Naslovi originala:

Canon Alberic’s Scrap-Book, Lost Hearts, The Ash Tree, Number 13, Count
Magnus, Oh, Whistle, and I’ll Come to You, My Lad, The Treasure of Abbot
Thomas, Casting the Runes, The Residence at Whitminster, An Evenings
Entertainment, A View from a Hill, A Warning to the Curious

Lektura i korektura: Lidija Diklić

Naslovna strana, dizajn i tehničko uređenje: Dragan Bibin

Grafičko rešenje edicije: David Tankosić

Priprema za štampu: Svetionik, Novi Sad

Zazviždi i ja ću doći / M. R. [Montagju Rouds] Džejms

prevod sa engleskog Aleksandar Bjelogrlić, Dejan Ognjanović, Ivan
Velisavljević.
- Novi Sad: Orfelin izdavaštvo, 2015 (Novi Sad: Sajnos).
- (Edicija Poetika strave; 3)
 Sen Bertran de Komenž je propala varoš na obroncima Pirineja,
nedaleko od Tuluza, i još bliže Banjer de Lišonu.1 Bila je sedište
biskupije do Revolucije, a ima i katedralu koju poseti određeni broj
turista. U proleće 1883. godine, jedan Englez stigao je u ovo starinsko
mesto - ne mogu ga počastiti nazivom „grad”, jer nema ni hiljadu
stanovnika. On je bio čovek s Kembridža, koji je došao specijalno iz
Tuluza da bi video Crkvu Svetog Bertrana, i tamo je, u tuluskom hotelu,
ostavio dva prijatelja, koji nisu bili tako revnosni arheolozi poput
njega, ali su obećali da će mu se pridružiti sutradan ujutru. Oni bi se
zadovoljili polučasovnim boravkom u crkvi, i potom bi sva trojica
krenuli u pravcu Oša. Ali naš Englez stigao je ranije narečenog dana, i
postavio sebi zadatak da ispuni beležnicu, te da iskoristi nekoliko
desetina fotografskih ploča, u procesu opisivanja i fotografisanja
svakog dela divne crkve koja je dominirala brdašcem Komenž. Da bi se
ovaj plan na zadovoljavajući način sproveo u delo, bilo je neophodno
imati crkvenjaka čitav dan na raspolaganju. Crkvenjaka ili sakristana
(dajem prednost potonjem nazivu, iako je, možda, neprecizan) pozvala
je pomalo neuljudna žena koja je držala gostionicu Šapo Ruž, i, kada je
ovaj došao, u Englezovim očima postao je neočekivano zanimljiv
predmet ispitivanja. Zanimljiv nije bio fizički izgled malog, suvonjavog
i svelog starca, jer je izgledao isto kao i desetine drugih čuvara crkava u
Francuskoj, već njegov čudno podmukli, ili pre napaćeni, namučeni
izgled lica. Neprekidno je sevao očima levo-desno, a činilo se da su mu
mišići leđa i ramena zgrbljeni stalnim, nervoznim grčevima, kao da
svakog trenutka očekuje da ga ščepa neki neprijatelj. Englez nije znao
da li da ga shvati kao čoveka progonjenog fiks-idejom, ili namučenog
grižom savesti, ili naprosto kao nepodnošljivog papučara. Kada se sve
sabere, ova zadnja opcija bila je najverovatnija; pa ipak, ostavljao je
utisak da ga progoni nešto užasnije od svadljive supruge.
No, uskoro se Englez (nazovimo ga Deniston) zadubio u beležnicu, i
bio previše zauzet foto-aparatom da bi se bavio sakristanom, na kog bi
samo povremeno bacio pogled. Ali kad god bi pogledao ka njemu, uočio
bi da je ovaj u blizini, da se pognuo uza zid ili da kleči kod nekog od
veličanstvenih horskih sedišta. Posle nekog vremena, Deniston se
uznemirio. Počela je da ga muči sumnja da starca odvlači od dejeuner
(ručka), i da ga možda smatraju nekim ko bi mogao da ukrade žezlo
Svetog Bertrana, načinjeno od slonovače, ili prepariranog krokodila
koji je bio pričvršćen na zid iznad krstionice.
„Nećete kući?” pitao ga je najzad. „I te kako umem sam da završim
beleške; možete me zaključati, ako hoćete. Trebaće mi još barem dva
sata ovde, a vama mora da je hladno, zar ne?”
„Blagi bože!” reče mali čovek, kog je ovaj predlog, izgleda, bacio u
stanje neobjašnjivog straha. „O tako nečem nemojte ni misliti. Da
gospodina ostavim samog u crkvi? Ne, ne! Dva sata, tri sata, svejedno
mi je. Doručkovao sam, i nije mi uopšte hladno, hvala na pitanju,
gospodine.”
„Nema problema, mali moj čoveče”, prozbori Deniston u sebi,
„upozoren si, i sada ćeš morati da snosiš posledice.”
Pre nego što je isteklo dva sata, horska sedišta, ogromne,
rasklimatane orgulje, horska pregrada biskupa Žana de Moleona, ostaci
stakla i tapiserije, i predmeti u riznici, bili su temeljno pregledani;
sakristan je sve vreme bio Denistonu za petama, i svaki čas se osvrtao
kao da ga je nešto ujelo, kada bi mu čudni zvuci koji muče veliku i
praznu zgradu doprli do uha. Ponekad su ti zvuci bili odista neobični.
„Jednom prilikom”, rekao mi je Deniston, „mogao sam se zakleti da
sam čuo tanak metalni smeh gore u zvoniku. Hitro sam bacio pogled na
sakristana. Bio je bled kao kreč. ‘To je on - to jest - nije niko; vrata su
zaključana, bilo je sve što je rekao, i gledali smo jedan drugog ceo jedan
minut.”
Još jedan mali incident prilično je zbunio Denistona. Ispitivao je
veliku tamnu sliku koja je stajala iznad oltara, jednu u nizu ilustracija
čuda Svetog Bertrana. Kompozicija slike skoro da se nije mogla
razaznati, ali ispod je stajao sledeći latinski natpis:

Qualiter S. Bertrandus liberavit hominem quem diabolus diu volebat

strangulare.

(Kako je Sveti Bertran oslobodio čoveka kog je đavo dugo želeo da

zadavi.)2

Deniston se okrenuo ka sakristanu sa osmehom i nekom šaljivom

primedbom na usnama, ali je bio sasvim zbunjen kada je video da
starac kleči, razrogačenih očiju kao da preklinje u agoniji, čvrsto
spojenih šaka, i sa kišom suza na obrazima. Deniston se, dabome,
pretvarao da ništa nije primetio, ali nije mogao da se ne zapita: „Zbog
čega bi ovakva mazarija tako snažno uticala na nekoga?” Činilo mu se
da pronalazi tragove koji mu ukazuju na razlog čudnom ponašanju,
koje ga zbunjuje čitav dan: ovaj čovek mora da je monoman; ali od
kakve monomanije boluje?
Bilo je skoro pet sati; kratak dan se završavao, i crkvu su ispunile
senke, a neobični zvuci - pritajeni koraci i udaljeni žagor koji su se
mogli čuti tokom celog dana - kao da su postali češći i postojani, bez
sumnje zbog zamiranja svetla i, samim tim, pojačanog čula sluha.
Sakristan je po prvi put pokazao znake žurbe i nestrpljenja.
Odahnuo je s olakšanjem kada su foto-aparat i beležnica konačno bili
spakovani i odloženi, i užurbano je pozvao Denistona do zapadnih
vrata crkve, ispod zvonika. Bilo je vreme da se poziva na molitvu
„Anđeo gospodnji”. Nekoliko trzajeva krutog konopca, i veliko zvono
Bertrana, visoko u zvoniku, poče da govori, i glas mu se zaleluja između
borova i dole u dolinama što huče planinskim potocima, pozivajući
lutalice na tim samotnim brdima da upamte i ponove pozdrav anđela
njoj, koju je zvao blagoslovenom među ženama. I tako je duboka tišina
po prvi put toga dana pala na varoš, a Deniston i sakristan izašli su iz
crkve.
Na izlazu su započeli razgovor.
„Gospodina, čini se, interesuju stare horske knjige u sakristiji.”
„Nesumnjivo. Baš sam hteo da vas pitam postoji li biblioteka u
varoši.”
„Ne, gospodine. Možda je nekad bila jedna u kapitulu, ali ovo je sada
tako malo mesto...” Tu je napravio, po svemu sudeći, čudnu pauzu
dvoumljenja, a potom, s nekom vrstom neodlučnosti, nastavio: „Ali ako
je gospodin amateur des vieux livres (ljubitelj starih knjiga), imam kod
kuće nešto što bi ga moglo zainteresovati. Do tamo nema ni sto jardi.”
Svi snovi što ih je Deniston gajio, a u kojima pronalazi neprocenjive
rukopise u osamljenim ćoškovima Francuske, odjednom su procvetali,
samo da bi uveli sekundu kasnije. Verovatno je bila reč o glupom
Plantinovom izdanju molitvenika, štampanom oko 1580. godine.
Kolika je bila mogućnost da mesto nedaleko od Tuluza već odavno nisu
opljačkali kolekcionari? Ipak, bilo bi budalasto ne otići; prekorevao bi
sebe zauvek ukoliko bi odbio. Tako su krenuli. Denistonu se na putu
opet pojaviše u pameti sakristanovo čudno dvoumljenje i njegova
iznenadna odlučnost, i pitao se, sramežljivo, ne mame li ga to u neku
šikaru da ga srede, jer pretpostavljaju da je bogati Englez? Smislio je,
tako, da otpočne razgovor sa vodičem, i da, tobože, usput (što je izveo
dosta trapavo), spomene kako očekuje da mu se sutradan ujutru
pridruže dva prijatelja. Izjava je iznenađujuće delovala na sakristana,
jer je izgledalo da se odjednom oslobodio teskobe koja ga je pritiskala.
„To je dobro”, vedro je rekao, „to je vrlo dobro. Gospodin će
putovati u društvu prijatelja; oni će uvek biti uz njega. Dobra je stvar
putovati u društvu - ponekad.”
Činilo se da je poslednju reč dodao nakon kratkog razmišljanja, i da
je ona sirotog malog čoveka opet gurnula u sumorno raspoloženje.
Uskoro su bili u kući, većoj od susednih, sagrađenoj od kamena, sa
izgraviranim grbom iznad vrata, grbom Alberika de Moleona3,
pobočnog srodnika, Deniston mi reče, biskupa Žana de Moleona. Taj
Alberik bio je kanonik Komenža od 1680. do 1701. godine. Gornji
prozori velike kuće bili su zamandaljeni, i mesto je, kao i sve u
Komenžu, imalo odlike propadanja od starosti.
Pred vratima, sakristan je zastao.
„Možda”, rekao je, „možda, ipak, gospodin i nema vremena?”
„Ma kakvi, imam puno vremena, ništa ne radim do sutra. Da vidimo
šta to imate.”
U tom trenutku vrata su već bila otvorena, i provirilo je lice dosta
mlađe od sakristanovog, ali na kojem se ocrtavala ista vrsta jada: s tim
što, u ovom slučaju, to nije bio znak straha za sopstvenu sigurnost, već
akutne zabrinutosti u tuđe ime. Očito je u pitanju bila sakristanova
ćerka; i, osim izraza lica koji sam opisao, bila je već prilično zgodna
cura. Znatno se razvedrila kada je ugledala oca u pratnji dobro
razvijenog stranca. Otac i ćerka razmenili su nekoliko opaski, od kojih
je Deniston čuo samo reči koje je izgovorio sakristan: „Smejao se u
crkvi”, reči zbog kojih se u očima devojke pojavio pogled skamenjen od
užasa.
Ali za koji čas već su sedeli u dnevnoj sobi, maloj, visokoj odaji sa
kamenim podom, punoj senki koje su titrale zbog vatre što je
svetlucala na velikom ognjištu. Prostorija je imala i neke odlike male
kapele, recimo, veliko raspeće, koje je s jedne strane dopiralo skoro do
plafona; figura je bila naslikana prirodnim bojama, krst je bio crn. Ispod
je stajao kovčeg, starinski i težak, i kada su uneli lampu i postavili
stolice, sakristan je otišao do kovčega i odande izvukao, s velikim
uzbuđenjem i nervozom, pomislio je Deniston, veliku knjigu, uvijenu u
belo platno, na kom je crvenim koncem bio grubo izvezen krst. Čak i
pre nego što je omot uklonjen, Deniston se zainteresovao za veličinu i
oblik knjige. „Prevelika je za molitvenik”, pomislio je, „i nije u obliku
antifonarija; možda je, posle svega, ipak reč o nečem dobrom.” U
sledećem času, knjiga je bila otvorena, a Deniston je osetio da je
napokon naleteo na nešto bolje od dobrog. Pred njim je ležao veliki
folio, povezan, verovatno, u kasnom sedamnaestom veku, sa grbom
kanonika Alberika de Moleona ugraviranim sa strane, u zlatu. Mora da
je bilo sto pedeset papirnih listova u knjizi, i gotovo na svaki od njih
bio je zakačen i listić ilustrovanog rukopisa. O takvoj zbirci Deniston
nije sanjao ni u najluđim snovima. Ovde se nalazilo deset listića iz
kopije Postanja, ilustrovanih, i nastalih ne kasnije od 700. godine nove
ere. Nadalje se nalazila kompletna zbirka ilustracija iz psaltira, u
engleskoj izvedbi, najfinije vrste koju je trinaesti vek mogao da
proizvede. I, možda najbolje od svega, tu je bilo i dvadeset listića sa
latinskim tekstom, ispisanim uncijalom, koji je, kako je odmah
zaključio iz nekoliko reči tu i tamo, pripadao veoma ranoj i nepoznatoj
patrološkoj raspravi. Da li je moguće da je tu bila reč o fragmentu iz
kopije „O rečima našega Gospoda” od Papija, o kom se zna da je
postojao još u dvanaestom veku u Nimu?4 U svakom slučaju, on je
odlučio: tu će knjigu poneti sa sobom u Kembridž, pa čak i da zbog toga
mora podići sve sa računa, i ostati u Sen Bertranu dok novac iz banke
ne stigne. Bacio je pogled na sakristana kako bi na njegovom licu video
bilo kakav znak da je knjiga na prodaju. Sakristan je ubledeo, i usne su
mu se pomerale.
„Ako bi gospodin prelistao do kraja”, rekao je.
I gospodin je prelistao, srećući nova blaga sa svakim okretajem
lista; na kraju knjige naišao je na dva lista papira, mnogo novijeg
datuma od svega što je dosad video, koji su ga izuzetno zbunili. Mora
da su savremeni, pomisli, pošto je neprincipijelni kanonik Alberik, bez
sumnje, poharao biblioteku kapitula Svetog Bertrana, da bi napravio
ovaj neprocenjivi spomenar. Na prvom listu papira bila je, pažljivo
iscrtana, i namah prepoznatljiva osobi koja je poznavala teren, mapa
bočnog krila i klaustara Crkve Svetog Bertrana. Bilo je tu neobičnih
znakova koji su ličili na simbole planeta, i par reči na hebrejskom u
ćošku; a u severozapadnom uglu klaustara bio je nacrtan krst, obojen u
zlatno. Ispod mape stajalo je nekoliko rečenica na latinskom:

Responsa 12(mi) Dec. 1694. Interrogatum est: Inveniamne?

Responsum est: Invenies. Fiamne dives? Fies. Vivamne invidendus?
Vives. Moriarne in lecto meo? Ita.
 (Odgovor od 12. decembra 1694. Pitano je: Da li ću naći? Odgovor:
Naći ćeš. Da li ću postati bogat? Postaćeš. Da li ću živeti kao žrtva
zavisti? Živećeš. Da li ću umreti u krevetu? Umrećeš.)

„Dobar primer zapisnika lovca na blago - baš podseća na Gospodina

nižeg kanonika Kvotremejna u Staroj katedrali Svetog Pavla”, bio je
Denistonov komentar, i on je okrenuo list.
Ono što je tada ugledao impresioniralo ga je, kako mi je često
govorio, više nego što je pretpostavljao da bi ga neki crtež ili slika
ikada mogli impresionirati. I, mada crteža koji je video više nema,
postoji fotografija (koju posedujem) i koja potpuno podržava takvu
izjavu. Slika o kojoj je reč predstavlja sepija crtež, s kraja sedamnaestog
veka, na kom je predstavljena, reklo bi se, na prvi pogled, biblijska
scena - pošto su arhitektura (na slici je predstavljen enterijer) i figure
imali onaj poluklasični izgled za koji su umetnici pre dvesta godina
mislili da je prikladan za ilustracije Biblije. Zdesna je bio car na tronu, a
tron izdignut uz pomoć dvanaest stepenika, iznad njega kupola, a
vojnici s obe sirane - očigledno, car Solomon. Bio je nagnut napred, sa
ispruženim skiptrom, u naredbodavnom stavu; njegovo lice izražavalo
je stravu i gađenje, a ipak je u njemu bilo znakova odlučnog
zapovedanja i samouverene moći. Leva strana slike bila je, međutim,
najčudnija - pažnja se, jasno, usmeravala na nju.
Na popločanom prostoru ispred trona stajala je grupa od četiri
vojnika što je okruživala klečeću figuru, koja nešto kasnije mora biti
opisana. Peti vojnik ležao je mrtav, na mermeru, slomljenog vrata i
prevrnutih očiju. Bilo je jasno da je sav taj užas izazvalo biće koje je
klečalo u sredini.
Uopšte ne gajim nadu da bih rečima mogao opisati utisak koji ova
figura ostavlja na svakoga ko u nju pogleda. Sećam se da sam nekad
pokazao fotografiju crteža jednom profesoru morfologije - osobi koja
je, hoću reći, van svake mere prisebna, i koja svoj um nije navikavala da
maštari. On je bezuslovno odbijao da bude sam do kraja večeri, i rekao
mi je, nakon toga, da dugo nije smeo da ugasi svetlo pre spavanja. Ipak,
glavne odlike figure mogu barem naznačiti.
Prvo što se uočavalo bila je masa grube, čupave crne dlake; uskoro
biste videli da ona prekriva zastrašujuće mršavo telo, gotovo skelet, ali
sa mišićima koji su štrčali poput žice. Šake su mu bile zagasito blede,
prekrivene, kao i telo, dugačkom, oštrom dlakom, grozne, kao kandže.
Oči su imale intenzivno crne zenice, sa primesom jarko žutog, i bile su
zagledane, sa mržnjom zveri, u cara na tronu. Zamislite jednog od onih
groznih paukova iz južne Amerike, što love ptice, pretvorenog u ljudski
oblik i obdarenog inteligencijom nešto manjom od ljudske, i dobićete
barem neku skicu užasa koji je izazivalo to strašno obličje. Jedan
komentar uvek daju oni kojima sam pokazao sliku: „Ovo je precrtano iz
života.”
Čim je prestao prvi šok neizbežnog straha, Deniston je kradom
pogledao svog domaćina. Sakristan je pritisnuo šake na oči; njegova
ćerka, pogleda uprtog u krst na zidu, grozničavo se molila.
Najzad, upitao je: „Da li je ova knjiga na prodaju?”
Isto oklevanje, ista neodlučnost kao i ranije, pre željenog odgovora:
„Ako gospodin tako želi.”
„Koliko tražite?”
„Uzeo bih dvesta pedeset franaka.”
Deniston se zgranuo: njegova savest bila je mnogo finija od savesti
jednog kolekcionara, a čak se i kolekcionareva savest nekad pobuni.
„Dobri čoveče”, govorio mu je iznova i iznova, „vaša knjiga vredi
mnogo više od dvesta pedeset franaka. Uveravam vas - mnogo više.”
Ali odgovor je bio isti: „Uzeću dvesta pedeset franaka - ne više.”
Zaista nije bilo moguće da se takva prilika odbije. Novac je dat,
priznanica potpisana, čaša vina popijena povodom transakcije, a
sakristan je, čini se, postao novi čovek. Stajao je uspravno, prestao da
baca one sumnjičave poglede iza sebe, čak se i smejao, ili barem
pokušavao da se smeje. Deniston je ustao s namerom da ode.
„Imam li tu čast da otpratim gospodina do hotela?” rekao je
sakristan.
„O, ne, hvala! Tu nema ni sto jardi. Savršeno sam upamtio put, a ima
i mesečine.”
„Onda, neka me gospodin pozove ako - ako ima potrebe; idite
sredinom puta, ivice su neravne i džombaste.”
„Naravno, naravno”, rekao je Deniston, nestrpljiv da ispita stečenu
nagradu, i zakoračio u hodnik sa knjigom ispod pazuha.
Tu ga je srela sakristanova ćerka; ona je, ispostavilo se, želela da
obavi neki poslić za svoj groš; možda, kao Gijezije, da „uzme što” od
stranca kog je njen otac poštedeo.
„Srebrno raspeće i lančić za oko vrata: da li bi gospodin bio lako
ljubazan da ih prihvati?”
Istinu govoreći, Deniston nije mnogo mario za takve stvari. Šta je
gospođica želela zauzvrat?
„Ništa - ama baš ništa. Neka gospodin slobodno uzme.”
Ton kojim je ovo, kao i mnogo toga još, bilo izgovoreno, bio je
nesumnjivo iskren, tako da je Deniston bio doveden pred svršen čin: da
se zahvali i prihvati lančić oko vrata. Zaista je izgledalo da je ocu i
kćerki učinio neku uslugu za koju nisu znali kako da mu se zahvale.
Stajali su na vratima dok je odlazio s knjigom, i gledali za njim čak i
kada se popeo na stepenice Šapo Ruža i okrenuo se da im mahne za
laku noć.
Nakon večere, Deniston je bio u svojoj sobi, nasamo sa svojim
plenom. Gazdarica se silno zainteresovala kada joj je rekao da je
posetio sakristana i od njega kupio staru knjigu. Takođe mu se učinilo
da je čuo nervozni dijalog sakristana i nje u hodniku ispred sale za
ručavanje: rečenica u smislu ‘Pjer i Bertran spavaće u kući’ okončala je
razgovor.
Sve to vreme nad njim se nadnelo jako osećanje nelagode - reakcija
nervoze, verovatno, nakon užitka zbog otkrića. Šta god da je bilo u
pitanju, proizvelo je ubeđenje da mu se neko nalazi iza leđa, i da mu je
ugodnije kada se nasloni na zid. Sve to je, naravno, konačno bilo manje
važno od očite vrednosti zbirke koju je pribavio. I sada je, kao što
rekoh, bio sam u sobi, i popisivao blago kanonika Alberika, a svaki
trenutak otkrivao je nešto divno.
„Blaženi kanonik Alberik!” rekao je Deniston, koji je imao okorelu
naviku da priča sam sa sobom. „Pitam se gde li je sada? Bože dragi!
Voleo bih da se gazdarica smeje malo srdačnije; čovek bi pomislio da je
neko umro u kući. Još pola lule, kažeš? Mislim da si u pravu. Pitam se
kakvo je to raspeće što je ona devojka zapela da mi da? Iz prošlog veka,
pretpostavljam. Da, verovatno. Baš je gnjavaža nositi to oko vrata -
preteško je. Biće da ga je njen otac godinama nosio. Moram ga očistiti
pre nego što ga sklonim.”
Skinuo je raspeće i stavio ga na sto, kada mu je pažnju privukao
predmet koji je stajao na crvenoj tkanini, tu kraj njegovog levog lakta.
Dve-tri misli o tome šta je u pitanju proletele su mu kroz glavu
ogromnom brzinom.
Brisač mastila? Ne, takve stvari nema u kući. Pacov? Ne, previše je
crno. Veliki pauk? Ma nije valjda - pa, ne. Blagi bože! Šaka poput one na
slici!
U sledećem, užasno kratkom blesku, konačno je shvatio. Bleda,
zagasita koža, koja je prekrivala samo kosti i kandže užasne snage;
gusta crna dlaka, duža nego ikad, na ljudskoj šaci; nokti oštro
zakrivljeni napred i ka dole, sivi, rožnati, izbrazdani.
Izleteo je iz fotelje dok ga je samrtni, nepojmljiv užas stezao za srce.
Biće, čija je šaka stajala na stolu, uzdizalo se u stojeći položaj iza
stolice, sa desnom rukom povijenom iznad glave. Oko njega je bila crna
i poderana zavesa; pokrivala ga je gruba dlaka, kao na crtežu. Donja
vilica bila mu je tanka - kako da kažem? - plitka, poput životinjske, a iza
usana ukazali su se zubi. Nije bilo nosa. Ali oči, jarko žute, u kojima su
se isticale crne zenice, i u kojima su sijale likujuća mržnja i žeđ da se
uništi život, bile su najstrašnija pojava u tom prizoru. U njima se videla
neka inteligencija - viša nego životinjska, niža nego ljudska.
U Denistonu je ovaj užas pokrenuo osećanje najjačeg fizičkog
straha i najdublje mentalne odvratnosti. Šta je učinio? Staje mogao da
učini? Nikada zapravo nije bio siguran koje reči je izgovorio, ali zna da
je nešto rekao, da je mahinalno zgrabio srebrno raspeće, da je bio
svestan kako mu se demon približava, i da je vrisnuo glasom životinje
u strašnom bolu.
Pjer i Bertran, dva jedra momka iz posluge, utrčali su u sobu, nisu
videli ništa, ali su osetili da je nešto prošlo između njih i gurnulo ih u
stranu. Deniston je bio u nesvesti. Tu noć su probdeli s njim, a dvojica
njegovih prijatelja došla su u Sen Bertran sutra ujutru oko devet sati.
On je bio skoro potpuno priseban, mada još uvek potresen i uzbuđen, i
njegova priča zvučala im je uverljivo, ali ne pre nego što su videli crtež i
razgovarali sa sakristanom.
U praskozorje, mali čovek došao je u gostionicu pod nekim
izgovorom, i saslušao, s najvećim interesovanjem, priču koju mu je
ispričala gazdarica. Nije bio iznenađen.
„To je on! To je on! I ja sam ga video”, bio je njegov jedini komentar.
Na sva ostala pitanja koja su mu postavljali, udostojio ih je samo
jednog odgovora: „Deux fois je l’ai vu: mille fois je l’ai senti”. (Dvaput
sam ga video: hiljadu puta osetio.) Nije hteo ništa da im kaže o poreklu
knjige, niti detalje o svojim iskustvima. „Uskoro ću počinuti, i odmoriću
se u blaženstvu. Zašto da me uznemiravate?” rekao je.5
Nikada nećemo saznati koliko su on ili kanonik Alberik de Moleon
propatili. Na naličju tog sudbonosnog crteža bile su ispisane rečenice
koje bi mogle da barem malo osvetle situaciju:

Contradictio Salomonis cum demonio nocturno.

Albericus de Mauleone delineavit. V. Deus in adiutorium.
 Ps. Qui habitat. Sancte Bertrande, demoniorum effugator,
intercede pro me miserrimo.
Primum uidi nocte 12(mi) Dec. 1694:
uidebo mox ultimum. Peccaui et passus
sum, plura adhuc passurus.
Dec. 29,17016

Nikad nisam tačno razumeo kakvi su Denistonovi pogledi na

događaje koje sam upravo ispričao. Jedanput mi je citirao tekst iz
Knjige Sirahove: „Ima duhova za kaznu stvorenih, sazda ih kao bičeve
bijesa svoga”. Drugom prilikom je rekao: „Isaija je bio vrlo razborit
čovek: ne govori li on nešto o noćnim čudovištima što žive u
ruševinama Vavilona? Danas su takve stvari daleko od nas.” Još nešto
mi je poverio, što je na mene ostavilo dubok utisak, i s čim saosećam.
Prošle godine bili smo u Komenžu da vidimo grobnicu kanonika
Alberika. Reč je o velikoj mermernoj građevini na kojoj je portret
kanonika, sa perikom na glavi, obučenog u mantiju, ispod kog se nalazi
detaljna pohvala njegovoj učenosti. Video sam da je Deniston
razgovarao neko vreme sa župnikom Crkve Svetog Bertrana, i dok smo
se vozili natrag odande, rekao mi je: „Nadam se da nisam nešto
pogrešio: znaš da sam prezbiterijanac... Ali ja... Verujem da će se
održati posmrtna misa i pevati rekvijem za pokoj duše Alberika de
Moleona”. A onda je dodao, sa primesom severnog britanskog u tonu:
„Nisam imao pojma da će me toliko koštati.”

***
Knjiga se nalazi u Ventvortovoj zbirci, u Kembridžu.7 Crtež je
fotografisao i potom spalio Deniston, na dan kada je, nakon prve
posete, napustio Komenž.
 Bilo je to, koliko mogu znati, u septembru 1811. godine, kad je
poštanska kočija stala ispred vrata Esvorbi Hola, u samom srcu
Linkolnšira. Dečačić koji bese jedini putnik u kočiji i koji je iskočio čim
se ona zaustavila, obazre se unaokolo s najvećom radoznalošću, u
kratkom vremenu što je proteklo između zvuka zvona i otvaranja
kapije. Video je veliku četvrtastu kuću od crvene opeke, podignutu za
Anine vladavine. Trem poduprt kamenim stubovima pridodat je
jednostavnijem klasičnom stilu iz godine 1790. Prozori na kući behu
mnogobrojni, visoki i uski, sa malim oknima i masivnom belom
drvenarijom. Zabat, s udenutim okruglim prozorom, krasio je pročelje.
S leva i desna prostirala su se krila građevine, što su čudnim
zastakljenim galerijama, oslonjenim na kolonadu, bila povezana sa
središnjim blokom. U ovim krilima očito su bile smeštene konjušnice i
poslovne prostorije. Svako krilo bilo je pokriveno ukrasnom kupolom
sa pozlaćenim vetrokazima.
Večernja svetlost obasjavala je zgradu odražavajući se na
prozorima poput mnogobrojnih žarulja. Kraj Hola se sa prednje strane
prostirao zaravnjen park, sa hrastovima i smrekama što su zastirale
nebo. Na crkvenom tornju, zapretanom među drvećem na obodu parka,
te mu se samo zlaćani petao domicao svetlosti, sat je odbijao šesti čas,
a zvuk otkucaja slabašno je dopirao s vetrom. Beše to posve prijatna
impresija, iako osenčena nekom vrstom sete, svojstvene ranojesenjoj
večeri, sete što je zaokupila svest dečaka koji je stajao u tremu i čekao
da se kapija otvori.
Poštanska kočija dovela ga je iz Vorvikšira, gde je, nekih šest
meseci ranije, ostao siroče. Sada je, zahvaljujući velikodušnoj ponudi
njegovog starog rođaka, gospodina Ebnija, došao da se nastani u
Esvorbiju. Ponuda beše neočekivana, jer svi koji su bilo šta znali o
gospodinu Ebniju, držali su ga za samoživog osobenjaka u čije će
strogo vođeno domaćinstvo dolazak malog dečaka uneti nov i po
svemu sudeći remetilački momenat. Istina je da se malo znalo o
poslovima i naravi gospodina Ebnija. Navodno je izvesni profesor
grčkog jezika sa Kembridža izjavio kako niko ne poznaje religiju poznih
pagana bolje od posednika Esvorbija. Njegova biblioteka jamačno je
sadržavala sve u ono vreme raspoložive knjige o misterijama, orfičkoj
poeziji, obožavanju Mitre, kao i o neoplatoničarima. U mramorom
popločanom predvorju počivala je izvrsna skulptura Mitre koji kolje
bika, što ju je sopstvenik uz velike troškove uvezao sa Levanta. Prilog s
opisom te skulpture vlasnik je svojedobno objavio u Džentlmens
magazinu, a za Muzejsku kritiku napisao je zapaženu seriju članaka o
verovanjima Rimljana poznog carstva. Sve u svemu, smatrali su ga
čovekom koji je opsednut knjigama, te je za susede veliko iznenađenje
predstavljala činjenica da je uopšte čuo za svog rođaka - sirotana
Stivena, a nekmoli to što se dobrovoljno poduhvatio da ga načini
stanovnikom Esvorbi hola.
Šta god da su mislili susedi, izvesno je bilo da je gospodin Ebni -
visok, mršav, samoživ - naumio da ljubazno dočeka mladog rođaka.
Čim se vrata otvoriše, on izlete iz kabineta zadovoljno trljajući ruke.
„Kako si dečače? Koliko ti je godina?” zapita on. „To jest, nadam se
da te putovanje nije izmorilo toliko da ne bi mogao da večeraš?”
„Nije, hvala na pitanju gospodine”, reče mladi Eliot. „Prilično sam
dobro.”
„Svaka čast, momče”, reče gospodin Ebni. „A koliko ti je godina
dečko?”
Beše pomalo neobično što je pitanje postavljeno dva puta u prva
dva minuta njihovog poznanstva.
„Ušao sam u dvanaestu”, reče Stiven.
„A kad ti je rođendan, derane? Jedanaestog septembra, ha? No, no,
vrlo dobro. Još skoro godinu dana, zar ne? Volim... he, he, volim da
pribeležim takve stvari u knjižicu. Sigurno dvanaesta? Pouzdano?”
„Da, sasvim sigurno, gospodine.”
„Dobro, dobro. Odvedi ga u odaju gospođe Banč, Parkse, i daj mu da
užina, večera, ili šta već sledi.”
„Razumem”, odvrati pribrani gospodin Parks, te sprovede Stivena u
unutrašnjost zgrade.
Gospođa Banč bese najprijatnija i najmilosrdnija osoba koju je
Stiven sreo u Esvorbiju. Učinila je sve da se on oseća sasvim kao kod
kuće. Za nepunih četvrt sata postadoše veliki prijatelji, što su nadalje i
ostali. Gospođa Banč rođena je u susedstvu, nekih pedeset i pet godina
pre Stivenova dolaska, a u Esvorbiju je živela već dve decenije. Stoga,
ukoliko je postojao neko ko je dobro poznavao pojedinosti u vezi sa
kućom i okolinom, svakako je to bila gospođa Banč, a ona nipošto ne
beše nesklona da o tome pruži valjano obaveštenje.
Svakako da je postojala množina stvari, u vezi sa Holom i okolnim
gradinama, o kojima je Stiven, koji beše živahne i preduzetne naravi,
nestrpljivo želeo da se obavesti. „Ko je sagradio hram na kraju
lovorove staze? Ko je bio starac sa lobanjom u ruci, čija slika visi kraj
stepeništa?” Ove i mnoge druge slične stvari razjašnjene su
zahvaljujući vrcavom intelektu gospođe Banč. No bilo je i koječega
drugog, za šta ponuđena objašnjenja nisu bila sasvim zadovoljavajuća.
Jedne novembarske večeri Stiven je sedeo kraj vatre u
kućepaziteljkinoj sobi i razmišljao o svojoj okolini.
„Je li gospodin Ebni dobar čovek i hoće li on dospeti u raj?” zapita
on iznenada, s naročitim poverenjem kakvo deca gaje prema
sposobnosti odraslih da razreše takva pitanja, te veruju da će im
dobijeni odgovori poslužiti za ravnanje u drugim stvarima.
„Dobar? Drago dete!” reče gospođa Banč. „Ta gospodar je
najblagorodnija duša koju sam ikad srela. Zar ti nikad nisam pričala o
malom dečaku koga je pre sedam godina, što bi se reklo, pokupio sa
ulice? I o devojčici, koju je prihvatio dve godine nakon što sam ja ovde
dospela?”
„Niste. Ispričajte mi sve o njima, gospođo Banč, i to odmah.”
„No, devojčice se baš i ne sećam najbolje. Znam da ju je gospodar
jednog dana doveo sa sobom kad se vratio iz šetnje. Tadašnjoj
kućepaziteljki, gospođi Elis, naložio je da se devojčici pruži sva
neophodna nega. Jadno dete, nije imalo nikog svog - kako mi je i sama
ispričala - a sa nama je ovde živela, može biti, svega tri nedelje. A onda,
da li zato što je imala ciganske krvi ili ko zna zbog čega, tek jednog jutra
je nismo zatekli u krevetu i od tada od nje više nije bilo ni traga ni
glasa. Gospodara je to strašno pogodilo i dao je pretražiti sva jezera u
okolini. No meni se čini da su nju odveli Cigani, jer one noći kad je
otišla, u okolini kuće se čitav sat čulo pevanje, a Parks je ispričao kako
se celog tog poslepodneva moglo čuti dozivanje iz šume. Bože, bože!
Neobično je to bilo dete, mirno u svakom pogledu, a ja sam se za nju
bila jako vezala, jer je bila tako pitoma - pravo čudo!”
„A šta je sa dečakom?” upita Stiven.
„Ah, siroti deran!” uzdahnu gospođa Banč. „Bio je stranac - zvao se
Đovani - i jednog zimskog jutra pojavio se okrećući vergl kraj puta, a
gospodar ga je odmah primio i ispitao ga o tome odakle dolazi, koliko
mu je godina, kako je ovde prispeo, gde mu je rodbina, i sve ostalo što
se da zamisliti. Ali i s njim se dogodilo isto. Izgleda da su jako
neposlušni, ti strani narodi, jer jednog dana i on je nestao na isti način
kao devojčica. Godinu dana smo se pitali zašto je otišao i čime se
potom mogao baviti, jer sa sobom nije poneo ni vergl - eno ga, i sad
počiva na polici.”
Ostatak večeri Stiven je proveo zapitkujući gospođu Banč o
najrazličitijim stvarima i pokušavajući da izvuče ton iz vergla.
Te noći imao je neobičan san. U gornjem delu kuće, na kraju
hodnika u kojem je bila i njegova spavaća soba, nalazilo se staro
neupotrebljavano kupatilo. Bilo je zaključano, ali gornji deo vrata beše
zastakljen, pa se, budući da su muslinske zavese odavno odatle bile
uklonjene, moglo zirnuti unutra i videti da je olovom optočeno korito
oslonjeno na zid s desne strane, a da se pri vrhu nalazi prozor.
Rečene noći Stiven Eliot je, kako mu se ukazalo, gledao kroz
zastakljena vrata. Mesečina je prosijavala kroz prozor, a on je zurio u
priliku što je ležala u koritu.
Njegov opis onoga što je video seća me na nešto što sam i sam
negda ugledao u čuvenim podrumima dablinske crkve Svetog Mikena,
u kojima se tela pokojnika trajno štite od raspadanja. Figura neizrecivo
žalosna i prozirna, pepeljastoolovne boje, zavijena u tkaninu nalik na
mrtvački pokrov, s tankim usnama iskrivljenim u jedva primetan,
zastrašujuć osmeh, s rukama čvrsto pritisnutim na grudi u predelu
srca.
U trenu kad je Stiven ugledao priliku, dalek, gotovo nečujan jecaj
kao da joj skliznu sa usana, a ruke počeše da se miču. Užas ovog prizora
nagna Stivena da ustukne, i on se probudi zatekavši sebe kako,
osvetljen mesečinom, stoji na hladnom, popločanom podu hodnika. Sa
hrabrošću za koju se ne bi moglo reći da je uobičajena među dečacima
njegovih godina, on ode do vrata kupatila da bi ispitao je li prilika iz
sna zaista tamo. Ne ugledavši ništa, vrati se nazad u postelju.
Sledećeg jutra njegova priča je uzdrmala gospođu Banč do te mere
da ona dade nanovo postaviti muslinske zavese na providna vrata
kupatila. Štaviše, i sam gospodin Ebni, kome se Stiven ispovedio o
doručku, silno se zainteresova i o svemu načini belešku u onome što je
nazivao „svojom knjižicom”.
Bližila se prolećna ravnodnevica, a na to je gospodin Ebni često
podsećao svoga rođaka, dodajući da su je drevni narodi smatrali
kritičnim razdobljem za mlade, o čemu je vredna zapažanja ostavio
Kensorin8, te da Stivenu valja voditi računa o sebi i noću zatvarati
prozor od spavaće sobe. Dva događaja što su se odigrala u to vreme
ostavila su poseban utisak na Stivena.
Prvi se zbio nakon jedne nesvakidašnje, nemirne i teskobne noći,
iako se Stiven nije mogao prisetiti niti jednog sna koji je tokom te noći
usnio.
Naredne večeri gospođa Banč je bila zaokupljena krpljenjem
njegove noćne košulje.
„Zaboga, gospo’n Stivene!” obrecnu se ona prilično ljutito. „Kako ti
uspeva da ovako izdereš spavaćicu na paramparčad? Evo gospodine,
pogledaj kakve muke zadaješ sirotoj posluzi koja mora da krpi i
popravlja za tobom!”
Na haljini se zaista video grdan i očito hotimice načinjen niz
poderotina ili useka, koji su neosporno iziskivali veštu iglu da bi bili
popravljeni. Bili su ograničeni na levu stranu grudi - dugački,
naporedni used dužine nekih šest inča, od kojih neki nisu sasvim
probili tkaninu. Stivenu preostade samo da prizna kako ne zna ništa o
njihovom poreklu; bio je uveren da ih prethodne noći nije bilo.
„Ali gospođo Banč”, reče on, „ta oni su isti kao i ogrebotine na
spoljnoj strani vrata moje spavaće sobe, a uveravam vas da ih nisam ja
načinio.”
Gospođa Banč se otvorenih usta zablenu u njega, potom dograbi
sveću, žurno izađe iz sobe i zaputi se stepenicama. Za nekoliko minuta
vratila se dole.
„No”, reče ona, „master Stivene, čudim se otkuda ti belezi i
ogrebotine - suviše su visoko da bi ih mogli načiniti mačka ili pas, a
kamoli pacov.Tako mi svega, izgledaju kao da ih je noktima urezao
kakav Kinez, o čemu mi je moj ujak, trgovac čajem, pripovedao kad sam
bila devojčica. Neću ništa reći gospodaru, a ne bih to učinila ni da sam
na tvom mestu dragi master Stivene, no obavezno zaključavaj vrata
kad ideš na spavanje.”
„Uvek to činim, gospođo Banč, odmah pošto izgovorim večernju
molitvu.”
„Dobar si ti dečko - uvek se pomoli, i tada ti niko neće moći
nauditi.”
Gospođa Banč se tad lati krpljenja poderane noćne košulje, čime se,
uz povremene pauze za razmišljanje, bavila sve do vremena počinka.
Bilo je to u petak uveče, marta 1812. godine.
Sledeće večeri, uobičajeni duet Stivena i gospođe Banč iznenada se
proširi dolaskom gospodina Parksa, nadzornika posluge, koji je po
pravilu najradije boravio u vlastitoj sobici. On i ne primeti da je Stiven
prisutan; štaviše, bio je uzrujan i govorio je smetenije nego što je želeo.
„Ako želi, gospodar neka ode sam po večernju kupu vina”, bilo je
prvo što je natuknuo. „Ili ću to raditi po danu, gospođo Banč, ili nikako.
Ne znam šta bi to moglo biti, verovatno pacovi, ili vetar zavija u
podrumu. No više nisam mlad i s takvim stvarima više ne mogu da
izlazim na kraj kao nekad.”
„Ali gospodine Parks, i sami znate da bi bilo sasvim neobično da se
pacovi pojave u Holu.”
„Ne poričem to. Doduše, mnogo puta sam, od lučkih radnika, čuo
priču o pacovu koji govori. Nikad ranije nisam tome poklanjao pažnju,
ali večeras, da sam sebi dozvolio da prislonim uho na vrata vinskog
odeljenja, mogao sam vrlo lako čuti o čemu govore.”
„Ma hajte, gospodine Parks, nemam vremena za vaše fantazije!
Pacovi koji razgovaraju u vinskom podrumu - kako da ne!”
„No, gospođo Banč, ne želim da se prepirem. Sve što kažem jeste da
ćete, ukoliko se nakanite da odete do vinskog odeljenja i prislonite uho
na vrata, i sami moći odmah da potvrdite moje reči.”
„Ne pričajte koještarije, gos’n Parks, nije dobro za decu da vas
slušaju! Zaboga, ta namrtvo ćete preplašiti gospo’n Stivena.”
„Kako? Gospo’n Stiven?” reče Parks, postavši svestan dečakovog
prisustva. „Gospo’n Stiven vrlo dobro zna kada ja sa vama teram šegu,
gospođo Banč.”
Zapravo, gospo’n Stiven je znao sasvim dovoljno da mu je bilo jasno
kako Parks isprva nije nameravao da se šegači. Iako ne sa naročitim
zadovoljstvom, on se zainteresova za priču; no njegova pitanja ne
uspeše da privole batlera da predoči bilo kakav opsežniji izveštaj o
onome što se zbilo u vinskom podrumu.

***
Dospeli smo sada do 24. marta 1812. godine. Beše to dan neobičnih
doživljaja za Stivena; vetrovit, bučan dan što je kuću i okolinu ispunio
nespokojnom atmosferom. Dok je stajao kraj ograde imanja i
posmatrao park, Stivenu se pričini kao da nevidljivi ljudi u beskrajnoj
procesiji promiču kraj njega na vetru, besciljno i bespomoćno, uzaman
se trudeći da se zaustave, da dohvate nešto što bi moglo zauzdati
njihov let i nanovo ih povezati sa svetom živih, od kojeg su razdvojeni.
Tog dana, posle ručka, gospodin Ebni reče:
„Stivene, drago dete, možeš li večeras oko 11 sati da dođeš u moj
kabinet? Do tada ću biti zauzet, a želim da ti pokažem nešto što je u
vezi sa tvojim budućim životom, nešto što je za tebe od najveće
važnosti. O ovome ništa ne govori gospođi Banč niti bilo kome drugom
u kući, a najbolje će biti da u svoju sobu pođeš u uobičajeno vreme.”
Beše to novo životno uzbuđenje - Stiven jedva dočeka mogućnost
da ne mora ići na spavanje do 11 sati. Uspinjući se te večeri
stepenicama, on zaviri kroz vrata biblioteke i primeti da je gorionik,
koji je obično stajao u uglu prostorije, sada premešten pored kamina;
stari posrebreni pehar, napunjen crvenim vinom, stajao je na stolu, a
kraj njega su se nalazili listovi ispisane hartije. U trenutku kada je
Stiven prolazio, gospodin Ebni je u gorionik sipao nekakav tamjan iz
okrugle srebrne kutije, no začelo nije čuo Stivenove korake.
Vetar se umirio i noć je bila tiha, sa punim mesecom. Oko deset sati
Stiven je stajao kraj otvorenog prozora spavaće sobe i posmatrao
okolinu. U mirnoj noći, tajanstveni stanovnici udaljenih šuma pod
mesečinom još ne behu utonuli u san. Od vremena do vremena, čudni
krici, poput vapaja izgubljenih i očajnih lutalica, dopirali su ispreko
jezera. Moglo je to biti oglašavanje sova ili barskih ptica, iako nije u
potpunosti ličilo ni na jedan od tih zvukova. Nisu li ti glasovi bivali sve
bliži? Sada su dopirali sa drugog kraja jezera i na čas se učini kao da se
pronose kroz šibljak. Zatim sve utihnu. No upravo kad je Stiven naumio
da pritvori prozor i dovrši čitanje Robinzona Krusoa, on spazi dve
prilike kako stoje na popločanoj terasi što se protezala duž baštenske
ograde Hola. Behu to, činilo se, prilike dečaka i devojčice. Stajali su
jedno pokraj drugog i gledali prema prozoru. Nešto u pojavi devojčice
smesta ga neodoljivo podseti na san o kupatilu. Dečak ga prestravi još
više.
Dok je devojčica mirno stajala, smešeći se, sa rukama sklopljenim
preko srca, dečak, tanušne građe, crnokos i u pohabanoj odeći, podiže
ruke u vazduh sa izrazom pretnje i neutoljive žudnje i gladi. Mesečina
se odražavala na njegovim gotovo prozračnim šakama, te Stiven opazi
da su mu nokti zastrašujuće dugački i da kroz njih prosijava svetlost.
Dok je tako stajao s uzdignutim rukama, on razotkri strahotan prizor. S
leve strane njegovih grudi nalazila se crna, zjapeća poderotina. U
Stivenovoj svesti, pre nego u ušima, u trenu odjeknu jedan od onih
gladnih, očajničkih krikova kakvi su se nad šumama Esvorbija
pronosili cele te večeri. U sledećem trenu ovaj jezivi par se brzo i
nečujno ukloni preko baštenskog šljunka, i više ih ne bi na vidiku.
Neopisivo prestravljen, Stiven odluči da uzme sveću i siđe do
kabineta gospodina Ebnija, jer je dogovoreni čas njihovog susreta bio
na pomolu. Kabinet, ili biblioteka, jednom stranom je izlazio na ulazni
hodnik, i Stivenu, podstaknutom strahom, nije trebalo mnogo da tamo
stigne. Vrata ne behu zaključana, bio je siguran, jer se ključ po običaju
nalazio sa spoljne strane. Ponovljeno kucanje ostade bez odgovora.
Gospodin Ebni je bio zauzet: razgovarao je sa nekim. Šta? Zbog čega je
pokušao da krikne? I zašto mu je krik zapeo u grlu? Nije li i on video
tajanstvenu decu? No sada je sve bilo ponovo mirno, i vrata popustiše
kad ih Stiven grozničavo i preplašeno gurnu.

***
Na stolu u kabinetu gospodina Ebnija pronađene su izvesne hartije,
koje su Stivenu Eliotu razjasnile čitavu stvar, kad je dospeo u godine da
ih može razumeti. Najvažnije reći behu sledeće:
„Među starim narodima - o čijoj sam mudrosti u ovim stvarima
stekao iskustvo koje me navodi da njihova uverenja smatram
pouzdanim - beše čvrsto ukorenjeno i rasprostranjeno verovanje da se
aktiviranjem izvesnih procesa, kakvi nama modernima uglavnom
izgledaju varvarski, može postići značajno prosvetljenje čovekovih
duhovnih moći; primerice - da se apsorbovanjem ličnosti određenog
broja sebi srodnih individua može u potpunosti zagospodariti onim
duhovnim bićima koja nadziru elementarne sile vaseljene.
Zabeleženo je da je Simon Mag mogao da leti, da postane nevidljiv
ili da po želji poprimi kakvogod obličje, zahvaljujući delovanju duše
dečaka koga bi ‘usmrtio’ - da se poslužim pogrdnim izrazom što ga je
upotrebio pisac Klementinskih priznanja. Nalazim štaviše da se ovo
podudara sa izvesnim pojedinostima u spisima Hermesa
Trismegistosa, gde se veli da se slični probitačni rezultati mogu postići
apsorpcijom srdaca od najmanje tri ljudska bića mlađa od dvanaest
godina. Najveći deo svog vremena u poslednjih dvadeset godina
posvetio sam proveri verodostojnosti ovog uputstva, odabirajući za
corpora vilia9 svojih eksperimenata osobe čije uklanjanje iz razumljivih
razloga ne bi izazvalo osetniju prazninu u društvu. Prvi korak preduzeo
sam uklanjanjem izvesne Fobi Stenli, devojčice ciganskog porekla, na
dan 24. marta 1792. godine. Drugi - uklanjanjem italijanskog dečaka-
skitnice po imenu Đovani Paoli, u noći 23. marta 1805. Poslednja ‘žrtva’
- da upotrebim izraz u najvećoj meri oduran mojim osećanjima - mora
biti moj rođak, Stiven Eliot. Njegov dan je ovaj, 24. mart 1812.
Najbolji način za postizanje potrebne apsorpcije sastoji se u tome
da se izvadi srce iz živog subjekta, pretvori u pepeo i pomeša sa
pintom crvenog vina, ako može porta. Najzad, ostatke prvih dvaju
subjekata valjalo je sakriti. Za tu svrhu pogodni su bili nekorišćeno
kupatilo i vinski podrum. Izvesno uznemirenje mogle bi uzrokovati
spiritualne komponente ovih subjekata, kakve popularan jezik nastoji
uzvisiti imenujući ih duhovima. No čovek filozofskog nastrojenja -
kakvom eksperiment jedino i dolikuje - neće biti sklon da pridaje
važnost nejakim pokušajima ovih bića da na njemu iskale osvetu. S
najvećim zadovoljstvom predstavljam sebi produbljenu i oslobođenu
egzistenciju koju će mi ekperiment, ako uspe, podariti - ne samo
postavljajući me izvan domašaja (takozvane) ljudske pravde, već
umnogome dokidajući i mogućnost same smrti.”

