvadio neki sjajan predmet, koji je ostavio na
stranu, neki ukras koji je tajnom posmatraču na krovu šupe silno
zasvetleo. Tada je trgovac, izvukao iz kutije nešto crno. Sa čuđenjem
je Arnt ustanovio da su to bile čipke, skupocene čipke, koje je
Zajdelman ispitivački držao pred očima brata i sina.
Arnt nije dalje dospeo s posmatranjem. Iz nekog razloga —
verovatno stoga što se govorilo o raznim tajnim stvarima — rentijer
iznenada skoči i žurno priđe prozoru. Arnt pomisli da je otkriven i
šćućuri se, sav u strahu. Onda je video da su se Zajdelmanovi očigledno
setili da navuku zavese. Avgust Zajdelman je to učinio brzo i
nestrpljivo, i time onemogućio detektivu da dalje posmatra događaje
u sobi.
Arnt je sišao sa posmatračkog mesta i krenuo kući. S rezultatima
ovoga dana mogao je biti zadovoljan, a to je i bio. Dok je koračao, kroz

163
glavu su mu prolazile svakojake misli. Prvu ulogu u tome je igrao onaj
ukras na Zajdelmanovom stolu.
Tada se pojaviše dva pitanja: zbog čega je Fric; Zajdelman malopre
onoliko prisluškivao kraj Hauzerove kućice? I šta namerava ona trojka
sa crnom čipkom?
Detektiv nije nalazio rešenje ove zagonetke. Možda je to dolazilo
otuda što je sve dovodio u vezu sa šumskom utvarom, oko koje su se
ovih dana plele sve njegove misli.
Kad je u šumi, u kojoj su se pod teretom snega nisko spustile grane
smrče, jednom brzo pogledao u stranu, činilo mu se da opet vidi belu
pojavu, koja ga ukočeno gleda. Ali to je bio samo žbun veličine čoveka,
pokriven snegom. Iza njega se nemo dizao široki zid šume, od koga se
upravo odvojila senka. Ona je nečujno lebdela na jednom usamljenom
drvetu, sa koga je tada prema noćnom putniku odjeknuo vranin krik.
Pošto se vratio kući sa zabave i neuspelog progona, Fric Zajdelman
je zatekao oca i strica još budne.
Otac ga je dočekao zlovoljno.
— No, stigao si najzad!
— Da — potvrdi Fric. — Dugo je trajalo. Čudim se što ste još budni
i što me čekate.
— Sve ima svoj razlog — progunđa trgovac. — Hteo sam da
porazgovaram s tobom. Reci, kakve si to gluposti pravio večeras?
— Gluposti? — uzbuni se sin.
— Da, mislim na sukob s mladim Hauzerom.
— To je svakako bilo glupo, ali ja nisam odgovoran za to. Otkud
već znate za to?
— Još pitaš? Čitavo mesto zna za to, od sveštenika do noćnog
stražara. Bilo je dovoljno svedoka. Oko devet časova sam otišao začas
do predsednika opštine da se nešto dogovorim s njim. Tamo sam se
zadržao. Vreme je prolazilo. Na povratku sam sreo mlinara. Dolazio je
iz gostionice i do sitnice mi ispričao sve o tebi, Hauzeru i maloj
Hofmanovoj. Možeš misliti kako se nitkov zlurado cerio. A ja sam sve
to morao slušati bez reči. Glupo je to bilo od tebe, .mladiću, veoma
glupo. Mislio sam da si pametniji.

164
 Fric Zajdelman je grizao usne, a onda planu.
— Da se ta hulja, Hauzer, nije uvukao, sve bi bilo drukčije!
Ali otac nije primio ovu primedbu.
— Glavni krivac si ti — reče on. — Kako si samo mogao doći na
glupu ideju da na zabavu pozoveš kćer jednog bednog tkača! Ako si se
zacopao u tu glupu lutku, ne znači da treba da je vodiš u „Kasino“. Bila
je to prava budalaština. Imao si druge mogućnosti da se nađeš s njom.
Sad u čitavom mestu važiš za ludog Hansa.
— Ja sam te unapred obavestio o svemu i ti se nisi protivio. Imaj
to na umu! A i stric je takođe znao za to.
Najzad, pošto je bio uvučen u igru, umeša se i Avgust Zajdelman.
— Molim te, Fric, nemoj na mene prebacivati odgovornost. Ti si
me obavestio, naravno, i ja sam čak nameravao da i sam pođem na
zabavu. Sve to priznajem.
Inače me se stvar ne tiče. Šta bi ti rekao da sam još izrazio sumnju
u izbor tvoje dame za ovo veče?
Fric Zajdelman je hteo da nešto odgovori. Ali ga otac preduhitri.
— Ne raspravljajte oko nevažnih stvari! Šta je bilo, bilo je. Tu se
više ništa ne može izmeniti. Nadajmo se da ta glupost nije štetila
našem ugledu. Vi znate...
— Bez brige! — upade mu sin u reč. — Mi ćemo mladom Hauzeru
vratiti šamar, i to s kamatom. Prvi korak u tom pravcu već je učinjen.
Otac ga je nepoverljivo posmatrao sa strane.
— Nadam se da nije posredi kakva nova glupost.
— O, ne! — nasmeja se Fric namerno. — Prisluškivao sam jedan
razgovor između momka i njegove dragane i saznao svakakve važne
stvari.
— Sigurno su mnogo pametne — promrmlja trgovac.
— Zaljubljeni mladi svet uopšte brblja samo o glupim stvarima —
dodade rentijer.
Ali se Fric nije uznemiravao.
— Hm, — reče — glupo je od Hauzera što je vrlo naivno pričao o
svemu, a nije proverio da li možda nepozvane uši sve to slušaju. Dao
nam je time u ruke odlično oružje.

165
 I sad je ispričao sve: najpre o znaku „Kasina“, koji je Hauzer dobio
od iznajmljivača maski, o pismu koje je Eduard pisao Štrauhu i
snabdeo sudbonosnim potpisom „Šumska utvara“. Otac i stric su ga
slušali sve napregnutije. Najpre nisu progovorili ni reč, ali se u
njihovim očima jasno video trijumf zbog nepromišljenog poteza
omrznutog mladog Hauzera.
— I ti si siguran u svoju stvar? — upita Martin Zajdelman, kad je
Fric najzad ućutao. — To pismo zaista postoji?
— Naravno, inače se Hauzer ne bi mogao pojaviti umesto mog
prijatelja Štrauha. Uostalom, ti kažeš: postoji. Dabome, ja ne znam je li
Štrauh sačuvao pismo. Ali se to ipak može pretpostaviti.
— Ništa nije sigurno. Sutra moraš odmah otići u grad i ustanoviti
je li Štrauh sačuvao pismo.
— Tako je — potvrdi Avgust Zajdelman zamišljeno. — To je u
stvari sjajan povod protiv tog Eduarda Hauzera. On se sam predstavio
kao šumska utvara. Divno! Dakle, on je vođa krijumčara. Već to mu
može slomiti vrat. Još bolje bi bilo kad bi se mogao osumnjičiti za
kakvo krijumčarsko delo, kad bi mu se privid— no takvo nešto moglo
dokazati...
— Šta nam vredi gola sumnja! — prekide ga Fric.
— On mora krijumčariti, stvarno krijumčariti!
— On to ne radi.
— Ali mora raditi. Iako sam nije svestan toga.
— To je glupa priča.
— To nije! Već sam malopre o tome razmišljao.. Moj plan je gotov.
Pazite! Imamo li možda fine čipke u kući?
— Svakako. Šta će ti čipka?
— Objasniću vam. Gledao sam malopre kroz kapke na prozoru
kuće Hauzerovih. Mladić je otišao u krevet. Njegov dnevni kaput visi u
odaji.
— No? Pa?
— Vrlo jednostavno. Treba se ušunjati kod Hauzerovih i onoj hulji
zavući čipku ispod postave od kaputa. Ne smemo gledati na to što
ćemo izgubiti nekoliko aršina. Stvar će se isplatiti. Čipke su veoma

166
fine. On ih uopšte neće primetiti. Onda ga treba uputiti nekako preko
granice i podneti prijavu protiv njega. Biće uhvaćen. A onda će se
otkriti da se u onom pismu potpisao kao šumska utvara.
Stric podiže ruke i skoči sa stolice.
— Sto mu muka, ti si pametna glava! — uzviknu.
— Da, tako ćemo učiniti! Zar ne?
Te reči je uputio bratu Martinu, koji je odmah odgovorio potvrdno.
— Plan je dobar, sigurno, Samo treba misliti i na neke teškoće.
Hajdemo, pre svega, dole u kancelariju! Tamo ćemo se dogovoriti
dalje.
Ugasili su svetlost i sišli u sobu u prizemlju, gde ih je posmatrao
Arnt.
Ovde je otac Zajdelman nastavio da priča.
— Pre svega, jedno pitanje: Može li se tek tako dospeti u stan
Hauzerovih?
— Ništa lakše od toga — uveravao je Fric. — Sa sporednim
vratima nema nikakvih teškoća. Ona su, kao obično na tkačkim
kućama, snabdevena samo jednim drvenim zasunom, koji se može
podići pomoću kanapa. A na sobnim vratima je reza, kao što ih mi
imamo nekoliko. Sve ću ja to već uzeti na sebe. Ali to treba uraditi brzo,
po mogućnosti još ove noći.
Rentijer je bio tako oduševljen, da je već razmišljao o prvom
potezu.
— Zar se ne bi moglo urediti tako da Hauzer u odlučnom trenutku
beži ispred graničara, ili čak da posegne na njih s oružjem? —
navaljivao je on.
— I o tome bi trebalo razmisliti — potvrđivao je sinovac. —
Glavna stvar su čipke. Predlažem da odmah krenemo na delo.
Otac je pristao promislivši.
— Tebe goni samo mržnja zbog te glupe žene, ali si u pravu.
Eduard Hauzer uhvaćen u krijumčarenju kao šumska utvara! Ideja je
odlična. Požuri se i okušaj sreću! Golica me po celom telu da tog rođu
jednom opaučimo.

167
 — Oko za oko, zub za zub! — brbljao je rentijer s neumesnim
dostojanstvom, ispitivački škiljeći u svog sinovca.
Martin Zajdelman je, međutim, privukao stolicu zidu i iz tajnog
skloništa iza slike izvadio kutiju i stavio na sto. Pošto je podigao
poklopac, prvo je izvadio nakit, koji je u Arntovim očima onako
neobično zasvetleo.
— Ovde je jedna stvar za koju su vezane razne uspomene — reče
zamišljeno.
— Do đavola s uspomenama! — promrmlja rentijer.
— Ja bih, da sam na tvome mestu, već davno prodao taj ukras.
Samo ti se bez potrebe vuče okolo.
— Kad bih bio lud! O ovome je toliko bilo priča da se ne usuđujem
da ovu stvar otuđim.
— Onda bih ga već davno pretopio.
— Besmislica! Ovo je staronemačka zlatarska umetnost i ovakav
kakav je vredi tri puta više od zlata. Ne, neka samo stoji u ovoj
skrivnici.
Tad stari Zajdelman izvadi crne čipke i ispitivački ih pokaza Fricu
i bratu. To je bio trenutak kad je rentijer skočio i navukao zavese, tako
da Arnt dalje nije mogao posmatrati šta se događa u sobi. Bila je to
sreća za Zajdelmanove, a šteta za Arnta i njegovog štićenika Eduarda
Hauzera, jer su na taj način ostale neotkrivene mračne nameštaljke
Zajdelmanovih u ovoj noći.
Kad su zavese spuštene, Fric je pružio makaze ocu koji je od crnih
čipaka odsekao nekoliko aršina. U međuvremenu se mladi Zajdelman
snabdeo malim fenjerom i svim što mu se činilo potrebnim. Nije
zaboravio ni makaze, šivaću iglu i konac, kako bi rasparanu postavu
mogao ponovo prišiti. Pre svega, spremio je čipke. Posle ovih
priprema krenuo je na put, samo malo kasnije pošto je Arnt napustio
imanje Zajdelmanovih.
Fric je mislio da će otac i stric otići na spavanje. Ali su oni ovoj
stvari pridavali veliku važnost, i zato su odlučili da sačekaju njegov
povratak.
Prošlo je sigurno više od jednog časa dok se on vratio.
— No, je li uspelo? — upitaše obojica, kao iz jednih usta.
168
 — O, sasvim dobro! — obavesti ih on. — Samo sam imao posla oko
kaputa. Nisam krojač i ne razumem se mnogo u šivenje.
Pričao je još malo o tome kako je protekao njegov poduhvat, a
onda je opet došla na red nametljiva pedantnost rentijerova koji je,
smeškajući se i trljajući ruke, u zadnjoj odaji koračao gore-dole.
— To je, dakle, uređeno. Sad dolazi drugo pitanje: Kako ćemo tog
momka prevesti preko granice? Da nema rođake preko?
— Ima. Zašto pitaš?
— Trebalo bi mu napisati pismo, u kome ga ti rođaci pozivaju da
dođe tamo.
— To bi bilo nezgodno. Pismo bi moralo doći poštom; morali
bismo, dakle, da pre toga odemo preko granice da bismo ga tamo
predali. Za to nam treba tri dana.
— A pisanje pisma je uvek opasno — objasni otac.
— Ko može tako izmeniti rukopis da se ne može poznati?
— Ja! — gordo reče rentijer.
— Ne varaj se! Postoje zakleti stručnjaci koji bi pronašli to što ti
radiš. Osim toga, odakle ćemo dobiti neko pismo Hauzerovog rođaka,
čiji bi rukopis ti mogao oponašati?
— Dobro! Onda pošaljite tome momku čoveka koji navodno dolazi
od Hauzerovih rođaka!
— I to je previše opasno. Mi preko nemamo nikoga na koga se
čovek može osloniti.
Rentijer se nasmeja kratko i nadmoćno.
— Ja sam vas stvarno smatrao pametnijim. Zar to mora biti neko
ko živi preko granice? Imate ovde dovoljno ljudi koje dobro poznajete
i kojima možete verovati.
— Tačno. Ali taj čovek mora poznavati Hauzerove rođake. Mora
biti pripremljen na to da će mu Hauzerovi postaviti hiljadu pitanja kad
im se pojavi u kući sa pozivom. To je nezgodno. Pa čak i ako nađemo
pogodnog čoveka, opet bi on Hauzerovima morao biti poznat kao lice
koje ima dodira s njihovim rođacima s. one strane granice. To je samo
jedan od beskrajnog niza mogućnosti i uslova i ako dođe do nečega,
mogli bismo se nasukati. Ne, — trgovac Zajdelman je za trenutak

169
razmišljao — ne, moram pronaći neki drugi, neki siguran put. Kako bi
bilo, Fric, da ti sutra ujutru, čim budeš razgovarao sa Štrauhom,
potražiš i našeg prijatelja Špenglera? On se, to tačno znam, trenutno
nalazi u okružnome mestu i...
— Vanredno! — upade mu sin u reč. — Špengler! Na njega uopšte
nisam mislio u ovom momentu. Naravno, on je pogodan čovek. On živi
preko, a osim toga je...
—... i pre svega je veoma obazriv i spretan, čovek koji se snalazi u
svakoj situaciji — dopuni ga otac.
Rentijer, koji nije poznavao pomenutog Špenglera, upitno pogleda
u svog brata.
— Je li taj Špengler neki... neki poslovni prijatelj?
— Tako je, poslovni prijatelj — potvrdi Martin Zajdelman.
— On je poslovni agent — objasni dalje Fric. — Radi sa svačim
čime se može novac zaraditi.
— Onda mi zaista izgleda pravi čovek.
— Naravno. Njemu ću objasniti stvar. On je poverljiv. Pred njim ne
moram ništa kriti. A da li se on može lako naći?
— Lako — reče otac značajno.
— Onda ću na vreme krenuti, da on ne ode za svojim poslovima.
Noćas ću moći samo malo da spavam. — Fric Zajdelman zevnu, a onda
nešto zablista u njegovim očima, i on življe nastavi. — Najpre treba da
vam kažem još nešto što sam dosad namerno prećutao. Čudićete se.
Sad je, dakle, rešeno da se Eduard Hauzer nabedi da je šumska utvara.
Tako ćemo se osvetiti. Samo ostaje pitanje šta će biti s pravom
šumskom utvarom.
Svi su zapanjeno, s nerazumevanjem ispitivački gledali u Frica
Zajdelmana. Ali se on smejao.
— Zar me ne razumete? Hauzer u stvari nije šumska utvara.
— To mi znamo — zabrunda rentijer.
— Ali, — trijumfujući nastavi mladi Zajdelman — on je sebi uvrteo
u glavu da uhvati šumsku utvaru.
Rentijer se samo nasmeja. Ali njegov brat, trgovac Martin
progunđa:

170
 — Šta je on?
Na to Fric ispriča šta je čuo o odnosu Eduarda Hauzera prema
njegovom nepoznatom zaštitniku i o tajnim namerama njih dvojice.
Potom je ispričao sve o svom susretu sa strancem u hodniku
gostionice, i o svojim posmatranjima napolju kod tkačkih kuća, i
osobito o neuspelom uhođenju stranca.
Ova obaveštenja su kod obojice slušalaca izazvala silno
uzbuđenje. Noćni dogovor je najednom dobio nov podstrek i produžio
se toliko da Fric skoro uopšte nije legao, već je najzad, kad je svanula
zora, umoran i pospan krenuo u grad.

171
 JEDNA KLOPKA SE POSTAVLjA

Sutradan je bila prava pepeljava sreda. Svet je sav posiveo ovog

februarskog jutra. Ježeći se od zime, Fric Zajdelman je već rano ujutru
koračao ulicama i uličicama susednoga grada. Nije želeo da ga neki
poznanik primeti. Tako je najzad stigao do male drogerije „Kod plave
zvezde“, kroz široka vrata ušao je u dvorište, preko koga je žurno
prošao i izgubio se u dvorišnoj zgradi, gde je zakucao na jedna vrata
na prvom spratu.
Neka stara žena mu otvori, i na njegovo pitanje ga povede trgovcu
Mihalovskom u neku vrstu .gostinske sobe, gde je jedan pokretljiv,
zdepast čovek srednjih godina upravo pio jutarnju kafu između pranja
zuba i češljanja kose. Čovek sa četkicom za zube u levoj ruci bezvoljno
ga pogleda. Ali se njegov pogled razbistrio odmah čim je opazio Frica
Zajdelmana.
— Ah, vi ste to! Dobro došli! Samo za časak! Odmah ću vam biti na
usluzi. Sedite, molim!
Uz to je pokazao posetiocu da sedne na staromodnu, crvotočnu
sofu.
— No, dragi moj prijatelju, šta mi donosite? Je li vam otac već
pričao o našem najnovijem poslu? Nameravamo...
Fric ga prekide.
— Ne, gospodine Špengleru, ne znam ništa o poslu. Dolazim u vezi
sa nečim drugim.
— Tako, tako! — Špengler najzad ostavi četkicu za zube i dođe za
sto da popije ostatak kafe. — Onda pričajte! Šta ima novo?
I Fric Zajdelman je pričao, pričao sve što je imao da kaže o
maskenbalu, Eduardu Hauzeru, Anđeliki Hofman, zagonetnom
strancu, i svojim doživljajima i planovima u vezi s njima.
Špenglerovo lice se uozbilji. Pri površnom posmatranju ostavljao
je utisak dobroćudnog lole. Njegove uvek nasmejane crte činile su ga

172
gotovo prijatnim čovekom. Ali sad se njegove obrve sastaviše i pogled
postade mračan i preteći.
Čim je Fric Zajdelman završio svoj izveštaj, on uzbuđeno skoči sa
stolice.
— Čipke u kaputu? A on to ne zna? To je dobra ideja! Samo ga još
treba navesti na to da u tom kaputu pređe granicu.
— Baš to i jeste naš plan. Nedostaje nam samo jedan ćutljiv čovek,
koji bi nekim zgodnim razlogom momka naveo na ovaj put.
— Hm — učini — Špengler. — To bih ja već izveo. Ali moram
priznati da mi sve to što ste planirali još ne izgleda zrelo. Pazite malo!
Šta se tom Hauzeru može dogoditi kad se kod njega nađe nekoliko
aršina čipke? Ona će mu svakako biti oduzeta, a on će jedino postati
sumnjiv. Zbog pisma Štrauhu nekako će se izvući. Sve mu to ni
izdaleka neće slomiti vrat. Da, čovek uopšte ne može tačno da predvidi
takve događaje. Mogu čak nastupiti okolnosti koje bi njegovu nevinost
činile verovatnom, čak dokazanom. Šta onda? U tom slučaju naše
sopstveno oružje moglo bi se okrenuti protiv nas.
— O, ja sam bio veoma obazriv! — reče Fric. — Niko ne može reći
da su mu čipke potajno ušivene, ili čak da sam to ja učinio.
— Pazi kome se poveravaš! — progunđa Špengler.
— Đavo često igra baš tamo, gde mu se najmanje nadaju. Preveliko
poverenje je odvelo u propast dosta pametnih ljudi.
Fric Zajdelman je stajao razočaran.
— Znači, vi nam u ovoj prilici nećete pomoći? — upita on
malodušno.
Ali je Špengler ovo usrdno odbio.
— A ko to kaže? Tog momka treba dobro spetljati. Dabogme. Samo
hoću da idem sigurnim putem, i zato pomišljam na sve mogućnosti.
Šta će biti ako se posle slučajno kod vas vide ili nađu takve čipke?
— Ko će ih tražiti kod nas? Osim toga, mi smo ih tako dobro sakrili,
da ih niko ne može pronaći, a, radi sigurnosti, čak ću i konac, kojim
sam ponovo zašio Hauzerov kaput, sakriti na isto mesto.
— To je za pohvalu. Ali glavno je da Hauzer ne dozvoli da ga
pretresaju, nego da se suprotstavi ili pokuša bekstvo.

173
 — O tome smo već razmišljali. Ali to se ne može izvesti. Čovek
samo ne sme biti glup. Dozvolite da razmislim.
On nekoliko puta prođe po sobi gore-dole. Tada najednom zastade
ispred Frica.
— Zar se taj Hauzer ne može kao slučajno negde sresti? Ali to bi
moralo biti brzo, možda još danas.
— To se može urediti. U tom cilju morali biste me pratiti u Hoental,
naravno, malo prerušeni. Vi već znate. U slučaju da tom Hauzeru
ispričate koješta, da biste ga navukli na tanak led, ne bi se smelo desiti
da on posle kaže: „Čovek koji je razgovarao sa mnom izgledao je tako
i tako“. Ako bi taj opis odgovarao izvesnom Špengleru, takozvanom
trgovcu Mihalovskom, sve bi moglo izaći na videlo.
— Sasvim pravilno — potvrdi Špengler. — Učiniću tako. A sad mi,
za svaki slučaj, opišite tog Hauzera, što detaljnije.
Fric Zajdelman mu ispuni ovu želju, a Špengler je pažljivo slušao.
— To će biti dovoljno da ga odmah poznate — reče na kraju.
—g Tog Hauzera uzimam na sebe. Neka me upamti. Tako ću ga
spetljati da će mu se oči napuniti suzama. No, znate li tačno da ga je
najmio taj stranac?
— To je sam rekao. Ne znam inače otkuda mu najednom toliki
novac, ako ne od te tajanstvene hulje. Jer on je siromah.
— Lepo! — izjavi Špengler sa neverovatnom sigurnošću. — Tada
će mi on reći ko je taj stranac.
— Šta? — uzviknu Zajdelman. — On treba da vam to kaže? I to
dobrovoljno? Kako ćete to izvesti?
— Vrlo jednostavno. Predstaviću se kao strančev poverenik. To
najbrže i najsigurnije vodi cilju.
— Ako vam Hauzer bude verovao.
— Za to ću se već pobrinuti.
— A kako ćete ga navesti na to da ode preko granice i da se u
datom momentu suprotstavi graničarima.
— Poveriću mu jedan paket, koji niko ne sme da vidi, pa ni
graničari.

174
 — Paketić sa krijumčarskom robom? Time ćete se Ipak odati?
Stranac ga sigurno ne navodi na krijumčarenje.
— A ko je pomenuo krijumčarsku robu? — upita Špengler
nadmoćno. — Paketić će sadržavati važne vesti, čija sadržina mora
ostati tajna iz službenih razloga. Zato Hauzer treba ta dokumenta da
skloni od graničara.
— To je, ako se uzme ozbiljno, pričam ti priču. Oprostite za grubu
reč, gospodine Špengleru! No, u ovom slučaju, još bi moglo proći.
Neiskusan dečak će poverovati. Ali sad dolazi drugo pitanje: Imate li
vi takva dokumenta?
Špengler se široko nasmeja.
— Ta, dragi moj! Kako možete pitati takvo nešto! Za to Nije
potrebno ništa osim malo hartije, mastilo i pero. Spremiću ja posle sve
što mi je potrebno. Sadržina, koju ću Hauzeru dati da vidi da bih
otklonio njegovu sumnju, biće takva da će se rado uhvatiti na lepak.
Biće ponosan što su upravo njemu povereni takvi dokumenti. To je
svršeno. No sad nešto drugo: Kako da se razglasi da je Štrauh dobio
pismo? Koliko ga poznajem, on će tu stvar prećutati.
— Sigurno. Ali ću ga potražiti, kako bih ga naveo da mi priča o
tome.
— To je pravi put — zamišljeno potvrdi Špengler. — U najgorem
slučaju vi ćete umesto Štrauha podneti izveštaj. Ali, najpre
razgovarajte s njim! Ja ću u međuvremenu pripremiti papire koji su
mi potrebni, i malo ću se prerušiti. Ono što je meni potrebno za to, biće
odmah spremno.
— Da, da — reče Fric Zajdelman pun divljenja. — Vi ste čovek koji
se ne može dovesti u nepriliku.
Špengler se nasmeja.
— I jesam. Tačno. No, čujte dalje! Posle ćemo se sastati i zajedno
krenuti u Hoental. Skoro do pred samo mesto možemo mirno ići
zajedno.
— A gde da se sastanemo ovde u gradu?
— Predlažem raskrsnicu nedaleko od „Zlatnog vola“. Za jedan čas
ću vas čekati tamo. Da li se slažete?
— Slažem se!
175
 Potom se rastadoše, uz kratki, srdačni stisak ruku.

Nekoliko minuta docnije Fric Zajdelman se pojavi u stanu svog

prijatelja Štrauha, koji nije posetioca primio s oduševljenjem.
— Pa, stari mladiću, kakvo to lice praviš? — upita ga Zajdelman.
— Sigurno si čuo šta se juče dogodilo.
Štrauh je očigledno bio u neprilici.
— Da — reče. — Glupa stvar.
— Za koju si ti kriv.
— Ja? — neraspoloženi Štrauh pokuša da prasne.
A Fric Zajdelman hladnokrvno potvrdi glavom.
— A ko drugi? Sinoć se desio skandal koji ide jedino na tvoj račun.
Nemoj pokušavati da se opravdaš. Sve znam. Bolje mi reci zašto nisi
bio na balu U „Kasinu“!
Štrauh uzdahnu duboko i podiže obrve.
— Eto, desilo se, dragi moj. Bio sam bolestan, zaista ozbiljno
bolestan. Šta misliš ti? Moje srce, ah, moje srce...
Fric Zajdelman se na to grubo nasmeja.
— Da, da, tvoje srce! Ono nije smoglo hrabrosti da se suprotstavi
šumskoj utvari.
Zapanjen, ovaj ga je ukočeno gledao.
— Šta kažeš? Šumskoj utvari?
— Sigurno. Ili hoćeš poreći da si dobio pismo od tajanstvenog
vođe krijumčara?
Štrauh je bio ukočen. Mračna tajna, njegova tajna, koja mu je već
dva dana zagorčavala život, bila je, dakle, već razotkrivena! Šta li će iz
toga još proizaći? Jeza mu prođe niz leđa kad pomisli na pretnju
šumske utvare. I tako je s bespomoćnim, vapijućim pogledom gledao
u Frica Zajdelmana, koji je stajao pred njim podrugljivo se smešeći.
— Ne mogu uopšte poreći — reče pokunjen. — Pismo je u mojim
rukama...
Zajdelman se odmah uhvati za to.

176
 — Stvarno je još u tvojim rukama? To je dobro. Pokaži mi to
pismo!
Štrauh oklevajući izvuče sudbonosno pismo iz svoga stola.
— Evo! — reče najzad. I Fric Zajdelman vide da je dobio igru.
— S ovim pismom, — objašnjavao je on i udarao po hartiji da je
pucketala — s ovim pismom ćeš otići u kriminalističku policiju i
podneti prijavu.
Ali dobri Štrauh skoči uvis, kao da ga je guja pecnula.
— Šta? Podneti prijavu? Jesi li ti lud?
— Slušaj samo!
— Ne, ne. Treba li da navučem sebi smrt na glavu? To od mene ne
možeš tražiti. Tek treba da se rodi čovek koji će šumsku utvaru navesti
na tanak led. Molim, bi li ti možda imao hrabrosti za to?
— Ja? — upita Zajdelman. — Sa radošću ću toj hulji izbiti oružje.
To ću ti dokazati.
— Tako. Onda dokaži! Ja, sa svoje strane...
— Ti sa svoje strane i ne treba ništa da činiš, nego da ovo pismo
prepustiš meni. Ja ću s njim otići kriminalističkoj policiji i podneti
prijavu...
— Nemoj me unesrećiti, Fric! Preklinjem te!
— Ma šta! Besmislica! Ala si ti neki zec!
— A ti ne znaš šta...
— Znam ja vrlo dobro. Dozvoli da delam! Sve je to jedna ujdurma.
Već sam ti rekao da ja imam hrabrosti da se uhvatim u koštac sa
šumskom utvarom, i već sam pronašao ko je autor pisma.
— Ko je... — zamuckivao je Štrauh —... ko je šumska utvara?
— Sigurno. To je mladi Hauzer iz Hoentala.
— Hauzer? Tkačev sin?
— Niko drugi! Glava mu je sad u pitanju. Sledećih dana će ga
ukebati na granici prilikom krijumčarenja. To je već udešeno.
Dubok uzdah podiže grudi preplašenog gospodina Štrauha.
— Hvala bogu! — promuca. — Sad mi je s duše pao veliki teret.
Ako je tako, rado ću ti prepustiti sve.

177
 — I pismo za prijavu?
— Naravno, i pismo. Čini s njim šta hoćeš! Samo me nemoj uvaliti
u velike neprijatnosti. Znaš da čovek u gradu mora da čuva svoj glas.
I, pre svega, ispričaj mi sve! Dakle, Hauzer je to...?
Fric Zajdelman je morao pričati, mada vrlo obazrivo; čuvao se da
obavesti Štrauha o nečemu što se, po njegovom mišljenju, nije ticalo
prijatelja. I najzad se njih dvojica rastadoše u miru i zadovoljstvu,
Zajdelman sa pismom u džepu, koje je hteo odneti kriminalističkoj
policiji.
Ali pre toga je krenuo ka raskrsnici, nedaleko od „Zlatnog vola“, da
bi svome povereniku Špengleru, koji je tamo možda već čekao na
njega, saopštio rezultat razgovora sa Štrauhom.
Kad je savio iza ugla, tu je već stajao lepo obučen, držeći čovek, u
kome je Zajdelman, i pored veštačke brade, perike i velikih
nakaradnih naočara, poznao, ili, u stvari, više naslućivao svog
saveznika. To je bio Špengler, koji je iz dosade gledao niz ulicu. Kad se
mladi Zajdelman pojavi, on tobože iznenađeno pogleda nagore.
— Koga to vidim? Fric Zajdelman iz Hoentala, sin moga poslovnog
prijatelja? Je li to moguće? Kako ste ovako rano stigli ovamo?
Zajdelman se takođe pretvarao da je iznenađen, jer nisu mogli
znati da li ih neko možda posmatra. Tada se vratiše na stvarni razlog
sastanka.
— Kako je bilo kod Štrauha? — glasilo je prvo Špenglerovo
podmuklo pitanje.
— Štrauh se opire da podnese prijavu — izvesti ga Fric. — Ali mi
je uspelo da mu izmamim pismo. Umesto njega ja ću ići u
kriminalističku službu. Evo pisma!
Špengler letimično pogleda pismo i zadovoljno klimnu glavom.
— Ono, bez sumnje, sadrži pretnju, pa mi se čini da Hauzer ne
može ostati nekažnjen. Kad ćete pismo odneti policiji?
— Odmah. Ili vi drukčije mislite?
— Svakako, jer bih u tom slučaju morao ovde čekati na vas sigurno
još jedan čas. Sada ćemo zajedno krenuti u Hoental. Osim toga, možda
je bolje Da najpre sačekate rezultat koji ću ja postići. Tada biste mogli,
prema tome kako će proteći moj razgovor s momkom, kriminalističkoj
178
policiji odmah dati podatak i o mestu i času, gde i kada će moći uloviti
šumsku utvaru na samom delu.
Zajdelman je morao uvažiti ove razloge, iako mu se nije sviđala
ideja da se vraća kući, a da ne podnese ovako važnu prijavu.
— U pravu ste — reče on. — Samo mislim da je potrebno da o tom
odlaganju začas obavestim Štrauha. Mogao bi napraviti kakvu glupost,
koja bi nam sve upropastila i... čekajte! — zastade on. — Vidim da se
ovde meša i sudbina, i hoće našoj stvari da da odlučujući preokret.
On pokaza na desnu stranu ulice.
— Vidite li tamo mladića sa paketom? To je Hauzer!
— Naša šumska utvara? — uzviknu Špengler radosno iznenađen.
— Ta to je vanredan slučaj! Da se malo povučemo unutra u kućni ulaz,
da nas ne vidi.
— U pravu ste. I sad — ah, — vidite, ode u kuću preko puta.
Pretpostavljate li kakva posla on ima tamo? Hoće da vrati pozajmljeno
odelo.
— Kad ponovo izađe, ja ću ga pratiti. Moram svakako s njim
razgovarati — izjavi Špengler, kao obično kratko, određeno. — Vama,
dragi moj Zajdelmane, savetujem da se u međuvremenu brzo izgubite.
Stvar bi bila promašena, ako vas mladić, na koga ću se okomiti, vidi u
mome društvu. On tada unapred ne bi imao poverenja u mene.
Zajdelman je već bio spreman da krene.
— Da, da, ja ću se sakriti — uveravao je.
— Pitanje je samo kada i gde ćemo se opet sresti.
— To se moramo dogovoriti. Možete obazrivo osmatrati kuda će
Hauzer krenuti kad bude gotov kod iznajmljivača maski. Za svaki
slučaj se možemo dogovoriti da, recimo, kroz dva časa budemo
ponovo ovde kod „Zlatnog vola“.
— Dobro! Do viđenja!
I Fric Zajdelman se brzo izgubi. Špengler je ostao da čeka dok se
mladi Hauzer ponovo ne pojavi na ulici i na čudan način se ne izgubi
kod „Zlatnog vola“. Tada je i on smišljeno krenuo preko u gostionicu,
ušao, seo kraj prozora i naručio pivo.

179
 Video je da je Eduard Hauzer dobio kafu. Mladić je bio premrzao
od dugog pešačenja i sa uživanjem pio toplo piće. Prava kafa je uopšte
u životu siromašnog dečaka dosad bila gotovo nepoznat užitak, užitak
koji je tek odnedavna mogao sebi priuštiti, otkad je u službi stranca.
Ah, stranca! Eduard Hauzer uopšte nije smeo ni da pomisli koliko
je razočarao i oneraspoložio svog zaštitnika. Ta nesreća ga je toliko
zbunjivala, da čak nije bio u stanju da oseća pravu radost zbog srećnog
ishoda svoje ljubavi sa Anđelikom. Mladić je stalno razmišljao kako bi
mogao popraviti grešku, kako bi je možda mogao iskupiti nekom
velikom uslugom, koju bi učinio Arntu.
U ovom trenutku on još nije ni slutio da ni tri koraka daleko, u istoj
sobi, sedi neko ko bi mu pomogao da učini uslugu strancu, a još manje
je slutio da je sve to samo obmana, podla zamka, koju postavljaju
lukavi neprijatelji.
I tako je njegova bezazlenost postala sudbonosna.
Špengler se najpre pretvarao da na njega ne obraća pažnju. Zatim
se okrenuo i počeo razgovor s gostioničarem. Sakupljao je razna
obaveštenja i time je pokazao da nije odavde.
— Gospodin sigurno nije odavde? — upita gostioničar posle
nekoliko Špenglerovih pitanja.
— Ne, nisam odavde. Došao sam železnicom i hoću u Hoental.
Koliko je udaljen odavde.
Gostioničar, koji je malopre dokono stajao na prozoru i posmatrao
kako stranac razgovara sa Fricom Zajdelmanom, upravo htede
otvoriti usta i reći da je gospodin upravo razgovarao s jednim
stanovnikom Hoentala; to dobrom Špengleru ne bi bilo baš prijatno.
Tada se umeša Eduard Hauzer.
— Za jedan i po čas bićete tamo — reče predusretljivo. — Ja sam
odande. Ako hoćete, mogu vam pokazati put.
Špengler, koji je ostavljao utisak pristojnog imućnijeg čoveka, baci
na Hauzera ljubazan ispitivački pogled, a potom mu zahvalno klimnu
glavom.
— Drago mi je, mladi moj prijatelju. U stvari, hteo sam iznajmiti
saonice; ali dolazim pravo iz Drezdena, a kad čovek tako dugo sedi u

180
vozu, dobro mu dođe pešačenje. Da li biste hteli, dok ne krenemo, da
posedite sa mnom?
Eduard uze svoju kafu i odazva se pozivu, dok se gostioničar
povuče ostavivši dva gosta nasamo.
— Poznajete li dobro Hoental? — ispitivao je Špengler.
— Da. Tamo sam rođen.
— Ah, onda vas mogu zamoliti za jedno obaveštenje. Poznajete li
tamo možda porodicu Hauzer? To treba da su veoma pošteni, mada
siromašni ljudi.
Eduard pocrvene.
— Prijatno mi je to što čujem, gospodine. Ja sam Hauzer.
Špengler mu pruži ruku, pretvarajući se da je iznenađen.
— Zar bi čovek pomislio da je moguć takav susret! Hauzer! Tome
se radujem! Da li smem pitati za vaše ime?
— Zovem se Eduard i najstariji sam sin...
—... tkača Hauzera? Sad znam ko ste, i u našem susretu se prvo
moram načuditi izvanrednoj slučajnosti. Pomislite samo, baš radi vas
sam došao. Upravo sam vas hteo posetiti u Hoentalu.
— Mene? — začudi se Eduard.
— Da, vas! Dobio sam o vama veoma povoljan izveštaj. To mi
nalaže da vam poklonim poverenje.
Dečakove oči se razrogačiše.
— Gospodine, — reče — ko ste vi? Ja...
— U redu! Kasnije o tome! — prekide ga neznanac sa smeškom.
— Odmah ćete primetiti koliko sam obavešten o vama i vašim
stvarima. Vi tajno sarađujete sa čovekom, koji je sebi postavio veliki
cilj?
Eduard se trže. Posmatrao je svog sagovornika kao da ga tek sad
vidi; gledao je u nasmejano, dobrodušno lice, i to ga je umirilo.
— Ja zaista ne znam, gospodine...
— Taj neko je vama isplatio izvesnu svotu — brzo produži
Špengler.
— Ja vas ne razumem. Ne znam o kome govorite.

181
 Onaj drugi zadovoljno klimnu glavom.
— Dobro je! Vidim da ste ćutljivi, da se na vas čovek može osloniti.
Veoma mi je drago što sam vas upravo ovde sreo. Time sam uštedeo
put i mogu odmah ovde govoriti s vama. Vi, naravno, morate imati
poverenje u mene. Zato najpre pročitajte ovo.
On izvadi omot koji je sadržavao mnoštvo brižljivo presavijenih
hartija. Špengler otvori omot, razvi jedan list i pruži ga Eduardu preko
stola.
Mladi Hauzer uze da čita. Njegovo divljenje je raslo što je dalje
čitao. Kad je pročitao pismo, upita ga Špengler glasom čoveka koji je
potpuno siguran u svoju stvar:
— Pa, šta mislite o tome?
Eduard ga je gledao s izrazom najvećeg poštovanja.
— Vi ste visoki policijski službenik, gospodine, — reče pun
strahopoštovanja.
— Nije to teško pogoditi. Hteo bih znati nešto drugo. Možete li
pretpostaviti o čemu je ovde reč.
— Ova pisma sadrže poverljiva saopštenja za pogranične vlasti s
one strane — izjavi mladić. — Toliko razumem. A šta bi trebalo da ja
radim s tim stvarima.. .
Tu zastade i upitno pogleda u Špenglera. Ovaj se zagonetno
osmehnu što je svakako trebalo da znači ohrabrenje.
— Pa? Dalje! — navaljivao je on. — Zar je to baš tako teško?
— Ne vidim nikakvu vezu između ovih hartija i mene.
— Zar ni onda kad pomislite da ste u službi čoveka, o čijim smo
tajnim namerama nas dvojica tačno obavešteni?
U glavi mladog Hauzera sve se zbrkalo. Njegov zaštitnik je dakle
imao posla s ovim stvarima. Aha, sinulo mu je u glavi, to je ona stvar o
kojoj je hteo sinoć da razgovara sa mnom, a koju je samo kratko
spomenuo, pa onda ipak prećutao, pošto sam... pošto sam se pokazao
nepoverljiv.
Eduard duboko uzdahnu. Bio je to jedan od mnogih uzdaha
kajanja, koji su mu se otimali od poslednje noći. I ponovo se u njemu

182
učvrstila odluka da tom čoveku bude privržen i pokaže mu da može
raditi i ćutljivo i promišljeno.
— Shvatam — reče najzad. — Vi ste u stalnoj vezi s mojim
zaštitnikom. On vam je ukazao na mene. ..
— Sasvim tačno, sasvim tačno — potvrdi Špengler.
—... i sad imate za mene neki nalog u vezi s ovim hartijama. Možete
se osloniti na mene. Možete mi dati uputstvo. Neću vas izneveriti.
Na to se Špengler ponovo zagonetno osmehnu. Da je Eduard
Hauzer samo malo bio poznavalac ljudi, osetio bi da pred njim u neku
ruku sedi odvratni pauk, koji oko njega plete podmuklu mrežu. Ali on
je bio neiskusan dečak, i zato je postao žrtva tog pauka.
Špengler je sada prividno otvorio karte.
— Kao što ste pravilno primetili, ove hartije su tajnog karaktera i
od najveće važnosti. Njih treba preneti preko granice, a da niko o tome
ništa ne sazna, i da niko ne upozna njihovu sadržinu. Hoćete li to
preuzeti na sebe?
— Ja?
— Da, vi! — Špenglerov pogled je izražavao ljutnju. — Zar se
plašite? Hoćete li da izgubite veliko poverenje, koje se sa visokog
mesta gaji prema vama?
— Ne, nikako.
— E, onda me saslušajte, i neka za vašim rečima dobrovoljno
usledi delo. Potreban je siguran i poverljiv čovek, koji uz to poznaje
granicu, da ove hartije neprimetno prenese preko. O tome ćete se vi
pobrinuti, i to noćas. Jeste li spremni na to?
Eduard je samo klimnuo glavom. Potpuno se izgubio pred
nadmoćnošću drugoga, a ipak je neki uzvišeni ponos nadimao njegove
grudi.
— Tome se radujem. Nagrada neće izostati — produžio je
Špengler. — Imaćemo vas u vidu. Posle ću vam dati podatke o osobi
kojoj treba da predate pisma. Ali mi pre toga recite da li se često
sastajete sa svojim zaštitnikom.
— Kad god on to smatra nužnim.
— Gde on stanuje?

183
 — Gospodine, — izvrdavao je Eduard — vi znate to mesto isto
tako dobro kao i ja.
Špengler se usiljeno osmehnu tobože zbog pohvalne diskretnosti
mladog čoveka.
— Naravno, znam— prividno se predomisli, ali odmah nastavi
ispitivanje u drugom pravcu. — Dokle su u stvari stigli poduhvati
protiv šumske utvare?
— To sve stoji u službenim izveštajima koje sigurno dobijate na
uvid.
— Do đavola, mladiću, nemojte mi tako izvrdavati! Razume se da
sam sve to pročitao. Ali vas najzad ipak smem nešto zapitati, i vi
morate odgovarati.
— Ne smem ništa odgovoriti što je suprotno uputstvima koja su
mi data — uporno je tvrdio Eduard Hauzer.
— Čista savesnost! Izvanredno! — naruga se Špengler, ali odmah
produži drugim tonom. — Ali, šala na stranu! Hteo sam vas samo malo
ispipati, i vi ste probu sjajno izdržali. Čestitam! — Špengler pruži ruku
pocrvenelom dečaku i srdačno steže njegovu desnicu. — Zaista ste
vrlo diskretan momak. A sad ponovo na stvar! Vi ćete, dakle, još ove
noći tajne hartije preneti preko granice. Svakako vam je poznato
mesto Brajtenau. Na ulazu u to selo, tamo gde prestaje šuma, s desne
strane u žbunju, između 9 i 10 časova čekaće vas jedan čovek. On će
vam se obratiti i pitati za put u Hoental. To je javka. Tome čoveku
uručite pisma. A sad dolazi ono glavno. Svoj odlazak preko granice
morate udesiti tako da vas niko ne primeti. Da li vam je poznat put gde
mislite da možete proći neopaženo?
— Ferenštajg — upade Eduard Hauzer u klopku.
— Mislim da bi se čovek tamo smeo usuditi.
— A ako ipak naiđete na graničara?
Špengler se ponovo nasmeja podrugljivo i nadmoćno.
— Pa to neće stvoriti nikakvu teškoću. Neću imati ništa kod sebe
što bi trebalo cariniti.
— O, naivna dušo! Sigurno nemate kod sebe ništa za carinjenje, ali
imate nešto što nije namenjeno očima nepozvanih; a među njih
spadaju i carinski službenici.
184
 — Zar oni stvarno ne smeju videti hartije?
— Šta vi mislite? — planu Špengler. Onda mračno nabra čelo. —
Čujte vi, mladiću. Ja se počinjem dvoumiti. Vi ovu stvar uzimate suviše
olako. Možda vi za nas ipak niste pravi čovek. O tome ću još razmisliti.
Ali ga Hauzer brzo prekide.
— Ne, ne! Pokušajte sa mnom! — molio je. Mučio ga je žestoki
strah da bi i ovde mogao doživeti neuspeh i tako definitivno proigrati
naklonost svog dobrotvora. — Objasnite mi šta treba da radim, i ja ću
to izvršiti! Ni po koju cenu neću dozvoliti nijednom graničaru da zaviri
u pisma.
Špengler ponovo postade pomirljiv i klimnu glavom.
— Dobro. Radujem se što ste u poslednjem trenutku shvatili. Inače
bih stvarno smatrao da smo precenili vaše sposobnosti. Kad se
nalazite u tajnoj službi državnih vlasti, ne smete uvek pitati kako to,
zašto to, da li to, i tako dalje. Morate primati uputstva i ćutke postupati
po njima. Takvi ljudi su potrebni državi. Sad me valjda razumete.
— Potpuno.
— Tako treba! I, najzad, zaključak! Ja ću zapečatiti hartije. Sve što
je za to potrebno imam kod sebe. Vi ćete ove dragocene stvari preneti
preko granice i jamčite za to da niko, .jednostavno niko, neće u njih
zaviriti. Šta ćete učiniti ako vas predusretne neki carinski službenik i
pokaže se previše radoznao, to je tada vaša stvar.
— To je moja stvar — potvrdi Hauzer.
— A šta to znači? — upita Špengler nepoverljivo, jer je hteo da mu
žrtva bude sigurna.
— To znači da ću jednostavno pobeći službeniku, koji u ovom
slučaju nije u pravu.
— Hm! Da li će vam to i uspeti?
— O — blistao je Eduard Hauzer — šta vi mislite! Ja sam hitar.
Jedan skok u žbun, gde poznajem svaki kut i putanjicu, svaki kamen,
svako drvo poznajem bolje od najvičnijeg graničara, brzi skok će me
učiniti nevidljivim. A onda neka me traže. Sigurno ću ove hartije
preneti preko, a da ih niko pobliže ne vidi

185
 — Lepo — potvrdi Špengler. — Još ću vam reći da je vaš zaštitnik
obavešten o svemu. Ali se vi, da neko ne bi posumnjao, morate zasad
od njega držati po strani. Pre toga ne smete s njim razgovarati. Ako
vas slučajno sretne, odbijte ga pokretom glave i izgubite se.
— Razumem.
— Naravno, ni nekom drugom čoveku ne smete pričati o ovoj
stvari.
— Kako bih ja!
To je Eduard Hauzer rekao vrlo sigurno i pri tom pomislio. „Aha,
već zna da sam jednom bio neoprezan! Čudno, kako se brzo uzajamno
sporazumevaju ovi ljudi iz tajne službe!“
— Platu za ovu vanrednu uslugu primićete od mene — produži
Špengler. — Hoćete li jednu uputnicu?
— Ne, ne! Pa, ja sam već plaćen.
— Ovo je vanredna usluga. Ali dobro, neka plaćanje ostane dok vi
ispunite svoju dužnost. Ja ću vas onda već umeti da pronađem. Novac
vam je siguran. Dobićete četrdeset maraka, to da znate unapred.
Opet toliko novca? Eduard Hauzer nije uopšte imao reči; samo je
klimnuo glavom. U međuvremenu Špengler je izvadio komad
pečatnog voska, patrljak sveće, nekoliko šibica i jedan pečat i
zapečatio je koverat s tajanstvenim pismima. Tada je Eduardu
Hauzeru stegao ruku.
— Idite sada i svoju stvar izvršite dobro! Vašu kafu ću platiti. Kada
ćete krenuti?
— Čim se smrači, dakle oko pet časova.
— Uredu!
S tim rečima je mladića otpratio do vrata.

