Knjiga 14

Urednik
MILAN Č. JOVANOVIĆ

BEOGRAD 1952
 ZEJN GREJ

ŠUMSKI ČOVEK
Naslov originala:
THE MAN OF THE FOREST

Preveo:
ANDRA ŽEŽELj

Ilustrovao:
ALEKSANDAR HECL

Sken i obrada: solicitor

www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com
 SADRŽAJ

GLAVA PRVA .................................................................................................... 1

GLAVA DRUGA .............................................................................................. 10
GLAVA TREĆA ...............................................................................................22
GLAVA ČETVRTA........................................................................................... 31
GLAVA PETA ..................................................................................................43
GLAVA ŠESTA ............................................................................................... 64
GLAVA SEDMA .............................................................................................. 77
GLAVA OSMA ................................................................................................ 88
GLAVA DEVETA ........................................................................................... 107
GLAVA DESETA ........................................................................................... 124
GLAVA JEDANAESTA ................................................................................. 138
GLAVA DVANAESTA ................................................................................... 154
GLAVA TRINAESTA .................................................................................... 166
GLAVA ČETRNAESTA ................................................................................. 176
GLAVA PETNAESTA .................................................................................... 189
GLAVA ŠESNAESTA .................................................................................... 197
GLAVA SEDAMNAESTA ............................................................................. 215
GLAVA OSAMNAESTA ............................................................................... 232
GLAVA DEVETNAESTA ..............................................................................247
GLAVA DVADESETA .................................................................................. 264
GLAVA DVADESET PRVA ........................................................................... 281
GLAVA DVADESET DRUGA ...................................................................... 295
GLAVA DVADESET TREĆA ........................................................................ 310
GLAVA DVADESET ČETVRTA .................................................................. 322
GLAVA DVADESET PETA .......................................................................... 339
GLAVA DVADESET ŠESTA ......................................................................... 351
 GLAVA PRVA

U zalazak sunca šuma je bila tiha, pusta, odisala je slatkim

mirisom jele i omorike, okupana u zlatu, rumenilu i zelenilu, i čovek
koji je promicao ispod visokog drveća gotovo se mešao s bojama i
iščezavao kao da je postao deo divlje šume.
Stari Boldi, najviši breg Bele Planine, uzdizao se obao i go,
obrubljen blistavim zlatom sunca na zahodu. Potom, kad oganj
ugasnu iza zaobljenog vrhunca, nastupi promena, i niz crne, kao
koplja zaoštrene padine spustiše se hladne senke zastirući ceo taj
planinski svet.
Bio je to divlji, bujno šumovit i obilno navodnjen predeo mrkih
šuma i rudina, na deset hiljada stopa nadmorske visine, odsečen sa
sviju strana južnom pustinjom Arizone — netaknuto stanište irvasa

1
i jelena, medveda i lava1, vuka i lisice, zavičaj i skrovište ljutog
Apaša2.
Septembar se na ovoj širini odlikuje iznenadnim svežim noćnim
lahorom odmah po zalasku sunca. Suton kao da je stizao na
njegovim krilima, kao i tihi zvukovi koji se dotle u tišini nisu
razabirali.
Milt Dejl, čovek iz šume, zastade na rubu šumovitog grebena, pa
oslušnu i ogleda se. Pod njim se sterala uzana dolina, otvorena i
travom obrasla, iz koje je dopirao tih žubor vode. Njegovu je muziku
narušavalo divlje oštro štektanje kojota3 u lovu. Odozgo sa
džinovske jele čuo se cvrkut i komešanje tetreba koji se spremao na
legalo; preko doline dozivali su se po poslednji put divlji ćurani pred
sedalo.
Dejlovom oštrom sluhu ovi zvukovi bili su nešto sasvim
prirodno, i značili su da je šumski mir bio nepomućen. To mu je bilo
i milo, jer je očekivao da će čuti topot konja belih ljudi — a taj mu je
bio mrzak ovde gore u ovoj tvrdinji. Sa Indijancima je on bio
prijatelj. Taj strašni neprijatelj nije bio kivan na usamljenog lovca.
Ali, tu negde u šumi, skrivala se jedna banda zlikovaca, kradljivaca
stoke, s kojima Dejl nije voleo da se susreće.
U trenutku kad je krenuo nizbrdo, prosu se niz Starog Boldija
iznenadni odblesak sunčevog svetla i ispuni dolinu svetlošću i
senkom, žutim zlatom i plavetnilom, kao odsjaj neba. Dubine na
zavijucima potoka blistale su mrkim žarom. Dejlovo oko preletalo
je gore dole dolinom, a onda pokuša da prodre kroz crnu senku
preko potoka gde se uzdizao zid četinara, parajući svojim
kopljastim zašiljenim vršcima bledo plavetnilo neba.
Vetar zaječa kroz granje, a u vazduhu se predosećala kiša. Dejl,
udarivši jednom stazom, okrete leđa sunčanom odblesku koji je
gasnuo i stade da se spušta u dolinu.

1
U Americi se lavom naziva kuguar.
2
Apaš, Apaši, Apači — severnoameričko indijansko pleme; svojevremeno živeli od
lova i pljačke, otud i reč apaš, razbojnik, pljačkaš.
3
Kojot — američki šakal — životinja slična vuku, grabljiva i dosta plašljiva. —
Prim prev.
2
3
 Kako je već bilo nadomak noći i spremala se oluja, nije pošao
svome logorištu, udaljenom nekoliko milja, nego je okrenuo ka
jednoj staroj brvnari. Kad je stigao do nje, već je bio pao mrak. On
se približi oprezno. U ovoj brvnari, kao i u ono malo drugih
razbacanih po dolini, mogao je naći utočišta kakav Indijanac,
medved ili panter. Međutim, činilo se kao da ničeg od toga nije bilo.
Onda Dejl osmotri oblake što su plovili nebom, a sveža sitna kišica,
nalik na maglu, orosi mu lice. Kiša će padati preko cele noći. Zatim
uđe u brvnaru.
Uskoro potom ču brzi topot konja u kasu. Proviriv napolje,
ugleda neke nejasne prilike gde se kreću u pomrčini, u neposrednoj
blizini. Približili su se bili uz vetar, tako da je zvuk bio ugušen. Pet
konja sa jahačima, razazna Dejl — i vide ih gde se pomoliše sasvim
blizu. Zatim ču grube glasove. Brzo se okrete i stade da pipa po
mraku tražeći lestvice što su, znao je, vodile na tavan; i, našavši ih,
brzo se pope starajući se da ne proizvede puškom šum, pa leže na
pod od granja i pruća. Tek što je bio gotov s time, kad dole u brvnari
odjeknuše na vratima teški koraci praćeni zveketom ostruga.
„Hej, Bizli, jesi li tu?“ viknu nečiji glas.
Niko ne odgovori. Onaj dole progunđa nešto poluglasno, i
mamuze ponovo zveknuše.
Drugovi, Bizli još nije stigao — reče.
Sklonite konje pod nastrešnicu. Pričekajmo.
— Pričekati, đavola! — odgovori oštar glas. — Može biti i celu
noć, a nemamo sobom ni zalogaja.
— Ćuti, Moz! Čini mi se da ti i nisi ni za šta drugo nego za
žderanje. Odvedi te konje, a neki od vas neka navuče ovamo malo
drva da naložimo vatru.
Ču se duboko gunđanje i psovke, pomešano s tupim udarcima
kopita, škripom kože i brektanjem zamorenih konja.
Ponovo se začuše koraci sa zveckanjem i jedni uđoše u brvnaru.
— Snejk4, pametnije bi bilo da smo doneli sobom nešto
popudbine — reče pridošlica otegnutim glasom.

4
Snejk — na engleskom jeziku znači zmija. — Prim prev.
4
 — Dabome, Džime. Ali nismo, i šta vredi sada kukati? Bizli nas
neće ostaviti dugo da čekamo.
Dejl, ležeći mirno potrbuške, oseti kako mu zaigra u krvi —
prože ga nekakva jeza. Taj čovek dole, dubokog glasa, beše Snejk
Enson, najgori i najopasniji zlikovac u čitavom kraju; a ostali su,
nesumnjivo, sačinjavali njegovu odavno zloglasnu družinu u ovoj
retko naseljenoj oblasti. A Bizli, koga su pominjali, bio je jedan od
dvojice najjačih renčera i odgajivača stoke u kraju Bele Planine. Šta
je imao da znači ovaj sastanak Snejka Ensona sa Bizlijem? Milt Dejl
odgovori na ovo pitanje na štetu Bizlija, a mnoge čudnovate stvari
u vezi sa stokom i stočarima, koje su oduvek bile tajna za malo
naselje Pajna, postadoše mu sada jasne kao dan.
I drugi uđoše u brvnaru.
— Neće dugo padati kiša — reče jedan. Potom se ču tresak drva
bačenih na tle.
— Džime, evo ti jedne borove panjine suve kao trud — reći će
drugi.
Šuštanje i spori koraci, a zatim tupi udarci ukazivali su
verovatno na to da je Džim pokušavao da odvali koji okrajak od
panja na zemlji, da bi od toga nacepao pregršt suvih cepki za
potpalu.
— Snejk, dodaj mi tvoju lulu, i za tili čas imaćemo vatru.
— Ne, duvan treba meni, a za vatru me nije briga — odgovori
Snejk.
— Ti si, velim ti, najpodliji skot u ovim šumama — oteže Džim.
Oštar zvek čelika o ognjilo, više puta, zatim šum oštrog duvanja
i prskanja govorio je jasno o Džimovim naporima da potpali vatru.
Najedared se gusta pomrčina u brvnari razgali, najpre zapucketa
drvo i zašušti vatra, a potom se razbukta u snažan plamen.
Desilo se da je Dejl ležao licem k zemlji na tavanu, i baš pod
okom mu je bila rupa između granja. Kad se vatra rasplamsala, on
je dole sasvim lepo mogao videti ljude. Jedini koga je ikada video
bio je Džim Vilson; Džim je bio dobro poznat u Pajnu pre no što je
iko ikad i čuo za Snejka Ensona. Džim je bio najbolji u toj

5
zlikovačkoj bandi, i imao je čak prijatelja među čestitim ljudima.
Govorkalo se i to da se on i Snejk ne slažu ponajbolje.
— Prijatno je uz vatricu — reče truntavi Moz, koji je bio isto
toliko glomazan koliko je bio mrk u licu. — Fol će zacelo doći... Sad
samo da nam je još neki zalogajčić.
— Moz, u mojim bisagama ima komadeška jelenjeg mesa, i ako
ga doneseš, polovina je tvoja — odgovori mu drugi jedan glas. Moz
žustro ispade.
Pri svetlu vatre lice Snejka Ensona izgledalo je mršavo i
zmijoliko, oči mu se sijahu, a svojim vratom i celom svojom
dugačkom pojavom opominjao je na sličnost sa svojim zmijskim
imenom.
— Snejk, kakav je to posao sa Bizlijem? — zapita Džim.
— Obaznaćeš baš kad i ja — odgovori vođa. Izgledao je umoran
i zamišljen.
— Zar nismo potamanili već dosta tih bednih umašćenih
stočara, ni za šta na svetu? — zapita najmlađi u družini, poodrastao
dečak, koji se svojim tvrdim, gorkim usnama i gladnim očima
nekako odvajao od svojih ortaka.
— E, ta ti je na mestu, Bert; i to se i ja pitam — prihvati čovek
što je bio poslao Moza napolje.
— Snejk, uskoro će sneg zalepršati oko ovih šuma — reče Džim
Vilson. — Hoćemo li na zimovnik dole u Tonto Bazen ili gore na
Đilu?
— Čini mi se da ćemo imati još malčice podužeg jahanja pre
nego što krenemo na jug — mrzovoljno odgovori Snejk.
U taj mah vrati se Moz.
— Gazda, čuo sam konjski topot, penje se stazom — reče.
Snejk ustade i prišavši vratima oslušnu. Napolju je vetar hujao
na mahove i brvnaru šibao kišom.
— Aha! — uzviknu Snejk sa olakšanjem.
Začas nastade tišina, a posle kratke stanke Dejl razabra brzi
topot na kamenitoj stazi napolju. Ljudi dole promeškoljiše se
nespokojno, ali niko ne proslovi ni reči. Vatra je veselo puckarala.

6
Snejk Enson odmače se od vrata pokretom koji je odavao i
podozrenje i predostrožnost.
Konjski topot presta tamo negde napolju.
— Ej, vi tamo unutra! — javi se nečiji glas iz pomrčine.
— Ej! — odgovori Enson.
— Jesi li to ti, Snejk? — prihvati živa glas spolja.
— Jakako! — odgovori Enson, i otvori vrata.
Došljak uđe. Bio je to krupan čovek. Lice mu je bilo osenčeno
širokim sombrerom, natučenim na oči, tako da mu je gornji deo lica
bio kao pod maskom. Imao je crne, opuštene brkove, a podbradak
mu je bio kao stena. Muška i silovita snaga ležala je kao pritajena u
njegovim pokretima.
— Halo, Snejk! Halo, Vilson! — reče on. — Odustao sam od onog
posla. Dozvao sam vas radi... radi jedne druge male stvari... više
lične prirode.
Tu značajnim migom pokaza da Snejkovi ljudi treba da iziđu
napolje.
— Aha! — promrsi Enson sumnjivo. Potom se naglo okrete: —
Ti, Moz, i Šejdi, i Bert, sačekajte napolju. Ovo kao da neće biti posao
koji sam očekivao... I možete osedlati konje.
Ova trojica iziđoše, pogledajući oštro na stranca koji se bio
povukao dublje u mrak.
— Dakle, Bizli? — reče Enson podglas. — O čem je reč? Džim,
ovde, je moj ortak.
Tada Bizli priđe bliže vatri i ispruži ruke prema plamenu.
— Nema nikakve veze sa stokom — odgovori.
— To sam i mislio — saglasi se drugi. — I da kažem, bilo što bilo
po sredi, ne sviđa mi se ovaj način odugovlačenja i večitog jahanja
okolo. Gotovo ceo dan čekali smo na Velikom Izvoru. Onda je došao
onaj prljavi kauboj i poslao nas ovamo. Podaleko je odavde do našeg
logora, a bez hrane smo i ćebadi.
— Neću te zadržati dugo — reče Bizli. — Ali i da te zadržim, neće
ti biti krivo, kad ti reknem da se ovoga puta radi o Olu Očinklosu,
čoveku koji te je oterao u odmetnike.

7
 Celo se Ensonovo telo zgrči kao da se sprema da skoči. I Vilson
se takođe naže žudno napred. Bizli baci pogled na vrata, pa nastavi
šapatom:
— Olu Očinklosu je duša u nosu. On će zakovrnuti. Već je poslao
u Misuri po svoju nećaku, nekakvu mladu devojku, i hoće da joj
ostavi svoje renčeve i ovce, celo svoje imanje. Izgleda da nema nikog
do nje... Sve svoje renčeve, i sve te puste ovce i konje! Ti znaš da smo
se ja i Ol dugo godina bavili ovčarstvom. On se kleo da sam mu
podvaljivao i izbacio me napolje. A ja sam se za sve ove godine kleo
da se poneo nepošteno, da mi je ostao dužan u ovcama i u novcu.
Imam ovde gore u Pajnu, a i dole niže, isto toliko prijatelja koliko i
Očinklos... Slušaj, Snejk...
On zastade i udahnu duboko, a krupne mu ruke zadrhtaše nad
vatrom. Enson se naže napred, kao zmija kad hoće da udari, a Džim
Vilson beše se pretvorio sav u uho naslućujući skovanu spletku.
— Slušaj, — reče Bizli uzbuđeno — devojka treba da stigne u
Magdalenu šesnaestoga. To je sutra osam dana. Tu će sesti u
poštanska kola za Snoudrop, a tu će je dočekati Očinklosovi ljudi sa
kolima.
— Aha, — promrmlja Enson kad Bizli ponovo zastade — i šta
onda?
— Ona ne sme nikada stići u Snoudrop!
— Dakle, ja treba da presretnem poštanska kola i ugrabim
devojku.
— Tako je.
— Pa, onda?
— Da uhvatiš maglu... Ona treba da nestane. To je tvoja stvar...
Tada ću ja saleteti Očinklosa, vijaću ga dan i noć, i kad on otegne,
prigrabiću njegovo imanje. Onda devojka može slobodno i da se
vrati, što se mene tiče.... Ti i Vilson uredite ovu stvar između sebe.
A ako baš treba da uvedete u to i ostalu družinu, ne kazujte ni reči o
tome ko i šta. Biće vam tu bogata plena. Pod uslovom, pošto budete
isplaćeni, da pređete u neku drugu oblast.

8
 — To bi bilo i mudro — promrmlja Snejk Enson. — Bizli, slaba
tačka u ovoj tvojoj igri jeste nestalnost života. Žilav je matori Ol.
Može te on i prevariti.
— Očinklos je živi leš — izjavi Bizli tako pouzdano da nije moglo
biti nikakve sumnje.
— Ono, on doduše nije bio baš bogzna kako čio kad sam ga
poslednji put video. Bizli, ako pristanem na ovu tvoju igru, kako ću
poznati devojku?
— Ime joj je Helen Rejner — živo prihvati Bizli. — Dvadeset joj
je godina. Svi su ti Očinklosi lepi, a vele da je ona najlepša.
— Au !... Bizli, ovo je bogme krupnija stvar, i to stvar koja mi se
mnogo ne svidi. Ali ja nikad nisam posumnjao u tvoju reč. Dede,
kazuj, šta daješ meni?
— Ne govori nikom ništa o svemu ovome. Vas dvojica možete
lako zaustaviti poštanska kola, tim pre što još nikad nisu bila
zaustavljena. Samo treba da ste maskirani. Šta veliš za deset hiljada
ovaca ili što se za njih dobije u zlatu u Feniksu?
Džim Vilson tiho zviznu.
— I da napustimo ovaj kraj? — odgovori Snejk Enson šapatom.
— Kao što kažeš.
— Pa, ne sviđa mi se mnogo što je u to umešana i devojka, ali
možeš računati na mene... Šesnaestog septembra u Magdaleni, a
ime joj je Helen... i lepa je?
— Da. Moji će kauboji krenuti stoku na jug tako kroz dve
nedelje. Posle toga, ako vreme podrži, poruči po nekom od njih, i ja
ću te potražiti.
Bizli još jedared ispruži ruke prema plamenu, navuče rukavice,
natuče svoj sombrero i, pozdravivši se žurno, ispade napolje u noć.
— Džime, šta veliš ti za nj? — upitaće Snejk Enson.
— Druže, taj će nas ovako ili onako javno nasamariti — odgovori
Vilson.
— Au!... Nego, da se vratimo u logor. — I iziđe prvi napolje.
U brvnaru dopreše slabi glasovi, zatim frktanje konja, udaranje
kopita i, najzad, jednoličan topot, sve tiši i tiši. I tišinu šume ponovo
ispuni huk vetra i sitno rominjanje kiše.
9
 GLAVA DRUGA

Milt Dejl podiže se mirno na sedećki i zamišljenim očima

zagleda se u mrak.
Bilo mu je trideset godina. Kao dečak od četrnaest godina
pobegao je on iz škole i od kuće u Ajovi i, pridruživši se jednoj
povorci pionirskih kola, među prvima je video gde se podižu
brvnare na obroncima Belih Planina. Ali njemu se nije svidelo ni
ratarstvo, ni stočarstvo ni jednoliki kućni život, i punih dvanaest
godina proživeo je u šumi, tek ovda onda silazeći u Pajn, Šou Daun
ili Snoudrop. Ovaj njegov lutalički život nije značio to da on nije
mario za stanovnike naselja, jer ih je on voleo, i bio je svuda od njih
lepo dočekivan, ali je voleo divljinu i samoću i lepotu primitivnom,
nagonskom snagom jednog divljaka.
Noćas je, eto, nagazio na jednu mračnu spletku, uperenu protiv
najpoštenijeg belog čoveka u celom tom kraju, a koga nije mogao
nazvati svojim prijateljem.
„Taj Bizli!“ govorio je sam sa sobom. „Bizli u ortakluku sa Snejk
Ensonom! Da ima on pravo. Ol Očinklos je pri kraju. Siromah stari!
Kad mu kažem, nikako m e n i , neće poverovati, zacelo!“
Otkriće ove spletke značilo je za Dejla da mora pohitati dole u
Pajn.
„Jedno devojče, Helen Rejner, dvadeset godina“, razmišljao je
on. „Bizli hoće da ona iščezne... Pa to znači gore od smrti!“
Dejl je primao činjenice života sa onom mirnoćom i fatalnošću
što ih je stekao dugim upoznavanjem s grubim letopisima šumske
nauke. Zlikovci čine zlo isto onako kao što divlji vuci progone jelene,
na smenu. On je ubijao vukove zbog tog lukavstva. Sa ljudima, ni
dobrim ni rđavim, on se još nije sudarao. Stare žene i decu je voleo,

10
ali se još nikada nije zagrejao za koju devojku. Zato mu je slika ove
Helen Rejner nekako čudnovato iskrsavala pred očima; njemu je
najedared postalo jasno da on želi da preduhitri Bizlija ne radi
nekog prijateljstva sa Olom Očinklosom, nego same devojke radi.
Ona je možda već bila na putu ka Zapadu, sama, nestrpljiva, puna
nade u svoj budući dom. Kako su malo ljudi slutili šta ih čeka na
kraju njihovih putovanja! Mnogi su se tragovi iznenada gubili u
šumi, a samo vični šumski ljudi umeli su da pročitaju tragediju.
„Čudnovato kako sam danas udario ovuda iz Sprus Svempa“,
razmišljao je Dejl. Okolnosti i kretanja obično ga nisu čudili. Slučaj
je retko menjao njegove običaje i navike. To, dakle, što je danas bez
ikakvog vidljivog razloga promenio svoj pravac, i tako slučajno ušao
u trag jednoj neobičnoj spletki u vezi s jednom mladom devojkom,
zaista je bio događaj kadar da izazove razmišljanje. Izazivao je on i
više od toga, jer je Dejl osećao kako mu iz žila bije nekakva neobična
toplina. On, koga se nisu ticale ljudske borbe i koji nije znao za gnev,
osećao je kako mu se burka krv zbog ove podle mreže razapete oko
jedne nevine devojke.
„Stari Ol neće hteti ni da me sasluša“, mozgao je Dejl. „A i kad
bi me saslušao, neće mi poverovati. Možda niko neće... Ali svejedno,
Snejk Enson neće dobiti tu devojku.“
Sa ovim poslednjim rečima Dejl je bio načisto sa samim sobom,
i njegovo razmišljanje prestade. Uzevši pušku, siđe s tavana i izviri
kroz vrata napolje. Noć je bila još mračnija, vetar još jači, hladniji;
raskidani oblaci gonili su se nebom; samo je poneka zvezda
svetlucala; sitna kiša rominjala je sa severozapada; šuma kao da je
bila ispunjena tihim, tupim hukom.
„Čini mi se da će biti bolje da ostanem ovde“, pomisli on i okrene
se vatri. Žar se bio ražegao. Iz svoje duboke lovačke bluze izvuče
kesicu sa solju i nekolike vešalice suvoga mesa. Vešalice pristavi
kratko vreme na žar, dok ne počeše da cvrče i da se uvijaju, zatim ih
zašiljenim prutom skine s vatre i pojede, kao gladan lovac
zadovoljan s malim.
Sedeo je na jednom panju ispruživši dlanove prema vatri koja
se gasila, zagledan u promenljivi usijani, zlatni žar. Napolju se vetar
sve jače nadimao, a huk šume se pojačavao u tutnjavu. Dejl je

11
osećao kako ga prijatna toplina sve više osvaja i uspavljuje; slušao
je oluju u šumi, čas kao huk vodopada, čas kao tutanj vojske u
povlačenju, zatim opet tihu i tužnu; a u živoj žeravici video je čudne
slike, kao u snu.
Najedared ustade i, popevši se na tavan, pruži se i uskoro zaspa.
Kad je svanulo, on je već silazio šumom u selo Pajn.
Preko noći vetar se bio promenio, a kiša prestala. Sitna slana
blistala je po travi na čistinama. Sve je bilo sivo — lugovi i proplanci
— a još tamnije, ugasitije sivo ocrtavalo se drveće u šumi. Senke su
se povlačile pod drveće, a tišina kao da je bila satkana od utvari.
Onda se istok zažari, sivi se sumrak razgali, i usnula šuma probudi
se pod dugim zracima rumene zore.
Ovo je vazda bio najsrećniji trenutak u Dejlovim usamljenim
danima, kao što je zalazak sunca bio najsetniji. I on živnu, a u
njegovoj krvi kao da nešto odjeknu na zviždanje jelena sa obližnjeg
grebena. Išao je dugim, nečujnim korakom, ostavljajući za sobom
tamne tragove gde su mu noge gazile rosnu travu.
Prelazio je preko prevoja krivudajući da bi izbegao najteže
uspone, ali senake — kako meksikanski pastiri nazivaju ove
livadaste lugove — bejahu tako zaobljene i ravne kao da ih je sačinila
ljudska ruka u ubavoj suprotnosti prema tamnozelenim, divljim i
vrletnim grebenima. I senake i gusto šumoviti grebeni otkrivali su
njegovom oštrom oku obilje divljači. Pucketanje granja i munjevito
promicanje sive boje među omorikama, kakav okrugao crni
predmet što teško protutnji, cvrkut u žbunju i pritajeni koraci, sve
su to bili znaci koje je Dejl lako čitao. Jednom, izbivši nečujno na
jedan mali proplanak, spazi crvenu lisicu gde na nešto vreba, i kad
je prišao bliže, ukaza se jato jarebica. One poleteše, očešavši se o
granje, a lisica otkasa dalje. U svakoj senaki susretao je Dejl divlje
ćurke kako zoblju semenje visoke trave.
On je uvek imao običaj, kad god je silazio u Pajn, da ulovi i
ponese sobom svežeg mesa za svoje prijatelje dole, koji su njega
opet rado primali na konak. I ma da se žurio, on ni ovog puta nije
hteo da učini izuzetak.
Naposletku stiže do pojasa borova gde su se visoka, čvornata,
žuta stabla visoko uzdizala, veličanstvena i razmaknuta, i gde je tle
12
bilo kao smeđ, mirišljav, gibak ćilim od borovih iglica, ravan kao
pod. Veverice su ga posmatrale odasvuda, bežeći vratolomno kad bi
im se približio — sitne, smeđe, svetlo isprugane veverice, ili veće,
smeđe kao seljačko sukno, ili divne ugasitosive s belim čupavim
repom i perjastim ušima.
Ovaj pojas borike završavao se naglo u prostrano, sivo,
talasasto, otvoreno zemljište, gotovo nalik na preriju, ovde onde s
ponekim brežuljkom i sa čestarima topole okupanim u rujnom zlatu
jutarnjega sunca. Ovde Dejl iznenadi jato divljih ćurki, oko
četrdesetak na broju, a njihova blaga siva boja poprskana belim, kao
i ljupka, vitka građa jasno je kazivala da su ženke. Nijednog ćurana
nije bilo u jatu. One prhnuše kud koja u travu, dok im se nisu videle
samo glave kako se klate napred i natrag, pa najzad iščezoše. Dejl
spazi i nekoliko kojota gde se vrzmaju u blizini, očevidno vrebajući
na ćurke; kako ga ćurke primetiše, šmugnuše u šiprag, a Dejl opali
iz puške na poslednjeg kojota. Zrno pogodi nisko, kao što je i
nišanio, ali ipak prenisko, i samo zasu kojota zemljom i borovim
iglicama po glavi. Ovoga to toliko uplaši, da slepo odskoči ustranu,
tresnu o jedno drvo, preturi se, dočeka se na noge, pa zaždi u čestar.
Dejl se nasmeja. Njegova je ruka uništavala sve krvoločne šumske
životinje, ma da je on bio naučio, da su i kuguar, i medved, i kurjak,
i lisica i svi isto tako potrebni u velikom okviru prirode kao god i
bezazlena, lepa divljač koju su one tamanile. Ipak je jedne voleo više
od drugih, i žalostio se zbog ove neobjašnjive okrutnosti.
Prešavši široku, travnu ravan, udari popovo nizbrdo, pored
jedne plitke jaruge oivičene topolama i borovima, niz tople, sunčane
proplanke što su se sterali duž blistavog potoka. Ovde ču kako ćuran
kauče, i na taj znak smesta promeni pravac i, zaobilazeći, privuče se
nečujno oko jednog topolovog šumarka. Na suncu u travi stajalo je
dvanaestak i više velikih ćurana, oni su svi, istegnutih vratova,
podozrivo gledali u njegovom pravcu, sa onim divljim izrazom
svojstvenim njihovoj vrsti. Stari ćurani su divljač kojoj se najteže
prikrasti. Dejl ustreli dva komada. Ostali potrčaše kao nojevi,
topoćući po zemlji i šireći krila, i uhvativši tako zamah, šumno
uzleteše svojim teškim telesima. Leteli su nisko, tako otprilike na
visini čoveka, i izgubiše se u šumi.

13
 Dejl zametne oba ćurana na rame i produži put. Uskoro stiže do
mesta gde se šumska ravan strmo lomila, odakle mu puče pogled
niz jednu, milju dugu, padinu borova i kedrova, pa dalje na golu,
bleštavu pustinju koja se prostirala talasava bez kraja i konca sve do
blede, tamnije linije vidika.
Seoce Pajn ležalo je na okrajku oretko šumovite ravni. Put što
se pružao uporedo s brzom, tamnom rečicom delio je gomilu
brvnara, iz kojih su se leno peli stubovi plavičastog dima. Oko sela
zlatila su se na suncu žitna i ovsena polja; a zeleni pašnjaci, s
mnoštvom konja i druge stoke, pružali su se sve do guste šume.
Predeo je ličio na prirodnu čistinu, jer nigde nije bilo ni traga od
krčevine. Izgled je bio nešto i suviše divlji, ali vedar i spokojan, i
davao je utisak jedne zabačene zajednice, srećne i napredne, koja
živi svojim mirnim, povučenim životom.
Dejl se zaustavi pred jednom zgodnom omanjom brvnarom sa
komadićem baštice obrubljene suncokretom. Na njegov poziv
odazva se i pomoli na vratima jedna starica, seda i pogurena, ali još
sasvim čila.
— Bože sveti, pa to je Milt Dejl! — uzviknu ona u znak
dobrodošlice.
— Da, gospođo Kes, — prihvati on. — I evo sam vam doneo
ćurana.
— Milte, ti si pravi momak koji ne zaboravlja staru udovu Kes...
Oh, ala je to ćuran! Prvi koga vidim ove jeseni. I moj muž Tom
donosio je kući ovakve ćurane... Možda će se i on jednom još vratiti
kući.
Njen muž, Tom Kes, otišao je u šumu još pre mnogo godina i
više se nije vratio. Ali ga je starica i sad iščekivala i nikako nije gubila
nadu.
— Bivalo je da su se ljudi gubili u šumi, pa su se opet vraćali —
odgovori Dejl, kao što joj je to već toliko puta govorio.
— Hodi unutra. Znam da si gladan. Reci, sine, kada si poslednji
put pojeo sveže jaje ili uštipak?
— Pa zar se ne sećate? — odgovori on smejući se, i uđe za njom
u malu, čistu kuhinju.

14
 — Pobogu, brate, pa to je pre više meseci! — reče ona mašući
svojom sedom glavom. — Milte, ostavi se toga divljeg života, pa se
ženi... i okući.
— Vi jednako to pa to.
— Dabome, a velim ti da ću to i dočekati. Sad sedi ovde, i očas
ćeš dobiti nešto od čega će ti poteći voda na usta.
— Šta je novo, tetkice? — upita on.
— Šta će biti novo u ovoj pustolini! Ta niko nije zavirio u
Snoudrop ima dve nedelje! Sari Pons je umrla, sirotica, i bolje joj je,
a jedna je moja krava zavrljala. Milte, ona sasvim podivlja kad mi se
tako otme u šumu. Moraćeš mi je ti naći, jer niko drugi ne ume. A
Džon Dekerovu junicu zaklao je kuguar, a Lem Hardenovog brzog
konja, znaš onog njegovog ljubimca, ukrale su konjokradice. Lem je
van sebe. Nego, sad kad sam se podsetila na to, šta li je, Milte, s
onim tvojim paripom što ga ne bi prodao ni pozajmio?
— Moji su konji gore u šumi, tetkice, i, rekao bih, sigurni od
kradljivaca.
— Bogme, to je sreća. Ovde je letos bilo krađe stoke naveliko,
Milte, kažem ti.
I tako, spremajući Dejlu užinu, stara je čavrljala saopštavajući
mu sve što se desilo u selu od njegove poslednje posete. Dejlu se
sviđalo ćeretanje i prosta mudrost starice, i bilo mu je vrlo prijatno
za njenim stolom. Činilo mu se da nigde nije bilo takvog putera i
kajmaka, takve pržene slanine s jajima. Sem toga, kad god naišao, u
nje je uvek bilo pite od jabuka; a pita od jabuka je bila jedna od ono
malo stvari za kojima je Dejl mogao da požali gore u planinskoj
samoći.
— Kako je stari Ol Očinklos? — upitaće Dejl.
— Tako, tako... dosta slabo — uzdahnu gospođa Kes. — Ali on
svejedno baza okolo i jaše kao i uvek. Neće dugo, bojim se. Nego,
Milte, setih se, ima jedna velika novost.
— Ta nemojte! — reći će Dejl da bi podstakao uzbuđenu staricu.
— Ol je poslao u Seint Džo po svoju nećakinju, Helen Rejner.
Ona ima da nasledi celo njegovo imanje. Mnogo se govorilo o njoj,

15
pristalo devojče, kažu. Dakle, Milte Dejle, eto tvoje prilike. Ostavljaj
šumu i prihvataj se posla. To je devojka za tebe!
— Slabi izgledi za mene, tetkice! — odgovori Dejl smeškajući se.
Starica frknu:
— Mnogo ti znaš! Svaka bi cura pošla za tebe, Milte Dejle, samo
da joj baciš maramu.
— Ja !... A rašta, tetkice? — upita on, pola u šali pola ozbiljno.
Kad god je silazio u civilizaciju, vazda je morao podešavati iznova
svoje misli prema nazorima sveta.
— Rašta? Slušaj, Milte, živeći tako u šumi, izgledaš mi baš kao
derište od deset godina, a drugi put opet star kao oni tvoji bregovi.
U celom kraju nema momka ravna tebi. A ta curica, ta zacelo nosi u
sebi iskru svih Očinklosovih.
— Onda, na kraju krajeva, možda to ne bi bio nikakav osobit
pazar — primeti Dejl.
— Ono, istina, ti nemaš naročitog razloga da ih voliš. Ali, Milte,
znaj da su žene Očinklosovih uvek bile dobre.
— Tetkice draga, vi sanjate — reče Dejl uozbiljivši se. — Meni ne
treba žena. Ja sam potpuno srećan u šumi.
— Slušaj, Milte Dejle, zar ćeš celog svog veka da živiš kao
Indijanac? — odseče ona.
— Nadam se da hoću.
— Sram te bilo! Nego, sinak, naći će se već curica koja će te
obrlatiti, a možda će to biti baš ova Helen Rejner. Ja se nadam i
molim se bogu za to.
— Ama, tetkice, recimo da me i obrlati. Ali ona nikada neće
obrlatiti starog Ola. Vi znate da me on mrzi.
— Nu... na, Milte, ja baš nisam tako sigurna u to. Susrela sam
neki dan Ola. Pitao je za tebe i rekao da si divlji, ali misli da su takvi
ljudi kao ti korisni za pionirska naselja. Sam će ga bog znati kolike
si ti usluge učinio selu! Milte, stari Ol ne odobrava tvoj divlji način
života, ali on nikada nije imao neku mržnju protiv tebe sve dok mu
onaj tvoj pripitomljeni kuguar nije poklao onolike ovce.
— Tetkice, ja i sad ne verujem da je moj Tom poklao Očinklosove
ovce — odlučno izjavi Dejl.
16
 Kako bilo, tek Ol veruje, a i mnogi drugi odgovori gospođa Kes
odmahujući sumnjivo svojom sedom glavom. — Ti se nikada nisi
zakleo da nije bio on; dok su se ona dva kauboja zaklela da su ga
videli.
— Oni su samo videli jednog kuguara. I od pustoga straha su
pobegli.
— A ko i ne bi? Ta grdna zverka uplašila bi svakog. Za boga
miloga, ne dovodi ga nikada više ovamo! Nikada neću zaboraviti
ono kad si ga doveo. Ta ceo se svet, i deca, i konji, sve se razbeglo u
Pajnu toga dana.
— Da, ali ne Tomovom krivicom. Tetkice, od sviju mojih
pripitomljenih ljubimaca on je najpitomiji. Zar nije pokušao da
položi glavu u vaše krilo i da vam lizne ruku?
— Ono, Milte, ne poričem da se taj pitomi kuguar poneo bolje
nego mnogi i mnogi ljudi koje poznajem. To je cela istina. Ali njegov
izgled, kao i sve ono što se o njemu priča, i meni ga je bilo dosta.
— A šta se to priča, tetkice?
— Priča se da podivlja čim nije pod tvojim okom. I da goni i ubija
sve za čim ga ti pošlješ.
— Pa ja sam ga baš tome i naučio.
— Onda lepo ostavi Toma kod kuće gore u šumi, kad silaziš
ovamo k nama.
Završivši s pozamašnim ručkom, Dejl je još neko vreme slušao,
pa se pozdravi s njom. Ona ga isprati na vrata.
— Dakle, Milte, hoćeš li uskoro opet sići, tek koliko da vidiš
Olovu nećaku; ona će stići za nedelju dana?
— Pa naviriću jednog dana. Tetkice, jeste li videli moje prijatelje,
Mormone?
— Ne, nisam ih videla, i ne želim da ih vidim — odgovori ona. —
Milte Dejle, ako te iko zauzda, to će biti ti Mormoni.
— Ne brini, tetkice. Volim te momke. Oni me često susreću gore
u planini, i mole me da im: pomognem da pronađu kojeg konja ili
da ulove svežeg mesa.
— Sada rade za Bizlija.
— Zar? — prihvati Dejl trgavši se naglo. — A šta rade?
17
 — Bizli se obogatio, pa diže ogradu, a nedostajala mu je radna
snaga, tako čujem.
— Bizli se obogatio! — reče Dejl zamišljeno. — Ovaca i koša i
druge stoke više nego ikada, dabome?
— Majko božija! Ta, Milte, Bizli ne zna šta ima. On je vala najjači
gazda u celom kraju otkako je jadni stari Ol oronuo. I čini mi se da
Bizlijev uspeh nije mnogo doprineo Olovu zdravlju. Kako čujem,
među njima je u poslednje vreme bilo teških reči. Ol nije više onaj
stari.
Dejl se još jednom pozdravi sa svojom starom prijateljicom, pa
otide ozbiljno zamišljen. Ne samo da neće biti lako preduhitriti
Bizlija, nego će biti i opasno suprotstaviti mu se. Nije bilo mnogo
sumnje da će on grubo i bezobzirno pokušati da se nametne u Pajnu.
Silazeći putem, Dejl je susretao znance, koji su ga srdačno
pozdravljali, raspitujući se sa živim interesovanjem za njegov život
i rad, tako da su njegova razmišljanja zasada bila prekinuta. On
odnese ćurana drugoj jednoj prijateljici, a zatim se uputi seoskom
dućanu. To je bila prostrana brvnara, grubo pokrivena šindrom, sa
širokom nastrešnicom od dasaka spreda i prečagom za privezivanje
konja na putu. Bilo je tu nekoliko privezanih konja, a pred vratima
se vrzmala gomilica besposlenih dokonjaka, zasukanih rukava
košulje.
Sveca mi, pa to je Milt Dejl! — uzviknu jedan od njih.
Zdravo, Milte, stari lovče! Baš mi je drago što te vidim —
pozdravi drugi.
— Halo, Dejl! Ti si lek za bolne oči — oteže treći.
Posle podužeg izbivanja Dejl je vazda osećao naročitu toplu
srdačnost pri susretu sa svojim starim znancima. No to bi brzo
iščezavalo čim bi se vratio u svoju voljenu šumu, a to stoga što ga
svet u Pajnu, s retkim izuzecima — i pored toga što su ga svi voleli i
bili puni divljenja za njegovo poznavanje prirode — ipak nije bogzna
kako cenio. Zato što je on voleo život u divljini više nego selo i kuću,
nisu ga smatrali ravnim sebi. Jedni su mislili da je lenj; drugi, da je
nevešt; treći, opet, da je pravi Indijanac po ćudi i navikama; mnogi
su tvrdili da je nedotupavan. No s druge strane su ga i cenili, i to ga
je uvek dobroćudno zabavljalo. Dvojica iz ove gomilice molili su ga
18
da im pribavi nekog ćurana ili kakvu divljač; jedan drugi opet želeo
je da ide s njim u lov. Lem Harden, naišavši iz dućana, preklinjao
ga je da mu pronađe ukradenog konja. Lemov brat, opet, molio ga
je da pođe u potragu za odbeglom mu kobilom i da mu je dotera
kući. Džes Lajons hteo je da mu ukroti ždrepca, i to da ga ukroti
strpljenjem, a ne nasiljem kako to rade okoreli jahači u Pajnu. I tako
su svi oni saletali Dejla svojim sebičnim željama, ni ne sluteći koliko
su laskavi bili za njega ovi njihovi predlozi. U taj mah naiđoše i dve
žene, i njihove reči na ulazu u dućan jasno su svedočile o Dejlovoj
ličnoj vrednosti.
— Pa to je bogme Milt Dejl! — uzviknu starija od njih dve. — U
dobri čas! Razbolela mi se krava, a od ovih naših muškaraca mala
korist što se lečenja tiče. Zvaću Milta da je vidi.
— Miltu nema premca! — prihvati druga živo.
— Dobar dan, Milte Dejle! — pozdravi prva. — Kad se otrgnete
od ovih danguba, navratite do mene.
Dejl nije nikada odbijao da učini nekome uslugu, i zato su
njegove retke posete Pajnu obično trajale duže no što bi on želeo.
U tom Bizli naiđe ulicom, i upravo kad je hteo da uđe u dućan,
smotri Dejla.
— O zdravo, Milte! — viknu on srdačno prilazeći mu ispružene
ruke. Pozdrav mu je bio iskren, ali munjeviti pogled kojim je
odmerio Dejla nije bio ispunjen zadovoljstvom. Bizli je bio krupan,
ohol, grub čovek, oštrih, mrkih crta. Njegova nametljivost odavala
je čoveka koji je mogao biti koristan prijatelj, ali opasan neprijatelj.
Dejl se rukova s njim.
— Kako ste, Bizli?
— Pa ne mogu se požaliti, Milte, ma da ne znam kud ću pre od
silnog posla. Je li, ne biste se možda vi primili uprave nad mojim
kaubojima?
— Ne bih — odgovori Dejl — a hvala vam ipak.
— Pa kako je gore u planini?
— Ćurki i jelena u izobilju. A i medveda tušta i tma. Ove godine
Indijanci su se rano prebacili na jug. No, ja bih rekao da će zima
zadocniti i da će biti blaga.

