Dragoceni memoari berberina kneza Miloa

Dragan BOGUTOVI | 07. oktobar 2012. 07:19 | Komentara: 0 Novo izdanje memoara Niifora Ninkovia. Knez mu jednom zamerio to mu ena ne ide u crkvu. I sam prgav na jeziku, Niifor knezu skresao u brk ta misli o njegovom nainu vladavine

Niifor Ninkovi BUDUI da sam za mlado moje doba devetnaeste godine vozrasta bio, i tako mi padne na um, ujui Karaora da vojuje i s Turcima se bije, da i ja preem togod rodu i oteestvu starom od pomoi biti; i tako ba i sama moe biti sudbina hotjela je sa mnom tako uiniti. 1807. preem u Vinjicu uvee i sutradan iz Vinjice doem u Beograd". Tako zapoinje svoje memoare "izniopisanija moja" Niifor Ninkovi (1788 - posle 1850), berberin i lekar kneza Miloa. Njegov rukopis, dragocen dokument o Prvom i Drugom srpskom ustanku i najvienijim ljudima tog doba, naen u ostavtini Sime Milutinovia Sarajlije, decenijama je smatran nevanim. Objavljen je tek 1972. a sada je ponovo pred itaocima u izdanju "Slubenog glasnika". Roen u Sremu, u Dobrinjcima, mlaani Niifor, budui pismen, slubovanje je zapoeo kao pisar najpre kod pocerskog kneza Ilije Markovia, zatim kod starovalakog kneza Jovana Rakovia kojom prilikom je uestvovao u bici za Novu Varo, a zatim je 1809. bio u slubi kneza Maksima Rakovia, gde su i poele njegove prve nevolje. Knez od koga je morao da pobegne, jer ga nije plaao, optuio ga je za pljaku. Od izvesnog pogubljenja spasao ga je ve ostareli Dositej Obradovi, koji se ovako obratio lanovima Sovjeta: "Nije, gospodo, ovaj momak ni da se okuje ni da se obesi. On je, siroma morao begati za ivot svoj oteti. A da je on toga Maksima poarao, to on ne bi smeo vama doi; a i na licu mu se vidi da on nije takav ovek. Pa zato da mu ivot oduzimate? Tako se ne dri

zemlja ni carstvo! Ako vi stanete sve pisare ubijati, to ete bez nji ostati... A nikakva zemlja s raboom niti se drala niti se drati mogla!" Nemirnog, pustolovnog duha Niifor se kasnije pridruio ustanicima i u Kondinoj eti uestvovao u odbrani Deligrada, zatim se vratio pisarskom poslu da bi posle sukoba sa Kara-Markom i Jakovom Nenadoviem 1811. napustio Srbiju. Sledeih osam godina proveo je u Krajovi, Bukuretu i Carigradu gde je izuio berberski zanat i savladao turski, grki i vlaki jezik. Jo jednom je boravio u Bukuretu 1816, u kome je leei se od neke venerine bolesti izuio i neku svoju "doktoriju". Po povratku u Srbiju 1819, otvorio je prvu berbersku radnju u Beogradu, a kasnije se oenio Hristinom sa kojom je imao tri erke. Najdramatiniji i najpresudniji period u njegovom ivotu nastao je kada je 1822. otiao u Kragujevac gde je pune etiri godine bio lini berberin i lekar kneza Miloa. Ve od poetka njihov odnos je bio protivrean, u stalnom sukobu. Osioni i bahati knez koristio je svaku priliku da se naruga mladom oveku i ponizi ga pred svedocima, a ovaj se iv jeo to se s njim, lekarom, pisarom i znancem nekoliko jezika, sprda nepismeni, neobrazovani Gospodar. Iako je stalno bio u zaptu, Niifor mu, meutim, nije ostajao duan. Ve prilikom prvog susreta dolo je do estoke varnice. Poto ga je prethodno ve neko obrijao, oito veoma loe, knez mu je prebacio: - A, oca mu j... ciglo jedan sat da si pre doao, ne bi se onom psu pustio da me brija! "Vnutreno" naljuen, Niifor mu je odgovorio: - Gospodaru, ako hoe da te psi briju, a ti pse trai, pa neka te oni briju. A ako li hoe ljude traiti da te briju, a ti ljude trai. Od ovoga dvoga izberi koje oe. U nastavku razgovora ve razljuen knez ga zapita: "Pa kako ti sme mene tako govoriti?" "Zato", odgovori mu Niifor, "to si ovek kao i ja. ivim kao i ti, umree kao i ja". Prepirka se nastavila, i bespogovorno elei da njegova bude poslednja, knez ree: - Ama more, ja sam Gospodar, pa ou da me slui; ako oe, oe; ako nee, opet hoe! Videi da nema ale Niifor ga je zamolio da ga odmah otpusti da bi nekoliko godina poiveo u miru. Osioni Milo mu je uzvratio: - Eto ti moj k...! Ba, more, poiviti nee! A sluiti me mora. Oe, nee. A zatim u jo veem besu bespogovorno mu je dao do znanja: "Ja oveka i bez svee na onaj svet poljem".

Kneeva obest postala je vremenom sve vea, pa je jednom prilikom, praktino bez pravog razloga naredio da se nesrenom berberinu udari 30 tapova. O tome je Niifor zabeleio: "Miloa vidim vie moje glave na podrumu, u bati sedea i ibuk pui. Legnem dole na travu. I stade brka deljati i ja stado vikati: - Zaboga i pomagaj, tako ti ivi sinovi, nemoj vie! Oprosti." Kao i u nekim drugim (ne)prilikama Niifor je i u ovoj znao da pokae oseaj za samoironiju. Kada ga je posle dobijenih batina ena kod kue upitala kako je bilo, odgovorio je: "Dobro! Jeza lajala, guza patila"! Znajui kako u svakom trenutku moe da izvede iz takta svog posilnog, Milo mu je jednom prilikom zamerio to mu ena ne ide u crkvu. Niifor se izgovorio da je to zbog toga to "aljina nema", na ta se Gospodar ovako obratio izvesnom Hadi-agi: "Ou da nainimo mobu na njegovu enu. Jedan dan ou da poljem 40 delija moji, sve ei od eega, kod njegove kue na enu mu. Jedan nek izlazi, drugi nek ulazi. Dok se svi izrede. Da mu kaemo kako se ena buli i u crkvu ne ide". I sam prgav na jeziku, nesreni Niifor vrebao je priliku da knezu skree u brk ta misli o njegovom nainu vladavine: - Ostavite se toga vaeg nasilja. Ostavite se tako preka suda. Bog i dua, nee dobro za vas biti. Ta to god narod ne miluje, ni bog ne miluje. Ja ne znam dokle e trajati tako vae silno sudstvo. Bog vam je neku silu dao, a sam vam avo oduzeti ne moe... Ali ako tako, kao to sada radi, dugo vreme ustraje, to e se dignuti kuka i motika na tebe, pa e biti gora poslednjaja pervih... ovee, kud si se ti deo? Doi k sebe i umekaj sudstvo, s boje te strane molim. Iz Miloeve slube Niifor je otputen posle silnih ponienja gotovo potpuno slomljen, nastavljajui sa novim potucanjima od Beograda, preko Smedereva, do Turske i Vlake. U Smirni je poeo da pie memoare u kojima e zabeleiti i ove opominjue rei izvesnog ir Ante, "gazde od kafane". - Evo, brao moja, ispuni se proroestvo i rei gospodina Dositeja Obradovia, koji nam je u basnoslovijama svojim i naravouenija ostavio govorei: "Ako Serbiji ne uzbudu pruiti mudrosti i nauke, to e oni sami sebe biti Turci i muitelji." I da emo vikati: "Mi smo govorili da su nas Turci muili i tiranili, a danas braa naa nas gore mue i tirane." I sve mi doekasmo. I nama sve ono na glavu doe. I, to bi se reklo u vreme Niiforovo, kako onda, tako i danas! SVEDOK I RTVA NIIFOR Ninkovi je bio prvi Srbin majstor berberskog zanata u Beogradu i poslednji, uz to i najbolji, pisac galantnih memoara u Srba. Duha pustolovnog, nepostojanog, sujetnog, frivolan na jedan poseban, levantski nain, lascivan prema obrascu svoje ue

sredine, praznoslovan u svom mudrovanju kao mnogi lanovi njegovog esnafa, zanimljiv sebi koliko dosadan drugima, uvek u opasnosti da u svom hvalisanju postane rtva opakih silnika. On je postao znaajan svedok svoje epohe u memoarskom opisivanju jedne svakidanjice u kojoj su i znatne istorijske linosti osuene da se pojavljuju i deluju kao obini ljudi - ovo je svojevremeno zapisao Radovan Samardi, veliki istoriar i pisac istorijskih romana. Pisac svakodnevnog jezika PO miljenju pisca Milisava Savia, koji je inae doktorirao na ustanikoj prozi, Ninkovi je na planu jezika daleko ispred svojih savremenika, pa i ispred Vuka. Vukov jezik je "umiven", "domainski", sav iznikao iz narodne prie i pesme, a Ninkoviev je "iskvaren", "svakodnevan", blizak, ako tako moe da se kae argou tog doba. - Pri tom on je, sigurno, na prvi pisac koji je napisao knjigu o traginom udesu obinog oveka u rvnju totalitarnog despotskog drutva, o njegovom obezliavanju i svoenju na bie koje ne sme slobodno da misli i otvoreno govori.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400001-Dragoceni-memoari-berberina-kneza-Milosa

Kneeva se ne odbija
Niifor Ninkovi | 02. jun 2013. 19:07 | Komentara: 0 Radei ja u duanu blagopoluno, dolazu berberi koji su Miloa brijali i iz slube izili. Svaki esnaf esnafa pita kako je gde proao

RADEI ja u duanu blagopoluno, dolazu berberi koji su Miloa brijali i iz slube izili. Svaki esnaf esnafa pita kako je gde proao. Koji god doe, svaki mi zlo i naopako kazuje za njega. Kom razbio glavu, kom prebio nogu, kom ruku, kom odbio rebro, kom udario sto batina, kom udario dvanaest sikira i krvlju bljuvao. - O boe moj! - udim se ja kakav je to ovek. Pa kaem ponekom berberinu: - A zato tako zlo bije, brate? Ako mu nisi po volji, neka te otpusti. - Nee, veli, brate, da te otpusti, nego tako mui, mui, pa kad te isprebija da ne valja ni bogu ni ljudima, a on onda otera! - udna tirana, boe moj! - odgovorim oru berberu. I tako pitajui to jednog, do drugog, svaki gore od goreg mi kazuje. Reknem u sebe: - Sohrani me, boe sozdatelju, ovog oveka slube. Dolazu momci Miloevi kod mene u duan brijati se posle moje alostne enidbe i pregovaraju mi da Gospodar trai dobra berbera. - Ali, veli mi jedan, ini mi se, majstore, da je sad vee red i na tebe doao, zato Jovana berbera mlogo je bio, pa ga nee vie. - Boe sohrani da ja tamo idem i da i mene isprebija ili obesi! - Ha, veli, kad on oe, to se ti ne pita. Vee ako oe, oe; ako nee, a ti opet oe, tako je kod njega. A osobito, veli, uo je da si se skoro oenio i da ti je mlada vrlo lepa, pa e te po svoj prilici uzeti. Zato je razgovor mlogo o tebe u Kragujevcu. Tu mi ovaj momak jedan veliki stra zada srcu mome. U velikom sam razmiljaniju, bojei se da me ona nesrea ne stigne. U nedelju posle iindije, 12. julija 1822, uzmem moju nevestu i poemo u etnju u Savamalu. I posle toga da idemo u Manojlovu batu. etajui se kroz Sava-malu, vratimo se za u batu poi. No, tu me najedanput tako strano glava zabole da s mesta ni pomai se! - Bre, ta e ovo rei? Ajde, edo, natrag. Nije fajde, dalje se ne moe. Jedva doem do kue. Svuem se i legnem u postelju, i u sam mrak ufati me san. Supruga moja pored mene na stolici sedei. Svea gore. ujem kroz san: - Ovde je! I nemojte ga dirati, sad je malko zaspao. Bolestan je. - Nije fajde, veli, budi ga! Kir ore ga zove. Trgnem se iza sna, poviknem:

- Tko je to? Odgovori: - Ja sam, majstor Niivore. - O, Trifune, ti si! ta oe? - Ajde, zove vas kir ore. - A ta oe sad u ovo doba noi sa mnom? - Ne znam, veli, tek vas zove. Reknem njemu: - Idi, brate Trifune, pozdravi se eleu da u ujutru doi. Sad sam bolestan. Vrlo mi je u glavi teko. - Ali ne biva, brate, veli, ja vas molim da poete sa mnom da ne dolazi drugi momak. Zato znate kakvi su sirovi. Pa ako poalje druga momka, oe vas sve bijui do konaka doterati. No bolje, ajdete sa mnom lepim nainom da vidite to vas zove. Samo u gaa i koulji, ogrnem urak i idem s podrumdijom u konak. Ja kod crkve i ele ore iz konaka izie. Ide u heim-Tominu kafanu. Nazovem mu: - Dobro vee, elo! - Hm, kakav ela! Tako da s mene govori, j.... ti oca na materi! - E, pa kako oe da te zovem? Svi te zovu: elo. Pa i ja mogu te tako isto zvati. Ako nee to ime, a ti naini neka ti narastu brkovi i na glavi kosa, pa emo te svi zvati, lepi kir ore. A istina, ovaj je ovek tako ruan bio kako isti Ezop! Nakratko, zapitam ga: - to si me zvao? On odgovori: - Dobro, da ide u Kragujevac. Zove te Gospodar. Uprepastim se ja tu i reko mu:

- to u ja u Kragujevac i to me zove Gospodar? Fala bogu, duan nisam nikomu, a zlo nita govorio nisam, pak zato on da zove mene? Ja za brijanje ni mislio nisam! Na koje odgovori ele: - Ne zato, budalo, no da ide i da brije Gospodara. Tu me sad grom udari i poviknem: - Ej, nesree moje! Ja tamo ii neu, niti njega brijati da bi ovde glavu izgubiti znao! Volem da mi ovde odsee glavu i da je u Kragujevac poalje, neka ga ona brije, nego l tamo sa svim telom ii i mojim rukama njega brijati! - Zato, veli, tebe e tamo dobro biti! - Ono dobro koje e tamo mene predusretati, da bog da tebe da bude, odgovori mu. Preko ovakvog prepiranja meu nama dvojicom, ree mi ele: - Idi kui, pa se noas promisli. I ujutru doi da mi odgovor da. Doem kui. Kaem mojom Hristini: - E, eno, padosmo sad v vnezapu nesreu i oboje! - Kako, veli, Niivore, ako boga zna? - Eto tako. Da moram sutra u Kragujevac ii onog matorog tirana brijati, koji e i mene ugasiti i u prah i pepeo obratiti, kao i ostale dosadanje berbere! Kakvom se i ja dobru od njega nadati imam, no isto onom zlu? Barem, reknem joj, da ga je avo pre dva meseca naneo dok se nisam s tobom oenio, pa vee neka bi bilo. Ali, evo sad nevolje, to e i oboje da uini nesretne! Nije mi mene, nego mi je tebe ao, to te iz onake lepe kue izvedo, pa da kod mene stradatelnica postane. To mi je najvea alost. Ona, mudra, odgovori mi: - E pa, bogati, Niivore, to se toliko plai? Pa, valjda, nije ni on toliko ve bezduan da nas do toga dovede? - E moja Hristo, reknem joj, u ove tri godine do sad promenio je trideset i est berbera. I svi su s velikom sramotom od njega izagnati, kako to sam ti pree pripovedao. Pa, kai mi, emu emo se mi bolje nadati kad je on jedan ovek iz ume i oveka ceniti ne ume, istinu govoriti ne ume? OPIJEN A TREZAN ZNA kako je aznadar Nikolajevi rekao da su svi drugi ostali poroci na njemu samo to jedno pijanstvo nije. Pa kod takog oveka muno je ugoditi. A

on sad (je) gore opijen i pijan, nego da se opije s vinom i rakijom. Zato vino i rakija, dok se ovek odspava, opet je trezan i pri sebe. Obae, ovo je velika nevolja to se on sad opio lebom i slavom, a k tomu bez rasudenija, pa tu nema lekara koji ga izleiti moe. http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:436916-Knezeva-se-ne-odbija

Crno pismo gospodaru

Niifor Ninkovi | 03. jun 2013. 19:57 | Komentara: 0 Odrei me, idem gospodaru, samo nemoj crno pismo da pie