Gospodin Ebni pronađen je u svojoj fotelji, glave zabačene unazad,

lica skamenjenog u izrazu pomame, straha i samrtnog bola. Na levoj
strani tela nalazila se užasna, rasporna rana, iz koje je štrcalo srce. Na
rukama nije bilo krvi, a dugačak nož, što je počivao na stolu, beše
potpuno čist. Povrede je mogla zadati kakva pobesnela divlja mačka.
Prozor kabineta bio je otvoren, i mišljenje istražitelja beše da je
gospodin Ebni skončao usled napada nekakvog divljeg stvorenja. No
uvidi Stivena Eliota u hartije koje sam citirao doveli su ga do sasvim
drugačijeg zaključka.
 Svakome ko je putovao istočnom Engleskom poznate su omanje
seoske kuće kojima je prošaran taj predeo - prilično vlažne građevine,
obično u italijanskom stilu, okružene parkovima od kakvih osamdeset
do sto jutara. Oduvek za mene one behu neodoljivo privlačne - sa sivim
ogradama od hrastovine, prekrasnim drvećem, jezercima sa tršćakom i
prostranim šumama u daljini. Volim zatim stubovima poduprt trem,
začelo oslonjen na kuću od crvene opeke građenu u stilu kraljice Ane,
što je potom presvučena gipsanim malterom da bi se uskladila sa
„grčkim” ukusom s kraja osamnaestog veka. Unutra je predvorje, koje
se proteže do samog krova, a to predvorje obavezno mora imati
galeriju sa malim orguljama. Volim isto tako i biblioteku, gde se može
naći sve od psaltira iz trinaestog veka do kvarto izdanja Šekspira.
Volim svakako i slike, no najviše od svega mi se dopada da zamišljam
kako je u takvoj kući život izgledao kad je isprva sagradiše, pa onda u
stara dobra vremena velikaškog prevashodstva, a ne manje i u
današnje doba, kada novac baš ne pretiče, ali su ukusi različniji a život
isto toliko zanimljiv. Poželim da sam vlasnik jedne od tih kuća, da
imam dovoljno novca za staranje o njoj i da se sa društvom mogu u njoj
lepo razonoditi.
Ali ovo je digresija. Nameran sam da vam ispripovedam o čudnom
sledu događaja što su se zbili u jednoj od takvih kuća. Reč je o
Kastringem holu u Safolku. Reklo bi se da je građevina znatno
izmenjena od vremena kad se događaj odigrao, no ključna obeležja i
dalje su tamo: italijanski trem, bela četvrtasta kuća vremešnija iznutra
nego spolja, zabran sa šumarcima i jezero. Jednog obeležja, koje je kuću
izdvajalo od ostalih, danas više nema. Sa njene desne strane,
posmatrano iz parka, na svega nekoliko jardi od zida, raslo je veliko
staro stablo jasena, čije su grane gotovo doticale zgradu.
Pretpostavljam da se drvo tamo nalazilo još od vremena kad je
Kastringem prestao da bude utvrđeno mesto, odnosno od kad je šanac
zatrpan i izgrađena elizabetinska porodična kuća. U svakom slučaju,
punu veličinu drvo je već uveliko dostiglo 1690. godine.
U to doba grofovija u kojoj se nalazi Hol bese poprište brojnih
progona veštica. Daleko bi nas odvukao pokušaj da proniknemo u
uzroke onovremenog sveopšteg straha od veštica - ako je tih uzroka
uopšte bilo. Jesu li osobe optužene za ovu sablazan doista verovale da
su u posedu nečistih sila; jesu li barem imale nameru, ako ne moć, da
naude svojim susedima; da li su sva, inače mnogobrojna priznanja,
iznuđena pukom brutalnošću istražitelja? Sve su to pitanja na koja do
današnjih dana nema pravog odgovora. Pripovest koja sledi dovodi me
u nedoumicu - ne mogu je začelo odbaciti kao puku izmišljotinu.
Čitalac će o svemu morati da prosudi sam.
U Kastringemu je pala žrtva auto dafea.10 Ime joj beše gospođa
Madersol i od uobičajenih seoskih veštica razlikovala se po tome što je
bila imućnija i uticajnija po položaju. Nekoliko uglednih seljana iz
parohije pokušaše da je spasu i učiniše sve što su mogli da posvedoče
o njenoj vrloj naravi, a potom iskazaše i veliko zaprepašćenje zbog
presude porote. No ono što beše pogubno za ženu bilo je svedočenje
ondašnjeg gospodara Kastringem hola - ser Metjua Fela. On pod
zakletvom potvrdi da ju je u tri navrata, u noćima punog meseca, sa
prozora video kako bere izdanke „sa jasena pored moje kuće”. Pela se
na grane, odevena samo u spavaćicu, i rezala grančice izuzetno oštrim
nožem, a dok je to radila pričala je sama sa sobom. Svaki put ser Metju
je pokušao da je uhvati, no ona bi se svagda uzbunila od kakvog šuma
koji bi on nesmotreno proizveo, te je, kad bi sišao u baštu, mogao
videti samo zeca koji preko parka trči u pravcu sela.
Treće noći potrudio se da ga sledi najvećom mogućom brzinom i
stigao je pravo do kuće gospođe Madersol. Ali morao je čekati nekih
četvrt sata lupajući joj na vratima dok se ona pojavila, očito vrlo
pospana, kao da je netom ustala iz kreveta, a ni on joj nikako nije umeo
objasniti razlog svoje posete.
Uglavnom na osnovu ovog njegovog svedočenja, premda je bilo
koječega manje značajnog i čudnovatog što su naveli drugi parohijani,
gospođa Madersol je proglašena krivom i osuđena na smrt. Obešena je
nedelju dana po okončanju suđenja, zajedno sa još pet-šest drugih
nesrećnica u Beri Sent Edmundsu.
Ser Metju Fel, u ono vreme zamenik šerifa, prisustvovao je
smaknuću. Bilo je vlažno, kišovito martovsko jutro kad se kola uspeše
na grgurav, zatravljen brežuljak kraj Nortgejta, gde su bila postavljena
vešala. Druge žrtve behu obamrle ili skrhane očajanjem, no gospođa
Madersol, kako u životu tako i u smrti, pokaza da je žena sasvim
osobenog kova. Njen „otrovni bes”, kako ga naziva letopisac ondašnjih
zbivanja, „imao je takav učinak na posmatrače, pa čak i na samog
krvnika, da su svi koji su je videli, docnije potvrđivali kako je uistinu
bila otelotvorenje razjarenog đavola. Nije se opirala predstavnicima
zakona, već je one koji su je sprovodili posmatrala s tako grozovitim i
ubitačnim izrazom, da me je jedan od njih docnije uveravao kako mu je
u narednih šest meseci sama pomisao na taj pogled opsedala i dušu i
razum”.
Ipak, izveštaj veli da jedino što je toga jutra prozborila behu
naizgled besmislene reči: „Biće gostiju u Holu”, što je potmulim glasom
više puta ponovila.
Ženino držanje nije ostavilo ravnodušnim ser Metjua Fela. O ovome
on prozbori sa parohijskim vikarom, sa kojim se vraćao kući posle
izvršenja presude. Njegovo svedočenje na sudu nije bilo sasvim
dragovoljno; nije bio opsednut groznicom istrage veštica, ali i tada i
docnije vajkao se kako nije mogao pogrešiti u onome što je video. Cela
ta stvar beše mu mučna, jer je bio čovek koji voli da je u dobrim
odnosima sa okolinom. Ipak, shvatio je to kao dužnost koju je morao da
ispuni. U tome se sastojala suština njegovih osećanja, a vikar je za njih
imao razumevanja, kao što bi svaki razborit čovek morao imati.
Nekoliko nedelja docnije, kad se majski mesec sasvim zaokruglio,
vikar i vlastelin još jednom se sretoše u parku i skupa zaputiše u Hol.
Gospođa Fel boravila je u to doba kod svoje teško bolesne majke i ser
Metju beše sam u kući. Vikar, gospodin Kroum, rado prihvati poziv na
večeru.
Te večeri ser Metju nije bio naročito zahvalan sagovornik. Razgovor
se uglavnom ticao porodičnih i parohijskih stvari. Tom prilikom ser
Metju je srećom načinio belešku o izvesnim namerama u vezi sa
nepokretnostima u vlastitom posedu, što se kasnije pokazalo
izvanredno korisnim.
Kad je oko pola deset gospodin Kroum naumio da pođe, ser Metju i
on još jednom zajedno prošetaše duž šljunkovite staze oko kuće. Jedan
događaj ostavio je snažan utisak na gospodina Krouma. Kad se
zatekoše nadomak jasenovog drveta što je raslo uz zgradu, ser Metju
ustuknu i reče:
„Šta to skakuće po granama jasena?11 Nije moguće da je to veverica.
One su sad sve u leglima.”
Vikar se osvrnu na tu stranu i uoči stvorenje u pokretu, ali na
mesečini nije mogao razaznati njegovu boju. U svest mu se međutim
oštro urezala silueta koju je na trenutak spazio. Premda je to delovalo
suludo, mogao se, kako reče, zakleti da je, bila to veverica ili ne,
stvorenje imalo više od četiri noge.
 Elem, ništa se naročito nije moglo zaključiti na osnovu kratkotrajne
vizije i dvojica ljudi se rastadoše. Moguće je da su se docnije opet sreli,
ali do tog susreta svakako je mnogo vremena proteklo.
Sledećeg dana ser Metju Fel se ne pojavi u salonu u šest sati izjutra,
kao što mu beše običaj. Nije ga bilo ni u sedam, niti u osam. Tad se
poslužitelji zaputiše da pokucaju na vrata njegove odaje. Neću
odugovlačiti sa opisima njihovog zabrinutog osluškivanja i lupanja o
drvenu ploču. Otvoriše naposletku vrata sa spoljne strane i zatekoše
svog gospodara mrtvog i pomodrelog. Na telu u taj mah ne behu
vidljivi tragovi nasilja; ali prozor je bio otvoren. Neko od ljudi pođe da
pozove paroha, a onda po njegovom uputstvu krenuše da izveste
istražitelja. Sam gospodin Kroum pohita da što pre stigne u Hol.
Pokazaše mu sobu u kojoj je ležao mrtvac. Među vikarovim hartijama
pronađena je docnije beleška što ukazuje na iskreno žaljenje zbog
smrti ser Metjua. Odlomak iz tog spisa prenosim na ovom mestu zarad
dragocenih podataka koje pruža o sledu događaja, kao i o uvreženim
verovanjima onoga vremena.
„Ne beše niti jednog traga nasilnog ulaska u odaju, ali prozorsko
krilo stajalo je otvoreno, onako kako je moj siroti prijatelj običavao u to
doba godine. Pre spavanja on bi vazda ispio pintu piva iz srebrnog
vrča, ali ovog puta piće ostade nepopijeno. Izvesni gospodin Hodžkins,
lekar iz Berija, pregledao je piće, ali, kako je docnije potvrdio i pred
istražiteljem, ne mogaše da u njemu otkrije bilo kakvu smrtonosnu
tvar. Naime, zbog nadutosti i pomodrelosti leša, naokolo se proširiše
priče o nekakvom otrovu. Telo je počivalo u postelji u prilično
rastrojenom položaju, izvijeno na takav način da je upućivalo na
pretpostavku o velikim mukama u kojima je moj plemeniti prijatelj i
dobrotvor izdahnuo. Ono što ostade neobjašnjeno, a što za mene
predstavlja dokaz užasnih i prepredenih namera počinioca ovog
varvarskog umorstva, sastoji se u sledećem: žene kojima je bilo
povereno da okupaju i polože telo dođoše do mene sve usplahirene i
ispričaše, što se moglo potvrditi već i na prvi pogled, kako su, čim su
golim rukama dotakle grudi pokojnika, osetile neobično jako peckanje i
bol u dlanovima. Ubrzo im ruke do laktova jako otekoše, a bol se nije
stišavao, te su, kako se docnije ispostavilo, više nedelja nakon toga bile
onemogućene da se bave svojim poslom. Na koži međutim ne bese
nikakvih belega.
Čuvši ovo, poslah po lekara, koji je bio u kući, te pokojniku
pregledasmo kožu na grudima uz pomoć kristalnog uveličavajućeg
sočiva. Nismo tom prilikom mogli uočiti ništa drugo sem par majušnih
uboda, kroz koje je, kako zaključismo, bio ubrizgan otrov, što nas sve
skupa podseti na prsten pape Bordžije i druge zloglasne metode
italijanskih trovača minulog stoleća.
Toliko se može reći o simptomima uočenim na telu pokojnika. Ono
što još imam pridodati isključivo je plod mog vlastitog ogleda, čiju
ispravnost će jamačno tek naši poslednici biti u stanju da pravilno
ocene. Na stolu kraj postelje nalazila se omanja Biblija, koju je moj
prijatelj, tačan kakav je već bio i u stvarima neznatnije važnosti,
koristio da iz nje pročita kakav odeljak pred počinak i nakon buđenja.
Uzevši je s osećanjem gorke žalosti za onim koji je s izučavanja ovog
nedostatnog odraza božje istine sad bio odveden direktno Bogu na
istinu, pade mi na um, kao što već biva u trenucima bespomoćnosti,
kad smo skloni da se za slamku hvatamo, da okušam onaj drevni i od
mnogih kao sujeverje označen postupak nasumičnih izvadaka. Moram
priznati da od tog pokušaja sam mnogo vajde nisam imao. Ipak, budući
da bi uzrok ovih užasnih događaja mogao jednoga dana biti rasvetljen,
beležim na ovom mestu ishod, za slučaj da bi on mogao, nekome ko je
otresitije pameti nego ja, ukazati na prave razloge zločina.
Otvorih stoga knjigu i u tri navrata upreh prst u određene reči.
Najpre se, iz Jevanđelja po Luki (13, 7), pojavi navod: Posijeci je dakle. U
drugom pokušaju behu to reči iz Isaije (13, 2): Neće se u njemu živjeti.
Najzad, u trećem navratu iziđoše reči iz Jova (39, 33): I ptići njegovi piju
krv.”
To je sve što je bilo potrebno navesti iz hartija gospodina Krouma.
Ser Metju Fel dostojno je oplakan i sahranjen, a posmrtna propoved,
koju je gospodin Kroum držao naredne neđelje, zabeležena je pod
naslovom „Nepoznati uzrok, ili pogibelj za Englesku i mrska dela
Antihrista”, u kojoj je vikar izložio opšte rašireno uverenje da je
vlastelin pao kao žrtva obnovljene papske zavere.
Njegov sin, ser Metju Drugi, nasledio je titulu i imanje. Time se
okončava prvi deo kastringemske tragedije. Valja pripomenuti, premda
ta činjenica posebno ne iznenađuje, da novi baronet nije zaposeo
prostoriju u kojoj je njegov otac izdahnuo. Niti je, naravno, za njegovog
života bilo ko u njoj konačio osim povremenih posetilaca. On preminu
1735. godine, no ne nalazim da je bilo šta navlastito obeležilo njegovo
gazdovanje, osim neuobičajeno raširene i neiskorenjive smrtnosti
stoke i druge živinčadi, što je, kako je vreme odmicalo, uzimalo sve više
maha.
 Oni koje zanimaju pojedinosti pronaći će statistički izveštaj u
pismu objavljenom u Džentlmens magazinu 1772. godine, u kojem se
predočavaju podaci iz baronetove vlastite evidencije. Dopis se
završava jednostavnim autorovim uputstvom da svu stoku valja noću
zatvarati u staje, a ovce ne držati na otvorenom, jer je primećeno da
bolest ne napada životinje koje noćivaju u skloništu. Nakon toga pošast
se ograničila na zveri i divlje ptice. No pošto na raspolaganju nema
valjanih naznaka o simptomima, a noćna osmatranja svojedobno
ostaše po svemu uzaludna, ne može se bilo šta određeno reći o onome
što su seljaci iz Safolka nazivali „kastringemska pošast”.
Mlađi ser Metju, kao što rekoh, umre 1735. godine, te ga dostojno
nasledi njegov sin, imenom ser Ričard. Upravo za njegovog vremena,
kraj parohijske crkve, na severnoj strani, izgrađena je velika porodična
kapela. Vlastelinove zamisli behu tako veličajne da su, zarad
zadovoljenja njegovih prohteva, morali da izmeste nekolike grobove
što su se nahodili na tom neosvećenom zemljištu. Među njima beše i
onaj gospođe Madersol, čiji položaj je bio tačno određen zahvaljujući
belešci na planu crkve i porte, koju je bio sačinio gospodin Kroum.
Priličnu pometnju u selu izazva saznanje da će poznata veštica, koje su
se neki još živo sećali, biti iskopana. A uznemirenje se tim više pojača
kad otkriše da, premda kovčeg beše valjano zatvoren i neoštećen, u
njemu nema ni traga od zemnih ostataka, kostiju ili prašine. Bio je to
začudan fenomen, jer u ono doba niko još ne beše čuo za kradljivce
leševa, a teško je bilo zamisliti kakav drugi razlog za krađu tela osim za
potrebe medicinskog seciranja.
Događaj za kratko vreme oživi zatomljene priče o progonima
veštica, a ser Ričardova naredba, da se kovčeg ima spaliti, od mnogih
bi dočekana kao prilično nepromišljena, iako je dosledno izvršiše.
Ser Ričard je neosporno bio zagriženi inovator. Do njegovog
vremena Hol je bio jednostavna građevina od crvene cigle, no vlastelin
je putovao u Italiju i zaneo se italijanskim stilom, pa je, budući
opskrbljen novcem u većoj meri nego njegovi preci, odlučio da podigne
italijansku palatu na mestu gde se do tad nalazila engleska kuća. Stoga
malter i tesanik pokriše ciglu, uzdržane rimske skulpture osvanuše kraj
ulaza i u bašti, reprodukcija Sibilinog hrama u Tivoliju bi sagrađena na
suprotnoj strani jezera, a Kastringem poprimi sasvim nov i, moram
reći, mnogo manje privlačan izgled. No ova moda postade vrlo cenjena,
i u narednim godinama posluži za uzor mnogobrojnoj gospodi iz
susedstva.
 Jednog jutra (beše to 1754. godine) Ričard se probudi nakon
nemirne noći. Bilo je vetrovito - iz dimnjaka je svejednako sukao dim,
pa opet je bilo tako hladno da se vatra morala stalno potpirivati. Uza
sve to, nešto je kraj prozora tako kloparalo da čovek nije mogao imati
ni trenutka mira. Nadalje, u izgledu je bilo da u toku dana u posetu
dođe nekoliko uglednih gostiju, zainteresovanih za izvesnu vrstu
nadmetanja, a naleti raspoloženja, što su Ričarda u poslednje vreme
neprestance obuzimali tokom igre, postadoše tako ozbiljni da se
zabrinuo za svoju reputaciju domaćina. No ono što ga je svakako
najneposrednije uzdrmalo ticalo se protekle neprospavane noći.
Izvesno je bilo da u toj sobi više ne može konačiti.
Beše to glavna tema njegovog domišljanja za vreme doručka, nakon
čega se lati da temeljno pregleda raspoložive prostorije i odabere onu
koja bi najbolje odgovarala njegovim zamislima. Dugo mu je trebalo
dok je to ostvario. Pređašnja odaja imala je prozore sa istočne i
severne strane, kraj vrata je stalno prolazila posluga, a nije mu se
dopadalo ni mesto na kojem je bio smešten krevet. Ne, trebala mu je
soba okrenuta ka zapadu, kako ga sunce ne bi budilo ranim jutrom, i
takva koja je izdvojena od strke svakodnevnih kućnih poslova.
Kućepaziteljka je bila na izmaku snaga.
„Ali ser Ričarde”, reče ona, „znate i sami da u kući postoji samo
jedna takva soba.”
„Koja bi to mogla biti?” zapita on.
„Ser Metjuova - u zapadnom krilu.”
„Onda me smestite tamo, jer ću noćas tamo spavati”, reče
gospodar. „Kuda nam valja krenuti? Začelo ovim putem.” I on pohita
onamo.
„Ali u njoj niko nije spavao već četrdeset godina, ser Ričarde. Jedva
da je valjano provetreno od kad je ser Metju tamo umro”, govorila je
žena šljapkajući za njim.
„Hajde, otvorite, gospođo Čidok, barem da vidim odaju.”
Otvoriše vrata; vazduh je, naravno, bio ustajao i zagušljiv. Ser
Ričard pristupi prozoru, nestrpljivo smaknu zasune i razmaknu krila.
Ovaj deo kuće, zaklonjen jasenovim drvetom i na druge načine sakriven
od pogleda, ostao je gotovo nedirnut.
„Provetrite valjano u toku dana, gospođo Čidok, a poslepodne
unesite moj nameštaj unutra. Biskupa od Kilmora smestićete u moju
staru sobu.”
„Dopustite, ser Ričarde”, reče u taj mah jedan potpuno nov glas,
prekidajući ga u reči. „Mogu li načas da porazgovaram sa vama?”
Ser Ričard se osvrnu i na vratima spazi čoveka odevenog u crno,
koji se u tom trenutku pokloni.
„Moram vas zamoliti da mi oprostite zbog nametljivosti. Verovatno
me ne prepoznajete. Zovem se Vilijam Kroum i moj deda je ovde bio
vikar u doba ser Metjua Starijeg.”
„Pa, gospodine”, reče ser Ričard, „ime Kroum uvek je dobrodošlo u
Kastringemu. Biće mi drago da obnovim prijateljstvo negovano kroz
dva naraštaja. Kako bih vam mogao biti na usluzi? Jer, čas vašeg
obraćanja, i - ako ne grešim - vaše držanje, pokazuju da ste u priličnoj
žurbi.”
„To je sušta istina, gospodine. Najvećom brzinom putujem od
Noriča do Beri Sent Edmundsa, a uz put sam namerio da vam predam
izvesne hartije koje smo pronašli pregledajući rukopisnu zaostavštinu
moga dede. Računamo da biste među njima mogli pronaći štogod
zanimljivo u vezi sa vašom porodicom.”
„Vrlo sam vam zahvalan, gospodine Kroum. Ako budete toliko
ljubazni da pođete sa mnom u kabinet i popijete čašu vina, mogli
bismo zajedno da pogledamo te papire. A vi, gospođo Čidok, kao što
sam rekao, provetrite ovu prostoriju... Jeste, ovde je preminuo moj
deda... Da, mesto je prilično memljivo zbog drveta, ali ne želim više da o
tome raspravljam. Nemojte otežavati stvar. Dao sam vam nalog, a na
vama je da to izvršite. Izvolite sa mnom, gospodine.”
Odoše u radnu sobu. Paket koji je doneo mladi gospodin Kroum - u
to vreme bio je brucoš kembridžskog Kler hola - sadržavao je, između
ostalog, beleške koje je stari vikar sačinio povodom smrti ser Metjua
Fela. Tako se ser Ričard prvi put suočio sa ranije pomenutim
zagonetnim biblijskim citatima, koji ga dobrano zabaviše.
„Dakle”, reče on, „Biblija moga dede pruža jedan po svemu razborit
savet - Posijeci je. Ako se to odnosi na jasenovo drvo, može biti
spokojan, jer to svakako neću zanemariti. Takvo leglo boleština još nije
viđeno.”
U kabinetu su se nalazile porodične knjige koje, dok ser Ričard nije
doneo kolekciju iz Italije i obezbedio odgovarajući prostor za njihov
smeštaj, ne behu naročito brojne. Ser Ričard se zagleda u rafove.
„Pitam se”, reče on, „da li je staro Sveto pismo ovde? Čini mi se da
ga vidim.”
Prošavši kroz sobu, on izvadi vremešnu Bibliju na čijoj je potkorici
bilo zabeleženo: „Dragom Metjuu Felu, od kume Ane Oldos, 2.
septembar 1659.”
„Ne bi bilo zgoreg da napravimo još jedan test, gospodine Kroum.
Kladim se da će izaći par imena iz Knjiga dnevnika. Hm, šta ovde piše?
Zorom ćeš me tražiti, i neće me biti. No, no! U ovome bi vaš deda
pronašao zgodan znamen, ha? No dosta sa prorocima. Sve su to puste
priče. Dakle, gospodine Kroum, beskrajno sam vam zahvalan za
isporučeni paket. Reklo bi se da ste nestrpljivi da pođete. Pre toga,
molim vas - još jedno piće?”
Sa iskrenim izrazima ljubaznosti (ser Ričardu se dopade mladićev
stav i ophođenje) oni se rastaše.
Posle podne pristigoše gosti - biskup od Kilmora, lejdi Meri Hervi,
ser Vilijam Kentfild i drugi. Ručak u pet, vino, karte, večera i počinak.
Izjutra ser Ričard ne beše rad da se ostalima pridruži u lovu. Pre
podne provede u razgovoru sa biskupom od Kilmora. Za razliku od
većine onovremenih biskupa Iraca, prelat je obilazio svoju pastvu i
običavao da se zadrži u gostima. Tog jutra, dok su hodali duž terase i
razglabali o promenama i unapređenjima u kući, biskup reče, ukazujući
na prozor zapadnog krila:
„Nikad ne biste mogli nagovoriti nekog od mojih Iraca da se smesti
u onu sobu, ser Ričarde.”
„Zbog čega, preuzvišeni? U njoj upravo boravim.”
„Naši irski seljaci veruju da spavanje u blizini jasena donosi
nesreću, a vi imate zamašan primerak na svega dva jarda od prozora.
Možda je”, nadoveza se biskup sa smeškom, „jasen na vama već ispoljio
svoj uticaj, jer, ako smem da primetim, noćni počinak vas nije okrepio
onoliko koliko bi vaši prijatelji voleli.”
„Istina je, vaša preuzvišenosti, da sam, zbog toga ili nečeg drugog,
spavao samo od dvanaest do četiri. Ali drvo će sutra biti posečeno i ne
želim više da razmišljam o tome.”
„Odobravam vašu nameru. Teško da može biti zdravo udisati
vazduh koji je prethodno protisnut kroz tako gusto lišće.”
„Velim da ste potpuno u pravu. Ali noćas nisam otvarao prozor. Reč
je pre o buci koju su bez sumnje proizvodile grančice što lupkaju o
prozor - od toga nisam mogao oka sklopiti.”
„Ne bih rekao, ser Ričarde. Evo pogledajte odavde. Nijedna od
najbližih grana ne može da dotakne prozorsko krilo ukoliko ne duva
snažan vetar, a toga noćas nije bilo. Čitavu stopu su udaljene od okna.”
„Tako je, zaista. Pitam se šta je onda moglo tako grebati i šušketati,
te je prašina na prozorskoj dasci izbrazdana linijama i belegama.”
 Najzad se saglasiše kako je najverovatnije da su se pacovi nekako
uspeli uz bršljan. Bilo je to biskupovo obrazloženje, a ser Ričardu se
ono učinilo prilično suvislim.
Dan je protekao mirno. Kad se spusti veče, društvo se raziđe po
sobama, poželevši ser Ričardu ugodniju noć.
Evo nas sada u njegovoj odaji, u kojoj je svetlo utuljeno, a vlastelin u
postelji. Soba se nalazi iznad kuhinje, a napolju je mirna i topla noć, te
je prozor otvoren.
Krevet je obasjan bledunjavom svetlošću, ali u postelji se dešava
nešto čudno. Čini se da ser Ričard silovito pomera glavu tamo-amo uz
jedva čujan zvuk. Polutama je varljiva, pa sad izgleda kao da on ima
nekoliko glava, mrkih i okruglastih, koje se pomeraju napred i nazad
zajedno sa grudima. Jeziva je to opsena. No, je li samo to? Vaj! Uz
slabašan tresak nešto skače sa kreveta poput mačke i u magnovenju
zamiče kroz prozor, a za njim još nekoliko sličnih stvorenja - zatim sve
postaje mirno.
Zorom ćeš me tražiti, i neće me biti.
Kako ser Metju, tako i ser Ričard - mrtav i pomodreo u postelji.
Skrušena, zamukla svita gostiju i slugu sjatila se pod prozorom kad
saznaše vest. Italijanski trovači, papski urotnici, okužen vazduh -
zaređaše se nagađanja. Biskup od Kilmora osmotri drvo na kojem se, u
jednoj od račvi na nižim granama, šćućurio mačak što je zavirivao u
rupu vremenom izdubljenu u deblu. Radoznalo je posmatrao nešto u
unutrašnjosti stabla.
Iznenada mačak poskoči i izvi se nad rupom. Ivica na koju se
oslanjao popusti i on skliznu unutra. Svi se prenuše od zvuka
propadanja.
Većini ljudi poznato je da mačke mogu da zavijaju. No verujem da je
malo njih čulo onakav vrisak kakav je tog trenutka dopro iz debla
velikog jasena. U dva ili tri maha prolomi se urlik, zatim se čulo samo
prigušeno komešanje i borba. Lejdi Meri Hervi klonu od malaksalosti,
te joj kućepaziteljka zatisnu uši i povuče je na terasu.
Biskup od Kilmora i ser Vilijam Kentfild ostaše na mestu. Behu
zapanjeni, ponajviše zbog urlikanja mačka. Ser Vilijam proguta knedlu
pre no što je bio sposoban da se oglasi:
„Nešto se krije u tom drvetu, lorde. Predlažem da to odmah
ispitamo.”
Odlučiše da se late posla. Jedan od baštovana se uspe uz merdevine
i, oglednuvši u udubljenje, ne mogaše da razabere ništa sem nekoliko
jedva primetnih nagoveštaja da se unutra nešto pokreće. Donesoše
svetiljku i privezaše je konopom.
„Moramo ovo isterati na čistac. Neka sam proklet, lorde, ako tu ne
leži tajna ovih užasnih umiranja.”
Baštovan stade pažljivo odmotavati konop. Dok je to činio, žućkasta
svetlost odražavala mu se na licu. Iznenada, ono se izobliči od
nepojamnog straha i gađenja, pre nego što je strahovitim glasom
kriknuo i svalio se sa merdevina. Dvojica ljudi ga srećom dočekaše, ali
svetiljka propade niz udubljenje.
Baštovan je gotovo obamro i dosta je vremena proteklo pre no što
su od njega uspeli da iskamče ijednu reč.
Posmatrači se rasporediše u krug, a ser Vilijam i biskup poslaše
ljude da donesu alatke i oružje, jer očito, šta god da se ugnezdilo u
drvetu, vatra ga je morala isterati.
Tako i bi. Najpre, kod račve, ugledaše kako se za trenutak pojavi a
onda opet pade nazad oblo stvorenje veličine ljudske glave, zahvaćeno
plamenom. To se ponovi kojih pet do šest puta. Zatim jedna takva
loptasta spodoba poskoči u vazduh i sruči se na travu, gde već sledećeg
trena ostade nepomična. Koliko mu je hrabrost dozvoljavala, biskup se
primače i ugleda ništa drugo do ostatke ogromnog pauka, žilavog i
sparušenog. Kako se vatra širila nadole, i druga grozomorna stvorenja
slična ovom počeše da izbijaju iz debla, i ljudi primetiše da su sva
prekrivena sivkastim maljama.
Celog tog dana goreo je jasen, i sve dok se nije rastočio na komade
ljudi su kraj njega stajali tamaneći životinje kad bi od vremena do
vremena koja iskočila napolje. Najposle usledi poduže razdoblje kad se
ništa nije pojavljivalo, te se ljudi oprezno približiše da istraže koren
drveta.
„Pod njim su”, veli biskup od Kilmora, „pronašli kružno udubljenje u
zemlji, gde se nalazilo nekoliko telesa ovih stvorenja što su se
očigledno ugušila od dima; no ono što me je najvećma zaprepastilo
beše to što se, na obodu ove jazbine, pored samog zida, nalazio zguren
ljudski kostur, sa usahlom kožom preko kostiju i ostacima crne kose.
Oni koji su ga pregledali utvrdiše da je to nesumnjivo skelet ženske
osobe, koja je preminula pre više od pedeset godina.”
 Među gradovima Jilanda, Viborg je s pravom visoko cenjen.12
Sedište je biskupije; ima zgodnu, ali gotovo potpuno novu katedralu,
ljupku baštu, prelepo jezero, i mnogo reda. U blizini je Hald, koji važi za
jedno od najlepših mesta u Danskoj, a nije daleko ni Finderup, gde je
Marsk Stig ubio kralja Erika Glipinga na dan Svete Cecilije, 1286.
godine. Pedeset šest udaraca gvozdenim buzdovanom sa četvrtastom
glavom pronađeno je na Erikovoj lobanji, kada je, u sedamnaestom
veku, otvorena njegova grobnica. Ali ovo ne pišem za bedeker.
Ima dobrih hotela u Viborgu - „Kod Prajslera” i „Feniks” imaju sve
što ti duša ište. Ali moj rođak, o čijim iskustvima ću sad morati nešto
da vam ispričam, odseo je u „Zlatnom lavu”, prvi put kad je posetio
Viborg. Otad više nije tamo išao, a stranice koje slede objasniće,
verujem, razloge njegovog odsustva.
„Zlatni lav” jedna je od svega nekoliko kuća u gradu koje nisu
uništene u velikom požaru 1726. godine, koji je praktično uništio
katedralu, Sognekirke, Raadhuus13, i mnogo toga drugog starog i
zanimljivog. Reč je o velikoj kući od crvene cigle - to jest, prednja strana
je od cigle, sa zabatom i korbi-stepeništem, i tekstom iznad vrata, ali je
zadnja dvorišna strana, kroz koju ulazi omnibus, od crno-belog drveta i
maltera.
Sunce je zalazilo za oblake kada je moj rođak prošetao do vrata, a
svetlo je udaralo pravo u impresivnu fasadu kuće. Bio je oduševljen
starinskim izgledom mesta, i obećao je sebi da će se provesti izuzetno
ugodno i zabavno u gostionici tako tipičnoj za stari Jiland.
Nije baš posao, u običnom značenju te reči, doveo gospodina
Andersona u Viborg. Uključio se u neka istraživanja o crkvenoj istoriji
Danske, i doznao da se u viborškom Rigsarkiv (Nacionalnom arhivu
Danske) nalaze određeni dokumenti, sačuvani od požara, koji se
odnose na poslednje dane katoličanstva u zemlji.14 Nameravao je,
dakle, da provede poprilično vremena - možda dve ili tri nedelje -
proučavajući i kopirajući te papire, i nadao se da će „Zlatni lav” moći da
mu ponudi sobu dovoljno veliku da posluži kao spavaća soba i naučni
kabinet istovremeno. Njegove želje predstavljene su gazdi, koji je,
nakon određenog vremena provedenog u razmišljanju, predložio da bi
možda najbolje bilo da gospodin pogleda dve najveće sobe i sam
izabere koju želi. Činilo se da je to dobra ideja.
Najviši sprat bio je neprihvatljiv jer je zahtevao previše penjanja uz
stepenice nakon celodnevnog i napornog rada; na drugom spratu nije
bilo sobe željenih dimenzija; ali na prvom spratu mogao je da bira
između dve-tri sobe koje su bile, barem što se veličine tiče, sasvim
odgovarajuće.
Gazda je bio veoma naklonjen sobi broj 17, ali gospodin Anderson
je istakao da njeni prozori gledaju samo u prazan zid na susednoj kući, i
da će tu popodne biti veoma mračno. Broj 12 ili broj 14 bile bi bolje, jer
su obe gledale na ulicu, i jarko predvečernje svetlo i lep pogled
nadoknadili bi štetu od buke.
Na kraju je broj 12 bila izabrana. Kao i susedne sobe, imala je tri
prozora, sva na istoj strani; bila je prilično visoka i neobično dugačka.
Naravno, nije bilo kamina, ali je peć bila lepa i prilično stara - naprava
od livenog gvožđa, koja je sa strane imala prizor Avrama koji žrtvuje
Isaka, i natpis ‘I BOG MOSE, CAP. 22’ iznad njega.15 Ništa drugo u sobi
nije bilo osobito; jedino je bila interesantna slika grada, u boji, datirana
oko 1820. godine.
Bližilo se vreme večere, ali kada je Anderson, osvežen redovnim
umivanjem, sišao niz stepenice, ostalo je još nekoliko minuta do zvona.
Posvetio ih je ispitivanju liste gostiju. Po danskom običaju, njihova
imena bila su istaknuta na velikoj tabli, podeljenoj na kolone i redove,
sa brojem sobe ispisanim na početku svakog reda. Lista nije bila
uzbudljiva. Bio je tu jedan advokat, ili Sagforer, jedan Nemac, i neki
trgovački putnici iz Kopenhagena. Jedina stvar koja je davala povoda za
razmišljanje bilo je odsustvo broja 13 iz niza soba, pa čak i to je bilo
nešto što je Anderson primetio nekoliko puta u danskim hotelima. Nije
mogao da se ne zapita da li je negodovanje zbog tog broja, inače
uobičajeno, bilo tako rašireno i tako jako da je bilo teško izdati sobu
koja je tim brojem označena, i odlučio je da upita gazdu jesu li on i
njegove kolege zaista sretale toliko mnogo klijenata koji su odbijali da
budu smešteni u trinaestu sobu.
Nije imao šta da mi kaže (pričam ovu priču kako sam je čuo od
njega) o tome šta se desilo na večeri, a samo veče mu je prošlo u
raspakivanju i ređanju odela, knjiga i spisa, te se nije desilo ništa
značajno. Oko jedanaest sati odlučio je da ode u krevet. Hteo je da
ponese sa sobom, kao što dobar broj ljudi danas radi, i što im je skoro
neophodna priprema, ako žele da utonu u san, nekoliko strana za
čitanje. Setio se da mu je knjiga kojom se danas bavio u vozu, i koja bi
ga zadovoljila u tom trenutku, stajala u džepu ogrtača, okačenog na
vešalici ispred sale za ručavanje.
Očas posla mogao je da siđe i donese je, a pošto hodnici nisu bili
mračni, neće mu biti teško da pronađe put natrag, do svojih vrata -
barem je tako mislio. Ali kada je u povratku pritisnuo kvaku na vratima
svoje sobe ona su bila zaključana i začuo je kako se nešto hitro
približava vratima iznutra. Pokušao je, naravno, bi mu jasno, da otvori
pogrešna vrata. Je li njegova soba sleva ili zdesna? Bacio je pogled na
broj: 13. Njegova soba trebalo bi da je sleva; tako je i bilo. Tek u
krevetu, kad je pročitao tri ili četiri strane, ugasio svetlo i potom se
okrenuo da spava, pade mu na pamet da na tabli, dole u trpezariji, nije
bilo broja 13, ali da je u hotelu soba s brojem 13 nesumnjivo postojala.
Bilo mu je pomalo žao što nije izabrao baš tu sobu. Možda bi time gazdi
učinio uslugu i omogućio mu da kasnije priča kako je plemeniti
engleski gospodin živeo u njoj tri nedelje i da mu se veoma svidela. Ali
verovatno su je koristili kao sobu za poslugu, ili nešto slično. Uostalom,
verovatno i nije bila tako velika i dobra kao njegova soba. Pospano je
razgledao sobu, u kojoj se skoro sve videlo, jer je bila poluosvetljena
uličnom svetiljkom. Dobija se neobičan efekat, pomislio je. Prostorije
obično izgledaju veće kada je svetlo prigušeno, ali čini se da se ova
skupila po dužini, a dobila na visini. Dobro, de! Važniji je dobar san od
ovih neodređenih prežvakavanja - i u san je i utonuo.
Sutradan po dolasku, Anderson je napao Rigsarkiv u Viborgu. Bio je
ljubazno primljen, kao što čovek i očekuje u Danskoj, i lako mu je
odobren pristup svemu što je poželeo. Dokumenti pred njim bili su
mnogo brojniji i zanimljiviji nego što je uopšte mogao da predvidi.
Pored zvaničnih spisa, bila je tu i velika gomila prepiske koja se
odnosila na biskupa Jirgena Frisa, poslednjeg katolika koji je imao
parohiju, a iz te prepiske iznenada bi iskrsnuli zabavni i, kako se to
kaže, „intimni” detalji o privatnom životu i profilu ličnosti. Mnogo se
govorilo o kući u gradu, koju je biskup posedovao, ali u kojoj nije
stanovao. Njen stanar bio je očevidno skandal-majstor i kamen
spoticanja reformske partije. On je sramota za grad, pisali su;
primenjuje tajne i grešne veštine, i prodao je dušu neprijatelju. To što
takvu zmiju otrovnicu, krvopiju i vešca štiti i udomljuje biskup, samo je
primer pokvarenosti i sujeverja crkve vavilonske. Sam biskup na ove
prekore odgovorio je smelo: istakao je svoje gađenje spram takvih
stvari kakve su tajne veštine, i zahtevao od svojih protivnika da stvar
iznesu pred nadležni sud - naravno, duhovni sud - i da se ona do kraja
ispita. Od njega nema spremnijeg i voljnijeg da osudi Magistra Nikolasa
Frankena, ako mu se pokažu dokazi da je ovaj kriv za navodna zlodela
koja mu se nezvanično stavljaju na teret.
Anderson je imao vremena samo da baci pogled na sledeće pismo
vođe protestanata, Rasmusa Nilsena, pre nego što se završilo radno
vreme kancelarije arhiva, ali je shvatio njegov generalni smisao: u
suštini, da hrišćanski svet više ne obavezuju odluke rimskog biskupa, i
da biskupov sud nije, niti može biti, podesan ni kompetentan tribunal
za prosuđivanje tako ozbiljnih i teških stvari. Prilikom odlaska,
gospodina Andersona ispratio je stariji džentlmen koji je tu bio
upravnik, i dok su hodali, razgovor se, sasvim prirodno, usmerio na
spise o kojima sam maločas govorio.
Gospodin Skavenijus, arhivar u Viborgu, iako vrlo dobro upućen u
načelni smisao dokumenata za koje je bio nadležan, nije bio
specijalista za one iz perioda reformacije. Veoma se zainteresovao za
ono što je Anderson imao da mu ispriča o njima. Rekao je da s velikim
zadovoljstvom očekuje da vidi publikaciju u kojoj će gospodin
Anderson predstaviti njihov sadržaj. „Ta kuća biskupa Frisa”, dodao je,
„za mene je velika zagonetka gde se mogla nalaziti. Pažljivo sam
proučavao topografiju starog Viborga, ali na veliku žalost - od stare
katastarske knjige biskupovog imanja, koja je načinjena 1560, i čiji
najveći deo čuvamo u arhivu - nedostaje samo list na kom je bio spisak
gradske imovine. Nema veze. Možda ću jednog dana uspeti da ga
pronađem.”
Nakon što je malo vežbao - zaboravio sam tačno gde i kako -
Anderson se vratio „Zlatnom lavu”, večeri, pasijansu i krevetu. Na putu
do sobe, palo mu je na um da je zaboravio da porazgovara sa gazdom o
izostanku broja 13 sa hotelske table, i da bi se, takođe, mogao uveriti
da broj 13 zaista postoji pre nego što pomene išta na tu temu.
Odluku nije bilo teško doneti. Tu su bila vrata sa brojem jasnim kao
dan, i nešto se očigledno dešavalo unutra, jer kada se približio vratima,
odande je začuo korake i glasove. Ili glas? Tokom nekoliko sekundi u
kojima je zastao da proveri broj, koraci su prestali, i to, po svemu
sudeći, sasvim blizu vrata; bio je pomalo zatečen zvukom šištanja i
daha veoma uzbuđene osobe. Otišao je u svoju sobu i opet se iznenadio
koliko je sada izgledala manja nego kada se odlučio za nju. Bio je blago,
ali zaista blago, razočaran. Ako bi shvatio da stvarno nije dovoljno
velika, lako je mogao da se premesti u neku drugu. U međuvremenu,
bilo mu je potrebno nešto - koliko se sećam, džepna maramica - iz
kožnog kofera, koji je nosač stavio na veoma neadekvatan sto sa
postoljem, uza zid najdalji od kreveta. Kad, eto vrlo neobične pojave:
kožnog kofera nije bilo na vidiku. Mora da ga je pomerilo preterano
ljubazno osoblje; bez sumnje, sadržaj kofera stavljen je u ormar. Ne,
ničega nije bilo tamo. To je već bilo da se čovek razljuti. Ideju krađe
odmah je odbacio. Takve stvari retko se događaju u Danskoj. Ali
nekakva budalaština sasvim sigurno se dogodila (što već nije bilo
retkost), o kojoj treba oštro porazgovarati sa sobaricom. Šta god da mu
je trebalo, nije bilo toliko neophodno njegovom komforu, a da ne bi
mogao sačekati do ujutru, i zato je odlučio da ne zvoni i ne uznemirava
osoblje. Došao je do prozora - bio je to prozor na desnoj strani - i
pogledao napolje na tihu ulicu. Preko puta se nalazila visoka zgrada, sa
velikim, praznim zidom; nigde prolaznika; mrkla noć; slabo šta da se
vidi.
Zbog svetla iza sebe mogao je jasno da vidi vlastitu senku na
naspramnom zidu. Takođe i senku bradatog čoveka iz broja 11 s leve
strane, koji je prošao, jednom ili dva puta, u potkošulji, i kog je video
najpre da se češlja, a potom obučenog u pidžamu. Takođe i senku
stanara broja 13 sa desne strane. To bi moglo biti još zanimljivije. Broj
13 bio je, kao i on, oslonjen na laktove i posmatrao je ulicu. Izgledao je
kao visok i mršav muškarac - ili je to, nekim čudom, bila žena? - ali
sigurno je barem bilo da je pokrivao, ili pokrivala, glavu nekakvom
plahtom pre odlaska u krevet, i, pomislio je, mora da ima lampu sa
crvenim abažurom - a svetlo te lampe veoma treperi. Na naspramnom
zidu videla se upečatljiva igra slabog crvenog svetla. Ispružio se napred
da bi video može li uočiti još koji deo te osobe, ali osim nekakvog
svetlog, verovatno belog, presavijenog platna na simsu, nije video
ništa.
Ulicom su, u daljini, odzvanjali koraci, i njihovo približavanje kao da
je podsetilo broja 13 na njegovu izloženost, jer se najednom, veoma
brzo, sklonio od prozora, i ugasio crveno svetlo. Anderson, koji je
pušio, ugasio je cigaretu na simsu i otišao u krevet.
Ujutru ga je probudila sobarica s toplom vodom itd. Ustao je, i
nakon što se prisetio ispravnih izraza na danskom, rekao je što je
jasnije mogao:
„Mora da ste vi pomerili moj kožni kofer. Gde je?”
Sobarica je prasnula u smeh, što nije bilo baš uobičajeno, i otišla
bez jasnog odgovora.
 Anderson, donekle iritiran, sedeo je na krevetu, s namerom da je
pozove, ali je ostao tako, zureći pravo preda se. Njegov kožni kofer
stajao je na stolu sa postoljem, tačno tamo gde ga je nosač i ostavio pri
dolasku. Nije se ni pretvarao da razume kako je moguće da mu je
izmicao čitavu prethodnu noć; u svakom slučaju, sada je bio tu.
Svetlost dana pokazala je i više od kožnog kofera: dopustila je da
prava veličina sobe sa tri prozora dođe do izražaja, i vratila
zadovoljstvo svom stanaru, koji je smatrao da ipak nije loše odabrao.
Pred kraj oblačenja, došao je do srednjeg prozora, da pogleda kakvo je
vreme napolju. Čekao ga je još jedan šok. Kako je samo bio nepažljiv
sinoć! Mogao se sto puta zakleti da je pred spavanje pušio na desnom
prozoru, a evo ga opušak cigarete na simsu srednjeg prozora.
Krenuo je dole, na doručak. Kasnio je, ali broj 13 je kasnio još više:
njegove čizme stajale su još uvek ispred vrata - muške čizme. Dakle,
broj 13 bio je muškarac, a ne žena. Baš tada primetio je broj na vratima.
Broj 14. Javila mu se misao da je sigurno prošao pored broja 13 a da ga
nije primetio. Tri glupe greške u periodu od dvanaest sati bile su
previše za metodičnog, preciznog čoveka, pa se vratio natrag radi
provere. Do broja 14 stajao je broj 12 - njegova soba. Nigde nije bilo
broja 13.
Posle nekoliko minuta posvećenih pažljivom promišljanju o svemu
što je pojeo i popio u poslednjih dvadeset i četiri časa, Anderson je
odlučio da odustane od razmatranja. Ako ga izdaju oči i mozak, imaće
sasvim dovoljno prilika u kojima će tu činjenicu ustanoviti; ako ne,
onda je očito izložen veoma zanimljivom iskustvu. U svakom slučaju,
razvoj događaja biće vredan pažnje.
Tokom dana, nastavio je istraživanje već opisane episkopalne
korespondencije. Na njegovu žalost, bila je nepotpuna. Moglo se naći
samo jedno pismo koje se odnosilo na aferu sa mag. Nikolasom
Frankenom. Rasmusu Nilsenu uputio ga je biskup Jirgen Fris. Rekao je:
„Iako ni najmanje nismo skloni da se složimo s vašim mišljenjem o
našem sudu, i spremni smo da vam se u toj stvari suprotstavimo do
kraja, a budući da naš verni i voljeni Mag. Nikolas Franken, protivu
kojega ste se usudili navesti određene lažne i zlobne optužbe, nije više
među nama, očito da ta stvar zasad prestaje. Ali budući da ste nadalje
izjavili kako je apostol i jevanđelista Sveti Jovan u rajskoj Apokalipsi
opisao Svetu Rimsku Crkvu pod krinkom i simbolom Grimizne žene,
dajem vam na znanje itd.”
Koliko god da je tražio, Anderson nije mogao pronaći nastavak
ovog pisma, niti ikakav trag o uzroku „nestanka” casus belli (povoda za
rat) ili načinu na koji je nestao. Jedino je mogao pretpostaviti da je
Franken umro iznenada; pošto su prošla samo dva dana od datuma
Nilsenovog poslednjeg pisma - kada je Franken očito bio živ - i
biskupovog pisma, smrt mora da je bila potpuno neočekivana.
Popodne je nakratko posetio Hald, i popio čaj u Bekelundu; nije
primetio, iako je bio u donekle nervoznom raspoloženju, ikakvu
naznaku bolesti očiju ili mozga, koje se, naveden jutrošnjim
iskustvima, pribojavao.
Na večeri se zatekao kraj gazde.
„Šta je razlog”, pitao ga je, nakon neke nevažne konverzacije, „što u
većini hotela koje čovek u ovoj zemlju može posetiti, broj 13 nije na
spisku soba?”
Gazdi je to bilo zabavno.
„Pomislite samo da ste to primetili! I ja sam o tome razmišljao tu i
tamo, iskreno da vam kažem. Obrazovan čovek, rekao sam sebi, nema
šta da pridaje značaja tom sujeverju. Odgajan sam ovde, u srednjoj
školi u Viborgu, i naš stari upravnik uvek je bio prvi kad se trebalo
tome suprotstaviti. Mrtav je već dugi niz godina - bio je dobar, snažan
čovek, odlučan i u glavi i u rukama. Sećam se kad smo mi, momci,
jednog snežnog dana.
I tu je potonuo u prisećanje.
„Dakle, mislite da nema nekog posebnog problema da ipak uvrstite
i broj 13?” rekao je Anderson.
„Ah! Da se razumemo! Ovaj, razumete, mene je u posao uveo moj
siroti otac. Držao je najpre hotel u Arhusu, a potom, kad smo se rodili,
preselio se ovde u Viborg, svoj rodni grad, i držao ‘Feniks’ ovde, sve
dok nije umro. Bilo je to 1876. Onda sam ja započeo posao u
Silkeborgu, i tek sam pretprošle godine došao u ovu kuću.”
Usledilo je još detalja o stanju kuće i posla na početku.
„A kad ste došli ovde, da li je bilo broja 13?”
„Ne, ne. Baš sam to hteo da vam kažem. Vidite, u ovakvom mestu,
komercijalna klasa - putnici - oni su koje, u principu, moramo
zadovoljiti. I da ih stavimo u broj 13? Ama, oni bi istog minuta otišli da
spavaju na ulici, ako ne i pre. Što se mene lično tiče, meni ni iz džepa ni
u džep koji će mi broj sobe biti, što sam često i govorio; ali oni su zapeli
da im taj broj donosi nesreću. Količina priča koju oni među sobom
pričaju o ljudima što su prespavali u broju 13 i nikad više nisu bili isti,
ili su izgubili najbolje mušterije, ili su, te ovo, te ono”, rekao je gazda,
tražeći slikovite izraze.
„Za šta onda koristite vaš broj 13?” rekao je Anderson, svestan da je
neobična teskoba u rečima potpuno u neskladu sa značajem pitanja.
„Moj broj 13? Ma, zar vam nisam rekao da nemamo takvog ovde u
kući? Mogli ste to primetiti. Jer da ga ima, bio bi odmah do vaše sobe.”
„Pa, da. Jedino sam pomislio - to jest, učinilo mi se sinoć da sam
video vrata broj trinaest u hodniku; zaista, gotovo sam siguran da sam
u pravu, jer sam ih takođe video i pretprošle noći.”
Naravno, her Kristensen se ovom komentaru smejao do prezira,
kao što je Anderson i očekivao, i naglašavao, s mnogo ponavljanja,
činjenicu da nikakav broj 13 ne postoji, niti je ikada postojao, u tom
hotelu.
Andersonu je donekle laknulo od gazdine sigurnosti, ali bio je još
uvek zbunjen, i smislio je da bi se mogao uveriti da li je podlegao iluziji,
ih ne, jedino ako pozove gazdu u svoju sobu na cigaretu kasnije te
večeri. Fotografije engleskih gradova koje je poneo sa sobom bile su
dovoljno dobar izgovor za to.
Her Kristensen bio je polaskan pozivom, i rado ga je prihvatio. Oko
deset sati trebalo je da se pojavi, ali Anderson je pre toga morao da
napiše neka pisma, pa se povukao da to obavi. Skoro je pocrveneo od
stida što to sebi mora da prizna, ali nije mogao da porekne činjenicu da
je postao prilično nervozan oko postojanja broja 13; toliko da je svojoj
sobi prišao sa strane broja 11, kako ne bi morao da prođe pored onih
vrata, ili mesta gde je trebalo da se nalaze. Hitro i sumnjičavo
razgledao je sobu kada je ušao, ali nije bilo ničega što bi podstaklo neku
strepnju, osim neodređenog utiska da je soba manja nego obično. O
prisustvu ili odsustvu kožnog kofera nije bilo dileme. On ga je, lično,
ispraznio i spakovao ispod kreveta. Sa izvesnim naporom oslobodio se
misli o broju 13, i seo da piše.
Susedi su bili dovoljno tihi. Povremeno bi se otvorila vrata u
hodniku, kroz koja bi izleteo par čizama, ili bi trgovački putnik prošao
mrmljajući sebi u brk, a napolju, s vremena na vreme, kočije bi
protandrkale preko užasne kaldrme, ili bi brzi korak žurno prošao niz
kameni pločnik.
Anderson je završio pisma, naručio da mu donesu viski i sodu, a
potom otišao do prozora i zagledao se u prazan zid preko puta i senke
na njemu.
Koliko je mogao da se seti, u broju 14 nalazio se advokat, trezven
čovek, koji je tokom obroka malo govorio, uglavnom zadubljen u hrpicu
dokumenata pored tanjira. Očigledno je, međutim, davao oduška
svojim životinjskim nagonima kada je bio sam. Zašto bi inače plesao?
Senka iz susedne sobe jasno je pokazivala da upravo to radi. Opet i
opet, njegov tanušni oblik prešao bi preko prozora, mašući rukama, a
mršavu nogu izbacivao je uvis iznenađujuće okretno. Činilo se da je
bos, a patos dobro izrađen, jer nikakav zvuk nije pratio njegove
pokrete. Advokat her Anders Jensen pleše u deset sati noću u hotelskoj
sobi - izgledalo je to kao tema za istorijsku sliku u grandioznom stilu; i
Andersonove misli, nalik na misli Emili iz Misterija Udolfa, počele su da
se „nižu kao u narednim rečenicama”:16

U svoj hotel kad pođem,

U deset uveče dođem,
Kelneri misle: bolan se pravim,
Ali za njih ja i ne marim.

A kad se izujem i zaključam sobu,

dobijem neku slobodu,
i celu noć plešem na podu.

I da mi komšije kažu: ‘Tiše!’

Plesao bih još i više,
Ja sam poznavalac prava,
Protestuju zabadava,

Moj ih prezir nadvladava.

Da u tom trenutku gazda nije pokucao na vrata, verovatno bi se

čitava poema našla pred čitaocem. Sudeći po iznenađenom pogledu,
her Kristensen je bio zatečen kada je ušao u sobu, kao i Anderson,
nečim neobičnim u vezi s njom. Ali ništa nije rekao. Andersonove
fotografije veoma su ga zanimale, i uzrokovale su mnoge
autobiografske priče. Nije sasvim jasno na koji bi način razgovor
mogao skrenuti ka željenom pitanju broja 13, da advokat u tom
trenutku nije počeo da peva, i to da peva tako da je svakome bilo jasno
kako je ili strašno pijan, ili potpuno lud. Čuo se visok, tanak glas, kao iz
suvog grla koje dugo nije pevalo. Nekakvim rečima ili melodiji nije bilo
ni traga. Uzdizao se do iznenađujućih visina, i spuštao do očajničkog
jecaja, poput zimskog vetra u praznom odžaku, ili orgulja kojima su se
iznenada pokvarili registri. Bio je to zbilja užasan zvuk, i Anderson je
osećao da bi, ukoliko bi taj zvuk začuo sam u sobi, ubrzo pobegao u
društvo nekog trgovačkog putnika u susednim sobama.
Gazda je sedeo otvorenih usta.
„Ne razumem”, rekao je, najzad, brišući čelo. „Grozno je. Već jednom
sam to čuo, ali bio sam uveren da je mačka.”
„Jel’ on lud?” pitao je Anderson.
„Mora biti. Tužno je to! Tako dobra mušterija, i tako uspešan u
poslu, kako sam čuo, i otac male dece koje treba da odgaja.”
Tada se začulo nestrpljivo kucanje na vratima, i onaj što je kucao
ušao je ne čekajući dozvolu. Bio je to advokat, obučen navrat-nanos,
raščupan, i veoma ljut.
„Izvinite, gospodine”, rekao je, „ali bio bih vam vrlo zahvalan ako
biste prestali da...”
I tu je stao, jer je bilo jasno da nijedna od osoba pred njim nije
odgovorna za njegovo uznemirenje; a nakon trenutka zatišja, zvuk je
počeo ponovo, još gore nego pre.
„Šta se, za ime Boga, ovde događa?” prekinuo je advokat. „Gde je?
Ko je? Jesam li poludeo?”
„Gospodine Jensen, ovo mora da dolazi iz vaše sobe? Da se nije
mačka zaglavila u odžaku?”
Ovo je bilo najbolje što je Anderson smislio da kaže, ali odmah je
shvatio jalovost te izjave; no, sve je bilo bolje nego stajati i slušati taj
užasni glas, i gledati u gazdino ozbiljno, bledo lice, dok je sav u znoju
drhtao i stezao rukohvat stolice.
„Nemoguće”, rekao je advokat, „nemoguće. Nema odžaka. Došao
sam ovde jer sam bio uveren da zvuk dolazi odavde. A svakako iz sobe
koja je odmah do moje.”
„Zar nisu bila neka vrata između vaše i moje sobe?” nestrpljivo je
pitao Anderson.
„Ne, gospodine”, odgovorio je oštro her Jensen. „Barem ne jutros.”
„Ah!” rekao je Anderson. „A noćas?”
„Nisam siguran”, rekao je advokat nakon trenutka neodlučnosti.
Iznenada, glas koji je pevao ili jecao u susednoj sobi utihnu, i začu
se pevač koji se očito potiho smejao samom sebi. Tri čoveka zadrhtaše
od tog zvuka. Potom zavlada tišina.
„Onda”, rekao je advokat, „šta imate da kažete, her Kristensen? Šta
ovo sve znači?”
„Blagi Bože!” rekao je Kristensen. „Šta da kažem? Ništa više od vas
ne znam, gospodo. Molim se Bogu da nikad više ne čujem takav zvuk.”
 „I ja”, rekao je her Jensen, izgovorivši još nešto, ispod glasa.
Anderson je pomislio kako je to zvučalo kao poslednji stih psaltira,
„omnis spiritus laudet Dominum”, ali nije mogao biti siguran.
„Ali moramo nešto učiniti”, rekao je Anderson, „nas trojica. Da
odemo i pregledamo susednu sobu?”
„Ali to je her Jensenova soba”, jadikovao je gazda. „Nema smisla; on
je odande i došao.”
„Nisam siguran”, rekao je Jensen. „Mislim da je ovaj gospodin u
pravu: moramo otići i videti.”
Jedino oružje koje su mogli naći na licu mesta bili su štap i
kišobran. Ekspedicija je izašla u hodnik, ne bez bojazni. Napolju je bila
mrtva tišina, ali je iz susedne sobe zasijalo svetlo. Anderson i Jensen su
prišli. Potonji je pritisnuo kvaku, i iznenada snažno gurnuo vrata. Bez
učinka. Vrata su stajala zaključana.
„Her Kristensen”, rekao je Jensen, „otiđite i dovedite najjačeg slugu
kog imate u hotelu. Moramo ovo da dovršimo.”
Gazda je klimnuo glavom i odjurio, srećan što ne mora da
prisustvuje sceni. Jensen i Anderson ostali su napolju i gledali u vrata.
„To je broj 13, kao što vidite”, rekao je potonji.
„Da. Eno ih vaša vrata, a eno ih moja”, rekao je Jensen.
„Moja soba ima tri prozora tokom dana”, rekao je Anderson s
teškoćom, potiskujući uzrujani smeh.
„Sveca ti poljubim, i moja!” rekao je advokat, okrenuo se i pogledao
Andersona. Leđa su mu sada bila okrenuta ka vratima. U tom trenutku,
vrata su se otvorila, iz njih se pomolila ruka i zgrabila advokata za
rame. Bila je prekrivena pocepanom, žućkastom tkaninom, a na goloj
koži, tamo gde se moglo videti, rasle su dugačke sive dlake.
Anderson je, uz krik gađenja i straha, u pravi čas povukao Jensena
izvan domašaja te ruke, i kada su se vrata zatvorila, začuo se tihi smeh.
Jensen nije video ništa, ali kada mu je Anderson žurno rekao u
kakvoj je opasnosti bio, on je upao u stanje neopisive pometnje, i
predložio da dignu ruke od tog posla i zaključaju se u jednu od soba.
Međutim, dok je kovao taj plan, gazda i dvojica snažnih muškaraca
stigli su na lice mesta, ozbiljni i u stanju uzbune. Jensen ih je dočekao
bujicom opisa i objašnjenja, koji ih nimalo nisu podstrekivali na boj.
Ljudi su ispustili ćuskije koje su poneli, i mirno rekli da neće
rizikovati glave u toj vražjoj jazbini. Gazda, jadnjikavo nervozan i
neodlučan, znajući da će s hotelom biti svršeno ako ne otkloni
opasnost, ipak se nije usuđivao da sam to učini. Srećom, Anderson je
našao načina da podstakne demoralisanu vojsku.
„Zar je ovo”, rekao je, „ta čuvena danska hrabrost o kojoj sam toliko
slušao? Pa nije Nemac unutra, a i da jeste, ima nas petorica.”
Ove reči su Jensena i dvojicu slugu pokrenuli na delanje, i oni su
jurnuli na vrata.
„Stanite!” rekao je Anderson. „Ne gubite glave. Gazda, ti ostani ovde
sa lampom, a neka jedan od vas dvojice provali vrata. I ne ulazite kad se
to desi.”
Onaj mlađi od dvojice muškaraca istupi, podiže gvozdenu alatku, i
snažno raspali po gornjem delu vrata. Rezultat nije bio ni blizu onoga
što su očekivali. Drvo nije napuklo, niti se raspalo - samo se čuo tup
zvuk, kao od udarca u tvrd zid. Čovek je, uz krik, ispustio ćuskiju, i
počeo da trlja lakat. Svi su zurili u njega par sekundi; potom je
Anderson pogledao ponovo u vrata. Nestala su. Pred nosom mu je
stajao gipsani zid hodnika, sa vidljivim ulegnućem na mestu udara.
Broj 13 je prestao da postoji.
Tren su stajali savršeno mirni, buljeći u prazan zid. Prvi petlovi
zakukurikaše dole u dvorištu i Anderson se osvrnu - kroz prozor, na
kraju dugačkog hodnika video je da istočno nebo osvetljava rana zora.
„Gospodo, možda biste”, rekao je gazda, bez oklevanja, „želeli drugu
sobu za večeras - dvokrevetnu?”
Ni Jensen ni Anderson nisu se protivili tom predlogu. Nakon
pređašnjeg iskustva, osetili su sklonost da love u parovima. Smatrali su
podesnim da, dok jedan ode u sobu i ponese stvari koje su mu potrebni
za noć, drugi krene s njim i drži mu sveću. Primetili su da i soba broj 12
i soba broj 14 imaju po tri prozora.

***
Sledeće jutro ista grupa skupila se u broju 12. Prirodno, gazda je
izbegavao da dovede pomoć spolja, a opet morala se razotkriti
misterija povezana s tim delom kuće. U skladu s tim, dvojici slugu
naloženo je da preuzmu uloge drvoseča. Nameštaj je rasklonjen i, po
cenu dobrog broja nepovratno oštećenih dasaka, skinut je deo patosa
najbliži broju 14.
Sasvim je logično da pomislite da je ispod pronađen skelet - recimo,
mag. Nikolasa Frankena. Nije bilo tako. Ali jesu pronašli, između greda
koje su podupirale patos, malu bakarnu kutiju. I Anderson i Jensen (za
kog se ispostavilo da je bio neka vrsta paleografa)17 bili su vrlo
uzbuđeni tim otkrićem, koje je obećavalo ključ za razumevanje ovih
neobičnih pojava.

***
Posedujem kopiju astrološkog rada koji nikada nisam čitao. Na
njegovoj naslovnoj strani nalazi se drvorez Hansa Zebalda Behama,
koji predstavlja grupu mudraca dok sede oko stola. Taj detalj trebalo bi
stručnjaku da omogući identifikaciju knjige. Ne mogu da se prisetim
njenog naslova, a trenutno mi nije pri ruci; ali njeni forzaci su ispisani,
i, tokom deset godina otkako imam tu knjigu, nisam uspeo da otkrijem
u kom smeru treba čitati taj tekst, niti na kom je jeziku. U sličnoj
poziciji bili su Anderson i Jensen nakon istraživanja kojem su podvrgli
dokument iz bakarne kutije.
Nakon dva dana kontemplacije nad njim, Jensen, koji je bio
preduzimljivijeg duha, izložio je pretpostavku da je taj jezik ili latinski
ili starodanski.
Anderson nije bio sklon nagađanjima, i bio je više nego voljan da
preda kutiju i pergament Istorijskom društvu u Viborgu, da ih stave u
svoj muzej.
Celu priču čuo sam od njega nekoliko meseci kasnije, dok smo
sedeli u šumi blizu Upsale, nakon posete tamošnjoj biblioteci, gde smo
se smejali - ili, tačnije, gde sam se smejao - ugovoru kojim je Daniel
Saltenijus (kasnije u životu profesor hebrejskog u Kenigsbergu)
prodao dušu Satani. Andersona to nije baš zabavljalo.
„Mlađahni idiot!” rekao je, misleći na Saltenijusa, koji je još bio
student kada je počinio tu indiskreciju. „Kako je znao s kime tikve
sadi?”
Kada sam izneo uobičajena zapažanja o tome, samo je othuknuo.
Tog popodneva ispričao mi je ono što ste upravo pročitali; ali odbio je
da iz priče izvlači zaključke, i da se složi s onima koje sam ja izvukao
umesto njega.
 Kojim su mi putevima u ruke došli papiri iz kojih sam sročio
povezanu priču najmanje je važna stvar za čitaoca ovih stranica. Ali
nužno je mojim odlomcima iz njih dodati prolog u vidu izjave o tome u
kom ih obliku posedujem.
Oni se, dakle, sastoje delom od niza sakupljenih zapisa namenjenih
za knjigu putopisa, odnosno vrstu knjige kakva je bila tipičan proizvod
četrdesetih i pedesetih.18 Dnevnik boravka na Jutlandu i na danskim
ostrvima Horasa Marijata je pristojan primer vrste na koju aludiram.19
Te knjige obično su obrađivale neku nepoznatu oblast na kontinentu.
Bile su ukrašene ilustracijama sa drvenih ili čeličnih ploča. Pružale su
pojedinosti o hotelskom smeštaju i o načinima da se do tih mesta
stigne, kao što se danas očekuje od svakog dobro uređenog vodiča, i
pretežno su se bavile prenesenim razgovorima sa inteligentnim
strancima, putenim krčmaricama i svadljivim seljacima. Jednom rečju,
bile su pune ćaskanja.
Započete s idejom da obezbede materijal za neku takvu knjigu, ove
beleške su se vremenom razvile u svedočanstvo o jednom jedinom
ličnom iskustvu, a to svedočanstvo je trajalo sve do, maltene, same
večeri njegovog okončanja.
Pisac tih redova bio je izvesni gospodin Reksol. Za ono što znam o
njemu moram u potpunosti da se oslonim na činjenice sadržane u
njegovim zapisima, i iz toga zaključujem da je bio čovek sredovečan, da
je posedovao određenu privatnu imovinu, i da je bio poprilično sam na
svetu. Kako izgleda, nije imao stalno stanište u Engleskoj, već je bio
stanovnik hotela i pansiona. Verovatno se bavio idejom da se u bliskoj
budućnosti negde skući, ali taj čas nije dočekao; takođe, smatram
verovatnim da požar u Pantehnikonu u ranim sedamdesetim mora da
je uništio poprilično toga što je moglo da rasvetli detalje o njegovim
precima, jer u par navrata on pominje deo svog poseda koji je bio
pohranjen u tom skladištu.
Očito je, dalje, da je gospodin Reksol objavio jednu knjigu, i da se
bavila njegovim boravkom u Bretanji. Više od toga ne mogu reći o
ovom delu jer me je pomna pretraga bibliografskih dela uverila da ono
mora da se pojavilo ih anonimno, ili pod pseudonimom.
Što se tiče njegovog karaktera, nije teško uobličiti neko površno
mišljenje. Mora da je bio inteligentan i kultivisan čovek. Izgleda da je
malo falilo da postane član uprave svog koledža na Oksfordu. Prilično je
jasno da je patio od preterane ljubopitljivosti, što je možda dobro za
jednog putnika, ali svakako jeste mana zbog koje je ovaj konkretni
putnik itekako skupo platio na kraju.
Tokom onoga za šta se ispostavilo da je njegova poslednja
ekspedicija planirao je novu knjigu. Skandinavija, oblast ne široko
poznata Englezima od pre četrdesetak godina, učinila mu se
zanimljivim poljem. Mora da je nabasao na neke stare knjige o švedskoj
istoriji ili na memoare u tom smislu, i tako mu se rodila ideja da ima
prostora za jednu knjigu opisa putovanja po Švedskoj, prožetu
epizodama iz istorije nekih od velikih švedskih porodica. Pribavio je,
dakle, pisma preporuke za određene osobe od ugleda u Švedskoj i tamo
se zaputio u rano leto 1863. godine.
O njegovim putovanjima na Severu nema potrebe govoriti, kao ni o
nekoliko nedelja koje je proveo u Stokholmu. Valja samo napomenuti
da ga je neki tamošnji znalac uputio na značajnu zbirku porodičnih
papira u posedu vlasnika jedne drevne vlastelinske kuće u
Vestergotlandu, i da je dobio dozvolu da ih tamo može proučiti.
Vlastelinska kuća, ili herrgard, o kojoj je reč neka ovde bude
nazvana Raback (što se izgovara nešto kao Robek), mada joj to nije
ime. To je jedna od najboljih zgrada te vrste u celoj zemlji, a njena slika
u Dalenbergovoj Suecia antiqua et moderna, gravirana 1694. godine,
prikazuje je otprilike u obliku u kojem je i današnji turista može videti.
Sagrađena je ubrzo nakon 1600. godine i, grubo govoreći, veoma je
nalik engleskoj kući tog perioda u pogledu materijala - crvena cigla sa
kamenom fasadom - i stila. Čovek koji ju je sagradio bio je začetnik
velike loze De la Gardi, i njegovi naslednici je još uvek poseduju. De la
Gardi je ime kojim ću ih označiti onda kada pominjanje bude
neophodno.
Oni su gospodina Reksola primili sa velikom ljubaznošću i
gostoprimstvom, i insistirali da ostane u njihovoj kući koliko god
njegova istraživanja to iziskivala. Ali, budući da je više voleo da bude
nezavisan, a sumnjajući u svoje moći konverzacije na švedskom,
smestio se u seoskoj krčmi, koja se pokazala sasvim dovoljno
udobnom, u svakom slučaju barem u letnjim mesecima. Ovakav
smeštaj bi podrazumevao svakodnevnu kratku šetnju, manju od milje,
do vlastelinske kuće i nazad. Sama kuća počivala je u parku i bila
zaštićena - možemo reći i nadkrivena - stablima krupnog drveća. U
njenoj blizini mogli ste naći zidom ograđenu baštu, a zatim biste ušli u
obližnju šumu što raste oko jednog od jezeraca kakvima je čitava
zemlja zasuta. Onda bi naišao zid poseda i počeli biste penjanje
strminom - velikom kamenom hridi blago prekrivenom zemljom - a na
njenom vrhu stajala je crkva opkoljena visokim mračnim drvećem. Za
engleske oči bejaše to nesvakidašnja građevina. Njen brod i krila behu
niski i ispunjeni redovima klupa i galerijama. U zapadnoj galeriji stajale
su lepe stare orgulje, veselo oslikane, sa srebrnim cevima. Tavanica
beše ravna a sedamnaestovekovni umetnik je ukrasio čudnim i
groznim Strašnim sudom, punim jarkih požara, srušenih gradova,
brodova u plamenu, vrištećih duša i smeđih, nasmejanih demona.
Zgodni mesingani oreoli visili su s krova; predikaonica beše nalik kući
za lutke prekrivena malim oslikanim drvenim heruvimima i svecima;
postolje sa tri peščanika beše uzglobljeno na stolu propovednika.
Prizori poput ovih mogu se sada videti u mnogim crkvama u Švedskoj,
ali ono što je ovu isticalo bio je dodatak prvobitnoj zgradi. Na istočnom
kraju severnog krila graditelj vlastelinske palate podigao je mauzolej za
sebe i svoju familiju. Bila je to poveća osmougaona zgrada, osvetljena
nizom ovalnih prozora, i imala je kupolast krov na čijem vrhu bese
predmet nalik bundevi što se izdiže u toranj, oblik naročito drag
švedskim arhitektama. Krov je sa spoljašnje strane bio od bakra,
ofarban u crno, dok su zidovi, u skladu sa crkvom, bili beli kao
beonjače. U ovaj mauzolej nije se moglo ući iz crkve. On je imao
sopstvene vratnice i stepenište sa severne strane.
Kraj crkvenog dvorišta ide put za selo, i za ne više od tri ili četiri
minuta dovodi vas do vrata krčme.
Tokom svog prvog dana odsedanja u Robeku gospodin Reksol je
zatekao crkvena vrata otvorena, i načinio beleške o unutrašnjosti koje
sam upravo istakao. U mauzolej, međutim, nije mogao da uđe. Jedino je
gledajući kroz ključaonicu uspeo da spazi fine mermerne skulpture u
prirodnoj veličini i sarkofage od bakra, kao i bogate heraldičke ukrase,
što je u njemu pobudilo žudnju da provede neko vreme u istraživanju.
Dokumenti koje je došao da prouči u palati pokazali su se upravo
od vrste kakvu je želeo za svoju knjigu. Sastojali su se od porodične
prepiske, dnevnika i knjigovodstvenih knjiga najranijih vlasnika
imanja, vrlo pažljivo vođenih i jasno ispisanih, punih zabavnih i
slikovitih detalja. Prvi De la Gardi se u njima ukazuje kao jak i sposoban
čovek. Ubrzo po izgradnji palate usledio je period nemira u oblasti,
seljaci su digli ustanak i napali nekoliko zamkova i pričinili izvesnu
štetu. Vlasnik Robeka uzeo je vodstvo u gušenju pobune, i mogle su se
naći reference na pogubljenja vođa ustanka i okrutnih kazni izrečenih
bez trunke milosti.
Portret tog Magnusa de la Gardija bio je jedan od najboljih u kući i
gospodin Reksol ga je proučavao sa velikim interesovanjem nakon
svog svakodnevnog posla. On ne daje njegov detaljan opis, ali koliko
shvatam to lice ga je impresioniralo više svojom snagom negoli
lepotom ili dobrotom; zapravo, on piše da je grof Magnus bio bezmalo
čudesno ružan čovek.
Tog dana je gospodin Reksol večerao sa familijom i pešačio je
nazad po poznoj ali još uvek vedroj večeri.
„Ne smem zaboraviti”, piše on, „da upitam crkvenjaka može li me
pustiti u mauzolej kraj crkve. On očigledno ima pristup tamo, jer video
sam ga večeras kako stoji na stepenicama i, kako mi se učinilo,
zaključava ili otključava vrata.”
Nalazim da je rano sledećeg dana gospodin Reksol obavio nekakav
razgovor sa svojim stanodavcem. To što ga je tako detaljno zabeležio
isprva me iznenadilo, ali ubrzo sam shvatio da su stranice koje čitam
bile, barem isprva, zamišljene kao materijal za knjigu o kojoj je
razmišljao, koja je trebala da bude jedna od onih kvazinovinarskih
pisanija što dopuštaju uvođenje detaljnih konverzacija.
Njegov naum, kako kaže, bio je da otkrije da li je ikakva tradicija
vezana za grofa Magnusa de la Gardija ostala živa na mestima gde je taj
gospodin nekada bio aktivan, i da lije sud običnog sveta o njemu bio
povoljan ili ne. Otkrio je da grof ni u kom slučaju nije bio omiljen. Ako bi
njegovi kmetovi zakasnili na posao onih dana koje su mu dugovali kao
gospodaru palate, bili su posađeni na drvenog konja20, ili bičevani i
žigosani u dvorištu te palate. Jedan ili dva slučaja ticali su se ljudi čija
su se imanja graničila sa gospodarevim, i čije su kuče bile misteriozno
spaljene u zimskim noćima, sa čitavim porodicama unutra. Ali ono što
je stanodavcu naročito bilo na umu - jer vraćao se na tu temu više nego
jedanput - bila je činjenica da je grof išao na Crno hodočašće, i da je
tom prilikom sa sobom doneo nekoga ili nešto.
Vi ćete se prirodno zapitati, baš kao što je i gospodin Reksol, šta li
je moglo značiti to Crno hodočašće. Ali vaša radoznalost po tom pitanju
moraće da ostane neutažena još neko vreme, baš kao što je bila i
njegova. Krčmar je bio očigledno nevoljan da pruži potpun odgovor, ili
zapravo bilo kakav odgovor na to pitanje i, budući da su ga baš tada
pozvali poslom, on se odgegao sa primetnom živahnošću, a samo je par
minuta kasnije provirio na vrata da saopšti kako su ga pozvali u Skaru,
i da se neće vratiti do večeri.
I tako je gospodin Reksol morao da nezadovoljen ode na svoj
dnevni posao u palatu. Papiri kojima je baš tada bio zaokupljen uskoro
su mu misli usmerili u sasvim drugom pravcu, jer imao je da se posveti
pregledanju prepiske između Sofije Albertine u Stokholmu i njene
udate rođake Ulrike Leonore u Robeku u godinama 1705-1710. Ova
pisma bila su od izuzetnog interesa zbog svetla koje su bacala na
kulturu Švedske u tom periodu, u šta se može uveriti svako ko je čitao
njihovo kasnije kompletno izdanje u publikacijama Švedske komisije
za istorijske rukopise.
Popodne je završio sa pismima, i pošto je vratio na policu kutije u
kojima su bila čuvana, produžio je, sasvim prirodno, da spusti neke od
tomova koji su im najbliže stajali, kako bi procenio koji su od njih
najprikladniji predmeti izučavanja za naredni dan. Taj niz na polici bio
je pretežno sačinjen od knjigovodstvene zbirke koju je svojeručno
vodio prvi grof Magnus. Ali, pokazalo se da jedna od njih nije vezana za
račune, već da je knjiga alhemijskih i srodnih spisa sročenih nečijom
tuđom šesnaestovekovnom rukom. Budući da nije bio naročito
upoznat s alhemičarskom literaturom, gospodin Reksol troši
poprilično prostora koji je sebi mogao uštedeti na prepisivanje naslova
i početaka raznih spisa: Knjiga feniksa, Knjiga trideset reči, Knjiga
krastave žabe, Knjiga o Mirijam, Turba philosophorum, i tako dalje; a
onda oglašava sa popriličnom radošću kako je imao sreće da pronađe,
na stranici koja je izvorno bila ostavljena praznom, blizu sredine
knjige, rukopis samog grofa Magnusa naslovljen „Liber nigrae
peregrinationis”. Uistinu, tu je samo nekoliko redova bilo ispisano, ali
to beše sasvim dovoljno da pokaže kako je krčmar tog jutra pomenuo
verovanje staro barem toliko koliko je doba grofa Magnusa, i verovatno
ga je ovaj i sam delio. Ovo je prevod onoga što je tu stajalo napisano:
„Ako kakav čovek poželi da stekne dug život, ako bi da stekne
vernog glasnika i da vidi krv svojih neprijatelja, nužno je da prvo ode u
grad Horazin, i da tamo pozdravi princa...” Ovde je jedna reč bila
izbrisana, ali ne previše pomno, tako da je gospodin Reksol bio prilično
siguran da je dobro pročitao kao „aeris” („vazduha”). Ali ostatak teksta
nije bio prepisan, samo jedna rečenica na latinskom: „Quaere reliqua
hujus materiei inter secretiora” (Videti više o ovoj stvari među
privatnim stvarima).
Nije se moglo poreći da je ovo bacilo novo, pomalo drečavo svetlo
na ukuse i verovanja grofa; ali za gospodina Reksola, udaljenog od
njega skoro puna tri veka, pomisao da je ovaj svojoj opštoj silovitosti
mogao još dodati alhemiju, i alhemiji nešto nalik magiji, samo ga je
učinilo još slikovitijom figurom, i kada se, nakon poduže zamišljenosti
nad njegovom slikom u holu, gospodin Reksol zaputio ka svom
privremenom domu, um mu je bio ispunjen mislima vezanim za grofa
Magnusa. Nije posmatrao svoje okruženje, niti je opažao večernje
mirise šume ili svetlost sumraka na jezeru; i kada se iznenada pribrao,
bio je zapanjen što se našao već na kapiji crkvenog dvorišta i na samo
nekoliko minuta udaljenosti od krčme. Pogled mu pade na mauzolej.
„Ah”, rekao je. „Tu ste, grofe Magnuse. Vrlo bih rad bio da vas
vidim.”
„Poput mnogih samotnih ljudi”, piše on, „imam običaj da glasno
govorim sa sobom; i, za razliku od nekih starih Grka ili Latina, ne
očekujem odgovor. Zasigurno, a možda i na svu sreću, u ovom slučaju,
nije bilo nikakvog ni glasa niti posmatrača; samo neka žena koja je,
pretpostavljam, baš tada čistila crkvu, i ona je ispustila neki metalni
predmet na pod, od čijeg zveketa sam se trgao. Grof Magnus, verujem,
dovoljno čvrsto spava.”
Iste te večeri krčmar, koji je ranije čuo za želju gospodina Reksola
da upozna đakona ili crkvenjaka (kako bi ga nazvali u Švedskoj) ove
parohije, predstavio ga je tom zvaničniku u predsoblju krčme. Ubrzo je
upriličena poseta grobnici De la Gardija za naredni dan, pa je usledio i
kraći opšti razgovor.
Pošto se gospodin Reksol prisetio da je jedna od funkcija
skandinavskih đakona da podučavaju kandidate pred konfirmaciju,
pomislio je da je ovo zgodna prigoda da osveži svoje sećanje vezano za
jednu stavku iz Biblije.
„Možete li mi reći”, kazao je, „bilo šta o Horazinu?”
Đakon je delovao zatečeno, ali ga je spremno podsetio da je to selo
nekada bilo denuncirano.
„Zasigurno”, rekao je gospodin Reksol, „ono je sad, pretpostavljam,
u ruševinama?”
„Rekao bih da je tako”, odvratio je đakon. „Čuo sam neke od naših
starijih sveštenika da govore da će se Antihrist roditi tamo; a postoje i
priče...”
„Ah! Kakve su to priče?” uskočio je gospodin Reksol.
„Priče, htedoh reći, koje sam zaboravio”, kazao je đakon, i ubrzo
zatim mu poželeo laku noć.
 Krčmar je sada bio sasvim sam, i na milosti gospodina Reksola; a
ovaj ispitivač nije bio sklon tome da ga poštedi.
„Her Nilsen”, rekao je, „pronašao sam nešto o Crnom hodočašću.
Sad bi bilo zgodno da mi kažete šta znate. Šta je to grof doneo sa
sobom?”
Šveđani su, možda, po prirodi spori u davanju odgovora, ili je
možda njegov stanodavac bio izuzetak. Nisam siguran; ali gospodin
Reksol beleži da je krčmar proveo barem ceo minut gledajući ga pre
nego što je bilo šta kazao. Onda se primakao gostu i sa priličnim
naporom progovorio:
„Gospodine Reksol, mogu da vam ispričam ovu jednu pričicu, i ništa
više - nijednu preko toga. Ništa me nemojte pitati kad završim. U
vreme mog dede - što će reći, pre devedeset i dve godine - imali smo
ovde dva čoveka koji su rekli: ‘Grof je mrtav, šta nas briga za njega.
Otići ćemo večeras i slobodno loviti u njegovoj šumi’, - to je ona
dugačka šuma na brdu koju ste videli iza Robeka. Pa, oni koji su ih čuli
da tako govore, rekoše im: ‘Ne, nemojte ići; sigurni smo da ćete sresti
neke koji hodaju a ne bi trebalo da hodaju. Trebalo bi da počivaju, a ne
da hodaju.’ Ovi ljudi su se tome smejali. Nije bilo šumara da čuvaju
šumu jer niko nije hteo tamo da živi Porodica nije bila tu u kući. Ovi
ljudi su mogli da rade šta god su hteli.
E, pa dobro, i otišli su u šumu te noći. Moj deda je sedeo ovde, u
ovoj sobi. Bilo je leto, i svetla noć. Kroz otvoren prozor mogao je dobro
da vidi šumu, a i da čuje.
I tako je sedeo tu, i još dvoje-troje ljudi s njim, i osluškivali su.
Isprva ne čuju ništa; a onda začuju nekoga - a vi znate koliko je to
daleko odavde - začuju nekoga kako vrišti, baš kao da mu neko iz tela
čupa najdublji komad duše. Svi u sobi, koliko ih je bilo, uzeli su se za
ruke i tako sedeli nekih tri četvrt sata. Onda su začuli nekog drugog,
samo otprilike trista ela21 udaljenog. Čuju ga kako se glasno smeje: nije
se to smejao jedan od one dvojice ljudi i, zapravo, svi su kao jedan
kazali da to uopšte nije bio čovek. Posle toga čuli su velika vrata kako
se zatvaraju.
Onda, s prvim sunčevim svetlom, svi su otišli kod sveštenika. Kazali
su mu:
‘Oče, obucite svoju odoru i okovratnik, i dođite da sahranite ovu
dvojicu, Andersa Bjornsena i Hansa Torbjorna.’
Shvatate da su bili uvereni da su ovi ljudi mrtvi. I tako su otišli u
šumu - moj deda to nikad nije zaboravio. Kazao je da su i oni sami bili
nalik mrtvacima. Sveštenik je, takođe, bio pobeleo od straha. Kazao je,
kad su otišli kod njega:
‘Začuo sam vrisak u noći, i čuo sam, zatim, jedan smeh. Ako to ne
budem mogao da zaboravim, nikad više neću biti u stanju da zaspim.’
I tako su otišli u šumu, i pronašli su one ljude na ivici šume. Hans
Torbjorn je stajao leđima oslonjen o drvo, i sve vreme je rukama gurao
nešto - hteo je da od sebe odgurne nešto čega tu nije bilo. Dakle, on nije
bio mrtav. I tako su njega odveli odatle, i smestili ga u kuću u
Norčepingu i umro je pre zime; ali sve do tada je i dalje nešto gurao
rukama. I Anders Bjornsen je takođe bio tamo; ali on bese mrtav. I reći
ću vam ovo o Andersu Bjornsenu, da je nekada bio prelep čovek, ali
sada njegovog lica uopšte nije bilo, jer meso mu je bilo isisano s
kostiju. Razumete li to? Moj deda to nikad nije zaboravio. I položili su
ga na nosila koja su poneli, i stavili su mu platno preko lica, i sveštenik
je krenuo napred; i počeli su da pevaju psalam za mrtve kako su
najbolje umeli. I tako, dok su pevali kraj prve strofe, jedan se
stropoštao, onaj što je nosio uzglavlje nosiljke, a ostali se osvrnuše
pozadi, i videše da je platno spalo, i da oči Andersa Bjornsena zure
nagore jer nema ničega da ih zatvori. Ovo nisu mogli da podnesu. Stoga
je sveštenik vratio platno na njega, i poslao po lopatu, i na tom su ga
mestu sahranili.”
Narednog dana gospodin Reksol beleži da ga je đakon pozvao ubrzo
nakon doručka i odveo ga u crkvu i mauzolej. Zapazio je da ključ od
potonjeg visi o ekseru baš iznad predikaonice i palo mu je na um da
mu, budući da se ovde izgleda crkva po pravilu ostavlja otključanom,
neće biti teško da sprovede i drugu, privatniju posetu tim
spomenicima ako se među njima pokaže da ima više interesantnog
nego što se može obraditi u prvom navratu. Zgrada, kad je u nju ušao,
nije delovala nezanimljivo. Spomenici, uglavnom iz sedamnaestog i
osamnaestog veka, visoki, bili su dostojanstveni mada raskošni, a
epitafi i heraldika izdašni. Centralni prostor zasvođene prostorije
zauzimala su tri bakarna sarkofaga, prekrivena fino ugraviranim
ukrasima. Od toga, dva su, kao što je čest slučaj u Danskoj i Švedskoj,
imala veliko metalno raspeće na poklopcu. Treći, koji je, kako izgleda,
pripadao grofu Magnusu, umesto toga imao je ugravirano ljudsko
obličje u punoj dužini, a oko ivice je bilo nekoliko traka sa sličnim
ornamentima koji su prikazivali različite scene. Jedna je bila bitka, sa
topom koji bljuje dim, i zidom opasanim gradom, i trupama kopljanika.
Druga je pokazivala pogubljenje. Na trećoj, među drvećem, bio je čovek
koji je trčao iz sve snage, ustalasane kose i raširenih ruku. Njega je
gonilo čudno obličje; teško bi bilo proceniti da li je umetnik nameravao
da prikaže čoveka, pa nije uspeo da postigne prikladnu vernost, ili ga je
namerno načinio tako čudovišnim kako je izgledao. U svetlu umešnosti
s kojom je ostatak crteža bio izveden, gospodin Reksol je bio sklon da
se prikloni potonjoj ideji. Ta figura je bila neskladno niskog rasta, i
većim delom skrivena kukuljicom i odorom koja se vukla po zemlji.
Jedini deo tog obličja koji se pružao izvan skrovišta odore nije imao
oblik nalik šaci ili ruci. Gospodin Reksol tu stvar poredi s pipkom
morske raže, i nastavlja: „Videvši ovo, kazao sam sebi: ‘Ovo, dakle,
očigledno predstavlja nekakav alegorijski prikaz - demon progoni
ukletu dušu - i moglo bi biti izvor priče o grofu Magnusu i njegovom
tajanstvenom pratiocu. Da vidimo sad kako je lovac naslikan: bez
sumnje će biti kao demon koji duva u rog.’” Ali, kako se ispostavilo, nije
bilo nikakve tako senzacionalne figure, samo privid čoveka obavijenog
ogrtačem na vrhu brdašca koji stoji oslonjen na štap i posmatra lov sa
zanimanjem koje je graver pokušao da izrazi u njegovom držanju.
Gospodin Reksol je primetio da ovaj sarkofag zatvaraju fino
izrađeni i masivni čelični katanci - ukupno tri po broju. Jedan od njih,
kako je video, bio je otkačen i ležao je na podu. A onda, ne želeći da
đakona dalje zadržava ili da troši svoje vreme predviđeno za rad,
zaputio se dalje ka palati.
„Čudno je”, beleži on, „kako, vraćajući se poznatim putem, čoveka
misli mogu da obuzmu toliko da u potpunosti isključi sve okolne
predmete. Večeras, po drugi put sam izgubio svest o tome kuda idem
(planirao sam privatnu posetu grobnici kako bih prepisao epitafe), kad
sam se iznenada, kako se desilo, priveo svesti i zatekao se (isto kao
ranije) kako zamičem za crkvenu kapiju i, čini mi se, pevušim ili
zapevam neke čudne reči, otprilike: ‘Da li si budan, grofe Magnus? Da li
spavaš, grofe Magnus?’ a onda još nešto posle, čega nisam mogao da se
prisetim. Izgledalo mi je kao da sam se ponašao na ovaj besmislen
način već neko vreme unazad.”
Pronašao je ključ mauzoleja tamo gde je to i očekivao, i prepisao
veći deo onoga što je želeo; zapravo, ostao je sve dok nije počelo da mu
ponestaje svetla.
„Mora da sam pogrešio”, piše on, „kada sam kazao da je jedan od
katanaca na grofovom sarkofagu bio otključan; vidim večeras da su dva
raskatančena. Oba sam podigao s poda i pažljivo ih položio na prozor
nakon što sam pokušao, bez uspeha, da ih ponovo zatvorim. Onaj jedan
preostali i dalje čvrsto stoji i, mada pretpostavljam da radi na principu
opruge, nemam predstavu o tome kako se otvara. Da sam uspeo u
pokušaju da ga otključam, bojim se da bih se gotovo drznuo da otvorim
sarkofag. Čudno je interesovanje koje osećam prema ovom, bojim se,
pomalo svirepom i sumornom starom plemiću.”
Naredni dan je bio, kako se ispostavilo, poslednji dan boravka
gospodina Reksola u Robeku. Primio je pismo vezano za određenu
investiciju koja je zahtevala da se vrati u Englesku; njegov posao među
dokumentima ionako je bio praktično gotov a putovanje je poduže.
Odlučio je, stoga, da se oprosti sa svima, da privede kraju svoje beleške,
i da ode odatle.
Ovo privođenje kraju kao i oproštaji, kako je ispalo, potrajali su
duže nego što je očekivao. Gostoljubiva porodica insistirala je da kod
njih ostane na ručku - ručavali su u tri - i bližilo se pola sedam kada je
izašao kroz gvozdenu kapiju Robeka. Pomno se zadržavao na svakom
koraku svoje šetnje kraj jezera, rešen da u sebe potpuno upije, sad kad
je ovde šetao po poslednji put, ugođaj ovog mesta u poznom času. I
kada je dosegao vrh crkvenog brežuljka, zadržao se na njemu više
minuta, zureći u beskrajne šume bliske i daleke, ali sveukupno mračne
pod nebom tečno zelenim. Kad je napokon rešio da krene, sinulo mu je
da svakako valja da se oprosti i od grofa Magnusa kao i sa svim De la
Gardima. Crkva je bila samo dvadesetak metara udaljena a on je znao
gde visi ključ mauzoleja. Ne prođe dugo a on je već stajao nad velikim
bakarnim kovčegom i, kao i obično, naglas pričao sam sa sobom:
„Možda si u svoje vreme bio pomalo nevaljalac, Magnuse”, kazivao
je, „ali uprkos tome voleo bih da te vidim, ili, radije.
„Baš tog časa”, kaže on, „osetio sam kako mi je nešto udarilo u
stopalo. Dovoljno brzo sam ga povukao i nešto je uz zveket palo na
kameni pod. Bio je to treći i poslednji katanac kojim je bio zaključan
sarkofag. Sagnuo sam se da ga podignem i - nebo mi je svedok da
pišem samo golu istinu - pre nego što sam se pridigao začuo se zvuk
škripe metalnih šarki, i jasno sam video poklopac kako se pomera uvis.
Možda sam se poneo kao kukavica, ali života mi nisam tu mogao više
da ostanem ni trenutka. Bio sam van te grozne zgrade brže nego što
mogu da napišem - skoro isto tako brzo kao što bih izgovorio ove reči -
a ono što me još više plaši jeste to što nisam mogao da okrenem ključ u
bravi. Dok sad sedim u sobi i zapisujem ove činjenice, pitam se (sve se
ovo odigralo pre manje od dvadeset minuta) da li se nastavila ta buka
metalnog škripanja, i ne umem da odgovorim da li jeste ili nije. Znam
jedino da je bilo još nešto više od onog što sam zapisao a što me je
uznemirilo, ali da li je to bio zvuk ili prizor nisam u stanju da se setim.
Šta li sam uradio?”