19
 — Dobro! A otkuda sada dolazite?
— Iz moga logora, šumom — odgovori Dejl neodređeno.
— Iz vašeg logora? — Pa još ga niko nije pronašao — reče Bizli
mrgodno.
— Gore je — reče Dejl.
— Valjda onog vašeg kuguara držite vezana u brvnari? upita
Bizli, a jedva vidljiva jeza podiđe ga celim telom. I zenice njegovih
tvrdih smeđih očiju raširiše se.
— Tom nije vezan. A nemam ni brvnare, Bizli.
— Ta nećete valjda da kažete da ono grdno zvere nije ni svezano
ni zatvoreno u vašem logoru! — zapita Bizli.
— Dabome da nije.
— Pobogu, brate! Nego, ja sam nešto čudan kad su u pitanju
kuguari. Često su me vijali kuguari noću. Nije da ih se plašim, ali mi
se ta vrsta zverinja ne sviđa. Milte, ostajete li ovde duže?
— Pa zadržaću se neko vreme.
— Onda navratite do mene na renč. Bićete mi uvek dobrodošli.
Neki vaši stari drugovi iz lova rade sada kod mene.
— Hvala, Bizli. Gledaću da dođem.
Bizli se okrenu i taman da pođe, ali kao da se nečeg priseti, pa
se opet okrete.
— Možda ste čuli o starom Olu Očinklosu da je pri kraju? —
upita Bizli. Iz njegovih crta izbijala je kao neka tvrda, teška
zamišljenost. Dejl je pogađao da će Bizli na idućem koraku
natuknuti nešto o svojim zahtevima.
— Stara udova Kes reče mi nešto o tom. Rđava stvar za starog
Ola — reći će Dejl.
— Zacelo. S njim je svršeno. Žao mi ga je, ma da se Ol nije
pošteno poneo prema meni...
— Bizli, — preseče ga Dejl — ne vredi da to preda mnom
govorite. Ol Očinklos je uvek bio najpošteniji i najčišći čovek u ovom
stočarskom kraju.
Bizli ga ošinu brzim, mrkim pogledom.

20
 — Dejle, to što vi mislite neće ni najmanje uticati na
raspoloženje u ovom mestu — odgovori Bizli odlučno. — Vi živite u
planini.
— Ako i živim u planini, ipak mogu da mislim, i da znam štošta
— dočeka Dejl sa istom odlučnošću. Ljudi iz gomilice zgledaše se
zapanjeno. Ovo je bio neki drugi Milt Dejl. Ni Bizli nije skrivao svoje
iznenađenje i začuđenost.
— A o čemu to? — obrecnu se on.
— Pa, o onom što se dešava u Pajnu — odgovori Dejl.
Neki se od prisutnih nasmejaše.
— Dabome da se dešava štošta, nema šta — upade Lem Harden.
Verovatno da lukavi Bizli nikada dotle nije gledao u Miltu Dejlu
čoveka s kojim bi trebalo računati; u svakom slučaju ne kao na
čoveka koji bi mu se mogao isprečiti na putu. Ali u tom trenutku,
možda, u njemu se porodi kao neki instinkt, ili kao da je naslutio u
Dejlu protivnika, to ga je u isti mah i začudilo i zbunilo.
— Dejle, ja sam imao izvesnih nesuglasica sa Olom Očinklosom,
i to od pre mnogo godina — reče Bizli. — Dobar deo njegovog imanja
ustvari pripada meni. I pripašće najzad meni. Mislim da se sada
ljudi opredeljuju za mene ili za Ola. Većina ih je na mojoj strani...
Na kojoj ste vi strani? Ol Očinklos nije nikada mnogo mario za vas,
a sem toga on je na umoru. Jeste li vi na njegovoj strani?
— Da, mislim da jesam.
— U redu, drago mi je što ste se izjasnili — odseče Bizli, i udalji
se onim važnim korakom čoveka koji je rešen da ukloni sve
prepreke na svome putu.
— Milte, nije to pametno, navući na se srdžbu Bizlija — reći će
Lem Harden. — On će ipak uspeti da zagospodari ovim mestom.
— Taj će zaista ugaziti u Olove čizme — ubaci drugi.
— Alal vera Miltu što je ostao uz jadnog starog Ola! — izjavi
Lemov brat.
Dejl se okrete od njih i uputi se zamišljeno niz put. Ono što je
bio saznao od Bizlija sada mu je manje pritiskivalo dušu, i ćutljiva
odluka koju je bio doneo u sebi učini mu se ipak najpametnija.
Osećao je potrebu da razmisli pre no što ode Olu Očinklosu; stoga
se povuče na jedan sat u samoću pod borove.
21
 GLAVA TREĆA

Posle podne, pošto je posvršavao neke sitnije poslove za svoje

prijatelje u Pajnu, Dejl se lagano uputi Očinklosovu renču.
Oniska, četvorougaona, neobično prostrana kuća od kamena i
balvana nalazila se, na malom brežuljku, na jedno milju izvan sela.
I kuća i tvrđava ujedno; bila je to prva građevina podignuta u tom
kraju, i njena gradnja je više puta bila prekidana usled napada
Indijanaca. Docnije, međutim, Indijanci su za izvesno vreme
ograničili svoje napade na južne padine Belih Planina. Očinklosova
je kuća gledala na staje, šupe, ambare i obore svake ruke, i na stotine
jutara ziratne, dobro obrađene zemlje. Ovsena polja su se prelivala
sivo i žuto na popodnevnom suncu; vrbom oivičen potok presecao
je beskrajni zeleni pašnjak, po kome su pasli čopori konja, a dalje
na goloj ravni tumarala su razasuta stada sitnog i krupnog blaga.
Ceo je renč svedočio o dugim godinama rada i ljudske
istrajnosti. Potok je natapao bujnu dolinu između renča i sela.
Međutim, voda za kuću dolazila je sa visokog šumovitog planinskog
visa, i bila je sprovedena na vrlo prost način. Prepolovljeni borovi
balvani jednake debljine, nastavljeni jedni na druge, sa dubokim
žlebom u sredini, spuštali su se u sjajnoj tamnoj liniji niz obronak,
pa preko doline, i najzad uz brežuljak do Očinklosove kuće. Blizu
kuće, izbušene polov ine debala bile su povezane zajedno, te su
činile grubu vrstu cevi. Na taj način voda je tekla uzbrdo do kuće,
po čemu je ova postala znamenita, na veliko čudo i divljenje seoske
dečurlije. Obe dobre žene koje su vodile domaćinstvo u brojnom
Očinklosovom gazdinstvu više puta su se zaprepašćivale zbog
čudnih predmeta koji su im uletali u kuhinju zajedno sa
neprekidnim mlazom bistre, hladne planinske vode.

22
 Desilo se danas da je Dejl našao Ola Očinklosa u hladovini pod
tremom, u razgovoru sa nekim kaubojima i posrednicima. Očinklos
je bio omalena rasta, ali neobično čvrsto građen i plećat. Nije bio
sed, i nije izgledao star, ali se ipak na njegovom licu opažala izvesna
klonulost, nešto nalik na izmučene crte patnje, mutne i blede, koje
su jasno govorile o godinama i opadanju životne snage. Crte
njegovoga lica, širokog po izgledu, bile su oštro srezane i prijatne, a
pogled plavih mu očiju bio je otvoren, pomalo setan, ali još uvek
pun živahnosti.
Dejl nije znao kako će njegova poseta biti primljena, i zaista ga
ne bi nimalo iznenadilo kad bi ga naprosto izbacili napolje. On tu
godinama nije kročio nogom. Zato se iznenadi kad vide gde
Očinklos dade rukama znak kaubojima da se uklone i primi njegov
dolazak bez naročitog izraza.
— Pomaže bog, Ole! Kako ste? — pozdravi Dejl, neusiljeno,
prislanjajući pušku na zid od brvana.
Očinklos ne ustade, ali mu pruži ruku.
— E, Milte Dejle, mislim da je ovo danas prvi put što vas vidim,
a da vas ne bih bio kadar sastaviti sa zemljom — odgovori renčer.
Njegov je ton bio i mrzovoljan i uzbuđen.
— Ja to uzimam kao da vam nije ponajbolje — prihvati Dejl. —
Žao mi je, Ole.
— Ne, nije to. Nikada u svom životu nisam bio bolestan. Samo
sam iscrpen, kao konj koji je bio snažan i pun volje, pa se premorio...
Vi pak, Milte, ne izgledate ni za dan stariji. Život u šumi prosto
prohuji čoveku iznad glave.
— Da, osećam se odlično, i ne lupam glavu o vremenu.
— Ja, može biti da vi i niste takva budala, na kraju krajeva.
Razmišljao sam o tome u poslednje vreme, otkako imam kad da
mozgam. Ipak, Milte, ni od toga nisi ništa bogatiji.
— Ole, imam sve što mi duša želi.
— Ali vi ne pomažete nikome; vi ne činite nikakvo dobro na
svetu.
— Ne slažemo se, Ole, — odgovori Dejl uz blag osmeh.
— Nismo nikada, čini mi se... A vi dođoste tek tako reda radi, a?

23
 — Ne sasvim — reći će Dejl zamišljeno. — Pre svega, želim da
vam kažem da ću vam platiti one ovce za koje ste uvek tvrdili da ih
je poklao moj pitomi kuguar.
— Hoćeš? Ali kako?
— Pa je li tu bilo mnogo ovaca?
— Nešto oko pedesetinu glava.
— Toliko! Ole, verujete li još uvek da ih je stari Tom poklao?
— Hm, Milte, ja znam vraški dobro da jeste.
— Slušajte, Ole, kako možete vi znati nešto što ja ne znam? Dajte
se razlogu. Uostalom, nećemo se ponovo svađati oko toga. Platiću
vam štetu. Odradiću za njih.
— Milte Dejle, vi ćete sići ovamo dole i odraditi za tih pedeset
glava! — uzviknu stari renčer u neverici.
— Što da neću.
— E, đavo me odneo! — On se zavali u stolici i zažmuri na Dejla.
— Šta vas je spopalo, Milte? Da niste možda čuli o mojoj nećakinji
koja dolazi, pa hoćete da se pokažete pred njom?
— Da, Ole, njen dolazak je u uskoj vezi sa mojim naumom —
odgovori Dejl mirno. — Ali nisam nikada želeo da se pokazujem
pred njom, kako vi to nagovestiste.
— Ha, ha, baš kao i svi ostali ovdašnji momci! Nego, mislim da
je to ipak dobar znak. Jer samo žena može da vas odvuče iz šume.
Ali, mladiću, ova moja nećaka, Helen Rejner, popeće vam se navrh
glave. Nisam je nikada video. Ali kažu da je ista njena mati. A Nel
Očinklos, što ti je to bila devojka!
Dejl oseti kako mu lice rumeni. Zaista je ovo za njega bio čudan
razgovor.
— Slušajte, Ole...
— Sinko, nemoj da lažeš starca.
— Da lažem! Ja ne lažem nikoga. Ole, to čine samo ljudi koji žive
po varošima i prave poslove. A ja živim u planini gde me ništa ne
nagoni da lažem.
— Nisam mislio da vas vređam, cela istina, Milte, — prihvati
Očinklos. — A može biti i da ima nešto u tome što kažete... Govorili

24
smo o onim ovcama koje je poklala ta vaša mačetina. Doduše, Milte,
ja to ne mogu dokazati, priznajem. I možda ću vam izgledati smešan
kad vam kažem svoje razloge za to. Nije to bio iskaz one dvojice
kauboja da su videli jednog kuguara u stadu.
— Nego šta? — upita Dejl živo.
— Evo šta! Onoga dana lane video sam vašeg pitomca. Ležao je
pred dućanom dok ste vi unutra pazarili, mislim. I kao da sam se
našao oči u oči sa dušmaninom. Jer, tako mi boga, kad sam mu
video one oči, smesta sam znao da je on krivac. Eto vam, na!
Stari je renčer očekivao da će ga Dejl ismejati. Međutim ovaj
ostade ozbiljan.
— Ole, znam kako vam je bilo — odgovori kao da je reč o
postupku kakvog ljudskog bića. — Razume se da mi nije lako
posumnjati u mog starog Toma. Ali životinjska je ćud čudnovata...
Kako mu drago, Ole, tek ja ću vam nadoknaditi štetu za one ovce.
— Ne, nećete — upade Očinklos. — S tim je svršeno. Pošteno je
od vas što ste ponudili. I to je dosta. Prema tome, zaboravite vaše
brige zbog rada, ako ste ih imali.
— Nego, Ole, imam još nešto da vam kažem — poče Dejl
oklevajući. — Tiče se Bizlija.
Očinklos se naglo trže, a lice mu planu. Zatim diže svoju veliku
ruku, a ona se tresla. Dejl u času vide koliko su starčevi živci
potkopani.
— Da mi niste spomenuli... tog... to đubre! — prasnu stari
renčer. — Jer mi... krv padne na oči. Dejle, ne zaboravljam da ste
me danas branili, da ste stali na moju stranu. Lem Harden mi je
rekao. I to me je obradovalo. Zato sam, danas, i zaboravio našu
svađu. Ali da mi niste pomenuli onog lupeža, ili ću vas ovoga časa
izbaciti napolje!
— Ali slušajte, Ole, budite razumni — pokuša Dejl. — Moram da
vam govorim o... o Bizliju.
— Ne morate. Bar ne meni. Neću da čujem.
— Bogami hoćete, Ole, — reče Dejl. — Bizli hoće da vam otme
imanje. Dogovorio se sa...

25
 — Svega mu na svetu! Ta znam! — planu Očinklos, ustajući
nesigurno, sav crven i crn u licu. — Mislite li da je to novo za mene?
Ni reči više, Dejle! Ne mogu da slušam.
— Ali, Ole, ima tu još nešto gore — dočeka brzo Dejl. — Gore!
Vaš je život u opasnosti, a vašu nećaku, Helen Rejner, nju hoće da...
— Ćut’ i napolje! — dreknu Očinklos preteći svojim ogromnim
pesnicama.
Dršćući od glave do pete, otetura ka vratima, kao da će se svakog
časa srušiti. Samih nekoliko trenutaka gneva preobrazili su ga u
bednog, oronulog starca.
— Zaboga, Ole, ja sam vam prijatelj. — pokuša Dejl da ga utiša.
— Prijatelj, veliš? — prekide ga renčer tonom punim jetke
gorčine. — Onda ste vi jedini.... Milte Dejle, ja sam bogat, i umirem.
Ne verujem nikome... Ali, vi, divlji lovac, ako ste moj prijatelj,
dokažite to! Idite i ubijte onog prljavog lupeža! U č i n i t e nešto, pa
onda dođite da govorite!
Rekavši to, upade posrćući u kuću i zalupi vratima.
Dejl ostade neko vreme zapanjen, pa uzev pušku ode.
O zalasku sunca Dejl nađe logor svoje četvorice prijatelja
mormona, i taman stiže na večeru.
Džon, Roj, Džo i Hol Bimen bili su sinovi jednog pionira
mormona koji se naselio u maloj opštini u Snoudropu. Bili su već
poodrasli mladići, ali težak život i naporan rad učinili su da su
izgledali kao zreli ljudi. Između Džona i Roja bila je samo godina
dana razlike, a tako isto između Džoa i Hola. Po izgledu bilo ih je
teško razlikovati jednog od drugog. Jahači, kauboji, stočari, lovci —
svi su oni bili visoki, žilavi i snažni, mršava, opaljena lica i mirna,
živa oka, kako se to vidi kod ljudi naviknutih na život u slobodi.
Njihov se logor nalazio u jednom šumarku topola, kod jednog
izvora, kakve tri milje udaljenom od Pajna; i ma da su radili za
Bizlija, u blizini sela, ipak su svaki put jahali tamo i amo, u želji da
žive izdvojeno po običaju svoje sekte.
Dejl i ova braća imali su mnogo zajedničkoga u sebi, i među
njima se razvilo iskreno prijateljstvo. Međutim, njihovi razgovori
ograničavali su se isključivo na stvari koje su bile u vezi sa šumom.

26
27
 Dejl povečera s njima, razgovarajući kao obično pri takvim
susretima, bez i najmanjeg pomena o svom naumu. Po večeri,
pomogne Džou oko konja da ih prepne za noć i utera u jedan bujni
proplanak između borova. A onda, kad se senke počeše da kradu
šumom kao na krilima svežeg noćnog povetarca i logorska vatra
veselo planu, Dejl započe razgovor o onom što mu je zaokupljalo
misli.
— I tako radite kod Bizlija? — upita on da bi zapodenuo
razgovor.
— Radili smo, — oteže Džon — ali danas, pošto je istekao naš
mesec, uzeli smo platu i otkazali. Bizliju je, dabome, bilo krivo.
— A zašto ste ga napustili?
Džon i ne pokuša da odgovori, a u očima sve braće video se onaj
mirni, skriveni pogled obuzdavanja.
— Slušajte šta ću vam reći, pa ćete onda vi govoriti — produži
Dejl. I ukratko ispriča im o Bizlijevoj nakani da otme nećakinju Ola
Očinklosa i da prigrabi imanje toga čoveka na umoru.
Kad Dejl završi, prilično uzbuđen, braća mormoni ostadoše
sedeći bez ikakva znaka čuđenja ili saosećanja.
Džon, najstariji, uze jedan štapić pa njime lagano prodžara po
žaru, tako da prštahu bele varnice.
— Slušaj, Milte, zašto si nam to ispričao? upita on obazrivo.
Vi ste jedini moji prijatelji — odgovori Dejl. Nisam smeo nikome
da pričam dole u selu. Odmah sam pomislio na vas. Ne dam Snejku
Ensonu ono devojče. A potrebna mi je pomoć, pa sam zato došao k
vama.
— Bizli je jak ovde oko Pajna, a Ol sve više slabi. Bizli će se
dočepati imanja, bila tu devojka ili ne bila — primeti Džon.
— Ko zna, stvari ne idu uvek onako kako bi se očekivalo.
Uostalom, kako bilo da bilo. Ono što me je razgnevilo, to je ta
podvala sa devojkom. Ona stiže u Magdalenu šesnaestoga, i tu će
sesti u poštanska kola za Snoudrop. Sada šta da se radi? Ako ona
sedne na ta kola, znajte da ću u njima biti i ja. Ali ona ne bi smela
da bude u njima. Prijatelji, ja je nekako moram spasti. Hoćete li da
mi pomognete! Ja sam, mislim, bio zajedno s vama u više nego

28
jednom škripcu. Dabome, ovo je sada nešto drugo. Ali niste li vi
moji prijatelji? Vi sada znate ko je Bizli. I svi ste vi ostavljeni na
milost i nemilost bande Snejka Ensona. Vi imate brze konje, oštre
oči za traganje i vični ste pušci. To je taman ono što meni treba u
teškoj borbi sa ovom zlikovačkom bandom. Hoćete li sa mnom, ili
ćete gledati kako odlazim sam?
Tada Džon Bimen, ćuteći, sav bled u licu, čvrsto steže Dejlovu
ruku, a za njim redom ustadoše i ostali i učiniše to isto. Oči su im
sijale nekakvim tvrdim sjajem, a oko usana im je lebdeo čudan izraz
ogorčenosti.
— Milte, može biti da mi znamo bolje od tebe ko je Bizli — reći
će Džon naposletku. — On nam je upropastio oca, i izvarao druge
mormone. Mi ovde među nama imamo dokaza da on kupuje stoku
koju Ensonova družina krade. A onda je prodaje u Feniksu! Ali nam
naši ljudi ne daju da optužimo Bizlija. Zato smo trpeli i ćutali. Otac
je uvek govorio da treba pustiti nekog drugog da prvi digne glas
protiv Bizlija, i eto ti si došao k nama!
Roj Bimen stavi ruku na Dejlovo rame. On je bio, možda,
najoštroumniji od braće i onaj koji je najviše voleo pustolovine i
opasnosti. Roj je najčešće i bivao sa Dejlom, na mnogim dugim
putovanjima, a bio je i najbolji jahač i najžilaviji tragalac u celom
tom planinskom kraju.
— I mi ćemo s tobom — reče snažnim, dubokim glasom.
Zatim ponovo zauzeše svoja mesta oko vatre. Džon nabaca još
granja i plamen, raspiren vetrom, buknu uvis puckarajući i pršteći.
Sumrak se pretvori u noć, a šumorenje borova pređe u fijuk. Čopor
kojota naruši tišinu svojim odsečnim kevtanjem.
Petorica mladića razgovarahu dugo i ozbiljno, rešavajući, kujući
i odbacujući planove koje su redom iznosili. Dejl i Roj Bimen
predložiše većinu onoga što se svima učinilo najprihvatljivijim.
Lovci njihovoga kova naličili su na istraživače po mirnoj, staloženoj
pažnji kojom su ispitivali svaku sitnicu. Slušaj s kojim su imali da
se uhvate u koštac bio je pun neizvesnosti; potrebni su bili konji i
oprema; predstojalo im je daleko zaobilaženje, da bi neopaženo
stigli u Magdalenu; zatim spasavanje nepoznate devojke koja će se
bez sumnje pokazati jogunasta i uporna da putuje poštanskim
29
kolima — spasavanje nasilno, ako ustreba; pa borba i neizbežna
potera; bekstvo u šumu i, najposle, srećno predavanje devojke
Očinklosu.
— Dakle, Milte, hoćemo li za Bizlijem? — zapitaće Roj značajno.
Dejl je ćutao zamišljen.
— Dosta za danas! — reče Džon. — Hajde da se leže, deco.
Razviše svoja uvoštanjena platna; Dejl leže zajedno sa Rojem
pod istu ćebad i uskoro zaspaše; žar je lagano gasnuo, a huk vetra
se utišao, i ponovo zavladala tišina u šumi.

30
 GLAVA ČETVRTA

Već puna dvadeset i četiri časa nalazila se Helen Rejner u vozu

na putu za Zapad, kada je otkrila nešto što ju je uznemirilo.
U pratnji svoje mlađe sestre Bo, prerano razvijene
šesnaestogodišnje devojke, Helen je napustila Seint Džozef, tužna
srca zbog oproštaja sa svojim najmilijim kod kuće, ali puna živog
uzbuđenja u očekivanju neobičnog novog života na Dalekom
Zapadu. Svi su od njenog roda bili prožeti pionirskim duhom; želja
za promenom, delanjem, pustolovinama bila im je u krvi. A onda
dužnost prema svojoj obudoveloj majci s mnogobrojnom
porodicom što je rasla nagnala je Helen da prihvati darežljivu
ujakovu ponudu. Poučavala je u školi i vaspitavala svoju malu braću
i sestre, a pomagala je i drukčije. Sada pak, ma da joj je bilo teško
raskinuti duboko ukorenjene veze porodične ljubavi, nije mogla da
odoli ovoj primamljivoj prilici. Njeni žuđeni snovi su se obistinili.
Da usreći svoju porodicu, da preuzme brigu oko svoje lepe, divlje
mlađe sestre; da napusti sivu, prljavu, dosadnu varoš u zamenu za
slobodna, nepregledna prostranstva prirode, da živi na jednom
divnom renču koji će jednog dana pripasti njoj; da joj se ispuni
jedna duboka, instinktivna, još nerazvijena ljubav za konje, stoku i
ovce, za pustinju i planinu, za drveće, potoke i divlje cveće — sve su
to bile njene najvatrenije žudnje, koje će joj se sada, evo, kao nekim
divnim čudom iz bajke ispuniti.
Međutim, sve ove njene slatke nade i tople, skrovite snove
preseče, kao mlaz hladne vode, mučno otkriće da se u istom vozu
nahodi i Harv Rigs. Njegovo prisustvo moglo je značiti samo jedno,
a to je da je pošao za njom. Rigs je bio jedno od njenih najbolnijih
iskušenja u Seint Džozefu. On je polagao izvesno pravo ili je imao
uticaja na njenu majku, koja mu je išla na ruku da bi se oženio
31
Helenom. Nije on bio ni privlačan, ni dobar, ni vredan, niti ma što
drugo što bi je moglo interesovati. Bio je to razmetljiv, nakinđuren
pustolov, a ne istinski zapadnjak; on se prosto šepurio dugom
kosom, revolverima i ozloglašenošću. Helen je sumnjala u istinitost
mnogobrojnih okršaja kojima se on hvalisao, kao što je sumnjala i
u to da on nije dosta jak da bi bio nevaljao onako kao što su pravi
zapadnjaci nevaljali. I sada, primetivši ga u vozu samo za trenutak
na stanici La Hunta, kako iz prikrajka motri na nju da ga ona ne bi
opazila, Helen oseti da će tu imati da reši jedno teško pitanje.
Čim ga vide, otrezni se. Put do njenog novog doma na Zapadu
neće biti sav posut ružama. Ako je ne bude mogao pratiti, Rigs će je
slediti, a da bi postigao svoj cilj; on će se uniziti do samog dna.
Heleni najedared puče pred očima da je ostavljena sama sebi pa je
obuze tuga i obeshrabrenost, i napuštenost, i malodušnost. No ova
se osećanja ne mogoše dugo održati u njenoj živoj, ponositoj
prirodi. Sreća je zakucala na njena vrata, i ona je htela da je dočeka
kod kuće. Ona ne bi bila nećaka Ola Očinklosa, kad bi poklecnula: I
kad njena razdraženost ustupi mesto pravoj srdžbi, ona je mogla
prezrivo da se nasmeje Harvu Rigsu i njegovim spletkama, ma
kakve one bile. Jednom zanavek ona je prestala da ga se boji.
Napuštajući Seint Džozef, ona je krenula na Zapad ustreptala srca,
ali čvrsto odlučna da se pokaže dostojna toga Zapada. Trebalo je
podizati domove u tom dalekom kraju, tako je pisao ujka Ol, i
potrebne su bile žene da bi ih podigle. Ona je bila rešena da postane
jedna od tih žena, a da od svoje sestre učini još jednu. I prečistivši
konačno s tim što će reći Rigsu kad joj se približi, pre a posle, Helen
sasvim zaboravi na njega.
Dok je voz odmicao, Helen je mogla da posmatra sve nove i nove
predele i da se odmara od teškog zadatka da drži Bo na uzdi po
stanicama, zanoseći se sanjarski divnim borovim šumama,
crvenim, kamenitim vododerinama i dalekim krševitim planinama.
Ona vide kako sunce zalazi iza dalekih kosa Novog Meksika —
jedno raskošno more zlata, njoj isto tako novo kao i ove neobične
slike što su joj se rađale u duši, uzbudljive i lepršave.
Oduševljavanja Boe nisu bila tako tiha, i čim je sunce zašlo i šarenilo

32
neba ugaslo, ona isto tako silovito stade izvolevati da se skine i
otvori povelika kotarica sa hranom što su je ponele od kuće.
Sedele su jedna do druge, u dnu vagona, a više glave im je bio
nagomilan prtljag, sa kotaricom na vrhu, sve što su njih dve
posedovale na svetu. Doduše, bilo je to mnogo više nego što su ikada
ranije imale, jer njihova brižna mati, želeći da se one lepo pokažu
pred svojim bogatim ujakom, nije žalila ni para ni truda da im
pribavi pristalu, prikladnu odeću.
Devojke su sedele zajedno, sa teškom kotaricom na kolenima, i
jele gledajući van na sveže, mrke grebene. Voz je polagano kloparao,
očigledno vrlo vijugavim putem. Bilo je vreme večere i za druge u
tom natrpanom vozu. Da Helen nije bila tako zaneta ovom
ogromnom divljom planinskom zemljom, zacelo bi se više
interesovala za svoje saputnike. Ovako, međutim, ona se zabavljala
zamišljeno gledajući te ljude i žene i nešto dece, mahom
malovaroški svet, siromašan, ali pun nade, koji je putovao onamo
na Zapad da traži nov dom. Sve je to bilo lepo i krasno, pa ipak joj
je ulivalo nekakvu kratku, neobjašnjivu tugu. Kroz prozor voza, ovaj
svet šuma i litica sa svojim širokim, golim prostranstvima između
njih, izgledao je tako usamljen, tako divlji, tako negostoljubiv.
Kakva prostranstva! Satima i miljama nigde kuće, ili kolibe, ili
indijanskog šatora! Beskrajna širina ove lepe zemlje prosto je
zaprepašćivala. I Helen, koja je toliko volela potoke i brze reke, ne
vide nigde vode.
Zatim se spusti mrak nad ovom sporo promenljivom
panoramom; svež noćni povetarac pirnu kroz prozor; bele zvezde
počeše da se roje po plavetnom svodu. Sestre, držeći se za ruke i
priljubivši glave jednu uz drugu, zaspaše pod teškim ogrtačem.
Sutradan rano izjutra, dok su devojke ponovo prekopavale po
neiscrpnoj kotarici, voz stiže u Las Vegas.
„Gle! Gle!“ uzviknu Bo oduševljeno. „Kauboji! Oh, Nel, gledaj!“
Nasmejavši se, Helen pogleda najpre u sestru, i pomisli kako je
lepša od svega drugoga. Bo je bila sitna, ali puna razigrane životne
snage, kestenjaste kose i modrih očiju. Oči su joj, vragolaste, sevale
i privlačile kao magneti.

33
 Napolju na običnom staničnom peronu stajalo je železničko
osoblje, Meksikanci, i jedna grupa dokonih kauboja. Stasiti momci,
vitki, pomalo krivonogi, mladoliki, otvorena, radoznala pogleda.
Jedan se od njih naročito izdvajao svojim divnim stasom,
preplanulim licem i otvorenocrvenom maramom, okačenim
revolverom, i krupnim, dugim, izvijenim ostrugama. On očevidno
ulovi Boin zadivljeni pogled, jer, dobacivši nešto svojim drugarima,
odgega ka prozoru gde su sedele devojke. Hod mu je bio čudnovat,
gotovo nespretan, kao da nije naviknut na hodanje. Duge mamuze
zveckale su prijatno. On skide svoj sombrero i stade bezbrižno,
slobodan, miran, nasmejan. Heleni se na prvi pogled svide i,
pogledavši u Bo da vidi kakav je utisak ostavio na nju, zateče ovu
mladu damu kako sva uplašena pilji u njega.
— Dobro jutro — oteže kauboj, s blagim, dobroćudnim
osmehom. — Kuda ste se to vas dve krenule?
Boja njegovoga glasa i njegova slobodna, vesela iskrenost bila je
Heleni tako nova i ugodna.
— Putujemo za Magdalenu, a onda ćemo poštanskim kolima za
Bele Planine — odgovori ona.
U kaubojevim mirnim, pažljivim očima sinu iznenađenje.
— Pa to je kraj Apaša, mis, — reče. — Žao mi je. To, bogami, nije
kraj za vas dve... Izvinite, da niste mormonke?
— Nismo. Mi smo nećake Ola Očinklosa — odvrati Helen.
— Ta nemojte! Bio sam ja tamo do Magdalene i slušao sam o
Olu... Idete valjda da ga posetite?
— Ne, to će biti naš novi dom.
— E, to je fino. Zapadu su potrebne devojke... Da, čuo sam za
Ola. Stari arizonski stočar u stočarskom kraju! Slabo je to.... Nego,
šta velite, ako bi me sreća nanela tamo dole, i kad bih zatražio da
me zaposli, bi li me primio?
Njegov nemarni osmeh bio je zarazan, a smisao njegovih reči
bio je jasan kao bistra voda. Pogled koji je uperio na Bo nekako se
dopade Heleni. Poslednju godinu dve, otkako se Bo prolepšala,
privlačila je ona zadivljene poglede kao magnet. Pogled ovoga

34
kauboja, međutim, ulivao je poštovanje i izazivao kako dopadanje
tako i uveseljenje. On zacelo ne promaši Bo.
— Naš ujak pisao je jedanput u pismu da nikada nema na pretek
radne snage za svoj renč — odgovori Helen osmehnuvši se.
— E, onda eto me tamo. I onako me nešto vuče baš onamo.
Bio je tako zagonetan, tako bezbrižan, tako lep da mu se nije
moglo ozbiljno poverovati, ali Helenino oštro opažanje oseti u
njemu izvesnu prkosnu smelost, nešto i neočekivano i neumitno u
isti mah. Njegove poslednje reči bile su isto tako jasne, kao i meki
pogled kojim se zagledao U Bo.
Helen je imala u sebi jednu crtu vragolanstva, ona je ponekad
izbijala, i mimo njenog nastojanja da je priguši; a Bo, koja je evo
jedan jedini put u svome životu ostala bez reči, pružila joj je sada
neodoljivo iskušenje.
— Možda će moja sestrica reći koju lepu reč za vas ujka Olu —
reći će Helen. Utom se baš voz trže i lagano pođe. Kauboj učini dva
dugačka koraka naporedo sa kolima, sa svojim zagrejanim
dečačkim licem gotovo uza samo okno, a očiju, sada malo
zaplašenih i uozbiljenih, ali još uvek smelih, prikovanih za Bo.
„Zbogom — srce!” doviknu.
Zatim stade, i iščeze.
— Bogme — uzviknu Helen napola ožalošćeno, a napola šaljivo
— pravi mladić, vatra!
Bo divno planu:
— Nel, zar nije bio sjajan! — otrže se Boi iz grudi, a oči joj
zasijaše.
— To baš ne bih rekla, ali bio je zgodan — odgovori Helen,
obradovana što se Bo nije uvredila.
Jasno se videlo da se Bo svom snagom odupirala želji da pogleda
kroz prozor i da mahne rukom. No ona samo proviri malo napolje,
očevidno na svoje veliko razočarenje.
— Misliš li da će, da će doći ujka Olu? — upita.
— Koješta, ludo mala, ta on se samo šalio.

35
 — Da se kladimo, Nel, da će doći. Oh, ala bi to bilo divno.
Zavoleću kauboje. Oni ne gledaju kao onaj Harv Rigs koji te onako
juri.
Helen uzdahnu, jedno stoga što ju je podsetila na njenog
mrskog prosioca, a drugo što je Boina budućnost već tajanstveno
osvajala ovo dete. Helen je u isti mah morala biti i majka i zaštitnik
ovom devojčetu, tako strasnog i jogunastog duha.
Jedan železničar skrenu devojkama pažnju na jedan zeleni breg
koji se blago peo završavajući se snažnim, zatupastim okomkom; i,
nazvavši ga Gladnim Vrhom, ispriča im priču kako su nekada
Indijanci sabili gore Španjolce i umorili ih glađu. Bo je slušala sa
najvećom pažnjom, i posle toga posmatrala je revnosnije nego pre,
pa je stalno zapitkivala železničare u prolazu. Sviđale su joj se
meksikanske kuće, a kad je voz zalazio u indijanske oblasti, gde su
se pored pruge ukazivali pueblosi i svetlo išarani Indijanci — na
čupavim, divljim mustanzima — onda je bila izvan sebe od radosti.
— Ali ovi su Indijanci miroljubivi! — uzviknu ona jednom sa
žaljenjem.
— Zaboga, dete, ta valjda ne bi htela da vidiš neprijateljske
Indijance, je li? — prekori je Helen.
— Dabome da bih — izjavi ona otvoreno.
— Bogme, čini mi se da ću se ipak pokajati što te nisam ostavila
kod majke.
— Nećeš nikada, Nel!
Oko podne stigoše u Albukerk, i na ovoj važnoj stanici, gde su
menjale voz, očekivala ih je prva kušnja od koje su strahovale. Bilo
je to zaista živo mesto — prepuno brbljivih Meksikanaca,
razmetljivih; opaljenih kauboja zlopogleđa; oklembešenih
Indijanaca. U toj gužvi Heleni nije bilo lako da sačuva prisebnost, i
još da pazi na Bo, i da nosi toliki prtljag, i da traži drugi voz; no
ljubazni kočničar, koji im se i pre našao pri ruci, sada im je pomogao
da pređu iz jednog voza u drugi — na čemu mu je Helen bila i još
kako zahvalna.
„Gadno mesto Albukerk“, reče kočničar poverljivo. „Bolje da
ostanete u kolima, i ne pokazujte se mnogo na prozoru... I srećan
vam put!“
36
 U kolima je bilo vrlo malo putnika, većinom Meksikanaca, i to u
prednjem delu kola. Ovaj sporedni voz sastojao se iz jednog
putničkog vagona, sa jednim kolima za prtljag, i čitavog niza
teretnih vagona. Helen, pomalo namrgođena, govorila je u sebi da
će se uskoro pokazati da li su njene sumnje o Harvu Rigsu
opravdane. Ako je i on putovao toga dana za Magdalenu, onda je i
on morao biti u ovim kolima. U jednom trenutku Bo, ne obzirući se
na opomene, proturi glavu kroz prozor napolje. Zaprepašćena,
razrogači oči i zinu od čuda.
— Nel! Videla sam onog Rigsa! — šapnu ona. — Upravo se penje
u ova kola.
— Bo, ja sam videla još juče — odgovori Helen hladno.
— On te progoni... taj... taj...
— De, de, Bo, nemoj se uzrujavati — umirivaše je Helen. — Sad
više nismo kod kuće. Moramo primati stvari kako dolaze. Nemaj
brige za to što me Rigs progoni. Urediću ja već njega.
— Oh, valjda nećeš da govoriš s njime, da imaš sa njim ikakva
posla?
— Neću, ako ne budem morala.
Baš u taj mah uđe Harv Rigs, natovaren silnim prtljagom. Bio je
to čovek srednjega rasta, sjajnomrke masti, s dugim crnim
brkovima i kosom. Odelo mu je bilo upadljivo i sastojalo se od crnog
redengota, crnih čakšira, sa nogavicama uvučenim u visoke, pri
vrhu šarama porubljene čizme, izvezenog prsluka, lepršave mašne i
crnog sombrera. Pojas i revolver su se vidno isticali. Zanimljivo je
bilo da je njegova pojava izazivala primedbe od strane ostalih
putnika.
Pošto smesti prtljag, isprsi se pa, okrenuvši se naglo, uputi se
onamo gde su sedele obe devojke. Došavši do njih, sede na naslon
sedišta preko puta njih, skide sombrero, i zagleda se pravo u Helen.
Oči su mu bile lake, svetlucave, i igrale su tvrdo i nemirno, a usta su
mu bila gruba i bezočna. Helen ga nikada dotle nije videla izvan
svoje domaće sredine, i sada je zbog te razlike prosto zazebe u srcu.
— Halo, Nel! — reče on. — Jesi li iznenađena što me vidiš?
— Ne — odgovori ona hladno.