Čim je Hauzer napustio gostionicu, Špengler je platio račun i

takođe otišao. Dve ulice dalje naišao je na Frica Zajdelmana, koji je
dobro motrio.
— Dakle? Sve u redu?
— Čak u najboljem redu.
186
 Špengler je podneo iscrpan izveštaj dok su lagano išli ulicom.
— Hoćete li sad ići sa mnom u Hoental? — upita Fric Zajdelman.
Špengler se smeškao.
— Zasad ne. Ali ćemo se uskoro opet videti. Za sve drugo pitajte
svog oca.
On je otišao. A Zajdelman ode u kriminalističku policiju. Komesar,
kome je upućen, poznavao ga je po imenu, i primio ga je veoma
ljubazno i predusretljivo.
— Hteo bih da molim za savet i obaveštenje — poče Zajdelman.
Na to mu komesar ljubazno ponudi da sedne.
Zajdelman sede. A tada za momenat nije znao kako da počne.
— Zar je stvar tako teška? Šta vas pogađa? — upita službenik.
— Šu... šumska utvara.
Zajdelman je oklevajući izgovorio ovu reč. Ali čim ju je izgovorio,
komesar iznenađeno skoči.
— Šumska utvara? Sto mu muka! Molim pričajte!
Fric Zajdelman izvadi iz džepa pismo Štrauhu i pruži ga komesaru.
On letimično pogleda nekoliko redova. Njegovo lice dobi izraz najveće
napetosti. Tada baci na Frica ozbiljan, ispitivački pogled.
— Znate li važnost ovih redova, gospodine Zajdelmane?
— Osećao sam, i zato sam došao k vama.
— Vrlo dobro! A sad, pre svega, jedno pitanje: Kako ste došli do
ovoga pisma?
— Video sam ga kod svog prijatelja, trgovca Štrauha. Malopre mi
je pokazao to pismo. Odmah sam mu savetovao da pismo preda
vlastima; ali se on dvoumio, i rekao je da bi ga moglo stati glave ako
šumska utvara sazna da je podneo prijavu.
— Hm — da — neprestano taj strah od zagonetne šumske utvare!
Baš to je ono što nam čini smetnje. Baš oni koji nam mogu dati
značajna upozorenja ne čine to iz straha od osvete prestupnika. Ali,
molim objasnite mi ovo pismo! Ovde mi je još mnogo šta nejasno.
Fric Zajdelman je ispričao sve što je smatrao da treba.
— Poznajete li ovaj rukopis? — upita potom službenik.

187
 — On je izmenjen. Ali držim da je to rukopis jednog od mojih
mladih radnika kod kuće.
— Kako? — upita komesar vidno razočaran. — Izgleda, neki vaš
radnik je šumska utvara? Ja sam to, iskreno rečeno, drukčije zamišljao.
— O, taj deran je dovoljno lukav za to!
— Hm, neki običan tkač? Gotovo mi je neverovatno.
— Kako to? On se zove Eduard Hauzer i sumnjiv je kao krijumčar,
iako mu se dosad nije ništa moglo dokazati.
— A kakav glas uživa porodica? Jesu li otac i majka pošteni?
— Ti ljudi se pretvaraju da su siromasi, ali se to ne može prikriti.
— Imate li još dokaza protiv tog čoveka?
Na to Zajdelman dade kratku, u svoje svrhe doteranu predstavu
događaja posle zabave, i izjavi da je Eduarda Hauzera, pošto se momak
rastao sa devojkom, uhodio u razgovoru sa jednim krijumčarem.
— Nisam čuo sve, ali ponešto ipak jesam.
— Jesu li razgovarali o krijumčarenju?
— Da. Onaj drugi je, izgleda, bio s one strane granice. Dao je
porudžbinu, ako sam dobro čuo, za čipke.
— Je l’ Hauzer pristao na to?
— Smesta!
Komesar je časak napregnuto razmišljao.
— Kad bi se toj hulji moglo izbiti oružje iz ruke! — reče najzad. —
Ali to je đavolski posao. Te momke je nemoguće uhvatiti.
— Sad, u ovome slučaju, ne bi bilo ništa lakše od toga, gospodine
komesare, — uveravao je Zajdelman.
— Čuo sam kako su njih dvojica tačno odredili vreme. A znam i
mesto gde Hauzer treba da sakrije čipke. On će, kad se smrkne, biti na
Ferenštajgu.
— Na Ferenštajgu? To je put iz Hoentala preko brda prema
Brajtenau, ako sam tačno obavešten.
— Da. Sam Ferenštajg je drveni most preko šumskog potoka.
— Znam. Tamo smo već jednom tragali za krijumčarima i
šumskom utvarom. Hoće li tamo neko čekati na Hauzera?

188
 — Neće. On će odneti čipke do blizu Brajtenaua. Smrkavanje i
Ferenštajg je pomenuo samo da bi odredio put i vreme svog dolaska.
Čipke će zašiti ispod postave od kaputa. Drugi ga je upozoravao na
opreznost. Ali se on smejao i rekao da neće nikome pasti na pamet da
pregleda postavu.
Činovnik je bio oduševljen onim što je čuo. Nekoliko puta prošeta
po sobi gore-dole, a onda zastade kraj Zajdelmana.
— Učinili ste veliku uslugu vlastima. Najzad nešto opipljivo! Sad
ćemo pritegnuti zamku. Mi ćemo šumskoj utvari izbiti oružje. Hauzera
ću još danas uhvatiti.
— Kako? Vi ćete sami...
— Da. Ja ću svojim rukama uhvatiti ozloglašenu šumsku utvaru.
Hoćete li da učestvujete u tome?
Za ovim je Fric Zajdelman potajno čeznuo. Kakvo zadovoljenje —
da prisustvuje hapšenju omrznutog rivala. Ali se čuvao da ispolji svoja
osećanja.
— A da li će to biti moguće? — upita on.
— Zašto ne bi bilo? Vaše prisustvo će nam čak biti korisno jer
najbolje poznajete dečaka. Samo jedno pitanje: umete li jahati?
— Prilično.
— Lepo. Pozvaću nekoliko graničara i žandarma. Pre toga treba da
svršim još nešto. Ali ako budemo jahali na konjima, još pre mraka
ćemo stići do Ferenštajga.
— Oprostite, ovde imam jednu primedbu, gospodine komesare.
Naš put vodi kroz Hauzerovo mesto stanovanja. Ako nas primeti,
naslutiće opasnost.
— Jahaćemo oko Hoentala, podeliti se i krenuti različitim
putevima.
— To je bolje. Verovatno će sve ići kako treba. Sav gorim od želje
da zavičaj najzad vidim oslobođen od šumske utvare. Ali taj dečak je
neverovatno drzak, i ako se na Ferenštajgu ne preduzmu najbolje
mere, deran će nam umaći.
— Ne gubimo vreme u takvim razmišljanjima! — pomalo
samouvereno prekide komesar ovu priču. — Gde vas možemo naći?

189
 — U gostionici kod „Zlatnog vola“.
Njih dvojica se još iscrpnije dogovoriše o svemu, a onda se
Zajdelman oprosti i napusti službenu zgradu. Bio je obuzet
sumanutom radošću zbog uspelog poteza.

190
 NOĆU U HAJNGRUNDU

U međuvremenu je Eduard Hauzer bio na putu u Hoental. On nije

ništa slutio o oblaku koji se preteći nadvio iznad njega; naprotiv, bio
je pun samouverenja, radovao se što mu se pružila prilika da svom
dobrotvoru učini važnu uslugu, i sve vreme je sa čežnjom mislio na
Anđeliku, čije srce je najzad pridobio. Tako mu je put od jednog i po
časa protekao kao nekoliko minuta i začudi se kad pred sobom ugleda
svoje rodno mesto.
Posle kratkog razmišljanja odluči da prođe kroza selo u potajnoj
nadi da će uz put sresti Anđeliku. Ako je ne sretne, hteo se malo
prošetati pored ograde Hofmanovog imanja; možda će ga ona ugledati
kroz prozor, i za trenutak izaći napolje.
I to je dobro smislio. Doduše, uzaludno je očekivao da će na ulici
sresti devojku, ali kad je zastao na zadnjoj kapiji Hofmanove kuće,
otvoriše se vrata i Anđelika istrča napolje. U svojoj radosti, dečak
uopšte nije primetio da devojka uopšte nije vesela ni raspoložena.
— Kao da smo se dogovorili — smešio se on. — To sam i želeo! Ti
si videla gde dolazim?
— Da — odgovori ona kratko.
— I tvoji roditelji?
— Oni nisu, inače ne bih smela napustiti sobu.
— Znači, tvoj otac je još protiv mene?
— O, možda još više nego ranije — uzdahnu ona.
— Zajdelmanovi su ga potpuno obrlatili. Hajdemo tamo iza one
živice da nas ne vidi zajedno, inače ćemo se rđavo provesti.
Ona hitro povuče Eduarda nekoliko koraka u stranu. Tada nastavi.
— Da, naša stvar još stoji rđavo. Kad je otac saznao šta se juče
dogodilo, bio je gotovo nepodnošljiv. Psovao me, nazivao luckastom i
budalastom, a kad sam se branila, čak mi je pretio batinama.
— Neka se toga mane — promrmlja Eduard.

191
 — I hoće da me otera — Zajdelmanovima.
— Kao kućnu pomoćnicu, zar ne? To je silno! Ali čekaj samo, od
toga neće biti ništa.
— A ako me natera?
— To on ne može. Ja bih se s njim ozbiljno porazgovarao.
— On te uopšte neće pustiti u kuću.
— Onda ću poslati nekoga koga će sigurno poslušati. Budi bez
brige, i pusti da ja radim. Sada svakako nemam vremena. Moram kao
kurir poći u Brajtenau.
— Brajtenau? — Onda će te u povratku zateći mrak.
— Ništa ne smeta. Stvar je važna i biće dobro plaćena.
Anđelika pogleda svog dragana iskosa, pomalo ispitivački, pomalo
radoznalo.
— Ah, tako, ideš u vezi sa strancem...?
Ali on je bio čvrst, i nije dao da mu išta izmami, a prećutao je i to
da će tek u sumrak krenuti na put.
— Ne, — rekao je — nema to nikakve veze sa strancem. Uopšte...
pomenuo sam mu da sam tebi pričao o njemu. Onda je bio vrlo ljut.
Čuvaj moju tajnu, meni za ljubav! Inače bih mogao imati velike
neprilike.
— Nisam ja brbljivica — opet će Anđelika zajedljivim tonom,
kojim je ponekad govorila s Eduardom. Ali ona malo razmisli, i njene
oči zablistaše.
— Idi s bogom, dragi! U mračnoj šumi se pazi od šumske utvare.
Eduard samo klimnu glavom i steže joj ruku.
— Čekaću te, — produži ona — makar to bilo kasno. Večeras
moram još jednom s tobom razgovarati. Tako me je strah, kao da nas
vreba velika nesreća.
— Ma nemoj, Anđelika! — tešio je on. — Sreća, sreća nas očekuje.
— Nadajmo se!... Dakle, čekaću te. Naći će se već neki izgovor da
oko devet časova još jednom izađem iz kuće. Onda ću doći k vama na
sporedna vrata.
— To je lepo. Radujem se današnjoj večeri. A sad zbogom!

192
 Još jedan tajni poljubac i oni se rastadoše.
Eduard je najpre otišao kući da saopšti roditeljima da kasno po
podne mora krenuti u Brajtenau. Sve drugo je prećutao.
Otac je brižno klimao glavom.
— Ti si sad opsednut samim tajnama. To mi se ne sviđa.
— Budi bez brige — umirivao ga je sin. — Ono što činim pravedno
je i časno.
— To verujem, Eduarde. Ali ti noću ideš kroza šumu i preko
granice. Pomisli na šumsku utvaru! Lako ti se može tamo nešto
dogoditi; a mi smo bespomoćni, jer ne poznajemo puteve.
— Ništa mi se neće dogoditi, oče, i ako vam bude nekad potreban
savet ili pomoć u mome odsustvu, otidite šumaru! On je pametan
čovek i uvek spreman da pomogne. On nam je to i dokazao. Mislim da
me on voli. Njemu se možete obratiti u svako doba. Uostalom, on zna
sve i o mome zaštitniku, o kome sam ti dosad samo ponešto smeo
spomenuti.
Eduard je sve to rekao u dobroj nameri. Doduše, nije se naročito
brinuo zbog noćne avanture koja mu je predstojala, ali je računao, i
morao je računati s tim, da se može dogoditi neki nemio događaj. Šta
će onda? Roditelji neće znati šta da počnu, ako se sin u toku noći ne
vrati.
Ili, ako mu se danas nešto ne dogodi, već sledeći dan može doneti
neku nesreću. Pa, Eduard je bio u službi stranca, koji je sebi postavio
za cilj da uhvati šumsku utvaru. To sigurno neće proći bez borbe i
opasnosti. I o takvim slučajevima treba unapred razmisliti.
Ali nikako nije mogao reći ocu: Ako jednom zatreba i ne budete
znali šta da radite, ako me ljudi šumske utvare uhvate ili rane, da i ne
pominjemo gore mogućnosti, onda idite u šumarsku kuću. Tamo
stanuje rođak Arnt, moj dobrotvor i naredbodavac. On je tajni
policajac i ima odlične veze i velika novčana sredstva. On vas ni u kom
slučaju neće ostaviti na cedilu.
— Tako otvoreno nije smeo govoriti. Bilo bi to suprotno njegovoj
dužnosti.
Dakle, bilo je najpametnije da oca uputi na šumara. Vunderlih bi
tada, ako zatreba, uspostavio vezu sa Arntom. Zato je Eduard, iz

193
predostrožnosti, nameravao još da ukratko obavesti šumara o svom
noćnom putovanju. To je hteo učiniti, a da ne postupi protiv naređenja
svog nepoznatog naredbodavca iz grada, to jest, da sa Arntom ne
izmeni ni reči. Kako će to izvesti, pokazaće okolnosti.
Tako su proticali sati dok nije pao mrak. Eduard ih je proveo u
mučnom nestrpljenju. Napetost, koja prethodi svakoj unapred
poznatoj avanturi, davila ga je kao mora. Najzad je bilo vreme da
krene.
Oprostio se od roditelja i pošao, ali nije odmah krenuo u pravcu
Ferenštajga, nego je najpre skrenuo u šumarsku kuću.
— Srećom, — tako je bar mislio Eduard — ovde je našao samo
starog Vunderliha.
— Gospodin rođak je izišao — reče šumar. — Sigurno si hteo k
njemu. Žao mi je. Moraš doći drugi put, mladiću.
— Nije potrebno, gospodine šumaru — izjavi Eduard, koji je bio
veseo što se sve događa po njegovoj želji. — Samo za vas imam jednu
vest.
— Za mene? Od koga?
— Nisam tako mislio. Lično bih hteo nešto da vam saopštim.
— Onda govori, mladiću!
— Moram ići preko za Brajtenau, i...
— Besmislica! Ko još ide noću i po magli kroza šumu preko
granice! Nijedan razuman čovek.
— Ne mogu ništa izmeniti, gospodine šumare, a i nije tako strašno.
Poznajem ja put i ne plašim se.
— Hm. Sad shvatam šta hoćeš od mene. Da te pratim. Ali otvoreno
rečeno, to nikako ne bih mogao. Spremam neki obračun za drva, koji
mora biti gotov do sutra ujutru. Računanje i škrabanje po papiru moja
je slaba strana, i ja ne znam...
— Budite bez brige — prekide ga Eduard. — Idem ja sam. Hteo
sam samo da vas obavestim o tom odlasku.
— Zbog čega?
— E, kad bih to mogao reći. Imam neko predosećanje da je dobro
kad neko zna gde me može potražiti.

194
 — Čuj, mladiću, to zvuči gotovo kao zla slutnja. Na takve
unutrašnje glasove treba obratiti pažnju. Nemoj ići! Vrati se! Dobro ti
savetujem.
— Verujem, gospodine šumare, ali ipak moram ići. Obećao sam. A
vest koju treba da prenesem veoma je važna i hitna.
— Smem li pitati o čemu je reč?
— Oprostite, gospodine šumare, zakleo sam se da ću ćutati.
— U redu. Čovek mora držati reč, a uz to i usta, ako treba. Idi,
dakle, u ime boga!
Rastali su se stisnuvši ruku jedan drugom. Šumar se ponovo
okrete svojim računima uzdišući. Eduard je još malo išao pravo
ulicom, a onda skrenu u stranu ka Ferenštajgu.
Noć je bila hladna i mračna. Mesec je bio gotovo neprestano
pokriven oblacima. Putovanje je bilo vrlo mučno. Srećom, sneg je
pružao malo vidljivosti. On bi pokatkad zaškripao pod stopalima
mladog čoveka, koji je mirno išao svojim putem.
Posle nekog vremena čuo je žubor šumskog potoka, koji je tekao
ispod ledenog pokrivača, i ubrzo je stigao na uzani most.
To je bila samo jedna grubo prikovana, sada ledom pokrivena
greda, i bilo je prilično opasno po mraku preći preko nje. Zato je
Eduard lagano i obazrivo pružao nogu za nogom.
Upravo je stigao do sredine mosta, kad neko glasno viknu s one
strane putanje.
— Stoj! Ko je to?
On se uplaši, mada je očekivao ovakav susret. Posle nekoliko
trenutaka on odgovori.
— Dobar prijatelj! — povika u mrak.
Onda je razmišljao šta da počne. Ne bi hteo da bežanjem postane
sumnjiv, a hteo je ipak izbeći dodir s ljudima.
Dok je tako oklevao, čuo je zveku oružja. Dakle, graničari su bili
pred njim. Polako, korak po korak, vraćao se natrag.
— Stoj! — odjeknu sada i s leđa. — Ko je to?
— Dobar prijatelj! — odgovori on opet.
— Stoj! Ne miči se!

195
196
 I s jedne i s druge obale između drveća iziđoše ljudi.
Jao, kurir sa tajnim pismom bio je propisno opkoljen. Šta da radi?
Da li da dozvoli da bude uhvaćen? Ne!
I pored klizavosti grede, on skoči preko mosta na zemlju. Tada
snažnim zaletom jurnu među iznenađene graničare, koji su u mraku
videli isto tako malo kao i on. Munjevito skoči na dva graničara, odbi
ih pesnicama i umače.
— Paljba! — naredi neki ljutit glas.
Pucnji odjeknuše.
Eduardu se učini da je pogođen u ruku i odbačen u stranu. Ali se
ponovo pribra i jurnu dalje.
Bio je to besmislen poduhvat, u takvoj pomrčini trčati kroza šumu.
Jedva je Eduard napravio nekoliko skokova, lupio je glavom o drvo i
pao.
— Tamo! Eno ga! Na njega! Tamo leži! — vikali su gonioci.
Fenjeri zasvetleše, i ljudi se baciše na begunca pre nego što je on
mogao ustati. Tada izgubi svest. Ali, on je bio snažne prirode; posle
dva minuta ponovo otvori oči, i pri slaboj svetlosti fenjera ugleda tuce
graničara i žandarma. Pokušao je da se pokrene, ali tada primeti da su
mu ruke u okovima; ali noge su mu bile slobodne.
Pred njim je stajao činovnik u uniformi policijskog komesara i
oštro ga posmatrao. Eduard se silno uplaši, jer je čovek strogog
pogleda i sa sabljom na levom boku držao u ruci zapečaćeni paketić.
— Ah — uzviknu zadovoljno — ponovo se vraća sebi. Podignite ga
i naslonite na drvo. Ali pazite! Ako učini i najmanji pokušaj da umakne,
pucajte mu u noge.
Dva policajca uhvatiše Eduarda i digoše na noge.
— Ko ste vi? — upita komesar.
Sad više nije pomagalo lagati; to je uviđao.
— Zovem se Hauzer — priznade.
— Odlično! — jarosno se nasmeja činovnik. — Dakle, lisicu smo
ipak uhvatili. Šta radite ovde?
— Idem u Brajtenau.
— Zašto?

197
 — Treba da odnesem neku vest.
— Od koga i kome?
— To ne smem reći.
— Tako? Dakle, tajne? To je veoma sumnjivo. Zar vi ne znate da
vas možemo naterati da govorite?
— Sigurno, ali vi to nećete učiniti. Ne možete vi jednog nevinog
čoveka...
— Ne govorite koješta! — grubo ga prekide komesar. — Uopšte,
vaše priznanje nam nije ni potrebno. Paketić će govoriti. Ja ću ga
otvoriti.
— To nećete učiniti — produži Eduard.
— Ko će me sprečiti? Možda vi?
— Samo vas molim da čuvate tajnu. Koverat sadrži privatna
obaveštenja, koja nepozvanima ne smeju doći u ruke.
— Ne pravite od sebe budalu! Policija i sud nisu nepozvani.
Komesar pozva jednog mlađeg službenika da mu prisvetli
fenjerom, i otvori sudbonosni paketić.
— Hm! Sama pisma i spisi! Nikakva krijumčarska roba! Zbog toga
nije morao bežati. No, kasnije ćemo ispitati šta ova pisma sadrže.
Škrgućući zubima i dršćući, Eduard je morao podnositi da diraju u
njegovu tajnu, ili, mnogo više, u tajnu njegovog naredbodavca.
— Vidite — reče on dašćući — da sam govorio istinu. Sad me
pustite na slobodu.
— Samo ne odmah, sinčiću! — uzvrati komesar. — Još nismo
završili. — Da li, osim ovih papira, nemate kod sebe nešto drugo,
nekakvu robu za carinjenje?
— Nemam?
— Ozbiljno nemate? Zbog čega ste onda bežali i pružili otpor?
Eduard je osećao da na to ne može dati objašnjenje i postao je
nesiguran.
— Ove spise ne treba niko da čita, čak ni službenici — s mukom
izjavi. — Zato sam dao reč da ću, ako sretnem graničare, radije bežati
nego dozvoliti da paketić padne u njihove ruke.

198
 — Kome ste to dali reč? — ispitivao je komesar.
— Ko vam je to poverio koverat sa hartijama?
— Neki gospodin koga sam upoznao u okružnom gradu kod
„Zlatnog vola“ — priznade Eduard Hauzer smeteno.
— Ko je taj gospodin? Ime i zanimanje?
— Ime nisam doznao. Gospodin je očigledno visoki službenik tajne
policije.
Izgledalo je da komesar svojim pogledom hoće da prozre u
najdublji ugao dečakove duše. Eduard je izdržao taj pogled, i
ispitivačke oči ljubazno zasvetleše.
— Tako, tako! Napravili ste, dakle, neobično poznanstvo, koje je
dovelo do tajanstvenog zaduženja. Ispričajte mi to opširnije.
Hteo-ne hteo Eduard je to morao učiniti. On je to činio s najvećom
obazrivošću i upadljivom spretnošću, čuvajući se pri tome da ne
izgovori nijednu reč o svome dobrotvoru i njegovim namerama. Da je
time otežao svoj položaj, to, naravno, mladi Hauzer nije ni slutio.
Jedino je Arnt pred vlastima mogao dokazati, ili čak uticajno braniti
njegovu nevinost.
I tako je njegov izveštaj ispao pomalo nejasan i zbrkan. Ipak je
komesar klimnuo glavom.
— Sve zvuči sasvim neobično, — reče on na kraju — ali ću to uzeti
u obzir. Jednom neiskusnom čoveku, kao što ste vi, takvo nešto se
može dogoditi. Zadržaću ove hartije i dalje ispitivati. Ali, opet,
prijatelju mladi, još nismo gotovi. Pretvarate se vi da ste bezazleni, i
sve govori vama u prilog, a ipak — sigurno ste neki prepredeni lupež.
— Gospodine komesare! — mucao je Eduard uvređeno.
— Dobro! Odmah ću vam dokazati da ste ipak krijumčar. Setite se
čipke.
— Če... čega?
Činovnik mahnu iza sebe prema žbunu. Na to priđe Fric
Zajdelman. S njegovog lica je sevala jarosna mržnja. A Eduard Hauzer
uzdrhta od straha.
— Sad slutim zlo — reče nesigurno. — Kad god mi se dogodi nešto
rđavo, uvek su tu bili umešani Zajdelmanovi. Možda je i danas tako.

199
 — Videćemo — uzvrati činovnik. — Gospodin Zajdelman vas je
prijavio kao krijumčara. Morate znati koliko ste krivi. Budite mirni,
Hauzeru!
On opipa peševe kaputa mladog čoveka.
— Hm! — reče. — Ovde nešto nije u redu. Ipak ćemo otvoriti.
On izvadi perorez i bez ustručavanja napravi otvor na postavi
Eduardovog kaputa. Onda zavuče ruku u otvor.
— Da li još tvrdite da kod sebe nemate ništa za carinjenje? — pitao
je on, dok je desnom rukom pipao između postave i sukna.
— Mogu se zakleti.
— Tako, tako! A šta je onda ovo ovde?
Pri tom činovnik izvuče iz dečakovog kaputa dugačku čipkanu
pantljiku.
Eduard se zaprepasti.
— Šta... je... to...? — ponavljao je, rastrojeno mucajući, komesareve
reči.
— Ovo su čipke, o kojima sam malopre govorio, mladiću. Na to se
plaća visoka carina, bar preko kod uvoza. Nemojte me gledati tako
izbezumljeno, dečače! Sigurno misliš da nas ovde ne zanima češka
uvozna carina? To je zabluda, stari prijatelju. Carinske vlasti rade ruku
pod ruku. Nećeš umaći kazni. Ovo je dokaz tvoje krivice.
Činovnik podnese Eduardu pod oči svoj značajni nalaz.
— No? — ispitivao je on, pošto je mladi Hauzer ćutao. — Kako je
ovo dospelo u vaš kaput?
— Ne znam — tvrdio je Eduard. — Mogu se zakleti da nisam imao
ni pojma o tim čipkama.
— Vi, prema tome, uopšte nište krijumčar?
— Nisam.
— Niste ni — šumska utvara?
— Š... umska utvara? Kako to?
— Pa, vi ste to sami tvrdili.
— Ja? Nije mi palo na um.
— Hm. Hoćete li pogledati malo ovo pismo?

200
 Komesar podiže fenjer, a sudbonosno pismo Štrauhu držao je
ispred Eduardovog lica.
Mladi Hauzer preblede.
— Aha! — uskliknu službenik. — Uhvatili smo pticu. Sad da
čujemo! Ko je pisao ovo pismo?
— Ja — priznade Hauzer.
— I vi ste se potpisali kao šumska utvara.
— Da. Ali ja to nisam.
— I to treba da vam verujem? Nemojte se praviti smešni sa takvim
detinjastim izgovorima.
— Ja... ja sam hteo... s tim stoji ovako... hteo sam samo da uplašim
trgovca Štrauha. Zato sam izabrao taj potpis.
Komesar se nasmeja kao da je čuo dobru šalu. On je stvarno bio
odličnog raspoloženja. Najzad, najzad je ulovio dečaka, koji mu je
prouzrokovao toliku glavobolju, i više neprospavanih noći.
— Vi se potpisujete kao šumska utvara; noću i po magli se tajno
šunjate preko granice; kad vas zaustave, bežite od graničara; kod vas
su nađene čipke na koje se tamo preko plaća visoka carina — dragi
moj, to je dovoljno. Tu više ne pomažu izgovori. Dobro pazite na njega,
ljudi! Znate da je on šumska utvara, da je opasan momak, kome nije
stalo do ljudskog života. Vodite ga!
To je sve prohujalo kraj Eduarda kao bujica divljeg talasa kome se
ne može odoleti. Okovani je stajao kao ošamućen. U njegovoj glavi je
sve bilo zbrkano.
„Pismo, prokleto pismo!“ sevalo je neprestano u njegovome
mozgu. Pismo je uzrok. Ono je svedočanstvo protiv onoga ko ga je
pisao.
A drugo, noćni prelaz preko granice i bekstvo od činovnika! Ah,
zašto je baš taj zadatak morao preuzeti!
Ali su mu najsudbonosnije bile čipke, koje su pronađene ušivene
u kaput. Zagonetno, otkud one tu. Eduard je lupao glavu, razmišljajući
o poreklu tobožnje krijumčarske robe, i pri tome mu je sinula daleka
slutnja o nitkovskoj podvali nekog odvratnog neprijatelja.

201
 Dok je tako ćutke stajao ne mičući se, komesar je razgovarao sa
svojim ljudima i sa Fricom Zajdelmanom, tiho da uhapšenik ne bi čuo.
A on na njih nije uopšte obraćao pažnju, dok se najzad nije pribrao i
zbrkanim nevezanim rečenicama počeo da ih uverava u svoju
nevinost.
— Ne mogu se braniti — najzad skoro udari u plač. — Moram sve
podnositi strpljivo. Ali ja nisam krijumčar, niti zločinac. Nemam
nikakve veze sa šumskom utvarom. Ja... ja mogu samo reći da sve to
nekako mora izaći na videlo...
— Ćutite — kratko i grubo ga preseče komesar. Zajdelman ga je
potpuno nahuškao protiv Hauzera. — Vaša vrdanja i marifetluci više
vam ne vrede. Sad ste u našim rukama. Bolje da ćutite i da se pokajete.
A sad napred, ljudi! Za Hoental! Potražićemo kuću Hauzerovih.
— Gospode, bože moj! — kriknu Eduard.
— Vidite, kako ste se uplašili? Tamo će biti otkriveni novi dokazi
vaše krivice. Priznajte da ste krivi?
— Ne. Zaprepastio sam se samo zbog svojih roditelja. Imajte
samilosti prema starim ljudima. Oni će umreti kad me vide kao
uhapšenika.
— To je vaša krivica, Hauzeru. I jad vaših siromašnih roditelja
pašće na vašu savest. Ali ja nisam nečovek. Vaše roditelje ću
pripremiti, pre nego što uđemo u kuću. — A sad, ozbiljno, napred!
Povorka je krenula. Nekoliko graničara je zaostalo i za četom
vodilo konje.

Marš kroza šumu i polje Eduardu se činio kao večnost, a ipak su se

brzo približavali cilju.
Njegovi roditelji, njegovi jadni roditelji!
Komesar je tražio da mu Eduard pokaže kućicu, u kojoj stanuju
Hauzerovi. Tada požuri napred.
Kad uđe u uski hodnik, u sobi su baš završili večeru, i stari Hauzer
se molio.

202
 Činovnik je sačekao, osluškujući na tankim sobnim vratima.
Tkačeva molitva je dolazila duboko iz srca. Zar je šumska utvara
mogao biti sin tako pobožne porodice?
Ali komesar potisnu ove misli, zakuca na vrata i uđe.
On ljubazno nazva „dobro veče“ i približi se stolu za kojim su
sedeli stanovnici ove kućice. Stari Hauzerovi ljubazno ustadoše.
— Ja sam komesar kriminalističke policije i dolazim po službenoj
dužnosti — reče činovnik, a pri tom je oštro posmatrao Hauzerove, da
bi opazio dejstvo svojih reči.
— Šta je posredi? — mirno upita otac. — Valjda treba da
svedočimo povodom nečega?
— Ne, reč je o vama samima.
— O nama?
Komesar još nije skidao pogled sa njihovih lica.
— Vi krijumčarite!
Gospođa Hauzer je od užasa pobelela kao zid. A stari je, smešeći
se, mahao glavom.
— Ne boj se, majko! Neko budalasto ogovaranje nam je nanelo ovu
neprijatnost. Naša savest je čista. Šta nam se može dogoditi?
— O, to uopšte nije prazno ogovaranje, gospodine Hauzeru! —
izjavi komesar. — Vaš sin je među krijumčarima.
— Moj Eduard? Za njega jamčim kao za sebe samog.
— Nemojte biti tako sigurni. Gde je on sada?
— Otišao je za Brajtenau.
— Šta će tamo?
— Treba nešto da svrši.
— To znači, on nešto krijumčari. Uz put je uhvaćen.
— Kako uhvaćen? Valjda ne kao krijumčar?
— Ipak tako.
Stari Hauzer se još uvek smeškao.
— Ne znam, gospodine, zašto mi to pričate. Ili je posredi neka
zabuna, pogrešna zamena, ili rđava šala.

203
 — Varate se. To je zbilja, gorka zbilja. Kod vašeg sina je čak
pronađena krijumčarska roba.
— Veruješ li ti u to, majko? — upita Hauzer mirno.
Gospođa Hauzer odmahnu glavom.
— Nikako. Naš sin ima čiste prste; on nije prestupnik. Uostalom
— reče ona komesaru gledajući ga neobično, iskosa — šta je to nađeno
kod dečaka, gospodine komesaru?
— Skupocene čipke. Sakrivene u postavi kaputa.
Dršćući, žena se uhvati za naslon stolice. Ona je micala usnama, ali
nije izgovarala nijednu reč. Stari tkač je, naprotiv, mahao glavom kao
neko ko otvoreno i jasno, sa zdravim razumom, razmišlja o nečem
nemogućem.
— Čipke — izgovori on polako, kao da je svaki glas dobro
odmeravao. — Sad razumem. Na njih se tamo preko plaća visoka
carina. Ali stvar nije tačna, ne može biti tačna. Tako glupim stvarima
naš sin se ne bavi.
Komesar ga je pustio da govori. Mirno je sačekao. A onda se stari
Hauzer jednim trzajem ispravi i pogleda činovnika u lice.
— I šta sad. gospodine komesare? Vi ste zatvorili našeg Eduarda?
— Da, on je napolju.
— Jadni moj dečak!
— Moram izvršiti pretres stana — nešto strože produži komesar.
— Hteo sam vas samo pripremiti, da se ne uplašite.
Majka Hauzer kriknu i sakri lice u kecelju. A stari Hauzer je bio
miran, ali je disao duboko.
— Uplašili? Da, da. Hvala vam što imate toliko obzira prema nama,
gospodine! Slobodno uvedite Eduarda unutra! Verujte mi, gospodine,
on je nevin kao vi ili ja.
— Verujete li da je to zaista tako?
— Da, gospodine. A ako se ipak varam, onda ću ga navesti da
otvoreno prizna sve. On će poslušati. Na to se možete osloniti.
Dok je Eduard sa pratiocima, među kojima je još bio Fric
Zajdelman, stajao napolju pred kućom, osetio je na ruci neki oštar bol
i opazio je da mu nešto teče preko svezanih ruku.

204
205
 Mora da sam povređen, mislio je. Ali više nije obraćao pažnju na
ranu. Radoznalci su već izvirivali tu i tamo iza ograda, tako da je
mladiću svaki minut čekanja pod stražom pričinjavao paklene muke.
U tom trenutku komesar naredi da zatvorenika uvedu.
Dva graničara uvedoše Eduarda u sobu. Zajdelman je išao za
njima. On nije imao šta da radi ovde. Ali pošto mu niko nije branio,
dozvolio je sebi još i taj trijumf. Drugi su ostali u hodniku.
— Gospode, — kriknu gospođa Hauzer kad je ugledala sina — pa
ti krvariš!
Htela je da pojuri k njemu. Ali je muž zadrža.
— Pusti to, majko! Bolje je što mu je telo povređeno, nego duša.
Eduarde, hodi ovamo!
To je, po običaju poštenih brđana, rečeno iskreno i strogo.
Komesar je to primetio, ali je pustio da sve ide svojim tokom. Sin sa
stražarima priđe ocu.
— Jesi li zaista krijumčario? — upita stari Hauzer.
— Nisam!
— Ali kod tebe su nađene čipke. — On podiže desnu ruku kao
zakletvu. — Eduarde, pred licem onoga koji sve zna i sve oprašta,
odgovori: Odakle ti te čipke?
— Ništa o njima ne znam. Bile su u postavi kaputa. Ne mogu sam
sebi objasniti kako su dospele unutra.
Izgledalo je da otac hoće pogledom da ga probode.
— Da li mu ti veruješ, majko?
— Verujem, — uzdahnu žena — on je moje dete, i...
— Dobro — prekide je muž. — I ja verujem da je nevin. Gospodine
komesare, stvar mora stajati drukčije. Ako moj sin bude tek tako
zatvoren, time će se načiniti možda veći prestup nego što je
krijumčarenje ikad bilo.
— Samo se nemojte pravdati! — uzviknu Fric Zajdelman pred
vratima. — Pa on se u jednom pismu sam potpisao kao šumska utvara.
Stari Hauzer tek sad primeti Zajdelmana.
— Ah, i vi ste tu? Svakako ste vi podneli prijavu?

206
 — To se vas ništa ne tiče, mada je tačno. Ne poričem. U borbi
protiv šumske utvare svako mora izvršiti svoju dužnost.
— Da, u pogledu ispunjavanja dužnosti vi ste svakako primerni —
gorko se naruga stari tkač. Tada se ponovo obrati Eduardu. — Šta je
to s pismom, Eduarde? Je li to tačno?
— Jeste, oče, — potvrdi sin i ispriča ukratko kako je došao na to
da napiše pismo Štrauhu i da se potpiše kao šumska utvara.
Otac je stajao nabrana čela i nemo slušao ovu ispovest. Iz majčinih
očiju je blistao pravi užas. Eduardova mlađa braća i sestre, i Bejerova
deca, sabila su se jedno uz drugo u uglu sobe, kao krdo uplašenih
životinja.
Komesar je ispitivački posmatrao čas oca, čas sina. Utisci koje je
ovde stekao pokazali su mu da Hauzerove treba smatrati poštenim
ljudima. Otac je bio veoma strog prema svojoj deci. A takav porodični
život nije plodno tlo za prestupničke nagone. To je znao iskusni
kriminalistički činovnik, i zato nije oklevao da u svojim zaključcima
uzme u obzir i tu okolnost.
Eduard je sve priznao ocu. Stari Hauzer ga je prekoravao ozbiljno
i strogo zbog njegove lakomislenosti. A potom se obrati komesaru.
— Vidite, — reče on — mladić je postupio nepromišljeno, i pravo
je da sad oseti posledice. To će ga ubuduće opametiti. Samo zbog toga
još ni izdaleka nije zločinac. To sa čipkama će se razjasniti, i vi ovde u
kući nećete naći krijumčarsku robu, a ni drugo nešto što bi svedočilo
protiv Eduarda. Tražite! Možemo mirno sačekati rezultat.
Na to je komesar izdao naređenje svojim ljudima da počnu pretres
kuće. U međuvremenu, nijedna osoba nije smela napustiti svoje
mesto. Tako su pogledi Hauzerovih odlutali kroz prozor u noćni mrak.
Tamo su videli kako su kod Hofmanovih otvorena kućna vrata.
Jasna svetlost je izbijala napolje. U toj svetlosti se videla Anđelika, koja
je, izgleda, u velikoj žurbi i zabuni istrčala na ulicu.
Odmah potom čuo se šum u hodniku, sobna vrata se otvoriše i uđe
Anđelika, jecajući i u velikom uzbuđenju.
Upravo je imala s ocem neprijatnu raspravu. On ju je ponovo
prisiljavao da kod Zajdelmanovih primi nameštenje. Kći se opirala
tome, i otac se razbesneo.

207
 — Je li ti u glavi onaj nikogović... onaj Eduard Hauzer? — besneo
je on.
— Eduard je siromašan, ali nije nikogović. Fric Zajdelman, sin
bogatog posrednika je nikogović — branila se kći. — Eduard ima
poštene namere sa mnom i treba da se stidiš što ga psuješ, a mene
hoćeš da prodaš Zajdelmanovima.
— Šta veliš, devojko? — zaurla Hofman. — Da prodam, kažeš?
Naučiću ja tebe poslušnosti! Odmah ujutru povešću te
Zajdelmanovima.
— Živa neću u kuću te hulje.
— Onda kod mene više ne možeš ostati.
— Na prostranoj zemlji će se sigurno naći mestašce za mene.
— Zar se usuđuješ da tako govoriš sa mnom? Pokazaću ja tebi gde
ti je mesto.
Svađa je trajala duže vremena. Gospođa Hofman nije bila kod
kuće, već kod jedne poznanice koja se iznenada teško razbolela, i tako
se devojka našla potpuno sama i nezaštićena sa ljutitim ocem. Njegov
bes više nije znao za granice; sa uzdignutim pesnicama jurnuo je na
Anđeliku.
Ona vrisnu, dočepa se vrata i pobeže u noć. Kuda da krene u svojoj
nevolji? Nije dugo razmišljala i požurila je Hauzerovima.
U svom uzbuđenju najpre uopšte nije primetila da se i tu događa
nešto neobično. Ona otvori sobna vrata, ugleda Eduarda i baci mu se
u zagrljaj.
— Pomozi mi! Otac hoće...
Tek tada je videla da je Eduard u okovima i da krv kaplje iz
njegovog rukava.
— Gospode! Šta je s tobom? — kriknu.
Eduard spusti glavu. Od stida, očajanja i bespomoćnosti zadrhta
celim telom.
— Ah, Anđelika, u šumi su me uhvatili i uhapsili.
— Uhapsili? Tebe? Zašto?
— Tvrde da sam krijumčar.
— Pa to je gola laž.

208
 — I da sam šumska utvara. Onaj tamo me je prijavio.
Pokretom glave pokaza na ugao, gde je stajao Fric Zajdelman, sa
zlurado stegnutim usnama, a sjaj njegovih očiju govorio je o mržnji,
osvetoljubivosti i zluradosti.
Trgavši se, Anđelika pogledom osmotri sve okolo. Poznala je
Zajdelmana, čije prisustvo dotle nije primetila. Njeno lice se ukoči.
Ruke je savila u pesnice.
— Onaj tamo — ponovi muklo Eduardove reči. — Naravno, onaj
tamo! Za sve je on kriv. Zbog njega otac hoće da me bije i iz kuće me
goni. — Onda najednom podiže ruke i u besnom uzbuđenju kroči
prema Zajdelmanu. — Ovo ruglo u ljudskom obliku! Ova svinja! Bog s
neba neka kazni nitkova, podmuklicu, klevetnika, varalicu...
Komesar požuri da ih rastavi, jer je video da se može izroditi nešto
rđavo. Ali je devojka, koja više nije znala šta radi, bila brža od njega.
Jednim potezom ruku dograbi pušku koja je pored nje bila naslonjena
na zid. Stražari i graničari su odložili oružje da im ne bi smetalo pri
pretraživanju kuće.
Htela je dograbiti pušku i njome kidisati na Zajdelmana. Nije
uopšte pomišljala da puca. Htela je samo udariti. Ali je ispalo drukčije.
Omaškom, njena ruka dodirnu okidač. Odjeknu pucanj. S tutnjem
se razleže odjek kroz malu kuću. Zajdelman kriknu, zanese se i pade.
Anđelika je stajala oko dve sekunde ukočeno i nepomično. Onda
oružje ispade iz njene ruke. Jauknuvši, devojka se zanese.
Komesar, koji je pritrčao da je spreči, upravo je pridrža rukama.
Onda je polako pustio da sklizne na pod.
Za praskom puške nastade vriska mnogih glasova; i ljudi, koji su
se raštrkali po pojedinim odajama prilikom pretresa, pohitaše ovamo.
Oni u sobi tiskali su se takođe. Nastade neopisiva pometnja. Eduard je
klečao kraj Anđelike. Njegove okovane ruke dodirivale su njeno lice.
Komesar zapovedi da se svi umire. Prvo pitanje je uputio
graničaru koji se bavio oko Zajdelmana.
— Šta je s njim? Je li mrtav ili samo ranjen?
Graničar se trudio da maramicom zaustavi izliv krvi na
Zajdelmanovoj glavi.

209
 — Nema razloga za zabrinutost! — reče on. — Samo se onesvestio.
Izgleda da je pao više od straha. Ovde na levoj slepoočnici je rana od
sačme.
— Sačme? Sačma u poteri za krijumčarima često ima jače dejstvo
od metka. Ali, kako je puška tako brzo opalila?
— Puška je moja, gospodine komesare. Ja sam pucao na
Ferenštajgu. Onda sam je brzo napunio i pri tom je verovatno nisam
zakočio.
— Zaslužili ste ukor, dragi moj. Neobezbeđeno oružje — znate li
šta to znači! A sad da pogledamo ranu!
Zajdelman je u stvari samo pao u nesvest. Krvarenje je
zaustavljeno; tada jedan graničar, po naređenju komesarevom,
namesti Zajdelmanu provizorni zavoj, posle čega onesvešćeni brzo
dođe sebi. Prvo se maši za ranjeno mesto.
— Gospodine komesare, — reče besno. — Vi ste svedok da je ova
ženetina pucala na mene.
— Tako je, gospodine Zajdelmane.
— Ona me je samo ranila. Ali me je mogla i ubiti. Molim vas da
vršite svoju dužnost i da prestupnicu zatvorite.
Činovnik ga mrko odbi.
— Mir, mir, gospodine Zajdelmane! Dobro ja poznajem propise
svoje službe i postupiću po dužnosti.
— A ja ću...
— Vi ćete sad otići kući i starati se o svojoj rani — sigurnim glasom
ga prekide komesar.
— Oho! Hoćete da me oterate?
— Molim vas, postupite kako vam savetujem. Morate povesti
računa o svojoj povredi. Osim toga, vaše prisustvo ovde samo
nepotrebno otežava situaciju i moglo bi lako dovesti da daljih ispada.
— Zar tako?
— To je postupak predohrane.
— Ali vama će biti potrebne moje izjave.
— Ovde neće. To će biti kasnije. Molim, gospodine Zajdelmane, da
mi bez potrebe ne otežavate vršenje službe i da se pokoravate. Možete

210
biti uvereni da ću svoju dužnost obavljati i onda kad ne budete
prisutni. Čim mi budete potrebni, ja ću vas pozvati službenim putem.
Sa zlovoljom na licu Fric Zajdelman se udalji. Ubrzo i Anđelika
otvori oči i začuđeno pogleda oko sebe. Tek postepeno joj se vraćalo
sećanje na ono što se dogodilo.
— Eduarde, — prošaputa — jesam li stvarno pucala?
— Stvarno, Anđelika. Metak je iznenada opalio?
Užasnuta, ona okrete glavu u stranu da bi očima potražila
Zajdelmana. Pošto ga nije primetila, skoči:
— Uklonili su ga! Ja sam ga ubila!
— Ne, nisi — umirivao je Eduard užasnutu devojku. — Samo ga je
metak malo zakačio po čelu, ništa drugo. Zajdelman je otišao kući.
Gospodin komesar je tako naredio da se ne bi desila veća nesreća.
— Hvala bogu! Bila sam tako ogorčena, stvarno nisam znala šta
radim. A nisam uopšte htela da pucam, nego samo da ga isteram
napolje.
Devojka se spusti na stolicu i poče silno da plače. Majka Hauzer je
zagrli.
— Budi mirna, dete moje, i umiri se! Sve će biti dobro.
Komesar je ćutke i pažljivo pratio ovaj događaj.
— Nadajmo se, gospođo Hauzer, — reče on. — Mladi Zajdelman
je, izgleda, prema vama neprijateljski raspoložen.
— Iza leđa svojih bližnjih nerado govorim rđavo, gospodine, —
umeša se stari Hauzer — ali bi u ovom slučaju ćutanje bilo ludost. Oba
Zajdelmana, otac i sin, otežavaju nam život gde god samo mogu.
— A otkuda to neprijateljstvo?
— Zbog ove devojke.
On pokaza pri tom na Anđeliku i ukratko ispriča šta se u poslednje
vreme dogodilo između Zajdelmana, Anđelike i Eduarda.
Činovnik je malo razmišljao. Tad podiže glavu.
— Gde ostavljate kaput uveče kad idete spavati? — upita Eduarda
iznenada.
— Obično ga skinem ovde u sobi i tu ga ostavljam.

