Wodehouse - Teraj Dalje Dzivse

Pelam Grenvil Vudhaus je rođen 1881.
godine u Gildfordu kao sin državnog

službenika. Školovao se na koledžu Dalvič. Kratko vreme je radio u Hongkonškoj
i Šangajskoj banci, a onda je napustio svet finansija i odao se pisanju zarađujući
za život kao novinar i prodajom priča časopisima.
Bio je izuzetno popularan i plodan pisac – napisao je oko stotinu knjiga.
Vitezom Britanske imperije proglašen je 1975, kada je stavljen na spisak
počasnih građana. U jednom intervjuu za BBC je rekao da, pošto je proglašen
vitezom i pošto se nalazi u muzeju voštanih figura Madam Tiso, nema više
nikakvih želja. Umro je na Dan svetog Valentina u devedeset trećoj godini.
1
„Dživse“, rekoh, „možemo li otvoreno da razgovaramo?“

„Svakako, gospodine.“
„Možda će te povrediti ovo što ću reći.“
„Ni najmanje, gospodine.“
„Dobro, onda...“
Ne... sačekajte. Ostanite gde ste. Sad sam baš skrenuo sa teme.
Ne znam da li se i vama dešava, ali začkoljica na koju uvek nailazim kada
hoću da izložim priču jeste ono đavolski teško pitanje, odakle početi. Početak je
nešto što nikako ne treba izvesti ofrlje, jer samo jedan pogrešan korak i – gotovi
ste. Hoću da kažem, ako na početku razglabate nadugačko i naširoko,
pokušavajući da stvorite ono što zovu atmosfera i slične gluposti, nećete uspeti da
namamite čitaoca, jer će se jednostavno ohladiti i otići.
S druge strane, ako se zaletite pravo na metu, kao ošurena mačka, publika
će ostati potpuno zbunjena. Samo će podići obrve i neće imati predstavu o čemu
pričate.
Kada sam gorenavedenim delićem dijaloga započeo pripovest o ovom vrlo
složenom slučaju Gasija Fink-Notla, Madlin Baset, moje rođake Anđele, tetka
Dalije, teča Tomasa, Tapija Glosopa mlađeg i kuvara Anatola, shvatio sam da
sam upravo napravio drugu od dve gorepomenute greške.
Moraću malo da se osvrnem unazad. Sve u svemu, kad saberem i oduzmem,
moglo bi se reći da je klica ovog događaja, ako je klica prava reč za to, moja
poseta Kanu. Da nisam otišao u Kan, ne bih upoznao Basetovu i ne bih kupio belu
kapetansku jaknu, Anđela ne bi naletela na onu svoju ajkulu, a tetka Dalija ne bi
igrala bakaru.
Da, Kan je najverovatnije bio point dʼappui.
Ajd’ onda polako. Počeću da izlažem činjenice redom.
Otišao sam u Kan, tamo negde početkom juna, ostavljajući iza sebe Dživsa
koji mi je diskretno dao do znanja da ne bi želeo da propusti odlazak u Askot. Sa
mnom su na put krenule moja tetka Dalija i njena ćerka Anđela. Tapi Glosop,
Anđelin verenik, trebalo je da nam se pridruži, ali u poslednjem trenutku nije
mogao da krene. Teča Tom, tetka Dalijin muž, ostao je kod kuće, jer taj ne bi išao
u južnu Francusku ni za kakve pare.
Dakle, stvari stoje ovako: početak juna, tetka Dalija, njena ćerka Anđela i
ja – pravac Kan.
Za sada vam je sve jasno, je l’ tako?
U Kanu smo proveli skoro dva meseca i, osim što je tetka Dalija prokockala
zadnju paru na bakari, i što je Anđelu, dok je skijala na vodi, skoro usrknula jedna
ajkula, svima je boravak izuzetno prijao.
Dvadeset petog dana juna, preplanuo i svež, krenuo sam sa tetka Dalijom i
njenim čedom nazad u London. Dvadeset šestog dana jula, u sedam sati uveče,
iskrcali smo se na stanici Viktorija. Bilo je oko sedam i dvadeset kad smo se razišli
uz obostrane izraze poštovanja – one su otišle tetka Dalijinim autom kući, u
Brinkli Kort u Vusterširu, gde su očekivale da će im na dan ili dva Tapi doći u
goste; a ja sam otišao u svoj stan da ostavim torbe, okupam se i malo založim
supom i ribom pre odlaska u Klub trutova na večeru.
I dok sam tako bio u stanu, brišući peškirom svoj torzo nakon dugo željenog
osveženja, ćaskao sam sa Dživsom o koječemu, razvijajući priču kao što to inače
biva, kad on iznenada pomenu ime Gasija Fink-Notla.
Ako se dobro sećam, dijalog je tekao ovako:
Ja: Evo nas, Dživse ponovo, zar ne?
Dživs: Da, gospodine.
Ja: Hoću da kažem, kod kuće.
Dživs: Upravo tako, gospodine.
Ja: Kao da je prošlo sto godina od kada sam otišao.
Dživs: Da, gospodine.
Ja: Da li si se lepo proveo u Askotu?
Dživs: Izuzetno ugodno, gospodine.
Ja: Je l’ si osvojio nešto?
Dživs: Vrlo zadovoljavajuć iznos. Hvala na pitanju, gospodine.
Ja: Dobro. Ima li kakvih novosti u Rialtu, Dživse? Je l’ neko zvao, svraćao
ili nešto tako dok nisam bio tu?
Dživs: Gospodin Fink-Notl je bio prilično čest posetilac, gospodine.
Izbečio sam se. Zapravo, ne bi bilo preterano reći da sam zinuo.
„Gospodin Fink-Notl?“
„Da, gospodine.“
„Ne misliš valjda na gospodina Fink-Notla?“
„Ali, zar je gospodin Fink-Notl u Londonu.“
„Zapanjen sam.“
A reći ću vam i zašto sam bio zapanjen. Smatrao sam da je teško poverovati
u ovakvu izjavu. Znate, taj Fink-Notl je bio jedan od onih izroda koje srećete na
svom životnom putu, koji ne podnose London. Živeo je godinama van grada, u
nekom zabačenom selu dole u Linkolnširu, sav obrastao mahovinom, i nije se
pojavljivao čak ni na utakmicama Itona i Haroua. Kad sam ga jednom upitao da
li mu se kojim slučajem čini da mu je život kao usporen film, rekao je da ne, jer
ima baštu sa jezercetom u kom gaji mrmoljke i proučava njihovo ponašanje.
Nisam mogao ni da zamislim šta je to ovog druškana moglo da dovuče u
velegrad. Mogao sam da se kladim da ga ništa ne bi pomerilo iz tog njegovog
sela, dok god bi snabdevanje mrmoljcima teklo redovno.
„Siguran si?“
„Dobro si zapamtio ime? Fink-Notl?“
„Pa, to je izuzetno neobičan događaj. Prošlo je sigurno pet godina od kada
je poslednji put bio u Londonu. On nimalo ne krije da ga ovaj grad izbezumljuje.
Nisi mogao da ga odlepiš od onog njegovog sela i tih mrmoljaka.“
„Molim, gospodine?“
„Od mrmoljaka, Dživse. Gospodin Fink-Notl ima vrlo izraženu maniju
mrmoljaka. Sigurno si čuo za mrmoljke. Ona vrsta sitnih gušteravih bića koja
vršljaju po barama.
„Ah, da, gospodine. Vodeni predstavnici porodice salamandridae koji
pripadaju rodu molge“
„Baš tako. E pa, Gasi im je uvek robovao. Ranije ih je nosio i u školu.“
„Mišljenja sam da mlada gospoda inače to rade, gospodine.“
„Držao ih je u radnoj sobi, razvrstane po teglama, i sećam se da su prilično
zaudarali. Verovatno je ishod cele priče mogao da se nazre još tada, ali znaš već
kakvi su dečaci. Nehajni, nemarni, obuzeti svojim problemima, jedva da nam je
ta Gasijeva uvrnutost dolazila do mozga. Možda bismo povremeno izneli poneko
zapažanje na temu kako nas ima raznih na ovom svetu, ali ništa više od toga. Šta
je dalje bilo, možeš i sam da pretpostaviš. Problem je postajao sve ozbiljniji.“
„Zaista, gospodine?“
„Naravno, Dživse. Žudnja ga je razdirala. Mrmoljci su ga uzeli pod svoje.
Kada se razvio u stadijum muškarca, udaljio se, povukao na selo i prepustio život
tim svojim nemuštim drugarima. Sigurno, je mislio kako mu nije stalo, kako može
s njima ili bez njih, ali kada je shvatio da ne može, bilo je kasno.“
„Obično tako biva, gospodine.“
„Neverovatno ali istinito, Dživse. No, bilo kako bilo, poslednjih pet godina
Živi u toj svojoj kući, dole u Linkolnširu, kao zakleti pustinjak i kloni se svega
što je živo, nalivajući svakog drugog dana svežu vodu u rezervoar i odbijajući da
vidi bilo koga. Zato sam se tako zapanjio kada si mi rekao da je iznenada izronio
na površinu. Još uvek ne mogu da verujem. Čini mi se da to mora biti neka greška
i da ptica selica koja je navraćala sigurno pripada nekoj drugoj vrsti Fink-Notla.
Momak o kom ja pričam nosi naočare sa rožnatim ramom i ima lice kao riba. Da
li se to podudara sa tvojim podacima?"
„Gospodin, koji je dolazio ovamo u stan, nosio je naočare sa rožnatim
ramom, gospodine.“
„I delovao mlohavo?“
„Izvesni tragovi ribolikosti su se nazirali, gospodine.“
„Onda je sigurno Gasi. Ali, šta ga je, za ime sveta, dovelo u London?“
,,U mogućnosti sam da vam to objasnim, gospodine. Gospodin Fink-Notl
mi je poverio razlog svoje posete metropoli. Došao je zbog jedne devojke.“
„Zbog devojke?“
„Hoćeš da kažeš da se zaljubio?“
„Dakle, ja sam van sebe. Ja sam stvarno van sebe. Ja sam vrlo van sebe,
Dživse.“
Zaista sam i bio. Hoću da kažem, dok je šala šalimo se, ali sve ima granice.
Onda sam primetio da moj um počinje da sagledava ovaj neobičan događaj s
druge strane. Čak i ako prihvatimo mogućnost da se taj Gasi Fink-Notl, uprkos
svim zakonima verovatnoće, možda i zaljubio, zašto je navraćao baš kod mene?
Znam da je to jedna od onih situacija kada vam je potreban prijatelj, ali ne
razumem zašto se okomio baš na mene.
Nije da smo prirasli srcu jedan drugom. Jedno vreme smo se često viđali,
ali u poslednje dve godine ni razglednicu nisam dobio od njega.
Sve sam to izneo Dživsu:
„Čudno da je dolazio baš kod mene. Ali, ako jeste, onda jeste. To nije
sporno. Mora da je sirotan bio grdno iznenađen kad je video da nisam kod kuće.“
„Nije, gospodine. Gospodin Fink-Notl nije ni dolazio u posetu vama,
gospodine.“
„Saberi se, Dživse. Malo čas si rekao da je upravo ovamo navraćao i to
prilično uporno.“
„Zapravo sam ja osoba sa kojom je izvoleo stupiti U kontakt, gospodine.“
„TI? Nisam znao da ga poznaješ.“
„Nisam ni imao to zadovoljstvo, sve dok nije došao ovamo, gospodine.
Ispostavilo se da mu je g. Siperli, prijatelj iz studentskih dana, preporučio da svoj
slučaj prepusti u moje ruke.“
Puklo mi je pred očima. Sve mi je bilo jasno. Moram reći da je Dživs u
stručnim krugovima odavno uživao ugled dobrog savetnika, a kada bi se bilo ko
iz moje okoline u nešto zaglibio, prvi korak bi mu bio da taj svoj problem lepo
zapakuje i preda Dživsu u ruke. A kada Dživs izvuče osobu A iz škripca, onda
mu ta osoba A dovede osobu B. Kada sredi stvar sa osobom B, B mu pošalje
osobu C. I tako dalje i tako redom, ako me razumete.
Eto, tako se razvijaju velike konsultantske kuće kao što je Dživsova. Znam
dobro da je naš stari Sipi bio očaran naporima koje je ovaj savetnik uložio u njega
i njegovu veridbu sa Elizabetom Mun, tako da me nimalo ne čudi što je
posavetovao Gasija da mu se i on obrati. Razrađena stvar, što bi se reklo.
„Ah, ti ga zastupaš, dakle?“
„Znači tako. Sad sam shvatio. A kakav to problem ima Gasi?“
„Prilično neobičan, gospodine. Zapravo, isti koji je imao g. Siperli kada sam
bio u prilici da mu ukažem pomoć. Sigurno se sećate na kakvim je mukama bio
g. Siperli, gospodine. Bio je najiskrenije privržen gđici Mun, ali je patio od
žestoke stidljivosti, što ga je onemogućavalo da govori.“
Klimnuo sam glavom.
„Sećam se. Da, znam kakav je bio slučaj Siperli. Nije mogao da se sabere.
Ledila mu se krv, je l’ tako? Sećam se da si govorio da on dozvoljava nešto, kako
ono beše? Dozvoljavao je da mu nešto radi nešto. I neke si mačke spominjao, ako
se dobro sećam.“
„Dozvoljavao je da zbog njegovog ne smem ispašta njegovo hoću,
gospodine.“
„Tako je. A šta je ono bilo sa mačkama?“
„Kao ona jadna mačka iz poslovice, gospodine. Mačka bi ribe, al’ u vodu
neće.“
„Upravo tako. Ne znam samo kako se setiš svih tih stvari. A kažeš, s
Gasijem ista stvar?“
„Da, gospodine. Svaki put kada pokuša da je zaprosi, hrabrost ga izneveri.“
,,A opet, ako želi da mu dotična postane supruga, moraće to jednom da
izmuca, je l’ tako? Hoću da kažem, treba samo da joj pristojno izloži celu stvar.“
„Upravo tako, gospodine.“
Udubio sam se u razmišljanje.
„Izgleda da je ovo bilo neizbežno, Dživse. Iako sam mislio da tog Fink-
Notla nikada neće pogoditi ljubavna strelica, sada vidim da jeste i ne čudi što mu
sve deluje prilično zaguljeno.“
„Pogledaj samo kakav je život vodio.“
„Sigurno godinama nije popričao ni sa jednom devojkom. Vidiš, Dživse, to
treba da nam bude lekcija, da se ni slučajno ne zakopavamo u nekakve seoske
kuće i ne buljimo u tegle. Kako može neko takav da bude prava muškarčina?
Čovek u životu mora da odabere kojim će putem. Ili će se zatvoriti u tamo neku
seosku kuću i buljiti u tegle ili će biti opasnost za ženski rod. Jedno i drugo ne
može.“
„Ne, gospodine.“
Opet sam se udubio u razmišljanje. Kao što rekoh, Gasi i ja već odavno
nismo bili u kontaktu, ali sam i pored toga bio zabrinut zbog ovog jadnička, kao
što bih bio zabrinut za bilo kog drugara, bliskog ili ne, da mu se desi da nagazi na
koru od banane zvane Život. Sve mi se činilo da ga čekaju teške muke.
Prebacio sam se u mislima na naš poslednji susret. Prošlo je oko dve godine
od tada. Jednom sam svratio do njega na proputovanju, a on me je tom prilikom
odvratio od obeda prinevši trpezi neke dve zelene živuljke sa nožicama.
Ljuljuškao ih je kao prvorotke, a onda jednu od njih izgubio u salati. Moram
priznati da mi taj prizor, sada osvežen u pamćenju, nije ulivao poverenje u
zavodničke i osvajačke sposobnosti ovog nesrećnog tikvana. Naročito ako je
devojka na koju se namerio jedna od onih surovih savremenih zlotvora, sva
nakarminisana i hladna, oštra, prezrivog pogleda, kakva je verovatno i bila.
„Reci mi, Dživse“, rekao sam spreman da čujem najgore, „kakva je ta
Gasijeva devojka?“
„Nisam upoznao mladu damu, gospodine. Gospodin Fink-Notl se pohvalno
izražava o njenoj privlačnosti.“
„Izgleda da mu se sviđa, je li?“
„Da nije spomenuo njeno ime? Možda je poznajem.“
„Radi se o izvesnoj gđici Baset, gospodine. Gđici Madlin Baset.“
„Šta?“
To me je krajnje zaintrigiralo.
„Zaboga, Dživse! Zamisli to. Kako je svet mali, zar ne?“
„Poznajete mladu damu, gospodine?“
„Znam je dobro. Pao mi je kamen sa srca. Sad već pričamo o nečem realnom
i izvodljivom.“
„Naravno. Dok mi nisi prosledio ovu informaciju, moram priznati da sam
bio ozbiljno zabrinut za jadnog starog Gasija i njegove šanse da ikada nasamari
neku baba-devojku i u svojoj parohiji je prošeta do oltara. Sluzićeš se sa mnom
da on baš i nije najbolja prilika.“
„Ima istine u tome što govorite, gospodine.“
„Kleopatri se uopšte ne bi svideo.“
„Verovatno ne bi, gospodine.“
,,A sumnjam da bi bolje prošao kod Talule Benkhed.“
„Ne bi, gospodine.“
„Ali, ako kažeš da su njegova osećanja usmerena na gđicu Baset, onda,
Dživse, nada počinje da se pomalja. On je upravo tip kog bi devojka poput Madlin
Baset s uživanjem pokupila.“
Naime, dotična Basetova je bila sa nama u Kanu, a kako se između nje i
Anđele razvilo užareno, vrelo i grozničavo prijateljstvo, kakvo samo devojke
umeju da sklope, imao sam prilike da je poprilično često viđam. Štaviše, u
trenucima najmračnijeg raspoloženja imao sam utisak da ne mogu ni korak da
napravim, a da se ne sapletem o to žensko stvorenje.
A da stvar bude još strašnija i potresnija, što sam je češće viđao, to mi se
sve manje činilo da imam šta da joj kažem.
Znate već kako se to dešava sa nekim devojkama. Kao da mogu na licu
mesta da vas učine praznim i nemoćnim. Hoću da kažem, ima nešto u njihovoj
ličnosti što parališe glasne žice i svodi sadržinu mozga na karfiol. To je bio slučaj
sa mnom i dotičnom Basetovom, čak u toj meri da je bilo trenutaka kada je
Bertram Vuster čas dirao kravatu, čas mlatarao nogama i na mnoge druge načine
se u njenom prisustvu ponašao kao kompletni glupan. Zbog toga je,
pretpostavićete, Bertram jedva čekao dan njenog odlaska, a to je bilo dve sedmice
pre njegovog.
Samo da objasnim, nisam se ja oduzimao od njene lepote. Jeste bila prilično
slatka, na neki setan, plavokos, buljook način, ali ne od onih za kojima brekćeš
dok ti oduzimaju dah.
Nije to, nego je zastoj mehanizma, kod jednog inače vrlo nesputanog
brbljivca u društvu suprotnog pola kao što sam ja, uzrokovan celokupnim njenim
mentalnim sklopom. Ne želim da vas obmanjujem, pa neću ići tako daleko da
kažem da je recitovala poeziju, ali je po mom shvatanju, njen način izražavanja
budio najozbiljnije sumnje. Na primer, ako vas neko iz vedra neba pa u bubrege
upita da li vam se čini da su zvezde božji venčić od belih rada, onda ćete se sigurno
malo zabrinuti.
Što se tiče stapanja njene duše sa mojom, dakle, nije bilo ni govora. Ali kad
je u pitanju Gasi, stvari stoje sasvim drugačije. Iz ove devojke su vrcali ideali i
osećanja i sve neke takve stvari, koje su mene kočile, a s njegove tačke gledišta
bile potpuno ispravne.
Gasi je uvek bio sanjalica i osećajna dušica, jer kako bi inače mogao da se
zakopa na selu i živi samo sa mrmoljcima da nije takav, pa ne vidim zašto ne bi
mogli on i Basetova, samo ako on uspe da iščupa i istera te strastvene reči iz
dubine svojih grudi, da se slože kao šunka i jaja.
„Ona je upravo tip za njega“, rekao sam.
„To mi je izuzetno milo da čujem, gospodine.“
,,A i on je pravi tip za nju. Ukratko, odličan spoj, tog momka samo treba
dobro pogurati. Potrudi se iz petnih žila, Dživse.“
„Dobro, gospodine“, odgovorila je ova čista duša. „Pristupiću slučaju
smesta.“
Do tog trenutka je, kao što ćete se sigurno složiti, preovladavao, moglo bi
se reći, savršen sklad. Prijateljsko ćaskanje gazde i zaposlenog, sve nekako slatko
kao muškatni oraščić. Nažalost, moram reći da je u ovom trenutku došlo do
nemilog preokreta. Atmosfera sa odjednom promenila, počeli su da se nadvijaju
olujni oblaci i, pre nego što smo se snašli, razdražujući tonovi su se isprečili
između nas. Znalo je to i ranije da se desi u domu Vusterovih.
Prvi nagoveštaj da je počelo da se zakuvava bilo je uvređeno i prezrivo
nakašljavanje bližnjeg mog u prostoriji. Prvo da objasnim, za vreme pomenutog
razgovora, dok sam ja preko osušene konstitucije oblačio odeću u onom mom
opuštenom stilu, navlačeći malo čarapu, malo cipelu, lagano se uspinjući ka
potkošulji, košulji, kravati i sakou, Dživs je bio u donjem delu stana i raspakivao
moje prinadležnosti.
Onda je ustao sa nekim belim predmetom u rukama. Čim sam ga ugledao,
znao sam da počinje još jedna porodična kriza, još jedan turoban sukob volje dva
jaka muškarca, u kom će Bertram, ako se ne priseti ratničkog duha svojih predaka
i ne ustane u odbranu svojih prava, i ovom prilikom biti nadigran.
Ne znam da li ste ovog leta bili u Kanu. Ako jeste, setićete se da je svako,
ko je iole poželeo da bude kralj noći u kazinu, nosio obične večernje pantalone i
odozgo belu kapetansku jaknu sa zlatnim dugmadima. Od trenutka kad sam se
ukrcao u Plavi voz na železničkoj stanici u Kanu, razmišljao sam i pitao se kako
li će moja takva proći kod Dživsa.
U pogledu večernjih odela, Dživs je, znate, staromodan i reakcionaran.
Ranije sam već imao muke s njim po pitanju neuštirkanih košulja. I dok su te
kapetanske jakne, kao što rekoh, bile poslednji krik mode na Azurnoj obali - tout
ce quʼil y a de chic – meni je bilo sasvim jasno, čak i dok sam u njoj ludovao po
Palm Bič kazinu, da će po mom povratku kući izbiti ustanak.
Bio sam spreman da pružim otpor.
„Da, Dživse?“ rekao sam. Iako mi je glas bio mek, pažljivi posmatrač mojih
očiju bi primetio čelični odsjaj u njima. Nema većeg poštovaoca Dživsovog
intelekta od mene, ali sam isto tako osećao da se toj njegovoj sklonosti da naređuje
ruci koja ga hrani moralo stati na kraj. Ova kapetanska jakna mi je prirasla srcu i
rešio sam da se borim za nju svim silama kao stara slavna vusterska gospoda u
bici kod Aženkura.
„Da, Dživse?“ rekao sam. „Nešto si hteo da kažeš, Dživse?“
„Plašim se, gospodine, da ste napustili Kan sa jaknom nekog drugog
džentlmena u posedu.“
Zacaklio mi se još više onaj čelični odsjaj.
„Nisam, Dživse“, rekao sam ne menjajući ton, „predmet koji si uzeo u
razmatranje je moj. Kupio sam ga tamo.
„Nosili ste ga, gospodine?“
„Svako veče.“
„Ali svakako ne nameravate da ga nosite ovde u Engleskoj, gospodine?“
Shvatio sam da smo takli nerv problema.
„Nameravam, Dživse.“
„Ali, gospodine...“
„Šta si to hteo da kažeš, Dživse?“
„Prilično je neprikladna, gospodine.“
„Uopšte se ne slažem s tobom, Dživse. Predviđam veliki uspeh i
popularnost ovoj jakni. Nameravam da njom sutra zasenim javnost na
rođendanskoj proslavi Ponga Tvistltona, gde će, siguran sam, biti propraćena
prodornim krikom od prvog do poslednjeg trenutka. Nema svađe, Dživse. Nema
rasprave. Ma kakve zamerke izmislio, ja tu jaknu sutra oblačim.“
„Vrlo dobro, gospodine.“
Nastavio je sa raspakivanjem. Ja nisam više rekao ni reč na tu temu. Pobedio
sam, a mi, Vusterovi, nikada ne likujemo nad savladanim protivnikom. Kada sam
upotpunio toaletu, uputio sam tom gospodinu vedar pozdrav u znak oproštaja i
širokogrudo mu predložio da, s obzirom na to da ću večerati napolju, uzme
slobodno veče, ode na neko zabavno mesto i lepo se provede. Nešto poput
maslinove grančice, ako razumete šta hoću da kažem.
Bez mnogo razmišljanja je rekao:
„Hvala, gospodine, ali ostaću kod kuće.“
Osmotrio sam ga izbliza.
„Ovo nije tamnica, Dživse.“
„Nije, gospodine, ali sam obavezan da ostanem u odajama. Gospodin Fink-
Notl me je obavestio da će večeras doći u posetu.“
„Ah, znači dolazi Gasi, je l’ tako? Pa, uruči mu moje pozdrave.“
„Dobro, gospodine.“
„Viski i sodu isto, i sve što ide redom.“
„Teraj dalje, Dživse.“
Onda sam krenuo među Trutove.
U Klubu trutova sam naleteo na Ponga Tvistltona, koji je toliko pričao o
svom predstojećem slavlju, o kom su kroz prepisku do mene već stigle dobre
vesti, da je bilo skoro jedanaest kada sam se vratio kući.
Čim sam otvorio vrata, čuo sam glasove u dnevnoj sobi, a čim sam ušao u
dnevnu sobu, zaključio sam da glasovi dolaze od Dživsa i još nekoga ko je na prvi
pogled izgledao kao sam đavo.
Malo pomnije posmatranje me je navelo na zaključak da je to u stvari Gasi
Fink-Notl, obučen u Mefista.
2
,,Oj-hoj, Gasi“, rekoh ja.

Iako se po mom držanju ne bi moglo reći, bio sam više nego zbunjen. Prizor
koji je bio preda mnom zbunio bi svakoga. Hoću da kažem, dotični Fink-Notl,
kakvog ga se ja sećam, bio je toliko stidljiv tip da bi zadrhtao kao prut kad bi ga
pozvali na obično nedeljno druženje u parohijskom domu. A sada ga vidim ovde,
ako čovek uopšte može da se osloni na svoja čula, spremnog za maskenbal, za taj
zloglasni oblik zabave koji je ozbiljan ispit čak i za najjače igrače.
Uz to, obratite pažnju da ne ide na maskenbal kao svaki lepo vaspitan
Englez, u kostimu Pjeroa, nego kao Mefisto, što podrazumeva, ne moram to ni da
vam naglašavam, ne samo svetlocrveni triko nego i nekakvu jezivu veštačku
bradu.
Neobično, priznaćete. Bilo kako bilo, svako na svoj način maskira osećanja.
Nisam se nipošto prostački zaprepastio, nego samo, kao što već rekoh,
nonšalantno i učtivo oj-hojnuo.
Nasmešio se stidljivo, snebivajući se.
„Ej, zdravo, Berti.“
„Dugo te nisam video. Što ne sedneš?“
„Neću, hvala. Moram odmah da krenem. Samo sam svratio da pitam Dživsa
kako izgledam. Kako se tebi ovo čini, Berti?“
Odgovor je, naravno, trebalo da glasi krajnje jezivo. Ali smo mi, Vusterovi,
taktične osobe sa istaknutim talentom za dobre domaćine. Nikada pod svojim
krovom ne govorimo dugogodišnjim prijateljima da će nam njihova ružnoća
oštetiti vid. Izbegao sam da odgovorim.
„Čujem da si u Londonu“, rekao sam nehajno.
„Ah, da.“
„Godinama nisi dolazio.“
„Ah, da.“
„A evo te sada, krećeš u noćni život.“
Malo je uzdrhtao. Delovao mi je izmučeno.
„Život!“
„Zar se ne raduješ što će ti se tamo suditi na život ili smrt.“
„Ah, pa nadam se da će sve biti u redu“, rekao je bezizražajnim glasom.
„Nego, sada bih morao da krenem. To počinje oko jedanaest. Rekao sam taksisti
da me sačeka. Molim te, Dživse, pogledaj da li je tamo?“
Kada su se vrata zatvorila, nastala je mala pauza. Izvesna suzdržanost.
Pripremao sam sebi piće dok je Gasi mazohistički buljio u ogledalo. Na kraju sam,
ipak, odlučio da mu kažem kako sam upućen u događaje iz njegovog života.
Možda će ga to ohrabriti da se poveri ovako iskusnom muškarcu, punom
razumevanja. Zaključak do kog sam došao u pogledu svih zaljubljenih jeste da im
najviše na svetu treba izdržljivo uvo za slušanje.
„Dobro, Gasi, stari mangupe“, rekao sam, „čujem mnogo toga o tebi.“
,,A?“
„Mislim na onaj tvoj problemčić. Ispričao mi je Dživs.“
To ga ni najmanje nije obradovalo. Mada je, svakako, teško biti siguran
kada pred vama stoji tip sa nataknutom Mefistovom bradom, ali mi se učinilo da
je malkice pocrveneo.
„Bolje bi bilo da Dživs ne blebeće unaokolo. To su, valjda, poverljive
stvari.“
Nisam mogao da dopustim ovakav ton.
„Povremeno čeprkanje po nečijem prljavom vešu sa svojim mladim
gospodarom ne bi se moglo nazvati blebetanjem unaokolo“, rekao sam sa dozom
prekora. „Bilo kako bilo, znam celu priču. Za početak bih hteo da kažem“, rekao
sam i ulepšao mišljenje koje imam o dotičnoj ženskoj osobi, tom sladunjavo
romantičnom gnjavežu, kako bih ga podstakao i okuražio, „da je dotična Madlin
Baset jedna šarmantna devojka. Dopadljiva i prava Žena za tebe.“
„Zar je poznaješ?“
„Naravno da je poznajem. Pitam se samo otkud se vas dvoje znate? Gde ste
se upoznali?“
„Pretprošlu nedelju je provela u Linkolnširu, u kući pored moje.“
„Dobro, i šta onda? Nisam znao da se družiš sa komšilukom.“
„Ne družim se. Upoznao sam je dok je šetala psa. Kuče je imalo trn u šapi i
kada je gospođica pokušala da ga izvadi, kuče je krenulo da je ugrize. Onda sam,
naravno, morao da joj pritrčim u pomoć.“
„Izvadio si trn?“
„Da.“
,,I zaljubio se u nju na prvi pogled?“
„Da.“
„I dočekao da ti na kraju kaže ajʼ zdravo, a da u međuvremenu ni jedan
jedini potez ne povučeš, pobogu?“
„Nisam imao petlje.“
„Šta si onda uradio?“
„Malo smo popričali.“
,,O čemu?“
„Pa, o pticama.“
,,O pticama? Kakvim pticama?“
,,O nekim pticama koje su letele okolo. I o predelu, i o tim stvarima. Onda
je ona rekla kako ide za London i zamolila me da je potražim tamo, ako ikada
odem.“
„Čak i posle toga, ti si joj samo stegao ruku na rastanku?“
„Naravno, samo to.“
Dakle, činilo mi se da za ovo ne treba nikakvo objašnjenje. Ako je momak
takva sinja kukavica da ne može da krene u akciju ni kada mu se stvari pruže na
tacni, onda je stvarno nepopravljiv slučaj. Ali, podsetio sam sebe da smo taj ni-
početnik i ja išli zajedno u školu. Red je potruditi se oko starog školskog druga.
„Dobro“, rekao sam, „videćemo šta tu može da se uradi. Možda stvari krenu
nabolje. U svakom slučaju, želim da znaš da ću ja, u celom ovom poduhvatu, biti
na tvojoj strani. Bertram Vuster će u ovom meču stajati u tvom delu ringa, Gasi.“
„Hvala, stari moj. A u svemu ovome je, naravno, i Dživs veoma bitan.“
Neće mi teško pasti da priznam da me je nešto štrecnulo. Sigurno nije hteo
da me povredi, ali moram reći da me je ovom netaktičnom izjavom prilično
iznervirao. Ljudi me uvek tako iznerviraju. Dakle, hoće da mi daju do znanja da
je Bertram Vuster, po njihovim merilima, ništavna pojava, a da je jedini član
domaćinstva koji raspolaže mozgom i intelektualnim sposobnostima zapravo
Dživs.
To mi ide na živce.
A to veče mi je naročito išlo na živce, jer mi je već bilo dosta Dživsa.
Naravno, sve zbog one bele kapetanske jakne. Istina, uspeo sam da ga oborim na
zemlju i obuzdam, kao što sam vam opisao, mirno prelazeći celom težinom svoje
ličnosti preko njega, ali sam još uvek bio pomalo besan što se uopšte poveo
razgovor o tome. Činilo mi se da Dživs čezne za gvozdenom pesnicom.
„A šta će on da preduzme po tom pitanju?“ upitao sam uštogljeno.
„Pažljivo razmatra trenutno stanje stvari.“
„Razmatra, je li?“
„On mi je dao savet da odem na ovu igranku.“
„Zašto?“
„Ona će biti tamo. U stvari, ona mi je i poslala pozivnicu. A Dživs smatra...“
„A zašto se nisi obukao u Pjeroa?“ rekao sam. vraćajući se na ono što me je
na početku zapanjilo. Zašto raskidaš sa našom dugom i slavnom tradicijom?“
„Upravo je on hteo da idem kao Mefisto.“
Izbečio sam se.
„On, je li? On ti je posebno preporučio ovaj kostim?“
„Da.“
„Ha!“
„A?“
„Ništa. Samo kažem ha!“
A sada ću vam reći zašto sam rekao ha. Taj Dživs s jedne strane pravi
komplikacije oko toga što nosim najobičniju belu kapetansku jaknu, odevni
predmet koji je ne samo tout ce quʼil y ade chic nego potpuno de rigueur, a s
druge strane, kao što i sami vidite, nagovara Gasija Fink-Notla da obuče
svetlocrveni triko i da se tako nagrđen kreće po londonskim krugovima.
Kontradiktorno, zar ne? Čovek s podozrenjem gleda na takvu vrstu levo-desno
ponašanja.
,,A šta on to ima protiv Pjeroa?“
,,Mislim da nema ništa protiv samog Pjeroa, nego misli da meni ovom
prilikom ne odgovara.“
„To već ne razumem.“
„On kaže da kostim Pjeroa godi oku, ali ne deluje autoritativno, što se ne bi
moglo reći za Mefistov kostim.“
,,I dalje mi nije jasno.“
„Pa, postoji nešto što se zove psihologija“, reče on.
Ranije nisam znao kako da odgovorim na ovakve komentare. Ali, tokom
godina provedenih sa Dživsom, rečnik gospodina Vustera se znatno proširio.
Dživs je uvek bio majstor za psihologiju ličnosti, ali sada, čim izbaci nešto iz
rukava, ja sam odmah u stopu za njim, kao pas tragač.
„Psihologija, je li?“
„Da. Dživs je veliki pobornik teorije da odeća deluje na raspoloženje. On
smatra da će mi ovako drečavo odelo uliti samopouzdanje. Kaže da bih bio dobar
i kao Vođa gusara. U stvari, Vođa gusara je bio njegov prvi predlog, ali ja nisam
pristao zbog čizama.“
Jasna stvar. Život je ionako čemeran; ko bi izdržao još i da razni Gasiji Fink-
Notli trčkaraju u gusarskim čizmama.
„Pa, je l’ ti ulilo samopouzdanje?“
„Da budem iskren, Berti, stari moj, i nije.“
Obuzelo me je neko sažaljenje. Na kraju krajeva, iako smo poslednjih
godina izgubili kontakt, ipak smo se ovaj čovek ovde i ja nekada gađali
mastiljavim strelicama.
„Gasi“, rekao sam, „poslušaj savet starog prijatelja i ne idi na tu lumperajku,
ne prilazi joj ni blizu.“
„Ali, to mi je poslednja prilika da je vidim. Sutra putuje s nekim ljudima na
selo. Osim toga, ne možeš da znaš.“
„Šta ne mogu da znam?“
,,Da Dživsova ideja neće upaliti. Jeste, osećam se kao najgori tikvan, to je
tačno, ali ko kaže da se neću osloboditi kad se pomešam sa gomilom drugih
kostima. Iskusio sam nešto slično u detinjstvu, jedne godine za Božić. Obukli su
me u zeca i bilo me je nezamislivo sramota. Ali, kada sam došao na proslavu i
video gomilu druge dece oko sebe, čak i u groznijim kostimima od mog,
zapanjujuće sam se brzo razgalio i bez problema pridružio veselju, i još tako
zdravo večerao da mi je na povratku kući dva puta pozlilo u taksiju. Hoću da
kažem, ne možeš tek tako da tvrdiš.“
Zamislio sam se nad tim. Pretvarao sam se, u stvari.
„I ne možeš nikako poreći da je, u šuštim, Dživsova ideja ispravna. U ovako
upadljivom kostimu, kao što je Mefisto, mogao bih da postignem nešto stvarno
dobro. Boja je i te kako bitna. Pogledaj samo mrmoljke. Tokom sezone parenja
mužjak mrmoljka je izuzetno šaren. To mu mnogo pomaže.“
„Ali ti nisi mužjak mrmoljka.“
„Kamo sreće da jesam. Znaš li ti, Berti, kako se mužjak mrmoljka udvara
ženki? Stane ispred nje, mlatara dugačkim repom i povija telo dopola. To umem
i žmureći da izvedem. Da sam mužjak mrmoljka, ne bih bio ovako tunjav i
smotan.“
„Ali kad bi bio mužjak mrmoljka, Madlin Baset te ne bi ni pogledala. Ili
barem ne onim zaljubljenim pogledom.“
„Bi, jer bi i ona bila ženka mrmoljka.“
„Ali ona nije ženka mrmoljka.“
„Nije, ali pretpostavimo da jeste.“
„Dobro, da jeste, ti se onda ne bi zaljubio u nju.“
„Bih, jer bih bio mužjak mrmoljka.“
Lagano probadanje u predelu slepoočnica mi je govorilo da je ova rasprava
dovedena do tačke zasićenja.
„U svakom slučaju“, rekao sam, „ako se vratimo u surovu realnost i
skratimo sve te nestvarne priče o mlatarajućim repovima i tako tim stvarima,
suština je da se ti spremaš za jedan pravi maskenbal. A ja ti, kao iskusan
poznavalac maskenbala, kažem da se tamo nećeš lepo provesti, Gasi.“
„Nije stvar u tome da li ću se lepo provesti.“
„Ja ne bih išao.“
„Moram da odem. Lepo ti kažem da ona sutra ide na selo.“
Predajem se.
,,Nek’ ti bude“, rekao sam. „Radi kako hoćeš... Molim, Dživse?“
„Taksi za gospodina Fink-Notla je tu, gospodine.“
,,A? Taksi? Tvoj taksi, Gasi.“
,,A, taksi? Ah, dobro. Naravno, da, naravno... Hvala, Dživse... Pa, vidimo
se, Berti.“
Uputio mi je kiseli smešak, kao gladijator koji se osmehuje rimskom
imperatoru pre ulaska u arenu, i otišao. Ja sam se onda okrenuo ka Dživsu. Bilo
je krajnje vreme da se tom čoveku pokaže gde mu je mesto, a ja sam se osećao
potpuno spremnim da taj zadatak preuzmem na sebe.
Teško je znati kako početi, naravno. Hoću da kažem, iako sam bio čvrsto
odlučio da ga izgrdim, nisam hteo da mu nožem rasparam osećanja. Čak i kada
smo prisiljeni da primenimo gvozdenu pesnicu, mi, Vusterovi, gledamo da to i
dalje bude u prijateljskom tonu.
Međutim, znao sam isto tako da ništa neću postići ako budem mnogo
okolišao. Nema svrhe ići ko po jajima.
„Dživse“, rekao sam, „možemo li otvoreno da razgovaramo?“
„Možda će te povrediti ovo što ću reći.“
„Ni najmanje, gospodine.“
„Dobro, onda... da ti kažem da sam popričao sa gospodinom Fink-Notlom;
on mi je rekao za taj tvoj mefistovski plan...
„Da, gospodine?“
„Da razjasnimo jednu stvar. Ako sam dobro razumeo, ti smatraš da će g.
Fink-Notl, samo zato što se utegao u svetlocrveni triko, biti podstaknut da, u
susretu sa obožavanim objektom, zamlatara repom i pređe na udvaranje.“
„Mišljenja sam da će na ovaj način njegova nesigurnost u velikoj meri
nestati, gospodine.“
„Ne slažem se s tobom, Dživse.“
„Ne. Zapravo, najblaže rečeno, od svih trabunjanja i glupavih ideja koje
sam čuo od kad se zovem Bertram, ovo je jedna od najidiotskijih i
najbesmislenijih. Neće uspeti. Jednostavno nema šanse. Samo si bez potrebe
podvrgnuo g. Fink-Notla nezamislivoj traumi maskenbala. A nije prvi put da se
ovakve stvari dešavaju. Da budem iskren, Dživse, više puta do sada sam primetio
tu tvoju sklonost ili stav da se ponašaš... kako se ono kaže?“
„Ne bih mogao da pogodim, gospodine.“
„Determinista? Ne, nije determinista. Daltonista? Ne, nije ni daltonista.
Navrh mi je jezika. Počinje na d, a znači – onaj što, brate mili, pametuje do sitnih
creva.“
„Detaljista, gospodine.“
„Baš to. Previše si detaljista, Dživse, upravo si tome sklon. Metode ti nisu
jednostavne, nisu direktne. Ti prosto zamrsiš celu stvar sporednim i suvišnim
sitnicama. Ono što Gasiju, u stvari, treba jeste savet nekog ko mu je kao stariji
brat, neke iskusne osobe koja je videla sveta. Stoga, predlažem da od sada ovaj
slučaj prepustiš meni.“
„Ti se povuci i posveti kućnim poslovima.“
„Ja ću uskoro smisliti nešto vrlo jednostavno i direktno, a opet savršeno
efikasno. Sutra moram da se vidim sa Gasijem.“
,,A sad, ostaj zdravo, Dživse.“
Međutim, kako su sledećeg dana počeli da mi stižu brojni telegrami, moram
priznati da dvadeset četiri sata nisam pomislio na nesrećnog momka, već sam i
sam morao da se borim sa problemima.
3
Čim je prošlo podne stigao je prvi telegram, i Dživs mi ga je uneo zajedno

sa aperitivom pred ručak. Bio je to telegram od moje tetke, Dalije, poslat iz
Market Snodsberija, gradića na milju ili dve niz glavni put od njenog letnjikovca.
Sadržina je bila sledeća:
Dolazi smesta. D. Travers
Ako kažem da sam bio zbunjen kao đak prvak, u najmanju ruku bih potcenio
situaciju. Najtajanstveniji telegram, pomislih, koji su žice ikada prenele.
Proučavao sam ga onoliko dugo koliko mi je trebalo da sanjareći popijem dva
čista martinija i još jednom dolijem. Pročitao sam ga unazad. Pročitao sam ga
unapred. Čak, sećam se da sam ga i pomirisao. Međutim, ništa mi nije bilo jasno.
Znate, nije mi bila jasna sadržina. Prošlo je samo nekoliko sati od kako smo
se ta ista tetka i ja rastali, nakon druženja koje je trajalo skoro neprekidna dva
meseca, a evo je sad – dok joj se moj oproštajni poljubac još nije ni osušio na
obrazu, da se tako izrazim – preklinje me da se ponovo vidimo. Bertram Vuster
nije navikao da ljudi ovako nezasito vape za njegovim društvom. Svako ko me
poznaje reći će vam da je jedino čemu se normalan čovek nada, posle dva meseca
provedenih u mojoj blizini, da je tome napokon došao kraj. Stvarno je tako, čak
poznajem ljude koji jedva prežive i nekoliko dana.
Dakle, pre nego što sam seo za toplu trpezu, poslao sam joj odgovor:
Zbunjen. Objasni. Berti.
Odgovor mi je stigao dok sam dremao posle ručka:
Šta tu ima zbunjujuće, magarčino jedna? Dolazi smesta. D. Travers

Tri cigarete, nekoliko krugova po sobi i moj odgovor je bio spreman:
Kako to misliš: Dolazi smesta? Pozdrav. Berti.
Prilažem odgovor.
Mislim da dođeš smesta, praznoglavi nedokazu. Šta misliš da sam mislila?

Dolazi odmah ili očekuj tetkinu osvetu u prvoj jutarnjoj pošti. Ljubim te. D.
Travers
Onda sam poslao sledeću poruku, u nameri da stvari isteram na čistac:
Kad kažeš dođi, misliš dođi u Brinkli Kort? A kad kažeš smesta, misliš
smesta? Izgubljen u magli. Zbunjen. Sve najbolje. Berti.
Ovo sam joj poslao kad sam krenuo u Trutove, gde sam se, nešto boljeg
raspoloženja, celo popodne odmarao igrajući karte. Vrativši se u smiraj dana,
zatekao sam odgovor:
Da, da, da, da, da, da, da. Nije važno da li razumeš ili ne. Nego dolazi
smesta, kao što sam ti rekla, i prestani više sa tim drskim odgovaranjem. Misliš
da ležim na parama, pa mogu da ti šaljem telegrame svaka dva minuta. Prestani
da se glupiraš i dolazi odmah. Ljubim te. D. Travers
Tada mi je postalo jasno da mi treba nečiji savet. Pritisnuo sam zvonce.

,,Dživse“, rekao sam. „Neko čudno nasilništvo nadire iz pravca Vusteršira.
Pročitaj“, rekao sam, dodajući mu kutiju sa telegramima.
Detaljno ih je iščitao.
„Šta bi ti na to rekao, Dživse?“
„Mislim da gđa Travers želi da smesta krenete, gospodine?“
,,I ti si tako shvatio, je l’ da?“
„I ja sam ga tako protumačio. Ali, zašto, Dživse? Skoro dva meseca me je
imala pored sebe, pobogu.“
„Mnogi smatraju da su dva dana umerena doza za odrasle?“
„Da, gospodine. Uvažavam to mišljenje. Međutim, gđa Travers je vrlo
uporna. Mislim da bi se trebalo povinovati njenoj želji.“
„Misliš, da skoknem?“
,,Da, gospodine.“
„Pa, sigurno neću moči odmah da krenem. Večeras imam veoma važan
sastanak u Trutovima. Rođendan, Ponga Tvistltona, sećaš se.“
Tu je nastala kratka pauza. Obojica smo se setili one male neprijatnosti koja
se dogodila. Osećao sam obavezu da je spomenem.
„Nisi uopšte u pravu, Dživse, što se tiče one kapetanske jakne“
„Različitih smo mišljenja, gospodine.“
„Oblačio sam je kad sam išao u kazino dok sam bio u Kanu, a lepotice su
se naginjale jedna prema drugoj i šaputale: Ko je ono tamo?“
„Kockarnice u Evropi su poznate po razuzdanosti i nemoralu, gospodine.“
,,I Pongo je bio oduševljen kada sam mu je sinoć opisivao.“
„I svi ostali tamo. Svi su do poslednjeg priznali da je to pun pogodak. Ni
jedan jedini glas protiv.“
„Ubeđen sam, Dživse, da ćeš na kraju zavoleti tu kapetansku jaknu.“
„Strahujem da do toga neće doći, gospodine.“
Odustajem. U ovakvim prilikama zaista nema svrhe raspravljati se sa
Dživsom. Tvrdoglavac je reč koja vam se pomoli na usnama. Onda samo
uzdahnete i produžite dalje.
„Nego, da se vratimo na moj raspored obaveza za danas, još neko vreme
sigurno neću krenuti za Brinkli Kort, niti bilo gde drugde. To je konačna odluka.
Nego, znaš šta, Dživse? Dodaj mi papir i olovku da joj javim da ću doći jedan dan
od nedelje ili one tamo sedmice. Pobogu, kako ne može ni dan da preživi bez
mene? Za to je potrebna samo čvrsta volja.“
„Nego šta. Napisaću joj: Očekuj me za dve nedelje, ili nešto tako. To bi
trebalo da reši stvar. Još samo da se prošetaš do ćoška i da joj pošalješ, i to je to.“
„Naravno, gospodine.“
I, dok je dan polako prolazio, došlo je vreme da se spremam za Pongovo
slavlje.
Tvrdio je, dok smo noć pre toga ćaskali, da će ovo bančenje za njegov
rođendan zapanjiti čovečanstvo svojim razmerama, i priznaću vam da do sada
nisam prisustvovao sočnijem slavlju. Kad sam se vratio kući, uveliko je prošlo
četiri ujutru i hteo sam samo da što pre legnem. Sećam se da sam napipao krevet,
upuzao u njega i, čini mi se, nisam ljudski ni utonuo u jastuk kad me je probudila
lupnjava na vratima.
Nikako mi nije uspevalo da se ubacim u brzinu, ali sam uspeo da podignem
jedan kapak.
„Dživse, je li to moj čaj?“
„Ne, gospodine. To je gđa Travers „
Tog trena je protutnjalo nešto, šibajući kao olujni vetar. Zapravo, to je moja
tetka proletela kroz ulazna vrata brzinom od pedeset milja na sat na sopstveni
parni pogon.
4
Svima je dobro poznato da je Bertram Vuster, ma kakvim kritičkim okom i

nemilosrdnom analizom šibali njegovu ličnost i telo, čovek koji ipak voli da oda
priznanje i pohvali svakoga ko pohvalu zaslužuje. A ako ste sa dužnom pažnjom
pratili ove moje memoare, znate da sam često koristio priliku da naglasim da je
tetka Dalija stvarno dobra osoba.
Ona je ta, ako se sećate, koja se udala za starog Toma Traversa en secondes
noces, čini mi se da se tako kaže, one godine kada je Blubotl osvojio Kembridžšir,
a jednom me je čak nagovorila da napišem članak na temu Šta nosi dobro obučen
muškarac, za njen časopis Damin budoar. Ona je jedna vedra duša i draga osoba
sa kojom je pravo zadovoljstvo proćaskati. U njenom duhovnom sklopu nema
nimalo one ušećerene bože-zgrožljivosti, kao recimo, kod primeraka kao što je
moja tetka Agata, zbog koje se Houm Kounti smatra ukletim mestom i zbog koje
su stanovnici neprekidno izloženi životnoj opasnosti. Naprotiv, prema tetka Daliji
sam gajio iskreno poštovanje i bio siguran da moje srce ne greši u proceni njene
dobrodušnosti, humanosti i sportskih sposobnosti.
Sad kad znate celu priču, možete da zamislite koliko sam se zapanjio kad
sam je u cik zore ugledao pored svog kreveta. Toliko puta sam prenoćio u njenoj
kući, pa valjda zna kakve su mi navike. Naravno da pre jutarnjeg čaja ne primam
posete. To što je provalila unutra, a znala dobro da su mi počinak i povlačenje u
osamu od životne važnosti u ovakvim prilikama, teško da bi se, dozvolite da
primetim, moglo smatrati starom školom bontona.
Pitao sam se šta ona uopšte radi u Londonu? Kada se nakon sedmonedeljnog
odsustva prava domaćica vrati domu svome, nikome ne bi palo na pamet da će se
narednog dana ponovo baciti u jurcanje. Valjda bi trebalo da je u kući, da služi
muža, konsultuje kuvara, hrani mačku, čisti i četka pomeranca, jednom rečju da
se skrasi. Bio sam mnogo pospan, ali sam se trudio, koliko mi je stanje mojih
manje-više zalepljenih kapaka omogućavalo, da je pogledam strogo i kritički.
Kao da nije razumela.
„Ustaj, Berti, magarčino jedna!“ zaurlala je, a glas kojim me je strefila tačno
među obrve izbio mi je na potiljak.
Ako tetka Dalija uopšte ima mane, onda je najveća ta što je u stanju da vam
se u vizavi razgovoru obraća kao da se nalazite pola milje daleko ili kao da vas je
ugledala dok je na povocu držala čopor lovačkih pasa. Sigurno je sećanja vraćaju
u ono vreme kada je smatrala izgubljenim svaki dan svog života ne proveden na
livadama, u hajci na neku nesrećnu lisicu.
Ponovo sam joj uputio onaj svoj strogi, kritički pogled, koji ovog puta nije
prošao nezapažen. Ali, jedino što sam time postigao jeste da je prešla na primedbe
lične prirode.
„Prestani tako vulgarno da mi namiguješ“, rekla mi je. „Pitam se, Berti“,
nastavila je, piljeći u mene kao što Gasi, pretpostavljam, pilji u neki netipičan
primerak mrmoljka, „da li si uopšte svestan kako odvratno izgledaš? Kao
kombinacija filmskih scena orgijanja i nekog nižeg oblika života iz močvare. Je
lʼ si ti to sinoć išao u provod?“
„Da, bio sam najednom prijemu“, rekao sam osorno. „Na rođendanskom
slavlju Ponga Tvistltona. Nisam mogao da ga izneverim. Noblesse oblige.“'
„Hajde, ustaj i oblači se.“
Učinilo mi se da nisam dobro čuo.
„Da ustanem i obučem se?“
„Da.“
Baš kad sam se bacio na jastuk i ispustio prigušeni jecaj, ušao je Dživs sa
onim spasonosnim toplim napitkom. Posegnuo sam za čajem kao kad pijanac
posegne za čašicom razgovora. Jedan ili dva dobra srka i osećao sam se, neću reći
preporođen, jer rođendanska slavlja kao ono kod Ponga Tvistltona nisu nešto
posle čega se preporodite od običnog gutljaja čaja, ali sam osećao dovoljnu dozu
onog starog Bertrama u sebi da bih mogao da usmerim misli na ovu grozomornu
stvar koja se preda mnom isprečila.
Dugo sam se tako usmeravao, ali nikako nisam mogao da proniknem u
smisao cele situacije.
„Šta je sad ovo, tetka Dalija?“ upitao sam.
„Meni izgleda kao čaj“, bio je njen odgovor. „Ali ti bolje znaš. Ti ga piješ.“
U strahu da ću prosuti okrepljujući napitak, nisam mogao nikakvim
pokretom da izrazim neopisivo nestrpljenje. A imao sam žarku želju.
„Ne sadržina ove šolje. Nego sve ovo. Tvoje upadanje, naređivanje da
ustajem i da se oblačim, i ostale gluposti.“
„Upala sam, kako ti to nazivaš, jer izgleda da moji telegrami ne deluju na
tebe. A naredila sam ti da ostaneš i da se obučeš, zato što hoću da ustaneš i da se
obučeš. Došla sam da te vodim. Oduševljava me taj tvoj đon-obraz, kada mi pišeš
da ćeš doći sledeće godine ili kad već beše. Polazi odmah. Imam jedan poslić za
tebe.“
„Ali, ja uopšte ne želim da radim.“
„To što ti želiš, dragi moj, i ono što ti sledi su dve potpuno različite stvari.
U Brinkli Kortu se traži osoba kao što si ti da muški obavi jedan poslić. Za
dvadeset minuta budi zakopčan do poslednjeg dugmeta.“
„Ali nema nade da ću za dvadeset minuta uspeti da zakopčam bilo koje
dugme. Osećam se užasno.“
Činilo mi se da je razmislila o onome što sam rekao.
„Dobro“, rekla je. „Stvarno bi bilo ljudski da te pustim dan-dva da se
oporaviš. Onda, neka bude tako, pa te očekujem najkasnije tridesetog.“
„Ali, pobogu, šta je sve ovo? Kako to misliš posao? Zašto posao? Kakav
posao?“
„Objasniću ti odmah, ali prvo moraš na trenutak da zaćutiš. Radi se o
prilično lakom i prijatnom poslu. Uživaćeš. Da li si čuo za snodsberijsku
gimnaziju?“
„Nikad u životu.“
„To je jedna gimnazija u Market Snodsberiju.“
Prilično hladnim tonom sam rekao da toliko mogu i sam da naslutim.
„Dobro de, otkud znam da je čovek tvojih umnih sposobnosti u stanju da
tako brzo kapira?“ bunila se ona. „Dakle, snodsberijska gimnazija je, kao što si
pogodio, gimnazija u Market Snodsberiju. Ja sam jedna od upravnika.“
„Hoćeš da kažeš jedna od upravnica“
,,E, neću da kažem jedna od upravnica. Slušaj me ovamo, magarčino. Iton
ima upravni odbor, je lʼ tako? Ima, dobro. Gimnazija u Market Snodsberiju isto
tako ima i ja sam član tog odbora. Poverili su mi da organizujem dodelu letnjih
nagrada. Održaće se poslednjeg dana ovog meseca, trideset prvog. Je lʼ ti sad
jasno?“
Progutao sam još jednu uncu spasonosne tečnosti i nakrivio glavu. Tako
proste činjenice su mi bile jasne čak i posle rođendana Ponga Tvistltona.
„Razumeo sam, da. Shvatam šta pokušavaš da kažeš, naravno. Market...
Snodsberi... gimnazija... Upravni odbor... dodela nagrada... dobro. Ali kakve to
sad ima veze sa mnom?“
„Ti ćeš da deliš nagrade.“
Zabezeknuo sam se. To što je govorila nije imalo nikakvog smisla. Zvučalo
mi je kao trabunjanje neke tetke koja je predugo sedela bez šešira na suncu.
„Ja?“
„Ti.“
Opet sam morao da se zabezeknem.
„Ti to mene vučeš za nos, da se tako izrazim.“
„Ne vučem te za nos. Ne bih pipnula taj tvog kvrgavi nos, ne znam šta da
mi daš. Trebalo je prvo da paroh vodi priredbu, ali kada sam doputovala, zatekla
sam kod kuće poruku da je uganuo nogu i da sve pada u vodu. Možeš da zamisliš
kako mi je bilo. Sela sam na telefon i zvala sve žive. Niko nije hteo da prihvati.
A onda sam se selila tebe.“
Odlučio sam da odmah na početku presečem ove gluposti. Nema voljnijeg
čoveka od Bertrama Vustera kada treba učiniti uslugu tetki koja to zaslužuje, ali
sve ima granice, i to vrlo jasne.
„Dakle, ti stvarno misliš da ću ja da odem u tu tvoju bezveznu školu da bih
tutnuo đacima u ruke tamo neke nagrade?“
„Da, stvarno mislim da hoćeš.“
„I da ću da držim govor.“
„Naravno.“
Počeo sam podrugljivo da se smejem.
„Šta ti je? Nemoj sad da mi krkljaš. Ovo je ozbiljna stvar.“
„To se smejem.“
„Ah, smeješ se. Drago mi je da sve primaš s osmehom.“
,,S podsmehom“, objasnio sam joj. „Ja to neću da radim. I tačka. Ja to
jednostavno neću da radim.“
,,Hoćeš, dragi moj Berti, ili mi nikad više nećeš preći prag. A ti dobro znaš
šta to znači. Anatolove večere će za tebe biti prošlost.“
Stresao sam se od jeze. To se odnosilo na njenog kuvara, na jednog
vrhunskog umetnika. Anatol, kralj svoje profesije, neprevaziđen, bolje reći
nedostižan u pripremanju hranljivih sastojaka tako da se tope u ustima krajnjeg
korisnika, bio je upravo taj magnet koji me je privlačio u Brinkli Kort i zbog kog
mi je išla voda na usta. Neke od najsrećnijih trenutaka u životu sam proveo
mljackajući pečenje ili ragu ovog velikana, te sam se, na pomisao da će mi u
budućnosti biti uskraćeno da se njima mrsim, oduzeo.
„Rekao sam da neću, do đavola!“
„Pomislila sam da alavi prasac neće odoleti.“
„Ne uplići u ovo alave prasce“, rekao sam pomalo sa visine. „To što neko
poštuje kulinarsko umeće jednog genija ne znači da je alavi prasac.“
„Dobro, moram da kažem da se i meni sviđa kako kuva“, priznala je tetka.
„Ali, ni jedan jedini zalogaj više nećeš dobiti, ako ne odradiš ovaj jednostavni,
laki i prijatni zadatak. Ma kakvi, ni mirisanje. Zato bolje povuci reč, zamotaj je
lepo i gurni u tu svoju muštiklu od dvanaest inča, pa zapali.“
Osetio sam se kao divlja zver u kavezu.
„Ali zašto moram baš ja? Hoću da kažem, ja sam niko i ništa? Je l’ si
razmišljala nekad u tom pravcu?“
„Jesam, više puta.“
„Znaš, ja nekako nisam pravi tip za to. Tebi treba neki fenomenalan dasa
koji će odjednom da se pojavi tamo i podeli im te nagrade. Sećam se, kad sam ja
išao u školu, to je uvek bio premijer ili tako neko.“
„Eh, tako je to u Itonu. Ali mi u Market Snodsberiju nismo toliko izbirljivi.
Mi se divimo svakome ko nosi kamašne.“
„Zašto onda ne uzmeš teča Toma?“
„Teča Toma?“
„Što da ne? On nosi kamašne.“
„Sad ću, Berti“, rekla je, lepo da ti objasnim zašto ne mogu da uzmem teča
Toma. Sećaš se da sam u Kanu izgubila silne pare na bakari? E pa, uskoro ću
morati da kleknem pred Toma i objavim mu tu vest. A ako mu odmah posle toga
još budem tražila da uzme one njegove rukavice boje lavande i stavi cilindar da
bi u marketsnod-sberijskoj gimnaziji delio nagrade, u ovoj porodici će biti
razvoda. Mogu da očekujem da će mi samo ostaviti pribodenu poruku i nestati u
vidu lastinog repa. Ne, ne, mladiću, ipak ćeš ti biti taj, pa gledaj kako znaš i umeš
da to što bolje odradiš.“
„Ali, tetka Dalija, suoči se sa realnošću. Shvati da si ščepala pogrešnog
čoveka. Ja sam beznadežan slučaj u takvim situacijama. Pitaj Dživsa kako sam
prošao kada su me odvukli u onu žensku školu. Napravio sam od sebe takvog
majmuna da ne možeš da poveruješ.“
»Potpuno sam ubeđena da ćeš i trideset prvog, ovog meseca, napraviti
sličnog majmuna od sebe. Zato i hoću da to budeš baš ti. Ako mene pitaš, cela
stvar ne može nikako da uspe, ali ćemo barem siti da se ismejemo. Uživaću dok
te budem gledala kako deliš nagrade, Berti. Dobro, neću više da te zadržavam,
sigurno hoćeš da izvedeš svoj jutarnji ceremonijal. Očekujem te za dan-dva.“
Bezdušno izgovorivši to, otperjala je i ostavila me na milost i nemilost mom
turobnom raspoloženju. Nije preterivanje ako kažem da su više nego prirodna
reakcija na Pongovu žurku i ovaj iznenadni šok napravili duboke rane na mojoj
duši.
Dok sam tako bauljao po ponoru, otvorila su se vrata i pojavio se Dživs.
„Gospodin Fink-Notl vam je došao u posetu, gospodine“, izjavio je.
5
Uperio sam u njega onaj svoj čuveni pogled.

