Naslov originala: THE DOOR WITH SEVEN LOCKS by Edgar Wallace:

published by Hodder and Stoughton, St Paul’s House, London.

First published – 1926; this edition – 1951.
Izdanje KUIZ »Beletra«, Beograd, 1988.

Edgar Valas / »Vrata sa sedam brava«

Glavni i odgovorni urednik

Tihomir Pavlović, direktor

Urednik
Petar Lazić

Recenzenti:
Petar Lazić i Saša D. Kovačević

Dizajn
Dragoljub Anđelković
Priznaćete da je neugodno kad u svom
ormanu, baš u času kad ste rešili da se
povučete iz policijske službe, pronađete
leš ubijenog lopova. Ali, Dik Martin je
bio rođeni detektiv i, naravno, nije
mogao a da se ne umeša u ovaj neobični
slučaj.
1_________________________________________________
GLAVA

Poslednji zvanični zadatak Dika Martina (verovao je on) beše da privede Ljua
Finija, za kojim se tragalo zbog pljačke banke Helboro. Našao je Ljua u malom
kafeu u Sohou, baš kad je ovaj ispijao poslednji gutljaj kafe.
»Šta smeraš, pukovniče?« upita Lju gotovo ljubazno, uzimajući mu šešir iz
ruke.
»Inspektor hoće da porazgovara s tobom o Helborou«, odgovori Dik.
Lju prezrivo namršti nos.
»Bapska posla!« reče s omalovažavanjem. »Više se ne bavim bankama; mislio
sam da znaš. A ti, šta radiš u policiji? Čuo sam da si natrapao na grdne pare i
povukao se.«
»I povlačim se. Ti si moj poslednji poslić.«
»Suva šteta što padaš u poslednjem krugu«, naceri se Lju. »Imam četrdeset pet
dobro podmazanih alibija. Iznenađuješ me, Martine! Znaš da ne dižem banke u
vazduh – moj fah su brave.«.
»Šta si radio u utorak u deset uveče?«
Širok osmeh ozari prijazno provalnikovo lice.
»Kad bih ti rekao, mislio bi da te lažem«.
»Pruži mi šansu«, zamoli Dik užagrivši plavim očima.
Lju ne odgovori odmah. Kao da je duboko razmišljao o opasnostima preterane
iskrenosti. Kad je sagledao stvar sa svih strana, ipak odluči da kaže istinu.
»Radio sam privatni posao, o kome neću da pričam. Bio je prljav, ali častan.«
»A jesu li ti dobro platili?« upita inspektor, i dalje nepoverljiv.
»Nego šta! Dobio sam sto pedeset funti na račun. Možeš da prevrćeš očima,
ali to je istina. Radio sam na nekim bravama; najtvrđe brave koje sam ikad video.
To ti je bio jeziv posao, i ne bih ga ponovo prihvatio ni za vagon para. Ti mi ne
veruješ, ali ja imam dokaz da sam celu noć proveo u Rojal Armsu, u Čičesteru,
da sam tamo večerao u osam, a legao u jedanaest. Zato mani to s Helboroom.
Znam bandu koja je uradila posao, a znaš je i ti.«
Lju je te noći ipak zadržan u pritvoru, dok je trajala provera alibija. Na opšte
čuđenje, ne samo što je bio u Rojal Armsu, već se prijavio pod sopstvenim
imenom; a u petnaest do jedanaest, pre no što će pljačkaši Helboro banke pobeći
sa lica mesta, Fini je pio piće u svojoj sobi, šezdeset milja daleko od grada. I tako
su vlasti ujutru oslobodile Ljua, a Dik je otišao na doručak s njim jer, istinu
govoreći, između profesionalnih detektiva i profesionalnih provalnika nema
mržnje, a niži inspektor Ričard Martin je među kriminalcima bio omiljen koliko i
u Skotland Jardu.
»Ne, Martine, neću ti reći ništa više«, odbi Lju, dobro raspoložen. »I ako me
nazoveš lažovom, neću se mnogo uvrediti. Dobio sam sto pedeset funti, a dobio
bih i hiljadu da sam stvar izveo do kraja. Možeš da pogađaš koliko hoćeš, nikad
nećeš pogoditi.«
Dik Martin ga je netremice posmatrao.
»Osećam da ti je priča dobra – na sunce s njom!« reče.
Strpljivo je čekao, ali Lju Fini samo odmahnu glavom. »Ne dolazi u obzir. Ta
priča bi, doduše, otkrila jednog zlog čoveka, kojem se ja uopšte ne divim, ali,
jednostavno, ne mogu dozvoliti tom osećanju da me savlada. Moraćeš i dalje da
nagađaš. I da znaš, ne lažem. Uostalom, reći ću ti kako se to dogodilo.«
On iskapi vrelu kafu i odgurnu šoljicu.
»Ne poznajem tipa koji me je angažovao – bar ne lično. On je zbog nečeg bio
u sosu, ali to nije moja stvar. Jedne noći me je presreo, predstavio se, i ja sam
otišao njegovoj kući – brrr!« strese se Lju. »Martine, lopov je zgodan, uredan
čovek – takvi su bar svi lopovi koje znam; a pljačka je samo igra s dva igrača: to
smo ja i policija. Ako me nanjuše, sa srećom im! Ako ja izradim njih, tim bolje
po mene! Ali ima đubreta od kojeg mi pripadne muka. Kad mi je rekao kakav je
posao u pitanju, mislio sam da se sprda, i prva mi je pomisao bila da ga smesta
odbijem. Ali ja sam najradoznalije stvorenje na svetu, a to je bilo novo iskustvo,
pa sam posle podužeg razmišljanja pristao. Ne zaboravi, u tome nije bilo ničeg
nečasnog. Sve što je hteo, bilo je da zaviri u nešto. Šta je bilo unutra, ne znam. Ne
želim da govorim o tome, ali brave su bile jače od mene.«
»Advokatski sef?« upita zainteresovano Dik.
Sagovornik odmahnu glavom i naglo promeni temu: govorio je o svojim
planovima – trebalo je da ode u Sjedinjene Države i pridruži se svom bratu,
poštenom građevinaru.
»Zajedno se povlačimo iz igre, Martine«, nasmeja se on. »Ti si suviše dobar
čovek da bi bio policajac, a ja sam suviše džentlmen da bih nastavio s ovim
zanatom. Neću se iznenaditi ako se sretnemo ovih dana.«
Dik se vrati u Skotland Jard da bi, kako je mislio, podneo poslednji izveštaj
svom pretpostavljenom.
Kapetan Snid frknu.
»Taj Lju Fini nikad neće biti pošten«, reče. »Da ga baciš u bunar, on bi ukrao
cigle sa zida. Pošteni kradljivac! To je pokupio iz neke knjige. Ti valjda misliš da
si završio posao?«
Dik klimnu glavom.
»Kupićeš kuću na selu i postati gospodin? Jahaćeš sa psima i pozivati grofice
na večeru – kakav život za odraslog čoveka!«
Dik Martin se kiselo nasmeši na ovo ruganje. Trebalo mu je sasvim malo
ubeđivanja pa da povuče ostavku; već se uveliko kajao zbog nje – i mada je već
odavno priželjkivao da na miru napiše jednu knjigu, dao bi sav svoj novac kad bi
mogao da opozove pismo koje je poslao komesaru.
 »Čudo jedno kako novac kvari čoveka«, setno reče kapetan Snid. »Kad bih ja
sad imao šestocifreno nasledstvo, poželeo bih da ništa ne radim.«
Njegov pomoćnik oseti kako bi mogao i sam da se naruga.
»Ti ionako čezneš za tim da ne radiš ništa«, reče. »Lenj si, Snid! Ti si najveća
lenčuga koja je ikada sedela u nekoj od Jardovih fotelja.«
Gojazni čovek koji se doslovno prelivao iz tapacirane kancelarijske stolice u
kojoj je napola sedeo a napola ležao, slika i prilika lenjosti, podiže prekoran
pogled na svog saradnika.
»Neposlušnost«, promrmlja. »Do sutra si još u službi – obraćaj mi se sa
gospodine i pokaži malo poštovanja. Neću te podsećati na to da si ti samo tričavi
niži inspektor, a da sam ja toliko blizu starešinskog položaja da ni sad nema
nikakve razlike. To bi zvučalo snobovski. Ja nisam lenj, ja sam letargičan. To ti
je neka vrsta bolesti.«
»Debeo si jer si lenj, a lenj si jer si debeo«, nastavi Dik neumoljivo. »Neka
vrsta začaranog kruga. Osim toga, dovoljno si bogat da odeš u penziju kad ti se
prohte.«
Kapetan Snid zamišljeno pomilova svoj podvaljak. On je bio div od čoveka, s
ramenima kao u bika i rastom grenadira, ali je, po opštem mišljenju, bio
nepokretan. Duboko uzdahnu i, pipajući po stolu, pronađe jedan plavi papir.
»Od sutra si običan civil, ali danas si moj rob. Idi u biblioteku Belingam;
prijavili su nestanak nekih knjiga.«
Niži inspektor Martin zastenja.
»Priznajem da nije romantično«, reče njegov pretpostavljeni s laganim,
širokim osmehom. »Kleptomanija spada u prašinu i otpatke detektivskog posla,
ali će goditi tvojoj duši. Dok se budeš valjao u novcu koji nisi zaradio podsetiće
te da je oko tebe nekoliko hiljada tvojih sirotih drugova koji obijaju noge vodeći
ovakve nedotupavne istrage!«
Koračajući polako dugim hodnikom, Dik se pitao da li mu je zaista drago ili
žao što ostavlja policijski posao i što će sutra moći bez pozdrava da prođe i pored
najvišeg službenika. On je bio »čovek za krađe«, najmudriji i najveštiji u Skotland
Jardu kad je u pitanju hvatanje lopova. Snid je uvek govorio da Dik misli kao
lopov, smatrajući to komplimentom. On je neosporno bio vešt: jedne nezaboravne
noći, podstaknut i od najvišeg policijskog službenika u Londonu, odžepario je
samog predsednika vlade, uzevši mu časovnik, beležnicu i lična dokumenta, a da
čak ni posmatrači eksperti nisu opazili kako je to izveo.
Dik Martin je u Jard došao iz Kanade, gde je njegov otac bio upravnik zatvora.
Nije dobro čuvao ni zatvorenike ni dečaka. Dik je vazda vršljao po zatvoru, i pre
no što je savladao množenje i sabiranje, naučio je da neopazice izvuče iglu iz
kravate. Piter di Boa, doživotni robijaš, naučio ga je da savijenom ukosnicom
otvara bezmalo sve vrste brava; Lju Andevski, koji se često vraćao u Fort Stjuart,
napravio je majušni špil karata od korica zatvorskog molitvenika kako bi dečak
naučio da sakrije po tri karte u svakom od svojih malih dlanova. Da nije bilo
njegovog urođenog poštenja, ovakve poduke brzo bi odvele Dika na krivi put.
 »Ne treba brinuti za Dikija – nikad se ne može znati previše tih lopovskih
trikova«, govorio je nemarni pukovnik Martin kad bi se njegova užasnuta rodbina
pobunila nad takvim kvarenjem jednog siročeta bez majke. »Dečaci poput njega
odlaze u policiju. Ovo obrazovanje je zlata vredno!«
Uspravna držanja, bistra pogleda, izvanredno zdrav, Dik Martin je lako prošao
probni period službe. Rat ga je doveo u Englesku, kao žutokljunca koji za sobom
ima zavidan dosije. Skotland Jard ga je prihvatio, i on je postavljen na dužnost
kao jedini član u Istražnom odeljenju koji prethodno nije bio u patroli.
Dok je silazio niz kamene stepenice, sustiže ga komesar.
»Zdravo, Martine! Ostavljaš nas sutra? Šteta? Stvarno šteta što imaš toliko
para. Gubimo dobrog čoveka. Šta sad nameravaš?«
Dik se bolno nasmeši.
»Ne znam. Sve mi se čini da sam pogrešio što uopšte odlazim.«
Komesar klimnu glavom.
»Radi bilo šta, samo nemoj da držiš predavanja«, reče. »I, tako ti svega, ne
otvaraj privatnu agenciju! U Americi detektivske agencije rade sjajne stvari, ali u
Engleskoj je njihov posao sveden na sakupljanje dokaza za brakorazvodne
parnice. Jedan poznanik me je baš danas pitao mogu li da mu preporučim...«
Iznenada zastade u podnožju stepeništa i pogleda Dika s još više zanimanja.
»Jupitera mi! Pitam se... Poznaješ li Hejvloka, advokata?«
Dik odmahnu glavom.
»Valjan čovek. Ima kancelariju negde kod Linkoln In Fildsa. Naći ćeš tačnu
adresu u imeniku. Ručali smo zajedno, a on me je pitao...«
Zaćutao je za trenutak, ispitujući mladog čoveka zamišljenim pogledom.
»Ti si pravi čovek; čudo kako te se ranije nisam setio. Zamolio me je da mu
nađem pouzdanog privatnog detektiva, na šta sam ja odgovorio da takve stvari
postoje samo na stranicama romana.«
»Što se mene tiče, to uopšte ne postoji«, nasmeši se Dik. »Ni na pamet mi ne
pada da otvorim detektivsku agenciju.«
»Imaš pravo, mladiću«, reče komesar. »Kad bi učinio tako nešto, ja te više ne
bih poštovao. U stvari, ti si pravi čovek za ovaj posao«, nastavi on nepovezano.
»Hoćeš da odeš do Hejvloka i kažeš da sam te ja poslao? Hteo bih da mu
pomogneš ako možeš. Iako nije moj prijatelj, poznajem ga i, veruj mi, to je vrlo
prijatan čovek.«
»Kakav je to posao?« upita mladić bez imalo oduševljenja.
»Ne znam«, odgovori komesar. »Mogao bi biti i takav da nisi kadar da ga
obaviš. Ali bih ipak voleo da odeš do njega: gotovo sam mu obećao da ću nekog
poslati. Mislim da mu neki njegov klijent zadaje muke. Mnogo ćeš me zadužiti,
Martine, ako posetiš tog gospodina.«
Dik Martin nije ni izdaleka nameravao da svoje detektivske aktivnosti prenosi
iz Skotland Jarda u područje privatnih agencija, ali, kako je u neku ruku bio
štićenik trećeg komesara, nije imao razloga da odbije da poseti advokata. Tako je
i rekao.
 »Dobro«, zaključi komesar. »Pozvaću ga danas po podne da mu kažem da ćeš
doći. Možda ćeš uspeti da mu pomogneš.«
»Nadam se, gospodine«, pretvorno reče Dik.
2_________________________________________________
GLAVA

Bez žurbe je išao ka biblioteci Belingam, jednoj od londonskih ustanova

poznatih samo odabranoj manjini. Nema blistavih romana i knjiga sjajnih korica
na policama ove ustanove, osnovane pre stotinu godina s namerom da se
naučnicima i literatama omogući uvid u knjige koje se mogu naći još jedino u
Britanskom muzeju. Na četiri sprata ovog zdanja, ogromni tomovi nemačke
filozofije, celomudrene i laiku potpuno nerazumljive knjige o naučnim
fenomenima, komplikovani traktati o svim mogućim nezanimljivim temama,
tiskaju se na svojim tihim policama.
Džon Belingam, koji je u osamnaestom veku osnovao ovaj rasadnik znanja,
predvideo je u punomoćju da »dve inteligentne ženske osobe, po mogućnosti
potrebite u novčanom pogledu« čine deo osoblja, a upravo jednoj od njih odveli
su Dika.
U maloj sobi visoke tavanice, u kojoj se osećao miris stare kože, sedela je za
stolom jedna devojka zaneta ispunjavanjem kartica.
»Ja sam iz Skotland Jarda«, predstavi se Dik. »Ako se ne varam, ukradene su
neke od vaših knjiga?«
Dok je govorio, posmatrao je pretrpane police, pošto ga žene, pametne ili
glupe, siromašne ili bogate, nisu zanimale. Jedino što je uočio na njoj bilo je da
nosi crninu i ima zlatnosmeđu kosu, sa šiškama koje padaju preko čela. Na neki
neodređen način pretpostavljao je da većina devojaka ima zlatnosmeđu kosu, a da
su šiške popularne među zaposlenim ženskim svetom.
»Da«, odgovori ona poluglasno. »Jedna knjiga je nestala iz ove sobe dok sam
ja bila u trpezariji. Nije naročito vredna – nemačko izdanje Hekela, pod nazivom
Opšta morfologija.«
Otvorila je fioku, izvadila katalošku karticu i položila je pred njega na sto. On
pročita tekst koji mu, naravno, ništa nije kazivao.
»Ko je bio ovde u vašem odsustvu?« upita.
»Moja pomoćnica, devojka po imenu Helder.«
»Da li je neko od članova ulazio u sobu za to vreme?«
»Nekolicina«, odgovori ona. »Imam njihova imena, ali je većina van svake
sumnje. Jedini posetilac koji nije član biblioteke je izvesni gospodin Staleti,
doktor, Italijan, koji je došao da se raspita o pojedinostima učlanjenja.«
»Predstavio se?« upita Dik.
 »Ne«, odvrati devojka na njegovo iznenađenje. »Ali ga je gospođica Helder
prepoznala pošto je ranije negde videla njegovu sliku. Mislila sam da znate
njegovo ime.«
»Zašto bih, zaboga, morao znati njegovo ime, dobra devojko?« upita Dik,
pomalo razdraženo.
»Zašto, zaboga, ne biste, dobri čoveče?« uzvrati ona hladno, a u tom času Dik
Martin postade svestan te devojke, kao da je iznenada izronila iz pozadine po
kojoj se kretao njegov život i postala ličnost.
Oči joj behu sive i razmaknute, nos prav i mali, usta malo široka – i zaista je
imala zlatnosmeđu kosu.
»Oprostite, molim vas!« nasmeja se on. »U stvari«, – imao je on svoj trik
poverenja, koji je mogao lako da zavara – »mene uopšte ne zanima ova paklena
pljačka. Sutra odlazim iz policije.«
»Biće to veliko olakšanje za kriminalce«, reče ona učtivo. Kad Dik opazi
varnicu smeha u njenim očima, njegovo se srce otvori.
»Imate smisla za humor«, osmehnu se.
»Hoćete da kažete kako imam smisla za vaš humor«, odvrati ona hitro.
»Nimalo mi se ne dopada kad me neko zove dobra devojko, čak ni kad je u
pitanju predstavnik zakona« – ona ponovo pogleda njegovu posetnicu – »sa činom
nižeg inspektora.«
Jedna stolica mu je stajala nadohvat ruke; Dik je izvuče i neponuđen, sede.
»Stidim se zbog svoje neuljudnosti i ponizno molim obaveštenje o sinjoru
Staletiju. Ime mi ne govori ništa više nego Džon Smit – omiljeni pseudonim sve
gospode uhvaćene u činu bežanja kroz prozor ostave u pola noći«.
Ona ga je za trenutak ozbiljno posmatrala napućivši rumene usne.
»Vi ste, znači, detektiv?« reče prigušenim glasom. »Jedno od onih bezmalo
ljudskih bića koja nas štite dok spavamo!«
On prasnu u smeh.
»Predajem se!« uzviknu podigavši ruke. »A sada, pošto ste me postavili na
moje mesto, koje je, priznajem, vrlo nisko, možda ćete mi dati neki podatak o
nestaloj knjizi.«
»Ne mogu vam dati nikakav podatak.« Zavalila se u stolici zainteresovano ga
posmatrajući. »Knjiga je bila ovde u dva sata; u pola tri više nije bila tu. Možda
na polici ima otisaka prstiju, ali sumnjam u to, pošto držimo tri čistačice samo za
uklanjanje otisaka prstiju.«
»Ali, ko je Staleti?«
Ona lagano klimnu glavom.
»Baš zbog toga nisam bila sasvim sigurna da ste detektiv«, reče. »Moja
pomoćnica tvrdi da je on poznat policiji. Da li biste želeli da vidite njegovu
knjigu?«
»Zar je on napisao knjigu?« upita on ne prikrivajući iznenađenje.
Ona ustade, iziđe iz sobe i ubrzo se vrati s nevelikom knjigom u jednostavnom
povezu, koju on uze i pročita naslov.
»Nove ideje o konstruktivnoj biologiji, napisao Antonio Staleti.«
 Listajući gusto štampane stranice, s mnoštvom dijagrama i statističkih tablica,
on upita:
»A zašto je došao u sukob s policijom? Nisam znao da je pisanje knjige
prestup.«
»I jeste«, odgovori ona odlučno, »ali se obično ne kažnjava na odgovarajući
način. Koliko znam, zakon nije prigovorio Staletijevom autorstvu; gonjen je zbog
vivisekcije ili nečeg sličnog.«
»O čemu je tu zapravo reč?« upita on vraćajući joj knjigu.
»O ljudskim bićima«, reče ona svečano, »kao što smo vi i ja; o tome kako bi
svi bili bolji i srećniji kad bi, umesto da žive razmaženo i mekušno – mislim da je
upotrebljen taj naučni termin – bili pušteni da divlje jurcaju po šumi i hrane se
orasima i lešnicima.«
Ona najednom odbaci podrugljivi ton.
»Vidite, gospodine – ovaj«, ponovo pogleda njegovu posetnicu, »Martine, nas
zapravo ne zabrinjava nestanak Hekelove knjige. Već smo je zamenili, a da
sekretar nije bio tako brzoplet, ne bi to ni prijavio policiji. Ali, molim vas«, ona
podiže prst, »nemojte sekretaru odati moje mišljenje. A sad mi ispričajte nešto od
čega će mi se koža naježiti. Nikad ranije nisam srela detektiva, a verovatno neću
ni ubuduće.«
Dik spusti knjigu na sto i uspravi se, sa svojih 185 santimetara visine.
»Gospođo«, poče. »Nemam hrabrosti da vas upitam za ime, i zaslužujem vaš
malopređašnji podsmeh, ali pošto ste jaki, budite i milostivi. Gde stanuje Staleti?«
Ona uze knjigu i pogleda u predgovor.
»Gelouz Kotidž. Zavuči malko jezivo, zar ne? To je u Saseksu.«
»To znam i sam«, odvrati on zlovoljno, a ona istog časa zažali zbog svoje
grubosti.
»Vidite, mi nismo naviklina ovako uzbudljive događaje, a od posete policije
zavrti nam se u glavi. Stvarno mislim da ova knjiga nije vredna truda, ali
pretpostavljam da moja reč ne dopire naročito daleko.«
»Je li osim Staletija još neko bio ovde?«
Ona mu pokaza spisak sa četiri imena.
»Izuzev gospodina Staletija, ne verujem da je iko drugi sumnjiv. U stvari,
ostala trojica su istoričari i biologija ih nimalo ne zanima. To se ne bi moglo
dogoditi da sam ja bila ovde, jer imam urođeni dar zapažanja.«
Ona najednom ućuta gledajući u sto. Knjiga koja je do maločas tu ležala beše
nestala.
»Jeste li je vi uzeli?« upita ona.
»Jeste li videli da sam je uzeo?« odvrati on izazivački.
»Zaista, nisam. Mogla bih se zakleti da je bila tu sekund ranije.«
On izvadi knjigu iz kaputa i pruži joj je.
»Dopadaju mi se ljudi koji imaju moć zapažanja«, reče.
»Ali, kako ste to izveli?« Bila je zbunjena. »Držala sam ruku na knjizi i samo
sam na trenutak podigla pogled.«
 »Jednog od ovih dana svratiću da vas podučim«, reče on s čudnovatom
ozbiljnošću, našavši se na ulici pre no što je shvatio da ne zna ni ime ove visprene
mlade dame.
Sibil Lensdaun priđe prozoru koji je gledao na trg i posmatrala je mladog
čoveka sve dok nije nestao s vidika. Smeškala se neodređeno, pobedonosnog
pogleda. Isprva joj se nimalo nije dopao; mrzela je samozadovoljne muškarce. Pa
ipak, on nije bio sasvim takav. Pitala se hoće li ga ikad ponovo sresti: tako je malo
zanimljivih ljudi na svetu, a ona beše uverena da je – ponovo uze posetnicu – niži
inspektor Ričard Martin uistinu veoma zanimljiv.
3_________________________________________________
GLAVA

Dika je sve češće opsedala želja da ponovo vidi devojku, a za to je postojao

samo jedan izgovor. Otišao je do garaže u dvorištu svoje zgrade, seo u stari bjuik
i odvezao se do Gelouz Hila. To nije bilo lako, jer Gelouz Hil nije ucrtan na mapi;
tek na izlasku iz Selford Manora saznao je od jednog radnika da se kuća nalazi na
glavnom putu, desetak milja odatle.
Bilo je kasno popodne kad je najzad dospeo do urušenog zida i rasklimatane
kapije, iza kojih se nalazio dom gospodina Staletija. Korovom obrasli prilaz naglo
je skretao završavajući se pred kućom zlokobnog izgleda.
Ne našavši zvono, celih pet minuta je lupao vrata isprana kišom i vetrom.
Najzad se začu struganje nogu po golom podu, zveket lanca, i vrata se odškrinuše.
Sviknut na sve vrste čudnovatih pojava, posmatrao je čoveka koji je provirio
kroz uski prorez između vrata i dovratka. Izduženo, žućkasto, izborano lice, nalik
na sparušenu jabuku; crna brada koja dopola pokriva čovekov prsluk; zamašćena
kapica na temenu; par crnih, zlokobnih očiju koje ga trepćući posmatraju – to su
bili Dikovi prvi utisci.
»Doktor Staleti?« upita.
»Tako je.« Glas je bio grub, s jedva primetnim stranim naglaskom. »Hteli ste
da razgovarate sa mnom? Da? To je čudnovato. Ja ne primam posetioce.«
Činilo se da domaćin okleva u nedoumici šta da radi, a onda okrete glavu i
obrati se nekome preko ramena, otkrivajući Dikovom pogledu mladića ovalnog
lica, u novom, elegantnom odelu. Ugledavši Dika, ovaj hitro ustuknu.
»Dobar dan, Tomase«, reče Dik Martin učtivo. »Neočekivanog li
zadovoljstva!«
Bradati čovek nešto progunđa i širom otvori vrata.
Tomi Kouler je zaista bio melem za oči. Martin ga je viđao u svakojakim
okolnostima, ali nikad ovako nalickanog. Rublje mu je bilo besprekorno čisto, a
odelo iz krojačkog salona s Vest Enda.
»Dobar dan, gospodine Martin.« Tomi nije bio ni malo zbunjen. »Svratio sam
u posetu svom starom prijatelju Staletiju.«
Dik ga je zadivljeno posmatrao.
»Ti prosto zračiš uspehom! Koju igru sad igraš, Tomi?«
Tomi sklopi oči, slika i prilika strpljenja i rezignacije. »Sad imam dobar posao,
gospodine Martin. Čist kao suza! Dosta mi je problema. Pa, doktore, vreme je da
se oprostim.«
Rukovao se odveć srdačno sa bradatim čovekom i krenuo niza stepenice.
 »Čekaj malo, Tomi. Hteo bih da porazgovaram s tobom. Hoćeš me sačekati
dok ne završim s doktorom Staletijem?«
Mladić je oklevao, bacivši ovlašan pogled na bradatu figuru u vratima.
»U redu«, reče preko volje. »Ali nemojte dugo, imam obaveza. Hvala vam za
lek, doktore«, dodade glasno.
Dika nije prevario tako providan trik.
Ušao je za doktorom upredvorje. Čudni čovek ga dalje nije ni pozvao.
»Vi ste iz policije, da?« reče kad mu Dik predade posetnicu. »Kako neobično
i bizarno! Policija meni već dugo nije dolazila – toliko nevolja snađe čoveka samo
zato što na malim psima eksperimentiše za nauku! Toliko galame i besmislica!
Sad me vi pitate – šta me pitate?«
U nekoliko reči Dik objasni zbog čega je došao a, na njegovo čuđenje,
neobični čovek smesta odgovori:
»Da, knjiga, imam je! Bila je na polici. Trebala mi je, pa sam je uzeo!«
»Ali, dobri moj čoveče«, reče zapanjeni detektiv, »ne možete tek tako odšetati
s nečijom svojinom samo zato što vam treba!«
»To je biblioteka. Ona služi za pozajmljivanje, zar ne? Poželeo sam da je
pozajmim, pa sam je poneo sa sobom. Nisam se skrivao. Stavio sam je pod mišku,
podigao šešir da pozdravim sinjorinu, i to je bilo sve. Sad sam završio s njom;
može da ide natrag. Hekel je budala! Njegovi zaključci su apsurdni, teorije su mu
neobične i bizarne.« (Ovo je očigledno bio njegov omiljeni izraz.) »Vama bi se
učinile dosadnim i običnim, ali za mene« – on sleže ramenima i tajanstveno se
zakikota.
Detektiv održa malo predavanje o načinu funkcionisanja biblioteke, pa s
knjigom ispod miške iziđe da bi se pridružio Kouleru, koji je nestrpljivo čekao.
Bio je zadovoljan što sad ima dobar izgovor da ponovo ode u biblioteku.
»Pa, Koulere«, poče on bez okolišanja, odlučno i strogo, »hoću nešto da znam.
Je li Staleti tvoj prijatelj?«
»On je moj lekar«, odgovori ovaj hladno.
Imao je vesele plave oči i bio jedan od retkih koji su prošli kroz Dikove ruke,
a prema kojima je on gajio iskrene simpatije. Tomi Kouler je bio nepopravljivi
kradljivac automobila koji, kad vidi nečuvan auto, smesta radosno skače za volan
i nestaje pre no što vlasnik išta opazi. Tomijeva dva boravka u zatvoru behu
posledica bespoštednih istraga koje je vodio ovaj isti čovek koji mu je sada
postavljao pitanja.
»Imam stalni posao: sad sam vozač gospodina Bertrama Kodija«, reče Tom
tonom poštenjačine. »Postao sam toliko pošten da ni po cenu života ne bih učinio
ništa nečasno.«
»Gde stanuje tvoj gospodin Kodi?« zapita Dik, još ne sasvim uveren.
»Veld Haus. To je samo na milju odavde – možete da svratite i pitate, ako vam
je volja.«
»Zna li on sve o tvojoj žalosnoj prošlosti?« delikatno nastavi Dik.
»Zna. Sve sam mu rekao. On kaže da sam najbolji vozač koga je ikad imao.«
Dik ga je sumnjičavo posmatrao.
 »Je li to, ovaj, uniforma koju tvoj gazda najviše voli?«
»Pravo rečeno, idem na odmor«, odvrati Kouler. »Gazda je prilično
velikodušan kad su odmori u pitanju. Evo vam adresa, ako hoćete.«
Izvadio je iz džepa koverat, na kojem je pored njegovog imena pisalo i »c/o
Bertram Kodi, plemić, Veld Haus, Južni Veld, Saseks«.
»Gospodski postupaju sa mnom«, reče. »Sumnjam da ima tako savršene
gospode kao što su gospođa i gospodin Kodi.«
»Lepo«, zaključi skeptično Ričard. »Oprosti mi zbog ovih neugodnih pitanja,
Tomi, ali u mom blistavom rečniku ne postoji termin popraviti se.«
»To ne znam, ali ovo ste pogrešno shvatili«, reče Tomi neodređeno.
Martin ponudi da ga poveze, ali ovaj odbi, pa se detektiv vrati u London,
stigavši, na svoje veliko razočarenje, pola sata nakon što je devojka otišla.
Bilo je prekasno da ode kod gospodina Hejvloka u Linkoln In Filds. U stvari,
s nelagodnošću je pomišljao na tu obavezu, jer je već imao druge planove.
Nameravao je da provede mesec dana u Nemačkoj pre no što se vrati pisanju
knjige o lopovima i njihovim metodama, za koju je verovao da će ga prijatno
obavezati tokom cele naredne godine.
Iako ne preterano bogat, Dik je bio vrlo dobro zbrinut. Snid je bezmalo
pogodio pomenuvši šestocifreno nasledstvo, mada suma beše izražena u dolarima,
pošto je Dikov pokojni ujak bio moćan stočar u Alberti. Drugi, važniji, razlog za
odlazak bilo je to što se bližio unapređenju, a činilo mu se nepravednim da stoji
na putu ljudima kojima je taj čin potrebniji nego njemu. Voleo je policijski posao.
Bio je to njegov hobi i zanimanje i nije razmišljao o tome kakav bi bio život bez
te preokupacije.
Upravo je skretao prema svom stanu kad začu da ga neko doziva; okrete se i
ugleda čoveka s kojim je tog jutra doručkovao kako žurno prelazi ulicu. Lju Fini
je inače bio veoma hladnokrvan, ali sada je izgledao potpuno izbezumljen.
»Mogu li da razgovaram s tobom?« upita drhtavim glasom, koji Dik nikad
ranije ne beše čuo.
»Razume se da možeš. Zašto? Nešto nije u redu?«
»Ne znam«. Čovek je nervozno gledao tamo-amo po ulici. »Neko me prati.«
»Policija sigurno ne – u to se mogu zakleti«, reče Dik.
»Policija!« reče čovek nestrpljivo. »Misliš da bi me to zabrinulo? Ne, to je
onaj tip o kome sam ti govorio. Nešto u tom poslu ne valja. Dik, prećutao sam ti
jednu stvar. Dok sam radio, primetio sam da onaj vadi pištolj iz pojasa i premešta
ga u džep kaputa. Stajao je i držao ga sve vreme dok sam radio i tad mi je sinulo
da, ako otvorim vrata, nikad neću ni omirisati onu hiljadarku. U pola posla rekao
sam da hoću da izađem, a čim sam se našao napolju, zbrisao sam. Nešto me je
jurilo – sam bog zna šta je to; nešto kao zver. A ja nemam pištolj – nikad ga i ne
nosim, jer ti sudije uvek naplete svašta ako te uhvate s pucom u džepu.«
Zaneti razgovorom, prođoše kroz hodnik i popeše se stepenicama do Dikovog
stana. Obijač bez poziva uđe za Martinom.
Dik ga uvede u dnevnu sobu i zatvori vrata.
»Pa, Lju, da čujem istinu. Kakav si to posao radio u utorak uveče?«
 Lju se osvrte po sobi, pogleda kroz prozor, i u sve drugo osim u domaćina. A
onda:
»Pokušavao sam da otvorim kriptu s mrtvacem!« reče polušapatom.
4_________________________________________________
GLAVA

Čitav minut u sobi je vladao tajac. Dik Martin je zurio u sagovornika ne

verujući sopstvenim ušima.
»Pokušavao da otvoriš kriptu s mrtvacem?« ponovi on. »Sad lepo sedi i sve
mi ispričaj.«
»Ne mogu – još ne. Strah me je«, reče Lju tvrdoglavo. »Taj čovek je pakleno
stvorenje; radije bih se našao oči u oči sa samim đavolom nego da proživim još
jednu onakvu noć!«
»Ko je taj čovek?«
»To neću da ti kažem«, odvrati nabusito Lju. »Možda ću ti jednom reći, ali
sada – ne. Ako nađem neko mirno mesto, sve ću zapisati, da ostane na papiru za
slučaj... da se meni nešto dogodi.«
On se primetno naprezao da savlada uzbuđenje. Dik, koji ga je već godinama
poznavao, i u Engleskoj i u Kanadi, beše zapanjen videći ovog inače ravnodušnog
čoveka u ovakvom duševnom rastrojstvu.
»Zašto noćas ne bi ostao ovde i napisao svoju priču? Neću ti je tražiti na
čitanje, a ovde si siguran kao i bilo gde drugde.«
Dik pretpostavi da je ta misao već pala na pamet obijaču pošto je smesta
prihvatio poziv. Upravo su završavali večeru kad Dika pozvaše na telefon.
»Je li to gospodin Martin?«
Glas mu je bio nepoznat.
»Da«, odgovori Dik.
»Ovde gospodin Hejvlok. Komesar mi je danas ostavio poruku i očekivao sam
da se javite. Možete li još večeras doći kod mene?«
U glasu se osećao nemir i žurba.
»Svakako«, odgovori Dik. »Gde stanujete?«
»Ulica akacija, broj 907, Sent Džons Vud. To vam je blizu; taksijem stižete za
pet minuta. Jeste li večerali? Tako sam i mislio. Hoćete li doći na kafu, za četvrt
sata?«
Dik Martin prihvati, kao da beše zaboravio na svog iznenadnog gosta i
njegovu priču.
Strašna izjava Ljua Finija pomela je njegove planove. Pa ipak, možda bi bilo
bolje ostaviti čoveka da na miru napiše svoju priču. On pozva domaćicu u stranu
i otpusti je za tu noć. Sam u stanu, Fini bi mogao neometano da piše. Lju se smesta
složio s ovim predlogom, kao da mu je laknulo pri pomisli da će ostati sam.
 Nakon četvrt časa gospodin Martin je već zvonio na vratima impozantne kuće
koja se gordila usred čitavog hektara uređenog parka, u najlepšem delu Sent
Džons Vuda. Postariji batler prihvati njegov štap i šešir, uvodeći ga u dugu,
ukusno nameštenu trpezariju. Gospodin Hejvlok je očito bio dobar poznavalac
umetnosti, pošto je od četiri slike koje su visile na zidu Dik odmah prepoznao
jednu Koroovu, kao i veliki Rembrantov portret iznad kamina.
Advokat je večerao sam, na jednom kraju dugačkog politiranog stola. Čaša
crnog vina stajala mu je nadohvat ruke, a u zubima je držao dugačku tanku cigaru.
Beše to čovek između pedeset i šezdeset godina, visok i vitak. Imao je čelo i vilice
borca, a čeličnosivi bakenbardi davali su mu pomalo divalj izgled. Diku se dopao,
jer su mu oči, iza naočara u rožnatom okviru, bile neobično izražajne.
»Gospodin Martin, e?« On se pridiže i pruži čvrstu, tanku ruku. »Sedite. Šta
biste popili? Imam ovde porto koji je dostojan kraljevske trpeze. Valters, dajte
čašu gospodinu Martinu.«
On se zavali u stolici, napući usta i pomno se zagleda u mladog posetioca.
»Vi ste, dakle, detektiv, e?« Ovo podseti Dika na doživljaj koji je imao tog
jutra, i on se usiljeno nasmeši. »Komesar kaže da sutra odlazite iz policije i da
vam treba neki hobi. Tako mi svega, daću vam hobi koji će me poštedeti mnogih
besanih noći! Valters, uslužite gospodina Martina i idite. I neka me niko ne
uznemirava. Isključite telefon; ni za koga nisam kod kuće, ma koliko bilo važno.«
Kad su se vrata zatvorila za batlerom, gospodin Hejvlok ustade i poče nemirno
da hoda gore-dole po sobi. Govorio je brzo, osorno, bezmalo napadački grubo, a
rečenice su mu bile oštre, kratke, s prizvukom optužbe.
»Ja sam advokat – verovatno vam je poznato moje ime, mada nikad nisam bio
u krivičnom sudu. Uopšte, retko idem u sud. Bavim se kompanijama,
nekretninama, a zastupam i tuce raznih dobrotvornih ustanova. Zastupnik sam i
imanja Selford.« Rekao je ovo s izvesnim naglaskom, kao da je očekivao od Dika
da shvati naročito značenje tog položaja. »Ja sam zastupnik imanja Selford«,
ponovi on, »ali bih više od svega voleo da nisam. Stari lord Selford – koji je bio
star samo po gresima i nedelima, to jest, pokojni lord Selford, dozvolite da kažem
– postavio me je za jedinog izvršioca nad svojim imanjem i za staratelja svog
groznog deteta. Pokojni lord Selford je bio vrlo neprijatan, namćorast čovek,
napola lud, kao i većina Selforda u poslednjih nekoliko generacija. Znate li
Selford Manor?«
Dik se osmehnu.
»Može vam zvučati čudno, ali ja sam danas bio tamo. Dosad nisam ni znao da
postoji takvo mesto ili nekakav lord Selford. On živi tamo?«
»Ne«, odseče Hejvlok, dok su mu oči gnevno svetlucale iza naočara.
»Ajabihto voleo više ods vega. On ne živi nigde. To jest, nigde ne živi duže od
dva do tri dana zaredom. On je nomad nad nomadima, a njegov otac je u mladosti
bio slične prirode. Pirs – to je njegovo porodično ime, uzgred budi rečeno, i
oduvek su ga tako zvali – Pirs je poslednjih deset godina proveo lutajući od grada
do grada, od zemlje do zemlje, trošeći nemilice svoje prihode, što je, s obžirom
na to da su ogromni, sebi mirne duše mogao priuštiti. U Englesku se retko vraća;
već četiri godine ga nisam video.« Poslednje reči behu izgovorene polako i
značajno.
»Ispričaću vam njegovu istoriju, gospodine Martin, da biste bolje razumeli«,
nastavi on. »Kad je Selford umro, Pirsu je bilo šest godina. Nije imao majku, niti,
što je još čudnije, ikakvih bliskih rođaka. Selford je bio jedinac, kao i njegova
žena, tako da nije bilo ujaka i tetaka kojima bih mogao predati svoju odgovornost.
Dečak je bio osetljiv; to sam otkrio poslavši ga u pripremnu školu kad mu je bilo
osam godina, u nadi da ću se ratosiljati malog prosjaka; ali ne bi prošao ni jedan
jedini dan a da od njega ne dobijem pisamce u kojem moli da ga izvučem otuda.
Najzad sam mu našao privatnog učitelja, pa je tako dobio nekakvo obrazovanje,
koje ipak nije bilo dovoljno za prijemni ispit u Kembridžu. Onda sam ga zajedno
s učiteljem poslao da putuje po inostranstvu. Kamo sreće da nisam! Putovanje mu
je ušlo u krv i od tada ne prestaje da menja okolinu. Pre četiri godine me je posetio.
Tad je bio na putu za Ameriku, gde je proučavao ekonomske uslove. Gajio je
sumanutu ideju da napiše knjigu; zabluda od koje pati većina ljudi jeste da druge
zanimaju njihova sećanja.«
Dik pocrvene kao krivac, ali advokat nastavi ne primetivši njegovu
nelagodnost.
»Sad se već brinem za tog mladića. Povremeno zahteva novčane pošiljke, a ja
mu povremeno šaljem prilične svote, na koje, pošto mu je sad dvadeset četiri
godine, on ima pravo.«
»Njegovo novčano stanje«, poče Dik.
»Savršeno stabilno, savršeno stabilno«, reče gospodin Hejvlok ubedljivo. »To
uopšte ne dolazi u pitanje. Brine me samo to što je mladić predugo izvan mog
vidokruga. Svašta mu se može dogoditi – možda je dopao šaka nekom nečasnom
svetu.« Posle kratkog oklevanja dodade: »Osećam kako treba da stupim u vezu s
njim – ne lično, već preko treće osobe. Drugim rečima, hteo bih da odete u
Ameriku, i, ne govoreći da dolazite od mene niti da sam vas ja poslao, upoznate
se s lordom Selfordom. On putuje pod imenom gospodin Džon Pirs. Brzo menja
mesto i moraćete oprezno da se raspitujete kuda je otišao, pošto vam ne mogu
obećati da ću vas o njegovom kretanju obaveštavati onoliko precizno koliko bih
želeo. Ako u vašem odsustvu dobijem telegram od njega, proslediću vam ga.
Želim da nađete Pirsa, ali nipošto nemojte reći američkoj policiji da ga pratite ili
da je njegovo kretanje na ma koji način sumnjivo. Hoću samo da se uverim da
nije napravio neko nepoželjno ili nedolično poznanstvo, da jesam svoj gospodar i
da je novac koji šaljem upotrebljen u njegovu korist. Uzgred, rekao mi je da je
kupio akcije industrijskih koncerna iz raznih delova sveta, a neke od njih su kod
mene. Za većinu akcija, međutim, ne znam, a on je na sve moje ispitivanje
odgovorio samo da su sigurne, uložene u južnoafričku bankarsku korporaciju.
Molim vas da stvar zadržite za sebe, jer, razumećete i sami, ne mogu da ga izložim
neuljudnom zanimanju lokalnih vlasti. I nadasve mi je stalo da ne sazna da sam
vas ja poslao. Dakle, gospodine Martin, dopada li vam se zadatak?«
Dik se osmehnu.
»Čini mi se kao ugodan godišnji odmor. Koliko bi trajala ta potraga?«
 »Ne znam – nekoliko meseci, nekoliko sedmica: sve zavisi od vašeg izveštaja
koji, uzgred budi rečeno, morate telegramom poslati pravo meni. Široke sam ruke
i mogu vam odobriti znatne troškove, uz koje ću vam isplatiti vrlo lep honorar.«
I on pomenu neobično veliku sumu.
»Kad biste hteli da krenem?«
Advokat izvadi malu beležnicu i pogleda u kalendar. »Danas je sreda. Kako
bi bilo da krenete iduće srede? On je zasad u Bostonu, ali kaže da će ići u Njujork,
gde će odsesti u Komodoru. Boston je njegovo omiljeno lovište.« Usnama mu
prođe lak trzaj. »Pretpostavljam da će jedno poglavlje posvetiti američkom ratu
za nezavisnost«, dodade suvo, »Boston je, naravno, savršeno mesto za takva
proučavanja.«
»Jedno pitanje«, reče Dik, digavši se da pođe. »Imate li osnova da verujete
kako je sklopio što rekoste, neko nepoželjno poznanstvo – drugim rečima, da li se
oženio nekom kojom nije trebalo?«
»Nikakvog drugog osnova osim sopstvene sumnjičavosti«, nasmeja se
gospodin Hejvlok. »Ako se sprijateljite s njim, što će vam, s malo napora,
verujem, poći za rukom, pokušajte da ga nagovorite, kao prvo, da se vrati u
Englesku i zauzme svoje mesto u Domu lordova. To je veoma važno. Potom bih
želeo da jednu sezonu bude u Londonu, jer je krajnje vreme da se oženi i da više
ne moram da brinem o njemu. Zamak Selford propada čekajući stanovnike.
Sramota je da jedna tako dobra stara kuća ostane u rukama nadzornika. U svakom
slučaju, trebalo bi da se vrati kako bi bio sahranjen tamo«, dodade s malo mračnog
humora. Dik je smisao ove primedbe shvatio tek osam meseci kasnije.
Zadatak je bio, kako bi rekao doktor Staleti, neobičan i bizaran, ali u osnovi
nije bio nesvakidašnji. I zaista, prvo što je padalo u oči beše njegova krajnja
jednostavnost. To poslanstvo je bilo više nalik na luksuzan godišnji odmor, pred
kojim se topilo Dikovo žaljenje zbog odlaska iz Skotland Jarda.
Bilo je devet sati te vlažne oktobarske večeri kad je izišao od advokata. Na
vidiku ne beše nijednog taksija i on je pešačio pola milje dok nije stigao na jednu
od stanica. Vrativši se u stan, opazi da je u potpunom mraku a, na njegovo
iznenađenje, Finija nije bilo. Ostaci večere stajali su na stolu – rekao je domaćici
da će sam raspremiti; ali je jedan kraj stolnjaka bio podignut, ostavljajući mesta
za nekoliko listova hartije i naliv-pero koji su se tu nalazili. Lju je očito nameravao
da se vrati, ali iako je Dik Martin čekao do dva sata izjutra, nije bilo ni glasa od
pljačkaša grobova. Fini se zbog nečega predomislio.
Sutradan je u pola deset otišao u biblioteku s nađenom knjigom. Kad je ušao,
devojka ga pogleda nasmejavši se prigušeno.
»Priznajem da sam smešan«, reče on skrušeno. »Evo vaše knjige. Uzeo ju je
neuki stranac, uveren da pozajmljivanje knjiga iz biblioteke funkcioniše na
principu srećne slučajnosti.«
Ona je zurila u knjigu.
»Vi zaista zadivljujete, gospodine Martin! Recite mi, molim vas, kako ste
uspeli?«
 »Čista dedukcija«, reče on veselo. »Znao sam da je čovek koji ju je uzeo
stranac, jer ste mi vi to rekli. Saznao sam gde stanuje, jer ste mi vi dali njegovu
adresu, a knjigu sam dobio zamršenim postupkom traženja.«
»Divno!« uzviknu ona i oboje se nasmejaše.
Nije imao nikakvo opravdanje da ostane i dalje, ali je ipak uspeo, kako je ona
sasvim jasno nagovestila, da je zadrži od posla bezmalo ceo sat. Na sreću,
upravitelji biblioteke Belingam nisu ranoranioci, pa je najlepši deo prepodneva
imala samo za sebe.
»Iduće nedelje putujem u inostranstvo na nekoliko meseci«, reče on. »Ne
znam zašto vam ovo govorim, ali sam pomislio da ste možda zainteresovani za
put oko sveta.«
Ona se osmehnu.
»Vi ste sigurno najnaivniji detektiv kojeg sam ikad srela!
Zapravo, jedini detektiv kojeg sam srela«, dodade. Zatim, videvši da mu je
nelagodno, postade malo blaža. »Vidite, gospodine Martin, ja sam veoma dobro
vaspitana« – čak se i u njenoj blagosti osećala ironija od koje se on trže – »što
znači da sam strahovito konvencionalna. Pitam se imate li predstavu o tome koliko
nedeljno možete sresti ljudi koji nastoje da vas zainteresuju za svoje porodične
probleme? Ja zapravo nisam bezobzirna«, nasmeši se ona na njegovo protivljenje.
»Bio sam prilično neuljudan i veoma mi je žao«, reče Dik otvoreno.
»Zaslužujem vaše prekore. Ali sasvim je prirodno da čak i skromni detektiv poželi
da produbi poznanstvo s nekim ko, ako to mogu da kažem a da vaši devojački
obrazi ne pocrvene, ima jedinstveno privlačan um.«
»Hajde da sad svako dâ po jedan kompliment«, reče ona, mada joj je lice bilo
malo zajapureno, a oči sjajne. »Vi ste najbolji detektiv na svetu, i ako ikad nešto
izgubim, smesta ću pozvati vas.«
»Onda ćete izvući srećku koja ne dobija«, reče Dik pobedonosno. »Odlazim
iz policije i od sutra sam uzoran član društva, gospođice...?«
Ona i ne pokuša da mu odgovori, ali on najednom opazi na njenom licu kako
joj nešto postaje jasno.
»Neće valjda gospodin Hejvlok vas poslati u potragu za mojim rođakom?«
»Vašim rođakom?« zapanjeno upita on. »Lord Selford je vaš rođak?«
Ona klimnu glavom.
»On je četrdeset drugo koleno. Moj otac mu je bio blizak rod. Majka i ja smo
nedavno večerale s gospodinom Hejvlokom i tad nam je rekao da traži čoveka
koji će pritesniti Selforda.«
»Jeste li ga ikad upoznali?« upita Dik.
Ona odmahnu glavom.
»Ne, ali moja majka ga je kao dečaka dobro poznavala. Mislim da sam ga
jednom videla. Otac mu je bio grozan čovek. Verujem da vam je gospodin
Hejvlok to rekao. Čini mi se da je moja pretpostavka tačna: vi idete u potragu za
njim?«
Dik klimnu glavom.
»To je bila tužna vest koju sam pokušao da vam saopštim«, reče.
 U tom trenutku njihov tête-à-tête prekide ulazak postarijeg gospodina s
nakiselim glasom, koji je, pomisli Dik, morao biti sekretar.
Martin se vrati u Skotland Jard da bi našao kapetana Snida, koji beše odsutan
kad ga je tog jutra pozvao telefonom. Snid ćutke sasluša neobičnu priču o
ponoćnim zanimacijama Ljua Finija.
»To svakako zvuči kao laž, a sve što zvuči kao laž, najčešće to i jeste«, reče.
»Zašto Fini nije ostao ako već ima to na savesti? I ko ga je progonio? Jesi li ti
video nekog?«
»Nikog«, odgovori Dik, »ali čovek je bio istinski uplašen.«
»Hm«, promrmlja Snid i pozvoni, a kad se dežurni javio naredi: »Pošalji
čoveka da dovede Finija ovamo. Hoću da mu postavim nekoliko pitanja.« A onda,
pozivajući čoveka da se vrati: »Ti znaš gde stanuje, Dik. Pođi i pokušaj da mu
uđeš u trag.«
»Danas u dvanaest prestaje moja služba.«
»U ponoć«, reče Snid lakonski. »Na posao!«
Lju Fini je već godinama živeo u istom stanu u ulici Grejt Kvin, ali
kućevlasnica nije umela da da nikakvo obaveštenje. Fini je sinoć oko pet nekud
otišao i otad se nije vratio. Omiljeno provalnikovo mesto beše mali bar u kojem
su se sastajali ljudi na samoj ivici zakona. Fini ni tamo nije svraćao, mada je
obično dolazio da doručkuje i pokupi svoju poštu.
Dik srete čoveka koji je prethodne večeri navodno imao sastanak s Finijem i
čekao ga do dvanaest.
»Gde mogu da ga nađem?«
Ovde, međutim, nije mogao da očekuje više ništa. Zanimanje gospodina
Martina bilo je isto tako dobro poznato kao i Finijevo.
On podnese kratak izveštaj Snidu, koji je na celu stvar gledao ozbiljnije no što
je Dik očekivao.
»Sad verujem u priču o pljačkašu grobova«, reče Snid, »i svakako je neobično
što je Lju bio uznemiren, jer ništa osim zemljotresa nije u stanju da ga izbaci iz
koloseka. Možda je u tvom stanu?«
Kad je Dik stigao kući, stan beše prazan. Domaćica nije ni videla ni čula
posetioca. Dik ode do spavaće sobe i skide kaput u nameri da obuče stari lovački
žaket koji je nosio dok bi pisao – trebalo je da završi još nekoliko izveštaja pre no
što konačno ode iz Jarda.
Žaket nije visio na svom uobičajenom mestu, i on se seti da ga je domaćica
stavila u orman: visok komad nameštaja od mahagonija, u kojem su visila njegova
četiri odela. Ne misleći ni na šta, on otvori vrata ormana. U isti mah nečije telo
polete na njega, umalo ga ne oborivši, i beživotno se sruči na pod. Bio je to Lju
Fini, i to – mrtav.
5_________________________________________________
GLAVA