211
 — Je li noću vaša kuća dobro zatvorena?
— Gospodine komesare, — dobaci stari Hauzer — mi smo
siromašni ljudi. Ko će nam šta uzeti? Tkačke kuće ovde u brdima sve
su napravljene tako da .se bar kroz sporedna vrata može ući u svako
doba.
— I noću?
— Pa, rekoh: u svako doba.
— Tako, tako! Hm! Pogledaću malo ta sporedna vrata.
Komesar to odmah učini. Kad je ponovo ušao u sobu, njegovi ljudi
su završili pretres i javili da nisu našli ni najmanju stvar koja bi mogla
ukazivati na krijumčarenje.
Izgledalo je da komesar drugo nije ni očekivao i da mu je prijatno
što to čuje. On dade znak svojim ljudima da napuste odaju, a onda se
obrati Eduardu.
— Hoću da vam priznam, Hauzeru, da se moje mišljenje o vama
popravilo za poslednju četvrt časa; ipak moram postupiti po
zakonskim propisima.
— Povešćete me u grad?
— Privremeno. Dok se ne razjasni kako su čipke dospele u vaš
kaput.
— Bože moj! Onda ću sigurno ostati večno u zatvoru.
— Ne bih rekao, Hauzeru. Predosećam da će se ova stvar brzo
rasvetliti. Još ne mogu da shvatim vaš pokušaj bekstva u šumi. Zbog
toga vam još ne mogu skinuti okove.
— A da li mi bar smeju pogledati ranu?
— Da. Za to još imamo vremena.
Anđelika to odmah htede da učini, ali je komesar zadrža.
— Prepustite to majci, gospođice Hofman!
— Zašto?
— Moja dužnost mi tako nalaže, gospođice.
Anđelika ga je gledala nesigurno i upitno.
— Vi ste pucali u čoveka — dodade činovnik radi jasnoće.

212
 — Ali nisam htela — ponovo je uveravala devojka. — Ovaj... ah,
htela sam samo da ga isteram napolje. A puška je sama od sebe...
— No, sama od sebe puška nije ispalila, gospođice. Sigurno ste
povukli obarač. Ja sam bio svedok.
— Ta nećete valjda misliti da sam ga stvarno htela ubiti? Ta ja još
nikad nisam imala u ruci takvo oružje.
— Ali strašni zakon traži, gospođice, da se raščiste bliže okolnosti
ovog slučaja, i zato je, pre svega, potrebno vaše prisustvo.
Sigurno ću doći čim me pozovete.
Komesar je hteo da devojku što obazrivije izvesti o nužnosti da i
nju liši slobode. On podiže obrve i nakašlja se.
— Hm! A ako vas odmah sad pozovem? — upita je najzad.
— Odmah sad? Noću? Pa to bi značilo hapšenje.
— Ako vi to tako zovete, onda svakako.
— A zašto? Ja vam neću pobeći.
— Verujem vam — komesar je polako bio sve jasniji — i ne bi od
vas bilo pametno ako to učinite. Morate shvatiti da će Fric Zajdelman
podneti prijavu protiv vas...
— Prijavu?
— Sigurno. Možda zbog pokušaja ubistva, ali u najmanju ruku.
zbog telesne povrede iz nehata. Zato je bolje da se poverite mojoj
zaštiti. Zaista, želim vam samo dobro.
Ova uteha je potpuno promašila svoje dejstvo. Anđelika se zamalo
ne sruši.
— O, bože, o bože, uhapšena sam! — zaječa.
A onda joj najednom dođe druga misao. Ona otvori oči i priđe
Eduardu, koji je zbog njene patnje bio kao skamenjen.
— Ti i ja — reče ona tiho, kao da je to namenjeno samo njemu. —
Čini mi se, treba tako da bude — da idemo zajedno.
On je zahvalno pogleda jasnim pogledom.
— Anđelika! — To je zvučalo kao prigušeno klicanje.
Ona mu nežno uzvrati pogledom.

213
 — Zajedno u zatvor — produži, a u njenom glasu, začudo, nije bilo
nikakve gorčine. — Kod oca ionako više nemam mesta. Hajdemo!
Ali, umeša se komesar, koji je pažljivo pratio ovaj neobični
ljubavni šapat.
— Ne tako brzo, gospođice Hofman! Moraćete ipak još jednom
otići kući.
— Zašto? Ja to uopšte ne želim.
— Svejedno, tako mora biti. Ja ću vas pratiti i bar ukratko
obavestiti vaše roditelje. U međuvremenu, vi spremite najnužniju
odeću, rublje i ostale sitnice, bez kojih čovek ne može biti ni u
istražnom zatvoru.
Tada ostavi Eduarda pod nadzorom svojih ljudi, dade nalog da se
nabave kola za oba zatvorenika, pa s Anđelikom pređe u kuću
Hofmanovih.
U susedstvu se u međuvremenu raščulo da je Hauzerov Eduard
pod stražom doveden kući. Radoznalci su se brzo sakupili. Kad se
pojavio Fric Zajdelman, čuli su opširno šta se dogodilo. Čudovišna vest
da je Eduard Hauzer uhvaćen kao krijumčar i otkriven kao šumska
utvara brzinom vetra se raširila među besposlenim svetom. Takođe
se već pričalo i prepričavalo da je Anđelika Hofman pucala na
Zajdelmana i ranila ga.
Anđelikinom ocu su upravo saopštavali tu strašnu vest. Pozvali su
ga iz njegovog stana i na otvorenoj ulici ga dočekali sa rđavom
novošću. U tom trenutku iskrsnu komesar s Anđelikom.
Oštrim rečima on rastera gomilu, a starom Hofmanu dade znak
rukom.
— Hajdete s nama u kuću! Hoću s vama da razgovaram.
Tamo u sobi obavestio je zaprepašćenog oca o onome što se
dogodilo. Hofman je besno skočio. To bi bila nepravda da u ovu stvar
upliću njegovu kćer. Ta, mladom Zajdelmanu se nije ništa dogodilo. On
traži da se Anđelika smesta pusti na slobodu. A momka, mladog
Hauzera, može obesiti, što se njega tiče, ili mu odseći glavu. To mu je
svejedno.
Njegovo dalje brbljanje prekide komesar. On podrobno objasni
situaciju.

214
 — Budite odmereni, gospodine Hofmane — reče on — inače ćete
sami sebe dovesti u neprilike! Vašu kćer moram uhapsiti. Gospođica
će poći sa mnom u okružno mesto. Verujem da joj se neće ništa
dogoditi. Stvar je, srećom, dobro prošla. A vama savetujem da se
smirite i razmislite o tome u kojoj meri sami snosite krivicu zbog
ovako žalosnih događaja.
Strogi ton komesarov dobro je smirio Hofmana. On se, doduše,
žalio i kukao i dalje, ali više nije rikao. Prema svojoj kćerki najednom
je postao upadljivo nesiguran. Kad je Anđelika spakovala ono malo
svojih stvari, za šta joj je bilo potrebno samo četvrt časa, izgledalo je
da hoće s njom da se pozdravi. Ali mu ona samo kratko pruži ruku.
— Zbogom, oče! Pozdravi majku! Neka me jednom poseti u
istražnom zatvoru.
Hofman nije verovao da je to java. Vrata su se zatvorila iza
Anđelike i komesara. Tkač je ukočeno gledao za njima, ne izgovarajući
ni reči. Tako je prošlo više minuta. A onda se napolju čuše točkovi kola
i konjska kopita.
Čoveka u odaji obuze strah. On se trže i istrča napolje. Ali je ulica
bila prazna. Kola sa zatvorenicima su već bila otišla, činovnici na
konjima su upravo nestajali u pomrčini, a radoznalci su se, na kratku
komesarovu zapovest, razišli kućama.
Usamljeni čovek se osvrtao bespomoćno. Onda brzo krenu
susedovoj kući. Iznutra se čuo glas starog Hauzera. On je naglas čitao
pesmaricu.
Hofman sačeka da završi pesmu, onda zakuca i uđe. Hauzerovi su
ga gledali začuđeno.
— Anđelika je otišla — muklo reče Hofman.
— I naš sin — odgovoriše mu.
— Uhapšena je!
— Znamo.
— Gospode bože, kako ću to podneti? — uzviknu Hofman.
Stari Hauzer, da bi ga ućutkao, podiže ruku.
— Idi svome dobrotvoru, Zajdelmanu, neka te on teši.
— To... to ti meni veliš, susede?... Ništa drugo?

215
 — Svakako, mogao bih još dodati da razmisliš koliko krivice sam
snosiš što se sve ovo zbilo. Uostalom, ponavljam tvoje reči: Nismo mi
više jedni za druge. Idi!
Hofman je stajao ukočeno. Nisu ga primili. Tada se ćutke okrenu i,
gegajući se, iziđe.
— Ali, oče, — upita začuđena gospođa Hauzer — pustio si ga da
ode bez utehe? Pa to nije tvoj običaj.
— Znam da nije.
— Pa zašto to onda činiš?
— Njemu za ljubav. Neka se povuče u sebe. Kad narednih večeri
bude sedeo sam sa ženom, razmisliće o svojoj oholosti. A to će biti
dobro za njega. Čim postane drugi čovek, opet ćemo razgovarati.

216
 GLAS PROŠLOSTI

Od Hauzerove kratke posete šumar Vunderlih više nije imao mira.

Obračun drva nije nikako mogao da završi; stari je gunđao na ženu, na
pomoćnika i čuvara šume, i obradovao se kad su se najzad u hodniku
čuli koraci i kad je Arnt ušao u sobu.
— Hvala bogu što ste stigli, gospodine rođače! — pozdravi
Vunderlih gosta. — Eduard Hauzer je bio ovde pre nekoliko časova.
— Tako? A šta je hteo?
— He, to ni sam ne znam. Nije ništa rekao. Izgleda, posredi je nešto
tajanstveno.
— Zar ga niste upozorili da najvažnije vesti sme poveriti i vama,
gospodine šumare?
— Pokušao sam da ga nagovorim.
— Pa ipak ništa nije rekao?
— Samo da će kao kurir ići u Brajtenau, inače ni reči. Stvar mora
da je vrlo važna, pošto je čak ni meni nije hteo poveriti.
— Lepa priča — reče Arnt. — Noću u Brajtenau! Sad mogu samo
da nagađam. Možda je posredi nešto u čemu je potrebna moja pomoć,
ili moje prisustvo! Hm — ispitaću to.
Šumar je zabezeknuto gledao u detektiva.
— Nemoguće je da sada, po mraku, idete u Brajtenau.. .
— To i neću — prekide ga Arnt.
Dok je to govorio, Vunderlih je hodao po sobi gore-dole. Onda
zastade i začuđeno pogleda u vrata, kroz koja je u tome trenutku
izleteo rođak Arnt.
— Kakav je to način! — brundao je stari.
Onda oslušnu. Zaista, njegov gost je izišao napolje, u zimsku noć.
Ovaj postupak nije bio jasan šumaru. Ali je Arnt dobro znao šta
radi. On je po snegu žurno sišao u Hoental. Tačno, kod Hauzerovih je

217
još gorela svetlost. To je dobro. Sad će se pobliže raspitati o Eduardu i
njegovom neobičnom odlasku za Brajtenau.
Ušao je u sobu, gde su otac i majka, posle Hofmanovog odlaska, još
sedeli u ozbiljnom razgovoru, i upitao za Eduarda.
— Na žalost, nije kod kuće — objasni otac.
— I ne znate gde bih ga mogao naći? — raspitivao se detektiv, koji
je hteo saznati koliko su roditelji upućeni u sinovljeve tajne.
— To dobro znam — uzvrati stari — ali mislim da vam neće
mnogo koristiti ako saznate. Smem li upitati ko ste vi?
— Oprostite što se nisam odmah predstavio — smešio se
posetilac. — Zovem se Arnt. Dolazim od šumara Vunderliha. Šumar mi
reče da je vaš sin dolazio tamo, te pretpostavljam da sam mu bio
potreban.
— Stranac iz šumske kuće — uzviknu stari Hauzer, radosno
uzbuđen. — Hvala bogu! Vidiš, majko, zar nemamo prijatelje koji nam
mogu pomoći!
— Zar sam vam potreban?
— I te kako! Danas nam je sin rekao da se obratimo šumarskoj
kući kad nam u njegovom odsustvu zatreba pomoć.
— Dobro je to učinio. Pa, evo, ja sam sada ovde, i rado vam stojim
na raspolaganju.
— Gospodine, — poče stari Hauzer, koji je bio zbunjen i nespretan,
kao većina gorštaka. — Vi ste mome sinu odobrili da mi saopšti neke
stvari. Dakle, znam da pred sobom imam čoveka kome dugujemo
zahvalnost i koji nam želi dobro. Naš Eduard je zatvoren.
Arnt se trže.
— Šta kažete? Zatvoren?
— Da, gospodine.
— To ne mogu da shvatim. A zašto?
— Kao krijumčar, u šumi na Ferenštajgu.
— Nemoguće!
— Ipak je bilo moguće, gospodine! Čak su tvrdili da je on šumska
utvara. Pronađeno je neko pismo koje je on lakomisleno napisao,
pismo trgovcu Štrauhu....

218
 — Ah! To sam i pomislio.
— Kako? Vi znate za to pismo?
— Eduard mi je sam pričao o tome.
— Vi ga niste upozorili?
— Bilo je prekasno. Pismo je već bio poslao.
— A vi znate i zašto je on napisao to pismo?
— Da, znam. Ali sad, molim, pričajte dalje. Zbog tog pisma ga nisu
mogli zatvoriti.
— Ne, to ne, ali je kod njega nađena krijumčarska roba.
Arnt je mirno odmahnuo glavom.
— Pa vaš Eduard nije krijumčar.
— Bog zna da on to nije. Ni sam nije bio svestan krivice; ali, kad su
ga pretresli, kod njega su našli robu, i to u postavi od kaputa.
U postavi od kaputa? Kakvu robu?
— Čipke, skupocene crne čipke.
— Čipke?
— Da. I sad vas pitam: odakle Eduardu te čipke? Gola laž. To je ono
zagonetno u celoj stvari.
— Hm! — učini Arnt. — Mene interesuje stvar s druge strane.
Kako je došlo do toga da baš Eduardovu postavu na kaputu pregledaju
tako podrobno?
— To je zahtevao Fric Zajdelman.
Arnt iznenađeno podiže glavu.
— Fric Zajdelman? Da nije on možda prijavio vašeg sina?
— Jeste. Čak je pratio činovnike prilikom potere.
— Sve je to čudno povezano — brundao je Arnt zamišljeno. —
Čipke... postava od kaputa... Zajdelman... Anđelika... hm!
Stari Hauzer se trže. Kad je pomenuo Anđelikino ime, on upita:
— Znači, vama je već poznata i stvar s Anđelikom?
— Kako to mislite? — upita detektiv. — Meni je poznat ceo
događaj sa maskenbala...
— Ne, ne to — prekide ga tkač. — Ta i devojka je zatvorena.

219
 — E, to je već previše! Kakav prestup je učinila gospođica
Hofman?
— Pucala je na Frica Zajdelmana.
— Kada? Zbog čega? Pričajte!
Hauzer ispriča kako se dogodio slučaj, koji je doveo do
Anđelikinog hapšenja. Na kraju se razbesne optužujući Zajdelmanove
kao stvarne vinovnike čitave nesreće. Ali mu Arnt nije dao da završi.
— Koliko ja mogu da sagledam stvar — izjavi on mirno — stvar sa
devojkom nije tako strašna. Ona je to učinila u afektu, kako se to
pravnički kaže. To je olakšavajuća okolnost. A, sem toga, Zajdelman
nije mnogo povređen.
— Naravno, toj hulji bih ostavio neku bolju uspomenu.
— Za samu devojku još je bolje tako, dragi moj Hauzeru. Naravno,
razumem ja vaš bes. Znam kako su vam Zajdelmanovi već napakostili.
Stari Hauzer klimnu glavom.
— Gospodine, vi to ne znate, sve ovo ima mnogo dalju pozadinu.
— A šta to?
— Ah, najbolje je da o tome ne govorimo.
— A ako vas najlepše zamolim da to učinite? — navaljivao je Arnt.
— Pa, vama kao prisnom Eduardovom prijatelju učiniću po volji,
mada o tome nerado govorim. Jedan moj rođak se oženio devojkom
kojoj se Zajdelman — mislim na oca — udvarao, iako je već bio
oženjen. Posle nekoliko godina rođak je poginuo u rudniku, a rođaka
je dobila nameštenje kod Zajdelmanovih.
Arnt se začudi.
— Dalje! — molio je promuklim glasom.
— Ostalo je kratko. Zajdelman je nastavio svoja udvaranja, ali nije
uspeo.
— Ali zašto je ostala ta... ta mlada žena kod te hulje?
— Gospodine, — nastavi Hauzer — znate li šta znači beda? Jeste li
ikada gladovali? Da ste sami možda biste se zlopatili bez roptanja, ali
zar se ne biste pokorili najgorem neprijatelju, da time sačuvate dete
od teške nevolje?
— Razumem. Vaša rođaka je imala dete?
220
 — Imala je dečaka. Francika se zvao. I tako je ostala u službi kod
Zajdelmanovih i branila se energično.
— To je bilo lepo od nje.
— Lepo, dabogme, — potvrdi Hauzer — ali sudbonosno. Jednog
dana je gospođi Zajdelman ukradena skupocena grivna, i njen muž je
moju rođaku optužio za krađu. Odvedena je u istražni zatvor, gde je
uskoro potom umrla od jada.
Naslonivši glavu na ruku, Arnt je ćutke slušao.
Hauzerova priča ga je dirnula. A stari tkač nije slutio o čemu je
pričao svome sagovorniku. Tek sad je Arnt prozreo sve smicalice čija
je žrtva bila njegova majka. Tako je, dakle, bilo: zato što je odbijala
njegovo udvaranje, nitkov ju je iz prostačke osvete oterao u smrt.
Obuzela ga je takva tuga kakvu još nije osetio u životu. Najradije bi
otišao i Martina Zajdelmana ščepao za grkljan.
Tkač je primetio Arntovo ponašanje.
— Žalosno je to, zar ne? — upita on. — Da, nije dobro što se
prisećamo starih stvari. Čoveku postaje preteško da se sa životom
dalje nosi...
Arnt skoči.
— A ljudi u selu? — ispitivao je. — Jesu li oni poverovali u krivicu
vaše rođake?
— Ni jedan jedini. Ali niko nije mogao da nešto kaže u njenu korist,
jer nije došlo do rasprave. Rođaka je umrla pre toga — kako smo svi
tada govorili — od jada.
— A šta je bilo sa dečakom?
— Sa Francikom? Najpre je ostao kod dede i babe. Ali kad su ubrzo
posle toga i oni umrli, strpali su ga u sirotište. Docnije se neka bogata
porodica zauzela za njega. Sigurno mu nije rđavo, ako je još živ. Ovde
u Hoentalu nismo nikad više o njemu ništa čuli.
Arnt je opet potpuno zavladao sobom.
— Hvala vam, dragi Hauzeru. Vaša pripovest mi je otvorila oči u
mnogo čemu u kući Zajdelmanovih. Vidim sada jasnije nego pre toga.
A sad opet da se vratim na vašeg sina. Zar baš ništa ne znate šta je

221
Eduard stvarno radio u šumi? Šumar Vunderlih mi je rekao da je
krenuo kao kurir za Brajtenau.
— Tako i jeste. Eduard je oko podne došao iz grada i saopštio mi
da kasno po podne mora ići za Brajtenau. Ali mi nije rekao šta će tamo
raditi. Ali, večeras, kad su ga uhapsili, pričao je da je u okružnom
mestu kod „Zlatnog vola“ sreo nekog gospodina za koga je trebalo da
odnese u Brajtenau koverat s nekim vestima.
— S kakvim vestima?
— To ne znam. Komesar kriminalistike zaplenio je hartije. Sigurno
morate nešto znati o tome.
— Ja? Kako to?
— Pa, iz cele priče učinilo mi se da je Eduardov naredbodavac
vama veoma poznat.
— To je podvala! — uzviknu Arnt. — Sad počinjem da shvatam.
Meni su ušli u trag, i vaš sin je pao u ruke neke varalice, nekog
neprijatelja, koji hoće da ga uništi.
— Slično smo i mi pomišljali. Nebo će ga zaštititi.
— Pa — reče Arnt srdito — radi vašeg umirenja, mogu vas uveriti
— da je vaša molitva već uslišena.
— Kako? Da li dobro razumem: već uslišena?
— Da. Za Eduarda ne treba da se brinete. Neće on dugo biti u
zatvoru.
— O, gospodine, kad bi to bilo tačno.
— To je tačno. Vaš sin je nevin. Prvo, neko mu je kradom u kaput
ušio čipke. Onda su ga nagovorili da krene kao kurir i da ponese
hartije. Tako je morao stići pravo na mesto nesreće.
— A ko će to dokazati?
— Ja.
— Kad bi vam to uspelo, gospodine.
— Verujem da mi čak neće biti ni teško.
— O, kad tako kažete, onda je Eduard u stvari već spasen. Onda se
za njega više ne bojim, pa ni za Anđeliku. Vi ste naš spasitelj u nevolji.
Arnt je skromno odbijao. Najednom je doneo odluku, ustao je i na
rastanku pružio ruku Hauzerovima.
222
 — Dakle: pouzdanje i malo strpljenja! Možete biti sigurni da će se
Eduard brzo vratiti.
Tkač otprati poznog posetioca do kućnih vrata. Potom Arnt žurno
prođe kroza selo, skrenu u stranu prema šumi, i najzad opet stiže do
šumarove kuće.
U šumarovoj sobi još je gorela svetlost, i kad je Arnt otključao
kućna vrata, stari Vunderlih iziđe pred njega.
— Gospodine rođače, — reče — kad biste znali kako ste nam hitno
bili potrebni.
— Zašto?
— Da, zašto! Sledićete se od straha kad čujete. Hauzer Eduard je
propao!
— Hm!
— I Hofmanova Anđelika je propala! Oboje su odvedeni u zatvor.
U zatvor! Zar to nije užasno?
Tada, na svoje iznenađenje, vide da se detektiv nije ni najmanje
zbunio.
— Sve ja to već znam — reče Arnt. — I već sam preduzeo neke
korake.
— Vi ste — ?
— Da. Bio sam kod starih Hauzerovih, i tražio da mi potanko
ispričaju sve šta znaju o događaju. Neće mi biti teško da razjasnim
slučaj i dokažem Eduardovu nevinost. I devojku ću iščupati iz zatvora.
— Sto mu muka! — čudio se šumar. — To se zove brzo raditi.
I gospođa Vunderlih je potvrđivala glavom, kao da je htela reći:
Vidiš, stari, ja sam od početka imala poverenja u našeg gospodina
rođaka.
A Arnt se smešio:
— Jeste li opet malo zadovoljniji sa mnom, gospodine šumaru?
— A možemo li saznati nešto više? Šta su rekli Hauzerovi? Kako se
sve to dogodilo? Jedan šumski radnik je doneo tu rđavu vest iz sela.
Kažu da je Eduard krijumčario; to je, naravno, besmislica. A Anđelika
je, kažu, pucala na Frica Zajdelmana. Glupe priče, prosto glupe.

223
 Arnt podrobno ispriča događaj. Pri tom je ipak bio veoma obazriv,
i pazio je da ne kaže neku suvišnu reč.
Najzad je šumar hteo da sazna kako je gospodin rođak u stvari
zamislio da spase Eduarda i Anđeliku. Ali Arnt samo kratko odgovori:
— To ćete sve doživeti sutra ili prekosutra.
— Šta? — Vunderlihovo čelo se naoblači. — Sutra? Prekosutra?
Pa, do đavola, zar nas zaista smatrate budalama? Najpre tvrdite kao
sigurno da vam neće biti teško da to dvoje iščupate a onda...
—... onda vam obećavam da ćete njihovo oslobođenje doživeti već
narednih dana. Zar njih dvoje ne idu zajedno?
— Idu ili ne idu! — gunđao je Vunderlih. — Hoću da čujem kako
ćete to izvesti. Neću da me stavljate na muke.
— Žao mi je što vam tu ne mogu pomoći. Zar vi ne znate, dragi
Vunderlih, da čovek ponekad mora ćutati kao grob?
— Ah! Tako mislite! Isto kao Eduard pre nekoliko časova. I on je
bio tako tajanstven, a onda je jurnuo pravo u krijumčarenje.
— To se meni neće desiti, kunem vam se. Sutra sasvim rano
putujem u okružno mesto...
— Putujem, putujem! Čime? Možda mojim sankama i psećom
zapregom?
— Ne, dragi moj, već pravim konjskim saonicama, koje ćete mi na
vreme pribaviti. Jedne se valjda mogu naći u Hoentalu. Ne mogu lično
tragati za njima, jer ne treba da me ljudi vide. Moram biti oprezan.
— Tako, tako! Dakle, stari Vunderlih vam je ipak potreban. Pa,
obratiću se čuvaru ribnjaka, ako bude hteo da vozi.
— U redu.
— Zar se unapred ne sme ništa znati?
— Ne. Sve ćete saznati sutra ili prekosutra. Slažete li se, gospodine
rođače?
Brundajući, šumar se pozdravi sa detektivom, koji mu pruži ruku.
Bio je pobeđen i položio je oružje, a njegova Barbarica se samo
smeškala.

224
 ŠUMAR VUNDERLIH U LOVU

Sutradan ujutro Vunderlih je ustao na vreme. Rođak Arnt mu je te

noći pomogao u obračunavanju drva, te je sve bilo brzo gotovo. Šumar
je odahnuo. Sasvim ga je prošlo rđavo raspoloženje, i kad se sa svojom
Barbaricom povukao u spavaću sobu, ponovo je govorio o Arntu kao
o pametnoj glavi i veoma sposobnom čoveku.
Zbog toga se u ranu zoru, najbolje raspoložen, spremio za Hoental
da nagovori čuvara ribnjaka da odmah upregne saonice.
Gospodin rođak, koji je kod njega u poseti, tako je objasnio
Vunderlih, ima u gradu hitan posao, i pošto i on, šumar, mora poslom
hitno tamo, hteli bi ići zajedno. Pešice je vrlo neprijatno ići po snegu i
rđavim putevima.
Dok je Kristijan, čuvarev sluga, uprezao konje, po naređenju svoga
gospodara, Vunderlih je još zahtevao da čuvareva žena napuni
vrućom vodom dve gumene flaše, i da ih stavi u saonice ispod nogu.
Ćebad su u šumarevoj kući već bila spremna. Tako je za put sve bilo
spremno.
Najpre su još jednom otišli do šumarske kuće. Za konjsku zapregu
to nije bilo daleko, a prednost je bila u tome što Arnt nije morao
pešačiti kroz Hoental.
Sve je bilo zrelo promišljeno! Pa, Arnt je bio detektiv, a ni njegov
pomoćnik, šumar Vunderlih, nije pao na teme.
Arnt je upravo doručkovao, — užitak koji je Vunderlih već
poodavno obavio — kad su saonice stigle pred kuću. Bez velikog
opraštanja sa gospođom šumarkom, oba čoveka su sela u lake saonice
iza sluge čuvara ribnjaka, i krenuli u snežno, svetlo jutro, kroz
veličanstvenu zimsku šumu, a potom preko polja, koja su blistala
belinom, kao i drumovima.
Vunderlih je bio veoma razgovorljiv, kad je u odličnom
raspoloženju. Predosećao je avanturu i radovao se tome. Naravno, ta
on nije uzalud bio lovac i dušom i telom.

225
 I Arnt je bio živahan i zabavan. Razgovor među njima živo je tekao,
i detektiv se u sebi čudio što čuvar više nije postavio ni jedno jedino
radoznalo pitanje u vezi sa predstojećim događajima. To mu se
dopalo. Ili su njegove pouke od prošle večeri izvanredno koristile, ili
je Vunderlih bio dovoljno pametan da ćuti pred kočijašem, koji je, i
pored jakih zvona na saonicama, mogao upecati svaku reč svojih
gostiju.
Najzad, na samom ulasku u okružno mesto, Arnt dade kočijašu
bliža uputstva.
— U gostionicu kod „Zlatnog vola“ — doviknu on Kristijanu.
Kočijaš samo potvrdi glavom i krenu određenom cilju. Tako
saonice uđoše kroz veliku kapiju gostionice. U dvorištu im priđe
konjušar. On drugarski pozdravi Kristijana, a onda skide kapu i htede
pomoći čuvaru ribnjaka da siđe. Začudi se kad vide u saonicama
nepoznatog čoveka, a kraj njega starog Vunderliha, šumara iz
Hoentala.
Dobričina, dabome, nije ni slutio da je Arnta već jednom video,
naime, onda kad je detektiv u kuhinji razgovarao sa gostioničarkom,
pre nečuvene komedije, koju je izvodio sa gostioničarem kod „Zlatnog
vola“.
Oba gosta krenuše u gostionicu. U odaji nije bilo ni žive duše. Seli
su za isti sto kraj prozora, za kojim je nedavno sedeo Mihalovski i
namagarčio Eduarda Hauzera. Tada se otvoriše vrata iza šanka. Pojavi
se gostioničar.
On pozdravi šumara kao starog znanca, koji se veoma retko viđao
u gradu, a još ređe u „Zlatnom volu“, jer prinadležnosti dobrog
Vunderliha nisu dozvoljavale velika putovanja.
Kad je i Arnt pružio ruku gostioničaru, i poverljivo mu se obratio,
čovek se trže.
— Pa, naravno, gospodine, mislim da smo se mi već videli. Vaš glas
mi se čini poznat. Ali zaista ne znam...
— Setite se budalastog čoveka sa plavim naočarima.
Gostioničar skoči.
— Pa vi ste... stranac...?
— Tačno. Ja sam.
226
 Vlasniku „Zlatnog vola“ bilo je potrebno malo vremena da dođe k
sebi od preneraženosti. Ali je šumar bio iznenađen. Arnt mu je najpre
u nekoliko reči morao površno objasniti da su se gospodin gostioničar
i rođak Arnt ranije bliže upoznali.
— Nećete verovati, gospodo, koliko se radujem vašoj poseti —
uveravao ih je gostioničar i, okrenut Arntu, dodao: — Računao sam s
vašom posetom, pošto se neko vreme niste viđali kod mene. Nedavno
ste mi rekli da tražite šumsku utvaru, a jutros se kroz grad čuje vest
da ste već izvršili svoj zadatak.
— Aha! — reče Arnt šumaru. — Već se zna!
— Zucka se, poštovani gospodine, — ispravi ga krčmar. — Ništa
sigurno se ne zna. Ali nadam se da ću to od vas saznati.
— Treba da saznate. dragi moj, treba. Čak ćete čuti više nego što
bilo ko zna o tome. Ali nam najpre donesite vruću kafu. Hladno je pri
jutarnjoj vožnji saonicama — i pored najboljih pokrivača... slažete li
se, gospodine rođače?
Gostioničar se veoma začudi čuvši kako stranac oslovljava
šumara. Da starac iz šume ima tako sposobnog rođaka na visokoj
dužnosti, dosad mu je bilo nepoznato. Njegovo poštovanje prema tom
skromnom čoveku još više je poraslo.
Međutim, Vunderlih se, osvrtao tamo-amo brundajući.
— Hm, — reče on — slagao se ili ne slagao. Vruća kafa, dobro
skuvana i čista, ne može se potcenjivati u ovoj zimi. Ali... Dobar grog
bi mi bio još miliji — reče šumar.
Arnt se nasmeja.
— Dakle, onda dobar grog za gospodina šumara! Ja ostajem pri
kafi!
Gostioničar se udalji. Vunderlih izvadi svoju lulu, bez koje nije
mogao napuni je i, zamišljen, pripali. Arnt zapali cigaru.
— Tako — reče Vunderlih. — Dosad mi se avantura zaista sviđa.
Sad može i da se produži. Hoćete li sve ispričati gostioničaru?
— Samo najnužnije. Glavno je da od njega dobijem važna
obaveštenja.
— I vi stvarno mislite da vam on može biti koristan?

227
 — Mislim. Zar se ne sećate kako sam vam sinoć rekao da je ovde
kod „Zlatnog vola“ neki nepoznat čovek natociljao našeg zajedničkog
prijatelja Eduarda Hauzera? Verujem da je gostioničar video njih
dvojicu zajedno, možda ih je čak posmatrao, te se seća tog mangupa
i...
— Grom i pakao! — prekide ga šumar. — Pas je nanjušio trag!
Naravno! Vi ste zaista prepredenjak, gospodine rođače. — Tada se
počeša iza uva. — Moram priznati da se toga nisam setio, mada ipak
znam da pratim tragove.
Tad prekinuše razgovor. Gostioničar donese najpre grog za
Vunderliha, a potom i kafu za Arnta. Onda, ne pitajući mnogo, sede
kraj njih za sto. Šumar se ispravi na stolici kao čovek koji u pozorištu,
pred početak predstave, očekuje uzbudljiv prizor. A Arnt se obrati
gostioničaru.
— Dakle, vama je do ušiju doprla vest, da je šumska utvara
uhvaćena i zatvorena?
— Tako je. Priča se da je to neki mlad čovek iz Hoentala, sin
čestitih tkača.
— I dalje?
— Ah, to je nečuvena priča! I jedna devojka je umešana u sve. Ona
je pucala na jednog od prestupnikovih stražara.
— Pa — spokojno reče Arnt — čini mi se da ljudi neodgovorno
pričaju svašta. Ispričaću vam kako se stvarno sve događalo. Ali,
zapamtite, dragi moj, ono što od mene čujete, zasada mora ostati
među nama. Đavo će vas odneti, ako bilo kome nešto ispričate o tome.
— Neću, gospodine! Dajem vam reč da ću ćutati.
— U redu! — reče Arnt. — Uostalom, imam poverenje u vas. To vi
znate još od moje prve posete. A sad pazite: mladić koji je zatvoren
kao šumska utvara je nevin!
— Oho!
— Jamčim za njega, a vi znate ko sam ja. To je, naime, moj
pomoćnik.
— Vaš pomoćnik?
— Pa da, pomaže mi pri traganju za šumskom utvarom.

228
 — Grom i pakao! Kako se moglo desiti da ga strpaju u zatvor?
— Zasada samo u istražni zatvor, gospodine gostioničaru. To,
naime, nije isto što i kazneni zatvor.
— Svakako! To je bezobrazluk kad se tako postupa s nevinim
čovekom.
— Upravo, bila je zabuna. A šta onda, ako su tu zabunu namerno
organizovali mladićevi neprijatelji?
— To bi bio nitkovluk kome nema ravna. Lupeža koji je to uradio
trebalo bi...
—... uhvatiti i samog zatvoriti. Zar ne? Pa, vidite, upravo to hoću
da postignem. Hoću da uhvatim tu rđu, a za to mi je potrebna vaša
pomoć, gospodine krčmaru.
— Moja pomoć? Rado vam stojim na raspolaganju, gospodine. Šta
treba da radim?
— Treba da mi opišete čoveka, koji je ovde, kod „Zlatnog vola“,
prevario bezazlenog mladića po imenu Eduarda Hauzera iz Hoentala,
i namamio ga u zamku, u kojoj je nedužni mladić uhvaćen kao šumska
utvara.
Arnt je svaku reč izgovarao polako, i brižljivo je naglašavao. Pri
tom je bio tako miran, kao da je reč o važnom, ali običnom poslu.
Naprotiv, oduševljen ovom avanturom, Vunderlih je skoro pustio da
mu se ugasi lula. Pažljivo je posmatrao gostioničara, koji je od
iznenađenja otvorio usta i dugo zaboravio da ih zatvori.
Tako je u sobi nekoliko sekundi vladala mrtva tišina, dok je Arnt
nije prekinuo.
— Dakle? — opomenu on. — Kako je bilo? Sećate li se čoveka o
kome govorim? Tu hulju tražim.
Gostioničar najzad zaklopi usta, ali ih odmah ponovo otvori i
duboko uzdahnu.
— Da sam to slutio! —. bila je njegova prva reč. Na Arntovom licu
se pojavi izraz nestrpljenja. Video je da će njegov poduhvat uspeti.
— Znači, sećate se tog događaja? — ispitivao je dalje.

229
 — Sećam li se! Pa to je bilo juče ujutru, na pepeljavu sredu. U
gostionicu je došao suvonjav momak, koji je pre nekoliko dana već bio
ovde. Tražio je mastilo, pero i hartiju da napiše pismo.
— Sasvim tačno — potvrdi Arnt. — To je bio Hauzer. I dalje?
— Čim je seo za sto kraj prozora i naručio kafu, uđe i drugi gost,
koga nisam poznavao.
— Kako je izgledao?
— Samo polako, gospodine! Sve po redu! Stvar je dosta važna, pa
je treba obraditi temeljito i smišljeno. Dakle stranac! Bio je srednjeg
rasta, dobro uhranjen, vrlo pristojno obučen, i imao gustu bradu i
velike naočare. Na njegovoj mesnatoj desnici primetio sam divan
prsten sa blistavim zelenim kamenom, čudo od zlatarske umetnosti.
Ukratko, čovek je ostavio utisak da bi se svakome od nas isplatilo da s
njim izmeni svoj novčanik.
— Molim — prekide Arnt gostioničara. — Smatram da vaš posao
daje mogućnost da ocenite ljude prema njihovoj spoljašnosti. Je li to
bio pristojan čovek ili mangup? Kakvo zanimanje bi mogao imati? Je li
obrazovan ili nije? I tako dalje!
— Sasvim tačno — odgovori gostioničar. — To je svakako moj a
navika, i moram reći da se više puta desilo da se moja ocena naknadno
obistinila. Stranac mi je izgledao nešto kao trgovac žitom ili stokom.
Visoko obrazovan nije bio, ali je zato nesumnjivo imao dobar
trgovački duh. Pa, iako nije ostavljao utisak vagabunde, čini mi se da
mu savest ne bi branila da učini ono što se isplati.
— To je prilično obaveštenje — priznade Arnt.
— Vaša obaveštenja su mi veoma dragocena, gospodine krčmaru,
i ja...
— Čekajte, čekajte! — energično upade u reč krčmar. — Glavno
tek dolazi. Čudićete se, gospodine. Samo slušajte dalje. Dakle, taj čovek
je seo ovde kraj prozora i zatražio pivo. Nije bio govorljiv, i ostavio
sam ga na miru. Ali sam razmišljao o njemu, jer sam pre toga video da
je na uglu ulice razgovarao s jednim od najpoznatijih ljudi iz okoline,
naime, sa mladim Zajdelmanom iz Hoentala, koga ovde svako poznaje.
— Aha — Arnt klimnu glavom. — Znam s kim! Zajdelmanovi su i
meni poznati.

230
 — Onda mogu biti kraći. Dakle, bio je to Fric Zajdelman. Njih
dvojica su se srdačno pozdravili, kao ljudi koji su se posle dugo
vremena slučajno sreli. Zajdelman je imao sasvim prirodno držanje, a
posle mi je ispričao moj momak, koji je slučajno prošao kraj njih i
prislušnuo, da je Zajdelman, nasmejana lica, pozdravio debeljka kao
svog prijatelja Mihalovskog.
— Onda imamo čak i ime! To je vanredno! Da slučajno ne znate još
štogod?
— E, naravno! Stvar ide i dalje.
Potom gostioničar ispriča kako su Mihalovski i Eduard Hauzer
stupili u razgovor. Pri tom nije zaboravio da spomene i to da se čudio
pitanju koje je stranac postavio u vezi sa Hoentalom, pošto je baš tog
trenutka sasvim prisno razgovarao sa čovekom koji je otuda rodom,
naime, sa Zajdelmanom.
Šumar je slušao radoznalo i smeškao se. Arnt je, međutim,
odobravao. Sve više se upotpunjavala slika koju je imao u vezi sa
događajima oko Hauzerovog hapšenja. Izgledalo je da se sve
podudara. Samo je na kraju gostioničarevog izlaganja ostalo nešto
nejasno.
— Stranac je, dakle, hteo ići u Hoental — reče on. — A mladić,
Eduard Hauzer, koji je na to pristao, trebalo je da mu pokaže put. Od
toga očigledno nije ispalo ništa. Kao što rekoh, ostavio sam ih same u
gostionici, jer sam imao važnijeg posla nego da prisluškujem
razgovor, kome, razume se, nisam pridavao nikakvu važnost. Kad sam
se vratio u gostionicu, momka više nije bilo, a debeljko je platio njegov
račun. Nisu krenuli zajedno, i ne znam šta se dogodilo dalje.
To je bilo ono nejasno, onaj greben koji je detektiv naravno,
odmah prebrodio.
— Ali ja znam — smešio se on.
Tada je ispričao da je stranac nagovorio neiskusnog mladića da
neke navodno veoma važne hartije prenese preko granice u
Brajtenau, i to pozivajući se na njega, Arnta, rođaka šumara
Vunderliha.
— Kako je ta banda, koja se drži za isti konopac, došla do mojih
odnosa sa mladim Hauzerom, trenutno još ne mogu reći. Ali to ću

231
saznati, i tom krasnom društvu valjano isprašiti tur — zapreti Arnt,
opravdano gnevan. — Eduard Hauzer je tada stvarno otišao noću na
granicu i tamo su ga uhvatili ljudi koji su ga pratili od samog početka,
jer su znali da će doći. Da, oni su znali i nešto više nego taj bezazleni
momak.
Onda je ispričao sve o čipkama i izjavio sa sigurnošću da su
mladom dečaku potajno ušili u postavu krijumčarsku robu, da bi ga
upropastili. U vezi s tim je najzad spomenuo i sudbonosno pismo
Štrauhu s potpisom „šumska utvara“. Bilo je potrebno još samo kratko
objašnjenje zašto je Eduard činio takve ludosti, i gostioničar je saznao
sve. I Vunderlih je sada bio dovoljno obavešten.
Nije čudno što su obojica otvoreno negodovali protiv takve
podlosti i niskosti. Gostioničar je bio toliko obuzet time da je potpuno
zaboravio da se raspita za devojku, koja je umešana u tu stvar, i koja
je navodno pucala na jednog od sprovodnika „šumske utvare“.
On se upleo u živu, dobronamernu, beskorisnu raspravu sa
Vunderlihom, a Arnt je odlučio da iskoristi priliku i da ih prepusti
samima sebi.
— Gospodo, — reče — možete sada raspravljati bez mene. Moram
obaviti jedan važan posao.
Pri tom ustade i uze šešir i ogrtač.
— Gospodine rođače, — obrati se on šumaru — čekajte me ovde i
popijte u moje zdravlje još jedan grog, ili, ako hoćete, dva. Nadam se
da ću se vratiti za jedan čas.
Žurio je u kriminalističku policiju, da razgovara sa komesarom
koji je vodio postupak u vezi sa Eduardom Hauzerom i Anđelikom
Hofman.
Iza njega su u gostionici kod „Zlatnog vola“ ostali u razgovoru
gostioničar i šumar Vunderlih.
— Svaka mu čast! — izrazi dobri krčmar svoje neizmerno
divljenje. — To je čovek!
— Pravi muškarac! — klimnu šumar glavom, toliko polaskan, kao
da pohvala pripada njemu.
— A ovaj čovek je stvarno vaš rođak?
— Pa, naravno. Zar niste čuli?
232
233
 — A kakva mu je službena titula? On sigurno nije samo običan
detektiv, ili kriminalistički inspektor?
Vunderlih se najednom nađe u škripcu, pošto je gostioničar
„Zlatnog vola“ o zvanju njegovog tobožnjeg rođaka možda znao više
od njega. Ali se šumar nije dao iznenaditi. Palo mu je na um — svesno
ili nesvesno — da se s dobrom lovačkom lagarijom može proći po
celom svetu i stade da izmišlja.
— Na šta vi to mislite, dragi moj! Detektiv? Smešno!
Kriminalistički inspektor? Pih! Direktor, kažem vam, čak generalni
direktor.
Gostioničar se trže. Generalni direktor? Takvo nešto uopšte nije
postojalo kod kriminalističke policije.
— To ne razumem — priznade on otvoreno.
— Da, rođeni moj, to mnogi ne razumeju. I ja sam se jedva
snalazim. Ali kad već čovek ima takve rođake, moram pokušati da se
saživim i s najtežim stvarima.
U takvom tonu se nastavljao razgovor. A kad je dobri Vunderlih
dospeo do treće čaše groga, njegove priče su postale još bujnije. Iz
njegovih lagarija je izbijalo najraskošnije cveće, tako da ga je
gostioničar najzad zlovoljno prekinuo.
— A sada prestanite, gospodine šumaru! Ne dozvoljavam da me
smatrate budalom.
Arnt je u to vreme sedeo u sobi komesara kriminalne policije, koji
ga je najpre pozdravio hladno, a potom je, kad mu je ovaj pokazao
svoju službenu objavu, postao veoma učtiv i ljubazan.
— Smem li moliti da mi iznesete svoje želje, gospodine Arnte?
— Dolazim zbog mlade devojke, a osobito zbog mladića, koji su
prošle noći zatvoreni u Hoentalu.
— To sam i mislio — reče komesar. — Sada je to najvažnija stvar
kojom se bavim. Poznajete li vi to dvoje?
— Tek vrlo kratko vreme, ali ipak vrlo dobro.
— Imena, porodične uslove, bliže okolnosti hapšenja?
— U sve sam upućen.

