BUFALO BIL, legendarni neustrašivi junak s Divljeg

zapada nije nikakva izmišljena ličnost. Zvao se Viljem

Frederik Kodi, a rodio se 26. februara 1846. u jednoj
škotskoj farmerskoj porodici u Ajovi. Već od malena počeo
je da živi burnim pustolovnim životom, upoznavši sve
nedaće i smrtne opasnosti kojima su bili izloženi pioniri. U
svojoj dvanaestoj godini u borbi s Indijancima prvi put je
ubio čoveka. Čitavu je svoju ranu mladost, do dvadesete
godine, proveo na svakojakim poslovima, potucajući se od
nemila do nedraga divljinom američkog Zapada. Bio je
hvatač divljih konja, jahač-kurir jedne velike prevozničke
firme, kopač zlata (ali bez srećne „žice“) u zlatnoj groznici
koja je u ono vreme bila obuhvatila kraj oko Pajks Pika i
najzad jahač-poštar poznate „pošte na konjima“ — Poni-
ekspresa.
U građanskom ratu između Severa i Juga učestvovao je
na strani Severa, s nepunih dvadeset golina. Služio je u
Devetom kansaškom konjičkom puku kao izviđač. I upravo
kao izviđača, a kasnije i kao lovca na bizone, upozna će ga
ne samo američki Zapad, nego i celi svet. Bio je u vojnim
operacijama u Tenesiju i Misuriju, i u borbama protiv
Indijanaca iz plemena Kajova i Komanča. Godine 1866.
oženio se Lujzom Freleriki, ali ga brak nije smirio. Naprotiv,
ništa ga nije moglo sprečiti la već golinu dana kasnije, čim
mu se ukazala prva prilika, pođe u nove avanture. Unajmio
se kao lovac na bizone za račun firme „Golar Bralers“. Zatim
je snabdevao mesom radnike na izgradnji Kanzaške
pacifičke pruge. U tom periodu, zbog svoje izvanredne
lovačke veštine i neverovatnih uspeha, dobio je nadimak
„Bufalo Bil“ (bufalo = bizon; Bil = Viljem, odmila).
Naoružan puškom tipa „springfild“ on je za 17 meseci oborio
4280 bizona!
Između 1868. i 1872. pa opet 1876. Koli se ponovo
pojavljuje kao vojni izviđač, ovog puta u kampanjama protiv
takozvanih „prerijskih“ Indijanaca (Indijanaca koji su živeli
u velikim američkim ravnicama). Tom prilikom, tačnije, dok
je služio pod generalom Kasterom, u pohodu protiv
plemena Suji, još jednom se proslavio svojim dvobojem s
indijanskim poglavicom Žuta Ruka koga je pobedio u borbi
na nož, na „indijanski način“.
Ime Bufalo Bila postalo je naročito popularno
zahvaljujući bezbrojnim romanima koji su izlazili još za
njegova života a u kojima su se do beskraja raspredale
njegove pustolovine.
Osamdesetih godina prošloga veka, kad je „osvajanje
Divljeg zapada“ okončano, Bufalo Bil nalazi sebi novo
zanimanje — postaje menadžer i vlasnik cirkusa. Dobro je
iskoristio sve što je proživeo i čemu ga je Divlji zapad naučio,
pa je pokazao izvanrednu preduzimljivost organizujući
cirkus u kome je imao autentične „zapadnjake“, Indijance,
ponije, mustange itd. U svojim predstavama je prikazivao
romantiku i legendu o Divljem zapadu. S cirkusom je obišao
celu Ameriku i Evropu. Međutim, kapital što je na ovaj način
stekao, ubrzo je izgubio.
Umro je 10, januara 1917. a sahranjen je u grob usečen u
stenu na brdu Lukaut Mauntin, 20 milja od Denvera,
glavnoga grada američke države Kolorado.
 ZAJEDNIČKO IZDANJE:
VUK KARADŽIĆ, Beograd; OTOKAR KERŠOVANI, Rijeka;
DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE, Ljubljana.

DIN BLEKMUR

Bufalo Bil
I ŽUTA RUKA
Naslov originala
Dean Blackmoore — BUFFALO BILL E MANO GIALLA,
© COPYRIGHT BY EDITRICE CAPITOL C. E. B. BOLOGNA (ITALY)

Prevela
DALIA GRIN

Naslovna strana i ilustracije:

A. BAITA

Sken: kokica
Obrada: solicitor
www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com

VUK KARADŽIĆ
BEOGRAD
 SADRŽAJ

VELIKI DVOBOJ ..........................................................................................................................................................1

POŽAR U GOLDEN SITIJU....................................................................................................................................... 93

STRANAC IZ PRERIJE ...........................................................................................................................................167

VELIKI DVOBOJ

1
 GLAVA PRVA

— Brzo, požurite! — uzviknu Teksas Džek autoritativnim glasom

obraćajući se dvojici kolega. — Vreme je da izađete na scenu! Šta
radite? Zašto ne oblačite svoje kostime?
— Teksas Džek — uzvrati mirno stari Boldvin, koji je u komadu
igrao ulogu postarijeg seljaka — imamo još pola sata do početka
predstave. Čemu tolika žurba?
— Znam već iz iskustva da u momentu kad treba podići zavesu
niste nikad spremni. Od Kodija ste primili vrlo loše navike. Ali sad
sam ja tu i sve će se to izmeniti!
— Pa da! — upade mladi Sem. — Ti misliš da još uvek imaš posla
s vojskom! Disciplina i samo disciplina, zar ne?
— Tako je — odgovori Teksas Džek Omonundro. — Dok sam
učestvovao u pohodima generala Rejnoldsa, bio sam među pravim
muškarcima, ne s mekušcima!
— A zašto nisi ostao u lovu u Jeloustonu s vojvodom od
Danrejvena — promrmlja Sem.
— Šta si to rekao? Šta si rekao? — povika Teksas Džek.
— Oh, ništa! — požuri da odgovori Sem, koji nikako nije hteo da
se svađa sa svojim poštovanim suparnikom u igri. — Rekao sam tek
tako... Ja mislim, Teksas Džek, da je tebi ovde vrlo dosadno i da bi
bilo bolje da si ostao u lovu na bizone u Jeloustonu s tim
aristokratskim prijateljem...
— Imaš pravo, Sem — hladno odgovori Teksas Džek. — Ovde mi
je mnogo dosadno, ali za to ste krivi vi, samo vi. Kad sam bio s
generalom Rejnoldsom sve je bilo drukčije i...

2
 — Zašto nam ne ispričaš neku svoju pustolovinu? — umeša se
stari Boldvin, znajući da je najbolji način da se pripitomi Teksas
Džek ako ga nagovori da priča o svojim izviđačkim uspomenama.
— Nemamo sad vremena. Možda kasnije. Da, ispričaću vam
posle predstave svoj doživljaj u logoru Pegavog Repa. Čini mi se da
to još niste čuli... Ne, siguran sam da vam nisam pričao kako je to
tada bilo... Bio je to stvarno gadan doživljaj. General me je poslao u
indijanski logor koji se nalazio na oko dvesta kilometara od tvrđave.
Prešao sam to rastojanje otvorenih očiju i ušiju. Znao sam da je stari
poglavica u suštini pošten čovek, ali da su njegovi ratnici to mnogo
manje i da me smatraju neprijateljem. Ušao sam, dakle, u logor,
zaštićen mrakom i ogrnut pokrivačem kao Indijanac, uputio se
odmah šatoru Pegavog Repa, koji je sedeo na gomili koža i ćaskao s
Todom Rendolom; to je bio stari pustolov koji je lutao graničnim
područjem i tečno govorio jezik Sijuksa. Čim me je Pegavi Rep
ugledao...
— Hej, vi! — dovikne neko prekidajući priču Teksas Džeka. —
Šta radite iza kulisa? Dosta je brbljanja! Brzo se presvucite, uskoro
počinjemo!
Neki čovek je izašao iz garderobe i krenuo prema onoj trojici,
koji su stajali između prašnjavih dasaka i konopaca nekoliko metara
iza pozornice malog pozorišta, gde će za koji trenutak otpočeti
predstava.
— O, zdravo, Kodi! — reče Boldvin. — Imaš pravo, sad ćemo
odmah... Slušali smo našeg Teksasa Džeka koji nam uvek priča o
čudnovatim pustolovinama. Baš nam je pričao o svojoj poseti
logoru starog Pegavog Repa i...
— Dosta, Boldvine! — prekide ga grubo Teksas Džek.
— Teksas! — dodade pridošlica, pokušavajući da se namršti
kako bi sakrio osmeh. — Hoćeš li za trenutak da zaboraviš generala
Rejnoldsa i da se setiš da ovde, večeras, igramo „Istraživače doline
ili crvene đavole“? Da li si naučio ulogu? A da li ste vi ostali naučili
uloge?
— Ja je znam baš odlično — odgovori Teksas Džek
samouvereno.
— I ja — promrmlja stari Boldvin. — Ali kakva muka! Naučiti na
pamet sve one redove! To je najteži posao koji sam ikada radio.
3
Pored toga, muči me grlo. Kodi, kako bi bilo da pošaljemo za flašu
viskija?
— Kasnije, kasnije! — odvrati Viljem Kodi, zvani Bufalo Bil,
slavni izviđač o kome je pričala cela Amerika. — Nemamo sad
vremena! U garderobe! A ti, Teksas Džek, nemoj da zabavljaš ove
dve dangube, koje još pored toga imaju i po malo tvrdu glavu.
— Tako je, Kodi — odgovori s kajanjem u glasu Teksas Džek, koji
je svog velikog prijatelja želeo da poštedi od bilo kakvog
uznemiravanja. — Ja sam kriv, to se više neće desiti... Znaš, kad
počnem da pričam o generalu Rejnoldsu i onim vremenima onda...
da, nešto se u meni prene, gane me, dođe mi skoro da zaplačem i
zaboravljam stvarnost i tako...
— Teksas Džek! — uzviknu Kodi, a crne, duboke oči mu
zablistaše. I poče na to da se smeje pokazujući niz belih zuba. Teksas
Džek! — Valjda nećeš sad i meni da pričaš svoje pustolovine? Pa ja
ih, do vraga, znam! Zar nisam bio s tobom kod generala Rejnoldsa.
Imaš pravo, Teksas Džek, bio je to veliki čovek!
Teksas Džek je otišao zadovoljan.

4
 GLAVA DRUGA

Predstava u malom pozorištu gradića M. trajala je već oko pola

sata, pred publikom koja nije bila brojna ali koja je pažljivo pratila
staru dramu „Istraživači doline“. Bila je to naročita papazjanija
puna Indijanaca i ratnih igara.
Na sceni su se nalazili Boldvin, Sem i neki Berk. Ovaj poslednji
je igrao ulogu surovog poglavice crvenokožaca. Uskoro je trebalo da
se pojave Bufalo Bil i Teksas Džek.
Odjednom se pozorišni vratar brzo pope lestvicama koje su
vodile iza pozornice:
— Telegram za gospodina Kodija! Gde je gospodin Kodi?
— Šta je, Lari? — upita Teksas Džek idući mu u susret.
— Telegram za gospodina Kodija. Gde je on?
— Eno, tamo.
Kad je prišao Bufalu Bilu, uruči mu telegram i reče:
— Stigao je baš sada. Dotrčao sam da vam ga donesem,
gospodine Kodi!
— Hvala, Lari.
Bufalo mirno otvori telegram, koji je stigao iz Ročestera. Imao
je samo nekoliko reči, ali važnih. Potpis je glasio: G. V. Torens.
Kodi preblede.
— Rđave vesti, gospodine? — plašljivo upita vratar, koji je
posmatrao izviđača teško uzdržavajući radoznalost.
— Da, Lari — odgovori Kodi tiho — nešto vrlo tužno.
Zatim priđe Teksasu Džeku i pruži mu hartiju:
— Čitaj.
5
 Teksas Džek pogleda telegram koji je glasio:
„Kit Karson teško bolestan od šarlaha. Molim vratite se odmah“.
— Ako mi pukovnik Torens savetuje da se vratim — reče Bufalo
Bil — stanje mog sina je sigurno vrlo teško. U protivnom slučaju ne
bi me tako hitno zvao kući.
Možda je to samo lažna uzbuna — dodade Teksas Džek,
pokušavajući da uteši prijatelja — i sve će se dobro svršiti. Međutim,
bilo bi dobro da odmah otputuješ.
— Naravno. A predstava?
— Oh, nije važno!
— Da, važno je! — odgovori Bil mirno.
— Opravdaćemo tvoje odsustvo objašnjenjem da ti trenutno nije
dobro.
— Lari — zapita Bufalo Bil, obraćajući se vrataru koji je izdalje
pokušavao da uhvati delove razgovora — kad odlazi prvi voz za
Ročester?
— U devet, gospodine Kodi.
— Onda — reče Bil pošto se za trenutak zamisli — imam još
dovoljno vremena da odigram prvi čin. Kasnije ćeš ti, Džek,
obavestiti publiku o mom odlasku, a Pet Džadson će me zameniti.
On zna dobro moju ulogu, naučio ju je ako bi slučajno morao da
uskoči na moje mesto.
— U redu, Kodi.

6
 GLAVA TREĆA

Bufalo Bil je odigrao pomalo užurbano prvi čin „Istraživača

doline“ (publici nije promakla njegova neuobičajena nebrižljivost),
a onda je, vrlo zabrinut, pojurio prema maloj stanici i jedva stigao
da uđe u voz koji će ga odvesti u Ročester.
Tamo je stigao s još mučnijim osećanjem, umoran posle puta od
osam sati.
Odmah je otišao u svoj stan, koji se nalazio na kraju predgrađa,
u naselju okruženim parkom. Već više od tri meseca nije navraćao
kući. Lujza će se, kao i obično, buniti zbog njegovog dugog
odsustvovanja. A možda i neće. Ovog puta će ga zbog bolesti deteta
dočekati nežnije i s više ljubavi.
I zaista, čim ga je ugledala kroz prozor, žena je potrčala na vrata
i bacila mu se u naručje.
— Oh, Viljeme! — uzviknu. — Najzad!
Niz blede obraze potekoše joj suze. Njeno lice je bilo još mlado,
sveže, s plavim očima punim života. Lepa plava kosa spuštala joj se
niz ramena. Telo joj je bilo vitko i skladno.
— Draga — odgovori Kodi privijajući ženu na grudi — krenuo
sam čim sam dobio Torensov telegram.
— Ja sam ga zamolila da te obavesti o... o... — i Lujza ućuta i
zaplaka.
— Kako mu je? — upita zabrinuto Bil. Bio je uznemireniji nego
ikada.
— Loše... loše. Ima vrlo visoku temperaturu. Ne prepoznaje
me...
— Šta kaže lekar?
7
 — Ništa određeno. Ali ja mislim da nema nade.
— Hajde, Lujza, ne gubi hrabrost!
U tom času na vratima se pojavi stariji Kodijev sin.
— Tata! — povika, i polete mu u zagrljaj.
Bil ga zagrli i pomilova po svetloj kosi. To je bio dečak od deset
godina, čvrst, visok.
— Koliko te čekam dugo! — uzviknu on. — Mesecima!
— Bio sam mnogo zauzet u pozorištu, Tom — uzvrati nežno Bil.
— I nisam mogao da se vratim kući, iako sam to žarko želeo. Da li si
se ti u međuvremenu ponašao kao pravi mali čovek i majci bio pri
ruci?
— Naravno, tata. Ali mama je tako tužna...
— Znam, znam, Tom! — prekide ga Bil.
— A otkad je Kit bolestan... znaš, ponekada ne progovori ni reč...
Kako mi je brace žao! — reče Tom, jedva zadržavajući suze.
— Pođimo — reče Bufalo Bil — hoću odmah da ga vidim!
Uđe u lepo uređenu sobu, malu kao kutija. U krevecu je ležao
Kit Karson. Bilo mu je pet godina. Izgledalo je da mirno spava, ali
je teško disao kroz poluotvorena usta i čelo mu je bilo vlažno od
znoja.
— Spava — prošapta Lujza. — Cele noći nije ni oka sklopio.
— Ostavimo ga u miru — reče Bil koji je nepomično stajao
posmatrajući prozračno lice deteta.
Odjednom se, kao da ga je pokrenula neka tajanstvena sila, dete
polako pomače, zatim otvori svoje velike plave oči i zagleda se u
Bila. Bilu zadrhtaše usne.
Hrabri izviđač i mali Kit pogledaše se za trenutak; onda sin
promrmlja:
— Tata...
I ponovno spusti kapke, kao da ga je taj napor sasvim iscrpeo.
— Oh, prepoznao te! — prošapta Lujza. — Pravo čudo! Od juče
nije sa mnom progovorio ni reči.
— Ni sa mnom — javi se Tom. Kao kip je... A s tobom, tata... Oh,
da, poznao te! Možda je to početak ozdravljenja...

8
 Lujza tužno spusti glavu. Mali Kit je ponovo zaspao nemirnim
snom.
Njih troje izađoše iz sobe.
Malo kasnije došao je pukovnik Torens da se raspita za stanje
bolesnika i bilo mu je neobično milo što vidi Bila.
— Dobro došao, Kodi! — uzviknu, stežući mu srdačno ruku. —
Lepo je da si opet sa nama!
— Hvala za telegram, Torens — odgovori Bil, radosno
uzvraćajući prijateljski stisak ruke.
Pukovnik, visok, još čvrst čovek, iako ne više mlad — seda kosa
pokrila mu je slepoočnice — bio mu je stari ratni drug. Zajedno su
se više od tri godine borili protiv Indijanaca po raznim državama
Federacije 1. Sada je Torens bio penzionisan i stanovao je nepunu
milju od Bilove kuće.
— Obavestio bih te i ranije — nastavi oficir — ali me je Lujza
molila da pričekamo, da te ne bismo uznemiravali u poslu. Tek smo
juče odlučili da te pozovemo kući. Kako je Kitu? Da li je noćas
spavao?
— Ne — reče Lujza — tek je malo pre zaspao. Ali... poznao je oca!
I žena stade plakati.

1 Federacija — severne države u SAD, u vreme američkog građanskog rata (1861

1865).
9
 GLAVA ČETVRTA

Kako pozorište, Kodi? — upita kasnije Torens dok su čekali

lekara. Lujza je bila kod bolesnika.
U poslednje vreme dosta dobro — odgovori Bil. — Oporavio sam
se od neuspeha u „Boveri pozorištu“, navikao sam na pozornicu —
savladao početnički strah.
— Zaista mi je drago.
Znaš nastavi Bufalo Bil, koji je žarko želeo da govori o poslu
zbog ljubavi koju je u njega unosio, a i da bi za tren oterao crne misli
— pozorišni kritičar „Njujork heralda“ je povoljno ocenio premijeru
„Istraživača doline“, drame koju je napisao Ned Bantlajn i koju
izvodimo skoro svake večeri. Prošlih meseci smo prokrstarili mnoge
krajeve i dosta dobro zaradili. Svet i dalje navaljuje da me vidi i po
nekad dugo i burno tapše.
— Nikada nisam sumnjao u tvoje umetničke sposobnosti —
dodade na to pomalo ironično pukovnik.
— Ne šali se, Torens, molim te. Ja sam vrlo loš glumac, ali
sadržaj komada je ono što interesuje ljude!
Bil se s osećanjem nelagodnosti seti da je pre dve godine Lujza
prilično podrugljivo reagovala na mogućnost da on postane glumac.
— Ponekad, obučen u svoj kožni kostim — nastavi — sav
uzdrhtao očekujem da se digne zavesa, a ponekad sam opet mirniji
i hladnokrvno stajem pred gledaoce. Ali, to je naravno čudan osećaj
kad na sceni igraš samoga sebe!
Od pre nekoliko godina Kodi je, poslušavši savete svog prijatelja
Neda Bantlajna koji je neprestano tvrdio da „treba zaraditi novaca“
— započeo izvoditi neke tačke koje su govorile o slavnom izviđaču
10
Bufalu Bilu za čije se podvige znalo u celoj zemlji. Ideja se pokazala
kao veoma dobra i našlo se mnogo ljudi koji su želeli da vide na
pozornici herojskog borca od krvi i mesa.
— Kakvi su ti planovi za budućnost? — upita Torens.
— Ne znam — odgovori Kodi. — Nisam još načisto šta želim.
Treba pričekati...
— Razumem te — promrmlja pukovnik spustivši pogled.
Malo kasnije stigao je lekar koji je pokušavao da izbegne Bilova
uznemirena pitanja i odmah ušao u bolesnikovu sobu.
Uskoro izađe namršten.
— Onda? — upita Kodi.
Lekar je ćutao.
Lujza je tiho plakala.

11
 GLAVA PETA

Kit Karson je ne došavši svesti iste noći izdahnuo na očevim

rukama. Lujza nije mogla od silnog bola ni da zaplače.
Sledećeg dana su zakopali dečaka u opštoj žalosti.
Iduće nedelje u kući je vladala mrtva tišina: samo su se Kodi,
Lujza i Tom suznih očiju često gledali ne govoreći ni reči.
Pukovnik Torens navraćao je često njihovoj kući, ali se
saosećajući duboko sa njima trudio da ih ne uznemirava.
Smrt je, naravno, najviše pogodila Lujzu. Bufalo Bil je bio
bezgranično tužan. On se i nije bojao smrti, hiljadu puta joj je
gledao u oči i u njemu je stalno tinjala misao o smrti. Ali, sad mu se
činilo sasvim nepravedan nestanak tog sinčića koji je tek počeo da
živi i koga je bez obzira na duga odsustva od kuće toliko zavoleo.
Bio je neraspoložen, skoro nepodnošljiv.
Posle nekoliko dana ponovo su se izmeću njega i Lujze pojavili
nesporazumi do kojih je već i ranije dolazilo, i pređašnji sukobi su
sve snažnije izbijali; planule su svađe posle kojih bi nastupilo
neizbežno mirenje kada bi ponovo pomišljali na sirotog Kita.
Jednog jutra, posle dugog razmišljanja o svojoj nameri, Bufalo
reče Lujzi:
— Draga, moram da se vratim u pozorište.
— Šta?! — uzviknu žena. — Već želiš da me napustiš?
— Ne želim, moram. Ne mogu družinu da ostavim samu!
— Misliš li da se možda ovih dana nisu snašli?
— Možda jesu. Poverio sam ih Teksasu Džeku, čoveku koga
veoma cenim kao izviđača, ali malo kao glumca i menadžera.

12
 — Razumem — odgovori Lujza ljutito. — Ponovo te je uhvatila
strast za pozorištem. Zamišljaš da si veliki glumac koji propušta
životnu priliku!
— Ne, nije tako! — odvrati Kodi. — Uopšte ne mislim da sam
umetnik; ali u ruci mi je zlatna žila i ja želim da je iskoristim do
kraja. Tu mogu da zaradim novac za tebe, za Toma. Moja... legenda
neće trajati večno, doći će momenat kada publika više neće mariti
za Bufala Bila i njegove bivše pustolovine; neću više biti heroj dana,
moje mesto zauzeće drugi. Gvožđe se kuje dok je vruće.
Rekao je b i v š e pustolovine, i od te jednostavne reči postade
mu teško u duši. Posle sinovljeve smrti nešto mu nije davalo mira.
Zašto b i v š e ? Zašto ne obnoviti nekadašnje podvige? Nije još star,
ima tek nešto više od trideset godina! Ali dobro je pazio da ne govori
ženi o tim svojim nejasnim namerama i neodređenim osećanjima.
— Stvarno si odlučio da me još jednom napustiš? — upita
zamišljeno.
— Nažalost da, draga. Moraš shvatiti da između ostaloga imam
i obaveza prema drugovima: Teksasu Džeku, Semu, Berku,
Boldvinu i ostalima. Ne mogu da ih napustim, zapali bi u neprilike
pa bi izgubili i ono malo što su zaradili.
— A s tobom, pozorišnim genijem i velikim organizatorom,
postići će slavu i bogatstvo! — odgovori žena ljutito. — Razumem.
To sam uostalom i očekivala: nisi u stanju da ostaneš kod kuće kao
većina muževa. Imaš narav skitnice, moraš da se krećeš, da tražiš
novo, inače ti je dosadno, zar ne? — Lujza uzdahnu. — Ni brak te
nije promenio. Ostao si lovac, izviđač, možda bi još hteo u borbu i
samo čekaš povoljnu priliku.
Kodi nehotice zadrhta. Mada to ni sama nije znala, Lujza je
otkrila njegove najdublje misli.
— Da, tebi je potrebna velika prerija, lov, logori u polju, noći
provedene uz vatru... Ne znaš šta ćeš s jednom sirotom ženom i
detetom. — Lujza spusti glavu zaustavljajući suze.
— Nemoj tako da govoriš... — promrmlja Kodi sasvim nežno —
znaš koliko volim tebe i Toma... Volim, oboje vas mnogo volim. Ali...
imaš pravo: monotoni domaći život nije za mene. S vremena na
vreme moram nešto da učinim, da izađem iz ljuske. Ali onda se
vraćam, znaš da se vraćam. Vratiću se i ovog puta.
13
 Bil nežno zagrli ženu svojim snažnim rukama i poljubi je.

☆ ☆ ☆

Sledećeg dana, u predvečerje, Kodi pruži ruku pukovniku i

pomalo mu se tužno osmehnu.
— Zbogom, Torense. Dok ne budem ovde, pobrini se, molim te,
za moju porodicu, kao što si uvek radio.
— Biću im pri ruci, obećavam ti, Kodi. A ti budi pametan p brzo
se vrati.
— Da Torense.
Zatim Bufalo Bil priđe Tomu, pomilova ga po glavi i poljubi.
-— Budi dobar, Tome.
— Zbogom, tata. Kad ćeš da se vratiš?
— Čim budem mogao, obećavam ti to — odgovori Kodi trudeći
se da sakrije svoja osećanja. Zatim priđe ženi i zagrli je.
— Ne budi tužna, Lujza. Uskoro ćemo opet biti zajedno.
— Zbogom Viljeme. Nemoj da luduješ i misli ponekad na mene.
Uskoro posle toga tri osobe su tužnim očima pratile
neustrašivog izviđača Bufala Bila koji se gubio u mraku.

14
 GLAVA ŠESTA

Kodi se vratio družini i nastavio da igra; ali njegovo

neraspoloženje, tuga zbog smrti malog Kita, smetali su mu da se
ponovo uigra do te mere da bi postigao veći uspeh.
Jedne večeri posle neuspele predstave, on priđe Teksasu Džeku.
— Prijatelju, zar se još nisi umorio od ovog života?
— Šta time želiš da kažeš, Bufalo?
— Nameravaš li do smrti da glumiš? Ne bih ti to savetovao, jer
vrlo loše glumiš!
— Šta ti je? — iznenađeno upita Teksas Džek. — Šta znače ove
tvoje reči?
— Znače da mi je dosta ove glume kojom svake večeri zabavljam
tu gomilu idiota, i da nameravam da se posvetim nečemu drugom!
Teksas Džek je ćutao.
— Raspustićeš družinu? — upita posle izvesnog vremena.
— Baš to.
— A ostali?
— Daću im lepu svoticu i obavezaću se da ću za nekoliko meseci
ponovo sastaviti glumačku družinu.
— A šta ćeš u međuvremenu?
Bil ne odgovori. Ali njegova odluka je sad već bila sazrela.
— Kako stoji stvar s Indijancima? — upita odjednom.
— Loše, vrlo loše — odgovori Teksas Džek.
Ta 1876. godina bila je puna ozbiljnih događaja. Crvenokošci su
ponovo iskopali ratnu sekiru i ovog puta se nisu ograničili na
povremena čarkanja, nego su to bile prave borbe. Ugovor potpisan
15
1876. godine garantovao je Sijuksima vlast nad Crnim brdima i svim
belcima zabranjivao da se tamo nasele. Međutim, kasnije baš na
tom području pronađeno je zlato i ljudi, nadajući se da će se
obogatiti pohrlili su u potrazi za novim zlatnim žicama. Sijukse je
veoma uznemirila ta najezda pa su tvrdili da su bledoliki ponovo,
po ne znam koji put, prekršili datu reč. Vlasti su nekoliko puta bez
uspeha pokušale da uspostave ugovorom predviđeno stanje i u toj
akciji su angažovale trupe generala Kruka da se odupru invaziji na
indijansku teritoriju. Sve preduzete mere bile su, međutim, suviše
blage i ograničile su se samo na nekoliko hapšenja. Ukratko rečeno,
broj stanovnika Kaster Sitija ranije gotovo sasvim praznog grada,
popeo se na šest stotina. Kako je Kruk naredio da isprazne grad,
tragači za zlatom požurili su da poslušaju: ali, izlazili su na jedna
vrata koja su čuvali vojnici i... ponovo ulazili na druga koja nisu bila
čuvana, jer niko nije smatrao da je to potrebno.
Za to vreme crvenokošci, koje su neki beskrupulozni ljudi
snabdeli vatrenim oružjem, vrlo dobro su se pripremali za sukob.
— Imaš li najnovije vesti o pohodu Gibona i Kruka — upita Bil.
Tri različita pohoda organizovana su protiv Indijanaca: prvim je
zapovedao general Teri i on je pošao iz Fort Linkolna, na severu.
Drugi je bio generala Gibona iz Fort Eliza, na istoku, a treći je poveo
general Kruk i to iz Fort Feternama na jugu. Prema unapred
određenim planovima te tri grupe trebalo je da se sastanu kod
izvora reke Jelouston. Stvari su se, međutim, drukčije razvijale jer
je Kruk, koji je sa zakašnjenjem izašao iz Fort Fetermana, morao da
se sukobi s crvenokošcima pored reke Pauder; bila je to bitka koja
je trajala šest sati, a završila se (prema izveštaju samog generala
Kruka) uništenjem sela Ludog Konja. Kako je general pored toga
tvrdio da indijanske snage nemaju više od dve hiljade ljudi, na
mesto predviđeno za operacije došlo je, zahvaljujući tim
neosnovanim tvrdnjama, jedva nešto više od dve hiljade pet stotina
vojnika. Brojno stanje protivnika bilo je, međutim, osam puta veće!
— Prema onome što se priča u salunu 2 — odgovori Teksas Džek
na prijateljevo pitanje — jedna grupa izviđača izvestila je da je

2 Salun — bife, kafanica, rakidžinica.

16
generala Gibona, koji se nalazio na reci Tang, napao Sedeći Bik i da
je izgubio mnogo konja.
— A Kruk? — s nestrpljenjem zapita Bufalo Bil. — Šta radi ta
zverka?
— Kruk je doneo odluku da pođe na Ponsbad gde je prema
nekim vestima Sedeći Bik posle napada premestio svoje ljude.
Sledećeg popodneva kada je već bio blizu cilja, general je hteo da
podigne logor; da je produžio, uspeo bi da iznenadi Sedećeg Bika.
Ovako je, međutim, ovaj iznenada napao vojnike u cik zore. Tek
posle mnogo sati bitke crvenokošci su odbijeni i sklonili su se u neko
obližnje selo. Tako bar pričaju — završi Teksas Džek.
— Do malopre širile su se glasine da su se Teri i Gibson sastali
na ušću reke Tang u Jelouston i da njihove izvidnice detaljno
pretražuju kraj.
— Zar misle da su Indijanci u tom kraju?
— Da — odgovori Bil — između Rouzbada i reke Litl Horn i Big
Horn.
Nastupilo je nekoliko trenutaka potpune tišine, pune napetosti.

17
 GLAVA SEDMA

— Ja sam odlučio — nastavi Bil bez imalo oklevanja.

— Šta?
— Ponovo ću se staviti na raspolaganje generalu Meritu.
— Ah, nisi zaboravio svoga starog komandanta! — uzviknu
Teksas Džek s malo zavisti u glasu. — Znaš šta ću ti reći — Bufalo
Bile? Biće vrlo srećan da opet budeš uz njega.
— Nadam se.
— Do vraga, pa gde će Merit da nađe drugog izviđača kao što si
ti? Znaš li u koji kraj su ga poslali?
— Da — odgovori Bil smešeći se — sad se bori južno od Čejena,
na granici Vajominga.
— Dakle, sve već znaš... a tek mi sada govoriš o tom planu koji,
čini mi se, već dugo vremena pripremaš...
— Tako je — potvrdi Kodi. — Ali tek sam danas doneo konačnu
odluku.
— A šta te je navelo na to?
— Možda večerašnja neuspela predstava. Da, Teksas Džek,
želim da promenim način života: prerija, potere, noći napolju,
kartanje s drugovima...
— I Indijanci! — dopuni Teksas Džek smejući se. — Kladim se
da umireš od želje da se ponovo s njima boriš, a s nekima od njih da
kao nekada druguješ! Eh, kako te razumem — uzdahnu.
— A šta ćeš ti?
— Ja? Ne znam, nisam još odlučio... Kad bih mogao ponovo
generalu Rejnoldsu, ne bih ni časa oklevao!

18
 Rejnolds je penzionisan — osmehnu se Bil.
— Na žalost!
— Ali ima drugih generala... rekao bih čak da je od završetka
secesionističkog rata došlo do prave inflacije generala.
— Ša time želiš da kažeš?
— Da bi mogao da se priključiš nekom odredu armije.
— Odlična ideja. Ali gde? S kim? Nisam ja slavni izviđač, nisam
Bufalo Bil. Niko ne poznaje Teksasa Džeka...
— Šta bi rekao kad bih ti ponudio da radiš za generala Merita?
— dodade s još izrazitijim osmehom.
— Ka... kako? — uzviknu njegov prijatelj. — Zar... zar...
— Da.
— Poveo bi me sa sobom...?
— Što da ne? Odličan si izviđač, i Merit će te sa zadovoljstvom
prihvatiti. U to ne sumnjam.
— Ura! — povika Teksas bacivši uvis šešir. — Dosta pozorišta,
dosta pretvaranja! Odsad se stvarno živi, tamo u preriji!
— Šta se tu dešava? — promrmlja stari Boldvin pojavivši se
iznenada. — Da li ste svi poludeli?
Secesionistički rat — američki građanski rat (1861—1865).

19
 GLAVA OSMA

Predstave su prekinute i družina je raspuštena pod uslovom da

uskoro ponovo započne rad.
— A sad, šta ću ja sad? — promrmlja tužno stari Boldvin. — Ne
mogu u svojim godinama da tražim nov posao? Eh, nikad mi ništa
ne polazi za rukom! — uzdahnu. — Sad kad sam se sredio i primao
tolike aplauze... sve ode do đavola! A zašto? Zato što su gospodičići
uvrteli sebi u glavu da ponovo izlože svoju kožu!
— Smiri se, stari! — reče Bil, koji je sa osmehom slušao
Boldvinove jadikovke. — S novcem koji sam ti ostavio moći ćeš
mirno da živiš do mog povratka, i onda ćemo opet da se popnemo
na pozornicu!
— Zar misliš da se vratiš, Bufalo? Čuvaj se! Nemoj suviše da se
izlažeš?
— Znam ja zapad i sve njegove trikove, ne brini! I ako kažem da
ću se vratiti, vratiću se bez obzira na tvoje pesimističke prognoze.
— Nadam se, Bufalo, stvarno se nadam da ćeš se ponovo
pojaviti! — uzviknu stari Boldvin pružajući mu ruku.
Isto učiniše Sem, Berk i ostali članovi družine.
Rastanak je bio jako dirljiv, pa Bil nije uspeo da priguši svoje
uzbuđenje. U dubini duše on je stvarno voleo te ljude s kojima je
dugo vremena delio uspehe i neuspehe.
Gajio je ozbiljnu nameru da ih sakupi nekoliko meseci kasnije.
Za sada su ga očekivali novi poduhvati.
S celom družinom koja ih je pratila, Bufalo Bil i Teksas Džek —
Bufalo Bil u svom odelu od jelenske kože i s crnom kosom koja mu

20
se spuštala niz ramena, a Teksas u kaubojskom odelu — uputiše se
na stanicu, gde su ušli u voz koji će ih dovesti na cilj.
Posle dvodnevnog puta bili su udaljeni sto milja od granice
Vajominga. Tada nabaviše dva konja i pojuriše u galopu.
Ubrzo stigoše na jug Čejena gde su bile raspoređene trupe
generala Merita.
A kada je ugledao Bufala Bila on nije verovao svojim očima;
kada se najzad povratio od iznenađenja, priredio mu je najtopliji
doček kome su se pridružili mnogi oficiri i vojnici koji su znali za
stare podvige, prošlu slavu neustrašivog izviđača Viljema Kodija.
Iako nisu poznavali i Teksasa Džeka, njemu je bilo kao da se
našao na pozornici; dobio je i on svoj deo aplauza. Mladić je zbog
toga bio veoma srećan kao da se radilo o njegovoj prvoj pobedi.

21
 GLAVA DEVETA

— Brže, Teksas Džek! — uzviknu Bufalo Bil. — Moramo da

stignemo u logor pre večeri! — Ovo nije kraj kojim čovek može da
prolazi sam. Kladim se da, sem onih koje smo već videli, ima još
Indijanaca u okolini!
— Dovraga, Bil — uzviknu Teksas Džek. — Nisam ih odjednom
nikad toliko video! Koliko misliš da ih ima?
— Ne manje od pet stotina! Sigurno su iz plemena Sijuks ili Crne
Noge!
— General je rekao da misli kako se nedaleko od Čejena
ulogorilo neko veliko pleme!
Nastaviše da jašu najvećom mogućom brzinom, jer su želeli da
stignu u logor pre zalaska sunca. U zoru su ih poslali u izviđanje;
Merit je znao da je velika grupa crvenokožaca do tada uspela da
umakne njegovim poterama, ali nije znao tačno mesto gde se bila
sakrila. Posle dva sata izviđanja i oštrog kasa Bufalo Bil i Teksas
Džek ugledali su mnoštvo Indijanaca u jednoj velikoj dolini koja se
prostirala između dva lanca bregova.
Stigoše u Meritov štab kad je počeo da se spušta mrak. Sam
komandant pošao im je u susret.
— Našli smo ih! — uzviknu Bil vešto skačući s konja. Nalaze se
dvadeset milja odavde u dolini! Radi se o jednom velikom plemenu,
ima nekoliko stotina ratnika.
— Vrlo dobro, Bufalo! — odvrati general. — Nisam sumnjao da
ćete ih otkriti! Sigurno su to Crne Noge Sivog Orla, a pokušavaju da
se ujedine sa svojim saveznicima Čejenima!
— Šta nameravate da učinite, generale?
22
23
 — Moramo ih zaustaviti, uništiti, pre nego što uspeju da ostvare
svoju nameru! Ujedinjenje snaga Crnih Nogu i Čejena bilo bi za nas
krajnje opasno... Napašćemo sutra, u samo svanuće! Mislite li da
nešto sumnjaju?
— Pretpostavljam da nas ne očekuju. Podigli su logor u dolini u
kojoj verovatno nameravaju da prenoće.
— Da li su vas videli?
— Mislim da nisu, generale.
— Dobro, Bufalo. Sad idite da se odmorite. Za nekoliko sati
krećemo.

☆ ☆ ☆

Usred noći tri konjička odreda pod vođstvom generala Merita i

Bufala Bila, uz koga je bio Teksas Džek, krenuše u pravcu
neprijatelja.
Komadant je ostalu vojsku ostavio u logoru, jer je smatrao da su
tri odreda sasvim dovoljna za predviđenu akciju.
— U poslednja dva meseca — reče Merit — očistio sam ceo kraj.
Samo su uspeli da mi pobegnu Sivi Orao i njegovo pleme! Ponovo
će zavladati mir kada sa njima raščistimo račune. Vi ne znate, Bil,
kakve muke su nam u poslednje vreme zadavali Indijanci u ovim
krajevima!
— Čuo sam, generale. I to je jedan od razloga što sam napustio
pozorište i ponovo pošao svojim starim putem izviđača!
— Da, rekli su mi da ste se bacili na umetnost — reče general, a
na licu mu zaigra podrugljiv osmeh, koji Bil zbog mraka nije mogao
da primeti. — Pretpostavljam da ste postigli dobre rezultate.
— Dosta dobre, generale. Ali, u jednom momentu sam se
umorio od tog pretvaranja i rado sam se vratio stvarnom životu.
— Razumem, više volite protivnike od krvi i mesa... Pa.... mislim
da ćete ovde biti zadovoljni!
Ovo je od dolaska Bufala Bila u štab bio prvi prilično miran
momenat u kome su izviđač i komandant, povezani dugogodišnjim
prijateljstvom i uzajamnim poštovanjem, mogli, usred noći, da se

24
prepuste prisnijim razgovorima — dok su se odredi polako
približavali mestu bitke. Bil nije prećutao svom pretpostavljenom
nedavnu smrt malog Kita; bio je to jedan od intimnih razloga koji
su ga naveli da se vrati starim drugovima.
Skoro jedan sat napredovali su sasvim mirno jašući dolinom,
obasjani tankim mesečevim srpom. Poneka zvezda pojavljivala se
ponegde na nebu koje je bilo pokriveno razasutim oblacima. Vetar
je snažno duvao.
Bufalove misli odleteše do Lujze koja još nije znala da se
pozorišna družina raspala i da se on vratio u vojsku. Ona nije
pretpostavljala da njen muž tog časa vodi jak kontingent vojske U
susret bici u kojoj se podjednako može postati slavan ili naći smrt.
Teksas Džek je ćutao. Taj verni drug jahao je dalje pored Bufala,
kao njegova senka.

25
 GLAVA DESETA

— Treba da požurimo — uzviknu Merit obadajući svoga

prekrasnog belog konja — ako želimo da ih iznenadimo u zoru!
Bil prenese naređenje, i tri odreda, što su se u tišini, kao duge,
beskrajne linije kretale napred po zemljištu koje je postajalo
pomalo kamenito, krenuše brže.
Posle skoro jednog sata kolona se nalazila samo na tri milje od
neprijateljskog logora.
Bufala su poslali u izviđanje. Vratio se malo kasnije i izvestio da
je okolina sasvim mirna i da se ni jedan Indijanac nije pojavio na
vidiku.
— Ipak vam priznajem, generale — dodade izviđač — da mi se
ovaj mir čini neprirodnim.
— Bojite li se da su nas Indijanci već odavno primetili i da
spremaju zasedu? — upita Merit, shvativši odmah našta Bufalo
cilja. — Ne krijem od vas da sam i ja počeo to isto da sumnjam.
Bufalo za trenutak zaćuta.
— Čak i da znaju za naš dolazak — nastavi zatim — opet nam se
isplati da krenemo dalje, samo oprezno. Jaki smo i brojni, i nikakva
zamka ne može da nas zaplaši. Pored toga, odavde do kotline teren
je prilično ravan i nemoguća su iznenađenja.
Nastavljajući marš u potpunoj tišini, stigoše do ivice kotline.
U tamnu noć počeo je da prodire slab zrak svetlosti, prvi vesnik
zore, i u toj bledoj svetlosti Bil je ugledao dole mnogo indijanskih
šatora. Nazirala se i po neka ljudska prilika.
— Uskoro će da ustanu i krenu — reče Bil Meritu. — Moramo
odmah da napadnemo.
26
 — U redu, Bufalo!
Naredba je brzo preneta. Koji trenutak kasnije odjeknula je
naokolo truba koja je pozivala na juriš, a njen zvuk je počeo da se
razleže po brdima koja su sa severa zatvarala dolinu.
U isto vreme su tri odreda, uz glasan topot kopita, pojurila u
napad.
Na čelu su bili Bil, Teksas Džek i Merit.
Bilo je očigledno da Indijanci ne sumnjaju ni u šta i da čak ni na
nekoliko milja od ulaza u kotlinu nisu postavili straže. Jedini budni
stražari nalazili su se na straži dole oko logora. Kada su začuli
iznenadnu buku i ugledali stotine konjanika koji su se sručili u
dolinu, otpočeli su da bude ratnike urlicima. Indijanci su pojurili iz
svojih šatora i uperili u neprijatelja lukove, strele i sve puške koje
su imali. Ali nisu imali vremena da dobro organizuju odbranu, jer
su se odjednom našli pred konjanicima s isukanim sabljama.
Otpoče žestoka bitka. Iako iznenađeni, Indijanci su davali
žestok otpor navali i mnogobrojnim strelama naneli prilične žrtve u
redovima belaca.
Vojska je, međutim, ponovo još snažnije krenula u napad, i
mnoge Indijance je probola sablja, ubio pištolj ili su ih zgazila
konjska kopita.
Kada su najzad shvatili da je svaki otpor nemoguć, po naređenju
jednog visokog snažnog ratnika, lica premazanog ratnim bojama, uz
snažne poklike preostali su počeli da beže prema brdima i otpočeli
da se penju.
— Generale — kapetan Klifton zapita Merita — treba li da ih
gonim?
— Ne, Kliftone — odgovori komandant posle kraćeg oklevanja.
— Pola smo ih skoro pobili, nemojmo to da pretvorimo u pokolj!
Osim toga, potera u brdima ne bi bila laka.
— Dobro, generale.
Za to vreme Bufalo je prišao Meritu:
— Tamo u polju pronašao sam mrtvo telo Sivog Orla; pogođen
je na više mesta. Ima vrlo malo izgleda da će se Crne Noge bez svog
velikog poglavice ponovo okupiti.

27
 — Ipak, primetio sam da su u bežanju imali vođu, ratnika koji je
izgledao kao poglavica — reče general. — Pucao sam u njega, ali ne
verujem da sam ga pogodio.
— Verovatno je neko preuzeo njegovo mesto: možda Belo Pero
ili Brza Noga.
Zora je svitala i nebo je postajalo sve svetlije. Na svetlosti se
prostirala kotlina sva puna leševa razbacanih po zemlji. Čuo se
poneki jauk ranjenika.
Vojnici su nekoliko sati sahranjivali mrtve.
— Šta ćemo s ranjenim Indijancima? — Bil upita Merita.
— Napravićemo nosila i ponećemo ih sa sobom. Srećom malo ih
je, većina je izabrala smrt. Ne možemo ih ostaviti ovde, ne verujem
da će njihovi drugovi doći po njih.
Pokriveno velikim lokvama krvi, zemljište je sada ponovo bilo
prazno.
Sunce se već visoko uzdizalo na nebu kad su tri konjička odreda
krenula natrag prema svom logoru. Na čelu su im još uvek bili
Bufalo Bil i Teksas Džek.
A Indijancima više nije bilo traga.