Velika petorka Skotland Jarda ispunila je Martinovu trpezariju iščekujući

nalaz lekara veštaka koga behu hitno pozvali. Doktor im se uskoro pridruži.
»Koliko mogu da zaključim posle površnog pregleda«, reče, »on je mrtav već
nekoliko sati, a bio je zadavljen, ili mu je slomljen vrat.«
Uprkos svojoj samokontroli, Dik zadrhta: prošle noći je spavao u sobi gde se,
iza politiranih vrata, krila jeziva tajna.
»Nije bilo tragova borbe, Martine?« upita jedan od oficira.
»Baš nikakvih«, reče odlučno Dik. »Slažem se s doktorom: udaren je nečim
teškim i ubijen na licu mesta. Ali kako su ušli u stan, to sam bog zna!«
Ispitaše devojku koja je radila u noćnoj smeni u liftu, ali se ona nije sećala da
je iko ulazio u stan pošto je Dik otišao.
Šest detektiva podrobno ispita mesto zločina.
»Postoji samo jedan način na koji je neko mogao ući spolja«, reče Snid kad su
sve pregledali, »a to je kroz kuhinju.«
Iz kuhinje su jedna vrata vodila na mali balkon, kraj kojeg je prolazio teretni
lift koji se pokretao sa zemlje pomoću ručice i čekrka.
»Sećaš li se da su kuhinjska vrata bila zaključana?« upita Snid.
Uznemiren i zabrinut, Dik reče da nije ni ulazio u kuhinju otkako se prošle
noći vratio kući. Ali njegova domaćica, koja je uplakana stajala u pozadini, izjavi
da je tog jutra zatekla otvorena vrata.
Dik pogleda u dvorište. Stan se nalazio dvanaestak metara visoko od tla, i
mada je bilo sasvim moguće da se uljez popeo uz konopce lifta, poduhvat se činio
znatno iznad moći većine običnih provalnika.
»Nije ti nagovestio od koga je tako strahovao?« upita Snid kad su se ostali
oficiri Jarda vratili u stanicu.
»Ne«, odmahnu Dik glavom. »Nije mi ništa rekao. Bio je uplašen, zato
verujem da je njegova priča sasvim istinita – naime, najmili su ga da opljačka
grob, a on se dosetio da čovek s kojim je sklopio pogodbu namerava da ga ubije
čim obavi zadatak.«
Dik je tog jutra otišao u Linkoln In Filds, da porazgovara s gospodinom
Hejvlokom, koji već beše pročitao izveštaj u novinama, uprkos tome što je Ljuovu
čudnu priču policija držala u najstrožoj tajnosti.
»Da, pretpostavio sam da bi ovo moglo da omete naše planove, ali meni nije
stalo do nedelju-dve dana. Ako morate da ostanete ovde zbog istrage, ja ću
produžiti taj rok. Mada je na izvestan način stvar hitna, zasad može da pričeka.«
 U Jardu je održan sastanak na kome su se svi složili da Dik može otići iz
Engleske odmah posle istrage, ukoliko ne bude hapšenja, pod uslovom da stalno
održava vezu sa štabom, kako bi, ukoliko ubica bude pronađen, mogao da se vrati
i svedoči na sudu. Dik saopšti ovaj dogovor gospodinu Hejvloku.
Istraga je završena u petak i, posle Dikovog iskaza, odložena na neodređeno
vreme. U subotu u podne, on je otputovao iz Engleske, u najluđu potragu u koju
se iko ikada upustio, ne sluteći da se nad njim nadvila senka smrti.
6_________________________________________________
GLAVA

Pošto je Dik Martin napustio Englesku krećući u čudnovatu potragu, ubistvo

Ljua Finija postalo je glavna novinska tema, a ne manje i predmet njegovog
razmišljanja. Ali kad je sećanje na ubijenog provalnika stalo da bledi, Dik je pred
sobom i dalje video dva podsmešljiva siva oka i čuo zvuk dubokog, mekog,
izazovnog glasa.
Da je samo saznao njeno ime pre odlaska, mogao bi joj pisati ili slati
razglednice iz neobičnih dalekih zemalja kroz koje je putovao. Ali u žurbi oko
polaska i zauzetosti oko istrage (mada on sam nije igrao nikakvu zvaničnu ulogu),
Dik nije našao ni vremena ni izgovora da je poseti. Pismo naslovljeno na »lepu
damu sa sivim očima u biblioteci Belingam« možda bi i dospelo do nje, pod
uslovom da je jedina žena sa sivim očima u toj ustanovi. S druge strane, mislio je,
ona bi se mogla osetiti uvređenom.
Iz Čikaga je poslao pismo sekretaru biblioteke, prikijučujući i molbu za
učlanjenje, iako mu je naučna literatura trebala taman koliko i čopor divljih
mačaka. Nadao se ipak da će ugledati njeno ime na priznanici; tek pošto je poslao
pismo, shvatio je da će, kad priznanica stigne u Čikago, on već biti hiljadama
milja daleko i prekori sebe zbog takve gluposti.
Od Snida nije bilo ni glasa, pa se Dik o daljem razvoju misterije Fini mogao
obavestiti tek iz ponekih zalutalih engleskih novina. Po svemu sudeći, policija
nije nikog uhapsila, a hronika zločina se postepeno rasplinula u sitne beleške u
neupadljivim uglovima novinskih stranica.
Iz Buenos Airesa prispeo je u Kejptaun, nekoliko dana pošto je njegov čovek
nestao odatle, ali zauzvrat dobi prve radosne vesti od početka potrage. Bio je to
telegram od Hejvloka, koji ga poziva da se smesta vrati kući i on se s radošću
ukrca na prvi brod. Taj dan mu je, međutim, doneo još jedno važno otkriće; do
prvog beše došao u Buenos Airesu.
Dosad nijednom ne beše dospeo u blizinu lutajućeg lorda za kojim je jurio po
belom svetu i strast potrage je već počela da ga napušta. Iz Kejptauna je nekakvim
rashodovanim parobrodom putovao trinaest dana do Madere, zakasnivši četiri
dana po svoju poštu. Budući da su njegova interesovanja prevazilazila zanimaciju
na palubi, posmatranje putnika i dnevnu podelu posla, tih trinaest dana behu
najdosadniji što ih je Dik Martin ikad proživeo. A onda, kad je brod stao da utovari
ugalj, dogodilo se čudo. Trenutak pre no što je parobrod isplovio, jedan čamac
pristade uza nj i nekoliko putnika se pope uz brodske stepenice. Diku se učini da
sanja.
 Ona! U to nije moglo biti sumnje: prepoznao bi je među hiljadom. Kako ga ne
beše primetila, on odluči da joj se ne javi. Sad su bili »pod istim krovom«, prilika
o kojoj je sanjao postala je stvarnost na tako neočekivan način, a on je bio
začuđujuće stidljiv, izbegavajući devojku gotovo do kraja putovanja.
Kad su se naposletku sreli, ona je izgledala kao oličenje smirenosti.
»O, da, znala sam da ste na brodu. Videla sam vaše ime na listi putnika«, reče
ona. On je bio toliko uzbuđen da mu nije smetao ni njen obešenjački pogled.
»Zašto mi niste prišli?« upita on prkosno, a ona se ponovo osmehnu.
»Mislila sam da ste ovde poslovno«, odvrati zajedljivo. »Stjuard mi je rekao
da večeri najčešće provodite u pušačkoj sobi posmatrajući kartaše. Baš sam se
pitala kad ćete doći u biblioteku. Vi ste sad čian, zar ne?«
»Da«, odgovori on zbunjeno, »pretpostavljam da jesam.«
»Znam da jeste pošto sam potpisala vašu priznanicu«, dodade ona.
»O, onda ste vi – «, on zastade u iščekivanju.
»Osoba koja je potpisala priznanicu.« Nijedan mišić na njenom licu se ne
pomeri.
»Kako se zovete?« upita on otvoreno.
»Zovem se Lensdaun. Sibil Lensdaun.«
»Naravno, sad se sećam!«
»Videli ste ime na priznanici, razume se?«
On klimnu glavom.
»Pismo se neuručeno vratilo biblioteci!« nastavi ona nemilosrdno.
»Još nisam sreo nekog ko čoveka može naterati da se oseća kao najveća budala
kao što to vi možete«, pobuni se on kroz smeh.
Do večeri, to je bio kraj odmeravanja snaga. Stajali su jedno kraj drugog na
mračnoj palubi i razgovarali o opštim stvarima, sve dok –
»Svetionik Start levo od pramca, kapetane«, začu se nerazgovetno glas sa
komandnog mosta.
Njih dvoje, nagnuti preko ograde na uskoj palubi, videše kako se u daljini na
trenutak pojavi zrak svetlosti, pa onda ponovo nestade.
»To je svetionik, zar ne?«
Dik se još više približi devojci, neopazice klizajući po glatkoj ogradi
parobroda.
»Svetionik Start«, objasni on. »Ne znam zašto ga tako zovu kad bi mu bolje
pristajalo ime Finiš.«
Posle kraćeg ćutanja, ona upita:
»Vi niste Amerikanac, ako se ne varam?«
»Kanađanin po običajima, Britanac po rođenju – uglavnom sve što ljudi žele
da budem. Neka vrsta otpadnika.«
On se tiho nasmeja.
»Mislim da to nije lepa reč«, primeti ona. »Pitala sam se hoću li vas sresti kad
se ukrcam u Maderi. Ima svakakvog sveta na ovom brodu.«
 »Hvala na lepim rečima«, svečano reče Dik. Ona se blago usprotivi, ali on
nastavi: »Nema tog broda koji plovi preko okeana a da nije pun svakojakog sveta.
Kladio bih se u milion funti da je nemoguće naći brod na kome bar jedan putnik
ne kaže za ostale »Bože, kakva menažerija!« Ne, gospođice Lensdaun, niste bili
banalni. Život je ionako banalan. Najbanalnija stvar koju činite jeste da jedete i
spavate. Pokušajte da živite originalno i videćete da ćete brzo propasti. Evo vam
još jedne čudnovate stvari na brodu: ne usuđujete se nikad da s ljudima koji vam
se dopadaju progovorite ma i jednu reč sve dok niste na dan plovidbe od luke. Šta
rade u međuvremenu, nikad nisam saznao. Pet dana posle Madere, a ja sam tek
večeras progovorio s vama. Eto vam dokaza.«
Ona se odmače od njega i uspravi se.
»Mislim da je vreme da siđem«, reče. »Već je kasno, a sutra treba rano ustati.«
»Ono što, u stvari, mislite«, odvrati Dik vrlo nežno, »jeste da ću vas za koji
čas zgrabiti za ruku i reći kako bi bilo divno kad bismo zauvek plovili ovako pod
zvezdama i tome slično. Neću to učiniti. Lepota me privlači, priznajem. Znam da
ste lepi, jer na vašem licu nisam pronašao nijednu suvišnu crtu.« Ona se nasmeja.
»To je lepota u jednoj jedinoj rečenici – ništa suvišno. Kad bi vam nos bio debeo
a oči sitne, ili kad bi vam ten bio kao jedna od onih mapa što pokazuju gustinu
stanovništva, divio bih vam se zbog dobrote duše, ali vas ne bih ubrojio u
Kleopatrin red. Verovatno ni ona nije bila ništa naročito.«
»Putujete li opet u inostranstvo?« Ona skrete razgovor na manje nelagodnu
temu, smesta zažalivši zbog toga.
»Ne, ostaću u Londonu, u Klargejt Gardensu. Imam lep stančić; sednete nasred
sobe, ispružite ruku i dotaknete zidove bez protezanja. Ali dovoljno je velik za
čoveka bez ambicija. Kad dođete u moje godine – biće mi trideset 14. septembra,
ako želite da mi pošaljete cveće – biće vam dovoljno da se skrasite i gledate kako
dobri stari svet ide dalje. Milo mi je što se vraćam. London obuzima čoveka, a baš
kad vam dosadi, spusti se magla kao testo i ne možete da nađete put iz njega.«
Ona uzdahnu.
»Naš stan je manji od vašeg. Madera je bila raj posle Koram Strita!«
»Koji broj?« upita Dik netaktično.
»Jedan od mnogih«, osmehnu se ona. »A sad zaista moram da idem. Laku
noć.«
On je ne isprati do stepenica, već odšeta na bok broda odakle je mogao videti
vitku figuru kako se hitro kreće praznom palubom.
Pitao se šta ju je dovelo u Maderu, jer nije verovao da ona spada među srećnike
koji, da bi utekli surovoj engleskoj zimi, mogu sebi priuštiti put u tople krajeve.
Bila je i lepša no što je mislio – lepa na bledi, istočnjački način, a samo je oblik
njenih sivih očiju nagoveštavao Orijent – ne sasvim bleda, pa ipak ne ni ružičasta.
Možda je geranijumsko rumenilo njenih usana ostavljalo utisak bledila. Mršava?
Ne bi je tako nazvao. Za njega je mršavost oduvek podrazumevala krhkost, a
devojka je bila gipka i obla.
Čudeći se samom sebi što tako analizira njenu privlačnost, bazao je po palubi
i najzad se vratio u pušačku sobu. Mada je bilo prošlo jedanaest, za stolovima je
još sedelo uobičajeno društvo. Dik stade kraj stola u uglu, posmatrajući igru sve
dok, posle mnogih značajnih, mrkih pogleda, krupni čovek koji je dotad
neprestano dobijao ne baci karte na sto.
»Idem na spavanje«, promumla, pokupi svoj dobitak i ustade.
»Prošle nedelje si me opelješio za stotku«, reče zaustavivši se ispred Dika.
»Ima da vratiš to pre nego siđeš s broda.«
»Hoćete li novčanice ili kovani novac?« upita učtivo Martin. »Ili da vam
napišem ček?«
Kartaroš je na trenutak ćutao, a onda reče:
»Izađite sa mnom napolje.«
Dik pođe zanjim do prigušenih svetala promenadne palube.
»Vidite gospodine, dugo sam čekao priliku da porazgovaram s vama. Ne
poznajem vas, ali čini mi se da sam vas negde video. Radim na ovoj ruti već
godinama i nemam ništa protiv malo konkurencije, samo da nije prejaka. Ali neću
da trpim da me neko jeftino izrađuje s pakovanim kartama. Kapiraš?«
»U stvari, tvoja plemenita duša zalaže se za fer igru među kartaroškim
varalicama«, odgovori Dik. »Jesi li ikad video ovo?«
On izvadi iz džepa metalnu značku, a krupni čovek se zagrcnu.
»Dođuše, više nemam pravo da je nosim, jer sam otišao iz kanadske kraljevske
policije«, reče Dik vraćajući značku u džep. »Čuvam je kao uspomenu na dobra
stara vremena. Šećaš me se? Ja sam te pre osam godina pokupio u Montrealu zbog
prodaje obveznica za nepostojeći rudnik.«
»Dik Martin!« zapanji se kartaroš.
U osami kabine koju je delio sa svoja dva sabrata, on otre znoj sa čela i stade
da se priseća:
»To je momak koji je u Klondajku pokupio Harvi Velsa. Tad je imo brkove,
zato ga nisam pozno. Opasan momak! Otac mu bio upravnik ćorke u Fort Stjuartu
i pušto klinca da se druži s robijašima. Kažu da s kartama može sve sem da ih
natera da pevaju! Džoa Haldija je ukebo na osnovu dokaza koje mu je digo iz
džepa!«
Sledećeg jutra, gospodin Martin je sišao s broda noseći u svakoj ruci po jedan
kofer. Neki član lokalne bande koja ne propušta nijedno iskrcavanje, u potrazi za
potencijalnim naivčinama, opazi njegovu mladost i bezbrižnost, pa pozva na
stranu stjuarda, koji je važio za rudnik informacija.
»Gospodin Ričard Martin – taj ti je u stalnoj trci s vremenom. U Kejp je došao
iz Argentine, u Argentinu iz Perua i Kine, bio je na Novom Zelandu, u Indiji –
bog zna gde nije bio!«
»Ima li love?«
Stjuard se zamisli.
»Mora da ima. Nije makar ko: ima najbolju kabinu na brodu i daje dobre
bakšiše. U Kejptaunu su se ukrcali neki momci koji su pokušali da ga oderu na
bridžu, ali on ih je sredio.«
Perspektivni član bande se podrugljivo nasmeja.
 »Kartaroša se plaše samo žutokljunci«, reče, s naročitim prezirom koji
kopneni lopovi gaje prema svojoj pomorskoj braći. »Osim toga, brodovi iz Kejpa
su premali i svako svakog zna. Kartaroš bi mogo da umre od gladi na toj liniji.
Zdravo, Hari!«
Hari, stjuard, ravnodušno otpozdravi i pogledom otprati uhodu do carinske
barake. Martin je, s izrazom dosade na uskom, preplanulom licu, očekivao
dolazak carinika.
»Gospodin Martin, ako se ne varam?« član bande se prijazno nasmeši
pružajući ruku. »Ja sam Bursen – sreli smo se u Kejpu«, dodade pridošlica
upinjući se da bude srdačan. »Baš mi je milo što vas opet vidim!«
Ruka mu prazna ostade u vazduhu. Dva ozbiljna plava oka ispitivački su ga
posmatrala: bio je dobro odeven, a iz džepa na prsluku virila je masivna zlatna
tabakera.
»Moramo se naći u gradu – «
»U Vendsvort Gaolu ili, možda, Pentonvilu«, odbrusi Dik. »Idi dodavola,
brbljiva lažovčino!«
Čovek zinu od iznenađenja.
»Vrati se svom tatici«, Dikov dugi kažiprst bockao je sagovornika kroz prsluk,
u ritmu reči, »ili tetki usedelici koja te naučila da tako govoriš i reci njemu ili njoj
da se budale prodaju na kilo u Sauthemptonu!«
»Vidiš, prijatelju«, stade da preti ovaj ne bi li nekako zabašurio svoje
neizbežno povlačenje.
»Ako te bacim dole na dok, zadržaće me zbog istrage. Ispari!«
Prevarant »ispari«. Bio je malo ljut, malo uplašeni prsti su ga svrbeli za
osvetom, ali se ipak držao podalje od svoje nesuđene žrtve, sve dok nije otišao
prvi voz.
»Ako nije pajkan, seci me de sam najtanji!« promrmlja i posegnu za svojom
tabakerom i utešnim ukusom sitno seckanog virdžinijskog duvana. Ali tabakera
beše nestala!
Upravo u tom trenutku gospodin Martin je iz njene prepune unutrašnjosti
izvlačio cigaretu i, odmeravajući u ruci težinu zlata, zaključio da ima bar 15 karata
i da je skupocena.
»Kakva divna tabakera!«
Devojka je sedela naspram njega pružajući ruku – prijateljski gest koji je godio
Diku Martinu. U jednostavnom kostimuž i s malim šeširom na glavi, izgledala je
sasvim drugačije, a iz nje je zračio novi šarm i novi miris.
»Da, lepa je«, odvrati pribrano Dik. »Dobio sam je od jednog prijatelja. Drago
vam je što je odmor završen?«
Ona duboko uzdahnu vraćajući mu tabakeru.
»Na neki način, jeste. To nije bio baš odmor, a bilo je i strašno skupo. Što je
još gore, ja ne znam portugalski.«
On na to uzvi obrvama.
»Ali sve hotelsko osoblje govori engleski«, reče, a ona se setno osmehnu.
 »Ja nisam bila u hotelu. Stanovala sam u malom pansionu na Brdu, a ljudi koje
sam sretala govore, nažalost, samo portugalski. Na svu sreću, upoznala sam jednu
devojku koja je pomalo znala engleski i ponudila se da mi pomogne. Ako je do
onoga što sam uspela da uradim, mogla sam mirne duše ostati kod kuće.«
On se prigušeno nasmeja.
»U istoj smo neprilici. Ja sam prešao trideset hiljada milja jureći za senkom!«
Na njenom licu se ukaza tajanstven osmeh.
»Jeste li i vi tražili ključ?« upita, a on je iznenađeno pogleda.
»Kakav ključ?«
Devojka otvori kožnu tašnu koju je držala u krilu i izvuče malu kartonsku
kutiju. Skinuvši poklopac, istrese na dlan pljosnat ključ neobičnog oblika.
Izgledao je kao poveći »jejl«, ali nije bio narezan samo s jedne strane, već su se
useci, izmenjeni i još složeniji, nalazili i na drugoj.
»Vrlo čudnovat predmet«, reče on. »To ste tražili?«
Ona klimnu glavom.
»Da, ali nisam znala da je ovo sve što treba da donesem s puta. Zvuči
maloluckasto, zar ne? Pripadao je jednom baštovanu, Portugalcu po imenu Silva,
koji je poznavao mog oca. Nekad je bio u službi jednog našeg rođaka. Već sam
vam se hvalisala da je lord Selford moj rođak – uzgred, kakav je on?«
»Kao slovo O, samo još prazniji«, odgovori Dik. »Nisam ga ni video«.
»Pre tri meseca«, nastavi ona svoju priču, »moja majka je od nekog sveštenika
dobila pismo na vrlo lošem engleskom. Pisao je da je Silva umro, zatraživši pred
smrt oproštaj za sva zla koja nam je naneo. Za sobom je ostavio nešto što je moralo
biti uručeno samo nekom od članova naše porodice. To zvuči neobično, zar ne?«
Dik klimnu glavom u znak odobravanja, nestrpljiv da čuje nastavak.
»Razume se, ni mama ni ja nismo mogle na put, jer nemamo dovoljno novaca.
Ali sutradan smo dobile još jedno pismo, s povratnom kartom do Madere i sto
funti u malim novčanicima.«
»Od koga?«
Ona odmahnu glavom.
»Ne znam. U svakom slučaju, ja sam otputovala. Stari sveštenik mi se silno
obradovao; rekao je da je njegova mala kuća obijena triput za mesec dana i da je
siguran da su provalnici tražili upravo onaj zamotuljak koji je čuvao za mene.
Očekivala sam nešto basnoslovno vredno, naročito kad sam saznala da je senjor
Silva bio vrlo bogat čovek. Možete za misliti kako sam se osećala kad sam otvorila
kutiju i našla ovaj ključ.«
Dik prevrte ključ na dlanu.
»Silva je bio bogat – baštovan, rekoste? Mora da je mnogo zaradio, a? Je li
ostavio neko pismo?«
Ona ponovo odmahnu glavom.
»Baš ništa. Bila sam razočarana, ali me je to ipak zabavljalo. Ne znam zašto
sam stavila ključ u džep kaputa i da li je to bila srećna ili nesrećna slučajnost. Ali
tek što sam izišla iz sveštenikove kuće, iz sporedne ulice je izleteo neki čovek,
zgrabio moju tašnu i nestao pre no što sam stigla da pozovem u pomoć. U tašni
nije bilo ničeg vrednog, ali sve je to bilo vrlo uznemirujuće. Kad sam se ukrcala
na brod, stavila sam ključ u koverat i dala ga blagajniku.«
»Na brodu vas niko nije uznemiravao?«
Ona se nasmeja, kao da je čula dobru šalu.
»Ne, ukoliko ispreturan putni sanduk i razbacan krevet ne nazovete
uznemiravanjem. To se dogodilo dvaput od Madere do Sauthemptona. Je li
dovoljno romantično?«
»I te kako!« reče Dik i duboko uzdahnu posmatrajući ključ.
»Koji broj u Koram Stritu?« upita.
Ona odgovori i pre no što je postala svesna njegove nestrpljivosti.
»Šta vi mislite o ovim čudnim događajima?« upita devojka uzimajući natrag
kartonsku kutiju.
»Da su čudni – čudni su. Možda je neko hteo da se po svaku cenu domogne
ključa.«
Objašnjenje joj se, međutim, učinilo nedovoljnim.
Dok je voz ulazio u stanicu Vaterlo, ona se pitala šta ju je navelo da bude tako
otvorena prema ovom strancu. Donekle je zbuni njegov neobavezni pozdrav:
klimnuvši glavom, on nestade među putnicima koji su se tiskali na peronu.
Četvrt časa kasnije, pronašla je svoj prtljag u gomili kovčega i nosač joj pozva
taksi. U trenutku kad mu je davala napojnicu, jedan čovek se očeša o nju, hvatajući
je za ruku, a drugi je spopade s druge strane. Tašna pade na pločnik. Pre no što je
devojka stigla da se okrene, treći čovek dograbi tašnu i munjevitom brzinom je
dodade neupadljivom čovečuljku iza sebe. Lopov se okrete da pobegne, ali ga
nečija snažna ruka dohvati za okovratnik i protrese; a kad podiže ruke da se
odbrani, čelična pesnica ga udari u vilicu i on se nađe na zemlji.
»Diž’ se, lopurdo, da ti vidim džeparošku dozvolu!« prodera se Dik Martin.
7_________________________________________________
GLAVA

U deset sati narednog jutra Martin je bodro koračao prema Linkoln In Fildsu.
Ptice su cvrkutale u visokim krošnjama, trg se kupao u bledom aprilskom suncu,
a Dik je bio u miru s celim svetom, uprkos tome što beše proputovao trideset
hiljada milja i posle svega morao da podnese izveštaj o neobavljenom zadatku.
Gospođa Hejvlok i Hejvlok obitavali su u staroj kući iz doba kraljice Ane, koja
je stajala rame uz rame s ostalim zdanjima tog vremena. Čitav niz mesinganih
pločica na vratima označavao je ovlašćenog zastupnika desetine preduzeća, jer je
g. Hejvlok biokorporacijski advokat i mada nikad nije zalazio u sud, beše odličan
savetnik nebrojenih uspešnih kompanija.
Detektiva su, nesumnjivo, očekivali, jer se činovnik u prijemnoj kancelariji
presamiti od ljubaznosti.
»Reći ću gospodinu Hejvloku da ste stigli«, reče on i vrati se časak kasnije da
bi uveo posetioca u privatno svetilište starijeg partnera.
Kad je Dik Martin ušao, Hejvlok još ne beše završio diktiranje nekog pisma,
te se osmehnu i pogledom ga ponudi da sedne. Kad se diktat završio a sekretarica
povukla, advokat ustade od svog masivnog pisaćeg stola puneći lulu.
»Znači, niste ga videli?« upita.
»Ne, gospodine. Kretao sam se brzo, ali on je bio brži. Stigao sam u Rio na
dan njegovog odlaska. U Kejptaun sam pristao tri dana pošto je on kopnom otišao
za Bejru – a onda je prispeo vaš telegram.«
Hejvlok je zabrinuto klimao glavom pućkajući lulu.
»Lutajući đavo!« reče. »Možda ste ga mogli stići u Bejri. Još je tamo.«
On ode do stola, pritisnu zvono, a sekretarica se ponovo pojavi.
»Dajte mi dosje Selford – najnoviji«, zatraži on i sačeka da se ona vrati i
donese mu veliku plavu fasciklu. Iz nje izvadi obrazac telegrama i pruži ga
posetiocu. Dik pročita:
»Hejvloku, London. Ko je čovek Martin koji me progoni? Već poslao
punomoćje. Molim te ostavi me na miru. Dolazim u London avgusta. – Pirs.«
Telegram beše poslat iz Kejptauna, tri dana pre Dikovog dolaska.
»Nisam imao izbora«, reče gospodin Hejvlok, nervozno češkajući nos. »Jeste
li čuli ma šta o njemu?«
Dik se nasmeja.
»Momak nije mirovao dovoljno dugo da bi ga neko uočio«, poče.
»Razgovarao sam s hotelskim portirima i recepcionarima na sedam raznih vrsta
iskvarenog engleskog, ali nijedan od njih nije imao šta da kaže. Bio je u Kejptaunu
kad je guverner doputovao iz Engleske.«
»Pa«, upita Hejvlok posle kraće stanke, »kakve to veze ima s tim?«
»Nikakve.« Dik je neko vreme ćutao, a onda upita: »Na šta zapravo
sumnjate?«
Gospodin Hejvlok napući usne.
»Ne znam«, priznade. »U najgorem slučaju, oženio se ili spetljao s nekom
damom koju ne želi da dovede u Englesku.«
Dik se zamišljeno počeša po bradi.
»Je li vam mnogo pisao?«
Advokat klimnu glavom.
»Mogu li da vidim ta pisma?« zatraži Dik.
Uzevši fasciklu iz Hejvlokove ruke, on stade da prevrće listove. Tu je bilo
kablograma iz raznih delova sveta, dugih i kratkih pisama, uputstava koja su očito
bila odgovori na neke Hejvlokove nedoumice.
»Ova su samo iz poslednje godine. Imam jednu ili dve kutije pune njegovih
pisama, ako vas zanima.«
Dik odmahnu glavom.
»Jesu li sva pisana njegovom rukom?«
»Nesumnjivo. Nema ni govora o tome da se neko izdaje za njega, ako ste to
mislili.«
Detektiv mu vrati fasciklu i namršti se.
»Voleo bih da sam ga stigao«, reče. »Zanima me kakva je to ptičica, mada već
poznajem desetak mladih momaka koji, čim sednu, osete svrab u tabanima. Žao
mi je što nisam imao uspeha, gospodine Hejvlok, ali, kako rekoh, momak se brzo
kreće. Možda ću vas nekom drugom prilikom zamoliti da mi pokažete sva pisma.
Zanimaju me.«
»Možete ih videti odmah, ako želite«, reče advokat, s namerom da pozvoni.
Detektiv ga zaustavi.
»Kad je veza u pitanju, mislim da možete biti mirni. Bio je sam i u Njujorku i
u San Francisku. U Šangaj se spustio sam, i ja sam ga pratio kroz celu Indiju a da
nisam opazio ni nagoveštaj ženskog prisustva. Voleo bih da ga upoznam kad se u
avgustu bude vratio.«
»Upoznaćete ga«. Hejvlok se usiljeno nasmeši. »Ako uzmognem da ga
zadržim dovoljno dugo kako bih vam dao vremena da stignete.«
Dik se vrati kući s izdašnim čekom u džepu i dva važna problema na umu.
Žena koja mu je vodila domaćinstvo beše izišla u kupovinu. Dik sede za radni sto
i obujmi glavu šakama, dok mu je čupava kosa štrčala na sve strane. Razmišljao
je o poslednjih šest uzbudljivih meseci svog života, i na kraju ustanovi da nije
dobio odgovor na jedno značajno pitanje.
Smesta uze telefon i pozva Hejvloka.
»Zaboravih da vas pitam, zašto on sebe naziva Pirs?«
 »Ko? A, mislite na Selforda? Tako se zove. Pirs, Džon Pirs. Zaboravio sam da
vam kažem – on mrzi svoju titulu. O, zar jesam? Imate li neku ideju?«
»Ne«, odgovori Dikpretvorno, jer ih je već imao nekoliko.
Raspakovao je sve osim jednog kofera, koji tek sad dođe na red. Bio je prepun
dokumenata, hotelskih računa, zabeleški s puta, a na dnu se nalazio poveći komad
upijaće hartije, koji on pažljivo izvadi i pogleda spram svetla. Jasno se video
otisak koverta: »Gospodin Bertram Kodi, Veld Haus, Južni Vels, Saseks«. Nije
bilo potrebe da se priseća, pošto beše tačno zapisao ime i adresu. Taj komad
upijača našao se u dnevnoj sobi apartmana Plaza hotela u Buenos Airesu, koji je,
četrdeset osam sati pre njegovog dolaska, pripadao nemirnom gospodinu Pirsu. U
međuvremenu niko nije koristio sobu, sve dok Dik nije zamolio upravnika hotela
da mu pokaže apartman u kojem je obitavao predmet njegove potrage.
Zaključao je upijač u fioku radnog stola, otišao u spavaću sobu i dugo stajao
gledajući se u ogledalu.
»I ti sebe nazivaš detektivom, a?« upita sopstveni odraz, a usne mu se skupiše.
»Ti jadni bleferu i magarčino!«
Ostatak dana provede uvežbavajući novi kartaroški trik koji je pokupio na
poslednjem putovanju brodom: zamršenu operaciju koja se sastojala iz uzimanja
gornje karte dlanom i njenog premeštanja na deveto mesto u špilu. Vežbao je sa
štopericom pred sobom sve dok nije uspeo da zamenu obavi za petnaesti deo
sekunde. Kad se sumrak spustio na grad, on sede u kola i bez žurbe se odveze ka
jugu.
8_________________________________________________
GLAVA

»Uvedite ga«, naredi gospodin Bertram Kodi.