„Dživse“, rekao sam, „ovako nešto ni najmanje nisam očekivao od tebe.
Znaš da sam sinoć legao u sitne sate. Nisam još ni čaj popio. Samo mi nemoj reći
da ti uticaj zvonkog tetka Dalijinog glasa na osobu sa glavoboljom nije poznat. A
uz sve to mi još najavljuješ Fink-Notla. Molim te, zar je sad trenutak za Finka ili
bilo kakvog Notla?“
„Ali, vi ste me obavestili, gospodine, da želite da se vidite sa g. Fink-
Notlom i posavetujete ga oko njegovih problema?“
To mi je, priznajem, proširilo vidike i otčepilo nove tokove misli. Od
tolikog emotivnog pritiska, potpuno sam zaboravio da sam Gasijev slučaj preuzeo
na sebe. To onda menja stvari. Ne možete se plaziti klijentu u lice, zar ne? Hoću
da kažem, da li ste ikada videli Šerloka Holmsa kako odbija da primi mušteriju
samo zato što se prethodne noći vratio kasno sa rođendana doktora Votsona.
Svakako bi mi bilo milije da je došao u neko razumno vreme, ali pošto se radi o
naročitoj vrsti petla sa ljudskom fizionomijom koji napušta vodeno gnezdo u cik
zore, pomislio sam da bi ipak bilo bolje da ga odmah primim.
„To je istina“, rekao sam. „Dobro. Doteraj ga ovamo.“
„Prethodno mi samo donesi jedan tvoj bum-eliksir.“
Za tili čas se vratio i doneo mi sam ekstrakt života.
Mislim da sam više puta do sada spominjao te Dživsove eliksire i njihovo
dejstvo na nekoga ko na tankoj niti zvanoj dan posle visi okačen o život. Od čega
ih pravi, ne bih mogao da vam kažem. On tvrdi da je u pitanju obična smesa
svežeg žumanceta sa malo crvene paprike, ali ne može me razuveriti da u pripremi
ide mnogo dalje od toga. No, šta god bilo, posledice gutanja nečeg takvog su
zapanjujuće.
Prve sekunde se ništa ne dešava. Kao da se priroda stišala i čeka. Odjednom,
zavija poslednja truba i nastupa Sudnji dan u svoj svojoj žestini.
Logorske vatre se rasplamsavaju u svim delovima tela. Po stomaku se
razliva tečna lava. Podiže se silni vetar i počinje da duva na sve strane, a subjekat
oseća da ga nešto kao čekić udara u potiljak. Tokom ove faze jako mu bubnji u
ušima, očne jabučice mu kolutaju, a po čelu mu mile žmarci.
I onda, u trenutku kada oseća da bi morao da pozove advokata i proveri,
dok još nije kasno, kome ostaje njegova imovina, situacija se razvedrava. Vetar
se stišava. U ušima prestaje da bubnji. Ptice cvrkuću. Duvački orkestri počinju da
muziciraju. Sunce uz štucaj iskače na horizontu.
Jedino čega ste posle toga svesni jeste savršen mir.
Kako sam iskapio času, tako je u meni počeo da buja novi život. Setio sam
se Dživsa, koji ma koliko ume da zabrazdi po pitanju oblačenja i ljubavnih saveta,
ipak ume da odabere najprikladniji rečenični sklop, kao onda kada je pričao o
nekome ko se uzdizao preko gaznih kamenova svog mrtvog bića ka višim sferama.
Upravo vam je to bio slučaj sa mnom. Imao sam osećaj da se Bertram Vuster,
onako ispružen na jastucima, pretvara u nekog boljeg, jačeg i finijeg Bertrama.
„Hvala, Dživse.“
„Nema na čemu, gospodine.“
„Ovo me je udarilo tačno tamo gde treba. Sad sam spreman da ščepam za
gušu te životne probleme.“
„Izuzetno mi je drago, gospodine.“
„Baš sam lud što nisam popio jedan pre okršaja sa tetka Dalijom! Ali,
gotovo sad, ne vredi kukati. Reci mi šta je bilo sa Gasijem? Kako je prošao na
maskenbalu?“
„Nije ni stigao na maskenbal, gospodine.“ Pogledao sam ga nekako strogo.
„Dživse“, rekao sam, „ako priznajem da se posle tvog eliksira osećam bolje,
ne znači da treba dušmanski da isprobavaš moje granice. Prestani da lupaš
gluposti kraj moje bolesničke postelje. Gasi je strpan u taksi i odvezen u pravcu
maskenbala. Nemoguće da nije stigao.“
„Nije, gospodine. Koliko sam razumeo g. Fink-Notla, ušao je u taksi
duboko uveren da je adresa na kojoj se održava zabava Safok trg broj 17,
međutim, slavlje je bilo zakazano na Norfolk terasi broj 71. Nepouzdano
pamćenje vrlo tipično za one koje, kao gospodina Fink-Notla, svrstavamo u tip
sanjara.“
„Odnosno u tip mamlaza.“
„Dakle?“
„Kada je došao na Safok trg broj 17, g. Fink-Notl je krenuo da izvadi novac
da bi platio račun.“
,,I šta je u tome moglo da ga spreči, molim te?“
„Činjenica da nije imao novca, gospodine. Shvatio je da ga je ostavio u
spavaćoj sobi iznad kamina, zajedno sa pozivnicom, u kući svog ujaka gde je
inače odseo. Stoga je predložio taksisti da malo sačeka, pa je pozvonio na vrata,
a kada se pojavio batler, g. Fink-Notl je zatražio da mu se plati taksi,
objašnjavajući da je sve u redu i da je on jedna od zvanica na zabavi. Batler je
negirao tvrdnju da će u pomenutoj kući biti ikakvih zabava.“
,,I ni žutu banku da mu da?“
„Nakon čega...“
„Gospodin Fink-Notl kreće taksijem nazad, prema kući svog ujaka.“
„Pa, dobro, zar to nije srećan kraj? Pokupio pare i pozivnicu, i lepo se vratio
tamo, sve ko po loju.“
„Propustio sam da vam pomenem, gospodine, da je g. Fink-Notl i ključ od
kuće ostavio iznad kamina u spavaćoj sobi.“
„Što onda nije zvonio?“
„Zvonio je, gospodine, nekih petnaestak minuta. Toliko mu je trebalo da se
seti da je nastojnik dobio slobodan dan da ode u posetu sinu moreplovcu u
Portsmut; a ostalo osoblje je na godišnjem odmoru, tako da je kuća zvanično
zatvorena.“
„Stvarno strašno!“
„Ti sanjari stvarno umeju da odrade stvar, zar ne?“
„Šta je dalje bilo?“
„U tom trenutku g. Fink-Notl shvata da je njegovo ponašanje, iz ugla
taksiste, postalo sumnjivo. Cifre na taksimetru su već uveliko pokazivale
popriličan iznos, a on, sa svoje strane, nije bio u mogućnosti da ispuni obaveze.“
„Što mu nije objasnio o čemu se radi?“
„Taksisti ništa ne možete objasniti, gospodine. U pokušaju da to učini,
naišao je kod ovoga na sumnjičavost u pogledu iskrenosti njegovih namera.“
„Ja bih onda zdimio.“
„Tu odluku je doneo i sam g. Fink-Notl. Izleteo je kao metak, a onda je
taksista pokušao da ga zaustavi i zgrabio ga za kaput. Gospodin Fink-Notl je hteo
da se iskobelja iz kaputa, ali kada mu je ispod odeće provirio kostim za
maskenbal, taksista je izgleda doživeo neku vrstu nervnog sloma. Gospodin Fink-
Notl kaže da se prvo čulo nešto kao šištav izdah, a kada je pogledao iza sebe,
video je taksistu kako kleči priljubljen uz rešetke na ogradi i rukama prekriva lice.
Gospodin Fink-Notl misli da je šaputao molitvu. Očigledno je u pitanju neuka i
sujeverna osoba, gospodine. Moguće je čak da je bio alkoholičar.“
,,I ako nije, kladim se da je posle toga postao. Sigurno nije mogao da izdrži
dok se nisu otvorili pabovi.“
„Vrlo moguće da je u onakvom stanju zaista potražio odgovarajuće
okrepljenje, gospodine.“
„Ja bih rekao da je u onakvom stanju i Gasi uradio isto to. Gde je posle
svega otišao, za boga miloga? U Londonu ni preko dana, a kamoli u gluvo doba
noći, nije poželjno šetati u svetlocrvenom trikou.“
„Nije, gospodine.“
„Mami komentare.“
„Mogu da zamislim mučenika kako se šunja sporednim ulicama, zavlači u
prolaze, uranja u kante za đubre.“
„Komentari g. Fink-Notla potvrđuju da se situacija odvijala u tom stilu. Na
kraju, posle naporne noći, pronašao je put do kuće gospodina Siperlija, gde je
mogao da prenoći i ujutru se presvuče.“
Blago naboravši čelo, uspravio sam se i ugnezdio na jastucima. Sve je to
lepo, pomagati starom školskom drugu u nevolji, ali bilo je krajnje očigledno da
sam se, zastupajući celu ovu stvar odnosno slučaj ovog mamlaza koji je u stanju
da tako lako upropasti celu stvar, upustio u poduhvat koji prevazilazi ljudske
sposobnosti. Nisam više mislio da Gasiju treba savet iskusnog muškarca koji je
video sveta, nego jedna prostrana gluva soba u Kolni Haču i nekoliko dobrih
čuvara koji će paziti da ovaj ne zapali bolnicu.
I zaista, na trenutak sam skoro odlučio da se povučem sa slučaja i vratim ga
Dživsu. Ali, vusterski ponos mi to nije dozvolio. Kada mi, Vusterovi, zasučemo
rukave, teško vraćamo mač u korice. Uz to, posle one priče o kapetanskoj jakni,
sve bi, iole nalik na slabost s moje strane, bilo kobna greška.
,,Pretpostavljam, Dživse, da ti je jasno“, koliko god mi se ne dopadalo da
ljudima nešto nabijam na nos, postoje stvari koje ipak treba reći, „da si za sve ovo
ti kriv.“
„Oprostite, gospodine?“
„Ti i tvoje oprostite, gospodine. Znaš da sam u pravu. Da ga nisi nagovorio
da ide na taj maskenbal, što je inače bila jedna potpuno sumanuta ideja i to mi je
odmah bilo jasno, ništa se od ovoga ne bi dogodilo.“
„Da, gospodine, ali moram priznati da nisam predvideo...“
„Moraš sve da predvidiš, Dživse“, rekao sam pomalo osorno. „To je jedini
način da dobro odradiš stvar. Da si ga barem pustio da se obuče u Pjeroa, ne bi se
ovako završilo. Ako ništa drugo, kostim Pjeroa barem ima džepove. Bilo kako
bilo“, nastavio sam ljubaznijim tonom nego do tada, „nećemo više o tome. Ako
si iz ovoga naučio šta biva kada neko bludi gradom u svetlocrvenom trikou, onda
smo uspeli. Kažeš, Gasi čeka ispred, je l’ da?“
„Doteraj ga onda ovamo da vidim kako mogu da mu pomognem.“
6
Gasi je ušao, a tragovi tog mučnog iskustva su se još uvek videli na njemu.
Lice bledo, oči kao dva paradajza, uši oklembešene, sve u svemu kao neko koga
su hteli da propuste kroz visoku peć, ali se zaglavio na pola puta. Još više sam se
podigao na jastuke i pomno ga posmatrao. Situacija je bila zrela za ukazivanje
prve pomoći, pa sam rešio da odmah pređem na stvar.
,,Ej-hej, Gasi.“
„Ej, Berti.“
,,ʼDe si.“
,,’De si.“
Kada smo obavili formalnosti, pomislio sam da treba pažljivo preći na
pomenuti događaj.
„Čujem, blago si nagrabusio.“
„Jeste.“
„Zahvali se Dživsu.“
„Nije Dživs kriv.“
„Jeste, isključivo je on kriv.“
„Ne vidim zašto, kad sam ja sam zaboravio pare i ključ od kuće...“
„A sada zaboravi i na Dživsa. Ono što će ti biti zanimljivo da čuješ, Gasi“,
rekao sam smatrajući da bi ga baš tada trebalo obavestiti o tome kako stvari stoje,
Jeste to da se on više neće baviti ovim tvojim problemčićem.“
Pošteno ga je prodrmalo. Usta su mu se razjapila, uši još više oklembesile.
I ranije je izgledao kao uginula riba, a sada je ličio na još uginuliju,
prošlogodišnju, izbačenu tamo negde na neku pustu obalu, ostavljenu na milost i
nemilost vetrovima, plimi i oseci.
„Šta?!“
„Jeste.“
„Nije valjda da Dživs neće...“
„Neće.“
„Ali, zaboga...“
Bio sam ljubazan, ali neumoljiv.
„Biće ti mnogo bolje bez njega. Ono stravično iskustvo od sinoć ti samo
govori da je Dživsu potreban odmor. I najumniji mislioci imaju loše trenutke. I
Dživsu su sada naišli takvi. Već duže vreme primećujem da mu se ovakve stvari
dešavaju. Nije više u formi. Mora da očisti svećice. Naravno da je ovo za tebe
šok. Sigurno si svratio da ga pitaš za savet?“
„Naravno da sam zato svratio.“
„U vezi sa čim?“
„Madlin Baset će ostati neko vreme kod onih ljudi na selu, pa sam hteo da
ga pitam da li bi trebalo da i ja odem.“
„Kao što sam već rekao, Dživs više ne radi na tvom slučaju.“
„Ali, Berti, molim te...“
„Dživs“, rekao sam vrlo osornim tonom, „više ne radi na tvom slučaju. Od
sada sam isključivo ja odgovoran.“
„Ali. Šta koji đavo, ti možeš da uradiš?“
Uspeo sam da obuzdam bes. Mi, Vudsterovi, smo uviđavni ljudi. Ne
uzimamo ništa za zlo čoveku koji se celu noć vrckao Londonom u svetlocrvenom
trikou.
„To ćemo“, rekao sam tiho, „tek da vidimo. Sedi dole da se dogovorimo.
Odmah da ti kažem da meni sve ovo izgleda vrlo jednostavno. Kažeš da je ta
devojka otišla na selo u posetu prijateljima. Jasna stvar da treba da odeš tamo i da
učiniš sve da utone u tvoju ljubav kao bosom nogom u blato. Pod obavezno.“
„Ali, kako misliš da se kod potpuno nepoznatih ljudi uvučem na imanje?“
„Ne poznaješ ih?“
„Naravno da ih ne poznajem. Nikog od njih.“
Napućio sam se. To je stvarno donekle komplikovalo situaciju.
„Jedino što znam jeste da se prezivaju Travers i da se mesto zove Brinkli
Kort, dole u Vusterširu.“
Otpućio sam se.
„Gasi“, rekao sam smešeći se očinski, „najsrećniji dan u tvom životu je bio
kada se Bertram Vuster lično zainteresovao za tvoj slučaj. Kao što sam još i na
početku znao, sve ću moći da sredim. Već danas posle podne ćeš biti počasni gost
Brinkli Korta.“
Drhtao je kao puding. Novajlije se sigurno naježe kad vide kako preuzimam
kontrolu nad situacijom.
„Hej, Berti, nije valjda da poznaješ Traversove?“
„Pa, to je moja tetka, Dalija.“
„Gospode bože!“
„Sad vidiš“, naglasio sam, „koliko si srećan što me imaš. Odeš kod Dživsa,
i? Šta ti on uradi? Obuče te u svetlocrveni triko, stavi najgrdniju veštačku bradu
koju sam ikad video i pošalje te na maskenbal. Kakav je ishod? Samo duševni
sunovrat, a uspeh – nula. Onda te ja uzmem pod svoje i izvedem na pravi put. Da
li bi te Dživs ikad uveo u Brinkli Kort? Nema šanse. Tetka Dalija nije njemu tetka.
A druge stvari da ni ne spominjemo.“
„Berti, brate, ne znam kako da ti zahvalim za ovo.“
„Pusti sad to, stari moj!“
„Nego, ima nešto drugo.“
„Šta sad?“
„Šta ću kad budem otišao tamo?“
„Da znaš kakav je Brinkli Kort, ne bi me to ni pitao. U onako romantičnom
okruženju ne možeš da omaneš. Već godinama Brinkli Kort služi ljubavnim
parovima za utabavanje staze koja vodi u brak. Tim mestom hara dobra atmosfera.
Možeš da se šetaš sa devojkom po senovitim stazama. Možeš da sedneš pored
devojke na senoviti proplanak. Možeš da veslaš sa devojkom po jezeru. A onda
vidiš kako se postepeno približava trenutak kada treba da...“
„Mislim da si u pravu.“
„Naravno da sam u pravu. Ja sam se tri puta verio u Brinkliju. Doduše,
nisam osvojio nijedan poen na kraju, ali činjenice stoje. Kad god sam odlazio
tamo nije mi ni na kraj pameti bilo da ću se zacopati ko labud. Nisam pomišljao
da ću nekoga da zaprosim. Međutim, čim bih kročio na to romantično tlo, desilo
bi mi se da prikleštim prvu devojku u blizini i prospem joj svoju dušu pred noge.
Ima nešto u tom vazduhu.“
„Znam tačno na šta misliš. To je upravo ono što mi treba, da pripremim
teren. U ovom prokletom Londonu je večita jurnjava na sve strane, pa čovek
prosto nema prilike za to.“
„Tačno tako. Viđaš se sa devojkom samo pet minuta dnevno, a ako hoćeš
da je zaprosiš, moraš da nanišaniš kao kad na vašaru gađaš zlatni prsten.“
„Istina. London iritira čoveka. Kad budem otišao tamo na selo, biću potpuno
druga osoba. Kakva sreća što se na kraju ispostavilo da je ta Traversova u stvari
tvoja tetka.“
„Kako to misliš, na kraju se ispostavilo da je moja tetka. Pa, uvek je bila
moja tetka.“
„Hoću da kažem, baš neobično što će Madlin odsesti baš kod tvoje tetke.“
„Nimalo neobično. Ona i moja rođaka Anđela su bliske prijateljice. U Kanu
je sve vreme bila sa nama.“
„A, znači upoznao si je u Kanu, je l’ da? Čoveče“, reče iskreno ovaj
napaćeni gmizavac, „da sam samo bio u Kanu da je vidim. Mora da izgleda
čarobno u kupaćem kostimu! Oh, Berti...“
„Dosta više“, rekao sam pomalo hladno. Posle duge i naporne noći, čak i
oporavljenom pomoću Dživsove dubinske bombe, čoveku se gadi da sluša ovako
nešto. Pritisnuo sam zvonce, a kada se Dživs pojavio, tražio sam da mi donese
papir za telegrame i olovku. Onda sam lepo sročio poruku tetka Daliji i obavestio
je da joj u Brinkli danas dolazi moj prijatelj Ogastus Fink-Notl da uživa u njenoj
gostoljubivosti, a onda sam poruku pružio Gasiju.
„Predaj to u prvoj pošti na koju naiđeš“, rekao sam, „kad bude stigla kući,
čekaće je na stolu.“
Gasi je odskakutao, dok mu se telegram vijorio u ruci, i izgledao kao Džoun
Kraford u krupnom planu, a ja sam se okrenuo Dživsu i ukratko mu izložio
pregled svojih operacija.
„Vrlo jednostavno, Dživse, samo gledaj. Bez pametovanja.“
„Bez, gospodine.“
„Ništa neverovatno. Ništa napeto ni neobično. Isključivo prirodna
sredstva.“
„Ovako nešto je trebalo da izvedeš. Kako se kaže kada se dve osobe
suprotnog pola nađu stešnjene na nekom osamljenom mestu, pa su primorane da
se sreću svakog dana?“
„Hoćete da kažete upućeni jedno na drugo?“
„Tačno. Uzdam se u to, Dživse, da će biti upućeni jedno na drugo. Ta
upućenost će, po mom mišljenju, odraditi stvar. Gasi je, sigurno si primetio, sav
ko pihtija kada je u njenoj blizini. Ali, pomisli samo kako će ojačati kada nekoliko
nedelja bude svakog jutra za doručkom uzimao kobasice iz iste činije kao ona.
Kad budu sekli istu šunku, sipali kutlačom iste bupce i slaninu spremljene u istoj
kuhinji... Zamisli samo to..“
Odjednom sam zaćutao. Sinula mi je jedna od onih mojih bravuroznih ideja.
„Pobogu, Dživse!“
„Ovo ti je primer kako moraš da razmišljaš o svemu. Čuješ da pričam o
kobasicama, bupcima, slanini i šunki.“
,,Da, gospodine.“
„Sve to treba da nestane. Katastrofa. Potpuno pogrešna poruka. Dodaj mi
papir za telegrame i olovku. Moram odmah da upozorim Gasija. Treba da se
ponaša tako da devojka stekne utisak kako on zapravo kopni od ljubavi za njom.
A to naravno ne može da izvede, ako se bude davio u kobasicama.“
„Neće, gospodine.“
„Dobro, onda.“
Uzeo sam papir i olovku i napisao sledeće;
Fink-Notl
Brinkli Kort,
Market Snodsberi
Vusteršir
Ne prilazi kobasicama. Zaobilazi šunku. Berti
„Pošalji ovo što pre, Dživse.“

Ponovo sam uronio u jastuke.
„Dobro, Dživse“, rekao sam, „sad vidiš kako dobro upravljam situacijom.
Primetio si u kakav sam se koštac uhvatio povodom ovog slučaja. Svakako se
slažeš da bi ti koristilo da malo proučiš moje metode?“
„Svakako se slažem, gospodine.“
„Ti čak ni sada ne možeš da sagledaš dubinu veličanstvene mudrosti koju
isijavam. Znaš li kojim povodom je tetka Dalija jutros dolazila? Da bi mi rekla
kako moram da delim nagrade u nekoj bezveznoj školi gde je ona upravnica, dole
u Market Snodsberiju.“
„Zaista, gospodine? Plašim se da vi to nikako ne doživljavate kao ugodnu
dužnost.“
„Ah, pa zato i neću da je prihvatim. Nego ću samo da je prebacim Gasiju.“
„Gospodine?“
„Predlažem, Dživse, da javimo tetka Daliji da ne mogu da idem tamo i da
joj predložimo da promeni plan i pusti Gasa na te maloletne zlikovce.“
,,Ali, šta ako g. Fink-Notl odbije, gospodine?“
„Odbije? Da li možeš da ga zamisliš kako odbija? Zamislimo sledeću scenu,
Dživse. Radnja se odvija u salonu Brinkli Korta, Gasi sateran u ćošak, tetka Dalija
ga natkrilila i ispušta lovačke krike. Pa ti sad reci, Dživse, da možeš da ga zamisliš
kako odbija?“
„Ne mogu, gospodine, u pravu ste. Gđa Travers je zaista jaka ličnost.“
„Neće mu pasti na pamet da odbije. Može da se izvuče jedino ako klisne
odande. A ne može da klisne, jer hoće da bude blizu gđice Baset. Ne, ne, Gasi će
morati da izvrši naređenje, i tako me spase posla od kog, moram priznati, čoveku
pripadne muka. Izaći na govornicu i brzo, muški održati govor pred gomilom te
odvratne dečurlije! Za boga miloga, Dživse! Jednom sam bio u takvoj situaciji.
Sećaš se prizora u ženskoj školi?“
„Veoma živo, gospodine.“
„Kakvu sam samo budalu napravio od sebe!“
„Pamtim vas u boljim situacijama, gospodine.“
„Mogao bi da mi doneseš još jedan tvoj dinamitski specijalitet, Dživse.
Pašću u nesvest od ove dlake za koju sam se izvukao.“
Oko tri sata je prošlo dok se tetka Dalija nije vratila nazad u Brinkli, sudeći
po telegramu koji je poslala tek kasno posle ručka. Sročila ga je onako kako bi to
učinio neko čija je emotivnost dovedena do belog usijanja, jer je pročitao moj
telegram.
On glasi ovako:
Upravo se raspitujem kod advokata da li se davljenje poremećenog

bratanca smatra ubistvom ili ne. Ako se ne smatra, dobro se pazi. Mislim da je
tvoje ponašanje prevršilo svaku meru. Šta ti misliš, da možeš tek tako da mi
tovariš na grbaču svoje nesrećne prijatelje? Šta ti misliš, da je Brinkli Kort
prihvatilište za gubavce? Ko je uopšte taj Spink-Bod? Poljubac. D. Travers.
Donekle sam i očekivao da će prva reakcija biti ovakva. Odgovorio sam

prisebnim tonom:
Nije Botl. Nego Noti. Pozdrav. Berti.

Mora da je Gasi stigao čim je preko žice poslala onaj ogorčeni urlik, jer mi
je sledeći telegram stigao tek posle dvadeset minuta:
Stigao mi je neki šifrovani telegram sa tvojim imenom u potpisu. Kaže: Ne

prilazi kobasicama. Zaobilazi šunku. Odmah šalji ključ šifre. Fink-Notl.
Odgovorio sam:
Ni bupce nikako. Prijatno. Berti
Mogao sam da se kladim da će Gasi ostaviti pozitivan utisak na domaćicu,

jer znam da je plašljiv, ponizan, čaj-dodavač, tanko-mazanog-parčeta-pružač,
čovek klimoglav-na-sve, kakve žene, kao što je moja tetka Dalija, uvek zavole na
prvi pogled. Dokaz da nisam precenio svoju pamet bio je njen sledeći telegram,
koji je, s radošću primećujem, u znatno većem procentu sadržavao nektar
ljubaznosti.
Sadržaj je bio sledeći:
Ovaj tvoj prijatelj je stigao, i moram ti reći da je, s obzirom na to da je tvoj

prijatelj, manje zaostao nego što sam očekivala. Primerak buljookog nagvaždala,
ali sve u svemu čist i uljudan, i svakako vrlo načitan o mrmoljcima. Razmišljam
da mu organizujem nekoliko predavanja po komšiluku. Bez obzira, volim tu
drskost da se mojom kućom služiš kao smeštajnim objektom preko leta, a još
mnogo toga ću ti reći na istu temu kad budeš došao. Očekujem te trideset prvog.
Ponesi kamašne. Poljubac. D. Travers.
Uzvratio sam na sledeći način:

Nakon konsultovanja rokovnika nalazim da je moj dolazak u Brinkli Kort
neizvodljiv. Iskreno žalim. Pa-pa, Berti
Ona je ozlojeđeno odgovorila:
A-ha, znači tako? Ti i tvoj rokovnik, je lʼ tako? Iskreno žališ, malo sutra.
Da ti kažem ja jednu stvar, mladiću, zažalićeš ti mnogo iskrenije ne pojaviš li se
ovde. Ako ti je palo na pamet da ćeš se izvući sa dodele nagrada, u velikoj si
zabludi. Iskreno žalim što je Brinkli Kort sto milja daleko od Londona, inače bih
te gađala ciglom. Poljubac. D. Travers.
Tada sam stavio svoju sudbinu na kocku, sve ili ništa. U onom trenutku mi
nije bilo do sitnog šićarenja. Raspisao sam se ne mareći za gubitke:
Ma ne, zaboga, stani. Budimo realni, šta ću ti ja? Nek’ ti Fink-Notl deli
nagrade. Kao rođen je za razdeljivača, osvetlaće ti obraz. Siguran sam da će
Ogastus Fink-Notl, kralj proslava, trideset prvog ostaviti odličan utisak. Ne
propuštaj priliku, neće ti se pružiti ponovo. Baj-baj, Berti.
Posle jednog sata napetog iščekivanja, stigla je radosna vest:
Dobro onda. Možda si u pravu. Za mene si ipak izdajnička gnjida, bednik,

plašljivi, ljigavi beskičmenjak. Uzela sam Spink-Botla. Neka te tu gde si, valjda
ćeš posle doći autobusom. Poljubac. D. Travers.
Kao što možete da pretpostavite, osetio sam čudesno olakšanje. Kao da mi

se ogroman kamen skotrljao sa srca. Kao da mi je neko kroz levak sipao Dživsov
eliksir pravo u grkljan. Pevušio sam i oblačio se za večeru. U Klubu trutova sam
bio toliko veseo i razdragan da je podneto nekoliko žalbi. A kada sam se vratio
kući, uvukao sam se u dobri stari krevet i zaspao kao beba pet minuta nakon što
sam dotakao posteljinu. Izgledalo mi je da se ova mučna situacija napokon
završila.
Zamislite onda kako sam bio zapanjen kada sam se sutradan probudio i,
sedajući za sto da zaronim u jutarnju solju čaja, ugledao na tacni novi telegram.
Srce mi je sišlo u pete. Da se nije možda tetka Dalija probudila i
predomislila? Da nije možda Gasi, nemoćan da savlada teškoću pred sobom,
zbrisao noćas niz oluk? Dok su mi ovakve misli prolazile kroz glavu, otvorio sam
telegram, pročitao njegovu sadržinu i ciknuo od iznenađenja.
„Gospodine?“ upitao je Dživs, zastavši na vratima.
Ponovo sam pročitao tekst. Da, shvatio sam suštinu. Ne, nisam se izgubio u
materiji.
„Dživse“, rekao sam, „znaš šta?“
„Ti poznaješ moju rođaku Anđelu?“
,,Da, gospodine.“
„Znaš mladog Tapija Glosopa?“
„Raskinuti su veridbu.“
„Iskreno mi je žao, gospodine.“
„Tetka Dalija upravo to piše u telegramu. Pitam se oko čega li su se
posvađali.“
,,Ne bih mogao da vam kažem, gospodine.“
„Naravno da ne bi mogao. Ne budi toliki magarac, Dživse.“
„Neću, gospodine.“
Bacio sam se u mozganje. Duboko me je potreslo sve ovo.
„To onda znači da bi trebalo danas krenuti za Brinkli Kort. Tetka Dalija je
sigurno napeta kao struna, a moje mesto je kraj nje. Spremi nam kofere odmah i
hvataj onaj voz u 12:45. Ja moram prvo na zakazani ručak, a onda dolazim
kolima.“
Još malo sam ostao da mozgam.
„Moram ti reći, Dživse, da je ovo za mene veliki šok.“
„Izuzetno veliki šok. Anđela i Tapi.... Eh, eh! A bili su kao zid i tapete.
Tužan je ovaj život, Dživse.“
„Ali, takav je kakav je.“
„Nema sumnje, gospodine.“
„Onda, teraj dalje. Napuni mi samo kadu.“
7
Dok sam vozio ka Brinkliju to popodne, meditirao sam opušteno. Vest o