***
Siroti gospodin Reksol! Zaputio se ka Engleskoj već sledećeg dana,
kao što je planirao, i u Englesku je bezbedno stigao; a opet, koliko
mogu da zaključim prema njegovom promenjenom rukopisu i
zbrkanim, nervoznim žvrljotinama, bio je to slomljen čovek. Jedna od
nekoliko malih beležnica koje su do mene doprle zajedno sa njegovim
papirima da je, ne toliko ključ, koliko nagoveštaj za prirodu njegovih
iskustava. Dobar deo putovanja obavio je kanalskom barkom i nalazim
ne manje od šest bolnih pokušaja da nabroji i opiše svoje saputnike. Ti
zapisi imaju ovaj oblik;
24. Pastor jednog sela u Skanu. Uobičajeni crni kaput i crni šešir
mekog oboda.
25. Trgovački putnik iz Stokholma koji putuje za Trolheten. Crni
mantil, smeđi šešir.
26. Čovek u dugačkom ogrtaču, sa šeširom širokog oboda, veoma
staromodnim.
Ovaj unos je precrtan i dodata je beleška: „Možda je istovetan sa br.
13. Još mu nisam ugledao lice.” Pogledavši unos br. 13 vidim da se
odnosi na katoličkog sveštenika u mantiji.
Zbirni rezultat ovog računanja uvek je isti. Dvadeset i osmoro ljudi
javlja se u nabrajanju, pri čemu je uvek jedan čovek u dugoj crnoj
mantiji i sa širokim šeširom, a drugi je „niska prilika u tamnoj mantiji
sa kukuljicom”. S druge strane, uvek je zabeleženo da se samo dvadeset
i šestoro putnika pojavljuje na obrocima, i da je čovek u mantiji možda
odsutan a da je niska prilika zasigurno odsutna.
Stigavši u Englesku, čini se da se gospodin Reksol iskrcao u Harviču
i da je odlučio smesta da se udalji iz dosega neke osobe ili osoba koje
nikada precizno ne određuje, ali koje je očigledno počeo da smatra
svojim progoniteljima. U skladu s tim iznajmio je vozilo - bile su to
zatvorene čeze - budući da nije verovao železnici i odvezao se sve do
sela Belčam Sen Pol. Bilo je devet sati u mesečinom okupanoj
avgustovskoj noći kada se primakao tom mestu. Sedeo je napred i kroz
prozor osmatrao polja i gustiše - malo toga drugog imalo je da se vidi -
kako jure kraj njega. Iznenada je naišao na raskrsnicu. Uz kraj su stajale
dve nepokretne figure; ona viša nosila je šešir, ona niža kukuljicu. Nije
imao vremena da opazi njihova lica, niti su oni načinili ikakav pokret
koji je on mogao da opazi. Pa opet, konj je divlje zanjištao i jurnuo u
galop, a gospodin Reksol je utonuo nazad u svoje sedište u neku vrstu
očajanja. Ove prilike već je ranije video.
Stigavši u Belčam Sen Pol imao je sreće da pronađe pristojno
opremljeno prenoćište i tokom naredna dvadeset i četiri časa živeo je,
u odnosu na prethodnih nekoliko dana, u relativnom miru. Njegove
poslednje beleške napisane su tog dana. Suviše su nepovezane i
prepune usklika da bi se ovde ucelo prenosile, ali njihova srž je
dovoljno jasna. On očekuje posetu svojih progonitelja - kako ili kada,
nije mu poznato - a njegov stalni usklik glasi:
„Šta sam to učinio?” i „Zar nema nikakve nade?” Doktori, to mu je
jasno, nazvali bi ga ludim, policajci bi ga ismejali. Sveštenik trenutno
nije tu. Šta drugo može da uradi nego da zaključa vrata i moli se bogu?
Ljudi su prošle godine još pamtili kako je u Belčam Sen Polu čudni
gospodin stigao jedne večeri u avgustu pre više godina; i kako je ne
narednog već onog sledećeg jutra za tim bio pronađen mrtav, i bila je
sprovedena istraga; a porota koja je otišla da vidi telo onesvestila se,
„svi’ sedmoro nji’, i nijedan nije ’teo da kaže šta je vido”, a presuda je
glasila: Čin božji; i kako su se ljudi koji su držali to prenoćište „odselili
tu istu nedelju, i otišli iz tog kraja.” Ali nije im poznato, bar tako mislim,
da je bilo kakav tračak svetla ikada bio bačen, ili je uopšte mogao biti
bačen, na tu misteriju. Sticajem okolnosti prošle godine je ta kućica
došla u moje vlasništvo kao deo zaveštanja. Stajala je prazna od 1863.
godine, i činilo se da ne postoji šansa da se koristi za izdavanje soba; i
tako sam dao da se ona sruši, a papiri iz kojih sam vam pružio sažetak
bili su pronađeni u zaboravljenom ormariću ispod prozora u najboljoj
spavaćoj sobi.
 „Reklo bi se da uskoro putujete, profesore, sad kad je prvi semestar
okončan”, reče izvesna osoba (bez značaja za ovu pripovest) profesoru
prirodopisa, ubrzo pošto sedoše jedan spram drugog za ručkom u
trpezariji koledža Sent Džejms.
Profesor je bio mlad, uredan i tačan u izražavanju.
„Da”, reče on. „Ovog semestra prijatelji su me nagovorili da počnem
da igram golf i nameravam da, na nedelju ili desetak dana, odem do
istočne obale - zapravo u Bernstou (pretpostavljam da vam je to mesto
poznato), ne bih li usavršio igru. Najverovatnije je da ću krenuti sutra
ujutru.”
„Eh, Parkinse”, reče njegov sused sa preke strane, „kad već ideš u
Bernstou, mogao bi da pogledaš lokalitet templarske lože i obavestiš
me bi li tamo vredelo na leto otpočeti iskopavanja.”
Kao što se da pretpostaviti, čovek koji je ovo rekao bio je antikvar,
no budući da se on pojavljuje isključivo u uvodnom delu, nema potrebe
posebno ga predstavljati.
„Svakako”, reče profesor Parkins. „Ako mi opišeš gde se lokalitet
nalazi, učiniću sve što mogu da ti o povratku predočim kako stoje
stvari. Ih ti mogu pisati, ako mi kažeš gde ćeš se nalaziti.”
„Hvala, ali nemoj se time zamarati. Stvar je samo u tome da o
letnjem raspustu nameravam da tamo odem s porodicom, a sinulo mi
je da bih mogao iskoristiti priliku da za vreme odmora uradim nešto
korisno, budući da je uopšte za vrlo malo takvih loža u Engleskoj
izrađen odgovarajući plan.”
Profesoru se ne dopade ideja da izrada plana svetilišta može biti
koristan posao. Njegov sused produži:
„Mora biti da se lokalitet (sumnjam da se bilo šta vidi iznad zemlje)
nalazi odmah do plaže. Kao što znaš, more se silovito obrušava na ceo
taj obalski potes. Prema mapi, reklo bi se da se nalazi na tri četvrt milje
od ‘Gloub ina’, na severnom kraju grada. Gde ćeš odsesti?”
„Upravo u ‘Gloub inu’”, reče Parkins. „Tamo sam rezervisao sobu,
jer drugde nije bilo mesta. Izgleda da su kuće za iznajmljivanje preko
zime većinom zatvorene. Uz to, rekoše mi da na raspolaganju imaju
samo dvokrevetne sobe, kao i da nemaju dovoljno prostora da uklone
drugi krevet, i tome slično. Ali meni je potrebna prostrana soba - nosim
dosta knjiga, jer nameravam da tamo ponešto uradim. I premda mi baš
i ne godi pomisao da ću, u onome što za izvesno vreme nameravam da
smatram svojom radnom sobom, imati suvišan prazan krevet, nadam
se da ću uspeti to da podnesem za kratko vreme koje ću tamo
provesti.”
„Prazan krevet u sobi nazivaš podnošenjem, Parkinse?” reče oštar
glas s preke strane. „Recimo ovako: doći ću ja i zauzeću taj ležaj.
Praviću ti društvo.”
Profesor pretrnu, ali mu pođe za rukom da se srdačno osmehne.
„Zaboga, Rodžerse, bilo bi mi veoma drago. Ali bojim se da će ti biti
prilično dosadno. Ti ne igraš golf, je li tako?”
„Ne, bogu hvala”, reče žustro gospodin Rodžers.
„Razmisli i sam - kada ne budem pisao, najverovatnije je da ću biti
napolju na igralištu, a to će, velim, za tebe biti sasvim dosadno.”
„E, pa nisam siguran. Mora biti da nekoga poznajem u tom mestu.
Ali naravno, ako ću biti na smetnji, slobodno reci, Parkinse. Neću se
uvrediti. Kao što i sam imaš običaj da kažeš - istina nikad nije
uvredljiva.”
Parkins je svakako bio uviđavan i dosledno istinoljubiv. Moglo se
podozrevati da je gospodin Rodžers ponekad zloupotrebljavao svoje
znanje o ovim osobinama. U Parkinsu sad nabuja duševni konflikt, koji
ga za trenutak-dva spreči da odgovori. Potom reče:
„No, ako želiš pravu istinu Rodžerse, razmišljao sam o tome hoće li
soba zaista biti dovoljno prostrana da se obojica udobno smestimo,
kao i o tome (ne bih ti to rekao da me nisi prisilio) da li ćeš
predstavljati neku vrstu smetnje za moj rad.”
Rodžers se glasno nasmeja.
„Sjajno, Parkinse!” reče. „Nema ljutnje. Obećavam da ti neću
smetati. Kad je reč o tome, budi bez brige. Svakako neću ići ako ti to ne
želiš, ali učinilo mi se da bi bilo baš zgodno da ti se pridružim - da
razgonim duhove.” U taj mah moglo se videti kako on namiguje i
laktom gurka suseda. Bilo je isto tako uočljivo da se Parkins zajapurio.
„Oprosti Parkinse”, nastavi Rodžers, „nije to trebalo da kažem.
Zaboravio sam da ne voliš naklapanja o tim temama.”
„Dakle”, reče Parkins, „kad si već pomenuo tu stvar, slobodno
priznajem da nisam ljubitelj ispraznih razgovora o onome što ti
nazivaš duhovima. Nalazim da čovek moga poziva”, nastavi on blago
podižući ton, „ne bi smeo da pridaje važnost pomodnim verovanjima u
takve stvari. Kao što i sam znaš Rodžerse, ili kao što bi trebalo da znaš,
jer čini mi se da nikada nisam krio svoje nazore...”
„Naravno da nisi, stari”, priklopi Rodžers pomirljivo.
„... i držim da je bilo kakav vid, bilo kakav oblik povlađivanja
gledištu da takve stvari mogu postojati, ravan odricanju od svega
onoga što smatram najsvetijim. Ali, čini mi se da ne uspevam da
zadržim tvoju pažnju.”
„Tvoju nepodeljenu pažnju, zapravo je rekao doktor Blimber”,
prekide ga Rodžers. „Ali molim te da nastaviš Parkinse, ja te
zadržavam.
„Ne, naprotiv”, reče Parkins. „Ne sećam se Blimbera, verovatno je
on ovde bio pre mene. Ali nema potrebe da nastavljam. Uveren sam da
ti je jasno šta mislim.”
„Da, da”, reče Rodžers prilično žustro, „sasvim jasno. Raspravićemo
to do kraja u Bernstou, ili negde drugde.”
Prenoseći gornji dijalog, pokušao sam da dočaram utisak kakav je
on na mene ostavio, utisak o Parkinsu kao svojevrsnoj strini, prilično
zvocavoj u svom sitničarstvu. Potpuno lišen smisla za humor, ali
istodobno nepokolebljiv i iskren u svojim uverenjima, beše to ipak
čovek dostojan najvećeg uvažavanja. Razabrao li je to čitalac ili ne, tek
takva je bila Parkinsova narav.
Sledećeg dana, kao što se nadao, pođe mu za rukom da napusti
koledž i stigne u Bernstou. U „Gloub inu” ga dočekaše s dobrodošlicom
i udobno smestiše u prostranu dvokrevetnu sobu o kojoj je bilo reči, te
je, pre no što će počinuti, uspeo da razvrsta radni materijal u
cepidlačkom poretku po ovećem stolu koji je zapremao istureni kraj
sobe, kraj sa tri strane okružen prozorima što su gledali na morsku
obalu; zapravo je središnji prozor bio okrenut izravno ka moru, dok su
oni s leva i desna omogućavali pogled duž obale na severnu i južnu
stranu. Na jugu se videla varošica Bernstou, dok na severnoj strani nije
bilo kuća, već se mogla videti samo plaža s niskim stenjem u zaleđu.
Sasvim ispred nalazio se nevelik zaravnjen travnjak ispresecan starim
kotvama i vitlima, za njim široka staza i najposle plaža. Koliko god da je
bilo tačno rastojanje između „Gloub ina” i mora, nije ih moglo
razdvajati više od šezdeset jardi.
Preostali stanovnici „Ina” behu, naravno, golfaši, među kojima
nekolicina zavređuje podrobniji opis. Najtajanstvenija figura zacelo je
bio stari vojnik, sekretar Londonskog kluba, čovek iznimno snažnog
glasa i izrazito protestantskih nazora. Ti nazori behu pogodni da se na
pravi način ispolje nakon njegovog prisustva službama vikara,
blagorodnog čoveka sa sklonošću prema živopisnom ritualu, što je
galantno, koliko god je mogao, prikrivao iz poštovanja prema
anglikanskoj tradiciji.
Profesor Parkins, kome je odvažnost bila jedna od ključnih osobina,
proveo je po dolasku u Bernstou veći deo dana u onome što je nazivao
unapređivanjem igre, u društvu s pomenutim pukovnikom Vilsonom. U
toku poslepodneva - da li zbog toga što je proces unapređivanja slabo
odmicao ili zbog nekog drugog razloga - tek pukovnikovo ponašanje
postade tako neprijazno da se čak i Parkins uzvrda pri pomisli da će s
njim u društvu morati da odšeta od igrališta do stana. Osmotrivši
načas krišom te nakostrešene brkove i zajapureno lice, on namisli kako
će mudrije biti da prepusti uticaju čaja i duvana da pukovnika koliko-
toliko odobrovolji, pre no što termin za večeru učini druženje
neizbežnim.
„Mogao bih večeras da se zaputim kući duž plaže”, pomisli on, „pa
da pogledam, a biće dovoljno osvetljeno, ruševine o kojima je govorio
Dizni. Istina, ne znam tačno gde se nalaze, no reklo bi se da ću teško
izbeći da se ne sapletem o njih.”
Ovo je ostvario u sasvim doslovnom smislu, jer je, dok je birao put
od igrališta do šljunkovite staze, uspinjući se naviše, nogom zapinjao
čas o busenje trave, čas o poveće komade kamena. Dospevši na
uzvišicu i osmotrivši okolinu, on zaključi da se nalazi na potesu
prilično grguravog zemljišta, prekrivenog omanjim depresijama i
humkama. Kad je prišao da ih ispita, ispostavi se da ove poslednje ne
behu ništa drugo do obične gomile kremena, učvršćene malterom i
obrasle travuljinom. On s pravom zaključi da se pred njim nalazi loža
koju je obećao da će pogledati. Izgledala je kao da bi mogla nagraditi
trud istraživača. Plitki temelji pružali su valjanu sliku o osnovnom
planu. Parkins se maglovito priseti da su templari, kojima je pripadalo
ovo mesto, imali običaj da grade okrugle crkve, i on pomisli kako je
pomenuti niz neravnina ili humki u njegovoj blizini raspoređen u nekoj
vrsti kružnog oblika. Teško je odoleti iskušenju malog amaterskog
istraživanja izvan vlastitog delokruga, ako ni zbog čega drugog a ono
zbog zadovoljstva da se pokaže koliko se uspešan može biti ako se
posao shvati ozbiljno. Naš profesor, međutim, sve da je i osetio nešto
od ovog nedostojnog poriva, bio je isto tako nestrpljiv da učini uslugu
gospodinu Dizniju. Stoga on pažljivo koracima premeri kružni prostor
koji je otkrio i u beležnicu zapisa njegove grubo određene razmere.
Zatim nastavi da istražuje duguljasto uzvišenje koje se nalazilo istočno
od središta kruga i za koje mu se učinilo da bi moglo predstavljati
osnovu oltara. Na jednom njegovom kraju, onom okrenutom ka severu,
nedostajao je komad trave, kao da ga je uklonio kakav deran ili neko
divlje stvorenje. On pomisli kako bi bilo zgodno na ovom mestu načeti
tlo radi uvida u gradnju, te izvadi nož i stade strugati zemlju. U tom
usledi još jedno otkriće: deo zemljišta se uruši prilikom kopanja i
razotkri malo udubljenje. On poče da kreše palidrvca u nastojanju da
sagleda kakav je to procep, no vetar ih jedno za drugim pogasi.
Lupkajući i guleći stranice nožem, ipak uspe da utvrdi da je to veštačka
rupa u zidu. Bila je četvrtastog oblika, a stranice, vrh i dno, iako bez
obloge, behu ravne i pravilne. Svakako beše prazna. Ali ne! Prevlačeći
oštricom noža, on začu metalni zvuk, a kad je zavukao ruku - opipa
cilindrični predmet što je počivao na dnu. On ga naravno izvuče napolje
i, prinevši ga svedu (koje je u to doba dana ubrzano čilelo), utvrdi da je
to predmet načinjen ljudskom rukom - metalna cev dugačka oko četiri
inča, očigledno prilično stara.
Do vremena kad se Parkins uverio da u ovom čudnovatom
spremištu više nema ničega, bilo je isuviše kasno i mračno da bi
mogao preduzeti kakvo opsežnije traganje. Ono što je postigao pokaza
se toliko neočekivanim i zanimljivim da on nameri da sutradan malo
više vremena posveti arheologiji. Bio je uveren da predmet koji sada
čuva u džepu mora imati nekakvu vrednost.
Pust i svečan beše prizor koji je poslednji put osmotrio pre no što
se zaputio kući. Slabašna žuta svetlost sa zapada osvetljavala je
igrališta, nekoliko još vidljivih prilika što su se kretale ka pansionu,
zdepastu kulu stražaru, bledi peščani pojas mestimično ispresecan
tamnim drvenim molovima, zamućeno i grgoljivo more. Sa severa je
duvao hladan vetar, koji mu međutim ostade za leđima kad se zaputio
u „Gloub”. On uze brzo grabiti, razgrćući pesak po kojem je, zahvaljujući
molovima što su bili raspoređeni na svakih nekoliko jardi, hodanje bilo
jednostavno i lako. Osvrnuvši se s namerom da utvrdi razdaljinu koju je
prevalio od urušene templarske lože, primeti da u šetnji nije usamljen.
Nekakva nerazgovetna prilika kao da se svesrdno upinjala da ga
dostigne, iako je u tome slabo ili nikako napredovala. Njeni pokreti
podsećali su na trčanje, no razdaljina između nje i Parkinsa uistinu se
nije smanjivala. Tako se učini Parkinsu, te on zaključi kako je neznatna
mogućnost da bi mogao poznavati ovog namernika, i kako bi bilo
besmisleno čekati ga da pristigne. No uprkos tome pade mu na pamet
da bi društvo na toj pustoj obali zbilja bilo dobrodošlo, kad bi se samo
moglo birati. Za svojih neprosvećenih dana čitao je o izvesnim
susretima na takvim mestima, susretima o kojima i sada jedva da je
imao kuraži da razmišlja. Nastavio je međutim da misli o njima celim
putem. „Šta bih sada učinio”, zapita se on, „kad bih se osvrnuo i
ugledao crnu priliku, jasno ocrtanu na žutom obzoru, i kad bih primetio
da ima rogove i krila? Pitam se da li bih zastao ili potrčao za njom.
Srećom, gospodin iza mene nije od tog soja, a čini mi se da je i sada
podjednako udaljen kao što je bio kada sam ga prvi put ugledao. Elem,
kako sada stvari stoje, izvesno je da će morati da popričeka na večeru.
Uz to, zaboga, i sam kasnim već skoro četvrt sata. Moram požuriti.”
Parkins je na raspolaganju imao vrlo malo vremena da se preobuče.
Kad je za večerom sreo pukovnika, mir (ili barem onoliko
miroljubivosti koliko je ovaj gospodin bio sposoban da dosegne) beše
nanovo zacario u vojničkim grudima, pa se tu zadržao i za vreme
partije bridža posle večere, jer je Parkins bio više nego uvažavanja
dostojan igrač. Kad se najzad, nešto pre ponoći, povukao, Parkins oseti
da je proveo veče na savim zadovoljavajući način, te da će, čak i tokom
naredne dve ili tri sedmice, život u „Gloubu” biti snošljiv pod sličnim
uslovima. „Pogotovo”, pomisli, „ako nastavim da unapređujem igru.”
Prolazeći hodnikom, nabasa na poslužitelja, koji se zaustavi i reče:
„Izvin’te me gospodine, ali baš maločas, dok sam četkô vaš kaput,
nešto je ispalo iz džepa. Stavio sam to u komodu, gospodine, u vašoj
sobi, nekakvu lulu ih nešto tome slično. Fala lepo. Naći ćete je u
komodi, gospodine. Eto tako. I laka vam noć.”
To obraćanje podseti Parkinsa na njegovo poslepodnevno otkriće.
Sa nemalom radoznalošću on prinese predmet svetlosti sveća. Bio je
od bronze, video je sada, i beše u znatnoj meri nalik savremenim
pištaljkama; uistinu je to bila ni manje ni više nego zviždaljka. On je
prinese ustima, no ustanovi da je napunjena stvrdnutim sitnim
peskom ili zemljom, što se nije moglo odstraniti kuckanjem, već je
moralo biti izvađeno nožem. Uredan kao i uvek, Parkins prikupi zemlju
na komad hartije, koji potom isturi kroz prozor da bi ga ispraznio. Noć
bese sjajna i vedra, primeti, te zastade na časak da osmotri more i
odocnelog namernika što je stajao na obali pred pansionom. Potom
zatvori prozor, pomalo začuđen kasnim časom do kojeg se ljudi
zadržavaju u Bernstou, pa nanovo prinese zviždaljku svetlu. Gle, gle, na
njoj je očito bilo nekakvih znamena, i ne samo znamena, več i slova.
Neznatna pohabanost ipak je dopuštala da duboko urezani natpisi
budu čitljivi, no profesor posle ozbiljnog razmišljanja morade priznati
da mu je njihovo značenje potpuno nerazgovetno. Zapisa je bilo i na
prednjoj i na zadnjoj strani zviždaljke.22 Jedan od njih je glasio:

FLA
FUR BIS
FLE

A drugi:

QUIST EST ISTE QUIVENIT

„Morao bih znati da to rastumačim”, pomisli on, „no izgleda da je

moj latinski postao prilično klimav. Kad se presaberem, izgleda da ne
znam čak ni reč za zviždaljku. Ali duži zapis je dovoljno jednostavan.
Trebalo bi da znači: Koje onaj koji dolazi? Pa, najbolji način da se to
sazna jeste da mu se zazviždi.”
On dunu probe radi i iznenada ustuknu, zapanjen i istovremeno
zadovoljan tonom koji je proizveo. Sadržavao je taj ton u sebi svojstvo
beskrajne daljine, i Parkins nasluti da se, zvonak kakav je već bio,
mogao čuti miljama unaokolo. Beše to isto tako zvuk koji je, slično
izvesnim mirisima, imao moć da u svesti obrazuje vizije. Na trenutak
on prilično razgovetno ugleda prizor širokog, tamnog noćnog
prostranstva, po kojem duva hladovit vetar, a usred svega toga
usamljenu priliku, zabavljenu nečim što Parkins nije mogao dokučiti.
Možda bi začelo razabrao još ponešto, da se slika nije najednom
rastočila usled iznenadnog snažnog udara vetra o prozorsko okno,
toliko iznenadnog da je, obazrevši se, dospeo da ugleda beo odsjaj
galebovog krila negde iza tamnih prozorskih stakala.
Zvuk zviždaljke opčinio ga je toliko da nije mogao odoleti da je još
jednom ne oproba, ovog puta znatno smelije. Ton beše ponešto bučniji
nego ranije, no ponavljanje razveja opsenu - vizija nije usledila, iako se
on pritajeno nadao da bi mogla. „Ali šta je sad to? Gospode! Koliko se
vetar može pojačati za svega nekoliko minuta? Kakav strahovit udar!
Eto! Znao sam da kvaka na prozoru ne valja ničemu. Ha, obe sveće
ugašene - tako sam i mislio. Ovo će rasturiti sobu u komade.”
Valjalo je najpre zatvoriti prozor. Moglo se izbrojati do dvadeset
dok se Parkins borio sa omanjim prozorskim krilom, a pritisak beše
tako snažan da mu se činilo kao da se hrve sa krupnim razbojnikom.
Najednom se sve utiša, prozor lupnu i zabravi se. Sad je trebalo nanovo
pripaliti sveće i utvrditi je li načinjena kakva šteta. Ne, ništa ne beše
oštećeno, čak ni staklo nije bilo napuklo. No buka je očigledno
probudila barem jednog stanara pansiona: čulo se kako na gornjem
spratu pukovnik gunđa i tetura se bosonog.
Vetar se ne utiša odjednom, na način kako je počeo. Duvalo je i
dalje, oko zgrade se čulo zavijanje i kloparanje koje je povremeno
prerastalo u kričanje, tako očajničko da je - kako Parkins
nezainteresovano reče - moglo prilično oneraspoložiti ljude bujne
uobrazilje. Četvrt sata docnije, on pomisli kako bi čak i nemaštoviti bili
srećniji bez toga.
Da li zbog istraživanja na lokalitetu, uzbuđenja na golfu ili usled
vetra, tek Parkinsu nije bilo jasno zašto ne može da zaspi. U svakom
slučaju, ostao je budan dovoljno dugo da bi mogao umisliti kako je
postao žrtva svih mogućih pogubnih boljki: ležao je brojeći otkucaje
srca, uveren da će svakog trenutka ono prestati da radi, razmatrajući
ozbiljne sumnje u vezi sa svojim plućima, mozgom, jetrom, sumnje za
koje je bio uveren da bi se raspršile s prvim dnevnim svetlom, ali koje
su do tog vremena odbijale da se uklone. Imao je nešto jalove utehe u
saznanju da postoji još neko ko je u istom nebranom grožđu. Bliski
sused, čiji položaj nije bilo lako odrediti u mraku, takođe se batrgao i
šuškao u krevetu.
Parkins ubrzo sklopi oči i pokuša da po svaku cenu zaspi.
Prekomerno uzbuđenje sad se nanovo iskaza u drugom obliku -
stvaranjem vizija. Exporto crede23 - slike se pojavljuju pred sklopljenim
očima onoga ko nastoji da zaspi i obično mu smetaju toliko da mora
otvoriti oči kako bi ih odagnao.
Ovog puta Parkinsov doživljaj beše vrlo uznemirujući. On zaključi
da mu se vizija ukazuje u pravilnom sledu. Kad je otvorio oči, ona
naravno iščeze, no kad ih ponovo sklopi, smesta se povrati, ni brža niti
sporija nego ranije. Evo šta je video:
Dugački potes obale, šljunak pomešan s peskom, ispresecan u
kratkim razmacima crnim molovima što su uranjali u vodu - scena
toliko slična onoj s njegove poslepodnevne šetnje, da se zapravo, u
odsustvu kakvog drugog obeležja, od nje nije ni mogla razlikovati.
Potuljena svetlost stvarala je utisak nadolazeće oluje, pozne zimske
večeri i retke, hladnjikave kiše. Isprva na tom sumornom pozorju
nikoga ne beše na vidiku. Potom se, u daljini, ukaza lelujav crni
predmet. Već sledećeg trena beše to čovek koji trči, poskakuje,
premeće se preko molova i svakih nekoliko sekundi grozničavo
pogledava unazad. Što se više primicao, sve je očiglednije bilo da nije
samo zabrinut, već i unezveren od straha, premda mu se lice nije
moglo razabrati. Bio je, uz to, gotovo na izmaku snage. Približavao se i
izgledalo je kao da mu svaka naredna prepreka zadaje više teškoća
nego prethodna. „Hoće li preskočiti onu koja mu sada predstoji?”
zapita se Parkins. „Čini se da je ta nešto viša nego ostale.” Delimično
puzeći, delimično bacajući se, čovek je preskoči i pade nauznak sa
druge strane. Potom, kao da je zbilja nesposoban da se uspravi, ostade
zguren pod molom, pogledavajući odonud s izrazom mučne
zabrinutosti.
Nikakve naznake do tad ne beše o uzroku begunčevog straha; no
sad se, daleko uz obalu, stade pomaljati maleni odsjaj nečeg
svetlucavog, što se s priličnom hitrinom i nepravilnošću kretalo tamo-
amo. Ubrzano se povećavajući, obznani se to kao neodređena prilika u
bledoj lepršavoj draperiji. Nešto u njenim kretnjama odbijalo je
Parkinsa od želje da je osmotri izbliza. Ona bi se zaustavljala, podizala
ruke, povijala se prema pesku, trčala pognuto preko plaže ka obali i
nazad, i potom, uspravivši se, nanovo nastavljala da napreduje
zaprepašćujućom brzinom. Nastupi trenutak kada se progonitelj
ustumarao na svega nekoliko jardi pred molom gde se begunac skrivao
ležeći. Nakon dva ili tri bezuspešna nasrtaja, prilika se zaustavi,
uspravi se s visoko uzdignutim rukama i potom ustremi pravo ka
molu.
Upravo to beše tren u kojem je Parkins uvek popuštao u nameri da
drži oči sklopljene. S mnoštvom strepnji u vezi sa početnom slabošću
vida, prenapregnutim umom, preteranim pušenjem i sličnim stvarima,
on najzad reši da pripali sveću, uzme knjigu i provede noć budan, radije
nego da dopusti da mu dosađuje ova neprestana panorama, za koju je
bio uveren da je samo morbidni odraz njegove šetnje i domišljanja
toga dana.
Trenje palidrvca o kutiju i blesak plamena mora da su preplašili
kakva noćna stvorenja - miševe ili šta već - koje on ču kako zagrebaše s
velikom bukom preko poda kraj njegovog kreveta.
Blagi bože! Šibica je zgasnula! Baš je trapav! No druga se rasplamsa
bolje, te Parkins valjano namesti sveću i lati se knjige, kojom je bio
zaokupljen sve dok ga san ne savlada, i to ne mnogo docnije. Verovatno
po prvi put u svom urednom i proračunatom životu, zaboravio je bio
da ugasi sveću, pa kad ga jutrom u osam sati probudiše, iz čašice je još
uvek plaminjalo, a na stočiću beše otužna gomilica razlivenog voska.
 Dok je, posle doručka, u sobi doterivao opremu za golf (sudbina mu
opet beše dodelila pukovnika za takmaca), jedna od spremačica stupi
unutra.
„Oprostite”, reče ona, „treba li da dodam još koji pokrivač na vaš
ležaj?”
„Aha, hvala vam”, reče Parkins, „mislim da neće biti naodmet.
Izgleda da će prilično zahladneti.”
Spremačica se uskoro vrati s pokrivačem.
„Na koji ležaj da ga postavim, gospodine?”
„Kako? Ta na onaj u kojem sam noćas spavao”, reče on pokazujući
prstom.
„Svakako. Ali oprostite mi - izgledalo je ko da ste isprobali oba.
Svejedno, ionako nam je jutros valjalo pospremiti i jedan i drugi.”
„Zaista? Pa to je sasvim van pameti”, reče Parkins. „Uveren sam da
drugi nisam ni dotakao, osim što sam na njega odlagao stvari. Zar je
zaista izgledao kao da je u njemu neko spavao?”
„Baš tako”, reče spremačica. „Ne zamerite mi, ali sve su stvari bile
zgužvane i razbacane kojekuda, ko da je neko u njemu proveo više nego
napornu noć.”
„Gospode”, reče Parkins. „Ipak, može biti da sam ga, kad sam
raspakivao stvari, poremetio više nego što mi se učinilo. Oprostite što
sam vam otežao posao. Uzgred, očekujem da mi se uskoro pridruži
prijatelj - gospodin sa Kembridža - koji će koristiti ležaj na par dana.
Nadam se da to neće uzrokovati neprilike?”
„Ni govora gospodine. Hvala vam. Neće biti nikakvih neprilika,
svakako”, reče spremačica i požuri da se pridruži svojim zažamorenim
koleginicama.
Parkins pođe sa čvrstom namerom da unapredi svoju igru.
Drago mi je što mogu da izvestim kako je u tom poduhvatu bio
uspešan u tolikoj meri da je pukovnik, koji isprva beše sneveseljen
saznanjem da će još jednog dana morati da igra sa njim, postao prilično
razgovorljiv kad je jutro poodmaklo; njegov glas odzvanjao je unaokolo
kao kakav veličajni orguljaški bas u crkvenom tornju, štono reče
nekakav naš tugaljivi pesnik.
„Neobičan vetar, ovo sinoć”, reče on. „Kao da ga je neko zviždaljkom
navabio, reklo bi se u mom starom kraju.”
„Svakako”, reče Parkins. „Postoji li još uvek u vašem zavičaju neka
predrasuda takve vrste?”
„Ne znam da li je to predrasuda”, reče pukovnik. „U te stvari se
veruje širom Danske i Norveške, kao i na jorkširskoj obali, a po mom
mišljenju, ako vas to zanima, svakako da mora postojati nešto u onome
čega se taj seoski svet pridržava i čega se pridržavao kroz čitave
naraštaje. Ali vi ste na potezu” (ili kako se to već naziva: čitalac kome
golf nije nepoznanica moraće da zamisli odgovarajuće digresije u
podesnim razmacima).
Kad se razgovor nastavi, Parkins s izvesnim oklevanjem reče:
„O onome što ste maločas spomenuli pukovniče, moram vam reći
da su moji vlastiti nazori o takvim stvarima vrlo čvrsti. Ja sam, zapravo,
ubeđeni nevernik u ono što se naziva natprirodnim.”
„Kako!” uzvrati pukovnik. „Hoćete da kažete da ne verujete u
vidovitost, u duhove, niti u bilo šta što je s tim u vezi?”
„Upravo tako”, reče Parkins odrešito.
„Dakle”, produži pukovnik, „u tom slučaju rekao bih da niste mnogo
bolji od sadukejaca.”
Parkins beše nameran da odgovori kako, po njegovom mišljenju,
sadukejci behu najprefinjeniji likovi o kojima je ikada čitao u Starom
zavetu; no, sumnjajući donekle da o njima ima mnogo pomena upravo
u tom delu, on se radije opredeli da smehom odagna optužbu.
„Možda i nisam”, reče on, „ali... hej momak, dodaj mi palicu!
Oprostite na trenutak pukovniče.” Kratka počivka. „Dakle, kad je reč o
zviždanju, dopustite mi da vam izložim svoju teoriju o tome.
Zakonitosti po kojima se upravlja vetar doista nisu do kraja istražene -
a svakako su potpuno nepoznate ribarskim i njima sličnim krugovima.
Pretpostavimo da se čovek ili žena ekscentričnih sklonosti, ili kakav
stranac, redovno pojavljuju i u neuobičajeno doba zvižde na obali.
Uskoro potom podiže se snažan vetar. Čovek koji bi se dobro
razumevao u promene na nebu, ili neko ko poseduje barometar, mogao
bi to predskazati. Prosti ljudi iz ribarskog sela nemaju barometre, već
samo nekoliko grubih pravila po kojima predviđaju vreme. Ima li šta
prirodnije od toga da se ekscentrična ličnost koju sam pretpostavio
počne smatrati pokretačem vetra, ili da ta ličnost sebi rado prigrabi
reputaciju onoga ko je sposoban da to učini? Evo, uzmite sinoćnji
vetar: slučajno, ja sam zviždao. Dunuo sam u zviždaljku u dva navrata, a
vetar kao da je naprosto odgovorio na moj poziv. Da me je iko video.
Parkins zapade donekle u ton predavača, a posmatrači stadoše
negodovati zbog ove govorancije; u poslednjoj rečenici pukovnik ga
prekide.
„Zar ste zviždali?” upita on. „A kakvu vrstu zviždaljke ste koristili?
Izvedite najpre ovaj udarac.” Počivka.
„Kad je reč o zviždaljci koju ste pomenuli, pukovniče, to je sasvim
neobična stvarčica. Imam je kod sebe u... ne, izgleda da sam je ostavio u
sobi. Zapravo, juče sam je pronašao.”
Parkins potom ispripoveda o načinu na koji je otkrio zviždaljku, na
šta pukovnik progunđa i izjavi kako bi, da je na Parkinsovom mestu,
bio oprezan pri korišćenju predmeta koji je pripadao papistima, sa
kojima se, uopšte uzevši, nikada ne zna na šta su sve spremni. Sa ove
teme on se prebaci na zastranjivanje vikara, koji je minule nedelje
najavio kako u petak pada blagdan Svetog apostola Tome, te da će se u
11 časova u crkvi održati služba. Ovaj i drugi slični postupci podstakli
su kod pukovnika jaku sumnju da je vikar prikriveni papist, ako ne i
jezuit. Parkins, koji u ovom domenu nije mogao jasno slediti
pukovnika, nije mu se suprotstavljao. Oni se zapravo saglasiše u tolikoj
meri da ni jedan ni drugi toga jutra nisu pomenuli njihov jučerašnji
rastanak posle ručka.
Popodne obojica nastaviše igru uspešno, ili barem dovoljno
uspešno da bi mogli zaboraviti na sve drugo dok se nije počelo
smrkavati. Sve do tad Parkins se ne priseti kako je nameravao da još
ponešto istraži na lokalitetu; no sve to, smatrao je, i nije od prevelike
važnosti - jedan dan dobar je koliko i drugi. Morao se stoga zaputiti
kući zajedno sa pukovnikom.
Kad se približiše uglu zgrade, nekakav dečak iskrsnu pred
pukovnikom u najvećoj brzini i umalo ga ne obori, a potom, umesto da
pobegne, stade se pribijati uz njega i ječati. Prve reči starog borca behu
naravno grdnja i ukora, no on vrlo brzo razabra da je dečak gotovo
zanemeo od straha. Ispitivanje se isprva pokaza uzaludnim. Došavši do
daha, dečak poče da zapomaže, još uvek privijen uz pukovnikove noge.
Najposle dođe sebi, ali je još uvek neprekidno jecao.
„Šta je sa tobom, za ime sveta? Šta ti se dogodilo? Šta si video?”
povikaše oba čoveka.
„Ah, video sam kako mi maše sa prozora”, zarida dečak, „nešto
strašno i gadno.”
„Sa kog prozora?” reče razgnevljeni pukovnik. „Hajde, priberi se
derane.”
„Sa prednjeg prozora, od hotela”, reče dečak.
U tom trenutku Parkins je bio spreman da pošalje dečaka kući, no
pukovnik to ne dopusti; krajnje je opasno na takav način preplašiti
dečaka, i ako se ispostavi da se neko sa njim šegačio, to na neki način
mora biti kažnjeno. Uzastopnim pitanjima on uspe da sklopi sledeću
priču: dečak se sa nekolicinom drugih igrao na travnjaku pred
„Gloubom”; potom su se razišli kućama da bi užinali, i on je upravo
kretao, kad se slučilo da je pogledao gore prema prozoru i video nešto
kako mu maše. To je izgledalo kao nekakva spodoba, odevena - koliko
je mogao razabrati - u belo, a lice joj nije video; ali ona mu je mahala, i
nipošto nije izgledala dobroćudno. Je li bilo svetla u sobi? Ne, nije se
sećao da je unutra bilo svetla. Koji je to prozor bio? Onaj pri vrhu, ili
onaj drugi po redu? Bio je to onaj drugi, veliki prozor koji ima po jedan
mali sa obe strane.
„Vrlo dobro, dečko”, reče pukovnik posle još nekoliko pitanja. „Sada
požuri kući. Reklo bi se da je neko pokušao da te prepadne. Sledeći put,
kao hrabar engleski dečak, jednostavno hitni kamen... u stvari, ne baš
tako, već idi i saopšti to konobaru, ili gospodinu Simpsonu, upravitelju,
i reci da sam te ja uputio da tako postupiš.”
Na dečakovom licu pojavi se izraz sumnje u mogućnost da bi
gospodin Simpson mogao posvetiti neophodnu pažnju njegovim
žalbama, no pukovnik to začelo i ne primeti, te nadoveza:
„Evo ti šestak... ne, zapravo je to jedan šiling. Pođi kući i nemoj više
razmišljati o ovome.”
Mladac zabrza uzbuđeno se zahvaljujući, a pukovnik i Parkins se
zaputiše okolo do hotelskog pročelja u nameri da provere stvar. Samo
jedan prozor odgovarao je opisu koji su čuli.
„Čudno”, reče Parkins, „deran je očigledno govorio o mom prozoru.
Hoćete li da se na trenutak popnemo, pukovniče Vilson? Moramo
ustanoviti da li je neko vršljao po mojoj sobi.”
Uskoro se nađoše u hodniku i Parkins pokuša da otvori vrata.
Potom se maši za džepove.
„Stvar je ozbiljnija nego što sam mislio”, bila je njegova sledeća
primedba. „Sećam se da sam jutros pri polasku zaključao vrata.
Zaključana su i sada i ključ se, štaviše, nalazi kod mene.” On ga pokaza.
„Dakle, ako posluga ima običaj da preko dana ulazi u nečiju sobu kad je
taj odsutan, mogu samo da kažem da... no - da to nipošto ne
odobravam.” Predosećajući nekakav neslavan ishod, on se lati da
otključa vrata i pripali sveće. „Ne”, reče, „ništa nije ispreturano.”
„Osim vašeg ležaja”, pridometnu pukovnik.
„Oprostite, ali to nije moj ležaj”, reče Parkins. „Ne spavam na njemu.
Ali izgleda kao da ga je neko udesio.”
To je bilo izvesno: stvari behu posuvraćene i zgužvane u najvećem
neredu. Parkins se zamisli.
„Mora biti da je to”, reče najzad. „Sinoć sam pri raspakivanju
ispremetao stvari, a oni ih od onda nisu pospremili. Biće da su sada
došli da to urade, a dečak ih je video kroz prozor; potom su otišli i za
sobom zaključali vrata. Rekao bih da je o tome reč.”
„No, pozvonite i pitajte ih”, reče pukovnik, a Parkinsu se taj predlog
učini razboritim.
Spremačica se pojavi i, da skratimo priču, izjavi kako je ujutru
pospremila krevet u gospodinovom prisustvu, te da od tada više nije
dolazila. Ne, nije imala drugi ključ. Ključevi su kod gospodina Simpsona
- on bi gospodinu mogao reći je li neko dolazio.
Bila je to zagonetka. Pretraga pokaza da ništa od vrednosti nije
nedostajalo. Parkins se sećao rasporeda manjih predmeta na
stolovima i drugde, dovoljno dobro da bi se uverio kako ih niko nije
pomicao. Gospodin i gospođa Simpson nadalje ustanoviše kako tokom
dana nikom nisu dali ključ od sobe. Niti je Parkins, pronicljiv kakav je
već bio, u ponašanju gazde, gazdarice i spremačice uočio bilo šta što bi
upućivalo na njihovu krivicu. Bio je skloniji da pomisli kako je dečak
obmanuo pukovnika.
Ovaj poslednji tokom večere i docnije beše neuobičajeno ćutljiv i
zamišljen. Poželevši Parkinsu laku noć, on prozuklim glasom
promrmlja:
„Znate gde se nalazim, ako vam ustrebam tokom noći.”
„No, svakako, hvala vam pukovniče, mislim da znam. Ali nema
mnogo izgleda da ću vas uznemiravati. Uzgred”, dodade on, „jesam li
vam pokazao staru zviždaljku o kojoj sam govorio? Mislim da nisam. E
pa, evo je.”
Pukovnik je pažljivo okrete pri svetlosti sveće.
„Možete li da protumačite natpis?” zapita Parkins pošto je uze
nazad.
„Ne, ne pri ovom svetlu. Šta smerate da uradite s tim?”
„Kad se vratim u Kembridž pokazaću je nekima od tamošnjih
arheologa i videti šta oni misle. Ako ustanove da ima vrednost,
verovatno ću je ponuditi nekom muzeju.”
„Aha”, reče pukovnik. „No, možda imate pravo. Sve što znam jeste
da bih je, da pripada meni, zavitlao pravo u more. Jasno mi je da je
vama izlišno govoriti, i da više volite da se uverite na delu. Nadam se
da će tako biti, i želim vam laku noć.”
On se okrete, ostavljajući Parkinsa u pola reći u dnu stepeništa, te
se uskoro obojica nađoše u svojim sobama.
Nekim slučajem, nije bilo ni zastora ni zavesa na prozorima
Parkinsonove sobe. Prethodne noći nije previše razmišljao o tome, no
večeras kao da je svaki krajičak sjajnog meseca prodirao upravo do
njegovog ležaja, što bi ga kasnije svakako budilo.
Bio je već prilično umoran kad je to primetio, ali sa zavidnom
dovitljivošću, koristeći ćebe, pribadače, štap i kišobran, uspe da načini
zaklon koji bi, održi li se, potpuno uklonio mesečinu od njegovog ležaja.
Odmah potom udobno se smesti. Nakon što je čitao izvesno klasično
delo dovoljno dugo da mu se učini da bi mogao da zaspi, on dremljivim
pogledom osmotri sobu, utuli sveću i klonu na jastuk.
Mora biti da je čvrsto spavao čitav sat ili duže, kad ga iznenadna
lupnjava razdrma na najneprijatniji način. Odmah je shvatio šta se
dogodilo: njegov pažljivo konstruisani zaklon je popustio i izuzetno
sjajan, leden mesec sad mu je neposredno osvetljavao lice. To je bilo
krajnje neprijatno. Treba li da ustane i popravi zaklon? Ili će mu poći za
rukom da zaspi i ako to ne učini?
Nekoliko minuta je ležao domišljajući se šta mu je činiti; potom se
naglo osvrte i bez daha, širom otvorenih očiju, stade osluškivati. Bio je
uveren da se nešto pomaklo u praznom ležaju na suprotnom kraju
sobe. Sutra će naložiti da ga uklone, jer unutra mora da ima miševa ili
koječega drugog što se kreće. Sada je sve bilo mirno. Ali ne! Strka
nanovo otpoče. Čulo se šuštanje i drmusanje - svakako mnogo bučnije
no što bi ga ma kakav glodar mogao proizvesti.
Mogu donekle sebi predstaviti profesorovu pometnju i strah, jer
sam pre nekih trideset godina i sam u snu video istovetan događaj;
čitaocu će začelo nešto teže biti da zamisli koliko je užasno za njega
bilo to što vidi utvaru koja sedi na krevetu za koji je bio uveren da je
prazan. Jednim skokom on se uspravi i baci prema prozoru, gde se
nalazilo jedino raspoloživo oružje - štap kojim je bio podrprt zaklon.
Ispostavi se da je to bilo najgore što je mogao da učini, jer prilika na
krevetu nenadano laganim pokretnom skliznu sa ležaja i postavi se
raširenih ruku između dva kreveta, a ispred vrata. Parkins se zablenu u
nju, zbunjen i užasnut. Zamisao da se provuče kraj nje i pobegne kroz
vrata učini mu se iz nekog razloga nesnošljivom: ne bi mogao podneti
da je dodirne, iako nije uspeo da objasni zašto - radije bi se bacio kroz
prozor. Tog trena prilika je stajala u send i nije joj mogao raspoznati
lice. Najzad poče da se miče u pogurenom položaju, i posmatrač
najednom, s pomešanim užasom i olakšanjem, shvati kako ona mora
biti da je šlepa, jer je, nasumice bazajući, opipavala unaokolo svojim
umotanim rukama. Okrenuvši se, odjednom postade svesna kreveta sa
kog je on ustao, ustremi se, uskovitla i uze premetati jastuke, što sve
skupa natera Parkinsa da zadrhti na način za koji nikad u životu nije
verovao da je moguć. Vrlo brzo ona kao da dokuči da je krevet prazan,
te se, pomerivši se ka osvetljenom delu i približivši se prozoru, po prvi
put obznani u pravom obličju.
Iako krajnje nerado prihvata da ga ispituju o tome, Parkins mi je
jednom prigodom donekle opisao ono što je video, te sam razabrao da
se njegovo najupečatljivije sećanje odnosi na zastrašujuće, do krajnosti
zastrašujuće lice od zgužvanog platna. Kakav izraz je na njemu bio
ugledao, nije mogao ili nije želeo da kaže, no ono što je izvesno jeste da
ga je pretrpljeni strah doveo do same ivice mahnitosti.
Nije, ipak, bio u prilici da posmatra predugo. Strahovitom brzinom
spodoba se pomeri prema sredini prostorije i jedan kraj njene
draperije pade preko Parkinsovog lica. Iako je znao koliko ga zvuk
može izložiti opasnosti, on ne mogade da zadrži krik gađenja, što
progonitelju smesta otkri njegov položaj. Spodoba u jednom trenu
priskoči, a već u sledećem Parkins je bio napola izbačen kroz prozor,
oglašavajući se krikom što ga je proizvela poslednja snaga njegovog
grla, dok se lice od tkanine pribilo tik uz njegovo. Kao što se može
pretpostaviti, u ovom, gotovo poslednjem mogućem trenutku, ukaza se
izbavljenje: pukovnik provali kroz vrata, dovoljno brzo da bi mogao da
ugleda jeziv skup na prozoru. Kad im se približio, jedna prilika beše već
iščezla. Parkins malaksalo skliznu u unutrašnjost sobe, a pred njim je
na podu počivala zgužvana hrpa posteljine.
Pukovnik Vilson nije postavljao pitanja, već se postarao da udalji
znatiželjnike i smesti Parkinsa nazad u postelju; i sam je, ogrnut
ćebetom, proveo ostatak noći u drugom krevetu. Rano izjutra pristiže
Rodžers, dobrodošao više nego što bi to bio dan ranije, i njih trojica su
vrlo dugo razgovarali u profesorovoj sobi. Najposle pukovnik izađe iz
hotela noseći među kažiprstom i palcem omanji predmet, te ga hitnu u
more onoliko daleko koliko ga vrlo snažna ruka može odbaciti. Nešto
docnije dim od paljevine poče se dizati odnekud iz stražnjih prostorija
„Glouba”.
Kakva su tačno objašnjenja bila ispostavljena hotelskom osoblju i
gostima, moram priznati da se ne mogu setiti. Profesora nekako
ukloniše od narasle sumnje da je žrtva delirium tremensa, a hotel bi
pošteđen reputacije sumnjivog mesta.
 Nema mnogo sumnje oko toga šta bi se sa Parkinsom zbilo da se
pukovnik nije umešao na vreme. Mogao je ispasti kroz prozor, ili bi u
protivnom poremetio umom. No manje je jasno je li stvorenje što se
pojavilo odazivajući se na zvižduk bilo sposobno da učini nešto više
osim da zaplaši. Nije bilo apsolutno ničeg materijalnog u vezi sa njim,
osim posteljine od koje je ono sebi sačinilo telo. Pukovnik, koji se sećao
jednog sličnog događaja u Indiji, smatrao je da ono nije moglo bogzna
šta učiniti, te da se Parkins sa njim zaista uhvatio u koštac, njegova
jedina moć bila bi moć zastrašivanja. Cela stvar je, po pukovnikovim
rečima, samo potvrdila njegovo mišljenje o katoličkoj crkvi.
Zaista nije preostalo šta drugo da se kaže do da su, kao što se može
pretpostaviti, profesorovi pogledi na izvesne stvari postali manje
stameni no što su ranije bili. Njegovi živci takođe su postradali: ni sada
on ne podnosi da vidi belu odoru koja nepomično visi na vratima, a
prizor strašila na polju, u kasno zimsko popodne, koštao ga je više nego
jedne neprospavane noći.
 I

„Verum usque in praesentem diem multa garriunt inter se Canonici

de abscondito quodam istius Abbatis Thomae thesauro, quem saepe,
quanquam ahduc incassum, quaesiverunt Steinfeldenses. Ipsum enim
Thomam adhuc florida in aetate existentem ingentem auri massam
circa monasterium defodisse perhibent; de quo multoties interrogatus
ubi esset, cum risu respondere solitus erat: ‘Job, Johannes, et Zacharias
vel vobis vel posteris indicabunt’; idemque aliquando adiicere se
inventuris minime invisurum. Inter alia huius Abbatis opera, hoc
memoria praecipue dignum indico quod fenestram magnam in
orientali parte alae australis in ecclesia sua imaginibus optime in vitro
depictis impleverit: id quod et ipsius effigies et insignia ibidem posita
demonstrant. Domum quoque Abbatialem fere totam restauravit:
puteo in atrio ipsius effosso et lapidibus marmoreis pulchre caelatis
exornato. Decessit autem, morte aliquantulum subitanea perculsus,
aetatis suae anno LXXII(do), incarnationis vero Dominicae MDXXIX.”
„Izgleda da ću morati ovo da prevedem”, reče antikvar sebi kad je
završio prepisivanje gorenavedenih redova iz one prilično stare i
izuzetno nejasne knjige Sertum Steinfeldense Norbertinum.24 „Pa, moglo
bi se uraditi i odmah umesto da ostaje za kraj”, i shodno tome sledeći
prevod je vrlo brzo načinjen:
„Do današnjeg dana ima mnogo govorkanja među kanonicima o
nekakvom skrivenom blagu ovog opata Tomasa, za kojim su ovi u
Štajnfeldu često tragali, iako do sada uzalud. Priča glasi da je taj Tomas,
dok je još bio u naponu snage, sakrio veoma veliku količinu zlata negde
u manastiru. Često su ga pitali gde je ono, a on je uvek odgovarao: ‘Jov,
Jovan i Zaharija će reći ili vama ili vašim naslednicima.’ Ponekad bi
dodao da ne bi osetio ljutnju prema onome koji bi ga pronašao. Među
ostalim delima koja je sproveo ovaj opat mogu naročito da pomenem
da je ispunio veliki prozor na istočnom kraju južnog prolaza u crkvi
figurama zadivljujuće oslikanim na staklu, kao što pokazuju njegov lik i
grb na prozoru. On je takođe restaurirao skoro čitav Opatov konak i
iskopao je bunar u njegovom dvorištu, koji je ukrasio prelepim
rezbarijama u mermeru. Umro je sasvim iznenada u sedamdeset i
drugoj godini svog života, A.D. 1529.”
Zadatak koji je antikvar imao ovog trenutka pred sobom bio je da
uđe u trag tome gde se nalaze oslikani prozori Opatije iz Štajnfelda.
Ubrzo posle Revolucije velika količina oslikanog stakla našla je svoj put
iz Nemačke i Belgije u ovu zemlju, i može se danas videti kako ukrašava
razne naše parohijske crkve, katedrale i privatne kapele. Opatija iz
Štajnfelda bila je jedna od najistaknutijih među ovim nevoljnim
donatorima našoj umetničkoj baštini (ovo citiram iz unekoliko
pompeznog predgovora knjige koju je naš antikvar napisao), i veći deo
okana iz te institucije može se bez većeg napora identifikovati uz
pomoć bilo brojnih natpisa u kojima se to mesto pominje, bilo na
osnovu predmeta oslikanih na prozorima, u kojima je predstavljeno
nekoliko jasno definisanih narativnih ciklusa.
Odlomak kojim sam započeo ovu priču usmerio je antikvara na put
još jedne vrste identifikacije. U jednoj privatnoj kapeli - nije važno gde -
video je tri velike figure, pri čemu svaka zauzima čitavo svetlo okna, i
očigledno su rad jednog te istog umetnika. Njihov stil jasno je ukazivao
da je taj umetnik bio Nemac iz 16. veka; ali do tada je ostala zagonetka
kako ih preciznije lokalizovati. One su prikazivale - da li ćete se
iznenaditi kad kažem? - Jova Patrijarha, Jovana Jevanđelistu i Zahariju
Proroka, i svaki od njih držao je knjigu ili svitak, ispisan jednom
rečenicom iz njihovih pisanija. Ove je rečenice, vremenom, antikvar
prepisao, i bio zatečen time koliko su se razlikovale od bilo koje verzije
Vulgate koju je bio u stanju da konsultuje. Tako je na svitku koji je Jov
držao bilo ispisano: „Auro est locus in quo absconditur (umesto
conflatur)”25; na Jovanovoj knjizi bilo je: „Habent in vestimentis suis
scripturam quam nemo novit”26 (umesto in vestimento scriptum,
naredne reči su bile preuzete iz drugog stiha), a Zaharije je držao ovo:
„Super lapidem unum septem oculi sunt” (jedini od sve trojice držao je
neizmenjeni tekst).27
Tužna zbunjenost obuze našeg antikvara pred pitanjem zbog čega
su ova tri dostojanstvenika mogla biti stavljena zajedno na jedan
prozor. Nije postojala bliskost niti povezanost između njih, niti
istorijska, simbolička niti doktrinarna, i mogao je samo da nagađa da
su oni možda činili deo veoma velike serije proroka i apostola, koja je
možda ispunjavala, recimo, sve visoke prozore neke prostrane crkve.
Ali onaj odlomak iz Sertuma izmenio je situaciju pokazavši da su imena
ovih dostojanstvenika, sada smeštenih na prozorima u izvesnoj našoj
kapeli, bila neprestano na usnama opata Tomasa fon Ešenhauzena od
Štajnfelda, i da je ovaj opat postavio oslikan prozor, verovatno negde
oko godine 1520. u južnom prolazu svoje opatije. Nije bilo previše
fantastično nagađanje da su ove figure mogle činiti deo ponude opata
Tomasa; a ono se verovatno moglo potvrditi ili opovrgnuti još jednim
pažljivim proučavanjem tog stakla. A, budući da je gospodin Somerton
bio bez privatnih obaveza, zaputio se na hodočašće u privatnu kapelu
sa vrlo malo odlaganja. Njegovo nagađanje bilo je u potpunosti
potvrđeno. Ne samo što su se stil i tehnika na staklu savršeno poklapali
sa datumom i mestom koji su traženi, nego je na jednom drugom
prozoru, za koji je bilo poznato da je kupljen zajedno sa ovim figurama,
pronašao okno koje je sadržalo grb opata Tomasa fon Ešenhauzena.
U pojedinim intervalima tokom svojih istraživanja, gospodin
Somerton je bio opsednut prisećanjem na govorkanje o skrivenom
blagu i, kad je tu stvar promislio, postalo mu je očigledno da, ako je
opat išta hteo zagonetnim odgovorom svojim ispitivačima, mora da je
mislio da se tajna može naći negde na prozoru koji je postavio u crkvi
opatije. Dalje, bilo je neporecivo da se prvi od čudno odabranih
tekstova na svicima u prozoru mogao shvatiti kao referenca na
skriveno blago.
Svaka odlika, prema tome, ili znak mogli su pomoći u razjašnjenju
zagonetke koju je, zasigurno, opat Tomas ostavio pokolenjima sa
najpotpunijom pažnjom, i zato je on, vrativši se u svoju velelepnu kuću
u Berkširu, probdeo nebrojene minute iza ponoći nad svojim
prepisima i skicama. Posle dve ili tri nedelje, došao je dan kada je
gospodin Somerton naznačio svom ličnom slugi da ima spakovati
svoje i gospodareve stvari radi jednog kratkog puta u inostranstvo.

II

Gospodin Gregori, glavni paroh Parsberija, išetao je pre doručka,

budući da je bilo fino jesenje jutro, čak do kapije staze za kočiju, sa
namerom da susretne poštara i onjuši svež vazduh. I nije bio razočaran
u tim namerama. Pre nego što je stigao da pruži odgovore na više od
desetak pitanja koja su mu u lakoći svojih srca postavljala njegova
dečica koja su ga pratila, ugledaše poštara kako se približava; a među
jutarnjim pošiljkama beše jedno pismo sa inostranom adresom i
markom (koja smesta postade predmet prilježnog nadmetanja među
mladim Gregorijima) i adresirano neobrazovanim ali očigledno
engleskim rukopisom.
Kada ga je paroh otvorio, i pogledao potpis, shvatio je da dolazi od
pouzdanog ličnog sluge njegovog prijatelja i zemljoposednika,
gospodina Somertona. Glasilo je ovako:

Uvaženi Gospodine,
Evo me u veliku brigu oko mog Gazdu od kojega pišem. Oću da Vi
zamolim ako bi bili tako dobri da Dođete ovamo. Gazda je imo Gadan
Šok i sad je pao u Krevet. Nikad ga nisam vido ovakog al ne Čudi me i
Ništa neće da pomogne osim Vi Gospodine ako ne dođete. Gazda kaže
da napomenem da je Najkraći Put dovde ako vozite do Koblinc pa
uzmete Zapregu. Nadam se da sam sve Jasno reko al mnogo sam i lično
Uzbunjen od Sekiraciju i Nespavanje Noćom. Ako smem Iskreno da
kažem Gospodine biće nam zadovoljsvo da vidimo Pošteno Englesko
Lice među svi ovi Stranci ovdena.
Vaš sluga pokorni,
Vilijam Braun

PS: Selo u kojem smo pored ovog grada zove se Stinfeld.