28
 GLAVA JEDANAESTA

— Poznajete li pukovnika Hikoka — Merit upita Bufala Bila koji

je jahao do njega. Bez obzira na malo poodmakle godine, general je
bio još snažan i okretan, i ponosno je jahao na svom prekrasnom
belom konju; nije zaista ni na čemu trebalo da zavidi hrabrom
izviđaču.
— Da, komandante. Upoznao sam ga pre dve godine u Fort
Bajensu. Sprijateljili smo se i izvojevali jednu gadnu bitku protiv
pobunjenih Sijuksa.
— Onda će vam biti milo da ga ponovo vidite! Javili su mi da se
pukovnik nalazi u Fort Laramiju.
— Zaista? — uzviknu Bufalo. — Oh, tome se iskreno radujem!
— Ali, moramo požuriti — nastavi general. — Hikok će napustiti
utvrđenje sutra uveče. Ako želimo da ga nađemo moraćemo da
stignemo u Larami pre njegovog odlaska. Priznajem da i ja želim da
mu stisnem ruku. To je hrabar i dobar oficir.
— Slažem se, generale. Znate li gde će pukovnik kad napusti
tvrđavu?
— Mislim da će se pridružiti Kasteru; on je jedan od njegovih
oficira.
— General Kaster — promrmlja Bufalo zamišljeno. — U
poslednje vreme sam često slušao o njemu.
— Jasno. On je odličan poznavalac indijanskog problema —
objasni Merit, dok se njegov puk, raspoređen iza njegovih leđa u dva
reda, protezao u dugom nizu po zelenoj dolini. Cilj mu je bio: Fort
Larami. — Kada su crvenokošci, posle incidenta na Crnim brdima,

29
ponovo počeli da ratuju, hitno je pozvan Kaster da pođe u misiju
mira.
— Kažu da simpatiše Indijance i oni njega — reče Bil.
— Da. Kaster je zatim pokušao da sklopi sporazum i sazvao je
mnoge poglavice. Prema onome što mi je Hikok pričao, a on je tada
bio s njim, general je svima podelio šećera, kafe, viskija i drugih
darova, koje su poglavice primile zahvalivši se dugim govorima. Ali,
njegova misija je ipak propala, jer kad je zatražio od Indijanaca da
prihvate rudare na svojoj teritoriji, oni su ga jednostavno odbili.
— Da — reče Bil. — A u svoj izveštaj Kaster je napisao: „Ne
mogu, u dubini duše, kriviti te sirote ljude“.
— Tačno, tačno! — uzviknu Merit. — Vidim da ste u toku
poslednjih događaja, iako ste živeli na pozornici. Uostalom, posao
glumca je veoma plemenit.
General je poslednju rečenicu izgovorio s prikrivenom ironijom
koja nije promakla Bilu. Ali, Bufalo odgovori, pretvarajući se da to
nije primetio:
— Eh, generale, u pozorištu se vesti šire brže nego na drugom
mestu! Uostalom, ja sam bio uvek budan.
Odjednom Klifton pristupi Meritu:
— Generale, možemo li da podignemo logor?
— Da, kapetane. Sunce će uskoro da zađe. Mislim da su nam
ljudi prilično umorni.
Kada su u zoru pobedili ratnike Sivog Orla, konjanici su bez
prekida jahali, sjedinivši se s ostatkom puka.
Uskoro su postavljeni šatori i vojnici, zadovoljni uspešnim
danom, veselo su se pripremali za noćni odmor.
Bufalo i Teksas Džek pošli su da izvide okolinu, ali nisu primetili
ništa neobično ili uznemirujuće.
U daljini su se uzdizala brda zavijena u tamu, a iza njih se
prostirala druga dolina koja će dovesti puk pravo u Fort Larami.
— Sutra u zoru čeka nas težak put — Bufalo reče Teksasu Džeku
pokazujući rukom prema planinama. — A onda ćemo se odmoriti u
utvrđenju. Pukovnik Hikok... zaista bih želeo da ga sretnem!
Kada su se vratili u logor, sjahali su i pošli do generala da ga
izveste o situaciji.
30
 — Dobro, momci — odgovori Merit sa kojim je u šatoru bio i
kapetan Klifton. — Sad sedite s nama i pojedite nešto.
— Hvala, generale — reče Bil .
Teksas Džek je jedva savladao svoju radost: jesti u društvu
jednog generala predstavljalo je počast i zadovoljstvo koji su
prevazilazili njegova očekivanja. Čak ni Rejnolds nije dostigao taj
stepen pažnje...
Uz jelo su živahno razgovarali sve dok se jedan podoficir nije
odjednom pojavio pred šatorom. Bio je bled, a iz očiju mu je izbijao
strah.
— Šta je, Mejsone, šta vam je? — upita kapetan Klifton
primetivši kaplarevo uzbuđenje.
— Gospodine, ne bih hteo da smetam, ali hitno je... Mejson
zastade. Čelo mu je bilo orošeno znojem.
— Napred, Mejsone, govorite! — uzviknu Merit naglo ustajući.
— Šta se dogodilo? Kaplare, naređujem vam da sve kažete?
— Kaster, gospodine, general Kaster...
— Dakle?
— Svi su mrtvi, gospodine... sve su ih pobili Sijuksi!

31
 GLAVA DVANAESTA

— Sada je stigao glasnik u logor i doneo vest o pokolju... —

nastavi Mejson slabim glasom.
Ali Merit i ostali nisu ga više slušali. Pojurili su iz šatora i
ugledali nepoznatog vojnika opkoljenog mnoštvom konjanika. Kad
su videli generala, napraviše mu prolaz.
— Šta se dogodilo? Šta se dogodilo? — upita Merit zabrinuto. —
A ko ste vi?
— Glasnik Troter, generale! — odgovori pridošlica. Bio je sasvim
iscrpljen. — Dolazim iz Čejena s porukom za vas iz Komande.
— Dajte mi to! — uzviknu uzbuđeno Merit. Ali kada je uzeo papir
od glasnika, nije ga ni pogledao. Ponovo se obratio glasniku i,
uhvativši ga za ramena, povika:
— Šta se dogodilo s Kasterom? Šta se dogodilo?
— Gospodine generale, ne zna se još tačno kako je to sve bilo,
postoje razne suprotne verzije događaja. Ali... ono što je sigurno, to
je da su Kastera i njegove ljude Indijanci poubijali.
— Bulaznite! — uzviknu Merit bled. — Nećete reći da su
Indijanci uništili celu njegovu vojsku! Nije moguće. Kakva je to
priča, kakva?
Merit grozničavo pocepa koverat i, dok ga je Bufalo Bil
zabrinuto posmatrao, pročita nekoliko redova: Komanda ga je
obaveštavala o smrti generala Džordža Kastera; general je poginuo
prilikom teškog poraza kod Litl Big Horna; Komanda je dalje
naređivala da se odmah pridruži generalu Kruku koji se ulogorio na
ušću Tanga u Jelouston.
Merit se zamisli. Zatim podiže glavu i prividno miran progovori:
32
 — Glasniče Troter, ispričajte mi šta se dogodilo u Litl Big Hornu.
— Ja... ne znam ništa tačno, generale. Znam samo da se vojska
generala Kastera sukobila sa Sijuksima i da su poubijani.
— To ste već rekli, Troter. Iznesite činjenice jasnije. Od početka,
ne s kraja. Pretpostavljam da u Čejenu kruže mnoge glasine.
— Da, gospodine generale, tako je — odgovori Troter trudeći se
da se smiri. — Reći ću vam šta sam čuo. Pre dva dana Sedmi konjički
puk na čelu s Kasterom, deo vojske generala Šeridana, podelio se na
dva dela, od kojih je jedan napao logor Sijuksa; ali oni su napad
odbili i razbili ih.
— Kaster je predvodio napad? — upita Merit.
— Ne, gospodine. Kaster je predvodio one druge. S njima je
zauzeo obližnje brdo, ali Indijanci su ga napali čim su savladali prve
napadače i oduzeli im oružje i municiju. Sijuksi su bili brojniji i
navalili su na brdo svojim uobičajenim manevrom... spiralom kao
kada jastreb kruži oko plena. Naši su napravili četvorougao oko
generala, ali krug se sve više stezao i borba je bila nemilosrdna. —
Dok su ostali slušali vrlo uzbuđeno, Troter ućuta za trenutak. —
Vojnici su se divlje branili, unoseći u borbu svu snagu i očaj,
uviđajući brz poraz.
— Ko je bio na čelu Sijuksa? — upita Merit.
— Izgleda da su bili Gol i Ludi Konj. Kažu da je ovaj vikao:
„Napred, D a k o t a! Nije još bilo lepšeg dana za umiranje!“
— A Sedeći Bik? — upita Bil koji nije propustio ni reč tog
razgovora.
— Izgleda da je Sedeći Bik u ekstazi, daleko od borbe, izgovarao
čarolije — odgovori Troter — ali, to su za sada samo pretpostavke.
— Moguće je — reče Bil. — Sedeći Bik zaista veruje da ima
natprirodnu moć i da je korisniji svojim ratnicima ako je u vezi sa
Velikim Duhom nego da juri na konju predvodeći ih...
— Nastavite, Troter — reče Merit.
— Nema više mnogo, gospodine. Borba je trajala ceo dan. Naši,
kojih je ostala samo šačica zbijena uz generala pored zastave, borili
su se ne nadajući se pomoći. Kad je počelo ponestajati municije,
upustili su se u borbu hladnim oružjem, a nema sumnje da su
Indijanci u tome jači.
33
 — Da — reče Merit. — A gde se nalazila druga četa koja je napala
logor Sijuksa i bila razbijena?
— Ne zna se tačno. Izgleda da su imali velike gubitke i da su se
povukli. Kaster se već duže borio samo sabljom koja mu se u jednom
trenutku prebila u rukama; nastavio je da se brani s tim komadom.
Njegovi ljudi su bili sada već u srazmeri jedan prema dvadeset.
Herojski otpor trajao je do večeri. Kad se spustila noć, Kaster je
ostao sam i nastavio da se bori sav izranjavljen, sve dok nije pao.
Nastupilo je nekoliko trenutaka mučne tišine.
— Koliko je ljudi imao Kaster? — upita najzad Bil.
— Ne zna se tačno. Izgleda da se njegova četa sastojala od oko
pet stotina konjanika, gotovo pola puka.
— Ogroman gubitak — promrmlja Merit. — Zar... zar se nije niko
spasao?
— Samo jedan izviđač, neki Kerli, koji je, iako ranjen, uspeo da
donese vest o pokolju u Čejenu.
— Ima li još šta, Troter?
— Ne, gospodine generale. Hteo bih samo dodati da ne znam da
li moja verzija u potpunosti odgovara pravoj istini.
— Šta time želite da kažete?
— Čejenom kruži druga verzija koja se malo razlikuje: da je
general Kaster dobio naređenje da prati tragove Indijanaca i da ih
napadne, ako ih otkrije. I zaista, Kaster, koga prati samo četiri
stotine ljudi, nalazi se licem u lice s crvenokošcima na obalama reke
Litl Big Horn i, potcenivši snagu protivnika, započinje borbu.
Odmah je bio opkoljen i...
— Ostatak znamo, Troter — prekide ga Merit tiho. — Kako bilo
da bilo, rezultat je isti: veliki odred vojske je uništen do poslednjeg
čoveka. To je najkrvaviji poraz koji su Amerikanci pretrpeli od
građanskog rata na ovamo. A pao je i jedan dobar general koga
sam... — Merit zaćuta. Svi su ga posmatrali. Očekivali su da će čuti
nastavak rečenice: „... koga sam ja lično poznavao i visoko cenio.“
Ali on to ne reče. Potapša rukom glasnika po ramenu dodajući:
— Verovatno ste umorni, Troter, posle tako dugog puta. Pođite
da se odmorite. Zahvaljujem vam što ste izvršili zadatak tako brzo i
tačno.
34
 — Hvala, gospodine generale.
Malo kasnije Troter se udaljio. Mnogo vojnika je išlo za njim,
možda da bi od njega doznalo druge pojedinosti o strašnom porazu
koji je označavao stranicu herojstva i žalosti u istoriji Sjedinjenih
Američkih Država.
Teksas Džek priđe Bilu i ne izusti ni reči o događaju.
Dva prijatelja su ćuteći šetala neko vreme logorom. Tuga koja
im se nakupila u srcima nije dopuštala da progovore.
Pomišljajući na krvavu smrt Sedmog konjičkog, Kodi zadrhta:
koliko vojnika neće više videti svoj dom, svoju porodicu!
Odjednom začu glas kapetana Kliftona:
— Bufalo Bil, general vas očekuje u svom šatoru.
— Dolazim odmah, kapetane.
I obrativši se prijatelju dodade:
— Pođi sa mnom, Teksas Džek.

35
 GLAVA TRINAESTA

— Želim da govorim s vama, Bil — reče Merit kad je video dva

izviđača. Sedite.
— Hvala, generale.
— Kao što znate — nastavi Merit obraćajući se Bufalu — primio
sam vrlo kratku poruku od Komande.
— Da, generale — odgovori Kodi koji je goreo od želje da sazna
sadržaj te poruke.
— U njoj mi naređuju da se pridružim snagama generala Kruka,
koji se nalazi ovog trenutka na ušću reke Tang u Jelouston.
— Samo to?
— Samo to. Javljaju mi o Kasterovom porazu i smrti, bez ikakvih
pojedinosti.
— Šta nameravate da učinite, generale? -— upita Bil malo
kasnije.
— Moram, naravno, da poslušam — odgovori Merit nervozno
šetajući po šatoru. — Nećemo moći u Fort Larami kao što je bilo
predviđeno.
— I nećemo moći da se sastanemo sa pukovnikom Hikokom —
dodade Bil. — Žao mi je.
— I meni je žao, pogotovu što će Hikoku kad dozna... za
Kasterovu smrt, biti vrlo teško. Bio je veoma privržen svom starom
komandantu. Mi bismo ga malo utešili — nastavi Merit uzdahnuvši.
— Ali ne možemo da se ne pokorimo naređenju, bez obzira na to što
ne shvatim dobro zašto treba da se priključim Kruku koji već ima
celu vojsku i nalazi se u zoni koju retko napadaju Indijanci.

36
 — Možda se u Komandi boje da ne završite kao Kaster; zato
naređuju da se pripojimo glavnini.
— U Laramiju bismo bili isto tako sigurni. Nije važno.
Vratićemo se i poći prema slivu reka. Bil, izdajte vi, molim vas,
potrebna naređenja. Strahovito sam umoran. Nisam više mlad i
ovakva uzbuđenja utiču na mene da postanem slabiji.
— Pobrinuću se za to, generale, ne bojte se.
— Neka se ljudi odmore i budu spremni za pokret sutra pre zore.
Sada pođite, Bil, hvala.
Čim se pozdraviše, oba izviđača izađoše.

☆ ☆ ☆

Ali tog dana još nije bio kraj iznenađenjima.

Bufalo Bil i Teksas, koji su pošli da se malo odmore u svom
šatoru, začuše povik stražara:
— Ko ide?
Istovremeno, primetili su u gustom mraku večeri priliku na
konju koja se brzo približavala.
— Ko ide? — ponovi stražar.
— Američki oficir, idiote! — odgovori neki glas. — Pusti me da
prođem, inače ću narediti da ti odrežu uši!
U tom času čovek je vešto sjahao s konja i počeo da se približava
stražaru.
— Oprostite, gospodine — reče ovaj — ali ja vas ne poznajem.
Imate li propusnicu?
— Ja sam pukovnik Hikok i dolazim iz Laramija!
Čuvši to, Bufalo pođe nekoliko koraka napred i, pošto baci brz
pogled na stranca, reče:
— Dobro došli, pukovniče!
Pridošlica se trgnu veoma iznenađen, a zatim zagledavši se u
Kodija uzviknu:
— Bufalo Bil! Vi ovde!
— Da, pukovniče, i verujte mi vaše prisustvo me iznenađuje
koliko i moje vas — odgovori Bil uz osmeh.
37
 — Eh, da... Vi ste svuda! možete se sresti na svakom mestu.
Mislio sam da ste još u pozorištu. E, baš mi je drago da vas ponovo
vidim — završi Hikok udarivši Bila po ramenu. — Prijatelji su mi
sada potrebniji nego ikada. Saznali ste... zar ne?
— Da, pukovniče. Tragičan i neočekivan događaj.
— Užasno! Ali neće to tako da se završi, neće! Osvetiću Kastera!
Bufalo je ćutao shvativši da je Hikok vrlo uzbuđen. Najzad reče:
— Mislili smo da ste još u Fort Laramiju gde smo i mi krenuli
pre nego što je iz Komande stiglo suprotno naređenje.
— Da, da... Otišao sam iz Laramija jutros u zoru da bih vas
potražio... Jahao sam ceo dan kao ludak! Imam novosti, velikih
novosti za Merita. Tu je on komandant, zar ne? On! Ne bi mi bilo
drago da su me pogrešno obavestili.
— Budite mirni, pukovniče! — odgovori Bil. — Vaše informacije
su tačne.
— Dobro! Onda ćemo se razumeti. Odvedite me k njemu, Bufalo
Bile!
— Dođite, pukovniče.
Kodi, Teksas Džek i Hikok se uputiše prema komandantovom
šatoru.

38
 GLAVA ČETRNAESTA

Merit poskoči od iznenađenja kada se na ulazu šatora pojavi

pukovnik.
— Ti ovde, Hikok! Mislio sam pre nekoliko minuta na tebe.
— Zdravo, Merit!
I dva oficira stegoše jedan drugome ruku.
— Bilo mi je neizmerno žao što te neću sresti u Fort Laramiju,
kako smo se bili dogovorili, ali stiglo je naređenje da krenem na
drugu stranu! — reče general.
— Znam, Bufalo mi je već rekao. Gde to moraš da ideš?
— Do ušća reke Tang u Jelouston.
— A zašto?
— Da se pridružim snagama generala Kruka, tako je odredio
štab.
— Eh, Merite, mislim da ovog puta nećeš poslušati naređenje!
— reče na to pukovnik posle kratkog ćutanja?
— Šta to znači?
— Znači da nećeš poći tamo!
— Objasni! Ali reci mi prvo zašto si ovde?
— Radi se o nekoj mojoj ideji, Merite, o hiru! Jutros u zoru sam
dobio sigurne informacije, i saznavši da su nedaleko od Fort
Laramija smeštene jedinice dragog prijatelja... požurio sam ovamo!
— Shvatam, Hikok. I neizmerno se radujem da te ponovo vidim.
Posle Kasterove smrti...
— Oh, nemoj misliti da sam došao samo da te posetim, da te
častim svojim prisustvom! — uzviknu Hikok gorko se osmehnuvši i
39
tako dajući do znanja kako ne želi da se ponovo spominje tragičan
događaj.
— Važniji razlozi su me doveli u tvoj logor! Prešao sam više od
osamdeset milja u jednom danu!
— Razumem. Hoćeš li onda da kažeš šta imaš na umu?
— Eh, eh... — poče da se smeši Hikok stvorivši kod Bufala
ponovo utisak da s njegovim umom nešto nije u redu. — Rekao sam
ti: nećeš poslušati naređenja, nećeš otići Kruku!
— Hajde, Hikok sada mi nije do šale!
— Ja se uopšte ne šalim, Merite! Ubrzanim tempom krenućeš
prema Vor Bonet Kriku...
— Prema Vor Bonet Kriku? — ponovi general sve začuđenije. —
Ti bulazniš, Hikok! Ne bih ni u snu otišao toliko na istok!
— Ti ćeš to međutim uraditi — reče mirno pukovnik gledajući
prijatelju pravo u oči. I dodade staloženim glasom: — Da bi
zaustavio osam stotina Čejena koji su napustili Crvenog Oblaka.
— Kakva je to priča? — umeša se Bil. — Kako bi Čejeni mogli da
napuste tako voljenog i cenjenog poglavicu kao što je Crveni
Oblak?!
— Tačno je što kažete, Kodi — odvrati Hikok. — Ali poslednji
događaji izmenili su situaciju.
— To znači? — upita Merit koji je jedva počeo da se snalazi.
— Od pre nekog vremena Crveni Oblak se više ne odnosi
neprijateljski prema belcima i više puta je izrazio želju da živi u miru
s nama.
— To znamo, reče Bil.
— A sada je velika grupa Čejena, podstaknuta pobedom Ludog
Konja u Litl Big Hornu... — Hikok preblede kao da sećanje na pokolj
u njemu izaziva fizički bol. — Rekao sam da su ti Čejeni podstaknuti
poduhvatom svoje crvene braće, napustili Crvenog Oblaka da bi se
ujedinili s pobedničkim Sijuksima. Da li vam je jasno?
— Jasno, iako gotovo neverovatno — odvrati Bufalo. Ali ako to
vi tvrdite, nema razloga za sumnju.
— Sve je to manje apsurdno nego što se čini na prvi pogled —
nastavi Hikok. — Iako vole svog poglavicu, Čejeni su nemirno
pleme, koje se ne može prilagoditi miroljubivim planovima Crvenog
40
Oblaka; već u mnogima je odavno tinjao duh pobune. Pobeda
Ludog Konja samo je značila podsticaj za njihove agresivne namere.
— A kako si uspeo da doznaš za ovu izuzetnu pobunu u samom
plemenu? — upita Merit.
— Sve to mi je otkrio jedan Indijanac koji je napustio svoje i
došao k meni u utvrđenje. Ne sumnjam u njegove reči. Poznajem ga
odavno: jednom sam mu spasao život. Veoma mi je zahvalan i rado
sarađuje sa mnom.
— Zašto vas on nije dopratio dovde? — upita Bil.
— Srebrno Pero nije heroj — odgovori Hikok smešeći se — i
radije ostaje gde je sigurno, u utvrđenju, nego da se izlaže riziku da
nabasa na stare drugove.
— Šta ti je Srebrno Pero još rekao? — upita Merit.
— Rekao je da će već sutra osam stotina Čejena napustiti logor i
poći da se pridruže Sijuksima — odgovori pukovnik. I dodade
sigurnim glasom: — ali mi ćemo ih zaustaviti.
— Da ih zaustavimo?! A kako? — uzviknu zaprepašćeno Merit.
— Tako što ćemo se uputiti prema Vor Bonet Kriku koji se nalazi
na putu kojim će proći. Tamo ćemo ih napasti. To je idealno mesto
za napad!
Nastade tišina.
— Hikok — reče konačno Merit — veoma cenim tvoj plan, dobro
je smišljen, ali ja ne mogu da ga izvedem. Dobio sam naređenje da
krenem prema ušću Tanga u Jelouston; znači, idemo u sasvim
suprotnom pravcu.
— Znam, znam! Odvrati Hikok nestrpljivo. — Ali ne bih
zahtevao od tebe da ne poslušaš naređenje iz Komande kad ne
bismo imali pred sobom tako izvanrednu situaciju. To je sjajna
prilika i mi je moramo bezuslovno iskoristiti.
— Naređenja koja su stigla iz Komande — odgovori Merit, ali ne
više toliko ubeđen u ono što govori, jer su mu prijateljeve reči
pomalo postajale sve bliskije — možda čine deo nekog plana o kome
ja ništa ne znam pa bih tako mogao da nanesem štetu generalu
Kruku.

41
 — Ne, ne verujem! — reče na to Hikok. — Kruk raspolaže celom
vojskom i može sam da odbije bilo kakav iznenadni napad, a ti to
znaš!
Merit je baš isto mislio. Posle nekoliko trenutaka on se obrati
Bufalu?
— Šta vi, Bil, mislite?
— Nije lako odgovoriti kad vas postave pred takvu alternativu —
reče mirno izviđač. — Jedno je, međutim, sigurno: neće nam se više
tako brzo pružiti prilika da iznenadimo i napadnemo osamsto
Čejena! Treba najzad imati u vidu da bi postali neizmerno jaki ako
bi uspeli da se pridruže Sijuksima.
— Tačno, Kodi — reče Hikok.
— Bilo bi zato dobro da sprečimo ovaj za nas opasan savez —
nastavi Bil.
— Vidim da i vi podržavate Hikokov plan — reče Merit.
— Da, uglavnom, generale. Ipak znam da morate rešiti pitanje
svoje savesti: poslušati ili ne poslušati naređenja. Treba vi sami da
odlučite.
— Imate pravo, Bil — odgovori Merit.
I zaćuta.
— Merite — malo kasnije uzviknu Hikok uzbuđeno — seti se
Kastera!
General lagano preblede.
— Sad nam se pruža prilika da ga osvetimo! Čejeni će platiti za
njegovu smrt!
Merit dođe do ulaza u šator i reče stražaru:
— Pozovite kapetana Kliftona.
Malo kasnije pojavi se Klifton.
— Kapetane — reče general — opremite pet stotina ljudi i neka
budu spremni za pokret sutra u zoru za specijalnu misiju.
— Na službi, generale — odgovori Klifton, jedva prikrivajući
iznenađenje.
Hikok se zadovoljno smeškao.

42
 GLAVA PETNAESTA

Sledećeg jutra, u zoru, petsto ljudi pod vođstvom generala

Merita, uz koga su bili Hikok, Bufalo Bil i nerazdvojni Teksas Džek,
krenulo je prema Vor Bonet Kriku.
U isto vreme ostatak puka, kojim je komandovao kapetan
Klifton, započeo je marš — po naređenju iz Komande — prema ušću
reke Tang u Jelouston.
S ovim solomonskim rešenjem Merit je nameravao da izvrši
naređenje Komande i, u isto vreme, spreči pokret Čejena koji su
krenuli da se udruže sa Sijuksima.
„A nadajmo se da me podela mojih snaga neće preskupo stajati“,
pomislio je. „Da mi se ne dogodi kao... Kasteru!“
Bufalo Bil i Hikok su odobravali plan, smatrajući da je pet
stotina konjanika i te kako dovoljno za pobedu nad osam stotina
loše naoružanih Čejena. Što se tiče Kliftona, nije postojala
verovatnoća da ga u tom kraju napadne jači kontingent Indijanaca.
A za manje od dva dana ubrzanog pokreta stići će do generala
Kruka.
— Do viđenja, Klifton! — reče Merit kapetanu pre pokreta. —
Predajte Kruku poruku. A vi se... čuvajte!
— Nemojte u to da sumnjate, komandante. Verujem da ću ljude
dovesti do cilja bez nezgoda.
— Želim vam uspeh.
I rastadoše se uz prijateljski stisak ruke. Vojnici dvaju odeljenja
takođe su se veselo pozdravljali na rastanku.
— A sad krenimo, Hikok! — uzviknu Merit obadajući konja. —
Jesi li pogledao kartu?
43
 — Jasno. Treba da stignemo u Vor Bonet Krik preksutra uveče.
Baš na vreme da se sastanemo s Indijancima koji će, po mojim
proračunima, ako danas krenu iz logora Crvenog Oblaka, preći onaj
kraj u isto vreme kad mi stižemo tamo. Eh, kadkad se i meteori
sastaju!
— Na stranu svako poređenje s astronomijom, zar zaista misliš
da ćemo stići u Vor Bonet Krik za tako kratko vreme?
— Da, ako nastavimo ubrzanim pokretom.
— Dobro — složi se Merit. — Izdaću naređenje u tom smislu.
Hikok je pravilno predvideo.
Uveče drugog dana putovanja, puk koji se brzo kretao, stigao je
do planinskog terena Vor Bonet Krika koji se nalazio u blizini
istoimenog mesta.
Marš je protekao sasvim mirno, na horizontu se nije pojavio ni
jedan Indijanac.
— Poznajem kraj — reče Bufalo Bil. — Na podnožju onog brda
prostire se mala dolina gde bismo mogli da podignemo logor.
— Dobro — reče Merit. — Za sada nam ne preostaje ništa drugo.
— Sutra u zoru Teksas Džek i ja poći ćemo u izviđanje.
— Siguran sam da Čejeni nisu daleko — upade Hikok. Gotovo
da im osećam miris...
— I ti zaista imaš poseban njuh — nasmeja se Merit, misleći pri
tom na prijateljev dugi nos, koji je tom još mladom licu pomalo
davao izgled ptice grabljivice.
— Ja ih osećam na daljinu... Hajde, Kodi, da se opkladimo da
ćemo ih sutra videti.
— Ne, ne kladim se, pukovniče — odgovori Bil — i to zato što i ja
mislim kao i vi. Sem ako...
— Sem...
— Sem ako vam informacije nisu pogrešne.
— Nemoguće! — uzviknu Hikok nestrpljivo. Srebrno Pero
nikada me nije prevarilo.

44
 — Bilo bi to jednostavno neoprostivo da smo krenuli na tako dug
put poslušavši jednog Indijanca koji je lagao! — dodade Merit
prestrašen i samom pomišlju na tako nešto.
— Ne, ne! — istraja Hikok uporno i gotovo besno. — Čejeni će
proći ovuda! Proći će, kažem vam! — I mi ćemo ih zaustaviti,
uništiti! Ja sam ovde da bih osvetio Kastera, zapamtite! Neću se
smiriti dok smrt moga komandanta ne bude pravedno osvećena. Tu
sam da osvetim Kastera! — ponovi Hikok drhteći.
Shvatajući koliko je pukovnik uzbuđen, Merit i Bil su ćutali.
Posle sata hoda stigli su u dolinu i general izdade naređenje da
se podigne logor.
Zalazak sunca nije bio daleko.

45
 GLAVA ŠESNAESTA

— Ali... kako ste se to zakamuflirali, Bil? — uzviknu Merit, kada

je u zoru izviđač ušao u njegov šator.
— To je moj pozorišni kostim — odgovori ovaj skromno.
— Šta vam je palo na pamet? Zar se vraćate na pozornicu?
— Ni govora, generale — nasmeši se Bufalo. — Polazim u
izviđanje, kao što je dogovoreno.
— Zašto ste se tako udesili?
— Mislim da nema nekog određenog razloga, generale. Jutros
sam se probudio sa željom da ponovo obučem jedan od svojih starih
kostima koje sam poneo sa sobom. Eto, to je sve. Čini vam se čudno?
— Prilično — odgovori iznenađeno Merit. — Ali vi uvek imate
neke svoje ideje... čudne ideje. Shvatam — nastavi zatim uz
podrugljiv osmeh — želite da preplašite Indijance kao što ste ranije
plašili publiku.
Bil je ćutao. Uviđao je da niko ne shvata ozbiljno njegov
umetnički poziv i bilo mu je pomalo žao.
— Sad idem, generale — reče posle kraćeg vremena. — Do podne
ću vam doneti vesti o Čejenima, ako nas Srebrno Pero nije prevarilo.
— Samo bi nam još to trebalo — promrmlja Merit. — Pođite,
Bile, i neka vam je srećno!
— Hvala, generale.
Kad je napustio generalov šator, Bil uđe kod Teksas Džeka koji
je svoj šator delio sa dva podoficira, a oni su već bili ustali.
Teksas Džek je još spavao.

46
 „Šta mu je?“ pomisli Bil koji je poznavao svog prijatelja kao
čoveka koji je pre sve drugo nego spavalica.
— Hej, Teksas Džek! — povika. — Zar ti nije dobro?
Nije dobio odgovor. .
— Probudi se, Teksas!
Do njega dopre neko mrmljanje..
— Šta je... šta je?
— Vreme je da ustaneš!
— Zar već?
— Da, zora je i moramo da pođemo u izviđanje. Zar je moguće
da još uvek spavaš?
— Oprosti, Bile —reče mladić trljajući oči — ali ja... Sinoć sam
se kartao s narednikom i kaplarem, i kasno sam legao, pa... Šta je?
Vraćamo se na pozornicu?
Teksas Džek se zaprepašćeno zagleda u meksikansko odelo od
crvenog i crnog baršuna, ukrašeno čipkom i srebrnim dugmetima,
koje je prijatelj Imao na sebi.
— Ne izigravaj budalu! — reče Bil nestrpljivo. — Rekao sam ti
da nas očekuje izviđanje.
— Zašto onda...
— Da, zašto sam se tako udesio! Bar pedesetorica će me to danas
pitati, već vidim! Jednom zauvek: obukao sam ovo odelo jer mi je
danas, kad sam ustao, baš tako bilo volja! Zar je to zabranjeno? A
sad hajde, pođimo!
— Gotov sam! — uzviknu Teksas Džek skočivši s kreveta. Ali čim
je ustao pije mogao a da začuđeno ponovo ne pogleda prijatelja.

☆ ☆ ☆

Na konjima izađoše iz logora i uputiše se u izviđanje.

Popeše se na brdo i kad su bili na vrhu, oprezno počeše da
osmatraju okolinu u svim pravcima. Nije bilo ni traga od
Indijanaca.
Sišli su niz suprotnu padinu i stigli u malu dolinu gde su se za
kraće vreme zaustavili.
47
 Sunce je već bilo visoko iznad njihovih glava, pa je od njegovih
zraka trava dobila zlatast sjaj.
— Čudno — reče Bil zabrinuto — trebalo bi već da ugledamo
Indijance... Vor Bonet Krik je na njihovom putu.
— A ako su već prošli? — upita Teksas Džek, takođe zbunjen.
— Nije moguće. Ako su informacije Srebrnog Pera tačne, nisu
mogli imati vremena za to.
— U meni sve više raste sumnja da je onaj Indijanac prevario
pukovnika, ili, što je još gore, da je namerno lagao kako bi nas
privukao u zamku! Sve ovo mi uopšte nije jasno.
— Ni meni! — Ipak ne mislim da je Hikok tako naivan da pusti
da ga bilo ko prevari!
— Šta sada nameravaš da učiniš? — upita Teksas Džek.
— Da nastavim izviđanje. Ne treba očajavati.
Pred njima se uzdizao niz brežuljaka. Nastaviše da se penju.
Konji, koji su već bili umorni, dahtali su. Gusto rastinje
otežavalo je kretanje. Sunčevi zraci jedva su prodirali kroz granje
koje je ponegde iznad njihovih glava stvaralo zeleni krov.
Stigoše do vrha jednog brda i nastaviše put prema drugom. Kad
su stigli do vrha, Bufalo Bil osmotri horizont.
Odjednom se trgnu obuzet neizmernom radošću.
— Pogledaj! — uzviknu pokazujući prijatelju rukom prema
jednoj dalekoj tački.
Dole, nekoliko milja daleko, pristizala je s juga beskrajna kolona
ljudi, nalik na mrave.
— Koliko ih ima! — promrmlja Teksas Džek.
— Da, mnogo ih je — odvrati Bil — ali ne previše za nas. Sem
toga, samo deo njih je na konju.
— Da, istina je — dodade Teksas Džek.
— To su Čejeni, nema sumnje! Hajde, vratimo se u logor.

48
 GLAVA SEDAMNAESTA

— Kao što vidite, Srebrno Pero me nije prevarilo! — uzviknu

Hikok zadovoljno.
— Ne — odgovori Bil, koji je malo pre ušao u generalov šator —
Čejeni su, bez sumnje oni!
— Koliko mislite da ih ima? — upita Merit koji nije više mogao
da izdrži od nestrpljenja.
— Teško je reći; predaleko su. Mislim osam stotina ili hiljadu, a
samo ih je trećina na konju.
— Verovatno ovi pobunjenici — reče Hikok — nisu uspeli da na
odlasku iz logora Crvenog Oblaka uzmu dovoljno konja!
— Da — složi se Merit pa se na to obrati Bilu: — Onda vi tvrdite
da će preći preko ovih brda...?
— Jasno. Dolaze s juga.
— Za koliko vremena?
— Za oko četiri sata.
— Fino! — uzviknu Merit. — Imamo, dakle, mogućnosti da im
postavimo zasedu.
— Šta nameravate, Merite? — upita Hikok.
— Sakriću deo ljudi na padini brega, a deo u podnožju. Indijanci
će primetiti da su upali u zamku tek kad bude prekasno!
Desetkovaćemo ih puškama, a onda ih udesiti do kraja.
— Izvrsno! — uzviknu Hikok. — Ne sme ni jedan da ostane živ!
Tako će Kaster biti osvećen.
— Sad ću pripremiti detaljan plan sa Bufalom, jer on je pravi
strateg — dodade general.

49
 Kad je plan bio gotov, Merit je poručniku Smitu dao potrebna
naređenja za njegovo ostvarenje.
Vojnici su na brzinu podigli logor i otišli da se postave na
određena mesta.
— Hteo bih sada da vidim ove Čejene dok napreduju! — reče
general. — Hoćeš li sa mnom, Hikok?
— Naravno, biće mi zadovoljstvo da ih gledam kako idu pravo
vuku u čeljusti.
— Bil, Teksas Džek, pođite sa mnom — nastavi Merit.
— Rado, generale — reče Bufalo, uzjahujući konja.
Ubrzo su stigli do vrha jednog brežuljka.
— Vidite li? — uzviknu Bil, pokazujući dugu kolonu koja se
primicala dolinom i sad je vrlo lepo mogla da se vidi.
— Eh, eh — reče Hikok trljajući ruke — idu pravo prema zasedi!
Nema sumnje.
— Tako je — složi se Bil. — Da sad krenu na istok ili zapad to im
ne bi imalo nikakvog smisla,-. osim ako nisu upozoreni na zasedu.
Moraju bezuslovno da prođu onuda gde ćemo ih čekati.
— Niko ih nije obavestio o zasedi, budite sigurni, Bufalo —
dodade Merit uzevši dvogled u ruke. — I ovo će za nas biti dan
pobede!
— Onda ti neće biti žao što si me poslušao — reče Hikok.
— Ne, prijatelju moj, drago mi je da sam ovde s dobrim delom
svoje vojske!
Dok je govorio, Merit je dvogledom posmatrao Dolinu.
— Ali, šta se to dešava? — uzviknu odjednom namrštivši se.
— Šta je? — upita Hikok uzbuđeno.
— Pogledaj i ti!
Merit pruži prijatelju dvogled koji ovaj nestrpljivo prihvati.
— Da! — uzviknu Hikok trenutak kasnije. — Dva vojnika na
konjima nalaze se u blizini Indijanaca! Baš su im uleteli u ruke!
Bufalo napregnu pogled ali nije uspeo jasnije da vidi. Dao bi
godišnju platu da u tom času ima dvogled.

50
 — Daj mi, Hikok! — reče Merit, istrgavši pukovniku iz ruku
dvogled. — Evo, sad se dvadesetak Čejena na konju odvaja od
ostalih da bi pošli za vojnicima...
— Kolika je udaljenost između Indijanaca i naših? — upita Bil
uzbuđeno.
— Oko pola milje!
— Gde su se uputili vojnici?
— Evo... reče Merit koji je i dalje gledao, dok je znoj počeo da
mu rosi čelo. — Izgleda... idu u brzom galopu prema severu, znači
prema nama!
— Šta ćeš sad, Merite? — upita Hikok koga je sad počeo da hvata
bes. — Do đavola, ovo nam baš nije trebalo! Ona dva idiota
pokvariće nam plan!
— Da, ako im pošaljem u pomoć četu konjanika, Indijanci će
znati da smo tu! I zaseda je propala!
Nekoliko časaka su svi ćutali, zamišljeni i uzbuđeni.
— Imam plan — reče na kraju Bil.
— Govorite, Bufalo! — uzviknu Merit. — Govorite!

51
 GLAVA OSAMNAESTA

— Onoj dvojici treba spasiti život! — reče Bil.

— Naravno! — uzviknu Merit. — Iako ne shvatam šta ovde rade
dva usamljena vojnika.
— Možda su Kliftonovi glasnici, a dolaze iz Laramija s vestima
za nas.
— Možda — doda Merit. — To je razlog više da ih spasemo,
Bufalo.
— Predlažem da pustimo da se Indijanci približe zajedno s
vojnicima do mesta na kome su skriveni naši vojnici, a onda da
napadnemo Čejene koji ih prate i koji će tada biti odsečeni od
ostalih. Šta kažete na to?
— Izvrsno — odgovori general. — Odobravam plan.
— Sada ću da se spustim do naših i vratiću se ovamo s petnaest
ljudi koji će mi biti potrebni za napad.
— Idite, Bil.
Bufalo se spusti u dolinu. Pošao je da potraži poručnika Smita i
kada ga je našao u podnožju jednog brežuljka, reče mu:
— Poručniče, potrebno mi je odmah petnaest ljudi za jednu
hitnu akciju!
— U redu, Bufalo, odmah ću vam ih sakupiti.
Za kratko vreme je narednik Džonson formirao vod i javio se
izviđaču:
— Na raspolaganju, gospodine Kodi!
— Naredniče, moramo smesta do generala Merita!

52
 U brzom trku stigli su do vrha brežuljka, odakle je general
pažljivo posmatrao kretanje Indijanaca.
Ona dva vojnika su u galopu napredovala, približavajući se sve
više, a dvadeset Čejena nije odustalo od potere. Za to vreme je
glavnina kolone nastavljala marš.
— Bufalo — reče Merit — sad su nam ovi već blizu, nalaze se na
oko tri milje i prilično su udaljeni od kolone! Rekao bih...
— Da napadnemo, generale?
— Još koji čas — odgovori Merit koji je dvogledom posmatrao
razvoj situacije.
Ćutao je.
Bil se nestrpljivo meškoljio na konju.
— Evo — dodade general — Čejeni su gotovo ispod nas, u
podnožju brega, smanjili su razmak koji ih je delio od vojnika i
spremaju se da ih napadnu... Još uvek ubrzavaju korak... Gotovo su
ih stigli... Idite, Bil inače su ona dvojica gotova!
— Razumem, generale! — uzviknu izviđač koji je samo to i
čekao.
I obrati se vodu narednika Džonsona:
— Napred, sledite me! Na Čejene!
I poteravši konja, Bufalo, uz koga je bio i Teksas Džek, spusti se
kao meteor nizbrdicom.

53
 GLAVA DEVETNAESTA

Kad su u besnom trku stigli do podnožja brega, Kodijevi ljudi

jurnuše na Čejene, koji su bili jedva pola milje udaljeni.
Za to vreme ona dva vojnika, koje su Indijanci pratili, ugledali
su vod i uz glasno „ura“ krenuli prema njemu.
Indijanci, koji taj napad nisu očekivali, bili su u prvi čas
zbunjeni; na znak vođe zaustaviše konje.
To je Bufalu bilo dovoljno da započne borbu.
Čejeni nisu izgleda bili spremni za borbu, pa se okrenuše i
dadoše u beg.
Konjanici su ih pratili i počeli pucati za njima. Nekoliko
Indijanaca je palo. Ostali su pokušali da stignu kolonu, koja se sad
već dobro videla.
— Žele da stignu svoje drugove! — uzviknu Džonson. Moramo
ih odmah zaustaviti!
Bufalo je trenutak oklevao; nije hteo da ceo vod izloži opasnosti.
Na malom rastojanju nalazile su se jake neprijateljske snage,
delimično na konjima. Cilj napada Džonsonovih ljudi bio je
spasavanje ona dva vojnika, i u tome je uspeo. Zbog čega sada
navaljivati na malu grupu Čejena? Uskoro će puk napasti celu
kolonu i tada će borba planuti kao snažna lomača.
Naredniče, Džonsone — povika Bufalo — neka se vaši ljudi
povuku! Vraćamo se generalu Meritu!
— Ali...
— Naredniče, odustajemo od potere!
— Kako želite, gospodine Kodi! — odgovori Džonson sasvim
zadovoljan situacijom.
54
 Na zvuk trube vod se okrete i uputi prema brežuljku.
Ali u tom Času desi se nešto nepredviđeno.
Okrenuvši konje, mala grupa Čejena pojuri prema vodu.
Uz strašne krike i podižući puške, Indijanci, koje je predvodio
ratnik premazanog lica ratnim bojama i s pernatim ukrasom na
glavi, pojuri prema Džonsonovim ljudima, koji se u prvi mah nisu
snašli.
— Do vraga, napadaju nas! — uzviknu narednik. — Ko bi to
rekao! Činilo se da beže kao zečevi.
— To je često njihova taktika! — povika Bufalo. — Pucajte,
momci, pucajte!
Na tu naredbu vojnici, koji su se već bili sredili, počeše da
pucaju.
Izgleda da nisu baš najbolje gađali, jer je svega nekoliko Čejena
palo s konja. Oko tuce njih ostalih koji su se nalazili na stotinak
metara udaljenosti, otpočeše i sami da pucaju i nisu promašivali.
Četiri vojnika padoše na zemlju, a druga dvojica ostadoše
nepomični na konjima.
— Brzo, udaljimo se! — viknu Bufalo. — Ovde će nas potući!
Čejeni su i dalje besno pucali. Još jedan vojnik je pao uz bolan
uzvik, koji se izgubio u dolini već crvenoj od krvi.
Bil uperi pušku u neprijatelje i sa zadovoljstvom vide kako dva
Indijanca padaju na zemlju. Ponovo je žurno napunio pušku.
Za to vreme je narednik Džonson pucao iz oba pištolja, ali nije
pogađao cilj.
Bufalo, nanišanivši pažljivo, ponovo opali i druga dva Čejena
padoše.
Nije ni ovaj put izneverio glas najboljeg strelca u državi.
Iz grupe Indijanaca začu se glasan uzvik pun besa i ogorčenja i
oni odgovoriše novom paljbom. A onda, odjednom, verovatno na
vođin znak, njihove puške zaćutaše.
Začas je zavladala potpuna tišina.
— Šta se sad događa? — promrmlja Bil.
— Ko zna šta sad smišljaju! — uzviknu Džonson pomalo
uznemiren.

55
 I vojnici su bili prestrašeni, i kao da su čekali nešto novo i
neodređeno. Sve je obuzelo nekakvo osećanje straha i potištenosti.
A ta iznenadna tišina u dolini koja je pre nekoliko časaka odjekivala
pucnjima pušaka i jaucima ranjenika, bila je neprirodna i puna
pretnje.
I, odjednom, kroz tišinu se prolomi krik jedva nalik na ljudski
glas.

56
 GLAVA DVADESETA

— Poznajem te Pa-Has-Ka!
— Ko me zove? — viknu Bufalo Bil.
— Znam da dolaziš iz zemlje gde sunce zalazi, znam da si jahao
pod beskrajnim nebesima Zapada da bi ubijao našu crvenu braću!
— nastavi glas, snažan i ozbiljan, na dijalektu Čejena.
— Pa — Has — Ka! Pa-Has-Ka! — ponoviše neki Indijanci
mašući puškama.
— Šta se to dešava gospodine. Kodi? — upita Džonson približivši
se izviđaču pored koga je stajao nerazdvojni Teksas Džek. — Šta
znači Pa-Has-Ka?
— To je nadimak koji su mi oni dali — odgovori Bil. — Znači
„veliki lovac“ ili tako nekako. Poznali su me.
— Čuješ li me, Pa-Haska? — nastavi glas još snažnije.
— Da, čujem te Čejene! — povika Bufalo na indijanskom
dijalektu. — Šta želiš od mene?
— Hoću da mi rešimo bitku i tako izbegnemo prolivanje krvi
crvene braće i bledih lica!
— Kako to misliš?
— Imaš li hrabrosti?
— Da, imam, i ti to znaš!
— Onda se bori!
— S kim?
— Nudim ti da se boriš sa mnom. Ja sam jedan od poglavica
Čejena! — uzviknu Indijanac koji je komandovao malom grupom.
— Prihvatam!
57
 — Ubiću te, Pa-Has-Ka! — Indijanac se stade smejati.
— Ako pobedim, hoće li se moji ljudi mirno vratiti u svoj logor?
— upita Bufalo.
— Da, obećavam ti. Ali ti nećeš pobediti, Pa-Has-Ka!
— Kako ćemo se tući?
— Približi se i pokušaj da me ubiješ! — povika Indijanac, koji se
nalazio oko stotinu metara daleko i ponovo se nasmejao.
— Pazi, Bile! — prošapta Teksas Džek prijatelju na uho. — Ovaj
kao da je sam đavo...
— Ne brini, udesiću ga na trideset metara.
— Čuvaj se, Bil!
— Ne budi glasnik nesreće, Teksas Džek! — uzviknu Kodi pa
obode konja i pojuri prema Čejenu.
Istovremeno je podigao karabin i zapucao.
Ali Indijanac je verovatno predvideo njegov potez: munjevitom
brzinom sagnuo se na vrat svoga prekrasnog sivog konja. Metak mu
je prozviždao iznad glave. Da je sedeo uspravno na sedlu, prošao bi
mu kroz srce.
Primetivši protivnikov manevar, Bil nanišani drugi put; Čejenov
konj, smrtno pogođen sruši se na zemlju.
Crvenokošci kriknuše, a kao odjek se iz grupe vojnika začu
nezadovoljno mrmljanje jer je Bilov konj zapeo u neku pukotinu i
zbacio jahača.
Bufalo ne izgubi prisebnost, Spretnošću akrobate skoči na noge
i izvuče pištolj iz futrole. Na tridesetak koraka od njega Indijanac, s
penom na ustima, ustade sa zemlje, a u njegovoj ruci zablista
revolver.
Obojica istovremeno pritisnuše obarač.
Dva oblačića dima digoše se u vazduh, a jeka pucnjave dopre do
brežuljka.

58
 GLAVA DVADESET PRVA

Indijančev metak je promašio cilj, jer se Bufalo, i sam pucajući,

naglo pomakao ulevo, i tako onemogućio tačan pogodak. Čejena je
zrno okrznulo po ruci. To je bila tako beznačajna rana, da je
Indijanac, odbacivši revolver, uz snažan povik izvukao iz pojasa
dugi nož i pojurio prema Bilu koji je spretno izvadio iz korica svoj
bodež.
Boreći se sada obojica hladnim oružjem, čvrsto su stajali
raskrečenih nogu, deset koraka jedan od drugog. U očima im je
blistao zlokoban sjaj.
Indijanci i vojnici su u tišini posmatrali borbu.
Iako je znao koliko je Bil spretan, Teksas Džek je bio priličio
zabrinut za njega. Svi crvenokošci, a posebno Čejeni bili su
nenadmašni u dvoboju hladnim oružjem. Pri tom su pokazivali
neizmernu snagu mišića i tradicionalnu veštinu vrednu divljenja.
„Hoće li uspeti, hoće li se izvući?“ pitao se u strahu Teksas Džek.
Činilo se da je Bufalo izvanredno siguran u sebe: čvrsto držeći
bodež, koji je bio kraći od protivnikovog noža, čekao je neizbežan
napad Indijanca. Kao da je predstavljao nagoveštaj izuzetnog
događaja toga dana, na sebi je imao svoj kostim od crvenog i crnog
baršuna ukrašen čipkom.. U njemu je izgledao veličanstveno,
naročito u očima Indijanaca. Duga raspuštena kosa vijorila se na
vetru, isto kao što su na glavi Čejena podrhtavala duga pera
raspoređena u obliku krune.
Odjednom se začu strašan urlik, i Indijanac, mašući nožem,
jurnu zakrvavljenih očiju napred. Pogodio bi Bila kao razjareni bik,
da izviđač nije spretno odskočio ulevo. Kako je naglo jurnuo, Čejen

59
se sruši na zemlju. Ali pre nego što je Bil mogao da iskoristi njegov
pad, već je bio na nogama, skokom na kome bi mu pozavideo i
odličan akrobata.
— Pa-Has-Ka, ubiću te!
Na Indijančevim usnama se sijala pena. Bio je visok, naočit, lice
i grudi bile su mu tetovirane, a pod kožom su mu se ocrtavali
nabrekli mišići.
Pogledavši ga bolje, Bil shvati da pred sobom ima vrlo opasnog
protivnika.
„Teksas je imao pravo!“ pomisli. „Ako dobro ne pripazim, ovaj
će me udesiti!“
— Ubiću te, Pa-Has-Ka! — ponovo povika Indijanac pomamno
se smejući.
Bil je stisnuo oči do tankih proreza i nije spuštao pogled s njega.
Za trenutak se seti Lujze, ali odmah odbaci tu misao koja je u tako
odsudnom času mogla samo da mu odvrati pažnju.
Čejen ponovo napadne i njegov nož dotače Bilovo rame. Bil mu
prihvati ruku i zadrža svojim kao čelik čvrstim prstima. Lica su im
sada bila udaljena svega nekoliko santimetara, i oni su se
posmatrali ne trepćući. Zatim se Indijanac oslobodi i odskoči
nekoliko koraka.
Sad je Bufalo prešao u napad i navalio na neprijatelja s
uzdignutim bodežom, trudeći se da ga pogodi u grudi. Indijanac je,
međutim, s lakoćom izbegao udarac i oba borca se nađoše ponovo
jedan prema drugom.
Indijanac je po treći put pojurio napred i izmenjao s Bilom
žestoke udarce nožem, koje su, međutim, obojica uspeli da izbegnu.
Konačno crvenokožac otpoče s Bilom dugu i upornu borbu prsa u
prsa, iz koje se Bil teškom mukom i sav zadihan izvukao.
Čejen, smatrajući da mu predstoji brza pobeda, nasrnu ponovo
na neprijatelja s visoko uzdignutim nožem, i uz snažan krik. U toj
pomami je za trenutak bio neoprezan i otkrio se. Trajalo je to samo
sekund, ali za njega je to bilo kobno: Bil mu iznenađujućom
brzinom jednom rukom zadrža ruku u kojoj je držao nož i snažno
ga drugom pogodi u želudac.