Tu no svu nije se moglo okom trenuti. Ja huem na jednu stranu, a moja mlada nevesta na drugu. etamo se po sobi kao da bi nam sve pogoreno i popaljeno bilo. I ja bljuj na jednu stranu, a ona (na) drugu od teke muke. No, pri svem tomu, kad bljuvanje malo prestane, ona opet mene malo ublaava: - avo ga odneo! ovee, to smo ludi! to sebe gubimo? Nee tako biti kao to mislimo. Moe bog bolje dati. Izrekne ovo, pa opet povraa i bljuje. as ona mene za elo dri, as ja nju. Poproe nas malo. Zagrlim ju: - O, slatko edo moje, ljubazna Minervo, kako je mene tebe ao! Da tako nafriko kosa pored mene i tvoju sreu pokosi! Proklet da je i ovog i onog sveta koji je za mene prvi izustio pred ovako nezgodnim ovekom! Ta ti, dokle ode tamo, onda e viditi kako sudu i rasudavaju Srbijanci! A sad si skoro iz Nemake dola, nita ne zna i nita vidla nisi. Ovo su neueni, ovo su nevaspitani i hajduki sinovi. I sami hajduci bili. Pa kakvo i najmanje dobro imamo od njih oekivati ili to sluati? Tu druga razgovora nema, ljubazna moja, nego sve o ubijanju i o pljakanju i o hajduini. Pak da bog da, da mu bog

otvori um da nas ne odvede. Ako li nas odvede, onda e viditi oedu me moje rei osvedoiti. I tako u razgovoru osvanemo. Reknem Hristini da prigotovi kafu. I ona taki to svri. I tu se napijem najpre rakije i posle popijemo oboje kafu. Uem u duan i inim se da ne znam za to nita. Posle osam sati doe momak iz konaka. - Ajde, veli, zove te kir ore. Odem gore u sobu. Nazovem mu dobro jutro. - Bog ti dobro dao, odgovori. No, veli, ta si se promislio? - Celu no zaspao nisam od teke muke. I nikako sovjest moja ne doputa me da idem. Tako te pokorno molim, ako je ikako mogue, uini da tamo ja ne idem. Kai, ili da ne vidim dobro i da sam star, ili da sam pijanac, pa mi ruke drku, ili to zna, samo me kurtalii toga. A ja nemam ti na tom im drugim blagodariti, niti obvezan ostati, no dok sam god ja i ti iv, od mene ti brijanje fraj. Kad se ele na to pomami kao besan, pak razvali njegove rune esopov(ske)e eljusti: - Bre, pseto neverno! - Moras da ides, ako saka, ako ne saka! Poviknem: - Ja ne moram da idem, niti u da idem! Na koje on povika: - Vezi psa bre! Vezi psa da ga naucim kako neke da ide! Tu momci odma skoie, stegoe ruke naopako kao nekakvom najgorem razbojnieskom harambai. Vie, cii ele, razlee se konak: - Sto ti mislis, bre, da ti j.... oca na materi, nekes da ides? Da te vidim okes sad da ides. Ja sam sluga, bre. Okem da te poslem, pa makar ti glavu ocekali! Sto marim ja! Hem oem da pisem jedno crino pismo na Gospodar kako ides da te besi za kruska! Sad ja, dok sam ovoliko svezan stajao, nisam se nimalo uplaio. Ko kad ree "okem da pisem crino pismo", tu se odma vrlo uplaim u sebe rasudavajui da me poalje i svezana, samo da ne pie "crino pismo", sve bi kojekako lake bilo. Napisae laljivo, to

ni pomislio ni snio nisam, a onaj ludov vie veruje njemu, no celoj Srbiji. I taki e me dati obesiti. Zato da bez moje krivice ivot svoj izgubim. Nasmeim se na elea i reknem mu: - Ajde, odrei me, more, samo nemoj "crino pismo" da pie, zato njega se bojim, pa u ii! - Ha! Tako okem kako "zlu godinu da ima". Odresite to pse! Odvezae mi ruke. - E, reko, za danas da ostanem i da se spremim, pa u sutra ii! - E, ajde idi i spremi se, pak sutra rano da dojdes! Doem u duan. Kalve mi brijedu svaki svog muteriju. Proem kroz duan, uem u sobu i prepovedim sav dogaaj mojoj Hristini. No ona vidi mene ovako ljutita i nezgodna, samo s rameni smagnu i nita mi ne odgovori. Muterije iz duana odu. I ja i kalfama moj sluaj sad prepovedim. udu se kalfe. Psuju elaa. No ja viknem: - utite, nita ne govorite! Taj dan spremim sebe. I sutradan odma ele konja i suruiju, pak na put! Udarimo na Asan-Painu Palanku. I tu emo konje promenuti. Sutradan poemo ja i suruija i stignemo kneza Jovu Protia i njegova sina oku, koji je bio u Narodnjem sudu prvi pisar to vreme. Tu je i mati mu bila. Pozdravim se s njima i elim srean put. Pitam: - Ako bog da, knee Jovo? - U Kragujevac, veli. - E to mi je drago, reko. Ovo je ba lepo druestvo. Ba ako i mezulski idem, s vama u polako ii. - Pa lepo, majstor-Niifore, i nama je milo da smo u druestvu. Milo se ba onaj sat gore na divanani brijao. Vidim ga dobro. I Jovan berberin, moj dobri i stari prijatelj, brije ga. Svlaim se u sobi i oblaim iste aljine na sebe da ist, kao pred jednog Gospodara, iziem.

Kad, eto ti jednog momka: - Ajde, zove te Gospodar! Reko mu: - Sad u, brate, dok se presvuem. A i vrlo sam umoran. Ode ovaj. Eto ti za njim drugoga: - Ajde, ta radi? Gospodar te zove da ba sad ide. - O mome, poekaj malo, reko, nije krava na nogu stala. Imamo vreme. Ode i ovaj. Eto ti treega, starca Dimitrija Rezonlije, njegova piona. Reko mu: - Za Boga, kakav si ovek! Po toliko ljudi Gospodar te zove, pa nee da doe! - E, brate, Gospodar nema druga posla, a slugu ima dosta, da kako e im zapovedati da se i on u poslu nae, a i momci da tre i sluaju. Da, tako treba. - Hm, veli, ti se ne ostavlja tvoga avolstva. Sve onaj, te onaj, tekem nae teneri kapak! - A to, Dimitrije, zar sam runo rekao? - Ta nisi runo nita rekao. Nego ajde da idemo zato Gospodar se vee rasrdio na tebe. - E, reko, kako ta srea da se oe rasrditi! Ja bi kail bio i na pedeset batina, pa da rekne! Sikter! J... ti oca. Kao to ima obiaj psovati. A KRAGUJEVAC - SELO! I TAKO idui putem s knezom Jovom poznat budui jot od Karaoreva vremena, uzmemo se u razgovor. I tako polako doemo u Kragujevac u tro sata posle podne. Oni odu u svoj konak a mene suruija odvede uprav u momaki konak. Koje ja sad prvi (put) vido Kragujevac faljeni, kao i ostalo selo! http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437118-Crno-pismo-gospodaru

Milo trai tumaa!

Niifor Ninkovi | 04. jun 2013. 19:51 | Komentara: 0 Poznaje li ti mene, more, ko sam ja, kad tako sme govoriti

Ja ne znam kakve si ti pameti, kae stari Dimitrije Rezonlije, kneev pion. Sve o zlu govori, kao dete! - Ta ja da unapredak neu zla doekati, ne bi o zlu ni govorio, odgovorim mu. No ja znam ta me unapredak eka, kao i ostale rufete. - Ajde, bogati, veli, da idemo! Odem gore na divananu. Ve se obrijao bio. Sedi. Zapalio dugaki turski ibuk i pui. Na njemu bela letnja alma na glavi. - Pomozi bog, Gospodaru! - reknem mu i pristupim k ruci. - Bog dobra dao, brate! - i tre ruku natrag. - Jesi li ti Nikivor berberin, veli. - Jesam. - A, oca mu j..., ciglo jedan sat da si pre doao ne bi se onom psu vie pustio da me brija! Vnuterno se na to naljutim. Kako moja misl, tako odma da se osvedoi, pa mu reko:

- Gospodaru, ako oe da te psi briju, a ti pse trai, pa neka te oni briju. Ako li oe ljude traiti da te briju, a ti ljude trai. Od ovoga dvoga izberi koje oe. Taj ti izdrai svoje oi na mene: - ta ti to ree? - Eto to - odgovori mu. - Ma kai, oee, ja te ne razumem? - Ja sam ti ve jedanput kazao. Na koje on povika Vasiliju: - Vasiliju Popoviu, izlazi ovam! Eto ti Popovia, vue se kao nekakav prebijen vladika. - More, ovaj mi neto kaza, pa ne mogu da razumem. Pitaj ga ta mi je govorio. U tome knez Vasa meni: - A ta si rekao, brate? Odgovorim ja: - ta sam rekao, rekao. Neka ti on kae. Na koje Milo: - Boja vera, Vasiliju, ja nisam ni razumeo ta mi je on rekao. Ou ba da on kae opet. Na koje Vasilj: - Pa kai ta si rekao? Odgovorim mu: - Dvaput se u vodenici govori! Ele, najposle, moralo se ono isto gornje kazati. Na koje Vasilj: - Bogami, Gospodaru, i ja ne razumem.

Sad Milo: - Deder, more, tolkuj de ta to znai? Reknem ja: - Zar toliko ne razumete u dva slova? - Boja vera, jok. Mora ba da istolkuje. Nasmejem se ja, pa reko: - Dosta zlo da toliko ne razumete, a zaseli ste suditi jezikom, maui glavom. Ovo sad uprav mogu i nazvati etvoronona ivotinja, da su poruganija dostojni. Ta kad to ne razume i toliko, koje nikakve politike nema, a ti vidi da nije to za tebe, vee ustani s toga mesta, pa podaj onome koji e svata razumeti i koji bi vredio toga mesta, bio ko mu drago! Ja vidim da se on naljutio. No u kakvom sam temperamentu ja u to vreme bio, neka me ko pita. - Poznaje li ti mene, more, ko sam ja? - Poznajem da si gospodar Milo, odgovorim mu. - Pa kako ti sme mene tako govoriti? - Zato si ovek kao i ja. ivim kao i ti. Umree kao i ja! Obori glavu dole, misli. - E, istolkuj sad to si pre rekao. - Ou! Jovan kod tebe evo godina dana. I celu godinu bio je pas, do poslednjeg sata slube. A ja u pak biti sutra pas. Tako ja neu kao pas da te sluim, no kao ovek. I ako oe kao ovek da te sluim, i dobro da mi plati. Tako u te sluiti. Ali, kao pas, neu da znam ni za tebe ni za tvoju slubu. To je moja prva re. Eto sam ti istolkovao! - E pa tako, veli, nee da me slui? - Nije vredno da te sluim! - A, zato, more, veli? - Eto, zato, zato ne gleda oveka spomoi, no ugasiti. A ja, fala bogu, sad vrlo dobro stojim. Svoje sam uivljenije dobio i mogu poteno iviti meu gradanstvom

beogradskim. I toliko ou ti kazati da koliko se god ti ponosi i sebe irok dri i slavi, s celom tvojom dravom, toliko i ja sebe isto drim s mojim duanom i slugama, koliko mi je bog dao. A moe biti da sam s ovim mojim malim neim zadovoljniji i od tebe. Pa zato ovu moju zadovoljnost kod tebe da izgubim? To je od boga greota. - Ama, more, ja sam Gospodar, pa ou da me slui; ako oe, oe; ako nee, opet oe! - A zato pod silu, Gospodaru? Ta ja nisam za roba kod tebe doao! - Taka je moja volja, odgovori. - Bogme, reko, to ne valja. Ta mi govorimo da su Turci tirani. I da oni mlogo kojeta pod silu ine. Pa sam sultan Mahmut da me ovako zovne, jednog majstora, na kog ni pare potroio nije, pa vidim da mi nije po volji, pak opet smem mu rei: Efendim, pod ovim vidom ne mogu vas sluiti. I premoravati me nee. No e mi rei: e fine (tj.: volja ti je)! A ti da me toliko bez moje volje premora! Tome se ja ne mogu nauditi. A osobito znam, kao sveto, da e me ugasiti i u prosjaestvo opraviti. Pa nemoj, Gospodaru! Boga radi te molim, otpusti me! A ja sam i dosta star, ne mogu vee sluiti. Dosta sam sluio ovo do danas. Sad gledam sebe odmora: da ovo nekoliko godina poivim u miru. Poivim u tvome zdravlju! - Evo ti, veli, moj k...! Ba, more, poiviti nee! A sluiti me mora. Oe, nee. A to veli da u te ugasiti, kako ti zna? - Eto kako znam! Dokle je pokojni Nikolajevi iv bio, donde su svi tvoji momci svi aljinama blistali i svaki svoju oju nosio. A kako si njega ubio, eto sad vidim, svi momci u habu obueni i kao prosjaci pored tebe hode. Otkako si njega ubio, avo te zapeatio i nikakvom sluitelju rukopomoi ne daje! - Ne dam ja, veli; zato kad se obue, a on pobesni, pa oe da bude vei od mene. - To ti tako misli - odgovori mu. Ja sam jednako molim da me u slubu ne primi. No vsuje. - More, veli, drugi skupe novce plaaju da kod mene u slubu dou, a tebe badava primam, pak opet veli da nee. Kakav si ti ovek? - Ko e plaati, neka plaa koliko mu drago. Na ast mu tvoja sluba. Ja zaista nikako je neu! - Jest, Gospodaru, ja smem rei, odgovorim mu, zato sam ja u svom zanatu slobodan. A ti onom trgovcu od hiljadu kesa i est mu veliku davati bude ne to je on pametan i mudar, no poradi bogatstva njegovog, a mene est s mojom jednom britvom za psa, kao to sam ti pre rekao. Toga radi neu da sluim.

Na koje se on raspali: - Ta ne govori vie, oca ti j..., zato ti ne zna: ja oveka i bez svee na onaj svet poljem. MOJA SE NE ODBIJA - E, Vasiliju, oca mu j..., ta govori! Zna, more, veli, da u mojoj zemlji jedan trgovac od hiljade kesa bude i da ga zovnem da me slui, pa da on rekne: neu, taki bi mu glavu odsekao? A ti jedan berber i slobodno sme rei: neu da te sluim! http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437302-Milos-trazi-tumaca

Dvor pun udvorica!

Niifor Ninkovi | 05. jun 2013. 19:55 | Komentara: 0 Oko kneza sve sami almai, mrki, otra i popreka pogleda

Konak kneginje Ljubice SIEM dole i odem u ariju kod Jovana, berberbae dosadanjeg. Pozdravim se s njim i prepovedim mu sve moje razgovore, kako sam se s Miloem prepirao. - E moj brate, to je nita. Odsad e kod njega uda viditi to smrtni ovek nije vidio! I on mi poe prepovedati ta je za ovu godinu kod njega prepatio, da me je mrak na oima ufatio. I reko mu:

- Ja u gore proi, brate slatki! - Bog da ti je na pomo. Bolje bi bilo da si u Beogradu u Savu skoio, negol to si ovamo doao. Eto, vidi i mene kako me je pomogao! Ostao sam bez jedne pare. A stra, boja i njegova reziluka suvie. Posle mi prepovedi (Jovan) kako je gospoa Ljubica tela pod uprijom da ubije iz pitolja njegovu kurvu Stanku. I jedan mu dokazao, pa je potrao te (je) oterao u konak, pa posle i sam za njom otiao i strano je bio. Glavu joj razbio govorei: - Zar ti je malo jednu (u) Crnui to si ubila, pa sam ti ivot oprostio, nego oe i ovu ovde u Kragujevcu da ubije da bruka puca? I ona njega kako tu nije ruila! On bije, a ona rui: - Poslednji i Ciganine! Ta kako radi, najposle e ti Cigani glavu odsei! Nasmejem se ja ovoj besedi, nikakav odgovor ne dajui. Posle zovne mene u konak. - Idi, veli, tamo u konak i lei Jerini glavu! - Odem kod Jerine, kad glava sva u ranama. ta u. Moram da leim. Te jedva za osamnaest dana izleim Jerinu, o mojim troku. Pak ako je avo koju paru vidio, tako sam i ja vidio. - I to god zapoveda leiti, tj. rane, krv putati, zub vaditi, to ti je sve za 30 groa. Pa crkao, ostao, tu ti se dalje ne pita. Tako Milo sluge dri. Poviem: - Zlo i naopako, on mene ugasi, no nee ni njemu ostati, neka ne misli! Zato, to god narod ne miluje, ni bog ne miluje. Tako je i Karaore inio. Pa eto, kakav je konac doekao da su ga najposle sikirom kao krmka u glavu ubili. A to ga nije ubio Milo, no one pravedne krvi brae svoje to je tolike nevine pobio, pak one vopiju kod boga danno za otmaenije. I takovim tiranima odmazditi se mora. No teko je nama doekati jerbo u ruci nemamo, a iviti moramo, dokle je volja boja, a osobito kod ovakovi trpiti moramo koji se zovu hristijani, a gori su od Turaka! Tu smo se o mlogom razgovarali, dokle i vee prispe. Veerasmo. I on osta kod svoje kue spavati, a ja odo u njegov duan, te tu no spava. Sutradan osvane etvrtak. Odem u dvor crni, koji mi inio da je sav turskim mureepom ofarban bio. I tu nita drugo, no i ljudi i dvor, sve pred oima crno.