Čitalac neka sam sebi zamisli u detalje sve to iznenađenje, zbrku i

užurbanost sa pripremama u koje je prijem ovakvog pisma mogao da
baci jednog mirnog paroha iz Berkšira u godini gospodnjoj 1859. Meni
je dovoljno da kažem kako je gospodin Gregori seo na voz već istog
dana, potom da je uspeo da obezbedi kabinu na brodiću za Antverpen i
stigne na voz do Koblenca.28 Niti je bio problem srediti prevoz do tog
mesta u Štajnfeldu.
Kao pripovedač ove priče veoma sam uskraćen jer nikada nisam
lično bio u Štajnfeldu, a nijedan od glavnih aktera ove epizode (od kojih
sam pribavio informacije) nije bio u stanju da mi pruži nešto više od
prilično očajne zamisli o tome kako Štajnfeld izgleda. Koliko shvatam,
radi se o malom mestu sa velikom crkvom iz koje su opljačkani svi
njeni drevni ukrasi; izvestan broj prilično ruševnih velikih zgrada,
uglavnom iz sedamnaestog veka, okružuje ovu crkvu; jer opatiju su, u
skladu sa većinom onih na kontinentu, iznova sagradili njeni žitelji
sledeći luksuznu modu tog perioda.
Krčma u koju su se smestili engleski gospodin i njegov sluga jeste,
ili je barem bila, jedina „moguća” u selu. Gospodin Gregori se odvezao
pravo do nje, i zatekao gospodina Brauna na vratima. Vilijam Braun -
nekada, u svom berkširskom domu, pravi predstavnik one vrste znane
kao pouzdan sluga, sa bezizražajnim licem okruženim zulufima - sada
je izgledao nečuveno, ne ličeći na sebe, u laganom odelu od tvida,
zabrinut, gotovo razdražljiv, i očigledno daleko od toga da vlada
situacijom. Njegovo olakšanje kada je ugledao „pošteno englesko lice”
svog paroha bilo je neizmerno, ali nedostajale su mu reći kojima bi ga
izrazio. Jedino je mogao da kaže:
„E pa, baš mi milo, zasigurno, što vi vidim, gospodine. A sigurno će i
gazda da mi se obraduje.”
„Kako je vaš gospodar, Braune?” spremno ubaci gospodin Gregori.
„Mislim da je bolje, gospodine, fala; ali mnogo mu je loše bilo.
Nadam se da će sad malko da odspava, ali...”
„Šta je bilo posredi? Nisam to mogao da dokučim iz tvog pisma. Je li
imao nekakav nesrećan slučaj?”
„Pa, gospodine, ne znam baš da l’ je valjano ja o tome da vi pričam.
Gazda je bio izričit da on treba to da vam ispriča. Ali nijednu kosku nije
slomio - to je jedna od stvari za koje treba da smo zafalni.”
„Šta kaže doktor?”
U tom času već su stigli do vrata spavaće sobe gospodina
Somertona i govorili prigušenim glasovima. Gospodin Gregori, koji je
išao prvi, opipavao je tražeći kvaku i slučajno prstima prešao preko
drvenarije. Pre nego što je Braun stigao da odgovori, začuo se užasan
krik iz sobe:
„Za ime božje, ko je to?” bile su prve reči koje su čuli. „Braun, jesi li
to ti?”
„Da, gospo’n, ja i gospo’n Gregori”, požurio je Braun da odgovori, i
usledio je jasno čujan uzdah olakšanja.
Ušli su u sobu koja je bila zamračena zbog popodnevnog sunca, i
gospodin Gregori je opazio, potresen sažaljenjem, koliko je uozbiljeno,
koliko ovlaženo kapljicama straha, bilo inače smireno lice njegovog
prijatelja koji je, sedeći u krevetu sa zastorima, ispružio drhtavu ruku
kako bi ga pozdravio.
„Bolje mi je sad kad te vidim, dragi moj Gregori”, bio je odgovor na
parohovo prvo pitanje, i njegova istinitost bila je opipljiva.
Nakon pet minuta razgovora Somerton se povratio sebi, kako je
kasnije Braun izvestio, više nego za nekoliko prethodnih dana. Bio je u
stanju da pojede pozamašnu večeru i s pouzdanjem je govorio da će da
stane na noge radi putovanja do Koblenca za dvadeset i četiri časa.
„Ali postoji jedna stvar”, rekao je, s pojačanom uznemirenošću koju
gospodinu Gregoriju nije bilo milo da vidi, „koju te moram zamoliti da
mi učiniš, dragi moj Gregori. Nemoj”, produžio je, položivši ruku na
Gregorijevu kako bi zaustavio prekidanje -„nemoj me pitati šta je to ili
zašto to želim da se učini. Još nisam u stanju da to objasnim; bacilo bi
me nazad u... poništilo bi sve dobro koje si doneo sa sobom kad si
došao. Jedino što ću ti reći jeste da ništa ne rizikuješ čineći to, a Braun i
može i hoće da ti sutra pokaže o čemu se radi. Treba samo da nešto -
vratiš nazad - da zadržiš... Ne, ne mogu još o tome da pričam. Da li bi
sad hteo da pozoveš Brauna?”
„Pa, Somertone”, rekao je Gregori, „neću ti tražiti nikakva
objašnjenja dok ti ne nađeš za shodno da mi ih pružiš. A ako je ova
rabota koju od mene tražiš tako lagana kao što veliš, rado ću ti to
obaviti odmah čim ustanem ujutru.”
„Ah, bio sam siguran da hoćeš, dragi moj Gregori; bio sam uveren
da se na tebe mogu osloniti. Dugovaću ti zahvalnost koja se rečima ne
da iskazati. A sad, eto Brauna. Braune, hoću nešto da ti kažem.”
„Da ja idem?” ubaci gospodin Gregori.
„To nikako. Blagi bože, ne. Braune, sutra čim svane jutro -(tebi ne
smeta rano ustajanje, Gregori, to već znam) - ima da odvedeš paroha -
tamo, znaš već gde” (Braun je klimnuo glavom, ozbiljna i zabrinuta
izraza), „i vas dvojica ćete ono da vratite. Ne treba ni najmanje da se
uznemiravate; preko dana je sasvim bezbedno. Znaš na šta mislim. Ono
leži na stepenicama, znaš, tamo - tamo gde smo ga ostavili.” (Braun je
jednom ili dvaput glasno progutao knedlu i, nesposoban da progovori,
klimnuo glavom.) „I - da, to je sve. Samo još jedna stvar, dragi moj
Gregori. Ako možeš da se suzdržiš od zapitkivanja Brauna o ovoj temi,
biću ti još više zahvalan. Sutra uveče, najkasnije, ako sve pođe kako
treba, verujem da ću biti u stanju da ti ispričam celu priču od početka
do kraja. A sad bih vam poželeo laku noć. Braun će biti uz mene - on
ovde spava - a na tvom mestu ja bih zaključao vrata. Da, postaraj se da
to obavezno uradiš. Oni - ovdašnji ljudi - vole to tako, i bolje je. Laku
noć, laku noć.”
Ovim rečima su se oprostili, a ako se gospodin Gregori probudio
jednom ili dvaput u sitne sate jer mu se učinilo da čuje kako neko
opipava donji deo njegovih vrata, bilo je to taman ono što bi se i
očekivalo od mirnog čoveka koji je iznenada zaronio u nepoznat krevet
i u srce misterije. Zasigurno je mislio, dokle god je bio živ, da je začuo
takav zvuk dva ih tri puta između ponoći i zore.
Ustao je zajedno sa prvim suncem, i krenuo ubrzo sa Braunom.
Koliko god da je bila zbunjujuća usluga koja mu je bila zatražena od
gospodina Somertona, nije bila ni teška ni uznemirujuća, i za pola sata
otkako je napustio krčmu sve je bilo svršeno. U čemu se tačno sastojala
neću još otkriti.
Kasnije tog jutra, gospodin Somerton, sada ponovo zdrav i čitav,
bio je u stanju da napusti Štajnfeld; a te iste večeri, da li u Koblencu ili u
nekoj drugoj neodređenoj fazi putovanja, prionuo je da pruži obećano
objašnjenje. Braun je bio prisutan, ali koliko je od te stvari zaista bilo
razumljivo njegovom umu, to nikada nije hteo da kaže a ja nisam u
stanju da nagađam.

III

Ovako je glasila priča gospodina Somertona.

„Obojici vam je uopšteno poznato da sam ovu moju ekspediciju
preduzeo s nakanom da pronađem nešto u vezi sa nekim starim
oslikanim oknima u privatnoj kapeli jednog lorda. Pa, čitavu stvar je
započeo ovaj odlomak iz stare štampane knjige na koji ću vam sada
skrenuti pažnju.”
Onda je gospodin Somerton pažljivo pokrio teren koji je vama već
poznat.
„Prilikom moje druge posete toj kapeli”, produžio je on, „namera mi
je bila da pribeležim sve što mogu o figurama, slovima i urezima u
staklu, pa čak i naizgled slučajne ogrebotine. Prva stvar kojom sam se
pozabavio bili su ispisani svici. Nisam mogao da sumnjam da onaj prvi,
sa Jovom - „i zlato ima mesto gde se krije” - sa svojom namernom
izmenom izvornika, mora da se odnosi na blago; i tako sam se posvetio
sa znatnom uverenošću na sledeći, onaj Svetog Jovana: „I imaju na
haljinama i na stegnima svojim ime napisano: ime kog niko ne zna.”
Prirodno pitanje koje mora da vam se nametnulo jeste: da li je bilo
ikakvih natpisa na odorama tih figura? Ja ih nisam video; svaki od njih
trojice imao je debeo crni porub na svojoj mantiji što je izgledalo
nekako čudno i ružno na prozoru. Bio sam time zbunjen i, priznajem,
da nije bilo čudesnog srećnog slučaja, mislim da bih potragu napustio
tamo gde su je i kanonici iz Štajnfelda ostavili mnogo pre mene. Ali
ispalo je tako da je bilo puno prašine na površini stakla i lord D..., koji je
tad naišao, zapazio je moje pocrnele šake, i ljubazno insistirao da se
pošalje po oštru četku kako bi se prozor očistio. Pretpostavljam da
mora da je bio neki baš grub deo četke; u svakom slučaju, kad je
prelazila preko ruba jedne od mantija, primetio sam da je ostavila
dugačku ogrebotinu, i da se smesta pojavila nekakva žuta mrlja.
Zamolio sam čoveka da prestane s radom na trenutak, i potrčao po
merdevine kako bih proučio to mesto. Uistinu je tu bila žuta mrlja, a
ono što je skinuto bio je gust crni pigment koji je očito nanet četkom
nakon što je staklo bilo progoreno, pa se mogao lako izgrebati bez
ikakve štete. I tako sam tu grebao, i teško da ćete poverovati - ne,
nepravedan sam prema vama; do sad ste već pogodili - da sam ispod
ovog crnog pigmenta pronašao dva-tri jasno uobličena velika slova u
žutoj mrlji na jasnoj pozadini. Podrazumeva se, jedva sam suzdržao
svoje veselje.
„Kazao sam lordu D... da sam otkrio natpis za koji verujem da bi
mogao biti veoma zanimljiv i molio sam ga da mi dopusti da ga
otkrijem celog. On oko toga nije pravio nikakvih problema i kazao mi je
da učinim kako nađem za shodno a onda je, budući da je imao neki
sastanak, bio primoran - na moje olakšanje, moram priznati - da me
napusti. Odmah sam prionuo na posao i zadatak našao prilično
laganim. Pigment se, naravno, raspao vremenom i otpadao je maltene
na sam dodir, i ne verujem da mi je trebalo više od par sati, sveukupno,
da očistim sve crne ivice na sva tri okna. Svaka od tih figura imala je,
kao što je natpis i kazao, „ime napisano: ime kog niko ne zna”.
„Ovo otkriće, naravno, potpuno me je učvrstilo u mišljenju da se
nalazim na dobrom putu. A sad, šta je bilo u natpisu? Dok sam čistio
staklo gotovo da sam se susprezao da čitam slova, čuvajući tu blagodet
za kasnije, kad sve očistim. A kada sam bio gotov, dragi moj Gregori,
uveravam te da je malo falilo da ne zaplačem od čistog razočaranja.
Ono što sam pročitao bila je potpuno beznadežna gomila slova koju je
iko ikada istresao nasumice iz šešira. Evo toga:

Jov:
REVICIOPEDMOOMSMVIVLISLCAVIBASBATAOVT
 Sv. Jovan:
RDIIEAMRLESIPVSPODSEEIRSETTAAESGIAVNNR

Zaharija:
FTEEAILNQDPVAIVMTLEEATTOHIOONVMCAAT.H.Q.E.

„Mora da sam izgledao isto onako tupo kao što sam se osećao,
barem u prvih nekoliko minuta, ali moje razočaranje nije dugo
potrajalo. Shvatio sam vrlo brzo da imam posla s nekom šifrom ili
kriptogramom; i prisetio sam se da mora da je prilično jednostavne
sorte, imajući u vidu koje je starosti. I tako sam prepisao slova s
najnapetijom pažnjom. Još jedan detalj je, mogu vam reći, iskrsao
tokom tog procesa koji je potvrdio moje verovanje u šifru. Pošto sam
prepisao slova sa Jovove odore, izbrojao sam ih kako bih se uverio da
sam sve tačno preneo. Bilo ih je trideset i osam; i upravo kad sam
prošao kroz njih, oko mi je palo na ogrebotinu načinjenu oštrim vrhom
na ivici poruba. Bio je to običan rimski broj, XXXVIII. Da skratim priču,
našao sam sličnu belešku, da je tako nazovem, na svakom od okana; i iz
toga mi je bilo jasno da je stakloslikar imao veoma striktne zahteve od
opata Tomasa u vezi sa natpisom i potrudio se da ih tačno ispuni.
„Pa, posle tog otkrića možete misliti kako sam pomno prešao preko
čitave površine stakla u potrazi za daljim znakovima. Naravno, nisam
zanemario ni natpis na svitku koji drži Zaharije: „Na tom je jednom
kamenu sedam očiju”, ali vrlo brzo sam zaključio da ovo mora da se
odnosi na neki znak na kamenu koji se može zateći in situ (na licu
mesta), tamo gde je blago sakriveno. Da budem kratak, načinio sam sve
moguće beleške i skice i precrtavanja i onda se vratio u Parsberi kako
bih se u dokolici pozabavio šifrom. Oh, kroz kakve sam agonije prošao!
Isprva sam za sebe smatrao da sam veoma pametan, jer sam verovao
da se ključ može naći u nekim starim knjigama ili tajnim spisima.
Naročito mi je obećavajuće delovala Steganographia Joahima
Tritemiusa, nešto starijeg savremenika opata Tomasa; isto tako
nabavio sam Seleniusovu Kriptografiju i Bejkonovu De Augmentis
Scientiarum i još neke. Ali ništa korisno nisam pronašao. Onda sam
pokušao princip „najčešćeg slova”, uzimajući prvo latinski a onda
nemački za osnovu. Ni to nije pomoglo; da li je trebalo da pomogne,
nije mi jasno. A onda sam se vratio samom oknu, i opet iščitao svoje
beleške, nadajući se maltene uprkos svemu da je možda lično opat
negde smestio ključ za kojim sam tragao. Ništa nisam mogao da
napravim sa bojama ili paternima na odorama. Nije bilo pozadine sa
krajolikom i predmetima u njemu; nije bilo ničega u baldahinima.
Jedini mogući izvor činio se u pozama tih figura. „Jov”, čitao sam,
„svitak u levoj ruci, kažiprst desne ruke podignut nagore. Jovan: drži
ispisanu knjigu u levoj ruci; desnom blagosilja sa dva prsta. Zaharije:
svitak u levoj ruci; desna šaka podignuta nagore, kao i Jovova, ali sa tri
podignuta prsta.” Drugim rečima, razmišljao sam, Jov ima jedan prst
ispružen, Jovan dva a Zaharije pokazuje nagore sa tri. Nije li u tome
mogao biti sakriven numerički ključ? Dragi moj Gregori”, reče
gospodin Somerton, položivši šaku na prijateljevo koleno, „to je bio
ključ. Isprva ga nisam odmah prokljuvio, ali posle dva ili tri pokušaja
shvatio sam na šta se mislilo. Posle prvog slova natpisa preskočiš
jedno slovo, za sledećim preskočiš dva, pa zatim preskočiš tri. Sad
pogledaj rezultat koji sam dobio. Podvukao sam slova, koja su oformila
ove reči:

DREVICIOPEDMOOMSMVIVLISLCAVIBASBATAOVT

RDIIEAMRLESIPVSPODSEEIRSETTAAESGIAVNNR

FTEEAILNQDPVAIVMJLEEATTOHIOONVMCAAT.H.Q.E.

„Vidiš li? ‘Decem millia auri reposita sunt in puteo in at...’ (‘Deset
hiljada [dukata] u zlatu ostavljeno je u bunaru u...’), posle čega sledi
nedovršena reč koja počinje sa „at”. Za sada je dobro. Pokušao sam isti
plan sa preostalim slovima, ali to nije funkcionisalo, pa sam pomislio
da su možda postavljene tačke iza tri poslednja slova označavale neku
pramenu u proceduri. Onda pomislih: ‘Nije li nekakav bunar bio
pomenut u svedočanstvu o opatu Tomasu u onoj knjizi Sertum?’ Da,
jeste. On je izgradio „puteus in atrio” (bunar u dvorištu). Eto moje reči
na at - atrio. Sledeći korak je bio da prepišem sva preostala slova,
izostavljajući ona već iskorišćena. Time sam dobio ono što vidiš na
ovoj cedulji:

RVIIOPDOOSMVVISCAVBSBTAOTDIE
AMLSIVSPDEERSETAEGIANRFEEALQD
VAIMLEATTHOOYMCA.H.Q.E.

„Sad, znao sam da su prva tri slova koja tražim - rio, kako bi se
dovršila reč atrio; i, kao što vidiš, ona se nalaze među prvih pet slova.
Isprva sam bio malo zbunjen ponavljanjem slova „i” ali vrlo brzo sam
shvatio da treba koristiti svako drugo slovo u ostatku natpisa. Možeš
to i sam da izvedeš: rezultat, koji se nastavlja tamo gde je prva „runda”
bila prekinuta, glasi ovako:

rio domus abbatialis de Steinfeld a me, Thoma, qui posui custodem

super ea. Gare a qui la touche.

Dakle, čitava tajna je bila otkrivena: „Deset hiljada [dukata] u zlatu

ostavljeno je u bunaru u dvorištu opatove kuće u Štajnfeldu od mene,
Tomasa, koji sam postavio čuvara nad njima. Gare a qui la louche.”29
„Poslednje reči, trebalo bi kazati, su deviza koju je opat Tomas
prisvojio. Video sam je sa njegovim grbom na jednom drugom oknu
kod lorda D..., i on je to ugradio i u ovu šifru, iako se ne slaže baš sasvim
gramatički.
„Pa, šta bi bilo koji smrtni čovek u iskušenju učinio na mom mestu,
moj dragi Gregori? Da li bi se on mogao suzdržati da ne ode, kao što
sam ja učinio, u Štajnfeld, i da isprati tajnu sve doslovno do njenog
izvorišta? Ne verujem da bi mogao. U svakom slučaju, ja nisam mogao,
i nema potrebe da ti kažem, našao sam se u Štajnfeldu onoliko brzo
koliko su sredstva civilizacije bila u stanju da me tamo otpreme, i
smestio sam se u krčmi koju si video. Moram ti reći da nisam sasvim
bio slobodan od zlih slutnji - s jedne strane, od razočarenja, s druge od
opasnosti. Uvek je postojala mogućnost da je bunar opata Tomasa
sasvim zatrpan, ili da je neko drugi, nesvestan ovih kriptograma i
vođen šlepom srećom možda nabasao na blago pre mene. A pored
toga” - i ovde mu je vrlo primetno uzdrhtao glas - „nije mi bilo baš
svejedno, i nije mi teško to da priznam, pred značenjem koje su krile
reći o čuvaru blaga. Ali, ako ne zameraš, neću ti reći ni reči više o tome
sve dok - dokle to ne postane neophodno.
„Prvom mogućom prilikom Braun i ja smo počeli da istražujemo to
mesto. Ja sam se prirodno predstavio kao neko zainteresovan za
ostatke opatije, i nismo mogli izbeći posetu crkvi, iako sam bio
nestrpljiv da se nađem drugde. Ipak, zanimalo me je da vidim prozore u
kojima su izvorno stajala ona okna, a naročito ona iz istočnog dela
južnog krila. Zapanjilo me je kada sam u šarama tih okana pronašao
ostatke opatovog grba - štit Tomasov bio je tu, i mala prilika sa
svitkom na kojem piše „Oculos habent, et non videbunt” („Imaju oči a
ne vide”), što je, čini se, opatova žaoka usmerena njegovim
kanonicima.
„Ali, naravno, prvi cilj bio je pronaći opatovu kuću. Za to, koliko mi
je poznato, ne postoji propisano mesto u planu manastira; ne možete
ga predvideti onako kao što možete zbornicu koja će uvek biti na
istočnoj strani manastira, ili konak, koji će biti povezan sa poprečnim
brodom crkve. Osećao sam da bih, ako postavljam previše pitanja,
mogao da probudim zaostala sećanja na priče o blagu, i pomislio sam
da mi je najbolje da prvo pokušam sam da ga nađem. Nije to bila
naročito duga niti teška potraga. Ono trostrano dvorište na jugoistoku
od crkve koje si video jutros - to je bilo to mesto. I bio sam sasvim
zadovoljan videvši da se ne koristi, i da nije mnogo daleko od krčme, i
da na njega ne gleda nikakva nastamba; tu su bili samo voćnjaci i
ograđeni pašnjaci na padinama istočno od crkve. Mogu ti reći da je onaj
fini kamen predivno blistao u vodenasto-žutom zalasku sunca kakav
smo imali u utorak popodne.
„Sledeće, šta sa bunarom? Oko toga nije bilo mnogo nedoumice, kao
što si se i sam uverio. To je veoma izvanredna izvedba. Njegova ograda
je, mislim, od italijanskog mermera, a rezbarija verujem da je takođe
italijanska. Bili su tu reljefi, setićeš se, možda, Eliezera i Reveke i
Jakova koji otvara bunar Rahilji, i tome slične teme;30 ali, kako ne bi
privukao sumnju, pretpostavljam, opat se pažljivo suzdržao od bilo
kakvih ciničnih ili aluzivnih natpisa.
„Istražio sam čitavu strukturu s najpomnijim interesovanjem,
podrazumeva se - četvrtast bunar sa otvorom s jedne strane; sa
svodom preko i sa čekrkom za konopac, očigledno još u dobrom stanju,
jer korišćen je pre ne više od šezdeset godina, a možda i kasnije mada
ne baš u poslednje vreme. Onda je tu bilo pitanje dubine i pristupa
unutrašnjosti. Pretpostavljam da je dubina bila oko šezdeset ili
sedamdeset stopa, a što se one druge stvari tiče, uistinu se činilo da je
opat želeo da tragače dovede do samih vrata svoje riznice jer, kao što
si se i sam uverio, postoje veliki blokovi od kamena koji štrče iz zidova
i vode dole kao pravo stepenište, okolo i okolo niz bunar.
„Izgledalo je skoro suviše lepo da bi bilo istinito. Pitao sam se nema
li tu neka zamka - da li je to kamenje tako postavljeno da se izvrne kad
na njega nalegne težina, ali isprobao sam dobar deo njih svojom
težinom i pomoću štapa, i sve se činilo kao što zapravo i jeste bilo,
savršeno čvrsto. Naravno, odlučio sam da Braun i ja izvedemo probu
već te iste noći.
 „Bio sam dobro pripremljen. Znao sam na kakvom ću mestu imati
da istražujem, poneo sam dovoljno dobrog konopca i tvrde tkanice da
obložim telo i šipke za držanje, kao i fenjere i sveće i gvozdene poluge,
što je sve stalo u jednu platnenu torbu kako ne bi izazivalo sumnju.
Zadovoljno sam utvrdio da će konopac biti dovoljno dugačak i da je
čekrk u dobrom radnom stanju. A onda smo otišli na večeru.
„Obavio sam kraći oprezan razgovor sa vlasnikom krčme, i
napomenuo da ne bi trebalo da se previše iznenadi ako uveče oko
devet sati izađem sa svojim slugom kako bih (Bože me prosti!) načinio
skicu opatije po mesečini. Nisam ništa pitao o bunaru tada, a ne bih ni
sad. Mislim da znam o njemu koliko i bilo ko drugi u Štajnfeldu; barem”
- ovde on snažno uzdrhta - „ne želim da znam ništa više.”
„Sad dolazimo do krize i, mada mi je mrsko da se tome vraćam,
uveren sam, Gregori, da će za mene biti bolje u svakom pogledu da se
prisetim kako se sve to odigralo. Krenuli smo, Braun i ja, oko devet sati
sa torbom i nismo privukli ničiju pažnju; jer uspeli smo da se izvučemo
kroz stražnji kraj dvorišta krčme u usku uličicu koja nas je odvela
sasvim do kraja sela. Za pet minuta smo već bili kraj bunara, i neko
kraće vreme posedeli smo na njegovoj ivici kako bismo se uverili da se
niko tu ne vrzma ili nas špijunira.
„Sve što smo čuli bili su konji što su brstili travu izvan našeg vidika
negde niz istočnu padinu. Ama baš niko nas nije posmatrao a imali
smo dovoljno svetla zahvaljujući predivnom punom mesecu koji nam
je omogućio da konopac stavimo kako valja na čekrk. Onda sam tkanicu
učvrstio sebi ispod ruku. Kraj konopca čvrsto smo zavezali za jedan
metalni prsten u pločniku. Braun je uzeo upaljen fenjer i pratio me je; ja
sam poneo metalnu šipku. I tako smo počeli oprezno da silazimo,
ispipavajući svaki korak pre nego što bismo čvrsto kročili, i
proučavajući zidove u potrazi za ma kakvim obeleženim kamenom.
„Poluglasno sam brojao korake dok smo silazili, i spustili smo se niz
trideset i osam stepenika pre nego što sam zapazio bilo šta nepravilno
u zidu. Čak ni ovde nije bilo nikakvog znaka, i ja počeh da se osećam
veoma tupo, i da se pitam nije li opatov kriptogram bio samo jedna
veoma razrađena neslana šala. Na četrdeset i devetom koraku
stepenište se završavalo. Bilo mi je veoma teško u duši dok sam kretao
istim putem nagore, i kad sam došao do trideset i osmog stepenika - a
Braun je bio sa fenjerom stepenik ili dva iznad mene - stao sam da
proučim jednu nepravilnost u zidu svim svojim umećem; ali nije bilo ni
traga od nekakvog znaka.
 „Onda mi je zapalo za oko da tekstura te površine deluje nešto malo
glađa od okoline ili je barem na neki način različita. To bi mogao biti
beton a ne kamen. Dobro sam ga udario šipkom. Začuo se jasan zvuk
šipljine, mada je to moglo biti zbog toga što smo se nalazili u bunaru.
Ali bilo je još nešto. Veliki komad betona pade mi pred noge i ja
ugledah tragove kamena ispod. Ušao sam opatu u trag, dragi moj
Gregori: čak i sad na to mislim s dozom ponosa. Bilo je dovoljno samo
još nekoliko udara da se sav beton ukloni a onda sam ugledao kamenu
ploču od oko dve kvadratne stope na kojoj je bio ugraviran krst.
Ponovo razočaranje, ali samo na trenutak. Ti si me ohrabrio, Braune,
svojom usputnom opaskom. Kazao si, ako se dobro sećam:
„Baš čudan krst: izgleda ko nanizane oči.”
„Zgrabio sam fenjer iz tvoje ruke i sa neiskazivim užitkom video da
je krst sačinjen od sedam očiju, četiri u vertikalnoj liniji i tri u
horizontalnoj. Poslednji od svitaka sa okana time je bio objašnjen
onako kako sam i očekivao. Tu je bio taj ‘kamen sa sedam očiju’. Do
sada su opatovi podaci bili tačni, i kad pomislih na to, briga oko
‘čuvara’ navali na mene s pojačanom snagom. Ipak, sad svakako neću
da se povlačim.
„Ne dopuštajući sebi vreme za razmišljanje, razbio sam sav beton
oko obeleženog kamena a onda ga ćušnuo s desne strane onom
šipkom. Smesta se pomerio i video sam da je u pitanju tanka ploča
kakvu sam lako sam mogao da podignem, i da je zatvarala prolaz u
udubljenje. Podigao sam je neoštećenu i položio je na stepenik jer
moglo bi nam biti veoma važno da je posle vratimo na mesto. Onda
sam sačekao nekoliko minuta na stepeniku odmah iznad. Ne znam
zašto, ali mislim da bih video neće li neka užasna stvar da izjuri
napolje. Ništa se nije desilo. Potom sam upalio sveću i veoma oprezno
je smestio u udubljenje, sa zamišlju da vidim nema li unutra kužnog
vazduha i da opazim šta se nalazi unutra. Bese nešto ogavno u tom
vazduhu od čega se plamen gotovo ugasi, ali ne zadugo opet je počeo
ravnomerno da gori. Rupa je išla još malo podalje, a takođe i sleva i
sdesna od ulaza, i mogao sam da vidim neke okrugle oblike svetle boje
koji bi mogli biti vreće. Nije bilo vajde od čekanja. Primakao sam lice
šupljini i zagledao se u nju. Nije bilo ničega direktno ispred otvora.
Pružio sam ruku i opipao, veoma oprezno...
„Hajde mi donesi čašu konjaka, Braune. Nastaviću za trenutak,
Gregor i... ”
„Pa, pipao sam s desne strane, i prsti mi dotakoše nešto oblo što se
činilo - da - više nalik koži; vlažnjikavo je delovalo i očigledno je deo
neke teške, ispunjene stvari. Nije bilo ničega, moram reći, od čega bi se
neko uzbunio. Ja sam se osmelio i gurnuvši obe ruke napred koliko sam
mogao povukao sam to ka sebi, i ono je krenulo. Bilo je teško ali kretalo
se lakše nego što sam očekivao. Dok sam to vukao ka otvoru levi lakat
mi je zakačio sveću, i ona je pala i ugasila se. Dovukao sam tu stvar
maltene do samog ulaza i počeo da je izvlačim. Upravo tada Braun
ispusti oštar krik i brzo potrča uz stepenice sa fenjerom. On će ti reći
zašto za koji trenutak. Tako zapanjen, zagledao sam se za njim i video
ga kako stoji na vrhu, jedan minut, a onda se povlači unazad nekoliko
metara. Onda sam ga začuo kako lagano doziva, „U redu, gospodine”, i
nastavio sam da vučem veliku vreću u potpunoj tami. Ona se na tren
nadnela nad ivicu rupe a onda je skliznula na moje grudi i stavila mi
svoje ruke oko vrata.
„Dragi moj Gregori, govorim ti potpunu istinu. Verujem da sam se
sada dobro upoznao sa krajnostima strave i odvratnosti koje čovek
može da podnese a da ne izgubi razum. Jedva ti sada mogu kazati
najopštije crte tog iskustva. Bio sam svestan najužasnijeg smrada
plesni i nečeg hladnog nalik licu što je naleglo na moje i počelo po
njemu lagano da se kreće, i nekoliko - ne znam tačno koliko - nožica ili
udova ili pipaka ili tako nečega koji mi prianjaju uz telo. Zavrištao sam,
Braun kaže, ko živinče, i pao unazad sa stepenika na kojem sam stajao,
a ta kreatura je, pretpostavljam, skliznula dole na taj isti stepenik.
Hvala predostrožnosti, tkanje oko mene čvrsto me je držalo. Braun nije
izgubio prisebnost i bio je dovoljno snažan da me izvuče na vrh i da me
prevali hitro preko ivice. Kako je to tačno uspeo, nemam pojma, i
mislim da bi i on sam teško našao reči da to objasni. Verujem da se
postarao da sakrije naš alat u napuštenu zgradu u blizini, i da me je s
velikim teškoćama odveo do krčme. Ja nisam bio u stanju da bilo šta
objašnjavam, a Braun ne zna nemački; ali narednog jutra rekao sam
ljudima da sam gadno pao u ruševinama opatije, i pretpostavljam da su
mi poverovali. A sad, pre nego što nastavim dalje, voleo bih da čuješ šta
je Braun doživeo tokom tih nekoliko minuta. Reci parohu, Braune, ono
što si meni kazao.”
„Pa, gospodine”, reče Braun, govoreći tiho i nervozno, „evo kako je
bilo. Gazda je bio zauzet dole ispred rupu, a ja sam držô fenjer i
posmatrô, kad sam čuo nešto kako je upalo u vodu odozgo, kako mi se
učinilo. I ondak sam pogledô gore, i vidim nečija glava ko da nas gleda.
Pre’postavljam da mora nešto da sam rekô, i podigô sam svetlo i
potrčô uz stepenice, i svetlo mi je palo na njegovo lice. Taj je bio gadan,
gospodine, najgadniji kog sam ikad vido! Postariji čovek, a lice mu baš
usukano, i iskeženo, kako mi se činilo. I ja se popeo po stepenice
ovol’ko brzo ko što vam to kazujem, a kad sam bio na nivo tla - nigde ni
traga od bilo koga. Nije bilo vreme dovoljno da neko umakne, a kamoli
starkelja neki, i ja proverim da nije čučnô iza bunara, il’ tako nešto.
Sledeća stvar: čujem kako gazda nešto gadno viče, i sve što vidim je
kako visi na konopac i, ko što gazda reče, kako sam ga izvukô gore, ni
sam nemam pojma.”
„Čuješ to, Gregori?” reče gospodin Somerton. „Sad, da li ti pada na
um bilo kakvo objašnjenje ovog incidenta?”
„Čitava stvar je toliko odvratna i nenormalna da moram priznati da
me je skroz izbacila iz takta; ali jeste mi se javila pomisao da je možda -
pa, da je osoba koja je postavila zamku došla da se uveri u uspeh svog
plana.”
„Baš tako, Gregori, baš tako. Ni meni ništa drugo ne zvuči tako -
verovatno, da tako kažem, ako išta verovatno ima u celoj mojoj priči.
Mislim da to mora da je bio opat... Pa, nemam ti još mnogo toga reći.
Proveo sam mučnu noć, dok je Braun sedeo uz mene. Idućeg dana mi
nije bilo nimalo bolje; doktor se nije mogao naći; a i da je neki bio
dostupan, sumnjam da je mogao mnogo da učini za mene. Naterao sam
Brauna da ti napiše pismo, i proveo i drugu užasnu noć. I, Gregori, u
ovo sam siguran, i mislim da me je to pogodilo više od onog prvog
šoka, jer je trajalo duže: neko ili nešto je bilo na straži iza mojih vrata
tokom cele noći. Gotovo da mi se čini da ih je bilo dvoje. Nisu to bili
samo jedva čujni zvuci koje sam s vremena na vreme čuo tokom gluvog
doba noći, već je tu bio i smrad - ogavni smrad plesni. Svaku krpu koju
sam imao na sebi te prve noći skinuo sam i naterao Brauna da ih baci.
Mislim da je te stvari nagurao u peć u svojoj sobi; a opet, smrad je bio
tu, isto tako snažan kao dole u bunaru; i što je još gore, dolazio je s
druge strane vrata. Ali, s prvim svetlom zore on bi izbledeo, a i glasovi
bi takođe iščezli; a to me je uverilo da je ta stvar ili stvari, da su
stvorenja tame i da ne mogu da podnesu dnevno svetlo; i zato sam bio
uveren da ako bi neko mogao da vrati kamenu ploču oni bi bili
nemoćni sve dok je neko drugi ne ukloni. Morao sam da sačekam dok ti
nisi došao i to uradio. Naravno, nisam mogao da pošaljem Brauna da to
sam učini, a još manje da to kažem nekome ko je iz ovog mesta.
„Pa, eto, to je moja priča; i ako ne možeš da mi poveruješ, ja tu ne
mogu ništa. Ali mislim da mi veruješ.”
 „Zaista”, reče Gregori, „ne mogu naći alternativu. Moram da
verujem! Video sam i lično bunar i ploču, i opazio sam krajičkom oka,
kako mi se činilo, vreće ili tako nešto u rupi. I, da budem otvoren,
Somertone, verujem da je neko ili nešto osmatralo i moja vrata prošle
noći.”
„Pretpostavljam da jeste, Gregori; ali hvala nebesima, to je sad
gotovo. Uzgred, imaš li nam ti šta reći o svojoj poseti tom užasnom
mestu?”
„Veoma malo”, glasio je odgovor. „Braun i ja smo lako uspeli da
postavimo ploču na svoje mesto, i on je učvrstio uz pomoć gvožđa i
klinova koje si mu kazao da ponese, i postarali smo se da površinu
zamažemo blatom tako da izgleda isto kao i ostatak zida. Jednu stvar
sam zapazio u rezbariji na ivici bunara koja verujem da je tebi
promakla. Bilo je to grozno, groteskno obličje - možda ponajviše nalik
žabi, i pored toga je bio natpis od samo dve reči: „Depositum
custodi.”31
15. april, 190-
Dragi gospodine,
Odbor udruženja ... zatražio je od mene da Vam vratim nacrt rada o
„Istini alhemije”, koji ste nam ljubazno ponudili da pročitate na našem
predstojećem skupu, i da Vas obavestim da Odbor ne vidi načina da ga
uključi u naš program.
Ostajem, srdačno Vaš,
... sekretar

18. april,

Dragi gospodine,
žao mi je ali mi moje obaveze ne dopuštaju da Vam upriličim
sastanak povodom vašeg predloženog rada. Niti nam naši zakoni
dozvoljavaju da o ovom predmetu raspravljate sa upravnicima našeg
Odbora, kako Vi predlažete. Molim, dopustite da Vas uverim kako je
najpunija pažnja bila posvećena rukopisu koji ste priložili, i da nije bio
odbijen pre nego što je prosleđen sudu najkompetentnijeg autoriteta.
Nikakvo lično pitanje (izlišno je uopšte napominjati) nije moglo imati
ni najmanjeg uticaja na odluku Odbora.
Verujte mi (ut supra).

20. april

Sekretar Udruženja ... s poštovanjem moli g. Karsvela da primi k

znanju kako mu je nemoguće preneti ime osobe ili osoba kojima je
rukopis rada g. Karsvela mogao biti prosleđen; i potom želi izneti da
nije u mogućnosti nadalje odgovarati ni na kakva pisma na ovu temu.

„A ko je g. Karsvel?” upitala je sekretarova supruga. Navratila u

njegov ured i (možda neovlašćeno) podigla poslednja tri pisma koja je
daktilografkinja upravo donela.
„Kako ko, draga moja, ovog trenutka je g. Karsvel jedan veoma ljut
čovek. Ali osim toga ne znam baš mnogo o njemu, osim da se radi o
imućnoj osobi, da mu je adresa u Laford Opatiji, Vorvikšir, i da je, kako
izgleda, alhemičar, i želi da nam saopšti sve o tome; i to je otprilike sve
- izuzev da ne želim da ga sretnem u idućih nedelju ili dve. Sad, ako si
spremna da pođemo iz ureda, ja jesam.”
„Šta ste to uradili da ga naljutite?” upita sekretarova supruga.
„Uobičajenu stvar, draga moja, uobičajenu stvar: poslao nam je
rukopis rada koji je želeo da pročita na našem narednom skupu i mi
smo ga prosledili Edvardu Daningu - maltene jedinom čoveku u
Engleskoj koji se razume u ove stvari - i on je kazao da je to savršeno
beznadežno, pa smo ga odbili. I tako me od tada g. Karsvel zasipa
pismima. Poslednje što je tražio bilo je ime čoveka kojem smo
prosledili njegove besmislice; videla si moj odgovor na to. Ali, za ime
božje, ne kazuj nikome ni reći o ovome.”
„Rekla bih da neću, zaista. Zar sam ikada tako nešto uradila? Nadam
se, međutim, da ovaj neće saznati da se radilo o jadnom g. Daningu.”
„O jadnom g. Daningu? Ne znam zašto ga tako nazivaš; sasvim je
srećan čovek taj Daning. Puno hobija i udoban stan, i sve svoje vreme
za sebe.”
„Samo sam htela reći da bi mi ga bilo žao ako bi ovaj čovek doznao
njegovo ime, i došao da ga uznemirava.”
„Oh, da! Usuđujem se reći da bi onda on zaista bio jadni g. Daning.”

Sekretar i njegova žena su ručavali van kuće, a prijatelji ka čijoj kući

su se zaputili bili su iz Vorvikšira. I tako se gđa sekretarka već bila
nakanila da će ih oprezno ispitati o g. Karsvelu. Ali bila je pošteđena
truda da uopšte navodi ka toj temi jer domaćica reče domaćinu, nakon
samo nekoliko minuta, „Videla sam opata iz Laforda jutros.” Domaćin
je zviznuo. „Jesi li? Šta li ga je navelo da dođe u grad?” „Bog će ga sveti
znati; izlazio je iz Britanskog muzeja dok sam vozila kraj njega.” Nije
bilo neprirodno da gđa sekretarka upita da li to govore o istinskom
opatu. „Oh, ne, draga moja: to je samo naš sused na selu koji je kupio
Laford Opatiju pre nekoliko godina. Pravo ime mu je Karsvel.” „Je li on
vaš prijatelj?” upitao je g. sekretar, potajno namignuvši svojoj ženi. Ovo
pitanje izazvalo je bujicu poricanja. Nije se imalo mnogo toga reći o g.
Karsvelu. Niko nije znao čime se bavi: sluge su mu bile nekakvi užasni
ljudi; izmislio je za sebe novu religiju i praktikovao je ko zna kakve
grozne rituale; lako ga je bilo uvrediti, a nikome nije praštao; imao je
gadno lice (tako je gospođa insistirala, dok je suprug to donekle
poricao); nikada nije ništa dobro radio, a kakav god uticaj da je od
njega poticao, bio je zlonameran. „Budi pravedna prema sirotom
čoveku, draga”, prekinuo je suprug. „Zaboravljaš zabavu koju je
priredio deci iz škole.” „Kako to da zaboravim! Ali drago mi je što si to
pomenuo, jer iz toga se stiče jasna slika o tom čoveku. Sad, Florens,
slušaj ovo. Prve zime koju je proveo u Lafordu ovaj naš bajni sused
pisao je svešteniku svoje parohije (on nije naš, ali dobro ga znamo) i
ponudio da deci iz škole pokaže neke slajdove na čarobnom fenjeru.
Kazao je da ima neke nove, za koje je mislio da bi ih interesovali. Pa,
sveštenik je bio prilično iznenađen, budući da je g. Karsvel već bio
ispoljio sklonost tome da bude neprijatan prema deci - žalio se da mu
upadaju na posed, ili nešto u tom smislu; ali naravno da je prihvatio, i
dogovorili su se oko prikladne večeri, i naš prijatelj je otišao kako bi se
uverio da je sve prošlo kako treba. Kazao je da nizašta u svom životu
nije bio tako zahvalan kao za činjenicu da su njegova deca bila
sprečena da budu tamo; zapravo, baš tada su bila na dečjoj zabavi u
našoj kući. To je stoga što je g. Karsvel, kako izgleda, bio naumio da ovu
seosku decu totalno raspameti od straha, i ja verujem, da mu je samo
bilo dopušteno, on bi to i uradio. Otpočeo je nekim umereno blagim
stvarima. Crvenkapica je bila među njima, a čak i onda, rekao je g.
Farer, vuk je izgledao tako stravično da su morali da izvedu nekoliko
manje dece: i kazao je da je g. Karsvel započeo priču imitirajući vuka
koji zavija u daljini, što je bila najgroznija stvar koju je ikada čuo. Svi
ovi slajdovi koje je pokazivao, rekao je g. Farer, bili su veoma pametne
izrade; bili su apsolutno realistični, i gde ih je nabavio ili kako je sa
njima radio, nije mogao ni da zamisli. I tako, predstava se nastavila, a
priče su postajale sve stravičnije, a deca su bila hipnotisana u potpunu
tišinu. Na kraju je prikazao seriju koja je predstavljala malog dečaka
kako prolazi kroz njegov park - mislim, u Lafordu - uveče. Svako dete u
sobi moglo je da prepozna to mesto sa slika. A ovog sirotog dečaka je
pratilo, a napokon i progonilo i sustiglo pa ga raskomadalo ili već
nekako sredilo užasno skakutavo stvorenje u belom koje se prvo moglo
opaziti zaklonjeno drvećem a onda se postepeno ukazivalo sve jasnije.
G. Farer je kazao da mu je ovo prouzročilo jedan od najgorih košmara
koje pamti, a kako mora da je delovalo na decu ne može se ni zamisliti.
Ovo je, naravno, bilo previše, i on se uistinu oštro obratio g. Karsvelu i
kazao da se ovo mora prekinuti. Sve što je g. Karsvel rekao bilo je: ‘Oh,
mislite da je vreme da ovu našu malu predstavu privedemo kraju i
pošaljemo ih kućama u krevet? Vrlo dobro!’ A onda je, moliću lepo,
uključio još jedan slajd koji je prikazivao veliku gomilu zmija, stonoga i
ogavnih stvorenja sa krilima, i na neki način učinio da izgleda kao da se
ove penju i izlaze sa slike i silaze među publiku; a to je bilo praćeno
zvukom neke vrste suvog komešanja od kojeg su deca maltene izgubila
razum i naravno da su pohrlila u stampedu. Dobar deo njih se prilično
povredio prilikom bežanja iz sobe i pretpostavljam da nijedno od njih
te noći nije ni oka sklopilo. U selu je posle toga nastao užasan nemir.
Naravno da su majke veliki deo krivice svalile na g. Farera a, da su
samo mogli da prođu od kapije, verujem da bi očevi polomili svaki
prozor na Opatiji. E pa eto, to vam je g. Karsvel; to je opat od Laforda,
draga moja, i možeš zamisliti koliko žudimo za njegovim društvom.”
„Da, mislim da ima sve što je potrebno za jednog istaknutog
kriminalca, naš g. Karsvel”, rekao je domaćin. „Bilo bi mi žao svakoga
ko bi se našao na njegovoj crnoj listi.”
„Da li je to taj čovek ili sam ga pomešao s nekim?” upitao je sekretar
(već nekoliko minuta je imao izraz namrštenog čoveka koji nečega
pokušava da se doseti). „Da li je to čovek koji je izbacio Istoriju
veštičarstva pre nekog vremena - deset godina, ili više?”
„To je taj; sećaš li se prikaza te knjige?”
„Svakako; a ponajpre, poznavao sam autora najstrožeg među njima.
A i ti si: mora da se sećaš Džona Haringtona; bio je sa nama u Sen-Džon
koledžu.”
„Oh, baš fino, zaista, iako ne verujem da sam video ili čuo bilo šta o
njemu od vremena kad sam išao u školu pa do dana kada sam čitao
izveštaj o istrazi povodom njega.”
„Istrazi?” reče jedna od dama. „Šta mu se desilo?”
„Eto, desilo se to da je pao sa drveta i slomio vrat. Ali zagonetka je
ostala, šta ga je moglo naterati da se penje gore. Bila je to tajanstvena
rabota, moram reći. Imate tog čoveka - nije bio baš atletske građe, je li
tako? I niko nije primetio bilo kakvu ekscentričnost oko njega - kako
šeta seoskim putem jedne kasne večeri - nigde lutalice u blizini - dobro
poznat i voljen u tom mestu - a onda naglo krene da trči kao lud, izgubi
šešir i štap, i najzad se uzvere uz drvo - prilično teško drvo za penjanje
- stablo usred gustog žbunja: trula grana popusti i on padne zajedno s
njom i slomi vrat, i tu ga nađu idućeg jutra sa najužasnijim izrazom
prestravljenosti na licu koji se može zamisliti. Bilo je prilično
očigledno, naravno, da ga je nešto progonilo, i ljudi su pričali o divljim
psima i zverima pobeglim iz cirkusa; ali ništa od toga nije se moglo
dokazati. Bilo je to osamdeset devete i verujem da je njegov brat, Henri
(koga se takođe sećam iz Kembridža, ali ti verovatno ne) pokušavao da
dođe do nekakvog razjašnjenja sve ovo vreme. On, naravno, insistira da
je tu bilo neke zle namere, ali ja ne znam. Teško je videti kako je ona
mogla dovesti do ovoga.”
Posle nekog vremena razgovor se vratio na Istoriju veštičarstva.
„Jesi li ikada bacio pogled na nju?” upitao je domaćin.
„Jesam”, rekao je skretar. „Čak sam je i pročitao.”
„Je li toliko loša koliko su svi govorili?”
„Oh, što se tiče stila i forme, sasvim beznadežna. Zaslužila je sve
sahranjivanje koje je dobila. Ali, osim toga, bila je to zla knjiga. Taj
čovek je verovao u svaku reč koju je napisao, i ne bi me iznenadilo ako
nije oprobao veći deo svojih recepata.”
„Pa, ja se jedino sećam Haringtonovog prikaza, i moram reći, da
sam ja bio autor on bi mi zauvek ugasio svaku književnu ambiciju.
Nikad se više ne bih usudio da glavu pomolim.”
„Takav učinak nije imao u ovom konkretnom slučaju. Nego vidi, već
je pola četiri; moram da idem.”
Na putu kući sekretarova žena je kazala: „Uistinu se nadam da taj
užasni čovek neće saznati da je g. Daning imao bilo kakve veze sa
odbijanjem njegovog rada.” „Ne verujem da postoji jaka šansa za to”,
rekao je sekretar. „Daning to neće pomenuti jer te su stvari poverljive,
niti će pomenuti bilo ko od nas, iz istog razloga. Karsvel neće znati
njegovo ime jer on još nije objavio ništa na tu temu. Jedina opasnost da
Karsvel to sazna bila bi ako bi se u Britanskom muzeju raspitivao ko je
tu najčešće proučavao alhemijske rukopise, ja ne mogu da im zabranim
da pomenu Daninga, zar ne? To bi ih samo navelo da raspredaju priče.
Nadajmo se da mu to neće pasti na pamet.”
Međutim, g. Karsvel je bio lukav čovek.

Neka ovo bude dovoljno kao prolog. Jedne večeri nešto kasnije te
iste nedelje, gospodin Edvard Daning se vraćao iz Britanskog muzeja,
gde se bavio nekim istraživanjem, u komfornu kuću u predgrađu gde je
živeo sam, i gde su se o njemu starale dve žene koje su dugo već radile
kod njega. Nema se šta dodati njegovom opisu što nismo već čuli.
Hajde da ga pratimo na putu ka kući!
Voz ga je doveo na oko milju ili dve od kuće, a električni tramvaj još
izvesnu deonicu bliže. Ta linija se okončavala na nekih tri stotine jardi
od njegovih ulaznih vrata. Kada je ušao u tramvaj već mu je bilo dosta
čitanja, a zaista ni svetlo nije bilo dovoljno za nešto drugo nego da mu
dopusti proučavanje reklama na staklenim panoima s kojima je bio
suočen kad je seo. Nije bilo neuobičajeno da reklamne objave u ovoj
konkretnoj vrsti vagona budu predmet njegovih čestih kontemplacija i,
s mogućim izuzetkom sjajnog i ubedljivog dijaloga između g. Lemploua
i uvaženog K. K.-a na temu slanog rastvora protiv groznice, nijedna od
njih nije mu pružala povoda za naročito razmahanu imaginaciju.
Grešim: bila je jedna u uglu vagona najdaljem od njega koja mu nije
delovala poznato, sa plavim slovima na žutoj pozadini, i sve što je
mogao da pročita bilo je ime - Džon Harington - i nešto nalik datumu.
Nije bilo razloga da ga to dalje interesuje; ali uprkos tome, kako se
vagon praznio, bio je dovoljno radoznao da se primakne bližem sedištu
dok nije uspeo da to dobro pročita. Osetio je da mu se donekle isplatilo
što se potrudio; reklama nije bila od uobičajene sorte. Glasila je: „U
znak sećanja na Džona Haringtona, člana Udruženja Antikvara iz
Laurela, Ešbruk. Umro 18. septembra 1889. Tri meseca za objavu.”
Tramvaj se zaustavio. Gospodina Daninga, još uvek zamišljenog
nad tim plavim slovima na žutoj pozadini, morao je kondukter da
podseti da je vreme za silazak. „Izvinjavam se”, rekao je. „Gledao sam tu
objavu; veoma je čudna, zar ne?” Kondukter je polagano pročitao. „Pa,
tako mi svega”, rekao je, „ovu dosad nisam video. No, i tome ima leka,
jel’ tako? Neko je ovde ’teo da se našali, reko bih.” Izvadio je krpu za
prašinu i upotrebio je, ne bez nešto pljuvačke, na pano a onda i na
spoljašnju stranu. „Ne”, rekao je, vrativši se, „ovo nije prelepljeno;
izgleda mi da je po propisu, u staklu, ’oću reći baš unutra, zastakljeno,
što bi se reklo. Slažete li se, gospodine?” Gospodin Daning je proučio
objavu i protrljao je rukavicom, i složio se. „Ko se stara o ovim
objavama i daje dozvolu da se postavljaju? Voleo bih da se raspitate. Ja
ću sad samo da prepišem reči.” Tog trenutka začu se povik vozača:
„Živni malo, Džordž, vreme je.” „Evo, odma’; al’ ima nešto ovamo na
kraj vagona. Dođi da vidiš ovo ovde staklo.” „Šta fali staklu?” reče vozač
prilazeći. „Aha, i koj’ mu je taj ’Arington? Šta sve ovo znači?” „Upravo
sam pitao ko je odgovoran za postavljanje objava u vašim vozilima, i
kazao da bi moglo biti celishodno raspitati se povodom ove ovde.” „Pa,
gospodine, to se radi dole u centrali kompanije, te takve rabote; reko
bih da se naš gospodin Tims stara o takvim stvarima. Kad se
isključimo večeras ostaviću upit, i možda ću moći da vam prenesem
odgovor sutra ako će da prolazite istim putem.”
Bilo je to sve što se desilo te večeri. Gospodin Daning se samo
potrudio da proveri taj Ešbruk, i ustanovio je da je lokacija u
Vorvikširu.
 Narednog dana je ponovo išao do grada. Vagon (a bio je isti) beše
prepun ujutro pa nije mogao da popriča sa kondukterom: samo se
uverio da je čudna objava bila uklonjena. Svršetak tog dana doneo je
dublji element misterije. Propustio je tramvaj, ili je odlučio da će radije
šetati do kuće, ali u prilično kasni čas, dok je bio uposlen u svom
kabinetu, jedna od služavki dođe da mu kaže kako su dva čoveka iz
javnog prevoza veoma rada da s njim porazgovaraju. To je bilo
podsećanje na objavu koju je, kako kaže, već gotovo bio zaboravio.
Pustio je da uvedu te ljude - bili su to vozač i kondukter tramvaja - i
kada se postarao da im se donese nešto za piće, upitao je šta je
gospodin Tims imao da kaže o onoj objavi. „Pa, gospodine, to je razlog
što smo bili tako slobodni do vas da svratimo”, rekao je kondukter.
„Gospodin Tims je svašta napričao našem Vilijamu povodom toga:
prema njemu nikakva objava tog opisa nije bila poslata, niti poručena,
niti plaćena, niti postavljena, ni ništa, a kamoli da je bila tamo, a mi
smo budale što mu oduzimamo vreme. ‘Pa, kažem ja, ‘ako tako stoje
stvari, zamoliću vas, gospodine Tims’, kažem, ‘da dođete i sami
pogledate’, kažem ja. ‘Naravno, ako ovo nije tamo’, kažem, ‘možete da
nas nazivate kako ’oćete.’ ‘Dobro’, kaže on, ‘da znate da hoću’: i odma’
smo krenuli. Sad, ko što ste videli, gospodine, ta reklama kako se to sad
zove, sa ’Aringtonom, bila je jasna kao malo šta što ste videli - plava
slova na žutom staklu, i kao što sam reko sinoć a vi ste se složili, baš
pravo stoji u staklu, jer, setićete se, ja sam pokušao da obrišem krpom.’
‘Kako da ne, jasno se sećam - pa?’ ‘Dobro da se sećate jer ja više ne
znam.’ Gospodin Tims je ušô s nama u tramvaj sa svetlom - ne, reko je
Vilijamu da stoji napolju sa svetlom. ‘A sad’, kaže, gde vam je ta vaša
reklama o kojoj ste mi tol’ko napričali?’ ‘Evo je’, kažem ja, gospodine
Tims’, i stavim svoju ruku na nju.” Kondukter je zastao.
„Pa”, reče gospodin Daning, „pretpostavljam da je nije bilo.
Polomljena?”
„Polomljena! Ni blizu. Nije tu bilo, ako mi verujete, ni traga onim
slovima - plava su bila - na tom parčetu stakla. Ma, ne vredi ni da
pričam. Nikad tako nešto nisam video. Prepuštam Vilijamu ovde, ako
on - ali, kažem, koja je poenta da uopšte nastavljam o ovome?”
„ A gospodin Tims, šta je on kazao?”
„Pa, uradio je ono što ne mogu ni da mu zamerim - kako nas je samo
nazivao, i ne znam kako mogu da se bunim zbog toga. Ali pomislili smo,
Vilijam i ja, pošto smo vas videli kako zapisujete nešto ispred onoga -
pa, ona slova...”
 „Svakako da sam to učinio, i još čuvam taj prepis. Da li ste želeli da
lično porazgovaram sa gospodinom Timsom i da mu ovo pokažem?
Jeste li zbog toga došli?”
„Eto, šta sam ti reko?” kazao je Vilijam. „Milina je s gospodom imati
posla, ako uspeš takvog da pronađeš, tako ja velim. Sad ćeš, Džordže, da
se složiš da večeras nisam mnogo pogrešio po tom pitanju.”
„Dobro, de, Vilijame; nema potrebe da blebećeš o tome kao da si
morao silom da me teraš da pođem. Mirno sam pošô, zar ne? Sve u
svemu, nije trebalo ovako da vam oduzimamo vreme, gospodine; ali
ako bi se desilo da nađete vremena i svratite do ureda kompanije
ujutro i kažete gospodinu Timsu ono što ste svojim očima videli,
bićemo vaši veliki dužnici za ubuduće na vašem trudu. Vidite, za sad to
nisu nazvali ni ovako ni onako, ali ako oni u uredu uvrte sebi u glavu da
se nama privida nešto čega nema, ama, jedna stvar vodi drugoj, i gde
ćemo biti godinu dana kasnije - pa, razumete šta ’oću da kažem.”
Posle dodatnih pojašnjenja oko ovog predloga, Džordž prateći
Vilijama napusti sobu.
Neverica gospodina Timsa (koji je gospodina Daninga znao iz
viđenja) bila je značajno ublažena narednog dana onim što mu je
potonji mogao reći i pokazati; a bilo kakav negativan izveštaj koji je
mogao biti prikačen imenima Vilijama i Džordža nije se našao u
evidenciji kompanije; ali od objašnjenja nije bilo ni traga.
Interesovanje gospodina Daninga za ovaj slučaj održalo se zbog
incidenta koji se desio sledećeg popodneva. Hodao je od svog kluba ka
vozu i primetio nešto podalje ispred sebe čoveka sa rukohvatom listića
kakve obično prolaznicima dele agenti preduzimljivih firmi. Ovaj agent
nije odabrao naročito užurbanu ulicu za svoje delanje; zapravo,
gospodin Daning nije primetio da se ovaj otarasio bilo kog listića pre
nego što mu je sam prišao. Jedan mu je tutnut u šaku dok je prolazio:
ruka koja mu ga je pružila dodirnula ga je i on je osetio mali šok tom
prilikom. Činila se neuobičajeno grubom i vrućom. U prolazu je
pogledao davaoca, ali utisak koji je stekao bio je toliko nejasan da,
koliko god pokušavao nakon toga da ga se priseti, nikakav lik mu nije
dolazio u pamet. Hodao je brzo i dok je išao dalje bacio je pogled na
papir. Bio je plav. Ime Harington, napisano krupnim slovima, privuklo
mu je pažnju. Zastao je, zabezeknut, i potražio naočari. Sledećeg
trenutka listić mu je istrgnut iz ruke od strane čoveka koji je projurio
pored i nepovratno nestao. On je potrčao nekoliko koraka unazad ali
gde je bio prolaznik, a gde delilac?
 U ponešto pobrkanom stanju uma proveo je gospodin Daning
naredni dan u prostoriji Izabranih rukopisa Britanskog muzeja, i
popunio je karton za Harlija 3586 i još neke knjige.32 Posle nekoliko
minuta doneli su mu ih, i dok je na radni sto smeštao onu koju je prvu
želeo, učini mu se da je začuo kako neko iza šapuće njegovo ime. Brzo
se okrenuo i kako je to učinio obori svoj mali portfolio sa nepovezanim
papirima na pod. Nije opazio nikoga poznatog izuzev čoveka
zaduženog za tu sobu, koji mu je klimnuo glavom, i on se saže da
prikupi hartije. Mislio je da ih je sabrao sve i okrenuo se da otpočne s
radom, kad mu krupan gospodin za stolom iza njegovog, koji je upravo
ustajao da krene i već je prikupio sve svoje, dodirnu rame i reče: „Mogu
li da vam dam ovo? Mislim da mora da je vaše”, i dodao mu nedostajući
papir. „Jeste, moje je”, rekao je gospodin Daning. Sledećeg trenutka
čovek je napustio prostoriju. Kada je završio svoj rad za to popodne,
gospodin Daning je malo popričao sa pomoćnikom koji je tu radio, i
iskoristio je priliku da upita ko je bio krupni gospodin. „Oh, to je čovek
po imenu Karsvel”, reče pomoćnik; „pitao me je pre oko nedelju dana
ko su vodeći autoriteti po pitanju alhemije, i naravno rekao sam mu da
ste vi jedini u zemlji. Videću ako mogu da ga uhvatim: on bi zasigurno
voleo da vas upozna.”
„Za ime božje, nemojte to ni u snu!” reče gospodin Daning.
„Naročito mi je stalo da ga izbegnem.”
„Oh, u redu onda”, reče pomoćnik, „on ne dolazi ovde često: rekao
bih da ga nećete sresti.”

Više nego jednom je tog dana dok se vraćao kući gospodin Daning
sebi priznao da na ideju samotničke večeri ne gleda sa uobičajenom
veselošću. Činilo mu se da se nešto nedefinisano i neopipljivo uvuklo
između njega i ljudskog bratstva - zapravo, kao da ga je opselo. Želeo je
da sedi blizu svojim susedima u vozu i u tramvaju, ali slučaj je tako
hteo da su i voz i tramvaj bili izrazito prazni. Kondukter Džordž je bio
pažljiv i činilo se da je zaokupljen prebrojavanjem putnika. Stigavši
kući zatekao je doktora Votsona, svog lekara, na pragu. „Daning, žao mi
je, ali morao sam da ti poremetim kućni raspored. Obe tvoje služavke
su izbačene iz borbenog stroja. Zapravo, morao sam da ih pošaljem u
bolnicu.”
„Za ime božje! Šta je posredi?”
„Izgleda kao ptomainsko trovanje, rekao bih;33 tebe, vidim, nije
zakačilo, inače ne bi mogao da šetkaš okolo. Mislim da će se obe
izvući.”
„Bože, bože! Imaš li ikakvu ideju otkud sad pa to?” „Pa, kažu mi da
su od piljara kupile školjke za večeru. Baš čudno. Raspitao sam se i
otkrio da nikakav piljar nije dolazio u druge kuće u ovoj ulici. Nisam
mogao da ti pošaljem poruku; one se neće vratiti još neko vreme. Dođi
ionako kod mene na večeru, pa ćemo se dogovoriti za ubuduće. Osam
sati. Ne očekuj previše.” Samotno veče je tako izbegnuto, istina, po
cenu određenog uznemirenja i nelagode. Gospodin Daning je proveo
sasvim prijatno veče sa doktorom (relativno skorašnjim stanovnikom
tog kraja), i vratio se svom usamljeničkom domu negde oko 23.30. Noć
koja je usledila nije mu ostala u lepom sećanju. Bio je u krevetu i svetlo
je bilo ugašeno. Pitao se da li će čistačica doći ujutro dovoljno rano da
mu donese tople vode kad je začuo nepogrešivi zvuk otvaranja vrata
njegovog kabineta. Nije usledio korak na podu hodnika, ali taj zvuk nije
slutio na dobro, jer znao je da je zatvorio vrata te večeri nakon što je
odložio svoje hartije u radni sto. Biće da ga je pre stid nego hrabrost
nagnao da se provuče kroz hodničić i u noćnoj košulji izviri preko
ograde stepeništa, osluškujući. Nikakvo svetlo ne beše vidljivo; niti se
još neki zvuk začuo; samo je nalet toplog, čak vrućeg vazduha zaigrao
načas oko njegovih cevanica. Vratio se nazad i odlučio da se zaključa u
sobi. Međutim, tu ne beše kraj neprijatnostima. Ili je neka štedljiva
prigradska kompanija odlučila da njihovo svetlo neće biti potrebno u
sitnim noćnim časovima, i prestala je sa radom, ili nešto nije bilo kako
treba sa brojilom, tek - učinak je, u svakom slučaju, bio da je nestalo
električnog svetla. Trebalo je pronaći šibicu i proveriti časovnik kako
bi znao koliko ga još nelagodnih sati očekuje. I tako je ispružio ruku u
dobro znan kutak ispod jastuka: samo nije dospeo tako daleko. Ono što
je dodirnuo bila su, prema njegovom ličnom svedočenju, usta, sa
zubima, i obrasla dlakom, a to, tvrdi on, nisu bila usta ljudskog bića.
Mislim da nema svrhe nagađati šta je tada kazao ili uradio; ali bio je u
susednoj sobi sa vratima zaključanim a uhom prislonjenim na njih pre
nego što je ponovo došao sebi. I tu je proveo ostatak te najmučnije
noći, svakog trena očekujući da začuje komešanje na vratima; ali
ničega ne bese.
Kada se ujutru odvažio da se vrati u svoju sobu to je bilo praćeno sa
mnogo osluškivanja i drhtanja. Vrata su, srećom, stajala otvorena, a
zasuni su bili podignuti (jer služavke su otišle iz kuće pre vremena za
njihovo spuštanje); ukratko, nije bilo ni traga nekom drugom
stanovniku. Sat je, takođe, bio na svom uobičajenom mestu; ništa nije
bilo pomereno, samo je garderober bio široko otvoren, prema
njegovom ustaljenom običaju. Zvono na stražnjim vratima najavilo je
čistačicu koju je pozvao prethodne večeri i koja je dala hrabrosti
gospodinu Daningu, nakon što je pustio unutra, da nastavi potragu u
drugim delovima kuće, podjednako bezuspešnu.
Tako započet dan nastavio se ujednačeno ogavno. Nije se usudio da
ide u Muzej: uprkos tome što je asistent kazao, Karsvel bi ipak mogao
tamo da se pojavi, a Daning je osećao da nije u stanju da se nosi sa
verovatno neprijateljskim strancem. Sopstvena kuća mu je bila
odvratna a mrzeo je pomisao da se nameće doktoru. Nešto malo
vremena proveo je u bolnici gde ga je donekle razveselio povoljan
izveštaj o zdravlju njegove kućepaziteljke i sobarice. Kad se primaklo
vreme ručku otpravio se u svoj klub, ponovo osetivši zračak
zadovoljstva što vidi sekretara Udruženja. Tokom ručka Daning je
prijatelju ispričao konkretniji deo svojih muka, ali nije mogao da se
natera da govori o onim koje su mu najteže nalegale na dušu. „Siroti
moj dragi čoveče”, rekao je sekretar, „kakvo uznemirenje! Pazi ovamo:
mi smo sad sasvim sami kod kuće. Moraš da odsedneš kod nas. Da!
Neću ni reći da čujem: pošalji popodne svoje stvari.” Daning nije bio u
stanju da se protivi: zapravo, gonile su ga sve ljuće brige kako su časovi
odmicali po pitanju toga šta mu može doneti noć. Bio je gotovo srećan
dok je žurio kući da se spakuje.
Prijatelji su, osmotrivši ga, bili poprilično šokirani njegovim
samotničkim izgledom i učinili su koliko su mogli da mu poprave
raspoloženje. Ne sasvim bez uspeha; ali, kada su se dvojica muškaraca
kasnije zatekla nasamo, dok su pušili, Daning se opet smrknu. Iznenada
on reče: „Gejtone, mislim da onaj alhemičar zna da sam ja taj koji je
odbio njegov rad.” Gejton zviznu. „Zbog čega tako misliš?” reče. Daning
mu prenese svoj razgovor sa pomoćnikom u Muzeju, i Gejton je samo
mogao da se složi kako to nagađanje zvuči verovatno. „Nije da me je
naročito briga”, nastavio je Daning, „jedino bi moglo biti neprijatno ako
bismo se sreli. Čini se da je taj tip loše naravi.” Razgovor je ponovo
zamro; Gejton je sve snažnije bio začuđen osećanjem napuštenosti koje
se širilo Daningovim licem i držanjem, i napokon - mada sa znatnim
naporom - on ga upita direktno ne muči li ga nešto uistinu ozbiljno.
Daning uskliknu s olakšanjem. „Propadoh u pokušajima da se
rasteretim toga”, reče on. „Znaš li nešto o čoveku po imenu Džon
Harington?” Gejton je bio u potpunosti zapanjen i tog trena mogao je
samo da pita zbog čega. Onda mu ovaj iznese kompletno iskustvo - šta
se desilo u tramvaju, u njegovoj kući, i na ulici, i uznemirenost duha
koja je nalegla na njega i još ga držala; i on okonča sa pitanjem kojim je
započeo. Gejton je tražio reči kojima bi mu odgovorio. Možda bi bilo
ispravno da mu ispriča priču o tome kako je Harington skončao; jedino
što je Daning bio u nervoznom stanju a priča je bila sumorna i nije
mogao a da se ne upita nije li stvar koja povezuje oba slučaja upravo
Karsvelova persona. Bio je to težak ustupak za jednog čoveka od nauke,
ali mogla se olakšati frazom „hipnotička sugestija”. Napokon je odlučio
da njegov odgovor te večeri bude ograničen; morao je da situaciju
razmotri sa svojom ženom. I tako je kazao da je poznavao Haringtona
na Kembridžu, i da veruje kako je ovaj naglo umro 1889. godine,
dodajući nekoliko detalja o tom čoveku i njegovim objavljenim delima.
Popričao je o ovoj stvari sa gospođom Gejton i, kao što je i očekivao,
smesta je došla do zaključka koji je nad njim lebdeo. Ona je bila ta koja
ga je podsetila na preživelog brata, Henrija Haringtona, i takođe
upravo je ona predložila da bi se do njega moglo doći preko njihovih
domaćina od prethodnog dana. „On bi mogao biti beznadežni
zaluđenik”, pobuni se Gejton. „To se može saznati od Benetovih, koji ga
poznaju”, odvratila je gospođa Gejton; i postarala se da ode do
Benetovih već narednog dana.

Nije neophodno izlagati u detalje puteve kojima su Henri Harington

i Daning povezani.