37
 — A ja bih se kladio da jesi.
— Harve Rigse, rekla sam uoči moga polaska od kuće da me se
nimalo ne tiče ni šta činite ni šta kažete.
— Valjda neće biti baš tako, Nel. Svaka žena za kojom ja
pristanem ima razloga da malo promisli. I vi to znate.
— To znači da ste pošli za mnom, ovamo? — upita Helen, a glas
joj i protiv njene volje zadrhta od srdžbe.
— Pa dabome — reče on, i pritom je isto toliko mislio na sebe
koliko i na nju.
— Ali čemu? Čemu? Sve je to uzaman, nemoguće.
— Zakleo sam se da ćete biti moja, ili ničija — odgovori on, a u
njegovom strasnom glasu zvonilo je pre samoljublje nego glas za
ljubavlju jedne žene. — Uostalom, mislim da bih i onako pre a posle
krenuo ovamo na Zapad.
— Ta ne idete valjda u... čak u... Pajn? — promuca Helen i začas
je izdade hrabrost.
— Nel, odsada se ne odvajam od vaše staze — izjavi on.
Tada Bo skoči, bleda u licu, streljajući ga očima.
— Harve Rigse, ostavite Nel na miru! — planu ona, a u mladom
joj glasu zvonila je neustrašivost. — I velim vam, kladim se, ako je
budete i „Dalje progonili i zanovetali joj, moj ujak Ol ili neki kauboj
najuriće vas otuda napolje.
— Ehe, Biberče! — odgovori Rigs spokojno. — Kako vidim, tvoje
se ponašanje nije nimalo popravilo, i još uvek luduješ za kaubojima.
— Nema lepog ponašanja sa... sa...
— Ćuti, Bo!— opomenu je Helen. Bilo joj je teško da je prekoreva
baš sada, jer ta mala mis nije imala ni trunke straha od Rigsa.
Štaviše, izgledalo je da će mu opaliti šamar. I Heleni bi jasno, ma da
je ona svojim umom shvatila sva preimućstva što ostavlja kuću radi
života na selu, i ma koliko bila njena rešenost da bude hrabra, da je
ipak sam ovaj početak oslanjanja na samu sebe poljuljao njen duh.
Ona će tu slabost zacelo savladati. Ali u ovom trenutku ova mala
sestra što seva očima učini joj se kao zaštitnik. „Bo će se brzo
prilagoditi Zapadu“, mislila je Helen, „jer je tako mlada, primitivna,
elementarna.“
38
 Potom Bo okrete Rigsu leđa i zagleda se kroz prozor. On se
nasmeja. Zatim ustade i nagnu se nad Helenom.
— Nel, kuda god vi pođete, poći ću i ja — reče on odlučno. —
Može vam to biti milo ili krivo, kako god želite. Ali ako imate i zrno
pameti, vi nećete nikome živom ni reči reći protiv mene, tamo dole.
Mogao bih nekome učiniti što na žao... I zar ne bi bilo bolje da
budemo dobri prijatelji? Jer ja sam se rešio da bdim nad vama, hteli
vi to ili ne hteli.
Helen je ovog čoveka smatrala najpre dosadnim nametljivcem,
zatim joj se učinio kao neka vrsta pretnje, a sada je morala stupiti s
njim u otvoreno neprijateljstvo. Ma kako joj bila odvratna misao da
je on sebe smatrao nekakvim činiocem u njenom novom životu,
ipak je to bila istina. On je postojao, on je pratio njeno kretanje. Ona
to nije mogla izmeniti. Njoj je bilo mrsko što mora toliko misliti o
njemu i, najedanput, silna mržnja planu u njoj na tog čoveka.
— Vi nećete paziti na mene. Ja ću sama voditi brigu o sebi —
odseče ona i okrete mu leđa. Ona ta ču kako nešto progunđa u sebi,
pa lagano pođe na drugi kraj kola. Tada Bo zavuče svoju ruku u
Heleninu.
— Ne brini, Nel, — šapnu ona. — Znaš šta je stari šerif Hejns
kazao za Harva Rigsa. Jedan kicoš nalickan nazovi revolveraš! Ako
taj ikada ugazi u pravu zapadnjačku varoš, najuriće ga kao pseto.
Baš bih volela da je onaj moj preplanuli kauboj sada ovde u vozu!
Helen oseti živu radost što je popustila pred Boinim
navaljivanjem da i nju povede sobom na Zapad. Taj duh, koji je Bo
kod kuće činio nepopravljivim derištem, možda će joj ovde u ovoj
slobodnoj zemlji pomoći da se srećno snađe u životu. I pored sve
nežnosti i zahvalnosti, Helen morade da se nasmeje.
— Tvoj preplanuli kauboj! Idi, Bo, ta bila si živa umrla od straha.
A sada ga svojataš!
— Zaista bih mogla zavoleti tog mladića —reče Bo sanjarski.
— Devojko, ti si to isto govorila već o mnogima. A nijednoga od
njih nisi dvaput pogledala.
— Ali ovaj je drukčiji... Nel, evo da se kladimo da će doći u Pajn.

39
 — Nadam se da hoće. Volela bih da je sada ovde u vozu. Svideo
mi se njegov izgled, Bo.
— Samo znaj, Nel, da je on mene prvu pogledao i poslednju, i
zato nemoj da se zavaravaš nadama... Oh, voz polazi! Zbogom,
Albuker, kako li mu beše to čudno ime? Da pojedemo nešto, Nel,
umirem od gladi!
I Helen zaboravi na brige i neizvesnu budućnost, i što slušajući
Boino čavrljanje, što zalažući se dobrim poslasticama iz one
kotarice bez dna, što posmatrajući veličanstvene bregove, ponovo
povrati svoje dobro raspoloženje.
Dolina Rio Grandea sterala se pred njenim pogledom, prostrana
u blizini, u jednoj velikoj sivozelenoj kotlini između golih surih
planinskih venaca, uzana u daljini, a kroz nju je vijugala žuta reka,
sva u blesku žarkog sunca. Bo je pocikivala od sreće gledajući
golišavu meksikansku decu kako beže u svoje udžerice od ćerpiča
kad bi voz protutnjao, i oduševljavala se Indijancima i mustanzima,
a naročito jednom grupom kauboja koji su jahali ka jednoj varoši na
vatrenim konjima. Helen je gledala sve što joj je Bo pokazivala, ali
je njen pogled najduže počivao na divnoj talasastoj dolini i na
nejasnim rumenim daljinama koje kao da su nešto skrivale od nje.
Nikada dotle ona nije osetila nešto slično tome; nikada dotle nije
doživela ni deseti deo toga. I taj pogled budio je u njoj nešto
neobično. Sunce je pržilo, što je osećala kad bi ispružila ruku kroz
prozor, a jak vetar zasipao je voz oblacima vrelog peska. Ona smesta
razumede kakvi su strašni činioci bili sunce, pesak i vetar ovde na
jugozapadu. I ovo saznanje učini da ih zavole. Evo je pred njom, ta
slobodna, divlja, usamljena zemlja; i ona oseti u sebi živo srodstvo
po krvi — da traži, da se bori, da iznalazi, da živi. Jedan jedini pogled
niz tu žutu dolinu, beskrajnu između surih kao gvožđe obronaka,
učini da razumede svoga ujaka. Ona mora biti nalik na njega i po
duhu, kao što kažu da mu je nalik inače.
Naposletku se Bo zamori od posmatranja toga beživotnog kraja
i, naslonivši svoju plavu glavicu na izbledeli ogrtač, zaspa. Helen je
pak i dalje jednako gledala u daljinu na taj predeo stenja i ravnice; i
za vreme dugih časova dok je tako zurila kroz oblake prašine i
koprenu žege, kao da se neko snažno, nemirno, sumnjom ispunjeno

40
čuvstvo u njoj pokrete, c zatim očvrsnu. To je bilo njeno fizičko
usvajanje — usvajanje Zapada očima i čulima, kao što ga je već bila
usvojila duhom.
„Žena treba da voli svoj dom ma gde joj ga sudbina dodelila“,
mislila je Helen, i to ne toliko iz dužnosti koliko iz čiste radosti i čari
života. Kako bi život uopšte mogao biti dosadan i čamotan u ovim
silnim prostranstvima gole zemlje i slobodnog neba, gde je potreba
za delanjem činila mišljenja i mozganje površnim.
Sa izvesnim žaljenjem sagleda ona kraj ove doline Rio Grandea,
zatim i njenih uporednih planinskih venaca. No dalje milje
nadoknađivale su joj to drugim dolinama, drugim silnim, surim
stenovitim grbinama, pa onda opet nepreglednim, golim, žutim
ravnicama, ograncima pošumljenim retkim kedrovima, belim
suvim nanosima, avetinjskoga izgleda na suncu, bleštavim
alkaličnim ležištima, i najzad pustinjama gde cvetaju zlatni i plavi
cvetovi.
Ona primeti i to da bela i smeđa boja zemlje i stenja sve više
prelazi u crveno i znala je da je to bio znak da se bliži Arizona.
Arizona, divlja, usamljena, crvena pustinja, zelena visoravan —
Arizona sa svojim šumnim rekama, neispitanim kutovima,
pašnjacima i šumama, divljim konjima, kaubojima, odmetnicima,
vukovima i kuguarima i divljacima! Kao u nekom dečaku, to ime i u
njoj razbudi, razigra, raspeva bezimene čari, slatke, neopipljive,
pune tajanstva i pustolovine. Ali ona, dvadesetogodišnja devojka,
morala je skrivati najtajnije dubine svoga srca, oplakujući skupa s
majkom svoju nesrećnu sudbinu što se nije rodila muško.
Vreme je prolazilo, a Helen je gledala, učila, sanjarila. Voz se
zaustavljao, u dugim razmacima, usput na stanicama, gde nije bilo
gotovo ničeg do bednih kućeraka od ćerpiča i lenjih Meksikanaca,
prašine i vrućine. Ona saznade od vozovođe da je Magdalena
udaljena još samo dve stanice. I ona stade da nagađa o tome ko će
ih dočekati, i šta će se dalje desiti. Na taj način Helen bi vraćena
trezvenoj stvarnosti, što je i imalo svoje draži. Ona zacelo nije znala
šta se sve može desiti. U dva maha se Rigs prošećkivao kroz kola,

41
nametljivo upirući u nju svoje mrko lice i lake oči i sardonski5
osmeh. No Helen opet savlada svoj pojačani strah, puna prezrivog
gnušanja. Ovaj nametljivac nije bio ni upola čovek. Ona nije mogla
pretpostaviti da bi on mogao išta drugo učiniti, sem dodijavati joj
dok ne stignu u Pajn. Njen ujak će je dočekati ili će poslati nekoga
da je dočeka u Snoudropu, a znala je da se od Magdalene do toga
mesta ima podobro da vozi poštanskim kolima. Ova vožnja
poštanskim kolima predstavljala je vrhunac njenih strahovanja na
celom ovom dugom putu, po Heleninom računu.
— Oh, Nel! — uzviknu Bo sva radosna. — Već smo tu! Znaš da
vozovođa reče, iduća stanica.
— Rada bih znati da li poštanska kola putuju noću — reče Helen
zamišljeno.
— Dabome da putuju! — prihvati neobuzdana Bo.
Ma da je voz kloparao dalje kao obično, Heleni se činilo kao da
leti. Sunce je upravo sedalo iza bledih kosa Novog Meksika,
Magdalena je bila tu, i noć, i pustolovina. Helenino je srce uzbuđeno
udaralo. Ona je posmatrala žutu ravnicu po kojoj su pasla goveda;
njihovo prisustvo, i jarkovi za navodnjavanje, i topole, sve joj je to
govorilo da su pri kraju železničke pruge. Tada, na Boin mali uzvik,
pogleda preko kola napolje kroz prozor i spazi niz oniskih kućeraka.
Voz je lagano usporavao. Helen ugleda dečurliju gde trče, belu i
meksikansku zajedno; zatim opet kuće, a visoko na jednom
brežuljku poveću crkvu od ćerpiča, grubu i bleštavu, pa ipak nekako
lepu.
Helen reče Boi da stavi šešir na glavu, pa učinivši to isto, postide
se zbog toga što joj prsti drhtahu. U kolima nastade galama i gužva.
Voz stade. Izvirivši kroz prozor napolje, Helen ugleda raštrkanu
gomilu Meksikanaca i Indijanaca, nepokretnu i tupu, kao da ih se
ni voz niti išta drugo ne tiče. Zatim spazi jednog belca, i smesta joj
laknu. On je stajao ispred ostalih. Visok i kršan, nekako neobičan,
padao je naročito u oči; bio je to lovac odeven u jelenje ruho
obrubljeno sivim resama, i nosio je pušku.

5
Sardonski smeh — grčko-latinska reč, grčevit smeh bez spoljnjeg povoda, prozvan,
kažu, po travi sardoniji sa Sardinije, od koje čoveka spopadnu grčevi nalik na smejanje.
— Prim prev.
42
 GLAVA PETA

Ovde više nije bilo uslužnog kočničara da pomogne sestrama

oko prtljaga. Helen reče Boi da uzme svoj deo; ovako natovarene,
nespretno i s mukom su se probijale da siđu iz kola.
Na stepeništu kola jedna snažna ruka dohvati Heleninu tešku
putnu torbu oko koje se naprezala, i jedan glas uzviknu:
— Devojke, tu smo, zaista na divljem i vunom bogatom Zapadu!
To je bio Rigs, on je bio i zgrabio deo njinog prtljaga na način
sračunat više da učini utisak na prisutne, nego da njima stvarno
pomogne. U uzbuđenju što su stigle, Helen je bila sasvim zaboravila
na Rigsa. Ovo iznenadno podsećanje — pogotovo taj neiskreni način
— rasplamti njenu srdžbu. Natovarena kako je bila, ona tek što ne
strmeknu od velike žurbe da siđe s kola. Ona vide stasitog lovca u
sivom kako joj prilazi baš u trenutku kada je ona pružila ruku da
uzme od Rigsa svoju kožnu torbu.
— Gospodine Rigse, ja ću nositi svoju torbu — reče ona.
— Ostavite ovo meni. Vi pomozite Boi — odgovori on drugarski.
— Ali ja to nepu — prihvati ona mirno, ali odlučno. Trebalo joj
je ne malo snage da otme torbu od Rigsa.
— Slušajte, Helen, hoćete li već jednom prestati s tim vašim
izmotavanjem? — zapita on prekorno, opet glasno.
— Nije ovo nikakvo izmotavanje — dočeka Helen. — Rekla sam
vam da mi ne treba vaša pažnja.
— Dobro. Ali ovo je sada ljutnja. Ja sam vaš prijatelj, još iz vaše
kuće u gradu. I neću dozvoliti da me svađa spreči da pazim na vas
dogod ne stignete srećno svom ujaku.

43
 Helen mu okrete leđa. Kršni je lovac baš bio pomogao Boi da
siđe s kola. I Helena vide pred sobom jedno glatko preplanulo lice i
dva prodorna siva oka.
— Jeste li vi Helen Rejner? — upita on.
— Jesam;
— Ja se zovem Dejl. Došao sam da vas dočekam.
— Ah! Moj ujka vas šalje? — brzo prihvati Helen i odahnu.
— Ne; ne mogu reći da me je Ol poslao, — poče on — no držim...
Ali ga Rigs prekinu i, uhvativši Helen za ruku, povuče je korak
nazad.
— Slušajte, gospodine, je li vas Očinklos poslao da dočekate ove
moje mlade prijateljice? — upita on drsko.
Dejl skrenu pogled sa Helene na Rigsa. Ona nije umela da
pročita njegov mirni, sivi pogled, ali je podiđe slatka jeza Od njega.
— Nije. Dolazim za svoj račun — odgovori on.
— Onda ćete razumeti, one su poverene meni — primeti ovaj.
Ovoga puta čvrste, svetlosive oči susretoše se sa Heleninim, i
ako ona u njima ili iza njih nije ulovila osmeh, onda se ona zacelo
varala.
— Helen, mislim da rekoste da vam ne treba pažnja ovog čoveka.
— Dabome da sam rekla — prihvati Helen brzo. U taj mah i Bo
se pribi uz nju i steže joj lagano ruku. Verovatno je Bo pomislila što
i ona, da je tu pred njima istinski zapadnjak. To je bio njen prvi
utisak, a odmah zatim oseti živčano olakšanje.
— Vi nam traćite vreme, a nama se žuri —prekide ga Dejl, vrlo
prijaznim tonom. — A da ste živeli u Teksasu, nikada ne biste
dodijavali jednoj dami i zacelo ne biste tako govorili.
Rigs dogega bliže Dejlu.
— Slušajte, lovče, ja sam iz Teksasa...
— Šta! — planu Rigs, a desna mu ruka značajno pođe ka bedru.
— Ne potržite revolver. Mogao bi odapeti — reče Dejl.
Ma šta da je Rigs nameravao, a izgleda da ga je Dejl tačno
prozreo, on sav pocrvene od ljutine i trže revolver.

44
45
 Dejlova ruka polete tako brzo, da Helen nije stigla ni okom da
prati. Samo ču tup udarac. Revolver odlete na platformu, a gomila
Indijanaca i Meksikanaca uskomeša se.
— Jednog dana vi ćete se povrediti — reče Dejl.
Nikada dotle Helen nije čula tako spokojan, hladnokrvan glas
kao u ovoga lovca. Bez uzbuđenja, bez strasti, bez žurbe, on je ipak
bio tako pun i značajan, bez obzira na značenje samih reči. Bo lako
kriknu od oduševljenja.
Rigsova ruka visila je mlitavo. Bez sumnje je bila oduzeta. Buljio
je, a u očima mu je preovlađivao izraz preneraženosti. Kad
uskomešana gomila poče da se prigušeno kikoće i da šapuće, Rigs
zlobno odmeri Dejla, zatim Helen, pa odgega u pravcu svog
revolvera.
Dejl se i ne obazre na njega. Skupivši Helenin prtljag, reče:
„Hodite!“ i stade da se probija kroz iznenađenu gomilu. Devojke su
ga pratile u stopu.
— Nel, šta sam ti kazala! — šapnu joj Bo. — Ah, pa ti sva drhtiš!
. Helen je bila svesna svoje nesigurnosti; ljutnja, strah i
olakšanje, sledujući tako brzo jedno za drugim, prilično su je
uzdrmali. Pošto su se progurali kroz tu šarenu besposlenu gomilu,
ona spazi jedna stara siva poštanska kola sa četiri zapregnuta
mršava konja. Na kočijaškom sedištu sedeo je sed, suncem opaljen
čovek, sa bičem i uzdama u rukama. Pored njega sedeo je jedan
mlađi čovek s puškom preko kolena. Drugi jedan, mlad, visok,
mršav, crnpurast, držao je otvorena vrata na kolima. On dodirnu
svoj sombrero kao pozdrav devojkama. Oči su mu bile oštre kad je
oslovio Dejla.
— Milte, da te nije ko zadržao?
— Nije, nego je neki dugokosi kicoš pokušao da zadrži devojke.
Trgao je revolver na mene. Tako me je uplašio — odgovori Dejl
spuštajući prtljag na zemlju.
Bo pršte u smeh. Njen pogled bio je uprt u Dejla, topao i sjajan.
Mladić koji je stajao na vratima kola pogleda je još jedanput, i
osmeh razvedri njegovo tvrdo mrko lice.

46
 Dejl pomogne devojkama da se popnu u visoka kola, lakši
prtljag složi unutra, a teži smesti na krov.
— Penji se, Džo, — reče.
— Pa, Milte, — oteže kočijaš — da krećemo.
Dejl, s rukom na vratima, oklevaše. Obazre se na gomilu koja se
ponovo bila načetila oko njih, pa pogleda u Helen.
— Mislim da bi trebalo da vam kažem — reče, a videlo se da ga
mori neodlučnost.
— Šta? — živo upita Helen.
— Loše vesti. Ali pričanje oduzima vremena. A mi ne smemo
gubiti ni časa.
— Zar je potrebno žuriti? — upita Helen usplahireno.
— Još kako.
— Jesu li ovo kola za Snoudrop?
— Ne, ona putuju ujutro. Mi smo ugrabili ovu staru krntiju da
bismo noćas malo isprednjačili.
— Što pre, tim bolje. Samo ne... ne razumem — reče Helen
uznemireno.
— Nije bilo sigurno da se vozite jutarnjim kolima — odgovori
Dejl.
— Sigurno! Oh, šta mislite time reći? — uzviknu Helen i sa
zebnjom pogleda u njega, zatim u Bo.
— Nemamo vremena za objašnjenja. A i činjenice bi mogle da
vas pokolebaju. Ali ako nemate vere u mene...
— Vere u vas! — upade Helen začuđeno. — Hoćete li da nas
odvezete u Snoudrop?
— Biće bolje da malo zaobiđemo i da ne idemo pravo u
Snoudrop — odgovori on kratko.
— Ali u Pajn, mom ujaku, Olu Očinklosu?
— Da, učiniću sve što mogu.
Heleni stade dah. Smesta pogodi da joj preti neka opasnost.
Svom svojom ženskom pronicljivošću zagleda se u lice ovoga
čoveka. To je bio trenutak kad su potrebne sudbonosne odluke,
kakve su je očekivale ovde na Zapadu. Od njenog rasuđivanja u

47
ovom trenutku zavisili su i njena i Boina sudbina. Bio je to težak
trenutak, i ma da je strepila u duši, volela je što je morala da
preduzme ovaj prvi neizbežni korak. Ovaj Dejl, sudeći po njegovom
odelu od jelenje kože, morao je biti izvidnik ili lovac. Njegov stas,
držanje, glas, ulivali su joj poverenje. No Helen se po samom
njegovom licu morala odlučiti da li da mu veruje ili ne. A to je lice
bilo otvoreno, preplanulo, bez bore ili senke, kao kakva mirna
maska, oštro srezano, snažnih vilica, divnih sivih, bistrih očiju.
— Da, imam vere u vas! — reče ona. — Uđite, pa da požurimo, a
onda ćete nam već objasniti.
— Gotovo, Bile. Teraj! — doviknu Dejl.
Ulazeći u kola morao se sagnuti, a kad je seo, izgledalo je kao da
je ispunio celu tu stranu. Tada kočijaš puče bičem; kola se pomeriše
i stadoše da se kotrljaju; šarena gomila ostade pozadi. Videći kako
Bo velikim očima pilji u lovca, Helen kao da se probudi iza sna i
razumede da je škripavim tandrkanjem ove stare kočije započela
jedna pustolovina, čudnovatija nego išta što je dotle i sanjala.
Dejl skide svoj sombrero i naže se napred držeći pušku među
kolenima. Sada, pošto je bio gologlav, crte lica su mu bile osvetljene.
Nikada još Helen nije videla takvo lice, koje je u prvi mah izgledalo
mrko opaljeno i tvrdo, ali je posle postajalo glatko, hladno,
povučeno, mirno, napregnuto. Ona požele da vidi na njemu
osmejak. I sada pošto je kocka bila bačena, ona nije znala zašto mu
je poverovala. U njemu se nazirala neka osobita snaga, ali ona nije
umela reći kakva je to snaga bila. Čas bi joj se učinilo tvrdo, čas
meko, čas opet ni jedno ni drugo.
— Drago mi je što ste poveli sobom i sestru — reći će on
iznenada?
— Kako znate da mi je sestra?
— Pa liči na vas.
— To još niko nije rekao — odgovori Helen osmehnuvši se na
silu.
Bo se osmehnu bez napora i reče:
— E, da sam i upola tako lepa kao Nel!
— Nel? Zar se vi ne zovete Helen? — upita Dejl.

48
 — Da. No moji, neki me zovu Nel.
— Nel mi se više sviđa nego Helen. A vaše ime? — okrete se Dejl
Boi.
— Meni je ime Bo. Prosto naprosto Bo. Glupo, zar ne? Ali šta
ćete, nisu me pitali kad su mi ga nadenuli — odgovori ona.
— Bo. Lepo je i kratko. Nisam ga još nikada čuo. Uostalom, već
godinama ne mešam se sa svetom.
— Oh! Ostavili smo varoš za sobom! — uzviknu Bo. — Gledaj,
Nel, kako je sve golo! Kao prava pustinja.
— Pustinja i jeste. Imamo četrdeset takvih milja pred sobom dok
dođemo do prvog brežuljka ili drveta.
Helen pogleda napolje. Niska, mrtvo zelena ravan sterala se na
sve strane od puta do svetle, tamne linije obzorja, iza koje je bledo
sunce zalazilo na svetlom nebu. Ovaj otvoreni, sumorni, zapušteni
predeo izazivao je u njoj osećanje hladne jeze.
— Je li vam ujka Ol ikada pominjao što o nekom Bizliju? — upita
Dejl.
— Dabome da jeste — odgovori Helen trgavši se od iznenađenja.
— Bizli, to je ime nama poznato... i mrsko. Ujak se godinama žalio
na tog čoveka. Zatim je bio ogorčen, i optuživao je Bizlija. Ali tako
poslednju godinu dana ni reči više!
— E, pa da svršimo sa tim rđavim vestima. Žao mi je što moram
da vas žalostim. Ali morate naučiti da primate Zapad kakav jeste. U
njemu ima i dobra i zla, možda više zla. To je stoga što je ovaj kraj
još mlad. Ukratko, stvar je u ovome: taj Bizli najmio je jednu
razbojničku družinu da presretnu poštanska kola kojima ćete vi
putovati u Snoudrop, sutra, i da vas ugrabe.
Da me ugrabe? — ote se zaprepašćenoj Heleni.
— Da, da izvrše otmicu! A to bi u takvoj družini bilo gore nego
da vas ubiju! — reče Dejl ljutito, a snažna mu se pesnica steže na
kolenu.
Helen je bila prosto preneražena.
— Užasno! — jedva dahnu. — Da me ugrabe!... Ali zašto, za ime
božje?
Bo ogorčeno kriknu.
49
 — To vam nije teško pogoditi — odgovori Dejl, i ponovo se naže
napred. Ni glas mu ni lice nimalo se ne izmeniše, ali je bilo nešto na
njemu što je očaravalo Helen. — Ja sam lovac. Živim u šumi. Pre
neku noć slučajno me zatekla oluja, pa sam se sklonio u jednu
brvnaru. Tek što sam stigao unutra, čuo sam konjski topot. Skrio
sam se na tavan. Dojahali su neki ljudi i ušli u kolibu. Bilo je
mračno. Nisu me spazili. I govorili su. Bili su to Snejk Enson i
njegova družina, kradljivci stoke. Očekivali su tu Bizlija. Uskoro je i
on stigao. On je rekao Ensonu da je stari Ol, vaš ujak, jednom
nogom u grobu, i da je poslao po vas da biste ga po njegovoj smrti
nasledili. Bizli se kleo da mu je Ol dužnik. I ugovorio je sa Ensonom
da vas maknu s puta. Kazao mu je dan kada ćete stići u Magdalenu.
I tako, pošto bi Ol umro, a vi ne biste bili tu, Bizli bi se lako dočepao
imanja. A posle toga on ne bi mario i da se vi i vratite i da zatražite
imanje. Bilo bi već dockan... I tako, oni su iste noći odjahali. A
sutradan ja sam sišao u Pajn. Tu su mi svi prijatelji, sem starog Ola.
No oni me smatraju osobenjakom. Nisam želeo da se poverim
mnogima. Bizli je moćan u Pajnu, i stoga podozrevam da Snejk
Enson ima i drugih prijatelja sem Bizlija. I zato sam otišao pravo
vašem ujaku. On me nikada nije mnogo mario, jer je verovao da sam
lenj kao Indijanac. Stari Ol prezire lenjivce. I tu smo se sporečkali,
upravo on se sporečkao, jer je uveren da mu je moj pripitomljeni
kuguar poklao neke ovce. Sad, može biti da je Tom to i učinio. Ja
sam pokušao da mu govorim o ovom Bizlijevom naumu u vezi s
vama, ali stari Ol nije hteo ni da čuje. Ogorčen je, silno ogorčen. I
kad sam pokušao da mu ipak kažem, bogami, bio je prosto izvan
sebe. I oterao me. Sad vam je valjda jasno u kakvom sam se škripcu
našao. Naposletku sam otišao četvorici svojih prijatelja kojima
mogu verovati. Oni su mormoni, braća. Taj Džo, gore na krovu, sa
kočijašem, jedan je od njih. Ispričao sam im sve o Bizlijevoj podvali
i molio ih da mi pomognu, i onda smo se sporazumeli da
preduhitrimo Ensona i njegovu bandu u Magdaleni. Stvar je u tome
što je Bizli moćan i u Magdaleni kao god i u Pajnu. I zato smo morali
raditi oprezno. Srećom momci su imali ovde prijatelja, takođe
mormona, koji su nam se našli pri ruci. Njihova su i ova stara kola.
I sad ste tu. — Dejl raširi svoje velike ruke i ozbiljno se zagleda u
Helen pa u Bo.
50
 — Sjajni ste! — uzviknu Bo zvonko. Bila je sva bleda; kršila je
prste; oči su joj gorele.
Dejl se u prvi mah zbuni, iznenađen, ali mu posle bi drago.
Osmeh mu razvedri lice kao u dečaka.
Helen oseti kako joj se celo telo grči, i lako zadrhta. Ruke su joj
bile hladne. Od užasa ovoga otkrića oduze joj se jezik. Ali i u njenoj
duši odjeknu Boin uzvik divljenja i zahvalnosti.
— Eto toliko — završi Dejl, i odahnu duboko. — Nije čudo da vas
je to smutilo. Ja sam tako nespretan u govoru... Ostaje nam sada da
prevalimo još trideset milja ovog puta za Snoudrop, pre nego što
ćemo skrenuti. Danas su negde i ostala trojica mladića — Roj, Džon
i Hol — krenula iz Šou Dauna, a to je varošica tamo iza Snoudropa.
Oni vode i moje konje i prtljag, pored svojih. Susrešćemo ih negde
u putu, noćas možda, ili sutra. Nadam se da to neće biti noćas, jer
bi to značilo da je Ensonova družina krenula za Magdalenu.
Helen je bespomoćno kršila ruke.
— Oh, zar nemam baš nimalo hrabrosti? — prošaputa.
— Nel, i ja sam isto tako umrla od straha — reče Bo umirujući
je, i zagrli svoju sestru.
— Pa to je sasvim prirodno — primeti Dejl kao pravdajući ih. —
Ali, uplašeni ili ne, morate obe stegnuti zube. Stvar je teška. Učinio
sam sve što se dalo učiniti. A bićete sigurniji sa mnom i sa braćom
Bimen nego u Magdaleni ili ma gde drugde, sem kod ujaka.
— Gospodine, gospodine Dejle, — promuca Helen, a suze joj
potekoše — nemojte me smatrati kukavicom ili... ili nezahvalnom.
Ja to nisam. To je zato što sam tako, tako potresena. Posle svega
čemu sam se nadala i što smo očekivale... ovo... ovo je tako... tako
užasno iznenađenje.
— Umiri se, draga Nel. Primićemo ono što bude došlo —
promrmlja Bo.
— Tako se govori — reče Dejl. — Vidite, ja sam odmah izišao s
najgorim. Može biti da ćemo se bez mnogo muka provući. Kad se
sastanemo s mladićima, posešćemo konje i udariti popreko. Umete
li da jašete?

51
 — Bo je gotovo odrasla s konjima, a i ja jašem dosta dobro —
odgovori Helen. Pomisao na jahanje podiže joj duh.
— Dobro! Možda ćemo imati oštrog jahanja pre no što vas
dovedem do Pajna. Ej! Šta je to?
Dejl otvori vrata i izviri napolje. Kola se zaustaviše. On iskoči
napolje i zagleda se niz put.
— Ko je to bio, Džo? — upita.
— Nemam pojma. A ni Bil ga ne poznaje — odgovori Džo. —
Video sam ga podalje za nama. Jahao je kao vetar. Kad je bio pored
nas, malo je usporio. A sad opet grabi.
Dejl zavrte glavom kao da mu se ta okolnost ne sviđa.
— Milte, taj neće promaći Roju na ovom putu — reče Džo.
— Ali on može promaći pre no što Roj izbije na put.
— Ne verujem.
Helen nije mogla prikriti svoj strah.
— Gospodine Dejle, vi mislite da je to bio glasnik, isposlan
napred da, da obavesti Ensonovu družinu?
— Mogućno — odgovori Dejl prosto.
Nato se mladić koji se zvao Džo naže odozgo sa sedišta i
doviknu:
— Mis Helen, ne brinite. Taj će izvesno naleteti na olovo pre
nego na išta drugo.
Ove njegove reči kazane da bi je utešile i umirile, kosnuše je se
tako jezivo kao god i pretnja njenom vlastitom životu. Ona je
odavno znala koliko se malo ceni život ovde na Dalekom Zapadu, ali
ona je to znala samo apstraktno, i nikada joj ta činjenica nije došla
do pune svesti. Ovaj bezbrižni mladić, međutim, govorio je tako
spokojno o prolivanju krvi zbog nje. To je u njoj budilo najcrnje
misli — jer ona nije mogla da podnese krvoproliće — a onda
uzbuđenje koje je za tim sledovalo bilo je tako novo, neobično, tako
je bridelo smelošću, da ga se prosto gnušala. Heleni puče pred
očima saznanje o neispitanim dubinama ljudskih nagona, oni su je
zaprepašćivali i morala ih se stideti.

52
 — Džo, dodaj dole tu kotaricu sa hranom, tu manju sa čuturom
— reče Dejl ispruživši svoju dugu ruku. Potom unese u kola platnom
prekrivenu kotaricu. — Devojke, jedite do mile volje i još više.
I mi imamo još čitavo pola kotarice — odgovori Helen.
— To će vam sve još kako trebati pre no što stignemo u Pajn. Ja
sad idem gore na krov sa mladićima da povečeramo. Još malo pa će
pasti mrak; zaustavljaćemo se češće da bismo osluškivali. Zato se
nemojte plašiti.
Potom uze pušku i, zatvorivši vrata, uspentra se do kočijaša.
Zatim kola ponovo krenuše tandrčući putem.
Nije bilo ni najmanje čudo ovog večera punog događaja to kako
je Bo navalila na kotaricu sa hranom. Helen je samo gledala.
— Bo, valjda nećeš moći jesti! — uzviknu ona.
— Što da neću! — odgovori praktična mlada mis. — A i ti ćeš,
makar te ja morala kljukati. Gde ti je pamet, Nel? On je rekao da
moramo jesti. To znači da će naša snaga biti stavljena na ozbiljnu
kušnju. I-ju! ta ovo je veličanstveno, kao u priči! Ova neočekivanost,
duše mi, on je kao kakav princ iz bajke prerušen u lovca! Dug put u
kolima, po mraku... prepad... borba... bekstvo... divlja trka na
konjima.... šume i logorovanje u divljini... potera... skrivanje u
šumi.... pa opet oštro jahanje i najzad srećan kraj na renču. I,
razume se, on se ludo zaljubi u mene, ne, u tebe, jer ja hoću da
ostanem verna mom Las Vegas draganu.
— Ćuti, ludo! Bo, reci, da li se ti b o j i š ?
— Da li se bojim? Ta živa sam umrla od straha! Ali ako
zapadnjačke devojke mogu da izdrže takve stvari, možemo i mi.
Nema te devojke na Zapadu koja će mene t u ć i !
To podseti Helen na hrabru ulogu koju je ona sama sebi dodelila
u svojim snovima, i smesta se postide sebe, silno ponosna na svoju
malu sestru.
— Hvala bogu, Bo, što sam te povela sobom! — uzviknu Helen
vatreno. — Ješću, makar se zadavila!
I stvarno oseti da je ogladnela; dok je jela, gledala je kroz prozor
sad na jednu sad na drugu stranu. Prozori nisu imali okna, i kroz
njih je pirkao svež noćni vazduh. Sunce je odavna bilo selo.

53
54
 Na zapadu, gde su se u daljini gubili snažni, tamni obrisi vidika,
celo je nebo bilo u jarkom zlatu, prelivajući se u žuto i više gore u
plavo. Zvezde su se pomaljale, blede i slabe, ali sve svetlije. Zemlja
je bila gola i talasava, kao mirno more. Vetar je raznosio miris,
Heleni nov, sladunjavo ljut i svež; a vetar je bio tako hladan, da su
joj prsti trnuli.
— Čula sam štektanje neke životinje — reče Bo iznenada, i
oslušnu nakrivivši glavu.
Ali Helen nije čula ništa sem ravnomernog topota kopita,
zveckanja lanaca, škripe i kloparanja stare kočije, i s vremena na
vreme prigušenih glasova ljudi na krovu.
Dok su devojke utolile glad i ugasile žeđ, već je pala mrkla noć.
One navukoše na sebe ogrtače, i priljubivši se jedna uz drugu
zavališe se u ugao, i nastaviše da razgovaraju. Heleni se nije mnogo
govorilo, ali se Bo raspriča.
— Jedno se pitam — reče ona u jedan mah, posle male stanke —
gde li smo mi ovo, Ned? Ovi ljudi gore su mormoni. Možda su nas
oni oteli!
— Gospodin Dejl nije mormon — odgovori Helen.
— Po čemu znaš?
— Rekla bih po načinu kako je govorio o svojim prijateljima.
— Samo da nije ovako mračno. Ne bojim se Ljudi danju... Nel,
jesi li ikada videla takvog sjajnog mladića? Kako su ga ono zvali?
Milt... Milt Dejl. Reče da živi u šumi. Da nisam zavolela onog
kauboja što me je oslovio, eh, sad bih bila pečena.
Posle kratkog ćutanja Bo iznenada prošapta:
— Ko zna da li nas Harv Rigs ne prati?
— Dabome da nas prati — odgovori Helen beznadežno.
— Bolje bi mu bilo da se malo pripazi. Jer veruj, Nel, on nije ni
video... nije... kako ono ujka Ol kaže... ocenio... da tako je. Harv Rigs
nije ocenio ovog lovca. Ali ja jesam, velim ti.
— Ocenio? Šta misliš time, Bo?
— Mislim da onaj dugokosi vetropir nije ni naslutio kakva mu je
opasnost pretila. Ali sam je ja osetila. Kao da je nešto sinulo u meni.
Dejl ga uopšte nije uzeo ozbiljno.-
55
 — Rigs će se obratiti na ujku Ola, to je više nego sigurno — reče
Helen.
— Neka ga samo — odgovori Bo prezrivo. — Nel, ne lupaj više
glavu zbog njega. Kladim se da su ovde sve sami ljudi. I ni za šta na
svetu ne bih volela biti u Rigsovoj koži.
Zatim je Bo čavrljala o ujaku i njegovoj kobnoj bolesti, pa se
posle setila svojih milih kod kuće, koji su joj se sada učinili na
drugom kraju sveta, potom je briznula u plač, i najposle zaspala na
Heleninom ramenu.
Helen međutim, i da je htela, ne bi mogla zaspati.
Otkako pamti sebe, ona je jednako čeznula za životom punim
pokreta i delatnosti; i u nedostatku boljega, pribegla je snovima o
Ciganima. Sada joj je, međutim, iskrsla strašna slutnja da će joj se,
sudeći po ovih nekoliko časova od njenog dolaska na Zapad, čežnje
i preobilno ispuniti.
Najedared kola počeše da usporavaju i najzad stadoše. Konji su
dahtali, oprema konjska zveckala, ljudi su šaputali. Inače je vladala
grobna tišina. Ona pogleda napolje, očekujući da će videti gustu
pomrčinu. Bilo je mračno, ali ipak nekako providno. Na veliko
iznenađenje Helene, moglo se nazreti prilično daleko. Jedna zvezda
prelete nebom, i ona se sva strese. Ljudi su osluškivali. I ona
oslušnu, ali sem lakih šumova.-oko kola nije mogla ništa da čuje.
Zatim kočijaš podviknu konjima, i putovanje se nastavi.
Neko vreme kola su išla brzo, očevidno nizbrdo, klateći se čas
na jednu čas na drugu stranu, i škripeći kao da će se sva razglaviti.
Zatim usporiše na ravnom, zaustaviše se časkom, pa ponovo dalje
naporno uzbrdo. Heleni se činilo da su prevalili čitave milje.
Pustinja kao da se počela talasati u brežuljke, sve divljačnija i
tamna; okruglo žbunje naziralo se ovde onde. Put je postajao
neravan i kamenit, i kad kola ponovo pođoše niza stranu, njihovo
silno drmusanje trže Bo iza sna i gotovo je istrže iz Helenina krila.
— Gde sam? — viknu Bo unezvereno.
— Bo, imaš ono što ti srce želi, ali ne mogu da ti kažem gde si —
odgovori Helen.
Bo se sasvim rasani, što nije bilo nikakvo čudo s obzirom na
silno truckanje stare kočije.
56
 — Drži se ti mene, Nel! Je li ovo bežanija?
— Ovako smo terali valjda hiljade milja, čini mi se — odgovori
Helen. — Ni koska s koskom nije ostala u meni.
Bo izviri kroz prozor.
— Uh, ala je mračno i pusto! Ali bilo bi lepo, da nije ovako
hladno. Ukočila sam se.
— Ja sam mislila da voliš svež vazduh —dirala ju je Helen.
— E, takvu te volim, Nel, — prihvati Bo.
Bilo je vrlo teško držati se i za kola i jedno za drugo i za
prekrivače, sve u isti mah, ali je ipak išlo nekako, sem na
najizlokanijim mestima, gde ih je s vremena na vreme treskalo po
celim kolima. Bo lupi jako glavom o kola.
— Uuuu! — jeknu ona. — Nel Rejner, nikada ti neću oprostiti što
si me povela na ovaj uža— sni put.
— Seti se samo svoga lepog Las Vegas kauboja — osmehnu se
Helen.
Ili ova napomena obuzda Bo, ili je i sama pomisao bila dovoljna
da je pomiri s tegobama ove vožnje.
Dok su one tako razgovarale, ili ćutale, ili pokušavale da
spavaju, kočijaš je činio svoje, po običaju zapadnjaka, koji umeju da
izvuku sve što se može iz konja, rđavih puteva i daljina.
Potom kola ponovo stadoše i dugo ostadoše na miru, a ljudi na
krovu došaptavahu se, tako da se Helen i Bo uplašiše.
Najedared iz pomrčine pred njima razleže se oštar zvižduk.
— To je Roj — reče Džo Bimen tiho.
— I meni se čini. Ne sviđa mi se to što ga tako brzo susrećemo
— odgovori Dejl. — Teraj dalje, Bil.
— Vama se to čini prebrzo, promrmlja kočijaš — ali ako nismo
prevalili trideset milja, i ako onaj greben tamo nije mesto gde se
odvajate, onda vala ne znam šta govorim.
Kola krenuše malo dalje, a Helen i Bo držale su se čvrsto
zagrljene, i kao bez duše čekale šta će dalje biti.
Zatim još jednom stadoše. Helen ču konjski topot i frktanje
konja.