tom raskolu ili raskidu između Anđele i Tapija me je izuzetno uznemirila.
Ovo dvoje u paru su slika koju sam uvek posmatrao sa odobravanjem. Često
se dešava, kada momak kog poznajete hoće da se oženi devojkom koju takođe
poznajete, da vam se čelo nekako nabora, da nervozno grizete donju usnu,
smatrajući kako njega ili nju, a možda i oboje, treba upozoriti dok još nije kasno.
Međutim, u slučaju Anđele i Tapija, nikad mi se nije dešavalo ništa slično.
Tapi je, kad ne pravi magarca od sebe, stvarno dobar momak. I Anđela je stvarno
dobra devojka. Što se njihove ljubavi tiče, uvek mi se činilo da se najbolje mogu
opisati kao dva srca koja kucaju kao jedno.
Naravno, bilo je tu i ljubavnih razmirica, kao na primer onom prilikom kada
je Tapi rekao Anđeli, nazvavši to neustrašivom iskrenošću, a ja bih pre rekao da
je užasna glupavost, da sa novim šeširom izgleda kao pekinezer. Ali, u svakoj
romansi s vremena na vreme moraš računati na modrice, pa sam mislio da je posle
tog nemilog događaja naučio lekciju i da će im ubuduće život biti beskrajna,
milozvučna pesma.
A ovo sasvim neočekivano zahlađenje diplomatskih odnosa je iskrslo kao
zamka.
Tokom vožnje sam posvetio ovoj temi samu esenciju vusterske misaonosti,
ali me je i dalje kopkalo šta je to moglo da izazove pojavu neprijateljstva, a pri
tom sam uporno dodavao gas ne bih li što pre stigao kod tetka Dalije i čuo priču
iz prve ruke. Svih šest cilindara je lepo kloparalo, tako da sam za kratko vreme
uspeo da stignem i nađem se nasamo sa svojom tetkom upravo pred večernju
zakusku.
Činilo mi se da joj je drago što me vidi. Zapravo, i sama je rekla da joj je
drago što me vidi, što se nijedna druga tetka koju znam ne bi usudila da izjavi, jer
svi ti rođaci, mili i dragi, kada ugledaju Bertrama kako im dolazi u posetu obično
ispoljavaju maničnu prestravljenost.
„Lepo od tebe, Berti, što si došao“, rekla je.
„Moje mesto je pored tebe, tetka Dalija“, odgovorio sam.
Već na prvi pogled se videlo da je nesrećni događaj surovo razara iznutra.
Njena inače vedra priroda se sada smračila, a njen srdačan osmeh je upadljivo
odisao setom. Uzeo sam je za ruku, pun saosećanja, ne bih li joj dao do znanja da
i moje srce pati sa njenim.
„Nimalo vedra situacija, mila moja“, rekao sam. „Znam da prolaziš kroz
teške trenutke. Sigurno se mnogo sekiraš.“
Emotivno je frknula u stranu. Izgledala je kao tetka koja je upravo zagrizla
pokvarenu lignju.
„Da je samo sekiracija. Od kad sam se vratila iz Kana nisam mogla ni
trenutak da se opustim. Kako sam zakoračila u ovu prokletu kuću“, rekla je tetka
Dalija, vraćajući se na trenutak bliskom joj žargonu lovačkih pohoda, „na sve
strane haos. Prvo, ona gužva oko dodele priznanja.“
Tu je napravila pauzu i pogledala me. „Htela sam po tom pitanju otvoreno
da razgovaramo o tvom ponašanju, Berti“, rekla je. „Mnogo lepih reči čuvam za
tebe. Ali, pošto si mi ovako brzo pritrčao u pomoć, trebalo bi da te poštedim.
Možda i nije loše što si u onom tvom odvratnom kukavičkom stilu izbegao da
ispuniš obaveze. Imam utisak da će onaj tvoj Spink-Botl biti dobar. Kad bi samo
mogao da se okane tih mrmoljaka.“
,Je lʼ ti pričao o njima?“
„Da. I buljio u mene caklenim očima morskog vuka. Ali, ako je to sve što
treba da izdržim, biće dobro. Brine me samo šta će Tom da kaže, kad mi se uopšte
bude obratio.“
„Teča Tom?“
„Volela bih kad bi mogao da ga zoveš nekako drugačije, a ne teča Tom,
rekla je tetka Dalija pomalo besno. „Kad god to izgovoriš, zamislim ga kao crnca
sa bendžoom. Da, on, teča Tom, ako baš tako hoćeš. Kad mu uskoro budem rekla
da sam izgubila sve pare na bakari, pući će kao bomba.“
„Ali, vreme leči sve.“
„Ma, teči sve, đavo neka ga nosi. Do tridesetog avgusta moram, kako znam
i umem, da izvučem ček na petsto funti za Damin budoar.“
Zabrinuo sam se. Osim prirodne zainteresovanosti koju kod bratanca bude
profinjeni nedeljni časopisi njegovih tetaka, u srcu sam osećao posebnu slabost
prema Daminom budoaru, od kada sam dao svoj doprinos onim člankom Šta
dobro obučen muškarac nosi. Reći ćete sentimentalnost, ali i nas, iskusne
novinare, nekada obuzmu takva osećanja.
„Je l’ to Budoar loše stoji?“
„Stajaće, ako Tom ne odreši kesu. Treba mi pomoć samo da stanemo na
noge.“
„Ali, zar niste stajali na noge još onda, pre dve godine?“
„Jesmo. I još uvek radimo na tome. Kad budeš vodio jedan ženski časopis,
videćeš šta su to noge.“
„Misliš da su male šanse da će se teča – hoću reći, moj rođak s kojim nisam
u krvnom srodstvu – uključiti u to?“
„Da ti objasnim, Berti, Kad god je bila potrebna ovakva vrsta dotiranja,
odlazila sam pred Toma sa onim razdraganim i samouverenim nastupom, kao kad
jedinica traži tati sladoled. Međutim, nedavno mu je stigao zahtev od poreznika
da dodatno plati pedeset osam funti i tri penija, i od kad sam se vratila on priča
samo o propasti, o kobnoj tendenciji socijalne politike i šta će biti s nama.“
Nije joj teško poverovati. Taj njen Tom ima jednu naročitu osobinu, a
primetio sam je i kod drugih gnjecavih ljudi. Zakineš li ga za neke bedne pare,
naricaće kao da su mu bile poslednje. Leži na parama, ali teška srca se odvaja od
njih.
„Da nema Anatolovih čarolija, ne verujem da bi još uvek bio ovde. Uvek
kažem, hvala ti bože što imam Anatola.“
Pognuo sam glavu u znak poštovanja.
„Dobri stari Anatol“, rekao sam.
„Amin“, rekla je tetka Dalija.
Zatim je onaj religiozni zanos, koji se uvek probudi kada se, makar i
nakratko, odluta u mislima u svet Anatolove kuhinje, iščezao sa njenog lica.
„Nego, ne daj mi da skrećem s teme“, nastavila je. „Stala sam kod toga da
mi se sve ljulja pod nogama od kad sam se vratila kući. Prvo, dodela priznanja,
onda Tom, a sada, šlag na tortu, prokleta svađa između Anđele i Glosopa.“
Klimnuo sam glavom značajno. „Neopisivo mi je žao zbog toga. Stravičan
šok. Oko čega je izbila svađa?“
„Oko ajkula.“
,A?“ ‘
„Oko ajkula. Ili bolje rečeno, oko jedne konkretne ajkule. Oko one zveri
koja mi je nasrnula na dete dok se skijalo na vodi u Kanu. Sećaš se one Anđeline
ajkule?“
Naravno da se sećam Anđeline ajkule. Kako jedan osećajan čovek može da
zaboravi da mu sestru od tetke umalo nije sažvakalo čudovište iz morskih dubina.
Još uvek mi ta slika stoji pred očima.
U kratkim crtama, stvar se odigrala na sledeći način: znate već kako se skija
na vodi. Motorni čamac tera napred, a iza njega se po vodi vuče konopac. Vi ste
na dasci, držite se za taj konopac, a čamac vas sve vreme vuče. Svaki čas vam
ispada konopac iz ruke, vi pljusnete u more i onda ponovo morate da plivate do
daske.
Uvek mi je ovaj redosled radnji izgledao glupavo, ali mnogi nalaze da je
zabavan.
Dakle, tom prilikom, kada je Anđela nakon jednog slobodnog pada ponovo
dohvatila dasku, velika grozna ajkula se približila, krenula na dasku i zavitlala
Anđelu nazad u more. Prilično je potrajalo dok se nije ponovo popela i dala do
znanja momku u čamcu šta se dešava, ne bi li je izvukao na sigurno, a dok je sve
to trajalo možete samo zamisliti kako se neprijatno osećala.
Po Anđelinim rečima, dok je to stvorenje šljepkalo po gležnjevima, osećala
se pre kao badem u slanoj marinadi na nekom banketu nego kao neko ljudsko
biće. Mnogo se potresla, sirotica, sećam se da je nedeljama posle samo o tome
pričala.
„Živo se sećam celog događaja“, rekao sam. „Ali, kako je to moglo da
izazove svađu?“
„Sinoć mu je pričala kako se sve desilo.“
„I?“
„Oči su joj se caklile, rukama je pljeskala od uzbuđenja kao devojčica.“
„Ni ne sumnjam.“
,,A on, umesto da pokaže dužno razumevanje i saosećanje, šta misliš šta je
uradio, taj prokleti Glosop? Sedeo je tamo i slušao kao neko bezoblično testo, kao
da mu ona priča kakvo je vreme napolju, a kada je završila, izvadio je muštiklu iz
usta i rekao: Mora da je to plivala neka cepanica!“
„Nije valjda da je to rekao!“
„To je rekao. A kada mu je Anđela ispričala kako je to nešto skočilo i
ustremilo se na nju, ponovo je izvadio muštiklu iz usta i rekao: Ah! Mora da je
bila riba list. Ona je potpuno bezopasna. Sigurno je htela da se igra. E, pa,
stvarno! Šta bi ti uradio da si kojim slučajem Anđela? Nju krase ponos, osećajnost
i sva ona iskrena osećanja koja jedna žena može da ima. Rekla mu je da je
magarac i budala i kreten i kako ne zna šta govori.“
Moram priznati da sam razumeo zašto je ova devojka zauzela takav stav.
Čovek napokon dočeka da mu se desi jedna senzacionalna stvar u životu i onda
ne dozvoljava da mu drugi tek tako srozavaju značaj doživljaja. Sećam se da smo
u školi čitali kako onaj tip, Otelo, priča devojci kroz kakav je pakao prošao dok
je bio među kanibalima i šta sve ne. E pa, zamislite kako bi se osećao kad bi
prepričavao neki posebno grozan susret sa šefom svih kanibala i očekivao ono
prestravljeno: Ijuu! Stvarno? a ona mu onda rekla da je priča stvarno naduvana i
da je on verovatno sreo ugledne vegetarijance iz tog kraja.
Da, razumeo sam Anđelin pogled na stvari.
„Nije popustio ni kada je video koliko se naljutila?“
„Nije. Počeo je da se svađa. Jedna stvar je povlačila drugu i, malo po malo,
došli su u fazu kada je ona njemu rekla kako ne zna da li je to i njemu jasno, ali
ako bi prestao da broji svaki zalogaj i radi jutarnje vežbe, nagojio bi se kao svinja,
a on je onda rekao da savremene devojke imaju naviku da na lice nanose šminku,
čega je on uvek bio protivnik. To je potrajalo još neko vreme, a onda se začuo jak
prasak i u vazduh su odleteli razbijeni komadići njihove veridbe. Potpuno sam
zbunjena. Hvala bogu da si ovde, Berti.“
„Ništa nije moglo da me spreči“, odgovorio sam sav ganut. „Osećao sam da
sam ti potreban.“
„Jesi.“
„Naravno.“
„Zapravo", dodala je, „ne ti, nego Dživs, naravno. Istog trenutka kada se
ovo dogodilo, pomislila sam na njega. Situacija jednostavno vapi za Dživsom.
Ako je ikada u istoriji ljudskih odnosa taj veličanstveni um bio potreban u ovom
domu, onda je to sada.“
Da sam stajao na nogama, mislim da bih se stropoštao. U stvari, sigurno bi
do toga došlo. Ah, đavolski je teško da se stropoštate ako već sedite u fotelji. Zato
mi se samo na licu videlo koliko duboko su mi se zabole ove reči.
Dok ih nije izgovorila, bio sam nekako ušećeren i veseo, saosećajan
bratanac, spreman da se iz petnih žila potrudi da dobro odigra svoju ulogu. Ali,
onda sam se sledio, a lice mi je postalo ukočeno i izveštačeno.
„Dživs!“ prosiktao sam kroz zube.
„Na zdravlje!“ rekla je tetka Dalija.
Shvatio sam da posmatra stvar iz pogrešne perspektive.
„Nisam kinuo. Nego sam rekao: Dživs!“
„Neka si. Kakav je to čovek! Sve ću ovo da prepustim njemu u ruke. Stvarno
mu nema ravna.“
Moja ukočenost je postala uočljivija.
„Tetka Dalija, usudio bih se da se sam upustim u taj slučaj.“
„Da se upustiš u šta?"
,,U taj slučaj.“
„Usudio bi se, je li?“
„Potpuno neustrašivo. Od Dživsa više nema pomoći.“
„Molim?“
„Nema pomoći. Počeo je potpuno da se gubi. Pre nekoliko dana sam bio
primoran da ga udaljim sa slučaja, jer ga je vodio bez ikakvih rezultata. Uz to,
smeta mi ta pretpostavka, ako je pretpostavka prava reč za to, da je Dživs ovde
jedino muško sa vijugama. Zameram što mu svi prepuštate da upravlja stvarima,
a da uopšte ne pitate mene i ne pustite mi da zadam makar jedan udarac.“
Krenula je da kaže nešto, ali sam je zaustavio pokretom.
„Tačno je da sam se u prošlosti, u nekoliko navrata, našao u položaju da od
Dživsa tražim savet. Moguće je da ću ga u budućnosti opet tražiti. Ali zahtevam
pravo pristupa ovom problemu, onako kako se bude razvijao, i to ja lično, a ne da
se svi ponašaju kao da je samo Dživs ovde tata-mata. Iako smatram da u prošlosti
nije imao mnogo neuspeha, ponekad pomislim da bi pre mogao da se pohvali
srećom nego talentom.“
„Da se nisi ti to posvađao sa Dživsom?“
„Ni blizu.“
„Deluješ kao da si malo ljut na njega.“
„Ni najmanje.“
Ipak, moram priznati da je bila mrvica istine u tome što je rekla. Bio sam
prilično strog prema tom čoveku ceo taj dan, a reći ću vam i zašto.
Sećate se da je on otišao vozom u 12:45 i poneo prtljag, a ja sam ostao zbog
zakazanog ručka. Tako, pre nego što sam krenuo na sastanak, baktao sam se nešto
po stanu, a onda (ne znam samo otkud mi se javila ta sumnja, verovatno sam
osetio da mi radi nešto iza leđa), kao da mi je iznenada neko šapnuo da zavirim u
orman.
Bilo je upravo onako kako sam pretpostavljao. Kapetanska jakna je još uvek
stajala tamo, okačena o vešalicu. Stari lisac je nije poneo.
No, koga god pitate u Trutovima, reći će vam da je Bertrama Vustera teško
nadmašiti u vojnoj taktici. Ćušnuo sam jaknu u braon kesu od papira, stavio je u
zadnji deo auta i sada, evo, stoji okačena o stolicu u hodniku. Ali to nikako ne
menja stvar da je Dživs pokušao da igra na prljavo, pa je naravno to, zovite-ga-
kako-hoćete, počelo da nagriza moje raspoloženje tokom pomenutog događaja.
„Nije bilo nikakvog raskola“, rekao sam. „Moglo bi se možda opisati kao
prolazno zahlađenje, ali ništa ozbiljnije od toga. Ispostavilo se da nemamo isti
stav po pitanju moje bele kapetanske jakne sa zlatnim dugmadima, pa sam bio
primoran da demonstriram svoj autoritet. Ali...“
„Ma. nije bitno. To su gluposti što ti pričaš, jadni moj mladiću. Dživs počeo
da se gubi. Besmislica. Kada je ušao ovamo, videla sam mu u očima odsjaj
inteligencije. Rekla sam sebi: Samo se osloni na Dživsa, i tako će da bude.“
„Tetka Dalija, savetujem ti da pustiš prvo mene da vidim šta mogu da
uradim.“
„Za boga miloga, prestani da se petljaš u sve. Ti možeš samo još više da
zabrljaš.“
„Naprotiv, ako baš želiš da znaš, tokom vožnje ovamo sam bio duboko
koncentrisan na Anđelin problem, uspešno sam osmislio jedan plan, zasnovan na
psihologiji ličnosti, i predlažem da što pre bude realizovan.“
„O, Bože!“
„Moje poznavanje ljudske prirode mi govori da će biti uspešan.“
„Berti“, rekla je tetka Dalija, a taj njen ton me je stresao kao groznica, „pusti
sad to! Za boga miloga, mani se toga. Znam ja te tvoje planove. Pretpostavljam
da ti je ideja da gurneš Anđelu u jezero, a onda i Glosopa da joj spase život, ili
tako nešto.“
„Ni blizu.“
„To mi liči na tebe.“
„Moj plan je daleko prefinjeniji. Dozvoli mi da ga ukratko iznesem.“
„Neka, hvala.“
„Kažem ja tako sebi...“
„Ali ne moraš i meni.“
„Saslušaj me trenutak.“
„Neću.“
„Onda, u zdravlje ti bilo. Kad sam budala.“
„Bio od kad se rodio.“
Smatrao sam da nema svrhe nastavljati raspravu. Odmahnuo sam rukom i
slegao ramenima.
„Dobro, tetka Dalija“, rekao sam dostojanstveno, „ako ne želiš da
učestvuješ u ovome od početka, tvoja stvar. Ali, propuštaš jednu pravu
intelektualnu gozbu. I koliko god se ti ponašala kao otrovnica bez ušiju iz Svetog
pisma, koja, siguran sam da znaš, što joj više sviraju u frulu to ona manje igra, ja
ću nastaviti dalje po planu. Izuzetno volim Anđelu i neću štedeti snage da vratim
sunce u njene oči.“
„Berti, mamlaze nesnosni, još jednom te molim. Budi dobar i ne mešaj se u
ovo. Možeš samo da pokvariš stvari i biće deset puta gore nego što jeste.“
Sećam se da sam čitao u jednom istorijskom romanu kako se neki tip
(sigurno kicoš, dendi ili tako neki dasa) kad god mu neko kaže nešto ružno, on
samo blago nasmeši, lenjo podigne kapke i očisti trunku prašine sa besprekorne
meklin čipke na manžetnama. U ovom trenutku ja sam upravo to radio. Zapravo,
namestio sam kravatu i nasmešio sam se onim mojim nedokučivim osmehom.
Zatim sam se povukao i otišao da se prošetam po bašti.
Prvi na koga sam naišao bio je upravo mladi Tapi. Namrštenog čela,
neraspoložen, bacao je kamenčiće i zatrpavao njima saksiju sa cvećem.
8
Mislim da sam vam ranije već pričao o mladom Tapiju Glosopu. On je bio
taj koji se, ako se sećate, surovo ignorišući činjenicu da se družimo još od
detinjstva, kladio sa mnom jedno veče u Trutovima da neću moći da pređem iznad
površine bazena prebacujući se sa jednog visećeg obruča na drugi, što je inače
mačji kašalj za moju gipkost, a kada je video kako dobro napredujem, zaljuljao je
poslednji obruč i tako prouzrokovao moj neminovan pad u dubine bazena, iako
sam bio svečano obučen u smoking.
Ako kažem da mu nisam zamerio zbog ovog prljavog čina, koji bi se mogao
nazvati i zločinom veka, bilo bi obezvređivanje istine. Zamerio sam mu žestoko,
u onom trenutku sam bio ozbiljno besan, a nastavio sam da se ljutim i nekoliko
nedelja kasnije.
Ali, znate već kako to ide. Rane zaceljuju. Bol jenjava.
Međutim, hoću da svima bude jasno da to nipošto ne znači da se ne bih rado
dao u akciju – kada bi se okolnosti same nametnule i ja bio u prilici da sa neke
visoke tačke iscedim mokar sunđer na Tapijevu glavu, ili da mu gurnem jegulju
u krevet ili na neki drugi način ostavim lični pečat – ali takva prilika mi se nije
ukazala. Iako sam bio duboko uvređen, nisam mogao da likujem nad
upropašćenim životom čoveka koga je ostavila devojka, koju on, ubeđen sam,
uprkos svemu što se dogodilo, i dalje grozno voli.
Naprotiv, bio sam svim srcem za to da se ovaj raskid zaleči i da odnosi
između ova dva derišta ponovo budu tip-top. To ćete zaključiti na osnovu
komentara koje sam dao tetka Daliji, a još lakše biste zaključili da ste u tom
trenutku bili prisutni i videli taj saosećajni pogled koji sam uputio Tapiju.
Bio je to jedan od onih dubokih, ganutljivih pogleda, propraćen prisnim
tapšanjem desnom rukom i nežnim polaganjem leve ruke na njegovu ključnu kost.
„Pa, Tapi, stari moj“, rekao sam. „Kako si, druže?“
Dok sam izgovarao te reči, saosećanje me je sve dublje razdiralo, jer u
njegovom oku nije bilo sjaja, a njegov dlan mi nije uzvratio stiskom niti bilo
kakvim drugim znakom, ukratko, uopšte nije delovalo kao da će poskočiti od
radosti što vidi starog prijatelja. Taj momak je bio trom i snužden kao džak peska.
Kao što je Dživs jednom prilikom rekao za Ponga Tvistltona, kada je ovaj, dobro
se sećam, pokušavao da ostavi pušenje, seta ga je celog prigrlila za sebe. Ne mogu
reći da me je to iznenadilo, naravno. Izvesna doza skrhanosti je, u ovakvim
okolnostima, svakako vrlo prirodna stvar.
Odmakao sam ruku i prestao da mu mesim rame, a onda sam izvadio staru
tabakeru i ponudio ga cigaretama.
Bezvoljno je uzeo jednu.
„Je l’ si ovde, Berti?“ upitao je.
„Da, ovde sam.“
„Samo si u prolazu ili ostaješ duže?“
Zamislio sam se na trenutak. Hteo sam odmah da mu kažem da sam došao
u Brinkli Kort sa namerom da njega i Anđelu ponovo vratim u zagrljaj, da upletem
raspletene niti i tako dalje i tako bliže, pa sam i pre nego što je upaljač blesnuo
odlučio da to uradim. Onda sam malo razmislio, možda bi ipak bilo bolje da to ne
kažem. Širiti priče unaokolo kako imate u planu da dohvatite njega i Anđelu i
odsvirate nešto na njima kao da su gudački instrumenti, može stvarno da bude
uvredljivo. Ne voli svako da bude gudački instrument.
„Zavisi“, rekao sam, „možda ostanem. A možda i nastavim dalje. Nisam još
odlučio."
Bezvoljno je klimnuo glavom zagledan u suncem okupanu baštu kao neko
koga zapravo i nije briga šta ću ja da uradim. Zbog građe i držanja, Tapi je pomalo
podsećao na buldoga, a sada je izgledao kao primerak te divne životinjske vrste
kom su upravo odbili da daju parče torte. Čoveku moje inteligencije nije bilo
teško da dokuči gde su odlutale misli ovog mladića, a nije me iznenadilo ni to što
su se prve reci koje je izgovorio odnosile na temu dana, obeleženu crvenom
zvezdicom na spisku važnih stvari.
„Pretpostavljam da znaš šta se desilo? Anđela i ja?“
„Da, dragi moj Tapi.“
„Raskinuti smo.“
„Znam. Nekakva sitna trvenja, koliko sam shvatio, in re Anđeline ajkule.“
„Da. Ja sam rekao da je sigurno bila riba list.“
„Tako mi je izvestilac i preneo.“
„Od koga si čuo?“
„Od tetka Dalije.“
„Sigurno me je pošteno ocrnila?“
„Ma, kakvi. Osim što te je jednom nazvala taj prokleti Glosop, bila je, rekao
bih, neobično smerna u izražavanju, i to ona ista žena koja je nekada redovno išla
u lov na lisice. S druge strane, nemoj mi zameriti što ti ovo kažem, stari moj, ali
njoj se čini da si mogao da budeš malo taktičniji.“
„Taktičniji?!“
„Priznaću ti da se u tome prilično slažem s njom. Je l’ to lepo, Tapi? Je l’
stvarno misliš da je lepo da onako srozaš Anđelinu ajkulu? Ne zaboravi da Anđeli
ta ajkula mnogo znači. Zar ne vidiš da je sirotici to bilo kao nož u leđa kad čovek
kom je poklonila srce, opisuje njenu ajkulu kao ribu list?“
Zapazio sam njegovo rvanje sa jakim osećanjima. „A da li neko hoće da
sasluša moju stranu?“ pitao je, dok mu je glas podrhtavao od bola.
„Tvoju stranu?“
„Da, verovatno nisi ni pomislio“, rekao je Tapi dok je padao u vatru, „da ne
bih ni predstavio tu navodnu ajkulu kao ribu list da me izvesne stvari nisu navele
da to uradim. Bio sam primoran da se tako izrazim, jer je ta mala gadura od Anđele
bila grozno neljubazna prema meni, pa sam iskoristio priliku da joj uzvratim
udarac.“
„Neljubazna?“
„Izuzetno neljubazna. Ja sam jednom nešto prokomentarisao, u stvari samo
usputno dao komentar i nastavio priču koja je bila u toku, komentar na temu šta
li nam to Anatol sprema za večeru, a ona je rekla da sam odvratni materijalista i
da stalno mislim na hranu. Malo sutra sam materijalista! Ako baš hoće da zna, ja
sam jedna izuzetno produhovljena osoba.“
„Tačno.“
„Ne vidim ništa loše u tome što se neko pita šta mu to Anatol sprema za
večeru. A ti?“
„Naravno da ne. To je izraz divljenja velikom umetniku.“
„Upravo to.“
„Ipak...“
„Šta?“
„Samo hoću da kažem... šteta je da divna ljubavna barka potone tek tako,
ako bi samo nekoliko džentlmenskih reči izvinjenja...“
Piljio je u mene.
„Je l’ ti to misliš da treba da popustim?“
„To bi bilo najbolje, stari moj.“
„Ne pada mi na pamet.“
„Ali, Tapi...“
„Ne. Nikako.“
„Pa, je l’ ti nju voliš?“
Ovo ga je pogodilo pravo u živac. Stresao se i stisnuo usne. U duši – oluja.
„Nisam rekao da je ne volim“, rekao je primetno ganut. „Volim ja tu malu
vrcu, ali činjenica stoji: treba joj dobro dati po turu.“
Jedan Vuster ne može da pređe preko ovakvih reči. „Pobogu, Tapi!“
„Nemoj mi sad tu pobogu, Tapi!“
„Ali, moram sad tu pobogu, Tapi. Iznenađen sam tim tvojim tonom.“
Obrva mi se sama podiže od iznenađenja. „Gde je nestao onaj otmeni,
džentlmenski duh drevnih Glosopa u tebi?“
„Pusti ti sad taj otmeni, džentlmenski duh Glosopa. Gde je nestao onaj
tanani, ženstveni duh drevnih Anđela u njoj? Zamisli da ti kaže kako ti je
podvoljak sve veći.“
,Je l’ stvarno to rekla?“
,Jeste.“
„Ma, pusti je Tapi, znaš kakve su žene. Nego idi ti lepo kod nje i izgladi
stvar.“
Zavrteo je glavom.
„Neću. Sad je kasno. Kad ti neko kaže da su ti noge kao sapi, onda preko
toga više ne možeš da pređeš.“
„Ali, Sapi, hoću reći Tapi, budi iskren. I ti si njoj jednom rekao da izgleda
kao pekinezer kad stavi šešir.“
„I jeste ličila na pekinezera. To nije bilo prostačko vređanje. To je bila
zdrava, konstruktivna kritika, bez zadnjih nameta, štaviše, dobronamerna želja da
je sprečim da se pojavljuje pred ljudima kao da je pobegla iz cirkusa. Ali, kad bez
ikakve osnove optužiš nekoga da brekće dok se penje uz stepenice, e to je sasvim
druga priča.“
Sve više sam uviđao da će situacija zahtevati moju potpunu posvećenost i
visprenost. Ako misli da svadbena zvona ikada zazvone u crkvici Market
Snodsberija, onda Bertram Vuster mora pod hitno da povuče nekoliko mudrih
poteza. Iz razgovora sa tetka Dalijom sam zaključio da su obe strane zloupotrebile
slobodu govora, ali nisam shvatio da su stvari otišle ovako daleko.
Tragika i patos u atmosferi su mi sve govorili. Tapi je tokom razgovora
nekoliko puta priznao da je ljubavni plam u tim glosopskim grudima još uvek živ,
a bio sam ubeđen da ni Anđelina ljubav prema njemu, pored svega što se desilo,
nije zgasnula. U datom trenutku je sigurno čeznula za flašom kojom bi ga
pogodila, ali znam sigurno da su duboko u njoj ljubav i nežnost i dalje treperile.
Ono što se isprečilo između ovo dvoje ljudi jeste ranjeni ponos, a ja sam znao da
bi, ako Tapi napravi samo mali korak, sve moglo lako da se reši.
Pokušao sam ponovo.
„Ovaj raskid joj je slomio srce, Tapi.“
„Otkud znaš? Video si je?“
„Nisam, ali znam da je tako.“
„Ja ne bih rekao.“
,,Naravno, zato što glumi. Takav je i Dživs kad mu nametnem svoj
autoritet.“
„Ona samo namreška nos, kao da je prošla pored zapušenog otvora od
kanalizacije.“
„Čista gluma. Ubeđen sam da le još uvek voli i da bi jedna ljubazna reč sve
mogla da promeni.“
Primetio sam da ga je ovo ganulo. Dvoumio se. Počeo je da se vrpolji i trlja
nogama po travi. A kada je progovorio, u glasu mu je bio primetan blagi tremolo.
„Stvarno?“
„Naravno.“
„Hm.“
„Kad bi joj samo prišao...“
Zavrteo je glavom.
„Ne mogu. To bi bilo pogubno. Srozao bih svoj ugled. Znam kakve su žene.
Jednom klekneš pred njih i dignu nos do neba.“ Bacio se u razmišljanje. „Jedino
što bih mogao jeste da joj na neki indirektan način pokažem da sam spreman da
pregovaram. Šta misliš, da uzdahnem koji put kad je budem sreo?“
„Pomisliće da brekćeš.“
,,U pravu si.“
Zapalio sam još jednu cigaretu i usmerio um na materiju. A kada se začuo
klik tabakere, meni je, što je inače pojava tipična za sve Vustere, sinula ideja.
Setio sam se svog saveta Gasiju na temu kobasica i šunke.
„Znam šta ćemo, Tapi. Kad hoćeš da pokažeš devojci da je voliš, treba da
primeniš jedan nepogrešiv metod, koji da je još bolje rezultate ako ste se
posvađali, pa hoćeš da popraviš stvar. Večeras u trpezariji nemoj ni da pipneš
večeru. Videćeš kakav će to utisak ostaviti na nju. Ona zna koliko si privržen
hrani.“
Probo me je pogledom.
,Ja nisam privržen hrani!“
„Nisi, nisi.“
„Nisam uopšte privržen hrani.“
„Naravno da nisi. Nego sam samo mislio...“
„Treba već jednom da se prestane“, ražestio se Tapi, „sa tim budalaštinama
kako sam privržen brani. Ja sam samo zdrav mladić dobrog apetita, što ne znači
da sam privržen hrani. Tačno je da se divim Anatolu, majstoru svog zanata, i rado
ću uzeti u razmatranje i posvetiti se svemu što mi servira, ali ta priča da sam
privržen hrani.,,“
„Naravno da nisi, naravno. Hteo sam samo da kažem da kad bude videla
kako za večerom odguruješ tanjir od sebe, ne okusivši hranu, shvatiće da stvarno
patiš, pa će možda prva poželeti da raščisti stvari.
Sav se namrštio od razmišljanja.
„Da odgurnem tanjir s večerom, kažeš?“
„Da."
,,Da odgurnem tanjir s Anatolovom večerom?“
„Da ga odgurnem ne okusivši ga?“
„Da.“
„Čekaj, da budemo jasni. Ti hoćeš da danas, za večerom, kad mi batler bude
ponudio ris de veau à la financiere, ili nešto drugo, sveže, još vruće od Anatolovih
ruku, hoćeš da ja to odgurnem ne okusivši ga?“
„Da.“
Počeo je da grize usnu. Videlo se da ga iznutra razdire borba sa samim
sobom. Onda mu se lice odjednom ozarilo. Mora da su tako izgledali hrišćanski
mučenici u prošlosti.
„Dobro.“
„Odgurnućeš tanjir?“
„Odgurnuću.“
„Odlično.“
„Ali, to je za mene golgota.“
Onda sam mu predočio lepšu stranu svega toga.
„Kratko će trajati. Kad svi odu na spavanje, ti možeš da siđeš u ostavu i
opustošiš je.“
Sav se ozario.
„Jeste, mogu. Je l’ tako da mogu?“
„Mislim da će nešto hladno sigurno da ostane.“
„Tamo već ima nešto hladno“, rekao je Tapi dok ga je radost obuzimala.
„Šnicla i pita sa bupcima. Danas smo to imali za ručak. Anatolovo vrhunsko delo.
Taj čovek me oduševljava“, rekao je Tapi s poštovanjem. „Iako je Francuz, ne
ograničava se isključivo na francusku kuhinju kao što to kuvari umeju, nego voli
da prošara meni dobrim starim engleskim jelima, kao na primer tom šniclom i
pitom sa bupcima. Maestralna pita, Berti, a za ručak je bila tek napola gotova.
Dobro bi mi legla sada.“
„Ali, za večerom ćeš da je odgurneš, je l’ smo se dogovorili?“
„Dogovorili smo se.“
„Važi.“
„Ovo je stvarno odlična zamislio. Jedna od najboljih Dživsovih ideja do
sada. Slobodno mu prenesi kad ga budeš video da sam mu neizmerno zahvalan.“
Ispala mi je cigareta iz ruke. Kao da je Bertrama Vustera neko tresnuo
krpom za sudove po licu.
„Ti misliš da je ceo ovaj plan smislio Dživs?“
„Naravno. Nećeš me prevariti, Berti. Ovaj pakleni plan ti ne bi smislio dok
si živ.“
Zavladao je tajac. Ustao sam dostojanstveno i ispravio se u svoj svojoj
visini; a onda sam video da me on ni ne gleda, pa sam ponovo seo dole.
„Hajmo, Glosope“, rekao sam hladnim tonom, „treba da krenemo. Vreme
je da se spremimo za večeru.“
9
Dok sam se vraćao u sobu, grudi su mi još uvek bridele od reci onog tupavog
Tapija, a nisu prestale da bride ni kada sam, navukavši staru košulju za spavanje,
krenuo niz hodnik ka salle de bain.
Nimalo neću preterati ako kažem da sam bio povređen do krajnika.
Znate, ne radi se o tome da je ovde neko željan hvale. Zapravo, laskanje
gomile mi tako malo znači. Ali, ako se čovek pomuči i skuje pakleni plan kako bi
u odsudnom trenutku pomogao prijatelju zaglibljenom u škripac, onda je ružno
kad pomenuti prijatelj odaje priznanje ličnom pomoćniku te osobe, naročito ako
je taj lični pomoćnik od onih koji mrtvi hladni ne spakuju čoveku njegovu belu
kapetansku jaknu.
Ali, nakon malo brčkanja u porcelanskim dubinama kade, oko mene je
počeo da se širi spokoj. Uvek sam mislio da u časovima teškog emotivnog
posrnuća ništa ne može tako brzo da zaleči ugruvanu dušu kao dobri stari sapun i
voda. Ne mogu baš da kažem da sam pevao u kadi, ali kod mene to ionako zavisi
od strane na koju padne novčić.
Duševna patnja izazvana onim nepromišljenim rečima postala je primetno
blaža.
Kada sam otkrio da je neki mlađani posetilac zaboravio patkicu u posudi za
sapun, moje živahno i krepko stanje svesti je postalo mnogo primetnije.
Godinama nisam imao prilike da se igram patkicama u kadi, iako nalazim da je to
izuzeto razgaljujuća aktivnost. Za one koji su naročito zainteresovani za ovu
temu, napomenuću da, kada se zajedno sa sunđerom patkica zaroni ispod površine
vode, a onda naglo pusti, ona izleće iz vode s takvom žestinom da razveseli čak i
kupače ophrvane tugom. Posle deset minuta provedenih ovako, bio sam spreman
da se vratim u spavaću sobu, a osećao sam se mnogo snažnije nego onaj stari
žalosni Bertram.
Dživs je u sobi pripremao večernju odeću. Sa uobičajenom uglađenošću je
pozdravio svog mladog gospodara.
„Dobro veče, gospodine.“
Odgovorio sam jednako ljubaznim tonom.
„Dobro veče, Dživse.“
„Nadam se da vam je vožnja prijala, gospodine.“
„Izuzetno mi je prijala, Dživse, hvala. Dodaj mi koju čarapu, molim te.“
To je i uradio, pa sam počeo da se oblačim.
„No, Dživse“, rekao sam naginjući se da dohvatim donji veš, „eto nas opet
u Brinkli Kortu, okrug Vusteršir.“
„Kao da su se sve ružne stvari na svetu pokupile i zajedno doselile baš u
ovo rustično zdanje.“
„Raskid između Tapija Glosopa i moje rođake Anđele je izgleda ozbiljan.“
„Da, gospodine. I u odajama za poslugu se na ovaj problem gleda sa
velikom zabrinutošću.“
„Sigurno si odmah pomislio da treba da prekinem sve trenutne poslove i
posvetim se ovom predmetu?“
„Grešiš, Dživse. Vrlo dobro držim sve konce u rukama.“
„Iznenađen sam, gospodine.“
„To sam i mislio. Da, Dživse, dok sam dolazio ovamo mnogo sam
razmišljao o celoj stvari, što je na kraju urodilo plodom. Upravo sam razgovarao
sa gospodinom Glosopom i stvar je sređena.“
„Zaista, gospodine? Mogu li da pitam...“
„Ti znaš moj metod rada, Dživse. Samo ga primeni. Da li si uopšte“, upitah
ga, oblačeći košulju i popravljajući kravatu, „načeo temu?“
„Jesam, gospodine. Oduvek sam bio privržen gđici Anđeli i predstavljalo bi
mi izuzetno zadovoljstvo kad bih mogao da joj budem na usluzi.“
„To je za svaku pohvalu. Ali, nisi ništa do sada pokušao?“
„Nisam, gospodine. Došao sam na jednu ideju.“
„Koju?“
„Pomislio sam da bi pomirenje g. Glosopa i gđice Anđele moglo da se
postigne buđenjem onog instinkta koji u trenutku velike opasnosti podstiče
džentlmena da pohita u pomoć...“
Morao sam da ispustim kravatu da bih podigao ruku. Bio sam šokiran.
„Nemoj mi samo reći da razmišljaš o onom starom triku on-spasao-nju-da-
se-ne-udavi. Iznenađen sam, Dživse. Iznenađen i pogođen. Kada sam po dolasku
ovamo razmatrao ceo slučaj sa tetka Dalijom, prezrivo je predvidela da ću prvo
potopiti svoju rođaku Anđelu u jezero, a onda gurnuti za njom i Tapija da bi je
izvukao, a ja sam joj lepo rekao da takvu pretpostavku smatram uvredom za svoju
inteligenciju. Međutim, ako sam dobro shvatio smisao tvojih reči, ti se zalažeš
upravo za taj glupavi plan. Zaboga, Dživse!“
„Ne, gospodine. Nije to. Nego, kada sam ušao na imanje i video kako na
zgradi visi požarno zvono, pala mi je jedna slična pomisao na pamet, jer bi
aktiviranje požarnog alarma u pola noći možda pobudilo g. Glosopa da pohrli ka
gđici Anđeli i izbavi je iz opasnosti.“
Naježio sam se.
„Gluposti, Dživse.“
„Ali, gospodine...“
„Uopšte nije dobra ideja. Nimalo.“
„Hteo bih, gospodine...“
„Ne, Dživse. Nemoj dalje. Sve si rekao. Promenimo temu.“
Namestio sam kravatu u tišini. Osećanja u meni su bila prejaka da bih
mogao da govorim. Naravno da sam već duže vreme znao da je ovaj čovek
izgubio kompas, ali nisam pretpostavljao da je ovoliko zalutao. Sećam se kakve
je hitre poteze umeo da povuče u prošlosti, a sada se ježim od užasa pred
njegovom ne sposobnošću. Da li je to uopšte nesposobnost? Mislim na tu njegovu
groznu naviku da se podboči i priča gluposti kao najgori magarac. Čovekov
mozak godinama juri i prekoračuje dozvoljenu brzinu, a onda iznenada izgubi
kontrolu nad volanom, sleti s puta i ostane u jaricu kao najobičnija olupina.
„Previše detaljno“, rekao sam u nameri da što ljubaznije izgladim stvar.
„Tvoja večita mana. Je l’ i ti primećuješ da ti je plan previše detaljan?“
„Plan koji sam izložio možete smatrati otvorenim za kritike, gospodine, ali
faute de mieux...“
„To nisam razumeo, Dživse.“
„Izraz na francuskom, gospodine, koji znači u nedostatku boljeg!'
Do tog trenutka sam osećao samo nežno sažaljenje prema olupini ovog
nekada velikog uma. Ali, ove reči su dotakle moj vusterski ponos i izazvale
bezdušnu osornost.
„Znam ja odlično šta znači faute de mieux, Dživse. Nisu mi uzalud prošla
dva meseca među našim galskim susedima. Uostalom, toga se sećam još iz škole.
Ono što me je zapravo zbunilo jeste zašto koristiš pomenuti izraz, kad dobro znaš
da u datom slučaju nema ni pomena bilo kakvog faute de mieux. Otkud ti uopšte
ta ideja o faute de mieux? Zar ti nisam rekao da sam već sve smislio?“
„Jeste, gospodine, ali...“
„Kakvo ali?“
„Pa, gospodine...“
„Samo reci, Dživse. Spreman sam da čujem tvoje mišljenje, čak gorim od
nestrpljenja.“
„Ako smem da budem toliko slobodan, gospodine, podsetio bih vas da
zamisli koje ste imali u periodu koji je za nama nisu bile u potpunosti uspešne.“
Nastupila je tišina, odjekujuća, tokom koje sam teatralno obukao kaput.
Nisam izustio ni reč sve do poslednje pritegnute kopče na leđima.
„To je istina, Dživse“, rekao sam značajno. „Jednom ili dva puta do sada mi
je ptičica umakla. Ali mislim da je razlog bio samo to što nisam imao sreće.“
„Ovom prilikom mi neće umaći, a reći ću ti i zašlo. Ovaj moj plan se temelji
na poznavanju ljudske prirode.“
„Veoma je jednostavan. Nimalo komplikovan. A uz to se zasniva na
psihologiji pojedinca.“
„Dživse“, rekao sam, „prestani da ponavljaš to zaista, gospodine. Znam da
hoćeš samo da prokomentarišeš, ali na neki čudan način naglašavaš ono za, a onda
tupim tonom spustiš ista, što zvuči kao da si rekao: Ma, jesʼ kako da ne. Prestani
s tim, Dživse.“
„Kažem ti da sam sve lepo smislio. Je l’ bi možda da čuješ koje sam korake
preduzeo?“
„Izuzetno bih voleo, gospodine.“
„Onda slušaj ovamo. Posavetovao sam Tapija da se danas na večeri ne
približava hrani.“
„Ali, gospodine?“
„Polako, Dživse, shvatićeš na kraju u čemu je stvar, mada sam nikad u
životu ne bi došao na takvu ideju. Da li si zaboravio da sam onomad poslao Gasiju
Fink-Notlu telegram sa savetima da se drži podalje od kobasica i šunke? Ovo je
ista stvar. Odbaciti obrok ne okusivši ga predstavlja univerzalno prepoznatljiv
znak ljubavi. Uspeh zagarantovan. Sad razumeš?“
Namrštio sam se.
„Ne bih, Dživse, da pomisliš kako sam uvek zajedljiv kada je u pitanju tvoja
artikulacija reči i glasova“, rekao sam, „ali ti moram reći da je to tvoje pa,
gospodine na izvestan način isto onako neprijatno kao i ono zaista, gospodine.
Isto koliko i prethodni i ovaj izraz je primetno prožet notom skepticizma.
Nagoveštava nedostatak vere u moje planove. Svaki put kad me upucaš tim
izrazom, imam utisak da me smatraš nerazumnikom koji trabunja i da ti samo
onaj feudalni osećaj za uvažavanje gospodara ne dozvoljava da kažeš: Ma, kako
da ne, mnogo si mi ti pametan!“
„Ali. nije tako, gospodine.“
,,E pa, tako zvuči. Zašto misliš da moj plan neće uspeti?“
„Plašim se, gospodine, da gđica Anđela neće ni primetiti nedostatak apetita
kod g. Glosopa.“
Nisam o tome razmišljao i moram priznati da sam se u trenutku stresao. No,
odmah sam se vratio sebi. Shvatio sam šta čuči u pozadini cele priče. Svestan je
svoje nesposobnosti, ili se ono beše kaže onesposobljenosti, i žestoko posramljen
time, ovaj druškan bi da me poremeti i omete u delovanju. Rešio sam da ga
rasporim i izvrnem naopačke bez ikakvog upozorenja.
„Je l’ tako?“ rekao sam. „Znači, ti misliš da neće primetiti, a? Čak i da si u
pravu, jedna stvar je neosporna, a to je da mi upravo donosiš odeću koju ne želim
da obučem. Da li bi bio toliko ljubazan, Dživse“, rekao sam i pokazao na obično
večernje odelo iliti smoking, kako ga zovemo mi sa Azurne obale, okačeno na
vešalicu o ručku ormana, „da strpaš u kredenac taj bezvezni odevni predmet crne
boje i doneseš onu moju belu kapetansku jaknu sa zlatnim dugmadima.“
Pogledao me je značajno, Kad kažem značajno, mislim na to da je u
njegovom pogledu sevnulo nešto nalik na poštovanje, ali istovremeno i na
nadmenost, uz neku vrstu grča mišića koji mu je prostrelio lice i nije delovao baš
kao pravi osmeh, a opet nije baš i da nije delovao kao pravi osmeh. Uz to se i
blago nakašljao.
„Žao mi je što moram reći, gospodine, ali sam nehotice zaboravio da
spakujem deo odeće na koji mislite.“
U mislima i pred očima mi se odmah stvorila slika onog paketa u hodniku i
čini mi se čak da sam mu veselo namignuo. Možda sam čak i otpevušio takt ili
dva. Nisam siguran.
„Znam da si zaboravio, Dživse“, rekao sam i nasmejao se, sporo podižući
kapke i otresajući trunku prašine sa besprekorne meklin čipke na rukavima. „Ali
ja nisam. Naći ćeš je na stolici u hodniku umotanu u braon papir.“
Informacija, koja je razotkrila i osujetila njegove prljave makinacije,
sigurno je delovala kao žestok šok, iako na njegovom fino obrijanom i
uglancanom licu nije bilo izraza koji bi to potvrdio. Zapravo, retko kad ga uopšte
ima na Dživsovom licu. Kad mu je neprijatno, kao što sam već rekao Tapiju, on
navuče masku i ostaje muklo neosetljiv poput prepariranog losa.
„Protegni malo noge i videćeš je dole.“
„Dobro gospodine.“
„Ostaj zdravo, Dživse.“
Onda sam se visoko uzdignute glave uputio ka salonu, dok mi je na
ramenima moja omiljena jakna stajala kao salivena.
U salonu sam zatekao tetka Daliju. Podigla je pogled kad sam ušao.
„Evo našeg strašila“, rekla je. „Na šta to ličiš?“
Nisam shvatio pitanje.
„Misliš na ovo?“ upitao sam prelazeći rukom preko jakne.
„Na to, naravno. Izgledaš kao horski pevač u drugom činu gostujuće
muzičke komedije na seoskom trgu.“
„Ne sviđa ti se moja jakna?“
„Nimalo.“
„Ali sviđala ti se kad smo bili u Kanu.“
„Da, samo što ovo nije Kan.“
„Do đavola...“
„Ma, neka, pusti sad to. Ako voliš da mi zasmejavaš batlere, onda stvarno
nije važno. Zar je išta više važno?“
Njen, nastup je odisao onim ionako-umiremo-čemu-ponos-danas, što mi se
činilo vrlo negativnim. Ne polazi mi za rukom da svaki dan nadigram Dživsa
ovako veličanstveno kako što sam vam upravo opisao, pa kad se tako nešto desi,
volim da svi oko mene budu veseli i nasmeja-ni.
„Samo hrabro, tetka Dalija“, rekao sam vedro.
„Malo sutra samo hrabro“, glasio je njen osorni odgovor. „Upravo sam
razgovarala sa Tomom.“
„I, šta si mu rekla?“
„Nisam mu ništa rekla, samo sam slušala. Još uvek se ne usuđujem da mu
kažem.“
„Je l’ ga još uvek razjeda onaj porez?“
„Bilo bi dobro da je samo porez. Kaže da je cela civilizacija u jednom
uzavrelom kotlu i da svaki pametan čovek može da pročita natpis na zidu.“
„Na kom zidu?“
„Stari zavet, magarčino. Valtasarova gozba.“
„Ah, to, da. Često se pitam kako li su samo izveli taj trik. Sigurno pomoću
ogledala.“
„Kad bih i ja mogla pomoću tih ogledala da ispričam Tomu o onoj mojoj
avanturi na bakari.“
Navirale su mi reči utehe za ovu ženu. Još od našeg poslednjeg susreta mi
se mota po glavi ova njena muka, a sad sam siguran da znam u čemu greši.
Problem je, po mom mišljenju, to što ona misli da obavezno mora ispričati teča
Tomu celu priču o bakari. Ako mene pitate, u ovakvim situacijama je bolje
primeniti taktiku tihe uzdržanosti.
„Ne vidim zašto bi morala da mu pominješ da si prokockala onolike pare
na bakari.“
„Pa, šta onda da radim? Da pustim da se Damin budoar sa ostatkom
civilizacije istopi u vrelom kotlu? Ako do sledeće nedelje ne dobijem ček, sigurno
će tako i biti. Štampari već mesecima sikću.“
„Nisi me razumela. Slušaj. Recimo da se podrazumeva da teča Tom plaća
sve troškove za Budoar. Ali, ako je taj prokleti časopis već dve godine u krizi,
onda je teča Tom već legao na rudu i navikao da povremeno odreši kesu. Dakle,
jednostavno mu traži pare da isplatiš štampare.“
„Tražila sam mu. Pre nego što smo otišli u Kan.“
„I nije ti dao?“
„Naravno da jeste. Isprsio se kao oficir i džentlmen zajedno. Ali ja sam sve
potrošila na bakari.“
„Ah, nisam to tako razumeo.“
„Da li ti uopšte išta razumeš?“
Samo je iskrena ljubav bratanca prema tetki jača od ovakve uvrede.
„Hajde de“, rekoh.
„Šta si to rekao?“
„Rekao sam hajde de!“
„Budeš li još jednom to rekao, dobićeš pravo po nosu. Dosta mi je svega,
još mi samo treba da me neko hajdedeka.“
„Tačno.“
„Ako mi hajdedekanje uopšte bude trebalo, sama ću ga sebi uputiti. A isto
važi i za coktanje jezikom, ako upravo nameravaš to da izvedeš.“
„Taman posla.“
„Onda dobro.“
Zamislio sam se. Bio sam zabrinut do koske. Ako se sećate, moje srce je
danas već krvarilo zbog tetka Dalije. A evo sada, ponovo krvari. Znam da je njeno
biće iskonski vezano za taj časopis. Kad bi doživela da ga gleda kako propada,
patila bi kao da treći put gleda voljeno čedo kako se davi u bari ili jezeru.
S druge strane, sasvim je sigurno da bi teča Tom, ako ga ne obradite kako
treba, radije gledao hiljadu Daminih budoara kako lagano propadaju, nego što bi
isplatio njihove troškove.
Sinulo mi je kako stvar može da se reši. Tetka Daliju treba jednostavno
strpati u isti onaj koš gde su i svi ostali moji klijenti. Tapi Glosop će odgurnuti od
sebe tanjir sa večerom da bi smekšao Anđelu. Gasi Fink-Notl će odbiti večeru da
bi zasenio Basetovu. Tetka Dalija treba da odbije večeru da bi smekšala teča
Toma. Draž mog plana leži u tome da je broj učesnika neograničen. Počne jedan,
ostali prihvate, što više to bolje, a uspeh je zagarantovan kod svakog pojedinačno.
„Znam“, rekao sam, „tebi preostaje samo jedan izlaz. Jedi manje mesa.“
Pogledala me je nekako molećivo. Ne bih se zakleo da su joj oči bile vlažne
od neprolivenih suza, ali bih voleo da jesu. Pljesnula je dlanovima tužno me
moleći.
„Zar uvek moraš da lupaš gluposti, Berti? Prestani barem jednom. Samo
večeras, svojoj tetka Daliji za ljubav.“
„Uopšte ne lupam.“
„Znam da se nekome sa nedostižnim intelektualnim kriterijumima kao što
si ti nikada ne dešava da lupa, ali...“
Shvatio sam o čemu se radi. Nisam se lepo izrazio.
„Polako“, rekao sam. „Nemoj odmah da se nerviraš. Baš sam ga
zakomplikovao. Kad sam rekao jedi manje mesa, hteo sam da kažem da bi za
večeru trebalo da se odrekneš svojih pahuljica. Samo sedi tamo, izgledaj utučeno,
odbijaj svako jelo koje ti ponude i ponekad umorno i razočarano odmahuj rukom.
Videćeš šta će se dogoditi. Teča Tom će primetiti da nemaš apetita, a mogu da se
kladim da će ti na kraju večere prići i reći: Dalija, ljubavi (pretpostavljam da te
zove Dalija) Dalija, ljubavi, reći će, primetio sam da večeras nisi ništa okusila za
večerom. Je l’ nešto nije u redu, Dalija, ljubavi? Pa, i nije, Tome, ljubavi,
odgovorićeš ti. Divan si što pitaš, ljubavi. Strašno sam zabrinuta, ljubavi. Ljubavi
moja, reći će on...“
Onda me je naglo prekinula tetka Dalijina primedba da je, sudeći po
dijalogu, opisani par Traversovih preterano ljigav. Isto tako, nestrpljivo se
interesovala kada ću preći na suštinu priče.
Usmerio sam pogled ka njoj.
„Ljubavi, reći će ti on nežno, da li mogu ikako da ti pomognem? Na šta ćeš
mu ti odgovoriti da na svu sreću može, zapravo pružićeš ruku ka njegovoj
čekovnoj knjižici i počećeš da ispisuješ listove.“
Dok sam govorio, pažljivo sam je posmatrao i bilo mi je drago kad sam
iznenada primetio iskreno divljenje u njenim očima.
„Ah, Berti, to bi stvarno bilo divno.“
„Kao što već rekoh, nije Dživs jedini bistar momak u ovoj kući.“
„Stvarno mislim da bi to upalilo.“
„Mora da upali. Tapija sam već posavetovao da to uradi.“
„Glosopa mlađeg?“
„Da, tako će smekšati Anđelu.“
„Divno!“
„A Gasi Fink-Notl će se dopasti Basetovoj.“
„Bogami, u toj tvojoj pametnoj glavici mozak stalno radi.“
„Stalno radi, tetka Dalija, stalno radi.“
„Nisi uopšte onakva gluperda kao što sam mislila, Berti.“
„Kad si uopšte pomislila da sam gluperda?“
„Ma, proletos jednom prilikom. Ne sećam se ni šta je bilo. Dobro, Berti, taj
plan ti je odličan. U stvari, pretpostavljam da je Dživsov.“
„Nije Dživsov. Ne volim takve komentare. Dživs sa ovim nema ama baš
nikakve veze.“
„Dobro, nemoj da se ljutiš. Stvarno mislim da će ovo uspeti. Tom mi je
strašno privržen.“
„A ko ne bi bio?“
„Onda ću tako da uradim.“
Još malo smo proveli u razonodi, a onda sišli na večeru.
Atmosfera je bila kao što inače ume da bude u Brinkli Kortu, što znači da
su ranjena srca cvilela za stolom, a izmučene duše patile s nogu, mada zapravo
nisam ni očekivao da će se razuzdanost za vreme večernjeg obeda otrgnuti
kontroli. Ne, nije se otrgla. Tišina. Turobno i sumorno. Cela situacija vrlo nalik
božićnoj večeri na Đavoljem ostrvu.
Jedva sam čekao da se završi.
Tetka Dalija je, pored svih svojih muka, morala još i da se drži na distanci
od pojila, pa je svaki pokušaj da se s njom pređe na prostodušno šegačenje bio
pravi promašaj. Teča Toma, koji inače liči na pterodaktila sa skrivenom tugom u
očima, obuzela je još jača malankolija, ne samo zato što je bio pedeset funti u
minusu, nego i što će civilizacija svakog časa nestati u kotlu. Basetova je bila
nema mrvačica hleba. Anđela, kao isklesana iz komada ljudske stene. Tapi, kao
osuđeni ubica koji uoči pogubljenja odbija obilni doručak.
Što se tiče Gasija Fink-Notla, svojim izgledom bi bacio u očaj mnoge
iskusne grobare, jer bi na licu mesta morali da prionu na balsamovanje.
Ovo je bio prvi put da vidim Gasija od kada je bio u mom stanu, i moram
priznati da me je njegovo držanje razočaralo. Očekivao sam da će iz njega vrcati
mnogo više životne energije.
Prilikom pomenute posete u mom stanu, uveravao me je, ako se sećate, da
jedino rustični ambijent može da ga podstakne na akciju. Međutim, na osnovu
onoga što sam mogao da vidim nije bilo apsolutno nijednog pokazatelja da će ovaj
oblik života preći u sledeći stadijum razvoja. I dalje je izgledao kao mačka iz
poslovice, pa mi je odmah bilo jasno da ću morati da ga izbavljam iz te mrtvačnice
tako što ću ga prvo odvući u stranu, a onda mu uputiti nekoliko energičnih reči
podrške.
Ako je ijedan čovek na svetu delovao kao da mu treba podviknuti da se
trgne, onda je to bio Fink-Notl u pomenutoj situaciji.
Međutim, u sveopštoj invaziji skrhanih duša nestao mi je iz vidokruga, a
kako me je tetka Dalija primorala na jednu partiju bekgemona, nisam mogao
odmah da krenem u potragu za njim. Kada je igra poodmakla, ušao je batler i
upitao tetka Daliju da li je raspoložena da porazgovara sa Anatolom, što je bila
odlična prilika da pobegnem. Posle desetak minuta bezuspešnog njuškanja
tragova po kući, prebacio sam delovanje na otvoreni teren i locirao ga u bašti
među ružama.
U tom trenutku, onako mlitav, mirisao je neku ružu, ali je odmah povukao
pipke čim je video da mu prilazim.
„Pa, Gasi“, rekao sam.
Isijavao sam ljubaznost oko sebe dok sam mu se obraćao, što je inače moj
ustaljeni način ophođenja sa starim prijateljima. Ali, umesto da i on počne da
isijava, uputio mi je izuzetno neprijatan pogled. Bio sam zaprepašćen takvim
stavom. Kao da mu nimalo nije drago što vidi Bertrama. Stajao je tako neko vreme
i nišanio tim pogledom prema meni, dok na kraju nije rekao:
„Ti i tvoje pa, Gasi!“'
Prosiktao je kroz stisnute zube, što je uvek siguran znak nenaklonosti, a ja
sam se zbunio kao nikad.
„Kako to misliš, ja i moje pa, Gasi?“
„Volim tu tvoju drskost, vucaraš se ovuda i ponavljaš pa, Gasi. Molio bih
te, Vusteru, da ti ovo pa, Gasi bude poslednje. Što me gledaš tako? Znaš ti dobro
šta mislim. Ona tvoja prokleta dodela nagrada! Krajnje podlo od tebe da se
podmuklo išunjaš i sve uvališ meni. Neću uopšte da biram reči. Izveo si to kao
prava hijena i džukela.“
Naime, kao što sam već objasnio, tokom posete sam veći deo vremena
meditirao na temu Anđele i Tapija, što nikako ne znači da sam bio nemaran i
propustio da zrak svoje mudrosti, ili čak više njih, usmerim i na to šta ću reći
Gasiju kada ga budem sreo. Postojala je mogućnost da pri susretu dođe do
kratkotrajnog osećaja nelagodnosti, a svaki put kada se neki težak susret pomoli
na horizontu, Bertram Vuster voli da svoj deo dijaloga pripremi unapred.
Tako sam i ovog puta bio spreman da mu odgovorim onom muškom
otvorenošću koja bi svakoga razoružala. Ruku na srce, malkice me je trglo ovako
naglo uvođenje teme, jer mi je zbog nedavnih događaja mnogo više prijalo dok
mi je ta dodela nagrada bila smetnuta s uma. Ali, brzo sam se povratio i, kao što
rekoh, bio u stanju da mu odgovorim onom muškom otvorenošću koja bi svakoga
razoružala.
„Druže moj“, rekao sam, „mislio sam da ćeš shvatiti da je to sve bio deo
plana.“
Onda je prokomentarisao nešto o mojim planovima, ali taj deo nisam
razumeo.
„Naravno. Išunjati se potpuno je pogrešan izraz za to. Ne misliš valjda da
ja nisam hteo da delim nagrade? Ništa mi na svetu ne bi predstavljalo veće
zadovoljstvo. Ali, kada sam shvatio da bi bilo mnogo poštenije i plemenitije da
se povučem i prepustim ih tebi, odmah sam to uradio. Imao sam neki osećaj da je
tebi to potrebnije nego meni. Nemoj mi reći da nisi jedva dočekao?“
Izbacio je onda jedan toliko prostački izraz da sam se začudio kako uopšte
zna za njega. To je samo dokaz da i usamljeni ljudi po zabitim selima ipak nekako
uspevaju da šire rečnik. Nešto od toga se sigurno pokupi od meštana, paroha,
seoskih doktora, mlekara i njima sličnih.
„Pobogu“, rekao sam, „zar ne vidiš da je sve to za tvoje dobro. Ugled će ti
skočiti kao besna ždrebica. Tamo na platformi će stajati tvoja upečatljivo
romantična figura, bićeš kralj svih parada, ne znam kako se ono kaže kad se sve
oči upiru u tebe. Madlin Baset te neće ostavljati na miru. Upoznaće te u sasvim
novom svetlu.“
„Misliš? Stvarno?“
„Naravno. Ona poznaje Ogastusa Fink Notla, vernog prijatelja mrmoljavih
bića. Upoznala se i sa Ogastusom Fink Notlom, psećim pedikirom. Ali Ogastus
Fink Notl, govornik, eh, ako je to ne bude bacilo u nesvest onda sam ja potpuni
nepoznavalac ženskih srca. Devojke su lude za javnim ličnostima. Ako je iko
ikome učinio uslugu na ovom svetu, onda sam to ja kada sam ti prepustio ovu
neverovatno primamljivu priliku.“
Moja elokvencija ga je zasenila. Razoružao sam ga, naravno. Iza onog
rožnatog rama naočara vatra je polako jenjavala, a pomaljala se ponovo ona stara
ribolika izbuljenost.
„Hm“, rekao je zamišljeno., Je l’ si ti nekada držao govor, Berti?“
„Sto puta. Boza. Ništa naročito. Čak sam jednom govorio u školi za
devojke.“
„Je l’ si imao tremu?“
„Ma kakvi.“
„Kako je prošlo?“
„Kao kad ptičici pospeš so po repu. Jele su mi iz ruke.“
„Nisu te gađale jajima i tako to?“
„Ni slučajno.“
Ispustio je dubok izdah i neko vreme sedeo ćutke zagledan u puža golaća
koji je bio u prolazu.
„Pa“, rekao je na kraju, „možda si u pravu. Ne treba ovoliko da se brinem.
Sigurno nisam u pravu kad pomislim da je smrtna kazna lepša sudbina od ove
moje. Ali moram da ti priznam: kad god se setim te dodele nagrada trideset prvog,
život mi se pretvori u košmar. Ne mogu ni da spavam, ni da mislim, ni da jedem...
Ah, kad smo kod toga. Nisi mi objasnio onaj šifrovani telegram sa kobasicama i
šunkom.“
„To nije bila šifra. Hteo sam da ti kažem da ne hvataš zalet kad vidiš hranu,
da bi ona shvatila kako si zaljubljen.“
Jetko se nasmejao.
„Razumeo sam. Tako i radim, dobro.“
„Da, zapazio sam te na večeri. Izvrsno.“
„Ne vidim samo šta je tu izvrsno. Ničemu ne vodi. Nikada neću skupiti
hrabrost da je zaprosim. Nikada neću imati petlje, taman i da ceo život jedem
samo keks.“
„Ali, pobogu, Gasi. Zar u ovako romantičnom okruženju? Ja sam mislio da
su samo ove krošnje koje šapuću dovoljne...“
„Misli ti šta hoćeš. Ja ne smem.“
»Ma, hajde!“
„Ne smem. Ona mi sad izgleda tako hladna i daleka.“
„Ali, nije.“
„Ma, jeste. Naročito kad je pogledaš sa strane. Je l’ si je nekada pogledao
sa strane, Berti? Taj hladan, oštar profil. Da ti se krv sledi.“
„Nije tako.“
„Kad ti kažem da jeste. Samo sam bacio pogled i reči su mi se ukočile na
usnama.“
U glasu mu je odzvanjao ton tupe razočaranosti, sa toliko vidljivim
odsustvom poleta i duha koji su neophodni za uspeh da sam se, moram priznati,
na trenutak osetio nemoćnim. Stvarno je bilo uzaludno dalje hrabriti tu čovekoliku
meduzu. Onda sam našao izlaz. Izvanredno brzo, kao što samo ja to umem,
shvatio sam šta bi Fink-Notl trebalo da uradi kad bude bio u prilici da svoj
naglašeni profil prošeta pred kraljicom.
„Treba da je smekšaš“, rekao sam.
„Šta treba?“
„Da je smekšaš. Opustiš. Obradiš. Počinje se sa grubim radovima. Evo,
Gasi, ja iznosim sledeći predlog na glasanje: idem sada kući i izvlačim tu
Basetovu napolje u šetnju. Pričaću joj o dušama koje pate, dajući joj do znanja da
i u našoj blizini postoji jedna takva. Vući ću na tu stranu iz sve snage, a ti ćeš se
u međuvremenu došunjali i posle petnaestak minuta nastaviti tamo gde sam ja
stao. Do tada će se u njoj uzburkati osećanja, a tebi samo ostaje da dovršiš priču.
To ti je kao kad uskačeš u autobus u punoj brzini.“
Sećam se, kad sam bio mali, u školi smo učili pesmicu o nekom tipu, koji
se zvao Svinja i još nešto uz to, a bio je kao neki vajar, pa je napravio skulpturu
devojke, a jednog jutra je ta đavolska skulptura oživela. Stvarno pravi šok za ovog
tipa, ali ono što je meni u svemu tome važno jeste tih nekoliko stihova, ako se
dobro sećam:
Počela je. Pomera se. Kao da je

Životna radost budi iz spokoja.
Hoću da kažem da je to najbolji opis onoga što se dogodilo sa Gasijem posle

nekoliko mojih ohrabrujućih reči. Čelo mu se ozarilo, oči sinule, ribolikost
iščezla, dok je razneženo zurio u onog istog puža golaća kako tera svojim
beskrajnim putem. Vidan napredak.
„Razumem šta hoćeš da kažeš. Ti ćeš da mi utabaš stazu, je l’ tako?“
„Tačno tako. Grubi radovi.“
„Izvanredna ideja, Berti. To će promeniti celu stvar.“
„Upravo tako. Ali ne zaboravi da posle toga sve zavisi od tebe. Sam moraš
da zatežeš uzde i podmazuješ točkove, inače je sav moj trud uzalud.“
Kao da ga je ponovo ophrvalo ono njegovo kuku-majko-pomagaj.
Uzdahnuo je.
„Tačno tako. Ali, šta kog đavola da joj pričam?“
S mukom sam zauzdao nestrpljenje. Čoveka znam od srednje škole.
„Pobogu, ima hiljadu stvari koje možeš da joj kažeš. Pričaj joj o zalasku
sunca.“
„O zalasku sunca?“
„Naravno. Polovini neoženjenih zalazak sunca je glavna tema na početku.“
„Ali, šta ima da se priča o zalasku sunca?“
„Eto, Dživs je imao jednu zlatnu pre neki dan. Kad sam ga sreo kako šeta
psa, reče mi: Tinja svetlucavi horizont pred nama, gospodine, a vazduh nosi onu
uzvišenu smirenost Iskoristi to i ubaci nešto slično.“
„Kakav kaže horizont?“
„Svetlucavi. S kao sinusitis, v kao vo.“
„A, svetlucavi? Da, to nije loše. Svetlucavi horizont... uzvišena smirenost...
Da, mislim da bi to bilo dobro.“
„Onda bi mogao da kažeš kako si se često pitao da li su zvezde božji venčić
od belih rada.“
„Ali, nisam se nikad pitao.“
„Znam i ja da nisi. Ali ona jeste. Ubaci nešto tako i više niko nikada neće
moći da je ubedi da niste srodne duše.“
„Božji venčić od belih rada?“
„Božji venčić od belih rada. Onda kaži kako se u suton uvek rastužiš. Znam
da hoćeš da kažeš da nije tako, ali ovom prilikom bi bilo mnogo bolje da kažeš da
jeste.“
„A što?“
„Zato što će ona baš to da te pita. A ti ćeš joj onda reći da si tužan zato što
si mnogo usamljen u ovom velikom svetu, što će odmah da je pokrene. Onda ne
bi bilo loše da joj daš kratak opis jedne obične večeri provedene u tvojoj
linkolnširskoj rezidenciji, dočaravajući joj kako teškim korakom gaziš preko
livada.“
„Ali ja obično ostanem kod kuće i slušam radio.“
„Ne, ne ostaneš. Nego teškim korakom gaziš preko livada i čezneš za nekim
ko će da te voli. A onda pređi na temu kad se ona pojavila u tvom životu.“
„Kao princeza iz bajke.“
„Naravno“, rekao sam uz odobravanje. Ko bi očekivao ovakav pogodak od
ovakvog strelca. „Kao princeza iz bajke. Ta ti je dobra, Gasi.“
„Šta onda?“
„Onda je lako. Počneš kako imaš nešto važno da joj kažeš, pa udariš pravo
na glavnu stvar. Ne vidim kako može da ne uspe. Da sam na tvom mestu, ja bih
to izveo u ovoj bašti ovde među ružama. I vrapci znaju da je najsigurniji potez na
svetu odvesti voljeno biće u baštu među ruže dok sunce zalazi. A onda bi bilo
dobro da cugneš nešto na brzaka.“
„Na brzaka?“
„Neki gutljaj.“
„Misliš, alkohola? Ali ja ne pijem.“
„Molim?“
„Nikad nisam ni kap okusio.“
To me je malo pokolebalo, moram priznati. U ovakvim prilikama je
umereni alkoholizam od presudne važnosti.
Ali, ako stvari tako stoje, čini mi se da je po tom pitanju nemoguće išta
učiniti.
,,E pa, onda ćeš morati da se baciš na gazirani sok od đumbira.“
„Ja pijem samo sok od pomorandže.“
„Onda sok od pomorandže. Je li, Gasi, živo me zanima, stvarno voliš da
piješ tu grozotu?“
„Obožavam.“
„Onda više nemam šta da kažem. Samo još jednom da pređemo celu stvar
da vidim da li si zapamtio plan. Počinješ sa svetlucavim horizontom.“
„Zvezde su božji venac od belih rada.“
„U suton si uvek tužan.“
„Jer sam usamljen u ovom velikom svetu.“
„Opiši svoj život.“
„Pričam o danu kad sam je upoznao.“
,,Dodaj ono o princezi iz bajke. Reci da imaš nešto da joj kažeš. Nekoliko
puta uzdahni. Zgrabi je za ruku i pređi na stvar. Eto, tako.“
Bio sam ubeđen da je zapamtio scenario i da možemo očekivati da će se sve
razvijati po predviđenom planu, pa sam skočio na noge lagane i odjurio kući.
Sve dok nisam ušao u salon i izbliza osmotrio Basetovu nisam ni znao
koliko je ono vedro raspoloženje sa kojim sam ušao u čitav ovaj projekat počelo
da vene. Tek kada sam se tom prilikom neposredno suočio sa njom, postao sam
svestan šta me je snašlo. Na samu pomisao da treba da se šetam sa tim
ekscentričnim bićem obuzimao me je neki neprijatan osećaj tonjenja. Nikada neću
zaboraviti koliko sam se puta nemušto zagledao u nju, dok smo bili zajedno u
Kanu, čeznući da odnekud iskrsnu neka trkačka kola i vozač bude toliko ljubazan
da se zaleti i zakuca pravo u nju, ne bi li mi olakšao situaciju. Mislim da sam vam
već dovoljno puta objasnio da se ova devojka ne bi mogla ubrojati u voljeno mi
društvo.
Uprkos svemu, za jednog Vustera dogovor je sveta obaveza. Vusterovi će
možda ustuknuti, ali nikada neće dozvoliti da se nađu van igre. Mislim da ni
najizoštreniji sluh na svetu ne bi uhvatio onaj drhtaj u mom glasu kada sam je
upitao da li bi izašla sa mnom napolje na pola sata.
„Divno veče“, rekao sam.
„Da, zaista divno.“
„Divno. Podseća me na Kan.“
„Kako su to bile divne večeri!“
„Divne“, rekoh ja.
„Divne“, reče Basetova.
„Divne“, složio sam se.
Tako smo završili vremensku prognozu i kratak pregled vesti sa francuske
rivijere. Samo minut posle toga, dok smo sedeli napolju, na otvorenom
prostranstvu, ona je gugutala o prirodnim lepotama, a ja odgovarao (Oh, jeste,
veoma) i razmišljao kako bi bilo najbolje da pristupim slučaju koji mi je u rukama.
10
Koliko bi sve bilo drugačije, mogu samo da zamislim, kad bi ovo bila jedna
od onih devojaka koje čovek razveseli i razgali već preko telefona, pa je onda
provoza jedan krug u svom kupeu. Da je tako, samo bih joj rekao: Slušaj, a ona
bi onda rekla: Šta? a ja bih rekao: Je l’ znaš ti onog Gasija Fink Notla? a ona bi
rekla: Znam, a ja bih rekao: E, pa on se zacopao u tebe, a onda bi ona možda
rekla: Ko, onaj mamlaz? Ha, ha, ovo je najbolji vic koji sam danas čula, ili bi
usplahireno rekla: Stvarno! Moraš da mi ispričaš detalje!
Hoću da kažem da bi u oba slučaja cela stvar bila sređena i završena za
manje od jednog minuta.
Ali, ovo s Basetovom je nagoveštavalo nešto mnogo manje žustro, a mnogo
više gnjecavo. Pod onim poznatim geslom da iskoristimo dok je još dan, išetali
smo u široka prostranstva gde sumrak još uvek nije počeo da razvlači večernje
senke. Zvezde su polako virkale, slepi miševi se ludirali unaokolo, baštom se širio
miomiris onog smrdljivog belog cveća što tek na kraju dana počne da se trudi i
ozbiljno radi svoj posao, ukratko, svetlucavi horizont je gasnuo pred očima, a
vazduh je nosio neku uzvišenu smirenost, i bilo je jasno kao dan da sve to ima
poguban uticaj na nju. Iskolačene oči, kao i ceo njen izgled, bile su previše jasan
znak da joj je duša spremna za reči utehe.
Po izgledu ove devojke bi se reklo da ona od Bertrama očekuje da joj ispriča
neku pravu pikanteriju.
U ovakvim okolnostima neminovno dolazi do posustajanja u konverzaciji.
Nikad mi nije bila jača strana snalaženje u zaglibljenim razgovorima, a čuo sam
kako neki članovi Trutova govore slično i za sebe. Sećam se da mi je Pongo
Tvistlton pričao kako se jednom zatekao sa nekom devojkom u gondoli na
mesečini i jedino što je uspeo da joj ispriča jeste ona poznata priča o tipu koji je
tako dobro umeo da pliva da su ga zaposlili kao saobraćajca u Veneciji.
Toliko je gnjavio, i sam je priznao, da je devojka uskoro rekla da joj je
hladno i da ne bi bilo loše da krenu nazad u hotel.
Čini mi se da bi i ovom prilikom bilo bolje ostaviti razgovor za kasnije.
Dobro je da sam se dogovorio sa Gasijem da ću je otkačiti čim dođemo do teme
ranjenih srca, ali ni to čovek ne može tek tako bez povoda. A kada smo se dogegali
do obale jezera i ona napokon progovorila, prilično sam se oneraspoložio
shvativši da ona u stvari počinje priču o zvezdama.
To nikako nije slutilo na dobro.
„Ah, gle“, rekla je. Do tada se već uveliko dokazala u ah-gle tehnici. Još u
Kanu mi je tako skretala pažnju na najrazličitije objekte, kao na primer na poznatu
francusku glumicu, na benzinsku pumpu u Provansi, na zalazak sunca nad
Estorelom, Mišel Arlen, prodavce naočara za sunce, baršunasto plavetnilo
Mediterana, na gradonačelnika Njujorka u jednodelnom, prugastom kupaćem
kostimu. „Ah, gle onu preslatku zvezdicu tamu, samu samcijatu.“
Znao sam na koju misli, devojčurak je stajao iznad šumarka u potpuno
samostalnoj organizaciji.
„Da“, rekao sam.
„Pitam se da li je usamljena.“
„Pa, ja baš ne bih rekao.“
„Vila sigurno plače.“
„A?“
„Ne sećate se? Svaki put kada vila prolije suzu, rodi se jedna majušna
zvezda u Mlečnom putu. Da li ste ikada razmišljali o tome, gospodine Vusteru?“
Nisam nikada. Pomislih da ta izjava najverovatnije nije tačna, ne
pokušavajući da je proverim i uporedim sa onom da su zvezde božji venčić od
belih rada. Jer, neće biti da su obe tačne, ili jedno ili drugo.
Nije mi bilo do analiziranja i kritikovanja. Shvatio sam koliko sam pogrešio
što sam mislio da zvezde neće imati dodirnih tačaka sa našom temom. Ipak,
poslužile su mi kao prilično dobar povod i odmah sam se bacio na priču: „Kad
smo već kod prolivanja suza...“
Ali, ona je prešla na temu zečeva, jer se nekoliko njih motalo po parku sa
naše desne strane.
„Ah, gle! Kakvi zečići!“
„Kad smo već kod prolivanja suza...“
„Volite li vi, g. Vusteru, predvečerje, kada sunce ode na počinak, a zečići
iskoče na večericu? Kad sam bila mala, mislila sam da su zečevi u stvari patuljci,
i da će se, ako zadržim vazduh i ne pomeram se, pojaviti kraljica svih vila.“
Suzdržanim odmahivanjem sam pokazao da je to jedna od onih blesavih
stvari koje sam i očekivao da je mislila kad je bila mala, nego vratimo se na temu.
„Kad smo već kod prolivanja suza“, rekao sam odlučno, „možda bi vas
zanimalo da znate da i u Brinkli Kortu ima ranjenih srca.“
Ukočila se. Zamukla je priča o zečevima. Njeno lice, do tada ozareno od
preterane živahnosti, sada se smračilo. Njen uzdah je zvučao kao pisak vazduha
iz gumene patke.
,,Oh! Život je tužan, zar ne?“
„Za nekoga jeste. Kao na primer, za te ranjene duše.“
„Kakve su to setne oči! Rosni ljiljani. Nekada su vragolasto poigravali od
sreće i zadovoljstva. A onda taj glupi nesporazum oko ajkule. Kako samo ti
nesporazumi mogu biti tragični. Jedna predivna romansa se prekinula i nestala,
samo zato što je gospodin Glosop tvrdoglavo ponavljao da je u pitanju riba list.“
Shvatio sam da je pobrkala lončiće.
,,Ne mislim na Anđelu.“
„Ali i njeno srce je ranjeno.“
„Znam. Ali nije jedino.“
Pogledala me je zapanjeno.
„Nije jedino? Mislite na g. Glosopa?“
„Ne, ne mislim na njega.“
„Na gđu Travers?“
Samo su me stroga pravila vusterskog bontona zadržala da joj ne prilepim
jednu iza uva, iako bih rado platio ceo šiling samo da to uradim. Kao da je
namerno i tvrdoglavo odbijala da pogodi u čemu je stvar.
„Ne, ne mislim ni na tetka Daliju.“
„Ona se sigurno strašno potresla.“
„Svakako. Ali, srce na koje ja mislim nije ranjeno zbog Tapijevog i
Anđelinog raskida. Ono pati iz sasvim drugog razloga. Hoću da kažem... pa,
pobogu, valjda znate zbog čega jedno srce može da pati!“
Kao da je malo uzdrhtala. Kad je progovorila, šapatom je rekla: „Mislite...
zbog ljubavi?“
„Bravo! Odgovor je tačan. Zbog ljubavi.“
„Ah, g. Vusteru!“
„Nadam se da verujete u ljubav na prvi pogled!“
„Naravno da verujem.“
,,E pa, upravo to se dogodilo jednom napaćenom srcu. Zaljubilo se na prvi
pogled i od tada muka ne prestaje da ga nagriza, ako sam se pravilno izrazio.“
Tajac. Okrenula je glavu i posmatrala u daljini patku na jezeru. Ova se
zagnjurila u neki vodeni korov, što meni verujte nikada neće biti jasno, kako neko
može da voli takve stvari. Mada, ako realno pogledate, ni spanać nije ništa bolji.
Basetova se napajala ovim prizorom sve dok se patka nije naglo prevrnula
naglavačke i nestala, čime je dotičnu Ugla iz stanja hipnotisanosti.
„Ah, g. Vusteru!“ rekla je ponovo, a po glasu bih rekao da se pokrenula.
„Hoću da kažem, zbog vas pati“, pokušao sam da stvar okitim dirljivim
detaljima. Primetili ste sigurno da je u ovakvim prilikama najhitnije jasno izneti
misao vodilju, odnosno tačno odrediti smernice cele priče. Sve ostalo se svodi na
nijansiranje. Neću reći da sam već dostigao fazu slatkorečivosti, ali sam bio
nezamislivo slatkorečiviji nego do tada.
„Već sto godina to traje. Ne može da jede, ne može da spava… samo zato
što je zaljubljen u vas. A što je najgore od svega, to ranjeno srce ne može čak ni
da smogne snage da vam to prizna, jer kako vaš profil prođe pored njega, on se
oduzme od straha. Kad god se usudi da progovori reč, vi se nekako okrenete na
stranu i on ostane bez teksta. Blesavo, naravno, ali tako je.“
Čuo sam kako je progutala knedlu i primetio da su joj oči zasuzile. Rosni
ljiljani, kad baš hoćete da se tako izrazim.
„Hoćete maramicu?“
„Ne, hvala. Dobro sam.“
Ja to za sebe nisam mogao da tvrdim. Naprezanje oko svega ovoga mi je
iscrpilo snagu. Ne znam da li vi imate isti problem, ali čim se zapodene priča koja
je po prirodi slična krompir pireu, kod mene se javlja neka vrsta peckanja i strašan
osećaj stida, dok istovremeno iz mojih pora naglašeno lije tečnost.
Sećam da sam jednom kod tetka Agate u Hertfordširu bio sateran uza zid i
primoran da glumim kralja Edvarda ni kako se oprašta od one svoje devojke, Lepe
Rozamunde, a sve to na nekoj kao dobrotvornoj predstavi Ubogih kćeri crkve.
Radilo se o nekom žustrom srednjovekovnom dijalogu, sećam se, iz onih dobrih
starih vremena kada su sablju zvali sablja, i kada se začulo zvono za kraj, nijedna
Kćer crkve, mogu da se kladim, nije bila ni blizu uboga kao ja. Ama baš ništa
suvo na meni nije ostalo.
I ovaj put sam reagovao na isti način. Bio je to Bertram Vuster u vrlo tečnom
stanju, koji je, nakon što je vizavi osoba nekoliko puta štucnula i počela da govori,
pažljivo načuljio uši.
„Molim vas, g. Vusteru, nemojte više ništa da govorite.“
Pa, nisam ni imao nameru.
„Razumela sam.“
Obradovalo me je što to napokon čujem.
„Da, shvatila sam. Neću se pretvarati da ne razumem šta hoćete da kažete.
Naslućivala sam to još u Kanu, kada ste toliko puta zurili u mene ne progovarajući
ni reč, dok su vaše oči govorile sve.“
Ni kad bi me ona Anđelina ajkula ugrizla za nogu ne bih skočio u ovakvom
grču. Toliko sam se usmeno na zastupanje Gasijevih interesa da mi ni nakraj
pameti nije bilo da bi moje reči mogle da dobiju neko drugačije i nesrećnije
značenje. Korito reke Nijagare je vodilo od mog čela preko ostalih predela lica.
Čitav moj život je visio o koncu i zavisio od toga šta će reći ova žena. Hoću
da kažem, nema povlačenja. Ako devojka pomisli da je neki muškarac prosi, i pod
tim nazivom ga registruje u svojoj arhivi, on nikada neće moći da joj objasni da
se uhvatila za pogrešan kraj štapa i da njemu ni nakraj pameti nije bilo da joj
predloži tako nešto. On može samo da pusti da stvari idu svojim tokom. Dovoljno
je da pomislim na veridbu sa devojkom koja otvoreno priča da se vile rađaju kad
zvezde duvaju nos, ili kako ono bese, i da se zgrozim od užasa.
Dok je ona nastavila da iznosi svoja zapažanja, ja sam je slušao i stiskao
pesnice sve dok u jednom trenutku nisam pomislio da su mi zglobovi možda tako
beli od stiskanja. Činilo mi se da nikada neće preći na stvar.
„Da, svih onih dana u Kanu sam znala šta želite da kažete. Devojke to uvek
znaju. Onda ste došli za mnom ovamo, a kada smo se danas sreli, imali ste onaj
isti čežnjivi nemi pogled. A onda ste bili tako uporni da izađem i prošetam se sa
vama kroz suton. Na kraju ste mi kolebljivo i zamuckujući ispričali sve ovo. Ne,
to za mene nije nikakvo iznenađenje. Ali, izvinite...“
Ta poslednja reč je imala snagu onih okrepljujućih Dživsovih napitaka. Kao
da mi je puna čaša smese od mesa, crvene paprike i žumanceta (kao što već rekoh,
ubeđen sam da to nisu svi sastojci, ima tu još nečega) direktno ubrizgana u telo,
pa se razlila po meni kao cvetanje neke divne biljke na suncu. Na kraju će se sve
dobro završiti. Moj anđeo čuvar ipak nije prespavao sirenu za uzbunu.
„Ali plašim se da je tako nešto nemoguće,“
Zastala je.
„Nemoguće“, ponovila je.
Toliko me je preplavio osećaj olakšanja i spasenja od okova koji me nisu
zarobili da na trenutak nisam shvatio da očekuje moj odgovor.
„O, pa dobro onda“, zabrzao sam.
„Žao mi je.“
„Sve je u redu.“
„Žao mi je i više nego što mogu da izrazim.“
„Nemojte više da razmišljate o tome.“
„Možemo ostati prijatelji.“
„Oh, pa naravno.“
,,Da više ne pričamo o tome, nego da sve ostane među nama kao jedna mala,
mala tajna?“
„Svakako.“
„Tajna. Nešto dražesno i mirisno, čuvano u lavandi.“
„Da, baš u lavandi, tako je.“
Onda je nastala duža pauza. Zurila je u mene na božanski sažaljiv način,
kao da sam tamo neki puž kog je prignječila petom, a ja sam samo želeo da joj
kažem da je sve u redu i da se Bertram ni blizu ne oseća očajno, već živahnije
nego ikada u svom životu. Ali, naravno, takve stvari se ne govore. Ostao sam da
stojim, ćutim i delujem neustrašivo.
„Volela bih da mogu“, promrmljala je.
,,Da možete?“ rekao sam dok mi je pažnja lutala unaokolo.
„Da mogu da osećam prema vama ono što biste vi voleli da osećam.“
„Ah, oh.“
„Ali ne mogu. Žao mi je.“
„Sasvim je u redu. Pogrešan spoj, nema šta.“
„Jer, dragi ste mi, gospodine... mislim da treba da vas zovem Berti. Mogu
li?“
,,Oh, svakako.“
„Zato što smo pravi prijatelji.“
„Upravo tako.“
„Vi se meni sviđate, Berti. I da stvari stoje drugačije... pitam se...“
„A?“
„Na kraju krajeva, mi smo pravi prijatelji... Imamo ovu zajedničku
uspomenu... Imate pravo da znate... Ne želim da mislite kako... Ovaj život je prava
zavrzlama, zar ne?“
Mnogim muškarcima bi ove nedovršene izjave zvučale kao trabunjanje, pa
se ne bi ni zamislili nad njima. Ali, vusterski mozak je bistroumniji od prosečnog
i ume da čita između redova. Odmah sam naslutio da joj neki teret pritiska dušu.
„Hoćete da kažete da postoji neko drugi?“
Klimnula je glavicom.
„Zaljubljeni ste u nekog drugog mladića?“
Klimnula je glavicom.
„Je li on veren?“
Sad je zavrtela tikvicom.
„Ne, nije veren.“
Dobro, nije ni to loše. Međutim, po njenom načinu govora bih pre zaključio
da će ime dobrog starog Gasija biti izbrisano sa liste zvanica, a meni se nikako
nije sviđala mogućnost da nekome nosim loše vesti. Dobro sam izučio njegov
slučaj i ubeđen sam da će ovo biti nešto kao njegov kraj.
Znate, Gasi nije kao neki drugi moji drugari, pri tom mi ime Binga Litla
nekako samo od sebe niče na usnama, koji bi da ih devojka odbije jednostavno
rekli bum tras i veselo odšetali u potrazi za nekom drugom. Sasvim je jasno da je
on tip koji je u stanju da se, ako ne uspe da dâ gol u prvom poluvremenu, potpuno
prevrne i ostatak života provede titrajući svojim mrmoljcima, gajeći dugačke sede
zulufe, kao oni tipovi iz romana koji žive u ogromnim belim kućama koje se
naziru kroz šumarak, koji se zatvore od ostatka sveta, a na licu im se vidi bol.
„Mislim da njemu nije stalo do mene na taj način. Ili barem ne kaže da jeste.
Vi znate da vam ovo govorim samo zato što...“
,,Oh, svakako...“
„Tako je neobično što ste me pitali da li verujem u ljubav na prvi pogled.“
Spustila je kapke dopola. „Ko je ikad voleo a da ljubav nije bila na prvi pogled.“
To je rekla tihim glasom i vratila mi u sećanje, ni sam ne znam zašto, sliku moje
tetke Agate kako recituje na toj predstavi koju sam pominjao. „Cela priča je malo
šašava. Bila sam kod prijatelja na selu i izvela sam psa u šetnju i mojoj jadnoj
maloj dušici se neki grozan trn zabo u šapicu, a ja nisam znala šta da radim. Onda
je došao on...“
Kad god se setim te predstave, dočaravajući vam svoja osećanja u datom
trenutku, pričam samo o ružnoj strani cele priče. Ali sada moram da kažem i to
da je sve imalo izvanredan epilog, jer kada sam se iskobeljao iz oklopa i lanaca i
pobegao u obližnji pab, došao sam do bara i naredio domaćinu da počne sa
točenjem. Već sledećeg trenutka mi se u rukama našla krigla odličnog domaćeg
piva, a ekstaza prvog gutljaja mi je i dalje sveža u sećanju. Uživanje je bilo
neopisivo, upravo zato što mi je pred očima još uvek bila cela ona agonija kroz
koju sam prošao.
Sada sam bio u istoj situaciji. Dok sam je slušao, shvatio sam da misli na
Gasija, jer sigurno tog dana nije mogao da prođe ceo odred muškaraca i da baš
svi vade trnje iz šape njenog psa, čak ni da je ta šapa jastuče za igle. A onda sam
shvatio da je Gasi, koji se samo čas pre toga tako loše kotirao u kladionicama da
čak nije bio ni vredan pomena, sada u stvari pobednik, pa mi se celo biće streslo
od neke mile jeze, a sa usana mi se otelo hej tako razdragano i glasno da je
Basetova pošteno odskočila inč i po od majčice zemlje.
„Moliću lepo?“ rekla je.
Bezbrižno sam odmahnuo rukom.
„Ništa“, rekao sam. „Ništa. Setio sam se da večeras moram obavezno da
napišem jedno pismo. Ako vam neće smetati, ja bih sada da krenem. Evo“, rekoh,
„dolazi Gasi Fink-Notl. On će biti uz vas.“
Utom je prišao Gasi, šunjajući se iza drveta.
Otišao sam i ostavio ih same. Što se tiče ovo dvoje, stvar je nesumnjivo
sređena. Gasi treba samo da bude nenametljiv i diskretan. Čim sam šmugnuo u
kuću, osećao sam da je hepiend već počeo. Hoću da kažem, kad ostavite devojku
i mladića nasamo, a oboje su pred svedokom priznali da i on i ona vole nju
odnosno njega, dovedeni u jukstapoziciju pred sumrak, nemaju šta drugo da rade
nego da vide koliko koštaju kutlače i varjače i sklope posao.
Neke stvari sam obavio, neke pokušao, sve u svemu, zaslužio sam da
pošteno cugnem nešto za dva penija u salonu za džentlmene.
U tom pravcu sam i krenuo.
11
Na pomoćnom stolu su bili uredno poređani svi neophodni elementi, pa mi