Sledeća scena koja zahteva da se opiše jeste razgovor između njih

dvojice. Daning je ispričao na koji je čudan način ime mrtvog čoveka
bilo dovedeno pred njega, i kazao je ponešto o svojim naknadnim
iskustvima. Onda je upitao da li je Harington voljan da se, zauzvrat,
priseti bilo kakvih okolnosti vezanih za bratovljevu smrt.
Haringtonovo iznenađenje onim što je čuo može se zamisliti: ali
spremno je pružio odgovor.
„Džon je”, reče, „bez sumnje bio u veoma čudnom stanju, nekoliko
nedelja ranije, mada ne i neposredne pre katastrofe. Bilo je nekoliko
stvari: glavna među njima osećaj da ga neko prati. Nema sumnje da je
on bio čovek podložan impresijama, ali nikada ranije nije imao takve
umišljaje. Ne mogu sebi izbiti iz glave da je na delu bila nečija zla
namera, a to što mi kažete o sebi veoma me podseća na mog brata. Da
li vam pada na pamet bilo kakva veza između njih?”
„Postoji samo jedna koja se neodređeno uobličila u mom umu.
Rečeno mi je da je vaš brat veoma oštro kritikovao knjigu nedugo pre
svoje smrti, a baš nedavno se moj put ukrstio s čovekom koji je napisao
tu knjigu na način koji je njega mogao razljutiti.”
„Nemojte mi reći da je to čovek zvani Karsvel?”
„Zašto da ne? Upravo tako se zove.”
Henri Harington se zavalio. „Ovo je, po meni, finalno. Sad moram
dalje da pojasnim. Iz nečega što je rekao, osećam se sigurnim da je moj
brat počeo da veruje - umnogome protiv svoje volje - da se Karsvel
krije iza sve ove nevolje. Hoću da vam kažem nešto što mi se čini da je
povezano sa ovom situacijom. Moj brat je bio sjajan muzičar i imao je
običaj da posećuje koncerte u gradu. Vratio se s jednog od njih, tri
meseca pre nego što je umro, i dao mi svoj program da pogledam -
analitički program: uvek ih je čuvao. ‘Ovaj umalo da propustim’, rekao
je. ‘Pretpostavljam da mora da mi je ispao’: u svakom slučaju, zagledao
sam ispod svog sedišta i u džepovima i tako dalje, kad mi je sused
ponudio svoj, rekavši: ‘Mogu vam ga dati jer meni više ne treba’, i
odmah zatim je otišao. Ne znam ko je to bio - neki krupan, glatko
izbrijan čovek. Bilo bi mi žao da mi je promakao; naravno, mogao sam
da kupim drugi, ali ovaj me nije koštao ništa.” Jednom drugom prilikom
kazao mi je da mu je bilo izrazito neprijatno kako na putu do hotela
tako i tokom noći. Sad kad sve to promišljam počinjem da povezujem
stvari. Onda je, nedugo zatim, pregledavao svoje programe i sređivao
ih u niz kako bi ih povezao, a u ovome (koji sam ja, uzgred, jedva
pogledao), pronašao je blizu samog početka traku papira sa nekim vrlo
čudnim napisima crnim i crvenim slovima - veoma pažljivo ispisanim -
meni je to ponajviše ličilo na runska slova.34 „Ama”, rekao je on, „ovo
mora da je pripadalo mom debelom susedu. Liči da bi moglo vredeti da
mu ovo vratim; možda je to prepis nečega; neko se očigledno potrudio.
Kako da pronađem njegovu adresu?” popričali smo malo o tome i
složili se da stvar nije vredna toga da se oglašava, i da je bolje da moj
brat zagleda neće li možda sresti tog čoveka na narednom koncertu na
koji je išao ubrzo zatim. Taj papir je počivao na knjizi a mi smo obojica
sedeli kraj vatre; bilo je hladno, vetrovito letnje veče. Pretpostavljam
da je promaja udarila na vrata, iako je ja nisam primetio; u svakom
slučaju, nalet vazduha - i to toplog vazduha - našao se iznenada između
nas, zgrabio papir i oduvao ga pravo u vatru; bio je to lagan, tanak
papir, i zapalio se i odleteo u odžak u jednom komadiću pepela. „Pa”,
rekoh, „sad ga ne možeš vratiti vlasniku.” On ništa nije kazao čitav
minut: a onda prilično nabusito, „Ne, ne mogu, ali zašto uporno
insistiraš na tome stvarno mi nije jasno.” Primetio sam da sam to
kazao samo jednom. „Hoćeš reći, ne više nego četiri puta”, bilo je sve
što je rekao. Sećam se svega toga veoma jasno, bez ikakvog razloga; a
sada da dođem na suštinu. Ne znam da li ste pogledali tu Karsvelovu
knjigu koju je moj nesrećni brat prikazao. Nije verovatno da ste, ali ja
jesam, i pre njegove smrti i posle. Prvi put smo se šalili na njen račun.
Nije bila napisana nikakvim stilom - podeljeni infinitivi i sve one stvari
od kojih svako sa Oksforda dobija ospice, pa onda nije bilo toga što taj
čovek nije progutao: brkao je klasične mitove i priče iz Zlatne legende35
sa izveštajima divljačkih običaja iz današnjice - sve je to u redu, ako
znaš kako da ih upotrebiš, ali on to nije znao; izgledalo je da u istu
ravan stavlja Zlatnu legendu i Zlatnu granu36 i da u obe podjednako
veruje; ukratko, vrlo jadan rad. Pa, nakon što je nesreća udarila, iznova
sam pogledao knjigu. Nije bila nimalo bolja nego ranije, ali utisak koji
mi je ostavila u umu ovog puta bio je drugačiji. Slutio sam - kao što sam
vam već rekao - da je Karsvel bio zlonameran prema mom bratu, čak i
da je na neki način bio odgovoran za to što se dogodilo; i sad mi se
njegova knjiga učinila veoma zlokobnom rabotom, zaista. Jedno
poglavlje me naročito pogodilo, u kojem je govorio o „čaranju runama”
protiv ljudi, bilo sa ciljem da stekne njihovu naklonost ili da ih se
otarasi - možda radije ovo drugo; govorio je o svemu tome na način
koji je ukazivao direktno, konkretno poznavanje. Nema vremena da
ulazim u detalje, ali srž je u tome da sam siguran kako je taj ljubazni
čovek na koncertu bio Karsvel: sumnjam - i više nego sumnjam - da je
taj papir imao velikog značaja; i verujem, da je moj brat mogao da ga
vrati nazad, sad bi možda bio živ. Stoga mi se sad javlja potreba da vas
upitam nemate li nešto da dodate ovome što sam vam rekao.”
U znak odgovora, Daning je preneo epizodu iz Sobe sa rukopisima
iz Britanskog muzeja.
„Onda vam on zapravo jeste predao nekakve papire; jeste li ih
proučili? Ne? jer moramo, ako dopuštate, smesta da ih pregledamo i to
veoma pažljivo.”

Otišli su u još uvek praznu kuću - praznu, jer dve služavke još nisu
bile u stanju da se vrate na posao. Daningova fascikla sa papirima
sakupljala je prašinu na stolu za pisanje. U njoj su bili arci papira malog
formata koje je koristio za svoje prepisivanje; a iz jednog od njih, kad
ga je podigao, iskliznula je i zalepršala u sobu sa začudnom brzinom
traka tankog laganog papira. Prozor je bio otvoren, ali Harington ga je
zalupio taman na vreme da presretne papir i uhvati ga. „Tako sam i
mislio”, reče on, „to bi mogla biti istovetna stvar koja je data mom
bratu. Moraćete da pripazite, Daning; ovo bi moglo da znači nešto za
vas prilično ozbiljno.”
Usledilo je poduže konsultovanje. Papir je pomno proučen. Kao što
je Harington rekao, znaci na njemu najviše su nalikovali runama, ali
nijedan od njih nije ih mogao dešifrovati, a obojica su se bojala da ih
prepišu, iz straha, kako su priznali, da ne produže dalje tu zlu svrhu
koju su skrivali. I tako je ostalo nemoguće (ako mogu malo da
anticipiram) utvrditi šta je sadržala ta čudna poruka ih naredba. I
Daning i Harington su bili čvrsto ubeđeni da je ona imala učinak da
onog ko je poseduje dovede u vrlo nepoželjno društvo. Složili su se oko
toga da ona mora biti vraćena svom izvoru, i dalje, da je jedini
bezbedan i siguran način bio ličnim putem; a ovde će malo lukavstva
biti neophodno, jer Daning je Karsvelu bio poznat iz viđenja. On bi
morao, kao prvo, da promeni izgled brijajući bradu. Ali, ne bi li udar
mogao pasti još pre toga? Harington je mislio da mu mogu izračunati
termin. Znao je datum koncerta kada je „crna tačka”37 bila stavljena na
njegovog brata: bio je to 18. jun. Smrt je usledila 18. septembra. Daning
ga je podsetio da su tri meseca bila pomenuta na natpisu u staklu
tramvaja. „Možda”, reče on sa neveselim osmehom, „i moja karta
takođe važi tri meseca. Mislim da to mogu tačno da utvrdim ako
pogledam u dnevnik. Da, 23. april je bio dan u Muzeju; to nam daje 23.
jul. Sad postaje izuzetno značajno da mi kažete sve što znate o
napredovanju nevolje vašeg brata, ako vam je moguće da o tome
govorite.” „Naravno. Eto, osećaj da ga neko posmatra kad god je bio
sam najviše ga je uznemiravao. Posle nekog vremena počeo sam da
spavam u njegovoj sobi, i njemu je zbog toga bilo lakše; ipak, puno je
pričao u snu. O čemu? Da li je mudro baviti se time u detalje, barem dok
još nismo raščistili stvari? Mislim da nije, ali mogu vam reći ovo: dve
stvari su mu stigle poštom tokom tih nedelja, obe sa markom iz
Londona, i adresirane poslovno.
Jedno je bila ilustracija, Bjuikov drvorez38, grubo istrgnuta stranica:
prikazuje mesečinom obasjan put i čoveka koji njime hoda, a prati ga
odvratna demonska kreatura. Ispod toga bili su ispisani stihovi iz
‘Starog mornara’ (kojeg, pretpostavljam, ovaj crtež treba da ilustruje),
o onome koji, jednom kad se osvrnuo -

Ne obziruć se više tad,

 Jer zna da njegov trag
U stopu stalno sledi svud
Sav strašan neki vrag.39

Druga stvar je bio kalendar, poput onih koje trgovci šalju. Moj brat
na njega nije obraćao pažnju, ali ja sam ga zagledao nakon njegove
smrti, i otkrio da su sve stranice posle 18. septembra bile iscepane.
Možda će vas iznenaditi što je izašao sam te noći kada je ubijen, ali
činjenica je da je tokom poslednjih desetak dana njegovog života bio
sasvim oslobođen osećaja da ga neko prati ili posmatra”
Na kraju konsultacija došlo se do ovoga. Harington, koji je
poznavao Karsvelovog suseda, pomislio je da zna način da prati
njegovo kretanje. Daningova uloga bi bila da bude spreman da ukrsti
put s Karsvelom u svakom trenutku, da drži onaj papir na bezbednom
ali lako dostupnom mestu.
Rastali su se. Nedelje koje su usledile nosile su, bez sumnje, težak
napor za Daningove živce: neopipljiva ograda koja kao da je rasla oko
njega od dana kada je primio onaj papir postepeno se razvijala u
sumorno crnilo što ga je odsecalo od načina bekstva na koje je mogao
da pomisli. Nikoga nije imao pri ruci ko bi takve načine mogao da mu
predloži a on kao da je bio lišen bilo kakve inicijative. Čekao je sa
neiskazivim nemirom dok su prolazili maj, jun i početak jula - čekao na
poziv od Haringtona. Ali sve to vreme Karsvel se nije mrdao iz Laforda.
Napokon, na manje od jedne sedmice od datuma na koji je počeo da
gleda kao na kraj svojih ovozemaljskih aktivnosti, stigao je telegram:
„Napušta stanicu Viktorija vozom do luke u četvrtak uveče. Ne
propusti. Dolazim kod tebe večeras. Harington.”
Stigao je po dogovoru i sačinili su plan. Voz kreće sa Viktorije u
devet i njegova poslednja stanica pre Dovera je Krojdon Vest.
Harington bi počeo da prati Karsvela na Viktoriji i da potraži Daninga u
Krojdonu, dozivajući ga, ako bude bilo potrebe, lažnim imenom koje su
ugovorili. Daning, maskiran koliko se to može, trebalo je da bude bez
bilo kakvih natpisa ili inicijala na svom prtljagu, i mora po svaku cenu
imati onaj papir sa sobom.
Nema potrebe da opisujem Daningovu napetost dok je čekao na
platformi stanice Krojdon. Njegov osećaj za opasnost tokom
prethodnih dana bio je samo pojačan činjenicom da je oblak oko njega
bio primetno laganiji; ali opuštanje je bilo preteći simptom a, ako bi
mu Karsvel sada umakao, sva nada bi nestala; a bilo je toliko mnogo
šansi da se to desi. Sama glasina o tom putovanju mogla bi da bude
lažna. Dvadeset minuta tokom kojih je špartao platformom i zapitkivao
svakog nosača gde je voz za luku bili su najgrozniji koje je u životu
imao. Ipak, voz je stigao, i Harington je bio na prozoru. Bilo je važno,
naravno, da ne daju znak da se poznaju; i tako je Daning ušao na sam
kraj tog vagona i samo se postepeno približavao kupeu u kojem su bili
Harington i Karsvel. Bio je zadovoljan da vidi kako je voz daleko od
popunjenog.
Karsvel je bio na oprezu ali nije ničim pokazao da ga prepoznaje.
Daning je seo na sedište koje nije bilo direktno preko puta njega, i
pokušao, isprva uzalud, a onda sa sve većom samokontrolom, da
osmisli priliku za željeni transfer. Naspram Karsvela, a pored Daninga,
bila je na sedištu hrpa Karsvelovih mantila. Ne bi bilo koristi ako bi
samo ubacio papir u njih - ne bi se osećao bezbedno ako na neki način
papir ne bi bio ovome ponuđen, a ovaj ga prihvatio. Tu je bila i ručna
torba, otvorena, sa vidljivim papirima unutra. Da li bi uspeo da je
nekako prikrije (tako da Karsvel siđe iz voza bez nje) a da onda nađe
način da mu je da? Taj plan se sam od sebe nametao. Kad bi samo
mogao da se posavetuje sa Haringtonom! Ali to nije bilo moguće.
Minuti su se otezali. Više nego jednom Karsvel je ustao i izašao na
hodnik. Drugog puta je Daning bio na ivici toga da obori torbu sa
sedišta, ali uhvatio je Haringtonov pogled i u njemu pročitao
upozorenje.
Karsvel je osmatrao iz hodnika, verovatno kako bi proverio da li se
ta dva čoveka poznaju. Vratio se, ali je bio očigledno u nemiru; a kada je
ustao po treći put, rodila se nada, jer nešto jeste skliznulo sa njegovog
sedišta i palo skoro bez ikakvog zvuka na pod. Karsvel je izašao još
jednom i nestao izvan vidika prozora ka hodniku. Daning je podigao to
što je palo, i video da u rukama ima ključ u vidu jedne od Kukovih
kutijica za karte, sa kartama unutra. Ove kutije imaju džep u poklopcu i
za samo nekoliko sekundi papir o kome smo slušali našao se u tom
džepu. Kako bi obezbedio ovu operaciju, Harington je stajao na
vratima kupea i nameštao zastor. Stvar je bila učinjena, i učinjena
tačno na vreme, jer voz je već usporavao pred Doverom.
Trenutak potom Karsvel je ponovo ušao u kupe. Kako je to učinio,
Daning je, ne znajući ni sam kako, potisnuo drhtanje u svom glasu i
predao mu kutiju s kartama, rekavši: „Mogu li vam dati ovo, gospodine?
Verujem da je vaše.” Pošto je bacio pogled na kartu unutra, Karsvel je
izgovorio željeni odgovor, „Da, moje je; veoma sam vam zahvalan,
gospodine”, i smestio je u džep na grudima.
Čak i u nekoliko trenutaka koji su preostali - trenutaka napete
uznemirenosti, jer nisu znali čemu bi moglo dovesti prerano otkriće
papira - oba čoveka su primetila da se kupe oko njih zamračio i postao
topliji; da se Karsvel uzvrzmao, kao nečim pritisnut; da je pridigao
mlitavu hrpu mantila blizu sebe i bacio ih nazad kao da mu se gade; i
da je onda seo pravo i napeto se zagledao u obojicu. Oni se, sa mučnom
napetošću, zaokupiše sakupljanjem svojih stvari; ali obojica su mislili
da je Karsvel na ivici toga da im se obrati kada se voz zaustavio u gradu
Doveru. Bilo je prirodno da će u kratkom prostoru između grada i doka
zajedno ići hodnikom.
Na doku su izašli ali voz je bio toliko prazan da su bili primorani da
sačekaju na platformi dok ih Karsvel ne pretekne i pođe napred sa
svojim nosačem na putu ka brodiću, i tek onda se osetiše dovoljno
bezbednim da razmene stisak ruku i reći sažetog čestitanja. Učinak
toga na Daninga bio je da se umalo nije onesvestio. Harington ga je
naterao da se osloni na zid dok je sam krenuo nekoliko jardi napred,
nadomak pokretnih stepenica za brodić gde je Karsvel upravo stigao.
Čovek kraj njih je pregledao kartu a ovaj, natovaren mantilima, pređe u
brodić. Odjednom ga službenik pozva: „Izvinite, gospodine, da li je i
drugi gospodin pokazao kartu?” „Kakav drugi gospodin, do đavola?”
začu se Karsvelov siktavi glas. Čovek se nagnu ka njemu: „Đavola? Pa,
ne bih znao, zakleo bih se”, začuo ga je Harington kako govori sebi u
brk, a onda glasnije: „Moja greška, gospodine; mora da mi se učinilo od
vaših kaputa; izvinjavajte.” A onda je dodao svom potčinjenom kraj
sebe: „Je li ovaj imo kuće sa sobom, il’ tako nešto? Baš čudno, mogo bi
se zakleti da nije išô sam. Pa, šta je da je, sad su krenuli, pa nek to
rasprave na brodu. Odoše sad. Za nedelju dana ima da nam stignu
turisti.” Pet minuta kasnije nije bilo ničeg više osim sve utuljenijih
svetala brodića, dugog niza doverskih lampi, noćnog povetarca i
meseca.
Dugo su i dugo njih dvojica sedeli u svojoj sobi u „Lord Vordenu”.
Uprkos tome što su sa sebe sklonili najveću strepnju, bili su pritisnuti
sumnjom, nimalo laganom. Da li su imali prava da u smrt pošalju
čoveka, kao što su verovali da su upravo učinili? Ne bi li trebalo barem
da ga obaveste?” „Ne”, reče Harington, „ako je on ubica kao što verujem
da jeste onda nismo uradili ništa više nego sproveli pravdu. Ipak, ako vi
mislite da je tako bolje - ali kako i gde ćete ga kontaktirati?” „Imao je
rezervaciju samo za Abevil”, reče Daning. „To sam video. Osećao bih se
veselije ako bih svim hotelima navedenim u vodiču poslao telegram:
‘Proveri svoju kutiju za karte, Daning’ Danas je dvadeset i prvi: imaće
jedan dan vremena. Ali bojim se da je otišao u mrak.” I tako su
telegrami poslati iz hotelskog ureda.
Nije poznato da li su ovi stigli na svoje odredište, i ako jesu, da li su
bili shvaćeni. Sve što se zna jeste da je, popodne dvadeset i trećeg,
jedan engleski putnik, koji je posmatrao prednju fasadu crkve Svetog
Volframa u Abevilu, trenutno pod opsežnom restauracijom, bio udaren
u glavu stenom koja je pala sa skele podignute oko severozapadne kule,
iako tu, kako se jasno pokazalo, nije bilo nijednog radnika u tom
trenutku. Identifikovan je kao gospodin Karsvel.
Samo jedan detalj valja dodati. Na rasprodaji Karsvelovih stvari
Harington je kupio okrnjeni komplet Bjuikovih ilustracija. Stranica sa
drvorezom putnika i demona bila je, kao što je i očekivao, iscepana.
Takođe, nakon razumnog roka, Harington je Daningu ispričao ponešto
od onog što je njegov brat govorio u snu; ali nije dugo potrajalo pre
nego što ga je Daning u tome zaustavio.
 Doktor Ešton - Tomas Ešton, doktor bogoslovije - sedeo je u radnoj
sobi, odeven u kućni ogrtač, i sa svilenom kapom na obrijanoj glavi -
periku je privremeno skinuo i stavio je na držač na pomoćnom stočiću.
Bio je to čovek od pedeset i pet godina, snažne konstitucije, rumenog
tena, oštrog oka i dugačke gornje usne. U trenutku u kom ga zamišljam,
lice i oči osvetljeni su mu zrakom popodnevnog sunca, koje šija na
njega kroz visoki engleski prozor na zapadnoj strani. Soba u koju sunce
bije takođe je visoka, ispunjena policama s knjigama, i sa ukrasnim
panelima tamo gde je zid između polica vidljiv. Na stolu pod
doktorovim laktom stoji zeleni stolnjak, i na njemu ono što je doktor
zvao srebrnom pernicom - mali poslužavnik sa držačem za mastilo i
perom, potom jedna ili dve knjige u povezu od teleće kože, neki papiri,
lula i limena kutija za duvan, boca opletena koncem, i rakijska čašica.
Tekla je godina 1730, mesec decembar, nešto posle tri sata po podne.
U prethodnim rečenicama opisao sam uglavnom ono što bi običan
posmatrač primetio kada bi razgledao sobu. Šta je mogao videti doktor
Ešton kada bi pogledao izvan sobe, sedeći u kožnoj fotelji? Iz te pozicije
malo šta, sem vrhova žbunja i voćki u svojoj bašti, ali je vidljiva bila
cela zapadna strana zida od crvene cigle. U sredini zida nalazila se
kapija - dupla kapija sa detaljnim gvozdenim ukrasima, iza koje se
ponešto moglo videti. Na primer, da je zemlja razmekšana i pod oštrim
nagibom, sve do dna kojim mora da je tekao potok, a da se onda iz
njega strmo penje na drugoj strani, i prostire se do livade koja je ličila
na park, sa gusto raspoređenim hrastovima, kojima je sada, naravno,
opalo lišće. Ipak nisu bili tako zbijeni da se između njihovih krošnji nije
mogao primetiti krajičak neba i horizonta. Nebo je sada bilo zlatno, a
horizont, horizont sa šumama u daljini, činilo se, ljubičast.
Ali sve što je dr Ešton imao da kaže, nakon dosta vremena
posvećenog razmatranju predela, bilo je: „Odvratno!”
Slušalac bi sledećeg časa postao svestan zvuka užurbanih koraka
koji se približavaju radnoj sobi: prema njihovom odjeku, mogao bi
zaključiti da dolaze iz mnogo veće sobe. Dr Ešton se osvrnuo u fotelji
čim su se vrata otvorila, sa izrazom iščekivanja na licu. Pridošlica je
bila dama - punačka dama, odevena po modi tog vremena: iako sam
pokušao da naznačim kako je doktor bio obučen, neću se baviti istim
poslom u vezi s njegovom suprugom - pošto je u sobu ušla upravo
gospođa Ešton. Izgledala je uznemireno, u teskobnom bolu, čak, i
veoma uzbuđenim tonom gotovo da je šapnula dr Eštonu, približivši
glavu njegovoj: „On je u veoma jadnom stanju, ljubavi, još gore, bojim
se.” „Ccc, nije valjda?” zavalio se on u fotelju i pogledao je u lice.
Klimnula je glavom. Dva usamljena zvona, s visine, ali ne mnogo
daleko, odzvonila su polusat. Gospođa Ešton se stresla. „Oh, šta misliš,
da li bi mogao narediti da crkveni sat večeras ne zvoni? Baš je nad
njegovom sobom, i smetaće mu da spava, a san je za njega jedina šansa,
to je sigurno.” „Ovaj, ruku na srce, ako ima potrebe, stvarne potrebe,
može se, ali ne iz nekog običnog razloga. A Frenk, uveravaš me da
njegov oporavak baš zavisi od toga?” rekao je dr Ešton, glasno i
donekle oštro. „Uistinu to verujem”, rekla je njegova žena. „Onda, ako
tako mora biti, pošalji Moli, preko, do Simpkinsa, i kaži da sam ja
naredio da zaustave zvona na satu u sumrak: i, da, posle toga neka kaže
milordu Saulu da želim odmah da ga vidim ovde u sobi.” Gospođa
Ešton je požurila.
Pre nego što drugi posetioci uđu, bilo bi dobro objasniti situaciju.
Dr Ešton je bio vlasnik, između ostalih dobara, prebende u bogatoj
kolegijatskoj crkvi u Vitminsteru40, koja je, mada nije bila katedrala,
preživela raspuštanje samostana i reformaciju, i sačuvala svoj ustav i
imovinu još sto godina nakon perioda o kom pišem. Velika crkva,
sedište dekana i dva prebendara, hora i pripadajućih stvari - sve je bilo
netaknuto i funkcionalno. Jedan dekan koji je ubrzo nakon 1500. godine
bio u naponu snage, postao je veliki graditelj i podigao prostran dvor
od crvene cigle, pridružen crkvi, u kom je bila i rezidencija zvaničnika.
Neke od tih osoba više nisu bile potrebne: od njihove nadležnosti nije
ostalo ništa osim zvanja, koje su nosili sveštenici i advokati u gradu i
susedstvu; i tako su u kućama namenjenim za stanovanje osam ili
deset ljudi sada živela samo tri čoveka - dekan i dva prebendara. Dr
Ešton je stanovao u nekadašnjem zajedničkom salonu i sali za
ručavanje. Zgrada je zauzimala celu stranu dvorišta, i na jednom kraju
imala zasebna vrata za ulazak u crkvu. Na drugom kraju, kao što smo
čuli, gledala je ka selu.
Toliko o kući. Što se tiče stanara, dr Ešton je bio bogat čovek, bez
dece, i usvojio je, ili bolje: prihvatio se da odgaja, sina ženine sestre koji
je ostao siroče. Momak se zvao Frenk Sidal: u kući je proveo već
podosta meseci. A onda, jednog dana, stiglo je pismo od Eštonovog
vršnjaka iz Irske, erla od Kildonana (koji je dr Eštona upoznao na
fakultetu), u kom je doktora pitao da razmisli bi li primio u svoju
porodicu vikonta Saula, erlovog potomka, i bio mu neka vrsta tutora.
Lord Kildonan trebalo je da uskoro dobije nameštenje u ambasadi u
Lisabonu, ali je dečak bio nesposoban da pođe na put: „Nije bolestan”,
napisao je erl, „mada ćeš videti da je ćudljiv, ili sam barem u zadnje
vreme tako mislio, a, da to potvrdi, došla je danas njegova dadilja,
uzrujana, da mi kaže kako je opsednut; ali nema veze to; uveren sam da
ćeš naći neku magiju da to sve popraviš. Imao si onomad čvrstu ruku, i
dajem ti sve ovlasti da je upotrebiš kako misliš da treba. Istinu
govoreći, on ovde nema vršnjaka s kojima bi se družio i koji bi mu
parirali, pa se predao besciljnom lutanju po ovdašnjim tvrđavama i
grobljima, a po kući priča izmišljotine zbog kojih moje sluge premiru
od straha. Tako da ste ti i tvoja gospođa unapred upozoreni.” Možda
zbog napola otvorene mogućnosti da dobije biskupiju u Irskoj (na šta
je aludirala jedna rečenica u erlovom pismu), dr Ešton je prihvatio da
se stara o lordu vikontu Saulu, i 200 gvineja godišnje određenih za te
potrebe.
I on je došao, jedne noći u septembru. Kada je izašao iz kočije
kojom su ga dovezli, najpre je otišao do jahača predvodnika,
porazgovarao s njim i dao mu nešto novca, i potapšao konja po vratu.
Da li ga je nekim pokretom uplašio, ili šta je bilo, ali zamalo da dođe do
gadne nezgode, jer se životinja agresivno stresla, što je jahača zateklo
nespremnog, i on je bio zbačen na zemlju, izgubio napojnicu, kako je
posle saznao; kola su udarila u stub kapije i s njih se zgulilo nešto boje,
a točak je prešao preko stopala čoveka koji je iznosio prtljag. Kada se
lord Saul popeo uz stepenice i stao na svetlo lampe sa trema, da se
pozdravi sa dr Eštonom, videlo se da je to mladić od, otprilike, šesnaest
godina, ravne crne kose i bledog tena, uobičajenog kod takvih osoba.
Nezgodu i metež podneo je staloženo, i izrazio prikladno žaljenje zbog
ljudi koji su u njoj bili, ili su mogli biti, ozleđeni: glas mu je bio prijatan i
mek, i, začudo, bez ikakvog traga irskog porekla.
Frenk Sidal bio je mlađi, imao je jedanaest ili dvanaest godina, ali
lord Saul nije odbijao njegovo društvo. Frenk je mogao da ga nauči
raznim igrama kakve ne postoje u Irskoj. Rado ih je učio, a rad je bio i
da čita Frenkove knjige, iako kod kuće nije imao redovnu nastavu. Nije
mnogo prošlo pre nego što je prešao na dešifrovanje nadgrobnih
natpisa u crkvenim grobnicama, i često bi postavljao pitanja doktoru o
starim knjigama u biblioteci, kakva su zahtevala nešto razmišljanja da
bi se na njih odgovorilo. Moglo se pretpostaviti da se dobro slagao sa
slugama, jer su oni u roku od deset dana skoro saplitali jedni druge pri
žarkoj želji da mu ugode. U isto vreme, gđa Ešton je tražila nove
služavke - došlo je do nekih pramena, ali porodice u gradu, iz kojih bi
obično zapošljavala novo osoblje, nisu imale nikog na raspolaganju.
Morala je da traži dalje nego što je navikla.
Ove osnovne stvari doznao sam iz doktorovih dnevničkih beležaka
i iz njegovih pisama. To su okvirne odrednice, a nama bi trebalo, u
svetlu onoga što će biti ispričano, nešto prezicnije i detaljnije - što se
može naći u beleškama iz kasnijeg perioda te godine. One su, rekao bih,
zapisane nakon završnog događaja, ali opisuju tako mali broj
uzastopnih dana da se čini kako pisac nije mogao svega da se precizno
prisetiti.
Bio je petak ujutru kada je lisica, ili, možda, mačka, odnela najboljeg,
crnog, pevca gospođe Ešton, živinče bez ijednog belog pera na telu.
Muž joj je više puta rekao da je taj pevac pogodan za žrtvu Asklepiju;
ona je, pak, bila neutešna i uznemirena. Momci su svuda tražili ne bi li
našli nekakav trag: lord Saul doneo je nekoliko pera koja su izgledala
kao da su delimično spaljena u bašti na đubrištu. Istog dana dr Ešton je,
gledajući kroz gornji prozor, video momke da se u ćošku bašte igraju
neke igre koju nije razumeo. Frenk je sa ozbiljnošću posmatrao nešto
na svom dlanu. Saul je stajao iza njega, i činilo se da ga sluša. Posle
nekoliko minuta, on je položio šaku na Frenkovu glavu, i, gotovo tren
zatim, Frenk je najednom ispustio šta god da je držao, stavio šake na
oči, i stropoštao se u travu. Saul, čije lice je izražavalo veliku ljutnju,
žurno je podigao predmet, o kom se jedino moglo reći da svetluca,
stavio ga u džep i okrenuo se, ostavivši Frenka, zgrčenog, u travi. Dr
Ešton je pokucao na okno da bi privukao njihovu pažnju: Saul je
izgledao uznemireno, dotrčao je do Frenka, povukao ga za ruku i poveo
ga sa sobom. Kada su došli na večeru, Saul je objasnio da su glumili deo
iz tragedije Radamistus, u kojoj heroina, uz pomoć staklene kugle u
rukama, proriče budućnost očevog kraljevstva, i biva ophrvana
strašnim događajima koje vidi. Tokom ovog objašnjenja Frenk nije
rekao ništa, samo je gledao ponešto zbunjeno u Saula. Mora da je
nazebao od mokre trave, pomislila je gđa Ešton, jer je to veče bio
grozničav i unezveren; a unezverenost je bila kako umna, tako i telesna,
jer se činilo kao da nešto želi da kaže gđi Ešton, koju je pritisak kućnih
obaveza sprečio da obrati pažnju na njega; a kada je, po običaju, otišla
da vidi da li je svetlo kod momaka u sobi ugašeno, i da im poželi laku
noć, činilo se da on spava, iako mu se lice, imala je utisak, neprirodno
rumenilo. Lord Saul, međutim, bio je tih i bled, i smeškao se u snu.
Sledećeg jutra desilo se da je dr Ešton bio u crkvi, a zauzet i drugim
poslovima, tako da nije mogao držati časove momcima. Zbog toga im
je zadao pismene zadatke i rekao da mu ih donesu. Tri puta, ako ne i
češće, Frenk je kucao na vrata radne sobe, i svaki put se slučilo da je
doktor imao nekoga u gostima, pa bi dečaka oterao prilično grubo,
zbog čega se posle kajao. Dva sveštenika bila su im na večeri toga dana,
i obojica su primetila - pošto su i sami bili glave porodica - da se dečak,
po svoj prilici, razbolelo, da je u groznici, i da bi bilo najbolje da odmah
ode u krevet: to je bilo sasvim blizu istine, jer je nekoliko sati kasnije,
tog popodneva, utrčao u kuću, jecajući, na odista zastrašujući način,
došao do gđe Ešton, zagrlio je i molio da ga zaštiti, neprekidno
govoreći: „Oterajte ih! Oterajte ih!” Bilo je očito da ga je shrvala neka
bolest. Zato su ga smestili u krevet, ali u drugoj sobi od one u kojoj je
bilo uobičajeno da spava, i doveli doktora da ga pogleda: doktor je
rekao da je ova unezverenost ozbiljna, da je zahvatila dečakov mozak, i
prognozirao fatalan ishod ukoliko mali ne bude u strogoj tišini, i pod
prepisanim sedativima.
Sada smo, drugim putem, stigli do tačke u kojoj smo već bili.
Zvonjava na crkvenom satu zaustavljena je, a lord Saul je na pragu
radne sobe.
„Šta imaš da mi kažeš o stanju ovog jadnička?” bilo je prvo pitanje
dr Eštona. „Bogme, gospodine, ništa više od onog što i sami znate,
rekao bih. Doduše, ima tu i moje krivice, jer sam ga juče uplašio tim
glupim komadom koji smo izvodili. Bojim se da ga je primio k srcu više
nego što sam želeo.” „Kako to?” „Pa, pričao sam mu glupe priče koje
sam čuo u Irskoj - o jasnoviđenju.” „Jasnoviđenje! Kakvo mu je pa to
viđenje?” „Ma, među našim zatucanim narodom postoje neki što,
tobože, mogu da predvide buduće događaje - nekad ih vide u staklu, ili,
katkad, u vazduhu, a u Kildonanu smo imali jednu staricu koja je tobože
imala te moći. Usudiću se da kažem kako sam celu priču začinio više
nego što je trebalo: ali ni u snu nisam mogao pomisliti da će je Frenk
tako ozbiljno primiti.” „Pogrešio si, milorde, veoma si pogrešio što si
se uopšte petljao s tim sujeverjem, jer je trebalo da razmisliš i u čijoj si
kući, i koliko su neprikladne takve stvari za moj karakter i moju ličnost,
kao i za tvoju; ali koji vrag je doveo do toga da ti, izigravajući, kako
kažeš, jedan komad, toliko uzbuniš Frenka?” „Gospodine, ja i sam to
jedva mogu razumeti: on je najednom prešao iz brbljanja o bitkama i
ljubavnicima i Kleodori i Antigenu, na nešto što uopšte nisam mogao
da pratim, i onda je pao, kao što ste videli.” „Da. Je li to bilo u momentu
kada si mu stavio šaku na glavu?” Lord Saul kratko je pogledao u oči
svom ispitivaču - hitro i zlobno - i po prvi put se činilo da nema
spreman odgovor. „Moguće da jeste”, rekao je. „Pokušavam da se setim,
ali nisam siguran. U svakom slučaju, to što sam uradio nema nikakvu
važnost.” „Ah!” rekao je dr Ešton. „Milorde, pogrešio bih da ti ne kažem
kako taj izazvani strah može imati veoma loše posledice po mog
rođaka. Doktor o njemu govori veoma obeshrabrujuće.” Lord Saul
skršio je ruke i ozbiljno pogledao u dr. Eštona. „Sklon sam da verujem
kako nisi imao zle namere, jer sasvim sigurno nisi mogao imati razloga
da naudiš sirotome momku: ali ne mogu te sasvim osloboditi krivice u
ovoj stvari.” Dok je govorio, užurbani koraci začuli su se ponovo, i gđa
Ešton ulete u sobu, noseći svecu, jer je dotad veče već bilo palo. Bila je
veoma uzrujana. „O, dođi!” zavapila je, „dođi odmah. Sigurna sam da
nas napušta.” „Napušta? Frenk? Ma, da li je moguće? Zar već?” Uz tako
neke nepovezane reči, doktor je zgrabio molitvenik sa stola i otrčao za
suprugom. Lord Saul je zastao na trenutak na mestu gde se nalazio.
Sobarica Moli videla ga je kako se sagnuo i prekrio lice rukama. Da su
joj to poslednje reči koje mora reći, kazala je kasnije, rekla bi da se
trudio da prikrije napad smeha. Zatim je izašao lagano, prateći ostale.
Nažalost, prognoze gđe Ešton bile su tačne. Nemam nameru da do
detalja zamišljam poslednju scenu. Ono što je dr Ešton pribeležio
važno je za priču, tj. može se takvim smatrati. Pitali su Frenka da li bi
želeo da vidi svog druga, lorda Saula, još jednom. Ispostavilo se da je
momak u tom trenutku bio prilično pribran.
„Ne”, rekao je, „ne želim da ga vidim. Ali recite mu da se bojim da će
biti veoma hladan.” „Dragi moj, šta to znači?” rekla je gđa Ešton. „Tačno
to što sam kazao”, rekao je Frenk. „Ali recite mu i da sam od njih sada
slobodan, ali da bi on trebao da pripazi. A žao mi je tvog petla, tetka
Ešton; ali on je rekao da ga tako moramo upotrebiti, ako ćemo da
vidimo sve što se može videti.”
Nedugo zatim, preminuo je. Eštonovi su oboje bili u žalosti, a ona,
prirodno, ponajviše; doktor, iako nije bio emotivan čovek, osetio je jad
zbog rane smrti; osim toga, u njemu je rasla sumnja da mu Saul nije sve
ispričao, i da tu ima nečega izvan utabanih staza. Kada je izašao iz sobe
pokojnika, morao je da korača od rezidencijalnog dvora do
crkvenjakove kuće. Treba da zazvoni posmrtno zvono, najveće među
zvonima, treba da se iskopa grob u crkvenom dvorištu, a više nema
potrebe da crkveni sat stoji. Dok se lagano vraćao u mrak, pomislio je
da se ponovo mora videti sa lordom Saulom. Ta stvar sa crnim petlom -
neznatna, moglo bi se reći - moraće da bude isterana na čistac. Možda
je bolesni dečak to umislio, ali ako nije, zar nije čitao o jednom suđenju
vešticama na kom je važnu ulogu imao mračni ritual žrtvovanja? Da,
moraće da se vidi sa Saulom.
Više nagađam o ovakvim njegovim mislima, nego što za njih imam
pouzdan pisani dokaz. Izvesno je da se odigrao još jedan razgovor:
izvesno je takođe da Saul neće (ili, kako je rekao, ne može) da rasvetli
Frenkove reči - iako je izgledalo da ga je poruka, ili neki njeni delovi,
strašno potresla. Ali nema detaljnog zapisa o razgovoru. Samo se kaže
da je Saul čitavo to veče presedeo u radnoj sobi, a kada je rekao laku
noć, što je učinio vrlo neodlučno, zamolio je doktora da se pomoli za
njega.
Mesec januar bližio se kraju kada je lord Kildonan, u ambasadi u
Lisabonu, primio pismo, koje je tog taštog čoveka i nemarnog oca
najdublje potreslo. Saul je umro. Prizor na Frenkovoj sahrani bio je
veoma uznemirujući. Dan je bio odvratan, sav u vetru i tmini: nosači
kovčega su posrtali, zaslepljeni lepršavim crnim pokrovom, i nije im
bilo lako, kada su izašli iz predvorja crkve, da se probiju do groba. Gđa
Ešton je ostala u svojoj sobi - žene u to vreme nisu išle na sahrane
svojih rođaka - ali Saul je bio tamo, ogrnut plastom kakvim se u ono
vreme izražavala žalost, a lice mu je bilo bledo i ukočeno, kao i na
mrtvacu, osim kada se, tri ili četiri puta, iznenada okrenuo ulevo i
pogledao preko ramena. Tada bi mu lice oživelo, uz strašan izraz
napetosti i straha. Niko ga nije video da odlazi - i niko te večeri nije
mogao da ga pronađe. Celo veče, jak vetar udarao je u gornje prozore
crkve, grmeo po šumama i urlao po gorama. Bilo je besmisleno tražiti
napolju: nije se nigde čula vika, niti su se čuli glasovi dozivanja
upomoć. Doktor Ešton jedino je mogao da upozori gradske zvaničnike i
sve ljude povezane s kolegijatom, i potom da sedne, očekujući neke
novosti - što je i uradio. Novosti su stigle sutradan, rano ujutru, i doneo
ih je crkvenjak, čiji je posao bio da otvori crkvu za ranu molitvu u
sedam sati, i koji je poslao sobaricu, izbečenih očiju i raščupane kose,
gore uz stepenice, da dozove gospodara. Dva muškarca jurnula su do
južnih vrata crkve, i tamo zatekli lorda Saula, koji je očajnički visio o
velikoj alki na vratima koju je bio zgrabio, glave klonule, pantalona
pocepanih u krpe, bez cipela, nogu izranjavljenih i krvavih.
To je bilo ono što se moralo saopštiti lordu Kildonanu, i to zaista
okončava prvi deo priče. U istoj grobnici leže Frenk Sidal i lord vikont
Saul, sin jedinac, i jedini potomak, Vilijama erla od Kildonana: u
kamenoj oltarskoj grobnici na crkvenom groblju u Vitminsteru.
Dr Ešton je živeo u kući u prebendi narednih trideset godina, ne
znam koliko mirno, ali bez zabeleženih potresa. Njegov naslednik više
je voleo da živi u svojoj kući u gradu, i ostavio je praznom kuću starijeg
prebendara. Ova dva čoveka videla su kraj osamnaestog i početak
devetnaestog veka, jer je gospodin Hajnds, Eštonov naslednik, postao
prebendar u dvadeset i devetoj, a umro u osamdeset devetoj. Prema
tome, pre 1823. ili 1824. nije bilo nikog ko je dobio službu a da je
nameravao da sebi od te kuće načini dom. Čovek koji je to ipak želeo
zvao se dr Henri 01-dis, koji nekim čitaocima može biti poznat kao
autor niza knjiga pod nazivom Oldisova dela, knjige što zauzimaju
istaknuto mesto, pošto se retko čitaju, na policama mnogih dobro
opremljenih biblioteka.
Dr Oldisu, njegovoj nećaki, i njegovim slugama, trebalo je par
meseci da prenesu nameštaj i knjige iz parohijske kuće u Dorsetširu do
dvora u Vitminsteru, i da sve srede. Iako nenastanjena, kuća je uvek
držana veoma urednom, ali kada je napokon sve obavljeno, ona se
probudila, i kao Monte Kristova vila u Oteju, živela, pevala i ponovo
cvetala. Jednog junskog jutra izgledala je posebno lepo; dr Oldis se
šetao baštom pre doručka, razgledao crvene krovove i crkveni toranj,
sa četiri zlatna vetrokaza, na platnu od vedrog neba, s vrlo malo belih
oblaka.
„Meri”, rekao je, sedeći za trpezarijskim stolom, i spustio nešto
tvrdo i sjajno na stolnjak, „evo šta su dečaci maločas našli. Pametnija si
od mene ako pogodiš za šta služi.” Bila je to okrugla i savršeno glatka
pločica, jedva inč debela, po svemu sudeći od čistog stakla. „U svakom
slučaju, izgleda privlačno”, rekla je Meri: ona je bila vedra žena, svetle
kose i krupnih očiju, sa izvesnom sklonošću ka književnosti. „Da”,
rekao je njen ujak, „i mislio sam da će ti se dopasti. Pretpostavljam da
je to nekad stajalo u kući, a nađeno je na đubrištu u ćošku.” „Kad bolje
razmislim, nisam sigurna da mi se dopada”, rekla je Meri, nekoliko
minuta kasnije. „Ali zašto, draga, za ime boga?” „Ne znam baš sasvim.
Možda nešto umišljam.” „Da, nešto umišljaš i romantizuješ, pa naravno.
Koja je to knjiga, mislim, kako se zove, u kojoj si juče ceo dan držala
zabijen nos?” „Talisman, ujo. Oh, ako se ispostavi da je ovo talisman, to
bi bilo čarobno!” „Da, Talisman; ah, dobro, uglavnom, tvoje je, šta god
da je: moram sad da namirujem posla. Je li sve u redu u kući? Da li ti
odgovara? Ima li pritužbi iz sale za poslugu?” „Ne, zaista, sve je divno.
Jedinu žalbu, ali zanemarljivo malu, ako ne računam onu zbog brave
ormara za posteljinu, što sam ti već rekla, imala je gđa Mejpl - rekla je
da ne može da se oslobodi zolja u onoj sobi kroz koju se prolazi na
kraju hodnika. Inače, jesi li siguran da ti se dopada tvoja spavaća soba?
Dosta je udaljena od svih drugih, znaš.” „Dopada? I te kako! Što dalje od
tebe, draga moja, to bolje. Dobro, de, izvini: nije neophodno da me
udaraš. Ali, šta su te zolje? Hoće li mi pojesti kapute? Ako neće, mogu
preuzeti celu sobu, što se mene tiče. Ne verujem da ćemo je koristiti.”
„Ne, naravno da ne. Pa, ona zoljama zove one crvenkaste muve, nalik na
obade, ali manje, i stvarno sve vrvi od njih u sobi. Ne sviđa mi se to, ali
ne verujem ni da su opasne.”41 „Ovako lepo jutro, a ti već imaš nekoliko
stvari koje ti se ne sviđaju”, rekao je njen ujak i zatvorio vrata. Gđica
Oldis je ostala u stolici i gledala u pločicu koju je držala na dlanu.
Smešak joj se polako gubio i ustupao mesto radoznalosti i gotovo
napornoj pažnji. Sanjarenje joj prekide ulazak gđe Mejpl, i njen
uobičajeni uvod: „Oh, gospođice, imate li minutu?”
Pismo gđice Oldis prijateljici u Ličfild, započeto dan ili dva ranije,
naredni je izvor za ovu priču. Ono nije lišeno uticaja vodećeg ženskog
glasa tog vremena, gđice En Sjuard, poznate i kao Labud Ličfilda.
„Moja najslađa Emili radovaće se da čuje kako smo se najzad - moj
voljeni ujak i ja - smestili u kući koja nas danas zove gospodarima - to
jest, gospodarom i gospodaricom - kako je u prošlosti zvala mnoge
druge. Osećam ovde mešavinu moderne elegancije i grdne starine, koja
nam čini život ugodnim kao nikad do sad. Grad, mali kakav jeste,
donosi nam ponešto slabog, ali istinskog, ugođaja učtivih odnosa: tu su
obližnji seljaci među stanovnicima raštrkanih palata, čija se uglađenost
tokom godine održava vezama sa prestoničkim sjajem, i drugi, čija
snažna i prirodna srdačnost, povremeno, a u svetlu različitosti
ophođenja, nije ništa manje osvežavajuća i prijatna. Kada se umorimo
od salona i primaćih soba naših prijatelja, od takmičenja u dosetkama,
i od ćaskanja, rado tražimo spas u uzvišenim lepotama našeg
prečasnog manastira, čija nas srebrna zvona dnevno ‘na molitvu
pozivaju’, gde između senovitih grobova šetamo zamišljeno, meka
srca, i sada i uvek suznoga oka, u znak sećanja na mlade, na prijazne, na
stare, na mudre, i na dobre.”
I tu dolazi do nagle promene rukopisa i stila.
„Ali, najdraža moja Emili, ne mogu više pisati sa prilježnošću koju
zaslužuje, i u kojoj obe nalazimo zadovoljstvo. To što ću ti reći potpuno
je drugačije od onoga što je bilo pre. Jutros je ujak, tokom doručka,
doneo predmet koji je našao u bašti; ploča od stakla i kristala, u ovom
obliku (mali crtež), koju mi je predao, i koju sam, nakon što je otišao iz
sobe, ostavila na stolu. Zurila sam u nju, ne znam zašto, nekoliko
minuta, dok me nisu prekinule kućne dužnosti: smejaćeš se s
nepoverenjem kada ti kažem da mi se činilo kako sam na njenoj
površini počela da opažam predmete i scene koji nisu postojali u sobi u
kojoj sam se nalazila. Nećeš se, međutim, iznenaditi ako ti kažem da
sam posle takvog iskustva iskoristila prvu priliku da se osamim u
svojoj sobi, i posvetim onome što sam tada slutila da je talisman
ogromne moći. Nisam se razočarala. Kunem ti se, Emili, našim
najdražim uspomenama, da to kroz šta sam prošla ovog prepodneva
prevazilazi granice svega što sam dosad smatrala mogućim. Ukratko,
evo šta sam videla, sedeći u sobi, u po bela letnja dana, i gledajući u
kristalne dubine te male okrugle pločice. Najpre, meni nepoznat
predeo: brežuljak sa oštrom travom, okružen zidom od grubog
kamenja, i sivom, kamenom ruševinom u sredini. Na njemu je stajala
stara, veoma ružna žena u crvenom ogrtaču i pocepanoj suknji, i
razgovarala sa momkom obučenim po modi od pre stotinu godina.
Dala mu je sjajni predmet, a u njenoj šaci takođe je bilo nešto, i videla
sam da je to novac, jer je novčić iz njene drhtave ruke pao u travu.
Prizor je nestao - inače, trebalo je da kažem da su se na tim grubim
zidovima mogle razaznati kosti, čak i lobanje, raspoređene bez ikakvog
reda. Potom sam pogledala u dvojicu dečaka: jedan je bio iz prethodne
vizije, a drugi je bio mlađi. Stajali su u baštenskim lejama, okruženi
zidom, i jasno sam prepoznala tu baštu, uprkos različitom rasporedu, i
manjem drveću - bila je to bašta na koju sada gledam sa svog prozora.
Dečaci su se igrali, po svemu sudeći, nečeg veoma neobičnog. Nešto je
tinjalo na zemlji. Stariji je položio dlanove na to, i podigao ih pokretom
koji mi je ličio na pokret molitve: i na njima sam ugledala, i zapanjila se,
mrlje od guste krvi. Naoblačilo se. Onaj dečak sada se okrenuo prema
baštenskom zidu, i dao neki znak podignutim rukama, i kada je to
uradio postala sam svesna da se nekakvi predmeti u pokretu pojavljuju
iznad zida - da li su to bile glave ili drugi delovi životinja ili ljudi, ne
mogu reći. Istoga časa stariji dečak se naglo okrenuo, zgrabio ruku
mlađeg (koji je sve vreme bio zadubljen u ono što je ležalo na zemlji), i
obojica su otrčali odatle. Tada sam videla krv po travi, gomilu cigala, i
nešto što mi je ličilo na crno perje prosuto unaokolo. Prizor je nestao, a
u sledećem je bilo tako mračno da mi je možda njegov smisao izmakao.
Činilo se, ipak, da vidim neki oblik, kako najpre čuči među drvećem i
žbunjem, uništenim jakim vetrom, a potom trči vrlo brzo, i stalno se
osvrće, bled u licu, kao u strahu od progonitelja: i zaista, progonitelji su
mu bili za petama. Nisam mogla jasno da im vidim oblik, a bilo ih je tri
ili četiri, možda, samo nagađam. U celini su bili nalik na pse, više nego
na išta drugo, ali ovakve pse nikada nismo videle. Da sam mogla
zatvoriti oči pred ovim užasom, učinila bih to, ali bila sam
bespomoćna. Poslednje što sam videla bila je žrtva koja hitro juri ispod
nekakvog zasvođenog prolaza, i kako grabi i visi o nekakvom
predmetu: ali zatim su ga progonitelji savladali, i činilo mi se da čujem
odjek očajničkih krikova. Može biti da sam se onesvestila: svakako sam
se osećala kao nakon buđenja i izlaska na svetlo dana iz perioda tame.
Takva je, Emili, doslovno bila moja vizija - nemam drugog naziva -
ovoga prepodneva. Kaži mi, nisam li to bila nevoljni svedok tragične
epizode povezane sa ovom kućom?”
Pismo je nastavljeno sledeći dan. „Jučerašnja priča nije se završila
kada sam odložila pero. Ništa o svojim iskustvima nisam rekla ujaku -
znaš i sama koliko se on snažno oslanja na svoja zdravorazumska
stanovišta, i da bi u njegovim očima pravi lek bilo crno pivo ili čaša
porto vina. Nakon tihe večeri, dakle - tihe, a ne gluve - otišla sam na
počinak. Zamisli moj strah kada sam, još uvek van kreveta, začula zvuk
koji mogu opisati jedino kao udaljeno vikanje, ali u kojem sam
prepoznala ujakov glas, iako ga nikada nisam čula takvog. Njegova
spavača soba je u najdaljem uglu ove ogromne kuće, i da bi do nje
dospeo, čovek mora da pređe starinsku salu, nekih osamdeset stopa
dugačku, otmenu sobu obloženu drvetom, i dve prazne spavaće sobe. U
drugoj spavaćoj - skoro potpuno lišenoj nameštaja - našla sam ga u
mraku, a smrvljena sveća ležala je na podu. Kada sam utrčala, noseći
lampu, zgrabio me rukama koje su drhtale, prvi put otkad ga poznajem,
zahvalio se Bogu, i rekao mi da požurim napolje. Nije pomenuo šta ga
je to uzbunilo. ‘Sutra, sutra’ bilo je sve što sam mogla čuti. Brzo mu je
nameštena posteljina u sobi pored moje. Sumnjam da mu je noć bila
mirnija od moje. Spavala sam jedino u zoru, kada je dnevno svetlo već
bilo jako, i tada su mi snovi bili najmračniji - posebno jedan koji mi se
urezao u pamćenje, i koji moram zapisati, u nadi da ću tako ublažiti
utisak koji je ostavio na mene. Došla sam u svoju sobu sa teškom
slutnjom o zlu koja me pritiskala, i, sa oklevanjem i neodlučnošću koje
ne umem sebi da objasnim, otišla do komode. Otvorila sam gornju
fioku, u kojoj nije bilo ničega sem pantljika i maramica, potom drugu,
gde je takođe bilo još manje razloga za uzbunu, i onda, o, nebesa, treću i
poslednju: u njoj je stajala gomila uredno složene posteljine, a na njoj
sam, dok mi se radoznalost lagano bojila stravom, videla da se nešto
kreće, i ružičasta ruka izronila je iz prevoja i počela mlitavo da
prepipava po vazduhu. Nisam više mogla da izdržim, izjurila sam iz
sobe, zalupivši vratima za sobom, i prionula svom snagom da ih
zaključam. Ali ključ nije hteo da se okrene u bravi, a iz sobe je dolazio
zvuk šuštanja i lupanja, sve bliže i bliže vratima. Zašto nisam štrcala niz
stepenice, zbilja ne znam. Nastavila sam da stiskam kvaku, i, po milosti
božjoj, kada je neodoljiva sila grunula na vrata tako da sam ih morala
pustiti, probudila sam se. Možda ne smatraš da je ovo dovoljno
uznemirujuće, ali meni je svakako bilo.”
„Danas je za doručkom ujak bio vrlo nerazgovorljiv; mislim da je
posramljen zbog straha koji nam je izazvao. Ipak me nešto kasnije
pitao da li je gospodin Spirmen još uvek u gradu, i dodao da misli kako
je to mladić koji u glavi ima nešto pameti. Mislim da znaš, draga moja
Emili, da nisam sklona da se ne složim s njim, i da nije bilo verovatno
da ja ne znam odgovor na njegovo pitanje. I tako je otišao kod
gospodina Spirmena, i od tada ga nisam videla. Moram ti odmah
poslati ovaj paket čudnih vesti, kako mi ne bi izmakla današnja pošiljka
odavde.”
Čitalac neće pogrešiti ako pretpostavi da su se gđica Meri i
gospodin Spirmen venčali nedugo nakon tog juna. Gospodin Spirmen
bio je vragolan, mladić sa dobrim imanjem u okolini Vitminstera, i
često je u to vreme provodio dane u „Kraljevoj glavi”, navodno zbog
posla. Mora da je imao dosta slobodnog vremena, jer je njegov dnevnik
opširan, naročito kada govori o periodu u kojem se dešava priča.
Verovatnim mi se čini da je ovu epizodu napisao najiscrpnije što je
mogao baš pred prosidbu gđice Meri.
„Jutros je zvao ujka Oldis (nadam se da ću i ja uskoro steći pravo da
ga tako zovem!). Nakon što je dao popriličan broj kratkih komentara o
nevažnim stvarima, rekao je: ‘Želeo bih, Spirmene, da saslušaš čudnu
priču i povodom nje držiš jezik za zubima bar na neko vreme, dok je ne
rasvetlim’. ‘Zasigurno’, rekoh ja, ‘računajte na mene.’ ‘Ne znam šta da
mislim o tome’, rekao je. ‘Znaš kako izgleda moja spavaća soba. Prilično
je udaljena od svih drugih, i do nje dolazim tako što prođem veliki
salon i dve-tri druge sobe.’ ‘Je li onda to na drugom kraju crkve?’ pitao
sam. ‘Da, tako je: e, sad, juče ujutru moja Meri rekla mi je da na sobu do
moje nasrću nekakve muve kojih se domarka nije mogla otarasiti. To
može ili ne može biti objašnjenje, šta misliš?’ ‘Ama’, rekao sam, ‘još mi
niste rekli šta je u pitanju.’ ‘Istinu govoriš, i meni se čini da nisam;
elem, šta su te zolje? Koliko su velike?’ Počeo sam da se pitam da li je
pošandrcao. ‘Ja zovem zoljom’, rekao sam veoma strpljivo, crvenu
živuljku, nalik na obada, ali ne tako veliku, možda inč dugačku, možda
manju. Ima tvrdo telo, i meni je’ - hteo sam da kažem da je ‘naročito
odurna’ ali me prekinuo. ‘Daj, daj, inč ili manja. Ne pomaže mi to.’ ‘Mogu
vam kazati’, rekao sam, ‘jedino ono što znam. Zar ne bi bilo bolje da mi
od početka do kraja kažete šta vas je tako zbunilo, pa da vam onda
saopštim svoje mišljenje.’ Zurio je u mene zamišljeno. ‘Možda i bi’,
rekao je. ‘Kazao sam Meri baš danas da sam mislio kako ti imaš nešto
pameti u glavi.’ (Načinio sam blagi naklon u znak zahvalnosti.) ‘Stvar je
što me hvata neki čudan stid kada govorim o tome. Nikad mi se ništa
slično nije dogodilo. Uglavnom, sinoć oko jedanaest sati, možda i
kasnije, uzeo sam sveću i krenuo u svoju sobu. U drugoj ruci držao sam
knjigu - uvek čitam nekoliko minuta pre nego što zaspim. Opasna je to
navika: ne preporučujem je, ali ja znam kako da kontrolišem sveću i
zastore od kreveta. Nego... Prvo i prvo, kada sam iz svoje radne sobe
ušao u veliki salon koji je pored, i zatvorio vrata, sveća mi se ugasila.
Ali put sam znao sasvim dobro, pa sam nastavio. Sledeće je bilo da mi
je knjiga bila izbijena iz ruku usred tog mraka: u stvari, bolje da kažem
bila istrgnuta, jer to bolje opisuje šta sam osetio. Pala je na pod.
Podigao sam je, i nastavio, još nervozniji nego pre, i pomalo uzdrhtao.
Ali, kao što znaš, taj salon ima mnogo prozora bez zavesa, a u letnjim
noćima poput ovih, lako je videti ne samo gde je nameštaj, već kuda se
neko ili nešto kreće - i nije bilo ničega, ama baš ničega. I tako sam
nastavio dalje kroz salon i kroz sobu za prijem, koja takođe ima velike
prozore, i potom u spavaću sobu koja je vodila do moje, a tamo su
zavese bile navučene, pa sam morao da hodam sporije, zbog stepenica
na pojedinim mestima. U drugoj sobi umalo nisam umro. Čim sam
otvorio vrata, osetio sam da nešto nije kako treba. Dvaput sam
pomislio, priznajem, da li da se okrenem i potražim drugi put do svoje
sobe, umesto da idem kroz ovu. Onda sam se posramio, i, što se kaže,
porazmislio bolje, mada ne znam u ovom slučaju da li je to bilo ‘bolje’.
Ako bih želeo precizno da opišem svoje iskustvo, rekao bih sledeće:
čuo se suv, jasan, šuškav zvuk u celoj sobi kada sam ušao, i tada (sećaš
se da je bio mrkli mrak) nešto je jurnulo na mene, i osetio sam - ne
znam kako da to kažem - duge, tanke ruke, ili noge, ili ticala, svuda na
mom licu, i na vratu, na telu. Vrlo malo snage u njima, činilo se tako, ali
Spirmene, nikad u životu nisam bio više uplašen ni zgrožen, da ja
pamtim, a treba dosta toga da mene poremeti. Zaurlao sam iz sve
snage, i nasumično bacio svecu, i, znajući da sam blizu prozora,
pokidao zavesu i nekako pustio u sobu dovoljno svetla da bih mogao
da vidim nešto kako maše, za šta sam znao da je noga insekta, po
njenom obliku: ali, Gospode, koliko velika! Ama zver mora da je bila
moje visine. A sad mi ti kažeš da su zolje dugačke jedan inč ili manje.
Šta kažeš ti na to, Spirmene?’
‘Za ime božije, završite mi najpre priču’, rekao sam. ‘Nikad nisam
čuo ništa slično.’ ‘Oh’, rekao je, ‘nema šta da se priča. Meri je utrčala sa
lampom, i tamo nije bilo ničega. Nisam joj ni rekao o čemu se radi.
Promenio sam sobu za prošlu noć, a nadam se i zauvek’ ‘Jeste li
pretražili tu vašu čudnu sobu?’ rekao sam. ‘Šta tamo držite?’ ‘Ne
upotrebljavamo je’, rekao je. ‘Unutra je stara vitrina, i nešto malo
nameštaja.’ ‘A u vitrini?’ rekao sam. ‘Ne znam. Nikad je nisam video
otvorenu, ali znam da je zaključana.’ ‘Pa, trebalo bi i ja da pogledam, i,
ako imate vremena, ja sam zainteresovan da malo razgledam to
mesto.’ ‘Nisam hteo da te pitam otvoreno, ali baš sam se nadao da ćeš
to reći. Kaži kad hoćeš i odvešću te tamo.’ ‘Što možeš danas...’ rekao
sam odmah, jer sam video da se neće smiriti dok tu stvar ne reši. Ustao
je sa velikim elanom, i pogledao me, bio sam u iskušenju da to
pomislim, sa vidljivim odobravanjem. ‘Pođi sa mnom’, bilo je sve što je
rekao, i potom je uglavnom ćutao sve do kuće. Moja Meri (kako je on
zove u javnosti, a ja u privatnosti) bila je pozvana, i produžili smo ka
sobi. Doktor je otišao tako daleko da joj je rekao kako se bio uplašio tu
prošle noći, a da joj nije objasnio od čega; i onda je ukratko opisao
razvoj događaja. Kada smo bili blizu važnog dela, on se pomerio, i
pustio me da prođem. ‘To je ta soba’, rekao je. ‘Uđi, Spirmene, i kaži
nam kad nešto nađeš.’ Šta god da se tu moglo osetiti u ponoć, bio sam
siguran da se skrivalo u podne, pa sam širom otvorio vrata i zakoračio
unutra. Bila je to dobro osvetljena soba, s velikim prozorima na desnoj
strani, mada nije bila, pomislio sam, baš prozračna. Glavni deo
nameštaja beše dotrajala stara vitrina od tamnog drveta. Bio je tu,
doduše, i ram kreveta sa četiri stuba, običan skelet koji nije mogao
ništa da sakrije, i jedna komoda. Na prozorskom pragu i na podu blizu
njega bile su stotine mrtvih zolja, i jedna mlitava, koju sam imao
zadovoljstvo da ubijem. Probao sam da otvorim vrata vitrine, ali bez
uspeha; fioke na komodi bile su, takođe, zaključane. Negde se čuo, bio
sam toga svestan, tihi zvuk šuštanja, ali nisam mogao da ga lociram, i
kada sam podneo izveštaj ovima napolju, nisam ništa o tome rekao. Ali,
kao što rekoh, jasno je bilo da za ovim mora da usledi - videti šta se
nalazi u zaključanim pregradama. Ujka Oldis okrenuo se prema Meri.
‘Gđa Mejpl’, rekao je, i Meri je otrčala - uveren sam da niko ne korača
poput nje - i uskoro se vratila trezvenijom brzinom, sa starijom
gospođom razborite spoljašnjosti.
‘Imate li vi ključeve od ovih stvari, gđo Mejpl?’ rekao je ujka Oldis.
Njegove jednostavne reči otkočile su bujicu reči (ne agresivnu, ali
opširnu): da je bila za nijansu ili dve više na društvenoj lestvici, gđa
Mejpl bila bi idealan model gospođe Bejts.42
‘Oh, doktore, i gospođice, i vi, gospodine’, rekla je, primajući k
znanju moje prisustvo jednim naklonom, ‘ti ključevi! Ko bi ono da je
prvi došo kad smo preuzimali stvari u ovoj kući - bio je neki gospodin u
poslu, i dala sam mu da jede tu u malom salonu, radi toga što nismo
imali sve što smo hteli za veliki - piletinu, pitu od jabuka, i čašu
madeire - de, de, reći ćete da toročem bez veze, gđice Meri; ali to sam
pomenula da bih se prisetila; i tako mi dođe - Gardner, eto, isto kao
prošle nedelje što se setih artičoka i reči propovedi. E, taj gospodin
Gardner, svaki ključ što sam od njega dobila bio je obeležen, i od prvog
do zadnjeg bio je ključ od jednih il’ od drugih vrata u ovoj kući, a nekad i
od dvoja; a kad kažem vrata, mislim vrata od sobe, ne od vitrine ko što
je ova tu. Da, gospođice Meri, znam ja to dobro, samo da razjasnim
vašem ujaku i vama, gospodine. I sad je tu bila i kutija koju je taj isti
gospodin predao meni na staranje, i pošto sam mislila da tu neće biti
neke štete, pa sam uzela sebi slobodu, jer sam znala da je to sad svojina
tvog ujaka, da je pretresem: i osim ako se nisam nekim čudom
prevarila, u toj kutiji bili su ključevi, a od čega ključevi, doktore, to se
zna negde drugo, jer da otvorim kutiju, to nisam smela niti sam
uradila.’
‘Začudio sam se što je ujak Oldis ćutao tokom ove govorancije. Meri
je ta govorancija zabavljala, znao sam to, a on je verovatno iz iskustva
znao da je besmisleno prekidati. U svakom slučaju, nije to učinio
nijednom, a na kraju je samo rekao: ‘Imate li tu kutiju pri sebi, gđo
Mejpl? Ako imate, dajte, donesite je ovde’ Gđa Mejpl uperila je prst u
njega, ili kao optužbu ili kao znak sumorne pobede. ‘Eto’, rekla je, ‘da
sam birala koje reči da vam stavim u usta, doktore, tačno te bih
izabrala. I ja sam se prekorela nebrojeno puta, evo biće skoro pedeset.
Ležala sam budna u krevetu, sedela sam u stolici, u onoj istoj što ste mi
gospođica Meri i vi dali za dvajes godina službe kod vas, i šta bi se više
poželeti moglo - da, gospođice Meri, ali to je istina, i da ga vidim koji je
to što bi drugačije poželeo.’ ‘Sve je to u redu’, rekla sam u sebi, ‘ali,
molim te, kada te doktor bude pitao gde je ta kutija, šta ćeš mu reći?’
Ne, doktore, da ste vi neki gospodar ko što sam čula da ih ima, i da sam
ja neka sluškinja ko što znam da ih ima, ovde bi se radilo o lakom
zadatku; ali pošto su stvari, da kažemo ljudski, takve kakve su, nije mi
preostalo ništa drugo do da vam kažem da bez gospođice Meri, koja bi
došla u moju sobu i pomogla mi da se prisetim, pošto njene dosetke
dozovu i ono što sam kad sebe zaboravila, nema te kutije, ni male ni
velike, koja će vam se pojaviti pred očima.’
‘Ama, draga gđo Mejpl, zašto mi ranije niste rekli da hoćete da vam
pomognem u traženju?’ rekla je Meri. ‘Nema veze, nemojte mi ni reći:
hajde da odmah krenemo i potražimo je.’ Otperjale su zajedno. Mogao
sam čuti gđu Mejpl kako otpočinje nešto da objašnjava što je, bez
sumnje, zalazilo u najskrovitije kutke odeljenja za domaćice. Ujka Oldis
i ja ostali smo sami. ‘Vredna sluškinja’, rekao je, klimnuvši glavom ka
vratima. ‘Ništa kod nje nema da fali: govori joj retko traju duže od tri
minuta.’ ‘Kako će gospođica Oldis postići da ova uspe da se seti gde je
kutija?’ pitao sam.
‘Meri? Oh, nateraće je da sedne i pitaće je o bolesti njene tetke, ili ko
joj je dao porculanskog psa što stoji na polici iznad kamina - nešto što
nema veze s vezom. I tako, korak po korak, prava stvar će doći i brže
nego što mislite. Eto! Čini mi se da ih čujem kako se već vraćaju.’
Tako je zaista i bilo, i gđa Mejpl žurila je ispred Meri sa kutijom u
ispruženoj ruci, ozarenog lica. ‘Šta sam kazala’ povikala je dok se
približavala, sta sam govorila, još pre nego što sam došla iz Dorsetšira
na ovo mesto? Ne da sam ja neka žena iz Dorseta, niti ima potrebe da
budem. Veži pa ne nateži! I evo ga, na mestu gde sam ga stavila - kad? -
pre dva meseca, men s’ čini.’ Pružila je kutiju ujaku Oldisu, i on i ja
razgledali smo je sa interesovanjem, tako da sam na tren prestao da
obraćam pažnju na gđu En Mejpl, iako sam znao da je nastavila do
detalja da opisuje gde je kutija bila, i na koji način je Meri uspela da joj
pomogne da podstakne svoje pamćenje.
Bila je to starinska kutija, vezana rože trakom i zapečaćena, a na
poklopcu je zalepljena etiketa sa mastilom ispisanim tekstom, ‘Kuća
višeg prebendara, Vitminster’. Kada smo je otvorili, našli smo dva
ključa srednje veličine, i papir na kom je, istim rukopisom kao i na
etiketi, pisalo ‘Ključevi vitrine i kutije i fioka što stoje u sobi bez
funkcije’. I još: ‘Stvari u ovoj vitrini i kutiji predati su meni na čuvanje, i
neka to nastave moji naslednici u rezidenciji, a u ime plemenite
porodice Kildonan, ukoliko postoji još živih pripadnika te porodice.
Svuda sam se raspitivao, i mišljenja sam da se plemenito prezime
ugasilo: poslednji erl se, kao što je poznato, udavio u moru, a njegov
jedini sin i potomak preminuo je u mojoj kući (papire o tom
nesrećnom slučaju lično sam odložio u ovu istu vitrinu, 21. marta, ove,
1753. godine). Dalje sam mišljenja da bih, osim u slučaju ozbiljnih
uznemirenja, sve druge osobe, koje nisu iz porodice Kildonan, ukoliko
dođu u posed ovih ključeva, iskreno posavetovao da ništa ne diraju:
ovo svoje mišljenje ne izražavam bez ozbiljnih i ubedljivih razloga; i
srećan sam što su se s mojim sudom složili i drugi članovi kolegijata i
ove crkve, a koji su upoznati sa događajima o kojima se govori u ovim
papirima. Tom. Ešton, S. T. R, viši preb., Vil. Blejk, dekan, Hen. Gudmen,
S. T. B., niži preb.’
‘Ah!’ rekao je ujak Oldis, ozbiljnih uznemirenja! Dakle, slutio je da
nečeg može biti. Slutim da je to bio ovaj mladić’, nastavio je, upirući
ključem u rečenicu o ‘jedinom sinu i potomku.’ ‘Eh, Meri? Vikont
Kildonan zvao se Saul.’ ‘Kako to znaš, ujače?’ pitala je Meri. ‘Oh, kako da
ne? Sve piše kod Debreta - dve male debele knjige.43 Ali mislio sam na
grobnicu pored krečom obojene staze. Tamo je. O čemu li je tu reč,
pitam se? Znate li vi, gđo Mejpl? Uzgred, pogledajte vaše zolje tamo
pored prozora.’
Gđa Mejpl, suočena sa dve teme istovremeno, malo je zastala da bi
na obe dostojno reagovala. Nema sumnje da joj je ujak Oldis prebrzo
dao priliku. Mogu samo da pretpostavim kako je bio ponešto
neodlučan da upotrebi ključeve koje je držao.
‘Oh, te zolje, kol’ko su samo opake, doktore i gospođice, ova tri-
četiri dana: a i vi, gospodine, ni vi ne biste pogodili! I kako su samo
ušle! Prvi put kad smo došli u sobu, roletne zatvorene, i bile su, men’ s’
čini, godinama takve, ni muva da uđe. Onda smo s izvesnom mukom
skinuli roletne i ostavili prozore tako na jedan dan, a sledećeg dana
poslala sam Suzan da metlom to malo pomete, i nije prošlo dva minuta,
ona se vratila u salon načisto zaslepljena, i morali smo stvarno da ih
teramo s nje. Ama njena kapa, i kosa, pa to nisi boju mogao da im vidiš,
kad vam kažem, sve se to načičkalo njoj i oko očiju. Srećom pa je ona
devojka što ne fantazira puno, inače, da sam ja tamo bila, mene bi samo
to golicanje ovih gadnih stvorenja nateralo da se skroz raspametim. I
tako je tamo ležalo puno tih mrtvih stvari. E, bilo je dovoljno živahno u
ponedeljak, a sad je četvrtak, ili ne, sad je petak. Samo da se približiš
vratima čuo bi ih kako udaraju iznutra, a jednom kad bi otvorio, one bi
naletale na tebe ko da će te pojesti. Nisam mogla da ne pomislim: ‘Da
ste šišmiši, gde bismo se noćas denuli?’ A ne mo’š ni da ih zvekneš, ne
kao obične muve. Bar da smo na nečemu zahvalni, ako iz toga nešto
možemo naučiti. I ta grobnica, isto’, rekla je, prelazeći na svoj drugi
zaključak, kako bi sprečila svaku mogućnost da je neko prekine, ‘te
dvojice jadnih momaka. Kažem, jadnih, a opet, kad se prisetim, bila
sam na čaju sa gđom Simpkins, crkvenjakovom ženom, a pre nego što
ste došli vi, doktore i Meri, ta je porodica ovde bila, kol’ko?, pa men’ s
čini sto godina, u ovoj kući, i mogli su da metnu ruku na svaki grob il’
grobnicu na celom groblju i bez gledanja da vam kažu čiji je i sa kol’ko
je umro. A tek njegova priča o tom mladiću, gospodina Simpkinsa priča,
mislim - e!’ Stisnula je usne i klimnula nekoliko puta. ‘Kažite nam, gđo
Mejpl’, rekla je Meri. ‘Hajde’, rekao je ujak Oldis. ‘Šta s njim?’ rekao sam
ja. ‘Nikada se takvo što nije dogodilo na ovome mestu, još od vremena
kraljice Meri i pape i svega toga’, rekla je gđa Mejpl. ‘Ama, znate da je
živeo baš u ovoj kući, on i oni koji su s njim tu bili, i po svemu što ja
mogu da razumem, baš u ovoj ovde sobi’ (s nelagodom se prebacila s
noge na nogu). ‘Ko je bio s njim? Mislite na ukućane?’ rekao je ujak
Oldis sumnjičavo. ‘Ne na ljude, doktore, nikako’, glasio je odgovor,
‘nego na one što ih je poveo sa sobom iz Irske. Ne, ukućani su poslednji
koji bi čuli o njegovim radnjama. Ali u gradu nema kuće da ne zna kako
je on završio, jedne noći: oni su s njim bili, ama takvi su bili da bi odrali
kožu i detetu u grobu; a svelo srce ružnog i mršavog duha stvara, kaže
gospodin Simpkins. Na kraju su se okrenuli protiv njega, i još se može
videti trag na vratima crkve gde su ga savladali. I to je sušta istina, jer
sam ga naterala da mi ih pokaže, i tako je rekao. Bio je lord, ali sa
imenom grešnoga kralja iz Biblije - šta li su to njegovi kumovi imali na
umu?’ ‘Zvao se Saul’, rekao je ujak Oldis.44 ‘Zasigurno je bio Saul,
doktore, hvala vam. I zar nije Saul taj o kom čitamo da je duh mrtvaca
prizvao iz groba, u kom je dremao dok ga ovaj nije uznemirio, i zar nije
neobično za mladog lorda da ima takvo ime, a deda gospodina
Simpkinsa video ga je noću kako luta od groba do groba u dvorištu, sa
svećom, i one što su mu za petama i prate ga kroz travu: a jedne noći
došao je pravo na prozor staroga gospodina Simpkinsa, prozor što
gleda u dvorište, priljubio lice uz okno da vidi ima li koga u sobi da se
može videti: a gospodin Simpkins imao je taman tol’ko vremena da se
sagne, tiho, ispod prozora, da zadrži dah i ne mrda se dok ga nije čuo da
odlazi, i dok nije čuo taj zvuk nalik na šuštanje u travi, a kad je pogledao
kroz prozor ujutru video je tragove u travi i kost mrtvoga čoveka. Oh,
bilo je to okrutno dete, ali na kraju je morao da plati, a i posle.’ ‘Posle?’
rekao je ujak Oldis i zadrhao. ‘Oh, da, doktore, noćima i noćima u vreme
staroga gospodina Simpkinsa, i njegovog sina, a to je otac našega
gospodina Simpkinsa, da, i još gospodin Simpkins. Na taj isti prozor,
naročito kada se upali vatra u hladnim noćima, sa licem priljubljenim
uz okno, sa ispruženim rukama, sa ustima koja se otvaraju i zatvaraju,
otvaraju i zatvaraju, minut pa i duže, i onda odlaze u mrak. Ali otvori ti
sad prozor u to vreme, ne, oni se ne usuđuju, iako bi u srcu mogli naći
malo sažaljenja za jadnička, zgrčenog na hladnoći, koji se lagano gasi
kako vreme prolazi. Eto, boga mi, verujem da je istina što kaže
gospodin Simpkins o rečima njegovog sopstvenog dede: ‘Svelo srce
ružne, mršave duhove stvara’. ‘I men’ s’ čini’, rekao je ujak Oldis
iznenada: tako iznenada da je i gđa Mejpl zastala. ‘Hvala vam. Priđite,
svi priđite.’ ‘Ama, ujače’, rekla je Meri, ‘zar posle svega nećeš da otvoriš
vitrinu?’ Ujka Oldis je pocrveneo, uistinu je pocrveneo. ‘Draga moja’,
rekao je, ‘slobodno me možeš nazvati kukavicom, ili me hvaliti kao
obazrivog čoveka, kako ti je draže.
Ali niti ću sam da otvorim vitrinu, niti ću da otvorim komodu, niti
ću dati ove ključeve tebi ili bilo kome drugom. Gđo Mejpl, da li biste bili
ljubazni da nam pozovete jednog ili dva čoveka da odnesu ove komade
nameštaja na tavan?’ ‘A kad to urade, gospođo Mejpl’, rekla je Meri, koja
mi se činila - tada nisam znao zašto - više umirena nego razočarana
ujakovom odlukom, ‘imam nešto što želim da stave sa svim ostalim
predmetima; jedan mali zamotuljak.’”
„Tu neobičnu sobu napustili smo ne baš nevoljno, ja bih rekao.
Naredbe ujaka Oldisa ispunjene su tog istog dana. I tako”, zaključio je
gospodin Spirmen, „Vitminster ima odaju Plavobradog, i, sklon sam da
pomislim, iznenađenje u kutiji koje samo čeka da zaskoči nekog
budućeg stanara rezidencije višeg prebendara.”
 Nijedna forma nije toliko ustaljena u staromodnim knjigama kao
opis ognjišta tokom zime, kraj kojega staramajka pripoveda deci što je
slušaju i ne trepću priču za pričom o duhovima i vilama, i nadahnjuje
svoju publiku prijatnim užasom. Ali nikada nam se ne dopušta da
saznamo kakve su te priče bile. Čujemo, istinabog, o plahtama ispod
kojih su aveti sa buljavim očima, i - što je još zanimljivije - o bauku
zvanom „Krvoglavi Žderokosta” (izraz koji se, prema Oksfordskom
rečniku, pojavio još 1550. godine), ali nam beži kontekst tih
upečatljivih prizora.45
Eto ga, dakle, problem koji me dugo opsedao, ali kojem ne vidim
rešenja. Staramajki više nema, a skupljači folklora započeli su svoj rad
u Engleskoj prekasno da bi sačuvali većinu autentičnih priča koje su
pričale staramajke. Ipak, takve stvari nikada sasvim ne iščezavaju, a
mašta, koju pokreću samo rasuti nagoveštaji, može razviti sliku
večernje razonode, nalik na Večernje razgovore gospođe Marset,
Dijaloge o hemiji gospodina Džojsa, i Dok filozofiramo o sportu, učimo
pravu nauku nekog trećeg, zabave stvorene s ciljem da se unište
„pogreške i sujeverje”, i zamene svetlošću „istinitog i korisnog”. Nešto
kao:
Čarls: Tata, mislim da sada razumem principe poluge, koje si mi
tako ljubazno objasnio u subotu, ali sam od tada veoma zbunjen kada
razmišljam o klatnu, i pitam se zašto, kada ga zaustavimo, sat više ne
otkucava.
Tata: (Mladi grešniče, nisi valjda dirao sat u hodniku? Dođi ovamo!
Ne, ovo mora da je glosa koja se nekako ušunjala u tekst.)
Pa, sine moj, iako ne odobravam u potpunosti tvoju potrebu da bez
mog nadzora izvodiš eksperimente koji mogu smanjiti upotrebljivost
vrednog naučnog instrumenta, učiniću sve što je u mojoj moći da ti
objasnim principe klatna. Donesi debeli konopac iz fioke u kabinetu, i
zamoli kuvaricu da bude ljubazna i pozajmi ti jedan od tegića koje
koristi u kuhinji.
I tako to krene.
Koliko su samo drugačije scene u domaćinstvima u koje zraci
Nauke još nisu prodrli! Vlastelin, isrcpljen celodnevnim lovom na
jarebice, prezasićen hranom i pićem, hrče s jedne strane kamina.
Njegova ostarela majka sedi naspram njega i plete, a unučad su joj se
skupila kraj kolena (Čarls i Fani, a ne Hari i Lusi: oni to ne bi podneli).
Baba: A sad, dragi moji, morate biti baš dobri i tihi, ili ćete
probuditi oca, a onda znate šta će da se desi.
Čarls: Da, znam: biće preko svake mere ljut i poslaće nas u krevet.
Baba (prestane da plete i strogo progovori): Šta kažeš? Fuj, tamo,
Čarlse! Tako se ne razgovara u ovoj kući. ’Tela sam da vam ispričam
priču, ali ako take reći govorite, vala baš neću. (Prigušeni usklik: „O,
bako!”) Ššš! E, men’ s’ čini da ste probudili oca!
Vlastelin (promrmlja): Gledaj, majko, ako ne mos tu dečurliju da
umiriš...
Baba: Jeste, Džone, jeste! Žao mi je. Kažem im ja, ako im se ponovi,
idu pravac u krevet.
Vlastelin zaspi.
Baba: E, tako, vidite, deco, šta sam vam rekla? Morate biti dobri i
sedeti mirno. I znate još kako ćemo: sutra ćete ići u kupine, i ako fino
donesete punu korpicu, napraviću vam džema.
Čarls: O, da, bako, da! A ja znam gde su najbolje kupine: vido sam ih
danas.
Baba: A gde to, Čarlse?
Čarls: Ovaj, na puteljku što ide gore kraj Kolinsove kolibe.
Baba (spusti pletivo): Čarlse! Šta god radio, nemoj da bi ubrao
jednu jedinu kupinu na tome puteljku. Zar ne znaš - ali opet, kako i da
znaš - o čemu sam ono mislila? Uglavnom, eto, upamti šta sam ti
kazala.
Čarls i Fani: Ali zašto, bako? Zašto da ih ne beremo tamo?
Baba: Ššš! E, pa, dobro, ispričaću vam sve, al’ da me ne prekidate.
Da vidimo. Kad sam bila devojčica mala, ta je staza izišla na loš glas,
mada izgleda kako se ljudi sad toga ne sećaju. I jednog dana - bože
dragi, ko večeras da je - rekla sam svojoj sirotoj majci, kad sam došla na
večeru - bilo je letnje veče - rekla sam joj gde sam se šetala, i da sam
kući došla tom stazom, i pitala sam je otkud to da ribizle i ogrozdi rastu
u žbunićima na malom parčetu zemlje u vrh staze. I, oh, bože dragi, ala
se uznemirila zbog toga! Prodrmala me i ošamarila, i onda mi rekla, ‘Ti
nevaljaljo, bezobrazno dete, nisam li ti sto puta branila da na tu stazu
kročiš nogom? A ti, tako, traćiš vreme po noći’, i tako dalje, i kad je
završila, ja sam bila previše iznenađena da bih išta rekla; to je cela
istina. I onda, da se razumemo, njoj je bilo žao što nije imala strpljenja
sa mnom, i da bi se iskupila, posle večere mi je ispričala celu priču. I
otada sam istu stvar često slušala od starijih ljudi, a imam i druge
razloge da mislim kako tu nečega ima.
E, sad, gore na najdaljem kraju te staze - ček da vidim, da l’ je s
desne ili s leve strane kad se penješ? - s leve strane - ima parče tvrde
zemlje u polju, sa žbunićima i nekom, kao, oštećenom živom ogradom
okolo, i tu se mogu naći žbunovi među kojima rastu ribizle i ogrozdi -
barem je tako bilo, a ja godinama nisam tuda prolazila. Elem, to znači
da je tu bila i kućica, naravski; a u toj kućici, još pre nego što sam se ja
rodila i što sam začeta, živeo je čovek po imenu Dejvis. Čula sam da on
nije rođen u parohiji, a istina je da nikog sa tim prezimenom nije bilo
otkad ja pamtim. Šta je da je, taj gospodin Dejvis bio je osobenjak i
retko je dolazio u krčmu, i nije radio ni za jednog farmera, jer je izgleda
imao dovoljno para. Ali jeste išao u varoš na pijačni dan da podigne
svoja pisma u pošti gde su stizala. I jednoga dana vratio se s pijace, i
doveo mladića sa sobom; i taj mladić i on živeli su zajedno neko vreme,
i svuda išli zajedno, a dal je on obavljao kućne poslove kod gospodina
Dejvisa, ili mu je gospodin Dejvis neko vreme bio nekakav učitelj, to
niko nije znao. Čula sam da je bio bled, ružan momak i da nije imao
puno toga da kaže. Elem, šta su ta dvojica radila jedan s drugim?
Naravno da vam ne mogu kazati ni pola budalaština koje su ljudi
uvrteli sebi u glave, a znamo, jelda, kako ne treba loše pričati ni o kome
ako nisi siguran šta je istina, čak i kad je taj neko pokojni. Ali, ko što
rekoh, ta su dvojica vazda bili zajedno, i danju, i noću, i gore u
krečnjačkim brdima, i dole u šumama: a jednim su naročitim putem išli
svakog meseca, tamo do mesta gde ste videli onu staru figuru urezanu
u padinu brda;46 i primećeno je da su leti, kad bi išli u tu šetnju,
logorovali celu noć, ili tu, ili negde blizu. Sećam se jedared da mi je moj
otac - to je vaš pradeda - rekao da je razgovarao sa gospodinom
Dejvisom o tome (jer je ovaj živeo na njegovom posedu) i pitao ga je
zašto mu se toliko sviđa da ide tamo, ali je ovaj samo rekao: ‘Oh, pa to
je divno mesto, gospodine, a ja sam se uvek divio starinskim stvarima,
i kad smo on (mislio je na mladića) i ja tamo, čini se da nam se stara
vremena vraćaju baš razgovetno.’ A moj otac je rekao: ‘Dobro’, rekao je,
‘možda to vama odgovara, ali meni se ne bi sviđalo da budem na tako
samotnom mestu usred noći.’ A gospodin Dejvis se nasmejao, i mladić,
koji je sve slušao, reče: ‘Oh, pa mi tad i ne želimo nikakvo društvo’, i
moj otac mi je rekao da mu se učinilo kako je gospodin Dejvis načinio
neki znak, pa je mladić brzo nastavio, kao da je hteo da ispravi šta je
maločas rekao: ‘To jest, gospodin Dejvis i ja smo dovoljno društvo
jedan drugom, zar ne, gospodaru? I još je tamo divan vazduh letnje
noći, i može se videti celo selo obasjano mesečinom, pa izgleda
drukčije, čini mi se, nego što izgleda po danu. Pa sve te drljače tu dole - ’
I onda ga je gos’n Dejvis prekinuo, kao da ga je momak izbacio iz
takta, i rekao: ‘Ah, da, starinska su to mesta, zar ne, gospodine? A šta vi
mislite da im je bila svrha?’ A moj otac reče (e, bože dragi, čudno je, zar
ne, što sve to prepričavam, ali tad mi je zagolicalo maštu, i možda je to
vama sve dosadno, ali ne mogu da odolim a da ne završim, sad kad sam
počela), uglavnom, rekao je: ‘Pa čuo sam, gos’n Dejvise, da su to sve
grobovi, i znam, pošto sam imao prilike da izorem jedan, da su se tamo
uvek pojavljivale neke stare kosti i posude. Ali čiji su to grobovi, ne
znam: narod priča da su stari Rimljani u nekom trenutku zaposeli ovu
zemlju, a da li su oni sahranjivali svoje mrtve na taj način, ne umem
vam reći.’ I gos’n Dejvis je zatresao glavom, zamišljen, i rekao: Ah, da se
razumemo: meni su oni izgledali starije od rimskih, i drukčije obučeni -
to jest, sudeći po slikama, Rimljani su imali oklope, a vi ne nađoste
nikakve oklope, jelda, gospodine, prema tome što ste kazali?’ A moj je
otac bio dobrano iznenađen, i rekao je: ‘Nije mi poznato da sam
pomenuo oklope, ali ne sećam se, zbilja, da sam našao neki. Nego vi
govorite ko da ste i’ videli, gos’n Dejvise’, i onda su se obojica smejali,
gos’n Dejvis i mladić, a gos’n Dejvis je rekao: ‘Videli, gospodine? Pa to bi
teško bilo moguće nakon svih ovih godina. A baš je i meni stalo da
znam više o tim drevnim vremenima i ljudima, i šta su obožavali i tako
to.’ A moj otac je rekao, ‘Obožavali? Pa, usudio bih se reći da su
obožavali starca na brdu’ Ah, zaista!’ rekao je gos’n Dejvis, ‘pa i ne čudi
me to’, a moj otac je nastavio i rekao im šta je čuo i pročitao o
paganima i njihovim žrtvovanjima: o čemu ćeš jednoga dana i sam
naučiti, Čarlse, kad pođeš u školu i na latinski. I oni su izgledali vrlo
zainteresovani, obojica; ali moj otac je rekao da se nije mogao otrgnuti
utisku kako za njih nije bila novost većina stvari koju im je rekao. Bio je
to jedini put da je uopšte razgovarao sa gospodinom Dejvisom, i to mu
se urezalo u pamet, a posebno, rekao je, to što je mladić rekao da ne
žele društvo: jerbo je u to vreme bilo mnogo rekla-kazala po selima u
okolini - ama, da se moj otac nije bio umešao, ljudi ovde zamalo da
jednu staricu začas proglase vešticom i bace u reku.
Čarls: Šta to znači, bako, proglase staricu vešticom i bace u reku?
Zar ovde sad ima veštica?
Baba: Ne, ne dragi! Ne znam, ovaj, šta mi bi da u to odlutam? Ne, ne,
to je sasvim druga stvar. ’Tela sam da kažem kako su ljudi u drugim
mestima unaokolo verovali da se neka vrsta sastanaka događa po noći
na tom brdu gde je taj čovek, a i da oni koji tamo idu nemaju čista
posla. Al’ ne prekidajte me sad, jerbo je već kasno. Elem, mislim da su
gos’n Dejvis i taj momak živeli zajedno tri godine: i odjedared, desila se
strašna stvar. Ne znam bi li vam je trebala reći. (Povici „O, da! Da, bako,
moraš” itd.) E, onda, morate mi obećate da se nećete uplašiti i vrištati
usred noći. („Ne, ne, pa nećemo, naravno da nećemo!”) Jedno jutro,
rano, tamo prema kraju godine, mislim u septembru, jedan od šumara
morao je da ide na posao na vrh dugačkog gaja, baš pred zoru; i tačno
tamo kod nekoliko velikih hrastova, na nekoj čistini duboko u šumi,
video je u daljini belu priliku koja je, u izmaglici, ličila na čoveka, i
dvoumio se da li da nastavi dalje, pa je ipak krenuo, i kako je prišao
bliže, tako je shvatio da to jeste čovek, i štaviše, da je to gos’n Dejvisov
mladić: obučen u neku belu ’aljinu, obešen o najviši hrast, mrtav od
glave do pete; a kraj njegovih nogu ležala je sekirica, sva u krvi. Kakav
užasan prizor za svakoga ko bi prošao kraj tog usamljenog mesta!
Siroti čovek bio je van sebe: ispustio je sve što je nosio i trčao što ga
noge nose sve do parohijskog doma, izbudio sve tamo i rekao im šta je
video. A stari gos’n Vajt, koji je tad bio paroh, poslao ga je da dovede
dva-tri najbolja čoveka, kovača i crkvene tutore i koga ne, dok se on
obuče, pa su zajedno otišli na to užasno mesto, i to s konjem, da bi
natovarili jadničkov leš i odneli ga u kuću. Kad su tamo stigli, sve je
bilo. baš kako je šumar rekao: ali za sve je bio šok da vide u šta je leš
obučen, posebno za starog gos’n Vajta, jer je njemu izgledalo da se tu
ismeva crkvena tunika, samo što nije, rekao je mom ocu, baš na isti
način skrojena. A kad su hteli da skinu telo sa hrasta, videli su da ima
neki metalni lanac oko vrata, i mali ukras nalik na točak, što je visio
spreda, i sve je izgledalo starinski, tako su pričali. U međuvremenu su
poslali potrčka da ode do gos’n Dejvisa i vidi jel’ ovaj kod kuće; pošto
naravski da su nešto sumnjali. I gos’n Vajt je rekao da moraju poslati po
žandara iz susedne parohije, i poruku drugom mirovnom sudiji (i on
sam bio je mirovni sudija), pa su se rastrčali tuda-svuda. A tako se
namestilo da moj otac nije bio kući tu noć, inače bi njega prvog zvali. Pa
su namestili telo preko konja, i rekoše da su jedino tako uspeli da
životinju spreče da se ne ritne i ne pobegne čim su u blizini drveta, jer
je izgledala kao luda od straha. Međutim, uspeli su da joj zavežu oči i
tako su je vodili kroz šumu i dole do seoskih sokaka; kad tamo, odmah
pored velikog drveta gde je tor, zatekli su gomilu žena i onoga potrčka
što su ga poslali kod gos’n Dejvisa kako leži u sredini, beo ko kreč, nit
romori nit govori, ni dobro, ni zlo. Videli su oni da se nešto još i gore
sprema, pa su požurili što su brže mogli uz stazu, do kuće gos’n Dejvisa.
I kad su se približili, konji, koje su vodili, kao da su opet poludeli od
straha, vukli su unazad, i njištali, i propinjali se, i čovek što ih je vodio
umalo nije poginuo, a leš je spao na zemlju. Pa im je gos’n Vajt naredio
da sklone konja što brže mogu, i onda su odneli leš pravo u dnevnu
sobu, jer su vrata bila otvorena. I onda su videli šta je to uplašilo jadnog
potrčka, i shvatili šta je izludelo konja, jerbo znate da konji ne podnose
miris mrtvačke krvi.
Dugačak astal stajao je u sobi, duži od čoveka, i na njemu je ležalo
telo gos’n Dejvisa. Preko očiju bila mu je stegnuta lanena marama, ruke
svezane iza leđa, a stopala spojena drugom maramom. Ali najstrašnija
stvar bile su njegove gole grudi, čija je kost presečena odozgo nadole -
sekirom! Oh, bio je to užasan prizor; svakome se zamantalo i pripala
mu je muka, i moro je da izađe na svež vazduh. Čak je i gos’n Vajt, koji je
bio čovek, što se kaže, tvrda srca, bio svim tim savladan i u bašti se
pomolio da zadrži snagu.
Napokon su i drugo telo smestili u sobu, najbolje što su mogli, i
procunjali su naokolo ne bi li otkrili kako se dogodila tako strašna
stvar. I u kredencu su pronašli poveću količinu bilja, i tegle sa
tečnostima, pa se ispostavilo, kad su ljudi što se u to razumeju
pogledali, da su u nekim teglama, u stvari, pića što služe da nekoga
uspavaš. I utvrdili su da je rđavi mladić dao to piće gos’n Dejvisu, i da
mu je onda uradio to što mu je uradio, ali da se osetio grešan posle
toga, i rešio da sebi skrati muke.
Sad možete zamisliti sav pravni posao koji su morali uraditi
islednik i mirovni sudija; ali ljudi su dan ili dva sve prepričavali uzduž i
popreko, i na kraju se okupili i dogovorili da ne mogu podneti da ova
dvojica budu sahranjeni u crkvenom dvorištu, pored hrišćana; pošto
vam moram reći da je bilo papira i spisa nađenih u fiokama i kredencu,
koje su gos’n Vajt i neki drugi sveštenici ispitali, i potom se potpisali na
papir na kom je pisalo da su ona dvojica krivi, po sopstvenom
priznanju, za strašni greh idolopoklonstva; i strahovali su da u
susednim mestima postoje još neki koji se toga greha nisu oslobodili, i
pozvali su ih da se pokaju, ili neka ih sažeže ista strahota koja i onu
dvojicu; i spalili su spise. I tako, gos’n Vajt mislio je isto što i parohijani,
i jedne noći, kasno, dvanaest odabranih ljudi otišli su s njim u tu kuću
zla, i sa sobom su poneli dva grubo napravljena mrtvačka sanduka za tu
priliku, i dva komada crnog platna, i dole na raskršću, gde skrećeš za
Baskomb i Vilkomb, čekali su drugi ljudi sa bakljama, kod iskopane
rake, sa još dosta sveta iz okolnih mesta. I ljudi koji su ušli u kućicu, ušli
su sa kapama na glavama, i njih četvorica izneli su dva leša i položili ih
u sanduke i prekrili ih crnim platnom, i niko nije reč rekao, pa su ih
nosili niza stazu, i spustili u raku, i prekrili kamenjem i zemljom, i onda
je gos’n Vajt održao govor okupljenima. Moj otac bio je tamo, jer je
morao da se vrati kad je čuo vesti, i rekao je da nikad neće zaboraviti
čudnovatost prizora, baklje koje gore iznad te dve crne stvari zbijene u
jednu raku, i muk među ljudima, osim što bi dete ili žena zacvileli od
straha. I tako, kada je gos’n Vajt završio govor, svi su se okrenuli i
ostavili ih tamo da leže.
Kažu da konji dan-danas ne vole to mesto, a čula sam i da se tamo
dugo vremena pojavljivala neka izmaglica, ili svetlo, ali ne znam koliko
je to istina. Ali jedno znam: sledećeg dana, moga oca posao je naterao
da prođe kraj staze, i video je tri-četiri grupice ljudi kako stoje na
različitim mestima duž nje, po izgledu nečim zapanjeni; odjahao je do
njih i pitao u čemu je stvar. Dotrčali su do njega i rekli: „Oh, vlasteline,
to je krv! Pogledajte krv!” i sve tako. Pa je sjahao s konja, i pokazali su
mu: tamo, na četiri mesta, čini mi se, video je mrlje na putu, od krvi; ali
jedva je video da je to krv, pošto je svaka od mrlja bila prekrivena
velikim crnim muvama, koje se nisu pomerale s mesta. A ta krv bila je
ona što je kapala sa tela gosn Dejvisa dok su ga nosili niza stazu. E,
ništa nije mogao moj otac nego da proveri taj gadan prizor kako bi bio
siguran šta je u pitanju, i onda je rekao jednom od ljudi koji su tu bili:
„Deder, brže-bolje donesi korpu ih kolica puna čiste zemlje iz crkvenog
dvorišta, i pospi je po ovim mestima, a ja ću ovde čekati dok se ne
vratiš.” I uskoro se on vratio, i s njim jedan stariji čovek što je bio
grobar, sa lopatom i zemljom u ručnim kolicima: došli su do prvog
mesta i spremili se da razbacaju zemlju po njemu; ali čim su to uradili,
šta mislite? One muve su poletele poput gustog oblaka i uza stazu došle
do kuće, a grobar (koji je bio i crkvenjak) zastao je, i pogledao ih, i
rekao mom ocu: „Gospodar muva, gospodine”, i umuknuo. I tako je isto
bilo sa drugim mestima, od prvog do poslednjeg.
Čarls: Ali na šta je mislio, bako?
Baba: E, pa, dragi moj, upamti da to pitaš gosn Lukasa kad odeš kod
njega sutra na čas. Ne mogu sad o tome da vam pričam: već je odavno
trebalo da ste u krevetu. Dalje je bilo tako da je moj otac rešio da niko
više neće živeti u toj kućici, niti da će koristiti stvari što su u njoj
ostale; pa iako je bila jedna od najlepših u selu, pustio je glas da će je
uništiti, i da svako može doneti naramak pruća kad je bude spaljivao; i
tako je i učinjeno. U dnevnu sobu doneli su hrpu drva i olabavili krov od
slame da bi vatra mogla dobro da ga uhvati, i onda su je zapalili; pa
pošto nije bilo ništa od cigala, samo odžak i furuna, nije dugo trebalo
da izgori skroz. Koliko se sećam, kad sam bila mala još je bio odžak, ali
se i on na kraju urušio, sam od sebe.
I ovo dokle sam stigla je zadnje što znam. Budite sigurni da se još
dugo pričalo kako se gos’n Dejvis i taj mladić mogu videti, jedan u šumi,
a obojica u kući gde su nekad živeli, ili kako zajedno prolaze stazom,
posebno na početku godine ili u jesen. Ne mogu to da potvrdim, ali kad
bismo bili sigurni da postoje duhovi, onda ljudi poput one dvojice
svakako ne bi počivali u miru. Ali mogu vam reći ovo: jedne večeri u
mesecu martu, baš pre nego što smo se vaš deda i ja venčali, otišli smo
u dugu šetnju kroz šumu, brali cveće i pričali ko što mladi pričaju kad
se udvaraju; i tako smo se zaneli jedno drugim, da nismo primetili kuda
idemo. I odjedared, ja sam ciknula, a vaš deda je upitao šta mi bi. A bilo
mi je da sam osetila oštar ubod u nadlanicu, da sam zgrabila neku crnu
stvar što je na njoj bila, udarila je drugom rukom i ubila. I pokazala sam
mu je, a on je bio čovek koji sve takve stvari primećuje, pa je rekao:
„Bome, nikad pre nisam vido taku muvu”, i mada mojem oku tu ništa
nije bilo čudno, ne sumnjam da je on bio u pravu.
I onda smo pogledali naokolo, kad eto ti ga, na! - bili smo na samoj
stazi, baš ispred mesta gde je bila kuća, i, kako su mi posle rekli, tu gde
su ljudi metnuli kovčeg onoga časa kad su ih izneli kroz kapiju. Budite
sigurni da smo odatle zbrisali; barem sam naterala vašega dedu da
brzo odemo, jer sam se načisto uznemirila što sam se tamo zatekla; a
on bi tu landarao iz čiste radoznalosti, da sam ga pustila. Da l’ je tu bilo
još nečega više od onog što smo videli, nikad neću znati: možda je to
delom bio otrov te grozne muve koja me ujela i koji je na mene delovao
da se tako čudno osetim; blago meni, ala je to posle nateklo! Ne smem
da vam pričam koliko! A tek što je bolelo! Šta god da je moja majka
stavila na oteklinu - nije vredelo, i nije se smirilo sve dok je naša stara
medicinska sestra nije ubedila da dovede vidara iz Baskomba da mi to
pogleda. Al’ on je izgleda znao sve o tome, i rekao da ja nisam prva koja
se tako udesila. „Kada sunce prikuplja svoju snagu”, rekao je, „i kad je
na vrhuncu, i kada počinje da gubi snagu, i kad je u slabosti, za one što
tumaraju oko te staze najbolje je da obrate pažnju.” Ali šta je stavio na
moju ruku i šta je nad njom bajao, nije hteo da nam kaže. Ubrzo posle
toga sam opet bila dobro, ali od tada sam mnogo puta čula da se neko
napatio slićno kao i ja; jedino u zadnje vreme to se, izgleda, baš retko
dešava: možda takve stvari zaista vremenom nestanu.
I to je razlog, Čarlse, što sam ti rekla da mi ne skupljate kupine, jok,
ni da ih jedete, na toj stazi; e, sad kad sve o tom znate, ne verujem ni da
čete hteti. Tako! Idite u krevet sad, iz ovih stopa. Šta je to, Fani? Svetlo
u sobi? Kakav je to način! Da si se odmah raspremila i pomolila, i ako
ne budem trebala vašem ocu kad se probudi, doći ću da vam kažem
laku noć. A ti, Čarlse, budem li te čula da si plašio sestricu na putu do
kreveta, reći ću te ocu istog časa, a ti znaš kako si prošao zadnji put.
Vrata se zatvaraju, i baka, koja je minut-dva predano osluškivala,
nastavlja da plete. Vlastelin i dalje spava.
 Kako samo prijatno ume da bude kad, sami u kupeu prve klase,
prvog dana odmora koji će prilično potrajati, dokono posmatrate mali
deo engleskog pejzaža koji vam nije poznat, dok voz staje na svakoj
stanici. Imate mapu na kolenima i birate sela koja leže s leve i desne
strane na osnovu njihovih crkvenih zvonika. Čudite se potpunom
mirovanju što prati zaustavljanje na stanicama, razbijenom jedino
koracima koji škripe po šljunku. Pa ipak ovo je možda najbolje iskusiti
posle zalaska sunca, a putnik kojeg imam na umu opušteno je
napredovao na svom putu jednog sunčanog popodneva u drugoj
polovini juna.
Bio je zašao duboko u provinciju. Nema potrebe da budem
konkretniji od ovoga: ako biste mapu Engleske podelili na četvrtine,
njega biste našli u onoj jugozapadnoj.47
Bio je to čovek iz akademskog sveta, a semestar mu se upravo
završio. Putovao je kako bi susreo starijeg prijatelja. Njih dvojica su se
prvi put sreli na jednom zvaničnom skupu u gradu, otkrili da su im
zajedničke brojne sklonosti i navike, dopali se jedan drugom, i rezultat
toga bio je poziv plemića Ričardsa gospodinu Fenšou koji mu se
upravo odazvao.
Putovanje se okončalo oko pet sati. Veseli seoski nosač je Fenšou
kazao da je auto iz palate već bio na stanici i da je vozač ostavio poruku
da nešto mora da pokupi oko pola milje dalje niz put i zamolio
gospodina da sačeka nekoliko minuta. „AF pošto vidim”, produžio je
nosač, „da imate sa sobom biciklu, mož’ biti da će vam lepše bude da se
sami odvezete do palatu. Pravo ovim putem ovde, a ondak prvo
skretanje levo - nema ni dve milje - a ja ću se pobrinem da vam
smestim vaši stvari u auto. Ne zamerite što sam ovo pomeno, al’ baš se
nešto mislim, mnogo lepo veče za vožnju. Jeste, gospodine, baš lepo
vreme za skupljače sena; ček da vidim, evo imam vaš tiket za biciklu.
Fala, gospodine, baš ste ljubazni; put ne mož’ da omašite, itd. itd.”
Dve milje do palate bile su baš ono što mu je potrebno, nakon celog
dana u vozu, da razbije dremljivost i pobudi želju za čajem. Palata,
jednom kad se ukazala na vidiku, takođe je obećavala tačno ono što mu
je trebalo u smislu tihog mesta za odmor posle tolikih dana sedenja u
raznim odborima i sastančenja na fakultetu. Nije bila ni uzbudljivo
stara ni deprimirajuće nova. Malterisani zidovi, prozori sa spuštajućim
oknima, staro drveće, glatki travnjaci behu neke od odlika koje je Fenšo
zapazio dok se penjao prilaznim putem. Plemić Ričards, krupan
šezdesetogodišnjak, očekivao ga je na tremu sa očiglednim
zadovoljstvom. „Prvo čaj”, kazao je, „ili biste radije neko jače piće? Ne?
U redu, čaj je spreman u bašti. Pođite za mnom, ostavićete bicikl usput.
Kad je dan ovakav, uvek pijem čaj ispod limunovog drveta kraj potoka.”
A bolje mesto ne bi se ni moglo zamisliti. Popodne usred leta, seni i
mirisi limunovog drveta, hladna uskomešana voda na pet jardi
udaljenosti. Dugo je potrajalo pre nego što je ijedan od njih predložio
da pođu odatle. Ali negde oko šest gospodin Ričards ustade, istrese lulu
i reče: „Vidite, sad je ovde dovoljno sveže da razmotrimo jednu šetnju,
ako ste raspoloženi? U redu, onda predlažem da prošetamo parkom i
odemo na breg odakle možemo razgledati okolinu. Ponećemo mapu i ja
ću vam pokazati gde je šta; možete da pođete s vašim biciklom, ili
možemo da uzmemo auto, zavisno od toga da li vam je do malo
razgibavanja. Ako ste spremni, možemo da krenemo sad i da se
vratimo dobrano pre osam, bez ikakve žurbe.”
„Spreman sam. Voleo bih, međutim, da ponesem svoj štap, i imate li
nekakav dvogled? Moj sam pozajmio pre nedelju dana jednom čoveku,
a on je otišao bog će ga znati gde i poneo ga je sa sobom.”
Gospodin Ričards je porazmislio. „Da”, rekao je, „imam, ali to nije
stvar koju inače koristim, pa ne znam da li će vam ovaj koji imam
odgovarati. Staromodan je, i otprilike duplo teži nego što ih danas
prave. Možete ga slobodno koristiti ali ja neću da ga nosim. Uzgred, šta
biste popili posle večere?”
Domaćin se nije složio sa odgovorom da bilo šta dolazi u obzir, pa
su postigli zadovoljavajuće rešenje na putu do prednjeg dela palate,
gde je gospodin Fenšo pronašao svoj štap a gospodin Ričards, nakon
što je zamišljeno stiskao donju usnu, naposletku je otvorio fijoku stola
u hodniku, izvukao ključ, prešao do ormara u zidu obloženog drvenim
pločama, otvorio ga, izvukao jednu kutiju sa police i stavio je na sto.
„Dvogled je unutra”, rekao je, „i ima nekakva začkoljica oko otvaranja
ali zaboravio sam kako to ide. Vi probajte.” Gospodin Fenšo je onda
pokušao. Nije bilo ključaonice a kutija je bila čvrsta, teška i glatka:
činilo se očiglednim da bi neki deo valjalo pritisnuti pre nego što bi
nešto moglo da se desi. „Ćoškovi”, reče on sebi, „su najverovatnija
mesta; i to đavolski oštri ćoškovi”, dodao je stavivši u usta palac nakon
što je pritisnuo donji ćošak.
 „Šta je bilo?” reče plemić.
„Ma, ova vaša gadna Bordžijina kutija me je ogrebala, nek je
prokleta”, reče Fenšo. Plemić se bezosećajno zakikotao. „Pa, u svakom
slučaju, uspelo vam je da je otvorite”, rekao je.
„Pazi stvarno! Pa, ne žalim kap krvi ako je prolivena za pravi cilj, a
evo i dvogleda. Prilično je težak, kao što ste i rekli, ali mislim da sam
sposoban da ga ponesem.”
„Spremni?” upita plemić. „Pođimo onda; idemo kroz baštu.”
Tako su i učinili, i iz nje izašli u park koji se primetno penjao ka
brdu; ono je, kako je Fenšo video iz voza, dominiralo pejzažem. Bio je
to greben većeg planinskog lanca koji se pružao iza. Putem je plemić,
koji se dobro razumeo u zemljane radove, ukazivao na razna mesta gde
je opažao ili zamišljao tragove ratnih rovova i tome slično. „A ovde”,
kazao je, zastavši na manje-više ravnoj deonici okruženoj velikim
drvećem, „je Baksterova rimska vila.”
„Bakster?” reče gospodin Fenšo.
„Zaboravio sam; vi ga ne znate. Bio je to stari momak od kojeg sam
dobio taj dvogled. Verujem da ga je sam i napravio. Bio je to stari
sajdžija dole iz sela, veliki antikvar. Moj otac mu je dopustio da čeprka
okolo gde god mu se svidi; a kad bi naišao na nešto, posudio bi mu par
ljudi da pomognu s kopanjem. Uspeo je da sakupi popriličan broj
iskopina, a kad je umro - rekao bih da ima tome bar deset ili petnaest
godina - kupio sam sve to skupa i poklonio gradskom muzeju.
Svratićemo tamo jednog od ovih dana da to razgledamo. Dvogled mi je
došao zajedno sa svim ostalim ali naravno da sam ga zadržao. Ako ga
bolje pogledate, videćete da se radi o manje-više amaterskom radu -
barem što se tiče tela; prirodno, sočiva nije on napravio.”
„Da, vidim da izgleda baš kao nešto što bi napravio pametan
delatnik iz neke druge branše. Ali ne razumem zašto ga je napravio
tako teškim. I zar je Bakster zaista ovde pronašao rimsku vilu?”
„Da, ovde gde stojimo postoji pločnik, sad pokriven zemljom: bio je
previše grub i običan da bi bio vredan vađenja, ali naravno načinjeni su
crteži: a sitnije stvari i grnčarija koji su ovuda pronađeni bili su
prilično dobri primerci svoje sorte. Genijalan tip, stari Bakster: izgleda
da je imao prilično nesvakidašnji instinkt za ove stvari. Bio je od
neprocenjive vrednosti za naše arheologe. Običavao je da zatvori svoju
radnju po nekoliko dana i da se u lutanje po oblasti, beležeći mesta gde
bi makar šta nanjušio na vojnoj karti; a vodio je i beležnicu sa
detaljnijim opisima tih mesta. Posle njegove smrti popriličan broj njih
je istražen, i uvek se trud isplatio.”
„Kako dobar čovek!” reče gospodin Fenšo.
„Dobar?” reče plemić, naglo zastavši.
„Mislim, koristan za imati u blizini”, reče gospodin Fenšo. „Ali, zar je
bio zlikovac?”
„Ne bih to znao reći”, reče plemić; „ali ono što mogu jeste, ako je bio
dobar, nije bio srećan. I ljudi ga nisu voleli; ja ga nisam voleo”, dodao je,
nakon jednog trenutka.
„Jel’?” reče Fenšo upitno.
„Ne, nisam; ali dostaje bilo o Baksteru; osim toga, ovo je najstrmiji
deo, i ne bih da u isto vreme govorim i hodam.”
Bilo je uistinu naporno penjati se uz klizav travnati uspon te večeri.
„Kazao sam vam da ću vas povesti kraćim putem”, dahtao je plemić, „a
voleo bih da nisam. Međutim, kupka nam neće škoditi kad se budemo
vratili. Evo, stigli smo, a tu je i mesto za sedenje.”
Mala grupa starih škotskih jelki krunisala je vrh brda; a na njenoj
ivici, tako da nadzire najbolji pogled, bilo je prostrano i široko sedište
na koje se njih dvojica smestiše, i obrisaše čela, i povratiše dah.
„E, sad”, reče plemić, čim je bio u stanju da govori povezano, „ovde
u akciju stupa vaš dvogled. Ali bolje je da prvo onako uopšteno
razgledate. Kunem se, nikad pogled odavde nije bio bolji.”
Dok ovo zapisujem zimski vetar mi udara o tamne prozore a
podivljalo, uskomešano more mi je na stotinak jardi, i teško mi je da
prizovem osećanja i reči koji će mojim čitaocima preneti junsko veče i
lepotu engleskog pejzaža o kojoj je plemić govorio.
Preko široke i ujednačene ravnice gledali su u velika brda čiji su
gornji delovi - neki travnato zeleni, neki obrasli šumom - hvatali
svetlost sunca koje je tonulo ka zapadu, ali još nije bilo nisko. A čitava
ravnica bila je plodna, iako se reka koja njome teče nigde nije mogla
videti. Bilo je tu čestara, zelene pšenice, ograda od živice i pašnjaka;
nabijeni mali, beli pokretni oblak označavao je večernji voz. Onda je
oko uhvatilo crvene farme i sive kuće, a bliže domu razbacane kolibe, a
onda palatu, ugneždenu ispod brda. Dim iz dimnjaka bio je veoma plav
i prav. Osećao se miris sena u vazduhu; žbunje divljih ruža nalazilo se u
blizini. Bila je to najviša tačka leta.
Posle nekoliko minuta tihe kontemplacije plemić započe da ukazuje
na glavne odlike, brda i doline, i da govori gde počivaju gradići i sela.
„Sad”, reče, „sa dvogledom ćete moći da opazite opatiju Fulnaker.
Povucite liniju preko tog velikog zelenog polja, pa onda preko šume iza
njega, pa onda preko farme na brežuljku.”
„Da, da”, reče Fenšo. „Vidim je. Kako fina kula!”
„Mora da ste krenuli pogrešnim pravcem”, reče plemić, „nema tamo
baš neke kule koliko se ja sećam, osim ako ne gledate zapravo u
Oldbornsku crkvu. A ako je vama to fina kula, onda vas je lako
zadovoljiti.”
„Pa, ja ću je nazvati finom”, reče Fenšo, s dvogledom i dalje na
očima, „bilo da je to Oldbornska ili kakva druga. I mora da pripada
povećoj crkvi; meni izgleda kao središnja kula - četiri velika vrška na
uglovima, i četiri manja između njih. Tamo zasigurno moram otići.
Koliko je udaljena?”
„Oldborn je oko devet milja, ili manje”, reče plemić. „Dugo je prošlo
otkad sam tamo bio, ali ne pamtim da me je nečim impresionirao. Sad
ću vam pokazati nešto drugo.”
Fenšo je spustio dvogled i nastavio da zuri u pravcu Oldborna. „Ne”,
reče, „ne mogu ništa da opazim golim okom. Šta ste to hteli da mi
pokažete?”
„Poprilično dalje ulevo - ne bi trebalo da je teško pronaći. Vidite li
da se odjednom pojavi brežuljak sa gustom šumom na vrhu? Skroz je u
liniji sa tim usamljenim drvetom na vrhu velikog grebena.”
„Vidim”, reče Fenšo, „i verujem da bih mogao bez velike poteškoće
da vam kažem kako se zove.”
„Je li tako?” reče plemić. „Da čujem.”
„Pa, svakako, Brdo vešala”, beše odgovor.
„Kako ste to pogodili?”
„Pa, ako nećete da ljudi pogađaju, onda nemojte da stavljate lažna
vešala i čovekoliku lutku koja tu visi.”
„Šta rekoste?” reče plemić naglo. „Nema na tom brdu ničeg osim
šume.”
„Naprotiv”, reče Fenšo, „vidi se popriličan prostor obrastao travom
na vrhu i ta vaša lažna vešala u sredini; i činilo mi se da na njima ima
nečega kad sam isprva pogledao. Ali sad vidim da nema ničega - ili
ima? Nisam siguran.”
„Koješta, koješta, Fenšo, nema nikakvih lažnih vešala, niti bilo
kakvih, na tom brdu. Sve je gusta šuma - prilično mlade sadnice. Bio
sam lično tamo, nema ni godina dana. Dodajte mi dvogled, mada
sumnjam da ću bilo šta uspeti da vidim.” Posle manje pauze: „Ne, tako
sam i mislio; ništa mi ne pokazuje.”
Za to vreme Fenšo je pažljivo osmatrao brdo - moglo je biti samo
dve ili tri milje daleko. „Pa, baš je čudno”, kazao je, „stvarno izgleda
skroz-naskroz kao šuma bez dvogleda.” Ponovo ga je uzeo. „Ovo je baš
strašno čudan efekat. Vešala se savršeno dobro vide, i travnato polje, i
čini se čak da ima i ljudi na njemu, i taljiga sa ljudima na njima. A ipak,
kad sklonim dvogled, nema ničega. Mora da to ima neke veze s
načinom na koji kasno popodnevno svetlo pada; doći ću ranije tokom
dana, kad sunčevi zraci padaju pravo.”
„Rekoste li da ste videli ljude i taljige na tom brdu?” reče plemić u
neverici. „Šta bi radili tamo u ovo doba dana, sve i da je neko posekao
drveće na vrhu? Budite razumni - pogledajte ponovo.”
„Pa, svakako mi se učinilo da sam ih video. Da, rekao bih da ih je
bilo nekoliko, baš su se udaljavali. A sad - boga mu, stvarno izgleda kao
da nešto visi sa vešala. Ali ovaj dvogled je tako đavolski težak, ne mogu
zadugo da ga držim mirno. U svakom slučaju, možete mi verovati na
reč - nema nikakve šume. A ako mi pokažete put na mapi, otići ću tamo
već sutra.”
Plemić je bio duboko zamišljen neko vreme. Napokon je ustao i
kazao, „Pa, pretpostavljam da je to najbolji način da se stvar raščisti. A
sad bolje bi bilo da krenemo nazad. Moja zamisao je: kupka pa večera.”
A na putu nazad nije bio naročito razgovorljiv.
Vratili su se kroz baštu i otišli do prednjeg predsoblja da ostave
štapove i ostalo na svoja mesta. A tamo zatekoše ostarelog batlera
Patena u očiglednom stanju uznemirenosti. „Izvin’te, gospodaru
Henri”, počeo je smesta, „al’ izgleda da je neko ovde radio šta ne treba,
bojim se.” Pokazao je ka otvorenoj kutiji u kojoj je stajao dvogled.
„Samo to, Paten?” reče plemić. „Ne smem li da uzmem moj
sopstveni dvogled i pozajmim ga prijatelju? Kupio sam ga svojim
novcem, sećaš se? Na rasprodaji stvari starog Bakstera, ha?”
Paten se nakloni, neubeđen. „Oh, vrlo dobro, gospodaru Henri,
dokle god znate ko je uzeo. Samo sam mislio da je prikladno da
napomenem, jer mislim da niko tu kutiju nije skidao od policu otkad
ste je tu prvi put metnuli; i, ako ćete da me izvinete, otkad se ono
desilo...” Tu je utišao glas, i ostatak Fenšo nije mogao da čuje. Plemić je
odgovorio sa nekoliko reči i osornim smehom, pa pozvao Fenšoa da
pođe kako bi mu pokazali dodeljenu sobu. Mislim da se te noći nije
desilo ništa više što ima veze s mojom pričom.