Beše to sitan, ćelav čovek blagog glasa i sa izrazitom sklonošću ka
preterivanju. Trebalo mu je pet minuta da saopšti ono što bi svako drugi rekao u
tri rečenice. Svestan ove mane, ukoliko je ona to bila, ponekad se šalio na
sopstveni račun. Nameštajući velike naočari u zlatnom ramu, on ponovo pročita
posetnicu:

G. DŽON RENDL
Kolins Strit 194, Melburn

Gospodinu Kodiju to ime ništa nije kazivalo. On je osamdesetih godina

poznavao nekog Rendla, uvoznika čaja, vrlo uglednog čak, ali je poznanstvo bilo
toliko površno da nije ni zasluživalo da se tako nazove.
Upravo je razgledao malu crvenu safijansku mapu; gurnu je pod gomilu papira
koja mu se našla nadomak ruke kad se posetilac pojavi na vratima.
»Gospodin Rendl«, najavi prozukli ženski glas s vrata, a na to se iz polutame
pojavi visok, stasit mladić koji ni po čemu nije ličio na davno zaboravljenog
trgovca čajem.
»Hoćete li da sednete?« upita gospodin Kodi blago. »I, molim vas, ne zamerite
zbog polutame u kojoj živim. Moje oči više nisu baš zdrave, a svetlost mi zadaje
bol. Ova stona lampa mi je sasvim dovoljna, mada je preslaba za moje posetioce.
Na sreću, oprostite ako ovo zvuči malo grubo, većinom posetioce primam tokom
dana.«
Mladić se nasmeja: očito da na njega polutama velike, bogato nameštene
biblioteke nije delovala depresivno. On napipa stolicu, koju je odavao odsjaj
prigušenog svetla na politiranom naslonu, i sede.
»Oprostite što dolazim ovako kasno, gospodine Kodi, ali tek sam juče stigao
Moldavijom.«
»Iz Kine«, promrmlja Kodi.
»Iz Australije. Ukrcao sam se u Kolombu.«
»Moldavija nije pristala u Kolombu, zbog epidemije kolere«, prekide ga
Kodi, još blaže.
Posetilac se nasmeja.
 »Naprotiv, pristala je, a ja sam se ukrcao sa još tridesetak ljudi. Epidemija je
objavljena tek pošto smo napustili luku. Vi mešate Moldaviju i Moraniju, koja
zaista nije pristala, ali nedelju dana kasnije.«
Punačko lice gospodina Kodija pocrvene. Osetio se duboko pogođenim, i to u
najslabiju tačku, jer je napravio činjeničnu grešku.
»Oprostite, molim vas«, reče prigušenim glasom. »Stidim se, jer vidim da sam
pogrešio. To jeste bila Moranija – molim vas, oprostite! Moldavija je imala
mirno putovanje?«
»Ne, gospodine. Uleteli smo u oluju koja nam je odnela tri čamca.«
»Dva čamca za spasavanje s gornje palube i kuter sa krme«, prekide ga
gospodin Kodi. »Izgubili ste i jednog mornara Hindusa – talas ga je progutao.
Izvinite što vas prekidam, ali ja sam strastven čitač.«
Nastade kratka počivka. Gospodin Kodi je strpljivo čekao, nagnuvši glavu na
stranu.
»Sad, možda?« podstače on gotovo stidljivo.
Gost se ponovo nasmeja.
»Dolazim po neobičnom poslu«, reče. »Imam malu farmu nedaleko od imanja
Deset milja, koja se graniči s jednim od vaših poseda u tom delu sveta.«
Gospodin Kodi lagano klimnu glavom. Imao je mnogo imanja u
prekomorskim zemljama: to su bile unosne investicije.
»Verujem da na vašem imanju ima zlata«, nastavi Rendl. »Ja sam po
obrazovanju inženjer i razumem se u metalurgiju. Pre šest meseci otkrio sam nešto
što nisam hteo da obelodanjujem dok ne budem potpuno siguran.«
On je znalački govorio o konglomeratima i površinskim naslagama, a Bertram
Kodi je slušao, klimajući glavom s vremena na vreme. U jedan mah Rendl razvi
kartu na stolu – malu kartu koja nije probudila Kodijevo zanimanje.
»Moja je teorija da postoji zlatonosna žica koja se proteže odavde dovde.«
Kad je gost završio, Kodi reče:
»Da, znam da na imanju Deset milja ima zlata. Otkrio ga je i prijavio jedan
moj poverenik, tako da je vaš strah, gospodine – hm – Rendl, da neko skriva –
ehm – to otkriće, potpuno neopravdan. Zlata ima, to da. Ali ne u isplativim
količinama. Stvar je dospela i u novine – hm – vi to niste videli. U svakom slučaju,
zahvalan sam vam. Ljudska dobrota je retka vrlina i ja vam ne mogu dovoljno
zahvaliti na obzirnosti i – ehm – naporu kojem ste se izložili.«
»Ako se ne varam, vi ste ovo imanje kupili od lorda Selforda«, izjavi gospodin
Rendl.
Ćelavi čovek trepnu, kao da ga je iznenada zaslepila jaka svetlost.
»Od njegovih – ovaj – zastupnika; to je čuvena advokatska firma. Sad ne mogu
da im se setim imena. Gospodin lord je u inostranstvu, znate, Pretpostavljam da
se do njega teško može dopreti.« On bespomoćno raširi punačke ruke. »Teško je!
Taj mladi čovek namerava da život provede u putovanjima. Njegovi zastupnici
dobijaju vesti od njega iz Afrike – prime pismo – ovaj – iz divljih pampa
Argentine – šalju mu novac u Kinu – uzbudljiv život, dragi mladi moj prijatelju,
ali poguban po njegovu rodbinu, ako je – ovaj – ima. Nisam siguran.«
 On odmahnu glavom uzdišući; potom, kao da tek sad opaža da nije sam sa
svojim uzburkanim mislima, naglo ustade i ispruži obe ruke.
»Hvala što ste došli«, uzdahnu, a ruka gospodina Rendla nađe se između dva
topla, meka dlana. »Hvala vam na brizi. Život je lepši uz malo nesebičnosti.«
»Piše li vam on ponekad?« upita posetilac.
»Mislite, lord? Ne, ne! On ne zna ni da ja postojim. O, zaboga, ne!« On uze
posetioca za ruku i povede ga prema vratima. »Imate li kola?« Gotovo da je bio
zahvalan svom gostu kad začu potvrdan odgovor. »Drago mi je. Čini se da će noć
biti olujna, a već je kasno. Pola jedanaest, zar ne? Srećan vam put!«
Stajao je na ulaznim vratima, obasjan stražnjim svetlima automobila, sve dok
kola ne zamakoše za grmlje rododendrona koje je oivičavalo prilaz, pa tek onda
uđe u kuću.
Stamena, gruba žena u crnoj svili, za koju je Dik pomislio da je Kodijeva
domaćica, uđe za mužem u radnu sobu i zatvori vrata.
»Ko je ovaj?« upita ona. Glas joj je bio sirov, kreštav i zvučao je prekorno.
Gospodin Kodi se vrati na svoje mesto za pisaćim stolom i blaženo se nasmeši
sedajući u meku fotelju.
»Zove se Dik Martin«, reče, »po zanimanju detektiv.«
Lice gospođe Kodi naglo promeni boju.
»Isuse! Detektiv! Berti, što je dolazio ‘vamo?«
Bila je uznemirena: gojazna ruka pretrpana prstenjem primetno zadrhta kad je
prinese ustima.
»Jesi li siguran?« Glas joj je podrhtavao.
Gospodin Kodi klimnu glavom.
»Lukav je, ali ja sam ga očekivao. Imam najmanje tri njegove fotografije.
Pitam se«, reče Kodi meko. »Zaista se pitam!«
Zavuče ruku pod hrpu papira tražeći malu mapu i najednom potpuno preblede.
»Nema je – moja mapa i ključ – gospode bože! Ključ!«
Povodio se kao pijan, s izrazom samrtnog straha na licu.
»To je bilo kad mi je pokazivao kartu!« prostenja gušeći se. »Zaboravio sam
da je čovek savršen lopov. Zatvori ta prokleta vrata! Hoću da telefoniram!«
9_________________________________________________
GLAVA

Dik je vozio šestocilindrični kabriolet čija je karoserija videla i bolje dane, ali
je za motor tvrdio da mu nema ravna u svetu. Dok su brisači mahnito radili, on se
oprezno uputi u pravcu Portsmuta. Dugi farovi automobila razgonili su tamu pred
sobom. Kiša je pljuštala, a pošto je prozor bio spušten, desna strana njegovog
kišnog mantila ubrzo postade crna i sjajna.
»Koram Strit 107«, upozori ga njegova podsvest, a on se začudi što je smesta
povezao uspešnu posetu gospodinu Bertramu Kodiju s tom pristojnom devojkom
koja je tako retko izbivala iz njegovih misli.
Povremeno bi rukom u džepu potražio tanku kožnu mapu. U njoj se nalazilo
nešto tvrdo: on najpre pomisli da je to novac, a onda u trenutku shvati da ga je baš
taj dodir podsetio na Sibil Lensdaun. Zakočio je tako naglo da se kola zaneše na
putu i jedva izbegoše jarak. Ispravivši volan, on upali unutrašnje švetlo i dade se
na proučavanje svog plena. Još pre no što će otvoriti mali novčanik, znao je šta se
unutra nalazi, ali nije očekivao da ključ bude baš te veličine i oblika. Bila je to
identična kopija, bar po veličini, onog ključa koji mu je Sibil Lensdaun pokazala
u vozu, a koji se sada nalazio u trezoru njegove banke.
Dik tiho zviznu, vrati mapu u džep, ali ključ gurnu pod gumenu prostirku ispod
nogu. Preduzimljivi gospodin koji je uložio toliko napora da bi došao do Sibilinog
ključa sigurno se neće ustezati da presretne nekakva kola.
Dik oseti poštovanje prema paru ključeva blizanaca, i shvati da je upao u
avanturu neuporedivo zanimljiviju od jurnjave za hodočastećim plemićem.
Ugasio je svetlo i krenuo dalje, putem mokrim od kiše, razmišljajući o svom
čudnovatom otkriću. Kodi je porekao vezu s tajanstvenim lordom Selfordom –
zašto? I šta predstavlja taj ključ? Ulazeći, Dik je opazio da domaćin gura mapu
pod gomilu hartije, pa je iz čistog vragolanstva i radoznalosti iskoristio prvu
priliku da je se domogne. Sutradan ujutro, odluči on, uporediće ova dva ključa.
U međuvremenu voljalo mu se usredsrediti na put: jedan kamion ga umalo ne
odgurnu u jarak, a zatim, kad mu je preostalo još dvadesetak milja puta, ugleda
pred sobom tri crvena svetla. Usporio je i približio im se na nekoliko metara. Behu
to crvene lampe postavljene preko druma, a mogle su značiti jedino da je put
zatvoren zbog opravke. Pa ipak, nepunu milju unazad kraj njega je u punoj brzini
protutnjao kamion, koji je nesumnjivo došao iz tog pravca.
On pogleda kroz otvoren prozor i zdesna vide oronuli zid čiji je vrh skrivalo
granje vrbe. Pod svetlima automobila, u zidu se opažao prorez nalik na kapiju.
Pošto je tako ovlaš bacio pogled na okolinu, vrati se putu i trima crvenim
lampama.
»Da, da«, promrmlja Dik za sebe, ugasi svetla i izvadi nešto iz džepa. Tiho
otvorivši vrata, iziđe na kišu osluškujući mirno nekoliko časaka.
Čuli su se samo vetar i kiša. Držeći se sredine puta, on polako krenu prema
crvenim lampama. Podiže srednju i pogleda je: bila je stara, a neko ju je nevešto
obojio u crveno. Druga lampa je bila novija, ali je i njeno staklo bilo prekriveno
prozirnom crvenom bojom. Isto je bilo i sa trećom.
On hitnu srednju lampu u jarak, a lomljava stakla ispuni ga zadovoljstvom.
Potom se vrati do kola, uđe, zalupi vrata i pritisnu starter. Motor zavergla, ali ne
upali. Mora da ima neki razlog, pomisli, jer je motor bio još topao, a nikad ga
dotad ne beše izneverio. Pokuša ponovo, ali bez uspeha; zatim iziđe iz kola da
proveri rezervoar s gorivom. Za to nije bilo potrebe, jer je lampica pokazivala
»prazno«.
»Da, da«, promrmlja Dik ponovo, začuđeno gledajući u lampicu.
Napunio je rezervoar pre no što će stići kod Kodija, ali, bilo kako bilo, kazaljka
je uporno ostajala na »nuli«. Kad je lupnuo po rezervoaru, začu se šupalj odjek.
On omirisa vazduh: osećalo se na benzin. Osvetlivši tlo baterijskom lampom,
shvati šta se dogodilo. Vlažni drum beše prošaran masnim mrljama. Neko je
skinuo poklopac i ispraznio rezervoar dok je on razgledao lampe.
Dik ponovo zavrte poklopac, otporan na vazduh, vodu i vrlo jednoštavan, koji
se mogao otvoriti jediho pomoću ključa ili poluge. On, međutim, ne beše čuo ništa
sumnjivo. Nije nosio rezervu i činilo se da mu nema spasa, izuzev ako...
Diže lampu u pravcu kapije. Jedna od šarki bila je slomljena, a krilo se
naslanjalo na grm lovora. Sve dotad nije ni pomislio da je u blizini Gelouz
Kotidža. Ali sad poznade mesto.
Ne gaseći bateriju, on odlučno krenu dugom stazom, koja s obe strane beše
oivičena zapuštenim, nepotkresanim grmljem. Krošhje visokih topola spajale su
se uluk. Osvetljavajući čas levo čas desno, išao je mračnom alejom. Iznenada
zastade: pod senkom živice opazio je dugu, usku jamu. Bila je sveže iskopana i
on proceni da je dubina oko dva metra.
»Ovo liči na večnu kuću«, zgrozi se on i produži ka četvrtastoj, ružnoj zgradi,
koja je nekad davno bila pokrivena malterom, sad ispucalim toliko da su se cigle
jasno videle.
Kuća nikad nije izgledala jezivije nego kad snop svetlosti obasja mrlje i
pukotine na zidovima. Portal je bio visok i uzak, s drvenom nadstrešnicom
oslonjenom na dve metalne šipke uzidane pored vrata. Nije bilo znakova života,
ni pas da zalaje. Kuća beše mrtva – u propadanju.
Dik je oklevao trenutak pre no što se pope uz dva stepenika da bi dohvatio
zvekir. Zakuca, a iz predvorja mu odgovori sam šupalj eho. Neki stranac bi lako
mogao pomisliti da u kući nema nikog, pošto odgovora nije bilo, ali Dik nije bio
stranac i zato ponovo dohvati zvekir. Kroz nekoliko časaka se u predvorju začu
bat koraka, okretanje zarđalog ključa u bravi i zveket lanaca. Vrata se odškrinuše,
a u mlazu svetlosti iz Dikove lampe pojavi se ispijeno lice i crna brada.
 Pojava je bila toliko strašna da Dik, iako ju je očekivao, umalo ne ispusti
lampu.
»Ko je to? Ko je to?« upita mrzovoljan glas. »Benzin? Nestalo vam benzina?
Ah, to je glupo. Da, mogu vam dati benzin ako platite. Nisam u prilici da
poklanjam.«
Ne pokazujući da li ga je prepoznao ili ne, on otvori vrata i Dik uđe u
predvorje, okrenuvši se licem prema domaćinu. Staleti je nosio crni kućni ogrtač,
pritegnut u pojasu i neopisivo zamašćen. Na nogama je imao visoke ruske čizme,
iznošene, ispucale i nevešto zakrpljene. Diku se učini da se ta čudna spodoba nije
okupala od njihovog poslednjeg susreta. Doktorove krupne, snažne ruke bile su
prljave, a nokti nalik na nožne. Pri svetlosti male uljane lampe koju je Staleti
nosio, Dik vide da je predvorje bogato namešteno: tepih je bio gust i skoro nov,
zavese od baršuna, a stolice i divani s pozlatom i presvlakom od damasta morali
su stajati čitavo bogatstvo. Srebrni polilej visio je s okrečene tavanice, a
dvanaestak električnih »sveća« u njemu uskoro bogato obasja sobu. Sve je bilo
prekriveno debelim slojem prašine: dok su koračali, sa tepiha se podiže prašnjavi
oblačak.
»Sačekajte ovde, molim vas. Doneću vam benzin – šiling i deset penija za
galon.«
Dik je čekao, slušajući kako se koraci njegovog domaćina polako udaljavaju.
Razgledao je sobu, ali u njoj nije bilo ničeg što bi nagoveštavalo karakter, ili poziv
ovog zagonetnog, prljavog čoveka.
Ubrzo ču da se Staleti vraća, uz zveket dveju kanti koje spusti kraj vrata, a
potom uđe u sobu brišući ruke od prašine.
»Četiri galona najčistijeg benzina!«
Po domaćinovom držanju posetilac je mogao biti potpuni stranac, ali Dik je
ipak bio siguran da ga je čovek prepoznao. Kao da pogađa njegove misli, doktor
pompezno izjavi:
»Ja sam profesor Staleti. Čini mi se da smo se već sreli. Bili ste zbog neke
knjige.«
»Tako je, profesore.« Dik oseti nemir: negde u njemu javljao se glas koji je
upozoravao na opasnost.
»Čuli ste za mene – da? Moje ime je poznato u nauci. Hajde, hajde, prijatelju,
platite i idite.«
»Veoma sam vam zahvalan, profesore«, procedi Dik. »Evo deset šihnga – ne
morate mi vratiti kusur.«
Na njegovo iznenađenje, domaćin zadovoljno strpa novac u džep. Očito mu
nije bilo ispod časti da zaradi na ovakvoj transakciji.
On ga isprati do ulaza, a Dik iziđe oprezno i postrance, držeći na oku ovog
čudaka. Profesor otvori usta kao da će nešto reći, ali se predomisli i zalupi vrata.
U taj mah se iz unutrašnjosti kuće, odnekud iza zamračenih prozora, začu takav
krik agonije i straha da se Martinu sledi krv u žilama. Bio je to jauk koji se popeo
do vriska, a potom pretvorio u tihi jecaj.
 Dikovo čelo orosiše graške znoja; on htede da provali u kuću i zahteva
objašnjenje, ali smesta shvati da bi to bilo besmisleno. Uzevši kante s benzinom,
pođe niz kolski prilaz. Nosio je cipele s gumenim đonom, gotovo bešumne, a to
mu je dobro došlo sad kad se morao osloniti samo na čulo sluha. Ruke su mu bile
zauzete i nije mogao da osvetli put.
Prošao je mesto gde beše video jamu kad iznenada oseti da neko ide za njim.
Bio je to sasvim slab zvuk i samo ga je tako oštar sluh mogao razabrati kroz šumor
kiše: nije to bilo ni šuškanje, već nešto neopisivo. Dik se okrete i nastavi da korača
unatraške, zureći u gustu tamu pred sobom. Zvuk je bivao sve jasniji. Grančica
puče u grmlju s njegove desne strane; on najednom shvati odakle mu preti
opasnost i ispusti kante. Ne stiže ni da izvadi pištolj, a već se hvatao ukoštac s
nečim golim, ljigavim i divijim.
Ogromne glatke ruke stezale su mu ramena; krupna šaka je tražila njegovo
lice, dok je on slepo udarao u naga prsa, toliko mišićava da je uzalud trošio snagu.
S natčovečanskim naporom, on se ipak otrže, zgrabi ogromnu ruku obema
svojima i, pognuvši se, prebaci napadača preko glave. Začu se tup pad, stenjanje,
grozno cviljenje ni nalik na ljudsko – u sledećem trenutku Dik je već držao u ruci
otkočen pištolj.
»Ostani gde si, prijatelju« reče zadihano. »Hoću da te vidim!«
On podiže lampu i osvetli oko sebe. Nigde nikog. Osvetli levo i desno, ali
njegovom napadaču ni traga. Je li mu bio iza leđa? Okrećući se, on uperi snop
svetla prema kući i ugleda krupnu priliku, ogrnutu samo tkanicom, kako nestaje
u žbunju.
»Guja iz potaje!« promrmlja Dik Martin i, ne gubeći vreme, vrati se na drum,
napuni rezervoar i krete.
Uskoro je vozio putem prema Londonu, razmišljajući o doktoru Staletijui
sveže iskopanoj raki ukraj staze, namenjenoj, u to nije bilo sumnje, upravo njemu.
10________________________________________________
GLAVA

Gospodin Kodi nije voleo da pešači, a bio je uz to i veoma plašljiv; u

protivnom, mogao je prošetati tih šest milja koje su ga delile od Gelouz Kotidža,
čak i po mračnoj, vetrovitoj noći. No on naredi da mu se dovezu kola, na šta se
njegov vozač jetko pobuni, pa se odveze do na dvesta metara od Kotidža.
»Vrati se na onaj puteljak, ugasi svetla i ne mrdaj dok se ne vratim.«
Tom Kouler promrmlja nešto nerazgovetno.
»I ne zadržavaj se!« reče. »Uostalom, kakva je to igra, Kodi? Što ga nisi
pozvao da dođe?«
»Gledaj svoja posla, dodavola!« odseče čovečuljak i izgubi se u tami.
Stigao je do kuće malo posle jedan i, pipajući po mraku, krenuo stazom
između drveća. Štap kojim je napipavao put u jedan mah umalo što mu ne ispade
iz ruke. Da se na njega naslonio svom težinom, pao bi u rupu iskopanu ukraj staze.
Nije zakucao na vrata već, obišavši kuću, lupnu u jedan od mračnih prozora.
Kad se vratio, ulazna vrata su bila otvorena, a doktor Staleti ga je čekao u
predvorju.
»A, to ste vi! Čudno je što dolazite u ovo doba! Uđite, dragi prijatelju. Primio
sam vaš telefonski poziv, ali, avaj, sudbina mi nije bila sklona.«
»Je li umakao?« upita ovaj uplašeno.
Doktor Staleti sleže ramenima i pomilova svoju dugu bradu.
»Sudbina«, reče. »U protivnom, bio bi nam na tragu. Postavio sam lampe na
put i lično ispraznio njegov rezervoar. Uspeo sam da se vratim u kuću pre nego
što je došao. Situacija neobična i bizarna. Između njega i smrti stajala je samo ova
tanka karta.« Držao je u ruci zaprljanu i masnu igraću kartu: ređao je pasijans pre
Kodijevog dolaska. »Postojala je jedna slabačka veza, a i ona je pukla.«
Kodi se uplašeno osvrte po sumornom predvorju.
»Šta će sad biti?« upita šapatom.
Doktor ponovo sleže ramenima.
»Policija će doći, pre ili kasnije, i pretražiće moju kuću. Šta mari? Naći će
samo nekoliko crknutih pacova.«
»Jeste li...?« Kodi ne dovrši pitanje.
»Poslao sam nekoga za njim, ali je taj neko omanuo kao najgori idiot. Mišići
se mogu razvijati samo na uštrb mozga, dragi moj. Hoćete li ući?«
Doktor ga povede u radnu sobu. Sa stola behu uklonjeni svi sumnjivi predmeti,
a umesto njih poređane su karte.
 »Nego, recite mi, ko je taj čovek? Jednom sam ga već viđeo. Onog dana kad
je vaš vozač bio ovde došao je da se raspita o nekoj knjizi. Čini mi se da ga
poznajem, pa ipak, ne poznajem ga.«
Kodi obliznu suve usne; njegovo ozbiljno lice bilo je bledo i izmučeno.
»Njega je Hejvlok poslao u potragu za Selfordom«, promuca, a doktor uzvi
obrvama.
»Ma je li to moguće? Kako neobično i bizarno! Znači, to je čovek koga je
lukavi advokat poslao da nađe Selforda!«
On se nasmeja grohotom, a smeh mu je zvučao kao cepanje pergamenta.
»To je dobar vic! Dobri, stari, naivni Hejvlok! Tako bistar čovek! A da li je«,
upita on znatiželjno, »naš mladi prijatelj pronašao lorda? Ne? To je zanimljivo.
Možda nije bio dovoljno brz? Ili je išao vozom umesto avionom?«
On sede lupkajući prljavim prstima po stolu.
»Šta još želi moj prijatelj?« upita.
»Treba mi novac«, odgovori Kodi zlovoljno.
Bez reči, doktor otvorijednu fioku u stolu, izvuče iz nje staru, ulubljenu kasu,
otključa je i izvadi svežanj novčanica.
»Sad je manje ljudi koje treba plaćati«, reče. »Zato para ima više. Ako umrem,
biće to na vašu korist. Per contra...«
»Hajde da ne govorimo o smrti«, zadrhta čovečuljak i pređe nemirnim rukama
preko ćelavog temena. »Ne trebaju nam takve stvari. Suviše smo se udaljili od
vaše prvobitne ideje, a ona je bila dobra. Ako oduzmete život – «
»Jesam li oduzeo nečiji život?«
»Jeste li?« upita Kodi i zastade u iščekivanju.
Doktorova rumena usta razvukoše se u osmeh.
»Ima neki gospodin Fini«, reče oprezno. »Zvali ste ga tako, zar ne? On je
izvesno umro, ali mislim da je to bilo samoubistvo.«
On se opet zakikota.
»Ne volim ljude koji idu u policiju. To je vrlo loše za posao, jer policajci
nemaju mašte. Sad zamislite da ja odem nekom policajcu« – ispod oka je
posmatrao svog sagovornika – »i pretpostavite da dam nekakve iskaze. Kakva
katastrofa!«
Čovečuljak skoči sa stolice tresući se kao prut.
»Da se niste usudili!« povikahrapavim glasom. »Da se niste usudili!«
Staleti još jednom sleže mršavim ramenima.
»Zašto da ostanem u ovoj užasnoj zemlji kad bih mogao da sedim na terasi
svoje divne vile u Firenci?« upita. »Bar bih bio daleko od ovih glupavih
policajaca.«
On iznenada zaćuta dižući prst koji je zahtevao tišinu. Kodi ne beše čuo tihi
šušanj kraj prozorskog okna, ali doktoru on nije promakao.
»Neko je napolju«, prošaputa.
»Je li to...?«
Staleti odmahnu glavom.
 »Ne, to nije Bepo.« Usne mu se razvukoše u osmeh, kao da je čuo neku dobru
dosetku. »Sačekajte.«
Nečujno prođe kroz sobu i izgubi se u mračnom prolazu. Kodi začu kako se
vrata tiho otključavaju i prođe podosta vremena pre no što se domaćin vrati.
Treptao je očima kao da mu smeta nagli povratak u osvetljenu prostoriju, ali Kodi
ga je poznavao dovoljno dobro da bi shvatio kako ovog nezemaljskog čoveka
nešto ozbiljno muči.
U ruci je držao predmet nalik na gornji deo telefonske slušalice s gumenim
okvirom.
»Neko je prisluškivao kroz prozor, prijatelju. Možete triput da pogađate, Kodi
– niste došli kolima?«
»Dopešačio sam«, odgovori ovaj kratko.
»Vaš nezamenljivi vozač pati od radoznalosti?«
»Kažem vam da sam došao pešice. Nikakav vozač nije došao sa mnom.«
»I on je mogao došetati. Šta je ovo?«
On izvadi iz džepa kapu i stavi je na sto.
»Prepoznajete li ovo – ne?«
Kodi odmahnu glavom.
»Skinuo ju je da bi mogao da stavi slušalice. Mikrofon nisam mogao da
nađem. Ali prisluškivao je – to da.«
»Ko je to bio? Nemoguće da je Kouler«, naprasito reče Kodi. »On je nećak
moje žene.«
»I obožava je?« isceri se doktor.
On izvrte kapu naopako i pročita ime prodavca.
»Baš bi bilo neobično kad biste vi, na kraju krajeva, u svojoj kući držali
špijuna.«
»Kako to može biti?« upita Kodi naglo. »Pa vi o Kouleru znate isto koliko i
ja!«
»A šta vi to znate? Ništa osim da je lopov i kradljivac automobila na koga
policija stalno motri! Kad je onaj vaš prijatelj Martini – Martin, je li tako? – bio
ovde, videlo se da poznaje Koulera i ja sam smesta kompromitovan.«
Kodi mu odgovori prigušenim, ozbiljnim glasom, a Staleti ga je slušao, najpre
s prezrivom ravnodušnošću, a potom s interesovanjem.
»Šteta što moj Bepo nije bio napolju. Onda bismo bili sasvim sigurni«, reče
najzad.
Gospodin Kodi se oprosti i pođe do mesta gde je ostavio kola. Vozač, koji je
dremao na sedištu, trže se na zvuk gazdinog glasa.
»Kouler, jesi li sve vreme bio u kolima? Nisi me pratio?«
»Što da hodam kad mogu da se vozim?« promrmlja Tom. »Naravno da sam
bio ovde. Što? Neko te pratio?«
»Ne izigravaj budalu, prijatelju, inače ćeš zažaliti!«
»Ja nikad ne žalim zbog onog što uradim«, odvrati ovaj hladnokrvno. »Ulazi,
pada kiša.«
 On izjuri kolima na glavni put i vratolomnom brzinom stiže do Veld Hausa.
Jedna od mnogih stvari kojih se gospodin Kodi užasavao beše brza vožnja, a jedini
vozačev način da se ponekad osveti, bio je da učini nešto što čovečuljak ne voli.
Kodi iziđe iz kola, van sebe od besa, i prodera se na nepomičnog, spokojnog
mladića.
»Uobrazio si se jer misliš da si nezamenljiv, ti...!«
Nije stigao da završi a kola kretoše prema garaži. Tomi Kouler je svoga gazdu
smatrao potpuno nedostojnim protivnikom u raspravama.
11________________________________________________
GLAVA

Sledećeg jutra, tek što je gospodin Hejvlok stigao u kancelariju, na vratima se

pojavi Dik. Guste obrve starog gospodina uzdigoše se kad ugleda posetioca.
»Došao sam da vam priznam nešto, g. Hejvlok!«
»To zvuči zloslutno«, odgovori ovaj, užagrenih očiju.
»Zloslutnije nego što mislite«, reče Dik. »Sakrio sam od vas nešto što biste
morali znati.«
On mu ukratko ispriča o upijaćoj hartiji koju je našao u hotelu u Buenos
Airesu.
»Lord Selford je očigledno u vezi s tom osobom. Ali pošto nisam bio siguran
gde je to zemljište i ima li nečeg iza Selfordovog dugog izbivanja iz Engleske,
pomučio sam se da malo istražim.«
»Gospodin Bertram Kodi?« namršti se Hejvlok. »Ime mi zvuči poznato.«
»Možda se sećate prodaje imanja u Australiji.«
Hejvlokovo se lice ozari.
»Pa, naravno, to je to!« uzviknu. »Govorilo se i o nekom zlatu koje je,
navodno, pronađeno na imanju. Video sam obaveštenje u Tajmsu. Kodi, razume
se! Ali on ne poznaje lorda Selforda!«
»Ali zašto bi mu onda lord Selford pisao?«
»Možda je prvo on pisao lordu«, reče Hejvlok, očevidno malo uznemiren. »Da
ga niste pitali poznaje li našeg mladog prijatelja?«
Dik odmahnu glavom.
»On odriče i poznanstvo i prepisku, a to je sumnjivo. Jeste li ikad videli nešto
slično ovome?«
On stavi na sto ukradenu malu mapu i, otvarajući je, pokaza ključ. Hejvlok ga
uze i znatiželjno pogleda.
»Baš čudna stvarčica! Štaje to? Ključ?« upita. »Kako ste došli do njega?«
»Našao sam ga«, odgovori spokojno Dik. »Bio je u mapi koju sam – hm –
pozajmio. Beležnica je puna podataka koji se odnose na kretanje lorda Selforda.
Evo datuma kad je bio u Buenos Airesu, ovde je datum njegovog dolaska u
Šangaj, datum odlaska iz San Franciska – u stvari, ovo je iscrpan memorandum o
kretanju lorda Selforda u poslednjih osam meseci.«
Hejvlok je pažljivo listao stranice.
»Ovo je zbilja neobično«, primeti. »Kažete da poriče poznanstvo sa
Selfordom?«
 »Potpuno. Kune se da ga nikad nije video i da mu nikad nije pisao. Selford je
preko vas obavio sve poslove oko prodaje imanja u Australiji?«
Gospodin Hejvlok klimnu glavom.
»Tačno«, reče. »Dobro se sećam: moj činovnik je sproveo transakciju.«
»Poznajete li čoveka po imenu Staleti? Živi u kući na London Roudu, na pola
puta do Brajtona.«
Hejvlok se trže.
»Da, poznajem Staletija, ali kuću nisam video već godinama. U stvari, i to je
jedno od lordovih imanja – veći deo zemlje pripada posedu Selford. Kodi je isto
tako naš zakupac. Što se Gelouz Kotidža tiče, sećam se da smo je izdali Staletiju
posle njegovih neprilika u Londonu. Gonjen je zbog praktikovanja vivisekcije bez
dozvole«, objasni on. »Neuredan i neprijatan čovek.«
»Savršeno tačan opis!« nasmejao se Dik.
»Šta je on to uradio?«
»Pa, reći ću vam«, odgovori Dik otežući.
S razlogom je oklevao, jer mu se rešenje misterije Selford iznenada našlo
nadohvat ruke; nastojao je da istovremeno misli na dve stvari kako bi sklopio
kockice mozaika za koje bi mu inače trebalo nekoliko meseci istraživanja.
Njegova je priča, međutim, bila veran prikaz proživljene avanture.
»Jeste li bili u policiji?« upita Hejvlok.
»Ne, gospodine. Nikako da sebi izbijem iz glave da sam ja policija – i to jedina
koja me zanima.«
On se zamišljeno počeša po bradi.
»Možda je ipak trebalo da odem do matorog Snida«, reče.
»Ko je Snid?« trže se advokat.
»Čovek iz Skotland Jarda«, odgovori Dik. »Snid je nenadmašan u
misterijama.«
»Detektiv?«
»Da. Od čega živi Staleti, g. Hejvlok?«
»Ubio me bog ako znam«, odgovori on. »Sjajan je patolog, ali su njegovi
eksperimenti preterano uvrnuti za savremene škole. Tako mi svega, sad se sećam!
Staleti je uzeo kuću na preporuku gospodina Kodija. Sačekajte, da pronađem.«
On izlete iz sobe i vrati se sa knjigom pisama.
»Tako je«, reče. »Kodi je, ako se sećate, kupio australijsko imanje, a mesec
dana posle toga mi smo Staletiju dali u zakup Gelouz Kotidž. Strašno ime,
gospodine Martin, ali su u ružnim starim vremenim tamo zaista stajala vešala.«
»Stajaće, bogme, i u dobrim novim vremenima«, reče Dik, »ako taj gad iskopa
za mene još koju raku!«
Saznao je sve što je hteo – čak mnogo više nego što je očekivao; zatim se vrati
u Klargejt Gardens da bi spakovao dva kofera i dao mesec dana odmora
zapanjenoj starici koja se u njegovom odsustvu starala o kući.
»Mislim da će mesec dana biti dovoljno. Možete otići na more ili u planine,
Rebeka. Ali ako vam je život mio, izbegavajte moj stari, skromni dom.«
 »Ali, gospodine, zašto...?« poče žena.
Dik je ostao neumoljiv, predstavljajući joj na najužasniji način šta bi joj se
moglo dogoditi ako u njegovom odsustvu makar i zaviri u stan.
Nastojniku zgrade Dik naloži da svunjegovupoštu šalje u Skotland Jard, da ga
tamo dočeka. Nije obavestio g. Hejvloka o svojim namerama smatrajući da u ovoj
fazi istrage, koju je preduzimao na svoju ruku, nije preporučljivo poveriti se ma
kome.
12________________________________________________
GLAVA

Gospođa Lensdaun i njena kći behu obdarene retkim umećem da u tri sobe
žive kao u kući s dvadeset prostorija. Krhka žena izvanredne lepote, Sibilina
majka je imala prilike da doživi i ovo drugo. Bilo je to vreme izobilja, kad je
Gregori Lensdaun imao svojih sto hektara u Berkširu, lovište u Norfolku i reku u
Škotskoj bogatu lososom, da ne pominjemo prijatnu malu kuću u Čelsiju. Ali sva
ta imanja su se davno istopila, zajedno s ergelom trkačkih konja, parnom jahtom
i godišnjim putovanjem u Alžir. Gregori je bio jedan od direktora kompanije koja
je otišla pod stečaj, posle bekstva direktorovog zamenika, koji je na kraju ipak
dospeo u zatvor. Direktori su bili pozvani da nadoknade gubitak od milion i po
funti, a Gregori Lensdaun beše jedini čija je imovina glasila na njegovo ime. Platio
je sve do centa i umro pre no što će otplatiti poslednju ratu.
Lensdaunovima je preostala samo kuća u kojoj su sad živeli, a koja odavno
beše podeljena na tri zasebna stana. U najmanji od njih prenela je gospođa
Lensdaun sve stvari koje je uspela da spase od katastrofe.
Te večeri, prve po Sibilinom povratku, njih dve su sedele u dnevnoj sobi:
majka je čitala, a Sibil pisala za stočićem u uglu. Uskoro gospođa Lensdaun spusti
knjigu u krilo.
»Taj put je bio ludost – nije trebalo da te pustim da ideš. Pomalo se plašim
posledica, draga moja. Sve je to tako nestvarno! Da sam to čula od nekog drugog,
bila bih uverena da je sve samo plod razuzdane mašte.«
»Ko je bio Silva, majko?«
»Portugalac? Bio je vrlo siromašan čovek; predelski vrtlar. Tvoj otac ga je
upoznao u Maderi i preporučio svom rođaku. Uvek je bio neobično zahvalan tvom
ocu, koji mu je mnogo puta pomogao. Postao je glavni baštovan našeg rođaka,
koji baš i nije bio uzoran poslodavac: imao je nezgodnu naviku da bičuje sluge
kojima nije bio zadovoljan, a verujem da je jednom udario i Silvu. Sećaš li ga se,
Sibil?«
Sibil potvrdno klimnu glavom.
»Krupan čovek zajapurena lica i snažnog glasa – uživao je da se vozi u
kočijama s četvoropregom. Kako sam ga mrzela!«
Gospođa Lensdaun ponovo uze knjigu, pročita redak-dva, pa je opet odloži.
»Šta je taj čovek, Sibil?«
Sibil se nasmeja.
»Majko, već četvrti put me to pitaš! Ne znam. Bio je vrlo ljubazan i ima
predivne plave oči.«
 »Džentlmen?«
»Da«, brzo odvrati kći. »Ne baš savršenih manira, rekla bih; ali vrlo hitar,
sposoban, pouzdan čovek.«
Gospođa Lensdaun okrete stranicu knjige i ne pročitavši je.
»Šta je on – hoću reći, čime se bavi?«
Sibil je oklevala.
»Više ne znam. Bio je detektiv-inspektor, ali je otišao iz policije. Zar ti nisam
rekla?« A onda prkosno upita: »Kakav je društveni položaj jednog detektiva?«
Majka se prigušeno nasmeja.
»Otprilike kao i jednog bibliotekara, draga moja«, reče smireno. »U
profesionalnom pogledu on je u istoj ravni s mojom malom devojčicom. Nije bilo
mudro od mene što sam ti postavila ono pitanje.«
Devojka ustade od stola i zagrli je.
»Ti misliš da sam se zaljubila u njega samo zato što sam mu otvorila svoje
mlado srce, kako kažu u srceparajućim pričama. E, pa, nisam! Strašno me je
zabavljao – pun je priča o neobičnim stvarima. I dopada mi se uprkos grubom
jeziku kojim je govorio s jednim čovekom na keju dok sam čekala na pregled
stvari. Vrlo je ispravan i uredan. Osećam to. Milo mi je što se prokleti ključ
izgubio; htela sam da mu se bacim oko vrata od sreće kad je udario onog gadnog
lopova! Ali nisam zaljubljena u njega ni... On je verovatno oženjen i ima veliku
srećnu porodicu.«
Na vratima se začu kucanje: Sibil otvori i zagleda se, malo postiđena, u
predmet njihovog razgovora.
»Zar nećete ući gospodine Martin?« upita zbunjeno.
On uđe u maleno pravougaono predsoblje i pođe za njom u sobu. Sredovečna
žena baci oštar pogled na njega i oseti zadovoljstvo.
»Vi ste gospodin Martin?« nasmeši se ona stežući mu ruku. »Htela sam lično
da vam zahvalim za brigu o mojoj kćeri.«
»Drago mi je što ste to pomenuli, jer nisam znao kako da započnem ovaj
zanimljivi razgovor«, reče Dik sedajući, na devojčin užas, pravo na
najnestabilniju stolicu u sobi. »Sigurnost pre svega je dobro skovan izraz, ali je,
kao i ostale stare izreke koje su nam već dojadile, sušta istina. Vaš ključ,
gospođice Lensdaun, uzgred rečeno, nalazi se u mojoj banci. Ako vas neko zbog
toga pritisne, slobodno mu tako recite.«
Ona je zurila u njega otvorenih usta.
»Ali ja sam mislila da se ključ izgubio?«
»Tašna se izgubila«, ispravi je on. »Kad sam vam u vozu vraćao onu kutiju,
uzeo sam sebi slobodu da zadržim ključ. Ono što je zveckalo u kutiji bilo je pola
krune koje sam stavio umesto ključa.«
»Ali ja ga nisam ispuštala iz vida!« zapanji se devojka.
Dik se umiljato osmehnu.
»Umetnost čuvanja džepova leži upravo u tome da se ništa ne ispusti iz vida.«
»Ali to je nemoguće!«
 Dik je imao nepodnošljivu naviku da bez izvinjenja menja temu razgovora;
učini tako i u ovoj prilici.
»Gospođice Lensdaun, sad ću vas neprijatno iznenaditi. Kad smo se sreli,
poverovali ste da sam ja uzoran član društva. Bio sam, danas više nisam. Sad sam
jedva na korak od privatnog detektiva – a privatni detektivi su bezmalo zli. Ne
menjate boju, stoga zaključujem da ste sasvim obamrli.«
»Moja kći je pretpostavljala da ste u toj profesiji«, reče gospođa Lensdaun,
dok su joj oči igrale od zadovoljstva. Počinjala je da shvata privlačnost koju ovaj
čovek ima za njenu kćer.
»Drago mi je«, reče smireno Dik. »Jer kad počnem da vam postavljam pitanja,
nećete pomisliti da to činim iz puke radoznalosti. Govorili ste mi o svom rođaku«,
reče obraćajući se Sibili. »Voleo bih da znam da li Selford ima još nekog rođaka.«
»Nema«, odgovori devojka. »Majka i ja smo njegovi jedini živi rođaci,
ukoliko nije oženjen.«
Ona opazi iznenadnu promenu na njegovom licu. Oči su mu se skupile, a usta
poprimila nekakav grub izraz. Vedrine je nestalo.
»Toga se i plašim«, reče on. »Pretpostavljao sam tako nešto i strahovao od
toga. Znao sam da ste i vi negde u tom mozaiku, ali mi nije bilo jasno kako. Imate
li prijatelja van grada, gospođo?« upita.
»Da, imam ih nekoliko«, odvrati ona iznenađeno. »Zašto?«
»Imate telefon, zar ne?« On ovlaš pogleda napravu koja je stajala na pisaćem
stočiću. »Da li biste bili spremni da na iznenadan poziv smesta napustite London?
Nameravao sam da vas zamolim da odete još večeras, ali mislim da neće biti
potrebno.«
Gospođa Lensdaun ga je netremice posmatrala.
»Molim vas, recite mi šta je zapravo posredi?« upita.
On odmahnu glavom.
»Ne mogu. Zasad još i sam kao da izlazim iz magle i ne razaznajem jasno
oblike koji se iz nje pojavljuju. Čvrsto verujem da ste vas dve van opasnosti i da
vas niko neće uznemiravati – bar još neko vreme.«
»Je li to sve zbog ključa?« upita Sibil, zaprepašćena.
»Da, sve zbog ključa«, ponovi on s ozbiljnošću koju ona dotad ne beše čula u
njegovom glasu. »Kakav je čovek bio pokojni lord Selford?«
»Nije bio dobar čovek«, odgovori gospođa Lensdaun, namrštivši se malo. »Pio
je, a u prošlosti je imao jedan ili dva neprilična incidenta o kojima niko ne bi
govorio, makar znao sve pojedinosti. S druge strane, svi Selfordovi su bili malo
nastrani. Osnivač loze, u petnaestom veku, ponašao se tako užasno da ga je sam
Papa ekskomunicirao. Jeste li čuli za grobnicu Selford?«
On odmahnu glavom, kao da te reči za njega nemaju nikakvo značenje.
Grobnica! Istog časa se setio Ljua Finija, pljačkaša grobova – čoveka koji je umro
jer je suviše video. Dik morade da stegne zube i ukoči mišiće na licu.
»Verovatno ne marite za engleske starine«, nastavi gospođa Lensdaun, »ali
ako vas ipak zanimaju, mogu vam ispričati nekoliko pojedinosti. Začudo, danas
po podne sam baš o tome nešto čitala.«
 Ona ustade, ode do police u uglu i izvadi iz nje knjigu odavno požutelu od
starosti.
»Jedna od retkih dragocenosti koje imam«, reče; »To je originalna
Baksterova hronika iz 1584. godine.«
Ona okrete nekoliko krutih listova i najednom stade.
»Evo tog pasusa. Ne morate da čitate o prestupu koji je ser Hju načinio – nije
baš pohvalan za našu porodicu.«
On uze knjigu i pročita odlomak koji mu je pokazala.
»Ser Hju, proklet od crkve sa svojijeh grehova i budući mu uskraćen pogreb
kakav dolikuje hrišćanskim vitezovima, dade da se pod zemljom iskopa grob za
njega i sinove mu, a koji nazva imenom Selfordova kosturnica, te učini da je na
propisan način osveti otac Markus, sveti čovek, no beše sve u potaji radi rečenog
prokletstva. A sve do jednoga dade on ove grobove izraditi u kamenu i uresiti
mnogim angelima i svecima, da je čudesno bilo videti.«
»Stotinama godina«, reče gđa Lensdaun, »grobnica Selfordovih stajala je
neosvećena, mada je to ispravljeno 1720.«
»Gde je to mesto?« upita zadivljeno Dik.
»U zabačenom kraju Selford parka; čudno, jezivo mesto na vrhu jednog
brežuljka opkoljenog stoletnim drvećem. Zovu ga Čestar bez ptica, jer tamo nikad
nisu viđene ptice. Mislim da je to stoga što nekoliko milja unaokolo nema
površinskih voda.«
Dik je pazio na svaku svoju reč kako bi sakrio uzbuđenje od kojeg je bezmalo
drhtao.
»Ko stanuje u zamku? Pretpostavljam da takva plemićka kuća postoji u sklopu
Parka?«
Ona klimnu glavom.
»O njoj se stara nadzornik, u odsustvu lorda. Gospodin Hejvlok kaže da naš
rođak ne podnosi tu kuću i da bi je prodao kad bi imao pravo da je otuđi.«
On pokri lice rukama nastojeći da usredsredi misli.
»Jeste li ikad videli tog lutajućeg Selforda?«
»Samo jednom, kao dečaka, dok je bio u školi. Pisao mi je; u stvari, nedavno
sam baš dobila jedno pismo. Doneću vam ga ako želite. Vas veoma zanima lord
Selford?«
»Veoma«, reče on odlučno.
Ona iziđe iz sobe i vrati se s malom drvenom kutijom, koju otvori pred njim.
Pregleda nekoliko pisama, izdvoji jedno i dade ga Diku. Beše poslato iz Berlina,
aprila 1914:
»Draga tetka,
Toliko je vremena prošlo otkako vam nisam pisao niti se javljao da se naprosto
stidim dok pišem. Ali znajući koliko vas zanima stara keramika, šaljem vam
preporučenim paketom jedan starinemački vrč za pivo, iz petnaestog veka.
Srdačno vaš,
Pirs.«
 Rukopis je bio identičan s onim koji je Martin video kod Hejvloka.
»Naravno, ja mu nisam tetka«, reče gđa Lensdaun ne prestajući da prebira po
pismima. »Ja sam mu zapravo rođaka do drugog kolena. Evo još jednog pisma.«
Ovo je bilo iz Kolomba, od pre samo godinu dana:
»Izvrsno napredujem u pisanju knjige, mada je apsurdno tako nazivati gomilu
trenutno nepovezanih zabeleški. Neizrecivo me je ražalostila vaša nesreća, draga
tetka. Mogu li ja nešto da učinim? Treba samo da zapovedite. Molim vas, otidite
do g. Hejvloka i pokažite mu ovo pismo. Ja sam mu već pisao i ovlastio ga da
vam isplati onoliko novca koliko vam bude potrebno.«
Dik nije pitao kakva je nesreća posredi. Po crnini gđe Lensdaun zaključi da je
gubitak koji je pretrpela – skorašnji.
»Nisam otišla gospodinu Hejvloku, razume se, mada mi je napisao ljubazno
pismo na Pirsov nalog, nudeći svoju pomoć. A sad, pošto sam zadovoljila vašu
radoznalost, nadam se da ćete vi zadovoljiti moju. Kakva nam to uznemirujuća
uputstva dajete i zašto bismo morale biti spremne da krenemo u ma koje doba
dana ili noći?«
Sibil je dotad bila samo zainteresovan slušalac, ali sad se odvaži da iznese
svoje mišljenje.
»Sigurna sam da gospodin Martin ne bi od nas tražio ništa besmisleno,
majko«, reče. »Ako želi da budemo spremne da krenemo čim nas obavesti, mislim
da bi trebalo da ga poslušamo. To jeste u vezi s ključem?« Ona okrete zabrinuti
pogled prema Diku.
»Da«, odvrati on, »i sa još nečim. Kako rekoh, zasad još pipam po mraku.
Neke su činjenice nesumnjivo utvrđene, ali ima drugih koje tek valja utvrditi.«
On upita gđu Lensdaun je li čula za Staletija, ali ona odmahnu glavom.
»Poznajete li gospodina Kodija?« upita on, a ona se duboko zamisli.
»Ne, mislim da ga ne poznajem«, odgovori najzad.
13________________________________________________
GLAVA