Okreem se po dolnjoj divanani. Tu prolaze pored mene sve almai, vee nego to su Turci nosili. Svaki me popreko gleda. Rekao bi, to ono vele Srbi, da sam mu oca ubio. Niko te ni za to ne pita. Okreem se tako, dokle ogladnim, pak opet u varo. Jednako se udim i ne mogu samome mome udu da se naudim ta me pod starost snae. Idem putem, pa kao zablenut zakljuim u sebe: vie u konak ne ii dok me ne zovne. Kad mu ustrebam, zovnue me. I tako ostanem u varoi do subote. U subotu posle podne doe mu vreme brijati se. Polje jednog momka te me zovne: - Ajde, veli, zove te Gospodar da ga brije. Uzmem moje stvari i odem u konak. Iziem pred njega. Zapita me: - Doao si? utim ja. - Ajde, veli, da me obrije! Povikne na ibukije: - Izneste oni takum, da vam j.... oca! ta stojite tu preda mnom. Neu vas j....! Okrenem se od njega i nasmejem se tajno, mislei: boe moj, kakva je to surovost. Donee ibukije takum, tj. berberski njegov instrument. - Aja, ja neu da mene najpre obrije! Vasilju, idi tamo u sobu, neka najpre tebe obrije, pa e mi kazati ako dobro brije da mu se i ja pustim da me brije. Vikne Popovi kroz nos, kao kaluer: - Ajde, berberbaa, ovamo u sobu moju da me brije. Odem za njim, kao mlada nevesta. Ponem ga brijati. I on mene pita kako mi se Kragujevac dopada. - Kao i drugo selo, odgovorim. - Kako? - veli.

- Vala, malo je od umia uteklo! Kako je Kragujevcu u Beogradu veliki glas, ja sam mislio da je kao polovinu Carigrada, a kad sad doo, a ono, kao i drugo selo, ama nita od sela razlinije nije! Tu ga ja s politikom kuam, no on o tom ni ponjatija. - Bogati, gospodaru Vaso, kakvi ste vi ljudi i kakva ste vi gospoda i zemljodratelji, i sudije se brojite, i ne znam ta! Zvali ste me da vam budem berberbaa, i to pod silu. Pak od srede niko me ne pita gdi ja leim i imam li troka, ili sam gladan ili edan? Kako je to? Mene je zaudo. - Hm, veli, tako je kod nas obiaj. Mi oemo oveka da nas slui, a on ima li gdi i na emu leati i ima li to jesti i piti, za to nam nije stalo. Udivim se zjelo. Dignem svoje oi gore, pak mu reko: - Dosta zlo da ste takovi velmoi i gospoda. Ovo se ne sluti dobru. Teko sirotinji pod vaim vladenijem! - Teko, neteko, mi tako znamo! U tom razgovoru obrijem ga. Sad u tiranskog vrmaa da ponem brijati. Doem kod njega. On vie: - Vasilju, izlazi, od boga naao! Doe Vasa. - No kako je obrijao? - Vrlo dobro, Gospodaru! Ima laku ruku. A Vasa je bio i osav. - E ide kad je tako! Sad u i ja! Zastrem ga kao kakva vezira. Ponem sapuniti po mom obiaju, na koje on ne dade. - Samo, veli, malo! to e mlogi sapun na bradu? Morao sam tako initi. Brijam ga kako to sam i dosad ostali narod brijao. Kad on najedanput: - Ta ne brije se tako, j.... ti oca! Ve uzmi ovako. Sad u ti glavu odsei! Odgovorim mu:

- Dokle uzmem narav, pa u posle bolje znati. JA BRIJEM ON PSUJE TU sad ja ga brijam, a on jednako ita i psuje. to u! utim dokle ga obrija. Po svereniju brijanja, ree mi: - Ajde, obrij Amidu, Lazu pisara i Davidovia! I ove obrijem. Dadoe svaki po 30 para. Pa odatle bei opet u ariju kod Jovana berbera, ba kao ubijen. I tu no prenoim u duanu ovog oveka. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437500-Dvor-pun--udvorica

Carski doek u aku

Niifor Ninkovi | 06. jun 2013. 19:21 | Komentara: 0 Narod izaao na ulice da sretne i pozdravi gospodara

Niifor Ninkovi NEDELJA osvane. Taj dan u konak nisam odlazio. Doe vee i ja mlogo brian. Po veeri odma legnem spavati. Ve me san ufatio. I zaspao sam bio. Kad jedan ufati me ovako u snu za kosu i skide me dole s kreveta drei gol jatagan u ruci. Povikne gromovito: - Klekni da ti odseem glavu! Ja, jedno sanjiv, drugo tako vezat, uplaim se i reko mu: - Molim, brate, samo malko poekaj da ovako kleei bogu se pomolim i duu svju u njegova oteeska objatija preporuim. Boe, sozdatelju svjeh tvarej, primi duu moju u tvoja oteeska nedra. I ako je volja tvoja da ispijem au siju, neka bude. Pa mu reko:

- Sad seci! Na koje on nasmeja se i turi jatagan opet u korice govorei: - Ustani, brate! ao mi te je, posei te neu da bi sad kroz tebe moju glavu izgubiti znao. A tvrda je vera, Gospodar mi rekao da ti odseem glavu i da je odnesem, kako sad veera, da je pred njega na astal metnem. No krivice nema nikakve. Ja te seu neu. Volem te pred njega iva odvesti. Pa ako e te sei, neka te on see. Nego obuci se friko, pak ajde. - O brat-Nikole, ti li si. Zar si toliki moj dumanin postao da mi ve i glavu odsee? Na koje on ree: - A to u, majstor-Niifore, ja nisam kriv. Ja sam sluga. to mi zapovedi, to moram initi. Da mi rekne i oca da ubijem, ubio bi i oca moga, pa na njegovu duu grej. No tebe opet alim. Pa kad ode pred njega, to mu drago! Ovako u razgovoru ja vrlo polako idui, budui od ovolikog stra sve se telesne sile presekle. Doosmo u trpezariju. Ja stado snie astala dolnjeg reda, a deli-Nikole povie. Ode k njemu. Milo sedi u zaelju i kojeta blebee i smeje se. Pozadugo vreme proe, dok zapita: - Nikole, kamo ti brija? - Evo ga, Gospodaru! - A j.... ti oca tvoga, jesam ja tebe kazao da mi ga iva ne dovodi, vee njegovu glavu da donese i metne ovde preda me na astal, pak ovako u njegovu glavu gledajui mogao bi slae veerati. A zna li da u sad tvoju glavu na mesto njegove na astal staviti. - Moe, Gospodaru, rekne deli-Nikole. No ja sam ga soalio, budui da je skoro oenjen. A eto sam ga doveo iva, pa ako oe, seci ga ti. Tu se sad presee re. uti se i jede se. Pogdikoju re Milo, sve kao na stranu, govori, no svi mu sve za pravo daju! Sad zapita mene: - Brijau, gde si ti? Zar, j.... ti oca tvoga u dupe, oe da si ti vei gospodar od mene, da ja sve sluge po tebe iljem? utim ja. - Govori, more, to uti?

Na koje ja sam ve presao moj ivot na ertvovanije, mislei: volem jedan dan estito umreti, nego l kod ovakog tiranstva sto godina beastno iviti, pa mu reko: - Ja ovde od srede kako sam doao kao strani. Evo danas i nedelja proe. Mene niko ne ree: ovako da se vlada, ili ovde da sedi. U konak doo jedanput neu li kakvu zapovest primiti, zarad kakva mesta. Niko ni mukaet. Osobito, to je kome za mene stalo, kad ti o mene ne promilja. Ovamo nita mi ne govori, ovamo ilje da mi glavu seku. Tako kakav je tvoj sud mene je za veliko udo. - Moj je sud takav, da ti j.... oca! Pa jo govori? Tu se sad opet uti! - Berberbaa! - ujem, reko mu. - Veeras ou da se pregotovi i da ovde u konaku noi. Sutra rano polazimo na put, a i moj e takum sobom uzeti. - Dobro, Gospodaru, odgovorim. Tu si se ne pita je si l veerao ili si gladan. Najedanput: - Odlazi! Odem opet u duan. Spremim takum i svoje to mi je za put nudno. Pak u konak. Kad tamo doem nigde nikoga. Sve se razilo, samo straar. Zapitam ga: - Gdi u, brate, noiti? - Eto ti cigli, veli, pa noi. Zar od mene konak ite? Tu ti ja ne smedo nita govoriti vie. Legnem na gole cigle. Ali tu se, jedno od mlogi buva, drugo od ovakovi beda, zaspati ne moe! Kakav je to bi boji na mene naiao? I zamolim se: boe vsesilni i sozdatelju vsjeh tvarei, ae bi i pae islo peska morskago pred toboju sogreil, ti opet kao vsemilostivjeji moe mene oprostiti i ovog izbaviti. Ibo, ovo je vee premlogo za mene u prvom poetku. Obae, ta e unapredak biti. I u tom probudi se, i vie da se sprema. Ustanem i ja. Dou ibukije i predatu mi takum njegov. Spremim u bisage. Suruije dadu mi konja rava, i na konju sedlo takoer ravo.

Ja sam sobom uzeo bio od kue jedan mali s belom navlakom od perja jastuk, za pod glavu ga, kad spavam, imati. Metnem bisage na konja. I posle moj jastuk stegnem pod kolan. Jote pre zore bude i odosmo na put. No i moj urak u teruju sveem. Sutradan stigosmo u aak na konak, u kneza Vasilija Popovia konak. Gledam: tu narod izlazi na sretenije i osobiti doek ini. Gdi god padnemo, u podne na ruak, uvee na konak, tu jesti i piti, i konjma zobi i sena dosta. No gledam kad se jelo donese i momci grabu kako koji moe. I opet inatu se da im je malo. A kad ustanu od ruka i sa veere, jo bi toliko mogli jesti. Ja, obiaj ne znajui, pitam kafeiju Stojana, budui gladan, mogu l ja ovde togod za novce kupiti da jedem. - He, veli, za kakve novce? Ovde se nita ne plaa. Ovo je begluk. Nego idi tamo pa uzmi to nae pa jedi. I drugi put kod mene kad jedemo, pak se grabi kako god i drugi. Ovo je asker. Ovde se ne treba stiditi. ta u! Kad oveka nevolja pretera, mora se onako vladati u kakvom se kolu nae! Sutradan ponem se grabiti. No ja ne znam kako u opisati kakva mi je sramota se inila. I to kae kaveija: - Sve ove trokove, ova sela to su donela, posle poreu na glave koliko na koju padne, pa se naplauju. Tu Gospodar nita ne plaa. Trei dan stignemo u Divibare. To je jedna visoka planina i sve su pustare (suvati) u njoj. No rez visine njene vrlo studeno, da sam morao urak ogrtati. KALPAK KAO KONICA SVAKI itatelj predstaviti moe kakvu je dua moja to magnovenije slabost uvstvovati morala. U tom velikom strau obuem se, osobito u mraku sve naopako, pak s onim interom poosmo u konak. Kad iziosmo na sokak, malo je vidno. Poznam ga. Na glavi mu crni delijski kalpak, visok koliko konica. Dva pitolja i jatagan na za pojasom. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437685-Carski-docek-u-Cacku

Pravda prema Milou

Niifor Ninkovi | 07. jun 2013. 19:07 | Dok ne obesim berbera, nalbantu, terziju... neu se gospodarom zvati

Batinanje po paragrafu Svako jutro inovnici, koji su i momci njegovi i kmetovi sela, moraju ped njegovom kolebom da stoje apraz-divan i da sluaju ta on govori. To sam isto morao i ja initi. Kad se ispred njega vratim, doem kod kaveije. Item jedan filan kafe. Dade mi kafu. Pak onda, ree mi: - More, berberbaa, kako sme pred Gospodara s tim urakom izlaziti? Pijui kafu, nasmejem se. - A zato? - Ti si lud, bre! Tako mi istinoga boga, oe te izbiti! - Ma zato, reknem? ta je kome protivno moj urak? - E tako, veli. On nee da ima njegov sluga na sebi lepu aljinu. - Ali to u sad kad nemam? Gore je zima, moram nositi u ovoj pustinji. - More, veli, imam i ja lepi aljina, ali ne da nositi! - E, rekoh, kad ne da, a on neka dade onake aljine kako on begenie, pa u ih onake nositi. Ja sad novca nemam da prosjake aljine kupim i da njemu po volji idem. - E, veli, ti zna. Ja ti toliko kaem. I svaki me dan saletio i psuje me da urak ne nosim. Dosadi se ovo mene. I pristupim u toj istoj pustoj planini i reknem: - Gospodaru, je li ti protivno to na ovom mrazu ovi urak nosim?

- Zato? veli. - Stojko mi kaveija glavu razbi da nije slobodno pred tebe izlaziti s njime. - A zato? - Ja ne znam. A, bogme, zasad druge aljine nemam. Odgovara on, no kao polovinu srdito: - Nosi. ta tebe Stojko ima zapovedati! Vratimo se sad natrag ba na sam Dan svetoga Ilije. tu je pao jedan veliki mraz da sve pod konjskim nogama uti. Proemo planinu i doemo na prvi konak. Tu je jela i pia izobilno bilo. Sutradan doemo opet u aak. Preksutradan iz aka dignemo se i doemo u Knisko polje. Tu su kolebe sve gotovo po obiaju napravljene. Sad, posle ruka, zovne me da ga obrijem. Brijui ga, nepovoljno mu se uini. Tu ti me ispsova i isramoti da gore ne moe biti. Pak onda ree: - Dok ne obesim jednog berbera, jednog nalbantu (tj. koji konje kuje), jednog uribau i jednog terziju, neu se gospodarom zvati. - A zato? - rekoh. - Zato, veli, berberin ne moe da me dobro brije, urija ne moe da mi dobro aljine postavlja, a terzija ne moe da kroji. Pa zato valja mi po jednog obesiti. Na to se ja nasmejem, pa mu reko: - Pa zato bi veao. Bolje ti je izbirati onake majstore koji tebe po volji ii mogu, a ovima put dati, nego li ih veati. - Tako da uinim opet, veli ne valja. Zato ove da otpustim, druge da uzmem, opet su ovaki. Ve kad obesim od ovi po jednog, drugi e se bojati, pa e dobro oi otvoriti i od oni stra mene sasvim po volji ii. Ve ja ne smedoh na to nita govoriti. Dignemo se odatle. I deseti se ve dan navri putovanja i uvee doosmo u Kragujevac. Sutradan, kao umoran to sam bio, podocne ustanem i uzmem njegove berberske vei i

odnesem u dvor. Predam ibukijama. No vidim viku i prasku Miloa da mu varnice iz zubi sevaju. A najvie: Ako te ne obesio, ne bio Milo! udim se to ovo mora biti. Koga e to da obesi? Odem kod Koste Jovanovia, njegova veilhara, tj. kujne nadziratelja, i pitam ga: - Bogati, Kosta, kakva je ovo sad larma i povika u konaku? - Pa zar ne zna? - veli. - Od kud u znati kad sam sad u konak doao. Pak vidim onaj matori raspalio se da mu varnice iz usta sevaju. - E, veli, ou da ti kaem. Kad ste vi na putu bili, a pisari sa Stankom i drugim familijama otili na esmu Trnbas. Tu je i Davidovi bio. Amida, Sima Patrmac, ostao je u dvoru. Tako ruajui za astalom, meu kojima je bio Poarac i uitelj Starevi, Amida sad, kao to je avo i aljivac, uzme sprdati za astalom i kae: - Ala, sad da udari jedna velika kia, pa kako je Davidovi slab i glava mu malena, pa da s Trnbasa peke po blatu poe, a ja da iziem pred njega, pa da mu odseem glavu, pa posle da je obesim o jednog trna granu. Uveren sam, boja vera, kako mu je glava kao u vrapca, ne bi mogla onu trnovu granu na dole pregnuti. Poarac pak i uitelj Starevi nisu mogli utati, nego se za tu re nali uvreeni. Pa kad Davidovi doe, a oni mu kau to. I Davidovi svadi se za to s Amidom i zarekao se da kae Gospodaru. Svi smo ga molili da ne kae Gospodaru, no vsuje. Jutros kae kako mu je Amida glavu odsei teo. I tu je proces veliki poveo. Kroz to Gospodar onda rekne: - Ako bude Amida kriv, to znam ta u od njega uraditi. Svui u ga svega, pa ga oterati u Patrmu, njegovo selo neka uva svinje. Ako li Davidovi bude kriv, to u uiniti od Davidovia to sam hoteo od Amide. Sad stegne Davidovia da mu kae ko mu je kazao ta je Amida za stolom govorio. On nee da kae. I ovaj okrene: ako mu ne kae da e ga taki obesiti dati. Davidovi, kad se vidi u tesno, morao je kazati. Sad taki dade Poarca i Starevia dovesti i zapita ih: - Jeste li vi kazali Davidoviu da je Amida za astalom to i to govorio? - Jesmo, vele. - A zato, more? Jesam li ja kazao to se god za mojim astalom zlo i dobro govori, da se to napolju ne govori? - Onda Poarac pone:

- On je, veli, moj iskreni prijatelj i sodrug pisanija. Pa kad Amida tako njemu govori, ta e mu ti initi! Pak mi ga je bilo ao i kazao sam mu da se uva svoje glave. Dok ti se matori raspali: - Ao, j.... ti oca tvoga, pa zar ti da ga sauva! I tvoj je prijatelj? I vi samo pisati znate! Sad u ja vas nauiti! Pa povikne: - Obali, more! Te dva momka na Poarca. Ocepe mu osamdeset batina. Posle Starevia obale, a on, siroma, slab i jektiav, te i njemu osamdeset. A ovo mu je drugi put. Jo jedanput ga je tio to je njegovoj Perki zauku dao kad ju je na knjigu uio. Pak zapovedi: za 24 sata ako se u Kragujevcu nau, taki e im glave odsei dati. Te tako Poarac ode u Beograd, a Starevi, budui ima tasta ovde, ne znam u koje ga je selo odveo i sakrio. - A ta e s Davidoviem biti, vrag bi ga znao. DAVIDOVI U POSTELJI JA odem posle ovoga razgovora gore upravh u pisarsku sobu. Vidim Davidovia lei na postelji i jei. Zapitam ga: - ta vam je gospodine? Vi ste bolestni? - Vrlo mi je teko, rekne. - Bog e dati i zdravlje, odgovorim mu, pa s otim napolje. Stojim na divanini pred Miloem, na koje on govori s Vasiljem. - Ou da ga poaljem u Brusnicu, kod Jovana, neka se tamo naui pameti! http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437841-Pravda-prema-Milosu

Kako gospodar kae!