234
 — I takođe znate da je zatvorenik ozbiljno osumnjičen da je
šumska utvara?
— Ni to mi nije nepoznato. Ali se ljudi varaju.
— Mislite li, gospodine? Pa, suprotno se tek mora dokazati. Ne
smatram da je taj zadatak lak, mada se još ni sam ne kunem u to da
smo uhvatili pravu šumsku utvaru.
— O, lako ćemo za dokaze! Eduard Hauzer ne može biti šumska
utvara, jer je moja desna ruka.
— Kako? Mladi Hauzer vaša desna ruka?
— Dabogme. Već nekoliko dana sam u ovoj okolini, gde tragam za
tajanstvenom šumskom utvarom. U vezi: s tim sam morao obezbediti
potporu jednog domoroca. Posebne okolnosti su me uputile na
Eduarda Hauzera. Ispitivao sam ga neprimetno, našao da je ispravan i
čestit i, — uzeo sam ga sebi za pomoćnika.
— I sad ga hapse, tako reći u vašem prisustvu, kao šumsku utvaru!
To je zaista izvrsno!
— Sve to uopšte mi ne izgleda ,,izvrsno“ — ozbiljno reče Arnt. —
Naprotiv, Hauzera mi je žao, i zato sam došao k vama. On je nevin, i
hteo bih da izdejstvujem njegovo oslobođenje. Stoga vam mogu biti na
usluzi s raznim podacima i prikupljenim pojedinostima, a nadam se
da ćemo uskoro doći i do zadovoljavajućeg rezultata. Smem li pitati;
da li sami sumnjate u Eduarda Hauzera? Da li biste ga vi mogli
smatrati šumskom utvarom?
— Nikako. O tome mladiću do pre kratkog vremena nisam uopšte
ništa znao.
— Znači, tek ste sa treće strane upozoreni na Eduarda Hauzera?
— Da.
— Ko je to učinio?
— Fric Zajdelman, sin trgovca iz Hoentala. Došao je k meni i
pokazao mi pismo koje je Hauzer pisao jednom ovdašnjem trgovcu, po
imenu Štrauh, i potpisao „šumska utvara“.
— Znam za to pismo.
— Znate? To je važno. Kako ste saznali za to?

235
 — Hauzer mi je sam pričao o tome. Taj svoj glupi potez učinio je u
smetenoj bezazlenosti s dobrom namerom, ali ga je uskoro počela
moriti briga da će mu to pismo doneti neprijatnosti.
— Hm. Kao što vidite, neprilike su se, vrlo brzo i pojavile.
— Toga sam se bojao. Nadam se da sa službene strane nećete
pridati pismu preveliku važnost.
— Sigurno nećemo, čim se činjenice dobro objasne, mada je pismo
samo po sebi nesumnjiv dokazni materijal o jednom nezakonitom,
kažnjivom postupku. Vi me razumete?
— Svakako. Ali se mora uzeti u obzir da je Hauzer te varljive
redove napisao u izvesnom strahu.
— Znam. Njegov otac mi je nešto ispričao, a onda, dok sam s dvoje
mladih bio na putu ovamo, oboje su mi dovoljno ispričali, i ja sam sve
više dolazio do uverenja da je Eduard Hauzer...
—... nevin i pristojan čovek — dopuni ga Arnt.
— Sigurno — priznade komesar. — Ali, pošto je postupak
pokrenut, on mora ići svojim tokom. Mladog Hauzera možemo
osloboditi tek kada u rukama budemo imali dokaze o njegovoj
nevinosti. Možete li dati takve dokaze?
— Da, gospodine komesare.
Na to Arnt opširno ispriča o svojim posmatranjima one noći u kući
Zajdelmanovih, sa krova šupe, ali je prećutao podatak o komadu
nakita.
Komesar je ovo izlaganje pratio s najvećim interesovanjem.
— Vaša ocena izgleda tako prirodna i dosledna, da bih joj se
gotovo priključio — reče on, ne pitajući zašto se Arnt te večeri šunjao
oko kuće Zajdelmanovih. — Ali — produži — između čipaka i čipaka
može biti razlike.
— Može, — potvrdi Arnt — ali je u ovom slučaju sigurno reč o
crnim čipkama sa fino izrađenom mustrom polumeseca i tačkom
između linija. Je li tačno, gospodine komesare?
— Zaista, tačno je.
— To sam znao — produži detektiv. — Mislim da je kod vas čipka,
nađena kod Eduarda Hauzera. Ona mora tačno odgovarati komadu od

236
koga je odsečena. Dakle, to treba proveriti kod Zajdelmanovih. A onda
još nešto: mislite li da je Fric Zajdelman kod Hauzerovih tražio konac
da bi ušio čipku u postavu kaputa?
— Ni u kom slučaju. Pod pretpostavkom da je vaša ocena tačna,
on je konac i iglu poneo od kuće.
— Kako ste otvorili Hauzerov kaput? — upita tada detektiv.
— Rasekao sam perorezom šav u postavi.
— Dobro, dobro! Dakle, šivenje je ostalo nepovređeno.
— Potpuno netaknuto! I lako se može raspoznati je li prvobitno
šivenje odstranjeno, a onda drugim koncem ponovo ušiveno. To ćemo
odmah ispitati. Hauzerov kaput visi u susednoj sobi.
Činovnik se udalji, i posle kratkog vremena se vrati s kaputom i
raširi ga na stolu.
Arnt brižljivo pregleda postavu.
— Moja pretpostavka je tačna — reče on najzad.
— Krojač je šio svilom; a ovde dole vidite mesto gde je postava
otvarana i krupnim, hitrim bodovima ponovo zašivena dosta jakim
koncem.
— Tražićemo kod Zajdelmanovih takav konac — reče komesar. —
Ako je sve to tačno, posredi je podlost, i niskost, kakve još nisam sreo
u svojoj službi.
— A na osnovu toga se mogu doneti dalji zaključci — suvo reče
Arnt.
— A šta bi to bilo?
— Zašto se Zajdelmanovi toliko trude da Hauzera žigošu kao
šumsku utvaru? — odgovori Arnt pitanjem.
— Mislim iz mržnje, iz osvetoljublja, gospodine Arnte.
Detektiv se smeškao. On se u tom trenutku osećao nadmoćnijim u
odnosu na sagovornika, jer je u stvari znao više od komesara.
— Dobro, recimo iz osvetoljublja! Ali to osvetoljublje je dobilo
oblike koji daleko prevazilaze uobičajenu meru. Znate li vi, gospodine
komesare, "Da je mladi Hauzer ovde u gradu od nekog stranca primio,
navodno, veoma važne hartije, koje je trebalo tajno da prenese preko
granice?

237
 — Dabogme, znam. Te hartije su kod mene i, pošto sam ih
pregledao, moram izjaviti da su one... bez ikakvog značaja. Sadrže do
najniže podlosti izmajstorisana pisma kojima je Hauzer verovatno
prevaren. Same ovlaš nabačene besmislice. Nekoliko listova su sasvim
prazni.
Na to se Arnt opet nasmeja.
— Vidite, gospodine komesare, to je ono što sam i čekao. Hauzer
je grubo prevaren.
Komesar zamišljeno klimnu glavom.
— Postavlja se samo pitanje: ko je to učinio.
— To vam mogu odati. Taj se zove Mihalovski.
Činovnik skoči.
— Šta kažete?
— Taj se čovek zove Mihalovski.
— Dakle, vi znate ime varalice?
— Zasad samo ime, više ništa. Ali imam lični opis tog čoveka, i
nadam se da ću ući u trag tom vagabundu. On sigurno nije računao s
tim da će biti otkriven. Inače bi se čuvao da izmišljena pisma dođu u
ruke policije. On je, uostalom, prijatelj i poznanik porodice Zajdelman.
Komesar zviznu kroza zube.
— Zar vetar otud duva? Gospodine Arnte, to mi morate podrobnije
ispričati.
I Arnt je pričao, pričao tako ubedljivo, da mu je vinovnik na kraju
pružio ruku.
— Učinili ste nam veliku uslugu, gospodine... gospodine kolega.
Polako mi se otkriva istina. Mladi
Hauzer neće dugo sedeti u istražnom zatvoru; njegov slučaj je već
skoro raščišćen. Samo... ne znam da li pretpostavljate šta još
nedostaje?
— Još nedostaju dokazi za krivicu suprotne strane. Potpuno vas
razumem. Te dokaze pre svega treba pribaviti. Ono što ja pri tome
mogu učiniti, biće urađeno. Nastojaću da pronađem gospodina
Mihalovskog.

238
 — To ćemo i mi pokušati službeno. Mislim, gospodine kolega, da
u ovom slučaju nismo obavili poslednji razgovor.
— Stojim vam potpuno na raspolaganju, gospodine komesare.
— A gde vas mogu pronaći?
— Stanujem u Hoentalu, to jest izvan mesta, kod šumara
Vunderliha.
Tad se rastadoše. Arnt je krenuo ponovo u gostionicu kod „Zlatnog
vola“. Ovde ga je čekalo veliko iznenađenje. Gostioničar je stajao sam
u gostionici. Šumar se nigde nije video.
— Pobegao? — začudi se Arnt. — Kako to?
Bio je pomalo ljut na svojeglavost svog pratioca. Ali posle kratkog
gostioničarevog objašnjenja, bilo mu je sve jasno.
— U vašem odsustvu dogodilo se nešto veoma važno, gospodine,
— obavesti ga krčmar. — Pomislite: sedimo mi ovde, gospodin šumar
već kod treće čaše groga, i pričamo srdačno o svim mogućim stvarima;
najednom Vunderlihu nema kese s duvanom. Mislio je da ju je možda
zaboravio u saonicama i otišao je da pogleda. Ja sam se tada zagledao
kroz prozor, kad se najednom otvoriše vrata i neki nov gost prekorači
prag. Taj čovek nije uopšte seo, već je s nogu popio rakiju. Pri tom je,
kao bajagi uz put, naveo razgovor na Zajdelmanove. To mi je palo u
oči. Zajdelmanovi — Hoental — događaji prošle noći — sve ga je
zanimalo. Zato sam stranca pogledao malo bolje i, pomislite šta sam
otkrio! Na ruci, kojom je preda mnom hvatao čašicu s rakijom, blistao
je prsten koji sam odmah poznao. Taj prsten je juče nosio Mihalovski,
sinulo mi je kroz glavu. Taj blistavi zeleni kamen! U prvom momentu
sam bio nekako zbunjen, ali sam se brzo pribrao i pazio. Uporedio sam
strančevu lojavu sa pojavom Mihalovskog: srednjeg rasta, dobro
uhranjen, pristojno obučen. Sve je odgovaralo. Samo je nedostajala
brada i velike naočari. Nisam tačno znao na čemu sam. Tada ponovo
bacih pogled na mesnatu ruku s prstenom. Naravno, pomislih, to je
ipak Mihalovski. I kad je čovek platio i pošao, video sam, po držanju i
hodu, da se nisam prevario. Možete pretpostaviti da su mi odmah
iskrsli u svesti svakojaki planovi. Tada je Vunderlih ušao na sporedna
vrata. Našao je svoju kesu s duvanom, i pokazivao ju je smeškajući se.
A ja se na to nisam osvrtao. — Tiho! — prekinuh ga. — Imamo nešto
važno da razgovaramo. Mihalovski je upravo bio ovde. Eno, pogledajte
239
napolje — prelazi ulicu! Brzo, trčite neupadljivo za njim. On vas ne
poznaje, pa ga možete potajno osmatrati. Ustanovite kuda ide! — Za
tren oka šumar je obukao kaput, stavio šubaru na glavu i izleteo na
vrata. Nadam se da me je dobro razumeo. Za razgovor nam više nije
ostalo vremena. U svakom slučaju, uputio sam ga kako treba, a ostalo
moramo sačekati.
— To ste odlično uradili — smešio se Arnt. — Ako Vunderlih
koliko-toliko bude pametan, otkrićemo mnogo štošta.
Iznenadna vest uzbudila je detektiva, koga inače nije tako lako
napuštala prisebnost, te nije mogao da sedne, već je zamišljeno
koračao po sobi gore-dole, s rukama na leđima. Gostioničar ga je ćutke
posmatrao i nije mu dosađivao.
Ali on najednom glasnim uzvikom prekide tišinu:
— Evo Vunderliha, vraća se!
I, stvarno, vrata se otvoriše, šumar uđe. Lice mu je blistalo od
zadovoljstva.
— Nazdravlje, gospodine rođače! — smejao se on.
— Javljam se po povratku iz lova. Uspeh na celoj liniji. Lisičja
jazbina je otkrivena.
— Zaista? Pronašli ste stan gospodina Mihalovskog?
— Jesam, gospodine rođače. Pa u pitanju je bila čast. Šunjao sam
se za njim, i nisam ga ispuštao iz vida dve-tri ulice, do Zajlerove ulice.
Tamo je ušao u široku kapiju kuće, koja se, prema poznatoj drogeriji,
zove „Kod plave zvezde“. Prošao sam kroz dvorište, u dvorišnu
zgradu. Čekao sam malo. Mihalovski se više nije pojavio. Da li tu
stanuje? — pomislio sam. Najzad sam ušao u drogeriju i kupio kutiju
praška protiv insekata.
— Za psa — rekao sam vlasniku radnje. — Životinja ima gamad.
Tako smo otpočeli razgovor i najzad sam ga sasvim neprimetno
upitao o onome što me interesuje.
— Baš sam video jednoga gospodina kako je ušao u kapiju, a
poznajem ga iz Hoentala. On je, ako se dobro sećam, sa trgovcem
Zajdelmanom u prijateljskim odnosima i...
Više nije trebalo da kažem. Drogerist mi odmah upade u reč.

240
 — Ah, mislite na gospodina Mihalovskog?
— Tako je. Da li on možda stanuje u ovoj kući?
— Zasad privremeno. Valjda znate da je on rodom s one strane
granice, ali radi poslova često boravi ovde u gradu. Onda redovno
odsedne kod udovice Hentel u dvorišnoj zgradi.
— A tako, samo s vremena na vreme duže boravi ovde?
— Tri do četiri puta godišnje, svaki put po nedelju dana, ili duže.
Ako sam dobro obavešten, on trguje na veliko koncem i štofovima svih
vrsta.
— Tako, tako — rekao sam. — To ne znam, I ne tiče me se nimalo.
Pitam samo zato što sam ga jednom video u Hoentalu sa
Zajdelmanom, i čuo da je to neki gospodin Mihalovski.
Pošto sam već dosta saznao, platio sam prašak protiv insekata za
pse, koji mi tu neopravdanu klevetu valjda neće primiti na zlo,
spakovao kutijicu i otišao. I, eto me ovde, pa vam stojim na
raspolaganju za dalje usluge, gospodine rođače. Svoj grog sam
svakako pošteno zaslužio?
— Sva tri, dragi Vunderlih! Zaslužujete veliku pohvalu. Čini mi se
da ste promašili profesiju. U vama je izgubljen pravi detektiv.
Lep uspeh, koji je dobri šumar sasvim neočekivano postigao,
nametao je da Arnt ponovo Ode u kriminalističku policiju i saopšti
komesaru da je pronašao stan Mihalovskog. Činovnik je, naravno, bio
prijatno iznenađen, mada je potajno pomalo zavideo detektivu. Taj
veliki uspeh bi on radije knjižio u korist svojih ljudi. Ipak je posredi
važna stvar, pa im je ovim učinjena odlična usluga.
Arnt i komesar su o tome razgovarali još čitav čas. Pri tom je još
jedanput bilo reči o čipkama, koje su, prema Arntovim podacima, bile
vlasništvo Zajdelmanovih.
— Narediću da ih potraže — izjavi činovnik.
Ali se Arnt usprotivi.
— To za sada ne bih savetovao. Zajdelmanovi bi odmah znali da
se ušlo u trag njihovim ujdurmama, obavestili bi svog pomoćnika
Mihalovskog i otežali nam dalja istraživanja u svakom pogledu.

241
 Komesar se s tim složio i obećao da će ovu stvar još nekoliko dana
ostaviti na miru. Uostalom, uveravao je Arnta da će mladom Hauzeru
i Anđeliki Hofman olakšati položaj koliko god može. Ostaje samo još
jedno pitanje, pa da Eduard Hauzer, a docnije i devojka, budu pušteni
iz istražnog zatvora.
Time su privremeno završeni Arntovi poslovi u gradu. U dvorištu
„Zlatnog vola“ opet su se popeli u saonice da se vrate kući u
hoentalskoj šumi.
Uz put je Vunderlih, i pored odličnog raspoloženja, gunđao i
brundao.
— Vi ste mi s tim svojim tajnama skuvali dobru poparu, gospodine
rođače, — rekao je tobože ljut i neraspoložen, a u stvari se potajno
smeškao.
— Kako to? — upita Arnt.
— Pa mi smo rođaci pred ljudima?
— Dabogme. Da li se kod „Zlatnog vola“ možda nisam ponašao
kako treba?
— To jeste, ali ste me sasvim površno upoznali sa svojim
namerama i prilikama. Pitao me je krčmar, taj prokleti trovač, kakvo
zvanje ima moj rođak. A taj se čovek bolje snalazi u tim stvarima, pa
me je sterao u ćošak. Ne, ne smejte se, dragi moj! Nije bilo lepo od vas.
— Šta znači: nije lepo? — smirivao je Arnt staroga. — Pa, ne mogu
vam pre vremena otkriti sve svoje karte.
Više nije rekao ništa, već je glavom pokazao na Kristijana, slugu,
koji nije smeo čuti ma šta o Arntu i šumskoj utvari.
I šumar se s tim složio. Samo je kratko odmahnuo rukom, a onda
se nagnuo u stranu prema Arntu i šapnuo mu na uvo:
— A šta će sad biti od stvarne šumske utvare?
Odgovor je došao takođe tiho i kradom.
— Uhvatićemo je već idućih dana, možda još danas ili sutra.
— Ura! Hoću da učestvujem u tome!
— Već je odlučeno. Ići ćete i vi. Da li imate vremena večeras?
— U takvu svrhu uvek.

242
 — Onda ćete danas još nešto doživeti. Imam, naime, sastanak sa
šumskom utvarom. Vi ćete me pratiti.

243
 NAJPRE SVRŠI NAJTEŽE

Otprilike u ono vreme kad je Fric Zajdelman sa trgovcem

Špenglerom, koji se u okružnom mestu zvao Mihalovski, sedeo u
gostionici kod „Zlatnog vola“, rudnički lekar dr Verner je obilazio
Hoental. Ušao je u jednu siromašnu kućicu i otvorio vrata hodnika.
Zapahnuo ga je neprijatan miris, tako da je skoro oklevao da uđe
unutra.
— Dobar dan, gospodine doktore!
Neki bled čovek upalih obraza ustao je iza stola na kome se!
nalazila tabla za crtanje.
— Vilhelmi, kakav je kužan vazduh ovde? — prekori ga lekar.
Čovek žalosno sleže ramena.
— Šta da radim?
— Ta, provetrite zaboga!
— Hladno, gospodine doktore, a moje trese groznica! Zar smem
provetravati sada?
On pokaza u ugao sobe. Tamo je na bednoj postelji ležala žena sa
troje dece, i svi su izgledali slabi i iscrpljeni. To se jasno videlo, jer su
tela koja su gorela u groznici bila sasvim oskudno pokrivena starim
haljinama.
— Pa ipak morate provetriti! — ostade lekar pri svome.
— Hladno, hladno! — uzviknu bolesna žena.
— Čujete li? — uzdahnu čovek. — Molim vas, zatvorite vrata!
Promaja je. Umreće mi žena i deca zbog toga.
— Pa, naložite vatru!
— Čime, gospodine doktore? Za ugalj i drva treba novaca.
— Pa vi zarađujete!
— Dabogme, zarađujem. A znate li koliko?
Vilhelmi priđe vratima i zatvori ih, uprkos nezadovoljnom
pogledu lekara.
244
 — Svakako onoliko koliko vam je potrebno. Pa vi crtate uzorke. To
je unosan posao.
— Crtač uzoraka kod firme Zajdelman i sin! — gorko reče
Vilhelmi. — Zar ne znate šta to znači?
Lekar se ugrize za usnu i poćuta, jer u ovom slučaju ne samo da je
naslućivao već je sigurno znao. Već godinama je vršio u Hoentalu i
okolini napornu službu lekara rudarske bratinske blagajne i
siromašnog življa. Pri tome je dolazio u dodir sa svim slojevima
stanovništva, upoznao je bogate i siromašne, visoke i niske, sretao se
sa dobrim ispravnim ljudima, ali i sa propalicama. Ako je hteo da
govori istinu, morao je priznati da Zajdelmanove nije mogao ubrajati
među dobre i poštene.
Setio se brojnih događaja. Sećao se i onog istupa uveče posle
predavanja rentijera Zajdelmana, kada se pojavila ona siromašna žena
u kući bogatog preduzimača, koja je na sraman način izbačena napolje.
Sveštenik nije tada uzalud s njom napustio ljude koji nisu osećali ni
trunke ljubavi prema bližnjima.
— Da, razumem — odgovori on sada na Vilhelmijevo pitanje puno
prebacivanja. — A koliko zarađujete?
Čovek pokaza na tablu za crtanje.
— Vidite li ovde pet novih uzoraka. Skicirao sam ih i izveo i na
njima radio ukupno dve nedelje. Gospodin Zajdelman će mi za svaku
isplatiti po četiri marke, dakle ukupno dvadeset maraka. A on će na
tim uzorcima, koji su zaštićeni zakonom, zaraditi milione.
— Ipak! Dvadeset maraka nije sitnica.
— Nije sitnica? O, dragi bože! Nedeljno deset maraka, i to za šest
duša u kući, među njima četiri bolesnika.
Da bi go potkrepio, crtač pokaza iza hladne peći, gde se na niskoj
klupici šćućurila jedna starica, koja se, usled hladnoće, do kukova
zavila u neki pocepan flanelski čaršav. To je bila Vilhelmijeva tašta.
— Hm! A kako su bolesnici?
— Kao i pre. Njihovo stanje se nije popravilo, a možda se
pogoršalo.
— Videćemo.
Lekar priđe ženi i površno je pregleda.

245
246
 — Svakako, još nije bolje — reče on. — Opet vam savetujem da se
pobrinete za toplotu. A kako je sa lekovima?
— Još ih nisam doneo.
— Niste? A zašto niste? Pa ja sam napisao recept i naredio da ga
odnesete u apoteku.
Vilhelmi se uspravi.
— Naredili ste, gospodine doktore, i ja sam tamo bio, ali nisam
dobio lek, jer nisam mogao platiti tri marke. Osim toga, još sam dužan
četiri marke za prethodni lek. Otkud da nađem novac? Nemam ni
pfeniga u džepu.
— To je, dabogme, rđavo! — uzdahnu lekar. — Ali je lek hitno
potreban. Šta da radimo onda?
— Možda je ovo izlaz, gospodine doktore. Vi niste samo lekar
bratinske nego i lekar siromašnih. Zar se ne možete zauzeti da
dobijem lek besplatno — ili bar da mi se i on izda na veresiju?
Dr Verner sleže ramenima.
— Da, naravno, mogu pokušati. To je — s obzirom na vaše stanje
— moja dužnost. Ali ne mogu garantovati da ću uspeti, prijatelju. Vi
znate da je opština siromašna. Kad su u pitanju takvi zahtevi, uvek se
uzimaju u obzir oni koji nemaju nikakvu zaradu. A vi ste ipak u
radnom odnosu. Recite, da li ste kad razgovarali sa gospodinom
Zajdelmanom o svom položaju?
Vilhelmijevo lice se smračilo, a usne je stisnuo.
— Da — odgovori on. — On ne želi da se njegovi ljudi obraćaju
lekaru siromašnih.
— To pravo ne može mu se osporiti dokle god svoje ljude ma
koliko plaća. Po mom mišljenju, za vas postoji samo jedan izlaz:
potražite drugi posao!
— Nisam učio ništa drugo.
— Onda crtajte za nekog drugog preduzimača.
— Postoji li ovde takav? A sem toga, posao se ne može lako dobiti,
ako se kod Zajdelmana prekine rad. O tome se već brinu gospoda
Zajdelmanovi.

247
 Ozlojeđeno Vilhelmijevo lice dobilo je neki ukočen izraz. On je u
svakom slučaju bio dobar čovek, ali je pod pritiskom rđavog iskustva
postao zatvoren i ogorčen.
— Dakle, odlučite se! — reče lekar. — Da li da vas prijavim kao
siromašnog?
— Sad ponovo ne znam kako da odlučim, gospodine doktore. Šta
onda, ako posle ne dobijem posao?
Lekar se zamisli.
— A kako bi bilo — predloži on — da od gospodina Zajdelmana
zatražite neki mali predujam?
— Neću ga dobiti. Dao mi je već unapred četiri marke.
— O bože! — uzviknu lekar izvan sebe. — Pa to je ,da čovek padne
u očajanje.
On se ponovo uputi bolesnicima i poče detaljnije .da ih pregleda,
ovoga puta i male. Ali posle nekoliko minuta ponovo skoči.
— Zaboga, Vilhelmi, jedno dete vam se guši! Zar to niste primetili?
Mora se odmah prorezati.
Crtač se uhvati za srce.
— Jesam, gospodine doktore. Ali mi ne možete prebacivati. Slao
sam po vas bar pet puta, a jedanput sam i sam dolazio k vama.
— Da, da, nisam bio kod kuće.
— Rekao sam vašoj ženi kako je ovde, a vi ste mi po njoj poručili
da ćete doći kad bude potrebno.
— Zar sam mogao slutiti da je ovako hitno!
— Rekao sam vašoj ženi da je u pitanju dečji život.
— Pa da, — umirivao ga je lekar, dok je vadio pribor iz džepa, a uz
to i flašicu s nekim rastvorom za dezinfekciju. — Svako ko dođe k meni
obično svoj slučaj predstavi najhitnijim. I kad bi čovek svaki put
pojurio, za mesec dana ga više ne bi bilo. A sad priđite ovamo i držite
malog! Napraviću rez.
Crtač posluša, a lekar napravi rez u grlu bolesnog deteta, tako da
je donekle opet moglo slobodno .disati.
— Tako —reče onda. — Sad ću vam objasniti kako ćete dete
hraniti. Nabavićete komad creva i kroz njega sipati mleko.

248
 — Mleko?
— Da, i supu.
— Lepo! Supu! — jarosno odmahnu glavom crtač.
— Ali je neophodan i lek. Morate ga neizostavno doneti. Ženi ćete
davati na dva časa po jednu punu kašiku, a svakom detetu po pola.
— Onda će flaša od tri marke biti prazna posle trećeg uzimanja.
— Donesite onda drugu. Odmah ću se zauzeti za vas i obratiti se
opštini. Za mleko i supu pošaljite taštu mojoj ženi. A onda gledajte da
od Zajdelmana što pre primite platu, da biste mogli nabaviti drva i
ugalj i ostale životne namirnice. Možda će vam uz to ipak dati i kakav
mali predujam. Morate stisnuti zube, Vilhelmi, i ne gubiti hrabrost.
Ovako se ne može dalje.
Doktor Verner ode.
Crtač priđe zamrznutom prozoru, duvanjem napravi otvor na
zaleđenom oknu i zagleda se za lekarem. Jedva se uzdržao da ne vrisne
da bi sebi dao oduška. Najednom, nehotice sklopi ruke.
— Gospode, pomozi nam! Propašćemo!
Ova kratka molitva navre mu na usne, ali je on ne izreče. Ranije se
molio bogu, ali je docnije, u najvećoj nevolji, izgubio veru u boga i
ljude.
Tada najednom oseti nečiju ruku na leđima. Njegova tašta mu
priđe. Bila je to verna žena; ona se zajedno s njim zlopatila, trpela i
mrznula se, pa ipak je za njega našla utešnu reč. Ona ga je dobro
poznavala, i razumela kako mu je. U rukama je imala staru, pohabanu
pesmaricu.
— Šta je to? — upita on ogorčeno. — Ostavi tu staru knjigu! Ona
nam ne može pomoći.
— Knjiga ne može, — reče starica — ali može onaj o kome se u
njoj govori.
— Pusti to, majko! — upade joj zet u reč. — Jesi li čula šta je rekao
doktor? Mleko, supu, a možda i lek, za sada će mi nabaviti. A potom
dolaze novi izdaci. Znaš li koliko imam para?
— Za sada ništa.

249
 — Ni jedne pare! Ni pfeniga! Pa sad kupi za to drva, ulja,
osvetljenje! Iduće noći neću moći da radim bez svetlosti, a crteže ipak
moram završiti.
— Zašto ne bi još jednom pokušao sa Zajdelmanom? — obazrivo
predloži starica. — I lekar ti je to predložio.
— Ta, nema to nikakvog smisla. Zajdelman neće dati ništa.
— Onda ga podseti na kasu pomoći.
— Kakvu kasu pomoći?
— Pomoći siromašnima, za koju su u nedelju sakupljali priloge.
Vilhelmi se gotovo ljutito nasmeja.
— U nedelju nisam bio u krčmi kad je rentijer držao predavanje;
ali mislim da od ovdašnje sirotinje nije mogao mnogo sakupiti.
— Pa, ipak, svaki je nešto dao! Teško da to neko nije učinio.
:— Pa, ti svakako nisi?

Stara žena pocrvene, kao da je uhvaćena na rđavom delu.

— Zar sam mogla drukčije? — upita plašljivo.
— Mislim da nemaš novaca?
— Imala sam dva pfeniga. Evo, da ti kažem! Ti si mislio da spavam,
a ja sam tada za učiteljevu ženu isplela par čarapa. To se može raditi i
po mraku.
Vilhelmi skupi obrve.
— Tako, tako — umesto da se odmoriš u krevetu, koji je sada
gotovo gomila krpa, ti žrtvuješ odmor i zdravlje. A koliko si dobila za
taj potajni rad?
— Trideset pfeniga.
— Dobro! To je tvoja zarada, i ja nemam prava da pitam šta si
uradila s njom.
— To ti neću ni reći — pokuša starica da izbegne odgovor. Ali kad
čovek namršti čelo, ona brzo produži: — Ti se svakako sećaš da sam
ovih dana u ormaru ispod starih stvari našla nekoliko cigara?
— Da. Sedam komada. Mora da sam ih nekad u srećnija vremena
tamo stavio i zaboravio.

250
 — Misliš? — nasmeši se stara. — Pa, reći ću ti istinu. Takvo nešto
ne zaboravlja pušač kakav si ti. U to vreme rekao si jednom da bi iznad
svega želeo da ponovo zapališ cigaru.
— Pa da, čovek nekad nešto kaže, a onda se te glupe stvari
prepričavaju.
— Ali, slušaj, tražila sam posao, da bih zaradila nekoliko pfeniga.
Vilhelmi je netremice posmatrao staricu, kao da hoće da joj
sagleda dna duše.
— A šta si učinila s novcem? — upita on polako.
— Kupila cigare — pst, nemoj psovati! Najjevtinije vrste, sedam
komada za dvadeset osam pfeniga.
— A onda si rekla da si ih našla?
— Da.
Njene oči su sijale. Ona je gladovala i zlopatila se, žrtvovala je svoje
noći da bi zetu ispunila nepromišljeno izgovorenu želju. Bio je dirnut.
Morao se okrenuti na drugu stranu da prikrije suze koje su mu
navirale. A onda se opet brzo okrenu, privuče staricu k sebi i poljubi
joj sedu kosu.
— Majko, — reče — ti si zaista prava majka! — Ovo sa cigarama
— obavezuje me. Bila si tako nesebična, tako požrtvovana, i neću da
me postidiš. Idem Zajdelmanu. To je težak poduhvat, ali kad pomislim
na tvoje pletenje i cigare, biće mi lakše.
— Kada ćeš krenuti?
— Odmah! Inače hrabrost može izdati.
— To je dobro! — pohvali ga stara. — Moja baba je uvek govorila:
„Najpre svrši najteže!“

Martin Zajdelman je bio u radnoj sobi i jedva je podigao pogled

kad je crtač plašljivo kucnuo u vrata i prešao prag.
— Donosite li nove mustre? — upita Zajdelman preko ramena.
Od takvog tona crtača odmah izdade s mukom prikupljena
hrabrost.

251
 — Još ne — priznade neodlučno. — Biće gotove sutra ujutru.
— Tako. A čemu imam da zahvalim za današnju vašu posetu?
Zbog uvredljivog podsmeha, koji je zvučao iz ovog pitanja,
Vilhelmi umalo što ne planu uvređeno, ali pomisli na sedam cigara, na
svu onu bedu kod kuće, i savlada se.
— Moja žena i deca leže teško bolesni. Malopre je bio lekar i rekao
da se moram pobrinuti za vatru, za jaku hranu i, pre svega, za lekove.
Bio je spreman da mi pruži prvu pomoć. Ali se dalje moram sam
starati. I tako sam... tako sam... ah, gospodine Zajdelmane, ta nemojte
me gledati tako mrko, kao da sam vaš najveći neprijatelj! Pa treba da
mi pomognete. Nemam drugog izlaza. Sutra ujutru ću doneti uzorke.
Ali mi je večeras hitno potrebno nekoliko maraka. Zar mi nećete dati
predujam, gospodine Zajdelmane?
— Neću — odgovori ovaj kratko i hladno.
— Pa taj iznos vam je siguran.
— Već ste mi dužni četiri marke.
— Jesam. Ali vi ste bogati, i svejedno vam je hoćete li mi sutra
odbiti četiri marke ili osam ili deset.
— Ne, nije svejedno. Pravi trgovac mora postupati strogo po
trgovačkim načelima. Ako od njih odstupi, sigurno će zbog toga imati
neprilike.
— Ne sećam se da sam vam ikad priredio neprilike — reče
Vilhelmi.
— O, jeste, dragi moj!
— Kada je to bilo?
— Upravo sad! Vi dobro znate da je moj princip da nikad ne
odobravam pozajmice. S vama sam napravio izuzetak, i evo već tražite
drugu pozajmicu, umesto da vratite prvu. To je neprijatno, dragi moj!
Ako dozvolim da to uzme maha, na kraju bih morao snositi gubitak, a
vi se uopšte ne biste izvukli iz dugova. Uviđate li da vam u vašem
interesu moram odbiti molbu?
— Ali, gospodine Zajdelmane! Ta zamislite samo: bolesnici!
Hladnoća! A meni je potreban samo mali iznos, zaboga, da podmirim
najgoru nevolju!

252
 — Ne pričajte priče, prijatelju! — ljutito ga odbi trgovac. — Vi,
siromašni, uvek ste u najstrašnijoj nevolji. I mislite da, su oni koji su
uspeli u životu radom, umešnošću i velikom štedljivošću samo zato tu
da uvek iznova pune vaše prazne porodične kase. Ostavite me na miru
s vašom kuknjavom!
Vilhelmi je grizao usnu. Savladao je neprijatnost ovoga susreta, jer
je pomislio na kuću, i pre svega na savet koji mu je dala starica.
— Onda imam drugu jednu molbu — izgovori on.
— Još jednu? Nadam se da neće biti kao ova prva?
— Na žalost, jeste — priznade crtač, ne mogavši da uguši
podrhtavanje svoga glasa.
— Recite jednom! — nestrpljivo ga užurba Zajdelman. — Vidite
da nemam vremena za prazne priče.
— Gospodine Zajdelmane, vi me poznajete. Niko o meni ne može
reći nešto rđavo. Uvek sam bio pošten. I kad sam bio u nevolji, to niko
nije mogao primetiti. Nikad nisam prosio. Čitavo moje biće opire se
tome...
— Pređite na stvar! Preskočite dugi uvod! Šta hoćete?
— Danas mi je voda stigla do grla, gospodine Zajdelmane, —
produži Vilhelmi, koji je sam sebe u neku ruku bičevao rečima. —
Moram se boriti za svoje bližnje, ja sam otac porodice. Zato moram sve
pokušati da dobijem pomoć. Vi odbijate da mi date predujam. Dobro,
neka bude tako. Ali pitam se: hoćete li mi odbiti i malu pomoć, —
milostinju.
— Milostinju? Kako to mislite?
— Mislim na pomoć iz kase za siromašne, za koje je u nedelju vaš
gospodin brat sakupljao priloge.
— Nemam ja veze s tim. Za to se obratite mom bratu. A sad ne
možete razgovarati s njim. Dođite večeras!
Na Vilhelmijevom licu se ogledao strah, mučeništvo i očajanje.
— Gospodine Zajdelmane, — zaječa — ne znate vi šta tražite od
mene! Treba do večeras da čekam, da sedim na mukama, pun brige i
neizvesnosti. To je previše! Ne mogu to podneti! Preklinjem vas,
napravite sa mnom izuzetak! Vaš gospodin brat je dobar čovek. On me

253
sigurno ne bi odbio, i on se sigurno neće ljutiti na vas ako u moju
korist, bez njegove dozvole, uzmete iz kase nekoliko maraka.
— Čoveče, šta vi mislite? — planu Zajdelman.
— Ja, doduše, upravljam kasom, ali isplate smem vršiti samo po
nalogu starešine. Sem toga, hoću da vas upitam da li ste uopšte
prisustvovali predavanju u nedelju?
— Nisam — priznade crtač. — Imao sam posla i...
— U redu! — prekide ga Zajdelman. — Kad je tako, onda nemate
čemu da se nadate. Nećete ništa dobiti.
— Bože moj, a zašto neću?
— Zato što se, dabogme, najpre moraju uzeti u obzir oni koji su
bili na zboru. A možete pretpostaviti da je pristiglo dosta molbi takve
vrste.
Vilhelmi udahnu punim plućima.
— To razumem, gospodine Zajdelmane, — reče on potišteno. —
Velika je nevolja ovde u brdima. Ali verujte da je u ovom trenutku
mojoj porodici najhitnije potrebna pomoć. Ne, molim, pustite me da
dovršim! Nisam lično mogao da prisustvujem zboru u nedelju, ali moja
tašta je bila tamo. Sigurno znam da je ona kao prilog čak žrtvovala dva
poslednja pfeniga. Dakle, ona u svakom slučaju spada među one koji
su se delom izjasnili za visoke ciljeve koje je postavio vaš gospodin
brat. Zato smatrajte da govorim u ime stare žene, koja je sa mnom u
nevolji! Zar se ne bi moglo nekako urediti da...
— Imate puno dosetljivosti, dragi moj Vilhelmi, — nasmeši se
Zajdelman, a neki grozan, nemilosrdan izraz pojavi se na njegovom
licu. Izgledalo je kao da se svesno naslađuje patnjama čoveka koji pred
njim stoji kao skroman molilac, kao da oseća zadovoljstvo što mu
priređuje ovaj gorki trenutak. — Vi pronalazite sve nove i nove
izgovore, kako biste našli izlaz iz neprilike. Ali moram vam reći da ste
na pogrešnom( putu.
Tada Vilhelmi podiže glavu. Jednu, dve sekunde posmatrao je
izraz lica svoga mučitelja, i uplaši se. S tog lica sevala je neumoljiva
okrutnost. Tu se sigurno nije mogao nadati pomoći.
Crtač se ispravi. On čvrsto odluči da ne dozvoli dalje uzaludno
mučenje. Već je otvorio usta da izgovori odlučnu reč i završi

254
besplodan razgovor, kad se Zajdelman, koji je, izgleda, čitao sve s lica
i držanja sagovornika, najednom opet vrati na stvar.
— Vi znate da sam vam ja uvek bio naklonjen, Vilhelmi, — reče on
i stade ispred crtača.
Vilhelmi ga nepoverljivo pogleda, jer mu ovakav ton nije bio
poznat kod trgovca.
— Je li tako ili nije? — produži Martin Zajdelman.
— I vi znate, s druge strane, da sam uvek dobro radio — odgovori
Vilhelmi zaokolišno.
— Rad, kako se uzme — ali zbog vas ne mogu menjati svoje
principe. Stvar se možda može urediti na drugi način. Kako ste sad
radili? Prema bojama ili ucelo?
— Ucelo.
— Znači, neke mustre su gotove?
— Gotova su četiri komada. Poslednju sam počeo juče pre podne.
— Onda odsecite te četiri i donesite ih! Tada ću vam isplatiti
zaradu, a da ne povredim svoja načela i da se izlažem opasnosti
gubitka.
— To je bio izlaz! — s olakšanjem uzdahnu Vilhelmi. — Na to
uopšte nisam mislio.
— Dakle, idite! Čekaću vas ovde.
Vilhelmi ode i posle kratkog vremena vrati se gotovo bez daha.
— Dakle, dajte da vidim! — milostivo reče Zajdelman.
Uzeo je crteže u ruku i posmatrao ih. Njegovo lice je pri tom imalo
tmuran, nezadovoljan izraz. Prišao je prozoru da bolje vidi.
— Hm! — brundao je razočarano.
Vilhelmi najednom oseti da se uzalud nadao. Zajdelman se okrenu
njemu.
— Jesu li ovo originalni crteži? — upita trgovac, gledajući
Vilhelmija ispitivački. — Mislim, jesu li ovo vaše skice! i ideje?
— Dabome!
— Niste li možda nešto slično negde videli?

255
 — Ama, gospodine Zajdelmane, šta znače ta pitanja? Ta sve
mustre koje isporučujem uvek su moj pronalazak.
— Hm! U ovome slučaju izgleda da se varate. Prisetite se!
— Ne mogu da se setim ni jedne mustre, koja bi bila slična nekoj
od ove četiri.
— Tako, dakle! Pa ipak je jedna bila ovde kad ste poslednji put bili
kod mene.
Vilhelmi se trže kao od udarca biča.
— To... to ja... nisam video — promuca.
— Bilo je tamo na stolu, baš pred vašim očima.
— Za ime božje, ja ništa ne znam o tome.
— Ne mešajte ovde boga, dragi moj! Objasniću vam stvar. Jedan
crtač mustri se interesovao kod mene za posao i poslao mi jedan crtež.
Bio je tamo na stolu, pred vašim nosom. Tamo! Boja i linija su se
očigledno zadržale u vašoj svesti. Možda i niste svesni toga.
— Nemoguće!
— Ali ipak je tako, jer su ova četiri crteža potpuno slična onom
uzorku.
— Takvo šta... ne, gospodine Zajdelmane, takvo šta se meni uopšte
ne bi moglo desiti.
— Nemojte se kleti, dragi moj! To se može dogoditi i najvećem
umetniku, najboljem i najpoverljivijem radniku.
— Hoćete li, molim vas, da moje crteže sravnimo s tim drugima?
— To, na žalost, ne možemo, jer sam onaj crtež vratio crtaču.
Vilhelmi bespomoćno zatrese glavom.
— Još i to — uzdahnu.
— Da,, to je rđavo po vas. Ja vas žalim. Ali, ništa ne mogu izmeniti.
Pod ovim okolnostima, vaš rad je naravno neupotrebljiv za mene.
Posle ove grube odluke nastalo je kratko ćutanje. Tada Vilhelmi
učini još jedan, poslednji pokušaj da spase svoju stvar.
— Pa zar se nikako ne mogu uporediti moji radovi s tim crtežima,
gospodine Zajdelmane?

256
 — Morali bismo tamo poslati vaše radove ili onu mustru tražiti da
je ovamo pošalju. Šta bi vam bilo milije?
— Razume se, ovo drugo. Tad bih se lično mogao uveriti.
— Eh, dragi moj, izgleda, vi mi ne verujete?
— Ali, gospodine Zajdelmane, kako bih smeo... !
— Dobro, dobro. Držim se predmeta! U najboljem slučaju, vreme
prolazi. Zasad moram ostati pri tome da ne uzmem vaš rad.
— A... a novac?
— Ne možete valjda tražiti od mene da platim rad koji za mene
nema vrednosti.
Crtač je okretao kapu u rukama. Došlo mu je da jaukne od očajanja.
Ali se uzdrža i prikupi snagu za poslednje pitanje.
— A predujam, gospodine Zajdelmane?
Martin Zajdelman razjareno skoči.
— Predujam? Ovo pitanje zaista nisam očekivao! Nisam vam dao
predujam dok sam bio uveren da ćete mi sutra doneti radove; još
manje vam ga mogu odobriti kad znam da će proći nedelje dok
spremite druge.
— A od čega ću živeti dotle?
— Gle ti njega! —: uzviknu Zajdelman takvim tonom da bi
razbesneo i najdobroćudnijeg i najstrpljivijeg čoveka.
Crtač zaškrguta zubima.
— Znate li na koga su se prvobitno odnosile te reči? — upita on
drhtavim glasom.
— To je tako, uzrečica.
— Sada je uzrečica, gospodine Zajdelmane. Ali to je biblijska reč.
Takav odgovor je dobio Juda Iskariot kad se pokajao za svoju izdaju
Hrista i trideset srebrnjaka bacio sveštenicima pred noge. A zatim je
otišao i obesio se. Treba li i ja da učinim isto?
— Dragi moj, šta bi vaša smrt koristila vašoj porodici? — hladno,
gotovo podrugljivo upita Zajdelman. — Ovakve situacije su ispiti posle
kojih se čovek oseća jačim i boljim.
— Ili na kojima propadne.

257
 — Ovo su beskorisne rasprave, za koje nemam vremena. Molim
vas da me više ne zadržavate.
— A šta će biti sa ta četiri crteža?
Zadržaću ih zasad ovde radi sravnjivanja s onim drugim radom.
Pa, to ste vi želeli. Potom ću vas obavestiti. Danas smo završili
razgovor.
On se okrenu u stranu. Vilhelmiju se činilo da mu je neko stegao
grlo. Izašao je napolje.
Napolju je vladala zimska hladnoća. To ga je opet pribralo. Zastao
je i pogledao niz ulicu.
— Šta sad? — pitao se.
Pomislio je na ukućane i spopao ga je užas pri pomisli kako će sad
s praznim rukama preći prag. Njihova patnja će mu kidati srce, a neće
moći da im pruži utehu. Naprotiv, moraće im doneti strašnu vest da ni
sutra, ni prekosutra, niti narednih dana neće imati novca.
Neka neiskazana gorčina obuze izmučenog čoveka. Trebalo je
opet iz početka da radi, da izmisli i izvede nove mustre. A na to se
jednostavno nije moglo misliti bez hrane, bez svetlosti, bez tople sobe,
i bez novca za lekove koji bi pomogli bolesnicima.
Tako je koračao lagano, pognute glave. Najednom se našao pred
svojim stanom, a potom u sobi gde je stajao njegov crtaći sto, gde su u
uglu ležali žena i deca. Tašta nije pitala za uspeh njegove molbe. Videla
je po njemu kako stvari stoje. Zato ga je povukla u stranu, da bar
bolesna žena ne čuje njegove reči kad bude pričao o svome neuspehu.
Kad joj Vilhelmi ispriča svu svoju nesreću i jad, starica ga uvelom
rukom pomilova po čelu tešeći ga.
— Pa ipak ne smeš izgubiti hrabrost! — opominjala ga je. —
Ostani malo ovde! Idem do žene dr Vernera da donesem ono što nam
je obećao. Kad se vratim, negovaću bolesnike, a ti se spremi da odeš
bratu u Crveni mlin. Pa iako ti on ne može pomoći, bar se porazgovaraj
s njim! I to je ponekad dobročinstvo!
Vilhelmi klimnu glavom. Sa svačim je bio saglasan, i na sve
spreman. Njegova volja i energija bile su slomljene.
Tako je skoro jedan čas čekao na staričin povratak. Kad je došla,
donela je na malim sankama hleb, jedan lonac s mlekom, i drugi sa
258
supom, nešto butera i čak četiri jajeta. Dovukla je takođe pun džak
uglja i veliki svežanj drva. Bila je puna zahvalnosti prema dobrim
ljudima, koji su joj sve to poklonili.
Pod uticajem njenih reči, koje su umirujuće delovale i na
bolesnicu, malo se vrati crtačevo raspoloženje. Pristao je da ga
izguraju na vrata, i krenuo je u Crveni mlin, svome bratu. On se,
doduše, i sam nalazio u nevolji, ali je bio dobre duše. Ako mu ne
pomogne, daće mu bar kakav savet. A u svakom slučaju će bar naići na
ljubaznu reč i saosećanje.

259
 U CRVENOM MLINU

Kad je izašao iz sela, Vilhelmi krenu putem koji vodi u Hajngrund.