je sipanje inča i po suvog alkohola u čašu i šuštanje malo sode odozgo oduzelo
jedan tren oka. Vratio sam se u fotelju, podigao noge i počeo da uživam bezbrižno
ispijajući špricer, nešto kao Cezar onog dana u svom šatoru kada je osvojio Galiju.
Dok su mi misli lutale po onoj tihoj bašti, pitao sam se kako li se stvari tamo
odvijaju i pri tom se osećao poletno i optimistički. Nikada ni na trenutak nisam
pomislio da je Ogastus Fink-Notl najveće dostignuće majke prirode kad je u
pitanju rađanje sunđeroglavih mamlaza, već sam voleo tog čoveka, želeo mu sve
najbolje i osećao se izuzetno odgovornim za ishod njegovog udvaranja, više nego
da se ja sam, umesto njega, nalazim na toj mesečini.
Prijala mi je pomisao da je dosad sigurno već obavio uvodne pregovore i
duboko zašao u neformalan razgovor i planiranje medenog meseca.
Ipak, imajući u vidu o kakvoj se devojci radi, hoću reći Madlin Baset, s
onim njenim zvezdama, zečevima i tako tim, pre bi se reklo da tamo vlada
atmosfera uzvišenog tugovanja. Ali, morate znati da se i u ovakvim stvarima
ukusi razlikuju. Instinktivna reakcija svakog normalno mislećeg muškarca jeste
da pobegne najmanje jednu milju od mesta na kom je sreo Basetovu, ali iz pitaj
boga kojih razloga, Gasijevo unutrašnje biće iz dubine samog sebe želi da joj bude
što bliže – tako vam je to.
U meditiranju sam upravo stigao do ove misli kad me je trgla škripa vrata.
Neko je ušao i leopardovski počeo da se šunja unaokolo, idući ka bočnom stolu,
spuštajući meko stopala, a ja onda primetih da je u pitanju Tapi Glosop.
Kako sam ga ugledao, savest je odmah počela da me peče, jer sam od silne
gužve oko sređivanja stvari za Gasija, potpuno zaboravio svog drugog klijenta.
Obično tako i biva kad hoćete istovremeno da vodite dva slučaja.
Ali, kako mi Gasi više nije bio u mislima, bio sam spreman da svu pažnju
usmerim na takozvani slučaj Glosop.
Bio sam izuzetno zadovoljan kako je za večerom obavio zadatak koji sam
mu poverio. Nije to bio nimalo lak zadatak, ja da vam kažem, jer su služene i
točene izvanredne stvari, između ostalog se naročito isticalo jedno jelo (mislim
na nonnettes de poulet Agnes Sorel) koje bi smekšalo i karakter od kaljenog
čelika. Ali on je, kao pravi profesionalac u postu, prošao mrtav hladan pored svega
toga, zbog čega sam naročito ponosan.
„Ej, zdravo. Tapi“, rekao sam, „baš sam nešto mislio na tebe.“
Čim se okrenuo, sa sve čašom u ruci, dalo se primetiti da je zbog velikih
odricanja bio bolno iscrpljen. Izgledao je kao vuk iz ruske stepe dok posmatra
nekog seljaka kako se pred njim užurbano pentra uz najviše drvo.
„Da?“ rekao je poprilično neprijatno. „Eto me, ovde.“
„I?“
„Kako misliš i?“
„Da čujem izveštaj.“
„Kakav izveštaj?“
„Zar nemaš ništa novo da mi kažeš o Anđeli?“
„Samo to da joj je izašao plik.“
To me je zabrinulo.
„Zar još uvek nije počela da trči za tobom?“
„Nije.“
„Vrlo čudno.“
„Zašto čudno?“
„Sigurno je primetila da nemaš apetita.“
Hrapavo je zalajao kao da mu je duša obolela od upale krajnika.
,,Da nemam apetita! U stomaku mi odzvanja kao u Velikom kanjonu.“
„Ne posustaj, Tapi! Seti se Gandija.“
„Što Gandija?“
„On godinama nije ništa ljudski pojeo.“
„Nisam ni ja. Kunem ti se. Kakav crni Gandi, nije mi ni za mali prst.“
Odmah sam shvatio da je bolje ostaviti motif Gandija po strani. Vratio sam
se na početak.
„Ona sada sigurno gleda gde si.“
„Ko? Anđela?“
„Da. Sigurno je primetila sa kakvom patnjom podnosiš žrtvu.“
„Ne verujem da je ta mala tupoglavica išta primetila. Mogu da se kladim da
apsolutno ništa nije zapazila.“
„Ma, hajde, Tapi“, nastavljao sam, „zvučiš čemerno. Nije sve tako crno.
Ako ništa drugo, sigurno je primetila da si odbio one nonnettes de poulet Agres
Sorel. To je bilo maestralno odbijanje, odskočilo je od svega ostalog kao
zagnojeni palac. A tek crepes à la Rossini...“
„Prestani više, Berti! Misliš da sam od kamena? Zar nije dovoljno što sam
morao da sedim tamo i gledam kako mi pred očima paradira jedna od onih slavnih
Anatolovih večera, jelo za jelom, a ne da još slušam tebe kako ih kitiš u stihu? Ne
podsećaj me na te nonnettes. Ne mogu više da izdržim.“
Hteo sam da ga ohrabrim i utešim.
„Samo hrabro, Tapi. Usmeri svoj um na onu hladnu pitu sa mesom i
bubrezima što te čeka u ostavi. Kao što se u Svetom pismu kaže: jutro donosi
radost“
„Da, ujutru. A sad nije ni pola deset uveče. A morao si da spomeneš tu pitu,
je lʼ da? I to baš sad kad pokušavam da skrenem misli sa nje.“
Shvatio sam šta hoće da kaže. Mnogo će još sati proći pre nego što bude
počeo da prekraja pitu. Napustio sam i tu temu, pa smo prilično dugo sedeli ćutke,
Onda je ustao i počeo nekako napeto da korača po sobi, kao lav u zoološkom vrtu
kad čuje zvuk gonga za večeru i nada se da ga čuvar neće preskočiti prilikom
obilaska. Smišljeno sam okrenuo glavu u stranu, ali sam i dalje mogao da čujem
kako šutira stolice i druge stvari po sobi. Bilo je jasno kao dan na kakvim je
mukama duša tog čoveka i koliko mu je skočio pritisak.
Onda se vratio nazad i seo, a ja primetih da me netremice gleda. Sudeći po
takvom ponašanju, zaključio sam da želi nešto da mi kaže.
Nisam pogrešio. Potapšao me je po kolenu značajno i rekao:
„Berti.“
,,A-ha.“
,„Mogu li nešto da ti kažem?“
„Naravno, stari druže“, rekao sam srdačno. „Upravo razmišljam kako ova
situacija oskudeva u dijalogu.“
„Cela ova stvar oko Anđele i mene.“
„Da?“
„Već duže vreme pošteno razmišljam o tome.“
„Ah, stvarno?“
„Surovo i nemilosrdno sam raščlanio ceo događaj i jedna stvar je jasna kao
bistra voda. Ovde su umešani nečiji prljavi prsti.“
„Ne razumem.“
„Evo ovako. Da ti iznesem činjenice. Anđela me je volela sve dok nije otišla
u Kan. Nije mogla bez mene. Bio sam joj sve na svetu. Je lʼ se slažeš sa mnom?“
„Nema zbora.“
,,A čim se vratila iz Kana došlo je do svađe.“
„Tačno tako.“
„Ni oko čega.“
„Eh, pa sad, kako možeš da kažeš ni oko čega? Ispao si malo netaktičan oko
one njene ajkule.“
„Bio sam iskren i otvoren kada je u pitanju ta njena ajkula. Upravo to i hoću
da kažem. Da li ti misliš da bi zbog običnog razilaženja u stavovima oko neke
tamo ajkule, devojka dala mladiću korpu, ako ga je stvarno volela od sveg srca?“
„Naravno da bi.“
Poražava me činjenica da on to ne može da shvati. Siroti stari Tapi, nikada
nije imao smisla za tanane nijanse. On je od onih krupnih, grubih, fudbalerskih
tipova, kojima, kao što pre neki dan reče Dživs, nedostaje suptilna osećajnost. On
je odličan kad treba preseći pas ili kopačkama pregaziti lice nekome iz
protivničkog tima, ali nikako kada treba razumeti izuzetno razdražljiv
temperament žene. On jednostavno ne može ni da zamisli da su devojke pre u
stanju da odustanu od sreće u zajedničkom životu, nego da se odreknu sopstvene
ajkule.
„Gluposti! To je samo izgovor.“
„Koje?“
„Ta priča o ajkuli. Htela je da me šutne, pa je iskoristila prvi izgovor.“
„Ne, nije.“
„Kad ti kažem da jeste.“
„Ali, što bi koji đavo htela da te šutne.“
,,E, to je ono. To je ono pitanje koje ja sebi postavljam. A evo i odgovora:
zato što se zaljubila u nekog drugog. Jasno ko dan. Nema drugog razloga. Pre
Kana je htela da bude što bliže meni, posle Kana samo da je što dalje. Očigledno
da je tokom ta dva meseca upoznala nekog ljigavog naduvenka i sva osećanja
prebacila na njega.“
„Ne, nije.“.
„Prestani da ponavljaš ne, nije. Znam da jeste. A sad ću ti reći još nešto, što
možeš da smatraš mojom zvaničnom izjavom. Tom ljigavom, klizavom gušteru u
travi bi bolje bilo da smesta potpiše ugovor sa nekom dobrom klinikom, jer ako
ikada naletim na njega poneću se prilično grubo. Ako ga ikada pronađem,
uhvatiću ga za onu njegovu odvratnu šiju, trešću ga dok mu pena ne izađe na usta,
izvrnuću ga naopačke i naterati da sam sebe proguta.“
Izgovorio je te reči i izleteo uz tresak, a ja sam sačekao minut-dva da se
udalji, onda ustao i krenuo u salon. Kako je svima poznato da ženski rod ima
sklonost da se posle večere gnezdi po salonima, očekivao sam da ću i Anđelu
zateći tamo. Imao sam nameru da popričam s njom.
U tu Tapijevu teoriju da mu je neki navodni dasa ukrao devojku dok je bila
u Kanu, ja sam, kao što već rekoh, vrlo malo verovao, štaviše smatrao sam je
najobičnijom ucveljenom, neuravnoteženom, uskislom limunadom. Naravno da
je ajkula i samo ajkula razlog što se žar ove mladalačke ljubavi privremeno
ohladio, i ubeđen sam da bi samo nekoliko njegovih reči upućenih mojoj rođaki
bile dovoljne da stvari vrate na staro.
Iskreno, nezamislivo mi je da devojku sa onakvom urođenom osećajnošću
i nežnim srcem neće do temelja uzdrmati prizor za večerom tog dana. Čak je i
Sepings, tetka Dalijin batler, jedan hladan, bezosećajan tip, zinuo od
zaprepašćenja kad je Tapi odmahnuo rukom na nonnettes de poulet Agnes Sorel,
a pomoćni sluga koji je stajao sa strane i prinosio krompir, izbuljio se kao da ga
more halucinacije. Jednostavno ne želim ni da raspravljam o tome da li je ovo
odbijanje ostavilo utisak na tako finu devojku kao što je Anđela. Bio sam ubeđen
da ću je zateći u salonu sa otvorenim krvarenjem srca, zrelu za pomirenje po
hitnom postupku.
Međutim, kada sam ušao u salon, pogled mi se ukrstio samo sa tetka
Dalijinim. Kao da mi je uputila neki zajedljiv pogled i uzdahnula, ali pošto sam
se do tada družio sa Tapijem i njegovom agonijom, objasnio sam to činjenicom
da ni ona, kao ni Tapi, dugo nije držala jelovnik u rukama. Ne možete očekivati
da će isceđena tetka zračiti istom snagom kao da je napunjena.
„Ah, to si ti?“ rekla je.
Ja, naravno, ko bi bio.
„Gde je Anđela?“ upitao sam.
„Otišla je na spavanje.“
„Već?“
„Kaže da je boli glava.“
„Hm.“
Ne mogu reći da mi se svidelo to što čujem. Jer, ako devojka vidi kako njena
napuštena ljubav onako zadivljujuće odbija večeru, neće sigurno otići na spavanje
zbog glavobolje, naročito ako joj se ljubav u srcu ponovo rasplamsala. Naprotiv,
vrzmaće se ovuda, uputiće mu po koji kratak pokajnički pogled ispod spuštenih
trepavica i na sve načine se truditi da mu pokaže kako, u slučaju da on želi da je
zagrli preko okruglog stola i upravo izračunava obim kruga, ona nema ništa
protiv. Jeste, moram priznati da me je ta otišla-na-spavanje taktika malo
uznemirila.
„Otišla na spavanje, ha?“ rekao sam zamišljeno.
„Šta ti treba?“
,Mislio sam da bi možda htela da se prošetamo i popričamo.“
„Ti to ideš u šetnju?“ iznenada se zainteresovala tetka Dalija. „Gde?“
„Ma, tu negde.“
„Je l’ bi mi učinio jednu uslugu?’
„Samo reci.“
„Neće ti oduzeti mnogo vremena. Znaš onu stazicu što prolazi pored
staklene bašte do vrta ispred kuhinje. Ako nastaviš tim putem, dolaziš do
ribnjaka.“
„Znam.“
„Onda, uzmi, molim te, jedan komad debelog kanapa ili žice i kreni niz
stazu dok ne dođeš do ribnjaka...“
„Do ribnjaka. Dobro.“
„A onda malo pogledaj okolo i nađi neki lep, težak kamen. A mogla bi i
neka dobrano velika cigla.“
„Razumem“, moj odgovor nije bio istinit, jer mi još ništa nije bilo jasno.
„Kamen ili ciglu. Da. I onda?“
„Onda“, rekla je moja tetka, „budi tako dobar, pa kanapom veži ciglu, stegni
ga oko svog bednog vrata, skoči u ribnjak i udavi se. Za nekoliko dana ću poslati
ljude da te upecaju, da bih mogla da te sahranim i organizujem igranku na tvom
grobu.“
Bio sam zbunjen kao nikad u životu. I to ne samo zbunjen nego povređen i
ozlojeđen. Sećam se kako sam čitao u jednoj knjizi o devojci koja je: ...istrčala iz
sobe, jer nije želela da se zadrži ni trenutak duže, plašeći se da će joj se strašne
reči omaći sa usana; odlučila je da više ni dan jedan neće provesti u kući u kojoj
nailazi samo na uvrede i nerazumevanje. Upravo sam se tako osećao.
Onda sam opomenuo sebe da moram imati obzira prema ženi koja se drži
na pola kašike supe, pa sam sprečio da mi žestok komentar izleti iz usta.
„O čemu se“, rekoh nežno, „ovde radi? Kao da si malo ljuta na Bertrama?“
„Malo ljuta?!“
„Dobro, prilično ljuta. Otkud ta nimalo skrivena mržnja?“
Iz očiju joj izlete plamen i osmudi mi kosu.
„Koji me je ono magarac, koja budala, koji kretenski idiot nagovorio,
protivno mom zdravom razumu, da odbijem večeru? Mogla sam i da
pretpostavim...“
Znači, bio sam u pravu kada je u pitanju uzrok njenog čudnog raspoloženja.
„Sve je u redu, tetka Dalija. Znam tačno kako se osećaš. Nekako odjekujuće
praznjikavo, je l’ da? Ali muke će proći. Da sam na tvom mestu, ušunjao bih se
dole u ostavu i napravio pretres čim posluga ode u krevet. Čuo sam da ima prilično
dobre pite sa mesom i bubrezima, pa bi se racija isplatila. Ne gubi nadu, tetka
Dalija“, nastavljao sam, „uskoro će teča Tom biti kraj tebe, sav zabrinut i pun
razumevanja.“
„Hoće li? A je l’ znaš gde je on sada?“
„Nisam ga video.“
„Eno ga u radnoj sobi, drži se za glavu i mrmlja nešto o civilizaciji i velikom
kotlu.“
„Ah? A zašto?“
„Zato što sam imala tu bolnu dužnost da ga obavestim da je Anatol upravo
dao otkaz.“
„Molim?“
„Dao otkaz. Zahvaljujući tim tvojim planovima sa udrobljenim
baljezgarijama. Šta očekuješ da će jedan osetljivi, temperamentni francuski kuvar
da uradi, ako neko ide unaokolo i nagovara ljude da ne jedu njegovu hranu? Rekli
su mi da je bio toliko povređen kada su prva dva jela skoro nedirnuta vraćena u
kuhinju da je briznuo u plač kao malo dete. Na kraju večere je došao do zaključka
da je cela stvar jedna smišljena i dobro proračunata uvreda, pa je rešio da spakuje
kofere.“
„Bože moj!“
„Treba da kažeš: Anatole, bože moj. nebeski daru za želudačne sokove,
nestade ti kao rosa sa ražinih latica, a sve zbog nečijeg idiotluka. Možda ti je sada
jasno zašto bih volela da se udaviš u ribnjaku. Mogla sam odmah da pretpostavim
da će ovu kuću strefiti besna munja nebeska, čim si se ti u nju upuzao i počeo da
se praviš pametan.
Vrlo grube reči jedne tetke svom bratancu, ali nisam se naljutio. Ako
pogledate s druge strane, naravno da ćete reći da se Bertram malo zaneo.
„Izvini.“
„Šta imam ja od tvog izvini.“'
„Radio sam ono što sam mislio da je najbolje.“
„Drugi put radi ono što misliš da je najgore. Možda ćemo tada proći samo
sa lakšim telesnim povredama.“
„Teča Tom se nije naročito potresao zbog ovoga, šta misliš?“
„Eno ga, ječi kao utvara. A i ono malo nade koje sam imala da će mi dati
pare, sada više nemam.“
Podigao sam bradu i zamislio se. Moram priznati da je bilo logike u tim
njenim rečima. I sam znam kakav je udarac za teča Toma bio Anatolov odlazak.
Kao što sam već objasnio, to neobično biće sa morske obale sa kojim se
orodila tetka Dalija zapravo je jedan tip koji uvek izgleda kao pterodaktil na
mukama, a razlog je činjenica da mu se tokom dugogodišnjeg zgrtanja para na
Dalekom istoku, sistem za varenje potpuno upropastio, i jedini kuvar koji je ikada
uspeo da ga nakljuka, a da ne izazove efekat nalik Napoleonovom pohodu na
Rusiju ispod trećeg dugmeta košulje, jeste upravo taj jedinstveno nadareni kuvar,
Anatol. Sad kad su mu i Anatolove usluge uskraćene, on suprugu može da dočeka
jedino neprijateljskim pogledom. Da, stvari su zaista krenule strmim putem
nadole, a priznaću vam da sam na trenutak osetio kako čak i ja oskudevam u
konstruktivnim idejama.
No, ubeđen da će one uskoro početi da naviru, nastavio sam da kočim
gornju usnu.
„Loše.“ Priznao sam. „Prilično loše, nema šta. Izuzetno težak udarac za
svakoga od nas. Ali, ne plaši se, tetka Dalija, ja ću sve srediti.“
Ranije sam već spominjao kako je teško pasti od zaprepašćenja ako već
sedite, odnosno da je reč o pokretu koji ja lično nisam u stanju da izvedem.
Međutim, može se reći da ga je tetka Dalija, na moje veliko iznenađenje, izvela
bez po muke. Sedela je u fotelji, dobro uglavljena, no i pored toga, sručila se svom
težinom na stranu. Od užasa i jeze grč joj je izobličio lice.
„Padne li ti na pamet još neki ludački plan...“
Jasno mi je bilo da ubeđivanje neće uroditi plodom. Videlo se da nije bila
raspoložena za to. Suzdržan i sa izrazom nežnog sažaljenja, napustio sam
prostoriju. Da li me je ona zatim gađala kvalitetno ukoričenim izdanjem Sabranih
dela lorda Tenisona, nisam u stanju da posvedočim. Znam da je knjiga stajala na
stolu iza nje, a kada sam zatvorio vrata za sobom imao sam utisak da je neki tupi
predmet udario o drveni okvir vrata, mada sam u tom trenutku bio previše ophrvan
brigama da bih obraćao pažnju i primećivao takve stvari.
Bilo mi je mnogo krivo što nisam predvideo moguće posledice ovakve
iznenadne apstinencije od strane skoro svih prisutnih, i njen uticaj na impulsivni
provansalski temperament našeg Anatola. Trebalo je da znam da Gali jednostavno
ne mogu to da podnesu. Uveliko su poznati po osobini da propište od besa na
najmanju provokaciju. Naravno, kad čovek spremi nonnettes depoulet, začinjene
svojom sitnorendanom dušom, a onda ih vidi da doleću s juga nedirnuti nazad u
kuhinju, sigurno će sve doživeti kao nož u srce.
Ali, nema vajde od kukanja, pa je uopšte suvišno zadržavati se na tome.
Bertramov zadatak je sada da stvari dovede u red. Dok sam gazio preko travnjaka,
razmišljajući u tom pravcu, začuh avetinjski urlik, tako da sam odmah pomislio
da dolazi od teča Toma, koji je pobegao iz ropstva i došao ovamo u baštu da
slobodno arlauče.
Međutim, koliko god da sam se osvrtao oko sebe, ni jednog jedinog teču
nisam video u blizini. Onako zbunjen, pokušao sam da se vratim meditiranju, ali
se zvuk ponovo razlegao. Kada sam malo pažljivije pogledao, primetio sam da
neki oblik mutnih obrisa sedi na jednoj od onih klupa u seoskom stilu, kojima je
ova dražesna bašta prošarana, i da još jedan mutni oblik stoji iza klupe. Posle
drugog prodornijeg pogleda, uspeo sam da spojim sve delove u jednu sliku.
Ti mutni obrisi su, navodim redom, bili Gasi Fink-Notl i Dživs. E sad, zašto
je Gasi zavijao na sav glas, jeste pitanje koje prevazilazi moje umne sposobnosti.
Ne, nisam mogao da pogrešim. To nije bilo pevanje. Dok sam im prilazio,
on je ponovio nastup, tako da je bez ikakve sumnje u pitanju bilo kukanje. Uz to,
mogao sam već jasno da vidim to prepoznatljivo držanje vreće peska.
„Dobro veče, gospodine“, rekao je Dživs. „Gospodinu Fink-Notlu nije
dobro.“
Nije ni meni. Iz Gasija su počeli da izlaze neki prigušeni žuboravi zvuci, a
ja sam na kraju priznao sebi da je naš plan ozbiljno krenuo naopako. Naime, znam
ja da je brak ozbiljna rabota i kad čovek shvati u šta se upustio ume dobrano da
se potrese, ali do sada nisam naišao na slučaj da momak čim se veri već počne da
plaća ceh i ispašta kao ovaj ovde.
Gasi je podigao glavu. Pogled mu je bio tup. Vrteo je travku u ruci.
„Zbogom, Berti“, rekao je i ustao.
Pomislih kako sam zapazio grešku.
„Hoćeš da kažeš zdravo?“
„Ne, neću. Hoću da kažem zbogom. Ja odoh.“
„Gde ideš?“
„U onu baštu iza kuhinje. Da se udavim.“
„Nemoj da si magarac.“
„Nisam magarac... Je l’ sam ja magarac, Dživse?“
„Možda ste samo malo nerazumni, gospodine.“
„Zato što hoću da se udavim?“
„Misliš da se ne udavim?“
„Ja vam ne bih savetovao.“
„Dobro, Dživse. Tvoja odluka se prihvata. Gđi Travers bi stvarno bilo
neprijatno kad bi joj neko naduveno telo plutalo po ribnjaku."
„Jeste, gospodine.“
„A bila je tako ljubazna prema meni.“
,,I ti si bio tako ljubazan prema meni, Dživse.“
„Hvala, gospodine.“
„I ti, isto, Berti. Vrlo ljubazan. Svi ste tako ljubazni prema meni. Vrlo, vrlo
ljubazni. Stvarno vrlo ljubazni. Ni na šta ne mogu da se požalim. Dobro, idem
onda da se prošetam.“
Razrogačenih očiju sam gledao za njim dok je klateći se odlazio u mrak.
„Dživse“, priznaću vam da mi je glas bio kao blejanje osećajnog jagnjeta
koje traži pažnju svoje majke ovce, „Šta se, koji đavo, ovde događa?“
„Gospodin Fink-Notl nije sasvim svoj, gospodine. Prolazi kroz izuzetno
teške trenutke.“
Pokušao sam da napravim kratak pregled prethodnih događaja.
„Ostavio sam ga ovde sa gđicom Baset.“
„Ja sam je malo smekšao prethodno.“
„Znao je tačno šta treba da radi. Detaljno sam mu objasnio principe rada i
delovanja.“
„Jeste, gospodine. To mi je i sam gospodin Fink-Notl rekao.“
„Pa, onda...“
„Žao mi je što moram reći, gospodine, ali došlo je do malih smetnji.“
„Misliš, nešto je krenulo naopako?
Nisam mogao ni da naslutim šta. Kao da je tron mog kraljevskog mozga
počeo da se ljulja.
„Ali šta je moglo da krene naopako? Ona njega voli, Dživse.“
„To mi je ona rekla. Sve što je trebalo da uradi jeste samo da je zaprosi.“
„Pa, je l’ je zaprosio na kraju?“
„Pa, o čemu joj je onda, rotkvica mu, toliko pričao?“
„O mrmoljcima, gospodine.“
,,O mrmoljcima?“
.Jeste, gospodine.“
„O mrmoljcima?“
„Ali, otkud mu se odjednom pričalo o mrmoljcima?“
„Nije mu se pričalo, gospodine. Koliko sam ja razumeo, na osnovu
gospodin Fink-Notlovih reči, to mu ni najmanje nije bilo u planu.“
Uopšte mi nije bilo jasno o čemu se ovde radi.
„Ali, ko može da te primora da pričaš o mrmoljcima?“
„Gospodin Fink-Notl je bio žrtva zlosrećnog i neočekivanog napada
nervoze, gospodine. Sam priznaje da je, našavši se nasamo sa tom mladom
damom, izgubio samopouzdanje. U takvim prilikama gospoda obično pričaju o
svemu što im padne na pamet, pričaju o onome što im prvo prođe kroz glavu. U
slučaju gospodina Fink-Notla, to su, čini se, bili mrmoljci, odnosno kako ih
negovati kad su bolesni, kako kada su zdravi.“
Mrena mi je pala sa očiju. Sve mi je postalo jasno. I meni se to dešavalo u
trenucima krize. Sećam se, jednom sam zaustavio zubara u trenutku kada je držao
bušilicu tik pored mog donjeg sekutića, a onda sam mu skoro deset minuta pričao
vic o Škotu, Ircu i Jevrejinu. Potpuno nesvesno. Što je on više pokušavao da zarije
bušilicu, to sam ja dalje nastavljao da pričam vic. Kad čoveku odu živci,
jednostavno počne da bulazni.
Znao sam tačno kako se Gasi osećao. Mogao sam da zamislim celu scenu.
On i Basetova u smiraj dana. Sigurno je, kao što sam mu savetovao, prvo ispucao
priče o zalasku sunca i princezi iz bajke i tako to, a onda je došao red na onaj deo
kad treba da joj kaže kako ima nešto da joj kaže. Onda je, pretpostavljam, ona
spustila pogled i rekla: Ah, molim?
Onda je on, pretpostavljam, rekao da se radi o nečemu važnom; na šta je
njen odgovor verovatno bio nešto kao: Stvarno? ili Zaista? ili možda samo snažan
udisaj. A kada su im se pogledi ukrstili, kao kad se moj ukrstio sa zubarovim,
nešto mu je naglo ščepalo želudačnu kesu, pred očima mu je sve postalo crno,
samo je čuo svoj glas i razglabanje o mrmoljcima. Da, poznat mi je taj psihološki
fenomen.
Međutim, ja sam i pored svega krivio Gasija. Kada je već primetio da ne
zaklapa o mrmoljcima, trebalo je, naravno, da prekine, pa makar to značilo i da
će sedeti ćutke. Koliko god da je zapenio, morao je da bude dovoljno razuman da
zna da će tako u stvari ritnuti kofu sa namuzenim mlekom. Kojoj bi se još devojci
svidelo da posle grozničavog zanosa strasti, u kom mladić samo što nije istresao
dušu pred njene noge, on odjednom pređe na priču o vodenim predstavnicima
porodice salamandndae?
„Loše, Dživse.“
,,I koliko je trajalo to mučenje?“
„Ne baš zanemarljiv vremenski period, ja bih rekao, gospodine. Na osnovu
onoga što je gospodin Fink-Notl rekao, gđica Baset je bila potpuno i podrobno
obaveštena ne samo o uobičajenoj vrsti mrmoljaka, već i o krestastim i
palmolikim vrstama. Ispričao joj je i kako tokom sezone parenja mrmoljci žive u
vodi, hraneći se punoglavcima, larvama insekata i ljuskarima; zatim, kako izlaze
na kopno i jedu puževe golaće i crve; i kako tek rođeni mrmoljak ima tri para
dugačkih, spoljnih škrga nalik na šljive. I upravo kada je iznosio svoje zapažanje
da se mrmoljci razlikuju od daždevnjaka po obliku repa, jer je kod njih sabijen, i
kako kod većine vrsta preovlađuje vidni polni dimorfizam, mlada dama je ustala
i rekla da želi nazad u kuću.“
„I onda...“
„Onda je otišla, gospodine.“
Zamislio sam se. Sve više i više sam uviđao koliko je Gasi naporan i težak
čovek kad hoćeš da mu pomogneš. Činilo se da mu samo treba malo podstreka i
sve će biti u redu. Međutim, posle nezamislivog napora i manevrisanja, uspeš da
ga dovedeš u pravi položaj, iz kog treba samo da doda gas i produži pravo, ali on
ne nastavi pravo, nego skrene s puta i potpuno promaši cilj.
„Teško, Dživse.“
U nekim srećnijim okolnostima ja bih, naravno, saslušao Dživsov stav po
ovom pitanju. Ali nakon onog događaja sa mojom kapetanskom jaknom, nem sam
kao riba.
,,Da, morao bih ponovo da razmislim o svemu.“
„Moram da napregnem vijuge i potrudim se iz petnih žila da nađem
rešenje.“
„Dobro, onda laku noć, Dživse.“
„Laku noć, gospodine.“
Nestao je u obliku senke, ostavljajući iza sebe u mraku nepomičnog i
zamišljenog Bertrama Vustera. Nisam znao šta mi je činiti.
12
Ne znam da li i vi tako radite, ali ja sam primetio da mi se često dešava,

kada naiđem na poteškoću koja me na trenutak zbuni i zapanji, da mi novo jutro
nakon dobrog sna uvek donese rešenje.
Tako je bilo i ovom prilikom.
Gospoda koja izučavaju ovakve stvari tvrde da to ima veze sa podsvesnim
umom i najverovatnije su u pravu. Ne bih tek tako mogao da tvrdim da posedujem
podsvesni um, ali verovatno ga imam čak i ako to ne znam; siguran sam da se on
tamo negde preznojio i usijao od rada, dok je ovaj fizički i opipljivi Vuster
bezbrižno spavao osam sati.
Kada sam se sledećeg dana probudio, svanulo mi je. Ne mislim bukvalno,
jer naravno da je svanulo. Hoću da kažem da su mi se kockice složile. Dobri stari
podsvesni um je isporučio svoju robu, pa mi je odmah postalo jasno koji su to
koraci neophodni da bi Ogastus Fink-Notl mogao da dobije zvanje Romea.
Bio bih vam zahvalan, ako biste mi posvetili trenutak svog dragocenog
vremena i setili se onog razgovora koji smo prethodne večeri vodili on i ja u bašti.
Ne onaj svetlucavi horizont, ne mislim na to, nego na završnu rečenicu tog
dela. Kada smo došli do onog mesta, sećate se, kada on mene obaveštava da
nikada nije okusio alkohol, ja odmahujem glavom, misleći da će mu to sigurno
umanjiti snagu kada se približi trenutak prošenja devojke.
Dalji tok događaja je pokazao da je moj strah bio opravdan.
Kada se pojavio na sceni, samo sa čistim sokom od pomorandže u krvi,
doživeo je fijasko. Situacija je zahtevala usijane strasne reči, koje će raspolutiti
Madlin Baset kao što bi usijana burgija raspolutila pola funte butera, a on nije
izgovorio ni jednu jedinu reč od koje bi joj krv ožegla čedne obraze, samo zato
što je bio zauzet opširnom, ne baš primerenom datim okolnostima, lekcijom o
mrmoljcima.
To nije taktika za osvajanje romantične devojke. Naravno, pre nego što
ponovo krene, Ogastusu Fink-Notlu treba pomoći da se oslobodi inhibicija iz
prošlosti koje ga sputavaju. Samo jedan izvrstan, samouveren Fink-Notl može biti
spreman da se suoči sa Basetovom u drugoj rundi.
To je jedini način da Morning post zaradi svojih deset šilinga, ili koliko već
naplaćuju javno objavljivanje venčanja.
Kad sam izveo taj zaključak, sve ostalo mi se činilo lako, pa sam i pre nego
što je Dživs doneo čaj, razradio plan do najsitnijih detalja. Spremio sam se da mu
sve izložim (stvarno, čak sam imao i preliminarnu verziju: Mišljenja sam, Dživse),
ali me je u tome prekinuo Tapijev dolazak.
Ušao je u sobu bezvoljan, a mene je bolelo što vidim da odmor tokom
prethodne noći nije nimalo popravio izgled ove oronule i unesrećene duše. Ako
ništa drugo, mogu reći da je izgledao nešto manje ofucano nego kada sam ga
prethodni put video. Ako možete zamisliti buldoga kog samo što su šutnuli u rebra
a mačka mu upravo maznula večeru, imaćete sliku Hildebranda Glosopa dok je
stajao ispred mene.
„Pobogu, Tapi, kućo stara“, rekao sam zabrinuto, „što si tako modar oko
očiju?“
Dživs mi je nestao iz vidokruga na onaj njegov jeguljavi način, a ja sam
svom drugu rukom pokazao da sedne.
,,O čemu se radi?“ upitao sam.
Uhvatio se za krevet kao da je sidro i neko vreme ćutke čupkao prekrivač.
„Prošao sam kroz pakao, Berti.“
„Kroz šta?“
„Kroz pakao.“
„Pakao? Otkud ti tamo?“
Opet je zaćutao i usmeno onaj svoj sumorni pogled u jednu stranu. Okrenuo
sam se da i ja vidim šta ima tamo i shvatio da posmatra uvećanu fotografiju iznad
kamina, na kojoj je moj teča Tom obučen u nešto nalik na masonsku uniformu.
Godinama sam se raspravljao sa tetka Dalijom oko ove fotografije, nudeći joj dve
mogućnosti: 1) da spali taj jezivi predmet, ili 2) ako već hoće da ga ima, neka
mene strpa u neku drugu sobu kad joj dolazim u goste. Ali ona ni da čuje. Kaže
da je to dobro za mene. Mučenje je, kaže, korisna stvar i treba da znam da život
ima i mračnu stranu, i nismo došli na ovaj svet samo radi uživanja.
„Tapi, okreni je ka zidu, ako ti smeta“, rekao sam tiho.
„A?“
„Tu fotografiju teča Toma kao vođe orkestra.“
„Nisam došao da pričam o fotografiji. Došao sam, jer mi treba
razumevanje.“
„I to ćeš dobiti. Šta se desilo? Sigurno se brineš zbog Anđele? Nemoj da se
brineš. Razradio sam novi plan kako da ulovimo tu ptičicu. Garantujem ti da će
cmizdriti na tvom ramenu još pre nego što se smrkne.“
Zalajao je iz sveg glasa.
„Nema šanse.“
„Ćupi, Tati!“
,,A?“
„Hoću da kažem: ćuti, Tapi. Biće kako ja kažem. Upravo sam hteo da
iznesem Dživsu taj plan, kad ti uđe. Je lʼ bi voleo da čuješ?“
„Neću više da slušam te tvoje grozote od planova. Ne vredi. Otišla je i
zaljubila se u drugog tipa, a mene mrzi do srži.“
„Gluposti.“
„Nisu to gluposti.“
„Kao neko ko ume da odgonetne šifre ženskih srca, mogu da ti kažem, Tapi,
da tebe Anđela još uvek voli.“
„E pa, sinoć u ostavi nije baš izgledalo tako.“
„Ah, otišao si u ostavu.“
„Jesam.“
„I Anđela je bila tamo?“
„Jeste. I tvoja tetka. I tvoj teča, svi.“
Bila su mi potrebna dodatna objašnjenja. Ovo je za mene bilo nešto sasvim
novo. Toliko sam puta u životu dolazio u ovaj Brinkli Kort, a nisam imao pojma
da je ostava omiljeno mesto za društvena okupljanja. Nešto kao snek-bar na
hipodromu.
„Sad mi lepo prepričaj ceo događaj“, reko sam mu, „i ne preskači ni jedan
jedini detalj, ma koliko izgledao trivijalan, jer nikad ne znaš koliko može da bude
važna neka tamo beznačajna pojedinost.“
Zagledao se u fotografiju dok ga je tuga sve više obuzimala.
,,U redu“, rekao je. „Evo kako je sve bilo. Ti znaš kakav je moj odnos prema
piti sa mesom i bupcima.“
„Znam odlično.“
,,Negde oko jedan sat posle ponoći mi se učinilo da je pravo vreme. Iskrao
sam se iz sobe i sišao niz stepenice. Pita me je mamila.“
Klimnuo sam glavom. Znam kako to pite umeju da rade.
„Ušao sam u ostavu. Izvukao pitu. Spustio na sto. Našao nož i viljušku.
Uzeo so, senf i biber. Bilo je i nekoliko hladnih krompira. I njih sam uzeo. I baš
kad sam hteo da navalim, začuo se neki zvuk iza mene, što je bila tvoja tetka. U
plavo-žutom ogrtaču.“
„Kakav užas!“
„Najveći na svetu.“
„Pretpostavljam da nisi znao gde da gledaš.“
„Gledao sam u Anđelu.“
„Ona je ušla zajedno s tetkom?“
„Ne. Nego zajedno sa tvojim tečom, posle minut-dva. On je bio u
prljavoroze pidžami sa pištoljem u ruci. Je lʼ si ikada video svog teču u pidžami
sa pištoljem?“
„Nikada.“
„Nisi mnogo propustio.“
„Tapi“, upitao sam ga, jer sam žudeo da potvrdim neke činjenice, „reci mi
šta je onda uradila Anđela. Da li joj je pogled omekšao kad ga je usmerila na
tebe?“
„Nije ga usmerila na mene. Usmerila ga je na pitu.“
„Je l’ rekla nešto?“
„Ne odmah. Tvoj teča je prvi progovorio. Rekao je tvojoj tetki: Bože dragi,
Dalija, šta ti radiš ovde? Na šta je ona odgovorila: Pa, kad smo već kod toga,
dragi moj mešetaru, šta ti radiš ovde? Onda je tvoj teča rekao da je čuo buku i
mislio da lopovi provaljuju u kuću.“
Ponovo sam klimnuo glavom. Povezao sam konce. One godine kada je
Blistava munja diskvalifikovan sa trka u Sezarviču zato što je gnjavio kao puž, na
kući u Brinkli Kortu je primećeno da je kuhinjski prozor ostao širom otvoren, pa
je teča Tom još tada navukao ozbiljnu maniju u pogledu provalnika. Sećam se kao
da je juče bilo kad sam im došao u posetu prvi put nakon što je ugradio šipke na
sve prozore, pa kada sam hteo da proturim glavu napolje, ne bih li se nadisao
svežeg vazduha u prirodi, skoro da sam zaradio frakturu lobanje od onih
gvozdenih rešetaka kao na srednjovekovnim zatvorima za malo opasnije
prestupnike.
„Kakvu buku? rekla je tvoja tetka. Neku čudnu buku, rekao je tvoj teča. Na
šta se Anđela, grubim glasom čeličnog odjeka, obrušila kao orao mišar: To su
sigurno bili zvuci koje je g. Glosop ispuštao za stolom. Pogled joj je tada već bio
uprt u mene. Onaj začuđeni, prezrivi pogled kojim profinjena dama gleda debelog
muškarca dok halapljivo srče supu u restoranu, Pogled od kog se čovek odmah
oseća kao da ima dva metra u struku, a da mu se preko kragne prelivaju sočne
kobasice sala. I još dodaje, onim istim neprijatnim glasom: Nisam ti rekla, tata,
da je g. Glosop navikao da preko noći ima tri ili četiri poštena obroka. Jedino
tako može da izdrži do doručka. Njegov apetit me prosto zadivljuje. Pogledaj, još
malo pa je dokrajčio onu ogromnu pitu s mesom i bupcima.“
Dok je Tapi izgovarao te reči, obuzimala ga je neka grozničava uspaljenost.
U očima mu je zablistao čudan sjaj, a onda je tako jako počeo da udara pesnicom
o krevet da umalo nije i mene momački zakačio po nozi.
„To je ono što me boli, Berti. To me je najviše povredilo. Jer nisam čak ni
načeo tu pitu. Ali takve su ti žene.“
„Sve su iste.“
»Nastavila je sa zapažanjima. Ne možeš ni da zamisliš, rekla je, koliko g.
Glosop voli hranu. On prosto živi za nju. On jede šest ili sedam puta na dan, a
kad svi odu na spavanje, on navali još jednom. Meni je to predivno. Tvoja tetka
je bila vrlo zainteresovana, čak je rekla da je to podseća na njenog udava. Anđela
je rekla: Misliš na pitona? Onda su se raspravljale o kojoj se od te dve životinje
radi. Za to vreme, tvoj teča je mlatarao onim pištoljem, pa nijedan živi stvor u
blizini nije bio bezbedan. Stajao sam tako pored pite na stolu, a nisam smeo da je
taknem. Sad ti je jasno zašto kažem da sam prošao kroz pakao.“
„Potpuno jasna stvar. Sigurno ti nije bilo prijatno.“
,,U međuvremenu su tvoja tetka i Anđela prestale da se raspravljaju i
zaključile da je Anđela u pravu i da ih zapravo podsećam na pitona. Ubrzo posle
toga smo svi krenuli na spavanje, a Anđela me je majčinskim tonom upozorila da
ne idem uz stepenice previše brzim korakom. Posle sedam ili osam poštenih
obroka, rekla je, čovek moje građe treba da bude oprezan zbog apoplektičnih
napada. To se, kaže, javlja i kod pasa. Ako su nagojeni i preuhranjeni, ne trče uz
stepenice, jer onda dahću i brekću, a to nije dobro za srce. Pitala je tvoju tetku da
li se seća poslednjeg koker španijela, Ambrozija, a tvoja tetka je rekla: Jadni naš
Ambrozije, nisi mogao da ga oteraš od kante za đubre; a Anđela je rekla: Tačno
tako, zato vas molim da pazite, gospodine Glosop. I sad ti meni kaži da me ona
još uvek voli!“
Dao sam sve od sebe da ga utešim.
,,Ma, žensko začikavanje!“
„Malo sutra, Žensko začikavanje. Uopšte je ne zanimam. Nekada sam bio
čovek njenih snova, a sada sam joj blato na cipelama. Do ušiju je zaljubljena u
tog tipa iz Kana, ko god bio, i zato ne može da me gleda.“
Podigao sam obrve.
,,Dragi moj Tapi, tvoj inače zdrav razum je zastranio kad je reč o temi
Anđela-i-njen-dasa-iz-Kana. Nemoj mi zameriti, ali ti imaš idée fix.“
„Šta imam?“
„Imaš idée fix. Znaš, ono što obično muškarci imaju. Kao na primer, to što
je teča Tom ubeđen da se ama baš svako za koga je policija ikada čula šunja baš
po njegovoj bašti i čeka priliku da mu provali u kuću. Ti stalno pričaš o nekom
dasi iz Kana, iako u Kanu nije bilo nikoga, a reći ću ti i zašto sam tako siguran.
Igrom slučaja, tokom ta dva meseca na Rivijeri, Anđela i ja smo bili prosto
nerazdvojni. Da je iko prišao i njuškao oko nje, ja bih to odmah znao.“
Iskolačio se. Videlo se da je ovo ostavilo jak utisak na njega.
„Ah, znači, u Kanu je sve vreme bila s tobom?“
„Mislim da ni reč nije progovorila ni sa kim drugim, ako izuzmemo one
isprazne razgovore za večerom sa gomilom nepoznatih ljudi i po koju rečenicu u
gunguli po kazinu.“
„Sad razumem. Znači, sve što bi se moglo nazvati kupanjem i šetanjem na
mesečini ona je obavljala samo i jedino u tvom društvu?“
„Tako je. Ceo hotel je zbijao šalu na tu temu.“
„Mora da vam je bilo lepo.“
„Ah, naravno. Ja sam Anđelu uvek voleo.“
„Ah, je li?“
„Kad smo bili mali, govorila je da je ona moja dušica.“
,,A, tako je govorila?“
„Pa, da.“
„Sad razumem.“
Sedeo je zanet mislima, dok sam ja, srećan što sam odagnao taj nemir iz
njegovog srca, nastavio da pijem čaj. A kada se iz prizemlja začulo udaranje u
gong, on je jurnuo kao ratnički konj na zvuk trube.
„Doručak!“ rekao je i odleteo, ostavivši me da na miru mozgam i
razmišljam. A što sam više mozgao i razmišljao, to sam sve više shvatao da stvari
sada teku prilično glatko. Tapi je, kao što se dalo videti, uprkos onoj bolnoj sceni
u ostavi, i dalje voleo Anđelu, jednako strasno kao i pre.
To je značilo da sam mogao da se uzdam u plan za koji sam onomad rekao
da će uroditi plodom. Prethodno sam pronašao rešenje problema zvanog Gasi-
Basetova, pa mi se činilo da više nemam oko čega da se brinem.
Kada je Dživs ušao da odnese poslužavnik sa praznom šoljom, obratio sam
mu se sav ushićen.
13
„Dživse“, rekao sam.

„Upravo sam razgovarao sa mladim gospodinom Tapijem. Da li si možda
primetio da jutros nije izgledao onako vragolasto?“
,Jesam, gospodine. Kao da se senka brige nadnela nad lice gospodina
Glosopa.“
„Tačno tako. Sinoć se u ostavi sreo sa mojom rođakom Anđelom, a onda je
usledio prilično oštar dijalog.“
„Zaista mi je žao, gospodine.“
„Ni blizu koliko njemu. Zatekla ga je masnih prstiju od pite sa mesom i
bupcima, a izgleda da je malo osetljiva na temu debelih muškaraca koji žive samo
zbog hrane.“
„Vrlo zabrinjavajuće, gospodine.“
„Izuzetno. Zapravo, mnogi bi rekli da su stvari između njih dvoje otišle tako
daleko da je sada nemoguće premostiti taj jaz. Ako devojka pecka čoveka
komentarima da je piton i da jede devet ili deset puta na dan i da treba pažljivo da
se penje uz stepenice da ne bi dobio apoplektični napad, onda bi svako rekao da
joj se ljubav u srcu ugasila. Je l’ tako, Dživse, da bi to svako rekao?“
„Nema sumnje, gospodine.“
„Ali, ne bi bio u pravu.“
„Zašto mislite, gospodine?“
„Ubeđen sam. Poznajem ja takve žene. Ne možeš da ih procenjuješ samo
na osnovu onoga što pričaju.“
„Mislite da te oštre kritike od strane gđice Anđele ne treba uzimati au pied
de la letter, gospodine?“
„A?“
„Na engleskom bi to bilo doslovno.“
„Doslovno. Baš to sam hteo da kažem. Znaš kakve su devojke. Dođe do
ljubavne svađe i one izgube kontrolu. Ali u dubini duše, stara ljubav ostaje. Da li
sam u pravu?“
„Potpuno ste u pravu, gospodine. Pesnik Skot...“
„Dobro de sad, Dživse.“
,,U redu, gospodine.“
,,A da bi ta ljubav ponovo isplivala na površinu, potreban je samo pravilan
pristup.“
„Pod pravilnim pristupom podrazumevate, gospodine...
„Mudre poteze, Dživse. Vešto kretanje vidre. Znam tačno šta je potrebno
da bi se Anđela trgla i vratila u normalu. Mogu i da ti kažem, ako hoćeš.“
„Da li biste bili toliko ljubazni, gospodine?“
Zapalio sam cigaretu i osmotrio ga britkim pogledom kroz dim. Čekao je
pun poštovanja da izbacim te bisere mudrosti. Moram reći da Dživs, ako
izuzmemo činjenicu da upada sagovorniku u reč, cepidlači i ometa, ume da bude
vrlo dobar slušalac. Ne znam da li je on to stvarno radoznao, ali izgleda kao da
jeste, a to je najvažnije.
„Zamislimo sada, Dživse, da lutaš nepreglednom džunglom i naiđeš na
mladunče tigra.“
„Verovatnoća je veoma mala, gospodine.“
„Nije važno. Samo zamisli.“
„Pretpostavimo sada da si šutnuo to mladunče tigra i da je do njegove majke
stigao glas kako je ono u nevolji. Kako očekuješ da će se ponašati njegova majka?
Kako misliš da će biti raspoložena kad ti priđe?“
„Pretpostavljam da bi pokazala izvesnu dozu ozlojeđenosti, gospodine.“
„U pravu si. Zbog onog svima poznatog materinskog instinkta, zar ne?“
„Dobro, Dživse. Sada ćemo zamisliti da je u poslednje vreme došlo do
izvesnog udaljavanja između mladunčeta i tigrice. Recimo da nekoliko dana nisu
progovorili ni reč. Da li misliš da će to uticati na žestinu sa kojom bi se pomenuta
bacila u zaštitu pomenutog?“
„Ne bi, gospodine.“
„Tačno tako. E pa, ovo bi ukratko bio moj plan, Dživse. Odvući ću rođaku
Anđelu na neko skriveno mesto i pošteno joj nacrniti Tapija.“
„Nacrniti, gospodine?“
„Izgrditi. Izribati. Natrljati. Ispsovati. Naružiti. Biću strašno oštar prema
Tapiju i reći ću joj da je on za mene pre jedna bradavičava svinja nego svršeni
učenik neke ugledne, stare državne škole u Engleskoj. Šta će uslediti potom? Kad
bude čula da ga napadam, žensko srce moje rođake Anđele će biti teško ranjeno.
Probudiće se ona tigrica u njoj. Kakve god svađe među njima postojale, ona će
misliti samo na to da je on ljubav njenog Života i skočiće da ga brani. A onda će
biti samo korak od bacanja njemu u zagrljaj i zaboravljanja davne prošlosti. Šta
kažeš na to?“
„Ideja je genijalna, gospodine.“
„Mi, Vusterovi, inače smo genijalni, Dživse, izuzetno genijalni.“
„Štaviše, ovu teoriju sam proverio i dokazao.“
„Da, ja lično, I radi. Prošlog meseca sam stajao na plaži u Kanu i besposlen
posmatrao kako se ljudi raduju kupanju, a onda je neka devojka, koju sam vrlo
malo poznavao, pokazala na jednog ronioca i upitala me da li mislim da su
njegove noge najsmešniji par balvana na svetu ikada podaren jednom ljudskom
stvoru. Odgovorio sam da se slažem, čak sam nekoliko minuta nastavio da
izuzetno duhovito i podrugljivo komentarišem telesnu građu tog daše. Kada sam
završio, obuzeo me je onaj osećaj koji imate kada se nalazite na repu ciklona.
Počela je od critique na račun mojih udova, za koje je prilično istinito navela
da nisu ni blizu toliko izvrsni da se pogled od njih ne bi mogao odvojiti, a onda
nastavila da analizira moje navike, ponašanje, intelekt, fizički izgled uopšte, način
na koji jedem špargle, i to toliko zajedljivo da je uskoro najbolja stvar koja je
mogla da se čuje o Bertramu bila ta da, na osnovu do sada poznatih činjenica, nije
počinio nijedno ubistvo i nije nikada podmetnuo požar u sirotištu. Rezultati
naknadne istrage su pokazali da je dotična bila verenica onog momka sa nogama,
a da su se prethodne večeri sukobili na temu treba li ona da prijavi dva pika ili ne,
s obzirom na to da već ima sedmicu, ali bez keca. Naredne večeri sam ih video
kako slasno i strasno večeraju zajedno, izgladivši nesuglasice i sa ljubavnom
iskrom u očima. To ti sve govori, Dživse.“
„Sličnu reakciju očekujem i od svoje rođake Anđele, kad budem počeo da
grdim Tapija. Već sad vidim da će za ručkom veridba ponovo biti aktuelna tema
i da će prsten od platine sa dijamantima blistati kao nekada na njenom domalom
prstu. Ili se ono beše nosi na srednjem?“
„Teško da će to biti već za ručkom, gospodine. Služavka gđice Anđele nas
je obavestila da se gđica Anđela rano jutros odvezla svojim kolima kod prijatelja
iz susedstva u nameri da sa njima provede dan.“
„Dobro, vratiće se za nekih pola sata. To su samo nijanse, Dživse. Nećemo
valjda cepati dlake koje smo našli u jajetu.“
„Nećemo, gospodine.“
„Suština je da će stvar oko Tapija i Anđele, možemo pouzdano reći, uskoro
opet biti tip-top. Obuzme te milina kad pomisliš na to.“
„Istina, gospodine.“
„Ako išta može da mi pokvari raspoloženje, onda je to kad vidim dva
zaljubljena srca koja su se udaljila jedno od drugog.“
„Sasvim se slažem sa vašim stavom, gospodine.“
Spustio sam opušak u pepeljaru i zapalio drugu cigaretu, ne bih li time
označio kraj prvog čina.
„Znači tako. To je novo na zapadu. Okrenimo se sada na sever.“
„Oprostite"’“
„Izražavam se u metaforama, Dživse. Hteo sam da kažem da ćemo se sada
posvetiti predmetu Gasija i gđice Baset.“
,,Da, gospodine.“
„Ovaj slučaj, Dživse, zahteva neposrednije metode. Kad god se uhvatiš
slučaja Ogastusa Fink-Notla, moraš da se setiš da se tu zapravo radi o jednoj
budali.“
„Možda bi osetljiva duša bio prikladniji izraz, gospodine.“
„Ne, Dživse, nego budala. A kada imaš posla sa budalom, moraš da vodiš
sigurnu, energičnu i direktnu politiku. Sa psihologijom nećeš daleko dogurati.
Tvoja greška je bila, ako smem da te podsetim a da ne zadam udarac tvojim
osećanjima, kada si počeo da brljaš tamo oko Fink-Notla primenjujući
psihologiju, pa na kraju ode mast u propast. Hteo si da ga nateraš da prevaziđe
sebe, pa si ga izbacio na ulicu obučenog u Mefista i poslao na onaj maskenbal,
misleći da će ga svetlocrveni triko osokoliti. Džabe.“
„Nikada nećemo znati kakav bi bio ishod cele te stvari, gospodine.“
„Nećemo. Jer nije ni stigao do maskenbala, što još više potvrđuje moj stav.
Čovek koji krene taksijem na maskenbal i ne stigne tamo, očigledno je budala
naročite vrste. Ne sećam se da sam ikada upoznao toliko glupavu magarčinu da
ne može čak ni da stigne na maskenbal. A ti, Dživse?“
„Ni ja, gospodine.“
„Ali, ne zaboravi sledeće, ono najvažnije što imam da istaknem, a to je:
zamislimo da je Gasi čak i stigao na maskenbal; neka je čak bio i u tom
svetlocrvenom trikou, ne treba zaboraviti ni one njegove naočare sa rožnatim
okvirom, i neka se čak devojka i nije zacenila od smeha niti bilo šta drugo; neka
bude da se čak i oporavila od šoka, i da je on počeo da igra sa njom i ćaska; čak
ni tada tvoj trud ne bi urodio plodom, jer u kostimu Mefista ili bez njega, Ogastus
Fink-Notl nikada ne bi bio u stanju da joj predloži da postane njegova. Samo bi
dobila onu istu lekciju o mrmoljcima nekoliko dana ranije. A zašto, Dživse?
Hoćeš da ti kažem zašto?“
„Svi bi pokušaji bili bezuspešni, jer bi on bio pod uticajem čistog soka od
pomorandže.“
„Oprostite, gospodine?“
„Gasi je zavisnik od đusa. Ne pije ništa drugo.“
„Nisam to znao, gospodine.“
„To mi je on lično rekao. Da li zbog neke porodične mane, ili je obećao
majci da neće nikada, ili jednostavno ne voli taj ukus, tek Gasi Fink-Notl u celoj
svojoj karijeri nikada nije pustio niz ždrelo ni najobičniji džin-tonik. A onda
očekuje, Dživse, ta budala onda očekuje, taj laprdavi gnjavator, taj slabić, plašljivi
miš u ljudskom obliku očekuje da će u takvom stanju moći da zaprosi voljenu
devojku. Ne znaš da l’ da se smeješ, ilʼ da plačeš?“
„Smatrate da je potpuna apstinencija otežavajuća okolnost kada neki mladi
gospodin želi da iznese svoju bračnu ponudu, gospodine?“
Pitanje me je zaprepastilo.
„Pa, pobogu“, rekao sam zabezeknuto, „kako možeš da pitaš je l’ jeste?
Upotrebi mozak, Dživse. Razmisli malo šta znači prositi devojku. To znači da
pristojan momak koji drži do sebe mora da sluša kako lično izgovara reči, koje bi
ga, da ih čuje na bioskopskom platnu, naterale da se sjuri na blagajnu i traži da
mu vrate pare. Ako još pokuša da to uradi dok je samo na soku od pomorandže,
šta će se desiti? Zanemeće od stida, ili ako ne to, onda će se sigurno izgubiti i
početi da bulazni. U Gasijevom slučaju, kao što smo već videli, dolazi do
bulažnjenja o sinkopiranim mrmoljcima.“
„Palmolikim mrmoljcima, gospodine.“
„Palmolikim ili sinkopiranim, nije ni bitno. Stvar je u tome da on bulazni i
da će isto bulazniti kad bude pokušao drugi put. Osim ako smesta, a molio bih te,
Dživse, da me ovde pažljivo pratiš, ne budu preduzeti koraci u odgovarajućem
pravcu. Jedino aktivne i ispravno primenjene mere mogu uliti ovoj budali, ovoj
malodušnoj budali, pravu energiju. I zbog svega toga, Dživse, nameravam da
sutra nabavim flašu džina i za ručkom širokogrudo dospem alkohol u njegovu
čašu sa sokom.“
„Gospodine?“
Coknuo sam jezikom.
„Jednom prilikom sam, Dživse“, rekoh prekorno, „već komentarisao način
na koji kažeš pa, gospodine i zaista, gospodine. Ovu bih priliku iskoristio da te
obavestim da jednako negodujem i na to tvoje kratko i osorno: Gospodine? Ta reč
kao da mi govori kako je po tvom mišljenju moja izjava ili zamisao koju sam
izneo do te mere neobična da si dobio potres mozga. Trenutno, ne postoji ama baš
nikakav razlog ni za kakvo: Gospodine? Plan koji sam izložio je sasvim razuman
i surovo logičan, pa ne bi trebalo da izaziva ikakvo gospodičarenje. Ti ne deliš
moje mišljenje?“
„Dživse!“
„Izvinite molim vas, gospodine. Omakao mi se izraz nehotice. Hteo sam da
kažem, kad sam već primoran na to, da mi poduhvat koji predlažete deluje nekako
nerazumno.“
„Nerazumno? Ne shvatam zašto, Dživse,“
„Postoji u tome izvestan stepen rizika, gospodine. Nije uvek lako proceniti
koliko alkohol utiče na pojedince nenaviknute na pomenuto podsticajno sredstvo.
Znam da deluje pogubno na papagaje.“
„Papagaje?“
„Setio sam se jednog događaja iz perioda svog života, gospodine, pre nego
što sam počeo da radim kod vas. Bio sam u službi tadašnjeg lorda Brankastera,
koji je bio izuzetno privržen svom papagaju, ali je jednog dana ptica postala
bezvoljna, te mu je njegovo lordstvo, u nameri da mu povrati uobičajenu
živahnost, pružio komad kolača od semenki natopljenih portom iz 84. godine.
Ptica je rado uzela parče i pojela ga uz vidne znake zadovoljstva. Međutim,
neposredno posle toga, postala je veoma uznemirena.
Prvo je ugrizla njegovo lordstvo za palac i otpevala nekoliko stihova jedne
mornarske pesme, a zatim pala na dno kaveza i duže vreme ostala tamo, potpuno
nepomična, sa sve nogama podignutim uvis. Ovo vam pominjem samo zato,
gospodine...“
Bacio sam se na grešku. Odmah sam je primetio.
„Gasi nije papagaj.“
„Nije, gospodine, ali...“
„Krajnje je vreme, rekao bih, da se stvar oko toga šta mlađi Gasi zapravo
jeste, proseje i očisti od kukolja. On izgleda misli da je mužjak mrmoljka, a ti sada
sugerišeš da je papagaj. Istina je zapravo to da je on jedna najprostija i najobičnija
budala, koja je manje nego iko ikada vredna pomena. I nema više rasprave na tu
temu, Dživse. Odluka je pala. Postoji samo jedan pristup ovako teškom slučaju, a
to je onaj koji sam ja izložio.“
,,E pa lepo, Dživse. Toliko za sada. Još nešto: primetio si da sam rekao da
ću ovaj projekat započeti sutra i sigurno se pitaš zašto sutra. Šta misliš zašto,
Dživse?“
„Zato što vam osećaj kaže da ako stvar treba odraditi, onda je treba odraditi
brzo, gospodine?“
,,Delimično i zato, Dživse, ali ne sasvim. Glavni razlog što sam odredio
pomenuti datum jeste taj što je sutra, na šta si ti potpuno zaboravio, dan kada će
se u market-snodsberijskoj gimnaziji deliti nagrade, gde će, kao što već znaš. Gasi
nastupiti kao zvezda večeri i voditelj programa. Tako ćemo ga, dodajući mu
alkohola u sok, ne samo ohrabriti da zaprosi gđicu Baset nego i pomoći da očara
publiku Market Snodsberija.“
„Vi ćete zapravo ubiti dve muve istim udarcem, gospodine.“
„Upravo tako. Veoma si se vešto izrazio. A onda prelazimo na manje važnu
star. Ako malo razmislim, možda je bolje da mu ti sipaš alkohol u sok, a ne ja.“
„Gospodine?“
„Dživse!“
„Izvinite, molim vas, gospodine.“
,,A reći ću ti i zašto je bolje. Zato što je iz tvog položaja lakše prići
predmetu. Primetio sam da se Gasiju služi sok iz posebnog bokala, koji će pre
ručka sigurno stajati tamo negde u kuhinji. Ništa lakše nego da mu dospeš džina
za širinu šake.“
„Naravno, gospodine, ali...“
„Nemoj sada ali, Dživse.“
„Plašim se, gospodine...“
„I to plašim se, gospodine... mi isto tako smeta.“
„Pokušavam da kažem, gospodine, da mi je stvarno žao, ali plašim se da ću
morati otvoreno da vam kažem nolle prosequi.“
„Šta da kažeš?“
„To je pravnički izraz, gospodine, i označava odluku da se odustaje od
daljeg vođenja slučaja. Drugim rečima, gospodine, iako uvek rado postupam po
vašoj volji, ovog puta ću, uz dužno poštovanje, biti primoran da odbijem
suradnju.“
„Misliš, nećeš to da uradiš?“
„Upravo tako, gospodine.“
Bio sam zapanjen. Bilo mi je jasno kako se oseća general kad naredi puku
da krene u napad, a oni mu odgovore da baš nisu nešto raspoloženi.
„Dživse“, rekao sam, „ovo nisam očekivao od tebe.“
„Niste, gospodine?“
„Stvarno nisam. Naravno, razumem da sipanje alkohola u Gasijev sok nije
jedna od onih redovnih obaveza za koje dobijaš mesečnu naknadu, i ako ćemo
strogo da se pridržavamo ugovora, u pravu si. Ali, dozvolićeš da primetim da ovo
ni najmanje nije u duhu dobrog starog feudalnog ponašanja.“
„Izvinite, gospodine.“
„Neka, Dživse, neka. Nisam ljut, samo sam malo povređen.“
„Razumem, gospodine.“
,,Nek’ ti bude, Dživse.“
14
Istraga je pokazala da su prijatelji, kod kojih je Anđela otišla, zapravo

