1

“PLAVA PTICA”
Knj. 21

Karl Maj
SIN LOVCA NA MEDVEDE

Nepregledna prostranstva Divljeg zapada —

devičanski predeli koje još naseljava ponosna
indijanska rasa, gde krstare lovci što teže životu u
punoj slobodi, ali gde i nitkovi ovih boja vide priliku
za postizanje svojih mračnih ciljeva — našla su u Karlu
Maju jednog od svojih najboljih opisivača; taj svet
oštro suprotstavljenih moralnih vrednosti — gde su
podlaci do kraja zli, a vrli zapadnjaci gotovo mitski
junaci — Karl Maj je opisivao sa epskom, gotovo
pesničkom snagom.
Pripovesti što ih je ispisivao ovaj pisac, što već
decenijama pale maštu svakog novog naraštaja, uvek
su ispunjene pustolovnim žarom, jednostavnim a
dramatičnim zapletima u kojima se junaci suočavaju s
bezbrojnim iskušenjima, ozbiljnim moralnim
poukama što uznose vrlinu a prokazuju niske nagone,
i ponesenim opisima doba i krajeva što su već odavno
prerasli u mit. “Sin lovca na medvede” bez sumnje je
jedna od najdramatičnijih pripovesti u zapadnjačkom
ciklusu Karla Maja: svi dobro znani junaci ponovo su
na okupu, pre svih Vinetu, legendarni poglavica
Apača, i njegov beli pobratim, Old Šeterhend; ali i
drugi proslavljeni zapadnjaci, za koje je, takođe, ova
pustolovina u živopisnim predelima Jeloustonskog
parka, ujedno, možda, i najveća pustolovina njihovog
života.
Nagli obrti, živo izvajani likovi, moćne snage
devičanske prirode, čine ovu knjigu obrascem
dramatičnog pripovedanja.

2
 KNjIGA ZA MLADE I STARE
Knj. 21

KARL MAJ
SIN LOVCA NA
MEDVEDE
ROMAN SA DIVLjEG ZAPADA

Naslov originala
DER SOHN DES BARENJAGERS
Preveo
ILIJA KECMANOVIĆ

Ilustracije
Đ. TEODOROVIĆ
BOŽIDAR VESELINOVIĆ
MIH. S. PETROV

Sken i obrada
Solicitor
www.BalkanDownload.org

“Prosveta”
BEOGRAD 1979.

3
 SADRŽAJ

I HA TRAGU ............................................................................................................................ 5
II HOBL-FRANK .................................................................................................................. 22
III U BRVNARI ..................................................................................................................... 44
IV OLD ŠETERHEND ......................................................................................................... 58
V VINETU ............................................................................................................................... 78
VI KOD ŠOŠONA ...............................................................................................................102
VII MRKI MEDVED .......................................................................................................... 125
VIII FRANKOVA I BOBOVA PUSTOLOVINA......................................................... 145
IX BEZIMENI ...................................................................................................................... 167
X MEĐU LEŠINARIMA................................................................................................... 208
XI U VELIKOJ OPASNOSTI........................................................................................... 235
XII NA “ČELjUSTIMA PAKLA” ....................................................................................258

4
 I
NA TRAGU

Nešto prema zapadu od kraja gde se susreću tri

severnoameričke države, Dakota, Nebraska i Vajoming, jahala su
dva čoveka, čija bi pojava, na svakom drugom mestu, sasvim
sigurno izazvala opravdanu senzaciju.
Bili su vrlo različitog uzrasta. Više od dva metra visoka, figura
jednoga bila je tako mršava da je bilo strah pogledati, dok je drugi,
znatno manji, bio tako debeo da je izgledao kao burence.
Pa ipak, lica dvojice lovaca bila su u istoj visini, jer je mali jahao
na vrlo visokom, koščatom kljusetu, a dugonja sedeo na niskoj,
upadljivo slaboj mazgi. Remenje koje je debelom služilo za
uzengije jedva je stizalo životinji do trbuha, a dugonji uzengije
uopšte nisu bile potrebne, jer su njegove dugačke noge visile tako
nisko da mu je bilo dovoljno da se samo malo nagne ustranu pa da
jednom ili drugom nogom dodirne zemlju, a da se ipak ne pomeri
iz sedla.
Razume se, o nekom pravom sedlu nije moglo biti ni govora ni
kod jednog ni kod drugog, jer se sedlo maloga sastojalo od hrbata
jednog ubijenog vuka, čija se koža bila izlizala, dok je mršavi imao
pod sobom neko staro ćebe, koje je bilo tako strašno pocepano i
razderano da je on stvarno sedeo na golim leđima mazge.
I odeća obojice izgledala je preko svake mere neobično.
Dugački je imao na sebi kožne čakšire, koje su, u svakom slučaju,
bile skrojene i sašivene za nekog mnogo debljeg čoveka. Bile su mu
veoma, veoma široke. Pod naizmeničnim uticajem toplote i
hladnoće, suše i kiše, bile su se neobično skupile i zgužvale, tako da
su im doši rubovi nogavica dospevali jedva do ispod kolena
njihovoga sopstvenika. Osim toga, sijale su nekim neobičnim
masnim sjajem, prosto zato što ih je njihov sopstvenik, u svakoj
prilici, upotrebljavao umesto ručnika i umesto stolnjaka, i što je
imao običaj da obriše o nogavice sve što bi mu po prstima smetalo.
5
 Gole noge nalazile su se u kožnim cipelama, koje bi bilo vrlo
teško opisati. Izgledale su kao da ih je nosio još Metusalem1, i kao
da je posle njega svaki njihov sopstvenik prilepio na njih poneku
zakrpu. Da li su nekada videle mast ili pastu, to je bilo sasvim
nemogućno utvrditi, jer su se prelivale u svih sedam duginih boja.
Mršavo telo jahačevo bilo je u kožnoj lovačkoj košulji, na kojoj
nije bilo ni dugmadi ni sveza, te su mu se videle mrke grudi. Rukavi
su mu stizali nešto preko lakata, od kojih su se nazirale žilave,
mršave nadlaktice. Oko dugačkog vrata imao je nekakvu pamučnu
maramu. Da li je ona nekad bila bela ili crna, zelena ili žuta, crvena
ili plava, to više nije znao ni sam njen sopstvenik.
Sjaj i ukras odeće bio je svakako šešir, posađen na visoku,
šiljastu glavu. Bio je nekad siv i imao oblik zbog koga su ga
nepristojni ljudi nazivali strašilom. Možda je u prastara vremena
ukrašavao glavu nekog engleskog lorda; a posle se, po lestvicama
sudbine, spuštao sve niže i niže, dok nije najzad pao u ruke lovca iz
prerije. Ovaj nije imao ničeg zajedničkog sa ukusom lorda starog
kova; obod je smatrao potpuno suvišnim, i zato ga je jednostavno
pocepao. Samo spreda ostavio je jedno malo parče, koliko da mu
štiti oči toliko i zato da ima za što da uhvati kad hoće da skine kapu.
Osim toga, bio je mišljenja da je glavi čoveka prerije potreban
vazduh, pa je nožićem napravio na šeširu nekoliko rupa odozgo i
sa strana, tako da su se u njemu sada lepo mogli da susreću i
pozdravljaju vetrovi sa sve četiri strane sveta.
Umesto opasač, dugonja je imao debeo konopac, koji je
nekoliko puta obavio oko sebe. Za pojasom su bila dva revolvera i
jedan nož. Pored toga, o njemu je visila kesa sa kuršumima,
duvankesa, jedna sašivena mačja koža u koju je stavljao brašno,
prerijski pribor za loženje vatre i još mnogo drugih predmeta, čija
je namena bila tajna za svako neposvećeno lice. Na grudima mu je
visila, obešena o oputu, lula — ali kakva lula! Bila je sopstveno
umetničko delo lovčevo, no pošto je on već odavno izgrizao sve do

1
Metusalem, ličnost iz Biblije čuvena po svojoj dubokoj starosti; u prenosnom
smislu: prototip veoma starog čoveka. (Prim. ur.)
6
vrha, sastojala se sada samo od glave i jedne probušene grančice
od zovina drveta. Dugonja je, naime, kao strastven pušač, imao
običaj da žvaće trsku kad u luli nestane duvana.
Da bismo spasli čast lovčevu, valja nam spomenuti da se
njegova odeća nije sastojala samo od cipela, čakšira, lovačke
košulje i šešira. Nikako; imao je on i nešto što ne može svako da
ima: gumeni ogrtač; i to pravi američki, jedan od onih koji se posle
prve kiše skupe na polovinu svoje ranije dužine i širine. Pošto ga iz
ovog vrlo jednostavnog razloga više nije mogao da obuče, nosio ga
je, vrlo slikovito, obešena na jednom gajtanu o ramenu, poput
husarske kabanice. Osim toga, imao je i jedan brižljivo uvijen laso,
koji mu je padao od levog ramena do desnog kuka. Pred sobom je
držao, ukoso položenu preko krila, dugačku pušku, jednu od onih
koje, u rukama iskusna lovca, nikad ne promaše cilj.
Koliko je godina bilo ovom čoveku, to se nije moglo odrediti.
Na njegovom mršavom licu bilo je bezbroj brazda i brazdica, a ipak
mu je opšti izraz bio skoro mladalački. Kao da je iz svake brazde
virio po jedan čapkun, iz svake brazdice po jedan čapkunčić.
Uprkos borama i boricama, i uprkos negostoljubivom kraju u
kome se nalazilo, lovčevo lice bilo je sasvim glatko izbrijano, jer su
se mnogi zapadnjaci ponosili izbrijanim licem. Krupne, kao nebo
plave i široko otvorene oči su mu imale onaj oštri pogled koji
susrećemo kod mornara i kod stanovnika širokih ravnica, a koji bi
se, međutim, ipak mogao nazvati “detinjim”.
Mazga je bila, kao što spomenusmo, samo naizgled slaba; ona
je teškog, koščatog jahača nosila sa lakoćom, i ponekad bi joj čak
pravilo zadovoljstvo i da se malo uzjoguni, ali tada bi je gazda
redovno tako snažno stegao svojim dugačkim kracima da bi je brzo
prošla volja za opiranjem. Ove životinje su vrlo cenjene zbog svog
sigurnog koraka, ali su podjednako dobro poznate i po svojim
nastupima jogunluka.
Što se tiče drugog jahača, moralo je pasti u oči da i pri najljućoj
pripeci ima na leđima krzneni ogrtač. No kad bi se, pri bilo kakvom
pokretu debeljka, taj ogrtač smaknuo, pokazalo bi se da je nekako
olinjao. Imao je još samo mestimično, poneki izbledeo čuperak,
7
kao što se u beskrajnoj pustinji nađe ovde-onde, poneka bedna
oaza. Čak su mu i okovratnik i rukavi bili u tolikoj meri olinjali da
je na njima bilo mesta, većih od talira, potpuno golih. Ispod krzna
su strčale, desno i levo, ogromne postavljene čizme. Na glavi je
jahač imao panama šešir sa širokim obodom, koji mu je bio tako
velik da ga je, da bi mogao gledati, morao zabacivati daleko na
potiljak. Rukavi na ogrtaču bejahu mu tako dugački da se ruke nisu
videle. Tako je lice jahačevo ostalo jedino što se na njemu videlo;
ali je to lice bilo zaista vredno da ga čovek malo izbliže sagleda.
Takođe glatko izbrijano; nigde ni traga od brade. Rumeni
obrazi bili su tako punački da je nosić među njima mogao da čini
samo skoro bezuspešne napore da i on dođe do izražaja. Isti je
slučaj bio i sa malim, tamnim očima, duboko sakrivenim između
obraza i obrva. Njihov izraz imao je nečeg dobrodušno
prepredenog. Kao da je na celom licu stajalo napisano: “Pogledaj
me samo! Ja sam malen, lep momak, i sa mnom možeš vrlo lepo
izići nakraj; ali moraš biti dobar i razuman, inače si se u meni
prevario”.
Uto naiđe vihor i razmaknu malome krila na krznenom
ogrtaču. Tako su se ispod ogrtača mogle videti plave vunene
čakšire i ista takva bluza. Snažni pas opasivao je kožnim kaišem, za
kojim je bio zadeven, pored predmeta koje je imao i dugonja, i
jedan indijanski tomahavk.2 Zamka mu je visila spreda na sedlu, a
pored nje jedna kratka, kentaki-puška sa dve cevi, na kojoj se
videlo da je već u mnogim bitkama poslužila kao sredstvo napada
ili odbrane.
A ko su bila ta dva čoveka? Mali se zvao Jakov Pfeferkorn, a
dugonji je bilo ime Dejvid Kroners. Ako bi neko bilo kome
zapadnjaku, skvateru3 ili traperu,4 spomenuo ova dva imena, on bi,
vrteći glavom, rekao da ni reči nije čuo o dvojici lovaca. Ali to

2
Tomahavk (tomahawk), ratna sekira severnoameričkih Indijanaca. (Prim.
prev.)
3
Skvater (Squatter), naseljenik na američkom Zapadu. (Prim. ur.)
4
Traper (Traper), lovac na divljač na Divljem Zapadu. (Prim. ur.)
8
nikako nije bilo istina, jer su oni bili čuveni raspoznavači tragova i
u mnogim logorima se godinama pričalo o njihovim podvizima.
Nema mesta od Njujorka do Friska (San Franciska) i od jezera na
severu do Meksikanskog zaliva, do koga nije doprla slava ove
dvojice čuvenih ljudi savane. Ali imena Jakov Pfeferkorn i Dejvid
Kroners bila su dobro poznata samo njima dvojici. U preriji, u
prašumi, a naročito među crvenokošcima, niko vas ne pita za
kršteno ni za porodično ime; tamo svako vrlo rano dobije ime koje
odgovara njegovim doživljajima ili osobinama, a koje se vrlo brzo
raznese dalje.
Kroners je bio punokrvni Jenki5 i nisu ga zvali drugačije nego
“Dugi Dejvi”. Pfeferkorn je bio poreklom iz Nemačke, i šega su,
prema njegovom krštenom imenu Jakov i njegovom spoljašnjem
izgledu, zvali samo “Debeli Džemi”. Džemi je upravo engleski izraz
za Jakica.
Dakle, Dejvi i Džemi. Pod ta dva imena bili su svuda poznati, i
na Dalekom Zapadu teško bi bilo naći čoveka koji ne bi bio u stanju
da ispriča neki njihov junački podvig. Važili su kao nerazdvojni. Ili
se barem niko nije morao setiti da je kadgod video jednoga od njih
samoga. Kad bi debeljko stupio u neki strani logor, svi bi i nehotice
tražili pogledom dugonju, a kad bi Dejvi ušao u neku radnju da
kupi baruta i duvana, sigurno bi ga upitali šta će poneti za Džemija.
Isto tako nerazdvojne osećale su se i obe životinje ovih
zapadnjaka. Veliko kljuse, ni pored najveće žeđi, ne bi se napilo
vode iz nekog potoka ili reke, ako mala mazga ne bi u isto vreme
spustila glavu ka vodi, a ova bi, opet, ostala uzdignute glave u
najlepšoj i najsočnijoj travi sve dotle dok joj se kljuse pre toga ne
bi javilo kao da hoće da šapne; “Slušaj, oni su sjahali i peku tamo
sebi but od bivola; sad ćemo i mi da doručkujemo, jer pre kasne
večeri sigurno više neće biti prilike!”

5
Jenki (Yankee), najpre pogrdan naziv za žitelje severnih delova Sjedinjenih
Država; kasnije, naročito izvan SAD, odomaćio se kao naziv za sve Amerikance.
(Prim. ur.)
9
 Ili da jedna drugu ostavi u bilo kakvoj nevolji, to životinjama
nije ni na um padalo. Njihovi gospodari su jedan drugome već
toliko i toliko puta život spasli... Jedan je skakao za drugoga u
najveću opasnost bez ikakva premišljanja. Tako su se i životinje
često uzajamno pomagale, kad je trebalo drugu biti od koristi, ili
ga snažnim, oštrim kopitama odbraniti od neprijatelja. Njih
četvoro pripadali su jedni drugima i nisu umeli drukčije.
Tako su i sada zadovoljno jahali ka severu. Toga jutra su se
kljuse i mazga namirili vodom i sočnom travom, a dva lovca vodom
i srnećim butovima. Ostatak mesa nosilo je kljuse, tako da se nije
moralo misliti na neku veliku oskudicu u hrani.
U međuvremenu, sunce se bilo popelo do svoje najviše tačke i
polako je padalo naniže. Bilo je veoma vruće, ali je prerijom duvao
svež povetarac i hiljadama cvetova protkani šareni ćilim još nije
imao mrku, preplanulu boju jeseni, nego se na njegovom svežem
zelenilu odmaralo oko. A po prostranoj dolini razasuta stenovita
brda, koja su se u obliku usamljenih ogromnih kupa visoko
uzdizala, obasjavali su zraci sunca i koso padali na njih, bleskajući
na njihovim zapadnim stranama u žarkoj raskoši boja, koje su
prema istoku prelazile u sve dublje, tamnije tonove.
— Dokle ćemo još jahati danas? zapita debeljko, pošto satima
nisu progovorili nijednu reč.
— Dokle i svakog dana, odgovori dugonja.
— Well! nasmeja se mali. Znači do logora.
— Ai! Master Dejvi imao je običaj da umesto „Yes” upotrebljava
stari oblik „Ai”; da, uvek je bio originalan taj Dugi Dejvi.
Opet prođe izvesno vreme. Džemi se dobro čuvao da nekim
novim pitanjem ne izazove sličan odgovor. Pogledao je svoga
druga svojim lukavim očima i čekao priliku da mu se osveti.
Najzad, ćutanje postade dugonji isuviše teško. On pokaza desnom
rukom u pravcu u kome su išli i zapita:
— Poznaješ li ovaj kraj?
— Vrlo dobro!
— Pa, šta je ovo?
10
 — Amerika!
Dugonja mrzovoljno podiže svoje dugačke noge i obode
mazgu, pa promrmlja:
— Prokleti deran!
— Ko?
— Ti!
— Ax! Ja? A zašto?
— Osvetoljubiv si!
— Nimalo. Ako ti meni daješ glupe odgovore, onda nikako ne
vidim zašto bih ja morao biti duhovit, kad ti mene nešto upitaš.
— Duhovit? Kuku meni! Ti i duhovitost! Na tebi je toliko mesa
da za duh nije ostalo nimalo mesta.
— Oho! Ti si valjda zaboravio šta sam ja svršio tamo, u staroj
domovini?
— Ai! Jedan razred gimnazije? Da, to već znam. To ne mogu
nikada zaboraviti, jer me na to podsećaš najmanje trideset puta
dnevno.
Debeljko poče da se busa u grudi:
— I potrebno je, reče on. Stvarno bi bilo potrebno da ti
spominjem i četrdeset i pedeset puta dnevno, jer ja sam čovek koga
ti nikada nećeš moći dovoljno poštovati. Uostalom, nisam svršio
samo jedan razred, već tri!
— Za ostale ti nije doteklo pameti . . .
— Ćuti. O novcu se jedino radilo; pameti bih ja imao i više nego
što je trebalo. Znam ja, uostalom, vrlo dobro, šta si ti maločas
mislio. Ovaj kraj neću nikada zaboraviti. Znaš li da smo se upoznali
tamo iza onih brda?
— Ai! Bio je to rđav dan. Bio sam potrošio sav barut, a gonilo me
pleme Sijuksa. Nisam mogao dalje, i oborili su me. A uveče si došao
ti.
— Da, ti glupavi klipani behu naložili toliku vatru da se mogla
videti čak iz Kanade. Primetio sam je i prišunjao se. Video sam pet
članova plemena Sijuks i jednog svezanog belca. Ali, ja nisam
11
promašio kao ti. Dvojicu sam oborio, a trojica su pobegla, jer nisu
ni slutili da imaju posla samo sa jednim čovekom; i ti si bio
oslobođen.
— Bio sam oslobođen, ali i strašno ljut na tebe!
— Zato što nisam ubio ona dva Indijanca, nego sam ih samo
ranio? Ali, i Indijanac je čovek, i meni nikad ne može pasti na um
da ubijem jednog čoveka, ako to nije bezuslovno potrebno. Ja sam,
naime, Evropejac, nisam ljudožder!
— A zar ja jesam?
— Hm! promrmlja debeljko. Sada si svakako drukčiji nego što
si bio ranije. Onda si, kao i toliki drugi, bio mišljenja da crvene
treba što pre istrebiti. Ja sam upravo da te pre obratim i pridobijem
za svoje mišljenje.
— Da, tvoji zemljaci su vrlo čudni ljudi. Blagi, meki kao pamuk,
a posle, ako ustreba, postupate sa svojim čovekom kao i svaki
drugi. Mogli biste najnežnije zagrliti ceo svet pa da ga zatim odmah
bijete kundakom, ako vam se učini da treba da se branite od šega.
Takvi ete vi svi, a takav si i ti.
— Mene veseli što je baš tako i nikako drukčije. Ali, pogledaj,
tamo kao da se provlači nekakva pruga kroz travu.
Džemi zaustavi koša i pokaza na jednu stenu pored koje je išla
kroz travu dugačka, tamna linija.
I Dejvi zadrža svoga koša, zakloni oči rukom i pogleda pažljivo
na onu stranu; zatim reče:
— Pristajem da pojedem centu presnog bivoljeg mesa, ako ono
ne bude trag.
— I ja mislim da je trag. Hoćemo li mi to da malo bolje
pogledamo, Dejvi?
— Hoćemo li? Kako možeš da pitaš hoćemo li, kad moramo? U
ovoj staroj preriji čovek je prisiljen da ne prolazi ni pored jednog
traga tako olako. Uvek mora da zna ko se nalazi ispred njega a ko
iza njega, inače mu se može lako dogoditi da smrkne a da ne
osvane. Napred, dakle!

12
13
 Odjahaše do stene i zaustaviše se kod nje, posmatrajući trag
svojim znalačkim pogledima. Džemi skoči s konja i kleknu u travu.
Njegovo matoro kljuse, razumno kao čovek, spusti glavu u
ugaženu travu i poče da je omirisava. I mazga priđe bliže, poče da
maše repom i da striže svojim dugačkim ušima, tako da je izgledalo
kao da i ona posmatra trag.
— No? zapita Dejvi, kome se razgledaše traga beše odužilo. Zar
je tako važno?
— Dabome. Ovuda je projahao neki Indijanac.
— Misliš? Bilo bi svakako čudnovato, pošto se ne nalazimo u
lovištu, ni u ispaši, nijednog plemena. Po čemu zaključuješ da je to
bio Indijanac?
Vidim po tragu kopita da je konj dresiran na indijanski način.
— Pa, mogao je jahati i kakav belac.
— Pa i ja to kažem, ali... ali...
On zamišljeno zavrte glavom i pođe tragom malo dalje. Zatim
povika:
— Hodi ovamo! Konj nije bio potkovan, već bos. I bio je veoma
umoran, a ipak je morao da juri u galopu. Jahaču se, znači, mnogo
žurilo.
Sad sjaha i Dejvi. Prema onome što je čuo, bilo je prilično važno
da se stvar temeljito ispita. On pođe za debeljkom, a i obe životinje
potrčaše za njim, kao da se to samo po sebi razumelo. Kad je stigao
do Džemija, pođe sa njim dalje po tragu.
— Konj je odista bio premoren, reče on, vrlo često je posrtao.
Ko svoju životinju tera na ovaj način, taj mora da ima za to jakih
razloga. Ili je toga čoveka neko gonio, ili je njemu samom bilo
potrebno da stigne do cilja što je brže mogućno.
— Biće ovo drugo, a ne ono prvo.
— Kako to?
— Otkad je ovaj trag?
— Od pre dva časa, otprilike.

14
 — I ja tako mislim. A još nigde nikakva traga od gonioca. Onaj
koji je izmakao goniocu za čitava dva sata, neće mučiti svoga konja
do lipsavanja. Uostalom, ovde na sve strane ima tako mnogo
pećina da mu je lako bilo zavarati svoga gonioca. Zar ne misliš
tako?
— Mislim. Naime dvojici, na primer, bilo bi dovoljno da
izmaknemo i za dva minuta, pa da naš gonilac ostane praznih ruku.
Dakle, slažem se s tobom. Čovek je hteo da brzo stigne do cilja. Ali,
gde li mu je taj cilj?
— U svakom slučaju, nije daleko odavde.
Dugonja je gledao debeljka začuđeno u lice.
— Ti mi danas izgledaš sveznajući! reče mu.
— Za ovo sve skupa nije potrebno biti sveznajući, dovoljno je
samo malo misliti.
— Tako! Pa i ja, eto, mislim o tome, ali sasvim uzalud.
— To nije nikakvo čudo, kad si ti u pitanju.
— Kako to?
— Ti si podugačak. I pre nego što kod tebe misao o ovome tragu,
koji se nalazi ovde dole, stigne do tvoje glave, koja je čak gore,
mogu da prođu godine. Kažem ti da cilj ovog jahača ne treba tražiti
daleko odavde, inače bi on svoga koša više štedeo.
— Dobro! Čuo sam tvoj razlog, ali ga ne shvatam!
— Pa, evo kako ja mislim: da je čovek imao da jaše još jedan dan,
konj bi bio isuviše umoran za toliki put; on bi ga onda bezuslovno
pustio nekoliko časova da se odmori, da bi taj kratki odmor posle
nadoknadio. No pošto je on znao da je mesto do koga je imao da
stigne blizu, verovao je da će put do njega, i pored toga što je konj
bio umoran, moći prevaliti još istog dana.
— Slušaj, dragi moj Džemi, to što ti kažeš ne zvuči tako ludo. I
opet ti dajem za pravo.
— Ta pohvala je sasvim suvišna. Ko se skoro trideset godina
potuca po savani, taj može jednom da dođe i na neku pametnu
misao. Ovaj čovek je u svakom slučaju glasnik. Njemu se naročito

15
žurilo; mora da mu je zadatak bio od velike važnosti. Vrlo je
verovatno da Indijanci uzimaju za glasnike samo Indijance, i ja bih
mogao skoro ustvrditi da se ovde negde u blizini nalaze
crvenokošci.
Dugački Dejvi zviznu lagano kroz prste i zamišljeno pogleda
oko sebe.
— Kobno, kobno u najvećoj meri! promrmlja on. Taj delija,
znači, dolazi od Indijanaca i ide ka Indijancima. Mi se nalazimo
između njih, a ne znamo gde su zapravo. Možemo vrlo lako da
naiđemo na kakvu hordu i da lepo oberemo bostan.
— Toga se zbilja treba pribojavati. Moramo da idemo za
tragom.
— Tačno! Znamo barem da su ispred nas, a oni nemaju ni pojma
o nama; mi se nalazimo u boljem položaju. No, radoznao sam,
kome plemenu pripada.
— I ja sam. Ali, to se zasad ne može odgonetnuti. Tamo gore, u
severnoj Montani, ima crnonogih, krvavih i Pigan-Indijanaca. Oni
ne silaze ovamo. Na okuci reke Misuri prebivaju Rikarejci, koji
takođe nemaju ovde šta da traže. Sijuksi? Hm! Jesi li možda čuo da
su oni u novije vreme iskopali tomahavk rata?
— Nisam.
— Sada nećemo razbijati glavu; ali moramo biti oprezni.
Nalazimo se u predelu koji nam je dobro poznat, i ako ne budemo
pravili baš gluposti, ne može nam se ništa neprilično desiti. Hajde,
pođimo!
Pojahaše konje i pođoše za tragom, držeći ga stalno pod okom,
ali u isto vreme oštro gledajući desno i levo, kako bi na vreme
primetili svaku opasnost.
Prođe tako jedan čas, i sunce je sve dublje tonulo. Vetar je bivao
sve jači, i dnevna pripeka brzo je popuštala. Uskoro primetiše da je
Indijanac sada jahao samo korakom. Na jednom neravnom mestu
kao da mu je konj bio posrnuo i pao na kolena. Džemi odmah sjaha
i pažljivo pregleda to mesto.

16
 — Da, Indijanac je! reče. Odskočio je. Mokasini6 su mu bili
ukrašeni svinjskim čekinjama. Ovde ima jedno parče, koje mu se
odlomilo. A ovde... ah, taj delija mora biti još vrlo mlad.
— Zašto? zapita dugonja, koji je ostao sedeći na svojoj životinji.
— Mesto je peskovito, i stopalo mu se sasvim lepo ocrtalo. Ako
ne smem da poverujem da je u pitanju neka skvo,7 onda...
— Gluposti! Žena neće doći ovamo sama.
— Onda je neki mladić, koji nema nikako više od osamnaest
godina.
— Vidi, vidi! To baš nije zgodno. Neka plemena baš takve
derane upotrebljavaju kao uhode. Budimo, dakle, oprezni!
— Jahali su dalje. Dok su do sada prolazili kroz pravu cvetnu
preriju, sada bi se ovde-onde javljao poneki žbun, ponajpre
osamljen, a zatim u povećim skupovima. U daljini kao da je bilo i
drveća.
Došli su do mesta na kome je jahač bio sjahao na neko vreme,
da bi pustio konja da mu se malo odmori; išao je pešice, vodeći
konja za uzdu.
Žbunovi su ponegde zatvarali vidik, tako da je opreznost bila
utoliko potrebnija. Dejvi je jahao napred, a Džemi za njim.
Najednom se javi ovaj poslednji:
— Slušaj, dugonja, bio je vranac.
— Vidi! Otkud znaš?
— Evo na grmu visi dlaka iz njegova repa.
— Ai! Sad opet znamo nešto više; ali ne govori tako glasno.
Ovde možemo svakog trenutka naići na ljude koje ćemo primetiti
tek kad nas budu skoro pobili.

6
Mokasino (mocassino), indijanska obuća bez potpetica, obično od jelenje kože.
(Prim. prev.)
7
Skvo (Squaw), žena severnoameričkog Indijanca. (Prim. prev.)
17
 — Toga se ja ne plašim. U tome se mogu slobodno osloniti na
svoga konja; zafrče taj čim oseti neprijatelja. Samo spokojno
napred!
Dugački Dejvi pokori se ovom zahtevu, ali se već posle jednog
trenutka naglo zaustavi.
— Do sto đavola! reče. Ovde se nešto dogodilo!
Debeljko potera konja i posle nekoliko koračaja stiže, kroz
grmlje, do jednog slobodnog prostora. Ispred njega se uzdizala
jedna od onih kupastih stena kakvih ima tako mnogo u ovoj preriji.
Trag je vodio baš do te stene, zatim sasvim pored nje, da bi najzad
u oštrom uglu skrenuo udesno. To su obojica videla sasvim jasno,
ali su videli i još nešto; s druge strane stene dolazio je drugi trag,
koji se sastajao sa ovim prvim.
— Šta misliš da je ovo? zapita dugonja.
— Da je tamo iza stene bilo ljudi, koji su pratili Indijanca kad
su ga primetili.
— Možda su i sada tamo!
— Ili su neki od njih ostali. Pričekaj me tu iza grma! Idem malo
da promolim nos iza ugla.
— Nemoj samo da ga zakačiš za neku punu puščanu cev!
— Neću, tvome bi to više priličilo.
Džemi sjaha i dodade dugonji uzde svoga kljuseta, da ih pridrži,
a zatim punom parom uzleti, uza stenu.
“Lukava lisico!” promrmlja Dejvi zadovoljno. “Došunjavanje bi
ovde trajalo suviše dugo. Ali, ko bi rekao da debeljko može tako da
poskoči!”
Pošto je stigao na drugu stranu stene, spusti se mali polako i
oprezno i iščeznu iza jedne isturene ivice. No uskoro se ponovo
pojavi i dade dugonji nekakav znak opisavši rukom luk. Dejvi ga
tačno razumede da ne treba da jaše pravo ka steni, i zato projaše
između žbunova, naiđe na novi trag i po njemu stiže do Džemija
pored stene.

18
 — Šta kažeš na ovo? zapita ga mali, pokazujući rukom na
prostor ispred njih.
Bio je tamo ranije nekakav logor. Nekoliko gvozdenih bakrača
još je ležalo na zemlji, zatim nekoliko pijuka i lopata, jedna
vodenica za kafu, jedna stupa, više većih i manjih denjkova — ali
tragovi logorske vatre nisu se nikako mogli videti.
— Tja, odgovori dugonja, vrteći glavom, ovi koji su se ovde bili
smestili kao kod kuće, ili su vrlo neoprezni ljudi, ili su sasvim
odskora u ovom kraju. Vidim ovde tragove od najmanje petnaest
konja, ali nijedan jedini nije bio svezan ili barem sapet. Kako mi
izgleda, bilo je među njima mnogo tovarnih. Pa ni njih nema. Gde
li su? To mora da je neko propalo gazdinstvo! Trebalo bi tim
lakomislenim ljudima opaliti dvadeset i pet vrućih!
— Bi, odista, baš su zaslužili! Sa tako malo iskustva uputiti se
na Daleki zapad! Mora da nijedan od njih nije učio gimnaziju...
— Kao ti što si! upade brzo dugonja.
— Da, kao ja što sam; ali malo zdravog razuma i domišljatosti
može, ipak, da ima svako. Indijanac je, ništa ne sluteći, izašao iza
ovog ugla i, kad ih je ugledao, pomislio je da je bolje da brzo beži
dalje negoli da se vrati natrag; i čitava četa je pojurila za njim.
— Hoće li se rđavo provesti, ako ga uhvate?
— Pa svakako, inače ga ne bi gonili. I za nas to može biti
sudbonosno. Crvenokošcima je sasvim svejedno da li će njihova
osveta stići pravog krivca ili nekog drugog.
— Onda moramo što brže za njima, da sprečimo nesreću.
— Dabome; nećemo imati mnogo da idemo, jer Indijanac, sa
svojim premorenim konjem, nije mogao stići daleko.
Uzjahaše ponovo konje i pođoše u galopu za tragom, od koga
se udesno i ulevo odvajalo nekoliko konjskih kopita, verovatno
tovarnih konja, koje su oni drugi prestizali. Posle kratkog vremena
Džemi naglo zaustavi svoga konja. Bio je čuo glasan razgovor i
skrenuo je brzo u stranu, u jedan šibljak, kamo i Dejvi pođe za njim.
Obojica su pažljivo slušali. Čuli su različite glasove u međusobnom
razgovoru.
19
 — To su sigurno oni, reče mali. Glasovi se ne približuju; znači
da se još ne vraćaju. Hoćemo li da ih osluškujemo, Dejvi?
— Razume se. Konje ćemo, međutim, sapeti.
— Ne; to bi nas moglo odati, a mi hoćemo da ostanemo
neprimećeni. Treba da ih svežemo, da ne mogu dalje nego što mi
želimo.
“Sapeti” je traperski izraz i znači vezati konjima prednje noge
tako da mogu praviti samo male korake. Konji se sapinju samo
onda kada se čovek oseća sigurnim, inače se vezuju za drveće ili za
kočiće zabijene u zemlju. U tu svrhu, u prerijama u kojima nema
šume, lovci nose sa sobom zaoštrene kočiće.
I dva nerazdvojna prijatelja svezaše svoje konje za žbunje, i
šunjajući se u pravcu odakle su dolazili glasovi stigoše ubrzo do
jedne male reke ili, bolje rečeno, jednog potoka, u kome sada nije
bilo mnogo vode, ali po čijim se visokim obalama videlo da je u
proleće ima u znatnim količinama. Tu je potok baš pravio okuku, u
kojoj je devet ljudi, divljeg izgleda, što stajalo što sedelo u travi.
Između njih je ležao jedan Indijanac, kome su noge i ruke bile
svezane tako da se nije mogao ni maknuti. Na drugoj strani potoka,
pod visokom obalom, uz koju više nije mogao da se uspne, ležao je
crvenokoščev konj i dahtao glasno, dok mu se trbuh jednolično
dizao i spuštao. Ostali konji stajali su pored svojih gospodara.
Ovi nisu ostavljali najbolji utisak. Pravi zapadnjak rekao bi,
čim bi ih video, da su to pravi primerci onog ološa kome bi, na
Dalekom zapadu, mogao da sudi samo sudija Linč.8
Džemi i Dejvi čučali su iza jednog grma i posmatrali prizor.
Ljudi su se tiho došaptavali između sebe. Kao da su se dogovarali o
sudbini svoga zarobljenika.
— Kako ti se sviđaju? zapita debeljko tiho.
— Baš kao i tebi, a to će reći nimalo.

8
Linč (lynch), ubistvo bez presude, obično vešanjem o obližnje drvo, odomaćeno
nekad na američkom Zapadu, izraz se ovde upotrebljava u prenosnom smislu.
(Prim. UR)
20
 — Čudne njuške. Žao mi je onog jadnog crvenog mladića. Šta
misliš, iz koga je plemena?
— S tim još nisam načisto. Nije obojen a ni inače nema nikakvog
obeležja. Jedno je sigurno da mladić nije bio pošao u borbu.
Hoćemo li ga uzeti u zaštitu?
— Pa, to se razume samo po sebi, jer ja ne verujem da je on
ovim prerijskim orlušinama dao bilo kakva povoda za njihov
neprijateljski postupak. Hajde, da progovorimo s njima nekoliko
reči!
— Ali, ako nas oni ne poslušaju?
— Onda imamo da biramo kako ćemo im nametnuti svoju
volju, silom ili lukavstvom. Ja se ovih delija ne plašim; ali kuršum
gađa i kad dolazi iz ruku poslednje kukavice. Nećemo im ničim
pokazati da smo došli na konjima, a još će bolje biti da im priđemo
sa druge strane vode, kako ne bi primetili da smo već videli njihov
logor.

21
 II
HOBL-FRANK

Dva lovca uzeše puške i odšunjaše se, zaobilaznim putem, do

potoka. Tamo se spustiše niz obalu, preskočiše usku vodu i ispeše
se na drugu obalu. Zatim malo zaobiđoše i iziđoše opet na potok,
tačno na onom mestu na kome su se, sa druge strane, nalazili oni
koje su tražili. Pravili su se kao da su iznenađeni ljudima na koje su
naišli.
— Halo! povika debeli Džemi. Šta je ovo? Ja sam mislio da smo
potpuno sami u ovoj blagoslovenoj preriji, a evo ovde čitava
skupština. Verovatno da je i nama dozvoljen pristup?
Oni koji su ležali u travi poskakaše, i svi uperiše poglede u
dvojicu namernika. U prvi mah kao da nisu bili najprijatnije
iznenađeni njihovim dolaskom, ali kad videše kako izgledaju i
kako su obučeni, prasnuše u grohotan smeh.
— By Jove!9 odgovori jedan od njih, koji je nosio na sebi čitavo
stovarište oružja. Šta vam je to? Poklade i maskenbal usred leta?
— Ai! potvrdi dugonja. Nedostaje nam još nekoliko ludaka; zato
smo i pošli vama!
— Onda ste udarili na pogrešnu adresu.
— Ja mislim da nismo.
Tek što ovo izusti, pokrenu dugonja svoje kao večnost dugačke
noge i jednim korakom prekorači vodu, a drugim se ispe na obalu
i stade ispred svoga sabesednika. Debeljko se u dva skoka nađe
pored dugonje i reče:
— Tako, tu smo. Good day,10 gospodo! Da nemate neki dobar
gutljaj; žedan sam!

9
By Jove — Tako mi Jupitera. (Prim. prev.)
10
Good day (engl.) — Dobar dan. (Prim. prev.)
22
 — Eto vam vode! glasio je odgovor sabesednika, koji pokaza
rukom na potok.
— Fie! Mislite valjda da želim da se okupam iznutra? To nije ni
na kraj pameti unuku moga dede! Ako nemate ništa bolje, onda
možete slobodno da idete kući, jer onda ova ljupka livada nikako
nije mesto za vas!
— Izgleda da mislite da je prerija gostionica u kojoj se izdaje
doručak?
— Svakako! Pečenke vam proleću ispred nosa. Treba samo da
ih prinesete vatri.
— A vama to, izgleda, mnogo prija.
— I te kako! nasmeja se Džemi i pogladi se rukom po trbuhu.
— I to, čega vi imate isuviše, nedostaje tamo vašem drugu.
— Zato što on prima samo polovinu porcije. Ne smem dopustiti
da se upropasti njegova lepota, pošto sam ga poveo sa sobom kao
strašilo, da ne bi smeo da im priđe nijedan medved, niti Indijanac.
Ali, sa vašim dopuštenjem, master... šta vas je zapravo dovelo na
ovu ljupku vodu?
— Ništa nas nije dovelo. Sami smo našli put.
Njegovi drugovi se nasmejaše ovom njegovom odgovoru, koji
su očevidno smatrali veoma duhovitim. Debeli Džemi, međutim,
odgovori sasvim ozbiljno:
— Tako? Istina? Ne mogu da verujem, jer, po vašem licu sudeći,
čovek bi rekao da niste u stanju da nađete nikakav put bez tuđe
pomoći.
— A po vašem, opet, da ne biste videli puta ni kad biste nosem
po njemu drljali. Koliko ima kako ste izišli iz škole?
— Nisam još ušao u nju, jer još nisam dorastao za školu, ali se
nadam da ću od vas naučiti toliko koliko mi treba. Hoćete li da mi
budete učitelj?
— Nemam vremena. Imam prečih poslova nego da drugome
izbijam glupost iz glave.
— A kakvi su to preči poslovi?

23
 On se tada obazre oko sebe i napravi se kao da je tek sada prvi
put spazio Indijanca, pa produži:
— Behold!11 Zarobljenik, i još crveni!
Trže se malo, kao da se preplašio kad je video crvenokošca.
Ljudi se ponovo nasmejaše, a onaj koji je do tada vodio razgovor, i
koji je izgledao kao da im je vođa, reče:
— Nemojte da padnete u nesvest. Ko nikad nije video ovakvog
jednog deliju, taj se lako može strašno prepasti. Treba se polako
naviknuti ia njegov izgled, drukčije ne ide. Kladim se da vi nikad
dosad niste sreli jednog Indijanca.
— Nekoliko pripitomljenih sam video; ali ovaj mi izgleda divalj.
— Dabome, nemojte mu prilaziti.
— Zar je tako naopak? Pa, svezan je!
Hteo je da priđe zarobljeniku, ali mu se vođa suprotstavi.
— Dalje od njega! On vas se nimalo ne tiče! Uostalom, moram
najzad da vas upitam, ko ste vi zapravo i šta tražite ovde kod nas?
— Odmah možete saznati. Moj drug se zove Kroners, a moje je
ime Pfeferkorn. Mi...
— Pfeferkorn? prekide ga. Da to nije nemačko ime?
— Sa vašim dopuštenjem, jeste!
— Onda neka vas đavo nosi odavde! Ne mogu da podnosim
ljudi te bagre!
— To imate da zahvalite samo evom nosu, koji nije navikao na
fine mirise. A kad već govorite o bagri, merite me samo svojim
aršinom.
Rekao je ovo tonom koji se mnogo razlikovao od dotadanjeg.
Njegov sabesednik nabra srdito obrve i upita pretećim tonom:
— Šta hoćete time da kažete?
— Istinu, i ništa više.
— Šta mislite, ko smo mi? Da čujemo!

Behold (engl.) — upotrebljava se kao uzvik čuđenja; može se prevesti kao

11

Nebesa! ili Za ime Boga! (Prim. ur.)

24
 On istovremeno posegnu za nožem koji je imao za pojasom.
Džemi napravi jedan prezriv pokret i odgovori mu:
— Ostavite tu britvu, master; njome nas nećete prestrašiti. Vi
ste bili grubi prema meni, i niste mogli očekivati da se ja sa vama
ophodim u rukavicama. Ja nisam kriv ako vam se ne sviđam, a ni
na um mi ne pada da radi vas, na ovom Dalekom zapadu, oblačim
frak i rukavice. Ovde se ljudi ne cene po odeći! Ja sam vama
odgovorio na vaše pitanje, a sad bih želeo da znam ko ste vi!
Ljudi su bili razrogačili oči kad je mali počeo da mu govori
ovakvim tonom. Još je nekoliko ruku bilo pošlo ka pojasima, ali
muški nastup debelog čovečuljka delovao je tako da je vođa
odgovorio na njegovo pitaše;
— Ja se zovem Brek, reče, a ostalih osam imena i tako ne biste
mogli zapamtiti.
— Zapamtiti bih mogao; ali ako mislite da mi nije potrebno da
ih znam, onda imate potpuno pravo. Vaše mi je sasvim dovoljno,
jer ko vas pogleda, znaće isuviše dobro od kakvog su materijala
vaši drugovi.
— Šta kažete? Treba li to da bude uvreda? planu Brek. Hoćete
da se latimo oružja?
— To vam ne savetujem. Mi imamo dvadeset i četiri
revolverska metka, i barem polovina pogodila bi vas pre nego što
biste stigli da na nas uperite svoje ostraguše. Vi mislite da smo mi
zelembaći, ali se varate. Ako hoćete da napravimo probu, nemamo
ništa protiv.
Munjevitom brzinom izvadi svoja dva revolvera, a i dugački
Dejvi je već imao svoje u rukama, i kada Brek htede da dohvati
svoju pušku, koja je ležala na zemlji, Džemi ga opomenu:
— Ostavite pušku na miru! Čim je dotaknete, pogodiće vas moj
kuršum. Takav vam je zakon prerije. Ko prvi okine, u pravu je i
pobednik je!
Ljudi su bili toliko neoprezni, kad su se ova dvojica pojavila, da
su ostavili svoje puške u travi. Sada se nisu ni usudili da posegnu
za njima.
25
 — Dođavola! progovori Brek. Vi se ponašate kao da hoćete da
nas progutate!
— To nam ni na um ne pada, ne izgledate baš tako primamljivi.
Ne želimo da saznamo od vas ništa drugo sem to, šta vam je učinio
ovaj Indijanac.
— Zar vas se to tiče?
— Svakako. Ako vi u njega dirate bez razloga, onda se svaki
belac, bez svoje krivice, nalazi u opasnosti da postane žrtvom
osvete njegovih saplemenika. Zašto ste ga, dakle, zarobili?
— Zato što smo hteli. On je crveni lupež, i to je dovoljan razlog.
— Rekli ste nam dosta. Sada znamo da vam taj čovek nije dao
nikakva povoda da postupate prema šemu neprijateljski. Ali, i ja
sam ću ga pripitati.
— Njega da pripitate? nasmeja se Brek podrugljivo, a i njegovi
drugovi prasnuše za njim u smeh. Taj ne razume engleski ni reči
jer i pored svih batina nije izustio nijedno slovo.
— Tukli ste ga? uzviknu Džemi. Jeste li pri pameti! Tući jednog
Indijanca! Zar ne znate da je to uvreda koja može samo krvlju da
se spere?
— On može da prolije našu krv, samo sam radoznao kako će to
da izvede.
— Čim bude slobodan, on će vam to već pokazati.
— On više nikad neće biti slobodan.
— Mislite li da ga ubijete?
— Šta ćemo mi sa njim raditi, to se vas ne tiče, jeste li razumeli!
Crvenokošca treba zgaziti gde god se nađe. Sad znate šta
nameravamo. Ako hoćete, pre nego što se odvučete odavde, da
razgovarate sa tim delijom, ja nemam ništa protiv. On vas neće
razumeti, a vas dvojica ne izgledate tako da bismo mogli pomisliti
da ste profesori indijanskog jezika.
Džemi prezrivo slegnu ramenima i obrati se Indijancu.
Ovaj je ležao poluzatvorenih očiju i nijednim pogledom,
nijednim pokretom lica nije odavao da li razume ijednu reč

26
razgovora. Bio je još mlad, sasvim onako kako je rekao debeljko:
imao je možda osamnaest godina. Njegova zagasita, glatka kosa
bila je dugačka; ni po čemu se nije videlo kome plemenu pripada.
Lice mu nije bilo išarano, pa čak ni temeni razdeljak na glavi nije
mu bio obojen ni okerom ni cinoberom. Imao je na sebi lovačku
košulju od meke kože i dokolenice od jelenovine, izrojtane na
šavovima. Među rojtama nije bilo ni jedne jedine ljudske vlasi, što
je značilo da mladić još nije ubio ni jednog neprijatelja. Gizdavi
mokasini bili su mu ukrašeni svinjskim čekinjama, tačno onako
kao što je Džemi pretpostavio. Tamo na drugoj obali, gde se konj
opet digao i počeo željno da srče vodu iz potoka, ležao je jedan
dugačak lovački nož, a košu o sedlu visio je tobolac, presvučen
kožom čegrtaljke, i luk, napravljen od ovčjih rogova, koji je vredeo
možda dva ili tri mustanga.12 To što je bio ovako slabo naoružan,
bio je najbolji dokaz da Indijanac nije došao u ovaj kraj sa nekim
neprijateljskim namerama.
Njegovo lice bilo je u ovom trenutku bez ikakva izraza.
Indijanac je isuviše ponosan da bi pred strancem, a pogotovo pred
neprijateljem, davao izraza svojim osećanjima. Crte lica su mu bile
mladićki blage; jagodične kosti malo izbačene, ali to mu nimalo nije
kvarilo simetriju lica. Kad mu priđe Džemi, on po prvi put sasvim
otvori oči. Bile su crne i sjajne kao ugalj, i gledale su u lovca
prijateljski.
— Moj mladi crveni brat razume jezik belaca? upita lovac na
engleskom jeziku.
— Da, odgovori mladić. A otkud to zna moj stariji beli brat?
— Vidim ti po očima da si nas razumeo.
— Čuo sam da si prijatelj crvenih ljudi. Ja sam tvoj brat.
— Da li moj mladi brat hoće da mi kaže ima li on neko ime?
Ovakvo pitanje bilo bi za starijeg Indijanca teška uvreda, jer ko
još ima nekakvo ime, taj još nijednim podvigom nije dokazao svoju
hrabrost i ne ubraja se u ratnike.

12
Mustang (Mustang) poludivlji prerijski konj. (Prim. prev.)
27
28
 Ali pošto je naš zarobljenik bio još mlad, Džemi je mogao da mu
postavi ovakvo pitanje. Pa ipak mu je mladić odgovorio;
— Zar moj dobri brat misli da sam kukavica?
— Ne, ali ipak, još si vrlo mlad.
— Belokošci su crvene ljude naučili da umiru mladi. Moj brat
može da mi otvori lovačku košulju na grudima, pa će se osvedočiti
da već imam ime.
Džemi se sagnu i otkopča lovačku košulju. I izvadi tri crveno
obojena orlova pera.
— Je li mogućno! uzviknu on. Ta, poglavica valjda još nisi?!
— Nisam, nasmeši se mladić. Ja smem da nosim maziš pera zato
što se zovem Vokadej.
Ove dve reči su iz jezika Mandanaca; prva znači ratni orao, a
druga je ime kože jedne vrste belog bivola. No kako su beli bivoli
vrlo retke životinje, onaj koji je ubio jednoga od njih ceni se, u
nekim plemenima, više nego da je ubio nekoliko neprijatelja, i stiče
pravo na nošenje perja ratnog orla. Mladi Indijanac beše ubio
jednog takvog bivola i tako je dobio ime Vokadej.
To nije bilo samo po sebi ništa neobično; samo su se Dejvi i
Džemi čudili što je ime uzeto iz jezika Mandanaca. Za Mandance se
drži da su izumrli. Zato mali upita:
— Kom plemenu pripada moj crveni brat?
— Ja sam Numangkake i, u isto vreme, Dakota.
Numangkakima se nazivaju i sami Mandanci, a Dakota je
zajedničko ime za sva Sijuks-plemena.
— Onda si ti usvojenik Dakota?
— Tako je kao što kaže moj beli brat. Brat moje majke bio je
veliki poglavica Mahto-tohpah. Zvao se tako zato što je ubio
odjednom četiri medveda. Došli su beli ljudi i doneli su nam
boginje. Celo moje pleme je izumrlo, sem nekolicine, koji su, da bi,
po starim lovačkim običajima, otišli za ostalim, izazvali pleme
Sijuks i izginuli u borbama sa njim. Moj otac, hrabri Va-ki, bio je
samo ranjen, i docnije primoran da postane sinom plemena Sijuks.

29
Tako sam ja Dakota, ali moje srce pripada mojim precima koje je
“veliki duh” pozvao sebi.
— Sijuks pleme je sada sa one strane brda. Zašto si ti došao
ovamo?
— Ja ne dolazim iz brda na koja misli moj brat, nego iz visokih
planina tamo od zapada, i imam jednom malom belom bratu da
odnesem jednu važnu poruku.
— Taj beli brat stanuje ovde u blizini?
— Stanuje. A otkud to zna moj stariji beli brat?
— Sledio sam tvoj trag i video sam da si terao konja kao čovek
koji je blizu cilju.
— Pravilno si zaključio. Sad bih već bio na cilju; ali me ovi
belokošci poteraše; konj mi je bio premoren i nije mogao da
preskoči preko ove vode; skrhao se. Vokadej je pao i onesvestio se;
kad je došao sebi, bio je svezan.
I, na jeziku Sijuks-plemena dodade, škripnuvši zubima:
— To su kukavice. Devet ljudi vežu jednog dečaka, i to
onesvešćena! Da sam mogao da se borim sa njima, oni bi već
odavno bili moji.
— I čak su te i tukli?
— Ne spominji mi to, podseća me na krv. Moj beli brat će me
odvezati, a onda će se Vokadej obračunati sa njima kao pravi
muškarac.
On je to rekao sa takvim samopouzdanjem da ga debeli Džemi
upita smešeći se:
— Zar nisi čuo da ja ne mogu ništa da im zapovedim?
— O, moj beli brat ne boji se ni stotine takvih. Svi su oni vakon-
kane, matore žene.
— Misliš? A otkud ti možeš znati da se ja njih ne bojim?

30
 — Vokadej ima otvorene oči. Često je slušao o dvojici slavnih
belih ratnika koji se zovu Dejvi-honskej i Džemi-petače13, i
prepoznao ih je po liku i rečima.
Mali lovac htede da odgovori, ali ga prekide Brek:
— Dosta razgovora! Tako se nismo pogodili! Ja sam vam
dozvolio da razgovarate sa deranom, ali samo na engleskom
jeziku. No da razgovarate na tom nemogućem jeziku, to ne mogu
dozvoliti; mogu da pretpostavim i da kujete neki plan protiv nas.
Uostalom, dosta nam je što smo saznali da mladić zna engleski.
Sada nam više niste potrebni i možete da idete odakle ste i došli. I
ako to ne uradite odmah, podprašiću vam pete.
Džemijev pogled pređe na Dejvija, a ovaj dade Džemiju neki
znak očima, koji niko ne primeti. Za Debeljka je, međutim, taj
munjeviti pokret oka bio dovoljno razumljiv. Dugonja ga je
upozoravao na grmove koji su se nalazili iza njega. Džemi baci
jedan kratak, ali oštar, ispitivački pogled prema njima, i primeti da
iz njih, skoro pri zemlji, malo istureno iz granja, vire cevi dveju
dvocevki. Tamo su, znači, bila u busiji dva čoveka. Ali, koja dva
čoveka? Prijatelji ili neprijatelji? Bezbrižnost koju je pokazivao
Dejvi primiri ga. On odgovori Breku:
— Voleo bih da vidim kako ćete mi to podprašiti pete. Ja nemam
tako jake razloge da bežim odavde kao što ih vi imate.
— Zašto mi? Od koga bismo mi imali da bežimo?
— Od onoga kome su još juče pripadala oba ova konja. Jeste li
razumeli? I pokaza pri tom na dva mrkova koji su stajali sasvim
jedan uz drugoga, kao da su znali da su svoji.
— Šta? uzviknu Brek. Šta mislite vi, ko smo mi? Mi smo pošteni
prospektori, istraživači zlatne rude, i uputili smo se tamo prema
Ajdahu, gde su otkrivene nove naslage zlata.
— I kako niste imali dovoljno koša za takvo jedno putovanje, vi
ste usput postali isto tako poštene konjokradice. Nas ne možete
prevariti.

13
Na sijuks-jeziku: „Dugi Dejvi i Kratki Džemi“. (Prim. pisca).
31
 — Slušaj, ako rekneš još jednu reč, ustreliću te! Mi smo sve ove
konje kupili i platili.
— A gde to, pošteni master Brek?
— Upravo tu dole, u Omahi.
— Tako! I poneli ste odozdo i lepu zalihu masti za kopita? A
zašto su oba mrkova tako sveža, kao da su sad izišli iz konjušnice?
I zašto su njima kopita namazana, dok su vam ostale mrcine
premorene i zapuštene? Kažem vam da su mrkovi, još juče, imali
druge gospodare, i da se krađa konja, ovde na Dalekom zapadu,
kažnjava lepom smrću, smrću na konopcu.
— Lažljivče! Klevetniče! zagrmi Brek i posegnu se za puškom.
— Ne, čovek ima pravo! začu se jedan glas iza grma. Vi ste
bedne konjokradice i morate da primite svoju platu. Gađajmo ih,
Martine!
— Ne kuršumima! povika Dugački Dejvi. Udrite ih kundacima!
Oni nisu vredni kuršuma.
I zamahnu puškom i udari Breka tako snažno da se ovaj sruši
na zemlju onesvešćen. Iz grmova iskočiše dve ljudske prilike,
jedan snažan dečko i jedan čovek, i zamahnuvši puškama navališe
na tobožnje prospektore.
Džemi se sagnu ka zemlji i sa dva oštra poteza raseče konopce
na Vokadeju. Ovaj se brzo diže, skoči na jednog od neprijatelja,
ščepa ga za vrat, obori ga i baci ga preko vode, tamo gde mu je bio
ostao handžar. Niko mladiću ne bi bio dao toliku snagu! I dok bi
trenuo okom, preskoči i sam na drugu stranu, zgrabi nož, kleknu
na protivnika i ščepa ga za kosu.
— Nelp — help — for God’s sake — help!14 vrištao je čovek y
samrtnom strahu.
Vokadej beše podigao nož da njime zada smrtni udarac.
Njegovo kao munja blistavo oko zaustavi se na licu protivnika,
koje je bilo izobličeno od straha — i njegova ruka klonu zajedno sa
nožem.

14
Upomoć, za ime Boga, upomoć! (Prim. prev.)
32
 — Jesi li se prepao? upita ga.
— Jesam! Smiluj se, smiluj se!
— Priznaj da si pas!
— Hoću, hoću, vrlo rado! Ja sam pas!
— Onda živi sa svojom sramotom; Indijanac umire junački i bez
kuknjave, a ti zapomažeš i preklinješ za milost. Vokadeju ne treba
koža sa pasje glave. Ti si mene tukao, i zato bih imao pravo na kožu
sa tvoje glave; ali jedna šugava psina ne može da uvredi crvenog
čoveka. Gubi se; zgadio si se Vokadeju!
I udari ga nogom. Za tren oka čoveka je nestalo.
Sve ovo dogodilo se mnogo brže nego što se može ispričati.
Brek je ležao na zemlji, sa još trojicom pored sebe; ostali su uhvatili
maglu što su pre mogli, ostavivši oružje za sobom. Za njima su
otrčali i njihovi konji; dva mrkova stajala su još na svojim mestima
i trljali glave o leđa dvojice momaka koji se behu pojavili onako
neočekivano.
Dečko je mogao prevaliti šesnaestu godinu života, ali mu je telo
bilo daleko razvijenije. Svetla boja lica, plava kosa i plavosive oči
ukazivale su na germansko poreklo. Bio je gologlav i sav u plavom
platnu. Za pojasom je imao nož, sa drškom izrađenom na naročit,
indijanski način, a dvocevka, koju je držao u ruci, izgledala je za
njega isuviše teška. Lice mu je u borbi bilo pocrvenelo, ali on se
ipak držao tako mirno kao da se dogodilo nešto što je za njega
sasvim obično. Ko ga je tada posmatrao, morao je poverovati da
scene kao ova što se maločas odigrala ne predstavljaju za njega
ništa neobično.
Njegov pratilac je izgledao veoma čudnovato. Bio je to omalen,
vitak, golobrad čovek. Imao je na sebi indijanske cipele i kožne
čakšire, i uz to tamnoplavi frak sa visokim ramenima i sjajno
uglačanim mesinganim dugmetima. Ovo poslednje parče odela na
njemu mora da je poticalo iz prastarih vremena. Tada je
napravljeno tkanje koje je, izgleda, imalo da traje večno. Frak je,
prirodno, vremenom izbledeo, pa je na šavovima bio brižljivo
premazan mastilom, ali na njemu još nije bilo ni jedne jedine
33
rupice. Odeća kao što je ovaj frak susreće se na Dalekom zapadu
vrlo često.
Na glavi je mali čovek imao ogroman crni amazonski šešir,
ukrašen velikim, žuto obojenim, lažnim nojevim perom. Ovaj
ukras je, pre mnogo godina, po svoj prilici pripadao nekoj ledi sa
Istoka, a posle ga je ćudljiva sudbina donela na Daleki zapad. Pošto
veoma široki obod vrlo dobro štiti od sunca i od kiše, sadašnji
sopstvenik nije se nimalo premišljao da se šeširom u tu svrhu služi.
Čovečuljak je bio naoružan puškom i nožem. Nije imao ni pojasa,
što je bio siguran znak da se ovog puta nije nalazio na nekom
dalekom lovačkom pohodu.
Koračao je tamo-amo po malom razbojištu i posmatrao
predmete koje su pobeđeni, u žurbi i bekstvu, bili ostavili iza sebe;
tada se moglo primeti da hramlje na levu nogu; Vokadej je bio prvi
koji je tu okolnost uočio. On mu priđe stavi mu ruku na rame i reče:
— Da moj beli brat nije možda lovac kojeg belokošci zovu Hobl-
Frank?
Mali klimnu iznenađeno glavom i odgovori potvrdno na
engleskom jeziku. Tada Indijanac pokaza na mladoga belca i
produži da se obaveštava:
— A ovaj ovde je Martin Bauman, sin čuvenog Mato-poka?
Mato-poka je iz sijuks i juta-jezika složena reč i znači
“Utamanjivač medveda”.
— Jeste, odgovori mali.
— Onda ste vi ti koje tražim.
— Nama si pošao? Hoćeš možda nešto da kupiš? Mi imamo
jednu prodavnicu i trgujemo svime što je jednom lovcu potrebno.
— Ne! Imam jednu poruku da vam izručim.
— Od koga?
Indijanac pogleda ispitivački oko sebe i zatim odgovori;

34
 — Ovde nije mesto za to; vaš vigvam15 ne leži daleko odavde, na
ovoj reci?
— Za jedan sat možemo biti tamo.
— Onda da pođemo. Kad budemo sedeli pored vaše vatre,
saopštiću vam šta imam da vam kažem. Hajdemo!
On preskoči vodu, vodeći za sobom svoga konja, koji je lako
mogao da ga prenese još to kratko parče puta, uzjaha ga i odjuri i
ne obazirući se da li i ostali idu za njim.
— Ovaj se mnogo ne premišlja, reče mali.
— Neće vam valjda držati govoranciju suvlju i dužu od mene?
nasmeja se Dugački Dejvi. Ovakav jedan crvenokožac zna vrlo
dobro šta radi, i ja vam savetujem da odmah pođete za njim.
— A vi? Šta ćete vi da radite?
— Idemo i mi sa vama. Ako se vaša palata nalazi tako blizu, bilo
bi vrlo neučtivo s vaše strane ne pozvati nas na jednu čašicu i na
dva tri zalogaja. A pošto imate i dućančić, mogli bismo možda da
vam omogućimo i da zaradite neki dolar.
— Tako! Imate li neki dolar pri sebi? upita mali, tonom po kome
se videlo da dvojicu lovaca ne smatra nekim milionerima.
— To vas se tiče tek onda ako želimo nešto da kupimo. Je li
tako?
— Hm, tako je! Ali ako mi sad odemo, šta će biti sa delijama koji
nam ukradoše dva konja? Zar nećemo barem njihovom vođi,
onome lepotanu Breku, ostaviti nešto zgodno za uspomenu, da nas
se seća?
— Ne. Pustite ih neka idu, čoveče! To su kukavni lopovi, koji
beže i od lovačkog noža. Neće vam činiti nikakvu čast ako se budete
sa njima duže bavili. Konji su opet vaši, i šta hoćete više!
— Da ste samo bolje zamahnuli kad ste ga udarili. Delija se
samo onesvestio.

Kuća severnoameričkih Indijanaca; obično šator podignut od bivoljih koža, u

15

obliku kupe. (Prim. prev.)

35
 — Namerno sam tako učinio. Nije baš prijatno osećanje ubiti
čoveka za koga znamo da ga na drugi način možemo učiniti
neškodljivim.
— Pa, možda imate pravo. Hajdemo sada po konje!
— Šta? Vi znate gde su naši konji?
— Razume se. Mi bismo bili vrlo rđavi zapadnjaci da nismo
dobro razgledali okolinu pre nego što smo dopustili da primetite
naše prisustvo.
On uzjaha jednu od ukradenih životinja, a njegov mladi
pratilac drugu. Obojica krenuše pravo prema onom mestu na
kome su Džemi i Dejvi bili u grmlju sakrili svoje konje. Nedaleko
odatle i oni sami behu privezali za kolje svoje koše, na kojima su
primetili trag lopova i koje su sad vodili za sobom. Sad su sva
četvorica išli tragom Indijanca, koga uskoro i ugledaše pred
sobom. Ali on im nije dao da mu se sasvim približe, nego je stalno
jahao ispred njih. Kao da je sasvim sigurno znao pravac kojim
treba da udari da bi došao do cilja.
Hobl-Frank je jahao pored debelog Džemija, koji mu se,
izgleda, mnogo svideo.
— Da li biste mi rekli, mister, šta vi zapravo tražite u ovom
kraju? upita on.
— Hteli smo malo gore, u Montanu, gde ima mnogo boljeg lova
nego ovde. Tamo se još može naći pametnih gorštaka i sinova
savane, koji se bave lovom samo lova radi. Ovde se, međutim,
zverad prosto tamani. Praznicima se osipa paljba na jadne bivole,
koje ubijaju na hiljade, samo zato što su njihove kože zgodnije za
pogonsko remenje od običnih goveđih koža. To je greh i sramota!
Zar ne?
— Imate potpuno pravo, mister. Ranije je to bilo sasvim
drukčije. Značilo je to onda; prsa u prsa, a to će reći: lovac je izlazio
pošteno pred zverku i izlagao se životnoj opasnosti u borbi za
meso koje mu je bilo potrebno. Sad je lov skoro jedino kukavičko
ubijanje iza busije, a lovci staroga kova malo-pomalo izumiru.