A pred Hajngrundom, pored puta, bio je mlin napravljen od crvenih
nemalterisanih cigala. Zato je u okolini nazvan Crveni mlin.
Nalazio se na ivici šume, ispred strmog obronka. Bila je to stara,
dotrajala zgrada. Mlinar je tu radio dugo kao pomoćnik, a onda se
oženio kćerkom svog majstora. Tako je nasledio mlin, zajedno sa
dugovima.
Novi mlinar je bio vredan i spretan, i do pre nekoliko godina
mogao se nadati da će mu posao dobro ići. Ali je tada vlasnik rudnika
uglja „Božji blagoslov", baron fon Vildštajn, sasvim u blizini, po
američkom uzoru sagradio ogroman parni mlin, i od tada je Crveni
mlin često nedeljama stajao bez posla.
Vilhelmi je išao dolinom i uskoro je ugledao dim iz dimnjaka stare
građevine.
— Imaju bar toplu sobu — pomisli crtač.
Kad je ušao u hodnik, do njega je dopro prijatan i primamljiv miris.
Pečenje? čudio se on. I to od divljači, kako izgleda. Kako je brat
došao do toga? Ta valjda nije...
Vilhelmi zakuca, a iznutra odjeknu glasno „Napred“. Posetilac
otvori vrata i nađe za stolom brata i njegovu ženu.
Mlinar je ličio na crtača, ali je bio mnogo bolje ishranjen. Žena mu
je bila debela. Ali se i na njihovim licima videlo da nisu bez briga.
— Dolaziš baš u pravo vreme! — uzviknu mlinar.
— Sedi i prihvati se s nama!
— To miriše na pečenje od divljači.
— Srneći but.
— A kako si došao do tako skupog jela?
— Poklon.
— Od koga?

260
 — To je moja tajna.
— Onda — radije ne bih...
— Besmislica! Nisam postao lovokradica. Sedi samo i jedi.
Crtač posluša, još malo oklevajući. Mlinarka donese za njega tanjir
sa priborom za jelo, i ponovo sede za sto.
Vilhelmi brzo savlada svoju sumnju u poreklo pečenja. Željno se
prihvati i odseče parče. Ali kad je već prineo zalogaj ustima, opet
najednom zastade.
— Šta ti je? — upita mlinar.
— Ne mogu. Moja žena i deca!
On ponovo spusti nož i viljušku na sto i uzdišući, nasloni se na
stolicu.
Mlinar je začuđeno mahao glavom, a i žena reče:
— Mislim da znam šta mu je. Ne može da jede, jer žena i deca
nemaju ništa za jelo. Je li tako, devere?
— Tako je — priznade crtač. — Priseo bi mi taj zalogaj.
Njegov brat se osmehnu u neprilici.
— Da, takav si ti! Spolja grub čovek, a iznutra mek kao pamuk. Ali
ako je samo to, onda mirno uzmi! Naći će se i za tvoju ženu i decu. Celu
srnu smo dobili na poklon.
— Celu srnu? Možda od šumara Vunderliha? Takvo dobro delo
priliči njemu, pa i kad bi se zbog toga sam morao odreći nekoliko
ukusnih obroka.
— Ne kažem ni da ni ne. Najpre da se založimo, a onda ćeš sve
saznati.
Vilhelmija više nije trebalo moliti. Brzo je pojeo svoje parče mesa.
— Ti danas mašeš ubistvenim mačem! — smešio se mlinar. —
Postio si, izgleda, veliki post?
— Sigurno — uzvrati brat. — U poslednje vreme bedno živim.
— A što nisi ranije došao k nama?
— Šta bih kod vas? Dobro znam da i vi imate svoje brige.
Mlinarka je posmatrala devera pogledom punim saučešća.
— Zar stvarno tako teško živite? — upita ona tiho.

261
 — Na žalost — potvrdi crtač. — Nije nam dobro kao vama. Imate
pečenja na stolu, toplu sobu, po klaparanju mlina vidim da imate
posla.
— Hvala bogu, posla imamo — reče mlinar. — Kad bi samo duže
potrajalo!
Mlinarka sagnu glavu, kao da htede zadržati primedbu, koja joj je
navirala na usta.
U tom trenutku napolju se začu zvonce. Mlinar je morao izaći da
naspe žito.
— Tebi nešto leži na srcu — upita crtač snahu kad je ostao sam s
njom.
— I to nešto teško! — uzdahnu žena.
— Smem li znati šta je to?
— On će ti sigurno sam reći. A ja te kao boga molim, devere,
odvrati ga od toga.
— Da moj brat ne namerava da učini nešto rđavo?
— Da, da! Pomozi mi i uloži sve snage da ga od toga odvratiš.
Odmah potom prekinuše razgovor. Mlinar se vratio i bacio
ispitivački pogled na ženu.
— Dakle, izgleda da ti se već izjadala — reče on smešeći se
dobroćudno. — Raspremi sto, Pavlina, i vrati se brzo. Bračni drugovi
moraju biti iskreni jedno prema drugome. Treba da čuješ šta će brat
reći na to.
Ona raspremi sto i ponovo sede s njima.
— Dakle, rđavo živite? — poče mlinar.
— Gore no ikad.
— Već si rekao da nemate ništa za jelo. I mi smo bili stigli dotle.
— A žena i deca su mi na samrti.
Mlinarkine oči se napuniše suzama. Vilhelmi to primeti i više nije
mogao da se savlada. Stavio je ruke na sto, naslonio glavu i plakao tiho
u sebi.
Mlinar htede reći nešto utešno, ali mu žena dade znak da ćuti. I
bila je u pravu. Kad se čovek isplače, lakše mu je.

262
 Tako su crtača ostavili na miru, dok nije sam podigao glavu i
izbrisao suze.
— Ne smete se čuditi što mi je prekipelo — reče kao da se
izvinjava. — Kod kuće moram paziti da ništa ne primete.
— U pravu si, devere — potvrdi mlinarka. — Samo nam otvori
srce.
Tako im Vilhelmi ispriča svu nevolju koja mu je pritiskala dušu. Na
kraju je opširno ispričao i to kako je prošao kod Martina Zajdelmana.
Tada mlinar najednom udari pesnicom o sto.
— To je ružno, stvarno ružno! To od njega nisam očekivao — jer
je prema nama bio ljubazan.
— Prema vama? Kako to?
— Dao nam je posao. Meljemo za njega. Zato je naš mlin danas
krenuo posle duže vremena.
— Za Zajdelmana? — čudio se crtač. — A šta će njemu toliko
brašno i otkud mu žito? Njegova porodica nije tako velika, da bi zbog
brašna za hleb morao ići mlinaru.
— U pitanju je računica. Dobio je žito s one strane granice; ja ga
meljem,, a on prodaje brašno na veliko. Kaže da tako dobro zarađuje.
— A gde je to žito?
— Gore, u parnom mlinu. Ali oni sami ne mogu svršiti, jer je stvar
hitna, i zato treba ja da pomognem. I tako imam posla za duže vreme.
A da bi posao učvrstio, dao mi je unapred 100 maraka.
— Sto...? Neverovatno! To uopšte ne liči na njega!
Mlinarka krišom pogleda muža, pokazujući na zeta, a tada — da
crtač ne primeti — pokaza prstima kao da broji novac.
— Vidiš, dakle, — produži mlinar — da mi za neko vreme nemamo
briga. Hm — četrdeset maraka bismo najzad mogli odvojiti. Ako ti je
potrebno, možemo ti dati.
Vilhelmi skoči sa stolice i, kao da sanja, ukočenim pogledom se
zagleda u brata i snahu.
— Milostivi bože... četrdeset maraka... Ta to ne može biti istina!
Takvo ponašanje mučno je padalo mlinaru.
— Pa? — upita on. — Hoćeš li?
263
 — Hoću li! Oh, to vam nikad neću zaboraviti. Sad mi je lakše na
srcu. Sad ćemo imati šta za jelo i ogrev, i kupiću lekove. Osećam se kao
ponovo rođen. Čini mi se kao da mi se javio anđeo spasitelj.
— Dobro, dobro — smešila se mlinarka. — I mi smo samo ljudi. A,
sem toga, dužnost nam je da pomognemo kad je moguće.
— O, dobra dušo! Ali sad me pustite da odem. Moji su u nevolji. Ni
sekundu ih više ne smem ostaviti da brinu.
Crtač već krete vratima, iako četrdeset maraka još nije dobio. Ali
ga mlinar zadrža i pokaza na stolicu, sa koje je brat ustao.
— Samo još trenutak! — zamoli on. — Ma kakva beda bila u tvojoj
kući, još nekoliko časaka će tvoji ipak izdržati. Moram ti nešto
ispričati, i tražiti tvoj savet, jer bih želeo znati šta ti misliš o tome.
Crtač ponovo sede, a mlinar se u neprilici češkao iza levog uva.
— Eh, Paulina, — obrati se najzad ženi — kako da počnem? To je,
znaš, veoma škakljiva stvar.
— Da, — potvrdi ona — vrlo opasna stvar.
— A o čemu je reč? — upita Vilhelmi.
— Hm! O jednom poslu.
— S kim?
— Sa... hm!... pa. reci jednom: sa šumskom utvarom.
Pun iščekivanja, mlinar je gledao u brata. Mislio je da njegovo
priznanje mora na crtača delovati kao grom iz vedrog neba. Ali se
prevario u tom očekivanju. Vilhelmi se nije zaprepastio, niti skočio sa
stolice, čak nije izustio nijednu reč iznenađenja. Samo je sjaj njegovih
očiju odavao da je neobično saopštenje na njega ipak delovalo.
— Tako, dakle — reče tada neobično mirno. Je li ti vođa
krijumčara poslao izaslanika?
— Nije, sam je došao k meni. U nedelju.
— Pričaj mi o tome, molim te, opširno.
— Pa, ti znaš da se moja žena dobro poznaje. sa šumarom. U
nedelju uveče Paulina je otišla šumaru, a ja sam do pred ponoć ostao
sam. Tada najednom neko zakuca na prozorski kapak. Pomislio sam
da je Paulina, i čudio se tome, jer je ona, koliko znam, ponela ključ od

264
kuće. Ali, kad sam otvorio vrata, na moje iznenađenje preda mnom je
stajao neki čovek. Bila je to šumska utvara.
— Jesi li to odmah znao? Kako je izgledala?
— Najpre, dabogme, nisam ništa mogao utvrditi, jer je stranac
odmah pored mene grunuo u kuću, a u hodniku nije bilo svetla. —
Jeste li sami? — pitao me je. Znam da vam je žena kod šumara, pa sam
iskoristio ovu priliku da razgovaram s vama. Pustite me u sobu!
— On je išao napred, a ja za njim. Stajao je preda mnom onakav
kakvim ga uvek opisuju: pantalone u dubokim čizmama, kratak kaput
i šešir, na licu crna maska. Glas mu je ispod maske zvučao potmulo.
— Tako, dakle — ponovi Vilhelmi, opet neshvatljivo mirno. — A
šta je hteo od tebe? Pogađam već.
— Ne, to ne možeš ni pretpostaviti. Tražio je od mene nešto
sasvim neobično: podrum!
— I ti si pristao na predlog?
— Nije to bio predlog, nego zahtev. Misliš li možda da me je mnogo
pitao ili molio?
— Pa ipak te je morao pitati.
— Nije mu ni na pamet palo. Tražio je da mu ustupim podrum, a
za to mi je ponudio dvesta maraka godišnje kao zakupninu. Odmah mi
je isplatio polovinu zakupnine.
— Aha! Dakle, novac koji hoćeš da mi pozajmiš potiče od šumske
utvare?
— Ne potiče. Možeš ga mirno uzeti. On je Zajdelmanov. Sto maraka
od šumske utvare stoje još nedirnute.
Ali, znaš li kakvoj se opasnosti izlažeš? On će tvoj podrum
upotrebiti za krijumčarsku robu. Pa to je jasno.
— O ne! I baš to je ono neshvatljivo: plaća mi godišnje dvesta
maraka da moj podrum zatrpa. Kasnije, kad naš sporazum istekne,
mogu ga opet iskopati.
— To ne razumem — priznade crtač. — Možda te vara?
— Ne vara — uveravao ga je brat. — On će zaista zatrpati podrum.
Do večeras ga moram isprazniti, a onda ostaviti ključ u bravi. Za
četrnaest dana, tako je izjavio strašni posetilac, moći ću se uveriti da

265
je podrum stvarno zatrpan, i tada treba da uzmem ključ. Vidiš li, dakle,
da nema nikakve opasnosti?
Crtač je polako klimao glavom.
— To se tek mora pokazati — reče zamišljeno. — Ali vidim da se
nisi mogao opirati. Šumska utvara ima običaj da svoje zahteve
podvuče grubim pretnjama. I teško onome ko se usudi da prkosi
tajanstvenom strašilu!
— Pa to je ono! — uzvrati mlinar. — Šumska utvara mi je pretila
smrću, ako bi se opirao da ustupim podrum, a da ću, u protivnom
slučaju, uskoro primetiti da mi je sve bolje i bolje. Pristao sam, dakle,
pošto mi je obećao da će sve urediti tako da zbog toga neću imati
nikakve neprilike. A sad dolazi najčudnovatije u celom doživljaju. Već
sutradan je u mlin došao Zajdelman i dao mi posao. Zar to nije kao u
bajci?
— Hm — progunđa crtač. — Ne verujem u bajke. One više
odgovaraju deci nego nama. Kažeš da te je posetio Zajdelman, i to
otac?
— Otac. Ta već sam ti opširno ispričao da hoće da mu žito brzo
sameljem, da bi brašno mogao povoljno prodati, i tako dalje.
— I ti stvarno misliš da je taj nalog u nekoj vezi sa šumskom
utvarom?
— To je očigledno. U toku noći mi je obećano da će se moje
ekonomsko stanje popraviti ako dam podrum, i već sutradan dolazi ta
divna porudžbina. Nije to nikakva slučajna veza.
— Hm! A kako ti objašnjavaš tu vezu?
— O tome sam mnogo razbijao glavu, a onda mi je najednom
sinulo. Ako čovek stvar dobro razmotri, ona u stvari nije tako
zagonetna. Šumska utvara vrši nečuven pritisak na sve ljude u
Hoentalu i okolini. On je ovde u brdima neka vrsta nekrunisanog
kralja. Siromašni ljudi su mu podložni kao krijumčari, jataci, doušnici,
ili bilo kako, ukoliko su potrebni. Druge ostavlja na miru. Ali oni koji
su mu potrebni, moraju mu bezuslovno stajati na raspolaganju, jer se
inače njihove prilike toliko pogoršavaju da odmah mogu uzeti
konopac i obesiti se. Dobro zapamti: siromašni ljudi! Tako sam mislio
uvek. Ali me je moj slučaj poučio drukčije! To što je Zajdelman tako

266
brzo došao k meni i dao mi porudžbinu mora da je pod pritiskom
šumske utvare. I Zajdelmanovi, najveći bogataši u mestu i izvan njega,
ne računajući barona fon Vildštajna, i ti Zajdelmanovi očigledno
moraju da se pokoravaju volji tajanstvene šumske utvare. Ko zna
kakva sredstva pritiska ima u rukama kralj krijumčara, čak i protiv
nezavisnog preduzimača. Kad čovek o tome dobro razmisli, uhvati ga
strah i užas. Kad se tako gleda, jednom siromahu kao što sam ja,
vlasniku Crvenog mlina, ne može se zameriti što se nije suprotstavio
pritisku šumske utvare.
Mlinar je ućutao i u iščekivanju gledao u brata. I žena, koja je
pažljivo pratila razgovor, sada je očekivala šta će crtač reći. Ali je on
ukočeno gledao preda se, i nije otvarao usta. Tada ga brat zovnu, kao
da ga budi iz sna.
— Ta reci koju reč! Šta ti misliš o svemu?
Vilhelmi se ispravi.
— Šta ja mislim? Pa možda si u pravu. Ili nisi. Tebi je glavno da ti
bude bolje. Pričaj samo dalje!
— Nema više šta da se priča — promrmlja mlinar. — Na kraju, još
ovo o srni. Sinoć sam je našao pred vratima sa ceduljicom na kojoj je
pisalo: „Poklon od šumske utvare“. — Uostalom, glupo je bilo —
dodade govornik nelagodno se smeškajući — što je naišla Paulina kad
sam razgovarao sa šumskom utvarom. Ona je brzo ušla u kuhinju i sve
je čula. Izašla je tek pošto je šumska utvara otišla. Ona je sad sva
uplašena. Ali, mislim da žene nemaju šta ovde da se petljaju. To je za
muškarce.
— O, ipak! — suprotstavi se gospođa Pavlina. — Šumska utvara
postupa protiv zakona. Taj čovek nije samo krijumčar, već i ubica, i ko
s njim sklapa ugovor, prima na sebe i odgovornost.
— Ali, ženo! Urazumi se! Možda si sasvim u pravu, samo moraš
pomisliti kakve pretnje mi je šumska utvara činila. Da nisam pristao
na njegov predlog, taj čovek bi mi postao neprijatelj, i to bi me moglo
stati života. Šumska utvara se ne plaši da uništi protivnika.
Žena uzdahnu i ućuta. Ali zato crtač progovori.
— Da. To mu svakako verujem — odobravao je bratu.
— Šumska utvara je bezobzirna i strašna, to sam na sebi iskusio.

267
 Mlinar baci začuđen pogled na govornika.
— Na sebi? — upita on. — Zar si imao veze s njim?
Crtač klimnu glavom i namršti se.
— I jesam i nisam! Na žalost! Ta hulja zahteva da joj činim kurirske
usluge. Dosad mu nije pošlo za rukom da me na to natera, mada se
mnogo trudio.
— Znači, i s tobom je razgovarao?
— Da. Više puta me je uhvatio kad bih ponekad naveče s posla
izišao na vazduh na pola časa. Taj čovek je u isto vreme drzak i lukav
i ume da iskoristi povoljne prilike. On zna da sam u nevolji, a nevolja,
kao što je poznato, i gvožđe lomi. S tim on računa. Kad se čovek nalazi
u bedi, kad čovek vidi kako mu gladuju i skapavaju žena i deca, on se i
za slamku hvata i brzo je spreman da uguši glas savesti, na koji inače
pazi kao ispravan čovek. Možete zamisliti koliko mi je bilo teško da
triput odbijem njegovu ponudu. Svaki put mi je obećavao blistav talir,
samo za nošenje pisma u najbližu okolinu. Ali ja sam ostao čvrst.
— Blago tebi! — odobravala je mlinarka. — Čista savest je...
Ali nije mogla izgovoriti dalje. Ljutitim pokretom je muž ućutka.
— Ne govori, ženo! Sigurno ni ja nisam propalica i uvek sam držao
do svoga ugleda. Ali čovek mora živeti, a pogotovu je otac porodice
obavezan prema svojima. Ta vidiš valjda šta je bratu donela njegova
odlučnost. Samu nevolju! Ko zna kako šumska utvara huška protiv
njega, pre svega kod Zajdelmana. I to će tako ići dalje, ako se bude
opirao. Mislim da sam vam malopre sve jasno izneo. U radu je
potrebna čestitost — ali ja sam došao do zaključka da čovek ne sme
odbiti šumsku utvaru kad mahne rukom. Inače se ovde u Hoentalu i
okolini ne može opstati. Ako vlastima takvo stanje izgleda
nepodnošljivo, neka se onda pobrinu za pomoć, i neka nateraju kralja
krijumčara da položi oružje. Ali to im neće uspeti. Oni su nesposobni
da nas štite od tog bezobzirnog čoveka. Dakle, moramo videti na čemu
smo. Ako si pametan, brate, ubuduće ćeš se ravnati prema tome.
Žena više nije ništa rekla, a crtač se duboko zamisli.
— Da, da — gunđao je on sebi u bradu. — Razmisliću o tome. —
Tada najednom ustade. — A sad moram kući. Moji su bolesni i očekuju
me.

268
 — Sad ću ti doneti novac — reče mlinar.
Otišao je i ubrzo doneo obećanih četrdeset maraka. Crtačeve oči
su sijale od ganuća i radosti, dok ih je stavljao u džep.
— Ovo je pomoć u najvećoj nevolji, brate! — reče.
— Sad ćemo imati šta da jedemo! I moji će ozdraviti.
— Možda će trajati i više.
— Biću veoma štedljiv, a još noćas ću u toploj sobi skicirati
nekoliko novih uzoraka, koji će sigurno nešto vredeti.

269
 IZMEĐU VEČERI I JUTRA

Arnt i Vunderlih su se iz okružnog mesta vratili u šumarsku kuću.

Kristijan, sluga, dobio je bogatu napojnicu, koju je smeškajući se
strpao u džep. Iznos koji je čuvaru ribnjaka pripadao za njegovu
uslugu posle podne odneo mu je šumar lično. On se ponudio za to, jer
je video da neće izdržati kod kuće. Mučio ga je nemir, grozničavo
iščekivanje nove avanture, koju mu je Arnt obećao.
Sastanak sa šumskom utvarom! Ura, to je bilo nešto po
šumarevom ukusu! Ni na šta drugo nije više mogao misliti. I prema
poznatoj izreci, čije je srce puno, njemu se preliva na usta, čestitom
čoveku je bilo zaista teško da ćuti pred svojom Barbaricom.
Pošto je bio februar, mrak je padao rano, jer se nebo pokrilo lakim
oblacima, tako da ni mesec ni zvezde nisu mogli obasjavati zemlju.
Večera je ovog puta u šumarevoj kući obavljena prilično ćutljivo i
žurno. Tada je Vunderlih uzeo lulu, zapalio je i nestrpljivo koračao po
sobi gore-dole.
— Šta ti je? — čudila se šumarka. — Vrtiš se danas kao čigra.
— Ništa ti ne razumeš. Čeka me još jedna važna stvar.
— O, dragi bože! Nisi valjda ušao u trag kakvom kradljivcu
divljači? Pazi dobro, stari! Ako budu pucali na tebe...
— Besmislica! — promrmlja Vunderlih. — Ne mislim na kradljivca
divljači. Imam važnijeg posla. Idem sa gospodinom rođakom.
— Ah, tako. To sam i naslutila. Gospodin rođak je najedanput
postao glavna ličnost.
— Jeste. Barbarice, kažem ti, kad bi ti znala šta ja znam! — Šumar
duboko uzdahnu, toliko ga je mučila tajna koje se nije mogao
osloboditi. — Kažem ti: to je čovek! Ti ćeš se čuditi.
— Zbog čega.
— Hm! Zbog čega! To je pitanje na koje ne smem odgovoriti. Ali
budi zadovoljna, Barbarice! Sve ćeš ti saznati.

270
 U tom trenutku neko zakuca na sobna vrata. Arnt, koji je u svojoj
sobi završio večeru, došao je po Vunderliha da idu na značajan
sastanak. Za tren oka Vunderlih obuče debeli kaput i natuče šubaru na
glavu. Onda dohvati pušku.
— Da je uzmem? — upita Arnta.
Ovaj samo klimnu glavom, a potom se s nekoliko reči obrati
šumarki.
— Ako bi u našem odsustvu neko pitao za vašeg muža, onda,
molim vas, nemojte reći da je otišao sa mnom. On je u šumi, i
verovatno će se vratiti tek oko ponoći. Toliko je dovoljno.
Potom napustiše kuću. Arnt je pokazao pravac. Išao je prema
rudniku. Šumar se čudio kad je to primetio.
— Hoćete li u rudnik uglja, gospodine rođače? — raspitivao se.
— Da, hoću. Tamo je ugovoren sastanak. Stražar Laube će me
prijaviti šumskoj utvari.
Vunderlih poluglasno zazvižda.
— Laube? To staro šunjalo? Đavo ga znao, na toga sam uvek
sumnjao da s njim nisu čista posla. Ali da je on jedan od prvih
poverenika šumske utvare, ne, to ipak ne bih pomislio. — Dakle,
Laube će vas prijaviti! Da li smem znati šta predstoji dalje, pre svega,
kakvu ulogu večeras treba da igram?
— Sad sam vam i tako hteo saopštiti potrebna pravila ponašanja
— izjavi Arnt. — Dakle, čujte! Kad se približimo rudniku, mi ćemo se
razići. Možda me čekaju, pa bi negde mogao stajati kakav posmatrač.
A niko ne sme posumnjati da ne dolazim sam. Ići ću pravo kući u kojoj
stanuje Laube. Preko puta nje, u stranu, ima neka stara šupa...
— Znam je — reče Vunderlih. — Tamo mi je sve dobro poznato.
— Tim bolje. Ta šupa je ugovoreno mesto za sastanak sa šumskom
utvarom. Šta mislite? Hoćete li moći da se s leđa privučete do šupe, da
vas niko ne primeti?
— Da li ću to uspeti! To je sitnica za starog lovca. o
— Uzdam se u vašu spretnost, dragi moj Vunderlih. Ako bi vas,
mimo očekivanja, neko ipak otkrio i zadržao, možete se izgovoriti da
službeno obilazite okolo.

271
 — Mogu, sasvim sigurno, gospodine rođače. Treba samo da kažem
da sam u blizini našao zamku, koju je sigurno zapeo neki mangup da
uhvati gladnog zeca. Niko mi ne može ništa. Zemljište pripada
gospodinu baronu, u čijoj sam ja službi. Dakle, ja sam ovlašćen, čak
dužan da obilazim okolo.
— Vanredno! — pohvali ga Arnt. — A sad dalje! Dok ja u šupi
pregovaram sa šumskom utvarom, vi stražarite iza zadnjeg zida šupe.
To ima višestruki značaj. Prvo, tako ćete verovatno biti svedok našeg
razgovora. Kroz tanke zidove ćete svakako čuti poluglasno izgovorene
reči. Dalje, možete pratiti da li se neki sumnjiv čovek šunja oko šupe,
da bi me posle pratio i njuškao kuda ću otići. Takvog čoveka biste na
neki bezazlen i neupadljiv način morali udaljiti od mene. Ali budite
oprezni pri tome! Niko ne sme prozreti tu nameru. I treće, neka vam
puška bude spremna da pali. U ovakvim situacijama čovek nikad ne
može znati kako će se stvar svršiti. Ako čujete, ili čak vidite da
nameravaju da me nasilno napadnu, onda se umešajte. Pri tome još ne
treba da odate da ste moj saveznik. Reći ćete da ste naišli sasvim
slučajno. Ali to bi došlo u obzir samo u krajnjem slučaju. Ako je ikako
moguće, ostanite u pozadini. Jeste li razumeli?
— Ta stari Vunderlih nije pao na teme — smeškao se šumar. —
Znam već šta treba da radim. Pitanje je samo kako i gde da se opet
nađemo, kad razgovor bude završen.
— Hm. Imate li neki predlog?
— Pa, mislim da ćete posle krenuti putem u Hoental.
— Najpre hoću... A docnije ću skrenuti u ulicu koja vodi u grad.
Neka izgleda kao da hoću još noću da se vratim u grad.
— Sasvim umešno. Baš tako sam i ja stvar zamišljao. A sad pazite!
Kad budete išli malo ulicom, presecite seosku šumicu. Tamo ću vas
čekati. Ja ću se tamo odmah došunjati preko polja. Dakle, u svakom
slučaju, tamo ću biti pre vas. Najpre ću paziti jeste li sigurni pri
povlačenju, a onda ću se izgubiti.
S ovim je sve bilo dogovoreno. Detektiv iskoristi šiprag da stavi
periku i bradu, koje je već bio upotrebio prilikom prvog susreta sa
nepoznatim čovekom. Sad su se približavali rudniku i razdvojili se,
kako je dogovoreno.

272
273
 Začudio se što nigde nije video ljudsku priliku, a kao sigurno je
računao da će ga ovde čekati. Tako je najzad otišao u stan Laubea i
zakucao na vrata. Brzo mu otvoriše. Laube je gledao u pomrčinu.
— Šta je? — upita on kratko i zlovoljno.
Arnt desnom rukom dodirnu desno oko. Pre toga se tako namestio
da je na njega padala slaba svetlost, koja je kroz otvoren hodnik
izbijala napolje — da bi Laube jasno video znak.
— Dolazim po dogovoru — reče Arnt.
— Ah, vi ste to! Pa vi ste obećali doći još juče?
— Jesam. Ali nisam mogao. Nadam se da i danas mogu videti
čoveka s kojim želim da razgovaram.
— Pokušaću. Naravno, malo se morate strpeti. Najbolje je da opet
odmah idete u šupu.
— Dobro. Čekaću tamo.
Laube se vrati u kuću, a vrata brižljivo zaključa za sobom. Arnt
krenu prema šupi sa slamom. Uz put je dobro osmatrao, ali ni tada nije
mogao primetiti nikakvog osmatrača ni prisluškivača. U šupi se
raskomotio na slami i pažljivo je prisluškivao. Jednom mu se učinilo
kao da čuje kratki šum na zadnjem zidu drvene zgradice. To je svakako
bio Vunderlih, koji je tamo vršio dužnost stražara. Arnt se čuvao od
toga da mu se javi, jer nije mogao znati da li ga ovde ipak tajno ne
posmatraju.
Tako je prošlo pola časa. Tada se otvoriše vrata na šupi. Neko uđe.
Arnt se pomeri i nakašlja da bi ga primetili.
— Ko je tu? — upita čovek koji je upravo došao.

— Onaj od prekjuče — odgovori Arnt.

— Juče sam vas uzalud čekao — uzvrati drugi prilično zlovoljno.
— Na žalost. Nisam mogao doći. Ali sam unapred predložio
razmak od dva dana.. Inače mi ne bi palo na pamet da na sebe navučem
nemilost svemoćne šumske utvare.
Nepoznati se krto nasmeja.
— Tako, dakle! Samo ja to ne primam novo za gotovo, nego za
podsmeh. Nećemo se zbog toga zadržavati na dugim uvodima. Čuo

274
sam da ste dosta dobro obavešteni o svemu. Ipak moram biti obazriv.
Sumnjam u vas i kažem vam da ovo mesto nećete živi napustiti, ako
me dovoljno ne uverite u to da niste možda špijun ili čak prikriveni
detektiv, koji se namerio na mene i moje ljude.
„Sto mu gromova“ pomisli Arnt. „Ovo, bogme, zvuči drukčije nego
prekjuče. Šumska utvara je malo hrabrija od svog zastupnika.“ Ali
pretnja ga nije zaplašila. Za svaki slučaj imao je u džepu pun revolver,
a osim toga Vunderlih je sa spremnom puškom stajao iza šupe.
— Pod takvim okolnostima — reče na izgled potišteno — žao mi
je što sam s vama uopšte stupio u vezu. Verovao sam da ću kod vas
naići na veću predusretljivost.
— Ne mogu izmeniti ništa — zabrunda šumska utvara, čiji glas je
očigledno dolazio iza maske. — Moram biti oprezniji nego ikad.
Saznao sam da se neka strana rđa ovuda mota, i da mi prati trag.
— A, tako — nasmeja se Arnt glumeći sigurnost.
— I vi se sad plašite da bih ja mogao biti taj čovek? Pa, dragi moj,
onda se nećemo nikad sporazumeti. Naš posao sam sasvim drukčije
zamišljao. Jedan moj prijatelj, čije ime ne smem reći, dobro poznaje
nekog gospodina Mihalovskog, koji privremeno živi u okružnom
mestu, i s vama navodno stoji u stalnoj poslovnoj vezi. Taj Mihalovski
me je preko prijatelja uputio na vas, i tako sam se nadao...
— Šta kažete? Poznajete Mihalovskog?
— Moj prijatelj ga poznaje.
— Pa to je isto. Moram priznati da prestajem sumnjati. Sad sam
ozbiljno spreman da s vama napravim posao. Oprostite za moje
nepoverenje! Priznaćete da ljudi našeg zanata ne mogu biti dovoljno
obazrivi. Dakle, da počnemo jednom sa pregovorima! Prvo moje
pitanje je: da li hoćete liferovati ili primati?
— Da liferujem.
— Robu treba preneti preko, u Češku?
— Tako je.
— O čemu je reč?
— O lekovima i bojama.
— Sto mu gromova! Na to je užasno visoka uvozna carina!

275
 — Utoliko je bolji posao.
— Šta bi se pri tome zaradilo?
— Šest hiljada maraka.
— Čista dobit? Dakle ipak! To bi bio posao! Prema tome, tačno je
što mi je moj — što mi je rekao čovek koji je prekjuče razgovarao s
vama. Kad želite liferovati?
— Kad god vam je zgodno.
— Sutra se pruža veoma povoljna prilika. Ovih dana mi je iz Češke
obećana značajna isporuka, koju ću ovde preuzeti, i preko svojih ljudi
smestiti na sigurno mesto. Sutra u dva časa posle ponoći treba da se
obavi taj posao.
— Ovde?
— Na kraju Hajngrunda s ove strane.
— Gde ste nedavno imali nezgodu, o kojoj se naveliko priča?
— Da, baš zbog toga.
— To ne razumem.
— Stvar je sasvim jednostavna. Graničari misle da se nećemo opet
usuditi u Hajngrund. Zato smo tamo donekle sigurni. Na Hajngrund se
sada verovatno najmanje pazi.
— Vrlo dobro — potvrdi Arnt.
— Osim toga, — produži maskirani — graničari će možda misliti
da uopšte više ništa nećemo preduzimati.
— Kako to?
— Oni misle da su već uhvatili šumsku utvaru, vođu krijumčara,
ta stvar vam je u gradu sigurno već došla do ušiju. Ona je sigurno već
javljena i češkim graničarima. Uhvatili su i zatvorili nekog mladog
tkača iz Hoentala, po imenu Hauzera...
— Da, da, kruže o tome svakakve vesti, koje naravno, smatram
preteranima. Mislio sam da je reč o nekom članu družine.
— O, ne! Slučaj je sasvim drukčiji. Mladić nema nikakve veze s
nama; on je potpuno nevin. Samo je, namamljen u klopku. Sad će on
morati da ispašta za grehe šumske utvare. To će neko vreme od nas
skrenuti pažnju policijskih pasa. Ali, dosta o tome! Da završimo naš
sporazum! Vi se, dakle, slažete sa Hajngrundom?

276
 — Nemam šta da navedem protiv toga.
— I bilo bi vam pravo ako bismo sutra prebacili vašu pošiljku?
— Svakako — složi se Arnt. — Samo moram znati još ponešto.
Koliko ljudi će nositi tu drugu pošiljku?
— Deset ljudi.
— Odlično. Moja roba je takođe raspoređena na deset tovara za
deset ljudi. Dakle, vaši ljudi iz Češke mogu odmah preuzeti moju robu.
— U redu. Dakle, biće dovoljno deset ljudi, koje ću naručiti da
odnesu tu robu.
— To znači ukupno trideset ljudi. Lepo! Dakle, dogovorili smo se.
Sad još nešto! Kakva je lozinka?
— U poslednje vreme je uopšte nismo izdavali.
— Zašto niste? Čovek nikad ne može biti dovoljno obazriv. Moji
nosači će u svakom slučaju predati robu samo uz lozinku. Ne bih se
hteo izlagati riziku.
— Zbog mene. Recimo, dakle: Prag. Ja ću reč preneti dalje.
— Kod hrasta?
— Za ovako kratko vreme ne stoji mi na raspolaganju druga
mogućnost za sporazumevanje.
— Znači, vaši ljudi idu pojedinačno do hrasta i dolaze pojedinačno
u Hajngrund?
— Da. Zar to nije bolje nego da se pre toga upadljiv skupljaju?
— U pravu ste. Dakle, sutra u dva časa posle ponoći, na izlazu
Hajngrunda s ove strane — napravi Arnt još jedanput rezime
sporazuma. — Hoćete li vi biti tamo?
— Zbog velike važnosti posla — biću.
— I ja ću doći. Preko granice, naravno, neću ići. Zato bih još hteo
znati kako me nameravate obezbediti. Sigurno ne očekujete da vam
poverim robu, a da bar donekle ne budem pokriven.
— Hm — učini šumska utvara. — Razumem. Vi nećete ništa da
rizikujete. Na takav slučaj dosad nisam naišao. Inače, radim sa svojim
poslovnim prijateljima uz obostrano poverenje. Slušajte! Robu vam ne
mogu otkupiti. Inače bih snosio ceo gubitak ako budemo uhvaćeni. A
ako dobro ispadne, zaradu moram deliti s vama. To mi se ne sviđa.

277
 — Pa ja sam mislio samo na neko malo obezbeđenje — uzvrati
Arnt. — Recimo, dve hiljade maraka. Daćete mi potvrdu za to. Ta svota
bi se obračunala prilikom podele zarade.
— Kako mislite podeliti?
— Vama dve i meni jedna trećina.
— Slažem se. Daću vam potvrdu. Doneću je u Hajngrund. Sledeće
večeri, oko deset časova. ponovo vas očekujem ovde, radi podele
zarade.
— Dobro. Onda ću o tome obavestiti svog jemca u Brajtenau da će
moja roba sledeće noći stići tamo. On se razume u to i, kako mi je
rekao, znaće da uspostavi kontakt sa vašim ljudima. Da li imate još
kakvo pitanje?
— Nemam.
— Onda smo se sporazumeli. Dajte ruku!
Dva čoveka se rukovaše.
— Dogovoreno?
— Dogovoreno!
Šumska utvara se udalji laganim korakom. Arnt je kroz pukotinu
na vratima gledao za njim, i video kako tajanstveni čovek još
razgovara sa Laubeom, koji je napolju čuvao stražu. Na sreću, pri tome
nije obilazio šupu. Inače bi možda naišao na Vunderliha. Kad su se
obojica izgubili iza ugla, Arnt napusti šupu.
On se pretvarao da se u pomrčini ne može odmah snaći. Pošao je
malo ulevo, a onda opet nekoliko koraka udesno. Pri tome je nastojao
da baci pogled iza šupe da bi se uverio da je Vunderlih još na straži.
Najzad krenu prema ulici i, došavši do nje, skrenu u pravcu grada. Na
taj način uopšte nije dodirnuo mesto Hoental, nego se, polako
koračajući, približavao šumici o kojoj je govorio šumar.
Nije smeo da se upadljivo okreće i ispituje da ga neko tajno ne
prati, jer je nastojao da ostavi utisak apsolutne bezazlenosti. Sem toga,
takva mu obazrivost nije bila ni potrebna, jer je mogao računati s tim
da Vunderlih drži reč i da sa svoje strane bdi nad sigurnošću
gospodina rođaka.

278
 Dalje je sve teklo prema dogovoru. U šumici je Arnt prvo skinuo
periku i veštačku bradu, koju je stavio radi razgovora sa šumskom
utvarom, da ga kralj krijumčara ne bi poznao, ako bi se slučajno sreli
u Hoentalu. Samo što je s tim bio gotov, kad ga neko poluglasno pozva.
Šumar mu priđe i javi da se čovek u dubokim čizmama, kratkom
kaputu i šeširu udaljio zajedno sa stražarom Laubeom, ne vodeći dalje
računa o nepoznatom poslovnom prijatelju. Reč „poslovni prijatelj“
Vunderlih izgovori smejući se. Time je dokazao detektivu da su
starčeve fine uši iza dasaka tačno pratile tok razgovora.
Dok su njih dvojica tako išli preko polja putem koji je u luku vodio
za Hoental, Vunderlih je ispričao sve što mu je bilo na srcu.
— Moje poštovanje prema vama, gospodine rođače, raste iz časa
u čas. Jedinstven je potez koji ste upravo izveli pred šumskom
utvarom. Moram priznati da sam u početku veoma strahovao, i
pomišljao na sve. Ta, sastanak s tim momkom nije nikako bezopasan.
I bilo mi je prilično sparno pod mojim starim filcanim šeširom, kad je
taj čovek onako zarežao na vas i zapretio da nećete živi napustiti šupu,
ako ne rasterate njegovu sumnju. Ali se potom sve potpuno izmenilo,
a vi ste ga sjajno naveli na led. Osećam šta će sada doći. Da li pogađam?
— Pogađajte, dragi moj Vunderlih. Uveren sam da ćete tačno
pogoditi.
— Pa, to i nije previše teško, posle svega što sam čuo. Krijumčari
će se sledeće noći sastati na izlazu Hajngrunda, očekujući sjajan posao.
Ali će se prevariti, jer će tamo naići na odlučan poziv graničara i
policije pod vašim vođstvom. Je li tačno?
— Tačno tako treba da bude — potvrdi Arnt — Moram krenuti
sutra rano ujutru.
— To znači da ćete opet ići u grad?
— Da. Ponovo u kriminalističku policiju. Mislim da će mi uspeti da
za kratko vreme definitivno rešim zadatak koji sam sebi postavio.
Ovako razgovarajući njih dvojica stigoše u selo, kroz koje su
morali proći, kako bi na drugom kraju izbili na put za šumsku kućicu.
Da su odmah tamo krenuli iz rudničkoga kruga, bilo bi suviše opasno.

279
 Neki skriveni posmatrač bi tada sa lakoćom mogao ustanoviti ko
je nepoznati čovek, koji je „šumskoj utvari“ obezbedio primamljiv
posao za krijumčarsku bandu.
Koračali su tako seoskim drumom. Kuće s leve i desne strane puta
najvećim delom već su bile u mraku. Bilo je kasno, i stanovnici
Hoentala, koji su na svemu morali štedeti, pa i na svetlu, obično su u
zimskim mesecima rano išli na spavanje.
Zato je svaki zrak svetiljke koji je ovde-onde ipak padao kroz
prozor, privlačio pogled dvojice putnika.
Vunderlih je upravo posmatrao jednu malu, iskrivljenu zgradicu,
sklonu padu, koja je na izgled jedva mogla da posluži za smeštaj ljudi.
— Hm — promrmlja on sebi u bradu. — I Šulce i njegova žena još
nisu legli. Trebalo bi već odavno da su u krevetu. Mislio sam da njih
dvoje moraju strogo voditi računa o svakom pfenigu.
— Ko je Šulce? — upita Arnt.
— Najveći siromah možda u celom mestu, ne uzimajući u obzir
stanovnike sirotinjskog doma. Gura vagonete u rudniku uglja i zato
dobija platu koja je doslovce dovoljna za so, hleb i krompir.
Arnt htede nešto reći, ali ne stiže da to uradi. Naime, istog trenutka
nešto je primetio, zbog čega je zaboravio sve drugo. A osetio je
potrebu da svog pratioca uhvati za ruku, i da ga hitno povuče u stranu.
— Brzo, Vunderlihe! Ovamo!
Na to se Arnt zavuče iza žive ograde na ivici puta. Šumar krenu za
njim bez opiranja. Ali je hteo znati šta je to bilo.
Detektiv je oprezno pokazivao preko puta ka bednoj kućici u kojoj
je stanovao onaj Šulce, o kome je govorio Vunderlih.
— Tamo, gledajte!
— Brzo, Vunderlih! Ovamo!
Vrata zgrade se otvoriše. Na njima su se pojavila dva čoveka. Jedan
je u rukama držao zapaljenu lampu da bi drugome svetleo. Bio je
oskudno odeven, a i inače je izgledao vrlo bedno, pa je sigurno morao
biti stanovnik nakrivljene kućice. Na drugome se pre moglo zaključiti
da je imućan. On je nosio duboke čizme, kratak kaput i šešir, a na licu
je imao crnu masku.

280
 — Sto mu gromova, šumska utvara! — prošapta šumar, jer mu je
bilo jasno da je pred njim opet onaj čovek koji je malopre napustio
šupu.
— Šumska utvara! — potvrdi Arnt. — Ili možda nije! Naime, to nije
onaj isti čovek s kojim sam malopre razgovarao gore na rudniku. Ovaj
je mršaviji, a i nešto manji. Za te razlike imam ja oštro oko, i sigurno
se ne varam. Ali je odelo jednako kod obojice. Tako nastupa šumska
utvara kad neće da se javi baš u snežnoj šumi.
— Znači, postoje dve šumske utvare? — upita Vunderlih
zainteresovano.
— Tačno. Dva čoveka, koji, naravno, rade ruku pod ruku,
nastupaju pod maskom šumske utvare. No, tiho sada! Da vidimo šta se
događa tamo.
Onaj s lampom u ruci oprosti se od drugoga, klanjajući se pun
strahopoštovanja. Drugi je u otpozdrav samo lako klimnuo glavom.
Tad su se zaključala vrata. Šumska utvara je krenula ulicom naviše,
dakle nije prošla pored Arnta i Vunderliha, koji su je iz svog skloništa
napeto posmatrali.
— Moramo ustanoviti kuda će otići ovaj maskirani čovek — tiho
reče detektiv. — Oprezno! Stalno ići iza zaklona ivicom puta! Ne sme
nas primetiti, ako se slučajno okrene. Sad, napred, pre nego što ga
izgubimo iz vida.
Tako su se prikradali iza nepoznatog čoveka, koji je stalno gledao
na sve strane, samo ne unazad. Očigledno šumska utvara se ovde u
mestu, i pored toga što je pozna noć, nije osećala sasvim sigurna, i bila
je spremna da se u slučaju iznenadnog susreta izgubi negde između
žive ograde i plotova i da pobegne.
Ovo praćenje nije trajalo dugo. Arnt i Vunderlih su najednom
morali stati, jer je onaj s maskom stao pred jednom kućom koja nije
izgledala mnogo bolja od Šulcove kolibe.
Izgleda da je šumska utvara ovde dobro poznavala prilike.
Zakucala je na jedan prozor, na kome se pojavila slaba svetlost
petrolejske lampe. Umesto zavese, na prozoru je visio neki stari
čaršav. Na kucanje, čaršav se pomeri u stranu, i neki čovek se pojavi u
slaboj svetlosti.

281
 — Ta ovde treba odmah zec da ugriza psa! — psovao je Vunderlih
na svoj način, i radoznalo je gledao preko drvene ograde, iza koje se
za Arntom brzo sakrio. — Ta zar je čitav Hoental jedna jazbina
prestupnika? Prvo Laube, onda Šulce, a sad još i crtač Vilhelmi!
— Tiho! — upozori ga Arnt umirujući ga. Hteo je da čuje šta se
tamo preko govori.
Ali prozor se nije otvorio. Nije imao šta da čuje. Glava čoveka iza
prozorskih okana se trgla kao u silnom strahu. Ali je šumska utvara
zapovednički pokazala kućna vrata na levoj strani. To je, u stvari,
značilo: „Otvorite!"
I stvarno, stanovnik kućice je poslušao. Pri tom je postupio tako
žurno i smeteno, da je zaboravio da ponovo spusti zavesu na prozoru.
Pogled u sobu je ostao nezaklonjen.
Kućna vrata su se otvorila. Šumska utvara upade u hodnik. Vrata
se ponovo zatvoriše.
Arnt se hitno pomeri malo napred, uz drvenu ogradu. Sad je imao
priličan pregled sobe u kojoj će se verovatno obaviti razgovor šumske
utvare sa stanovnikom kuće. Vunderlih, koji se stalno držao detektiva,
izduži vrat. Tako su čekali prilično dugo.
Ali čekali su uzalud. Videli su samo sirotinjsku sobicu, to jest samo
deo sobice, gde je stajao sto, a ispred njega stolica. Na stolu su bili,
veliki tabaci hartije, veliki lenjir i ostali crtački pribor. Ali se ljudi nisu
pojavili, ni šumska utvara ni domaćin.
Najzad se ponovo otvoriše kućna vrata. Šumska utvara iziđe
napolje. Ovoga puta je, pozdravljena s manje poniznosti, produžila
dalje uz seosku ulicu.
Arnt i Vunderlih se pri pojavi maskiranog čoveka brzo šćućuriše
iza drvene ograde. A onda su se pažljivo opet digli. Prvi pogled
detektiv je uputio prozoru. Pri tom je učinio važno otkriće.
Čovek koga je posetila šumska utvara stajao je sada kraj crtaćeg
stola i u ruci držao nešto belo, očigledno neko zatvoreno pismo.
Okretao ga je tamo-amo i najzad ga stavio u levi džep kaputa. To je
Arntu .dovoljno kazivalo. Smatrao je da zna o čemu je reč, i hteo je da
stvar ispita podrobnije. Ali je najpre svom pratiocu kratko dao znak
da ponovo krenu za šumskom .utvarom.