60
61
 Indijanac se sruši — uz mukli jauk, a na licu mu se ocrta grozan
bol. Trenutak kasnije Bufalo je izvukao bodež iz rane i zabo ga u
grudi Čejenu, koji se, konačno mrtav, opruži na tle.
Kad se Bil podigao, u ruci je držao trofej — Indijančev skalp!
Glasno „ura“ začu se iz grupice vojnika, koji su u neizmernom
strahu posmatrali žestoku borbu. Indijanci su, međutim, besno
vikali.

62
 GLAVA DVADESET DRUGA

U istom trenutku se začu pucanj i jedno zrno okrznu Bilu ruku.

Pucao je jedan Indijanac.
Ne obazirući se na obećanje koje je pre borbe dao njihov
poglavica, Čejeni, u besu i željni osvete, poleteše na vojnike i
započeše ljutu borbu prsa u prsa.
U međuvremenu Bufalo je nepovređen, uzjahao konja.
— Kako si, Bil? — doviknu mu Teksas Džek. — Da li je sve u
redu?
— Sve, prijatelju moj! Ali sada moramo da se oslobodimo ovih i
da odemo do Merita! Pogledaj, kolona pristiže!
Velike snage Čejena, koji su ubrzale korak jer su shvatile da se u
blizini događa nešto ozbiljno, bile su još samo pola milje daleko. Već
su se jasno razlikovali ratnici na konjima. Ako se Džonsonov vod
odmah ne oslobodi napadača i ne popne na brdo, preti opasnost da
bude opkoljen i na kraju uništen.
— Napred, momci! — uzviknu Bil svestan predstojeće opasnosti.
— Bežimo od ovih!
Ali Indijanci, ohrabreni dolaskom svojih, nisu hteli da napuste
plen, i pokušavali su da spreče bekstvo vodu.
Najzad, ostavivši nekoliko mrtvih, vojnici su uspeli da obuzdaju
napad i odjure prema brdu.
Čejeni su ih pratili jureći na konjima.
Za to vreme tridesetak Indijanaca, koji su pripadali velikoj
koloni, odvojilo se od nje i na brzim konjima pojurilo u pomoć
drugovima, pokušavajući da preseku put Džonsonovom vodu.

63
 — Ako za nekoliko minuta ne stignemo do brda — povika Bil
naredniku — upašćemo u zamku!
— Znam, Kodi! — uzviknu Džonson, koji se s vremena na vreme
okretao i pucao.
To je radio i Bufalo, a meci su im najčešće pogađali cilj.
Sada su veću opasnost predstavljali drugi koji su išli za prvim
napadačima i koji su nameravali da preseku vojnicima put prema
severu.
Vojnici su, potpuno svesni opasnosti koja im je pretila, divlje
jurili, pa je na kraju njihova odlučnost, uz dobar deo hrabrosti, dala
rezultate: uspeli su prvi da stignu do brda, s malom grupom Čejena,
za petama, za kojom je odmah dolazila ona veća.
— Uspeli smo! — uzdahnu Bil.
— Nismo još izbegli opasnost! — uzviknu Džonson. — Oni nas
neće pustiti iz šaka naročito sada kad su se udružili.
One dve grupe Indijanaca su se sastale u jednu, koja je uz glasne
povike nastavila poteru.

64
 GLAVA DVADESET TREĆA

— Bože moj, šta se to dole dešava? — uzviknu Merit

posmatrajući dvogledom dolinu.
— Šta je, šta je? — upita Hikok koji je bio pored njega.
Obojica su, kako se sećamo, ostali na vrhu brda, a general je sa
strepnjom posmatrao napad Džonsonovog voda na Čejene i borbu
za život ona dva vojnika.
— Izgleda... neverovatno!
— Kaži šta je — Merite! — dodade Hikok nestrpljivo.
— Ako se ne varam, iako ne razaznajem sasvim jasno... Bufalo
se bori hladnim oružjem sa jednim Indijancem!
— Šta to znači? — uzviknu Hikok — možda je danas raspoložen
za dvoboj. Dozvoli da malo pogledam!
General mu pruži dvogled i Hikok shvati da su generalove reči
tačne.
— Ne razumem zašto se upetljao u tako nešto — reče Merit. —
Nadajmo se da će se izvući!
— Ne sumnjam u to!
— Preterano si optimista, Hikok; neki Indijanci su nepobedivi!
Merit opet sa strahom poče da posmatra dvogledom borbu.
Za vreme duge borbe prsa u prsa, na koju je Čejen bio primorao
Bila, general je prenosio tok borbe iako strepeći za prijateljevu
sudbinu.
— Čini mi se da se loše piše našem izviđaču! — odjednom
uzviknu Merit. — Pitam se nije li vreme da otpočnemo veliki napad
i prekinemo dvoboj.

65
 — To Bufalu ne bi izgledalo dostojno — reče Hikok — ali ne
oklevaj ako misliš da bismo ga tako spasli! Ni časa! Što se mene tiče,
mislim da će na kraju uspeti!
General, koji je već odlučio da pojuri u dolinu i počne napad,
malo kasnije radosno uzviknu:
— Evo... pogodio ga je, srušio ga je!
— Znao sam to ja — promrmlja Hikok. — Bufalo je nepobediv.
— A sad... evo, skinuo mu je skalp i maše njime... Dosta smo
videli, Hikok. Hajdemo.
— Istini za volju, ja nisam video ništa — odgovori ovaj smešeći
se.
Merit se za trenutak zamisli.
Ostali Indijanci sada napadaju naše... Uskoro će stići do
podnožja brda! Treba da siđemo i naredimo poručniku Smitu da ih
zaštiti. Istovremeno ćemo napasti glavninu kolone koja je već u
blizini. Napred!
Merit i Hikok su na to oboli konje i pojurili u dolinu, da bi izdali
potrebna naređenja.
Veliki napad tek što nije otpočeo.

☆ ☆ ☆

Na Indijance koji su pratili Džonsonov vod uz breg sasu se kiša

metaka.
Sa strateških tačaka, gde su bili sakriveni, vojnici poručnika
Smita otvoriše vatru po generalovom naređenju.
Crvenokošci, koji nisu očekivali takav protivnapad, bili su
kratko vreme zbunjeni, bespomoćni i osvrtali su se uplašeno
naokolo, da ustanove odakle potiče smrtonosna paljba koja je već u
njihovim redovima oborila više ljudi.
— Bilo je već vreme! — mrmljao je Bufalo Bil, — Već sam skoro
poverovao da nas je Merit zaboravio. — A zatim reče glasno: —
Sklonimo se, naredniče! Ovde preti opasnost da nas naši pogode.
Pošto su neko vreme na konjima nepomično posmatrali
obronke brega, shvativši da su suviše izloženi neprijateljskoj vatri,
66
Čejeni okrenuše konje i uz besne povike počeše da beže prema
koloni koja je i dalje išla napred i sad se bila udaljila nekoliko stotina
metara.
— Beže! — uzviknu radosno Teksas Džek. — Sada moramo da ih
gonimo.
— Stoj, dragi moj! — zadrža ga Bufalo. — Još ti nije bilo dosta
uzbuđenja?
— Oh, da, posebno za vreme tvog dvoboja!
— I meni! A sad prepustimo posao Meritu. Verovatno je već
poslao u napad glavninu naših snaga. Nema smisla da ostanemo
skriveni, već su nas otkrili. Što pre napadnemo, biće bolje.
— Naravno, iskoristićemo njihovu zbunjenost.
— Zašto ne počnu odmah?
Samo što je Bufalo ovo izgovorio, truba se začu jako tri puta i
konjanici se pojaviše i jurnuše prema koloni Čejena sa obronka
brežuljka, iza drveća, sa svih strateških tačaka gde su se bili sakrili
na milju okolo.
General Merit predvodio ih je s isukanom sabljom.
— Napred, Peti konjički, napred!
Uz njega je Hikok vitlao sabljom i neprekidno iz sveg glasa
vikao:
— Napred, vojnici! Setite se Kastera! Osvetimo Kastera!
Poglavice Čejena ostale su zaprepašćene ugledavši kako na njih
napada više od petsto konjanika, koji su se, kao nekim čudom
odjednom pojavili i jurnuli na njih uz zaglušujuću buku kopita.
Izgledalo je da je cela dolina preplavljena mnoštvom belaca.
Posle prvog zaprepašćenja, poglavice dođoše k sebi pa se, iako
su znali da su brojčano jači, pripremiše za brzu odbranu da bi se
oduprli prvom naletu bledolikih, koristeći za to oko tri stotine svojih
konjanika.
Vojska i crvenokošci se sukobiše, uhvatiše u koštac, izmešaše,
prodreše jedni u redove drugih i započeše divlje dvoboje.
Vojničke sablje su bile izvanredno efikasne na tako maloj
udaljenosti; Indijanci su, međutim, mogli vrlo malo da koriste luk i
strele. Spretno su baratali vatrenim oružjem koje su imali, ali belci
su bili mnogo jače naoružani: svaki vojnik je imao karabin i pištolj.
67
 Dok se glavnina vojske sukobila s Čejenima na konjima, dva
odreda s poručnikom Smitom na čelu napadala su pešake koji su
formirali neku vrstu kvadrata i čekali strpljivo napad.
Konjanike je dočekalo mnoštvo strela koje su odmah ubile više
od trideset ljudi. Drugi su ipak za kratko vreme uspeli da promene
onaj kvadrat i da se probiju u centar grupe, udarajući sabljama i
pucajući pištoljima iz blizine.
Mnogi Indijanci su pali smrtno ranjeni; mnoge su pregazila
konjska kopita.
Preostali se dadoše u bekstvo, trčeći u svim pravcima. Tek posle
nekog vremena jedan naočiti Čejen, s dijademom od perja na glavi,
uspeo je da ih prikupi u grupu i da organizuje povlačenje.
Za to vreme su se Indijanci na konjima hrabro suprotstavljali
vojnicima, ali njihov otpor nije mogao da potraje dugo.
Bufalo Bil sa Teksas Džekom koji ga je pratio, nije u
međuvremenu gubio priliku za suviše smele podvige; ubacivao se
neprestano tamo gde je borba bila najžešća, i razmahujući
karabinom lomio mnoga rebra. Bio je ponovo u svom elementu: u
tom trenutku stvarno nije žalio što je napustio pozorište.
Na momente, kao što mu se to uvek događalo kada je bio u
najvećoj opasnosti i kada mu je život visio o koncu, na pamet bi mu
padali Lujza i mali Tom. Ko zna kada će ih ponovo videti...
Iskoristivši momenat Bilove nepažnje, jedan Čejen, visok kao
div, baci se na njega i sruši ga sa konja. Obojica se, čvrsto držeći
jedan drugoga, skotrljaše u prašinu. Izgledalo je da će loše da prođe
Bil, onako zbunjen iznenadnim napadom s leđa. Odjednom
Indijanac ustade i s nožem u ruci saže se nad protivnikom u nameri
da ga udari; Ali Teksas Džek, koji je stalno pratio prijatelja, znajući
u šta se sve upušta, tačno nanišani i zrno pogodi Indijanca u grudi.
Indijanac pade bez glasa.
— Hvala, prijatelju! — uzviknu Bufalo ustajući. — Zaista ti
dugujem život!
— Pustimo to!
— Do vraga, unaprediću te za prvog glumca ako se vratimo u
pozorište!
Teksas Džek se nasmeja.

68
 — Misliš još na to, je li? — dodade.
Zasad želim samo da uživam u ovoj lepoj borbi, ali jednog
dana... da, jednog dana ću ponovo potražiti pljesak publike.
Situacija u kojoj se nalazila indijanska konjica postala je pomalo
bezizlazna: od tri stotine konjanika ostala je jedva polovina u životu.
Videvši kako mu vojnici desetkuju ljude, jedan poglavica Čejena
konačno dade naređenje za povlačenje. Preostali su se u neredu
uputili brzo prema severu. Putem su preuzimali pešake koji su
izbegli smrti; njihov dobar deo kasnije je uzjahao konje koji su lutali
bez konjanika.
Smanjena kolona Čejena sada je potražila spas u bekstvu.
I nikada neće dostići veliko pleme Sijuksa koji su pobedili i ubili
generala Kastera.
Kaster je sad donekle bio osvećen.
Na to je mislio pukovnik Hikok, posmatrajući bedne ostatke
ranije tako velike neprijateljske kolone. Sad su preostali samo
poniženi ratnici u paničnom bežanju.
Vojska je bolje podnela krvavu borbu i bila je u stanju da pođe
u poteru, kako bi dokrajčila begunce.
Samo da li će general Merit imati takve namere?

69
 GLAVA DVADESET ČETVRTA

Gledajući kako se kolona Indijanaca udaljava u nepravilnom

galopu, Merit se zamisli, pitajući se da li ih treba slediti.
Hikok mu baš tada priđe i upita ga:
— A šta ćeš dalje, Merit?
— Ne znam tačno, prijatelju.
— Savetujem ti da ih ne pustiš tek tako! — uzviknu pukovnik.
— Sad su pobeđeni i ne mogu nam ništa...
— Misliš? Ja, naprotiv, mislim da nameravaju da se udruže sa
nekom drugom grupom. Postoji opasnost da se za nekoliko dana
kolona ponovo formira!
— Ispitao sam ona dva vojnika koje su pratili Indijanci —
odgovori Merit.
— I?
— To su vojnici generala Kruka, imali su poruku za mene. Sreli
su Kliftona i on im je kazao kakav je naš plan i naznačio položaj.
Došli su uz opasnost po život!
— Šta ti javlja Kruk?
— Uglavnom ponavlja naređenje Komande, to jest da dođem do
ušća reke Tang u Jelouston i da mu se pridružim. Strahuje od
masovnog naleta crvenih!
— Nije to ništa novo! — prekide ga Hikok.
— Ako bismo pratili Čejene — nastavi Merit obuzet sumnjom —
sve se više udaljavamo od sliva dveju reka. Kad ćemo se ujediniti s
Krukom?

70
 — Ja ostajem pri svom — reče Hikok odlučno. — Kruk je dosta
jak da se sam izvuče. Sada je već sigurno stigla pomoć od Kliftona.
Nama, koji radimo na drugom sektoru, dužnost je da pratimo one
Indijance i da otkrijemo njihove namere. Bićemo korisniji prateći
Čejene nego ako se ujedinimo s Krukom.
— Misliš? — Merit se pokoleba. Prijatelj je mogao da ga uveri
veoma lako.
— U to uopšte ne sumnjam!
— Dobro, poslušaću te! — odlučno uzviknu general, kao da se
odjednom oslobodi nesigurnosti. — Poći ćemo za Čejenima!
Hikok mu na to odgovori zadovoljnim smeškom.
Merit brzo izdade potrebna naređenja.

☆ ☆ ☆

Potera za Indijancima bila je teža nego što je general mislio. Kao

veoma spretni jahači, oni su uspeli ceo dan da drže u šahu Meritove
ljude koji nisu mogli da ih dostignu i započnu s njima novu borbu.
Samo je prethodnica kadkada dolazila u dodir s odstupnicom
Čejena. Tada bi započinjalo kratko puškaranje iz koga su se
Indijanci s lakoćom izvlačili.
— Prokletstvo! — odjednom uzviknu Merit. On se pomalo kajao
što je poslušao Hikoka. — Nećemo ih nikada sasvim dotući!
— Neće otići na kraj sveta — odgovori pukovnik. — Negde
moraju da se zaustave; ako ne odustanemo od potere, pre ili kasnije
ćemo ih uništiti.
— Da — reče Bufalo, koji je jahao uz Merita. Moraćemo
međutim da rešimo jedan veliki problem.
— Koji? — nestrpljivo upita general. — Šta još ima?
— Mislim da naslućujem kuda su se Čejeni uputili.
— Objasnite nam, ne budite tako tajanstveni!
— Mislim da idu prema rezervatu na podnožju onih planina. To
je oko četrdeset milja odavde.
— Zaista!? — uzviknu Merit. — Ja to nisam znao! Onda...

71
 — Imate li nameru, generale, da napadnete rezervat? — upita
Bil.
— Ne, to ne možemo! — energično uzvrati Merit. — Bilo bi
sasvim suprotno sporazumima.
— Sporazumi? — ironično upade Hikok. — Jesu li Indijanci
poštovali sporazume kad su uništili Kasterov puk?
— Ali ja ne verujem da smo dosta jaki da napadnemo jedan
rezervat — ubaci Bil.
— Videćemo! — uzviknu Hikok. — Za sada, kad smo već prešli
toliki put, ne preostaje nam ništa drugo nego da istrajemo i vidimo
da li su vaše pretpostavke tačne, Bil.
Uz Meritovo i Hikokovo bodrenje, puk je ponovo pokušao da
stigne i uništi grupu Čejena, ali su Indijanci još jednom, iako s
mukom, uspeli da izbegnu napad.
Kada se činilo da tako uporno gonjeni više nemaju nikakve
nade, nikakvog izlaza, osim da prihvate borbu, oni su uspevali da se
izvanredno vešto izvuku i opet uspostave razmak između sebe i
vojnika.
Potera je potrajala bez prekida još oko četrdeset milja, sve dok
se nije spustilo veče.
Konjanici su bili iscrpeni, i Merit, suprotno Hikokovom
mišljenju naredi da se zaustave. Čejeni će se, smatrao je, sigurno
zaustaviti, jer nikada ne marširaju noću.

72
 GLAVA DVADESET PETA

Nebo je pomalo postajalo svetlije i zora se primicala u vreme

kad je stražar primetio kako se tri čoveka na konjima polako
približavaju logoru.
— Stoj!
Ona trojica nastaviše put.
— Stoj, ili pucam! — ponovo povika stražar i u tom času primeti
da konjanici mašu velikom belom zastavom. Oni nešto odgovoriše,
ali stražar ih nije razumeo.
Za to vreme su dotrčali neki vojnici i okupili se oko grupice
Indijanaca koja je ušla u logor.
— Došli su da pregovaraju — reče jedan konjanik. — Ko zna šta
žele, ja ih ne razumem.
Crvenokošci su nešto govorili na svom jeziku, ali ih niko od
prisutnih nije razumeo.
— Idem po narednika Džonsona, najzad reče jedan vojnik.
— On pomalo razume i njihov jezik.
Indijanci nisu bili naoružani i na njihovim ne više mladim
licima odražavala se neka seta. Nisu nosili nikakve oznake, nikakav
ukras, jedino su im grudi bile sasvim istetovirane.
Džonson je stigao i pokušao da ih sasluša. Ali, od celog dugog
govora on je shvatio samo jednu reč koju su više puta ponavljali: Pa-
Has-Ka.
— Pa-Has-Ka, Pa-Has-Ka... — promrmlja narednik. — To me na
nešto podseća. Ah da, to je nadimak kojim oni zovu Bufala Bila!
Konačno shvati da Indijanci hoće da govore sa Bufalom.

73
74
 — Šta hoće od njega? — upita zatim sumnjičavo.
Odgovor na to pitanje zazvučao mu je kao niz zagonetnih
zvukova.
„Ja zapravo ne razumem njihov dijalekt“, pomisli narednik i
naredi prisutnim vojnicima:
— Pripazite na njih! Idem da obavestim generala.
Malo zatim narednik Džonson je ušao u Meritov šator. General
je baš ustao i saslušao narednika koji ga izvesti o iznenadnoj poseti.
— Izgleda da žele da govore s Viljemom Kodijem — dovrši
narednik. — Ipak, smatrao sam potrebnim da vas o tome izvestim,
generale.
— Dobro, Džonsone — odvrati Merit. — Sad ćemo javiti Bilu.
Mislim da neće imati ništa protiv toga da popriča s njima. On ih
uostalom i razume.
Malo kasnije uvedoše Indijance u Bufalov šator. Sa Bufalom je
bio i Teksas Džek.
— Zdravo, Pa-Has-Ka! — uzviknu uz duboki naklon Indijanac
koji je među trojicom izgledao najugledniji. — Veliki Duh neka čuva
tebe i tvoju skvo.3
— Zdravo da ste — odgovori dostojanstveno Bufalo pomalo
začuđen takvim uvodom. — Šta žele crveni ratnici od Pa-Has-Ke?
— Mi nismo ratnici — odgovori Indijanac tužno klimnuvši
glavom. — Lepo ratno vreme za nas je prošlo. Mi pripadamo onima
mudrim u plemenu.
— Čovek koji tvrdi za sebe da je mudar, prijatelj mi je, ako je
doista mudar. Koji je razlog, Čejene, poveo tvoje stope prema logoru
bledolikih?
— Ja sam brat Kat Nora — odgovori Indijanac, gledajući Bilu
pravo u oči.
— Kat Nor? — ponovi Bufalo. — Nikad nisam upoznao, bar mi
se tako čini, Indijanca koji se tako zove.
— Kat Nor je veliki poglavica Čejena, i ti si poznavao njegovog
sina.
— Sina?

3 Skvo — žena severnoameričkog Indijanca.

75
 — Da, hrabrog ratnika Čejena koji se zvao Žuta Ruka.
— Čuo sam za Žutu Ruku — na to će Bil. — Za njegove podvige
znali su mnogi ljudi iz Doline. Ipak, ja ga nikada nisam lično sreo.
— Ti si ga ubio, Pa-Has-Ka — odgovori hladno Indijanac.
— Ja? — uzviknu Bufalo iznenađeno. — Ti se varaš, ja...
— Veliki ratnik s kojim si se juče borio u poštenom dvoboju bio
je Žuta Ruka. Pao je od udarca tvog noža!
— Žuta Ruka! — uzbuđeno ponovi Bil, — Žuta Ruka!
Nije ni pretpostavljao da se sukobio s jednim tako hrabrim
Čejenom o čijim se poduhvatima pričalo i divilo im se svuda.
Nekoliko trenutaka nije mogao od iznenađenja da dođe do reči.
— Šta se tu događa? Kodi? Šta ovaj želi? — upita Merit, koji je
zajedno sa Teksas Džekom prisustvovao razgovoru, iako nije
razumeo ni reči. Primetio je iznenadno čuđenje na izviđačevom licu.
— Recite mi o čemu se radi?
— Doznao sam da je ratnik koga sam juče pobedio u dvoboju bio
Žuta Ruka.
— Do đavola! — uzviknu Merit, i on sada iznenađen. — Lepo,
Bil! Čestitam! Znači, za nas jedna smetnja manje.
— Da — dodade Bufalo zamišljeno. Onda se ponovo obrati
Indijancu:
— Šta hoće od mene Kat Nor, otac hrabrog ratnika Žuta Ruka?
— Moli te da mu vratiš sinovljev skalp.
Bufalo zaćuta. Skalp s glave Žute Ruke predstavljao je
dragocenost, trofej, dokaz hrabrosti. Osim toga, to je bio simbol
osvete za pokolj vojske generala Kastera. Ne, ne može vratiti skalp.
— Po meni — nastavi Indijanac — Kat Nor ti poručuje, Pa-Has-
Ka, da je spreman da ti u zamenu za skalp svoga velikog sina daruje
četiri mazge, koje ćeš dobiti pre zalaska sunca.
Bufalo je još uvek ćutao. Sad mu nije lako da odbije da vrati
skalp. Prema ponudi Kat Nora, bilo je jasno da je skalp za njega
imao neprocenjivu vrednost: četiri mazge predstavljaju bogat
poklon.
Bil odjednom pomisli da bi mogao naći kompromisno rešenje.
Bilo mu je žao da ne ispuni želju poglavice Čejena, ali, s druge

76
strane, nije se hteo odreći svog trofeja do koga je došao po cenu
života.
— Ne mogu za sada — reče — uslišiti molbu velikog Kat Nora i
predati mu skalp hrabrog ratnika Žute Ruke: bledoliki i crvenokošci
su zaraćeni, stoga ovo nije vreme za pregovore. Kasnije, ako ikada
bude zavladao mir, Pa-Has-Ka će vratiti poglavici vredni skalp.
— Zašto, Pa-Has-Ka? — ogorčeno upita Indijanac. — Zašto
odbijaš ocu ovu zamenu?
— Već sam ti rekao, mudri Čejene; mi sada ne možemo da
pregovaramo i imamo prijateljske kontakte. Ne zaboravi generala
Kastera!
Crvenokožac se zamisli pa reče:
— Četiri mazge, to je mnogo. Obećavam ti da ćeš ih dobiti pre
zalaska sunca.
— Zahvaljujem Kat Noru na njegovoj velikodušnoj ponudi —
odgovori Bil hladno — ali ja sam svoju odluku doneo: danas neću
vratiti skalp. A da li ti možda misliš da bi Žuta Ruka, da me je
pobedio, vratio skalp koji bi skinuo s mene?
— Kako mogu da znam kakve je namere imao Žuta Ruka? Sada
više njega nema. Usliši, Pa-Has-Ka, molbu jednog oca.
— Ne budi uporan, mudri Čejene! Pa-Has-Ka ne menja svoju
odluku.
— Šta ovaj kaže? Šta hoće? — umeša se Merit nestrpljivo.
— Skalp! — kratko odgovori Bil.
— Želi li Pa-Has-Ka još vremena za razmišljanje? Mogu da se
vratim kasnije u logor bledolikih.
— Ne, mudri Čejene; moja reč je konačna i ništa ne može da
promeni moju odluku.
— Onda ću izvestiti Kat Nora o odluci Pa-Has-Ke i znam da će
on prizvati na belog čoveka osvetu Velikog Duha!
Bufalo ne odgovori.
— Čuvaj se, Pa-Has-Ka! — uzviknu Indijanac nesputanom
žestinom, — Kat Nor je hrabar ratnik, i Veliki Duh uvek sluša
njegove molitve! Život Pa-Has-Ke ne vredi sada više od grane
otkinute sa stabla!

77
 — Nemoj da mi pretiš, mudri Čejene! — odgovori Bufalo. — Jer
ako mi pretiš, nisi više mudar, dakle, ti mi više nisi prijatelj!
— Govorim istinu; Pa-Has-Ka i bleda lica nemaju više mnogo
vremena pred sobom!
— Šta znače tvoje reči, Čejene?
— Zbogom, Pa-Has-Ka! — reče Indijanac, ne odgovorivši.
I sa svoja dva druga izađe iz šatora.
Bufalo Bil ostade zamišljen.

78
 GLAVA DVADESET ŠESTA

Pregovarači se udaljiše u galopu.

— Teške Čejenove reči ne slute ninašta dobro — Bufalo reče
Meritu.
— Zašto, čega se bojite?
— Ne znam... možda bi bilo bolje da sam vratio skalp.
— Ništa nam ne mogu — dobaci general. — Jači smo.
Da. Ipak mislim da bi bilo dobro da se vratimo. Sem toga,
rezervat nije daleko. Vi ne nameravate valjda da ga napadnete. Zar
ne?
— Ne. Ali, po čemu zaključujete da je njihov rezervat tako blizu?
— Po rečima glasnika. Kat Nor mi je obećao, ako vratim skalp,
četiri mazge koje bi mi dostavio do zalaska sunca. Kako ostaci
kolone koju pratimo nemaju sa sobom te životinje, jasno je da bi ih
Kat Nor uzeo u rezervatu.
— Tačno — reče Merit. — A sad me čujte, Bil; da bismo poslušali
Hikoka, prešli smo desetine milja u poteri i stigli ovamo. Ne
možemo sve napustiti i povući se kao da se nikada nismo ni
pokrenuli. Uprkos svemu, ja želim da vidim gde će se zavući oni koje
od juče pratimo! Negde, ma bilo to u paklu moraće da se zaustave.
— Jasno — složi se Bil. — Ali zar mislite da je pametno istrajati
u poteri?
— U situaciji u kojoj se nalazimo, da.
— Onda neću pokušavati da vas razuverim, generale. Kakva su
vaša naređenja?

79
 — Treba odmah nastaviti marš i ne gubiti kontakt s Čejenima!
U toku dana dovršićemo ovaj prokleti posao. Onda ćemo moći da se
okrenemo i uputimo prema Kruku. Možda je bilo pogrešno što smo
poslušali Hikoka i došli dovde, ali sada... moramo istrajati!
— Razumem, generale — mirno odgovori Bil. — Preneću
oficirima vašu odluku. Za pola sata krećemo.
— Hvala, Bufalo.
Nešto kasnije rasturiše logor i ponovo krenuše dolinom.
Gledajući ispred sebe dvogledom, Merit se zaprepasti— koloni
Čejena više nije bilo traga.
U daljini, na horizontu, dizala su se visoka brda.

80
 GLAVA DVADESET SEDMA

— Nestali su kao priviđenja! — uzviknu Merit zaprepašćeno.

— Kako je to moguće? — upita Hikok i priđe generalu.
— Postoji samo jedno objašnjenje — primeti Bufalo. — Suprotno
njihovim običajima, nastavili su pokret noću i tako stekli prednost.
— Ja sam rekao da se ne smemo zaustaviti! — reče Hikok. — Mi
smo spavali, a oni su pobegli!
— Smiri se, Hikok! — na to reče Merit. — Pratićemo ih!
— Mislim da nema smisla, generale — primeti Bil. — Suviše su
nam odmakli.
— Ko vam to kaže? — odgovori Merit razdraženo. — Kako to
znate? Niste vrač, Bufalo. Želim da stignem do brda i vidim šta tamo
ima.
— Kako želite, generale — mirno odgovori izviđač.
— Ko je mogao da pretpostavi da će nastaviti put po mraku! —
dodade Hikok koji je sasvim prebledeo.
— Da, to se vrlo retko dešava — objasni Bil. — Jasno, smatrali
su da su u vrlo opasnoj situaciji kada su učinili ono što obično ne
rade.
Nastaviše marš.
Nekoliko sati su jahali dolinom i stigli do lanca brežuljaka koji
su se uzdizali kao male planine.
Bili su prekriveni bujnom vegetacijom.
— Hrabro, momci! — uzviknu Merit. — Uveren sam da će se
Čejeni ponovo pojaviti pred nama kada pređemo brda.
— Ja se ne bih peo, generale — primeti Bil podižući pogled.

81
 — Bufalo — ubaci Hikok podrugljivo — ne poznajem vas više!
Postajete plašljivi.
— Ne, pukovniče — reče izviđač flegmatično kao obično — samo
oprezan. Bojim se da su se Indijanci sakrili i postavili nam zasedu.
— Bićemo oprezni, Bil — završi Merit. — Ne treba da ih se
plašimo. Ima nas više i bolje smo naoružani. Osim toga, mislim da
se neće usuditi da nas napadnu.
Bil uzdahnu i ne odgovori. Znao je da je katkada beskorisno
raspravljati s generalom, jer je tvrdoglav i ponosan, i neće nikada
priznati kako je ta potera bila nepotrebna.
Po naređenju komandanta podeliše se u dve grupe i počeše da
se penju.

☆ ☆ ☆

Još jednom su se Bilove sumnje pokazale ispravne.

Konjanici su stigli na pola puta do vrha kad se zaoriše snažni
povici koji su parali vazduh. Istovremeno su iza panjeva i grmova
počeli da se pojavljuju Indijanci mnogobrojni kao skakavci. Mnogi
su skakali sa drveća s noževima u zubima.
— Prokletstvo! — uzviknu Merit koji je, ukočen od iznenađenja,
zanemeo. Pogledavši brzo naokolo, ustanovio je da su crvenokošci
mnogobrojniji nego što je on pretpostavio.
Ipak se sabrao i grupi kojom je zapovedao, izdao naređenje za
odbranu. Posmatrao je stanje u drugoj grupi, koja se, pod
komandom poručnika Smita, nalazila na drugom brdu u istoj
situaciji.
Započela je žestoka borba. Mnogi vojnici, koji nisu mogli odmah
da se snađu, pali su u prvim momentima borbe.
Tek nešto kasnije uspeli su da organizuju efikasnu odbranu.
— Do vraga! — uzviknu Merit vitlajući sabljom i obraćajući se
Bufalu. — Odakle su samo ovi izbili?!
Jedan crvenokožac je pao pogođen sabljom u vrat.
— Ne znam, generale — odgovori Bil. On je neprestano praznio
svoje pištolje. — Nisam vrač, vi ste to sami rekli.

82
 — Ne šalite se, Kodi! U ozbiljnoj smo neprilici!
— Znam, generale, i žao mi je. Mislim da je svemu kriv onaj
prokleti skalp. Da sam ga vratio, verovatno nas ne bi napali. Sad
shvatam glasnikove pretnje!
— Nemojte sebi da prebacujete, Bile. Za sve ovo odgovaram
jedino ja. Trebalo je da ostanemo u dolini. Ali kako da pretpostavim
da ima toliko Čejena?
— Postoji samo jedno objašnjenje: kolona koju smo pratili
ujedinila se s Indijancima iz rezervata tu negde u blizini i oni su
zajedno pripremili zasedu!
— Da to je jedino moguće objašnjenje — složi se Merit sasvim
bled u licu. — I ja sam kao budala upao u klopku.
— Šta ćete sada?
— Da izađem odavde i vratim se u dolinu ako uspem! I to možda
samo sa šačicom preživelih... reče Merit ogorčeno.
Iako su se žestoko branili, vojnici uglavnom nisu mogli da
upotrebe vatreno oružje. Indijanci su ih napadali iz neposredne
blizine i to noževima i sekirama, prisiljavajući ih na borbu prsa u
prsa. Samo povremeno je poneki konjanik uspevao da se oslobodi
protivnika i da izvuče pištolj i ispali nekoliko metaka.
Odjednom Bil opazi da je Hikok u opasnosti: dva Čejena srušila
su ga s konja i napala. Bil nije mogao odmah da mu pojuri u pomoć,
jer ga je zaustavio jedan ogroman Indijanac. Kad je konačno uspeo
da ga se oslobodi sigurnim udarcem bodeža, video je kako su
Hikoka ona dvojica pritisla, a zatim se jedan bacio na njega uz
promukao krik. Naglim skokom pukovnik se odmaknu u stranu, a
Čejen se, od sopstvenog zamaha, sruši na zemlju. Pre nego što je
uspeo da ustane Hikok ga je već zakačio i zabo mu nož u grudi; nije,
međutim, mogao da izbegne drugom Indijancu koji ga je čvrsto
dohvatio za ramena i, dok je Bufalo pritrčao, pogodio ga dva puta
nožem u trbuh. Crvenokožac nije dugo uživao u svojoj pobedi, jer se
izviđač, besan zbog onoga što se dogodilo, sjurio kao ranjena zver
na njega i na mestu ga ubio.
Bil je za čas bio kraj pukovnika.
— Hajde, Hikok, hrabro, uskoro ćemo se izvući iz ovog pakla!
Hikok se primetno gorko nasmeši.

83
 — Ništa se za mene više ne može učiniti, Bil... Ja osećam...
znam... uostalom, ja sam kriv, odgovornost za poteru...
— Ne mučite se, pukovniče, molim vas!
Izviđač je za to vreme pokušavao da mu što bolje pritegne ranu,
za koju je odmah znao da je teška. Hikokovo stanje bilo je
beznadežno.
— Da, nije trebalo da navedem Merita da istraje u poteri... Tako
mi i treba.. . žao mi je drugih, onih koji će tu stradati... na ovim
prokletim brežuljcima... da, ne sebe.
Bil ga je slušao, a nešto snažno ga je stezalo u grlu. Za to vreme
borba se i dalje okolo odvijala istom žestinom.
— Molim vas, Bil... nađite Merita; želim da govorim s njim...
— Da, pukovniče.
Bufalo se osvrte i spazi generala koji se na konju borio sa tri
Indijanca. Začas je Bufalo prešao tih nekoliko desetina metara koje
su ga razdvajale od generala i stigao iza leđa Čejena koji, napadnuti
iznenada, nisu bili u stanju brzo da reaguju. Bil sruši dvojicu s dva
hica iz pištolja, dok se Merit lako oslobodio trećeg naglim udarcem
u vrat.
— I ovo je gotovo, Bufalo! — uzviknu komandant zadovoljno.
— Dođite brzo, Hikok umire!
— Šta...?
Merit pojuri za izviđačem.
Kad su stigli do ranjenika, ovaj je bio već u ropcu.
— Hikok . . Hikok! — promrmlja general prebledevši.
— Čuj me, Merit, ne smemo gubiti vreme... naredi smesta
povlačenje, ako još možeš... I Smit, na drugom brdu, mora da se
povuče... Razumeš li me? Bila je... bila je to greška.. nismo smeli...
— Izvući ćemo se, prijatelju, ne boj se za nas — uzvrati general,
a reči su mu teško izlazile iz grla u kome ga je nešto stezalo. — Ti
sad ne moraš misliti... Odnećemo te odavde!
— Merite, sa mnom je svršeno, nije važno... Ja sam sam, ne
ostavljam nikoga... Znao sam da će me pre ili kasnije neki Indijanac
udesiti... Eh, moralo mi se to desiti... i desilo se. Ali zašto danas, baš

84
danas?... Eh, ja to ne znam. Merite, molim te... izdaj nalog za
povlačenje odmah... Nema smisla boriti se na ovom bregu...
Po bradi mu se polako cedila krv.
-— Da, Hikok, odmah ću narediti pokret, kako ti to želiš. I pravo
je tako, u stvari.
— Hvala, Merite... umirem zadovoljan...
— Ne govori tako, ti ćeš živeti... Bufalo, obavesti poručnika
Stivensona o mojoj odluci. Neka što pre povuče ljude! Pokušajmo
da se odavde izvučemo. Neka se i Smitu to isto saopšti; ako može,
neka napusti brdo i neka se skloni u dolinu. Brzo!
— Odmah, generale — odgovori Bil, koji je ipak preko volje
napuštao Hikoka.
Požuri da potraži poručnika i kad ga je našao, predade mu
komandantove instrukcije. A zatim, probijajući se uz pomoć pištolja
kroz grupu crvenokožaca koja je pokušavala da ga zaustavi vrati se
Hikoku koji je sad govorio slabim, jedva čujnim glasom.
— Merit, Bufalo, bili ste veliki, divni prijatelji... Da, žao mi je što
vas ostavljam... Ali potrebno je, eh... potrebno je... Ah, šteta, rado
bih vas pratio u neki novi poduhvat... ali ne tako opasan kao ovaj...
Jednog dana više nećemo imati ovakvih briga... Eh, cela ova
teritorija će jednog dana biti naša.. . Zato je umro Kaster... Drugovi,
idem da se pridružim Kasteru...
Hikok otvori oči širom, podiže se teškom mukom na ruke i
odjednom viknu:
— Idem da se pridružim Kasteru!
I onda se sruši na zemlju i ostade nepomičan.

85
 GLAVA DVADESET OSMA

Jedinice generala Merita jedva su se oslobodile Indijanaca i

ponovo sišle u dolinu.
I poručnik Smit, koji se nalazio na drugom bregu, uspeo je posle
dva sata neumorne borbe da se otrgne od neprijatelja.
Kad su opet bili udruženi, izbrojali su gubitke. Imali su
osamdeset ljudi manje. Stotinak vojnika je, osim toga, bilo lakše ili
teže ranjeno.
— Mali pokolj — promrmlja Merit tužno.
— Mislite? — odvrati Bufalo. — Ja, nasuprot, mislim da smo
jeftino prošli. Mogli smo završiti kao Kaster! Imajte osim toga na
umu, generale, da smo juče, u zoru, gotovo uništili veliku kolonu
Čejena. Bila je to akcija koja nam je nanela prilične gubitke, a te
treba ovde ubrojati.
— Imate pravo, Bil — reče na to Merit. — Uzevši u obzir važan
zadatak koji smo izvršili, nemamo previše mrtvih. Ali šta ćete,
rastužuje me i smrt nekolicine vojnika. A kad pomislim na Hikoka...
— Generale, Hikok je sada zadovoljan — ubedljivo odgovori
izviđač. — Hikok se sada nalazi sa svojim prijateljima, svojim
komandantom, generalom Kasterom.
Merit uzdahnu i ne reče ništa.
Kad su najzad napustili taj kraj, uputiše se, prema ranijem
naređenju, u pravcu ušća Tonga u Jelouston, da bi se pridružili
vojsci generala Kruka i sastali se sa Kliftonovim odeljenjem.
Posle četiri dana marša zaista su na horizontu ugledali veliki
Krukov logor. General je raspolagao sa više od tri hiljade vojnika.

86
 Kapetan Klifton već je odavno stigao u logor, posle puta koji je
protekao sasvim mirno.
Merit objasni Kruku razlog zakašnjenja. Kad je čuo kako je
uništena kolona Čejena koja je nameravala da stigne Sijukse, Kruk
je čestitao kolegi i slavnom izviđaču Bufalu Bilu.
Na ušću reka zadržali su se oko nedelju dana; kad nije došao
očekivani napad Indijanaca, Kruk odluči da krene prema gradiću
Čejen.
Merit se međutim uputi prema Fort Laramiju, gde je sa svojom
vojskom stigao posle mirnog trodnevnog marša.
— Evo nas najzad kod kuće Bil! — uzviknu zadovoljno general
ulazeći u utvrđenje praćen oduševljenim poklicima vojnika.
— Da, kod kuće — ponovi Bufalo.
Da li je to zaista bio njegov dom?

87
 GLAVA DVADESET DEVETA

— Da, generale — reče sledećeg dana Bufalo — zaželeo sam da

vidim ženu, i malog Toma, znate...
— Razumem — odgovori Merit uz osmeh — želite da se vratite
kući. Dobro Bil, ne mogu da vas u tome sprečim. Vi ste sasvim
slobodan čovek.
— Hvala, komandante.
— Izgleda da se ovde situacija normalizuje i ovo područje je
mirno, ali nikad ne možemo biti sasvim sigurni. Za nekoliko časova
rat se može ponovo rasplamsati.
— Znam, generale. I ako bi do toga došlo, biću opet uz vas.
— Hvala vam, Bufalo. Vaša pomoć mi je u svakoj prilici
dragocena. Moji ljudi će vas uvek rado prihvatiti, a ja ću prvi da vam
poželim dobrodošlicu.
— Činjenica da me cenite, za mene je najbolja nagrada.
— Recite mi sada — nastavi Merit uz osmeh koji nije izbegao
budnom Bilovom oku — nameravate li da se vratite pozorištu?
Bil se, pomalo u neprilici, zamisli.
— Ne znam, generale, nisam još odlučio. Obećao sam
drugovima da ćemo kad-tad nastaviti...
— Onda?
— Pa... mislim da ću malo otići u unutrašnjost. Nekoliko
predstava pomoći će mi da održim kondiciju.
— Jasno, Bufalo, jasno! — uzviknu Merit, na izgled ozbiljan. —
Inače bi vaša glumačka sposobnost mogla da propadne.
Bil spusti pogled i ne odgovori.

88
 — Hoće li i Teksas Džek s vama? — upita zatim komandant.
— Mislim da hoće.
— Ponećete sa sobom i onaj famozni skalp Žute Ruke. Biće to
zanimljiva stvarčica za vaše gledaoce! Dobro, Bufalo, neću da vas
zadržavam, pođite kada želite. A sad mi pružite ruku.
I njih dvojica se oprostiše uz snažan stisak ruke, koji je
potvrđivao obostrano poštovanje i uzajamno prijateljstvo.

☆ ☆ ☆

Posle nepuna tri dana, Bil i Teksas Džek stigoše vozom u

Ročester.
Kada je ugledala muža o kome već dugo nije imala vesti, Lujza
nije uspela da zadrži suze.
Mali Tom veselo je poskakivao oko oca.
I pukovnik Torens se obradovao povratku izviđača.
— Nadam se da ćeš sad malo duže ostati kod nas! — uzviknu
stari vojnik. — Sigurno imaš mnogo šta da pričaš; već juče se u
gradu govorilo da si izveo još jedan izvanredan podvig... Šta je to
bilo?
— Ništa, ništa, obična prepričavanja — odgovori Bil, koji u tom
času nije uopšte imao nameru da priča o velikom dvoboju sa Žutom
Rukom, sinom Kat Nora.

☆ ☆ ☆

Bufalo i Teksas provedoše u potpunom miru nekoliko dana u

Ročesteru.
Oba izviđača su se odmarala od nedavnih zamornih događaja i
provodila prijatne časove u društvu s Lujzom, Torensom i Tomom.
Jednog jutra se obrati prijatelju:
— Teksas... pomislio sam... znaš, rekao bih...
— Razumem — mirno odgovori prijatelj.
— Šta? — trže se Bufalo.

89
 — Želiš da se vratiš u pozorište.
— Da, tako je — reče na to Bil.
— Poći ću s tobom.
— Hvala, Teksase, znam da me ne bi ostavio.
— I ja osećam da me pozornica zove, sjaj blistavog svetla — reče
Teksas Džek s ozbiljnim izrazom lica i glasom koji je trebalo da bude
svečan, ali koji je zazvučao samo smešno.
Ali poslednji koji bi to primetio bio je baš Viljem Kodi; on je
čvrsto verovao u pozorište i u svoju glumačku karijeru.
— Trebalo bi pronaći naše kolege.
— Ne brini, sve ćemo ih naći.
— Misliš?
— Naravno. Gde bi mogli biti stari Boldvin, pa Sem, Berk i ostali,
nego tamo gde smo ih ostavili?
— Onda ćemo sutra krenuti u naš stari provincijski gradić. Biće
mi drago da ga ponovo vidim.
— A... Lujza?
— Moraće nažalost da se pomiri još sa jednim rastankom. Ali,
jednog dana ću se vratiti i ovamo.
— Znam, Bufalo, da ćeš jednoga dana da se vratiš. Ovo je tvoj
dom, ovo je tvoje malo carstvo.

90
 EPILOG

Pronašli su sve glumce, osim mladoga Sema koji je otišao s

nekim kaubojem da traži zlato, i družina je opet stvorena.
— Hop, hop, hura za Bufala Bila — uzviknu stari Boldvin kad je
ugledao prijatelja. — Bio sam siguran da nas nećeš ostaviti! A sad
pričaj o svojim novim izuzetnim poduhvatima, nenadmašni
izviđaču!
Bil je tako bio prisiljen da detaljno ispriča svoje poslednje
podvige i da se posebno zadrži na velikom dvoboju sa Žutom
Rukom. To je bilo junačko delo pa je izazvalo opšte divljenje.
Priču je morao da ponovi više puta, a onda nastaviše rad uz
opšte veselje.
Novi nastup u pozorištu bio je oduševljeno pozdravljen.
A kad se Bufalo pojavi na pozornici u svom meksikanskom
kostimu od crvenog i crnog baršuna, odjeknu dug i buran pljesak
kojim su mu gledaoci poželeli dobrodošlicu.
Izviđač je bio van sebe od zadovoljstva.
„Da me vidi general Merit, onaj koji mi se uvek rugao!“ —
pomisli.
I Teksas Džek je bio srećan; primio je i on svoj deo aplauza za
jednu od glavnih uloga.
Te večeri su izvodili komad koji je za nekoliko dana napisao V.
Arlington. Naslov mu je bio: „Crvena ruka ili kako je osvećen
Kaster“! Bila je to poduga drama u pet činova, bez pravog početka i
kraja, ali se publici, koja je zahtevala samo spektakl „pun pucnjave
iz vatrenog oružja“, neizmerno dopala.