57
 — Nel, eno konja — prošapta Bo sva uzbuđena. — Eno tamo,
pored puta... a eno dolazi i jedan čovek... Oh, a ako to nije onaj koga
očekuju.
Helen izviri napolje i spazi jednu visoku, tamnu priliku gde se
tiho kreće, a iza nje su se nejasno ocrtavali konji i belasalo se ono
što je morao biti prtljag.
Utom se pomoli i Dejl, pa pođe ususret došljaku.
Zdravo, Milte! Devojka je zacelo tu, inače ti ne bi bio ovde —
reče neki tihi glas.
— Roj, dve devojke, sestre — odgovori Dejl.
Roj tiho zviznu. Zatim se iz pomrčine ukaza još jedna vitka,
gipka prilika, i pođoše ususret Dejlu.
— Dakle, momci, šta je sa Ensonovom družinom? — zapita Dejl.
— U Snoudropu, pije i svađa se. Mislim da će krenuti u zoru —
odgovori Roj.
— Otkada si ovde?
— Biće valjda dva sata.
— Je li ko projahao?
— Nije niko.
— Roj, neki strani jahač prošao je mimo nas pred mrak. Jurio je
što je igda mogao. I prošao je ovuda pre tebe.
— To mi se ne dopada — odgovori Roj kratko. — Da se čistimo
odavde. Sa devojkama u sedlu trebaće nam da izmaknemo napred
koliko god možemo. Šta veliš, Džone?
— Snejk Enson zacelo ume da čita konjske tragove — odgovori
onaj treći.
— Dede, Milte, govori — nastavi Roj i pogleda na zvezde. — Dan
već nije daleko. Ovde se odvaja put, a tu su ti konji i oprema. Do
zore možeš biti u borovnjaku.
U tišini koja je zavladala Helen je čula kako joj lupa srce i kako
joj sestra brzo diše. Obe su virile napolje, držeći se čvrsto za ruke,
posmatrajući i slušajući napregnutom pažnjom.
— Možda onaj sinoćni jahač i nije bio Ensonov glasnik — reče
Dejl. — U tom slučaju Enson neće ni raspoznati tragove naših kola

58
i konja. On će produžiti pravo ususret redovnim poštanskim
kolima. Bile, bi li se ti mogao vratiti natrag i presresti poštanska
kola pre Ensona?
— Pa, moći ću, ne beri brige — odgovori Bil.
— Dobro — prihvati Dejl smesta. — Džone, ti, Džo i Hol odjašite
ususret poštanskim kolima. I kad ih stignete, popnite se na njih i
nađite se u njima kad ih Enson zaustavi.
— E, to mi baš neće biti neprijatno — oteže Džon.
— I ja bih voleo biti tu — reče Roj mrgodno.
— Ne, tebe trebam dok se ne dokopam šume. Bile, daj ovamo
torbe. A ti, Roj, pomozi mi da ih natovarim. Jesi li nabavio sve što
sam ti kazao?
— Razume se. Ako mlade dame nisu neke osobite probiračice,
moći ćeš ih hraniti nekoliko meseci.
Dejl se okrete na petama i, prišavši kolima, otvori vrata.
— Devojke, ne spavate? Hodite — zovnu on.
Bo iziđe prva.
— Ja sam spavala sve dok ova… krntija nije sletela s puta
malopre — odgovori ona.
Roj Bimen se tiho, ali značajno nasmeja. On skide svoj
sombrero i stade ćuteći. Stari kočijaš se nasmeja grohotom.
— Krntija! E, neka me đavo odnese! Džo, jesi li je čuo? Ne rađaju
se devojke kao žeravica samo na Zapadu.
Kad naiđe Helen sa ogrtačem i torbom, Roj joj priskoči u pomoć,
i njene se oči susretoše sa njegovim vatrenim očima. Učini joj se
uglađen i pun poštovanja, i ona oseti njegovu želju da joj pomogne.
Njegov teški revolver, nisko obešen, očeša je dok je silazila.
Dejl zagrabi rukom u kola i izvuče torbe i kotarice, pa ih spusti
na zemlju.
— Okreći, Bile, i gubi se! Džon i Hol će odmah za tobom —
naredi Dejl.
— E, devojke, — reče Bil obraćajući im se odozgo — zaista mi je
bilo silno milo što smo se upoznali. I stid me za moju zemlju, što

59
takve pristale cure dočekuje uvredama i podlim podvalama. Ali ćete
se sada sigurno srećno provući.
Ne biste mogle, poželeti bolje društvo za jahanje, za lov, za
udaju, za pobožnost. . .
— Jezičinu za zube, ti mečko matora! — obrecnu se Dejl.
— Ha, ha! Zbogom, cure, i srećan vam put! — završi Bil, i poteže
uzde.
Bo mu glasno uzvrati zbogom, dok Helen jedva promrmlja
svoje. Stari kočijaš izgledao im je kao prijatelj.
Zatim konji povukoše i zakopaše nogama, kola se nagoše i
zaškripaše, i malo zatim otutnjaše i iščezoše u pomrčini.
— Vi dršćete — reče Dejl najednom, pogledavši na Helen. Ona
oseti kako njegove krupne ruke obuhvatiše njene hladne kao led.
— X... hladno mi je — odgovori Helen. — Bojim se da nismo
dovoljno toplo obučene.
— Nel, celoga dana smo se kuvale, a sada se mrznemo — reći će
Bo. — Nisam znala da je ovde noću prava zima.
— Mis, nemate li kakve tople rukavice i kapute? — upita Roj
brižno. — Led još nije ni počeo.
— Nel, imamo jake rukavice, jahaća odela i čizme, sve novo
novcato, u ovoj crnoj torbi — reče Bo, i oduševljeno udari nogom u
jednu torbu kraj njenih nogu.
— Da, imamo. Ali mnogo će nam to noćas pomoći — odvrati
Helen.
— Mis, biće najbolje da se odmah ovde presvučete — reče Roj
ozbiljno. — To će nama uštedeti mnogo vremena, a vama mnogo
patnje do zore.
Helen se zagleda u mladića, zapanjena njegovom
jednostavnošću. Da presvlači putničko u jahaće odelo — tako negde,
napolju, u hladnoj vetrovitoj pustoši — usred noći — među
nepoznatim mladićima.
— Bo, koja je to torba? — upita Dejl kao da mu je sestra. I kad
mu je ona pokaza, on je uzede. — Hodite s puta.
Bo pođe za njim, a Helen pristade i ne misleći za njima. Dejl ih
povede nekoliko koračaja dalje od puta, iza nekog sniskog žbunja.
60
 — Presvucite se ovde i požurite — reče on. — Mi ćemo dotle
natovariti vaš prtljag, i ostavićemo malo mesta za ovu torbu.
Potom se udalji i u nekoliko koraka iščeznu.
Bo sede na zemlju i poče da dreši cipele. Prema svetlosti zvezda
Helen je taman mogla da vidi njeno bledo lice i krupne svetle oči. I
senu joj misao da će se Bo neuporedivo bolje snaći u ovom
zapadnjačkom životu negoli ona.
— Nel, o... ovi su mladići p... pristojni — reče Bo zamišljeno. —
Je li tebi, z... zima? Slušaj, rekao je da požurimo.
Helen prosto nije mogla da shvati kako je uopšte počela da se
presvlači u toj otvorenoj, vetrovitoj pustinji, ali pošto se jednom
poduhvatila, našla je da je za to bila potrebna više odlučnost negoli
hrabrost. Hladni vetar sekao je pravo kroz nju. Gotovo joj dođe da
se nasmeje videći kako sa Bo odleću stvari.
— Br... r... r ! — cvokotala je Bo. — N... nikada u ž... životu nije
mi bila ovakva z... zima. Nel R... Rejner, n... neka ti d... dobri bog
o... oprosti !
Helen je bila i suviše zaokupljena svojim brigama da bi mogla
trošiti uludo reči. Ona je bila snažna, zdrava devojka, brza i okretna,
ali ovo iskušenje, najteže dosad u životu, prevazilazilo je gotovo
njenu snagu. Bo ju je u trenucima prestizala, pomagala joj da
zakopčava dugmad, i zategla joj celu jednu čizmu. Zatim, prstima
koji kao da su joj otpadali od hladnoće Helen spakova putna odela
u torbu.
— Tako! Ali k... kakav po... okor! — uzviknu Helen. — Oh, Bo,
naša lepa p... putnička odela!
— S... sutra ćemo ih u... uglačati... na kakvom p... panju —
zakikoće se Bo.
Zatim pođu ka putu. Bo, čudnovato, nije nosila svoj deo tereta,
i kao da nije bila najsigurnija na nogama.
Ljudi su čekali pored konja, od kojih je jedan nosio prtljag.
— Bogami ste brze — reče Dejl prihvatajući od Helene torbu. —
Roj, pomozi im da uzjašu dok ja uvežem i ovu torbu.
Roj izvede napred dva konja.

61
 — Vi ćete na ovoga — pokaza on Boi jednoga. — Na ovom su
sedlu stremeni kraći.
Bo je bila vična jahanju, ali je sada tako sporo i nespretno radila,
da Helen nije verovala svojim očima.
— Kako je sa stremenima? — zapita Roj. — Uspravite se na
njima. Mislim da su potaman. Sad budite na oprezi! Taj konj je
ćudljiv. Držite ga na uzdi.
Bo se nikako nije pokazivala dostojnom glasa koji je uživala u
Heleninim očima kao jahačica.
— Sada, mis, vi — obrati se Roj Heleni. Ona se očas nađe u sedlu
na jednom vatrenom vrancu. Ma da se bila živa smrzla, ipak oseti
kako joj topla radost prostruja žilama.
Roj opipa hitro stremene.
— Viši ste nego što sam mislio — reče. — Uspravite se, ali
sklonite nogu. Bogami, raduje me onoliko što imate te jake, meke
čizme. Može se desiti da pregazimo cele Bele Planine.
— Bo, čuješ li ovo? — uzviknu Helen.
. Ali Bo ne odgovori. Ona se bila nekako čudno presavila u sedlu.
Helen se zabrinu. Utom priđe i Dejl.
— Jesi li udesio stremene, Roj?
— Taman — odgovori Roj.
Dejl je stajao pored Helen. Ala je bio visok! Široka ramena
dosezala su mu do oblučja njenog sedla. On nežno pomilova konja.
— Ime mu je Rendžer, i to je najbrži i najbolji konj u celom ovom
kraju.
— Vala i jeste, naporedo s mojim doratom — proprati Roj.
— Roj, kad bi ti jahao Rendžera, on bi tukao tvog ljubimca —
reče Dejl.— Sad možemo da krenemo. Roj, ti teraj tovarne konje.
On još jednom ogleda Helenino sedlo, pa onda pođe da to učini
sa Boinim.
— Je li vama dobro? — upita on brzo.
Bo se povodila u sedlu.

62
 — G... gotovo sam se s... smrzla — jedva promrsi ona. Lice joj je
bilo sasvim belo prema svetlosti zvezda. Helen smesta razumede da
je Boi nešto više no samo zima.
— Oh, Bo, — uzviknu ona očajna.
— Nel, molim te, ne uzrujavaj se.
— Da vas ponesem — prihvati Dejl.
— Ne! O... ostaću na ovom k... konju, m... makar u umrla —
odgovori Bo vatreno.
Dvojica ljudi pogledaše gore u njeno belo lice, pa se onda
zgledaše. Zatim Roj odgega ka tamnoj skupini konja pored puta, a
Dejl pojaha trećeg preostalog konja.
— Držite se uza me — reče.
Helen se učini da je pri koncu nekog sna. Sad će se najedared
trgnuti iza sna i ugledati blede zidove svoje sobice kod kuće, i čuće
kako granje trešnje udara u njena okna, a stari petao svojim glasom
kao truba oglašava zoru.

63
 GLAVA ŠESTA

Konji su kasali. Helen se u pokretu brzo zagrejala i uskoro se

osećala sasvim prijatno, sem što su joj prsti još trnuli. U duši,
međutim, osećala se sve bednije, ukoliko je potpunije shvatala
težinu svoga položaja. Noć je sada bila tako mračna da, ma da je
glava njenog konja bila naporedo sa bokom Boinoga, jedva je mogla
videti Bo. S vremena na vreme zapitkivala je sestru kako se oseća, i
odgovor je uvek glasio da je dobro.
Helen nije jahala već više od godinu dana, a i ranijih godina nije
upražnjavala jahanje redovno. Uprkos njenog veselja kad je
uzjahala, ona nije očekivala najbolje. Ali bi prijatno iznenađena, jer
je njen konj, Rendžer, bio neobično laka hoda, i ona vide da nije
zaboravila da jaše. Moglo se očekivati da će se i Bo, koja je češće
jahala na jednoj obližnjoj farmi, izvrsno pokazati. Helen pomisli u
kakvoj bi se neprilici našle da nisu imale debelo, udobno jahaće
ruho.
Ma koliko da je noć bila mrkla, Helen je ipak koliko toliko
nazirala put pod nogama. Bio je kamenit, i očigledno slabo
upotrebljavan. Kad Dejl skrenu s puta u nisko žbunje i kaduljino
šiblje na toj širokoj ravnici, putovanje postade još teže i napornije,
pa ipak ne sporije. Konji su držali korak sa predvodnikom. Helen,
otkrivši da je to nepotrebno, prestade da upravlja Rendžerom. U
mraku pred njima ukazivale su se nejasne senke, i to je uvek kod
Helene izazivalo uznemirenost, dok se izbliže ne bi pokazale kao
stene ili nisko, kržljavo drveće. Ovo je bivalo sve jače i gušće ukoliko
su konji odmicali. Helen bi se češće osvrtala unatrag u pomrčinu.
Ovo je činila i nehotice, i to je budilo u njoj osećanje strepnje. Dejl
je očekivao da će ga goniti. I, naporedo sa zebnjom, Helen je osećala
na mahove nastupe neobičnoga ogorčenja. Ne samo što su
64
pokušavali da joj otmu nasledstvo, nego su joj ugrožavali i ličnu
slobodu. Zatim se zgrozi pri samoj pomisli na Dejlove reči o njenoj
otmici koju su ovi najmljeni razbojnici mogli da izvedu. Njoj je to
izgledalo prosto užasno, nemoguće. Međutim, za Dejla i njegove
drugove bilo je to potpuno istinito. Zapad je, dakle, u suštini ipak
bio surov, nemilosrdan, neumitan.
Iznenada njen konj stade. Sada je bio naporedo sa Boinim
konjem. I Dejl je pred njima bio stao i, očevidno, opsluživao je. Roj
i povorka sa prtljagom nisu se videli.
— Šta je? — šapnu Helen.
— Čini mi se da sam čuo vuka — odgovori Dejl.
— Je li to bio glas vuka? — zapita Bo. — Čula sam ga. Bio je tako
divlji.
— Sad se približujemo podnožju brda — reče Dejl. — Osećate li
koliko je vazduh svežiji?
— Meni je sada toplo — odgovori Bo. — Mislim da mi je pripala
muka što sam se bila gotovo smrzla. Nel, kako ti?
— I meni je toplo, ali... — odgovori Helen.
— Kad bi mogla da biraš između ovoga ovde i toplog kreveta kod
kuće, koje bi od toga dvoga izabrala? — upitaće Bo.
Bo! — uzviknu Helen preneražena.
E, vidiš, ja bih opet izabrala ovo ovde i na ovom konju — prihvati
Bo.
Dejl je ču, jer se bio za časak obazreo, pa ošinu konja i potera
dalje.
Helen je sada jahala naporedo sa Bo, i dugo su se uspinjali
ćuteći. Helen oseti kada je prošao onaj mračni sat pred samu zoru,
i laknu joj kad primeti onaj jedva vidljivi tračak svetla na istoku.
Zatim zvezde počeše da blede. Malo po malo sivo proguta sve sem
najjačih zvezda. Najzad i velika bela zvezda Danica, divnija no što
ju je Helen ikada videla, izgubi svoj sjaj i život, i kao da se utopi u
nekakvo mutno plavetnilo.
Dan je lagano svitao, tako da je sura pustinja postepeno
postajala vidnija. Nizovi golih brežuljaka, napola zastrtih sivom
koprenom noći što se povlačila, dizali su se spreda, a pozadi sivi
65
prostor lagano je dobijao oblik i stvarnost. Istok se oboji bledim
rumenilom i srebrom, što se sve više rasprostiralo po obzorju, koje
je bivalo sve kudravije od oblačaka.
— Biće bolje da sustignemo Roja — reče Dejl i obode svoga
konja.
Rendžera i Boina konja nije trebalo podsticati, i oni pođoše u
lakom kasu. Daleko napred ukaza se Roj sa tovarnim životinjama.
Hladni vetar tako je štipao Helenine obraze da su joj suze
zamagljivale oči, a lice joj se mrznulo. Jahati Rendžera u takvom
hodu bilo je kao jahati u stolici za ljuljanje. To okrepljujuće i
uzbudljivo jahanje činilo se prekratko.
— Oh, Nel, ne marim šta će biti sa mnom! — uzviknu Bo sva
zadihana.
Lice joj je bilo sveže, belo i rumeno kao ruža; oči joj se kresile
ugasito plavetne; kosa joj se lepršala u svetlim, neposlušnim
pramenovima. I Helen je osećala nešto od te fizičke draži od koje je
tako oživela Bo, i koja se činila tako neodoljiva, ali to ne odagna
njene crne misli.
Već se bilo razdanilo kad je Roj poveo oko jedne oble glavice, od
koje su se kite kržljava drveća — kedrova, kako ih je Dejl nazivao —
penjale uz obronke podnožja.
— Oni rastu na severnim osojnim padinama, gde sneg najduže
ostaje — reče Dejl.
Spustiše se u jednu dolinu, na izgled plitku, ali u stvari duboku
i prostranu, pa opet krenuše uzbrdo drugim jednim ogrankom.
Prevalivši ga, Helen ugleda sunce gde se rađa, i pred očima joj se
ukaza tako veličanstven pogled da nije bila u stanju ni da odgovori
na Boine divlje usklike oduševljenja.
Goli, žuti, kedrom prošarani pristranci, gotovo ravni, padali su
tako blago i sterali se daleko sve do guste vijugave šume što se mrka
uspinjala od kose do kose, da bi prestala negde blizu golog vrha
veličanstvene planine, obasjane suncem prema plavetnilu neba.
— Oh, divno! — uzviknu Bo. — Samo bi trebalo da se zovu Crne
Planine.
— Stari Boldi, tamo, pola je godine beo — odgovori Dejl.

66
 — Pogledajte iza sebe, šta velite na to? — reći će Roj.
Devojke se okrenuše i zagledaše se bez reči. Heleni se učini da
gleda na ceo široki svet pod sobom. Koliko je sad bila drukčija
pustinja! Ona je u pravom smislu reči zjapila u daljinu, crvena i
zlatna u blizini, lako rumena u daljini, jedna gola praznina,
ogromna i beskrajna, po kojoj su tamnozelene mrlje, crne linije i
ispupčenja samo pojačavali udaljenost i prostranstvo.
Gledajte onu sitnu zelenu mrlju tamo — reče Roj pokazujući
prstom. — Ono je Snoudrop. A ona druga tamo daleko, nadesno,
ono je Šou Daun.
A gde je Pajn? — upita Helen živo.
— Još dalje, onamo iza onih ogranaka, na okrajku šume.
— Pa mi se onda udaljavamo od njega.
— Da. Kad bismo udarili pravo u Pajn, oni bi nas lupeži mogli
stići. Pajn je udaljen četiri dana jahanja. Međutim ovuda, planinom,
Milt će moći zaturiti svoj trag. Pa kad tako zavara Ensonu trag, onda
će zaobilazno sići u Pajn.
— Gospodine Dejle, mislite li da ćete nas srećno sprovesti, i
brzo? — zapita Helen zamišljeno.
— Brzo, to ne mogu obećati, ali srećno, da. Samo ne volim da me
nazivate gospodinom — odgovori on.
— Ali hoćemo li mi već jednom nešto da pojedemo? — upita Bo
stidljivo.
Na ovo se pitanje Roj Bimen nasmeja i pogleda u. Bo. Helen vide
njegovo lice u punoj svetlosti; bilo je mršavo i tvrdo, jako
preplanulo, sa sokolovim očima, uglaste brade i upalih vilica, s
retkom, svetlom bradicom.
— Dabome da hoćemo — reče on. — Čim se dokopamo šume. A
to nije daleko.
— Mislim da još malo izmaknemo, pa ćemo se onda pošteno
odmoriti — reče Dejl i potera konja lakim kasom.
Za vreme toga dobrog časa neprekidnog kasanja, Helenine su
oči preletale na sve strane, gutajući i ono što je bilo blizu i ono u
daljini — i oskudno žbunje kadulje, koje je ubrzo ustupilo mesto isto
tako oskudnoj travi; i tamne pege što su se kao nekom čarolijom
67
otvarale u tlu na izgled ravnom, vijugajući i šireći se između surih
litica; i tamo dalje, usamljene skupine borova, po dva i tri zajedno,
i raštrkane šumarke žute topole; a još više gore, iznad gornjeg ruba
sve gušće šume, crne otegnute okomke koji su se dizali u
veličanstveni svod najvećeg vrha planine.
Ni ptica ni životinja nije se mogla videti na celoj toj dugoj padini
sve do šume, što se Heleni učini čudno. Ukoliko je sunce odskakalo,
utoliko je hladnoća gubila oštrinu, a vazduh je odisao slatkim
mirisom šume. Prvi slabi ćuv tog mirisa bio je Heleni sasvim nov,
pa ipak izazva u njoj osećanje nečeg prisnog, i u isti mah nečeg
neobičnog, kao da je taj oštri, reski vonj odavna poznavala, i kao da
su ga njena čula uhvatila pre nego njeno osećanje.
Žuta ravnica samo se na oko činila ravnom.
Roj povede u jednu dolinicu, kojom je krivudao jedan potočić, i
držao se njegove leve strane, izbivši naposletku na jedno mesto gde
su kedrovi i kržljavi borovi obrazovali mali gaj. Dok su drugi
pristigli, on je čekao sedeći u sedlu prekrštenih nogu.
— Malo ćemo predahnuti — reče. — Biće da ste umorni?
— Ja sam gladna, a ne umorna — odgovori Bo.
Helen sjaha, i učini joj se kao da je izgubila moć hodanja. Bo joj
se smejala, ali i ona je bila isto tako nezgrapna kad se našla na
zemlji.
Zatim sjaha i Roj. Helen se iznenadi videći ga da je hrom. On
uhvati njen brzi pogled.
— Jedan me je konj zbacio i prignjavio. Polomio mi je samo
ključnu kost, petinu rebara, jednu ruku i moje krive noge na dva
mesta!
No uprkos ove očigledne sakatosti, stojeći tako visok i vitak, u
svom domaćem grubo tkanom ruhu, izgledao je neobično snažan i
okretan.
— Biće dobro za vas, devojke, da malo prošetate okolo —
napomenu Dejl. — Ako se još niste ukočile, hoćete uskoro. Zato će
vam hodanje dobro doći. Samo se mnogo ne udaljujte. Zvaću vas
kada doručak bude gotov.

68
 Ne prođe mnogo, a zvižduk dozva devojke da se vrate natrag, i
dočeka ih lepa vatrica i zgotovljen doručak. Roj je sedeo skrštenih
nogu, kao Indijanac, ispred razastrtog šatorskog platna, na kome je
bilo razmešteno jednostavno, ali obilato jelo. Helenino hitro oko
odmah primeti izvesnu čistoću i urednost, koju nikako nije
očekivala da će naći u logorskom kuvanju ovih ljudi iz divljine.
Štaviše, jelo je bilo ukusno. Slatko se najela, a što se tiče Boina
apetita, valjda se isto toliko stidela zbog njega koliko joj je to bilo
zabavno. Mladići su pratili svaki njihov pokret, da bi ih što bolje
uslužili, ali su malo šta govorili. Heleni nije izmaklo kako se Dejlu
češće otima pogled niz planinu. Ona je u njemu pročitala pre
izvesnu zabrinutost negoli izrazitost.
— Velim vam, — reći će Bo, pošto više nije mogla da jede — ovo
je neverovatno. Ja sanjam, Nel, ovaj tvoj vranac je najlepši konj
koga sam ikada videla.
Rendžer je pasao zajedno sa ostalim konjima pored potočića.
Bili su rastovareni i rasedlani. Ljudi su jeli natenane. Na njima se
nije moglo primetiti da se nalaze u užurbanom bekstvu. Ipak se
Helen nije mogla otresti izvesne nelagodnosti. Roj se mogao
namerno praviti bezbrižan, zato da bi devojkama rasterao nemir, ali
Dejl nije bio kadar da zataji išta što mu je bilo na srcu.
— Sad otpočinite ili prošetajte — posavetova on devojke. —
Imamo da prevalimo još četrdeset milja do mraka.
Helen je više volela da otpočine, dok je Bo šetkala okolo,
milujući konje i razgledajući prtljag. Bila je radoznala i nestrpljiva.
Dejl i Roj su razgovarali poluglasno dok su pospremali posuđe i
trpali ga u jedan džak od čvrstog platna.
— Misliš li ti zaista da će Enson već ujutru otkriti moj trag? —
pitao je Dejl.
— Jakako — odgovori Roj.
— A po čemu sudiš da će to biti tako brzo?
— A po čemu bi ti sudio, da si Snejk Enson? — zapita Roj mesto
odgovora.

69
 — Zavisi od onog jahača iz Magdalene — reče Dejl ozbiljno. —
Ma da verujem da bih primetio i trag kola i kopita na mestu gde smo
skrenuli s puta, no, recimo, da ga i on primeti.
— Slušaj, Milte. Rekao sam ti već da smo se mi braća prekjuče
sukobili oči u oči sa Snejkom u Šou Daunu. I, velim ti, bio je silno
radoznao.
— Ali mene niti je video niti je o meni šta čuo — primeti Dejl.
— Može biti da nije, a može biti i da jeste. Uostalom, kakva je tu
bitna razlika da li će otkriti ujutru ili uveče?
— Dakle ti ne očekuješ da će biti borbe, ako Enson zaustavi
poštanska kola?
— Pa, on bi trebalo prvi da otpočne, a to ne verujem. Džon i Hol,
od onog lanjskog puškaranja, pomalo zaziru od pucnjave. Džo bi se
još mogao razbesneti. Ali u svakom slučaju najviše čemu se možemo
nadati jeste izvesno odlaganje. No pametnije je ne računati mnogo
na to.
— Onda ćeš ti ostati ovde i motriti na Ensonovu družinu —
recimo sve dotle dok se ne uveriš da bi morali biti na vidiku, ako su
još jutros otkrili naš trag. Kad budeš načisto ovako ili onako, udari
popreko ka Velikom Izvoru, gde ću ja noćas logorovati.
Roj glavom odobri ovu zamisao. Zatim bez ijedne reči više, oba
čoveka uzeše užeta i pođoše za konjima. Helen je posmatrala Dejla,
tako da kad je Bo uzviknula od radosti, Helen se obazrela i ugledala
jednog divljeg malog alatastog mustanga kako stoji na stražnjim
nogama, a prednjim kopa po vazduhu. Roj ga je bio uhvatio lasom i
vukao ga je ka logoru.
— Gledaj, Nel, kakav divlji ždrebac! — uzviknu Bo.
Helen se međutim brže bolje sklanjala s puta pomamnom
mustangu. Roj ga odvuče do jednog kedra u blizini.
— De, de, Bakskine6, — reče Roj umirujući ga i polako se
približavaše uzdrhtaloj životinji. Primicao se privlačeći malo po
malo konopac. Bakskin je kolutao beonjačama i kezio svoje bele

6
Jelenja koža.
70
zube, ali je mirovao dok je Roj odrešio omču i, svukavši mu je preko
ušiju, čvrsto je zateže u čvor oko gubica.
— Ovo se zove hekamor — reče on pokazujući na čvor. — Još
nikad nije imao uzde na sebi, a i neće, nadam se.
— Zar ga ne jašete? — upita Helen.
— Pokatkad — odgovori Roj sa osmehom. — Bi li koja od vas
htela pokušati?
— Hvala lepo — odgovori Helen.
— I-ju! — podvrisnu Bo. — Mora da je đavo. No ja bih se
poduhvatila, ako mislite da mogu.
Divlja zapadnjačka klica brzo je uhvatila korena u Bo Rejner.
— Žao mi je, ali mislim da vam ne bih smeo dozvoliti, još za neko
vreme — odgovori Roj suvo. — Ponekad zna da se gadno zagoni.
— Zagoni? Hoćete reći, propinje?
— Dabome.
Za idućih pola sata Helen je više videla i naučila o tome kako se
postupa sa slobodnim prerijskim konjima, nego što je ikada dotle
čula. Izuzev Rendžera, Rojeva dorata i Boinog zelenka, sve ostale
konje valjalo je hvatati lasom i dovlačiti ih u logor da bi se osedlali i
natovarili. To je bio posao za neustrašive, snažne ljude; taj rad
zahtevao je isto toliko strpljenja koliko i čelične ruke. Posle
poverenja što ga je Helen Rejner stekla u ove ljude, sada je osetila i
poštovanje. Za ženu koja je umela da zapaža, ovo pola sata značilo
je vrlo mnogo.
Kad je sve bilo gotovo za polazak, Dejl se vinu u sedlo, i značajno
reče:
— Roj, očekujem te oko zalaska sunca. Nadam se ne pre.
— Pa, zlo i naopako ako budem morao Dojuriti uskoro sa rđavim
vestima. Nadajmo se da će biti dobro. Dosad nas je sreća pratila. A
ti sada udari kroz četinare i zametni svoj trag.
Dejl se okrete. Devojke se pozdraviše s Rojem, pa pođoše za
Dejlom. Uskoro se Roj i njegov mustang jelenje boje izgubiše iz vida
iza jednog šumarka.
Nenatovareni konji išli su napred; za njima su kaskali tovarni
konji; a odmah za njima jahaći. Svi su išli lakim kasom. Na ovom
71
hodu tovari su truckali uvis i klatili se levo i desno. Sunce je prijatno
grejalo Heleni u leđa, a vetar je izgubio svoju hladnu oštrinu, i
gotovo od vlažnog postao suv i mirišljav. Dejl udari uz plitku
kotlinu, malo naviše šumovitu, sa mrkim rubom šume na nekoliko
milja unapred. Nije im trebalo dugo da stignu do ivice šume.
Helen se čudila zašto ovi veliki borovi rastu na toj ravnici samo
dotle, a ne i dalje. Verovatno je to bilo u vezi sa snegom, ali, kako je
tle bilo ravno, njoj nije išlo u glavu zašto ivica šume seže samo
upravo dotle.
Oni ujahaše u šumu.
Heleni se učini da je ušla u jedan čudesni, novi svet, koji joj je
bilo suđeno da upozna i zavoli. Borovi su bili visoki, smeđe kore,
izbrazdani i čvornati, bez ikakve naročite ujednačenosti, sem po
veličanstvenosti i lepoti. Bili su prilično razmaknuti, a između njih
su rasli borići i sitnije prorašće. Tle šume izgledalo je neobično, a
sastojalo se od travnjaka sa visokom srebrnastom travom i
prostranih smeđih površina sa naslaganim četinama. Roj je bez
sumnje mislio na ove kada je govorio o borovim prostirkama. Ovde
onde ležao je poneki od ovih šumskih džinova rascepljen ili istruo.
Helenu iznenadi duboka tišina šume i neobična činjenica da konji
nisu proizvodili gotovo nikakav šum, sem lomljenja poneke
grančice ili tupog udara kopita o kakvo deblo. Isto tako primeti ona
i to da je tle vrlo gipko. Tada vide da su se te borove prostirke
ugibale pod kopitama konja kao guma, a potom se ponovo
uspravljale ne ostavljajući nikakva traga. Helen nije mogla da
primeti nikakav trag onuda kuda su prošli. Zaista je trebalo imati
oštro oko da bi se pratio Dejlov trag kroz šumu. Ovo je saznanje jako
umirilo Helen i ona sada prvi put od početka bekstva oseti kako joj
se svaljuje teret sa srca i duše. To joj je pružilo više mogućnosti da
uživa u ovom divnom jahanju pod mnogo povoljnijim okolnostima.
Bo je, međutim, bila i suviše mlada, ,i suviše neobuzdana, i
suviše nagla da bi marila za okolnosti. Helen poče da podozreva da
ovo devojče jedva čeka da uleti u kakvu bilo pustolovinu, i sada je
jasno uočila da je Bo prava Očinklosova. Tri duga dana Helenu je
pritiskivalo jedno osećanje koje joj je dotle bilo nepoznato;
poslednjih nekoliko časova ono je bilo prigušeno strahom. Potrebna

72
je bila, zaključi ona, krv kao u njene sestre, da vri u žilama, pa da bi
bila slobodna da juri i plamti.
Bo je volela delanje. Ona je imala oko za lepotu, ali nije bila
misaona priroda. U ovom trenutku pomagala je Dejlu da goni konje
i da ih drži na okupu. Jahala je dobro, i još nije pokazivala ni traga
umora ili patnje. Helen je počinjala da oseća i jedno i drugo, ma da
još ne u tolikoj meri da bi joj to sputavalo interesovanje.
Jedna tako divna šuma bez ptica činila joj se kao da nije stvarna.
Od svega života u prirodi ona je najviše volela ptice, mnoge je
poznavala, a pesmu nekolikih umela je i da podražava. Ali ovde, pod
ovim veličanstvenim borjem, nije bilo ptica. Ovde onde, međutim,
videla se poneka veverica, no posle jednog časa putovanja one
prilično učestaše. Jedina koja joj je bila poznata bila je „čipmank“.
Sve ostale, od sitnih svetlocrnih do smeđih ispruganih i sivih
belorepih, bile su joj potpuno nove. Izgledale su pitome i radoznale.
Crvene su lajale i štektale na povorku koja je prolazila; crne su
se spasavale na sigurne grane i otuda posmatrale; sive pak nisu se
mnogo osvrtale na ovaj upad u njihovo carstvo.
Jedanput Dejl zaustavi svoga konja i pokaza svojom dugom
rukom, i Helen, gledajući u tom pravcu, spazi nekoliko sivih srna na
jednom proplanku, nepokretnih, načuljenih dugih ušiju. Bio je to
lep, divlji prizor. Iznenada one odskakutaše dugim lakim
skokovima.
Šuma je uglavnom bila ravna i otvorena, no bilo je tu i
močvarnih ulegnuća i vododerina koje su narušavale njenu pravilnu
jednoličnost. Ali, oko podne, izgled se postupno izmeni, što bi Helen
zacelo i ranije primetila, da je imala oštrije oko. Tle se počelo
uspinjati, a drveće je bilo gušće.
Ona otkri još nešto. Otkako je bila ušla u šumu, osećala je kao
neku težinu u glavi i kao da je nešto štipa u nosu. U prvi mah je, sa
žaljenjem, pomislila da je nazebla. Sad joj se međutim malo raščisti
u glavi, i ona razumede da je to bio teški borov miris koji je
pritiskivao njome nozdrve jednim slatkim gustim vonjem. Zbog
svoje jačine miris je bio pretežak i gotovo neprijatan. Isto tako činilo
joj se da joj gore grlo i pluća.

73
74
 Usled bolova i umora, koji se više nisu dali prikrivati, ona poče
gubiti interesovanje za šumu i okolinu. Od toga trenutka bolovi
postadoše nametljivi i jednako se pogoršavahu. Naročito ju je kinjio
jedan bol kao nikada u životu. Ležao je u bočnim mišićima iznad
kukova, i bio je tako podmukao i nepostojan. Nailazio je i gubio se.
Pošto bi već naišao, sa strahovitom oštrinom, mogao se podnositi
tako što bi se telo pomerilo ili olakšalo. Ali je napadao bez ikakve
opomene. Kad ga je očekivala, on bi slagao; kad bi malčice
odahnula, on bi joj se kao oštrica noža zario u slabine. To je bio,
dakle, onaj jahački bol koji je satirao mekušce u dugom jahanju.
Gotovo se nije dalo izdržati. I lepota šume, i živa stvorenja što bi se
razbegla, i vreme, i daljina — sve je iščezavalo pred ovim bolom. Na
veliko svoje olakšanje ona primeti da je kasanje bilo uzročnik ovog
mučenja. Kad je Rendžer išao hodom, nije je bolelo. Zato ga je
zadržavala da ide hodom dogod je smela i Dogod se Dejl i Bo ne bi
gotovo izgubili iz vida, a onda bi poterala trkom dok ih ne bi
sustigla.
Tako su prolazili časovi; sunce se klonilo zapadu prodirući
svojim zlatnim zracima kroz drveće, i šuma lagano postade svetlija,
ali ugasitija. Zatim malo po malo poče da se smrkava. Nije bilo
daleko do smiraja.
Ona ču kako konji pljuskaju po vodi, i uskoro spazi tanke
mlazeve bistre vode kako brzo teku preko jaraka i zelene mahovine.
Ona pređe nekoliko ovakvih, i duž poslednjega izbi u otvoreniju
šumu, gde su borovi bili gorostasni, kao kule, i daleko razbacani.
Niska, sura litica dizala se s desna, otprilike za trećinu visine drveća.
Odnekud je dopirao žubor tekuće vode.
— Veliki Izvor — objavi Dejl. — Ovde ćemo logorovati. Dobro ste
se držale, devojke.
Razgledavši bolje, Helen se uveri da su svi ovi potočići izvirali
ispod ove sure stene.
— Umirem od žeđi — uzviknu Bo na svoj uobičajeni preterani
način.
— Bogme, nećete nikada zaboraviti kad ste se prvi put napili ove
vode — primeti Dejl.

75
 Bo pokuša da sjaše, i naposletku se svali dole, a kad se dohvatila
tla, noge kao da joj odrekoše poslušnost, i ona se skljoka na zemlju.
Dejl joj pomože da ustane.
— Šta je to sa mnom? — zapita ona preneraženo.
— Malo ste se ukočili, to je sve — odgovori Dejl, ,c povede je. Bo
učini nekoliko nezgrapnih koračaja.
— Osećaš li kakve bolove, Bo? — upita Helen, još uvek u sedlu,
ustežući se da pokuša da sjaše, ma da je to želela više od svega na
svetu.
Bo je rečito pogleda.
— Nel, jesi li ti osetila jedan u slabinama, kao podmukao, dubok
ubod šivaće igle, i to kad se najmanje nadaš!
— Ah, toga neću nikada zaboraviti! — uzviknu Helen tiho.
Potom, poučena Boinim iskustvom, oprezno sjaha, i uspe da se
održi na nogama. Kao da je imala drvene noge.
Tada se devojke uputiše ka izvoru.
— Pijte polako — doviknu im Dejl.
Veliki Izvor izbijao je negde duboko ispod sive istrošene litice,
odakle je dopirao mukao podzemni grgolj i huk vode. Izvorski vrh
morao je biti veliko vrelo koje je izbijalo kroz hladnu stenu.
Helen i Bo polegoše po mahovini, a lica su im se ogledala u vodi.
Srknuše jedan gutljaj po Dejlovom savetu, i kako su bile zagrejane i
spržene od žeđi, htele su da uživaju za časak u ovoj dragocenoj
prilici.
Voda je bila tako hladna da se Helen sva strese, zubi joj utrnuše,
a jedna osobita, životvorna struja razli joj se po celom telu, gaseći
svojom čudesnom svežinom onu suvu vrelinu mesa i neodoljivo
izazivajući novu žeđ. Helen podiže glavu da bi pogledala ovu vodu.
Bila je bezbojna kao i bez ukusa.
— Pij, Nel! — dahnu Bo. — Sećaš li se... onog našeg... starog
izvora..— u bašti... punog škobalja?7
Tada Helen stade da pije, halapljivo, zatvorenih očiju, sa
uspomenom na dom koju su oživele Boine slikovite reči.