vlasnici ogromne starinske kuće, da se prezivaju Strečli-Bad i da trenutno borave
u zdanju zvanom Kingam Manor, udaljenom oko osam milja u pravcu Peršora.
Ne poznajem te ljude, ali mora da su se dobro zapanjili kad ih je ona napustila da
bi se tačno na vreme vratila kući i spremila za večeru. Zato, sve dok kafa nije bila
poslužena, nisam bio u prilici da pustim mašineriju u pogon. Kad sam je našao u
salonu, parna mašina je krenula u rad.
U grudima mi ni blizu nisu tutnjala onakva osećanja kao kada sam dvadeset
četiri sata ranije prilazio Basetovoj, na ovaj isti način, dok je sedela u ovom istom
salonu. Kao što sam rekao Tapiju, oduvek sam voleo Anđelu i nema lepše stvari
za mene od šetnji u njenom društvu.
Dovoljno je da mi uputi samo jedan pogled, pa da mi bude jasno koliko vapi
za mojom pomoći i utehom.
Iskreno rečeno, bio sam šokiran izgledom te tužne balavice. U Kanu je bila
srećna, nasmejana i kao prava mlada Engleskinja pucala od snage i zadovoljstva.
Sada je bila sva bleda i nekako izmučena, a lice joj je bilo kao kod hokejaša koji
je krenuo u napad, pa ne samo da su mu sočno dali u bradu nego je još i kažnjen
zbog podbadanja štapom. Na nekom normalnom skupu njeno ponašanje bi mnoge
zabrinulo, ali je mrtvilo Brinkli Korta toliko pritiskalo sa svih strana da nju niko
nije ni zapazio. Čak me ne bi čudilo da je teča Tom, dok je onako šćućuren u uglu
jedva čekao da se napokon sve završi, pomislio kako se ona pojavljuje pred
ljudima tako nepristojno razdragana.
Prešao sam na stvar na onaj moj nonšalantan način.
„Zdravo, Anđela, kućo stara.“
„Zdravo, mili moj Berti.“
„Drago mi je da si se konačno vratila. Nedostajala si mi.“
„Stvarno, mili moj?“
„Jesi, stvarno. Je l’ bi možda malo u šetnju?“
„Vrlo rado.“
„Odlično. Imam mnogo toga da ti pričam, ali ne bih pred ušima široke
javnosti.“
Mislim da je u tom trenutku dobri stari Tapi dobio napad grčeva. Do tada je
mirno sedeo, zureći u plafon, a onda odjednom skočio kao kad lososa pogode
harpunom, pa zakačio stočić na kom su se zatresli vaza, činija sa mirišljavim
laticama, dva porcelanska psa i primerak Omara Hajama u povezu od meke kože.
Razlegao se jeziv lovački krik iz usta tetka Dalije. Teča Tom je sigurno
pomislio da je to urlik civilizacije koja se konačno survala u propast i svemu tome
dao svoj doprinos slomivši šoljicu za kafu.
Tapi se izvinjavao. Tetka Dalija je u samrtničkom ropcu rekla da nema veze.
Anđela ga je samo pogledala nadmeno kao princeza prefinjenih manira kad naiđe
na primerak preispoljnog prostaka i prljavog predstavnika najnižih slojeva, a
zatim krenula za mnom preko praga. Kada smo seli na baštensku klupu u seoskom
stilu, ja sam bio spreman da prionem na zadatak predviđen za to veče.
Pomislio sam da bi bilo zgodno da prethodno malo opustim atmosferu uz
lagano ćaskanje. Ne valja žuriti kad vam je ovako delikatna stvar u rukama. Tako
smo još neko vreme razgovarali o najrazličitijim temama. Rekla je da je ostala
dugo kod Strečli-Badovih, zato što je Hilda Strečli-Bad zamolila za pomoć oko
organizovanja bala za poslugu naredne večeri, što nikako nije mogla da odbije,
jer će i posluga Brinkli Korta biti pozvana. Rekao sam da bi možda upravo jedna
tako dobra terevenka razgalila Anatola i skrenula mu misli sa problema. Na šta je
ona rekla da Anatol neće ići. Kad je tetka Dalija počela da ga nagovara, rekla je
Anđela, on je samo tužno odmahnuo glavom i otišao, govoreći da će se vratiti u
Provansu gde ga ljudi cene i poštuju.
Nakon ove izjave je zavladao tajac, a onda je Anđela rekla da je trava mokra
i da misli kako će ipak ući unutra.
To se, naravno, nimalo nije uklapalo u moj plan.
„Nemoj da ideš. Nisam uspeo da popričam s tobom još od kad si se vratila.“
„Upropastiću cipele.“
„Digni noge meni na krilo.“
„Dobro. A ti mi onda masiraj zglobove“
„Naravno.“
Tako smo rešili problem i nastavili da čavrljamo o raznoraznim stvarima.
Onda je razgovor zamro. Ja sam izneo nekoliko zapažanja in re scenskih efekata,
pojave sumraka i spokoja, zvezda koje se pomaljaju i mekog odbleska na površini
jezera, a ona je govorila da. Nešto je šušnulo u žbunu ispred nas, a ja sam joj brže-
bolje objasnio da je to verovatno lasica, a ona je rekla da može biti. Primetio sam
da se uznemirila, pa nisam hteo više da gubim vreme.
„Dobro, draga moja,“ rekao sam, „sve znam o toj vašoj svađi. Je l’ to znači
da crkvena zvona neće zvoniti za venčanje ili šta?“
„Neće.“
„Definitivno kraj?“
„Da.“
„Ako hoćeš da znaš moje mišljenje, reći ću ti da je sve to bila jedna velika
glupost, draga moja Anđela. Odlično što si se okanula svega. Pravo je čudo što si
uspela da izdržiš sa Glosopom tako dugo. Kad bolje pogledaš, on se vrlo loše
kotira na listi dobrih vina i likera. Ja bih ga opisao kao izbačen u poplavi. Jeziva
prostačina i sasvim bezvredan tip. Ja iskreno žalim devojku koja će ceo svoj život
posvetiti takvom lučkom radniku kao što je Tapi Glosop.“
A onda se razneo moj prodorni grohot, i to onaj prezrivi.
„Ja sam uvek mislila da ste vas dvojica prijatelji“, rekla je Anđela.
Onda sam ponovo počeo da se smejem, još brže i energičnije nego prvi put.
„Prijatelji? Daleko od toga. Uvek se trudim da budem ljubazan kad sretnem
starog poznanika, ali da kažem da mi je prijatelj, to je stvarno ludost. Poznajem
ga iz Kluba, kao i mnoge. A i u školu smo išli zajedno.“
,,U Iton?“
„Ne, hvala bogu. Mi iz Itona se nismo družili sa takvima. Nego pre toga, iz
škole. Bio je pravi mali, prljavi divljak, sećam se. Večito ubrljan od mastila i blata,
prao se svakog drugog četvrtka. Ukratko, gubitnik, svi su ga izbegavali.“
Prestao sam. Prilično sam se zabrinuo. Ne samo da sam prolazio kroz
golgotu pričajući ovakve stvari o nekome ko je, osim što mi je izmakao obručeve
pa sam doteran, u večernjem odelu, pljusnuo u bazen, ipak bio drugar kog sam
uvek voleo i cenio, već mi se činilo da sve ovo ne vodi nikuda. Rezultata
jednostavno nije bilo. Ona je samo buljila u žbun, bez i jednog jedinog a po
njenom izgledu bi se reklo da sva moja klevetanja i insinuacije podnosi vrlo
smireno.
Ponovo sam se vratio na temu.
„Jednostavno rečeno neotesanko. Ne verujem da sam video neotesanijeg
stvora nego što je bio taj Glosop. Pitaj svakog ko ga je poznavao u tom periodu i
ako im tražiš da ga sažeto opišu, upotrebiće reč neotesan. I dan danas je takav.
Poznata stvar. Dečak je otac muškarca.“
Izgledala je kao da ne sluša.
„Dečak je“, ponovio sam, jer nisam hteo da joj bilo šta promakne, „otac
muškarca.“
„O čemu to pričaš?“
„Pričam o tom Glosopu.“
„Učinilo mi se da si spomenuo nečijeg oca.“
„Rekao sam da je dečak otac muškarca.“
„Koji dečak?“
„Mali Glosop, dečak.“
„On nema oca.“
„Nisam ni rekao da ima. Kažem da je on otac dečaka... hoću reći,
muškarca.“
„Kog muškarca?’
Shvatio sam da je razgovor dostigao onu tačku kada, ako se ne obrati
dovoljno pažnje, može doći do zabune.
„Ono što hoću da kažem“, rekao sam, Jeste da je dečak-Glosop otac
muškarca-Glosopa. Drugim recima, sve one odvratne mane i nedostaci zbog kojih
su dečaka-Glosopa njegovi vršnjaci gledali sa neodobravanjem, vidljivi su i danas
kod muškarca-Glosopa, zbog čega je on (sada mislim na muškarca-Glosopa) često
ismejan i kritikovan na raznim mestima, kao što je na primer Klub trutova, koji
od svojih članova ipak zahteva izvesnu pristojnost i nivo. Pitaj koga hoćeš u
Trutovima i reći će ti da je crni dan osvanuo u istoriji ovog slavnog kluba kada se
taj Glosop progurao na listu članova. Naići ćeš na ljude kojima se ne sviđa
njegovo lice; neki bi još i podneli to lice kad bi bio malo bolje vaspitan. Ali, svi
se slažu u jednom, a to je da je ovaj momak pravi prostak i dosadna pijavica, da
mu je istog časa, kada je pokazao interesovanje da postane član kluba, trebalo dati
jedno odlučno nolle prosequi i jednoglasno ga odbiti.“
Ovde sam morao ponovo da zastanem, što da bih uzeo vazduh, što da bih
savladao skoro fizički bol izazvan ovako groznim rečima koje sam govorio o
dobrom starom Tapiju.
„Ima i drugih ljudi“, nastavio sam, terajući sebe da se vratim ovom mučnom
zadatku, „koji izgledaju kao da izlaze u istoj odeći u kojoj su spavali, ali koji
mogu prilično da se dopadnu drugima, jer su prijatni i ljubazni. Ima i onih koji,
koliko god izazivali negativne komentare zbog svoje debljine i neotesanosti,
uspevaju da poprave taj negativni utisak duhovitošću i iskričavim humorom.
Teško mi je što to moram da kažem, ali Glosopa ne možeš da svrstaš ni u jednu
od ovih grupa. Ne samo da liči na ona bića što vire iz šupljina na drveću, nego je
opšte poznato da se radi o prvoklasnom glupanu. Nema duha. Nema stila.
Ukratko, devojka, koja se nepromišljeno veri s njim, a onda u pet do dvanaest
nekako uspe da pobegne, treba sebe da smatra pravom srećnicom.“
Ponovo sam zastao i bacio oko da vidim kako Anđela podnosi tretman. Dok
sam govorio, ona je nemo piljila u žbunje, a meni je bilo prosto neverovatno da
se neće baciti na mene kao tigrica, u skladu sa ranijim objašnjenjima. Nerviralo
me je što je to već trebalo da se desi. Da sam nekoj tigrici koja strasno voli svog
tigra ispričao samo delić svega ovoga, ona bi mi, mislim, ta tigrica, iskopala oči.
Sledećeg trenutka, da ste me samo pipnuli zrnom šibice, ja bih se srušio.
,,Da,“ rekla je ona, klimajući glavom zamišljeno, „da znaš da si u pravu.“
„A?“
„I sama sam o tome razmišljala.“
„Šta!“
„Glupan. To je njegov opis. Među prvom šestoricom najglupljih magarčina
u Engleskoj, mislim da bi trebalo da bude on.“
Nisam reč progovorio. Pokušavao sam da osposobim čula, jer im je hitno
bila potrebna reanimacija.
Hoću reći da mi je sve ovo stiglo kao veliko iznenađenje. Jedina stvar koju
nisam predvideo u kovanju ovog dobro osmišljenog plana, u čiju sam realizaciju
upravo krenuo, jeste to da bi osećanja koja ja izražavam ona mogla prihvatiti kao
svoja. Bio sam spreman za izlive i šikljanja emocija. Očekivao sam svađu i suze,
optužbe u ženskom stilu i slične trikove iz rukava.
Ali, ovako zdušno odobravanje moje kritike nisam predvideo, pa sam, što
bi se reklo, stao da razmislim.
Nastavila je da razvija priču, zvonkim glasom, poletno, kao da joj je to
omiljena tema. Dživs bi vam sada rekao reč koje ne mogu da se setim. Mislim da
je to ekstatičnost, osim ako to nije onaj osip što vam izađe po licu, pa morate da
mažete mast. Ali, ako jeste prava reč, onda je ona upravo tako rovala po temi o
jadnom dobrom Tapiju. Da sudite samo po njenom glasu i načinu govora, rekli
biste da se to neka dvorska pesnikinja razvezla o nekom istočnjačkom kralju,
onako kao kad Gasi Fink-Notl komentariše najnoviju pošiljku mrmoljaka.
„Tako mi je drago, Berti, što mogu da popričam sa nekim ko ima isto
mišljenje o Glosopu kao ja. Mama kaže da je on divan momak, što je za mene
stvarno glupost. Jednostavno nije tako. Uobražen je, uvek nešto pametuje, stalno
se svađa, čak i kada zna da to što priča nema veze s mozgom, previše puši, mnogo
jede, mnogo pije i ne sviđa mi se njegova boja kose. Znam da je za godinu-dve
neće uopšte ni imati, jer mu se na temenu već stanjila; pre nego što dođe sebi, biće
ćelav kao lubenica, a on nije čovek koji to sebi može da priušti. Znaš li da sam ga
u jedan sat noćas zatekla u ostavi kako se davi u piti s mesom i bupcima? Ne
verujem da je išta od nje ostalo. A sećaš se šta je sve pojeo za večeru. Stvarno
odvratno, šta drugo da kažem. Ali, ne želim da sedim ovde i celu noć pričam o
čoveku koji nije vredan da mu se posveti ni jedna jedina reč, koji uz to nema ni
dovoljno pameti u glavi da razlikuje ajkulu od ribe list. Odoh ja unutra.“
Namakla je tanku maramu na ona mršava ramena, pokrila se zbog večernje
rose i iščezla, ostavivši me samog u mukloj noći.
Zapravo, ne baš potpuno samog, jer je posle nekoliko trenutaka došlo do
tektonskog pomeranja tla u žbunju ispred mene iz kog je iznenada izronio Tapi.
15
Pogledao sam ga. Do tada se već prilično smrklo, pa vidljivost nije bila
bajna, ali je još uvek bilo dovoljno svetla da sam jasno mogao da razaznam njegov
lik. Na osnovu onoga što sam ugledao, zaključio sam da bi mi bilo mnogo lakše
kada bi se ta masivna klupa u seoskom stilu nalazila negde na pola puta između
nas dvojice. Zato sam ustao, uz pokrete usplahirenog fazana, i smestio se na
drugoj strani pomenutog predmeta.
Moja spretnost i brzina nisu nimalo bile zanemarljive. On kao da je malo
ustuknuo. Primirio se, onoliko dugo koliko kapljici znoja treba da se od korena
obrve dokotrlja do vrha nosa, i stajao ćutke buljeći u mene.
„Dakle!“ rekao je otegnuto, a ja sam se iznenadio da muškarci uopšte
upotrebljavaju dakle. Mislio sam da to možete pročitati samo u knjigama. Kao na
primer: Zaboga! ili Doista? ili čak Zaista sam iznenađen!
Ali, to je što je. Zvučalo to čudno ili ne, tek on je rekao dakle, a na meni je
da se uhvatim u koštac sa takvom situacijom.
Možda neko drugi, manje bistar od Bertrama Vustera, ne bi primetio da je
ovoj dobroj staroj momčini pomalo izbijala para iz ušiju. Da li mu je i iz pogleda
izbijao plamen, to vam ne mogu reći, ali mi se činilo da su mu se oči nekako
užareno caklile. Što se ostalog tiče, pesnice su mu bile stegnute, uši se mrdale, a
mišići donje vilice ritmično kružili, kao da je upravo ustao sa neke dobre večere.
Kosa mu je bila puna grančica i trunja, a sa glave niz jednu stranu lica mu
je visila nekakva buba, kojoj bi se pretpostavljam Gasi Fink-Notl rado posvetio.
Međutim, ja joj nisam poklonio mnogo pažnje. Postoje situacije kada se bube
izučavaju i postoje trenuci kada bube ne treba izučavati.
„Dakle!“ ponovio je.
Oni koji dobro poznaju Bertrama Vustera reći će vam da je to osoba koja je
najoštroumnija i najhladnokrvnija upravo kad nastupi velika opasnost. Selimo se
samo, koga je to ne tako davno ruka zakona ščepala u onoj noćnoj trci čamcima i
odvukla u policijsku stanicu u ulici Vajn, gde se on za tren oka dosetio i predstavio
kao Justas H. Plimsol, iz Labumumsa, ulica Elejn, Zapadni Dalidž, i tako spasao
slavno ime Vusterovih od ljage i sramote, i izbegao veliku popularnost sa
negativnim predznakom? Ko je bio taj, koji je...
Ali čemu sad raspredanja. Moj dosije govori sam za sebe. Tri puta privođen,
a nijednom osuđen pod pravim imenom. Pitajte koga hoćete u Trutovima.
Tako ni u trenutnoj situaciji, koja je pretila da svakog časa preraste u nešto
još čupavije, nisam izgubio zdrav razum. Zadržao sam onu svoju hladnokrvnost.
Osmehnuo sam se toplo i srdačno, u nadi da se još uvek nije previše smrklo i da
će on primetiti moj osmeh, a onda sam veselo i razdragano progovorio:
„Ej, zdravo, Tapi. Gde si ti?“
On je rekao:
„Da, tu sam.“
„Već dugo stojiš ovde?“
„Već dugo.“
„Dobro. Ionako sam hteo da se vidim s tobom.“
„Ja sam tu. Izađi iza te klupe.“
„Ne bih, hvala, drugar. Lepo mi je kad se ovako nagnem. Odmaram kičmu.“
„Za dve sekunde“, rekao je Tapi, „imaćeš dobro ugaženu kičmu celom
dužinom sve do vrata.“
Izvio sam obrve u znak iznenađenja. To, naravno, nije bilo lako primetiti
pod onako slabim svetlom, ali sam hteo da pojačam opšti utisak.
„Je l’ su to reči Hildebranda Glosopa?“ upitao sam.
On je odgovorio da jesu i dodao da, ako hoću da se uverim u to, mogu da
mu priđem nekoliko koraka bliže. Uz to me je nazvao i nekim pogrdnim imenom.
Ja sam ponovo izvio obrve.
„Hajde, Tapi, neću da se ovaj razgovor pretvori u žučnu svađu. Je lʼ se kaže
žučna!“
„Ne bih mogao da ti kažem“, odgovorio je i krenuo da zaobiđe klupu.
Shvatio sam da, ako uopšte želim nešto da kažem, moram reći što pre. On
mi je prišao skoro šest koraka sa strane. Onda sam ja, istim takvim zaobilaženjem
uspeo da zadržim klupu na zlatnoj sredini između nas dvojice, ali ko bi znao do
kada ovakva situacija može da traje.
Zato sam hitro prešao na stvar.
„Znam šta sada misliš, Tapi“, rekao sam. „Ako si bio u ovom žbunju ovde,
dok sam ja pričao sa Anđelom, onda si sigurno čuo šta sam joj sve ispričao o tebi.“
„Jesam.“
„Onda shvatam. Ah, nećemo sada zadirati u moralnost tvog postupka. Neki
bi ga nazvali prisluškivanjem, a neki bi još više penili kritikujući te. Što se mene
tiče, Tapi, stvarno ne bih da te uvredim, ali rekao bih da ti ovo ni najmanje nije
bilo u otmenom engleskom stilu. Baš nimalo u tom našem otmenom engleskom
stilu. Moraš priznati da je tako, Tapi, stari druže.“
„Ja sam Škot.“
„Stvarno?“ rekao sam. „Nisam znao. Čudo jedno kako nikad ne pomisliš da
je neko Škot, osim ako se preziva Mek-nešto ih ako govori svaki čas de de vazda
ih hajde doveka i tako to. Pitam se“, nastavio sam ja dalje, smatrajući da bi možda
akademska rasprava na neku bezopasnu temu mogla smanjiti napetost, „da li bi
umeo da mi objasniš nešto što je za mene već dugo godina velika nedoumica. Šta
vi to dodajete u kavurmu? Nikad mi to nije bilo jasno?“
Kako je njegov jedini odgovor bio bacanje na klupu iz zaleta i pokušaj da
me dokači, shvatio sam da mu iznutrice nimalo nisu bile na pameti.
„Ipak“, rekao sam, skačući na drugu stranu klupe, „to je sporedna stvar. Jer,
ako si ti, vratimo se sada na temu, bio u žbunju i čuo šta sam joj govorio o tebi...“
Počeo je da zaobilazi klupu iz pravca severo-severo-istok. Ja sam radio isto
to, ali podesivši kurs na jugo-jugo-zapad.
„Sigurno si bio iznenađen onim što si čuo.“
„Prilično.“
„Šta? I nimalo ti nisu zvučali čudno ti moji komentari?“
„Ne, zvučali su kao nešto što je trebalo da očekujem od lažovčine i
pokvarenjaka kao što si ti.“
„Stari moj“, pobunio sam se, „ti inače nisi ovakav. Obično brže kapiraš, zar
ne? Mislio sam da ćeš odmah shvatiti da je sve ovo deo jednog dobro smišljenog
plana.“
„Samo kad te dohvatim“, rekao je Tapi, uspostavljajući ravnotežu posle
hitrog zamaha rukom ka mom vratu. Omaklo mu se za dlaku, pa sam odlučio da
ne dužim, nego da mu u skraćenom postupku iznesem činjenice.
Dok sam govorio, bio sam u stalnom pokretu i iznosio mu svoja osećanja
kada sam primio tetka Dalijin telegram, zatim da sam odmah krenuo na mesto
nesreće, da sam meditirao u kolima i na kraju skovao odličan plan. Govorio sam
glasno i razgovetno, razumljivo zabrinut, jer sam čuo njegov komentar kroz
stisnute zube (a to su najgori komentari) kako mi ne veruje ni reč.
„Ali, Tapi“, rekao sam, „zašto mi ne veruješ? Meni zvuči ubedljivo do
poslednje reči. Kakva te to sumnja razara? Zar nemaš poverenja u mene, Tapi?“
Zaustavio se i uzeo vazduh. Iako je Anđela uporno tvrdila suprotno, Tapi
stvarno nije bio debeo čovek. Tokom zimskih meseci ste često mogli da ga vidite
kako razdragano urliče i jurca za loptom, a leti mu teniski reket retko kad ne bi
bio pri ruci.
Ali, sigurno je na upravo završenoj večeri pomislio da, zahvaljujući onoj
mučnoj sceni u ostavi, više nikada ništa neće postići uzdržavanjem od jela, pa je
rado pustio sebe s lanca da nadoknadi sve što je propustio; a kada doslovno zaroni
u jednu Anatolovu večeru, čovek tako jake građe kao što je on obično malo izgubi
na pokretljivosti. Dok sam tako iznosio planove za postizanje njegove sreće, kao
da je naša ringe ringe raja zabava oko klupe živnula, čak do te mere da smo
poslednjih nekoliko minuta izgledali kao onaj ogromni hrt i onaj mali električni
zec koji se, na sveopštu radost mase, znoje na kružnoj stazi.
Sve to ga je veoma iscrplo, a meni zbog toga nije bilo nimalo neprijatno.
Naprotiv, i meni je predah bio dobrodošao.
„Ne znam samo zašto mi ne veruješ“, rekao sam. „Već godinama se
družimo. Ti znaš da sam ja uvek, osim onomad u Trutovima kada sam zbog tebe
naglavačke aterirao u bazen, osim tog incidenta koji sam još davno odlučio da
izbrišem iz sećanja i pustim da ga voda odnese u prošlost, ne znam da li me pratiš,
dakle, osim tom prilikom, kao što rekoh, ja sam te uvek izuzetno poštovao. Zašto
bih se inače, ako ne iz navedenih razloga, trudio da te pomirim sa Anđelom? Samo
mi to reci. Ali budi oprezan.“
„A što treba da budem oprezan?“
Zapravo, ni sam nisam znao zašto. To je meni rekao jedan sudija kada sam
kao Justas Plimsol, iz Labumumsa ustao sa optuženičke klupe, a pošto je taj izraz
ostavio prilično jak utisak na mene, prilepio sam ga tek tako, ne bi li razgovor
dobio na važnosti.
„Dobro, hajde. Pusti sad to oprezan. Nego mi odgovori na pitanje. Zašto bih
te, ako ne u iskrenoj odbrani tvojih interesa, onako ocrnio pred Anđelom?“
Prošao mu je oštar grč kroz celo telo, od temena do palca na nogama. Buba,
koja mu je tokom cele prepirke visila na licu, samo je digla ruke i odustala.
Zbrisala je, progutao je mrak.
„Eh!“ rekao sam. „Nema bube“. Pokušao sam da mu objasnim: „Sigurno
nisi primetio, ali jedna buba ti se lepo ugnezdila na toj strani glave. Sada si je
primorao da se preseli.“
On je frknuo.
„Znači bube!“
„Ne bube. Nego jedna buba.“
„Ti stvarno imaš petlje!“ urlao je Tapi i tresao se kao Gasijevi mrmoljci u
sezoni parenja. „Pričaš mi tu o bubama, a znaš dobro da raspravljamo o tebi, podlo
izdajničko pseto.“
Naravno, vrlo je diskutabilno zašto jedno podlo, izdajničko pseto nema
pravo da priča o bubama, i siguran sam da bi komisija za unakrsno ispitivanje
imala čime da se pozabavi po ovom pitanju.
Ali, nije to sada bitno.
„Ovo je već drugi put da me tako nazivaš. Zato“, rekao sam odlučno,
„zahtevam objašnjenje. Rekao sam ti da sam sve to uradio u najboljoj i
najiskrenijoj nameti da bih te ocrnio pred Anđelom. I bolelo me je kao živa rana
što moram takve stvari da pričam o tebi, i jedino mi je sećanje na naše staro
prijateljstvo davalo snage da istrajem. A ti sada kažeš kako mi ne veruješ i nazivaš
me imenima zbog kojih sam siguran da bih te izveo pred sudiju i porotu i tražio
da mi nadoknadiš duševni bol. Naravno, morao bih prvo da se konsultujem sa
svojim advokatom, ali bih se vrlo iznenadio da čujem da je tužba neosnovana.
Urazumi se, Tapi, pobogu. Pa, zašto bih to uradio. Reci mi barem jedan dobar
razlog.“
„Hoću. Misliš da nemam? Zato što si i sam zaljubljen u Anđelu.“
,,Molim?“
,,A ocrnio si me da bi joj zatrovao srce, da bi je okrenuo protiv mene i tako
me uklonio s puta.“
Nikad u životu nisam čuo sličnu glupost. Pobogu, znam Anđelu od kad je
bila ovolicna. Ko se još zaljubljuje u bliske rođake koje poznaje od kad su bile
ovolicke. Osim toga, zar se ne kaže u zakonu da muškarac ne srne da se oženi
svojom rođakom? Čak ni svojom babom?
„Tapi, stari magarče“, viknuo sam, „ti stvarno bulazniš. Tebi se rasklimala
neka daska u glavi.“
,,A, je li?“
„Ja zaljubljen u Anđelu? Ha, ha!“
„Nećeš se izvući samo sa ha, ha. Rekla ti je dragi.“
„Jeste. I to joj veoma zameram. Nikako ne odobravam tu modu da devojke
seju svoje drage unaokolo kao ptičju hranu. Ja bih to nazvao preterana
opuštenost“'
,,Ali si joj zato masirao gležnjeve.“
„Jeste, u čisto rođačkom maniru. Nisam imao nikakve namere. O, pobogu,
kako ne shvataš da je iz ljubavi i strasti ne bih dotakao ni veslom.“
„Ah? A što ne bi? Da li to možda nije dovoljno dobra za tebe?
„Ma ne, nisi me razumeo.“ Počeo sam brže-bolje da objašnjavam. „Kad
kažem da ne bih dotakao Anđelu ni veslom, mislim na to da prema njoj osećam
pre neko iskreno i duboko poštovanje. Drugim rečima, možeš biti spokojan, jer
između te tuđice i mene nikada nije bilo, niti će ikada biti toplijih i jačih osećanja
od običnog prijateljstva.“
„Mogu da se kladim da si joj ti ocinkario da ću ono veče biti u ostavi, da bi
me zatekla sa pitom u ustima i da bi joj se srozao u očima.“
„Dragi moj Tapi! Zar ja, Vuster?“ bio sam zapanjen. „Zar misliš da bi jedan
Vuster to učinio?“
Teško je disao.
„Slušaj“, rekao je, „nema svrhe da se ovako svađamo. Jedno ne možeš da
porekneš. Meni je nju neko ukrao dok je bila u Kanu. I sam si rekao da je sve
vreme bila s tobom i da se retko viđala s drugima. Toliko si likovao zbog tih
mešovitih kupališta i vaših šetnji na mesečini...“
„Nisam likovao. Samo sam spomenuo.“
„Sad ti je jasno zašto ću ti, čim te isteram iza te klupe, redom otkinuti svaki
pipak. Ko uopšte postavlja ove glupe klupe po baštama“, rekao je Tapi ljuti to.
„Stvarno ne razumem. Samo ti prepreče prolaz.“
Krenuo je da me dohvati, zamahnuo u prazno i promašio me za dlaku iz
profila.
Ovakvi trenuci zahtevaju hitru inteligenciju, a kao što sam već rekao,
upravo su to trenuci u kojima Bertram Vuster pokazuje svoje pravo lice.
Munjevitom brzinom mi je prošao kroz glavu malopređašnji nesporazum sa
Basctovom, pa sam shvatio da mi taj događaj odlično ide naruku.
„Sve si pogrešno shvatio, Tapi“, rekao sam bežeći ulevo. „Istina je da sam
se mnogo viđao sa Anđelom, ali naš odnos se oduvek zasnivao na čistom i
zdravom drugarstvu. A za to imam i dokaz. Tokom tih dana u Kanu, moja
osećanja su bila usmerena na sasvim drugu stranu.“
„Šta?“
„Na drugu stranu. Moja osećanja. Tokom tih dana.“
Pogodio sam tačno u metu. Prestao je da mi se približava s boka. Spustio je
pesnicu pored tela.
„Je l’ to tačno?“
„Čak i zvanično tačno.“
„Ko je onda ta?“
„Dragi moj Tapi, pa zar je lepo da se džentlmeni tek tako frljaju ženskim
imenima?“
„Jeste lepo, ako taj džentlmen neće da mu džentlmenska glava bude
iščupana iz vrata.“
Shvatio sam da se u ovom slučaju radi o izuzetku.
„Madlin Baset“, rekao sam.
„Ko?“
„Madlin Baset.“
Izgledao je zapanjeno.
„Stani, hoćeš da kažeš da si bio zaljubljen u onu nesreću od Basetove.“
„Ja je ne bih nazvao nesreća od Basetove, Tapi, Malo poštovanja, molim
te.“
„Pusti sad poštovanje. Hoću činjenice. Izjavljuješ bez prisile da si bio
zaljubljen u tu uvrnutu oh-bože-mojku?“
„Ne razumem zašto je zoveš uvrnuta oh-bože-mojka, kad je to jedna
šarmantna i lepa devojka. Donekle neobičnih shvatanja, jer svakako da po pitanju
zvezda i zečeva čovek baš ne bi mogao da se složi s njom, ali nije uvrnuta oh-
bože-mojka.“
„Bez obzira, ostaješ pri tome da si bio zaljubljen u nju?“
„Da.“
„Malo mi je to providno, Vusteru, providno.“
Shvatio sam da treba preći na završni korak.
„Ako želiš da znaš, Glosope, a molio bih te da ovo ostane među nama, nije
prošlo dvadeset četiri sata od kada me je šutnula.“
„Šutnula?“
„Kao loptu. Upravo ovde u bašti.“
„Dvadeset četiri sata?“
„Neka bude dvadeset pet. Tako da treba da ti bude jasno da ja sigurno nisam
taj, ako taj uopšte postoji, koji ti je ukrao Anđelu u Kanu.“
Krenuo sam da dodam da inače ne bih dotakao Anđelu ni veslom, ali sam
se setio da sam to već rekao i da nije baš slavno prošlo. Zato sam i odustao.
Izgleda da je moja muška iskrenost urodila plodom. Ubilački pogled u
Tapijevim očima je zgasnuo. Izgledao je kao plaćeni ubica koji je zastao da malo
razmisli o svemu.
„Razumom“, rekao je otegnuto. „Dobro, onda. Izvini što sam ti napravio
problem.“
„Zaboravi, stari druže“, odgovorio sam ljubazno.
Prvi put od kad je žbunje počelo da rađa Glosope, može se reći da je Bertram
Vuster mogao slobodno da diše. Ne mogu da kažem da sam izašao iza klupe, ali
sam se toliko opustio (uz olakšanje koje bi mogla da razumeju jedino ona tri tipa
iz Svetog pisma koja su umakla iz one zverski užarene peći) da sam čak počeo da
preturam po džepovima ne bih li napipao tabakeru.
Onda sam začuo prodorno frktanje, pa sam odmah trgao ruku kao da me je
nešto ugrizlo. Pogodilo me je kad sam primetio da se u mom starom prijatelju
ponovo budila ona ista pomahnitalost.
„Šta si hteo da kažeš onim da sam kao mali uvek bio ubrljan mastilom?“
„Dragi moj, Tapi...“
„Bio sam opsednut ličnom higijenom kad sam bio mali. Mogao si hranu da
držiš na meni.“
„Tačno tako. Ali...“
„I one priče kako nemam dušu. Ja vrvim od duše. I kako me u Trutovima
smatraju gubitnikom...“
„Ali, stari moj, već sam ti rekao. To je samo bio deo mog plana.“
„Znači tako? E pa, ubuduće budi ljubazan, pa me poštedi svojih prljavih
planova.“
„Kako ti kažeš, ortak.“
„Dobro. Onda smo to razjasnili.“
Ponovo je zanemeo i prekrštenih ruku stajao zagledan ispred sebe kao neki
snažni, ćutljivi div iz romana kome je devojčica poklonila pticu, a on se nosi
mišlju da zaviri iza Kamen-planine i pobaca odozgo nekoliko medveda. Obuzela
ga je takva potištenost da mi ga je bilo žao, pa sam se odvažio da prozborim neku
ljubaznu reč.
„Pretpostavljam da ne znaš šta znači au pied de la lettre, Tapi, ali upravo
tako ne smeš da shvataš Anđeline reći.“
Zainteresovao se.
„Šta ti to pričaš koji đavo?“ upitao je on.
Shvatio sam da treba jasnije da se izrazim.
„Nemoj mnogo da uzimaš te njene gluposti za ozbiljno, stari moj. Znaš
kakve su žene.“
„Znam“, rekao je i dunuo još jedan frk, ovaj put duboko iz pete. „I voleo
bih da nikada nijednu nisam sreo.“
„Hteo sam da kažem da je verovatno primetila kako čučiš u žbunju, pa je
pričala samo da bi ti zadala udarac. Dakle, kada je ugledala da tamo čučiš, ona je
onako impulsivna kao i sve devojke, u skladu sa osnovnim zakonima psihologije,
odmah iskoristila priliku da te žacne... hoću da kažem, rekla je nekoliko istinitih
stvari.“
„Istinitih stvari?“
„Tako je.“
Opet je frknuo, a ja sam se osetio kao član kraljevske porodice kad dvadeset
i jedna gardijska puška ispaljuje počasnu paljbu. Ne sećam se da sam ikada sreo
tako dobrog frktača iz dvocevke.
„Kako to misliš istinite stvari? Zar sam ja debeo?“
„Nisi, nisi.“
„A što mi ne valja boja kose?“
„Sve je u redu, Tapi, stari druže. Mislim, kosa je u redu.“
,,Nije se uopšte stanjila na temenu... Šta se ti kog đavola cerekaš?“
„Ne cerekam se. Samo se blago osmehujem. Pokušavam da zamislim, kako
te vide Anđeline oči, ne znam da li me razumeš. Debeo na sredini, stanjen na vrhu.
Stvarno smešno.“
„Tebi je to smešno, je li?“
„Ni najmanje.“
„Bolje bi ti bilo da nije.“
„Tačno.“
Činilo mi se da razgovor ponovo dobija na ozbiljnosti. Hteo sam da se sve
to već jednom završi. To se i dogodilo. U tihoj večeri nešto je zasvetlucalo među
grančicama lovora, a ja onda spazih Anđelu.
Izgledala je čedno kao svetica, držeći u rukama tacnu punu sendviča.
Sendviči sa šunkom, kako sam kasnije utvrdio.
„Ako budeš video gospodina Glosopa, Berti“, rekla je dok joj je pogled
sanjivo počivao na Tapijevoj pojavi, „molim te, daj mu ovo. Tako me je strah da
ne bude gladan, jadničak. Već je deset sati, a on još od večere nije ni zalogaj stavio
u usta. Staviću ih ovde na klupu.“
Okrenula se i otišla, a ja pomislih kako bih mogao da krenem za njom.
Naime, više me ništa nije sputavalo da se udaljim sa ovog mesta. Išli smo kući,
dok se za nama prolamao kroz noć tresak neke pošteno šutnute tacne sa
sendvičima, propraćen mrmljanjem i psovkama od strane nekog snažnog
muškarca u nastupu besa.
„Kako je sve tiho i spokojno“, rekla je Anđela.
16
Kada sam se probudio u zoru narednog dana, sunce je zlatom oblivalo