36
Ljudi kao što ste vas dvojica danas su vrlo retki. Ne mislim da imate
mnogo para, ali su vam imena na glasu; to se mora priznati.
— Zar vi znate naša imena?
— Dabome.
— Otkuda?
— Ovaj Vokadej ih je spomenuo dok sam sa Martinom ležao u
grmu i prisluškivao. Stvarno, vi nikako nemate izgled pravog
zapadnjaka. Vaši kukovi bi pre priličili nekom nemačkom mlinaru
ili pekaru; ali...
— Šta? brzo upade debeljko. Govorite nešto o Nemačkoj.
Poznajete li je, možda?
— I još pitate! Ja sam Nemac od glave do pete!
— A ja i srcem i dušom!
— Je li to istina? upita Frank, zaustavivši konja. Mogao sam i
misliti. Ne može biti Jenki čovek vaše veličine. Radujem se
beskrajno što sam susreo jednog zemljaka. Ovamo ruku, druže!
Dobro mi došli!
I rukovaše se tako srdačno da ih obojicu zaboleše šake. Ali onda
debeljko primeti:
— Terajte konja dalje. Ipak ne treba da se zadržavamo ovde.
Kako ste dugo u Sjedinjenim Državama?
— Preko deset godina.
— Znači da ste zaboravili nemački?
Obojica su do tada govorili engleski. Na poslednje pitanje
Frank se uspravi u sedlu što je mogao više i odgovori uvređeno:
— Ja? Zaboravio svoj jezik? Ja sam Nemac i ostajem Nemac!
Znate li možda iz kog sam kraja?
— Ne znam. Nisam vam bio na krštenju.
— Svejedno! Morali biste po mom izgovoru razaznati da sam
poreklom iz kraja u kome se govori najčišći nemački jezik.
— Je li? A koji je to kraj?
— Svakako, samo Saksonska. Razumete li? Ja sam razgovarao i
sa drugim Nemcima, ali nijednoga nisam tako dobro razumeo ako
37
nije bio rođen baš u Saksonskoj. Saksonska je srce Nemačke.
Drezden je klasičan; Elba je klasična; Lajpcig je klasičan i
Saksonska Švajcarska je klasična. Najlepši i najčišći nemački jezik
čuje se, međutim, na pruzi između Pirne i Majsena, i upravo
nekako između te dve varošice ja sam ugledao prvu svetlost dana.
I u istom kraju sam počeo svoju životnu karijeru. Bio sam, naime,
šumarski pomoćnik u Moricburgu, gde se nalazi nadaleko čuveni
kraljevski lovački zamak, sa jednom od najslavnijih galerija slika i
velikim ribnjakom šarana. Moj najbolji prijatelj bio je tamošnji
učitelj, sa kojim sam se svako veče kockao i posle razgovarao o
umetnosti i nauci. Tu sam i stekao sasvim izuzetno opšte
obrazovanje. Vi kao da sumnjate u to? Pravite mi nekakvo čudno
lice!
— Ne mogu vam to osporavati, iako sam u svoje vreme išao u
gimnaziju i deklinirao reč mensa.
Mali ga prepredeno pogleda i upita:
— Deklinirali ste reč mensa? Da se niste malo prebacili?
— Nisam.
— Onda ta vaša gimnazija mnogo vredi! Ne kaže se deklinirati,
nego deklamirati, i ne mensa, nego pensa. Ali, zato ne moramo
postati neprijatelji. Svako je naučio onoliko koliko je mogao, i ne
više, i ja, kad vidim Nemca, ja mu se obradujem baš i kad nije
mnogo pametan, i čak i kad nije Saksonac. Dakle, kako ste?
Hoćemo li da budemo dobri prijatelji?
— To se razume samo po sebi! nasmeja se debeljko. Uvek sam
slušao da su Saksonci najdobroćudniji ljudi. Ali, zašto ste vi ostavili
svoj lepi zavičaj?
— Baš zbog umetnosti i nauke.
— Kako to?
— E, lepo. Dogodilo se to sasvim neočekivano, i na ovaj način.
Razgovarali smo o politici i o svetskoj istoriji, uveče, u gostionici.
Bili smo trojica za stolom, i to ja, kućni sluga i noćni stražar. Učitelj
je sedeo za drugim stolom, sa uglednijim društvom. Kako sam
uvek bio vrlo predusretljiv i ljubazan čovek, ja sam seo sa onom
38
dvojicom, koji su, opet, bili vrlo počastvovani pažnjom koju sam
im ukazao. Kad se vodio razgovor o svetskoj istoriji, često smo se
zadržavali na starom ocu Vrangelu i na tome kako se on bio toliko
navikao na reč ,merschtenteels’, da je upotrebljavao u svakoj
prilici. Tim povodom počeše dva klipana da se sa mnom prepiru
oko toga koji je pravi izgovor te reči. Svaki je imao drugo mišljenje
o tom pitanju. Ja sam rekao da bi moralo da se izgovara
,mehrschtenteels’; kućni sluga je opet mislio ,mehrschtenteils’, a
noćni stražar je govorio čak ,meistenteels’. U toj prepirci ja sam sve
više padao u vatru, ali, kao školovan službenik i građanin, imao
sam dovoljno snage da održim vlast nad sobom i obratio sam se
svom prijatelju učitelju. Prirodno, ja sam imao pravo, ali on je
morao biti zle volje ili malo obuzet učenjačkom naduvenošću, tek
ne dade mi za pravo, nego reče da smo sva trojica pogrešili. Tvrdio
je da u reči ,mehrschtenteels’ mora da budu dva ,ei’. Kako sam ja
sasvim sigurno znao da ima samo jedna jedina reč sa dva ei, i to reč
,Reisbrei’, bilo mi je neprijatno. Neću nikome da kvarim njegovo
narečje, ali i moje mora da se poštuje pogotovo kada je ono jedino
pravo. Ali noćni stražar nije hteo to da uvidi; rekao je da ne umem
ni da govorim kao što treba, i da to sam učinio ono što bi učinio
svaki častan čovek: dao sam oduške svom povređenom osećanju
časti i lupio ga pivskom čašom po glavi. I tada je došlo do različitih
scena bez kulisa, koje su se završile time što sam ja, zbog
remećenja javnog mira i zbog hotimične telesne povrede, bio
stavljen pod optužbu. Morao sam biti kažnjen i smenjen. Kaznu i
smenjivaše lako bih podneo, ali da moram izgubiti i svoje
nameštenje, to mi je ipak bilo malo suviše; to nisam mogao da
prebolim. Pošto sam pretrpeo kaznu i smenjivanje, otišao sam
odande. I pošto sve što radim odmah kao što treba, otišao sam
pravo za Ameriku. Tako je stvarno samo stari Vrangel kriv što ste
me danas ovde našli.
— Ja sam mu veoma zahvalan na tome, jer mi se mnogo sviđate,
uveravao je debeljko maloga, klimajući mu glavom prijateljski.
— Tako? Je li to tačno? Onda sam i ja prema vama odmah osetio
neku neodređenu naklonost, i to svakako ima svoj razlog. Pre
39
svega, vi niste rđav momak, a zatim, ni ja nisam sasvim rđav; tako,
najzad, možemo postati i sasvim dobri prijatelji. Jedan drugom
smo već priticali u pomoć, i tako je, stvarno, već gotova veza koja
će nas lepo zbližiti. Vi ste već blagonaklono primetili da se ja stalno
služim odabranim izrazima, i po tome možete zaključiti da se neću
pokazati nedostojnim vaših prijateljskih osećanja. Saksonac je
uvek otmen, i ako bi danas neki Indijanac hteo da mi zdere kožu s
glave, ja bih mu učtivo rekao: “Molim, potrudite se ljubazno! Ovde
imate moje uvojke!”
Na ovo Džemi dodade, smejući se:
— Kad bi on hteo da bude isto tako učtiv, morao bi vam ostaviti
vašu kožu na glavi. Ali, da pređemo na nekog drugog, da li je vaš
pratilac zaista sin čuvenog lovca na medvede Baumana?
— Jeste. Bauman je moj kompanjon, a njegov sin, Martin, zove
me ujakom, iako sam ja ostao jedino dete svojih roditelja i nikada
se nisam ženio. Mi smo se našli dole u Sent Luju, onda kad je zlatna
groznica privukla kopače zlata Crnim bregovima. Bili smo uštedeli
nešto novaca i rešili se da ovde gore otvorimo radnju. To je u
svakom slučaju bilo probitačnije negoli kopati zlato. Stvar je lepo
uspela. Ja sam preuzeo radnju, a Bauman je išao u lov da nam se
stara za stomake. Posle se ispostavilo da ovde u mestu uopšte nije
bilo zlata i kopači su otišli dalje, i tada smo ostali ovde sami s
našom robom, koju nismo prodavali, jer nismo mogli dobiti novaca
za nju. Tek malo pomalo razdali smo je lovcima koji bi sasvim
slučajno ovuda prolazili. Poslednji posao napravili smo pre dve
nedelje. Tada nas je potražilo jedno malo društvo, koje je htelo da
uzme moga kompanjona da ih prati na Jelouston. Tamo je trebalo
da bude poludragog kamenja u velikim količinama, a ti ljudi bili su
brusači. Bauman se odmah pokazao pripravnim, osigurao je sebi
znatnu nagradu, prodao je brusačima velike količine municije i
ostalih stvari koje su im bile potrebne, i otišao najzad s njima. Sada
sam ja u brvnari potpuno sam sa njegovim sinom i jednim starim
crncem, koga smo doveli sa sobom iz Sent Luja.
— Jelouston je vrlo opasan predeo.
— Sada više nije.
40
 — Mislite? Da, pošto su čuda toga kraja otkrivena, Kongres
Sjedinjenih Država poslao je tamo nekoliko ekspedicija da
premere predeo. Celo područje proglašeno je Nacionalnim
parkom; ali Indijanci ne drže mnogo do toga. Odavde pa do tamo
love sada Zmijski Indijanci.
— Oni su zakopali ratnu sekiru.
— A ja sam čuo da su je u najnovije vreme opet iskopali. Otuda
ovaj glasnik koji je danas pošao vama. Ja ne slutim ništa dobro.
— Ovaj Indijanac je Sijuks.
— Ali je oklevao da izruči svoju poruku. To nikada nije dobar
znak. Dobru vest čovek nema potrebe da krije, a on mi je kazao i to
da dolazi iz Jeloustona.
— Onda idem brzo do njega.
I on obode konja, da bi stigao Vokadeja. Čim je ovaj to primetio,
obode i on svoga petama u slabine i pohita napred. Ako Hobl-Frank
nije hteo da se utrkuje sa njim, morao je za sada da se odrekne
razgovora s Indijancem.
Međutim, sin Lovca na medvede bio se približio dugačkom
Dejviju. Ovom poslednjem bilo je, prirodno, stalo do toga da sazna
nešto i o prilikama njegovog oca; ali nije dobio tako opširna
obaveštenja kao što je želeo. Dečko je bio vrlo suzdržljiv i ćutljiv.
Najzad potok poče praviti okuku oko jednog brežuljka, na
kome jahači primetiše jednu brvnaru, koja je, zahvaljujući svom
položaju, bila u stvari mala tvrđava i pružala sigurnu zaštitu protiv
napada Indijanaca.
Brežuljak se obarao na tri strane tako strmo da se uz njega nije
moglo uspeti. Sa četvrte strane nalazila se dvostruka ograda. Ispod
brežuljka je bilo jedno kukuruzište i jedno parče zemlje zasađeno
duvanom. U blizini su pasla dva konja. Martin pokaza na njih i reče:
— Odavde su nam ukrali naše konje kad mi nismo bili tu. Gde
li je Bob, naš crnac?
I on stavi dva prsta u usta i zviznu oštro. Tada iz visokih
kukuruznih stabljika proviri jedna crna glava;

41
42
Između široko razvučenih, debelih usana videla su se dva niza
zuba na koje bi i jaguar mogao biti ponosan; zatim se pojavi
herkulski stas crnčev. Imao je u ruci težak, debeo kolac, i reče
kreveljeći se:
— Bob se sakriti i paziti. Ako lopovi opet doći i hteti nam
ukrasti još dva konja, onda ih Bob ovim štapom po glavi. Zavitlao
je pri tome kocem tako lako kao da je bio običan vrbov prut.
Indijanac se nije nimalo obazirao na njega. Jahao je pored njega
uz četvrtu, pristupačnu stranu brežuljka, do dvostruke ograde,
skočio sa konja i zatim iščezao iza nje.
— Kako je grub ovaj naš mladić! srdio se crnac. Jašiti pored
maser-Boba i ne kazati Good day! Skočiti preko ograde i ne čekati
masa Martin njemu dozvoliti ući. Maser Bob će ga već naučiti biti
učtiviji!
Dobri crnac dao je sam sebi naziv maser Bob, to jest, master ili
gospodin Robert. On je bio slobodan crnac i osećao se veoma
uvređen time što ga indijanac nije pozdravio.
— Nemoj ga vređati, upozori ga Martin. On je naš prijatelj.
— To nešto drugo. Ako crvenokožac prijatelj od masa, onda
prijatelj i od maser Bob. Masa imati opet konje. Lopovi ubijeni?
— Ne. Pobegli su. Otvori ogradu!
Bob pođe svojim dugačkim koracima ka kapiji i otvori oba
teška krila tako lako kao da su od hartije. Tada ujahaše i ostali u
prostor koji se nalazio iza dvostruke ograde.

43
 III
U BRVNARI

U sredini prostora uzdizala se četvorouglasta brvnara,

sklopljena od balvana. Vrata na njoj su bila otvorena. Kad su ljudi
ušli, videli su Indijanca gde sedi u sredini jedine prostorije, koja je
sačinjavala unutrašnjost kolibe. Gde mu se nalazi konj, to kao da
ga nije nimalo brinulo. Ušao je sa ostalima u zatvoreni prostor.
Tek sada pozdraviše Martin i Hobl-Frank oba gosta, srdačno se
s njima rukujući. Zatim se zagledaše po sobi. U stražnjem delu
nalazili su se sanduci, čije su zalihe izgleda već bile sasvim na
izmaku. Nekoliko poklopaca od sanduka, prikovanih na kolje,
služilo je umesto stolova. Stolice su bile sklepane od istog takvog
materijala. U jednom uglu nalazila su se skladišta; bila su tako
bogata da bi stanovnicima brvnare svako mogao pozavideti na
njima, jer su se sastojala od čitavog niza koža strašnih mrkih
medveda, koji su poznati kao najopasnije zveri
Amerike. Kad se takav jedan odrastao grizli16 digne na stražnje
noge, obično je dve stope viši od visoka čoveka. Ubiti takvog
medveda znači za Indijanca najveći junački podvig, i čak i mnogo
bolje naoružani belac sklanja se toj životinji s puta radije nego da
se, bez velike nevolje, upušta s njom u borbu.
Različito oružje, ratni i lovački trofeji visili su na zidovima, a u
blizini ognjišta nalazili su se veliki komadi suvog mesa, obešeni o
drvene klinove.
Dan se primicao kraju, i kako je sumrak jedva mogao prodreti
unutra kroz male otvore na zidovima, na kojima nije bilo prozora,
u kolibi je bilo prilično mračno.
— Maser Bob vatru naložiti, reče stoga crnac.

16
Grizli (Grizzly Bear), veliki, krvoločan suri medved, koji se može naći u
zapadnim delovima Sjedinjenih Država. (Prim. prev.)
44
 Doneo je naramak suvog granja i pomoću svoga “punksa”
(prerijskog upaljača) naložio vatru na ognjištu. Fitilj toga njegovog
upaljača sastojao se od suvog truda, koji je lako tinjao i koji se
dobijao iz duplje trulog drveća.
Džinovsku priliku crnčevu osvetljavao je jasan plamen sa
ognjišta. Bio je obučen u dugačku haljinu od najprostijeg kalika17 i
nije imao ništa na glavi.
Glavu beše premazao debelim slojem jelenjeg loja i pravu
neukrotivu prašumu od kose ispleo u tanke male pletenice, koje
su, poput ježevih iglica, stršale na sve strane. Zato je, pri svetlosti
vatre sa ognjišta, izgledao nekako neobično i tajanstveno.
Dosad društvo beše izmenjalo svega nekoliko reči. A sada se
Hobl-Frank, na engleskom jeziku, obrati Indijancu:
— Moj crveni brat nalazi se u našoj kući. Dobro nam je došao i
može da nam saopšti svoju poruku.
Mladić se, međutim, ispitivački obazre oko sebe i odgovori:
— Kako može Vokadej da počne da govori, kada još nije okusio
dim mira?
Tada Martin, sin Lovca na medvede, skide sa zida jedan
indijanski kalumet18 i napuni ga duvanom. Pošto su i ostali prišli
bliže crvenokošcu, on zapali duvan, dunu dim gore, pa dole, pa na
sve četiri strane sveta, i reče:
— Vokadej je naš prijatelj, i mi smo njegova braća. On može da
popuši sa nama lulu mira i da nam zatim kaže svoju poruku.
I pruži lulu Indijancu. Ovaj je primi, ustade, učini s njom isto
ono što i njegov prethodnik, i odmah zatim odgovori;

17
Kaliko (po mestu Calicut, u Indiji), gde se proizvodi pamučna tkanina za odeću.
(Prim. prev.)
18
Kalumet (poreklom od francuske reči calamus, traka, frula, indijanska vrsta
vrlo izdužene lule. Kada bi svi prisutni povukli dim iz nje, to po starom
indijanskom običaju znači neopozivo priznavanje dobrih namera ili
prijateljstva. (Prim. ur.)
45
 — Vokadej nije nikada video belce, ni crnca. On je bio njima
poslat, i oni su ga izbavili iz ropstva. Vaši neprijatelji su i njegovi
neprijatelji, a vaši prijatelji mogu da budu i njegovi. Haug!
Ovo “haug” znači kod Indijanaca što i “da”, “dakako”, “sasvim
sigurno”. Upotrebljava se kao znak odobravanja ili pristajanja,
naročito u pauzama ili na kraju govora.
On zatim predade lulu dalje. Dok je lula išla unaokolo, on
ponovo sede i čekaše da Bob kao poslednji, konačno osvešta
bratstvo duvanskim dimom. Ponašao se sve vreme kao kakav stari,
iskusni poglavica, pa čak i Martin, koji je još bio upola dečko, beše
tako ozbiljan da se jasno videlo da sebe smatra, u odsutnosti
očevoj, pravim domaćinom kuće.
Pošto je Bob odložio lulu, poče Vokadej:
— Poznaju li moja bela braća belca kojeg Sijuksi zovu Nounpaj-
klama?
— Misliš Olda Šeterhenda? Upita Dugački Dejvi. Video ga još
nisam, ali svaki od nas čuo je za njega. Šta je s njim?
— On voli crvene ljude, iako je sam belokožac. On je najslavniji
poznavalac staza, njegov kuršum nikad ne promaši, i on je u stanju
da golim šakama obori najjačeg neprijatelja. Zato je i dobio ime Old
Šeterhend.19 On štedi krv i život svojih neprijatelja; on ih ranjava
samo zato da ih onesposobi za borbu, i samo kad je njegov
sopstveni život u opasnosti on ubija svoga protivnika. Pre više leta
napali su ga tamo, na Žutoj reci, članovi plemena Sijuks-Ogalala.
On je stajao na jednoj steni, i oni ga nisu mogli dosegnuti svojim
kuršumima. Tada je on pošao napred i ponudio im da se bori sa
trojicom od njih, oni sa tomahavkom, a on bez oružja. Pobio ih je
svu trojicu pesnicom, među njima i Ši-ča-pah-taha20, najjačeg
čoveka plemena. Tada se podigla velika kuknjava po brdima i
jadikovanje po vigvamima Ogalala. I još do danas nije prestala ta
kuknjava, nego se obnavlja stalno na dan smrti trojice ratnika. Već

19
Na engleskom: shatterhand — ruka koja razmrskava. (Prim. prev.)
20
Zla vatra. (Prim. pisca)
46
je prošao jedan šakoh21, i najhrabriji ratnici plemena otišli su na
Žutu reku, da tamo, na grobovima trojice pobijenih saplemenika,
pevaju pogrebne pesme. Belac koga na tom putu susretnu,
izgubljen je; njega svežu za kolac na grobovima onih koje je pobio
Šeterhend, da umre mučeći se polagano, kako bi njegova duša
večito služila duhove umrlih.
On malo zastade, a zatim reče polako i prigušenim glasom:
— Oni su iznenadili na spavanju Lovca na medvede i njegove
prijatelje, i zarobili ih!
Martin skoči sa svoga sedišta i povika:
— Bob, brzo sedlaj konje! A ti, Frank, brzo spremi municiju i
hranu! Ja ću za to vreme podmazati puške i naoštriti noževe!
Najdalje za jedan sat izbićemo na Žutu reku!
— Razume se! povika Frank i skoči brzo na noge. Do sto đavola,
platiće nam to ti crvenokošci!
I crnac ustade, zgrabi kolac što ga beše doneo sa sobom, i reče:
— I maser Bob ići! Maser Bob ubiti sve crvene pse Ogalale!
Na to Indijanac podiže ruku i reče:
— Jesu li moja bela braća mušice koje srdito lete tamo-amo kad
ih neko razdraži? Ili su ljudi koji znaju da svakom poslu treba da
prethodi mirno savetovanje? Vokadej još nije dovršio.
— Moj otac se nalazi u opasnosti, i to je dovoljno, planu mladić.
Tada ga opomenu debeljko Džemi:
— Umirite se, mladi moj prijatelju! I žuriti se valja polako.
Najpre pustite Vokadeja da dovrši, a onda ćemo svi na posao.
— Svi na posao? Zar i vi?
— To se razume samo po sebi. Popušili smo kalumet i sad smo
prijatelji i braća. Dugački Dejvi i Debeli Džemi nisu ostavili na
cedilu još nikoga kome je bila potrebna njihova pomoć. Hoćemo li
poći do Montane, da lovimo bivole, ili ćemo napraviti jedan izlet do
Žute reke, da odigramo valcer sa Sijuksima-Ogalalama, to nam je

21
Vreme od sedam godina. (Prim. pisca)
47
sasvim svejedno. Ali sve mora ići svojim redom, inače nama, starim
lovcima, ne pravi nikakvo zadovoljstvo. Zato ponovo sedite i
budite mirni, kao što vam i priliči!
— To je tačno! potvrdi mali Saksonac. Uzbuđenje ni u kakvoj
prilici nije dobro. Moramo biti razboriti.
Pošto su sva trojica ponovo sela, nastavi mladi Indijanac;
— Vokadeja eu odgojili Sijuks-Ponca, koji su prijatelji belaca.
Kasnije je on bio primoran da bude Ogalala; ali on je samo čekao
priliku da ostavi Ogalale. Sada je morao da ide sa njihovim
ratnicima na Žutu reku. Bio je prisutan kad su oni učinili prepad na
Lovca medveda i njegove pratioce, dok su spavali. Ogalale su
morali na ovome putu biti oprezni, jer tamo u brdima žive njihovi
najljući neprijatelji, Šošoni. Vokadej je poslat kao izvidnica, da
razgleda vigvame Šošona. Ali on to nije učinio, nego je odjahao što
je brže mogao na istok, do brvnare Lovca na medvede, da obavesti
njegovog sina da je on zarobljen.
— To je pošteno od tebe, i ja ti to nikada neću zaboraviti!
uzviknu Martin. Ali, zna li moj otac za to?
— Vokadej mu je to rekao, i vaš otac je kazao put Vokadeju.
Vokadej je sa vašim ocem razgovarao krišom, tako da to nijedan
Ogalala nije mogao primetiti.
— Ali će naslutiti po tome što se ne vraćaš!
— Neće, nego će pomisliti da su Vokadeja ubili Šošoni.
— Da li ti je moj otac dao neki nalog za nas?
— Nije. Vokadej ima samo da vam kaže da je vaš otac sa svojim
pratiocima zarobljen. A moj mladi beli brat će i sam znati šta treba
da radi.
— Razume se da će znati! Poći ću, i to odmah, da ga oslobodim.
I opet je hteo da se digne; ali ga Džemi ščepa za ruku i zadrža.
— Stop, my boy!22 Još nismo sve saznali.
Vokadej treba da nam kaže na kome su mestu napali vašeg oca.

22
Na engleskom: Lagano, sinko! (Prim. ur.)
48
 Indijanac odgovori:
— Voda koju belokošci zovu Barutnom rekom nastaje iz četiri
rukavca. Na zapadnom je napadnut vaš otac.
— Dobro! To bi onda bilo s one strane Kamp Mek Kinija i južno
od Merfis-ranča. Taj mi kraj nije sasvim nepoznat. A kojim su
pravcem udarili Ogalale?
— Prema brdima koje belci zovu Debelim Rogom.
— Dakle prema Big Horn planinama. A posle?
— Prošli su pored glave Zlog Duha . . .
— Ah, pored Devil’s Nead litice!
— Tamo smo čuli za neprijateljski raspoložene Šošone, i
Vokadej je poslat u izvidnicu. On, dakle, ne zna kuda su Ogalale
otišli dalje.
— To nam nije ni potrebno. Imamo oči i naći ćemo im trag. Kad
se dogodio prepad?
— Pre četiri dana.
— Jao! A kad ima da bude velika posmrtna svečanost?
— Kad bude pun mesec. Na dan kada su pobijena ona trojica.
Džemi je računao u sebi, a zatim reče;
— Ako je tako, onda imamo dovoljno vremena da stignemo.
Ostaje nam još ravno dvanaest dana do punog meseca. A koliko
ima Ogalala?
— Kad sam ih ostavio, bilo ih je pet puta po deset i još šest.
— Znači, pedeset i šest ratnika.
— Za sada, znamo dovoljno i možemo se spremiti za prepad.
Martine Bauman, šta mislite vi da radite?
Mladić ustade sa svoga mesta, diže pesnicu kao da će se zakleti
i odgovori:
— Svečano se zavetujem da ću spasiti svoga oca ili osvetiti
njegovu smrt, čak i ako se budem morao boriti sa Sijuks-
plemenom sasvim sam. Pre ću umreti nego što ću zakletvu
pogaziti.

49
 — Ne, sam nećeš ići, reče mali Hobl-Frank. U svakom slučaju, ja
ću ići s tobom i neću te ostavljati nizašta na svetu.
— I maser Bob ići, izjavi crnac, da osloboditi stari masa Bauman
i pomlatiti Sijuks-Ogalala. Svi morati u pakao! Bob stegnu pesnice
i zaškrguta zubima.
— I ja ću s vama! javi se Debeli Džemi. Praviće mi zadovoljstvo
da Ogalalama otmem zarobljenika. A ti, Dejvi?
— Ne govori gluposti! odgovori dugonja nehajno. Valjda ne
misliš da ću ja ostati ovde i krpiti cipele i mleti kavu, dok vi tamo
budete brali lovorike?
— Stari dobri medo, budi samo spokojan, poći ćeš i ti s nama.
Ali šta će učiniti naš crveni brat Vokadej?
Indijanac odgovori:
— Vokadej je Mandanac, u najboljem slučaju posinak Ponca-
Sijuks plemena, ali nikako Ogalala. Ako mu njegova bela braća
dadnu pušku i praha i olova, on će ih pratiti i umreti sa njima, ili
pobediti neprijatelja.
— Hrabar momak! reče mali Saksonac. Pušku ćeš dobiti, i sve
ostalo, čak i jednog odmornog konja, jer mi imamo četiri, dakle
jednog prekobrojnog. Tvoj je premoren i može trčati za nama dok
se ne odmori. A kad ćemo krenuti, ljudi?
— Odmah, razume se! odgovori Martin.
— U svakom slučaju, ne smemo gubiti vreme, potvrdi debeljko,
ali nije uputno ni da se suviše žurimo. Prolazimo kroz predele
oskudne u vodi i divljači i moramo se snabdeti hranom. A ne
znamo ni da li devet konjokradica, kojima smo danas očitali
molitvu, ne spremaju u potaji nešto protiv nas. Moramo
bezuslovno izvesti na čistac da li su napustili ovaj kraj ili tek misle
da ga napuste. A šta ćemo s ovom kućom? Mislite li da je ostavite
bez zaštite?
— Pa, da, odgovori Martin.
— Onda se može lako dogoditi da je, kad se vratimo, nađemo
spaljenu ili praznu.
— Od ovog poslednjeg zla možemo se još i osigurati.
50
 Mladić uze sekiru i iseče pod od nabijene zemlje u obliku
četvorougaonika. Tada se pokaza da se tu nalazi jedan kapak
prekriven zemljom, i zato nevidljiv, ispod koga je bilo prostrano
udubljenje, u koje su ukućani mogli sakriti sve što ne bi morali da
nose sa sobom. Pošto su spustili kapak i nabili ga zemljom, niko ko
nije posvećen u stvar nije mogao naslutiti da se ispod poda nalazi
neko skrovište. Pa čak i kad bi neko kuću zapalio, moglo se
očekivati da će nabijena zemlja zaštititi predmete koji su se nalazili
ispod nje.
I svi se odmah prihvatiše posla, da sve što se nalazilo u
prostoriji, a nije spadalo u opremu potrebnu za put, sklone u
udubljenje. Čak i medveđe kože. Jedna je bila neobično velika i lepa.
Kad je Džemi poče posmatrati sa divljenjem, Martin mu je istrže iz
ruku i baci u rupu.
— Ostavi to, dođavola! reče mu. Ne mogu da vidim to krzno a
da se ne setim najstrašnijih časova u svome životu.
— Oh, mladiću, vi govorite kao da već imate za sobom vrlo
mnogo godina života i čitav niz tako strašnih doživljaja.
— Možda sam već stvarno i doživeo više nego poneki stari
traper.
— Oho! Nemojte samo da se razmećete!
Martinove oči zagledaše se u debeljka skoro srditim pogledom:
— Zar mislite da sin jednog lovca na medvede nije imao prilike
ni za kakve doživljaje? Kažem vam da sam se još kao šestogodišnji
dečko borio sa delijom koji je bio u krznu kome ste se vi maločas
divili.
— Šestogodišnje dete sa ovakvim snažnim grizlijem? Ja znam
da su deca Zapada građena od sasvim drukčije ilovače negoli
gradske maze kojima očevi greju nožice bocama sa toplom vodom.
Video sam mladiće koji bi u Njujorku bili bukvarci, ali su zato ipak
rukovali puškom kao pravi matorci. Ali — hm! pa kako je to bilo sa
tim medvedom?
— Desilo se to dole u planinama Kolorada. Imao sam još majku
i jednu slatku sestricu od tri godine. Otac je bio izašao da nam ulovi
51
nešto za ručak; majka je pred kolibom sitnila drva za ognjište, jer
je bila zima i u brdima beše vrlo hladno. Ja sam se nalazio u sobi
sasvim sam, sa malom Ludi. Ona je sedela na podu između vrata i
stola i igrala se sa lutkom koju sam joj od drveta napravio; stajao
sam na stolu i pokušavao da, pomoću jednog velikog drvenog
metra, urežem slova M i L u jedan debeli balvan koji je spajao dva
drvena zida ispod šiljastog krova. To su bila početna slova moga
imena i imena moje drage Ludi. Hteo sam, kao dete, da se na taj
način ovekovečimo. Zadubljen u svoj teški posao, ja sam čuo kad
su se vrata silom otvorila. Ali sam mislio da to ulazi majka malo
bučnije, jer su joj drva na rukama, pa se nisam ni obazirao, nego
sam samo rekao: “Mama, ovo je za Ludi i za mene. A onda dolaziš
na red ti sa tatom”.
Umesto njenog odgovora, čuh duboko, duboko mumlanje.
Osvrnuh se. Treba da znate, moja gospodo, da još nije bio dan, ali
se napolju belasao sneg, a na velikom ognjištu goreo je jedan panj,
čiji je plamen osvetljavao sobu. Ono što sam video pri njegovoj
svetlosti bilo je jezovito! Baš pored sirote, male Ludi, koja od užasa
nije pustila ni glasa, stajao je jedan ogroman mrki medved. Koža
mu je bila sva u ledenicama, a iz usta mu je izlazila para. Zanemela,
sestrica mu je pružala molećivo svoju drvenu lutku, kao da je htela
reći; “Evo uzmi moju lutku, ali samo nemoj u mene da diraš,
nevaljali, dragi medo”! Ali grizli nije znao za milost. Jednim
udarcem šape oborio Ludi i zatim joj je, jednim ujedom, smrvio
malu, slatku, plavu glavicu. Još i danas čujem mrvljenje i
pucketanje — nebesa, ne mogu to nikada zaboraviti, nikada,
nikada . . .!
Mladić zastade u svome pričanju. Niko ne prekide tajac koji
nastade, dok on sam ne produži:
— Ni ja se nisam mogao ni maknuti od užasa. Hteo sam da
dozovem u pomoć, ali nisam mogao da pustim glasa od sebe.
Gledao sam kako udovi moje sestrice nestaju u čeljustima nemani,
dok ne preostade od njih ništa više sem drvene lutkice, koja beše
pala na pod. Grčevito sam držao u ruci dugi nož. Tada se medved
uputi prema meni i uspe se prednjim nogama uza sto. U tom
52
trenutku meni se povrati izgubljena snaga. Njegov užasni dah
udarao mi je već u lice. Ja stavih nož u zube, obuhvatih gredu
rukama i izdigoh se na nju. On htede za mnom i sruši sto. Tako sam
se spasao.
Sada sam dozivao u pomoć, ali uzalud; majka nije dolazila, iako
je morala čuti moj glas, jer su vrata bila otvorena i unutra je
prodirala hladna vazdušna struja. Grizli se uspravi koliko je god
bio dugačak, da bi me skinuo sa grede. Videli ste njegovu kožu i
možete mi verovati kad vam kažem da me je svojim prednjim
šapama upravo još mogao uhvatiti. Ali ja sam imao nož u ruci,
levom sam se držao čvrsto, a desnom sam bockao šapu koju bi
medved ispružio za mnom.
Što da vam opisujem svoju borbu, svoj jad i svoj strah! Kako
sam se dugo branio, ne znam više; u takvim prilikama i trenuci su
dugi kao večnost; ali moje su snage popuštale, i obe prednje šape
medvedove bile su već sve izbodene i isečene, kad sam pored
njegovog mumlanja i urlanja čuo lajanje našeg psa, koji je bio
otišao sa ocem. On je pred kolibom zalajao takvim glasom kakav
nikada više nisam čuo od jednog psa; zatim je jurnuo u kolibu i
smesta kidisao na ogromnu zverku. Bila je to gadna džukela, ali
neobično snažna, i nama veoma odana. Ščepao je medveda za vrat,
da mu ga rastrgne; ali je medved njega rastrgnuo svojim snažnim
šapama. Posle nekoliko trenutaka pas je bio mrtav — rastrgan na
komade, i razjareni grizli okrenuo se ponovo protiv mene.
— A vaš otac? zapita Dejvi, koji je, kao i drugi, slušao sa
najvećom napetošću. Kad je pas bio tu, onda ni čovek nije mogao
biti daleko.
— Svakako, jer baš se grizli bio ponovo uspravio ispod grede da
me dohvati, leđima okrenut vratima, kad se na ulazu pojavi moj
otac, bled u licu kao sama smrt. “Oče, u pomoć!” kriknuh ja,
odupirući se još medvedu.

53
54
 Nije mi odgovorio. I njemu se grlo bilo zavezalo. Podiže punu
pušku — pucaće! Ali neće, spustio je ponovo. Bio je toliko uzbuđen
da mu je cev podrhtavala u rukama. On odbaci pušku, poteže
lovački nož iza pojasa i skoči na životinju s leđa. Ščepavši je levom
rukom za krzno, on prođe sa strane napred i zabode joj dugački nož
među rebra sve do drške. Ali u istom trenutku odskoči opet natrag,
da ne bi bio na domaku medvedu koji se bori sa smrću. Snažna
životinja osta nepomična, krkljajući i ječeći na
način koji se ne može opisati, zatim razmahnu prednjim
šapama po vazduhu i stropošta se mrtva. Kako se docnije utvrdilo,
nož je beše ubo pravo u srce.
— Hvala Bogu! reče Džemi, odahnuvši duboko i glasno. To je
bila pomoć u najvećoj nuždi. A vaša majka, mladi ser?
— Ona... ah, nju više nisam video. On se okrenu u stranu i
jednim brzim pokretom obrisa suze u očima.
— Niste je više videli? Kako to?
— Kad me je otac skinuo sa grede, drhtao je, a i ja sam se sav
tresao. Upitao me je za malu Ludi. Glasno jecajući, ispričao sam mu
šta se dogodilo. Nikada posle nisam video onakvo ljudsko lice
kakvo je moj otac imao u onom trenutku. Bilo je bledo kao krpa i
nepomično kao skamenjeno. Jauknuo je jednom, svega jednom, ali
kako! Zatim se umirio. Seo je na klupu i zagnjurio glavu u ruke. Na
moje reči, pune nežnosti, nije odgovarao; kad sam ga upitao za
majku, samo je zavrteo glavom; ali kad sam na to hteo da izađem
da je potražim, uhvatio me je za ruku tako da sam jauknuo od bola.
“Ostani tu!” naredio mi je. “Nije to za tebe!”
Zatim je sedeo dugo, dugo, dok se vatra nije stišala. A onda me
je zaključao i počeo nešto da radi iza kolibe. Ja sam pokušao da
mahovinu, kojom su bile začepljene praznine između brvana,
izvadim na jednom mestu. I pošlo mi je to za rukom. Kad sam
pogledao napolje, video sam gde otac kopa nekakvu duboku jamu
— pre nego što je majka mogla ući u kolibu, medved je napao i
rastrgao. Nisam video kako je otac opremio na večni počinak, jer je

55
bio primetio kako osluškujem pa se pobrinuo da više ništa ne
čujem i ne vidim.
— Strašno, strašno! govorio je Džemi, brišući oči rukavom
svoga krzna.
— Dabome, bilo je strašno! Otac je bio vrlo dugo bolestan, i naš
prvi sused poslao nam je jednog čoveka da ga neguje i da pazi na
mene. Kad je ozdravio, napustili smo onaj kraj i — postali smo lovci
na medvede. Kad moj otac čuje da se bilo gde nalazi neki medved,
on ne može da miruje sve dotle dok ga ne pronađe i dok ga ne
premlati kuršumom ili nožem. I ja... sad mogu da vam kažem da
sam već i ja učinio svoje da bih osvetio svoju jadnu, malu Ludi.
Spočetka mi je, prirodno, bilo hladno oko srca kad bih nišanio na
medveda. Ali ja imam jednu amajliju koja me štiti, tako da sam i
pred grizlijem isto tako miran kao i pred najobičnijim medvedom.
— Amajliju? upita Dejvi. Koješta! Mlad čovek ne sme verovati
u takve gluposti! To je greh protiv prve zapovesti!
— Nije, jer amajlija o kojoj ja govorim nešto je drugo nego što
vi mislite. Pogledajte je! Eno je tamo, visi ispod Biblije.
On pokaza na zid, gde je na jednoj daščici ležala jedna debela,
stara Biblija. Ispod nje je visilo o klinu jedno parče drveta, palac i
po dugačko i pola palca debelo. Jasno se videlo da je gornji deo toga
drvceta trebalo da predstavlja nekakvu glavu.
— Hm! progunđa Dejvi, koji se kao i svi Jenki strogo držao svoje
vere. Neću da pretpostavljam da ta stvar predstavlja nekog
kumira.23
— Ne; ja nisam paganin, već dobar hrišćanin. To vam je drvena
lutka koju sam u svoje vreme napravio svojoj sestrici, da se igra.
Sačuvao sam tu uspomenu na one strašne trenutke i nosim je uvek
oko vrata kad moram da pratim oca u lov na medvede. Približi li mi
se opasnost, ja se mašam za lutku i — sa medvedom je svršeno; u
ovo se možete slobodno pouzdati!

Kumir — stari slovenski naziv za idola, obično figuru od drveta ili gline koja se
23

upotrebljava u religioznim ceremonijama. (Prim. ur.)

56
 Tada mu Džemi, duboko ganut, stavi ruku na rame i reče:
— Martine, vi ste dobar dečko. Verujte da sam vam prijatelj, i
nećete se prevariti. Kao što sam ja debeo, tako je debelo i
pouzdanje koje slobodno možete imati u mene! I to ću vam i
dokazati!

57
 IV
OLD ŠETERHEND

Bilo je posle podne, petoga dana posle događaja koje smo

ispričali kad je šest jahača napustilo oblast izvora Barutne reke i
krenulo prema Bighorn-Planinama.
Predeli koji se prostiru između reke Misuri i Stenovitih Planina
spadaju i danas u najnegostoljubivije krajeve Sjedinjenih Država.
To područje sastoji se, skoro u celini, iz puste nepošumljene
prerije, kroz koju jahač može da jaše po više dana pre nego što
naiđe na neki žbun ili izvor. Zemljište se uspinje pomalo prema
zapadu; ono prelazi najpre u blaga uzvišenja, a zatim u brežuljke,
koji postaju sve viši, strmiji i krševitiji što se više približuju
zapadu; ali nestašica u drvetu i vodi ostaje ista. Zato Indijanci zovu
ovaj kraj “Mah-Kozieča”, belci “Bad Lands.” Oba izraza znače isto,
to jest, otprilike, rđava zemlja.
Dalje na sever, gde se nalaze izvori reka Čejen, Pander, Tang i
Bighorn, zemlja biva bolja.
Trava je sočnija; grmovi prelaze u čitave prostrane šume
žbunja, dok najzad noga zapadnjaka ne zagazi u senke stogodišnjih
drvenih džinova.
Tamo se nalaze lovišta Šošona ili “Zmijskih” Indijanaca,
Sijuksa, Čejena i Arapahoa. Svako pleme deli se dalje u rodove, i
kako svako od njih ima svoje posebne interese, nije nikakvo čudo
što se među njima večito smenjuju rat i mir. Iako je crveni čovek
ponekad sklon dužem miru, dolazi master belokožac i bocka ga
najpre iglama a zatim noževima, sve dotle dok Indijanac ponovo
ne potraži zakopanu ratnu sekiru i iznova ne počne da se bori.
Razume se samo po sebi da tamo gde se sastaju ispaše tako brojnih
i različitih plemena i rodova, sigurnost svakoga od njih nije velika,
nego je čak i stalno ugrožena. Šošoni ili “Zmijski” Indijanci uvek su
bili ljuti neprijatelji Sijuksa, i zato je predele koji se prostiru od

58
Dakote, južno od Žute reke, do Bighorn-Planina, vrlo često
natapala krv crvenog pa čak i belog čoveka.
Debeli Džemi i Dugački Dejvi znali su to i vrlo brižljivo su pazili
kako će izbeći susret sa Indijancima, svejedno koga plemena.
Pustili su Vokadeja napred, jer on taj isti put beše već prešao. Bio
je naoružan puškom, a za pojasom je nosio više kesa sa svim onim
sitnicama koje su neophodne čoveku prerije. Džemi i Dejvi nisu
bili izmenili svoj spoljašnji izgled. Prvi je, razume se, jahao na
svom visokom kljusetu, a drugome su njegove kao večnost
dugačke noge visile niz trbuhe njegove male jogunaste mazge, koja
je svakih pet minuta uzaludno ponavljala pokušaj da zbaci svoga
jahača. Dejviju je trebalo da samo jednu cipelu, desnu ili levu, već
prema potrebi, spusti na zemlju, pa da se održi. On je na svojoj
životinji bio nalik na jednog od onih stanovnika polinezijskih
ostrva koji svoje čamce same po sebi vrlo opasne, snabdevaju
napravama za održavanje ravnoteže, tako da se nikako ne mogu
preturiti. Dejviju su za održavanje ravnoteže služile njegove dve
noge.
I Frank je nosio ono isto odelo u kome su ga dva prijatelja
videla prvi put: mokasine, dokolenice, plavi frak i amazonski šešir
sa dugim žutim perom. Mali Saksonac odlično se držao na konju i,
uprkos svome neobičnom izgledu, ostavljao utisak pravog
zapadnjaka.
Zadovoljstvo je bilo videti u sedlu Martina Baumana. On je
jahao u najmanju ruku isto tako dobro kao i Vokadej. Bio je kao
srastao s konjem i imao ono unapred istureno držanje koje
životinji olakšava teret, a jahaču omogućuje da izdrži napor
jahanja od više meseci, a da se ne premori. Imao je na sebi kožno
trapersko odelo, i bio je, uopšte, opremljen i naoružan tako da se
ništa više nije moglo poželeti. Njegovo sveže lice i vedro oko
ostavljalo je utisak da će on, iako još upola dečko, umeti, ustreba li,
da se snađe kao pravi čovek.
Veselo je bilo posmatrati crnog Boba. Jahanje nije nikada bilo
njegova strast, i zato je on sedeo na konju na način koji se naprosto
ne da opisati. Imao je muke sa životinjom, ali i ona s njim, jer mu
59
nikad nije polazilo za rukom da se održi čvrsto na sedištu ni punih
deset minuta. Kad bi se posadio napred, na sam vrat konju, onda bi
se pri svakom novom koraku pomerao za po jedan palac unatrag. I
tako bi klizio i klizio, dok ne bi došao u opasnost da se sasvim
preturi unazad. Tada bi se ponovo pomerio napred koliko je više
mogao, i vozikanje je počinjalo iznova, i jahač je stalno dolazio u
najsmešnije položaje. Umesto sedla, imao je samo jedno ćebe, jer
je iz ranijeg iskustva znao da mu je nemogućno održati se u sedlu;
pri malo bržem hodu, našao bi se redovno iza sedla. Noge je držao
daleko od konja; ako bi mu neko rekao da treba da ga obuhvati
čvrsto, odgovarao bi: “Zašto mora Bob stezati nogama jadnu
životinju? Pa ona mu ništa nije učinila! Bobove noge nisu klešte!”
Jahači su bili stigli na ivicu jedne ne mnogo duboke uvale,
okruglastog oblika, koja je u preseku mogla da ima oko šest
engleskih milja. Sa tri strane okružena jedva primetnim
uzvišenjima, ta uvala se graničila sa zapada jednim priličnim
visom koji je, izgledalo je, bio obrastao šibljem i drvećem. U njoj je
ranije morala biti nekakva voda, kao jezero. Tle se sastojalo od
dubokog peska, a na njemu je bilo, osim nekoliko bokora
travuljine, još samo malo onog surog divljeg bilja po kome su
poznati neplodni krajevi Dalekog zapada. Kako Dejvi reče, to se
mesto zvalo “Pa-are-pap”, što će reći “Jezero Krvi”, jer su belci
jednom na njemu iskasapili četu Šošona.
Vokadej, bez skanjivanja, potera konja pravo u pesak, i odmah
udari pravcem prema pomenutom visu. Neku naročitu opasnost
ova udolina nije predstavljala, jer je čitav predeo bio slobodan i
otvoren, i već izdaleka se mogao videti svaki konjanik ili pešak koji
bi naišao.
Jahali su, valjda, jedno pola sata u istom pravcu, kad Vokadej
zaustavi konja.
— Uf! uzviknu on.
— Šta je? zapita ga Džemi.
— Šiši! Ova reč je iz mandanskog jezika i znači zapravo
“stopala”, ali znači u isto vreme i trag.

60
 — Trag? zapita debeljko. Ljudski ili životinjski?
— Vokadej to ne zna. Moja braća mogu to i sama da vide.
— Good luck24! Jedan Indijanac da ne zna da li je trag životinjski
ili ljudski! To mora da je neki naročiti trag. Nego, da ga malo
pogledamo. Ali, da lepo siđete, ljudi moji, a ne da jašete po njemu,
inače ga više nećemo raspoznati.
— Raspoznaćemo ga lako, reče Indijanac, širok je i dugačak;
dolazi čak s juga i ide daleko na sever.
Konjanici sjahaše, da prouče zagonetni trag. Razlikovati
ljudska stopala od životinjskog traga, to zna svaki trogodišnji
indijanski dečko. Da Vokadej nije bio u stanju da odredi tu razliku,
bilo je upravo neshvatljivo. Ali i Džemi, pošto je posmatrao trag,
zavrte glavom, pogleda nalevo odakle je dolazio i zatim nadesno
kamo je vodio, pa zatim ponovo zavrte glavom i reče dugačkom
Dejviju:
— No, stari prijatelju, jesi li u svome životu već video ovako
nešto?
Dugački Dejvi počeša se iza desnog uva, pa odmah zatim i iza
levog, pljunu dvaput uzastopce, što je kod njega uvek bio znak da
se nalazi u nedoumici, i onda odgovori:
— Ne, nikada.
— A vi, master Frank?
Saksonac je zurio i zurio u trag, pa najzad izjavi:
— Đavo će ga znati čije su ovo stope!
— Da, reče Džemi, sigurno je samo da je neko stvorenje prošlo
ovuda, ali koje i kakvo? I na koliko nogu?
— Na četiri, odgovoriše svi, osim Indijanca.
— Da, to se lepo vidi, ali sad treba da rešimo koga je roda i vrste
taj četvoronožac!
— Jelen nije, reče Frank.

24
Good luck (engl.) — doslovno: dobra sreća. U ovom slučaju može se, otprilike,
prevesti sa: Trista mu čuda! ili Sto mu gromova! i tako dalje. (Prim. ur.)
61
 — Sačuvaj Bože! Kad su iza jelena ostajali ovakvi džinovski
tragovi!
— Onda medved?
— Odista, u ovom pesku iza medveda mogu da ostanu ovako
veliki i jasni znaci, da bi ih i slepac mogao prstima pročitati; ali ovaj
trag ne potiče ni od medveda. Otisci nisu dugački ni pozadi
izbrisani, kao kod tabanaša, nego su skoro okrugli kao krug sa
premerom dužim od jednog pedlja, i sveži kao da su pečatom
otisnuti. Samo su malo pozadi izbačeni, a unutra su pri dnu sasvim
ravni. Životinja, prema tome, nije imala prste ni kandže, nego samo
kopito.
— Onda je konj? opet će Frank.
— Hm! promrmlja Džemi. Ni konj nije mogao biti. Morao bi
barem ostati ma i najmanji znak od potkovice, ili, ako je životinja
bila bosa, od ivice i vilice. Trag je star najviše dva sata, a to je suviše
malo da bi se ti znaci mogli izgubiti. I, što je glavno, zar uopšte ima
konja sa tako velikom kopitom? Da smo u Aziji ili Africi, a ne u ovoj
staroj, dobroćudnoj savani, onda bih odmah tvrdio da je ovuda
prošao neki slonov deda.
— Da, baš tako izgleda! nasmeja se Dugački Dejvi.
— Šta? Jesi li ti već video slona?
— Dva, štaviše! Jednog u Filadelfiji kod Barnama25 i jednoga
ovde, i to tebe, debeljko!
— Ako hoćeš da budeš duhovit, onda nađi neku dosetku koja
neće biti tako jeftina. Jesi li razumeo! Da su stopala dovoljno velika
za jednog slona, to dopuštam, ali bi koraci takve životinje morali
imati sasvim drugu dužinu. Ti na to nisi mislio, Dejvi. Nije ni
kamila, inače bih tvrdio da si ti ovuda prošao pre dva časa. A sad ću
vam priznati da je moja mudrost ovim iscrpena.
Ljudi su išli još malo napred, a zatim opet nazad, da bi dobro
razgledali ovaj neobični trag; ali nijedan nije mogao da dođe do
nekog, ma i delimično ubedljivog zaključka.

25
Barnam (Barnum) — ime jednog od najpoznatijih svetskih cirkusa. (Prim. ur.)
62
 — Šta na to kaže moj crveni brat? upita Džemi.
— Maho akono! odgovori Indijanac, napravivši rukom pokret
pun strahopoštovanja.
— Duh prerije, misliš?
— Da, pošto nije ni čovek ni životinja.
— Hej-ho! Vaši duhovi imaju strašno dugačke noge. Ili duh
prerije boluje od reumatizma u nogama, pa je obuo pustene cipele,
da mu ne bude zima?
— Moj beli brat ne bi smeo da se ruga. Duh savane može da se
pojavi u svakom vidu. Najbolje je da mirno jašemo dalje.
— Ne, ja to neću. Ja bezuslovno hoću da znam ko je taj ko ga je
ostavio iza sebe.
— Moj brat srlja u propast. Duh ne trpi da se za njim traga.
— Glupost! Kada docnije Debeli Džemi bude pričao o ovom
tragu i ne umedne da kaže od koga potiče, biće ismejan. Za jednog
valjanog zapadnjaka upravo je pitanje časti da li će ovu tajnu
rasvetliti ili neće.
— Nemamo vremena da toliko zaobilazimo.
— Pa, to ni ne tražim od vas. Imamo još četiri sata do noći; tada
ćemo morati negde da počinemo. Zna li možda moj crveni brat
neko mesto na kome bismo mogli da se odmorimo?
— Zna. Ako jašemo pravo, stići ćemo na jedno mesto na visu na
kome se nalazi jedan otvor. On prelazi u dolinu, od koje se, na levu
stranu, posle jednog sata jahanja, odvaja jedna pobočna klisura. U
toj klisuri ćemo počinuti, jer tamo ima žbunja i drveća, od koga
nam se vatra neće videti, a i jedan izvor, sa koga ćemo se
snabdevati vodom.
— Lako je to naći. Pođimo samo dalje! Ja ću ići ovim tragom, a
posle ću izbiti opet k vama u logor.
— Moj beli brat trebalo bi da bude oprezan!
— Ah, koješta! uzviknu Dugački Dejvi. Džemi je potpuno u
pravu. Za nas bi bila sramota da ne ispitamo ovaj upravo
neshvatljiv trag na koji smo naišli. Priča se da je pre stvaranja sveta

63
bilo i takvih životinja pred kojima bi se bivo morao sakriti kao
kakav crv pred parobrodom na Misisipiju. Možda je preostala iz tih
vremena neka takva neman, koja sada obilazi ovim peskom da po
njegovim zrnima izračuna koliko joj je sada stoleća. Ja lično mislim
da se ta životinja zove mama.
— Mamut! popravi ga debeljko.
— Može biti! Kakva bi sramota bila za nas, ako smo naišli na
takav prepotopski trag, a da nijedan od nas ne pokuša da tu
životinju vidi. I ja idem s tobom, Džemi!
— To nije zgodno. Nas dvojica, bez ikakvog samohvalisanja,
imamo najveće iskustvo, pa smo u neku ruku vođe. Zato ne smemo
da se obojica udaljimo u isto vreme. Bolje je da pođe sa mnom neko
drugi.
— Master Džemi ima pravo, reče Martin. Ja ću poći s njim.
— Ne, mladi moj prijatelju, odvrati Džemi. Znam da je čovek u
vašim godinama uvek spreman na ovakve pustolovine. Ali put
možda nije bezopasan, a mi smo preuzeli na sebe prećutnu
obavezu da pazimo na vas, da bismo vas zdrava i čitava predali
vašem ocu.
— Onda idem ja! povika hromi Frank.
— Protiv toga nemam ništa. Master Frank je već u svoje vreme
u Moricburgu vodio borbu sa domaćim slugom i sa noćnim
stražarem, i sigurno se neće prepasti ni mamuta.
— Ja? Ja se prepasti? Nije mi ni nakraj pameti.
— Onda ostaje tako. Ostali će jahati dalje, a nas dvojica
skrenućemo udesno.
I tako i bi. Ostali produžiše prekinuto jahanje, a Džemi i Frank
pođoše za tragom, prema severu.
Pošto su imali da zaobilaze, oni obodoše konje da potrče što
brže mogu, i tako već posle kratkog vremena izgubiše iz vida svoje
saputnike. Posle je trag napuštao svoj dotadašnji pravac i skretao
prema zapadu, prema dalekom visu, tako da su Džemi i Frank
jahali sada uporedo sa svojim prijateljima, ali udaljeni od njih više
od jednog sata.
64
 Do sada su išli ćuteći. Džemijeva koščata kljusina tako je
revnosno grabila svojim dugačkim nogama da je Frankov konj
imao muke da je sustiže po onom dubokom pesku. Zato je debeljko
prešao iz napornog kasanja u lagani hod, i Frank je sada lako
mogao da ide sa njim uporedo. Razume se samo po sebi da su se
konjanici male čete služili između sebe prvenstveno engleskim
jezikom; ali sada su se dva Nemca našla nasamo, pa su
pretpostavila da razgovor vode na svom maternjem jeziku.
— Zar ne, poče Frank, da je ona priča o mamutu bila samo šala?
— Razume se.
— Ja sam to odmah pomislio, jer takvih mamuta danas više
uopšte nema.
— Jeste li već slušali o tim prepotopskim životinjama?
— Ja? I te kako! Znate, moricburški učitelj, koji je stvarno moja
duhovna majka, taj vam je bio potkovan, naročito u zoologiji i
botanici. Poznavao vam je on svako drvo, od smreke do kiseljaka, i
svaku životinju, od morske nemani do najmanjeg sunđera. Od
njega sam ja, zapravo, naučio čitava čuda.
— To me neobično veseli, nasmeja se debeljko. Možda ću i ja od
vas moći ponešto da naučim.
— To se razume samo po sebi. Na primer, baš o mamutu vam
mogu dati najbolja, autentična obaveštenja.
— Da ga možda niste čak i videli?
— Ne, jer pre stvaranja sveta još nisam bio prijavljen kod
sadašnje policije; ali, učitelj je našao mamuta u starim rukopisima.
Šta mislite, koliko je bila velika ta neman?
— Znatno veća od slona.
— Od slona? To nije ništa! Ako bi se mamut spotakao na kakav
kamen, pa se sagnuo da taj kamen vidi, kamen bi morao biti velik
kao egipatska piramida. Zamislite samo visinu takve jedne
životinje. I ako bi mu muva pala na vrh repa, njemu bi to došlo do
svesti tek posle četrnaest dana. Zamislite samo dužinu takvog
jednog stvora!

65
 — Sto mu gromova! uzviknu Džemi začuđeno. Kako vi sve to
tako tačno znate!
— Da, da i da nije izbila svađa zbog one uzrečice oca Vrangela,
dogurao bih ja, Nolens Koblenc, i do šumarske akademije, i ne bih
danas morao da se potucam po ovom Divljem zapadu i da
dopustim da me Sijuksi osakate!
— Ah, zar vi niste hromi od rođenja?
Frank pogleda debeljka sa puno prekora.
— Hrom od rođenja? Nisam, ja sam imao zdrave noge otkad
pamtim za sebe. Ali kad sam ono sa Baumanom došao u Crna brda,
da među istraživačima zlata otvorim radnju, imao sam jednom
nesrećan dan, i zato evo još i danas hramljem.
— Pa kako se to dogodilo?
— Sasvim iznenada, kao što se događa sve što čovek ne zna
unapred. Kao da je to danas bilo, tako je taj dan još uvek vidljiv za
moje duhovne oči. Zvezde su svetlucale, a žabe su glasno kreketale
u susednoj bari, jer, na žalost, nije bio dan, bila je noć. Bauman je
otišao u Fort Federman, da se snabde novim zalihama robe; Martin
je spavao, a crnac Bob, koji beše odjahao da naplaćuje dugove, još
se nije pojavljivao. Samo se njegov konj bio vratio, bez njega, svojoj
dragoj kućici. Sutradan izjutra dođe i on, vukući se sav slomljen,
bez ijedne pare. Svi su ga dužnici poizbacivali napolje, pa ga je
najzad zbacio sa sebe i njegov konj. Zvezde su sijale na nebu kad je
neko pokucao na vrata. Ovde na Zapadu čovek mora biti oprezan;
zato nisam odmah otvorio, nego sam najpre pitao, iznutra, ko to
hoće da uđe. Da ne dužim priču, napolju je bilo pet Sijuks-
Indijanaca, koji su hteli da zamene kože za barut. Rekoše mi da su
morali jahati celu noć, i to ganu moje meko saksonsko srce — i ja
ih pustih unutra.
— Baš ste bili neoprezni!
— Zašto? Ja strah nikada nisam poznavao, a pre nego što sam
otvorio vrata, postavio sam im kao uslov da sve oružje ostave
napolju. Moram im odati priznanje da su se pošteno pokorili
ovome mome zahtevu. Dok sam ih posluživao, ja sam, razume se,

66
imao u ruci revolver, što mi oni, sa svoje strane nisu uzimali za zlo.
Napravio sam sa njima odista odličan posao: rđav barut za dobre
dabarske kože. Kad crveni i beli trguju, onda su crveni uvek oni
koji ostaju prevareni: meni ih je bilo žao, ali ja sam nisam, na žalost,
mogao da izmenim stanje stvari. Pored vrata visile su tri pune
puške. Kad su Indijanci pošli, zastade jedan od njih na vratima,
okrenu se prema meni i upita me bih li hteo da mu dam jedan gutalj
rakije. Ono, zabranjeno je davati Indijancima rakiju, ali ja sam
dobar čovek i hteo sam da mu učinim po volji. Okrenuh se i pođoh
prema uglu u kome je stajala boca brendija. U trenutku kad sam se
vraćao sa bocom, videh kako čova izlazi sa jednom od pušaka koju
je bio skinuo s klina. Ja sam prirodno, brzo spustio bocu, pograbio
najbližu pušku i iskočio na vrata. Kako sam naglo bio prešao iz
svetlosti u tamu, nisam odmah mogao da vidim dovoljno jasno.
Čuo sam brze korake, a zatim je nešto tamo na ogradi sevnulo.
Zatim je odjeknuo pucanj, i ja sam osetio kao da me neko udari po
nozi. Tada sam video Crvenokošca kako pokušava da se prebaci
preko ograde. Nanišanih i okinuh, ali u istom trenutku osetih u
nozi tako oštar bol da sam se skljokao. Kuršum je promašio i puška
je bila izgubljena. S mukom vratio sam se u kolibu. Indijančev
kuršum bio mi je ušao u levu nogu. Tek posle nekoliko meseci
mogao sam opet da se služim njome, ali sam postao Hobl-Frank.
Crvenokošca sam tačno zapamtio. Nikada neću zaboraviti njegovo
lice, i teško njemu ako ga susretnem bilo gde i bilo kada. Verujem
da je Sijuks pripadao plemenu Ogalala, i ako... šta vam je?
— On zastade kod ovog pitanja, jer Debeli Džemi beše
zaustavio svoga konja i začuđeno uzviknuo. Bili su prešli peščanu
dolinu na najširem mestu. Ovde je bio jedan prostor sa stenovitim
tlom, i tamo gde je ovo ponovo prelazilo u pesak, Džemi se
zaustavio.
— Šta mi je? odgovori on. To bih mogao i sam da se upitam. Da
li da verujem svojim očima?
Gledao je sav začuđen u pesak. Sad i Frank vide na šta njegov
saputnik misli.

67
 — Zar je to mogućno! uzviknu. Trag je najednom sasvim
drukčiji!
— Dabome! Najpre su to bile prave slonove šape, a sada su
najednom najjasnije konjske kopite, i to kopite indijanskog koša:
bez potkovica su.
— Je li to stvarno isti trag?
— Naravno! Tamo za nama diže se stena, ali je to mesto jedno
dvadeset stopa široko. Upravo do njega ide trag slona, i taj se sada
ovde pojavljuje kao trag konja. To je nečuveno!
— Voleo bih znati šta bi rekao moricburški učitelj kad bi bio
ovde!
— Ne bi izgledao nimalo pametniji negoli nas dvojica!
— Hm! Ako dopuštate, vaše lice ne izgleda baš mnogo pametno,
gospodine Džemi. Ali zagonetka mora da se reši, jer je slavni
arhiđakon rekao: dajte mi jednu čvrstu tačku u vazduhu, pa ću
izbaciti iz šarki svaka vrata!
— Mislite Arhimed?
— Da, ali on je bio i đakon, jer kad su u subotu posle podne došli
neprijateljski vojnici, on je upravo učio napamet propoved za
sutra i podviknuo mu: “Nemojte da mi smetate i budite mirni”! I
oni su ga ubili. Zato se tačka u vazduhu ponovo izgubila.
— Možda ćete je vi opet pronaći. Ali, pre svega, mi ćemo poći
dalje za našim neobičnim tragom!
Sadašnji konjski trag ostao je potpuno jasan i izlazio je,
otprilike posle pola časa, iz peskovitog na čvrsto tlo; tu je bilo trave
i pomalo žbunja. Planinski venac ležao je blizu. Uza nj se pela gusta
šuma, koja je pri dnu počinjala sa usamljenim drvećem i, ukoliko
se išlo naviše, postojala sve gušća.

68
69
 I ovde se trag jasno razbirao; posle izvesnog vremena naiđe
opet stenovito tlo i trag ponovo iščeze, a da mu se nastavak više
nije mogao naći.
— To je rešenje! progunđa Frank.
— Neshvatljivo! izjavi Džemi. Zaista je to bio duh savane! Baš
bih voleo da znam kako izgleda jedan duh.
— Želja može da vam se ispuni. Izvolite ga pogledati, gospodo!
Ove reči, na nemačkom jeziku, čule su se iza grma kraj koga su
bili stali. Uzviknuvši od straha, obojica obiđoše grm. Onaj koji se
javio iziđe iza žbunja koji mu je služio kao zaklon.
Nije bio ni mnogo visok ni mnogo širok. Njegovo lice, opaljeno
suncem, bilo je obraslo u zagasitoplavu bradu. Imao je na sebi
iskrzane pantalone i na šavovima izrojtanu lovačku košulju,
visoke čizme, koje je bio navukao preko kolena, i filcani šešir
širokog oboda, kome je za pantljiku bio zadenuo čitav niz vrhova
ušiju mrkog medveda. Za širokim pojasom, opletenim od nekoliko
puta, visila su dva revolvera, jedan lovački nož i više kožnih kesa;
izgleda da je unaokolo sav bio načičkan mecima. Od levog ramena
do desnog boka spuštao se laso, ispleten od nekoliko remenova;
oko vrata je imao debeli svileni gajtan o kome je visila lula mira
ukrašena perjem kolibra sa indijanskim znacima na glavi. U desnoj
ruci držao je kratku pušku, čiji je zatvarač izgledao udešen na neki
naročit način.
Pravi lovac prerije ne daje ništa na sjaj i čistotu. Ukoliko izgleda
lošija, utoliko je imao više uspeha.
On gleda sa omalovažavanjem na svakoga ko drži nešto do
svoje spoljašnosti, Ništa ga ne užasava toliko koliko dobro očišćena
i uglačana puška. Po njegovom dubokom uverenju, pravi
zapadnjak nema vremena da se bavi takvim tričarijama.
A na ovom mladom stranom čoveku sve je bilo tako čisto kao
da je tek juče stigao na Zapad, pravo iz Sent Luja. Puška mu je bila
takva kao da je pre jednog sata izišla iz puškarevih ruku. Čizme su
mu bile besprekorno namazane, na mamuzi nije bilo ni traga rđe.
Njegovo odelo jedva da je bilo izdržalo ijedan štrapac, i, odista,
70
imao je čak i ruke dobro oprane. Obojica su ga gledala ukočenim
pogledima i od čuda behu zaboravili da mu odgovore.
— No, produži on, smešeći se, mislim da ste hteli da vidite duha
prerije? Ako mislite onoga za čijim ste tragom išli, on je ovde pred
vama.
— Sto mu gromova! Naprosto mi staje pamet! uzviknu Frank.
— A, Saksonac, je li?
— I to rođeni! U svakom slučaju, i vi ste čisti, neukršteni
Nemac?
— Da, jesam. A ovaj drugi gospodin?
— I on je... iz istog smo lepog kraja. Od radosti mu se jezik
zavezao. Ali to ne traje dugo kod njega, progovoriće opet uskoro.
Imao je pravo, jer Džemi odmah skoči iz sedla i pruži strancu
ruku.
— Je li mogućno? uzviknu. Ovde na Devils-Hedu da susretnem
jednog Nemca! Skoro da čovek ne veruje!
— Moje iznenađenje treba da bude dvostruko veće, jer ja
susrećem najedanput dvojicu. I ako se ne varam, vas zovu Debeli
Džemi?
— Šta! I ime mi znate!
— Ako ovde čovek susretne debelog lovca na takvom kljusetu,
onda je to Džemi. Ali gde ste vi, ne može daleko da bude ni Dugački
Dejvi sa svojom mazgom. Ili se možda varam?
— Ne; on je odista tu u blizini, nedaleko odavde na jug, gde
dolina prelazi u brda.
— Ah! Znači li to da ste se danas tamo ulogorili?
— Jest. Moj drug zove se Frank.
I Frank beše sjahao. Pružio je strancu ruku. Ovaj je oštro gledao
u njega, zatim je klimnuo glavom i upitao ga:
— Možda baš Hobl-Frank?
— Gospodine! Pa vi znate i moje ime?
— Pa vidim da hramljete, a ime vam je Frank. Otuda moje
pitanje. Vi živite zajedno sa Baumanom, lovcem na medvede?
71
 — Ko vam je to kazao?
— On sam. Bio sam sa njim malo, još pre nekoliko godina. A gde
je on sada? Kod kuće? Mislim da je to odavde daleko pet dana na
konju?
— Sasvim tako. Ali on nije kod kuće. Pao je u ruke Ogalalama i
mi smo baš pošli da vidimo šta bi se za njega dalo učiniti.
— Plašite me. Gde se to dogodilo?
— Nedaleko odavde, na Devils-Hedu. Vode ga sa još petoricom
drugova gore na Žutu reku, da ga ubiju na grobu Zle Vatre.
Stranac je ćutke slušao.
— Iz osvete, svakako? zapita najzad.
— Dabome. Jeste li možda kadgod čuli za Old Šeterhenda?
— Čini mi se da se sećam... da, jesam. Oko usana mu je
poigravao nekakav čudnovat osmejak.
— Da, taj je ubio Zlu Vatru i još dvojicu Sijuksa. I sad, kada su
Ogalale bili pošli da posete grob te trojice, usput im je pao u ruke
Bauman.
— Kako ste to saznali?
Frank je ispričao o Vokadeju i o svemu što se dogodilo posle
dolaska tog mladog Indijanca. Stranac ga je slušao vrlo ozbiljno.
Samo ponekad, kad bi šeponja isuviše prešao na svoj domaći
dijalekat, pojavio bi mu se na licu brz osmejak. Kad je izveštaj bio
završen, on reče:
— Želim vam od svega srca dobar uspeh. Naročito me
interesuje mladi Martin Bauman. Možda ću moći jednom i da ga
vidim.
— Pa to nije nimalo teško, reče Džemi. Treba samo da pođete s
nama. Gde je vaš konj?
— Tu je u blizini. Pustio sam ga za jedan trenutak da bih gledao
kako vi prolazite.
— Zar ste primetili naš dolazak?
— Dabome. Video sam vas još pre pola sata, kad ste zastali tamo
da se posavetujete o onom čudnovatom tragu.
72
 — Kako? A šta vi znate o njemu?
— Ništa više nego da je to moj trag.
— Šta, vaš trag? Do sto đavola! Pa vi ste onda taj koji nas je
vukao za nos?
— Zar ste odista bili zavedeni? Onda za mene predstavlja
veliko zadovoljenje što sam uspeo da podvalim jednom
zapadnjaku kakav je Debeli Džemi. Razume se, ta podvala nije bila
namenjena vama već drugima.
Debeljko nije znao šta da misli o svome sabesedniku. Vrteći
glavom posmatrao ga je od glave do pete, dok ga ne upita:
— A ko ste vi, u stvari?
Čovek se zadovoljno nasmeja i odgovori mu:
— Jel te da odmah primećujete da sam novajlija ovde na
Dalekom zapadu?
— Da. Odmah bi čovek rekao da ste nekakav zelembać. Sa
vašom prazničkom puškom možete mirne duše da lovite vrapce, a
tu opremu izgleda da imate na sebi tek nekoliko dana. Mora da ste
ovde u velikom društvu i da pripadate nekoj grupi turista
početnika. Gde ste izišli iz voza?
—- U Sent Luju.
— Šta? Čak tamo na istoku? Nemogućno? Otkad ste ovde na
Zapadu?
— Ovoga puta već osam meseci.
— Molim vas, nemojte mi uzeti za zlo, ali to vam ne bi
poveravao nijedan žandarm! Kladim se da ste učitelj ili profesor, i
da ovuda tumarate sa nekolicinom kolega da skupljate biljke,
kamenje i leptirove. Nego, dopustite da vam dam jedan dobar
savet. Čistite se odavde što pre možete! Ovaj kraj nije polje za vas.
Ovde život visi o dlaci ne svakog sata već svakog minuta. Vi i ne
znate u kakvoj se opasnosti nalazite.
— Znam ja to vrlo dobro. Ovde u blizini, na primer, logoruje
preko četrdeset Šošona!

73
 — Neavens!26 Je li to tačno? Sada tek ne znam šta da zapravo,
mislim o vama!
— Da mislite da i Crvenokošce mogu da zavaram isto tako kao
i vas. Već sam susretao odlične zapadnjake koji su se prevarili u
meni, zato što su me merili uobičajenim merilom. Molim vas,
pođite za mnom!
On se okrenu i uputi se polako kroz žbunje. Obojica pođoše za
njim, vodeći za sobom svoje konje. Posle vrlo kratkog vremena
stigoše do jednog divnog primerka kukutine jele, koja je bila
visoka preko trideset metara, što je velika retkost kod toga drveta.
Pored nje je stajao vranac, sjajan ždrebac sa crvenim nozdrvama i
sa onim vijugama u dugačkoj grivi u kojima Indijanci vide siguran
znak odličnih osobina. Sedlo i oprema na njemu bili su indijanski.
Iza sedla bio je okačen gumeni ogrtač. Iz bisaga je virila futrola sa
durbinom. Na zemlji je ležala teška dvocevka za lov na medvede
najjačeg kalibra. Kad Džemi ugleda dvocevku, on brzo pođe
napred, sagnu se i uze je, pa pošto je razgleda, reče:
— Ova puška je... ova... ah, nisam je još nikada video, ali, već je
poznajem. Ova dvocevka za lov na medvede i srebrne puške
apačkog poglavice Vinetua najčuvenije su oružje na čitavom
Zapadu. Ova dvocevka za lov na medvede pripada...
Zastao je i buljio sav zbunjen; zatim je produžio:
— Vama pripada ova puška, a ta kratka što je imate u ruci
takođe nije oružje za paradu, već je jedna od sedam Henrijevih
kratkih pušaka, koliko ih svega ima. Frank, Frank, znate li ko je
ovaj čovek?
— Ne znam, nisam mu čitao ni krštenicu ni uverenje o
pelcovanju.
— Ostavite šalu, čoveče! Vi se nalazite pred Old Šeterhendom!
— Old Šet... Šeponja pođe nekoliko koračaja unazad. Gospode
Bože! izusti on. Old Šeterhend! A ja sam ga zamišljao sasvim
drukčije!

26
Neavens (engl.) — Nebesa! (Prim. prev.).
74
 — I ja sam!
— A kako to, moja gospo? zapita lovac smešeći se.
— Dugačka i široka poput kolosa u Varusu! odgovori učeni
Saksonac.
— Da, kao pravog džina, potvrdi debeljko.
— I sada vidite da uživam veći glas nego što zaslužujem. Što se
o nekome priča kod jedne logorske vatre, to se kod druge
utrostruči, a kod treće ušestostruči. Tako od običnog čoveka
postane pravo čudo od čoveka.
— Ali ono što se o vama priča, to je...
— Ah, ostavimo to! prekide ga on. Bolje da vam objasnim kako
su nastale one bezoblične šape. Pogledajte ove četiri skoro okrugle,
debele pletenice od rogozovine, i na njima kaiše i kopče! Napravio
sam ih juče u času dokolice, da bih danas pomoću njih zaveo
nekoga ko bi me možda progonio. Ako se prikopčaju konju za noge,
one ostavljaju iza sebe, naročito na peskovitom zemljištu, trag za
koji se može poverovati da je od slona; u svakom slučaju, one
otežavaju jahanje, a i ne traju suviše dugo.
— Do sto đavola! reče Frank. Sada mi je opet jasno u glavi! To
su bile veštačke kopite! Šta bi rekao na to moricburški učitelj!
— Ja nemam čast da poznajem toga gospodina, ali sam
zadovoljan što sam vas dvojicu doveo u zabludu. Na stenovitom
mestu nije mogao da ostane nikakav trag; zato sam na tim
mestima sjahivao i skidao konju cipele od rogozovine, da bih
mogao da produžim jahanje punom brzinom. Preduzeo sam tu
meru opreznosti zbog toga što sam morao da zaključim, po
izvesnim znacima, da se u blizini nalaze Indijanci koji su
neprijateljski raspoloženi prema meni. To moje naslućivanje
pokazalo se opravdanim kad sam stigao do ove jele.
— Ima li tu tragova od Indijanaca?
— Nema. Drvo označava tačku kod koje danas hoću da se
sastanem sa Vinetuom, i...
— Vinetuom! prekide ga Džemi. Zar je tu poglavica Apača?