Malo kasnije Dik se oprosti i pešice pođe ka Bedford Skveru. Jedared-dvared

se osvrte za sobom: idući suprotnom stranom ulice, na desetak metara iza njega,
pratio ga je neki čovek. Na uglu Bedford Skvera stajao je taksi čiji ga vozač pozva
da uđe. Dik se napravi da nije čuo poziv, rešen da te večeri izbegava nepotrebni
rizik. S dvojicom pešaka još je i mogao da iziđe na kraj, ali opasnost koja je
vrebala u nepoznatom taksiju mogla je biti tvrđi orah.
Tad mu u susret naiđe drugi taksi i on ga zaustavi, uđe i odveze se do staničnog
hotela. Tajanstveni automobil ga je uporno pratio. Kad je na ulazu u hotel platio
vožnju, pogleda ispod oka i opazi da se ona kola zaustavljaju nešto dalje, a da iz
njih izlaze dva čoveka. Ušavši u hotel, Dik rezervisa sobu, dade portiru tiket od
garderobe i provuče se na sporedna vrata, koja su vodila na staničnu platformu.
Ugledavši voz koji je upravo kretao, on potrča uza nj, otvori vrata vagona i uskoči.
Koliko je znao, mogao se lako nalaziti i u Skotiš ekspresu, čija je prva stanica
u praskozorje negde u okolini Krua. Na sreću, bio je to lokalni voz, pa Dik siđe
već u Vilsdenu, plativši kartu kondukteru. Najzad stiže na levu obalu Temze,
jedan sat pošto je otišao iz stana gđe Lensdaun.
Stotinak metara od stanice na kojoj je izašao stajala je sumorna zgrada s
natkrivenim ulazom, i to je bilo Dikovo odredište. Pozornik na dužnosti ga
poznade.
»Inspektor Snid je gore, ako njega tražite, gospodine Martin«, reče.
»Njega i nikog drugog«, odgovori Dik i pope se uz kameno stepenište
preskačući po dva stepenika.
Snid je bio zavaljen u svojoj stolici, pružajući nimalo podsticajan prizor.
Komesar jednom beše za njega rekao da u sebi spaja maštu srednjoškolke i fizičku
spremnost paralizovanog osamdesetogodišnjaka.
Sedeo je, kao i obično, u velikoj fotelji za pisaćim stolom; u kaminu je gorela
vatra, a on je dremao držeći u zubima ugašenu cigaru. Ostao je u Skotland Jardu
jer u sedam sati nije smogao snage da ustane i ode kući. To se događalo, u proseku,
pet puta nedeljno.
Snid napola otvori oči i nezainteresovano pogleda pridošlicu.
»Strašno sam zauzet«, promrmlja. »Imate jedan minut.«
Dik sede za sto nasuprot njemu i podrugljivo se nasmeja.
»Reci Morfeju da te postavi na noge i slušaj ovo!«
 Poče da priča, a već kod prve rečenice šefove se oči širom otvoriše. Dik Martin
je govorio jedva deset minuta, a u Skotland Jardu već nije bilo budnijeg čoveka
od ovog ćelavog debeljka.
»To si pokupio iz neke knjige«, optuži ga, kad Dik zastade da povrati dah.
»Prepričavaš mi poslednju detektivsku priču slavnog g. Dojla.«
Dik nastavi da izlaže slučaj, a kad je završio, Snid pritisnu zvono. Malo kasnije
njegov narednik uđe u sobu.
»Naredniče«, poče Snid, »hoću da i na glavnom i na sporednom ulazu Koram
Strita 107 postavite po jednog čoveka. Vaš najbolji čovek od sutra ima da bude
senka gospodina Martina i da svake noći spava u njegovom stanu. Je l’ jasno?«
Narednik na brzinu pribeleži instrukcije u sveščicu.
»Sutra obavestite šefa okružne policije u Saseksu da ćemo u jedanaest i
petnaest napraviti raciju u Gelouz Kotidžu i Gelouz Hilu. Ja ću povesti svoje ljude,
a on može poslati dvojicu da nadgledaju. To bi bilo sve, naredniče.«
Kad je ovaj izišao, Snid s dubokim uzdahom ustade iz fotelje.
»Pretpostavljam da je bolje da krenem. Otpratiću te do kuće!«
»Da ti nije palo na pamet!« trže se Dik. »Kad bi me videli s tobom, to bi bilo
kao da na čelu nosim ime i značku. Vratiću se ja nekako, ne brini.«
»Čekaj malo! Pre nego što odeš – onaj što te napao na prilazu u Gelouz
Kotidžu, bio je go, kažeš?«
»Skoro go.«
»Staleti«, procedi inspektor. »Pitam se je li opet počeo sa starim trikovima. Za
to sam mu jednom dao tri meseca.«
»Koji su mu to stari trikovi?« upita Dik.
»Preuređivanje ljudske rase«, odgovori ovaj.
»Takva sitnica?« reče Dik sarkastično.
»Baš tako«. Snid s gađenjem pogleda rascvetali kraj svoje cigare. »Ovu
travuljinu mi je uvalio tip za koga će biti bolje da se bavi nečim drugim nego da
truje prestoničku policiju. Da, to je Staletijeva sitna nastranost. Njegova ti je
teorija da ako uzmeš dete od dve ili tri godine i odgojiš ga divlje, kao što bi
odgajao životinju, dobijaš nešto što ne nosi odeću, ne zna da govori, ali je savršen
primerak ljudskog bića. On je zamislio da ljudi treba da budu visoki tri metra, a
njegova teorija je da sva životna energija – tako se izrazio – koja otiče u ljudski
mozak i misao treba da bude usmerena na stvaranje mišića i kostiju. Mislim da si
natrapao na jedan od njegovih eksperimenata. Zatvoriću ga doživotno ako mu u
kući nađem nekog, golog ili obučenog, ko ne ume da izgovori m-a-č-k-a, slovo
po slovo!«
Dik iziđe iz zgrade na sporedni ulaz, gde ga je već čekao taksi, pozvan s
obližnje stanice. Izašao je u najusamljenijem delu spoljnog cirka, koji opasuje
Ridžents park. Znao je da u ovo doba domar nije na dužnosti, a da su ulazna vrata
zaključana. Uličica je bila pusta kad skrete unju, obilazeći garaže u dvorištu svoje
zgrade. Otvori spoljna vrata, hitro se pope uza stepenice i nađe se u stanu. Zastade
tek koliko da rezom zatvori vrata, a onda upalivši svetlo, podrobno pretraži sve
sobe. Sve je bilo onako kako je ostavio.
 Pre no što je te večeri izašao, beše navukao tešku zavesu na prozoru spavaće
sobe. Spustio je čak i roletnu u kuhinji, tako da potencijalni posmatrač spolja ne
može opaziti svetlo.
Dok je oblačio lovački žaket, seti se, uz malo gađenja, onog jutra kad je
pronašao nesretnog Ljua. Šta li je on video u grobnici Selfordovih? Kakvu je to
kriptu imao da otključa u toj »velikoj pod zemljom iskopanoj jami«?
On skuva lonče kafe i, stavivši na sto jednu o šest debelih knjiga koje su tog
popodneva stigle, započe potragu. London Gazet nije ni izdaleka tako zabavno
štivo kao Molijerove komedije, ali Diku se te stranice prepune presuda i podataka
o bankrotstvima učiniše neobično zanimljivim. Već beše prošlo dva kad je
konačno skupio sve zabeleške, zaključao ih u malu kasu, otišao u spavaću sobu i
svukao se.
Ugasivši svetlo, on razmače zavese, otvori prozor i pogleda napolje. Mesec u
opadanju plovio je preko vedrog neba; duvao je blag vetar, što Dik opazi tek pošto
je legao, jer je sa svakim pokretom zavese mesečev zrak na zidu sobe menjao
oblik. Nekoliko trenutaka pošto je namestio jastuk pod glavom Dik zaspa.
Imao je lak san i učini mu se da je jedva sklopio oči pre no što se ponovo
probudio. Nije znao šta ga je uznemirilo. Mogao je biti šum zavese, ali on oceni
da to mora biti drugi zvuk, koji je čuo još pre no što će poći na spavanje. Ležao je
na levoj strani, licem prema vratima, koja su bila u istoj liniji s njegovim
uzglavljem. Spavao je prilično dugo, zaključi, jer se zrak mesečine koji je bio
iznad stola pomerio do podnožja njegovog kreveta, osvetljavajući ragastov. Dik
vide da se vrata otvaraju, vrlo polako, ali sigurno; a onda mu se pred očima pojavi,
jezivo jasno ocrtana na mesečini, jedna ruka. Ruka, ali kakvu dotad nije video;
krupni mesnati prsti bili su nalik na oktopodove pipke, vrhovi im behu zatupasti,
a koža oko zglobova zborana; palac debeo i zdepast. Ruka je držala ivicu vrata,
gurajući ih postepeno na unutra.
U trenutku kad se skotrljao s kreveta na suprotnu stranu i pao na pod, nešto
veliko i teško skoči na krevet uz grleni, neljudski krik koji je bilo strašno čuti.
Padajući, Dik je zavukao ruku pod jastuk i ščepao brauning koji je tu ležao. U
isti mah njegova gola podlaktica dotače se podnadule ruke i oseti mučninu u
stomaku. Okrenut licem prema nevidljivom protivniku, napipa zastor na prozoru
i strže ga. Mesečina istog časa preplavi sobu. Izuzev Dika, u njoj ne beše nikog!
Vrata su bila širom otvorena i on upali svetlo u hodniku, premeštajući pištolj
u drugu ruku. U magnovenju opazi da su ulazna vrata i dalje zaključana, ali da su
ona kuhinjska otvorena. Ušavši u kuhinju, nađe i prozor otvoren, a nagnuvši se
preko gvozdene ograde balkona, opazi kako se neko spušta niz lestve od kanapa
privezane za balkon. On pogledom pretraži dvorište, prilika se izgubi u senci.
Čekao je i osluškivao gledajući dole, u nadi da će još jednom videti napadača.
Potom začu prigušen zvuk motora, koji stade da se udaljava sve dok nije sasvim
utihnuo.
Dik se vrati u sobu. Časovnik je pokazivao četiri, a istok se već belasao. Ko je
nepoznati ubica? On zaključi da to mora biti isti onaj koji ga je napao u Gelouz
Kotidžu.
 Potom podiže lestvice. Bioje to nevešt ručni rad, sprečkama od grubo otesanog
drveta i rukom upletenim konopcem. Kako su lestve dospele na kuhinjski balkon
bila je tajna, ali Dik pretpostavi da je preko ograde najpre bio bačen kamen vezan
za kanap, a onda povučen gore, najpre on pa merdevine. Kad se razdanilo i kad je
na miru mogao da pretraži dvorište, uverio se da ova pretpostavka nije bila daleko
od istine: našao je uzicu i kanap za koji je bio privezan mali gvozdeni klin. Sad
mu je mnogo šta bilo jasnije. Ubica Ljua Finija morao je ući na isti način. Stražnji
deo Klargejt Gardensa gledao je na garaže iz kojih su postojala samo dva izlaza,
a da bi se dospelo u popločano dvorište neposredno ispod stanova, trebalo je
preskočiti samo jedan niski zid; verovatno nije prošlo ni deset minuta od ubičinog
dolaska do časa kad je Dik ugledao njegovu ruku osvetljenu mesečinom.
Već se uveliko razdanilo, a Dik je bio malaksao od umora. Stoga se baci na
krevet, poluobučen, pokri se čaršavom i smesta zaspa.
14________________________________________________
GLAVA

Probudila ga je zvonjava telefona. On se prevrte u krevetu i diže slušalicu.

»Alo«, odazva se, ne malo iznenađen. »Poslednje što sam očekivao da čujem
jeste vaš glas.«
S druge strane se začu prigušen kikot.
»Prepoznali ste mi glas? Vrlo lukavo od vas. Pre pola sata htela sam da dođem,
ali je portir bio čvrsto uveren da niste kod kuće.«
»Šta se dogodilo?« upita on.
S druge strane – oklevanje.
»N-ništa«, reče Sibil Lensdaun. »Samo sam htela da se konsultujem s vama.
To je tehnički izraz, zar ne?«
»Neizostavno dođite. Ja ću umiriti portira.«
Tek kad je stigla, saznade zašto je trebalo umiriti portira.
Dik u međuvremenu ne stiže ni da se obrije; dospe samo da uskoči i iskoči iz
kupatila, a dok se mučio s kuvanjem, začu se zvono na vratima. On pođe da joj
otvori.
»Uđite«, reče. »Nedavno sam poslao na odmor svoju domaćicu – preteran
naziv za svakodnevnu ispomoć, ali impresionira mnoge ljude.«
»Onda ću i ja biti impresionirana«, nasmeja se ona i omirisa vazduh. »Šta to
gori?«
On se lupi po čelu i polete u kuhinju, a devojka za njim.
»Kad se prže jaja«, reče prekorno, »u tiganj treba staviti mast. Niste baš vični
domaćinstvu, gospodine Martin. A šta je ovo, za ime sveta?«
Ona upre prst u lestvice koje su smotane ležale u uglu.
»Moje požarne stepenice«, hitro odvrati on. »Ja sam od onih plašljivaca koji
ne mogu na spavanje ukoliko nisu sigurni da neće biti ispečeni – s mašću ili bez
nje«, dodade podrugljivo, »pre no što se probude.«
Ona ga sumnjičavo pogleda.
»Nikad ne bih pomislila da ste takvi«, reče i izvežbanim pokretom premesti
jaja iz tiganja u tanjir. »Dvanaest sati je neoprostivo kasno za doručak, ali
sačekaću dok ne završite. Tek ste ustali, pretpostavljam? Jesam li vas probudila?«
»Jeste«, priznade on. »A sad, gospođice Lensdaun, šta vas muči?«
»Završite doručak«, naredi ona i ostade gluva na njegovo nagovaranje sve dok
nije popio kafu. »Razgovarala sam s majkom sinoć pošto ste otišli. Plašim se da
ste je zabrinuli. Ne treba da vam je žao zbog toga, jer shvatam da ste rekli samo
ono što ste smatrali neophodnim. Dugo smo razgovarale, a kao ishod tog
razgovora, ja sam jutros posetila gospodina Hejvloka i ispričala mu o svom
putovanju u Portugaliju, pomenuvši i incident s ključem. On se veoma zabrinuo i
zahteva od mene da tražim policijsku zaštitu. U stvari, jedva sam ga odgovorila
od namere da telefonira Skotland Jardu. Tad sam mu predložila nešto što ga je,
čini mi se, vrlo iznenadilo.«
»Šta ste mu to predložili?«
»Neću vam reći. Hoću i vas da iznenadim. Imate li kola?«
On klimnu glavom.
»Može li u njih da stane troje?«
»Ko je treći?« upita Dik, razočaran što će priželjkivani tête-à-tête pokvariti
prisustvo treće osobe.
»Gospodin Hejvlok. Otići ćemo u Selford Hol i grobnicu Selfordovih«,
dodade ona ozbiljno.
Dikove usne razvukoše se u osmeh.
»Vi, izgleda, umete da čitate misli, jer sam nameravao da popodne odem tamo
– ali sam.«
»Sami ne biste uspeli da vidite grobnicu«, reče devojka. »I upozoravam vas,
to je jezivo mesto. U stvari, majci se ne dopada što idem s vama. Gospodin
Hejvlok je ljubazno prihvatio da pođe, i sad mi je lakše jer on poznaje to mesto i
njegovu istoriju. Treba da odemo po njega u pola tri, u kancelariju. A vi ćete
svakako poneti ključ koji imate?«
»Dva ključa«, ispravi je on. »Sad se, izgleda, bavim sakupljanjem ključeva.
Da, biću tamo.«
Ona uze tašnu i ustade.
»U čemu je tajna?« upita on, osećajući po njenom prigušenom likovanju da je
otkrila nešto veoma značajno.
»Saznaćete danas po podne«, reče ona.
On je otprati do vrata, a potom skide kućni kaput i obrija se, a u jedan sat uze
ključeve od svog bankara. U pola dva zaustavio je kola pred brojem 107 Koram
Strita. Devojka ga je čekala, jer se vrata otvoriše tek što je zakucao.
»Imate li ključeve?« upita ona pre njegovog pozdrava. »Majci se ne dopada
što idem. Uznemirava je sve što ima veze s porodicom Selford.«
»U čemu je tajna?« upita on.
»Videćete. Sad sam baš tajanstveno raspoložena. Ne pitate zašto nisam u
biblioteci? Danas je Dan osnivača, a da bismo proslavili rođenje čoveka koji ju je
osnovao, mi zatvaramo biblioteku! Dobar ste vozač?«
»Ima nekih koji su mi ravni«, priznade skromno.
»Ali, jeste li dobar vozač?«
Tek tada, dok je ona nepovezano ćeretala, Dik shvati koliko je napeta; možda
se nešto majčine nervoze prenelo na ćerku. Zaista, ako je i predosećala opasnost,
taj strašni dan se spremao da premaši njen strah. Da je Dik mogao naslutiti kakvi
su užasi vrebali u krilu tog toplog proletnjeg popodneva, radije bi se kolima
zaleteo u najbližu banderu.
 Auto skrete u Linkoln In Filds i zaustavi se pred Hejvlokovom zgradom,
Gospodin Hejvlok siđe sa širokim osmehom na licu, kao da je u predstojećoj
avanturi bilo nečeg veselog.
»Kako se oseća detektiv kad mu amater donosi rešenje?« upita on dok su se
vozili prema zapadu. »Je li vas ožalostila jedinstvena teorija gospođice
Lensdaun?«
»Nisam ni čuo tu teoriju«, reče Dik vešto manevrišući između autobusa i
taksija. »To uzbuđenje mi tek predstoji.«
»Nadam se da ćete ga doživeti«, reče Hejvlok suvo. »Iskreno rečeno, ja ne bih
ni pošao u ovu malu ekspediciju da već nije vreme za moju redovnu mesečnu
posetu Selford Holu, a jedan advokat nikad neće propustiti priliku da smanji
nepotrebne troškove. Vi ćete se, gospodine Martin, u troškovniku imanja Selford
pojaviti kao pasiva!«
Poput ostalih ljudi koji se retko šale, on se oduševljavao i najneduhovitijom
od svojih opaski.
Kola projuriše kroz Horšam, skretoše desno na Pulboro roud i, gotovo dva sata
nakon što su izišli iz grada, zaustaviše se pred impozantnom kapijom. Na zvuk
automobilske trube, iz čuvareve kućice iziđe neuredna žena, otvori kapiju i ovlaš
se nakloni gospodinu Hejvloku kad kola pođoše dobro održavanim prilazom.
»Kuću moramo da držimo u besprekornom redu«, objasni Hejvlok, »ajedno
od mojih zaduženja je da okupim poslugu u trenutku kad naš mladi lord lutalica
odluči da se skrasi u rodnoj zemlji.«
»Ima li posluge u samoj kući?« upita Dik.
Hejvlok odmahnu glavom.
»Samo nadzornik i njegova žena«, odgovori. »Jednom mesečno dovodimo
žene iz sela da očiste, obrišu prašinu i izglancaju. U stvari, kuću bi trebalo
popraviti i ja ne shvatam zašto se on tome protivi. Uzgred«, reče najednom,
»jutros sam dobio pismo od njega. Odlaže dolazak za decembar, što verovatno
znači da se neće vratiti ove zime.«
»Gde je on sad?« upita Dik gledajući preko ramena.
G. Hejvlok se nasmeja.
»Ne bih želeo da budem suviše otvoren u tom pogledu. Bio je u Kairu kad je
poslata pošta iz Egipta. Sad je verovatno u Damasku ili Jerusalimu. Priznajem da
počesto zaželim da se nađe u Jerihonu!«
U tom trenutku pred njim se pojavi Hol – kuća u stilu Tjudora, s oštrim
nedopadljivim linijama. Dikovom neobrazovanom oku činila se kao ogroman
ambar od cigala, na koji su postavljeni iskrivljeni dimnjaci i zabati. Kola se
zaustaviše na prostranoj pošljunčanoj zaravni ispred trema.
»Bolje da iziđemo ovde. Ostaje nam još jedna milja pešice kroz imanje«, reče
Hejvlok.
Čuvši škripu točkova, pojavi se nadzornik, sredovečan čovek s kojim advokat
razmeni nekoliko reči o posedu. On je, po svemu sudeći bio i upravnik imanja,
pošto je obavestio Hejvloka o nekoj ogradi koju je trebalo popraviti i jednom
hrastu koji je za nedavne oluje iščupan iz korena.
 »Pa, hajdemo«, pozva Hejvlok. On beše poneo svoj planinski štap i sad ih
povede širokom stazom koja je (Diku ni to nije promaklo) tek nedavno bila
prokrčena kroz voćnjak do dvorišta, po kojem je trčkaralo nekoliko kokošaka i
jedan pas, a zatim kroz drugu kapiju vodila u park. Dalje nije bilo puta, ali se jasno
uočljiva staza prostirala preko čistine duž ruba strmog predgorja pod kojim se
nalazila kuća, zatim kroz čestar, da bi se najzad spustila u plitku udolinu na čijoj
se suprotnoj strani protezao dug, mračan drvored.
Kad se popeše uz blagu uzvisinu, Dik postade svestan beživotnosti mračnog
šumarka, koji je prepoznao po opisu gđe Lensdaun. Drveće zelenih, sumornih
krošnji izgledalo je mrtvo uprkos proletnjem zelenilu. Ni listić se nije pokretao u
tom danu bez vetra, ali se veliki olujni oblak naglo nadvijao nad turobnim
predgorjem, ocrtavajući rub bledog zelenila naspram plavog neba.
»Biće kiše, bojim se«, reče Hejvlok gledajući uvis. »Još malo pa smo stigli.«
Staza se ponovo pojavi pred njima: vodila je uzbrdo, krivudajući između
drveća. A onda se iznenada nađoše na čistini usred koje je stajala kamena kupola.
»Ovo je takozvani Selfordov kamen«, objasni g. Hejvlok pokazujući štapom.
»To je ulaz u grobnicu.«
U kamenu je bio četvrtast otvor pokriven gvozdenom rešetkom, crvenom od
rđe, ali izvanredno jakom. Gospodin Hejvlok spusti lampe koje je poneo sa
sobom, upalivši ih pre no što je iz džepa izvukao ogroman starinski ključ i gurnuo
ga u zarđalu bravu. Reza popusti, a vrata gvozdene rešetke otvoriše se uz škripu.
»Ja idem prvi.«
Advokat se saže i pođe niz mahovinom pokrivene stepenice. Devojka krenu
za njim, a Dik ostade na začelju. Detektiv prebroja dvanaest stepenika i pod
svetlošću lampe ugleda malu zasvođenu prostoriju, na čijem se kraju nalazila još
jedna gvozdena rešetka, slabijeg kova. Otvarao ih je, očito, isti ključ.
Iza drugih vrata u čvrstoj steni beše uklesano dvanaest majušnih kapela.
Svakom drugom one bi ličile na zatvorske ćelije, s teškim hrastovim vratima na
debelim šarkama, a sve su nosile urezana imena od kojih su neka već bila potpuno
nečitka, na mestima gde je drvo počelo da truli.
Kapelice su se prostirale s obe strane tesnog hodnika, a u samom dnu bila je
dvadeset prva ćelija, koja se od ostalih razlikovala po tome što je imala kamena
vrata, ili se bar tako na prvi pogled činilo. Razlikovala se još po nečemu, što je
Dik otkrio mnogo kasnije. Gospođin Hejvlok se okrete prema njemu i podiže
lampu da bi mogao bolje videti.
»Ovde je ono što je gospođica Lensdaun želela da vidite«, reče tiho. »Vrata sa
sedam brava!«
Dik je netremice gledao u vrata. Bila su tu, jedna ispod druge. Sedam ovalnih
brava na vratima, a u svakoj duguljasta ključaonica.
Sad je znao: na ovo strašno mesto doveden je Lju Fini, da pod pretnjom smrti
obavi posao!
Vrata, smeštena u veličanstven okvir, behu bogato ukrašena ornamentima. Na
svakom stubu bio je isklesan po jedan kostur, toliko stvaran da se Dik trže. Skupi
šaku i lupnu o vrata: bila su čvrsta – uskoro je saznao i koliko.
 »Ko je unutra?« upita, a Hejvlok upre prst u natpis:
»Ser Hju Selford, vitez
Utemeljivač Kuće Selforda.

Tih kao miš ovde čekam ja,

Selforda loze osnivač i glava,
Proklet da je ko rugati se zna
Onom što leži iza sedam brava.
Bože, smiluj se.«
»Natpis potiče iz perioda mnogo posle Hjuove smrti«, reče Hejvlok.
»Šta je unutra? Je li – je li on sahranjen ovde?« upita Dik polušapatom.
Gospodin Hejvlok odmahnu glavom.
»Ne znam. Pokojni lord Selford, koji je uklonio stara vrata sa sedam brava i
dao da se u Italiji naprave ova, koja su, uzgred rečeno, od čelika, tvrdio je da tu
nema ničeg osim praznog kamenog kovčega, i zaista, ništa se i ne vidi.«
»I ne vidi?« ponovi devojka iznenađeno. »Kako je uopšte moguće nešto
videti?«
Na sredini vrata nalazila se pločica petnaestak santimetara dugačka i pet
široka. Hejvlok uhvati zakrivljenu ivicu palcem i kažiprstom, pa je pomeri u
stranu, ostavljajući mali otvor, dubok nepuna dva santimetra.
»Trebalo je da ponesem baterijsku lampu«, reče.
»Imam ja«, objavi Dik i, izvadivši malu lampu iz džepa, podiže je do očiju,
osvetljavajući unutrašnjost prostorije.
Posmatrao je kriptu, ne veću od dva sa dva. Zidovi su bili zelenkasti i vlažni;
grubo obrađen kameni pod beše prekriven debelim slojem prašine. U samom
središtu, naslonjen na kameni oltar, stajao je duguljast sarkofag od kamena koji je
već odavno počeo da se osipa.
»Kameni kovčeg? Ne znam šta je to«, reče Hejvlok. »Lord Selford ga je našao
u grobnici i ostavio sve netaknuto. Od tela nije bilo ni traga.«
Najednom hodnik obasja sablasna plavičasta svetlost koja na trenutak
zatreperi i nestade. Devojka u strahu zgrabi Dikovu ruku.
»Munja«, reče Hejvlok spokojno. »Plašim se da ćemo se dobro pokvasiti dok
ne stignemo u grad.«
Dok je govorio, mukli udar groma potrese zemlju. Odmah zatim, blesnu još
jedna munja, osvetlivši turobna vrata grobnice, a devojka se dršćući privi uz Dika.
»Bar nećemo pokisnuti«, reče on tapšući je po ramenu. »O olujama pričaju
svakakve gluposti. One su najveličanstvenija predstava prirode. Eto, kad sam bio
u Manitobi...«
Ponovo sevnu, a potom se prolomi zaglušujući prasak.
»Udario je u nešto«, reče Martin mirno.
A onda se iz dubine hodnika začu udarac metala o metal.
»Šta je to bilo?« trže se on i jurnu niz hodnik, kroz predvorje, pa uz klizave
stepenice sve do ulaza.
 Za trenutak ga zaslepi munja; grom koji usledi bio je zaglušujući; ali on ipak
ugleda ono čega se plašio. Velika gvozdena rešetka beše zatvorena nad njim, a na
vlažnoj zemlji pred ulazom videli su se otisci bosih stopala!
15________________________________________________
GLAVA

Sibil i Hejvlok su ga pratili u stopu. Rumenilo nestade iz Hejvlokovih obraza,

a ruka mu je drhtala kad je pruži da protrese rešetku.
»Kakva je ovo ludost?« povika advokat, a treperenje u glasu moglo je biti i
posledica njegove srdžbe.
Dik brzo izvadi pištolj i ispali dva hica u pravcu obrisa koji je zamicao za
rododendrone s kojih se cedila voda. Sunčevu svetlost začas je zamenila turobna
pomrčina. Kiša je Diku padala pravo u lice, ali svetlost munje pomože mu da na
trenutak ugleda ogromne, mesnate ruke.
»Oh, ne pucajte, molim vas – molim vas, nemojte!« jecala je devojka, s
glavom na njegovim prsima. Dik spusti pištolj.
»Imate li ključ?« upita tiho, a Hejvlok klimnu glavom.
»Dajte mi ga.«
Martin uze ključ, provuče ruku kroz rešetke i otključa vrata.
»Idite napred, stići ću vas ja.«
On se istušti prema žbunju u kojem je video begunca i shvati da nije sasvim
promašio, jer na žutoj cilindričnoj boci, koja je ležala u travi, otkri tragove krvi.
On okrete cilindar: bio je skoro metar dugačak i neobično težak. Za ventil je bilo
pričvršćeno gumeno crevo prečnika dva santimetra. Pretražujući okoliš, Dik nađe
i drugi cilindar, istovetno opremljen. Ispod ventila ove druge boce stajala je
crvena etiketa, koju taj neko nije stigao da skine: »V.O. Hlor gas. Postupaj
pažljivo. Otrov.« Nije bilo ni traga polunagom čoveku, te Dik potrča da stigne
Sibil.
Munje su neprestano sevale, a gromovi mahnito pucali. Devojka i Hejvlok
behu bledi kad ih Dik sustiže.
»Šta je bilo? Na koga ste to pucali?« upita Hejvlok zadihano.
»Nervi«, reče Dik bez imalo stida.
Do kuće stigoše već potpuno mokri, ali Dik odbi poziv da uđe i osuši odeću.
Imao je posla, i tek što se za devojkom zatvoriše vrata, on se zaputi natrag prema
grobnici Selford.
Kad stiže do šumarka, pođe oprezno, osvrćući se desno i levo i držeći na oku
žbunje koje bi nekome moglo poslužiti kao zaklon. Ranjenika ni od korova.
Dik beše krišom strpao ključ katakombe u svoj džep: otvorivši gvozdenu
rešetku, izvadi par lisica i zakači ih iznad i ispod brave, tako da se vrata ne mogu
zatvoriti. Potom siđe niza stepenice i, osvetljavajući put baterijskom lampom,
nađe se pred vratima sa sedam brava. Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvuče dva
ključa i jedan od njih gurnu u prvu ključaonicu. Bez uspeha. Tek je četvrta
odgovarala, jer ključ uđe i okrete se uz jedno »klik«. On blago povuče, ali se vrata
ne pomeriše. On pokuša s drugim ključem i ustanovi da on odgovara poslednjoj
ključaonici. Okrećući ih zajedno, on opet povuče vrata, ali ona ostadoše
nepomična.
Sad mu je postalo sasvim jasno: sedam ključeva moralo se istovremeno
okrenuti pre no što se vrata otvore. Ali kad se otvore, šta se moglo videti? On
pomeri pločicu i osmotri kameni sarkofag. Ako je stari ser Hju ovde sahranjen, je
li njegovo telo u tom kovčegu?
Beše nemoguće u potpunosti sagledati bočne zidove, ali, kako on vide, tu nije
bilo mesta ni za kakvu tajnu grobnicu. Duga polica isklesana u kamenu stancu
(koju tek sad za pazi), nekad je verovatno sadržala sve zemne ostatke prvog
Selforda, ali od svega nije ostalo ni traga.
Vrativši ključeve u džep, on se uputi natrag, zaključa srednja vrata i pođe uza
stepenice prema dnevnoj svetlosti. Tu ga je čekalo iznenađenje: na korak-dva od
ulaza u grobnicu ležala je jedna od dveju žutih boca koje je našao petnaestak
metara odatle. Zver-čovek je, znači, bio u blizini; možda ga je baš u tom trenutku
posmatrao očima punim mržnje. Uprkos samokontroli, Dik oseti kako mu niz leđa
prolazi hladan drhtaj.
Ima, mislio je, nečeg opscenog u tajanstvenoj prikazi. Podiže tešku bocu,
napravi nekoliko koraka i baci je u grmlje. Zatim pođe stazom između drveća.
Spopade ga neodoljiva želja da potrči. S užasom shvati da je na ivici panike i
da će je savladati jedino ako se vrati. Polako, uprkos svakom prirodnom nagonu,
Dik krenu natrag kroza šumu ka mestu gde je ostavio bocu, gde se krio njegov
neprijatelj. Na rubu čistine zastade i sačeka čitav minut. Pošto je ovladao sobom,
nastavi prema kući, ne osvrćući se, ali napetih živaca.
Osetio je nešto nalik na olakšanje kad stiže u udolinu i ugleda ospokojavajuće
obrise Selfordove ružne kuće. Hladna zloba, čovek na koga se usmerila njegova
mržnja, njegova ubitačna revnost – sve je to ostavljalo dubok utisak. Slučajna
veza s vratima sa sedam brava dovela je Dika u smrtnu opasnost – da li je ugrozila
i Sibil Lensdaun? Na tu pomisao srce mu se steže. Sve je bilo tako nestvarno, tako
neverovatno.
Obično čovek koji bi se iznenada obreo u svetu vila i vilenjaka ne bi mogao
biti opčinjen više no što je bio Ričard Martin pred otkrićima koja su se, jedno za
drugim, nizala u poslednja tri dana. Poznavao je zločin, ili je bar tako mislio;
kriminalci su za njega bili otvorena knjiga. Mladost je proveo među otpadnicima
i prekršiteljima zakona. Oni su ga uputili u svoje tajne; postaoje vičan njihovom
zanatu. Znao je tačno kako razmišljaju i mogao – hteo, jer je imao dara za pisanje
– da priredi dobru knjigu o psihologiji kriminalaca.
Ali sad se nalazio van sveta stvarnog zločina. Samo jednom pre beše doživeo
nešto slično, kad je dobio zadatak da istraži seriju strašnih nesreća koje su duboko
potresle Toronto. Tad je prvi put sreo kriminalca-amatera i našao se u nebranom
grožđu. Nije imao sreće, i čovek koga je gonio bio je na putu da umakne poteri.
Na kraju se, međutim, sam odao. Kriminalčev um nije brilijantan; njegovi su
stavovi opšte mesto, a vidici skučeni. Prosečni kriminalac živi bedno, od danas
do sutra, bez zaliha, bez pomoćnika u svojim akcijama i bez ikog ko bi mu štitio
odstupnicu.
Zločin je ružna reč, mislio je koračajući polako prema kući. Dosad se, izuzevši
pokušaje njegovog nepoznatog napadača, ni protiv koga nije mogla podići
optužba. To bi mogao samo Lju Fini! Nesretni Lju pripadao je stvarnom svetu.
Koliko se morao užasnuti kad se usred mrkle noći obreo pred tim strašnim vratima
koja je trebalo da otvori!
Dik i ne primeti da je mokar do gole kože; tek kad je seo za volan, devojka
mu, prestrašeno grcajući, skrete pažnju na njegov namočeni kaput.
»Vratili ste se da potražite onog što je zatvorio kapiju?« upita g. Hejvlok, koji
je u međuvremenu povratio pređašnju hrabrost.
»Da«, odgovori Dik paleći motor. »Ali ga nisam našao. Tragove da, ali njega
samog – ne.«
»Je li ranjen?« upita hitro Sibil.
»Pa, ako i jeste, to nije ozbiljno«, odvrati oprezno Dik.
»Bogami, voleo bih da ste ubili gada«, zlobno odseče Hejvlok. »Brr-r!«
On od nadzornika beše pozajmio kaput i, umotavši se, dremao je celim putem
do grada. Iziđoše iz oluje negde oko Lederheda, ali su sve troje bili toliko
zaokupljeni svojim mislima da to i ne primetiše. Iskrcali su g. Hejvloka pred
njegovom kućom u Sent Džons Vudu, a Sibil, osećajući se krivom što je postarijeg
čoveka povela u neprijatnu avanturu, usrdno se izvinjavala.
»Nije to ništa, a ja nisam ni toliko mokar kao naš prijatelj«, odvrati Hejvlok
raspoloženo. »I uopšte me ne zabrinjava ono što smo videli. Brine me ono što
nismo videli.«
»Što nismo videli?« ponovi devojka.
Hejvlok klimnu glavom.
»Naš prijatelj je otkrio mnogo više nego što nam je rekao, a mislim da otkriće
nije naročito prijatno. Uostalom, o tome ćemo sutra.«
On požuri u kuću, a Dik okrete kola prema Koram Stritu.
»Neću vas pozvati da uđete, gospodine Martin«, reče Sibil izlazeći iz kola.
»Obećavate li da ćete smesta otići kući, dobro se okupati i presvući?«
To obećanjeje bilo lako dati, jer je Dik već čeznuo za mirisom vrele vode.
Čim se okupao i obukao suvu odeću, pozva Snida.
»Izvini što te budim«, reče Dik likujući, »ali voleo bih da dođeš kod mene na
večeru. Imam da ti ispričam gomilu stvari!«
Snid zabrunda, očito nezadovoljan predlogom, ali posle nekog vremena
pristade, mada je njegovo obećanje bilo tako neodređeno i začinjeno raznim
ogradama da se Dik začudi kad se zvono oglasilo, a na vratima se pojavio krupni
čovek koji umorno odšeta do radne sobe i zavali se u prvu udobnu stolicu.
»Imam nalog za noćašnju raciju«, reče. »Krećemo u deset.«
»Šefu policije iz Saseksa rekao si jedanaest i petnaest«, iznenadi se Dik.
Inspektor Snid uzdahnu.
 »Hoću da svršim s tim pre nego što se pojave lokalni Šerloci«, reče. »Osim
toga, neko bi mogao da dojavi Staletiju. Nikad se ne zna. Nikom ne veruj, Dik, ne
unašem zanatu. Nadam se da nikom nisi prosuo tu priču?«
Dik je oklevao.
»Pa, nešto malo sam rekao gospodinu Hejvloku i, naravno, nešto više
gospođici Lensdaun.«
Snid zareža.
»Hejvlok, hajde de, ali žena – o, gospode bože! Nikad ne veruj ženi, sine moj.
Mislio sam da je to prva stavka u policijskom uverenju. Ona će pozvati društvo
na čaj i sve izlaparati. Znam ja žene!«
»Jesi li ti nekom rekao?« upita Dik.
Inspektor Snid se nadmoćno nasmeši.
»Nikom osim šefu i mojoj ženi«, reče nedosledno. »Supruga je nešto drugo.
Osim toga, boli je zub, pa je ionako mrzi da otvara usta. Žena sa zuboboljom nikad
ne odaje tajnu. Napomeni to kad budeš pisao knjigu.«
Inspektor je čvrsto verovao da nema tog policajca koji potajno ne radi na
svojim memoarima: zabluda koja je poticala od nedavne serije članaka objavljene
u nedeljnim novinama.
»Elem, šta imaš da mi kažeš?«
Zatvorenih očiju, Snid je slušao Martinovu priču o popodnevu provedenom u
Selfordovoj grobnici, a kad ču kako se nad malom grupom zatvorila gvozdena
rešetka, otvori oči i uspravi se u stolici.
»Neko drugi je imao ključ«, reče. »Ništa u kripti, kažeš?«
»Ništa što sam mogao da vidim, osim kamenog kovčega«, odgovori Dik.
»Hem!« Snid pređe dlanom preko svog punog lica. »Sedam ključeva«,
procedi. »Sedam brava. Ti imaš dva, neko drugi ima ostalih pet. Nađi tih pet ili,
još bolje, raznesi vrata dinamitom.«
Dik izvadi dugačku muštiklu iz usta i odbi jedan dim prema tavanici.
»Za to nema opravdanja. Malo sam se poigrao jednom od brava i, veruj mi, ne
bi je otvorio ni najveštiji obijač na svetu. Fini nije uspeo.«
Snid trže glavu.
»Fini! Gospode bože! Na njega sam zaboravio! Daj da vidim taj ključ.«
Dik izvadi ključ iz džepa i pruži stamenom čoveku, koji stade da ga prevrće
na dlanu.
»Ovako nešto još nisam video«, priznade. »Italijanski, kažeš? Pa, moguće.
Nisi video gologuzog momka?«
»Samo trenutak. Brz je i ljigav kao jegulja – jadnik!«
Inspektor Snid ga oštro pogleda.
»Misliš isto što i ja, a? Da je to jedan od Staletijevih eksperimenata?«
Zamislio se i dugo ostao bez reči.
»Gad je sigurno bio tamo sve vreme. Naravno, znali su da ćete doći. Zatim,
pade mi na pamet, mora da ih je iznenadilo Hejvlokovo prisustvo. Ali to je samo
pretpostavka.«
 On se s mukom podiže iz stolice.
»Pa«, reče, »videćemo se večeras. Sedaj u kola, ali nemoj poneti pištolj, jer ti,
u stvari, ne treba da budeš tamo. Ne bih voleo da bude neke nezvanične pucnjave.«
16________________________________________________
GLAVA

U pola deset iste večeri Dik Martin zaustavi kola kraj puta, na pola milje od
Gelouz Kotidža. Ugasivši svetla, sedeo je i čekao da naiđe Snidova ekipa. Čuo je
zvuk motora mnogo pre no što ugleda snažne farove i, sačekavši da kola prođu,
krenu za njima. Usporiše i naglo skretoše na prilaz, a Dik ih je pratio u stopu. Pod
svetlošću svojih farova, on vide da je raka ukraj živice zatrpana.
Čelni automobil se očeša o živu ogradu, u krivini gde je put skretao ka kući, i
za dlaku izbeže dubok jarak koji se protezao duž prilaza.
Gelouz Kotidž je, kao i obično, bila u mrklom mraku. Snid je već lupao na
vrata kad mu Dik priđe, a trojica od šest ljudi iz tima krenuše ka stražnjem ulazu.
Iznutra ubrzo stiže odgovor. Svetlost se ukaza u prozorčetu iznad vrata, i ona
se naglo otvoriše. Staleti, bolesno žut i prljav, stajao je tu kao zlokobna prikaza,
milujući prljavim rukama dugu crnu bradu, dok mu je Snid ukratko objašnjavao
svrhu svoje posete.
»O, da, ja vas poznajem«, reče domaćin, nimalo uznemiren ovim
raspoređivanjem trupa. »Vi ste Snid, a vaš prijatelj iza vas je gospodin kome je
pre neko veče ponestalo benzina. Kakav nemar! Uđite, prijatelji moji, u ovaj dom
nauke!«
On stade sa strane s visokoparnim gestom dobrodošlice, a petorica ljudi uđoše
u predvorje.
»Moj salon biste želeli da vidite, siguran sam?« upita Staleti, širom otvarajući
vrata sobe u kojoj je jednom primio Dika.
»Da vidimo vašu radionicu«, reče Snid, a kad ih čovek povede ka stražnjem
delu kuće, dodade: »Ne onu pozadi – onu gore!«
Staleti sleže ramenima, oklevajući trenutak, paponovo sleže ramenima i
povede malu grupu uz nezastrte stepenice. U njihovom je podnožju bila sobica,
čija vrata Staleti naglo otvori prolazeći kraj njih. Kratko stepenište vodilo je do
prostranog odmorišta gde su se nalazila troja vrata. Dik i Snid uđoše na prva s
leve strane. Beše to oskudno nameštena soba: stari krevet na točkićima, olupan i
prljav umivaonik s jednom nevešto popravljenom nogom i duboka prastara fotelja
bili su sav nameštaj.
Sledeća soba je očigledno bila Staletijeva kancelarija i spavaonica, pretrpana
nameštajem i u neopisivom neredu. U uglu kraj prozora stajao je visok metalni
orman s fiokama. Staleti izvuče jednu smešeći se preterano ljubazno.
»Voleli biste da vidite šta je u fiokama?« upita zlurado.
 Snid ne odgovori. Pogleda pod krevet, otvori sekreter, naredi domaćinu da
otvori ormanče, pa svu pažnju upravi na treću sobu, koja je takođe bila
spavaonica, ali s dva kreveta, ako se krevetom mogla nazvati gomila starih krpara
i prekrivača.
»Ah, pa vi ste razočarani, moj Snide«, reče Staleti dok su silazili. »Očekivali
ste da nađete neke od vaših bebica? Možda ste pomislili: ‘Ah, taj Staleti opet
izvodi svoje stare trikove i pokušava da stvori velike, jake, prave muškarce od
gedžavih malih bićakoja, kad porastu, puše cigarete i uče algebru. ‘Ah!«
»Večeras ste nešto mnogo pričljivi, Staleti!«
»A zašto ne bih bio?« upita veselo bradonja. »Tako retko imam goste!
Shvatite, prijatelju moj, da ponekad nedeljama ne progovorim ni reč, niti čujem
ljudski glas. Ja živim jednostavno: kuvarica mi ne treba, jer jedem sirovu hranu,
što je za mesoždera sasvim prirodno. Čujem kako prolaze vaši automobili, puni
malih ljudi s kokošijim grudima, koji puše cigarete, i poganih žena što smišljaju
neverstva, pa mi bude još milije što sam tihi mesožder. Gospodo, moja
laboratorija!«
On otvori vrata u stražnjem delu kuće i uvede ih u dugačku, naknadno
dograđenu prostoriju s dva prozora na tavanici. Veliki sto, prekriven papirima i
knjigama na svim savremenim jezicima stajao je nasred sobe; dve police duž zida
behu pretrpane bokalima i bočicama svih boja i oblika; na klupi u uglu stajale su
razne sprave za merenje, kantari, mikroskopi raznih veličina; ormanče s plitkim
fiokama sadržavalo je hirurške instrumente; unaokolo beše razbacano na stotine
epruveta, a nasred starog, krpljenog operacionog stola ležao je mrtav pacov
prikucan za sve četiri šape.
»Pogledajte razonodu nesrećnog naučnika!« uzviknu Staleti. »Ne, ne,
prijatelju«, reče kad se Snid naže preko stola, »naš pacov je mrtav. Zbog vaših
šašavih zakona ja više ne radim vivisekciju. Ne možete ni zamisliti kakvo se
zadovoljstvo tu krije! Da li biste vi mogli da uživate u sedmici proučavanja
hemijskih reakcija?«
»Koga još ima u kući, Staleti?« upita Snid.
Profesor se nasmeja.
»Ja živim sam, u to ste se uverili. Ovamo niko ne dolazi.«
»Gospodin Martin je čuo nečiji krik one noći kad mu je nestalo benzina.«
»Mašta«, reče Staleti hladno.
»Osim toga, na prilazu ga je napao nekakav polunagi čovek. Je li i to mašta?«
»Tipičan slučaj«, reče doktor gledajući ga netremice u oči.
»Gore sigurno spava još neko; imate kreveta za četvoricu.«
Širok osmeh namreška žućkasto lice.
»Nikad ne gubim nadu da će me prijatelji posetiti, ali, avaj, oni ne dolaze. Ja
sam sâm. Ostanite ovde sedmicu – mesec dana – i uverite se. Ostavite jednog od
svojih prepametnih ljudi da motri na mene. Ne bi bilo teško dokazati moju
usamljenost.«
»U redu«, zaključi Snid posle kraće stanke i, okrenuvši se, iziđe iz kuće.
 Profesor je stajao na vratima gledajući za kolima dok ne nestadoše s vidika, a
potom, zaključavši teška vrata i stavivši rezu, pope se mirno u svoju sobu. Otvori
fioku u stolu, izvuče dug korbač i zamahnu njime kroz vazduh. Zatim priđe
metalnom ormanu s fiokama i vrati natrag onu koju beše izvukao – zapravo,
jedinu koja se mogla izvući. Pritisnu dugme na lažnim fiokama i cela prednja
strana otvori se poput vrata.
»Hajde u krevet. Kasno je«, reče Staleti.
Govorio je na grčkom. Ono što je dotad čučalo u pomrčini, izbaulja napred,
žmirkajući pod svetlom. Bilo je za glavu više od bradatog čoveka i na sebi nije
imalo ništa osim iznošenih kratkih pantalona.
»Idi u svoju sobu. Doneću ti mleko i hranu.«
Staleti, držeći se podalje od njega, pucnu bičem, a krupno stvorenje
bezizraznog lica otkasa kroz vrata, preko odmorišta, do sobe sjednim krevetom.
Staleti zaključa vrata za sobom i siđe niza stepenice, pa prošavši kroz laboratoriju,
kroz jedna mala vrata iziđe na ledinu iza kuće. Još je držao korbač i mahao njime
dok je koračao, tiho pevušeći nekakvu melodiju. Prođe kroz drvored jela,
zaustavivši se ispod hrasta bogate krošnje. Kratko zviznu, a pred noge mu odozgo
pade neko stvorenje i čučnu, s pesnicama na zemlji.
»Soba – mleko – spavanje«, reče Staleti i pucnu bičem jer se stvorenje suviše
sporo kretalo. Na taj zvuk se čudna spodoba dade u laki trk, nestajući kroz vrata
laboratorije, a profesor pođe za njom nogu pred nogu.
Nešto kasnije pope se na sprat noseći dve velike činije mleka i dva tanjira s
mesom na poslužavniku. Kad je nahranio stvorove i zaključao ih u njihove
jazbine, vrati se u radnu sobu, zaboravljajući na robove i detektive, sasvim obuzet
trenutnim istraživanjima.
17________________________________________________
GLAVA