Izuzev, možda, osećanja koje je u sitnim satima obuzelo Fenšoa da

je nešto, što nije trebalo, bilo pušteno van. To mu je došlo u snove.
Šetao je baštom koja mu se činila donekle poznatom, i tu je zastao pred
ukrasno uređenom gomilom grubog starog kamenja, delova
prozorskih šara sa crkve, pa čak i delova statua. Jedna od njih pobudila
mu je znatiželju: činilo se da je u pitanju izvajani kapital sa nekim
urezanim scenama.48 Osetio je da mora da ga izvuče, pa ga je oslobodio
zemlje i, sa lakoćom koja ga je iznenadila, pomerio je u stranu kamenje
koje je na njega nalegalo, i izvukao taj blok. Kako je to učinio, limena
pločica mu je uz sitan zveket pala kraj stopala. Podigao je i pročitao: „Ni
iz kog razloga ne pomerati ovaj kamen. Srdačno vaš, Dž. Paten.” Kako
to često biva u snovima, osećao je da je ova zabrana od krajnje
važnosti; i sa brigom koja je prerastala u očaj počeo je da gleda nije li
kamen uistinu bio pomeren. I stvarno jeste; štaviše, nigde ga nije
mogao videti. To uklanjanje je razotkrilo ulaz u jazbinu i on se sagnuo
da u nju pogleda. Nešto se pomerilo u tamnini a onda, na njegov krajnji
užas, otud se pomolila ruka - čista, prava ruka u starinskom rukavu,
baš u pozi ruke koja namerava da vašu stegne u znak pozdrava. Zapitao
se da li bi bilo neuljudno da je tako ostavi. Ali, dok je posmatrao, ona je
postala dlakava i prljava i ispijena, i počela da menja položaj i isteže se
kako bi mu dohvatila nogu. Na to je on odbacio svaku pomisao na
uljudnost, odlučio da potrči, vrisnuo i probudio se.
Ovo je bio san kojeg se sećao; ali činilo mu se (kako to, je li, često
biva) da je bilo i drugih pre njega, od istog značaja ali ne tako napadnih.
Ležao je budan neko vreme, utvrđujući u umu detalje poslednjeg sna i
naročito pitajući se kakve je to figure upola nazreo urezane na kapitalu.
Bilo je nečeg u tom kontekstu sasvim neprikladnog, to mu se činilo
sigurnim; ali više od toga nije uspeo da dozove iz sećanja.
Da li zbog sna, ili zato što je to bio prvi dan njegovog odmora, nije
ustao previše rano; niti se smesta posvetio istraživanju okoline. Jutro
je proveo, upola lenstvujući, upola obrazujući se kroz pregledanje
svezaka Okružnog arheološkog društva koje su sadržale brojne članke
gospodina Bakstera o nalaženju fragmenata od kremena, o
starorimskim lokacijama, ruševinama monaških ustanova - zapravo, o
većini arheoloških pitanja. Bili su pisani neobičnim, pompeznim i tek
poluobrazovanim stilom. Da je samo taj čovek stekao više ranog
obrazovanja, pomislio je Fenšo, postao bi veoma istaknut antikvar; ili
je barem mogao to da postane (tako je kasnije blago korigovao svoje
mišljenje) da nije bilo izvesne ljubavi prema suprotstavljanju i
kontroverzi i, svakako, nadmenog tona nekoga ko poseduje bogatije
znanje, što je ostavljalo neprijatan utisak. Mogao je da bude i veoma
poštovan umetnik. Bila je tu jedna imaginarna restauracija, projekat
manastirske crkve koji je bio veoma dobro izveden. Njena upadljiva i
pomalo začudna odlika bila je fina središnja šiljata kula; ona je Fenšoa
podsetila na onu koju je opazio sa brda i za koju mu je plemić kazao da
mora da je oldbornska. Ali ova nije pripadala Oldbornu; bio je to
manastir Fulnaker. „Pa dobro”, kazao je sebi, „pretpostavljam da su
crkvu u Oldbornu sagradili monasi iz Fulnakera, a Bakster je kopirao
oldbornsku kulu. Ima li nešto o tome u pratećim spisima? Ah, vidim da
je ovo objavljeno posle njegove smrti - pronađeno među njegovim
dokumentima.”
Posle ručka plemić je pitao Fenšoa šta planira da radi.
„Pa”, reče Fenšo, „mislim da ću oko četiri da odem biciklom čak do
Oldborna i vratim se preko Brda vešala. To bi trebalo da bude tura od
oko petnaest milja, zar ne?”
„Otprilike toliko”, reče plemić. „Proći ćete pored Lemsfilda i
Venstouna, a oba mesta su vredna da se vide. Imate dobar vitraž u
Lemsfildu i kamen u Venstounu.”
„Dobro”, reče Fenšo, „negde ću usput da nađem čaj, i mogu li da
ponesem dvogled? Privezaću ga na bicikl, u korpu.”
„Svakako, ako to želite”, reče plemić. „Stvarno bi trebalo da
nabavim neki bolji. Ako danas odem do grada, videću mogu li da nađem
neki.”
„Zašto biste se trudili oko toga ako ih sami ne možete koristiti?”
reče Fenšo.
„Oh, šta ja znam; čovek bi trebalo da ima pristojan dvogled; i, pa,
eto, stari Paten misli da ovaj nije prikladan za korišćenje.”
„Zar se on razume?”
„Ima nekakvu priču o tome: ne znam, nešto o starom Baksteru.
Obećao sam mu da ću ga pustiti da mi ispriča šta zna o tome. Izgleda da
mu je to stalno na pameti od sinoć.”
„Otkud to? Zar je i on imao košmar kao ja?”
„Imao je nešto: izgledao je oronulo jutros, i kazao je da oka nije
sklopio.”
„Pa, neka sačuva tu priču dok se ja ne vratim.”
„Vrlo dobro, videćemo može li. Gledajte, hoćete li se vratiti kasno?
Ako vam se izbuši guma na osam milja odavde i morate da pešačite
nazad, šta onda? Ja ne verujem tim biciklima: kazaću da nam spreme
hladnu zakusku.”
„Meni ne smeta da li sam poranio ili zakasnio. Ali imam opremu za
popravku gume. A sad, odoh.”