75
 — Da; već je bio stigao ovde pre mene i ostavio mi je znak da će
danas ponovo doći. Gde se nalazi u međuvremenu, to ja ne znam.
Svakako uhađa Šošone.
— Zna li on da su oni tu?
— Pa, on me je i upozorio na njih. Urezao je nožem svoje znake
u koru od drveta. Znam po njima da je bio tu i da će opet doći, i da
se u blizini nalazi četrdeset Šošona. Na ostalo moram da čekam
ovde.
— I vi ostajete ovde?
— Da, dok Vinetu ne dođe. Onda ćemo zajedno potražiti
njihovo logorište. Mi, istina, imamo drugi cilj; ali ako on bude
sporazuman s tim, ja sam spreman da pođemo sa vama do Žute
reke.
— Istina, istina? upita Džemi, sav razdragan. U tom slučaju
mogao bi se zakleti da ćemo osloboditi zarobljenike!
— To baš nije sasvim sigurno! Ja sam.. .
Naglo zastade, jer je Frank prigušeno kriknuo od straha.
Pokazivao je rukom kroz žbunje, tamo na peščanu ravnicu, gde se
videla jedna četa Indijanaca na konjima.
— Brzo na konje i odmah k vašima! viknu Šeterhend. Zasad još
niste primećeni. Ja ću za vama.
—- Naći će nam trag! reče Džemi i skoči u sedlo.
— Samo idite, idite! To vam je jedini spas!
— Pa i vas će otkriti!
— Ne brinite se vi za mene! Napred, napred!
Pošto su obojica već bili u sedlu i jurili, Šeterhend pažljivo
pogleda unaokolo. Iza njih dvojice, kao i iza njega, nije ostalo
mnogo tragova u šljunku. Šljunak je na strmoj padini bivao sve
tanji, dok se pod jelama sasvim gubio. Šeterhend zakači kratku
pušku za sedlo, uprti dvocevku za lov na medvede na rame i reče
svome konju samo jednu reč na apačkom jeziku: “Penijil, dođi!”
— Kada se počeo velikim i što je mogao bržim koracima peti uz
strmu padinu, životinja je išla za njim kao pas. Ne bi čovek verovao

76
da bi se konj mogao ispeti do gore, pa ipak su njih, dvojica, posle
kratkog naprezanja, izbili na vrh, pod stabla. Šeterhend onda stavi
ruku na životinju i reče: “Iškuš — spavati!” I konj se odmah spustio
na zemlju i ostao ležeći nepomično.
Šošoni su već bili primetili trag; sledili su ga i brzo su se
približavali.
Jedva su bila prošla dva minuta od odlaska dvojice Nemaca kad
su se Indijanci već našli kod kukutine jele. Neki od njih su sjahali
da potraže iščezli trag.
— Ive, ive, mi — ovde, ovde, napred, napred! vikao je jedan. Bio
je našao što je tražio; ali izgleda da on nije opazio da jednog od tri
konjska traga sada nije bilo. Crvenokošci iščeznuše. Šeterhend ih
je iz svoga skrovišta slušao kako u galopu jure za dvojicom
begunaca.
Uto konj zafrka, što je bio siguran znak da svoga gospodara želi
da na nešto upozori. Životinja ga zaista pogleda svojim velikim,
pametnim očima, a zatim okrenu glavu ustranu, prema brdu.
Lovac uze u ruku kratku pušku, kleknu kao da će pucati, i jednim
oštrim pogledom zagleda se gore. Drveće je tu bilo tako gusto da se
uopšte nije moglo daleko videti. No on uskoro ostavi pušku.
Gledajući ispod najnižih grana, primetio je dva mokasina ukrašena
svinjskim čekinjama i odmah je znao da je čovek koji nosi te cipele
glavom i bradom njegov najbolji prijatelj.

77
 V
VINETU

Čovek koji se približavao bio je odeven upravo onako kao i

Šeterhend, jedino što je, umesto visokih čizama, na nogama imao
mokasine. Na glavi nije imao ništa. Duga, gusta crna kosa bila mu
je podignuta i nameštena u obliku kacige i isprepletena kožom od
čegrtaljke. Orlovo pero nije ukrašavalo ovu indijansku frizuru.
Ovom čoveku nije bio potreban takav znak da bi bio priznat i
poštovan kao poglavica. Oko vrata je nosio kesicu sa amajlijom,
lulu mira i trostruki niz medveđih kandža, do kojih je došao
izlažući svoju glavu. U ruci je držao dvocevku, čiji su drveni delovi
bili okovani gustim srebrnim čavlima. To je bila čuvena srebrna
puška iz koje kuršum nikada nije promašio. Izraz njegovog
ozbiljnog, muževnog lepog lica mogao bi se nazvati skoro rimskim;
jagodične kosti jedva su mu se primećivale, a boja kože mu je bila
neka mešavina svetlosmeđeg i pomalo bronzanog.
To je bio Vinetu, poglavica Apača, najlepši Indijanac. Njegovo
ime živelo je u svakoj brvnari i u svakom logorištu. Pravičan,
pametan, veran, hrabar do drskosti, otvoren, prijatelj i zaštitnik
bespomoćnih, bez obzira da li su crveni ili beli, kao takav je bio
poznat širom Sjedinjenih Država i izvan njihovih granica.
Old Šeterhend se digao oa zemlje. Hteo je da govori, ali mu je
Vinetu jednim pokretom ruke dao znak da ćuti. Drugim pokretom
pozvao ga je da pažljivo osluškuje.
Izdaleka su se čuli jednoliki glasovi. Brzo su se približavali. Bili
su to molski tonovi u četvoroosminskom taktu, dve prve osmine u
maloj terci i zatim četvrtina u primu, otprilike kao c, c, a - - a, c, a.
I zatim se jedan oštar razdragani ton zaorio u visokoj kvinti.
Sada su obojica čuli jasan konjski topot, a mogli su se već
razabrati i izvesni glasovi koje je neko pevao. Bila je to u svemu
jedna reč: totsi-vuv, totsi-vuv! Značila je otprilike: Koža na glavi.
Sada Oldu Šeterhendu bi jasno da dva Nemca nisu umakla.
78
79
 Šošoni su promicali idući jedan za drugim, na indijanski način.
U sredini su išla dvojica sa dvojicom zarobljenika između sebe.
Zarobljenici su bili razoružani i lasom čvrsto privezani za konje.
Nijednim pogledom nisu pokazivali da znaju da tu u blizini imaju
sakrivenog jednog pomagača. Četa iščeze. Još neko vreme čulo se
jednoliko “Totsi-vuv, totsi-vuv”, a zatim nasta tajac.
Vinetu se okrenu i bez ijedne reči napusti mesto na kome je
stajao pored Olda Šeterhenda. Ovaj je čekao; posle desetak minuta
otprilike, Apač se vrati vodeći svoga konja, koji je po soju i boji
naličio na Old Šeterhendovog. Bilo je neshvatljivo kako se životinja
mogla kretati kroz onako gustu šumu i po onako strmenitom tlu.
Sada belac upita:
— Je li poglavica Apača otkrio mesto na kome su se ulogorili
šošonski ratnici?
— Vinetu je pratio njihov trag, odgovori poglavica Apača. Oni
su tamo gde se, u prastara vremena, voda sa brda slevala u Jezero
Krvi odjahali uz suvo rečno korito. Tamo trag skreće ulevo, preko
visa, u jedan nastla-atahele, dolinu koja ima oblik kazana, gde su
razapeli šatore.
— Jesu li to obični šatori?
— Ne, nego vojnički! Vođa im je Oihtka-petaj, Hrabri Bivo.
Vinetu je izdaleka video njegovo lice i prepoznao ga po trima
ožiljcima na obrazima.
— Pa, šta je rešio moj crveni brat?
— Vinetu nije imao nameru da se pokazuje Šošonima. On se
njih ne plaši; ali pošto se oni nalaze u ratničkom pohodu, borba bi
bila neizbežna, a on ne bi moga da ubije nijednoga od njih, pošto
mu nisu ništa učinili. Oni su, međutim, zarobili dva belca; moj beli
brat hoće da ih oslobodi, i tako će Vinetu ipak morati sa njima da
se bori.
Sa ovakvom sigurnošću govorio je Apač o mislima i namerama
Šeterhendovim. Ovaj je našao da se to sve razume samo po sebi, pa
nije ni stavljao nikakve primedbe, nego je samo zapitao:
— Je li moj brat saznao ko su ti belci?
80
 — Vinetu je video lik debeloga i zna, prema tome, da je to
Džemi-petačeh, Debeli Džemi. Drugi je hramao kad je sišao s koša;
životinja mu je bila tako sveža, a isto takvo i odelo, da taj mora da
nije bio dugo u sedlu. On, dakle, ne stanuje mnogo daleko odavde,
i zato će to sigurno biti Inda-hiš-šol-denču, koga belci zovu Hobl-
Frank. On je drug Lovca na medveda.
Apači nemaju poseban izraz za “hramati”. Četiri reči
poglavičine znače: “Čovek koji rđavo ide nogom”.
— Moj crveni brat je odgonetnuo imena dvojice lovaca, reče
Old Šeterhend. On je video Hobl-Franka kako hramlje i našao se
odmah u našoj blizini kad sam ja s njima razgovarao?
— Da, Vinetu je posmatrao logor Šošona i video da se jedan
njihov deo odvojio i otišao u pravcu Jezera Krvi. Pošto je znao da
će njegov beli brat doći tamo, odjahao je preko brda i kroz šumu
pravo do drveta kod koga je urečen sastanak. Najzad mu je smetao
konj da brzo napreduje i da obavesti svoga brata; zato ga je ostavio
i odšunjao se dalje pešice. Odavde je video svoga brata kako se
razgovara sa dvojicom belaca. Vinetu je naslućivao da se dva belca
ne nalaze sami ovde na Jezeru Krvi i na Đavoljoj Glavi. Oni su
morali naići na Old Šeterhendov trag i odvojiti se od svojih
drugova da bi ga pratili.
Ovo je bio jedan dokaz njegovog neobičnog oštroumlja. Old
Šeterhend ispriča mu zatim u malo reči šta je saznao o Džemiju i o
Franku. Apač je pažljivo slušao, a zatim reče:
— Uf! Tako su psi Sijuksi pošli na put da saznaju kako Old
Šeterhend i Vinetu neće trpeti da Lovac na medvede umre
mučeničkom smrću na kocu. Mi ćemo danas osloboditi debeljka i
šeponju i odmah ćemo s njima i s njihovim drugovima poći na Toli-
tli-tsu, Žutu Reku.
— Moj crveni brat je pogodio moju želju. Mi nismo došli u ovaj
kraj da prolivamo krv crvenih ljudi; ali mi nećemo dopustiti ni da
Sijuksi-Ogalale žrtvuju nevine ljude. Vinetu će poći sa mnom za
onima koji su otišli da ih spasu!

81
 Oni zatim izvedoše svoje konje niz strminu, uzjahaše ih i
produžiše put u istom onom pravcu kojim su bili udarili Džemi i
Frank pri svom neuspelom bekstvu.
Nije bilo daleko do mraka; zato su obojica pustili uzde svojim
konjima. Ubrzo su stigli do mesta na kome su Šošoni pretekli
dvojicu begunaca. Tu su se zaustavili za nekoliko trenutaka da
ispitaju tragove.
— Uopšte nije bilo borbe, reče Vinetu.
— Nije. Da su se branili, sasvim sigurno da Šošonima ne bi pali
u ruke nepovređeni. Oni su pametno uvideli da bi se borba mogla
svršiti samo na njihovu štetu i zato su se dragovoljno predali.
Vinetu napravi jedan od svojih naročitih, oštrih pokreta rukom
i reče:
— Hrabrost je ukras muškarca; ali on pameću može da pobedi
više neprijatelja negoli tomahovkom.
Jahali su dalje, prema jugu, duž podnožja planinskog venca,
pored korita nekadašnjeg jezera, koje im je ostajalo sa leve strane.
— Da li je moj brat već izmislio neki plan kako ćemo osloboditi
dvojicu belaca? upita Šeterhend.
— Vinetuu nije potreban nikakav plan; on će se vratiti
Šošonima i odvešće zarobljenike. Ti Zmijski Indijanci dali su već
dovoljno dokaza o tome da nemaju mozga u glavama.
Šeterhend je odmah znao na šta misli.
— Da, rekao je. Niko od njih nije pomislio da se beli lovci ne
nalaze ovde sami. Da im je palo na um, bili bi svakako poslali neku
izvidnicu. Mi imamo, prema tome, posla sa ljudima čije se pameti
ne treba mnogo da plašimo. Da je Oihtka-petaj, poglavica, bio lično
u toj četi, on bi sigurno ostavio iza sebe neku izvidnicu.
— Ne bi ništa našli, jer bi Vinetu i Old Šeterhend privukli na
sebe pažnju tih ljudi i zaveli ih.
Sad su stigli do mesta gde se klanac u zapadnom smeru useca
u visiju. Našli su tragove onih koje su tražili, ali je već bilo tako
mračno da se otisci više nisu mogli jasno videti. Skrenuli su udesno
za tragom.
82
 Klanac je bio prilično širok i lako prohodan. Konjanici su,
uprkos mraku, brzo odmicali. Kako su im konji bili bosi, topot
kopita mogao se čuti samo iz neposredne blizine.
Tada im se učini kao da se na levu stranu odvaja uzan pobočni
klanac. Obojica stadoše. Da nije to baš onaj u kome su četiri lica
koja su tražili nameravala da se ulogore?
Dok su tako stajali, Vinetuov konj poče polako kopati zemlju i
frkati na onaj značajni način koji je uvek bio siguran znak da je
životinja nanjušila nešto strano, možda čak i neprijateljsko.
— Na pravom smo putu, reče belac. Skrenimo ulevo. Konj hoće
da nam kaže da se tamo dole neko nalazi.
Mogli su jahati otprilike deset minuta polako napred, dok nisu
došli do jednog mesta na kome je klanac pravio okuku, i čim su tu
okuku prešli, ugledali su vatru koja je gorela na nekih stotinu
koračaja podalje od njih. Tu se klanac širio i prelazio u udubljenje
okruženo drvećem, kome je na sredini iz zemlje izbijao izvor čija
je neznatna voda uskoro iščezavala u peskovitom tlu.
Oko samog izvora nije bilo drveća, nego malen slobodan
prostor, na kome je gorela vatra. Obojica su videla trojicu ljudi gde
sede, ali im nisu mogli razabrati crte lica, jer su ipak bili prilično
daleko.
— Samo su trojica, a mi tražimo četvoricu, reče Vinetu. Pre
nego što dopustimo da nas primete, da vidimo koga imamo pred
sobom.
On sjaha, i Šeterhend učini isto.
— Biće dosta da ja sam pođem tamo, reče Šeterhend.
— Dobro! Vinetu će čekati.
On uze konje za uzde i ode sa njima što je mogao dublje
ustranu. Old Šeterhend se oprezno provuče ispod drveća i odšunja
se od stabla do stabla dok se ne spusti ispod poslednjeg drveta na
zemlju; odatle je onu trojicu mogao sasvim lepo da posmatra.
Mogao im je čak i reči razumeti.
Bio je to Dugački Dejvi, sa Vokadejem i Martinom Baumanom.
Boba, crnca, nije bilo sa njima. Dobri crnac bio se oduševio
83
pustolovinom jahanjem i osećao se preko svake mere važnom
ličnošću. Zato je, čim je jeo, ustao od vatre i izjavio da će bditi nad
sigurnošću svog mladog “mase” i ostale dvojice “masera”. Uzalud
mu je Dejvi objašnjavao da to sada i ovde uopšte nije potrebno.
Umesto da čuva ulaz u klisuru, odakle je na svaki način morala
doći svaka eventualna opasnost, on je bio sam zauzet krstarenjem
na sasvim suprotnoj strani. Tamo nije primetio ništa sumnjivo i
zato se vratio vatri baš u trenutku kad je Old Šeterhend već bio
zauzeo busiju iza drveta, no nije sedao, nego je odmah pošao dalje.
— Bobe, reče Dejvi, ta ostani ovde! Čemu to krstarenje? Sasvim
je sigurno da Indijanaca nema u blizini.
— A kako to moći znati masa Dejvi! odgovori Bob. Indijanac
moći biti svuda, desno, levo, s ove strane, s one strane, gore, dole,
spreda, straga...
— I u tvojoj glavi! nasmeja se dugonja.
— Masa moći smejati. Bob znati svoju dužnost. Maser Bob velik
i slavan zapadnjak; on ne praviti pogreške. Ako Indijanac doći,
maser Bob odmah ubiti.
Bio je prelomio jednu mladu, suvu omoriku i držao je u svojim
snažnim šakama dobrih deset palaca debelu batinu. S ovim
oružjem osećao se sigurnijim nego li da je imao pušku u ruci. Pun
dostojanstva otišao je sada u suprotnom pravcu. Kako je išao
pravo prema mestu na kome je stajao Vinetu, moglo se očekivati
da će doći do kakve male nezgode, i zato je Old Šeterhend ostao i
dalje mirno ležeći ispod senovitog stabla.
I nije se prevario. Crnac se približavao rečenom mestu. Oba
kljuseta nanjušiše Boba još izdaleka i uznemiriše se. Vinetu je
primetio mrku boju kože prilike koja mu se približavala, i pošto je
čuo od Šeterhenda da se sa ljudima koje su tražili nalazi i jedan
crnac, bio je ubeđen da se pred njim nalazi prijatelj; zato se nije ni
ponašao neprijateljski, već je mirno pustio crnca da mu priđe.
Jedan od konja zafrkta. Bob je to čuo. Zastao je i osluškivao.
Ponovljeno frktanje dovelo ga je do ubeđenja da se neko ili nešto
nalazi u blizini.
84
 — Ko tamo? upita on.
Nikakva odgovora.
— Bob pitati ko tamo biti! Ako ne odgovori, maser Bob ubiti ko
to biti!
Opet nikakva odgovora.
— Onda svi umreti ko tamo biti!
On podiže toljagu i priđe bliže. Šeterhendovom ždrepcu
nakostreši se griva a oči mu zasvetlucaše. Konj se podiže na
stražnje noge i pođe da udari Boba prednjim kopitama. Ovaj, pošto
se već nalazio u neposrednoj blizini, ugleda pred sobom visoku,
džinovsku priliku.
Primeti oči kao žeravice i opet ču frktanje puno pretnje; jedna
mu kopita sunu pored glave i, padajući odbaci ga ustranu.
Bob je bio hrabar momak, ali da se upusti u borbu sa ovakvim
jednim protivnikom, bilo mu je ipak suviše opasno. On ispusti
toljagu, zaždi bežati i poče vikati iz sveg grla;
— Woe to me! Nelp, help, help! On hteti maser Bob progutati!
Nelp, help, help!
Ona trojica što su sedeli pored vatre skočiše.
— Šta je to? upita Dejvi.
— A giant, jedan džin, jedna utvara, jedan duh hteti maser Boba
zadaviti!
— Gluposti! Gde to?
— Tamo kod stene.
— Nemoj biti smešan, momče! Utvara uopšte nema!
— Maser Bob ih videti!
— To će biti neka stena neobičnog oblika.
— Ne, to ne biti stena!
— Ili drvo!
— Ni drvo ne biti. To biti živo!
— Prevario si se.

85
 — Maser Bob se ne prevariti. Utvara tako veliko, tako, tako! I
pružio je pri tom obe ruke što je mogao više iznad glave. Imati oči
vatra, razjapiti usta aždaje, duvati maser Bob tako da pasti. Maser
Bob videti veliko brada, tako veliko, tako dugačko!
Sigurno je video dugu grivu u kljuseta, uprkos tami, i sada je
mislio da je to bila džinova brada.
— Ti nisi pri pameti tvrdio je Dejvi.
— O, maser Bob pri pameti, pri pameti! On zna šta videti, masa
Dejvi samo ići tamo, pa videti!
— Pa, hajde da pogledamo šta se to Bobu učinilo da je džin ili
utvara!
Hteo je da pođe, ali uto se ču iza njega:
— Ostanite gde ste, master Dejvi! Ne radi se ni o kakvoj utvari.
On se osvrnu i prinese pušku obrazu. Vokadej je u tom
trenutku takođe imao pušku u rukama, spremnu za gađanje, a i
Martin je već bio nanišanio. Sve tri cevi bile su uperene u Old
Šeterhenda, koji se bio digao sa zemlje i izašao iza drveta.
— Good evening! pozdravi on. Spustite puške, gospodo moja!
Ja dolazim kao prijatelj i imam da vam izručim pozdrave Debelog
Džemija i Hobl-Franka.
Tada dugački Dejvi spusti pušku; i ostali učiniše to isto.
— Da nam izručite njihove pozdrave? upita on. Znači da ste ih
susreli.
— Dabome, i to tamo dole na obali Krvavog Jezera, dokle ste vi
išli za slonovim tragom.
— Slaže se. Pa, jeste li otkrili ko je bio taj slon.
— Jesmo, moj konj je to bio.
— Do sto đavola! Pa zar taj ima tako široke dustabane, ser?
— Nema, nego naprotiv vrlo lepe male kopite. Ali su na njima
bile cipele od rogozovine, da bi se zavarali Indijanci.
Dugonja je odmah shvatio o čemu se radi:
— Ah, kako je to pametno! Ovaj nepoznati master prikačio je
svome konju slonove tabane, da bi ljude koji taj trag vide doveo u
86
zabludu! To je vrlo dobra misao; ona je tako izvanredna kao da sam
ja sam došao na nju!
— Da, Dugački Dejvi, od svih lovaca koji krstare između dva
velika mora, ima uvek najbolje ideje.
— Nemojte da se rugate, ser! Toliko koliko vi, pametan sam i ja.
Jeste li razumeli?
Njegovo oko pređe pri tom pogledom punim nipodaštavanja
preko prekrasne pojave Old Šeterhenda.
— U to nipošto ne sumnjam, odgovori ovaj. I pošto ste vi tako
pametni, hoćete li mi moći reći ko je bila ta utvara koju je video vaš
dobri Bob?
— Pristajem da progutam centu kuršuma, i to bez maslaca i
peršuna, ako to nije bio vaš konj!
— Mislim da ste pogodili.
— Da bi to pogodio, čovek ne mora da je išao u gimnaziju kao
Debeli Džemi. Ali sad mi kažite gde se taj stvarno nalazi sa
Frankom. Zašto ste vi došli sami?
— Zato što su oni sprečeni da dođu. Jedna četa Šošona pozvala
ih je na večeru.
Dugonja napravi jedan pokret pun užasa.
— Neavens! Hoćete li time možda da kažete da su zarobljeni?
— Da, napali su ih i odveli!
— Šošoni? Zarobili! Odveli! Mi to nećemo dopustiti Vokadej,
Martin, Bob brzo na konje! Moramo u poteru za Šošonima!
— Stop, ser! reče Old Šeterhend. Znate li možda gde ćete naći
Šošone?
— Ne znam, ali se nadam da nam vi to možete reći!
— A koliko ljudi imaju?
— Ljudi? Vi mislite da je meni do brojanja ljudi u trenutku kad
treba da izbavljam svoga debelog Džemija. Može ih biti stotinu ili
samo dvojica, to je svejedno: on mora da bude oslobođen!
— Onda pričekajte barem još malo! Ja mislim da mi pre svega
treba da se još dogovorimo o izvesnim pojedinostima. Ja nisam
87
sam. Evo dolazi jedan drugar koji će vas takođe prijateljski
pozdraviti.
Vinetu je primetio da Old Šeterhend razgovara sa ljudima; zato
je i on prišao sa konjima. Dugački Dejvi bio je iznenađen time što
je video da se jedan crvenokožac nalazi u društvu jednog belca, a
izgleda da poglavicu nije ni smatrao dostojnim naročitog
poštovanja, kad je rekao:
— Crvenokožac! I on izgleda kao da je iz kutije, baš kao i vi.
Zapadnjak svakako niste?
— Nisam, stvarno nisam; i to ste, eto, odmah pogodili.
— Mislio sam! I ovaj Indijanac je sigurno nekakav gazda kome
je “Veliki Otac”27 iz Vašingtona darovao čitave pregršte zemlje?
— Ovoga puta se varate, ser!
— Teško!
— Sasvim sigurno. Moj drugar nije čovek koji bi pristao na to
da mu predsednik Sjedinjenih Država poklanja zemlju. On će pre .
..
Tu ga prekinu Vokadej, uzvikom punim radosnog iznenađenja.
Mladi Indijanac je bio pristupio Vinetuu i primetio je pušku u
njegovoj ruci.
— Uf, uf! uzviknuo je. Maza-skamon-za-vakon — srebrna
puška!
Dugonja je toliko razumeo jezik Sijuks-plemena da je odmah
znao na šta Vokadej misli.
— Srebrna puška? upita on. Gde? Ah, ovde, stvarno?
— To je maza-skamon-za-vakon, ponovi Vokadej. Ovaj crveni
ratnik je, dakle, Vinetu, veliki poglavica Apača!
— Sto mu gromova! povika dugonja. Ako je ovaj crveni
džentlmen odista Vinetu, onda mora da...

27
„Veliki Otac“, u indijanskim jezicima obično opisno ime za predsednika SAD.
(Prim. ur.)
88
 On zastade usred rečenice. Kod misli koja mu je bila pala na um
zaboravi da zatvori usta. Gledao je zabezeknuto u Old Šeterhenda,
zatim je pljesnuo rukama, poskočio od radosti i produžio:
— Onda sam ja napravio pogrešku veću od odraslog slona! Ako
je ovaj zapadnjak Vinetu, onda vi niste niko drugi nego Old
Šeterhend, jer su ta dvojica vezani jedan za drugoga baš kao Debeli
Džemi i ja. No, kažite, je li tako ser?
— Da, niste se prevarili.
— Hteo bih od radosti da skinem sve zvezde s neba i da ih
poređam po drveću, da bih veče, u koje sam vas upoznao, proslavio
svečanom rasvetom! Dobrodošli, gospodo moja, dobrodošli u naš
logor! Oprostite nam glupost koju smo napravili!
On pruži obojici ruke i rukova se s njima oduševljeno. Bob,
crnac, nije ništa govorio; on se stideo što je od koša mislio da je
utvara. Vokadej se bio povukao ka drveću i mirno gledao dvojicu
namernika očima punim divljenja, — kod Indijanaca je mladež
naviknuta da bude skromna. Vokadej bi verovao da je počinio
najveću pogrešku da je kao ravnopravan ostao u blizini ostalih.
Marin Bauman je takođe pažljivo posmatrao dvojicu ljudi o čijim
je junačkim podvizima slušao već čitave priče, svakako ne sa
razdaljine kao mladi Indijanac, ali je i on stajao pred dvojicom
uzora na koje je toplo želeo da se ugleda.
Vinetu je dopustio Dejviju da mu stegne ruku; ostaloj trojici je
klimnuo glavom u ime pozdrava. Takav je bio njegov način. Old
Šeterhend, naprotiv, vedriji po naravi i neobično ljubazan, pružio
je ruku svima, čak i crncu. To je Vokadeja tako dirnulo da je stavio
desnu ruku na srce i tiho uveravao:
— Vokadej će svoj život rado dati za Olda Šeterhenda! Haug!
Kad je pozdravljanje bilo završeno, sedoše Šeterhend i Vinetu
pored vatre. Prvi je pričao. Drugi nije progovorio ni reči; uzeo je
svoju lulu i počeo da je puni. To je za Dugačkog Dejvija bio radostan
znak da Vinetu želi da s njima popuši jednu u znak ratnog
drugarstva. Njegovo naslućivanje se obistinilo, jer je Šeterhend na

89
kraju svoga pričanja izjavio da će Vinetu i on osloboditi danas
Džemija i da će odmah zatim poći sa njima na Žutu reku.
Sada Vinetu zapali lulu i ustade. Pošto je odunuo dim na sve
strane kao što je to bilo propisano, izjavio je da želi da bude ntaje,
stariji brat, svojim novim poznanicima, i predao lulu Šeterhendu.
Ovaj je predao Dejviju. Pošto Dejvi odunu šest uobičajenih dimova,
nađe se u velikoj nedoumici. Dva slavna čoveka pušila su iz lule
koju je imao u rukama; da li je smeo da je preda dalje i dečaku, pa
čak i crncu?
Vinetu je naslućivao misao dugonjinu. On se poklonio trojici
drugova i rekao:
— Sin Lovca na medvede već je ubio jednoga grizlija, a Vokadej
je pobedio belog bivola; obojica će biti veliki junaci; oni treba da
popuše sa nama lulu mira, kao i crni čovek, koji je čak imao
smelosti da pokuša da ubije i jednu groznu utvaru.
Ovo je bila šala, na koju bi se u drugoj prilici slatko smejali, ali
pušenje lule mira bila je radnja pri kojoj se svako takvo veselo
raspoloženje moralo izbegavati. Bob je, naravno, osećao potrebu
da opet uspostavi svoj izgubljeni ugled; stoga je on, kad je primio
lulu, snažno povukao iz nje nekoliko puta, podigao ruku uvis,
raširio na njoj svih pet prstiju, kao da će polagati petorostruku
zakletvu, i povikao:
— Bob biti maser Bob, junak i džentlmen. On biti prijatelj i
zaštita masa Vinetu i masa Šeterhend. On pobiti sve njihove
neprijatelje; on čini sve za njih; on... on . . . on ubiti najzad sebe sam!
Ovo je bila zakletva na prijateljstvo u superlativu! Pri tome je
prevrtao očima i škripao zubima, da bi pokazao da je za njega ovo
uveravanje ozbiljna i sveta stvar.
Prirodno je da je Dugački Dejvi bio neobično ljut kad je saznao
da se njegov Džemi nalazi u rukama Šošona, a Martin veoma
zabrinut za svoga Hobl-Franka. Obojica su bili spremni da i svoje
živote žrtvuju za njihovo oslobođenje. Obojica su tražili da se što
pre pođe.

90
 Ostali su se složili sa njima, i sva šestorica su već jahali što su
brže mogli natrag, istim onim putem kojim su i došli, niz oba
klanca. Na izlasku iz glavnog klanca skrenuše ulevo, prema severu.
Ali nisu bili otišli daleko, kad Vinetu zaustavi konja. Ostali,
prirodno, učiniše odmah to isto.
— Vinetu će poći napred, reče on. Moja braća ne treba da idu za
mnom brže negoli oštrim korakom, i neka izbegavaju svaki šum.
Oni će činiti sve što Old Šeterhend bude zahtevao!
On sjaha i zabavi se kratko vreme oko četiriju kopita svoga
konja. Zatim ponovo uzjaha i udalji se u galopu. Čuo se tako slabo,
tako muklo, kao kad bi čovek udarao šakom po zemlji. Ostali su
pošli za njim nešto sporije.
— Šta je on to radio? zapita Dejvi.
— Zar niste videli kako sam mu ja, dok je jahao pored mene,
predao cipele od rogozovine? odgovori Old Šeterhend. On je obuo
svoje kljuse, da se ne bi čulo, i da bi on sam bolje čuo.
— Zašto TO?
— Šošonima, koji su zarobili vaše drugove, nije palo na um da
su dvojica zarobljenika mogli imati drugove u blizini. Ali “Hrabri
Bivo”, njihov poglavica, pametniji je i smotreniji od svojih ratnika.
On će reći sam sebi da se dva lovca nisu smela uputiti sama u ovaj
opasni kraj, i moguće je da on i naknadno pošalje izvidnicu.
— Ah! Pa to bi bio sasvim uzaludan posao. Kako bi nas ti ljudi
mogli naći u ovoj pomrčini? Oni ne znaju gde smo, a ni trag ne
mogu da nam vide.
— Vaše ime važi kao ime dobrog zapadnjaka, i zato se moram
čuditi vašim rečima, master Dejvi. Šošoni imaju ovde lovišta i
ispaše; kraj im je, znači, poznat.
— Prirodno!
— Onda i sami izvedite zaključak! Zar će se oprezni lovci
zadržavati na otvorenom prostoru, na pesku nekadašnjeg jezera?
— Ni u kojem slučaju, nego u brdima.

91
 — Dakle, u bilo kakvoj uvali ili klancu. E, sad možete da pređete
ceo ovaj dugački put, pa nećete, osim starog toka reke, kojim su išli
Šošoni, naći nijednu drugu uvalu sem one u kojoj ste se vi bili
stvarno ulogorili. Tamo, i jedino tamo mogli su da vas traže.
— Dođavola! Imate pravo, ser!
— Ali, još nešto: drugovi se u krajevima kao što je ovaj
razdvajaju samo na vrlo kratko vreme. Iz toga sledi da vi niste
mogli biti vrlo daleko od Džemija i Franka; vaš logor je, dakle,
mogao biti samo negde blizu u klancu, a jer tu ima pokrajnih
klanaca, svaki će razuman zapadnjak pre zalogoriti u njima nego u
glavnom klancu. Šošoni znaju sasvim pouzdano gde imaju da vas
traže. To će poglavica Šošona znati, a to zna i Vinetu sasvim tačno.
Zato je on i odjahao napred, da preuredi da nas neka izvidnica ne
primeti.
Dejvi promumla nešto poluglasno i zatim reče;
— Vrlo dobro, ser! Ali meni onda izgleda da ovo što Apač
preduzima nema nikakvog izgleda na uspeh. Kako može on
primetiti neku izvidnicu, a da ona njega ne vidi ili barem ne čuje?
— Takva pitanja nemate pravo da postavljate kad je reč o
Vinetuu. Pre svega, on ima izvrsnog konja, koji je tako savršeno
izvežban kako vi, izgleda mi, ni ne slutite. On nam je, na primer,
malopre, još na ulazu u sporedni klanac, kazao sasvim jasno da se
vi tamo nalazite, i on će nas i sada, pogotovo ako budemo jahali uz
vetar, još izdaleka obavestiti ako nam se bude približavalo ma
kakvo strano biće. Zatim vi ne poznajete ni Apača. Njegova su čula
oštra kao čula divlje životinje, i što mu ne kažu vid i sluh ili miris,
on to saznaje pomoću onog naročitog — ja bih rekao šestog čula,
koje imaju samo ljudi koji od mladosti svoje žive u divljini. To je
neka vrsta moći naslućivanja, neka vrsta instinkta, na koji se svako
ko ga ima može isto tako mirno osloniti kao na svoje oči.
— Hm, imam i ja toga pomalo!
— Imam i ja; ali sa Vinetuom se u tom pogledu ne mogu
porediti. Dalje, treba da vodite računa i o tome da njegov konj nosi
cipele, dok Šošoni, ako se stvarno neki od njih nađu usput, jedva da

92
mogu sprečiti glasan topot kopita. Tek kad stignu u klanac,
prikradaće se dalje pešice.
— Hm, kad stvar na ovaj način objasnite, čovek se bezuslovno
mora s vama složiti. Reći ću vam sasvim otvoreno da sam već
mnogo toga doživeo i da sam već mnogo kojem mudrom deliji
podvalio; i zato sam uvek mislio da sam vrlo pametan matori
momak. A sad pred vama moram malo ustuknuti. Vinetu je kazao
malopre da treba da se povinujemo vašoj volji, i to je mene malo
vređalo u duši; a sad priznajem da je dobro uradio. Vi ste, štaviše,
daleko iznad nas, i ja ću se ubuduće rado stavljati pod vaše vođstvo.
— Tako on nije mislio. Ja ne pripisujem sebi nikakva
preimućstva. Svako služi drugima svojim sposobnostima i
iskustvima, i niko ne može ništa početi bez pristanka drugih. Tako
mora biti, i toga ćemo se i mi držati.
— Well! Tako će i biti. No, šta ćemo raditi ako naiđemo na
izvidnicu, ser? Da je slistimo, zar ne?
— Ne. Znate, ljudska krv je izvanredno skupocena tečnost.
Vinetu i Old Šeterhend nisu prolili još nijednu kapljicu ako to nije
bilo neophodno potrebno. Ja sam prijatelj Indijanaca; ja znam ko
je u pravu, oni, ili oni koji ih stalno i neprestano prisiljavaju da
svoja prava brane nožem. Crveni čovek vodi borbu na život i smrt;
on mora podleći; ali svaka indijanska lobanja koja docnije bude
iskopana iz zemlje uputiće nebu onaj nemi vapaj o kome govori
četvrta glava Knjige postanja. Ja štedim Indijanca čak i kad mi
pristupa kao neprijatelj, jer znam da su ga drugi na to naterali. Zato
mi ni danas nije moglo pasti na pamet da ubijam.
— Ali, kako ćete Šošone učiniti neškodljivim ako ih ne budete
ubijali? Do borbe će doći, ako nas sretnu, u svakom slučaju; oni će
se braniti, puškom, tomahavkom, nožem... !
— Eh! Čekajte! Mi ćemo.. . stanite, mislim da dolazi Apač!
Potpuno neprimećen, pred njima se pojavio Vinetu.
— Dva izviđača! reče on kratko.

93
 — Dobro! odvrati Šeterhend. Vinetu, Dejvi i ja ostajemo ovde.
Ostali brzo da odjašu tamo u pesak; povešće sa sobom naše konje i
čekaće dok ih ne pozovemo.
On sjaše, Dejvi također. Vinetu je već bio predao uzde svoga
koša Vokadeju u ruke; puške su bili privezali konjima za sedla. Za
nekoliko trenutaka ostala trojica su iščezla.
— Šta ćemo mi? upita Dejvi.
— Imate samo da motrite, odgovori Šeterhend. Naslonite se
ovde na drvo, da se ne vidite. Slušajte, dolaze!
— Ši darteh, ni ovjeh — ja ovoga, a ti onoga! prošaputa Apač,
praveći pokret rukom desno i levo; zatim se više nije video.
Dugački Dejvi beše se privio uz spomenuto drvo; tek dva
koraka ispred njega Šeterhend se bio prućio po zemlji. Naiđoše dva
Šošona u prilično oštrom kasu. Razgovarali su. Po dijalektu se
razabiralo da su odista Šošoni. To je bilo dovoljno. Stigoše —
prođoše.
Dugački Dejvi vide kako se Old Šeterhend diže sa zemlje i naglo
se zatrča.
— Sarič — pas! povika jedan od dvojice izviđača; i ne ču se više
nijedna reč.
Dejvi iskoči. Video je po dvojicu ljudi na jednom konju ili, bolje,
četiri čoveka na dva konja: dvojicu napadača iza dvojice
napadnutih. Konji su se plašili; ritali su se desno, levo propinjali se,
ali uzalud; dva čoveka držala su čvrsto svoje žrtve i njihove konje.
Posle kratke borbe između čoveka i životinje, napadači su izišli kao
pobednici; konji su stali.
— Sarki — gotovo? upita belac, pogledavši na desnu stranu.
— Sarki — gotovo! odgovori Vinetu.
Šeterhend sjaha, noseći jednog izviđača na rukama; bio je
onesvešćen.
— Halo, ljudi, hodite ovamo!
Na ovaj poziv dojahaše natrag Vokadej, Martin i Bob.

94
 — Naši su. Svezaćemo ih kaiševima za njihove konje i
povešćemo ih sa sobom. Na taj način imaćemo dva taoca, koji nam
mogu biti od koristi.
Šošoni, koji su bili stegnuti za gušu, dođoše uskoro opet sebi.
Bili su, razume se, razoružani, i ruke su ima bile svezane. Sada su
stavljeni na koše, sa rukama pozadi i nogama ispod konjskih
trbuha čvrsto privezanim neprekidivim lasom. Old Šeterhend im
je rekao da će na najmanji pokušaj otpora biti smesta pobijeni;
zatim su produžili put. Iako su izviđači bili pohvatani, Vinetu je
jahao napred.
Posle izvesnog vremena stigli su do negdašnjeg rečnog korita,
kojim su imali da pođu na levu stranu brda. Konjanici su skrenuli
ulevo. Nije se čula nijedna reč, jer se moglo pretpostaviti da neki
od izviđača zna toliko engleski da ih može razumeti.
Posle jedno pola sata naiđoše na Vinetua, koji je inače jahao
napred, ali je sad bio neočekivano zastao.
— Moja braća treba da sjašu, reče im on. Šošoni su prošli ovuda
kroz ovu šumu, pa krenuli gore ka visu. Moramo da idemo za
njima.
To nije bilo lako, zbog zarobljenika, koji su svakako morali da
ostanu na konjima. U šumi je bila potpuna tmina. Ljudi su morali
da jednom rukom pipaju ispred sebe, a drugom da vode konje iza
sebe. Vinetu i Old Šeterhend preuzeli su na sebe ono što je bilo
najteže. Išli su napred i vodili za sobom konje dvojice zarobljenika.
Sada se tek pokazalo koliko vrede dve kljusine; trčale su za svojim
gospodarima kao psi i nisu dahtale nimalo, iako je put bio vrlo
težak, dok su se ostali konji mogli čuti čak izdaleka.
Najzad je prebrođen i ovaj veliki napor. Apač stade.
— Moja braća su na cilju, reče. Mogu da privežu konje, pa da
nam pomognu da svežemo zarobljenike za stabla.
Svi ga poslušaše. Dvojici Šošona, pošto su privezani za jedno
drvo, svezana su usta maramom, tako da su mogli da dišu na nos,
ali nisu mogli da govore ni da dozivaju. Tada je Apač pozvao svoje
drugove da pođu za njim.
95
96
 Odveo ih je svega nekoliko koračaji dalje. Odande se uzvišica,
do koje su bili došli sa istočne strane, opet spuštala prilično strmo
prema zapadu. Dole se prostirala dolina o kojoj je Vinetu govorio,
i svetlucala vatra. Video se samo plamen i ništa više; sve ostalo
počivalo je u potpunoj tami.
— Znači, dole je moj debeljko, reče Dejvi. Šta li radi?
— Šta može da radi jedan zarobljenik kod Indijanaca — ništa,
odgovori mladi Bauman.
— Oho! Onda vi slabo poznajete Džemija, my boy! Taj je već
sigurno izmislio na koji će način još noćas malo da se prošeta i bez
dopuštenja crvenih!
— Teško će on to moći bez nas da izvede, reče Šeterhend. No,
svakako će računati na nas i naše prisustvo ovde.
— No, onda nećemo gubiti vreme, nego ćemo brzo dole, ser!
— Moramo, svakako, ali lagano i oprezno, sve jedan za drugim.
Ali neko treba da ostane kod konja i kod zarobljenika, neko na koga
se možemo osloniti. Vokadej, na primer!
— Uf! ote se mladom Indijancu, koji je bio sav očaran velikim
poverenjem koje mu je Šeterhend poklonio.
Stvarno je bila smelost ostaviti mladog Indijanca samog kod
zarobljenika i kod konja koji su nosili ceo imetak svojih gospodara.
Ali iskrenost sa kojom je Vokadej rekao Oldu Šeterhendu da mu
predaje svoj život, osvojila je njegovo srce. Uostalom, Šeterhend je
crvenom mladiću priznavao hladnokrvnost, a ta se za ovu
odgovornu službu baš i tražila.
Moj mladi crveni brat će sedeti pored zarobljenika sa nožem u
ruci, reče mu on, i ako neki od Šošona htedne da pokuša da pobegne
ili da pusti od sebe bilo kakav glas, on će ga učiniti neškodljivim.
— Vokadej će to učiniti! On je to rekao tonom u kome se osećalo
kako mladić ozbiljno shvata svoje obećanje. Izvadio je svoj lovački
nož i seo između zarobljenika. Ovi su bili još jednom opomenuti, a
zatim su petorica drugova pošli na mučan put niz stranu.
Strmina je bila, kao što je rečeno, prilično jaka. Drveće je stajalo
gusto jedno do drugoga, a između njega je bilo tako mnogo šiblja
97
da su smeli ljudi, uz nužnu opreznost, mogli da se kreću napred
samo vrlo polako. Nije se smeo čuti nikakav šum. Pucketanje
grančica moglo je da oda njihovo približavanje.
Vinetu je išao napred. On je bio onaj čije su oči u noći videle
najbolje. Za njim je išao Martin Bauman. Za ovim Dugački Dejvi, pa
crnac, i najzad Šeterhend.
Bilo je prošlo više od tri četvrti sata dok su prevalili put za koji
je po danu trebalo najviše pet minuta. Sad su već stigli dole u
dolinu, na ivicu šume, jer je dno doline bilo obraslo samo travom,
bez ikakva drveća. Tek ovde-onde video se poneki žbun.
Vatra je buktala prilično živo i nije bila zapretena na indijanski
način. To je bio znak da su se Šošoni osećali veoma sigurnim.
Jer, dok belci slažu drva jedno na drugo, tako da ih vatra sasvim
zahvati, pa nastane visok, razigran plamen, koji se daleko vidi i koji
raznosi veliki dim, dotle Indijanci slažu cepanice tako da se sastaju
u sredini kao poluprečnici kruga. U sredini gori mala vatra, koja se
održava na taj način što se cepanice u krugu, kako koja sagori,
pomiču postepeno prema sredini. Tako se dobija vatra koja
zadovoljava sve zahteve Indijanaca, koja daje malen plamen koji
se može lako sakriti i pravi tako malo dima da se iz nevelike daljine
jedva može primetiti. Uz to, oni umeju da izaberu drvo koje se pri
sagorevanju najmanje oseća. Miris dima je na Zapadu izvanredno
opasan; oštri nosevi Indijanaca osete ga već iz vrlo, vrlo velike
daljine.
Ovde je vatra ložena na način na koji vatru lože belci, i miris
pečena mesa osećao se po celoj dolini. Vinetu je pomirisao vazduh
ispitivački i šapnuo:
— Mokači-zičeh — bivolja leđa. Njegovo čulo mirisa bilo je tako
fino da je mogao da odredi čak i deo tela životinje od kojeg je meso
bilo odsečeno.
Videla su se tri velika šatora. Oni su činili oštrougli trougao, čiji
je vrh ležao baš prema petorici drugova. Taj šator koji im je bio
najbliži beše ukrašen orlovim perjem, što je značilo da pripada
poglavici. U sredini trougla gorela je vatra.

98
 Konji Indijanaca pasli su travu slobodni i nevezani. Ratnici su
sedeli pored vatre i odsecali komade pečenja koje se peklo na
ražnju iznad vatre. Iako su se osećali sigurnim, bili su postavili
straže, koje su polako šetale gore dole.
— Đavolska je ovo stvar! promumla Dejvi. Kako ćemo izbaviti
naše ljude? Šta mislite, gospodo moja?
— Najpre da čujemo vaše mišljenje, master Dejvi, odgovori
Šeterhend.
— Moje? Nemam nikakvo.
— Onda budite dobri pa malo razmislite.
— Ni to neće pomoći. Ja sam celu stvar zamišljao malo drukčije.
Ovi Indijanski obešenjaci nemaju nimalo pameti. Čuče tu svi
između šatora oko vatre, tako da čoveku uopšte nije mogućno
odatle izići! Ne bi trebalo tako da rade!
— Vi, izgleda, volite okrunjeno, gospodine! Možda želite da vam
Indijanci postave od šatora dovde konjski tramvaj, pa da vam po
njemu pošalju vašeg Debelog Džemija? E, onda nije trebalo da
dođete na Zapad!
— Sasvim tačno! Kad bi čovek barem znao u kome se šatoru
nalaze njih dvojica?
— Verovatno u šatoru poglavice.
— Onda bih ja nešto predložio. Mi ćemo se došunjati do njih što
bliže mognemo i napašćemo ih čim nas primete. Pri tome ćemo dići
takvu dreku i napravićemo takvu užasnu halabuku, da će pomisliti
da nas ima stotinu. I od straha će se razbežati. Mi ćemo izvesti
zarobljenike iz šatora i pobeći ćemo, razume se, što brže mognemo.
Sviđa li vam se ovaj plan?
— Nimalo!
— Oho! Mislite da ćete vi izmisliti nešto bolje?
— Da li nešto bolje, to neću da tvrdim, ali u svakom slučaju ni
nešto nerazumnije.
— Ser! Ima li to da bude uvreda? Ja sam, znate Dugački Dejvi!

99
 — Poznato mi je to od pre nekog vremena. O uvredi nije reč. Vi
vidite odavde da Indijanci imaju oružje pri ruci. Oni neće biti tako
glupi da toliko precene naš broj kao što vi to želite. Ako navalimo
na njih, oni će svakako za jedan trenutak biti zbunjeni, ali samo za
jedan trenutak; i onda ćemo imati desetostruko jačeg protivnika
prema sebi. Pa čak i kad bismo pobedili, bilo bi mnogo, vrlo mnogo
krvi proliveno, a to se da izbeći. Zar nije bolje naći put koji će nas
dovesti do cilja bez imalo krvi?
— Jest, ser, i ako vi nađete takav put, ja ću vas, razume se, slaviti
i hvaliti.
— Možda je već i nađen. Hoću da čujem šta će Vinetu reći za moj
plan.
— Razgovarao je kratko vreme sa poglavicom i to na apačkom
narečju, koje ostali nisu razumeli; zatim se ponovo obratio
Dugačkom Dejviju:
— Da, ja ću sa Vinetuom sam izvesti stvar. Vi mirno ostanite
ovde. Čak ako se ne pojavimo ni kroz dva sata, ne mičite se sa ovog
mesta i ne preduzimajte ništa. Samo ako čujete cvrčka da glasno
triput zacvrči, onda se i vi umešajte.
— Na koji način?
— Na taj način što ćete brzo, ali što je mogućno tiše i
neprimetnije, doći do šatora koji nam je najbliži. Ja ću se sa
Vinetuom do njega došunjati. I ako nam tamo budete potrebni,
daću vam pomenuti znak.
— A kako mislite da podražavate cvrčanje cvrčka?
— Pomoću jedne travke. Saviju se ruke tako da palci leže jedan
pored drugoga, pa se između njih stavi vlat trave tako da bude jako
zategnuta. Između dva donja članka palaca ostavi se uska praznina
u kojoj vlat može slobodno da vibrira. To vam je onda neka vrsta
duvačkog instrumenta. I ako duvate kratko u vlat stavivši usta
čvrsto uz palce, nastaje cvrčanje, neobično slično cvrčanju cvrčka.
Potrebna je, razume se, malo duža vežba.
Uto se javi Vinetu:

100
 — Moj beli brat može tu stvar docnije da objasni, a sada da
počnemo.
— Dobro! Hoćemo li poneti sa sobom svoje znake?
— Hoćemo! Šošoni treba da saznaju ko je bio kod njih.
Mnogi zapadnjaci, pa i istaknuti Indijanci, služe se, naime,
izvesnim znacima da bi prijatelje ili neprijatelje obavestili o svojoj
prisutnosti. Poneki Indijanac ureže, na primer, svoj znak na uvu,
na licu, čelu ili na ruci onoga koga je ubio; ko docnije nađe leš i
pozna znak, taj zna ko je pokojnika pobedio i kožu mu sa glave
zgulio.
Vinetu i Old Šeterhend odsekoše nekoliko kratkih grančica od
najbližeg grma i zadenuše ih za pojas; pomoću tih grančica mogli
su da naprave znake za koje će svaki Indijanac znati da su njihovi.
Puške su ostavili.
Zatim su krenuli na taj način što su se opružili po zemlji i brzo
pomicali napred prema spomenutom šatoru, koji se nalazio daleko
od njih otprilike osamdeset koračaji.

101
 VI
KOD ŠOŠONA

Da se zapadnjak prišunja svome neprijatelju, to nije nipošto

laka stvar. Ako nema nikakve ozbiljnije opasnosti, i ako čovek
nema razloga da ne ostavlja trag za sobom, onda može da puže na
rukama i na kolenima. Takvo puzanje ostavlja, razume se, vrlo
primetljiv trag, naročito u travi. Ali, ako je čovek primoran da ga
izbegava, onda će morati da se pomiče napred jedino na vrhovima
prstiju ruku i nogu. Pošto pri tome ruke i noge moraju biti sasvim
ispružene, kako bi telo ostalo sasvim blizu zemlji, koju ne sme da
dodirne, ceo teret tela padao bi samo na vrhove prstiju. Da bi se to
moglo izdržati, ma i samo jedno kratko vreme, potrebna je
neobična telesna snaga, veština i dugogodišnja vežba. Kao što
plivači govore o grču koji se dobija pri plivanju, tako zapadnjaci
govore o grču koji se dobija pri prikradanju, koji nije nimalo manje
opasan od prvoga; čovek bi mogao biti otkriven, i to bi ga stalo
glave.
Kad se zapadnjak na ovaj način prikrada neprijatelju, on mora
strogo voditi računa o tlu i ne sme spustiti ni jednu ruku i ni jednu
nogu pre nego što tačno ispita mesto na koje će ih spustiti. Ako, na
primer, ruka ili noga padne na neku malu, jedva primetnu grančicu
koja je suva i lako se lomi, onda i to lomljenje može imati najteže
posledice. Ima izvežbanih lovaca koji mogu odmah razlikovati da
li je tu lomljavu izazvala životinja ili čovek. Čula zapadnjaka
postaju vremenom tako izvanredno oštra da on može, ležeći na
zemlji, osetiti čak i šum koji izaziva kretanje bube. Da li je neki suv
list opao sam od sebe ili ga je neki sakriveni neprijatelj iz nepažnje
oborio, to će on razabrati sasvim pouzdano.
Dobar prikradalo će nožne prste stavljati tačno na ono mesto
koje je već dotakao prstima ruku, jer na taj način trag ostaje manje
vidljiv i može se lakše i znatno brže izbrisati nego kad bi se sastojao
od mnogobrojnih i većih otisaka.

102
 Vrlo često je potrebno izbrisati trag. Zapadnjak se služi
izrazom “uništiti”. Kada se već došunjao do nekog logora, tek pri
povratku nastaje za njega najnaporniji i najteži deo njegovog
pothvata. Niko ne sme saznati da je tu neko bio. Zato on mora,
pomičući se nazad na sve četiri, sa nogama napred, uništiti svaki
otisak koji je iza sebe ostavio. On to čini desnom rukom, dok
prstima obeju nogu i prstima leve ruke održava ravnotežu. Ko je
jednom pokušao da se u takvom teškom položaju održi ma, i samo
jedan minut, taj će razumeti kakav užasan napor ima da podnese
lovac koji treba da ostane u takvom položaju možda i čitave sate.
Tako je bilo i sada. Old Šeterhend napred, a Vinetu za njim,
kretali su se polako na način koji smo malopre opisali. Belac je
imao da pipajući ispituje tle pedalj po pedalj, a Indijanac je imao da
nastoji da se tačno drži otisaka koje je belac napravio. Zato su
napredovali do krajnosti sporo.
Trava je bila prilično visoka, skoro lakat. To je bilo sa jedne
strane dobro, jer je sakrivala tela, ali sa druge strane bilo je rđavo,
jer se u visokoj travi svaki trag lakše video.
Ukoliko su više napredovali utoliko su jasnije razbirali
pojedinosti logora. Između njih i logora polako je šetala straža.
Kako su onda mogli da stignu do šatora a da ne budu primećeni?
— Treba li Vinetu da uhvati stražara? prošaputa poglavica
Apača.
— Ne, odgovori Old Šeterhend. Ja poznajem svoj udarac i mogu
se na njega osloniti.
Lagano, lagano kao zmije, provlačili su se oni kroz travu, i
približavali se sve više i više stražaru. Ovaj je izgledao još mlad i
nije imao pri sebi nikakvog drugog oružja osim noža za pojasom i
jedne puške, koju je nemarno bio prebacio preko ramena. Bio je
obučen u bivolju kožu.
Crte njegova lica nisu se mogle razabrati, pošto mu je lice bilo
išarano crvenim i crnim prugama — ratničkim bojama.

103
104
 On uopšte nije gledao na onu stranu gde su oni bili, nego je,
izgleda, svu svoju pažnju bio usredsredio na logor. Možda ga je
miris mesa koje se peklo na vatri privlačio malo više nego što se to
pristoji jednom stražaru. Ali baš i da je bio uputio svoj pogled u
pravcu u kome su se nalazila njih dvojica, ne bi mu bilo mogućno
da ih primeti, jer se njihova mrka tela nisu razlikovala od isto tako
mrke površine trave. Oni su se, naime, mudro kretali samo u senci
koju je šator bacao na suprotnu stranu od vatre.A bili su mu se već
približili na osam koračaja!
Stražar je, stalno koračajući gore-dole u istom pravcu, ugazio
travu u pravoj liniji, i trebalo ga je napasti baš na toj liniji, ako se
želelo da o tome ne ostane nikakva traga.
Sad se bio okrenuo na poslednjoj tački te linije i polako se
vraćao natrag; prošao je pored njih i nalazio se u senci, baš kao i
oni.
— Brzo! šapnu Vinetu.
Old Šeterhend se uspravi; u dva džinovska skoka nađe se iza
Indijanca, koji ču šum i brzo se okrenu. Ali je Šeterhendova pesnica
bila već iznad njega. Jedan udarac u slepo oko, i on se sruši.
U dva slična skoka nađe se i Vinetu pored njega.
— Je li mrtav? upita.
— Nije, samo je onesvešćen.
— Neka ga moj brat sveže. Vinetu će ga zameniti na straži.
Uzevši sa zemlje stražarevu pušku i uprtivši je na rame, počeo
je da korača tamo-amo držeći se tačno onako kako se držao Šošon.
Izdaleka bi svako morao reći da je to isti čovek. I tako se kretao
gore-dole. Za to vreme Šeterhend se bio sasvim približio
poglavičinom šatoru; lovac je pokušao da malo podigne platno, da
bi video unutrašnjost šatora; kako to nije bilo mogućno, zato što je
platno bilo čvrsto zategnuto, morao ga je najpre odvezati od
kočića.
Ali to je valjalo izvesti sa najvećom opreznošću. Mogao je neko
iznutra primetiti i u tom slučaju bilo bi sve izgubljeno. Polegavši

105
sasvim po zemlji, on prinese oči dnu šatora. Lagano, vrlo lagano
podiže ivicu platna. I sagleda unutra.
Ono što je video moralo ga je iznenaditi. Zarobljenika nije bilo
unutra, pa čak ni koga Šošona. Jedino je poglavica, potpuno sam,
sedeo na jednoj bivolskoj koži i pušio kinik-kinik jakog mirisa, koji
se pravi od duvana i vrbove kore ili lišća divlje konoplje. On je kroz
poluotvoreni šator posmatrao živahni prizor oko logorske vatre.
Šeterhendu beše okrenut leđima.
Ovaj je vrlo dobro znao šta treba da radi, ali ništa nije hteo da
počne bez pristanka Apačevog. Zato je opet spustio platno,
odmakao se od šatora, iščupao jednu vlat i uzeo je između dva
palca onako kako smo to ranije opisali. Čulo se tiho kratko
cvrčanje.
— To-ing-kai — cvrčak cvrči! začu se glas jednog Šošona iz
logora.
Da je samo znao kakav je to cvrčak bio! Cvrčanje je bilo znak za
Vinetua da dođe. Apač se i dalje kretao polagano i dostojanstveno,
sve dok nije stupio u senku šatora, gde ga Šošoni više nisu mogli
videti. Tada je ostavio pušku u travu, spustio se na zemlju i
odšunjao se što je brže mogao do šatora. Kad je stigao, šapnuo je:
— Zašto me zove moj brat?
— Jer naš plan mora da se menja, odgovori Šeterhend isto tako
tiho. Zarobljenici se ne nalaze u šatoru.
— To nije dobro, jer onda moramo natrag, pa sa druge strane
da se prišunjamo drugim šatorima. To će trajati tako dugo da dotle
može i svanuti.
— Možda nam to uopšte nije potrebno, jer Oihtka-petaj,
“Hrabri Bivo”, sedi unutra.
— Uf! Poglavica lično! Je li sam?
— Jeste.
— Onda nam nije ni potrebno da oslobađamo zarobljenike!

106
 — Tako sam i ja mislio. Ako zarobimo njihovog poglavicu,
možemo prisiliti Šošone da nam sami predaju Debelog Džemija i
Hobl-Franka.
— Moj brat ima pravo. Ali, mogu li Šošoni koji sede kod vatre
da vide u šator?
— Mogu! Ali svetlost vatre ne dopire do mesta na kome se mi
nalazimo.
— No oni će, ipak, odmah primetiti da njihov poglavica ne sedi
više tamo.
— Misliće da se povukao u senku. Moj brat Vinetu treba da
bude spreman da mi pomogne, ako moj prvi udarac ne uspe.
Tako su tiho šaputali da se u unutrašnjosti šatora nije moglo
čuti ništa od njihovog razgovora.
Sada Vinetu tiho i polagano podiže platno, tako da je Old
Šeterhend, koji se bio sasvim priljubio uza zemlju, mogao da se
uvuče unutra. Ovo je odvažan lovac izveo tako nečujno da “Hrabri
Bivo” nikako nije mogao primetiti ma šta od opasnosti koja mu. se
približavala.
Šeterhend se nađe u šatoru. Apač se uvuče za njim, do polovine
tela, da bi mu, ustreba li, mogao odmah pomoći. Šeterhend ispruži
desnu ruku. Upravo je mogao da dohvati Šošona. U času ga ščepa
za vrat jednim snažnim pokretom — “Hrabri Bivo” ispusti lulu i
zamlatara jednom, dvaput rukama po vazduhu; tada ih opusti; bio
je izgubio svest.
Old Šeterhend ga izvuče sa svetlosti u senku pod šatorom,
položi ga na zemlju i izvuče se, vukući ga za sobom, opet napolje.
— Uspeli smo! prošaputa Vinetu. Ali kako ćemo ga odavde
odneti? Moramo ga nositi i u isto vreme uništavati trag za sobom.
— To će biti užasno teško.
— A šta ćemo raditi sa stražarem koga smo svezali?
— I njega ćemo povesti sa sobom. Što više Šošona bude u našim
rukama, utoliko će nam pre predati dvojicu svojih zarobljenika.

107
 — Onda će moj brat nositi poglavicu, a Vinetu onoga drugoga.
U isto vreme nećemo moći i uništiti trag, i zato ćemo se morati
vratiti još jedanput.
— Šteta! Izgubićemo pritom mnogo dragocenog vremena, a
mi...
Zastade. Nastupilo je nešto što je preseklo sva njihova
razmišljanja. Zaorio se jedan glasan oštar uzvik: “Tiguv-ih, Tiguv-
ih!” vikao je jedan glas. “Neprijatelji, neprijatelji!”
— Stražar se probudio. Brzo napred! reče Šeterhend. Moramo
ga povesti!
Vinetu je već trčao u dugim skokovima prema mestu na kome
je ležao Šošon, brzo ga je podigao i otrčao dalje.
Old Šeterhend, uprkos velikoj opasnosti, ostade još nekoliko
trenutaka iza šatora. On izvadi male grančice koje je bio poneo,
podiže još jedanput šatorsko krilo i zabode te grančice u zemlju
ispod njega, tako da su bile izukrštane kao pregrade od bodljikave
žice. Tek tada je uprtio poglavicu na leđa i pohitao sa njim dalje.
Šošoni su sedeli sasvim blizu vatre; njihove oči, naviknute na
svetlost, nisu se mogle, kao što je to Šeterhend dobro predvideo,
brzo naviknuti na noćnu tamu. Bili su poskakali sa svojih mesta i
buljili u noć, ali ništa nisu mogli videti. Uz to, nisu mogli razabrati
ni s koje je strane došlo dozivanje u pomoć. Tako je Vinetuu i Oldu
Šeterhendu opasno povlačenje potpuno pošlo za rukom.
Apač je, štaviše, morao usput jednom i da zastane. Bilo mu je
nemogućno da Šošonu rukom potpuno zatvori usta. Istina,
zarobljeniku nije pošlo za rukom da još jednom zovne u pomoć, ali
je ipak jednom tako glasno zaječao da je Vinetu morao zastati za
trenutak da bi ga rukom stegao za gušu.
— Do sto đavola, koga to nosite? upita Dugački Dejvi, kad
obojica baciše svoje zarobljenike na zemlju.
— Taoce, odgovori Šeterhend. Brzo im začepite usta, a
poglavicu i svežite.

108
 — Poglavica? Neavens! Kakav uspeh! O tome će se dugo pričati!
“Hrabrog Bivola” izneti između njegovih crvenokožaca! To mogu
da izvedu samo Old Šeterhend i Vinetu!
— Nikakvih suvišnih razgovora! Moramo dalje, na brdo, gde su
nam konji.
— Moj brat ne treba da se žuri, reče Apač. Odavde možemo bolje
da vidimo nego odozgo šta će Šošoni da počnu.
— Da, Vinetu ima pravo, priznade Šeterhend. Šošonima ne
može pasti na pamet da dođu ovamo. Oni ne znaju sa kim i s koliko
ljudi imaju posla. Moraće se ograničiti na to da čuvaju svoj logor.
Tek kad svane dan, moći će nešto da preduzmu.
— Vinetu će ih već naučiti pameti, tako da će ih proći volja da
napuštaju svoj logor.
Apač uze revolver i obori mu cev sasvim zemlji. Šeterhend ga
odmah razumede.
— Čekaj! reče on. Oni ne smeju da vide kad plane puška, da ne
bi znali gde se nalazimo. Pucanj će odjeknuti na više strana i to će
ih zavarati. Dajte mi za trenutak vaše kapute i ogrtače, gospodo!
Dugački Dejvi skinu sa ramena svoj čuveni gumeni ogrtač; i
ostali se odazvaše Šeterhendovu pozivu. Pošto je bio okružen
nizom raširenih kaputa, Vinetu opali dvaput. Hici prasnuše i
odjeknuše. Pošto se blesak nije video,
Šošoni nisu mogli znati na kome su mestu ispaljeni. Oni
odgovoriše prodornim urlanjem.
Kad su čuli poziv “Tiguv-ih, tiguv-ih — neprijatelji,
neprijatelji!” oni eu, kao što je već pomenuto, poskakali od vatre i
trudili se da vide gde je neprijatelj. Njihove oči su se sporo
privikavale na tamu, a dotle su Šeterhend i Vinetu već bili na
sigurnom mestu.
Nekoliko crvenih ratnika priđe ulazu u šator. Gledali su unutra
i videli su da je šator prazan.
— “Hrabri Bivo” je već izišao da pita stražu šta se desilo, reče
jedan od njih.

109
 — Moj brat se vara, odvrati drugi. Poglavica nije mogao da iziđe
iz šatora a da ga mi ne vidimo.
— Ali, unutra nije!
— Ali, nije mogao ni da iziđe!
— Onda ga je odneo vakon-tonka, zao duh!
Tada jedan stari ratnik odgurnu ostale ustranu i reče:
— Zao duh može ubiti i doneti nesreću, ali da odnese jednog
ratnika, to on ne može. Ako poglavica nije izišao iz šatora, a ipak ga
je nestalo, onda može samo...
On zastade. Do sada je bio podignut samo jedan deo platna koje
je predstavljalo vrata; sada platno beše sasvim smaknuto i svetlost
vatre osvetljavala je celu unutrašnjost šatora.
Starac uđe unutra i sagnu se.
— Uf! uzviknu on. Poglavica je ukraden!
Niko ne odgovori.
— Moja braća ne veruju? reče on. Neka pogledaju. Ovde je
popustilo šatorsko platno, a ovde su, evo, grančice zabodene u
zemlju. Ja poznajem ovu balegu. Ona je znak Nonpaj-klame, koga
belci zovu Old Šeterhend. Taj je bio ovde i oteo nam “Hrabrog
Bivola”.
Uto su odjeknula dva Apačeva hica. To je odrešilo jezike
Šošonima. Tada su zaurlali, kao što spomenusmo.
— Ugasite brzo vatru! naredi starac. Neprijateljima ne treba
pružiti nikakvu sigurnu metu.
Poslušali su ga, granje koje se bilo zapalilo brzo je razneseno, i
vatra je ugašena. Pošto je poglavice bilo nestalo, Šošoni su se
sasvim dobrovoljno podčinili najstarijem ratniku. U logoru je
zavladao mrak. Svaki je dograbio svoje oružje, i na zapovest
starčevu, ratnici su napravili krug oko šatora, da bi dočekali
neprijatelja ma s koje strane došao.
Postavljena su četiri stražara da čuvaju logor sa sve četiri
strane. Kad su opaljeni hici, trojica su se od njih vratili svome
društvu što su brže mogli; četvrtoga, međutim nije bilo. A taj je bio

110
najugledniji među njima, Mojav, sin poglavičin. Jedan od
najsmelijih ponudi se da ide da ga potraži; pruži se po travi i
odšunja se u pravcu u kome je trebalo tražiti nestalog druga. Posle
izvesnog vremena vrati se sa puškom “Moskitovom”. To je bio
siguran dokaz da se poglavičinom sinu dogodila neka nesreća.
Starac održa kratak savet sa najistaknutijim ratnicima. Bi
rešeno da se naročito dobro čuva šator u kome su bili zarobljenici,
da se konji drže svezani u najneposrednijoj blizini logora i da se
čeka da svane dan. Tada se moralo videti s kime imaju posla.
Lovci su se, međutim, starali da im zarobljenici ne puste
nikakva glasa od sebe, a i sami su bili mirni i na oprezu. Ništa se
nije čulo osim, posle nekog vremena, umuklog topota konja u travi.
— Moja braća mogu da čuju kako Šošoni prikupljaju konje. Oni
će ih privezati blizu šatora i zatim neće preduzimati ništa sve dok
ne svane dan, reče Vinetu. Mi možemo da vidimo.
— Da, vratimo se, složi se Old Šeterhend. Nećemo, razume se,
čekati do sutra. Oihtka-petaj treba što skorije da sazna šta mi od
šega tražimo.
On još nije znao da je ulovljeni plen bio mnogo dragoceniji
nego što je tada mislio. Podiže sa zemlje “Hrabrog Bivola”, koji u
međuvremenu beše došao svesti, uprti ga na rame i pođe s njim
uzbrdo. Ostali krenuše za njim, Vinetu sa “Moskitom” na leđima.
Posle vrlo mučnog uspinjanja, stigoše na mesto na kome su ostavili
Vokadeja.
Dugački Dejvi raširi svoj laso i reče:
— Dajte ovamo te delije! Da ih svežemo sa onim drugim.
— Ne! odvrati Old Šeterhend. Napustićemo ovo mesto.
— Zašto? Mislite da ovde nismo sigurni? Pa, Šošoni će nas rado
ostaviti na miru. Biće zadovoljni ako se njima ništa ne dogodi.
— Znam ja to isto tako dobro kao i vi, master
Dejvi. Ali mi moramo da razgovaramo sa poglavicom, a možda
i sa drugima. I zato je potrebno da im oslobodimo usta, a ako to
učinimo ovde, oni lako mogu bilo kakvim uzvikom da svojima
dadnu neki znak, koji se odavde može dole sasvim jasno čuti.
111
 — Moj brat ima pravo, reče Apač. Vinetu je danas bio ovde i
posmatrao Šošone. On zna jedno mesto na kojem može da se
ulogori sa svojom braćom i sa zarobljenicima.
— Treba i vatru da naložimo, primeti Old Šeterhend. A može li
se to tamo?
— Može. Vežite zarobljenike za konje!
Tako i bi, i mala povorka krenu kroz noć i gustu šumu, sa
Vinetuom kao vođom na čelu. Razume se da su napredovali polako,
sve korak po korak. Za pola sata prevalili su put za koji bi im po
danu trebalo najviše nekoliko minuta. I tada Apač stade.
Zarobljenici, naravno, nisu znali u čije su ruke pali. Dva
izviđača, zbog mraka, nisu mogla videti da su uhvaćena još dva
zarobljenika; ovi poslednji, opet, nisu ništa znali o onim prvima, i
poglavica nije imao ni pojma o tome da je zajedno s njim zarobljen
i njegov sin. I zato su, kad je povorka stala, odvojeni jedni od
drugih, pošto su skinuti s konja.
Old Šeterhend nije hteo da “Hrabri Bivo” primeti koliko je jak
neprijatelj kome je pao u ruke. Stoga se rešio da sa poglavicom
razgovara najpre nasamo. Ostali su morali da se povuku. Zatim je
pokupio sa zemlje suvog granja, da naloži vatru.
Našao se sa Šošonom na slobodnom prostoru, širokom samo
nekoliko koračaji. Apač je preko dana video da je taj prostor
zgodan za logorište, i njegov smisao za raspoznavanje mesta uspeo
je, čak i u mraku, da ga ponovo pronađe.
Bio je unaokolo okružen drvećem, ispod koga se uzdizala dosta
gusta naslaga paprati i trnovog šiblja, kroz koje svetlost vatre nije
mogla daleko da prodre. Pomoću svoga punksa (prerijskog
upaljača), Old Šeterhend je lako zapalio suvo graše, a zatim je
svima stablima koja su se nalazila unaokolo podsecao
tomahavkom sve sasušene grančice koje je mogao dohvatiti, pa je
i njih bacio na vatru. Vatra je, međutim, imala samo da osvetli
prostor na kome se nalazilo društvo, pa nije morala da bude mnogo
velika.