91
 Semovo mesto preuzeo je neki „kapetan“ Džek Kroford, koji je
bio veoma sličan Bilu, pa je nekoliko godina kasnije osnovao „Veliko
pozorište Zapada“ koje je konkurisalo Kodiju. (Na kraju je čak
tvrdio da Kodi nikad u životu nije ubio Indijanca!)
Te večeri je aplauz dugo odjekivao, i Bufalo je bio toliko ushićen
da se u tom zanosu samom sebi zakleo kako će za uvek da napusti
život izviđača i potpuno se posvetiti umetnosti.
Zakletvu ipak nije održao, jer se nekoliko meseci kasnije, kad su
iskrsle nove nevolje, vratio svojim avanturama i ponovo se borio i
isticao izvanrednim podvizima.

92
POŽAR U GOLDEN SITIJU

93
 GLAVA PRVA

U hladovini terase „Eldorada“, luksuznog hotela u Golden

Sitiju, u Teksasu, nalazilo se mnogo gostiju u trenutku kad se desio
neobičan i zabavan događaj.
— Na kolena, i izvini se ovoj gospođici, inače...
To je govorio Bufalo Bil, veliki izviđač, čovek o čijim
poduhvatima su kružile legende; u ruci je imao pištolj i njime
pokušavao da prisili na poslušnost neku osobu sumnjivog izgleda.
Svemu ovome je nehotice bila kriva gospođica Magda Ezotron,
koja se, kada je izašla iz hotela sa svojom guvernantom, odjednom
na sasvim neobjašnjiv način našla sama bez svoje pratilje na vrlo
prometnom raskršću.
Bila je, dakle, sama među bučnim i grubim ljudima, bez zaštite.
Htela je da se vrati, bila je zbunjena i zabrinuta, a onda je
zaustavio mladić za koga je znala da ima nepristojno držanje, iako
se sada pojavio fino i elegantno odeven.
Gospođica Ezotron, koja je u Golden Sitiju bila na proputovanju
sa svojim ocem, tog mladića je upoznala u gradiću u kome se rodila
i odrasla. Nazivao se baronom Skotom, ali niko nije znao ko je u
stvari. Više puta je zatražio Magdinu ruku, ali uvek je bio odbijen.
Kada se zatim doznalo da je opasan pustolov, niko više nije s njim
progovorio i on je nestao.
No baron, u stvari, običan Englez iz Velsa, pripremao je odavno
osvetu.
Kad je doznao za dolazak veoma bogatih Ezotrona, pomisli kako
je došao čas za akciju i naumi da ukrade devojku koja ga je jednom
odbila.
94
 Činilo se kao da se sve odvija prema njegovim prljavim
planovima, ali on je očigledno negde pogrešio, jer nije računao na
Bufala Bila, koji se slučajno našao u tom kraju i stigao baš u
trenutku kada je Englez pokušavao da odvuče devojku koja je
očajnički vikala.
Sledila je ona scena koju znamo.
Samozvani baron, prisiljen da se onako izvini, ustade, crven u
licu, besan i posramljen.
Svi prisutni su se smejali.
— Brzo, odlazite! — reče mu izviđač uhvativši ga za kaput.
Mladić, dobro kažnjen za svoju drskost, klisnu u prvu otvorenu
kapiju. Ušao je u kockarnicu koja je u gradu uživala najgori glas.
Kad je Majk Skot ušao u tu kuću, očešao se o čoveka koji je
besposlen stajao na vratima i nadmeno gledao oko sebe; bilo je
očigledno da je video šta se dogodilo.
Taj čovek je bio Džim Gordon, šef sale, poznati kavgadžija, za
koga se verovalo da nema takmaca u borbi nožem; a njegov pištolj
je uvek opalio na vreme i nikad nije promašio.
Dozvolio je da ga pridošlica odmeri, a onda ga uz neprijatan
smešak upita:
— Smetam li vam možda? Što se vas, prijatelju, tiče, vi se meni
ne dopadate baš mnogo. Bila je to sramna predstava u kojoj ste
odigrali glavnu ulogu. Kako mladić kao vi može da se valja po
prašini pred Bufalom Bilom...? Ah, čini mi se da nemate oružja... A
zašto bi bio potreban pištolj, ako ne da ga upotrebite protiv onog
izviđača i njegovih cenjenih prijatelja... tu ubrajam i našeg
gradonačelnika, Divljeg Toma. Da, govorim baš o onoj osobi koja
nas sumnjičavo posmatra tamo odozgo... To su tipovi koji jedva i da
piju, a samo retko igraju. Ne slažu se ni sa kim, ali ono što im padne
šaka mora biti vrlo spretno pa da im i izmakne.
Englez ne odgovori, ali njegov pogled pun mržnje zaustavi se na
onome koji ga je kaznio.
Kad je to primetio, Gordon se zadovoljno osmehnu.
— Treba da promenim mišljenje, nisam vas dobro ocenio. Ali
kako ste mogli da dozvolite da vas tako ponizi? — A onda, tapšući

95
ga lagano po ramenu, nastavi: — Recite, prijatelju, jeste li bili u Sant
Luisu.
Englez se iznenadi i poče da posmatra Gordona.
— Možda... Ali zašto me vi to pitate? — odgovori.
— Tako... ali... da li biste sada kupili nož od čistog zlata koji sam
hteo da vam prodam u Srebrnom salunu pre nekoliko godina?
— Kako?! Vi ste...?
— Da, ja sam propali igrač kome ste pozajmili hiljadu dolara...
I oni izmenjaše dug pogled i shvatiše da su istoga kova.
— Uđimo — predloži Gordon. — Malo je suviše sveže napolju.
Majk Skot je pošao za njim.
Seli su u najzabačeniji ugao i počeli tiho da razgovaraju.
— Dragi prijatelju — započe Džim — pomogli ste mi u ono vreme
da biste me izvukli iz neprilike, a sada bih ja za vas pošao... da... eto,
ti tipovi tako despotskog vladanja i s čizmama podvijenih krajeva,
idu mi na jetru. Ne mogu ih videti ni naslikane, pa zamislite kako ih
podnosim žive pred sobom... Znate šta ću vam reći? Neću, naravno,
da se protivim ako bi trebalo da nestanu za uvek iz grada.
Englez se nasmeja.
— Govorite vrlo samouvereno... Zar imate dvesta ljudi koji su
spremni da vas prate po vašem naređenju?
Umesto odgovora, Gordon se nepoverljivo osvrte i onda, uz
neprijatan smeh, izvadi bodež i, naglo se sagnuvši, zabode oštricu u
pukotinu u zidu.
— Do vra... U pomoć! — Zaječa neki glas s druge strane.
— Bio je to uhoda... neće se više vratiti! — reče Džim izvukavši
nož iz rupe na zidu.
Pogleda vrh crven od krvi i onda ga mirno obrisa.
— Otrovan je! — reče na kraju.
— Vi ste, dakle...?
— Džim Gordon, profesionalni kockar, fanatik pokera, ruleta i
sportskih razonoda, ali kad se popnem na vrh planine, onda me
zovu kraljem prerijskih vukova!
— Kralj Prerijskih vukova iz Klanca kostura?! — upita Skot
zadržavajući dah.
96
 GLAVA DRUGA

Čovek nije morao Dugo da boravi u Golden Sitiju da bi saznao

za užasne podvige bande koja je imala sedište u blizini grada i držala
ceo kraj u napetosti.
Džim Gordon, koji je naravno znao kakav će utisak da ostave
njegove reči na Engleza, ironično se nasmeši.
— Dobro! Nisam bez sredstava i velikodušno ću platiti vaše
usluge — reče konačno Majk Skot zadovoljno. — Uz te uslove brzo
ćemo se složiti, na obostranu korist.
— Ne treba mi vaš novac. Jednostavno otpočnite, a mi ćemo za
vama — odgovori drugi. — Dovoljna mi je jaka mržnja koju osećate
prema Bufalu Bilu i njegovim prijateljima.
I dva časna druga približiše se baru držeći se pod ruku, kao
braća.
— Onaj Ezotron je veoma bogat... moglo bi da mu se izvuče sto
hiljada dolara... za otkup... i večeras bi bilo posla.
— Kakvi su vam planovi? — upita Gordon.
— Još noćas ćemo da se osvetimo ovoj gospodi. Sve ćemo u
gradu kazniti zato što su mi se iza leća smejali. Zapalićemo kuće... a
učiniću to, pa makar i sam morao da nosim baklju za potpaljivanje.
— Da, možemo o tome razmisliti! Veliki si čovek, dostojan da mi
postaneš desna ruka.
— Jasno, stari moj! — uzviknu baron, a njegov glas je odavao
koliko mu se taj predlog dopada.
Ali, kad su podigli čaše da nazdrave novoj ideji, Majk pomisli:
„Budalo! Postaću ti gazda pre nego što i misliš!“

97
 Dok su njih dvojica pripremala svoj odvratni plan, Bufalo Bil je
bio sa svojim prijateljima.
Trojica izviđača prekinula su razgovor kad su ugledali
Meksikanca kako trči prema njima.
— Šta se to s tobom dogodilo? — upita zabrinuto Divlji Tom.
— Čujte! — promuca pridošlica, pokušavajući da dođe do reči.
— Čovek koji dolazi s Istoka prijatelj je Džima Gordona. Ovaj mu je
poverio da je on Prerijski vuk. Englez se s njim sporazumeo i
odlučili su da zapale grad... Pomozite mi... teško sam ranjen!
— Hoze!
Ali telo hrabrog ratnika već je ležalo mrtvo, otrovano.

☆ ☆ ☆

Izbijala je ponoć.
Prekrasni mesec plovio je nebom bez oblaka.
Salun i krčme Golden Sitija bile su prepune bučnih gostiju.
Divlji Tom, njegov prijatelj Toni So, i veliki Bufalo Bil baš su
primali izveštaje glasnika koje su bili poslali da obaveste članove
Lige poštenih da će strašna namera Prerijskih vukova biti ostvarena
u prvim jutarnjim časovima.
Ma ko da je u to vreme prošao gradskim ulicama video bi da su
tihe i prazne.
Samo su četiri čoveka krstarila njima, ali njih je na to terala
dužnost — bili su čistači ulica.
Dvojica, s malim kolicima za polivanje, polivali su zemlju i
pločnike, kako se ne bi dizala prašina.
Ostala dvojica zaustavljala su se kod svake kapije i odnosila
otpatke, koje su zatim ubacivali u neki veliki sanduk na točkovima.
Čistači su bili vrlo bedno odeveni, i to zato što su na Zapadu
najsiromašniji obavljali taj posao.
Ali te večeri se iz bureta za vodu, koje su nosila kolica, širio
karakterističan miris petroleja, i njegovi tragovi punili su vazduh
tim mirisom.

98
 Dva radnika zaustavljala su se pored kuća skrivenih u senci koje
mesečina nije mogla da osvetli, i prskala drvene zidove.
Ostala dvojica, ne manje dronjava od drugih, išla su ispred njih
sa sanducima i pored vrata ostavljala prazne sudove, koje će njihovi
drugovi napuniti istom tečnošću.
Nije potrebno reći da su ta četvorica pripadala bandi Prerijskih
vukova, i da su ovako kamuflirani kao opštinski službenici
pripremali ostvarenje paklenog plana.
Bilo bi dovoljno baciti na zemlju upaljenu šibicu, pa da se
drvene kuće, isušene na suncu, odmah zapale.

☆ ☆ ☆

Namera bande bila je stravična.

Bufalo Bil i njegovi prijatelji gotovo nisu verovali da je Hose
dobro čuo. Ili je, možda, Džim Gordon spomenuo taj ludački plan u
besu, nemajući bilo kakve namere da ga kasnije i ostvari?
— Ovo mi se sve čini apsurdnim — reče izviđačač. — Kako se tih
sto bandita može suprotstaviti pet puta jačoj snazi?
— Ne, nije moguće! — dodade Toni So.
— Bar da i bude tako! — reče jednostavno načelnik izlazeći s
prijateljima iz zgrade gradske policije.
Zaustaviše se pred vratima da oslušnu, ali moradoše da priznaju
da nema nikakvog sumnjivog zvuka.
— Pomišljam, prijatelju, da zaista imate pravo kada kažete da su
banditi verovatno već odustali od svoje namere! — uzviknu, sad
manje zabrinuto, Divlji Tom.
— Kako se za sada ne treba ničega bojati — prihvati So odlučno
— predlažem da odemo nešto da zaradimo u igri...
— Ja ne mogu — odmah odbi Bufalo Bil.
— Doći ćemo kasnije, da vidimo kako ti ide od ruke. Toni, da ti
donesemo sreću! — obeća u šali načelnik.
Pozdraviše se.
Polaganim korakom So se uputi prema kockarnici. Ostala
dvojica vratiše se u zgradu opštine.
99
 Za to vreme su lažni radnici završili posao u svom noćnom
obilasku grada — razdelili su na sve kuće zapaljivu tečnost.
— Biće to dražesno iznenađenje za našeg gradonačelnika! —
poče da se smeje jedan od njih.
— A sad, prijatelji — upade drugi, govoreći tiho, kad je posao bio
završen — pripazite na signal koji ću vam uskoro dati. Čim ga čujete,
zapalite vatru na četiri strane grada i požurite da obavestite ostale.
Svi poslušno klimnuše uz znak pristanka i onda se raziđoše.
I Gordon polako ode, još uvek u nedoumici kako da otpočne tu
strašnu operaciju.
Nekoliko trenutaka kasnije, pod utiskom neočekivane ideje,
zaustavi se u tremu i u mraku skide pocepano odelo, koje je do tada
imao na sebi. Kad se ponovo pojavio na ulici, odelo mu je bilo
pokriveno skupocenom bundom,- kao one koje nose samo Škoti iz
severozapadne Kanade. Dva veoma dugačka brka ukrašavala su mu
lice.
Potpuno prerušen „kralj“ prerije uputi se Pedru. Kasnije će
zviždukom dati svojim ljudima znak da zapale kuće.
— Za kratko vreme grad će se pretvoriti u buktinju! —
promrmlja zadovoljno.
I uđe u krčmu.
Iako su na vrata postavili dva nova poverljiva čuvara bilo je
nemoguće prepoznati strašnog bandita u džentlmenu koji je ušao.
Malo je tamo te večeri bilo poznatih lopova i po zlu čuvenih
ljudi. Sve takve ličnosti su se, znajući za predstojeću operaciju
povukle.
Osvrnuvši se, Džim Gordon nezadovoljno ustanovi da nema
njegovog novog ortaka. Ipak, ubrzo primeti kretanje koje je
verovatno ostalima izmaklo.
U pravilnim vremenskim razmacima ulazilo bi nekoliko ljudi
koji su prilazili zelenim stolovima. Zaigrali bi, naoko
nezainteresovano, ali onda, posle kratkog vremena povlačili bi se i
izlazili na jedna mala zadnja vrata.

100
 GLAVA TREĆA

Svi ti ljudi su se, u stvari, peli jednim stepenicama pored

izlaznih vrata, koje su vodile na sprat.
Gordon je odmah shvatio da su to saveznici koje su njegovi ljudi
pridobili i da se sastaju u prostoriji iznad kockarnice.
„Baš lepo!“ reče u sebi šef razbojnika. „To su naši i sastaju se
gore. Ništa o tome nisam znao... tu prepoznajem ruku svog ortaka...
taj momak je prepreden. Ali, gde je samo? A morao bi da bude
ovde.“
Tek posle nekog vremena Džim Gordon primeti da je stari
Pedro, vlasnik, zaposlio pomoćnika, što je bilo sasvim u suprotnosti
s njegovim navikama.
Činilo se da novi konobar želi da izbegne poglede gostiju, jer se
plašljivo sakrivao iza reda flaša na šanku, i spretno kao stari barmen
sipao u čaše najrazličitija alkoholna pića.
„Ako to nije on glavom, onda Skot uopšte nije ovde!“ — pomisli
Džim prilazeći šanku da bi popio punč s viskijem.
Gordon se nije prevario. Kad je dobio čašu, kao slučajno, onaj je
dotakao na poseban način ruku lažnom Škotu, kako su to članovi
bande činili; tako je bio siguran da je to zaista on.
„Dovraga, taj mladić zna da se izvuče na divan način, i zna sve
trikove! Stvarno je čovek koga se treba bojati“, pomisli Gordon
stojeći kraj Prerijskih vukova.
Ne progovori ni reči s konobarom, ali ostade u blizini da bi ga
mirno posmatrao.
Primetio je da su pored šanka prolazili ljudi različitih godina i
svaki bi izmenjao saučesnički pogled sa Skotom.
101
 Gordon, koji je krajičkom oka sve to posmatrao, zapazio je da se
svi oni penju stepenicama i tiho nestaju.
Ukoliko je Gordon još sumnjao u barmenov identitet, ubrzo se
uverio da mu je zaključak pravilan, jer ga u jednom pogodnom
momentu mladić pozva znakom da priđe.
— Čekaj me tamo — reče mladić Gordonu zapovedničkim
glasom — i nemoj da se kartaš!
To upozorenje je međutim imalo suprotno dejstvo na Džima
Gordona, koji je baš imao jaku želju da igra; prijatelj ga je podsetio
da se nalazi u kockarnici!
Kako je bio izuzetno strastan igrač, približi se jednom stolu.
Igra je bila na vrhuncu; Gordon uvuče ruku u džep i baci
nekoliko metalnih novčića na zelenu čohu... Od tog časa tako se
zadubio u igru da je sasvim zaboravio šta se događa oko njega.

☆ ☆ ☆

Već je duže vremena igra bila svedena na dvoboj između Džima

Gordona i Tonija Soa, i činilo se da sreća neće napustiti Tonija.
Ostali su se povukli i zadovoljili se da dobacuju koješta na račun
bandita.
Njihova zabava je bila u punom jeku i na kraju se svela na smeh
nalik na riku, kad je onaj što je gubio, istrajući i dalje u igri, ponovo
posegao u džep, a ruka odatle izašla prazna; nije više imao ni dolara!
Gordon je zakrvavljenim očima posmatrao Soa kako uzima
dobitak, osmehujući se pobednički i izazivački i nije primećivao
znake lažnog konobara.
Kao lud stavi ruku u džep i odatle izvuče punu kesu od jelenske
kože, pa izazivački prosu njen sadržaj na zeleni sto; bilo je to čisto
zlato izliveno u ne baš tanke šipke.
Majk Skot zadrhta i uperi gnevni pogled na kesu i onoga u čijim
se rukama nalazila. Bila je to njegova, Skotova kesa, Džim ju je
ukrao dok su nazdravljali pobratimstvu i uspehu njihovog saveza!
Engleza obuze bes. U koga sada da ima poverenja, kad se ni
zlikovci međusobno ne poštuju?

102
 Mogao bi preći preko ukradenog zlata, ali kesa, to je nešto
drugo...!
Blagajnik, bledunjav čovečuljak poluzatvorenih očiju, već je
promenio šipke za smotuljke zlatne prašine.
Toni So ih je dobio dva, i onda brzim pokretom zgrabi kožnu
kesu.
Skot zadrhta, ali to niko nije primetio.
— Tvrdite da dolazite sa severozapada, pošteni čoveče, zar ne?
— uzviknu Toni obraćajući se protivniku. — Objasnite mi onda
otkuda vam ova kesa...? Bliže gospodo, i pogledajte malo ovaj
natpis!
Na koži je crnim slovima pisalo:
„Prva narodna banka Arkanza (Haston)“.
Svi pogledi se zaustaviše na lažnom Kanađaninu koji je
pobledeo kao smrt, a onda na Sou koji je glasno rekao:
— Pre tri meseca ova kesa je pripadala jednom engleskom
plemiću u čijoj sam službi bio kao vodič dok je prelazio Veliki
kanjon u Koloradu. Kako se onda sada nalazi u vašim rukama?
Govorite!
Džim Gordon nije više vladao sobom: izgubio je svu svoju
hladnokrvnost.
Kako je mogao da prizna da je kesu ukrao pravom vlasniku?
Čoveku koji mu je postao ortak i koji ga je posmatrao sa svog mesta
iza šanka?
Lažni Kanađanin je i dalje ćutao. So odjednom ustade i priđe
mu sa pretećim pogledom. Reče:
— Samo hrabro, prijatelju, na tragu smo vašim drugovima... za
to vreme ćemo početi posao od vas.
— Šta to znači...? Šta hoćete od mene? — povika razbojnik.
Uzalud je gledao lažnog konobara, očekujući pomoć; ali, on se
pravio ravnodušan. Gordonu tako nije ostalo ništa drugo nego da se
nada da će doći do gužve kad nastane uzbuna zbog požara.
— Hapsim vas zbog ubistva!
Izviđačevi prsti su, kao panterove kandže, sve čvršće stezale
ramena zlikovcu.

103
 Gordon je već mislio da je izgubljen, a onda mu se pogled,
tražeći pomoć, slučajno zaustavi na tavanici.
Obradovao se i začudio istovremeno kad je ugledao nekoliko
bradatih ljudi kako posmatraju salu kroz spretno napravljen otvor i
drže revolvere uperene na grupu ispred njih.
Gordon je bio sasvim zaboravio na ljude koje je angažovao
Englez, pa mu se sada, kada ih je ugledao, vratila nada.
Okrenu se prema izviđaču i uzviknu:
— Prijatelju, čudi me vaša optužba!
U isto vreme se munjevitom brzinom i neverovatno spretno
izvuče iz Soovih ruku.
Ali je u protivnikovim rukama ostavio kraj odela i lažne brkove.
— Džim Gordon!
— Kralj Prerijskih vukova!
— Povici su se i dalje orili od trenutka kada je ptica pod lažnim
perjem pokazala pravi lik,
— Da! — povika odjednom lažni konobar — ja sam vlasnik kese!
Razbio je prolazeći poveći broj čaša, zatim skinuo crvenu bradu
i skočio na sto.
— Pazi, molim te! Evo poštenog druga! Dobro... sredićemo
račune, stari moj...
Ali, Engleza kao da nije zbunila ta provokacija. Naglim skokom,
po kome se videlo koliko je snažan i vešt, našao se pored Džima
Gordona, kome je u momentu dao pištolj. Zatim uzviknu:
— Ugasite svetla...! Skinite svetiljke, da bi se bolje video požar...!
Glas mu je odzvanjao, kada se sa tavanice začu pucnjava. Svaki
hitac je gasio po jedno svetlo.
Na one dole je pala kiša stakla izmešanog s petrolejem. Od dima
više nije moglo da se diše.
Prelaz od svetla do potpunog mraka dogodio se tako naglo, da
su gosti koji nisu znali šta se događa, pojurili iz dvorane prestrašeno
vičući.
Toni So prokrči sebi put prema Skotu, neobično besan. Ali nije
mogao da ga zaustavi, jer mu je bandit izmakao iz ruku kao divlja
zver.

104
 U dvorani je bilo sasvim tamno.
Dva bandita, jedan pored drugoga, pokušavala su da dohvate
ruke prijatelja kako bi saopštili pomoću ugovorenih znakova da se
okupe.

105
 GLAVA ČETVRTA

Prerijski vuci su se ubrzo našli jedan uz drugoga, okupljeni oko

vođe, gurajući preplašenu gomilu ljudi koja je vikala.
— Svetla... svetla...
Želja im je bila ispunjena, ali na sasvim drukčiji način nego što
su zamišljali: jedna zagrejana čaura pala je u baricu petroleja i
zapalila je. Vatra je u trenu opkolila ljude.
U ludom strahu svi pojuriše prema izlazu. Međutim, oni koji su
stigli prvi, na vratima su se zaprepašćeno zaustavljali; pred očima
im je bio jeziv prizor. U svakoj ulici je buktao požar, i umesto mraka
sve je bilo osvetljeno crvenim mutnim svetlom.
Dva čoveka, čije su se prilike ocrtavale na toj crvenoj pozadini,
bezglavo su trčala.
Glasovi su im odzvanjali u noćnoj tišini.
— Gasite vatru... Ustajte iz kreveta! Napolje iz kuća! Zapalili su
grad!
To su Bufalo Bil i Divlji Tom saopštavali građanima tužnu vest.
— Dođite, uhvatio sam razbojnike! — vikao je za to vreme Toni
So koji je usred vatre opazio onu dvojicu.
Ali u momentu kada je to povikao, užasna buka nadjača njegov
glas.
Alkohol se zapalio u bačvama. U vazduhu su se orile detonacije
kao od teškog artiljerijskog oruđa.
Svi koji su se još nalazili u krčmi pokušavali su da se izvuku iz
dvorane koja je gorela kao buktinja i odakle se plameni stub uzdizao
prema nebu.

106
 Gde god bi se pogled zaustavio, videle bi se senke kako jure od
kuće do kuće i posle nekog vremena izlaze iz njih: to su bili
razbojnici, koji su skakali s prozora savijajući se pod opljačkanim
teretom, ostavljajući za sobom samo rasplamsalu vatru.
V buci i vatri čulo se kako škripe vrata i krovovi.
Nesrećni stanovnici grada u plamenu kao da su poludeli.
— Moja deca...! Moja žena! U pomoć!
— Moja kuća gori... Pomozite! Spasite nas!
Izviđači nisu mogli, uprkos izvanrednoj snazi i hrabrosti, da se
suprotstave banditima, dok su oni izlazili iz skrovišta da bi se
razmileli po gradu.
Za trenutak je izgledalo kao da su Prerijski vuci nadjačali ovu
trojicu, jer ih je bilo mnogo više; ipak, stojeći rame uz rame, oni se
nisu povukli ni koraka.
Pucali su iz karabina i onda nastavili iz revolvera. Ni časa nisu
prestajali da seju smrt u redovima razbojnika.
Već je polovina kuća i koliba bilo u plamenu, a i ostalima je bila
ista sudbina.
Samo je Arazba Hauz, kuća sagrađena od cigala, ostala
netaknuta usred ogromne buktinje Golden Sitija!
Tamo su se nalazila glavna gradska skladišta, a u istoj zgradi i
opština u kojoj je bilo mnogo oružja i municije, što je sve bilo
pripremljeno za rat protiv bandita, koji se već duže vremena
očekivao.
— Dobrovoljci... napred... Treba spasiti barut! — povika Bufalo
Bil, koji je shvatio kakva opasnost preti ako bi vatra stigla do
magazina sa zalihama eksploziva.
— Ja sam ovde! — uzviknu Divlji Tom mirno. — Dajte mi samo
malo vremena da ovo povežem.
Kako je bio lakše ranjen u rame hteo je da zaustavi krvarenje.
Četiri čoveka, koje je podstaklo junaštvo njihovog
gradonačelnika, priključiše se onoj trojici.
Svetina zaustavi dah kad je mala grupa nestala u skladištima,
okruženim plamenom.

107
 Kad je Bufalo Bil uvideo da se niko više neće ponuditi da ih sledi,
ne obazirući se na neprijateljske hice stade na sredinu ulice i povika
zapovednički:
— Kako možete ostati skrštenih ruku pored ovih hrabrih ljudi?
Napred, kukavice! Pomozite i vi da se spasu zalihe koje će vas
hraniti zimus! Šta čekate? Ko ne pomogne isti je kao oni koji su
potpalili kuće!
Te reči su postigle željeni efekat! ohrabrile su plašljive i dale
novu energiju onima koji su bili utučeni.
Pod vođstvom Divljeg Toma i izviđača brzo su daleko od žarišta
požara prenete namirnice koje su se nalazile u velikim skladištima
i u dućanima koje još nije zahvatio požar.
Zajednički su, na opšte iznenađenje, uspeli da prenesu na
sigurno mesto i municiju i barut.
Kad je video kakav je uspeh na drugoj strani postignut, Džima
Gordona obuze strašan bes, jer je znao da će spaseno oružje i
municija uskoro biti upotrebljeni protiv njega.
Obrati se Vukovima koji su se nalazili uz njega, i glasom koji je
odavao da je spreman na sve, reče:
— Čujte me dobro: ako ovi uspeju da sklone na sigurno mesto
zalihe bez obzira o kojima se radi, za nas je to kraj... U protivnom
neće moći više dugo da ostanu u gradu. Tada ćemo mi biti
neprikosnoveni gospodari!
Svi banditi koje su te reči podstakle, pripremali su se na
očajnički napad.
Majk Skot, koji ni trenutka nije prestajao da se bori, povika:
— Tačno je, Džim! Treba ovu bandu poštenjačina uništiti do
poslednjeg čoveka! Neću mirno disati sve dok sa njihovom krvlju ne
sperem uvredu koju mi je naneo Bufalo Bil! Te hulje su već napola
pečene! Vreme je, momci, pođimo!
Piter Botl, pomoćnik vođe Prerijskih vukova, zamahnu šeširom
i povika divljim glasom:
— Napred, momci! Ovaj Englez je pravi čovek, kada nam stane
na čelo pratićemo ga bilo gde.
U isto vreme Skot je dao znak i prvi izjurio na ulicu, a za njim
ostali razbojnici, ludački urlajući.
108
 Njihova iznenadna pojava zaprepastila je branioce na drugoj
strani.
Kada su životne namirnice i oružje bili na sigurnom mestu, niko
više nije pomišljao na opasnost. A sada evo razbojnika koji se
pojavljuju odjednom kao demoni izašli iz vatre!
Taj napad je proredio redove branilaca. Petnaestak ljudi se
grčilo u krvi na zemlji.
— Banditi ponovo izlaze! — povikao je Bufalo Bil glasom
promuklim od dima. — Brzo... brzo... oterajmo ih!
I sam pojuri napred ne primećujući da su drugi, umesto da ga
prate, ostali kukavički na svojim mestima i počeli da beže.
Slučaj dovede Gordona baš pred izviđača. Zlobno se smešeći,
bandit opali, ali zrno promaši cilj i Džim psujući odbaci pušku.
Ispalio je poslednji metak.
Nije imao vremena da uzme drugu, jer ga je Bufalo već dohvatio
i podigao uvis da bi ga svom snagom, zatim, tresnuo na zemlju.
Udarac je bio tako jak da su banditu rebra popucala.
On pade nepomično opružen.
— S ovim sam gotov! Prvi je dobio svoje...! Ko je sada na redu?
— uzviknu izviđač besno.
— Ja! — na to reče Skot, koji se bio šćućurio iza gomile leševa.
To bi bio kraj za Bufala Bila, da baš u kritičnom času oštrica
njegovog razbesnelog protivnika nije naišla na telo nekog mladića
koji mu je požurio u pomoć.
Taj hrabri mladić primio je udarac i smrt.
— Henri, osvetiću te! — povika izviđač pucajući u Engleza.
Englez se zaljulja, ali ostade na nogama kao da nije ranjen.
— Prokletstvo! — zaurla izviđač koji nije mogao da veruje
sopstvenim očima. Možda neka amajlija čuva ovog demona?
— Moje telo je zaštićeno kao i tvoje. I ja imam oklop... — javi se
Majk Skot uz ironičan osmeh.
Neranjivost Bufala Bila dala je povoda legendi da on nosi
železnu košulju koju ne mogu probiti ni nož ni kuršumi.
— Misliš li da sam kukavica kao ti? — reče na to izviđač i pocepa
košulju. — Budalo, evo mog oklopa: pogledaj!

109
110
 Pokaza gole grudi.
— Možeš vikati koliko ti je volja; neću zato odustati od namere
da te ubijem kao besnog psa! — odgovori Skot.
I baci se prema izviđaču koji je ostao bez metaka.
No Bufalo je već podigao sa zemlje jednu staru pušku, kakve su
upotrebljavali samo Indijanci, i njenom cevi odbi udarac.
— Ubijte ga! Ubijte ga! — vikao je za to vreme Englez
razbojnicima, nastojeći da ih podstakne na napad. Osećao je da im
je on više vođa nego što je to Džim Gordon, koga je, kada se osvestio,
Bufalo Bil ponovo bacio na zemlju.
— Strpi se, huljo! — prekide ga izviđač uz zlokoban smeh i
nastavi da vraća udarce.
— Da, ali ubiću te! I to uskoro!
Dvoboj se nastavi tim različitim i čudnim oružjem, a oko njih je
borba sve više besnela.
Razjareni građani su se sad bacili na razbojnike. Ovi zaslepljeni
besom zbog gubitka vođe, primetno su napredovali.
Urlajući od radosti, kao divljaci su upadali u zapaljene kuće i
izlazili sa rukama crvenim od krvi i džepovima punim dragocenih
predmeta.
Glavnim ulicama vladali su smrt i razaranje.
— Čuvaj ti radije sebe i nemoj prerano da se veseliš! — reče
Bufalo Bil navaljujući na bandita. — Nisi još dobio ono što ti
pripada, zlotvore!
— Pazi, ko to govori! Ah, ne vrediš koliko nokat na mom prstu!
— procedi Englez. — Hajdemo, momci, na njega! Uhvatite tog
brbljivca! Kad se preseli na drugi svet, postaćemo potpuni vlasnici
grada!
Započe žestoka borba prsa u prsa. Razbojnici se baciše na
izviđača, želeći tako da pokažu odanost novom gospodaru.

111
 GLAVA PETA

Divlji Tom i Tomi So potrčali su u pomoć, ali u opštem naletu

odjednom se nađoše priterani uz kuće. Jedva su primetili Bufala
Bila koji se u tom trenutku otimao od protivnika i pokušavao da im
pobegne, ali razbojnici su na njega navalili kao izgladneli vuci.
— Nema više nade, Bil, beži! — vikao je Tom verujući da će ga
Bil poslušati.
— Smrt je već tu...! Više joj ne možemo izbeći! — dodao je njegov
drug.
Dva izviđača su ipak pokušavala da učine nemoguće i da se
oslobode gomile koja samo što ih nije savladala.
Njihova žestina je, međutim, pomalo popuštala. Hrabro su
ustali protiv požara, a ova užasna ulična borba je trajala bez
prestanka već nekoliko sati. Bili su već pri kraju snage.
Udarci su im bivali sve slabiji i ređi. Neprijatelj je, međutim, bio
sve uporniji.
Odjednom Divljem Tomu pokleknuše kolena; nije to bilo zato
da bi izbegao udarac dugog bodeža, nego što su mu mišići otkazali
poslušnost.
Sečivo prođe pored njega i zabode se u jedan panj.
Tom mahinalno zgrabi napadačevu ruku, koja je bila prekrivena
zgrušanom krvlju, i zadrža je za trenutak. Ali, protivnik se naglim
pokretom oslobodi i povika:
— Sad si u mojim rukama!
Bio je to Skot; na usnama mu je poigravao podrugljiv osmeh, pa
mu je lice, poprskano krvlju njegovih žrtava, izgledalo užasno.

112
 — Ne, ne još... videću te kad budeš visio! — povika
gradonačelnik Golden Sitija koji se nije mirio s ulogom pobeđenog.
Krajnjim naporom volje pokušao je da ustane; istog momenta,
Englez je izvukao bodež i upravio ga prema nezaštićenim
protivnikovim grudima.
— Umri, gade! — izderao se uz jeziv smeh.
Dok se spremao da ga probode, snažan udarac nogom baci ga iz
ravnoteže i bodež ponovo pogodi u prazno.
— Stani! — zagrme Bufalo Bil, koji je pritrčao u pomoć.
Svi se okrenuše prema čoveku koji je to izgovorio, pa su i
prijatelji i neprijatelji ostali paralisani tim zapovedničkim glasom.
To je bio prizor koji bi svakoga prestravio.
Razbojnici su bili mnogo jači, predvođeni Skotom i dalje su
navaljivali na gradonačelnika. Malo kasnije pokušali su da
savladaju i Bufala Bila. Čak je i Džim Gordon puzeći uspeo da dospe
do izviđača i pokuša da ga rani u kolena svojim otrovnim bodežom.
Odjednom su svi stali kao okamenjeni od straha; veliki izviđač
imao je u rukama burence sa sadržinom koja je svima bila vrlo
dobro poznata.
— Pogledajte! — naredi gromkim glasom. — Dobro ga
pogledajte!
Svi su ćutali.
— Samo još jedan trenutak i ja ću baciti bure baruta u vatru! —
dodade. — I tada ćemo svi na drugi svet! Da, i mi ćemo umreti, ali
se ne bojimo, jer smo se borili za poštenu stvar... Hoćete li smesta
da napustite grad ili želite da odmah dignem sve u vazduh...?
Birajte!
— Povlačimo se! — povika Majk Skot. — Sad nas držite u šaci,
biće vremena da raščistimo račune, zapamtite to!
Nije bilo potrebno da Englez naređuje svojim ljudima da se
povuku. Prerijski vukovi su brzo išli glavnom ulicom i nestajali u
mraku.
Bufalo se nasmeši ljutito kada je to video i prezrivo spusti
smrtonosni prah.
U opštoj zbrci niko nije primetio da nema Tonija Soa i da je
Džim Gordon ostao, jer nije uspeo da pođe sa svojim drugovima.
113
 Džim je krajnjim naporom bacio svoj čuveni bodež među
neprijatelja. Skot ga je, međutim uhvatio u letu, znajući da to oružje
među Vukovima predstavlja znak dostojanstva vođe.
— Razbojnici! — vikao je dotle izviđač gledajući begunce. — A
eto, nismo uspeli da ih do poslednjeg uništimo.
— Najgore je što su odvukli sa sobom i Tonija Soa — uzviknu
Divlji Tom, kada je primetio da mu nema prijatelja.
— Po čemu to zaključuješ? — uzbuđeno upita Bufalo Bil.
— Činjenica je da ga nema među nama. Nije sigurno pobegao.
Onda pođimo za njima! — odluči izviđač koji uopšte nije osećao
umor.
— Da, smesta za njima! Ne želim da moj dragi prijatelj ni jedan
minut ostane u rukama tih vragova!
U tom trenutku iz mase ranjenih i mrtvih dopre jedan glas:
— Bufalo Bile — govorio je glas — to će biti težak poduhvat i
nećeš nikad zauzeti skrovište Prerijskih vukova. To nećeš uspeti ni
ti a ni cela vojska. Ne možete ih uništiti!
Govorio je to Džim Gordon, a iz reči mu je izbijala neizmerna
mržnja.
U jednom skoku izviđač je bio pored njega. Uhvatio ga je za vrat
i odbacio tri metra dalje. Zatim je povikao:
— Rekao si suviše, a ipak ne dovoljno... prema tome kako se
shvati. Ne moram suviše da mučim svoje pamćenje da bih se setio i
kako i kada si sa svojim pristalicama zauzeo ono prirodno utvrđenje
za koje misliš da je neosvojivo. Kad su uništeni u dolini razbojnici
iz Aronoza koje je vodio Gonzales, nekoliko njih se smestilo tamo
gore... Niko ne zna kako su tamo stigli. Ni jedan pošten čovek nije
nikad imao sreće da otkrije put do onih vratolomnih visina,
pristupačnih samo pticama grabljivicama... A ipak postoji neki
prolaz, vi tamo živite... Zato, ponavljam, rekao si suviše malo.
Napred, prijatelju, na sunce sa onim što znaš! Možeš da nam
pokažeš put, a to ćeš i da uradiš!
— Ah, ah, ah! Tvoje pretnje me čine sasvim ravnodušnim,
Bufalo Bil. Tomi So je u rukama mojih ljudi. Ja sam vaš zarobljenik.
Ne bismo li mogli da izvršimo razmenu? — Onda dodade kao za
sebe:
114
 — Tvoj prijatelj će verovatno videti kako se ulazi u pećinu... ali
nikad neće saznati kako se iz nje izlazi!
— Dosta, nitkove! Nisam zabrinut za svog druga... dobro znaš
šta te čeka ako tom čoveku dirnete i dlaku na glavi! — progovori
izviđač. — Ja ću, međutim, da se pozabavim tobom, Džime
Gordone. Govori smesta i kaži istinu, inače ću te poslati gore onom
sudiji da te nagradi prema zaslugama!
— Možeš da me ubiješ, ali neću progovoriti — odgovori bandit.
— Mi Vukovi zakleli smo se da ćemo ćutati.
Veća grupa ljudi opkolila je u tišini njih dvojicu. Tu je bilo belih,
crnih, žutih i crvenih lica.
Bufalo Bil posmatrao je ljude oko sebe dok je razmišljao kako
da se izvuče iz te situacije. Pogled mu se odjednom zaustavi na licu
koje je izgledalo okrutno i nemilosrdno.
Izviđač je poznavao tog čoveka. To je bio indijanski melez. Imao
je orlovo perje, znak nižeg poglavice.
Kad je primetio da ga Bufalo Bil posmatra, nasmešio se.
Bufalo Bil ga pozva:
— Tovatsi, dođi ovamo...! Kaži mi, šta ti misliš o ovome jer
sasvim jasno vidim da imaš svoje mišljenje. Poglavica si, i s obzirom
na to pozivam te da kažeš svoj sud... Dugo te već nisam video, ali se
sećam da si hrabar i sposoban čovek.
Za vreme požara Indijanac se pokazao veoma izdržljivim i
hrabrim.
— Tačno, ja sam poglavica i hrabar! — odgovori svojim
karakterističnim grlenim glasom.
Laskalo mu je što ga veliki izviđač poziva pred svima. Lagano se
nakloni i nastavi:
— Veliki beli poglavica tačno je pogodio. Ja ću naći sigurno
sredstvo da progovori ovo pseto, neprijatelj crvenih i belih lica.
Džim Gordon primetno preblede, jer se seti da je Indijanac
majstor u smišljanju raznih mučenja.
— Odlično, poglavice! Ovaj gad treba da propeva — reče Bufalo
Bil. — Prežilav je za mene...

115
 Crvenokožac se osvrnu i zatim prstom pokaza na dva visoka i
vitka bora, jedan pored drugoga, koje je požar kao nekim čudom
poštedeo. Zatim izdade naređenja.

116
 GLAVA ŠESTA

Nekoliko trenutaka kasnije borovi su bili savijeni i njihovi

vrhovi su se dodirivali. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno osam
čvrstih mladića.
Indijanac naredi da se zarobljenikove noge čvrsto privežu za
kraj svakog drveta.
Lako je bilo shvatiti o kakvom paklenom planu se radi: kad se
stabla oslobode, naglo će se vratiti u svoj raniji položaj, dok će
vrhovi, udaljavajući se, podići Džima Gordona da bi ga zatim
rastrgali.
Divlji Tom se za vreme priprema obrati banditu, koji je potpuno
bio uplašen:
— Evo ti šta si hteo, prijatelju! Lakše je ući u jedan grad i zapaliti
ga, nego posle toga pobeći, zar ne?
— Šta si odlučio, vođo Prerijskih vukova? — dobaci mu Bufalo
Bil.
Razbojniku su cvokotali zubi, a sa čela su mu lile krupne graške
znoja. Ali on ne popusti i odmahnu glavom.
Znajući da je tvrdoglav, izviđač se hladnokrvno obrati ljudima
koji su pridržavali krajeve borova:
— Pazite! Polako popuštajte dok vam ne viknem „stoj“!
Naredba je bila izvršena.
Krajevi stabala su se polako razdvajali i svaki je povlačio jednu
zarobljenikovu nogu. Ovaj se naglo prevrte i osta da visi s glavom
nadole. Noge mu se raskrečiše, a u telu je nešto počelo da škripi.
Čovek koga su tako mučili, zaječa.

117
 — Stoj! — naredi izviđač.
Oni što su pridržavali stabla, zaustaviše se, i razbojnik ostade da
visi s glavom nadole.
— Hoćeš li sada da progovoriš? Da ili ne?! — upita Bufalo Bil.
U tom času zavladala je jeziva tišina.
— Brojaću do tri — nastavi izviđač. — Ako ne odgovori, pustite
stabla... i on će dobiti što zaslužuje!
— Jedan...
Niko se ne mače.
Gomila je bila prestravljena i zbog toga je ćutala gledajući
čoveka u vazduhu.
— Dva!
Osuđenik je i dalje bio nem. Njegove oči su ipak odavale
neizmeran strah.
Sudbonosna reč samo što nije bila izgovorena, kada je neka
mlada devojka, a to je bila Magda Ezotron, klekla pred Bufala Bila.
— Smilujte se na njega — uzviknu glasom punim ženskog
saosećanja.
— A zašto da budemo milostivi? — razdraženo upita neko od
prisutnih.
— Nemojte da okaljate svoje herojstvo tako brutalnim činom —
nastavi devojka još bespomoćnijim glasom. — Možda i zaslužuje
smrt... Odvedite ga pred sudije, ali budite humani, kao što on bez
sumnje nije nikad bio prema svojoj ljudskoj sabraći. Smilujte se na
njega!
Bila su ganule devojčine reči, pa izvadi nož i preseče konopac
kojim je zarobljenik bio vezan.
Kad je Džim Gordon ponovno stao na noge, rekao je mirnim
glasom:
— Dakle, još jednom sam se izvukao! Gospođice, to vama
dugujem. Ali ne želim bilo kome da budem zahvalan pa ću učiniti
dobrovoljno ono što silom niko ne bi uspeo, da se odužim...
— Povedi nas do pećine!
— Da, odvešću vas tamo, a opravdava me činjenica da niko od
mojih ni prstom nije mrdnuo da me iščupa odavde, iako sam im

118
vođa...! Ali da se razumemo — dodade obraćajući se Bufalu. —
Pokazaću vam put, ostalo me se ne tiče! I dopustite da vam kažem
kako nećete uspeti da napadnete Prerijske vukove u njihovom
utvrđenju! Pripremite se, dakle, na neprijatna iznenađenja. Ništa
neću više da vam kažem. Mislim da će tako biti pošteno.
— Svakako — mirno odgovori izviđač. — Poći ćemo odmah, ako
si sposoban da nas povedeš. Jedva čekam da otmem Tonija iz ruku
tvojih ljudi! Za drugo važi moja reč: daću ti slobodu!
Kralj vukova iz Klanca kostura pokloni se, želeći da tako pokaže
kako se slaže s Bufalom. To je u stvari uradio zbog toga da sakrije
čudan osmeh koji mu se pojavio na usnama. Ali ga je Indijanac
primetio.
„Zmija je to“ pomisli Tovatsi. „Dok mu se glava ne smrska, od
njega se može očekivati samo najgore... Ali, držaću ga na oku!“
I tako razmišljajući melez priđe Divljem Tomu.
— Nadam se da ću i ja biti s vama u pohodu na vukove.
— Tovatsi, jasno da ćeš ići sa nama! — uveri ga gradonačelnik.
A zatim tiho, da ga niko ne čuje, dodade!
— I nemoj da ispuštaš iz vida onoga gada. Ne veruj mu!
Melez se nasmeši.

119
 GLAVA SEDMA

Ako je Džim Gordon nameravao da igra dvostruku igru, to je

tako dobro skrivao da niko nije otkrio njegove namere.
Neustrašivo je vodio ljude prema pećini u kojoj je bilo njegovo
sklonište.
Golden Siti je imao top; na Bilov zahtev poneli su ga u pohod.
Bili su već blizu cilja kada su primetili neku priliku kako sama
smelo korača.
— Ko ide?
— Prijatelj! — odgovori nepoznati čim se dovoljno približi da ga
čuju.
— Pa to je Mils! — povika neko iz prethodnice.
Sem Mils bio je trgovčić, vlasnik jednog dućana u gradu, gde je
i na kredit prodavao sve i svašta.
Samo je Džim Gordon znao da je taj starčić nitkov, i da od
bandita kupuje plen, puneći tako svoj magacin; zatim je često
odlazio na duga putovanja da bi se brzo otarasio dragocene i
kompromitujuće robe.
Međutim — kako smo rekli — njegovi sugrađani nisu uopšte
znali za taj njegov nepošten rad.
Bufalo Bil je za trenutak posmatrao to lice grabljivice, koje mu
baš nije ulivalo poverenje.
Milsu, međutim, nije mogao da odbije molbu da se pridruži
dobrovoljcima, još više zbog toga što je izgledalo da je oduševljen
idejom da se kazne Prerijski vukovi. Baš je došao, rekao je, s dugog
poslovnog puta i ne zna ništa o onome što se te noći dogodilo.