7
Škobalj, skobalj, skoboj — vrsta ribe. — Prim prev.
76
 GLAVA SEDMA

Prvo što Dejl učini u logoru bilo je da rastovari jednog od konja

i, raspakovavši jedan denjak, izvuče šatorsko platno i nekoliko
ćebadi, pa ih prostre pod jednim borom.
— Odmorite se, devojke, — reče on kratko.
— Možemo li što pomoći? — upita Helen, iako se jedva držala na
nogama.
— Bićete dobro došli, ali pošto se najpre malo ogrnete.
— Otrgnem! — uzviknu Bo nasmejavši se. — Ta ja sam sva
rastrgana.
— Bo, ne čini li ti se kao da gospodin Dejl misli da ćemo ostati
poduže sa njim u šumi?
— Dabome da mi se čini — odgovori Bo sedajući polako na
ćebad, pa se ispruži i duboko odahnu, naslonivši glavu na jedno
sedlo. — Nel, ne reče li on da ga ne nazivamo gospodinom? — Dejl
je rastovarivao ostale konje.
Helen se ispruži pored Bo, i prvi put u životu oseti svu slast
odmora.
— Pa dobro, sestro, kako misliš ti da ga zoveš? — zapitaće Helen
radoznalo.
— Milt, razume se — odgovori Bo.
Helen morade da se nasmeje uprkos umora i bolova.
— Prema tome, pretpostavljam da ćeš i onoga tvoga kauboja Las
Vegasa, kada dođe, zvati isto onako kako je on nazvao tebe?
Bo porumene, što je bilo malo neobično za nju.

77
 — Hoću, ako budem htela — odgovori ona. — Nel, otkako te
pamtim, ti si uvek bila luda za Zapadom. Sada si evo na Zapadu, baš
posred srede. Stoga razbudi se!
To je bio Boi svojstveni nepromišljeni način govora, kako bi
nagnala Helen da se otrese svojih površnih predrasuda. Pogodila ju
je duboko. Helen nije znala šta da odgovori. Njene želje, u pogledu
Zapada, zacelo nisu stremile ka ovakvim divljim, nečuvenim
izletima. No može biti da Zapad — u svom svakodnevnom životu —
nije bio drugo do niz pustolovina, iskušenja, nedaća i uspeha. A to
zato da bi se jednoga dana omogućio drugima udoban život! Možda
je to bilo značenje Boine bodre opomene. Ali je Helen bila i suviše
umorna da bi o tom razmišljala. U taj mah Njoj se više mililo da
posmatra Dejla.
On sputa konjima noge, pa ih pusti na slobodu. Zatim uze sekiru
i priđe jednom omanjem, osušenom drvetu, između nekolikih belih
topola. Zamahujući sekirom pokazivao se u najpovoljnijem svetlu.
Bez kaputa, otkrivajući svoja široka pleća, prava leđa, i duge, snažne
ruke, izgledao je kao mladi džin. Bio je vitak i gibak, krupan, ali ne
trom. Sekira je zvonila o tvrdo drvo odjekujući šumom. S nekoliko
udaraca obori drvo, a onda ga iscepa. Helen je bila radoznala da vidi
kako će upaliti vatru. On najpre nacepa nešto cepki iz srca panja, pa
ih onda s krupnijim cepkama naslaže na zemlju. Zatim iz jednih
bisaga što ih je okačio na obližnju granu izvadi kremen i ognjilo i,
kako se Heleni učini, parče krpe ili jelenske kože natrljane barutom.
Kako bilo, tek na prvi udar ognjila poleteše varnice, i iverje planu.
Očas liznu vatra stopu visoka. Onda naloži unakrst krupniju parčad,
i plamen se razbukta.
Svršivši to, uspravi se i, okrenut ka severu, osluškivaše. Helen
se seti da ga je već dvaput videla da čini to isto otkako su stigli na
Veliki Izvor. On je osluškivao i izgledao za Rojem. Sunce je bilo
zašlo, i preko čistine vrhovi borja gubili su svoj sjaj.
Logorsko posuđe što ga lovac izruči iz jednoga džaka odjeknu
zvekom gvožđa i lima. On zatim razveza jedan denjak u kome je bio
veliki broj džakova i džakčića. U ovima su, sigurno, bile namirnice.
Vedro je izgledalo tako kao da se konj sa celim svojim tovarom
valjao po njemu. Dejl ga napuni na izvoru. Vrativši se vatri, nasu

78
vode u jedan lavor, pa kleknuvši na travu dobro opra ruke. Videlo
se da mu je to običaj, jer Helen primeti da on, čineći to, gleda u
šumu i osluškuje. Potom osuši ruke na vatri, pa okrenuvši se k
razvezanom denjku poče da sprema večeru.
Iznenada Helen pomisli na ovog čoveka i: na značenje njegovih
postupaka. U Magdaleni, za vreme vožnje kolima i sinoć, ona je
poverovala ovom nepoznatom čoveku, lovcu sa Belih Planina, koji
je bio gotov da joj bude prijatelj. I ona je osećala neobičnu
zahvalnost prema njemu. No ona je još uvek gledala na njega
nekako bezlično. Sada joj je međutim počelo bivati jasno da ju je
slučaj bacio u društvo jednog osobitog čoveka. Ovaj je utisak zbuni,
jer nije poticao otuda što je on bio toliko hrabar i čestit da pritekne
u pomoć jednoj devojci kojoj je pretila opasnost, ili što je bio vešt i
okretan u sitnim logorskim poslovima. Većina je zapadnjaka bila
hrabra, to joj je ujak kazivao, mnogi su bili čestiti, iako ponešto
grubi, i svi su znali da kuvaju. Ovaj lovac bio je telesno vanredan
primerak Muškosti, sa nečim lavovskim u svome stasu. No ni to nije
izazvalo ovaj njen utisak. Helen je bila učiteljica i vična deci, i osetila
je u ovom lovcu izvesnu detinjsku prostodušnost i svežu krepkost.
Ona je, međutim, verovala da je Dejlova umna i duhovna snaga
izazvala ove njene misli o njemu.
— Nel, pa već tri puta ti govorim — bunila se Bo svađalački. —
O čemu ti to sanjariš?
— Prilično sam umorna, i daleko odavde, Bo, — odgovori Helen.
— Šta veliš?
— Velim da sam stra... hovito ogladnela.
— Zaista? Ništa osobito za tebe. Ja sam i suviše umorna za jelo.
I bojim se da sklopim oči. Nikad ih više neću otvoriti. Kad smo
poslednji put spavale, Bo? ,
— Dve noći pre polaska od kuće — reče Bo.
— Četiri noći! Oh, baš smo se naspavale!
— Vere mi, ja ću svoje namiriti u ovim šumama. Šta misliš,
hoćemo li spavati ovde, pod ovim drvetom, bez krova nad glavom?
— Izgleda — odgovori Helen sa sumnjom.

79
 — Oh, divno! — uzviknu Bo razdragana. — Videćemo zvezde
kroz granje.
— Čini mi se da se oblači. Zar ne bi bilo strašno da naiđe oluja?
— Pa, ne znam — odgovori Bo zamišljeno. — Mora da ima oluja
na Zapadu.
Helen ponovo oseti neku neumitnost kod Bo. Nešto što je u
jednoličnom domaćem životu u Seint Džozefu izgledalo samo
praktičnost. Iznenada Heleni senu neobična pomisao — uzbudljiva
svest, da se ona i Bo tek počinju da razvijaju u jednoj novoj, divljoj
sredini. Kako je bilo čudno i strašno, možda, posmatrati taj
razvitak! Bo pošto je bila mlađa, savitljivija, više nagonska nego
intelektualna, brže će ojačati. Helen se pitala, hoće li i ona morati
popustiti pred svojim prvobitnim okolnostima. No kako bi neko sa
razumnom i misaonom glavom mogao poći tim putem? To su mogle
samo divlje prirode koje ne misle.
Helen vide gde se Dejl ponovo uspravi i zagleda u šumu.
— Mislim da Roj neće doći — govorio je on sam sa sobom — I to
je dobro. Zatim se okrete devojkama. — Večera je gotova.
Devojke se odazvaše življe duhom negoli činom. Jele su kao
izgladnela deca zalutala u šumi. Dejl ih je posluživao s veselim
izrazom na svom mirnom licu.
— Sutra uveče imaćemo mesa — reče.
— Kakvog? — upita Bo.
— Divljeg ćurećeg ili srnećeg. Možda i oboje, ako volite. Nego,
sa divljači je bolje početi polako. A ćureće, da vam se topi u ustima.
— A-am! — promrmlja Bo halapljivo. — Čula sam za divlju
ćuretinu.
Kad su one završile, povečera i Dejl, slušajući šta su devojke
govorile, a čas po odgovarajući kratko na poneko Boino pitanje. Bio
je već sumrak kada je počeo da pere lonce i sudove, a kad je bio
gotov, već je skoro pao mrak. Tada podstaknu vatru, pa sede na
jedan panj i zagleda se u plamen. Devojke su udobno sedele
naslonjene na sedla.
— Nel, ja ću se začas izvrnuti — reče Bo. — A ne bih smela,
odmah posle ovako obilate večere.

80
 — Ja opet ne znam kako mogu da spavam, a znam da ne mogu
da držim oči otvorene — prihvati Helen.
Dejl živo podiže glavu.
— Slušajte.
Devojke stadoše napregnuto da osluškuju. Helen nije čula ništa,
sem tupog udara kopita tamo u mraku. Šuma kao da je zaspala. Po
Boinim očima, krupnim i sjajnim pri svetlosti vatre, videla je da ni
ona nije čula ono na šta je Dejl ciljao.
— Čopor kojota dolazi — objasni on.
Najedared tišinu naruši kratko, resko, čudnovato kevtanje.
Zvučalo je divlje, ali je ipak imalo kao nekakav prijateljski ili
ljubopitljiv prizvuk. Malo zatim stadoše se pomaljati sive prilike na
samoj ivici svetlosnoga kruga. Tihi šušanj nogu u prikradanju čuo
se svud okolo logora, a onda se razleže lavež i štektanje svud
unaokolo. Bio je to čopor nemirnih i plašljivih njuškala, pomisli
Helen; i bi joj milo kad se ta dreka stiša, i kojoti se s nekoliko
isprekidanih, ljutitih šteketa udaljiše.
Ponovo zavlada tišina. Da Helenu nije morila stalna
zabrinutost, ova bi joj se tišina činila prijatna i neobično lepa.
— Oh, slušajte ovoga — prozbori Dejl. Glas mu je treperio od
uzbuđenja.
Devojke opet napregoše uši. No to nije bilo potrebno, jer
odmah, jasan i hladan, naruši tišinu sumorni urlik, otegnut, čudan,
pun i divlji.
— Oh! Šta je to? — šapnu Bo.
— To je veliki sivi kurjak, šumski kurjak, skitač, kako ga neki
zovu — odgovori Dejl. — On je sada tamo gore na kakvoj visokoj
litici. Osetio nas je, i to mu nije pravo. Eto ga opet. Slušajte !... A,
gladan je.
Dok je Helen slušala taj osobit divljačni urlik — tako divljačan
da joj se koža ježila i da ju je obuzimalo jedno neopisivo osećanje
usamljenosti — pogled joj je bio uprt u Dejla.
— Vi ga volite? — ote joj se nehotice, gotovo nesvesna zašto to
pita.

81
 To Dejla zacelo još nije niko bio zapitao, a Heleni se učini, dok
je razmišljao, da ni on sam nije nikada dotle sebe o tome Zapitao.
— Valjda — odgovori on iznenada.
— Ali kurjaci kolju srne, i sitnu lanad, i sve što je nejako u šumi
— umeša se Bo.
Lovac klimnu glavom.
— Kako onda možete da ga volite? — ponovi Helen.
— Kad malo razmislim o tome, biće da je to iz više razloga —
odgovori Dejl. — On kolje načisto. On nije strvinar. Nije kukavica.
On se bori. On umire junački. I voli usamljenost.
— Ubija načisto. Šta mislite reći time?
— Eto, na primer, kuguar iskasapi jelena. Suronja, opet, kad
zakolje kravu ili ždrebe, potpuno ih izmrcvari. Međutim, kurjak
kolje načisto, takoreći jednim udarcem.
— Šta su to kuguar i suronja?
— Kuguar je planinski lav ili panter, a suronja je suri medved ili
grizli.
— Oh, oni su tako svirepi! — uzviknu Helen grozeći se.
— Dabome da jesu. Često sam ubijao kurjake zbog toga što su
na smenu gonili jelena.
— Šta znači to na smenu?
— Pogdešto dva ili više kurjaka gone jelena, pa dok se jedan od
njih odmara, drugi nateruje jelena u krugu ka svom drugaru, koji
onda nastavlja sa poterom. I na taj način savladaju jelena. Svirepo,
istina, ali prirodno, i ništa gore nego kad sneg i led umore jelena
glađu, ili kad lisica tamani mlade ćuriće koji tek što su se izlegli iz
jajeta, ili kad vrane kljuju oči jaganjcima što su se tek ojagnjili i
čekaju dok ne uginu. Prema tome, ljudi su svirepiji od zverova, jer
još dodaju prirodi i raspolažu više nego nagonima.
Helen je bila ućutkana, a pomalo i zbunjena. Ne samo da je ovde
naučila jedno novo i neobično gledište iz prirodopisa, nego je
primila i jasan nagoveštaj o tome zašto je naslućivala ili nagađala u
ovom čoveku jedan osobenjački karakter. Lovac je bio čovek koji
ubija životinje zbog njihova krzna, njihovog mesa ili rogova, ili zbog
nekog uživanja u krvi — to je bilo Helenino obeležje lovca, a ona je
82
verovala da je to mišljenje i većine ljudi koji žive u uređenim
državama. No možda je većina imala krivo. Lovac je mogao biti i
nešto sasvim drugo, i daleko više nego običan tragalac i tamanilac
divljači. Planinski svet je predstavljao tajnu gotovo za svakoga.
Možda je Dejl spoznao njegove tajne, njegov život, strahotu i lepotu,
tugu i radost; i ako je to tako, onda kako je pun, kako divan morao
biti njegov duh! On je govorio o ljudima kao da nisu ništa bolji od
vukova. Je li usamljeni život u divljini učio čoveka o tome? Jed,
zavist, surevnjivost, prkos, gramzivost, i mržnja — svemu tome nije
imalo mesta u srcu ovoga lovca. Nije to bila Helenina pronicljivost,
nego intuicija žene koja je to pogađala.
Dejl usta na noge i, okrenuvši se ka severu, stade ponovo da
osluškuje.
— Očekujete li i sad Roja? — upita Helen.
— Ne, ne verujem da će noćas doći — odgovori Dejl, pa priđe i
stavi ruku na bor što se uzdizao iznad ležaja devojaka. To i način
kako je osmotrio vrh drveta, a zatim obližnje drveće, sadržavali su
još više one značajnosti koja je Helenu tako interesovala.
— Računam da je izdržao ovde kojih pet stotina godina, pa će
izdržati i noćas — promrmlja Dejl.
Ovaj je bor bio car ove široke skupine drveća.
— Slušajte ponovo — reče Dejl.
Bo je bila zaspala. Helen oslušnu, i najedared uhvati nekakav
dubok, udaljen huk.
— Vetar. Biće oluje — objasni Dejl. — Čućete nešto vredno da se
čuje. Samo nemojte da se uplašite. Na sigurnom smo mestu. Borovi
se često ruše. No ovaj će đido izdržati i najsilovitiju vetrinu. Bolje
zavucite se pod ćebad, pa ću vas prekriti platnom.
Helen se zavuče, tako kako je bila, potpuno odevena, sem
čizama, koje su ona i Bo bile izule i položi glavu uz Boinu. Dejl
prevuče odozgo navoštanjeno platno i previ ga niže samih njihovih
glava.
— Kad kiša počne, vi ćete se probuditi, pa samo prebacite platno
preko glave — reče.

83
 — Hoće li biti kiše? — upita Helen, ali, u stvari, mislila je da je
ovo najčudniji trenutak u celom njenom životu. Na svetlosti vatre
videla je Dejlovo lice sasvim kao obično, mirno, tamno i vedro, bez
traga zamišljenosti. On je bio ljubazan, ali nije ni pomislio na ove
sestre kao na devojke, same sa njim u mrkloj šumi, nemoćne i bez
odbrane. On kao da uopšte nije mislio. No Helen nikada kao dotle
nije bila tako prijemljiva za iskustva.
— Ja ću biti tu u blizini i održavaću vatru cele noći — reče on.
Ona ču kako on korača dalje u pomrčinu. Potom se začu
nekakvo vučenje i udaranje, pa tresak panja bačenog na vatru.
Oblak varnica polete uvis, a mnoge prsnuše dole i zašištaše na
vlažnoj zemlji. Dim se ponovo ovi oko velikog, ispucalog debla, i
plamen buknu pucketajući.
Helen opet oslušnu huk vetra. Činilo se da dolazi kao ćuv
vazduha što ćarlija oko njenih obraza, i nežno se igra Boinim
uvojcima, bivajući sve jači. Zatim opet zamre, da bi se ponovo javio,
još jači. Helen oseti da je to zvuk oluje koja se približava. Njeni
otežali kapci jedva su se držali otvoreni, i ona je znala, ako ih pusti
da se sklope, da će odmah zaspati. A htela je da čuje šum vetra u
borovima.
Nekoliko hladnih kapljica kiše orosi joj lice, i nju prože slatka
jeza pri pomisli da između nje i prirodne nepogode nema više
nikakvog krova. Zatim povetarac donese do nje miris paljevine, i
njena hitra uobrazilja nekako je ponese u detinjstvo kada je sa
svojom malom braćom palila šiblje i lišće. Uspomene su bledele.
Huk, koji joj se činio udaljen, sada je opet bio u šumi, i približavao
se naglo, postajući sve jači. Grmelo je kao bujica koja plavi. Helen
se zapanji, zaprepašćena. Kakva teška sila i orljava ova olujina!
Približavala se kao tutanj kakve vojske. A onda huk ispuni šumu,
ma da je još uvek bio tamo iza nje. Ni borova iglica da zatreperi na
svetlosti vatre. Ali vazduh kao da je pritisnut strahovitom težinom.
Huk se pojačavao, dok se nije pretvorio u pravi neprekidni tresak,
kao da kakva okeanska bujica proždire zemlju. Bo se prenu iza sna
i preplašena pribi se uz Helenu. Zaglušni nalet sruči se na njih.
Helen oseti kako joj se miče sedlo pod glavom. Džinovski se bor
potrese iz korena. Strašna vetrina pomamno je besnela u vrhovima

84
drveća. I duže vremena povijala je šumu pod svojom užasnom
silinom. Zatim zaglušni tresak pregrme, postepeno pređe u huk,
slabeći sve više i odjekujući sve muklije, i najzad zamre u daljini.
Tek što se beše stišalo, kad tamo prema severu zaurla, ponovo,
pa prestade, i ponovo zaurla. Helen je ležala i šapatom smirivala Bo,
slušajući kako siloviti mahovi vetra grme i prestaju. Takvi su bili ovi
planinski šumski vihori.
Sitno rominjanje kiše po platnu opomenu Helen na Dejlova
uputstva i, prevukavši teški platneni pokrovac preko njihovih glava,
zatisnu ga iza sedla. A onda, sa Bo toplo stisnutom uza se, sklopi oči,
i crna šuma, i vetar, i kiša lagano iščezoše. Poslednji osećaj bio je
miris dima koji se uvlačio pod platno.
Kad se probudila, sećala se svega kao da je protekao samo jedan
trenutak. Ali je već bio dan, istina siv i oblačan. Sa borova je kapala
izmaglica. Vatra je veselo puckarala i plavičast dim vio se uvis, a u
vazduhu je lebdeo ugodan miris tople kave. Konji su stajali blizu
ujedajući se i ćiftajući. Bo je još slatko spavala. Dejl je bio zaposlen
po logoru. Posmatrajući tako lovca, Helen vide kako on zastade u
radu, oslušnu na jednu stranu, pa stade da izgleda u očekivanju. U
taj mah razleže se jedan glas iz šume. Helen prepozna Rojev glas.
Zatim ču pljuskanje vode i konjski topot koji se približavao.
Naposletku se pomoli kulašasti mustang noseći Roja.
— Rđavo jutro za patke, ali dobro za nas — viknu.
— Zdravo, Roj! — pozdravi Dejl, sa iskrenom radošću u glasu. —
Čekam te.
Roj hitro skliznu sa mustanga, i dok je rasedlavao pucali su
kaiševi pod njegovim brzim rukama. Kulaš je bio sav ogrezao u
znoju i peni i pokisao. Dahtao je i pušio se.
— Mora da si brzo jahao — primeti Dejl.
— Bogme jesam — odgovori Roj. Utom primeti Helenu, ona se
bila pridigla na sedećki i gledala je u njega sa rukama u kosi. — Bro
jutro, mis! Dobre vesti.
— Hvala bogu! — promrmlja Helen, pa prodrma Bo. Mlada se
devojka probudi, ali je bila lenja da se rasani. — Bo, Bo! Razbudi se!
Gospodin Roj se vratio.

85
 Na to se Bo uspravi na sedećki, razbarušena i sanjiva.
— O, oh, ala boli! — jeknu ona. Ali preletevši okom sliku logora,
dodade: — Je li gotov doručak?
— Sad će. Jutros će biti uštipaka — odgovori Dejl.
Bo je pokazivala jasne znake zdravlja po načinu kako je
sapinjala čizme. Helen donese njihovu putnu torbu, pa se obe
povukoše na jednu ploču pored izvora, ali ne izvan domašaja sluha
ljudi.
— Koliko ćeš se ti još motati tu okolo pre no što mi ispričaš? —
zapitaće Dejl.
— Baš kako sam računao, Milte, — odgovori Roj. — Onaj
konjanik što vas je mimoišao, bio je Ensonov glasnik. Enson, sa
svojom bandom, brzo nam je ušao u trag. Već oko deset časova
opazio sam ih gde dolaze. Tada sam šmugnuo u šumu. Čekao sam
tu poblizu da vidim na koju će stranu. I, bogme, izgubiše ti trag.
Zatim se razmileše kroz šumu, u pravcu juga, računajući, dabome,
da ćeš ti zaobići u Pajn s južne strane Starog Boldija. U celoj toj
družini Snejka Ensona nema ni ciglog čestitog konjskog tragaoca,
to je izvesno. Dakle, išao sam za njima jedno sat, dok se nisu udaljili
nekoliko milja od našeg traga. Onda sam se vratio onamo gde si ti
ugazio u šumu. I tu sam čekao celo posle podne, sve do mraka,
računajući da bi se oni još mogli vratiti po tvom tragu. Ali nisu. I
tada sam krenuo ovamo, i logorovao sam u šumi sve do pred zoru.
— Do sada je dobro — izjavi Dejl.
— Dabome. Ima ti tu gadnih predela južno od Boldija i duž dveju
ili triju staza na kojima će Enson i njegova družina logorovati,
nemaj brige.
— Na to ne treba ni misliti — promrmlja Dejl kao odgovor na
neku misao koja mu pade pa um.
— Na šta to?
— Da obiđemo Boldija sa severa.
— Razume se da ne — prihvati Roj bez razmišljanja.
— Prema tome, ne ostaje mi drugo nego da dobro zaturim svoj
trag, pa da se sklonim u svoj logor i da tamo sačekam dok mi ne
javiš da mogu dovesti devojke u Pajn.

86
 Milte, iz tebe progovara proročka mudrost.
— Ja opet nisam tako siguran da ćemo uspeti da prikrijemo
tragove. Da je Enson samo zavirio u šumu, ne bi me tako brzo
izgubio.
— Ne bi. Ali, vidiš, on računa da će ukrstiti tvoj trag.
— Kad bih mogao nekako izmaći petnaestak ili dvadesetak milja
i pouzdano zamesti svoj trag, osećao bih se siguran od potere — reče
lovac zamišljeno.
— To možeš sasvim pouzdano i lako — prihvati Roj brzo. — Baš
maločas susreo sam neke čobane gde teraju veliko stado ovaca.
Dolaze s juta i idu na pašu u Ćureće Senake. Potom će ponovo
natrag u Feniks. Vreme je, kako vidiš, blatnjavo. Kreni dakle odmah
i ostavi jasan trag do traga ovaca, kao da si naumio na jug. Međutim,
obiđi i udari ispred stada. Čobani će se držati otvorenih proplanaka
i staza kroz šumarke. I izgazivši tvoje tragove, oni će ih sakriti.
— Ali ako Enson zaobiđe i nagazi na ovaj logor? On će lako
pratiti moj trag do te ovčje staze. Šta onda?
— Što god hoćeš. Idući na jug ovčji trag je blatnjav i nizbrdo.
Biće još jake kiše. Sve i da pođeš na jug, kiša će isprati tvoj trag. A
Enson će ići u tom pravcu dokle ga sasvim ne izgubi. Ostavi ti to
meni, Milte. Ti si lovac. A ja sam konjski tragalac.
— U redu. Krećemo.
Zatim pozva devojke da požure.

87
 GLAVA OSMA

Pošto su ponovo pojahali konje, Helen je morala sebi da čestita

što ipak nije tako slomljena kao što je zamišljala. Međutim, Bo je
kukala na sav glas.
Obe devojke imale su duge kišne kabanice, nove novcate, zbog
kojih su bile jako ponosne. Nova odeća nije bila tako česta stvar u
njinom životu.
— Moraću vam ih, bogme, rasporiti — reći će Dejl isukavši veliki
nož.
— Zašto? — opre se Bo plašljivo.
— Pa nisu krojene za jahanje. Pokisnućete dobro i pored sveg
paranja. A, ako ih ne isečem, pokisnućete do kože.
— Pa dela — dozvoli Helen sa izvesnim oklevanjem.
I tako njihove nove kabanice biše isečene do više struka.
Umesnost ovoga Heleni bi jasna kad vide kako im kabanice prekriše
ostraga sedlo i noge sve do vrha čizama.
Jutro je bilo sivo i hladno. Sipila je sitna, magličasta kišica, a sa
drveća je stalno kapalo. Helen se začudi kad, ponovo ugleda otvoren
predeo, i da očevidno napuštaju šumu za izvesno vreme. Kraj je bio
s desne strane prostran i ravan, a s leve se talasasto uzdizao duž
crnog krivudavog šumskog ruba. Iznad ove šumske granice, niski
uskomešani oblaci zaklanjali su bregove. Vetar je duvao Heleni u
leđa i kao da se pojačavao. Dejl i Roj su jahali da čelu, u dobrom
kasu, goneći pred sobom u gomili sabijene teretnjake. Helen i Bo su
imale pune ruke posla da drže korak sa njima.
Prvi sat jahanja prođe bez većih promena bilo u vremenu, bilo u
izgledu kraja, ali dade Heleni da nasluti šta je čeka, ako tako
produže ceo dan. Ona stade da se raduje takvim mestima gde su
88
konji morali da idu korakom, i da mrzi ravni. A što se tiče nizbrdica,
prosto nije mogla da ih podnese. Rendžer nije voleo da silazi polako
i drmusanje joj je isterivalo dušu na nos. Štaviše,. vatreni je konj po
svaku cenu hteo da preskače preko jarkova i lokava. Preletao je
preko njih kao na krilima. Helen nije nikako mogla da uvešti kako
pri tome treba da sedi u sedlu, te tako ne samo što je trpela telesno,
nego su i njena osećanja bila povređena. Nikada dotle nije volela da
izgleda smešna, a ovo što je ovde izvodila bilo je užasno. Srećom Bo
je stalno prednjačila i retko se osvrtala, zbog čega joj je Helen bila
blagodarna.
Uskoro nagaziše na jedan širok, blatnjav pojas, pun bezbrojnih
sitnih tragova od papaka. To je, dakle, bila ovčja staza za koju je Roj
savetovao da se sledi. Oni udariše njome neke tri do četiri milje i,
naposletku, došavši do jedne sivozelene doline, spaziše ogromno
stado ovaca. Vazduh se ispuni blejanjem i mirisom ovaca, i
potmulim, lakim topotom papaka. Stado je išlo sabijeno, prekrilivši
nekoliko hektara, i usput je na brzinu čupkalo travu. Bila su tu tri
čobana na konjima i nekoliko tovarnih konja. Dejl se upusti u
razgovor s jednim od Meksikanaca, i nešto mu dade, potom pokaza
rukom u pravcu severa i dole niz stazu. Meksikanac razvuče usta u
osmeh od uva do uva, i Helen uhvati jedno brzo „Si, señor! Gracias,
señor!“8 Lepo je bilo videti ovo ogromno stado kako odmiče kao
okrugla vunasta reka, siva i smeđa, ovde onde prošarana crnim.
Stado je išlo jednom stazom preko ravnice. Dejl udari ovom stazom
i potera nešto jačim kasom.
Utom se oblaci digoše i raščistiše, i ukaza se plavo nebo i jedan
problesak sunca. Ali taj predznak ne potraja dugo. Vetar se ponovo
nadu. Silovit taman pljusak silazio je sa planine, i videlo se gde nosi
kišu koja je lila kao iz kabla i približavala se kao brz pokretan zid.
Uskoro obavi i begunce.
Pognute glave jahala je Helen, kako joj se činilo čitavu večnost,
kroz hladnu, sivu kišu koja Je šibala gotovo vodoravno. Najzad
teška provala oblaka prestade, ostavivši za sobom sitnu maglu. Mrki
su se oblaci motali nisko, potpuno skrivajući planine i dajući sivoj

8
Da, gospodine, Hvala, gospodine! (špan.). — Prim prev.
89
mokroj ravnici sumoran izgled. Helenine noge i kolena behu mokri,
kao da je gazila po vodi, i promrzli. Njene rukavice takođe nisu bile
za kišu, i bile su skroz mokre. Mraz joj je štipao prste, tako da je
morala udarati jednom rukom o drugu. Rendžer je to pogrešno
shvatao kao podsticaj da ubrza korak, a to je Heleni bilo gore i od
samog mraza.
Ona vide još jednu crnu masu oblaka gde se kovitlaju dole
noseći sobom pljuskove, samo što su ovi bili prošarani belim. Sneg!
Vetar je sada sekao kao led. Heleni je bilo toplo po telu, ali joj se
udovi i uši strahovito mrznuli. Gledala je napred sumorno. Nije bilo
pomoći; trebalo je ići napred. Dejl i Roj su bili pogrbljeni u sedlima,
verovatno prokisli do kože, pošto nisu imali kišnih kabanica. Bo je
jahala odmah za njima, i videlo se očito da je i njoj zima.
Ovaj drugi pljusak nije bio tako strašan kao prvi, jer je kiša bila
manja, Ipak, kao led oštar vetar sekao je do srži. To je potrajalo
jedno sat, a za sve to vreme konji su kasali i kasali. Ponovo siva
bujica pregrme, ostade sitna sumaglica, oblaci se raščistiše, potom
se opet skupiše i nagomilaše za novu provalu. Ova donese grad.
Vetrom gonjena zrna šibala su Helenu po vratu i obrazima, i jedno
vreme padala su tako krupno i snažno da se ona uplašila da neće
moći izdržati pod udarcima. Na čistinama videlo se tle prekriveno
svetlucavim ledenim zrnjem.
Tako se oluja za olujom sručivala iznad Helenine glave. Noge su
joj bile utrnule od mraza i nisu je više bolele. Ali je u prstima, usled
neprekidnih napora da održi krvotok, osećala ljut bol. Vetar je sada
prodirao pravo kroza nju. Ona se čudila svojoj durašnosti, i mnogo
je puta mislila da neće moći istrajati dalje. Ali je istrajala. Sve zime
koje je preživela nisu skupa donele ovo što je podnela u ovom
jednom danu. Naporan i ledan, mokar i vetrovit, i na sve većoj visini
— u tome je bilo objašnjenje. Vazduh nije imao dovoljno kiseonika
za njenu krv.
Pa ipak, za sve vreme tih beskrajnih časova Helen je posmatrala
kuda je prolazila, i ako bi se ikad tim putem vratila, ona bi ga
prepoznala. Po podne je bilo dobro poodmaklo kad Dejl i Roj
povedoše dole u jednu ogromnu kotlinu u kojoj se prostiralo jezero
zaraslo ševarom. Jahali su njegovim rubom, gazeći konjima do

90
kolena. Ždralovi i čaplje poletali su tromo; jata divljih pataka
preletala su u brzom letu s jedne strane na drugu. Iza ovog ulegnuća
tle se prilično strmo uzdizalo; okomci su oivičavali kosu, i ponovo
se pojavio tamni rub šume.
..Koliko još milja?“ pitala se Helen. Činile su joj se tolike i isto
tako duge kao god i časovi. Ali najzad, baš kad pljusnu nova kiša,
stigoše do borova. Pokaza se da su bili naretko razbacani, te su
pružali slabu zaštitu od oluje.
Helen je sedela u sedlu potpuno slomljena. Čim bi Rendžer
ubrzao korak ili gazio preko kakvog jarka, ona bi se uhvatila za
jabuku sedla da se ne bi srušila. U njenoj su duši carovala samo
osećanja bede i nametljiva misao — zašto je uopšte pošla od kuće na
Zapad. Čak je zaboravila i brigu za Bo. Pa ipak, svaku važniju
promenu u izgledu kraja odmah je beležila, možda i snimala u
svome pamćenju namučenom živošću svoga iskustva.
Šuma je postajala sve ravnija i gušća. Pod drvećem su počivale
senke sutona ili mraka. Najedared Dejl i Roj iščezoše, idući nizbrdo,
a za njima i Bo. Iznenada Helenine uši ispuni huk brze vode.
Rendžer ubrza korak. Uskoro Helen stiže na rub velike doline,
mračne i sive, tako pune pomrčine da nije mogla sagledati preko nje
ili kroza nju. Ali je čula gde na dnu nje šumi reka. Šum je bio dubok,
neprekidan, nekakav težak, hučan žubor, neobično blagozvučan.
Staza je bila strma. Helen još nije bila izgubila svaku osetljivost, kao
što je verovala i nadala se. Njeno jadno, izubijano telo još je uvek
mučenički odgovaralo na drmusanje, potrese, trzaje i sve druge
užase koji čine konjski kas.
Helen zadugo ne podiže oči. Kad ih podiže, pred njom je ležala
zelena, vrbom obrasla čistina, bez drveća na dnu doline, kojom je
proticao mutno zapenušen potok šumno hučeći.
Dejl i Roj poteraše teretnjake preko vode, pa ugaziše i oni,
konjima do bokova. Bo zagazi u zapenušenu vodu kao da je celog
svog veka bila vična tome. Ako bi se omakla i pala, morala bi se
neminovno udaviti u toj planinskoj bujici.
Rendžer dokasa pravo do ivice i tu, povinujući se Heleninoj ruci,
stade. Voda je bila pedesetinu stopa široka, s ove strane plitka, a na

91
suprotnoj strani duboka, silovita i uskomešana. Helen od pustoga
straha nije smela ugaziti.
— Pustite ga samog! — viknu joj Dejl. — Držite se čvrsto!..
Rendžer!
Veliki se vranac zagna, da je voda prštala. Ta je matica za nj bila
igračka, ma da se Heleni činila neprelaznom. Ona nije više imala
snage da zadigne stremene, tako da ih voda preplavi. Rendžer se,
još u dva skoka, dohvati obale, pa otkasa preko zelene rudine pravo
ka ostalim konjima, koji su, pušeći se, stajali pod nekim borjem,
frknu glasno i stade.
Roj priskoči da joj pomogne sići.
— Trideset milja, mis Helen, — reče on, glasom kao da joj
čestita.
Morao je sneti sa sedla i da joj pomogne do drveta gde je sedela
naslonjena Bo! Dejl je već bio smakao jedno sedlo i prostirao je
ćebad na tle pod borom.
— Nel, klela si se... da me voliš! — glasio je Boin sumorni
pozdrav. Devojče je bilo bledo, ispijeno, pomodrelih usana i nije
moglo da ustane na noge.
— Nisam, Bo, nikada... inače te ne bih dovela do ovoga, bedna
ja! — uzviknu Helen. — Oh, groznog li jahanja!
Kiša je padala, sa drveća je kapalo, nebo je bilo nisko. Tle je
svuda bilo potpuno mokro, s lokvicama i baricama na sve strane.
Helen nije videla ništa do jezive, sumorne, ledene izglede. U
mislima joj živo i bolno iskrsnu dom. Zaista, bila je tako beskrajno
jadna, da joj se divno olakšanje što je sela, što je prestalo kretanje, i
što se rešila onog paklenog konjskog kasanja činilo samo kao varka.
Nije mogla verovati da je napokon došlo vreme da se odmori.
Ovo je mesto očevidno služilo kao logorište lovcima ili
čobanima, jer je bilo ostataka od vatre. Dejl podiže jedan nagoreli
panj i mlatnu njime snažno o zemlju, tako da se lomilo komađe. On
to više puta ponovi. Bilo je divno videti s kakvom je snagom, s
kakvom lakoćom lomio pregršti treščica. Kad je nakupio lepu
gomilicu, naslaže ih na zemlju i nadnese se nada nju. Roj je opet
sekirom cepao drugi panj, i svakim udarom odvaljivao podužu
cepku. Tada se izvi tanak stub dima iznad Dejlovih ramena, dok je
92
stajao tako pognut, gologlav, zaklanjajući iverje svojim šeširom.
Plamen liznu. Roj donese naramak cepaka, belih i suvih, iz sredine
jednog panja. Položiše ih na plamen unakrst, i vatra poče da bukti.
I tako nalagahu parče po parče domećući krupnije drvo, granje,
panjeve i debla, dok ne podigoše piramidu kroz koju je buktao uvis
oganj i dim. Nije prošlo ni dva minuta i Helen je već osećala toplinu
na svom promrzlom licu. Ona ispruži gole, utrnule joj ruke.
Dejl i Roj behu mokri do gole kože, ali ne ostadoše pored vatre;
oni rastovariše konje. Između dva bora zategoše laso, razastreše
preko njega voštano platno, u obliku šatora, i prikovaše ga za zemlju
na četiri kraja Denjkove sa devojačkim prtljagom, namirnice i
posteljinu skloniše pod ovaj zaklon.
Heleni se učini da za ovo nije trebalo više od pet minuta. Za to
kratko vreme vatra se bila rasplamtela, ogromna i jaka. Kiša je
jednako padala svud unaokolo, ali na rasplamsalu vatru, deset stopa
visoku, ili u blizini nje nije padalo ni kapi. Sva se isparavala. Tle je
počinjalo da se puši i isušuje. Helen je u početku patila dok joj je
vrućina izvlačila led. Sada su joj međutim bolovi prestali.
— Nel, nikada nisam ni slutila kakvo uživanje može da pruži
vatra — javi se Bo.
To još više podstaknu Helenina razmišljanja.
Za desetak minuta Helen je bila suva i topla. Mrak se spusti na
pustu, raskvašenu šumu, ali ovaj veliki oganj preobražavao ju je u
jedan sasvim drukčiji svet od onoga što ga je Helen zamišljala.
Plamsao je i buktao, praštao kao iz pištolja, šištao i prštao
varnicama na sve strane, a iz njega je sukljao gust, žućkast stub
dima. Srce mu je bilo kao od zlata.
Dejl uze dugu motku i iščeprka hrpu žara, na kome uskoro poče
da se puši lonac za kafu i tiganj.
— Roj, obećao sam devojkama za večeras ćurana — reći će lovac.
— Možda sutra, ako se vetar okrene. Ovo je kraj ćurana.
— Roj, zadovoljiću se i krompirom! — uzviknu Bo. — Nikada
više neću tražiti kolače i pite! Nikada nisam dovoljno cenila dobro
jelo. I bila sam gladna, uvek. Nikada nisam znala šta to znači biti
gladna, do sada.

93
 Dejl je brzo pogleda.
— Devojko, to vredi da se nauči — reče on.
Helen nije imala reči da izrazi svoje misli. Za tako kratko vreme
ona se preobrazila iz dubokog mučenja u uživanje.
Kiša nije prestajala, iako je izgledala blaža ukoliko se više
mračilo. Vetar se utiša i šumom zavlada tišina, izuzev isprekidanog
huka bujice. Jedno presavijeno platno bi prostrto između bora i
vatre, prema svetlosti i vatri, i ljudi postaviše na nj lonce koji su se
pušili, tanjire i šolje, a jaki miris iz njih prosto je dražio.
— Dohvatite ćebad i namestite se leđima prema vatri — reče Roj.
Docnije, kada su se devojke udobno zavukle pod svoju ćebad,
zaklonjene od kiše, Helen je još bila budna, a Bo je već čvrsto
spavala. Velika vatra osvetljavala je na brzu ruku podignuti šator
kao usred dana. Mogla je videti dim, deblo golemog bora, što se kao
kula peo, i malo parče neba. Potok je žuborio svoju pesmicu, gotovo
muzikalnu na mahove, pa onda opet neskladnu i tupu, čas tihu čas
hučnu, ali uvek silnu, šumnu, brbljivu, brzu i srditu u svojoj žurbi.
Utom se lovac i njegov prijatelj vratiše od konja koje su sputali
pa, posedavši oko vatre, stadoše da razgovaraju.
— Pa, kao velim, ovaj današnji naš trag ostaće sakriven — reći
će Roj zadovoljno.
— Ono što ne ugaze ovce, ispraće kiša. Imali smo sreće. Sad se
više ne brinem — odgovori Dejl.
— Ne brineš? Pa to bi bio prvi put što te vidim zabrinuta.
— Čoveče, nikada nisam imao težeg zadatka od ovoga — branio
se lovac.
— Ono, tako je.
— Nego, Roj, kad stari Ol Očinklos sazna o svemu ovome, kao
što će zacelo saznati kad se ti ili mladići vratite u Pajn, ala će biti
loma.
— Misliš li da će ljudi stati na njegovu stranu, a protiv Bizlija?
— Neki hoće. Ali će ih Ol, kao da vidim, poslati tamo gde je
vruće. On će iskupiti svoje ljude i poleteće pravo u planinu da traži
svoje nećakinje.