112
 Šošon je ležao na zemlji i mračnim pogledom pratio šta radi beli
lovac. Kad je dovršio ovaj posao, Old Šeterhend privuče
zarobljenika k vatri, posadi ga i oslobodi mu usta. Indijanac nije
pokazivao ni izrazom lica, ni time što bi možda odahnuo, da mu je
to donelo neko olakšanje. Za jednog indijanskog ratnika bilo bi
sramota da oda svoje misli i svoja osećanja bilo kakvim spoljašnjim
znacima. Old Šeterhend je seo prema njemu s druge strane vatre i
počeo da posmatra svoga protivnika.
Bio je veoma snažno građen i imao je na sebi odelo od bivolje
kože, skrojeno na indijanski način, bez ikakva ukrasa. Samo su mu
šavovi bili opšiveni kosom sa oderanih lobanja, a za pojasom mu je
visilo dvadesetak skalpova, ne istina, celih, jer bi zauzeli isuviše
mesta, nego samo sa temena, dobro uštavljenih, velikih kao
petodinarke.
Lice mu nije bilo namazano, tako da su mu se tri crvena ožiljka
na obrazima mogla jasno videti. Nepomičnih crta sedeo je tu i
buljio u vatru, ne udostojivši belca ni jednim jedinim pogledom.
— Oihtka-petaj ne nosi boje rata, poče Old Šeterhend. Pa zašto
onda nastupa neprijateljski prema mirnim ljudima?
Ne dobi nikakva odgovora, čak ga ni ne pogleda stari ratnik.
Zato Old Šeterhend produži;
— Poglavica Šošona je sigurno zanemeo od straha, kad na moje
pitanje ne može da mi odgovori nijednu reč.
Lovac je vrlo dobro znao kako se treba ophoditi sa jednim
Indijancem. Uspeh se pokazao odmah, jer zarobljenik pogleda
svoga sabesednika pogledom iz koga je sevala srdžba i on mu
odgovori:
— Oihtka-petaj ne zna šta je strah. On se ne plaši ni neprijatelja
ni smrti.
— Pa ipak se ponaša tako kao da se plaši. Hrabar ratnik, pre
nego što nekoga napadne, oboji lice bojama rata; to je pošteno, to
je junački; jer tada protivnik zna da ima da se brani. Poglavica
Šošona, međutim, nije obojen bojama rata; njegovo je lice bilo lice

113
mira kada je napao belce. Ili možda ja grešim? Ima li “Hrabri Bivo”
da kaže neku reč u svoju odbranu?
Indijanac obori pogled i reče;
— “Hrabri Bivo” nije bio sa njima kad su gonili belokošce.
— To nije nikakvo opravdanje. Kad bi on bio pošten i hrabar
čovek, on bi belokošce, čim su mu dovedeni, odmah pustio. Ja
uopšte ništa nisam čuo o tome da su šošonski ratnici iskopali
tomahavk rata. Oni napasaju svoja stada kao u doba potpunog
mira, pored vode Tange i Bighorna; oni zalaze u kuće belaca, pa
ipak “Hrabri Bivo” napada ljude koji ga nikada nisu uvredili. Ima li
on išta protiv toga kad jedan hrabar čovek misli da samo kukavica
postupa na taj način?
Crveni je bacio na beloga pogled ispod oka; ali po tome pogledu
se videlo da je strašno razgnevljen. Pa ipak mu je glas zvučao mirno
kada je odgovorio:
— Da nisi ti možda taj hrabri čovek? Imaš li neko ime?
— Imam, odgovori upitani ravnodušno, kao da se ta samohvala
razumevala sama po sebi.
— Belci mogu da nose oružje i ime i ako su obične strine.
Najveće kukavice među njima imaju najduža imena. Moje ime ti je
poznato; onda ćeš znati da ja nisam kukavica.
— Onda pusti dvojicu zarobljenih belaca i bori se posle sa njima
otvoreno i pošteno!
— Belci su se usudili da se pojave na Jezeru Krvi. To područje
nama je sveto, jer duhovi poginulih Šošona lutaju njime. Beli
zarobljenici moraju umreti.
— Onda ćeš umreti i ti!
— “Hrabri Bivo” ti je već rekao da se ne plaši smrti; on je,
štaviše, želi!
— Zašto?
— On je zarobljen; uhvatio ga je jedan belac, izneo ga je iz
njegovog sopstvenog vigvama; jedan belokožac; on je izgubio čast;
on ne može da živi. On mora umreti bez ratničke pesme, on neće

114
sedeti u svome grobu ponosito i uspravno na svom ubojnome
konju, ukrašen skalpovima svojih neprijatelja, nego će ležati u
pesku gde će ga raznositi kljunovima smrdljivi orlovi strvinari.
Poglavica je izgovorio ovo polako i jednolično, a da mu se
nijedna crta na licu nije pritom pokrenula; a ipak je iz svake
njegove reči izbijao bol koji se graničio sa neutešnošću. Po
njegovom shvatanju, on je imao potpuno pravo. Bila je neizmerna
sramota za njega što je iz svoga šatora, između svojih naoružanih
ratnika, iznesen kao zarobljenik. Old Šeterhend je osećao toplo
saučešće za toga čoveka, ali nije dopuštao da se to njegovo saučešće
primeti; to bi bila uvreda i dalo bi još jače opravdanje pomisli na
smrt. Zato reče:
— Oihtka-petaj je zaslužio svoju sudbinu; ali on može ostati u
životu, iako je moj zarobljenik. Ja sam spreman da mu vratim
slobodu, ako on naredi svojima da za njega oslobode obojicu
belaca.
Zvučalo je kao gorda poruga kada je crveni odgovorio;
— Oihtka-petaj ne može više da živi. On želi da umre. Sveži ga
mirno za kolac. On ne sme ni reči da kaže o podvizima koji su mu
proneli slavu, ali uprkos svim samrtnim mukama, on neće ni okom
trepnuti.
— Ja te neću vezati za kolac. Ja i životinju kad moram da
ubijem, ubijam je tako da ne mora da se muči. Ali, ti bi umro
beskorisno, jer ja bih, i pored tvoje smrti oslobodio zarobljenike iz
ruku tvojih ljudi.
— Pokušaj! Do mene si mogao da se došunjaš da me jednim
lukavim trikom ošamutiš i odneseš, zaštićen noćnom tminom. Ali
sad su šošonski ratnici na oprezu. Biće nemogućno osloboditi
belce. Oni su se osmelili da se pojave na Jezeru Krvi i moraće to da
okaju polaganom smrću. Kad si pobedio “Hrabrog Bivola”, on će i
umreti; ali neka živi Mojav, njegov jedini sin, ponos njegove duše,
koji će ga osvetiti. Mojav je već namazao lice bojama rata, jer je
određeno da on izvrši kaznu smrti nad zarobljenim belcima. On će
svoje telo obojiti njihovom toplom krvi i time će biti zaštićen od
svakog neprijateljstva belaca.
115
 U to zašušta nešto u šipražju. Pojavi se Martin Bauman, koji se
sagnu do uva Oldu Šeterhendu i prišapnu mu:
— Ser, moram da vam kažem da je zarobljeni stražar sin
poglavičin. Vinetu mu je to izmamio.
Ovo obaveštenje došlo je lovcu kao poručeno. Odgovorio je
podjednako tiho:
— Neka ga Vinetu smesta pošalje ovamo. Neka ga donese
Dugački Dejvi, pa neka sedi ovde pored njega.
Martin se udalji. Old Šeterhend se ponovo obrati Indijancu
odgovarajući mu:
— Ja se ne plašim “Moskita”. Otkada on ima ime, i gde se to čulo
za njegove podvige? Ja ću i njega zarobiti kao i tebe.
Ovoga puta poglavica ipak nije mogao da se sasvim savlada.
Govorilo se o njegovom sinu sa preziranjem. Obrve mu se nabraše;
oči mu zasvetliše, i on reče srdito: •
— Ko si ti, da se usuđuješ da tako govoriš o jednom Mojavu? Pa
ti ćeš se pred njegovim pogledom sakriti u zemlju! On se borio sa
Sijuksima-Ogalalama i mnoge od njih je savladao. On ima orlove
oči i uši noćnih ptica. Nijedan neprijatelj ga ne može iznenaditi, i
on će “Hrabrog Bivola”, svoga oca, krvavo osvetiti smrću očeva i
sinova belaca.
Uto naiđe Dugački Dejvi sa mladim Indijancem na ramenu. On
pređe svojim kao večnost dugim nogama preko najgušćeg grma,
spusti zarobljenika na zemlju i reče:
— Evo, sam doneo dečka.
— Uspravite ga, master Dejvi, i zauzmite mesto pored njega! I
usta mu možete osloboditi.
— Aj, ser! Ali bih hteo znati šta može da kaže taj dečko.
Kad je Moskito seo, dva Šošona pogledaše zaprepašćeno jedan
drugom u oči. Poglavica nije govorio ništa i nije se micao; ali i pored
mrke boje njegove kože moglo se videti da mu u licu nije bilo ni
kapi krvi. Ali sin je uzviknuo:

116
 — Uf! I Oihtka-petaj je zarobljen! U šošonskim vigvamima
nastaće plač i kuknjava! Veliki duh je odvratio svoje lice od svojih
sinova.
— Ćuti! zagrmi na njega otac. Nijedna šošonska skva neće
proliti nijednu suzu kada magle smrti progutaju Oihtka-petaja,
Mojava. Oni su bili zatvorili oči i uši i bili su bez mozga kao žaba
koja bez odbrane pušta da je zmija proguta. Neka je sramota oca i
neka je sramota sina!
Tada se Old Šeterhend okrenu Dejviju i tiho mu naredi:
— Dovedite sve ovamo; samo Vinetu ne sme još da se pokaže!
Dugonja ustade i udalji se.
— No, upita Old Šeterhend, da se možda “Hrabrom Bivolu” ne
čini da sam se pred pogledom njegovog sina sakrio u zemlju? Neću
da vas vređam. Poglavica Šošona je čuven kao hrabar ratnik i kao
mudar član saveta staraca. Mojav, njegov sin, ići će njegovim
stopama i biće isto tako hrabar i mudar kao i njegov otac. Ja im
dajem slobodu za slobodu dvojice zarobljenih belih lovaca.
Na licu sinovljevom izigralo je nešto kao radost. Njegov ga otac
zato pogleda srditim pogledom i zagrmi:
— “Hrabri Bivo” i “Moskito” su bez borbe pali u ruke jednog
bednog belokošca; oni više ne zaslužuju dalje da žive. Oni samo
smrću mogu da umru i zarobljeni belci kao i oni koji još budu pali
u ropstvo Šošona...
On zastade. Pogled mu se zaustavi zaprepašćen na dvojici
izviđača, koje su sada Dejvi, Bob i Martin ovamo doneli.
— Zašto “Hrabri Bivo” ne govori dalje? zapita Old Šeterhend.
Oseća li možda da mu pesnica straha hvata srce?
Poglavica spusti glavu i gledaše bez reči preda se. Za njim se
pomeralo granje, ali on ništa nije primećivao. Old Šeterhend vide
gde se pomoli glava Apačeva i on uputi Vinetu jedan upitan pogled.
Laki pokret glave bio je odgovor na taj pogled.
— Sada vidi Oihtka-petaj da su njegove nade u novu pobedu
uzaludne, produži Šeterhend. Ali mi nismo pošli da ubijamo hrabre
sinove Šošona, nego smo pošli da kaznimo ogalalske pse.
117
 On ustade, pristupi poglavici i skide mu okove. Znao je da
počinje smelu igru. Ali on je bio i poznavalac Zapada i njegovih
stanovnika i beše uveren da ovu igru neće izgubiti.
Poglavica sasvim izgubi vlast nad sobom. Ovo što radi ovaj
belac bilo je potpuno neshvatljivo, sasvim bezumno! Oslobađa
svoga neprijatelja, iako mu nisu vraćeni njegovi prijatelji. Sada
Šeterhend priđe i “Moskitu” i odveza i njega.
“Hrabri Bivo” buljio je u njega preneraženo. Jednim pokretom
ruke istrže zatim nož iza pojasa Martinu, koji je sedeo pored njega,
i poskoči. Nekakav divlji podsmeh goreo je u njegovim očima.
— Treba da budemo slobodni! uzviknu on. Slobodni? Treba da
gledamo kako stare skvo pokazuju na nas prstom i pričaju kako su
nas napali i savladali bezimeni psi! Treba da u beskrajnim
lovištima pužemo po zemlji i žderemo miševe, dok se naša crvena
braća budu naslađivala butovima medveda i bivola koji nikad neće
izumreti! Naša imena su okaljana. Nikakva neprijateljska, nego
samo naša sopstvena krv može da ih opere. Oihtka-petaj će umreti,
a ispred sebe će poslati na onaj svet i dušu svoga sina.
On potegnu nož i skoči na svoga sina da mu zabode oštricu u
srce i da zatim ubije i samoga sebe. “Moskito” se nije micao; bio je
spreman da primi udarac iz ruke svoga oca.
— Oihtka-petaj! povika neko glasno iza poglavice. Ovome glasu
nije se moglo odoleti. Sa nožem u visoko uzdignutoj ruci, on se
okrenu. Pred njim je stajao poglavica Apača. Šošon spusti ruku.
— Vinetu! uzviknu on.
— Smatra li poglavica Šošona da je Vinetu kojot? upita Apač.
Kojot znači divlji prerijski pas i takođe i mali vuk Zapada. Obe
životinje su plašljive i često do odvratnosti šugave, tako da je
velika sramota biti poređen sa kojotom.
— Ko se usudio da to kaže! odgovori upitani.
— Oihtka-petaj je to kazao. Zar on nije nazvao bezimenim
psima one koji su ga pobedili?
Na to Šošon zaprepašćeno ispusti nož.
— Zar je Vinetu pobednik?
118
 — Ne, nego njegov beli brat koji stoji ovde pored njega. On
pokaza na Olda Šeterhenda.
— Uf! Uf! Uf! ote se “Hrabrom Bivolu”. Je li ovaj beli čovek
Nonpaj-klama, koga belci zovu Old Šeterhend?
Njegov pogled je pitajući prelazio sa Šeterhenda na Vinetua.
Ovaj poslednji mu odvrati:
— Oči moga crvenog brata bile su umorne, a isto tako bio je
umoran i njegov duh, da bi mogao da razmišlja. Onaj koji je
“Hrabrom Bivolu” jednim jedinim udarcem pesnice presekao dah,
taj je morao biti junak koji nosi neko veliko ime!
Šošon se uhvati za glavu i odgovori:
— Oihtka-petaj ima mozak, ali mu mozak ne radi.
— Da, ovde stoji Old Šeterhend, njegov pobednik. Treba li moj
crveni brat da zbog toga pođe u smrt?
— Ne, uzdahnu on teško, kao da mu se neki teret svali sa grudi.
On može i dalje da živi.
— Da, jer time što je dobrovoljno hteo da pođe na onaj svet,
dokazao je da ima junačko srce. I Old Šeterhend je i Mojava jednim
udarcem pesnice oborio na zemlju. Je li to sramota za mladog
hrabrog ratnika?
— Nije; i on može da živi i dalje.
— I Old Šeterhend i Vinetu bili su oni koji su zarobili izviđače
Šošona, ne kao neprijatelje, nego da bi za njih zamenili zarobljene
belokošce. Zar moj crveni brat ne zna da su Old Šeterhend i Vinetu
prijatelji svih čestitih crvenih ratnika?
— Da, zna to Oihtka-petaj.
— Onda može da bira, ili će biti naš brat ili neprijatelj! Ako nam
je brat, njegovi neprijatelji su i naši neprijatelji. Ako li nije, mi ćemo
ipak osloboditi i njega, i njegovog sina i njegove izviđače; ali će biti
mnogo krvi proliveno za slobodu dvojice belih zarobljenika, i deca
Šošona pokrivaće glave i pevaće tužbalice u svakom vigvamu i
pored svake logorske vatre. On može da bira. Vinetu je rekao svoje!

119
 Nastade duboka tišina. Utisak koji su napravili ličnost i reči
Apačeve bio je veliki. Oihtka-petaj se sagnu, uze nož koji mu beše
ispao, zabode mu oštricu u zemlju sve do drške i reče:
— Kao što je iščezla oštrica ovoga noža, tako neka iščezne i
svako neprijateljstvo između sinova Šošona i hrabrih ratnika koji
stoje ovde pored njih!
Tada ponovo izvuče nož iz zemlje, podiže ga kao da preti njime
i produži:
— I neka ovaj nož pogodi sve neprijatelje koji su protiv Šošona
i njihove braće! Haug!
— Haug, haug! zaori se unaokolo.
— Moj brat je napravio pametan izbor, reče Old Šeterhend. Ovo
ovde je Dejvi-Honskej slavni lovac. Zna li on imena belaca koji leže
u njegovom šatoru kao zarobljenici?
— Ne.
— To je Džemi-Petače sa hromim Frankom, koji je drug Mato-
poke, Lovca na medvede.
— Mato-poka! uzviknu Šošon zaprepašćen. Zašto šeponja nije
to rekao? Zar Mato-poka nije brat Šošonima? Zar on nije spasao
život Oihtka-petaju kad su Sijuksi-Ogalale išli za njegovim
tragom?
— Spasao ti je život? Evo, ovde vidiš Martina, njegovog sina, i
Boba, vernog crnog slugu. Oni su pošli da ga spasu, i mi ih pratimo,
jer je Mato-poka, Lovac na medvede, pao u ruke Ogalala, koji hoće
da ubiju njega i njegovih pet drugova.
— Ogalalski psi hoće da stave na muke Lovca na medvede? Njih
će uništiti veliki Manitu. Njihove duše moraju da ostave njihova
tela, a njihove smrtne ostatke spržiće sunčevi zraci! Kojim su se
putem oni uputili?

120
121
 — Otišli su gore u brda reke Žutog Kamena, gde se nalazi
spomenik “Zle vatre”.
— Nije li moj brat Old Šeterhend pobio golom šakom “Zlu
Vatru” i njegova dva druga? Onda imaju da poginu i oni koji su se
usudili da napadnu Lovca na medvede! Moja braća će poći sa
mnom dole do logora mojih ratnika! Tamo ćemo popušiti lulu mira
i tamo ćemo se pored vatre sakupiti na savetovanje.
Svi su bili spremni na to. I dvojica izviđača su bili oslobođeni
okova, i konji su bili dovedeni.
— Ser, vi ste đavolski čovek! šanu Dugački Dejvi Oldu
Šeterhendu. Sve što vi počnete neobično je smelo, i ipak uspeva
tako savršeno kao da se radi o nekoj sitnici. Ja vam skidam kapu.
On skide svoj cilinder bez oboda i poče njime mahati tamo-amo
tako snažno kao da hoće da ispljuska vodu iz kakva ribnjaka.
Krenuli su. Vodeći konje za sobom, lovci su se vraćali istim
putem niz obronak. Vatru su, razume se, bili ugasili. Kad su stigli
do iznad uvale, Mojav je obema rukama zaklonio usta i povikao u
pravcu mirne duboke uvale;
— Kun, kun, kun-vah-ka — vatru, naložite vatru dogovora!
Njegovo dozivanje odjeknu na više strana. Čuli su ga dole i
razumeli, jer su se odazvali jasni glasovi:
— Hang pa — ko dolazi? zaorilo se glasno odzivanje iz doline.
— Moj-av, Moj-av! odgovori sin poglavice.
Zatim se čulo jedno glasno, razdragano ha-ha-hih, i nekoliko
trenutaka docnije video se plamen vatre, koja je opet bila brzo
naložena. To je bio siguran znak da su Šošoni prepoznali glas
mladog Indijanca; no ipak su bili oprezni i poslali su u susret onima
koji su dolazili nekoliko ljudi, koji su imali da se osvedoče da odista
nema ničeg čega bi se trebalo plašiti.
Kad je poglavica, sa svojom pratnjom, stigao u logor, ljudi su se
radovali njegovom povratku, bili su čak i radoznali da saznaju
nešto o njegovom zagonetnom nestanku, ali nijedan nije smeo da
to pokaže. Bili su, razume, se začuđeni, kad su videli da sa njim
dolaze strani beli ljudi, ali su bili isuviše naviknuti da kriju svoja
122
osećanja da bi pokazali neke znake čuđenja. Samo stari ratnik, koji
je bio preuzeo zapovedništvo, iziđe svome poglavici ususret i reče
mu:
— Oihtka-petaj je veliki čarobnjak. Iščezava iz svoga šatora kao
što reč iščezava kad se izgovori.
— Zar moja braća zbilja veruju da je “Hrabri Bivo” iščezao bez
traga, kao dim kada se diže u vazduh? upita poglavica. Zar niste
imali očiju da vidite šta se događa?
— Šošonski ratnici imaju oči. Oni su našli znak čuvenog belog
lovca. Šeterhend je razgovarao sa njihovim poglavicom. To je bilo
vrlo oprezno opisivanje činjenice da je Old Šeterhend odveo
“Hrabrog Bivola”.
— Moja braća su dobro naslutila, izjavi ovaj. Ovde stoji Nonpaj-
klama, beli lovac, koji svoje neprijatelje ubija pesnicom. A pored
njega se nalazi Vinetu, veliki poglavica Apača.
— Uf, uf! zaori se u krugu.
Šošoni nisu skidali svoje poglede, pune divljenja i poštovanja,
sa prilika dvojice čuvenih ljudi i pošto se sa mnogo obzira malo
povukoše, proširi se krug, koji se beše napravio oko dvojice
pridošlica.
— Ovi ratnici su došli da popuše sa nama lulu mira, nastavi
poglavica. Oni su hteli da oslobode svoja dva druga koji leže tamo
u šatoru. Imali su u rukama živote “Hrabrog Bivola” i njegovog
sina, i ipak ih nisu uzeli. Zato šošonski ratnici treba da skinu okove
sa svojih zarobljenika. Moja braća će zato dobiti kože sa lobanja
mnogih Sijuksa-Ogalala, koji su izišli iz svojih rupa kao miševi, da
bi ih jastrebovi podavili. Kad svane dan, poći ćemo njihovim
tragom. A sad ratnici mogu da se okupe oko vatre dogovora, da bi
upitali velikog duha da li će dopustiti da ratni pothvat uspe!
Nijedan ne reče ni reči, iako je vest koju su čuli mogla među
njima izazvati vrlo veliko interesovanje. Nekolicina se uputi mirno
u šator sa zarobljenicima, da bi izvršili naređenje svoga poglavice,
i uskoro se oba zarobljenika pojaviše oko vatre. Prišli su kolebajući

123
se i nesigurnim korakom. Kaiši su im se bili tako duboko zasekli u
meso da im krv nije mogla slobodno da kola.
— Stari medvede, kakvu si to glupost napravio? upita Dugački
Dejvi svoga debelog prijatelja. Samo takva žaba kao što si ti može
da skoči rodi pravo u kljun.
— Zatvori samo svoj, inače ću i u tvoj skočiti, i to ovoga časa!
odgovori Džemi srdito, trljajući povređene zglavkove na rukama.
— Hajde, stari, umiri se malo! Nije mislio niko ništa rđavo, a ti
znaš vrlo dobro da se ja od srca radujem što te opet vidim slobodna.
— Lepo! Ali za svoju slobodu ja najviše imam da zahvalim
mister Šeterhendu. I obraćajući se ovome, produži: Kažite mi kako
mogu da vam se zahvalim! Moj život je, istina, samo život Debelog
Džemija, ali ja sam u svakom trenutku spreman da ga stavim vama
na raspolagaše.
— Ne dugujete meni hvalu, branio se Old Šeterhend. Vaši
drugovi su pošteno sarađivali. I pre nego ikome drugome, treba da
se obratite mome bratu Vinetuu, bez čije pomoći ne bi uopšte bilo
mogućno doći ovamo tako brzo i tako sigurno.
Debeljko pređe začuđenim pogledom tanki, a ipak tako snažni
stas Apačev. Zatim mu pruži ruku i reče:
— Ja sam znao da čim se pojavio Old Šeterhend, i Vinetu mora
biti negde blizu. Pošto imam da budem žaba, mogla bi me ova roda
koja se zove Dugački Dejvi, na mestu progutati, ako vi niste
najčestitiji Indijanac kome sam ikada pružio ruku.
Crnac Bob je sa radosnim uzvikom pristupio Hobl-Franku i
rekao mu:
— Najzad, najzad, maser Bob opet videti svoju dobru masu
Franka! Mister Bob biti hteti pobiti sasvim sve Šošone Indijance, ali
masa Šeterhend hteti praviti oslobođenje sasvim sam sa masa
Vinetu. Zato Šošoni još ostali živeti.
On uze Frankove ruke i poče da miluje ranjena mesta na njima
sa dirljivom nežnošću. ..

124
 VII
MRKI MEDVED

Kao duga tanka zmija vijugala je povorka Šošona kroz preriju

Plave Trave, koja se pružala od Đavolje glave, između Bighornovih
i Čegrtaljkinih Planina, do onoga kraja u kome je Grejval-Krik
salivala svoje bistre vode u Bighorn-Reku.
Ta “plava trava” ne susreće se tako često na Zapadu. Ona raste
visoko, i može, na tlu koje joj pruža potrebnu vlagu, dostići visinu
čoveka. U tom slučaju, ona pravi zapadnjaku velike teškoće, i on
pametno postupa ako ide samo po tragu koji su po tom gustom
moru trave napravili bivoli. Često, nadvijene stabljike zatvaraju
zapadnjaku preko potreban vidik, a pri mutnom vremenu ne retko
se događa da i iskusni lovci, kad nemaju kompas i kad ne mogu da
odrede položaj, na ono isto mesto sa koga su izjutra bili pošli. Čak
poneki od njih, krećući se tako u krugu, naiđe na svoj sopstveni
trag, pa često pomisli da je to trag nekoga drugoga.
Pa ni poći pomenutim bivoljim tragom nije uvek sasvim
bezopasno. Može čovek potpuno neočekivano da ugleda pred
sobom kakvog neprijatelja iz ljudskog ili životinjskog carstva.
Iznenada naići na kakvog starog bivola, koji se kao strašan
usamljenik odvojio od svoga stada, isto je tako opasno kao kad
biste, ništa ne sluteći, susreli na tri koraka ispred sebe kakvog
neprijateljski raspoloženog Indijanca, koji je uperio pušku na vas.
Tada valja biti brz kao munja. Onaj čiji hitac prvi plane nadživeće
drugoga.
Šošoni su jahali jedan za drugim, kao guske, tako da je svaki
konj stajao u stope svoga prethodnika. Indijanci su se držali ovoga
reda uvek kad se nisu osećali sasvim sigurnim. Tada bi slali napred
i uhode, najoštroumnije i najprepredenije ljude iz čete, čijim očima
nije moglo da promakne pomeranje travke na vetru, ni ušima lako
pucketanje kakve slomljene grančice.

125
 Povučen u sebe i nagnut sasvim napred, visi tako jedan izviđač
na svome konju baš kao da mu je veština jahanja nešto potpuno
strano. Oči kao da su zatvorene; ne mrda nijednim delom tela. A
kljuse mu vuče noge za sobom kao po navici, pospano. Ko bi ih
posmatrao iz zasede pomislio bi da je jahač zaspao u sedlu. Ali,
naprotiv, pažnja uhodina je utoliko budnija ukoliko on to manje
pokazuje. Ma kako duboko da su mu spušteni kapci, njegov oštri
pogled budno bdije ispod njih.
Čuje se nešto tiho, sasvim tiho, tako tiho da to može čuti samo
uvo takvog jednog uhode. Iza jednog obližnjeg grma čuči
neprijatelj, podigao je pušku da nanišani na izviđača. Pri tome
kundakom okrzne kožnato dugme na svome kaputu. To izaziva
jedva primetan zvuk, ali taj zvuk ipak dopire do uva uhodina.
Kratak, oštar pogled prema grmu, jahač se uhvati za uzde i baci iz
sedla; no ipak ostane u njemu jednom nogom, a jednom rukom
obuhvati konja oko vrata, tako mu telo potpuno iščeze iza tela
njegove životinje, kako ga neprijateljska kugla ne bi mogla
pogoditi. A kljuse, najedanput probuđeno iz svoje prividne
učmalosti, napravi dva-tri skoka ustranu i iščeze sa svojim
jahačem u šikari. To se događa nepuna dva sekunda pre nego što
neprijatelj može nanišaniti na uhodu. On sada ima ozbiljnih
razloga da se brzo pobrine za svoju sopstvenu sigurnost.
Ovakvi izviđači jahali su i ispred Šošona, u prilično dugačkom
rastojanju. Na čelu glavne čete nalazili su se Old Šeterhend, Vinetu
i “Hrabri bivo”. Za njima su išli belci, sa Vokadejem i Bobom.
Ovaj poslednji nije postao ništa bolji jahač, iako je u poslednje
vreme jahao mnogo. Koža na nogama nije mu otvrdnula. Od
jahanja se bio izranjavio, i sada je sedeo na konju još žalosnije
negoli pre. Stalno uzvikujući “ah” i “oh”, “Alas” i “Woe to me”,
cupkao je sa jedne strane na drugu; stenjao je i ječao u svima
tonovima hromatske lestvice i uveravao, uz najstrašnije grimase,
kako će mu Sijuks krvavo platiti sve ove njegove muke.
Da bi mu bilo mekše sedeti, stavio je ispod sebe naviljak plave
trave. Pošto mu nije pošlo za rukom da tu travu pričvrsti konju za
leđa, ona mu se srozavala s vremena na vreme, ali se i on srozavao
126
zajedno sa wom; i tako se crnac, u skoro jednakim razmacima
vremena, mogao viđati na zemlji, kako sedi na naviljku ili pored
naviljka. To je izazvalo vedar smeh kod inače tako ozbiljnih
Šošona, i kad mu jedan od njih, koji je razumeo nešto engleski, dao
ime Slajding-Bob, “Bob koji se kliže”, to ime je išlo od usta do usta
i postalo nadimkom, kojim su se oni docnije, s vremena na vreme,
rado i s neskrivenom veselošću služili.
Zapadni horizont bio je do sada ravan. Sada se počeo
mestimično uzdizati. Tamo daleko ležala su brda koja nisu bila
plavičasta ni sa nejasnim linijama, nego oštro odsečena i jasno
uobličena, uprkos velikoj razdaljini koju je valjalo prevaliti do
njihovog podnožja.
U ovim krajevima vazduh je često tako čist da pojedine tačke
koje leže čitave milje daleko izgledaju tako blizu da se čoveku čini
da može stići do njih za nekoliko minuta. I uz to je atmosfera tako
puna elektriciteta da je, na primer, dovoljno da se dva čoveka
dotaknu rukama ili laktovima, pa da poskaču male varnice, koje se
mogu lepo videti i osetiti. Taj električni napon traži izjednačenje,
koje nalazi u stalnim ispražnjavanjima. Munje sevaju, iako nigde
nema oblaka, duž celoga horizonta, neprestance; često izgleda kao
da se ceo vidokrug nalazi u plamenu, ali to ni najmanje ne remeti
dobro osećanje ljudi i životinja. Kad nastupi večernji sumrak, to
neprestano plamsanje i bleskanje pruža sliku koja se ne da opisati;
čak ni duša zapadnjaka, koji se navikao na ovaj prizor, ne može se
oteti njenom snažnom utisku. On, koji je navikao da se oslanja
samo na sebe, oseća se malen i nemoćan pred ovakvim
tajanstvenim silama. I misli na Boga, koga je možda već odavno
zaboravio, i kao pobožna mladićka uspomena dolaze mu u sećanje
reči psalmopevca, koje je tako često slušao u školi: “Gde da se
sklonim od tvoga duha i kud da pobegnem od tvoga lica. Pođem li
prema nebu, gle, pa ti si tamo; spustim li se u pakao, gle, pa ti si i
tamo; ako se pustim na krilima zore, i tada će me voditi tvoja ruka
i održavati me tvoja desnica!” Sasvim iste misli i osećanja ima i
Indijanac. “Ve-ku-on, pej-ta-vakon-šeheteča”, “vigvamska vatra
velikog duha”, naziva Sijuks ovo sevanje nasuvo. “Manitu anima
127
avarenton — video sam Manitua u munji”! kaže Jutaj-Zmijska-
reka-Indijanac kad saopštava svojima da je prešao put pri ovom
“električnom osvetljenju.”
Ova električna ispražnjavanja mogu biti vrlo opasna u slučaju
rata. Indijanac veruje da onaj ratnik koji je ubijen noću, mora živeti
u večitom mraku u beskrajnim lovištima. Zato on na svaki način
nastoji da izbegne svaku noćnu borbu, i izvodi napad najradije u
rano jutro. No onaj koji umire pri “vatri velikog duha”, kada seva
nasuvo, taj ne ide na onaj svet u tami i taj će i tamo naći osvetljene
lovačke i ratničke puteve. Stoga se Indijanac ne plaši da napadne
pri svetlosti munja, a već je mnogi koji to nije znao, ili nije vodio
računa o tome, morao da plati svoje neznanje i svoju neopreznost
kožom sa lobanje i životom.
Mali Hobl-Frank još nikada nije video to sevanje nasuvo. Zato
on reče Debelom Džemiju, za kojim je jahao;
— Gospodine Pfeferkorne, vi ste tamo u Nemačkoj učili
gimnaziju i morate se još malo sećati onoga što ste slušali na
časovima psihike. Zašto upravo seva ovde tako često?
— Kaže se fizike, a ne psihike, popravi ga debeljko.
— Da li ja kažem psihike ili fizike, nemačkom caru je to sasvim
svejedno. Glavno je da čovek iksilump pravilno izgovori.
— Ipsilon se kaže.
— Šta? Kako? da ja ne znam kako se izgovara pretposlednje
slovo mog narodnog alfabeta? Ako mi to još jednom kažete, može
se iz toga izroditi nešto što vas može vrlo lako odvesti u ludnicu.
Tako nešto ne može da podnosi jedan poštovalac nauke. Vi ne
umete da mi na moje pitanje date nikakav akademski odgovor, i
sada pokušavate da se zaobilaznim putem izvučete iz neprilike. Ali
ako mislite da će vam to poći za rukom, onda se grdno varate.
Možete li mi dati odgovor ili ne možete?
— Svagda! nasmeja se debeljko.
— Onda da čujemo! Zašto, dakle, seva ovde tako često?
— Zato što ima mnogo elektriciteta.

128
 — Tako? Gle? I vi to nazivate odgovorom? Pa za to nije bilo
potrebno ići u gimnaziju! Ja nisam pohađao nikakvu almu fater, ja
nisam bio nikakav študent i nisam nikada komerširao ni štundirao
Aleksandra, pa ipak znam sasvim tačno da mora biti elektriciteta
tamo gde seva. Svaka pojava ima svoj uzrok. Ako je neko dobio
šamar, mora biti neko ko je taj šamar opalio. I ako seva, onda...
onda...
— Onda mora biti i neko ko seva, upade Džemi.
Hobl-Frank se najpre primiri, da bi prokuvao ono što mu je
rekao debeljko; a zatim planu ljutito:
— Slušajte, gospodine Pfeferkorne, dobro je da se još nismo
pobratili, jer bih ja to pobratimstvo sada smesta raskinuo, i to bi
vam ostalo kao večita ljaga na vašem građanskom grbu. Zar vi
mislite da ću ja dopustiti da vi meni kvarite moje etimongoličko
izvođenje reči? Zašto, zapravo, vi meni upadate u moj najlepši
govor? Ako ja, na svoj oštroumni, skromni način, uporedim
elektricitet sa šamarom, vi nemate ni najmanje prava da se kao
kakav razbojnički harambaša hvatate za to moje poređenje. Bila je
reč o sevanju; vi kažete da seva zato što ima elektriciteta. A sad ja
vas pitam, zašto baš ovde, u ovom kraju, ima toliko elektriciteta. Ja
ga još nigde nisam našao u ovolikoj količini. Eto, sad imate najbolju
priliku u evom životu da pokažete šta znate.
Debeli Džemi nasmeja se glasno. Zato ga učeni Saksonac upita:
— Šta se cerekate tu kao klarinet? Da se ne smejete možda zato
što ste se zbunili? Ja sam vrlo radoznao na koji ćete se način sada
izvući, vrlo poštovani gospodine Pfeferkorne!
— Da, odgovori Džemi, na vaše pitanje odista je veoma teško
odgovoriti. Njime bi se uzalud mučio čak i jedan profesor.
— Tako! Nekog drugog odgovora vi, dakle nemate?
— Možda, ipak.
— No, onda da ga čujemo! Sav sam se pretvorio u uvo.
— Možda je bogatstvo u metalima Stenovitih Planina razlog što
se na ovom mestu nagomilalo toliko elektriciteta.

129
 — Bogatstvo u metalima? Elektricitet nema sa tim nikakve
veze.
— I te kako! Zašto ga privlači gromobran?
— On opet iziđe napolje, tako da nema ništa sa njim, a munja
udari i u drvo, iako u njemu nema ni najmanjeg parčića gvožđa. Ne,
ja to ne mogu primiti. Onda bi, na primer, munje morale pobiti sve
levaonice gvožđa.
— Ili je to možda zato što se ovde približujemo magnetskom
polu?
— A gde leži taj?
— U Severnoj Americi, svakako još prilično daleko odavde.
— Onda ga ostavite tamo gde je! Taj je sasvim nedužan u ovoj
stvari.
— Ili se ovde elektricitet skuplja usled neizmerno brzog
obrtanja zemlje na džinovskim visovima Stenovitih Planina?
— Na takvo jedno skupljanje ne može se ni misliti. Pa
elektricitet nije gust kao sirup; on ce kreće sasvim lako i preko
planina. Ne, niste položili ispit.
— Gle, ako ste vi takav čovek da možete mene da ispitujete,
onda morate biti u stanju i da date neki bolji odgovor.
— Razume se! Meni je moricburški učitelj, na jednom
poverljivom času, saopštio da elektricitet nastaje pri trenju. To
ipak dopuštate?
— Vrlo rado.
— Prema tome, gde ima trenja, tu mora biti i elektriciteta.
— Na primer, kad se tare krompir!
— Ostavite vi te đačke viceve, naročito kad razgovarate sa
čovekom koji, kad je reč o veštačkim naukama, spada u hidrauličke
autoritete! Sa elektricitetom se ja uopšte mnogo ne bavim. Da li
negde ima malo više ili malo manje trenja, to se mene mnogo ne
tiče, naročito ne ovde, u ovome kraju. Ovde imamo silne planine.
Ako preko njih dune vetar, ili čak vihor, nastaje ogromno trenje.
Možda nije tako?

130
 — Tako je, potvrdi Džemi đavolasto.
— Vihor tare zemlju; beskrajni milioni travki taru se između
sebe. Bezbrojne grane, grančice i listovi na drveću takođe se taru
uzajamno. Bivoli se valjaju u brlozima, što takođe izaziva ogromno
trenje; jednom reči, u ovom kraju ima trenja kao nigde inače, i
onda je sasvim razumljivo da se morala nagomilati ogromna
količina elektriciteta. Eto, sad imate najjednostavnije,
najneospornije objašnjenje, iz najmerodavnijih usta. Želite li još
nešto?
— Ne, ne, nasmeja se Džemi. Dosta mi je i to!
— Onda primite objašnjenje sa ozbiljnošću i dubokim
poštovanjem. Smeh vam uopšte nije potreban. Da nama nije došao
u pomoć ovaj čuveni Old Šeterhend, vi biste, uprkos vašem
šeretluku, bezuslovno morali da napravite najopasniji salto
kvartale u večita lovišta.
— Mortale se kaže, a ne kvartale!
— Ćutite! Tako nešto neće mi se više dogoditi u ovoj četvrti
godine; i zato kažem kvartale. Naš naučni razgovor je sada uopšte
finis partera, jer smo blizu planina, a tamo gore su zaostali naši
izviđači. Mora da su otkrili nešto važno.
Mali pseudo-naučnik, za vreme svoga ultra-naučnog
objašnjavanja, malo je obraćao pažnju na to da su već bili prevalili
znatan deo puta. Plave trave bilo je nestalo; umesto nje, pojavila se
slamica, bogato izmešana mirisnom kamarinom, a nešto malo
dalje videlo se već i bujno žbunje, iznad koga su se izdizali vrhovi
nekoliko rotahorna. Ovo drveće voli vlažnu zemlju, i zato je
predstavljalo radostan znak da se, posle napornog jahanja, može
očekivati i neko osvežavajuće piće.
Tamo kod grmova stajali su izviđači. Kad im se približila
jahačka kolona, oni joj rukom dadoše znak da treba da bude
oprezna, a jedan od njih je viknuo:
— Nambau, nambau!

131
 — Ova reč stvarno znači noga, ali ima i značenje trag. Izviđači
su želeli da jahači pripaze da ne zamrljaju trag, koji su oni bili
pronašli pre nego što ga “pročitaju” vođe.
Vokadej se nije obazirao na njihov znak; on jednostavno pođe
njima.
— Vete toveke! povika ljutito onaj isti koji je i malopre vikao.
Ovo znači “mladi čovek” i imalo je da bude kao neko
upućivanje na red. Mlad čovek ne nastupa tako promišljeno kao
čovek u godinama. Izraz je sadržavao prekor, ali takav da nije
mogao ozbiljno uvrediti Vokadeja. Ali Vokadej je ipak ozbiljno
odgovorio:
— Da li su moja braća izbrojala leta od Vokadejeva rođenja do
danas? Vokadej vrlo dobro zna šta radi. On poznaje ovaj trag, jer u
njemu su stopala i njegovih nogu. On je ovde logorovao sa
Sijuksima-Ogalalama još pre nego što su ga oni poslali da izvidi gde
se nalaze šatori Šošona. Sijuksi su svakako odjahali odavde pravo
na zapad, da bi izbili na reku Debelog Roga, i mora da su ostavili
Vokadeju neke znake, da bi ih mogao pronaći.
— Na mestu na kome su stali videlo se da je tu pre nekoliko
dana logorovala povelika četa konjanika; no to je moglo primetiti
samo izvanredno izvežbano oko. Povaljana trava opet se bila
potpuno podigla; jedino grančice na grmovima koji su se nalazili u
blizini bile su još uvek bez svojih vrhova, jer su ih konji bili pojeli.
Kako je Vokadej izjavio, nije imalo nikakve svrhe zadržavati se tu
duže. Sunce se nalazilo u zenitu, a bili su dani najveće dnevne žege;
konjima je trebalo malo odmora, ali nisu mogli da ih puste da se
odmaraju pre nego što ne naiđu na vodu.
Dosad ravno tlo počelo je da se uspinje. Spreda, zdesna i sleva
približavali su se dugački planinski grebeni. Jahači su se uputili
jednom širokom uvalom, koja se probijala između visova. Ona je
bila obrasla onom visokom travom koju smo već opisali, ali je u
njoj bilo i sve više žbunja; u početku samo onog divljih vrsta, ali su
ubrzo naišle i finije, na grmlje nalik balzamove topole, koje se
ovde, izgleda, nisu razvile u drveće, i divlje kruške koje Amerikanci
nazivaju spajkt-hotorn.
132
 Sad je i drveće, od koga se ranije moglo videti samo poneko
usamljeno stablo, bivalo mnogo brojnije: beli jasenovi, kestenovi,
australijski brestovi, hrastovi sa velikim plodom, lipe i drugo, uz
čija su se debla uspinjali rascvetani puzavci purpurnocrvene boje.
Kad je put, ispod jednog visa, skrenuo u oštroj okuci na sever,
jahači su najednom ugledali pred sobom gusto pošumljene
planine. Tu se moralo naći vode. Dve divlje litice štrčale su jedna
prema drugoj, uzdižući se prilično strmo. Između njih se probijala
uska dolina, u kojoj je neki sasvim mali potočić tiho žuborio svoju
pesmicu. Da li je trebalo skrenuti ili produžiti u dosadanjem
pravcu?
Old Šeterhend pregleda oštrim pogledom ivicu šume. Ubrzo
zatim odlučno klimnu glavom i reče:
— Naš put vodi ovuda levo u dolinu.
— Zašto? upita Dugački Dejvi.
— Pa zar ne vidite grančicu od omorike u stablu od lipe?
— Aj, cep. Svakako je neobično da četinar raste na listopadnom
drvetu.
— To mora biti nekakav znak za Vokadeja. Sijuksi su ga metnuli
u stablo od lipe tako da pokazuje u dolinu. Tim su pravcem, znači,
udarili oni, i ja mislim da ćemo mi naći još mnogo takvih putokaza.
Dakle, napred!
Vinetu je već ćutke odjahao napred, pošto je bacio samo jedan
trenutan pogled na lipu. To je bio njegov način; on je uvek radio, a
nije mnogo govorio.
Pošto je povorka prevalila kratak put, naišla je na mesto koje
je bilo izvanredno pogodno za odmaranje. Tu se zaustavila. Bilo je
vode, hladovine i odlične paše za konje. Konjanici su sjahali i
pustili konje da pasu. Šošoni su bili vrlo dobro snabdeveni mesom
sušenim na suncu, a belci su još imali namirnica koje su bili poneli
sa seobom iz stana Lovca na medvede.

133
134
 Ljudi su jeli, a zatim su se pružili po travi ili mahovini da malo
prodremaju, ili su se okupili u grupice da se zabavljaju.
Najnemirniji od svih bio je Bob, crnac. Pošto se izranjavio od
jahanja, bolela su ga ozleđena mesta.
— Maser Bob biti bolestan, vrlo bolestan, jadao se on. Maser
Bob nemati više koža na noga. Cela koža nemati, propasti, čakšire
se lepiti na noga i tako boleti maser Bob! Ko to kriv? Sijuksi. Kad
maser Bob oni naći, on tući dok pocrkati! Maser Bob ne moći jahati,
ni sedeti, ni stajati, ni ležati. Maser Boba vatra imati na noga.
— Ima jedan lek, reče Martin Bauman, koji je sedeo pored
njega. Nađi podbela i privi njegovo lišće na rane.
— Ali gde rasti taj podbel?
— Naročito po okrajcima šuma. Možda ga baš i ovde ima.
— Ali maser Bob ne znati ta biljka. Kako moći naći?
— Hodi! Potražićemo zajedno.
Obojica htedoše da pođu. Džemi ču njihove reči i opomenu ih:
— Ponesite sa sobom puške. Ovde čovek nikada ne može znati
šta mu može doneti svaki trenutak.
Martin mirno dohvati svoju pušku, a i crnac svoju uprti na
rame.
— Yes! reče on. I maser Bob uzeti svoja puška. Ako doći Sijuksi
ili divlja životinja, on odmah sve ustreliti, da zaštiti svoja mlada
masa Martin.
Obojica su jahali polagano ivicom doline, ali podbela nigde nisu
mogli da vide. Tako su se sve više i više udaljavali od logorišta. U
dolini je bilo tiho i sunčano. Leptirovi su obletali oko cveća. Bube
su zujale i brundale od mesta do mesta; voda je žuborila tako tiho,
a vrhovi drveća kupali su se u svetlosti sunca.
Uto zastade Martin, koji je išao napred, i pokaza na liniju koja
je nedaleko, prava kao strela, išla od potočića, kroz travu, do ivice
doline, gde se gubila ispod drveća.
Obojica pođoše tamo i počeše da posmatraju trag. Trava je bila,
od vode pa do drveća, u širini od nekoliko stopa, ne samo povaljana

135
nego naprosto izgažena, tako da se videla gola zemlja. Martin i Bob
su stajali pred jednim stvarnim tragom.
— To ne biti životinja, poče odmah crnac. Ovuda trčati tamo-
amo jedna čovek sa čizma. Masa Martin dati pravo maser-Bobu.
Ali mladić je vrteo glavom. Tačno je pregledao trag, a zatim je
rekao:
— Stvar je u svakom slučaju čudnovata. Ne mogu se razabrati
ni kopite ni kandže. Zemlja je tako ugažena da se ne može odrediti
ni kada je neko poslednji put prošao ovim tragom. Ja bih se kladio
da je ovakav prolaz mogao da napravi samo nekakav kopitar.
— O, lepo, vrlo lepo! reče crnac radosno. Možda biti torbar. Taj
dobro doći maser Bobu.
Torbar je jedna vrsta virdžinijskog pacova, i može biti dugačak
do pola metra. Ima meko, belo i masno meso, ali i dosta neprijatan
miris. Ipak, ima i takvih koji su naprosto zaljubljeni u njegovo
pečenje sa neprijatnim mirisom. U tu vrstu sladokusaca spadao je
i dobri Bob.
— Šta ti pada na um! nasmeja se Martin. Torbar ovde? Zar
pacovi spadaju u kopitare?
— Kuda torbar spadati, to maser Bob biti sasvim svejedno.
Torbar imati jedan fini, divni meso, i maser Bob sada videti hoće se
torbar dati uhvatiti
On htede da pođe dalje za tragom, ali ga Martin zadrža.
— Ostani tu i nemoj biti smešan! O torbaru ovde ne može biti
ni govora; pa on je isuviše malen da bi mogao ostaviti za sobom
ovakav trag. Ovde je u pitanju nekakva velika životinja, možda
nekakav los!
— Los, los! uzviknu Bob mljackajući jezikom. Los dati mnogo,
mnogo mesa, i loja, i kože. Los biti dobar, biti vrlo dobar! Bob biti
los odmah ustreliti.
— Stani, stani! Ne može biti ni los, jer u tom slučaju trava bi bila
potkresana.

136
 — Onda maser Bob videti šta to biti. Možda opet biti torbar. Oh,
ako maser Bob naći torbar, on praviti jedna velika čast. I otrča za
tragom, ka ivici doline, obrasloj šumom.
— Čekaj! Pa čekaj samo! opominjao ga je Martin. Ta to može da
bude i nekakva velika grabljivica!
— Torbar biti grabljivica, žderati ptica i ostala mala životinja,
maser Bob njega uhvatiti.
On ne htede poslušati i ode dalje. Pomisao na omiljeno pečenje
potisnulo je u njemu opreznost koja je ovde bila preko potrebna.
Martin pođe za njim, da bi mu se brzo našao pri ruci u slučaju
kakvog neprijatnog iznenađenja; ali crnac je bio stalno jedan deo
puta ispred mladog čoveka.
Tako stigoše do ivice šume, gde se tle počinjalo, na ovoj strani
doline podjednako kao i na onoj drugoj, prilično strmo uspinjati.
Staza je išla, prava kao strela, najpre između drveća, a zatim se
provlačila između velikih komada stena. Ona je i ovde bila tako
čvrsta da se na njoj uopšte nije mogao videti određen pojedinačni
trag.
Stalno daleko napred, crnac je grabio uza stranu. Drveće je bilo
prilično gusto jedno do drugoga, a ispod stabala se bilo tako
naširoko ispreplelo šiblje svake vrste, da je staza stvarno prolazila
kroz pravi šiprag. Najedanput Martin ču radosno klicanje:
— Masa doći, brzo doći! Maser Bob naći gnezdo od torbar!
Mladić pođe što je brže mogao za ovim glasom, O torbaru nije
moglo biti ni govora, i zato se bojao da dobri crnac nije zapao u
kakvu opasnost, čiju veličinu ne naslućuje.
— Stani, stani! opominjao ga je Martin glasno. Ne počinji ništa
dok ja ne stignem tamo!
— O, ovde jedan rupa, ulaz u gnezdo od torbar. Maser Bob
napraviti torbaru poseta.
Sada je Martin stigao do mesta na kome se nalazio crnac. Video
je pred sobom nekoliko navaljanih stena. Dve su bile naslonjene
jedna na drugu i sačinjavale su kao nekakvu pećinu, pred kojom je
bilo izraslo čitavo šipražje od lešnikova i dudova žbunja i
137
malinovog i kupinovog trnja. Kroz to šipražje bio je napravljen
prolaz. Njime je išao trag koji smo dosada pratili, ali po
mnogobrojnim drugim tragovima, koji su vodili desno i levo,
videlo se da se stanovnik pećine nije kretao samo između pećine i
vode, nego da je preduzimao izlete i u drugim pravcima.
Crnac je bio čučnuo na zemlju i već se prednjim delom tela
nalazio u šipražju, spreman da se uvuče u pećinu. Sada je Martin
video, na svoje veliko zaprepašćenje, da njegovo strahovanje nije
bilo bez osnova. Iz sada već jasnih tragova razabrao je, sa kakvom
životinjom ima posla.
— Za ime božje, natrag, natrag! viknu on. To je pećina nekog
medveda!
U isto vreme zgrabi Boba za noge, da bi ga izvukao. Ali crnac
ga, izgleda, nije bio razumeo, jer odgovori:
— Zašto mene držati? Maser Bob biti hrabar, on pobediti celo
gnezdo torbara.
— Kakav torbar, medved, medved!
Držao je crnca što je mogao čvršće. Uto se začulo duboko, srdito
mumlanje, a u isto vreme i Bob je uzviknuo sav prestravljen:
— Gospode! Životinja, neman! O, maser Bob, o, maser Bob!
Munjevitom brzinom Bob se izvuče iz šipražja i skoči na noge.
Iako je crnac imao mrku kožu, Martin je mogao da vidi da mu u licu
nema više ni kapi krvi.
— Je li još unutra, u pećini? upita dečko.
Bob je mlatarao rukama po vazduhu i mrdao usnama, ali ništa
nije odgovarao. Bio je ispustio pušku iz ruku. Očima je prevrtao, a
zubi su mu cvokotali.
Uto zašušta nešto u šipražju — glava jednog grizlija, jednog
mrkog medveda, pomoli se iz pećine. To crncu opet razveza jezik.
— Beži, beži! uzviknu on. Maser Bob gore na drvo!
I Bob snažno skoči napred prema jednoj tankoj, vitkoj brezi, i
uspe se uz nju kao veveririca.

138
 Martin je bio bled u licu kao krpa, ali ne od straha. Brzim
pokretom zgrabio je crnčevu pušku i skočio iza jedne debele
bukve, koja se nalazila u blizini. Naslonio je pušku na stablo, a
zatim je dohvatio i svoju dvocevku, koja mu je visila o ramenu.
Medved je polako izišao iz šipražja. Njegove male oči pogledale
su najpre u crnca, koji se bio obesio rukama o donje grane breze, a
zatim u Martina, koji je stajao podalje od njega. Zatim je spustio
glavu, otvorio svoje zapenušene čeljusti i isplazio jezičinu.
Izgledalo je kao da razmišlja na koga od dvojice neprijatelja treba
pre da pođe. Tada se polako i klateći se uzdiže na stražnje šape.
Sigurno je bio visok osam stopa, a širio je od sebe onaj prodorni i
karakteristični miris koji je svojstven više-manje svima
grabljivcima.
Od trenutka kada je Bob skočio sa zemlje pa dosad nije bio
prošao ni jedan jedini minut. Kad je crnac video džinovsku
životinju jedva četiri koraka ispred sebe, kako se uspravlja preteći
mu, on poče zapomagati:
— For good’s sake!28 Medved htede progutati maser Bob! Brzo
gore, brzo gore!
Grčevitim pokretima uspinjao se sve više uz drvo, ali je breza,
na žalost, bila tako slaba da se savijala pod teretom ogromnog
crnca. On je dizao noge što je više mogao i hvatao se rukama i
kracima za stablo, ali nikako nije mogao da se negde zadrži. Tanki
vrhovi drveta savijali su se, i Bob je visio ispod njega, držeći se za
sve četiri, poput kakvog ogromnog nemoćnog, izgubljenog slepog
miša.
Medved je, izgleda, bio shvatio da će ovog neprijatelja biti lakše
savladati negoli onog drugog; on se okrenuo prema brezi, dok mu
je leva strana ostala okrenuta prema Martinu. Mladić se mašio
rukom sebi u nedra. Tamo mu je visila ispod lovačke košulje, mala
lutka, krvava uspomena na njegovu nesrećnu sestricu.

28
For god’s sake (engl.) — za ime božje. (Prim. prev.)
139
 — Ludi, Ludi! prošaputao je on. Osvećujem te! Nanišanio je
sigurnom rukom, koja nije nimalo podrhtavala. Hitac planu, zatim
drugi. . .
Bob se pusti od straha.
— Gospode! Gospode! vikao je on. “Maser Bob biti mrtav”, quite
dead!29
Crnac se stropoštao na zemlju, i breza se brzo vratila u svoj
prirodni položaj. Medved se stresao kao da ga je nešto ubolo ili
udarilo. Razjapio je svoje strašne čeljusti sa žutim zubima i
napravio još dva lagana koraka. Crnac mu je pružio obe svoje ruke
i povikao, i ne dižući se sa zemlje:
— Maser Bob tebi ništa ne hteti činiti, on samo hteti uloviti
torbara!
U istom trenutku odvažni dečko stade između Boba i životinje.
Bio je odbacio svoju ispaljenu pušku i zgrabio crnčevu, čiju je cev
već bio uperio na medveda. Nije bio daleko od životinje više od dva
aršina. Oči su mu smelo sevale, a oko njegovih čvrsto stisnutih
usana poigravalo je nešto neumoljivo, nešto što je jasno govorilo:
ti ili ja!
Ali, umesto da okine, Martin ispusti pušku i odskoči unatrag.
Svojim oštrim pogledom bio je razabrao da ovaj treći hitac nije
potreban. Životinja je bila mirna. Iz ždrela joj je izbijalo mumlanje
sa ropcem, a zatim potmulo stenjanje; telo joj se strese, prednje
šape joj klonuše, niz jezik joj poteče mlaz crne krvi, a zatim se sva
skljoka — jedan grčevit trzaj, i medved se okrenu ustranu i ostade,
najzad, nepomično, ležeći pored crnca.
— Nelp, help! Upomoć, upomoć! cvileo je Bob, još uvek sa
široko ispruženim i ukočenim rukama.
— Čoveče, momče, Bobe! srdio se Martin. Šta kukaš, stara
kukavice!
— Medved, medved!
— Pa mrtav je!

29
Quite dead (engl.) — Potpuno mrtav (Prim. prev.)
140
 Tada Bob skupi ruke, podiže se i sede, pa poče da se
prestravljenim upitnim pogledom šeta tamo-amo od životinje do
Martina i da ponavlja:
— Mrtav, mrtav! Istina to?
— Pa vidiš! Kladim se da su ga oba kuršuma pogodila usred
srca.
Sada Bob đipi na noge; pokazao je da su mu svi zglobovi u
najboljem redu i on poče da viče likujući od radosti:
— Mrtav, mrtav medved! Oh, oh, oh! Maser Bob i masa Martin
pobedili neman! Maser Bob lovac na medvede. O, kakav srčan i
slavan zapadnjak maser Bob! Svi ljudi kazati kakav hrabar, ludo
hrabar, neustrašiv maser Bob!
— Da, nasmeja se Martin, bio si ludo hrabar, pao si sa drveta
kao zrela kruška pravo pred medvedovu čeljust!
Bob napravi začuđeno lice.
— Pasti? upita on. Ne pasti! Maser Bob skočiti ususret
medvedu. Maser Bob njega uzeti za kožu i ubiti!
— A ostao si ležeći!
— Maser Bob ostati sedeti, jer hteti pokazati da se ne bojati od
medved. Oho! Šta medved prema maser Bob! Bob junak; on uzeti
medved za uši i dati mu toliko pljuska po njuška, da medved ne
moći izbrojati!
On se sagnu i maši se levom rukom za malo uvo ubijene
životinje, svakako polako, i najpre oprezno, da bi se osvedočio da
je i ono odista mrtvo; tada tek, pošto je bio siguran, snažno udari
po njemu desnom rukom.
Tada se u blizini čuše jasni glasovi i brzi koraci.
— Do sto đavola, medveđi trag, zaorilo se sa strane na kojoj je
bila voda. Može da bude samo nekakav ogroman grizli. Njih dvojica
to nisu shvatili i zato su, ništa ne sluteći, otrčali ususret životinji.
Brzo za njima!
To je bio glas Olda Šeterhenda. Iskusni zapadnjak, čim je prvi
put pogledao trag, bio je načisto sa time od koje je životinje.

141
 — Da, to je grizli, čulo se potvrđivanje Debelog Džemija. Možda
su obojica već izgubljeni. Napred u šumu!
Dopirala je mešavina ostalih glasova i brzih koraka.
— Halo! povika Martin Bauman drugovima koji su dolazili. Ne
brinite ništa! Sve je živo i zdravo!
Old Šeterhend i Vinetu bili su prvi koji se pojaviše. Za njima
stigoše Oihtka-petaj i Dugački Dejvi, a za ovima opet Debeli Džemi
i mali Saksonac, praćeni većinom Indijanaca. Ostali su se zadržali
u logorištu, jer konji, prirodno, nisu smeli ostati sami.
— Stvarno, grizli! povika Old Šeterhend, kad ugleda mrtvu
životinju. I to pozamašna mrcina! I živi ste, master-Martine! Kolike
li sreće!
On priđe medvedu i razgleda mu ranu.
— Pogođen je pravo u srce, i to iz vrlo male razdaljine! To je
majstorski lovački potez. Ne treba, razume se, ni da pitam, ko je
životinju ubio
Tada iziđe Bob i reče, šepureći se ponosno i samosvesno:
— Maser Bob savladati medved. Maser Bob čovek koji kriv da
medved morati izgubiti život.
— Vi, Bobe? No, to nikako ne zvuči mnogo verovatno.
— Oh! To istina, sasvim istina! Maser Bob stati ispred nos od
medved, da medved videti samo njega, a ne masa Martin, koji
morati gađati. Maser Bob izložiti svoj život, da masa Martin moći
sigurno gađati.
Old Šeterhend se smeškao. Njegovim oštrim izvežbanim očima
ništa nije moglo izbeći. Njegov pogled pao je na zeleno brezino
lišće, koje je ležalo na zemlji. Bob ga je bio stresao sa granja kad se
penjao uz drvo. Nekoliko grančica bio je slomio, no one su još na
granama visile.
— Da, izgleda da je maser Bob bio vrlo hrabar, reče zapadnjak.
Kad je ugledao medveda, uspuzao se od straha uz ovu brezu, i ne
misleći da je ona preslaba da ga održi. Ona se savila, i on je pao sa
nje, upravo ovde pred životinju. Sigurno bi bio izgubljen, da njegov

142
mladi gospodar nije u pravo vreme opalio iz puške. Zar nije tako,
master Bauman?
Martin je morao odgovoriti potvrdno, iako mu je bilo žao što je
time morao da učini prekor svome, inače tako dobrom drugu. Ovaj
je, međutim, nastojao da se opravda:
— Da, master Bob uspuzati brezu, ali zato da medved uspuzati
za njim i ništa ne učiniti na dobri masa Martin. Maser Bob hteti
žrtvovati sebe za svoj mladi gospodin.
No, morao je, na žalost, primetiti da ovom njegovom uverenju
nije poklonjena nikakva vera.
— Svi su, sasvim prirodno, hteli da saznaju kako se odigrala ta
opasna lovačka pustolovina. I Martin je ispričao kako se stvar
razvijala. Jednostavnim rečima, bez ikakvog ukrašavanja, ali ipak
je slušaocima bilo jasno kolika mu je hladnokrvnost i hrabrost bila
za to potrebna.
— Dragi moj mladi prijatelju, reče Old Šeterhend, ja ću vam vrlo
rado priznati da se ni najiskusniji lovac ne bi mogao bolje poneti
od vas. Ako vi tako produžite, od vas će jednoga dana biti čovek o
kome će se mnogo govoriti.
Čak mu i Vinetu, koji je inače bio tako ćutljiv, prijateljski reče:
— Moj mali beli brat ima odlučnost starog ratnika. On je
dostojan sin slavnog Lovca na medvede. Poglavica Apača daje mu
svoju ruku.
Za Šošone je medved bio dobrodošao plen. Njegova rebra važe
kao vrlo ukusna hrana; šunke su mu još bolje, a šape mu čak važe
kao prava poslastica. Samo srce i džigericu mu bacaju Indijanci, jer
ih smatraju za otrovne. Naročito im je dobrodošla medveđa mast,
od koje spravljaju nekakvu uljastu tečnost. To medveđe ulje oni
upotrebljavaju pri pripravljanju različitih boja, kojima se mažu,
kao, na primer, ratnih boja ili okera, koji Sijuksi upotrebljavaju za
bojadisaše razdeljka u kosi. Tim uljem mažu se oni i po koži, da bi
se zaštitili od uboda i ujeda komaraca i drugih insekata.
Na jedan upitni pokret ruke šošonskog poglavice, Martin
Bauman odgovori:
143
 — Moja braća mogu da uzmu meso od medveda; kožu ću
zadržati ja za sebe.
Posle dva minuta, životinja je bila odrana i meso iskasapljeno.
Dok je većina Šošona, svojim kao guja oštrim britvama, rezala
divljač u tanke i široke kaiše, ostali su se prihvatili prethodnog
spravljanja kože. Sa nje su najpre brižljivo skinuli sve ostatke mesa
koje se za nju bilo uhvatilo, a zatim su tomahavkom rascepili
lobanju medveda, da bi došli do mozga, kojim su mazali
unutrašnju stranu kože.
To je sve išlo tako brzo da je posao posle nepunih petnaest
minuta bio završen, i ratnici su mogli da se vrate natrag u logor.
Koža je natovarena na jednog od prekobrojnih konja, koje su
Šošoni vodili sa sobom, a meso je strpano u peći za pečenje i
kuvaše.
Peći? Zar su Indijanci mogli da imaju sa sobom peći? Dabogme,
iako nisu bile napravljene baš od mramora, porculana ili gvožđa.
Svaki je, naime, metnuo svoje parče mesa pod sedlo; ono bi se u
toku jahanja tako smekšalo i svarilo da bi uveče moglo slobodno da
se jede.
Poslepodnevni odmor bio je prekinut lovačkom pustolovinom
i nije se mogao iznova počinjati. Pošlo se dalje.