Gospodin Hejvlok je tog jutra po treći put čitao pismo, Dvaput se posavetovao
sa činovnikom, a sad ga je pročitavao po treći put, kad uvedoše Dika Martina.
»Nadam se da vas nisam prerano digao iz kreveta, gospodine Martin, i
izvinjavam se što vas ponovo uvlačim u slučaj koji se, što se vas tiče, okončao
vašim povratkom. Dobio sam jutros ovo pismo; voleo bih da ga pročitate.«
Dik je lako prepoznao rukopis. Pismo je nosilo zaglavlje hotela u Kairu.
»Dragi Hejvlok«, pisalo je.
»Dobio sam vaš telegram u vezi s g. Kodijem i smesta vas obaveštavam da
poznajem tog čoveka i vodim prepisku s njim, pa ne razumem zašto poriče
poznanstvo sa mnom, sem ako to nije urođena opreznost čoveka koji ne želi da
drugi imaju uvid u njegove poslove. Kodi mi je još odavno pisao, tražeći
pozajmicu. Suma je bila znatna – 18.000 funti – a ja nisam imao nikakvu nameru
da tolike pare pozajmim potpunom strancu. Pisao mi je da je u nevolji i da želi da
pobegne iz Engleske, jer mu je neko pretio da će ga ubiti. Više se ne sećam svega,
ali mi je tad palo u oči da je čovek iskren. Molim vas da mi pošaljete franke u
vrednosti od 25.000 funti. Naslovite paket kao obično i pošaljite ga na »Hotel
Pariz«, Damask. Odavde ću verovatno nastaviti za Bagdad, a onda u južnu Rusiju,
gde kažu da se velika imanja prodaju u bescenje.«
Pismo je bilo potpisano »Pirs«.
»Da li mu obično šaljete novac kad zatraži?«
»Bez izuzetka«, odgovori advokat malo iznenađeno.
»I poslaćete mu tu ogromnu svotu?«
G. Hejvlok se ugrize za usnu.
»Ne znam. Zabrinjava me to. Moj zamenik, u čiji sud bezrezervno verujem,
savetuje mi da telegrafišem lordu i zahtevam da nađe drugog zastupnika.
Odgovornost je isuviše velika, a posle jučerašnjeg jezivog doživljaja dođe mi da
od svega dignem ruke. To bi, razume se, bio veliki gubitak za nas, jer upravljanje
Selfordovim imanjima donosi oko pet hiljada funti godišnje.«
Dika zaprepasti rečena cifra.
»To mora da je basnoslovno bogato imanje«, reče.
»I jeste«, složi se Hejvlok. »Na moju žalost, vrednost mu svakodnevno raste.
Uskoro će postati suviše glomazno za upravljanje.«
»Da li je lord Selford za sobom ostavio nešto što bi se moglo nazvati blagom?«
upita Dik, setivši se da ga je baš to kopkalo.
Hejvlok odlučno odmahnu glavom.
 »Ne. Osim gotovine u banci koje je bilo vrlo mnogo – petsto hiljada funti,
otprilike – nema nikakve pokretne vrednosti. Ali ostavio je nekoliko još
neiskorišćenih rudnika uglja u Jorkširu i Nortamberlendu, koji su se otad pokazali
veoma vrednim, a uz to i nekoliko velikih poseda u Australiji i Južnoj Africi, čija
je vrednost takođe znatno porasla. Vi mislite na vrata sa sedam brava?« nasmeši
se on. »Verujte mi, tamo nema ničeg, koliko ja znam, a pročitao sam svaki
dokument, privatni ili javni, koji je ostavio pokojni lord Selford. Ona kripta je
tajna i za mene, ne samo za vas. Otkrili bismo je za dvadeset četiri sata kad bih
imao lordovu dozvolu da obijem vrata. Ali nikad mu je nisam tražio, jer nikad
nisam smatrao da je to neophodno.« On se ponovo nasmeja. »Slušao sam neke
priče o vama, gospodine Martin. Kažu mi da ste kadri da otvorite svaku bravu isto
tako vešto kao i profesionalni obijač.«
»Mnoge brave«, reče Dik odsečno, »ali nijednu od onih sedam. Ja znam gde
su moje granice. Vidite, mogao bih da otvorim onaj sef«, on pokaza prstom mali
crni sef koji je stajao u uglu sobe, »kao što otvaram vrata vaše kancelarije. Ne
kažem da bih to uspeo jednom ukosnicom, ali imam kod kuće nekoliko
instrumenata pred kojima ovo skrovište ne bi bilo ništa sigurnije od kartonske
kutije. Ali instinkt mi nepogrešivo kaže kad sam pobeđen, a to je slučaj i sa ovih
sedam brava. Ima li lord Selford nekog rođaka?« naglo upita.
Hejvlok klimnu glavom.
»Da«, odgovori. »Gospođicu Sibil Lensdaun i, naravno, njenu majku, mada bi
po zakonu gđica Lensdaun bila naslednik imanja u slučaju da lord Selford umre
bez testamenta.«
On uze pismo sa stola i prelete ga pogledom.
»Gotovo mi dođe da vas pošaljem u Damask s novcem«, poče, ali Dik
odmahnu glavom.
»Ne, gospodine«, reče odlučno. »Jednom sam jurio za tim mladićem i to mi je
dosta za ceo život. Je li on od vas dobio mnogo novca tokom ovih godina
provedenih u inostranstvu?«
»Veći deo onih petsto hiljada«, odgovori Hejvlok mirno. »Uglavnom za
kupovinu nekakvih poseda čije tapije nikad nisam video. Jednom ili dvaput
požalio sam mu se zbog toga, ali on me je uveravao da su u dobrim rukama.«
»Još jedno pitanje pre nego što odem«, poče Dik, pošto je malo promislio.
»Postoji li mogućnost da su ova pisma falsifikovana?«
»Apsolutno nikakva«, odvrati Hejvlok. »Ja poznajem njegov rukopis kao
sopstveni, čak i bolje. Uveravam vas da u fascikli držim njegovo pismo od pre
dve godine, da mi je stalno pred očima.«
»Je li moguće da se neko drugi izdaje za Selforda?«
»Apsolutno ne. On je riđokos, uskog lica i vrska kad govori. Da vam ga još
bolje opišem – ispod uha, na obrazu, ima ovalnu crvenu mrlju, beleg od rođenja.
Pomišljao sam ja na sve te mogućnosti. Možda je neko uzeo njegov identitet,
možda ga drže zbog otkupa, ili je dopao šaka nekoj beskrupuloznoj bandi koja ga
cedi. U stvari, da ga tokom prošlih godina nisam povremeno viđao, morao bih se
ozbiljno zabrinuti. Ali, kako je – tako je! Ako se njemu luta po svetu, ja ga ne
mogu sprečiti, a taj njegov hobi nije takav da bi ga zakon mogao prisiliti da ostane
u Engleskoj. Sigurni ste da nećete u Damask?«
»Savršeno siguran«, odgovori Dik. »To, verujte, ne bih uradio ni za šta na
svetu!«
Uznemirujuće promene zbivale su se u životu Sibil Lensdaun i ona je tek s
mnogo muke uspevala da upravi svoje misli na retka izdanja i beživotne tomove
knjiga koji su nekad izgledali tako zanimljivi.
S jedne strane, biblioteka joj je pomogla da obogati svoje znanje: skupila je
svu dostupnu literaturu o istoriji starih plemićkih porodica. O Selfordovima je bilo
napisano malo, osim u jednoj knjizi gde je neki sveštenik do detalja opisivao
mnoge grehe ser Hjua. Ona brže-bolje zatvori knjigu kad opis postade isuviše
podroban.
»Plašim se da nismo baš fina porodica«, zaključi vraćajući knjigu na visoku
policu.
U biblioteci, međutim, nije bilo ničeg što bi joj pomoglo da dokuči svoja
osećanja prema g. Martinu. Ponekad joj se činilo da joj se veoma dopada;
ponekad, opet, da joj dosađuje. Kamo sreće da nije otišla u grobnicu Selfordovih
i da mu se nije privila na grudi niti ga uhvatila za ruku uplašena sablasnim
senkama i iznenadnim bleskom munje!
Žene retko dolaze u biblioteku, pa se Sibil zbuni kad tog dosadnog popodneva
u njenu sobu uđe jedna dama. Oniska, stamena žena, čije crte lica nisu naginjale
blagosti, beše bogato odevena, mada je njen grub i pomalo prozukli glas bio u
neskladu s njenom elegantnom pojavom.
»Jeste li vi gđica Lensdaun?« upita ona.
Sibil ustade sa stolice.
»Da, ja sam gđica Lensdaun. Treba li vam neka knjiga?« upita, misleći da je
žena došla u ime nekog od članova, kako se to ponekad dešavalo.
»Ne, ja ne čitam knjige«, glasio je zbunjujući odgovor. »Gomila gluposti i
besmislica, koje ljudima stavljaju kojekakve ideje u glavu – eto, to su knjige! Da
on nije tol’ko čitao, bio bi pametan čovek. Ne kažem da nije rođeni i odgojeni
džentlmen«, dodade brzo, »a finijeg gospodina ja nikad nisam srela. Možete mi
verovati, gospođice, kad vam kažem da taj čovek nije ustanju ni da pomisli zlo.
Možda je pogrešio – svima se omakne neka greška. Al’ on je čovek koji nikad
nije met’o ruku ni na šta što nije časno i pošteno.«
Sibil je zaprepašćeno slušala ovo tajanstveno pohvalno slovo, koje je ciljalo
ko zna kuda.
»Možda vaš – ovaj...«
»Moj muž«, reče žena ponosno. »Ja sam gospođa Bertrama Kodija.«
Sibil u mislima prelete listu članova, ali se ne seti nikog s tim imenom.
»Supruga doktora Kodija«, ponovi žena. »Imate li stolicu da mogu da
sednem?«
Izvinjavajući se, Sibil izvuče stolicu i ponudi je gošći.
»Moj muž je poznavao vašeg oca, gospođice. U stvari, bili su dobri prijatelji
pre mnogo, mnogo godina. I on mi je jutros rekao, moj muž, mislim: ‘Ako ideš u
grad, Elizabet, mogla bi da skokneš do biblioteke Belingam’, i dao mi adresu.
Imam je zapisanu na parčetu papira.«
Ona potraži po svojoj skupoj tašni i najzad izvadi malu posetnicu.
»Da, eto je, njegovom rukom zapisana.«
Ona pokaza devojci nečitku škrabotinu.
»Moj muž je rekao: ‘Idi kod gđice Lensdaun i zamoli je da dođe kod nas na
čaj, jer imam da joj kažem nešto vrlo zanimljivo o njenom ocu, što pre nije
znala’.«
Sibil je bila malo zbunjena, ali zainteresovana. Ko je ova nepoznata žena i
kakvo mesto njen muž zauzima u društvu, mogla je zaključiti samo na osnovu
titule koju je ponosna žena pridodala imenu svog supruga. Kao da čita devojčine
misli, gospođa Kodi nastavi:
»Nije on doktor medicine. Mnogi misle da jeste, ali ipak nije. On je književni
doktor.«
»Oh, doktor književnosti?«
»I prava.« Dama značajno klimnu glavom. »To je postao na koledžu u
Americi. Stvar je u tome, gospođice, što vi imate puno neprijatelja.« Gospođa
Kodi spusti glas toliko da je prešao u promukli šapat. »Moj muž je rekao: ‘Poseti
mladu damu i reci joj da ne oda ni reč od onog što sam rekao, jer me to može
skupo koštati – može me skupo koštati’.« Ona ponovi poslednje reči polako i
značajno. »‘Uzmi rols-rojs,’ rekao je, ‘i možda ćeš je nagovoriti da dođe na šolju
čaja. Neće se zadržati duže od jednog sata, a niko neće znati gde je bila.’«
»A zašto niko ne sme da zna gde sam?« upita devojka, pomalo zabavljena
svim tim, ali s neodređenim osećanjem da u ovom pozivu ima nečeg mnogo
ozbiljnijeg.
»Zbog tih neprijatelja«, odgovori gđa Kodi. »Oni ne traže samo vas,
gospođice«, – glas joj je bio svečan i, uprkos svemu, ostavi utisak na Sibil – »nego
i Kanađanina, poljcajca.«
»Mislite, gospodina Martina?« brzo upita devojka.
Gospođa Kodi ponovo klimnu glavom.
»To je taj momak – detektiv. Jednom su već pokušali da ga ubiju, al’ možda
vam on to nije ispričao. Sledeći put će ga udesiti, to vam je sigurno ko što se ja
zovem Elizabet.«
Na stolu je stajao telefon i Sibil ga na trenutak pogleda premišljajući.
»Kakve je veze imao moj otac sa svim tim?« upita.
Gospođa Kodi napući usne, kao da bi joj mogla reći samo kad bi htela.
»To će vam kazati moj muž, gospođice«, odgovori.
Sibil se još pomnije zagleda u nju. Bilo je to nesumnjivo najprozaičnije
stvorenje koje je srela; njeno bogatstvo oglašavala je neukusna količina nakita. Sa
svakim pokretom glave dve velike dijamantske minđuše njihale su se i svetlucale
na popodnevnom suncu. Prsti su se jedva nazirali pod nebrojenim prstenjem, jer
nije nosila rukavice, a na prebujnim prsima bleštao je ogroman dijamantski broš.
»Koliko je to daleko?« upita Sibil.
 »Manje od sata. To je u Saseksu.« Žena detaljno objasni put i tačan položaj
kuće. »Ako biste mogli da se izvučete na vreme za šolju čaja...«
»Mogla bih«, reče devojka zamišljeno, »jer danas završavam ranije.«
Gospođa Kodi pogleda na svoj skupi ručni sat.
»Sačekaću vas«, predloži. »Moj rols-rojs«, – reči su joj se meko kotrljale jedna
preko druge – »čekaće vas na trgu. Ne možete pogrešiti. Crn, sa tankim crvenim
linijama.«
»Molim vas, nemojte čekati. Zadržaću se najmanje još pola sata.«
»Ne smeta mi da sačekam. Ali mislim da je bolje da ostanem u kolima dok ne
izađete. Iznenadićete se, mlada damo, i bićete mi do groba zahvalni što me je muž
poslao kod vas.«
Sibil telefonira kući, ali majka beše izašla. Ona se seti da je taj dan rezervisan
za partiju bridža – jedinu majčinu razonodu. Pozva Dika Martina, ali bez uspeha,
a u četiri sata iziđe na trg, pogledom tražeći limuzinu. Nije se dugo osvrtala:
elegantni automobil parkiran kraj pločnika lagano krete prema njoj. Vozač,
mladolik tridesetogodišnjak (proceni ona), ovalnog lica, beše odeven u tamnu
livreju. Gđa Kodi joj otvori vrata i Sibil uđe u kola, koja su se toliko osećala na
parfem da ona mahinalno uhvati ručicu za spuštanje prozora.
»Nadam se da ste telefonirali majci, draga moja?« upita gđa Kodi, ispod oka
odmeravajući devojku.
»Jesam, ali nije bila kod kuće.«
»Onda ste slugi ostavili poruku?«
Sibil se nasmeja.
»Nismo u prilici da sebi priuštimo takav luksuz, gospođo Kodi«, odgovori.
»Majka i ja same radimo kućne poslove.«
Gospođa Kodi uzdahnu.
»Nadam se da ste bar nekom rekli kuda idete, draga moja? Trebalo bi to uvek
da činite kad izlazite, za slučaj nezgode.«
»Ne, nisam nikom rekla. Pokušala sam da dobijem – jednog prijatelja
telefonom, ali i on je izašao.«
Za trenutak se na grubom ženinom licu ukaza neodređen osmeh koji brzo
nestade.
»Opreznosti nikad dovoljno«, reče poslovično. »Da l’ biste se lepo smestili u
ćošak, gospođice Kako-se-ono-zvaste? Mnogo je udobnije!«
To je istovremeno bilo i manje upadljivo, ali Sibil to i ne opazi.
18________________________________________________
GLAVA

Uskoro su hitali ka jugozapadu i, mada gđa Kodi nije bila zabavna domaćica,
devojka je imala o čemu da razmišlja, pa joj nije smetalo ćutanje ove napadno
odevene žene. Za manje od jednog sata kola prođoše kroz gvozdenu kapiju od
koje je duga avenija vodila do nevelike kuće.
Sibil nikad dotad ne beše videla stamenog, nasmejanog čoveka koji joj pođe
u susret.
»Ah! To je kći mog starog prijatelja!« uzviknu živo. »Mala Sibil! Ti me se
sigurno ne sećaš?«
Sibil se osmehnu.
»Mislim da ne, gospodine Kodi«, reče.
»Razume se, draga moja, razume se.«
Ponašao se očinski, ali gđa Kodi, koja je bolje od svih poznavala svog muža i
mogla da prepozna najtananije promene u njegovom glasu, baci na njega jedan
hladan, zlokoban pogled, koji je svedočio o njenom iskustvu.
Ako ga je Kodi i opazio, njegovo se ponašanje zbog toga nije promenilo. On
uze devojku pod ruku, uglavnom protiv njene volje, pa je povede u prostranu
biblioteku, nadnoseći se nad nju kao kvočka nad pile. Morala je da sedne u
najbolju fotelju i stavi jastuče iza leđa.
»Smesta čaj, draga. Mora da ste umorne od puta.«
»Ja, vala, jesam«, reče gospođa Kodi odrešito. »‘Oću da porazgovaram s
tobom, K.«
»Naravno, draga. Je li vam udobno, gospođice Lensdaun?«
»Veoma«, odgovori devojka, jedva uzdržavajući smeh kad gđa Kodi izlete iz
sobe zajapurena lica i zalupi vrata za sobom.
U predvorju je vozač pripaljivao cigaretu. Kad je žena izišla, on se okrete
prema njoj.
»Ko je to, tetka?« upita.
Gđa Kodi sleže ramenima.
»Devojka o kojoj ti je matori pričao«, odseče ona. »Mnogo zapitkuješ; žalio
se na tebe!«
»Tako sam i mislio.« On ne obrati pažnju na njen prekor. »Nije loša. Čudi me
što si ih ostavila nasamo!«
»Mani iščuđavanje«, reče ona kiselo. »Idi uteraj kola u garažu i dođi do mene
kad završiš!«
»Ima vremena«, hladnokrvno odvrati poslušni nećak. »Šta je matori naumio?«
 »Otkud ja znam?« odseče ona.
»Je l’ ključ kod nje?«
»Naravski da nije kod nje, budalo!« zagrme žena. »Nemoj da mi stojiš tu i
postavljaš glupa pitanja! I ne turaj nos u moja posla! Šta ti znaš o ključevima?«
Nećak je samo zamišljeno pogleda.
»Čudan ste par vas dvoje«, reče. »Ali to nije moja stvar. Mala je stvarno
zgodno parče. Idem u kujnu, da popijem malo čaja. Matori je dao slobodno
kuvarici i Hartlijevki, a sobarica je bolesna. Baš čudno što nikog nema!«
Govoreći to, polako je išao prema vratima, a onda zastade i okrete se.
»Sve ih je udaljio iz kuće«. On se namršti. »U čemu je stvar, tetka?«
»Ne tetkaj me! Ja sam za tebe »milostiva«, tičice zatvorska! Nemoj dvaput da
govorim!« Ona je ceptela od besa; budući da ju je dobro poznavao, nećak oceni
da ne treba dalje izazivati njenu ljutnju.
Sedam godina je on sebe smatrao maženim i paženim slugom u kući gospođe
Kodi. Plata mu je bila dobra; ponešto je znao o poslovima te udovice kojom se dr
Kodi sasvim neočekivano oženio, a za nagradu, u obliku udobne postelje, visokih
prihoda i ispomoći u garaži, bio je spreman da zažmuri pred mnogim čudnim
događajima u kući.
On priđe tetki, dok mu je cigareta visila sa punih usana.
»Kad vozim curu natrag u grad?« upita.
»Ona ostaje ovde, nema šta da brineš.«
On pogleda najpre u pod, pa u plafon, svugde osim u ženu pred sobom.
»Je l’ ona zna da će ostati?« upita.
»Gledaj svoja posla!«
»Sad su to i moja posla«, odvrati on tvrdoglavo. »Ne znam ko je ona ni šta je,
ali ako se tu nešto muti, ja neću da imam veze s tim. Za jedan sat kola ima da budu
spremna da je voze natrag!«
Žena ne odgovori. Brzim korakom udalji se kroz predvorje i pope uza
stepenice koje se s mladićevog mesta nisu videle. On sačeka da mu se, na prvom
odmorištu, ona sasvim izgubi iz vida, a onda ode u kuhinju po svoj čaj. Razmišljao
je o neobičnom životu u Veld Hausu i čudnoj sudbini koja je pre dvanaest godina
njegovu tetku pretvorila od prezaposlene domaćice u bogatu damu.
Gospođa Kodi konačno donese čaj u sobu, spusti ga na sto i smesta se povuče.
Sibil u tome nije videla ništa neobično, misleći da domaćin ima da joj kaže nešto
što njegova žena ne treba da čuje. Triput bezuspešno pokuša da razgovor navede
na svog oca i na tajnu koju je gospodin Kodi trebalo da otkrije, ali je svaki put on
vešto menjao temu. Najzad, posle izgovora da se treba osvežiti, devojka pređe na
stvar, otvoreno upitavši Kodija šta je to želeo da joj kaže.
»Vidite, mlada damo«, nakašlja se on, »to je vrlo duga priča, i sumnjam da bih
vam je za ovo kratko vreme mogao ispričati. Zar ne bi bila odlična ideja kad bih
vašu majku pozvao da provede veče s nama?«
Devojka ga iznenađeno pogleda.
»Plašim se da vam to neće poći za rukom. Mama i ja večeras idemo u
pozorište«, reče.
 Sibil je inače bila vrlo istinoljubiva, ali čak je i vrlo istinoljubivim ljudima
dozvoljeno da ponekad izmisle izgovor kako bi izbegli neprijatnosti.
»Zar ne bih mogao da joj telefoniram i upitam je?«
Ona pristade, znajući da joj se majka neće vratiti još čitav sat. Kodi iziđe iz
sobe, a posle pet minuta vrati se sa širokim osmehom na licu trljajući ruke.
»Odlično, odlično!« uzviknu. »Vaša draga majka obećala je da će doći
večeras. Poslaću kola po nju. Kaže da može zameniti karte za drugo veče.«
Sibil je slušala, ne verujući sopstvenim ušima, a u njenu dotadašnju veselost
uvuče se hladni dah straha. Čovek je lagao! Pozorište je sama izmislila, a dobro
je znala da joj majka nije kod kuće. Najednom postade svesna opasnosti: spremalo
se nešto strašno i ona je morala biti oprezna.
»Baš mi je drago«, reče s lažnom mirnoćom, a zatim dodade lakim,
razgovornim tonom: »Imate vrlo lepu kuću, gospodine Kodi!«
»Da, pravi dragulj«, istače on samozadovoljno. »Da li biste hteli da je
razgledate? Istorija joj je izvanredno zanimljiva. Nekad je bila devojački miraz,
poklon vašeg rođaka, lorda Selforda. Zakupio sam je pre mnogo godina...«
»Vi poznajete gospodina Hejvloka, zar ne?« upita ona iznenađeno.
»Hm!« on stavi prst na bradu. »Ne, ne mogu reći da ga dobro poznajem.
Poslovao sam s njim; u stvari, od njega sam jednom kupio imanje u Australiji.
Ali, u ovom slučaju, kuću sam iznajmio od treće osobe i sumnjam da g. Hejvlok
to uopšte zna. Poznajete li ga vi dobro?«
»Površno«, odgovori ona.
Mozak joj je sve vreme radio punom parom. Šta da čini? Tražila je izgovor da
razgleda dvorište oko kuće, jer je nedaleko od ulaza prolazio glavni put, a ona je
znala da se u blizini nalazi selo. Kad se jednom dočepa puta, imaće izgovor da
siđe do sela, u zaštitu koju joj ono i nehotice može pružiti.
»Hoćete li da vidite neku od soba?«
»Ne, ali bih volela da vidim dvorište. Čini mi se da sam zapazila leju narcisa
nedaleko od ulaza«, reče ona i ustade sa stolice, osećajući kako joj kolena klecaju.
»Hm!« promrmlja ponovo gospodin Kodi. »Da, to je divno mesto, ali zemlja
je suviše vlažna za vas.«
»Htela bih da izađem napolje«, navaljivala je ona.
»U redu. Ali strpite se, molim vas, dok popijem i drugu šolju čaja.« On se dade
na posao oko šolja i čajnika. »Uzgred, vi niste popili svoj čaj, a već se ohladio.
Da vam sipam još?«
»Ne, ne, ovo mi je dosta, hvala.«
Kako je bila glupa! Poći s nepoznatom ženom, protiv koje ju je instinkt živo
upozoravao, i to u nepoznatu kuću! Niko nije mogao ni naslutiti kuda je otišla.
Ona uze od njega šolju, upinjući se da ovlada nervima kako joj ruka ne bi
zadrhtala, otpi malo, zahvalna na tečnosti, jer joj se usta behu osušila, a grlo steglo
pred svešću o njenom trenutnom položaju. Čaj nije bio nimalo prijatan i imao je
slankast, metalni ukus, te Sibil spusti šolju napravivši malu grimasu.
»Hvala, dosta mi je«, reče.
 Možda joj je zbog napetosti taj neobični ukus u ustima; jednom je već zapazila
da nepce postaje veoma osetljivo u trenucima straha.
U uglu biblioteke stajao je mali čiviluk i gospodin Kodi spokojno pođe da
uzme svoju kapu. Kad se okrenuo, Sibil se držala za ivicu stola, bleda kao krpa,
staklastih očiju. Pokuša da progovori, ali reči nisu izlazile. Kad joj je prišao, ona
mu onesvešćena pade na ruke.
Malo je noseći a malo vukući, on je premesti na sofu i, stavivši joj jastuk pod
glavu, iziđe iz biblioteke zaključavajući vrata za sobom.
19________________________________________________
GLAVA

Vozač ovalnog lica stajao je u dovratku i pušio.

»Gde je gospođa?« upita Kodi oštro, i namršti se na mladićevu uvredljivu
ravnodušnost.
»Gore.«
»Idi joj reci da hoću da razgovaram s njom!«
»Idi pa joj sam kaži«, odvrati šofer i ne okrenuvši glavu.
Kodijevo lice pocrvene. Videlo se da ovo nije njihov prvi duel. On s mukom
savlada bes i nastavi blažim tonom:
»Otidi u selo, Tome, hoćeš? Trebaju mi poštanske marke.«
»Otiću kasnije«, reče Tom, nimalo dirnut ovom maslinovom grančicom
blagosti. »Gde je devojka?«
»Devojka? Koja devojka?« upita Kodi tonom nedužnog iznenađenja.
»Devojka koju ste doveli na čaj. Nemoj mi reći da je baš izišla, jerbo stojim
ovde već deset minuta, a čuo sam glasove dok sam bio u predvorju.«
Gospodin Kodi duboko uzdahnu.
»Odmara se. Mladoj dami nije dobro. Prepisao sam joj kuru...«
»Ama, zaveži!« odseče mladić prezrivo. »Nisi ti nikakav lekar, nego doktor
prava – a, kol’ko sam ja vid’o, njima bogami treba doktor! Kad ide kući? Auto je
spreman.«
»Ona večeras možda neće ni ići kući, Tome«, gospodin Kodi postade sušta
blagost. »Dogovorili smo se da prenoći ovde.«
Tom se nervozno počeša po obrazu.
»Ona nije imala pojma o tome«, reče. »Kad je izišla, pitala me ima li neki
drugi put do grada, jer je ‘tela nekog da poseti.«
Ovo poslednje je bilo čista izmišljotina Toma Koulera, te gospodin Kodi beše
obmanut po drugi put te večeri.
»Ne oseća se dobro, kažem ti«, reče oštro. »Kad smo već kod toga, tvoje mesto
je u kuhinji. Dosta sam ja tebe podnosio, Kouleru! Ne misliš valjda da ti sve ovo
pripada samo zato što sam se oženio tvojom tetkom? Ako tako misliš, brzo ćeš se
razočarati. Otrpeo sam dovoljno drskosti s tvoje strane i sad možeš da ideš!«
Tom klimnu glavom.
»Znam da mogu d’idem«, reče. »Zbog zašto? Zbog što me niko ne bi mogo
sprečiti kad bi’ ‘teo d’ odem! Mogô bi’ odma’ sad d’ odem ako hoću – ali neću!
Posô mi je dobar i neću da ga izgubim. Ne znam kakve su tvoje prljave radnje...«
Gospodin Kodi podivlja od besa.
 »Ti – ti, bitango!« zaurla. »Usuđuješ se da svoju tetku optužiš za...«
»Ja mnogo poštujem moju tetku«, prekide ga Tom Kouler i dalje buljeći u pod.
»Mnogo joj dugujem. Svu moju lopovsku krv sam nasledio po njenoj liniji i nema
tog plana za brzo mažnjavanje love u koji ona nije umešala prste.« On načas
pogleda svog sagovornika, pa obori oči. »Jes’, bila mi je dobra tetka, Kodi! Jesi
čuo priču o mom bratu blizancu Džoniju? Sanjam ga u poslednje vreme. Vidim
ga jasno kô da stoji preda mnom. A imao sam samo sedam godina kad je otišô.«
»Kad je umro«, reče Kodi s neočekivanom blagošću.
»Jes’ – kad je umro. Nekad smo sedeli pod drvetom u Selfordu – doveli me
bili na imanje – i pevali ‘Jadna Dženi, plače, plače’. Sedam godina.« On iznenada
podiže oči, zažarene poput ognja, čovečuljak se strese pod tim pogledom.
»Dobra, ljubazna tetka. Gledô sam je kako mlati tog klinca do iznemoglosti.
Sreća njena što je žensko! Kaži joj to jednog dana. Da je muško, odavno bi dobila
svoje! Idem da spremim kola. A ona cura ima da me čeka kad se vratim.« U
njegovom se glasu osećala nedvosmislena pretnja.
Udaljio se bez reči, s rukama u džepovima i ne ispuštajući cigaretu iz usta.
Gospodin Kodi se okrete, jurnu uza stepenice i upade u sobu gde je sedela njegova
bolja polovina. Zalupi vrata za sobom i punih deset minuta odatle su dopirali ljutiti
glasovi. Iznenada, gđa Kodi sama izađe iz sobe pa, sišavši niza stepenice, otključa
biblioteku i uđe.
Sibil Lensdaun je sedela na sofi, s glavom među rukama. Bez reči žena ščepa
devojku za mišicu i, pridržavajući je, povede je iz sobe na sprat.
Tu se stepenište račvalo: jedan krak je vodio u odeljenje za poslugu, a drugi u
pomoćnu sobu koja je služila i kao ostava. Ona grubo ugura Sibil unutra.
Devojka je bila gotovo u nesvesti. Stepenica se nije sećala. Kad se probudila,
s nepodnošljivom glavoboljom, ležala je na malom gvozdenom krevetu,
ulegnutom po sredini. U sobi je gorela noćna svetiljka, jer je nebo već uveliko
tamnelo.
Ona se uspravi u krevetu. Vrtelo joj se u glavi, ali ipak pokuša da usredsredi
misli. Kraj kreveta je stajao stočić sa čašom vode i dve tablete, koje verovatno ne
bi ni primetila da kraj njih ne vide otvorenu bočicu s aspirinima. Glava joj je
pucala od bola. Zaboravivši načas na opasnost i tupo pretpostavivši da su tablete
namenjene otklanjanju posledica droge koju je popila, ona proguta obe i ispi do
dna čašu, ne odvajajući je od usta. Zaječa i opet leže, zaklanjajući oči rukom.
Trudila se da ne misli ni na šta, kako bi se poštedela naprezanja dok aspirin ne
počne da deluje.
Prošlo je pola sata pre no što je bol uminuo a ona se usudila da ponovo digne
glavu. Osećala je vrtoglavicu: pri svakom pokretu, soba joj se okretala ukrug.
Posle nekog vremena se ipak smirila, došla sebi i mogla suvislo da razmišlja.
Soba je imala samo jedan prozor, tačnije, badžu u kosom krovu, zaključanu i
pokrivenu gustom žičanom mrežom. Ona pokuša da otvori vrata, mada je znala
da će taj napor biti uzaludan. Ponovo sede na krevet i pokuša da razmotri svoj
položaj, ne dozvoljavajući da je savlada strah.
 Mora biti da je sišla s uma kad je pošla sama s tom ženom (vratila se,
razumljivo, na taj uzaludni zaključak), ali bila je tako sigurna u sebe, a čak se i
najsavršeniji ljudi ponekad ogluše o dobar savet. Klimav izgovor, reče samoj sebi.
Londonsko dete nikad ne bi naselo na priču o porodičnom otkrovenju! Nije se
usuđivala ni da pomisli na svoju majku.
Ona ponovo pokuša da otvori vrata; behu dobro zaključana, verovatno
osigurana i rezom, jer su celom površinom odolevala njenoj snazi. Bila su, uz to,
stara i nisu sasvim odgovarala ragastovu, jer je između poda i njihove donje ivice
bio razmak od skoro dva santimetra.
Ona opet ode do kreveta i sede, nastojeći da se pribere. Ključ! Je li njeno
zatočeništvo u nekoj dalekoj vezi s tim parčetom čelika? Bila je zbunjena, ali ne
dozvoli da je to potpuno pomete. Hladno, koliko je mogla, zaključi da iz nekog
nedokučivog razloga ključ ima veze s njenim nezavidnim položajem.
Ona primače stolicu i stade na nju dohvatajući badžu, koja ipak odole njenim
naporima. Čak i da je mogla da otvori prozor, bilo bi nemoguće pomeriti tri
čelične šipke koje su ga štitile.
Dok je stajala na stolici, u hodniku se začuše teški, odlučni koraci. Sišavši,
ona se hitro okrete prema vratima da dočeka neznanog posetioca. Prođe koji časak
pre no što se vrata otvoriše. Kao što je i pretpostavljala, bila su spolja
zamandaljena rezama, koje je trebalo skinuti pre no što se uz jedno »klik« ključ
okrenuo u bravi, a Kodi stupio u sobu.
Sav se beše pretvorio u širok, snishodljiv osmeh.
»Draga moja devojko, plašim se da ste proživeli teške trenutke. Da li često
imate ovakve napade?«
»Ne znam o kakvim napadima govorite, dr Kodi«, odvrati ona.
»Vrlo žalosno, vrlo žalosno«, promrmlja on, odmahujući tužno glavom.
»Zbilja sam se uplašio za vaš život. Ima li u vašoj porodici ludila?«
Drskost ovog pitanja ostavi devojku bez daha.
»Ne tvrdim da ima«, nastavi on, »ali moram reći da je vaše ponašanje malo
čudno. Vi se verovatno sećate kad ste kriknuli? Ne? Ah, nisam ni očekivao da se
setite. To je bilo žalosno videti.«
»Gospodine Kodi« – nastojala je da vlada glasom, ali je to zahtevalo veliki
napor – »hoću da idem kući, svojoj majci.«
On ju je neko vreme netremice posmatrao.
»Tako sam i mislio«, reče zamišljeno. »Tako sam i mislio. Ali nemojte se
plašiti, draga moja, vaša majka je obaveštena i samo što nije stigla.«
On privuče stočić koji se nalazio u uglu sobe i stavi na nj malu kožnu mapu
koju je nosio ispod ruke. Zatim izvadi presavijen list hartije, pažljivo ga razvi, uze
naliv-pero i otvori ga.
»Položaj u kome se nalazim«, reče Kodi na svoj stari, krasnorečivi način,
»pomalo je dvosmislen. Za mene nije uobičajeno da u goste primam mlade dame
s napadima histerije, i priznajem da sam se veoma zabrinuo – moja draga žena
prosto premire od brige. Imala je potpuno pravo kad mi je rekla: ‘nalaziš se u
veoma nezgodnom položaju, Bertrame. Pretpostavi da mlada dama izjavi kako si
joj podmetnuo neku opojnu drogu i kako je držiš zatvorenu protiv njene volje –
iako i ti i ja znamo da njena bolest potiče od – hm – prirodnih uzroka –
neblagonakloni svet bi mogao da bude skeptičan prema našem objašnjenju!«
Sibil je ćutke slušala, znajući dobro da, ako je gospođa Kodi i održala kakvo
slovo, ono nije bilo tako sročeno.
»Zato mi se čini«, nastavi Kodi, »da bi bila izvrsna ideja kad biste vi, po
slobodnoj volji, potpisali izjavu da sam se ja, Bertram Kodi, doktor književnosti i
prava, poneo milosrdno i časno, a da sam vas u ovu sobu zaključao s jednom
jedinom namerom – to jest, da vas sprečim da sebi nanesete nekuo zbiljnu
povredu.«
Ona pogleda u papir na stolu.
»Teško ću moći da priznam da sam luda!« reče smešeći se usiljeno.
»Ja to i ne očekujem!« objasni Kodi brzo. »Takva opaska o stanju vašeg uma
ne pojavljuje se u ovom dokumentu. To je samo – hm – potvrda o mojoj čestitosti,
do koje veoma držim. Običan kapric, možda, ali ja sam kapriciozan čovek.« On
se nasmeja, pružajući joj penkalo.
»Mogu li najpre da pročitam dokument?« upita ona.
»Zar je to neophodno?« Gotovo ju je prekorevao. »Ako potpišete, smesta ću
naložiti da vas vrate vašoj majci!«
»Ali vi rekoste da moja majka treba da dođe ovamo«, prekide ga sumnjičavo
Sibil.
»Moja zamisao je bila«, nastavi on savršeno mirno, »da se sretnete na pola
puta. Telefonirao sam i zamolio je da nas sačeka u krčmi Kod mitre, u Dorkingu.«
On opet pruži penkalo devojci, koja je i dalje oklevala. Dokument je bio gusto
otkucan mašinom, na papiru kvarto formata. Kodijeva šaka pokrivala je tekst,
ostavljajući joj samo mesto za potpis. Želela je da što pre ode i bila je spremna da
prigrli svaku nadu u spas. Vrhom pera već je dodirnula papir kad joj pogled pade
na red koji se delimično nazirao kroz njegove razmaknute prste. Ona u trenutku
zastade.
‘Ukoliko bi pomenuta Sibil Lensdaun preminula pre imenovanog Alberta
Bertrama Kodija...’
»Kakav je ovo papir?« upita ona.
»Potpisuj!« glas mu najednom postade grub, a ponašanje osorno.
»Neću ništa da potpišem dok ne pročitam«, odgovori ona i spusti penkalo.
Osmeh nestade s njegovog sad oštrog i pretećeg lica.
»Potpisaćeš ili ću, bogami...«
On se s mukom savlada i pokuša da povrati pređašnju ljubaznost.
»Draga moja devojko«, reče s čudnom mešavinom ljutnje i učtivosti, »zašto
biste zamarali svoju lepu glavu pravnim formulacijama? Kunem se da me ovo
pismo samo oslobađa od...«
»Neću da potpišem«, ponovi ona.
»Nećeš, a?«
 On uze dokument i strpa ga u džep. Pođe prema njoj, a ona stade da se povlači
unazad. Iznenada skoči prema vratima i pokuša da ih otvori. Pre nego što je u
tome uspela, on je ščepa za ruku i odbaci natrag.
»Ostaćeš ovde, mlada damo, sve dok se ne predomisliš. Bićeš bez hrane, a ako
je po mome, i bez sna. Pružio sam ti životnu šansu, ali ti nisi imala pameti da je
iskoristiš, glupačo mala! Sad ćeš ostati ovde dok se ne opametiš!«
Kodi iziđe i zalupi vrata za sobom. Teška srca, Sibil je slušala kako se namiču
reze.
Bila je isuviše paralisana novim otkrićem da bi ponovo pokušala da pobegne.
Polako se, ipak, smiri i ovlada sobom, ali je drhtala toliko da jedva održa
ravnotežu penjući se na stolicu da okuša sreću s prozorom.
Kad je ustanovila da je tuda nemoguće pobeći, odluči da obezbedi vrata od
mogućih uljeza. Pokuša da pomeri krevet, ali on je bio od teške hrastovine i
uveliko premašao njenu snagu. Uto ugleda jedan rasklimatani umivaonik, te njime
podupre kvaku na vratima i sede, iščekujući.
Sati su prolazili jedan za drugim, a u kući se nije čuo nikakav šum. Najzad,
obhrvana umorom, ona leže na krevet i, uprkos svim naporima da ostane budna,
čvrsto zaspa.
Srce joj je divlje lupalo kad se trže iza sna i uspravi u krevetu. Beše čula neki
šum iz hodnika: zvuk nalik na jedva čujno struganje, koji njenim opreznim čulima
nije promakao ni u najdubljem snu. Šta je to moglo biti? Ona oslušnu, ali zadugo
ništa nije narušavalo tišinu. Zatim negde odozdo dopre prigušena lomljava, kao
da se nešto teško srušilo. Osluškivalaje s rukom na srcu, nastojeći da smiri ubrzane
otkucaje.
»Auu – uu – uuu!«
Ona se strese i gotovo onesvesti od užasa: to je bio urlik, urlik prestravljene
životinje – još jednom, dublje, grleno, strašno!
Stajala je na vratima, napeta, i slušala udaljeno, duboko jecanje, posle kojeg
se sve umiri. Prođe desetak minuta, četvrt sata, a onda ponovo začu šum koji je
beše probudio – struganje bosih nogu po tvrdoj, glatkoj podlozi. Uspela je da
osmotri hodnik kad je Kodi ulazio u sobu i znala je da je prekriven linoleumom,
po kojem su se sad vukla nečija stopala. Dolazila su sve bliže i bliže i najednom
stala. Neko okrete kvaku i ukloni reze. Devojka se sledi od straha. Nije mogla ni
da se pomeri, samo je tupo zurila u vrata. Čekajući da se pred njom pojavi neznani
uljez.
Kvaka se ponovo okrete, ali se vrata ne otvoriše. Taj neko nije imao ključ.
Nastade tajac. Nepoznati pokuša da provali vrata i ona u magnovenju ugleda
ogroman bezoblični nožni palac u prorezu između vrata i poda. Potom se ispod
vrata pojaviše tri krupna, zatubasta prsta, vlažna i crvena od krvi. Ovaj prizor razbi
devojčinu obamrlost: ona vrisnu, okrete se i panično pobeže na stolicu ispod
prozorčeta. Podigavši pogled, vide nečije lice kako odozgo zuri u nju – bledo lice
vozača Koulera.
20________________________________________________
GLAVA