282
 U daljem toku ove avanture desilo se novo iznenađenje, bar za
Vunderliha. Dobri šumar nije verovao svojim očima kad je video da je
šumska utvara odjednom skrenula sa ulice i krenula prema kući
Zajdelmanovih. Nepoznati se uputio jednim malim vratima, koja su
bila na drvenoj ogradi sa zadnje strane imanja.
Šumska utvara je prišla ogradi, iznutra povukla kvaku i ušla u
Zajdelmanov vrt. Ovde se prvi put osvrnula unaokolo. Bila je sreća što
je Arnt od samog početka računao na tu mogućnost, i što je zajedno sa
šumarom stalno bio u zaklonu. Tamo gde zaklon nije bio savršen, neku
zaštitu im je pružala noćna pomrčina. Zato šumska utvara nije
primetila pratioce. Za sobom je opet povukla rezu na vratima vrta i
uputila se Zajdelmanovoj kući.
— Sad zaista više nisam pametan — reče šumar,. duboko
uzdahnuvši. — I Zajdelmanovima dolazi i odlazi ta hulja Zajdelmanovi
mi, doduše, nisu nikad ličili na neke čistunce, ali to — ne, to od njih
ipak ne bih očekivao. Da oni imaju vezu sa šumskom utvarom, sa
kraljem krijumčara, s najvećim zločincem! Gospodine rođače, šta
kažete na to?
— Ah, reče Arnt, koji je sve primao znatno mirnije od Vunderliha
— ova šumska utvara je sada stvarni gospodar i zapovednik Hoentala.
Vođa krijumčara se ne ustručava ni od čega. Svi mu moraju činiti po
volji, čak i bogati i nezavisni Zajdelmanovi... Ali, pustite to, dragi
Vunderlih! Šumska utvara će na svaki način brzo sići s prestola.
Hajdemo! Vraćamo se.
— Zar nećemo čekati dok onaj s maskom opet ne izađe?
— Ne. Radije ću opet sići u selo. Hteo bih, naime, što pre
porazgovarati sa čovekom koga ste malopre nazvali Vilhelmi. Kakav
je to čovek? Vi ga svakako poznajete.
Njih dvojica su se vraćali istim putem kojim su i, došli. Sad nisu
imali razloga da paze. Išli su sredinom ulice, i nisu više razgovarali
šapatom.
— Hteo bih znati koga ja ovde u Hoentalu ne poznajem — izjavi
Vunderlih. — Ta mesto nije veliko. Ovde čovek zapazi svakoga ko se
makar jednom pojavi; a crtač Vilhelmi je dete Hoentala od svog
rođenja.

283
 — Tako, dakle. On je crtač?
— Da. Crtač uzoraka. Radi za Zajdelmanove.
— Izgleda da živi u vrlo teškim uslovima?
— Ko zavisi od Zajdelmanovih, taj sigurno ne živi u izobilju.
Nikome oni ne omogućuju pristojnu zaradu.
— Je li taj čovek oženjen?
— Da, ima ženu i decu, koji mu već danima leže teško bolesni.
Povrh toga, izdržava i staru taštu. Brat mu se priženio u Crvenom
mlinu, gore u šumi.
— Onda bi ga taj brat, koji sigurno ekonomski bolje prolazi, morao
pomagati.
— Ne može, gospodine rođače. Ni sam nema šta da jede, niti
drugima da deli. Baron fon Vildštajn ga je izgradnjom novog parnog
mlina tako onemogućio, da skoro nema više šta da radi. Pre toga je
njegov posao bio unosan. Mlinar je vredan čovek, kao i crtač. On je
ponovo podigao mlin, koji je nasledio sa dugovima. Ali to je sad prošlo.
— Dakle, vredan čovek. I taj crtač Vilhelmi je takođe čestit čovek,
zar ne?
— Sigurno. Pošten, pravičan, pristojan. Samo je ogorčen. Nevolja
ga je takvim učinila.
— Znam sad kako stvar stoji. Pa sasvim je jasno da takav čovek
lako podlegne zavođenju šumske utvare, iako sam po sebi voli
zakonitost. Nevolja lomi gvožđe. Nevolja krši često i najbolja ljudska
načela. Kao što rekoh, razgovaraću sa tim Vilhelmijem. Odvratiću ga
od kralja krijumčara i tako od njega saznati i ono poslednje što treba
da! znam o šumskoj utvari.
— Hm! — učini Vunderlih. — U stvari, morali biste govoriti o
dvojici lupeža. Vi ste malopre sami izjavili da dvojica ovde igraju ulogu
šumske utvare.
— Tako je — nasmeši se Arnt. — Obojicu ću uhvatiti i
onemogućiti.
U međuvremenu stigli su na cilj. Nekoliko minuta kasnije stajali su
pred vratima kućice u kojoj je živeo crtač Vilhelmi. Arnt je bez
oklevanja učinio isto što i šumska utvara i zakucao na osvetljen

284
prozor, na kome je sada bila spuštena zavesa. Tada je gurnuo napred
šumara.
— Razgovarajte vi s tim čovekom! Vas poznaje. Molimo kratak
razgovor o važnoj stvari.
Tako je i bilo. Ovog puta je crtač otvorio prozor, saslušao
Vunderliha i pustio ih unutra.
— Ovo je moj rođak Arnt — predstavio je Vunderlih detektiva. —
Želeo bi vas hitno nešto pitati o raznim stvarima.
Crtač je posmatrao rođaka ispitivački.
Na njemu se videlo da nema sasvim čistu savest.
— Gospodu, na žalost, ne mogu uvesti u sobu, — izvinjavao se —
jer ona služi u isto vreme za stanovanje, spavanje i rad. Moja žena i
deca leže unutra; oni su bolesni. Možda bismo mogli u kuhinji.
Ova kućica, koja nije imala sprat, sastojala se samo iz dve
prostorije. Desno je bila velika soba, a levo kuhinja, koja nije bila
manje prostrana. Između njih je bio hodnik.
Vunderlih sede na klupu kraj peći. On se očigledno namestio tako
da u predstojećem razgovoru igra ulogu slušaoca. Vilhelmi je
detektivu doturio jednu stolicu, a sam je seo na sto nasuprot njemu.
— Smem li pitati šta gospodin želi od mene? — poče on nesigurno.
— Samo neka obaveštenja — uzvrati Arnt, koji se trudio da tonom
i ponašanjem rastera Vilhelmijevo nepoverenje. — Čuo sam da radite
za kuću Zajdelman p sin. Da li tamo dobro zarađujete?
Crtač olakšano udahnu punim plućima.
— A tako! — reče, ne odgovorivši na Arntovo pitanje. — Sad
razumem. I vi ste sigurno posrednik, ili čak fabrikant, i hoćete da mi
ponudite posao, možda uz povoljnije uslove nego što ih daje
Zajdelman.
— Svakako hoću da vam pomognem — zaobiđe Arnt odgovor. —
Čini mi se da znam da vam trenutno nije dobro.
— Gospodine, — priznade crtač — mogao bih vam otpevati pesmu
o nevolji i bedi, nad kojom biste se užasnuli. Do juče mi je još voda bila
do grla i nisam video izlaz. Žena i deca teško bolesni, bez tople sobe,
ništa za jelo, bez lekova, bez novca, a uz to dugovi. Bilo je to pravo

285
očajanje. U svojoj potištenosti otišao sam Zajdelmanu. Molio sam
predujam. Ništa nisam dobio. Molio sam ma kakvu potporu iz kase
pomoći rentijera Zajdelmana. Ništa nisam dobio. Hteo sam mu predati
nekoliko gotovih crteža. On je tada rekao da sam te crteže ukrao od
nekog ko je nedavno svoje mustre predao Zajdelmanovima; a od toga
svega nijedna reč nije istinita. Kad se setim toga časa, hvata me bes i
groznica. Tako me je Zajdelman mučio.
Arnt prekide crtača.
— Ja to ne razumem — reče on.
— Šta ne razumete?
— Da ste mogli pasti u tako crnu bedu. Pa vi imate i sporednu
zaradu od koje sigurno prilično dobijate.
— Neku sporednu zaradu? Kako to mislite?
— Mislim da prenosite pisma šumske utvare, a ta kurirska služba
sigurno nije slabo plaćena.
Vunderlih se na svojoj klupi kraj peći češkao iza uva. Opet mu je
bilo vrlo zagušljivo, jer će sad verovatno biti nezgoda. Za prvi
momenat Vilhelmi je bio potpuno razoružan. Pobledeo je do navrh
čela i ukočeno gledao u detektiva, kao u kakvog zlog duha.
— Pisma... šumske utvare... kažete?
— Pa da — mirno izjavi Arnt, bez ikakvog prebacivanja. — Tu u
vašem levom džepu je jedno takvo pismo. Znam ja to.
Vilhelmi skoči. A onda stade nepomičan i ukočen.
— Gospodine, — mucao je — otkud...
— Otkud to znam? To ću vam možda docnije objasniti kad
postanemo dobri prijatelji. A najpre se moram uveriti u to da ste
prema meni iskreni i otvoreni. Priznajete li da sam u pravu?
Crtač se ponovo skljoka na stolicu. Ruke mu se mlitavo opustiše.
Glava mu pade na grudi. Bio je na izmaku snage.
— Prvi put, — ječao je — i već sam uhvaćen! Sad je sve gotovo, sve
gotovo!
Tada mu Arnt preko stola stavi ruku na rame.
— Umirite se, gospodine Vilhelmi! Varate se. Ništa nije gotovo.
Kao prijatelj sam došao k vama ne sa namerom da vas dalje guram u

286
nesreću. Ostavimo zasad na stranu stvar s pismom! Rekoste da je
Zajdelman odbio sve vaše molbe i mučio vas?
Na to crtač naglo podiže glavu. Oči su mu sijale od mržnje i gneva.
— Da, Zajdelman je strašilo, đavo u ljudskom obliku!
— Izgleda, gospodina Zajdelmana ne cenite osobito — reče Arnt.
Pri tome je izvukao novčanik iz džepa, izvadio jednu novčanicu i stavio
je pred Vilhelmija na sto. Ovo je naknada za uskraćeni predujam. Biće
dovoljno neko vreme za hranu, ogrev, lekove i sve što vam je hitno
potrebno.
— Pedeset maraka? Gospodine, kako ste došli na to da mi
ponudite toliku sumu?
— Zato što vam želim pomoći da se oslobodite šumske utvare,
koja vas vodi u još veću propast.
Crtač: je sumnjivo klimao glavom.
— U toliku ljudsku dobrotu ne mogu da verujem. I opet vas moram
pitati: Kako ste došli na to?
— Onda ću pokušati da vam to objasnim — ljubazno se smešio
Arnt. — Moj poziv, koji ja, naravno shvatam pomalo na svoj način, tera
me na to. Ja sam tajni policajac.
Upali obrazi crtača uzoraka još više pobledeše.
— Po... policajac? — Na uplašenom čoveku se videlo da se sprema
na očajničku odbranu. — Šta hoćete od mene?
— Istinu o šumskoj utvari.
— Ja ne znam ništa o njoj.
— Ona je upravo bila kod vas. Ili nije?
— Nije to bila šumska utvara.
— Nego ko je bio?
— Jedan dobar prijatelj.
— Da li stanuje ovde u mestu?
— Da.
— Kako se zove?
— Zašto to pitate?

287
 — Hteo bih da odem njemu i da se raspitam zašto u mirnom mestu
bez ikakve potrebe stavlja masku kad posećuje svog prijatelja
Vilhelmija.
Novčanica je još bila na stolu. Vilhelmi je razjareno gurnu natrag.
— Čak ni tajni policajac se ne bi smeo služiti tako niskim
sredstvima da se jednom siromahu predstavi kao dobrotvor, da
gladnom čoveku ponudi novac, samo da bi ga razobličio i gurnuo u
nesreću.
— Varate se — mirno odbi Arnt. — Ja sam zaista detektiv, ali k
vama dolazim kao čovek. Ne želim vam nesreću. Naprotiv hteo bih
vam pomoći da se oslobodite šumske utvare. To sam vam jednom već
rekao.
— Ko vam kaže da služim šumskoj utvari?
— Ta ostavite to besmisleno laganje, gospodine Vilhelmi, moje su
namere dobre, a vi mi bez potrebe otežavate njihovo sprovođenje. Ne
možete vi mene prevariti. Mi smo dugogodišnjom praksom stekli tako
reći šesto čulo. Ja na vašem licu vidim da niste prestupnik. Radite čak
i noću za svoju bolesnu porodicu. Vi ste u nevolji i ja zaključujem da
vi, da biste se izvukli iz te nevolje, za nagradu, a možda i pod pritiskom,
vršite kurirsku službu za čoveka koga biste se klonili pod normalnim
okolnostima. Je li to tačno?
Vilhelmi iskolači oči.
— Bog zna — reče on tiho — prema ovdašnjoj policiji dosad nisam
nikad osećao veliko poštovanje. Ali kad ona ovakve ljude ima u svojoj
službi...
—... onda bi bilo besmisleno duže se opirati — nasmeši se Arnt. —
Vidite, ako je pravo! Govorimo otvoreno. Šumska utvara dolazi k
vama. Ona hoće da vas pretvori u svog roba.
— Tako je, sasvim tako!
— Ja tako mislim. A sad me najzad smatrajte svojim prijateljem,
gospodine Vilhelmi, i iskreno mi odgovorite na pitanja! Onda ću
možda da vas oslobodim nekih briga.
— Pitajte! Odgovaraću bez ustručavanja.

288
 Vunderlih je u zapećku odahnuo. Dopao mu se ovaj preokret
stvari. Ponovo se divio gospodinu rođaku. A on je mirno i smišljeno
počeo saslušavanje.
— Kako ste došli u službu šumske utvare?
— U njenoj službi ja, u stvari, nisam — izjavi Vilhelmi. — Više puta
sam odbio da nosim pisma. Danas me je najzad nepoznati pretnjama
naterao da predam jedno pismo, i za to mi je dao talir.
— Jedno pismo, a kome?
— Kovaču Gerneru u Lihtenbergu.
— Da li znate šta sadrži pismo?
— Ne, nemam pojma.
— Onda ćemo pogledati. Molim, pokažite mi pismo.
Vilhelmi je, oklevajući, izneo pismo. Arnt ga otvori; bilo je to pola
tabaka na kome su u više redova bile ispisane razne cifre.
— Tajno pismo — reče crtač, koji je gledao preko ramena
detektiva.
— Da, ali nije odveć duhovito smišljeno. Već imam ključ za to. Da
vidimo malo šta ove cifre znače.
Arnt uze olovku i parče hartije iz svog novčanika, ispisa na njega
abecedu, i od A do 3 ispod slova ispisa cifre od 25 do 1, onako kako je
to već učinio prilikom dešifrovanja vesti na hrastu.
Vilhelmi je cupkao od uzbuđenja.
I Vunderlih je ustao i napeto posmatrao svaki Arntov potez
olovkom.
— Tu smo — najzad reče Arnt. — Neko naređenje.
On pruži Vilhelmiju ceduljicu, na kojoj je ispod cifara i abecede
stajao dugačak red slova, koji je, podeljen na reči, davao sledeći
smisao: — Sledeće noći u Hajngrundu velik poduhvat. Koliko god
možete privucite graničare preko k sebi.
Vilhelmi pruži pismo šumaru i, ozbiljno zamišljen, obori pogled.
Vunderlih je, međutim, morao dati oduška svom prepunom srcu.
— Bravo! — uzviknu. — To se zove otkriće! Ta ova šumska utvara
je stvarno prepreden čovek! Lukaviji je od lisice!

289
 — Pst, pst! — smešio se detektiv. — Nemojte preterati! Ako bi to
čula kakva lisica, bila bi vrlo ljuta na vas. Šumska utvara je u stvari
neki glupak!
Crtač je u međuvremenu opet prišao kuhinjskom stolu. Još obuzet
dubokim razmišljanjem, prstima leve ruke se odsutno igrao sa
novčanicom od pedeset maraka. Kad je šumar na poslednju oštru
Arntovu tvrdnju gunđajući razvukao usta u znak da još nije sklon da
šumsku utvaru smatra glupakom, Vilhelmi najednom diže glavu, kroči
dva koraka prema detektivu i uhvati ga za ruku.
— Da li mi sad verujete?
— Verujem vam. Jasno vidim sve što se tiče vašeg položaja i vašeg
držanja, i sve ću urediti da ne biste imali teškoća zato što ste jednom
popustili navaljivanju šumske utvare.
— Vi ste istinski prijatelj ljudi — reče Vilhelmi, a izgledalo je kao
da više govori sebi nego detektivu. Očigledno je sad hteo da rečima
iskaže rezultat svog tihog razmišljanja. — Zato vam moram još nešto
ispovediti. Mislim da ćete i prema mome bratu postupiti ljudski kao
što postupate prema meni.
— Prema vašem bratu? — upita Arnt. — Mislite li na vlasnika
Crvenog mlina? Šta je s njim?
— Bio sam kod njega, pošto kod Zajdelmana nikako nisam mogao
ništa .postići. Mislio sam, on mi ne može pomoći, ali će sigurno imati
kakvu utešnu reč. Ali, na moje iznenađenje, u mlinu sam našao
potpuno izmenjeno stanje. Mom bratu je dobro i on mi je rado
pozajmio četrdeset maraka.
Crtač je ispričao šta je čuo u mlinu. Pričao je o srnećem pečenju, o
poseti šumske utvare, o podrumu koji, po zahtevima krijumčara, treba
da bude zatrpan, i o neobičnoj pozajmici koju je dao Zajdelman.
Vunderlih je u međuvremenu ponovo seo na klupu kraj peći i
crtačev izveštaj pratio s uzvicima čuđenja i saučešća. Arnt je skupio
obrve; slušajući, napeto je razmišljao. Kad je Vilhelmi završio, on ga je
posmatrao ispitivački.
— Rekao sam malopre da mi je jasno sve što se odnosi na vaš
položaj i vaše držanje, gospodine Vilhelmi. Ali u ovom trenutku to više
ne važi. Sad vas moram pitati: zašto ste se odupirali pritisku i

290
pretnjama šumske utvare dok ste bili u nevolji i dok vam je svaki talir
bio stvarno potreban, da bi potom najednom popustili kad ste, uz
pomoć svoga brata, savladali najljuću nevolju? To ne razumem. To ne
govori u vašu korist, otvoreno moram priznati.
— Poslušao sam savet svoga brata — priznade crtač i spusti
pogled pred ispitivačkim očima detektiva. — Moj brat mi je jasno
dokazao da u Hoentalu ne može živeti čovek, čiju saradnju šumska
utvara zatraži, a da on tu saradnju odbije. I obrnuto, ko pristane na tu
saradnju, njegov život se naglo poboljša, kako njegov vlastiti slučaj u
stvari dokazuje.
— A zakon? Vlasti?
— Oni bi, tako je rekao moj brat, šumsku, utvaru naterali da položi
oružje kad im takve prilike ne bi odgovarale. Siromašni, nesamostalni
stanovnici
Hoentala nisu u stanju da se sami brane od neumoljive volje
nepoznatog zločinca.
— Ali, — reče Arnt — takvo stanovište se ne može održati. Svaki
građanin je dužan da pomogne vlastima.
— Da li to treba da znači — upita Vilhelmi pogođen — da vi
osuđujete delo i misli moga brata? Da možda više niste spremni ni
mene da zaštitite?
— U kojoj meri ću i dalje zastupati vas, a i vašeg brata, zavisi od
toga kako ćete se vas dvojica ubuduće držati. Meni je potrebna pomoć
vaša i vašeg brata, da bih uhvatio šumsku utvaru.
U tu pomoć možete biti sigurni. Ja se mogu mirno obavezati i za
svoga brata.
— Drago mi je, već i vas radi. Dokaz za to mi možete odmah dati.
Hteo bih da prikupim neka obaveštenja o podrumu. Da li znate kakvu
vrstu brave imaju vrata na podrumu vašeg brata?
— Bravu sa spoljašnjim delom od gvožđa.
— Jeste li sami već bili u tom podrumu?
— Više puta.
— To je dovoljno. Je li vaš brat predao ključ šumskoj utvari?
— Da. U međuvremenu je to svakako učinio.

291
 — Šteta. Inače bih rado pogledao podrum.
— To možete. Podrum se može otvoriti i ključem od sobe. To je
moj brat šumskoj utvari namerno prećutao. Hteo je da zadrži
mogućnost da s vremena na vreme izvidi šta se dešava u njegovom
podrumu. Prema zločincima, smatra on, to je opravdano.
— I jeste — potvrdi Arnt. — Radujem se što ste prema meni
stvarno iskreni, i predložio bih vam nešto. Odvedite me svome bratu.
— Rado. Ali kada?
— Odmah sad; nemamo vremena za gubljenje. Sutra će se izvesti
krijumčarski poduhvat. Šumska utvara je iznajmila podrum s nekom
namerom koja je u vezi sa krijumčarenjem. Moram znati da li će ta
prostorija sutra igrati kakvu ulogu, i pošto danju možda za to neću
naći vremena, moram to razgledati još večeras.
— Meni je pravo. Noćna šetnja će mi dobro doći posle tolikog
bdenja za stolom za crtanje.
— Onda da krenemo! — reče Arnt šumaru, koji je odmah ustao sa
klupe. — A vi — produži on okrenuvši se crtaču — najzad uzmite tu
novčanicu! Ona pripada vama! Možete taj novac smatrati kao unapred
isplaćenu nagradu za usluge pri hvatanju šumske utvare!
— Kad stvar tako predstavljate, — s olakšanjem uzdahnu Vilhelmi
— onda ću, naravno, uzeti. O zahvalnosti neću mnogo govoriti. Nadam
se da ću vam svoju poštenu nameru moći i delom dokazati.
— On izvadi stari, vrlo pohabani novčanik i dragoceni komad
hartije brižljivo stavi unutra.
— Tako — reče potom — stojim vam na raspolaganju. Samo još
jedan trenutak! Moram prvo probuditi taštu. Ona treba da bdi nad
bolesnicima dok mi odemo do mog brata.
— Učinite to! Ali ni reči o ovome što smo ovde razgovarali! — reče
Arnt.
— Ni o tolikom novcu?
— Ni o tome. Razumem da biste svoje hteli obradovati, ali vas
upozoravam da to ne činite! Moramo biti veoma oprezni. Ako se ma
šta bude čulo o našim namerama, možemo ostati praznih šaka. A sad
požurite! Već je vrlo kasno. Sem toga, nećemo ići direktno prema

292
mlinu, nego ćemo najpre posetiti rudarskog radnika Šulcea. Nadam se
da je još budan.
— Šulcea? Tog vagonet-čoveka, kako ga u selu zovu? — pitao je
Vilhelmi začuđeno.
— Da, njega. Posle ću vam stvar objasniti. Sad brzo!
Nekoliko minuta docnije njih trojica napustiše kuću. Uz put je
detektiv objašnjavao.
— Šumska utvara je bila kod Šulcea pre nego što je došla k vama
— rekao je crtaču, koji je napeto slušao svaku reč.
I Vunderlih je pažljivo slušao.
— Pretpostavljam — produži detektiv — da je Šulce dobio sličan
nalog kao i vi. To moram proveriti.
— Mislite li da je i Šulce dobio nalog da odnese neko pismo za
šumsku utvaru? — raspitivao se Vilhelmi. — A kuda to?
— To ne znam, ali bih se kladio da približno pogađam.
— Oho! — umeša se šumar. — Čast vašoj mudrosti, gospodine
rođače, ali takav orah se ne može skrckati lako.
— Videćemo! — smešio se detektiv. — Ovde se mora samo
razmišljati. Šumska utvara sprema poduhvat u Hajngrundu. Da bi
imali slobodan prolaz, vođa krijumčara šalje gospodina Vilhelmija u
Lihtenberg. Kovač Gerner treba tamo da privuče graničare.
Lihtenberg se nalazi zapadno odavde. Zar se tu ne može pretpostaviti,
da će drugi vesnik, dakle taj Šulce, biti poslat na istok, nekome čoveku
koji sa svoje strane treba da privuče pažnju graničara prema istoku?
Tako će šumska utvara rasturiti činovnike, a u sredini, baš tamo gde
krijumčari hoće da prođu, ostaje čista situacija.
U međuvremenu su stigli pred nakrivljenu Šulceovu kućicu. Jedan
prozor je još bio osvetljen. Vunderlih, koji je i ovde bio poznat, pritisnu
kvaku na vratima. Vrata se otvoriše; još nisu bila zaključana. Zvonce
zazvoni. Tri čoveka uđoše u mračni hodnik.
Iz sobe s leve strane čulo se glasno pitanje.
— Je li neko ušao?
— Da, ja sam, sused — šumar Vunderlih!
— Usred noći? Šta se desilo?

293
 Vrata na sobi se otvoriše. Šulce je začuđeno gledao u posetioce.
— Dovodim vam čoveka koji želi da razgovara s vama — izjavi
Vunderlih.
— Pa, uđite unutra!
Oni uđoše.
— Sedite! — brundao je Šulce ne baš najljubaznije. — A sad
počnite! Radoznao sam šta to još danas morate govoriti sa vagonet-
čovekom.
— Jeste li sami? — upita Arnt.
— Da, sasvim sami. Moja žena je već u krevetu. Ona je zaspala od
umora. Ja sam ostao budan, jer moram još nešto da svršim.
— Dobro je — reče Arnt na izgled nemarno — što smo došli i što
vas možemo zadržati da ne učinite nešto što bi vas moglo dovesti u
nepriliku.
— Tako? Šta to? — produži Šulce. — Ja ne dozvoljavam...
— Nemojte se uzrujavati, Šulce! — smirivao ga je Vunderlih. —
Ovaj gospodin vam želi dobro. On je došao samo radi vašeg dobra.
— Ko to veruje! — gunđao je Šulce. — U ovom odvratnom gnezdu
svako zna samo za svoj interes.
— Ima i izuzetaka — mirno reče Arnt. — Ne smete previše rđavo
misliti o ljudima.
— Ah, nemojte mi samo govoriti o ljudima! To su hulje. Đavoli su
to, divlje zveri.
— No, no, gospodine Šulce!
Ali se Šulce nije mogao umiriti; on je mlatarao rukom po vazduhu.
— Lešinari i zmije otrovnice! To ću vam i dokazati! Vidite, ja
zarađujem šest maraka, a moja žena nešto više od dve, to je osam
maraka nedeljno. Možete sami izračunati; premalo za život, a previše
za umiranje. A ovde nadaleko nema čoveka koji bi mogao pomoći; oni
nas samo popreko gledaju i pogrdno nazivaju „vagonet-čovekom“.
— Tako ne smete govoriti! — prekori ga Arnt. — Morate znati da
nema nevolje za koju se ne bi našla pomoć.
— Tako mi uvek pridikuje i moja žena, a kuva čorbu od
krompirovih ljusaka. Hahaha!

294
 — Uskoro ćete dobiti nešto jače. Ja ću biti vaš lekar i propisaću
vam ishranu. Šta mislite, gospodine Vilhelmi, da li da i njemu dam
jedan onakav lek kao vama?
Crtač, smejući se, klimnu glavom.
— To bih ja već učinio. Bolji lek sigurno nije dao još nijedan lekar.
— Pa da vidimo hoće li to i njemu pomoći!
— Sa tim rečima detektiv uze nešto novca iz svog novčanika i
pruži ga Šulceu. Ovaj je posmatrao novac široko razrogačenim očima.
— Zašto to? — upita nepoverljivo.
— To će biti vaša plata ako se odreknete šumske utvare i
pomognete mi da uhvatim zločinca.
— Toga neće niko uhvatiti — promrmlja Šulce.
— Sem toga, uopšte ne znam šta se to mene tiče. Izgleda, hoćete
da me navedete na tanak led. Nemam ja nikakve veze sa šumskom
utvarom. Ako želite da je uhvatite, morate se obratiti na drugu stranu.
Ja vam u tome ne mogu pomagati.
Arnt se zadovoljno smejao.
— Dragi moj, sada ste podvaljivali.
— Oho!
— Da! Podvaljivali! Šumska utvara je bila kod vas pre jednog časa.
A gde je pismo koje vam je dala da ga odnesete?
Šulce ustuknu, pogođen.
— Ko ste vi, gospodine? Zašto ste došli k meni? Vi ste sigurno iz
policije?
Tada se umeša šumar, koji je hteo da spreči dugo otezanje.
— Mir, komšija! — pokuša on da ga odobrovolji.
— Ovaj čovek je zaista tajni policajac. On zna sve. I Vilhelmi mu je
priznao da za šumsku utvaru treba da obavi posao glasnika. Policija
će uhvatiti prestupnika, a nas osloboditi njega.
— To jest — dodade Arnt — ja sam to ne mogu svršiti; moram vas
moliti za pomoć. Hoćete li da pomognete?
Rudar je oklevajući gledao u detektiva.
— Ali, — reče — ako to sazna šumska utvara?

295
 — Ah! — nasmeja se Arnt. — Precenjujete toga čoveka. Ono što se
o njemu priča ili je izmišljeno ili veoma preterano. Ja shvatam što se
plašite njega, ali sad stvari drukčije stoje. Sad ste vi pod mojom
zaštitom. Hoćete li mi pokazati pismo, koje ste dobili da odnesete?
Šulce se zamisli. Nemo je tresao glavom. Na reči on očigledno neće
popustiti.
— Ovamo s tim! — uzviknu Arnt. — Ne budite kukavica! Dajem
vam reč da nećete imati ni najmanju štetu!
Šulce najzad donese pismo, ali se ipak uplaši kad Arnt otvori
koverat. Pismo je bilo iste sadržine kao i ono prvo. To je Arnt odmah
ustanovio.
— A sad ćete mi reći kome su upućeni ovi redovi — izjavi on
kratko.
— Sedlaru Krigeru u Vajskirhu — priznade Šulce oklevajući.
Arnt je klimnuo glavom, stavio pismo u novu kovertu i vratio ga
Šulceu.
— Uručićete pismo sedlaru Krigeru, kao da se ništa nije dogodilo.
Ovo sigurno nije prvo koje nosite. Vaše pismo, Vilhelmi, posle ću
otpremiti. Imamo još vremena, a ponovo ćemo se vratiti u vaš stan. Vi
ćete ga onda odneti kovaču Gerneru, ali nećete dozvoliti da primeti da
su se okolnosti izmenile.
— A ja? Kako da se ja ponašam, ako šumska utvara od mene
zatraži da položim račun? — upita Šulce.
— Ona više uopšte neće doći k vama. Sutra će sve biti uređeno. U
slučaju nužde, pravite se kao da ništa ne znate.
Arnt stavi rudaru novac u ruku, pozdravi se, i sa Vilhelmijem i
Vunderlihom krenu prema mlinu.
Pošto su jako zakucali na kućna vrata, otvorila je gospođa Paulina.
Silno uplašena, osvetlila je fenjerom svu trojicu.
— Ti si, devere? Za ime božje, valjda se nije kod tvoje kuće desilo
nešto rđavo?
— Ne brini! Sve je u redu. Možemo li razgovarati sa bratom?
— Da. Već je u mlinu. Sad moramo početi pre rose i dana.
— Baš tako! Zovni ga! Imamo nešto važno s njim da razgovaramo.

296
 — Onda uđite u sobu! Ja ću ga dovesti.
Mlinar dođe i pozdravivši se, začuđeno je posmatrao prisutne.
Pogled je zadržao na bratu.
— Hvala bogu! — reče tonom olakšanja. — Već sam se brinuo za
tebe. Ali tvoje lice sija od sreće; skoro da pomislim da ti se dogodilo
nešto dobro.
— U pravu si. Pogledaj ovo!
Vilhelmi, gestom milionera, baci na sto svoju novčanicu od
pedeset maraka.
— Juče si mi pozajmio četrdeset maraka, brate. Evo ih natrag.
Vrati mi deset!
— Pedeset maraka? — čudio se mlinar. — Čoveče, kako si došao
do tolikog novca?
— Ovo je moj blagajnik! Ovaj gospodin mi je poklonio novčanicu.
Vilhelmi ukratko obavesti brata; usledilo je dugo veselo
uzbuđenje. Naročito je mlinarka blistala od sreće, kad je čula da se
šumskoj utvari radi o glavi. Time će njen muž biti oslobođen
neobičnog, tajanstvenog ugovora.
Arnt je otišao da obiđe podrum. Vrata su otvorili sobnim ključem.
Podrum je bio duga, četvorouglasta prostorija, koja je kopanjem u
steni napravljena iza mlina. Arnt je bio donekle razočaran; ipak je
svaki deo dobro osmotrio, samo, na žalost, bez uspeha.
— Šta tražite? — upita ga mlinar.
— Nešto sam pretpostavljao, ali se nije potvrdilo; zato o tome ne
treba dalje ni da govorimo. Hajdemo natrag?
— A šta mi vi savetujete?
— Ostavite sve kako jeste. Za dva ili tri dana ćemo znati na čemu
smo.
To je bila jedina naredba koju je Arnt izdao.
Kad je sa crtačem ponovo napustio mlin, nije ni slutio kakvu će
ulogu ovaj podrum još da odigra u njegovom životu.

297
 „R U K E U V I S!“

Arnt se kasno posle ponoći sa Vunderlihom vratio u šumarevu

kuću, gde ih je s nestrpljenjem i brigama očekivala gospođa Barbara.
Te noći je detektiv spavao vrlo malo, jer je rano ujutru već morao
ustati.
Vunderlih, za koga je bilo pitanje časti da ne leži duže od
gospodina rođaka, hteo je opet u selu da iznajmi saonice. Ali Arnt o
tome nije hteo ni da čuje.
— Pustite to! Mogli bismo pasti u oči, a ja ne bih hteo da zbog jedne
male neopreznosti u poslednjem trenutku sve upropastim. Ići ću
pešice. Tako se oko podne već mogu vratiti. Onda ćemo još jednom
otići do mlina, a sledeće noći može da počne igra.
— Opet u mlin? — čudio se šumar.
— Da. U krevetu sam smislio plan o kome hoću u gradu da
razgovaram sa komesarom. Mislim da će on prihvatiti moje predloge:
da Crveni mlin bude klopka za šumsku utvaru i njegove krijumčare.
— Hm — učini Vunderlih. — Nadam se da će se mlinar složiti s
tim. Šemu se u tom slučaju radi o glavi.
— Sigurno. Ali to će mu doneti i pristojnu nagradu od strane vlasti.
Za to ću se ja pobrinuti.
— Aja?
— I vi biste hteli da dobijete nagradu? — nasmeja se Arnt.
— Besmislica! — progunđa šumar. — Hteo bih pomoći, ništa
drugo. O tome dosad niste rekli ni reči.
— To će tek doći, dragi moj. Već imam zadatak za vas. Potreban mi
je, naime, dobar tovar bala, paketa, dobro nabijenih džakova i sličnih
stvari, koje izgledaju kao pažljivo spakovana krijumčarska roba. U
stvari, neka oni sadrže samo stare krpe, hartiju i nekoliko kamenova
da bi se dobila težina. Da li me razumete?

298
 — Aha! — potvrdi Vunderlih. — Znam, hoćete tobože da liferujete
robu šumskoj utvari.
— Tako je. Po ta koleta će doći ovamo desetorica ljudi, o kojima je
bilo reči gore u šupi kod rudnika.
— A tih deset ljudi će biti preobučeni policajci. Jesam li tačno
pogodio?
— Izvrsno! — pohvali ga Arnt. — Svoje oružje možete pri tome
mirno nositi. Vi ćete na izgled obavljati sumnjiv posao, time što ćete
krijumčarima odneti tobožnju robu. To ću sve ja urediti sa
komesarom. Od vas zasad očekujem samo koleta. Hoće li sve biti U
redu?
— Sigurno, gospodine rođače. Danas pre podne će sve biti
uređeno i dobro svezano da primaoci ne bi mogli odveć brzo ispitati
sadržinu.
— Dobro ste to smislili! — potvrdi Arnt. — Hajdemo da začas
popijemo šolju kafe i da malo doručkujemo. Onda ja idem.
Tako je i bilo. Nešto pre deset časova Arnt je već bio u
komesarovoj kancelariji. Činovnik je napeto slušao izveštaj svog
posetioca o razgovoru sa šumskom utvarom u rudničkoj šupi za
slamu, i o svemu što je Arnt doživeo prošle noći sa Vilhelmijem i
Šulceom, a potom u Crvenom mlinu. Komesar je najpre gunđao na
prokletu bandu u Hoentalu, koja tako odano služi šumskoj utvari, i
zapreti da će krivce kazniti bez izuzetka. Ali mu je detektiv ukazivao
na to pod kakvim pritiskom su siromašni ljudi, kao i na to da oni već
rade za vlast, te zaslužuju potpuno razumevaše, a mlinar Vilhelmi
zaslužuje i izvesnu nagradu od strane vlasti. U ovom pitanju detektiv
nije popuštao, dokle god mu komesar nije obećao da će se kod
pretpostavljenih založiti za takvu nagradu.
Tada Arnt iznese svoje planove onako kako ih je već objasnio
šumaru.
— Paketi, koji navodno sadrže moju pošiljku robe, stići će pred
zatvoreni podrum mlina — reče on. — Gore, u mlinarevom stanu
smestiću vaših deset policajaca, koje ću predstaviti kao svoje nosače.
Tada ću iz Hajngrunda dovesti onih deset ljudi, koji će doneti stvarnu

299
pošiljku, o kojoj mi je govorila šumska utvara, i samu šumsku utvaru,
sa njenih deset krijumčara, primamiti u mlin.
Ovde komesar prekide detektiva.
— Čekajte, tu ima i pitanja! Hoće li se šumska utvara odazvati
vašem pozivu?
— Sigurno, jer ću ga obmanuti da Hajngrund trenutno nije
siguran. Reći ću da tamo obilaze graničari. O tome da se to zaista
događa, a da ipak ne dođe do susreta sa krijumčarima, morate se i vi
pobrinuti, gospodine komesare.
— Dobro. To ću i učiniti. Graničari će ostaviti tragove po snegu. To
će biti dovoljno. Ali, sada nešto drugo. Šumska utvara vas smatra za
inostranog trgovca. Vi, dakle, ne smete znati ništa o tome da je mlinar
Vilhelmi u službi krijumčara. Kako ćete onda doći do mlina? Svojim
predlogom da se celo društvo ušunja u mlin izazvaćete nepoverenje
šumske utvare.
— To bi se i dogodilo, gospodine komesare, da na to već nisam
mislio, i da svoj plan nisam po tome skrojio. Ja ću, naime, šumskoj
utvari ispričati priču o tome zašto i kako sam došao u vezu sa
mlinarom. To mi možete mirno prepustiti, ne očekujući od mene da
vam celu stvar opširno izlažem.
— Onda sam zadovoljan. Šta dalje? Deset stražara, koje ćete
skloniti u mlin, nije dovoljno da uhvati dvadeset naoružanih
krijumčara.
— To je jasno. Potrebno nam je još petnaest drugih policajaca i
graničara, koje treba potajno da dovedete u mlin, gospodine
komesare, čim svi krijumčari budu u njemu. Najpre se s tim ljudima
morate sakriti u blizini, da bi onda u pravom času zatvorili klopku.
— Slažem se. Učinićemo tako. — Komesar je zadovoljno trljao
ruke. — Hvala vam, kolega! Odlično ste izvršili pripreme. Nadam se da
će sve uspeti kako želite. Rekli ste da će se oko dva sata noću
krijumčari sastati u Hajngrundu. Ako ja sa pomoćnom stražom budem
oko ponoći u blizini mlina, biće, nadam se, dovoljno.
Potom jedan drugom stegnuše ruku. Plan je bio skovan, klopka
pripremljena. Ostalo je još samo da se u nju primami šumska utvara
sa svojim ljudima, i da se uhvati.

300
 Još je dogovoreno da se komesar sa svojim ljudima sakrije u delu
šume koji se protezao preko obronka iza mlina. Odmah posle ponoći
treba da stigne i Vunderlih, i kao vođa da ostane kod njih.
Ovo dogovaranje je trajalo oko jedan čas. Potom se Arnt uputi
natrag u šumsku kuću. Sa smeškom na usnama Vunderlih mu pokaza
bale, džakove i pakete, koje je pripremio. Sve je ispalo po želji i tako je
detektiv, posle kratkog podnevnog odmora, mogao krenuti u Crveni
mlin.
Mlin je i danas revnosno kloparao. Vilhelmi je sam otvorio vrata, i
kad je ugledao Arnta, začudio se i obradovao zbog neočekivane
posete.
— Vi ste to, gospodine? Dobro došli! Nosite li dobro ili zlo?
— Dobro! Biće posla za vas i vašu ženu.
— O, lele! — nasmeja se mlinar. — Još posla? Ta uopšte ga ne
možemo primiti. A o čemu je reč?
— Pst! Tiše! — opomenu ga detektiv. — Unutra u sobi objasniću
vam sve.
— Aha! Razumem. Dakle, uđimo najpre unutra!
Mlinarka nije bila manje radoznala od svog muža, a Arnt ih nije
ostavio da dugo čekaju.
— Hoćete li mi pomoći da uhvatim šumsku utvaru? — poče on bez
oklevanja.
Mlinar i mlinarka se uplašiše.
— Mi? Vama? Šta mi možemo učiniti? — upita čovek.
— Hoću da primamim krijumčare u vaš mlin, i da ih ovde
pohvatamo.
— Gospode bože! To je opasno! — jadikovala je žena. — Šumska
utvara će nam se osvetiti.
— Isključeno! Ona će zauvek postati bezopasna.
Mlinar se, u međuvremenu, oporavio od prvog iznenađenja.
— Da li smemo znati kakav plan imate? — upita on.
— Da, zato sam i došao da vam izložim taj plan i da vas pridobijem
za njegovo sprovođenje.

301
 Arnt onda ukratko objasni mlinaru i mlinarki kako je zamislio
poduhvat. Njegovo izlaganje bilo je jednostavno i razumljivo samo po
sebi, pa je tako rasterao sumnje bračnog para Vilhelmi. Spomenuo je
takođe brižljive pripreme koje su već izvršene, a sem toga nije
zaboravio da ukaže na nagradu koja je, prema dogovoru s komesarom,
obezbeđena onome ko svoju kuću da kao klopku za krijumčare.
— A kolika će biti nagrada? — obazrivo upita mlinar. Pošto je
video kako se Arnt smeška, dodade:
— Treba da imate na umu da ću izgubiti novac koji je šumska
utvara platila za podrum. Tu ću biti na gubitku.
— To je tačno — izjavi detektiv. — Ali zato imate potraživanja kod
Zajdelmana za mlevenje žita. A onda ćemo se i mi postarati da vaš mlin
dobije porudžbine s druge strane. U svakom slučaju, nećete biti na
šteti. Nagrada će vam ostati neokrnjena. Ona iznosi sigurno nekoliko
stotina maraka. Neću previše da obećavam.
— Tako, dakle, nekoliko stotina maraka! Šta misliš ti o tome,
Paulina?
Mlinarka uzdahnu.
— Ah, to je glupo! Oduvek sam bila za to da se uopšte ne upuštaš
u poslove sa šumskom utvarom, i odahnula bih kad bi se oslobodio tog
đavola. Bogu bih zahvaljivala kad bi se sve to društvo, koje je svim
stanovnicima ove okoline pretvorilo život u pakao, najzad našlo iza
katanca. Ali, ali da li će to i uspeti? A ako šumska utvara umakne, šta
onda? To će značiti našu propast.
Na to Arnt ponovo uze reč. Uspeo je da Vilhemijeve najzad
pridobije za svoj plan. Tada s njima tačno ugovori sve što je potrebno,
i oprosti se čvrsto stisnuvši im ruke.
— Počev od ponoći, budite spremni! — reče on na kraju. —
Nemate razloga da se brinete. Ja ću lično. sa svojih deset policajaca,
prvi biti na licu mesta. To vam već unapred obezbeđuje potrebnu
zaštitu. Srećno, dakle, za odlučan lov na šumsku utvaru!

Ponoć je već bila prošla. Hajngrund je prividno bio miran i

napušten. Ali su se ipak ovde-onde u snegu videli sveži tragovi stopala.
302
Kad je Arnt jedan čas pre ugovorenog vremena s teško opterećenim
policajcima stigao do Hajngrunda, primetio je nekoliko osoba sa
svežnjevima robe na leđima. One su se upravo gubile iza žbunja u
jednoj uvali, očigledno da bi tamo čekale u sigurnom zaklonu. Bez
sumnje su to bili nosači krijumčarske robe iz Češke, koju je šumska
utvara ovde trebalo da preuzme.
Ovo otkriće je detektivu došlo vrlo dobro.
Arnt je prvobitno imao nameru da sa svojim policajcima odmah
napusti Hajngrund i da požuri u mlin. Zaobilazni put od šumarske
kuće preko mesta sastanka uzeo je samo da bi se kretao potpuno
sigurno i da bi sa svojim ljudima ostavio za sobom tragove na koje bi
se u datom trenutku pred krijumčarima mogao pozvati. Otprilike, kao:
„Vidite, mi smo bili ovde! Ali predeo nije siguran. Zato su se moji ljudi
sklonili u mlin. Pođite i vi hitno za mnom tamo.“
Sad se isplatila ta prevelika obazrivost. Stvarni poslovni prijatelj
šumske utvare je sa svojom isporukom bio prerano na licu mesta. I
zato je Arnt odlučio da iskoristi ovaj neočekivani preokret i da deset
nosača, po mogućnosti zajedno s njihovim gospodarom, odmah
primami u mlin i tamo zatvori. To jest, o zatvaranju bi se pobrinuli
njegovi policajci, koje bi on poveo i ostavio u mlinu, dok bi sam
neizostavno morao ponovo otići da uvuče u zamku glavna lica, naime,
šumsku utvaru i njegovih deset krijumčara.
Svoje ljude je najpre ostavio dobro zaklonjene, a on se obazrivo
prikradao pomenutoj uvali. Da pri tome stavlja život na kocku, bilo mu
je jasno. Nosači, koji su se tu bili sklonili, verovatno su bili dobro
naoružani. Ako neki od njih primeti nepoznatog čoveka i bez poziva i
ne tražeći lozinku opali pre vremena, onda bi s Arntom bilo sve
svršeno. Ali na to nije smeo misliti čovek koji je sebi postavio tako
plemenit cilj. Polako je koračao prema uvali, stalno motreći neće li
negde naići na stražara.
I stvarno. Naišao je na jednog. Na sreću, taj čovek je samo digao
pušku uvis, ali nije povukao obarač, nego pozvao:
— Stoj! Ko ide?
— Dobar prijatelj! — odgovorio je Arnt.
— Lozinka?

303
 — Prag!
— Možete proći! Ali najpre još jedno obaveštenje! Šta tražite
ovde?
— Čoveka koji će se kao i ja na ovome mestu i u ovo vreme sresti
sa šumskom utvarom radi pošiljke robe.
Iza stražara, koji je čuvao prilaz ka uvali, izroni drugi koji je, kao i
stražar, na licu imao crnu masku.
— Ja sam Tajni — javi se on. — Naš prijatelj mi je govorio o vama.
Sve mi je poznato. Gde su vaši ljudi sa paketima?
— Tamo iza ivice šume! — odgovori Arnt. On pomače svoje
naočare od običnog stakla, i pogladi se po veštačkoj bradi, koju je
stavio za ovu priliku. Bio je obučen isto onako kao onomad u šupi za
slamu, gore kod rudnika, kad je pregovarao sa šumskom utvarom.
— Dobro je onda što smo već ovde i što vas možemo upozoriti —
uzvrati Tajni. — Dovedite svoje ljude što brže u ovaj zaklon! I pored
svih mera predostrožnosti, ovde danas ne izgleda sigurno. Mi smo,
doduše, bez uznemiravanja prošli kroz čitav Hajngrund, ali smo onda
u snegu naišli na tragove ljudskih nogu, koje sigurno potiču od
graničara, sasvim sveži tragovi, i jedan od mojih nosača tvrdi čak da je
primetio uniformisano lice, koje nas, srećom, nije primetilo.
— Isto to sam i ja primetio — izjavi Arnt — i upozoravam vas da
ne ostajete ovde u uvali. Ovo je zgodno mesto za graničare, kako mi se
čini. Nismo više ni trenutka sigurni na ovome mestu.
— Do đavola. Šta da radimo? Može proći još čitav čas dok ne dođe
šumska utvara.
— Naravno, pre dva časa se neće pojaviti.
— Onda nam ništa ne preostaje nego da se najhitnije vratimo
natrag.
— Ta nemojte! Vi ste sa svojim ljudima dovde srećno prebrodili
sve opasnosti. Valjda nećete dići ruke od svega; ja sam se za svaki
slučaj osigurao. Pođite sa mnom. Znam jedno sklonište gde nas neće
naći nijedan graničar.
— A gde je to?