120
 Gordon, koga su stalno pažljivo posmatrali, nastavio je da vodi
ljude strmim krivudavim puteljcima uz ivicu planine. Put se
nastavljao pravo prema vrhu stene na kojoj se uzdizao visok bor.
— Ovo drvo je osmatračnica — objasni vodič.
— Reci nam nešto više! — naredi izviđač banditu koji je
odjednom prestao da govori.
— Jedan od vas neka se popenje i izvidi okolinu... — nastavi
Gordon. — Ako ne ugleda nekog od mojih ljudi, jasno je da nikoga
ne očekuju, bar ne s ove strane.
Izgledalo je da u tim rečima ima istine.
Indijanac se za tren oka uspenja preostalim delom skoro
vertikalne staze.
Kad stiže na vrh, osmotri pažljivo predeo i zatim dade nekoliko
brzih znakova.
Bufalo Bil koji je protumačio Indijančevu poruku nastavi:
— Znači da je sve u redu.
— Niže dole, u dolini, primećuje se nešto neobično, ali izgleda
da za nas nije zanimljivo... pogledajte, sad se penje na drvo da vidi
dalje.
Crvenokožac se neverovatno spretno pope na vrh odakle je
mogao da posmatra celu okolinu.
Baci brz pogled na prekrasnu panoramu obasjanu toplim
jutarnjim suncem a zatim zamaha rukama da bi na sebe skrenuo
Bilovu pažnju.
Kad je bio siguran da ga Bil gleda, stavi ispruženu ruku na vrat
kao da želi da preseče grlo, a zatim lagano udari dlanom o dlan.
— U dolini vidi Sijukse i kaže da sigurno nije pogrešio — ponovo
objasni Bufalo.
Za to vreme melez je otkrio nešto što nije preneo. U dubini
uskog prolaza između stena primetio je čoveka koji se vrlo oprezno
peo uz korito potoka prema ulazu u klanac. Bio je očigledno veoma
iskusan kad se uputio takvom stazom.
Indijančev zadovoljan osmeh pokazao je da je i pored daljine,
svojim oštrim okom ne samo zapazio ljudsku priliku, već da je i
prepoznao čoveka koji je pošao na tako opasan uspon.

121
 „Divlji Tom oprezan... shvatam zašto nije s drugima... on ima
dobar plan i Tovatsi ga neće izdati.“
Indijanac je opet razgledao okolinu; činilo se da uopšte nema
prolaza iza kupaste stene na čijem vrhu Vukovi imaju svoju jazbinu
i gde drže zarobljenika.
Kad je shvatio da više nema ništa da se vidi, Indijanac siđe s
drveta.
Pođe do ivice provalije i baci još jedan pogled; ponovo vide
čoveka na onoj opasnoj stazi.
I onaj njega primeti i domahnu mu, našta mu Tovatsi odgovori.
Odmah zatim pojuri do ostalih.
— Onda? — nestrpljivo upita Bil.
— Ništa... nikakav znak... ali — promrmlja Indijanac Bilu na uho
da niko ne čuje — primetio sam prijatelja u dnu provalije.
Izviđač klimnu glavom; znao je za gradonačelnikov plan.
— Nisi otkrio nikakvu stazu koja vodi do utvrđenja?
— Ne — odgovori Indijanac ne obraćajući pažnju na razbojnikov
ironičan osmeh.
Zatim, u tišini, Tovatsi stade na čelo grupe. Za njim je išao
Gordon na koga je Bufalo Bil neprekidno motrio.
Nastaviše put još oko jednu milju uz ivicu visoravni, stazama
kojima mora da je neko često prolazio, jer se njima lako išlo.
Odjednom se Indijanac i izviđač zaustaviše, jer im je pažnju
privuklo nešto zanimljivo. Otkrili su konopce koji su, kao niti
paukove mreže, visili nad provalijom.
Svi su začuđeno gledali.
Četiri ili pet čvrstih lijana bile su razapete, vezane jedna za
drugu i pričvršćene za izbočine stena s jedne i druge strane ponora.
Tako su pravile mrežu nalik na most koji je vodio do stene na čijem
vrhu je bilo skrovište razbojnika.
Malo više nalazili su se na isti način razapeti drugi konopci
iznad prvih, koji su verovatno služili kao držači prilikom prelaza.
Sve to je predstavljalo vrtoglavi most koji je na posmatrača
ostavljao snažan utisak.

122
 Nije bilo jasno kako se taj put nastavlja s druge strane, jer su
konopci tamo nestajali u gustom bršljanu.
Izgleda da je stena bila od kremena i u njoj se najverovatnije
nalazila pukotina ili udubljenje. Ali to su bile samo pretpostavke, jer
je veliki zid bio prekriven lišćem i kroz njega nije ništa moglo da se
vidi.
— Naša pećina nalazi se odmah iza onog stenovitog vrha! — reče
Gordon uz poseban osmeh.
— Priznajte da sam pošteno održao obećanje.
— Ne zaboravite da nas morate odvesti do ulaza — odgovori
izviđač.
— Ali eno ulaza...! Bršljan ga skriva od vaših pogleda — odgovori
razbojnik. — Ne želite valjda da učinim više! Metnuo bih glavu u
torbu! Značilo bi kao da sam je ranije prodao na sajmu ako bih
morao da pređem preko tog visećeg mosta! Nikad u životu nisam
stao na njega.
— Onda ćete to prvi put učiniti!
Izviđač je to rekao tako da nije bio moguć nikakav otpor.
Džim Gordon reče na to:
— Bilo bi bolje da ste me raskomadali, kao što ste nameravali!
Indijanac se spremao da prvi pređe most i skinuo je mokasine 4,
jer je bio siguran da će bos imati čvršći oslonac.
Završio je pripreme; obesio je karabin i stavio bodež u zube da
bi i jedno i drugo mogao da upotrebi u slučaju potrebe, a da mu uz
to budu ruke slobodne.
Vodič je trebalo sada da povede Indijanca.
Do tog trenutka Bufalo Bil je stalno bio uz njih, ali sad se morao
zaustaviti s ove strane ponora jer je dobrovoljcima bio potreban
četovođa, a i zato što je on morao da izda naređenje za upotrebu
topa.
Zbog toga je zatražio dobrovoljca koji bi pošao sa Džimom
Gordnom i Indijancem.
Javi se Holi, lovac poznat po mirnoj i posebnoj naravi.

4 Mokasin — opanak severnoameričkih Indijanaca izrađen od neštavljene kože.

123
 Izviđač je iskoristio to vreme da prouči situaciju, ali pomisli,
nemoguće je upuštati se u pretpostavke. Treba odmah nešto učiniti.
Tri spretna čoveka poslata su da pokušaju uspon na nekoliko
blokova stena, sa čijeg najvišeg vrha je možda moglo nešto da se
otkrije. Njima se pridružio i Holi.
Kozja staza bila je jedini put koji je vodio sa platforme na kojoj
je stajao top.
Lovac je dobro poznavao vrh sa koga se pružao divan vidik na
više od dvesta milja naokolo, pa je poveo grupu.
Malo kasnije, sa priličio muke, stigoše na vrh.
Tamo je sve bilo pusto; nisu videli ni orlove koji obično s vrhova
posmatraju plen u dolini... Sve je bilo prazno. Sve kao da je zamrlo.
Kad su osmotrili horizont, vratiše se Bufalu Bilu.
— Sve je u redu — javiše. Ni traga od Indijanaca.
— Toplo je gore — reče Holi. — Vrućina je zaista neprijatna...
Sećate li se jezerca tamo gore, koje su devojke nazivale „Sunčevim
ogledalom“! Nestalo je... ispilo ga sunce!
Lovac nije mogao da pretpostavi da su razbojnici, iz samo njima
poznatog razloga, isušili malo jezero.
Bufalo Bil postavi top tako da dominira mostom od konopaca a
i da bi mogao, pre nego što pokušaju da pređu, očistiti skriveni deo
suprotne strane; želeo je da raskine bršljan koji se od ivice provalije
protezao preko stene, prekrivajući je lišćem.
Bio je to jedini način da ustanovi da li se iza zida od zelenila
zaista krije ulaz u pećinu.

124
 GLAVA OSMA

U punjenje ogromnog topa izviđač je stavio poduži lanac, kojim

je trebalo odjednom pokositi lišće.
Postigao je pun uspeh: jedna od najjačih grana bršljana slomila
se i povukla za sobom dobar deo zelenog pokrivača koji je pao u
provaliju.
Pucanj nikoga nije izmamio iz pećine. Izgledalo je da sem njih
nema drugih ljudskih stvorenja.
Ali na mestu gde se otkinuo bršljan, u kvarcnoj steni tvrdoj kao
čelik, pojavio se otvor pokriven masivnim vratima.
Bufalu Bilu je bilo dovoljan jedan pogled da shvati kako Gordon
nije preterao kada je kazao da će morati da prebrode velike teškoće.
Protiv tog bedema nije mogao biti efikasan nikakav metak iz
karabina. Zbog toga su bili zadovoljni što su dovukli i top.
Pogledavši u ponor izviđač je primetio Divljeg Toma koji je i
dalje išao uzbrdo i koga na sreću nije pogodilo žbunje što se otkinulo
sa stene.
Došao je trenutak kada je trebalo da se pođe na viseći most i da
se vrata izbliza ispitaju i pokuša da se otvore.
Indijanac oprezno jednom nogom oproba čvrstinu konopaca.
Ustanovio je da su konopci dobro učvršćeni na dva kraja i on se
vešto uputi vrtoglavim mostom.
Džim Gordon, kome su zapretili smrću ako bude oklevao, pratio
ga je tako sigurno da su se odmah svi uverili kako je lagao kad je
rekao da tuda nije još nikada prošao.

125
 I Holi je pošao za njima, ponosan na svoju hrabrost, ali čim je
pogledao u dubinu, preblede i reče da oseća užasan bol u želucu i da
je shvatio kako nije vešt kao akrobata što je za to potrebno.
Povukao se, uz opšti podsmeh.
Trebalo je neko da pođe za Gordonom i spreči ga u bekstvu ako
s leđa napadne Indijanca.
Iako su ismevali lovca, svi su sa strepnjom očekivali na koga će
pasti Bilova odluka.
Ko će se od njih usuditi da pređe most?
Jedan čovek se plašljivo javi. Ostali ga gurnuše napred.
— Živeo Sem Mils!
Dobrovoljac je bio onaj čovek sa licem ptice grabljivice i crvenih
očiju, onaj koji je na izviđača ostavio vrlo loš utisak.
U tom času, međutim, nije bilo preporučljivo da se neko oslanja
na prvi utisak.
Ona dvojica su već bila na polovini konopaca i bandit kada je
primetio ko je dobrovoljac, neraspoloženo reče:
— Do vraga... očigledno bolje gađate iz pištolja nego što bi čovek
pomislio kad vas vidi... ili jednostavno ne shvatam vaše prijatelje!
— Ne brinite za mene, gospodine Gordon! — odvrati Sem uz
čudan osmeh.
I stade na konopac tako hladnokrvno kako Bil ne bi nikada
pretpostavio.
Mils je izvukao pištolj u trenutku kada je stao na most,
pregledao ga i stisnuo ga u desnu ruku dok se levom pridržavao za
gornje uže.
Morali su da budu oprezniji i da se sporije kreću. Što su se više
približavali sredini visećeg mosta konopci su se pod njihovom
težinom opasno ugibali; most je izgleda bio napravljen da njime
prolazi samo po jedan čovek.
Tovatsi je, s nožem u zubima, bez straha napredovao.
Njegovo oštro oko je posmatralo svaku pukotinu na steni, svaki
pokret lišća, a njegov sluh, ni malo slabiji od vida, pratio je šta se
zbiva iza njegovih leđa. Prešao je polovinu mosta, a ponašanje druge
dvojice nije mu se učinilo sumnjivim.

126
 Tamo su bili kao na dnu nekog džaka. Do tada napeti konopci
pred njima, dalje su se koso dizali prema drugom kraju.
Zbog toga nije bilo čudno da su sve sporije napredovali.
Odjednom se razbojnik zaustavi, gotovo kao da želi da Tovatsi
stigne sam na cilj. Ali zašto?
Bufalo Bil zadovoljno klimnu glavom kad ugleda kako Mils
podiže pištolj i viknu:
— Napred!
On, međutim, nije čuo da je Sem tiho dodao:
— Hoće li tamo preseći gvozdenu prečku?
Ove poslednje reči su izgovorene tako da ih Indijanac ne čuje.
Džim Gordon je razumeo i jedva primetno klimnu glavom,
zatim, posle još jedne Semove primedbe, još jače klimnu.
Taj pokret je Semu bio dovoljan da opali na Tovatsija preko
Gordonove glave.
Oni koji su sve to posmatrali sa ivice provalije pomislili su u prvi
čas da Mils puca na zarobljenika, jer okleva da pođe napred. Ali čim
je Gordon naglim pokretom otkrio meleza, shvatiše da je ovaj
pogođen.
Indijanac je prigušeno uzviknuo.
Ne ispuštajući nož, on se okrenu prema napadaču, ali je izgleda
bio teško ranjen, jer su mu prsti skliznuli s konopca za koji se
pridržavao.
Indijanac je nastavio teturajući se da ide napred, do kraja
mosta. Tamo je izgubio ravnotežu, skliznuo niz konopce, i nestao u
zelenilu bršljana koji se peo iz klanca, skrivajući drugi kraj mosta.
Granje i lišće se tamo uzburkalo, podiglo se mnogo prašine,
nešto se naglo pokretalo i odjekivali su neki mukli udarci.
Najzad se začu kako nešto teško pade na dno ponora.
Da li je to bilo kamenje ili Tovatsijevo mrtvo telo? Ova druga
pretpostavka se činila verovatnijom. Ubrzo je među lišćem opet bilo
sve mirno i Indijanac se više nije pojavio.
Oba bandita su brzo nastavila put, ali kada su stigli do ivice i
hteli da skoče na čvrsto tle, konopci više nisu izdržali i pukli su.

127
128
 Nisu uzeli dovoljan zalet pa su ostali da vise uz ivicu stene,
zakačivši se za neke pukotine koje su se nekim čudom tamo nalazile.
Okrenuta dobrovoljcima iz Golden Sitija, njihova leđa
predstavljala su izvrsnu metu. Ali pošto su oni mislili da je Mils
slučajno pogodio Tovatsija kada je hteo da gađa Džima Gordona
nisu se usudili da pucaju kako ne bi ubili trgovca.

129
 GLAVA DEVETA

Ni pucanj iz pištolja, ni buka od Indijančevog pada nisu nikoga

izmamili s one druge strane.
Bufalo Bil je bio spreman da dočeka metkom prvog bandita koji
se pojavi pa je u ruci imao spreman karabin. Istovremeno je držao
na oku onu dvojicu. Plašili su se obojica da ne popusti trošna stena
za koju su se držali rukama i nogama pa nisu smeli ni da se pokrenu.
To je bila užasna situacija, skoro kao zaslužena kazna.
Malo kasnije, dok su dobrovoljci iz Golden Sitija još
zaprepašćeno posmatrali one nad ponorom, Bufalo im doviknu:
— Ne mičite se! Ako se podignete, glave će vam prsnuti kao
mehuri od sapunice!
Kad je to rekao, uperi top prema vratima nadajući se da će ih
tako srušiti.
— Pali!
Zrno pogodi cilj, ali se tamo pojavi velika metalna ploča koja je
odolela udarcu.
Eksplozija zbuni Milsa kome su popuštali već umorni i ukrućeni
prsti. Ponovo je pokušao da se uhvati ali nije uspeo. Kada je shvatio
da je prepušten sudbini, očajnički ispruži ruku prema drugu koji se
nalazio nešto niže od njega i prestrašeno povika:
— Pomozi mi!
— Idi do vraga! — odgovori mu Džim Gordon koji se bojao da će
sam pasti u ambis ako mu pomogne.
I udari ga nogom.

130
 — Udaraš me... posle svega što sam za tebe učinio! — promuca
Mils izbezumljen. — Nezahvalno pseto. Želim ti još strašniji kraj od
moga!
To su bile njegove poslednje reči. Telo mu se izvi unazad i kada
se trgovac dva puta okrete oko sebe, surva se u ambis kao kamen.
Čudnovato ali se niko nije osvrnuo na to što se dogodilo. Sva
pažnja je bila usmerena na čudne zvuke i škripu koja se začu nad
njihovim glavama i koja je obećavala nešto neprijatno.
Bufalo Bil je prvi shvatio kakva im opasnost preti.
— Lezite! — povika.
Međutim, njegovo upozorenje je stiglo na žalost prekasno.
Uz strašnu grmljavinu spustila se lavina kamenja koja je zasula
građane Golden Sitija.
Bufalo se nalazio na ivici provalije i jedva je imao vremena da se
uhvati za izbočinu neke stene i da se nekako šćućuri pod njom i tako
zaštiti od lavine. Zatim s užasom stade da gleda gomilu kamenja
pod kojom su ležali hrabri dobrovoljci.
Svi ti mladići su mrtvi! On je jedini izbegao taj užas!
Jedini? Odjednom neki strašan glas povika:
— Mi se, gospodine Kodi tako borimo! Na svoj način!
Izviđač kao ranjena zver okrete glavu i pogleda okolo. Na drugoj
strani ponora ugleda Majka Skota.
Bufalovo lice smrtno preblede.
— Zlotvoru! Ubij i mene, nezaštićen sam! — uzviknu očajan. —
To bi trebalo da zadovolji takvu hulju i izdajicu kao što si ti.
— Vrlo je verovatno da ću to i učiniti! — odvrati Englez. — Ali
prvo ću da ućutkam jednog brbljivca koji mi čuči tu ispod nogu.
Mislio je na Džima Gordona.
Iako je, kada je poveo ljude iz Golden Sitija, znao šta ih očekuje,
sada se i on sam nalazio u gadnoj situaciji, bez obzira na uspeh
njegovog plana.
Nije više psovao, preklinjao je, čvrsto se i očajnički držao za
grane bršljana. Korenje se, međutim, malo po malo otkidalo ili
lomilo pod njegovim prstima. Sve više se odronjavalo kamenje na
koje je oslanjao noge.

131
 Kad je ugledao Majka Skota, radosno povika.
Pomislio je da se njegov prijatelj provukao kroz pukotinu koju
je napravio top, da bi ga spasao.
— Živeo, prijatelju! — veselo uzviknu verujući da mu dolazi
spas. — Daj mi ruku i jednim skokom biću kod tebe.
Ali, Englez je skrštenih ruku posmatrao očajnika koji ga je
molećivo gledao.
— Šta želiš od mene? — upita hladno.
Na to Džim Gordon zadrhta.
— Ne želim ništa od tebe... samo mi spasi život... Ne mogu više
da se držim... pruži mi ruku! — nastavi preklinjući promuklim
glasom.
Skot se i dalje podrugljivo smejao.
— Mnogo si me zadužio — nastavi — jer si mi pružio priliku da
se osvetim svojim neprijateljima baš tako savršeno kako sam želeo.
Ne bih nikad poverovao da ovde mogu da budem tako apsolutni
gospodar... Da sam to znao, došao bih ranije na Divlji zapad.
— Požuri, molim te! Imaćeš vremena da mi kažeš sve što želiš...
Znao sam da će vas Mils obavestiti o našem dolasku, i da ćete imati
dovoljno vremena da pripremite sve što je potrebno.
— U redu, na vreme nam je Sem doneo poruku da našim
prijateljima iz Golden Sitija pripremimo dostojan prijem... A stene
su to prihvatile da izvedu umesto nas. Ha, ha! Računali su na top,
budale! Čuli su drugačiju tutnjavu i dobili drukčiju vatru...
Zgnječeni su kao mravi... Nadam se da se niko više neće usuditi da
napadne pećinu Prerijskih vukova.
— Pomozi mi, zaboga! — ponovi Gordon kome se činilo da Skot
priča već celu večnost. — Grče mi se ruke... Pomozi mi!... Ne mogu
više da izdržim...
— Ah, želim da uživam u tom prizoru! — uzviknu Skot
podrugljivo.
— Pomozi... pruži mi ruku... Stojim ti na raspolaganju... Tvoj
sam rob... Znam za nedostižna skrovišta gde sam sakrio blago... U
pomoć! Smiluj se!
Situacija mu je bilo sve teža. Kamenje se sve više odronjavalo
pod nesrećnikovim nogama.
132
 — Izgubljen sam... proklet bio, zmijo u koju sam imao
poverenja... Neka te stigne kazna... Gotovo je.
On se sunovrati s tim rečima. Kamenje koje se s njim odronilo
zagluši jezivi krik koji je Gordon ispuštao padajući u provaliju.
Englez je izvanredno mirno i hladnokrvno posmatrao brzi kraj
tragedije.
Kad je sve bilo gotovo, uspravi se uz pobedonosni osmeh i
uzviknu:
— Sad sam ja gazda, potpuni gospodar!

133
 GLAVA DESETA

Bufalo Bil, koji je sve to posmatrao s druge strane, bio je besan

zbog tolike zverske surovosti.
Iz jedne pukotine istrže karabin kome se cev bila iskrivila i
podiže ga kao da će da ga baci na bandita.
— Dobro... baš dobro! Samo to učini pa ćeš to smesta platiti
smrću — povika Skot smejući se. — Ja možda nisam vešt kao ti u
gađanju na daljinu, ali bih te ovako blizu kao što si mi sada pogodio
u srce i ne nišaneći... Uradio bih to već da za tebe ne spremam nešto
bolje, predstavu koja treba da te zabavi... Hej vi... Dovedite mi
Tonija Soa!
„Toni! Zaboravio sam da je moj dragi prijatelj u kandžama ovog
čudovišta!“ pomisli Bufalo Bil.
Karabin mu ispade iz ruku.
U tom momentu se otvoriše ona druga, unutrašnja čelična vrata
pećine.
Pet-šest bandita dovede Soa. Ruke su mu bile vezane na leđima.
Za momenat zarobljenik je zatvorio oči, iznenađen jarkom
svetlošću.
Kada ih je ponovo otvorio, pogled mu pade na Bufala i on se
bolno osmehnu. Lice mu je bilo crno od prašine i poprskano
mrljama zgrušane krvi.
— Bil! Znao sam da ću još jednom da te vidim! — uzviknu
promuklo.
— Jasno! — umeša se Skot ironično. — Tvoj dragi Bil će da uživa
u predstavi koja će ovde da se odigra. Pustićemo ga da živi sve do
tvog poslednjeg trzaja.
134
 Skot naredi nešto svojim pomoćnicima koji su odmah požurili
da ga poslušaju želeći da pokažu kako su Prerijski vuci priznali
Engleza za gospodara.
Pored ulaza u pećinu uzdizalo se ogromno stablo čije grane su
se nadvijale nad ponor.
Jedan bandit se pope na drvo i za jaku granu iznad provalije
čvrsto priveza konopac koji je na drugom kraju imao omču. Omču
su stavili Toniju oko vrata.
Bufalo Bil je za to vreme nepomično posmatrao.
Bio je izbezumljen, jer je znao da mora gledati kako mu prijatelj
umire, a ne može da mu pomogne.
Posmatrao je u očajanju ambis, rešen da skoči u dubinu pre
nego što krvnik završi svoj posao. Ali odjednom njegove oči
susretoše nečije druge oči — bio je to Indijanac Tovatsi, za koga su
mislili da je mrtav.
Bilu srce zalupa. Uzdrža se i priguši uzvik koji samo što mu nije
navro na usta.
Izviđač u trenu shvati šta se verovatno desilo: bršljan nije
povukao Indijanca u dubinu. Ono je kamenje u stvari udarilo u dno
ponora, a ne Indijančevo telo.
Metak Sema Milsa jedva ga je okrznuo i Tovatsi je uspeo da se
uhvati za izbočinu na jednoj steni. Zatim se indijanski spretno i
hladnokrvno polako i tiho ispeo, čekajući povoljan momenat za
akciju.
Sa nožem u zubima i spremnim karabinom sada je čekao u
zasedi u udubljenju koje je postalo od pada Džima Gordona i
odronjenog kamenja, baš ispod mesta na kome su se nalazili
banditi.
Bufalo Bil, koji je Tovatsiju čitao iz očiju, shvati da bi Indijanac
u najgorem slučaju osvetio i njega i Tonija Soa; shvati da je i za
Skota stigao čas polaganja računa.
— Napred! — naredi novi voća Vukova, koji je u tom trenutku
posmatrao samo žrtvu.
Dva snažna čoveka pokušaše da gurnu zarobljenika u provaliju,
ali je on, iako privezan, uspeo jednoga tako da udari da se bandit
strmoglavi u ponor.
135
 Iako se nalazio u vrlo nepovoljnom položaju, Tovatsi je u tom
trenutku uspeo vešto da usmeri karabin i dobaci ga Bilu. Bufalo ga
vešto uhvati obema rukama kako bi izbegao jači trzaj i iznenadan
pucanj.
Sve se to odigralo u nekoliko trenutaka.
Lako je shvatiti kako su se zaprepastili Skot i njegovi ljudi kada
se među planinskim vrhovima zaori Bilov ratni poklič koga je kao
eho pratio poklič hrabrog Indijanca.
— Ako se usudite da ga obesite, gotovi ste! — zagrme izviđač
pretećim glasom.
Razbojnike kao da je ošinula munja; nisu shvatali šta se
dešava... Kad su odjednom ugledali Bufala Bila s karabinom,
spremnog da opali, zaledila im se krv u žilama.
Pobegoše prema ulazu u pećinu, a za njima je pojurio i Skot koji
je odjednom izgubio svu svoju hrabrost i pomišljao samo na to kako
da se skloni na sigurno mesto. Tovatsi se za to vreme podigao do
ivice stene i počeo da oslobađa Soa. Pre nego što je iščezao Englez
je video još jednu priliku — Divljeg Toma.
Tom se ispeo koritom potoka iz dna klanca sve do izvora; zatim
se ispeo po gotovo vertikalnoj steni, stazom koju je dobro poznavao,
a koju su ugazile divlje zveri idući na pojilo.
Ispeo se više od pedeset stopa 5, a onda su mu bučan pad
bršljana i odjek jači stotinak puta od samih pucnjeva, dali do znanja
da je tamo gore, na vrhu, otpočeo napad na utvrđenje.
Uspeo je na sreću da se uvuče u jedan otvor kako ga ne bi
pogodilo odronjeno kamenje i tela Milsa i Gordona.
Kasnije je Tom čuo Bufalove povike, a i ironične reči vođe
razbojnika iz kojih je razumeo šta banditi spremaju Toniju Sou.
Hrabri gradonačelnik se ispeo uz stenu neverovatno spretno i
stigao baš na vreme da vidi zaista junačko delo Indijanca Tovatsija.
Kad je Bufalo Bil shvatio da su mu prijatelji spaseni i da silaze
istim putem kojim je došao divlji Tom, više nije mogao izdržati pa i
on požuri da im se pridruži na dnu provalije.

5 Stopa — mera za dužinu (30 sm).

136
 Malo kasnije tri izviđača i Indijanac čvrsto su stisnuli jedan
drugom ruku i počeli da pričaju o toku proteklog događaja.
Sva trojica su imali sreću da se živi i zdravi izvuku.
Toni So se, doduše, žalio na neke bolove, ali to ga nije sprečilo
da predloži ponovo da krenu na Prerijske vukove.
Taj njegov plan bio je u savršenom skladu sa željama ostale
trojice, ali nisu mogli odmah da započnu akciju, jednostavno zato
što nisu imali s kim.
Naime, lovac Holi i oni malobrojni koji su uspeli da izvuku živu
glavu ispod lavine kamenja, stigavši u Golden Siti prestrašili su
svojom pričom i najsmelije građane.
I tako, kad su se ponovo našli u gradu, Bufalo Bil i njegovi
prijatelji nisu mogli da nađu nikoga ko bi bio spreman da pođe sa
njima u novu poteru za Prerijskim vukovima.
— Onda ćemo poći sami! — uzviknu Toni So, kada je Divlji Tom
rekao da će dati ostavku na mesto gradonačelnika, jer ne želi da
bude na čelu grada u kome žive same kukavice.
— Prema onome što sam čuo u pećini Prerijskih vukova,
nameravaju da unište i zapale ceo kraj.
— To ne smemo dozvoliti! — upade Bil.
— Jasno, bilo bi najbolje izazvati razbojnike i ubiti ih, ali pošto
ne možemo da sakupimo dovoljno ljudi, pokušajmo da izvršimo
pritisak na njih iz blizine, kako bi osetili da su u opasnosti i znali da
smo tamo da im zatrujemo život — izjavi Divlji Tom.
— Izvrsno! — odobri Bufalo Bil. — Neću mirno spavati sve dok
ne uništim ta čudovišta.

137
 GLAVA JEDANAESTA

Jedna grupa jahača jurila je galopom nekom veoma lošom

planinskom stazom.
Neprohodan i mokar put, koji se sijao pod sunčevim zracima,
vodio je do male stanice po imenu Rožna Hrid.
Poštanska kola koja su saobraćala jednom nedeljno zaustavila
su se tamo da se promene konji i da se putnici odmore.
Oni jahači su bili Prerijski vukovi.
Na čelu im je bio Majk Skot, novi vođa, a do njega Piter Botl,
njegov pomoćnik, koji se prema novom vođi ponašao izrazito
ponizno.
— Vidite li onaj oblak dima tamo dole? — upita odjednom Piter
— pokazujući nešto u daljini.
Skotov vid je bio izoštren, ali ne još toliko izvežban kao u ostalih
Prerijskih vukova.
— Da, vidim — odgovori posle nekoliko trenutaka.
— Znam sasvim sigurno da se dim diže s poštanskog puta pored
Rožne Hridi.
I ostali su tako mislili.
Ali, šta znači taj oblak?
Većina je odgovorila da se radi o nekom signalu.
— Verovatno su Indijanci — reče novi voća.
— Možda — dodade Botl. — Sigurno pljačkaju i ubijaju u prolazu
od jednog rezervata do drugog... Samo neka nam ne stave štapove
u točkove! Bila bi to neprijatna podvala.

138
 — Misliš li da će imati hrabrosti da zaustave poštanska kola iz
Rider Sitija? — upita Englez.
— Ništa za njih nije jednostavnije od toga!
— Prokletstvo! Zasućemo ih olovom da izgube volju da se
ponovo vrate!
Nastavili su da jašu.
Crni stub dima bivao je sve jasniji i Piter, koji je zbog svoga
iskustva predvodio grupicu, objasni da su Indijanci verovatno
zapalili stanicu i kola.
Stigoše na jedno uzvišenje i Skot uze dvogled.
— Koliba gori, ali sve je pusto — reče. — Ako su to Indijanci
izveli, odmah su se razbežali.
Četvrt sata kasnije zaustaviše se pred spaljenom i gotovo sasvim
uništenom kućom.
Na putu je ležalo mrtvo telo Angoluza, šefa postaje.
Banditi su sjahali da ugase vatru i vide da možda nije ostalo
štogod za pljačku, ali Indijancima nije promaklo ništa; ostavili su
samo sasvim bezvredne stvari.
— Šteta što nismo stigli ranije!
— Da — dodade Englez. — Mogli smo lepo da prođemo!
I poče da gleda svoje ljude koji su počeli da zakopavaju telo šefa
stanice.
Skotov pomoćnik, pošto je pažljivo pregledao tragove, vrata se
do vođe.
— Sijuksi, i to mnogo njih — reče.
Slučajno je bacio pogled na neku gredu koju je vatra poštedela i
na njoj otkrio zareze od noža i mrlje krvi.
Pogledavši bolje, uzviknu:
— Ah, znao sam! Poruka za neku drugu grupu!
Skot se zainteresovano približi.
— Pogledaj, kapetane — nastavi pomoćnik — može da se čita kao
u knjizi. Ovu lepu stvar izveo je veći deo bande, ali, valjda ovuda
treba da prođe još jedna ili možda dve njihove manje grupe... Za
njih su urezali ove znake kojima ih obaveštavaju gde je otišla
glavnina i šta namerava.
139
 — A o kakvim se Indijancima radi?
— Kako sam rekao, šefe, to su Sijuksi!
A zatim Piter, želeći da se pokaže koristan novom vođi, nastavi
da nabraja druge pojedinosti.
— Njihove poglavice su stari Prerijski Medved i njegov usvojeni
sin Spretni Orao. Staroga zovu i Medvedom Prerije Vemsima ili
Poglavicom žena. Paralizovan je i moraju da ga vezuju za konja, jer
ne može da se služi nogama.
— Istina?
— Sve što naredi izvršava se odmah i on predvodi glavnu grupu!
— završi Piter.
— Mislim da je najbolje da tako postupimo kako bismo sačuvali
posao samo za sebe. Nije nam potrebna konkurencija — primeti
Skot. — Sijuksi moraju da nam prepuste mesto... Možeš li da
ustanoviš iz ovih znakova gde su se uputili, Botl? Ostajem pri tome
da je bolje da se prvo njih otarasimo, zatim ćemo se pozabaviti
poštanskim kolima.
Skotov pomoćnik pažljivo poče da proučava znakove i u drvetu.
— Otišli su na jug i zapad... Čekaj! Ovaj znak znači da
nameravaju da se vrate ovamo!
— Dobro! — uzviknu Skot. — Naši su, i raskomadaćemo ih, zar
ne, Vukovi moji? Nećemo im ni dlaku ostaviti, a plen koji su odneli,
uzećemo im!
Kapetan je te reči izgovorio sjajnih očiju, sa smeškom na
usnama, kao da već unapred uživa u pobedi.
Međutim, banditi se po prvi put nisu osmehnuli: brinuo ih je
broj Indijanaca.
Ali Englez je bio previše zauzet izdavanjem naređenja da bi to
primetio, pa nastavi da objašnjava ljudima kako će napasti
poštanska kola.
Trećina bande sakriće se iza ruševina kućice; ostali će biti
nedaleko u zasedi da bi mogli da onemoguće povlačenje kola.
Dvojica će se sakriti nekoliko metara od ceste iza gustog žbunja
kako bi mogli da uhvate putnike.
Tako će poštanska kola biti sasvim opkoljena.

140
 Skot i njegov pomoćnik ostaće u centru budućih događaja,
pored izgorele postaje.
— Ako se ne varam, kola bi već morala biti ovde! — reče vođa
gledajući kroz dvogled. — Nadam se da me niko nije pretekao!
— Ne bih se u to zakleo! — promrmlja pomoćnik, dodajući
odmah glasno: — Sakrijte se, prijatelji! Stižu Indijanci!
— Gde su? — brzo upita Skot, koji, ma koliko da se trudio nije
ništa video. — Varaš se, Piter, to samo vetar diže prašinu sa zemlje!
— Nije to vetar, crvenokošci su to, kapetane! Namerno dižu
prašinu da prikriju svoje prisustvo — reče Botl. — Nešto dalje su
kola. Indijanci žele da vozač pomisli kako mu vetar iza leđa diže
oblake prašine.
Dva oblaka prašine približavala su se sve više. Bilo je jasno da
se kola i Sijuksi koji su ih pratili na neki način takmiče a nagrada je
u ovom slučaju život ili smrt.
— Neka priđu! Mi ćemo u svoje ruke uzeti tas sudbine...
Moramo samo izabrati: da otmemo plen i oslobodimo se kola čim
se otarasimo Indijanaca... ili da to prepustimo Sijuksima. Posle toga
bismo ih naravno oslobodili njihovog plena.
Cinični Englez razvukao je na to usne u demonski osmeh.
— Čujte me, momci! — nastavi. — Ako Indijanci dođu do
poštanskih kola pre nego što ona stignu do stanice, pustite ih da
rade šta žele... Mislim da će to tako i biti, jer je među njima vrlo
mala razdaljina. Odmah ćemo da im oduzmemo plen i da nastavimo
putem kolima.
Banditi koji nisu shvatili, zapanjeno su gledali vođu, a on je
nastavio uz osmeh:
— Pa dobro! To vas iznenađuje...? Ali i dete bi shvatilo! Onaj ko
ume da upravlja kolima neka skoči na sedište. Druga dvojica neka
sednu unutra i tako preuzmu ulogu putnika... Poći ćemo i na
usputnim stanicama ukrcavaćemo nove putnike... A to će se
isplatiti, jer su priče o našim podvizima uznemirile bogataše koji se
pripremaju da beže na istok sa svojim novcem. Ali mi ćemo biti
tamo da im pomognemo da ponesu svoj teret! Jeste li razumeli?
Ovo će nas snabdeti gotovinom za ostvarenje mog plana: da
proširim našu delatnost na neku drugu pokrajinu!

141
 Kad su se uzvici oduševljenja posle Skotovih reči stišali, Skot
odvede u stranu svog pomoćnika i stade mu šaputati na uho:
— Ovo što ću ti sada reći, bolje da drugi ne čuju. Sećaš li se
devojke zbog koje me je Bufalo Bil na tako strašan način ponizio?
Siguran sam da će otputovati iz Golden Sitija sa ocem u poštanskim
kolima. Treba se pobrinuti da poštanska kola izađu neoštećena iz
ruku Sijuksa, da ih ti gadovi ne smrskaju ili ne spale. Želim da otac
i kći padnu meni u ruke. Tako ću se osvetiti!
Prekinuše ga znaci nemira koji su se pojavili u redovima
bandita.
— Pogledaj...! Vidi! — dovikivali su jedan drugome. — Sad su tri
oblaka... kao da se odjednom sva prašina sa zemlje podigla!
— Istina, kapetane! — uzviknu Piter Botl kada je kroz dvogled
pažljivo osmotrio kretanje. — Izgleda da je to grupa Sijuksa koja je
presekla put kolima... Neće uspeti... Mi, međutim, moramo da
izmenimo naš plan. Prvi oblak udaljen je samo milju i sasvim dobro
vidim šest konja koji vuku kola ludom brzinom!
Skot je besno grizao usne.
— Nije važno! — reče zatim dobivši ponovo svoju
hladnokrvnost. — Neka naša prethodnica preuzme posao koji smo
hteli da prepustimo Indijancima i neka zauzme poštanska kola! A
mi ćemo ostati po strani da svršimo s Indijancima. Tako ćemo ubiti
dve muve jednim udarcem!

142
 GLAVA DVANAESTA

Bufalo se uputio prema poštanskom putu na čelu manje grupe

ljudi i nalazio se baš nekoliko milja daleko od Rožne Hridi koju su
već spalili Sijuksi kao uvod u pljačku i napad na poštanska kola.
Kralj prerije je sa svojim prijateljima pratio trag razbojnika koji
su napustili svoju jazbinu malo posle opisanih događaja.
Izviđač je odmah primetio da se na putu događa nešto neobično
i da oblaci prašine verovatno sakrivaju neku opasnost.
— To su Sijuksi koji prate poštanska kola za Rider Siti — reče,
obraćajući se Toniju Sou.
— Vrlo dobro! Poći ćemo da im malo zamesimo kašu! —
odgovori So.
— Lako je to reći, ali naše snage neće dozvoliti da učinimo
mnogo! Ima nas trideset i nemamo više od tri konja. Oni bedni
Vukovi poubijali su sve konje u Golden Sitiju!
— Pa šta? Put skreće na mnogo mesta pa ćemo i peške moći da
stignemo, a pogotovu Indijance. Ići ću ispred vas. Pođimo napred
bez buke.
Grupa koju su izviđač i gradonačelnik uspeli da sastave od
najhrabrijih ljudi Golden Sitija bila je dobro naoružana i
opremljena, ali bez konja.
Pod vođstvom hrabrog izviđača, oni kraćom ali manje
prohodnom stazom siđoše s uzvišenja na kome su se nalazili. U
nekoliko mahova prešli su preko puta i prema tragovima shvatili da
i kola i gonioci idu dalje napred.
Na jednom mestu se ponovo udaljiše od puta i Bufalo Bil siđe
puteljkom prema potoku koji je tekao dnom jedne provalije i bio
143
oivičen vrlo strmim stenama. Voda je bila svega četrdesetak
santimetara duboka, a dno je bilo od sjajnog i klizavog kamena.
Bez obzira na to izviđač nije odustao od namere da ide tim
putem: znao je da potok izbija u dolinu koja s jedne strane dodiruje
Rožnu Hrid.
Nastaviše kako su najbolje i najbrže mogli, prateći tok vode.
Tovatsi, koji je pošao u izviđanje, vratio se i sastao s ostalima na
mestu gde se uzdizao visok oivičen kameni blok.
— Šta se dešava? — upita Bufalo Bil.
Indijanac dodirnu rukom usta, što je značilo da moraju da budu
oprezni.
— Sijuksi i Prerijski vukovi pred nama, Sijuksi u zasedi. Imaju
mnogo konja! Dođite da vidite.
Onda dade znak da ga prate i stade da se penje stenom koja se
uzdizala više od dvadeset metara.
Divlji Tom i izviđač odmah su pošli za njim, ostavivši dole
Tonija Soa i ostale.
Tim smelim ljudima nije trebalo mnogo vremena da se uspnu
do vrha stene pridržavajući se za žbunje koje je tu i tamo izbijalo.
S vrha je moglo da se neopaženo vidi daleko.
Odmah s one strane uzvišenja prostirala se livada obrasla
gustom travom, na kojoj je paslo četrdesetak konja. Čuvalo ih je
nekoliko Indijanaca.
Izviđači su odmah primetili da te životinje nisu poniji koje
obično upotrebljavaju Indijanci, nego konji koje su Sijuksi
verovatno u nekom pohodu ukrali.
Tu je trebalo da se zamisli.
Sve više se potvrđivala pretpostavka da ti crvenokošci ne
pripadaju jednom određenom plemenu, nego da je to neka
mešavina indijanskih pljačkaških bandi.
Bufalo Bil je odjednom vrlo zabrinuto pokazao na deo doline u
pravcu puta.
— Do vraga! — promrmlja Divlji Tom sasvim bled.
Sasvim je lepo video spaljenu kuću i iza nje konjanike u zasedi.
Izviđač onda dade dvogled prijatelju.

144
 — Prerijski vukovi? Prepoznajem Skota i do njega Pitera Botla!
— uzviknu Tom i nastavi da osmatra.
Bufalo potvrdno klimnu glavom. Zatim pokaza prema planini.
Na jednom mestu na cesti dizao se ogroman oblak prašine.
Povremeno kroz tamni vihor prašine mogli su da zapaze konje
kako besomučno jure.
To su bila poštanska kola, a na sedištu se nalazio Donovan...
Iza njegovih leđa jurili su Sijuksi.
Ovim ljudima koji su dobro znali kakva sve iznenađenja u preriji
mogu da ih očekuju, situacija postade odmah jasna.
Banditi su čekali kola koja su gonili Indijanci. Trebalo je da ta
kola dođu do porušene postaje.
Ona trojica spustiše se brzo prema svojim prijateljima koje su
ostavili dole.
Izdata su potrebna naređenja i mali odred je krenuo da prisvoji
konje koji su pripadali glavnoj grupi Indijanaca koji su sada bili u
zasedi pored puta.
Odjednom se začu pucanj.
— Još bolje ako pucaju! — uzviknu Divlji Tom. — Neđe čuti da
se približavamo. Hrabro napred, svaki čas nam je dragocen!
Deset minuta kasnije grupa je stigla do ivice livade; tamo su dva
indijanska stražara ležala na travi.
Oni ih napadoše tako da Indijanci nisu shvatili šta se u stvari
dešava.
Napadači, koje su predvodila tri izviđača, baciše se brzo na
konje koji su pasli i odvedoše ih bez ikakvih teškoća.
Ta operacija je trajala svega nekoliko minuta i mogli su se u nju
upustiti bez straha.
Skočiše u sedla i jurnuše prema porušenoj stanici. Tamo su
stigli baš u momentu kad su Indijanci hteli da napadnu poštanska
kola.

145
 GLAVA TRINAESTA

Napad s njihovim sopstvenim konjima došao je za Sijukse tako

neočekivano da su za trenutak ostali kao skamenjeni, nesposobni za
odbranu.
Ali, posle tog prvog trenutka Indijanci dođoše k sebi i odjednom
počeše da reaguju.
Iz oblaka prašine naglo izlete kiša strela. Zatim Indijanci uz
glasne povike, besomučno jurnuše na neprijatelja.
Iako su ih opkolila ta demonska lica šarenih boja, vojnici se nisu
uplašili.
Kako se u tom vrtlogu prašine nije dobro videlo, svi su gađali
nasumice. Ipak, izviđači su mogli sa zadovoljstvom da ustanove da
njihovi hici pogađaju cilj.
Jedan Sijuks je munjevitom brzinom došao do poštanskih kola
i pokušao da prereže veze srednjeg para konja, ali Bilov metak ga
spreči u toj nameri.
Indijanci su nastavljali, potajno se nadajući pobedi, borbu na
život i smrt protiv hrabrih dobrovoljaca kojima su pomagali putnici
poštanskih kola. Ovi su se zaista herojski borili.
I stari poštanski kočijaš uzeo je svoj karabin i jurnuo u borbu.
Njegova puška, nabijena kartečom, napravila je pravi pokolj. Pet
Indijanaca je palo u lokvi krvi.
Preostali su se neverovatno uporno i dalje borili.
Ljudi iz Golden Sitija nisu shvatali odakle Indijancima toliko
snage za otpor.
Da li su možda išli za primerom i podsticajima svog poglavice?
I to je bilo verovatno.
146
 Dva ratnika širokih ramena jurnuše sa isukanim noževima na
Bufala Bila, dok je treći pokušavao da dohvati Divljeg Toma.
Borba je trajala neko vreme. Sva tri Indijanca su se junački
borila, i više puta su ugrozili život svojim protivnicima pre nego što
su i sami pali.
Ali, šta su preostali još čekali. Da priznaju svoj poraz?
Izgleda da je u jednom momentu ono malo preživelih konačno
ipak sebi postavilo to pitanje, jer se najzad okrenuše i pobegoše.
Tako je desetkovana i razbijena jaka grupa Sijuksa.
Donovan brzo ostavi pušku i kada sede na vozačko mesto ošinu
snažno konje i potera teška kola punom brzinom.
— Pratimo kola! Naš posao tek sada počinje! — povika Bufalo
Bil sakupivši svoje ljude zabranjujući im da pođu za Indijancima.
— Napred, momci! — povika Toni So. — Prerijski vukovi čekaju
tamo dole u zasedi. Pokazaćemo tim našim odličnim prijateljima
koliko nam je drago da ih ponovo vidimo.
Ta vest kao da je naelektrisala ljude i oni u besnom galopu
pojuriše za kočijom.
Ni Majk Skot a ni njegov zamenik nisu mogli da objasne otkud
tolika pucnjava. Činilo im se da se radi o pravoj borbi. Znali su,
međutim, da Indijanci imaju samo nekoliko pušaka.
— Ništa ne menja stvar — reče Englez. — Čak smo u dobitku ako
putnici potroše svoju municiju... Lakše ćemo izvesti plan... Napred,
na kola!
I pojuri na put na čelu bandita.
I poštanska kola su jurila velikom brzinom, ali pre nego što su
mogli da ih zaustave, razbojnici s užasom ugledaše Bufala Bila i
njegove prijatelje kako jure za njima.
— Zaštitite putnike! Ima i žena! — uzviknu glasno izviđač kada
je bacio pogled u kočiju.
Zatim besno viknu:
— Na bandite, momci...! Gotovi smo s Indijancima... a sada
navalite svom snagom na ove gadove koji su poubijali vaše
sugrađane i pred vašim očima spalili vaše kuće!