Bilo je baš dobro što je plemić sredio to sa hladnom večerom,

pomislio je Fenšo, i ne po prvi put, dok je gurao svoj bicikl uz prilaz
negde oko devet sati. Isto to je pomislio i kazao plemić, i to više puta,
kad ga je sreo u hodniku, prilično zadovoljan što se potvrdio njegov
nedostatak vere u bicikl a ne naročito saosećajan prema svom
užagrenom, iznurenom, ožednelom i, zaista, unezverenom prijatelju.
Zapravo, najljubaznije što mu je došlo da kaže bilo je: „Hoćete jedno
jače piće večeras? Može čaša jabukovače? U redu. Čuješ to, Patene?
Jabukovača, ledena, u velikim količinama.” Onda Fenšou: „Nemojte celo
veče da provedete u kupanju.”
Do pola deset već su bili za večerom i Fenšo je izvestio o svom
napretku, ako bi se to moglo napretkom nazvati.
„Do Lemsfilda sam glatko stigao i video sam vitraž. Vrlo
interesantna stvar, ali ima puno ugraviranih slova koja nisam mogao
da pročitam.”
„Čak ni dvogledom?” reče plemić.
„Ovaj vaš dvogled nije ni od kakve koristi unutar crkve - ili bilo gde
u zatvorenom, pretpostavljam, kad smo već kod toga. Ali jedina mesta
gde sam ga nosio bile su crkve.”
„Hm. No, dobro, nastavite”, reče plemić.
„Međutim, napravio sam nekakvu fotografiju vitraža i
pretpostavljam da će uvećanje pokazati to što želim. Onda Venstoun;
rekao bih da je taj kamen prilično posebna stvar, samo što nisam
siguran u koju vrstu antikviteta spada. Da li je iko otvarao humku na
kojoj stoji?”
„Bakster je hteo, ali mu farmer nije dopustio.”
„Eh, šteta, čini mi se da bi to vredelo učiniti. U svakom slučaju,
zatim su na red došli Fulnaker i Oldborn. Vidite, baš je čudno to sa
kulom koju sam video sa brda. Oldbornska crkva uopšte ne izgleda
tako, i naravno da nema ništa više od trideset stopa u Fulnakeru, iako
se može videti da je tu nekad postojala središnja kula. Nisam vam
kazao, zar ne? Da Baksterov crtež Fulnakera, iz glave, prikazuje kulu
istu kao ona koju sam video.”
„Ili vam se tako učinilo, rekao bih”, ubaci plemić.
„Ne, nije da mi se učinilo. Crtež me zapravo podsetio na ono što
sam video i uverio sam se da je to Oldborn pre nego što sam pogledao
naslov.”
 „Pa, Bakster je poprilično poznavao arhitekturu. Rekao bih da mu je
ono što je do danas preostalo bilo dovoljno da može nacrtati vrstu kule
koja uz to ide.”
„Naravno, može biti da je tako, ali sumnjam da bi čak i
profesionalac mogao da je toliko tačno pogodi. Ne postoji apsolutno
ništa u Fulnakeru osim osnove stubova koji su je držali. Međutim, to
nije najčudnija stvar.”
„A šta je sa Brdom vešala?” reče plemić. „Evo, Patene, slušaj ovo.
Kazao sam ti šta gospodin Fenšo misli da je video sa brda.”
„Da, gospodaru Henri, jeste; i ne mogu reći da sam, imajući sve u
vidu, iznenađen.”
„Dobro, dobro. Ostavi to za kasnije. Sad hoćemo da čujemo šta je
gospodin Fenšo video danas. Nastavite, Fenšo. Okrenuli ste se kako
biste se vratili preko Ekforda i Torfilda, pretpostavljam?”
„Da, i obišao sam obe crkve. Onda sam došao do skretanja koje vodi
na vrh Brda vešala; video sam da ako guram svoju mašinu preko polja
na vrhu brda mogu da nastavim putem ka kući s ove strane. Bilo je oko
pola sedam kad sam stigao na vrh brda, i bila je kapija s moje desne
strane, gde je i trebalo da bude, ka pojasu rastinja.”
„Čuješ li to, Patene? Pojas, kaže.”
„Tako sam mislio - pojas. Ali nije to bio. Bili ste u potpunosti u
pravu a ja sam beznadežno pogrešio. Ne mogu to da shvatim. Čitav vrh
je veoma gusto zasađen. Pa, produžio sam kroz ovu šumu, vozeći i
vukući bicikl, očekujući svakog trenutka da naiđem na čistinu, a onda
započe moja nevolja. Trnje, pretpostavljam; prvo sam primetio da je
prednja guma omekšala, a onda i zadnja. Nisam imao vremena da se
bavim duže nego da pokušam da nađem mesta gde su gume izbušene i
obeležim ih; ali čak i to je bilo beznadežno. I tako sam produžio dalje, i
što sam duže išao, sve manje mi se sviđalo to mesto.”
„Nema baš mnogo lovokradica na tom mestu, je li, Patene?” reče
plemić.
„Ne, uistinu nema, gospodaru Henri; malo i’ je koji bi tamo išli...”
„Nema, znam; ali pusti to sad. Nastavite, Fenšo.”
„Ne zameram nikome kome se tamo ne odlazi. Znam da sam
umišljao sve ono što čoveku najmanje prija: koraci koji pucketaju
preko grančica iza mene, nejasne ljudske prilike što se sklanjaju iza
drveća preda mnom, da, čak i da mi je neko spustio ruku na rame. Na to
sam naglo zastao i osvrnuo se okolo, ali zaista nije tu bilo grane ili
žbuna koji je to mogao da uradi. Onda, baš negde oko sredine te
parcele, bio sam ubeđen da me neko posmatra odozgo - i ne baš sa
najprijatnijim namerama. Opet sam zastao, ili barem usporio, kako bih
pogledao nagore. I kako sam to učinio, pao sam i gadno ogrebao
cevanice o, šta mislite kakvu stvar? Kamenu kocku sa velikom
četvrtastom rupom na vrhu. A na nekoliko koraka odatle bile su još dve
takve. Ukupno tri, poredane u oblik trougla. Sad, shvatate li zbog čega
su tu bile postavljene?”
„Mislim da shvatam”, reče plemić, koji je sada bio veoma ozbiljan i
obuzet pričom. „Sedi, Patene.”
Bilo je vreme, jer stariji čovek se snažno oslanjao na jednu ruku.
Sručio se u stolicu i kazao veoma drhtavim glasom: „Niste zašli među
ono kamenje, jelte, gospodine?”
„Nisam”, reče Fenšo, naglašavajući to. „Usudio bih se da priznam da
sam magarac, ali čim mi je svanulo gde se zapravo nalazim, samo sam
natovario bicikl na ramena i dao se u trk što sam bolje mogao. Činilo
mi se kao da se nalazim na nekakvom nečastivo zlom groblju i bio sam
najdublje zahvalan činjenici da je ovo bio jedan od najdužih dana u
godini i da sunce još ne beše zašlo. Pa, bio je to zastrašujući trk, iako je
tu bilo jedva nekih dvestotinak jardi. Sve se za sve hvatalo: upravljač i
žice točkova i sedište i pedale - kačili su se za sve okolo, ili mi se tako
pričinjavalo. Pao sam barem pet puta. Napokon videh ogradu od živice
i nije mi na pamet padalo da još tragam za kapijom.”
„Nema kapije na mojoj strani”, ubaci se plemić.
„Tim bolje onda što nisam gubio vreme. Nekako sam prebacio
mašinu i krenuo putem maltene glavačke; neka grana ili tako nešto
uhvatila mi je članak u zadnjem trenutku. U svakom slučaju, eto mene
izvan šume, i retko kada sam bio više ispunjen zahvalnošću ili više
izubijan. Onda je usledio posao oko popravke izbušenih guma. Imao
sam dobru opremu a ni sam nisam za bacanje što se toga tiče; ali ovo je
bio apsolutno izgubljen slučaj. Bilo je sedam kada sam izašao iz šume, i
proveo sam pedeset minuta samo oko jedne gume. Čim bih pronašao
rupu i stavio zakrpu i naduvao je, ona bi se opet izduvala. I tako odlučih
da pešačim. To brdo nije ni tri milje daleko, je li?”
„Nema više od toga, preko njiva, ali pre će biti oko šest ako se ide
putem.”
„Tako nekako sam i mislio. Činilo mi se da nisam mogao provesti
jače od sat vremena na manje od pet milja, čak i gurajući bicikl. Pa, eto
to je moja priča; da čujem vašu i Patenovu.”
„Moju? Ja nemam priču”, reče plemić. „Ali niste grdno pogrešili kad
ste pomislili da ste na groblju. Mora da ih ima poprilično tamo gore,
Patene, šta misliš? Ostavili bi ih tamo kad bi se raspali u komade.”
Paten je klimnuo glavom, previše zaokupljen da bi govorio.
„Nemojte”, reče Fenšo.
„Hajde sad, Patene”, reče plemić, „čuo si kako se gospodin Fenšo
proveo. Kako to tebi zvuči? Ima li neke veze sa gospodinom
Baksterom? Naspi sebi čašu porta pa nam reci.”
„Ah, ovo mi je dobro leglo, gospodine Henri”, reče Paten pošto je
iskapio ono što je bilo pred njim. „Ako zaista ’oćete da znate šta mi je
bilo u mislima, moj odgovor bi bio čisto potvrdan. Da”, produžio je,
zagrevajući se za svoj posao, „rekô bih da je iskustvo gos’n Fenšoa od
danas umnogome povezano s osobom koju ste pomenuli. I reko bih,
gospodaru Henri, da imam neko pravo da govorim o tome, jerbo sam
mnoge godine proveo govoreći s njim, i zakleo sam se kao član porote
kad je bio mrtvozornikov uviđaj negde u ovo vreme pre deset godina,
pošto ste vi tad bili, ako vratite sećanje na to doba, gospodaru Henri,
na putu u inostranstvo a nikog nije bilo da prestavlja familiju.”
„Uviđaj?” reče Fenšo. „Bio je uviđaj za gospodina Bakstera, je li?”
„Jeste, gos’n, baš za njega lično. Evo koje činjenice su dovele do
toga. Preminuli je bio, ko što ste do sad mogli i sami zaključiti, vrlo
zasebna individua po pitanju njegovi’ navika - bar se meni tako čini, al’
svako neka sudi po svojoj pameti. Živeo je uglavnom povučeno, ni
kučeta ni mačeta, ko što se ono kaže. A kako je provodio vreme, to je
malo ko mogo da pogodi.”
„Živeo je nepoznat većini, i malo ko je mogao da primeti kad je
Bakster preminuo”, reče plemić svojoj luli.
„Izvinjavajte, gospodaru Henri, baš sam to ’teo da kažem. Ali kad
kažem kako je provodio vreme - mi svi, naravno, znamo kol’ko je on bio
zapeo da čeprka i iskopava sve što je istori’sko u komšiluku i brojne
stvari koje je uspeo da sakupi - pa, pričalo se o tome miljama unaokolo,
o Baksterovom muzeju, i često je bivalo, kad bi on bio raspoložen a ja
imao slobodan sat vremena, da mi pokazuje te njegove parčiće od
ćupova i šta ti ja znam, čak iz doba, kako je on računao, starih Rimljana.
Međutim, vi znate više o tome, gospodaru Henri, nego što znam ja:
jedino što sam ’teo reći jeste ovo, jer nek je on bio ne znam kolko
učevan i zanimljiv dok priča, al’ bilo je nešto oko tog čoveka - pa, kao
prvo, niko ne pamti da ga je ikad video u crkvi il’ kapeli za vreme
službe. A iz tog su se izrodile glasine. Naš paroh mu nikad nije ušô u
kuću sem jednom. ‘Ne pitajte me šta mi je kazao’, eto, to je sve što je
bilo ko mog’ô iz njega zatim da izvuče. Pa onda, kako je provodio noći,
naročito u ovo doba godine? Svako malo bi ga ljudi kad krenu ujutro na
posô susreli kako se vraća, a on bi prošô kraj njih bez reći, i izgledô je,
kako kažu, ko da je iz ludnice izašô. Videli mu samo beonjače. Imao je
korpicu za ribe sa sobom, to su primetili, i uvek je išô istim putem. I
krenula je priča da je sebi našô neki posô, i to ne od poštene sorte - pa, i
to ne mnogo daleko od mesta gde ste vi bili ove večeri oko sedam sati,
gospodine.
„E, sad, posle takve neke noći, gospodin Bakster bi zaključao radnju,
a stara žena koja mu je spremala dobila bi komandu da mu ne dolazi; a
pošto je dobro razumevala njegovu vrevu, trudila se da posluša što joj
je rečeno. Ali jednog dana desilo se da je, oko tri sata popodne, dok je
kuća bila zaključana kao što sam reko, nastala neka strašna galama
unutra, i dim krenuo kroz prozore, a Bakster zvuči kao da se dere u
agoniji. I tako je čovek koji je živeo tu, vrata do vrata, otrčao do zadnjeg
dela kuće i razvalio ulaz, i još nekol’ko drugih je ušlo. Pa, on mi je reko
da nikad u životu dotad nije osetio tako gadan - pa, smrad, kao taj što je
osetio tamo u toj kuhinji. Izgleda da je Bakster nešto kuvao i tako
ključalo ga izvrnuo sebi na nogu. Ležao je tamo na patosu i pokušavao
da suzdrži vrištanje, ali nije mogo da izdrži, a kad je video ljude kako
mu ulaze - o, nije mu bilo ništa: nije on bio kriv što mu jezik nije bio u
plikovima kao noga. Pa, podigli su ga i smestili u stolicu i otrčali do
lekara a jedan od nji’ je hteo da podigne lonac, a Bakster urla da ga ne
dira. Zato ga i nije dirao, al’ unutra je mogo da vidi samo dve-tri smeđe
koske. Onda mu kažu: ‘Saće doktor Lorens, za minut, gos’n Bakstere; on
će vas opravi.’ Tad se ovaj smirio. Kaže, mora da ga odnesu gore u
njegovu sobu, ne može da primi doktora tu, da vidi sav taj lom i krš -
mora da bace neku mušemu preko toga - bilo šta - stolnjak iz
predsoblja; pa, tako su i uradili. Ali, mora da je bilo nešto otrovno u tom
loncu, jer prošlo je skoro dva meseca pre nego što se Bakster oporavio.
Izvinjavam se, gospodaru Henri, jel’ ste ’teli nešto da kažete?”
„Da, jesam”, reče plemić. „Čudi me da mi ovo nisi ispričao ranije.
Međutim, hteo sam reći da se sećam kako mi je stari Lorens kazao da
se postarao za Bakstera. Bio je to veliki čudak, rekao je. Lorens je bio
gore kod njega u spavaćoj sobi jednog dana i podigao je neku malu
masku pokrivenu crnim somotom, i stavio je na lice u šali i krenuo da
se pogleda u ogledalu. Nije imao vremena kako treba ni da pogleda jer
je stari Bakster povikao na njega iz kreveta: ‘Skidaj to, budalo! Zar
hoćeš da gledaš kroz oči mrtvaca?’ i to ga je toliko zaprepastilo da je
skinuo masku i onda je upitao Bakstera šta je time hteo reći. A Bakster
je insistirao da mu je ovaj preda i kazao da je kupio od čoveka koji je
sada mrtav, ili tako neku glupost. Ali Lorens je osetio, dok mu je
predavao, i bio je siguran u to, da je bila napravljena od prednjeg dela
lobanje. Na rasprodaji Baksterovih stvari kupio je aparaturu za
destilaciju, kazao mi je, ali nije mogao da je koristi: prljala je sve što bi
se u nju stavilo, ma koliko je čistio. Ali, nastavi, Patene.”
„Da, gospodaru Henri, sad sam još malo pa završio, a i vreme mi je,
jer ne znam šta će pomisliti o meni ovi u sobi za služinčad. Pa, ova
rabota sa izgoretinom je bila nekol’ko godina pre nego što je gospodin
Bakster otišô, a on je ustao na noge i produžio baš kao i pre toga.
„A jedan od poslednji’ poslova koje je uradio bio je da završi baš
onaj dvogled koji ste izvadili sinoć. Vidite, on je njegovo telo napravio
još poodavno, i nabavio sočiva za njeg’, al’ nešto mu je falilo da ga
dovrši, šta god to bilo, nemam pojma, ali jednog dana podigô sam ram
dvogleda i reko: ‘Gos’n Bakster, što ne završite ovaj posô?’ A on će
meni, ‘Ah, kad to uradim, će se pročuje, nego kako: neće biti da se nađe
takav dvogled kao moj jednom kad ga napunim i zapečatim’, i tu se
ućutao, a ja mu kažem: ‘Kako to pričate, gos’n Bakster, kao da je to
vinska flaša: kako da se napuni i zapečati - čemu pa to?’ ‘Jesam li reko
da se napuni i zapečati?’ on će meni. ‘Oh, pa, prilagodio sam rečnik
onome kome govorim.’ Eto, i onda je došlo ovo neko doba godine, i
jedne fine večeri prolazio sam pored njegove radnje na putu kući a on
stoji na stepeništu, grdno zadovoljan samim sobom, i kaže: ‘Sad je sve
završeno: moj najbolji posao je okončan, i sutra izlazim s njim u
prirodu.’ ‘Šta, završili ste dvogled?’ kažem ja. ‘Mogu li da bacim pogled?’
‘Ne, ne’, kaže on, ‘odložio sam ga na počinak za večeras, a kad ti ga
pokažem, moraćeš da platiš da bi pogledao, pazi šta ti velim.’ I to su,
gospodo, bile poslednje reči koje sam čuo iz usta tog čoveka.
„To je bilo sedamn’estog juna, a samo nedelju dana kasnije nešto
čudno se desilo, i zbog toga smo na uviđaju naveli ‘u stanju pomućene
svesti’, jer niko ko je Baksterove rabote poznavao ne bi to drugačije
opisô. Ali Džordž Vilijams, koji je živeo u susednoj kući, kao što i dan-
danas živi, probudio se usred noći jer je čuo krš i lom u odajama
gospodina Bakstera, i ustao je iz kreveta i otišô do prednjeg prozora
prema ulici da vidi da nisu neke kavgadžije na delu. A pošto nije bila
mnogo mračna noć, opazio je da nisu. Onda je zastao i oslušnuo, i čuo
gospodina Bakstera kako silazi niz svoje prednje stepenište, korak po
korak, vrlo polako, i to mu je zvučalo kao da se neko gura ili vuče
nadole i pritom pokušava da se zadrži za sve što je pri ruci. Sledeće što
je čuo bilo je otvaranje vrata prema ulici, i eto ga napolje izlazi
gospodin Bakster u svakodnevnoj odeći, šešir i sve po redu, sa rukama
spuštenim skroz uz telo, i govori sam sa sobom i klima glavom levo-
desno i hoda na neki osoben način tako da izgleda ko da ide protiv
svoje volje. Džordž Vilijams je otvorio prozor i čuo ga kako veli: ‘Jao,
milost, gospodo!’ a onda je odjednom umukô kao da mu je neko rukom
začepio usta a gospodin Bakster je zabacio glavu unazad tako da mu je
šešir spao. A Vilijams vidi da mu lice deluje nekako izmučeno pa nije
odoleo da ne poviče za njim: ‘Ama, gospodine Bakster, jeste li dobro?’ i
hteo je da ponudi da pozove doktora Lorensa da dođe, ali je začuo
odgovor: ‘Bolje bi ti bilo da gledaš svoja posla. Sklanjaj glavu unutra.’ Ali
da li je to bio glas gospodina Bakstera, tako grub i nečujan, u to nije
mogo da bude siguran. Ipak na ulici nije bio niko drugi sem njega, a
opet Vilijams je bio toliko uznemiren načinom na koji je ovaj
progovorio da se povukao sa prozora i otišô da sedne na krevet. I čuo
je korake gospodina Bakstera kako se penju putem i posle minut ili dva
nije mog’ô da odoli još jednom da ne pogleda i video ga je da hoda i
dalje na isti onaj čudan način. I jedna stvar koje se sećao bila je ta da se
gospodin Bakster uopšte nije zaustavio da podigne svoj šešir kad mu je
spao, a ipak sad mu je bio na glavi. Pa, gospodaru Henri, to je bio
poslednji put da je neko video gospodina Bakstera, barem do nedelju
dana kasnije, ili tu negde. Mnogi su ljudi govorili da je pozvan negde
poslom, ili da je umakao jer je upao u neku nevolju, ali bio je dobro
poznat miljama unaokolo a niko od ljudi na železnici ili u krčmama nije
ga opazio; onda su pretražili bare, i ništa nisu našli; i na kraju jedne
večeri Fejks, čuvar, sišô niz brdo u selo i kaže da je video Brdo vešala
kako se zacrnelo od ptica, a to mu je bilo čudno jer nikad za svog veka
tamo nije spazio nikakvo živinče. Onda su se svi zgledali i prvo jedan
kaže: ‘Ja sam spreman da idem gore’, a drugi će: ‘Isto i ja, ako ćeš ti’ i
tako krenu pe’-šes’ njih te večeri, i povedu i doktora Lorensa sa sobom,
i znate, gospodaru Henri, našli su ga između ona tri kamena sa
slomljenim vratom.”
Beskorisno je zamišljati razgovor koji je ova priča pokrenula. On
nije upamćen. Ali pre nego što ih je Paten napustio, rekao je Fenšou:
„Izvinite me, gospodine, ali kol’ko s’vatam, vi ste danas poneli dvogled
sa sobom? Tako sam i mislio; a mogu li da pitam, jeste li ga uopšte
koristili?”
„Jesam. Samo da nešto pogledam u crkvi.”
 „Oh, zaista, poneli ste ga u crkvu, je li, gospodine?”
„Jesam; bilo je to u lemsfildskoj crkvi. Uzgred, ostavio sam ga
privezanog za bicikl, bojim se, u štali.”
„Nema to veze, gospodine. Mogu da ga donesem rano ujutro, i
možda ćete onda biti tako dobri da pogledate kroz njega.”
U skladu s tim, pre doručka, posle mirnog i itekako zasluženog sna,
Fenšo je izneo dvogled u baštu i usmerio ga ka dalekom brdu. Smesta
ga je spustio i pogledao oba kraja, podesio zavrtnje, isprobao ga opet,
slegao ramenima i vratio ga na sto u predvorju.
„Patene”, rekao je, „ovo je apsolutno neupotrebljivo. Ne vidim baš
ništa: kao da je neko stavio crnu hostiju uz sočivo.”
„Pokvarili ste mi dvogled, je li?” reče plemić. „Baš vam hvala: jedini
koji imam.”
„Isprobajte ga i sami”, reče Fenšo. „Ništa mu nisam uradio.”
I tako ga je nakon doručka plemić izneo na terasu i stao na
stepenište. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja rekao je nestrpljivo
„Gospode, kako je težak!” i istog trena ga ispustio na kameni pločnik i
sočivo se rasprslo a telo je napuklo: na kamenu se uobličila barica neke
tečnosti. Bila je mastiljavo crna a smrad koji se iz nje širio nije za
opisivanje.
„Napunjen i zapečaćen, je li?” reče plemić. „Kad bih se mogao
naterati da ovo dodirnem, rekao bih da bismo pronašli pečat. Znači,
ovo je nastalo od sveg tog kuvanja i destilovanja, je li? Matori gul!”
„Šta time, zaboga, mislite?”
„Zar ne vidite, moj dobri čoveče? Sećate se šta je rekao doktoru o
gledanju kroz mrtvačeve oči? Pa, ovo mu je bio drugi metod za istu
stvar. Ali njima se nije svidelo da im kuvaju kosti, kako izgleda, i na
kraju su ga odveli hteo on to ili ne. Pa, doneću lopatu i ovu stvar ćemo
pristojno da sahranimo.”
Dok su poravnavali zemljište preko toga, plemić je, dodajući lopatu
Patenu koji je posmatrao ispunjen poštovanjem, primetio Fenšou:
„Skoro da je šteta što ste tu stvar odneli u crkvu: mogli ste da vidite
više nego što jeste. Bakster ga je imao nedelju dana, kako shvatam, ali
ne vidim da je mnogo postigao za to vreme.”
„Nisam baš siguran”, reče Fenšo. „Uradio je onu sliku crkve u
manastiru Fulnaker.”
 Siberg, mesto na istočnoj obali, na koje upućujem pažnju čitaoca,
nije se mnogo izmenio od vremena kad je pisac ovih redaka bio dete.
Na jugu, močvare ispresecane nasipima, što podsećaju na uvodna
poglavlja Velikih očekivanja; na severu, ravna polja što se mešaju sa
slatinama; ka unutrašnjosti kopna - vres, jelove šume i, povrh svega,
šibljaci. Dugačak potes obale sa ulicom: iza nje velika crkva od kamena,
sa masivnim zapadnim tornjem i zvonikom sa šest zvona. Kako se
samo živo sećam njihovog zvuka jedne vruće avgustovske nedelje, kad
se naše društvo polako uspinjalo belim prašnjavim putem, jer se crkva
nalazi na vrhu nevelike ali prilično kose uzbrdice. Za toplih dana zvona
su imala nekakav tup, klopotav zvuk, no kad je vazduh bio lakši i zvuk
zvona bivao je blag. Naporedo sa tim putem, železničke šine vodile su
do male stanice u udolini. Neposredno pred ulazom u stanicu nalazila
se ljupka bela vetrenjača, i još jedna nedaleko od plaže na južnom kraju
grada, a bilo ih je još nekoliko na višim terenima ka severu. Svud
unaokolo behu kućice od sjajne crvene cigle sa krovovima od crepa...
No zašto vas uopšte opterećujem ovim ispraznim pojedinostima?
Činjenica je da one same od sebe naviru u pero kad započnem pisanje o
Sibergu. Voleo bih da sam dopustio samo onima odista važnim da
dospeju na hartiju. No umalo zaboravih: još nisam sasvim okončao
rabotu oslikavanja rečima.
Pođite od obale kroz grad, pored stanice, a zatim desno putem koji
vodi uzbrdo. To je zemljani put, naporedan s prugom, i vodi do viših,
brežuljkastih terena. Sa leve strane (budući da se krećete ka severu)
prostiru se livade, dok se s desna (prema moru) nalazi pojas starih,
vetrom šibanih četinara, zadebljalih vrhova i nakrivljenih stabala,
kakva su svojstvena svem obalskom drveću; ukoliko ih iz voza ugledate
naspram danjeg neba, smesta će vam, čak i ako to ne znate, otkriti da
se približavate vetrovitoj obali. Elem, s vrha našeg malog brega,
istaknut niz jela spušta se ka moru, jer se tim pravcem prostire greben;
a greben se završava nasipom pravilnog oblika okruženim travnjacima,
na čijem je vrhu mali gaj četinara. Ovde se po toplom prolećnom danu
može sedeti i zadovoljno zuriti u plavo more, bele vetrenjače, crvene
kućice, svetlozelenu travu, u crkveni toranj i udaljenu kulu stražaru na
južnoj strani.
 Kao što rekoh, Siberg sam počeo da upoznajem još kao dete, no jaz
dugih godina razdvaja moje prve uspomene od onih koje su nastale u
novije doba. I dalje on zauzima posebno mesto u mom srcu, i svaka
pripovest koju čujem u vezi sa njim veoma me zainteresuje. Ono što
sledi jedna je.od tih priča; ispripovedao mi ju je, na mestu prilično
udaljenom od Siberga, čovek koga sam na neki način bio zadužio, što je
za njega bilo dovoljno da mi se slobodno ispovedi.
Poznajem manje-više ceo taj kraj (rekao je on). Ranije sam prilično
redovno išao u Siberg s proleća na golf. Obično sam odsedao u
„Medvedu” s jednim prijateljem - zvao se Henri Long, možda ste ga
poznavali ‘Delimično’, rekoh). Uzimali bismo apartman sa dnevnom
sobom i bilo nam je uglavnom dobro. Otkako je on umro, više mi se ne
ide tamo. Ne znam ni da li bih smeo, s obzirom na jednu neobičnu stvar
koja nam se dogodila prilikom poslednjeg boravka.
Bilo je to u aprilu hiljadu devetsto i neke. Sticajem okolnosti bili
smo gotovo jedini gosti u hotelu. Javne prostorije u zgradi behu
uglavnom prazne, i tim više smo se iznenadili kad su se, posle večere,
vrata naše dnevne sobe otvorila i unutra promolio glavu nekakav
mladić. On nam nije bio sasvim nepoznat. Beše to prilično smeteno,
bledunjavo stvorenje, svetle kose i svetlih očiju, ali ne i neprijatno.
Stoga, kad je rekao - „Izvinjavam se, je li ovo javna prostorija?” - mi
nismo zagrmeli s odgovorom „Naravno da nije!”, već mu Long ili ja, nije
važno ko, rekosmo „Izvoli unutra.” „O, mogu li?” reče on, i kao da oseti
olakšanje. Beše sasvim očito da mu je bilo potrebno društvo, i budući
da je bio razumna osoba, a ne jedan od onih koji će sagovornika odmah
zasuti čitavom porodičnom istorijom, pozvasmo ga da se oseća kao
kod kuće. „Reklo bi se da ti preostale prostorije deluju prilično
sumorno”, rekoh mu. On odgovori potvrdno; ali zaista ovaj postupak
predstavlja nešto krajnje ljubazno s naše strane, i tako dalje. Kad smo
sa tim završili, on uze knjigu i načini se da čita. Long je igrao pasijans,
ja sam pisao. Posle nekoliko minuta postade mi jasno da se naš
posetilac nervozno vrpolji, odajući uznemirenost koja mi nije
promakla. Stoga prekinuh pisanje i pokušah da ga navedem na
razgovor.
Nakon nekoliko uvodnih opaski, kojih se sada ne mogu setiti, on
poče vrlo otvoreno da se poverava. „Pomislićete da je to šašavo s moje
strane” (tako je otprilike počeo) „ali činjenica je da sam pretrpeo nešto
kao šok.” Na to ja poručih piće za okrepljenje, i ono uskoro stiže.
Konobar koji je ušao prekide nas u razgovoru, a meni se učini da je naš
junoša nervozno poskočio kad se vrata otvoriše, no ubrzo se on
nanovo vrati svojoj potištenosti. Nije poznavao nikoga u kući, a
ispostavilo se da je znao ko smo mi, jer smo imali neke zajedničke
poznanike u gradu; bilo mu je preko potrebno da se sa nekim
posavetuje. Naravno da mi nismo imali ništa protiv toga. Long odloži
karte i obojica sedosmo da čujemo u čemu se sastoji ta poteškoća.
„Počelo je to”, reče on, „pre više od nedelju dana, kad sam se
biciklom odvezao u Froston, koji je udaljen svega nekih pet ili šest
milja, da bih video crkvu. Arhitektura me veoma zanima, a ta crkva ima
jedno od onih lepih pročelja sa nišama i pilastrima. Fotografisao sam
je, potom mi priđe starac koji je čistio u porti i upita me da li bih želeo
da pogledam unutrašnjost. Odgovorih potvrdno, on izvadi ključ i uvede
me unutra. Nije bilo mnogo toga za razgledanje u unutrašnjosti, no ja
mu rekoh kako je to uistinu lepa mala crkva i da je on vrlo lepo održava,
ali da je pročelje zapravo njen najbolji deo. Zatekli smo se tada baš
ispred ulaza, i on reče: ‘O da, lepo je to pročelje; a da l’ znate, gospodine,
kakvo je značenje onog tamo grba?’
Bio je to grb sa tri krune i, premda nisam neki heraldičar, odgovorio
sam potvrdno, jer sam pomislio da je to grb Kraljevstva Istočne Anglije.
‘Tačno, gospodine’, reče on, a da l’ znate šta znače one tri krune na
njemu?’ Odgovorih kako ne sumnjam da je to opštepoznata stvar, ali da
se trenutno ne mogu setiti.
‘E pa onda’, reče on, ‘iako ste naučenjak, mogu da vam kažem nešto
što ne znate. Te tri krune su one što su zakopane u zemlju blizu obale,
da se Nemci ne bi iskrcali... Aha, vidim da u to ne verujete. Al’ lepo vam
kažem, kad se jedna od tih svetih kruna još ne bi nalazila tamo, Nemci
bi se ovde iskrcali već sto puta, bi svakako. Došli bi sa lađama i pobili
muškarce, žene i decu u kolevkama. Tako je to, istina je što vam velim.
A ako ne verujete meni, upitajte pastora. Evo ga, baš nailazi; velim,
upitajte njega.’ Osvrnuh se i ugledah pastora, prijaznog starog čoveka
koji se uspinjao stazom. Pre nego što sam stigao da svog sagovornika,
koji se sve više uzbuđivao, uverim kako mu u svemu verujem, pastor
nam se obrati: ‘U čemu je stvar, Džone? Dobar dan, gospodine. Jeste li
razgledali našu malu crkvu?’
Usledi neobavezno ćaskanje koje pruži priliku starini da se primiri,
potom ga pastor ponovo upita u čemu je stvar.
‘Oh’ reče on, ‘ništa posebno, samo sam ovom gospodinu objašnjavô
da bi trebô vas da pita o onim svetim krunama.’
Aha’, reče pastor, ‘bez sumnje je to vrlo neobična stvar, zar ne? Ali
ne znam da li gospodina baš zanimaju naše drevne priče, ha?’ ‘O, pa
brzo će se on zainteresovati’, reče starac. ‘Vama će on verovati,
gospodine. Pa boga mu, lično ste poznavali Vilijama Ejdžera, i oca i
sina.’
Nakon toga rekoh kako bih rado želeo da čujem sve o tome, i nije
prošlo mnogo a ja sam hodao seoskom ulicom u društvu sa pastorom,
koji je trebalo da prozbori nekoliko reči sa parohijanima, a zatim
otidosmo u crkvenu opštinu, gde me on uvede u svoj kabinet. Uz put je
on bio dokonao kako ja nisam običan namernik, već da sam doista
sposoban da se na inteligentan način zainteresujem za stvari koje se
tiču folklora. Stoga je bio veoma raspoložen za priču, i za mene je
prilično iznenađujuće bilo to što legenda koju sam čuo nije bila
zabeležena u štampanom obliku i ranije. Evo kako je glasila njegova
pripovest:
‘U ovim krajevima oduvek je bilo rasprostranjeno verovanje o trima
krunama. Stari ljudi pričaju da su one bile zakopane na različitim
mestima kraj obale da bi zaustavile Dance, ili Francuze, ili Nemce. I
vele da je jedna od tri krune odavno iskopana, da je druga izgubljena
usled nadiranja mora, te da je jedna preostala da i dalje odbija
napadače. E pa, ako ste ikada čitali hronike i istorije ovog okruga,
verovatno vam nije promaklo da je, 1687. godine, kruna za koju se
smatra da je pripadala Redvaldu, kralju Istočne Anglije, bila iskopana u
Rendlshemu i, avaj, istopljena pre nego što je bilo ko dospeo da je opiše
ili skicira. Da, Rendlshem se ne nalazi na obali, ali nije ni previše daleko
od nje, a svakako je na važnom prilaznom putu. Smatram da je to ona
kruna na koju ljudi misle kad kažu da je jedna iskopana. Zatim, na jugu,
pretpostavljam da ne treba da vam objašnjavam gde se nalazila
saksonska kraljevska palata koja je danas pod vodom, ha? Dakle, držim
da se tamo nalazila druga kruna. A povrh ove dve, vele da postoji i
treća.’
‘Da li znaju i gde se ona nalazi?’ naravno da sam upitao.
On reče: ‘Svakako znaju, ali ne žele o tome ništa da kažu.’ Njegov
nastup beše takav da me nije ohrabrivao da postavim sledeće
očekivano pitanje. Umesto toga, sačekah nekoliko trenutaka, zatim
rekoh: ‘Na šta je stari mislio kada je rekao da ste poznavali Vilijama
Ejdžera? To kao da ima nekakve veze sa krunama.’
Tzvesno da ima’, reče on, ‘ali to je još jedna neobična priča. Ti
Ejdžeri - u ovim krajevima to je staro prezime, ali nije mi poznato da su
ikada bili veliki posednici ili da su se nečim posebno isticali - oni dakle
kažu, ili su govorili, da je ogranak njihove familije bio čuvar poslednje
krune. Stari Natanijel Ejdžer bio je prvi koga sam upoznao - rođen sam
i odrastao nedaleko odavde. On je, čini mi se, kampovao na tom mestu
tokom celog rata iz godine 1870.
Znam da je Vilijam, njegov sin, činio to isto za vreme Južnoafričkog
rata. A mladi Vilijam, njegov sin, koji je sasvim nedavno umro, često je
logorovao u kolibi tik uz to mesto, i verujem da je to ubrzalo njegov
kraj, jer su ga potpuno iscrpla noćna osmatranja i život u oskudnim
uslovima. On je bio poslednji iz te loze. Za njega je bila strašna pomisao
da je poslednji, ali tu nije bilo pomoći - najbliži srodnici koje je imao
bili su u kolonijama. Pisao sam im, u njegovo ime, pisma, pozivajući ih
da dođu zbog posla od velikog značaja za porodicu, ali odgovora nije
bilo. Stoga, poslednja od svetih kruna, ako je zaista tamo, nema više
čuvara.’
To je ono što mi je ispričao pastor, i možete zamisliti koliko je to za
mene bilo zanimljivo. Jedino na šta sam pomišljao kada sam se rastao
od njega bilo je kako da pronađem mesto gde bi kruna trebalo da se
nalazi. Bolje bi bilo da sam je ostavio na miru.
No, u sve to se na neki način umešala sudbina, jer dok sam se
vraćao biciklom, prolazeći kraj crkvene porte, spazih jednu sasvim
novu nadgrobnu ploču i na njoj ispisano ime Vilijam Ejdžer. Naravno
da sam se zaustavio. Na ploči je pisalo: „‘Iz ove parohije, umro u
Sibergu, 19-, u 28. godini’. To mi dade ideju. Malo promućurnog
raspitivanja na pravom mestu, i mogao sam pronaći barem kolibu koja
je bila u neposrednoj blizini tog mesta. Jedino što nisam znao koje
mesto je bilo pravo za početak raspitivanja. Ponovo se umešala
sudbina: dovela me je do prodavnice suvenira i retkosti koja se nalazila
dalje niz put. Tamo sam razgledao neke stare knjige, a jedna od njih -
molim vas lepo - bila je molitvenik iz 1740. godine, sa prilično lepim
povezom. U stvari, najbolje će biti da je donesem, nalazi se u mojoj
sobi.”
On izađe napolje, ostavivši nas prilično iznenađene, ali jedva da
smo imali vremena da razmenimo nekoliko opaski kad se on vrati
nazad, zadihan, i predade nam knjigu otvorenu na samom početku. Na
potkorici je grubim rukopisom bilo napisano:

Natanijel Ejdžer mi je ime a Engleska mi dom,

U Sibergu mi rodna kuća a Hristos u srcu mom.
Kad dođe čas mi sudnji i trulež tela postane java,
 Nadam se da me Gospod dragi spasi od zaborava.

Beše navedeno da je pesma napisana 1754. godine, a u drugim

zabeleškama u knjizi bilo je još pomena o Ejdžerima - o Natanijelu,
Frederiku, Vilijamu, zaključno sa Vilijamom koji je živeo na početku
dvadesetog veka.
„Svako bi to nazvao srećnim pogotkom”, reče on. „Tako sam i ja
mislio, ali sada više nisam siguran. Naravno da sam se kod prodavca
raspitao o Vilijamu Ejdžeru, i naravno da se on prisetio da je Vilijam
prebivao u kolibi u Nort Fildu i tamo umro. To je za mene predstavljalo
dobar putokaz. Brzo sam pronašao kolibu; bila je jedina u okolini koja
je odgovarala opisu. Sledeća stvar koju je trebalo da uradim bilo je da
se upoznam sa nekim od tamošnjih ljudi. Pošao sam putem i jedan pas
ubrzo uredi stvar umesto mene. Ustremio se na mene tako razjareno
da su domaćini morali da istrče i odbiju ga. Oni se naravno izviniše i
tako započesmo razgovor. Bilo je dovoljno da pomenem Ejdžerovo ime
i načinim se kao da nešto znam o njemu, i jedna od žena reče kako je
tužno što je on umro tako mlad. Bila je sigurna da je skončao zato što
se noćima izlagao hladnom vremenu. Potom ja upitah: ‘Je li on to noću
odlazio negde ka moru?’ Ona odgovori: ‘O ne, odlazio je na ono mesto
na brežuljku, obraslo drvećem’ To je bilo sve što je trebalo da saznam.
Znam ponešto o iskopavanju humki, radio sam to u južnoj
Engleskoj. Ali to je bilo uz dozvolu vlasnika, po dnevnom svedu i uz
pomoć drugih ljudi. Ovde sam morao vrlo pažljivo da proučim mesto
pre no što zabodem ašov. Nisam smeo da kopam neposredno iznad
humke, a s obzirom na velike jele koje su se nalazile unaokolo znao sam
da će u zemlji biti neugodnih žila. Ipak, ispostavilo se da je zemljište
mekano i rastresito, a ispod površine se ukazalo nešto poput zečje
jazbine koja se mogla proširiti u kanal. Odlazak i povratak u hotel u
sitne sate bilo je nešto što je moglo pobuditi sumnju. Kada sam
osmislio način na koji ću preduzeti iskopavanje, najavio sam osoblju da
ću prenoćiti na drugom mestu i noć sam proveo tamo. Neću vas
zamarati pojedinostima o tome kako sam iskopao kanal, obezbedio ga,
a potom sve ponovo zatrpao. Glavna stvar je da sam se dokopao
krune.”
Kad smo to čuli, obojici nam se oteše uzvici iznenađenja i
radoznalosti. Priču o pronalasku krune iz Rendlshema ja sam odavno
znao i žalio sam zbog onoga što se s njom dogodilo. Niko nikada nije
video jednu anglosaksonsku krunu, barem niko do tada. Naš prijatelj je
međutim zurio u nas s tužnim izrazom lica. „Da”, reče on, „a najgore od
svega je što sada ne znam kako da je vratim nazad.”
„Da je vratiš nazad?” povikasmo mi. „Dragi gospodine, ta došao si
do jednog od najuzbudljivijih otkrića o kojima se ikada čulo u ovoj
zemlji. Naravno da je treba proslediti u Kuću dragulja u Taueru. U čemu
je problem? Ako te brine vlasnik zemljišta i pravo prvenstva nad
nađenim blagom, lako ćemo ti pomoći. Niko se neće usuditi da zateže
stvar s tehničkim pitanjima u ovakvom slučaju.”
Verovatno smo mu još štošta rekli, ali sve što je on učinio bilo je da
zabije glavu u šake i promrmlja: „Ne znam kako da je vratim nazad.”
Naposletku Long reče: „Oprostićeš mi ako je pitanje nepristojno, ali
jesi li sasvim uveren da je kruna kod tebe?” I sam sam pomišljao da
postavim isto pitanje, jer je priča, kad bi se o njoj bolje promislilo,
uistinu delovala kao sumanuti san. Ali nisam se usuđivao da izgovorim
ono što bi moglo povrediti mladićeva osećanja. On to ipak prihvati
prilično hladnokrvno; moglo bi se reći - s hladnokrvnošću očajnika.
Ustade i reče: „O da, o tome nema nikakve sumnje. Nalazi se u mojoj
sobi, zamotana u rancu Ako želite, možemo poći da je vidite. Ne bih da
je donosim ovamo.”
Nismo bili skloni da propustimo priliku. Pođosmo sa njim - svega
nekoliko vrata razdvajalo je njegovu sobu od naše. Čistač cipela je
upravo sakupljao obuću u hodniku, tako smo bar mislili; kasnije više
nismo bili sigurni u to. Naš posetilac - zvao se Pakston - žurno uđe u
sobu i uvede nas za sobom. Obuzela ga je drhtavica upadljivija nego
ranije. On upali svetlo i pažljivo zatvori vrata. Potom otvori ranac i
izvadi klupko čistih džepnih maramica kojima je nešto bilo umotano.
Položi sve to na krevet i razmota. Konačno sam mogao da kažem da
sam video pravu anglosaksonsku krunu. Bila je od srebra, kao što se
oduvek tvrdilo i za onu iz Rendlshema. Beše prošarana dragim
kamenjem, uglavnom starinskim gravirama i kamejama. Izrada je bila
jednostavna, gotovo gruba. Zapravo, bila je ista onakva kakva se može
videti na novčićima i u starim rukopisima. Sve je govorilo da nije
mlađa od devetog veka. Naravno da sam bio veoma zainteresovan -
poželeh da je razgledam u sopstvenim rukama, ali Pakston me u tome
spreči.
„Ne dotičite je”, reče. „Ja ću to učiniti umesto vas.” Sa uzdahom koji
je, verujte mi, bilo mučno čuti, on je uze i stade okretati tako da je
možemo osmotriti sa svih strana. „Je li to dovoljno?” upita naposletku,
i mi klimnusmo glavom. On je ponovo umota i skloni u ranac, zatim se
tupo zagleda u nas.
„Hajdemo u našu sobu”, reče Long, „pa ćete nam ispričati u čemu je
stvar.”
On nam se zahvali i reče: „Hoćete li poći prvi i proveriti... da li je sve
čisto?”
Bio je to prilično nerazuman zahtev, jer naš skup ni po čemu nije
bio sumnjiv, a hotel je, kao što rekoh, bio praktično prazan. Ipak, u
nama je počela da razrasta nekakva slutnja, nagoveštaj o nečemu što
još nismo mogli dokonati; napokon, živci se vrlo lako mogu okužiti.
Stoga izađosmo, najpre provirujući nakon što smo otvorili vrata i
uobražavajući (nalazim da smo obojica imali viziju) kako se nekakva
senka - ili nešto još stvarnije od senke, ali što nije odavalo nikakav zvuk
- provuklo iza nas i postrance stupilo u hodnik uporedo s nama.
„Sve je u redu”, šapnusmo Pakstonu - šapat nam se zbog nekog
razloga nametao kao odgovarajući ton. Pođosmo zajedno s njim do
naše dnevne sobe. Kad stigosmo tamo, bio sam spreman da sa
ushićenjem pričam o izuzetnoj vrednosti onoga što smo videli, no kad
sam pogledao Pakstona shvatih da bi to bilo potpuno neprimereno, te
prepustih njemu da se prvi oglasi.
„Šta nam je činiti?” bilo je prvo što je on rekao.
Long pomisli kako bi bilo zgodno da se načini priglupim (kako mi je
kasnije objasnio), te reče: „Zašto ne bismo utvrdili ko je vlasnik
zemljišta i prijavili...”
„O, ne, ne!” prasnu Bakston nestrpljivo. „Molim vas: vrlo ste
ljubazni, ali zar ne uviđate da se ona mora vratiti. Ja se ne usuđujem da
tamo idem noću, a po danu je to nemoguće. Možda stvarno ne vidite u
čemu je stvar. Znajte onda da je istina da nijednog trenutka nisam bio
sam otkako sam je dotakao.”
Zaustih da izreknem neki prilično tupav komentar, ali Long uhvati
moj pogled i ja se zaustavih. Long reče:
„Mislim da uviđam o čemu je reč. Ali zar za tebe ne bi predstavljalo
olakšanje da nam malo podrobnije ispričaš o celoj stvari?”
Ubrzo usledi razjašnjenje. Pakston se obazre unaokolo, pozva nas
da mu priđemo bliže i poče da govori prigušenim glasom. Mi smo
naravno usredsređeno slušali i kasnije uporedili beleške, a ja sam
sačinio zajedničku verziju, tako da sam uveren da je to od reči do reči
ono što je on rekao. Evo njegove ispovesti:
„Počelo je to kada sam prvi put istraživao humku, i od onda me nije
napuštalo. Uvek je postojao neko - nekakav čovek - koji je stajao kraj
jedne od jela. To je ono što se dešavalo preko dana. Nikada se nije
zaticao ispred mene. Uvek sam ga viđao krajičkom oka sa leve ili desne
strane, i nikada nije bio tamo kada bih usmerio pogled u tom smeru.
Dešavalo se da dugo ležim na zemlji i pažljivo istražujem lokalitet;
taman bih ustanovio da tamo nema nikoga, a on bi se ponovo
pojavljivao kada bih se uspravio. Počeo je, uz to, da mi šalje nekakve
signale. Gde god bih odložio onaj molitvenik - a isprva mi nije padalo
na pamet da ga zaključam, što sam naposletku morao učiniti - uvek
sam ga, kad bih se vratio u sobu, zaticao otvorenog na potkorici gde su
bila ispisana ona imena, a jedan od mojih brijača bio je stavljen preko
da bi knjiga stajala otvorena. Uverio sam se, doduše, da on nije u stanju
da mi otvori ranac, inače bi se dogodilo nešto mnogo gore. On je, znate,
lak i slabašan, ali ja svejedno nemam hrabrosti da se suočim sa njim. A
onda, kada sam počeo da iskopavam tunel, naravno da je sve postalo
mnogo gore, i da nisam bio toliko čvrsto rešen da ostvarim svoj naum,
verovatno bih od svega odustao i pobegao. Imao sam osećaj kao da me
neko neprestano grebe po leđima. Dugo sam mislio da je to naprosto
zemlja koja pada po meni, ali kako sam se približavao kruni, postajalo
mi je sve jasnije da je reč o nečem drugom. A kad sam najzad oslobodio
prostor, provukao ruku i izvukao krunu napolje, iza sebe začuh nešto
kao jauk - ne mogu da dočaram koliko je očajnički delovao. I isto toliko
preteći. Pokvario mi je svu radost otkrića, istog časa. I da nisam bio
takva budala kakva sam ispao, trebalo je da tu stvarčicu vratim nazad i
sve napustim. Ali nisam tako postupio. Ono što je potom usledilo bilo
je zaista mučno. Trebalo je da sačekam nekoliko sati da bih se u
pristojno vreme vratio u hotel. Najpre sam se pozabavio zatrpavanjem
kanala i zatiranjem tragova, a on je sve vreme bio tamo i pokušavao da
me spreči. Ponekad ga vidite, a ponekad ne - kako mu se prohte, reklo
bi se. Stvar je u tome što on ima nekakvu moć nad vašim očima. Elem,
nedugo pošto je svanulo otišao sam odande. Zaputio sam se prema
raskrsnici za Siberg, gde je trebalo da uđem u voz. Pa iako se vrlo brzo
razdanilo, to uopšte nije popravilo stvar. Duž puta su svuda postojali
nekakvi zakloni - žbunje, šimšir, parkovske ograde, i ja nijednog
trenutka nisam imao mira. A onda, kad sam počeo da srećem ljude koji
su kretali na posao, svi su na vrlo čudnovat način zurili mimo mene.
Možda su jednostavno bili iznenađeni time što vide nekoga tako rano,
ali mislim da stvar nije bila samo u tome. Vrag će ga znati, ali bilo mi je
jasno da ono što posmatraju nisam ja. To se ponovilo i sa skretničarom
na stanici, a kondukter je otvorio vrata i nakon što sam ja ušao, kao da
iza mene dolazi još neko. O, možete biti potpuno uvereni da to nije
moja izmišljotina”, reče on potuljeno se osmehujući. Potom nastavi:
„Pa čak i ako uspem da je vratim nazad, on mi neće oprostiti. U to sam
ubeđen. A bio sam tako srećan pre samo dve večeri.” On se svali na
stolicu i meni se učini da je počeo da plače.
Nismo znali šta da kažemo, ali bilo nam je jasno da moramo
pronaći nekakav izlaz. Stoga - to nam se zaista učinilo kao jedino
rešenje - rekosmo da ćemo mu pomoći ako je uistinu rešen da krunu
vrati na svoje mesto. Moram priznati da nam je, posle onoga što smo
čuli, ovakav ishod delovao najprihvatljivije. Ako su se tako zastrašujuće
posledice sručile na ovog sirotog čoveka, nije li zaista bilo zrna istine u
starim pričama o čudotvornoj moći krune kojom ona štiti obalu?
Naposletku, takva je bila moja slutnja, a verujem da ni Long nije
razmišljao drugačije. U svakom slučaju, Pakston sa zahvalnošću
prihvati našu ponudu. Kada smo to mogli učiniti? Bilo je skoro pola
jedanaest uveče. Da li bi hotelsko osoblje bez sumnjičavosti dočekalo
našu ideju o kasnoj noćnoj šetnji? Pogledasmo kroz prozor. Napolju je
sijao pun mesec - pashalni mesec. Long preuze na sebe da porazgovara
sa čistačem cipela i odobrovolji ga. On mu reče da nećemo ostati
isuviše dockan, a da ćemo se, čak i ako nam se to desi, pobrinuti da on
ne bude na gubitku zbog toga što nas čeka. Bili smo prilično redovni
gosti hotela, nismo pravili neprilike, a kod posluge ne bejasmo na
lošem glasu kad je reč o napojnicama. Stoga je čistač bio odobrovoljen.
On nam otvori izlaz ka morskoj obali i zaista, kako smo kasnije čuli,
ostade da brine o našem povratku. Pakston je preko ruke imao
prebačen oveći kaput pod kojim je bila umotana kruna.
Upustili smo se dakle u ovaj neobični poduhvat pre nego što smo
uopšte imali vremena da porazmislimo koliko je on zaista ćaknut.
Namerno sam sve ovo ispričao ukratko, jer to dočarava žurbu sa kojom
smo sve isplanirali i stupili u akciju.
„Najkraći put je uzbrdo, a zatim kroz crkvenu portu”, reče Pakston
kad smo se na tren zaustavili ispred hotela i pogledavali na jednu i
drugu stranu. Nikog nije bilo na vidiku - sve je bilo pusto. Van sezone,
Siberg je tiho mesto, u kojem se rano polazi na počinak. Kad sam
primetio da bi još kraći put bio duž obale a zatim između dva polja,
Pakston odvrati da ne možemo ići duž nasipa do kolibe, zbog psa. Bio
je to razlog na mestu. Popesmo se putem do crkve i skrenusmo kroz
kapiju crkvene porte. Priznajem da sam pomislio kako među onima što
tamo počivaju može biti i nekih koji podozrevaju kakav je naš naum.
No u tom slučaju bi oni morali biti svesni i da nas onaj koji je, takoreći,
na njihovoj strani, i sam drži pod prismotrom, a od toga nekog nije bilo
ni traga ni glasa. Ipak, osećaj da nas neko posmatra bio je tako naglašen
da nikada pre ni posle toga nisam osetio nešto slično. Naročito se to
pojačalo kad smo ostavili za sobom portu i dospeli na uzak put oivičen
visokom živicom, po kojem smo bili zabrzali onako kao što bi to svaki
hrišćanin učinio kad bi se našao u takvoj Dolini. Potom izađosmo na
otvoreno polje. Još neko vreme sledili smo red šimšira, iako bih se ja
mnogo radije našao na čistini, gde bih mogao jasno videti ima li koga
iza nas. Uskoro okrenusmo nalevo i zaputismo se uz brežuljak na čijem
je vrhu bila humka.
Približavajući se, Henri Long i ja osetismo kako nas dočekuje nešto
što ne bih mogao opisati drugačije nego kao nerazgovetne prikaze, uz
jednu priliku koja je bila kudikamo određenija. O Pakstonovom
ponašanju za sve to vreme ne mogu da nađem prave reči. Disao je kao
ranjena zver i niko od nas dvojice nije se usuđivao da ga pogleda u lice.
Nismo morali mnogo da premišljamo o tome šta će on preduzeti kad
dođemo do samog mesta; delovao je potpuno uveren da će se sve rešiti
bez teškoća. Tako je i bilo. Nikada se ranije nisam posvedočio u onakvu
okretnost kakvu je on tada pokazao bacivši se na određeno mesto na
obodu humke i počevši da rukama rije takvom silinom da se za svega
nekoliko minuta veći deo njegovog tela našao van vidokruga. Mi smo
stajali držeći u rukama kaput i svežanj maramica, zagledani - moram
priznati - sa strahom u ono što se odvijalo kraj nas. U okolini jedva da
se nešto moglo nazreti. Iza nas su nebo zaklanjali tamni četinari; iza
njih se, udaljen pola milje, ukazivao crkveni toranj. Sleva su se na liniji
horizonta videle seoske kuće i vetrenjača, a pred nama bese mirno,
nepomično more. Iz kolibe, koja se nalazila na osvetljenom grebenu na
pola puta između nas i obale, slabašnim lavežom oglašavao se pas. Pun
mesec iscrtavao je poznatu šaru preko vodene površine, a šapat
škotskih jela iznad nas stapao se sa večitim šumom mora. Pa opet, sred
sve te nepomičnosti, snažna i postojana beše naša svest o nekakvom
jedva suspregnutom neprijateljstvu, poput psa na lancu koji svakog
trenutka može biti pušten.
Pakston se izvuče iz rupe i pruži ruku. „Dodajte je”, prošaputa,
„razmotanu.” Mi smakosmo maramice i on prihvati krunu, koja u tom
trenu zablista na mesečini. Nismo golim rukama dotakli metal, i
uveren sam da je dobro što smo tako postupili. Sledećeg trenutka
Pakston se izvuče iz rupe i poče da nabacuje zemlju, rukama koje su več
bile okrvavljene. Ipak, nije pristao da mu pomognemo. Najduže je
potrajalo vraćanje prvobitnog izgleda mestu, ali njemu to izvrsno pođe
za rukom. Na kraju je bio zadovoljan, i mi pođosmo nazad.
Bili smo udaljeni par stotina jardi od vrha brežuljka kad mu Long
odjednom reče: „Velim, zaboravio si tamo kaput. To neće biti dobro.
Vidiš li?” Ja sam ga svakako video - dugačak kaput nalazio se na mestu
gde je ranije bio tunel. Pakston se ne zaustavi. Samo odmahnu glavom i
podiže kaput koji mu je bio prebačen preko ruke. Kad smo ga stigli, on
reče, ne uzbuđujući se, kao da sve to više nije važno: „To nije bio moj
kaput.” I zaista, kada još jednom pogledasmo nazad, tamo više nije bilo
tamnog predmeta.
Izađosmo na put i požurismo ka hotelu. Bila je skoro ponoć kad
smo se vratili. Long i ja načinismo vedre izraze lica i rekosmo kako
nam je noćna šetnja prijala. Čistač nas je čekao i mi pohvalismo
njegovu posvećenost. On još jednom osmotri obalu pre nego što
zaključa vrata, zatim reče:
„Reklo bi se da niste sreli mnogo sveta, gospodine?”
„Ne, ni žive duše”, odgovorih ja, i sećam se da me je u tom trenutku
Pakston čudno pogledao.
„Samo mi se učinilo da vas je neko pratio putem, gospodo”, reče
čistač. „Ipak, vas je trojica i ne verujem da je na umu imao kakvo
nedelo.”
Nisam znao šta da kažem. Long jednostavno reče „Laku noć” i mi
pođosmo stepenicama, obećavši da ćemo isključiti sve svetiljke i brzo
poći na počinak.
U sobi, pokušasmo na sve moguće načine da razvedrimo Pakstona.
„Kruna je na svom mestu”, rekosmo. „Verovatno bi bilo bolje da je nisi
doticao” (s čime se on potpuno saglasi), „ali nije načinjena nikakva
šteta. Nikada nećemo ovo odati nekome ko bi bio dovoljno sumanut da
se približi kruni. Uostalom, zar se sada ne osećaš mnogo bolje?”
„Priznajem”, rekoh ja „da sam na putu tamo bio vrlo sklon da
prihvatim tvoje gledište o tome... o tome da nas neko prati. Ali
povratak, povratak je bio sasvim druga priča, zar ne?”
Ni to nije pomoglo. „Vi ne treba uopšte da se brinete”, reče on. „Ali
za mene nema oproštaja. Moraću da platim to užasno svetogrđe. Znam
šta ćete reći. Crkva bi mogla da pomogne. Da, ali telo mora biti
kažnjeno. Tačno je da ne osećam da me on čeka napolju upravo sada.
Ali...” Tu on zastade. Potom poče da nam se zahvaljuje na pomoći, a mi
stadosmo da ga odvraćamo od toga. Naterasmo ga da pristane da i
sutra koristi našu dnevnu sobu i da, ako želi, izađe sa nama. Upitasmo
ga igra li golf, on odgovori potvrdno ali reče da se neće sutra time
baviti. Mi mu onda preporučismo da ustane kasnije i ostane u našoj
sobi dok mi igramo, a da potom, u toku dana, možemo prošetati. On
smerno prihvati sve što smo mu savetovali, u sebi očigledno ubeđen
da se ono što predstoji ne može izbeći ili ublažiti. Zapitaćete se zašto
nismo uznastojali da ga otpratimo kući gde bi brigu o njemu preuzeo
neko od rodbine. Stvar je u tome što on nije imao nikoga. U gradu je
imao stan, ali nedavno je bio odlučio da se privremeno nastani u
Švedskoj - ispraznio je stan i brodom poslao svoje stvari, a preostalo
mu je još dve ili tri nedelje pre nego što i sam pođe. U svakom slučaju,
nije nam na pamet padalo ništa bolje nego da pustimo da stvar prenoći
i da o svemu porazmislimo ujutru.
Long i ja smo se osećali sasvim drugačije kad je svanuo divan
aprilski dan, a drugačije je delovao i Pakston kad smo ga videli za
doručkom. „Kao da sam prvi put u životu imao pristojnu noć”, rekao je.
Nameravao je da učini onako kako smo se dogovorili - da ostane
unutra celo prepodne i da kasnije izađe sa nama. Otišli smo na terene,
sreli tamo druge ljude i igrali sa njima, a zatim prilično rano ručali da
ne bismo odocnili u povratku. Pa ipak, Pakston nije umakao zamkama
smrti.
Da li se to moglo sprečiti, ne mogu da kažem. Mislim da bi ga to pre
ili kasnije snašlo, šta god mi uradili. Evo šta se dogodilo:
Otišli smo pravo u svoju sobu. Pakston je bio tamo i mirno čitao.
„Jesi li spreman da uskoro krenemo?” upita ga Long. „Recimo, za pola
sata?”
„Naravno”, reče on. Rekoh mu da ćemo se presvući i okupati, a
zatim ga pozvati za pola sata. Prvi sam se okupao, potom legao i
spavao nekih desetak minuta. U isto vreme smo izašli iz svojih soba i
zajedno došli u dnevnu sobu. Pakston nije bio tamo, ostala je samo
njegova knjiga. Nije bio ni u svojoj sobi, niti u prostorijama u prizemlju.
Počesmo da vičemo. Uskoro se pojavi poslužiteljka i reče:
„Mislela sam da ste vi, gospoda, već bili izišli, a tako je misleo i onaj
drugi gospodin. Tamo na stazu, čuo je kako ga dozivate, i otrčô’o je u
žurbu. Ja sam stojala kod prozor od restoran, al’ nisam vi videla. U svaki
slučaj, otrčô je dole niz plažu.”
Bez reči i mi požurismo u tom smeru - suprotnom od onog kojim
smo prethodne večeri krenuli u ekspediciju. Još nije bilo četiri sata, dan
je bio vedar, iako ne onako vedar kao pre podne, i stoga, reklo bi se, nije
bilo razloga za strah: napolju je bilo ljudi i teško da je odnekud pretila
opasnost.
Nešto u našim pogledima mora da je uticalo na poslužiteljku, jer
ona istrča na stepenište i pokaza prstom: „Da, tim putem je otišô.” Mi
otrčasmo do keja i tu se zaustavismo. Mogli smo se zaputiti pored niza
kuća naporednih sa obalom ili peščanom plažom, koja je sada, u vreme
oseke, bila prilično široka. Izabrasmo pesak, jer je taj deo bio pust i
neko je mogao doći u opasnost izvan pogleda prolaznika.
Long reče da je na izvesnoj razdaljini video Pakstona kako trči i
maše štapom, kao da želi da da neki znak ljudima ispred sebe. Ja nisam
bio siguran: s juga je prilično brzo nadolazila morska sumaglica. Sve
što mogu da kažem je da je tamo bilo nekoga. Uz to, na pesku su se
videli tragovi nekoga ko je nosio cipele, a kraj njih i tragovi nekoga ko
je hodao bos, pri čemu su se tragovi mestimice mešali i preplitali.
Naravno, sve na šta možete da se oslonite u ovom slučaju je moja reč:
Long je preminuo, nismo imali vremena ni načina da napravimo skice,
a sledeća plima je sve zbrisala. Sve što smo u žurbi mogli da uradimo
bilo je da sledimo ove tragove. Nizali su se unedogled i nije bilo
nikakve sumnje da je reč o tragu golih stopala, i to takvih koje su se
sastojale više od kostiju nego od mesa.
Pomisao da Pakston juri za nečim... za nečim ovakvim, zamišljajući
da su to njegovi prijatelji, za nas beše užasavajuća. Možete pomisliti šta
nam je palo na um - mogućnost da se stvar koju on sledi iznenada
zaustavi i okrene prema njemu, pokazujući mu lice, najpre jedva
vidljivo u magli koja je postajala sve gušća. Dok sam trčao, pitajući se
kako je nesrećnik dozvolio da bude omađijan i pobrka tu stvar sa nama,
svojim prijateljima, setih se rečenice koju je izgovorio - „Stvar je u
tome što on ima nekakvu moć nad vašim očima.” Pitao sam se kakav će
biti kraj, jer više nisam imao nade da se kraj može izbeći. Nema
zapravo potrebe da mnogo govorim o sumornim i strahotnim mislima
što su mi prolazile kroz glavu dok smo trčali kroz maglu. Povrh svega,
bilo je krajnje neobično što je sunce uveliko sijalo na nebu a mi nismo
mogli videti ništa. Mogli smo samo da zaključimo da smo prošli red
kuća i stigli do udoline koja deli kuće od stare kule stražare. Znali smo
da, kada se prođe kula, sve što preostaje jeste dugačka šljunčana obala
- bez kuća i ljudskih prilika, samo pust potes kopna sa rekom na desnoj
i morem na levoj strani.
Ali neposredno pre toga, nedaleko od kule stražare, sećaš se da je,
kraj mora, postojala stara puškarnica? Mislim da je sada ostalo samo
nekoliko komada betona, voda je sve sprala i razgradila, ali u ono
vreme građevina se držala, iako je bila ruina. Dakle, kad smo stigli
tamo, popeli smo se na vrh što smo brže mogli, da bismo odahnuli i
osmotrili obalu ako nam to dopusti magla. Morali smo na trenutak da
predahnemo - bez prekida smo trčali više od milje. Ništa se nije moglo
videti, i baš kad smo odlučili da siđemo i beznadežno nastavimo
potragu, čuli smo nešto što mogu opisati jedino kao smeh: ako
razumeš na šta mislim kad kažem avetinjski smeh bez daha, bez pluća,
dobićeš odgovarajuću sliku; ali ne verujem da se to može opisati.
Dopirao je odozdo, i razlivao se kroz maglu. To je bilo sasvim dovoljno.
Nagnusmo se preko zida. Dole je bio Pakston.
Ne treba ni da objašnjavam da je bio mrtav. Tragovi su pokazivali
da je trčao duž puškarnice, zatim oštro zaokrenuo na uglu i, vrlo
verovatno, pao pravo u ruke nekome ko ga je tamo čekao. Usta su mu
bila puna peska i kamenja, a zubi i vilica smrskani u komade. Samo
jednom sam pogledao njegovo lice.
Dok smo silazili sa puškarnice da bismo došli do tela, začusmo
uzvik i ugledasmo čoveka koji je dolazio iz pravca kule stražare. Beše to
čuvar koji se starao o građevini. Svojim prekaljenim starim očima
opazio je kroz maglu da se nešto dešava. Video je Pakstona kako pada,
a video je i nas kako sledećeg trenutka nailazimo i penjemo se na
puškarnicu - srećna okolnost, bez koje bismo teško izbegli sumnju da
smo umešani u ovu strahotnu rabotu. Upitasmo ga, je li video da neko
napada našeg prijatelja. Nije bio siguran.
Poslasmo ga po pomoć i ostasmo kraj beživotnog tela sve dok nisu
došli ljudi sa nosilima. Tada smo ustanovili kojim putem se Pakston
kretao, po tragovima na peščanom nanosu ispod same puškarnice.
Svud unaokolo bio je šljunak i bilo je nemoguće odrediti kuda je otišao
napadač.
Šta smo mogli da izjavimo u istrazi? Smatrali smo svojom dužnošću
da, tada i na tom mestu, ne otkrijemo tajnu o kruni, koja bi onda
osvanula u svim novinama. Ne znam koliko toga biste vi rekli, ali mi
smo se saglasili o sledećem: Pakstona smo upoznali samo dan ranije i
on nam je rekao kako sluti nekakvu opasnost od čoveka po imenu
Vilijam Ejdžer. Isto tako, rekosmo da smo videli i neke druge tragove
pored Pakstonovih onog dana kada smo ga sledili na plaži. Ali do tog
trenutka sve je to naravno bilo nestalo sa peska.
Niko srećom nije imao nikakvih saznanja o tome da čovek po
imenu Vilijam Ejdžer živi u okrugu. Svedočenje čuvara iz kule stražare
oslobodilo nas je svake sumnje. Sve što se moglo učiniti bilo je da se
istraga okonča zaključkom o ubistvu s predumišljajem od strane
nepoznate osobe ili više njih.
Pakston je u tolikoj meri bio lišen društvenih veza da sva naknadna
ispitivanja završiše u slepoj ulici. A ja od tada nikada više nisam kročio
u Siberg, niti blizu njega.
 Montagju Rouds Džejms: Jeza prijatno
neugodna

Montagju Rouds Džejms (Montague Rhodes James) smatra se,

sasvim opravdano, jednim od najvećih klasičnih majstora kratke
jezovite priče. Hauard E Lavkraft ga je smatrao pripadnikom „Velike
četvorke”, zajedno sa Arturom Makenom, Aldžernonom Blekvudom i
Lordom Dansenijem. Od te četvorice Džejms je za života postigao
najveće uvažavanje kao pisac; dok su preostala trojica ostala u zabranu
„kulta” poznavalaca, Džejms je stekao popularnost kod znatno šire
publike. Njegove zbirke i izbori najboljih priča neprestano se
doštampavaju od vremena kada su objavljeni pa do danas, vek kasnije.
Status neprevaziđenog umetnika priče o duhovima održan je, pored
ostalog, i kroz masovno dostupna izdanja ugledne edicije
„Vordsvortovi klasici” (Wordsworth Classics) koja omogućavaju da
njegove priče budu čitane izvan domena posvećenika, kolekcionara i
proučavalaca, što je naročito važno, jer, kao što je Po napisao, „da biste
bili cenjeni pre svega treba da budete čitani”.49 Danas se sa sigurnošću
može tvrditi da će dela M. R. Džejmsa biti čitana dokle god postoji
potreba čitalaca za slatkom jezom i zlokobnom stravom.
Čime je Džejms zaslužio svoj renome? Priče o duhovima, kao
podžanr u okviru horor proze, bile su veoma popularne u Engleskoj bar
pola veka pre nego što im se on posvetio. Ta forma je bila toliko
zastupljena u okvirima te književnosti da je teško pronaći engleskog
pisca druge polovine 19. veka, od Dikensa preko Hardija do Henrija
Džejmsa (naturalizovanog Engleza), koji nije napisao bar jednu priču o
duhovima.50 Ta vrsta proze je do vremena prvih priča M. R. Džejmsa, iz
poslednje decenije 19. veka, več imala ustaljenu i formu i tematiku;
utemeljena na dihotomiji „domaće” (poznato, svakodnevno) nasuprot
„tuđinsko” („čudovišno”, neuobičajeno), svoje efekte ispoljavala kroz
suprotstavljenost racionalnog i naučnog sa iracionalnim, onostranim,
parareligijskim. To se odrazilo na strukturu tipične horor priče tog
vremena:

U klasičnoj priči strave iz devetnaestog veka samouvereno

zadrti sekularni racionalizam, nasleđe profanih principa
prosvetiteljstva, prvo je uznemiren, zatim napadnut, a na kraju
razbijen od strane onog što ne bi trebalo da postoji. Budući da
više nisu bili vezani hrišćanskom ortodoksijom, a razbijenih
iluzija u pogledu materijalizma i nauke, pisci natprirodnih priča
strave mogli su da se usredsrede na građenje eksplozije užasa
koja je razarala preovlađujući racionalizam.51

M. R. Džejms, dakle, nije izmislio tu formu, niti se može smatrati

njenim pionirom, kakav je, recimo, bio Dž. Šeridan le Fanu (Joseph
Sheridan Le Fanu), irski pisac kojem se divio kao nijednom drugom
kolegi po žanru. A opet, kada se taj ugledni učenjak i upravnik muzeja,
cenjeni stručnjak za srednjovekovlje i biblijske apokrifne spise
posvetio pričama o duhovima, iz hobija i razonode, bez ikakvih većih
ambicija, vrlo brzo se ispostavilo da toj formi ima i te kako šta novo da
ponudi.
Baš kao što je priča o duhovima začeta mnogo pre pisane
književnosti, u usmenim pripovestima kraj vatre (i možda seže sve do
pećinske ere), tako je i Džejmsova proza začeta kako bi bila čitana i
slušana oko vatre, u uskom krugu prijatelja. Bilo je to u vreme kada je
Džejms bio član uprave Kraljevskog koledža na Kembridžu: tradicija
okupljanja i slušanja jezovitih priča započela je 28. oktobra 1893. na
sastanku neformalnog „Ćaskalačkog društva” (Chitchat Society). Tom
prilikom Džejms je pročitao dve svoje priče: „Spomenar kanonika
Alberika” i „Izgubljena srca”. Ritual je počinjao oko 11 sati uveče.
Društvo bi se okupilo u sobi osvetljenoj svećama i ćaskalo, poneko bi
možda zasvirao na klaviru, i svi bi čekali na Džejmsa, koji se povukao u
spavaću sobu. Onda bi on izašao sa hrpom papira, pogasio sve svece
osim jedne, seo kraj nje, i počeo u tom polumraku, pred ustreptalom
publikom, da čita priču strave i užasa... Dve godine kasnije doživeo je
prvo prozno objavljivanje, a 1904. i prvu zbirku. Ostatak je istorija...
Ubrzo nakon prvih nekoliko priča, relativno konvencionalnih,
Džejms je počeo da unosi osobene modifikacije. Njegov doprinos,
ukratko rečeno, sastoji se, s jedne strane, u tome što je usavršio i
kanonizovao formu priče o duhovima, ustalivši jednom zasvagda njen
idealni oblik, očistivši je, usput, od nečistoća poteklih iz gotske
romanse: melodrame, zaslađene patetike, implicitne nostalgije za
feudalizmom i drugih stranih tela koja ne služe osnovnom cilju -
plašenju. U tom pogledu može se reći da je M. R. Džejms za priču o
duhovima uradio ono što je E. A. Po uradio za gotik, odnosno horor. S
druge strane, horor priči je doprineo i time što je korene svojih
„antikvarnih” duhova i demona potražio dalje i dublje u prošlosti -
dalje od porodične hronike ili istorijskog gotika, zagrabivši sve do
folklora i mita - čime je naglasio iracionalnost i zloćudnost „Drugosti” i
zakomplikovao moralitet i idejnost te vrste priča.
Ovo zaslužuje detaljnije pojašnjenje.

Građenje strave

Pre svega, pogledajmo osnovne teze o formi, sadržini i učinku priče

o duhovima onako kako ih je Džejms izložio. Nažalost, on to nikada nije
uradio sistematično, preskromno tvrdeći da tu nema šta da doda; ali u
slučajevima kada se jeste izjašnjavao na tu temu, sporadično i sažeto, u
nekoliko kraćih tekstova (uglavnom predgovora zbirkama), Džejms je
odredio neke od osnovnih zakonitosti jezovite književne priče o
duhovima.

1) Duh, demon ili kakav god monstrum - mora biti zao.

Predstavnik „Dragosti” (uopšteno, i slobodno rečeno -

„monstrum”) jedna je od definišućih odlika horora, te ključni element
preko koga se ostvaruje estetska namera žanra - izazivanje strave kod
čitaoca. Na njemu jedno delo horora stoji ili pada, ostaje u sećanju ili
nestaje u zaboravu.
Duh bolje nego bilo koji drugi agent „Dragosti” oličava dihotomije
na kojima je horor utemeljen. Konotativno posmatrano, duh je
limitativan entitet koji oličava narušavanje granica poznatog i
nepoznatog, živog i mrtvog, prošlog i sadašnjeg, dalekog i bliskog,
ljudskog i neljudskog, telesnog i duhovnog, prikladnog i neprikladnog,
dobrog i zlog. Baš kao i vampiri i mnogi drugi likovi preuzeti iz folklora,
ni duhovi nisu isključivo vlasništvo horor žanra: nalaze se u celokupnoj
književnosti, od Odiseje preko Šekspira do današnjih dana (npr. Voljena
Toni Morison); neki od njih su, u delima tzv. glavnog toka, dobroćudni,
ili komični, ili indiferentni. Ali Džejmsa je interesovala samo jedna
vrsta: oni preteći, zloćudni.
„Duh treba da bude zlonameran ili odvratan”, pisao je Džejms,
„prijateljske prikaze koje pružaju pomoć sasvim su u redu u bajkama ili
lokalnim legendama, ali meni nisu od koristi u fiktivnoj priči o
duhovima.”52
To možda zvuči kao truizam, ali imajmo na umu da su gotski
romani, a kasnije i priče o duhovima, bili puni dobroćudnih fantoma-
pomagača koji isprva deluju jezivo ali se ispostave kao donosioci
vrednih saznanja (npr. duh u Otrantskom zamku); takođe, čest je i
motiv patetičnog duha koji samo cvili za malo pravde, a ako uopšte
ima kobne namere - one su usko usmerene na kažnjavanje jednog
zlikovca a ne na svako ljudsko biće koje im se ispreči na putu. Džejms,
dakle, potencira takve sablasti koje imaju zle namere, i to prema svim
živim ljudima, bez izuzetka. Gde je tu strava ako svako nije njihova
potencijalna žrtva?

2) Duhovi su nepojmljivi, nedokučivi, nepredvidivi.

Klasična priča devetnaestog veka o duhovima je konvencionalna i

predvidiva: u tome je dobar deo njene izvorne čari budući da je
prvobitno bila namenjena za razonodu celoj porodici okupljenoj oko
vatre, najčešće prilikom Božića. Od nje se, u tom kontekstu, nije
očekivala nikakva subverzija, ništa previše ekscentrično, kako u
pogledu naracije tako i, naročito, moraliteta. U njoj je motivacija duha
uglavnom očigledna, jasna i zasnovana na antropocentričnom i
hristijanizovanom poimanju morala i zagrobnog života. Osnovna
formula sastoji se u ispravljanju davne nepravde: nesmirena duša
vraća se na ovaj svet kako bi kaznila krivca za njenu smrt i sramotu.
Ispravljanje tasova na vagi pravde etička je kulminacija priče: pravedni
su osvećeni, okaljani obraz je očišćen, oteta imovina vraćena
naslednicima, a zlikovac razotkriven i kažnjen.
Džejms je prvi shvatio i dosledno primenio ideju da je horor
efikasniji ako „monstrum” nije tako lako pojmljiv, odnosno svodiv na
ljudske nazore i merila: „Čitanje mnogih priča o duhovima pokazalo mi
je da su najveće uspehe postigli autori koji su nas naveli da zamislimo
definitivno mesto i vreme, i dali nam obilje preciznih i činjeničnih
detalja, ali koji su, kada je klimaks postignut, dopustili da malo
ostanemo u mraku u pogledu delanja njihove mašinerije. Mi ne želimo
da vidimo detalje njihove teorije o natprirodnom.”53 U njegovim
pričama najčešće ostaje nedefinisana prava priroda zloćudnih entiteta,
kao i zakonitosti njihovog delanja, te veza sa čovečanstvom i mesto u
prirodnom poretku. Zapravo, to najčešće uopšte nisu duhovi u
konvencionalnom smislu duša umrlih koje se vraćaju na ovaj svet, pa je
stoga daleko teže pogoditi šta oni jesu, šta hoće i kako se treba
odnositi prema njima.

3) Ambijentacija mora biti ubedljiva i čitaocu suvremena.

Džejms na više mesta ukazuje na to da je ključni kvalitet za efikasnu

priču o duhovima njena ambijentacija, odnosno hronotop, ili
prostorno-vremensko određenje, i to tako da ono bude blisko i
prepoznatljivo savremenom čitaocu: „Mislim da, po pravilu, ambijent
treba da bude prilično poznat a da većina junaka izgleda i govori na
način koji možete videti i čuti svakoga dana. Priča o duhovima koja je
smeštena u dvanaesti ili trinaesti vek može uspeti u tome da bude
romantična ili poetična, ali ona nikada neće staviti čitaoca u poziciju
da sebi kaže: ‘Ako ne budem dovoljno pažljiv, nešto ovakvo moglo bi se
i meni desiti!’” Time se, takođe, implicira da je za Džejmsa poruka priče
o duhovima, pored ostalog, i svojevrsna opomena radoznalima o tome
šta ih može snaći ako nesmotreno prodru u sferu zabranjenog...
Ukoliko je priča lišena aktuelnosti i bliskosti čitalac će je pratiti sa
distancom, a ona ubija željeni učinak strave. „Nama se čini da se bilo
šta moglo dogoditi u petnaestom veku. Ne, onaj koji vidi duha mora da
govori kao ja, i da bude odeven, ako ne baš po mojoj modi, ipak ne
previše ni kao u nekoj istorijskoj predstavi, ako već treba da zadobije
moju simpatiju.”54 On naglašava da „izvestan stepen aktuelnosti
predstavlja draž najboljih priča o duhovima; ne suviše naglašena
aktuelnost, ali dovoljno jaka da dopusti čitaocu da se poistoveti; zato je
gotovo neizbežno da će čitalac priče smeštene u daleku prošlost
zauzeti poziciju pukog posmatrača”.55 Džejmsove reči sugerišu da
čitalac horor priče ne srne da bude u ulozi pukog posmatrača:
osobenim spisateljskim postupkom on treba da, afektivnim putem,
zauzme poziciju privremenog učesnika u jezivim dešavanjima - on
mora da se nađe u žrtvinoj koži kako bi i njegova sopstvena bila
naježena.
 Postoji još jedan razlog zbog kojeg je Džejms isticao ulogu
ambijenta: „Budući da su stvari koje duhovi efikasno mogu da izvedu
veoma ograničenog broja, u rasponu od smrti i ludila do otkrića neke
tajne, ambijent se meni čini najvažnijim budući da u njemu ima najviše
prostora za raznovrsnost”.56 I zaista, Džejms je više od mnogih svojih
kolega, pisaca priča o duhovima, putovao - a to je spajao sa bogatim
knjiškim znanjem, i zato je mogao da se efektno i ubedljivo udalji od
otrcanog ambijenta povučenih seoskih imanja engleske provincije.
Neke od svojih najboljih priča smestio je u Nemačku („Blago opata
Tomasa”), Švedsku („Grof Magnus”) i Dansku („Broj 13”), a onda kada
je svoje likove smeštao među sitno zemljoposedničko plemstvo - leglo
strave bilo je nešto podalje, ne u sobama ukletih vlastelinskih kuća, već
na mestima izvan njih (kao npr. Brdo vešala u priči „Pogled sa brda”).

4) Temeljni sukob: poznato (domaće) protiv nepoznatog (tuđinskog).