Tog popodneva Dik Martin u biblioteku nije svratio slučajno. Dane je već
počeo da smatra izgubljenim ako bar jednom ne bi video tu nepristupačnu
devojku. S osećanjem časti i ponosa seti se da je član biblioteke, s pravom da ušeta
u tu pospanu ustanovu i zatraži, ako mu se prohte, najnerazumljivije knjige o
biofizici.
»Gospođica Lensdaun je otišla«, reče mu jedna službenica. »Danas ima
slobodno popodne. Otišla je s nekom gospođom.«
»Sa svojom majkom?« upita on.
»Ne«, odgovori devojka odmahujući glavom, »to nije bila gospođa Lensdaun.
Dobro je poznajem. Ovo je bila neka dama koja se dovezla u rolsu. Nikad je ranije
nisam videla.«
U tome nije bilo ničeg neobičnog. Iako je postala značajan deo njegovog
života, Dik je jedva poznavao devojku, a njene prijatelje još manje. Bio je
razočaran, jer beše namerio da je, pod ma kakvim izgovorom, tog popodneva
izvede na čaj. Čekao je skoro do sedam sati pre no što zakuca na vrata u Koram
Stritu. Sad je bilo još teže pronaći izgovor; a kad mu gđa Lensdaun uz osmeh reče
da je devojka telefonirala u njenom odsustvu, rekavši da neće doći na večeru, on
zaključi da ovo mora biti jedan od njegovih baksuznih dana.
»Ona ima prijateljicu s kojom često večera – možda će posle otići u pozorište.
Biste li ostali da mi pravite društvo za večerom, gospodine Martin? Mada,
priznajem, teško da mogu zameniti Sibil!«
On drage volje prihvati poziv, u nadi da će se Sibil pojaviti pre no što bude
morao da ode. Produžio je posetu do krajnjih granica učtivosti, ali devojka se nije
pojavila ni u jedanaest, i on odluči da se oprosti od gospođe Lensdaun. Dotad je
ćutao o onome što je čuo od bibliotekarke.
»Prijateljica vaše kćeri je prilično bogata mlada dama?« upita on.
Gospođa Lensdaun se iznenadi.
»Ne, zaista! Ona sama zarađuje za život, radi kao kasirka«, odgovori.
Videla je kako mu se čelo nabra i smesta upita:
»Zašto?«
»Neko je došao po Sibil kolima – rolsom«, reče on. »Neko koga bibliotekarka
ne poznaje.«
Sibilina majka se nasmeši.
»To i nije čudno. Džejn Alen nije bogata, ali ima nekoliko vrlo imućnih
rođaka, a to je najverovatnije bila njena tetka.«
 Još četvrt sata Dik je obilazio oko zgrade, popušivši tri cigarete pre no što
potpuno razočaran otpešači kući. Analizirao je svoju nelagodnostna sopstvenu
štetu. Nije mu padalo napamet, prekore sam sebe, da je devojka možda u neprilici,
a pravi razlog njegovog razočarenje beše sasvim sebičan i ličan.
Te noći mu se stan učinio neobično prazan. Po navici obiđe sve sobe, a
naročitu pažnju obrati na kuhinjski balkon. Iza svih vrata postavi alarm: mali
trougao opremljen zvoncetom, čije je teme bilo pričvršćeno za vrata tako da bi ga
svaki pokušaj otvaranja nesumnjivo probudio. Pošto je to obavio, on priključi
drugi telefon u spavaću sobu, polako se skide i nevoljno leže u krevet.
San mu nije dolazio na oči i on se maši za knjigu; časovnik je izbijao jedan
kad Dik najzad zadrema. Bio je u polusnu kad se iz predsoblja začu zvonjava
telefona. Paleći svetlo, on se uspravi u krevetu i podiže slušalicu drugog aparata.
»Halo!«
»Međugradska«, reče muški glas.
Začu se jedno klik, zavlada tišina, a onda:
»Ubistvo... Hoće da me ubiju... Oh, bože! Evo ih... momci... ubistvo!«
Dika podiđoše žmarci.
»Ko je to?« upita brzo.
Nije bilo odgovora.
»Ko ste vi? Odakle zovete?«
I dalje bez odgovora. Onda se začu krkljanje i kletva, pa vrisak koji postepeno
pređe u hropac.
»Ne dodiruj me, ne dodiruj me! Upomoć!«
Začu se tresak i sve se umiri. Dik se mučio oko telefona sve dok ne dobi
centralu.
»Odakle su me zvali?«
»Odnekud iz Saseksa«, reče telefonista. »Da proverim?«
»Da, ali smesta! Ja sam gospodin Martin, iz Skotland Jarda. Pozvaćete me?«
»Za koji trenutak«, začu se odgovor.
Dik smesta skoči iz kreveta i stade žurno da se oblači. Glas nije prepoznao, ali
neki instinkt mu je govorio da ovo nije varka i da je maločas slušao sam čin
ubistva. Nije se usuđivao da pozove Snida kako ne bi omeo očekivani poziv.
Vezivao je pertle kad telefon zazvoni.
»Poziv je iz Južnog Velda u Saseksu...«
Dik promrmlja tešku psovku. Kodijeva kuća! To je bio Kodi, sad se setio
njegovog glasa.
»Pozovite policijsku stanicu najbližu Južnom Veldu i recite da pošalju ljude u
kuću gospodina Kodija, Veld Haus. Tamo je neka gužva. Hoćete li?«
A kad čovek odgovori potvrdno, reče:
»Sad mi dajte Brikston 9007.«
Snid mora da čuje ovo, pod uslovom da uspe da se probudi, mislio je. Na
njegovo iznenađenje, veza se odmah uspostavi i on začu Snidov glas.
 »Igrao sam bridž s nekim naivčinama iz komande«, poče šef. »Drao sam ih ko
balavurdiju.«
»Slušaj, Snid«, prekide ga Dik. »Nešto gadno se događa kod Kodija. Sam me
je zvao.«
U nekoliko reči opisa jezivu poruku koju je primio.
»To stvarno gadno zvuči«, reče Snid zamišljeno. »Imam ovde kola...«
»Moja su brža. Dolazim po tebe. Gde si?«
»Biću ispod želeničkog nadvožnjaka na Brikston roudu. Mogu da povedem
dvojicu sa sobom – inspektora Elberta i narednika Stejnsa. Sa mnom su ovde.«
To su bile dobre vesti. Dik je instinktivno predosećao da će mu u poslu što ga
čeka biti potrebna sva pomoć koju može obezbediti.
»Biću tamo za deset minuta!«
On zgrabi kaput, jurnu ka vratima i, otvarajući ih, umalo se ne sudari sa ženom
kao kreč bledog lica.
»Gospođo Lensdaun!« zadihano uzviknu, a srce mu se steže.
»Sibil nije izašla sa Džejn Alen«, reče ona prigušenim glasom.
»Nije se vratila?«
Gospođa Lensdaun odmahnu glavom.
»Uđite«, reče Dik i povede je u trpezariju. »Sad mi recite.«
Priča gospođe Lensdaun bila je onakva kakvu je mogao očekivati. Ona je
čekala do ponoći, a onda je, zabrinuta, otišla do pansiona u kojem stanuje Džejn
Alen. Devojku je zatekla u krevetu. Ona ne beše videla Sibil, niti se s njom
dogovorila o nekakvom sastanku.
»Postoji li još neko kod koga je mogla otići?«
»Uspela sam da dobijem dve prijateljice kod kojih bi mogla prenoćiti, ali ni
one je nisu videle«, reče gospođa Lensdaun. »Na sreću, pronašla sam devoku koja
radi u biblioteci i ona mi je opisala ženu koja je odvela moju malu: napadno
obučena sredovečna žena, nosi mnogo nakita i govori priprostim jezikom.«
Gospođa Kodi! Sibilina majka vide da je prebledeo i uhvati ga za ruku.
»Nešto nije u redu?« upita hrapavim glasom.
»Ne znam. Hoćete li da ostanete ovde? Idem da vidim šta se događa!«
»Mogu li da pođem s vama?«
»Ne, ne.« On odmahnu glavom. »Biću odsutan malo duže od jednog sata, a
onda ću vam se javiti. Zašto ne pokušate da čitate? U mojoj sobi ima zanimljivih
knjiga.«
Ona odmahnu glavom.
»Moram kući, za slučaj da se Sibil vrati. Ne morate me čekati; taksi je ostao
pred vratima.«
Nije bilo vremena za učtivosti. On izjuri iz kuće pre nje, a već je otključavao
vrata garaže kad se ona uputi prema taksiju.
U dogovoreno vreme velika kola se zaustaviše ispod pruge u Brikstonu, gde
su čekali Snid i njegova dva čoveka.
 »Upadajte«, pozva ih Dik. »Imam nešto da ti kažem. Pokušavam da pohvatam
konce, a tvoja glava će biti hladnija od moje.«
Dok su kola hitala u pravcu juga, on im ispriča o Sibilinom nestanku.
»To je sigurno bila Kodijevka«, reče Snid. »Upoznao sam je pre izvesnog
vremena. Baš je krasuljak! Ali kako bi mogla da naudi devojci?«
Dik Martin nije imao spreman odgovor.
»Ona njuškala iz Saseksa biće tamo pre no što stignemo do kuće,« poče on, a
Snid se zakikota.
»Ti ne poznaješ naš policijski sistem, inače ne bi bio tako siguran. Stanica
najbliža Južnom Veldu verovatno nema telefon, a čak i da ga ima, malo je
verovatno da će policajac postupiti po telefonskim uputstvima za koja ne zna od
koga su. Ni ja nisam siguran da ne jurimo zabadava!«
»Pomislio sam i na to«, reče Martin, »ali kad bolje razmisliš, postoji velika
verovatnoća da nije tako. Ne, onaj koji mi je telefonirao nije se pretvarao.«
Sledećih četvrt sata prođe u dubokom ćutanju.
»Sad smo negde blizu Staletijeve kuće, je l’ da?« promrmlja Snid trzajući se
iz dremeža.
»S leve strane«, odgovori Dik lakonski.
Projuriše kraj mračnog kolskog prilaza. S puta se kuća nije videla; samo je
visoko drveće koje se ocrtavalo na mesečni označavalo njen položaj.
»Čudno je to zamešateljstvo s lordom Selfordom«, reče Snid zamišljeno.
»Kako god mu priđeš, eto nevolje! Pitam se šta je to uradio?«
»Ko šta je uradio? Selford?« upita Dik trgnuvši se.
Debeljko klimnu glavom.
»Zašto se ne vraća u Englesku? Što jurca naokolo ko leteći Holandez? Obija
tabane dok predačka stolica skuplja prašinu? Nikad ga nisi video, je l’ tako?«
»Ne«, procedi Dik. »Video sam ga na fotografiji, ali nikad uživo.«
Snid se okrete i kroz mrak zagleda u svog saputnika.
»Video ga na fotografiji?« ponovi.
»Jeste«, reče Dik. »Bio je u Kejptaunu kad je doputovao vrhovni guverner.
Izišao je na balkon hotela da gleda povorku, a jedan fotograf ga je snimio u masi
sveta. Ja to nisam znao, nego je hotelski portir video novine i pokazao mi ga.
Otišao sam u uredništvo, dobio kopiju iz prve ruke i povećao je.«
»Kako izgleda?« upita radoznalo Snid.
»Reći ću ti jednog od ovih dana«, odvrati Dik tajanstveno.
Ubrzo se nađoše na sporednom putu koji je vodio kroz seoce Južni Veld.
Nije se primećivala nikakva neuobičajena aktivnost; na Snidov predlog
zastadoše pred kućicom seoskog patroldžije, koja je imala mali zatvor za retke
lokalne prestupnike. Patroldžijina žena se pojavi na prozoru čuvši kucanje.
»Ne, gospo’n – pozornik je odsutan. Otišô u Čepli Vuds sa ser Džonovim
lovočuvarem, u poteru za lovokradicama!«
»Imate li telefon?«
 Imala je telefon; uz to obeća da će mužu predati poruku kad se u sitne sate
bude vratio kući.
Dik ponovo sede za volan, a kroz nekoliko minuta stigoše na odredište.
»Evo nas«, objavi Dik zaustavljajući naglo kola pred kapijom Veld Hausa.
On zatrubi, ali se ni svetlost ni pokret ne ukaza u vratarevoj kućici, koja je,
kako ubrzo otkriše, bila prazna. Izišavši iz kola, Dik priđe kapiji. Jedno krilo beše
zatvoreno običnom rezom; on je smače i, oslobodivši i drugo, širom otvori kapiju,
vrati se u kola i oprezno krenu prilazom.
Obrisi kuće nazirali su se izdaleka, a kad stigoše do nje, videše da je u
potpunom mraku. Ljudskom prisustvu nije bilo ni traga. Dik pozvoni i sačeka
osluškujući. Ponovo pritisnu zvono i nekoliko puta lupi o teška ulazna vrata.
Izgubiše tako nekoliko minuta, a onda Snid posla jednog od detektiva da baci koji
kamičak u prozore na spratu.
»Kanda svi spavaju. Daću im još nekoliko minuta«, reče, Snid, »a onda ćemo
provaliti kroz prozor.«
Ustanoviše, međutim, da su svi prozori čvrsto osigurani žaluzinama, ali i da
se s obe strane ulaznih vrata nalazi po jedan zastakljeni prozorčić.
»Tuda se nikad nećeš provući«, primeti Snid, imajući možda na umu
sopstvenu veličinu.
»Neću, kažeš?« odvrati Dik nepokolebljivo.
On ode do kola i donese šrafciger: dok ga je krupni čovek zadivljeno
posmatrao, Dik oslobodi okno i izvuče ga. Strahovao je da će iza stakla pronaći
rešetku, ali veličina prozorčeta bila je, izgleda, dovoljna garancija sigurnosti za
gospodina Kodija.
Elbert i Stejns mu pomogoše da se postrance, najpre nogama, uvuče u tesni
otvor. Glavu je bilo najteže provući, ali se on ipak uskoro obreo u predvorju,
nepovređen, samo s lakom ogrebotinom na uhu.
Predvorje je bilo u mrklom mraku. Vladala je grobna tišina, u kojoj se čulo
jedino kucanje časovnika na gornjem spratu. Dik najednom omirisa vazduh: imao
je neobično osetljivo čulo mirisa, a ono što je osetio nije mirisalo na dobro.
Osvetljavajući vrata baterijskom lampom, skide lanac, povuče reze i pusti svoje
pratioce unutra.
»Ovde se odigralo ubistvo«, reče suvo. »Osećate miris krvi?«
»Krvi?« trže se Snid. »Blagi bože, ne! A ti?«
Martin klimnu glavom. Pipao je po zidovima u potrazi za prekidačem i najzad
našao tablu s njih pet. Jedna svetiljka se upali u holu, a jedna na gornjem
odmorištu, koje se odozdo nije videlo. Spoljni prekidači su palili i svetla u sobi
čija vrata Dik pokaza rukom. Iznenada oseti Snidovu ruku na svom ramenu.
»Gledaj!« prošišta inspektor.
Oči mu behu uprte negde gore i prateći njegov pogled, Dik opazi obris, nejasan
u prvi mah. Onda postepeno shvati da je to senka nečijeg tela: nepoznata osoba
morala je biti nagnuta preko ograde, jer su se na zidu jasno ocrtavali ukrašeni
stubići i široka prečka. Svetlo na odmorištu beše postavljeno nisko, upravo iza
nepomične figure, i bacalo je jasnu i nedeformisanu senku.
 Vadeći automatik iz džepa, Dik postrance ustrča uza stepenice, osvrćući se
preko ramena, a Snid vide kako se zaustavlja na odmorištu, obazire koji trenutak,
a onda:
»Dođi gore, Snid!«
Inspektor pođe za njim i, sustigavši ga, pogleda u mrtvački bledo lice koje je
ugaslim očima buljilo u njega – lice krupne žene koja se delom naslanjala, a delom
ležala preko ograde, skrštenih ruku, s izrazom neopisivog straha na licu.
21________________________________________________
GLAVA

»Mrtva je«, nepotrebno zaključi Snid, dok su polako prelazili pet stepenika do
odmorišta.
Nije bilo tragova nasilja. Žena je klečala na niskom parapetu koji se protezao
duž ograde i, igrom slučaja, ostala u uspravnom položaju kad je nastupila smrt.
Oprezno položiše telo na pod, a inspektor ga letimice pregleda.
»Strah«, reče kratko. »Imao sam nešto slično pre desetak godina. Mora da je
videla nešto... užasno!«
»Ama, je l’ ona drži nešto u ruci?« iznenada upita Dik i otvori zgrčenu
pokojničinu šaku.
Nešto zveknu o pod i Diku se ote uzvik iznenađenja: bio je to ključ – parnjak
onih što behu pohranjeni u njegovoj banci!
Njih dvojica se bez reči pogledaše.
»Gde je Kodi?« upita Snid.
Pogledom je tražio telefonsku žicu; pogađajući njegove misli, Dik pokaza
naniže.
»Tražiš telefon? U biblioteci je, video sam ga one večeri kad sam bio ovde.
Gospode! Vidi ovo!«
Stepenice su bile zastrte debelom mekom prostirkom. Dik je posmatrao nešto
što mu je zbog jakog svetla promaklo dok se peo – crveni otisak nečije bose noge!
Saže se i dotače ga prstima.
»Krv«, reče. »Znao sam da sam je namirisao! Pitam se gde li su je pokupila
ova stopala?«
Malo niže nađoše još jedan otisak; mrlja se pojavljivala na svakom drugom
stepeniku, a što su se više bližili podnožju stepenica, otisci su bivali sve jasniji.
»Preskakao je po dva stepenika – ovde tri«, klimao je Dik glavom. »Sigurno
ćemo i u predvorju naći trag.«
Uglačani parket predvorja bio je pokriven s nekoliko persijskih tepiha zagasite
boje. Otiske nisu primetili dok ne počeše pažljivije da traže.
»Evo jednog«, reče Dik, »i još jednog!« Pokaza prstom. »Vode iz one sobe.
Bosonogi mora da je bio prilično neodlučan – na svakom tepihu ima otisaka.«
On dohvati ručku na vratima, ali ne uspe da je okrene.
»Brava s oprugom«, dobaci Snid. »Automatski se zaključava kad zatvoriš. Šta
je u sobi prekoputa?«
Naspram zaključanih vrata nalazila su se još jedna, iza kojih se videlo jako
svetlo. To načas probudi Dikovu sumnju, ali se ubrzo seti da ga je sam upalio
prekidačem u holu. Beše to bogato nameštena trpezarija, u kojoj nije bilo ni žive
duše. Ne primetivši ništa sumnjivo, on se vrati problemu zaključanih vrata.
Nosio je pozamašnu količinu alata u prtljažniku automobila; ovog puta od
pomoći je bila samo ručna dizalica. Pokušaj da između vrata i dovratka uvuče
malu ćuskiju nije uspeo; ali kad je uzeo dizalicu, koristeći kao oslonac veliki sto
u predvorju, brava popusti.
Vrata se s treskom otvoriše i on ugleda biblioteku u kojoj ga Kodi jednom beše
primio. Na pisaćem stolu, gde je još gorela mala crvena lampa, stajao je prevrnut
telefon.
Tek što su Dik i Snid zakoračili u sobu, iznenada se pogasiše sva svetla u kući.
»Je l’ neko dirao prekidače?«
»Ne, gospodine«, doviknu narednik iz predvorja.
Dik izvadi iz džepa baterijsku lampu i oprezno pođe ka stolu. Obilazeći široki
divan koji se protezao uza zid celom dužinom sobe, ugleda zgrčenog čoveka kako
leži kraj stola. Jedan pogled je bio dovoljan da potvrdi ono čega se plašio.
Bertram Kodi je ležao na leđima, nogu skupljenih postrance, pružajući nimalo
ugodan prizor; ubica se beše poslužio ničim drugim do žaračem, koji je, iskrivljen
i okrvavljen, ostao kraj mrtvaca. Ruka mu je i dalje grčevito stezala slušalicu:
videlo se da ga je konačni udarac stigao dok je govorio.
Sve fioke u stolu behu ispreturane i ispražnjene: ubica nije ostavio za sobom
ni list hartije.
Snid izvadi par belih pamučnih rukavica, navuče ih i pažljivo podiže žarač na
sto. Tiho izdade naređenje Stejnsu, koji smesta iziđe iz biblioteke uputivši se,
očigledno, do telefona u trpezariji, jer ga Dik ču kako govori.
»Poslao sam po Jardovog fotografa i lokalnu policiju«, reče Snid. »Na žaraču
verovatno ima upotrebljivih otisaka.«
»Kodi je telefonirao, razume se«, reče Dik zamišljeno isturivši donju usnu, »a
gospođa Kodi je dovela Sibil Lensdaun ovamo. Snid, moramo naći devojku!«
Premirao je od zebnje, a stari inspektor nije ni slutio kakva se agonija odigrava
ispod Dikove prividne mirnoće.
»Ko god da je ovo napravio, još je u blizini«, zaključi Snid. »Svetla se nisu
ugasila sama od sebe.«
Uto se vrati narednik.
»Neko je presekao telefonsku žicu dok sam razgovarao«, obavesti on i u sobi
nastade tajac.
»Jesi li siguran?« upita Snid.
»Sasvim siguran, gospodine! Dobio sam vezu s Jardom, a dok sam razgovarao
s gospodinom Elmerom, aparat je zaćutao!«
Na sreću, obojica policajaca su nosili baterijske lampe, pa jedan od njih ode
do kutije s osiguračima. Ubrzo se vratio s obaveštenjem da nema znakova kratkog
spoja.
»Pogledaću gore«, reče Dik. »Ti ostani ovde, Šnid.«
On se pope uza stepenice, prošavši kraj mrtvog tela na odmorištu, i krenu od
sobe do sobe. Sve je bilo uredno, bez ikakvih nagoveštaja devojčinog prisustva u
kući. Uperivši lampu u tamnu prostirku, on iznenada ugleda krvave mrlje i pođe
njihovim tragom. Bosonogi je očito išao gore-dole hodnikom, a Dik zaključi da
je ranjen: tamo gde su nestajali otisci stopala, u razmacima su se videle male
krvave fleke, a jedna mrlja na belom zidu o koji se ranjenik naslonio, ukazivala je
na povređeno mesto.
Uskoro natrapa i na smotuljak prljavih krpa koje su nesumnjivo bile
upotrebljene kao zavoj. Rešenje mu kao munja blesnu pred očima: ubica je čovek
koga beše ranio u Selford Parku – polunagi divljak koji ga je one noći napao u
Gelouz Hilu. Usled mnogog kretanja zavoj se razvezao, a rana ponovo
prokrvarila.
Pratio je trag do podnožja uskog stepeništa koje je vodilo na gornji sprat.
Obreo se na tavanu, zaključivši da do njega mora postojati još neki prilaz, jer su
iz ovog hodnika bile dostupne samo tri sobe.
Prva je bila ostava, u drugoj se nalazila velika pocinkovana cisterna. U trećoj,
poslednjoj sobi, čekalo ga je iznenađenje. Izvaljena vrata visila su o jednoj šarki,
a brava je bila smrskana. Osvetljavajući deo po deo sobe, on ugleda krevet, a onda
mu srce zadrhta. Na podu, kraj njegovih nogu, ležala je mala maramica poprskana
krvlju.
Nemirnom rukom Dik je podiže i pročita izvezene inicijale: »S. L.«. Sibilina.
22________________________________________________
GLAVA

Na njegov poziv, Snid dotrča i oni zajedno pretražiše sobu.

»Trag krvi na vratima; jesi video? Tamo, dole!« reče Snid osvetljavajući vrata
džepnom lampom. »Otisci prstiju, i to prilično jasni! Ko god to bio, mora da je
proturio ruku ispod vrata i probao da ih izdigne iz šarki – pogledaj ti te šape! To
će biti onaj gospodin što ti je bio u poseti, Martine!«
Dik klimnu glavom.
»Nema drugih znakova nasilja. Nema krvi na podu«, primeti Snid i diže
pogled ka otvorenom krovnom prozorčetu. »Ja sam predebeo da se tuda
provlačim. Vidi šta ima gore!«
Ispod četvrtastog otvora stajala je stolica i Dik, skočivši na nju, dograbi ivicu
prozora i na mišicama se izvuče gore. Našao se na ravnoj ivici krova, širokoj oko
jedan metar. S jedne strane se celom dužinom protezao niski parapet, dok se s
druge krov strmo peo do slemena. Dik osvetli oko sebe i ugleda dve žute izbočine
koje su se nadnosile nad parapet.
»Zidarske merdevine«, izusti i uputi se ka njima.
Bilo je jasno zašto su merdevine promakle njegovoj pažnji kad je površno
osmatrao kuću. Na ovom mestu zid je skretao stvarajući pravougaono udubljenje,
u kojem su bile postavljane rasklimatane merdevine.
»Sigurno je imala pomoć spolja«, zaključi on vrativši se da Snida obavesti o
svom otkriću. »To nije mogao biti sluga, jer oni ne drže poslugu.«
»Pomozi mi da se popnem«, reče inspektor.
Izgledalo je nemoguće podići ogromnog čoveka do otvora u krovu, ali on je
zapravo bio jak kao bik; na Dikovo olakšanje, jedina pomoć koju je zahtevao bila
je potvrda njegovih sposobnosti.
»A šta je s prikanom Koulerom?« upita Snid zadihano.
Gledao je niz olovni krov.
»Evo tvojih krvavih otisaka«, reče iznenada, »a evo ih i na merdevinama. Ovaj
je sasvim jasan.«
Dik Martin se sledi od straha, a nada koja se za trenutak beše rodila u
njegovom srcu – nestade.
»Pridržaću ti merdevine, a ti siđi i procunjaj«, reče Snid i odupre se o parapet
držeći gornji kraj merdevina dok je Dik silazio prema mračnom tlu, zaustavljajući
se povremeno da proveri njihovu čvrstinu.
 Oceni da se našao na početku zelene bašte. Uzaludno bi bilo tražiti tragove
stopala na pošljunčanoj stazi koja je vodila kroz leje uzraslog povrća prema
malom voćnjaku.
»Drži merdevine«, doviknu Snid, »silazim!«
Uprkos svemu, Dik nije mogao da zadrži osmeh pred hrabrošću krupnog
čoveka. Držao je merdevine dok se Snid spuštao s iznenađujućom veštinom, pa
onda zajedno pregledaše okoliš.
»Prema kući nisu mogli, jer je odvojena živicom. Ima samo jedan izlaz, a to
je kroz voćnjak«, inspektor Snid se u nedoumici počeša po temenu. »Ne gubimo
ništa ako odemo do kraja staze.«
Tiho su se šunjali pored leja.
»Mislim da nije loša ideja da«, poče Snid, kad, uz oštar pucanj, iz mraka pred
njima najednom blesnuše dva kratka plamena, a nešto im prozuja kraj ušiju poput
razljućene ose.
»Gasi svetla i lezi«, prošišta inspektor, i u sledećem trenutku već su ležali na
stazi jedan do drugog.
A onda se pravo ispred njih oglasi štektanje rafalne paljbe: meci su zviždali
bez prestanka, prašteći i šuškajući kroz lišće, udarajući o poneko deblo.
Naglo, kako je i počela, pucnjava prestade. Dva čoveka su napeto osluškivala.
Vladala je mrtva tišina, ali uskoro do Dikovih ušiju dopre tiho šuštanje, kao da se
kaput nepoznatog napadača tare o žbun. On ispali dva hica u tom pravcu, ali ne
ču ni jauk ni ubrzano kretanje koje bi svedočilo o nečijem prisustvu.
»Šta je ovo?« prošaputa Snid teško dišući. »Četa vojnika, šta li?«
»Jedan čovek s dva automatska pištolja«, prošaputa Dik. »Nisam stigao da
prebrojim, ali mislim da je ispalio dvadeset metaka.«
Prođe još nekoliko minuta.
»Mislim da sad možemo da ustanemo.«
»Još ne«, reče Dik i puzeći i pođe napred.
To nije bilo lako: vrat ga je boleo, oštri šljunak sekao kolena kroz pantalone,
a šake su mu krvarile jer je držao svoj velikokalibarski automatik u ruci. Najzad
stiže do mesta gde se završavala pošljunčena staza i počinjao zemljani putić kroz
drveće.
Dugo je osluškivao, a onda napokon ustade.
»U redu je«, reče.
Ne stiže ni da završi rečenicu kad mu nečiji pištolj opali pravo u lice.
23________________________________________________
GLAVA

Metak prozvižda kraj njegovog levog oka i na trenutak ga potpuno zaslepi.

Zaprepašćen blizinom pucnja, on posrte i pade na kolena. U taj mah začu kako
neko ispred njega trči; podigavši se, jurnu napred, ali se saplete i pade kao proštac.
Između dva drveta beše zategnuta žica; ubrzo ustanoviše da je ubica razapeo ove
prepreke na više mesta kako bi sebi obezbedio odstupnicu. Smrt se te noći
doslovno očešala o Dika Martina.
»Je l’ mogao da pobegne?«
Dik klimnu glavom.
»Da«, procedi. »Ima jedan sporedni put koji nekih dvesta metara ide paralelno
s voćnjakom; prilično dobro sam pregledao kuću, a naročito me je zanimao izgled
okoline, za slučaj nevolje. Iz predostrožnosti sam proučio plan imanja pre nego
što sam otišao iz grada.«
On pođe natrag ka kući, zbunjen i pun zebnje. Gde je Sibil Lensdaun?
Uveravao je sebe da devojka ne može biti u neposrednoj opasnosti a da on to ne
zna. Ni za šta na svetu ne bi umeo da objasni kako bi on to mogao znati, ali je bio
siguran da njegov instinkt ne greši. Kad stigoše do kuće, sva svetla behu upaljena,
a narednik Stejns im saopšti novosti. Postojao je, reče, spoljni transformator –
gvozdena kutija na udaljenom delu staze – čija su čelična vrata našli otvorena.
»Odatle su isključili struju«, objasni narednik. »S telefonskom žicom je bio
lako, presečena je izvan kuće.«
Sad kad je bilo svetla, ništa nije ometalo detaljni pretres, koji, međutim, nije
otkrio nikakav ozbiljniji trag. Dok su bili u sobi gospođe Kodi, stiže lokalna
policija. Skotland Jard je, izgleda, čuo dovoljno pre no što je žica presečena, pa je
pozvao policiju iz Saseksa i poslao specijalnu jedinicu detektiva iz Čičestera.
Snid sačeka da se policajci raziđu po kući, a onda nastavi posao koji je bio
prekinut njihovim dolaskom. Sa svežnjem ključeva u ruci bavio se oko male kutije
nalik na indijsku rukotvorinu.
»Nešto je pod krevetom«, reče lakonski. »Čudno kako jedna vrsta ljudi drži
svoje stvari pod krevetom, a druga pod jastukom. Mislim da ovaj odgovara.«
On okrete ključ i otvori kutiju. Bila je puna papira, pisama, starih računa;
koncertni program s davnim datumom beše verovatno jedina pokojničina
uspomena na ono što se u životu zove romansa.
»Uzmi gornji svežanj, ja ću ostalo.«
 Dik razveza traku koja je pisma držala na okupu i poče da čita. Dva su bila
pisana dečjom rukom, a jedna naškrabana poruka nosila je potpis: »Tvoj odani
nećak Džon Kouler.«
»Mislio sam da ona ima samo jednog nećaka, Toma?«
»Nikad se ne zna koliko nećaka ljudi imaju«, reče Snid ravnodušno.
»Ali ovo govori o Tomu. To mora da je njegov brat?«
Snid diže pogled.
»Pitam se gde je taj prokleti vozač? Izdao sam poternicu za njim. Od sinoć ga
nema, a ja se ne bih kladio da nije upetlljan u ovo ubistvo.«
»To otpada«, reče odsečno Dik. »Znam Koulera, nije on taj tip. Ne bih mu
verovao kad su u pitanju pokretne vrednosti, ali takav lopov nije ubica.«
Snid progunđa nešto nalik na odobravanje i nastavi da čita.
Ubrzo na dnu Dikove gomile nađoše cedulju ispisanu činovničkim
krasnopisom:
»Draga gospođo Kouler,
Upravo sam razgovarao sa Staletijem, koji kaže da je njegova milost lord
veoma bolestan. Voleo bih da od vas čujem poslednje novosti, iz razloga koji vi
dobro znate, a koje ne treba pominjati.
Srdačno vaš,
H. Bertram.«
»Zove se Bertram, ali rukopis je Kodijev«, reče Snid zbunjeno. »Bertram? To
mi ime zvuči poznato.«
Dik je gledao preko pisma, u prazno.
»U to vreme su se svi oni dobro poznavali«, poče. »Kodi, gđa Kodi, Staleti i
pokojni lord Selford. Kodi je lagao kad je rekao da ne zna ništa o Selfordovima.«
»To si ionako znao«, reče Snid.
Dik je prevrtao jedno po jedno pismo, ali ne nađe ništa osim venčanog lista na
dnu kutije.
»Hm!« promrmlja. »Venčali su se osam meseci posle smrti lorda Selforda, s
posebnom dozvolom. Svedoci su im bili Staleti i Viljem Braun. Ko je sad,
dodavola, Viljem Braun?«
»To nije neuobičajeno ime«, reče sentenciozno Snid.
Pretraga je bila završena i oni se vratiše u biblioteku. Snid uze Martina za ruku
i povede ga u stranu.
»Kuda ćemo sad?« upita.
»Ne znam«, reče ovaj bespomoćno.
Zavuče ruku u džep, izvadi ključ i pogleda ga.
»Broj četiri! Treba da nađem još tri, a onda će neko biti obešen zbog mog
noćašnjeg rada!«
»Kuda ćemo sad?« ponovi Snid.
Dik pogleda na časovnik, kazaljke su pokazivale dva i petnaest.
»Zamak Selford«, reče kratko. »Upravo mi pade na pamet da smo na jedva tri
milje od tog plemenitog doma.«
 Izišavši iz kuće, pođoše do Dikovog automobila.
»Šta misliš da ćemo naći?«
»Nisam još siguran«, reče Dik ulazeći u kola i stavljajući nogu na starter. »Ali
verujem da ću naći – nešto!«
Kola krenuše: tresla su se i poskakivala nekoliko metara, dok Dik ne zaustavi
i ne iskoči napolje.
»Plašim se da ću odavde morati peške«, reče osvetlivši točkove lampom.
Sve četiri gume bile su izbušene!
24________________________________________________
GLAVA

Taj stravični trenutak kad je nad sobom ugledala ovalno lice vozača Koulera,
Sibil će pamtiti celog života. Iza nje je stenjao i trupkao čovek-zver, pokušavajući
da otvori vrata, a iznad nje, kroz rešetke i staklo, vrebao je još jedan mogući
neprijatelj. Lice načas nestade, a onda prozorska rešetka jezivo zaškripa na
zarđalim šarkama. Prozor se otvori i jedna ruka poseže prema devojci. Ne
oklevajući ni za tren, ona skoči na stolicu, zgrabi pruženu ruku i oseti kako je vuče
naviše.
»Drž’te se za ivicu dok povratim dah!« zasopljeno procedi Kouler, i ona
posluša.
Devojka preko ramena vide da se vrata ugibaju, a potom neko snažno telo s
treskom nalete na njih.
»Hajde, penji se!« povika mladić naginjući se kroz prozor, pa je uhvati ispod
miške i povuče toliko da se mogla ispeti na ravni olovni krov.
Kouler se uznemireno osvrte unaokolo. Kad pogleda u vrata, ona samo što se
ne behu srušila. Hvatajući devojku za ruku, on je brzo povede preko krova. Put
im je osvetljavao jedan prastari fenjer sa svećom, ali ona uprkos oskudnoj svetlosti
ugleda vrh merdevina i prebaci se na njih ne čekajući mladićeva uputstva.
Prisećajući se jednog trika iz detinjstva, lako skliznu dole; to nije bilo naročito
dostojanstveno, ali je bilo brzo. Tek što je dotakla zemlju, Kouler joj se pridruži.
On nemirno baci pogled na parapet. Mesec beše zašao za oblak, ali je bilo
dovoljno svetlo da se opazi senka gorostasa koji se nadnosio nad merdevine. Nije
bilo vremena da ih uklone. Vozač zgrabi devojku za ruku i njih dvoje pojuriše
niza stazu, naglo skrenuše i, probijajući se kroz drveće, u trku stigoše do plitkog
jarka.
Kouler je bacio fenjer pre no što su se dali u beg; sad nisu imali drugog
osvetljenja do varljivih mesečevih zraka. Na drugoj strani jarka mladić zastade.
»Psst, ćutite«, prošaputa.
Ona nije čula ništa, ali on je izgledao uznemiren.
»Kad bih samo mogo da se dočepam kola«, promrmlja on. »Ajmo!«
Provukoše se kroz kukuruzište i kroz otvorenu kapiju iziđoše na drum. Pred
njim se uzdizao stari visoki zid.
»To je Selford park«, objasni Kouler, a devojka se trže.
Selford park! Nije ni sanjala da su tako blizu tog jezivog mesta, a na tu
pomisao strese se od straha.
 »Malo dalje je pukotina u zidu, najbolje da vas odvedem tamo. Ako nam
namiriše trag, nikad ga se nećemo otresti.«
»Ko je on?« upita devojka. »Šta se dogodilo? Čula sam nečiji vrisak.«
»I ja«, odgovori Kouler šapatom. »Mislio sam da ste to vi. Zato sam uzeo
merdevine i pošô da vidim šta se događa. I pre sam se peo tamo, pa znam tu badžu
kô svoj džep.«
Nije joj rekao da je po prirodi radoznao i sumnjičav, niti da ima naročito
mišljenje o Kodijevoj iskrenosti kad su neke stvari u pitanju, pa se stoga upustio
u malu privatnu istragu. Sticajem okolnosti, njegova pretpostavka da je Kodi
ugledni pripadnik neke moćne gangsterske bande (teorije g. Koulera vazda su bile
preterane) bila je kilometrima daleko od istine; ali on je uporno i tajno pohodio
zabranjene delove kuće, ne uspevajući, međutim, da potvrdi svoje predrasude o
tom čoveku.
»Nešto se događa, to znam«, reče on dok su koračali putem. »Nije mi prvi put
da vidim tog golog momka. Uostalom, nije baš go – nosi kratke pantalone, ali
nema košulju.«
»Ko je on?« upita devojka prestrašenim šapatom.
»Ne znam. Nekakav džin – malo lud, mislim. Samo sam ga jednom izdaleka
video, a prestravio me nasmrt. Imam ideju – ali to vas neće zanimati. Evo rupe u
zidu.«
Prolaz se činio nevidljiv, jer ga je ispunjavalo naizgled neprohodno žbunje
rododendrona. Gospodin Kouler je, izgleda, i ovde već bivao, pošto brzo podiže
jednu granu; provukavši se ispod nje, ona se obre u parku.
Ovaj deo parka nije poznavala, a dok su s mukom koračali kroz nabujalu travu,
on joj objasni da se taj deo zove Čobanska livada, jer je stari lord tu nekada držao
svoje čuvene sautdaunske ovce.
Kouler je govorio s prekidima i u jedan mah, na njeno iznenađenje, reče da je
gospođa Kodi njegova tetka.
»Ona me podigla kad sam bio mali; mene i mog brata Džonija. On je umro
kad mu je bilo šes’ godina.«
»Jeste li celog života bili s njom?« upita devojka, zadovoljna što nečim može
da odvrati misli s malopređašnjeg doživljaja.
On se prezrivo nasmeja.
»S njom? Zaboga, ne! Pobegô sam čim mi se ukazala prilika.«
»Zar nije bila dobra prema vama?«
»Ona nije ni čula za tu reč«, odvrati on nabusito. »Dobra? Baš je bila! Kad bi’
otišô u krevet sit, mislio sam da sam bolestan! Mlatila me da se održi u formi, kô
što neki vežbaju s tegovima. Mrzela je Džonija više nego mene. On je bio moj
brati blizanac. Rekô bi’ da je imo sreće što je umro.«
Ona je zaprepašćeno slušala.
»Pa ipak ste joj se vratili?«
Kouler ne odgovori odmah. Malo se zamisli, a onda tiho nakašlja.
»Njoj je krenulo dobro, a meni loše«, reče. »Šta da vas lažem, gospođice, bio
sam u zatvoru šesnajs’ puta, uglavnom zbog drpisanja.«
 »Zbog krađe?« pretpostavi ona.
»Jeste«, odvrati on, nimalo postiđen. »Ja sam vam rođeni lopov. Uglavnom
automobili. Digô sam više kola s trkačkih staza nego što ćete ih vi ikad imati,
gospođice. Ali kad sam poslednji put bio kod sudije«, dodade on malo ozbiljnijim
tonom, »upozorio me: sledeći put kad se nađem u Old Bejliju, ima da me tereti
kao kriminalca iz navike. To vam je onaj ko stalno čini isti prestup, a za to mi
uvek mogu dati dvanajs’ godina, pa sam prestô. Došo kod moje drage tetke da me
zaposli. Ne znam što me je uzela. Možda je mislila, ja sam rod, pa ću za nju da
radim i prljave poslove – i stvarno sam ih obavio nekoliko.«
On iznenada zastade i dade joj znak da ćuti. Zatim leže na zemlju i osmotri
okolinu. Njoj je predeo bio nepoznat: sleva se uzdizalo nešto nalik na visoku belu
liticu, u čijem podnožju vide svetlucanje vode.
»To je majdan«, reče on prateći njen pogled. »Postoji nekakav puteljak preko
vrha, al’ je prilično opasan – ni ograde, ni zida, ničega. Neki su pali odozgo i
poginuli.«
On ponovo zaćuta i pogleda u pravcu iz kojeg su došli. Činilo se da je nešto
ugledao.
»Samo vi idite«, prošapta. »Pođite levo, tamo je šumarak. Drž’te se podalje
od majdana.«
»Koga ste to videli?« upita ona osećajući da joj kolena klecaju.
»Ne znam.« Namerno je izbegavao odgovor. »Idite i radite kako sam rekao.
Budite tihi.«
Užasnulaju je pomisao da će ostati sama, ali njegova su uputstva bila takva da
se o njih nije mogla oglušiti. Okrenuvši se, pođe u pravcu čestara čiji su se obrisi
ocrtavali spram neba.
Kouler je ležao na zemlji i čekao pogledom prateći senku koja je na izgled
besciljno lutala levo-desno, ali neumitno išla pravo na njega. Strah, u običnom
smislu reči, Kouler nije poznavao. Izoštrena čula londonskog dečaka i izvesna
okrutnost u borbi očvrsnuli su ga za predstojeći susret. U ruci je stezao dugačak,
pljosnat engleski ključ, jedino oružje koje beše poneo sa sobom. Kad se nezgrapno
stvorenje pojavilo pred njim, Tom Kouler skoči na njega.
Odjek besnog životinjskog urlika, udarci i komešanje, dopreše do ušiju
preplašene devojke i ona bezglavo potrča napred. U mrklom mraku spotače se o
koren drveta i bez daha pade na tlo; nadljudskim naporom se opet podiže i nastavi
da beži, probijajući sebi put kroz gustu šikaru. Naizgled nepremostive prepreke
sputavale su devojčin trk.
Izišavši iz šumarka, ona pređe preko travnate zaravni i pope se uz blagu
uzvisinu. Iza nje se ništa nije čulo. Nije znala u kom pravcu ide, ni kuda će je
odvesti ovo lutanje; kad se ponovo obrela u šumi, pomisli da je trčala ukrug i
vratila se na mesto s kojeg je pobegla. A onda iznenada izbi na čistinu. Mesečina
je obasjavala sablasno belu kamenu kupolu i bacala senku na njen mračni ulaz.
Devojka se umalo ne obeznani: nalazila se pred vratima Selfordove grobnice, a
gvozdena rešetka bila je otvorena!
 Srce joj je bolno udaralo. Upotrebi svu snagu volje da se održi na nogama.
Zatim, stežući zube i jedva savlađujući drhtanje, pođe ka vratima grobnice. Ključ
je bio u bravi, a ona sa strahom zaviri u mračno grotlo. Dok je oklevala, začu iza
sebe dubok, jecav, cvileći glas odkogajoj se sledikrvu žilama.
Zver je dolazila za njom kroz šumu! Devojka se pribi uza zid grobnce, stežući
rešetke otvorene kapije i, naglo se odlučivši, već izbezumljena od straha, jurnu
pod svodove, zalupi kapiju za sobom, provuče ruku kroz rešetke, okrete ključ i
izvuče ga.
Osluškivala je: u grobnici je bilo tiho. Niz mahovinom pokrivene stepenice
siđe do prve prostorije. U podnožju stepeništa zastade, oslušnu i uskoro začu tihi
topot nogu iznad sebe i prigušen krik. Ona ustuknu prema rešetkastim vratima
koja su odvajala predvorje od hodnika s kapelicama. Na gornjim vratima se pojavi
senka, a ona zaustavi disanje, pogleda prikovanog za stepenice. Šta ako on razbije
bravu? A ona je sama... ovde dole, s pokojnicima, u mraku.
Sibil nehotice provuče ruku kroz rešetku; za ruku je iznenada zgrabi velika,
hladna, koščata šapa koja izroni iz tame grobnice.
Ona vrisnu i okrete se.
25________________________________________________
GLAVA