144
 VIII
FRANKOVA I BOBOVA PUSTOLOVINA

Put je vodio sve dublje u dolinu, vijugao između nekoliko

brežuljaka i izlazio opet u onu široku niziju kojom je četa ranije
bila prošla. Pokazalo se da su bili presekli jednu veliku okuku.
Sijuksi su morali tačno poznavati put kojim su udarili; s vremena
na vreme, naročito gde je trebalo menjati pravac, ostavljali su iza
sebe nove znake za Vokadeja.
U toku poslepodneva, povorka jahača stigla je u neku
duguljastu dolinu, sa prečnikom od više milja, okruženu strmim
stenama. U sredini te doline uzdizao se usamljen brežuljak
kupasta oblika, čije su se gole strane sijale na sunčevoj svetlosti. Na
njegovom vrhu videla se oniska, široka kamena figura, koja je
prilično verno predstavljala lik kornjače.
Za geologa nije bilo nikakve sumnje da je tu nekada bilo jezero,
čije su obale sačinjavali bregovi koji su se dizali unaokolo. Vrh
brega, koji se sada uzdizao u sredini doline, strčao je nekada iz
vode kao ostrvo.
Planskim proučavanjem utvrđeno je da je u tercijarno doba
velik broj slatkovodnih jezera prekrivao velike delove Severne
Amerike. Te velike vodene naslage izgubile su, i negdašnja jezera
postala su doline, koje sada služe kao grobnice bićima što su
nekada živela u tim jezerima. Prirodnjaci, naročito paleontolozi,
mogu u tim dolinama da se bogate neslućenim bogatstvom
najraznovrsnijih fosila.
Tu se mogu naći zubi i vilice hipopotamusa, koji je po obliku
nalik na vodenog konja, ostaci šutastog rinocerosa, i kornjača na
hiljade. Ima tu kostura od svinja preživača, od hijenodoma, od
prepotopske kamile, od konja i čak od jednog ogromnog tigra, koji
je bio naoružan zubima nalik na sablju. Danas na celoj zemljinoj
kugli ima svega desetak vrsta koša, dok je u samoj severnoj
Americi dokazano postojanje nekih trideset fosilnih konjskih
145
vrsta; jedna od njih nije veća od njufaundlendskog psa. U ono
prastaro doba slonovi su pasli po obalama severno američkih
jezera, a svinje su se valjale u blatu, neke vrste ne veće od mačke,
druge opet veličine hipopotamusa. Po sada golim ravnicama
Vajominga bacale su svoje senke palme čiji su listovi bili dugački
četiri metra. Kao slonovi velike životinje prebivale su ispod tih
palmi; jedne su imale rogove sa obe strane nosa, druge postrani
očiju, treće samo jedan rog navrh nosa
Ako Indijanac slučajno naiđe na takve prastare ostatke, on
mirno i sa strahopoštovanjem okrene glavu od njih. On ne može da
shvati njihovu prisutnost, i pošto je za njega sve što je tajanstveno
“velika mađija”; njemu su i ovi ostaci sveti, i on pokušava samo
ponekad, pomoću neke bajke, da sebi objasni njihovo postojaše.
Dolina, dakle, na čijoj su ivici sada stajali jahači, bila je u ono
doba takođe jezero. Sijuksi-Ogalale su ostavili za sobom jedan
znak, koji je imao da obavesti Vokadeja da su oni odjahali prekim
putem; Ali Old Šeterhend, koji je sada jahao na čelu povorke, nije
se poveo za tim znakom, nego je okrenuo svoga konja ulevo, da bi
jahao duž podnožja bregova.
— Ovde se nalazi putokaz, reče Dejvi i pokaza na drvo u čije je
stablo bila zabodena jedna grančica od nekakvog drugog drveta. To
je znak Ogalala. Zašto nećete da idete za njim?
— Jer znam jedan mnogo bolji put, odvrati upitani. Počevši
odavde, ja poznajem ovaj kraj vrlo dobro. Ovaj breg ovde je Pejav-
epolej, Kornjačin Breg; to vam je Ararat ovdašnjih Indijanaca. I
pripadnici crvene rase sačuvali su uspomenu na veliku poplavu, na
potop. Vranini Indijanci pričaju da je, kad su se svi ljudi podavili,
ostao samo jedan jedini par. Njega je spasao “veliki duh” na taj
način što mu je poslao jednu ogromnu kornjaču. Oboje su se
smestili na leđa životinje sa svim svojim imanjem i ostali su na
njima dok voda nije počela da opada. Breg koga vidimo ovde viši je
od ostalih unaokolo; zato je najpre štrčao iz vode kao kakvo ostrvo.
Kornjača se uspela na to ostrvo i ljudski par je sišao na njega sa
njenih leđa. Duša životinje vratila se “velikom duhu”, a telo njeno
ostalo je tu gore i okamenilo se, da posluži kao uspomena na
146
praroditelje današnjih crvenih ljudi. To mi je ispričao Šunkašeča,
“Veliki pas”, jedan od ratnika indijanskih, sa kojim sam ja pre više
godina logorovao gore na Kornjačinom Bregu.
— To znači da nećete udariti putem kojim su odjahali Sijuksi-
Ogalale?
— Neću. Znam jedan preči put, koji će nas za znatno kraće
vreme dovesti do cilja. Nema tako mnogo pristupa u oblasti
Jeloustona. Ogalalama je, izgleda, bio nepoznat onaj najkraći. Po
pravcu kojim su udarili, može se pretpostaviti da su skrenuli
prema Velikom Kanjonu i odatle preko Jeloustona, da bi preko
Reke Mostova izbili u planine Vatrenih Jazbina. Grob na kome ima
biti žrtvovan master Bauman sa svojim pratiocima ne leži, naime,
ni u kojem slučaju na samoj Jelouston Reci, nego na Reci Vatrenih
Jazbina. Da bi do nje stigli, Sijuksi-Ogalale jašu jednom velikom
okukom, jednim polukrugom sa poluprečnikom od najmanje
šezdeset kilometara; predeo kojim prolaze postavlja im velike i
mnogobrojne teškoće da nikako ne mogu da prevaljuju velike
staze. A put kojim ja krećem proteže se pravo skoro kao strela i
vodi nas na Pelikanovu Reku, a pošto nju pređemo, između nje i
Sumpornih Brežuljaka, na mesto na kome Jelouston Reka izbija iz
istoimenog jezera. Odatle ćemo potražiti Reku Mostova, u čijoj
ćemo blizini sigurno naći tragove Sijuksa, i odjahati prema
gornjem basenu gejzira, koji leži na Reci Vatrenih Jazbina. I ovaj
put je potežak, ali nije tako kao onaj zaobilazni kojim su udarili
naši neprijatelji, i zato je čak mogućno da mi stignemo na cilj pre
njih.
Neka odavno presahla rečica slivala se, u davna vremena, sa
zapada u staro jezersko korito i pri tome duboko podrivala obalu.
Njeno je korito bilo vrlo usko i na ušću maskirano tako gustom
vegetacijom da ga je samo vrlo oštar pogled mogao otkriti. Old
Šeterhend je baš njime uputio svoga konja. Pošto se probije zid od
šipražja, više rastinja ne zadaje neke naročite teškoće. Moglo se, ne
nailazeći na velike zapreke, jahati po nekadašnjem koritu reke sve
do mesta gde usko korito prelazi u takozvano “talasasto zemljište”.
Ovo se sastojalo od malih prerija, rastavljenih jedna od druge
147
pošumljenim brežuljcima, a kako su se ti brežuljci pružali većinom
od zapada prema istoku, ležali su sasvim zgodno za četu.
Predveče su stigli do jednog rečnog korita, koje je, izgleda,
spadalo u sliv Bighorn Reke. Jašući prema njemu, naišli su na
mesto koje je izgledalo izvanredno zgodno za logorište, tako da su
rešili da se tu zadrže, iako mrak još nije bio pao. Potok se tu širio u
jedno malo, ali ne mnogo duboko jezerce, na čijim je obalama bilo
divne trave. U bistroj, do dna providnoj vodi videlo se bezbroj
pastrmki, koje su ulivale nadu za dobru večeru. Sa jedne strane
obala se uzdizala strmo; sa druge je bila ravna i obrasla gustim
drvećem. Po mnogobrojnom granju koje je ležalo po zemlji videlo
se da je sneg prošle zime bio prilično polomio drveće. To granje
pravilo je od toga mesta neku vrstu zbega i činilo ga još sigurnijim,
a pošto je bilo potpuno suvo, ljudi se nisu morali brinuti ni za
gorivo za logorsku vatru.
— Da hvatamo pastrmke! povika Debeli Džemi skačući radosno
sa svoga kljuseta. Ovo danas ima da bude pravi svadbeni pir!
— Ne tako brzo! opomenu ga Old Šeterhend. Pre svega, mi se
moramo postarati da nam ribe ne pobegnu. Dajte drveta ovamo!
Moramo napraviti dve ograde.
Pošto su namirili konje, zaoštrili su tanke grane i pobili ih gusto
jedne do drugih, u meko dno potoka, najpre dole na izlazu iz
jezerceta, tako da nijedna riba ne može tuda da pobegne. Zatim su
slično rešetkastu ogradu postavili i iznad ribnjaka, ali ne na mestu
gde voda ulazi u jezero, nego još više gore, daleko od gornje ivice
jezera možda nekih dvadeset koračaja. Sada ni ovuda ribe nisu
mogle da pobegnu.
Debeli Džemi poče da skida svoje velike, postavljene čizme.
Pojas je već bio otkopčao i bacio na obalu pored puške.
— Ti, mali, reče mu Dugački Dejvi, kao da hoćeš u vodu!
— Prepusti ti to radije ljudima koji su duži od tebe. Onaj koji ne
može da vidi ni preko stolice, može lako da se nađe i pod vodom.
— Ne bi bilo nikakve štete. Umem ja i da plivam, uostalom.
Osim toga, jezerce uopšte nije duboko. On priđe sasvim blizu vodi,

148
da vidi koliko je na tom mestu stvarno duboka. Najviše jedan
metar, reče.
— Tako se čovek prevari. Kad se gleda u dno, ono izgleda više
nego što je u stvari.
— Koješta! Hodi ovamo i pogledaj dole! Vidi se svaki kamenčić
i... do sto đavola, brr, puh, puh!
— Bio se isuviše nagnuo napred i izgubio ravnotežu; glavačke
je bućnuo u vodu. I baš tu je bilo najdublje mesto. Mali debeli lovac
potonuo je, ali se odmah opet pojavio. Bio je odličan plivač i bilo
mu je sasvim svejedno što će se malo okupati; no, na žalost, nije bio
skinuo krzno sa sebe, i tako je i ono otišlo sa njim pod vodu. Njegov
šešir sa širokim obodom plivao je po površini hladne vode kao list
vodene biljke Victoria regia.
— Neigh-day! nasmeja se Dugački Dejvi Džentlmen, pogledajte
šta je pastrmki, koje bismo mogli da lovimo! Od one debele tamo,
kad bismo je uhvatili, bilo bi nekoliko porcija.
Mali Saksonac stajao je u blizini. Na naučnom polju, on se rado
zakačinjao za Džemija; ali ga je ipak voleo, jer je debeljko bio
Nemac.
— Gospode Bože! uzviknu on prestravljeno, skočivši ka obali.
Pa šta ste to učinili, gospodine Pfeferkorne? Zašto ste skočili u
jezero? Da se niste i ukvasili?
— Skroz, odgovori Džemi, plivajući i duvajući, i nasmeja se.
— Skroz! Možete lepo i da se prehladite. I to još u krznu! Izlazite
samo odmah napolje! Za šešir ću se ja pobrinuti. Izvadiću ga
motkom.
On uze jednu dugačku motku i poče njome pecati šešir; udica
je bila malo prekratka; zato se učeni šumar ispruži što je mogao
više napred.
— Čuvajte se! opomenu ga Džemi, izlazeći iz vode. Mogu ga ja i
sam izvaditi; i tako sam već mokar.
— Nemojte da pričate! odgovori mu Frank. Ako mislite da sam
ja tako nespretan kao vi što ste, onda možete da me žalite. Ja neću
pasti u vodu. Ako prokleti šešir otpliva i dalje, ja ću se još malo
149
ispružiti i... o, Isuse Hriste, evo sam i ja već u bari. Nisam, ne može
to biti!
Bio je pao u vodu. Bilo je tako veselo da su se svi belci smejali;
Indijanci su, međutim, ostali sasvim ozbiljni, iako su se i oni u sebi,
sasvim sigurno smejuljili veselom prizoru.
— No, ko to nije tako nespretan kao ja? zapita Džemi, kome su
suze bile udarile na oči od smeha.
Frank je pljuskao po vodi i ljutio se mnogo.
— Šta ima tu smešno? vikao je on. Ja plivam ovuda kao žrtva
svoje pažljivosti i samarićanske ljubavi prema bližnjima, umesto
nagrade za moje milosrđe, vi mi se podsmevate. Zapamtiću ja to
dobro za drugi put, jeste li me razumeli?
— Ja se ne smejem, već plačem! Zar to ne vidite?
— Ćutite! Ne dam ja da se vi sa mnom šegačite! Moglo je još
svašta da bude; ali da je moj frak još uvek sa mnom, to meni sasvim
odgovara. Tamo sada pliva moj amazonski šešir, bratski u društvu
sa vašim. Kastor i Filaks, kako piše u mitologiji i u astronomiji. To
vam je upravo kao...
— Kastor i Poluks se kaže! upade Džemi.
— Budite samo mirni! Poluks! Ja sam kao šumarski činovnik
imao toliko posla sa lovačkim psima da znam sasvim tačno da li se
zove Poluks ili Filaks. Takve ispravke ja ne dopuštam. No, ipak ću
izbaviti plemenitu braću. Stvarno, trebalo bi da vas ostavim tamo
gde je, jer bi niste zaslužili da se ponovo kvasim zbog vašeg šešira.
On se maši za oba šešira i izvadi ih.
— Tako, reče. Sad su spaseni. Sad ćemo iscediti vaše krzno, a
zatim i moj frak. Oba će liti gorke suze; evo ih već kaplju.
Dva unesrećena čoveka imala su toliko posla sa svojim
pokvašenim odelima da, na svoju veliku žalost, nisu mogli
učestvovati u ribolovu koji je sada počinjao. Ribolov je vrlo brzo
napredovao. Izvestan broj Šošona ušao je sa donjeg kraja jezera u
vodu; svrstali su se u tesno zatvoren red i, idući polagano napred,
terali su ribe iz jezera u gornji tok potoka.

150
151
 Ostali crvenokošci polegali su po zemlji duž obeju obala
potoka, iznad same vode, tako da su mogli rukom da je zgrabe.
Steranim u tesnac, pastrmkama je bilo nemogućno proći kroz
gornju rešetkastu ogradu, a i povratak im je bio zatvoren. Indijanci
su sada jednostavno vadili iz vode ribe koje su se zbile u gomile, i
bacali ih preko svojih glava na suvo zemljište. Već posle nekoliko
minuta bogati lov je bio završen.
Tada su iskopane plitke jame i popločane kamenjem.
Pohvatane ribe stavljene su na njega i pokrivene novim slojem
kamenja, na kome je naložena vatra. Kad je posle izvesnog
vremena odstranjen pepeo, pastrmke su se bile, između vrelog
kamenja, u svome sopstvenom soku tako skuvale i smekšale da im
je meso skoro samo od sebe spadalo sa kostiju.
Pošto su se bili nahranili, konji su sterani bliže, a i straže su
postavljene. Na svaku stranu sveta poslat je u mrak po jedan
stražar.
Gorelo je, kao što je već spomenuto, nekoliko vatara, i oko njih
su se okupljali ljudi kako je koji hteo. Razume se, belci su se držali
zajedno. Old Šeterhend, Debeli Džemi i mali Frank bili su Nemci;
Dugački Dejvi je od svog debelog specijaliste naučio toliko
nemački da je taj jezik razumeo, iako njime nije govorio, a kako je
otac Martina Baumana bio takođe poreklom iz Nemačke, mladi
čovek je vladao nemačkim jezikom toliko da je mogao njime da se
služi u sadašnjim logorskim razgovorima; i Bob je razumeo
ponešto nemački, zahvaljujući tome što je, uopšte, izvanredno
nadaren za jezike.
Ovakav razgovor pored vatre, u prašumi ili preriji, ima svoje
sasvim posebne draži. Tu se pričaju doživljaji prisutnih i govori se
o junačkim podvizima slavnih lovaca. Ma koliko da je Zapad mučan
i žalostan, čovek ne bi verovao kako se brzo glas o nekom
junačkom delu, o nekoj slavnoj ličnosti, o nekom neobičnom
događaju prenosi od jedne logorske vatre do druge. Ako su
crvenokošci tamo gore na Marijinoj Reci iskopali ratnu sekiru, o
tome će pričati Komanči na Rio Končosu već posle četrnaest dana,
i ako se među Valah-Valah Indijancima, u oblasti Vašingtona,
152
pojavio nekakav veliki vrač, već posle kratkog vremena umeće o
tome da pričaju Dakote sa Kota di Misuri.
Kao što se moglo i očekivati, došao je razgovor i na današnji
junački podvig Martina Baumana. Odato mu je svako poštovanje, i
čak je i Hobl-Frank rekao:
— To je istina; on je svoju stvar vrlo dobro izveo; ali on nije
jedini koji se može pohvaliti da je doživeo takvu jednu
pustolovinu. Ni moj medved nije bio od hartije.
— Šta? zapita Džemi. I vi ste već imali posla sa medvedom?
— I te kako! Ja sa njim i on sa mnom.
— Morate da nam pričate o tome. Hoćete li?
— Zašto ne?
On se značajno nakašlja i poče:
— Ja tada još nisam bio ovde, u Sjedinjenim Državama čitavu
večnost, što znači da bejah još prilično neiskusan u pogledu
ovdašnjih prilika. Time, naravno, neću da kažem da sam bio
neobrazovan; naprotiv doneo sam sa sobom lepu količinu telesnih
i duševnih odlika; ali, ipak, sve se mora naučiti, i što čovek nije još
video ni radio, to ne može ni znati. Jedan bankar, na primer, ma
kako bio pametan, ne može odmah odsvirati nešto na oboi, niti
jedan učeni profesor eksperimentalne astronomije može odmah
postati dobar skretničar, ako ga neko prethodno ne uputi u
najnužnije poteze. Ovo iznosim da bih se opravdao i odbranio.
Ovo dakle o čemu ću pričati, dogodilo se dole u Koloradu. U
različitim gradovima već sam se bavio različitim poslovima i
uštedeo jednu malu svoticu. Sa tim sam hteo da počnem da
trgujem putujući na Zapad, da budem ono što se u ovoj zemlji
naziva pedlerom, i tako sam pošao na put sa jednom lepom
količinom trgovačkih artikala; pravio sam tako dobre poslove da
sam već bio rasprodao svu robu, kad sam stigao u predeo Fort
Lajon. Čak sam i kolica prodao uz dobru zaradu. Tada sam seo na
konja, sa puškom u ruci i džepovima punim zlata, i rešio se da
proputujem malo po zemlji za svoje zadovoljstvo. Još tada sam
imao vruću želju da postanem slavan zapadnjak.
153
 — Što ste i postali! primeti Džemi.
— Ne još sasvim. Ali mislim, sada, kada napadnemo na Sijukse,
da ne ostanem iza fronta kao Hanibal kod Vaterloa30, a onda je vrlo
lako mogućno da steknem neko slavno ime. Ali da produžim!
Kolorado je tada tek pre kratkog vremena bio postao poznat. Bila
su otkrivena bogata zlatna polja i došli su mnogi inspektori i
kopači zlata sa Istoka. Pravih zapadnjaka bilo je, međutim samo
nekoliko. Zato sam bivao donekle iznenađen kad bih, jašući,
sasvim neočekivano ugledao pred sobom kakav uređen majur. Taj
bi se sastojao od jedne male brvnare, više oranica i prilično velikih
pašnjaka. Naselje se nalazilo na obalama Purgatorije i, zahvaljujući
toj okolnosti, u blizini je bilo šume. Bilo je naročito mnogo
javorova, i ja sam se čudio kad sam video kako je u svako stablo
zavijen po jedan oluk, kroz koji je kapao sok iz drveta u jednu
posudu koja se nalazila pri dnu stabla. Bilo je proleće, najzgodnije
vreme za pripravljanje javorovog šećera. U blizini brvnare stajale
su dugačke i široke, ali vrlo plitke drvene kace, napunjene sokom,
koji je u njima imao da se isparava. Ovu okolnost moram da
spomenem zato što ona u mojoj pustolovini igra naročitu ulogu.
— Ali naselje sigurno nije pripadalo nekom Jenkiju, reče Old
Šeterhend. Taj bi sigurno radije otišao u zlatna polja nego što bi tu
mirno sedeo kao naseljenik.
— Sasvim tačno! Taj čovek je bio Norvežanin i dočekao me vrlo
gostoljubivo. Njegova porodica sastojala se od njega, njegove žene,
dvaju sinova i jedne ćerke, i ja sam pozvan da ostanem kod njih što
duže mogu. Ja sam poziv primio vrlo rado i pomagao u
gospodarstvu. Svojom ljubaznošću i svojim nasleđenim vrlinama,
osvojio sam poverenje tih ljudi u toj meri da su me čak sasvim
samog ostavili na majuru. Bio je, naime, kod jednog njihovog
suseda takozvani house-raising-frolic31, i cela porodica htela je da

30
Hobl-Frank, naravno, i ovog puta greši: njegova primedba odnosi se na
Napoleona. (Prim. prev.)
31
Okupljanje, mahom suseda i prijatelja, radi ispomoći u podizanju nove kuće.
(Prim. ur.)
154
učestvuje u njemu. Tako je moja prisutnost bila vrlo dobrodošla,
jer sam mogao ostati kod kuće kao house-holder32 i bditi nad
statističkom sigurnošću majura. Oni su odjahali, i ja sam ostao
sam. Tamo se naziva susedom svako do koga se može stići na konju
za pola dana. Upravo toliko je bio udaljen od nas majur toga
suseda, i tako se povratak mojih domaćina nije mogao očekivati
pre isteka dva dana.
— To su oni imali veliko poverenje u vas, reče Džemi.
— Zašto? Da ne mislite, možda da je meni moglo pasti na um da
pobegnem zajedno sa majurom. Zar ja izgledam takav lupež?
— O tome nije reč. Ja sam drukčije mislio. Tim su krajem, u ono
vreme još više negoli danas, prolazile svakakve skitnice. I šta biste
vi sami mogli protiv čitave takve čete? Sa takvim ljudima ne može
se izići na kraj sa jednim kuršumom.
— Ne može ni sa mnom! Moram još da napomenem da se ispred
kuće, sa strane, nalazio jedan visok karijev orah. Sa njega je bila
zguljena kora sve do krošnje. Norvežanin je upotrebljavao za
spravljanje žute boje. Sada je stablo bilo neobično glatko i trebalo
je biti naročito vešt pa se popeti uz njega.
— To niko nije ni tražio od vas, reče Dejvi.
— Tačno, niko nije tražio, ali mogu se dogoditi nepredviđene
stvari, koje mogu naterati i najplemenitijeg čoveka da se penje uz
takvo jedno drvo. Vi ćete taj prirodni zakon već kroz nekoliko
minuta i sami priznati. Dakle, da se vratimo na glavnu stvar: ja sam
se našao sasvim sam na majuru i razmišljao sam o tome kakvim
bih zanimanjem mogao da zasladim duge časove usamljenosti.
Tačno! Unutra u brvnari bio se iskvario pod od ilovače, i između
brvana, od kojih su bili napravljeni zidovi, bila se odronila zemlja.
To se moralo popraviti, i zato je Norvežanin odmah pored kuće bio
iskopao glinište. Ono je bilo dugačko oko četiri lakta a široko oko
tri, i puno do vrha. Sav oduševljen svojim planom, hteo sam
upravo da pođem do gliništa... kad se nađoh — pred kim ili čim?

32
House-holder (engl.) — čuvarkuća, kućepazitelj. (Prim. prev.)
155
 — Pa, pred medvedom? odgovori Džemi.
— Da, pred medvedom, koji je bio napustio svoje skrovište,
koje se sigurno nalazilo gore u Raton Planinama, da bi, kao i ja,
video malo sveta i ljudi. Ovaj susret mi se nije nimalo svideo. Meda
me je tako sumnjivo gledao da sam jednim skokom, kakav sigurno
više nikada neću napraviti, odskočio ustranu; ali, isto tako brzo
medved pođe prema meni. To dade mojim zglobovima neslućenu
gipkost, i meni se učini da je bekstvo prava radost. Ja pohitah, brzo
kao indijski tigar, prema indijskom orahu, obuhvatih ga i počeh se
peti uz njega kao raketa. Čovek ne može da veruje šta je sve u
stanju da izvede u takvom jednom nesimpatičnom položaju
— Svakako ste majstor u puzanju? upita Džemi.
— To manje, mnogo manje, štaviše. Ali kad je medved tu, onda
čovek ne pita da li puzanje škodi zdravlju, nego samo puže, i čak sa
pravom strašću, baš kao ja. Na nesreću, kao što već spomenuh,
stablo je bilo glatko. Nisam ni stigao sasvim gore do krošnje, a nije
mi bilo lako ni održavati se na mestu.
— Kuku meni! Pa to može postati i opasno. Bili ste i bez oružja.
A šta je radio medved?
— Nešto što je mirne duše mogao i da ne uradi — počeo je i on
da puže uz drvo.
— Ah, onda znači da to, srećom, nije bio grizli!
— To se mene nije ticalo, jer medved je za mene medved. Ja sam
se grčevito uhvatio za drvo i gledao odozgo. Tačno, delija se bio
podigao uz stablo, obgrlio ga i počeo polako i natenane da puže uz
njega. Izgleda da mu je cela stvar bila strašno zabavna, jer je
mumlao nekako vrlo zadovoljno, otprilike kao mačka kad prede,
samo još jače. Ali meni nije brujala samo glava nego i celo telo, od
napora da se održim na drvetu. Medved se sve više približavao. Bilo
mi je nemogućno ostati duže na mestu na kome sam bio; morao
sam se penjati dalje. Tek što sam bio podigao jednu ruku, da njome
zahvatim dalje, ja izgubih uporište. Istina, opet sam se brzo
uhvatio za drvo, ali privlačna sila majke zemlje nije više puštala
svoju žrtvu. Mogao sam jedino još da uzdahnem kratko i

156
prestravljeno, i zatim sam se počeo spuštati niz stablo sa brzinom
čeličnog čekića od dvadeset centi i udario sam na medveda takvom
silinom da se i on morao povesti za mnom. Tresnuo je na zemlju, a
ja po njemu.
Mali čovek je pričao tako živo i upečatljivo, da su se njegovi
slušaoci pretvorili u uvo; način na koji je opisivao svoju nesreću
izazvao je kod njih grohotan smeh.
— Da, smejte se samo, progunđa on. Meni nije bilo nimalo do
smeha. Ja sam imao osećanje kao da su mi se svi delovi tela
ispreturali, bio sam naprosto ošamućen, tako da nekoliko
trenutaka uopšte nisam ni pomišljao na ustajanje.
— A medved? upita Džemi.
— On je ležao ispod mene isto tako mirno kao što sam ja sedeo
na njemu, takođe zanemeo. Tada se najednom teško podigao, i to
me je podsetilo na moje lične obaveze. Ja skočih i potrčah dalje — a
on za mnom, da li od straha kao i ja, ili u vrućoj želji da produži već
jednom sklopljeno poznanstvo sa mnom, ja to ne znam. Ja sam
stvarno želeo da stignem do vrata i uđem u kuću. Ali vreme je za to
bilo prekratko, a medved preblizu. Strah mi je dao brzinu lastavice;
kao da mi je udvostručio u učetvorostručio dužinu nogu. Jurnuo
sam napred kao zrno iz puške, oko kućnog ćoška, i — pravo u
glinište, do grudi. Bio sam sve zaboravio, i nebo i zemlju, i Evropu
i Ameriku, i sva svoja znanja, čak i da se nalazim u glini; uvalio sam
se u nju kao bubašvaba u testo, i — najednom, pored mene se ču
jedno snažno “slap”, kako kaže Amerikanac; udari me nešto kao
odbojnik vagona, i glina mi se sruči na glavu. Lice mi je bilo sve
zamazano njome, samo mi je desno oko ostalo slobodno. Okrenuh
se, i — nazreh medveda, koji je zbog svoje lakomislenosti bio
zaboravio da pazi kuda ide, i tako skočio za mnom. Videla mu se
samo glava, ali je i ona bila jeziva. Gledali smo se tri sekunde
ljubazno; tada se on okrenu ulevo, a ja udesno, svaki u hvale
vrednoj nameri da se nađe u nekoj prijatnijoj sredini. On se
razume se, izvlačio brže negoli ja. Bio sam se već pobojao da će on,
pošto se izvuče iz jame, ostati pored nje da me opseda; ali tek što
se dohvatio čvrsta tla, on zaždi u pravcu odakle smo došli i odmagli
157
iza ugla, ne udostojivši me ni jednog jedinog pogleda. Farewell,
big-muddy beast!33
Hobol-Frank je, u vatri svoga pričanja, bio ustao i propraćao
svoje izlaganje tako prikladnim pokretima da su se njegovi
slušaoci smejali smehom kakav ovaj usamljeni kraj nikada ranije
nije bio čuo. Ako bi poneki od njih i prestao da se smeje, morao je
opet iznova počinjati; bilo je isuviše smešno.
— To je svakako vrlo vesela pustolovina, reče najzad Old
Šeterhend, i najbolje je u njoj to što je prošla bez ikakvih opasnosti
za vas i, na žalost, i za medveda!
— I za njega? dočeka Frank. Oho! Još nisam gotov. Kad je moj
medved iščezao iza ugla, čuo sam nekakav tresak, kao da se
preturilo nekakvo parče nameštaja. No nisam obraćao pažnju na
to, nego sam se mučio oko toga kako da se iskobeljam iz jame. To
me je stalo velikih napora, jer je glina bila lepljiva, i ja sam se
oslobodio samo na taj način što sam joj ostavio svoje čizme. Tada
sam morao, pre svega drugoga, da operem lice. Otišao sam iza
kuće, kuda je proticao potočić, kome sam prijateljski poverio sve
što se moglo, kao suvišno, odstraniti sa moje spoljašnosti. Zatim
sam, prirodno, potrčao napred, da vidim po tragu, u kome je
pravcu otišao medved. Ali delija uopšte nije bio otišao. On je sedeo
tamo ispod oraha, i — umivao se najrevnosnije.
— Od gline? Koješta! reče Džemi vrteći glavom. Koliko ja
poznajem svojstva tih životinja, on je odmah morao otići u vodu.
— To mu nije palo na um, jer je bio pametniji od vas, master
Džemi. Poznato je da medved voli slatkiše, i ja sam već spomenuo
drvene kačice u kojima se izvetravao šećerni sok. Medved se od
pustolovine bio tako malo oporavio da je mislio samo na to kako će
što brže otići odande. Jedna kačica stajala mu je na putu, i on je, u
žurbi, hteo da preskoči preko nje; ali, međutim, nije skočio preko
nje, već u nju, i otkinuo je od podloge na kojoj je stajala. Pošto se
sok već bio dobro stvrdnuo, od njega se širio jak šećerni miris, pri

33
Zbogom, velika blatnjava zverko! (Prim. ur.)
158
kome je lakomislena životinja odmah zaboravila i pad sa drveta i
skok u jamu, i mene. Umesto da primi srcu moj farewell i opomenu
koju je on sadržavao, medved je seo ispod drveta i natenane počeo
da liže med sa gline. Bio se tako duboko zaneo tim prijatnim
zanimanjem da uopšte nije primetio da sam se ja, pored zida,
odšunjao do vrata i uvukao u kuću. Tamo sam bio siguran, i uzeo
pušku sa klina. Kako je medved sedeo na stražnjim nogama, mogao
sam nišaniti koliko sam hteo, moj hitac nikako nije mogao
promašiti. Kuršum je pogodio životinju tačno na mesto na kome
se, po mišljenju pesnika, nalaze najnežnija osećanja, naime pravo
u srce. Grizli se stresao, zatim se uspravio, načinio prednjim
šapama nekoliko značajnih pokreta, i srušio se, najzad, mrtav na
zemlju. Zahvaljujući svojoj lakomislenosti i svojoj trci za
uživanjima, on je prestao da postoji kao živi stvor. Konačno, kakvu
je drugačiju sudbinu mogao i očekivati, s obzirom na svoju
lakomost!
— Hm, hm, reče Old Šeterhend. Grizli ne može da puže uz drvo.
Kakve je boje bio taj vaš medved?
— Koža mu je bila crna.
— A njuška?
— Bila je žuta.
— Ah pa to je bio običan baribal, koga uopšte nije trebalo da se
plašite.
— Oho! Videlo se po njemu da ima apetit na ljudsko meso.
— Nemojte da verujete u to! Medved mnogo radije ždere
plodove negoli meso. Ja sam sebi bio obećao da ću se sa takvom
glupom životinjom uhvatiti u koštac bez ikakvog oružja. Nekoliko
snažnih udaraca pesnicom, i ona bi bila pobegla.
— Da. Takvi ste vi! Vi ubijate ljude pesnicom, kao što i vaše ime
kaže. Ali ja sam mnogo nežnije sazdan, i ne bih to mogao pokušati
bez oružja, i... stoj! Šta to trči?
Kao što je već spomenuto bio je ustao sa svoga mesta dok je
pričao. Nekoliko komada kamenja ležalo je odmah iza njega, i on se
bio uspeo na njih. Na taj način je preplašio jednu životinjicu koja
159
se bila sakrila ispod kamenja. Ona je izišla odozdo i munjevitom
brzinom pobegla u šupljinu jednog rastočenog panja, koji se
nalazio u blizini. Životinjica se tako brzo kretala da se nije moglo
razabrati kojoj vrsti pripada.
Ovaj neznatni događaj naelektrisao je jednoga člana društva, i
to Boba. On je skočio, potrčao prema šemu i povikao;
— Jedan životinja, jedan životinja ovuda protrčati, sakriti se u
rupu! Maser Bob izvaditi životinju iz drva.
— Pazi, pazi! opominjao ga je Old Šeterhend. Pa ti ne znaš ni
kakva je to životinja!
— O, ona biti samo tako mala! I on sa dva prsta pokaza dužinu
životinje.
— Jedan mali stvor može u izvesnim prilikama biti opasniji od
velikog.
— Torbar ne biti opasan.
— Pa jesi li video da je to torbar?
— Da, da. Maser Bob videti torbar sasvim jasno. On biti debeo,
vrlo debeo, i dati pečenje vrlo ukusan, o, vrlo ukusan! On cmoknu
jezikom i obliza usne kao da je pečenje već pred njim.
— A ja mislim da se ti varaš. Torbar ne može biti tako brz kao
ova životinja.
— Torbar takođe brzo trčati, vrlo brzo. Zašto masa Šeterhend
zavideti Bobu na dobro pečenje!
— Pa, kad si tako uveren da se ne varaš, onda radi šta znaš. Ali
nama tvoje pečenje ne treba!
— Vrlo rado vama ne trebati. Masa Bob nikome ne dati torbar.
On jesti pečenje sam, sasvim sam. Sad paziti! On izvući torbar iz
rupe! I Bob zasuka desni rukav.
— Ne tako, ne tako! reče Old Šeterhend. Treba da hvataš
životinju levom rukom, a u desnoj držiš nož. Čim je ščepaš, imaš da
je izvučeš i da klekneš na nju. Tako neće moći da se miče ni da se
brani, i ti ćeš joj brzo preseći grkljan.

160
 — Lepo! To je vrlo lepo! Maser Bob to tako uraditi, jer maser
Bob jedan veliki zapadnjak i jedan slavan lovac.
On sada zasuka levi rukav, uze nož u desnu ruku, i maši se
levom u rupu, najpre oprezno i oklevajući, a zatim, pošto ništa ne
oseti, pogura je dalje unutra. Uto najedanput naglo ispusti nož i
vrisnu glasno; lice poče da mu se grči, a on da slobodnom desnom
rukom mlatara po vazduhu.
— Hej-ho, hej-ho! vikao je kukajući. To boleti, vrlo boleti!
— Šta je to? Jesi li je uhvatio? upita Šeterhend.
— Da li je maser Bob uhvatiti? Ne, ona uhvatiti maser Bob.
— O, jao! Da te nije uhvatila zubima za ruku?
— Uhvatila, sasvim uhvatila!
— Pa povuci ruku, povuci samo!
— Ne, pa to boleti vrlo mnogo!
— Pa ni unutra je ne možeš ostaviti. Kad takva životinja nešto
jednom zagrize, ona to više ne pušta. Dakle, izvuci ruku! I kad ti
bude napolju, onda se maši drugom da pridržiš životinju, dok joj ja
ne zadam smrtni udarac.
On izvadi iz pojasa svoj dugački nož i priđe Bobu koji je stajao
pored drveta. Crnac sada poče da izvlači ruku, ali sasvim polagano
i kezeći se i cvileći od bola. Životinja stvarno nije puštala ruku, i
tako je Bob izvukao i nju do ulaza u jamu. Crnac sada još jedanput
naglo povuče svoju levu ruku i izvuče je zajedno sa životinjom,
koja je visila držeći se za nju zubima. On je brzo ščepa desnom
rukom za donji deo tela, u očekivanju da će Old Šeterhend odmah
upotrebiti nož. Ali umesto da to učini,
Old Šeterhend odskoči kao oparen i povika iz sveg glasa:
— Skank, skank! Bežite, bežite, ljudi!
Tim imenom Amerikanci zovu tvora. To je četrdeset
santimetara dugačka životinja, sisar iz roda kuna, sa skoro isto
toliko dugačkim repom i naduvenim nosem na šiljatoj glavi. Koža
joj je crna i ima sa strane po dve kao sneg bele pruge, koje joj se
sastaju na ramenima. Živi od jaja, sitnih životinja, a opasna je i za

161
zečeve; u lov izlazi samo noću, a ostalo vreme provodi u rupama u
zemlji i u šupljem drveću.
Ova životinja sa punim pravom zaslužuje latinsko ime
mephitis. Ima, naime, ispod, repa jednu žlezdu, iz koje, kad je neko
napadne, izbacuje u cilj odbrane žutu, uljastu tečnost, koja zaudara
vrlo oštro i neobično neprijatno. Miris te tečnosti zaista je strašan
i zadržava se po nekoliko meseci na haljinama koje njome budu
poškropljene. Pošto skank može već iz prilične udaljenosti da
pogodi neprijatelja tom svojom tečnošću, svako se, ko tu životinju
poznaje, drži od nje što dalje može; jer koga ta tečnost zahvati, toga
može vrlo lako snaći to da za nekoliko nedelja ostane potpuno
isključen iz svakog ljudskog društva.
Dakle, umesto torbara, Bob je ulovio takvog jednog tvora.
Ostali ljudi poskakali su sa svojih mesta i počeli da beže.
Baci ga! Brzo, brzo! vikao je Bobu Debeli Džemi.
— Maser Bob ne moći baciti, kukao je ovaj. Ona zagristi njegova
ruka i... oh, au... au, oh!
Faugh, it’s a beastly shame, đavolja stoka! Sad još poprskati
Maser Bob. Smrt, pakao, đavo! Kako smrditi maser Bob! Niko moći
izdržati! Maser Bob morati ugušiti. Dalje, dalje, životinja, prava
kuga! Hteo je da je zbaci s ruke, ali je ona bila tako čvrsto zagrizla
da su svi Bobovi napori ostali uzaludni.
— Čekaj! Maser Bob tebe već zbaciti, ti dirty pig, ti foul rascal34!
I zamahnu desnom šakom i udari životinju snažno u glavu. Udarac
ošamuti skanka, ali njegove zube stera samo još dublje u ruku.
Urlajući od bola, Bob zgrabi svoj nož sa zemlje i preseče skanku
grkljan.
— Tako! uzviknu on. Sada maser Bob pobednik. Oh, maser Bob
se ne bojati nikakav medved i nikakav smelling beast.35 Svi maser
doći i gledati kako maser Bob ubiti jedan krvoločan životinja!

34
Ti prljavo prase, ti prokleta bitango! (Prim. prev.)
35
Smrdljive zverke. (Prim. prev.)
162
 Ali su se ovi dobro čuvali da mu se približe, jer se od šega širio
takav smrad da su svi, iako su bili podaleko, začepili noseve.
— No, zašto ne doći? upita on. Zašto ne slaviti pobedu sa maser
Bob?
— Derane, jesi li lud! odgovori mu Debeli Džemi. Ko može da ti
se približi! Smrdiš gore od same kuge!
— Da, maser Bob mirisati vrlo zlo. Maser Bob to već sam
primetiti! Oh, oh, ko moći izdržati taj miris! Pravio je strašno lice.
— Baci toga skota! viknu Old Šeterhend.
Bob pokuša da posluša, ali mu ne pođe za rukom.
— Zubi duboko u maser Bob ruka. Maser Bob ne moći otvoriti
njuška od životinja!
Vukao je i cimao tamo-amo glavu skanka, uzvikujući “ah” i
“oh”, ali uzalud.
— Nang it all! uzviknu ljutito. Snank ne moći večito sedeti na
ruka od maser Bob! Zar tu ne biti nijedan dobar, ljubazan čovek,
koji hteti pomoći siromah maser Bob?.
Na to se sažali Hobl-Frank. Njegovo meko srce okuraži ga da
pokuša da Boba oslobodi njegovog mrtvog neprijatelja. On mu se
približi, svakako vrlo polako, i reče mu:
— Slušaj, dragi Bobe, ja ću pokušati. Mirišeš mi, istina, vrlo
neprijatno, ali moja čovečnost će to podneti. No samo pod uslovom
da me se ne dotičeš!
— Maser Bob neće prići masa-Franku! uveravao ga je ovaj.
— Onda dobro! Ali ni tvoje haljine ne smeju se dotaći mojih,
inače ćemo zaudarati obojica, a ja želim da to časno pravo
prepustim isključivo tebi.
— Masa Frank samo doći! Maser Bob sasvim dobro paziti!
Stvarno se moglo nazvati junaštvom svoje vrste to što se mali
Saksonac rešio da priđe crncu. bovu odelu, koje je već bilo
poškropljeno tečno-Ako se samo malo bude dotakao nekog mesta
na Bošću, snaći će ga sudbina prognanika, sem ako se pretpostavi
da će se zauvek lišiti svoga odela.
163
 Što je bliže prilazio, sve jače je i neprijatnije osećao miris, koji
ga je skoro gušio. Ali je hrabro izdržao.
— Ho, pruži mi ruku! naredi on Bobu. Da ti priđem sasvim
blizu, to ipak ne smem.
Bob posluša i Saksonac uhvati jednom rukom donju a drugom
gornju vilicu životinje, da bi oslobodio crnca. Uspeo je samo
upinjući se iz petnih žila. Morao je naprosto slomiti čeljust
skankovu; i zatim je brzo odskočio unatrag. Bilo mu se zavrtelo u
glavi, tako je odvratno zaudaralo.
Bob je bio vrlo zadovoljan što se najzad oslobodio bede. Ruka
mu je istina krvarila, ali on je odmah prestao da obraća pažnju na
nju, pa je povikao:
— Tako, sada maser Bob pokazao kako on hrabar. Da li sada
verovati svi beli i crveni maser da se crni crnac ne plašiti?
Dok je govorio ove reči, išao je prema svojim drugovima. Ali
Old Šeterhend odjednom podiže pušku, okrenu je Bobu u grudi i
glasno zapovedi:
— Stoj, inače ću te ustreliti!
— O, nebesa! Zašto ustreliti siromašni dobri maser Bob?
— Zato što ćeš na nas preneti smrad ako nas se dotakneš. Brzo
beži dalje, tamo dole na vodu, što dalje možeš, i baci sa sebe sve
svoje odelo.
— Odelo baciti? Maser Bob baciti svoja lepa kalik-košulja, i
čakšire, i prsluk?
— Sve, sve! I onda ćeš se vratiti i sešćeš tamo u jezero, tako da
ti voda dođe do vrata. Dakle, brzo! Što više oklevaš, duže će ostati
taj smrad na tebi.
— Kakva nesreća! Moje lepo odelo! Maser Bob njega oprati i
onda više ne mirisati!
— Ne, maser Bob će mene poslušati, inače ću ga ustreliti kao
ništa. Dakle — jedan, dva i tri... ! I sa uzdignutom puškom pođe
prema Bobu.

164
 — Ne, ne! zajauka ovaj. Ne ustreliti! Maser Bob odmah trčati,
brzo, vrlo brzo!
I iščeznu što je brže mogao u mrklu noć. Razume se samo po
sebi da pretnja Olda Šeterhenda nije shvaćena ozbiljno; ali ona je
bila najbolji način da se Bob prisili na brzu poslušnost. On se brzo
vratio i morao je da sedne u vodu jezerceta, da se pere u
beskonačnost. Umesto sapuna, uzeo je jednu gustu mešavinu
medveđe masti i drvenog pepela, koga je pri vatri uvek bilo
dovoljno.
— To velika šteta za mast od medved! žalio se Bob. Maser Bob
moći namazati kosa sa ta mast i napraviti sebi mnogo lepi uvojak.
Maser Bob biti fini ringletmen, jer on moći plesti uvojak, tako
dugačak, tako vrlo dugačak!
— Peri se samo! nasmeja se Džemi. Misli na naše noseve, a ne
na svoju lepotu!
Dobri Bob je još uvek širio od sebe strahovit miris, iako je već
bio zbacio odelo i sedeo sada u vodi.
— Ali, zapita on, kako dugo maser Bob morati sedeti ovde i
prati?
— Dok god smo ovde, što će reći do sutra izjutra.
— To maser Bob ne moći izdržati!
— Moraćeš da izdržiš! Drugo je pitanje da li će to moći izdržati
i preostale pastrmke. Ja ne znam imaju li ribe čulo mirisa, ali ako
ga imaju, onda ih poseta koju im sada činiš neće mnogo obradovati.
— A kad maser Bob moći doneti svoje odelo da ga oprati ovde?
— Nikada. Ono ima ostati tamo gde je, jer se više ne može
upotrebiti.
— Pa šta onda obući siromah maser Bob?
— Da, to baš nije najzgodnije! Nemamo ništa što bi moglo
zameniti tvoje odelo. Nego, ti ćeš se morati uviti u kožu onog
grizlija što ga je Martin danas ulovio. Možda ćemo naći tamo
između Stenovitih Planina neko preostalo stovarište kakvog
prastarog krojača, u kome ćeš se moći snabdeti čarapama i
ogrtačem. Dotle ćeš ti u našoj četi biti zaštitnica, jer nam, barem za
165
prvih osam dana, nećeš smeti blizu prilaziti. Dakle, peri se samo
marljivo, peri! Jer što se više trljaš, pre će iščeznuti smrad.
I Bob s trljao što je mogao jače. Samo mu je glava virila iz vode,
i bilo je odista zabavno gledati ga kakve grimase pravi.

166
 IX
BEZIMENI

Ostali su se, međutim, vratili logorskoj vatri. Onako

tragikomično završena pustolovina postala je ubrzo, sasvim
prirodno, predmetom razgovora. Zatim je zamoljen Dugački Dejvi
da i on ispriča neki od svojih doživljaja. On se toj molbi odazvao i
ispričao je svoj susret sa traperom Džegl-Fredom36, koji je bio
poznat kao majstor u gađanju. Pošto je opisao nekoliko majstorija
toga čoveka, dodao je:
— Ali ima još takvih strelaca. Ja poznajem dvojicu koje niko ne
može da prevaziđe, i to su vam Vinetu i Old Šeterhend. Molim vas,
ser, hoćete li nam ispričati neku vašu pustolovinu?
Ove poslednje reči bile su upućene Oldu Šeterhendu. Ovaj nije
odgovorio odmah. Duboko je uzdahnuo, kao da je hteo da čulom
mirisa ispita nešto čega je bilo u vazduhu.
— Da, onaj klipan tamo u vodi još dobro zaudara, reče Džemi.
— Ah, nisam ja udahnuo zbog njega, odgovori Old Šeterhend,
bacivši ispitivački pogled prema svome konju, koji je bio prestao
da pase i počeo, i on, da ispitivački onjuškuje vazduh.
— Onda mirišete nešto drugo? zapita ga Dejvi.
— Ne! Onda se poluglasno obrati Vinetuu: Teši-ini! (“Pazi”).
Kako ostali nisu razumeli jezik Apača, nisu znali šta mu je
rekao. Vinetu je klimnuo glavom, mašio se za pušku i prineo je
sasvim blizu uza se.
Old Šeterhendov koš okretao je glavu prema vatri i frkao; oči
su mu svetlucale.
— Iš-hoš-ni! viknu Old Šeterhend svojoj životinji, i ona se
odmah spusti u travu, ne dajući više od sebe nikakve znake
uznemirenosti.

36
Mađioničar Fred. (Prim. prev.)
167
 Pošto je sada i Old Šeterhend privukao svoju kratku pušku
sasvim uza se, Džemi ga uznemireno upita.
— Šta vam je, ser? Vaš konj kao da za nečim njuška?
— Miriše Bobov zadah, umirivao je upitani.
— Ali vas dvojica se laćate oružja!
— Zato što hoću da razgovaram sa vama o gađanju iz boka. Vi
ste za takvo gađanje sigurno već čuli?
— Prirodno!
Ali Frank reče, na svom saksonskom narečju, iako se razgovor
vodio na engleskom:
— Slušajte, master Šeterhend, vi ste se ovde sigurno rđavo
izrazili!
— Kako TO?
— Ne kaže ce gađanje iz boka, nego krstobolja. Ko nju dobije,
taj ide sav zgrbljen i kljakav, jer mu se ona uvuče žalosno u krsta i
bokove; ipak je izraz gađanje iz boka, ortografsko-medicinski,
sasvim pogrešan.
Old Šeterhend nije dao da se primeti kako je on, dok je Frank
pričao kao i Vinetu razgledao oštrim pogledom ivicu šume, koja je
ležala sa druge strane potoka i jezera, i granje koje je ispreturao po
njoj snažan vihor. On je svoj šešir bio navukao na čelo tako duboko
da su mu oči bile u debeloj senci, pa se nije moglo videti u kome
pravcu i na koji predmet upravljene. Odgovorio je sasvim
prostodušno:
— Molim, dragi moj Frank, znam ja šta je to krstobolja. Ali se
ovde radi o nečem drugom.
— A tako! Pa o čemu to?
— O gađanju iz boka, kao što rekoh. Mislim na pucanje pri
kome se puška ne drži kao što je uobičajeno, nego se podigne samo
do boka.
— Pa tako se ne može gađati!

168
 — Stvarno je vrlo teško naviknuti se na to, i ima dobrih
zapadnjaka koji nikada ne promaše cilj, ali kad gađaju iz boka ili s
kolena, onda redovno promaše.
— Pa zašto je onda izmišljeno gađanje iz boka? Mnogo je bolje
gađati na uobičajeni način, na koji je čovek siguran da će pogoditi
cilj.
— Nije! Ima situacija u kojima bi se bez pomenute veštine
sigurno izgubila glava. Gađanje iz boka preduzima se jednostavno
onda kad neko sedi ili leži na zemlji i želi da njegov neprijatelj
uopšte ne primeti da on ima nameru da puca. Zamislite samo, u
našoj blizini se nalaze neprijateljski Indijanci, koji imaju nameru
da nas napadnu. Oni pošalju svoje izviđače, koji se prišunjaju da
saznaju koliko smo mi jaki, da li naše logorište odgovara njihovim
potrebama i da li smo izgubili iz vida nužnu opreznost. Ti izviđači
došunjaju se na rukama i nogama.
— Pa njih moraju primetiti i otkriti naši stražari! dobaci Frank.
— To nije tako sigurno kao što vi mislite. Ja sam se, na primer,
došunjao do šatora Oihtka-petaja, iako je on bio postavio stražu, i
uprkos tome što je tle bilo obraslo travom. A ovde, eto, imamo
unaokolo drveće koje neobično olakšava prikradanje. No, dalje!
Izviđači su se prikrali pored naših stražara. Oni leže na ivici šume,
iza ili između granja koje je nagomilao vihor, i posmatraju nas.
Uspeju li oni da se vrate svojima, mi smo izgubljeni; nas će napasti
kad se ne nadamo, i uništiće nas. Najbolja je protivmera, učiniti
izviđače neškodljivima...
— Dakle, pobiti ih?
— Da! Ja sam protiv svakog prolivanja krvi koje se može izbeći;
ali u jednom ovakvom slučaju bilo bi pravo samoubistvo hteti
protivnika štedeti. Čovek ga mora kuglom u čelo.
— Tkiakan (“blizu su”), šapnu poglavica Apača.
— Teši-ši-ki (“vidim ih”), odgovori Old Šeterhend.
— Naki (“dvojica!”)
— Ha-oh (“da!”)

169
 — Ši-ncage, ni-akaja; tajasi (“uzmi ti ovoga, a ja ću onoga; u
čelo”!) Pri tome Apač prebaci ruku sa leve na desnu stranu.
— Pa kažite nam, ser, kakve vi to tajne imate između sebe?
upita Dugački Dejvi.
— Ništa naročito! Kazao sam poglavici, na jeziku Apača, da
treba da mi pomogne da vam objasnim šta je to gađanje iz boka.
— Pa ja to već znam. Samo mi nikada nije uspelo, iako sam
mnogo vežbao. I da se vratimo na vaše pređašnje reči, morali bismo
videti izviđače pre nego što bismo mogli da ih postreljamo.
— Prirodno.
— Tamo, u mraku čestara?
— Da!
— Ali, oni će se čuvati da ne iziđu tako daleko da se mogu videti!
— Hm! Možda ih ja ipak vidim!
— Sto mu gromova! Pa ja sam stvarno čuo da ima zapadnjaka
koji mogu da otkriju oči neprijatelja koji se šunja u mrkloj noći...
naš Debeli Džemi, na primer, tvrdi da i on to može; ali nikada nije
imao prilike da mi to dokaže.
— Pa, što se toga tiče, može se sasvim neočekivano ukazati
prilika da vam to i dokažem.
— Radovao bih se veoma! Do sada sam mislio da je to
nemogućno.
Šeterhend je ponovo posmatrao ivicu šume a zatim je
zadovoljno pogledao preda se i odgovorio:
— Jeste li možda kadgod, noću na moru, videli kako se sijaju oči
morskog psa?
— Nisam!
— E, te oči se vide sasvim jasno. One imaju nekakav sjaj koji
fosforescira. Svako drugo oko, pa i čovečje, poseduje taj isti sjaj,
samo ne iste jačine. I ukoliko oko noću čini veći napor da nešto vidi,
utoliko ga je lakše primetiti, uprkos tmini. Ako bi se, na primer,
sada, tamo u grmu, nalazio izviđač i posmatrao nas, ja bih video
njegove oči, a isto tako i Vinetu.
170
 — Bilo bi čvrsto! reče Dejvi. Šta ti veliš, stari moj Džemi?
— Ja mislim da ni ja nisam slep, odgovori upitani. Mi smo ovde,
srećom, sigurni od takve jedne posete. U svakom slučaju, malo je
tugaljivo doći u položaj kada je čoveku preko potrebno da zna
dobro gađati iz boka. Zar ne, ser?
— Da, klimnu Old Šeterhend. Gledajte ovamo, master Frank!
Dakle, pretpostavimo, tamo se nalazi jedan neprijateljski izviđač,
čije oči ja vidim kako se svetlucaju između lišća. Ja moram da ga
ubijem, inače dovodim u opasnost svoj sopstveni život. Ali ako
pušku prinesem licu, on će videti da hoću da gađam, i smesta će se
povući. Možda je čak i nanišanio na mene, i okinuće svoj hitac pre
negoli ja svoj. To ja treba da sprečim, i to baš gađanjem iz boka. Pri
tome valja sedeti mirno i na oko spokojno, kao što sedim ja sada.
Mašiti se za pušku i podići je polako, kao da se hoće nešto da vidi
na njoj ili samo da se zabavi njome. Glava se ima oboriti zemlji, kao
što sam je oborio ja sada, kao da se gleda ustranu, a oko mora ostati
u senci oboda od šešira i netremice gledati u cilj, baš ovako kao ja i
Vinetu sada.
Što je objašnjavao rečima, to je i činio u isto vreme, a i Apač
zajedno sa njim.
— Desnom rukom se čvrsto pritisne kundak uz bok i cev uz
koleno, a leva se prebaci udesno i postavi iznad zatvarača na pušci,
tako da puška stoji sasvim sigurno; zatim se kažiprst desne ruke
stavi na okidač, cev se namesti tako da kuršum iz nje ima da pogodi
izviđača iznad očiju, a to će reći u čelo, što sve skupa treba naučiti,
i najzad se okine — bum!
Njegova puška planu, a u istom trenutku zaori se prasak i iz
Apačeve puške. Obojica brzo poskakaše sa zemlje. Vinetu odbaci
pušku i istrže nož iza pojasa, pa brzo kao panter odjuri preko
potoka u čestu.
— Uvaj kunun! Uvaj pa-ave! Uvaj umpare! (“Gasi vatru! Ne miči
se! Ne govori!”) povika Old Šeterhend na juta-dijalektu Šošonaca.
U isto vreme, nogom koja je bila obuvena u čizmu, on stera u jezero
ostatke vatre pored koje je sedeo. Zatim potrča za Apačem.

171
 Šošoni su bili poskakali sa svojih mesta podjednako kao i belci,
čim su čuli prasak dveju pušaka. Prisebni crveni ratnici, čim čuše
poziv Olda Šeterhenda, poslušaše smesta njegovo naređenje i
pobacaše vatru u vodu. U tren oka zavlada duboka tmina, iako je
od hitaca jedva prošlo četiri ili pet sekundi.
I naređenje da ćute, svi su odmah poslušali, sem jednoga,
naime Boba, koji je sedeo u vodi, i oko čije su glave padali ugarci i
cvrčeći se gasili u jezeru.
— Gospode, gospode! vikao je on. Ko to tamo pucati? Zašto
bacati vatra na siromašna maser Bob? Zar maser Bob morati
izgoreti i udaviti? Skuvati kao pastrmka? Zašto biti mrak? Oh, oh,
maser Bob ne videti nikoga više!
— Ćuti, budalo! izdra se na njega Džemi.
— Zašto maser Bob morati ćutati? Zašto sada ne...
— Mir! Inače ćeš poginuti! Tu su neprijatelji!
Od toga trenutka više se nije mogao čuti glas maser Boba. On
je sedeo u vodi nepomično, da svoje dragoceno prisustvo ne bi
odao neprijatelju. Unaokolo je vladala tišina. Samo se s vremena na
vreme čuo topot kopita i rzaše jednog konja. Neočekivano izbačeni
iz svoga osećanja sigurnosti, ljudi su se tesno zbili jedni uz druge.
Indijanci nisu ništa govorili, a belci su šaputali jedni drugima neka
nečujna opažanja.
Uto se glasno zaori glas Olda Šeterhenda;
— Naložite opet jednu vatru! Ali ostanite malo podalje, da se ne
vidite.
Džemi i Dejvi se sagnuše na kolena, da izvrše ovu zapovest, pa
se zatim opet brzo povukoše u mrak.
U svetlosti vatre videli su se Vinetu i Old Šeterhend, koji su se
vraćali, svaki sa po jednom puškom u ruci i po jednim Indijancem
na ramenu. Ostali su hteli da se okupe oko njih ali im Old
Šeterhend reče:
— Sada nemamo vremena za objašnjavanje.

172
 Oba
173
 ova leša svezaćemo za rezervne konje i odmah ćemo poći dalje.
Samo su njih dvojica bili ovde u logoru, ali niko ne može znati
koliko ih ima iza njih. Dakle, brzo!
Oba leša imala su po jednu okruglu rupu na čelu i na zatiljku:
kuršumi su im bili prošli kroz glavu tačno onako kako je Vinetu bio
rekao Oldu Šeterhendu: “Tajasi — u čelo!”
I ostali su bili odlični strelci, ali ovakva neverovatna sigurnost
pogotka zaprepašćivala ih je u najvećoj meri, i Šošoni su se
došaptavali krišom i sujeverno pogledali u dvojicu slavnih ljudi.
Polazak je bio pripremljen brzo i u tišini. Vatra je ponovo
ugašena; zatim su se Vinetu i Šeterhend stavili na čelo povorke i
počelo je noćno jahanje. Kuda se išlo, to niko nije pitao. Svi su se
oslanjali na dvojicu vođa. Dolina je ubrzo postala tako uska da su
morali jahati jedan za drugim. Ta okolnost, i nužna opreznost, nisu
dopuštali da se započne razgovor.
Razume se samo po sebi da Boba nisu ostavili u vodi. On je
sedeo bez odela na jednom kljusetu i morao je da jaše na kraju
povorke, jer su na njemu još uvek bili živi tragovi smrdljive
zaostavštine koju je od tvora primio u nasleđe. Bio je dobio od
Dugačkog Dejvija njegovo staro, poderano santiljo-ćebe, koje je
ovaj upotrebljavao kao sedlo, i uvio se sa njim oko kukova, kao što
se ostrvljani severnih jezera uvijaju keceljama.
I tako su išli satima, što je bilo mogućno tiše i što je bilo
mogućno brže, najpre kroz jednu usku dolinu, zatim uz širok,
ogoleo planinski obronak, pa posle opet nizbrdo, kroz neku vrlo
vijugavu usku preriju; i kad je dan najzad počeo da sviće, pred
jahačima se ukaza jedan strmenit prolaz, između visokih, tamnih,
šumom obraslih planina. I tu, na samom početku strmenitog puta,
zastadoše dvojica vođa i sjahaše sa svojih konja. Ostali sledovahu
njihovom primeru.
Oba leša skinuta su sa konja i položena na zemlju. Šošoni su
stajali unaokolo u širokom krugu. Oni su znali da sada treba da
počne istraživanje, sa teškoćama koje su njima bile vrlo dobro

174
poznate. Najpre je imao da počne razgovor između poglavica;
ostali su morali da čekaju da li će biti pozvani na savetovanje ili ne.
Pokojnici su bili odeveni, na indijanski način, pola u vunu pola
u kožu. Nikako nisu bili stariji od dvadeset godina.
— Mislio sam da je tako, reče Old Šeterhend. Samo neiskusni
ratnici, kad se prikradaju neprijateljskom logoru, otvaraju oči tako
široko da se njihova svetlost može lako primetiti. Prepreden
izviđač prikriće oko ispod kapka i trepavica. I onda nijednom od
nas neće biti lako susresti se sa njim pogledom. Ali kome plemenu
pripadaju ovi mladići?
Ovo pitanje bilo je upućeno Džemiju.
— Hm! promrmlja on. Da ne mislite možda, ser, da me vaše
pitanje zbunjuje?
— Mislim, jer u ovom trenutku ni ja ne bih mogao odgovoriti
na njega. Nalaze se u ratnom pohodu; to je sigurno, jer su ratne
boje na njihovim licima, iako prilično izbrisane, još uvek tu. Crno i
crveno! Boje Ogalala. Ali ne bih rekao da su pripadnici plemena
Sijuksa. Po odelu im se ne može ništa razabrati. Da im pretražimo
džepove!
Bili su potpuno prazni. Uprkos najbrižljivijem traženju, nije se
mogla naći u njima ni najmanja sitnica. Kod svakog leša bila je
sinoć po jedna puška. I te su puške pregledane. Bile su pune, ali na
njima nije bilo ničega po čemu bi se moglo zaključiti kome su
plemenu pripadali pobijeni.
— Možda su za nas bili sasvim bezopasni, primeti Dugački
Dejvi. Oni su sasvim slučajno dospeli u kraj u kome smo mi
logorovali i morali su nas uhoditi radi svoje sopstvene sigurnosti.
Old Šeterhend zavrte glavom i odgovori:
— Mesto na kome smo mi logorovali takvo je da se do njega ne
može doći slučajno. Ovi ljudi ovde išli su za našim tragom.
— To još uvek ništa ne znači!
— Ne znači, ali su vrlo oprezno odbacili od sebe sve po čemu bi
se moglo zaključiti kome plemenu pripadaju. A to je sumnjivo! Oni
su imali puške, ali nisu imali baruta ni olova. A to je još sumnjivije,
175
jer tako se ne udaljuje nijedan Indijanac od svoje grupe. Oni
bezuslovno pripadaju nekoj četi koja ih je poslala napred kao
izviđače.
— Hm! Možda čak nisu imali ni konje.
— Nisu? Pogledajte samo malo kožne čakšire jednoga od njih.
Zar im nogavice nisu malo izlizane na unutrašnjoj strani? Od čega
to može biti, ako ne od jahanja?
— Možda od ranije.
Old Šeterhend kleknu i prinese nos čakširama. Zatim reče,
ustajući ponovo:
— Omirišite ove čakšire! Konjski miris se ne oseća; no pošto on
u pustinji brzo iščezava, mora da su ova dvojica crvenih juče još
sedeli na konjima.
Tada pristupi Vokadej i reče:
— Slavni ljudi će dopustiti Vokadeju da kaže jednu reč, iako je
on još mlad i neiskusan!
— Govori kad hoćeš, klimnu mu Old Šeterhend blagonaklono
glavom.
— Vokadej, istina, ne poznaje ove crvene ratnike, ali on poznaje
lovačku košulju jednoga od njih.
On se sagnu, podiže porub na lovačkoj košulji, i pokaza na
jedno parče koje se nalazilo unutra i izjavi:
— Vokadej je u nju urezao svoj totem (znak) jer je trebalo da
ona šemu pripadne.
— Ax! To je malo čudnovat slučaj. Možda ćemo sada saznati
nešto više.
— Vokadej ne može reći ništa pouzdano, ali on naslućuje da ova
dva mlada ratnika pripadaju plemenu Upsaroka (Vraninih
Indijanaca).
— Na osnovu čega to naslućuje moj mladi brat? upita Old
Šeterhend.
— Vokadej je bio prisutan kad je nekoliko Sijuksa-Ogalala
pokralo Upsaroke. Mi smo dolazili od dugačke planine, koju
176
belokošci nazivaju Lisičjim Leđima, i išli smo preko severnog
rukavca Kejen Reke, tamo gde se ona probija između Trostruke i
Injankara Planine. Dok smo mi jahali između planine i reke,
skrenuli smo pored ugla jedne kuće i ugledali deset i osam crvenih
ljudi gde se kupaju u vodi. Ogalale su održali jedno kratko
savetovanje. Oni što su se kupali bili su Upsaroke, dakle
neprijatelji. Bilo je rešeno da im se nanese najveća sramota kakva
može da snađe jednog crvenog ratnika...
— Do sto đavola! uzviknu Old Šeterhend. Ta niste im valjda
hteli ukrasti njihovu najveću svetinju, njihovu mađijsku kesu?
— Moj beli brat je pogodio. Sijuksi-Ogalale su jahali ispod
drveća do mesta na kome su konji Upsaroka brstili jedan grm. Tu
je ležalo i odelo Upsaroka, zajedno sa oružjem. Tu je bila i njihova
velika mađija. Ogalale su sjahali i prišunjali se, i — ukrali su
Upsarokama njihovu veliku mađiju.
-— Zar oni što su se kupali nisu postavili nikakvu stražu?
— Nisu. Oni nisu mogli pretpostaviti da jedna četa
neprijateljskih Ogalala može dospeti čak tamo gde su pasli njihovi
konji. Sijuksi pokradoše konje i mađije, i najveći deo odela i oružja
Vraninih Indijanaca. Pa opet pojahaše svoje konje i odmagliše u
galopu. Kad je plen deljen, Vokadeju je pripala ova lovačka košulja.
Ali on nije hteo da bude kradljivac, pa je urezao u nju svoj totem i
krišom je bacio.
— Kad je to bilo?
— Dva dana pre nego što će Ogalale mene poslati da izviđam
šošonske ratnike.
— Tako su se Upsaroke, što su brže mogli, snabdeli novim
konjima, odelima i oružjem, i pošli u poteru za lopovima. Tako su
našli i ovu odbačenu lovačku košulju, koju je opet obukao njen
punopravni sopstvenik. Nema veće sramote za jednog Indijanca
nego kad mu neko ukrade njegovu svetinju. On tada ne sme da se
pojavljuje pred svojima, pre nego što je ne povrati, ili bar ne
ukrade neku drugu na nekom drugom mestu i ne ubije tako njenog
sopstvenika. Indijanac koji ide za tim da naknadi svoju izgubljenu

177
mađijsku kesu, postaje skoro ludački smeo. Njemu je sasvim
svejedno da li će ubiti prijatelja ili neprijatelja; zato sam ja duboko
ubeđen da smo mi sinoć izbegli jednu retku opasnost. Šta bi bilo,
dobri Džemi, da smo morali da se oslonimo na vaše oči?
— Hm! odgovori debeljko, zavuče ruku pod šešir i zbunjeno se
počeše. U tom slučaju ležali bismo negde u savršenom miru, ali bez
kože na lobanji i bez života. I ja sam u stanju da razaberem oko u
noći, ali sam juče bio tako ubeđen da se u blizini ne nalazi nikakvo
neprijateljsko biće da o tome nisam vodio nikakve brige. Vi, dakle,
mislite da Upsaroke idu za nama?
— U svakom slučaju. Sada tek s razlogom, jer smo ubili dvojicu
njihovih ljudi.
— To znači da večeras treba da budemo spremni da dočekamo
neki prepad.
— Sa tim moramo računati, odvrati Old Šeterhend. Šta kaže na
to moj crveni brat? Jesu li Upsaroke sada neprijatelji Šošona? Ove
reči bile su upućene Oihtka-petaju.
— Nisu. Oni su neprijatelji Sijuksa-Ogalala, koji su i naši
neprijatelji. Mi nismo iskopali ratnu sekiru zbog njih; ali ratnik koji
traži veliku mađiju, neprijatelj je svima ljudima. Njega čovek mora
da se čuva kao divlje zveri. Naša bela braća neka budu pametna i
neka se postaraju za našu sigurnost!
Sada Old Šeterhend baci jedan upitan pogled na Vinetua, koji
do tada nije bio izustio nijedne reči. Bilo je pravo čudo kako su se
ova dva čoveka razumevala. Iako Old Šeterhend nije ništa kazao,
Vinetu je odgonetnuo njegove misli, jer je odgovorio:
— Moj brat namerava ono što treba.
— Da zaobiđemo malo unatrag?
— Da. Vinetu se slaže.
— To me veseli. U tom slučaju mi nismo napadnuti, nego
napadači. Ako se ne varam, u tom slučaju smo za dva sata na
jednome mestu koje je izvanredno zgodno za izvođenje moga
plana.

178
 — Onda nećemo ovde trošiti vreme uzalud, reče Dejvi. Ali šta
da počnemo sa ovim leševima?
— Koža sa lobanje obojice ovih ratnika pripada Oldu
Šeterhendu i poglavici Apača, koji su ih i pobili, odgovori Oihtka-
petaj.
— Ja sam hrišćanin. Ja ne skidam kožu sa lobanje, reče prvi od
njih dvojice.
I Vinetu odgovori pokretom ruke koji je značio odbijanje:
— Poglavici nisu potrebne kože sa lobanja ovih dečaka, da bi
proslavio svoje ime. Ovi pokojnici su dovoljno nesrećni već i zbog
toga što su otišli u večita lovišta bez svoje svetinje. Ne treba im
uzimati još i dušu time što bi im se uzeo uvojak od kože na lobanji.
Neka počivaju pod stenama, sa svojim puškama, jer su umrli kao
ratnici koji su imali hrabrosti da se približe logoru svojih
neprijatelja.
— Ovo vođa Šošona nije očekivao. On upita, sa očevidnim
čuđenjem:
— Zar moja braća hoće da prirede pogreb onima koji su hteli da
im uzmu život?
— Da, odgovori Old Šeterhend. Daćemo im njihove puške u
ruke, postavićemo ih da sede, licima okrenutim prema kraju svetih
kamenoloma, a zatim ćemo staviti kamenje preko njih. Tako se
poštuju ratnici. Ako naiđu njihova braća, u poteri za nama, uvideće
da mi nismo njihovi neprijatelji, već prijatelji; pokaži da si i ti
plemenit vojnik i naredi svojim ljudima da donesu kamenja, od
koga ćemo napraviti mogile!
Moć shvatanja Šošona nije bila tolika da bi mogli da uđu u
shvatanja dvojice ljudi, ali su oni od njih imali takav strah da nisu
smeli da se ne pokore njihovoj izričitoj želji.
Obojica poginulih posađeni su u sedeći položaj, jedan desno, a
drugi levo od ulaza u klanac, licem okrenuti prema severoistoku.
U ruke su im stavljene njihove puške, i zatim su pokriveni
kamenjem. Kad je ovaj posao završen, krenuli su dalje. No, pre
toga, Vinetu je rekao Oldu Šeterhendu:
179
 — Poglavica Apača ostaće ovde da posmatra dolazak Upsaroka.
Mladi sin Lovca na medvede ostaće sa njim.
Ovo je bila naročita počast za Martina Baumana, koja ga je
ispunila prijatnom gordošću.
Njih dvojica ostadoše, dakle, a ostali produžiše da jašu pod
vođstvom Olda Šeterhenda.
Sada, kad je bio dan, jahaše je išlo znatno brže nego prošle noći.
Ponegde ravan, ali većinom strm, klanac je vodio daleko među
dugačke bregove. Posle dva sata, dakle tačno posle onoliko
vremena koliko je bilo predviđeno, sastali su se bregovi u jedan
kanjon, uzan, visok, i skoro sasvim strmo usečen. Prolaz je sada bio
samo toliko širok da su u njemu mogli naći mesta, jedan pored
drugoga, svega tri konjanika. Bilo je sasvim nemogućno pešice, a
pogotovo na konju, uspeti se uza strane, Grmlja, iza koga su se
mogli sakriti, bilo je unaokolo, a ipak je tle bilo dovoljno krševito
da na njemu nisu ostajali tragovi. Tu zastade Old Šeterhend. On
pokaza rukom na kanjon, koji je ležao ispred njih, prav kao strela,
i reče:
— Ako naiđu Upsaroke, mi ćemo ih pustiti da uđu u ovaj
kanjon. Polovina nas ostaće ovde, sakrivena, pod vođstvo Oihtka-
petaja i Vinetua, i čim opali moja puška, upašće u klanac
neprijatelju iza leđa. Druga polovina smestiće se, zajedno sa
mnom, na izlazu iz klanca. Na taj način neprijatelj će biti potpuno
opkoljen i imaće samo da bira, ili da bude bedno pobijen, ili da se
dragovoljno preda.
— Upsaroke bi zaslužili da budu pobijeni motkama, kada bi bili
tako glupi pa ušli u takvu jednu klopku, reče Debeli Džemi.
— Oni, naravno, neće odmah ući unutra, odgovori Old
Šeterhend. Oni će stati ovde i dogovaraće se. I sada je za nas
najvažnije to da ništa ne skrene njihovu pažnju na prisutnost naših
ratnika. Ovi će se zato ovde tako sakriti da ih neprijatelji ne mogu
nikako primetiti. “Hrabri Bivo” je prepreden ratnik. On će izdavati
naređenja. I kada docnije stigne Vinetu, koji takođe mora da bude

180
sa nama, ta dva čoveka, na koja se ja mogu mirne duše osloniti,
vodiće glavnu reč.
Ovo je laskalo poglavici Šošona. Moglo se očekivati da će se on
mnogo truditi da opravda poverenje koje se u njega polagalo. On
izostade sa tridesetoricom svojih ljudi, a Old Šeterhend odjaha
kroz kanjon sa ostalima. Kanjon je bio tako kratak da se izlaz iz
njega lepo video sa samog ulaza. Tamo gde se ponovo naglo širio u
prostrani klanac, tle se sastojalo od crnice, iz koje se k nebu
izdizalo ogromno drveće. Između toga drveća ležalo je mnogo
razbijenog kamenja.
Ako su ljudi očekivali da će Old Šeterhend ovde odmah stati,
grdno su se varali. On je, naprotiv, jahao dalje, i pri tome pustio
svoga konja da poigrava, kako bi ostavio iza sebe jasan, upadljiv
trag.
— Ali, ser, reče Debeli Džemi, ja mislim da mi treba da
ostanemo ovde, na izlazu iz klanca!
— Da, to ćemo i uraditi. Ali pođite najpre još malo napred i
postarajte se da ostavite vidljiv trag iza sebe! Stvarno, vi nemate
šta da pitate, master Džemi. Sve što ja činim, razumljivo je samo
po sebi.
On je jahao dalje još dobrih petnaest minuta. Zatim je stao,
okrenuo se prema ostalima i upitao ih:
— Ho, gospodo moja, znate li zašto sam ja izjahao ovoliko
napred?
— Valjda da bi zavarali izviđače? odgovori Džemi.
— Dabome. Upsaroke se neće usuditi u klanac pre nego što ih
izviđači ne uvere da je klisura, koja se nalazi ispred njih, sigurna.
Ja mislim da ti izviđači računaju sa zasedom i da će zato biti krajnje
oprezni. Mi ne damo da se primeti naše prisustvo, ali ne stavljamo
ni njima na put nikakve zapreke, osim ukoliko je to neophodno, i
jednostavno mirno čekamo šta će dalje biti.
— A šta ćemo sad raditi?