147
 — Ubijte ih sve! Ni jedan Vuk ne sme pobeći! — vikao je na sav
glas Toni So.
I svi su na to ponavljali:
— Smrt! Smrt! — i navalili kao uragan na zaprepašćene
razbojnike.
Sudar je bio strahovit. Zaorili su se pucnji iz karabina, revolvera,
čuli su se ratni povici, preklinjanja, jauci ranjenika, a sve je
nadjačao snažni glas Bufala Bila koji je bodrio dobrovoljce iz Golden
Sitija.
Nekoliko minuta kasnije krvava ali kratka borba završila se
pobedom osvetnika.
Banda Vukova iz Klanca kostura prestala je da postoji, a njeni
pripadnici su ostali mrtvi ili teško ranjeni na bojnom polju. Samo
njih nekoliko, zahvaljujući brzim konjima, uspelo je da se spase.
Poštanska kola sada su bez prepreke nastavila put sa svojim
putnicima koji posle svega ovoga nisu mogli ni reči da izuste.
Bufalo Bil se nije prevario kada je rekao da u kočiji ima žena. U
njoj se nalazila Magda Ezotron sa svojom pratiljom i ocem.
Strašni dani koje su proveli u Golden Sitiju bili su dovoljni da
shvate koliko je opasan boravak na Divljem Zapadu.
Bez intervencije Bufala Bila i njegovih hrabrih ljudi, putnici bi u
Rožnoj Hridi dočekali kraj putovanja i smrt.
Bili su bezgranično zahvalni spasiocima.
Izviđač i njegovi drugovi prekinuli su zahvaljivanja i učtivo su,
ali energično, zatražili od putnika da nastave put. Kada su
poštanska kola otišla i sa svojim netaknutim teretom nestala u
prašini, svi su s olakšanjem odahnuli.
Bufalo Bil poče da traži po bojnom polju ne bi li našao telo
Skota, vođe Prerijskih vukova, ali uzalud je tražio. Bandit je izgleda
još jednom imao sreće i uspeo da pobegne od smrti.
— Ma gde bio, naći ću ga! — uzviknu Bufalo, podigavši ruku kao
da izriče zakletvu. — Pre ili kasnije doći će i njegov čas... i imaću
zadovoljstvo da ga vidim kako umire.
Tri prijatelja stisnuše jedan drugom ruke, čestitajući sebi na
uspehu, a zatim se svi vratiše u Golden Siti, predvodeći građane koji
su bili ponosni na svoju pobedu.
148
 GLAVA ČETRNAESTA

Bufalo Bil i njegovi prijatelji uništili su, dakle, Prerijske vukove

i sasvim ih iskorenili iz tog kraja.
Vođa razbojnika uspeo je, međutim, da pobegne s nekoliko
vernih sledbenika i za vrlo kratko vreme formirao je novu
razbojniku bandu.
Čim je Bufalo Bil saznao za novu grupu, pomislio je da je kucnuo
čas osvete.
Kad su mu javili da razbojnici nameravaju da napadnu još jedna
poštanska kola koja jednom nedeljno prolaze Zmijskim klancem,
znao je da treba što pre da stupi u akciju.
Računao je u novom pohodu i na stanovnike Golden Sitija, u
kojima je sve više rasla mržnja i želja za osvetom.
Prethodnica, pod vođstvom izviđača, nalazila se na jedva
prohodnoj stazi i nastavljala put po opasnim visinama.
Dole, u dolini, Englez i njegovi ljudi pripremali su zasedu.
Bil, koji je o tome bio obavešten, čekao je pogodan trenutak da
ih iznenada napadne.
Nameravao je upravo da svojim ljudima da znak da se spuste u
onom pravcu, ali onda se njegovo oštro oko odjednom zaustavi na
maloj čistini; stotinak Indijanaca u tišini je čekalo svoj trenutak.
Njihovi pogledi nisu srećom bili usmereni prema vrhu nego u
neku tačku u dolini.
Nije bilo teško shvatiti šta se dešava: Indijanci su nameravali da
opljačkaju kola. Ali, kako su primetili pokrete druge bande sada su,
shvativši da će njihov plan propasti, odlučili da napadnu svoje
neprijatelje i unište ih jednom za uvek.
149
 Neka tajanstvena sila privlačila je uzajamno Sijukse i bandite.
Nekoliko trenutaka kasnije crvenokošci pojuriše sa brežuljka na
Prerijske vukove; ispuštali su glasne krike i mahali rukama.
Bio je to ratni signal.
Dve bande žestoko se sudariše.
Borili su se za vrlo nečasnu stvar: da pobiju i opljačkaju putnike
u kolima.
Vođa razbojnika nije naravno bio predvideo takav napad i u
prvom času je bio zbunjen.
Ali vrlo brzo njegova hrabrost je pobedila strah, i Skot se baci u
borbu; iako smišljeno i pažljivo, pucao je veoma brzo.
Banditi su dobro podneli prvi udarac i nekoliko Indijanaca je
ostalo ležeći na zemlji.
Ali nije bilo mnogo mrtvih, jer su se i jedni i drugi borci, koliko
su god bolje mogli, zaklanjali iza drveća.
Sijuksi koji su naišli na otpor belih razbojnika, odlučiše da
promene taktiku. Odrekli su se frontalnog napada i počeli da kruže
oko neprijatelja.
Indijanski jahači su jurili u galopu i sve više stezali krug oko bele
bande.
Crvenokošci koji su sada imali dobre puške, dobro su gađali,
olovna kiša bez prekida je padala na Prerijske vukove koji su
pokušavali da odgovore na tu vatru.
— Štedite municiju, pucajte samo na siguran cilj! — povika Skot.
I sa pištoljem u ruci pružao im je primer.
To naređenje nije izdao bez razloga. Englez je, na vrhu jedne
stene, primetio Bufala Bila, čiji je lik svako mogao lako da prepozna.
Samo je na tren bio opsednut tom slikom, ali vođa Vukova
shvati da mu je sada život u dvostrukoj opasnosti.
Mnogi Sijuksi su već bili na tlu, ali su i razbojnici imali mnogo
žrtava.
I jedni i drugi imali su teške gubitke. Živi su nastojali da se
sklone iza leševa svojih drugova.
Konji su jurili kao podivljali, pomamno u opštoj gužvi tražeći
put u spas.

150
 Skot i njegova banda imali su sve manje izgleda; neprijatelj je
stalno sejao smrt.
Svuda uništenje — u svom najstrašnijem vidu.
Sad već sigurni u uspeh, crvenokošci su u svom besu pucali i boli
ljude čak i onda kada njihova žrtva već odavno nije mogla više ništa
da oseti.
Banditi pokušaše da se zbiju, da neprijatelja drže na odstojanju
nekim vojničkim borbenim poretkom. Taj pokušaj je imao vidan ali
kratak uspeh. Sad su im Indijanci već otimali iz ruku i prazne puške.
Sa svih strana su se dizali uzvici, jauci, molbe i kletve.
Banda Prerijskih vukova bila je i ovoga puta uništena.

151
 GLAVA PETNAESTA

Bufalo Bil je mirno, neometano i s uživanjem posmatrao prizor.

Njegovi prijatelji su podigli logor nekoliko milja dalje, srećni što
su Indijanci svršili posao za njih. Važno je bilo da Vukovi budu
sasvim uništeni.
Izviđač je dvogledom posmatrao borbu pokušavajući da
raspozna visoki lik Majka Skota.
Uživao je u borbi izmeću snažnog Indijanca i suvonjavog
Engleza, kad mu se odjednom učini da čuje konjski topot.
Zabrinuto pogleda udesno i primeti dvanaestak crvenih ratnika
kako u galopu jure prema njemu. Videli su ga iz daleka.
Na nekoliko stotina metara razdaljine Indijanci započeše divlje
da viču i vitlaju puškama i sekirama.
Izviđač postade svestan opasnosti kad su neprijatelji već bili
vrlo blizu, možda na manje od dvesta metara.
Ne oklevajući obode konja i jurnu niz drugu padinu brega
pokušavajući da što je više moguće poveća rastojanje.
U tom besnom trku nekoliko puta se osvrnuo da vidi grupu
Sijuksa koji su ga pratili i zabrinuto shvati da ga sustižu crveni
ratnici, vešti jahači i manje opterećeni opremom.
Snažno obode konja, gotovo mu zari mamuze u trbuh, i
instiktivno se sagnu na sedlu.
Začu desno i levo zvižduke prvih hitaca.
Indijanci su jahali ne držeći uzde i gađajući u trku. Tako,
doduše, nisu mogli baš lako da pogode cilj, ali je ta opasnost ipak
pretila.

152
 Kada je izviđač stigao do kraja male doline na obalu nekog
potoka, shvati da mu je jedini spas stari indijanski puteljak uz
potok. Ako bi nastavio pravo, prešao preko potoka i počeo da se
penje suprotnom padinom, bio bi zbog svog uspona spor i tako
izložen neprijateljskoj vatri.
Odlučno pojuri tom stazom, više se ne okrećući.
Kada je tako prošao oko pola milje ponovo se okrenu, jer nije
više čuo krike, a ni pucnjavu. Sijuksi su odustali od potere. Okrenuli
su konje i vratili se, verovatno da pomognu svojim drugovima koji
su hteli da sasvim unište belu bandu, da bi zatim nesmetano napali
poštanska kola.
Bufalo malo uspori hod i osvrnu se da bi shvatio gde se nalazi.
Nije bilo više ni traga od crvenokožaca.
U blizini je proticao potok a na stotinak metara čuo se šum
vodopada.
„Šta će sada moji prijatelji?“ pomisli izviđač.
I smesta odluči da se vrati.
Još jednom baci pogled na bistru vodu potoka i onda krenu
nazad.
Pošao je istim putem kojim je onako očajnički bežao.
Povremeno se zaustavljao da bi oslušnuo hoće li čuti nešto.
Sve je bilo mirno.
Izviđač se zadubi u svoje misli — uglavnom o prijateljima i o
kraju Majka Skota — kad mu se učini da je čuo kako je tri puta
zagraktao gavran.
Smesta se zaustavi da bolje čuje.
Ovoga puta više nije bilo sumnje. To je bio poziv Tonija Soa i
Divljeg Toma.
Ne oklevajući ni časa, on se odazva. Posle nekoliko minuta bio
je već sa svojim vernim prijateljima.
— Bil! — povikaše zajedno.
— Momci! — uzbuđeno odgovori izviđač.
— Tražimo te već dva sata. Šta se dogodilo?
Bufalo Bil ispriča sa svim pojedinostima svoj doživljaj, a i
poslednji deo borbe između dve bande, a zatim zadovoljno zaključi:

153
 — Siroti Skot! Bez skalpa! Možete li to sebi da predstavite?
Ostala dvojica su ćutala, ne znajući da li da ga ostave ovako
zadovoljnog ili da mu kažu kako je vođa razbojnika uspeo da
pobegne. Na kraju se složiše da je bolje da ga obaveste.
— Ne Bile, Englez se još jednom spasao! — odvrati tužno So.
— I sada više neće biti tako nesmotren da ponovo organizuje
bandu u ovom kraju! — dodade Divlji Tom.
— Kako? — zapanji se izviđač. — Ne mogu to da poverujem!
— A ipak je tako.
— Sigurni smo da smo ga videli pre jedan sat kako juri na konju
prema reci.
— Ali kako je mogao da pobegne iz kandži onog divovskog
Indijanca? Taj je bio u svakom pogledu jači! Video sam to svojim
očima!
— Niko to od nas ne zna!
— Mora da ima ugovor sa đavolom!
— Kako bilo, činjenica je da se ponovo spasao — zaključi gorko
Bufalo Bil.
Zamislio se nad tim saznanjem i počeo žaliti što se nije umešao
u borbu.
— Gde su ljudi iz Golden Sitija? — zapita posle nekog vremena.
— Poslali smo ih nazad pod vođstvom Tovatsija — odgovori
gradonačelnik.
— Dobro.
Dvadesetak minuta tri izviđača su napredovala u tišini, u samoći
Zmijskog klanca.
Kad su se našli na jednoj čistini, zaustaviše se da se okrepe i
odmore.
Razgovor se vodio, naravno, o Prerijskim vukovima i o
njihovom jadnom kraju.
— Dobili su baš ono što su zaslužili! — reče gradonačelnik.
— Kad ste već videli Majka Skota kako beži, zašto niste pošli u
poteru za njim — upita Bufalo Bil.
— Videli smo ga veoma daleko, da budemo tačni, i ne bismo ga
nikako stigli! — odgovori Toni So.
154
 — Pored toga, verovatno nije naoružan, pa neće daleko stići! —
dodade, Divlji Tom.
— Ah! — nezadovoljno mahnu rukom izviđač.

155
 GLAVA ŠESNAESTA

Nastavili su put tom dugom i teško prohodnom dolinom. Sunce

su polako počeli da prikrivaju veliki oblaci.
Još prošle noći, kad su bez prekida jahali da ne izgube trag
razbojnicima, uočili su izvesne uznemirujuće znake.
— Pre nego što padne mrak, podići će se oluja — zabrinuto reče
So.
— Biće to pravi ciklon! — dodade Divlji Tom ljutito.
Bufalo Bil ne odgovori. I suviše je dobro poznavao strašne
peščane oluje koje haraju ovim pustim krajevima.
— Razbojnici se više neće bojati oluje! — ironično primeti Tom.
— Da, ali zato hoće njihov vođa! — dobaci im izviđač kao da
nikako ne može da odagna Skota iz svojih misli.
— Doći će nam na nišan, pre ili kasnije! — uteši ga So.
— Ja nekako osećam da ćemo ga uhvatiti pre nego što mislimo!
— dodade Divlji Tom uverljivim tonom.
Dan se bližio kraju.
Oluja je sve jasnijim znacima objavljivala svoj dolazak.
Na najvišem vrhu već je započela. Na horizontu su munje parale
nebo. Zelenkasti plamenovi su poigravali oko sunca, a grmelo je
tako snažno pa se činilo da se i planine tresu iz samoga podnožja.
Odjednom se nebo rastvori i kiša poče da pada kao iz kabla.
Nad glavom trojice junaka, koji su nastavljali svoj opasni uspon,
stvorio se crn oblak koji se vrtoglavom brzinom proširio nad celom
dolinom.
Začu se užasna tutnjava.

156
 Svuda je škripalo i praskalo. Padala su kao kakvi suvarci i skoro
stogodišnja stabla u šumi; blokovi kamenja, slepljeni jedni za druge,
rušili su se u stravičnom tresku do dna provalije.
Nebo je besnelo.
Za tren oka su se suve jaruge pretvorile u besne bujice koje su
neverovatnom brzinom jurile niz strminu.
Tutnjava groma nadjačala je i zaglušila na petnaestak milja
naokolo svaki drugi zvuk; velike bujice kao da su se čudesno nemo
rušile u dolini.
Odjednom blesak munje osvetli nebo i pred očima tri izviđača
ukaza se demonsko lice Majka Skota!
Na tom svetlu Bufalo Bil je mogao da vidi sav divlji očaj na
razbojnikovom licu. Visio je na izbočini jedne stene da ne bi pao u
ponor koji se ispod njega rastvarao.
— Razbojnik! — uzviknu izviđač skoro verujući da je to
priviđenje.
Ali tresak oluje nije mu dopuštao da čuje ni sopstveni glas.
Odjednom se stvori vodeni vrtlog koji se neumoljivo prepreči
između Skota i njegovih protivnika.
Nešto kasnije izgledalo je da nastaje smak sveta; ceo klanac se
pretvorio u paklenu rupu.
Ogroman crn oblak obavi četiri čoveka gustim mrakom.
Najednom tutnjava prestade i zavlada mrtva tišina... Tišinu je
prekidao samo šum vodopada, koji se utapao bez prekida u ludilo
oluje koja se spustila u dolinu i tamo besnela i dalje.
Posle izvesnog vremena, gusta kiša je prestala da pada.
Nebom je promicao još po neki oblak, ali na kraju se na
horizontu pojavi sunce i pobedonosno oboji purpurom kraj kojim je
haralo nevreme.
Voda se naglo povukla, kao da se stidi svog rušilačkog besa,
uvlačila se i gubila među bezbrojnim pukotinama u stenama.
Toni So, koji je klečao i grlio neko stablo, ustade na nesigurne
noge, kao ošamućen i protrlja oči.
Pogled mu pade na nepomično telo Divljeg Toma, koje mu se
opružilo kraj nogu.

157
 — Mrtav... sve je ovde mrtvo!
Bile su to prve reči koje je izgovorio drhtavim usnama.
— Hej, ti tamo! — povika u tom času neki glas.
So, još uvek se teturajući, okrete se i radosno uzviknu. Bio je to
Bufalo Bil!
Izviđač, koga je vrtlog povukao na dno ponora, nalazio se sada
na padini jedne stene, gde je drveće bilo sravnjeno sa zemljom.
Bio je na nogama, po svim znacima zdrav i čitav.
Za to vreme je Divlji Tom pokušavao da ustane, ali bez uspeha..
Bio je sigurno povređen.
— Gde je Tom? — povika iz sveg glasa izviđač.
— Ovde je, sa mnom!
— Dobro!
— Ali gde je Skot? — upita Toni.
— Tamo... iznad mene... video sam ga, ali mi je sada nestao iz
vida. Da sam imao pušku!
U onom besu oluje tri izviđača su ostala bez pušaka.
Na Bufalu Bilu sva odeća je u stvari bila iscepana, a boleo ga je
svaki mišić.
A gde se nalazi? Šta se to zbiva pod njegovim nogama?

158
 GLAVA SEDAMNAESTA

Izviđaču se činilo da mu se zemlja izmiče ispod nogu, polako ali

neprestano. Nalazio se na nagnutoj ravnini, koja kao da se po nekoj
višoj sili lagano otkidala.
Stalno je morao da korača natraške da bi održao ravnotežu i da
ne bi bio odvučen niz stranu.
Ukratko, celo tle se kretalo pod njim.
Uz veliki napor, naprežući poslednje ostatke svoje snage i
okretnosti, uspeo je da se baci na jedan kameni blok.
Uhvati se za njega i osvrnu. Shvatio je da je upao u pukotinu
koja se baš tada stvorila. Zemlja se raspukla za vreme oluje.
Stotinak koraka od izviđača otvarao se drugi ponor u koji se
malo po malo spuštao okolni teren.
Zemlja je jednostavno gutala ogromne mase peska i sitnog
kamenja, ostatke ogromnih stena koje su se u međusobnom sudaru
pretvorile u prah.
Posle nekoliko časaka odmora, izviđač skupi svu svoju
prisebnost, ali mu se položaj činio bezizlaznim.
Pukotina u kojoj se sada našao bila je tako uska da je
ispruženom rukom mogao da dotakne suprotnu stenu, okomitu kao
neki zid. Nije mogao ni da pomisli na uspon po njoj. Čak ni divokoza
tu ne bi znala gde da kroči.
Na vrhu suprotne strane ponora, na nekih pedesetak metara
više, Bilu se malopre učinilo da je primetio Majka Skota. Ali sada,
ma koliko gledao, nije bilo ni traga razbojniku.
Još više, na desnoj strani, video je Tonija Soa kako zabrinuto
posmatra dno ponora.
159
 — Hej, Toni! — doviknu mu.
So najpre radosno uskliknu, pa onda tužno dodade: Jadni Bil!
— Ne sekiraj se previše! Nisam slomio vrat! Naći ću već nekakav
izlaz odavde! — odgovori Bil da umiri prijatelja. — Šta je s Tomom?
— Ranjen je, ali ništa ozbiljno.
— A kako se ti osećaš?
— Nekim čudom nisam ranjen... Onesvestio sam se, ali sad je u
redu — odgovori Toni.
— Čuj... Povedi Toma i pokušaj da se spustiš. Mesto gde smo
ostavili konje dobro je zaštićeno, sigurno su oni preživeli nevreme.
Bilo kako bilo, pođi da vidiš kako stoje stvari. Pokušaj da stigneš
tamo. Uzmi naša lasa, spoji ih tako da napraviš dugo uže kojim ću
se ja popeti... To je jedini mogući način da odavde izađem!
Zaista je to bio jedini način, i So je to shvatio.
Toni odmah posluša prijateljeva uputstva, iako ga je, s obzirom
na nezavidan položaj, nerado ostavljao samog na duže vreme.
Samo čovek koji je prinuđen da čeka sam još u opasnosti, zna
kako sporo prolaze minuti i sati.
Ali Bufalo Bil je umeo da u svakoj prilici bude dorastao situaciji.
Odozgo je neprekidno padao pesak, stvarajući kao neki obruč
oko kamenog postolja na kome je on čekao.
„Peščana kiša!“ — odjednom promrmlja zaprepašćeno.
Kad je uočio tu tako opasnu pojavu koju je dobro poznavao,
telom mu prođe jeza.
Ta pojava se često nastavlja danima i prestaje tek kad nestane i
poslednje zrno peska sa stenovite planine.
Bil shvati da je zarobljen na svojoj steni, da ne može krenuti ni
napred ni nazad.
Ne može da učini baš ništa da se spase. Uzalud mu je sva
njegova velika dovitljivost, neiscrpna, borbena vitalnost.
Spas može da očekuje samo od drugih. Mora da čeka Tonija Soa,
ili svoj kraj.
Pokušavao je, pored toga, da otkrije Engleza, ali uzalud.
Razbojniku ni traga. Da li je mrtav? Da li je uspeo da pobegne?
Ko bi to znao?
160
 Kakvo iscrpljujuće i strašno čekanje!
Stiglo je veče, pa i noć, i Bil se nalazio na granitnom bloku
opkoljenom sa svih strana peščanom rekom.
Bledo svetlo zvezda jedva je uopšte i dopiralo do dna pukotine,
pa izviđač i nije mogao da vidi gotovo ništa oko sebe.
Slušao je, međutim, kako pesak i dalje sipi i osećao neprekidne
trzaje zemlje, koji su se ponavljali u pravilnim razmacima.
Da li ovo njegovo ostrvo ima dovoljno čvrste temelje da se održi,
ili će ga opšte kretanje tla ipak odvući u ponor?
Od tih misli Bil je pomalo gubio svoju poslovičnu
hladnokrvnost.

161
 GLAVA OSAMNAESTA

Izviđača su obuzimali slabost i san. Uzalud je pokušavao da ne

zatvori oči. U jednom času više nije mogao da izdrži.
Pobedio je umor. Njegova snažna volja se slomila i više se ne
obazirući na strahote oko sebe, Bil mirno zaspa kao dete na
majčinim rukama.
Ali je buđenje bilo užasno.
Uz prve zrake jutarnjeg svetla, odjednom ga iz sna probudi
nekakav metalni zveket.
Trže se spazivši pored glave nož koji je nečija ruka bacila, i koji
je za nekoliko santimetara promašio cilj.
Bilu je bio dovoljan jedan pogled da prepozna nož. Bio je to onaj
isti otrovni bodež koji je upotrebljavao Džim Gordon kao znak svoga
dostojanstva vođe i koji je potom prešao u ruke njegovog
naslednika, Engleza Majka Skota!
Vođa Prerijskih vukova bio je na delu! Bacio je nož na zaspalog
izviđača, znajući da bi ga i najmanja rana ubila.
Bil skoči na noge, stade se osvrtati, ali uzalud. Ništa nije odavalo
prisustvo neprijatelja.
Do nogu mu je i dalje proticao pesak. Učini mu se da vidi neke
tragove, ali to nisu mogli biti otisci ljudskih nogu.
Nešto se, međutim, svijalo na pesku i besno repom udaralo
desno i levo... Mora da je to bila zmija gila, jedan od najotrovnijih
gmizavaca u Sijeri.
Ogromna zmija, koju su potresi u planini isterali iz skrovišta,
prošla je pored njega.
Verovatno je bila mnogo uplašena, jer ga uopšte nije primetila.
162
 Izviđač je još posmatrao ogromnu zmiju, a onda se strese
začuvši stravičan smeh. Na pedesetak koraka iznad njega, na steni,
pojavio se Skot na istom mestu na kome se dan ranije Bilu učinilo
da ga je ugledao.
— Dobar dan, gospodine Kodi! — povika nitkov.
Bilo je teško prepoznati Engleza. Okrvavljeno lice nije više na
sebi imalo ništa ljudsko.
Izviđač ga je ispod oka posmatrao.
— Trebalo je da bolje gađam...! — nastavi razbojnik. — Ceo dan
sam te juče posmatrao u nadi da ćeš nastradati u tom živom pesku.
Bilo bi to neprocenjivo uživanje da te vidim kako te zakopanog
odnosi struja... Kako bih uživao u tom prizoru. Ali nije ispalo tako.
Kako nemam vremena i ne volim da čekam, pokušao sam da ti
pomognem da izdahneš... Moja nevešta ruka je na žalost zadrhtala
i meni je uskraćena ta ogromna radost! Moraću da odustanem od
tog da gledam kako crkavaš.
— Pseto! — škripnu zubima izviđač.
— Žao mi je što neću uživati u tvojim poslednjim trzajima —
nastavi Englez sve razdraženiji. — Svejedno! Odlazim siguran da
ovaj put Bufalo Bil, Kralj Prerije, neće izbeći smrt!
-— Prokleti zlikovče! — povika izviđač.
— Dobro, dobro! Uvrede ti neće pomoći da se popneš ovamo.
Kucnuo je poslednji čas, Bufalo Bile... Odatle nećeš izaći! Zbogom!
Ja odlazim zadovoljan. Uskoro ću da budem na najbližoj železničkoj
stanici. Onda ću brzo stići u Santa Fe gde će pozamašna čekovna
knjižica mog pokojnog prijatelja Džima Gordona da učini čuda...
Živeću, a život će biti u toliko prijatniji što ću znati da sam sredio
račune sa svim svojim prijateljima...! Onda ću...
— Pazi! — instiktivno viknu izviđač.
Bufalo Bil je video kako se uz ivicu stene pojavljuje ogromna
zmija, koja je izgledom i bojom podsećala na neko čudovište.
Izgledala je kao neka zvečarka, ali ogromna, kao što su zmije u
Meksiku.
Naglo odvi svoje mnogobrojne prstenove i ispruži telo
prekriveno ljuskama pa se uputi prema vođi Vukova s otvorenim
čeljustima, palacajući svojim dugim račvastim jezikom.
163
164
 Skot se više nije smejao. Na licu mu se video užas.
V tom tragičnom času on ipak nije izgubio glavu i zadržao je svu
svoju hrabrost. Baci se na zemlju, skliznu kao jegulja pod gilu, baš
u trenutku kada se zmija spremala na skok, i zgrabi je rukama.
Gmizavac se snažno trgnu i tada se čudovište i čovek otkotrljaše
u velikom luku preko ivice stene.
Padoše u živi pesak koji je, naravno, pod težinom popustio. Prvi
je upao Englez, a do njega i zmija.
Bufalo Bil je preplašen sve posmatrao, nesposoban da progovori
i jednu reč.
— Gotov sam...! Sam đavo me stigao — promrmlja Skot u trenut
ku kada će nestati u pesku.
Samo je toliko uspeo da kaže. Čas kasnije bio je pokopan s gilom
koju je držao u strašnom zagrljaju.
Kralj Prerije još uvek je nepomično posmatrao mesto gde je
završio zlikovac, kad jedan glas odozgo povika:
— Hej, Bufalo Bil! Prijatelju Kodi...! jesi li još živ?
Izviđač nije verovao sopstvenim ušima i pogleda gore.
Tamo, na ivici provalije, smešilo mu se lice Tonija Soa koji je
stigao na vreme da ga oslobodi.

165
 EPILOG

U pratnji vernih prijatelja, Bufalo Bil se vratio u Golden Siti gde

je dočekan sa oduševljenjem i zahvalnošću.
Sada je kraj bio sasvim očišćen od razbojničke družine koja ga
je dugo terorisala i držala u svojoj vlasti.
O Prerijskim vukovima više niko ništa nije čuo.
Divlji Tom više puta je uzaludno nagovarao izviđača da ostane
u Golden Sitiju. Bil je odgovarao kako mu skitačka priroda ne
dopušta da na istom mestu ostane više od nedelju dana.
Posle nekoliko dana, oduševljeno je ispraćen od svih građana, i
hrabri izviđač krenu ponovo, sam, siguran u sebe, na put prerijom,
gde su ga očekivale nove pustolovine.

166
STRANAC IZ PRERIJE

167
 GLAVA PRVA

Na Divljem Zapadu nasilje je bilo zakon i svi pokušaji da se tim

krajevima i njihovim stanovnicima omogući da uživaju u
blagodetima civilizacije, ometale su divlje bande Indijanaca i belih
razbojnika.
Da se predusretnu i spreče česti pokolji, vlada je poslala
regularnu vojsku i razmestila je po raznim pokrajinama.
Ali vojska ipak nije bila dovoljna i vojnike su često napadali
Indijanci, ponekad i u savezu s belim odmetnicima.
Konjički eskadron, stacioniran u šumi na jednoj stenovitoj
planini, dobio je zadatak da prati trag neke meksikanske bande koja
je stigla do Rio Grande i nameravala da opustoši i opljačka farme u
tom kraju.
Pošto su pronašli tragove, vojnici su krenuli u poteru.
Posle dva dana toliko su bili već umorni da su morali da se
zaustave i odmore.
Jedinica se sastojala od kapetana, dva poručnika, lekara s činom
majora i od šezdeset vojnika. Bio je to zaista smešno mali broj ljudi,
ako se uzme u obzir da su išli teritorijom Komanča.
Vojnici su dobro znali kakvim su opasnostima izloženi, ali su bili
navikli na žestoke okršaje i nisu se bojali.
Da bi im taj odmor mirno protekao, kapetan Norton odmah je
postavio stražare na sve četiri strane, a i van logora. Crvenokošci se
još nisu bili pojavili, ali mogli su se nalaziti bliže nego što se
pretpostavljalo.
Pošto su pojeli svoj obrok, vojnici se, umotani u pokrivače,
ispružiše oko vatre.
168
 Kapetan Norton je sedeo kraj vatre i pušio lulu. Nije nikako
mogao da zaspi. Lekar je sedeo pored njega, i njih dvojica su
doskočicama pokušavali da skrate vreme.
Odjednom se pred njima pojavi neki čovek čudnog izgleda.
Oba oficira skočiše naglo na noge.
Po liku i ponašanju, čovek je podsećao na Bufala Bila, poznatog
vojnog izviđača, ali u tom času nisu uočili tu sličnost.
Pre nego što su oficiri mogli da progovore, čovek skide šešir i
progovori jasnim i zvonkim glasom:
— Zanimalo bi me, kapetane, da li ste vi ovde zapovednik?
— Da, ja sam. Ja sam kapetan Norton.
— Ako se ne varam, vi imate tri oficira, pet izviđača i šezdeset
ljudi.
— Tačno! Onda ste verovatno primetili da nas ima dvostruko
više od vas!
— Ne razumem, Nortone!
— Ma, hajde, vi ste vođa meksikanskih razbojnika i dolazite na
pregovore!
— Grešite, kapetane, nisam razbojnik! — odgovori stranac.
— Ko ste onda?
— Vlasnik plantaže iz Teksasa.
— Vlasnik plantaže, pa ovde? — reče kapetan nepoverljivo.
— Da, ali moj ranč je daleko odavde.
— Onda recite šta želite!
— Doznao sam da stiže vojska i došao sam da vam se ponudim
kao vodič, pošto ove krajeve vrlo dobro poznajem. Nameravam da
sprečim da upadnete u zasedu koju su vam neprijatelji pripremili.
— Zasada? Šta time mislite da kažete?
— Hoću da kažem da su vas namerno privukli ovamo. Ni jedan
put, sem onoga kojim ste stigli, ne može da vas izvede iz ove opasne
doline. Put su sad, naravno, blokirali crvenokošci koji će se baciti na
vas s onih stena. To je plan vaših neprijatelja.
— Recite mi kako ste uspeli da stignete ovamo?
— Spustio sam se konopcem s one stene. Eno, još je tamo...
— Znači, na taj način ste izbegli pažnji stražara?
169
 — Dragi gospodine, vaši izviđači su dostojni svakog poštovanja,
ali ne poznaju kraj. Ovo, zašta su pomislili da je planinski lanac,
samo je klanac bez izlaza. Da bi se to uočilo, treba ga videti s visine.
Uzvišenja su zaposeli Indijanci. Ponavljam vam da vam nema
spasa!
— Šta vi kažete, Morg? — upita na to kapetan lekara.
— Čini mi se da ovaj čovek ne laže.
— Molim vas, probudite Eloka i Arbsa i recite im neka odmah
dođu ovamo.

170
 GLAVA DRUGA

Kapetan je svojim saradnicima objasnio situaciju.

— Ovaj čovek pripada bandi koju pratimo! — uzviknu odlučno
poručnik Elok. — Nemam u njega poverenja.
— Ja ne mislim tako! — usprotivi se drugi oficir sasvim uvereno.
Stranac ih je mirno i ćutke slušao.
— Imate pravo, Arbs, i ja mislim tako: on ne laže! — reče
kapetan.
— Ne želim silom da pridobijem vaše poverenje, kapetane
Norton — umeša se stranac mirno. — Slobodni ste da učinite što god
mislite da je pravilno, pogotovo što neće proći mnogo vremena i vi
ćete se uveriti u istinitost mojih reči! Ali, ako biste hteli da primite
bar jedan savet, pošaljite svoje izviđače da izvide teren uz onaj lanac
stena.
Kapetan nije čekao da mu to stranac dvaput ponovi i posla tamo
svih pet izviđača s Elokom.
Zatim se obrati čudnom došljaku:
— Kako biste vi postupili da ste opkoljeni, a bez ikakve
mogućnosti za povlačenje?
— Postoji samo jedan izlaz: popeti se na stenu s koje sam se ja
spustio.
— Ali kako? Zar da se penjemo jedan za drugim po vašem užetu?
— Ne vidim neko drugo rešenje.
— I da ostavimo konje? Kako ćemo onda peške?
— Zar ne shvatate da vam ovako iscrpljeni konji ne bi mogli
poslužiti? Vaša situacija bi se izmenila kada biste mogli da se

171
dočepate indijanskih ponija. Tada ne samo da biste mogli da
pobegnete nego i da sprečite Komanče da vas prate, bez obzira na
njihovu brojnu nadmoćnost.
— Ali gde da nađemo indijanske konje?
— Pasu na nekoliko milja odavde. Komanči nisu mogli da ih
dovedu do vrha, pa su nastavili peške.
— Verovatno su ostavili stražare...
— Možda dvadesetak, ne više.
— I vi stvarno mislite da nas odvedete tamo gde pasu? — upita
Norton.
— Mogu to da učinim ako pređem preko jedne stene koju ne
čuvaju, ali ćemo morati još jednom da koristimo uže, da bismo
dospeli na drugu visoravan iza koje se nalazi dolina. Ako vam nisam
kazao, znajte da Indijanaca, koji vas okružuju, ima nekoliko stotina.
Moj predlog je da se za drveće na litici priveže više konopaca. Tako
će uspon biti brži.
Kapetan Norton razmisli, a onda reče:
— Plan je izvodljiv i ja sam spreman da po njemu postupim, iako
okolnosti oko vašeg dolaska ne govore suviše vama u prilog.
U tom momentu su se izviđači vratili.
— Šta ste videli? — upita komandant.
— Ne postoji, nažalost, drugi izlaz iz klanca, osim onoga kojim
smo došli.
— I ništa drugo ne možete da mi kažete?
— Svuda su se ulogorili Indijanci.
— Dobro, stranče, primam odgovornost da sve nas prepustim u
vaše ruke! — zaključi kapetan Norton.
— Zahvaljujem vam na poverenju koje mi ukazujete — odvrati
stranac, i nastavi: — Treba da se pripremimo da što pre pođemo.
Neka se jedan vojnik popne da priveže omče.
— Kapetane, ne uzdajte se u ovog nitkova! Sigurno će nas uvaliti
u nevolju! — povika Elok.
— Onda nas vi povedite iz ovog klanca!
Mladić nije imao hrabrosti da odgovori.

172
 ☆ ☆ ☆

— Bolje da se vi prvi popnete! — predloži kapetan vodiču, kad

su stigli do stene.
Ovaj potvrdno klimnu glavom, uhvati se za uže i pope spretno
žao veverica.
Ostali su s opremom i životnim namirnicama pošli za njim i
ubrzo su bili na vrhu.
Kapetan Norton i stranac odmah su stali na čelo kolone i za dva
sata bili su već na visoravni na kojoj su pasli indijanski konji.
— Koliko je duboka ova provalija? — upita komandant.
— Skoro trideset stopa. Užad se mogu privezati za one borove.
— A gde su stražari Komanča?
— Da li vidite onaj prolaz?
— Da.
— On vodi u dolinu. Polovina straže je tamo, ostali se nalaze na
izlazu iz kanjona.
— Dobro je, sići ćemo prvi!
I ovog puta su se vojnici jedan po jedan spustili u dolinu.
Odmah su uhvatili i osedlali konje.
Vodič se obrati kapetanu:
— Da nas ne bi primetili, dobro bi bilo da idemo iza konja..
Stražari neće na to da obrate pažnju, jer će misliti da se konji
udaljuju tražeći drugu pašu.
— Razumem!
— Moraćemo svakako u određenom času da se suočimo sa
stražom, a nećemo moći da upotrebimo puške.
Na čelu grupe bio je stranac koji je vodio vrlo vatrenog konja,
iskićenog raskošnom opremom. Mora biti da je pripadao nekom
poglavici.

173
 GLAVA TREĆA

Tama je postala gušća kad su stigli do prolaza, ali vodič je ipak

primetio logorsku vatru.
— Evo ih! — promrmlja. — Možemo ipak još da idemo dalje bez
straha da će nas otkriti.
Jedan indijanski stražar nalazio se pored obližnje stene.
Ne gubeći vreme stranac poče da se prikrada stražaru. Malo
kasnije Indijanac je ležao mrtav pred njegovim nogama.
Ostali su još drugi.
Vodič izabra među vojnicima najjače i s njima se uputi prema
logoru gde su Indijanci spavali umotani u svoje pokrivače.
Borba koja je predstojala bila je kratka i strašna. Tišinu je
remetilo samo ubrzano disanje napadača i ropci napadnutih.
Kada su završili tu užasnu, ali tako potrebnu borbu, stali su da
sačekaju ostale.
Uvrstili su ponije i uzjahali.
Kapetan Norton, a takođe i svi vojnici, sada su imali
neograničeno poverenje u svog tajanstvenog vodiča.
Kolona je vijugala dolinom i za leđima ostavila bandu.
Svi su s mnogo interesovanja posmatrali stranca. Privlačio ih je
taj čovek koji se pojavio u tako čudnovatim i sumnjivim
okolnostima i koji je pokazao nesvakidašnju hrabrost.
Konjanici stigoše do jedne pogodne doline i odlučiše da se
odmore. Konje su ostavili da pasu.
Svi su bili dobro raspoloženi, jer su tako srećno izbegli opasnost.

174
 Vodio se živ razgovor i vojnici su izražavali strancu svoju
zahvalnost. Poručnik Arbs mu priđe i stisnu ruku:
— Svi vam dugujemo veoma mnogo, gospodine. Naše
povlačenje iz doline predstavljalo je zaista veličanstven manevar.
Prišao je i Elok, ali nije progovorio. Tada kapetan Norton reče:
— Ne mislite li da bi bilo potrebno da se izvinite ovom
gospodinu, jer ste mogli da se uverite da su vaše sumnje
neosnovane?
— Dobro smo prošli, istina je, ali treba priznati da je to bio
sasvim lep rizik!
— Ali rizik bi bio veći da smo odbili pomoć! — odgovori kapetan
nestrpljivo.
Stranac je mirno slušao prepirku, a zatim, malo osorno, reče:
— Nemojte se uznemiravati, molim vas!
Začas zavlada tišina. A zatim stranac nastavi:
— Idem po svoga konja. Ostavio sam ga nedaleko odavde.
— Poslaću jednog vojnika, morate da se odmorite!
— Biće još uvek vremena i za jedno i za drugo.
Skoči na ponija i ode.
— Sada odlazi, ali pre večeri prirediće nam zasedu! —
promrmlja Elok.
— Dosta! — prekide ga kapetan. — Zar nije dosta tog
sumnjičenja?
Kuvar je tada počeo da deli hranu.
Posle pet minuta vodič se vratio.
— Našao sam konja gde sam ga juče ostavio — reče smešeći se.
— Prekrasna životinja! — promrmlja kapetan.
— Da, i potpuno mi odgovara!
— Iskreno rečeno, stalno otkrivamo neke nove i zanimljive
pojedinosti o vama.
Posle jela stranac povede u stranu komandanta da mu nešto
poveri.
Na komadu papira nacrtao je plan celog kraja. Naznačio mu je
logor koji su napustili, indijanske pozicije, i prolaz kojim je trebalo
da krenu meksikanski razbojnici.
175
 — Kao što vidite, kapetane, možemo ići stazom do prvog prolaza
među stenama. Vi ćete se zaustaviti tamo s polovinom ljudi a ja ću
ostatak povesti do drugog prelaza, da bih preprečio put neprijatelju.
— Uz vas smo!
— Dok smo na tom putu, bićemo sigurni od Komanča i bande.
Pored toga, ovi prolazi su takvi da omogućuju i maloj grupi ljudi da
se brani i od mnogo snažnijeg protivnika. Najbolje bi bilo da što pre
krenemo, jer je put dosta dug. Komanči će nas, bez obzira na sve,
pratiti, a ne bih želeo da stignu do prelaza pre nas.
— Koliko ćemo milja morati da pređemo, da bismo izveli ceo
plan?
— Oko dvanaest. Kad stignemo do reke, preći ćemo je i uputiti
se prema stenama.
— Izvanredno smišljeno! Kako sam već rekao, prepuštam se
potpuno vama — dodade Norton.
— Zahvaljujem vam, kapetane, ali moram da vas zamolim za
jednu uslugu.
— Izvolite, samo kažite.
— Oprostite, ne bih želeo da bude nesporazuma. Ne tražim da
mi platite ili da mi se odužite. Jednostavno želim da poštedite vođu
bande i da ga predate meni.
Kapetan Norton je bio vrlo iznenađen kad je doznao šta stranac
traži, ali to nije pokazao.
— Verovatno želite da se lično osvetite — dodade.
— Ni govora! — odgovori vodič. — Želim da ga oslobodim!
— Oslobodite?
— Da.
— Vi verovatno znate da je to Karlos Spalado, Meksikanac?
— Znam to vrlo dobro!
— Tip koji je — nastavi zapovednik sve uzbuđenije — izvršio
takva strašna dela da vam se kosa diže na glavi. Zovu ga, ni manje
ni više, Koljač!
— Naravno, ali ja tražim slobodu za njega!
— Mnogo! — viknu oficir besno. — Zar ne znate da je za njegovu
glavu raspisana ucena od dve hiljade dolara?

176
 — Taj novac ću podeliti svim vašim vojnicima, ako mi obećate
da ćete poštovati moje uslove.
— Ne shvatam kako pošten čovek može i jednu reč da utroši u
korist takvog zločinca. Žao mi je, ali ne mogu da prihvatim!
— Kapetane, ja mrzim razbojnike i dobro znam da ni jednoga
nema koji nije zaslužio smrt. Bez obzira na to, ne mogu da odlučim
da im postavim zasedu u kojoj bi Koljač poginuo, a da se tome ne
usprotivim. To ne bih želeo kao što nisam hteo da pustim da vas i
vaše vojnike pokolju u onom klancu.
Ovo objašnjenje je izgleda delovalo na kapetana, koji reče:
— Sigurno imate važne razloge kada ste tako uporni!
— Da, imam važne razloge, kapetane!
— Koji su to?
— Rekao sam vam: želim da pustim Karlosa Spalada, Koljača.
— A šta je pravi razlog za to?
— Više puta spasao mi je život, kada sam bio zarobljenik
Meksikanaca i Komanča.
— Dobro! Zahvaljujem vam što ste mi ovo poverili. Izdaću tačna
naređenja svojim ljudima da ne pucaju u vođu. Sve to zato što ste
nam spasili život! Moraćete da nas onda odvedete u banditski brlog
da ih dotučemo. Taj razbojnik više neće imati mogućnosti da obnovi
bandu!
Četvrt sata kasnije vojnici su opet bili u pokretu, a stranac je još
uvek jahao uz kapetana.
U podne stigoše do reke. Tamo se zaustaviše da se odmore.
Posle nekog vremena krenuše dalje.
U blizini prvog prelaza kolona se razdvoji u dva dela. Arbs je
ostao sa svojim odeljenjem, a drugi konjanici su nastavili put da
stignu do određenog prelaza.
Ovaj drugi klanac je bio još zgodniji za zasedu.
Oficir brzo rasporedi ljude, tako da su predstraže bile na oko
pola milje od logora.
— Ako se ne varam, Meksikanci će doći ovim putem — reče
vodič. — Bilo bi dobro da mi date dvanaestak ljudi da bandite
iznenadim s leđa, a vi ćete spreda.
— Baš sam i ja to hteo da kažem.

177
 GLAVA ČETVRTA

Pošto se dolazak neprijatelja očekivao sutradan, svi su taj

predah iskoristili da obnove snagu.
Noć je protekla mirno.
U zoru su ljudi bili na svojim položajima i zapovednik je izdao
poslednja naređenja.
— Molim vas, pazite — reče na kraju — ne pucajte u Karlosa
Spalada. Prepoznaćete ga po raskošnoj odeći i po maski koju nosi
na licu.
Posle kraćeg vremena dva meksikanska izviđača stigla su na
domet karabina.
Kapetan je svakom vojniku odredio zadatak. Neki su imali da
pucaju u izviđače, ostali da ciljaju u konjanike koji su pratili vođu i
eventualno Komanče.
Kad je izdao ta naređenja, Norton naredi:
— Pali!
Meksikanski izviđači padoše pokošeni s konja.
Jaka pucnjava nije se još bila stišala kad je vođa bandita stigao
i ispravivši se na sedlu, zapovednički povikao:
— Momci, opkoljeni smo! Natrag... u selo. Brzo!
Svi požuriše da poslušaju naređenje, ali su vojničke puške bile
brže od konja.
Razbojnici počeše da pucaju s konja, ili su pokušali da pobegnu.
Karabini su nastavljali da seju smrt.
U neprijateljskim redovima vladala je velika zbrka.

178
179
 Da bi metež dosegao vrhunac, tajanstveni vodič je s vremena na
vreme pucao iza leđa banditima, koji su se gomilali na ulazu prelaza
kao lavina koja se okreće oko sebe same.
Komanči iz zaštitnice, koji su uspeli da se izmaknu, stradali su
od pušaka druge zasede. Istu sudbinu su doživeli i oni banditi koji
su pokušali da pobegnu.
— Neka svaki gađa u jednog i opali! — naredi vodič.
Banditi, stešnjeni u tom klancu bez izlaza, nezaštićeni i predati
na milost i nemilost puškama, spreda i s leđa, nisu mogli da se dugo
odupiru. U jednom trenutku su počeli da mole za milost.
Ali jadikovanje je prestalo kad njihov vođa zagrme:
— Kukavice, plačete i tražite milost! Odbijate čast da vas ubiju
iz puške, da biste kasnije nečasno bili obešeni! Naređujem vam!
Postoji li možda među vama neki nitkov koji bi u opasnosti napustio
svog vođu? Napred, za slobodu!
Samo nekoliko oduševljenih uzvika odgovorilo je na
Meksikančeve reči. Većina ih je i dalje tražila milost.
Karlos Spalado i nekoliko najvernijih uspeli su da se probiju
između pomahnitalih konja. Besno su pojurili prema mestu gde se
nalazio vodič s malim brojem ljudi.
Kao da se pred beguncima otvorio pakao.
Bila je to scena da čovek pretrne. Konji su bolno njiskali, a
Meksikanac i Komanči stenjali su u agoniji smrtno pogođeni.
Sve se pokretalo u užasnoj zbrci, po zemlji koja je bila već mokra
od njihove krvi.
Pade konj vođe razbojnika, a njegov konjanik ostade ispružen
na zemlji.

180
 GLAVA PETA

Vodič kada to ugleda, pritrča do njega.

Iako je od pada bio sasvim ošamućen, Koljač je i dalje
pokušavao da se brani.
Videći da mu brzo prilazi jedna neprijateljska prilika, teškom
mukom podiže pištolj i opali. Drhtava ruka promašila je cilj.
Pre nego što je još jednom uspeo da opali, stranac ga uhvati za
ruku i doviknu:
— Zar me ne prepoznaješ?
— Dakle, ti si saveznik mojih neprijatelja? — reče na to
razočarano Karlos Spalado.
A zatim, u besu nastavi:
— Izdajnik si i poginućeš od moje ruke!
— Došao sam da te spasem. Pogledaj oko sebe: svi tvoji ljudi
mole za milost, ali ni jedan neće izbeći kazni! Hajde brzo za mnom,
kasnije više neću moći da odgovaram za tvoj život.
Meksikanac se pridrža za izviđača i posrćući se udalji sa poprišta
borbe.
Njegov spasilac ga odvede na mesto gde je ranije sam bio
sakriven s vojnicima.
— Ovde si siguran. Tu ćeš da ostaneš dok se vojska ne povuče.
Onda ćeš izaći, uzećeš konja, municiju i namirnice koje ću da ti
ostavim, pa ćeš otići na moj ranč i tamo me čekati. Tamo ćemo
porazgovarati i sve objasniti.
To reče i krenu.
— Ostani! — reče odmetnik.