94
 — Ti pak nemaš ništa drugo da radiš nego da držiš devojke
dobro skrivene dok ga ja ne dovedem gore u tvoj logor. Ili, ako to ne
bude išlo, dok ti ne pođe za rukom da prokradeš devojke u Pajn.
— Niko sem tebe i tvoje braće nije video moju senaku9. Ali je nije
teško naći.
— Enson bi mogao nagaziti na nju. No ne verujem da hoće.
— Zašto ne veruješ?
— Zato što ću se prilepiti za trag toga kradljivca ovaca kao vuk
za krvavi trag jelena. I ako se on ikada primakne tvom logoru,
dojuriću ti pre njega.
— Dobro! — reče Dejl. — Računao sam da ćeš sići u Pajn, pre ili
posle.
— Samo ako Enson ode. Rekao sam Džonu, ako na poštanskim
kolima ne bude bilo okršaja, da ide pravo kao pčela u Pajn. On će
izvestiti Ola i staviti mu se na raspoloženje sa Džoom i Holom.
— Ovako ili onako, dakle, biće krvi oko ovoga.
— Jašta! I krajnje je vreme. I nadam se da ću tog Bizlija videti
na nišanu moga starog četrdeset-četvrtaka10.
— U tom slučaju nadam se da ćeš držati čvršće nego što sam te
ranije video.
— Milte Dejle, ja nisam loš strelac — reče Roj kočoperno.
— A nisi ni bogzna šta u gađanju u pokretu.
— Pa, neka bude. Ali ja ne mislim da tražim nišan u pokretu kad
se sukobim sa Bizlijem. Ja sam kožar, a ne lovac. Ti imaš običaj da
puškom skidaš muhe sa jelenjih rogova vežbe radi.
— Roj, možemo li stići do mog logora do sutra uveče? — upitaće
Dejl ozbiljnije.
— Stići ćemo, pa neka bi svaki od nas morao nositi po jednu od
devojaka. Ali one će izdržati ili će umreti. Dejl, jesi li ikada video
takvu, soko-devojku kao ovo derište Bo?

9
Senaka, meksikanski naziv za lug. — Prim prev.
10
Misli na Koltov revolver 44mm, — Prim prev.
95
 — Ja! Ta gde bih ja uopšte video devojke? — reče Dejl. — Sećam
se nekih još iz detinjstva, ali onda mi je bila tek četrnaesta. Nikada
se nisam mnogo zanimao devojkama.
— Voleo bih da imam takvu ženu kao Bo — izjavi Roj sa žarom.
Nastade kratko ćutanje.
— Roj, ti si mormonac i već imaš ženu — odgovori Dejl.
— Eh, Milte, zar si toliko živeo u šumi da nisi čuo za mormonca
i sa dve žene? — dočeka Roj i slatko se nasmeja.
— Nikada nisam mogao progutati ono što sam slušao o tome
kako jedan čovek ima više žena. Mislim da bi jedna bila više nego
dosta za Milta Dejla.
— Milte, stari druže, moram ti reći da sam ti uvek zavideo na
tvojoj slobodi — reče Roj ozbiljno. — Ali to nije život.
— Šta, da nije život ljubav žene?
— Ne. To je samo deo. Nego mislim na sina, dečka koji je kao ti,
i za koga znaš da će nastaviti tvoj život i kada tebe više ne bude.
— Mislio sam ja o tome, o svemu sam mislio, gledajući kako se
ptice i životinje pare u šumi. Ako nemam sina, nikada neću živeti
posle smrti.
— Ono, — odgovori Roj oklevajući — ne želim da ulazim u to
tako duboko. Mislim samo da sin produžuje tvoju krv i tvoje delo.
— Tačno... I, Roj, ja ti na tome zavidim, jer je to potpuno izvan
domašaja za Milta Dejla.
S ovim rečima, setnim i dubokim, razgovor bi okončan. Šumom
ponovo ovlada hučni žubor bujice. Jedna buljina huknu zloslutno.
Jedan konj potmulo lupnu kopitom o zemlju u blizini i otuda dopre
oštar zvuk čupanja trave zubima.

***

Jedan glas preseče Helenine duboke snove, i probudivši se

ugleda Bo kako je drmusa i zove.
— Jesi li mrtva? — zvonio joj je veseli glas.

96
 — Gotovo. Oh, kičma mi je slomljena — odgovori Helen. Želja
da se pokrene kao da joj je bila sapeta u mengele, a i kad bi se ova
oslobodila, činilo joj se da bi napor bio nemoguć.
— Roj nas zove — reče Bo. — Veli da požurimo. Mislila sam da
ću umreti dok sam samo sela, i dala bih ti milion dinara da mi vežeš
čizme. Čekaj, sestro, dok pokušaš da obuješ jednu od tih skorenih
čizama!
Junačkim i žustrim duhom Helen sede i nađe da stvarno njeni
bolovi i muke prevazilaze svaku meru. Dohvativši se svojih čizama,
nađe ih smrznute i potpuno okorele. Helen odreši jednu, i
rastvorivši je koliko je mogla pokuša da uvuče u nju svoju izubijanu
nogu. Ali joj je noga izgledala natečena, a čizma skupljena. Nije
mogla da je natuče ni do pola, ma da je zapinjala svom snagom što
joj je još bila preostala u premorenim rukama. Ona zastenja.
Bo se nasmeja zlurado. Kosa joj je bila razbarušena, oči su joj
igrale, obrazi goreli.
— Samo hrabro! — reče. — Ustani lepo kao prava zapadnjačka
devojka i natuci čizmu.
Helen nije znala da li joj je Boin podsmeh ili savet olakšao
posao, ali je stvarno nekako obula čizme. Razmrdavši se malo, njeni
ukočeni zglobovi kao da nešto olabaviše, i umor popusti. Voda
rečice na kojoj se devojke umiše bila je ledenija od ikakvog leda što
ga je Helen ikada osetila. Bezmalo joj obamreše ruke. Bo je mumlala
i duvala kao morsko prase. Morale su da trče k vatri pre no što su
bile kadre da se očešljaju. Vazduh je bio divno svež. Zora je bila
vedra, svetla, rujna prema istoku, gde sunce tek što nije izišlo.
— Gotovo, cure, — zovnu Roj. — Poslužite se same. Milt neće
tako brzo doći s konjima. Odoh i ja da mu pomognem. Čeka nas
naporan dan. Ono juče nije bilo ni prineti ovom što nas čeka danas.
— Ali će valjda biti sunca? — reče Bo molećivo.
— Hoće, valjda — odgovori Roj odlazeći.
Helen i Bo doručkovaše, ostavši same čitavo pola sata; tada
naiđoše konji, i Dejl i Roj jašući bez sedla.

97
 Kad je sve bilo spremno za polazak, sunce je već bilo izašlo,
otapajući slanu i led, tako da je pod drvećem blistala sjajna
izmaglica i prelivala se u svim duginim bojama.
Dejl pregleda Rendžera i opipa poprug na Boinom konju.
— Šta volite, dugo jahanje za teretnjacima sa mnom, ili prekim
preko brda sa Rojem? — upita on.
— Ja ono kraće — odgovori Helen smejući se.
— Valjda će to biti lakše, ali ćete znati da ste jahali — reče Dejl
značajno.
— A šta je onda bilo ono juče? — upita Bo đavolasto.
— Samo trideset milja, ali ledenih i mokrih. Danas će biti lepo
za jahanje.
— Milte, poneću sobom jedno ćebe i malo hrane, za slučaj da
nas noćas ne nađeš — reče Roj. — I, ko velim, da se rastanemo ovde
pa da udarim prečicom.
Bo uzjaha bez pomoći, dok su Helenine noge bile tako ukočene
da nije bila kadra popeti se na visokoga Rendžera bez podrške.
Lovac povede uz obronak kanjona, koji na ovoj strani nije bio
prestrm. Bila je to smeđa borova šuma, sa ovde onde ponekom
kitom mrkog zimzelena sa srebrnastim ovršcima, koji je Roj nazivao
omorikom. Dok su prevalili ovaj obronak, i Helenini bolovi
uminuše. Sedlo joj je izgledalo udobnije, i kao da se bila svikla na
hod konja. Ali se seti da se uzbrdo uvek prilično dobro držala. Ovde
je bio krasan šumski predeo, neravan i divlji. Jedno vreme jahali su
kosom, sa penušavim potokom daleko dole na vidiku, čiji je
melodični huk bez prestanka ispunjavao uši.
Dejl zateže uzde i zagleda se dole u ćilim od četina.
— Posvuda sveži jelenji tragovi — reče on pokazujući prstom.
— Opazio sam ja to odavna — odgovori Roj.
Helenino ispitivanje bi nagrađeno time što primeti nekoliko
tananih ulegnuća na četinama, tamnije boje i oštrog obrisa.
— Možda nam se neće opet pružiti ovakva prilika — reče Dejl. —
Ovi jeleni penju se gore kud i mi. Spremi pušku.
Nastaviše put, s Rojem koji je bio nešto isprednjačio pred
tovarnim konjima. Najedared on sjaha, odbaci uzdu i oprezno se
98
zagleda napred. Zatim okrenuvši se mahnu svojim sombrerom.
Teretnjaci stadoše zbijeni u gomilu. Dejl dade devojkama znak da
ga prate, pa i on pojaha do Rojeva konja. Ovo je mesto bilo, kao što
je Helen videla, na vrhu jednog poprečnog kanjona. Dejl sjaha, ne
vadeći svoju pušku iz tobolca o sedlu, pa se približi Roju.
— Jelen sa dve košute — reče on tiho. — I osetili su nas, ali nas
još ne vide. Devojke, hodite bliže.
Gledajući u pravcu Dejlove ispružene duge ruke, Helen baci
pogled niz padinu. Bila je otvorena, sa ovde onde razasutim
ponekim borom, kitama srebrnastih omorika i topola što su se kao
zlato sijale na jutarnjem suncu. Odjednom Bo uzviknu:
— Oh, gledaj! Vidim! Vidim!
Tada Helenin pogled što je lutao prelete preko nečeg što je
odudaralo od zelenog, zlatnog i smeđeg. Vrativši se na to, smotri
veličanstvenog jelena, sa ogromnim granatim rogovima, gde stoji
kao statua, uzdignute glave i u divljem stavu. Bio je sive boje. Pored
njega su pasle dve košute tanje i vitkije građe, bez rogova.
— Nizbrdo je — šapnu Dejl. — Prebacićeš.
Tek tada Helen vide da je Roj nanišanio puškom.
— Oh, nemojte! — uzviknu ona.
Dejlova napomena očevidno zbuni Roja. On spusti pušku.
— Milte, da ja nišanim. Kako možeš ti odatle da kažeš da ću
prebaciti? Imao sam ga pravo posred srede.
— Roj, nisam uzeo u obzir nizbrdicu. Požuri. Spazio nas je.
Roj prinese pušku oku i, nišaneći kao i pre, opali. Jelen ostade
savršeno nepokretan, kao da je od kamena. Košute pak poskočiše u
mestu, zverajući uplašeno na sve strane.
— Rekoh li ti! Video sam gde ti je zrno pogodilo onaj bor, pola
stope više njegove plećke. Pokušaj iznova i nišani u noge.
Roj sada brže nanišani i okinu. Pramen kraj nogu jelena pokaza
gde je ovoga puta udario Rojev metak. Jednim divnim skokom
ogromni jelen zamače iza drveća i šipražja. Košute zaždiše za njim.
— Bestraga mu glava! Baš nemam sreće — uzviknu Roj, sav
crven u licu, skidajući kundak sa obraza. — Nikada nisam bio jak u
gađanju nizbrdo, nema šta!
99
 Njegovo pokajničko izvinjavanje devojkama zbog promašaja
natera Bo da se veselo nasmeje.
— Ni za čitavo blago sveta ne bih volela da ste ubili onu divnu
životinju! — uzviknu ona.
Ode naše pečenje, to je cela istina — primeti Dojl suvo. — I ako
Roj bude gađao, čini mi se da ga neće ni biti.
Zatim krenuše dalje, držeći se sve desno ivicom poprečnog
kanjona. Naposletku siđoše na dno, gde je mali potočić brbljao kroz
vrbe i, otprilike jednu milju, išli su pored njega do mesta gde je ovaj
uvirao u jedan veći potok. Tu se ukaza uzana prtina zarasla u travu.
— Ovde se rastajemo — reče Dejl. — Vi ćete pre mene stići u moj
logor, ali i ja ću stići nekako posle mraka.
— Ej, Milte, zaboravih onog tvog blaženog pitomog kuguara i
ostalu tvoju menažeriju. Da ne zaplaše devojke? Naročito stari
Tom?
— Nećete vi ni videti Toma pre nego što ja stignem — odgovori
Dejl.
— Je l’ nije zatvoren ili svezan?
— Nije. Slobodno šeta svuda.
— E pa onda zbogom, i srećan ti put!
Dejl klimnu glavom devojkama u znak pozdrava, pa okrenuvši
konja, potera gore teretnjake pred sobom čistinom između vode i
šumovite padine.
Roj skliznu s konja onim svojim jedinstvenim pokretom koji je
toliko zadivljavao Helen.
— Bolje da odmah popritegnem kolane — reče on prebacivši
stremen preko obluka svog sedla. — Imate da vidite šta je divljina.
— Ko je to stari Tom? — upita Bo ljubopitljivo.
— To vam je Miltov pripitomljeni kuguar.
— Kuguar? Pa to je panter, planinski lav, ne reče li?
— Jakako. Tom je krasan. I ako mu se dopadnete, zavoleće vas,
igraće se s vama i napola će vas udaviti od milošte.
Bo razrogači oči.
— Ima li Dejl i drugih pripitomljenih životinja? — upita ona živo.

100
 — Nikada nisam bio gore u njegovom logorištu, a da nije bio
prepun ptica, veverica i zverinja od svake ruke, pitomih, pitomih
kao krave. I prepitomih, kako kaže Milt. No ja to ne umem da
ocenim. Vas dve nikada nećete poželeti da napustite tu njegovu
senaku.
— Šta je to senaka? — zapita Helen, pomerivši nogu da bi on
mogao pritegnuti poprug na njenom sedlu.
— To je, čini mi se, meksikanski naziv za lug — odgovori on. —
Ove su planine pune lugova i, velim vam, ne želim da vidim išta
lepše dogod ne stignem u raj... Tako, Rendžere, matorko moj, sad je
čvrsto.
On nežno potapša konja, pa vrativši se k svome, stavi nogu u
stremen i onako dugačak zakorači u sedlo.
— Ovde nije duboko. Hodite da pregazimo — reče i obode svoga
dorata.
Rečica je ovde bila široka i činila se duboka, ali je to bilo samo
na oko.
— E, cure, sada počinje druga lekcija — oteže on veselo. — Jašite
jedna za drugom, držite se odmah do mene, radite što i ja, i vičite
kad želite da se odmorite i ako nešto ne bude kako valja.
I zagazi u čestar. Za njim je išla Bo, pa Helen. Vrbak joj je toliko
smetao da nije mogla da gleda u Roja, i jedna niža grana dobro je
ošinu po glavi. To ju je zabolelo i uplašilo, ali i podiglo joj duh. Roj
je i dalje terao lakim kasom, kojim se tako dobro odmiče, i jednim
pristrankom izvede ih u otvorenu borovu šumu. Ovde su jahali
pravo nekoliko milja po ravnom i otvorenom tlu. Heleni se danas
šuma svidela. Bila je smeđa i zelena, sa zlatnim mrljama tamo gde
je sunce padalo. Tu vide i prve ptice — velike plave tetrebove, koji
su poletali šumno ispod njenoga konja, i malene šarenosive
prepelice, one su izgledale tako nespretne u letu. Nekoliko puta Roj
pokaza rukom na srne što su sivo promicale ispod visokog drveća, i
često, dok je on pokazivao, Helen nije ni stizala da ih primeti.
Helen uvide da će ovo jahanje biti naknada za ono gadno
jučerašnje. Dosad ona jedva da je osećala bolna mesta i izubijane
kosti. A to će već podneti. Ona je volela divljinu i lepotu, a jedno i
drugo se na očigled pojačavalo sa svakom miljom. Sunce je bilo
101
toplo, vazduh mirisav i svež, nebo plavo i modro i tako duboko da
joj se činilo da može sagledati daleko kroza nj.
Najedared Roj trže uzde tako naglo, da dorat u mestu stade.
— Gledajte! — uzviknu on oštro.
Bo vrisnu.
— Ne tamo! Ovamo! Ah, ode!
— Nel! Medved! Videla sam ga! Oh, ni nalik na cirkuske
medvede! — vikala je Bo.
Helen je propustila priliku.
— Rekao bih da je bio grizli, i vrlo sam srećan što je odmaglio —
reče Roj. I, okrenuvši malo ustranu, povede ih ka jednom natrulom
deblu kod koga je medved kopao. — Tražio je crve. Evo mu traga.
Matorac, dabome.
Pojahavši dalje, izbiše na jedno uzvišenje koje je gospodarilo i
kanjonom i kosama, klancima i grebenima, zelenim i mrkim dokle
je oko sezalo. Lanci su se pružali visoki i dugi, uzdižući se u središnji
masiv, gde su mnogobrojni bregovi dizali svoje resaste glave ka
golemom golom svodu Starog Boldija. S desne strane, dokle je
pogled dopirao, pružala se valovita borova šuma, divna i vedra.
Negde tamo dole morala se nalaziti pustinja, ali se nije videla.
— Vidim ćurane onamo dole — reče Roj i skrenu ustranu. — Sići
ćemo dole zaobilazeći i može biti da što ulovimo.
Silažahu iza jednog kamenjara kroz gusto šipražje. Ova se
padina sastojala od prostranih zaravni obraslih sitnogoricom,
razbacanim borjem i mnoštvom hrašća. Helen je uživala gledajući
poznato drveće, ma da su ovi hrastovi bili drukčiji od onih u
Misuriju. Raščupani i čvornovati, ali ne visoki, pružali su oni svoje
široko granje sa žućkastim lišćem. Roj povede jednim travnim
proplankom, pa odskočivši s konja, s puškom u ruci, spremaše se
da gađa u nešto. Bo ponovo vrisnu, no ovoga puta od radosti. Tada
Helen spazi jedno ogromno jato ćurki, na oko nalik na one domaće,
samo što su ove imale bronzane prelive sa belim pegama, i izgledale
su divljije. Moralo ih je biti stotinjak u jatu, većinom ženki. Nekoliko
mužjaka na drugoj strani počeše da lete trčeći brzo. Helen je jasno
čula topot njihovih nogu. Roj ispali jedared-dvared-trired, Tada se

102
diže silno komešanje i buka, i šumna lupa bezbrojnih krila. Prašina
i lišće podiže se uvis tamo gde su maločas stajale ćurke.
— Dve jesu — reče Roj i pohita napred da donese svoj plen.
Vrativši se, priveza dva sjajna, krupna ćurana, ostraga za sedlo, pa
ponovo uzjaha. — Večeras ćemo imati ćurećeg pečenja, samo ako
Milt stigne na vreme.
Put se nastavi. Helen se nikada ne bi umorila da jaše kroz ove
hrastove gajeve, smeđe, opaljene i požutele, sa kojih je opadalo lišće
i žir.
— Medvedi su već bili u poseti ovde — reče joj. — Vidim svuda
njihove tragove. Oni ujesen jedu žir. Možda ćemo nabasati na kojeg.
Što je dublje silazio, drveće je bivalo sve divljije i gušće, tako da
nije bila baš laka stvar ugibati se granju. Rendžer kao da se nije
mnogo obazirao na to kuda prolazi, pored drveća ili ispod granja,
tek toliko da ih on mimoiđe; Helena je međutim zbog toga primala
nove udarce. Naročito je bilo teško blagovremeno izmaći kolena u
prolazu pored stabala.
Roj se potom zaustavi kod jedne na izgled široke zelene lokve
zarasle travuljinom i prekrivene debelim slojem žabokrečine. Ali je
imala struju i oticala je, i pokazalo se da je to bio ogroman izvor. Roj
pokaza rukom na jednu kaljugu.
— Medveđa kaljuga. Nanjušio je da dolazimo. Gledajte onaj
sitniji trag. Trag mečeta. A pogledajte ovamo ove ogrebotine na
ovom deblu, više moje glave. To se mečka uspravila na stražnje noge
i grebla.
Roj se izdiže u sedlu i opipa sveže ožiljke na drvetu.
— Šuma je puna ovih medvedina — reče on smejući se. — I bilo
je osobito ljubazno od ove matore što nas nije sačekala ovde sa
svojim mečetom. Ženke sa mečetom su opasne.
Helenino se oduševljenje ponovo razbudi kad ugleda dragu na
dnu kanjona. Bukve, jablanovi, topole, nad kojima su se uzdizali
veličanstveni borovi, gusto su senčili potok, gde su pastrmke
pljuskale po smeđoj vrtložnoj vodi, po kojoj je plivalo lišće, a zalutali
sunčani zraci obasjavali su senku zlatom. Bilo je tu napornog
jahanja tamo amo preko potoka, između ogromnog, mahovinom

103
obraslog stenja, ili između topola tako pritešnjenih jedne uz drugu,
da je Helen jedva mogla provući kolena.
Roj ih ponovo izvede gore iz ovog kanjona, pa preko jednog
grebena u drugi, niz duge šumovite padine i kroz hrastove čestare,
sve dalje i dalje, dok im sunce ne bi upravo iznad glava. Tada se
ustavi radi kratkog odmora, rasedla konje da bi se mogli provaljati
po travi, i dade devojkama da pojedu nešto hladnog što je bio poneo
sobom. A on otumara s puškom, i pošto se vratio, osedla ponovo
konje i dade znak da se kreće.
To je bilo poslednje odmaranje i lako putovanje za devojke.
Šuma kojom je sada udario izgledala je porebrena kao daska za
pranje dubokim jarugama tako strmim, da je putovanje postajalo
nesigurno. On se uglavnom držao dna, gde su vododerine bez vode
činile kakvu takvu stazu. Ali kad su ove jaruge bile predugačke da bi
se obilazile, trebalo ih je prelaziti, a to je bio posao i po.
Šipražje divljeg bagremlja kojim su se ove padine odlikovale bilo
je trnovito i često. Ono je seklo, greblo i bolo i konje i jahače.
Rendžer se tu pokazao kao najpametniji od konja i najmanje je
trpeo. Boin zelenko provukao ju je kroz više nego jedan trnjak. S
druge pak strane, neke od ovih strmeni bile su srazmerno bez
šipražja. Visoke jele i borovi uzdizali su se na sve strane. Zemlja je
bila mekana i kopita su duboko upadala. Pri dnu nagiba Rendžer bi
ukrutio prednje noge i onda bi se suljao na stegnima. Ovo je
olakšavalo silaženje, ali se Helen plašila. Penjanje pak na suprotnu
stranu moralo se vršiti peške.
Posle pola tuceta ovakvih strmeni Helenu izdade snaga i dah. U
glavi joj se vrtelo. Nije mogla da se dovoljno nadiše vazduha. Noge
su joj bile kao olovo, a odelo dotežalo. Po stotinu puta, ugrejana,
oznojena i zadihana, morala je da predahne. Ona je vazda bila
odličan pešak i penjač. I sada, da bi prekinula ovo beskrajno
jahanje, ona bi tako rado pešačila. Ali je jedva vukla nogu za nogom.
No kad joj i krv poteče na nos, ona se seti da je svemu tome kriva
velika visina. Ipak joj srce nije smetalo, iako je osećala izvestan
pritisak na grudima.
Najposle ih Roj povede u jednu jarugu tako strmu, široku i
zagušenu šumskim zelenilom da je izgledalo nemoguće tuda proći.

104
On ipak krene nizbrdo, sjahavši posle kratkog vremena. Helen
uvide da je voditi Rendžera nizbrdo gore nego jahati ga. Silazio je
naglo i gazio joj baš za petama. Ona nije uspevala da na vreme
izmakne svoje noge. Dvaput ju je nagazio, a jedanput ju je tako
gurnuo svojim grudima da je poletela na nos. A kad bi pri dnu počeo
da se sulja, Helen je morala da trči kao o glavu.
— Oh, Nel! Zar ovo... nije... divno? — dahtala je Bo odnekud
spreda.
— Bo, ti si... šenula — grcala je Helen pozadi.
Roj pokuša na nekoliko mesta da izbije van, ali ne uspe. Idući
niz jarugu još jedno stotinjak metara, pokuša ponovo. Tu je bio
jedan odronjeni žljeb, i zemlja je bila delom gola. Kad se ispeo gore,
ustavi se i doviknu dole:
— Gadno. Držite se poviše konja!
No ovo je bilo lakše reći nego učiniti. Helen nije mogla da
posmatra Bo, jer Rendžer nije hteo da čeka. Trzao je uzdu i frktao.
— Što se brže popnete, tim bolje — doviknu joj Roj.
Heleni se to nije učinilo pametno, ali je pokušala. Roj i Bo bili
su iskopali duboku cik-cak stazu uz taj varljivi odronak. Helen učini
grešku što je htela ići njihovim stopama, i taman što je to uvidela,
kad Rendžer već naže uzbrdo, vukući je gotovo za sobom, tako da
više nije imala kad držati se poviše njega. Helen poče da se napreže.
Ona skliznu pravo pod Rendžera. Pametna životinja, frknuvši,
odskoči ustranu da je ne bi pregazila, pa i ona pade.
— Pazite tu dole! — viknu Roj u znak opomene. — Držite se
gornje strane.
Ali to je izgledalo nemoguće. Zemlja poče da se odronjava pod
Rendžerom, i to je Helenu sprečavalo u kretanju. On se ispreči više
nje i zateže uzdu.
— Puštajte! — viknu Roj.
Helen ispusti uzdu baš kada jedan poveći odron poče da se sulja
skupa sa Rendžerom. Ovaj je silovito frktao, pa propevši se visoko,
snažnim skokom dohvati se čvrsta tla. Helen je bila zatrpana do
kolena, ali se iskobelja i četvoronoške izmakne na sigurno pre no
što će se uspuzati.

105
 — Gadan žleb, zaista — primeti Roj kad ona najzad stiže do
njega i Bo.
Roj je bio u nedoumici na koju će stranu udariti. On se ispe
naviše pa gledaše na sve strane. Heleni je odasvuda izgledalo
jednako divlje i opasno, i sve je bilo žuto, zeleno i mrko pod suncem
na zahodu. Roj je jahao kratko vreme u jednom pravcu, pa onda
okrete drugim.
Najzad stade.
— Ama, zaista sam se vrteo u krugu — reče on.
— Niste valjda zalutali? — uzviknu Bo.
— Bogami, već nekoliko sati — reče on veselo. — Nikada nisam
ovuda prolazio. Znao sam pravac, ali đavo da me nosi ako znam na
koju je to stranu.
Helen ga pogleda preplašeno.
— Zalutali! — ponovi on.

106
 GLAVA DEVETA

Nastade ćutanje, za Helenu ispunjeno teškim strahom, dok je

gledala u Boino prebledelo lice. Ona je čitala sestrine misli. Bo se
sećala priča o ovako izgubljenim ljudima koji nikada više nisu
nađeni.
— Ja i Milt zalutamo svakoga dana — reći će Roj. — Ne mislite
valjda da iko može znati ceo ovaj pusti kraj. Nije to ništa za nas ako
malo i zalutamo.
— Oh !... Ja sam se izgubila kad sam bila mala — reče Bo.
— Eto, pametnije bi bilo da vam to nisam odmah kazivao —
odgovori Roj snuždeno. — Ama nemajte vi brige. Treba mi samo
jedan pogled na Starog Boldija. I odmah ću znati na čemu sam.
Hodite.
Heleni se povrati poverenje čim Roj povede u brzom kasu.
Jahao je prema suncu koje se klonilo zapadu, držeći se grebena
kojim su se ispeli, dok ponovo ne izbi na jedan rt. Stari Boldi se
pomoli tu, još crnji, viši i bliži. Mrka šuma pokazivala je žuta, gola
mesta nalik na parkove.
— Nismo mnogo zastranili — reče Roj obrnuv konja. — Večeras
ćemo logorovati u Miltovoj senaki.
On povede niz greben u jednu dolinu, pa opet naviše, gde se
izgled šume izmeni. Tu više nisu bili borovi, nego jele i omorike,
neobično visoke i tanane, s retkim granama pod samim krunama
pri vrhu. Šuma je bila tako gusta, da se činilo kao da je već sumrak.
Put je bio vrletan. Na sve strane ležalo je vetrom obaljeno drveće
koje je trebalo obilaziti, a gotovo nije bilo koraka bez izvaljenih
debala. Konji su sporo odmicali, upadajući čas po do kolena u smeđi

107
šušanj. Siva mahovina zastirala je debla, a na trulim panjevima rasli
su nekakvi lišajevi ćilibarastozelene boje.
Heleni se dopala ova devičanska šuma. Bilo je tako tiho, tako
mračno, tako sumorno, tako puno senke i hlada, sa jednim vlažnim
vonjem truleži i slatkim mirisom omorike. Velike gomile povaljanog
drveća, koje je na mestima ležalo na desetine, svedočile su o
silovitim olujinama. Gde god je ležao iščupan kakav džin, tu je bilo
izniklo poviše štrkljastih sinova, surevnjivih jedni na druge, koji su
se otimali o mesto. Čak je i drveće ratovalo među sobom! Šuma je
bila puna tajni, ali je njene borbe moglo da čita svako oko. Munje su
neke jele rascepile do samog korena, dok su druge oprljile ožiljcima
i brazgotinama od vrha do dna.
Ali nastupi čas kada je, zbog strahovite divljačnosti šume, usled
gustoće i ispovaljanog drveća, Helen bila prinuđena da usredsredi
svu svoju pažnju na tle i drveće neposredno pred sobom. Time joj je
bilo oduzeto zadovoljstvo da posmatra onu divlju lepotu okolo sebe.
Potom putovanje postade naporno, i časovi se otegoše u
beskonačnost.
Roj je bio na čelu, a za njim je išao Rendžer, a pod drvećem
hvatao se mrak. Helen se povodila u sedlu, napola obnevidela i
obnemogla, kad Roj viknu veselo da su gotovo stigli.
Ma šta on mislio, Heleni se učini da je išla za njim još čitave
milje, napolje iz goleme šume, niz padine sa sniskom omorikom,
nalik na zimzelen, koje su se strmo spuštale na drugu ravan, gde su
tamni, plitki potočići blago proticali, a tihi žubor vodopada
ispunjavao svečanu tišinu, dok se šuma naposletku ne završi jednim
divnim lugom obasjanim gustim, bogatim zlatom sunca na zalasku.
— Osećate li miris? — upita Roj. — Tako mi Solomuna, ako Milt
nije stigao pre mene.
I produži dalje. Helenino umorno oko obuhvati okruglu senaku,
okolne crne padine što su vodile gore ka goletnim okomcima,
okupanim u zlatu i rumenilu poslednjih sunčevih zrakova na
smiraju; i najedared sav duh koji joj beše još preostao usplamte u
njoj zanosnim divljenjem za ovu izvanrednu, divlju i šaroliku
krasotu.

108
 Konji su pasli napolju u visokoj travi, a zajedno s njima bilo je i
jelena. Roj povede iza jednog ugla na ivici šume, i tu, pod visokim
drvećem, zasija vatra. Pozadi su se uzdizale ogromne sive pećine, i
litica za liticom pela se do jednog useka u planinskom okomku,
preko koga se rušio tanak, čipkast vodopad. Dok je očarana Helen
posmatrala sunce na zahodu, od zlatnog ugasnu u bledo, i ceo
zapadni pristranak kotline obujmi mrak.
Ukaza se Dejlova visoka prilika.
— Vi ste, čini mi se, nešto odocnili — reče on obuhvativ ih sve
troje svojim pronicljivim pogledom.
— Milte, zabasao sam — odgovori Roj.
— Bojao sam se toga... Čini mi se da biste vas dve bile bolje
učinile da ste pošle sa mnom — nastavi Dejl, pružajući ruku Boi da
joj pomogne sići. Ona je prihvati, pokuša da izvuče nogu iz strmeni,
pa skliznu niz sedlo njemu u naručje. On je posadi na noge i,
podupirući je, reče brižno: — Sto milja na konju u tri dana za jednog
novajliju, to je nešto što ujka Ol neće verovati... Ded, koraknite,
makar vas to ubilo!
Nato povede Bo, baš kao da je uči da hoda. Već samo to što
torokljiva Bo nije ništa govorila bilo je značajno za Helen, a ona je
uz pripomoć Roja išla za njom.
Jedna od ogromnih litica ličila je na školjku, jer je imala jedno
udubljenje nad kojim se nadnela široka kamena streha. Pružala se
prema granju ogromnih borova. Iz jedne pukotine u čvrstoj steni
izbijao je izvor. Vatra je gorela pod jednim borom, i plavi stub dima
vio se baš naspram te kamene nadstrešnice. Denjkovi su ležali u
travi, neki već raspakovani. Nigde nije bilo znakova o nekom
stalnom boravištu lovčevu. No malo podalje bile su druge hridine,
nagomilane, ispucale, tvoreći pećine, od kojih je on neku možda
upotrebljavao.
— Moje je stanište odmah tu, pozadi — reče Dejl, kao da je čitao
Helenine misli. — Sutra ćemo ovde sve lepo urediti za vas dve.
Helen i Bo biše smeštene najudobnije što se moglo pomoću
ćebadi i sedala, pa se ljudi dadoše na posao.
— Nel, Zar ovo.... nije... san? — promrmlja Bo.

109
 — Nije, Bo. Ovo je stvarnost, užasna stvarnost — odgovori
Helen. — Sad kad smo ovde, pošto smo preturile ovo grozno
jahanje, možemo da razmislimo.
— Tako je divno... ovde — zevnu Bo. — Gotovo bih volela da nas
ujka Ol ne nađe tako skoro.
— Bo! Ta znaš da je on bolestan. Pomisli samo koliko će mu to
brige zadati.
— Bogme, ako poznaje Dejla, neće biti mnogo zabrinut.
— Ali Dejl nam je pričao da ga ujka Ol ne voli.
— Pi! Ništa to ne znači.... Oh, ne znam jesam li više gladna ili
umorna.
— Ja večeras ne bih mogla ni okusiti — reče Helen umorno.
Kad se opružila, njome ovlada nekakvo maglovito, slatko
osećanje da je to kraj, i bi joj milo. Iznad sebe, kroz kitnjasto borovo
četinje, videla je plavo nebo i jednu zvezdu koja se upravo pojavila.
Suton se brzo hvatao. Tišina je bila divna, i činilo se gotovo
netaknuta blagim, svilenim, sanjivim žuborom vodopada. Helen
sklopi oči gotova da zaspi, dok je njena unutrašnja telesna
napregnutost lagano popuštala. Na ponekim mestima činilo joj se
kao da su joj kosti probile kroz meso, na drugima su iz dubine tištali
bolovi; mišići su joj se polako stišavali, opuštali, smirujući se jedan
za drugim sa drhtavim žiganjem; a kroz mišiće i kosti, kroz celo
njeno telo, strujao je jedan topli mlaz.
Boina glava klonu na Helenino rame. Heleni poče da se muti
svest. Tihi se šum vodopada izgubi, a zatim i zvuk ili osećaj da je
neko kod vatre. Poslednja njena svesna misao bila je ta da je
pokušala da otvori oči, ali nije mogla.
Kad se probudila, bio je već uveliko dan. Sunce je bilo visoko
odskočilo. Helen se iznenadi. Bo je još duboko spavala, rumena u
licu, s graškama znoja na čelu i ovlaženim kestenjastim uvojcima.
Helen odgurnu ćebad, pa prikupivši hrabrost — jer je imala osećaj
da joj je slomljena kičma — napreže se da sedne. Uzalud! Njen je
duh hteo, ali mišići nisu slušali. Potreban je bio snažan, odlučan
napor. Ona pokuša zatvorenih očiju, i uspe da sedne, drhteći sva.
Gužva izazvana time među ćebadima probudi Bo, i ona s čuđenjem
stade da trepće svojim plavim očima prema suncu.
110
 — Hel... Nel, treba li da i ja ustanem? — zapita ona bunovno.
— A možeš li? — upita Helen.
— Mogu li, šta? — Bo se sada bila potpuno rasanila, i ležala je tu
buljeći u sestru.
— Pa, da ustaneš.
— A zašto da ne, htela bih da znam — odvrati Bo i pokuša. Ona
izdiže jednu ruku i rame, ali opet klonu kao oduzeta. I lagano, ali
tako bolno jeknu. — Umrla sam! Znam... da jesam!
— Ama, ako hoćeš da postaneš zapadnjačka devojka, treba da
imaš bar toliko petlje da se pokreneš.
— A, u! — huknu Bo. Potom se prevrnu na lice, ne bez stenjanja,
pa se podiže na ruke i onda se okrete i sede. — Gde su ostali? Oh,
Nel, ovde je savršeno krasno. Pravi raj.
Helen pogleda naokolo. Vatra je još tinjala. Nije bilo nikoga.
Divne udaljene boje kao da zapeše za njen pogled kad je pokušala
da ga upravi na predmete u blizini. Od granja omorike bio je
sagrađen kao nekakav mali zeleni šator ili kolibica. Imala je nagnut
krov koji se spuštao od slemena sve do zemlje, polovina prednje
strane bila je zagrađena, a tako isto i strane. Granje je bilo naslagano
sve u jednom pravcu, dajući svemu gladak, čvrst izgled, kao da je tu
i izraslo.
— Je li ova krovinjara sinoć bila tu? — upita Bo.
— Nisam je primetila. Krovinjara? Otkuda ti to ime.
— To je po zapadnjački, draga moja. Kladim se da su je to oni
podigli za nas. Dabome, vidim naše torbe unutra. Da ustanemo.
Mora biti dockan.
Devojkama je pričinjavalo mnogo i veselosti i bola to ustajanje i
uzajamno pridržavanje dok im noge nisu opet bile u stanju da čvrsto
stoje. Bile su prosto očarane krovinjarom od omorike. Bila je
okrenuta prema otvorenom vidiku, a nalazila se pod samim
isturenim porubom stene. Tanki mlaz iz izvora curio je pored same
nje i prskao svojom bistrom vodom jedan kamen, a zatim se slivao
u malu lokvicu. Tle ove šumske kolibe bilo je zastrto granjem
omorika otprilike stopu visokim, naslaganim sve u istom pravcu,
lepo poravnjenim i gipkim, i tako mirišljavim da je vazduh gotovo