M. R. Džejms ističe ključnu dihotomiju na kojoj počiva priča o

duhovima: sudar između konkretne, realistički prikazane stvarnosti i
neodređene, tajnovite, nagoveštene natprirodne pretnje koja u taj
moderni ambijent upada. Taj spoj prepoznatljivog sa tuđim idealan je
za smeštanje postupno sve jezivijeg zapleta: „Ambijent ili okruženje su
za mene, dakle, od prvorazredne važnosti, a što je ambijent više
prepoznatljiv običnom čitaocu - utoliko bolje. Druga esencijalna stvar
jeste da našeg duha treba da osetimo putem postepenih trzaja koji
zamagljuju atmosferu strave pre završnog bleska ih uboda strave”.57
Sukob, dakle, nema formu akcione priče već gradacije zlokobnih
nagoveštaja koji akumuliraju finalnom eksplozijom ih krešendom
kojim ono tuđinsko zauvek udara pečat na „domaće”, sa učinkom da se,
nakon toga, ni protagonisti a ni čitalac, više ne mogu osetiti sasvim
odomaćenim u svetu u kojem su moguće takve intruzije neljudskog i
nepojmljivog tuđinstva.

5) Idealna forma: kratka priča jednostavne strukture (na tragu E. A.

Poa).

M. R. Džejms nije imao naročito visoko mišljenje o utemeljitelju

savremene horor priče, E. A. Pou. Intenzivno je mrzeo njegovu poeziju,
a prozu je smatrao prevaziđenom i neefikasnom zbog njene napadne
stilizacije, odnosno odmaknutosti od realizma i pomerenosti u svet
snova i košmara. Tvrdio je:

Da bi bila zaista zastrašujuća priča mora da se čini

mogućom i bliskom trenutku. Ali Poove priče za moj pojam
imaju tako suštinski ukus 1830-ih i 1840-ih da im to oduzima
čitavu oštricu i nagoveštava kostime, nameštaj i umetnost
vremena u kojem su napisane. Pored toga, obično postoji
slutnja elementa ludila, kojim se objašnjava bilo šta
natprirodno, a sve što je užasno svodi se na nivo svakodnevnog
života; jer iako stvari koje ludilo čini mogu biti užasne i bez
sumnje bi takve i bile onome ko ih preživljava, one se ipak toliko
stalno dešavaju da ne uspevaju da stimulišu imaginaciju.58

Takva Poova kritika je promašena stoga što svojim insistiranjem

na „bliskom trenutku” potkopava i sopstveno pisanje: jedan vek posle
Džejmsovih priča - i to vek neslućenog razvoja čovečanstva u svim
pravcima - čitalac bi, sledeći tu logiku, trebalo da i njegova dela
doživljava kao zastarela zbog njihovog ukusa poznog viktorijanizma,
zbog cilindara i kočija i starinskih tramvaja, i da zahteva samo
opšteprepoznatljivu „brendiranu” stvarnost kakvu mu servira Stiven
King. Džejmsov stav je razumljiv u kontekstu nastanka njegovih priča,
koje zapravo i jesu bile namenjene instant konzumaciji - one su bile
pisane da bi se čitale pred odabranom publikom - ali, na svu sreću,
njihovi efekti i dalje su živi mnogo nakon što je „mogući i bliski
trenutak” nestao.
Uprkos navedenim ogradama prema Poovoj prozi, Džejms je
zapravo dosledno sledio osnovne postavke Poove poetike: svest o
tome da je kratka priča, a ne roman, idealna forma za jezovitu prozu, a
da su za njen učinak ključni ekonomija izraza, jedinstvo tona, te
podređenost krajnjem efektu.

Istina je, čini mi se, da je ovaj žanr suviše mali i poseban da

bi trpeo nametanje dalekosežnih principa. Proširite pitanje i
upitajte šta upravlja konstrukcijom kratkih priča uopšte, i
mnogo toga bi se moglo reći, i već je bilo rečeno. Postoje,
naravno, slučajevi čitavih romana u kojima natprirodno
upravlja zapletom, ali među njima je samo nekoliko uspešnih.
Priča o duhovima je, u svom najboljem izdanju, samo jedna
posebna vrsta kratke priče, i za nju važe ista opšta pravila kao i
 za sve ostale. Ta pravila, rekao bih, nijedan pisac ne sledi
svesno. Zapravo, apsurdno je govoriti o njima kao o pravilima; u
pitanju su kvaliteti za koje je iskustvo zapazilo da idu zajedno sa
uspehom.59

Kao što Džejms ističe, kvaliteti efikasne kratke priče su

zdravorazumski, ali postići ih nije nimalo lako. On je, međutim, uspeo
da shvati mehanizam priče strave kao malo ko između Poa i njega, i čak
da ga donekle i usavrši, pretvorivši ga u jednu vrstu formule, kao što to
zapaža istaknuti teoretičar gotika Dejvid Panteri „Većina tih priča
strukturalno je identična utoliko što se one sigurno razvijaju kroz
seriju nagoveštaja prema jedinstvenom momentu otkrovenja ili
susreta”.60 M. R. Džejms kao dva ključna činioca dobre priče o
duhovima ističe atmosferu i „fino izvedeni krešendo”, a svoju formulu
pojašnjava ovako:

Budimo, dakle, uvedeni među aktere na smiren način; dajte

da ih vidimo kako se bave svojim uobičajenim aktivnostima,
neuznemireni pretećim slutnjama, zadovoljni svojim
okruženjem; i u to smireno okruženje pustimo da zloslutna
stvar pomoli svoju glavu, isprva nenametljivo, a zatim sa više
insistiranja, sve dok ne zauzme pozornicu. Nije pogrešno
ponekad ostaviti prostor za prirodno objašnjenje; ali, rekao bih,
neka taj prostor bude toliko uzak da ne bude zaista praktičan.61

Podređenost zapleta krajnjem efektu - kulminaciji koja donosi

otkrovenje, preokret, groznu sudbinu - poovski je kvalitet koji je
Džejms naročito cenio kod Le Fanua, ističući njegovu „veoma umešnu
upotrebu krešenda, da se tako izrazim. Postepeno uklanjanje jedne
brane za drugom, žrtvine mutne slutnje o tome šta se događa polagano
postaju jasnije; to su procesi kojima se uopšteno pojačavaju napetost i
uzbuđenje”.62
Ekonomija izlaganja, tako da zaplet bude očišćen od svega
suvišnog, čist je poovski kvalitet, na koji kod Džejmsa, recimo, ukazuje
Meri Bats: „To je jedna od misterija klasične umetnosti - da tako malo
može biti dovoljno. Kao što je jedna od njenih najvećih lepota ta da od
onoga što je izrečeno nijedna reč nije protraćena”.63 Njegove priče su
možda ponekad mehanički ali svejedno efikasno svedene na strukturu
u kojoj je, kao i kod Poa, izlaganje podređeno krajnjem efektu.
6) Fini balans između preovlađujuće suzdržanosti i trenutaka eksplicitne
groze.

Ako postoji jedan lajtmotiv koji se provlači kroz većinu kritičkih

napisa o Džejmsovim pričama, to je pohvala njihovoj suzdržanosti - u
smislu izbegavanja eksplicitnosti - i proizvođenju strave putem
zlokobnih nagoveštaja. „Jedna stvar je sigurna. Upravo je
kontrolisanost jednog učenjaka, pažljiva suzdržanost rođenog
klasičara ono što tim pričama obezbeđuje veći deo njihovog razornog
učinka. Niko bolje od njihovog autora nije znao smrtonosnu moć
indirektnog opisa, vrednost ekonomičnosti, snagu nagoveštaja.”64
Uostalom, još je Lavkraft u svom fundamentalnom eseju pisao da je
Džejms „obdaren gotovo dijaboličnom moći u blagom i postupnom
prizivanju strave iz samog središta prozaičnog, svakodnevnog
života”.65 Pritom valja naglasiti da ta suzdržanost nije plod autorove
stidljivosti ili zazora prema prikazivanju strave, već je plod
promišljene i dobro proračunate strategije pripovedanja čiji je cilj da
apeluje na imaginaciju čitaoca nedorečenim sugestijama, tako da ovaj
u sopstvenoj glavi kompletira sliku. Kao što Panter kaže, „u većini
takvih slučajeva upravo je nedefinisanost i nedovršenost prizora to u
čemu umnogome počiva njihov učinak: oni su trenutni opažaji koji se u
mozak urezuju kao putem baterijske lampe”.66
Ono što je, međutim, ređe bilo isticano kao Džejmsov kvalitet jeste
način na koji on koristi nagoveštaj, atmosferu, sugestiju, samo da bi
čitaoca uljuljkanog eteričnim neopipljivostima efikasnije iznenadio i
šokirao mudro odabranim i sažeto, ali tim oštrije opisanim
eksplicitnim detaljem groze - bilo da se groza tiče prirode
„monstruma” ili gadne sudbine nekog aktera. Da, istina je da je Džejms
majstor indirektnih nagoveštaja, ali on je, takođe, majstor gradacije
koji se, u svojim efektnim „krešendima”, ne libi groznih detalja. U
pogledu naglašene telesnosti fantastičnog Džejmsova priča o
duhovima čini odmak od uštogljene viktorijanske, ali je zato sasvim u
sladu sa „dekadentnim” tendencijama horora svog vremena, počev od
fin de siecle pa nadalje, da onostrane pretnje dobijaju materijalan,
odvratno-opipljiv oblik (naročito izraženo u prozi Artura Makena i V.
H. Hodžsona, a kulminacije će, nekoliko decenija kasnije, dobiti u
pričama H. F. Lavkrafta). Umesto dotadašnjih eteričnih duhova,
Džejmsovi su napadno dlakavi, ljigavi, ispijeni, sa pipcima, a njihove
žrtve završavaju gadnijim smrtima nego u božićnim pripovestima za
celu familiju.67
Ko može da zaboravi groznu sudbinu lovokradice unakaženog u
šumi grofa Magnusa: „njegovog lica uopšte nije bilo, jer meso mu je
isisano s kostiju”? Ili drastičnu kaznu na kraju „Opomene
radoznalima”: „Usta su mu bila puna peska i kamenja, a zubi i vilica
smrskani u komade”? Ili priču zasnovanu na groznom ritualu čupanja
srca iz još žive osobe („Izgubljena srca”), u čijoj kulminaciji počinilac
dobija milo za drago: „Gospodin Ebni pronađen je u svojoj fotelji, glave
zabačene unazad, lica skamenjenog u izrazu pomame, straha i
samrtnog bola. Na levoj strani tela nalazila se užasna, rasporna rana, iz
koje je štrcalo srce”? Ili kad pogubljena veštica umesto
ektoplazmatičnih sablasti potomke svog tužitelja proganja ogavnim,
nenormalno velikim dlakavim paucima nastanjenim u stablu jasena? Ili
grozne crne muve koje su se napile krvi crnomagijaša u „Večernjoj
razonodi”? Ko nije osetio još veću grozu na kraju „Blaga opata Tomasa”
kada je, umesto prozračne prikaze, Džejms čitaocu uz lice zalepio i te
kako opipljivu, groznu kreaturu: „Bio sam svestan najužasnijeg smrada
plesni i nečeg hladnog nalik licu što je naleglo na moje i počelo po
njemu lagano da se kreće, i nekoliko - ne znam tačno koliko - nožica ili
udova ili pipaka ili tako nečega koji mi prianjaju uz telo”?
Zbog toga je u pravu Piter Fleming kada kaže da Džejms nije toliko
majstor suzdržanosti koliko - takta: „Prva tajna je takt. Kažem takt a ne
suzdržanost zato što on može, kao što i čini, da nagomila patnju onda
kada mu osećaj za dramatično kaže da tako treba... U pitanju je takt,
takt smrtonosan i lišen naivnosti, takt koji tako fino odmerava snagu
poludefinicija, prilagođavajući balans između povučenosti i
eksplicitnosti tako da je naša imaginacija uvek spremna da njegovu
nameru susretne na pola puta.”68 Čineći svoje prikaze telesnim,
smradnim i dlakavim, Džejms je načinio onaj dodatni „okretaj zavrtnja”
za koji je njegov slavniji i hvaljeniji prezimenjak, Henri, bio nevoljan. M.
R. Džejms je bio i te kako svestan nužnosti balansa između pritajenosti
i otvorenosti:

Suzdržanost je, možebiti, staromodna doktrina za

pripovedanje, ali sa umetničke strane ona je, uveren sam,
razumna. Suzdržanost dovodi do učinka, razmetljivost ga kvari,
a mnogo je razmetljivosti u mnoštvu novijih priča. One takođe
uvlače seks, što je fatalna greška; seks je dovoljno zamoran u
romanima; u priči o duhovima, ili kao kičma priče o duhovima,
 za to nemam živaca... U isto vreme, nemojmo biti blagi ili
beživotni. I te kako ima mesta za zloćudnost i užas, izbečena zla
lica, „kameni kez nezemaljske zlobe”69, progoniteljska mračna
obličja i „otegnuto, udaljeno vrištanje”, a isto tako i za manju
količinu krvi prolivene promišljeno i pažljivo odmerene;
kupanje i valjanje u njoj, na koje prečesto nailazim, naprosto
podseća na metode M. G. Luisa.70

Ovaj pisac se, dakle, gnušao onoga što je smatrao preteranim i

neukusnim, ali sa dobro odmerenom grozom nije imao problema;
naprotiv, redovno je koristio manje doze, na strateški odabranim
mestima, svestan da eksces ubija maštu a nagoveštaj je raspaljuje.

7) Priča o duhovima nije samo o duhovima.

Klasična priča o duhovima svoje korene ima u folkloru čije su vizije

onostranog i zagrobnog slika u bezbroj nijansi, nijansi koje nedostaju
crno-belo-sivim pričama nadahnutim isključivo savremenom
pomamom devetnaestog veka za spiritizmom. Tzv. „primitivna” mašta
ne bavi se strogom klasifikacijom između sablasti, elementala, zlih
vilenjaka, trolova, sitnih demona i drugih stvorenja koja izazivaju
strah. Niti su zakonitosti njihovog delanja, njihovo mesto u poretku
sveta i odnos prema čoveku jasni. Džejms u potpunosti preuzima takav
pristup, ne bojeći se, već, naprotiv, prigrljujući iracionalnost i
nedorečenost narodne „mitologije”, baš kao što je to činio i njegov
veliki i praktično jedini uzor - Šeridan le Fanu, koji je, osim o
sablastima, pisao još i o vampirima, elementalima, familijarima,
demonima, vilama itd.
Zanimljivo je, recimo, zapaziti da od tridesetak priča koliko je za
života napisao Džejms koristi motive okultizma, crne magije i
demonologije u čak trinaest. Pri tome se pažljivo držao sledeće
maksime: „Mislim da tehnički termini okultizma’ ako se njima pažljivo
ne barata, imaju tendenciju da običnu priču o duhovima (koja je sve što
ja pokušavam da pišem) odvedu na kvazinaučni nivo i da prizovu u
igru odlike sasvim različite od imaginativnih.”71 A Džejms nije imao
nikakvu doktrinu, okultnu, mističnu ili ma kakvu, koju bi promovisao
svojim pričama; ako u njima postoje nekakva poruka ili značenje (o
tome videti kasnije) oni su dobro sakriveni između redova, gde im je i
mesto. „Bilo je nagoveštaja da M. R. Dž.-a ne zanima priroda njegovih
duhova niti mehanizmi opsednutosti, nego samo učinci koji se njima
mogu proizvesti. Ali bilo bi bliže istini reći da je on izbegavao da
pokvari strukturu svojih priča paradirajući svojim znanjem u suviše
očiglednom obliku.”72
Njegova „čudovišta” nisu racionalno uklopljena ni u kakav poredak,
pa čak nisu, do kraja, ni u narativni. Šta je, zapravo, entitet koji čuva
blago opata Tomasa, i u kakvoj je vezi uopšte bio jedan „božji čovek” sa
tim demonom? Šta, kako i zašto čuva spomenar kanonika Alberika? Šta
je, zapravo, entitet koji se odaziva na zvižduk pištaljke - i kakve veze
ima sa templarima i njihovom crkvom? A ko ili staje ono što upućuje
jezivu opomenu radoznalima? Džejms nam to, i mnogo toga drugog, ne
govori. Možda zato što ga to nije zanimalo. Možda zato što je smatrao
da to za priču nije bitno. Možda jer je imao druge prioritete od jasno
izgrađenog zapleta, kakav se inače očekuje od žanrovske proze. Jedno
je sigurno: elipsama, izbegavanjima i izostavljanjima Džejms je svoje
ionako maglovite kreature obmotao dodatnim velom mistifikacije - i
strave.
Ali kako se to odražava na smisao i značenje tih priča?

Značenje strave

Jedna od najčešćih kritika koje se upućuju M. R. Džejmsu glasi da su

njegove priče stilske vežbe koje ne znače ništa, odnosno ne nose
nikakvu poruku, nazor, ideju ili bilo šta od duhovne i intelektualne
vrednosti. U takvim zamerkama najglasniji je jedan od vodećih
proučavalaca horor proze, S. T. Džoši, koji tvrdi: „Činjenica je da
naprosto nije moguće, kao kod drugih pisaca u ovoj knjizi (Maken,
Blekvud, Birs, Danseni, Lavkraft - prim, aut.), izvući opštu filozofiju iz
Džejmsovih priča. One su naprosto priče; nikada se ne ujedine u opšti
pogled na svet. Priče su svedene na tehniku, hladno intelektualnu
vežbu u kojoj Džejms namerno izbegava izvlačenje širih implikacija.”73
Nešto kasnije, on dodaje: „Njegovo delo je na kraju krajeva tanko i bez
supstance. Džejms je pokazao vrlo mali napredak tokom svoje karijere;
ako išta, vidljivo je opadanje snage i originalnosti i istovremena
zaokupljenost - na granici sa opsesijom - tehnikom.”74 Takve kritike
provlače se i kroz dve najznačajnije studije o engleskoj priči o
duhovima:

U Elegantnim košmarima Džek Salivan (Jack Sullivan, Elegant

Nightmares: The English Ghost Story from Le Fanu to Blackwood)
piše: „Džejmsova proza je zatvorena u sebe utoliko što retko
upućuje na bilo koji sistem vrednosti ili ideja izvan sopstvenog
zapleta... Ako postoji neka teološka ‘premisa’ kod Džejmsa, ona
nikada nije razvijena, i svakako nije jasna”; dok Džulija Brigs u
neprevaziđenoj studiji Noćni posetioci (Julia Briggs, Night
Visitors: The Rise and Fall of the English Ghost Story) tvrdi:
„Džejms je zadržao stav kritičkog odmaka koji izgleda da je bio
izuzetak a ne pravilo... Kao da ga implikacije toga o čemu je
pisao nisu uznemiravale, i uživao je da o njima piše iz čiste
književne vežbe.”75

Slično stanovište iznosi i Piter Pencolt u svojoj klasičnoj studiji:

„Njegove priče su direktne priče strave i natprirodnog u potpunosti
lišene bilo kakvog dubljeg značenja. One su isto što su izvorno bile
usmeno prenošene priče o duhovima: pripovesti sa naumom da
prestrave i ništa više od toga.”76 Istina je da Džejms nije u svom životu,
niti u svojoj prozi, ispoljavao pomena vredne nazore onako kako su to
činili, recimo, Blekvud ili Lavkraft; kontrast između Džejmsa i
Lavkrafta kritičar i pisac Darel Švajcer ovako sažima: „Lavkraftova
proza je prirodni i integralni deo ostatka njegovih pisanja i mišljenja.
Džejmsova proza je sezonski hobi čoveka čija glavna interesovanja leže
drugde”.77
Pored toga, Džejms je bio pripadnik anglikanske crkve a privatno je
držao do pogleda koji bi se mogli nazvati konzervativnim; pojedini
kritičari tvrde da i njegova proza implicira konzervativni moralitet,
sažet u naslovu jedne od njegovih priča (i zbirki) - „Opomena za
radoznale”. Po njima, idejnost njegove proze svodi se na podržavanje
statusa quo, sa porukom da ne treba čeprkati po senkama i tabuima i
„zabranjenim” oblastima jer iz toga ništa dobro neće proizaći; a ako se
to već, nehotice, desi - najbolji lek je da se ono što je razotkriveno
ponovo sakrije, odnosno zakopa, kao kruna u „Opomeni za radoznale”,
ili da se iznova zapečati, kao čuvar „Blaga opata Tomasa”. U tome se
može videti simbolika potiskivanja koju psihoanalitički nastrojeni
kritičari ističu; „Džejms ne čini direktne reference na ‘podsvest’, ali
njegove priče metaforički ispoljavaju njeno postojanje; podljudsko,
necivilizovano, sujeverno, natprirodno - svi zastrašujući fenomeni koje
iskopavaju njegovi antikvarni istraživači mogu se smatrati ‘podsvešću’
jer Džejms te fenomene posmatra u skoro identičnom svetlu kao što je
Frojd posmatrao podsvest. To će reći: užasno/podsvesno je staro,
nerazvijeno, necivilizovano i veliko; racionalno/svesno je novo,
razvijeno, civilizovano i malo.”78 Takvo tumačenje nije sasvim bez
osnova, naročito u kontekstu ideoloških premisa sa kojih dolazi; kao
što je već navedeno, zakopavanje je čest način odnošenja prema
zabranjenom, onda kada se ne radi o još nasilnijem činu - „demonski”
dvogled se razbije i zakopa u „Pogledu sa brda”, veštičji „Jasen” se spali,
zločesta pištaljka u „Zazviždi...” se baca u okean...
Međutim, promašenost takvih zamerki ogleda se u činjenici da su
Džejmsove priče, iako prividno racionalne i čak donekle suvoparne u
nepoetičnoj „razumnosti” svoje intonacije, suštinski zapravo
zasnovane na predliterarnoj, usmenoj književnosti, na folklornim
predstavama i poimanjima onostranih sila gde nema mesta za
relativizaciju „monstruoznosti”, odnosno „Drugosti”. Entiteti o kojima
ovaj pisac piše nisu metafore za ljudska stanja i probleme, njegovi
likovi su svesno lišeni dublje psihologije i svedeni na
dvodimenzionalne skice, baš kao u bajkama (Profesor, Putnik,
Antikvar, Sveštenik, Plemić, Sluga...), a ni njegovi zapleti nisu svodivi na
sociopolitička i psihoseksualna čitanja - bar ne bez krupnih gubitaka i
iskrivljavanja. On ne piše o politički korektnim „monstrumima” koji su
neshvaćeni i odbačeni pa ih stoga treba prigrliti i integrisati u
zajednicu, ili u svest, u sferu ega i super-ega: čuvar blaga opata Tomasa
i veliki dlakavi pauci iz jasena uistinu nisu nešto što treba „prigrliti” -
već spaliti ognjem. Džejmsove priče su, zapravo, modernizovane bajke,
a demoni u njima nisu ni voljni ni sposobni za komunikaciju, tako da
nikakve druge relacije s njima ne može biti osim - izbegavanja, ili, ako
do susreta (ne komunikacije!) već dođe, uklanjanja ili uništenja. I to je,
u okvirima poetike M. R. Džejmsa, sasvim adekvatno i prikladno.
Da li je, međutim, ona zaista lišena ikakvog svetonazora ili
idejnosti, kako to Džoši i još neki proučavaoci tvrde?
Što se potpisnika ovih redova tiče, odsustvo eksplicitnih filozofskih
tirada i stavova kakve nalazimo ponegde kod Blekvuda i Lavkrafta ne
znači da Džejmsovo delo ne sadrži implicitan i sasvim relevantan
svetonazor. Naime, Džejms sa vanrednom ubedljivošću prikazuje svet
koji je samo naizgled antropocentričan i racionalan, ali iza njegove
„normalnosti”, iza svakog ugla, na najneočekivanijim mestima, iza
vlastelinskih poseda, u priobalnim letovalištima, u skrajnutim
katedralama, opatijama i crkvama, u tramvaju i u biblioteci, vreba svet
iracionalnog i neljudskog. Iz priče u priču Džejms pokazuje koliko je
tanak veo koji „naš” svet deli od tuđinstva i „Dragosti”, i koliko je malo
potrebno da nam se izmakne tlo pod nogama pa da propadnemo u
jamu atavizama.
I po čemu je onda takav nazor dalek od onoga koji Lavkraft
nezaboravno sažima na samom početku „Zova Ktulua”? Tamo,
podsećamo, on kaže: „Mi živimo na blaženom ostrvu neznanja, usred
mračnih mora beskonačnosti i nije nam namenjeno da putujemo
predaleko. Nauke, svaka stremeći na svoju stranu, do sada nam nisu
mnogo naudile, ali jednoga dana spajanje tog razuđenog znanja
razotkriće nam tako užasavajuće horizonte stvarnosti, i strahotnost
našeg položaja unutar nje, da čemo ili poludeti od otkrovenja ili od te
svetlosti pobeći u mir i sigurnost novog mračnog doba.”79 Spajanje
razuđenog znanja koje izvode Džejmsovi učenjaci, antikvari i slučajni
prolaznici otkriva isto to - da živimo na blaženom ostrvu neznanja,
usred mračnih mora beskonačnosti, a tik iza zida (ponekad i doslovno,
kao u priči „Broj 13”) nalazi se nešto nepojmljivo, demonsko.
Džejmsovi junaci, istina, retko završe urlajući u košmarima,
pobelelih vlasi i pomućenog razuma, mada je svejedno čitaocu jasno da
oni više neće biti isti, niti će svet posmatrati kao do tada. To, recimo,
implicira završetak priče „Zazviždi...”: „profesorovi pogledi na izvesne
stvari postali su manje stameni no što su ranije bili. Njegovi živci
takođe su postradali: ni sada on ne podnosi da vidi belu odoru koja
nepomično visi na vratima, a prizor strašila na polju, u kasno zimsko
popodne, koštao ga je više nego jedne neprospavane noći.” Takođe je
istina da pisac skoro nikada ne potencira dublje promišljanje
fenomena sa kojima su se njegovi likovi susreli, niti u njihovim
navedenim rečima, niti u naratorovim komentarima - ali ponekad je,
kako to čitav Džejmsov opus jasno ilustruje, suzdržani govor (engl.
understatement) isto tako efikasan, ako ne i efikasniji, za postizanje
efekta strave.
Nije potrebna veća elaboracija od one kojom se okončavaju
„Izgubljena srca”: „Mišljenje istražitelja bese da je gospodin Ebni
skončao usled napada nekakvog divljeg stvorenja. No uvidi Stivena
Eliota u hartije koje sam citirao doveli su ga do sasvim drugačijeg
zaključka”, ili još jezgrovitije na kraju „Opomene za radoznale”: „A ja od
tada nikada više nisam kročio u Siberg, niti blizu njega.” Zaključke do
kojih junaci dođu oni zadržavaju za sebe, ili ako ih i podele sa drugima -
čitaoci za njih ostaju uskraćeni, kao na kraju priče „Broj 13”: „Tog
popodneva ispričao mi je ono što ste upravo pročitali; ali odbio je da iz
priče izvlači zaključke, i da se složi s onima koje sam ja izvukao umesto
njega.” Možda je to odbijanje likova da izvlače zaključke koji se nameću
jedan vid potiskivanja - ali šta ako je ono dosledno sprovedeno iz priče
u priču iz čisto estetskih razloga? Naime, izvlačenje neveselih
zaključaka prepušteno je čitaocima, kako umetnosti (a naročito onoj
jezovitoj) najbolje i priliči. Čitava Džejmsova poetika zasnovana je
upravo na eliptičnoj i sugestivnoj naraciji svesno ustrojenoj tako da
puna slika bude kompletirana tek u svesti čitaoca.
Osim toga, Džejmsov tretman „Dragosti” moderan je, paradoksalno,
zbog toga što on ide dalje u prošlost tražeći uzore: jer, svet onostranog
bio je sveden, u viktorijanskim pričama o duhovima, na jasan, logičan,
razumljiv, i na kraju krajeva predvidiv skup pravila i propisa, kao i
likova i situacija čije se recikliranje pred Božić decenijama svodilo na
ritualno repriziranje, čija je oveštala sigurnost izgubila svaku oštricu i
moć da zaplaši. Njihov glavni učinak postao je mlaka jeza uz
nostalgično-romantični ugođaj prizvanih „starih vremena”, praćen
potvrdom poznatih vrednosti i ustaljenih podela, uz još jače učvršćenje
toplog ognjišta i porodične sreće. Toplog ognjišta, međutim, nema kod
Džejmsa: njegovi su protagonisti po pravilu neženje, usamljenici na
ivici ekscentričnosti, ako ne i preko nje, poput gospodina Reksola, koji
je „bio poprilično sam na svetu” i „nije imao stalno stanište u
Engleskoj, već je bio stanovnik hotela i pansiona”, ili nesrećnog
radoznalca Pakstona, koji je „u tolikoj meri bio lišen društvenih veza da
sva naknadna ispitivanja završiše u slepoj ulici”. Ta gospoda, pomalo
naivna ali ne sasvim nedužna u pogledu provociranja „Dragosti”, za
razliku od njihovih klasičnih prethodnika, ne susreću patetične i/ili
osvetoljubive duše umrlih što vape za pravdom već nepojmljiva
demonska stvorenja, nedvosmisleno zloćudna, poput trolova iz bajki ili
gmizavih đavola sa srednjovekovnih iluminiranih rukopisa koje je
Džejms katalogizirao. Na to ukazuje najbolji savremeni nastavljač
Džejmsove tradicije, pisac Redži Oliver, u prikazu zbirke eseja o
Džejmsu: „Njegovi demoni i čudovišta nisu (...) začudna evolutivna
nazadovanja već stvorenja košmara i legendi. Oni su zmajevi a ne
dinosaurusi.”80 Njihova se stravičnost ne iscrpljuje samo u
nesaznatljivosti, zloćudnosti ili gadnoj telesnosti, nego dobar deo svog
učinka duguje i njihovoj - ćudljivosti.
Duhovi pre Džejmsa bili su, po pravilu, agenti norme, nosioci
vrednosti sa kojima su čitaoci mogli da saosećaju i da ih dele: ideja
nagrade i kazne podrazumeva ustaljeni, antropocentrični sistem u
kojem su duhovi samo produžetak ljudske zajednice (čak i doslovno,
kao njeni preminuli pripadnici). Džejmsovi „duhovi” nisu produžetak
ljudske zajednice ni u kom smislu: oni otelotvoruju „rez” između sveta
ljudi i sveta „onog drugog”, demonskog; oni nisu antropomorfne
pojavnosti, a i onda kada jesu izgled im je nakazno deevoluiran do
nivoa nečeg podljudskog, atavističkog - setimo se ruke nemrtvog
demonopoklonika koja načas proviri iz sobe „Broj 13”: „Bila je
prekrivena pocepanom, žućkastom tkaninom, a na goloj koži, tamo gde
se moglo videti, rasle su dugačke sive dlake.” Što je još gore, oni nisu
agenti norme, nisu tu da pravedno kazne krivce a poštede nevine, već
surovo dele i pravdu i nepravdu bez obzira na stvarnu ili umišljenu
krivicu aktera. „Centralno božanstvo Džejmsovog fiktivnog kosmosa,
iako nije nikada eksplicitno izrečeno, može se naslutiti kao nešto
između starozavetnog boga patrijarhalnog gneva i osvete, i njegovih
prethodnika, surovog panteona koji se za čovečanstvo interesuje samo
kao za izvor žrtava.”81
Postoji oštra nesrazmera između povoda (bez prave krivice) i
„kazne” koja usledi: gotovo svi Džejmsovi junaci vođeni su pre svega
radoznalošću, možda ponekad lakomislenošću, ali nikada niskim
porivima - čak i tragačem za blagom opata Tomasa ne upravlja pohlepa
za zlatnicima već pre svega intelektualna radoznalost i strast za
rešavanjem zagonetki. Oni često ne saznaju šta ih je i zašto snašlo; za
njih važi ono što Džek Salivan kaže za protagonistu izuzetne priče
Šeridana le Fanua „Zeleni čaj” (”Green Tea”, 1869): „Dženings nikada
ne doživi čak ni blesak tragičnog prepoznavanja; naprotiv, on nikada
ne sazna zašto se ta užasna stvar dešava. Ne postoji uvid, niti pravda,
pa prema tome ni tragedija. Postoji samo apsurdna surovost, sumoran
svetonazor koji opstaje u čitaočevom umu dugo nakon što su mu se
slegle dlačice na zadnjem delu vrata”.82 Džejms, dakle, na tragu svog
uzora Le Fanua, ali i folklora i legendi kojima su se obojica napajali,
uvodi priču o duhovima u 20. vek, gde ta vrsta proze polagano (bar u
svojim najvišim predstavnicima) prestaje da robuje
antropocentričnim shvatanjima i čoveka, dotadašnjeg vrednosnog
centra hristijanizovane vasione, smešta u neprijateljski, neshvatljivi i
ćudljivi univerzum koji očigledno nije krojen po čovekovoj meri i u
kojem, biblijskim rečima, „ko uvećava znanje - uvećava bol”. To se
ogleda kroz temu zabranjenog znanja.

Lavkraft i Džejms su svoje živote umnogome izgradili oko

prikupljanja znanja; u svojoj prozi, odabrali su da ogole
destruktivni aspekt tog procesa, pokazujući kako proširenje
svesti u svojoj kompulzivnoj potrazi za tim da se obezbedi
samostalan osećaj smisla iz univerzuma na kraju ima suprotan
efekat. Izazvana strava nije samo prosta nasumična zloćudnost
bezbožnog, besmislenog kosmosa - nego je umanjenje ili
izmeštanje individualnog osećanja ljudskosti koje dodir sa tim
donosi. Ni Džejms ni Lavkraft kao pisci proze nisu se bavili
prirodom univerzuma koliko prirodom ljudske imaginacije i
poteškoćama na koje ona nailazi u održavanju osećanja
potpunog ljudskog identiteta u kontekstu neljudskog
kosmosa.83

Strava izvan značenja

Slučaj proze M. R. Džejmsa i njegovih kritičara plastično pokazuje

ograničenja određene vrste kritike: one koja vrednost umetničkog dela
procenjuje pre svega na osnovu njegove „poruke” ili idejnoideoloških
vrednosti koje se u njemu implicitno sugerišu. U tom smislu
paradigmatična je kritika Dejvida Pantera, najuticajnijeg modernog
proučavaoca gotika, čija je knjiga Književnost strave (The Literature of
Terror, 1980) donela prevrat u poimanju i akademskom izučavanju
jezovite književnosti. Upliv teorija Frojda i Marksa u toj studiji ponegde
je prenaglašen, nauštrb opsežnijeg bavljenja formom i estetikom
horora - odnosno, potonji se posmatraju kao sluge onih prvih. To je
očigledno i u njegovom zaključku i finalnoj presudi Džejmsovim
pričama: „One dobro funkcionišu, ali ne znače gotovo ništa zato što
nisu nezavisne: one su razrađene fusnote, dalji primeri jedne vrste
koju, pretpostavlja se, već poznajemo. U tom smislu, Džejms
predstavlja završno propadanje gotika u formalizam. Suštinski, kod
Džejmsa gotik više nije modus za dramatizovanje problema: ne postoje
tačke zastoja ili protivrečnosti u njegovim pričama o duhovima.”84
Ilustracije radi, odmah posle Džejmsa, u istom poglavlju, Panter hvali
jedan opskurni roman Dejvida Lindsija zato što on jeste modus za
dramatizovanje (društvenih) problema kao što su odnosi između
polova, snaga društvenih konvencija, pogubni uticaj prošlosti na
sadašnjost itd. „Ta knjiga koristi formu priče o duhovima kako bi
sugerisala seksualnu revoluciju koju sama Isbel (sic!) ne uspeva da
ostvari na ličnom planu...”85 Iako ideološki na drugoj strani spektra, već
citirani Džoši se, suštinski, ne razlikuje od Panterovog pristupa: i jedan
i drugi književno delo doživljavaju kao nosioca „poruke”, svejedno da li
je ona marksistička, frojdistička ili pesimistička.
Književno delo je, prema tim kritičarima, modus za dramatizovanje
društvenih, socioloških, psiholoških, filozofskih problema; književne
forme se „koriste” kako bi sugerisale ovu ili onu problematiku;
književnost je, ukratko, sluškinja društvenih i drugih nauka koja bi
trebalo da ilustruje, metaforički ili alegorijski, određeno društveno
stanje ili problem. Ukoliko to ne čini, ona je „prazna”, nesvrhovita,
lišena značenja, ona je „ni o čemu”, „ne znači gotovo ništa”. Iz te vizure,
teško da ima većeg greha nego koristiti formu priče o duhovima -
„samo” za pričanje priče o duhovima, odnosno za pisanje dela koja su,
prema Džošijevim rečima, „samo priče”.
Džejmsov greh je, ukratko, to što u svom klasicizmu poseže za
vremenom pre pojave realističkog romana koji obrađuje društvena
pitanja (sredina 18. veka) i što, uprkos korišćenju naoko realističkih
detalja zapravo piše svojevrsne predrealističke „bajke” strave i užasa.
Ali tim posezanjem u predmoderno doba on je, zapravo, preteča
postmoderne, na više načina nego što se to ovde može obrazlagati
(ironija, poigravanje sa stvarnim i izmišljenim ličnostima, mestima,
događajima i spisima, lažnim i pravim citatima iz postojećih i
izmišljenih knjiga, aluzivnost, intertekstualnost, razaranje granica
između „visoke” i „niske” kulture itd).
Istina je da Džejms svoje priče nije upotrebljavao za ekspliciranje,
ili simboličko prikazivanje, određenog svetonazora, ali one su ipak više
od pukih stilskih vežbi ili poigravanja sa formom. Kao prvo, već je
navedeno da sve njegove priče, posmatrane zajedno, i te kako
oslikavaju jedan nepojmljivi, zastrašujući i čoveku nenaklonjeni svet.
Kao drugo, oni kojima nije stalo do čitanja te vrste „poruka” mogu u
njima uživati kao u larpurlartističkim iskazima jedne od najstarijih
vrsta pripovedanja koje uopšte postoji, što je ne samo legitiman
književni pristup nego je, kao takav, još bliži suštini književnosti (priča
radi priče) od raznih psiho-socio-filozofskih pristupa (priča radi
poruke, priča kao ilustracija neke druge discipline).
Podrazumeva se, ili bi bar trebalo da se podrazumeva, da nijedna
priča - a naročito priča o duhovima - ne može da bude „ni o čemu”,
samim tim što ima ljudske aktere i tematsku ukorenjenost u jednoj od
odlika koje nas ponajviše definišu kao vrstu Homo sapiens: u svesti o
smrti (kojom se razlikujemo od životinja) i strahu od nje. Isto tako bi
trebalo da se podrazumeva da priča, a naročito sa ovom tematikom, ne
može biti lišena psihologije, čak i ako su likovi „dvodimenzionalni” i
rudimentarni, tipski, ukoliko su u zapletima upotrebljeni znalački, od
strane autora koji poseduje rafiniran uvid u psihologiju strave.
Drugim rečima, Džejms je, kao i Lavkraft nakon njega, bio
nepravedno kritikovan zbog „tanke” karakterizacije likova od strane
kritičara sposobnih da zamisle samo jednu narativnu paradigmu, u
suštini mimetičku: takvu, u kojoj su likovi „realistički” opisani, sa
detaljnim psiho-seksualno-socijalnim zaleđem, motivacijom i
ponašanjem (obavezno logičnim). Oni koji kritikuju nerealističnost
dela tih pisaca zapravo ne shvataju njihovu osobenu vrstu nadrealizma
(sic!), takvog koji je samo prividno, na površini, realističan, a zapravo je
utemeljen na logici košmara. To dobro zapaža Džulija Brigs u odrednici
o Džejmsu u Pingvinovoj enciklopediji horora i natprirodnog, gde ističe
njegovo „intuitivno razumevanje iracionalne strave..i tvrdi da je
„uspešan u reprodukovanju košmara ili scena koje sadrže logiku
užasne neizbežnosti koja odlikuje košmare”.86
Priča o duhovima pre Džejmsa patila je od previše racionalnosti i
smisla: suviše razumno i logično profilisani junaci kretali su se dobro
utabanim i jasno osvetljenim putevima, vođeni savršeno jasnim i
razumljivim motivima, i susretali jasno motivisane sablasti koje su se
uljudno i razumno vraćale u svoj onostrani zabran nakon obavljenog
posla. Kao posledica sveg tog smisla, razuma i logike, i sveg pratećeg
prtljaga „značenja”, viktorijanska priča o duhovima postala je
predvidiva, okoštala, ušuškana, bezbedna vrsta razonode, bezazleno
poigravanje automatski suspendovanom nevericom koja je prestala da
čini ono osnovno što bi ta vrsta priče trebala: da izaziva žmarce, da
tera jezu u kosti, da izaziva košmare, ali i drugačije gledanje na svet,
naročito na njegovu skrivenu i mračnu stranu. A onda je došao Džejms,
sa svojim sažetim, svedenim, podmuklo pritajenim a zapravo groznim
i užasavajućim pričama koje su, umesto da pričaju o psihologiji junaka,
na delu, u koncepciji zapleta, u organizaciji naracije, u prodorno
jezovitim zamislima i detaljima, primenile psihologiju na kojoj mu
realistički nastrojene kolege mogu pozavideti.
Lavkraft je, kao i obično, bio prodoran i pronicljiv do srži kada je u
svom znamenitom eseju napisao: „Doktor Džejms poseduje vispreno i
ogromno naučno znanje o ljudskim nervima i ljudskim osećanjima; on i
te kako zna kako treba da raspodeli izlaganje, slike i tanane
nagoveštaje da bi kod svojih čitalaca postigao najbolje rezultate.”87
Istina, ne možemo se baš sasvim složiti s njegovom procenom da je
Džejms „ne toliko majstor atmosfere koliko majstor događanja,
raspoređivanja i podešavanja”, i da navodno „češće doseže do emocija
putem intelekta nego putem neposrednosti”.88 Teško je suvoparnost
intelekta povezati sa tako intuitivno stravičnim zamislima kao što je
čitava storija ispletena oko grofa Magnusa i njegovog postepenog
buđenja (ali i kasnijeg proganjanja) ili sa samom koncepcijom „Pogleda
sa brda”, bogatom zlokobnim detaljima među kojima se ističu dve
scene: kada seljanin, u priči unutar priče, opazi suseda koji izgleda kao
da ga neko nevidljiv silom vuče noćnom ulicom, i vikne za njim, da bi
začuo grub odgovor: „Bolje bi ti bilo da gledaš svoja posla. Sklanjaj
glavu unutra”, i, još jezivije, kada glavni junak dospe na šumom obraslo
Brdo vešala, a iznad sebe oseti kao da ga neko posmatra odozgo, iz
pravca gde su nekada bila vešala. Genijalnost takvih momenata, a u
Džejmsovim pričama ima ih mnogo, makar donekle bila i kalkulisana, i
te kako je delotvorna.
Umetnost gradacije ispoljena, recimo, u „Blagu opata Tomasa” ne
može se nazvati drugačije nego genijalnom: organizovana je kao neka
vrsta intelektualne detektivske priče, ustrojena kao podmukla verzija
avanture Šerloka Holmsa sa odgonetanjem tragova i šifara, samo da bi
čitalac, uljuljkan verom u razum, znanje i logiku koji vode protagonistu,
od jednog do drugog rešenja zagonetke, postepeno i neminovno, bio
bačen pravo u zagrljaj odurne žabolike kreature! Ta scena u bunaru, od
zamisli do izvedbe, jedna je od najboljih u svekolikoj istoriji horor
književnosti, a njena kulminacija, i šokantni preokret usred rečenice,
dostojni su samo najvećih majstora pripovedanja: „Nastavio sam da
vučem veliku vreću u potpunoj tami. Ona se na tren nadnela nad ivicu
rupe a onda je skliznula na moje grudi i stavila mi svoje ruke oko
vrata.”
Šta god mislili o „porukama” (ili njihovom odsustvu) u Džejmsovim
pričama, jedno je izvesno: one su vrhunski efikasne u ispunjenju onog
elementarnog zahteva koji ta vrsta treba da zadovolji, što je pisac
definisao već u predgovoru svoje prve zbirke: „Same priče ne
pretenduju na neku naročito uzvišenu ambiciju.
Ako bilo koja od njih uspe da u svojim čitaocima izazove prijatnu
neugodnost kada hodaju sami usamljenim putem dok pada noć, ili dok
u sitne sate sede uz zamirući plamen, moja namera s kojom sam
krenuo u pisanje biće postignuta”.89 Zahvaljujući vrhunskom umeću
pripovedanja i prodornom razumevanju emocije strave, Džejms je u
svojoj nameri bio i ostao uspešan kao malo koji pisac u istoriji.

Dr Dejan Ognjanović
 Montagju Rouds Džejms: Biografija

Montagju Rouds Džejms (Montague Rhodes James) je rođen 1.

avgusta 1862. godine u Gudnistounu, u Kentu, kao sin anglikanskog
sveštenika, a kasnije i rektora Livermera, i majke koja je bila ćerka
pomorskog oficira. Imao je dva starija brata i stariju sestru. Tri godine
kasnije porodica se preselila u Livermer (Safolk).
U detinjstvu je, u jednom setu lutaka (Punch and Judy) video i prikaz
duha, visokog, u belom, sa neprirodno izduženom i uskom glavom i
užasnim licem. Dugo ga je ta kreatura progonila u snovima i na njoj je
zasnovao svoju zamisao utvare.
Godine 1876. počinje da studira na Itonu. Već tu je ispoljio
interesovanje za stare spise, antikvarstvo i srednji vek. Sa 16 godina je
već bio popularan među dečacima kao dobar pripovedač priča o
duhovima. Sa 17 godina držao je predavanje o „okultnim naukama”
Itonskom književnom društvu, koristeći kao izvor knjigu Rečnik Pakla
Kolina de Plansija. Sa 18 je objavio dva eseja o duhovima u školskom
časopisu Iton Rambler (Eaton Rambler).
Upisao je Kraljevski koledž na Kembridžu 1882, a nakon
diplomiranja postao je predavač, počev od 1887. godine.
Godine 1886. postaje pomoćnik direktora Ficvilijamovog muzeja
(The Fitzwilliam Museum), a direktor je bio od 1893. do 1908.
Dekan Kraljevskog koledža postaje 1889, gde će biti i prorektor od
1905. do 1918.
Bio je i prorektor Itona od 1918. do 1936. godine. Za svoje
učenjačke zasluge dobio je počasne doktorate Oksforda i Kembridža,
kao i Orden zasluga (Order of Merit) 1930. godine.
Bio je vrstan katalogizator i kodifikator; na njegovim zaslugama za
katalogizaciju starih rukopisa u Ficvilijamovom muzeju ta institucija
mu se i dan-danas zahvaljuje na svom zvaničnom sajtu. Neke od
njegovih naučnih knjiga dovoljno su rečitih naslova: Opisni katalog
rukopisa u Ficvilijamovom muzeju (A Descriptive Catalogue of the
Manuscripts in the Fitzwilliam Museum, 1895), Život i čuda Vilijama od
Noriča (The Life and Miracles of William of Norwich, 1896), Vitraži
kapele Kraljevskog koledža (Kings College Chapel: The Windows, 1899),
Legende iz Starog zaveta, priče o nekim manje znanim apokrifnim
knjigama (Old Testament Legends, Being Stories Out of Some of the Less-
Known Apocryphal Books, 1913) i druge. Ipak, urođeni konzervativizam
čini njegove naučne radove uglavnom prevaziđenim a upravničku
karijeru iz današnjeg ugla obojenu, blago rečeno, kontroverzama (npr.
s uspehom se protivio tome da žene stiču zvanja na Kembridžu i bio je
protiv toga da Tomas H. Haksli radi na fakultetu zato što je agnostik).
Godine 1926. objavio je autobiografiju u kojoj se, bez naročite
živosti ili prodornih uvida, bavi svojim studentskim i upravničkim
godinama: Iton i Kraljevski: Prisećanja, uglavnom trivijalna, 1875-1925
(Eton and Kings: Recollections, Mostly Trivial 1875-1925).
Nije se ženio ali je imao bogat društveni život, sa zapaženom
ulogom u književnim krugovima na Kembridžu. Postoje indicije da je
možda imao homoseksualne sklonosti, ali nema svedočanstava da ih je
i upražnjavao. Njegov blizak i prerano preminuli prijatelj Džejms
Makbrajd uradio je četiri znamenite ilustracije za njegovu prvu zbirku
priča, a M. R. Džejms je jednu od biciklističkih tura u inostranstvu sa
Makbrajdom opisivao kao najveće blaženstvo u svom životu.
Često je biciklom sa prijateljima obilazio lokacije drevnih crkava u
Engleskoj i Francuskoj, a putovao je i u nordijske zemlje, u koje je
smestio neke od svojih najboljih priča. U Danskoj i Švedskoj (1899-
1901,1906,1923) je ispitivao stare crkve i legende.
Besmrtnu slavu stekao je sa samo četiri zbirke priča o duhovima:
Priče o duhovima jednog antikvara (Ghost Stories of an Antiquary, 1904),
Još priča o duhovima jednog antikvara (More Ghost Stories of an
Antiquary, 1911), Mršavi duh (A Thin Ghost, 1919) i Opomena za
radoznale (A Warning to the Curious, 1925). Ukupno trideset kratkih
priča, kojima je zadužio žanr horora, prvi put je sakupljeno u Sabranim
pričama o duhovima (Collected Ghost Stories) koje su objavljene 1931.
godine.
Njegov književni ukus bio je klasičan: voleo je Šekspira i Dikensa, ali
i Agatu Kristi. Prezirao je modernu književnost, npr. Oldusa Hakslija i
Džejmsa Džojsa. Priznavao je da ga, kao pisca, jedino zanimaju priče o
duhovima: „Nikad mi nije bilo stalo da se okušam u bilo kojoj drugoj
vrsti”.90 Međutim, retko se u javnosti osvrtao na dela svojih kolega,
savremenika. Jedino je priznao dug Šeridanu le Fanuu, irskom piscu
čije je pojedine anonimno objavljene priče u časopisima pronašao i
sačuvao od zaborava; takođe je napisao predgovore za Le Fanuove
priče Duh madam Kroul (Madam Crowl’s Ghost, 1923) i roman Ujka
Sajlas (Uncle Silas, 1926). Kada je do njega došao Lavkraftov esej
„Natprirodna strava u književnosti”, gde autor pohvalno piše o njemu,
Džejms je u privatnom pismu ispoljio nedopadanje prema „nekom H. F.
Lavkraftu, čiji je stil potpuno užasan. On koristi reč ‘kosmičko’ 24
puta”.91 Do Lavkrafta, naravno, nikada nije dospeo sadržaj tog pisma,
niti je drugim putem saznao za Džejmsovu reakciju, ali je privatno
takođe bio donekle suzdržan prema njemu, tvrdeći u jednom pismu:
„Ali priznaću da on zaista nije u klasi sa Makenom, Blekvudom i
Dansenijem. On je najzemniji u toj ‘Velikoj četvorci’”.92
U pogledu duhova, o kojima je toliko pisao, bio je skeptičan, ali
otvorena uma, tvrdeći: „Otvoren sam da razmotrim dokaze i da ih
prihvatim ako me zadovolje”, da bi pred kraj života, na pitanje
prijatelja da li veruje u duhove, odgovorio: „Da, mi znamo da takve
stvari postoje - ali ne znamo pravila”. O okultizmu je znao ponešto, iz
knjiga, ali je neke fascinantno uverljive detalje zapravo izmislio (kao
npr. crno hodočašće iz priče „Grof Magnus”). Postoji raširena fama da
je crni mag Karsvel iz priče „Čaranje ranama” bio inspirisan zloglasnim
Alisterom Kroulijem, ali to je besmislica; kao uzor je, zapravo, poslužio
jedan Džejmsov kolega sa fakulteta, profesor Oskar Brauning.
Džejms je umro mirno, 12. juna 1936, u svojoj 73. godini.
 Montagju Rouds Džejms: Bibliografija na
srpskom

Jasen i druge priče o duhovima - Montagju Roudz Džems

Zrenjanin, Knjižara Teatar, 1998.
Prevod i pogovor Aleksandar Bjelogrlić.
1. „Izgubljena srca” (”Lost Hearts”)
2. „Traktat Midot” (”The Tractate Middoth”)
3. „Jasen” (”The Ash-tree”)
4. „Beše čovek sa stanom kraj groblja” (”There Was a Man Dwelt by
a Churchyard”)
5. „Zvižduk i odziv” (”Oh, Whistle, and I’ll Come to You, My Lad”)
6. „Dva doktora” (”Two Doctors”)

Knjiga o duhovima - Montegju Roudz Džejms

Beograd, Narodna knjiga - Alfa, 2006.
Izabrao, preveo i napisao pogovor Aleksandar Bjelogrlić.
Uz gorenavedenih šest priča dodate su još dve:
1. „Prokletstvo kuće lutaka” (”The Haunted Dolls’ House”)
2. „Opomena za radoznale” (”A Warning to the Curious”)

Horor priče
Beograd, Otvorena knjiga, 2009.
Ta antologija, pored priča drugih autora, sadrži i tri Džejmsove.
Sve tri preveo Mirko Bižić.
1. „Pacovi” (”Rats”)
2. „Izgubljena srca” (”Lost Hearts”)
3. „Ukleta kuća za lutke” (”The Haunted Dolls’ House”)
1 Sen Bertran de Komenž je malena naseobina na samom jugu
Francuske (237 stanovnika po popisu iz 1999. godine), blizu granice sa
Španijom. Nekada je bila postaja na putu hodočasnicima koji su išli u
Santijago de Kompostela. Selo se nalazi na visokim obroncima Pirineja.
Mestom dominira velika romanička katedrala Svetog Bertrana iz 12.
veka. Džejms je u više navrata posetio ovo mesto i katedralu. (Prim.
ur.)

2 Ova slika je fiktivna, ali grob Svetog Bertrana zaista jeste ukrašen
slikama koje prikazuju čudesa svetaca. (Prim. ur.)

3 Kanonik Alberik je fiktivna ličnost, okružena nizom tačnih istorijskih

detalja. (Prim. ur.)

4 Danas znamo da su ovi listići sadržali značajan komad tog dela, ako
već ne baš iz tog primerka. (M.R.DŽ.)

5 Umro je tog leta; ćerka mu se udala, i skrasila u Sen Papolu. Nikada

nije razumela okolnosti očeve „opsesije”. (M.R.DŽ.)

6 Sukob Solomona sa demonom noći. Nacrtao Alberik de Moleon.

Versikul. O, Gospode, požuri i pomozi mi. Psalm „Ti što prebivaš”, XCI.
Sveti Bertrane, koji si đavole naterao u bekstvo, moli se za mene
jadnoga. Prvi put sam ga video u noći 12. decembra 1694: uskoro ću ga
videti poslednji put. Grešio sam i patio, i još imam da patim. 29.
decembar 1701.
Gallia Christiana navodi 31. decembar 1701. kao datum kanonikove
smrti, „u krevetu, od iznenadnog napada bolesti”. Ovakvi detalji nisu
uobičajeni u Samartanijevom velikom delu.

7 Ovo je fiktivna verzija Ficvilijamovog muzeja, čiji je direktor bio M. R.

Džejms. (Prim. ur.)

8 Kensorin (Censorinus), latinski gramatičar iz trećeg veka, autor dela

De Die Natali. (Prim. ur.)

9 Množina od corpus vile, u značenju: lako zamenjivi, potrošni materijal

za eksperimente. (Prim. ur.)
10 Auto da fe, doslovno: čin vere; javno pogubljenje (najčešće
spaljivanje) jeretika. (Prim. ur.)

11 „U Grka, u Hesiodovo doba, jasen je bio simbol čvrstoće... U

skandinavskim predajama jasen je simbol besmrtnosti i veze između
triju razina kosmosa... Germanski narodi veruju da je jasen Yggdrasil
stablo sveta: u seni se njegovih grana prostire univerzum, tu se
sklanjaju bezbrojne životinje, otuda dolaze sva bića...” J. Chevalier i A.
Gheerbrant, Rječnik simbola, Romanov, Banja Luka, 2003, str. 221.
Pored toga, za jasen su vezana i brojna druga folklorna verovanja,
između ostalog i da je veštičja metla napravljena od jasenovog drveta.
(Prim. ur.)

12 Viborg je bio stari glavni grad Jilanda u Danskoj, i centar paganskih

obožavanja. (Prim. ur.)

13 Parohijska crkva i gradska većnica. (Prim. ur.)

14 Danska je zvanično postala protestantska 1536. godine; Viborg je

bio centar reformacije. Džejms ovde indirektno povezuje katoličanstvo
i okultizam, pa čak i satanizam. (Prim. ur.)

15 Ovaj natpis znači: Prva knjiga Mojsijeva (odnosno, Postanje), glava

22. To je glava u kojoj bog kuša Avrama da mu žrtvuje sina jedinca
Isaka, i na kojoj danski filozof Seren Kjerkegor zasniva svoje delo Strah
i drhtanje. (Prim. ur.)

16 Misterije Udolfa je klasični gotski roman En Redklif (Mysteries of

Udolpho, 1794; Ann Raddiffe). Junakinja tog romana, Emili, sklona je
improvizovanju luckastih stihova. (Prim. ur.)

17 Izučavalac starinskih natpisa. (Prim. ur.)

18 Misli se na te decenije 19. veka. (Prim. prev.)

19 Horace Marryat, Journal of a Residence in Jutland, the Danish Isles,

and Copenhagen (1860), u dva toma. (Prim. prev.)

20 Sprava za mučenje u obliku konja, pri čemu je presek „trupa” konja

bio u obliku trougla; mučenik (najčešće žena) imao je da sedi
raskrečen na oštroj ivici, što je nanosilo jak bol međunožju i zadnjici.
(Prim. prev.)

21 El - stara germanska mera za dužinu, jedan lakat (dužina od lakta do

vrha srednjeg prsta), približno 18 inča ili oko 46 cm. (Prim. prev.)

22 Ne postoji definitivno tumačenje ovog natpisa. „Fur flabis flebis” bi

se moglo prevesti kao „Lopove, dunućeš, plakaćeš.” S druge strane,
„Furbis flabis flebis” bi moglo biti „Dunućeš, plakaćeš, poludećeš”.
Svastike koje okružuju donji natpis su drevni simbol sa Istoka. (Prim.
ur.)

23 Verujte znalcu. (Prim. ur.)

24 Svedočanstvo o Premonstratenškoj opatiji u Štajnfeldu, u Ajfelu, sa

životima opata, koje je u Kelnu 1712. godine objavio Kristijan Albert
Erhard, stanovnik te oblasti. Epitet „Norbertinum” (norbertinški)
potiče od činjenice da je Sveti Norbert osnivač premonstratenškog
reda. (Prim. prev.)

25 Izvorni stih „i zlato ima mesto gde se topi” (Knjiga o Jovu, 28:1),
ovde je promenjen u „i zlato ima mesto gde se krije”. (Prim. prev.)

26 „I imaju na haljinama i na stegnima svojim ime napisano: ime kog

niko ne zna.” Ovde su reči iz dva stiha spojene u novu celinu (iz
Otkrovenja, 19:16 i 19:12). (Prim. prev.)

27 „Na tom je jednom kamenu sedam očiju” (Zaharije, 3:9).

28 Koblenc, u Rajnskoj oblasti, u zapadnoj Nemačkoj. (Prim. prev.)

29 „Neka se čuva ko to pipne.” Ova je fraza izvorno bila deo ceremonije

krunisanja kraljeva Lombardije i odnosila se na krunu. (Prim. prev.)

30 Obe epizode tiču se bunara, i potiču iz Biblije (Knjiga Postanja, glave

24 i 29). (Prim. prev.)

31 „Čuvaj povereno.” (Prim. prev.)

32 Harlijeva zbirka je kolekcija starih knjiga i rukopisa koje su sakupili

Robert Harfi i njegov sin, Edvard. Pod navedenim brojem nalaze se
određeni manastirski registri iz 14. veka i dva pisma iz 16. veka. (Prim.
prev.)

33 Ptomaini su supstance koje nastaju raspadanjem proteina i drugih

jedinjenja azota, kao posledica truljenja lesa. (Prim. prev.)

34 „Rune, sakralno pismo starih Germana, povezano sa magijom, koje

je nastalo početkom I veka, verovatno pod uticajem severnoitalskog
pisma ili grčkog alfabeta. Rune su božanska tvorevina. Sastojale su se
od znaka, a najčešće su korišćene kao čarobne formule pri porođaju ili
lečenju rana, za blagosiljanje ili proklinjanje. (...) Natpisi runa su uvek
kratki, a ispisivale su ih osobe koje uživaju naklonost bogova:
sveštenici, vrači ili pesnici.” Aleksandrina Cermanović i Dragoslav
Srejović, Leksikon religija i mitova drevne Evrope, Savremena
administracija, Beograd, 1996, str. 483. (Prim. prev.)

35 Zlatna legenda (Golden Legend), uticajna zbirka žitija svetaca

sakupljena oko 1260. godine. (Prim. prev.)

36 Zlatna grana (The Golden Bough), monumentalno delo

komparativne antropologije i religije, čiji je autor Džejms Džordž
Frejzer (James George Frazer, 1854-1941), objavljeno između 1890. i
1915. godine. Džejms je, inače, bio veoma skeptičan po pitanju
komparativne mitografije. (Prim. prev.)

37 „Crna tačka” je znak kojim pirati beleže na smrt osuđenog, u romanu

Ostrvo s blagom R. L. Stivensona. (Prim. prev.)

38 Tomas Bjuik (Thomas Bewick, 1753-1828), engleski ilustrator

poznat po svojim drvorezima, naročito za Ezopove Basne. Ilustracija
opisana u ovoj priči je fiktivna. (Prim. prev.)

39 S. T. Kolridž, „Balada o starom mornaru”, VI pevanje, stihovi 453-

456 (prevod: Ranka Kuić). (Prim. prev.)

40 Prebenda: prihodište, crkveno imanje. (Prim. ur.)

41 Očito je reč o opnokrilim osama (ophion opscurum), a ne o zoljama.

(M.R.Dž.) Ova vrsta parazitskih osa ima običaj da polaže jaja u larve ili
tela drugih insekata, iz kojih ove zatim progrizu put napolje. (Prim. ur.)
42 Džejms misli na brbljivu usedelicu, junakinju romana Etna Džejn
Ostin. (Prim. ur.)

43 Džon Debret (John Debrett) je autor knjige Debretovo baronstvo u

Engleskoj (Debretts Baronetage of England, 1803), vodič kroz englesko i
irsko sitno plemstvo. (Prim. ur.)

44 Referenca na Bibliju, Knjigu Samuilovu, glava 28, stihovi 7-20, u

kojima kralj Saul traži od veštice iz Endora da mu podigne iz mrtvih
Samuilovog duha. (Prim. ur.)

45 U originalu „Rawhead and Bloody Bones”. Babaroga iz engleskog

folklora, sa glavom u vidu lobanje sa koje su sastrugani meso i koža. Na
svoj osobeni način ovo stvorenje je obradio i Klajv Barker u priči na
srpski prevedenoj kao „Reks, mrtvačka glava” („Rawhead Rex”), u
zbirci Knjige krvi. (Prim. ur.)

46 Misli se, verovatno, na Diva iz Sern Abasa (The Cerne Abbas Giant),
džinovsku figuru čoveka sa velikim falusom urezanu u krečnjačko brdo
Sern Abas u Dorsetu, povezanu sa paganskim obožavanjem plodnosti.
(Prim. ur.)

47 Svi nazivi mesta u ovoj priči su izmišljeni, ali u predgovoru zbirci

Upozorenje radoznalima Džejms je priznao da je za poprište dešavanja
na umu imao Herfordšir. (Prim. prev.)

48 Kapital, u arhitekturi: naziv gornjeg, proširenog i ukrašenog dela

stuba. (Prim. prev.)

49 E. A. Po, Pismo Tomasu Vajtu od 30. aprila 1835. <http://www.

eapoe.org/works/letters/p3504300.htm> (Pristup 14. septembar
2015.)

50 Za detaljni prikaz nastanka i razvoja priče o duhovima u engleskoj

književnosti videti: Dejan Ognjanović, Poetika horora, Orfelin, Novi Sad,
2014, str. 214-258.

51 Robert F. Geary, The Supernatural in Gothic Fiction: Horror, Belief,

and Literary Change, Edwin Mellen Press, Lewiston / Queenston /
Lampeter, 1992, str. 123.
52 M. R. James, “Preface”, u: More Ghost Stories of an Antiquary (1911),
u: “M. R. James on Ghost Stories”, u: Montague Rhodes James, Collected
Ghost Stories, Oxford University Press, London, 2011, str. 406.

53 M. R. James, “Some Remarks on Ghost Stories”, u: ibid., str. 415.

54 M. R. James, “Some Remarks on Ghost Stories”, u: ibid., str. 413.

55 M. R. James, “Introduction to Ghosts and Marvels”, u: ibid., str. 408.

56 M. R. James, “Ghosts — Treat Them Gently!” u: ibid., str. 416-17.

57 M. R. James, “Ghosts — Treat Them Gently!”, u: ibid., str. 417.

58 “M. R. James on J. S. Le Fami”, Ghosts & Scholars 7, <http://www.

users.globalnet.co.uk/~pardos/ArchiveLeFanu.html> (pristup: 16.
septembar 2015).

59 M. R. James, “Introduction to Ghosts and Marvels”, u: ibid., str. 407.

60 David Punter, Literature of Terror, Vol. 2, Longman, London, 1996,

str. 86.

61 M. R. James, “Introduction to Ghosts and Marvels”, u: ibid., str. 407.

62 “M. R. James on J. S. Le Fanu”, ibid.

63 Mary Butts, “The Art of M. R. James”, u: S. T. Joshi and Rosemary

Pardoe, Warnings to the Curious: A Sheaf of Criticism on M. R. James,
Hippocampus Press, New York, 2007, str. 59.

64 L. J. Lloyd, “The Ghost Stories of Montague Rhodes James”, u: S. T.

Joshi and Rosemary Pardoe, Warnings to the Curious, ibid., str. 69.

65 H. F. Lavkraft, „Natprirodna strava u književnosti”, u: H. F. Lavkraft,

Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, BIGZ, Beograd, 1990, str. 201.

66 David Punter, The Literature of Terror, Vol. 2, ibid., str. 87.

67 Ovo svakako ima veze sa tvrdnjama pojedinih Džejmsovih prijatelja

da on, u izvesnom smislu, nikada nije sasvim odrastao, pa su i ovi
šokantni elementi telesnog horora razumljivi kao jedna vrsta
nestašluka. Pored toga, ne zaboravimo da ciljna publika njegovih priča
nisu bile porodice sa ženama i decom, već dečaci, studenti i đaci, u
uzrastu kada su i sami skloni poigravanju sa neukusom i gross-out
šokom.

68 Peter Fleming, “The Stuff of Nightmares”, Spectator No. 5364 (18.

april 1931), str. 633.

69 Ova fraza potiče iz romana Kuća kraj groblja (The House by the
Church-Yard, 1863) Džejmsovog omiljenog pisca Le Fanua.

70 M. R. James, “Some Remarks on Ghost Stories”, u: ibid., str. 414-15.

Napomena: Luis je klasični gotski pisac, autor senzacionalističkog
romana Monah (The Monk, 1796) koji sadrži eksplicitne opise
silovanja, krvoprolića i raspadnutih leševa. Džejms se gnušao tog
romana i takvog pristupa.

71 M. R. James, “Preface”, u: More Ghost Stories of an Antiquary, u: ibid.,

str. 406-7.

72 Ron Weighell, “Dark Devotions: M. R. James and the Magical

Tradition”, u: S. T. Joshi and Rosemary Pardoe, Warnings to the Curious,
ibid., str. 132.

73 S. T. Joshi, The Weird Tale, University of Texas Press, Austin, 1990,

str. 140.

74 S. T. Joshi, ibid., str. 142.

75 Kai Roberts, “On the Respective Worldviews of M. R. James and S. T.

Joshi”, <https://kairoberts.wordpress.com/2010/08/13/on-the-re-
spective-world-views-of-m-r-james-and-s-t-joshi/> (pristup: 14.
septembar 2015).

76 Peter Penzoldt, “Dr. M. R. James (1862-1936)”, u: The Supernatural

in Fiction, Peter Nevill, London, 1952, str. 191.

77 Darrell Schweitzer, “M. R. James and H. P. Lovecraft: The Ghostly and

the Cosmic”, nav. prema: Simon MacCulloch, “The Toad in the Study: M.
R. James, H. P. Lovecraft and Forbidden Knowledge”, u: S. T. Joshi and
Rosemary Pardoe, Warnings to the Curious, ibid., str. 77.

78 Brian Cowlishaw, “A Warning to the Curious: Victorian Science and

the Awful Unconscious in M. R. James’s Ghost Stories”, u: S. T. Joshi and
Rosemary Pardoe, Warnings to the Curious, ibid., str. 173.

79 H. F. Lavkraft, „Zov Ktulua”, u: Nekronomikon, Everest media,

Beograd, 2008, str. 507 (preveo: Dejan Ognjanović).

80 Reggie Oliver, “Warnings to the Curious, A Sheaf of Criticism on M.

R. James”, Hippocampus Press, <http://www.hippocampuspress.
com/warnings-to-the-curious-sheaf-of-criticism-on-m.-r.-james>
(pristup: 14. septembar 2015).

81 Simon MacCulloch, “The Toad in the Study”, ibid., str. 78.

82 Jack Sullivan, “Golden Age of the Ghost Story”, u: Jack Sullivan (ed.),
The Penguin Encyclopedia of Horror and the Supernatural, Viking
Penguin, New York, 1986, str. 125.

83 Simon MacCulloch, “The Toad in the Study”, ibid., str. 77.

84 David Punter, The Literature of Terror, Vol. 2, ibid., str. 90.

85 David Punter, ibid., str. 94.

86 Julia Briggs, “M. R. James”, u: Jack Sullivan (ed.), The Penguin

Encyclopedia of Horror and the Supernatural, ibid., str. 233.

87 H. F. Lavkraft, „Natprirodna strava u književnosti”, ibid., str. 202.

88 H. E Lavkraft, ibid., str. 202.

89 M. R. James, “Preface to Ghost Stories of an Antiquary”, u: ibid., str.

406.

90 M. R. James, “Stories I Have Tried to Write”, in: M. R. James, Collected

Ghost Stories, Oxfrod University Press, Oxford, 2011, p. 408.

91 “An M.R. James Letter”, Ghosts & Scholars,

<http://www.users.globalnet.co.uk/~pardos/ArchiveMRJLetter.html>
(pristup: 14. septembar 2015).

92 H. P. Lovecraft, to J. Vernon Shea (5. February 1932), Selected

Letters, Volume IV, Arkham House, Sauk City, 1976, p. 15.