181
 — Ne, moram da idem!
— Prvo mi odgovori: da li si ti izdajnik koji je protiv mene poveo
ove nitkove?
— Bila mi je to dužnost... i prema tebi. Zar te nisam sakrio i
spasao? Ali ako ti je stalo do života, trudi se da što pre budeš na
ranču.
I vodič se okrenu, ne slušajući više Meksikanca koji ga je
preklinjao da ostane.
Dvaput je odmetnik dizao pištolj na svog spasioca, ali ipak nije
imao snage da puca.
Onda shvati u kakvoj se opasnosti nalazi. Teškom mukom pope
se na stenu i stade da posmatra šta se dole dešava.
Samo su još tri Komanča ostala i mirno čekala smrt.
Više od polovine bandita poginulo je u borbi.
Ali i vojnici su imali žrtava: četvorica su poginula a šestorica je
lakše ranjeno. Među njima se nalazio i kapetan Norton koga je zrno
pogodilo u ruku, ali to ga nije suviše zabrinjavalo.
Kad je oficir ugledao stranca, lice mu se razvuče u osmeh.
Smesta mu pritrča:
— Ah, prijatelju moj! — uzviknu. — Nemam reči da vam izrazim
svoju zahvalnost posle ove sjajne pobede. Bez vaše pomoći ne bismo
se nikad vratili u utvrđenje, orlovi bi se najverovatnije sad već
skupili na našim leševima.
— Srećan sam što se sve dobro svršilo! — odgovori stranac
mirno kao obično. — Mene, međutim, muči jedna misao: takva
pobeda je u neku ruku umanjena, pošto je vođa bandita pobegao...
No, morao sam da izvršim dužnost prema tom čoveku... i izvršio
sam je. Sada me više ništa ne sprečava da vas odvedem u banditski
logor, kako biste potpuno uništili gnezdo ovih grabljivih zveri.
— Spreman sam za pokret — reče oficir. — Rekli su mi uostalom
da je Spalado ubijen slučajno... To mi je vrlo žao, jer biste mogli da
posumnjate u moju reč.
— Nije se tako desilo... Pogođen je njegov konj, i on je pao preko
njega, ali ja sam ga spasao.
— Onda ću jednostavno reći da je pobegao. Uostalom, to je i
istina.
182
 — Odlično! Sutra u utvrđenje pošaljite jedan vod s konjima i
plenom, a ostali će krenuti prema razbojničkom gnezdu.
— U redu! Izdaću odmah potrebna naređenja! — dodade na to
kapetan.
Oficir izdade naređenje a zatim se sa strancem uputi prema
mestu gde su previjali ranjenike.
Nekoliko sati kasnije, vojnici su se postrojili pored konja i bili
spremni za pokret.
Mrtve Meksikance i crvenokošce zakopali su, a mrtva tela
drugova čvrsto su privezali za snažne konje.
Čekali su samo povratak tajanstvenog vodiča, koji je otišao da
se uveri ne prolaze li stazom Komanči.
Vratio se, ali peške, i kako nije spominjao svoga konja, niko nije
bio toliko indiskretan da ga za njega pita.

183
 GLAVA ŠESTA

Stigli su do vode pre večeri. Prešli su je i zaustavili se na drugoj

obali.
Izvršili su brze pripreme, a onda je komandant pozvao svoje
saradnike na dogovor. Bili su prisutni i izviđač i lekar.
— Koliko ima do Rio Grande? — upita kapetan.
— Do najbližeg prelaza ima oko dva sata — odgovori stranac.
— A s druge strane reke, do određenog mesta, koliko će vremena
da nam bude potrebno?
— Još pet sati.
— Kako da se organizuje marš kad pođemo odavde?
— Bilo bi dobro da oni koji su zaduženi za ranjenike i plen, pođu
u zoru prema utvrđenju. Mi ćemo s glavninom kolone ostati u
logoru do podne. Posle toga ćemo se uputiti prema reci; kad se
spusti noć preći ćemo je, uništićemo neprijateljsko utvrđenje i preći
granicu pre svitanja tako da niko neće primetiti naš upad.
— Plan je odličan. Koliko će vojnika biti potrebno za ulazak na
meksikansku teritoriju?
— Biće dovoljno dvadesetak izabranih ljudi, na koje se može u
potpunosti osloniti. Ali zaboravio sam da vam kažem da bi bilo bolje
pre nego što odemo odavde da oslobodimo ona tri Indijanca što smo
zarobili. Pešaci su, pa će stići u svoje selo tek onda kad više ne bude
pretila nikakva opasnost od njih.
— Dobra ideja. Pomisliće da ostajemo u logoru da bismo zaštitili
kolonu koja je otišla.
— Da, tako je.

184
 — Poručniče Elok — nastavi Norton — preuzećete komandu nad
ljudima koji se vraćaju u utvrđenje, a vi, Arbs, ostaćete sa mnom.
Uzmite jednog narednika, dva kaplara, šesnaest vojnika i dva
izviđača koji će poći u pohod.
— Šta da kažem pukovniku? — zapita Elok.
— Ništa. Samo mu kažite da ću mu ja, kad se vratim, predati
izveštaj.
— Mogu li da vas upitam kako je voća Meksikanaca mogao da
pobegne kada mu je konj ubijen, a on teško ranjen? — upita Elok.
Kapetan pocrvene, ali pre nego što je odgovorio, umeša se
stranac.
— Ja sam mu pomogao da pobegne! Da bi se odužio za moje
usluge, vaš mi je zapovednik obećao život i slobodu za tog čoveka.
Zašto sam tako postupio? Nisam dužan da vam to kažem!
Kad je ovo rekao, stranac se okrete i ode ne sačekavši odgovor.
Elok poče podrugljivo da se smeje i reče:
— Rekao sam ja da je to prepredenjak! Hteo je da ga platimo i
uspeo je!
Ovoga puta se Norton veoma uzbudio:
— Gospodine, merite svoje reči, inače ću vas ućutkati pre nego
što mislite!
I okrenu mu leđa i ode.
Arbs pođe za komandantom koji je pratio stranca.
Ovaj je baš pričao kako je sam odveo konja banditu, da bi se
mogao skloniti.
— Dao sam mu i hrane i vode, tako će moći da stigne na moj
ranč. Tamo ću sa njim da razgovaram, i možete biti sigurni da se u
ovome kraju više nikada neće čuti za Karlosa Spalada, Koljača.
— Sve sam više siguran da sam vam malo platio za usluge koje
ste nam učinili — reče Norton.
Dve grupe su se rastale, a oni koji su ostajali dugo su još
pozdravljali drugove, sve dok i poslednji nije iščezao na okuci puta.
Teškom transportu, koji je polako krivudao, biće potrebna četiri
dana da stigne u utvrđenje.

185
 ☆ ☆ ☆

Kolonu koju je predvodio kapetan Norton činili su odabrani

ljudi, a i konji su im isto tako bili izvanredni.
Posle ručka Arbs obavesti Komanče da su slobodni i da požure
u svoja sela.
Crvenokošci su se istovremeno veselili i čudili.
Pošto su sumnjali u reč bledolikih, počeše da trče i neverovatno
brzo nestadoše.
Pola sata kasnije izdato je naređenje za pokret.
Stranac i zapovednik stadoše na čelo, a kolona pođe ubrzanim
galopom.
Zaustavili su se tek na obali Rio Grande, a kad se potpuno
spustio mrak, prešli su reku; onda su pod vođstvom stranca brzo
krenuli dolinom.
Uprkos mraku, izviđač je izgleda poznavao meksičko tle kao da
je američko.
Već su se nalazili dvanaestak milja na stranoj teritoriji i brzim
kasom stigoše u neki vrlo uzan klanac na čijem kraju su se nazirale
grubo izgrađene drvene kuće.
To je bilo razbojničko gnezdo.
Konjanici opkoliše kuće tako da niko nije posumnjao u
opasnost.
Vojnici su znali da će morati da se bore, ali pre nego što su se
naglo probuđeni banditi mogli pripremiti za odbranu, polovina je
već bila ubijena a ostali su tražili milost.
Zarobili su ih sve, izuzev nekih koji su uspeli da pobegnu u
opštoj gužvi.
U ruke pobednika palo je mnogo konja i bogat plen koji je većim
delom poticao s američke teritorije.
Kada su potpalili kolibe, vojnici su brzo krenuli natrag vodeći sa
sobom zarobljenike i terajući otete životinje.
Stigoše na Rio Grande a da nikoga nisu sreli. Ponovo su prešli
reku i najzad posle još deset milja, zaustaviše se da se odmore
nekoliko sati.

186
 Kad su opet krenuli, nastavili su put nešto mirnije.
Posle nekoliko milja, stranac najednom zaustavi konja.
— Naši se putevi ovde razilaze, kapetane Norton. Vaš vodi
desno, a moj levo — reče.
— Kako? — uzviknu oficir. — Nećete da me otpratite do
utvrđenja.
— Ne, kapetane, dužnost mi nalaže da odem u svoje utvrđenje.
Nadam se da ću vas uskoro opet sresti, a ako biste imali u planu
kakvu ekspediciju na teritoriju Komanča možete uvek da računate
na mene.
Bilo je nekorisno navaljivati i kapetan se morao rastati od svog
spasioca.
Stranac se oprostio sa svima i vojnici su mu klicali mašući
kapama.
Ostadoše tako sve dok stranac nije zamakao u obližnju šumu.

187
 GLAVA SEDMA

Mesec dana posle događaja o kojima smo pripovedali, mala

konjička jedinica kretala se putem koji od Novog Meksika vodi za
Teksas.
U koloni je bilo dvanaest vojnika sa dva veoma natovarena
teretna konja; na čelu kolone jahala su dva oficira, jedan pukovnik
i jedan kapetan, i dve žene: jedna plavokosa devojka i kapetanova
supruga. Malo dalje napred, ispred kolone i pozadi, bila su po dva
izviđača — prethodnica i zaštitnica.
Kolonom je komandovao nama već poznat čovek, Elok, koga su
poslali iz Fort Enrik Pata sa zadatkom da pođe u susret pukovniku
Singu i da ga doprati do utvrđenja.
Visoki oficir je dobio naređenje iz Novog Meksika da pođe u
inspekciju duž Rio Grande.
Njegova kći i žena kapetana Folsa želele su da upoznaju te
krajeve u kojima nikada nisu bile.
Elok je na povratku iz ekspedicije s kolonom zarobljenika i
plenom mudro napustio svaku pomisao da se požali na svog
pretpostavljenog, kapetana Nortona. O kapetanovom dogovoru sa
strancem oko oslobođenja zarobljenika ništa nije doprlo do ušiju
viših vlasti.
Svi su čestitali kapetanu na sjajnoj pobedi, iako je on tvrdio da
je za pobedu zaslužniji neko drugi.
Dva izviđača koja su išla u prethodnici pukovnika Singa i
njegove pratnje, zaustaviše se u plodnoj dolini koju je presecao
penušav potok.

188
 — Evo najboljeg mesta za prenoćište reče Divlji Bil, jedan od
izviđača koji su pratili oficire do utvrđenja.
— Odlično, Bile, ovde ćemo prenoćiti. Slaže li se Elok s tim? —
upita pukovnik.
— Ovo je najzgodnije mesto — odgovori Elok. Kada sam dolazio
ja sam se ovde zaustavio.
— Hoćemo li zaista sutra da stignemo do utvrđenja?
— Jasno. Ako sve prođe kako treba, bićemo tamo u podne.
— Onda, zaustavimo se ovde! — zaključi pukovnik.
Odmah se dadoše na posao da pripreme logor.
Podigoše dva šatora. Jedan za žene, drugi za oficire.
Elok rasporedi stražu i naredi im da dobro paze.
U logoru je vladala potpuna tišina, koju odjednom zapara ženski
krik.
U mraku se ocrtavala Jedna visoka muška prilika, kao peko
priviđenje.
Odjeknuo je još jedan krik, takođe ženski, samo puniji.
Elok naglo ustade. Kad je primetio stranca, zaustavi se pred
njim.
— Gospodine, kako se usuđujete da uđete ovde? Ko ste?
Oficirov grubi glas nimalo nije uplašio došljaka.
— Imate slabo pamćenje, gospodine Elok! — reče najzad ovaj. —
Upoznali smo se pod uslovima koje častan čovek ne može lako da
zaboravi.
— Ah! Sad se sećam... Vi ste vodič koji nije hteo da kaže ko je!
— Da, tako je! A ako sam na pomalo nezgodan način ušao u
logor, znajte da ponovo dolazim da vas upozorim na opasnosti i da
vam ponudim svoje usluge protiv ljudi koji bi vas svakog časa mogli
napasti...
Elok ga nepoverljivo pogleda.
— Imamo Divljeg Bila, koga sigurno poznajete; tako je spretan
vodič da ne znam šta bih s još jednim. Hvala vam na vašim dobrim
namerama.
— Čuo sam za Divljeg Bila i doznao da je stvarno dobar izviđač.
Ali ne može da zna za opasnost kojoj idete u susret — odgovori
nepoznati jahač. — Stoga sam došao da vas obavestim i ponudim

189
svoju pomoć... I drago mi je da sam to uradio, jer vidim da ovde
imate i žena.
— Zadužen sam da budem u pratnji i smatram da se moram
obraćati za pomoć Divljem Bilu, čoveku isto iskusnom kao što su i
drugi.
— Ja se s vama ne slažem, pogotovu zato što ovaj gospodin tvrdi
da postoji opasnost za koju Bil ne zna! — uzviknu tada jedan duboki
glas.
Bio je to glas samog Divljeg Bila.
Poručnik se besno okrete prema njemu i podrugljivo povika:
— Želite li možda da priznate da ste dosad počinili neke greške?
— Ne! — promrmlja izviđač. — Savesno sam izvršavao svoju
dužnost, ali kada su se sada pojavile nepoznate opasnosti... Baš se
vraćam s jednog obilaska i nisam otkrio ništa sumnjivo! — nastavi
posle kratkog vremena. — I evo, ovaj džentlmen pronašao je način
da se uvuče do nas, a da ga stražari ni ne primete... Pošto je to vodič
koga je kapetan Norton toliko hvalio, predajem se njegovoj
sposobnosti i hrabrosti.
— Lepo ste to rekli, Divlji Bile! Pošto sam pročitao kapetanov
izveštaj o njegovom pohodu i vodiču, mogu vam samo odobravati.
— Jeste li vi to, gospodine? — reče pukovnik koji se odjednom
pojavi.
— Da, ja sam! — odgovori stranac.
— Po izgledu pre bih rekao da ste Meksikanac nego naš čovek,
ali to ništa ne znači, vrlo mi je drago što ćete nam pomoći.
I na to pukovnik pruži ruku, koju stranac srdačno stegnu.
— Recite, kakva nam to opasnost preti, molim vas?
— Jutros sam dvogledom primetio da se u okolini nalazi
mnoštvo Indijanaca. Prema brzini pokreta i načinu ponašanja
shvatio sam da spremaju zasedu. Zato sam odlučio da vas
obavestim. Dojurio sam iz one doline tamo iza brda. Kad sam se
približio ovoj, primetio sam tri Indijanca bez konja koji su se šunjali
po šumi. Tada sam shvatio da vam crvenokošci verovatno
pripremaju neko neprijatno iznenađenje. Ako pođete stazama koje
ću vam pokazati, moći ćete da ih zaobiđete. Ima bar dvesta
Komanča na konjima!

190
 GLAVA OSMA

Kratki strančev izveštaj svi su vrlo pažljivo saslušali. Dve žene

bile su posebno privučene njegovom odvažnošću, a ujedno i
skromnim i pristojnim držanjem.
— Treba li da napustimo još noćas ovo mesto? — upitaše ga.
— Da! Po svaku cenu...! Sutra ujutro moglo bi možda da bude
prekasno.
— I odvešćete nas na sigurno mesto?
— Naravno.
— Vrlo sam srećna što je moj otac odlučio da prihvati usluge
ovog džentlmena, reče oficirova kći.
Vodič se duboko pokloni i reče:
— U ovakvim slučajevima, čoveku nije samo drago što je izvršio
svoju dužnost, nego to predstavlja i pravo zadovoljstvo!
Pošto je izmenio nekoliko reči s Divljim Bilom, pukovnik upita
stranca:
— Kad moramo da krenemo?
— Što pre odemo biće bolje, jer dolazi strm uspon i dug put
dolinom koja se proteže do prvih brda... Pored toga, sve će ići
sporije zbog mraka.
— Poručniče Elok, izdajte naređenje da se rasturi logor! Odmah
krećemo! — reče zatim pukovnik obrativši se potčinjenom.
— Razumem!
Pola sata kasnije, kolona je bila spremna za pokret.
Divlji Bil je jahao uz stranca vodiča i posmatrao kolegu. Nije
ispustio iz vida kako se taj majstor, koji ga nadmašuje u mnogo

191
čemu, ističe još jednom, samo njemu svojstvenom sposobnošću;
primetio je naime kako stranac može izvanredno da se orijentiše
uprkos mraku. Sve je to Divljeg Bila pomalo i uznemiravalo.
Grupa se povremeno vraćala na obalu i kretala uza samu ivicu
vrtoglavih provalija, a onda prolazila kroz gotovo neprohodne
šume.
Kad su stigli na vrh, zaustaviše za kratko vreme konje.
Posle nekoliko minuta, stranac predloži da nastave put.
Sada je trebalo da otpočnu sa spuštanjem.
Iako je uspon bio veoma težak, u poređenju s naporima silaska
bio je nalik na igru.
Na kraju su posle nekoliko beskrajnih sati stigli u jednu dolinu.
Posle kraćeg odmora opet su krenuli i počeli da se penju, ali
manje strmo i kraće nego pre.
Na vrhu vodič zaustavi konja i reče:
— Pukovniče Sing, naredite, molim vas, poručniku Eloku da sa
svojim vojnicima nastavi marš, jer je put tako jasno obeležen da se
nikako ne može izgubiti. Ja bih želeo da vi ostanete sa mnom. Želeo
bih da vam pokažem razlog zbog koga sam vas naveo na taj za sve
tako naporan marš.
— Rado! — odgovori pukovnik, a zatim izdade potrebna
naređenja.
Kolona pođe pod vođstvom jednog izviđača. Posle nekoliko
milja stići će do mesta pogodnog za logor.
Kad je dovoljno svanulo da se dvogledom mogla razgledati
okolina, stranac pokaza oficiru i Divljem Bilu, koji su ostali s njim,
kraj kojim su prošli.
Pogledajte tamo dole, prema ivici one borove šume!
Oni pogledaše u onom pravcu i jedan od njih uzviknu:
— Pa to je indijanski logor! Vidim konje na paši!
— Indijanci čuvaju prolaz kojim biste prošli da nismo izbegli
njihovu zasedu. To je manevar u koji nisu posumnjali, pogotovo što
su njihove uhode verovatno izvestile da ste se utaborili u dolini. Bilo
bi ipak dobro da izviđač i osam do deset ljudi bude sa mnom u
zaštitnici. Tako ćete lakše da pobegnete! Kada misija bude izvršena,

192
Bil će sa ostalima da vam se priključi, a ja ću eventualno
crvenokošce zadržavati svojim karabinom.
— Neće li to biti opasno?
— Ne brinite za mene, pukovniče, čak ako me Komanči i opkole,
naći ću načina da se izvučem!
— Vaš plan je savršen, slažem se, ali neću dopustiti da ostanete
sami! — reče oficir.
— Ponavljam vam da se ne bojim!
— Stvarno? — uzviknu pukovnik veoma iznenađen. — Ne mislite
valjda da kažete da ste u savezu s tim crvenim đavolima.
— Ne, ni govora! Međutim, ima ih s kojima ratujem, a ima i
takvih s kojima sam veliki prijatelj!
Pukovnik se uveri da taj neobični čovek ne namerava da objasni
šta time misli, pa promeni temu razgovora.
— Mislim da bi bilo bolje da privremeno ostavite Divljeg Bila
ovde na straži, a da me vi otpratite u logor. Tamo ćete moći da se
osvežite i onda da se vratite s grupom ljudi koju ću vam dodeliti.
— To ću rado da prihvatim, ali bih pre morao još nešto da vam
kažem. U logoru ima mnogo vode i trave, a ovde nema.
Povešću, dakle, sa sobom Bilovog konja, a vojnici će doći peške;
tako će životinje moći da se odmore i dovoljno najedu. Kad se
vojnici budu povlačili, naći će odmorne i sveže konje.
— Eh, rekao sam da ste majstor! — povika iskreno Bil.
I poče dvogledom da posmatra kretanje crvenokožaca.
Vodič skoči na konja i uskoro s pukovnikom stiže u logor.

193
 GLAVA DEVETA

Umorni vojnici polegali su na travu dok su konji pasli naokolo.

Malo zatim, kuvar ih sve pozva.
— Da li je istina — upita kapetan Fols stranca za vreme jela —
da ste onomad zatražili od kapetana Nortona život i slobodu za
razbojničkog voću, u zamenu za usluge koje ste učinili njemu i
njegovim ljudima?
— Da, tako je!
— Mora da je postojao sasvim poseban razlog koji vas je naveo
da sačuvate život takvom zlikovcu!
— Da, imao sam obavezu prema njemu i hteo sam da mu platim
istom uslugom.
— A gde se on sada nalazi?
— Otišao je u Meksiko i siguran sam da u buduće više neće činiti
nikakvog nedela u Sjedinjenim Državama.
— Hteo bih da upitam nešto u vezi s vama — nastavi pukovnik.
— Rekli ste da ste rančer, zar ne?
— Da, upravo tako. Živim na svom ranču koji je odavde daleko
jedan dan jahanja.
— I Indijanci vas ne uznemiravaju?
— Ne, već sam vam rekao da su mi prijatelji.
— A ipak ste im i neprijatelj...
— Jasno, pošto prema njima nemam nikakvih obaveza...
Posebne okolnosti dovele su me u takav položaj koji me potpuno
štiti od bilo kakvih njihovih pohoda...
— Za mene predstavljate zagonetku... Ne biste li želeli da
napustite ovaj pustolovni život lutalice?

194
 — Kako da protumačim ovo vaše pitanje?
— Hteo sam da kažem da ste pokazali izvanrednu sposobnost
kao vodič i izviđač... Eto, zar ne biste hteli da stupite kao poručnik
u vojsku Sjedinjenih Država?
— Od srca vam zahvaljujem, ali ja u vojsci Sjedinjenih Država
ne želim za sada nikakav drugi čin osim onoga koji sada nosim.
Tri oficira i žene pogledaše ga zaprepašćeno: šta znače te reči?
Možda se stranac odao?
— Znači da ste u službi države? — živo upita pukovnik.
— Da, oficir sam, kao i vi! — odgovori vodič nekako oklevajući.
— Smem li vas upitati kako se zovete?
— Da, naravno. Zovem se Nik Tod.
— A kad bih vam pisao, na koju adresu bih morao da uputim
pismo?
— Svako pismo adresovano na Fort Henri Pat sigurno će stići u
moje ruke — odgovori stranac ustajući i dodajući:
— Bilo bi dobro, gospodo, da se sad odmorite... Ja ću, međutim,
poći da zamenim na straži Bila, i to s vojnicima koje ćete mi dati kao
pratnju.
— Poručniče Elok, uzmite nekoliko najboljih ljudi i stavite se na
raspolaganje gospodinu Todu! Njihovi osedlani konji ostaće ovde, a
glavnina će krenuti za dva sata.
Kad je napustio logor, misteriozni vodič pređe dolinom sve do
travnatog terena gde se nalazio njegov lep crni konj.
Kad se vratio u logor, svi, pa čak i stražari, duboko su spavali.
Divlji Bil je, međutim, nešto slatko jeo.
Kad je primetio vodiča, podiže glavu i upita:
— Onda, druže, šta ima novo?
— Za dva sata pukovnik će otići sa ostalima. Imaće dovoljno
prednosti i pretpostavljam da ih Indijanci neće stići. A šta ima ovde
novo?
— Pre pola sata Komanči su počeli da se kreću... Možete se i
sami uveriti.
Divlji Bil na to pokaza prema dolini u kojoj se naziralo kako se
nešto sve više primiče.

195
 GLAVA DESETA

Stranac je pažljivo posmatrao Indijance.

— Naši imaju prednost od skoro jednog sata! — reče zatim. —
Mi moramo što duže ostati da ih zadržimo.
— Jasno, odgovori Bil. — Gde ćemo se smestiti?
— Baš ovde gde smo!
— Divno!
— Moći ćemo da ih zaplašimo, iznenadimo — nastavi vodič —
vatrom iz naših karabina. A onda ćete vi s vojnicima u galopu da
stignete pukovnika i ostale.
Tajanstveni stranac posmatrao je dvogledom napredovanje
Komanča.
— Približavaju se brže nego što sam mislio.
Indijanci su na svojim snažnim ponijima besno jurili.
Kad su crvenokošci prešli skoro polovinu visoravni, Divlji Bil
probudi kaplara i vojnike i izdade naređenje za odbranu.
Svaki od njih odlučio je da izvrši svoju dužnost do kraja.
Stranac reče:
— Momci, počinje! Svaki neka gaća u svog Indijanca i neka ga
skine sa sedla!
Zatim se vojnici rasporediše, i počeše čekati da se neprijatelj još
više približi.
Onda se začu kratko naređenje:
— Pažnja! Pali!
Odjeknuše pucnji karabina i posejaše smrt u indijanskim
redovima. Indijanci se okrenuše uz zaglušujuće uzvike.
196
 Među Komančima nasta neopisivi metež, a Divlji Bil to iskoristi
i naredi vojnicima da uzjašu konje i pojure za grupom koja je ranije
otišla.
— Ostavite mog konja; odmah ću poći za vama — reče zatim.
Vojnici požuriše do odmorišta, gde su ostavili konje.
Kad se topot njihovih koraka utišao, Divlji Bil stade pred vodiča
i uzviknu:
— Budimo otvoreni! Zar mislite da vas mogu ostaviti u ovakvoj
situaciji?
— Moja je situacija odlična i sam ću se izvući iz svega. Požurite.
Pođite za vojnicima!
— Zašto? Zar neće sami da pronađu put?
— Ne verujem. Uostalom, čekaće vas.
— Onda i vi pođite sa mnom!
— Ne. Poslušajte me i izvršite svoju dužnost; ovo nije čas za
diskusiju! Ako Komanči ponovo navale, kao što će verovatno i
učiniti, pojuriće za kolonom, osim ako ne saspemo na njih dovoljno
metaka.
— Vi sami nećete dugo moći da im se odupirete!
— Da, ali treba samo da dobijemo malo u vremenu i da se kolona
udalji!
Divlji Bil, koga je ta odlučnost dirnula, snažno stegnu strancu
ruku i odgovori:
— Nadam se da ću jednoga dana moći da vam vratim dug!
Zatim stiže vojnike.
— Napred, momci! Moramo požuriti ako želimo da stignemo
ostale! — doviknu im on.
Samo što je to rekao, u daljini se začu pucnjava. A tada, gonjen
nekom unutrašnjom silom, Bil odluči da se vrati kako bi pomogao
prijatelju koji se sigurno nalazio u opasnosti.
— Ja ostajem, kaplare! Pođite napred s vašim ljudima.
Obode konja i vrati se istim putem kojim je došao. Na pola puta
sjaha i priveza konja za neko drvo, pa nastavi peške.
Lako je išao, ali je staza bila toliko strma da je sav zadihan stigao
do vrha.
197
 Kad je stigao tamo, ugledao je nepoznatog čoveka kako opkoljen
iz blizine puca iz dva revolvera.
Ne gubeći vremena poče i on da puca iz svog karabina.
Stigao je baš na vreme, jer su Indijanci brzo i žestoko navaljivali
i ubrzo bi pobedili svog jedinog protivnika, da se Bil nije pojavio.
Bil ugleda mnoštvo leševa razbacanih po obronku.
— Pokušali su da se popnu ovamo — reče stranac.
— Mislili su da su vojnici otišli, jer ja nisam pucao. Bio sam
ispraznio pušku.
— Tako mi svega, lepo ste ovo izveli!
— A i vi ste mnogo učinili! Hvala vam, druže! Stigli ste baš na
vreme. Nameravao sam, doduše, da skočim na konja i odjurim, ali
Komanči bi me bez sumnje prepoznali i ne bi me više smatrali
svojim prijateljem.
Pogleda dole.
— Evo, vraćaju se! S desnom pucajte iz karabina, levom iz
revolvera. Tako će pomisliti da nas je mnogo!
— Dobro. Ali onda ćemo klisnuti, zar ne?
— Jasno! Vi ćete se brzo vratiti vašima.
— A vi?
— Ja ću poći svojim putem.
— Gde?
— Komančima, jer želim da se priključim njima.
— Ali kako dolazite na ovakvu ideju? Neverovatno!
— Jasno, želim da pređem k njima kako ne bi otkrili da sam
danas učestvovao u ovome, a da ih nagovorim da odustanu od
svakog pokušaja potere.
— Stvarno ste mnogo tajanstveni! — reče Divlji Bil, klimajući
glavom. — Ovo mi se baš dopada! Prvo se tučete protiv Komanča, a
onda im odlazite u susret kao prijatelj.

198
 GLAVA JEDANAESTA

Indijanci su za to vreme ponovo napunili puške i spremali se da

otpočnu novi napad, ali kako su ona dvojica neprestano sejala smrt
karabinima i pištoljima, oni opet pobegoše.
Kad su ispalili poslednji metak, njih dvojica se žurno rastadoše.
Divlji Bil se uputi u šumu; stranac nestade među stenama.
Ispitao je vrlo oprezno okolinu, jer je očigledno svaki čas
očekivao da će odnekud zapucati puška; zatim je seo na kamen i
počeo da posmatra puteljak.
Nalazio se tamo već jedan sat kad odjednom u blizini primeti
glavu nekog Indijanca koji ga je gledao kroz grane. Naglo ustade
uzjaha konja i ispusti glasan ratni zov.
Skoro istovremeno odazva mu se dvanaestak sličnih glasova.
Kad je ugledao crvenokošce, stranac odmah pođe napred
podigavši ruke iznad glave s dlanovima okrenutim prema njima.
Našao se tako na nišanu njihovih pušaka.
Bio je to krajnje opasan trenutak.
Ali puščane cevi se odjednom spustiše, a on je i dalje išao prema
njima i doviknuo njihovim narečjem:
— Neka mi moja braća pristupe!
Pedesetak ratnika premazanih živim bojama, pojavi se
odjednom iz svojih skrovišta iza stene.
— Neka su dobrodošla moja crvena braća! Gde vam je veliki
poglavica Sokolovo Oko? — upita ih stranac.

199
 — Velikog poglavicu je ranilo tane bledolikih — odgovori jedan.
— Kako to da je Samotni poglavica došao ovamo? Gde su bledoliki
ratnici?
— Da li to govori Tigrovo Srce?
— Da, ja sam poglavica Tigrovo Srce — reče ponosno Indijanac.
— Samotni poglavica je video bledolike ratnike i čuo kako
pucaju na crvenu braću. Tada je Samotni poglavica požurio ovamo
da ponudi dobre lekove onima koje su bledoliki ranili.
— Samotni poglavica lepo govori, a srce mu je puno ljubaznosti
prema ratnicima Sokolovog Oka... ali najpre treba da ih on obavesti
o svemu što zna o belim neprijateljima... — odgovori mladi
indijanski poglavica.
— Šta veliki poglavica Tigrovo Srce želi da zna?
— Da li je Samotni poglavica video bledolike?
— Jasno!
— Koliko ima ratnika?
— Oko četrdeset.
— Koliko je vremena od kad su otišli?
— Oko dva sata.
— Svi?
— Ne, veliki beli izviđač, Divlji Bil, zaostao je s jednim drugom.
— Nije istina; bilo ih je više od dvojice!
— Tigrovo Srce greši. Bila su samo dvojica i imali su karabine
koji su neprestano pucali i koje su spretno koristili.
Na to stranac pokaza na prste koliko misli da je hitaca ispaljeno.
— Samotni poglavica ima dobar vid i zna dobro brojati! — reče
na to.
— Prema tvojim rečima znači da su hrabri Komanči izigrani?! —
uvređeno primeti Indijanac.
— Da, prevareni su: bledoliki su već dva sata u bekstvu i sada su
već u sigurnosti.
— E, pa dobro, Tigrovo Srce će ih pratiti sa svojim neustrašivim
ratnicima!
— Beli uhoda je veliki izviđač, a Tigrovo Srce će, ako ga prati,
poći u susret sigurnoj smrti!
200
 — Samotni poglavica govori kao iskusan čovek, a bila je želja
velikog belog poglavice da Komanči poslušaju njegovu reč... Gde
sada prebiva Bič bledolikih?
— Veliki poglavica Bič nalazi se s one strane reke, jer su mu
bledoliki porušili logor i ubili konjanike! — odgovori vodič.
— Neka sad Samotni poglavica najpre dođe da pogleda ranu
Sokolovom Oku — nastavi Tigrovo Srce.
Kad je ranjeni poglavica došao k svesti, prvo je zapitao za Bič
bledolikih, koga su nazivali Koljačem.
— S one strane reke je, ali su svi njegovi ljudi poginuli ili su
zarobljeni — reče vodič.
— Bič je veliki poglavica; njegovo srce je dobro prema mom
narodu, i Sokolovo Oko voli svog belog brata. Ti, Samotni poglavice,
koji prelaziš Rio Grande ponesi moje pozdrave Biču i reci mu, ako
treba ratnika da uništi bledolike, Sokolovo Oko će mu dati stotinu
ljudi!
— Sve ću to preneti Spaladu, Biču bledolikih.
— I Samotni poglavica je brat Sokolovog Oka. Neka dođe u selo
Komanča i Sokolovo Oko će ga imenovati za velikog poglavicu...
Hoće li moj brat poći sa mnom?
— Samotni poglavica mora da živi sam... Ne može živeti sa
Sokolovim Okom u njegovom selu, ali mu ipak zahvaljuje. Samotni
poglavica se mora vratiti kući.

201
 GLAVA DVANAESTA

Kad se rastao s vodičem, Divlji Bil je jahao još oko jednu milju.
Odjednom se naglo zaustavi i odlučno reče sam sebi:
„Da, učiniću to!“
Onda se vrati do jednog klanca koji se nalazio nedaleko od puta.
Kad je video da treba poći peške, sjaha i poče se peti stazom.
Kad je stigao na vrh, sasvim je dobro video mesto gde se
malopre borio protiv Indijanaca.
Odjednom, gotovo ne verujući sopstvenim očima: primeti
nepoznatog vodiča okruženog Komančima.
„Ovaj prelazi sve granice!“ promrmlja, kad je stranac sišao s
konja i pošao sa mladim poglavicom Komanča očigledno prijateljski
raspoložen prema njemu.
Bil je video dovoljno. Uz sve mere opreznosti vratio se do svog
konja i odjurio kao vetar za drugovima.
Kolona je napredovala ceo dan i konji su bili umorni.
Kad više nisu mogli dalje, pukovnik naredi da se zaustave.
Baš kad su se spremali na počinak stigao je Divlji Bil i svi su ga
oduševljeno primili.
— Šta ima novo? — upita zainteresovano pukovnik. — Šta se
dogodilo kada smo se rastali?
— Kaplar vas nije izvestio?
— Da, ali ispričajte nam nešto više!
— Dakle... Kad sam ostao sam, uputio sam se na mesto odakle
sam čuo pucnjavu. Stigavši tamo našao sam našeg velikog čoveka
kako puca iz karabina i pištolja. Shvatio sam da sam tamo i ja potre-
202
 Kada taj čovek, koga su toliko hvalili i toliko mu zavideli, stiže u
tvrđavu da primi naređenje za novu misiju, dočekan je radosnim
povicima. Naročito je privlačio žene koje ga obasuše pitanjima.
— Recite nam, šta se desilo s razbojnikom Spaladom? — upita
žena kapetana Folsa.
— Svečano mi je obećao da će potpuno promeniti način života, i
možete u to biti sigurni!
— Ali kažite — upita Divlji Bil — kako možete da budete
istovremeno neprijatelj i prijatelj crvenokožaca?
— Mogu, zahvaljujući onome kome sam pre kratkog vremena
spasao život. Mislim na Karlosa Spalada. Jednog dana sam pao
Komančima u ruke. Sigurno bi me skalpirali da ih bandit, kad me je
prepoznao, nije zaustavio. Reče im da sam njegov prisan prijatelj.
Od tog trenutka ovdašnji Indijanci me poštuju i dive mi se!

☆ ☆ ☆

— Uđite, Kodi! — povika zabrinuto pukovnik Brodž, kada se

Bufalo Bil, vođa izviđača, prijavio. — Stiglo je jedno pismo od nekog
bogatog rančera, koji traži vas s vojničkom pratnjom da mu štitite
stoku koju mora da prebaci za vojsku u Severni Teksas. To je 3500
grla koje je Elvis Prater, rančer, kupio i poverio ih Džimu
Grendžeru. On će s nekoliko ljudi da ih dotera na odredište. Sad se
nalaze u mestu Pasu Zingadu, a kako stado treba da pređe teritoriju
Apača, zatražili su vas za vodiča, jer imaju poverenja u vašu veliku
sposobnost i iskustvo. Neću da vam prećutim da polazite na opasan
put.
Bufalo Bil smešeći se odgovori:
— Dobro znam da nije običaj da me šalju negde gde bih
plandovao. Nije mi to prvi put da obavljam ovakvu dužnost.
— Nemam mnogo ljudi na raspolaganju — nastavi pukovnik —
jer su vojnici zauzeti s pljačkaškim prepadima Indijanaca i
ovdašnjih razbojnika.
— Oh, nije potrebno — odvrati slavni izviđač. — Dovoljna su mi
dva izviđača i rančerovi ljudi!

203
 — Onda, dobro! — dodade na to Brodž. — Poslaću nekoga da
vođu karavana obavesti o vašem dolasku.
— Ako nemate ništa protiv toga, sam ću se pobrinuti da
obavestim Džima Grendžera — odgovori Bufalo Bil.

204
 GLAVA TRINAESTA

Za to vreme su u Zingadu zabrinuto očekivali zatraženu pomoć

od Fort Henri Pata.
Svi su već bili nestrpljivi zbog dugog čekanja. Vođa odjednom
reče:
— Momci, mislim da će biti najbolje da krenemo! Bufalo Bil je
verovatno zauzet nekim drugim zadatkom, pa ćemo morati da se
pouzdamo samo u naše snage da bi se sve ovo dobro završilo! Apači,
koje predvodi Crni Vuk, bez sumnje će, prema starom običaju, hteti
da uzmu deo stoke kao naknadu za prelaz preko njihove teritorije.
Ali pre nego što im platimo, moraće da pređu preko naših tela!
Posle ove opomene kauboji počeše da okupljaju stoku.
Baš kad su nameravali da krenu, stiže na konju jedan vojnik.
— Ko je od vas Džim Grendžer, vođa ovog karavana? — upita
pridošlica.
— Ja sam! — odgovori Grendžer i priđe.
— Dobro! Dolazim iz Fort Henri Pata. Bufalo Bil me šalje s
porukom da idete linijom koja deli Solt Fork i Nort Fok na Crvenoj
reci. To je jedino što treba da učinite! Put je neravan i teško
prohodan, pa neće biti lako da se njime prođe sa stokom. Sigurno
će biti i drugih opasnosti, ali Bil vam poručuje da će vas stići i biti
uz vas za svaki slučaj!
Neočekivana vest ozari sva lica.
Kada je Džim Grendžer izdao svojim ljudima tačna uputstva
kako da se rasporede i odupru eventualnom iznenadnom napadu,
dade znak za pokret.

205
 — Doći će — odgovori Rajen — on uvek drži reč, ali ovoga puta
mogao bi da stigne prekasno!
Grendžer priveza na puščanu cev belu maramicu, obode konja
te se on i Rajen uputiše prema crvenokošcima da pregovaraju.
I iz grupe Indijanaca odvojila su se dva čoveka i pošla napred s
uzdignutim rukama.
— Znak mira! — promrmlja Grendžer. — Ali su i pored toga
borbeno raspoloženi! Ono je Crni Vuk!
— Pa jasno! — reče Rajen. Odmah sam ga prepoznao.

206
 GLAVA ČETRNAESTA

Dve grupe su se sastale.

Nastupila je duga tišina, a zatim poglavica Apača, primetivši da
su njegove snage jače od kauboja, postade samouvereniji.
Oči su mu sevale a glas mu grmeo:
— Crni Vuk zahteva petsto grla stoke! — uzviknu drsko.
— Možeš da zatražiš i celo stado — odgovori Džim Grendžer, ali
pre ćemo da se borimo!
Iako je ovo izgovorio, vođa karavana je shvatio da se nalazi u
vrlo neprijatnoj situaciji.
Znao je da bi samo jedan njegov pogrešan potez mogao gazdi da
prouzrokuje gubitak od više hiljada dolara.
Nastavi:
— Belci su protivnici plemena Crnog Vuka. On je krao stoku,
primoravao goniče da mu ostave veći deo njihovih stada! Neka Crni
Vuk razmisli dvaput pre nego što postavlja ovakve zahteve! Umesto
petsto daću mu pet grla.
Indijanski poglavica podskoči besan i glasno nešto zapovedi.
Nekoliko žena koje su se nalazile s njim jurnuše malo kasnije na
konjima prema Nort Foku.
Ostali su samo ratnici, spremni da se bore u slučaju potrebe.
— Postaje gusto — promrmlja Rajen. — Crni Vuk je udaljio žene,
a to je znak da namerava da nas napadne!
Bar četrdeset dobro opremljenih i naoružanih Apača se nalazilo
nasuprot četvorici belaca iza kojih su bila goveda, raštrkana okolo
na paši.

207
 Ostali goniči polako su se približavali s puškama u rukama.
Crni Vuk uzjaha konja i reče zapovednički:
— Dobiću petsto goveda — reče odlučno — ili će uskoro na
grobovima bledolikih rasti trava!
Dvanaest belaca se rasporedilo; tako su do kraja otkrili
protivnicima koliko su slabi.
I najmanji pokret na jednoj ili drugoj strani značio bi početak
krvavog sukoba, koji je izgledao neminovan.
Ali, odjednom, na horizontu se pojavi oblak prašine.
Džim pokaza rukom uzbuđen i reče:
— Konjica!
Svi Indijanci se smesta okrenuše na onu stranu na kojoj su
izviđači ugledali prašinu. Činilo se da će Crni Vuk da se onesvesti.
Ali tada vetar rastera oblak prašine i oni ugledaše samo dva
konjanika. Poglavica se na to uspravi u sedlu i surovo se nasmeši.
— Bufalo Bil! — povika Rajen.
Ali šta su mogli da učine izviđač i njegov drug Ernest Reris? S
njihovim dolaskom broj belaca će se povećati sa dvanaest na
četrnaest.
Ali je ime Bufalo Bila bilo dovoljno da se poglavica Apača osetno
uznemiri.
Izviđač, iako još daleko, jednim pogledom shvati situaciju.
Lako se moglo primetiti da su Bufalo Bil i njegov stari drug
prešli dug put, konji su im bili sasvim beli od prašine.
— Šta se ovde dešava? — upita Bufalo Bil vođu karavana, kada
je pogledao indijanskog poglavicu. — Šta želi, Džim?
— Traži petsto grla — odgovori Džim — da bi nas propustio!
— Izviđač se na to, neraspoložen, obrati Crnom Vuku.
— Dolazim iz Fort Henri Pata i prenosim vam jedno upozorenje
vojske. Ako još jednom goniča zaustavite na putu, uhvatićemo vas
zajedno sa vašim ratnicima i ubiti! Šatori naroda Crnog Vuka biće
spaljeni i od njih će ostati samo šaka pepela.
— Krupne reči! — odgovori Indijanac. — Ali ja ću u svojoj zemlji
da radim ono što se meni dopada. Beli goniči nemaju pravo da
pređu mojom teritorijom, a da za to ne plate.
208
 — Crni Vuk ima prevelike zahteve. Bledoliki imaju pravo pa to,
i svi to znaju!
— Želim pedeset bikova! — odgovori Indijanac i tako smanji svoj
zahtev na jednu desetinu.
— Nećete ih dobiti! Stoka pripada vladi i mi je vodimo na sever
da snabdemo vojsku mesom.
— Vođa karavana obećao mi je pet grla!
— Istina je, Bile — umeša se Rajen — ali taj nitkov nije hteo da
ih primi. Baš se spremao da navali na nas sa svojim ratnicima.
— Ni jednog bika! — povika energično izviđač i okrete se prema
Crnom Vuku zapretivši mu šakom. — Vojnici će uskoro stići ovamo,
ako Apači ne prestanu s neredima, ovaj dan će biti poslednji za
Crnog Vuka i njegove ratnike.
— Gde su konjanici? — upita poglavica koji je opazio kako su mu
ljudi nestrpljivi i besni.
Zatim baci ironičan pogled na put i nastavi:
— Ne vidim ni jednoga!
— Stižu tiho s brda! — reče mu izviđač.
I uzjaha mašući šeširom.
A tada, s uzvišenja koja su se uzdizala s desne strane, odjeknu
glas trube.

209
 GLAVA PETNAESTA

Efekat je bio iznenađujući.

Uz prigušen uzvik Crni Vuk pojuri u pravcu u kome su nestale
žene.
Njegovi ljudi su pošli za njim, jer ih je takođe obuzela panika.
Pratili su ih zvižduci goniča koji nisu očekivali tako masovan beg.
— A sada, Džim — reče živo izviđač — pokrenite stado i trudite
se da stignete do Nort Foka da biste tamo prenoćili. S Crnim Vukom
još nismo gotovi!
— Zašto ga se bojite, Bil — upita Džim gledajući prema brdu —
kad vam je u blizini vojska?
— Taj odred je premalen! — odgovori Bil smešeći se. — Krenite
odmah. Ovo mesto nije pogodno za bitku, a logori Apača i Kajova
nalaze se i suviše blizu da bismo mogli slobodno da se krećemo!
Grendžer smesta naredi pokret. Stoku su sakupili pored puta.
Na čelu su bili Bufalo Bil i Džim. Vodič je neprestano osmatrao
brdo na svojoj desnoj strani.
— Šta gledate, prijatelju? — upita izviđač uz smeh.
— Tražim vojsku. Činilo mi se kao da nisu suviše daleko, kad
sam začuo trubu!
— Evo, dolazi! — uveri ga Bil.
— Prema njima je dolazio jedan mlad jahač, bilo mu je oko
petnaest godina. Na sebi je imao uniformu, ali lice mu je bilo
indijansko.
— Grendžer se u njega zagleda, ne verujući, a zatim prasnu u
glasan smeh.

210
 — Odlična šala za Apače, Bufalo Bil! Ali kako vam je to palo na
pamet?
— Da, ovo je upalilo... Kejuze, sad možeš da odeš do Rajena da
pomogneš ljudima da dovedu stoku. Pre nego što sam stigao ovamo
zamislio sam da insceniram dolazak vojske tako da Kejuz zatrubi
čim ugleda moj znak, tojest, čim počnem da mašem šeširom.
— Sjajna zamisao! Tako smo za sada izbegli neprilike — primeti
Džim — ali će Crni Vuk brzo primetiti da je prevaren!
— Grendžere, ako želite, imate dovoljno vremena da stignete do
prelaza Nort Foka. Ja ću u izviđanje.
Posle dva sata Bufalo se vrati i reče da kretanje Indijanaca više
sluti na rat nego na mir.
— Lepo ste to izveli — uzviknu Džim, ponovo razmišljajući o
prethodnom događaju! — Ala će Crni Vuk biti besan. Još će ga više
razbesneti šala koju mu je Kejuz pripremio sa svojom trubom. Kako
bih samo želeo da smo izvan teritorije ovih lupeža!
— Apači neće moći ništa da učine pre dana. Shvatam koliko
mora da vas uznemirava tolika odgovornost kraj te silne stoke, ali...
— Računao sam i na pomoć od države! — prekide ga vođa
karavana.
— Pa zar nisu mene poslali da vam pomognem? Ne brinite, stići
ćemo na cilj bez nezgoda! Ali ja sam umoran i potreban mi je san.
Pustite me da spavam do doručka.
I izviđač leže umotan u pokrivač.
Iako skoro nije očekivao napad, nije skinuo sedlo s konja, a
karabin je stavio nadohvat ruke.
Uskoro je zaspao, ali je bio toliko uzbuđen da mu je san bio vrlo
nemiran.
Pričinilo mu se da ga je neka zaglušujuća buka probudila, da
divlji povici paraju vazduh, da svuda okolo galop odzvanja, a onda
pucnjava pušaka nadjačava mukanje odbeglih goveda.
Izviđač se naglo probudi.
Na brdima, obavijenim maglom, uzdizalo se sunce.
Kuda god je skrenuo pogled video je samo goveda.