111
opijao. Helen i Bo otvoriše svoje torbe, i svežom vodom, četkom,
češljem i čistim bluzama doteraše se u red koliko su mogle, s
obzirom na oštre bolove. Zatim iziđoše k vatri.
Helenin pogled privukoše nekakvi predmeti koji se kretahu u
blizini. I tada, u isti mah sa Boinim radosnim uzvikom, Helen
smotri divnu košutu gde prilazi ispod drveća. Dejl je išao pored nje.
— Bogme ste se zdravo naspavale — glasio je lovčev pozdrav. —
Sada već bolje izgledate, nema šta.
— Dobro jutro. Ili da nije već popodne? Taman smo u stanju da
se krećemo okolo — reče Helen.
— Ja bih mogla i da jašem — osmeli se Bo. — Oh, Nel, gledaj onu
srnu! Ide k meni.
Košuta je bila malko zastala kad je Dejl prišao k vatri. Bilo je to
sivo, vitko stvorenje, glatko kao svila, krupnih ugasitih očiju. Ona
zastade za trenutak, načuljivši duge uši, pa sitnim ljupkim korakom
dotrča k Boi i pruži svoju tanku njuškicu ispruženoj joj ruci. Sve je
na njoj, sem lepog blagog oka, odisalo divljinom, a ipak je bila
pitoma kao mače. Tada, najedared, dok joj je Bo gladila uši, poskoči
i kao vetar umače natrag pod borje.
— Od čega se uplašila? — zapita Bo.
Dejl pokaza prstom na zid pod kamenom nadstrešnicom. Tu, na
nekih dvadesetak stopa iznad zemlje sklupčana na jednom
ispupčenju, ležala je ogromna mrkosmeđa životinja licem nalik na
mačku.
— Plaši se Toma, — odgovori Dejl. — Prepoznaje u njemu svoga
iskonskog neprijatelja, rekao bih. Ne mogu ih nikako sprijateljiti.
— Oh, to li je taj Tom, pripitomljeni lav! — uzviknu Bo. — Uh,
nije ni čudo što beži od njega!
— Otkada je on onde gore? — upita Helen gledajući, očarana,
Dejlovog slavnog ljubimca.
— Ko bi ga znao. Tom dolazi i odlazi — odgovori Dejl. — No ja
sam ga sinoć poslao tamo gore.
— I on je bio tu, tako potpuno slobodan, baš više nas, za celo
vreme dok smo mi spavale! — viknu Bo.
— Dabome. I velim vam da ste time samo sigurnije spavale.
112
 — Bože sveti! Nel, zar nije strašan? Ali nimalo ne liči na lava,
afričkog lava. Ovo je panter. Videla sam takvog jednog u cirkusu.
— To je kuguar — reče Dejl. — Panter je dug i tanak. Tom,
međutim, jeste dug, ali je pun i debeo. Kod mene je već godinama.
A kad sam ga uhvatio, bio je štene ne veće od moje šake.
— Je li on potpuno pitom, pouzdano? — upitaće Helen
bojažljivo.
— Ja nisam nikad rekao da je Tom pouzdan, ma da jeste —
odgovori Dejl. — U to možete biti potpuno uvereni. Ni divlji kuguar
neće napasti čoveka, sem kad je sateran u kut ili kad je pregladneo.
A Tom je kao kakvo veliko štene.
Zver podiže svoje veliko mačje lice, sa svojim sanjivim,
žmirkavim očima, pa pogleda dole na njih.
— Hoćete li da ga zovnem dole? — zapita Dejl. Prvi put da Bo ne
mogade da nađe svoj glas.
— Pa, da se najpre malo sviknemo na nj, poizdalje — odgovori
Helen lako se osmehnuvši.
— Ako vam priđe, samo ga pomilujte po glavi, i videćete kako je
pitom — reče Dejl. — Nego, vi morate biti gladne?
— Baš i nismo — odgovori Helen osećajući na sebi njegov
prodorni sivi pogled.
— Bogme ja jesam — priznade Bo.
— Ješćemo čim ćurka bude gotova. Moje stanište je tamo
pozadi, između stena. Zvaću vas.
Sve dok se njegova široka leđa nisu okrenula, nije Helen
primetila da je lovac izgledao drukčiji. Ali tada vide da je imao na
sebi lakše, čisto odelo od jelenje kože, bez kaputa, i mesto jahaćih
čizama sa visokom potpeticom, nosio je mokasine i dokolenice. Ova
promena činila ga je vitkijim.
— Nel, ne znam šta ti misliš, ali ja velim da je on lep — izjavi Bo.
Helen nije imala ni pojma na šta to ona misli.
— Daj da se malo prošetamo — predloži ona.
I tako pokušaše taj mučni zadatak, i doguraše do jednog
oborenog bora udaljenog nekoliko desetina metara od logora. To je

113
mesto bilo kod ivice logora, odakle se pružao potpuno slobodan
vidik.
— Bože! Da divnog mesta! — uzviknu Bo razrogačivši oči od
udivljenja.
— Oh, divno! — šapnu Helen.
Pogled joj najpre privuče neočekivani sjaj boja. Po mrkim
padinama između omorika blistali su se svetli razdeoci topola,
divno crvene i zlatne, a duboko dole na rubu šume šumarci topola
upadali su u logor, još ne tako sjajne kao one gore, ali rujne i žute i
bele na suncu. Gomile srebrnaste omorike, kao drveće okupano na
mesečini, porubljivalo je logor, sa ovde onde ponekim izdvojenim
drvetom, kao koplje zaoštrenim, zaraslim u gusto šipražje.
Visoka zlaćanozelena trava, nalik na nedozrelo žito, pokrivala je
celo tle logora, talasajući se lako na vetru. S gornje strane su se
sterali tamni, zlatom prošarani pristranci, strmi i vrletni, penjući se
do mrkih stenovitih zidova železne boje. A prema istoku nizale su se
naslage litica, surih, starih i resastih; one su se pri vrhu cepale u
raselinu kroz koju je, kao beo pramen dima, padao i iščezavao
kitnjasti, sanjivi vodopad, da bi se opet pojavio u širem čipkastom
mlazu, i opet padao i gubio se u zelenim dubinama.
Bila je bujna dolina, duboko usađena između planinskih zidova,
divlja, setna i usamljena. Vodopad je davao obeležje tom mestu,
dremovan, sanjiv i miran; žuborio je meko na laganom ćuvu
povetarca, pa bi se zatim uspavao, pokatkad čak i sasvim utihnuo,
da bi malo zatim opet meko i čudno zažuborio.
„Rajski gaj!“ prošapta Bo u sebi.
Njihov zanos prekide Dejlov poziv. Okrenuvši se žurnim, ali
bolnim koracima othramaše ka većoj logorskoj vatri, koja se
nalazila s desne strane velike stene gde je bila njihova krovinjara.
Nije tu bilo ni kolibe ni kućerka, a nisu bili ni potrebni. Bilo je tu
skrovišta i stanova za stotinu lovaca po tim pećinastim kukovima,
odvaljenim u pradavno vreme od planinskoga zida. Nekoliko
veličanstvenih borova raslo je iz stene, a niz srebrnastih omorika
spuštao se dole do smeđeg potočića. Ovaj je logor bio na samih
nekoliko koraka od krovinjare, iza jodne ogromne stene, pa ipak se
nije mogao videti. Ovde je zaista bilo tragova lovčevoga stana krzna,

114
koža, rogova, jedna lepa gomila nasečenih drva, duga kamena
polica u steni, dobro zaštićena, natovarena džakčićima kao kakva
golema polica u smočnici, svežnjeva, užadi, sedala, alata i oružja, i
jedna potka od suvoga granja kao zaklon za vatru, oko koje je na
motkama bilo povešano raznovrsno logorsko oruđe.
— Odlazi, gubi se! — viknu Dejl i hitnu se štapom na nešto.
Jedno meče pobeže žurno. Bilo je malo kuštravo i smeđe, i mumlalo
je bežeći. Ali ubrzo stade.
To je Bad11 — objasni Dejl kad devojke stigoše. — Malo te nije
crkao od gladi dok nisam bio ovde. I sada mu treba svega a osobito
šećera. Ali mi ovde gore nemamo šećera tako često.
— Zar nije zlatan? Oh, kako ga volim! — uzviknu Bo. — Hodi,
Bad! Hodi ovamo, Badi!
Ali se meče držalo na odstojanju, posmatrajući Dejla svojim
svetlim očicama.
— Gde je gospodin Roj? — upitaće Helen.
— Roj je otišao. Bilo mu je žao što vam nije stigao reći zbogom.
Ali je bilo važno da odmah siđe dole u borje na Ensonovu stazu. On
će uhoditi za Ensonom i, u slučaju da se oni primaknu Pajnu, on će
svratiti da vidi šta je s vašim ujakom.
— Šta vi očekujete? — zapita Helen ozbiljno.
— Gotovo svašta — odgovori on. — Računam da Ol već zna.
Može biti da je on dosad već krenuo u planinu. Ako se on sukobi sa
Ensonom, u redu stvar, jer Roj neće biti daleko. Ako pak nagazi na
Roja, onda eto ih uskoro ovde. Ali na vašem mestu ja ne bih
očekivao da ću videti skoro vašeg ujaka. Žao mi je. Učinio sam sve
što sam mogao. Ovo je zaista gadna spletka.
— Nemojte me držati nezahvalnom — brzo prihvati Helen. On
je tako jasno nagovestio da to mora biti za nju lišavanje i muka što
je prinuđena da primi njegovo gostoprimstvo! — Vi ste dobri,
ljubazni! Ja vam toliko dugujem. Biću vam zahvalna do groba.
Dejl se ispravi pogledavši je. Pogled mu je bio pažljiv, prodoran.
Izgledalo je kao da je primio neko čudno, neobično znamenje. Ne
treba ni reći da mu nikada dotle niko nije govorio tako!

11
Bad — pupoljak. — Prim prev.
115
 — Vi ćete morati ostati ovde sa mnom, čitave nedelje, možda i
mesece, ako nas kojom nesrećom zaveje sneg — reče on polako, kao
da je i sam iznenađen ovim zaključkom. — Ovde ste bezbedne. Još
ni jedan kradljivac stoke nije uspeo pronaći ovaj logor. Ja ću
preduzeti sve, samo da vas srećno predam u ruke Olu. Ali ja moram
biti potpuno siguran u ono što radim... Uostalom, hrane imamo u
izobilju, a i mesto ja lepo.
— Lepo? Ta recite bolje veličanstveno! — uzviknu Bo. — Ja sam
ga krstila Rajskim Gajem.
— Rajski Gaj? — ponovi on kao da odmerava reči. — Vi ste krstili
njega, a ujedno i dražicu. Rajska Draga! Ja sam ovde već dvanaest
godina, i nisam našao prikladno ime za svoj dom, dok ga vi ne
izrekoste.
— Oh, to mi je drago! — odgovori Bo, a oči su joj svetlele.
— Sad jedite — reče Dejl. — I nadam se da će vam ćurka prijati.
Pred njima je bio prostrt čist čaršav od uvoštanjenog platna, I
na njemu su se pušili mirišljavi tiganji — pečena ćurka, topao
dvopek i moča, pire od krompira tako beo kao da je zgotovljen kod
kuće, kuvane suve šljive, maslac i kafa. Ovaj obilni ručak iznenadi i
obradova devojke; a kad okusiše ćureće pečenje, onda Milt Dejl
morade da crveni od silnih pohvala.
— Ja se nadam... da ujka Ol... neće stići pre mesec dana — izjavi
Bo trudeći se da dođe do daha. Na vrh nosa imala je jednu smeđu
mrljicu, a tako isto i na svakom obrazu po jednu u sumnjivoj blizini
usta.
Dejl se nasmeja. Bilo je prijatno slušati ga, jer je njegov smeh
bio neobičan i dubok, kao da je dolazio iz mirnih dubina.
— Zar nećete i vi jesti s nama? — upita Helen.
— Bogme hoću — reče on. — Time ću uštedeti u vremenu, a i
topla hrana bolje prija.
Nastade poduže ćutanje, koje prekide Dejl. — Evo Toma.
Helen opazi sa trepetom u duši da je kuguar bio krasan, tako
uspravljen na sve četiri, prilazeći sporom, gipkom ljupkošću. Bio je
zagasito smeđe boje, sa belkasto sivim mrljama. Svinute noge bile
su mu velike, oble i runjave, a glava ogromna s krupnim mrkim

116
očima. Kao pas on priđe pravo k njima, i slučajno stade baš iza Bo,
na dohvat njene ruke, ako bi se okrenula.
— Oh, bože! — uzviknu Bo, a obe joj ruke poleteše uvis, sa
velikim komadom ćuretine u jednoj. Tom zgrabi ćuretinu, ne
podmuklo, ali ipak tako škljocnu zubima da Helen poskoči. I
ćuretine nestade kao nekom čarolijom. A Tom priđe korak bliže Boi.
Njen izraz straha pretvori se u zaprepašćenje.
— Ukrade mi ćuretinu.
— Tome, ovamo! — zapovedi Dejl oštro. Kuguar se privuče okolo
bojažljivo. — Lezi dole i budi pristojan.
Tom leže i, položivši glavu na prednje šape, uperi svoje lepe
ugasite oči, svetle i prodorne, u lovca.
— Nemoj da grabiš — reče Dejl, ispruživši parče ćuretine. I Tom
je uzede manje halapljivo.
Kad meče to vide, stade jasno da ispoljava svoje mišljenje o ovoj
naročitoj naklonosti prema Tomu.
— Oh, slatko malo! — uzviknu Bo. — On veli da to nije pravo....
Hodi, Bade, hodi.
Ali se Bad ne usudi prići dok ga Dejl ne pozva. A tada dotrča k
njima sav radostan. Bo gotovo zaboravi na svoje potrebe hraneći ga
i upoznavajući se s njime. Tom otvoreno pokaza svoju surevnjivost
na Bada, a Bad opet svoj strah od velike mačke.
Helen nije mogla verovati svojim očima — da se nalazi u šumi i
da mirno stišava glad slatkim mesom divljači, da joj s jedne strane
leži odrastao kuguar, a s druge malo smeđe meče, da jedan čudan
lovac, šumski čovek, u ovoj svojoj usamljenoj, zabačenoj tvrdinji
uzbuđuje njenu romantičnu dušu i njeno interesovanje kao niko
dotle.
Kad izvrsni ručak bi završen, Bo odmami meče u devojački
logor, i tu se očas sprijatelji s njim. Helen, posmatrajući Bo kako se
igra, gotovo joj pozavide. Svejedno gde se Bo našla, ona će se svuda
snaći. Ona je umela da se prilagođava. Ona se mogla zabavljati sa
svim i svačim, i njoj će časovi biti slatki i brzi u ovom divnom gaju
divljih čuda.

117
 Ali prosta spoljašnja delatnost, čisto fizičko kretanje, nije
nikada moglo zadovoljiti Helenu. Ona je mogla da trči i da se vere i
da jaše i da se igra od srca i sa zdravim zanosom, ali to nije moglo
da je duže zadovolji, i njen duh tražio je hrane. Helen je volela da
razmišlja. Jedan od razloga zašto je želela da stvori svoj dom na
Zapadu bio je taj da bi u jednom životu u slobodi, ispunjenom
delatnošću, manje mislila, sanjarila i mozgala. I evo je sada bila na
Divljem Zapadu, posle tri najnapornija dana u celom njenom
životu, i još jednako se isti stari džin komešao u njenom mozgu
namećući se njoj i svemu što je videla.
Šta bih mogla da radim? — upita ona Bo gotovo bespomoćno.
— Ta, odmaraj se, ludo jedna! — odgovori Bo. — Hodaš kao
kakva stara, bogaljasta baka s jednom nogom.
Helen se nadala da poređenje nije zasluženo, ali je savet bio
dobar. Prostrta ćebad po travi bila su primamljiva, i one su se
osećale tako prijatno na toplom suncu. Pirkao je lak, blag, mirišljav
vetrić, donoseći sobom tihi žubor vodopada, kao melodično zujanje
pčela. Helen načini uzglavlje, pa leže da se odmara. Zelene četine,
tako tanane i fine u svom mrežastom tkivu, oštro su se ocrtavale
prema plavetnom nebu. Uzalud se ogledala za pticama. Tada joj
začuđeni pogled pade po visokoj resastoj ivici prostranog
amfiteatra, i posmatrajući ga poče da shvata njegovu daljinu, koliko
je bio prostran u toj razređenoj atmosferi. Jedan crni orao, kružeći
okolo, izgledao je tako sićušan, iako je bio daleko ispod visova. Kako
joj se činilo lepo biti tamo gore! I dremovna mašta uljuljka je u san.
Helen je spavala celo po podne, i kad se probudila, u zalazak
sunca, nađe Bo pripijenu uza se. Dejl ih je bio pažljivo pokrio
ćebetom, a sem toga naložio je i vatru. Vazduh je postajao oštar i
hladan.
Docnije, kad su obukle ogrtače i ugodno se posadile pored vatre,
dođe Dejl da ih poseti.
— Pa, ne možete ceo dan spavati — reče on. — I pošto ste vi
varošanke, biće vam dosadno.
— Dosadno! — prihvati Helen. Ta misao da bi joj ovde moglo
biti dosadno nije joj bila pala na pamet.

118
 — Razmislio sam o svemu tome — produži Dejl sedajući po
indijanski uz vatru. — Sasvim je prirodno da će vam vreme ovde
sporo odmicati, pošto ste navikle na društvo i provod, i rad, i druge
devojačke stvari.
— Nikada mi ovde ne bi moglo biti dosadno — odgovori Helen
svojom otvorenom neposrednošću.
Dejl ne odade svoje iznenađenje, ali se videlo da je ova greška
bila nešto o čemu je trebalo razmisliti.
— Izvinite — reče on zagledavši se svojim sivim očima u njene.
— Tako sam mislio. Koliko se ja sećam devojaka, a nije tako davno
kako sam otišao od kuće, većina njih bi umrla od dosade ovde gore.
— Potom se okrete Boi. — A kako je s vama? Vidite, računao sam da
ćete vi biti ta kojoj će se ovde svideti, a vašoj sestri da neće.
— Meni se ovde neće tako brzo dosaditi — odgovori Bo.
— To me veseli. Bio sam u brizi zbog toga, pošto još nikada
nisam imao ženskog društva. A za dan dva, kad se dobro odmorite,
pomoći ću vam da ubijete dosadu.
Boine oči zasijaše od očekivanja, a Helen zapita:
— Kako?
Bio je to izraz iskrene radoznalosti, a ne sumnjičavog ili
podsmešljivog izazivanja obrazovane žene šumskom čoveku. Ali on
to shvati kao izazov.
— Kako! — ponovi on, a licem mu prelete čudnovat osmejak. —
Pa vodiću vas na jahanje i penjanje po lepim mestima. I tada ću vam
pokazati, ako vas bude zanimalo, kako takozvani civilizovani ljudi
poznaju prirodu.
Helen tada razumede da on, ma šta inače bio lovac, ili lutalica,
ili pustinjak — nipošto nije neobrazovan, makar da je izgledao
nepismen.
— Biću srećna da od vas naučim — reče ona.
— I ja! — pridruži se Bo. — Ali ne možete mnogo pričati nekome
ko je iz Misurija.
On se osmehnu, čime jako pridobi Helen za sebe, jer je tako
izgledao manje udaljen od ostalog sveta. Oko ovog lovca počelo je
da lebdi nešto od ove prirode o kojoj je govorio — neka tišina,
119
izdvojenost, neki nenarušivi mir, neki hladan, bistar duh kao ovaj
planinski vazduh, nešto fizičko nalik na pripitomljenu divljinu ovih
njegovih životinja ili na snagu ovih borova.
— Kladim se da vam mogu pričati više nego što biste ikad mogli
zapamtiti — reče on.
— A u šta da se kladite? — dočeka Bo.
— Pa, u još više ćurećeg pečenja prema, recimo, nečem lepom
kada budete srećno stigle ujka Olovoj kući i upravljale njegovim
renčom.
— U redu. Nel, čuješ li?
Helen potvrdi glavom.
— E, dobro. Prepuštamo to Neli — poče Dejl upola ozbiljno. —
Prvo i prvo, reći ću vam da ćemo zabave i razonode radi jahati i juriti
konjima po lugovima. I pecaćemo po rečicama i loviti po šumama.
Ima ovde jedan medved suronja, i moći ćete videti kako ću ga ubiti.
I pentraćemo se na visove, odakle pucaju krasni vidici... Toliko o
tome. A ako zaista uzaželite da što naučite, ili ako samo želite da
vam pričam, pa, svejedno. Tek opklada će biti moja! Videćete kako
ovaj gaj leži u krateru jednog vulkana, i nekada je morao biti
ispunjen vodom, i kako zimi sneg, stotinu stopa dubok, zavejava
jednu stranu, a na drugoj ga nema ni trunke. I kako drveće raste, i
živi, i bori se, i pomaže međusobno, i štiti šumu od oluja. I kako ono
čuva vodu, koja je izvor velikih reka. I kako su stvorenja i bića koja
u njima ili na njima žive dobra po njih, te jedni bez drugih ne bi
mogli opstati. Zatim ću vam pokazati svoje ljubimce, pitome i
nepitome, i reći ću vam da je čovek taj koji ih čini divljima, i kako se
lako dadu pripitomiti, i kako se nauče da vas vole. Pa onda tu je život
u šumi, i njegova borba: kako živi medved, i mačke, i vukovi, i jeleni.
Videćete kako je surova priroda: kako divlje i okrutno vuk ili kuguar
obaraju jelena, kako vuk voli svežu, toplu krv, i kako kuguar kida
kožu jelenu od samog vrata. I videćete da baš ova surovost prirode,
ova nedela kurjaka i kuguara, čine jelena onako lepim, zdravim,
hitrim i osetljivim. Bez ovih svojih smrtnih neprijatelja on bi se
izrodio i izumro. I vi ćete videti kako ovo načelo vlada među svim
stvorovima šume. Borba! To je smisao svega stvorenoga, i njegov
spas. Ako imate oštro oko, uvidećete da je priroda ovde u divljini
120
ista kao i kod ljudi, samo što ljudi nisu više kanibali. Drveće se bori
za opstanak, ptice se bore, životinje se bore, ljudi se bore.
— A šta je sa verom? — prekide Helen ozbiljno.
— Priroda ima svoju veru, a ta je živeti, rasti, množiti se, svaki u
svojoj vrsti.
— Ali to nije bog niti besmrtnost duše — izjavi Helen.
— Pa, to je tako blizu boga i besmrtnosti koliko priroda uopšte
može da se približi.
— Oh, pa vi hoćete da mi ukradete moju veru!
— Ne, ja samo izlažem život onako kako ga vidim — odgovori
Dejl zamišljeno, džarajući štapom po žaru vatre. — Možda i ja imam
svoju veru. Ko će ga znati. Ali to nije vaša vera, biblijska. Ta vera ne
sprečava ljude u Pajnu i Snoudropu i svuda: kauboje, renčere,
farmere, putnike, i kakve sam sve upoznao, ta njihova vera koju
ispovedaju ne sprečava ih da lažu, varaju, kradu i ubijaju. Međutim,
mislim da niko ko bi živeo ovako kao ja, i to je možda moja vera, ne
bi mogao lagati ili varati ili krasti ili ubijati, sem da ubije u
samoodbrani ili kao što bih to ja uradio kad bi se sada ovde pojavio
Snejk Enson. Moja je vera, možda, ljubav života — divljeg života
kakav je bio u početku — i vetra koji došaptava tajne odasvuda, i
vode što peva i dan i noć, i zvezda što sijaju postojano, i drveća koje
govori, i stenja koje nije mrtvo. Ovde ili za tragom ja nikada nisam
sam. Ima tu nešto nevidljivo, ali jednako uza me. A to je ono!
Nazovite to bogom, ako hoćete. Ali ono što me kopka jeste, gde je
bio taj duh kad je zemlja još bila usijana lopta? I šta će biti s njime
kad se sav život na ovoj lopti smrzne ili izgori, i ona ostane da visi
mrtva u vasioni kao mesec? A taj će čas doći. Nema rasipanja u
prirodi. Ni najmanja trunka ne biva uništena. Ona se preobražava,
to je sve, kao što vidite, na primer, kako borovo drvo nestaje u dimu
i osećate nešto toplo što iz njega proističe. Gde to ide? Izgubljeno
nije. I tako, lepa i spasonosna misao je da se možda i stenje, i drveće,
i voda i krv i meso rastvaraju ponovo na svoje elemente, da bi se
nekada i negde opet vratili u život.
— Oh, to što govorite je divno, ali i strašno! — uzviknu Helen.
On je bio duboko dirnuo u njenu dušu.

121
 — Strašno? Dabome — odgovori on setno. Zatim nasta kratko
ćutanje.
— Milte Dejl, gubim opkladu — izjavi Bo, sa ozbiljnošću ispod
svoje lakomislenosti.
— Zaboravih na to. Čini mi se da sam se suviše raspričao — reče
on kao izvinjavajući se. — Vidite, ne pruža mi se tako često prilika
da govorim, sem sam sa sobom i Tomom. Pre mnogo godina, kad
sam stekao naviku ćutanja, počeo sam da mislim naglas i da
razgovaram ma s kim.
— Mogla bih da vas slušam celu bogovetnu noć — odgovori Bo
sanjarski.
— Čitate li, imate li knjige? — zapitaće Helen iznenada.
— Da, čitam prilično; mnogo bolje nego što govorim ili pišem —
odgovori on. — Išao sam u školu do svoje petnaeste godine. Uvek
sam mrzeo učenje, ali sam voleo da čitam. Pre mnogo godina jedan
moj stari prijatelj dole u Pajnu, udova Kes, dala mi je čitavu hrpu
starih knjižurina. I ja sam ih dovukao ovamo gore. Čitam ih zimi.
Posle toga razgovor smalaksa, sem uzgrednih napomena, i
najedared Dejl poželi devojkama laku noć i ostavi ih.
Helen je posmatrala njegovu visoku priliku kako se gubi u
pomrčini ispod borova, i gledala je na tu stranu i onda kada je on
već bio nestao.
— Nel — zovnu je Bo glasno. — Zovem te već triput. Hoću da
legnem.
— Oh! Ja... ja sam se zamislila — odgovori Helen, napola
smetena, napola čudeći se sama sebi. — Nisam te čula.
— Verujem da nisi — prihvati Bo. — Želela bih samo da si mogla
videti svoje oči. Nel, hoćeš li da ja t e b i nešto kažem?
— Ono, možeš — reče Helen tihim glasom. Njoj nije bilo drago
kad je Bo tako govorila.
— Ti ćeš da se zaljubiš u toga divljeg lovca — izjavi Bo glasom
koji je zvonio kao zvono.
Helen ne samo da je bila zapanjena, nego se i rasrdi. Ona uhvati
daha spremajući se da očita svojoj nepopravljivoj sestri. Bo,
međutim, spokojno produži.
122
 — Osećam ja to u samoj srži.
— Bo, ti si mala luda, sentimentalna, romantična preterana
mala luda! — odgovori Helen — U tvojoj se glavi vrzu samo nekakve
ljubavne gluposti. Po tvojim rečima reklo bi se da na svetu ništa
drugo nema do ljubavi.
Boine oči su bile svetle, lukave, ljubazne, i nasmejane kad se
čvrsto zagleda u Helen.
— Taman tako, Nel. I nema ništa drugo.

123
 GLAVA DESETA

Noć je bila tako kratka za spavanje, da je Helen jedva mogla

verovati da su toliki časovi protekli. Bo je jutros izgledala svežija i
manje se tužila na bolove.
— Nel, povratila ti se boja! — uzviknu Bo. — I oči su ti bistre. Zar
nije jutro savršeno krasno? Zar ne bi mogla da se opiješ ovim
vazduhom? Mirišem cveće. I, oh, ala sam gladna!
— Bo, ako tvoj apetit tako podrži, našem će domaćinu brzo
zatrebati njegove lovačke sposobnosti — reći će Helen trudeći se da
skloni kosu sa očiju dok je sapinjala čizme.
— Gledaj onog golemog psa, lovačkog kera!
Helen pogleda u pravcu u kojem je Bo pokazivala i ugleda
neobično krupnog lovačkog psa, crne i ugasito smeđe boje, dugih
oborenih ušiju. On radoznalo dokaska do vrata njihove kolibe pa
stade i zagleda se u njih. Glava mu je bila plemenita, a oči su mu se
sijale tamno i setno. Nije izgledao ni prijateljski ni neprijateljski.
— Halo, kero! Hodi unutra, nećemo ti ništa — viknu Bo, no bez
mnogo oduševljenja.
Helen morade da se nasmeje.
— Bo, ti si prosto sjajna — reče ona. — Ti si se uplašila od toga
kera.
— Dabome da jesam. Ko zna da li je Dejlov. Mora biti da jeste.
Utom pas otkasa i izgubi se. Kad se devojke pojaviše kod
logorske vatre, spaziše svoga ljubopitljivog jutrošnjeg posetioca gde
leži tu u blizini. Uši su mu bile tako, tako dugačke, da su mu do pola
ležale na zemlji.
— Poslao sam vam Pedra da vas probudi — reče Dejl pošto ih je
pozdravio. — Je li vas uplašio?
124
 — Pedro. Tako li se dakle zove. Ne, mene nije uplašio. Nel malo
jeste. Ona vam je užasna kukavica — odgovori Bo.
— Krasan pas — reče Helen ne obzirući se na sestrinu dosetku.
— Volim pse. Bi li hteo da se sprijateljimo?
— Plašljiv je i divlji. Vidite, kad ja odem iz logora, on neće da
ostane u njemu. On i Tom se glože. Imao sam čitav čopor pasa i sve
sam ih pogubio, osim Pedra, poradi Toma. Mislim da ćete se moći
sprijateljiti. Pokušajte.
Onda Helen pokuša da ga pridobije, i ne sasvim uzalud. Pseto je
bilo odraslo, nekako gotovo mrgodno povučeno, očevidno
nenaviknuto na ljude. Njegove duboke, kao vino ugasite oči kao da
su htele da zavire Heleni u dušu. Bile su poštene i pametne, i
neobično tužne.
— Izgleda pametan — primeti Helen gladeći mu duge, mrke uši.
— To pseto je gotovo kao čeljade — odgovori Dejl. — Hodite, i za
vreme jela pričaću vam o Pedru.
Dejl je psa dobio kao štene od jednog meksikanskog čobana, koji
je tvrdio da štene delimično vodi poreklo od kalifornijskog
krvoloka. Rastao je i bivao sve odaniji Dejlu. U svojim mlađim
danima nije se najbolje slagao sa drugim Dejlovim ljubimcima, i
Dejl ga dade jednom renčeru dole. Sutradan je Pedro opet bio u
lovčevu logoru. Od toga dana Dejl poče da se više zanima psom, ali
nije imao nameru da ga zadrži, iz više razloga, a poglavito stoga što
je Pedro bio suviše fino pseto da bi polovinu vremena bio prepušten
sam sebi. Te jeseni Dejl je imao da ide u najdalje selo, Snoudrop, i
tu je ostavio Pedra kod jednog prijatelja. Potom je Dejl odjahao u
Šou Daun, pa u logor Bimena, i s njima je gonio čopor divljih konja
nekih sto milja, čak tamo u Nju Meksiko. Kad se Dejl vratio u svoj
planinski logor, sneg je već pao. I koga tu nađe, Pedra, mršava i
iznurena, preradosna što opet vidi svoga gospodara kod kuće. Roj
Bimen poseti u oktobru Dejla i ispriča mu kako Dejlov prijatelj u
Snoudropu nije nikako bio u stanju da zadrži Pedra. Pretrgao je
lanac i preskočio ogradu od deset stopa, samo da bi pobegao. Sledio
je Dejlov trag do Šou Dauna, gde ga je jedan Dejlov prijatelj,
prepoznavši ga, uhvatio i hteo da zadrži do Dejlova povratka. Ali
Pedro ne htede da jede. Slučajno je neki kiridžija putovao do logora
125
Bimena, i Dejlov prijatelj zatvori Pedra u kavez i natovari ga na kola.
Pedro provali iz kaveza, vrati se u Šou Daun, uhvati Dejlov trag do
Pajna, a odatle do logora Bimena. To je, koliko je Roj mogao da
prati, kretanje psa. Ali je on verovao, a tako isto i Dejl, da je Pedro
išao za tragom čak tamo u lovu na divlje konje. Idućeg proleća Dejl
saznade više od čobanina jednog stočara, u čijem su se logoru on i
Bimeni bili zaustavili na putu za Nju Meksiko. Izgleda da je posle
Dejlova odlaska iz tog logora naišao Pedro, i da ga je jedan drugi
meksikanski čobanin ukrao. Ali je Pedro umakao.
— I bio je ovde kad sam stigao gore — završi Dejl sa osmehom.
— Posle toga nije mi više padalo na um da ga se rešim. I eto ispalo
je da je postao najbolji pas što sam ga ikada video. Razume sve što
mu kažem, samo što ne progovori. I kunem vam se da ume da plače.
On to čini kad god odlazim bez njega.
— Ala je to čudno — uzviknu Bo. — Pa da nisu životinje silne?
No, ja ipak najvolim konje.
Heleni se učini da Pedro razume da govore o njemu, jer je
izgledao tako postiđen, gutao je naporno i gledao u zemlju. Ona je
ponešto znala o ljubavi pasa prema svojim gospodarima. Ipak je ova
Dejlova priča bila čudnovatija nego ijedna što je dotle bila čula.
U taj se mah pojavi Tom, kuguar, i u njegovom mrkosmeđem
oku kojim je pogledao Pedra nije bilo ni trunke ljubavi. Ali ga pseto
ne udostoji ni jednog pogleda. Tom se prikuči Boi, koja je sedela na
drugom kraju platnenog čaršava, i očevidno je tražio deo doručka.
— Iju! Sviđa mi se njegov izgled — reče ona. — Ali kad mi se
približi, koža mi se naježi.
— Životinje su čudne kao god i ljudi — primeti Dejl. — I one
imaju svoje simpatije i antipatije. Rekao bih da je Tom bacio oko na
vas, a Pedro počinje da se interesuje vašom sestrom. Vidim ja to.
— Ali gde je Bad? — zapitaće Bo.
— Spava ili se skita naokolo. Nego, sad kad posvršavam s
poslovima, šta biste vas dve volele da radimo?
— Da jašemo! — dočeka Bo živo.
— Zar niste izubijani i ukočeni?

126
 — Jesam. Ali ne marim. Sem toga, kad sam odlazila na ujkinu
farmu blizu Seint Džoa, uvek sam nalazila da jahanje vida bolove.
— Sasvim tako, samo ako možete da izdržite. A šta će vaša
sestra? — odgovori Dejl obraćajući se Heleni.
— Oh, ja ću se odmarati, i čuvaću vas, i sanjariti odgovori Helen.
— Ali, pošto se budete odmorili, moraćete i vi da se nečeg
prihvatite — reče Dejl ozbiljno.
— Morate nešto raditi. Makar šta, samo da ne sedite tako
dokoni.
— A što? — zapita Helen začuđena. — Zašto da ne budem
dokona ovde u ovoj divnoj divljini? Da prosanjarim časove, dane!
Ja bih to mogla.
— Ali ne smete. Godine su trebale dok sam naučio koliko je to
štetno po mene. Čak i sada ne bih ništa više voleo nego da mogu
zaboraviti svoj posao, konje i ljubimce, i sve drugo, pa samo tako
leškariti, gledati i osećati!
— Gledati i osećati? Da, to mora da je ono što mislim. Ali zašto,
šta je to? To su lepota i boja, divlje, čupave padine, sure litice,
raspevani vetar, voda što uljuljkuje, oblaci, nebo. Pa onda tišina,
usamljenost i ljupkost svega toga.
— To je vraćanje unazad. To je ono što ja volim više od svega, i
od čega se najviše plašim. To je ono što od čoveka čini usamljenog
lovca. I to može tako da obrlati čoveka da ga prosto prikuje za
divljinu.
— Čudnovato! — promrmlja Helen. — M e n e t o nikad ne bi
moglo prikovati. Ta, ja moram da živim i ispunim svoju misiju, svoj
zadatak među civilizovanim svetom.
Heleni se učini da se Dejl gotovo neprimetno strese na ove njene
ozbiljne reči.
— Čudni su putevi prirode — reče on. — Ja na to gledam
drukčije. Priroda je isto tako revnosna da vas vrati natrag u divlje
stanje, kao vi da se civilizujete. I kad bi priroda pobedila, vi biste još
bolje ispunili njenu nameru.
Ove lovčeve reči začudiše Helen, ali ipak podsticahu njene misli.

127
 — Ja, da podivljam? Oh, ne! — uzviknu ona. — No, kad bi to bilo
moguće, koja bi to namera prirode bila?
— Govorili ste o vašoj misiji u životu — odgovori on. — A ženina
je misija da ima dece. Ženka u ma kojoj vrsti ima samo jednu misiju,
da se rasplođava. A priroda ima samo jednu misiju: ka sve većoj
snazi, muževnosti, delotvornosti, ka potpunom savršenstvu koje je
nedostižno.
— A šta je sa umnim i duhovnim razvitkom čoveka i žene? —
upita Helen.
— I jedan i drugi su neposredne prepone prirodinom cilju.
Priroda je fizička. Stvarati za bezgranično trajanje, za večni život. To
mora biti prirodin nedokučivi cilj. I čemu da promaši?
— Ali duša! — prošapta Helen.
— Ah! Kad vi govorite o duši, a ja o životu, mislimo na jedno te
isto. Vi i ja ćemo se malko porazgovarati dok ste ovde. Moram malo
pročešljati svoje misli.
— I ja svoje, čini mi se — reče Helen sa oporim osmehom.
Postala je bila ozbiljna i zamišljena. — Ipak mislim da ću rizikovati
da sanjarim pod borjem.
Bo ih je posmatrala oboje svojim živim, plavim očima.
— Nel, trebalo bi hiljadu godina da od tebe postane divljak —
reče ona. — No za mene će biti dovoljna nedelja dana.
— Bo, ti si to bila i pre nego što si krenula iz Seint Džoa —
odgovori Helen. — Sećaš li se onog učitelja Barnesa koji te je nazvao
divljom mačkom pomešanom sa Indijankom? I isprašio te lenjirom.
— Nikada! Nije stigao — odvrati Bo, sva crvena u licu. — I,
molim te, Nel, da ne pričaš stvari o meni kad sam još bila derište.
— Pa to je bilo pre cigle dve godine — pravdala se Nel, blago
iznenađena.
— Ako je. Ipak sam bila derište. Kladim se da ćeš ti... — Bo se
najedared preseče i, odmahujući glavom, pomilova Toma pa pobeže
iza ugla litice.
Helen lagano pođe za njom.

128
129
 — Slušaj, Nel, — reče Bo kad Helen stiže njihovoj maloj zelenoj
krovinjari — znaš li ti da će ovaj lovac poljuljati neke od tvojih
teorija?
— Može biti. Priznajem da me zapanjuje, a pomalo i vređa;
bojim se — odgovori Helen. — Što me iznenađuje jeste to da, uprkos
njegovog očevidno nedovoljnog školovanja, nije ni grub ni sirov. On
je prosto elementaran.
— Sestro draga, probudi se. To je divan čovek. Od njega možeš
naučiti više nego što si naučila u celom svom veku. Isto tako i ja.
Uostalom, ja sam uvek mrzela knjižurine.
Kada je, malo docnije, naišao Dejl noseći neke uzde, Pedro je
kaskao u stopu za njim.
— Mislim da će biti najbolje da opet pojašete svoga starog konja
— reče on Boi.
— Kako god vi velite. No nadam se da ćete me pustiti da ih sve
jašem, malo po malo.
— Razume se. Imam tamo napolju jednog mustanga. On će vam
se svideti. Samo se malo uzbacuje — prihvati on, i uputi se ka gaju.
Pas pogleda za njim, pa onda u Helen.
— Hodi, Pedro. Ostani sa mnom — zovnu Helen.
Dejl, čuvši to, mahnu psu da se vrati. Pedro poslušno otkasa k
njoj, još jednako bojažljiv i ozbiljno predostrožan, kao da nije
načisto o njenim namerama, ali sad već s nečim prijateljskim u sebi.
Helen izabra jedno lako, udobno sedište na suncu naspram gaja, i
tu se namesti za priželjkivane spore, slatke, dokone časove. Pedro
se smota pored nje. Visoka Dejlova prilika koračala je gajem dalje
ka isturenim konjima. Ona ponovo spazi jelena gde pase među
njima. Kako je stajao ponosan i nepokretan posmatrajući Dejla!
Odjedared đipnu ka ivici šume. Neki od konja njisnuše i jurnuše,
bacajući se zadnjim nogama visoko uvis. Oštri njisak prolamao se
tišinom.
— Iha! Pazi ih kako grabe! — uzviknu Bo vatreno prilazeći ka
mestu gde je sedela Helen. Bo se spusti na mirisne četine i opruži se
sa uživanjem, kao lepo mače. Bilo je nečeg zverinjeg u njenom
vitkom, ljupkom telu. Ležala je nauznak i gledala gore kroz borove.