Niifor Ninkovi | 08. jun 2013. 19:26 | Komentara: 1 Sluiti me mora, kae knez, dokle god moja volja bude

Pristanite i kontumac

Ja poslepodne odem gore na divaninu. I tu stoji pred njime Jovan Kova iz Zemuna, austrijski podanik, koga je on sam od Varadinske general-komande s pasoem izmolio da doe i da mu neka posla u cajhajzu radi. Najedanput stade na Kovaa vikati: - Da ti j.... oca! Sad u te posei. Ti da govori da je nemam ni boga, ni vere, ni due! Ovaj sad uplaen: - Nisam, Gospodaru, ja to govorio. - Lae, kuko. Da nisi govorio, otkud bi ja znao. Zar ti misli da e si nemaki ovek da te ja ne smem posei? Zna li da u ti glavu otkinuti kao vrapcu! Odlazi ispred oiju, zato si mi krvav. Sad u ti krv popiti. Taki su mene nainili kao ti, te sam Nikolajevia ubio, kog nikad onakog vie dobiti neu. Posle zovnu mene. Zapita me: - Oe ii kui u Beograd? - Na tvojoj volji stoji. Ako me pusti, ii u. - A ti se, veli, spremi, pa e sutra s Perom Cukiem ii. I termin ti da si osmi dan sa svim tvojim aremom, tj. enom i delim pokuanstvom.

Kad mi to ree, stado ga na svaki nain moliti da mi kuu ne die iz Beograda, niti da me ilje, makar za godinu, samo da mi se duan i kua ne porui iz Beograda. No vsuje! - Ja to ti kaem, veli, ono mora biti! Pa makar avo pukao. A to ti kae da e propasti, to mene nije stalo. A zaista sluiti me odsad unapredak mora dokle god moja volja bude. Kad ve vidim, kod ovakog zveri nita se umoliti ne moe, niti molba pomae, najposle mu reko: - Kad je tako, Gospodaru, ba da mora biti, a ti barem nemoj da od koje strane ja mislim da me sunce obasja i ogreje, od one strane da me tama ubije. Onda se on nasmeja i ree: - Ja sam te uzeo na moj vrat, ja u se za te starati. Ele, mora biti to sam ti kazao. Pa sutra odlazi s Perom. Sutradan uzjaemo na konje. I s nama je Jovan Kova. Idui putem, zaostane Jovan Kova sa mnom ponatrag i kae mi: - O, majstor-Niifore, da udna goropadnika! ae juer da me, kako si vidio, posee. Ni kriv, ni duan! Niti sam ja ono govorio to on kae. Vee to je, brate, samo zato to sam radio vee etiri meseca i ima da mi dade 3.000 groa. Pa kako e da mi nae uzrok da mi ne da, vee tako? I sad mi propade tolika moja muka. Sad rasudi da sam u Zemunu u duanu za toliko vreme radio, opet bi toliki i vie zasluio. Na koje mu reko: - Ta zar nee ti te novce izseti? - E da, veli, nikad ni v vjeki ja nji vie ne dobijem. Bilo i prolo. A ti e, kukave, mlogo kod njega patiti. Osobito Hristina je mlada, a i ti si onaj ovek koji mu se na tu poganu njegovu strast skloniti nee, pa e te najposle ugasiti. Na ovo mu reko: - Vee, majstor-Jovane, za ugaenje ja sam zacelo uveren da e me ugasiti. I da imam novca, ja bi sad, kako doem u Beograd, u Nemaku pobegao. Pa posle bi enu lasno preveo. Ali bez novaca ni tamo nemam kud! Daklem, prenuden sam ovde trpiti i za nevolju, pak alaerim! A to se te njegove strasti tie da e on oevidno pri mene ivu na mojoj kui beastije uiniti, to on za moga ivota doekati nee. Neka on ne misli da sam ja od oni prosti Srbalja njegovi da od mene ini kao i od njini ena. Zato, istina bratJovane, silu neobuzdanu ima. Obae, ako to uini to mi veli, to je on pre propao, pa sam posle i ja! - Ja ti toliko kaem, veli mi. I da te bog sauva. Osobito na toj stvari vrlo je nevaljao.

I ve sutradan stignemo pod Avalu. I tu gospodin Poarac na dva vola u koli lei. I ja mu reknem: - Srean vam put! Vidiemo se u Beogradu. I uvee doemo u Beograd. Doem kod moje ljubezne supruge Hristine. Nazovem joj dobro vee. Ona mi se obraduje, elei mi dobrodolicu. Poljubi mi ruku: - Fala bogu kad si doao! Ve mi je teko bilo samoj sediti. Ona misli da sam se slube oslobodio. Pa veli: - Sad e barem sam sediti u duanu i kalfe gledati. Zato drugojaije se boju kad si ti ovde. - E moja ljubezna, jadno u ti sediti kad sutra i ti mora sa mnom odlaziti. - ta, ako boga zna! ta u ja tamo? - Bogme, tako je matori zapovedio da te moram voditi. Tu ti se sad oboje kao ubijeni nali nanovo. No ta se initi zna? Zemlja tvrda, a nebo visoko. Doo kui na frutuk. Pre nego to emo frutukovati, moja Hrista odma izvadi novce to su kalfe za ovi deset dana izradile. I preda mi, preko sveg troka, 80 groa. Reko joj: - A to ita tako s novci? - E veli, ovo su tvoji novci, pa volem kad si doao da su kod tebe! I tako primim novce. I zahvalim kalfama da su se dobro vladali. I tu frutuk zaitem. Frutukujui, Poarac zapita: - Kako u ja prei u Nemaku da me savetujete? Zapitam ga: - Ima li paso? - Imam, veli.

- E pa kad ima, a ti doekaj tolmaa kad pree i pokai mu upravo zbivaja obstrojateljstva tvoja, pa e te on sobom, kad poe natrag, uzeti, bez svake sumnje. To je njegova dunost. I on posle frutuka ode. I ujem da je vee oni isti dan s tolmaom Agemanom u kontumac stigao. Posle dva dana i ja se spremim. natovarim troja kola pokunine. Pak sednem s mojom Hritinom u jedna kola i krenusmo iz Beograda. Kad iziosmo iz Sava-male u polje i oboje kao da na osudenije smrti idemo. Tu se smuti mene od muke, pak s kola udri bljuj sve golim jedom. Ja jot prvo ne povrati, dokle i moja Hristina s druge pak strane kola takoer poe jed bljuvati. Te udri bljuj i oboje do same Rakovice (dva sada na konju imade)! Sad mogu itatelji rasuditi kad se na volovi putuje koliko je sati moralo trajati. Tu smo vee i prenoiti morali. I oboje smo malaksali bili od toliko muimog jedan. I nama se rabadije udu zato mi toliko bljujemo. I sve nas pitaju: - ta je vama? - Nita, brao, odgovorim. Dajte mi mira. Ne pitajte. Ko sme kazati zato je!

OSAMDESET ORDENA AL eto ti Poarca. Nazove dobro jutro i sluga sam poniznjeji. - Bog vam dobro dao, brate! I ta e nam toliki komplimenti kad smo jednog ina. Ti si juer u Kragujevcu osamdeset ordena (batina) dobio (tj. da ne razume moja ena), a ja u, kako me sad zarobio, bog zna koliko dobijati unapredak! Nego sedi da frutukujemo, pak idi za poslom. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437997-Kako-gospodar-kaze

Silna gospoa Stanka

Niifor Ninkovi | 09. jun 2013. 20:34 | U konaku glavnu re vodila je Miloeva ljubavnica Stanka

Avgusta, 15. stignemo, u iindiju (popodne), u Kragujevac. Ostavimo kola u varoi. Odem kod Miloa, koga naem preko Lepenice kod menzulane i s njime mlogo njegovi poglavica, meu kojima je bio i knez Paja Sretenovi. Rekne mi Milo: - Je si l doao, more? - Jesam. - A je si l doveo arem? - Jesam. - A gdi je, more? - Eno u koli. Sad pita kneza Paju: - Gdi emo mu kuu nai? - Bogami, ja ne znam. - Eto, neka ide ovde kod Tone. Ona je i onako sama. Ima mesta i za njega:

Na koje Paja: - Kod kakvog Tone! Da to i to od nje radi. Ta to je jedan kurvar, Gospodaru, da nikakva ena u Beogradu od njega nije ostala. - Ta boja ti vera, Pajo? Je li to istina, Pajo? - Jest, bog i dua, Gospodaru. - Ao, oca mu j.... Pa ta emo sad? - Ja ne znam. Doveo si ga ti, pa kako ti drago. - Amida! ta ti veli? Gdi emo ovoga avola namestiti? - Phe! Pa ta mene pita? Zar u mu ja zapovedati! Boja vera, poradi mene, metni ga ako oe i u koinu. Mene svejedno. Tu sam knezu Paji rekao nekoliko rei: - Kad ne ume govoriti, zato, Pajo, ume utati. No njima je vsuje govoriti! jerbo, svi obraza nemadu. Na koje Milo: - Ajde idi pa se istovari u mojoj kafani gore. Neka ti Hrista uribaa jednu sobu dade. Taman otvorimo bagaiju, ali eto ti Miloevi sekretara, Milo Teodorovi, Dimitrije Davidovi, Sima Uroevi, Aleksa Simi i oka Proti, estitajui dobrodonicu i elei da mi je sretno. Ve iz ije su oni glave tako odma doli, to ja ne znam. No opet, pri svemu tomu, ja zapovedim mojoj suprugi da poslui goste s rakijom i s slatkim, koje sam sobom od vianja poneo bio. Ona taki kao mlada nevesta poslui goste. Malo posede, pa odoe. Srean im ar! Tek to ovi odoe i sunce ve naveliko k svome orizontu, al eto ti jedno izdrto devoje, reci od svoji devet godina, uprav u sobu, pa ree: - Ajde, snao, zove te gospoa Stanka! Sad moja pogleda u mene, a ja u nju. Pita ona mene: - ta e to rei? Kakva gospoa Stanka? ta me sad snae! Reko joj:

- eno, i ja ne razumem ta je to. Kao to u oni par nisam ni znao kakvo je to zelje! Reknem devojetu otro: - Kakva gospoa Stanka? ija je ona gospoa? - E, bogati, veli, ta gospoa Stanka! Poviknem na devoje: - Odlazi! Vrag ti materi! Ti ne zna ta govori. Ti si luda. I devoje pobee. Sad moja Hristina opet sobu nameta. I udimo se ovog gospoi. Kad eto ti opet devojeta: - Snao, nije drugojaije, mora doi. Zove te gospoa Stanka! - Ta kakva gospoa Stanka, prokleto dete, kad ovde je jedna Ljubica gospoa. A ja za tu Stanku nisam uo. Odlazi! Opet ode devoje. U drugoj sobi pak, sprama nama, bee ore, eim-baa, Grk. Ali kakav je doktor! Kao svaki koji nita ne zna. I ena njegova Rada. Vrlo suva ena. No pametna. Zovnem je u sobu i zapitam je: - Kakva je to gospoa Stanka? Kakva je to zla ena, molim te pravo mi kai, zato je vee dva puta poslala jedno golo i, kako mi se ini, ludo devoje, da ide moja Hrista kod nje? I ja ne znam kakva je to ena i kome da je poaljem! Dokle Rada odma, kao uplaena, ree: - Jao mene, seko, ako boga zna! Nemoj da se glavom igra da ne ode, zato ona je vea gospoa od gospoe Ljubice! Pak nam polako na ui ree: - Ona je Gospodareva kurva. I sad je u njenoj vlasti koga oe obesiti, koga oe pustiti. Pa ako ne ode, seko, sauvaj boe! Uinie joj na ao, pa vas moe i oboje upropastiti. Ne ali se, moja lepa seko, nego, ja te molim, idi. A i vi, braca-Niivore, pustite ju neka ide. Da vidimo to je zove. Pa u vam ja imati ta prepovedati kad seka natrag doe. A eto, i moj je oka doktor, pak da bog sauva ta pati. Nego nikom ne kazujte, ako boga znate!

Reknem: - Kad je tako, obuci se Hristina. Ako doe jo jedanput devoje, pa otidi i slomi avolu nogu. Mi u tom razgovoru, eto ti trei put devoje (a ve je tako nauena ta e govoriti): - Jao, eno, zar ti oe da po tebe svatovi dou? Gospoa Stanka rekla da mora doi. A poto sam ve pre od Rade razumeo, sad se nasmejem grotom i reknem devojetu: - E blago mene. A ti poekaj malo, ba kad je tako sila, dokle se snaa obue, pa je odvedi tamo u tu kuu gdi je gospoa Stanka. Devoje: - Pa eto, ba ovde je kua. Ja ne mogu ekati. Mene je rekla odma da idem. - Sad e odma, edo, reknem, zajedno sa snaom da ide. I tako ja zagovarajui to devoje dokle se moja Hristina obue. Pa odoe. Ode i Rada u njenu sobu. I ja zatvorim nau sobu sad, pa siem dole u kafanu. Tu se s nekima razgovaram, s nekima zdravim. Vee je sunce prevalilo zahodu svome. Odem gore u sobu da doekam suprugu moju. Malo zatim doe i Hristina. - No, edo moje, reknem joj, kakva je novina? ta te je zvala ta gospoa Stanka? - E, veli, avo je odneo! Jedna bezobraznica. Da sam znala, ne bi ni ila. Tu, kad sam u sobu dola bilo je jot dve-tri ene. Ustadoe na noge dodue i poljubie se. No Stanka preslonila se uz duvar kao da je prekovata, pa ni pokrenuti se. One druge ene rekoe mi: - Zapovedajte, seko, sesti. No, Stanka ree: - Ou ba kod mene da sedne.

HRISTINA - ZADOVOLJNA DADE uribaa jednu sobu na gornjem boju. Tu se sa svom baganjom iz troji kola prenesem. I koijaima platim 57 groa.

Sad moja Hristina navali da otvorimo sanduke i da namestimo sobu. Oe da se paradira pod nemaki. A ja joj to ne dam: - Budui, kaem joj, da mi je Gospodar rekao, kad me je po tebe poslao, da e osobito za same nas kuu dati. No badava. Ona oe, te oe. Morao sam neto malo dopustiti da sobu nakiti. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:438096-Silna-gospodja-Stanka

Presuda glasi - veanje!

Niifor Ninkovi | 10. jun 2013. 19:05 | Otmicu mlade Stanke jedan uvegija glavom platio. Nemoj je, gospodaru, udavati, jo je mlada

Kneginja Ljubica AKO dadoe mi mesto kod nje. I ona uzela me meriti kao da e me kupovati. Najposle zasuka mi rukave i poe mi ruke gledati i pipati. Ne mogu nita da govorim, nova sam jot. Vidim da su sve nevaljale ene. No ta znam kad se tako trefilo. U tome doe i naa susetka Rada i zapita moju: - E, seko, kako ti je bilo? - Dobro, seka Rado. - Je si l vidla gospou Stanku. - Jesam. - to ti se ini? Je li lepa? - Lepa je, odgovori moja Hristina. Sad ja zapitam Radu: - Bogati, snao Rado, molim te, kakva je ta gospoa Stanka? Rad sam sasvim njeno stanje da znam, zato ti mi pree kaza da je ta i ta. No s otim ja nita ne razumem. - O moj brat-Niifore! Da zakljuamo sobu da nik ne ue, niti da uje, zato, sauvaj boe, da se uje glavu bi taki izgubila.