211
 U daljini se povremeno pojavljivao po koji gonič koji je divlje
pucao na nekoga koji se zbog oblaka prašine nije mogao videti.
Prihvati pušku, konja, šešir i skoči u sedlo — sve je to Bil izveo
u trenutku.
Ernest, koji je jurio prema onom oblaku prašine, povika u
prolazu:
— Hrabro, Bufalo! Sav apački narod navalio je na nas!
Poslednje prijateljeve reči izgubiše se u buci.
Da bi video o čemu se radi, Bil je pošao prema reci.
Iz prašine su povremeno izvirale mase Indijanaca u pokretu.
Kao ludaci oni su jurili i uzvikivali i pred bikovima mahali
komadima crvene tkanine.
Bio je to napad Crnog Vuka.
Suprotno predviđanjima, poglavica i njegova banda upali su u
logor u momentu kada su goniči započeli da teraju goveda u vodu
na prelazu.
Kauboji su shvatili da je bezuspešan svaki pokušaj da zaustave
napad, sve dok Indijanci razdražuju životinje, tako da su samo
pucali na napadače.
Pištolji su neprestano bili u akciji. Izviđač vide kako nedaleko
od njega dva crvenokošca padaju s konja.
Kad je izašao iz magle i gomile goveda, odjednom primeti kako
Džim Grendžer juri strahovitom brzinom.
S druge strane je urlajući jahao jedan Indijanac s crvenom
krpom u rukama. To ga je sprečavalo da vidi ispred sebe, a ni Džim
nije primetio Indijanca koji je jurio za njim.
Žestoko se sudariše.
Grendžerov konj pade i povuče za sobom jahača; Indijančev,
međutim, odskoči kao lopta i spusti se kao mačka na noge.
Kad je shvatio šta se dešava, Apač obode konja u nameri da
pojuri na Džima i da ga zgazi.
Ali Bufalo Bil stade između crvenokošca i Grendžera koji je bio
na zemlji, zgrabi za oglav Indijančevog konja pa skoči napred i
šakom udari neprijatelja u lice.
— To je Crni Vuk, Bile! — povika Džim koji je dolazio k svesti.

212
213
 GLAVA ŠESNAESTA

Crni Vuk je pao, ali je brzo ustao.

Izviđač je spremio da besno navali na njega, ali neočekivana
opasnost odvuče njegovu pažnju.
Kad je stado prestalo da luta bez reda, zbilo se i pognutih glava
pojurilo u jednom pravcu.
— Pazi, Bufalo! — prodera se Rajen. — Bikovi jure prema tebi!
Brzo, ako ti je život drag.
Izviđaču je bio dovoljan jedan pogled da shvati o kakvoj se
opasnosti radi.
Vođa karavana čim je malo došao k sebi, pojuri za svojim
konjem; Bil mu je pomogao da ga uhvati pre nego što goveda stignu.
Džim je jedva uspeo da skoči u sedlo i strelovito odjuri.
Sad su izviđač i Grendžer jedan uz drugoga žurili na konjima;
stado im je bilo sasvim blizu za leđima i to raspoređeno u tako
širokom pravom redu da bi svaki pokušaj da se negde sklone bio
uzaludan.
Dva prijatelja su imala na umu samo jednu misao: pobeći! Ako
uspeju u tome, kasnije će oterati Indijance i priteći u pomoć
drugovima.
Kad su krivudajući uspeli dovoljno da se udalje od stoke, obojica
primetiše nešto od čega im se sledi krv. Duga linija u kojoj su goveda
jurila, lomila se u sredini i savijala prema krajevima, stvarajući tako
polukrug.
— Eto nam sad, Bile! — povika Džim.
— Ne, još imamo vremena! — ohrabri ga izviđač. — Povucimo
se u stranu!
214
 Trebalo je da još više poteraju konje kako bi se dočepali levog
krila pre nego što ih odande zahvati stoka.
Zemljište je na sreću bilo bez prepreka i konji su s lakoćom
nosili svoje jahače.
Stado je brzo napredovalo, ali su izviđač i njegov drug na kraju
ipak uspeli da izbegnu opasnost.
Kad je potpuno prošla opasnost da će ih stoka pregaziti,
usporiše kas da bi zatim konje okrenuli prema mestu gde su se
nalazili ostali goniči.
Sad je trebalo samo čekati da se pobesnele životinje umore.
— Gde su Indijanci! — upita Bufalo Bil.
— Neke je pregazilo stado koje su sami razjarili — odgovori
jedan kauboj.
— Prokletstvo! — ljutito uzviknu Džim. Pretpostavljao sam da
će se nešto neprijatno dogoditi, ali ne tako brzo! Ljudi su baš gonili
stoku prema prelazu, kad su se ovi odjednom pojavili. Goveda,
naravno, nisu znala na koju bi stranu, ali je najvažnije bilo da
odbijemo lopove i to im sve zajedno naplatimo. Baš sam na to
mislio, kad se Crni Vuk sudario sa mnom!
— Poslao bih ga na drugi svet, Džime, da stoka nije tako brzo
poletela na nas! — dodade Bil.
— Možda se za to pobrinula stoka...
— To ćemo znati kad se sakupi. Da li je ko od naših ranjen?
— Dvojica, ali ne teško.
— A gde je moj mladi Indijanac? — upita Bil zabrinuto.
— Video sam ga za trenutak na početku one gužve, pucao je kao
lud!
— Može sam da se izvuče — umeša se Ernest. Odmah se vidi da
je inteligentan momak.
Životinje su se konačno smirile.
— Jedno je sigurno — reče Grendžer koji je ustao na konju da
pogledom obuhvati svu stoku: — Stado je znatno smanjeno.
— Koliko nedostaje? — upita vodič.
— Možda više od hiljadu, ali ćemo ih prebrojati.

215
 Kad su završili s brojanjem, ustanoviše da je broj nestalih volova
dostigao hiljadu.
Sat kasnije Rajen se vrati sa oko pet stotina grla.
I dalje su tragali, ali ubrzo zaključiše da je uspela akcija Crnog
Vuka.
Na terenu kojim je prošla stoka, ležalo je sedam zgaženih
indijanskih leševa.
Kauboji su bili umorni i gladni i kad su prešli reku vođa
karavana naredi da se odmore.
— Ljudi su ovde, ali petsto grla je nestalo. Toliko je Crni Vuk
zatražio kada me je zaustavio: dobio je na kraju što je zahtevao, Bile!
— I sve to ga je koštalo sedam ratnika! — odvrati izviđač.
— Sedam više, sedam manje, njemu to ne znači ništa.
— Bilo kako bilo — odgovori Bufalo Bil — stoku neće moći da
zadrži!
— Kako to mislite?
— Pratiću ih! Nadao sam se da je Crni Vuk među ovim mrtvima,
ali nisam imao sreće.
— Pretpostavljate li gde su pošli?
— Ernest i ja pronašli smo njihove tragove! Ali sigurno je da su
krenuli prema Solt Forku!
— Kada ćete krenuti za njima?
— Čim se odmorimo.
— Ko će sa vama?
— Rajen i Ernest.
— Utroje nećete ništa postići?
— Ne slažem se s vama, Grendžeru — primeti Ernest — jer kad
Bufalo Bil nešto hoće to on na kraju i ostvari!
— Onda, srećno! — odgovori Džim, koga te reči baš nisu uspele
da uvere. — Da li da vas ovde sačekam?
— Ne — reče izviđač — povedite stado u San Veli. Tamo ima
dobrih pašnjaka. Čekaćete nas tri dana. Ako se za to vreme ne
pojavimo sa stokom, nastavite put. Niko vas više neće uznemiravati!
— Mogu vam dati još dvojicu, ako su vam potrebni.
— Ne, vama će biti više potrebni... Ali još nema Kejuza....
216
 — Kladio bih se da je već na tragu Indijancima — reče Ernest.,
— On je jedan od najboljih učenika, neverovatno je lukav.
— Mislim da si u pravu — reče Bil — pogledao sam ovde okolo i
nisam ga video.

217
 GLAVA SEDAMNAESTA

Nekoliko sati kasnije ona trojica su na dobrim konjima pošla

prema Solt Forku.
Jahali su prateći vrlo jasne tragove petsto odvedenih grla.
Uveče tri prijatelja još nisu primetila ni Indijance a ni goveda.
Odjednom, međutim, na vrhu neke visoravni, ugledaše konjanika
koji im se približavao.
— Ne pripada bandi Crnog Vuka. Kreće se suviše slobodno —
odmah reče Bil.
Sakriše se iza drveća, uzde ostaviše na konjima i stadoše da
čekaju.
A.-Š uskoro su izašli iz skrovišta. U susret im je dolazio Kejuz,
mladi Indijanac.
— Gde si bio, dečače? — upitaše ga odmah.
— U Solt Forku. Goveda su tamo. A Indijanci se odmaraju.
— Koliko ima Apača?
Mladić podiže ruke uvis i reče:
— Dvaput ovoliko.
— Dvadeset! — promrmlja Rajen — nema ih onoliko koliko sam
mislio.
— Pođi istim putem i povedi nas — upade Bil. — Tražimo ta
goveda i u svakom slučaju hoćemo da ih ponovo uzmemo.
— Pođite sa mnom ovuda!
— Gde si bio kad su nas Indijanci napali?
— Pomagao sam jednom goniču da potera stado u reku i tako
sam uspeo da vidim na koju stranu beže Apači — reče Kejuz.
218
 — Da li je Crni Vuk poslao izviđače natrag?
— Dva ili tri. Ali mi ćemo da im izmaknemo, jer ćemo poći
zaobilaznim putem.
Nisu mogli da se kreću brzo, jer je konj mladog vodiča bio do
krajnosti iscrpljen. A to sada i nije bilo potrebno, s obzirom da su
znali gde su se Indijanci sklonili.
Bufalo Bil je zamislio smeo plan koji se nije mogao ostvariti pre
noći.
Oslanjajući se na malog Kejuza koji ih je vodio, prešli su Solt
Fork i stigli do prvog u nizu niskih brežuljaka koji su se protezali sve
do planine.
— Nadajmo se da je stado još na okupu — reče Bil — i da ga Crni
Vuk nije podelio u više grupa pa poslao svaku drugim putem. Tada
bismo imali težak posao, jer nas je malo; morali bismo da pođemo
različitim tragovima.
Kad su oko jednu milju zašli na sever, pođoše prema zapadu i
pređoše više brda.
U jednom momentu mladi Indijanac sjaha i dade znak ostalima
da i oni to učine.
Počeo je da se polako prikrada, a zatim se sakrio za jedan veliki
kameni blok; ostali se takođe sakriše.
Pred njima dole se prostirala široka dolina koju su okruživala
brda.
U sredini se nalazio indijanski logor, stado je verovatno moralo
da bude u blizini.
Mrak se već počeo da spušta i vidljivost je već bila slaba, pa su
teško videli šta se u logoru dešava.
— Čekajte me ovde — reče izviđač. — Približiću im se što više
mogu da ispitam situaciju.
I stade u mraku da silazi obronkom. Tako je stigao do
neprijateljskog tabora.
Nije ništa video, a nije mogao dalje, jer se bojao da ga ne primete
i da zbog toga propadne plan.
Vrati se brzo prijateljima te im objasni:

219
 — Moramo da ih uhvatimo na prepad, ako hoćemo da uspemo.
Treba da dođemo do njihovih konja koji se nalaze na jugu logora.
Njih ćemo poterati prema šatorima, da bismo izazvali što veću
zbrku. Važno je da Apači poveruju da ih napada jaka jedinica. Ne
pucajte bez mog naređenja!
Mala grupa pođe i uskoro stiže u blizinu logora.
— Ne bih rekao da su ovi konji dovoljni za bandu kao što je ova
Crnog Vuka — promrmlja Ernest Reris.
— Suviše je mračno da bismo mogli tačno reći koliko ima ponija
— tiho odgovori Bil. — Čudi me samo činjenica — nastavi — da ne
vidimo stražare; možda se osećaju sigurnim u ovom kraju. A sada
me pratite, samo u savršenoj tišini!
Čim su stigli do konja, počeše da pucaju i tako izazvaše
neopisivu gužvu.
Poniji su podivljali, pojurili u logor uz zaglušujuću buku koja se
ubrzo stopila s kricima Indijanaca koji nisu očekivali taj iznenadni
napad.
Sa svih strana su se pojavljivali crni likovi; ali što je bilo
neuobičajeno i čudno, Indijanci počeše da beže umesto da se
odupru napadačima.
— Ovo je ženski logor, Bufalo! Kejuz je pogrešio put! — uzviknu
Ernest.
— To su žene Crnog Vuka i njegovih ratnika! — dodade na to Bil.
— Uhvatite ih što više možete: vratićemo ih u zamenu za stoku!
Zatim izviđač naredi mladom crvenokošcu da ode po konje i,
ako može, da uhvati i neke indijanske ponije.
Na kraju, zajedno s Rajenom i Rerisom, Bufalo Bil pođe u
poteru za ženama koje su tražile spas u bekstvu.

220
 GLAVA OSAMNAESTA

Malo kasnije Kejuz se vrati s konjima; poveo je i šest ponija koje

je sve privezao za jedno uže, i jednu ženu koju je uhvatio. Ostali su
zarobili pet žena, pa ih je sada ukupno bilo šest i isto toliko ponija.
Bufalo Bil je smatrao da ne treba prekoreti dečaka zbog njegove
greške. On se verovatno nije prevario kad je tvrdio da je primetio
stoku. Možda su Crvenokošci odveli stoku dalje kad se Kejuz već
vraćao i mladić nije mogao to da zna.
Bufalo Bil se obrati Rajenu:
— Siđi u dolinu i vidi ima li traga Apačima ili stoci. Nemoj suviše
da se udaljavaš.
— Dobro, Bufalo! — odgovori kauboj i obode konja.
— Ide li i Kejuz? — upita mladi Indijanac.
— Ne, bićeš mi potreban da ispitaš ove žene. Sakupi ih i pazi da
ni jedna ne pobegne!
U početku su se žene bunile, ali se uskoro smiriše kad su shvatile
da će s njima dobro postupati.
— Upitaj ih kako to da se nalaze ovde — naredi izviđač, koji je
znao da će zarobljenice radije odgovoriti jednom svom mladom
sunarodniku nego njemu.
Jedna žena odgovori. Kejuz prevede:
— Kaže da one prate ratnike od starog logora u Nort Foku. One
dođu, nađu logor ratnika, ali ne idu dalje zbog noći. Kad sunce
izađe, one pođu, vode stoku i stižu ratnike.
— Misliš li da govore istinu?
— Možda delimično!

221
 — Šta misliš da nije istina?
— Verujem da znaju gde su otišli njihovi ratnici.
— Reci im onda da ćemo ih, ako ne budu govorile istinu, povesti
u Fort Henri Pat.
Kad je dečak preneo ovu pretnju, žene se malo uskomešaše, a
zatim ona koja je i ranije govorila, opet nešto reče, a Kejuz požuri
da to prevede:
— Rekla je da one ne žele da idu u utvrđenje i da one ne lažu.
— Pitaj ih gde su oni Indijanci koji su ukrali stoku.
Žene koje su shvatile da su ih zarobila samo četvorica od kojih
je jedan dečak, bez sumnje su pomislile da ih je suviše malo da bi
napali Crnog Vuka i njegove ljude i da prema tome neće naneti štetu
plemenu ako kažu istinu.
Kad je Kejuz dobio odgovor, on objasni izviđaču:
— Kaže da su ratnici otišli prema Blek Silu. Možemo da
proverimo koliko je to tačno.
— Odlično!
— Šta ćemo s Indijankama? — upita Rajen koji se već bio vratio,
a da nije pronašao nikakav trag.
— Bufalo Bil hoće da ih zameni za stoku, prema tome
pretpostavljam da ćemo ih povesti sa sobom — reče Reris.
— Ne valja! — promrmlja Rajen. — Indijanci neće da prihvate
zamenu, kladim se u bilo šta!
— U svakom slučaju — umeša se Bil — dok su s nama ove žene,
crvenokošci će promisliti dvaput, pre nego što nas napadnu! Stavite
ih na ponije, zavežite im noge, a i konje međusobno povežite!
Indijankama se ovo nije mnogo sviđalo i one počeše da
mrmljaju i protestvuju, ali im to nije ništa koristilo.
Za dva sata stigoše u Blek Sil. Zaustaviše se i ženama zapretiše
da ne smeju ni maknuti, ako im je život mio.
— Šta znaš o ovom mestu, Kejuze? — upita izviđač.
— Zatvoreno je kao kutija. Može se ući i izaći samo jednim
putem.
— Možemo li da se spustimo u provaliju nekim drugim putem?

222
 — Postoji samo jedan prolaz. Pronašao sam ga kad sam došao s
vojnicima.
Bufalo Bil sjaha i pođe prema kanjonu.
Indijanci su stvarno bili tamo i verovatno nisu ni slutili da ih
neko prati. Zbog toga nisu preduzeli nikakve mere predostrožnosti,
niti su bilo čim krili svoje prisustvo u klancu.
Petsto ili šesto stopa od ulaza upalili su veliku vatru pored koje
je bilo šest ili sedam ljudi, među kojima se, kako se učinilo Bufalu
Bilu, nalazio i Crni Vuk.
Nešto dalje od vatre mukala su goveda.
Izviđač se odmah vrati svojim drugovima.
— Da li su tu, Bile? — upita Rajen.
— Jesu!
— I šta ćemo sada?
— Ti ćeš da ostaneš ovde da paziš na zarobljenice — odgovori
izviđač — a ja i Reris poći ćemo s Kejuzom koji će nas povesti do
drugog ulaza u kanjon.
— Zašto je potrebno da se stražari kod ovih žena? — požali se
Rajen kome zadatak nije bio prijatan.
— Kad bismo ih ostavili bez straže — odgovori izviđač — pobegle
bi i obavestile svoje ljude da se nalazimo u blizini. Moraš da ostaneš.
Možda ćeš ti imati više posla nego mi. Indijanci će, zbog stoke, biti
prisiljeni da ovuda prođu.
I Bil krenu s Rerisom i Kejuzom.

223
 GLAVA DEVETNAESTA

Poznato je da crvenokožac instiktivno veoma lako ume da se

vrati na mesto gde je već jednom bio.
On ima izvanredno razvijenu moć zapažanja i pamćenja, pa je
takav bio i mali Kejuz. Tako je vodio Bufala Bila i Rerisa,
zahvaljujući svom nagonu bez koga nema opstanka u divljini.
Idući uz ivicu kanjona jahači su posmatrali dolinu i tako su
mogli tačno da ustanove kakav je raspored u logoru, koji je bio
savršeno osvetljen vatrom.
Najbliža goveda nalazila su se na stotinak metara dalje.
Apači nisu smatrali za potrebno da stoku posebno čuvaju, jer je
dolina imala samo jedan izlaz, a šiljate stene nisu dozvoljavale
bekstvo.
Ona trojica su tiho napredovala.
Onda su počeli da se spuštaju prema provaliji i ubrzo su stigli
dole.
— Da li je već ponoć, Bile? — upita Reris.
— Tako nekako.
— Ako noćas uspemo da odvedemo stoku, moći ćemo da kažemo
da smo izveli dobar posao.
Odvojiše se. Bil je pošao pravo, lovac desno, a Kejuz levo.
Čim su stigli do stoke, počeše da pucaju i viču što su jače mogli.
Stoka se poplaši i u panici pokuša da nađe izlaz.
Neki Apači su bili pregaženi, drugi se razbežaše po kanjonu. Peli
su se na stene i puštali da prođu pobesnele životinje.

224
 Crvenokošci su bili tako zaprepašćeni da nisu ispalili ni jedan
metak na belce, kad su ovi, jašući za stadom, izašli iz kanjona.
Kad su se našli napolju, izviđač se zaustavi i pozva:
— Rajene!
— Evo me! — javi se kauboj!
— Oslobodi žene i dođi da nam pomogneš. Nije više potrebna
nikakva zamena s Crnim Vukom.
— Dobro! — povika Rajen i nešto kasnije nađe se kraj izviđača.
Zajedno su pošli za ostalom dvojicom koji su pratili odbeglu stoku.
Nameravali su da puste stoku da juri sve dok se sama ne
zaustavi. Srećom goveda su pošla prema Solt Forku, istim putem
kojim je krenuo i karavan.
Kad su u ludoj jurnjavi prešle nekoliko milja, životinje su počele
da pokazuju znake umora. Konačno se zaustaviše. Izviđač i njegovi
prijatelji nisu imali mnogo muke da ih sakupe na mestu koje su
izabrali da tu prenoće.
— Mislim da se moramo odmoriti — reče Bil. Indijanci nas,
uostalom, neće pratiti, jer su im konji u onoj gužvi pobegli. Ipak, da
bismo bili mirni, poći ću da pregledam okolinu.
Malo kasnije se vratio. Nije primetio nikoga.
Apači su sigurno našli žene i ponije, ali je Bufalo Bil verovao da
se sa šest konja neće upustiti u poteru.
Noć je protekla mirno.

225
 GLAVA DVADESETA

Bufalo Bil, koji je poslednji stražario, prilično je kasno probudio

svoje prijatelje.
— Još malo, pa bi nas ostavio da ceo dan prespavamo, Bile —
reče Ernest.
Brzo doručkovaše pa odsedlaše konje i sa stadom krenuše
prema Solt Forku.
Išli su polagano i s vremena na vreme puštali stoku da pase..
Oko podne stigli su do prelaza.
Izviđač i njegovi prijatelji su sa jednog brežuljka posmatrali
stoku kako ulazi u vodu, kad odjednom mali Kejuz uzviknu:
— Indijanci!
— Gde su? — upitaše ostala trojica.
— Tamo! — pokaza dečak. — Prelaze reku. Mislim da je s njima
i Crni Vuk.
Iako to nije pokazivao, Bufalo Bil je bio zaprepašćen koliko i svi
ostali.
Sa svog mesta ugledaše dvanaestak crvenokožaca kako prelaze
reku.
— Kejuz! — zovnu izviđač.
— Da!
— Jesi li siguran da je onaj Indijanac što ih predvodi poglavica
plemena?
— Da, on je to!
— Čudno, promrmlja Rajen zamišljeno. — Kako može biti ovde,
ako je malopre bio u kanjonu sa svojima?

226
 — I ja se to isto pitam — dodade Ernest. — Šta ti o tome misliš,
Bufalo?
— Nije moguće da su Indijanci koje smo ostavili u klancu za tako
kratko vreme stigli tako daleko. Znači, prema tome, tamo su bili
samo čuvari stada, a glavnina je morala biti na drugom mestu. Ja
sam tamo primetio samo šest ili sedam Apača oko vatre, ali sam
mislio da ostale ne vidim, mada su tu. Učinilo mi se da prepoznajem
i Crnog Vuka, sigurno sam se prevario... Bilo kako bilo, vremena
nemamo... Treba se boriti!
— Stoka neće ponovo da se razbeži — reče Ernest — u to sam
uveren. Umorna je.
— Ti nesrećni crvenokošci imaće u svakom slučaju posla s nama,
pre nego što se dokopaju stoke! — dodade Rajen. — Baš ne bih hteo
da mi otmu tu stoku pošto smo se toliko namučili.
— I ja tako mislim! — izjavi Reris. — Ako sam dobro brojao, njih
ima dvanaest, a nas samo četvorica. Mislim da ipak možemo da
izađemo s njima na kraj, bolje smo naoružani!
I crveni ratnici su se iznenadili kad su videli bledolike i stoku.
Sakupili su se kod prelaza preko reke i kratko se dogovarali. Zatim
nastaviše da teraju svoje ponije, kako bi stigli na zapadnu obalu
reke.
— Ovuda, prijatelji! — povika Bufalo Bil jašući prema jednom
mestu na vrhu nekog malog brežuljka, gde je stoka izdubila duboke
rupe. — Kejuze, povedi konje na drugu stranu. Mi ćemo da učinimo
sve što možemo da ih zaustavimo, da im ne damo ovamo! Ako ne
uspemo, beži sa stokom i potrudi se kako znaš da ne padne u ruke
neprijatelju... A sad, u rov, prijatelji! Sad pokažimo kakvi smo
strelci!
U istom času kad su naša trojica skočila u zaklone, meci počeše
da zvižde oko njih.
Stado je mirno ušlo u vodu, van domašaja metaka, a izgledalo je
da sada ono i ne zanima Crnog Vuka.
Onda zapuca Rajen. Jedan Indijanac pade.
— Jedan... zaurla kauboj radosno.

227
228
 Zapadna obala Forka bila je pokrivena četinarima među kojima
je raslo mnogobrojno žbunje. Iz te šume od grmlja odjednom se
začu zvuk trube.
— Erneste, stiže mali Kejuz! — zabrinuto uzviknu Bil.
Reris, uz opasnost po život, izađe iz udubljenja da bi pogledao
prema drugoj obali.
— Nije on! Ko bi to mogao da bude?
Indijanci stadoše podrugljivo uzvikivati. Truba ih je prevarila
jednom, drugi put im se to neće desiti! Ostadoše na svojim mestima
i otvoriše još jaču vatru.
— Misle da smo opet upotrebili stari trik — reče Rajen. — Neka
ih đavo nosi!
— Bolje tako! — odgovori Bil. — Ali pogledajte, prijatelji, na onu
stranu... dolaze plave bluze iz Fort Henri Pata! To su sigurno oni što
su se borili u Vičiti!
Konjanici su dolazili šumom, praćeni lomljavom grana i
pucnjavom pušaka.
Da situacija nije bila tragična, čovek bi mogao da se nasmeje
gledajući zaprepašćenje Apača. Trenutak su ostali kao skamenjeni,
ne znajući da li da se bore ili da beže.
Kad se dim od prvog plotuna razišao, četiri ponija su bila bez
jahača. Jedan je pripadao Crnom Vuku.
Preostali Crvenokošci shvatiše u kakvoj su opasnosti čim su
izgubili poglavicu. To ih je zbunilo više nego pucnjava karabina i
nagli dolazak vojnika.
Dadoše se u bekstvo. Dvojica su, međutim, već posle nekoliko
koraka pala.
Izviđač se zabrinu za malog Kejuza. Istrča iz svog skrovišta i
pojuri da ga zaštiti.
Ali dečaku nije bila potrebna pomoć. Indijanci su mislili samo
na bežanje.
Vojnika je bilo dvanaest, zajedno sa poručnikom. Bufalo Bil i
njegovi prijatelji potrčaše im u susret.
— Kako je, Arbs? — uzviknu izviđač. — Pre ili kasnije, ljudi se
uvek ponovo sretnu!

229
 Mladi oficir, koji je sad znao ime svom spasiocu, veoma se
radovao što ga je ponovo ugledao.
— Ukazala mi se prilika da vam zahvalim, i doista je nisam
propustio — reče smejući se; sve mi se čini da smo vam ovim našim
dolaskom spasili život...!
— Nije tako! — umeša se Ernest podrugljivim tonom. — Bilo ih
Je svega dvanaest, poručniče, i onog dana kad Bufalo Bil, Rajen i ja
ne budemo više sposobni da odolimo dvanaestorici, moraćemo da
zatražimo penziju! Ali zašto ih niste gonili? Mogli ste ih do
poslednjeg uništiti!
— A zašto? Kakve to svrhe ima? — odvrati mladi komandant. —
Sad više ničega ne treba da se plašimo!
— Imate pravo, poručniče. A odakle dolazite? — upita izviđač.
— Iz Vičite, gde smo svašta doživeli. Na povratku u utvrđenje
sreli smo jednog kauboja, vašeg prijatelja Džima Grendžera, koji je
prema severu vodio stado. Ispričao nam je o Indijancima i o
poteškoćama koje imate. Tada smo krenuli da vam pomognemo.
— I stigli ste na vreme! — reče Rajen.
— Na nesreću! — primeti Ernest zlobno se cereći.
— Bolje je tako, momci. Ah, evo stoke! — zadovoljno uzviknu Bil
pokazujući prema stoci koja je pasla na drugoj obali Solt Forka.

230
 GLAVA DVADESET PRVA

Ernestu, Rajenu i malom Kejuzu gotovo je bilo žao što su se

vojnici umešali u sukob, jer su želeli sami da se obračunaju s
bandom Crnog Vuka i kazne je po zasluzi.
Bufalo Bil je, međutim, bio zadovoljan ishodom. Mislio je da je
pet mrtvih na podnožju brda, dva na padini, a posebno smrt
njihovog poglavice Crnog Vuka, dovoljna lekcija preostalim
indijanskim odmetnicima.
Jedan od sedam palih crvenokožaca još je bio živ. Izviđač pozva
Kejuza i oni mu se približiše.
— Ako može da govori — reče Bil — upitaj ga koji su go Indijanci
bili u klancu i šta su u dolini radile njihove žene.
Prisutnost žena najviše je zbunjivala Bila. Da su one imale sa
sobom decu, kože za šatore i ostale logorske potrebe, ne bi se
iznenadio; ali, suprotno običajima Apača, žene su imale sa sobom
samo ponije i pokrivače.
Mali Kejuz kleknu do čoveka na samrti i poče vrlo nežno da mu
govori, ne da bi na prevaru izvukao neko priznanje, nego zato što je,
po prirodi dobar i hrabar, saosećao s tuđim bolom i nevoljom i gajio
poštovanje prema ratnicima koji ginu u borbi.
Indijanac je svojim već zamagljenim očima posmatrao Kejuza.
Dečak je shvatio da ranjenik ne može više dugo da izdrži, pa ga
je saslušao do kraja, ne prekidajući ga. Uskoro se Indijančev glas
jedva čuo i onda sasvim nestade...
Kejuz ustade.
— Šta je rekao? — upita izviđač.

231
 — Mnogo šta.... Kad je bio siguran da bledoliki ne prate otetu
stoku, Crni Vuk je podelio svoju bandu. On je pošao sa stadom u
kanjon, onda je uzeo drugu grupu, vratio se prema putu da pokuša
novi prepad i otme još više goveda.
— Do đavola! samo mi još govorite o lukavim lopovima, sad kad
znam kakav je bio taj Crni Vuk — reče Rajen koji je zajedno s
Ernestom prišao Bilu i Kejuzu.
— Baš tako, Rajene, ubaci Reris. — Pljačkašima nikad nije
dosta! Ali treba priznati da je Indijanac bio slabe sreće pri drugom
pokušaju jer u Solt Forku on i njegovi ljudi nisu imali drugih konja
osim onih pod njima!
— Nastavi, Kejuze — reče Bil; zašto nije po drugi put napao
stado kao što je nameravao?
— Ah, — prekide Arbs. — Vidim da smo i mi poslužili nečemu.
— Kad je Crni Vuk čuo glasnika, vratio se natrag — odgovori
dečak. — Sav iznenađen, našao je bledolike na brdu, a goveda gde
prelaze reku. Setio se da je Bufalo Bil ponovo došao do stoke...
— Zato mu nije bilo potrebno baš mnogo dosetljivosti! —
nasmeja se Rajen.
— Onda — nastavi Kejuz — Crni Vuk odluči da se bori. Hteo je
vaše skalpove. Besan, Crni Vuk počeo je borbu. Onda je začuo trubu.
Pomislio je da je to stari trik, ali je ubrzo shvatio grešku — dodade
dečak smešeći se. — Poginuo je greškom i mnogi drugi hrabri ratnici
su greškom poginuli!
Mali zaćuta i pođe prema svom konju.
— Ali šta ti je rekao o ženama? — upita Bufalo.
— Hteo je da kaže, ali nije stigao!
Tako je prisutnost žena u dolini ostala neobjašnjena.
Izviđač je za to imao svoje objašnjenje. Mislio je da su žene bile
iz obližnjih sela i da su u dolini čekale na povratak Crnog Vuka i
ostalih koji su krenuli u potragu i za drugom stokom. Ali zašto su
zaostale?
— Treba li vam naša pomoć da poterate stado? — upita
poručnik.
— Hvala, možemo i sami — odgovori Bufalo Bil.

232
 — Mislim da vas četvorica niste dovoljni da provedete sve ove
životinje — bio je uporan poručnik.
— Ne brinite za to.
Oficir tada pozdravi i naredi:
— Pokret!
Vojnici se uputiše prema reci, pređoše je i onda se izgubiše iz
vida.
Četiri prijatelja uzjahaše svoje konje i malo kasnije pređoše i oni
reku. Sakupiše stado i krenuše. Kad su goveda počela da idu
pravcem puta, njihovi pratioci se konačno smiriše.
— Zamislite — reče kroz smeh Rajen — kako bi bilo da se Džim
Grendžer sam po treći put suoči s Crnim Vukom i njegovim
ratnicima! On i ne pomišlja kakva mu je opasnost pretila.
— Reći ćemo mu čim stignemo do njega — odgovori izviđač.
— Nikad nisam video da nekoga tako progone kao njega — reče
Ernest, ali sam sada uveren da ćemo odahnuti.
— Imao je dobrih razloga da bude nemiran — nastavi Bil. — S
one strane Crvene Reke rekli su mu da ovaj put nije siguran, a on je
uprkos tome morao poći njim. Onda su mu savetovali da se vrati i
prođe Fork Kamijem, ali bi za to bilo potrebno dosta vremena. Ako
se stoka ne preda u određeno vreme, vlada ima pravo da zatraži
visoku odštetu. Situacija je bila neprijatna: da se Grendžer vratio i
pošao putem prema Kamiju, vreme bi prošlo. Ako bi nastavio put,
Indijanci bi mu, najverovatnije, odveli stoku. A vlada nije bila u
mogućnosti da mu na putu pruži zaštitu vojnih jedinica... Verujte
mi, Džim će biti srećan čovek kad više ne bude imao posla na ovoj
indijanskoj teritoriji.

233
 GLAVA DVADESET DRUGA

Te noći je stoka prenoćila na mestu na kome se dva dana ranije

zaustavio veći deo stada.
Sledećeg jutra po prekrasnom vremenu započet je uspon prema
Olm Kriku.
Kasno posle podne ugledali su red drveća što skriva Olm. Vatra
Džimovog logora plamsala je u sumraku koji se postepeno spuštao.
— Evo logora! — radosno uzviknu Ernest.
Odjednom otuda dopre uzvik:
— Čije su to životinje! — očajnički viknu Grendžer. — Zašto ih
puštate ovamo među moju stoku?
— Jer vam pripadaju, Džime! — smejući se odvrati Bil. — Gotovo
sve imaju vaš žig.
— Zaboga! — zaprepašćeno uzviknu vođa karavana. — Jeste li vi
to, Bile?
Ostali kauboji radosno pozdraviše Bufala Bila i drugove.
Goniči se pobrinuše za pristigla goveda, a ona četvorica priđoše
Grendžeru.
— Hej! — povika Rajen. — Šta ste mislili, da je neko svoju stoku
pomešao s vašom?
— Moram da vam priznam, prijatelju — zadovoljno odgovori
Džim — da na vas zaista nisam ni pomislio.
— Niste pomislili da će Bufalo Bil uspeti, zar ne? — ironično
upita Ernest.
— Samo neki vojni odred bi to mogao izvesti. Nisam ni sanjao
da će tri muškarca i jedan dečak ovako nešto izvesti!

234
 — Dečak? — umeša se Reris, pljesnuvši Kejuza po ramenu. — E,
Džim, nemate čoveka koji bi vredeo kao on!
— Da li je gotova večera? — prekide ga Rajen. — Gladan sam kao
vuk!
— Naš kuvar nešto sprema.
Sjahali su i predali konje jednom čuvaru.
Veče je bilo toplo, a nebo obojeno crveno.
— Kako je bilo, prijatelji? — upita Grendžer dok su pored vatre
čekali da se meso ispeče.
— Jednostavno! — odgovori Ernest. — Imali smo vrlo malo
posla, Džim, sem što smo pratili Indijance, zarobili žene, isterali iz
kanjona stoku i dočekali šačicu vojnika upravo na vreme da
sprečimo da dođe do ozbiljnog sukoba!
— Jeste li videli Crnog Vuka?
— Jasno — odgovori Reris — ali niko ga više neće videti!
— Šta to znači?
— Znači da je mrtav! Ovih petsto grla, to mu je bila poslednja
pljačka!
— Ko je za sve to zaslužan?
— Konjanici iz utvrđenja.
— Oni koje sam i ja sreo?
— Da!
— Gde ste našli malog Kejuza, Bile? — upita Džim obrativši se
izviđaču.
— Na tragu Indijancima, Grendžeru.
— To je prava mala lisica bez sumnje!
— Svi ga mi cenimo — nastavi Bil gledajući sa simpatijom
dečaka.
— Ispričajte mi sve šta se dogodilo! — zatraži Džim. — Jedva
čekam da to čujem.
— Pričekajte da završimo s večerom — odgovori izviđač.
Baš u tom času kuvar je doneo porcije ukusne divljači.
— Navalite, prerijski ratnici! — uzviknu Grendžer vrlo dobro
raspoložen.

235
 Svi su s velikim apetitom počeli da jedu.
— Onda, kako je bilo? Šta su uradile žene? — upita Džim
ponovo.
— Ne smetajte nam sada, dozvolite da ovo u miru progutamo.
Džim na kraju nije mogao više da izdrži i povika:
— Dosta, želim da znam!
Tad se svi okupiše oko vatre i zapališe lule.
Bufalo Bil poče da priča.
Priče iz stvarnog života zanimljivije su od onih izmišljenih. Zbog
toga su svi vrlo pažljivo slušali izviđača.
Kad je ispričao sve kako se dogodilo, Grendžer isprazni lulu
lupkajući njome o petu čizme pa reče:
— Bile, zaslužujete odlikovanje!
— Da, i te kako! — složiše se ostali.
— Kad bih iskovao medalju za vas, znate li šta bih na nju urezao?
— nastavi Džim.
— Sigurno bizona po kome sam dobio i nadimak — nasmeja se
Bil.
— Ne baš tako. S jedne strane bio bi orkan, a s druge moj stari
prijatelj Bil; trebalo bi da vas zovu Orkan Bil!
Svi goniči su burno odobravali.
— Zar vam nisam obećao da ću za tri dana stići sa stokom?
— Da, ali između onoga što se kaže i onoga što se čini postoji
velika razlika.
— Kod Bufala Bila to nije tako! — reče Ernest. — On drži zadatu
reč!
— Da — upade izviđač, kao da mu je na pamet pala neka misao
— da li ste prebrojali stoku?
— Jesmo, jutros. Imao sam više od tri hiljade.
— Doveli smo vam stotinak više!
— Oh — namignu jedan kauboj — kad čovek prolazi krajem koji
je bogat stokom, često naiđe na grla koja se pripoje stadu!
Bufalo Bil ne odgovori.

236
 Umotao se u svoj pokrivač i ubrzo je čvrsto zaspao. Ostali
prestadoše da razgovaraju i pođoše na spavanje.
Noć je bila mirna, a tišina prekidana samo mukanjem.
Sledećeg dana mali Kejuz i Ernest Reris, zajedno s izviđačem,
pozdraviše kauboje i krenuše put For Henri Pata.
Više nije pretila opasnost od Indijanaca i prema tome karavan
je mogao da nastavi svoj put bez pratnje.
Stado je produžilo prema Čišolmu. Tamo će vladin predstavnik
da preuzme goveda.

237
 GLAVA DVADESET TREĆA

Bufalo Bil i njegovi prijatelji stigoše u utvrđenje oko podne.

Odmah primetiše da tamo vlada neka napetost: ljudi su se
raštrkali na sve strane.
Izviđač pojuri u kancelariju zapovednika Brodža i nađe ga vrlo
zabrinuta.
— Šta se desilo? — upita Bil.
— Kodi — uzviknu pukovnik iznenađeno. — Vi ste to? Zaista,
uvek stižete u pravi čas, ali sada kao da vas je poslalo samo
proviđenje!
— O čemu se radi?
— Pre nekoliko sati žena kapetana Folsa i kći pukovnika Singa,
moje gošće, pošle su u šumu na konjima; zaželele su da uživaju u
lepotama naše prirode. Odjednom je vodič, koji je bio s njima, pao
pogođen. Indijanska strela. Onda je izašla grupa Indijanaca i prišla
ženama koje su ostale same. Pokušale su da pobegnu, ali iz straha
ili možda zato što ne poznaju kraj, zbunile su se i dugo oklevale. Na
kraju je samo jedna našla put do utvrđenja, gospođa Fols.
— Znači da je pukovnikova kći...
— Da! — prekide ga Brodž. — Kapetanova žena, koja je čudom
pobegla, zna da ju je videla kako juri u pogrešnom pravcu. Bežala je
ko zna gde, a ne znamo da li su je Indijanci gonili. Poslali smo sve
raspoložive vojnike, ali ni jedan se još nije vratio.
Bufalo Bil nije više slušao šta zapovednik govori, već je
razmišljao šta treba preduzeti da nađe devojku.
— Odmah polazim, pukovniče! Učiniću što god mogu, iako
nemam baš mnogo nade.
238
 Dali su mu potrebne informacije i pola sata kasnije izviđač
napusti utvrđenje.

☆ ☆ ☆

Izviđač je prošao šumu i nastavio put dolinom, a onda su tragovi

begunca odjednom iščezli.
Pred njim se protezala ogromna dolina.
On neodlučno zastade. Kako se spuštalo veče, a on je bio
umoran, odluči da se zaustavi. Možda će mu po noći pasti na pamet
neki dobar plan.
Spusti se na travu i uskoro zaspa.
Još je dolinom vladala veličanstvena noćna tišina a na horizontu
je crvenkasto svetlo najavljivalo zoru, kad se Bil probudio.
Činilo mu se da se nekako teško rastaje od sna.
Naime, u snu je gledao jedan prizor; kako mlad i snažan
crvenokožac, sin nekog poglavice, odvodi plavokosu devojku u koju
se zagledao.
Zamišljen, izviđač ustade. San bi mogao odgovarati stvarnosti.
Zar nije odmah na to pomislio, čim su mu pričali o napadu.
Ali gde da pođe? Šta da uradi?
Uzjaha kolja i pouzda se u sreću koja ga je uvek pratila.

239
 GLAVA DVADESET ČETVRTA

Odjednom skoči sa sedla i sakri se u travu. Lagan zvižduk i

pametni konj ga posluša te mirno leže do njega.
Svojim oštrim okom Bufalo Bil je primetio u daljini nekoliko
konja s jahačima kako se najvećom brzinom približavaju.
„Indijanci, do đavola! I nekoga gone... Neku ženu... mladu
ženu... ! To su oni!“
Izviđač nije verovao sopstvenim očima; imao je stvarno sreću!
„Ne razumem“ pomisli, „kako je moguće da su još ovde i zašto
je prate? Možda je pokušala ponovo da pobegne?“ Zatim pomilova
vernog konja i promrmlja: „Pazi, moraćemo da se upustimo u trku
s vetrom!“
Potera se nastavljala; sada je žrtva bila ispred gonilaca svega
nekoliko desetina metara.
Siva kobila, na kojoj je jahala devojka, nije mogla da izdrži dugu
jurnjavu po preriji. Sve je više zaostajala i uzalud ju je devojka
terala. I tako je lepa plavokosa bila u opasnosti da padne u ruke
Indijancima.
— Hajde, Lepotane! Vreme je da počnemo, jer će oni vragovi za
koji čas biti ovde!
Konj je s mesta bio na nogama.
Izviđač skoči u sedlo i pojuri u susret devojci.
Njegova neočekivana pojava delovala je kao grom iz vedra neba.
Devojka je prepoznala Bufala Bila i smesta je pojurila prema
njemu. Crvenokošci su naglo zaustavili ponije; izgledalo je da hoće
da se dogovore šta će dalje.

240
 Trenutak kasnije devojka se našla kraj svoga spasioca.
Htela je da tu zastane, da se obrati Bilu možda kojom reči sreće
i zahvalnosti, ali joj izviđač doviknu:
— Nastavite u onom pravcu...! Ovde niste u sigurnosti. Jašite
sve dok ne budete van njihovog dometa! Za to vreme ću ja pokušati
da ih zadržim!
— Onda ćete vi biti u opasnosti! — promuca devojka.
Izviđač se samouvereno nasmeši.
— Moj život se sastoji od borbi i opasnosti! Bežite, evo ih!
Devojka ga posluša i odjuri.
Kad se udaljila nekoliko stotina metara, osvrnu se. Bio je to
momenat kad se izviđač sam suočio s crvenokošcima. Indijanci su
ga podrugljivo gledali, uvereni da će ga jednostavno pregaziti.
Bil je snažno povukao uzde pa se njegov konj prope; istoga trena
od podiže pušku i ispali tri metka jedan za drugim. Dva Indijanca
padoše.
Ona dvojica okrenuše konje i počeše da beže, dok treći prihvati
borbu s izviđačem.
Besno urlajući, Indijanac podiže pušku i opali.
Izviđač jauknu, zamlatara rukama i pade s konja.
Crvenokožac pobednički kriknu, trže nož i baci se prema
ranjeniku da ga skalpira.
Ona druga dvojica čula su njegov pobednički uzvik, pa ponovo
okrenuše konje i pojuriše prema protivniku.
Devojka, koju je ta borba preplašila, stade da beži što brže može,
znajući da joj je jedina nada za spas u bežanju.
Odjednom začu pucanj, pa onda još dva.
Pomisli da Indijanci pucaju za njom. Ali, iznenadi se kad ugleda
izviđača, za koga je mislila da je mrtav.
Zaustavi konja i zagleda se u prizor koji se odvijao pred njenim
očima.
Ostao je samo jedan Indijanac i taj je jurio kao bez glave ležeći
na vratu svog konja.
Malo kasnije izviđač je ponovo bio u sedlu i sve se više
približavao beguncu.
241
 Crvenokožac je uzalud šibao konja — Bufalo Bil je već bio iza
njega svega nekoliko metara.
Izviđač nepogrešivo baci laso. Indijančev konj se sruši i povuče
za sobom konjanika.
Jedan pogled je bio dovoljan da se shvati da je Indijanac u padu
slomio vrat i ostao na mestu mrtav.

242
 GLAVA DVADESET PETA

Kad je devojka prišla svom spasiocu, ugleda kako on vadi iz

bisaga šećer i daje ga konju, zatim ga miluje i nešto mu govori.
— Bravo, verni Lepotane! Hteli su da nas udese... Sigurno nisu
znali s kim imaju posla!
Ugledavši devojku, on joj reče ljubazno:
— Samo hrabro, gospođice, najgore je prošlo! Jesam li vas
uplašio kada sam pao s konja?
Devojka je teškom mukom progovorila:
— Činilo mi se da je nesreća blizu i pomislila sam još jednom
kako je sa mnom sve gotovo. Zar niste ni ranjeni?
— Ne, nisam! Samo sam upotrebio jedno staro ratno lukavstvo
da bi se i ona dva crvenokošca vratila!
— Da nije bilo vas, ko zna kako bih završila...!
— Pa, znam da sam vas spasao. Momenat je bio kritičan...
— Kad na to pomislim... moja sirota kobila nije mogla dalje, a
oni vragovi su me skoro uhvatili...
— Recite mi — prekide je Bufalo Bil — juče su vas napali. Kako
da objasnim ovu jutrošnju poteru...? Niste valjda jurili celu noć?
Devojka za trenutak zaćuta, a onda poče da priča:
— Kao što valjda znate, bila sam s gospođom Fols u šumi, kad
se odjednom pojaviše Indijanci. Uhvatila me panika, pomišljala
sam da pobegnem, a nisam se upitala ni gde, ni kako. Obadala sam
konja i jurila... A onda sam se, ne znam kako, našla opružena na
nekim kožama pored velike vatre. Sigurno sam se onesvestila. Kad
sam došla k svesti, osvrtala sam se zaprepašćeno: pet strašnih

243
Indijanaca mirno je pušilo oko vatre. Shvatila sam u kakvoj sam
situaciji, ali nisam vikala ni govorila. Ne znam koliko je sati tako
prošlo. Znam samo da su crvenokošci odjednom otišli da spavaju.
Malo kasnije, terana očajem, ustala sam i otišla do konja. Uzjahala
sam i pojurila! Kad su se Indijanci probudili i primetili da sam
pobegla, pošli su za mnom. Ali kad ste se vi pojavili, skoro su me bili
stigli... Kako da vam zahvalim? Dvaput ste mi spasili život!
— To mi nikako ne možete da platite, gospođice. Svako bi na
mome mestu bio presrećan što je mogao da vam pomogne.
— Zašto su vas samoga poslali?
— I vojnici su pošli da vas traže.
Kasnije izviđač predloži da se zaustave, kako bi se devojka, ne
manje umorna od svog konja, malo odmorila.
Posle nekoliko sati, ponovo uzjahaše i uputiše se prema
utvrđenju.
— Šta ih je nateralo da nas tako napadnu? — upita pukovnikova
kći.
— Ne bih vam mogao tačno reći. Možda je crvenokošce privukao
vaš izgled, a možda su to učinili da bi ucenili vašeg oca. Ali, ne
mislimo više na to!
Devojka obode konja smejući se zadovoljno; oboje su pošli
galopom prema onima koji su ih s tolikim strahom i ljubavi čekali.

244
Din Blekmur: BUFALO BIL I ŽUTA RUKA. Prevela: DALIA GRIN. Naslovna strana i ilustracije:
A. BAITA. Urednik: DRAGOLJUB GAVARIĆ. Lektor: PETAR JANKOVIĆ. Tehnički urednik:
SAVKA STOJANOVIĆ. Korektor: NADEŽDA JOVANOVIĆ. Direktor: MOMČILO POPOVIĆ.
Zajedničko izdanje: „Vuk Karadžić“, Beograd; „Otokar Keršovani“, Rijeka; Državna založba
Slovenije, Ljubljana.

Štampa: Grafičko preduzeće „Radiša Timotić“, Beograd. Obilićev venac 5 — 1967.

245
246