imanje Brinkli Kort, a moj oštri sluh je odmah detektovao veselo cvrkutanje ptica
u bršljanu oko prozora. Međutim, dok se Bertram Vuster uspravljao na krevetu i
ispijao šoljicu okrepljujućeg čaja, u duši mu nije sijalo sunce, niti mu je u srcu
odjekivao cvrkut ptica. Setivši se događaja od prethodne noći, Bertram nije
mogao poreći da je problem zvani Tapi-Anđela u izvesnoj meri izleteo iz šina.
Čak ni u najboljoj nameri da sagleda lepšu stranu celog događaja, nije mogao
poreći da je jaz između ova dva nadmena stvora dosegao tolike razmere da čak ni
osoba njegovih sposobnosti ne bi bila u stanju da ga premosti.
Kako sam vrlo pronicljiv posmatrač, odmah sam zapazio da je način na koji
je Tapi šutnuo onu tacnu sa sendvičima znak da on ne bi tek tako prešao preko
svega.
S obzirom na okolnosti, smatrao sam da je do daljnjeg bolje ostaviti ovaj
problem po strani i usmeriti misli na Gasijev slučaj, koji je trenutno budio veću
nadu.
Što se tiče Gasija, situacija je već počela da se razvija. Bolesne Dživsove
skrupule, koje mu ne dozvoljavaju da nekome dolije malo alkohola u đus, prilično
su mi iskomplikovale stvari, ali sam uspeo da, na onaj stari Vusterski način,
savladam sve prepreke. Obezbedio sam neophodnu količinu alkohola i flašu
stavio na dno fioke noćnog stočića. Zatim sam proverio da li će bokal pun soka
zaista stajati ceo sat na polici u ostavi. Trebalo bi ga uzeti sa police, doneti krišom
u sobu, a onda tačno pre ručka, sa sve dolivenim alkoholom, vratiti na isto mesto,
što je stvar kojoj se svakako treba posvetiti, ali ni u kom slučaju nije da te zaboli
glava.
Dok sam ispijao čaj, osećao sam se kao da treba da obrađujem detence, jer
nije bilo nevaljalo, a onda sam se okrenuo na drugu stranu u potrazi za onom
dodatnom trunkom sna, toliko potrebnom kada pred vama stoji ozbiljan muški
posao, pa mozak treba održati svežim.
A kada sam posle sat i više sišao dole, shvatio sam kakvo sam dobro delo
učinio što sam osmislio plan za pružanje podrške Gasiju. Zatekao sam ga na
travnjaku i odmah mi je bilo jasno da niko na svetu ne žudi za snažnijom
podrškom od njega. Kao što već rekoh, cela se priroda radovala, ali ne i Ogastus
Fink-Notl. Hodao je ukrug i mrmljao da ne želi mnogo da nas zadržava, ali da u
ovako izuzetnoj prilici mora da kaže koju reč.
„Ej, Gasi“, rekao sam i zaustavio ga kada je hteo da napravi sledeći korak.
„Lep dan, zar ne?“
Ako do tada nisam primetio, onda sam sigurno po njegovom odsečnom
proklinjanju lepog dana mogao da naslutim da nije bio veselo raspoložen,
Prihvatio sam se zadatka da mu vratim rumen na obraze.
„Imam lepe vesti za tebe, Gasi.“
Pogledao me je iznenada zainteresovan.
„Je l’ to marketsnodsberijska gimnazija izgorela?“
„Koliko ja znam, nije.“
„Da nisu zavladale zauške?“
„Nisu, nisu.“
„Kakve onda lepe vesti imaš za mene?“
Pokušao sam da ga smirim.
„Zašto to shvataš tako ozbiljno, Gasi? Zar se sekiraš zbog jednog smešnog
i jednostavnog zadatka kao što je dodela nagrada u nekoj tamo školi?“
„Smešan i jednostavan zadatak, je li? Znaš li ti da se danima preznojavam
oko toga i da još uvek nisam smislio ništa pametnije da kažem, osim da ne bih da
ih zadržavam. Budi siguran da ih neću ni zadržati. Merio sam svoj govor i traje
pet sekundi. Šta kog đavola da im pričam, Berti? Šta ti obično kažeš kad deliš
nagrade?“
Bacio sam se u razmišljanje. Jednom sam tako, dok sam još išao u školu,
osvojio nagradu za poznavanje Biblije, pa bi trebalo da primeri naviru iz mene
kao bujica. Ali, pamćenje mi polako otkazuje.
Tada je nešto počelo da se pomalja u magli.
„Kažeš, na primer, da je važno učestvovati.“
„Što?“
,,Pa, zato što je dobar štos. Obično pali.“
„Ma, pitam zašto je važno. Zastoje važno učestvovati?“
„A, to misliš. Pa, kažu ljudi da jeste.“
„Ali, šta to uopšte znači.“
„To je za utehu onima koji nisu dobili nagradu.“
„Kakve ja imam veze s njima? Nisu mi oni problem. Više me brinu oni što
jesu dobili nagrade, ta derišta što će izaći na podijum. Sigurno će mi se keziti i
kreveljiti.“
„Neće.“
„Otkud znaš da neće? To je sigurno prvo što će im pasti na pamet. Čak i da
neće... Berti, moram nešto da ti kažem.“
„Šta?“
„Nosim se mišlju da poslušam tvoj savet i trgnem nešto pre toga.“
Nasmešio sam se. On nije imao pojma da sam i ja o tome razmišljao.
„Ah, to bi ti bilo pametno“, rekao sam mu.
Opet se uznemirio.
„Otkud znaš da će mi onda biti bolje? Možda ću se previše raspričati.“
„Ma kakvi!“
„Ili će mi ispasti neka nagrada.“
„E-eh.“
„Ma nešto će se desiti. Imam gadan osećaj. Kao što znam da sada stojim
ovde, tako znam sto posto da će mi se danas posle podne desiti nešto zbog čega
će svi umreti od smeha. Već ih čujem. Kao hijene... Berti!“
„Hej!“
„Sećaš se da smo pre Itona išli u onu školu?“
„Sećam se. Tamo sam i osvojio nagradu za poznavanje Biblije.“
„Pusti sad to. Neću da pričam o tvojim nagradama za Bibliju. Nego, je l’ se
sećaš onog slučaja sa Bošerom?“
Setio sam se, naravno. Jedan od svetlih trenutaka moje mladosti.
„General-major ser Vilfred Bošer dolazi u školu da nam uruči nagrade“,
nastavio je Gasi tupim, bezizražajnim tonom. „Ispada mu knjiga. On se saginje
da je dohvati. Kako se saginje, tako mu pozadi pucaju pantalone po šavu.“
„Kako smo vrištali od smeha!“
Gasiju se lice izobličilo.
„Jesmo, zlikovci mali. Umesto da sedimo ćutke i u tišini saosećamo sa ovim
hrabrim oficirom u tom posebno neprijatnom trenutku, mi smo vrištali i urlali od
sreće. A ja, među najgrlatijima. Sada će se meni to desiti, Berti. Vratiće mi se za
sve ono što sam se smejao general-majoru ser Vilfredu Bošeru.“
„Neće, Gasi, stari moj. Tebi neće pući pantalone.“
„Otkud znaš da neće? I boljima od mene su pukle. General Bošer je bio u
Počasnim jedinicama i stekao zasluge na severozapadnoj granici Indije, pa su mu
pukle pantalone. Svi će mi se smejati i rugati. Znam. A ti još, potpuno svestan u
šta sam se uvalio, blebećeš o nekim dobrim vestima. Šta za mene može da bude
dobra vest, osim da je zavladala kuga među učenicima marketsnodsberijske
gimnazije i da skroz krastavi leže u krevetu?“
Došao je trenutak da i ja nešto prozborim. Pažljivo sam mu spustio ruku na
rame. On je odgurnuo. Ja sam je opet stavio. On je opet odgurnuo. Pokušao sam
da je spustim treći put, ali on se pomerio u stranu i onako razdražljiv rekao da bi
voleo da zna da li ja to bolujem od kostobolje.
To njegovo ponašanje je bilo stvarno iritirajuće, ali treba biti uviđavan.
Znao sam da će posle ručka Gasi biti sasvim drugi čovek.
„Kad sam ti rekao da imam lepe vesti, stari moj, mislio sam na Madlin
Baset.“
U očima mu se ugasila ona grozničava iskra, a umesto nje se javio neki
beskrajno tužan pogled.
,,Ne postoje lepe vesti o njoj. Na tom planu sam sve uprskao.“
„Nije tačno. Znam sigurno da bi to uspelo, kad bi samo još jednom
pokušao.“
Onda sam, održavajući veselu atmosferu, ispričao šta se dogodilo prethodne
noći između mene i Basetove.
On je odmahnuo glavom.
„Ne.“
„Šta ne?“
„Ne vredi.“
„Kako to misliš?“
„Ni slučajno ne mogu ponovo da pokušam.“
„Ali, kad ti kažem, toliko je pričala o tebi...“
„To ne menja stvar. Možda me je nekada i volela, ali sam sinoć sve
upropastio.“
„Ma, nisi.“
„Jesam. Ona me sada prezire.“
„Uopšte nije tako, nego zna da si se malo prepao.“
„Ja ću isto da se prepadnem kad budem ponovo pokušao. Ne vredi, Berti.
Ja sam beznadežan slučaj i to je to. Sudbina je htela da izrastem u muškarca koji
nije u stanju ni da bekne.“
„Nije problem u bekanju. Nije problem ni u čemu. To je jednostavno
stvar...“
„Znam, znam. Ali, ne vredi. Ne mogu. Završena stvar. Neću da rizikujem
da ponovo prođem kroz onaj pakao od sinoć. Tebi je lako da kažeš da treba
ponovo da pokušam, a nemaš pojma šta to znači. Tebi se sigurno nikada nije
desilo da počneš da prosiš devojku, a onda odjednom shvatiš da pričaš o
šljivolikim spoljnim škrgama tek rođenih mrmoljaka. Takve stvari se ne
pokušavaju ponovo. Ne, pomirio sam se sa sudbinom. Završena priča. A sada,
Berti, druže moj, nestani. Moram da spremam govor. A ne mogu da spremam
govor dok se ti motaš unaokolo. Ako misliš da se i dalje motaš unaokolo, onda
mi barem daj neku ideju za vic. Ta dečja stvorenja iz pakla sigurno očekuju da im
ispričam neki vic.“
„Je l’ znaš onaj o...“
„Ne može. Neću one tvoje bajate viceve iz salona za pušače u Trutovima.
Treba mi nešto sveže. Nešto što može da im koristi u kasnijem životu. Naravno
da me baš briga za njihove kasnije živote, čak bih voleo da niko od njih ni u čemu
ne uspe.“
,,Prc neki dan sam čuo vic. Ne mogu tačno da se setim, ali se radi o nekom
tipu koji je toliko hrkao da je noću smetao komšijama, a na kraju kaže: uspeo je
da ih unesreći njegov krajnik treći.“
Umorno je odmahnuo.
„Kako misliš da to ubacim u govor i ispričam čoporu dečaka, koji se
verovatno guše od krajnika? Svi bi odjednom jurnuli na binu. Hajde, Berti, idi.
Produži. Ne tražim ti ništa. Teraj... Dame i gospodo“, rekao je Gasi, tiho i
monološki, „ne bih želeo da vas zadržavam u ovom svečanom trenutku...“
Mudri Vuster uvek zna kad treba da izađe i ostavi prijatelja nasamo.
Posebno priznanje sam uputio sebi na izuzetno istančanom osećaju da pripreme
izvedem tako da se samo jednostavnim pritiskom na dugme stvari same pokrenu.
Do sada sam se, kao što znate, nadao da će, kada on bude saznao za
emotivno stanje Basetove, priroda sve sama udesiti i ojačati ga toliko da mu
veštački stimulansi neće biti potrebni. Znate kako, svako bi rado da izbegne
trčkaranje po letnjikovcima i vucaranje bokala sa đusevima, osim ako to stvarno
nije neophodno.
Ali, sada mi je bilo jasno da ću morati da pređem na primenu plana. Tokom
pomenutog verbalnog kontakta ovaj mladić je ispoljio potpuno odsustvo snage i
volje, a stanje njegovog duha me je uverilo da je neophodno primeniti najstrože
mere. Zato sam posle razgovora s njim krenuo u pravcu ostave, sačekao da se
batler udalji, uleteo unutra i našao taj čuveni bokal. Nekoliko trenutaka kasnije,
obazrivo sam se popeo uz stepenice i stigao u svoju sobu. Ugledao sam Dživsa
kako nešto petlja oko pantalona.
Bacio je jedan osuđujući pogled na bokal, što se kasnije ispostavilo kao
moja pogrešna procena. Ispravio sam se i podigao glavu. Nisam hteo da slušam
njegove gluposti.
„Kaži, Dživse?“
„Gospodine?“
„Čini mi se da imaš neku primedbu, Dživse.“
,,Ah, ne. gospodine. Vidim da ste se domogli bokala sa đusom za gospodina
Fink-Notla. Samo bih primetio da bi, po mom mišljenju, bilo krajnje nerazumno
dosipati alkohol u njega.“
„Znači, to je primedba, Dživse. E pa, ja mislim...“
„Jer sam upravo obavio taj zadatak, gospodine.“
„Šta?“
„Da, gospodine. Ipak sam na kraju odlučio da se povinujem vašoj želji.“
Izbuljio sam se u njega, zaprepašćen. Bio sam ganut. Pa dobro, priznaćete
da bi svako, ko se već pomirio s tim da je staro feudalno vaspitanje zauvek nestalo,
a onda shvatio da nije nestalo, bio duboko ganut?
„Dživse“, rekao sam, „ja sam dirnut.“
„Dirnut i počastvovan.“
„Najlepše hvala, gospodine.“
„Ali, šta je uticalo da promeniš stav?“
„Naime, dok ste vi još uvek bili u krevetu, gospodine, ja sam sreo gospodina
Fink-Notla u bašti i imao kratak razgovor s njim.“
„Pa si došao do zaključka da bi on obavezno morao nešto da cugne.“
„Tačno tako, gospodine. Iznenadilo me je njegovo defetističke
raspoloženje.“
Klimnuo sam glavom.
„I ja sam to osetio. Defetističke je prava reč. Da li si mu rekao da te je
iznenadilo njegovo defetističko raspoloženje?“
„Jesam, gospodine.“
„Ali ništa nije pomoglo?“
„Ništa onda, Dživse. Moramo da delujemo. Koliko si džina sipao u bokal?“
„Punu čašu, gospodine.“
„Šta misliš, kolika je normalna doza za odraslog defetistu?“
„Mislim da je ovo prava mera, gospodine?“
„Čisto sumnjam. Zar da nam potone brod zbog pola kante katrana. Ja bih
dodao još jednu uncu i nešto preko.“
„Ne bih vam to preporučio, gospodine. U slučaju papagaja lorda
Brankastera...“
„Opet tvoja stara zabluda, Dživse, misliš da je Gasi papagaj. Prevaziđi to
već jednom. Dodaću mu još jednu uncu.“
„Uzgred, Dživse, gospodin Fink Noti je u potrazi za vedrim, svežim
vicevima koji bi mu se dobro uklopili u govor. Da li ti znaš neki?“
„Znam onaj o dva Irca, gospodine.“
„Petu i Majku?“
„Kad su išli Brodvejem?“
„Upravo mu to treba. Još neki?“
„Dobro, bolje išta nego ništa. Odmah idi da mu ispričaš.“
„Da, gospodine.“ “
Izašao je iz sobe, a ja sam otvorio pljosku, velikodušno navrnuo i dodao još
koju kapljicu u bokal. Tek što sam završio, a moj istančani sluh primeti da spolja
dopire bat koraka. Imao sam tek toliko vremena da gurnem bokal iza teča Tomove
fotografije na kaminu, a onda su se otvorila vrata i u sobu uđe Gasi, đipajući kao
cirkuski konj.
„Kako si mi, Berti?“ rekao je. „Kako si mi, kako si mi i još jednom, kako si
mi, Berti? Danas je stvarno divan dan. Za mene jedan od najlepših do sada.“
Izbečio sam se ne progovorivši ni reč. Inače, mi, Vusterovi, imamo um brz
kao munja, tako da mi je odmah upalo u oči da je ovde došlo do neke promene.
Naime, već sam vam ispričao da je pre toga neprekidno hodao ukrug.
Prepričao sam vam celu tu epizodu na travnjaku. Ako sam iole vest u opisivanju,
onda je u sećanju mogla da vam ostane jedino slika Fink-Notla kao prave olupine
od čoveka, nervoznog i klecavih kolena, zelenog od muke, kako se u napadu
razarajućeg kukavičluka sumanuto hvata za revere na kaputu. Jednom rečju,
defetista. Tokom celog razgovora je ispoljavao osobine nekoga ko je liznuo vreo
puding.
Ali, ovaj Gasi, koji je sada stajao ispred mene, bio je sasvim druga priča. Iz
svake pore je odisao samopouzdanjem. Lice ozareno, u očima odsjaj radosti, usne
razvučene u šeretski osmeh. A kada me je ona njegova lagana ruka šljepila po
leđima, dok još nisam uspeo da se izmaknem, pomislih da me je ritnula mazga.
„E, pa, Berti“, nastavio je sav onako bodar kao čaplja, kao da nikakav teret
ne nosi na srcu, „biće ti drago kad ti budem rekao da si u pravu. Tvoja teorija je
isprobana i pokazala se kao tačna. Osećam se kao petao pred borbu.“
Moj mozak je prestao da vrti film. Sve mi je bilo jasno.
„Popio si nešto?“
„Da. Kao što si mi rekao. Ukus je odvratan. Kao kad piješ lek. Sprži ti grlo
i budeš žedan ko đavo. Nije mi jasno kako neko može da se naliva time iz
zadovoljstva, kao ti. Ali, prvi tvrdim da uspešno podmazuje mašineriju. Mogao
bih tigra da ugrizem, evo sada.“
„Šta si popio?“
„Viski. Bar je tako pisalo na flaši, a nema razloga da mislim da bi žena kao
što je tvoja tetka – pouzdana, iskreno odana, prava Britanka – namerno dovodila
javnost u zabludu. Kad na flaši piše viski, onda znamo o čemu se tu radi.“
„Viski i soda, a? Ništa bolje od toga.“
„Soda?“ rekao je Gasi zamišljeno. „Znao sam da ima još nešto.“
„Što nisi dodao malo sode?“
„Uopšte se nisam setio. Samo sam se ušunjao u trpezariju i cugnuo iz flaše.“
„Koliko?“
„Pa, možda desetak gutljaja. Dvanaest, možda. Ili četrnaest. Nek’ bude
šesnaest gutljaja srednje veličine. Uh, al’ sam žedan.“
Otišao je do umivaonika i počeo da pije vodu iz flaše. Krišom sam bacio
pogled na teča Tomovu fotografiju koja mu je bila iza leđa. Prvi put od kad znam
za sebe, bilo mi je drago što je tolika. Čuvala je svoj tajni bunar. Da je Gasi
ugledao bokal sa dušom, ubeđen sam da bi se bacio na njega kao žedna zver.
„Drago mi je da si se okrepio“, rekao sam.
Živahno je krenuo od umivaonika ka meni da bi me još jednom klepio po
leđima. Moji hitri pokreti nogu su ga omeli u toj nameri, pa se samo zateturao i
seo na krevet.
„Okrepio? Je 1' sam ja rekao da mogu da ugrizam tigra ili nisam?“
„Jesi.
,,Nek’ bude onda dva tigra. Mogao bih zubima da izbušim rupe na čeličnim
vratima. Sigurno si pomislio da sam pravi magarac kad smo bili tamo u bašti.
Vidim da mi se sada smejuljiš iza leđa.“
„Ma nije, nije.“
„Jeste“, nastavio je Gasi. „Smejuljiš, baš iza ovih mojih leđa“, rekao je i
pokazao rukom. „Ne ljutim se. Ne znam samo zašto sam digao toliku frku oko
tako glupe stvari kao što je dodela nagrada u tamo nekoj bednoj seoskoj gimnaziji.
Je l’ ti razumeš, Berti?“
„Ne.“
„Naravno da ne. Ni ja. To stvarno nije ništa. Samo se popnem na binu,
ispucam nekoliko ljubaznih reči, utrapim tim derištima nagrade i bežim nazad, a
svi mi se dive. Kakvo crno cepanje pantalona! Što bi iko sebi cepao pantalone?
Ne razumem. Je l’ ti razumeš, Berti?“
„Ne.“
„Ni ja. Oduševiću ih. Znam tačno šta vole; jednostavno, muški,
optimistički, onako iz rukava. I to baš iz ovog rukava ovde“, reče Gasi mlatarajući
rukom. „Nemam pojma što sam jutros bio toliko nervozan. Ništa prostije nego
podeliti nekoliko bezveznih knjiga čoporu musavih klinaca, a. ja sam se bio toliko
unervozio. Nemam pojma zašlo, ali bilo kako bilo, sada se lepo osećam, Berti..,
lepo, lepo, lepo... kažem to tebi, svom starom drugu. Jer ti si upravo to, moj stari
drug; kad se magla slegne, vidiš ko ti je pravi prijatelj. Ne znam da li imam starijeg
prijatelja od tebe. Koliko dugo smo već stari prijatelji, Berti?“
Podigao se sa kreveta kao dresirana buva i krenuo ka vratima.
Išao sam za njim sav zamišljen. U pitanju je, naravno, preterana količina
zapaljive materije, što bi se reklo. Znate, ja jesam bio za to da se Fink-Notlu ulije
malo hrabrosti... stvarno jesam bio za to, čak su svi moji planovi bili usmereni na
ulivanje hrabrosti Fink-Notlu... ali sada se nešto pitam, nije li ovaj Fink-Notl
ovde, što je upravo zajašio gelender i kliza se niz stepenišnu ogradu, malo previše
naliven. Njegovo ponašanje mi otkriva osobu koja bi se u trpezariji za ručkom
rado gađala hlebom.
Sva sreća da je beskrajna depresija svih ostalih za stolom delovala
blagotvorno na njega. Da bi na ovakvim skupovima čovek izgledao kao razuzdani
veseljak, potrebno je da bude daleko više našljeman. Onomad rekoh Basetovoj da
u Brinkli Kortu ima bolnih srca, a uskoro će, po svoj prilici, biti i bolnih želudaca.
Kako sam čuo, Anatol se, u napadu uobraženosti, povukao u svoj budoar, a jelo
koje je stajalo pred nama bilo je nedelo kuhinjske pomoćnice, odnosno njene dve
leve ruke i umerenog neiskustva u baratanju varjačom.
Ovo je, uz sve ostale muke, izazvalo među prisutnima kolektivnu
zanemelost, moglo bi se reći čak uzvišenu, koju se ni sam Gasi nije usuđivao da
naruši. Možemo reći da, osim što je jednom samo nakratko zapevao, nikakav
drugi ispad nije obeležio ovo okupljanje, a onda smo svi ustali, vođeni tetka
Dalijinim instrukcijama da moramo svečano da se obučemo i budemo u Market
Snodsberiju do 3:30. To mi je dalo sasvim dovoljno vremena da povučem koji
dim u hladu na tremu iza jezera, što sam i uradio, a onda negde oko tri sata krenuo
u svoju sobu.
Zatekao sam Dživsa u poslu, kako nanosi završni glanc mom starom
cilindru, pa sam hteo da ga obavestim o najnovijim događanjima po pitanju
Gasija; međutim, on me je preduhitrio zapažanjem da je dotični upravo završio
posetu odaji Bertrama Vustera.
„Kada sam ušao ovamo da vam spremim odeću, gospodine, zatekao sam
gospodina Fink-Notla kako sedi.“
„Stvarno, Dživse? Gasi je bio ovde?“
„Jeste, gospodine. Malo pre je otišao. Odvezao se sa gospodinom i gđom
Travers u njihovim velikim kolima.“
„Je l’ si mu ispričao vic o dva Irca?“
„Jesam, gospodine. Od srca se smejao.“
„Odlično. Je l’ si još nekako mogao da mu pomogneš?“
„Bio sam slobodan da predložim da bi mladoj gospodi možda trebalo
napomenuti da je obrazovanje nešto što oslobađa, a ne nešto što zarobljava. Lord
Brankaster je mnogo voleo dodele diploma u školama i uvek je koristio priliku da
upotrebi ovu rečenicu u svojim govorima.“
,,A kako je ovaj reagovao na to?“
„Od srca se smejao, gospodine.“
„Što te je iznenadilo, je li? Mislim, iznenadila te je ta nekontrolisana
radost.“
„Čini ti se neobično za nekoga ko ti je pri poslednjem susretu delovao kao
defetista prve klase.’’
„Za to postoji objašnjenje, Dživse. Nakon što si ga poslednji put video, Gasi
je malo trgnuo. Nalio se kao letva.“
„Stvarno, gospodine?“
„Naravno. Živci su mu popustili od nervoze, pa se ušunjao u trpezariju i
počeo da kupi sve redom kao usisivač. Izgleda da mu je viski bio gorivo kad je
palio visoke peći. Ako sam dobro razumeo, iskapio je nekoliko flaša. Bože dragi,
kakva sreća što nije sve to zalio još i onim rastvorom đusa u alkoholu!“
„Tačno, gospodine.“
Bacio sam pogled prema bokalu. Teča Tomova fotografija je pala na ogradu
od kamina, a bokal je stajao na brisanom prostoru, tako da je Gasi morao da ga
primeti. Sva sreća, pa je bio skroz prazan.
„Taj vaš postupak je odraz istinske mudrosti, ako mogu tako da kažem,
gospodine, to što ste prosuli onaj đus.“
Izbečio sam se.
„Šta? Nisi ti prosuo?“
„Nisam, gospodine.“
„Čekaj, Dživse, nije mi jasno. Zar nisi ti prosuo taj đus?“
„Nisam, gospodine. Kad sam ušao i video da je bokal prazan, pomislio sam
da ste vi to uradili.“
Gledali smo se, zabezeknuti. Dva mozga, nijedna ideja.
„Plašim se, gospodine, da...“
„I ja, Dživse.“
„Vrlo je verovatno da...“
„Najverovatnije, Dživse. Pogledaj činjenice. Razmotri dokaze. Bokal je
stajao na kaminu i svako je mogao da ga vidi. Gasi se žalio da je žedan. Ti si ga
zatekao ovde kako se od srca smeje. Mislim da bez ikakve sumnje možemo
zaključiti, Dživse, da je celokupna sadržina tog bokala uskladištena povrh tereta
prethodno ukrcanog u unutrašnjost jedne, sad već dobrano zalivene osobe.
Zabrinjavajuće, Dživse.“
„Izuzetno zabrinjavajuće, gospodine.“
„Suočimo se sa situacijom i ostanimo pribrani. Recimo da si ti nalio jednu
punu čašu onoga u bokal?“
„Do vrha punu, gospodine.“
,,A ja sam onda dodao još toliko.“
„A za manje nego što buvi treba da skoči, Gasi će, s bućkanjem u stomaku,
deliti nagrade u marketsnodsberijskoj gimnaziji, dok će u publici sedeti izabrani
i ugledni ljudi iz okruga.“
„Čini mi se, Dživse, da će ova svečanost biti propraćena izuzetnim
interesovanjem „
„Šta ćemo, po tvojoj proceni, požnjeti iz ovoga?“
„Nezahvalno je nagađali, gospodine.
„Hoćeš da kažeš, mašta ti zaribala?“
Pokušao sam da isprobam svoju. U pravu je. Zaribala.
17
„Znaš, Dživse“, rekao sam vrteći palčevima na volanu, „stvari imaju i onu
lepšu stranu.“
U toku prethodnih dvadesetak minuta, prvo sam ispred kuće pokupio ovog
vernog slugu, a onda smo mojim kupeom krenuli u živopisno mesto zvano Market
Snodsberi. Od trenutka kad smo se razdvojili, jer sam ja ostao u sobi da do kraja
obučem svečano odelo, a on otišao do svog brloga da pokupi šešir, ja sam uronio
u duboko mozganje.
Ubrzo zatim počeo sam da iznosim rezultate tog procesa.
,,Koliko god vidik bio mračan, Dživse, koliko god se olujnih oblaka nadvilo
na nebu, oštrom oku nikad neće promaći zračak nade. Istina, vrlo je ozbiljna stvar
to što će kroz desetak minuta Gasi morati da deli nagrade u tako poodmaklom
stadijumu intoksikacije, ali ne smemo zaboraviti da ovakve prilike uvek otvaraju
nove mogućnosti.“
„Hoćete da kažete, gospodine...“
„Upravo to. Zamišljam ga u ulozi prosca. Sve ovo će se neobično odraziti
na njega u trenutku kada bude nudio svoje srce na dlanu. Biću vrlo iznenađen ako
ga ovo ne preobrati u pravog mužjaka. Je lʼ si gledao neki film sa Džejmsom
Kegnijem?“
,,E pa, nešto u tom stilu.“
Čuo sam ga kako se nakašljava, pa sam ga ošinuo bočnim pogledom.
Izgledao je onako obavešteno, kao što samo on ume.
„Vi onda još uvek niste čuli, gospodine?“
„A?“
„Ne znate da je brak između gospođina Fink-Notla i gđice Baset ugovoren
i da će uskoro biti sklopljen.“
„Šta?“
„Kad se to dogodilo?“
„Odmah nakon što je gospodin Fink-Notl napustio vašu sobu, gospodine.“
„Aaa! U postđusovskoj fazi?“
,Je l’ si siguran da raspolažeš tačnim podacima? Iz kojih si izvora saznao?“
„Izvor mi je bio sam g. Fink-Notl, gospodine. Došao je, sav uznemiren, da
mi se poveri. Pričao je malo nepovezano, ali nije bilo teško izvući suštinu.
Napravio je uvod izjavivši kako je ovaj svet divan, zatim se od srca nasmejao i
rekao da je zvanično veren.“
„Nikakvi detalji?“
„Ipak, nije teško zamisliti kako se sve odigralo.“
„Hoću da kažem, mašta sad ne može da zariba.“
I ne može. Tačno sam mogao da zamislim kako se sve odigralo. Ako nalijete
popriličnu dozu alkoholne smese u, inače uvek treznu, mušku osobu, ona će dobiti
moć. Neće više stajati, vrteti palčevima i zamuckivati. Ona će delovati. Ni
najmanje ne sumnjam da je Gasi pošteno ščepao Basetovu, kao što lučki radnik
zgrabi džak uglja. Čoveku je odmah jasno kakav to utisak ostavlja na devojku
romantične prirode.
„Da, da, Dživse.“
„To je divna vest.“
„Sad je jasno koliko sam bio u pravu.“
„Sigurno su se i tebi proširili horizonti, dok si pratio kako vodim slučaj.“
„Jesu, gospodine.“
„Jednostavan i direktan metod ne može da omane.“
„Ne može, gospodine.“
„Dok, oni detaljno razrađeni, mogu.“
„Onda je to završena priča, Dživse.“
Stigli smo do glavnog ulaza u marketsnodsberijsku gimnaziju. Parkirao sam
auto i vrlo zadovoljan ušao u školu. Istini za volju, problem zvani Tapi-Anđela
još uvek nije bio rešen, a tetka Dalijinih petsto funti izgledalo je nedohvatljivije
nego ikad, ali mi je izuzetno godio osećaj da je mukama našeg starog Gasija
napokon došao kraj.
Gimnazija u Market Snodsberiju je, koliko sam shvatio, izgrađena negde
oko 1416. godine, pa kao i u svim starim zadužbinama, ni u njenoj velikoj sali
gde je svečanost trebalo da se održi, od tolike gomiletine vekova čovek nije
mogao pošteno da udahne svež vazduh. I pored nekoliko, silom prilika otvorenih,
prozorčića, zbog verovatno najtoplijeg dana tog leta, atmosfera je i dalje bila
naročita i posebna.
Već pet stotina godina mladići iz Market Snodsberija svakog dana dolaze
na ručak u ovu salu, tako da je aroma još uvek živa. Vazduh je težak i mrtav, ako
razumete šta hoću da kažem, obogaćen šmekom dinstane govedine sa
šargarepom, koji vuče na vonj engleskih omladinaca.
Tetka Dalija, koja je sedela u drugom redu sa uglednom gospodom iz sela,
osmotrila me je kad sam ušao i mahnula da joj se pridružim, ali nisam ja tako
glup. Zabio sam se među publiku koja je imala mesta za stajanje i nadvio se iznad
jednog tipa koji je, sudeći po mirisu, bio voskar ili nešto tako. Suština strategije u
ovakvim situacijama je da treba biti što bliže vratima.
Sala je bila svečano ukrašena zastavama i šarenim papirima, a prizor je onda
živnuo od mešovitog buljuka dečaka, roditelja i koga sve ne, pri čemu su ovi mlađi
imali ozarena lica i oznake Itona na kragnama, a ovi drugi naglašene elemente
crnog satena kad pričamo o ženama, a kad je reč o muškarcima, bila je vidljiva
nota uštogljenosti, kao kad vam omali kaput. Začuo se aplauz, onako sporadično
– kako ga je kasnije Dživs opisao – a onda sam ugledao Gasija kako ga neki
bradonja u togi sprovodi do stolice na sredini bine.
Moram vam priznati da me je, kad sam ugledao Gasija i pomislio da se samo
božjom milošću u toj koži ne nalazi Bertram Vuster, drhtavica stresla od glave do
pete. Sve živo me je podsećalo na onu svečanu priliku kada sam držao govor u
ženskoj školi.
Realno gledano, u pogledu strave i užasa, ova gotovo ljudska bića u publici
ne mogu se ni prineti onoj bandi devojčica sa sve pletenicama na leđima, koja je
onda stajala preda mnom, i u tome ćemo se svakako složiti. Ali, i pored toga, ovaj
prizor je bio dovoljno jeziv da sam na trenutak pomislio da zapravo prisustvujem
pogibeljnom pokušaju svog drugara da se u buretu spusti niz Nijagarine
vodopade, a od same pomisli da sam pomenuto i sam izbegao, prvo mi se smračilo
pred očima, a onda sve počelo da pluta.
Kad mi se vid ponovo razbistrio, ugledao sam Gasija kako sedi. Šakama se
oslonio na kolena, a laktove izbacio sa strane pod pravim uglom, kao crnac,
putujući svirač starog kova, koji hoće da pita g. Bonsa zašto kokoška pretrčava
ulicu, i buljio ispred sebe sa skamenjenim osmehom nasukanog moreplovca, tako
da je svakom živom bilo jasno da u njemu nadolazi plima alkohola slavnih
predaka i da mu upravo zapljuskuje prednje zube sa unutrašnje strane.
Tetka Dalija, koja je u svoje vreme prisustvovala brojnim lovačkim
večerima i kojoj nema premca u uspostavljanju dijagnoze na osnovu ovakvih
simptoma, dala je znak da se počne, a onda se dugo i ozbiljno zagledala. Dok je
nešto pričala teča Tomu, koji je sedeo sa njene leve strane, bradonja je izašao na
svetla pozornice i počeo da drži govor. Kako je pričao kao da ima vreo krompir u
ustima, i kako nije primećivao da mu se dečaci u prednjim redovima plaze,
zaključio sam da je to direktor.
Istog trenutka kada je izašao na binu, neka oznojena rezigniranost je obuzela
publiku. Što se mene tiče, ugnezdio sam se pored voskara i pustio da mi misli
lutaju. Direktor je govorio o svemu što se tokom prethodne godine radilo u školi,
a to je svakako trenutak kada retko koja dodela nagrada privuče pažnju onih
neupućenih u publici. Znate na šta mislim. Na primer, čujete da je izvesni Dž. B.
Bruster osvojio prvo mesto na Izložbi klasika u Ketsu, na Kembridžu, i odmah
shvatite da je to kao vic koji vam nije smešan, jer je na račun nekog tipa kog vi ni
ne poznajete. Ista priča i sa nekim G. Buletom, koji je dobio stipendiju ledi Džejn
Viks na Veterinarskom fakultetu u Birmingemu.
Ja i voskar, koji mi je delovao nekako umorno kao da je celo jutro
podgrevao vosak, malo smo zakunjali, a onda su stvari odjednom živnule, jer je
Gasi stupio na scenu.
„Svima nam je“, rekao je bradonja, „veliko zadovoljstvo da pozdravimo
današnjeg gosta, gospodina Fic-Votla...“
Kada je govor tek počeo, Gasi je zaronio u sanjarenje, sa sve razjapljenim
ustima. Tek na pola priče, počeli su da se javljaju slabi nagoveštaji života. Onda
je narednih pet minuta pokušavao da prekrsti nogu preko noge, pa nije uspeo,
onda je pokušao ponovo, pa nije uspeo. Ali je tek tada počeo da pokazuje znake
prave živahnosti. Trgnuo se i uspravio.
„Fink-Notl“, rekao je otvorivši oči.
„Fic-Notl.“
„Fink-Notl.“
„Znači, treba da izgovorim Fink-Notl.“
„Naravno da treba, mamlaze jedan“, rekao je Gasi srdačno. „Ajde sad, pređi
na stvar.“
Onda je ponovo sklopio oči i pokušao opet da prekrsti noge.
Izgledalo mi je kao da je ovo kratko bockanje nekako iznerviralo bradonju.
Na trenutak kao da je unezvereno zamahnuo rukom na ovu ljudsku buvu. Ali
danas se ti direktori proizvode od otpornih materijala. Slabost prolazi. Ljubaznost
se vraća, i on nastavlja.
„Svima nam je, kažem, veliko zadovoljstvo da pozdravimo današnjeg gosta,
gospodina Fink-Notla, koji se ljubazno odazvao pozivu da danas učestvuje u
dodeli nagrada. Kao što znate, ovaj zadatak je bio namenjen našem vedrom i
voljenom članu upravnog odbora, prečasnom Vilijemu Plomeru, ali na žalost svih
nas, zbog bolesti on danas nije sa nama. Ali, ako mogu da pozajmim poznatu
metaforu od... ako bih mogao da se poslužim jednostavnom i svima vama
poznatom metaforom... kad ti izmakne ljuljačka, stižeš na vrtešku“
Zastao je i sav se ozario da bi nam pokazao da je to šala. Trebalo je da mu
neko na vreme kaže da je vic stvarno bez veze. Mukla tišina. Voskar se nagnuo
prema meni i promrmljao: „Š’a kaže?“ – i to je bilo sve.
Uvek je veliki udarac kada umesto da ti odgovore smehom, ti vidiš da vic
nije ni došao do njih. Bradonju je to vidno poremetilo. Međutim, sve bi još nekako
i prošlo da uz sve to i Gasi nije počeo da ga podbada.
„Drugim rečima, danas je umesto g. Plomera, sa nama g. Fink-Notl. Mislim
da ovog gospodina ne treba posebno predstavljati. Njegovo ime je sigurno svima
poznato.“
„Osim vama“, rekao je Gasi.
Onda sam shvatio šta je Dživsu značilo nasmejao se od srca. Od srca je
stvarno mot juste. Zvučalo je kao eksplozija plinske boce.
„Ja bih rekao da moje ime ne poznajete baš najbolje, ili se to varam?“ rekao
je Gasi. A kako ga je to varam nekako podsetilo na natovaram, nastavio je da
ponavlja tu reč još nekih šesnaestak puta, zavijajući glasom svaki put sve više.
„Natovaram, natovaram. natovaram“, rekao je na kraju. „Dobro de. Aj’
dalje.“
Ali, bradonja je prethodno ispucao svoje. Mogao je samo da stoji i gleda,
nemoćan kao ptica u kavezu; posmatrao sam ga pažljivo i bilo mi je jasno da je
razapet na raskrsnici odluke. Znao sam tačno šta misli, kao da mi je lično šapnuo
na uvce. Hteo je da završi sa svim ovim, ali ono što ga je omelo bila je pomisao,
da ukoliko to hoće da uradi mora ili da pusti Gasija s lanca, ili da smatra Fink-
Notlov govor završenim i da pređe odmah na dodelu nagrada.
Gadna je to stvar, naravno, doneti odluku na licu mesta. Pre neki dan sam
čitao u novinama o onim tipovima što hoće da pocepaju atom i suština je u tome
da nemaju blage veze šta će se desiti ako uspeju. Možda će sve biti dobro. A opet,
Šta ako ne bude? Čovek bi se stvarno glupo osećao kad ne bi uspeo da pocepa taj
atom, nego čak shvatio da mu se kuća dimi, a da je i sam ostao bez ekstremiteta.
Toliko o bradonji. Da li je bio upoznat sa internim podacima o Gasijevom
slučaju, to ne znam, ali mu je sigurno bilo jasno da se upetljao u nešto stvarno
gadno. Zagrevanje i probni galop pred trku su pokazali da je Gasijev pristup
stvarima specifičan. Pronicljivom umu su one upadice bile dovoljan znak da
shvati da na bini, naroljan do krajnje mere, sedi neko ko je u stanju, ako ga
naterate da održi govor, da to izvede sa epohalnom originalnošću.
S druge strane, ako ga okujete lancima i začepite mu usta, šta ćete dobiti?
Svečanost bi bila završena za manje od pola sata.
To je bio taj, kao što rekoh, težak problem, i na bradonji je bilo da ga reši,
a ja ne znam šta bi on na kraju odlučio. Lično mislim da bi išao na sigurno.
Međutim, stvari više nisu bile u njegovim rukama, jer je Gasi protegao ruke i
lagano zevnuo, ponovo nabacio onaj pogled nasukanog mornara i prišao do same
ivice bine.
„Govor“, rekao je prijatnim glasom.
Onda je stajao još neko vreme, sa palčevima zadenutim za prsluk ispod
pazuha i čekao da se stiša aplauz.
Sve je to bilo neposredno posle onog događaja, tako da je u ruci držao vrlo
dobre karte. Pretpostavljam da nije čest slučaj da dečaci iz marketsnodsberijske
gimnazije sretnu takvog borca za prava i jednakost građana, koji bi njihovog
direktora nazvao mamlazom, te su mu sasvim uverljivo pokazali da mu se dive.
Gasi bi, inače, na skali do osam dobio jedinicu, ali da ste pitali većinu prisutnih,
Gasi bi bio suveren ovozemaljskog carstva.
„Dečaci“, rekao je Gasi, „hoću da kažem dame i gospodo i dečaci, ne bih
želeo mnogo da vas zadržavam, ali dužan sam da vam ovom prilikom uputim
nekoliko prigodnih reči. Dame... i dečaci i gospodo... svi smo sa velikom pažnjom
odslušali zapažanja ovog našeg prijatelja, koji je jutros zaboravio da se obrije...
ne znam kako mu je ime, ali ni on nije znao moje... Fic-Votl, kakva budalaština...
što znači da smo na neki način kvit... i svima nam je mnogo žao što se prečasni
kako-li-se-beše-zvao sada davi u polipima, ali na kraju krajeva, danas smo tu,
sutra nas nema, jer telo je naše kao trava, bla bla truć, ali nisam o tome hteo da
vam pričam. Ono što u stvari hoću da kažem jeste sledeće... reći ću vam u
poverenju... a mislim da ćete se vi složiti sa mnom... ukratko, srećan sam što sam
sa vama u ovoj svečanoj prilici i veliko mi je zadovoljstvo što ću vam danas
podeliti nagrade, ove lepe knjige koje vidite na stolu. Kao što je Šekspir rekao, u
knjigama ćeš naći pouke, a u brzim potocima kamenje koje se kotrlja, ili beše
obrnuto, a ovde imate o tome ukratko.“
Dobro mu je išlo i nisam bio nimalo iznenađen. Neke delove nije bilo lako
pratiti, ali je svima bilo jasno da se radi o vrlo zreloj priči, a bio sam sumnjičav
da čak i terapija na koju je išao može, od jednog glupana sa zavezanim jezikom
kao što je Gasi, da napravi ovako nešto.
Ovo samo potvrđuje tezu koju zastupa svaki poslanik u Parlamentu, a to je
da ako zaista želite da ovladate govorništvom, ne zanemarujte značaj
preliminarnog trzaja čašice. Jedino istinski našljemani možete da se uhvatite u
koštac sa publikom.
„Gospodo“, rekao je Gasi, „hoću da kažem dame i gospodo i, naravno,
dečaci, kako je divan ovaj svet. Toliko divan da je sreća na svakom koraku.
Dozvolite da vam ispričam jednu anegdotu. Išla dva Irca, Pet i Majk, niz Brodvej,
i jedan kaže drugom: Boga mu poljubim, važno je učestvovati, a drugi kaže: Tako
mi vere, škola je da te izvuče, a ne da te zakopa.“
Moram priznati da je ovo bio najgori vic koji sam ikad čuo u životu, ne
znam samo kako je Dživs mogao da mu preporuči da ga ubaci u govor. Međutim,
kada sam to kasnije prebacivao Dživsu, rekao je da je Gasi prilično izmenio
zaplet, što moram priznati, sasvim objašnjava stvar.
U svakom slučaju, to je bila doskočica u Gasijevom izvođenju, i ako vam
kažem da je izazvao buru smeha, shvatićete u kojoj meri je postao miljenik mase.
Možda je samo bradonja, sa još nekim na bini i malim delom drugog reda želeo
da govornik privede izlaganje kraju i vrati se na mesto, ali je publika u celini svim
srcem bila uz njega.
Proneo se aplauz, a začuli su se i urlici: „Bravo! Bravo!“
„Da“, rekao je Gasi, „ovaj svet je divan. Nebo se plavi, ptice cvrkuću, sve
odiše optimizmom. A što da ne, dečaci, dame i gospodo? Ja sam srećan, vi ste
srećni, svi smo srećni, čak i najgori Irac koji se šeta Brodvejem je srećan. A kao
što sam rekao bilo ih je dvojica, Pet i Majk, jedan se izvlačio, a drugi zakopavao.
Sada bih voleo, dečaci, da na moj znak, viknemo tri puta ura za ovaj predivni
svet. Haj’mo svi zajedno.“
Kada se prašina slegla i malter prestao da pada sa plafona, Gasi je nastavio.
„Oni koji kažu da ovaj svet nije predivan, ne znaju šta govore. Dok sam
dolazio ovamo na dodelu tih nekih nagrada, bio sam nerado primoran da upravo
na ovu temu izgrdim svog domaćina. Starog Toma Traversa. Vidite ga tamo, u
drugom redu, pored one krupne dame u bež haljini.“
Pokazao je rukom da bi im pomogao, te su stotine Market Snodsberijanaca,
istegnutih vratova, gledali u pokazanom pravcu ka pošteno rumenom teča Tomu.
„Dobrano sam ga izgrdio, mučenika. On je izneo stav da se svet nalazi u
žalosnom stanju. Ja sam mu rekao: Ne pričaj gluposti, Traverse jedan matori.
Inače nemam običaj da pričam gluposti, rekao je. E, pa, za početnika, rekoh mu
ja, vrlo ti dobro ide. Složićete se, dečaci i dame i gospodo, da mu je to bilo
dovoljno.“
Moglo bi se reći da se publika slaže s njim. Situacija je dovedena do
usijanja. Onda je onaj isti glas doviknuo: „Bravo! Bravo! Bravo!“ a moj voskar
je kao neki dobošar iz sve snage udarao o pod dugačkim štapom.
„Dobro, dečaci“, nastavio je Gasi i prešao na improvizaciju, jezivo se
nacerivši. „Ovo je kraj godine i mnogi od vas više neće imati posla sa ovom
školom. A ko da ih zbog toga krivi kad u ovoj močvari možete lopatom da
istovarujete učmalost. Izlazite odavde u veliki svet. Uskoro će se mnogi od vas
šetati Brodvejem. Ono što hoću da vam kažem jeste da, koliko god vas krajnici
mučili, morate se boriti svim silama da ne postanete pesimisti i jednog dana ne
pričate gluposti kao matori Tom Travers. Onaj tamo u drugom redu. Onaj tamo
naborani kao ljuska od oraha.“
Zastao je da bi, oni koji to žele, osvežili pamćenje još jednim pogledom, a
ja sam se pomalo zbunjen uneo u razmišljanje. Dugogodišnje članstvo u
Trutovima mi je omogućilo da se dobro upoznam na koje sve načine prekomerna
doza blažene kapljice može da deluje na pojedinca, ali nisam nikada video da
neko reaguje ovako kao Gasi.
Onda je usledio jedan munjevit opis njegovog rada kakav do tada nikada
nisam čuo, čak i u najluđim zabavnim programima za Novu godinu.
Kada sam kasnije sa Dživsom analizirao ceo događaj, rekao mi je da se tu
radi o nekoj inhibiranosti, ako sam dobro zapamtio reč, kad potiskuješ nešto,
mislim da je rekao ego. Hteo je da kaže, sigurno, da se sve ovo desilo zato što je
Gasi upravo izašao iz petogodišnjeg perioda čedne povučenosti među
mrmoljcima, i sva ta glupost, koju je trebalo redovno pretakati, u stvari se taložila
pet godina i bila flaširana sve ovo vreme, pa je jednom prilikom morala da izbije
napolje... ili ako vam se više sviđa, da izleti kao promućkani šampanjac.
Ima istine u tome, sigurno. Dživs sve zna.
Bilo kako bilo, bio sam presrećan što sam se, zahvaljujući svojoj
oštroumnosti, našao podalje od tog drugog reda. Možda je stiskanje među
proleterima, na tribinama za stajanje, nedostojno vusterskog ponosa, ali sam zato
bio siguran da sam daleko od zone opasnosti. Gasi je već toliko digao nos da bi,
ukoliko bi me ugledao negde u publici, siguran sam, postao vrlo ličan čak i na
račun svog starog školskog druga.
„Ako nešto mrzim“, nastavio je Gasi, „onda je to pesimizam. Dečaci, budite
optimisti. Svi znate kakva je razlika između optimiste i pesimiste. Optimista je
čovek koji... eto, setite se vica o dvojici Iraca koji idu niz Brodvej. Jedan je
optimista, a drugi pesimista, jedan se zove Pat, a drugi Majk... Hej, zdravo, Berti!
Nisam znao da si i ti došao.“
Pokušao sam da se sagnem iza voskara, ali kada sam shvatio da od njega
nema ni traga ni glasa, bilo je kasno. Sigurno se iznenada setio da ima nešto da
obavi, verovatno je obećao ženi da će se vratiti kući za čaj, pa dok su mi misli
bludele kojekuda, on se odgegao i ostavio me na brisanom prostoru.
Između mene i Gasija, koji je sada već nepristojno upirao prstom u mom
pravcu, prostiralo se nepregledno more radoznalih lica okrenutih ka meni.
„Eno, tamo“, zagrmeo je Gasi, i dalje pokazujući na mene, „nalazi se živi
dokaz onoga o čemu govorim. Dečaci i dame i gospodo, dobro osmotrite onu
osobu u pozadini... tanka jaknica, pantalone kao iznošene, zagasito siva kravata i
karanfil za reverom... ne možete ga promašiti. Berti Vuster, to je on, najgori
pesimista od kad je čovek ugrizao tigra. Da vam kažem iskreno, ja prezirem tog
čoveka. A znate zašto ga prezirem? Zato, dečaci i dame i gospodo, što je to jedan
pesimista. Njegov stav je defetistički. Kada sam mu rekao da ću danas održati
govor pred vama, on je pokušao da me odgovori. A znate li zašto je pokušao da
me odgovori? Zato što će mi, kako on kaže, pući pantalone.“
Klicanje, kojim je ovo propraćeno, bilo je najglasnije od svih do tada. Sve
što ima veze sa pucanjem pantalona, prodire pravo u čista srca mladih školaraca
marketsnodsberijske gimnazije. Dvojica, u redu ispred mene, pomodrela su od
smeha, a pegavi klinac koji je sedeo u redu iza njih mi je tražio autogram.
„Da vam ispričam sada priču o Bertiju Vusteru.“
Pravi Vuster može mnogo toga da izdrži, ali ono što nikako ne može da
podnese jeste da mu se ime razvlači po javnim mestima. Zato sam počeo lagano
da odižem đonove od zemlje i zmijski se išunjavam ka vratima, ali onda opazih
da je bradonja napokon odlučio da pređe na završnicu svečanosti.
Zašto to nije uradio mnogo ranije, sada više nije ni važno. Ja bih rekao da
je bio pod hipnozom. Znate, kad neko uđe publici pod kožu, kao što je to Gasi
uspeo, nije nimalo lako intervenisati. Ipak, pretpostavka da se Gasi sprema za još
jednu veselu priču bila mu je okidač da reaguje. Ustao je isto kao što sam ja ustao
sa klupe kada je počela ona tragična scena sa Tapijem, pa je skočio do stola,
zgrabio jednu knjigu i prišao mikrofonu.
Dotakao je Gasija po ramenu, a ovaj, kako se naglo okrenuo i ugledao tako
ogromnog tipa sa bradom, koji po svoj prilici hoće da ga opauči knjigom, samo
se bacio unazad u samoodbrani.
„Gospodine Fink-Notle, vreme teče, pa bismo možda mogli bolje...“
„Ah, uh“, rekao je Gasi, dolazeći sebi. Opustio se. „Ah, nagrade? Pa, da,
naravno. Dobro. Da, mogli bismo početi sa deljenjem toga svega. Koja je ovo
knjiga?“
„Pravopis i diktat, P.K. Parvis“, pročitao je bradonja.
„Pravopis i diktat, P.K. Parvis“, ponavljao je Gasi kao da je razglasna
stanica. „Izvolite, P.K. Parvise.“
Kada su počeli zvižduci i protesti na njegov govor, znao sam da više nema
potrebe za strateškim povlačenjem koje sam do tada planirao. Nisam hteo da
napustim predstavu, dok god ne moram. Dživsu sam već rekao da će ovo biti hit
događaj i bio sam u pravu. Ima nečeg fascinantnog u tim Gasijevim metodama,
jer tako obuzmu čoveka da ne želi da propusti ni jedan jedini detalj tih direktnih i
ličnih komentara, pa sam tako i ja odlučio da ostanem, a onda, dok se P.K. Parvis
peo na binu, začulo se neko škripanje.
Taj pravopis-i-diktat čova je bio oko tri stope i šest inča visok sa sve
škripavim đonovima, rozikastog lica i plavkaste kose. Gasi ga je pomazio po kosi.
Kao da mu se mali odmah dopao.
„Ti si P.K. Parvis?“
„Ovaj svet je divan, P.K. Parvise.“
„Ah, ti si to već primetio, zar ne? Dobro. Oženjen, je l’ tako?“
„Oženi se, P.K. Parvise“, rekao je Gasi ozbiljno. „Život je jedan... Dobro,
evo knjige za tebe. Bacio sam pogled na naslovnu stranu i rekao bih da je neka
nebuloza, ali eto, kakva je takva je, tvoja je.“
P.K. Parvis je odškripao dalje uz sporadičan aplauz, ali se mora reći i to da
je nakon sporadičnog aplauza nastupila prilično napeta tišina. Svima je bilo jasno
da Gasi ponovo nišani na neku uglednu ličnost u obrazovnim krugovima Market
Snodsberija. Roditelji su međusobno razmenjivali poglede. Bradonja je izgledao
kao da je upravo iskapio čašicu nekog gorkog alkohola. Što se tiče tetka Dalije,
njeno držanje je najjasnije moguće govorilo da je raščistila sa poslednjim
nedoumicama koje je imala i da je njena presuda doneta. Video sam da je nešto
prošaputala Basetovoj, koja joj je sedela sa desne strane, a Basetova je tužno
klimnula glavom i izgledala kao vila koja samo što nije prolila suzu i obogatila
Mlečni put za još jednu zvezdu.
Kada je P.K. Parvis otišao, Gasi je zapao u nešto poput faze sanjarenja
otvorenih očiju i stajao tako razjapljenih usta, sa rukama u džepovima. Kada se
iznenada osvestio i video da mu jedan debeli klinac u pumpericama stoji ispod
lakta, naglo je progovorio.
,,Zdravo!“ rekao je vidno uzdrman. „Ko si ti?“
„Ovo je“, rekao je bradonja, „R.V. Smetharst.“
„Šta će on ovde?’ upitao je Gasi sumnjičavo.
„Treba da mu uručite nagradu, gospodine Fink-Notl.“
Ovo racionalno objašnjenje je trglo Gasija. Lice mu je sinulo.
„Tačno tako“, rekao je. pa, evo nešto i za tebe, sine. Ideš na mesto?“ rekao
je kada se dete spremalo da ode.
„Stani, R.V. Smetharste. Nemoj odmah da ideš. Prvo moraš da odgovoriš
na jedno pitanje.“
Ali, bradonja se trudio da malko ubrza proceduru, pa je izgurao R.V.
Smetharsta sa bine, kao kad na vratima nekog paba izbacivač teška srca izbacuje
staru i uglednu mušteriju, a onda je prozvao G.G. Simonsa. Kada se taj popeo i
prišao bini, ja sam bio dirnut, jer su najavili da je nagradu dobio iz predmeta
poznavanje Biblije. Moj čovek, pomislih.
G.G. Simons je bio neprijatnog izgleda, živahan klinac, sa naglašenim
zubalom i naočarima, ali sam mu, onako iz publike, uputio snažan stisak ruke.
Mi, stručnjaci, koji plivamo kroz poznavanje Biblije kao vidre, uvek se držimo
zajedno. Ali mi je bilo žao kad sam video da se Gasiju uopšte nije dopao. U
njegovom stavu prema G.G. Simonsu nije bilo ni traga od onog drugarskog tona
kao kada je razgovarao sa P.K. Parvisom ili, u nešto manjoj meri, sa R.V.
Smetharstom. Sa ovim je bio hladan i uzdržan.
„Dakle, G.G. Simons.“
„Šta ti to znači da, gospodine? Kakva je to glupa rečenica? Znači, ti dobijaš
nagradu za poznavanje Biblije, je l’ tako?“
„Da“, rekao je Gasi, „ti mi i ličiš na moljca koji će dobiti takvu nagradu. Uz
to“, rekao je, zastajkujući i strogo gledajući u dete, „otkud mi znamo da je sve to
pošteno i pravedno zasluženo? Sad ću da te proverim, G.G. Simonse. Šta je bio
onaj kako-se-ono-zove... onaj tip koji je imao ćerku onu neku tamo? Je l’ možeš
to da nam kažeš, Simonse?“
Gasi se okrenuo prema bradonji.
„Sumnjivo“, rekao je. „Vrlo sumnjivo. Ovaj dečko prilično oskudno
poznaje Bibliju.“
Bradonja je prešao rukom preko čela.
„Mogu vam potvrditi, gospodine Fink-Notl da smo preduzeli sve mere u
cilju pravednog ocenjivanja i da je Simons daleko nadmašio sve ostale učesnike
u takmičenju.“
„Ako je tako“, rekao je Gasi sumnjičavo, „onda dobro, G.G. Simonse,
izvolite nagradu.“
„Ali. odmah da ti kažem, nemoj da misliš da je nešto naročito dobiti nagradu
iz poznavanja Biblije. Berti Vuster je...“
Ne znam da li sam ikada doživeo veći šok. Mislio sam da, kad su ga onda
zaustavili u obraćanju publici, da je Gasi uvukao kandže. No, ono čime sam tog
trenutka počeo da se bavim bilo je gledanje u zemlju i probijanje ka izlazu.
„Berti Vuster je osvojio nagradu za poznavanje Biblije kad smo išli zajedno
u školu, a već ti je poznato kakav je on. Ali, dobro, Berti je sve prepisivao. On je
uspeo da izvuče tu nagradu za poznavanje Biblije tako što je prevario mnogo bolje
ljude od sebe na najpodlije i najbezočnije načine koji su ikada viđeni u jednoj
školi, čak i u onoj u kojoj su takve stvari česta pojava. Ako taj nije imao pune
džepove ceduljica sa imenima jevrejskih kraljeva, kada je ušao na ispit, onda sam
ja...“
Ništa nisam čuo posle toga. Izašao sam napolje, na slobodu, i nervozno
ciljao nogom papučicu da upalim svoj dobri stari auto.
Motor je krenuo. Kvačilo je ušlo u poziciju. Svirnuo sam i krenuo.
Ganglije su mi još uvek podrhtavale dok sam parkirao kola u Brinki Kortu,
a još napetiji Bertram se odvukao u svoju sobu da se presvuče u nešto ležernije.
Navukao sam letnje pantalone, legao na trenutak u krevet i verovatno malo
zadremao, jer je sledeće čega se sećam bio Dživs kako stoji pored mene.
Ustao sam. „Je l’ si mi to doneo čaj, Dživse?“
„Ne, gospodine. Uskoro će ručak.“
Magla se slegla.
„Mora da sam zaspao.“
„Prirodna potreba iznurenog organizma.“
,,A mnogo toga se desilo.“
„A sad će kažeš vreme ručku? Dobro. Nisam raspoložen za ručak, ali mislim
da bi, ipak, bilo dobro da mi izvadiš odelo.“
„Nema potrebe, gospodine. Večeras nećete biti u društvu svečano obučenih
osoba. U trpezariji je postavljena samo hladna zakuska.“
,,A zašto?“
„To je bila želja gđe Travers da bi smanjila obaveze osoblju koje će večeras
ionako raditi na zabavi u rezidenciji ser Persivala Strečlija-Bada.“
„Da, naravno. Sećam se toga. Rekla mi je Anđela. To je večeras, je lʼ tako?
Ti ćeš ići, Dživse?“
„Ne, gospodine. Ne uživam u takvoj vrsti seoske zabave, gospodine.“
„Znam šta hoćeš da kažeš. Sve te njihove pijanke se isto završe. Klavir,
violina i svi na podijumu koji kao da je od šmirgl-papira. Da li će Anatol ići?
Anđela misli da neće.“
„Gđica Anđela je u pravu, gospodine. Mesje Anatol je u krevetu.“
„Ti Francuzi stvarno imaju čudnu narav.“
Onda je nastala pauza.
„Dživse“, rekao sam, „ovo poslepodne je bilo jedno od onih, je lʼ tako?“
„Ne sećam se da je ijedan dan bio ovako pun incidenata. A otišao sam dok
se još nije završilo.“
„Da, gospodine. Primetio sam kad ste otišli.“
„Ne možeš da me kriviš zbog toga.“
„Ne, gospodine. Gospodin Fink-Notl je zaista postao neumesno ličan.“
„Je lʼ još dugo nastavio, kad sam ja otišao?“
„Ne, gospodine. Svečanost je ubrzo završena. Zamerke, koje je gospodin
Fink-Notl uputio mladom gospodinu G.G. Simonsu, ubrzale su kraj.“
„Ali, bio sam tu kada je završio sa, kako kažeš, zamerkama G.G. Simonsu.“
„To je bilo samo privremeno, gospodine. Nastavio je čim ste vi otišli. Ako
se sećate, gospodine, izneo je sumnju u bona fides mladog gospodina Simonsa, i
zatim nastavio sa grubim verbalnim napadom na tog mladog gospodina, tvrdeći
da on nikako nije mogao da osvoji nagradu za poznavanja Biblije a da se nije
služio zapanjujuće razrađenim sistemom prepisivanja. Otišao je tako daleko da je
naveo da je gospodin Simons dobro poznat policiji.“
„Pobogu, Dživse!“
„Da. gospodine. Te reči su izazvale vidno uzbuđenje. Reakcija prisutnih je
bila, rekao bih, podeljena. Učenici su delovali zadovoljno, snažno su pljeskali, a
majka mladog gospodina Simonsa je ustala i obratila se gospodinu Fink-Notlu,
vrlo žustro protestujući.“
„Da li je Gasi ustuknuo? Da li je promenio stav?“
„Ne, gospodine. Rekao je kako mu je sada sve jasno, aludirajući na prljavu
vezu između majke mladog Simonsa i direktora škole, optužujući ovoga da je
sredio ocene, da bi ona morala da mu se oduži, kako se izrazio.“
„Nemoj da pričaš da je to rekao.“
„Pobogu, Dživse! I onda...“
„Onda su zajedno otpevali državnu himnu, gospodi ne.“
„Nije valjda.“
,,U onako kritičnom trenutku?“
„Ti si bio tamo, naravno, i znaš šta pričaš, ali poslednje što bi mi palo na
pamet jeste da će Gasi i ta žena u onakvoj situaciji zapevati himnu u duetu.“
„Niste me razumeli, gospodine. Svi prisutni su pevali. Direktor se okrenuo
orguljašu i nešto mu tiho rekao. Nakon toga je ovaj počeo da svira himnu i
svečanost se završila,“
„Sad shvatam. Bilo je krajnje vreme da se završi.“
„Jeste, gospodine. Držanje gđe Simons je postalo otvoreno preteće.“
Zadubio sam se u misli. Priroda onoga što sam čuo mogla je da izazove
samo žaljenje i strah, a da ne pričam o zebnji i potištenosti, i bilo bi zaista pravo
ruganje istini ako bih rekao da sam bio zadovoljan. Ali, kao prvo, sve se završilo
i ne treba sad kukati nad prošlošću nego usmeriti um na lepu budućnost. Hoću da
kažem, Gasi je možda premašio postojeći vusterski rekord u pravljenju magarca
od sebe i verovatno zauvek proigrao šansu da bude voljeni sin Market
Snodsberija, ali se ipak ne može poreći činjenica da je uspeo da zaprosi Madlin
Baset i ne može se osporiti da je ona taj predlog prihvatila.
To sam izneo Dživsu.
„Zastrašujuća predstava“, rekao sam, „jedna od onih koje će verovatno
obogatiti anale. Ali ne smemo zaboraviti, Dživse, daje Gasi, koliko god ga svi u
kraju s prezirom smatrali najvećim čudakom na svetu, ipak potpuno drugačiji
čovek.“
Ovo nisam najbolje razumeo.
„Kad kažeš ne, gospodine, misliš da, gospodine.?“
„Ne, gospodine. Mislim ne, gospodine.“
„On nije potpuno drugačiji?“
„Ali on je veren.“
„Više nije, gospodine. Gđica Baset je raskinula veridbu.“
„Nije valjda?“
Ne znam da li ste primetili nešto zanimljivo u ovoj pripovesti. Hoću da
kažem, skoro svako ko se u njoj pojavljuje, pre ili kasnije, ima priliku da zarije
lice u šake. U svoje vreme sam radio na raznim klizavim terenima, ali čini mi se
da nikada do sada nisam imao posla sa ovolikim mrgodnim čelima.
Teča Tomu je već bila pružena ova prilika, sećate se. I Gasiju isto tako. Kao
i Tapiju. Verovatno je i Anatolu, iako ne raspolažem preciznim datumom, a
mislim da ni Basetovu nije mimoišlo. I tetka Dalija je, ne sumnjam, izvela isto,
ali pažljivo da ne bi pokvarila novu frizuru.
Ono što hoću da kažem jeste da sam u pomenutom trenutku ja bio taj. Ruke
su otišle gore, glava se spustila dole i već narednog trena sam čvrsto držao sebe
za glavu.
Dok sam tako masirao tikvu i pitao se šta će mi biti sledeći korak, začulo se
snažno lupanje na vratima kao da stiže isporuka tone uglja.
„Ovo je najverovatnije gospodin Fink-Notl, gospodine“, rekao je Dživs.
Međutim, intuicija ga je izneverila. Nije bio Gasi, nego Tapi. Ušao je i
astmatično dahtao. Videlo se da je duboko potresen.
18
Osmotrio sam ga pažljivo. Nimalo mi se nije sviđao njegov izgled. Da se

razumemo, ni ranije mi se nije sviđao, uglavnom zato što je majka priroda,
vajajući ovaj uzor ljudske lepote, dodala mnogo više donje vilice nego što je
trebalo, a oci mu napravila previše prodorne i oštre za nekoga ko nikada neće biti
ni poslovni čovek, ni policajac za saobraćajne prekršaje. Ali ovom prilikom, osim
što mi je vređao osećaj za estetiku, Glosop je doneo sa sobom i neku specifičnu
notu pretnje, a ja sam poželeo da Dživs barem jednom u životu nije lako prokleto
taktičan.
Mislim, jeste lepo kad se izvučete kao jegulja kroz mulj zato što je vašem
poslodavcu neko došao u posetu, ali postoje situacije, a činilo mi se da će ova biti
jedna od njih, kada je taktičnost zapravo u tome da ostanete u blizini, spremni da
stisnete ruku u času kad počne makljaža.
Međutim, Dživs nas je napustio. Nisam video kada je otišao, nisam ga ni
čuo, samo ga više nije bilo. Koliko god bi prostora ljudsko oko moglo obuhvatiti,
videlo bi samo Tapija. A njegovo ponašanje, kao što sam već rekao, navodilo je
nekako čoveka na strepnju. Delovao je kao da mu se ponovo otvara slučaj mog
tapkanja po Anđelinim gležnjevima.
Međutim, već uvodnom rečenicom mi je dao do znanja da sam potpuno
pogrešio. Nastup mu je bio miroljubiv, što je bilo pravo olakšanje.
„Berti“, rekao mi je, „hoću da ti se izvinim. Zato sam došao.“
Olakšanje, koje je usledilo kada sam čuo ove reči, koje ni iz daleka nisu
pominjale dodirnute gležnjeve, bilo je kao što već rekoh, ogromno. Ali, ne i veće
od mog iznenađenja, jer su od onog mučnog događaja u Trutovima prošli meseci,
a on do sada nije pokazao ni najmanji znak griže savesti ili kajanja. Čak je iz
pouzdanih izvora do mene došla priča kako on na večerama i sličnim skupovima
često prepričava taj događaj i još se sav iskida od smeha.
Zato mi nije bilo jasno šta ga je nateralo da se posle toliko vremena ovako
ponižava. Možda ga je onaj časni delić njegove ličnosti munuo laktom. Moguće,
što da ne?
U svakom slučaju, on je sada bio tu.
„Druže stari“, rekao sam, „ne spominji to.“
„Šta ti znači ne spominji to, kad sam ga već spomenuo.“
„Hoću da kažem, ne spominji to više. Nemoj više da razmišljaš o tome. Svi
se mi ponekada zanesemo, pa uradimo stvari zbog kojih se, kada ostanemo sami
sa sobom, pokajemo. Tako si i ti, sigurno, bio malo nervozan u onom trenutku.“
„O čemu ti pričaš, tako mi...“
Nije mi se dopao taj ton. Previše grub.
„Ispravi me, ako grešim“, rekao sam pomalo uštogljeno, „ali mislim da se
izvinjavaš zbog onoga kada si se ružno poneo prema meni, jer si mi u Trutovima
zaljuljao poslednji obruč, pa sam zaplivao u bazenu u punom večernjem odelu.“
„Budalo jedna! Nije uopšte to.“
„Nego šta?“
„Ono oko Basetove.“
„Šta oko Basetove?“
„Berti“, rekao je Tapi, „kada si mi sinoć rekao da si bio zaljubljen u Madlin
Baset, ja sam se pretvarao da ti verujem, ali nisam. Činilo mi se nekako
neverovatno. Ali, onda sam preduzeo istragu i ispostavilo se da se rezultati
poklapaju sa tvojim tvrdnjama. Zato sada hoću da ti se izvinim što ti nisam
verovao.“
„Preduzeo si istragu?“
„Pitao sam je da li si je stvarno zaprosio i ona je rekla da jesi.“
„Tapi! Nisi valjda?“
„Jesam.“
„Pa, zar nemaš nimalo takta i poštovanja prema tuđim osećanjima?“
„Nemam.“
„Ah? Je lʼ tako? Dobro onda, ali mislim da bi trebalo da imaš.“
„Ma, kakav takt, to su gluposti. Hteo sam da budem siguran da mi nisi ukrao
Anđelu. Sad znam da nisi.“
Ako je tako lepo siguran, onda ni meni ne smeta nedostatak takta.
„Ah“, rekao sam. „Onda dobro. Važno je da si siguran.“
„Ali, saznao sam ko jeste.“
„Šta?“
Stajao je zamišljen neko vreme. U očima mu je tinjao prigušeni plamen.
Donja vilica mu se otvorila i virila kao Dživsov potiljak.
„Berti“, rekao je,, je l’ se sećaš šta sam se zakleo da ću uraditi tom tipu koji
mi je ukrao Anđelu?“
„Ako se dobro sećam, planirao si da ga prevrneš naopačke...“
,,I nateram da proguta samog sebe. Tačno. Plan je i dalje aktuelan.“
„Ali, Tapi, veruj meni, pouzdanom svedoku, da ti niko nije maknuo Anđelu
dok je bila u Kanu.“
,,Nije tada. Ali, jeste posle, kad se vratila.“
„Šta?“
„Prestani više s tim šta. Čuo si šta.“
„Ali ne viđa se ni sa kim od kad se vratila.“
„Ah, je li? A onaj tip što je došao?“
„Gasi?“
„Baš on. Taj lisac od Fink-Notla.“
Ovo mi je zvučalo kao neopisiva glupost.
„Ali, Gasi voli Basetovu.“
„Nemoguće da svi volite tu blesavu Basetovu. Kako uopšte možete to da
izvedete. On voli Anđelu, ja ti kažem. I ona voli njega.“
„Ali, Anđela te je šutnula još pre nego što je Gasi uopšte došao ovamo.“
„Ne, nije. Nekoliko sati kasnije.“
„Nije moguće da se za samo nekoliko sati zaljubio u nju.“
„Što da ne? Ja sam se zaljubio u nju za nekoliko minuta. Obožavao sam je
od trenutka kada smo se upoznali, to malo buljavo stvorenje.“
„Ali, zaboga...“
„Nećemo da se ubeđujemo, Berti. Činjenice su potvrđene. Ona voli tog
mrmoljavog gada.“
„To je stvarno glupost, druže... stvarno glupost.“
„Ah?“ zabio je petu u tepih, onim potezom o kom sam često čitao u
knjigama, ali nikada lično video. „Kako ćeš onda da mi objasniš to što su se
verili.“
Pao sam oboren od daška vetra.
„Vereni?“
„Ona mi je lično rekla.“
„Šalila se sa tobom.“
„Nije se šalila sa mnom. Odmah posle završetka one proslave, danas posle
podne u marketsnodsberijskoj gimnaziji, pitao je da se uda za njega, a ona je
izgleda odmah pristala bez reči.“
„To mora da je neka greška.“
„I te kako. Taj lisac od Fink-Notla je napravio veliku grešku i
pretpostavljam da je sada potpuno svestan toga. Jurim ga još od 5:30.“
„Juriš ga?“
„Na sve strane. Glavu ću da mu otkinem.“
„Razumeo sam. Dobro.“
„Da ga nisi možda video?“
„Ne.“
„Dobro, ako ga vidiš, reci mu zbogom na brzinu i upiši se na listu za
kupovinu venaca... Dživse.“
Nije se čulo ni da su se vrata otvorila, a taj čovek je opet bio među nama.
Moje lično ubeđenje je, a to sam već jednom rekao, da Dživs ne mora ni da otvara
vrata. On je kao oni tipovi u Indiji što mogu da frljnu svoje astralno telo čas tamo,
čas amo, mislim na one što se u Bombaju pretvore u dim i odlelujaju, a onda
sklope delove tela i pojave se za dva minuta u Kalkuti. Jedino tako mogu da
objasnim činjenicu da je Dživs čas ovde, čas tamo. Kao da se u gasovitom stanju
kreće od tačke A do tačke B.
„Je l’ si video gospodina Fink-Notla, Dživse?“
„Idem da ga ubijem.“
Tapi je izašao i zalupio vrata za sobom, a ja sam počeo da obaveštavam
Dživsa o događajima.
„Dživse“, rekao sam, „znaš šta ima novo? Gospodin Fink-Notl se verio sa
mojom rođakom Anđelom.“
„Pa, šta kažeš? Kako to psihologija objašnjava? Ima li u tome ikakvog
smisla? Pre samo nekoliko sati je bio veren sa gđicom Baset.“
„Gospoda, koju jedna dama odbaci, često su u stanju da bez odlaganja
zavole drugu, gospodine. To je moje zapažanje.“
Počeo sam da shvatam stvari.
„Razumem na šta misliš. Nešto kao teranje inata.“
„Nešto kao: Dobro, nek’ ti bude, ali ako me ti nećeš, druge jedva čekaju.“
„Upravo tako, gospodine. Moj rođak Džordž...“
„Nećemo sad o tvom rođaku, Dživse.“
„Sačuvaj ga za duge zimske večeri, može?“
„Kako vi želite, gospodine.“
„Uostalom, tvoj rođak Džordž sigurno nije bio plašljivo, ni-da-bekne,
meduzoliko stvorenje, kao što je Gasi. To me i zapanjuje, Dživse, da baš Gasi
napravi ovakvu zavrzlamu.“
„Ali, znate dobro, gospodine, da se kod gospodina Fink-Notla javila
cerebralna upala.“
„Istina. I to preko svake granice, zar ne?“
,,Da ti ja nešto kažem, kad ga Tapi dohvati, biće njemu cerebralna upala...
Koliko je sati?“
„Tačno osam, gospodine.“
„Znači, Tapi ga juri već dva i po sata. Moramo da pomognemo tom
nesrećniku, Dživse.“
,,U pitanju je jedan ljudski život, zar ne?“
„Vrlo istinito, gospodine.“
„Zato, prvo treba da ga nađemo. Pa tek onda možemo da pričamo o
planovima i zamislima. Poeni, Dživse, da pretražuješ okolinu.“
„Nema potrebe, gospodine. Samo pogledajte iza sebe i videćete gospodina
Fink-Notla kako izlazi ispod vašeg kreveta.“
Bože dragi, on je bio potpuno u pravu.
Gasi se pomaljao baš kao što mi je opisano. Sav je bio prekriven perjem i,
kao šumska kornjača, izvlačio glavu da udahne malo vazduha.
„Gasi!“ rekao sam.
„Dživse“, rekao je Gasi.
„Gospodine?“ rekao je Dživs.
.Je l’ su ta vrata zaključana?“
„Nisu, gospodine, ali odmah ću ih zaključati.“
Gasi je seo na krevet, a meni se na trenutak učinilo da će opet primeniti
metod lice u šake. Ali nije, samo je skinuo mrtvog pauka sa obrve.
„Je l’ si zaključao vrata, Dživse?“
„Nikad ne znaš šta taj odvratni Glosop može da uvrti sebi u glavu, pa da se
ponovo...“
Reč vrati mu se zamrzla na jeziku. Taman kad je izgovorio taj vrvljavi glas,
začulo se udaranje i lupanje na vrata. Skočio je sa kreveta i izgledao isto kao tetka
Agatina slika u trpezariji, Jelen osluškuje od Landsira. Onda se bacio ka kredencu
i bio unutra pre nego što sam primetio da je uopšte skočio. Viđao sam ljude koji
su kasnili na onaj u 9:15 i nisu bili tako spretni.
Osmotrio sam Dživsa. Desni lakat mu je lagano poigravao, što je više nego
išta do tada govorilo o njegovim osećanjima.
„Ko je?“ viknuo sam.
„Otvori, ubiću te!“ odgovorio je Tapijev glas spolja. „Ko je to zaključao
vrata?“
Ponovo sam se konsultovao sa Dživsom pomoću očno-obrvnih znakova. On
je podigao jednu. Ja sam podigao jednu. Onda smo obojica podigli obe. Na kraju
nismo imali drugog izlaza nego da širom otvorimo kapije na odaji i pustimo
Tapija da grune unutra.
„Šta je sad bilo?“ rekao sam najopuštenije što sam mogao.
„Što si zaključao vrata?“ pitao je Tapi.
Kako sam bio vrlo uvežban u tehnici dizanja obrva, uputio sam mu jedan
takav pokret.
„Da li čovek sme da ima malo privatnosti, Glosope?“ rekao sam hladno.
„Tražio sam od Dživsa da zaključa vrata, jer sam upravo hteo da se svučem.“
„Ma, kako da ne!“ rekao je Tapi, a mislim da je dodao i ono: „Šta mi
napriča!“
„Nemoj mi reći da si se prepao da ti ne uleti horda turista u sobu samo da
bi te videli u donjem vešu. Zaključao si se zato što ovde negde čuvaš tog lisca
Fink-Notla. Čim sam izašao odavde, posumnjao sam da je to u pitanju, pa sam se
vratio da ispitam slučaj. Sad ću da pretražim sobu odozgo do dole. Mora da je u
kredencu... Šta je u tom kredencu?“
„Samo odeća“, rekao sam u novom napadu nonšalancije, mada sam bio
krajnje sumnjičav da će mi ovaj put uspeti. „Mesto na kom engleski džentlmeni
najčešće drže odeću kad odu u posetu nekome na selu.“
„Lažeš!“
Pa, bio bi u pravu da je samo malo sačekao, jer nije ni izgovorio te reči, a
Gasi je izleteo iz kredenca. Već sam prokomentarisao brzinu sa kojom je uskočio
u njega. E pa, ona ne može ni da se poredi sa brzinom kojom je izleteo.
Iza njega su ostali samo šušanj i izmaglica, više ga nije bilo.
Mislim da se Tapi iznenadio. U stvari, siguran sam da se iznenadio. Iako je
bio tako čvrsto ubeđen da kredenac sadrži tog Fink-Notla, ipak je bio zapanjen
kada je ovaj zumnuo pored njega. Ispustio je neki grleni krik i odskočio šest stopa
unazad. Međutim, vrlo brzo se vratio u ravnotežu i jurnuo za njim u galopu niz
hodnik. Falila je samo tetka Dalija da za njima viče i-haj, ili šta se već viče, pa bi
sličnost sa hajkom bila potpuna.
Stropoštao sam se u najbližu fotelju. Ja nisam od onih koji se lako
obeshrabre, ali sam tada imao utisak da su za Bertramov ukus stvari počele previše
da se komplikuju.
„Dživse“, rekao sam, „postaje gusto.“
„Vrti mi se u glavi.“
„Sada bi mogao da me ostaviš nasamo, Dživse. Moraću celim umom da se
posvetim novonastaloj situaciji.“
Vrata su se zatvorila. Zapalio sam cigaretu i bacio se u razmišljanje.
19
Pretpostavljam da bi većina ljudi, da se nađe na mom mestu, mozgala celo