Na to ja odma zakljuam sobu i metnem Radu doktorovicu izmeu nas dvoje. - Deder, poni, Rado, kazivati. Na koje ona sad otvori razgovor ovako: - U vreme ono ja sam bila kod Gospodara robinja i sve sam oko njega posluivala. Stanka je bila, i sama njena majka, u selu Str(a)garima, puke seljanure, vee one jadne sirote. A to je selo odakle je bio Janiije, Karaorev pisar. Sad, doe jedan momak iz istog sela i po zakonu isprosi devojku i da joj obileje. uje neki drugi, ne znam iz kog sela, samouki pisar, da je ona isproena, te udari na onoga momka. Pone i on prositi. Sad ona veli: - to u ja seljanka te seljanka ostati i do veka kukuruz kopati. To volem za pisara poi i zvau se pisarovica. - Pak uzme i od samouka obileje, a prvomu vraa. Kako ova njemu dar poalje po drugoj eni, ovaj nije hoteo primiti, vee opet polje natrag. No Stanka i po drugi put natrag poalje. Momak se sad u udu naao. Ne zna ta e da radi. Jednako poruuje da se to ne ini. No badava. Stanka toliko se usprla da je najposle njena majka odnela dar i bacila pred momka: - Kad te neu, more, ni ja ni moja ki, te neu! - Momak primi svoje natrag i rekne babi: - Vala, babo, kad je tako, i ja to sam naumio uiniu od vas, pa to god bog da. - Ode taj momak i nae sebe jo jednog momka i s njim se dogovori da mu on bude u pomoi i da preu Stanku kad ona uvee na vodu poe, pa kod izvora da je ufate i s njom u umu da pobegne. I tako je vrebao svako vee, dok je jedno vee ulovie. Tu je svoju Stanku povodio petnaest dana i s njome oi vadio. Kad se vee nasitio, a on je otpusti kui. Ona doe kui svojoj materi i prepovedi ta je prvi uvegija od nje po umi radio. - Sad mati pone po selu kukati i vikati. Raspletu kose. I obadve pak zauzmu se putem, te ovamo. Kad dou na kraj Kragujevca, obadve s raspletenim kosama, kukajui i urlajui. Tu izlazu iz kua ene i ljudi, te udo gledaju. I ovako ovom vikom uprav u konak pred Gospodara: - Za boga jedinoga, Gospodaru, nae ogrejano sunce! Ima li igde boga i pravde na ovome svetu? - Zapita ovaj odozgo: - ta je, more, baba, koja ti je nevolja?

- Gospodaru, ogrejano sunce, prevelika nevolja! Turke eramo i ierasmo iz nae zemlje zulumare, a gori nai ostadoe, te nam zulum ine! - Ma ta je, more, kazuj? - Ona njemu sve prepovedi ta je taj momak od Stanke uradio. I on taki poalje momke, te onu obojicu ufate i svezane i pred Gospodara doteraju. Sad pone pitati momka: - Zato si ti, more, oteo devojku, te si s njom u umu pobegao i osramotio djevojku? A ti zna da sam ja zapovest izdao da se ne otimaju djevojke. - Momak mu rekne: - Ja sam nju po zakonu i pravim putem isprosio bio i ona se tvrdo zarekla da e za me poi. Tako drugi udari na me i ona i od njega dar uzme, a mene moj dar povrati. Ja sam je molio svakojako da tu sramotu od mene ne uini, jer i ti dobro zna da u naoj zemlji kad djevojka momku dar natrag vrati i odustane, taj da se vee posle momak oeniti ne moe. Tako ja to sam naumio bio, ja sam od nje i uinio. Prvu sam joj slast pokazao ja u umi. Pa posle neka ide za drugoga. - Na koje Gospodar ti se raspali. Psuje, kao to ste ga uli. Nigde nita momku ne ostavi! Pa povika: - Vodte, obesite ga, more! - Pa taki odvedoe momka i o kruku obesie. A onom drugom udari sto batina zato je onom pomogao. I otpusti ga. - A Stanku ti svoju zaustavi u konaku da ga slui oko astala. Majku joj opremi kui. Ona, kuka, lepa, osobito oko astala sve ponajvie okolo njega. Ve tu sam i ja oko astala. Motrim ta se radi. On je sve meri. Pa tek poesto: - Stanka, zasui mi rukam. Stanka, ovo, Stanka, ono. Dopada mu se. Jedan dan kupi joj papue. Gleda je kako ide u papua. Drugi dan, trimfle. Pak to je vie oblai, to mu se vie dopada. Najposle sasvim promeni je, kao varoanku. Posla je kod gospoe u konak da tamo, ve tobo, lee i ustaje. No Ljubica nije luda. Ona sve zna ta je i kako je, no ta e, ne sme nita da govori. Budui zna da je kriva kroz onu Petriju to ju je u Crnui ubila. No zlim njenim pone Stanku biti i psovati. Ova malo vreme trpila, pa kae Gospodaru. I Gospodar je uzme u svoj konak. I tu vee pone je sasvim milovati. Tako s njom milujui se, zatrudni Stanka. On sad nee da Stanka rodi da se dete nazove njegovo kopile. Tu dovedi Ciganke da lekove prave da Stanka pobaci.

Drugu godinu opet Stanka zatrudni. I opet je morala jesti i pobaciti. Tako i tree dete. Meutim, pobacivanjem dece te, sve mene pita: - ta veli ti, bela Rado, kako me ui? Ja ou da udam Stanku. Sad ja ne smem da reknem: Pa udaj je, Gospodaru. Ko ima dve glave! Vee kaem: - Nemoj je, Gospodaru, udavati. Jo je mlada. Moe ti posluiti jo koju godinu. A ve ti je narav svikla, pa koda da je tako skoro uda. - I tako sam ga lagala jednako dok sam mogla. Kad ve i s etvrtim detetom zatrudni i opet mora da pobaci, onda Stanka mu rekne: - Volim da me na komade isee, nego da vie pobacujem. Vee te muke vie podnositi ne mogu. UDAJA LJUBAVNICE - ONDA on (gospodar) ozbilje navali da ju uda. Te za kog e da je dade, vee za Patrmeva kavediju Nikolaja. Tu oni nainie svadbu: sve njegov troak. I Stanku preseli opet u Ljubiin konak i dade joj jednu sobu. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:438276-Presuda-glasi---vesanje

Crni ore bio bolji

Niifor Ninkovi | 11. jun 2013. 18:46 | Sve ovo sam i pod Vodom gledao, samo on ovako nije radio sa enama. Kakvih ti, brijau, 100 groa ite od mene?

Mladii u narodnoj nonji NO koja fajda! Nikolaj ne sme s njom (Stankom) spavati, zato je on ve nju nauio kako da se vlada. Sad Nikolaj spava s momcima. Ujutru ode kod Stanke, odnese koulje i marame i to ima da mu opere. Ona uzme i baci za njim napolje.

Ovaj tako nekoliko puta je probao i molio: - Okani se, eno, te besnoe! No Stanka ni osoliti se. Ovaj jedno jutro odnese joj arape da opere, i ova mu i onako isto baci. On se kao ovek naljutio i da joj jednu dobru zauku govorei: - to e mi biti ena kad me ni u emu ne slua! Ova ti ne budi lenja, ve odma potri Gospodaru plaui: Gospodaru, il me ti rani i odeva ili onaj pas, to si me za njega dao, pa da me ovako bije i prebija u tvome zdravlju! Nije li ti sramota! - Gospodar odma po Nikolaja polje. Ovaj sasvim pred njega oruan doe. No Gospodar gore, a Nikolaj dole. Sva svita gospodarska opkruila Nikolaja i svi pod orujem. Dokle on povika na njega: - Zato ti, more, da bije Stanku! Ili je ti rani i odeva ili ja? - Ja ako je ne ranim ni odevam, dao si mi je da mi bude ena i da me togod poslua. A ona ba nita! Ka da joj ja nisam mu. Pa ako sam joj i udario jedan amar zato, nee joj nita biti. Dokle Gospodar povika na dole stojee momke: - Udri, more, iz pitolja! Ovi, kako to ue, videi da momak nema nikakve krivice, jedan po jedan svi utekoe. - Kad on vidi da ovi pobegoe, tek povika: - Aram vi sol i leb to jedete! Pa tre pitolj iza pojasa, te odozgo na Nikolaja: dum! No ga ne potrefi. - Ja, jadna, tu, pri Gospodaru stojea bojala sam se kako je Nikolaj kod dva za pojasom pitolja i jataganom, kad ga ne potrefi, da ne istri gore, te da ga svega ne iskree. Te moemo i mi, pored njega, koje izginuti. No ovaj kao ena, koda one veliine to ima, stoji. I Gospodar i drugi pitolj potre. Obae knezovi bre pristupie: - ekaj, Gospodaru! Ne udri! Da vidimo je li kriv. Mi ne razumemo ta je to. Pa ako bude kriv, lasno emo ga ubiti! Te on zadede pitolj za pojas, pak povika:

- Odlazi kurvo, oca ti j...., ispred oiju, da te vie ne vidim, kud ti drago! Te ovaj odatle u ariju. Uzjai na ata, pa ode u abac i stane kod vladike za momka. I s vladikom je dimnicu kupio. I kod njega bio devet meseci. Kad, meutim, opet Stanka zatrudni. I Gospodar, to e da radi! Opet porui po Nikolaja da doe i uini munitvu sa Stankom, tobo da nekoliko noi prenoi sa s njom, no da ona nikakvu smesu sa s njim ne uini, i da ljudi, tj. reknu da je ona od Nikolaja teka ostala. I tako uini. I doe Nikolaj. I polje ga u njen konak, preko Lepenice, te mu se navri volja. Pa ga opet odmakne od nje, kao krava tele. I gurne ga opet u momke, te on spava s momcima, a ona opet s njime vrat lomi. No najposle morala je i ovo pobaciti dete. Ovako, brao, na Gospodar s narodom svojim bezakonje radi i evo sad vee etiri godine kako je dri. A i ja sedam godina sluei kao robinja. Izie ovaj moj ovek, kako ga vidite, i nazove se kod njega kao doktor. I udade me za njega. No kad me je udavao, mlogo je obeao, a vrlo malo dao. - I tako da se Stanke uvate vie nego jedne vater, zato ona je jedna opadnica da joj para nema. I mloge je ljude do danas poveala i sve lepe i gledne junake. Da bog sauva svakog brata! Ovako nam Rada sve ispovedi i zaklinje da nikom ne kaemo. Digne se. Otvorim sobu i ona ode u svoju sobu. Sad ja s Hristinom mojom ne znamo ta da o tom govorimo. Samo to joj reko: - E klico! Ti mene u Beogradu razgovara i sve veli da on nije takav ovek. Slua li to Rada govori? Smagne rameni i rekne: - Ovaj je od svakog umskog zvera gori i prevaziao je sve tirane. - Vidi kako ti se moja re osvedoi, blago mene! Ta ja sam ovo ovako isto i pod Karaorem gledao. Jedan tirjanin kako drugi. Samo to Karaore nije ovako sa enama radio, kao ovaj. Vidi da je Nikolajevi dobro rekao da su svi ostali poroci na njemu, kromje jedno pijanstvo. A bolje bi bilo da je samo jedno pijanstvo na njemu, nego ostali ovi svi poroci to su. Manje bi narod patio i ginuo. A ovako, teko narodu i do boga i do veka. Ovde se ne sudi zakonom, moje edo, no remenom. Poem po Kragujevcu traei kakvu kuu pod kiriju. No nigde nikakve. Svaki je nainio za sebe po jednu sobu samo. to u, moje nevolje! Traim kakvu kuu da kupim. Raspitujem se da bi kakvu nameriti mogao, na koje mi, kae Vientije, gospodara Mladena Milovanovia sluga, da ima jedna kua na prodaju:

- Ajde, brate, zaboga, odvedi me. Odemo tamo kod gazde od kue. Reknemo obojica: - uli smo da e kuu prodati. - Ou, veli. Zapitamo: - Koliko ceni? I on kae da je od 100 groa nie ne da. I ja mu taki kaparu dado. No kua tako je malena da u sobi ne moe od tri oveka vie stati. I sasvim neograena. Posle odem u konak i reknem aznadaru Jovanu Spuiu da zaite od Gospodara 100 groa da kuu koju sam kupio platim. Kae mu aznadar. I on sie dole do na basamake, pak poe da psuje: - Kakvi ti, brijau, 100 groa ite da ti ja dadem? Zar si doneo jedan dak novaca te si kod mene ostavio, pa ite? Sad u ti glavu odsei, oca ti j....! Odlazi ispred oiju! I ja bei natrag. Plaem putem kao dete, do same kue. Kaem Hristini kako se zgodilo. Briznu i ona sirota plakati, pa kae: - Kakvo je to muenije, Nikivore, ako boga zna? OENJENIMA - OTKAZ KAD u etvrtak doe gazda Rista, poslepodne (ovaj je trgovac bio) i izdade zapovest da je Gospodar zapovedio: Koji je god uenjen da se iznosi iz kafane, kud mu drago! Sad ja molim gazda Ristu: - Zaboga, kud u se iseliti, kad ovde ne moe kue pod kiriju da se nae. - Ja, bogami, ne marim, veli, ako e nasred sokaka s tvojom enom i pokuanstvom sediti. Do mene krivica nije. Tako je Gospodar mene naloio i ja moram vas isterati http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:438465-Crni-Djordje-bio-bolji

Nevolja stvar golema

Niifor Ninkovi | 12. jun 2013. 18:32 |

Milou nisu bili po volji Mladenovi planovi o trgovini. Gospodar Mii, surovi egzekutor kneevih naloga

Vojvoda Mladen Milovanovi Svaki itatelj neka sudi, preko tolike psovke i sikterisanje njegova pored toliko naroda s kakvom sam slastiju morao primiti. No nevolja je stvar golema! Primim novce (od gospodara, 100 groa) i kuu isplatim. I taki to vee preselim se. I bilo kako mu drago, kao sebe ve sad u odmor stavim. No to u sad: kua bez ograde na tolikom polju! isto me od nje sramota. No to mu drago, trpi duo, boga radi. Tako proe jedna nedelja dana. Zovne me aznadar Jovo. - Brat Niifore, Gospodar mi je kazao da ti kaem i pita: kako ti misli iviti i kako e iviti kad si ti njemu vee 150 groa duan, a vie od 30 groa nema na mesec. I zaista, rekao je da paru od njega dobiti nee dokle god ne iskui tih 150 groa, makar od gladi umro. Reknem Jovi: - Gospodar nije mene uzeo da ga brijem, no samo da me tirani i mui i koda to to ime na sebe nosi. Pristojnije bi bilo da je on govedar nego li to se naziva Gospodar kad tako radi od svoje brae. Kae Jova: - uti, brate, ako boga zna! Da ne uje. - Pa ta e biti i da uje. Onomade kad sam mu doao, dobrodoao veli, brate. A, danas makar umro od gladi. Kakvo je to sudstvo? Kakvo li gospodstvo? To je samo jedan maskaraluk i jedna sramota od njega. Sram ga bilo! Svinjar! Ta to ne bi jedan prosjak tako radio kao to on ini. Ali, tako je to kad siroma dobije gospodstvo i preobue se od blata u zlato. On onda bude kao drugi pijanica. I jo stokrat puta gori. Neka ini to mu drago. Ja ve vidim moje dobro jutro! I ovako, za ravni est meseci taj ovek ama pare ili dinara da mi dade. Kako sam s mojom jadnom Hristinom ivio za ti est meseci svaki moe rasuditi. Kad njega obrijem u subotu, onda e rei:

- Idi obrij Amidu, Lazu i Davidovia. Amidu obrijem, plati 15 para. Lazar pisar, pol cvancika. No Davidovi davao mi je, svake nedelje dvaput se brijao, na svako brijanje po cvancik, plaao je. No ujui Milo da mi Davidovi po cvancik plaa, a i poneki drugi, koji cvancik, koji pol, i to svega preko nedelje etiri ili pet ljudi brijem, razgoropadi se jedan dan. - Zar ste vi vei gospodari od mene da berberu po cvancik ili pol za brijanje plaate! Eto vam sad kaem: koji mu vie od 8-10 para da, j..... mu njegova oca. Gledaj ti: pisari! Govna. Ja, Gospodar, i moje brijanje nije od 3 groa vie, a oni da po cvancik plaaju! Samo ako kog vidim odsad! I tu mi presee na 10 para. I ja ne prestanem brijati. Volem badava sediti, no badava raditi. No on sobom zapoveda da ba mora biti: Koga ti ja reknem brijati! Osobito svaki dan morao sam u konak po jedanput odlaziti i tu dosta puta gospodara Mladena (Milovanovia) sluati ta govori. Koje mi njegovi govori sasvim nepovoljni budu. Jedanput ja uluim vreme nasamo s njim i kaem mu: - Gospodaru Mladene, ja bi ti neto kazao, obae da ti hatar od mene ne ostane. Nemoj govoriti pred mlaima nita: ovo bi bilo dobro ovako raditi, a ovo ovako. Zato je to njima protivno, pak oni ne kazuju Gospodaru kako ti govori, vee kako e najgore po tebe biti, pa moe i glavu izgubiti tako. Ja te saaljujem i kaem ti kao prijatelj: uti! - Vala, more, veli, to edu god raditi, nek rade. Ja ne mogu mutav biti! Po malom vremenu polje ga Milo svojom politikom te iskopa svoje novce koje je u Adi Ciganliji, kad je u Nemaku pobegao bio, zakopao. Dade mu i jednog svog momka, te ode s njime i iskopa novce. Prelazei Mladen s novci i s momkom iz Ade preko Save, Mladen pree s novci. I posle polje amac po momka. Kad budu na obali blizu, momak upadne u Savu i udavi se. Vee ovo kakva je politika, to oni znadu. Mladen odnese novce u Kragujevac i preda Milou. Po malom vremenu, raunajui i veerajui, Mladen za astalom poesto je govorio da mu hoe Gospodar dopustiti da trguje. A ovo je Milou osobito protivno bilo. Kae mu Patrmac da Mladen jednako ite se da svinjama trguje. Ovaj se raspali i poe vikati da se konak razlee: - Dau ja njemu trgovine! Ou da ga poaljem u Crnu Goru kod vladike. Nek tamo ivi i trguje. Ja to nisam na toliko preduzeo bio. No kad sutradan ujutru od kue poem u konak, pribliim se i tu vidim Mladena okruena s kneza Jovana Miia momcima. Svi na

konjma. Takoer i gospodar Mladen. Istina, za pojasom mu dva pitolja. No on sasvim neveselo i namrteno gledi. I kod njega sluga mu Vientije, vrlo mome mlado. No ja, kako opazi Mladena, taki mi se smrt na njegovu licu pokazala. Osobito, kad Mii izie i ree: - Polazte! Zato sam vee mogao doznati da se tamo kod njega otmeni ljudi ubijaju. Uinim se ni mukaet. No u sebe mislim: tu ti je sad Crna Gora. Odem gore u kave-odak. Stojko kavedija dade mi kafu i smeje se. Pitam ga to se smeje. - Vala, brate, smejem se ovom ludom Mladenu. Govno mu glavu pojelo. Zapitam ga: - Kako? - Pa zar ne vidi da ga Mii odvede? - To vido. - E, tu e mu Crna Gora biti! Zato, koga god Gospodar kod njega ilje, svakom je Crna Gora onde. Nego ti uti. Nita nikome ne kazuj, jer Gospodar je Miiu kazao: - Dri ga tamo do moga prvog pisma. Pa kako ti uspiem, onako e se vladati. I tako ovo vee proe. Dok posle nekoliko nedelja poe se oevidno u konaku razgovarati. Pokojni gospodar Mladen. Pitam jednoga od prijatelja: - Zar je gospodar Mladen sad vee pokojni? Nije kod vladike u Crnoj Gori? - Jest, bogme, brate, poginuo. No mi je ao mometa Vientija, to i ono uz njega pogibe bez ikakva greha, i sirote ene onoga besna psa Miia. Muei Mladena, sve i groznica od straa povatala. I ostavismo se ovoga razgovora ko ne uje, zato zna kako je. VAZDA UZ MELENTIJA Dokle god gospodar Mladen Milovanovi iz Rusije nije doao bio, donde je Milo sve u trpezariji sa svojima mlaima ruao i veeravao. A kada on doe, taki je presekao vie za astalom u trpezariji jesti, vee se odvoji i on sam i knez Vasilije Popovi i arhimandrit Melentije. Katkad zvao je i Davidovia, te s njim ruao. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:438661-Nevolja-stvar-golema

Pilat meu farisejima

Niifor Ninkovi | 13. jun 2013. 18:46 | Komentara: 0 Zar sam ja tirjanin da prota tvoje ene silom ispovedi? Trideset batina zbog pisma proti Milosavu

Dimitrije Davidovi Hiljadu osamsto dvadeset i etvrte doe veliki post i on se obrije jedan dan u etvrtak. Tako ja u petak uluim i ujutru odem u crkvu da se ispovedim i preestim. Doem u crkvu. Svjata liturgija poela se bila. Oitam molitvu Oena. Preporuim istu sovest jedinomu sozdatelju. Posle pristupim k proti Milosavu molei ga da me ispovedi i preesti. I on jednako: - Sa u, sa u. Dok se i liturgija sveri. Poee se priestnici preeivati. Ve poslednji put pristupim proti: - Zaboga, oe proto, nemojte me brez zakona ostaviti, zato drugi put vremena poluiti ne mogu kao danas. A on opet: - Sa u! Dok se sasvim liturgija otpusti. Ostadoh nepreeen. Kad iziosmo iz crkve, reko: - Oe proto, zato tako uradi od mene? - E, veli, tako mi je volja. A ti drugi put doi. Reko mu: - Ta ja sam ti kazao da vremena dobiti ne mogu kao ovo sad. A on opet: - Drago ti je, veli, ako oe, ako nee doi.

Na koje mu reknem: - Oe proto, ta ja sam Gospodarevo, ako e, najmanje pseto. Ako ne mene, to paki Gospodaru na hatar da pogleda. - Ne znam ja za to nita, rekne. - A tebe, kako ti drago. Sad ja zauen nekim osobitim udivlenijem zato je ovaj ovek na mene srdit, odem kui. I sutradan, u subotu, poljem moju suprugu i mater njenu u crkvu da se ispovede i preeste. No sudei da kako prota Milosav nije hoteo mene k zakonu privesti, to nee ni moju eljad. Kroz to je na mene srdit, to ja ne znam. I napiem jednu cedulju ovako: - Oe proto, prosim pokornjeje, ovo dvoje eljadi gledajte ispovedite i preestite. Ako li ne uinite, javiu Gospodaru. No gledajte, privedite delo k koncu. Otajem va pokorni N. N. Poljem ene u crkvu i dadem cedulju punici i reknem: - Idite kod prote i molite se pree, pa ako ne ushte vas ispovediti, a ti mu onda podaj tu cedulju. Odu u crkvu. I kad natrag dou, zapitam: - Kako je? - E Niivore, veli baba Vema, kao i tebe, ne htede. A kad mu cedulju dado, a on odma zovnu: - Odite ovamo, pa nas ispovedi i preestismo se. No moja Hristina kae: - Ne moga cedulju od majke da iupam, a ne bi je dala. Zato moe biti kriv. - Ta kako u biti kriv kad sam molio? Zaboga, ja ovde nita protivno pisao nisam. I tako odem u kafanu. Ve se priblii vreme i reknem da idem u konak da obrijem Amidu da ne vie. Ja ne znam ta se tamo radi, da su se arhijereji, knjinici i fariseji protivu mene, kao ifuti protivu Hrista, skupili. Uem upravo na dolnju divaninu, kad puno naroda unutra. No najvie svjaenika i kaluera i viu: - Hulitelj zakona i bezakonik! Ja, ne znajui protiv koga viu, prodrem unutra.

Vidi me Milo, koji meu njima kao Pilat meu farisejima stojei. I njegova Ljubica kod njega. Najedanput se na mene prodera: - Da ti j.... oca tvoga u dupe! ta si ti pisao proti! Odgovorim mu ja: - Ako ti je dao prota onu cedulju, te si je itao, to si video ta sam pisao. Ja nikakvu protivnost pisao nisam. Okrom to sam molio. - Dobro, oca ti j.... tvoga, kad si molio, a to ga ti s mojim imenom strai! Zar sam ja tirjanin da tvoje popiane ene prota silom ispovedati mora! Kaem ja njemu: - Da kako mene hoteo nije, tako nee ni ene, i ja sam primoran bio ovim nainom postupati. Onda Milo: - A zna li ti da sam ja proti vlast dao da koga oe ispovediti, neka ispovedi, koga nee, sve s njim iz crkve, nogom u dupe? Onda ja njemu reko: - Pa to ti svetu ne kae napred da si u takovom s popovi dogovoru, pa bi se narod uvati znao, nego sve nekakve spletene tajne ini kako e narod samo u krivici nahoditi da vea i mui. Na to svi pisari i svjatenici voobte na mene povikae: - Ti si protivnik zakona! I ja im odgovori: - Sad moete suditi kako god oete. Na to povika Milo: - Vodite ga u tamnicu. Ja u tebe nauiti kako se pie! Tu uje moja ena da sam u zatvoru. Potri gospoi Ljubici da se za mene moli. No zapovest bude da je ne puste. I tako je natrag doma vrate. Ja u tamnici leei do poslepodne, dokle je Milo ruao i posle ruka spavao.

Posle spavanja, kad ustane, zapovedi apsandiji, tj. profuzu, da me izvede napolje. Doe apsandija brka i rekne: - Berberin Niivor neka izlazi napolje. Iziem. Onda on ree: - Ajde lezi ovde da ti udarim nekoliko tapa. Tako je rekao Gospodar. Pa idi kui. Miloa vidim vie moje glave na podrumu u bati sedea i ibuk pui. Legnem dole na travu. I stade brka deljati i ja stado vikati: - Zaboga i pomagaj, tako ti ivi sinovi (po njegovom obiaju), nemoj vie! Oprosti! Vladika Agatengel iz svog dvora gleda i jednako vie: - Jadni Niifore, teta za oveka. Najposle od teka bola povika: - Ta dosta, da ti j.... veru, tiranu! Dabogda da crkne i ti i tvoja deca! Zato me toliko mui? Na tome se zavrie i trideset udaraca. I on povika: - Dosta, more! Idi i Lazu pisara da obrije, zato ako i njega ne obrije, opet emo te lupati. Odem gore i ponem Lazu brijati. Tu mi on ree: - Ma zaboga, brat Niifore, s kakvom pameu mogli ste se usuditi tako pisati kad vi vidite kakva su dananja opstojateljstva. Ja mu odgovori: - Kad sam ovo proti pisao i da mi je sveti Petar rekao da u kriv za to biti, ja mu ne bih verovao. No zato to oni preko svake avolske sile ovako nasilje narodu ine, bez ikakva rasudenija, to ja nisam kriv. No i vi, lepi pisari, podraste svi stranu farisejov. Na koje Laza pisar: - E brate, a to sam ja pretrpio. Valjda si uo? O dlaci mi je glava ostala.

BOJA VERA, MORA Ustanem. I taki me Patrmac ufati za ruku: - Ajde sad sa mnom odma u konak da me obrije. Ti si opet oni berberin koji si i bio. - Idi zbogom, reko. Kako u te ovako ubijen brijati! - Boja vera, mora. Ako nee, opet emo te obaliti, pa jo dvojinom toliko udarati. to u, morao sam. Obrijem ga. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:438829-Pilat-medju-farisejima

Obuzdaj narav knee!

Niifor Ninkovi | 14. jun 2013. 19:30 | Ako ovako nastavi krenue kuka i motika na tebe gospodaru. Milo: Ko more sme dignuti ruku na mene

Konak kneza Miloa u Topideru

Posla po jednom komijskom detetu, te mi uze pola oke spirt, rakiju i kamfora. Nainim spiritum camphoratum i legnem u postelju i jednako kvasim etvorostruku krpu i podmeem na ubijeno mesto. Sutradan osvane svjata nedelja. Mene jednako spiritni Umschlag radi. Posle podne doe jedan (od) Miloevi momaka uprav u sobu: - Ajde, veli, berberbaa, zove te Gospodar. Ja mu odgovorim:

- Kako u, brate, poi kad iz kreveta ne mogu da se maknem. No pozdravi Gospodara, neka me dva-tri dana pretrpi dok mi malo ovaj bol i ubijene ile poprou, pa u sam doi. Ode momak. Eto drugog: - Gospodar je rekao, nije drugojaije, no mora doi kod njega. Vee, ako moe, ponajlak, ajde da se ne ljuti. - Ljutio se, ne ljutio, ja se maknuti ne mogu. Pa ako e me veati, a on neka polje intere svoje pak neka me ovde, o mojoj kapiji, obese. Ja zaista ustati ne mogu. Ode i drugi momak. Zatim malo doe i trei i ree: - Pozdravio ti se Gospodar da, ako ikako moe ustati, da doe pred njega. Zahteva te. Ako li ne moe sad, ja, vee trei poslanik kako dolazim, tako dokle i ja odem i kaem da nemoe, poslae etvoricu momaka da te u arafu pred njega gore iznesu. ta u, nevolje moje, sad da radim. Ako polje etvoricu, ve znam kako edu me nositi. ene se pak nanovo boje da me ne obesi ili ne mui, i skorbe i plau. Zakljuim u sebe: vee to mu drago, ii se mora. Uzmem samo urak na sebe. I ena povikne: - Ta obuci se! - Ta kako u se obui kad na to idem ne znam! Pa ako me obesi da kod intera njegovi sve aljine ostanu! Barem ovako ako i uini to, paki ostaedu aljine kod tebe i moe ih prodati, da se koji dan lebom zarani. A ovi urak, ako me povedu veati, prodau ga Jakiu, neka ti dade. Pak samo u gae i koulji do kruke u ii. I tako da im nita ne ostane. No Milo i njegov Amida vee su se dogovorili bili kao e sa mnom razgovor poeti. Stojei pred njima. Sad Patrmac pone se po bradi gladiti i pipati, pak ree: - More, brijau, zar se ovako brije? Evo, Gospodaru, bog ti i dua, ka da me je od nedelju dana. E ovako, pasja vera, nigda brijao nije. Milo: Zato, more, bolje ne brije? Amida: Ta govori, ne progovorio. Zato bolje ne brije? Onda je reko: Pa kako oe ti, kao juer onako ubijen i oskorbljen da te obrijem. ta jo blagodari boga to te zaklao nisam. Onda Milo: Eto, Amida, ta ree. Ba bi ga ubio, ne bi mu se dao prekrstiti. Onda opet Amida: More, zato si tako inadija?

- Ja sad pod moju starost bolji biti ne mogu. A vi kako mi sad est ubiste i oduzeste, mene je sad, ha pekli, ha egli, veali ili bili, svejedno. I od mene nemojte se od danas nikakvoj esti ili pokornosti nadati zato sam do danas sasvim ugodenije kao vlasti gledao. Obae, od danas, a vi bili gospodari ili govedari, sve mi je jedno. No ja opet pri tomu molim: bolje da me otpustite da idem otkud sam doao, nego l ovako vie da me kod vas drite. Zato nee dobra meu nama nigdar vie biti. Onda Milo: Vala, jo sluiti mora, dokle god moja volja bude. Pa pres k....., kako bilo. Posle Amida: - Zna li, more, ta je? Ti mlogo govori. No tvoji govori nikomu nikakovu tetu ili vred ne nanose. Ali, neemo ni to da govori. Odgovorim mu: Ama, ta ja govorim? - Nita, boja vera, samo: drn, drn, drn. To ti je. Pa neemo ni to. - E, a vi mi platite mesto 30 groa 300 na mesec, pa neu nikad nita govoriti. A ovako: ni iv, ni mrtav. Ta plakati mi se mora, ako ou, ako neu. Potom Amida ree: - I ovo da ti kaem. Odsad e u mom tefteru biti. Od mene e ajluk uzimati. Od mene svaku zapovest primati. I svako jutro dolazie u moju sobu, pa to ti zapovedim, to e sluati. - Ne ujem ta si reko? Jo jedanput kai. Na koje on opet povtori. Onda mu ja reko: - J.... ti tvoj tefter! Piam ti se na tvoje zapovesti! Ita si ti da me ti tefteri i zapoveda kad ja tebe ne prepoznajem da si iv na svetu? Ti njegov - pruim prst na Miloa - pas, ja njegov pas, ti njegov ankoliz, ja njegov ankoliz. Pa kako ti moe mene pod tvoju zapovest uzimati? E da li si ti mene na silu i tvoj vrat doveo, ili ovaj? Pa kako te nije sramota to govoriti? More, on me je bio, on e me i milovati. On e me biti, on e me i ubiti. A zaista tebe za moga ivota ni za kakvog zapovednika pripoznati neu. Tu ti Milo opet ree: Ala je inadija, oca li mu j..... Amida, nita mu se ne moe! I s otim dosta vremena poutie. No i mene, osobito vreme dugo, budui da me bol sasvim preuzeo i noge poda mnom drku. Onda im ja reko: - Imate li mi jo togod govoriti?

- E dobro. Oete l me posluati da vam ja togod govorim? - Boja vera, slobodno. - Gospodaru, ti si mene izbio. Ti si moju est ubio. Ti si danas veliko neprijateljstvo rez mene na sebe navukao. No zato ja opet, kako me sad u zlu srcu nahodea vidi, kao iskrenu prijateljstva pravdu, ou da ti reknem, osobito to razumem s mojom ovom, to vi velite, ludom glavom, koje nalazim ba da e pravo biti. Ostavite se toga vaeg nasilja. Ostavite se tako preka suda. Bog i dua, nee dobro za vas biti. Ta ta god narod ne miluje, ni bog ne miluje. Ja ne znam dokle e trajati tako vae silno sudstvo. Bog vam je neku silu dao, a sam vam avo oduzeti ne moe. Pa tekem svaki posao bez rasudenija radite i s otim ete veliku nesreu na vas navui. Ako omeka, Gospodaru, tvoju narav i sud s mekim rasudenijem preduzme, to e dugo gospodovati. Ali ako tako, kao to sada radi, dugo vreme ustraje, to e se dignuti kuka i motika na teb, pa e biti gora poslednjaja pervih. - Ma kakva kuka i motika, veli Milo. I ko sme dignuti ruku na mene? AMIDA DVORI KNEZA I tako uzmem jedan tap u ruke, pak polako odo. Kad doem gore na divananu, gdi je vee obino njegovo sedalite, stanem pred njega. On pui dugaki turski ibuk sedei na minderu. Do njega na noga stoji njegov Amida. Unaokolo sve knezovi i pisari. Tu sam ja sad kao u nekoj okrunosti s njima. Dole svi momci, oruani. Okruili od jednog oka do drugog avlije konak. I svi gore gledaju ta e sad od mene biti. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439039-Obuzdaj-narav-kneze

Pod kulukom u blato!