181
 — Sad ćemo se vratiti do izlaza iz kanjona, ali, razume se, ne
ovim istim tragom, nego ćemo skrenuti ovuda u šumu. Idite samo
za mnom!
— Strane klanca nisu ovde imale naročito strm nagib, i konji su
mogli uz njih lako da se uspnu. Old Šeterhend potera svoga konja i
pređe dobro parče strmine, a zatim okrenu natrag prema izlazu iz
kanjona. Kad je zaustavio svoga konja, njegova četa nalazila se na
polovini puta uza stranu, baš iznad samoga izlaza iz klanca.
Odozgo se moglo sići i na konju, za nekoliko trenutaka, i zaposesti
izlaz.
Konjanici sjahaše i svezaše konje za drveće. Oni sami posedaše
u meku mahovinu.
— Da li ćemo morati dugo čekati? upita Džemi.
— Možemo to prilično tačno izračunati, odgovori vođa.
Upsaroke će, čim svane dan, početi da traže svoje izviđače. Dok oni
otkriju šta se dogodilo u logoru, mogu proći i dva sata. Kad stignu
do mesta na kome smo mi podigli one dve humke, otvoriće ih i
pretražiti. Ako uzmemo da će im za to, i za savetovanje koje će
posle toga sigurno održati, treba jedan sat, onda imamo u svemu
tri sata. Nama je od logora dovde trebalo pet sati. Ako neprijatelji
jašu isto tako brzo kao i mi, oni će biti ovde osam časova posle
svanuća. Imamo, prema tome, još oko pet sati vremena.
— Avaj! Šta ćemo da počnemo sa tom malom večnošću?
— Za to ne treba da se brinete! odgovori Hobl-Frank.
Razgovaraćemo malo o umetnosti i o nauci. To obrazuje razum,
oplemenjuje srce, ukroćuje ćud i daje karakteru onu čvrstinu koja
je neophodna svakome koji ne želi da ga u vihoru života zahvati
svaki vetar koji naiđe. Ne dam ja na umetnost ni na nauku. One su
moj svagdanji hleb, moj početak i moj kraj, moje... brrr! Kakav je
ovo ovde odvratan smrad? zaudara mnogo gore od uginule mrcine
koja nije dobro zakopana! Ili... hm!
On se obazre oko sebe i ugleda Boba, naslonjen na drvo pod
kojim je sedeo Saksonac.

182
 — Hoćeš li odmah da se gubiš, grom te spalio! povika on na
njega. Kako smeš da se naslanjaš na moje drvo! Misliš valjda da sam
ja svoj NOS našao na putu? Gubi se! Naši su živci isuviše fini za tebe.
Karanfil, katanac i cvetak nezaboravak, to su stvari koje se meni
sviđaju. A skank ne bih preporučio ni najfinijoj dami čak ni u
smelling botlley!
— Maser Bob dobro mirisati, vrlo dobro! branio se ovaj. Maser
Bob ne smrditi. Maser Bob se biti prati u voda, sa pepeo i mast od
medved. Maser Bob biti jedan fin, otmen džetlmen!
— Šta? Ti hoćeš da budeš čovek višeg, mirišljavog roda! I zgrabi
pušku, okrenu je na Boba i pripreti mu: Ako se odmah ne izgubiš,
sasuću ti oba kuršuma pet puta u telo!
— Gospode Bože, Gospode Bože! Ne pucati, ne pucati! vikao je
ovaj. Maser Bob odmah ići. Maser Bob sesti daleko! On se povuče
što je brže mogao na udaljeno mesto, gde sede duvajući i dureći se.
Mali Saksonac ponovi svoj predlog da se povede razgovor o
umetnosti i nauci, ali mu Old Šeterhend odgovori:
— Ja mislim da mi možemo svoje vreme pametnije iskoristiti.
Mi prošle noći nismo spavali. Zato svi šaku pod glavu, pa pokušajte
malo da prodremate. Ja ću čuvati stražu.
— Vi? A zašto baš vi? I vi ste se isto tako malo kao i mi valjuškali
na rukama m’sje Orfeja.
— Morfej se kaže! popravi ga Džemi.
— Opet mi sa tim dolazite; Zašto mene ne popravlja niko drugi,
već uvek samo vi! Šta hoćete vi samo sa tim svojim Morfejem! Ja
znam vrlo dobro kako on ima da se zove. Pa bio sam član pevačkog
društva koje se zvalo Orfej. Kad bismo se tamo dobro ispevali,
zaspali bismo posle kao jaganjci. Takvo jedno pevačko društvo
najbolji je lek protiv besanih noćnih razmišljanja, i baš zato mora
da se zove Orfej.
— Dobro, Ostavimo to! nasmeja se debeljko i pruži se po
mahovini koliko je dugačak. Više volim da spavam nego da se s
tobom natežem oko takvih učenih stvari.

183
 — Za to vam nedostaje mnogo štošta. Ko nije učen, on ne može
ništa na ovome svetu. Produžite vi samo da spavate; svetska
istorija neće imati od toga nikakve štete.
I kada više nije imao nikoga drugoga koga bi mogao da uverava
o svojoj društvenoj nadmoćnosti, i on se namesti udobno i pokuša
da malo prodrema. Na poziv Olda Šeterhenda, Šošoni se ugledaše
na njega, i konji uskoro polegaše ili umorno opustiše glave.
Old Šeterhend se spusti sa brežuljka, polako prođe kroz klanac
i obazre se po njemu ispitivački. Smeškao se zadovoljno, jer nije
bilo nikakvog traga po kome bi se moglo razabrati gde se nalazi
“Hrabri bivo” sa svojim ljudima; Šošon je, dakle, bio vrlo dobro
shvatio njegov postupak. Sada se opet vratio natrag i seo na jedan
kamen na izlazu iz klanca. Sa glavom naslonjenom na grudi, sedeo
je tako nepomično satima. Na što je mislio slavni lovac? Možda je
dočaravao sebi dane svog nemirnog života, kao kakvu uzbudljivu
panoramu.
Uto se ču udarac kopita jednoga konja. On ustade i osluškivaše
iza ugla stene. Pojavi se Martin Bauman na konju; sad je Šeterhend
mogao da se pokaže.
— Je li i Vinetu tu? upita on.
— Jeste. Oihtka-petaj ga je pozvao, i ostao je kod njega, jer ste
vi tako želeli. I ja moram da se vratim njima.
— Meni je pravo. Izgleda da je Apač prema vama blagonaklono
raspoložen! Videli ste Upsaroke; koliko ih je bilo?
— Šesnaest, i dva suvišna konja, koji sigurno pripadaju dvojici
pokojnika. Oni su jahali kao izviđači prilično daleko ispred ostalih.
Videlo se da su se držali tačno našeg traga.
— Lepo, uskoro će upoznati i one koji su taj trag ostavili za
sobom.
— Mi smo ostali ispod drveća, dobro sakriveni, i pustili ih da se
prilično primaknu. Tada smo potrčali u galopu, da bismo dobro
izmakli. Prethodno smo mogli još da primetimo da se u četi nalazio
jedan neobično velik delija. Izgledalo je da je on vođa, jer je jahao
ispred ostalih za čitavu konjsku dužinu.
184
 — Jeste li mogli da razaberete kako su bili naoružani?
— Svi su imali puške.
— To je dobro. Sada ćete da izručite moju poruku Vinetuu.
Ovde u klancu mogu da stanu uporedo samo tri konja, pa zato
molim Apača da ne računa sa upotrebom konja. Čim se neprijatelj
nađe u klancu, moći će da ga goni brzo i pešice.
— Da ne budu u boljem položaju od nas? Mogu lako da nas
zgaze konjima.
— Ne mogu! Dok Upsaroke mogu da jašu samo trojica na
konjima, mi ćemo moći, ako idemo pešice, da se poređamo po
petorica jedan do drugoga. Izvešćemo to ovako: prvih pet će sesti
jednostavno na zemlju; drugih pet će klečati iza njih. Iza ovih će
stajati treća petorica u sagnutom položaju, a iza ovih opet četvrta
petorica u uspravnom položaju. Tako će moći dvadeset ljudi
sigurno gađati, i jedan drugome neće smetati. Ostali će stajati iza
njih kao rezerva. Na ovaj način će šesnaest Upsaroka, ako se ne
predaju primiti, što spreda što straga, četrdeset metaka, naravno
ne najedanput. Imaće, naime, da puca jedan red za drugim, jer
uvek mogu da budu pogođena samo po tri protivnika. Moramo
računati i sa tim da ćemo imati da pobijemo i konje bez jahača, ako
hoćemo da ne naprave nesreću u našim redovima. Kažite to Apaču
i dodajte da ja želim da pregovaram sa neprijateljem sasvim sam.
Kad misli Vinetu da će oni biti ovde?
— On im ostavlja jedan sat za zadržavanje na grobovima. I dva
sata odavde. Ali pošto smo nas dvojica jahali svega sat i po, to
moramo očekivati da će proći mnogo više od jednog sata pre nego
što oni stignu ovamo.
— I ja tako računam. Ali, ipak moramo biti spremni. Idite sad
natrag!
Martin okrenu svoga konja i odjaha. Old Šeterhend se pope do
drugova, koji su spavali, i probudi ih. On im saopšti svoj plan i
odredi da u prvom redu, u kome se sedi, imaju da budu Dejvi,
Džemi, Frank, Vokadej i jedan od Šošona. I ostalima pokaza njihova
mesta i odvede ih da se sa njima pripremi za prepad koji su imali

185
da izvedu. Bilo je neophodno potrebno da taj prepad bude izveden
koliko brzo toliko i složno. On sam hteo je da se nađe ispred svojih
ljudi, između njih i neprijatelja, kako bi sa ovim mogao da
pregovara. U tu svrhu odsekao je nekoliko dugačkih zelenih
grančica, koje se u celom svetu, čak i kod najdivljijih naroda
upotrebljava kao znak za pregovore.
Pošto je stvar nekoliko puta ponovljena, sve je išlo da ne može
biti bolje. A zatim, kad se uverio da će njegovi ljudi izvršiti svoju
dužnost, on se opet povukao sa njima u sklonište. Sada im je bilo
dugočasnije čekati negoli ranije. Ali najzad su oni koji su dugo
čekali čuli udaraše kopita jednog konja.
— Izgleda da su poslali samo jednog izviđača, da vidi da li je
prolaz bezopasan, reče Džemi.
— To bi bilo vrlo dobro za nas, odgovori Old Šeterhend. Kad bi
bila dvojica, jedan bi otišao natrag i odneo obaveštenje, dok bi
drugi, verovatno, čekao tu dole. Njega bismo mi učinili
neškodljivim a da njegovi to ne bi ni primetili.
Džemi je imao pravo. Bio je svega jedan konjanik, koji je polako
dolazio odozdo iz klanca i bio stao da oprezno pogleda oko sebe.
On nije primetio, ni desno ni levo, ništa po čemu bi zaključio da se
tu nalazi neprijatelj, ali je video onaj pravi trag za koji se Old
Šeterhend onako pametno postarao da ispadne što jasniji. Njega je
to umirilo, ali još uvek ne sasvim, pa je pošao na konju još jedan
priličan deo puta napred.
— Do sto đavola! reče Džemi. Neće valjda jahati do onog mesta
na kome smo mi skrenuli s puta! Onda bi mu bilo jasno da se mi
ovde nalazimo.
— U tom slučaju, taj se neće vratiti svome društvu, reče Old
Šeterhend.
— Pa kako ćete to da izvedete, a da ne napravite larmu?
— Ovim ovde. On pokaza na svoj laso.
— Onda bi zamka morala bezuslovno da ga zahvati posred
vrata i da ga stegne tako da ne može da viče. Ali to je đavolski teška
majstorija. Hoćete li vi to da izvedete, ser?
186
 — Ne brinite se vi ništa. Pružite svih deset prstiju i recite mi
koji želite da uhvatim svojim lasom! Ali odozgo se ne može videti
koliko daleko je odjahao izviđač. Ja moram da siđem dole. Vi budite
mirni, i kad me čujete da tiho zviždim siđite i vi vrlo brzo za mnom!
On skinu laso sa ramena i uplete ga, brzo se spuštajući niz
strminu, u omču spremnu za bacanje. Kad je stigao dole, on vide,
na svoje zadovoljstvo, da se Upsaroka opet vraća natrag, i nađe
upravo dovoljno vremena da se skloni iza jedne velike stene koja
se nalazila u blizini. Čovek projaha pored njega u kasu i iščeze iza
ugla uske klisure.
Old Šeterhend dade ugovoreni znak, i njegovi ljudi siđoše za
njim. Oni mu donesoše obe njegove puške i zelene grančice, koje je
morao da ostavi kod njih, da mu ne bi smetale pri bacanju lasa.
On stiže na ugao i pogleda iza njega. Upsaroka je bio stigao na
kraj klanca i tamo se izgubio. Posle jednog minuta videla se cela
njegova četa, kako u kasu skreće u tesnac. Old Šeterhend je pusti
da uđe do polovine klanca. Tada uze revolver i opali ugovoreni
hitac. Zvuk se odbi mnogostruko o uske, strmenite stene, i stiže
udesetorostručenom snagom do ušiju Apača i njegove čete.
Oni jurnuše u klanac iza leđa Upsarokama, koji ih uopšte nisu
primetili. Ovi su, kad su čuli hitac, odmah pritegli uzde svojim
konjima. Sada su napokon videli kako Old Šeterhend i njegovi ljudi
nadiru napred i stavljaju se u onaj borbeni red koji smo nešto
ranije opisali.
Vođa neprijateljskih Indijanaca bio je, kao što je već Martin
Bauman izvestio, prava herkulska prilika. Sedeo je na konju kao
kakvo ratno božanstvo. Njegove dugačke kožne čakšire imale su na
rubovima pletenice, napravljene od kose neprijatelja koje je pobio.
Od jake kože napravljeni štitovi za noge, koji su mu dopirali od
sedla do uzengija, i bili su ukrašeni prugama od ljudske kože. Na
širokim grudima, preko lovačkog kaputa od jelenske kože, imao je
neku vrstu oklopa, koji se sastojao od kože sa lobanja, poređanih
jedna preko duge kao krljušti.

187
188
 Za pojasom je imao, pored raznih drugih potrebnih predmeta,
veliki lovački nož i ogroman tomahavk, kojim je mogla da vitla
samo pesnica onako atletski građenog čoveka; na glavi je nosio
lobanju kuguara, sa koje su visili dugački debeli kaiši od uvijene
kože. Lice ovoga čoveka bilo je obojeno crnom, crvenom i žutom
bojom; u desnoj ruci nosio je jednu tešku pušketinu, iz koje je
sigurno ispalio priličan broj smrtonosnih hitaca.
Ovaj čovek je odmah razabrao da su puščane cevi koje su bile
uperene na njega nadmoćnije od oružja njegove čete.
— Natrag! povika on stoga, glasom koji je grmeo klancem.
U isto vreme on pritegnu uzde košu i čvrsto ga obuhvati
nogama. Njegovi ljudi učiniše to isto. Ali tada oni ugledaše
Vinetuovu četu, čije su puške bile uperene na njih isto onako kao i
one druge sa kraja klanca.
— Vakon šiča (“rđava mađija!”) uzviknu on prestravljeno. Opet
natrag! Tamo stoji jedan čovek koji ima u ruci znak besednika.
Naše uši će čuti šta on hoće da nam kaže.
On opet okrenu svoje kljuse i odjaha polako prema Oldu
Šeterhendu. Njegovi su išli za njim. Ovu zgodnu situaciju lukavi
Apač nije hteo da ostavi neiskorišćenu. I on pođe za njima i zauze
položaj odmah iza Upsaroka, tako da su se ovi sada našli
pritešnjeni sa obe strane.
Old Šeterhend mu ne pođe ususret nijedan korak. Upsaroka ga
odmeri pogledom u kome nije bilo straha i upita ga:
— Šta traži ovde belokožac? Zašto on staje na put meni i mojim
ratnicima?
Old Šeterhend izdrža pogled mirno i odgovori:
— Šta traži ovde crveni čovek? Zašto on progoni mene i moje
ratnike?
— Zato što su ubili dvojicu naše braće.
— Oni su nama prišli kao neprijatelji, a neprijatelji se moraju
učiniti neškodljivima.
— Otkud ti znaš da smo mi tvoji neprijatelji?

189
 — Jer ste izgubili veliku mađiju.
Div duboko spusti obrve.
— Ko ti je to kazao?
— Ja znam to po tome što oba ratnika koji pogiboše od naših
kuršuma nisu imali pri sebi svojih velikih mađija.
— Dobro si pogodio. Ja nisam više ovaj koji sam bio. Sa velikom
mađijom izgubio sam i svoje ime. Ja se sada zovem Oite-kefavakon.
Pustite nas da prođemo, inače ćemo vas pobiti!
— Predajte se, inače ćete vi biti oni koji će biti pobijeni!
Pogledaj ispred sebe i iza sebe! Treba samo da dam znak, i više od
pet puta po deset kuršuma, sručiće se na tvoju malu četu.
— Mnogo smrdljivih kojota u stanju je da ubije i najjačeg
bivola. Šta bi bili tvoji psi prema mojim ratnicima, da nas niste
opkolili. Pa ja sam pobio bih vas polovinu. On podiže svoj teški
tomahavk i zavitla njime preteći.
— A ja bih opet samo poslao u večita lovišta celu tvoju četu!
reče Šeterhend mirno.
— Da nije tvoje ime Itanka (“Velika njuška”)?
— Ja se ne borim imenom nego rukama.
Tada zasija oko u Upsaroke.
— Hoćeš li da to na meni isprobaš?
— Onda sačekaj dok se ja dogovorim sa svojim ratnicima! Pa
ćeš posle videti, da li Oite-kafavakon samo govori a ništa ne radi.
On se okrenu svojim ljudima i razgovaraše sa nekima od njih.
Tada se opet okrenu Old Šeterhendu i upita ga:
— Znaš li ti šta je to mumova?
— Znam.
— Vrlo dobro! Nama treba koža sa lobanje za veliku mađiju.
Četiri čoveka treba da se bore kao mumova, ti sa mnom i jedan od
tvojih crvenih ljudi sa jednim od mojih ratnika. Ako pobedimo mi,
pobićemo vas sve i skinućemo vam kožu sa lobanja; a ako pobedite
vi, onda ćete vi nama uzeti kožu sa lobanja i živote. Smeš li?

190
 Ovo pitanje on je izgovorio podrugljivo. Old Šeterhend mu
odgovori smešeći se:
— Ja sam spreman. Daj mi tvoju ruku u znak da tvoje reči važe.
On mu pruži ruku. Ovo div nije očekivao, i zato je oklevao da je
prihvati.
Mumov je, naime izraz uzet iz juta-jezika i znači doslovce: ruka
na drvetu. Ova borba zavedena je kod izvesnih plemena kao neka
vrsta božijeg suda. Dvojica ljudi svežu se jakim kaišima jednom
rukom za stablo, a u drugu ruku dobiju ugovoreno oružje,
tomahavk ili nož. Kaiši su tako svezani da dopuštaju borcima da se
kreću u krug oko stabla. Kako obojica moraju biti okrenuti licem
jedan prema drugome, jedan je svezan za desnu a drugi za levu
ruku. Ovaj kome je desna ruka slobodna za borbu nalazi se tako
obično u boljem položaju. Po pravilu, ovaj odista strašan način
borbe, pri kome se protivnici iskasape, svršava se smrću samo
jednoga.
Bezimeni savlada svoju zaprepašćenost i pruži ruku belcu, sa
rečima:
— Pristajem! Obećavamo jedni drugima: svaka strana čiji borci
izginu mora dopustiti da bude pobijena. Ako sa svake strane
pobedi jedan, borba se mora dovesti do kraja između dvojice
pobednika.
Old Šeterhend ga je razumeo, jer, prema očevidnom odnosu
telesnih snaga, moglo se očekivati da će “Hrabri koji traži mađiju”,
ne samo u početku nego i u slučaju da drugi Upsaroka bude
pobeđen, izići i iz odlučne bitke kao pobedilac. Pa ipak je
odgovorio:
— Pristajem! I da bih bio siguran, popušićemo jednu lulu u znak
zakletve. I pri tome pokaza na lulu mira, koja je bila ukrašena
kožom od kolibra i visila mu o vratu.
— Da, popušićemo je, pristade gorostas, i preko njegovih oštro
istaknutih crta pređe jedan srdit i podrugljiv osmejak. Ali ta lula
zakletve neće biti lula mira, jer mi ćemo se boriti, i posle borbe koža

191
sa vaših lobanja ukrašavaće naše velike mađije, a vaše meso
rastrgaće i prožderati orlušine.
— Najpre ćemo videti da li su tvoje pesnice isto tako snažne i
srčane kao i tvoje reči, primeti Old Šeterhend.
— Oite-kefavakon još nikada nije bio pobeđen! odgovori
Upsaroka gordo.
— Ali on je ipak dopustio da mu neprijatelji otmu njegovu
veliku mađiju. Ako njegove oči danas nisu oštrije nego što su bile
tada, onda će meni ostati koža na lobanji!
Ovo je bilo oštro prebacivanje. Crveni odmah ponovo segnu za
oružjem, ali Old Šeterhend samo slegnu ramenima i opomenu ga:
— Ostavi to na miru! Uskoro ćeš i tako moći pokazati svoju
hrabrost. No sad ćemo napustiti ovo mesto, da bismo potražili
jedno drugo, koje će biti zgodnije za mumovu. Moja braća će
dovesti svoje konje, a Upsaroke će jahati između nas kao naši
zarobljenici.
On dade Vinetuu znak, i Apač se vrati sa svojim ljudima na
mesto na kome su bili ostavili konje. Kad su se vratili na konjima,
i druga grupa ljudi bila je već dovela svoje životinje. Vranini
Indijanci, sve do polaska, nisu bili nijednog trenutka bez nadzora,
tako da im je bilo nemogućno pobeći. Sada povorka krenu na put.
Old Šeterhend je svojima izdao tiho naređenje da ne odaju ni
njegovo ni Vinetuovo ime. Upsaroke treba neko vreme da ne znaju
sa kakvim protivnicima imaju da se bore. Jer dok budu pri svome
uverenju da će iz nameravanog boja izići kao pobednici, oni neće
ni pomišljati na to da kvare dogovor.
Debeli Džemi nalazio se pored Olda Šeterhenda. On nije bio
sasvim sporazuman sa njegovim držanjem.
— Nemojte mi uzeti za zlo, ser, što ću izraziti jednu sumnju,
reče on. Vi ste nastupili prema ovim Indijancima, kao pristojan
čovek; ali takvom držanju nema ovde mesta.
— Zašto? Mislite, možda, da Indijanac nema razumevanja za
plemenita osećanja? Ja sam poznavao mnoge crvenokošce na koje
bi se belci mogli slobodno ugledati.
192
 — To može biti. Ali ovim Vraninim Indijancima nije verovati.
Oni hoće da dobiju nove mađije, u takvoj prilici ne treba očekivati
obzire s njihove strane. Imali smo ih tako lepo u rukama. Nisu
mogli ni napred ni natrag. Mogli smo ih pomicati kao ništa, kao
šibicu kad se dune. A sad, ste, eto, primorani da učestvujete u tom
prokletom mumovu, i ko vam jamči da taj gorostas neće biti taj koji
će premlatiti ili izbosti vas!
— Koješta! Pa vi inače niste tako krvoločan čovek. Bilo bi
sramota za nas da ih mi, koji smo od njih toliko nadmoćniji i koji
smo ih namamili u klopku u kojoj ne mogu ni da se kreću ni da se
brane, jednostavno postreljamo.
— Hm, Imate vi svakako pravo, i kao hrišćanin i kao čovek
uopšte. Ali zar smo morali baš da ih pobijemo? Oni bi bili primorani
da se predaju i mi smo mogli napraviti sa njima miran sporazum.
— Oni se ne bi pokorili, baš zato što traže nove mađije. Borba bi
bila neizbežna. A pošto meni ne ide u glavu da tek tako koljem
ljude, više sam voleo da pristanem na predlog gorostasa, koga
uostalom, poznajem.
— Šta? Vi poznajete ovoga deliju?
— Da poznajem ga. Sećate li se, možda, primedbe koju sam ja
napravio kada smo prolazili pored Brega Kornjače? Ispričao sam
vam da sam tamo jednom logorovao sa upsaroškim ratnikom
Šunkašeča. On mi je mnogo pričao o svom plemenu. I spominjao je,
sa najvećim ponosom svoga slavnog brata Kantepejta, što znači:
“Vatreno srce.”
— Da nije možda mislio na slavnog čuvara velike mađije
Vraninih Indijanaca?
— Baš na njega. Pričao mi je podvige toga svoga slavnog brata i
opisao mi i njegovu spoljašnost. Prikazao mi ga je kao pravo čudo
od uzrasta i kao čoveka koji nema levo uvo. Kante-pejta je jednom,
u borbi sa Sijuksima-Ogalalama, zadobio jedan udarac
tomahovkom, koji mu je odneo uvo s glave i zadao mu duboku
ranu na ramenu. I sada imate pred sobom tog džinovskog

193
Upsaroku! Nedostaje mu levo uvo, i po načinu kako drži levo rame,
vidi se da mu je jednom bilo ranjeno.
— Sto mu gromova! Pa to će onda biti jedan redak susret! Ali ja
se još uvek bojim za vas, ser. Vi ste, istina, delija kome nema ravna;
ali ni toga Kantepejta još niko nije pobedio. Po telesnoj snazi, on je
bezuslovno iznad vas, dok se u pogledu veštine, ja sam u to uveren,
ne može meriti sa vama. Ali kad budete jednom rukom svezani za
drvo, odlučiće snaga, a nikako veština!
— Pa, nasmeši se Old Šeterhend, kad ste vi tako zabrinuti za
mene, ima jedan vrlo jednostavan način da me spasete od sigurne
propasti.
— Koji je to način?
— Da se umesto mene borite sa Indijancem.
— Hej-ho! To mi ni ne pada na um! Iako nemam naročito nežne
živce, nisam nikako za to da srljam smrti pravo u usta. Uostalom,
ser, vi ste kašu sami zamešali, pa možete sami i da je slatko
pokusate. Želim vam od svega srca da vam bude prijatna!
On zadrža svoga konja za nekoliko dužina, da mu njegov
sabesednik ne bi opet došao sa onom neprijatnom ponudom. Na
njegovo mesto, pored Olda Šeterhenda, navede svoga konja
Vinetu.
— Moj beli brat je prepoznao Kantepejta, čuvara velike mađije
Upsaroka? upita on.
— Da, potvrdi upitani. I oči moga crvenog brata bile su isto tako
oštre kao i moje?
— Vrana ima samo jedno uvo. Vinetu još nije video njegovo lice;
ali “Hrabri koji traži mađiju” ne može zavarati poglavicu Apača. Ja
sam razabrao šta je moj brat razgovarao sa njim i spreman sam za
borbu.
— Ja sam u svakom slučaju računao sa poglavicom Apača, jer
ovu stvar ne bih mogao poveriti nikome drugome.
Četa je bila izmakla iz klanca možda jednu englesku milju, kad
se dolina naglo proširi. Konjanici stigoše u jednu malenu, brdima
okruženu preriju, kakvih je tamo bilo tako mnogo. Po njoj je bilo
194
mršave trave i nešto žbunja. Svega se jedno drvo videlo u dolini.
Bila je to jedna prilično visoka lipa, od one vrste koju su Indijanci,
zbog njenih velikih, beličastih listova, nazivali, svojim zvučnim
jezikom, mu-man-ga-tusaga, što će reći; drvo sa belim lišćem.
— Mava (“tamo!”) reče vođa Vraninih Indijanaca, pokazujući na
drvo.
— Haug! potvrdi Vinetu, poteravši svoga koša u galopu ka lipi.
I ostali se uputiše prema mestu na kome je imao da se bije
dvoboj. Tamo svi sjahaše i pustiše koše. Konjanici se poređaše
unaokolo. Ako bi tada naišao kakav stranac, on nikako ne bi mogao
poverovati da tu sede, jedan prema drugome, dva neprijateljska
tabora, jer je Upsarokama bilo ostavljeno oružje. Old Šeterhend se
viteški odrekao prava da im ga zatraži.
Uzeo je iz svoje male zalihe, koju je čuvao u bisagama, onoliko
duvana koliko mu je trebalo, skinuo lulu sa vrata i počeo je puniti.
Zatim je stao usred kruga i rekao:
— Ratnik ne govori mnogo, njegove reči su dela. Mi nismo
pobili ratnike Upsaroka, iako su njihovi životi bili u našim rukama.
Oni su nas pozvali na mumovu, i mi smo njihov poziv prihvatili. Mi
očekujemo da će oni postupati prema nama bez prevara i podvala,
kao i mi prema njima. Oni će nam to obećati na taj način što će sa
nama popušiti lulu zakletve. Ja sam govorio.
On sede. “Hrabri koji traži mađiju” ustade i odgovori: .
— Beli čovek govorio nam je iz duše. Mi nemamo potrebe da se
služimo lukavstvima, jer mi ćemo pobediti. Ali on je zaboravio da
utvrdi uslove borbe. Borci će, produži on posle kratke pauze, biti
svezani za drvo jednom rukom, a u drugu će dobiti nož. Ko padne
na zemlju, pobeđen je, bio mrtav ili ne bio. Ko padne samo na
koleno, sme opet da ustane. Četiri čoveka boriće se goli do pojasa, i
to po dvojica jedan sa drugim, ja sa ovim belokošcem, a jedan od
mojih ljudi sa jednim od crvenih ratnika. Ako dva pobednika budu
pripadala različitim strankama, onda oni imaju da se bore između
sebe i da odluče bitku. Drugovima pobednika prelazi u svojinu
pobeđena strana, i niko čiji život bude u pitanju ne sme ni pristati

195
da bude ubijen. Ratnici Upsaroka su sada pripravni da uz ove
uslove popuše svetu lulu zakletve. Ja sam govorio.
On sede. Old Šeterhend ponovo stupi u krug i izjavi:
— Mi smo sporazumni sa svima uslovima Upsaroka. I ja ću sada
zapaliti lulu mira. Ona će danas biti lula zakletve, i na njenome
dimu mogu duše pobeđenih da se vinu u večita lovišta, u kojima će
docnije, kao robinje, služiti duše pobednika.
— Haug, haug! zaori u krugu odobravanje.
Old Šeterhend izvadi svoj “punks” i upali duvan. On zatim
odunu dim prema nebu, prema zemlji i prema četirima stranama
sveta, a onda predade lulu vođi Upsaroka. Ovaj isto tako odunu
dim na šest utvrđenih strana i izjavi da je sporazum ovim
zaključen i potvrđen. Ostali uzeše učešća u zakletvi na taj način što
svaki od njih povuče po jedan dim. Zatim je lula, malo podalje,
zabijena u zemlju sa strane koja se drži u ustima, i svi su odložili
oružje pored nje; jedan Šošon i jedan Upsaroka postavljeni su kao
straža pored njega.
Tada bezimeni, siguran u svoju pobedu, priđe drvetu, zbaci sa
sebe haljinu i reče;
— Možemo da počnemo. Pre nego što se sunce pomeri na zapad
za dužinu oštrice noža, koža sa lobanje jednoga beloga psa visiće za
mojim pojasom!
Sada se tek moglo videti kako je morao biti kao div snažan ovaj
čovek. Imao je prave medveđe mišice.
Tada on dade znak jednome od svojih ljudi. Ovaj stupi napred,
svuče se do pojasa i reče:
— Ovde stoji Makin-oh-punkre, “Stostruka grmljavina”.
Njegov štit je napravljen od koža neprijatelja, on je zderao oko
četrdeset koža sa lobanja. Ko sme da iziđe pred njegov nož?
— Ja, Vokadej; ja ću ućutkati “Stostruku grmljavinu”. Ne mogu
da se pohvalim ni sa jednom kožom sa lobanje, ali ja sam ubio belog
bivola i danas ću po prvi put da zakitim svoj pojas kožom nečije
glave. Ko se plaši “Grmljavine”? Ona je kukavni pratilac munje i
podiže svoj glas tek kada opasnost mine!
196
 — Uf, uf! povikaše ponovo unaokolo, kad mladi Indijanac, koji
je izgovorio ove reči, stupi napred.
— Idi natrag, rugao mu se “Stostruka grmljavina. Ja neću da se
bijem sa detetom. Ubio bih te samim svojim dahom. Lezi u travu i
sanjaj svoju majku, koja još treba da te hrani kama-kolačom!
Od svih crvenokožaca prezreni, Grobni Indijanci traže po
pustim krajevima, u kojima oni provode svoj žalosni život,
nekakav lukast koren, od koga prave, kad je u napola trulom
stanju, bljutav kolač, takozvani kama-kolač. Čak i psi prezrivo
odbijaju da ga jedu.
Pre nego što je Vokadej mogao da odgovori na ovu porugu,
stupi napred Vinetu. On dade mladom Indijancu znak da se
povuče, što ovaj, iz poštovanja prema slavnom čoveku, odmah i
učini, pa reče:
— Na brbljanje Makin-oh-punkrea javio se jedan dečko, koji bi
hvalisavca lako ućutkao. Ali mi smo već ranije rešili da ja imam da
ućutkam tutnjavu “Grmljavine”!
Tada imenovani upita ljutito;
— Ko si ti što takve reči izgovaraš? Imaš li ti kakvo ime? Na
tvojoj odeći ne vidi se nijedna dlaka neprijateljska. Ako si učio da
duvaš u džotunku37, onda idi odavde i teraj svoj zanat; ali nož nije
za tvoje ruke. Još možeš sam da se ozlediš.
— Svoje ime kazaću tvojoj duši, kad bude napustila tvoje telo.
Tada će ona zakukati od užasa i neće smeti da pođe u nebeska
lovišta. Ona će ostati u planinskim provalijama, da od straha zavija
zajedno sa vetrovima i da cvili zajedno sa vihorima!
— Psino! dreknu “Grmljavina”. I ti se usuđuješ da se rugaš duši
jednog hrabrog ratnika! Ti smesta imaš da budeš kažnjen. Nas
dvojica borićemo se najpre, pre onog drugog para, i koži sa tvoje
lobanje neće biti mesta među mojim pobedničkim znacima. Ja ću
je baciti pacovima, i za tvoje ime, koje nisi hteo da mi kažeš, neće
čuti uvo nijednog ratnika!

37
Svirala nalik na flautu. (Prim. prev.)
197
 — Da, da se borimo pre ostalih! Možemo da počnemo! odvrati
Vinetu hladno.
Obojica se svukoše i uzeše noževe u ruke. Tada se napravi oko
lipe širok krug. Sve oči bile su uprle ispitivačke poglede u prilike
dvojice protivnika. Upsaroka nije bio viši, ali je bio mnogo širi i
snažnije građen od vitkog Vinetua. Vranini Indijanci su to primetili
sa zadovoljstvom; nisu ni slutili, razume se, da se pred njima nalazi
čuveni poglavica Apača.
Tada stupi napred Debeli Džemi. On je imao u ruci nekoliko
konopaca, kakve nosi sa sobom svaki zapadnjak; onda reče
Vinetuu:
— Dakle, vi nastupate prvi, dobri moj ser. Može da bude dobar
predznak, ako vas sveže za drvo ruka jednog prijatelja. Prethodno
mogu svi da se uvere da su oba konopca potpuno iste kakvoće.
Konopci su išli od ruke do ruke, i svi su ih dobro razgledali.
Sada je moralo da bude utvrđeno, koji od dvojice ima da bude
svezan za desnu, a koji za levu ruku. Dve travke nejednake dužine
imale su da reše spor. Vinetu izvuče kraću i nađe se, usled toga, u
gorem položaju; imao je biti svezan za desnu ruku a ostaje mu
slobodna leva, koja je, obično, maše spretna od desne. Upsaroke
pozdraviše ovu za njih povoljnu okolnost zadovoljnim uzvicima:
“Uh-ah — vrlo dobro, vrlo dobro!”
Tada su konopci, kao omče, navučeni obojici ratnika na ruke i
pričvršćeni za stablo, dovoljno labavo da su se lako mogli obrtati
oko šega. Kod mumova često se događa da se ratnici po četiri sata,
i duže, jure oko drveta, pre nego što im uspe prvi udarac. Ako tada
poteče krv, oni se obično tako razgneve da borba bude vrlo brzo
okončana.
Sada su stajali spremni, jedan sa jedne, a drugi sa druge strane
drveta.
Hromi Frank nađe se kao svedok pored debelog Džemija.
— Slušajte, gospodine Pfeferkorne, reče on, to vam je jedna
stvar od koje čoveka žmarci podilaze. Jer ne stavljaju na kocku svoj
život samo njih dvojica, nego i mi takođe. U ovom trenutku, ja
198
imam osećanje kao da mi već neko dere kožu sa glave. Hvala lepo
na obećanju koje smo dali, da ćemo strpljivo dopustiti da nas
pokolju, ako naša oba majstora budu pobeđena!
— Eh! odgovori Džemi. Ni meni nije sasvim lako pri duši, ali ja
mislim da možemo da se oslonimo na Vinetua i Olda Šeterhenda.
— Stvarno, izgleda tako, jer Apač ima tako mirno lice kao da u
ruci nosi snagu desetorice matadora. Ali, mir! “Stostruka” počinje
da nešto govori.
Spomenuti je već dobio svoj nož u ruku.
— Šiše (hodi ovamo!) viknu on Apaču izazivajući ga. Ili ću te
goniti oko drveta dok se od straha ne srušiš mrtav, a da te moj nož
i ne zahvati?
Vinetu mu i ne odgovori. On se okrenu Oldu Šeterhendu i reče
mu na jeziku Apača, koji njegov protivnik nije razumeo:
— Ši din lda zeste (osakatiću ga).
Tada izjavi Old Šeterhend glasno:
— Ovaj naš brat ne može da se pomiri sa pomišlju na smrt. On
će svoga neprijatelja pobediti, a da mu neće proliti nijednu kap
krvi.
— Uf, uf, uf, povikaše Upsaroke.
“Stostruka grmljavina” se rugao:
— Ovaj vaš brat je poludeo od straha. Moram da mu prekratim
muke.
On pođe jedan korak napred, tako da se između njih dvojice
više nije nalazilo stablo. Držeći čvrsto nož u ruci, bio se zagledao u
Vinetua pogledom prave krvoločne životinje.
Ali lice Apača ostade nepomično; stajao je hladan i miran kao
stena.
Upsaroka se bio prevario. On skoči sasvim iznenada na Vinetua
i podiže ruku da mu zada smrtni udarac. Ali, umesto da uzmakne,
Apač takođe pođe prema šemu munjevitom brzinom. Snažnim
udarcem lupi on neprijatelja koricama od noža pod pazuho.

199
200
 Ovo, koliko smelo toliko i snažno i uspešno odbijanje udarca
imalo je za posledicu da je Upsaroka bio odbačen i da je ispustio
nož iz ruke. Jedan pokret Apačev, koji je takođe bio bacio nož i
jedan krik — Vinetu je bio iščašio ruku svome protivniku i odmah
zatim udario ga u stomak stisnutom pesnicom tako snažno da se
ovaj srušio nauznak i ostao ležeći na leđima, dok mu je jedna ruka
ostala privezana za stablo.
Upsaroka je ležao jedan trenutak nepomično, i to je bilo
dovoljno za Apača. Nije mu trebalo više od jednog sekunda da
podigne sa zemlje svoj nož, da brzim pokretom preseče konopac
kojim je bio vezan za drvo i da klekne na svoga protivnika.
— Jesi li pobeđen? upita ga.
Ovaj nije odgovarao. Dahtao je nešto od udarca koji je primio,
a nešto opet od srdžbe i straha od smrti.
Sve ovo dogodilo se takvom munjevitom brzinom da se
pojedini pokreti Apačevi skoro nisu mogli pratiti očima. Nijedan
glas se nije čuo, i kad je mali Saksonac hteo da likujući vikne ura,
Old Šeterhend mu naredi da ćuti jednim tako zapovedničkim
pokretom da se od njegove reči čuo samo prvi slog, dok drugi
uopšte nije ni izgovorio.
— Bodi! zaškrguta Upsaroka i baci jedan pogled pun vatrene
mržnje u lice Apaču, koji se bio nagnuo iznad šega, a zatim zatvori
oči.
Ali Vinetu ustade, preseče konopac na pobeđenome i reče:
— Ustani! Ja sam obećao da te neću ubiti i ostajem pri svojoj
reči.
— Ja ne mogu više živeti! Ja sam pobeđen!
Tada mu priđe Oite-kefavakon i naredi mu ljutito:
— Diži se! Tebi je život poklonjen, jer koža sa tvoje lobanje
nema nikakve vrednosti za pobednika. Ti si se poneo kao kakav
dečko. Ali ja sam još tu, da se borim za sve nas. Ja ću dva puta
pobediti, i dok budemo delili kožu sa lobanja protivnika, ti ćeš otići
među vukove prerije, da sa njima živiš. Povratak u vigvam tebi je
zabranjen!
201
 “Stostruka grmljavina” ustade i maši se za nož koji mu je bio
ispao.
— Veliki duh nije hteo da ja pobedim, reče on. Vukovima ja ne
idem. Ovde imam nož kojim ću okončati svoj život, koji neću da
podnosim kad mi je poklonjen. Ali najpre hoću da vidim da li ćeš ti
umeti da izvojuješ pobedu bolje od mene.
On se polako udalji na jedno kratko rastojanje i sede u travu.
Na njemu se videlo da on sasvim ozbiljno mislim da ne sme da
preživi sramotu koju je doživeo time što je bio pobeđen.
Niko od njegovih nije gledao u njega. Utoliko su sa više nade svi
gledali u svoga vođu, koji se bio naslonio svojim snažnim telom na
stablo i pozivao Olda Šeterhenda:
— Hodi ovamo, da izvlačimo kocku!
— Meni kocka ne treba, odgovori ovaj. Pristajem da mi se sveže
desna ruka.
— Dobro, kad hoćeš da umreš brže!
— Ne zato, nego stoga što mislim da ti je leva ruka slabija od
desne. Neću da budem u povoljnijem položaju od tebe. Ti si ranjen.
On pokaza na levo rame crvenokoščevo, na kome se video
dugačak ožiljak. Njegov protivnik nije mogao da shvati toliku
velikodušnost; on ga odmeri pogledom punim čuđenja i odgovori:
— Hoćeš da me vređaš! Treba li da tvoji kažu, kad te ja ubijem,
da se to ne bi bilo dogodilo da mi nisi ukazao tu milost? Ja
zahtevam da izvlačiš sa mnom kocku.
— Onda dobro; ja sam pripravan.
Kocka ispade po volji Olda Šeterhenda, naime u korist
njegovog protivnika, kome svezaše levu ruku. Posle nekoliko
trenutaka oni stadoše jedan prema drugome, i ko je video mišiće
gorostasa, zategnute i isprepletene duž tela, morao je da se
prepadne za Olda Šeterhenda. Ali ovaj je bio isto tako ravnodušan
kao i Vinetu pre njega.
— Možeš da počneš, pozva ga Upsaroka. Prepuštam tebi prvi
udarac. Od prva tri samo ću se braniti, a onda ću te svojim prvim
oboriti.
202
 Old Šeterhend se samo kratko nasmeja. On zabode svoj nož u
stablo lipe i odgovori:
— A ja se uopšte odričem oružja. Pa ipak ćeš ti biti gotov već
kod prvog napadaja. Mi nemamo vremena za dugu igru. Zato budi
oprezan, jer ja počinjem!
On podiže ruku da udari njome i nasrnu na svoga protivnika.
Ovaj nasede lukavstvu i zamahnu na njega. Ali belac se
munjevitom brzinom trže natrag, i udarac promaši. Novi, kao
munja brzi, pokret Olda Šeterhenda — i njegova pesnica pogodi
protivnika u slepo oko; gorostas zatetura malo, a zatim se skrha i
tresnu o zemlju.
— Evo se pružio po zemlji koliko je dug! Ko je pobedio? uzviknu
Old Šeterhend.
Iako su se malopre, kada je bio pobeđen “Stostruka
grmljavina”, Upsaroke držali mirno, sada su zaridali tako strašno
da je izgledalo kao da im glasovi dolaze iz životinjskih ždrela.
Druga strana je glasno zakliktala od radosti.
Old Šeterhend izvadi svoj nož iz drveta i preseče njime
konopac kojim je bio svezan. Beli lovci mu priđoše da čestitaju i
njemu i sebi. I Šošoni su slavili oba pobednika, ali su pohitali što su
brže mogli da se dočepaju svoga oružja, kako bi Upsarokama
onemogućili svaki pokušaj otpora, a takođe i bekstvo. Ovi su
prestali da ridaju, pošli ka mestu na kome je sedeo “Grmljavina” i
spustili se mirno pored njega. Čak im se priključi onaj njihov drug
koji je stajao pored oružja, iako mu nije bilo teško da uzjaše na
jednoga od koša i odmagli.
Šeterhend ponovo priđe “Hrabrome koji traži mađiju”. Ovaj je
upravo bio počeo dolaziti sebi. Otvorio je oči i video gde mu
pobednik seče konopce. Trebalo mu je malo vremena da dođe do
svesti o položaju u kome se nalazio. Zatim je ustao sa zemlje. Zurio
je u Olda Šeterhenda pogledom koji se nikako ne može opisati. Oči
kao da su htele da mu iskoče iz očnih duplji, a glas mu je zvučao
nekako promuklo, kada je upitao isprekidanom rečenicom:
— Ja... ležao... na zemlji! Jesi li... ti mene pobedio?

203
 — Jesam. Ili možda nisi ti lično postavio pogodbu da se
pobeđenim ima smatrati onaj koji se nađe na zemlji?
Crvenokožac pogleda po sebi. Uprkos svojoj veličini, pružao je
sliku užasno prestravljena čoveka.
— Pa ja nisam ranjen! uzviknu on. Znači da si me oborio golom
rukom?
— Tako je, nasmeši se Old Šeterhend. Nadam se da mi to nećeš
zameriti.
Upsaroka je pogledao svoje potpuno bespomoćnim pogledom.
Oštre crte njegovog lica dobile su izraz gladnog odricanja.
— Bolje bi bilo da si me ubio! zavapi on. Veliki duh nas je
napustio, jer su nam ukradene naše mađije. Mi nikada više ne
možemo dospeti u večita lovišta! Zašto nisu pomrle skve naših
otaca pre nego što su nas rodile!
Ranije tako ponosan i siguran u svoju pobedu, crvenokožac je
pošao prema svojima teturajući se, ali se osvrnuo još jednom i
upitao;
— Dopuštate li nam da otpevamo posmrtnu pesmu pre nego
što nas pogubite?
— Pre nego što ti odgovorim, hoću da ti postavim jedno pitaše.
Hodi ovamo!
Old Šeterhend ga odvede Upsarokama, pokaza na “Stostruku
grmljavinu” i upita:
— Ljutiš li se još na ovog ratnika?
— Ne. On nije mogao drugačije. Tako je hteo veliki duh. Mi smo
izgubili naše mađije.
— Dobićete ih, ili možda neke druge, još bolje.
Svi su gledali u njega začuđeno.
— Gde ćemo ih naći? upita njihov vođ. Ovde, gde imamo da
umremo? Ili u večitim lovištima, u koja ne možemo da dospemo,
jer sada imamo da izgubimo kožu sa lobanja?
— Vama imaju da ostanu vaše kože na lobanjama i vaši životi.
Vi biste nas pobili da smo mi bili pobeđeni; ali mi smo pristali na
204
vaše uslove samo prividno. Mi nećemo ubiti nijednoga od svoje
braće. Ustanite! Idite i uzmite svoje oružje i svoje koše. Vi ste
slobodni i možete da idete kud hoćete!
Ali niko se i ne pomače da se odazove ovome pozivu.
— Ti to kažeš kao za početak muka kojima ćete nas mučiti, reče
bezimeni. Mi ćemo ih podneti sve, i nećeš čuti nijedan glas žalbe iz
naših usta.
— Varaš se. Ja govorim ozbiljno. Između Upsaroka i šošonskih
ratnika sekira rata je zakopana. Kantepejta, slavni čuvar velike
mađije Upsaroka, naš je prijatelj. On može sa svojima da se vrati u
svoje vigvame potpuno mirno.
— Uf! Ti me poznaješ?
— Ti nemaš uva, a ugledao sam ti i ovaj ožiljak ovde; po tome
sam te poznao.
— Otkuda ti znaš da ja imam te znake?
— Od tvoga brata Šunkašeča, “Velikog psa”, koji mi je pričao o
tebi.
— I njega ti poznaješ?
— Da. U svoje vreme bio sam sa njim.
— Kad? Gde?
— Pre nekoliko leta. Rastali smo se na Vrhu Kornjače.
Čuvar velike mađije, koji je upravo bio seo sada opet brzo skoči
na noge. Crte njegovog lica poprimiše sasvim drugi izraz. Njegove
oči izgubiše ukočeni mračni izgled i počeše da sijaju.
— Da li me vara tvoja reč ili moje uvo? uzviknu on. Ako govoriš
istinu, onda si ti Nonpaj-klama, koga belci zovu Oldom
Šeterhendom!
— Taj sam u svakom slučaju.
Kad čuše ovo ime, poustajaše sa zemlje i ostali Upsaroke.
— Ako si ti taj slavni lovac, povika njihov vođa, onda nas veliki
duh još nije napustio. Da, ti moraš biti taj, jer si ti mene šakom
oborio. Od tebe biti pobeđen nije nikakva sramota. Ja mogu i dalje
da živim, i da skve ne pokazuju prstom na mene.
205
 — Ni “Stostruka grmljavina”, koji je hrabar ratnik, ne treba da
se stidi što je pobeđen, jer onaj protiv koga se on borio je Vinetu,
poglavica Apača.
Oči Upsaroka pogledima punim istinskog strahopoštovanja
tražile su da vide Vinetua. Vinetu im priđe, pruži ruku “Stostrukoj
grmljavini” i reče:
— Moj crveni brat popušio je sa mnom lulu zakletve; on će sada
da popuši sa nama i kalumet mira, jer su ratnici Upsaroka naši
prijatelji. Haug!
“Grmljavina” primi ruku i odgovori;
— Prokletstvo zlog duha otišlo je sa nas. Old Šeterhend i Vinetu
su prijatelji crvenih ljudi. Oni neće tražiti od nas kožu sa naših
lobanja.
— Nipošto! Vi ste slobodni! ponovi Old Šeterhend već dato
obećaše. Mi poznajemo ljude koji su vam oteli vašu veliku mađiju.
Ako hoćete da pođete sa nama, mi ćemo vas odvesti njima.
— Uf! A ko su ti lopovi?
— Jedna četa Sijuksa-Ogalala, kojoj su cilj planine kod Žute
reke.
Ova vest silno uzbudi opljačkane. Njihov vođa povika ljutito:
— Pa to su bili ogalalski psi! Hongpej-tekaj, “Teški mokasin”,
njihov poglavica ranio me je i odneo mi uvo, a ja nisam mogao da
mu se osvetim. Ja sam molio velikog duha da me izvede na njegov
trag, ali moja želja se nikako nije ispunila.
Tada priđe Vokadej, koji je stajao u blizini i sve čuo, i reče:
— Ti se nalaziš na njegovom tragu, jer Hongpej-tekaj je vođa
Ogalala koje mi progonimo.
— To ga je veliki duh najzad predao meni u ruke. Ali ko je ovaj
mladi, crveni ratnik, koji je hteo da se bori sa “Stostrukom
grmljavinom” i sada daje tako tačna obaveštenja o Sijuksima-
Ogalalama?
— To je Vokadej, valjani sin Numangkake, odgovori Old
Šeterhend. Njega su Ogalale naterali da jaše sa njima, i on je bio

206
prisutan kad su vam oni oteli vaše mađije. On je zatim pobegao od
njih i već nam je učinio vrlo velike usluge.
— A šta traže Sijuksi u planinama Žute
Reke?
— I to ćemo vam ispričati kada naložimo logorsku vatru. Tada
možete i da se dogovorite da li ćete jahati sa nama.
— Ako se vi nalazite na tragu Ogalala, da biste sa njima
zametnuli borbu, onda ćemo i mi poći sa vama. Moja braća mogu
da nalože vatru dogovora!

207
 X
MEĐU LEŠINARIMA

“Senat i Narodna skupština Sjedinjenih Država rešavaju da se

prostor koji zauzimaju države Montana i Vajoming i koji leži blizu
izvora Jelouston reke izuzme, ovim, po zakonima Sjedinjenih
Država, od svakog naseljavanja, uzimanja u posed i prodaje, i da se
ima smatrati javnim parkom ili mestom za zabavu za dobro i
uživanje naroda. Svako ko se, uprkos ovim odredbama, tamo naseli
ili zaposedne bilo koje parče zemljišta, ima se smatrati
prestupnikom i biti prognan. Park će stajati pod isključivim
nadzorom državnog sekretara za unutrašnje poslove, čija će
dužnost biti da, čim to bude mogućno, izda naredbe i propise koje
bude smatrao potrebnim za njegovo čuvaše i održavanje.”
Ovako glasi zakon koji je 1. marta 1872. godine prihvatio
Kongres Sjedinjenih Država i kojim je građanima Sjedinjenih
Država i stanovnicima svih ostalih zemalja učinjen poklon o čijoj
veličini onda niko nije imao ni pojma.
O pomenutom prostoru, koji se danas naziva
Nacionalnim parkom Sjedinjenih Država, pronosile su se, pre
pomenutog vremena, najneobičnije vesti po istočnim državama.
Poznat samo najdivljijim Indijancima, tako da je pojedine njegove
krajeve jedva video tek poneki smeli, usamljeni traper, taj predeo
bio je uvijen u najdublju tajanstvenost. Što bi jedan od tih lovaca
na zamke ispričao, to bi se posle, iskićeno na najfantastičniji način,
raznosilo dalje. Po njima, tamo je bilo usijanih prerija i planina,
uzavrelih izvora, vulkana koji izbacuju metale u tečnom stanju,
jezera i reka kojima teče ulje umesto vode, okamenjenih šuma sa
okamenjenim Indijancima i životinjama.
Tek je profesor Hajden, koji je prvi poveo naučnu ekspediciju
u taj neobični kraj, doneo tačne podatke o njemu, i on je odista
znao o njemu da priča mnogo izvanrednih stvari. Njemu se ima
zahvaliti i što je donesen pomenuti zakon o Nacionalnom parku.
208
 Nacionalni park obuhvata prostor od devet hiljada i pet stotina
kvadratnih kilometara. Na njemu izviru reke Jelouston, Medison,
Galatin i Zmijska reka. Snažni planinski lanci provlače se kroz
predeo. Čist i osvežavajući vazduh obavija visove, i stotine hladnih
i toplih izvora, različitog hemijskog sastava, svojom neobičnom
lekovitošću pružaju bolesnicima ozdravljenje i obnovu oronulih
životnih snaga. Gejziri, sa kojima se oni na Islandu jedva mogu
porediti izbacuje vodene mlazeve više stotina stopa visoke;
planine, sastavljene iz samog prirodnog belutka, prelivaju se u
svima bojama i blešte pod zracima sunca. Klanci, tako jezoviti da
im ravnih nema ni u jednom drugom kraju, izgledaju kao da su
usečeni zato da bi se kroz njih mogla sagledati zemljina utroba. Po
površini zemlje prave se mehurovi koji se dižu i spuštaju; ona često
izgleda kao da nije deblja od jednog palca, i jahač samo sa velikom
mukom tera po njoj svoga ustravljenog konja. Otvaraju se
ogromne rupe, pune blata koje vrije i polako se diže i spušta.
Sasvim je nemogućno prevaliti ma i samo četvrt časa puta, ne
spotaći se o neko čudo prirode dostojno divljenja. Samih gejzira i
toplih izvora ima preko dve hiljade. Dok na jednom mestu iz
zemlje izbija ključala voda, u najbližoj blizini blista bistar hladan
izvor. Kao da se ispod površine zemljine bore anđeli sa đavolima,
dobri dusi sa zlima. Ako se ovde zadiviš nečem uzvišenom, posle
nekoliko koračaja ustukneš pred nečim strašnim. Ako si se na
jednom mestu divio divovskom vrutku koji izbacuje vodu iz stene
kanjona na stotinu metara iznad površine reke, naići ćeš ubrzo
zatim opet na polja kornalina ahata, kalcedona, opala i drugog
poludragog kamenja.
A tamo između bregova Stenovitih Planina blistaju prekrasna
jezera. Najveće i najlepše među njima je Jelouston jezero, koje je,
posle Titikaka jezera, najviše veliko jezero na svetu, jer leži skoro
osam stotina stopa iznad morske površine.
Njegova voda je veoma sumporasta, njegovi duboki virovi
prepuni su ogromnih pastrmki, čije meso ima sasvim neobičan, ali
veoma prijatan ukus. Šume koje ga okružuju bogate su krupnom
divljači, losima, medvedima. Iz obala mu izviru mnogobrojna topla

209
vrela, iz kojih izbijaju podzemne pare i pište glasno i oštro kao na
kakvoj lokomotivi.
Ko je plašljiv po prirodi, vrlo lako dođe na misao da pobegne iz
ovog kraja. Sile koje neumorno rade u unutrašnjosti zemlje
osećaju se ovde i suviše. Čovek kao da više nije siguran na površini
zemlje. Čini mu se kao da će sav predeo dugačak nekoliko milja, već
u narednom trenutku ili potonuti ili odleteti, kao džinovski krater
koji izbacuje vatru, daleko iznad vrhunaca Roki Planina — što bi
bilo podjednako neprijatno za one koji bi imali sa njim zajedno ili
da se survaju u ponor ili da odlete u vazduh.
Tamo gde reka Jelouston izbija iz jezera, i gde obala jezera
skreće prema mestu na kome u nj utiče Bridž-Krik, gorelo je
nekoliko vatri. Bile su naložene zato što je bio pao mrak, a ne radi
spravljanja večere. Za ovu poslednju potrebu priroda se sama vrlo
blagonaklono pobrinula.
Lakat dugačke pastrmke, uhvaćene u studenoj jezerskoj vodi,
kuvale su se u toploj vodi koja je izbijala iz zemlje samo nekoliko
stopa dalje od jezera. Mali Saksonac nije se malo ponosio time što
je posle podne ubio jednu divlju ovcu. Tako je bilo i kuvane
ovčetine zajedno sa pastrmkama. Vrući izvor bio je tako malen po
obimu da je mogao poslužiti kao lonac za kuvanje, tako da je voda
koja je isticala iz njega imala ukus čorbe, koju su ljudi hvatali u ono
malo kožnih pehara što su ih imali i pili sa velikim apetitom.
Društvo je bilo prešlo preko reka Pelikan i Jelouston i htelo je
da sutradan pre podne pređe i Bridž-Krik reku i da se uputi pravo
prema zapadu ka Reci Jazbina. Tamo je radio gejzir, koji su
Indijanci zvali Kun-tui-temba, to jest Paklena Usta, u čijoj se
blizini nalazio grob poglavičin, krajnji cilj dugog putovanja.
Jahanje je napredovalo mnogo brže nego što se ranije moglo
misliti. Iako je cilj bio već prilično blizu, imalo je još puna tri dana
do puna meseca, i Old Šeterhend je verovao da je nemogućno da se
Sijuksi-Ogalale nalaze već tu. On je zato primetio u toku
razgovora;
— Oni jedva ako su stigli do Botlers renča, i mi smo sigurni što
se njih tiče. Ostavite vatre neka gore dok ne izađe mesec iza brda.
210
Nekog drugog sem Sijuksa ne možemo da očekujemo ovde.
Nemamo, dakle, čega da se plašimo.
— A kakav je put od Betlers-Renča naovamo. ser? upita Martin
Bauman. Ja sam čuo da može biti vrlo opasan.
— Ja to neću da tvrdim. Treba, razume se, izbegavati blizinu
gejzira i ona mesta na kojima je zemljina kora tako tanka da bi se
lako moglo propasti kroz nju. Od Botlers renča valja jahati uz
dolinu reke, pored ugašenih vulkana. Posle četiri do pet sati stiže
se u doši kanjon, koji je dugačak pola milje i usečen u granit
duboko tri stotine metara. Posle novih pet sati stiže se do jednog
brda od čijeg se vrha spuštaju, skoro devet stotina metara duboko,
dve uporedne stene, koje zovu đavoljom klackalicom. Tri sata
docnije stiže se na ušće reke Gardiner, uz koju sada treba poći, jer
se Jelouston rekom dalje ne može. Zatim se jaše uz Vezibern
Planine i duž Kesked Krika, koji ponovo vodi prema Jeloustonu.
Ova ima ušće između gornjih i donjih padova Kesked Krika, i tako
se stiže na ivicu Velikog Kanjona, koji predstavlja najveće čudo
Jeloustonskog basena.
— Poznajete li vi to čudo, ser? upita Debeli Džemi.
— Poznajem. Kanjon je dugačak preko sedam milja i dubok
preko hiljadu metara. Stene mu se obaraju sasvim strmo u dubinu,
i samo čovek koga nikada ne hvata vrtoglavica sme se usuditi da
dopuže do njihovih ivica i pogleda u onu jezovitu dubinu, u kojoj,
ranije šezdeset metara široka reka, izgleda sada najednom uska
kao kakva traka. I baš ta traka se u toku hiljada godina zasekla tako
duboko u stene. Dok dole huče talasi, valjajući se sa strahovitom
brzinom preko teških kamenih stena, gore se ništa ne čuje od
njihove razbesnelosti. Nijedan smrtnik ne može dole sići, a i kad bi
mogao, ne bi dole dugo izdržao. Nedostajalo bi mu vazduha. Voda
reke je vruća, izgleda kao ulje, ima odvratan ukus sumpora i stipse
i nadaleko širi smrad koji se ne može podneti. Ako se pođe uz
kanjon, dolazi se do donjih padova reke, gde se ova, sa visine od
preko stotinu metara, ruši u jezovite dubine. Četvrt sata dalje ruši
se reka ponovo, sa visine od preko trideset metara. Od tih gornjih
padova dovde potroši jahač otprilike devet sati. To znači da smo mi
211
od Botlers renča izmakli Sijuksima-Ogalalama dva dobra dana
jahanja. Ovaj račun, razume se, ne mora biti tačan; ali nekoliko
časova više ili manje ne igra ulogu. Nama je dovoljno da znamo da
naši neprijatelji ne mogu ovde biti.
— A gde će oni biti sutra u ovo doba, ser? upita Martin Bauman.
— Na gornjem izlazu iz kanjona. Imate li vi razloga da želite da
to znate tako tačno?
— Stvarno nemam; ali možete i sami znati da ja u mislima
stalno pratim svoga oca. Ko zna da li je on još živ.
— Ja sam uveren da jeste.
— Sijuksi su ga mogli i ubiti!
— Ta misao ne treba da vas muči. Ogalale žele da odvedu svoje
zarobljenike na grob poglavičin, i oni će to i učiniti; u to možete biti
sigurni. Što docnije nesrećnici budu pobijeni, duže im traju muke
koje imaju da podnesu, i stoga Sijuksima-Ogalalama i ne pada na
um da im smrću prekrate te muke.
On ode ustranu, gde je Vinetu već ležao i spavao, uvi se u svoje
ćebe i leže pored svoga crvenog prijatelja. Ostali su ostali sedeći i
šapćući između sebe.
— Meni je stvarno đavolski žao što mi hoćemo da obmanemo
tog čestitog čoveka, reče Džemi tiho, ali ovaj mali lovac na
medvede umeo je tako lepo da moli da su meni, starom, debelom
medvedu, popustili i srce i razum. Nadati se, međutim, da će se
stvar dobro svršiti!
— Ja sam od početka upozoravao na to, progunđa Dejvi, i
upozoravam još i sada!
— Ali, imajte na umu, dragi moj Dejvi, upade Martin, da je meni
sasvim nemogućno čekati još puna tri dana! Ja presvisnuh od brige
za ocem.
— Pa Old Šeterhend vam je rekao da zarobljenici još moraju biti
u životu!

212
 — On može vrlo lako i da se prevari. Zar ste zaboravili da ste vi
i Džemi bili prvi koji ste mi ponudili svoju pomoć? No ja se sada
više ne mogu osloniti na vas.
— Zounds! To je prigovor preko koga ja ne mogu preći. Ja sam
se poveo za svojim dobrim raspoloženjem prema vama i dao sam
vam obećanje, i vi ne smete reći da ga nisam i održao. Zato idem sa
vama; ali samo pod jednim uslovom!
— Da čujem! Primam ga, samo ako mogu.
— Mi ćemo se približiti Sijuksima-Ogalalama toliko koliko nam
treba da vidimo da li je vaš otac još živ, ali na svoju ruku nećemo
ništa pokušati da bismo ga oslobodili!
— Dobro, pristajem.
— Lepo! Ja sebi mogu da predstavim kako je vama pri duši. To
dira moje staro, dobro srce, i ja idem sa vama. Ali čim vidimo da je
vaš otac još živ, krećemo natrag i jašimo za ostalima.
— Sutra izjutra, kad ne bude, sigurno će se svi mnogo zabrinuti
za nas, ali ja mislim da će Bob isporučiti našu poruku, reče Džemi.
A sada da ćutimo, da ne izazovemo nikakvu sumnju. Evo i meseca.
Ugasićemo vatru i sklonićemo se pod drveće. Tamo ima senke, i
neće se odmah primetiti da odlazimo.
— Dobro je što je mesečina, reče Hobl-Frank, bar ćemo naći put.
— Jasno je kuda treba da idemo; stalno niz reku. S jedne strane,
nikako mi nije drago što moramo da lažemo svoje drugove, ali sa
druge oni ne mogu od toga imati nikakve štete. Ranije smo i mi
dolazili do reči; a sada su vođe Old Šeterhend i Vinetu. Džemi i
Dejvi su samo jedanput, i to sasvim uzgred, upitani za mišljenje.
Stvarno je krajnje vreme da im pokažemo da i mi pripadamo
zapadnjacima koji mogu da imaju neki plan i da ga izvedu.
Vatra je bila ugašena. Ni plamenje oko koga su sedeli Indijanci
nije više gorelo. Unaokolo je vladala tišina. Samo se u pravilnim
razmacima vremena čulo oštro šištanje pare koja je izbijala iz
unutrašnjosti zemlje.