veče, ne stavivši ni zalogaj hrane u usta, ali mi, Vusterovi, imamo neku
neobjašnjivu sposobnost da prodremo odmah u srž problema, tako da nije prošlo
ni deset minuta, rekao bih, od kad sam počeo da razmišljam, a već sam znao šta
mi je činiti.
Smatrao sam da bi bilo neophodno obaviti jedan otvoren i iskren razgovor
sa Anđelom kako bi se stvari isterale na čistac. Zbog nje je sve ovo i počelo.
Zahvaljujući njenom nepromišljenom ponašanju i odgovaranju sa da umesto sa
ne, kada je Gasi, pod uticajem izmešanih pića i cerebralne nadraženosti, predložio
da se udruže. Trebalo ju je dobro nagrditi i naterati da ga lepo vrati na policu
odakle ga je i uzela. Petnaestak minuta kasnije sam joj ušao u trag i našao je u
baštenskoj kućici kako pijucka piće, pa sam odmah seo pored nje.
„Anđela“, rekao sam strogim glasom (a ko ne bi, molim vas lepo?), „ti
stvarno praviš gluposti.“
Kao da se trgla iz sanjarenja. Pogledala me je upitno.
„Izvini, Berti, nisam te čula. Kakve gluposti opet praviš?“
„Ne pravim ja gluposti.“
„Ah, izvini, mislila sam da kažeš da ti praviš gluposti.“
„Zar bih dolazio ovamo da pravim gluposti?“
„Nije isključeno.“
Pomislio sam da bi bilo bolje da se zaustavim ovde i primenim drugi prilaz
problemu.
„Upravo sam se video sa Tapijem.“
,,Oh?“
,,I sa Gasijem Fink-Notlom.“
,,Oh, stvarno?“
„Ti si na kraju otišla i verila se sa ovim drugim.“
„Tačno tako.“
,,E, pa, na to sam mislio kada sam pominjao gluposti. Prosto ne verujem da
možeš da se zaljubiš u tipa kao što je Gasi.“
„Zašto da ne?“
„Prosto mislim da ne možeš.“
Hteo sam da kažem, jasna stvar da ne možeš. Kome još može da se svidi
zamlata kao što je Gasi, osim njemu sličnoj zamlati kao što je Basetova? Njegova
strelica ne može nikog drugog da pogodi. On je sjajan momak, naravno, u svakom
pogledu, ljubazan, prijatan, i uvek će vam reći šta treba da radite dok lekar ne
dođe ako vam na dlanu leži bolesni mrmoljak, ali ga je teško zamisliti da korača
uz ritam Mendelsonovog Svadbenog marša. Sasvim sam siguran da možete
satima bacati cigle sa krovova kuća u najgušće naseljenim krajevima Engleske i
da ne ugrozite život nijednoj jedinoj devojci koja bi bez anestezije pristala da
postane gđa Fink-Notl.
Kad sam joj sve to rekao, bila je primorana da potvrdi istinitost moje
tvrdnje.
„Dobro. Možda ne mogu.“
„Pa, zašto si onda“, rekao sam zainteresovano, „otišla tamo i verila se sa
njim, tvrdoglavice jedna?“
„Mislila sam da će biti smešno.“
„Smešno!“ .
„I bilo je. Bilo mi je mnogo smešno. Trebalo je da vidiš Tapijevo lice kad
sam mu rekla.“.
Odjednom sam se ozario.
„Ha! Kakav potez!“
„Molim?“
„Verila si se sa Gasijem samo da bi zadala udarac Tapiju.“
„Tako je.“
„Onda sam bio u pravu kad sam rekao da je to bio samo trik.“
„Pa, moglo bi se reći.“
„A dodao bih još i prljav trik. Iznenađuješ me, Anđela.“
„Ne razumem zašto.“
Izvio sam gornju usnu nekih pola inča. „S obzirom na to da si žensko, ni ne
možeš. Taj vaš nežni pol je tačno takav. Povlačite najsurovije poteze, ne osećajući
ni trunku duševnog bola. Čak se ponosite time. Eto ti primer Jailje, žene Evera
Kenejina.“
„Gde si ti čuo za Jailju, ženu Evera Kenejina?“
„Verovatno ti nije poznato, ali ja sam u školi osvojio nagradu za poznavanje
Biblije.“
„Ah, da. Sećam se da je Ogastus nešto spominjao u svom govoru.“
„Da“, ubrzao sam. Nisam imao ni najmanju želju da se sećam Ogastusovog
govora. „Dakle, kao što sam rekao, pogledaj samo Jailju, ženu Evera Kenejina.
Prvo iznabada gosta kolcem u tintaru, a onda još ide okolo i hvali se kao da je
dala gol na utakmici. Nije ni čudo što kažu: Eh, te žene!“
,,Ko kaže?“
„Oni koji tako kažu. Eto, kakav vam je pol! Nego, nećeš valjda i dalje to da
teraš?“
„Šta da teram?“
„Tu glupavu veridbu sa Gasijem.“
„Naravno da hoću.“
„Samo da bi Tapi ispao glup?“
,Misliš da tako ispada glup?“
„Da, mislim.“
„Odlično, i treba da ispadne.“
Nešto sam imao utisak da nimalo ne napredujem. Sećam se, kad sam osvojio
nagradu za poznavanje Biblije, morao sam do detalja da obradim onog
Valamovog magarca. Ne sećam se tačno o čemu se radilo, ali mi je ostala slika u
glavi kako je ukopao kopita i zabacio uši unazad i potpuno odbio da sarađuje; e
pa, Anđela je radila isto to. Ona i Valamov magarac su bili, da tako kažemo, braća
po ukopavanju. Ima jedna reč za to, počinje na z... nešto kao zd... kao zadr... Ne
vredi, ne mogu sad da se setim. Ali, hoću da kažem, Anđela je ovim htela da se
dokaže.
„Budalice jedna blesava“, rekao sam.
Sva je porozela.
„Nisam ja nikakva budalica blesava.“
„Jesi budalica blesava. I što je najgore, znaš i sama da jesi.“
„Ništa ja ne znam.“
„Gledaj samo šta radiš, upropastićeš Tapiju Život, upropastićeš Gasiju
život, i sve to samo zbog nekih jeftinih poena.“
„Šta to tebe briga.“
Prešao sam onda na to:
„Briga me je, jer vidim da će biti uništena dva života sa kojima sam išao u
školu? Ha! Uostalom, znaš i sama da si luda za Tapijem.“
„Nisam!“
„Je li? Kad bih zaradio samo funtu svaki put kad uhvatim taj odsjaj ljubavi
u tvom pogledu, do sada bih bio...“
Pogledala me je, ali bez pomenutog odsjaja.
„Ajde, Berti, prošetaj malo i provetri tu glavu.“
Ustao sam.
„To je“, odgovorio sam joj ponosno, „upravo ono što ću i da uradim, da se
prošetam i provetrim se. Hoću da kažem, ostavljam te samu. Ja sam svoje rekao.“
„Dobro.“
„Ali, dozvolićeš mi da kažem i to...“
„Neću.“
„Dobro, onda“, rekao sam hladno, „u tom slučaju, zdravo – do viđenja.“
Hteo sam time da je povredim.
Neraspoložen i obeshrabren bi bila dva prideva kojima biste mogli da me
opišete u trenutku kada sam izašao iz te baštenske kućice. Ne vredi poricati da
sam očekivao mnogo bolji ishod ovog našeg ćaskanja.
Iznenađen sam Anđelinim ponašanjem. Čudno je kako ne shvatate koliko
su devojke u duši prave zlice, sve dok im ne krene naopako u ljubavi. Anđela i ja
se viđamo vrlo često, još od vremena kada sam ja nosio mornarsko odelce, a ona
nije imala nijedan prednji zub, ali tek sada počinjem da otkrivam skrivene predele
njene duše. Uvek sam mislio da je jednostavna, vesela i draga klinkica, onaj tip
za koji manje-više možete ruku da date da nije u životu ni glistu zgazila. Ali, evo
je sada ovde, kako se bezdušno smeje, ili mi se barem čini da joj je smeh
bezdušan, kao oni hladni, grubi likovi iz ozbiljnih filmova, zasukala je rukave i
odlučila da Tapija, sedog i žalosnog, otera u grob.
To sam već rekao, a reći ću opet: devojke umeju da budu krajnje zaguljena
bića. Nema veće istine od onog vica matorog ćaleta Kiplinga kako su krhke ženke
daleko smrtonosnije od grubih mužjaka.
Smatrao sam da je u ovakvoj situaciji moguće uraditi samo jednu stvar:
krenuti u trpezariju i bocnuti nešto sa te hladne zakuske koju je Dživs pominjao.
Osećao sam veliku potrebu za hranom, jer mi je prethodni razgovor prilično
iscrpeo organizam. Nema govora, ovo baktanje sa golim emocijama cedi životnu
snagu iz čoveka i budi u njemu želju da poradi na pristojnom komadu govedine i
šunke.
Tako sam se uputio ka trpezariji i tek što sam prešao prag, opazih tetka
Daliju kako je na pomoćnom stočiću zagrlila lososa u majonezu.
Ovaj prizor mi je izbio vazduh i jedno uh, jao, jer mi je bilo nekako
neprijatno. Kada sam poslednji put podelio radosne trenutke tete-a-tete sa ovom
članicom svoje porodice, ne mogu zaboraviti, bilo je kada je ona došla na ideju
da me udavi u bazenčetu iza kuće, tako da sada nisam znao čemu trenutno mogu
da se nadam.
Laknulo mi je kada sam video da je lepo raspoložena. Ništa ne može
nadmašiti tu razdraganost sa kojom je ona mahala viljuškom.
„Zdravo, Berti, stari magarče“, bilo je njeno krajnje drugarsko
pozdravljanje. „Znala sam da te ne treba tražili daleko od hrane. Probaj ovog
lososa. Odličan je.“
„Anatolov?“ upitao sam.
„Nije. Anatol je još uvek u krevetu. Ali je kuhinjska pomoćnica u poslednje
vreme neobično nadahnuta. Kao da je odjednom shvatila da ne kuva za ptiće orla
mišara u Sahari, pa je iznela nešto stvarno jestivo. Ali, neka, dobra je to devojka,
nadam se da se sada dobro provodi na onoj igranci.“
Uzeo sam porciju lososa i nastavio prijatan razgovor sa njom, ćaskajući o
tom balu za poslugu kod Strečli-Badovih i zamišljajući kako batler Sepings
izgleda dok igra rumbu.
Tek kada sam omazao prvi i počeo da tovarim drugi tanjir, došla je na red
tema: Gasi. S obzirom na ono što se tog popodneva dogodilo u Market
Snodsberiju, očekivao sam da ćemo se i ranije dotaći te teme. Kada smo je dotakli,
primetio sam da tetka još uvek nije obaveštena o Anđelinoj veridbi.
„Mislim, Berti“, rekla je, zamišljeno žvaćući voćnu salatu, „taj Spink-Botl.“
„Noti“
„Botl“, nastavila je tetka uporno. „Posle onog nastupa danas, za mene će
zauvek ostati samo Botl, nikako drugačije nego Botl. Ali, bez obzira na to, ako ga
sretneš, molim te, reci mu da je jednu staricu na ovom svetu učinio vrlo, vrlo
srećnom. Najlepši trenutak koji sam ikad doživela, ne računajući ono kada se
paroh sapleo o pertlu i polomio niz stepenice pored propovedaonice, bio je kada
je moj slatki Botl sa bine počeo da grdi Toma. U stvari, mislim da je ceo nastup
bio vrlo prikladan.“
Nisam mogao da se suzdržim od prigovora.
„Ali, one stvari na moj račun...“
„Posle ove scene, ta tvoja mi se najviše svidela. Mislim da je bilo baš lepo.
Je l’ istina da si na prepisivanje dobio nagradu za poznavanje Biblije?“
„Naravno da nije. Moja pobeda je bila plod napornog i upornog rada.“
„A onaj pesimizam što je pominjao? Je l’ si ti pesimista, Berti?“
Hteo sam da joj kažem da razvoj događaja u njenoj kući od mene ubrzano
pravi pesimistu, ali nisam mogao, pa sam joj rekao da nisam.
„Dobro je. Nemoj nikad da budeš pesimista. Sve je dobro u ovom najboljem
od svih mogućih svetova. To je jedna dugačka staza sa koje nema skretanja. Pred
svitanje je mrak najcrnji. Budi strpljiv i sve će doći na svoje. Sunce će sijati, makar
dan bio oblačan... Probaj samo ovu salatu.“
Poslušao sam savet, ali čak i dok sam baratao kašikom misli su mi bile na
drugoj strani. Bio sam zapanjen. Možda zato što sam u poslednje vreme imao
posla sa tako mnogo napaćenih duša, ova njena razdraganost mi je delovala
krajnje bizarno, jeste, bizarno je prava reč.
„Mislio sam da ćeš biti malkice besna.“
„Besna?“
„Zbog Gasijevog pojavljivanja na podijumu danas po podne. Moram
priznati da sam očekivao da ću te zateći kako tapkaš nogom i mrštiš obrve.“
„Gluposti. Šta tu ima da me razbesni? Za mene je to bio veliki kompliment;
ponosna sam što jedna flaša iz mog podruma može da ima tako veličanstvene
efekte na čoveka. To mi vraća poverenje u ovaj posleratni viski. Osim toga,
večeras ne može ništa da me razbesni. Ja sam kao malo dete koje pljeska i
poskakuje na suncu. U poslednje vreme sunce je sve jače, Berti, i napokon probija
oblake. Čuju se zvona sreće. Anatol je povukao ostavku.
„Stvarno? Oh, čestitam ti od srca.“
,,Hvala. Jeste, radila sam na tome kao mrav još od kada smo se danas
popodne vratili kući, pa je konačno, iako se kleo da neće nikada, ipak popustio.
Ostaće, hvala bogu, i sada kad se sve završilo verujem da tamo na nebu stvarno
postoji bog i pravda...“
Prestala je da govori. Vrata su se otvorila i ušao je batler.
„Zdravo. Sepingse“, rekla je tetka Dalija. „Mislila sam da si otišao.“
„Nisam još, gospođo.“
„Nadam se da ćete se tamo svi lepo provesti.“
„Hvala, gospođo.“
Je lʼ si to došao da mi nešto kažeš?“
„Da, gospođo. Povodom mesje Anatola. Slobodan sam pitati, gospođo, da
li vam je po volji to što se gospodin Fink-Notl krevelji mesje Anatolu kroz
prozorčić u spavaćoj sobi?“
20
Vladala je mrtva tišina. Ona teška i značajna. Tetka je gledala batlera. Batler
je gledao tetku. Ja sam gledao oboje. Jeziva obamrlost se rastopila po sobi kao
topla kaša. U trenutku kada sam zagrizao komad jabuke u voćnoj salati začuo se
zvuk kao da je Primo Kamera skočio sa vrha Ajfelove kule na krastavac.
Tetka Dalija, priljubljena uz pomoćni stočić, šapnula je tihim, hrapavim
glasom:
„Krevelji se?“
„Da, gospođo.“
„Kroz prozorčić?“
„Da, gospođo.“
„Hoćeš da kažeš da on sedi na krovu?“
„Da, gospođo. To izuzetno uznemirava mesje Anatola.“
Mislim da je upravo reč uznemirava ubola tetka Daliju. Ona iz iskustva zna
šta se dešava kad nešto uznemirava Anatola. Oduvek mi je bilo jasno da moja
tetka ima noge lake kao vetar, ali nikada nisam pomislio da je sposobna za onako
natprirodno ubrzanje kao što se pokazalo. Zastajući tek da bi izbacila iz pluća po
neku sočnu lovačku psovku, izletela je iz sobe, poletela uz stepenice, pre nego što
sam uspeo uopšte da progutam komadić... čini mi se da je bila banana. Kao kada
sam dobio onaj njen telegram o Anđeli i Tapiju, i ovaj put sam osećao da mi je
mesto kraj nje, pa sam spustio tanjir na sto i poleteo za njom, a Sepings odmah za
mnom u produženom galopu.
Tačno je da sam rekao da mi je mesto bilo kraj nje, ali to ne znači da je bilo
lako izvesti pomenuto, jer je tetka udarila nezamisliv ritam. Kada je uzletela uz
prvi red stepenica, već je bila pet-šest koraka ispred mene i krenula uz drugi niz
stepenica, a ja sam se lavovski borio da je stignem. Međutim, na sledećem
odmorištu joj je korak otežao, prolazno vreme joj je malkice opalo, a počela je i
da brekće, pa kada smo izbili na pravac, trčali smo skoro rame uz rame. Uletanje
u Anatolovu sobu je bio najuzbudljiviji finiš koji možete zamisliti.
Rezultat:
1. Tetka Dalija
2. Bertram
3. Sepings
Pobedila za dlaku. Drugo i trećeplasiranog deli pola reda stepenica.
Prvo što smo ugledali kad smo uleteli, bio je Anatol. Ovaj bucmasti virtuoz
na šporetu je imao brkove opuštene preko svake granice, ili da kažemo nalik na
cediljku za supu, a na osnovu njih je skoro uvek moglo da se prati njegovo
emotivno stanje. Kada je sve u redu, brkovi su uvrnuti nagore kao kod starijeg
vodnika. Kada mu je duša ucveljena, oni nekako omlitave.
Sada su bili mlitavi, sa nekom zlokobnom notom. Ako je u vama ostala i
najmanja trunka sumnje oko toga kako se osećao, onda bi samo jedan pogled na
njegovo držanje bio dovoljan da je odagna. Stajao je pored kreveta u roze pidžami
i mlatarao pesnicom kroz prozorčić. Gasi je kroz staklo buljio dole. Oči su mu
bile iskolačena, usta razjapljena, pa je nezamislivo ličio na neku retku vrstu ribe
u akvarijumu pred kojom vam ruka sama krene da je posluži mravljim jajima.
Dok sam tako posmatrao ovu dvojicu, kuvara sa zamahnutom pesnicom i
iskolačenog gosta, moram reći da su moje simpatije bile u potpunosti na strani
onog prvog. Smatrao sam da bi, u njegovom slučaju, mahanje čak i najvećom
pesnicom na svetu bilo potpuno opravdano.
Da rekonstruišemo događaj. Ležao je dokon na krevetu i razmišljao o
onome o čemu francuski kuvari inače razmišljaju kad dokoni leže na krevetu, a
onda je odjednom ugledao neko jezivo lice na prozoru. Tako nešto bi uzdrmalo i
najvećeg flegmatika na svetu. Za sebe mogu da tvrdim da mi se nimalo ne bi
svidelo da ležim na krevetu i da Gasi tek tako počne da mi iskače na prozor. Za
svakoga je spavaća sobica njegova slobodica... tu nema zbora... i s punim pravom
možete biti podozrivi ako neki gargojli počnu odjednom da se beče na vas.
Dok sam ja o tome razmišljao, tetka Dalija se, u svom pragmatičnom stilu,
odmah zaletela na suštinu:
„Šta je sad ovo?“
Anatol je uradio neku vrstu švedske vežbe, tako što je počeo od korena
kičme, preko lopatica na leđima i završio kod kose na temenu.
Tek onda joj je odgovorio.
Kad god sam razgovarao sa ovim magom, činilo mi se da tečno govori
engleski, ali nekako potpuno izvrnuto. Ako se sedate, pre nego što je došao u
Brinkli Kort radio je za gđu Bingo Liti i sigurno je svašta pokupio od onog Binga.
Pre toga je nekoliko godina živeo u Nici, u nekoj američkoj porodici, kao učenik
njihovog vozača, jednog od Malonija iz Bruklina. Dakle, što zbog Binga, što zbog
Malonija, on je, kao što rekoh, tečno pričao engleski, ali nekako izvrnuto.
Može se reći da je njegova priča tekla ovako:
„Majka mu! Pitate me šta se bilo! Slušajte. Napravite sada malo pažnje. Ja
otišao na spavanje, ali ja spavam tako ne dobro da ja probudim se i ja gore
nagledam, a tamo jedan krevelji se protiv mene na ovaj prokleti prozor. Je l’ to
tako slatko da se radi? Je lʼ to odgovara? Ako vi mislili da ja to volim, onda se vi
mnogo grešili. Kao pokisli petao sam se ljut. A zašto da neću? I ja nisam niko, je
l’ nije? Ovo je za nekome spavaća soba? A ne kuća za svake majmune. Onda,
kom đavolu tamo sedi na moj prozor tako mrtav kao hladan i tako krevelji se
protiv mene?“
„Istina“, rekao sam. „Prokleto je u pravu“, glasila je moja presuda.
Ponovo je bacio pogled na Gasija i izveo Vežbu 2, a to je kad se uhvatite za
brk, razvučete ga i počnete da hvatate muve.
„Još čekajte malo. Ja nisam završetak. Kažem da vidim tog komada na moj
prozor, kako malo pravi kreveljenje. Ali, kako dalje? Da li on otići kada ja njega
razderem i pustiti mene na mir? Ne u vašem životu. On tamo ostane nasadio se,
baš ga na mene briga, sedi smatrajući me kao kad mačka smatra vrapca. On protiv
mene se krevelji i opet protiv mene se krevelji, i što se ja više njega derem da se
ode do đavola sa ovaj prozor, on sve više neće da se ode. On drao se nešto prema
meni, a ja ga onda pitao šta je gospodin izvoleo, ali on ne opisuje. Oh, ne, ovo
nikuda ne stiže. On ništa drugo radi, samo visi glavom. Kolika glupost! Je li mene
to zabavilo? Vi mislili meni se to voli? Ja nisam srećan takvom budalaštinom.
Mislim da jadni krelac je šiznut. Je me fiche de ce type infect. C’est idiot de faire
comme ca l'oiseau.... Alez-vous-en, louffier... Recite na tu budalu da se beži
odavde. Taj je otkačen ko šešir na vetar.“
Moram priznati da sam odmah pomislio kako je ovo vrlo zanimljiv slučaj,
a i tetka Dalija je očigledno bila istog mišljenja. Dotakla ga je drhtavom rukom
po ramenu.
„Reći ću mu, mesje Anatol, reći ću mu“, rekla je, a ja nikako nisam mogao
da poverujem da onaj gromki glas može ovoliko da se utanji i proizvede gugutanje
kao kad golubica doziva partnera. „Sve je u redu.“
Izgovorila je pogrešnu reč. On je prešao na Vežbu br. 3.
,,U redu? Nom d’un nom d'un nom! Do đavola sa tom vašom sve je u redu!
Kako korisno pružati takve stvari? Sačekajte jednu pola minut. Ne još sad tako
odmah, dobri moj stari prijatelje. Ni na jedan nema način da će biće sve u redu.
Videćete opet sad ponovo. Ovo je neka mnogo druga vrsta od ptičice. Ja mogu da
mu udarim nekoliko tvrdih sa mekim, ali mislim da se sa tim neće nimalo sasložiti
neki ko vam igra šalu na prozoru. Tako nije da se radi. Lepa to stvar nije da jeste.
Ja sam ozbiljan čovek. Ja nikada poželeo da ima neke šale na prozoru. Ja
obožavam male šale na prozoru gore nego sve drugo. Vrlo malo je sve u redu.
Ako takav onaj klipan opet dostigne ovde, ja u ovakva kuća ne više ostajem i
dalje. Ja obrišem odavde i ne više ostanem.“
Zloslutne reči behu ovo, moram priznati, i nimalo se nisam iznenadio kada
je tetka Dalija ispustila krik dresera lovačkih pasa kad ugleda pogođenu lisicu.
Anatol je ponovo počeo da zamahuje pesnicom prema Gasiju, a onda mu se i tetka
pridružila. Sepings, koji je još uvek dahtao u pozadini, nije mahao pesnicom, ali
je Gasiju uputio vrlo strog pogled. Svakom pametnom posmatraču je postalo
jasno da je Fink-Notlu penjanje na ovaj prozorčić bio pogrešan korak u životu. Ni
u kući G.G. Simonsa nije bio toliko nepoželjan.
„Sklanjaj se odatle, budaletino jedna!“ vikala je tetka Dalija onim njenim
zvonkim glasom zbog kog je jednom prilikom nekoliko napetih članova lovačke
družine iskočilo iz uzengija i poispadalo iz sedla.
Gasi joj je odgovarao mrdanjem obrva. Dešifrovao sam poruku koju je
pokušavao da pošalje.
„Čini mi se da hoće da kaže“, rekao sam, kao stari razumni Bertram koji se
uvek trudi da smiri duhove, „da će, ako posluša savet i ode, sigurno pasti sa krova
i polomiti vrat.“
„Pa šta onda?“ rekla je tetka Dalija.
Shvatio sam na šta cilja, naravno, ali sam smatrao da postoji mnogo
zgodnije rešenje. Pomenuti prozor je u stvari jedini na celoj kući koji teča Tom
nije ulepšao onim rešetkama. Sigurno je mislio, ako lopov ima petlje da se popne
ovoliko visoko, zaslužio je da uzme sve što mu se svidi.
„Ako otvorite prozorčić, on bi mogao da uskoči unutra.“
Sinula mi je ta ideja.
„Sepingse, kako se otvara ovaj prozor u potkrovlju?“
„Štapom, gospođo?’
„Onda donesi štap. Donesi dva. Donesi deset.“
Istog trenutka se Gasi našao među nama. Ličio je na one tipove o kojima
pišu po novinama, na one skrhane jadnike koji izgledaju kao da su duboko svesni
svoje situacije.
Moram reći i to da tetka Dalijino držanje i ponašanje nisu nimalo doprinosili
smirivanju atmosfere. Od one ljubaznosti koju je pokazivala dok smo uz voćnu
salatu pričali o ponašanju ovog nesrećnika nije ostalo ni traga, pa me ne
iznenađuje da su se reći na Fink-Notlovim usnama skoro zaledile. Nije čest slučaj
da tetka Dalija, inače mila i draga, nahuška čopor pasa da prilepe njuške uz zemlju
i da dozvoli da se razjarene strasti u njoj razbuktaju, ali kada do toga ipak dođe,
čak i pravi muškarci se penju uz najbliže drvo i lome grane za sobom.
„Dakle?“ rekla je.
Jedino što je, u vidu odgovora Gasi mogao da izgovori, bila je neka vrsta
prigušenog podrigivanja.
„Dakle?“
Tetka Dalijino lice je postajalo sve mračnije. Ako se lovom bavite redovno
i tokom više godina, shvatite da je to hobi koji samo u retkim slučajevima ne
ostavlja onu zagasitu boju na licu pojedinca, a čak ni tetkini najbolji prijatelji ne
bi mogli poreći da je i u najsmirenijim trenucima njeno lice pomalo vuklo na
zgnječenu jagodu. Mada ta boja nikada do sada nije bila ovako bogata i jaka.
Tetka je ličila na paradajz u potrazi za ličnim izrazom.
„Dakle?“
Gasi se još više napeo. Čak je na trenutak delovao kao da će nešto izbaciti
iz sebe. Ali, ispostavilo se da od toga nema ništa osim onog samrtničkog
grgotanja.
„Jao, Berti, vodi ga odavde, i stavi mu malo leda na glavu“, rekla je tetka
Dalija dižući ruke od njega. Okrenula se drugom, više muškom poslu, a to je da
umiri Anatola, koji je vodio ubrzani mrmljavi razgovor sa samim sobom.
Kako mu se činilo da je u ovakvim situacijama nemoguće izraziti se
precizno na onom bingo-i-malonijevsko-američkom jeziku, on se vratio svom
dobrom starom maternjem. Reči kao: marmiton de Domange pignouf, hurluberlu
i roustisseur su izletale iz njega kao slepi miševi iz ambara. Ja, naravno, nisam
razumeo ni reč, jer iako sam se neko vreme u Kanu preznojavao oko tog galskog
jezika, još uvek sam manje-više na nivou esker-vous-avez. Bilo mi je krivo, jer su
njih dvoje stvarno dobro zvučali.
Pomogao sam Gasiju da siđe niz stepenice. Kako sam bio hladnije glave od
tetka Dalije, odmah sam znao koji su ga skriveni porivi i motivi doveli na krov.
Dok je tetka Dalija videla samo nastranog blesana koji se pijan upustio u đavolje
igre i lakrdije, ja sam video progonjeno lane.
„Je lʼ to bežiš od Tapija?“ upitao sam ga saosećajno.
Streslo ga je nešto što mislim da se zove jeza.
„Zamalo da me stigne kad smo bili na vrhu stepenica. Pobegao sam kroz
prozor na krovu i popeo na tamo neki sims.“
„Je l’ onda odustao?“
„Jeste. Ali tada sam ja shvatio da ne mogu ni da se mrdnem dalje. Gde god
se okreneš, krov se spušta nadole. Nisam mogao ni nazad. Morao sam da puzim
po tom simsu. I onda sam došao do nekog prozorčića na krovu i pogledao unutra.
Ko je bio onaj tip?
„Anatol, tetka Dalijin kuvar.“
„Francuz?“
„Čistokrvni.“
„Zato me i nije razumeo. Kakve su magarčine ti Francuzi! Ne mogu da
skapiraju ni najprostiju stvar. Ako tip vidi drugog tipa na svom prozoru, valjda će
taj tip da shvati da onaj tip hoće da uđe unutra. Ali ovaj ne, ukipio se tamo i stoji.“
,,I povremeno zamahne pesnicom.“
„Da, budala jedna glupa. Ali dobro, eto mene opet ovde.“
„Da, eto te ovde... ali trenutno.“
„A?“
„Mislim da Tapi vreba iz zasede.“
Poskočio je kao srna na livadi u proleće.
„Šta da radim onda?“
I ja sam razmišljao o tome.
„Ušunjaj se ponovo u svoju sobu i podboči vrata. Stara viteška taktika.“
„Ali. on mi je sigurno napravio zasedu u sobi.“
„Ako vidiš da je tamo, nađi neko drugo mesto.“
Kada je ušao u sobu, shvatio je da je Tapi, ako je uopšte u blizini, zaposeo
neki drugi deo kuće. Gasi je uleteo u sobu i okrenuo ključ u bravi. Zaključio sam
da više ništa ne mogu da uradim u tom trenutku, pa sam se vratio u trpezariju
željan voćne salate i mira za razmišljanje. Ali, nisam bio čak ni tanjir napunio,
kad su se otvorila vrata i tetka Dalija ušla u trpezariju. Sručila se na stolicu pomalo
utučena.
,,Daj mi nešto da popijem, Berti.“
„Šta?“
„Bilo šta, samo da udari.“
Kad budete pročitali ove redove, shvatićete u čemu je Bertram Vuster zaista
najbolji. Ni pas bernardinac nije tako marljiv i vredan kad pruža pomoć
planinarima u Alpima. Tako dobro sam izvršio naređenje da se neko vreme nije
čulo ništa drugo osim klokotanja kojim je tetka Dalija obnavljala svoja tkiva.
„Odmori se malo, tetka“, rekao sam saosećajno. „Ovakve stvari umeju da
izmožde čoveka. Mogu samo da zamislim kako je bilo naporno umiriti Anatola“,
govorio sam uzimajući tost sa ribljom paštetom. „Čini mi se da će od sada sve ići
glatko, zar ne?“
Zagledala se u mene nekim dubokim, prodornim pogledom, dok su joj se
obrve izvijale kao da o nečemu razmišlja.
„Atila“, rekla je otegnuto. „Tako se zvao. Atila. Bič božji.“
„A?“
„Nisam mogla da se setim na koga mi ličiš. Na nekoga ko je sejao propast i
uništenje kud god bi prošao, razarao domove u kojima se živelo srećno i u miru
dok se on nije pojavio. Pljunuti Atila. To je zapanjujuće“, rekla je i usisala još
jedno piće. „Kad te čovek pogleda, rekao bi da si najobičnija vrsta ljubaznog
idiota, možda neuračunljiv, ali svakako bezopasan. U stvari, gora si pošast od
kuge. Znaš, Berti, kad god te pogledam, učini mi se da sam dotakla suštinu jada i
užasa ovog života i to uz takav bol kao da sam se zaletela u banderu.“
Onako povređen i zatečen još bih i progovorio nešto, ali se ispostavilo da je
ona masa za koju sam mislio da je riblja pašteta mnogo lepljivija i ljigavija nego
što sam mislio. Potpuno mi je ulepila jezik i onemogućila svaki oblik izražavanja,
kao da imam povez preko usta. A dok sam još uvek pokušavao da pročistim grlo
i privedem glasne žice nameni, ona je nastavila:
„Da li ti shvataš šta si uradio kada si tog spink-botlavog stvora poslao
ovamo? To što je pijan kao letva došao u gimnaziju i od svečane dodele nagrada
napravio komediju u tri čina, neću komentarisati, jer sam iskreno i sama uživala.
Ali kada je pomamljen počeo da bulji u Anatola kroz onaj prozorčić u potkrovlju,
i to baš kada sam na jedvite jade i uz beskrajno strpljenje uspela da ga ubedim da
se vrati na posao, međutim, sad se pretvorio u takvog namćora da ne želi da ostane
ni do prekosutra...“
Pašteta mi je otvorila prostor za manevrisanje. Sad sam mogao da govorim.
„Šta?“
„Da, Anatol sutra odlazi, a jadni moj Tom će imati problema sa varenjem
do kraja života. I to nije sve. Nego sad sretnem Anđelu i čujem da se verila sa tim
Botlom.“
„Da, privremeno“, morao sam da priznam.
„Privremeno, malo sutra. Verila se zauvek, još mi onako bezobrazno i drsko
priča kako će se venčati u oktobru. Tako da eto, to je to. Da pravedni Jov sad uđe
u ovu sobu, ne bi nam cela noć bila dovoljna da razmenimo iskustva i životne
patnje. Naravno, ne zato što se znamo iz škole.“
„On je imao potkožne čireve.“
„Znači potkožne čireve?“
„Jezivo bolne, pretpostavljam.“
„Ma, gluposti. Ja bih odmah menjala na pijaci sve svoje muke za te čireve.
Da li ti shvataš u kakvoj sam situaciji? Izgubila sam najboljeg kuvara u celoj
Engleskoj. Muž će mi verovatno umreti od dispepsije, duša moja. A ćerka
jedinica, za koju sam uvek planirala najlepšu budućnost, verena je i udaće se za
pijanog uzgajivača mrmoljaka. I ti mi tu pričaš o nekim potkožnim čirevima!“
Ispravio sam jedan detalj:
„Ne pričam ti ja o potkožnim čirevima. Samo kažem od čega je Jov bolovao.
Jeste, tetka Dalija, slažem se, stvari trenutno ne zvuče juhu-blago-nama, ali gore
glavu. Jedan Vuster može biti onesposobljen samo privremeno.“
„Očekuješ da ti se svakog časa rodi neki novi plan?“
„Samo što nije.“
Uzdahnula je pomirena sa sudbinom.
„Tako sam i mislila. Samo mi još to fali. Ne znam šta može da se desi pa da
stvari budu još gore, ali znam da ćeš se ti nekako potruditi. Tvoja genijalnost i
pronicljivost će naći put. Samo napred, Berti. Da, samo napred. Više se nerviram.
Čak mi se javlja želja da saznam u kakve sve mračne i duboke ambise pakla si u
stanju da gurneš ovaj dom. Samo napred, momčino... Nego, šta to jedeš?“
„Malo mi je teško da definišem. Tost sa nekom paštetom. Nešto kao lepak
sa mirisom teletine.“
„Daj m’ malo“, rekla je tetka Dalija bezvoljno,
„Sadio dobro žvaći“, upozorio sam je. „Kad se zalepi, ne možeš da je
izbaciš, ko komšinicu... Molim, Dživse?“
Taj se čovek jednostavno materijalizovao pred nama. Bez i jednog jedinog
šuma, kao i uvek.
„Poruka za vas, gospodine.“
„Poruka za mene, Dživse?“
„Poruka za vas, gospodine.“
„Od koga, Dživse?“
„Od gđice Baset, gospodine.“
„Od gđice Baset, Dživse?“
„Od gđice Baset, Dživse?“
Kada je tetka Dalija zagrizla ono-nešto-na-tostu i spustila ga na tanjir,
zamolila nas je, donekle pretećim tonom kako mi se učinilo, da za boga miloga
prekinemo taj vodviljski dijalog, jer joj je ionako dosta svega i samo joj fali da
sluša nas kako se sporazumevamo kao čiviluk i praziluk. Znate da uvek rado
ljudima činim usluge, pa sam glavom dao Dživsu znak da ode, a on se pretvorio
u lagani trepet i iščezao. I duh bi napravio veću buku.
„Ma“, mozgao sam igrajući se sa kovertom, „o čemu bi ta gospođica mogla
meni da piše?“
„Kad bi otvorio to prokleto pismo, možda bi saznao.“
,,Oh, izvrsna ideja“, rekao sam i odmah tako uradio.
„Ako te zanima da pratiš moje kretanje“, nastavila je tetka Dalija prilazeći
vratima, „idem u svoju sobu da uradim nekoliko joga vežbi za disanje i pokušam
da sve zaboravim.“
„Dobro“, rekao sam zamišljeno, prelazeći brzim pogledom preko prve
strane. A kada sam zatim okrenuo novu stranicu pisma, iz usta mi se razneo oštar
jauk, na šta se tetka Dalija trgla kao iznenađeni mustang.
„Prestani!“ viknula je dok su joj noge još klecale.
„Dobro, ali ovo stvarno...“
„Kakva si ti napast", uzdahnula je, „pojavo jedna ne-srećna. Sećam se,
jednom davno, dok si bio još u kolevci, ostavili su me samu da te čuvam ceo dan,
a ti si onda progutao cuclu i počeo da modriš. Ja, guska kakva sam inače, izvadim
je i vratim te među žive. Ali, dobro me slušaj, Berti, mladiću, gadno ćeš se
provesti ako ikad ponovo progutaš cuclu, a samo se ja nađem u blizini.“
„Ali, zaboga!“ viknuo sam. „Znaš li ti šta piše ovde? Madlin Baset kaže da
hoće da se uda za mene!“
„Nadam se da ti to još uvek odgovara“, rekla je moja tetka i napustila sobu
raspoložena kao likovi iz priča Edgara Alana Poa.
21
Ne mislim da sam i sam izgledao išta bolje od likova iz priča Edgara Alana
Poa, jer, kao što pretpostavljate, ova vest me je dobro uzdrmala. Ako je Basetova,
u dubokom uverenju da joj srce jednog Vustera već dugo pripada i strpljivo čeka
da ga ona pokupi kad joj se bude prohtelo, sada odlučila da iskoristi to svoje
pravo, onda ja, kao častan i osećajan muškarac, nemam drugog izbora nego da joj
krenem u susret i odradim stvar. U ovom slučaju nije nikako bilo moguće
primeniti ono odlučno nolle prosequi. Po svemu sudeći, sudbina je došla po svoje,
i ne samo to, nego je došla da ostane.
Nisam mogao da se pretvaram da vladam situacijom i da stvari stoje baš
onako kako bih ja želeo, ali ni tada nisam izgubio nadu da ću naći izlaz. Neki
slabiji muškarac bi, uhvaćen u ovakvu klopku, odmah zamahao belom zastavom
i odustao od dalje borbe; ali značaj Vusterovske loze upravo leži u tome što nismo
slabi muškarci.
Za početak, još jednom sam pročitao pismo. Ne zato što sam se nadao da ću
posle drugog iščitavanja zauzeti drugačiji stav prema njegovoj sadržini, nego da
bi mi pomoglo da nekako pokrenem misli i počnem da zagrevam vijuge. Onda
sam, da bih potpomogao proces razmišljanja, udario još jedan krug po voćnoj
salati, i pojeo parče patišpanja. I baš kada sam se posvetio siru, mašinerija se
pokrenula. Znao sam tačno šta treba da radim.
Na pitanje koje je do tada morilo moj um: Može li Bertram da izađe na kraj
sa ovim? sada sam bio spreman da samouvereno odgovorim: Naravno.
Najvažnija stvar u ovakvim situacijama, kao što je donošenje odluka na
velikim moralnim raskrsnicama, jeste da ne izgubiš glavu nego da ostaneš hladan
i pokušaš da otkriješ ko je kolovođa. Čim vidiš gde je kolovođa, znaš gde si i ti
sam.
U ovom slučaju je jasno kao dan da je kolovođa Basetova. Ona je započela
ceo ovaj zaplet, jer je šutnula Gasija, tako da pre nego što se krene na rešavanje i
raščišćavanje, nju treba nagovoriti da revidira svoje stavove i da ga primi nazad.
Tako će i Anđela biti uključena u celo dešavanje, pa će i Tapi malo da se ohladi,
a stvari će onda početi polako da se raspliću.
Doneo sam odluku da, čim pojedem drugo parče sira, nađem tu Basetovu i
pokažem joj koliko sam elokventan.
No, baš u tom trenutku se pojavi ona. To sam mogao i da pretpostavim, jer
znate kako, srce može da pati, ali ako zna da u trpezariji služe hladnu zakusku,
ono će pre ili kasnije sigurno navratiti.
Čim je ušla, pogled joj se prikovao za lososa u majonezu. Krenula bi ona
pravo na njega i zagrabila sebi komad, da u želji da je što bolje osmotrim meni
nije ispala čaša onog najboljeg vina kojim sam sve vreme pokušavao da
dostignem spokojnije stanje duha. Kad je čula lomnjavu, okrenula se i na trenutak
osetila neprijatnost. Blago rumenilo joj je prelilo obraze, a oči joj se nekako
iskolačile.
„Oh!“ rekla je.
Uvek sam smatrao da ti u ovakvim trenucima glumatanje najbolje pomaže
da se opustiš. Odmah uzmi nešto, uposli ruke i već si odradio pola posla. Tako
sam ja zgrabio tanjir i krenuo napred.
„Mrvicu lososa?“
„Da, hvala.“
„Sa trunčicom salate?“
„Ako biste bili ljubazni.“
„Za piće? Koja vrsta otrova?“
„Ja bih malo đusa.“
Progutala je knedlu. Ne đus, jer ga još nije ni dobila, nego knedlu, zbog
asocijacije koju izaziva ova reč. To je kao kad biste udovici italijanskog verglaša
spomenuli špagete. Lice joj je buknulo još jačim rumenilom, osetila je bol, a ja
sam shvatio da više uopšte nije u okvirima praktične taktike ograničavati razgovor
na tako opšte teme kao što je hladni bareni losos.
Pretpostavljam da je i ona to pomislila, jer pre nego što sam prešao na stvar,
rekao sam pa, i ona je rekla pa, istovremeno, pa su se dva pa sudarila negde u
vazduhu.
„Oprostite.“
„Izvinite.“
,,Hteli ste da kažete...“
„Hteli ste da kažete...“
„Ne, molim vas, samo izvolite.“
,,Oh, dobro onda.“
Namestio sam kravatu, što mi je navika u ženskom društvu, i krenuo:
„Što se tiče vašeg pisma od danas...“
Ponovo je pocrvenela i zagrabila viljuškom malo lososa.
„Dobili ste moje pismo?“
,,Da, dobio sam vaše pismo.“
„Dala sam ga Dživsu da vam preda.“
„Da, on mi ga je predao. Tako je i došlo do mene.“
Opet tišina. Basetova je očito izbegavala da se izražava jasno, pa sam bio
nerado primoran da to ja učinim. Znate kako je, neko mora. Stvarno bi bilo glupo
da muškarac i žena, kao mi sada, stoje zajedno, jedu losos sa sirom i ne progovore
ni reč.
„Da, pismo je došlo do mene.“
„Znači, došlo je do vas.“
„Da, došlo je. Upravo sam ga pročitao. Pitanje koje sam želeo da vam
postavim kad vas budem sreo jeste... šta će biti s tim?“
„Šta će biti s tim?“
„To sam ja rekao: Šta će hiti s tim?"
„Ali, to je sasvim jasno rečeno u pismu.“
„Ah, ne jasno, nego savršeno jasno. Vrlo lepo sročeno i tako to. Ali... hoću
da kažem... Mislim... ja kao jedan osećajan i častan muškarac i tako dalje... ali...
ma, do đavola sve!“
Pomazala je sav losos i spustila tanjir na sto.
„Voćnu salatu?“
„Ne, hvala.“
„Komadić pite?“
„Ne, hvala.“
„Malo one lepljive mase na tostu?“
„Ne, hvala.“
Uzela je krišku sira. Ja sam otkrio jedno hladno kuvano jaje koje mi je onda
promaklo. I baš kada sam rekao: Hoću da kažem, ona je rekla: Mislim da znam,
tako da je ponovo došlo do sudara.
„Oprostite.“
„Izvinite.“
„Samo nastavite.“
„Ne, vi nastavite.“
Ja sam ljubazno zamahnuo onim hladnim barenim jajetom da bih joj
pokazao da ona ima reč, pa je nastavila dalje:
„Mislim da znam šta hoćete da kažete. Iznenađeni ste.“
„Da.“
„Mislite na...“
„Tačno.“
„ ... gospodina Fink-Notla.“
„Upravo na njega.“
„Smatrate da je moj postupak teško razumeti.“
„Svakako.“
„Ja nemam te nedoumice.“
„Ja imam.“
„Ali stvar je vrlo jednostavna.“
Uzela je još jednu krišku sira. Izgleda da mnogo voli sir.
„Vrlo jednostavna, zaista. Želim da vas učinim srećnim.“
„Pobogu, kako ste plemeniti!“
„Ceo svoj život ću posvetiti tome da vas učinim srećnim.“
„Stvarno ste pravi drugar.“
„Ako ništa drugo, toliko barem mogu. Nego, recite mi, Berti, da li mogu
biti iskrena prema vama?“
,,Oh, naravno.“
„Onda ću vam reći sledeće. Dragi ste mi. Udaću se za vas. Učiniću sve da
vam budem dobra žena. Ali nikada neću osećati prema vama onu vrelu strast kao
prema Ogastusu.“
„Upravo me to zanima. Postoji, dakle, jedna prepreka. Zašto se ne manemo
cele te priče o veridbi. Da batalimo sve to. Jer, ako vi volite Gasija...“
„Više ne.“
,,Oh, kako to?“
„Ne. Ono što se desilo danas posle podne ubilo je moja osećanja. Mrlja
ružnoće je zasenila lepotu i ja više nikada neću osećati isto prema njemu.“
Znao sam, naravno, na šta misli. Gasi joj se bacio pod noge, ona ga je
podigla i istog trenutka shvatila da je sve vreme bio pijan kao letva. To je sigurno
bio strašan šok. Nijednoj devojci ne bi bilo drago da sazna da neko može da je
zaprosi samo ako je do daske našljeman. To udara na ponos.
I pored toga, ja sam nastavljao dalje.
„Da li ste možda pomislili“, rekao sam, „da ste pogrešno protumačili
današnji Gasijev nastup? Priznaćete da činjenice ukazuju na mnogo strašniju
mogućnost, šta ako mu je sve ovo bilo od sunca? Muškarce često udari sunčanica,
znate, naročito ako je toplo vreme.“
Pogledala me je i video sam kako joj opet niču oni orošeni ljiljani u pogledu.
„Tako liči na vas sve ovo što ste sad rekli. Zato vas i cenim.“
„Nemojte, molim vas.“
„Jeste. Imate divnu, kavaljersku dušu.“
„Ma, kakvi.“
„Jeste, imate. Podsećate me na Sirana.“
„ Na koga?“
„Na Sirana de Beržeraka.“
„Na onog nosatog tipa?“
„Da.“
Ne mogu reći da mi je to imalo prijalo. Potajno sam se uvek plašio da imam
surlu. Jeste da se malo ističe, to da, ali pobogu, daleko je od Siranove. Sledeće sa
čim će me ova gospođica uporediti biće Pinokio.
„Iako je voleo jednu ženu, on je branio interese drugog muškarca.“
,,Ah, sad mi je jasno na šta mislite.“
„Zato ste mi toliko dragi, Berti. To je zaista lepo od vas, lepo i velikodušno.
Ali, kakva korist od toga? Ima stvari koje jednostavno ubijaju ljubav. Celog života
ću se sećati Ogastusa, ali moja ljubav prema njemu će zauvek biti mrtva. A žena
ću biti vama.“
Šta ćete, čovek mora da bude pristojan.
„Dobro“, rekao sam, „grdno sam vam zahvalan na tome.“
Razgovor je ponovo splasnuo, pa smo nastavili da jedemo u tišini, ona sir a
ja hladna barena jaja. Postojala je određena doza neizvesnosti oko toga ko će
povući sledeći potez.
Sva sreća da je ušla Anđela i rasterala napetost pre nego što je počela još
dublje da se ispoljava. Basetova je objavila našu veridbu, a Anđela je onda prišla
i poljubila je i rekla da se nada da ćemo biti veoma, veoma srećni, a Basetova je
onda prišla njoj i poljubila je i rekla da se nada da će i ona sa Gasijem biti veoma,
veoma srećna, a Anđela je onda rekla kako je sigurna da hoće, jer je Ogastus duša
jedna od čoveka, a Basetova je onda ponovo poljubila, i Anđela je nju ponovo
poljubila – sve u svemu, tako grozna ženska atmosfera da sam rado hteo da
pobegnem.
Pobegao bih i te kako, jer ako je ikada nešto zavisilo od Bertrama i njegovog
intelektualnog napora, i to da se oznoji od napora, onda je to bilo sada.
Činilo mi se da je ovo kraj, nema dalje. Čak ni kada sam se pre nekoliko
godina neočekivano verio sa onom jezivom Tapijevom rođakom Onorijom, nije
me jače obuzeo osećaj da mi je voda došla do grla i da me niko neće naći kad
potonem. Izašao sam da se prošetam po vrtu, zapalio cigaretu, onako napaćen i sa
dušom kao od olova. Onda sam pao u neku vrstu transa, jer sam pokušavao da
zamislim kako je to kad u svojim odajama imate Basetovu do kraja života, a u isto
vreme sam pokušavao da ni slučajno ne razmišljam o tome, ne znam koliko
uspevate da pratite moj tok misli, i baš tada sam udario u nešto što bi moglo da
bude drvo, ali nije bilo drvo, jer je bio Dživs.
„Oprostite, gospodine“, rekao je. „Trebalo je da se sklonim.“
Nisam ništa odgovorio. Već sam imao formirano mišljenje o tom čoveku da
je izgubio kontrolu i da više nije ono što je bio, ali možda sam ipak pogrešio, pitao
sam se sad. Možda, ako bi se bacio na pretraživanje puteva i putića, mogao bi da
otkrije jedan kojim bih se izvukao na slobodu, a da za sobom ne ostavim ljutnju i
bes.
Na kraju krajeva, glava mu je još uvek izbočena na potiljku. U tim očima
još uvek ima odsjaja inteligencije.
Verujte mi, posle svega što se odigralo među nama oko one bele kapetanske
jakne sa zlatnim dugmadima, nimalo mi se nije prepuštala stvar njemu u ruke.
Možda mogu da ga pitam za savet, ali ništa više. Ipak, kad se setim nekih njegovih
starih uspeha, kao na primer slučaj Siperli ili epizoda sa tetka Agatom i psom
Mekintošem, ili vešto rešena afera između teča Džordža i sestričine one
konobarice, samo su neki koji mi padaju na pamet, možda bi bilo poštenije s moje
strane da mu pružim šansu da ukaže pomoć mladom gospodaru u kritičnom
trenutku.
Ali pre nego što sam nastavio dalje, hteo sam da jedna stvar bude jasna, i to
vrlo jasna.
„Dživse“, rekao sam, „da popričamo načas?“
„Izvolite, gospodine.“
„Imam jedan problem, Dživse, i malo sam se zaglibio.“
„Žao mi je što to čujem, gospodine. Da li vam ikako mogu pomoći?“
„Vrlo verovatno možeš, ako i dalje imaš kontrolu nad sobom. Reci mi,
Dživse, iskreno, da li si u dobroj mentalnoj formi?“
,,I dalje jedeš mnogo ribe?“
„Onda može biti da je i dalje sve u redu. Ali još nešto, pre nego što počnem.
Kada si ranije mene ili neke moje drugare spašavao iz raznoraznih bezopasnih
situacija, uvek si koristio moju zahvalnost i izvlačio neku ličnu korist. Na primer,
one ljubičaste čarape. Ili one pantalone za golf ili old etonijan kamašne. Lukavo
i suptilno odabereš trenutak, dođeš kada sam slab i skrhan od bola i nateraš me da
ih bacim. Sve ti to pričam, zato što, ako i ovom prilikom budeš uspešan, neće biti
ni govora o onoj mojoj beloj kapetanskoj jakni.“
„I kad se sve završi, nemoj da mi dolaziš i tražiš da je se odreknem?“
„Naravno da neću, gospodine.“
„Ako smo završili s tim, onda mogu da nastavim dalje. Dživse, verio sam
se.“
„Želim vam sreću, gospodine.“
„Ne budi magarac, Dživse. Verio sam se s gđicom Baset.“
„Zaista, gospodine? Nisam znao da...“
„Nisam ni ja znao. Potpuno me je iznenadilo. Ali, eto sad je tako. Zvanična
izjava je u onom pismu koje si mi doneo.“
„Neobično, gospodine.“
„Šta je neobično?“
„Neobično je, gospodine, da je sadržina pisma takva kakvom je opisujete.
Kada mi je pružala pismo, gđica Baset nije ni blizu izgledala srećno.“
„I nije ni blizu srećna. Ne misliš valjda da ona stvarno želi da se uda za
mene? Pobogu, Dživse! Zar ne vidiš da je ovo još jedan od onih gestova koji za
tren oka pretvore Brinkli Kort u pakao za sve što hoda na dve i četiri noge. Nego,
manimo se sada gestova.“
„Dakle, šta da radim?’
„Vi smatrate da gđica Baset, uprkos onome što se dogodilo, još uvek gaji
naklonost prema gospodinu Fink-Notlu, gospodine?’
„Vene za njim.“
„U tom slučaju bi bilo najbolje, gospodine, izvesti jedno pomirenje među
njima.“
„Znam i ja, ali kako? Pogledaj se. Ćutiš i vrtiš palčevima. Zbunjen si.“
„Ne, gospodine. To što vrtim palčevima samo mi pomaže da razmišljam.“
„Onda samo vrti.“
„Nema potrebe za tim, gospodine.“
„Nemoj mi reći da si već nešto izmozgao?“
„Zapanjen sam, Dživse. Da čujem.“
„Rešenje koje imam na umu sam vam već spominjao, gospodine.“
„Kad si ti meni uopšte spominjao neko rešenje?“
„Setite se one večeri kada smo stigli ovamo, gospodine. Bili ste ljubazni da
me upitate da li imam neki predlog kako da napredujemo po pitanju zbližavanja
gđice Anđele i gospodina Glosopa, a ja sam bio slobodan da predložim da...“
„Za boga miloga! Nije valjda ona stara fora sa požarnim alarmom?“
„Upravo ta, gospodine.“
,,I dalje se držiš toga.“
Sad vidite koliko me je ovaj jezivi udarac pogodio kad sam, umesto da
odbijem predlog jednim odsečnim ma kakvi ili tako nekako, ja počeo da
razmišljam da možda od toga nešto može i da bude.
Ako se sećate, kada mi je prvi put izneo taj plan o požarnom alarmu, ja sam
ga odmah, odlučno i pažljivo, razmotrio. Bez veze, bile su reči kojima sam opisao
isti, a možda se sećate i toga da sam se tužno zamislio, smatrajući taj predlog
konačnom potvrdom potpunog kolapsa ovog nekada briljantnog uma. Ali, sada
mi deluje kao da možda ima nekih šansi. Zapravo, dogurao sam do onog stadijuma
kada ste spremni da pokušate sve, koliko god vam delovalo blesavo.
,,Da prođemo još jednom kroz ceo plan, Dživse“, rekao sam zamišljeno.
„Sećam se da sam onda pomislio da je blesav, ali možda sam samo prevideo neke
finije momente u njemu.“
„Vaša kritika je bila, gospodine, da je plan previše detaljan, ali ja zaista ne
mislim da je tako. Mišljenja sam, gospodine, da će stanovnici kuće, kada začuju
požarno zvono, pomisliti da je izbio požar.“
Klimnuo sam glavom. Zar je teško pratiti ovakav idejni niz?
„Da, zvuči logično.“
„Pri tom će gospodin Glosop pohrliti u pomoć gđici Anđeli, a gospodin
Fink-Notl pružiti pomoć gđici Baset.“
„Da li se to zasniva na psihologiji?“
„Da, gospodine. Verovatno se sećate da je detektiv Šerlok Holms, o kom je
pisao pokojni ser Artur Konan Doji, imao glavno pravilo da svaki čovek, kada
začuje požarni alarm, instinktivno spasava ono što mu je najdraže.“
„Mislim da postoji velika verovatnoća da zateknemo Tapija kako nosi pitu
sa mesom i bupcima, ali dobro, samo ti nastavi, Dživse, nastavi gde si stao. Misliš
da bi se tako sredila stvar?“
„Nakon ovog događaja, odnosi u pomenutim vezama ne bi mogli i dalje biti
hladni, gospodine.“
„Možda si u pravu. Ali, pobogu, ako zazvonimo na sva zvona za noćnu
uzbunu, prestravićemo pola posluge u kući. Ima jedna sobarica, mislim da se zove
Džejn, koja ume da poskoči čak do visine krošnje, i to samo zato što sam se
iznenada pojavio iza ugla.“
„Neuroza, gospodine, slažem se. Zapazio sam je. Ali, ako budemo brzo
delovali, ta mogućnost će biti izbegnuta. Sve osoblje, osim mesje Anatola, biće
večeras na igranci u Kingam Manoru.
„Potpuno sam zaboravio na to. Sad ti je jasno u kakvom sam stanju. Ne bi
me čudilo ni da zaboravim kako se zovem. Dobro, hajde onda da zamislimo scenu.
Zvoni zvono ding-dong. Gasi juri da zgrabi Basetovu... Stani malo. A šta ako ona
sama siđe niz stepenice?“
„Zanemarujete efekat koji iznenadna uzbuna ima na žensku prirodu,
gospodine.“
„To je istina.“
„Instinktivna reakcija gđice Baset će biti, gospodine, da skoči kroz prozor.“
„Uh, to je još gore. Nije nam namera da je skupljamo po travnjaku kao
pureé. Rekao bih da je mana ovog tvog plana to što će nam nagomilati u baš
ugruvane leševe.“
„Ne, gospodine. Podsetiću vas da je gospodin Travers, iz straha od
provalnika, postavio debele šipke na sve prozore.“
„Da, tačno. Onda, sve mi zvuči dobro“, rekao sam, mada sam i dalje bio
malo sumnjičav. „Vrlo je moguće da će uspeti. Samo imam gadan osećaj da ćemo
se negde okliznuli. No, nisam u situaciji da zakeram, čak ni da su mogućnosti
jedan prema sto. Zato, Dživse, prihvatam ovaj tvoj plan, kao što sam već rekao,
sa izvesnom strepnjom. U koliko sati misliš da zveknemo ta zvona?“
„Ne pre ponoći, gospodine.“
„To znači, nešto malo posle ponoći.“
,,Ajd’ dobro. Zazvoniću tačno u 12:30.“
22
Ne znam zbog čega, ali, kada padne mrak, seosko okruženje nekako čudno
deluje na mene. U Londonu obično ostanem do jutra i vratim se kući tek kad
počnu da raznose mleko, ali ako na selu ostanem sâm u nekoj bašti, a celo društvo
ode na spavanje i pozatvara sva vrata, meni koža počne da se ježi po celom telu.
Čas vetar mrda grane u krošnjama, čas grančice pucaju, čas u žbunju nešto šuška,
i dok se još ne osvrnem oko sebe, hrabrost mi propadne u zemlju, a ja samo čekam
kad će mi se kućni duhovi prišunjati i početi da ječe.
To je stvarno neprijatna situacija, i ako mislite da bi vam bilo lakše zato što
ćete ubrzo početi da udarate u najjače požarno zvono u Engleskoj i šire, i zato što
znate da će u toj tihoj mračnoj kući svi poleteti za vatrogasnim pumpama, verujte
mi da se varate.
Dobro se sećam tog požarnog zvona u Brinkli Kortu. Kakvu ono buku ume
da napravi! Teča Tom ne voli provalnike, a još manje ideju da ga neko opelješi
na spavanju, pa je zato, kada je kupio kuću, smatrao da ovakvo zvono možda
može da izazove srčani napad, ali barem nikada ne može da se pomeša sa
milozvučnim cvrkutom vrabaca u bršljanu.
Kad sam kao mali za praznike dolazio u Brinkli Kort, često smo imali
požarne vežbe i nebrojeno puta me je ovo zvono kao zov trube sudnjeg dana trglo
iz nesanice.
Moram priznati da me je pomisao na to šta sve može da izazove ovakav
zvuk naterala da te noći u 12:30 malo zastanem iza kuće gde je bilo okačeno.
Slika konopca na sveže okrečenom zidu i pomisao na krvavu jurnjavu koja će
spokojnu noć pretvoriti u haos, samo je produbila u meni onaj grozan osećaj jeze
o kom sam vam već govorio.
Kad smo kod toga, dok sam razmatrao ovaj Dživsov plan, a za to sam imao
vremena u izobilju, bio sam više nego defetista,
Dživs uzima zdravo za gotovo da Gasi i Tapi, suočeni sa strašnom
sudbinom, neće misliti ni na šta drugo nego na spašavanje Basetove i Anđele.
Ne mogu ni na silu da se složim sa tim optimističkim ubeđenjem.
Hoću reći, znam dobro kako muškarci umeju da reaguju u trenucima kada
se suoče sa strašnom sudbinom. Sećam se da mi je jednom prilikom Fredi Vidžen,
pravi heroj među Trutovima, pričao kako je bio na moru u nekom hotelu i kako
je zazvonio požarni alarm i, kad smo kod spašavanja žena, on se našao na
požarnom izlazu za nepunih deset sekundi od početka zvonjave, dok su mu misli
bile usmerene na jednu jedinu stvar, ličnu sigurnost samog Fredija Vidžena.
Na pitanje šta je bio spreman da uradi iz plemenitosti, rekao mi je da je rado
hteo da stane dole sa ćebetom i sačekuje ih dok padaju.
Zašto bi onda Ogastus Fink-Notl i Hildebrand Glosop bili drugačiji?
Igrao sam se konopcem i razmišljao o svemu tome, čak mislim da bih uradio
nešto i preokrenuo celu situaciju da mi u tom času nije isplivala pred očima slika
Basetove kako prvi put čuje zvuk zvona. Od ovog potpuno novog, nikad
proživljenog iskustva, verovatno bi dobila fras.
Ova slika mi se toliko dopala da više nisam čekao ni časa nego zgrabio
konopac, podupro se nogama i bacio na zvonjenje.
Dakle, kao što rekoh, očekivao sam da će ovo zvono podići veliku larmu.
Tako je i bilo. Sećam se, kad sam ga poslednji put čuo bio sam u svojoj sobi na
drugom kraju kuće, i izbacilo me iz kreveta kao eksplozija ispred nosa. Ali, ovog
puta sam stajao odmah pored zvona i doživeo ga u svoj njegovoj snazi i veličini,
pa mogu reći da nikada u životu nisam čuo ništa slično.
Ja, inače, volim buku i uživam u njoj. Sećam se kada je jedne večeri Ketsmit
Poter-Pirbrajt doneo policijsku sirenu u Trutove i aktivirao je iza moje stolice, a
ja sam se samo zavalio i zatvorio oči sa blaženim smeškom na licu, kao da sam u
operskoj loži. Isti slučaj je bio i kada je sin moje tetke Agate, mali Tomas, zapalio
šibicu i ubacio je u pakovanje raketa za vatromet da vidi šta će da bude.
Ali požarno zvono u Brinkli Kortu je i za mene bilo previše. Cimnuo sam
kanap pet-šest puta, što je dosta dosta je, pa izleteo napolje na travnjak ispred
kuće da vidim kakve sam rezultate postigao.
Brinkli Kort je dao sve od sebe. Videlo se da igra u punom sastavu. Dok
sam pogledom šarao tamo-amo ugledao sam teča Toma u ljubičastom ogrtaču,
onda letka Daliju u njenom starom žuto-belom ogrtaču. Pogled mi je prešao i
preko Anatola, Tapija, Gasija, Anđele, Basetove i Dživsa, tim redom. Svi su bili
tu, spremni i napeti.
Međutim, ono što me je najviše zabrinulo, jeste da nisam uočio nikakve
znake spašavanja.
Očekivao sam, naravno, da ću u jednom uglu videti Tapija kako brižljivo
zaklanja Anđelu svojim telom, a u drugom uglu Gasija kako hladi Basetovu
peškirom. Ali, umesto toga, vidim da je Basetova u grupi sa tetka Dalijom i teča
Tomom i da je sva zaokupljena Anatolom, objašnjavajući mu da sve ovo treba da
sagleda sa lepše strane, dok su Anđela i Gasi bili naslonjeni na sunčani sat, ona
gledajući ljutitim pogledom oko sebe, a on sedeći na travi i trljajući oguljenu
cevanicu. Tapi je išao gore-dole po stazi, sam samcit.
Zabrinjavajuć prizor, morate priznati. Zapovedničkim gestom sam pozvao
Dživsa da dođe kod mene.
„Dakle, Dživse?“
„Molim, gospodine?“
Pogledao sam ga prekorno. On će meni molim., gospodine!
„Dosta mi je tog tvog molim, gospodine. Osvrni se oko sebe. Pogledaj sam.
Tvoj plan je propao.“
„Sigurno bi uspeo da se nije ispostavilo da stvari stoje upravo onako kako
smo pretpostavljali, gospodine?“
„Mi?“
„Kao što sam ja pretpostavljao, gospodine.“
„Tako već može. Je l’ sam ti rekao da neće uspeti?“
„Sećam se da ste izražavali izvesnu sumnju, gospodine.“
„Sumnja je blaga reč, Dživse. Nisam verovao ni trunku od samog početka
u taj tvoj plan. Kad si ga prvi put izneo na razmatranje, rekao sam da je budalaština
i bio sam u pravu. Ali, ne ljutim se na tebe, Dživse. Nisi ti kriv što si uganuo
mozak. Izvini, Dživse, ako će te ove reči povrediti, ali posle ovoga, više neću biti
tako glup da ti prepustim bilo šta osim najjednostavnijih i najprostijih problema.
Treba biti iskren kad su u pitanju ovakve stvari, zar ne? Najbolje je biti otvoren i
direktan?“
„Hoću da kažem, kao hirurški skalpel, je l’ tako?“
„Tačno tako, gospodine.“
„Smatram...“
„Ako biste mi dozvolili da vas prekinem, gospodine, mislim da gđa Travers
pokušava da vas dozove.“
Kada je u tom času odjeknulo jedno hoooj, koje je moglo da dođe jedino od
pomenute mi rođake, bio sam siguran da je Dživsovo zapažanje ispravno.
„Priđi mi samo na korak, Atila, ako ti nije teško“, odjeknuo je taj veoma
poznati, a u nekim okolnostima i veoma voljeni glas, i ja sam prišao.
Osećaj nelagode je bio naglašen. Prvi put sam primetio da mi se u svest
prikrada misao da ovog puta nisam spremio dobru priču i objašnjenje za ovaj
problematični postupak zvonjenja na požarno zvono u gluvo doba noći, a znao
sam da se tetka Dalija, i na mnogo manje provokacije, izražava vrlo slobodno i
od srca.
Ipak, nije pokazivala znake agresivnosti. Pre bi se reklo neku vrstu
zamrznute smirenosti, ne znam da li me razumete. Izgledala je kao žena koja pati.
„Dragi moj, Berti“, rekla je, „svi smo tu.“
„Tačno“, odgovorio sam suzdržano.
„Niko ne nedostaje, je l’ tako?“
„Mislim da ne.“
„Divno. Mnogo je zdravije da budemo na svežem vazduhu nego tamo u
onim zagušljivim sobama. Baš me uhvatio san kad si počeo sa ovom zvonjavom.
To si ti, zlato moje, zvonio, je lʼ da?“
„Da, ja sam zvonio.“
„Iz nekog određenog razloga, ili ti se samo zvonilo?“
„Učinilo mi se da je izbio požar.“
,,A kako ti se to učinilo, zlato?“
„Mislim da sam video plamen.“
„Gde, zlato? Kaži tetka Daliji.“
„Najednom od prozora.“
„Znači tako. Svi smo morali prestravljeni da ustanemo iz kreveta zato što
se tebi pričinjavaju stvari.“
Onda je teča Tom coknuo ustima kao da vadi čep iz flaše, a Anatol, čiji su
brkovi sada dosezali neslućene dubine, prokomentarisao je nešto u stilu isti
majmuni i, ako se ne varam, nešto kao rogommier, šta god to značilo.
„Priznajem da sam pogrešio. Izvinjavam se.“
„Nemoj da se izvinjavaš, srećo moja. Zar ne vidiš koliko nam je drago što
smo ovde? A šta si ti uopšte radio napolju?“
„Samo sam se šetao.“
„Tako znači. A je lʼ nameravaš i dalje da se šetaš?“
„Ne, čini mi se da bi sad bilo bolje da uđem u kuću.“
„Odlično, jer ja isto hoću da uđem u kuću, a mislim da ne bih mogla da
zaspim kad bih znala da si napolju i da toj svojoj mašti puštaš na volju. Možda će
ti se posle ovoga učiniti da ružičasti slon sedi na prozoru dnevne sobe, pa ćeš ga
gađati ciglom... Nego, hajmo sad, Tome, predstava je završena... Nije, čekaj. Kralj
mrmoljaka hoće da nam se obrati... Izvolite, gospodine Fink-Notl?“
Kada je prišao našoj maloj grupi, Gasi je bio nekako uznemiren.
„Hoću nešto da kažem!“
„Samo napred, Ogastuse.“
„Hoću da kažem, šta ćemo sad da radimo?“
„Što se mene tiče, vraćam se u krevet.“
„Ali. vrata su se zatvorila i zaključala.“
„Koja vrata?“
„Ulazna. Neko ih je zatvorio.“
„Onda ćemo ih otvoriti.“
„Ali, sva ostala vrata su zatvorena.“
„Šta? Ko ih je zatvorio?“
„Ne znam."
Izneo sam pretpostavku:
„Vetar?“
Tetka Dalijin pogled je sreo moj.
„Ne dovodi me u tako velika iskušenja“, preklinjala je. „Nemoj, zlato.“
Bila je u pravu, još dok sam ovo izgovarao, primetio sam da je noć bila
izuzetno mirna.
Teča Tom je rekao da ćemo morati da uđemo kroz prozor. Tetka Dalija je
uzdahnula.
„Ko da uđe? Da dođe zamenik predsednika vlade ne bi mogao da uđe, da
dođe predsednik vlade lično ne bi ušao, ni sama kraljica da dođe ne bi ušla.
Naravno da ne bi, kad si nabio one rešetke na prozore.“
„Dobro de. Neka mi bog oprosti, pozvoni onda.“
„Na požarno zvono?“
„Ne, na zvono na vratima.“
„Čemu, Tome? Nema nikoga u kući. Sva posluga je u Kingamu.“
„Pa, nek je sve prokleto, nećemo valjda celu noć ostati napolju!“
„Nećemo? Samo gledaj. Nema te stvari, ali bukvalno nema te stvari koja se
u jednoj kući ne može dogoditi ako je Atila smešten u njenim odajama. Sepings
je verovatno poneo ključ od sporednog ulaza. Jedino nam preostaje da se ludo
zabavljamo dok se on ne vrati.“
Tapi je dao predlog:
„Zašto ne odemo jednim kolima do Kingama i uzmemo ključ od Sepingsa?“
Dobar početak. Nema šta. Prvi put je zatitrao osmeh na tetka Dalijinom
smrknutom licu. Teča Tom je gromko prihvatio predlog. Anatol je rekao nešto na
provansalskom, što je zvučalo kao da se slaže. A čak sam primetio da je i Anđela
nekako smekšavala.
„Izvrsna ideja“, rekla je tetka Dalija. „Stvarno najbolja do sada. Odmah trči
u garažu.“
Kad je Tapi otišao, izrečene su najbolje moguće pohvale na račun njegove
inteligencije i sposobnosti, čak je došlo do vrlo neumesnog poređenja njega i
Bertrama. Za mene je to, naravno, bilo izuzetno bolno, ali na svu sreću mučenje
nije dugo trajalo, jer je za manje od pet minuta Tapi ponovo bio među nama.
Bio je sav uznemiren.
„Da vam kažem, ništa od ovoga.“
„Zašto?“
„Garaža je zaključana.“
„Otključaj je.“
„Nemam ključ.“
„Onda viči da probudiš Voterberija.“
„Ko je Voterberi?“
„Vozač, magarčino jedna. Spava tamo u garaži.“
„Ali, i on je otišao u Kingam na igranku.“
To je bio udarac koji je dokrajčio sve. Do tog trenutka je tetka Dalija mogla
da bude onako hladno suzdržana. Ali sada je brana pukla. Vreme se vratilo
unazad, i ona je opet bila ona stara Dalija Vuster iz hooj-ho-hooj dana, devojka
snažnih osećanja i slobodnog izražavanja, koja se toliko puta propinjala u
uzengijama da bi se razdrala i omalovažila ljude koji vode lovačke pse.
„Dabogda crkli svi vozači koji idu na igranke! Šta koji đavo traži vozač na
igranci? Bio mi je sumnjiv od samog početka. Znala sam da voli igranke. E pa,
sad je stvarno sve gotovo. Čekaćemo napolju dok nas ne pozovu na doručak. Ako
se ta prokleta posluga vrati pre osam ujutru, biću vrlo iznenađena. Sepingsa možeš
samo da izbaciš sa igranke. Znam ga dobro. Džez mu zavrti mozak, pa samo
pljeska i traži bis dok mu ne izađu plikovi na rukama. Dabogda crkli svi batleri
koji idu na igranke! Šta oni misle da je Brinkli Kort! Otmeni engleski letnjikovac
ili kuća za igranke pod crvenim fenjerima? Kao da živim u zgradi ruskog baleta!
Dobro sad, šta je tu je. Ako moramo da ostanemo napolju, ostaćemo. Verovatno
ćemo svi umreti od hladnoće“, onda mi je uputila nekoliko prijateljskih pogleda,
„osim našeg dragog Atile, koji se, kako vidim, dobro i toplo opremio. Pomirimo
se s tim da ćemo se živi smrznuti, ali gajimo nadu da će nas naš stari prijatelj Atila
naći negde zatrpane lišćem. A onda će sigurno pozvoniti na svoje požarno zvono,
da nam oda počast. Šta sad ti hoćeš, stari moj?“
Prestala je da priča i pogledala u Dživsa. Tokom njenog dugog obraćanja,
on je stajao pored i sve vreme s uvažavanjem pokušavao da joj uhvati pogled.
„Ako mi dozvolite, imam jedan predlog, gospođo.“ Ne kažem da sam tokom
naše dugogodišnje saradnje baš uvek gledao na Dživsove postupke s
odobravanjem. Neki aspekti njegove ličnosti umeju da izazovu zahlađenje između
nas dvojice. On je od onih ljudi koji kad im ponudiš levo oni odaberu desno. Često
je neotesan u ophođenju i ume da se prema meni odnosi kao da sam umno zaostao.
Više puta sam, kao što ste se uverili, morao da pridavim u njemu tu naviku da
digne nos i ponaša se prema svom mladom gospodaru kao prema kmetu ili
nadničaru.
To su ozbiljne mane.
Ali, postoji nešto što sam mu oduvek priznavao. Privlači ljude kao magnet.
Ima nešto što smiruje i hipnotiše. Do sada, koliko mi je poznato, nijednom nije
naleteo na razjarenog nosoroga, ali ako bi došlo do toga, siguran sam da bi
životinja u susretu sa njegovim pogledom zastala u pola trka, izvrnula se na leđa,
digla sve četiri uvis i počela da prede.
U svakom slučaju, on je umirio tetka Daliju, koja bi bila nešto najsličnije
razjarenom nosorogu, i to za manje od pet sekundi. Samo je stao pred nju s onim
pogledom punim poštovanja, i mada ne nosim nikad štopericu sa sobom, rekao
bih da je prošlo manje od tri sekunde i četvrt, kada su u njenom držanju mogle da
se primete zapanjujuće pozitivne promene. Prosto se topila od njegovog pogleda.
„Dživse! Ma, je l’ to tebi nešto palo na pamet!“
„Jeste, gospođo.“
„Tvoj genijalni um je opet zablistao kad nam je najpotrebnije?“
„Jeste, gospođo.“
„Dživse“, rekla je tetka Dalija drhtavim glasom, „izvini što sam bila gruba.
To kao da nisam bila ja. Znam da ti nikada ne dolaziš samo zato što ti se ćaska sa
nekim. Reci nam, Dživse, čega si se setio. Priključi se ovoj grupi odabranih
mislilaca i dozvoli nam da čujemo to što imaš da nam kažeš. Osećaj se kao među
svojima, Dživse, i reci nam tu lepu vest. Je l’ stvarno možeš da nas izvučeš iz
ovog haosa?“
„Da, gospođo, pod uslovom da je neko od prisutne gospode raspoložen da
vozi bicikl.“
„Bicikl?"
,,U šupi ispred kuće ima jedan bicikl, gospođo. Verovatno će neko od
gospode rado otići biciklom do Kingam Manora i uzeti od gospodina Sepingsa
ključ od ulaznih vrata.“
„Prekrasno, Dživse!“
„Predivno!“
„Atila“, okrenula se tetka Dalija i progovorila prigušenim autoritativnim
tonom.
Tačno sam znao. Čim je prevalio te zlehude reči preko jezika, predosetio
sam da će se svi njeni napori usmeriti ka tome da baš mene odabere za jarca, pa
sam odmah rešio da pružim otpor i sabotiram celu stvar.
Kad sam to naumio, stao sam da priberem moć elokvencije kako bih
protestovao da ne umem da vozim bicikl i da ne mogu ni da naučim za tako kratko
vreme koje mi stoji na raspolaganju, kad me ovaj prokletnik saseče u korenu.
„Da, gospođo, gospodin Vuster bi izvanredno obavio taj zadatak. On je
izvrstan biciklista. Često mi se hvalio svojim biciklističkim pobedama.“
Nije tačno. Nikada ništa slično nisam uradio. To je prosto strašno kako ljudi
izvrću tuđe reči. Jedino što sam ikada rekao, i to sam samo usputno spomenuo
kao zanimljivost, dok smo u Njujorku šest dana pratili biciklističku trku, jeste da
sam jednom, sa četrnaest godina, dok sam na raspustu morao sa vikarom da učim
latinski, pobedio na školskom takmičenju hendikepiranih dečaka iz crkvenog
hora.
Ni nalik na hvalisanje biciklističkim pobedama.
S obzirom na to da je svetski čovek, Dživs bi trebalo da zna da na tim
školskim takmičenjima konkurencija nikada nije posebno žestoka. Uz sve to, ako
se ne varam, naročito sam mu naglasio da sam pomenutom prilikom dobio pola
kruga prednosti u odnosu na ostale, i da je taj neki Vili Panting, najveći favorit
koji je trebalo da pobedi ko od šale, morao da odustane, jer je ljutu mašinu maznuo
od starijeg brata, ni ne pitajući ga, pa je baš kada je pištolj opalio naišao taj stariji
brat, zveknuo ga po glavi i uzeo mu bicikl, a ovaj je završio trku koja još nije ni
počela. Ali, on je to predstavio tako da čovek pomisli da sam jedan od onih tipova
u puloverima sa medaljama oko vrata, čije fotografije s vremena na vreme
objavljuju po novinama, jer su tri sekunde pre punog sata prešli biciklom od Hajd
Parka do Glazgova, ili nešto tako.
Onda se nadovezao Tapi, kao da sve ovo do sada nije bilo dovoljno
odvratno.
„Tačno“, rekao je Tapi, „Berti je uvek odlično vozio bicikl. Sećam se, dok
smo bili na Oksfordu, umeo je da skine sve sa sebe, peva neke smešne pesmice i
vozi bicikl ukrug oko školskog dvorišta. Da ste samo videli kako je brzo vozio.“
„Onda ćeš moći i sad“, rekla je tetka Dalija vedro. „Što se mene tiče, ne
moraš tako brzo. Možeš isto da pevaš smešne pesmice... Ako hoćeš, skini sve sa
sebe, Berti, srećo moja, slobodno. Nego, obučen ili go, raspevan ili ne, kreći
odmah.“
Ja sam onda progovorio:
„Ali, godinama nisam seo na bicikl.“
„Onda je krajnje vreme da sedneš.“
„Sigurno sam zaboravio da vozim.“
„Čim nekoliko puta okreneš pedale, setićeš se. Princip pokušaja i
pogrešaka. To je najbolji način.“
„Ali, Kingam je daleko.“
„Zato kreni što pre.“
„Ali...“
„Berti, ljubavi.“
„Ali, stvarno...“
„Berti, srce.“
„Da, ali stvarno...“
„Berti, dušo moja.“
Tačno je tako ispalo na kraju. Krenuo sam sav smrknut kroz mrak, a Dživs
pored mene, dok je tetka Dalija nešto dovikivala, u stilu seti se one slavne ličnosti
koja je donela dobre vesti sa Maratonskog polja u Atinu. Iskreno, prvi put čujem
za tog tipa.
„Dakle, Dživse“, rekao sam, kad smo prišli šupi, hladnim i osornim glasom,
„evo šta nam je tvoj genijalni plan doneo. Tapi, Anđela, Gasi i Basetova ni ne
pričaju jedno s drugim, a meni predstoji osam milja duga vožnja biciklom....“
„Ja bih rekao devet, gospodine.“
„Devet milja, i još devet u povratku.“
„Žao mi je, gospodine.“
„Šta imam ja od tvog žaljenja? Gde ti je uopšte taj zarđali truckavac?“
„Sad ću da ga doguram, gospodine.“
Dogurao je. Mrzovoljno sam bacio pogled.
„Gde mu je svetlo?“
„Plašim se da nema svetlo, gospodine.“
„Nema svetlo?“
„Nema, gospodine.“
„Ali, to je kao da idem vezanih očiju. Zamisli da naletim na nešto.“
Prestao sam da pričam i hladno ga pogledao.
„Samo se ti smeškaj, Dživse. Baš te je razgalila ova pomisao, je l’ da?“
„Oprostite mi, gospodine. Setio sam se jedne priče koju mi je ujka Siril
često pričao kad sam bio mali. Zaista besmislena priča, gospodine, ali moram
priznati da je meni uvek bila zabavna. U priči mog ujka Sirila, neka dvojica,
Nikols i Džekson su krenuli duplim biciklom za Brajton, i imali peh da nalete na
pivsku cisternu. Kada je spasilačka ekipa došla na mesto nesreće, zatekli su ovu
dvojicu tako spljeskane da nisu pošteno mogli da ih razdvoje. Ni najpažljivije oko
ne bi odredilo koja je masa ostataka bio Nikols, a koja Džekson. Zato su pokupili
sve to zajedno i nazvali ga Nikson, Sećam se, gospodine, da sam se mnogo smejao
na tu šalu kad sam bio mali.“
Morao sam da zastanem na trenutak, ne bih li obuzdao osećanja. „Smejao
si se, je li?“
„Tebi je to bilo smešno?“
,,I tvom ujka Sirilu je to bilo smešno?“
„Bože sačuvaj, kakva porodica! Kad vidiš ujka Sirila sledeći put, prenesi
mu, Dživse, da mu je smisao za humor krajnje morbidan i nimalo zabavan.“
„On je umro, gospodine.“
„Hvala bogu da je... Nego, hajde sad, daj ovamo tu gvožđuriju.“
,,Da, gospodine.“
„Je l’ su gume napumpane?“
„Znači, tvrde kao kamen, kočnice ispravne, zupci dobro naležu na
diferencijal?“
„Onda, zbogom ostaj, Dživse.“
Tapijeva izjava da sam na Oksfordu bi poznat po tome da nag vozim bicikl
oko školskog dvorišta, sadržavala je, moram priznati, izvesnu dozu istinitosti. Sve
činjenice koje je izneo bile su tačne, ali je stvar u tome da ih nije izneo do kraja.
Izostavio je detalj da sam u tom trenutku bio ljudski našljeman, a poznato je da je
čovek u takvom stanju mnogo spremniji na podvige, kojima bi se razum, inače,
odmah usprotivio.
Čovek bi na alkoholni pogon bio u stanju i aligatora da vozi.
Ovaj put sam počeo da okrećem pedale i zaleteo se u beli svet surovo trezan,
što će reći spretan kao sajla. Dok sam očajno krivudao putem, počele su odjednom
da mi isplivavaju iz sećanja najgroznije biciklističke nesreće za koje sam ikada
čuo, a među prvima ona Dživsova i ujka Sirilova anegdotica o Nikolsu i
Džeksonu.
Dok sam se tako klimatao u mraku, došao sam do zaključka da nikada neću
biti u stanju da proniknem u psihu ljudi kao što je Dživsov ujak Siril. Kako može,
za boga miloga, da ti bude smešna nesreća u kojoj su se spljeskala dva ljudska
tela, ili da kažemo, pola jednog i pola drugog? To stvarno ne mogu da shvatim.
Za mene je to jedna od najstrašnijih tragedija za koju sam čuo, i sigurno bih još
dugo razmišljao o njoj da mi tok misli nije bio naglo prekinut potrebom da
skrenem u cik-cak kako bih izbegao svinju na putu.
U sekundi pomislih, original Nikols-Džekson slučaj, ali sva sreća da se
jedan moj brzi cik poklopio sa veštim svinjinim cakom, pa sam uspeo da se
probijem i bezbedno nastavim vožnju, iako mi je srce treperilo kao krila uhvaćene
jarebice.
Ovo prodorno svinjsko skičanje mi je do kraja istesterisalo nerve. To što se
noću ovuda svinje nesmetano kreću, samo mi je još više dalo do znanja koliko je
ovaj moj poduhvat pogibeljan i navelo me da pomislim šta sve može da se desi
čoveku koji po nenaseljenim krajevima vozi bicikl bez svetla, onda kada bi krajnje
vreme bilo da ga upali. Sećam se da mi je jedan drugar pričao kako se u nekim
seoskim krajevima koze obično šetaju po putu koliko god im lanac dozvoljava,
tako da ti prirede iznenađenje kako voliš.
Sećam se da mi je ispričao kako se jednom njegovom prijatelju bicikl upleo
u lanac kojim je bila vezana koza, pa ga je vukla sedam milja, kao na sankama u
Švajcarskoj, tako da nikada posle toga nije bio onaj stari. A drugi tip je naleteo na
slona kog su slučajno zaboravili da povedu sa putujućim cirkusom.
Sve u svemu, izuzimajući mogućnost da te ujede ajkula, činilo mi se da
nema te senzacije sa naslovnih strana koja ne bi mogla da te zadesi, ako si već
prethodno dozvolio voljenim osobama da nadglasaju tvoje mače razumne reči, i
pošalju te na najprostijem biciklu u nepoznate pređete, pa me zato nije sramota
da priznam da je prestravljenost koju sam od tog trenutka osećao bila znatno veća.
Što se tiče koza i slonova, moram reći da je sve iznenađujuće dobro prošlo.
Neobično, ali nisam naleteo ni na jedne ni na druge. Međutim, ako mislite
da sam sve rekao, varate se, jer u svakom drugom pogledu stvari nisu mogle biti
gore.
Ne samo da sam morao da vodim računa da ne naletim na slona, nego me
je uz to prestravljivao i lavež pasa, a kada sam u jednom trenutku sišao s bicikla
da konsultujem putokaz, doživeo sam najgori šok u životu, ugledavši kako na
vrhu putokaza čuči sova, pljunuta moja tetka Agata. U stvari, bio sam u takvom
psihičkom rastrojstvu da sam na trenutak stvarno pomislio da je to tetka Agata,
ali su mi razum i svest rekli da ona uglavnom nema običaj da čuči po putokazima,
pa sam uspeo da se saberem i savladam slabost.
Ukratko, postojeća mentalna labilnost je samo još više doprinela fizičkoj
iscrpljenosti listova i gležnjeva, tako da je onaj Bertram Vuster koji se skljokao
pred vratima kuće Kingam Manor bio potpuno drugačiji Bertram od onog veselog
i bezbrižnog momka sa Bond strita i Pikadilija.
Čak i onima koji te noći nisu bili upućeni u interna dešavanja, bilo je jasno
da je u Kingam Manoru lumperajka. Svi prozori osvetljeni, muzika trešti, a kada
sam prišao bliže moj sluh je detektovao i škriputave plesne korake batlera, slugu,
vozača, služavki, kućnih pomoćnica, pomoćnika i, naravno, kuvara. Mislim da bi
reč bančenje, možda, najsažetije opisala situaciju.
Orgijanje se odvijalo u jednoj od soba u prizemlju sa vratima otvorenim
prema stazi, kojom sam se ja upravo približavao. Orkestar je svirao nešto žestoko,
i moram priznati da bi, u nekim srećnijim okolnostima, sama stopala uveliko
počela da mi se podižu u ritmu. Ali, čekao me je mnogo ozbiljniji posao od
đipanja po šljunku.
Hteo sam da se dokopam ključa od ulaznih vrata i to što pre.
Kada sam ugledao tu gomilu unutra, u prvi mah mi je bilo teško da nađem
Sepingsa. Ali, onda mi se odjednom dovijugao u vidno polje, izvodeći
zastrašujući gipke pokrete. Ja sam zdravosepingovao nekoliko puta, ali se on
toliko uneo u posao da je bilo nemoguće dozvati ga, nego tek kada ga je jedna
pirueta doterala na dohvatnu daljinu od mene, uspeo sam da mu proburazim
kažiprstom donja rebra i skrenem mu pažnju.
Toliko sam ga munuo da se sapleo o svoju partnerku i okrenuo prema meni
prilično namrgođen. Ali, kada je prepoznao Bertrama, zaleđenost se istopila i
ustupila mesto zapanjenosti.
„Gospodine Vusteru!“
Nije mi bilo do frljanja uzvicima.
,,Molim te, što manje tog gospodine Vusteru, a što više ključeva od
sporednog ulaza“, rekao sam osorno. „Sepingse, daj ovamo taj ključ.“
Kao da nije razumeo šta govorim.
„Ključ od sporednog ulaza, gospodine?“
„Tačno. Ključ od sporednog ulaza u Brinkli Kort.“
„Ali on je u Brinkli Kortu, gospodine.“
Coknuo sam jezikom, ozbiljno nervozan.
„Uozbilji se, badem jedan“, rekao sam. „Nisam prešao devet milja na
biciklu da slušam tvoje neuspelo šegačenje. Kod tebe je u džepu.“
„Nije, gospodine. Ostavio sam ga gospodinu Dživsu „
„Šta kažeš?“
„Da, gospodine. Pre nego što sam otišao. Gospodin Dživs je rekao da želi
još malo da se prošeta po bašti pre nego što ode na spavanje. Trebalo je da ostavi
ključ na simsu kuhinjskog prozora.“
Zagledao sam se u čoveka ne progovarajući ni reč. Oči su mu bile bistre,
ruke mu nisu drhtale. Nije delovao kao batler koji je posegnuo za čašicom.
„Hoćeš da kažeš da je sve ovo vreme Dživs imao ključ kod sebe?“
Nisam mogao da progovorim ni reč više. Osećanja su mi zagospodarila
glasnim žicama. Ostao sam bez teksta; ali jedno mi je bilo jasno i oko toga više
nije bilo sumnje. Iz nekog razloga, koji u tom trenutku nisam mogao da dokučim,
ali kojim sam nameravao da se pozabavim čim posle devet milja klackanja
zaraslim seoskim putem budem sjahao sa te proklete šivaće mašine i prišao mu
na udaljenost udarca, Dživs je igrao prljavu igru. Kad samo pomislim da je u
svakom trenutku mogao da sredi stvar, ali nije, nego je držao tetka Daliju i sve
ostale napolju i pustio ih da se gnezde po travnjaku u šlafrocima i, što je još gore,
mirno je posmatrao svog mladog gospodara kako odlazi na celih osamnaest milja
dugačak i potpuno nepotreban put biciklom.
Nikako mi nije išlo u glavu da je on mogao to da uradi. Njegov ujak Siril,
da. S obzirom na onaj izopačeni smisao za humor, od ujka Sirila bi verovatno
moglo da se očekuje takvo ponašanje. Ali, da Dživs...
Uzjahao sam sedište i dok sam u agoniji gušio urlik koji mi se peo sve do
usta, kao kad vam pukne žulj, krenuo sam na put u pravcu kuće.
23
Sećam se da mi je jednom prilikom Dživs rekao, ne sećam se ni kako je