304
 — U Crvenome mlinu. Ja sam se sa mlinarom, koga poznajem
odranije, za svaki slučaj sporazumeo. Treba da znate da tog čoveka
držim u rukama. On mi mora biti na usluzi. Uostalom, on je i bez toga
spreman. Priznao mi je da je i on prijatelj i saradnik naše šumske
utvare. Kratko i jasno: mlin nam stoji na raspolaganju kao skrovište.
Naredite svojim ljudima da ponovo uzmu tovare, jer nemamo
vremena za bacanje. Najpre ću vas odvesti do svojih nosača, a potom
u mlin, u sigurnost.
— Mlinar nam je svakako siguran, to ja znam; ali šta će biti sa
šumskom utvarom? — oklevao je Tajni.
— Ona će nas onda uzalud čekati ovde.
— Neće čekati. I našeg poslovnog prijatelja s njegovim ljudima ja
ću takođe dovesti u mlin. Samo najpre moramo smestiti robu pod krov
i u kuću. To je sad glavno. Kako će se stvari dalje razvijati, moramo
sačekati i dogovoriti se sa šumskom utvarom.
Ovaj sigurni nastup prevario je krijumčara. Možda je tome
doprinela i okolnost što nije imao vremena za dugo razmišljanje. On
izdade kratko naređenje svojim ljudima. Tada svi krenuše za
detektivom u šumu.
Kada ljudi sa crnim maskama sretoše u šumi preobučene
policajce, koje su smatrali svojim saučesnicima, primetno se umiriše.
Smatrali su, videlo se to na prvi pogled, da stvarno imaju posla sa sebi
ravnima.
Arnt ih je vodio kroza šumu prečicom, pravo ka mlinu. Ubrzo je
stigao do stare zgrade i uveo ljude u dvorište. Tu nije bilo ni žive duše.
Arnt upali svoj fenjer i sve nosače povede ka prostoriji ispred
zatvorenih vrata podruma.
— Upozorite ih da budu pažljivi.
— Ovamo, unutra!
On uđe prvi, pa svi ostali za njim; svaki je svoj paket nečujno
spustio na tle.
— Mlin radi — šapnu mu poslovni prijatelj šumske utvare. —
Mlinar je, dakle, još budan?
— Da, moraju raditi noću, jer imaju hitne naloge.

305
 — Da li bi čovek ovde, pod ovim okolnostima, mogao spustiti
nešto toplo u stomak? Već tri časa sam na putu. A na ovoj strašnoj zimi
to nije malo.
— I ja sam već mislio na to; i meni je hladno. Videću šta se može
učiniti i naručiću kafu za sve nas.
Žagor zadovoljstva razli se po redovima ljudi. Oni strpljivo
posedaše na svoje bale ispred podrumskih vrata. A Arnt se udalji da
tobože nabavi kafu.
Postigao je što je hteo. I već sad je mogao izvesti odlučan udar
protiv prve grupe krijumčara. Trebalo je da se prepad obavi bez
prolivanja krvi. Arnt je, dakle, svojim policajcima morao ostaviti
vremena da izvedu ono što je sa njima bilo dogovoreno.
Njegovi tobožnji nosači spustili su puške u jedan ugao. Na to su oni
iz druge grupe učinili isto u drugom uglu. Sad je bilo dogovoreno da
se policajci podele u dve grupe. Jedna je ostala kod svojih pušaka,
spremna da zgrabi oružje i da zaposedne prilaz u predsoblje podruma.
Druga grupa se u odlučnom momentu morala naći između krijumčara
i njihovih pušaka, izvaditi revolvere i onemogućiti protivnike, ako bi
možda i oni pojurili ka oružju da se njime brane.
Kao što je dogovoreno, u dvorištu je čekao mlinar. Preobučenog
detektiva poznao je po znaku koji je ranije dogovoren.
— Je li sve išlo kako treba? — upita on tiho i žurno.
— Zasad nam je sigurna prva grupa. Dajte mi, za svaki slučaj, ključ
od sobe koji otvara podrumska vrata.
— Evo ga!
— Dobro. Sad mi više niste potrebni. Ipak se držite po strani! Ako
bi došlo do pucnjave, to vas ne sme uznemiriti. Neće biti ništa rđavo.
Mi imamo preimućstvo.
Mlinar se žurno povukao. Arnt se ponovo vrati u odaju, gde su
čekali krijumčari.
— Halo! — uzviknu on. — Čujte, ljudi! — To je bila dogovorena
reč posle koje policajci treba da stupe u akciju. Fenjeri se upališe. Virili
su im na grudima. — Sad dolazi ono vruće što sam vam obećao! —
produži Arnt. — Ko mrdne, dobiće metak u grudi! Ruke uvis!
Policajci su delom uzeli puške, delom izvadili revolvere.
306
 Odjeknu jedan jedini mnogoglasni krik strave. Krijumčari se
ukočiše od užasa. Videli su cevi vatrenog oružja uperene u sebe, pa su
stajali kao oduzeti.
Arnt im ukratko objasni da su pali u klopku i da nisu okruženi
saučesnicima, već policajcima.
— Dajte okove! — doviknu potom svojim ljudima.
— Vežite ih! Ko se odupre, biće ubijen.
Pretnja je delovala. Krijumčari su uskoro bili vezani bez opiranja.
Samo jedan je dao otpor. Bio je to „poslovni prijatelj“ šumske
utvare.
— Izdaja! — kriknuo je, izvukao revolver iz džepa, opalio usred
grupe policajaca koji su mu zatvorili put, i sa dva snažna skoka jurnuo
ka izlazu.
Ali je tu uhvaćen, oboren na zemlju, razoružan i vezan. U okovima
se koprcao, ali uzaludno.
— Skinite zarobljenicima maske! — naredi Arnt svojim ljudima.
Naređenje je izvršeno; pri tom je otkriveno više lica koja
saksonskim službenicima nisu bila nepoznata.
Arnt i dalje nije vodio računa o tome. Naredio je da vezane odvedu
u prazno sklonište, gde su zadržani pod jakom stražom, dao je još neka
uputstva i krenuo opet u Hajngrund.
Kad je stigao u dolinu, na njegovom satu je bilo deset minuta do
dva. Stao je iza jednog drveta i čekao. Pogledom je šarao po
Hajngrundu prema suprotnom kraju zanemele zimske šume. Svečanu
tišinu povremeno je prekidao samo vetar koji je šuštao u suvim
granama starih hrastova. Na Arntovom mestu bi mnogi osetili laku
jezu. Ali se detektiv držao mirno i hladnokrvno.
Najzad je čuo pucketanje grana, koje su se lomile, a potom
škripanje snega. Dolazio je čovek s maskom na licu — šumska utvara!
Arnt ga pozva prigušenim glasom.
— Stoj! Lozinka?
— Prag!
Detektiv priđe bliže i pridošlici pruži ruku.
— Eto, stigao sam na vreme! Jesu li vam vaši ljudi pri ruci?

307
308
 — Oni me prate. Gde su vaši nosači s robom? I gde je onaj drugi?
— Budite srećni što sam ovde bio već pre jednog časa — izjavi
Arnt. — Bez mene bi stvar možda krenula naopako.
— Zbog čega?
— Vršio sam smotru ovde u Hajngrundu. Graničari su obilazili
okolinu.
— Do đavola! — ču se uplašen uzvik. — Onda je u opasnosti
čitavnaš poduhvat!
— Ja sam se već pobrinuo — izjavi Arnt. — Moji ljudi su na
sigurnome mestu, a s njima i oni drugi, zajedno sa obema pošiljkama.
Ljudi iz preka stigli su pre vremena. Da ih graničari ne bi iznenadili,
dogovorio sam se s vašim poslovnim prijateljem, te smo nosače
zajedno odveli u jedno sklonište.
— Gde su ljudi?
— U Crvenom mlinu.
Šumska utvara se nepoverljivo zagleda u govornika.
— Kako ste dospeli u mlin?
Arnt je očekivao ovo pitanje i ono mu nije oduzelo prisebnost.
Ranije je šumskoj utvari hteo ispričati priču. Ali to sad više nije bilo
potrebno. Prilike su se izmenile, kako je detektiv i predvideo. Sad je
mogao biti kraći.
— Ja? — upita on. — Predlog da se sklonimo u mlin potiče od
vašeg |poslovnog prijatelja.
— A tako! — Šumska utvara se očigledno smiri. Možda je tako. — On
zaista poznaje stvari. Obavestio sam ga o tome da sam se sa mlinarom
Vilhelmijem sporazumeo oko podruma.
— Mislite li na prostoriju koja je iskopana u steni? — brzo ga
prekide Arnt. — Tamo su naši ljudi privremeno sklonili prtljag.
Šumska utvara se opet naljuti.
— Tamo? Kako je to moguće? Ta ja imam ključ od podruma. Nosim
ga sa sobom. Kako može neko drugi tamo smestiti svoju robu?
— Tovar je ispred prostorije — izjavi Arnt. — Samu prostoriju
nismo mogli otvoriti. Uostalom...
Arnt zaćuta i oslušnu.

309
 — Jeste li čuli nešto? — upita on. — Bojim se, ako ovde još dugo
budemo razgovarali, da ćemo dospeti u đavolje ruke. Dovedite svoje
ljude da bežimo u mlin. Ne bih hteo da budem uhvaćen kao zec.
— U pravu ste — potvrdi šumska utvara. — Moji ljudi se kreću od
bresta pravo ovamo, i mi nećemo mimoići nijednoga ako u tom pravcu
krenemo kroza šumu.
Šumska utvara je išla napred, Arnt za njom. Uskoro zatim srete ih
čovek, koji se lozinkom predstavio kao poverljiv. Pri tom je naišlo više
njih odjednom. Nije potrajalo dugo,, a šumska utvara saopšti da su na
okupu svi njegovi ljudi.
— Recite ljudima da treba da idu za mnom! — šapnu Arnt šumskoj
utvari.
Vođa krijumčara kratko se obrati svojoj bandi. Primili su
naređenje i krenuli za detektivom.
Uskoro su stigli do mlina. Ušli su u dvorište. Arnt je bio zadnji i
zatvorio vrata za sobom. Šumska utvara je smatrala da vrata treba
zaključati iznutra. Tako čovek ne može biti iznenađen.
— Zašto to? — upita Arnt, koji nije smeo pristati na taj predlog, jer
bi time glavnom odredu policajaca i graničara, pod vođstvom
komesara i šumara, bio onemogućen ulazak. — Mlinar mi je rekao da
su ova vrata uvek otvorena, te bismo samo izazvali sumnju ako bismo
ih zatvorili.
Šumska utvara ne reče ništa na to, ali kao da se najednom nešto
oneraspoloži. Za svaki slučaj, vođa krijumčara stavi ruku u džep i
otada je stalno išao pored Arnta.
Arnt je za takve stvari imao njuh veoma iskusnog .detektiva i
odlučio je da se čuva. Upalio je lampu, otvorio vrata i pokazao na
prostoriju ispred podruma.
— Uđimo najpre ovde! — reče tiho. — Ovde su i vaši i moji paketi.
Krijumčari uđoše unutra, a šumska utvara ostade napolju s
Arntom.
— Zar nećete da se uverite je li isporuka u redu? — upita Arnt, da
bi ga pustio ispred sebe, i da bi za njim zatvorio vrata.
— Hvala. Imam ja za to nadzornika među svojim ljudima. A gde je,
gde je moj poslovni prijatelj? Gde su njegovi i vaši nosači?
310
 On se nepoverljivo osvrtao unaokolo.
Dolazak šumske utvare i njegovih krijumčara bio je doduše,
prilično tih, ali ipak ne i bešuman. Ljudi su smatrali da u mlinu, čiji je
vlasnik bio njihov saveznik, ne moraju biti mnogo obazrivi. Stoga su
neki od njih dospeli čak i u prostoriju, u kojoj je bila zarobljena prva
grupa krijumčara, zajedno sa svojim vođom.
Taj čovek, i pored poraza, nije napuštao pomisao ka otpor. On je
stalno prisluškivao. Sad je čuo ljudske glasove, zatim korake po snegu,
a onda škripu vrata na prostoriji ispred podruma. Slutio je šta se
desilo. Ovaj odvratni čovek, koji je njega i njegove ljude .domamio u
klopku, sada je sigurno doveo i šumsku utvaru sa saksonskim
krijumčarima, — da i njih pohvata.
Tada viknu iz sve snage: — Pazite! Izdaja!
Odmah potom odjeknu pucanj. Jedan od policajaca, koji su bili na
straži, pucao je u njega.
Napolju u dvorištu šumska utvara uzdrhta od straha. Pogledom
potraži dvorišna vrata kroz koja su baš u tom trenutku upadali
policajci i graničari, pod vođstvom komesara i šumara Vunderliha.
Kad je ugledao ljude u uniformama, on baci na Arnta besan pogled
pun mržnje. Iznenađeni zločinac znao je sad na čemu je. Iz džepa
izvuče revolver i ispali metak na detektiva. Ali je Arnt bio na oprezi;
bacio se u stranu, tako da je metak prošao pored njega. Zatim je levom
pesnicom šumskoj utvari izbio revolver iz ruke. U istom trenutku je
nogom zatvorio vrata prostorije ispred podruma, desnom rukom
okrenuo ključ u vratima koji se od samog početka nalazio unutra, i
izvukao ga.
Ali tog trenutka šumska utvara preskoči u vrt mlina. Komesar
jurnu za njim, a Arnt pojuri za obojicom, držeći na grudima upaljeni
fenjer.
Ograda vrta nije bila visoka, a sem toga je na jednome mestu bila
provaljena. Šumska utvara je, izgleda, dobro poznavala ove okolnosti;
pojurila je pravo ka otvoru u zidu, i šmugnula napolje. Komesar je bio
samo četiri koraka iz njega, provukao se i sam, ali je najednom stao.
— Sto mu gromova! — opsovao je.
Arnt je već bio pored njega.

311
 — Šta se desilo?
— Taj momak je nestao!
— Kuda?
— Vrag će ga znati!
— Ne može valjda postati nevidljiv — promrmlja Arnt.
— A takođe ne može biti ni negde daleko. Bio sam mu za petama.
Arnt je brzo razmišljao. Stajao je na istom mestu na kome je
šumska utvara iščezla pred njegovim očima. I pored revnosnog
traganja, nije mogao otkriti kako se to moglo dogoditi.
— Ako je... — ovde detektiv zaćuta. — Čekajte! Čujete li šum?
Znate li šta je to?
— Zvuči kao daleki zemljotres.
— Ne. To kotrljanje potiče od točkova koji se kreću po šinama. —
Ah, zar ne vidite kraj zida rupu u zemlji? Poznato mi je to mesto. Rupa
mora da je do ovog časa bila dobro pokrivena.
— Zaista! U nju se očigledno sklonio begunac!
U tom trenutku nekoliko graničara i policajaca brzo im se
približavalo na čelu sa jednim narednikom, a pored njega je bio i
mlinar Vilhelmi.
— Kakva je ovo rupa? — upita ga Arnt.
— Napola zatrpan prilaz jednom potoku.
— Je li jama duboka?
— Ne znam tačno. Niko se ne usuđuje da uđe unutra, zbog
zagušljivog vazduha, a i zato što se hodnik unutra može lako obrušiti.
Uostalom, u poslednje vreme se ona uopšte nije videla. Ali zašto pitate
za to?
— Šumska utvara je sigurno skočila u ovu rupu i umakla.
— Jao meni! Još će se desiti ono čega se bojala moja Paulina! O
bože, o bože moj!
Arnt se nije obazirao na mlinarevu kuknjavu. bratio se naredniku.
— Evo vam ključ predvorja podruma, u kome je druga grupa
krijumčara. Naredite da se ta banda najhitnije stavi u okove, jer bi

312
mogla doći na pomisao da uništi sadržinu paketa, čija polovina je
dragocena.
Arnt priđe do same rupe.
— Ta kuda ćete? — upita ga činovnik.
— U potkop.
— To je odveć smelo.
— Ne, ne! — uzviknu i mlinar. — Poginućete!
— Dužnost je dužnost, gospodo moja! Sem toga,. neće biti tako
strašno. Ono što je u stanju šumska utvara, verujem da mogu i ja. Taj
momak svakako poznaje stari potkop. Dakle, za njim pre nego što se
izgubi.
— Sveta lisičija jazbino! Ovaj čovek stvarno ima bube u glavi.
— To je bio stari šumar koji je tako uzviknuo. Upravo je stigao da
vidi kako je Arnt skočio u rupu. Pri svetlosti fenjera moglo se videti da
je jama duboka preko dva metra.
— A šta mi da radimo? — obrati se narednik komesaru.
— Ono što je savetovao detektiv. Zatvorićete krijumčare i nećete
dozvoliti da ijedan umakne. A ja ću za kolegom. Čini mi se da sam
prevelikom revnošću uplašio šumsku utvaru. Zato ću sada pokušati da
se ponovo dočepam te rđe.
S tim rečima, činovnik takođe skoči u rupu.

313
 TRKA SA SMRĆU

Potrajalo je nekoliko trenutaka dok se komesar snašao dole u

pomrčini. Tada spazi Arnta, koji je nekoliko koraka dalje stajao u
potkopu i osvetljavao neki predmet.
— Šta je to? — upita činovnik.
— Prazan vagonet. Malopre ih je bilo dva, a šumska utvara je
iskoristila jedan da pobegne što brže.
— Otud ono podzemno kotrljanje?
— Da. Vagoneti stoje na šinama, a potkop se, izgleda, na ovome
mestu blago spušta. Gde ćemo izići posle potkopa, zasad ne treba
ispitivati. Šumska utvara je, naravno, otišla naniže, jer se vagonet u
tom pravcu kreće sam. Sem toga, postepeno može dobiti i znatno
ubrzanje.
— Onda nam je šumska utvara dosta izmakla.
— Na žalost, jeste. Moramo odmah krenuti za njom.
Arnt žurno odstrani prednji pokretni kapak vagoneta i namesti se
u kolicima tako, da nogama može kočiti ako vagonet dobije preveliko
ubrzanje. Sem toga, u vagonetu je našao hrastovu motku, koja je, po
svemu sudeći, služila za kočenje.
Komesar se skupi iza njega.
— Polazimo.
Sad Arnt nogom odgurnu kamen, koji je bio pod točkovima.
Vagonet krenu najpre lagano, a onda sve brže i brže. Najzad je jurio
brzinom konja u galopu.
Bila je to stravična vožnja.
Iznad glava dvojice ljudi bila je niska, istrulela tavanica, sleva i
zdesna mračni zidovi, s kojih je neprestano kapala voda, a ispred njih
pomrčina, koju je svetlost lampe rasterala samo na nekoliko koraka.
U uskom potkopu točkovi na šinama brujali su toliko da je bilo
gotovo nemoguće sporazumeti se rečima. Arnt pomisli kako ga ova

314
kolica mogu odneti u propast. Ako šumska utvara u svom podzemnom
domenu ima sakrivene saveznike? Ako ludo smele gonioce sačekaju u
zasedi? A možda ih već u samoj pomrčini razjapljenih čeljusti vreba
smrt!
O svemu tome je razmišljao detektiv za kratko vreme ove jurnjave.
Ali se nije zaustavio. Nesmanjenom brzinom nastavio je divlju
jurnjavu. Uzdao se u svoju srećnu zvezdu i nadao se da će svakako
uskoro stići na mesto gde prestaje pad, usled čega će vagonet usporiti
samo od sebe, što će goniocima omogućiti da potraže šumsku utvaru.
Begunac je, naprotiv, tačno poznavao potkop. On se već više puta
koristio njime. Zato su tu uvek stajala spremna dva vagoneta. Trebalo
je da potkop odigra veliku ulogu u budućim poslovima krijumčara. On
se, naime, nije završavao kod rupe kraj ograde mlinara Vilhelmija, kao
što je Arnt utvrdio, nego se protezao ispod podruma Crvenog mlina,
pa gotovo do češke granice, gde je kroz napola zasutu pećinu u
šumovitom brdu izbijao na površinu.
Šumska utvara je otkrila ove ostatke davno zaboravljenog rudnika
i raščistila prolaz od nasipa i kamenja, postavila šine, nabavila
vagonete, i, najzad, sa mlinarom Vilhelmijem se sporazumela oko
podruma. Ovaj podrum je od potkopa bio odvojen samo jednim
tankim slojem, te su se krijumčari izlagali opasnosti da će ih čuti
stanovnici Crvenog mlina kad budu prolazili kroz podzemni hodnik.
Zbog toga je Vilhelmijev podrum trebalo zatrpati.
U ovom podzemnom prolazu begunac se osećao potpuno
sigurnim. Jureći vagonetom kroz mračni hodnik, on se sasvim slučajno
okrenu, pošto je prešao deo puta.
Tada se uplaši. Zar tamo pozadi ne svetluca neka svetlost? Ili se to
samo pričinjava njegovim uznemirenim čulima? Ništa nije mogao čuti,
jer su tresak i lupa njegovog vagoneta zagušivali svaki drugi zvuk. On
pogleda pažljivije. Da, bilo je to svetlo! Pomeralo se, treperilo, gubilo i
opet pojavljivalo.
„Progone me“, doseti se, ali odmah se javi i druga misao: Neka
odjure u propast!
I on je imao štap za kočenje. Podmetnuo ga je ispod prednjeg
točka, i vagonet uskoro stade.

315
 Begunac se osvrnu.
— Evo ih — promrmlja. — Čekaj, huljo, i tvoje je odzvonilo!
Pojurio im je u susret nekoliko koraka, skinuo nekoliko letava sa
tavana potkopa i bacio ih popreko na šine. Onda se povukao u mrak,
do svog vagoneta, koji Je motka zadržavala da ne krene po blago
nagnutim šinama. Desnicom je izvukao drugi revolver, pošto su mu
jedan gore izbili iz ruku.
Gonioci su pristizali. Tutnjava točkova se u uskom potkopu
pretvarala u paklenu buku. Svetiljka je zatreperila na svakom mestu
gde su šine bile pričvršćene. Evo ih! Jedan udar, onda tresak, pa krik,
— a odmah zatim tri, četiri hica iz revolvera šumske utvare, čiji odjek
se hiljadostruko prolomio hodnikom, kao da puca topovska baterija.
Još dok je kroz potkop odjekivao eho revolverskih hitaca, šumska
utvara skloni motku ispred točka i baci se opet u svoje vozilo.
— Tornjajte se u pakao! — doviknu im vođa krijumčara uz
podrugljiv kikot.
Jedan udar — i vagonet se s odbeglim zločincem otkotrlja.

Mali rudarski vagonet u kome su sedeli gonioci usled oštrog

sudara sa neočekivanom preprekom bio je izbačen iz koloseka i dva
čoveka su ispala iz njega. Arnt je još bio toliko priseban da levom
rukom zaštiti fenjer da se ne razbije. Ali mu je iz ruke tekla krv. Sem
toga, usled udarca osećao je bolove po celom telu, čuo pucnjavu
metaka, kojima, srećom, ni jedan od njih nije bio pogođen, čuo je
podrugljive reči šumske utvare, i zatim točkove vagoneta u pokretu.
Škrgućući zubima, shvatio je da mu je begunac ponovo utekao.
Istog trenutka je ustao i osvetlio oko sebe. Komesar je ječeći ležao
na podu. Kao da se budi, uhvati se rukama za glavu, a onda se s mukom
uspravi.
— Jeste li povređeni? — upita ga detektiv.
— Malo, na čelu. Nije strašno. — Činovnik maramicom obrisa krv.
Onda se diže. — Nećemo se više brinuti o toj ogrebotini! Vidite, tako!

316
Vezaću maramicu oko glave. A sad, nastavimo gonjenje! Hulja nam ne
sme umaći!
Arntu je bilo milo što ima kraj sebe ovako energičnog saputnika.
U protivnom slučaju, ovaj bi mu čovek samo smetao. Pronašao je letve
na šinama i uklonio ih. Onda je uz komesarevu pomoć podigao
vagonet na šine.
— Vozilo nije oštećeno — ustanovi on. — Sreća je što su vagoneti
solidno građeni. Ne smemo se zadržavati! Požurimo!
Pošto je sada strmina bila manja, vagonet se kretao samo
određenom brzinom. Opet je ljudima s krova kapala voda na lice, opet
su točkovi zaglušno kloparali, opet ih je vrebala nepoznata opasnost.
U međuvremenu, šumska utvara je znatno odmakla. Već se bližila
svome cilju. Zločinac je klicao, uveren da su gonioci prilikom sudara
teško povređeni, verovatno i ubijeni njegovim mecima.
Sad je put postao ravan, vagonet se polako zaustavio. Tada je
čovek iskočio, i, odahnuvši, stao kraj vagoneta. Ali ne zadugo.
Osluškujući, podiže glavu. Učinilo mu se kao da opet čuje točkove u
podzemnom hodniku. Osvrnuo se i video kako se kod jednog zavijutka
potkopa pojavila svetlost.
— Grom i pakao! — opsova poluglasno. — Zar me nitkovi još
prate?
Obuze ga strah. Ako ih uskoro ne primora da se vrate, otkriće
njegovu tajnu, drugi izlaz iz potkopa.
Oslušnu ponovo. Tutnjava je bivala jača, svetlost se primicala sve
više.
Drugog izlaza nije bilo, morao je zapaliti minu, postavljenu za
slučaj krajnje nužde. Ako se stena obruši i zatrpa hodnik, neka pokuša
neko da dokaže kako se ovuda on šetkao! Ako su te hulje i umakle
sudaru i njegovim revolverskim mecima, kamenju sigurno neće
umaći. — Ono će ih smrviti ili žive sahraniti.
Brzo, pipajući, išao je dalje, do mesta gde je na zidu bio skriven
dugačak fitilj. Bio je povezan s eksplozivom, koji je, po njegovom
mišljenju, bio upravo dovoljan da sruši poslednji deo potkopa i tako
stvori nepremostivu prepreku između podzemnog hodnika i
stepeničastog šahta, koji je izlazio na površinu.

317
 Arnt i komesar nisu ni slutili kakvom udesu jure u susret. Postali
su oprezniji osećajući kako vagonet sve više gubi brzinu.
— Hodnik postaje ravan — reče Arnt činovniku.
— Moramo — stoj, šta je to? — Pažnja, držite se čvrsto!
Opet tresak. Sudarili su se s vagonetom koji je begunac tu ostavio.
Ali, zbog usporene vožnje, taj sudar su jedva i osetili.
— Skačite s kola! Sakrijmo se! — naredi Arnt. — Momak bi opet
mogao pucati!
Pri tom je već uzmakao dva koraka i zaklonio svetlost da
neprijatelju ne bi pružio metu. Komesar se pipanjem dovukao do
njega.
— Begunac je ovde ostavio kola — prošaputa Arnt. — Pažnja!
— Mislite li da je šumska utvara u blizini i da nas vreba? — šapnu
činovnik.
— Verovatno. Zato sam i savetovao da ostanemo u zaklonu. Ali pre
verujem da zločinac dalje beži ,pešice. Inače bi već pucao na nas. Sem
toga, on je svakako ovde sišao iz vagoneta, jer je potkop postao, ravan.
Stoga nije mogao napred.
— Onda ne bi trebalo da se ovde duže zadržavamo, nastavimo
putem pešice.
— Upravo sam to i hteo da predložim. Pokušajmo! Ali opet: pažnja,
pažnja!
Pažljivo su se uspravili. Arnt pusti malo svetlosti sa fenjera.
Prisluškivali su i posmatrali u mračnom potkopu, koji je bio pred
njima. Ništa se nije pomeralo, nikakav pucanj se nije čuo.
Polako su krenuli napred. Najednom Arnt uhvati komesara za
ruku.
— Gle! Vidite li svetlost, iskre?
— Uspentrao se nazad! Šta li je to?
Komesar je jedva izgovorio svoje pitanje, kad ga detektiv povuče
natrag.
— Bežimo! — uzviknu. — Zapaljen fitilj! Biće eksplozije! Bežimo,
inače ćemo nastradati!

318
 Projurili su pored oba vagoneta, i sve dalje, istim pravcem iz koga
su došli. Posrtali su preko šina. Sudarali se s obloženim zidovima iz
kojih je kapala voda. Stiskali su zube i velikim skokovima grabili
napred. Znali su da je iza njih smrt, koja hoće da ih zagrli svojim
koščatim rukama.
Tad se prolomi gromovit prasak. Sve se treslo. Činilo se da je
podzemni svet u jednom opštem divljem komešanju. Iznad begunaca
i pokraj njih prskale su obloge; padali su blokovi stena. Zemlja se
rušila.
Pritisak vazduha je obojicu — onako kako su trčali jedan pored
drugog — bacio na zemlju.
— Zatrpani! — brektao je komesar, kad se okolo ponovo sve
utišalo.
— Mir! — opomenu ga Arnt. — Ne smemo gubiti glavu! Još
možemo disati i govoriti. — Osećam čak malu promaju. I na meni je
gomila zemlje. Možete li se kretati?
— Malo.
— Dovoljno zasad. Pustite moju ruku! Hoću da pokušam da se
oslobodim.
Arnt se odupre o tle rukama i kolenima i svom snagom leđima
gurnu daske koje su pale na njega i na kojima se nalazila gomila
zemlje.
Ali teret se ne pomeri. Detektiva obuze užas. Zar da se ovako
završi njegov život, njegova borba u službi: pravde? Zar da nikad više
ne ugleda sunce i da ovde pod zemljom bude živ zakopan?
Njegova volja se usprotivi ovoj pretpostavci. Bez prestanka je
pokušavao da se oslobodi. Mišići su mu bili do krajnosti zategnuti, a
žile samo što ne prsnu, grudi su mu se nadimale. Tada se malo odiže
jedna daska. S očajničkom snagom Arnt je gurao dalje — prvo romor,
kao da se osipa zemlja, onda tresak, kao kad se kamenje ruši. Dohvatio
je trule grede i odstranio ih bez naročite muke.
Ubrzo su obojica klečali jedan kraj drugoga, i uklanjali s puta
poslednje ostatke prepreka.

319
 — Hvala bogu! — reče Arnt, duboko udahnuvši. — Izgleda da smo
bili baš na granici survavanja potkopa. Da nismo onako brzo bežali,
bili bismo živi zakopani. Sad natrag, dalje!
— Da, natrag! — ponovi i komesar, s olakšanjem.
— Moramo, pre svega, nastojati da opet izađemo na površinu.
— Nadam se da ćemo uspeti. Eksplozija se sigurno dogodila kod
vagoneta. Iz toga se može zaključiti da je rušenje na tom mestu mnogo
jače nego ka ulazu. Znači, možemo se spasti jedino ako se vratimo?
— A šta sad mislite o svemu ovome?
— Nije to teško pogoditi — reče Arnt. — Šumska utvara je zapalila
fitilj i namerno izazvala eksploziju. Zločinac je bio spreman i na to ako
ga budemo progonili ispod zemlje. Nadajmo se da nam nije pobegao
zauvek.
Puzili su natrag preko osuline, kojom je hodnik bio pokriven.
Napredovali su polako.
— Brrr! — reče malo kasnije komesar, koji je išao za Arntom. —
Osećate li nešto?
— Izgleda da je plin. Ko zna kakvu je nesreću izazvala eksplozija.
Moram ugasiti fenjer.
— Onda ćemo ostati u mraku i gas će nas stići.
— Ili će se zapaliti od mog fenjera, i eto nove nesreće. Hajdemo
napred, pa makar zgulili meso s kolena i ruku! U pitanju je život!
Miris je postajao jači i prodorniji. Obojica su se probijali napred,
ulažući sve snage.
Najednom se komesar iznenada sruši.
— Ne mogu više.
— Ustanite! — opomenu ga Arnt. — Ustajte, ako vam je život mio.
Čulo se samo ječanje.
— Dignite se! — zaurla Arnt na njega. — Teren je sad čistiji! Evo,
hvala bogu — već osećam šine!
Pružio je ruku unazad i podigao saputnika.
— Tako! Ovde možete stajati na nogama.

320
 Posrćući, napola ošamućen komesar posluša Arnta. Mehanički je
pomerao noge. Trka sa smrću se nastavljala.
Arnt je uhvatio komesara za pojas i gurao ga ispred sebe. Bez
primene grube sile, komesar bi jednostavno ostao ležeći i postao bi
žrtva gasa. Njegove snage su bile potpuno iscrpene usled napora
prilikom gonjenja, dvostrukog sudara, eksplozije i uzbuđenja. I
detektivu su podrhtavala kolena, ali je stiskao zube i držao se.
Najzad je vazduh postao čistiji.
Malo su se odmorili. Ali kad Arnt primeti da otrovni gasovi opet
prete da će ih stići, iznova poče grozničavo bekstvo.
Bili su otprilike na onom mestu gde su izbačeni sa koloseka i gde
je na njih pucala šumska utvara, kad se pred njima pojavi jasna
svetlost.
— Svetlo, svetlo! — prostenja komesar. — Dolaze da nas traže!
— Pst! Slušajte!
Stali su da oslušnu. Doduše muklo, ali ipak jasno čuli su neki dubok
bas, a istovremeno su mogli raspoznati fenjer, koji se klatio tamo-amo.
— Arnte — rođače Arnte!
— Šumar! — uskliknu Arnt. — Moj dobri stari Vunderlih! Sad smo
spaseni! Hajde! Brzo!
Radost i nada vratiše snagu komesaru, i sad obojica združeno i
hrabro krenuše napred.
— Rođače Arnte! — čulo se glasno i sve glasnije.
— Rođače Arnte! Sveti Nimrode, ako mu samo padne dlaka s
glave, celom svetu ću zavrnuti šiju!
Nekoliko minuta docnije dva čoveka, koji su jedan drugog nazivali
rođakom, nađoše se u zagrljaju. Doduše, Arnt je pružio šumaru obe
ruke, ali se stari time nije zadovoljio. Zgrabio je detektiva, zbog koga
je pretrpeo toliki strah, snažno ga privukao sebi i pritisnuo na grudi.
Pri tome je neka sumnjiva vlažnost svetlucala u Vunderlihovim očima.
Nekoliko policijskih službenika i graničara, koji su se probijali iza
šumara, bavili su se oko komesara, koga je oživela radost zbog
spasenja iz najveće opasnosti.
— Je li daleko do izlaza? — bilo je prvo Arntovo pitanje.

321
 — Nije — nasmeja se Vunderlih. — Izlaz iz ove mišje rupe je iza
nas. Treba ići samo nekoliko minuta.
— Onda požurimo. Bežite s fenjerima! Iza nas je podzemni plin.
Šumar se silno uplaši.
— Podzemni plin? Gospode, to znači, treba kidati!
Potrčali su napred i ubrzo stigli do otvora, u kome su sada stajale
merdevine. Ljudi se izvukoše na površinu, ne interesujući se tog
trenutka za produženje potkopa na drugu stranu.
— Ali, do đavola, — poče opet šumar — a gde vam je sada šumska
utvara?
— Posle o tome! — reče Arnt. — Prvo, nešto drugo: gde su
krijumčari?
— U mlinu.
— Svi?
— Svi bačeni u okove. Ne mogu pobeći; petnaest ljudi drže stražu
kod njih.
— A drugi?
— Oni su otrčali u potkop.
— Šta se tamo dogodilo?
— Još se ne zna tačno. Najednom, neki udarac, tako jak da se
zemlja tresla, a onda je iz rudničke zgrade sunuo plamen naviše. Mora
da je uništen čitav potkop „Božji blagoslov“.
Arnt je stajao potresen.
— Bože moj, dokle je eve doprla eksplozija?
— Jadni rudari koji su bili pod zemljom! — reče komesar.
Detektiv je ćutao. Mislio je da će na površini zemlje morati odmah
da krene u poteru za odbeglom šumskom utvarom. Međutim, sad kad
je saznao za ogromno dejstvo eksplozije, bio je uveren da to više nije
potrebno, da je zločinac vlastitom rukom prouzrokovao svoju
propast.
KONCI S E POVEZUJU

322
 Arnt, Vunderlih i komesar su najpre pošli u mlin da zajednički
pogledaju uhvaćene krijumčare, jer su se usled poslednjih događaja
planovi promenili.
Dok su prolazili kroz vrt mlina, šumar jedva dočeka da saopšti
Arntu:
— Gospodine rođače, sad ćete doživeti veliko iznenađenje.
— Tako? — pravio se detektiv kao da ne sluti o čemu je reč, mada
je pretpostavljao šta će sad biti. — U čemu?
— Uhvaćenim krijumčarima smo skinuli maske i bolje osmotrili
momke. Začudićete se koga smo sve našli među tom bandom.
— Dakle?
— Dva stara poznanika.
— Dva? — upita Arnt. — Ovog puta mu zaista nije bilo jasno. —
Mislio sam, samo jednog.
Šumar napravi razočarano lice.
— Sigurno već znate koji su to? Gospodine rođače, nemojte mi
oduzeti zadovoljstvo. A ko je taj jedan o kome govorite?
— Poslovni prijatelj šumske utvare, po čijem nalogu je deset
nosača donelo iz Češke krijumčarenu robu, to je cenjeni trgovac
Mihalovski.
— Vi ste ga poznali i pored maske, iako ga nikad ranije niste videli?
To nije moguće! Moju pažnju je takođe privukao prsten koji je nosio i
danas. On me je odmah podsetio na opis, što nam ga je dao „volujski“
gostioničar. A onda je sama pojava tačno odgovarala čoveku za kojim
sam išao do „Plave zvezde“. Dakle, zarobljeniku sam u lice Skresao da
je on Mihalovski. I on je — pa da, on je priznao. To je, naravno, imalo
svoje razloge.
Arnt nije ni slutio šta se u međuvremenu dogodilo u mlinu, pa je
poslednju Vunderlihovu primedbu prečuo.
— A ja sam — reče — unapred znao kakvu ulogu igra taj čovek.
Naime, već poodavno sam naslućivao ko je šumska utvara... ili, bolje,
šumske utvare!
Tu Arnt ućuta. Stigli su do mlina; mlinar Vilhelmi im priđe. Bio je
bled i vidno uzbuđen.

323
 — Jeste li uhvatili šumsku utvaru? — upita odmah. On se plašio
osvete vođe krijumčara.
— Mislim da vas mogu uveriti u to da je šumska utvara jednom
zauvek likvidirana — izjavi Arnt. Mislio je na užasnu eksploziju, čijem
dejstvu begunac u potkopu sigurno nije umakao.
Brzo je u mislima razmotrio situaciju, i od najbliže dvostruke
straže u dvorištu pozvao jednog čuvara.
— Halo! Mladiću!
Diskretno mu je dao uputstvo da hitno ode u vilu Zajdelmanovih i
uhapsi svakog, bilo muškarca ili ženu, ko bude hteo da napusti kuću.
Onda, prošavši pored mlinara, stupi u hodnik. Tamo su mu otvorili
vrata podruma, u kome su sad bili smešteni svi zarobljenici iz prve i
druge grupe. Vilhelmi je ostao u pozadini. Fenjer, koji je nosio u ruci,
privremeno je dao komesaru. Stoga Arnt ponovo upali svoju lampu. A
i sama prostorija, koju su čuvali policajci, bila je osvetljena.
Pred njima se ukaza neobična slika. Poređani jedan kraj drugog,
ležali su deset nosača Mihalovskog i deset krijumčara šumske utvare,
svi čvrsto vezani. A Mihalovski je ležao sam na slami, u jednom uglu.
Izgledao je samrtno bled i teško disao. Bio mu je otkopčan kaput,
pantalone i košulja. Oko leve plećke imao je zavoj, koji se spuštao na
grudi. Iz zavoja je kapala krv.
— Kad je trebalo uhvatiti drugu bandu krijumčara, ovaj čovek je
viknuo da bi upozorio — raportirao je jedan stražar. — Onda sam
ispalio metak u njega. Ozleda je, na žalost, teška. Pucao sam u
neodređen cilj.
Komesar odmahnu rukom. Šumar, međutim, dade Arntu znak,
pokazujući na drugi ugao, levo od ulaza. Tamo je, poslednji u prvom
redu zarobljenika, ležao neki čovek u kratkom kaputu i dubokim
čizmama, čije su oči sa ogromnom mržnjom bile upravljene na
detektiva.
— Zamenik vođe krijumčarske grupe! — reče Vunderlih,
naglašavajući dobro svaku reč. — Zar to nije iznenađenje?
— Tako, dakle, — reče Arnt mirno. — Zato ste govorili o dva stara
poznanika, i zato je šumska utvara izjavila da među svojim ljudima
ima nadzornika (Trgovac Martin Zajdelman, lično!)

324
 On priđe zarobljeniku.
— Završena je uloga koju ste igrali ovde u Hoentalu, gospodine
Zajdelmane. Nikad više nećete iskorišćavati i tlačiti siromašne tkače.
Šumska utvara je prestala da bude gospodar i tiranin ove okoline.
— Ostavite me na miru, tajni policajče, špijunčino, podlače! —
pištao je Martin Zajdelman.
— Tu uslugu ću vam rado učiniti. Samo se bojim da će se tada
drugi pozabaviti vama. A oni će s vama službeno veoma ozbiljno
razgovarati. Moj zadatak je bio samo da razobličim vas i vaše
saradnike. Nije to bilo teško. Vi lično, vaš sin i brat počinili ste toliko
gluposti, da je bilo srazmerno lako prozreti vas. Setite se Anđelike
Hofman, pa Hauzerovih, pa predavanja, i svega što je u vezi s tim,
setite se crtača Vilhelmija, svog prijatelja Mihalovskog i njegovog
bednog postupka sa navodno veoma važnim dokumentima i crnom
čipkom, pa onog našeg razgovora u šupi gore na rudniku i...
Zajdelman se koprcao u okovima.
— Vi... vi ste, dakle, bili taj čovek...?
— Tačno. Ja sam bio onaj koji vam je obećao sjajan posao da bih
vas uhvatio.
Zajdelmanovo pitanje je bilo opravdano, jer je Arnt za vreme
potere u potkopu skinuo naočare i veštačku bradu.
— Rđo jedna! — produži Zajdelman. — Licemeru!
— Psujte samo! To vam neće pomoći. Sad dolazi obračun. Svoju
krivicu ćete platiti životom, jer niste samo varalica, krijumčar,
zavodnik poštenih ljudi, i ko zna šta još, nego i ubica. Vaše je delo
ubijanje čestitih graničara od strane krijumčara koji su se probijali.
— Dokaži! Dokaži! — urlao je Martin Zajdelman.
— Imam ja dokaze. Biće vam pokazani na sudu. Znamo mi sve.
— Ništa vi ne znate! Pitajte mog sina! On će vam dati pravi
odgovor na vaše bezobrazluke.
Arnt nabra čelo.
— Hteo sam ga već upitati. Ali nam je s maskom šumske utvare —
koju je prema potrebi delio s vama — pobegao u stari potkop, koji vodi
do vaše kuće; sad mi je to jasno.

325
 — Pobegao je! — kod tih reči zadrhta Zajdelmanov glas. — Čuo
sam grmljavinu od eksplozije. Hvala bogu, moj sin vam je umakao!
— Jeste li čuli, gospodo? — obrati se Arnt svojim pratiocima. — Vi
ste svedoci da je gospodin Zajdelman i nehotice priznao.
— Priznao ili ne — radovao se zarobljenik. — Moj sin vam je
umakao! Sad je sve dobro.
— U stvari, nismo ga ni mogli uhvatiti — reče Arnt s izmenjenim
izrazom lica. — Ali je on zato, verovatno, stradao od božjeg suda —
vlastitom krivicom. Digao je potkop u vazduh. Ali je eksplozija imala
snažnije dejstvo i daleko veći obim nego što je on pretpostavljao. Čitav
kop „Božji blagoslov“ zahvaćen je eksplozijom. Potkop je preko
sporednih hodnika svakako u vezi sa rudnikom. Tamo dole je sve
srušeno. Dakle, sa sigurnošću se može smatrati da i vaš sin leži
zatrpan pod srušenom zemljom i stenama. Teško će moći lažno da
svedoči za svog oca zlikovca.
Sa lica Martina Zajdelmana nestade i poslednji trag krvi. Usne su
mu podrhtavale. Hteo je nešto da kaže, ali nije mogao izgovoriti ni reč.
Arnt mu nije smetao. Samo ga je uporno posmatrao. Ovaj čovek je
bio strašilo, krvopija, mučitelj najbednijih ljudi, koji su bili u njegovoj
vlasti. Ali je ipak bio čovek i otac, koji je voleo sina kao što zver voli
svoje mladunče. Zato ga je iskusni detektiv pogodio baš u to mesto. Tu
je bio najranjiviji.
I pokazalo se da je Arnt bio u pravu. Dok je detektiv s komesarom
i Vunderlihom izmenjao značajne poglede, Zajdelman progovori.
— Božji sud — mrmljao je. — Da, da, eksplozija! Uvek sam
govorio. Kad smo postavljali minu, nije prisustvovao nijedan
stručnjak.
— Ko ju je postavio? — upita najednom komesar.
Zajdelman ga je gledao čudnim, bezizraznim pogledom. Ali je ipak
odgovorio.
— Fric, moj brat Avgust i ja.
— Niko više nije bio prisutan?
— Jeste, Laube.
— Aha, rudnički stražar!

326
 — Jeste, on. I Špengler.
— Ko je Špengler?
— Pa vi ga znate. Onaj tamo!
Pokretom glave Zajdelman je — a on je sada ostavljao utisak
potpuno slomljenog čoveka — pokazao preko puta na gomilu slame
na kojoj je ležao Mihalovski.
— Razumem — reče u tom momentu Arnt više svojim
saputnicima nego Zajdelmanu. — Mihalovski mu je nadimak. Taj
čovek se u stvari zove Špengler.
Onda se opet obrati Zajdelmanu.
— Savetujem vam da dobro promislite i pripremite se za opširno
priznanje. Možda će to olakšati vaš položaj.
Zajdelman uputi neobičan pogled svom tužitelju. U njemu se
odražavao poslednji ostatak slomljenog otpora.
— Što se mene tiče, — uzdahnuo je — kad je već toliko izgubljeno,
mogu i priznati.
— Onda nam, pre svega, recite zašto ste hteli da zatrpate podrum
Crvenog mlina!
— Jer se potkop nalazi baš ispod njega, i vodi do granice.
Nameravali smo da vozove s robom ubuduće provodimo kroz taj
hodnik. Pri tome bi nas iz podruma neko lako mogao čuti.
— Tako, dakle. Vidim da govorite istinu i pre svega ću ispitati šta
je bilo s vašim sinom.
Zajdelman ponovo ožive.
— Da — navaljivao je on — ispitajte! I... javite mi! Ovu neizvesnost
ne mogu podneti!
Arnt samo klimnu glavom. A onda dade znak ostalima. Oni
napustiše prostoriju i iziđoše u hodnik.
— Sad idem najpre u rudnik — izjavi Arnt. — On nam je uz put.
Pokušaćemo da saznamo kako je tamo. Zatim ćemo otići u
Zajdelmanov stan. Mora biti da otuda neki hodnik vodi u drugi kraj
potkopa, kuda nam je pobegao mladi Zajdelman. Možda se tamo grana
i veza sa rudnikom, kroz koju je malopre preneta kobna eksplozija. Sa
sobom ćemo povesti radnike iz topionice, ako tamo nisu neophodni.