Ništa nije videla. Boreći se poput tigrice da se otrgne, ona provuče drugu ruku
kroz rešetku i uhvati pramen duge brade.
»Pssst!« Glas je bio dubok, zagroban. »Neću vam naškoditi ako mi kažete šta
radite ovde.«
Zvučao je ljudski, a ovaj protivnik se činio mnogo humanijim nego spodoba
koja ju je jurila.
»Ja sam Sibil... Lensdaun«, promuca ona. »Sišla sam da pobegnem od...
užasnog...«
»Tako!« Stisak popusti. »Otvoriću vrata. Odmaknite se, molim vas, i ne mičite
se dok ne upalim lampu.«
Vrata se otvoriše i ona glavačke polete kroz njih.
Videla je svetlucanje plamička i čula zveckanje staklenog cilindra. On upali
malu petrolejsku lampu, koja baci sablasnu svetlost na neobičan prizor. Sibil
radoznalo pogleda čoveka: imao je duguljasto, izborano lice i dugu crnu bradu, za
koju ona ženskom intuicijom zaključi da je farbana; a nosio je šinjel, čija se boja
jedva nazirala pod naslagama prljavštine i masnoće, i malu kapicu na temenu.
Izgledao je zaista čudnovato i nesvakidašnje.
Ispred vrata sa sedam brava stajala je širom otvorena kožna torba s nekoliko
instrumenata. Nešto nalik na burgiju nalazilo se u drugoj bravi.
»Šta vas je uplašilo, mala moja?«
Njegove crne oči kao da su imale hipnotičku moć, jer devojka nije uspevala
da odvoji pogled od njih.
»N-neki čo-ovek«, promuca ona.
On pripali cigaretu – polako, kao da obavlja ritual – i odbi dim prema
zasvođenoj tavanici.
»U tri sata ujutru?« On uzvi obrvama. »Sigurno se mlada gospođica koja u pô
noći luta po polju ne može tek tako uplašiti jednog čoveka? Sedite dole – na pod.
Previsoki ste za mene. Žene koje su više od mene dominiraju, a ja ne podnosim
ničiju nadmoć.«
On izvuče burgijicu iz brave i vrati je među alat, pa zatvori torbu,
naglašavajući svaki pokret.
»Došli ste da me uhodite – da? Čuo sam da ste zatvorili vrata i došunjali se
niza stepenice – ja sam u škripcu! Šta treba da radim s mladom damom koja me
uhodi? Shvatate, naravno, da sam ja ozbiljno kompromitovan i da ćete mi se, ako
vam kažem da sam antikvar koga zanimaju neobične i stare tajne, nasmejati u lice
i nećete mi verovati, baš kao ni vaši poslodavci. Kako se ono zvaste?«
Ona ovlaži suve usne i odgovori. Vide kako mu se obrve natuštiše.
»Sibil Lensdaun?« odseče on, »Vi ste, razume se, devojka – kakva
slučajnost!«
Jedino što je odavalo njegovo strano poreklo bio je čudan, neengleski način
sklapanja rečenice.
Devojka beše poslušala naređenje i sedela je na kamenom popločanom podu.
Nije joj ni na pamet padalo da okleva ili se ogluši o njegove zapovesti, i nije joj
izgledalo čudno što se bez roptanja pokorava njegovim željama.
»Svi ti postupci su neverovatno bizarni«, iznenada reče on i okrete se od nje
pogledavši vrata sa sedam brava. Njegovi dugi, nečisti prsti pomilovaše kamenu
lobanju na vratima.
»Ti se više ne možeš izmeniti – ne može ni ona, jer je po jednom neumitnom
merilu stara žena. Prestara, prestara, avaj, prestara!« On setno odmahnu glavom i
upre tamne oči u devojku. »Da vam je osam ili devet godina, to bi bilo
jednostavno. Ali vama je – koliko?«
»Dvadeset dve«, odgovori ona, a on na to nestrpljivo mljacnu ustima.
»Ne može se učiniti ništa, osim...« Pogled mu je lutao po nizu uskih vrata,
nalik na tamnička, iza kojih su mrtvi i zaboravljeni Selfordi snivali večni san.
Devojčino srce se steže od straha. »Vi ste žena, ali žene su za mene ništa!« on
pucnu prstima. »One su slab materijal za opit. Ne reaguju normalno – ponekad
umiru, a godine eksperimentisanja odlaze u vetar!«
Zamišljeno napućivši usne, on prođe kraj nje i pokuša da otvori jedna od teških
hrastovih vrata, zavirujući kroz zarđalu rešetku.
»Sve je to tako neugodno i bizarno. Čovek koga ste napolju videli, recite, je li
neobično izgledao?«
Ona tupo klimnu glavom.
»Da, to bi, naravno, mogao biti jedan način«, reče on, kao da govori sam sa
sobom. »S druge strane, on je tako nespretan – što je prirodno. Oni se nikad ne
mogu odučiti od trapavosti, jer fini pokreti zahtevaju tanane mentalne procese.
Može li lokomotiva da udene konac u iglu? Ne! Ali ni šivaća mašina ne bi mogla
da vuče voz!«
On pročeprka po džepu sakoa koji mu je jedva dosezao do pantalona, ali ne
nađe što je tražio, pa zavuče ruku u unutrašnji džep šinjela.
»A! Evo je!«
U ruci je držao malu bočicu u kojoj su zveckale tablete. On zubima izvuče čep
i istrese na dlan dve male crvene pilule.
»Progutajte ovo«, reče.
Ona poslušno pruži dlan.
»Neverovatno bizarno i žalosno«, promrsi Staleti prilazeći drugim vratima u
nizu i stavljajući ključ u bravu. »Kad bi se sva vrata ovog nesretnog doma otvarala
tako lako, koliko bismo nesreća i nevolja izbegli, e?«
On je strogo pogleda.
 »Niste me poslušali«, opomenu.
Devojka je sedela, a dve crvene tablete, kao urokljive oči, svetlucale su joj na
dlanu.
»Brzo – ne oklevajte!« reče on zapovednički.
Ona podiže ruku do usana. Uprkos svemu, njena podsvest se svom snagom
opirala vlasti ovog neobičnog čoveka. Protiv njene volje, zubi poslušno prihvatiše
tablete. Zadovoljan, Staleti pođe da otvori treću grobnicu: taj pokret oslobodi
devojku njegove nadmoći i tablete padoše natrag na dlan.
Vrata zacvileše i zaškripaše otvarajući se, a Staleti se vrati i podiže lampu. U
prolazu ovlaš pogledavši devojku, nestade kroz otvorena vrata. Istog časa, čarolija
se rasplinu: Sibil skoči na noge i pojuri niz hodnik, zalupivši rešetku za sobom. U
sledećem trenutku već je bila napolju. Novi strah beše prevladao nad starim, pa
ona niti zastade niti se osvrte oko sebe da pogleda je li ona prilika možda u blizini.
Kao vetar polete stazom, koju je sad poznavala kao da je celog života prolazila
njome.
Gde je Kouler? Ona tek sad, nakratko, pomisli na njega. Iza ove doline je još
jedna livada, razmišljala je, a onda zid farme i zamak Selford. Tamo je sigurno
nadzornik, a možda i još neko od posluge. Sećala se prethodnog prolaska kroz
udolinu: Dik Martin je tad bio snjom. Ona se lecnu pri pomisli na njega. Šta bi
dala da je taj smireni čovek u ovom času kraj nje!
Iako je još bilo mračno, istok je postepeno bledeo, najavljujući dan. Samo da
što pre svane, mislila je. Još jedan sat ovakve napetosti i sići će s uma.
Dok je prelazila preko imanja, iznenada se začu zveket lanca i pred nju, besno
lajući, iskoči veliki pas. Ovaj neočekivani susret ne samo da je nije uplašio već je
ohrabri i uteši: ona stade i pozva psa po imenu. Nije bilo tog psa koji bi uplašio
Sibil Lensdaun. Ona spokojno priđe životinji koja je lajala, i kudravi čuvarkuća
je uskoro mazno trljao glavu o njeno koleno, topeći se od milja pod devojčinom
nežnom rukom.
Napipavši na tlu komad kanapa skoro dva metra dug, ona odveza psa s lanca
i provuče konopac ispod pseće ogrlice napravivši tako povodac. Nastavi da ide
sporije, smirenija no što je mogla biti u poslednjih dvanaest sati.
Uskoro stiže do krila zamka i skrete desno da bi dospela do prednje strane
zdanja. Zamak Selford je spreda izgledao kao neprekinuti niz uskih, visokih,
ružnih prozora, koji je razbijao samo ulazni portik. Zamak je delom bio dograđen
za vladavine kraljice Ane, a njegov arhitekta je, nesrećnom igrom mašte, sakupio
sve najmanje privlačne odlike tog perioda. Uzana leja s cvećem protezala se ispod
prozora, a uporedo sa fasadom pružala se široka kamenita staza. Devojka prođe
duž nje, ne trudeći se da bude tiha. Iznenada pas zareža, a povodac se zateže. Ona
zastade i osvrte se unaokolo, ali ne opazi ništa sumnjivo. Možda je lisica, pomisli,
jer je park bio posejan grmljem; ali pas je gledao pravo napred.
Prozori dotad behu prazni i mračni, ali nekoliko koraka dalje ona ugleda tračak
svetla. Na prstima priđe prozoru, trećem od ulaznih vrata, i proviri u drvetom
obloženu sobu. Masivni hrastov sto, na kojem je gorela sveća, beše jedini komad
nameštaja. Isprva nije videla ništa, a onda krajičkom oka uhvati pokret kraj
kamina i jedva zadrža vrisak.
Iz senke izroni čovek kosmate glave, s dugom žućkastom bradom i kosom
koja je u talasima padala preko ramena. Imao je na sebi iznošene, kratke platnene
pantalone, koje su mu jedva dosezale do kolena, ali je od pojasa naviše bio nag.
Mišići su mu se ocrtavali pod kožom, protežući se niz ruke poput konopaca.
Devojka ga je, začudo, posmatrala bez straha. Nesvestan da ga neko gleda, čudni
stvor se odšunja iz svog skrovišta, podiže sveću i ugasi je. Ona na trenutak vide
bezizrazno lice i krupne, izbečene plave oči koje su tupo zurile uprazno. Držala je
čvrsto psa za njušku kako ne bi odao njeno prisustvo. Okrete se i pođe putem
kojim je došla, sve dok ne stiže do kraja imanja. Da li da obavesti nadzornika ili
da ode u najbliže selo, vodeći sa sobom psa kao zaštitu?
Ona oseti kako se konopac u njenoj ruci zateže; s divljim urlikom pas skoči na
nešto nevidljivo. Začuše se koraci iz pravca kolskog prilaza, a devojci se najzad
povrati glas.
»Ko je tamo?« upita promuklo. »Ne približavajte se!«
»Hvala bogu!« začu se kraj nje, a ona samo što ne pade u nesvest od radosti.
Iz noćne tame izroni glavom i bradom Dik Martin.
26________________________________________________
GLAVA

Kapetanu Snidu se činilo nedoličnim što njegov negdašnji službenik steže

devojku u naručju a da nije pošteno ni veren s njom; jer, g. Snid je veoma držao
do pristojnosti i mada se bezbroj puta pojavljivao kao spasilac, nikad nije smatrao
kako je potrebno da zagrli spasenog ili da mu stegne ruku.
»Ništa ne govorite«, reče Dik. »Daćemo vam nešto da pojedete. Sigurno ste
izgladneli!«
»Čekajte!«
Ona zgrabi njegovu ruku koja beše posegla za zvonom.
»Neko je unutra«, reče brzo i gotovo nepovezano. »Neki čudan čovek. Videla
sam ga kroz prozor.«
Ona smušeno opisa šta je videla, ali Dik vešto sakri svoju zabrinutost.
»Neka skitnica«, reče nehajno kad je devojka zaćutala. »Je li neki od prozora
bio otvoren?«
Ona odmahnu glavom. Bila je razočarana što ju je tako ravnodušno saslušao.
»Ne, nisam videla nijedan otvoren prozor.«
»Možda je to neki nadzornikov prijatelj«, zaključi Dik i pozvoni.
Odjek mukle zvonjave dopre do njih.
»Ovo će probuditi celu kuću!«
Rukom beše obujmio devojku koja je i dalje drhtala i, kako mu se činilo, bila
na ivici nervnog sloma. Baš kad je hteo da pozvoni još jednom, u popločanom
predvorju se začuše koraci i jedan glas upita:
»Ko je to?«
»Gospodin Martin i gospođica Lensdaun«, odgovori Dik, prepoznavši
nadzornikov glas.
Zazvečaše lanci, brava kvrcnu i vrata se otvoriše. Nadzornik je na sebi imao
košulju i pantalone, ali se videlo da je tek ustao iz kreveta. Žmirkao je na prisutni
skup i upitao koliko je sati.
»Uđite, gospodine«, pozva. »Nešto nije u redu?«
»Imate li nekog prijatelja u gostima?« upita Dik čim se vrata zatvoriše za
njima.
»Ja, gospodine?« iznenadi se domaćin. »Ne«, pa s nehotičnim humorom
dodade: »Samo moju ženu, a nju ne biste mogli nazvati prijateljem.«
»Nekog muškarca, hteo sam da kažem.«
»Ne, gospodine«, odgovori nadzornik. »Sačekajte, da osvetlim.«
 Zamak Selford je imao starinski sistem osvetljenja pomoću acetilenskih lampi,
Nadzornik okrete gorionik ispustivši pramen smrdljivog gasa pre no što će upaliti
lampu, koja baci bogatu svetlost na predvorje.
Dikova prva pomisao beše soba u kojoj je devojka videla neznanca i on se
uputi tamo, ali kad upali svetlo, bradatom čoveku nije bilo ni traga. Kako su vrata
sobe, kao jedini mogući izlaz, bila zaključana spolja i zamandaljena, on isprva
pomisli da se premorenoj devojci samo pričinilo. Međutim, kad je bolje pogledao,
promeni mišljenje. Uza zid kamina stajao je naslonjen stari štap, čija jabuka beše
izlizana od upotrebe.
»Je l’ ovo vaše?«
Nadzornik odmahnu glavom.
»Ne, gospodine, i nije bilo tu sinoć. Počistio sam sobu pre spavanja. Spremam
jednu sobu nedeljno, a danas sam baš imao posla napolju, pa sam stigao da
spremim tek posle čaja.«
»Pretpostavljam da je kuća puna tajnih prolaza?« ironično upita Dik. Gajio je
pravo detektivsko prezrenje prema tim izmišljotinama romantičnih spisatelja.
Na njegovo iznenađenje, čovek odgovori potvrdno.
»Negde u kući postoji nekakva jezuitska soba, ako je verovati onome što sam
čuo«, reče on. »Nikad je nisam lično video, ali mi je stari nadzornik pričao o njoj.
Sumnjam da je i on ikad bio tamo.«
Dik pođe duž zidova, lupkajući oplatu, ali je ona izgledala dovoljno čvrsta.
Džepnom lampom osvetli unutrašnjost dimnjaka. Bio je uzak, s obzirom na starost
kuće, a u njemu behu postavljeni razmaknuti gvozdeni prstenovi uz koje su se
negdašnji dimničari peli da obave svoj posao. Dik pažljivo ispita ceo taj zid. Nije
bilo ni tragova ni skorih ogrebotina i činilo se nemogućim da je uljez tuda
pobegao. Prinoseći štap izvoru svetlosti, pogleda okov na kraju: tragovi zemlje,
sveži i vlažni.
»Šta misliš o tome?« upita Snid.
Dik se namršti pogledavši kamin.
»Đavo nek me nosi ako znam šta da mislim!«
Jedva je čekao da ostane nasamo s devojkom i čuje sve o njenom bekstvu.
Prekidajući istragu, on povede Sibil u sobu gde su bili primljeni prve večeri i
posadi je kraj vatre koju nadzornik beše zapalio.
Mada noć nije bila nimalo hladna, Sibil je drhtala od hladnoće i Dik opazi da
je iznurenija no što mu se u prvi mah učinilo. Tek kad se nadzornik pojavio noseći
lonac vrele kafe i prepečen hleb, on se usudi da je upita o noćašnjim
dogodovštinama. Devojka je halapljivo jela i pila setivši se da joj je poslednji
obrok bila užina prethodnog dana.
Obojica su sedela kraj nje na divanu privučenom do vatre, slušajući je nemo
dok je govorila. Dik je prekide samo jednom, upitavši o crvenim pilulama.
Međutim, ona ih je u bekstvu negde bacila.
»Nije važno. Naći ćemo bocu kad uhvatimo Staletija«, reče nestrpljivo Snid.
»Nastavite, gospođice Lensdaun.«
Ona naposletku završi priču.
 »Zvuči vam kao buncanje ludakinje«, zaključi potišteno. »Ne znam zašto me
je gospodin Kodi zarobio. Da li mu se nešto dogodilo?« upita ona iznenada.
Dik ne odgovori odmah.
»Čula sam vrisak – strašan vrisak!« Ona se strese. »Je li to imalo veze s
gospodinom Kodijem?«
»Možda«. Dik je i dalje izbegavao odgovor. »Kažete da je Kouler još u parku?
Videli ste da vas je neko pratio – jeste li čuli tuču, neko komešanje?«
Ona klimnu glavom. Dik ode do prozora i razmače zavese: svitalo je, a ništa
lakše nego pretražiti okoliš po danu.
Dok je tako gledao, na obzorju se pojaviše dve svetle tačke. Beše to automobil
koji je prilazom hitao ka kući.
»Jesi li poslao po pojačanje?« upita on Snida preko ramena.
»Ne«, iznenađeno odvrati Snid. »U ovom starinskom zdanju nema telefona,
pa ne bih mogao i da sam hteo. Čini mi se da poznajem zvuk ove krntije.«
Stajali su pred vratima kad se prašnjava kola zaustaviše pred kućom i gospodin
Hejvlok iskoči iz njih.
»Je li sve u redu?« upita on uznemireno. »Gospođica Lensdaun je tu?«
»Da, kako ste znali?«
»Je li dobro?« nastojao je advokat.
»Sasvim dobro. Uđite.« Dik je, začuđen, išao ispred visokog sredovečnog
čoveka kroz predvorje. »Zašto ste došli?« upita.
Umesto odgovora, Hejvlok iz džepa izvadi presavijen list hartije i pruži ga
Diku. Beše to pismo sa zaglavljem »Ric-Karlton« hotela, pisano već poznatim
rukopisom.
»Dragi Hejvlok,
Ne mogu vam u ovom pismu objasniti sve što bih hteo. Ali preklinjem vas da
smesta odete u zamak Selford. Negde u okolini je moja rođaka Sibil Lensdaun,
kojoj preti smrtna opasnost, kao i svima ostalima koji su u vezi s njom – vama
takođe. Za ime božje, pronađite devojku i držite je u kući dok ne dođem. Ne mogu
stići pre sledećeg jutra. Još jednom vas zaklinjem, ne dozvolite gđici Lensdaun i
njenim prijateljima da napuste Selford park dok ja ne stignem. Selford.«
»Noćas oko jedan čuo sam zvono na ulaznim vratima«, reče Hejvlok.
»Zvonilo je tako uporno da sam ustao iz kreveta da vidim ko je. Našao sam ovo u
sandučetu, ali donosioca nije bilo. Isprva sam pomislio da je posredi neslana šala,
ali tek što sam pošao natrag u krevet, Selford mi je telefonirao da pita jesam li
dobio poruku. Kad sam potvrdio, preklinjao me je da ga poslušam, a pre no što
sam dospeo da ma šta pitam, spustio je slušalicu.«
Dik pogleda rukopis: nije se razlikovao od ostalih pisama koja je video.
»A onda«, nastavi Hejvlok, »onda sam bio dovoljno vispren da pozovem
gospođu Lensdaun, i saznao sam da joj je kći nestala.«
»Jeste li zvali Skotland Jard?«
»Ne, nisam«, priznade Hejvlok usplahireno. »Mislio sam da to učinim, ali kad
sam čuo da je naš izvanredni prijatelj, gospodin Martin, krenuo u potragu za
mladom damom, pretpostavio sam da je preduzeo sve mere da obezbedi pomoć.
Ona je ovde, velite?«
Dik otvori vrata i propusti iznenadnog gosta. Dan beše uveliko osvojio, što je
za devojku bilo veliko olakšanje; osećala je kako joj svako poznato lice uliva novu
hrabrost. Nije bila u stanju da sasvim shvati značenje svoje noćašnje avanture, jer
joj um i telo behu paralisani preživljenim strahom.
Dik zaključi da se dovoljno razdanilo i, odbivši Snidovu pomoć, uputi se preko
imanja u pravcu Selfordove grobnice. Posle deset minuta hoda stiže do gvozdene
kapije. Bila je zaključana, a unutra se, očito, nije moglo naći ništa, jer se Staleti,
po svoj prilici, izgubio čim je devojka nestala. Preostajalo mu je jedino da krene
putem kojim je Sibil dospela do grobnice, a koji mu je opisala dovoljno tačno da
ga je mogao pratiti.
Kroz četvrt sata nađe se na mestu gde je, kako je pretpostavljao, Tom Kouler
zastao da sačeka napadača. Dik je pažljivo špartao okolo. Borba na travi mogla je
ostaviti tragove, vidljive samo pažljivom posmatraču. Dik ih ubrzo i ugleda:
iščupan busen trave, otisak gumenog đona, trag nečijeg tela u polegloj travi.
Uzalud je tražio ma kakav nagoveštaj da je po tlu vučeno telo. Ako je Kouler
ubijen, a Dik nije sumnjao u to, šta se dogodilo s njegovim lešom? Nije dolazilo
u obzir da pretraži sve šumarke na prostoru parka, on se vrati u kuću da podnese
izveštaj o svom neupsehu.
U sobi zateče Snida i advokata kako nešto tiho razgovaraju.
»Gospodin Hejvlok je zabrinut zbog čoveka koga je devojka videla«, objasni
Snid. »Misli da je još u kući. Ja u to ne verujem.«
»Gde je ta jezuitska soba?« upita Dik, a Hejvlok se nasmeja.
»Jezuitska soba je legenda!« uzviknu. »Pre godinu dana sam čuo za nju i
doveo jednog arhitektu da prouči nacrt kuće – rekao mi je da nema ni santimetra
neupotrebljenog prostora, a planovi su to i potvrdili. Većina kuća iz doba Tjudora
ima poneku tajnu odaju, ali, koliko je meni poznato, u zamku Selford nema ničeg
misterioznog osim ovog nemogućeg osvetljenja!«
»Šta sad nameravate?« upita Hejvlok posle kraće stanke.
»Nameravam da odem u grad. Gospođica Lensdaun, naravno, mora se vratiti
svojoj majci«, reče Dik.
Advokat zabrinuto odmahnu glavom.
»Nadam se da će gospođica Lensdaun pristati da ostane«, reče. »Verovatno će
– čak sigurno – prigovoriti, ali u Selfordovom pismu krije se više nego što se
usuđujem da pretpostavim.«
»Mislite na ono da moramo ostati ovde sledeća dvadeset četiri sata?«
Hejvlok potvrdi.
»Upozorenje mi zvuči ozbiljno,« reče. »Verujem da nam preti strašna
opasnost i predlažem – vi ćete, pretpostavijam, odmah pomisliti da sam ja samo
preplašeni starac – predlažem, dakle, da ostanemo ovde do sutra, a da gospodin
Snid dovede desetak ljudi da noćas patroliraju imanjem.«
Dik ga je netremice posmatrao.
»Vi to ozbiljno mislite?«
 »Razume se«, reče Hejvlok s ozbiljnošću u koju se nije moglo posumnjati.
»Gospodin Snid deli moje mišljenje. U istoriji ove porodice bilo je nekoliko
događaja s kojima bi trebalo da vas upoznam. Neću biti tako melodramatičan da
tvrdim kako nad kućom Selforda lebdi prokletstvo, ali činjenica je da je, osim
pokojnog lorda, pet prethodnih nosilaca ove titule umrlo nasilnom smrću, a
svakom pojedinom slučaju prethodila su isto ovako neobična zbivanja.«
Dik se osmehnu.
»Ali mi nismo članovi porodice«, primeti.
»Mislim da su u ovom trenutku naši interesi istovetni sa Selfordovim«, brzo
reče Hejvlok. »Ima nečeg veoma čudnog u njegovom neprekidnom odsustvu –
sad mi je to jasnije nego ikad. Bio sam budala što sam dopustio – čak, plašim se,
podsticao njegovo lutanje. Svašta mu se moglo dogoditi!«
Dik Martin je slušao, ali nijednim migom ne odade da mu je tajna odsutnog
lorda Selforda već odavno poznata.
»Ja ipak ne mogu dozvoliti gospođici Lensdaun da ostane ovde«, poče on.
»Mislio sam na to i predlažem da pozovemo njenu majku da nam se pridruži.
U kući ima svega što treba, a verujem da bismo mogli dobiti privremenu poslugu
iz sela. Nadzornik poznaje sve i svakog u okolini.«
Dik baci pogled na Snida i po izrazu njegovog lica zaključi da se ovaj slaže.
»Ja ću otići u selo i telefonirati«, reče on. »Uostalom, radije bih spavao ovde
nego da se vraćam u grad. Potpuno se slažem.«
Nije bilo neobično što se i Sibil smesta složila s predlogom, mada Selfordovo
pismo nimalo nije uticalo na nju. Posledice prethodne noći jasno su se videle na
devojčinom licu. Bila je premorena i jedva se držala na nogama.
Snid povede svog prijatelja u stranu.
»Ovo nam sasvim odgovara. Ja ću moći da odspavam nekoliko sati, a blizu
smo Kodijeve kuće. Plašim se da nas tamo čeka celodnevni program.«
Dik se trže: u brizi oko devojke beše zaboravio na ubistvo. Najzad se
dogovoriše da Hejvlok ode kolima u grad i dovede Sibilinu majku.
Vest o tome da joj je kći na sigurnom već beše dospela do gospođe Lensdaun,
a pošto je advokat otišao, Dik se vrati u selo da joj telefonira. Ona je bila
nestrpljiva da što pre dođe, ali ipak pristade da sačeka Hejvloka.
27________________________________________________
GLAVA

Snida je čekalo još mnogo posla pre no što je mogao da pođe na priželjkivani
počinak. Pošto je navrat-nanos doručkovao, sastao se sa šefom policije iz Saseksa
i s njim se odvezao do Gelouz Hila, s nalogom za hapšenje naučnika. Ali ptičica
beše odletela, a kuća je bila pod nadzorom nekog čudaka, koji je inače radio kao
baštovan. On, kako reče, ne zna ništa o doktoru ili bilo kom drugom stanaru. Živeo
je u kolibi, na četvrt milje od kuće. Ispričao im je kako ga je, rano tog jutra, Staleti
probudio, dao mu ključ i naredio da ode u Gelouz Kotidž i ostane tamo dok se on
ne vrati.
Pretres kuće nije otkrio ništa novo. Doktorov krevet je bio netaknut, a nikog
nije bilo ni u maloj spavaonici.
»Tu optužbu bi ionako bilo teško dokazati«, primeti saseški inspektor kad
izađoše iz kuće. »Ukoliko ne nađete tablete kod njega, teško ga možete optužiti
za rasturanje opasnih droga. Pa i onda biste morali da dokažete da su opasne.
Možda je to bio neki sedativ. Kažete da je devojka srela tog čoveka u vrlo
neobičnim okolnostima i dok je bila u stanju visoke nervne napetosti?«
»Srela ga je, da budemo precizni«, reče Snid sarkastično, »u podzemnoj
grobnici u dva sata noću, što su, pretpostavljam, dovoljne okolnosti da se mlada
devojka malčice uznemiri.«
»U Selfordovoj grobnici? To mi niste rekli«, namršti se saseški inspektor, jer
između Skotland Jarda i policije iz unutrašnjosti postoji razdor koji bi bilo surovo
pripisati ljubomori, a netačno proglasiti osnovanim.
Do podne je Snid bio u Veld Hausu, savetujući se s inspektorom Vilsonom,
koji je bio pozvan iz Skotland Jarda da preuzme slučaj.
»Na ženi nema nikakvih tragova. Umrla je od straha – tako bar tvrdi doktor«,
reče Vilson. »Ovaj drugi je nasmrt pretučen. Pretražio sam voćnjak: pun je čaura
iz automatika. Kako to objašnjavate?«
Snid mu ispriča o pucnjavi koja ih je dočekala kad su pokušali da slede
nepoznatog uljeza.
»Našli smo osamnaest praznih čaura; verovatno je ostala jedna ili dve koje još
nismo pokupili«, reče novi inspektor. »A šta je s merdevinama koje su nađene uza
zid?«
U nekoliko reči Snid objasni i to.
»Hm-p!« promrmlja Vilson. »Čudno je to s Kodijem. On je na spisku!«
 »Ne upotrebljavajte te američke izraze«, obrecnu se Snid, a čovek iz Jarda se
kiselo nasmeši, jer beše proveo dve godine u Njujorku, obogativši svoj rečnik
tamošnjim izrazima.
»Uostalom, imate ga u Državnoj arhivi. Bio je osuđen pre dvadeset pet godina
zbog izmamljivanja novca pod lažnim izgovorom, na ime Bertram. Među prvima
je u Engleskoj vodio dopisnu školu, a nekog nesrećnika je olakšao za hiljadu funti
tvrdeći da ga može naučiti umetnosti hipnoze. On i neki Staleti su bili umešani,
ali Staleti se izvukao.«
»Staleti?« Snid ga je gledao otvorenih usta. »Onaj italijanski doktor?«
»Glavom i bradom«, potvrdi inspektor Vilson. »Ako se sećate, naši ljudi
supriveli Staletija zbog vivisekcije bez dozvole, ali to je bilo nekoliko godina
kasnije. Pametan je vrag taj Staleti!«
»Pametan nije prava reč«, mrko primeti Snid. »Ali prvi put čujem da su se
odranije poznavali.«
»Poznavali! Staleti je dolazio ovamo dvaput nedeljno. Razgovarao sam s
nekoliko slugu koji su sinoć dobili slobodno do danas u deset ujutru. Nešto prljavo
se ovde spremalo i Kodi je hteo da ih ukloni.«
Snid steže Vilsonovu ruku i svečano je protrese.
»Vi imate štofa za detektiva«, reče. »Ali ja sam sve to znao još sinoć, pre nego
što sam ušao u kuću!«
Kad se okrenuo da ode, Vilson ga pozva:
»Uzgred, gospodin Martin je bio ovde. Došao je po svoja kola. Odvezao ihje
u Horšam da uzme nove gume i zamolio je da ga sačekate.«
Snid prošeta do kapije i posle kraćeg čekanja vide Dikov automobil kako
doleće niz put.
»Uskači, idemo na Selford«, pozva Martin. »Gospođa Lensdaun je stigla pre
pola sata. Jesi našao Staletija?«
»Ne! Ptičica je prebrzo odlepršala – i to joj je bilo mudro!«
»Nisam ni mislio da će te čekati!«
»Znaš li da je on bio Kodijev prijatelj?« upita Snid.
Malo ga je ozlojedilo što njegovo obaveštenje nije proizvelo očekivanu
senzaciju. Dik Martin je znao to, i mnogo više.
»O, da! Stari i provereni prijatelji – samo što im nije sudila ista porota. Dao
bih gomilu para da se dočepam Staletijevog ključa!«
»Staletijevog, čega?«
»Ključa«, ponovi Dik, naglo obilazeći zaprežna kola i u poslednji čas
izbegnuvši sudar s dvosedom koji im je dolazio u susret. »Kod njega je peti ključ.
Lord Selford verovatno ima šesti, a sedmi je kod X-a, velike nepoznanice. Nisam
sasvim siguran u pogledu lorda Selforda«, nastavi on, a saputnik ga je slušao kao
gromom ošinut. »Ali da sam stigao u Kejp četiri-pet dana ranije, znao bih
zasigurno.«
»Je l’ Selford umešan u ovo?« upita Snid.
»Do grla«, glasio je odgovor, »ali ne toliko koliko Staleti.«
 »Oprosti što sam tako tajanstven, Snid, ali majka priroda je htela da budem
pisac zagonetnih priča i ponekad volim da iz monotonije istrage uskočim u svet
romana.«
»Gde je Kouler?«
»Sam bog zna!« reče veselo Dik. »Isprva sam pomislio da je on ubica, ali mi
se čini da sam pogrešio. Mrzeo je svoju tetku – to je, uzgred, gospođa Kodi – ali
mislim da je nije mrzeo dovoljno da bi počinio ubistvo s predumišljajem. Ali je
svakako bio dobar prema Sibil Lensdaun.«
Snid se zlurado nasmeši.
»Što ti, naravno, potpuno odobravaš, Dik«, reče.
Gospođa Lensdaun nije bila tu kad stigoše. Hejvlok im reče da se popela u
sobu gde spava njena kći i da otad nije silazila.
Gospodin Hejvlok odloži knjigu koju je dotad čitao, ustade i umorno se
protegnu.
»Strašno sam zabrinut! Priznajem, kapetane Snid«, reče. »Naš prijatelj Martin
misli da uobražavam, ali mogu vam reći da će mi laknuti sutra u ovo doba.«
Koračao je gore-dole po sobi s rukama na leđima i namrštenog čela.
»Lord Selford nije u Londonu«, poče on bez okolišenja. »U svakom slučaju,
nije u »Ric-Karltonu«. Tamo ga nisu videli i ne znaju ništa o njemu.«
»Je li on uopšte odseo u »Ric-Karltonu«?« upita Dik.
»Ne, a to je čudno. Ja sam postavio isto pitanje. Nešto me je navelo da svratim
kad sam jutros prolazio kraj hotela. Setićete se da sam od njega dobio nekoliko
pisama sa zaglavljem »RicKarlton«?«
Dik klimnu glavom.
»Ali on tamo nikad nije odsedao, to sam vam i ja mogao reći« odvrati. »Jeste
li mu ikad na tu adresu slali novac?«
»Da«, priznade advokat bez oklevanja. »Kad mi je pre dve godine jednom
prilikom telefonirao, smesta sam mu prepoznao glas. Ali rekao je da ide u škotsku
na pecanje i zamolio me da mu pošaljem popriličnu svotu u dolarima na adresu
tog hotela.«
»Koliku svotu?«
»Dvadeset hiljada dolara«, reče Hejvlok. »To mi se nije dopalo.«
»Jeste li tražili da se vidi s vama?«
»Ne tražio, nego preklinjao! U stvari«, priznade on, »pretio sam da ću dati
ostavku ukoliko ne dođe ili mi ne dozvoli da ga vidim. Tad sam već počeo da
bivam uznemiren.«
»Šta je on rekao?«
Gospodin Hejvlok kratko sleže ramenima.
»Nasmejao mi se! On ima naročit, prigušen, kikotav smeh, kojeg se sećam još
od njegovog detinjstva. Taj smeh je nemoguće oponašati, i to mi je jedini dokaz
da su moje sumnje neosnovane.«
»Jeste li poslali taj novac?«
 »Morao sam«, reče Hejvlok očajno. »Na kraju krajeva, ja sam samo sluga
njegovog imanja, a on se kreće tako brzo da ne dozvoljava ni najmanje
zakašnjenje pošiljke. Tad sam počeo da razmišljam o tome da pošaljem nekog da
ga »privede« – to je policijski izraz, zar ne?«
Dik je zamišljeno ćutao.
»Recite mi: kad vam je sinoć telefonirao, je li rekao odakle zove?« upita.
»To sam odmah znao«, odgovori Hejvlok. »Zvao je iz javne govornice.
Telefonistkinje uvek obaveštavaju kad je u pitanju poziv iz javne govornice.
Čudno je to što su ga pre samo nekoliko dana videli u Damasku. Preračunali smo
vreme i zaključili da je mogao, pod uslovom da je leteo do Konstantinopolja i
uhvatio Orijent ekspres, dospeti u London pola sata pre nego što mi je
telefonirao!«
Razgovor prekide ulazak gospođe Lensdaun, koja se vratila iz sobe gde je
spavala Sibil. Žena je izgledala iscrpljeno, ali su joj umorne oči blistale od radosti,
koja je svedočila o olakšanju posle neprospavane noći pune neizvesnosti.
»Ne razumem šta se ovde događa«, reče ona, »ali, hvala bogu, da je moja
devojčica na sigurnom. Jeste li našli vozača?«
»Koulera? Ne, on nije viđen otkako se rastao od Sibil.«
»Ne mislite, valjda, da mu se nešto dogodilo?« upita ona uznemireno.
»Ne znam. Mislim da nije«, odgovori Dik s ohrabrujućim osmehom. »Kouler
je savršeno sposoban da vodi računa o sebi i ne sumnjam da je prošao bolje od
svog protivnika ako je bilo neke borbe.«
Kasnije po podne prispeše nova obaveštenja o Staletiju: video ga je seoski
pozornik ubrzo pošto je doktor probudio svog najamnika i nestao. Staleti je imao
mali automobil kojim se obično vozio po okolini, a pozornik na biciklu video ga
je kako juri u pravcu Londona.
»Juriti« je bio preteran izraz, jer su kola išla jedva trideset milja na sati imala
običaj da zataje iz neobjašnjivih razloga. Staleti je izgledao uznemireno i
razgovarao je sam sa sobom; okretao je kurblu kad mu se pozornik približio,
uveren da je vozač pijan, jer je bio preterano uzbuđen i gotovo da nije ni primetio
biciklistu.
»To uveliko potvrđuje moju teoriju«, reče Dik. »Staleti je đavo, ali lukav đavo.
Jasno mu je da vreme ističe: on se, kao i Kodi, drži devize spasavaj se ko može.«
Pošto je odspavao nekoliko sati, Dik se pred veče uputi u podrobno
razgledanje kuće, obraćajući posebnu pažnju na spavaće sobe u kojima je trebalo
da prenoći mala družina. Na gornji sprat je vodilo široko, ukrašeno stepenište,
elizabetinsko po stilu i načinu gradnje, i završavalo se prostranim, pravougaonim
odmorištem iz kojeg su se pružala dva hodnika prema spavaćim sobama. Bilo je
osam masivnih vrata, po četiri sa svake strane. Hodnik beše osvetljen duguljastim
prozorima koji su gledali u dvorište omeđeno krilima zgrade. U jednom krilu
nalazio se izdvojen apartman, u kojem je živeo i umro stari lord Selford. Drugo
krilo zdanja beše pretvoreno u odeljenje za poslugu. Pošto su spavaće sobe bile
izuzetno visoke i dosezala tavanicom skoro do krova, iznad njih nije moglo biti
nikakvih prostorija. Nasuprot stepenicama bila je takozvana gostinska soba,
nekad glavna spavaća soba u kući, u kojoj je trebalo da prenoće Sibil i njena
majka.
28________________________________________________
GLAVA