Niifor Ninkovi | 15. jun 2013. 19:24 | Komentara: 0 Pa kako god to ti sav narod sudi, tako pak sav narod tebe sudi. I uveren budi, nee dugo trajati

O Gospodaru! Glas naroda, glas sina boja! Narod je golema kobila. Narod je tebe sudstvo i gospodstvo za spravedljivost vruio, a ne za svirepstvo. A ti, ako nee pravo initi, ono ti i oduzeti moe. Zato narod tebe znade od kakvog si roda i kolena. Pa kako god to ti sav narod sudi, tako pak sav narod tebe sudi. I uveren budi, nee dugo trajati. - A to veli: ko sme na mene ruku dignuti? - Promisli se prvo na tebe kako si s narodom podigao se protivu Sulejman-pae i toliko silna carstva turskog. Pa i proteraste i u nita obratiste. A kamoli ne moe narod tebe, koji ti je juer to gospodstvo dao. ovee, kud si se ti deo? Do k sebe i umekaj sudstvo, s boije te strane molim. Ja ti ovo ne govorim iz kakva laskateljstva, no ba iz ista srca. I opet, u ovakom ozlobljeniju, kao prijatelj krajnji, more. I dobro zapamti ove moje rei, oe li vreme doterati ovako kao to ti ja govorim. Tu svi pisari i knezovi, koji su me u okruiju sluali, drktali su od straha. I svaki su oekviali iz Miloevih usta izrei eksekuciju: - Vodi. Obesi! No on je na to tako uutio da je vie od frtalj sata trajalo. I ja kada vee vidi da se nita ne govori, onda i ja se okrenu, pa niz merdevine. I kui doem. ena sirota uplaena. Kad me vidi, kao da je neko sunce ogreja: - Blago mene, iv mi doe! I on me opet zove, te ga obrijem. No moe svaki itatelj predstaviti kako je moje srce vee od sad njemu naklonjeno bilo i kakvo sam prijateljstvo k njemu teio. No preko svega toga opet zamolim ga da mi dopusti u Kragujevcu jedan duan otvoriti, budui s 30 groa ne mogu da ivim. I odgovori:

- Boja vera, deset ako oe. I tako otvorim duan u ariji, po 12 groa na mesec kirije. Ja danas otvorim, sutra vee birov Janko doe pred duan i stade s njegovim kilama kao makovski kec pred vrata: - Berberbaija! - ta je Janko? - Ajde si na kuluk. - Kakav kuluk? - Tako, Gospodaru da raboti. - Odlazi, reko mu, ja kuluka ne dam. Ja sam kuluk sam. - Ajde, bre, e te bijem. Tako je Gospodar sam rekaja da te teram da mora ii njemu na rabotu. Kad odem u konak, zapitam Amidu: - Zar moram i ja svagdar kuluk davati i ba tako odma? - Mora, ja. Oe da otvori duan, pa mora s arilijama barabar davati. Tu ti se ve dalje pitati ne sme. Sad jednu rabotu za duan. Malo koja nedelja da nije triput ili etiri. Drugo: koliko god arestanta iz tamnice oslobodi, to sviju najedanput s pandurom kod mene polje: - Evo ti, Niivore, peke. Ove sve, zapovedio Gospodar, da ih lepo obrije i izmije. Ako ne budu lepo ureeni, rekao je, udarie ti sto batina! Tree: Idi, more, izvadi tome i tome zub. etvrto: Idi, more, pusti tome i tome krv ili pijavice. Peto: Idi, more, lei toga i toga, pa kad ga izlei... Najposle i mene i sama uterae, te sam morao Turinu Sali-agi, to mu je kafanu Milo opravljao, ceo (dan) jedan blato gaziti. I tako blatnjav odem na podne kui to jesti. A

budui mora se pored konaka proi, kad se od kue opet u blato vratim prolazei pored konaka, zgleda me Laza pisar Todorovi, i Davidovi, i Miljko i Eftimije. Vie na mene: - ta je to, majstor Niivore? Zar si sad janiar postao? Pa se smeju. Odgovorim vikajui: - Ne samo janiar, nego gori od sama avola, s ovakim vaim tiranskim vladenijem. I odem opet te blato gazim. Po malom asu, eto doe epa, knez varoki. - A, tako da te vidim, berberbaa. Gazi to tursko blato dobro. Jo da mi je videti Ristu uribau i Nastasa Fortomara, terzibau, tako, onda bi mi sasvim srce na mesto dolo. Vi se sve kazujete da ste Gospodarevi kad vam se to zapoveda. Kuke! Nita ja odgovoriti mu teo nisam. Kad doe vee, omijem noge i odem u konak i odma reknem Milou: - Ako jedinoga boga zna, Gospodaru, i veruje u njega, ili me stopi jedanput s ovog sveta, makar kakvim nainom, evo ti ja pratam moju krv, ili me otputaj vee od ove teke tvoje slube. Ta ovo se vee snositi ne moe. Ovo je preko svaka tiranstva vie to ja kod tebe podnosim. - Ma ta je, more? - A ta da ti kaem. Najposle vee, napustio si intere tvoje, kako drukije da im reknem, te me nateraju da gazim Turinu blato danas vazdan. Ala je to lepo od jednog vladatelja! Svog berbera ovako tiraniti i muiti. Ta kako te nije sramota svog obraza! I kakav obraz ima vie da me mete da te brijem. - Ma kakvo ti zlo inim, ako boga zna? - Ta kola to nosi hristijansko ime na sebe. Ono se opisati ne moe. - Ma kazuj, more. to si lud! Koji te natera? - Ti si me naterao. Ti da nisi zapovedio, oni me ne bi smeli terati. - Boja vera, ja ne. Tu vee Laza i Davidovi osvedoie da su me i oni kaljava videli, no nisu znali ta je. No Milo ta e, svinja, kao smeje se. Samo to ree: - Boja vera, jazuk su od njega tako uinili.

I ovde jo jedan smej. Hou da kaem: Jedan dan gospoa Ljubica otera moju Hristinu i Pelu Jakievicu u konak na kuluk da joj tanku svilu predu. Ove dve radile tobo osobito od oni seljanki. I Ljubica, kao i sama to je seljanka, ovima dvema oe da uini neku poast, a ne zna kako e, ve kad bude vreme ruku, a ona rekne ovima dvema: - Slatke moje, vi nemojte da jedete s ovim seljankurama, zato su one bezobrazne. I ja u vama ruak s moje sofre poslati. Ona ode. Seljankure ruae. Ovima dvema s njene sofre jelo ne doe. Ele, ove dve ostae bez ruka. Kad Ljubica doe: - Slatke moje, jeste li to ruale? Ove stidljivo odgovore: Jesmo! KOMANDUJE I LjUBICA Njegova gospoa Ljubica zaokupila moju enu gotovo svaki dan na kuluk kod nje: Ajde, ponesi ekrk da sue svilu. Ponesi oklagiju da razvija juke. Da ije arave i prede svilu. I ne mogu opisati ta tamo enske poslove. Ta ovo se snositi, ljubezna brao i rode srpski, ne moe. Taman da bih Hristova srca bio. Ovo nije jedna-dve, ovo se taman est koa skidaju s jednog oveka. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439191-Pod-kulukom-u-blato

Turci urekoe kneza!

Niifor Ninkovi | 16. jun 2013. 18:53 | Jedan dan proem ispod kruke u ariju. Vidim jednog obeena. No pitati se odma ne sme. Tako taj ovek visio je jedan mesec

Jedna zima velika druge godine priestvija moga nastane. I tako ja kako sam mrzio na skvernost Miloeva prosudenija nisam hteo svaki dan u konak odlaziti da ne gledam straha i muenija naroda. Jedan dan proem ispod kruke u ariju. Vidim jednog obeena. No pitati se odma ne sme. Tako taj ovek visio je jedan mesec. Drugi sud mu uini. Zapovedi da se gore, na krukine grane, podigne i da se namesti kao da spava. I tako je mesec dana leao. I narod je jednako ispod njega prolazio. Trei sud mu najposle zapovedi: da momci nau jedno veliko pseto i da skinu obeenog, pa da mu za noge tranku sveu. Posle psetu za rep, pak da pseto biju do same rake da ga dovue. Posle ivo pseto zajedno sa s njim da zatrpaju. I tako je sve sovereno. Istina da je ovek krivicu uinio. Posle sam razabrao da je svoju pastorku obleao i zatrudnio. Obae toliko sudova pretvarati, posle i na mrtvu! Ovo ostavljam ne samo sudarcima pravodunim, no ako e i svim hristijanskim carevima, neka rasude je li imao pravo i na mrtvu posle tri suda praviti. Jedan trei dan Voskresenija istera sve svoje momke na plac kod kruke da se igraju dilita. Tu e i on sam igrati se. No ja ovake turske gluposti nikad nisam rad bio gledati. U kafani sedei, dotra glas: - Pao pod Gospodarom at i slomio mu nogu! Reko ja: - koda to nije vrat. Zapitae me onda: - Zato? - Zato to e jo mlogi pravedni na onaj svet bez svee otii. I odatle odem u konak da ga posetim sa slomljenom nogom.

Kad doem kod njega, on sedi u odakliji, pored vatre: - Odi, berberbaa, da mi vidi nogu. Pristupim i opipam nogu. Malo zatvrdla i pocrvenila. Zapitam ga: - ta ti je bilo nozi? - Pao at, veli, igrajui se dilita, pa mi pregnjei ovu nogu, pa ne mogu ba da maknem. No, oca im j.... s Turcima. I oni doli i gledali kako ja dilita igram, pa mi oima urekoe ata, te malo i ja ne pogibo. ta u glupanu da reknem na ovakovo sujeverje. Ve rekoh: - Pa to ih nisi oterao kad ti dilita igra da pezevenci ne gledaju? - Istina, Gospodaru, dobro bi bilo, zato to je samo nagnjeeno, ali, pri svemu tomu, ja ne smem rei iz moje glave da ti krv izvadim. - Istina, i Davidovi kae da bi dobro bilo, no Ljubica ne da nikako. - E pa dobro. Pa kad je Ljubica tako dobar doktor i razumeva se, ne treba ti druge doktore traiti da se troi i plaa. I na to on sasvim uuti. I ja odo. Sutradan odem u kafanu i tu natrefim nekoga Jovu iftu. Austrijski podanik. I u Lapovi, kae mi, da gospodaru skele pravi. I pofali mi se da imade vrlo dobru puku za prodaju. I reknem mu: - Ajde, brat Jovo, da ti vidim puku i da pazarimo. - Ajd! Odosmo u njegovu sobu. Tu on mene puku pokaza, no ne mogosmo se pogoditi. Sad Jovan ifta mene kae: - Brat Niifore, ja imadem jedan engleski flaster. Pa makar kakav uboj bio, izvue za 24 sata. Kako mi velite, da idem da previjem Gospodaru na nogu? Reko mu:

- Bogati, veli li ti to odistine? - Odistine, bogami. - Ja te savetujem da to ne radi, niti da se kae da ima ili zna, zato e ti crn baki od njega izii. Ta, ljubezni, ja se neto bolje razumevam od evakovi stvari i ba znam ta mu treba za ovako ugnjeenije: prvo, Bleiasser da mu se jednako kvasi noga; drugo, Mandelmilich. I za sedam-osam dana da mu noga sasvim dobro proe, ali ne smem da se kaem, kao njemu, da to znam, zato on sad imade mlogo doktora, a oe da mu se bol najedanput izvadi. Kao on kad posee oveka, pa posle ode te pije kavu. Nego sedi na svom poslu, pa uti, zato jedan ako popravlja, drugi e pokvariti. A on osobito dokle ne metne Begzu Ciganku da ga i ona lei, to su zalud svi evropejski doktori. - Bogami, brate, pravo veli. I tako ja odem od njega. Oni dan vie nisam u konak ni iao. Ujutru pak ustanem. Frutukujem kod kue i kaem mojoj Hristini da u ii da vidim nogu Gospodaru, je li mu bolje ili gore, zato Davidovi ga gleda, a pisao je i u Beograd za vezirova doktora. Nego Davidoviu bie zalud muka, a vezirov doktor kad doe na gotovo, pa to mu god Davidovi daje, to e mu isto i doktor. Tek samo doktor e tovar odneti. Odem u sobu gore. Nazovem: - Dobro jutro, Gospodaru! - Dao bog dobro, berberbaa! I noem see na nogi nekakav prefaeni melem za dlake. Pristupim i kleknem kod noge i dobro pogledam. Ali noga sva pocrvenila. I sve ispod onog flastera iskoile zagnojene bobuljiice, kao boginje. Zapitam ga ja: - ta je to? ta si radio? Kakav ti je to melem? - Eto, j.... mu oca, jedan pas iz Nemake doe juer i kae da imade jedan engleski melem i da za to 24 sata svu bol izvue, pa eto ta mi je od noge uinio. No ja u njega nauiti. Postojim kod njega dokle odlepi flaster od noge. I odo u kafanu. Tamo igrajui se arapsko e-be, doe vreme i ruku. Poem kui i sretnem Jovana iftu u sokaku. Sav u licu prebledeo kao krpa. Zapitam ga:

- Jovo, to si tako prebledio? - Eto tako. Bogme, ja izvuko. - ta, ako boga zna? Zar si bio bijen? - Bogme, bijen. - A koliko? - Ravni pedeset. - Eto vidi, ovee, ne li ja tebe juer govori: ne meaj se u zveri koji te izesti moe. A ti ne veruje, nego te avo odnese na svoju molitvu. - E, brate, to bi, bi. Ja vee sad izvuko. TRPNJA I UTNJA Vidite, ljubezni itatelji, ta sam ja morao trpeti kod ovi ljudi. Ta nema pera koje njihovo zlo opisati moe. Ama e mi ko rei zato pie na svoj rod ovako sramotno? Ama ba zato to sam od svog roda ovako gorko i patio. I ta u jo ubudue patiti rez njih to ete videti. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439310-Turci-urekose-kneza

Batine zbog preljube

Niifor Ninkovi | 17. jun 2013. 18:57 | Jovan berberin ljubio se s nekom Canom, Arsenija pisara kragujevakog maistrata enom

DOE red na Jovana berberina, koji je pre mene jednu godinu Miloa brijao. A to se sluilo ovim nainom. Jovan berberin ljubio se s nekom Canom, Arsenija pisara kragujevakog maistrata enom. No, pri svemu tomu, Jovan je imao enu svoju Persidu, no i ona nije nimalo od Cane bolja bila. Tu mu je i punica dola, kao u gosti. Ove dve sad nisu mogle trpiti da se ovaj s Canom miluje. Dou obadve i optuu Jovana Gospodaru. Samo da ga ne bije, no da mu zabrani da se vie unapredak s Canom ne miluje niti vrat lomi. I ovaj se obea da e to ispolniti. Zovne Jovana i Canu i dade im zapovest ovaku: da dosad to je bilo, bilo. Odsad vie unapredak da ne bude, niti da preanje ludovanje provode, jer, ako ih ufati: "znam ta u od vas initi". I ovaj se obea: - Samo sad mi, Gospodaru, oprosti, a unapredak ako me ufati, odseci mi glavu. I tako ih otpusti. Posle toga dozove gospodu iz Narodnjeg suda, budui da je Arsenijeva kua Narodnjeg suda preko puta bila, i izdade im ostreju zapovest da dobro paze na Caninu kuu i na Jovana berbera. Kad Jovan kod Cane doe, da se ufate: - Ako li ujem, veli, da je Jovan dolazio, a vi ga niste ufatili, to u od vas uiniti to bi od njega uinio. I tako ovi postave duple strae svako vee. I ne prooe deset dana, naeg ti Jovana ufatie jedno vee kod Cane, i jednog gospodarevog momka s njim, imenom Nedeljko. Te Jovana bacie u arest, a Nedeljka, budui da je njegov momak, otpuste na svoj kvartir. Sutra ujutru dou kod Miloa i dadu raport da su Jovana ufatili i u apsu je i s njime je Nedeljko bio. - Pa gdi je Nedeljko? - Njega smo otpustili. - Pa kako otpustili, da vam j.... oca vaeg, kad je i on u krivici ravno s Jovanom! U aps s njime. Te i Nedeljka skrcaju u arest. I Canu. Kad ve bude vreme, oko 10 sati, sad Milo digne se i u ariju poe i doe pred svoju kafanu.