327
Očekujem da ćemo negde kod izlaza potkopa naći zatrpanog Frica
Zajdelmana. Ili ga možda nećemo naći. Možda je zanavek zakopan
dole. Neozleđen sigurno nije umakao. Inače bila bi neoprostiva
lakomislenost zadržati se ovde makar i jedan jedini minut. Ali, za svaki
slučaj, malopre sam u dvorištu dao jednom policijskom službeniku da
stražari pred Zajdelmanovom kućom i da zatvori svakog ko pokuša da
napusti imanje.
Arnt pruži ruku mlinaru. Ovaj čovek nije mogao .da izusti ni reči.
Bio je duboko potresen vešću da su trgovac Martin Zajdelman i njegov
sin Fric bili šumske utvare. Komesar pozva trojicu svojih ljudi da ga
prate. I Vunderlih se priključi njima.
Šumar nije bio manje pogođen od mlinara užasnim otkrićem o
porodici Zajdelman. Ali, on je bio čovek drugog kova. On je morao
skinuti sa srca ono što ga tišti, i tako je celim putem do rudnika
neprekidno pričao.
— Ko bi to pomislio! — počeo je. — Iza maske šumske utvare krio
se Zajdelman! Sad razumem i vašu primedbu o dve šumske utvare.
Otac i sin su se smenjivali u ovoj igri. A rentijer?
— I on je bio zaklet, treći u savezu.
— Sto mu gromova! Sad je svanulo! Ali ne samo u mojoj glavi!
Gospodine komesare! — Stari se sa smeškom obrati činovniku. — Ne
zamerite mi. Hteo bih samo da vas upitam kako sada stoji stvar s
našim Eduardom Hauzerom.
Komesar tu malu lukavost primi s osmehom. ,
— Budite spokojni! Vaš mladi prijatelj je nevin.
— I slobodan?
— Biće! Imajte strpljenja!
— Svakako i Anđelika?
— Gospođica Anđelika Hofman? Njen slučaj je, doduše, malo
drukčiji, ali ni ona ne može biti optužena što je u uzbuđenju napala
jednog zločinca i pri tome ga ranila.
— Hvala bogu! — odahnu šumar. — Onda će život u Hoentalu opet
biti prijatan.

328
 Približavali su se rudniku i njihov razgovor je umukao. Predeo oko
rudnika uglja užasno je izgledao. Svi stanovnici sela, osim sasvim male
dece i staraca, koji više nisu mogli hodati, dojurili su ovamo. Dimnjak
je bio srušen, i na njegovom mestu je bila pusta gomila ruševina. I
zgrada nad oknom, i stambene i kancelarijske zgrade, bile su teško
oštećene. Svuda unaokolo videla se samo osulina i gar. Radnici iz
slobodne smene došli su da vide koga od drugova u oknu još treba
spasavati. Nadzornici su bili dole u rudniku, a glavni nadzornik je iz
rudničke kancelarije upravljao poslovima.
— Vi, dakle, tačno znate — upravo ga je pitao jedan od stražara,
koji su stigli iz mlina — da danas nije bilo predviđeno nikakvo
otkopavanje?
— Sasvim tačno znam. Ni danas, niti sledećih dana.
— Ali se ipak možda moglo...
— Nemoguće! Eksploziv je zatvoren.
— Dakle, podzemni gasovi su bili uzrok eksplozije?
— Ne. Neko je to učinio.
— Ali, vi sami kažete da ništa tako nije bilo predviđeno.
— Dabogme! Pa ipak se dogodila eksplozija. I to ne s barutom,
nego s dinamitom! Umemo mi to da razlikujemo.
— Ali meni je onda neshvatljivo...
Arnt nije slušao ovaj razgovor.
— Molim, — umeša se detektiv u razgovor — mislim da znam
kako stoji stvar. Ja ću...
Ućutao je, jer su upravo izneli prve žrtve zločinačke eksplozije —
sagorele, unakažene, neke toliko da ih nisu mogli prepoznati. Žene
vrisnuše, a masa odgovori kukanjem i plačem. Glavni nadzornik
naredi da se zatvori najbliži prilaz oknu, i da se svet ukloni, kako bi se
mogao održati potreban red.
Arnt uvide da bi u tom času govorio zatvorenim ušima.
— Moramo još privesti čuvara Laubea — reče komesaru. On je
saučesnik i poverenik. A onda ćemo otići u Zajdelmanov stan.
Čuvara nisu našli kod kuće. Komesar naredi nekolicini svojih ljudi
da tragaju za njim i da ga uhapse.

329
 U međuvremenu Arnt se obrati Laubeovoj ženi.
— Vaš muž je osumnjičen da je bio saučesnik u bandi šumske
utvare. Verovatno ste i vi saučesnik. Stoga moram da vas uhapsim.
Žena se uplašila i drhtala celim telom.
— Uhapsite? Mene? Celog svog života bila sam pristojan čovek i
svog muža sam često upozoravala!
— Upozoravala? Na šta?
Videla je da se izrekla i zaćutala je. Ali je Arnt više nije puštao, i
iznudio je na taj način delimično priznanje.
— Na sprovodnika zvonceta — priznade žena — zastajkujući.
— Pokažite nam taj sprovodnik zvonceta.
Ona odvede ljude — u međuvremenu im je prišao i komesar — do
ormana, na čijem je unutrašnjem zidu bilo postavljeno zvonce, a pored
njega sprovodnik; ali to dvoje nisu bili u vezi jedno s drugim.
— Kuda vodi sprovodnik zvonceta? — upita Arnt.
— A odakle dolazi žica koja pokreće ovo zvonce?
— To ne znam.
— Žalosno je to, dobra ženo, — umeša se činovnik. — Moraćemo
vas držati zatvorenu sve dok to ne budete znali.
Žena poblede. Videlo se kako je obuzima sve veći strah.
— Ništa ja nisam kriva — mucala je.
— To ćemo videti.
— Kažu da žena ne treba da prokazuje svoga muža — pokušala je
da se iščupa. — I da ne treba ni da svedoči na sudu protiv njega.
— Ali ovaj slučaj je nešto drukčiji — pouči je Arnt. — Ovde nije u
pitanju samo krijumčarenje, nego i umorstvo, i ubistvo. A između žene
koja svog muža ne prokazuje, i one koja je saučesnica svog muža,
razume se, koja je postala njegov jatak, postoji velika razlika.
Savetujem vam da budete iskreni. Imate li dece?
— Četvoro.
— Pa, onda pomislite na tu decu. Pored oca, koji odlazi u zatvor,
ona ne treba da izgube i majku! Govorite istinu! Neću biti okrutan;

330
smatraću da niste neposredni krivac. Vi svakako znate kuda ide ovaj
sprovodnik zvonceta?
— Da — priznade ona najzad. — On vodi u radnu sobu gospodina
Zajdelmana.
— Vaš muž i Zajdelman su jedan drugome davali znake?
— Da.
— U kome cilju?
— Kad je Zajdelman hteo nekog čoveka da dovede ovamo, on bi
najpre zvonio. A moj muž je zvonio kad bi neki strani ljudi hteli da
razgovaraju sa Zajdelmanom.
— Recimo: sa šumskom utvarom! U redu. Dalje! Ko su bili ti ljudi?
— Nisam ih poznavala. Veoma retko su dolazili u sobu.
— Šta su hteli?
— To ne znam. Mislila sam samo da su to krijumčari. Ali o tome
mužu nisam smela, ni zucnuti, jer bi se odmah divljački razbesneo.
— Dobro. Verujem vam; zato vas neću zatvoriti. Ali ostanite kući!
Možda ćemo još morati s vama da razgovaramo. Ne pomišljajte na
bekstvo.
Ljudi napustiše kuću i uputiše se u Hoental, u stan Zajdelmanovih.
Komesar od glavnog nadzornika zatraži nekoliko radnika, koji su ih
pratili naoružani budacima i lopatama.

331
 PRAVDA KAŽNjAVA I IZMIRUJE

Celo selo se uznemirilo, pa nije ni bilo nimalo čudno što i kod

Zajdelmanovih još gori svetlo. Arnt je pred kućom naišao na policajca
koga je tamo poslao.
— Dakle?
— Niko nije ušao niti izišao.
— Dobro.
Gospođa Zajdelman je bila kod kuće. Ona je, razumljivo, bila
veoma uznemirena otkako je eksplozija protresla kuću do temelja, i
vidljivo se uplašila, kad su u kuću ušla tri službenika u pratnji dvojice
policajaca i nekoliko radnika.
— Poznajete li ovu objavu? — upita komesar, pokazujući joj svoju
službenu značku— Ja sam kriminalistički službenik, i dolazim po
službenoj dužnosti. Gde je vaš muž?
Žena, koja je izgledala potištena i zaplašena, prelazila je
nesigurnim pogledom od jednog čoveka do drugog.
— Izišao je — reče glasom deteta koje izgovara napamet naučenu
rečenicu.
— A vaš sin?
— Ni on nije kod kuće.
— A gde je on?
— Ne znam.
— Ta, žena obično zna gde su joj muž i sin. Možemo li onda
razgovarati sa gospodinom Avgustom Zajdelmanom?
— Na žalost, ne možete. On je malopre napustio stan. Čuli smo
neku strahovitu detonaciju, a kuća se tresla. Moj dever je pomislio da
se u rudniku sigurno pojavio plin, pa je otišao da pogleda šta se dešava
oko okna.
— Hm. Povedite nas, molim vas, u poslovne prostorije svoga
muža.

332
 Žena uze ključeve sa zida i pođe napred. Ljudi pođoše za njom,
pošto je Arnt prethodno tiho izdao naređenje jednom policajcu da deo
ljudstva pošalje ka rudniku, da potraže tamo rentijera Zajdelmana, i
odmah ga uhapse. U prednjoj sobi, u kojoj su primani tkači, nisu se
dugo zadržavali. Nije tu bilo ničeg zanimljivog. Arnta je interesovala
privatna kancelarija Zajdelmanova, u koju je onda gledao sa krova
šupe.
Tu je visila poznata slika, kojom je bila zaklonjena rupa u zidu,
Zajdelmanovo tajno skrovište. Inače, u prostoriji je bio pisaći sto, sto
za robu, dva pulta i jedan orman. Jedan ormančić je visio na zidu.
— Šta je unutra? — pokaza Arnt na taj zidni ormančić.
— Nekoliko flaša i čaša — kratko odgovori žena.
— Drugo ništa?
— Ne, a i šta bi se još moglo smestiti u tako mali ormančić?
— Pa, da vam kažem: zvonce. — Čemu ono služi?
Gospođa Zajdelman se trže.
— To ja ne znam — reče nesigurno. — Mora da je bilo tu pre nego
što smo se mi uselili.
— Pa vi ste ovu kuću sami gradili, kako su mi u selu pričali. Kako
onda može zvonce biti tu od ranije? Otvorite!
— Nemam ključ od tog ormara.
— Čudnovato. A mi nemamo vremena da dovedemo bravara.
Arnt uze od Vunderliha jak lovački nož i njime razvali vrata
ormančića. Pred sobom ugledaše zvonce, i sprovodnike, iste onakve
kao i u sobi čuvara Laubea.
— Tačno — potvrdi komesar. — Ovaj sprovodnik pokreće
čuvarevo zvonce, a njegov sprovodnik deluje na ovo zvonce |ovde.
Nije potrebno uopšte ni probati. Ali mora da je bilo veoma teško obe
žice sprovesti ispod zemlje do rudničkog čuvara. Kako su ih mogli
položiti, a da to niko ne primeti?
— Nisu ih polagali, nego provukli — izjavi Arnt, kome je bilo
upućeno komesarovo pitanje.
— Kako to mislite? To je ipak isto.

333
 — O, ne! Polaganje voda u zemlju svakako bi palo u oči. Ali oni su
ga provukli, kroz jednu prostoriju koja je već postojala.
— Znači, vi pretpostavljate da odavde polazi nekakav napušteni
potkop prema rudniku uglja, i do čuvara Laubea.
— Da, tako mislim — potvrdi Arnt. — I sumnjam da se varam.
On značajno pogleda komesara, a onda se opet obrati ženi:
— Ima li ovde kakav podzemni hodnik?
— Nema.
— Vi lažete!
Gospođa Zajdelman pocrvene, ali je ćutala. Stoga je Arnt smatrao
da treba da je ozbiljno upozori.
— Vi izgleda ne znate u kakvoj se situaciji nalazite. Porodica
Zajdelman je sa mnogo razloga okrivljena za teške zločine. Ako ste
učestvovali u onome što su učinili vaš muž, vaš dever i vaš sin, onda
će kazna i vas stići. Prema tome, odmerite svoje odgovore! Sad hoću
da znam, koja se prostorija nalazi iza ove sobe, mislim iza zida na
kome visi zidni ormančić!
— Podrumsko stepenište — reče žena drhtavim glasom.
— Lepo. Mislim da je moje predviđanje tačno. Ali, gospodine
komesare, bilo bi dobro da su ovde čipke koje ste pronašli kod
Eduarda Hauzera.
Činovnik se nasmeši.
— Verujte, na to nisam mislio? Ali, evo, ovde su čipke i parče
konca.
Komesar otkopča ogrtač i kaput i pruži ih Arntu.
— Vrlo dobro! — reče Arnt. — A sad, gospođo Zajdelman, moramo
vam postaviti veoma važno pitanje. Postoji li ovde možda kakvo tajno
skrovište?
— Zašto skrovište? — upita ona. — Ne znam ja ni za kakvo
skrovište.
— Onda se opet moramo sami pomoći.
Arnt se pope na stolicu, skinu poznatu sliku, i iz rupe na zidu
izvuče kutiju sa značajnom sadržinom.

334
 Žena, koja se dotad držala neobično kruto i odbojno, vidljivo se
uplaši.
— Vidite, — reče Arnt — ovde je klupče crnog konca.
On siđe sa stolice, a komesar uporedi konac. Bio je isti kao i onaj
na šavu Hauzerovog kaputa.
— A sad da vidimo i čipke! — navaljivao je činovnik sa
razumljivim nestrpljenjem.
Već je digao ruku da skine poklopac s kutije, kad mu neko blago
gurnu ruku.
— Oprostite, gospodine komesare! Najpre, da vas nešto upitam!
— javi se Arnt.
Začuđen, činovnik pogleda govornika.
— Molim!
— Sad bih nekoliko minuta vašeg vremena hteo da iskoristim za
jednu svoju ličnu stvar. Ali to nije za svačije uši. Smem li vas zamoliti
da pođete sa mnom u drugu sobu?
Komesar klimnu glavom i pođe za Arntom, pošto je stražarima
dao uputstvo da gospođu Zajdelman ni za trenutak ne ispuštaju iz
vida. Na jedan znak detektiva i šumar iziđe napolje.
Zaista sam radoznao, gospodine Arnte, obrati se činovnik
detektivu.
Arnt poče da govori. Glas mu je lako podrhtavao od uzbuđenja.
— Nedavno, kad sam bio kod vas, prećutao sam jednu pojedinost,
pojedinost koja, naravno, nije važna za vlast, ali je za mene od
najvećeg značaja. Kad sam pre nekoliko dana prisluškivao razgovor
Zajdelmanovih, primetio sam da su iz skloništa izvadili ne samo
gomilu čipaka nego i drugi jedan predmet: jednu zlatnu grivnu.
— Tako, dakle! I šta još? Ne vidim u tome ništa naročito.
— Ali ja vidim! Jer ta narukvica, i istorija koja je s njom u vezi,
povod su što sam sada ovde, na ovom mestu. .
Iskreno čuđenje ukaza se na komesarovom licu. Međutim,
detektiv nastavi svoju priču.

335
 — Ta grivna je vezana za najkobniji događaj mog detinjstva. Zbog
tog ukrasa je moja majka nevina dospela u zatvor, i tamo umrla od
tuge i očajanja.
Arnt ućuta, a komesar je bio dovoljno taktičan da to ćutanje ne
poremeti.
— Kad sam se odlučio da postanem detektiv — produži Arnt malo
posle — na to me je navela, pre svega želja da sa uspomene na svoju
majku skinem tešku ljagu. I vi sada možete zamisliti osećanja koja su
me obuzela, kada sam najednom u rukama Zajdelmanovih ugledao tu
grivnu, taj dokaz nevinosti moje majke.
Izgledalo je da komesar duboko razmišlja.
— Vi ste poznavali taj ukras po viđenju?
— Ne. Već po tačnom opisu. Grivna je neobična i ne može biti
zabune.
— Koliko je stara ta stvar?
— Dvadeset jednu godinu.
— Bilo je to u početku mog službovanja, i ja se nejasno sećam
takvog jednog slučaja. Samo mi je stvarno ime Arnt.
— Može biti. Ime Arnt sam dobio tek docnije, od svog poočima.
Poreklom sam Hauzer.
Činovnik se iznenadi. I šumar se čudio.
— Hauzer? — upita komesar. — Da, sad mi je jasno. Molim vas,
ispričajte mi sve još jednom opširno.
Arnt ispuni komesarov zahtev. I kad su posle četvrt sata ponovo
ušli u sobu, gde je još na stolu stajala kutija, komesarove oči su sijale
od dubokog uzbuđenja.
Ćutke je prišao stolu, otvorio kutiju i izvadio iz Nje grivnu, ali tako
da to gospođa Zajdelman nije mogla videti. Pošto ju je posmatrao neko
vreme, pri čemu je više puta klimnuo glavom, kao da potvrđuje,
najednom se obrati ženi.
— Kome pripada ova grivna?
Oči gospođe Zajdelman se široko otvoriše. Od iznenađenja nije
izgovorila ni reč; a to iznenađenje je izgledalo pravo, ne pretvorno.

336
 — Dakle. Kome pripada ova grivna? — ponovi činovnik svoje
pitanje.
— Meni — izgovori žena polako, muž mi je tu grivnu poklonio pre
mnogo godina. Ali ne, neće biti, jer mi je ukradena već sutradan!
— Uverite se dobro!
Činovnik joj dade grivnu u ruku. Ona je brižljivo razgleda.
— Moje je vlasništvo — izjavi sigurno. — Mora da je odavno
sakrivena ovde.
— A kako je niste pronašli? Ni vi, recimo, prilikom velikog
spremanja?
— Ne, ni onda ne. Bilo mi je strogo zabranjeno da dodirnem sliku
na zidu, a posluga uopšte nije smela kročiti u privatnu kancelariju. Moj
muž je veoma strog u takvim stvarima. Zbilja nisam znala da je
narukvica tu.
— Znate li vi ko vam je ukrao ovu grivnu? — upita komesar.
— Jedna pomoćnica u našoj kući. Zbog toga je otišla u zatvor.
— I vi zaista ne slutite pravo stanje stvari?
— Kakvo stanje stvari? — upita začuđeno.
Na ženi se videlo da govori istinu.
— Pa, onda ću vam objasniti ceo slučaj. Ovaj nakit uopšte nikad
nije bio ukraden. Vaš muž ga je kradom sklonio, da bi osumnjičio vašu
pomoćnicu, i da bi je unesrećio. Bilo je to odvratno delo osvete s
njegove strane, jer se ta žena odupirala njegovom navaljivanju.
Pri ovim okrutnim rečima žena pokleknu i zatvori oči.
— To... to ne može biti istina!
— To je istina. Poznajete li ovog čoveka kraj mene? To je sin one
jadne žene koju je vaš nesavesni muž oterao u sramotu i smrt. Njemu
možemo zahvaliti što je najzad na svetlost dana izišla istina o ovoj i o
drugim stvarima. Uopšte, izgleda da su ovakve prevare uobičajene u
vašoj kući. Upravo nedavno je vaš sin Fric podneo krivu optužbu
protiv jednog ovdašnjeg čestitog stanovnika, da bi ovaj dospeo iza
katanca. Da je taj mladi čovek nevin, evo, ovde imamo dokaz. Molim
vas, kolega, da sravnimo čipke!

337
 Pokazalo se da se mustra slaže i da se oba komada tačno uklapaju
na mestu gde su presečena.
— Vi danas slavite jedan trijumf za drugim — izjavi komesar i
steže Arntu ruku. — Tačno je onako kako ste kazali: Fric Zajdelman je
sirotom Hauzeru ušio čipke u kaput, i tada mladića, koji o tome nije
imao ni pojma, poslao preko granice, kako bi na taj način uništio svog
rivala kod gospođice Hofman.
— Fric? Moj Fric je to učinio? — jauknu žena. —; Ne, ne, to nije
istina! On će dokazati svoju nevinost!
— To će biti teško — progunđa šumar, koji je sve te događaje u
Zajdelmanovoj kući pratio s ozlojeđenim ćutanjem. — Prvo, on je
izobličen, a drugo, đavo ga je sigurno već...
Komesar rukom dade znak starome da ućuti. Ovaj shvati šta to
znači. Gospođu Zajdelman nije trebalo pre vremena obavestiti o
verovatnoj sudbini njenog sina.
Nastalo je neugodno ćutanje, dok komesar opet ne loče razgovor.
— Smatram da bi bilo najispravnije, već i zbog gospođe, da trgovca
Martina Zajdelmana saslušamo na licu mesta u vezi sa čipkama, sa
grivnom i sa... pa, sa stvarima, koje će se još pronaći. Šta vi mislite,
kolega? Najradije bih Zajdelmana ovamo doveo.
— Ako se to može učiniti bez opasnosti, i ja sam za to — uzvrati
Arnt.
— Poslaću u mlin čoveka, koji mi ovde stoji na raspolaganju, a
odrediću četvoricu drugih za pratnju. Na taj način zarobljenik ne može
pobeći.
— Niti ga uz put može ko osloboditi?
— Ko bi se usudio? Pa, krijumčari su pohvatani.
— Hm. Pitanje je da li su svi. No, svejedno! Ne mogu vam ja
naređivati šta ćete raditi, gospodine komesare.
— Dobro. Poslaću po Zajdelmana.
Činovnik dade jednom policajcu određena uputstva i skloni čipke,
konac i grivnu.
U međuvremenu Arnt je pogledao stvari na pisaćem stolu.
Prelistavao je svakojake hartije, koje su ležale okolo, i najednom se

338
trže. U ruke mu dospe nekoliko crteža s jednom zabeleškom. Crteži su
nosili oznaku „Vilhelmi“, a na cedulji su bila uputstva za kućne tkače,
koji će izrađivati ovakve tkanine.
— Pogledajte ovaj dokaz ovde — reče Arnt — da je Vilhelmi radio
potpuno samoinicijativno, i da je napravio dobre crteže. Zajdelmanu
nije bilo ni nakraj pameti da ove mustre baci kao neupotrebljive.
Njegove zamerke su počivale na laži i prevari. Vilhelmi je ispravan.
Radovaće se kad to čuje. A sad, pogledajmo dalje!
Pošli su u podrum. Za osvetljenje je služila Arntova lampa i
mlinarov fenjer, koji je nosio jedan od komesarovih ljudi.
Arnt prvi siđe niza stepenice, pažljivo osvetljavajući zidove. Posle
nekoliko koraka zastade.
— Pogledajte: ovde iz zida izlaze dve žice i idu naniže, u podrum!
Treba samo ići pored njih, pa ćemo naći potkop.
Dospeli su ;u podrum, a žice su ih vodile vratima kroz koja je
Zajdelman verovatno imao običaj da izlazi kad god bi Laubeovo
zvonce pozvalo šumsku utvaru na razgovor.
Arnt se obrati ženi:
— Kuda vode ova vrata?
— Ne znam.
— Zaista ne znate?
— Nikad nisam imala ključ od njih. A moj muž je zabranio da se
raspitujem za takve stvari, ili čak da krišom istražujem.
— Onda će ovde sekira morati da pomogne.
Jedan radnik na silu otvori vrata. Pred ljudima je zjapio mračni
potkop.
— Eto, tu je ono što tražimo — reče Arnt.
— Zar stvarno nikad niste bili u ovom hodniku, gospođo
Zajdelman?
— Nikad.
— Onda sigurno ne znate ni to šta se nalazi ovde, u ovom sanduku?
— Ne znam.
— Dobro. Pogledajmo!

339
 Arnt podiže poklopac i izvuče sadržinu.
— Lep poklon! — reče šumar, koji se primakao sanduku. — Pa to
je čitava lopovska i krijumčarska oprema. Ko bi to tražio kod otmenih
Zajdelmana!
Žena se okrenu u stranu. Nije htela da vidi ništa od svega toga.
— Perike i veštačke brade — produži Vunderlih. — Crne maske,
krevetski čaršavi — ah, rođače Arnte, ta pogledajte malo!
— Čaršavi su bili obeleženi sa M. T. Kad Arnt izvuče i poslednji i
raširi ga, Vunderlih kriknu od, zadovoljstva.
— Evo, tačno je! Ovde je otcepljen ugao, koji smo našli u šumi.
Jedno slovo je ostalo na našem komadu, a drugo je evo ovde — nema
nikakve sumnje. T. M. Margareta Tronih. Tako glasi devojačko ime
gospođe Zajdelman. Dokaz je tu: Jedan od dvojice Zajdelmana je ubio
pograničnog oficira!
Tada se žena nečujno sruši.
— Pala je u nesvest — reče Arnt, koji se sagnuo nad nju. —
Gospodine komesare, predlažem da vašeg poslednjeg policajca
ostavimo ovde da stražari kraj vrata i kraj onesvešćene žene. A mi
ćemo se spustiti u potkop, ako nam to dozvole podzemni gasovi.
Hajdemo, gospodo!
Put je bio sasvim prohodan; vazduh, začudo, nije bio zagušljiv i
obe lampe su gorele mirno i postojanog i davale dovoljno svetlosti.
— Izgleda mi da Su gasovi otišli drugim pravcem, s one strane
eksplozije — reče komesar posle nekog vremena.
— Svakako — odgovori Arnt.
— Ali još nismo sigurni.
— Pa, ipak! Mislim da ćemo za kratko vreme — stoj! Čujete li
nešto?
Zastali su. Čuo se neki čudan glas.
— Ovo zvuči kao da zavija ranjena zver — reče Vunderlih.
— Ne, — usprotivi se Arnt — to je ječanje čoveka u najtežim
samrtničkim mukama.
— Gospode bože! Onda su to unesrećeni rudari!

340
 — Teško. Nismo još tako blizu rudnika. Bože moj! Verovao sam da
je mrtav! Ali ovo može biti samo Fric Zajdelman — šumska utvara!
Požurimo!
Ljudi su grabili napred. Ječanje je postepeno prelazilo u urlanje.
Glas je već bio promukao, i podzemnu prostoriju ispunjavao je
neiskazivim užasom.
— Pomoć, pomoć! — odjekivalo je. Čovek koji je ovako vikao
morao se nalaziti u najvećoj nevolji, ili trpeti najstrašnije muke. Potom
je urlanje prešlo u jaukanje.
Arnt je malo odmakao ispred ostalih. Ali je morao stati. Nije mogao
dalje, jer je potkop bio zatrpan. Tako su ga ostali stigli.
Arnt osvetli pod i uzviknu od užasa.
— Gospode! Zatrpan.
— Do grudi! — dodade šumar. — A lice se nadulo i poplavilo, da
se gotovo ne može poznati.
— Brzo ovamo, dajte budak i lopatu! — naredi detektiv.
Bez reči poče se otkopavati. Zemlja, osulina i kamenje poleteše na
sve strane. Nesrećnik je zanemeo, onesvestio se.
Trebalo je gotovo pola časa dok nisu oslobodili telo. A onda se
odmah nad spasioce nadnela velika opasnost.
— Pažnja! — upozori ih jedan radnik. — Stena se lomi! Natrag!
Natrag!
Podigli su obamrlog i jurnuli natrag od mesta nesreće. Zaustavili
su se tek kad su bili sigurni da im potkop ponovo pruža sigurnost.
Tamo su položili zatrpanog i osvetlili njegovo lice.
— Otečen i modar — ponovi šumar.
— Da, grozno izgleda — potvrdi Arnt. — Ali ipak raspoznajem
šumsku utvaru, već po odelu. Ovo je Fric Zajdelman. Masku, koju je
nosio kao šumska utvara, sigurno je skinuo u bekstvu. Još diše; ali je s
njim ipak svršeno. Noge i donji deo tela su mu zgnječeni.
— A to je on vama bio namenio! — promrmlja šumar. — Da, da,
tako je to u životu.
On se okrenu u stranu. Tad mu Arnt stavi ruku na rame.

341
 — Idite, molim vas, napred, rođače Vunderlihe, i kažite policajcu
da se sa ženom povuče u kancelariju! Moramo nastojati da
povređenog smestimo u kuću, a hteo bih da je poštedimo patnje da
svog sina gleda kako umire na ovakav način.
— Hm. Možda ste u pravu.
— Uostalom, poslednji svesni trenuci ovog zločinca pripadaju
nama. Ne znamo hoće li otac još nešto priznati. Stoga, iz
predostrožnosti, moramo nastojati da saznamo nešto od sina.
Vunderlih ode. Ostali sačekaše koliko je potrebno da žena napusti
potkop, a onda su hteli da ranjenika unesu u kuću. Fric Zajdelman
najednom kriknu tako užasno, da se svi uplašeno trgoše. On je ležao
mirno i nepokretno, ali otvorenih očiju. Pogled mu je izražavao
strahovitu patnju. Škrgutao je zubima. Bio je kadar da ispusti još samo
taj krik; više nije imao snage.
— On je pri svesti. — tiho reče komesar. — Da li će nas poznati?
Arnt se spusti na kolena kraj povređenog.
— Znate li gde ste?
Fric je pomerao modre usne, ali nije izgovorio ni reč.
— Odgovorite pokretom glave! Da li me čujete?
Lako je klimnuo glavom.
— Možete li se setiti svega što se desilo?
Opet klimanje.
— Ostalo vam je da živite samo još nekoliko trenutaka. Nemojte
kao okoreli grešnik otići s ovoga sveta! Znamo sve, i to da ste vi i vaš
otac bili šumske utvare. Odgovorite mi još samo na neka pitanja: jeste
li vi Eduardu Hauzeru ušili čipke u kaput da biste ga osumnjičili?
Umirući ponovo potvrdi glavom.
Arnt brzo izmeni nekoliko reči s komesarom. Tada poslaše jednog
radnika da pažljivo obavesti gospođu Zajdelman o sudbini njenog
sina.
Potom se detektiv opet obrati šumskoj utvari.
— Kako stoji stvar s vašom majkom? U kojoj meri je ona bila
upoznata sa vašom delatnošću i delatnošću vašeg oca.

342
 Usne ranjenika pokušaše da izgovore nekoliko reči. Glavom je
nemarno klatio tamo-amo. Videlo se da Fric Zajdelman ulaže najveće
napore da bi odgovorio na ovo pitanje.
— Ona... ne... kriva! — najednom je s mukom izgovorio.
Svi su začuđeno slušali. Niko nije očekivao da će od njega čuti
ijednu reč. Ljubav prema majci je, možda, kao jedino plemenito
osećanje, bila u njemu duboko usađena.
— Razumete li šta kažem? — komesar je, s obzirom na ovaj
preokret, odmah počeo pravo saslušavanje.
Fric Zajdelman klimnu glavom.
— Vi ste bili šumska utvara? — glasilo je sledeće pitanje.
— Da.
— Vi i vaš otac?
— Da.
— A vaš stric, rentijer Avgust Zajdelman, bio je u sve upućen.
Klimanje glavom.
— Vaš otac je u blizini šumarske kuće ubio jednog pograničnog
službenika?
— Ja... to... učinio — čulo se tiho ali sigurno.
— Optužujete samog sebe? Verovatno hoćete da spasete oca.
Pomislite da se nalazite na ivici groba i priznajte istinu. Vaš otac je to
učinio?
Fric Zajdelman zaklopi oči. Nije odgovorio.
— Dobro — produži komesar — znam na čemu sam.
— Među stvarima vašeg oca nađena je jedna grivna, zlatna grivna,
u obliku dve zmije obavijene jedna oko druge. Sećate li se te grivne.
Fric ponovo klimnu glavom.
— Pre više godina okrivljena je jedna pomoćnica u vašoj kući da
je ukrala taj nakit. Je li tačno da je ta žena bila neopravdano okrivljena,
samo da bi joj se vaš otac osvetio?
— Da.
Arnt sasluša ovo priznanje s neopisanim osećanjima. Došlo mu je
da zaplače, a u isto vreme da glasno uzvikne: Majko...!

343
 Ali komesar prekide saslušavanje. Video je kako se glava Frica
Zajdelmana naglo zabaci unazad. Oči je opet zaklopio. Sad je
samrtniku poteklo na usta nekoliko crvenih kapi, a za njima je grunula
bujica krvi.
Svi su nemo gledali unakaženo telo, koje se trzalo. Potom se telo
ispružilo; poslednje prigušeno krkljanje — i sve je bilo svršeno.
— Fric Zajdelman je mrtav — reče komesar posle kratkog ćutanja.
— Bio je zločinac, ali je njegovo priznanje umnogome popravilo ono
što je u životu skrivio.
Šumar iz poštovanja pred smrću skinu šešir.
I ostali su neko vreme proveli u ćutanju, dok ne čuše korake koji
su se približavali potkopu.
Bio je to jedan od policajaca koji su ostali u mlinu.
— Šta se desilo? — upita komesar.
U stavu mirno čovek podnese izveštaj.
— Gospodin komesar je naredio da trgovca Martina Zajdelmana
dovedemo ovamo vezanog. Mi smo postupili prema tom naređenju,
iako smo se dvoumili. Pred mlinom se skupila razjarena masa sveta,
koja je izvikivala pretnje protiv Zajdelmana. Bili su to ljudi iz sela, koji
su se skupili privučeni eksplozijom, očigledno siromašni tkači. Kad
smo sa uhapšenikom izišli napolje, masa se razmakla, ali je krenula za
nama i najzad nas opkolila. Pojedinci su vikali da tog lupeža moramo
na mestu obesiti. Opominjali smo ih da ćute. Ništa nije vredelo. Tada
smo izvukli sablje. To je, izgleda, pomoglo. Ali sledećeg trenutka neko
je opalio. Uhapšenik je zaječao i stropoštao se na zemlju. Revolverski
metak ga je pogodio u leđa i svakako otišao pravo u srce. Bio je na
mestu mrtav. Nismo ništa propustili i izvršili smo nekoliko hapšenja,
ali dosad u masi nije mogao biti pronađen niko ko bi imao vatreno
oružje.
Ljudi se zgledaše.
— Tako mu i treba — izjavi Arnt.
— Tako brzu smrt taj lupež nije zaslužio — progunđa šumar.
Ali komesar dade znak policajcu da ide.

344
 — Dobro je. Ovaj slučaj ću dalje ispitivati. — Tada se okrenu
svojim pratiocima. — Hajdemo da mrtvaca odnesemo u njegov stan!
Sad ga može videti i majka, koju je na samrti odbranio i sačuvao od
zatvora.

345
 BOLjI LjUDI, BOLjA VREMENA

Kad su se sledećeg jutra otvorila vrata zatvoreničkih ćelija, i kad

su zatvorenici primili svoju jutarnju čorbu, Eduard Hauzer se veoma
začudio kad mu je nadzornik poverljivo stavio ruku na rame.
— Svoju supu ćete danas jesti kod mene.
— Zašto?
— To ćete već čuti. Hodite!
Kad je Eduard ušao u činovnikov stan, oteo mu se uzvik radosnog
iznenađenja.
— Anđelika, ti si ovde?
— Eduarde.. . ti?
Anđelika je bila sama u sobi, i pošto nadzornik nije ušao unutra,
dvoje mladih ostadoše nasamo. Anđelika zagrli Eduarda i spusti glavu
na njegove grudi.
— Ah, koliko sam straha zbog tebe pretrpela! — požali se ona.
— I ja zbog tebe!
— A zbog sebe samog?
— Ne zbog sebe. Za sebe nije trebalo da se brinem, jer sam nevin.
Ali ti si pucala na Zajdelmana. Gospode bože, šta će iz toga proizići?
— Ništa neće proizići, bar ništa rđavo — čuše glas sa vrata.
Njih dvoje se razdvojiše. Tada spaziše da u sobi stoji onaj koji se
neočekivano umešao u njihov razgovor. Bio je to stari šumar
Vunderlih. Njegovo lice blistalo je od radosti i pruži ruku Eduardu i
Anđeliki.
— Moja najiskrenija čestitanja! — uzviknu on.
Gledali su ga začuđeno ne shvatajući ništa.
— Čestitanja? — upita najzad Eduard.
— A zašto? — raspitivala se i Anđelika.
Šumar sa širokim osmehom pokaza iza sebe.

346
 — To će vam saopštiti ovaj gospodin! On je pozvan za to.
On pokaza na komesara, koji je upravo ušao u sobu.
— Radujem se što vam mogu doneti dobru vest — poče činovnik.
— Vaša nevinost je dokazana. Ispostavilo se da se Fric Zajdelman, koji
je vas, Eduarde Hauzeru, okrivio za krijumčarenje, krišom uvukao u
vašu sobu i ušio čipke u vaš kaput.
— O, taj...
Iz Anđelikinih očiju sevala je mržnja.
— Nemojte se više parničiti s njim — ozbiljno reče komesar. —
Već je primio svoju kaznu.
— Svoju kaznu?
— Da. On je mrtav.
— Mrtav? — izgovoriše oboje uglas.
— Da, da — brundao je duboki bas starog Vunderliha — s
pravdom nema šale.
— Mislim — reče činovnik — da vam čika šumar sve to može
objasniti i ispričati mnogo bolje nego ja. Zato se neću zadržavati, već
samo da vam službeno saopštim: oboje ste slobodni. Ovde su službena
rešenja o tome.
— Slobodni? — zamuca Anđelika. — Kako to?
— Pa, mladi gospodin Hauzer je nevin, kao što rekoh, a izvršilac
pravde imao je razumevanja za malu gospođicu i njenu prenagljenost.
Komesar im pruži ruku i pokaza glavom na starog Vunderliha.
— Uostalom, gospodo moja, čika šumar je izmolio da vam on to
sve izloži. A ja smatram da je taj zadatak u najboljim rukama. Vidite da
je već postao nestrpljiv — a dole čekaju saonice.
Na groblju, koje je bilo na brežuljku izvan okružnog mesta, u
dubokom snegu, pred jednom zavejanom humkom, klečao je čovek
visokog rasta. U ruci je držao skroman buket ljupkih visibaba, prvo
cveće godine, koje je raslo u malom planinskom mestu.
Dugo je taj čovek ostao tako u nemoj predanosti. Onda ustade,
desnom rukom očisti sneg sa groba tamo gde leži glava i obazrivo
položi buket na zemlju, kao da se plaši da zaspalu ne probudi.
— Majko, jesi li zadovoljna svojim sinom?

347
 Ogromne izmene su se dogodile u Hoentalu. A one su najvećim
delom bile delo jednog čoveka. Franc Arnt je napustio svoj detektivski
posao, pošto je izvršio svoj životni zadatak — da spase čast mrtve
majke, i da svoje rodno mesto oslobodi mučenja i šumske utvare. Ali
je još bila bodra njegova težnja da pomaže nevoljnim ljudima.
Godinama je to činio goneći zločince, a sad je svoju naklonost
siromašnim ispoljavao na drugi način.
— Vi sad znate da smo rođaci — poče on jednoga dana u kući
porodice Hauzer, koja ga je poštovala kao svog zaštitnika. — Ja sam u
stvari vaš rođak, a ne rođak starog Vunderliha. Hajdemo da sednemo
i posavetujemo se o budućnosti.
Hauzerovi nisu čekali da im se to dvaput kaže. Poređali su se oko
stola u maloj tkačkoj kolibi i rođak uze reč.
— Pa, Eduarde, jesi li se izrazgovarao sa susedom Hofmanom?
— Dobro izrazgovarao — uzvrati Eduard, a njegove blistave oči su
odavale ishod razgovora. — Otac Hofman je kao preobraćen. Obećao
mi je da će Anđelika biti moja žena. Samo još moramo čekati dok ne
budem kadar da hranim svoju ženu.
— Dobro — saglasi se Arnt. — To je i moje mišljenje. Za ženidbu
još imate vremena. Ali veridbu bismo ipak mogli proslaviti. Tim
povodom već najavljujem svoj poklon. Vlast je zaplenila celokupnu
imovinu Zajdelmanovih. Nekretninu i radnju trebalo je prodati na
doboš. To sam sprečio, i firmu, zajedno sa nekretninom, kupio veoma
povoljno. Ali s tim ne mogu početi ništa; ja se u tkanje uopšte ne
razumem. Kako bi bilo, Eduarde, da ti vodiš firmu u moje ime? Ako u
tome uspeš, na dan svadbe ću ti kuću i radnju predati u vlasništvo.
Onda ćeš biti gotov čovek.
Ovom velikodušnom predlogu sledilo je najpre uzbuđeno ćutanje.
Prevelik je bio uspon, kojim je naglo krenuo život siromašnih tkača,
da bi se odmah snašli. A tada se razleže usklik radosti. Uz to još i
veridba, krunisana sporazumom između Arnta i Hauzerovih.
Otac Hauzer treba da uputi sina u sve tajne tkanja. Eduard treba
da uđe u sve poslove, kako bi na dan venčanja mogao potpuno
preuzeti firmu. I on i Anđelika bili su izvan sebe od sreće i blaženstva.

348
 Arnt je postavio još jedan uslov, koji je služio na čast njegovoj
humanosti. Odredio je doživotnu malu rentu Zajdelmanovoj udovici.
Ta žena, manje ili više kriva za nedela svojih bližnjih, nije trebalo da
propadne u nevolji i bedi.
— Sud ju je oslobodio — izjavi Arnt. — Onda joj ni mi nećemo
suditi. — U stvari, ona je dovoljno kažnjena.
Ona je zaista izgubila sve, muža, sina, ime, imovinu, sve. Ni njen
dever, rentijer Avgust Zajdelman, više nije postojao. Na dan velikog
rušenja graničari su ga našli obešenog u šumi. Postao je žrtva vlastitih
smicalica, kao i Zajdelman, otac i sin, i kao Špengler — Mihalovski, koji
je u bolnici podlegao povredama. Pravdi je samo umakao stražar
Laube. Sigurno je uspeo da pređe preko granice. O njemu se više nikad
ništa nije čulo. Njegova žena i deca su takođe nestali iz okoline; kuda,
to niko nije znao da kaže.
Ipak je slučaj šumske utvare i njenih saučesnika još dugo
zapošljavao sudove.
Protiv braće Vilhelmija, crtača i mlinara, nije uopšte pokretan
postupak, pošto su oni, u smislu zakona, pokazali „delotvorno
kajanje“. Mlinaru je čak pripala obećana nagrada. Ali su krijumčari iz
mesta, među njima i Šulce i momak sa vagoneta, morali odgovarati
zbog učešća u mračnim smicalicama šumske utvare. Ali su i oni brzo
oslobođeni, jer su dokazali da su grešili pod grubim pritiskom. Opet
se Arnt založio za njih, i najzad za sve njih izdejstvovao pomilovanje.
Za sve to čestitom Arntu zahvaljivao se ceo Hoental. Kad bi
prolazio kroz mesto, svako je skidao kapu ili šešir pred spasiocem i
dobrotvorom cele okoline.
Kao dobrotvor siromašnih brđana, pokazao se on i dalje. On je bio
taj koji je u svoje ruke uzeo Eduarda Hauzera, novog vlasnika firme
Zajdelman i sin, koja je prestala da postoji, i poučavao ga o dužnostima
posrednika za kućne tkače.
— Ne zaboravi nikad — rekao mu je — da si i ti jednom bio jedan
od onih koji su za oskudnu nagradu morali raditi za drugoga. Kad
budeš davao porudžbine, kad budeš plaćao, ceni uloženi rad. Koliko je
u tvojoj moći, osiguraj život dostojan čoveka onima koji svoju radnu
snagu daju za tvoje preduzeće. Ti treba da živiš, ali treba i drugima da

349
omogućiš da žive. Tako ćeš ispuniti svoj životni zadatak, i pomoći da
jedno zadovoljno pokolenje živi na tlu tvoje brđanske domovine.
A Arnt nije samo drugima propovedao tu mudrost. On se i sam nje
držao.
Posle rušenja rudnika, baron fon Vildštajn je izjavio da ne želi
ponovo da osposobljava upola zatrpani rudnik. Hteo je da rasturi okno
„Božji blagoslov“. Tad ga je Arnt posetio, i ponudio mu određenu svotu
za preduzeće takvo kakvo je.
Baron je pokušao da pregovara. Ali se Arnt u to nije upuštao, s
obrazloženjem da jedan rudnik, od koga su dignute ruke, može da kupi
samo jevtino, ili ga uopšte ne kupi. Tada baron popusti i rudnik pređe
u Arntovo vlasništvo.
Umešni čovek, koji je već i sam imao dosta sredstava, umeo je da
pribavi potreban kapital i na drugoj strani, i tako je za siromašne ljude
u Hoentalu najednom bilo posla u izobilju. Okno je raščišćeno i voda
ispumpana, a posle godinu dana rudari su ponovo sišli pod zemlju.
Dimnjaci su se pušili, iz otkopa su ponovo narastale gomile uglja, i
crno zlato je izlazilo na svetlost dana.
Sve kao nekad. Promenjeno je samo jedno: radnici su krajem
nedelje primali pristojnu platu, tako da su sa svojim skromnim
zahtevima mogli živeti.
Jedna jedina godina bila je dovoljna da se ostvari taj snažni
preokret. Sad se obistinila reč starog Vunderliha. Bilo je pravo
zadovoljstvo živeti u malom brdskom mestu. Svuda radni ljudi, s
veselim, zadovoljnim licima, svuda ljudi koji sa ljubavlju i
poštovanjem govore o Francu Arntu i Eduardu Hauzeru.
Samo jedan čovek je ovim prilikama imao nešto da zameri. Bio je
to šumar Vunderlih, koji je zajedno sa svojom Barbarom, bio veoma
ponosan što je strancu, koji je doneo sreću, u svoje vreme prvi širom
otvorio vrata.
— Gospodine rođače, — rekao je on jednog dana Arntu, jer ga je i
dalje tako oslovljavao — vi ste pravi Antihrist, to vam mora svako
priznati. I vi ste dobar, silan čovek. Samo mi se jedno kod vas ne sviđa.
— A šta to?

350
 — Trebalo bi da se ugledate na Eduarda Hauzera. Mladić je
dorastao svojim dužnostima i zadacima. Sa svom ozbiljnošću on već
misli na to da Anđeliku, koja ga obožava i mazi, uvede kao suprugu u
kuću Zajdelmanovih. A vi još tumarate unaokolo kao sumorni neženja.
To mi se ne dopada.
Arnt se nasmeja.
— Ni meni, Vunderlih, i zato sam se osvrtao za devojkama
okružnog mesta. Pre ili posle, predstaviću vam izabranicu svoga srca.
Ako vam se svidi, onda će se u novu kuću, koju ću zidati na rudničkom
zemljištu, uskoro useliti njena domaćica.
Tako je rekao Arnt, i tako se dogodilo. Postao je srećan čovek
među mnogima koje je usrećila njegova težnja i njegovo delo.
Zakopana u tamnu prošlost, ležala su vremena kada su stanovnici
Hoentala živeli pod pritiskom strašnih prestupnika, i samo je retko
poneko pričao o tim danima, o užasu, i strahu, i o zagonetnoj, pa ipak
razobličenoj šumskoj utvari.

- KRAJ -

351