Dok su dame posle čaja šetale kroz park, Dik pođe od sobe do sobe i pažljivo
pregleda prozore i zidove. Beše pronašao stari zidarski metar, pa uz pomoć jednog
od policajaca koji su prispeli iz Londona premeri sobu spolja i iznutra, uporedivši
dobijene mere s onima iz pobočnih soba. Razlika je bila tako mala da je sasvim
isključivala mogućnost postojanja tajnog prolaza između zidova. Ovi su, kao što
je i uobičajeno u elizabetinskim zdanjima, bili dovoljno debeli i čvrsti.
Gostinska soba beše prostrana i pretrpana nameštajem iz koga se izdvajao
starinski krevet s baldahinom postavljen na niski podij. Na zidovima su visile
tapiserije; nekoliko starih komada nameštaja upotpunjavalo je sadržaj prostorije,
a da je pod bio pokriven rogozinom, bila bito prava elizabetinska spavaća soba,
bez ijednog novovremenog detalja.
On razmače duge baršunaste zavese koje su skrivale prozore i vide da svi
imaju rešetke. Pozva nadzornika.
»Da, gospodine«, reče ovaj. »To su jedini prozori s rešetkama u kući. Pokojni
lord Selford je posle jedne provale, naredio da ih postave. Vidite, veranda je
odmah ispod, a odatle je lako ući u gostinsku sobu.«
Dik otvori okovane prozore i pogleda rešetku. Bila je čvrsta, a šipke
postavljene tako gusto da se i dete jedva moglo provući kroz njih. Dok je on
zatvarao prozore, Snid uđe u sobu.
»Dame ovde spavaju, zar ne?« upita i s odobravanjem pogleda rešetke. »Biće
dovoljno bezbedne. Ostaviću jednog čoveka u hodniku preko noći, jednog u
predvorju, a dvojicu ću poslati napolje. Ne verujem da će noćas biti nevolje, sem
ako je njegova milost lord ne donose sa sobom. Kad ga očekuju?«
»Između šest i sedam ujutru«, reče Dik, a kapetan Snid zadovoljno zabrunda.
Dik Martin je želeo da vidi još jedan deo kuće, pa zamoli nadzornika da mu
bude vodič. Doznao je da se celom širinom glavnog bloka zgrade proteže niz
podruma, do kojih se stizalo kroz podzemnu kuhinju. Jedan odeljak beše
pretvoren u dobro snabdeven vinski podrum. Nije bilo drugog osvetljenja osim
onog koje su poneli sa sobom a, za razliku od većine elizabetinskih podruma, ovi
nisu bili zasvođeni. Debele hrastove grede prostirale su se duž tavanice,
podupirući teške drvene rebrenice pocrnele od starosti.
Osim vinskog podruma, podzemni deo zamka Selford je bio prazan, izuzevši
tri velike bačve piva koje behu pristigle nekoliko dana ranije. On lupnu jednu po
jednu i pod lažnim izgovorom posla nadzornika natrag u kuću. Dikovo čulo mirisa
je bilo bolesno osetljivo, a ono što je namirisao nije moglo biti pivo.
 Osvrćući se oko sebe, u jednom mračnom uglu vide sasvim nov otvarač za
sanduke. Pope se uza stepenice i stavi rezu na vrata, pa priđe bačvama i silom
otvori jednu. Oštar miris ispuni podrum. Zaronivši ruku u bačvu, on provuče prste
kroz svetlucave bele pahuljice i značajno se osmehnu. Pošto je vratio poklopac na
mesto, iziđe iz podruma.
Zadovoljan svojim otkrićem, Dik se vrati u predvorje pa, prošavši iza kuće,
uze kola i odveze se do glavne kapije. Vratio se pešice, ne putem, već kroz zasad
na rubu istočne strane imanja.
Bližio se dramatični trenutak. Osećao je napetost atmosfere i verovao da će
predstojeća noć, na ovaj ili onaj način, razrešiti misteriju dugog odsustva lorda
Selforda.
Pre večere, Dik ugrabi priliku da porazgovara s devojkom. Šetali su širokom
stazom ispred kuće.
»O, da, spavala sam«, reče ona uz osmeh i nastavi: »Gospodine Martin, ja sam
vam zadala grdne nevolje!«
»Meni?« iznenadi se on. »Ne verujem da ste mi zadali više nevolja nego
drugi«, dodade nespretno. »Zadali ste mi, svakako, mnogo brige, ali to je
prirodno.«
Oboje za trenutak ućutaše.
»Da li se vi ovako odnosite prema svim... svojim slučajevima?« upita ona i ne
pogledavši ga.
»Ovo nije slučaj, Sibil« reče on hrapavim glasom. »Ovde sam i lično
zainteresovan. Vaša sigurnost mi je najvažnijana svetu.«
Ona baci brz pogled na njega.
»A jesam li sad sigurna?« upita, a kad on ne odgovori, dodade: »Zašto noćas
ostajemo ovde?«
»Gospodin Hejvlok misli«, poče on.
»Gospodin Hejvlok se plaši«, prošaputa devojka. »Uveren je da, ma ko bili ti
strašni ljudi, on ima da bude sledeća žrtva.«
»Koga se on to plaši?« upita Dik.
»Staletija«, promuca ona.
On je iznenađeno pogleda.
»Zašto to kažete? Je li vam Hejvlok rekao?«
Ona klimnu glavom.
»Ljudi često kažu ženi ono što ne bi priznali drugom muškarcu«, reče ona.
»Znate li da gospodin Hejvlok veruje da je lord Selford potpuno pod Staletijevim
uticajem? I još više, on misli da – uostalom, sam će vam reći. Znate li zašto smo
ostali na imanju?«
»Znam samo za poruku koju je Hejvlok dobio«, odgovori Dik.
»Ostajemo ovde jer je ovo tvrđava – jedina koja će strašnog čoveka zadržati
na odstojanju. Zašto sam i ja pozvana, to ne znam. Ali gospodin Hejvlok nastoji
na tome. Lord Selford ni u kom slučaju ne može biti zainteresovan za mene!«
»On je vaš rođak«, reče Dik značajno, a ona ga prekorno pogleda.
 »Šta to treba da znači?«
»To znači«, poče Dik svečano, »da mi je nedavno palo na pamet da ste vi
jedina zakonita naslednica lorda Selforda.«
Ona zaneme od zaprepašćenja.
»Ali to sigurno nije tako? Gospodin Hejvlok misli da je Selford najverovatnije
oženjen. A ja sam samo daleka rođaka.«
On klimnu glavomm.
»Jedina rođaka«, reče. »I sad će vam biti jasno zašto su vam pretili. Kažete da
vam je Kodi dao da potpišete nekakav papir. Nema sumnje da je to bila darovnica
ili čak testament. Kodi je do guše bio upetljan u zamešateljstvo oko Selforda.«
»Ali gde je lord Selford?«
»Ne znam«, reče on jednostavno. »Mogu samo da pretpostavljam – i da
strahujem.«
Ona razrogači oči.
»Ne mislite valjda – da je mrtav?« promuca.
»Možda. Nisam siguran. Možda bi bilo bolje da jeste.«
Hejvlok im je išao u susret, smrknuta lica i nabrana čela.
»Kad očekujete Selforda?» upita Dik.
Advokat odmahnu glavom.
»Biću srećan ako uopšte dođe«, reče. »Trenutno ne gajim nadu, nego samo
neodređenu slutnju. Šta li će nam doneti jutro? Dao bih sve svoje bogatstvo da
sam već za jedan dan stariji. Nema novosti o Staletiju, pretpostavljam?«
»Nikakvih«, odgovori Dik. »Policija ga traži i neće mu biti lako da umakne.«
Nadzornik iziđe, objavljujući da je večera spremna, i oni pođoše u biblioteku,
gde je bilo postavljeno.
Večera, zbog koje su se i nadzornik i njegova žena beskrajno izvinjavali, beše
sasvim jednostavna. Jeli su hladno meso, čiji je ukus bio u čudnoj suprotnosti s
vinom donetim iz podruma. Pošto su večerali, Dik povede devojku u ružičnjak iza
kuće, a gospođa Lensdaun ih je dugo posmarala kako zaneti razgovorom koračaju
pošljunčenom stazom.
Uskoro devojka uđe i reče nešto svojoj majci, pa se njih dve zajedno vratiše
na stazu po kojoj je šetkao Dik, s rukama na leđima i pognute glave.
Kad se najzad pojavio na travnjaku ispred kuće, Dik zateče Hejvloka i Snida
kako raspravljaju o rasporedu Jardovih ljudi. Smrkavalo se, a iz udaljene kolibe
dopirala je svetlost. Dik pogleda u nebo: za jedan sat će biti sasvim mračno, a
onda...
»Ko će u šetnju do grobnice?« upita on.
Gospodin Hejvlok negodovanjem proprati ovaj predlog.
»Suviše je mračno«, reče nervozno. »A ne možemo goste ostaviti same u
kući.«
»Naši ljudi će paziti na njih«, reče Dik. »Uostalom, one su otišle na spavanje.
Gospođa Lensdaun se izvinila.«
 »Mislim da su sad na sigurnom«, zaključi Hejvlok dižući pogled ka rešetkama
na prozorima. »Priznajem da, kako vreme prolazi, sve manje verujem da je mudro
provesti noć na ovom strašnom mestu. Pretpostavljam«, on zastade i nasmeja se.
»Hteo sam da kukavički predložim da odem kući. Kako sam ja jedina osoba koja
mora ostati, sumnjam da bi se vama, gospodo, dopala ta ideja. Istinu govoreći, ja
se plašim – užasno se plašim! Čini mi se da u svakom grmu čuči jeziva senka, a
iza svakog stabla vreba neka grozna prilika.«
»Nećemo ići do grobnice«, reče Dik, »ali možemo otići bar do udoline. Hteo
bih nešto da vas pitam – ne poznajem topografiju ovog mesta i verujem da mi
možete pomoći.«
Njih trojica se uputiše preko imanja, a Dik se zaustavi samo da potapše
vezanog psa čuvara koji je onako verno pratio Sibil. Ubrzo se spustiše u ono što
je Dik nazvao »udolina«.
Nebo je bilo vedro; iako sunce beše zašlo, bilo je dovoljno svetlo da su se
mogli videti čak i udaljeni predmeti. Dok su šetali, gospodin Hejvlok prvi put
saznade tajnu koja se krila iza smrti Ljua Finija.
»Ali to je neverovatno!« zaprepasti se on. »U novinama nije pisalo da je
trebalo da obije bravu – razume se, to je bila brava Selfordove grobnice!«
»Količina informacija koje se ne objave tokom istrage mogla bi napuniti
biblioteku gospođice Lensdaun«, reče Snid. »Možda će se jednog dana sve
saznati.«
Dugo su hodali ćutke. Gospodin Hejvlok je razmišljao o onome što je upravo
čuo.
»Voleo bih da sam to ranije znao«, reče naposletku. »Možda bih vam onda bio
od veće pomoći. Pretpostavljam da vam nije rekao ime svog poslodavca?«
Dik odmahnu glavom.
»Ne, ali možemo da pogodimo.«
»Staleti?« naglo upita Hejvlok.
»Usuđujem se da to pretpostavim. Niko drugi mi ne pada na pamet.«
Zaustaviše se na mestu gde se odigrala borba između Toma Koulera i Strašnog
Stvora, a Dik se pažljivo obazre unaokolo.
»Šta je ono tamo?« On upre prst u tanku belu traku koja se videla iznad
travnatog uzvišenja.
»To je Selfordov majdan«, odgovori advokat, »danas se više ne koristi i preti
da se uruši. Morali smo da zatvorimo put iznad njega.«
Dik se za trenutak zamisli.
»Baš niste raspoloženi da pođete do grobnice?« upita, jedva skrivajući osmeh.
»Ni najmanje!« odlučno uzviknu Hejvlok. »Ne pada mi na pamet da se šunjam
oko tog jezivog mesta u ovo doba noći! Hoćemo li natrag?«
Vratiše se do kuće, gde ih dvojica stražara izvestiše da je gospođa Lensdaun u
međuvremenu otvorila prozor i zamolila da je probude u šest izjutra.
»Hajdemo unutra«, predloži Hejvlok, »uznemiriće ih naši glasovi.«
 Kad se nađoše u trpezariji, Hejvlok naredi da mu donesu bocu najboljeg
šampanjca. Ruka mu je primetno drhtala dok je prinosio čašu ustima. Napetost je,
priznade, već počela da ga savlađuje.
»Ma šta da se dogodi, od noćas više nemam ništa sa Selfordovim imanjem«,
reče. »A ako se onaj nesrećni mladić ipak pojavi – mada duboko sumnjam da će
održati obećanje – uručiću mu svoje punomoćje s najvećim zadovoljstvom!«
»U kojoj sobi spavate?« upita Dik.
»Izabrao sam jednu od bočnih soba koja gleda na hodnik. To je deo negdašnjeg
Selfordovog apartmana i daleko je najudobnija. Sumnjam da je i najsigurnija,
pošto sam prilično izdvojen. Hteo sam da vam predložim da postavite jednog
čoveka u hodnik.«
»Već sam se pobrinuo za to«, reče Snid odlažući čašu i zadovoljno se
oblizujući. »Dobro vino! Ne verujem da sam ikad pio bolje!«
»Možete li da popijete još jednu bocu?« upita Hejvlok pun nade, a Snid se
zakikota.
»Vi tražite izgovor da otvorite i drugu bocu, gospodine Hejvlok!« optuži on.
»A ja ću vam ga dati!«
Zahvaljujtići drugoj boci vina, advokat se donekle povrati. »Ja i dalje ništa ne
razumem«, reče. »Kakve veze Kodi ima sa Selfordom? Na koji način je taj
pokvareni Italijan...«
»Grk«, reče tiho Snid. »Izdaje se za Italijana, ali je zapravo grčkog porekla; to
sam pouzdano utvrdio. A što se njihove veze tiče, reći ću vam nešto.« On prekrsti
ruke na stolu i naže se napred. »Sećate se da ste lorda Selforda poslali u školu?«
upita bez žurbe.
»U privatnu školu – da«, Hejvlok je nesumnjivo bio iznenađen pitanjem.
»Sećate li se učiteljevog imena?«
Hejvlok se namršti.
»Mislim da se sećam«, reče zamišljeno. »Gospodin Bertram.«
»Nekad je bio Bertram, ali je kasnije uzeo ime Kodi«, reče Snid, a advokat
zinu od iznenađenja.
»Kodi?« ponovi on u neverici. »Hoćete da kažete kako su Kodi i Bertram,
Selfordov tutor, jedna te ista osoba?«
Ovog puta odgovori mu Dik.
»Sad mi dopustite da vas nešto pitam, gospodine Hejvlok. Kad je vaš mladić
bio sasvim mali, je li imao dadilju?«
»Pa, naravno«, odgovori Hejvlok.
»Znate li kako se zvala?«
Advokat ponovo stade da se priseća.
»Nisam siguran, ali mislim da se zvala Krouter, ili tako nekako.«
»Kouler, možda?«
»Da, mislim da se tako zvala.« Advokat se zamisli. »Siguran sam da je tako.
To ime mi je odnekud poznato. Čuo sam za još nekog po imenu Kouler. Pa, da!
Kodijev vozač!«
 »Ona je bila Koulerova tetka«, reče Dik. »Najpre je dobila službu kod lorda
Selforda i brinula se o dečaku. Zar vam se ne čini neobičnim što se Kodi oženio
tom neobrazovanom i prostom ženom?«
Zavlada duboko ćutanje.
»Kako ste to saznali?«
»Prekopavajući po Kodijevim papirima. Onaj ko je ubio tog nesrećnika,
pokupio je sva dokumenta iz njegovog stola. Ali propustio je da pretraži kutiju u
kojoj je gospođa Kodi držala svoje male dragocenosti. Verovatno je mislio da ona
nije tip žene koja kod sebe drži privatnu prepisku, ali pisma koja smo našli
nesumnjivo dokazuju da je ona bila Selfordova dadilja, a Kodi njegov tutor. Vi
nikad niste videli Kodija?«
Hejvlok odmahnu glavom.
»Da li vam je poznato«, upita Dik, »da je Staleti dva puta bio pozvan na imanje
Selford, kao lekar, da bi lečio lorda Selforda od alkoholizma?«
»Vi me zaprepašćujete!« uzviknu advokat. »Selfordov lekar je bio ser Džon
Finton. Nisam znao da je ikad zvao lokalnog doktora. Kad ste sve ovo doznali?«
Dik pogleda u Snida, koji izvadi svoju lisnicu, odabra jedan papir i pruži ga
advokatu. Beše to papir koji je Dik našao u kutiji gospođe Kodi.
»Ali kakve to veze ima s mladim lordom Selfordom i njegovim lutanjem?«
začudi se Hejvlok. »Stvar je neobjašnjiva! Što mi više govorite, to mi je sve manje
jasno!«
»Ujutru će nam lord Selford sve objasniti«, reče Dik suvo i pogleda na
časovnik. »A sad bismo mogli na spavanje. Ja sam mrtav umoran!«
Snid s mukom ustade od stola i sruči se u duboku naslonjaču kraj vatre.
»Ja ostajem ovde, a ako mislite da me pomaknete, trebaće vam neki pojači
momak!«
29________________________________________________
GLAVA

Bilo je već pola jedanaest kad se Dik i advokat popeše u svoje sobe. Pošto je
otpratio Hejvloka na počinak i čuo da se ključ okrenuo u bravi, detektiv ode u
svoju sobu, zaključa za sobom vrata i upali sveću.
Sačeka desetak minuta, a onda nečujno otključa vrata i iziđe na hodnik. Dok
ih je zaključavao sa spoljne strane, kraj njega prođe policajac na dužnosti i ćutke
pozdravi. Dik siđe niza stepenice u predvorje, gde ga je čekao Snid. Bez ijedne
reči Dik otvori vrata sobe u kojoj je Sibil videla čudnu prikazu i njih dvojica
uđoše.
Nastojnik beše navukao roletne: Dik podiže jednu, na prozoru u dnu sobe, i
razmače zavese.
»Čekaj me u holu, Snid, i ne puštaj ni glasa od sebe dok te ne pozovem. Možda
ćemo čekati do jutra, ali verujem da će se bradonja kad-tad pojaviti.«
On se tiho išunja u noć i, popevši se na jednu od uzdignutih leja sa cvećem,
namesti se tako da je mogao videti unutrašnjost sobe. Možda je njegova teorija
bila neosnovana; s druge strane, mogla bi biti temelj rešenja koje mu se sve jasnije
ukazivalo.
Vreme je prolazilo sporo, ali on se nije micao. Lica priljubljenog uz okno,
netremice je zurio u tamu u sobi. Kroz noćnu tišinu razleže se udaljen zvuk
crkvenog zvonika koji oglasi ponoć, a posle čitave večnosti začu se još jedan udar.
Dik je već pomislio da će uzalud probdeti noć, kad se na podu kraj kamina ukaza
duga, tanka pruga svetlosti. Čekao je, zadržavajući dah, dok se pruga polako širila.
A onda, pod oskudnim osvetljenjem, on vide kako se kamena ploča ognjišta
okreće, a jedna glava pojavljuje iznad površine poda.
Lice koje ugleda bilo je strašno. Razrogačene oči, raščupana brada i mišićava
ruka koja načas zastade na ivici poda, izgledali su jezivo nestvarno. Stvor spusti
na pod sveću koju je dotad držao i bez napora se izvuče iz otvora kroz koji je
došao.
Na sebi je imao samo par kratkih iznošenih pantalona. Dik je opčinjen
posmatrao diva koji se saže i pruži ruku kroz otvor. A potom se u sobi nađe i
drugo čudovišno stvorenje.
Bilo je više rastom od prvog. Okruglo lice mu je bilo beizrazno, ali mu je, za
razliku od njegovog sabrata, koža izgledala nežna, a glava obrijana.
Dik je netremice gledao, osećajući kako mu srce ubrzano kuca: prvi put u
životu, on se plašio. Zaklanjajući sveću šakom, bradati stvor oprezno pođe uza
zid, dok ga je drugi, pognut, pratio. Čovek sa svećom u ruci opipavao je oplatu.
 Dik jedva zadrža uzvik iznenađenja kad vide kako se zid otvara otkrivajući
nekakav ormarić. Bradati izvadi nešto otuda i pokaza svom sabratu. Glave su im
se bezmalo dodirivale dok su uživali u svom otkriću.
Neko iznenada zalupa na vrata sobe; Dik to ču i prokle nestrpljivog radoznalca
koji beše prekinuo čudnovatu scenu.
Čim se vrata zatresoše, sveća se ugasi. Dik jurnu kamenitom stazom pravo u
predvorje i zateče Snida s rukom na vratima.
»Neko je unutra«, reče debeljko.
»Mogao si bar malo da sačekaš!« prosikta besno Dik otključavajući vrata.
Kad su ušli i upalili svetlo, soba je bila prazna.
»Vidi!« pozva Snid pokazujući na otvor u zidu.
»Već sam video!«
Ukratko mu opisa šta se odigralo pred njegovim očima.
Očekujući da će naći nekakav sef, začudio se videvši drveni ormančić pun
kojekakvih sitnica. On izruči sadržinu na pod. Tu je bio stari drveni konjić
slomljene noge, jarko obojena lopta od kaučuka, nekoliko dečjih čunjeva i deo
mehaničkog voza, bez lokomotive.
Njih dvojica pokušaše da okrenu ploču kamina, ali ona ostade nepomična.
»Ostani tu«, reče Dik i istrča iz sobe.
Dok je prelazio imanje, pas besno zalaja na njega, ali on ga umiri jednom rečju.
Pođe prečicom, preskoči nizak zid i nađe se u udolini, zaustavljajući se
povremeno da se osvrne unaokolo.
U širokom luku obiđe dolinu, skrivajući se, tako da je prošao čitav sat pre nego
što se popeo uz strmi obronak prema šumi koja je skrivala Selfordovu grobnicu.
Dik je išao oprezno, pazeći na svaki korak, neprestano osluškujući, a na izlasku
iz šume začu tiho pevušenje.
Melodija je zvučala poznato; sećanje ga vrati tridesetak godina unazad – bila
je to dečja pesmica.
Prilazio je sve bliže, od drveta do drveta, napetih čula. Znoj mu se slivao niz
lice – morade da izvadi maramicu i obriše oči da bi video. Najzad dospe pod
krošnju starog bresta i pogleda mesečinom obasjanu čistinu.
Vrata grobnice behu širom otvorena, ali on to nije video odmah. Svu pažnju
upravi na tri čoveka koji su, držeći se za ruke, išli u krug, a dva visoka glasa i
jedan dubok, nemuzikalan bas, pevali su pri toj ophodnji;
»Jadna Dženi, plače, plače,
Jadna Dženi, plače, plače...«
Diku se srce steže pred ovim prizorom. Ličio je na ružan san, pa ipak je u
njemu bilo nečeg patetičnog, od čega se Martinove oči malo ovlažiše.
Dve polunage osobe je smesta prepoznao, ali treću nije mogao, sve dok nije
okrenula svoje neobrijano lice prema mesečevoj svetlosti. Bio je to Tom Kouler!
Iznenada prestadoše da pevaju, i sva trojica posedaše na zemlju, dodajući
nešto od ruke do ruke. Dik najzad vide da je to mehanička lokomotiva. Dvojica
polunagih ljudi blaženo su se kikotali nad njom, ispuštajući detinje, nerazumljive
glasove, dok je Tom Kouler zurio preda se, nepomična lica i širom otvorenih
očiju.
Neočekivano i naglo tišinu prekide tih zvižduk koji dopre iz šume, tako blizu
da se Dik trže, obazirući se. Zvuk proizvede snažan utisak na grupu koja je sedela:
dva diva ustadoše, u strahu uzmičući pred zviždukom, a kad Dik ponovo pogleda,
Toma Koulera nije bilo.
Zvižduk se ponovo začu, a krupni momci padoše na kolena. Dik je izdaleka
mogao opaziti kako dršću. U blizini pucnu grančica i na čistini se pojavi glavom
i bradom – Staleti.
U jednoj ruci je držao korbač, a u drugoj nešto svetlucavo i zloslutno.
»Ah, tako, dečice moja, našao sam vas, i to u kako čudnim okolnostima!
Neobično i bizarno, zar ne? Hodi, Bepo!«
Bič pucnu iznad njihovih glava, a krupnije stvorenje se saže još niže.
»Hajde, ti!«
On reče nešto nerazumljivo na grčkom, a dve krupne prilike pođoše za njim u
šumu. Dik se nije micao. Gde je Kouler, pitao se. Kao da je u zemlju propao. A
onda ga iznenada ugleda kako se hitro kreće u senci drveća, upravcu u kom je
Staleti odveo svoje robove. U sledećem trenutku Dik im je bio za petama.
Načas ga beše opčinio nestvarni prizor, ali čarolija je ubrzo nestala. Šta god
da se dogodi, Staleti ne sme da umakne. Više nije video Koulera, ali je znao da je
tu negde, ispred njega, u mraku, i da se kreće nečujno, od drveta do drveta, prateći
čoveka koji ga ne beše ni opazio.
Nisu se spuštali u dolinu, već pođoše uz brežuljak. Ne poznajući šumu, Dik se
pitao kuda će ga odvesti taj put. Samo jednom, kroz retko drveće, on ugleda dve
pogurene prilike kako prate Staletija, ali ih ubrzo izgubi iz vida, sve dok ne začu
brujanje motora i jurnu napred. Prekasno! Kraj šume je prolazio drum, kojim su
se sad udaljavala Staletijeva kola. Pogledavši bolje, Dik vide kako jedna senka
iskače iz grmlja i hvata se za stražnji deo vozila.
Najednom mu postade jasno: to je bio put koji vodi preko vrha Selfordovog
majdana, Beli useci u krečnjačkoj steni bleštali su na mesečini dok je Dik trčao
za kolima. Put je loš, tešio se, oni ne mogu ići brzo, a on je bio dobar trkač.
Drum se blago peo i on steče malu prednost. Preopterećena i više no što je
Staleti pretpostavljao, kola vidno usporiše i Dik im se već uveliko približavao kad
se čovek, koji je dotad visio pozadi, naglo prebaci na haubu.
Nije mogao pouzdano znati šta se zatim dogodilo. Začuo se Staletijev krik i
kola se naglo zaneše ulevo, probivši živu ogradu. Za trenutak je vladala tišina, a
onda se začu strašan tresak. Dik potrča do ivice kamenoloma i vide da se kola
prevrću niz strminu. Kotrljala su se sve niže i niže, pravo u duboko, mirno jezero
u kojem se ogledao mesec.
30________________________________________________
GLAVA

Dik se osvrte tražeći siguran put do dole i uskoro stade da silazi strminom
brda. Stigao je na obalu jezera baš kad jedna prilika šljapkajući iziđe na suvo,
grcajući i jecajući od bola i gneva.
Dik ga uhvati za rame i okrete prema sebi.
»Kouler!« uzviknu.
»Bože moj! Bože moj! Mrtav je!« grcao je mladić. »Obojica! I ona svinja!
Trebalo je odma’ da ga ubijem!«
»Gde su?«
Čovek drhtavom rukom pokaza mali trouglasti predmet na sredini jezera.
»Kola se prevrnula... pokušô sam da gaizvučem«, jecao je. »Kamo sreće da
sam ga ubio one noći kad sam saznô šta su uradili! Učinite nešto, gospodine
Martin!« On izbezumljeno zgrabi Dika. »Spasite ga! Ne zanima me šta će biti sa
mnom. Možda možemo da prevrnemo kola?«
Bez reči, Dik skide kaput i zagazi u plićak, praćen pomahnitalim Koulerom.
Pri prvom pokušaju shvati da je svaki pokušaj beznadežan: prevrćući se, kola se
behu zaglavila pod okomitu stenu. On zaroni i pokuša da izvuče stvorenje čiju
ruku oseti u svojoj; za sve to vreme Kouler je mrmljao nerazgovetne reči besa i
straha.
»Da sam ga samo ubio kad sam saznô! One noći sam prisluškivo na prozoru
kad je Kodi bio tamo. Ubio sam ga. Možete me u’apsiti zbog toga, ako hoćete.
Razbio sam mu glavu ključem.«
»Ko je ubio Kodija?«
»Moj brat ga je ubio. Bože! Baš mi milo! Ubio ga jer mu je Staleti naredio!«
»Tvoj brat?« reče Dik ne verujući sopstvenim ušima.
»Moj brat – onaj krupni momak«, promuca Tom. »Staleti je prvo na njemu
eksperimentisô, dok nije uzô i drugog klinca.«
Dik je morao upotrebiti svu snagu da ovog mladića, poluludog od tuge i griže
savesti, izvuče na sigurno. Ostavljajući ga na obali jezera, Martin se uputi natrag
prema dolini. Nikakva spasilačka ekipa više ne bi mogla pomoći trojici ljudi
priklještenih u kolima na dnu jezera, ali on je morao makar pokušati.
Dok se peo kosinom prema farmi, začu se oštar zvižduk policijske pištaljke, a
odmah zatim, iznad drveća se ukaza crvenkast odsjaj. Dik baci kaput koji je nosio
i dade se u trk, ali pre nego što je stigao do imanja, vide kako se crveni plamen
diže u nebo.
 Ponovo zviznu pištaljka. Sada je, skrenuvši iza pomoćnih zgrada, jasno
ugledao...
Zamak Selford je goreo: crveni i beli vatreni jezici palacali su kroz sve
prozore, a travnjak beše osvetljen kao u po bela dana.
Gospodin Hejvlok, u pidžami i s kaputom prebačenim preko leđa,
izbezumljeno je jurio tamo-amo.
»Spasite žene!« urlao je. »Zar ne možete da izvalite rešetke i izvučete ih?!«
Kapetan Snid je ravnodušno stajao po strani. Ne samo što je bio ravnodušan –
bio je potpuno neosetljiv. Pušio je svoju veliku lulu s dostojanstvenom
nezainteresovanošću.
»Žene, za boga miloga!« vrištao je Hejvlok, mlatarajući rukama prema
okovanim prozorima gostinske sobe, iz kojih je već počeo da suklja plamen.
Dikova ruka spusti mu se na rame.
»Ne morate da brinete, gospodine Hejvlok«, reče spokojno. »Ni gospođa
Lensdaun ni njena kći nisu u kući.«
Advokat se trže i pogleda ga.
»Nisu u kući?« prošišta.
»Poslao sam ih u London sinoć, mnogo ranije – zapravo, baš dok smo
pretraživali dolinu pre nekoliko sati«, reče Dik i klimnu glavom Snidu.
Ovaj izvadi lulu iz usta, istrese pepeo i smesta postade doličan policijski
zvaničnik.
»Vaše ime je Artur Elvud Hejvlok a ja sam glavni inspektor Džon Snid iz
Skotland Jarda. Hapsim vas pod optužbom da ste počinili ubistvo i pokušaj
ubistva i upozoravam vas da sve što kažete može biti upotrebljeno protiv vas na
sudu.«
Hejvlok zinu kao da će nešto reći, ali ote mu se samo nejasno hroptanje. A
onda se, kad ga drugi detektiv uhvati za ruku, bez svesti sruči na zemlju.
Prenesoše ga do vratareve kućice i tamo pretresoše. Oko vrata je nosio tanak
čelični lančić o kojem su visila, kao što je Dik i pretpostavljao, dva ključa
neobičnog oblika. Uz pomoć čaše brendija Hejvlok se povrati i ražesti preko mere.
»Ovo je najbezočnija optužba koja je ikad smišljena!« povika gnevno. »Ni po
cenu života nisam u stanju da shvatim šta hoćete da kažete tom besramnom...«
»Neću vas mučiti neizvesnošću: od trenutka kad sam video izvesnu fotografiju
u Kejptaunu, bilo mi je jasno da je moje traganje za lordom Selfordom zapravo
predstava koju ste organizovali da odvratite sumnju. Možda se još neko raspitivao
o Selfordovom boravištu, pa ste pomislili da bi sjajan dokaz vaše bona fides bio
da pošaljete detektiva u potragu za njim. I pošto ste doneli tu odluku, vi ste u
dosluhu s Kodijem poslali njegovog vozača, Toma Koulera, da igra ulogu mamca.
Slučajno znam da je Kouler bio vaš čovek, jer se jednom neoprezno pojavio na
balkonu hotela u Kejpu, gde ga je snimio jedan reporter. Smesta sam ga prepoznao
i otad potajno nastojim da rešim tajnu Selfordove sudbine.«
Advokat se zagrcnu i progovori drhtavim glasom.
»Priznajem da sam lakomisleno postupio prema Selfordu. Bio je slabog uma,
a ja sam ga stavio pod nadležnost doktora...«
 »Dali ste ga Staletiju za njegove proklete eksperimente!« prekide ga Dik oštro.
»A da biste proverili koliko je Staletijev metod uspešan, dali ste mu još jedno dete
– nećaka gospođe Kodi, brata Toma Koulera. Malopre sam bio s njim. Prepoznao
je svog brata one noći kad je branio Sibil Lensdaun. Kad ga je pozvao po starom
nadimku iz detinjstva, u nesrećniku se probudilo sećanje na prošlost. Samo za taj
zločin, Hejvlok, ići ćete na vešala! Ne zbog ubistva Kodija, kojem ste bili
pokrovitelj; ne zato što ste zapalili zamak Selford – vi ste doneli ona tri bureta
naftalina koja sam našao – nego zbog ubistva dve ljudske duše!«
Hejvlok, bled kao kreč, obliznu usne.
»Moraćete da dokažete«, poče.
U taj mah, on rukom nesvesno opipa vrat. Kad shvati da je lanac nestao, graške
znoja potekoše niz njegovo bledo lice. U dva navrata pokuša nešto da kaže, ali se
ponovo onesvešćen sruči na ruke dvojici policajaca.
31________________________________________________
GLAVA

»Sedam ključeva«, reče Dik dok su u svetlosti ranog jutra išli prema grobnici.
»Kodi je imao jedan; Silva, baštovan, držao je drugi; gospođa Kodi treći; Hejvlok,
kao glavni zaverenik, imao je dva. Uzgred, jesu li izvukli Staletija iz jezera? Kod
njega je šesti, a sedmi, ako se ne varam, visi o vratu Koulerovog brata.«
Moradoše da sačekaju u šumi čitav sat, dok spasilačka ekipa nije završila
posao. Sunce se već pomaljalo kad Dik smesti dva vlažna ključa u džep.
»Sad ih ima tačno sedam«, reče.
Siđoše u grobnicu. Vrata jedne od kapelica behu širom otvorena i Dik zastade
da osvetli njenu unutrašnjost. U uglu na podu ove sumorne prostorije ugledaše
četvrtast otvor.
»To je podzemni prolaz koji vodi ispod brda, a završava se ispod kamina one
sobe koja je, u doba sirotog malog Selforda, služila kao dečja soba. To je,
verovatno, jedini deo kuće koga se sirotan sećao. Njih trojica su se skrivali ovde
otkako je Staleti poslednji put pokušao da otvori grob. Selford je bio s njim, ali je
u žurbi zaboravio na svoju žrtvu.«
»Zašto je Selford posećivao onu sobu?« upita iznenađeno Snid.
»Jadno stvorenje je htelo svoje igračke – to je sve. Njih dvojica su, u stvari,
mentalno ostali deca. Imali su samo dečje zabave i dečje strahove – time ih je
Staleti držao u vlasti.«
Dva čoveka su ćutke stajala pred jezivim vratima velikog groba dok je Dik
stavljao i okretao ključ za ključem. Najzad i sedma brava kvrcnu i teška vrata se
polako otvoriše pred njima.
Dik uđe prvi i priđe kamenom sarkofagu. Pažljivo odižući teški poklopac,
položi ga na tle. U sanduku se nalazila mala čelična kutija, i on je izvadi.
Pažljivo razgledanje ćelije ne otkri ništa novo. Oni izneše kutiju na svetlost
dana, zaključaše grobnicu i vratiše se u čuvarevu kućicu, prolazeći kraj ruševina
zamka koje su se još dimile.
Hejvloka su već odveli u Horšam, a lokalna policija je, stigavši na lice mesta,
povela istragu o nesreći na jezeru.
Trebalo je vremena da bi se otvorila čelična kutija, ali uskoro poklopac popusti
i Dik izvuče jedan zamotuljak: školsku svesku, čija je svaka stranica bila gusto
ispisana.
»Ovo je Kodijeva ruka. On je očito bio pisar«, reče Snid, pogledavši svesku.
»Pročitaj, Martine!«
Dik sede i poče da čita neobičnu priču o Vratima sa sedam brava.
32________________________________________________
GLAVA

»Ovu izjavu piše Henri Kolston Bertram, alijas Bertram Kodi, sa znanjem,
odobrenjem i saglasnošću dolepotpisanih lica. U noći 4. marta godine 1901.
odlučeno je da se napiše ovakva izjava, kako u slučaju otkrivanja nijedan od
potpisnika ne bi mogao biti smatran manje umešanim i, dalje, da bi se sprečilo da
neki od potpisnika svedoči protivu ostalih.
Gregori, vikont Selford, preminuo je 14. novembra, pre nego što je određen
datum sastavljanja ovog teksta. On beše čovek osobenog karaktera, a njegova je
namera bila, kako je poverio svom advokatu, gospodinu Artufu Hejvloku, da
čitavu svojinu pretvori u zlato i položi u grob osnivača loze Selford, a u kojem je
i sam želeo da bude sahranjen. Te tako, da novac ne bi pripao njegovom sinu pre
no što navrši 25 godina života, nameravao je da sav ovaj novac smesti sa sobom
u grob, koji je trebalo zatvoriti vratima sa sedam brava, a po jedan ključ uručiti
svakom od sedam izvršilaca. Nekadašnja vrata sa sedam brava bila su skinuta i
zamenjana novim – identičnom kopijom naručenom kod firme »Ricini« iz
Milana. Zamisao lorda Selforda je očigledno bila neizvodljiva s tačke gledišta
zakona o nasledstvu, ali, iako je bio upozoren, on je uporno nastavljao da sprovodi
svoj plan. Svoje namere je poverio ne samo Hejvloku već i doktoru Antoniju
Staletiju, koga je veoma voleo i rado ga primao u zamku Selford.
Tri nedelje pre smrti lorda Selforda, dok je lord imao napad delirijum tremensa
i bio u nervno napetom stanju, g. Hejvlok je došao kod njega i rekao mu da je,
dospevši na ivicu bankrotstva, upotrebio novac svojih klijenata, uključujući i
Selfordov, te zamolio njegovu milost da ga poštedi sudskog gonjenja. Dotična
suma nije bila velika – 27.000 funti; ali lord Selford nije bio čovek koji će oprostiti
takvo proigravanje poverenja.
Dobio je napad besa, preteći Hejvloku da će nesumnjivo pokrenuti istragu, a
kao posledica razjarenosti udarila ga je kaplja i on je u nesvesnom stanju prenet
na krevet. Smesta je pozvan dr Staleti i, uz pomoć Elizabet Kouler, dadilje
Selfordovog malog sina, lord se povratio dovoljno da bi u prisustvu dr Staletija
ponovio optužbe protiv Hejvloka, pri čemu se stvar komplikovala prisustvom
baštovana Silve, Portugalca, koji je bio pozvan u sobu da pomogne doktoru da
smiri pacijenta.
Odmah zatim, lord Selford je pao u komu i, ne osvestivši se više, umro 14.
novembra u prisustvu dr Staletija, gđe Kouler i Hejvloka. Sačinitelj ove beleške
pojavio se mnogo kasnije, ne znajući ništa o okolnostima događaja, ali se ovde
slaže s tim da je kriv koliko i ostali potpisnici.
 Lord Selford nije imao vremena da izmeni svoj testament, kojim je imenovao
g. Hejvloka za jedinog izvršioca. Dr Staleti (koji to potvrđuje svojim potpisom)
predložio je da se ništa ne govori o okolnostima u kojima je njegova milost umrla,
kao ni o njegovoj pretnji izrečenoj pred smrt. S ovim se složio g. Hejvlok (o tome
svedoči njegov potpis), pa je sačinjen plan prema kojem je Hejvlok imao
upravljati imanjem, a glavnina prihoda deliti se jednako na svu četvoricu
prisutnih, koji su bili svedoci lordove optužbe. Zatim je pozvan baštovan Silva, a
budući da je bio siromašan i mrzeo lorda, koji je uvek bio spreman sa svojim
štapom ako bi ga nešto ljutilo, Silva se složio.
Istovremeno su sva četiri zaverenika nameravala da se do izvesne mere
obogate tokom perioda Hejvlokovog upravljanja imanjem, a da se Hejvloku
ostavi da stvar dovede u red kad dođe vreme da se imanje preda u ruke novog
lorda Selforda. Mladi lord je, međutim, bio dete nežne građe i slabog intelekta;
nije prošlo mnogo vremena kad je postalo jasno da se četiri čoveka mogu suočiti
s neočekivanom opasnošću. G. Hejvlok je istakao da primetno malouman dečak
lako može dospeti u odgovarajući zavod, pri čemu bi se odredio i drugi zastupnik
koji će upravljati imanjem; tada je odlučeno da se pronađe privatna škola gde bi
se dečak mogao držati što dalje od javnosti.
Izbor je pao na sastavljača, koji je imao tu nesreću da ranije bude osuđivan
zbog uzimanja novca pod lažnim izgovorom. G. Hejvlok mi se obratio nedugo
pošto sam izašao iz zatvora, objasnivši mi da je staratelj maloumnog dečaka kojeg
bi bilo neophodno podučavati u školi bez ijednog drugog đaka. Ponuđena mi je
znatna suma novca i ja sam rado prihvatio mesto i odgovornost.
Doveden mi je u januaru 1902, i odmah sam uočio da je svaki pokušaj da se
to dete nečemu nauči unapred osuđen na propast. Mnogo puta sam se savetovao s
g. Hejvlokom i doktorom Staletijem, koji je takođe imao neprilika s vlastima; na
jednom od ovih savetovanja Staleti je izložio svoju teoriju – naime, kad bi pod
svojim starateljstvom imao dete osetljive dobi, mogao bi uništiti njegov identitet,
ne činom surovosti, već sugestijom i nekom vrstom hipnoze. Teorija dr Staletija
počivala je na stavu da, ako su vitalne snage osujećene u jednom pravcu, one
pronalaze nenormalan izlaz u nekom drugom, a njegova je želja bila da stvori ono
što je nazvao savršenim čovekom, snažnim i poslušnim, koji nema vlastitu volju,
već se pokorava volji drugog. Ovom zaključku, rekao je, teže svi biolozi sveta, a
baš kao što pčele podređuju svoje reproduktivne moći jednoj matici, tako će doći
vreme kad će ceo svet biti naseljen radnicima koji ne misle, a nad kojima vlada
grupa odabranih mozgova, odnegovanih i obrazovanih za obavljanje te dužnosti.
Obećao je da će uništiti identitet mladog Selforda tako da će on prestati da postoji
kao ljudska jedinka, neugrožavajući ni najmanje život i sigurnost zaverenika, kao
što bi se to izvesno dogodilo kad bi dete jednostavno bilo uklonjeno.
Priznajem da sam podržao ovaj plan, ali se g. Hejvlok zadugo protivio zato
što, kako nam je rekao, nije bio uveren da bi takav eksperiment uspeo. Dr Staleti
je prihvatio da na pogodnom primerku za tri meseca dokaže svoju teoriju, a posle
kraće diskusije, gđa Kouler je ponudila doktoru na raspolaganje jednog od svoja
dva nećaka. Gđa Kouler je sama bila bez dece, ali se starala o deci svog pokojnog
brata, koji je za njihovo izdržavanje ostavio veoma malo novca. Dete je prebačeno
u Gelouz Hil Kotidž, a po isteku dogovorena tri meseca, mada ja sam nisam video
rezultat opita, g. Hejvlok mi je rekao da je uspeo, te da se on saglasio da Selford
više ne bude pod mojim nadzorom.
Već bejah počeo da dobijam prihode od imanja, ali verujući da će moj položaj
postati nesiguran kad odvedu dečaka, a ja ne budem imao čvrst dokaz da ostali
dele moju krivicu, predložio sam da se sačini pravni sporazum, koji bi bio smešten
negde gde bismo ga svi zajedno mogli videti, ali gde niko drugi ne bi imao
pristupa. Zatražio sam i to da izjava u kojoj priznajemo svako svoj deo krivice
bude pohranjena na istom mestu. Oko ovoga se zametnula duga diskusija. Staleti
je bio ravnodušan, Hejvlok zabrinut, a gđa Kouler je bila ta koja je predložila ono
što smo kasnije sproveli u delo.
Rekao sam da je grob spremljen za lorda Selforda, i to baš onaj u kojem je
nekad počivao osnivač loze, te da su poručena vrata, koja još ne behu stigla u
trenutku njegove smrti. On je, u stvari, sahranjen u kapeli 6, prvoj sleva kad se
ulazi u grobnicu. Hejvlok je smesta prihvatio ovu ideju. Dobio je ključeve od
italijanske firme, vrata su postavljena, a u samom grobu već je postojalo mesto u
kojem bi se mogao držati takav dokument. Najzad se složismo da se on uobliči
ovako kako sad glasi.
Bilo je teško objasniti Silvi, koji je slabo znao engleski, ali bio neobično
prepreden, da mi ne pokušavamo da optužimo njega kako bismo sebe spasli. Ja
sam, na sreću, tokom studentskih dana ponešto naučio portugalski i uspeo sam,
kao što će se ovde i videti, da doslovno prevedem ovu izjavu, čiji se prevod nalazi
na poslednjih deset strana ove knjige, a koji smo svi potpisali.
U trenutku sastavljanja dokumenta lord Selford je »na vaspitavanju« u Gelouz
Hilu, a po onome što sam video čini se da je eksperiment veoma uspeo i u slučaju
lorda Selforda i u slučaju nećaka gđe Kouler. Oba dečaka već sad dolaze i odlaze
na doktorovu zapovest, ne žale se nina šta, a mogu da izdrže i najsuroviju zimu u
lakoj odeći, bez naročitih znakova neugodnosti. Otkako je napisana prva rečenica,
ja sam se oženio gđom Kouler, što je naišlo na Hejvlokovo i Staletijevo
odobravanje...«
(Sledećih nekoliko reči bilo je grubo precrtano crnim mastilom, ali Dik uspe
da razabere: »... iako sam imao drugačije planove za budućnost, složio sam se«.)
Sasvim je malo verovatno da će naša zavera ikada biti otkrivena. Selfordovi
nemaju rođaka, a najbliži mogući naslednik je dalek rod; on je, međutim, bogat i
jamačno se neće raspitivati o boravištu mladog lorda. G. Hejvlok namerava da,
kad dečak još malo stasa, objavi da je otišao u inostranstvo na vrlo dug put.
U istinitost ove izjave, mi dolepotpisani, svečano se zaklinjemo.«
Ispod toga su stajali potpisi, a na sledećoj strani je počinjao portugalski
prevod.
33________________________________________________
GLAVA

»Pisma koja mi je Hejvlok pokazao«, rekao je Dik, dok su se vraćali u grad,

»je, naravno, napisao on sam. Otkrio sam onaj dan kada mi je pokazao poruku za
koju je rekao da je primio tog jutra iz Kaira. Napisana je zelenim mastilom, a na
vrhu prsta imao je dve mrlje zelenog mastila. Pre toga sam znao da je on duboko
umešan u ovaj slučaj.«
»Kako je Kouler znao da je veliki čovek njegov brat?« upita Snid. »To me
zbunjuje.«
Dik je razmislio o tome.
»Možda je dugo nagađao«, rekao je. »On nije loš momak, Kouler, i neću da
ponavljam priču koju mi je ispričao o upotrebi engleskog ključa. Trenutno, lokalci
misle da je udarac u glavu izazvao automobil koji je pao u jezero, a ja vidim da
nema nijednog razloga na svetu zašto bih ih razuverio.«
»Da li je otac tvoje mlade dame veoma bogat čovek?« upitao je Snid nevino,
ali je zadrhtao pred okom Dika Martina.
»Hoćeš li izbaciti iz glave da je gospođica Sibil Lensdaun moja mlada dama
u bilo kom pogledu. Iako je njen otac bio veoma bogat u vreme pisanja tog
dokumenta, bio je siromašan čovek kada je umro.«
»Devojka će sada biti bogata«, rekao je Snid.
»Da«, odseče Dik.
Imao je nelagodno osećanje da će ova promena u životu Sibil Lensdaun značiti
promenu i za njega. Bio je dovoljno imućan da ne izgleda kao lovac na miraz, ali
je ubeđivao sebe da devojka koja na raspolaganju ima neprocenjivo bogatstvo
Selforda s pravom može odbiti da svoju budućnost ograniči time što...
»Uostalom, s njom o tome nisam ni reč progovorio«, reče, nesvesno
odgovarajući sam sebi.
Ali inspektor Snid je dremao na sedištu ne dajući ni glasa od sebe.
Dik se vrati kući i pođe pravo u spavaću sobu, otvorivši orman u kojem ga je
one jezive noći dočekala zgrčena Finijeva prilika.
»Uhvatili su ga, Lju«, reče tiho i zatvori vrata.
Ma koliko čudno zvučalo, Dik je Staletija mrzeo najviše zbog tog jednog
zločina.
Oblačio se s neuobičajenom pažnjom, odbacujući jednu kravatu a uzimajući
drugu, dvaput menjajući cipele i vraćajući se nekoliko puta do ogledala da po ko
zna koji put marljivo začešlja kosu. Najzad, mada mu je bilo malo vruće i
neudobno, pozva taksi i iskrca se pred vratima broja 107 u Koram Stritu. Pope se
uza stepenice i zazvoni, a vrata se gotovo odmah otvoriše. Sibil je stajala pred
njim: izraz radosnog olakšanja na njenom licu bio je za Dika velika nagrada.
»Hvala bogu, dobro ste«, reče ona. »Znam da se nešto strašno dogodilo. Videla
sam samo izveštaj u jutarnjim novinama. Gospodin Hejvlok je uhapšen – to je
užasno!«
On klimnu glavom.
»Majka nije kod kuće«, reče devojka i obori pogled. »Mislila je... mislila je,
možda... ćete doći i da biste voleli...« Ne dovrši rečenicu.
»I da bih voleo da vas vidim nasamo? Mislim da bih, Sibil« dodade svečano.
»Znate li da ste sad veoma bogata žena?«
Ona ga je gledala s nevericom.
»Lord Selford je mrtav i vi ste zakonita naslednica«, reče on kratko, a onda:
»Hoće li to mnogo promeniti stvar?«
»Kako?« upita ona.
»Mislim«, jezik mu je otkazivao poslušnost, »hoćete li zbog toga drugačije
misliti o meni nego što sad mislite?«
»A kako ja sad mislim o vama?« upita ona šeretski.
On prođe prstima kroz svoju uredno začešljanu kosu.
»Ne znam«, priznade nespretno. A onda mu sinu sjajna ideja. »Da li biste
voleli da vam kažem kako ja mislim o vama?«
Umesto odgovora, Sibil ga uze za ruku i povede u dnevnu sobu. Zatvorivši
vrata, nežno ga gurnu u fotelju.
»Veoma bih volela«, uzdahnu blago i puna očekivanja sede kraj njega.

KRAJ

kokica