- Dajte Jovana, Nedeljka i Canu. Dovedoe ih pred njega. Tu i poe suditi. - E more, Jovane, ne li ja tebe kaza da se ti okane Cane? - Jest, Gospodaru. - Pa zato ide kod nje? - Ona me zvala da joj krv pustim. - Boja vera, ba u ja tebe krv pustiti. A ti Cano? - Gospodaru, on je sam doao. - A ti, Nedeljko, ta ti s Jovanom trai? - On me zvao. - Dobro da te on zvao. A je si li ti uo kako sam ja njemu zapretio? - Jesam. - Pa kako si smeo s njim otii? - Prevario sam se. - E kad si se prevario lezi! Daj topuz! Udri. Nedeljku u lea osam topuza. Daj sad berberbau da mu kaem kako se pisarovice j.... Obalie Jovana, te udri topuzom. Te osamnaest, sve od krsta do vrata merei ga. A Canu sveza uz direk i njoj pokloni sto kamija. - Ajd idite sad, pa opet se sastavljajte. Za ovo nije ba nepravedno sudio. Posle tri dana polje mene kod Jovana: - Idi vidi ta radi i ta govori. Odem kod Jovana. On, siroma, u postelji lei sav naduven kao meina. Samo da je kakav gajda da u njega svira. Pitam ga:

- ta radi, majstor Jovane? Jedva izgovara: - Eto ta radim. Ni iv, ni mrtav. - Ma, ovee, kako smede vratu opet odlaziti na tako otru zapovest! - Ta, brate, veli, ako sam i otiao i ufatili me, zar ovako treba da uradi od mene? - E brate, to u ti. Ti zna da je njegov sud prek i da on kako oe, tako od nas radi. Pa kako se nisi mogao sauvati? - Brate, ljudi smo! - Pa kako sad misli? - Molim se Gospodaru da me pusti da idem u Beograd. - Dobro, brate, ja u mu govoriti. Posedim jo malo. Gledam, njegova Persida tako je vesela kao da bi na kakvoj svadbi bila. I sad mu se sveti: a oe kod Cane? I tako se posle dva meseca opet izlei i zanat radio do jedno devet meseci. I dobije dozvoljenje i ode u Beograd. I moj duan on uze i kalfe rastera i tu me vei lii duana beogradskog. Molih se Milou da kako uini da duan opet pod mojoj vlasti ostane. No, istina, kad je Jovan k Milou otiao, duan je mene dao da ga drim i opet s kirijom po 15 groa, kako i on. Pa kad on doe da mu opet duan natrag dam. Milo kae: - ta je mene stalo vi da pravite meu sobom, a ja da kvarim. To ja neu. Reknem ja njemu: - Ta ti vee stvari u vrednosti si pokvario, zato ne bi ovu malu? A duan je topal Nastin, a Jovan je sad u Beogradu. Druge godine pak, trei dan Voskresenija, istera sve momke da igraju dilita, a gospodar Milo seo na novom podrumu i gleda i vie: - Udri, more. Nastase, toga i toga!

Na drugoga pak vie: - Udri Nastasa i onoga! I tako momci igrajui se s konjma trajui, padne konj pod nekim momkom, imenom Miailo, i momak preko konja na glavu, s leve strane u elo tako se ubio da je kao mrtav ostao. Tu odma druga etvorica dotre, te ga uzmu jedni za noge, drugi za ruke, te ga odnesu u sobu u kojoj je s drugim momcima obitavao. Sad Davidovi navali vikati: - Bre berberbau da mu krv pusti. Tu tre po mene i nau me. - Ajde, zove te Gospodar. Pao je jedan momak s konja, da ga lei. I tako idem kroz Gospodarev konak. Prolazei pored bate, tu Miloa i ne vidim. Dokle on povika: Berberaa! Odgovorim: - Efendim? - Kuda e, more? - Ne znam ni ja, odgovorim. Kau da se jedan momak ubio, pa su me od tvoje strane zvali da mu krv pustim. - Jok, jok! Ne treba mu krv pustiti. No ga u kou uvi. Ja sam vidio kako je on pao. On se samo u glavu ubio. Nego idi tamo vidi i uvi ga u kou. Odem u momaku sobu, kad tamo ta da vidim. Puna soba momaka i med njima gospoa Ljubica i ona ivka. Dri, jedno staklo u desnoj ruci. No ta je u staklu, ja ne znam. HOE DA SE POTURI Odem u konak i kaem Milou da sam kod Jovana bio. Pa ta radi, veli. - Lei i sav je naduven ko tulum. - Pa ta ti govori? - Moli da ga pusti da ide u Beograd. - Boja vera, otii nee, oe da se poturi. Nego idi mu kai da ovde mora godinu sedeti, pa posle dobie izun za u Beograd. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439489-Batine-zbog-preljube

Crni luk i rakija cujka

Niifor Ninkovi | 18. jun 2013. 20:53 | Ruski kurir sa dukatima odbegao iz Srbije da se nikad ne vrati. Sto batina oveku koji je svoju enu pobulio

HILjADU osam stotina dvadeset i pete doe Mihala erman, kurir iz Rusije, i donese vest i trahtate aermanske koji su uinjeni bili izmedu Rusije i turske Porte za Srbiju. Tu Milo, pun radosti, zazovne narod i uini skuptinu. I sam je vikao narodu: - Eto, brao, i to smo doekali! I toliko je vikao da mu je grlo promuklo. Zovne me da ga obrijem. I ne moe da govori. Reknem mu ja: - to ti je grlo promuklo? - Od vike, veli. - Pa zar morao si ti sam toliko vikati da ve i glas izgubi? - E, veli, kad neu ja vikati da ko e? U tom doe i Amida Patrmac: - Ala, Gospodaru, majku mu j...., jest avo ovaj Mihala! Bog i dua, pokupi sve novce iz Srbije i odnese u Rusiju. I opet sad kae da bez 3.800 dukata poi ne moe. I kae da je duan, ne znam, ministru toliko dukata. avo ga znao ta s njima radi.

- Neka ga, Amida, rekne Milo, neka nosi. I ja se sam udim kud deva tolike novce. No i Mihala izrekao se pred Amidom i pisarima, da kad doe vreme, onda e on svoju zaslugu od Srbije traiti. Tu ti Amida pridodade: - Jo kae da e svoju zaslugu traiti. Em tolike dukate to je iz Srbije izneo, em jo i zaslugu da trai! I jo kae da mu se zasluga njegova nikad ni vredna od Srbije naplatiti. - Neka ga, Amida, veli Milo, neka govori. Jo jedanput sad da ga poljem s ovim poslom. Pa kad natrag doe, onda emo mu naplatiti najedanput. Te e mu se svriti i Rusija i Srbija. Ve je mlogo njegova laganja. Valja ga naplatiti. Ja obrijem njega. Zovne me i Mihala da ga obrijem u pisarskoj sobi. No budui da su pisari u taj par u kancelariji posla imali, tako sami ja i Mihala. Kaem mu: - Jeste li uli, gospodine, prvo vas molim da nikom ne kaete to u vam kazati, a za vae dobro. - Neu, zaista, brate. - Sad kad u Rusiju odete, vie sobom nemojte dolaziti. No to god sa Rusijom za Srbiju svrivati budete, po drugim iljite. No vi nipoto ovamo. Zato naplatu vau za trude koje ste se izrekli oete glavom zaplatiti kad drugi put doete. Onda Mihala odgovori: - Samo, brat, neka je sad iznesem celu. Pa kad im doem drugi put, onda slobodno neka je seku. I tako posle nekoliko dana uzede onu gornju sumu dukata i ode u Rusiju. Posle nije vie ni dolazio. Tu se pisalo i zvalo da doe. No nee lija na pazar, jer zna ta je eka. I poto je erma otiao, vie od mesec dana Amida se sve pred Miloem u ruke pljeskao: - Ala, oca mu j...., to pas silne novce odnese, ako boga zna! Ma zato mu dade! Najposle vee i sraenije se uini s Rusijom i Turskom. I oni, ta e da rade da vide kuda Mihala toliko blago troi? S dogovorom polju Bogdana, Milosava Zdravkovia, kneza iz Resave, momka, k Mihalau da vidi kako se troi. I kad Bogdan doe tamo i nae Mihalaa kao s po(s)lom. No ovaj se seti ta je, pa dade Bogdanu novaca da to treba troi.

Kad dou na umen, tu je bio i silni imperator veliestva car Nikolaj vserosijski, na sraeniju. Mihala sad zovne od nekoliko velike gospode rosijske na uinu da ih poasti. Drugo, ilje Bogdana da kupuje za pokazati mu kud se i kako se blago troi meu carstvom. Ovaj ide i kupuje. Najposle za pet oka vina dade tri dukata holandeska. Pa kad doe u Srbiju natrag, onda prepovedi sve kako je skupo sam kupovao. I tu se Amida udi: - Ala, Gospodaru, da mu j.... majku! Ja crne skupoe, ako boga zna! I tu se vee osvedoi kud Mihala blago troi. Amida i ostali misle da carska gospoda provodu se o proji i crnom luku i rakiji cujki, kao oni. Pa opet kau: - Ala sam carski ruao. Jedan dan, brijui ga u odakliji, neto Milou pade na pamet, pa ree: - More, brijau, zato ti ne da tvojoj eni da ona ide u crkvu? Ti si tvoju enu pobulio. Ti si Turin, da ti j.... oca. Ja utim i brijem ga, no sav drkem. - Govori, veli, ne progovorio! Onda ja: - Gospodaru! ena je ogolela. Aljina nema da se obue za u crkvu. A ja je silom na moja lea uzeti ne mogu da je odnesem. A osobito zna da enske osobe ako nemadu pristojni aljina, to uzdrte ii njima se velika sramota ini, pa nee. Ako bi i hotela, ne da joj sramota. ene nisu kao mi ljudi. Nama moe i izdrtim podneti. Nije im toliko sramota. - A kako Simina Jeka, to je pisarovica, pa u kouvu njenom ide u crkvu, pa joj nije sramota, a tvojoj da je sramota? - Njoj, zar, njen obraz moe podneti, no mojoj ne moe da podnese, pa nee. Onda on povika: - Hadi-aga, Hadi-aga, ovamo, more! Ovaj Hadi-aga bio je arhimandrit iz manastira Nikolja. I bilo mu je Tanasije ime. Sad doe hadi-Tanasije: - ta je, gospodaru?

- ta treba jednom ovakom oveku koji je svoju enu pobulio i ne da joj u crkvu ii? - A koji je to, majku mu j....? - Eto, ovaj pas. - Bogami, Gospodaru, takome sto batina udariti. - E, boja vera, dok me obrije, pred konak, pa sto batina. Onda ja reko: - I tu avo ne spava. I ta sila snai me moe! Moete, al nemate za pravo. Ako eli da ti berberbainica ide u crkvu, a ti joj naini jedan kat aljina lepi, pa nek ide u crkvu! - E moj k....! Da joj ja nainim aljine. Valjda kod mene uz pupak spava. - Bogme, ne mogu joj ni ja od 30 groa nainiti. - J.... ti oca. Ti ume govoriti, a enu ne ume u crkvu slati. MOBA NA NjEGOVU ENU Ou da nainimo mobu na njegovu enu, ree Milo. Jedan dan ou da poljem etrdeset delija moji, sve ei od eega, kod njegove kue na enu mu. Jedan nek izlazi, drugi nek ulazi. Dok se svi izrede. Da mu kaem kako se ena buli i u crkvu ne ide. Oca mu j..... Ovo je udo da mu eni nikako oi ne mogu da vidim. Niti je pas oe koji put da dovede da me u ruku poljubi. I koliko god puti pored njegove kue proem, niti u avliji ne mogu da je vidim. Sve je pod kljuem dri, oca mu j.... A da je odavde, ne bi ni alio, nego je iz Nemake uzeo. I tako je nauio da joj niko lica viditi ne moe. I ako ne uinio mobu, ne bio Milo! http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439710-Crni-luk-i-rakija-cujka

Tiraninu no pod grlo

Niifor Ninkovi | 19. jun 2013. 19:38 | U etiri godine pored Miloa jednog dana dobra nisam vidio

ODGOVORIH ja knezu Milou na njegovo navaljivanje: - Da dovodim enu da ti ruku ljubi, vladika nisi, a na nju nita troio nisi. Pa zato da ti ruku ljubi? Ja sam zaista troio na nju za sebe a ne za drugog. A to oe da uini mobu na nju, vlastan si. Moe. No te molim, nemoj preda mnom ovu sramotu da mi ini. Nego, kad naumi, a ti onda mene opremi kud politikom na kakav posao. Samo da se ja tu ne trefim. Pa onda polji ne etrdeset, no i etiri stotine na moju enu, pa neka je donde siluju, tvojom zapoveu, dokle pod njima i ne crkne. Ja neu mariti, jer neu oima gledati. Ako li kod mene to uini, zaklinjem ti se bogom jedinim, etvorica su moji, pa posle, od mene ta e biti, neka bude. A to e se sve tvojoj sramoti prepisati, a ne mojoj. I na ove rei on uuta. I arhimandrit uuta. Tu su mu dva ibukije, Mita i Jova, a Amida praprnja i sam ne zna ta govori, ba kao puto o lotru. I tako ga obrijem i odem. I do ova doba sve to sam trpio, trpio. No sad, na ove rei i ovu sramotu, ulio sam u glavu da ga na brijanju zakoljem, pak u ja u pareta iseen biti. Vee se ni trpiti ni podnositi moe. to je tiran, tiran. I tu se pred bogom i pred narodom zaklinjem da sam u tri ma taman da ga zakoljem i vee brija za klanje izabrat stoji pored mene, najdeblji. I promenim s kojim brijem i naslonim na jagodicu. I taman da pretisnem celom silom desnice da mu grkljan preseem, pa odma se um okrene na moju sladaju ker Sofiju, jedinu, i na Hristinu, da edu i njih obadve, kako i mene, isparetati noevima, mene mrtvom za inat. I tako se odvratim. I Milo nikom drugom neka ne blagodari to je jo i danas iv, koliko da blagodari mojoj Hristini i Sofiji, doi, da su mu ivot sohranile. No opet danas i volim to se nije zbilo, to je sudbina jo blagoizvolila mene u stradanije baciti, i vie pod starost moju da patim. Jedan dan, ujutru, jo nisam u konak otiao bio, doe njegov harambaa Jovan Iri, koji je posle predaje za momka uzet, da mu zub izvadim. Tako, po obiaju zanata, reknem mu da dobro usta otvori i da glavom ne tre, vee, kako god ja uzradim, da trpi. - Ou - veli. Posadim ga na stolicu. On stenje kao neka ena slaba na poroaju. Ne sme nikako da se pusti zuba da ufatim. Najposle reko' mu: - Kad si tako straljiv, a bio si harambaa, a ti ustani i odlazi. Neu te toliko moliti. On pozadugo posedi napolju. I ja u sobi uzo' knjigu itati. Opet viknu: - Odi, ako boga zna! Vadi dumana, trpiu. Iziem i reko':

- Zini dobro. On zimu i ne dade dobro zub do korena ufatiti. I u koji par ja stisko', u taj par on jednom rukom za moju i tre glavom i slomi mu se zub. Odatle ustade i ode, pa se umotao, pust, alom okolo glave i vilice, pa uprav pred Miloa. - ta je to, more, Iriu? to si uvijen? - Eto, tvoj berberbaa slomi mi zub. - Bre, more, zov'te ga. Tu etvorica oruani' momaka dotrae: - Ajde bre, zove te Gospodar. Doem pred tirana. Sad on uti, vie od polovine sata. Popreko gleda i zvidue. Jedva u neko doba obrnu se k mene: - A da j.... oca tvoga, to ti Iriu zub slomi? - Nisam mu ja slomio, nego on sam. - Kako on sam? - Tako! Ja mu velim da se sasvim mene preda i da trpi to god budem ja radio, a on ne mogae da stisne, ve u koji par ja za zub, u taj par on mene za ruku, glavom na stranu. Zub se slomi. ta u mu ja sad! Da se pusti da mu izvadim koren, ne da se. Na koje on: - Ej, pusti Usta-Amet, nema ga pod nebom zemlje. Taj ti nikad zub slomiti ne ume. A ovaj pas nigde nita ne zna. I brijanje njegovo! Brate, nema ga u svetu. Ja opet reko': - A ti dovedi Usta-Ameta. A mene put daj. Zato ja i sam vidim da nita ne znam. - Boja vera, da oe doi, dao bi mu sto groa. Nego je Turin, majku mu j...., nee da doe. Ve vidio ja i ovde iz kakve duplje pele izlaze. Uuti'. I on ita mi tu alkoran, s njegovom sprdnjom, jo pola sata.

Jedva uuti. I ja izmic' natrake, dok mu se izgubi' s oiju, pa kui. Da mi se ena ne plai dalje. Mene je samom stid to ovo piem. Obae moram. Jerbo sam teko ogoren od njega. I da je on svemu svetu dobar, mene nikad dobar biti ne moe, niti ja togod dobro za njega rei mogu. Ma, rei e mi ko, a zato? Ba zato zato u etiri godine jednog dana dobra vidio nisam. Sve gore iza goreg tiranstva trpiti sam morao. PITOLjEM U PRSA MILO ree: - Pa zato mu ne sasu pitolj u prsi, oca mu j....! E, brao, bog i dua, da mene slomi zub, tako bi' ga ubio, ne bi' mu se dao prekrstiti. Reko' ja: - Da je sav svet lud kao ti, to bi svi svoje majstore samo ubijali. Druga posla ne bi imali. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439872-Tiraninu-noz-pod-grlo

Kraj