213
 Bio je već davno prošao jedan sat, kada nastade tiho komešanje
ispod drveća pod kojim su se bili ulogorili Frank, Džemi, Martin i
Vokadej.
— Moja braća mogu da pođu za mnom, šapnu mladi Indijanac.
Vreme je.
Oni pograbiše oružje i ostale stvari i odšunjaše se polako ispod
drveća ka konjima; oštrom oku Vokadejevu brzo je uspelo da
odvoji pet životinja od ostalih. Bez lakšeg šuma ovo, naravno nije
išlo. Zato pet begunaca, pošto pokupiše konje, zastadoše jedan
trenutak osluškujući, kako bi videli da li će njihov odlazak biti
primećen. Pošto je među onima koji su spavali vladao potpun mir,
ovi polako izvedoše svoje konje, čije je udaranje kopita bilo
prilično prigušeno po travi.
Naravno, oni nisu mogli otići sasvim neprimećeni. Iako se nije
moglo misliti da se u blizini nalazi kakav neprijatelj, ipak je
postavljeno nekoliko stražara, koji su se s vremena na vreme
smenjivali. To je noću bilo potrebno već i zbog zveradi u šumi. Oni
naiđoše pored takvog jednog stražara.
Bio je to jedan Šošon. On ih je čuo gde dolaze, ali je znao da oni
koji dolaze iz logora moraju biti prijatelji, pa zato nije pravio
nikakvu uzbunu. Mesečeva svetlost, koja se prokradala između
granja, omogućila mu je da ljude prepozna.
— Šta nameravaju moja braća? upita on.
— Govori tiho, da ne probudiš one što spavaju, odvrati Džemi.
Old Šeterhend nas šalje. On zna kuda mi idemo. Je li ti to dosta?
— Moja bela braća su naši prijatelji. Ja ne smem da ih
sprečavam u izvršenju zapovesti velikog ratnika.
Pošli su dalje. Kad su bili toliko daleko od logora da se u njemu
više nije mogao čuti topot njihovih konja, oni ih pojahaše,
potražiše čistiju stranu pored jezera i odjuriše njome u kasu, da bi
stigli do izvora reke Jelouston i produžili uz reku na sever.
Šošon je ovaj slučaj smatrao tako jednostavnim i po sebi
razumljivim da se nije potrudio ni da obavesti o njemu stražara
koji je kasnije došao da ga smeni. Tako je odsustvo smelih, ili bolje
214
reći lakomislenih begunaca, za ostatak družine ostalo
neprimećeno sve dok nije počelo da sviće.
U to rano vreme trebalo je poći dalje. Stoga, čim zapevaše prve
ptice, na granama, svi poustajaše sa svojih ležišta. Tada bi
primećeno, sa užasom, da nema petorice prijatelja. Kako se odmah
ukazalo, bili su napustili logor na konjima. Tada tek javi se Šošon
koji je te noći bio na straži i ispriča Oldu Šeterhendu šta mu je
izjavio Džemi.
Vinetu je tu stajao i, uprkos svome oštroumlju, nije se mogao
dosetiti u kome su se cilju petorica drugova udaljila tako potajno.
— Sigurno su otišli u susret Sijuksima-Ogalalama, reče mu Old
Šeterhend.
— Onda su izgubili pamet, naljuti se Apač. Oni ne samo da neće
izbeći opasnost kojoj idu ususret nego će odati i da smo mi ovde. A
zašto oni hoće da nađu Sijukse-Ogalale?
— Da bi videli da li je Lovac na medvede još živ.
— Ako je on mrtav, oni mu život ne mogu vratiti, a ako je još
živ, oni će ga samo unesrećiti. Vinetu može oprostiti tu veliku
grešku dvojici smelih dečaka, ali dva matora bela lovca treba
svezati za sramni stub, da im se rugaju skve i dečurlija!
Uto priđe Bob. Miris od skanka još nije bio sasvim izvetrio sa
njega, tako da ga niko od ljudi nije trpeo u svojoj blizini. Još uvek
je on imao na sebi samo ona stara konjska ćebad koja mu je
Dugački Dejvi poklonio. Noću, kad bi zahladnelo, uvijao se u kožu
medveda koga je Martin Bauman bio ubio.
— Masa Šeterhend tražiti masa Martin? upita on.
— Da. Možeš li mi dati kakva obaveštenja?
— O, maser Bob vrlo pametan maser Bob. On znati gde masa
Martin biti.
— No gde?
— Otići gde biti Sijuksi-Ogalale, da videti zarobljeni masa
Bauman. Masa Martin sve kazati maser Bob, da maser Bob to kazati
maser Šeterhend.

215
 — Ipak, sasvim onako kao što sam ja mislio reče Old Šeterhend.
A kad će se vratiti?
— Kad videti masa Bauman, onda nama doći po reka Fajrhoul.
Dalje maser Bob ništa ne znati.
— Tvoj dobri masa Martin napravio je jednu glupost; i ja mislim
da ga ta glupost može i glave stati.
— Šta? Masa Martin glava? Onda maser Bob odmah sesti na
konja, da jahati za njim i spasti ga!
— Da, onako, otprilike, kao što si ubio medveda, kad si se od
straha uspuzao uz brezu.
— Ogalala ne biti medved. Maser Bob se ne bojati Ogalala! On
preteći pruži svoje velike pesnice i napravi lice kao da će odmah
progutati najmanje deset Ogalala.
— Pa dobro, da pokušam nešto s tobom, kada već toliko voliš
svoga mladog gospodara. Budi spreman da kroz nekoliko minuta
pođeš sa nama!
I produži, obraćajući se Vinetuu, pored koga su sada stajali
zatočnik velike mađije Upsaroka i poglavica Šošona, sa Mojavom,
svojim sinom:
— Moj brat će produžiti da jaše i čekaće me na Kun-tui-tembi,
Čeljusti Pakla. A sa mnom će poći na konjima petnaest ratnika
Upsaroka, sa svojim poglavicom, i Mojav, sa petnaest ratnika
Šošona. Mi moramo odmah da pođemo za tom petoricom
radoznalih ljudi, da ih spasemo, ako se nalaze u opasnosti. Ja ne
mogu unapred odrediti sa koje ću strane izbiti na Čeljusti Pakla.
Mogućno je, dakle, da Sijuksi budu na grobu poglavice pre negoli
ja sa svojim ratnicima.
Već posle nekoliko minuta jurio je Old Šeterhend sa svojim
pratiocima u istom onom pravcu u kome je pet neopreznih
drugova napustilo juče uveče logor.
Ovi su, razume se, bili daleko izmakli. Jahanje je, zbog noći i
njihovog nepoznavanja kraja, napredovalo sporo, ali ipak, kad je
svanuo dan, jezero Jelouston bilo je već ostalo daleko iza njih, i oni
su sada mogli da poteraju svoje konje trkom.
216
 Slika reke i njene obale izgledala je izvanredno neobično i
veličanstveno. Rečna dolina bila je u početku prilično široka i sa
obe strane vrlo raznolika. Sad su se bregovi polako spuštali prema
obalama, a sad opet strmo uzdizali prema nebu; i svuda su se
osećala delovanja podzemnih sila.
Ko zna pre koliko je ljudskih vekova, ovaj planinski kraj bio
jezero, koje je zauzimalo prostor od više hiljada kvadratnih milja.
Tada su počele da pod njegovim vodama deluju vulkanske sile. Tle
se podiglo; raspuklo se, i iz tih pukotina pokuljala je užarena lava,
koja se, u hladnoj vodi jezera, stvrdnula u bazalt. Otvorili su se
ogromni krateri; oni su izbacivali vrelo kamenje, koje se sa ostalim
mineralima vezalo u raznovrsne smese i stvaralo tle na kome su
topla mineralna vrela mogla stvarati svoje vodene taloge. Tada je
silno nagomilavanje podzemnih gasova podiglo sa neizmernom
snagom celo tle toga jezera, tako da su se njegove vode morale
razliti. One su sebi iskopale duboka korita u zemlji. Slobodna
zemlja i meko kamenje je sprano. Hladnoća i toplota, vihor i kiša
pripomogli su da se sve što nije moglo dati otpor rastvori, raznese,
a izdržali su samo čvrsti, stvrdnuti stubovi lave.
Voda se slila u zemlju u dubinu od hiljadu stopa; ponela je sa
sobom sve što je bilo meko; plakala je stene sve dublje i dublje, i
stvoreni su ogromni kanjoni i vodopadi, koji spadaju u čuda
Nacionalnog parka.
I sada strče tamo visoke vulkanske obale, mnogostruko
izrovane i ispresecane, i isplakane kišom, sa oblicima koje ne može
izmisliti nikakva mašta. Čoveku se čini da gleda pred sobom
ruševine kakvog srednjevekovnog zamka; može da vidi čak i
prazne prozorske otvore, i osmatračnice, i mesta sa kojih su se
pokretni mostovi spuštali nad ponor. Nedaleko odatle uzdizala su
se vitka minareta; čovek bi rekao da će se mujezin ispeti na njih i
pozvati verne na molitvu. Prekoputa se otvara izgled na rimski
amfiteatar, u kome su se hrišćani borili sa divljim zverima. Odmah
do njega diže se uvis, slobodno i smelo, kineska pagoda, i podalje,
pored korita reke, stoji jedna stotinu stopa visoka životinjska

217
prilika na oko tako snažna, tako nerazorljiva, kao da je podignuta
u čast božanstva nekog prepotopskog naroda.
A sve je to samo obmana. Vulkanska izbacivanja dala su
materijal iz koga je voda docnije izvajala različite oblike. I ko
posmatra te proizvode prirodnih sila, oseća se sitan kao mrav i
zaboravlja na gordost koja ga je ranije obuzimala.
Tamo gde reka, u prilično širokom luku, skreće na zapad,
javljaju se mnogobrojni i topli izvori, koji su sakupili svoje vode da
bi napravili priličnu rečicu, koja se između visokih stena uliva u
Jelouston. Izgleda kao da se obalom Jeloustona ne može dalje
pravo ići, i zato su petorica drugova skrenuli ulevo, da bi pošli
tokom tople rečice.
Ovde nema ni drveća ni žbunja. Sve rastinje je izumrlo. Topla
tečnost izgleda prljava i zaudara i kao trula jaja. Jedva se moglo
izdržati. I nije bilo drukčije ni bolje sve dotle dok nisu posle
nekoliko sati napornog jahanja, stigli do brda. Tamo je opet bilo
bistre i sveže vode, i uskoro se pokazalo i žbunje, docnije čak i
proređeno drveće.
O nekom pravom putu, razume se, nije bilo ni govora. Konji su
često morali da se muče prelazeći duge staze prekrivene velikim
kamenjem, koje je izgledalo kao da je od nekog velikog brega koji
se sručio s neba i razbio u komade. Ti razbijeni delovi stene imali
su često neobične oblike, i ponekad bi petorica jahača zastali, da
izmene svoje misli o njima. Tako je prolazilo vreme, i bilo je već
podne, a oni behu prevalili tek polovinu puta.
Najednom izdaleka ugledaše jednu prilično veliku kuću.
Izgledala im je kao vila sagrađena u italijanskom stilu, pored koje
je bio vrt, ograđen visokim zidom. Oni zastadoše veoma začuđeni
— Kuća za stanovanje ovde na Jeloustonu! Pa to ipak nije
mogućno! reče Džemi.
— Zašto to ne bi bilo mogućno? odgovori Frank. Ali, pogledajte
malo bolje tamo prema kući. Ne stoji li baš pred vratima jedan
čovek?

218
 — U svakom slučaju. Bar tako izgleda. Ali sad je već otišao. Biće
da je to samo senka.
— Tako? Gde ima čovečje senke, tamo bezuslovno mora biti i
čovek čija je to senka. I ako je senke nestalo, to mora da je nestalo
ili sunca ili onoga čija je to senka bila. Ali sunce je još tu i, prema
tome, čovek je nekuda otišao. Kuda, to ćemo sad videti.
Oni su se brzo približavali građevini i tada su, razume se, videli
da ona nije bila sagrađena ljudskim rukama, nego da je bila delo
prirode. Tobožnji zidovi bili su od feldspata, tako belog da je
zasenjivao oči. Mnogobrojni otvori izdaleka su mogli izgledati kao
prozori. Video se jedan širok i visok otvor vrata. Ko bi kroz njega
pogledao, video bi neku vrstu prostranog dvorišta, koje je
prirodnim ogradama od stena bilo podeljeno u više velikih
odeljenja. U sredini toga dvorišta izbijalo je iz zemlje vrelo i bacalo
svoju bistru hladnu vodu pravo prema kapiji.
— Čudesno! potvrdi Džemi. Ovo mesto je izvanredno zgodno
za podnevni odmor. Hoćemo li unutra?
— Pa dobro, odgovori Frank. Ali mi još ne znamo da li delija koji
stanuje unutra nije možda rđav čovek.
— Uha! Mi smo se prevarili; nema ovde ni govora o čoveku. No,
ipak ću stvar malo ispitati.
On ujaha polako kroz kapiju, držeći pušku u pripravnosti, i
obazre se po dvorištu. Tada se okrenu i dade znak svojima:
— Hodite ovamo! Nema ovde ni žive duše.
— I ja sam rad da tako mislim, reče Frank. Sa dušama pokojnika
koji su produžili da žive na zemlji kao aveti, ja nikako ne volim da
imam posla.
Dejvi, Martin i Frank odazvaše se Džemijevu pozivu. Ali
Vokadej zastade još oprezno.
— Zašto ne dolazi moj crveni brat? upita sin Lovca na medvede.
Indijanac oprezno udahnu vazduh kroz nos i odgovori:
— Zar moja braća ne primećuju da se ovde oseća miris konja?
— Pa mora da se oseća, kad smo mi naše poveli sa sobom.

219
 — Ovaj miris dolazio je od kapije dok smo mi još stajali pred
njom.
— Nema ovde ni čoveka ni životinje, a nema ni njihovih
tragova.
— Zato što je tle od tvrdog kamena. Moja braća treba da budu
oprezna.
— Nema ovde nikakvog osnova za bilo kakvo strahovanje,
izjavi Džemi. Hodite, da pogledamo malo dublje unutra.
Umesto da ga puste da on to sam uradi, i da na taj način
osiguraju sebi odstupnicu, oni pođoše za njim, jašući tesno jedan
pored drugoga, do u poslednje odeljenje pećine.
Tada se najedanput zaori takvo urlanje da je izgledalo kao da
se zemlja trese. Iz pozadine iziđe povelik broj Indijanaca, i u tren
oka neoprezna družina bi opkoljena. Jedan dugačak, mršav, ali
žilav delija, koji je imao na glavi ukras koji nose poglavice, povika
belcima na rđavom engleskom jeziku:
— Predajte se, inače ćemo vam zderati kožu s glave!
Četvorica iznenađenih ljudi uvideše da svaki otpor može samo
štetiti.
— Do sto đavola! ote se Džemiju na nemačkom jeziku. Pa mi
smo im došli pravo u ruke. To su Sijuksi, i to sigurno baš oni koje
smo mi hteli da uhodimo.
I okrenuvši se poglavici, on produži na engleskom jeziku:
— Treba da se predamo? Pa mi vam nismo ništa učinili. Mi smo
prijatelji crvenih ljudi.
— Ratna sekira Sijuksa-Ogalala okrenula se protiv belaca,
odgovori crvenokožac. Sjašite i odložite oružje! Mi ne čekamo.
Pedeset pari očiju bilo se ustremilo mrkim pogledima na belce,
i pedeset tamnocrvenih ruku počivalo je na noževima. Dugački
Dejvi bio je prvi koji je sjahao sa svoje mazge.
— Učinite mu po volji, reče on svojim drugovima. Moramo da
dobijemo u vremenu. Naši će sasvim sigurno doći da nas oslobode.

220
221
 Tada sjahaše i ostali i predadoše oružje. Vokadej nije bio ušao
unutra sa njima, kao što je već spomenuto. On je video spolja da su
njegovi drugovi opkoljeni i odmah je poterao svoga konja ustranu,
da ne bi bio primećen kroz ulaz. Zatim je sjahao, polegao po zemlji
i isturio glavu napred tek toliko koliko je trebalo da stekne uvid u
dvorište.
Ono što je video ispunilo ga je preneraženošću. Prepoznao je
poglavicu. Bio je to Hong-petekej, “Teški mokasin”, vođ Sijuksa-
Ogalala, kojima je i on pripadao i od kojih je bio pobegao.
Šta je trebalo da radi? Da se brzo vrati jezeru, da dovede Olda
Šeterhenda sa njegovima? Ne. Njemu pade na um jedna
izvanredno smela misao. On pojaha svoga konja i ujaha u dvorište,
sa najprostodušnijim izrazom lica koji je uopšte mogućan.
Upravo su četvoricu zarobljenika hteli da metnu u okove. Tek
što je konj napravio nekoliko koračaja, stao je ispred njih.
— Uf! uzviknu Vokadej. Otkada su to Sijuksi-Ogalale počeli da
stavljaju okove na ruke svojim najboljim prijateljima? Ovi belci su
braća Vokadejeva!
Njegova iznenadna pojava izazva opšte zaprepašćenje. “Teški
mokasin” se smrknu, odmeri oštrim pogledom celu pojavu
mladićevu i odgovori:
— Otkada su beli psi braća Ogalala?
— Otkad su Vokadeju spasli život.
Poglavica se naprosto unese pogledom u oči Vokadejeve. Zatim
ga upita:
— Gde je Vokadej bio dosad? Zašto se on nije vratio u pravo
vreme, kad je bio poslan da uhodi neprijatelja?
— Zato što su ga zarobili šošonski psi. Ova četiri belca borili su
se za njega i spasli ga. Oni su mu pokazali put kojim će brzo i lako
izbiti na Jelouston i pošli su sa njim, da sa “Teškim mokasinom”
popuše lulu mira.
Na poglavičinim usnama zaigra podrugljiv osmeh.

222
 — Sjaši s konja i pridruži se svojoj beloj braći! naredi on. Ti si
naš zarobljenik baš kao i oni što su.
— Vokadej zarobljenik svoga sopstvenog plemena? Ko je dao
pravo “Teškom mokasinu” da zarobi jednoga ratnika svoga
sopstvenog naroda?
— On je to pravo sam sebi prisvojio. On je vođa ovog ratnog
pohoda i može da radi šta hoće.
Tada Vokadej snažno zategnu uzde svome konju, obode ga
petama u slabine i prisili ga da napravi pun i brz zaokret na
stražnjim nogama. Pošto se konj pri tome bacakao prednjim
nogama, oni Sijuksi-Ogalale koji se behu približili Vokadeju,
moradoše da ustuknu ispred njega. On tako dobi mesta. Sada pusti
uzde na vrat konju, tako da mu je i leva ruka ostala slobodna i
mogla da drži pušku u pripravnosti, i upita:
— Od kada poglavice Sijuksa-Ogalala smeju da rade šta hoće?
Čemu će onda skupština staraca? Vokadej je mlad čovek, ali on je
ubio belog bivola i nosi u perčinu orlovo perje. On se ne da zarobiti,
i ko njega uvredi, taj će morati da se bori sa njim!
Ovo su bile gorde reči i nisu bile bačene uzalud. Indijanske
poglavice nipošto nemaju naslednu vlast. Oni nemaju ni moć
jednog evropskog kneza. Oni ne mogu da donose zakone ni da
izdaju propise. Njih biraju iz redova ratnika, ako su se istakli među
ostalim ili svojom hrabrošću ili svojom mudrošću. Uticaj i moć
poglavice počiva jedino na utisku koji pravi njegova ličnost. On
može da bude smenjen, ako izgubi ljubav svojih saplemenika.
“Teški mokasin” bio je poznat kao strog, samovoljan čovek. On
je, istina, stekao znatne zasluge za svoje pleme, ali njegova
tvrdoglavost, njegova gordost često su mu škodili. Bio je
neumoljiv, svirep i krvoločan. Pleme se raspalo u dva dela, u one
koji su bili njegove pristalice, i one koji su, otvoreno ili potajno, bili
protiv njega.
Taj raskol je došao do izražaja i sada kada je govorio Vokadej.
Od mnogih Sijuksa čuli su se glasovi odobravanja i slaganja.
Poglavica ih je presekao jednim srditim pogledom i dao svojim

223
vernim pristalicama nekakav znak, na koji su oni odmah zaposeli
izlaz, a zatim je odgovorio:
— Svaki Sijuks-Ogalala je slobodan čovek. Ali čim jedan ratnik
postane izdajica svoje braće, on gubi pravo da bude slobodan
čovek.
— Dokaži da sam izdajica!
— Ja ću to dokazati pred skupom ratnika.
— A ja ću izići pred njega kao slobodan čovek, sa oružjem u ruci,
i braniću se. I kada budem dokazao da me je “Teški mokasin”
uvredio bez razloga, on će morati da se bori sa mnom.
— Izdajica ne izlazi pred skupštinu sa oružjem u ruci. Vokadej
će svoje oružje odložiti. Ako je nevin, dobiće ga opet natrag.
— Uf! Ko sme da mi ga uzme? Mladi čovek pogleda oko sebe
smelo, izazivački. On vide da mnoga lica pokazuju znake
saosećanja sa njim. No većina ih ostade hladna.
— Niko ti ga neće uzeti, odgovori poglavica. Sam ćeš ga odložiti.
A ako to ne učiniš, dobićeš kuršum u čelo.
— Ja imam dva kuršuma u svojoj pušci. Kod ovih reči on udari
rukom po kundaku svoje puške.
— Kad je otišao od nas, Vokadej nije imao pušku. Od kud mu
sada puška? Darovali su mu je belci, a oni dele poklone samo onda
kad imaju od toga nekakve koristi. Vokadej je, znači, mirno činio
usluge njima, a ne oni njemu. Vokadej je Mandanac. Njega nije
rodila skvo iz plemena Sijuksa. Koji od prisutnih hrabrih ratnika
želi da govori za njega pre nego što on sam odgovori na moje
optužbe?
Niko se i ne maknu. “Teški mokasin” pogleda mladića
pobedonosnim pogledom i naredi mu:
— Sjaši, dakle, s konja i odloži oružje! Ti moraš da se braniš, a
zatim će pasti naša presuda. Svojim opiranjem samo dokazuješ da
nisi nevin!
Vokadej uvide da mora da se pokori. On se do sada opirao, da
bi napravio izvestan utisak na one koji poglavici nisu bili skloni.

224
 — Ako ti tako misliš, ja ću se pokoriti, reče on. Moja stvar je
pravedna. Ja mogu mirno da sačekam vašu presudu i predajem se
dotle u vaše ruke.
On sjaha i položi oružje pred noge poglavičine. Ovaj reče nešto
tiho nekima koji su stajali blizu njega, i ovi odmah izvukoše
konopce da svežu Vokadeja.
— Uf! uzviknu on sa gnevom. Zar sam rekao da vam dajem
dopuštenje i za to?
— To dopuštenje uzimam ja sam, odgovori poglavica. Svežite
ga i ostavite ga u jedan ugao sasvim samog, da ne može da
razgovara sa ovim belcima!
Šta mu je vredelo da se odupire? Vokadej je morao da se pomiri
sa svojom sudbinom. Svezane su mu noge i ruke i položen je u
jedan ugao; dva Sijuksa stala su pored njega kao straža.
Jedan stari ratnik priđe poglavici i reče mu:
— Preko moje glave prešlo je mnogo više leta negoli preko
tvoje; zato ne smeš da se ljutiš što ću te upitati da li ti stvarno imaš
nekog osnova da smatraš Vokadeja izdajicom.
— Tebi ću odgovoriti, zato što si ti najstariji među ratnicima
koji su sa mnom. Ja nemam nikakav stvarni osnov sem jednoga, a
taj je što najmlađi od zarobljenih belaca vrlo mnogo liči na Lovca
na medvede koji leži tamo dole kod konja.
— Zar to može da bude razlog?
— Da, Ja ću ti to i dokazati.
On priđe zarobljenicima, koji su, ne mogavši mu pomoći, videli
i čuli šta je Vokadej uzaludno pokušavao da učini za njih. Na žalost,
ni Džemi ni Dejvi nisu znali jezik Sijuksa toliko da bi razumeli ono
što je Vokadej govorio.
Lukavi poglavica napravi manje kruto lice i reče:
— Pre nego što će otići od nas, Vokadej je učinio nešto o čemu
mi moramo da se posavetujemo. Zato je on neko vreme bio
zarobljen. Pokaže li se da ga belokošci tada još nisu poznavali, oni
će opet biti slobodni. Koja imena nose beli ljudi?

225
 — Hoćemo li im kazati? upita Dejvi svog debelog prijatelja
— Hoćemo, odgovori Džemi. Možda će nas onda malo i
uvažavati.
I okrenuvši se poglavici, produži:
— Ja se zovem Džemi-petače, a ovaj dugački ratnik je Dejvi-
honskej. Ti si ova imena sigurno već čuo.
— Uf! zaori se u krugu prisutnih Sijuksa.
Poglavica im uputi jedan prekoran pogled.
I on je bio iznenađen kad je video da ima u rukama dvojicu tako
mnogo spominjanih lovaca, ali nikako nije dao da se to primeti.
— Teški mokasin ne zna za vaša imena, odgovori on. A ko su
ova dva čoveka?
On se svojim pitanjem, koje se odnosilo na Franka i Martina,
opet obratio Džemiju. Dejvi šapnu ovome:
— Za ime božje, ne kazuj imena!
— Šta ima belac da kaže onome drugome? upita poglavica
strogo. Treba da odgovori onaj koga sam ja pitao!
Džemi se morade rešiti da kaže neistinu. On reče prvo zgodno
ime koje mu pade na um i izjavi da su Frank i Martin otac i sin.
Poglavičin pogled prelazio je ispitivački sa jednog od ove
dvojice na drugoga, a preko lica mu je prelazio podrugljiv osmejak.
No ipak reče u prilično prijateljskom tonu:
— Neka belokošci pođu za mnom.
On pođe prema donjem delu dvorišta.
Tobožnja kuća je ranije svakako bila ogromna stena od
feldspata, protkana mekšim kamenim slojevima. Ove poslednje je
kiša isprala, a kako je spat izdržao i kišu i nevreme, napravila se
nekakva tvorevina koja je bila nalik na dugačko, visokim zidovima
ograđeno dvorište, rastavljeno poprečnim zidovima u više
odeljenja.
Poslednje je bilo najveće. Ono je bilo tako prostrano da je u
njemu bilo mesta za sve konje Ogalala. U jednom uglu ležalo je šest
belokožaca, svezanih ruku i nogu. Oni su se nalazili u veoma
226
žalosnom stanju. Zglobovi su im bili izranjavljeni konopcima. Lica
su im se bila spekla od blata, a kosa i brada u neopisivom neredu.
Obrazi su im bili upali i oči utonule u očne šupljine, od žeđi, i gladi,
i ostalih patnji.
Tamo povede poglavica nove zarobljenike. Dok su još išli,
Martin je tiho rekao Džemiju:
— Kuda li će nas odvesti? Možda mome ocu?
— Mogućno. Ali ni za živu glavu ne dopuštajte da primeti da ga
poznajete, inače je sve propalo.
— Ovde leže zarobljeni belokošci, reče poglavica. “Teški
mokasin” ne zna dobro njihov jezik. On ne zna, prema tome, ko su
oni. Beli ljudi mogu da im priđu, da ih upitaju koji su, pa da to posle
i meni kažu.
On ih dovede do ugla, a Džemi brzo istupi napred i reče na
nemačkom jeziku:
— Verovatno se ovde nalazi lovac na medvede Bauman. Pošto
ste živi, ne pokazujete da poznajete svoga sina. On stoji ovde iza
mene. Mi smo došli da vas spasemo, ali smo i sami pali u ruke
crvenih, no znamo pouzdano da ćemo uskoro biti oslobođeni
zajedno s vama. Da niste ovim gadovima kazali svoje ime?
Bauman ne odgovori odmah. Kad je video svoga sina, zanemeo
je. Tek posle izvesnog vremena progovorio je s mukom:
— O, Gospode, kakve radosti i kakvog bola u isto vreme! Sijuksi
poznaju mene i isto tako i imena mojih drugova.
— Lepo! Verovatno će i nas ovde ostaviti. Onda ćete već saznati
i sve ostalo.
Iako nije razumeo nijedne reči, poglavica se sav bio pretvorio
u uvo. Kao da je po naglasku hteo da razabere značenje pojedinih
reči. Oštrim pogledom prelazio je od Baumana na njegovog sina.
Ali mu posmatranje ostade bez rezultata. Martin je tako savršeno
vladao sobom da je pokazivao sasvim ravnodušno lice, iako mu je
jad koji je osetio kad je ugledao svoga oca hteo da natera suze na
oči.

227
 — Ho, upita razočarani poglavica ljutito, jesu li vam
zarobljenici kazali svoja imena?
— Jesu, odvrati Džemi. Ali ti ih već znaš.
— Mislio sam da su me lagali. Ti ćeš sa svojim drugovima
takođe ostati ovde.
Ono malo ljubaznosti koju je dosad pokazivao iščeze sa
njegovog lica. On dade znak Ogalalama koji su bili došli sa njim da
priđu bliže. Oni isprazniše džepove zarobljenicima i staviše ih
odmah u okove.
— Sjajno! progunđa Dejvi kad vide kako mu iščezoše iz džepova
poslednji ostaci njegovih stvari. Čudo je da nam ove orlušine ne
skidoše i odelo.
— Gospodine Džemi, prošapta Hobl-Frank, meni se ovo nimalo
ne sviđa. Pa to je delija koji me je u svoje vreme ranio u nogu.
Novi zarobljenici položeni su na zemlju pored starih. Poglavica
se udaljio i postavio nekoliko stražara.
Jadnici se nisu usuđivali da govore glasno. Šaputali su samo
između sebe. Bauman sin našao se upravo pored svoga oca, što su
obojica, sasvim prirodno, iskoristili da bi obasuli jedan drugoga
svima nežnostima koje su u ovoj prilici bile mogućne. Posle
izvesnog vremena dođe jedan Sijuks, skinu jednome od ranijih
zarobljenika okove s nogu i naredi mu da pođe sa njim. Čovek nije
mogao da ide. Sa mukom se oteturao za crvenokošcem.
— Šta li će to sa njim? upita Bauman, tako da je i Dejvi čuo.
— Moraće da postane izdajica, odgovori ovaj. Prava je sreća što
moji drugovi još nisu ništa rekli o pomoći koju očekujemo.
— Ali su je ipak spominjali.
— To nije opasno. Čuvajmo se da tome čoveku, kad se vrati, ne
saopštimo ništa važno. Moramo najpre da se osvedočimo da li mu
možemo verovati.
Dejvi je sasvim tačno naslutio. Čovek je odveden poglavici, koji
ga je dočekao mračnim pogledom. Siromašak nije mogao da se drži
na nogama. Morao je da sedne na zemlju.

228
 — Znaš li ti kakva te sudbina čeka? upita ga poglavica.
— Znam, odgovori upitani iznurenim glasom. Vi ste nam to već
dovoljno često govorili.
— Smrt vam je sigurna, smrt u najvećim mukama. Vi imate da
izdržite neopisiva mučenja u čast groba na kome ćete umreti. Šta
bi ti dao, ako bi te muke mimoišle; Ako bi mogao da spaseš svoj
život?
— Zar je mogućno spasti ga? Šta bih morao da uradim? upita
duševno namučen i telesno napola mrtav čovek.
— Odgovori mi na pitanja. Onda bih ti poklonio život. Ima li
Lovac na medvede sina?
— Ima.
— Je li on onaj mladi koga su zarobili
— Jeste.
— Koji je onaj što hramlje?
— Jedan drug Lovac na medvede, Hobl-Frank.
— Gledaj da saznaš kako su se našli sa Vokadejem, da li ovde
ima još belokožaca i šta hoće oni! Ako to saznaš, ja ću te pustiti. Ali
pazi da oni ništa ne primete!
Čovek je vraćen među ostale zarobljenike, položen na svoje
mesto, i svezane su mu noge.
Svi su ćutali, a on se držao mirno. Njemu nikako nije bilo lako
pri duši. Bio je to sasvim čestit momak. Kad je razmislio o držanju
poglavičinom, njemu nikako nije izgledalo mnogo verovatno da će
ovaj održati zadatu reč. Počeo je da uviđa da se dao nadmudriti.
Trebalo je da ništa ne kaže. Što je duže razmišljao, sve više je uviđao
da ne treba da veruje “Teškom mokasinu” i da je njegova dužnost
da kaže Baumanu šta je razgovarao sa poglavicom.
Lovac na medvede ga preduhitri. Kad je prošlo dosta vremena,
on ga upita:
— No, master, vi ćutite kao zaliveni! Kod koga ste bili?
— Kod poglavice.
— Mogao sam misliti. A šta je on hteo od vas?
229
 — Reći ću vam iskreno. Hteo je da sazna ko su Martin i Frank, i
ja sam mu kazao, jer mi je obećao slobodu.
— O, jao! Veću glupost niste mogli napraviti. Pa šta je sa
slobodom?
— Slobodu imam da dobijem kada još saznam kako su se ostali
masteri sastali sa nekakvim Vokadejem i da li ima još belaca u
ovome kraju.
— Tako! I vi verujete da će taj delija održati obećanje?
— Ne. Pošto sam o celoj stvari razmislio, ubeđen sam da će me
prevariti.
— To vam je pametno. I kad ste tako iskreni, oprostićemo vam
glupost koju ste napravili. Uostalom, nemojte misliti da ste mogli
nešto izmamiti od nas. Mi smo naslućivali zbog čega ste vi bili kod
poglavice i zato bismo sigurno bili pred vama vrlo ćutljivi.
— Ali šta treba da mu odgovorim kada me ponovo bude pitao?
— Ja ću vam to kazati, odgovori Džemi. Kažite mu da smo mi
spasli Vokadeja kad su ga Šošoni bili zarobili i da smo sa njim
ovamo dojahali da ga bezbedno dovedemo njegovima. Drugih
belaca, sem nas, nema ovde. Ako on ipak htedne da nešto izvuče od
vas, ne dajte se na lepak! Od nas mnogo pre možete da očekujete
spasenje negoli od njega.
Time je stvar bila za neko vreme rešena.
Zarobljenici nisu mogli slobodno da se služe svojim udovima.
Jedini pokret koji su mogli da naprave bio je taj da se sa jedne
strane preture na drugu. To je iskoristio Džemi da bi se našao
pored Baumana. To mu je i pošlo za rukom, i kad su sada ležali on
sa desne strane a Martin sa leve strane Lovcu na medvede, mogli
su ovome tiho ispričati sve i čak mu i saopštiti svoju nadu da će
njihovo sadašnje ropstvo biti kratka veka.
U međuvremenu poglavica je pozvao sebi svoje najistaknutije
ratnike i zatim naredio da se dovede Vokadej. Kad je ovaj stupio u
odeljenje u kome su se nalazili Sijuksi, ovi su sedeli u jednom
polukrugu, u kome je sredinu bio zauzeo poglavica. Zarobljenik je
morao stati prema njima. Njemu sa obe strane zauzela su mesta
230
dva stražara sa noževima u rukama. Ova poslednja činjenica bila je
Vokadeju veoma sumnjiva. Po njoj se moglo zaključiti da se njegov
položaj bio pogoršao.
Pošto su ga oči prisutnih posmatrale neko vreme mrkim
pogledima, poče poglavica:
— Neka nam Vokadej ispriča šta je doživeo od trenutka otkad
nas je napustio.
Vokadej se odazva pozivu. On ispriča priču o tome kako su ga
Šošoni bili primetili i zarobili, i kako su ga oslobodili zarobljeni
belci. Ispričao je to što je mogao verodostojnijim tonom, ali je
morao primetiti da mu oni koji su ga slušali ne poklanjaju nimalo
vere.
Kad je dovršio, niko nijednom rečju ne reče da li mu veruje ili
ne. Poglavica upita:
— A ko su ta četvorica belaca?
Vokadej najpre spomenu imena Džemija i Dejvija i istače kao
naročitu čast za Sijukse to što su im došli tako slavni lovci.
— A ona dvojica drugih?
Ovo pitanje, naravno, nije dovelo Vokadeja u zabunu. On je već
bio razmislio o tome šta treba da kaže. On reče za Franka jedno ime,
a Martina proglasi Frankovim sinom. Na licu poglavice nije se
pomerila nijedna crta, ali on upita;
— Da nije Vokadej možda čuo da Lovac na medvede ima sina
koji se zove Martin?
— Nije!
— I da kod njega stanuje jedan čovek koga zovu Hobl-
Frankom?
— Nije!
On zadrža svoj spoljašnji mir, iako je sada u duši bio uveren da
je izgubio igru. Ali sada zagrme poglavica:
— Vokadej je pas, izdajica, smrdljivi vuk! On valjda misli da mi
ne znamo da se Frank i Sin Lovca na medvede nalaze kod nas kao
zarobljenici? Vokadej je tu dvojicu i ostale sa njima doveo ovamo

231
da sa njihovom pomoću oslobodi zarobljenike. Sada će podeliti sa
njima njihovu sudbinu. Skupština će danas, pored logorske vatre,
rešavati kakvom smrću on ima da umre!
Vokadej je odveden i svezan za konja, jer je sada valjalo poći
dalje. Isto se dogodilo i sa ostalim zarobljenicima, ali on nije došao
u njihovu blizinu, nego je držan daleko od njih i dobio je dva
ratnika kao naročitu pratnju.
Bilo je žalosno pogledati kako su jadno i iznemoglo sedeli na
konjima svezani Bauman i njegovih pet sapatnika. Da nisu bili
svezani za noge, bili bi se srušili sa konja od iscrpljenosti.
Dejvi šapnu o tome svome Džemiju nekoliko samilosnih reči.
Debeljko odgovori:
— Strpite se još samo malo, stari! Morao bih se mnogo varati
ako Old Šeterhend već ne bi bio u našoj blizini. Ono što smo mi tek
sada uvideli, naime, da smo najstrašnije budale, on je to svakako
znao još jutros rano. U svakom slučaju, on ide za nama, sa izvesnim
brojem crvenokožaca, i zato sam se ja pobrinuo i da nam nađe trag.
— Kako to?
— Pogledaj! Ja sam odcepio jedno parče krzna i zubima ga
isitnio u sitne komadiće. Tamo gde smo ležali, ostavio sam takvo
jedno parčence, i dok budemo jahali, ja ću s vremena na vreme
ispuštati poneko novo. Ona će ostati na zemlji, jer nema vetra. Ako
Old Šeterhend dođe do ove proklete zgrade, on će sasvim sigurno
naći komadiće krzna i odmah će znati da je na ovoj letnjoj vrućini
samo debeli Džemi mogao biti tu sa krznom. On će dalje tražiti,
naći će ostalu parčad, i tako će saznati kojim smo pravcem udarili.
Četa Sijuksa nije išla u pravcu reke. Za njih bi to značilo
zaobilaziti. Oni su udarili prema brdima, koja su se zvala “Slonova
leđa”, i zatim su skrenuli prema dugačkom planinskom vencu, koji
čini razvođe između Atlantskog i Tihog Okeana.
Debeli Džemi nije sasvim pogrešno nagađao, kada je rekao da
se Old Šeterhend možda već nalazi u blizini. Sijuksi su jedva bili
zašli iza brda tri četvrti sata, kada on naiđe na konjima sa severa,

232
sa svojim Šošonima i Upsarokama, tačno po liniji koju su ostavili
iza sebe konji petorice begunaca.
On je jahao napred, sa sinom poglavice Šošona i sa čuvarem
velike mađije Upsaroka. Nije odvajao oči od zemlje. Nije mu
promicala ni najmanja sitnica po kojoj se moglo videti da su tim
putem projahali ljudi. Kad je ugledao tobožnju građevinu, najpre
je stuknuo od čuda, ali je odmah zatim, na jedno pitanje čuvara
velike mađije, odgovorio:
— Sećam se. To nije kuća, već pećina. Bio sam ja već unutra i
čudilo bi me da oni koje mi tražimo nisu takođe svratili unutra da
vide to mesto. Ono je... do sto đavola!
Dok mu se oteo ovaj uzvik, bio je već skočio s konja i počeo da
razgleda čvrstu bazaltovu stenu. Bilo je to tačno na onome mestu
na kome se susretala njegova staza sa stazom kojom su bili udarili
Sijuksi.
— Ovde je projahalo mnogo ljudi, i to jedva pre jednog sata,
reče on. Neću da strahujem da su to bili Sijuksi! Pa ipak, ko bi sem
njih mogao da bude ovde u ovolikom broju! Kuća mi izgleda
sumnjiva. Podelimo se, da je opkolimo.
Sa njim na čelu, oni pojuriše u galopu napred. Pećina bi
opkoljena, i Old Šeterhend se najpre sam uputi unutra. Rekao je
ostalima da treba da pođu za njim tek ako čuju da je opalio hitac iz
puške.
Potrajalo je prilično dugo dok se Old Šeterhend vratio. Izgledao
je vrlo ozbiljan i zamišljen. Rekao je:
— Mi nemamo vremena da gubimo, jer su Sijuksi zarobili bele
ljude, zajedno sa Vokadejom, i odveli ih pre jednog sata.
— Zna li to moj beli brat pouzdano? upita “Vatreno srce”, čuvar
velike mađije.
— Znam. Ja sam video sve njihove tragove i vrlo dobro ih
proučio. Debeli Džemi mi je ostavio jedan znak, i ja se nadam da
ćemo ih još naći.

233
 On pokaza jedno parče krzna koje je bio našao. Na njemu je bilo
svega pet-šest dlaka, što je bio skoro siguran znak da je parče
poticalo od olinjalog krzna debeljkova.
— Šta namerava da počne Šeterhend? upita Indijanac. Hoće li
da sledi Ogalale u stopu?
— Da, i to odmah.
— Zar ih mi ne bismo, ako bismo se vratili Vinetuu, isto tako
sigurno našli na reci Vatrene Jazbine?
— Da, našli bismo ih: ali je bolje da se neprijatelj nađe između
naših dveju četa. Moramo ih, dakle, slediti u stopu. Ili možda moja
crvena braća misle drukčije?
— Ne, odgovori gorostas srdito. Mi se radujemo što smo naišli
na trag Ogalala. “Teški mokasin” je njihov vođa, i ja jedva čekam da
mi padne u ruke. Da jašemo dalje!

234
 XI
U VELIKOJ OPASNOSTI

Trag je bilo teško čitati, i stoga su morali jahati vrlo polako. Tle
je bilo sastavljeno od vulkanskog kamena. O pravom tragu od
kopita tu nije moglo biti ni govora. Kamenčići koje su smrvile
konjske kopite sačinjavali su jedini i uz to vrlo nesiguran oslonac.
Zato su morali biti vrlo pažljivi. Mali komadići od Džemijeva krzna,
koje su nalazili ovde-onde, svakako su im bili od znatne pomoći.
Posle izvesnog vremena, put kojim su išli skretao je više
udesno, dakle jugozapadno. Stizali su među bregove koji čine
razvođe. Odozgo su se mogla videti, sa desne strane, vodena korita
koja su svoje vode, preko Jeloustona i Misurija, predavala Misisipi,
dakle Meksikanskom zalivu, dok su vode sa leve strane silazile u
reku Zmijsku, da bi se zajedno sa njom slile u Tihi Okean.
Ovde predeo više nije bi tako go. Bilo je crnice, i pojedini potoci
koji su ovuda proticali nisu bili puni sumpora; imali su svežu,
zdravu vodu, koja je rastinju davala hranu. Zato je ovde bilo trave,
žbunja i drveća, a trag je bio jasniji nego ranije. No, na žalost, nije
se mogao više pratiti, jer se dan približavao kraju. Zato su konji
morali da grabe što su brže mogli, da bi se okolnost da se ovde trag
mogao dobro čitati što više iskoristila pre nego što padne mrak.
Bili su stigli na samo razvođe. Sada su se ponovo spuštali
između stenja i žbunja, jašući prilično teškim, mestimice čak i
opasnim stazama.
Uto pade i mrak. Moralo se i dalje ići tragom, ali kako se ovaj
više nije mogao videti, oni su prekinuli putovanje.
Ako su ljudi do tada bili ćutljivi, oni ni sada, na mestu gde su
imali da logoruju, nisu postali govorljiviji; imali su osećanje da se
nalaze pred sudbonosnim događajima.
Vatru nisu naložili. Old Šeterhend je, po svežini traga, zaključio
da su Ogalale bili ispred njih jedva dve engleske milje. I ako su se
negde ulogorili, oni su im mogli, i ne znajući to, prići tako blizu da
235
su Ogalale morali primetiti njihovu vatru i po tome saznati da ih
neko progoni.
Svaki se ćutke uvio u svoje ćebe i legao na počinak, pošto su
prethodno postavljene straže. Ali jedva je bilo počelo da sviće,
jedva su se mogli razlikovati pojedini predmeti jedan od drugoga,
kada je četa pošla dalje.
Tragovi Ogalala još uvek su se mogli čitati. Posle možda jednog
sata, Old Šeterhend izjavi da Sijuksi juče uopšte nisu logorovali.
Oni sigurno nisu hteli da se odmaraju pre nego što stignu na reku
Vatrenih Jazbina. To nije bio dobar znak. A gonioci, na žalost, nisu
mogli do kraja iskoristiti brzinu svojih konja, jer je rastinja uskoro
opet nestajalo i, umesto neke zemlje nailazila je tvrda, vulkanska
stena.
Na njoj je bilo potpuno nemogućno otkriti bilo kakav trag. Old
Šeterhend je pretpostavio da su se Sijuksi-Ogalale do tada držali
istog onog pravca kojim su oni docnije udarali i zato je stalno išao
pravo. Uskoro se osvedočio da se u svojim naslućivanjima nije
prevario. Pred njim su se nalazili čuveni gejzirski baseni, čije
strahovito delovanje nikada nije prestajalo. Tamo je opet bilo
rastinja, čak i šume, koja se, međutim, većinom sastojala od mrke
omorike.
Izišli su na jednu usku reku, koja je vijugala kroz meko tle,
obraslo travom, i baš tamo gde su oni stupili na njega, ono je bilo
utapkano mnogim konjskim kopitama. Otisci kopita nizali su se
duž reke, i bilo je jasno da su Sijuksi na njoj napajali svoje koše.
Trag je, dakle, srećom opet bio pronađen, i odatle pa sve gore do
brega ostao tako jasan da je svaka zabuna bila potpuno isključena.
Otvorenog puta do gore nije bilo. Morali su jahati između
drveća. Ovo je bilo tako retko izraslo da im nije pravilo nikakve
smetnje. Ali je baš jahanje kroz šumu najopasnije za zapadnjaka.
Možda se već iza prvog drveta nalazi sakriven neprijatelj, o čijem
prisustvu on nema ni pojma.
Bilo je lako moguće da su se Ogalale dosetili da ih možda neko
progoni. A nije se moglo znati ni kakvo su priznanje oni izmamili
od zarobljenika, silom ili lukavstvom. Zato je Old Šeterhend poslao
236
napred nekoliko Šošona, da ispitaju put i da se, čim budu primetili
nešto sumnjivo, odmah povuku natrag u glavnu četu.
Pošto zarobljenici, izuzev Vokadeja, namerno nisu bili
razdvojeni ni za vreme jahanja, mogli su razgovarati između sebe.
Prećutno odobrenje za to dao im je poglavica, kako bi njegov
tobožnji saveznik imao prilike da sazna od njih sve ono o čemu je
imao da izvesti. Uveče je njega “Teški mokasin” izdvojio od ostalih,
tako da to niko ne primeti, i sastao se sa njim da ga ispita. Ali ga je
ovaj tom prilikom tako temeljito obmanuo da je on smatrao
suvišnim sve mere opreznosti.
Tako se dogodilo da je Old Šeterhend, sa svojim Indijancima,
stigao na uzvišicu ne naišavši ni na jednu prepreku. I ova uzvišica
bila je pokrivena gustom, visokom šumom; zato se sa nje nije
moglo videti u dolinu, iako su joj strane izgledale prilično strme.
Jašući ispod drveća, čuli su sasvim neobično, potmulo šuštanje,
koje je uskoro preseklo oštro zviždanje i odmah zatim zvonak
pisak, upravo onakav kakav se na lokomotivi ispušta suvišna para.
— Šta je ovo? upita Mojav, sin poglavice Šošona, začuđen.
— Sigurno nekakav var-pe-peja38, odgovori Old Šeterhend.
Sada se udaralo strmo, spočetka malo, a zatim sve više, tako da
se nije bilo lako držati na konjima. Zato konjanici sjahaše i pođoše
pešice, vodeći konje za sobom.
Tragovi Ogalala razabirali su se još i sada, ali se videlo po njima
da su bili od juče. Društvo se bilo spustilo nekoliko stotina stopa,
kada je primetilo da je tu kraj šumi; ona je naglo prestajala na tome
mestu, kao da je bila presečena kakvom oštricom. No ipak je
jednim malim delom silazila do u samu dolinu. Sada se dolina
mogla cela pregledati, i ono što je oko tu moglo videti bilo je u
svakom pogledu čudesno.
Gornja dolina Medisona, koji ovde nosi vrlo značajno ime reke
Vatrenih Jazbina, odista je najdivniji predeo Nacionalnog parka.
Nekoliko milja dugačka i mestimice dve pa i tri milje široka, ona

38
Gejzer. (Prim. prev.)
237
sadrži stotine gejzira i toplih vrela. Ima ih i takvih koji izbacuju
mlazeve po stotinu metara visoke. Zadah sumpora izbija iz
mnogobrojnih pukotina na zemljinoj površini, i vazduh je stalno
prezasićen toplim vodenim parama.
Kao sneg bela troskva, koja predstavlja pokrivač ili, bolje reći,
poklopac tih podzemnih lonaca, sija i blešti pod sunčevim zracima.
Na drugim mestima, opet, površina zemlje nije od čvrstog tla, već
gusto-tečnog, smrdljivog blata, čija je temperatura vrlo različita.
Ovde-onde tle najedanput postaje ćubasto, podiže se polako poput
mehura i zatim se raspukne, ostavljajući iza sebe široke,
neizmerljivo duboke rupe, iz kojih izbijaju mlazevi pare tako
visoko da se čoveku zamagli pred očima ako pokuša da ih prati u
visinu. Takvi mehurovi i jame stvaraju se i nestaju sad ovde sad
onde. Oni dakle, mešaju mesta. Kuku onome ko naiđe na takvo
jedno mesto; ono najednom počinje da biva vruće i da se podiže.
Samo jedan silno neustrašiv skok ustranu, najbrže, trenutno
bekstvo može čoveka da spase.
Ali dok bežite od jednog mehura, već se stvara ispred vas ili
pored vas drugi, treći. Vi zapravo stojite na sasvim tankoj kori, koja
pokriva strašne dubine zemljine unutrašnjosti kao lako razderiva,
papirnata masa osinjaka.
Isto tako kuku i onome koji za pomenuto blato pomisli
izdaleka da je čvrsta masa koja ga može održati! Ono naime i
izgleda kao glibovita pištoljina preko koje se još samo može preći;
ali njega drže samo vulkanske pare, na kojima se ono održava
onako kao što, kad se kuva meso, voda nosi i pokreće mrkosivu
penu.
Svuda se tle ugibi pod nogama i u tragove nogu odmah se uliva
gusta, zelenkastožuta, smrdljiva, paklena tečnost.
Svuda šišti, kuva vri, zviždi, pišti, pršti i stenje. Ogromne kupe
vode i blata povlače se unaokolo. Ako bi neko bacio kakav težak
kamen u jedan takav otvor, koji se stvara i odmah zatim nestaje, to
bi bilo kao kad bi neko uvredio i uznemirio duhove podzemlja. To
bi i vodu i blato dovelo do strahovitog, pravog paklenog

238
komešanja; oni bi se podigli i zatalasali kao da hoće da usmrte
strašnom smrću grešnika koji ih je uznemirio.
Voda ovog veštičinog kotla sasvim je različito obojena, belo kao
mleko, alevo crveno, plavo kao nebo, žuto kao sumpor, čisto i jasno
kao staklo. Odozgo se vide velike, bele, svilaste niti, ili gusta
olovasta kaša, koja svaki predmet što se nađe u njoj prevlači, posle
nekoliko minuta, palac debelim slojem, i pretvara u čvrstu, trajnu,
skoro nerazorivu masu.
Biva i to da se voda takve jedne jame preliva u najlepšoj, kao
trava zelenoj boji. Najednom se sa strane otvaraju ventili, i iz njih
počinju da struje, kroz zelenu vodu, mlazevi u svim duginim
bojama. Divna je to slika, kojoj nema ravne, božanstvena, ali u isto
vreme i uzbudljiva, stravična, đavolska!
U ovaj predeo je, dakle, stigao Old Šeterhend sa svojim
ratnicima, i oni su iz skrovitosti čestara posmatrali sada ovaj
koliko zanimljiv toliko strahovit prizor.
Dolina je ovde bila dugačka možda samo pola engleske milje.
Na više mesta na kome se zaustavio Old Šeterhend obale su se tako
približavale jedna drugoj da je izgledalo kao da tu reka jedva ima
dovoljno prostora da prođe sa svojim prljavo obojenim, potmulo
svetlucavim talasima. Naniže od toga mesta bio je isti slučaj. Od
jednog tesnaca do drugog nije bilo više od jedne nepune engleske
milje.
Reka, čija je voda, zahvaljujući vrućim vrelima koja su se u nju
slivala, bila topla tako da je ubijala svaki život u sebi, prolazila je
sasvim blizu ove strane doline. Ta strana, kao što je spomenuto,
bila je pokrivena šumom, i strma, ali ipak pristupačna. Ona
nasuprot njoj uzdizala se skoro pravo uvis kao po zidarskom visku.
Ona se sastojala od crnog, na vrhu rastočenog kamena, nalik na
toranj, i bila prilično uvučena unutra, tako da je od jednog rečnog
tesnaca do drugoga povlačila liniju okruženog isečka. Ali time što
je ova strana bila nipošto šira, jer se od mrke stene, baš prema Oldu
Šeterhendu, odvajao jedan kameni ogranak, koji se produžavao
tako daleko da se njegovo široko krilo skoro spuštalo na drugu
obalu reke.
239
240
 Ovaj kameni ogranak — jer je teško naći drugu, bolju reč kojom
bismo označili ovaj predmet — dakle ovaj kameni ogranak bio je
tako čudnovat, na prvi pogled tako neshvatljiv, da bi čovek morao
pomisliti da se nalazi u nekom čarobnom svetu, u kome vile i
vilenjaci, i druga neobična, nezemaljska bića provode svoj
tajanstveni život.
Bio je složen tavanasto, tako nežno izvajan i fantastično
izveden kao da je bio sastavljen od svežeg snega i najdivnijih
ledenih kristala.
Najniži, najširi tavan izgledao je kao da je izrezan od najfinije
slonovače. Ivice su mu bile ukrašene prirodnim rezbarijama, koje
su izdaleka izgledale kao umetnička dela kakvog maštom bogatog
rezbara. Bio je kao nekakva plitica, koja je imala oblik polukruga i
bila napunjena vodom, iz koje se uzdizao drugi tavan, bleštav, kao
alabaster protkan zlatnim zrncima.
Ovaj drugi tavan imao je manji prečnik od drugoga. Kao od
nežno iščipkanog belog pamuka, uzdizao se treći tavan iz drugoga,
vitko i devičanski.
Materijal od koga je bio sastavljen beše tako prozračan i
vazdušast da bi čovek pomislio kako ne može da izdrži ni najmanji
teret. A ipak se uzdizalo na njemu i iznad njega još šest takvih
tavana, svaki od po jedne plitice, koja je primala vodu od prve
iznad sebe, da bi je zatim predali prvoj ispod sebe, ili u vitkim
tankim mlazevima, ili u fino razređenoj vodenoj prašini duginih
boja, ili u širokim mlazevima koji su izgledali kao kakvo
paučinasto tkivo.
Tako se ovo čudo prirode, tanano, sjajno, bleštavo belo,
naslanjalo na tamnu stenu kao kakva od snežnih pahuljica istkana
haljina kakvog bića koje pripada nekom sasvim drugom svetu. A
ipak su tu haljinu napravile one iste ruke koje su izvukle nebo pod
oblake crni bazalt i proterali kroz zemljinu koru vulkane koji
izbacuju mulj.
Treba samo pogledati gore prema vrhu ove čudnovate
piramide, pa odmah videti od čega je napravljena. Gore izbija,
naime, i sada jedan visok mlaz vode, koji se odmah širi i zatim pada
241
dole kao kiša. Pri tome se čuje onaj šum koji Mojav malopre nije
mogao da shvati. Taj vodeni mlaz prate isparenja sa zviždanjem,
pištanjem i tutnjavom, i izgleda kao da će se zemlja raspuknuti od
njihove snage.
Vode gejzera sagradile su sebi tu piramidu. Fini, lagani sastojci
koje mlaz nosi sa sobom stvrdnjavaju se pri padanju vode i tako
stalno i sve dalje izgrađuju taj čudnovati kameni ogranak. Vrela
voda sliva se iz jednog tavana u drugi i hladi se postepeno, tako da
pojedini baseni, idući odozgo nadole, imaju sve nižu i nižu
temperaturu. Dole se najzad kristalna tečnost izliva iz najnižeg
basena i teče neko vreme, da bi se salila u reku Vatrenih Jazbina.
Kao đavo pored anđela, pored prekrasne slike ove piramide
nalazi se jedno široko, skoro okruglo, tamno, čvornovito telo
prljava izgleda. Ono se sastoji od čvrste mase, na kojoj se uzdižu
ostaci vulkanskih izbacivanja najrazličitijih oblika. Kao da se
kakvo džinovsko dete igralo komadima bazalta, meseći i
obličavajući ih na najsmelije načine, da bi ih posle pričvrstilo za
ovu okruglastu stenu.
Ono je imalo u prečniku oko dvadeset metara i činilo prirodnu
ogradu oko jedne jazbine, čije ždrelo, koje je zjapilo u mraku, nije
obećavalo ništa dobro.
To je bio kraterski otvor blatnog vulkana. On se prema unutra
sužavao, da bi se zatim opet proširio. Imao je, dakle, ako se odozgo
gleda unutra, isti onakav oblik kakav bi imala dva levka kada bi se
sastavila sa svojih uskih strana.
Čim bi u prekrasnom vilinskom gejzeru počelo da šumi i huči,
odmah bi i iz mračnog kratera, koji se nalazio do njega, pokuljalo
blato. I kad bi se gore mlaz vode i pare razdvojio, i uzavrela
površina blata utonula bi natrag u dubinu. Bilo je jasno da gejzir i
blatni vulkan stoje u najužoj međusobnoj vezi. Duhovi podzemlja
rastavljaju mase koje treba da budu izbačene, odvode kristalno
bistru vodu u gejzir, a preostale delove zemljine unutrašnjosti
ostavljaju u blatnoj jazbini.
— Ovo je Pa-vakon-tonka (đavolja voda), reče Old Šeterhend,
pokazujući na krater.
242
 Odmah do ivice blatnog vulkana logorovali su Ogalale. Mogli
su se sasvim jasno videti. Čak su se i pojedina lica mogla jedno od
drugoga razlikovati. Konji su trčali unaokolo iznad njih ili su mirno
ležali na zemlji. Paše nije bilo, jer je ovde tle bilo bez i jedne jedine
travke. Sasvim blizu nalazilo se više stena, teških do stotine
kilograma. Na njima su sedeli zarobljenici, svaki na po jednoj
takvoj steni. Ruke su im bile svezane na leđima a noge lasom
pričvršćene za stenu, tako da su se nalazili u položaju koji je za njih
morao biti vrlo mučan.
Upravo kada je Old Šeterhend svratio pažnju na Ogalale, među
njima je nastalo komešaše. Bili su se podigli sa svojih ležišta i
posedali u krug, u kome je u sredini zauzeo mesto poglavica.
Old Šeterhend vide Džemija, Dejvija, Martina i Hobl-Franka, i
ostalih šest belaca. Vokadej se nalazio nešto postrani, privezan za
jedan kamen i u takvom položaju da je izgledalo kao da ima sam da
se raščereči. Njemu priđe jedan Sijuks, odveza ga i odvede u krug.
— Hoće da ga saslušaju, reče Old Šeterhend. Možda mu sada
sude i možda imaju nameru da ga odmah ovde i kazne. Ah, da mi je
da čujem šta će govoriti!
On uze dvogled iz bisaga i upravi ga na Sijukse. Baš tada je
odvezan i Martin Bauman, odveden u krug i stavljen pored
Vokadeja. Old Šeterhend je dogledom privukao lica tako blizu da je
mogao da prati pokrete usana onih koji su govorili.
Poglavica je govorio Martinu Baumanu pokazujući rukom na
krater. Old Šeterhend je video sasvim jasno da je Martin bio bled
kao smrt. U isto vreme prolomi se jedan oštar vrisak, kakav se
može čuti iz ljudskog grla samo u trenucima samrtnog straha.
Dolazio je od jednog zarobljenika, od starog Baumana. Old
Šeterhend je video da se jadni čovek iz sve snage otimlje iz
konopaca kojima je bio svezan. Ono što je rekao poglavica, moralo
je biti đavolski strašno.
Sijuksi-Ogalale su juče, tek kad je pao mrak, stigli na uzvišicu
Gejzirove Reke. Očekivali su da će se “Teški mokasin” ulogoriti

243
tamo dole ispod drveća šume, ali su se prevarili. Iako je bio mrak i
bilo teško spuštati se, on je naredio da se pređe preko reke.
On je poznavao predeo; već je više puta bio u njemu, i u
njegovoj glavi rađala se jedna misao mračnija i odvratnija od
kratera koji je tamo dole, u noćnoj tmini, bacao i primao svoje
odvratne mase.
Idući napred i vodeći svoga konja za uzdu, on je svojima
pokazivao put. I zarobljenici su morali da silaze sa njima, što je,
razume se, bilo skopčano sa izvanrednim teškoćama, jer su oni bili
svezani za konje. Najzad ipak svi stigoše dole na obalu. Na tome
mestu voda reke
Vatrenih Jazbina nije bila vrela, već samo mlaka. Tako su mogli
preći preko nje bez ikakve opasnosti. Po dva Sijuksa uzimali su po
jednog konja sa zarobljenikom između sebe i tako prelazili preko
vode.
Kod kratera su stali. Zarobljenike su vezali za veliko kamenje
koje je tamo ležalo, i postavili stražare pored njih; tada su i ostali
posedali, ne dobivši od poglavice objašnjenje zašto logoruju baš tu,
u smradu kratera i gde nema ni trave ni vode za konje.
Kad je svanulo jutro, konji su odvedeni nešto malo niže, gde je
poglavica znao da ima izvor čiste vode koja je izbijala iz jedne
stene. Kad su se vratili oni koji su išli da napoje konje, svaki od njih
izvadio je po jedno parče suvog bivoljeg mesa, da doručkuje. Tada
“Teški mokasin” saopšti svojim ljudima tihim glasom šta je rešio
da uradi sa Vokadejem i mladim Baumanom. Svi su onog prvog
smatrali izdajicom. On, istina, ništa nije priznao, ali u njihovim
očima njegova krivica je bila dokazana. Da Martina ima da snađe
ista sudbina, i to nisu ni sumnjali. Sve zarobljenike čekala je smrt,
i ukoliko budu više različiti načini na koje će biti posmicani, utoliko
će cela stvar biti zanimljivija.
Najpre je imalo da bude uživanje posmatrati patnje koje će
zarobljenicima prirediti samo saopštavanje osude.

244
245
 Zato su se svi skupili u jedan krug i najpre izveli preda se
Vokadeja. Rasprava je vođena glasno, kako bi zarobljenici, ukoliko
su razumevali jezik Sijuksa, mogli sve da čuju.
— Da li se Vokadej rešio da i dalje sve odriče ili da sve prizna
ratnicima Ogalala? upita poglavica.
— Vokadej nije učinio ništa rđavo i nema, prema tome ništa da
prizna, odgovori upitani.
— Vokadej laže. Kad bi on hteo da kaže istinu, bio bi osuđen vrlo
blago!
— Ja ću biti osuđen podjednako, bio kriv ili ne bio. Ja moram da
umrem!
— Vokadej je mlad. Mladost je kratke pameti. Ona često ne zna
šta čini. Zato smo mi gotovi da postupimo prema njemu blago; ali
onaj koji je zgrešio, mora da bude iskren!
— Ja nemam šta da kažem!
Tada pređe jedan podrugljiv osmeh preko lica poglavičinog. On
produži:
— Onda je Vokadej kukavica. On se plaši. On ima hrabrosti da
učini zlo, ali nema hrabrosti da to i prizna. Vokadej je, uprkos
svojoj mladosti, obična baba, koja kuka od straha i kad je muva
ubode!
Nijedan Indijanac neće dopustiti da ga neko nazove
kukavicom, a da odmah ne pokaže da je hrabar čovek. Od najranije
mladosti naviknut na odricanje, napore i bolove svake vrste,
Indijanac nema straha od smrti. On je ubeđen da će odmah čim
umre dospeti u večita lovišta. Jedva je poglavica izgovorio uvredu,
kad mu Vokadej odgovori brzo:
— Ja sam ubio belog bivola. Svi Sijuksi-Ogalale znaju to!
— Ali niko od njih nije bio prisutan. Ti si doneo kožu, i to mi
znamo, ali ništa više! To je vrlo prosto: jedan beli bivo leži mrtav u
preriji. Vokadej naiđe, skine mu kožu, donese je kući i onda kaže da
je on bivola ubio.
— To je laž! Nikada mrtav bivo ne može da leži u preriji.
Požderale bi ga orlušine i kojoti.
246
 — I ti si takav jedan kojot!
— Uf! uzviknu Vokadej, besno trzajući opute u kojima je bio
svezan. Da nisam svezan, ja bih ti pokazao da li sam plašljiv
prerijski vuk ili nisam!
— Pa već si pokazao. Ti si kukavica, jer se bojiš da kažeš istinu!
— Ja nisam ništa odrekao iz straha, već iz obzira prema svojim
drugovima.
— Uf! Onda znači da priznaješ da si kriv? Pričaj šta si učinio!
— To se da ispričati sa malo reči. Otišao sam u vigvam Lovca na
medvede, da kažem da ste ga vi zarobili. Zatim smo pošli da ga
oslobodimo.
— Ko?
— Nas petorica. Sin Lovca na medvede, Džemi, Dejvi, Frank i
Vokadej.
— I Vokadej je tako zavoleo belokošce?
— Jest! Jedan od njih je vredniji od stotine Sijuksa-Ogalala.
Poglavica pređe pogledom po krugu svojih saplemenika,
radujući se u sebi zbog utiska koji su poslednje reči crvenog
mladića ostavile na njegove ratnike. Tada upita on:
— Znaš li ti šta si se drznuo da nam kažeš?
— Znam! Vi ćete me usmrtiti!
— I to mučeničkom smrću!
— Ja se muka ne plašim.
— Možete odmah da počnete. Dovedite sina Lovca na medvede!
Tada dovedoše Martina, kao što je video i Old Šeterhend, i
staviše ga pored Vokadeja.
— Jesi li čuo i razumeo šta je kazao Vokadej? upita ga poglavica
— Jesam.
— On vas je doveo da oslobodite zarobljenike. Pet miševa
uputilo se da poždere pedeset medveda. Svrake su vam popile
pamet!

247
 — Vi hoćete da budete medvedi? povika Martin. Pa vi ste bedni
lešinari, koji se kriju po stenju!
— Te reči ćeš platiti! Vas obojica ćete umreti, i to sad odmah!
On ih pogleda oštro, da vidi kakav su utisak napravile na njih
njegove reči. Vokadej se držao tako kao da ih uopšte ni čuo nije;
Martin je, međutim, bio promenio boju, iako se upinjao iz petnih
žila da prikrije svoj strah.
— “Teški mokasin” vidi da ste vas dvojica veliki prijatelji,
produži poglavica. Zato ću vam pružiti zadovoljstvo da umrete
zajedno. Treba da zajedno okusite slast smrti, polako, do kraja. I
pošto je vaše prijateljstvo tako neobično, treba da na neobičan
način odete u večita lovišta!
On ustade, iziđe iz kruga i priđe bedemu kratera.
— Ovo je vaš grob! reče. Kroz nekoliko trenutaka on će vas
primiti! I pokaza ždrelo iz koga je izbijala smrdljiva, vrela para.
Pretnja je zvučala jezovito. Martinov otac vrisnuo je od straha,
i Old Šeterhend i njegovi pratioci, koji su se nalazili na uzvišici sa
druge strane reke, čuli su taj vrisak. On se iz sve snage otimao iz
konopaca. Od prvoga dana svoga sužanjstva pa sve do sada, on
nijednom reči i nijednim pokretom lica nije pokazao koliko se
oseća nesrećnim. Bio je isuviše ponosan da bi to učinio. Ali sada,
kada je čuo šta mu se sprema sinu, moć savlađivanja samoga sebe
bila ga je sasvim ostavila.
— To ne, to ne! vikao je on. Bacite u krater mene, mene, mene,
samo ne šega, ne njega!
— Ćuti! dobaci mu poglavica zapovedničkim glasom. Urlikao bi
od straha, kad bi imao da umreš smrću svoga sina!
— Ne, ne, ne biste čuli ni jednog jedinog glasa!
— Urlikaćeš već i kad ti ispričam kako će ta smrt izgledati.
Misliš li možda da ćemo mi tvoga sina i izdajicu Vokadeja
jednostavno baciti u ovaj bezdan? Onda se ti ljuto varaš. Blato se
diže i spušta u pravilnim razmacima vremena. Zna se tačno
trenutak kada blato nadolazi, kao i trenutak kada pada. Zna se
tačno i koliko se visoko diže. Mi ćemo izdajicu i tvoga sina svezati
248
za laso i spustiti u jamu. Ali oni neće pasti na dno, jer će ih laso
držati. Biće pušteni samo toliko da im blato zahvati noge. Drugi put
spustićemo ih dublje, da im blato dopre do kolena. I tako ćemo ih
spuštati sve dublje i dublje, i njihova tela kuvaće se polako, odozdo
nagore, u vrelom blatu. Da li bi još hteo da umesto svoga sina
umreš takvom smrću?
— Da, da! odgovarao je Bauman. Uzmite mene mesto njega;
uzmite mene!
— Ne! Ti moraš umreti na grobu poglavica, zajedno sa ostalima,
na kocu. A sad ćeš morati da gledaš kako tvoj sin tone u kaljugu!
— Martine, Martine, sine moj! jaukao je otac očajno.
— Oče, oče! odgovarao je sin prestravljeno.
— Ćuti! doviknu mu Vokadej. Mi hoćemo da umremo a da
svojim neprijateljima ne pružimo to zadovoljstvo da vide bol na
našim licima.
Bauman se otimao iz konopaca kojima je bio čvrsto svezan, ali
je uspeo samo da ih skoro do kostiju stera u meso.
— Čuješ li ga kako kuka i zapomaže! dobaci mu poglavica. Ćuti
i budi zadovoljan što ćeš sve bolje videti od nas. Odvežite
zarobljenike od stena i svežite ih za njihove konje, kako bi bili viši
i mogli sve bolje posmatrati. Dva mladića dobro svežite i nosite ih
odmah nad ponor smrti!
Ova naredba bi odmah izvršena. Nekoliko Sijuksa spopadoše
Vokadeja i Martina, da ih odvuku do vulkana; ostale popeše na
njihove konje i svezaše čvrsto.
Bauman stisnu zube, da mu se ne bi oteo nijedan jauk.
— Strašno! škrgutao je Dejvi, obraćajući se Džemiju. Pomoć će
sigurno stići, ali za dvojicu mladih ljudi u svakom slučaju
prekasno. Nas obojica krivi smo za njihovu smrt. Nismo smeli
pristati!
— Imaš pravo, i... slušaj!
Bio se čuo promukao glas orlušine. Ogalale na njega nisu
obraćali pažnju.