uopšte pokrenuo tu temu ili me je to on samo pljusnuo zaključkom, kao što ima
običaj, slagao se ja s njim ili ne, da ni u paklu nema toliko besa koliko u prezrenoj
ženi. Sve do sada sam smatrao da je to vrlo istinito. Ja lično nisam nikada prezreo
nijednu, ali Pongo Tvistlton je prezreo svoju tetku kada je glasno i jasno odbio da
sačeka njenog sina Džeralda na Padingtonu, da mu odnese ručak i otprati ga u
školu na Vaterlo, i nikada nije saznao šta je na kraju bilo. Bilo je tu pisama, kaže
on, koje treba videti svojim očima da bi se poverovalo. Uz to, dva vrlo ljuta
telegrama i jedna ogorčena razglednica iz Memorijalnog centra palih ratnika.
Zbog svega toga, sve do večeras nisam dovodio u sumnju istinitost ove
tvrdnje. Najgore od svega je prezrena žena, a sve drugo ne može ni da se poredi;
tako se meni uvek činilo.
Međutim, te noći sam preispitao svoje stavove. Ako baš hoćete da znate šta
sve pakao ume da izvede kada su u pitanju bes i ljutnja, onda samo posmatrajte
tipa kog su namagarčili i nagovorili da krene po mraku na dug i nepotreban put
biciklom bez svetla.
Obratite pažnju na ono nepotreban. Kao nož u srce. Da se razumemo, da
treba otići do doktora po sirup za neko dete, ili do obližnjeg paba po hranu, jer su
zalihe presušile, niko ne bi stigao pre mene da se uhvati za volan. Kao mladi
Lanselot, nema govora. Ali, da vas ovako uvale u celu stvar samo da biste ugodili
bolesnom smislu za humor svog ličnog sluge, to je stvarno previše, bio sam ljut
skroz na skroz.
Zapravo, hoću da kažem da, iako je oko proviđenja koje motri nad svim
dobrim ljudima gledalo da se nepovređen vratim kući, osim onih talasa bolova u
donjim ekstremitetima, probijajući se putem među tolikim kozama, slonovima,
čak i buljinama pljunutim tetka Agata, Bertram Vuster, koji je konačno uspeo da
se dobaulja do ulaznih vrata Brinkli Korta, bio je namršten i ozlojeđen. Kada sam
ugledao da je neka tamna figura izašla na trem da me dočeka, spremio sam se da
izvadim čep ćutnje i izbacim sve što se u meni nakupljalo.
„Dživse!“ rekao sam.
„To sam ja. Berti.“
Glasić koji se čuo podsećao je na slatki sirup, pa iako nisam odmah
prepoznao da dolazi od Basetove, znao sam da ne dolazi od čoveka sa kojim sam
jedva čekao da se sretnem. Ova silueta preda mnom je imala obučenu jednostavnu
haljinu od tvida i obratila mi se samo imenom. A Dživs, koliko god bio
nemoralan, ipak ne nosi suknje i ne obraća mi se sa Berti.
Naravno, to je bila poslednja osoba sa kojom bih poželeo da se vidim posle
duge noći provedene u sedlu, ali sam joj ljubazno uzvratio.
„Hej, zdravo!“
Nastala je pauza tokom koje sam masirao gležnjeve. Svoje gležnjeve,
naravno.
„Znači, ušli ste u kuću?“ rekao sam, misleći na to što se presvukla.
,,Oh, jesam. Četrdeset pet minuta posle vašeg odlaska, Dživs je otišao tamo
da potraži ključ od sporednog ulaza i našao ga na simsu kuhinjskog prozora.“
„Ha!“
„Šta?“
„Ništa.“
„Učinilo mi se da ste nešto rekli.“
„Ne, nisam.“
Tako sam i nastavio, ne govoreći ništa. Onda je došao trenutak, koji često
nastupa kada ova devojka i ja ostanemo sami, kada dijalog utrne. Noćni povetarac
je šaputao, ali Basetova nije. Ptice su cvrkutale, ali Bertramu se nije omakao ni
pijuk. Prosto je zadivljujuće kako je potrebna samo njena pojava da mi se reči
izbrišu sa usana, i naravno, moja pojava za njene. Po svemu sudeći, naš bračni
život će ličiti na dvadesetogodišnji suživot sa monasima zavetovanim na ćutanje.
,,Da niste videli Dživsa?“ rekao sam i konačno razbio tišinu.
„Da, eno ga u trpezariji.“
„U trpezariji?“
„Čeka ostale. Oni jedu jaja sa šunkom i piju šampanjac... Šta ste rekli?“
Ništa nisam rekao, samo frknuo. Pomisao da se ti ljudi bahato vesele dok
mene na nekoj pustopoljini verovatno rastržu koze i žvaću slonovi, što su i sami
mogli da pretpostave, pogodila me je kao pikado. Čitao sam da se to dešavalo i
pred Francusku revoluciju, kada su nadobudni plemići bezosećajno krkali i
nalivali se u svojim dvorcima, dok je jadna sirotinja, tamo napoju, stradala u
nezamislivoj bedi.
Glas Basetove je presekao ove moje bolne misli:
„Berti.“
„Molim.“
Tišina.
„Molim“, rekoh ponovo.
Nema odgovora. Cela scena je bila kao u onim telefonskim razgovorima
gde sediš najednom kraju žice i vičeš molim, molim, a pri tom ne znaš da je druga
strana otišla na čaj.
Ipak, uspela je na kraju da ispliva na površinu:
„Berti, imam nešto da vam kažem.“
„Šta?“
„Imam nešto da vam kažem.“
„Znam. Pitam šta?“
,,Oh, ja sam mislila da niste čuli šta sam rekla.“
„Znam šta ste rekli, ali ne i šta ćete da kažete.“
„Ah, razumela sam.“
„Svaka čast.“
Znači, to smo razjasnili. Čak i tad je uzela tajmaut, umesto da odmah pređe
na stvar. Vrtela je palčevima i razvlačila nogu po šljunku. Kad je napokon
progovorila, došlo je do zadivljujućeg izliva energije:
„Berti, da li čitate Tenisona?“
„Ne, kad god mogu.“
„Tako me podsećate na one vitezove okruglog stola iz Kraljevskih slika. „
Naravno da sam čuo za Lanselota, Galahada i celu tu ekipu, ali ne vidim
nikakvu sličnost. Sigurno je mislila na one sporedne likove.
„Kako to mislite?“
„Imate tako široko srce, tako divnu dušu. Tako ste plemeniti, nesebični,
pravi vitez. Uvek sam to primećivala kod vas i znala da ste jedan od onih
malobrojnih kavaljera koje ću ikada upoznati u životu.“
Naravno, Šta reći kad vam se neko ulizuje u ovakvim količinama.
Promrmljao sam samo oh, stvarno ili nešto u tom stilu, i od nelagode protrljao
bolne delove tela. Onda je opet zavladala tišina, a presecalo ju je samo moje
jaukanje kada ih prejako protrljam i pritisnem.
„Berti.“
„Molim?“
Čuo sam kako je progutala knedlu.
„Berti, da li ćete i sada biti kavaljer?“
„Rado. Sa zadovoljstvom. Šta je u pitanju?“
„Biće ovo najteži ispit od svih. Retko koji muškarac je bio na ovako teškom
testu. Sada ću...“
Nije mi se sviđalo kako ovo zvuči.
„Znate“, rekao sam nepoverljivo, „uvek sam rado na usluzi, ali sam upravo
prevalio pošten put biciklom, pa sam malo ukočen i sve me boli, naročito u
predelu... hoću da kažem, ukočio sam se i sve me boli. Pa ako ste mislili da vam
donesem nešto odozgo, ja stvarno ne bih mogao...“
„Ne, ne, niste me razumeli „
„Stvarno nisam.“
,,Oh, tako je teško... Kako bih rekla... Da li možete da pogodite?“
„Ne. Ubiću se, ali stvarno ne mogu.“
„Berti... dozvolite mi da odem!“
„Pa, ko vas drži?“
„Oslobodi me!“
„Oslo….“
Odjednom mi je bilo jasno. Izgleda da sam zbog umora sporije kapirao.
„Šta?“
Stropoštao sam se, a leva pedala se zavrtela i klepila me po bradi. Međutim,
duša je bila u takvoj ekstazi da nisam pustio ni glas.
„Da vas oslobodim?“
„Da.“
Nisam hteo da nešto ostane nejasno.
„Hoćete reći da odustajete od svega? Vi i Gasi se ipak spajate?“
„Samo ako budete toliko dobri i širokogrudi da nam dozvolite.“
,,Oh, pa biću.“
„Ali ja sam se zaklela vama na ljubav.“
„Ma, pustite sad zakletve.“
„Vi stvarno hoćete da...“
„Naravno.“
„Oh, Berti!“
Počela je da se njiše kao palma. Mislim da se palma tako njiše.
„Kakav vitez!“ Čuo sam je kako šapuće, a pošto više nije bilo ničega da se
kaže, izvinio sam se i rekao da imam dve-tri kile prašine na leđima, pa bih voleo
da uronim u nešto toplo i opuštajuće čim mi sluškinja spremi.
„Idite sad kod Gasija“, rekao sam, „i kažite mu da je sve u redu.“
Onda je malo štucnula, krenula napred i poljubila me u čelo. Neprijatno,
naravno, ali što bi Anatol rekao, izdržaću nekoliko mekih sa jednim grubim. Onda
je šmugnula u trpezariju, a ja sam bacio bicikl u žbunje i krenuo uz stepenice.
Ne moram mnogo da vam opisujem svoju zabezeknutost. To je bar lako
naslutiti. Zamislite tipa sa omčom oko vrata i egzekutora koji samo što nije
povukao konopac, a onda neko dogalopira na zapenušanom konju, mašući
odlukom o pomilovanju... e pa, ni blizu tako. Stvarno ni blizu. Ne znam da li
postoji bolji opis mog emotivnog stanja ako vam kažem da sam, čim sam
zakoračio u hodnik, osetio neku iskonsku blagorodnost prema svakom živom
stvoru, čak sam uhvatio sebe da mi se i o Dživsu motaju po glavi neke pozitivne
misli.
Baš kad sam krenuo uz stepenice, jedno neočekivano hej, zdravo od pozadi
me natera da se okrenem. Tapi je stajao u hodniku. Sišao je u podrum po dodatno
okrepljenje.
„Zdravo, Berti“, rekao je. „Je lʼ si stigao?“ Veselo se smejao. „Izgledaš kao
olupina u sumrak. Je lʼ to parni valjak prešao preko tebe?“
U svakoj drugoj prilici bi ova njegova prostačka duhovitost bila preterana
za moj ukus. Ali sada sam bio tako lepo raspoložen da sam samo odmahnuo
rukom i istrtljao mu novosti.
„Tapi, stari moj, Basetova će se udati za Gasija Fink-Notla.“
„Pa šta? Nek’ im je sa srećom, oboma?“
„Kako ne razumeš? Znaš šta to znači? Anđela više nije pod kaucijom, ti
samo treba da povučeš pravi potez...“
Zabrundao je veselo. Videlo se da raste od zadovoljstva. U stvari, primetio
sam to čim sam ga ugledao, ali sam mislio da je posledica alkoholnog stimulansa.
„Pobogu! Ti stvarno nisi u toku, Berti. Šta drugo i može da se očekuje kad
se celu noć vozikaš biciklom. Anđela i ja smo se pomirili još odavno.“
„Šta?“
„Naravno. Ono je bila samo obična ljubavna svađa. A najvažnije je da u
ovakvim stvarima znaš kad treba da popustiš, a kad da zategneš, malo
razumevanja s obe strane, Našli smo se i porazgovarali o svemu. Ona je povukla
izjavu o mom podvoljku. Ja sam prihvatio da je bila ajkula. Vrlo jednostavno. I
sve je bilo sređeno za nekoliko minuta.“
„Ali...“
„Izvini, Berti. Ne mogu celu noć da pričam s tobom. U trpezariji je opasna
žurka, i svi čekaju ovu moju isporuku.“
Urlik koji se proneo iz pomenute odaje bio je zvanična potvrda ove njegove
izjave. Prepoznao sam, a ko ne bi, tetka Dalijin glas:
„Glosope!“
„Molim?“
„Je l’ dolaziš više.“
„Evo, dolazim.“
„Onda dođi već jednom. Stoj! Trč napred!“
„Držʼ je, a da ne spominjemo aport. Tvoja tetka je malo van sebe. Od kad
smo ušli ne prestaje sa lovačkim pokličima nevidljivim psima“, rekao je Tapi.
„Ne znam tačno šta je bilo, ali ako sam dobro shvatio, Anatol je prvo dao otkaz,
pa je onda pristao da ostane, a tvoj teča joj je dao neki ček za onaj njen časopis.
Ne znam detalje, ali ona je presrećna. Vidimo se kasnije. Moram da bežim.“
Ako vam kažem da je Bertram bio potpuno zbunjen, to neće biti ništa drugo
do gola istina. Ništa mi nije bilo jasno. Kada sam otišao, Brinkli Kort je bio dom
ucveljenih srca koja krvare svuda okolo, a kada sam se vratio, zatekao sam raj na
zemlji. Bio sam preneražen.
Kupao sam se zapanjen. Patkica je i ovog puta bila u posudi za sapun, ali
sam bio toliko okupiran drugim stvarima da nisam ni obraćao pažnju na nju. Kada
sam se vratio u sobu, i dalje potpuno šokiran, zatekao sam Dživsa. Dokaz da mi
je svest bila zamagljena bilo je moje prvo obraćanje Dživsu, ne rečima prekora i
surove kritike već pitanjem:
„Otkud ti, Dživse?“
„Dobro veče, gospodine. Obavešten sam o vašem povratku. Nadam se da
ste se prijatno provozali.“
U svakoj drugoj situaciji bi ovakvo bockanje probudilo demone u Bertramu
Vusteru. Ovog puta sam ga jedva i primetio. Namerio sam se da otkrijem rešenje
cele misterije.
„Dakle, Dživse, šta?“
,,Molim, gospodine?“
„Šta sve ovo treba da znači?“
„Mislite, gospodine, na...“
„Naravno da mislim na to. Znaš o čemu pričam. Šta se ovde desilo od kad
sam otišao? U vazduhu je prevelika koncentracija hepienda.“
„Jeste, gospodine. Drago mi je što mogu reći da su moji napori urodili
plodom.“
„Kako to misliš, tvoji napori? Nemoj mi samo reći da je ovo zbog one tvoje
buđave ideje o požarnom zvonu?“
„Ne budi blesav, Dživse. Taj tvoj plan je katastrofa.“
„Ne sasvim, gospodine. Plašim se da nisam u potpunosti bio iskren,
gospodine, kada je u pitanju onaj plan sa požarnim zvonom. Lično ni sam nisam
očekivao da će proizvesti željene rezultate, nego sam hteo da to bude uvod u ono
što bi se moglo nazvati glavnim događajem večeri.“
„Trabunjaš, Dživse.“
„Ne, gospodine. Bilo je suštinski važno da dame i gospoda budu izmamljeni
iz kuće i da određeno vreme provedu napolju.“
„Kako to misliš?“
„Plan sam zasnovao na psihologiji, gospodine.“
„Kako sad?“
„Opšte je poznato, gospodine, da je najbolji način da se nesrećno posvađane
osobe ponovo spoje taj što će zajednički i intenzivno mrzeti treću osobu. Recimo,
u mojoj porodici, ako mi dozvolite da navedem jedan jednostavan primer, svima
je bilo poznato da je posle porodičnih nesuglasica dovoljno pozvati tetka Anu u
goste i sve rane ostalih članova domaćinstva su odmah zalečene. Opšti animozitet
prema tetka Ani uticao je da se smesta pomire svi oni koji su se prethodno udaljili.
Setio sam se toga, gospodine, pa mi je palo na pamet da biste možda vi mogli biti
ta osoba zbog koje su dame i gospoda primorani da provedu celu noć u bašti, i da
bi onda svi počeli tako jako da vas mrze da bi pre ili kasnije to kolektivno osećanje
moralo da ih zbliži.“
Ja bih još i progovorio nešto, ali on je odmah nastavio:
„Ispostavilo se da je ovaj slučaj upravo takav. Kao što se možete uveriti,
gospodine, sada je sve u redu. Kada ste se odvezli na biciklu, posvađane strane su
se tako zdušno složile grdeći vas, da je, ako mogu tako da se izrazim, led bio
probijen, pa se vrlo brzo nakon toga gospodin Glosop šetao sa gđicom Anđelom
među drvećem, i pričao joj anegdote iz vaših studentskih dana, a ona njemu
zauzvrat anegdote iz vašeg detinjstva; za to vreme je gospodin Fink-Notl,
oslonjen na sunčani sat, očarao gđicu Baset pričama iz vaših školskih dana. U
međuvremenu je gđa Travers rekla mesje Anatolu...“
Setio sam se šta treba da kažem.
„Ah?“ rekao sam. „Naravno. Rezultat te tvoje proklete psihologije će
sigurno biti to da će tetka Dalija biti toliko ljuta na mene da još ko zna koliko
dugo neću smeti da se pojavim ovde... godinama, Dživse, tokom kojih će Anatol
redovno spremati večere...“
„Ne, gospodine. Moj predlog da odete biciklom do Kingam Manora je
upravo imao za cilj da se predupredi ta mogućnost. Kada sam obavestio dame i
gospodu da sam našao ključ i kada su shvatili da je ceo vaš put bio uzaludan,
njihova mržnja je odmah splasnula, a zamenili su je radost i veselje. Orio se
smeh.“
„Je li?“
„Da, gospodine. Mislim da ćete biti izloženi izvesnoj količini
dobronamernog začikavanja, ali ništa više od toga. Sve je, da se tako izrazim,
zaboravljeno, gospodine.“
„Oh?“
Zamislio sam se na trenutak.
„Izgleda da si stvarno dobro odradio stvar.“
„Tapi i Anđela su ponovo vereni. Gasi i Basetova isto tako. Teča Tom je
odrešio kesu i dao one pare za Damin budoar. A Anatol je pristao da ostane.“
„Što se kaže, sve je dobro kad se dobro svrši.“
„To ste lepo rekli, gospodine.“
Ponovo sam se zamislio.
„Metode su ti sve vreme bile nekako grube, Dživse.“
„Ne možete napraviti omlet ako prethodno ne razbijete jaja, gospodine.“
Skočio sam.
„Omlet! Je l’ možeš da mi doneseš malo omleta?“
„I pola flaše bilo čega?“
„Učini mi to, Dživse, što pre.“
Popeo sam se na krevet i zavalio na jastuke. Moram reći da je onaj silni
gnev u meni splasnuo. Telo me je bolelo celom dužinom, naročito na spojevima,
ali važno je naglasiti da više nisam veren sa Madlin Baset. Za dobre stvari u životu
morate se pomučiti. Da, što se mene tiče, Dživs je zaista dobro obavio stvar, pa
sam ga dočekao sav ozaren kada se vratio sa hranom.
Moja ozarenost kao da ga nije dotakla. Bio je toliko ozbiljan da nije obraćao
pažnju na ovakve stvari, pa sam mu zato postavio pitanje da ispipam situaciju:
,,Nešto ti se mota po glavi, Dživse?“
„Da, gospodine. Trebalo je da vam to ranije kažem, ali u celoj ovoj pometnji
sam smetnuo s uma. Plašim se da sam napravio jednu grešku iz nemarnosti,
gospodine.“
„Zašto, Dživse?“ rekao sam, zadovoljno mljackajući.
,,U pogledu vaše bele kapetanske jakne, gospodine.“
Neopisiv strah mi se proneo telom, pa mi je ceo jedan zalogaj omleta
skliznuo na pogrešnu stranu.
„Žao mi je što moram da vam kažem, gospodine, ali dok sam je peglao
danas po podne, bio sam toliko nepažljiv da sam ostavio usijanu peglu na njoj.
Mnogo me brine to što više nećete moći da je nosite, gospodine.“
Po sobi se razneo muk.
„Izuzetno mi je žao, gospodine.“
Moram priznati da je onaj neobuzdani bes u meni na trenutak opet digao
glavu, počeo da zagreva mišiće i frkće paru kroz nos, ali, što bismo rekli mi sa
Azurne obale, à quoi sert-il? Čemu sada besneti?
Mi, Vusterovi, umemo da stegnemo srce. Klimnuo sam glavom
neraspoloženo i nabo na viljušku još jedan komad omleta.
„Teraj dalje, Dživse.“
Sken: Bojana888
Obrada:

Wodehouse - Teraj Dalje Dzivse

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Wodehouse - Teraj Dalje Dzivse

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Pelam Grenvil Vudhaus je rođen 1881.

godine u Gildfordu kao sin državnog

„Dživse“, rekoh, „možemo li otvoreno da razgovaramo?“

,,Oj-hoj, Gasi“, rekoh ja.

Čim je prošlo podne stigao je prvi telegram, i Dživs mi ga je uneo zajedno

Dolazi smesta. D. Travers

Zbunjen. Objasni. Berti.

Odgovor mi je stigao dok sam dremao posle ručka:

Šta tu ima zbunjujuće, magarčino jedna? Dolazi smesta. D. Travers

Kako to misliš: Dolazi smesta? Pozdrav. Berti.

Mislim da dođeš smesta, praznoglavi nedokazu. Šta misliš da sam mislila?

Onda sam poslao sledeću poruku, u nameri da stvari isteram na čistac:

Tada mi je postalo jasno da mi treba nečiji savet. Pritisnuo sam zvonce.

Svima je dobro poznato da je Bertram Vuster, ma kakvim kritičkim okom i

Uperio sam u njega onaj svoj čuveni pogled.

„Pošalji ovo što pre, Dživse.“

Upravo se raspitujem kod advokata da li se davljenje poremećenog

Donekle sam i očekivao da će prva reakcija biti ovakva. Odgovorio sam

Nije Botl. Nego Noti. Pozdrav. Berti.

Stigao mi je neki šifrovani telegram sa tvojim imenom u potpisu. Kaže: Ne

Ni bupce nikako. Prijatno. Berti

Mogao sam da se kladim da će Gasi ostaviti pozitivan utisak na domaćicu,

Ovaj tvoj prijatelj je stigao, i moram ti reći da je, s obzirom na to da je tvoj

Uzvratio sam na sledeći način:

Ona je ozlojeđeno odgovorila:

Posle jednog sata napetog iščekivanja, stigla je radosna vest:

Dobro onda. Možda si u pravu. Za mene si ipak izdajnička gnjida, bednik,

Kao što možete da pretpostavite, osetio sam čudesno olakšanje. Kao da mi

Dok sam vozio ka Brinkliju to popodne, meditirao sam opušteno. Vest o

Počela je. Pomera se. Kao da je

Hoću da kažem da je to najbolji opis onoga što se dogodilo sa Gasijem posle

Na pomoćnom stolu su bili uredno poređani svi neophodni elementi, pa mi

Ne znam da li i vi tako radite, ali ja sam primetio da mi se često dešava,

„Dživse“, rekao sam.

Istraga je pokazala da su prijatelji, kod kojih je Anđela otišla, zapravo

Kada sam se probudio u zoru narednog dana, sunce je zlatom oblivalo

Osmotrio sam ga pažljivo. Nimalo mi se nije sviđao njegov izgled. Da se

Pretpostavljam da bi većina ljudi, da se nađe na mom mestu, mozgala celo

Sećam se da mi je jednom prilikom Dživs rekao, ne sećam se ni kako je

You might also like