249
 — To je znak Old Šeterhenda, šapnu Džemi. On nam je o njemu
govorio i, sećate se, izveo ga je pred nama.
— Gospode Bože! Ako je odista on!
— Daj Bože da se ne varam! Ako je ovako kako ja mislim, Old
Šeterhend je imao da pođe za našim tragom i da izbije tamo gore.
Pogledaj prema šumi! Da ne vidiš nešto?
— Vidim, Vidim! odgovori Dejvi. Jedno jedino drvo se klati.
Vidim mu vrh kako treperi. To ne biva samo od sebe; tamo, znači,
ima ljudi!
— Sada vidim i ja! Ali nemoj da gledaš tamo, da ne svratimo
pažnju Ogalala!
I zatim na nemačkom jeziku glasno povika prema krateru:
— Master Martin, budite spokojni! Pomoć je već tu. Već su nam
prijatelji dali jedan znak! On je mudro izbegavao da spominje
kakvo ime, jer bi Ogalale to razumeli.
— Šta laje taj pas! ljutio se poglavica. Da se i njemu nije prohtelo
da umre u blatu? Sreća je, međutim, što se zadržao samo na ovoj
primedbi.
Zarobljenici su na svojim konjima stajali jedan do drugoga
tako blizu da su se mogli sporazumevati i šaputanjem. Ruke su im
bile svezane na leđima, a noge kaišima pričvršćene konjima za
trbuhe.
— Slušaj, Dejvi, šapnu Džemi, naše koše ne drže za uzde; tako
smo mi stvarno već upola slobodni. Misliš li da bi mogao da vladaš
svojim starim mazgovom, iako si svezan?
— Ne brini ništa! Stegnuću ga nogama da će to biti pravo
uživanje!
— I moja matora kljusina će slušati. Stani! Upomoć! Sve je
propalo! Pomoć će doći prekasno!
U tom trenutku zemlja poče da se trese od udaraca konjskih
kopita, spočetka slabo, a zatim eve jače, i prolomi se tutnjava kao
iz dubine podzemlja. Gejzir se spremao da proradi.

250
 Konji su se od juče uveče bili skoro sasvim naviknuli na ovaj
zemljotres; ali kako su sada bili na njima njihovi jahači, bili su
nemirniji nego kad su sami.
Poglavica se bio nagnuo preko bedema kratera i spustio u njega
svoj laso, da bi izmerio kako duboko mora da spusti dvojicu
drugova osuđenih na smrt. Tada su dva lasa pričvršćena za jedan
čvrst izbok visoke ivice kratera, a krajevima njihovim svezani su
Martin i Vokadej ispod pazuha, tako da su mogli da budu spušteni
tačno do određene dubine.
Kad je počela tutnjava, svi su se povukli. Kod kratera su ostala
samo dvojica, da bi, čim blato naiđe, spustili u krater dvojicu
osuđenika. To su bili trenuci najužasnije duševne napregnutosti.
A Old Šeterhend? Zašto on nije dolazio?
Njihov pogled je najpažljivije posmatrao svaki pokret Ogalala.
Kad je video kako su Bokadeja i Martina dovukli do ivice kratera,
sve mu je bilo jasno.
— Hoće da ih puste da umru polako u blatu, reče on
Indijancima. Moramo im odmah priteći u pomoć. Brzo se spustite,
ispod drveća, tamo dole gde šuma izlazi na reku; pređite na drugu
stranu i jurite u galopu dalje! Urlajte usput što možete jače i
navalite svom snagom na Ogalale!
— Zar ti nećeš s nama? upita ogromni zatočnik velike mađije.
— Ne; ja ne smem da idem odavde. Moram ostati ovde, da bih
pazio da se našoj braći ne dogodi ništa pre nego što vi stignete
tamo. Vplo, brzo! Ne smemo izgubiti nijedan trenutak!
— Uf! Napred!
Već sledećeg trenutka Šošoni i Upsaroke iščezoše. Crni Bob je
ostao sa Old Šeterhendom. Ovaj mu naredi:
— Hodi ovamo, uhvati ovu omoriku! Treba da je stresemo!
Stavivši ruku na usta, on pusti glas kao orlušina, glas koji su
Džemi i Dejvi bili čuli. On ih je primetio kako gledaju prema šemu
i po tome je znao da su razumeli njegov znak.
— Zašto tresti drvo? upita Bob.

251
 — Da bismo im dali znak. Neprijatelji hoće da bace u krater
Vokadeja i tvoga mladog gospodara, da bi ih ubili. Eno, već su ih
doveli svezane na ivicu kratera.
Crncu od straha ispade puška koju je držao U rukama.
— Oh, oh, masa Martin ubiti? To ne smeti, to nikako ne smeti!
Maser Bob to ne dozvoliti. Maser Bob njih premlatiti sve, sve! Bob
odmah ići tamo! I on stvarno potrča.
— Bobe, Bobe! povika Old Šeterhend za njim. Natrag, natrag!
Pokvarićeš inače sve!
Ali crnac ga nije slušao. Njega je bio spopao nekakav bezmeran
bes. Njegov mladi gospodar treba da bude umoren! On se nije ni
sećao da mu je puška ispala, već je mislio samo na to kako će što
pre stići do svoga gospodara. Kao dobar plivač, on je znao da, ako
hoće da iziđe na neko određeno mesto sa druge strane reke, mora
sa ove strane da se spusti u vodu nešto poviše od toga mesta. I zato
se ne pusti slobodnom obalom reke pravo u vodu, nego otrča,
skačući ispod drveća, uzvodu, i tek kada je, po njegovom mišljenju,
bio otišao dovoljno daleko, pođe pravo prema reci.
Jedna crna, glatka stena vodila je tu pravo u vodu. Bob odvažno
sede na nju i poče da se spušta, kao na sankama, niz njenu strmu
stranu, pravo u uljastu, prljavom pahuljastom penom pokrivenu
vodu. Pri tome oseti nešto čvrsto, što mu se bilo zakačilo za telo.
Bila je to nekakva grana, koju je neko bio zabio u zemlju.
— Oh, oh! kliknu on. Maser Bob nemati puška. Grana njegov
buzdovan! On istrže granu iz blata i pođe napred još brže.
Dobroga momka Ogalale nisu ni primetili. Dok je klizio niza
stenu, njegovo crno telo nije se razlikovalo od kamena, a sad, u
vodi, njegova glava i ramena tako su malo odudarali od prljave
vodene površine da ga opet niko nije primetio.

252
253
 Ogalale su, uostalom, bili uprli svoje poglede u krater; na nešto
drugo oni nisu ni obraćali pažnju.
Sada, baš kada je počela podzemna huka i tutnjava, Old
Šeterhend je video svoje crvene saveznike gde ulaze u vodu dole
kod tesnaca. Valjalo je nešto početi.
On nasloni svoj vojnički karabin na stablo drveta pod kojim je
stajao, pa poteže dvocevku kojom se biju medvedi, tešku i
dalekometnu.
Tamo sa druge strane Sijuksi se povukoše od kratera. Samo
dvojica ostadoše pored njega.
Uto poglavica diže ruku. Da li je nešto glasno naređivao, Old
Šeterhend nije mogao da čuje, jer huka je bila postala jača. Ali šta
je taj pokret ruke imao da znači, on je to tačno znao — mučeničku
smrt za Martina i Vokadeja.
On prisloni kundak na lice. I teška puška za lov na medvede
planu dvaput uzastopce. Sijuksi-Ogalale nisu mogli čuti prasak
dveju hitaca, jer je pod njima tutnjalo kao da su gromovi udarali
jedan za drugim.
— Unutra sa njima! naredio je glasno poglavica i pri tome digao
ruku. Dvojica njegovih ljudi, koji su imali da izvrše to naređenje,
brzo napraviše nekoliko koraka, koliko su bili udaljeni od
zarobljenika koji su ležali na zemlji. Martinov otac je vrisnuo od
užasa, ali se njegov glas u onoj strahovitoj tutnjavi nije mogao čuti.
A šta se dogodilo? Dvojica krvnika nisu se samo sagnuli da
dograbe zarobljenike, nego su i sami pali pored njih i ostali na
mestu ležeći.
Poglavica je nešto grmeo, ali se nije moglo razumeti šta, jer su
gore izbijale iz otvora gejzira voda i para i šištale oštro, dok se dole
iz kratera blatnog vulkana čula tutnjava nalik na prigušeno
gruvanje topova.
“Teški mokasin” priskoči, sagnu se nad dvojicom ljudi i udari
ih pesnicom po telu — ali se oni nisu micali. On ščepa jednoga od
njih za rame i podiže ga upola. Dva nepomična, ugašena oka buljila
su u njega ukočeno, i on vide dve rupe na glavi čoveka, jednu
254
spreda i drugu straga. Prestrašen, on ispusti čoveka i odskoči od
njega. Njegovo lice bilo se iskrivilo od straha.
Sijuksi nisu mogli da shvate ponašaše svoga poglavice i svojih
ratnika. Oni im priđoše. Više njih spustiše se do ove dvojice i na
licima im se pokaza ista onakva slika užasa kao i na licu njihovog
vođe.
I sad se dogodi još nešto što im nikako nije izgledalo maše
strašno. Šištanje i zviždanje gejzira bilo je već skoro zamrlo, tako
da su se opet mogli čuti i drugi glasovi. I tada se od reke zaori
nekakva besna rika i vika. Sve oči okrenuše se u pravcu odakle su
dolazili novi glasovi. Oni videše jednu crnu džinovsku priliku gde
iskoči iz vode i pođe prema njima, vitlajući jednom dugačkom i
debelom čvoruglastom toljagom. Sa džinovske prilike cedila se
prljava, žutozelena vodena pena; ona je bila pokrivena sa mnogo
site i napola trulog ševara.
Dobri Bob, koji se morao provlačiti kroz čitavo poluostrvo
takve travuljine, kojom je bila obrasla obala, nije se potrudio da taj
nakit skine sa sebe. On je tako imao izgled po kome nije mnogo
ličio na biće sa ovoga sveta. Uz to njegovo urlanje, njegove oči koje
su se kolutale, njegovi snažni sjajni zubi koje je pokazivao —
stvarno nije bilo nikakvo čudo što su Ogalale za trenutak ostali
sasvim zabezeknuti.
I tada on još nasrnu na njih, urlajući i mlatarajući batinom oko
sebe kao kakav Herkul. Oni ustuknuše ispred njega. On se progura
između njihovih redova i nalete pravo na poglavicu.
— Masa Martin! Gde biti draga dobra masa Martin? povika on
sav zadihan. Ovde maser Bob, ovde, ovde! On uništi sve Sijukse! On
sasvim smrviti mnogo Ogalala!
— Ura! To je Bob! povika Džemi. Pobeda je tu! Ura! Ura!
U isto vreme se začu odozdo urlanje mnogih glasova, nekakva
indijanska ratnička dreka. Ova se izvodila, kao što je poznato, na
taj način što su divljaci puštali od sebe nekakav tanak otegnut glas,
od koga se koža ježila, trilujući pri tome prstima po usnama.

255
 Ovaj dobro poznati ratnički poklik, koji nagoveštava opasnost,
probudio je Sijukse iz njihove zaprepašćenosti. Neki iskočiše i
pogledaše dole prema reci, odakle je dolazilo urlikanje. Onda
videše Upsaroke i Šošone, gde jure U galopu prema njima. U svojoj
preneraženosti, Sijuksi su bili potpuno izgubili prisebnost i nisu
uopšte primećivali da je neprijatelj koji im se približuje bio vrlo
malobrojan. Neobjašnjiva smrt njihove dvojice drugova, pojava
Boba koji je izgledao kao pravi satana, i sada približavanje
neprijateljskih Indijanaca, sve to izazvalo je kod njih upravo
ludački strah.
— Bežite! Bežite! Spasavajte se! vikali su oni i jurili prema
svojim konjima.
Sada Džemi čvrsto stegnu nogama svoje staro kljuse.
— Oslobađajte se! Brzo u susret spasiocima! povika on glasno.
I već je jurila njegova dugonoga kobila prema njima, a za njom
mazgov Dugačkog Dejvija. Smesta je za njima pošao i Frankov
konj, i ne čekajući da to njegov gospodar bilo kakvim pokretom
zatraži; konji su bili tako razdraženi zemljotresom, Bobovom
pojavom i ratničkom drekom, da ih nijedan Sijuks ne bi mogao
zadržati.
Zar odista nijedan? Ipak se bio našao jedan, i to poglavica
Hong-petekej. Njega je Bob tako snažno udario svojom toljagom da
se srušio na zemlju. Na njegovu sreću, crnac ga je poštedeo drugog
udarca, koji bi sigurno bio smrtonosan, jer je, pošto je ugledao
svoga mladog gospodara gde leži na zemlji, zaboravio na sve i
prišao mu, da ga podigne.
— Moj dobar, dobar masa Martin! povika verni, ali malo
obazrivi crnac. Ovde njegov hrabri maser Bob! On brzo preseći
konopce na masa Martin.
Poglavica se bio uspravio i već je bio potegao nož da probode
crnca; tada začu urlanje neprijatelja i vide da su se njegovi već dali
u bekstvo, dok su njihovi dotadašnji zarobljenici jurili na svoju
stranu, da bi ih uskoro nestalo iz blizine Ogalala.

256
 On uvide da i njemu valja bežati, ali on nije bio čovek koji se
odriče svake prilike da se nečim koristi. Naći se pored svoga konja
i baciti mu se u sedlo, to je za njega bila stvar od jednog trenutka.
Sreća je što su svi njegovi ljudi bili okačili puške o sedla! On natera
svoga konja na Baumana, čija se životinja u tome trenutku bila
nešto poplašila i počela da propinje. On je brzo zgrabi za uzde,
pusti od sebe jedan oštar, prodoran krik, kojim podstaknu svoju
kljusinu, i pojuri uzvodu vukući za sobom Baumanova konja i
njegovog jahača.

257
 XII
NA “ČELjUSTIMA PAKLA”

Sijuksi-Ogalale su bili ubeđeni da će gornji tok reke biti za njih

slobodan. Kad bi stigli na grob poglavica, oni bi bili spaseni, jer im
je kraj u kome se ovaj nalazio pružao odličnu zaštitu čak i protiv
mnogo jačeg neprijatelja nego što su mislili da je ovaj. Ali su uskoro
morali uvideti da se u tom pogledu nalaze u sudbonosnoj zabludi...
Kao što je već spomenuto, Vinetu je juče izjutra, pre nego što
će Old Šeterhend poći od jezera Žutog Kamena, primio od ovoga
zapovest da sa preostalim ratnicima pođe prema “Čeljusti pakla” i
da ga tamo sačeka. Poglavica Apača je ovu zapovest doslovce
izvršio.
On je jučerašnji logor napustio ubrzo posle odlaska Old
Šeterhenda i jahao je sa svojim Indijancima tako brzo da su oni već
dockan posle podne stigli do istočnog položaja Vatrene Jazbine. Tu
se nalazila jedna dolina, koja je bivala utoliko uža ukoliko se više
dizala u visinu. Nju je napravio jedan vodeni pad, koji je imao svoj
izvor gore na vrhu brega. Kad su stigli gore, konjanici su se našli u
divljoj šumi, koja je izgledala kao da se u nju još nijedna ljudska
noga nije spustila.
Ali Apač je dobro poznavao svoj put. On je jahao sasvim
sigurno, kao da pred sobom ima prosečenu stazu, ispod visokog
drveća dalje, najpre strmo uzbrdo, zatim opet po ravnom, i najzad
sa one strane grebena pravo u dolinu, između ogromnih stena koje
su ležale unaokolo razbacane.
Tada se tako iznenada zaori ispred njih nekakav strahovit
prasak da im se konji poplašiše; taj prasak bio je nalik na eksploziju
dinamita; za njim je sledio niz hitaca, kao iz teških gradskih
topova; zatim se osula neprekidna puščana paljba, koja se
pretvorila u groktanje, praskaše, zujanje i zviždanje, kao da je tu,
ispred zaprepašćenih konjanika, goreo kakav džinovski vatromet.
— Uf! povika “Hrabri Bivo”. Šta je ovo?
258
 — To je kuntui-temba, “Čeljust pakla”, odgovori Vinetu. Moj
brat je čuo glas “Čeljusti”. Sad će videti i kako ona bljuje.
Samo je još nekoliko koračaji pošao dalje, a zatim se okrenuo
prema crvenim ratnicima:
— Moja braća mogu da priđu. Tamo dole otvorila se “Čeljust
pakla”. On pokaza na ponor koji se otvarao ispred njih, i Indijanci
pohitaše prema njemu.
Oni su stajali, kao što su sada videli, pred jednom stenom, koja
se obarala sasvim strmo više stotina stopa duboko, a dole se
prostirala dolina Reke Vatrenih Jazbina. Upravo ispred njih, na
suprotnoj obali, uzdizao se iz zemlje, otprilike pedeset stopa
visoko, jedan vodeni stub, koji je imao u prečniku oko sedam
metara; on se pri vrhu pretvarao u jednu glavicu, koja je skoro
imala oblik kugle, iz koje su izbijali preko stotinu metara visoki
mnogobrojni vodeni mlazevi, debeli kao ruka i još i deblji. Voda je
bila vrela, jer je veo od napola providne pare obavijao džinovski
mlaz, koji se pri vrhu razlivao u obliku kišobrana.
Upravo iza toga čudesnog dela prirode bila se povukla
stenovita obala i napravila duboko usečenu kotlinu, na čijoj se
stražnjoj ivici videlo sunce na zalasku. Njegovi zraci padali su na
vodeni stub, koji se tako, kao kakav upravo neopisivo lep izvor
varnica, sijao i svetlucao u najlepšim bojama. Da su posmatrači bili
na nekom drugom mestu, mogli bi videti na hiljade duga kako
trepere u talasima i oko njih.
— Uf, uf! začu se skoro iz svih usta, i poglavica Šošona obrati se
Vinetuu upitavši ga:
— Zašto moj brat ovo mesto zove kuntui-temba, “Čeljusti
pakla”? Zar ono ne bi pre trebalo da se zove “Usta neba”? Oihtka-
petaj nije još nikada video nešto ovako divno.
— Moj brat ne sme da se zavarava. Rđavo često spočetka
izgleda lepo; a pametan čovek sudi o stvarima tek pošto im sagleda
kraj.
Oči oduševljenih Indijanaca još su začuđeno gledale u
prekrasnu sliku, kad se najedanput začu grmljavina slična onoj

259
ranijoj, i odjednom se izmeni ceo prizor. Vodeni stub utonu sam u
sebe: nekoliko trenutaka ostade prazna jama iz koje se on bio
uzdigao; ču se potmula grmljavina, i jama zatim poče da izbacuje
na mahove tamnožute kolutove pare. To se ponavljalo sve brže i
brže, dok izbacivanje pare ne pređe u oštro i neprekidno šištanje;
pojedini kolutovi povezaše se u odvratan stub dima, a zatim
umesto njega poče da izbija iz zemlje tamna blatnjava masa, koja
se uskoro uzdigla isto tako visoko kao vodeni stub ranije i širila od
sebe strašan smrad. Pojedini čvrsti komadi odvajali su se daleko od
žitke mase, i kad bi se to događalo, čula bi se potmula grmljavina i
mumlanje kao u zverinjacima kad gladne grabljive životinje
očekuju da budu nahranjene. Ta izbacivanja nastaju na mahove
jedna za drugima, a u međuvremenu se čuje iz jame cviljenje i
stenjanje, kao da dole u dubini borave duše osuđenih.
— Kaz-angva, (užasno!) povika “Hrabri Bivo”.
— No, upita Vinetu smešeći se, hoće li moj brat i sada da nazove
ovu jamu “Ustima neba”?
— Ne. Da Bog da da svi neprijatelji Šošona nađu u toj jami svoj
grob! Zar ne bi bilo bolje da pođemo dalje?
— Bi, ali mi ćemo se ipak ulogoriti baš dole na “Čeljusti pakla”.
— Uf! Zar je to potrebno? Ovaj miris je strašan.
— Jeste. Ali pakao se danas poslednji put javio; on više neće
mučiti noseve Šošona.
Sada Apač povede svoje pratioce malo dalje pored stene, do
mesta gde se obala sastoji od mekšeg kamena i zemlje. Tu su
potajne sile delovale sve gore do uzvišice. Jedan krater koji je na
tome mestu stajao već stotinama godina, bio je progutao celu
obalu; meko kopno bilo se spustilo i pretvorilo u obronak, prilično
gusto posejan napola trulim granjem i razbacanim kamenjem.
To spuštanje brega izvodilo se ukoso i nikako nije izgledalo
tako bezopasno. Bilo je tu mnogo rupa, oivičenih kao sumpor
žutom bojom, iz kojih su izbijale vodene pare, što je bio siguran
znak da je tle podrovano.
— Ovuda će se spustiti moj brat? upita Oihtka-petaj Apača.
260
 — Da. Pa nema drugog puta sem toga.
— Zar se nećemo provaliti?
— Kad bismo bili neoprezni, to bi se moglo lako dogoditi.
Vinetu je, kad je bio ovde sa Old Šeterhendom, dobro razgledao ovo
mesto. Ima mesta na kojima zemljina kora nije deblja od širine
tvoje ruke. Ali Vinetu će jahati napred. Njegov konj je pametan i
neće stati tamo gde je opasno. Moja braća mogu mirno poći za
mnom!
On potera svoga konja preko ivice obronka i pusti ga, i ne
sjahujući sa njega, da se polako spušta u dubinu. Indijanci su išli za
njim skanjivajući se; ali kad su videli kako oprezno njegov konj,
pre nego što će napraviti jedan korak, ispituje tlo kopitom, oni se
poveriše njegovom vođstvu.
— Neka moja braća jašu podalje jedan za drugim, naredi im on,
kako bi zemlja uvek imala da podnese teret samo jednog jahača.
Ako zapreti opasnost da koš propadne u zemlju, neka mu svaki
smesta pritegne uzde i okrene ga natrag.
Srećom, nijedan nije došao u tu opasnost. Baš su bili prešli
preko više mesta koja su vrlo šuplje zvonila, pa je ipak četa srećno
stigla dole na reku. Voda je u njoj bila toplija nego obično; površina
joj se prelivala plavo zeleno i bila uljasta, dok su samo nešto malo
više uzvodno o obalu udarali čisti i bistri talasi. Tamo su konji
naterani u vodu, koju su preplivali bez muke. Tada Vinetu udari
ponovo nizvodno, u pravcu “Čeljusti pakla”.
Blatni vulkan beše prestao da radi. Kad su jahači stigli do njega
i oprezno se približili ivici jame, mogli su pogledati u mračni ponor,
koji je bio dubok oko četrdeset metara i u kome je vladao potpuni
mir i tišina. Samo po nabacanim masama blata videlo se da je tu još
pre nekoliko minuta radio vulkan.
Sada Vinetu pokaza na već spomenutu stenovitu kotlinu, koja
se nalazila uz “Čeljusti pakla”, i reče:
— Tamo se nalazi grob poglavica Sijuksa-Ogalala, koje je
pobedio Old Šeterhend. Moja braća treba da pođu tamo sa mnom!

261
262
 Dno te kotline imalo je skoro oblik kruga, sa prečnikom od pola
engleske milje otprilike. Stene su joj bile tako strmenite da je bilo
nemogućno uspeti se uz njih. Zbog mnogih rupa, ispušenih vrelim
blatom i vodom koja se pušila, bilo je vrlo nesigurno kretati se po
njoj, i nigde se nije mogla videti nijedna slamčica trave, nijedna,
ma i najmanja, uboga biljčica.
Upravo na sredini te doline podignuta je veštačka mogila. Ona
je bila napravljena od kamenja, od komada sumpora i blata, koje se
bilo pretvorilo u čvrstu i ljutu masu. Mogila je bila visoka možda
pet metara, široka četiri i dugačka oko sedam. Na vrhu je imala
mnogo lukova i kopalja, koji su bili ukrašeni ratničkim i mrtvačkim
znacima od svake ruke, koji su se bili već pohabali.
— Ovde počivaju, reče Vinetu, “Zla vatra”, najjači ratnik
Ogalala, i još dvojica, koje je Old Šeterhend ubio pesnicom. Oni
sede na svojim konjima, sa puškom na krilu i štitom u levoj i
tomahavkom u desnoj ruci. I tamo gore stajao je Old Šeterhend na
svome konju, pre nego što će ući u borbu na život i smrt, ranio je
dvojicu Ogalala jednoga za drugim. On nije hteo da ih pobije, a oni
nisu mogli da ga dohvate svojim kuršumima, jer je njega štitio
“Veliki duh” belokožaca.
Kod ovih reči on pokaza na stenu sa desne strane, sa koje je, u
visini od petnaest metara, strčala iznad “Čeljusti pakla” jedna
izbočina, na kojoj je bilo nekoliko litica visine čoveka. Od nje se
spuštalo pravo dole na zemlju nekoliko sličnih, ali mnogo manjih
izbočina, uz koje se teško moglo uspeti. A kako se uz njih mogao
uspeti Old Šeterhend na konju, to se moglo objasniti samo
najsmelijim ratnicima.
“Hrabri Bivo” je jahao polako pored groba i zatim upitao
Vinetua:
— Kada misli moj brat da će Sijuksi-Ogalale stići na reku
Vatrenih Jazbina?
— Možda još večeras.
— Oni treba da nađu razoren spomenik svojih poglavica. Prah
njihov treba da bude raznesen na sve strane, a kosti njihove

263
pobacane u “Čeljust pakla”, da bi njihove duše morale dole u
dubinama cvileti zajedno sa Kun-paom, koga je prokleo “Veliki
duh”! On sjaha sa svoga konja i uze svoju ratničku sekiru, da
pristupi delu rušenja.
— Stani! naredi mu Vinetu. Nemoj da diraš u grob. Old
Šeterhend je ostavio poginulima kožu na glavi i čak pomogao i
sahraniti ih. Hrabar ratnik nikada se neće boriti sa kostima mrtvih.
“Veliki duh” želi da pokojnici počivaju u miru, i Vinetu će braniti
njihov grob! Haug! On okrenu svoga konja i odjaha, i ne osvrćući
se, opet natrag ka “Čeljusti pakla”.
Sa Oihtka-petajem nije ovako govorio još nijedan njegov
prijatelj. Šošon se bio naljutio; ali se nije usuđivao da se suprotstavi
Apaču. Progunđao je jedno srdito “uk” i pošao za njim. Njegovi
ljudi jahali su za njim ćutke. Odlučan nastup Vinetua napravio je
na njih dubok utisak.
Veče je počelo da pada kad se Apač zaustavio nedaleko od
“Čeljusti pakla” i sjahao sa svoga konja. Tu je uprkos blizini toga
mesta, izbijao iz stene hladan izvor, koji je tekao kroz dolinu i
zatim se ulivao u reku. Inače, na tom mestu nije bilo ničega po
čemu bi ono naročito bilo zgodno za logorovanje; Vinetu je morao
imati nekakav razlog kad je baš ovde i nigde drugde hteo da
provede noć. On priveza svoga konja, smota svoje santiljo ćebe pod
glavu umesto jastuka i spusti se pored stene na počinak. Šošoni
slediše njegovom primeru.
Oni su sedeli i tiho čavrljali između sebe. Njihov poglavica
spustio se pored Vinetua, jer je bio zaboravio da se naljutio na
njega. Bio je potpuni mrak prošlo je nekoliko sati i izgledalo je da
apač spava. Ali u to on najednom ustade, zgrabi svoju pušku i reče
Oihtka-petaju:
— Moja braća mogu i dalje mirno ležati. Vinetu ide malo u
izvidnicu.
On iščeze u noćnoj tmini. Oni što su ostali, nisu hteli da
spavaju, dok nisu čuli njegov smeli hod; ali su dugo morali čekati

264
na njega, jer je ponoć bila već blizu kada se Vinetu vratio. Svima je
saopštio, razumljivo i na svoj jednostavni način:
— Hong-pe-te-ke, “Teški mokasin”, logoruje sa svojim ljudima
na “Đavoljoj vodi”. On vodi sa sobom Lovca na medvede sa
njegovih pet drugova i zarobio je takođe i našu braću koja su nas
noćas napustila. Old Šeterhend je negde u blizini. Moja braća mogu
da spavaju. Vinetu će se, kad svane dan, odšunjati još jednom do
“Đavolje vode”, zajedno sa Oihtka-petajem. Haug!
Jedva je svitalo kad je Vinetu probudio poglavicu Šošona i
oprezno i ćutke sišao sa njim na vodu. Od “Čeljusti pakla” do
“Đavolje vode” bila je možda jedna engleska milja. Nedaleko od
neprijateljskog logora reka je pravila okuku. Tu, iza jedne stene,
dvojica poglavica mogli su lepo da posmatraju Sijukse. Ovi su
upravo vraćali svoje konje, koje su, kao što je ranije spomenuto,
bili odveli nedaleko od logora da ih napoje, a zatim su seli da založe.
Vinetu je upravljao svoj pogled prema uzvišici na desnoj obali,
odakle je imao da se pojavi Old Šeterhend, ukoliko nije već bio sa
ove strane reke.
— Uf, reče on tiho. Old Šeterhend je tamo.
— Gde? upita Oihtka-petaj.
— Tamo gore na bregu.
— Pa tamo se ne može videti. Tamo je gusta šuma.
— Da, ali zar moj brat ne vidi vrane gde krstare iznad drveća?
Njih je neko uznemirio. Old Šeterhend će se spustiti kroz šumu i,
ispod Sijuksa, tamo gde oni ne mogu da ga vide, preći reku. Tada će
ih napasti i poterati uz vodu. U isto vreme mi moramo da se
nađemo na “Čeljusti pakla”, da im ne bismo dali da prođu dalje i da
bismo ih naterali u dolinu poglavičinog groba. Moj brat treba brzo
da pođe, jer nemamo mnogo vremena na raspolaganju.
Obojica brzo krenuše natrag. Vinetu je uglavnom sve tačno
predvideo, iako nije mogao znati sve pojedinosti. Kad su stigli
svojima, Apač je ovima dao potrebna uputstva, i oni su se
pripremili za borbu.
Tada se zaori odozdo strahovita lomnjava.
265
 — “Đavolja voda” diže svoj glas, objasni Vinetu. Sada će i
“Čeljusti pakla” početi da izbacuje. Vratite se malo natrag, da vas
ne zahvati!
On je od ranije znao da oba kratera stoje jedan s drugim u vezi,
i zato se poprilično povuče natrag. Uskoro se čulo kako je
izbacivanje “Đavolje vode” prestalo, i zato su se mogli jasno
razabrati ratnički poklici trideset Šošona i Upsaroka, koji su baš u
tom trenutku navalili na Sijukse.
Ono što je Vinetu predskazao, događalo se sada; “Čeljust pakla”
počela je izbacivati baš onako kao juče predveče. Uz tutnjavu i
šištanje, podigao se vodeni stub, i mlazevi koji su se na njegovom
vrhu odvajali od šega padali su u velikom krugu na zemlju. To je
bio za Vinetua i njegove odličan zaklon, jer Sijuksi, koji su nadirali
prema njima, nisu sada mogli da ih vide, pošto su se nalazili iza
džinovskog vodenog stuba. Vinetu potera svoga koša što je mogao
više ustranu, da bi mogao da gleda. Video je neprijatelje gde nadiru
razbijeni, bez ikakva reda, jedan za drugim ili jedan pored drugoga,
gonjeni neodoljivim užasom.
— Dolaze! povika on. Kad ja dam znak, mi ćemo izići iza
“Čeljusti” koja izbacuje i nećemo ih pustiti da prođu između nje i
reke. Oni moraju ulevo, pravo u dolinu groba. Ali nemojte da
pucate! Sam strah goni ih tamo!
Sada su prvi redovi Sijuksa bili već blizu. Oni su stvarno hteli
da produže uz reku. Ali tu se pojavi Vinetu iza vodenog stuba.
Njegov poklik odjeknu oštro kroz jutarnji vazduh, i Šošoni ga
prihvatiše jednoglasno. Sijuksi videše da im je put presečen i
okrenuše svoje konje na drugu stranu. Tražili su spas u stenovitoj
kotlini.
Posle ovih prvih neprijateljskih redova, pojavi se gusto zbijena
četa od više konjanika. Ona se sastojala od Sijuksa i belaca, koji su
jurili u ludom galopu i među kojima su se nalazili poglavica
Ogalala, Hobl-Frank i Lovac na medvede.
Zarobljenici koji su bili svezani na konjima bili su, kao što je
već spomenuto, pošli ususret svojim oslobodiocima. Tada se
zaorilo vikanje iz mnogo grla. Vikali su to Martin Bauman, Vokadej
266
i Bob (koji je obojici presekao konopce) kad su videli da poglavica
Sijuksa vodi sa sobom Baumana. Frank je čuo poklik i pogledao oko
sebe. Njegov pogled pao je na Sijuksa i on vide u kakvoj se
opasnosti nalazi njegov prijatelj. Iako je bio svezan, on obode svog
konja tako snažno da se ovaj munjevitom brzinom okrenu i stade
ispred crnca.
— Preseci mi konopce, Bobe! Brzo, brzo! povika on.
Bob posluša zapovest. Frank se baci s konja, istrže jednome od
dvojice Sijuksa koje je ustrelio Old Šeterhend tomahavk iza pojasa,
baci se munjevitom brzinom ponovo u sedlo i odjuri za
neprijateljskim poglavicom.
Bob nije imao konja. Martin i Vokadej ne bi mogli biti ni od
kakve pomoći, jer su im ruke i noge bile isuviše izranjavane
konopcima. Oni su mogli samo vikati. Tako su svratili pažnju
Džemijevu. On pogleda iza sebe i povika preplašeno svom
dugačkom prijatelju:
— Dejvi, natrag! Sijuks nam odvede Baumana!
Bob je već stajao pred njima i sekao im konopce. Džemi mu
istrgne nož i odjuri u galopu za Saksoncem, a Dejvi iza njega bez
oružja.
Sada su Šošoni i Upsaroke jurili napred, za prijateljima i za
neprijateljima, i u isto vreme pojavi se sa ove strane vode i Old
Šeterhend, vodeći za sobom na uzdi Bobova konja. U onom metežu,
niko ne obrati pažnju na njega, ali njemu ništa nije izmaklo.
— Ovde je tvoja puška i tvoj konj, dobri Bobe, povika mu on,
bacajući mu uzde i pušku. Oslobodi te koji su još svezani; zatim
pođite svi polako za nama!
Sada je deo obale koji se nalazio između “Čeljusti pakla” i
“Đavolje vode” pružao pravu sliku rata. Sijuksi-Ogalale, Upsaroke,
Šošoni i belci vikali su iz sveg grla. Od onih koji su bežali nijedan
nije obraćao pažnju na drugoga; svaki je hteo da spase samo sebe.
Prijatelji su prolazili u trku pored neprijatelja ne čineći im ništa
nažao, jer su svi mislili samo na to kako da oslobode Baumana.

267
 Old Šeterhend je stajao uspravljen u uzengijama, sa
dvocevkom prebačenom preko ramena i karabinom u ruci. Bio je
poslednji; ali njegov konj je trbuhom skoro dodirivao zemlju, i
tako je on stigao Upsaroke i petnaestoricu Šošona.
— Polaganije! doviknuo im je on projurivši pored njih. Pazite
samo da gonite Sijukse. Tamo gore stoji Vinetu i ne da im proći. Ne
sme nijedan da nam pobegne, ali nemojte ni da ih ubijate.
Tako je odmicao dalje pored prijatelja i neprijatelja. Kopite
njegovog koša grabile su neverovatnom brzinom. Trebalo je stići
već spomenutu grupu pre nego što se dogodi kakva nesreća.
Konj malog Saksonca nije bio ni od kakve plemenite trkačke
pasmine; ali Frank je urlao tako strašno, i udarao ga držaljicom
svoga tomahavka tako nemilosrdno, da je ipak jurio kao na krilima.
Dugo, razume se, nije mogao izdržati; to se moglo očekivati.
Uspelo mu je da stigne poglavicu Sijuksa-Ogalala. Poterao je
svoga konja pored njega, zamahnuo tomahavkom i povikao:
— Šonka, ta ha na, de pa (Ovamo, psino! Dolijao si!)
— Či-ga ši ča leg-ča! odgovarao je poglavica smejući se
podrugljivo. Bedni kepecu! Udri samo!
On se okrenu prema Franku i golom šakom odbi njegov udarac
na taj način što ga lupi u podlakticu tako da mu ispade oružje iz
ruku. Zatim potegnu nož iza pojasa, da skine sa konja nekadašnjeg
“šumarskog činovnika”.
— Čuvajte se, Frank! povika Džemi, koji je terao svoga konja, da
bi ih stigao.
— Ne bojte se ništa! odgovori mu Frank istim glasom. Mene
neće tako lako smaći nijedan crvenokožac. Taj neće više nijednog
poštenog čoveka pogoditi u nogu!
On trže svoga konja jedan korak unatrag, tako da ga poglavica
ne pogodi, a zatim jednim smelim zamahom skoči iz svoga sedla
na konja Ogalale, koga odmah obuhvati tako da ne može da mrda
rukama. Poglavica je urlikao od besa; pokušavao je da oslobodi
ruke, ali nije mogao ni da se makne, jer ga je Frank držao svom
snagom.
268
 — Odlično! vikao je Džemi. Ne puštaj ga samo! Eto odmah i
mene.
— Požurite se malo! Savladati ovakvoga deliju nije baš tako
lako!
Sve ovo dogodilo se, razume se, munjevitom brzinom, mnogo
brže nego što se može ispričati. Ogalala je imao u desnoj ruci nož a
u levoj uzde Baumanovog konja. Propišao se u sedlu; trzao se i
desno i levo — ali uzalud! Nije mogao da se otme iz Frankovog
zagrljaja.
Bauman je bio svezan; on nije mogao ništa preduzeti da bi se
oslobodio; ali je hrabrio Franka da izdrži. Ovaj je odgovarao, iako
je dahtao od napora:
— U redu je! Stegao sam ga kao boa konstriktor i ne puštam ga
dok ne pukne.
Ogalala sad više nije vladao svojim konjem; ovaj je trčao
sporije. Tako je uspelo Džemiju da ga stigne. I Dejvi je prišao bliže.
Debeljko natera svoga konja pored Baumanovog i Bobovim nožem
preseče konopce kojima je Bauman bio svezan.
— Halo, tu smo! viknu mu on. Istrgnu crvenome uzde iz ruku!
Bauman pokuša, ali nije imao snage. Džemi htede da mu doda
nož, ali nije mogao, jer je nekoliko Sijuksa, koji su jurili prema
njima, primetilo u kakvom se položaju nalazi njihov poglavica.
Dvojica između njih besno su napali na debeljka, a treći kao da se
sprema da se baci na Franka, kome su ruke bile zauzete i nije
mogao da se brani. Tada Dejvi lupi svoju mazgu šakom između
očiju, tako da ova pojuri kao luda i nađe se u tren oka pored toga
Indijanca. On ga ščepa za jaku od lovačkog prsnika, izvuče ga iz
sedla i baci na zemlju.
— Hura! Aliluja! povika Hobl-Frank. Ovo bi spasavanje u
poslednjem trenutku! Ali sada brzo hvatajte poglavicu za perčin,
jer ja se više ne mogu sam boriti sa njim.
— Odmah! odgovori dugonja. On pruži ove ruke prema
crvenokošcu, da i njega izvuče iz sedla; ali u to odjeknu ispred njih
jedan tako strahovit prasak da konji prestrašeni, odskočiše unazad
269
i sudariše se. Dejvi je imao muke da se održi u sedlu. Džemi, koji je
morao da se upne iz sve snage da bi odbio od sebe dvojicu
crvenokožaca, zbačen je s konja, a isto tako prođe i Bauman, lovac
na medvede.
Šarena četa jahača bila je stigla pred “Čeljusti pakla”, vodeni
vrtlog bio se smirio, i stub blata podigao se uz užasnu grmljavinu,
od koje su se konji bili preplašili. Komadi vrele, prljave mase padali
su daleko unaokolo.
Poglavičin konj posrnuo je od straha na kolena, ali se brzo opet
podigao i, skrenuvši ulevo, pojurio prema reci, baš u trenutku kada
je Old Šeterhend naišao na grupu koja se valjala po zemlji.
On je upravo imao nameru da pritekne u pomoć hrabrome
Franku, ali je morao od toga odustati, jer je video da su oba
Indijanca poskakali sa svojih konja i navalili na Džemija da ga
ubiju. Dugački Dejvi imao je isuviše posla sa svojom preplašenom
mazgom da bi mogao da pritekne u pomoć svome prijatelju, i tako
je Old
Šeterhend morao da mu se nađe u nevolji. On zaustavi svoga
konja, skoči sa njega i ošamuti oba Ogalala sa dva udarca
kundakom.
Vinetu je sa svojim Šošonima još uvek držao zaposednut put
koji se nalazi između “Čeljusti pakla” i reke. On je imao zadatak da
Sijukse-Ogalale tuda ne propusti, nego da ih natera u kotlinu
poglavičinog groba. U ovome je i uspeo. Sijuksi koji su bežali, kad
su ugledali njegovu četu, skrenuli su u dolinu. Sve ovo događalo se
tako brzo da Apač nije našao vremena da sam stupi u akciju. A sada
su ga mase blata koje su padale unaokolo sasvim sprečile da pođe
napred. Bio je samo jedan jedini kome je on mogao priteći u pomoć,
a to je bio Hobl-Frank. On je video da Hobol-Frank još uvek sedi na
konju iza poglavice i ovoga čvrsto drži zagrljena rukama, i da ga
preplašeni konj nosi uz reku u takvom besomučnom trku da je
onome ko bi hteo da ga spase bilo jedva mogućno stići na obalu pre
katastrofe. Pa ipak Apač potera svoga konja u tome pravcu, a za
njim pođoše i mnogi Šošoni.

270
 Poglavica Sijuksa uvide da je opasnost u koju je bio doveden
time što ga je mali Saksonac obuhvatio rukama, bila sada na svome
vrhuncu. Bes i strahu udvostručiše njegove snage. On podiže svoje
ruke ispod Frankovih i razmahnu laktovima na obe strane tako
snažno da Saksonac morade popustiti.
— Umri! zagrmi crvenokožac i zamahnu nožem da hrabrog
mladića probode skroz.
Ali ovaj se brzo izmače ustranu, tako da poglavica promaši.
Frank nije imao oružja pri sebi. On pomisli na Old Šeterhendov
udarac pesnicom. Ščepavši levom rukom neprijatelja za gušu, on
zamahnu pesnicom desne ruke i udari Ogalalu u slepoočnicu tako
snažno da je imao osećanje kao da mu se sopstvena pesnica
smrskala. Ogalala klonu telom napred.
Ali tu je već bila reka. Konj se, u jednom visokom i dugačkom
luku, baci sa obale u vodu, i oba jahača strmoglaviše se preko glave
životinje. Kljuse se osećalo slobodnim; malo zapliva, a zatim se
polako okrenu i vrati na obalu.
Uto stiže i Vinetu. On skoči sa konja i spremi pušku, da bi
mogao odmah gađati, ako bi između one dvojice koji su bili pali u
vodu počela borba. Najpre se nije video nijedan od njih. Samo je
Frankov amazonski šešir plovio u blizini obale. Jedan Šošon ga
izvadi pomoću koplja. Tada se pokaza, nešto malo niže, ali prilično
daleko od obale, perjem ukrašeno teme Indijanca. Odmah zatim,
nešto podalje odatle, izroni Frank. On se obazre oko sebe, ugleda
glavu poglavičinu i brzo zapliva prema njoj. Crvenokožac nije bio
mrtav, već samo napola ošamućen. On htede da pobegne; ali mali
Saksonac pojuri brzo prema njemu kao izgladnela štuka, skoči mu
na leđa, ščepa ga levom rukom za kosu i poče ga biti desnom
pesnicom po obema stranama čela. Ogalala potonu, a zajedno sa
njim i Frank. Iznad njih se napravi vrtlog; počeše da izbijaju
mehurovi, pojavi se jedna ruka Sijuksa i odmah zatim iščeze. Zatim
se pokazaše obe noge “šumarskog činovnika” i repovi njegovog
fraka, ali samo za trenutak — u svakom slučaju pod vodom se
vodila žestoka borba. Vinetuu je bilo nemogućno da jednim hicem
reši spor, i on brzo baci svoje oružje, da bi skočio u vodu. Ali uto
271
izroni Hobl-Frank, obazre se na sve strane kašljući i duvajući, i
povika:
— Je li on još dole?
Njegovo pitanje bilo je upućeno Old Šeterhendu, Dejviju i
Džemiju, koji su se upravo bili pojavili na obali; no i ne čekajući
odgovor, on opet zaroni u dubinu. Kad se posle nekoliko trenutaka
pojavio na površini, držao je levom rukom za kosu pobeđenog
neprijatelja i polako plivao prema obali.
Dočekan je glasnim poklicima, na koje je on odgovorio još
glasnije:
— Smirite se samo! A moj šešir otišao bestraga? Da ga neko od
poštovanih prisutnih nije možda video gde pliva?
— Nije! bi mu odgovoreno.
— Nije to mala stvar! Zar zbog Ogalale da izgubim šešir sa
nojevim perjem? Oh, eno ga vidim tamo! Šošon ga je metnuo na
glavu. Odmah ću da se pojavim pred njim kao sudski izvršitelj!
I pohita prema Indijancu da od njega zatraži ukras svoje glave.
Odmah posle toga bio je pripravan da od svojih drugova primi
izraze priznanja i divljenja.
— Stalo me je ovo muke, reče on, ali za jednoga ovakvoga to
ništa ne znači. Veni, vidi, vici, rekao je Hanibal Valenštajnu, i isto
tako lako i ja svršavam svoje poslove.
— To je kazao Cezar, upade Džemi, a o Valenštajnu tada svetska
istorija još nije znala ništa!
— Ćutite molim vas gospodine Jakove Pfeferkorne! A šta zna
svetska istorija o vama? Popnite se malo crvenokošcu iza leđa;
skočite zajedno sa njim sa konja u vodu i prekinite mu dole pod
vodom nit života, pa onda ja neću imati ništa protiv toga da se
izmotavate sa tim vašim apotekarsko-latinskim jezičkim
mušicama. Pre toga ne! A meni će potomstvo podići ovde
mramorni stub, i moj duh će se za tihih noći spuštati ovamo i
radovati se što nije sasvim uzalud živeo i skočio u vodu Reke
Vatrene Jazbine. “Mir pepelu mome!”

272
273
 Ne bi bilo nikakvo čudo da su mu oni od prisutnih koji su
razumevali nemački odgovorili na ove reči veselim smehom; ali to
se nije dogodilo. On je bio čudan čovečuljak i istinski dobroćudan.
Oduševljenje koje ga je bilo obuzelo prenelo se i na ostale; oni su
ostali ozbiljni, i Vinetu je njemu pružio ruku i rekao:
— Ninte ken ni šo (Ti si valjan čovek!)
Tada Apač dade Old Šeterhendu jednim od svojih rečitih
pokreta rukom znak da ga ostavlja ovde da se stara o ostalima,
uzjaha svoga konja i odjaha sa svojim Šošonima, pored sada opet
mirne “Čeljusti pakla” prema ulazu u kotlinu, u čijoj su se pozadini
bili okupili Sijuksi koji su uspeli da pobegnu.
On naiđe tamo na straži, na ulazu, na čuvara velike mađije
Upsaroka i na Mojava, sina poglavice Šošona, sa njegovim
ratnicima. Kad je ogromni čuvar velike mađije čuo da njegov
smrtni neprijatelj, “Teški mokasin”, leži pobeđen pored reke,
pojurio je tamo što je brže mogao. Stigao je upravo da vidi kako
ovaj opet dolazi sebi, zahvaljujući naporu Old Šeterhenda, i kako
ga brižljivo vezuju. On skoči sa konja, potrže nož iza pojasa i
povika:
— To je pas Sijuks Ogalala, koji je meni odneo uvo. Moram zato
da mu živom zderem kožu sa lobanje!
On htede da klekne na njega, da mu skine kožu sa glave, ali ga
spreči u tome Old Šeterhend, rečima:
— Zarobljenik je svojina našeg belog brata Hobl-Franka, i niko
drugi ne sme da ga dira.
Došlo je do malog objašnjenja, iz koga je Old Šeterhend izišao
nadmoćan i pobednik. Upsaroka se povuče, istina gunđajući.
Bauman, lovac na medvede, privio je Hobl-Franka na grudi.
Obojica su lili tople suze radosnice.
— Tebi, verni druže, sigurno najviše imam da zahvalim za svoje
spasenje, rekao je Lovac na medvede. Kako si samo mogao skupiti
toliku četu ljudi da me oslobađaju?
Frank je, uzbuđen odbijao od sebe svaku zaslugu i pokazivao
niz reku:
274
 — Tamo dolaze oni koji zaslužuju mnogo veću zahvalnost nego
ja.
Bauman vide svojih pet drugova koje su Sijuksi zajedno sa
njim bili zarobili, gde se približuju. Pred njima su jahali Martin,
njegov sin, Vokadej i Bob. On im pohita ususret. Kada crnac ugleda
svoga gospodara, on skoči sa konja, potrča prema njemu i pavši mu
u zagrljaj povika kroz plač:
— O, masa, moj dragi dobri masa Bauman! Najzad maser Bob
opet imati svoj od srca voljeni masa! Sada maser Bob odmah rado
umreti od radosti. Sada maser Bob pevati i igrati od zadovoljstva, i
pući i prsnuti od ushićenja! O, maser Bob biti zadovoljan, biti
srećan, biti blažen!
Sada je i Martin bio stigao na reku, i otac i sin padoše jedan
drugom u zagrljaj.
— Dete moje, sine moj! vikao je Bauman. Mi opet pripadamo
jedan drugome i ništa nas više ne može rastaviti. Šta si samo od
juče propatio! Gledaj kako su ti ruke isečene konopcima!
— Tvoje su još više, još mnogo više! Ali to će opet proći, i ti ćeš
uskoro biti opet zdrav i snažan. Sada moraš, pre svega, izraziti
zahvalnost onima koji su izložili svoj život da tebe spasu. Sa
Vokadejem, mojim prijateljem, mogao si razgovarati još od juče, sa
Džemijem i Dejvijem takođe. Ali ovde stoji Old Šeterhend; on i
Vinetu su oni kojima pre svega treba izraziti zahvalnost za uspeh
našeg poduhvata.
— Znam, sine, i meni je žao što sada ne mogu ništa drugo nego
da im kažem hvala.
On pruži obe ruke prema Old Šeterhendu, dok su mu na
potamnelim i upalim obrazima još uvek blistale suze. Old
Šeterhend mu blago steže od konopca izranjavljene ruke, pokaza
zatim na nebo i reče najsrdačnijim glasom:
— Nemojte da zahvaljujete ljudima, dragi prijatelju, nego
zahvalite svevišnjem, koji vam je dao snage da izdržite neizdržljive
muke.

275
 Poglavica Sijuksa, koji je ležao na zemlji svezan, posmatrao je
ovo što se događalo začuđenim pogledom. Njega su sada podigli sa
zemlje, da bi ga odneli tamo kamo su se sada svi uputili, na ulaz u
dolinu poglavičina groba, gde ih je očekivao Vinetu sa Šošonima i
Upsarokama.
Old Šeterhend je ujahao malo u kotlinu, zajedno sa Apačem, da
bi video neprijatelje i mere koje su oni preduzeli. Old Šeterhend i
Apač izmešali su nekoliko reči. Oni su razumevali jedan drugog
tako dobro da među njima nikad nije bilo potrebno duže
objašnjenje. Zatim su se vratili natrag.
Oihtka-petaj je izašao preda njih i upitao ih:
— Šta nameravaju sada moja braća?
— Mi znamo, odgovorio je Old Šeterhend, da naša crvena braća
imaju isto pravo glasa kao i mi. Zato ćemo popušiti lulu dogovora.
Ali prethodno hoću da razgovaram sa Hong-petekejom,
poglavicom Sijuksa-Ogalala.
On opet sjaha sa konja, a isto tako i Vinetu. Oko zarobljenika bi
napravljen krug, a Old Šeterhend stupi pred neprijateljskog
poglavicu:
— “Teški mokasin” je pao u ruke svojih neprijatelja i isto tako
je svršeno i sa njegovim ljudima, jer su zatvoreni stenama i našim
ljudima. Oni ne mogu pobeći i umreće od naših kuršuma, ako
poglavica Ogalala ne čini nešto da ih spase.
On zastade, da bi video da li će “Teški mokasin” reći neku reč;
ali kako je ovaj ostao zatvorenih očiju i nem, on produži:
— Neka mi moj crveni brat kaže da li je razumeo moje reči!
Crvenokožac otvori oči, pogleda ga pogledom punim mržnje i
pljunu. To je bio njegov odgovor.
— Misli li poglavica Ogalala da se pred njim nalazi nekakva
šugava životinja, na koju on može da pljuje?
— Vakon kana (Matora žena!) siktao je upitani.
— “Teški mokasin” je oslepeo. On ne može da razlikuje snažnog
ratnika od, usled starosti, slabe žene.

276
 — Koto pun-krai šonka (Hiljadu pasa)! siktao je zarobljenik.
Neki od crvenokožaca koji su stajali unaokolo promumlaše
nešto ljutito. Old Šeterhend ih pogleda strogim pogledom i sagnu
se da odveže zarobljenike na opšte zaprepašćenje, a naročito na
najveće čudo samih zarobljenika.
— Poglavica Ogalala mora da prizna, reče on, da sa njim ne
razgovara ni matora žena ni pas, nego čovek. Neka on ustane sa
zemlje!
Indijanac ustade. Ma koliko da je bio navikao da se savlađuje,
on ovoga puta nije mogao da prikrije svoju zbunjenost. Umesto da
ga njegovi neprijatelji, posle njegovih uvredljivih reči, zgaze i
izudaraju, oni su ga oslobodili okova!
— Otvorite krug! naredi Old Šeterhend ratnicima koji su stajali
unaokolo.
Oni se malo zbiše, tako da je Sijuks mogao da vidi unutrašnjost
kotline. On ugleda tamo svoje ljude iza poglavičina groba. Po
njihovim pokretima moglo se zaključiti da nešto živo raspravljaju.
Njegovo lice sinu. Kako bi bilo da pobegne? Ako imade sreće,
sastaće se sa svojim Sijuksima, ako li je pak ne imadne, biće
ustreljen, a to je još uvek bolje od mučeničke smrti, kojoj se on
nadao.
Old Šeterhend odmah primeti da poglavičini pogledi nekako
čudno sevaju. On reče:
— “Teški mokasin” misli da nam pobegne. On bi mogao i da se
prođe toga. Njegovo ime nam kaže da je dugo putovao, a naše noge
su lagane kao lastavičja krila, i naši kuršumi nikada ne promaše
cilj. Neka me pogleda i neka mi kaže da li me poznaje!
— Hong-peteke neće da gleda u nemoćna vuka! promumla
Indijanac.
— Zar je Old Šeterhend nemoćna životinja? Zar ovo ovde nije
Vinetu, poglavica Apača, čije je ime čuvenije od imena bilo koga
Sijuksa-Ogalale i svih drugih Sijuks-plemena skupa?
— Uf! ote se zarobljeniku.

277
 Da će se odjednom naći prema obojici, to nije očekivao. Dok je
njegov pogled prelazio od jednog do drugog, na licu mu se pokaza
izraz strahopoštovanja, koji se nije mogao sakriti. Old Šeterhend
produži:
— I ovde ima još mnogo podjednako hrabrih ratnika. Poglavica
Ogalala može da vidi tamo Oihtka-petaja, vođu Šošona, i Mojava,
njegovog snažnog sina. Pored njih je Kante-peta, nesavladljivi
čuvar velike mađije Upsaroka. Tamo su Dejvi-honskej i Džemi-
petače. Ti ćeš...
On zastade u svome pričanju, jer se u tom trenutku začu u
neposrednoj blizini takva iznenadna tutnjava da se konji propeše,
a inače tako neustrašivi ratnici strašno prepadoše. Otegnuto
hučanje, kao glas sirene koja se čuje na milju daleko, razleže se po
dolini, i zemlja se poče tresti ispod nogu prestravljenih ljudi. Iz
blatnjavih rupa, koje su bile rasejane po dolini, poče da izbija para,
ovde sivoplava, onde žuta kao sumpor, crvena kao krv ili čađava.
Za parom se pojaviše gušće mase. Mesta na kojima su izbacivane
nisu se mogla izbrojati. Bilo je nastalo pravo pomračenje od
paklenog isparenja i od komada blata koji su preletali vazduhom i
ukrštali se i raznosili skoro neizdržljiv smrad.
Nije se moglo videti na dvadeset ili trideset koračaji. Svako se
bio zabavio sam sa sobom, da ga ne bi zahvatila vrela masa koju je
zemlja izbacivala. Nastala je neopisiva pometenost. Konji su se bili
pootrgali i jurili u galopu; ljudi su jaukali i motali su se jedni
između drugih. U pozadini kotline zaori se prestravljeno urlanje
Sijuksa-Ogalala. I njihovi konji bili su se pootrzali i bežali
besomučno prema izlazu iz doline. Pri tome su mnogi pali u rupe,
čije se blato odmah zatvaralo iznad njih; drugi su jurili pored
belaca i crvenih koji su stajali na izlazu iz doline, ili su silom krčili
sebi put između njih, tako da se stvarala još veća gužva.
Old Šeterhend je spočetka sačuvao hladnokrvnost. Odmah kod
prve tutnjave on je ščepao poglavicu Sijuksa svojom snažnom
šakom, da bi ga zadržao i da mu ne bi dao da pobegne. Ali je opet
morao da ga pusti, da bi se sklonio od opasne mase koju je zemlja
izbacila. Bio je potrčao zajedno sa Debelim Džemijem. Ovaj je
278
posrnuo i hteo da se uhvati za Old Šeterhenda, pa je pri tome i
njega povukao za sobom.
“Teški mokasin”, poglavica Sijuksa, od straha nije ni
pokušavao da se brani od Olda Šeterhenda, kad ga je ovaj ščepao;
ali sada, kada se ponovo osetio slobodnim, opet pomisli kako da
pobegne. Podviknuvši piskavo i pobedonosno, on pojuri pravo u
dolinu. Ali ne stiže daleko. Morao je proći pored Boba. Ovaj
munjevitom brzinom zamahnu na njega puškom i udari ga
kundakom po glavi tako snažno da se i sam od toga udarca sruši na
zemlju. Htede da se digne, ali jedan preplašeni konj nalete na njega
i on se opet pruži na zemlju.
— Poglavica bežati! Za njim, za njim! drao se Bob iz svega glasa.
“Teški mokasin” teturao se tamo-amo neko vreme, napola
ošamućen Bobovim udarcem, a zatim je pošao brže, ali su se odmah
za njim nadali i njegovi neprijatelji.
Martin, sin Lovca na medvede, čuo je Bobovo dozivanje. On je
video poglavicu gde beži i potrčao je za njim. Zar da pobegne
mučitelj njegovog oca? Nikako! Udovi hrabroga mladića bili su još
ranjavi od konopaca; on nije imao ni oružja pri sebi; ali je ipak
jurio, upinjući se iz sve snage, što je brže mogao za beguncem.
Ovaj se nije potrudio ni da se osvrne. Verovao je da niko ne ide
za njim i svu je svoju pažnju bio svratio na put koji je imao da
pređe. Hteo je da izbije na grob. Ali baš u tom pravcu nalazio se
najveći broj blatnih jama; stoga on skrenu udesno, prema steni
koja je oivičavala dolinu, da bi se duž nje lakše i sa manje opasnosti
sklonio na sigurno mesto.
Ali se bio prevario. I tu je bilo tako mnogo mesta koja su se
pušila i dimila da on ponovo bi prisiljen da se povuče na drugu
stranu. Čvrsto je bio već podigao nogu da zakorači, a u istom
trenutku primetio da je na oko čvrsto tle samo jedna žitka,
neizmerljiva duboka masa, od čijeg je zagrljaja mogao da se spase
samo na taj način što bi smesta odskočio ustranu. Pukotine su se
pred njim otvarale tako brzo da je on, kad bi već bilo prekasno da

279
se zaustavi, mogao da se spase samo ako bi ih presekao u dugačkim
skokovima, kakvi se prave samo u smrtnoj opasnosti.
I sada je još osećao posledice udaraca kundakom. Glava mu je
bila teška; na oči mu se bila navukla nekakva plamena crvena
svetlost; pluća su mu bila otkazala službu i noge počele da
malaksavaju. On htede jedan trenutak da se odmori, i tada se
osvrnu po prvi put. Kao kroz nekakvu krvavu maglu on razabra da
mu se gonilac nalazi sasvim blizu uza njega; ali on ne vide crte
njegovog lica, on ne vide da je to bio skoro dečko. Prestravljen,
“Teški mokasin” pobeže dalje. Nije imao oružja pri sebi i mislio je
da je njegov gonilac naoružan. Kuda da pobegne od njega? Znao je
da mu se spreda, pozadi i sa leve strane nalaze otvoreni ponori, koji
su pretili da ga progutaju. Sa desne strane uzdizala se stena prava
kao zid. Snage su mu bile na izmaku. Video je da je izgubljen.
Tada ugleda na steni jednu stepenastu izbočinu, a iznad ove
drugu, treću, četvrtu i još mnoge. To su bile stene preko kojih se u
svoje vreme Old Šeterhend spasao na konju. Ovuda, i samo ovuda,
mogao je i on da se spase. On pribra poslednju snagu i poče da se
uspinje od stepenice do stepenice.
Isto onako naglo kao što su maločas počele da rade, sad su
blatne jame prestale da izbacuju. Vazduh se raščistio; opet se
moglo videti jasno kao i ranije.
Tada odjeknu dolinom jedan prestravljen jauk. Dolazio je od
Boba.
— Masa Martin! Moj dobar masa Martin! Poglavica njega hteti
ubiti, ali maser Bob njega spasti.
On pokaza na već spomenutu izbočinu na steni i pojuri prema
njoj što je brže mogao. Videlo se kako se dvojica pomenutih rvu na
život i smrt. Sijuks je dohvatio Martina svojim snažnim rukama i
pokušavao da ga baci u provaliju. Ali je bio umoran i skoro
ošamućen; veštom, srčanom mladiću stalno je polazilo za rukom
da mu se nekako otme. U takvom trenutku, Martin se izmakao što
je više mogao, zatrčao se i naleteo svom snagom na poglavicu. Ovaj
je izgubio ravnotežu, grčevito hvatao rukama po vazduhu, i zatim
izgubio tle ispod nogu i survao se, zaurlavši od straha, sa pećine u
280
blatnu jamu, koja je zjapila ispod njega i čije su ga jezovite čeljusti
odmah progutale.
Ovo su videli svi koji su se nalazili u kotlini. U njenom
prednjem delu zaoriše se glasni radosni poklici, dok u stražnjem
zaurlaše Sijuksi-Ogalale, koji su morali da gledaju kako jedan
mladić savlađuje njihovog slavnog poglavicu. Sve ove poklike i
urlike nadvisio je glas Bobov. Crnac je skakao s kamena na kamen
i puštao od sebe nekakve nevezane glasove, koji su izražavali
radost i oduševljenje, a zatim, kad je stigao gore, dograbio je u
naručje pobednika.
— Hrabar mladić, reče Džemi, bio sam premro šta će biti sa
njim. Zar vi niste Frank?
— O, i te kako! odgovori Saksonac, brišući suze radosnice. Ja od
samrtnog straha umalo nisam pomerio pameću. Ali sada je sve u
redu. Drski deran je pobedio, i sa tim Ogalalama nećemo više imati
nikakve gužve. Prisilili smo ih da prođu kroz kulinarni jaram.
— Kulinarni? Kaudinski, hoćete da kažete! To je...
— Ćutite, molim vas! prekide ga mali najstrožim tonom. U
jednom ovako svečanom trenutku, ja neću da se prepirem sa vama.
Vidim da će doći vreme kada će se Sijuksi morati predati. Tada će
ovde biti zaključen sveopšti mir među narodima, na kome i nas
dvojica moramo da sarađujemo. Dajte mi ruku! Neka đavo nosi
milione! Et in terra knax!
On steže i prodrma ruku debeljku, koji se smejao ovom novom
jezičkom bućkurišu, i brzo pođe dalje, da čestita Martinu
Baumanu, koji je sa Bobom bio sišao sa stene.
I ostali učiniše to isto sa najradosnijim izrazima priznanja.
Tada se Old Šeterhend glasno obrati sakupljenima;
— Moja gospodo, nemojte pokušavati da idete po konje; oni su
nam dovoljno sigurni. Ni konji Sijuksa nisu pored svojih
gospodara. Ti ljudi moraju uvideti da im je jedini spas u tome da
nam se predaju. Zatim je došlo i delovanje ovih podzemnih sila i
smrt njihovog vođe. Ostanite ovde! Ja ću sa Vinetuom otići do njih.

281
Za pola sata biće rešeno da li mora da se proleva ljudska krv ili ne
mora.
On se uputi sa poglavicom Apača prema nadgrobnom
spomeniku, iza koga su se nalazili Sijuksi. To je bio izvanredno
smeo poduhvat, na koji su se mogla rešiti samo dva čoveka koji
znaju da već i sama njihova imena zadaju strah protivniku.
Džemi i Dejvi razgovarali su tiho između sebe. Oni se rešiše da
učine ono što su sada kao najbolje mogli učiniti, to jest da pomognu
miroljubiva nastojanja Old Šeterhenda. Udruženi Indijanci bili su,
razume se, malo skloni da štede neprijatelja. Lovac na medvede
Bauman pretrpeo je sa svojih pet drugova tako mnogo, da su ova
šestorica ljudi takođe tražili osvetu.
Zato dvojica prijatelja okupiše oko sebe sve prisutne, i Džemi
održa jedan govor, u kome iznese svoje mišljenje da su blagost i
izmirenje najbolje rešenje za obe strane. Pretpostavljeno je,
razume se, da bi Sijuksi, u slučaju borbe, bili uništeni; ali koliko bi
ljudskih života moralo biti žrtvovano! I onda bi bilo sigurno da bi
sva plemena Sijuksa iskopala ratničku sekiru, da bi se osvetila
vinovnicima ovog koliko nečovečnog toliko i beskorisnog
krvoprolića. On zaključi svoj govor rečima:
— Šošoni i Upsaroke su hrabri ratnici, i nijedno drugo pleme
nije im ravno. Ali Sijuksa ima prema njima kao peska u pustinji.
Ako dođe do rata za odmazdu, onda će mnogi očevi, majke, žene i
deca Zmijskih i Vraninih Indijanaca oplakivati svoje sinove,
muževe i očeve. Setite se da ste i vi jednom bili u našim rukama! Da
su Old Šeterhend i Vinetu “Hrabrog bivola” i njegovog sina
“Moskita” odneli iz njihovog logora i da su mogli uništiti sve
njihove ratnike, ali to nismo učinili, jer veliki duh voli svoju decu i
želi da oni složno kao braća žive jedni pored drugih. Moja crvena
braća mogu jednom da okušaju kako je prijatno oprostiti. Ja sam
govorio!
Ovaj govor napravi dubok utisak. Bauman je bio pripravan da
ne misli više na osvetu; njegovi spaseni drugovi složiše se sa njim.
I Indijanci dadoše za pravo govorniku, makar i samo prećutno.

282
Samo jedan je bio nezadovoljan Džemijevim rečima, i to vođa
Upsaroka.
— “Teški mokasin” je mene ranio, reče on. Zar da Sijuksi to ne
okaju?
— “Mokasin” je mrtav. Blato je progutalo njega i kožu na
njegovoj lobanji. Ti si osvećen.
— Ali Ogalale su nama ukrali naše velike mađije!
— Oni će morati da vam ih vrate. Ti si silan čovek i pobio bi ih
mnogo; ali snažan medved je i ponosan; njemu je ispod
dostojanstva da satire sitne, plašljive pacove.
Ovo poređenje imalo je željeno dejstvo. Ogromni čuvar velike
mađije osetio se polaskanim. On je dakle, bio pobednik, i mogao je
svoje neprijatelje da pobije ili da im oprosti. Ćutao je.
Uskoro se Old Šeterhend i Vinetu vratiše, na prijatno
iznenađenje sviju, na čelu Ogalala, koji su išli za njima u dugom
nizu jedan za drugim, a zatim su odložili oružje na jednu gomilu i
povukli se mirno. Na taj način su izjavili bez ijedne reči da smatraju
nemogućnim da se spasu ma i najsrčanijim otporom. Stajali su
tako oborenih glava i snuždenih lica. Udarac je naišao tako
iznenada, i bio tako snažan, da su se osećali kao ošamućeni.
Sada istupi Džemi i ispriča Old Šeterhendu o svome govoru i
njegovom dejstvu. Ovaj mu zahvalno steže ruku. Bio se mnogo
obradovao i rekao je glasno Ogalalama:
— Ratnici Ogalala predali su nam svoje oružje, jer sam im ja
obećao da ćemo im poštedeti živote. Belokošci, Šošoni i Upsaroke
pokloniće im i još nešto sem života. “Teški mokasin” je mrtav, i sa
njim i oba ona ratnika koji su bili ščepali Vokadeja i sina Lovca na
medvede. Neka to bude dosta. Ratnici Sijuksa mogu da uzmu
natrag svoje oružje; mi ćemo im pomoći da nađu svoje konje. Treba
da zavlada mir između njih i nas. Mi ćemo se tamo na grobu
poglavica zajedno sa njima setiti pokojnika koji su pre sunca
poginuli od moje ruke. Sekira rata između Ogalala i nas može da
bude pokopana. I onda se oni mogu vratiti u svoja lovišta, gde
mogu pričati o dobrim ljudima koji neće da ubijaju svoje
283
neprijatelje, i o velikom Manitu belokožaca, čija zapovest glasi da
njegovi sinovi imaju da vole čak i svoje neprijatelje!
Sijuksi su se bili skamenili od čuda kakav je srećan obrt nastao
u njihovoj sudbini. Jedva su se usuđivali da veruju u sve ovo; ali
kad su primili natrag svoje oružje, nagrnuli su, puni zahvalnosti,
prema slavnom lovcu. I čuvar velike mađije bio je zadovoljan kada
je saznao da su sve ukradene mađije bile još tu. One su vraćene
Upsarokama.
Konji nisu bili otišli daleko. Bilo ih je lako pohvatati. Sada su
oba Sijuksa koje je Old Šeterhend bio ustrelio donesena i
sahranjena u blizini poglavica. Dan je ispunjen ozbiljnim
pogrebnim svečanostima, a zatim su svi ljudi napustili nezdravu
dolinu, da bi potražili zdraviji šumski predeo, u kome su hteli da se
oporave od napora koje su podneli.
Kad su uveče gorele logorske vatre i prijatelji i neprijatelji,
izmireni, sedeli jedni pored drugih i zadovoljno razgovarali o
preživelim pustolovinama, Frank je rekao Džemiju:
— U celoj ovoj našoj drami najlepši je svršetak. Oprostiti i
zaboraviti. Ja nikada u svome životu nisam bio veliki prijatelj smrti
i ubijanja, jer što ne želiš da tebi drugi čini, ne čini ni ti drugome, i
nemoj da diraš ni crva ni mrava, jer i oni osećaju kao i ti! Mi smo
pobedili; mi smo pokazali bogovima da smo junaci, i sada imamo
još nešto da učinimo. Hoćete li?
— Da, a šta to?
— Ko se voli, taj se i kara. Mi smo se uvek samo zato svađali što
se istinski i od srca volimo. Hoćemo li sada da potvrdimo našu
ljubav i da se pobratimo? No, hajde, stari poštenjakoviću, daj mi
ruku! Pristaješ?
— Pristajem! reče Džemi.
— Da te zagrlim, po srcu brate! Najzad, najzad se ispunilo ono
što stoji u stihovima pesme “Radosti, lepa iskro bogova”:

Tvoje čari opet spajaju

Ono što je glupost razdvojila
284
Frank i Džemi sada su braća;
Naše rane zalečene su!

KRAJ

285