130
 — Ne bi li to bilo divno, sada — mrmljala je ona sanjivo, napola
za sebe — kad bi se onaj Las Vegas kauboj nekako obreo ovde, pa da
nas onda zemljotres zatrpa ovde u ovom Rajskom Dolu, tako da više
ne možemo napolje?
— Bo, šta bi mati rekla na takve razgovore? — uzviknu Helen
užasnuta.
— Ali, Helen, zar ne bi bilo divno?
— Bilo bi strašno.
— Oh, Nel Rejner, u tebi nije nikada bilo ničeg romantičnog! —
odgovori Bo. — A to se zaista već dešavalo ovde u ovom divnom
divljačnom kraju. Ne treba da mi to kažeš! Moralo se desiti. Sa onim
pećinskim ljudima i Indijancima, a zatim sa belim ljudima. Kud god
bacim pogled, sve me podseća na to. Nel, ti bi pre očekivala da ćeš
videti ljude na mesecu kroz teleskop, nego što bi ovo poverovala..
— Ja sam praktična i razumna, bogu hvala!
— No, pretpostavimo samo, — branila se Bo, užarenih očiju —
pretpostavimo da se može desiti. Upravo meni za ljubav, recimo da
nas ovde gore zatrpa sa Dejlom i onim kaubojem što smo ga videli
iz voza. I to zatrpa bez ikakve nade da ćemo ikada izići. Šta bi ti
radila? Bi li izgubila hrabrost i u očajanju skopnila? Ili bi se borila
za život i za radost, ma kakva ona bila?
— Samoodržanje je prvi instinkt — odgovori Helen, iznenađena
jednim čudnovatim, dubokim trepetom u dubinama svoje duše. —
Borila bih se za život, razume se.
— Da. Zaista, kad ozbiljno, promislim ne želim da se išta tako
desi. A ipak, kad bi se stvarno desilo, mislim da bih likovala.
Dok su se one razgovarale, Dejl se vrati s konjima.
— Umete li da zauzdate i osedlate svoga konja? — upita on.
— Ne. Stid me je reći da ne umem — odgovori Bo.
— Vreme je dakle da naučite. Hodite. Gledajte najpre dok ja
budem sedlao svoga.
Bo se pretvori sva u oko dok je Dejl skidao uzdu sa svoga konja,
pa je sporom, lakom rukom ponovo namestio. Zatim pogladi konja
po leđima, protrese ćebe i, presavivši ga na dvoje, prebaci ga konju

131
preko leđa, brižljivo objašnjavajući Boi pravi položaj. Potom podiže
sedlo na izvestan način i položi ga gde treba, pa zateže poprug.
— Sad vi — reče on.
Prema Heleninom sudu, Bo kao da je bila rođena zapadnjačka
devojka. Ali Dejl odmahnu glavom i natera je da ponovi još jedared.
— Sad je već bolje. Naravno, ovo je sedlo za vas preteško da biste
ga mogli prebaciti. To možete naučiti s jednim lakšim sedlom. Sada
ponovo namestite uzdu. Ne bojte se za svoje ruke. Neće vas ugristi.
Uvucite mu đem postrance. Tako. Da vidimo sada kako ćete
uzjahati.
Kad se Bo pope u sedlo, Dejl nastavi:
— Popeli ste se brzo i lako, ali pogrešno. Gledajte mene.
Bo je morala nekoliko puta da uzjaše pre po što je Dejl bio
zadovoljan. On joj naloži da projaše malo. Kad im je izmakla iz
domašaja sluha, reći će Dejl Heleni:
— Navići će se na konje kao plovče na vodu.— Pa, pojahavši,
odjaha za njom.
Helen ih je posmatrala kako kasaju, galopiraju i jure se konjima
po travnom logoru, i gotovo zažali što i ona nije pošla sa njima.
Najposle Bo dojaha natrag, sjaha s konja i baci se na zemlju, sva
zajapurena i blistajući od zadovoljstva, razbarušena i oznojena po
slepoočnicama. Kako je izgledala živahna! Heleni zaigra srce zbog
ljupke draži i životne snage ove njene čudne sestre, i ona oseti kako
je njeno prisustvo ispunjava nekom čisto fizičkom radošću. Bo se
odmori, ali nj zadugo. Uskoro odjuri da se igra s Badom. Zatim je
vabila pitomu košutu da joj jede iz ruke. Onda odvuče Helen da beru
poljsko cveće, čas puna ljubopitstva, a čas opet rasejana. I
naposletku zaspa, očas, što podseti Helen na detinjstvo koje je sada
bilo prošlo zanavek.
Dejl ih pozva na ručak oko četiri sata, baš kad je sunce počelo
da obliva rumenilom zapadne pristranke gaja. Helen se iznenadi
kako je brzo minuo dan. Časovi su protekli kao na krilima, gotovo
bez i pomisli na ujaka ili i trunke strepnje zbog prisilnog zatočenja
ovde, ili mogućnosti da ih oni razbojnici, tragajući za njom, ne
pronađu. Pošto je tako postala svesna brzine časova, ona na jedan
neopipljiv i neizreciv način oseti smisao Dejlovih reči o provođenju
132
časova u sanjarenju. Priroda je Rajskog Gaja bila neprijateljska
prema vrsti misli kakve su obično bile njene. Nova je vrsta misli bila
nametljiva, ali kad je pokušala da joj dade ime, našla je, na kraju
krajeva, da je to bilo samo osećanje. Za ručkom je bila ćutljivija nego
inače. Ona je videla da je Dejl to primetio i da se trudi da je zanima
ili da je razgovori. To mu i pođe za rukom, ali mu ona ne dade da to
primeti. Zatim odšeta sama do svog sedišta pod borovljem. Bo
projuri jedanput pored nje i doviknu joj zadirkujući je:
„Bože, Nel, ala ti postaješ romantična!“ „
Nikada u životu nije Heleni večernjača izgledala tako divna, niti
suton tako pokretljiv i pun senki, ili mrak ispunjen usamljenošću.
Njihova je okolina bila pratnja divljeg vučjeg tuljenja, žuborenja
vodopada, prisustvo ovog čudnovatog šumskog čoveka i neobičnih
prirodnih elemenata među kojima je on našao svoje stanište.
Sutradan, pošto joj se povratila snaga, Helen uze učešća u
Boinim poukama kako se zauzdava i sedla konj, i kako se jaše, ali je
Bo jahala tako brzo i oštro, da Helen nije bila u stanju da učestvuje
zajedno s njom. Dejla je to zanimalo i zabavljalo, ali pomalo i
zabrinjavalo, pa je uglavnom provodio vreme sa Bo. I tako se desilo
da je Helen projahala celim gajem sama. Iznenadilo ju je njegovo
prostranstvo, iako joj se odasvud učinio tako stešnjen. Obmanuo ju
je vazduh. Kako je bio bistar! I ona poče da ceni rastojanje po
poznatim predmetima. Konj, gledan po najvećoj dužini gaja,
izgledao je tako sićušan. Ovde onde nailazila je na mrke, brze
potočiće, vanredno bistre i boje ćilibara, oku gotovo potpuno
skrivene od bujne trave. Svi su oni proticali u istom pravcu, i
sastajući se tvorili jedan dublji potok, koji se vio podno litica na
zapad i oticao strmoglavljujući se kroz uzane pukotine. Kad Dejl i
Bo jednom naiđoše, ona se raspita i iznenadi se kad ču od Dejla da
je ovaj potok ponirao u jednoj šupljini u steni, a izvirao na drugoj
strani brega. Jednom prilikom će ih voditi da vide jezerce koje je
obrazovao.
— Preko planine? — upita Helen i podseti se nanovo da je ona
ovde begunac. — Neće li biti opasno da napuštamo naše skrovište?
Ja tako često zaboravljam zašto smo mi ovde.

133
 — Tamo preko bili bismo još bolje skriveni nego ovde —
odgovori Dejl. — Dolina s one strane pristupačna je samo sa onoga
grebena. I nemajte brigo da bi nas mogli pronaći. Rekao sam vam
da Roj Bimen budno pazi na Ensona i njegovu družinu. Roj je stalno
između njih i nas.
Helen se ohrabri, ali u dnu njenih misli moralo je jednako tinjati
osećanje strepnje. No uprkos toga, ona se reši da se što bolje koristi
ovom prilikom. Bo joj je služila kao podstrekač. I tako je Helen
provela ostatak toga dana u jahanju i tapkanju za svojom sestrom.
Sledeći joj je dan već bio manje naporan. Delatnost, počinak,
jelo i spavanje dobiše za nju jedno novo, divno značenje. Ona ih u
stvari nije nikada ni poznavala kao čudesna zadovoljstva. Jahala je,
šetala, verala se malo, dremala pod svojim borom, pomagala Dejlu
oko njegovih logorskih dužnosti, a kad je pala noć, govorila je da ne
prepoznaje sebe. To ju je progonilo i u njenim nejasnim, dubokim
snovima. Pošto se probudila, odmah je zaboravila svoju odluku da
proučava sebe. Prođe i taj dan. A za ovim prohujaše još nekoliki pre
no što se sasvim prilagodila jednom stanju za koje je imala razloga
da veruje da će potrajati nedeljama i čak mesecima.
Helen je najviše volela časove zaranka. Zore su bile sveže i lepe;
jutra vetrovita i mirisna; smiraji rujni i veličanstveni; sutoni setni i
promenljivi; a noći neiskazano slatke sa svojim zvezdama, tišinom
i snom. Ali zaranci, kad se ništa nije menjalo, kad je sve bilo vedro,
kad se činilo da vreme stoji, to je bila njena slast, i njeno uživanje.
Jedno popodne ostala je sama u logoru. Bo je bila na jahanju.
Dejl se popeo na planinu da vidi nema li gde kakvih tragova ili dima
od kakve logorske vatre. Od Bada nije bilo ni traga ni glasa, a tako
isto ni od drugih ljubimaca. Tom je bio otišao na neku prisojnu
stenu da se sunča, po običaju njegove divlje braće po vrsti. Pedra
nije bilo već ceo dan i noć, što je Helenu prilično zabrinjavalo. Ipak
ona ga je bila zaboravila, i stoga se utoliko više iznenadi kad ga vide
gde dolazi, hramljući, na tri noge.
— Ama, Pedro, ti si se tukao! Hodi ovamo — zovnu ona. Pas nije
gledao kao krivac. On došepesa do nje i podiže svoju desnu prednju
šapu. Pokret je bio jasan. Helen ispita povređenu šapu i uskoro nađe
parče, kako je izgledalo, neke školjke duboko zariveno između

134
prstiju. Rana je bila natekla, sva krvava, i očevidno vrlo bolna. Pedro
je cvileo. Helen je morala dobro zapeti da bi istrgla ono parče. Pedro
zaurla. No odmah zatim izrazi joj svoju zahvalnost time što joj
obliznu ruku. Helen mu ispra ranu i previ mu šapu.
Kad se Dejl vrati ona mu ispriča događaj i, pokazujući mu parče
školjke, zapita:
— Odakle potiče ovo? Zar ovde u planini školjke?
— Nekada je ovaj kraj morao biti pod morem — odgovori Dejl.
— Našao sam ja ovde stvari koje bi vas čudom začudile.
— Pod morem! — uzviknu Helen. Jedno je bilo čitati o tim
čudnim stvarima, a sasvim drugo je susresti se s tim među ovim
visokim bregovima. Dejl joj je svakoga časa otkrivao ili kazivao
ponešto što bi je iznenadilo.
— Gledajte ovamo — reče on jednoga dana. — Šta biste rekli za
onu skupinu topola?
Nalazile su se na protivnoj strani gaja i rasle su skoro pod
jednim borom. Šuma je ovde zakoračivala u gaj svojim rastrganim
nizovima omorika i kitama topola. Ova skupina topola nije se ničim
odvajala od stotine drugih što ih je Helen videla.
— Ne vidim ništa osobito na njoj — odgovori Helen ispunjena
sumnjom. — Mali šumarak topola, jedne od njih veće, druge manje,
a sve osrednje. Ali su lepe sa svojim zelenim i žutim lišćem što
treperi i podrhtava.
— Zar vas to ne podseća na borbu?
— Borbu? Ne, doista ne — odgovori Helen.
— Vidite, to je tako lep primer borbe, sebičnosti, kakav samo
možete naći u šumi — reče on. — Sad hodite sa mnom, i vi i Bo, da
vam pokažem šta hoću reći.
— Hodi, Nel, — uzviknu Bo sva oduševljena. — On će ti još bolje
otvoriti oči.
Helen rado pristade za njima ka šumarku topola.
— Oko stotinak ih je na okupu — reći će Dejl. — Omorike im
prilično zaklanjaju sunce, ali ih ono obasjava sa istoka i juga. Sva
ova mala stabla potiču od istog semenjaka. Sva su iste starosti.
Četiri od njih, recimo, visoka su desetinu stopa i debela kao moj
135
ručni zglob. Ovo ovde je najkrupnije. Gledajte ga kako mu je kruna
puna, koliko je nadvisilo sve ostale, izuzev ova četiri što samo malo
zaostaju za njim. Kao što vidite, svi oni stoje blizu, vrlo blizu jedan
drugom. Mnogi od njih nisu deblji od mog palca. Gledajte kako im
je oskudno lišće. Vidite li kako im se sve grane pružaju prema istoku
i jugu; kako je i lišće, prirodno, okrenuto u istom pravcu? Vidite li
kako grana jednoga gura ustranu granu drugoga. To je borba za
sunce... Ovde je evo jedno, dva-tri mrtva stabla: Gledajte, mogu ih
slomiti. A gledajte sada dole ispod njih. Tu je sitno stabalje petinu
stopa visoko, četiri stope visoko, dole do ovoga što je jedva jednu
stopu visoko. Gledajte ga kako je bledo, nežno, kržljavo, nezdravo!
Ono ima tako malo sunca. Ono se rodilo skupa sa ostalima, ali nije
imalo isti početni zamah. Položaj daje preimućstvo, možda.
Dejl je vodio devojke oko malog šumarka, potkrepljujući svoje
reči pokazivanjem. Izgledao je duboko ozbiljan.
— Razumete, to je borba za vodu i sunce. Osobito sunce, jer ako
lišće može da upija sunčane zrake, drvo i koren će porasti i doći do
potrebne vlage. Hladovina znači smrt, sporo kopnjenje živoga
drveta. Ove male topole bore se za svoje mesto na suncu. To je borba
nepoštedna. One odguruju i savijaju jedna drugoj grane i guše ih.
Možda će samo polovina ovih topola preživeti, da bi obrazovale
jednu od krupnijih skupina, kao što je ona tamo od potpuno
razvijenih jedinki. Jedno godišnje doba pružiće izvesna
preimućstva ovoj mladici, drugo onoj drugoj. Nekoliko naklonjenih
godišnjih doba jednoj, i njoj je osigurana prednost pred drugima.
Ali ona nije nikada sigurna da će Tu prednost i očuvati. I ako je
vetar, ili oluja, ili drugi kakav moćan suparnik ne obori, učiniće to
pre a posle starost. Jer tu je neumitna i neprekidna borba. Ovo što
važi za ove topole važi i za sve ostalo drveće u šumi, kao i za sve
biljke u njoj. Ono što je meni najčudnije jeste ova žilavost života.
Sutradan Dejl im pokaza jedan još neobičniji primer ovog
tajanstva prirode. Išli su konjima do jedne bujne jako šumovite
padine; Dejl im je skretao s vremena na vreme pažnju na raznoliko
rastinje, dok ne izbiše navrh prevoja, gde je drveće bilo oskudno i
kržljavo. Na rubu šume pokaza im jednu kvrgavu, čvornovatu
omoriku, tako zgrčenu da gotovo nije ni bila nalik na omoriku; bila

136
je vetrom opaljena i bezmalo potpuno ogolela, sva ispružena u
jednom pravcu. Usamljeno drvo ličilo je na avet. Na drvetu je bilo
jedva nešto malo zelenila. U tom njegovom povijanju bilo je nečeg
tragičnog. Pri svem tom bilo je živo i snažno. Nije imalo nikakvih
takmaca da mu otmu sunce ili vlagu. Njegovi su neprijatelji bili
sneg, vetar i mraz planinski.
Razumevši to, Helen oseti da je ovo znanje im je Dejl želeo da
pruži isto toliko čudesno koliko i tužno, i isto toliko tajanstveno
koliko i uzbudljivo. U taj mah ona u svom srcu oseti svu čar i gorčinu
života — radost i bol. Ove neobične činjenice imale su da je pouče —
i da je preobraze. I makar da su joj nanosile bol, ona ih je rado
primala.

137
 GLAVA JEDANAESTA

— Jahaću te, makar slomila — vrat! — dahtala je Bo, strastveno,

preteći surom ždrepcu rukom u rukavici.
Dejl je stajao pored nje, a širok osmejak bio mu je na licu. Helen
je bila na domašaju sluha, posmatrajući sa ivice logora, a bila je tako
očarana i uplašena u isti mah, pa nije bila u stanju da vikne Boi da
prestane. Mali sivi mustang bio je krasan, tankonog i vatren, s
dugom crnom grivom i repom, i plemenitom glavom. Na leđima mu
je bilo privezano ćebe, ali bez sedla. Bo je držala kratki ular kojim
mu je bila svezana gubica hekamor čvorom. Bila je bez kaputića;
bluza joj je bila raskopčana oko vrata sa nešto trave i semenja po
njoj; vitice su joj pale niz pleća i rasplele se; na jednom je obrazu
imala mrlju od zemlje, trave i malo krvi, dok je drugi bio rumen i
beo; oči su joj se žarile; graške znoja su joj orosile čelo i blistale na
slepoočnicama. Pritežući ular da bi se približila vatrenom ždrepcu,
njen vitki struk ocrtavao se tanak, a snažan.
Davna i odlučna želja Boe da pojaše Dejlovog mustanga bila se
izjalovila, pa je bila besna. Mustang nije izgledao podmukao ili zao,
ali je bio vatren, jogunast, nestašan, i šest puta ju je zbacio. Boin
poraz odigrao se na samoj ivici logora, gde su bujna trava i
mahovina činile mekano gle, bezopasno za padanje. Mustangu opet
nisu davale dovoljno čvrsto uporište, čime je on očevidno bio u
nepovoljnom položaju. Dejl ga nije zauzdao, jer još nije bio
priviknut uzdi; i ma da je Boi bilo teže da ta pojaše neosedlana, ipak
je bilo manje opasno da bude povređena. Bo je bila počela s
najvećim žarom i oduševljenjem, nežno milujući mustanga i
tepajući mu: „Poni“. Ona je nesumnjivo očekivala malu
pustolovinu, ali je njeno nasmejano, odlučno lice izražavalo
samopouzdanje. Poni bi mirno sačekao da ona uzjaše, a onda bi stao
138
da se propinje i đipa dok je ne bi zbacio ili svalio. Posle svakog pada
Bo je ustajala manje nasmejana, ali tim vatrenija, dok naposletku
nije njome potpuno ovladala zapadnjačka strast da zagospodari
konjem. To više nije bila šala ili izazivačka cirkuska majstorija kako
bi uplašila Helen i izazvala Dejlovo divljenje. To je sada bila ozbiljna
borba između Boe i mustanga.
Poni se propinjao, frkćući, trzajući glavom i kopajući prednjim
nogama.
— Vucite dole! — doviknu Dejl.
Bo nije bila dovoljno teška, ali je bila dosta jaka i, zapevši iz sve
snage, svuče ga najzad dole.
— Sad držite čvrsto, pritegnite ular i prikučite mu se — vikao je
Dejl. — Dobro je! Vi ga se ne bojite. On to oseća. Sad ga držite,
govorite mu, recite mu da hoćete da ga pojašete. Pomilujte ga malo.
I kad prestane da drhti, pograbite ga za grivu i uskočite jednom
nogom preko njega. Zatim se zakačite nogama ispod njega, što
možete jače, i ne puštajte.
Da Helen nije bila tako uplašena za Bo, mogla bi da uživa u
drugim osećanjima. Hladni žmarci podiđoše je celu kad Bo, gipka i
hitra, prebaci jednu ruku i nogu preko ponija i prkosno pokliknuvši
ispravi se na leđima mustanga. Poni cimnu glavom dole, jednim
skokom sastavi noge pa stade da đipa uvis. Ali ovoga puta Bo uhvati
njegov zamah i ostade na njemu.
— Pojahali ste ga — viknu Dejl. — Sad stegnite čvrsto kolenima.
Opalite ga konopcem. Tako, tako. Sad se samo držite, i savladaćete
ga.
Mustang je skakao na sve strane oko Dejla i Helene, izbacujući
kopitama travu i mahovinu. Nekoliko puta ju je spodbio uvis, ali je
ona uspela da ga opet zajaše i ponovo zakači nogama, tako da je nije
mogao zbaciti. Iznenada mustang izdiže glavu i jurnu.
Dejl prihvati Boin pobedonosni poklič. Ali poni ne pretrča ni
dvaestinu metara kad li se spotače i pade, a Bo se strmoglavi preko
njega. No na njenu sreću — veliku sreću, kako je Dejl govorio posle
— ljosnu u jednu kaljugu, takvom silinom da se otkotrljala nekoliko
metara i osta licem prema mokroj mahovini i crnom blatu.

139
140
 Helen vrisnu i polete ka njoj. Kad je Dejl stigao do nje, Bo se već
dizala na kolena. On joj pomože da ustane i napola je izvede a
napola iznese iz kaljuge. Gotovo je nije bilo moguće prepoznati. Od
glave do pete curilo je s nje žitko blato.
— Oh, Bo, jesi li ozleđena? — viknu Helen.
Boina su usta bila puna blata.
— Pp... pp... p! Tf! Pi! — pljunu ona. — Ozleđena? Ne! Zar ne
vidiš u šta sam uletela? Dejle, ovaj kučkin sin nije me oborio. Pao
je, a ja preko njega.
— Tako je. Pojahali ste ga, nema šta; on se samo spotakao i
tresnuo vas čitavu milju — odgovori Dejl. — Sva je sreća da ste
napipali ovu kaljugu.
— Sreća! Sa ovako ulepljenim očima i nosom? Uuu! Sva sam u
blatu. Ih, moje lepo, novo odelo za jahanje!
Boin je glas nagoveštavao da je bila gotova da se zaplače. Helen,
uverivši se da Bo nije povređena, pršte u smeh. Njena je sestra bila
nešto najsmešnije što je ikad svojim očima gledala.
— Nel Rejner, smeješ li se ti.... meni? — upita Bo opravdano jako
iznenađena i gnevna.
— Ja? N... nipošto, Bo, — odgovori Helen. — Zar ne vidiš da se
samo... samo...
— Vidim li? Budalo jedna, pa oči su mi pune blata! — planu Bo.
— Ali te čujem. No, platićeš ti to meni.
Smejao se i Dejl, ali nečujno, i Bo, zalepljena blatom, nije mogla
to da primeti. Utom stigoše do logora. Helen se prući po zemlji i
prosto se valjala od smeha, kao nikada dotle. To što se Helen toliko
zaboravila da se valja po zemlji značilo je da je stvar bila odista
smešna. Dejlova široka ramena su se tresla dok je uzimao ubrus i,
okvasivši ga u izvoru, uzeo da briše blato sa Boina lica. Ali to nije
pomagalo. Bo zatraži da je odvedu do vode, pa kleče i, prskajući,
ispra najpre oči, zatim lice, i najposle ukaljane pramenove kose.
— Ovaj mustang nije mi slomio vrat, ali mi je uvaljao lice u blato.
Udesiću ja njega, — mrmljala je ustajući. — Molim vas taj ubrus,
sada... No! Milte Dejle, vi se smejete!

141
 — Izvi...nite, Bo. Ja... ho! ho! ho! — I Dejl se udalji povodeći se i
držeći se za slabine.
Bo se zagleda u njega, pa onda u Helen.
— Čini mi se, vi biste se i onda smejali, da me je konj udario,
smrskao i ubio — reče ona ozlojeđeno. Zatim omeknu. — Oh, moje
lepo jahaće odelo! Kakva prljavština! Mora divno da izgledam... Nel,
ja sam pojahala tog divljeg ponija, tog ugursuza! Pojahala sam ga!
To je meni dosta. Ded, pokušaj ti. Smej se ti koliko ti drago. I bilo je
smešno. Nego, ako hoćeš da se izmirimo, bolje pomozi mi da
očistim odelo.
Kasno u noć Helen ču kako Dejl ozbiljno doziva Pedra. Ona se
malko uznemiri. Međutim ne desi se ništa, i ona uskoro ponovo
zaspa. O doručku Dejl razjasni.
— Pedro i Tom su bili noćas nemirni. Izgleda da negde gore,
preko kose, ima kuguara. Čuo sam i riku.
— Riku? — upita Bo živo.
— Da, i ako ikad čujete riku kuguara, pomislićete da je to krik
žene u samrtnom ropcu. Rika kuguara, kako veli Roj, to je nešto
najdivljije što se može čuti u šumi. Kurjak urliče. Njegov je urlik
setan, gladan i divljačan. Ali kuguarov liči na ljudski krik,
samrtnički i divlji. Osedlaćemo konje i odjahaćemo gore. Možda će
Pedro oterati kojeg kuguara na drvo. Ako to bude, Bo, hoćete li
pucati na njega?
— Dabome da hoću — odgovori Bo, s punim ustima biskvita.
I tako se oni dadoše na dugo, sporo, strmo penjanje sve pod
gustim četinarima. Heleni se ovo jahanje svide pošto se popeše
naviše. Ali ne izbiše nigde odakle bi mogla da uživa u prostranom
vidiku preko gorskih lanaca. Dejl je vodio uzbrdo i nizbrdo, i
naposletku uglavnom nizbrdo, dok ne izbiše do mesta odakle su se
videli grebeni sa oretkom šumom i livade, dole niže, i rečice što su
se blistale na suncu.
Više puta je Dejl morao oštro dozivati Pedra. Pas je bio nanjušio
divljač.

142
 — Ovo je ovde neka starija lovina — reče Dejl zaustavivši se i
pokaza na nekoliko belih kostiju rasturenih ispod jedne omorike.
Unaokolo ležalo je raščupano pramenje sivo bele dlake.
— Od čega je to bilo? — zapita Bo.
— Od jelena, razume se. Zaklao ga je i pojeo kuguar. Biće nekako
prošle jeseni. Gledajte. Gledajte, čak je i lubanja smrskana. Ali ne
bih smeo reći da je to učinio kuguar.
Helen se strese. Ona pomisli na pripitomljene jelene dole u
Dejlovom logoru. Kako behu divni i ljupki, i tako krotki!
Oni izjahaše iz šume u travnu dolinu, oivičenu stenjem i
nekakvim zelenim šipražjem. Ovde Pedro zalaja, prvi put što ga je
Helen čula. Dlaka mu se na vratu nakostreši, i Dejl ga jedva zadrža
oštrim dozivanjem. Dejl sjaha.
— Ovamo, Pid, vrati se — naredi on. — Odmah ću te pustiti.
Devojke, imaćete šta da vidite. Samo ostanite u sedlu.
Praćen psom, nakostrešenim i napregnutim, Dejl udari tu i
tamo po ivici dubodoline. Najedared zasta na maloj uzvišici i dade
znak devojkama da se približe.
— Tu, vidite li gde je trava jako ugažena, unaokolo, — reče on
pokazujući prstom — to je od kuguara. On se ovuda šunjao vrebajući
jelene. To je od jutros. Sad hodite. Da vidimo možemo li mu ući u
trag.
Dejl se saže, ispitujući travu, i držeći Pedra. Najedanput se
ispravi, a sive oči mu sevnuše.
— Evo, tu je zaskočio.
Ali Helen nije videla ništa što bi moglo potvrditi ove reči.
Šumski čovek dobro zakoraknu — pa još jednom.
— A ovde je kuguar skočio na leđa jelena. Silan skok. Vidite li
ove oštre tragove jelenovih papaka. — Dejl razmače travu i otkri
tamne, oštre, sveže tragove jelena, očevidno utisnute silovitim
pokretom.
— Hodite — viknu Dejl koračajući žurno. - Zaista ćete imati šta
da vidite. Evo gde je jelen odskočio, noseći na sebi kuguara.
— Šta kažete! — uzviknu Bo u neverici.

143
 Ovde je jelen trčao sa kuguarom na leđima. To ću vam dokazati.
Hodite sada. Pedro, stoj uza me. Dvojke, ovo je svež trag. — Dejl je
koračao vodeći konja za sobom i čas po čas pokazivao bi u travi: —
Eto! Vidite li to! To je dlaka!
Helen spazi čuperke sivkaste dlake razbacane po zemlji, i učini
joj se da je primetila male tamne otiske u travi kuda je neka životinja
morala otoič proći. Najedared Dejl stade. Kad Helen stiže do njega,
Bo je već bila tu, i oni Su oboje gledali na jedno široko, utrveno
mesto u travi. Čak je i Helenino neizvežbano oko moglo zapaziti
tragove borbe. Pramenje sivo bele dlake ležalo je po izgaženoj travi.
Helen nije htela dalje da gleda, ali joj Dejl ćutke ukaza na lokvu krvi.
Zatim reče:
— Ovde je kuguar oborio jelena i zaklao ga. Verovatno mu je
slomio kičmu. Jelen je trčao jedno stotinu koračaja vukući na sebi
kuguara. Gledajte, evo traga kuda je kuguar odvukao jelena.
Jasno obeležen trag vodio je dubodolinom.
— Devojke, brzo ćemo nagaziti na tog jelena — izjavi Dejl i pođe
napred. — Sve se ovo desilo maločas, svega pre nekoliko minuta.
— Otkuda znate? — upita Bo.
— Pogledajte! Vidite li ovu travu. Ona se povila pod telom jelena
koji je tuda odvučen. Sad se baš ispravlja.
Dejl se ponovo zaustavi na suprotnoj strani dubodoline, pod
jednom omorikom niskog, brsnatog granja. Pedrov izgled ubrza
krvotok Heleni. On se prosto otimao da jurne u lov. Helen sa
strahom pogleda u pravcu kuda je Dejl pokazivao, očekujući da će
ugledati kuguara. Umesto njega ona spazi ispruženog jelena
isplaženog jezika, ugaslih očiju i sveg okrvavljenog.
— Devojke, kuguar nas je čuo i umakao. On nije daleko — reče
Dejl, pa se saže i izdiže glavu jelena. — Još je topao! Slomljen vrat.
Vidite li tragove kuguarovih zuba i kandža... Srna. Pogledajte
ovamo. Ne budite tako bolećive, devojke. Ovo su najobičniji
događaji svakidašnjeg šumskog života. Gledajte gde je kuguar
rasporio kožu, ni ja bolje ne bih učinio, i taman je zagrizao i čuo je
nas.
— Kakvo razbojništvo! Gadi mi se da pogledam! — doviknu
Helen.
144
 — To je priroda — reče Dejl prosto.
— Dajte da ubijemo kuguara — dodade Bo.
Umesto odgovora, Dejl žurno opipa popruge njihovih sedala, pa
uzjahavši viknu psa. „Drži ga, Pedro!“
Pas polete kao zrno iz puške.
— Jašite mojim tragom i držite se što bliže mene — doviknu im
Dejl obrnuv svoga konja.
— Teraj! — podvrisnu Bo divlje radosno i prope svoga konja.
Helen potera svoga konja za njima, i oni udariše okrajkom
dubodoline ka šumi. Pedro je trčao pravo, visoko isturena nosa. On
jedared oštro lanu. Vodio je u šumu, a odmah za njim grabio je Dejl.
Helen je jahala jednog od najboljih Dejlovih konja, ali se to nije
primećivalo, jer su ono dvoje već stali odmicati. Ugaziše u šumu.
Bila je otvorena i prohodna. Boin je konj jurio kroz šumu isto kao i
po čistini. To uplaši Helen, i ona stade da dovikuje Boi da uspori.
Ali je vikala naprazno. Ovo je bio Boin veliki trenutak — ona se nije
obazirala na opasnost. Iznenada razleže se šumom Dejlov poklič
kojim je podsticao devojke da pohitaju za njim. Heleninom konju
zaigra lovačka krv u žilama. On nešto sustiže Bo, preskačući klade,
neki put i po dve najedared. Heleni krv uzavre čudnovatim
uzbuđenjem, potpuno nepoznatim i neodoljivim. No njena
prirodna bojažljivost i razum, svestan ludosti onakvog vratolomnog
jahanja, podjednako su imali udela u njenim osećanjima. Ona
pokuša da se seti Dejlovih opomena da se poginje ispod granja i
okrnjaka i izbegava da se kolenima ne udari o drveće. Helen jedva
da se pognu ispod nekoliko niskih grana, pa udari jako bedrima
jedared, pa još jedared o debla, što je gotovo istera iz sedla, ali se
ona grčevito držala i uspe da se održi; i, na kraju duge trke kroz
prilično otvorenu šumu, ljuto je ošinu po licu jedna daleko
ispružena grana bora. Bo samo za dlaku izbeže jedan okrnjak koji bi
je prepolovio na dvoje. I Pedro i Dejl gubili su se iz vida. Tada Helen,
počinjući da gubi iz vida i Bo, oseti da bi se pre trebalo izložiti i većoj
opasnosti jahanja negoli da ostane pozadi i da se izgubi u šumi, pa
brže potera konja. Dejlov se poklič razlegao. Tada joj se učini da je
još uzbudljivije ići po glasu nego po vidu. Sekla je kroz vetar i šiblje.
Vazduh je bio ispunjen oštrim mirisom borovine. Helen ču gde
145
izdaleka odjekuje divlji, krupan lavež psa, pun srditog žara, i
pomisli da je Pedro morao isterati kuguara iz skrovišta. To joj još
više zapali krv, i ona potera konja još brže.
Potom uspori kas. Povaljeno drveće zadrža Helen. Ona za
trenutak smotri Dejla daleko napred kako juri jednim proplankom.
Sva se šuma razlegala od njegovog gromkog glasa. Začudo, Helen
požele pređašnju ravninu i brzinu. Zatim spazi Bo gde se spušta
udesno, i Dejlov povik odjeknu s te strane. Helen se uputi onamo,
izbi iz šume i, povećanom brzinom, spusti se niz blagu padinu ka
drugom gaju.
Kad stiže do čistine, ugleda Bo gotovo na kraju ovog uzanog
proplanka. Ovde Helen nije morala da podstiče svoga konja. On
frknu pa se stušti niz ravan takvom brzinom, da je Heleni došlo da
vrisne od straha i ujedno od radosti, samo da je mogla doći do daha.
Po nesreći njen konj nagazi na mekano tle. On posrte na kolena,
i Helen glavačke izlete iz sedla. Sitno šiblje i gusta trava ublažiše
njen pad. Ona se začudi kad vide da je neozleđena. Hitro skoči na
noge, gotovo iznenađena ovom novom Helenom Rejner. Njen konj
joj priđe, strpljiv, ali očevidno željan da požure. Helen uzjaha brže
nego ikada i oseti izvesnu ponositost zbog toga. Ona će to već
ispričati Boi. Ali baš u taj mah Bo ulete u šumu i izgubi se iz vida.
Helen jurnu u to zelenilo, lomeći šiblje i granje, i izbi u otvorenu
šumu. Bo je jahala niz jedan proplanak između borova i jela. U isti
mah Helen ču Dejlov zvonki glas u blizini. Stigavši do još otvorenije
šume, s ponekom stenom ovde onde, ugleda Dejla koji je bio sjahao
pod jednim borom, dok se Pedro propinjao prednjim šapama uz
deblo, i najzad visoko na jednoj grani spazi ogromnog
ugasitosmeđeg kuguara, baš kao Tom.
Boin konj uspori hod, očevidno uplašen, ali nastavi put sve do
Dejlova konja. Helenin, međutim, ne htede ni koraka dalje. Ona se
jedva borila s njim. Brzo sjaha, prebaci uzdu preko jednog panja, pa
potrča svojoj sestri i Dejlu, zadihana i preplašena, ali sva uzbuđena.
— Nel, dobro si se držala za početak — dobaci joj Bo
pokroviteljskim glasom.
— Divna hajka — prihvati Dejl. — Obe ste se dobro držale. Voleo
bih da ste videle kuguara na zemlji. Skakao je, ogromnim
146
skokovima, visoko izvijenog repa, vrlo smešno. A Pedro tek što se
nije uhvatio s njim u koštac. Bio sam se uplašio, jer bi nadvladao
psa. Pedro mu je bio za samim petama kad je strugnuo na drvo. I
eno ga gore, tog žutog ubice jelena. Mužjak, potpuno odrastao.
Potom Dejl skide svoju pušku sa sedla i pogleda upitno u Bo. No
ona je s velikim interesovanjem i udivljenjem posmatrala kuguara.
— Zar nije sjajan? — ote joj se. — Oh, gledaj ga kako frče! Baš
kao mačka! Dejle, kao da se boji da će pasti.
— Dabome da se boji. Kuguari nikad nisu mnogo sigurni na
grani, ali ja još nisam video nijednoga da se omakao. Zna on da mu
to nije pravo mesto.
Heleni se kuguar učinio divan tamo gore. Bio je dug i obao, vitak
i ugasit. Jezik mu je bio isplažen, a slabine su mu se nadimale,
svedočeći o tome kako je oštro bio gonjen. A što je Heleni najviše
palo u oči bilo je nešto na njegovom licu dok je gledao dole na psa.
Bio je uplašen, svestan opasnosti. Helen nije mogla da gleda kako
će ga ubiti, a opet nije imala hrabrosti da zamoli Bo da ne puca.
Helen priznade samoj sebi da je mekušac.
— Sjašite, Bo, da vidimo kakav ste strelac — reče Dejl.
Bo lagano skide zaneseni pogled s kuguara i tužnim osmehom
pogleda u Dejla.
— Predomislila sam se. Rekla sam da bih ga ubila, ali sad ne
mogu. Izgleda mi tamo... tamo drukčiji nego što sam ga zamišljala.
Dejlov jedini odgovor beše čudan osmejak razumevanja i
odobravanja, od koga Helen oseti u srcu toplinu prema njemu. Ipak,
to ga je zabavljalo. Okačivši pušku o sedlo, on ponovo uzjaha.
— Hodi, Pedro, — zovnu on. — Hodi, velim ti — dodade oštro.
— No, devojke, u svakom slučaju smo ga oterali na drvo, i bilo je
zabavno. A sada ćemo odjahati nazad do ubijenog jelena i
ponećemo jedan but za nas.
— Hoće li se kuguar vratiti svojoj... svojoj lovini, kako je vi, čini
mi se, nazvaste? — upitaće Bo.
— Ja sam jednoga pet-šest puta oterivao od njegove lovine.
Ovde nema baš tako mnogo kuguara, ali se i ne boje suviše.,
Ravnoteža se prilično održava.

147
 Ova poslednja napomena izazva Heleninu radoznalost. I kako
su u povratku jahali lagano, Dejl je tumačio.
— Vi devojke, pošto ste meka srca i ne poznajete šumski život,
šta valja a šta ne valja, mislite da je to grehota što je ovaj krvolok
zaklao jednog jelena. Grešite. Kao što vam rekoh, kuguar je
neophodno potreban za zdravlje i radost divljeg života, ili jelenskog
divljeg života, da tako kažem. Kad je već stvoren ili postao jelen,
onda je morao doći kuguar. Oni ne mogu jedan bez drugoga.
Vukovi, međutim, nisu izraziti koljači jelena. Oni žive od irvasa i
čega god se drugog dočepaju. Ono, istina, tako i kuguari. Ali, velim,
kuguari prate jelene od njihovih zimskih do letnjih pasišta. Gde
nema jelena, tu nećete naći ni kuguara. E sad, kad bi jeleni ostali
sami, oni bi se vrlo brzo namnožili. Za nekoliko godina bilo bi ih na
stotine gde je sada samo jedan. I s vremenom, u toku pokolenja, oni
bi izgubili strah, živahnost, brzinu i snagu, onu večitu budnost koja
čini radost života, izgubili bi je, počeli bi da se izmeću i bolest bi ih
potamanila. Ja sam jedne godine video rednju crnog jezika među
jelenima. Prosto ih je kosila, i ja verujem da je to jedna od bolesti
preteranog razmnožavanja. Kuguari su, međutim, bez prestanka za
petama jelena. I ovi to znaju. Opreznost je urođeni instinkt kod
jelena. On ih čini budnim, brzim, živim, plahim; tako porastu snažni
i zdravi i postanu ona glatka, vitka, ljupka srnčad, meka oka i divljeg
izgleda, koju vi tako volite da posmatrate. Da nema kuguara, jeleni
ne bi tako napredovali. Samo najjači i najbrži preživi. To je smisao
prirode. U prirodi vlada uvek savršena ravnoteža. Ona može da
varira od godine do godine, ali u celini, u toku dužeg niza godina,
ona ostaje prilično ujednačena.
— Kako vi to izlažete! — uzviknu Bo sa onom svojom
živahnošću. — Oh, tako sam srećna što nisam ubila kuguara.
— To što vi kažete mene u neku ruku vređa — zamišljeno reče
Helen lovcu. — Ja vidim, osećam koliko je to tačno, koliko
neizbežno. Ali to menja moja, moja osećanja. Gotovo bih volela da
ne steknem takva saznanja kao što su vaša. Ta ravnoteža prirode,
kako je to tragično, kako je to tužno!
— Ali zašto? — upita Dejl. — Vi volite ptice, a ptice su najveće
ubojice u šumi.

148
 — Ne recite to, ne dokazujte — preklinjala je Helen. — Nije to
toliko radost života u jelena ili koga bilo drugog stvorenja, i ta
strašna priraslost životu što me žalosti, nego patnja. Ne mogu da
podnesem bol. Sama mogu da ga podnesem, ali ne mogu da ga
gledam ili da ga zamislim.
— Eto — odgovori Dejl zamislivši se. — Tu ste me opet pogodili.
Ja sam dugo živeo u šumi, a kad je čovek sam, onda mnogo
razmišlja. Ja nikada nisam mogao da shvatim razlog ili smisao bola.
Od svih varljivih stvari života najteže je razumeti i oprostiti patnju!
Te večeri, dok su sedeli i odmarali se oko logorske vatre, a tihi
se suton pretapao u noć, Dejl ozbiljno upita devojke šta im je značio
današnji lov. Način na koji je pitao izazivao je na razmišljanje. Obe
devojke ćutahu neko vreme.
— Krasno! — glasio je Boin kratki i rečiti odgovor.
— Zašto? — upita Dejl radoznalo. — Vi ste devojka. Vi ste
naviknuta na kuću, svet, ljubav, udobnost, sigurnost, mir.
— Možda je baš zato bilo tako krasno — reče Bo ozbiljno. —
Teško mogu da objasnim. Ja volim kretanje konja, osećaj vetra na
licu, miris borovine, pogled na padine i proplanke, i povaljeno
drveće, i stenje, i tamne senke pod omorikama. Krv mi je ključala i
plamtela. Zubi su mi škrgutali. Svi su mi živci treperili. Srce mi se
ponekad, u opasnim trenucima, gotovo gušilo i celo je vreme
pomamno udaralo. Koža mi je čas bila vrela, a čas hladna. Ali
mislim da je za mene u celom tom lovu najlepše bilo to što sam se
nalazila na brzom konju, kojim sam gospodarila i obuzdavala ga. A
on je bio živ. Oh, kako sam osećala njegovu trku!
— Da, to što rekoste dođe mi tako prirodno kao da sam to sam
osetio — reče Dejl. — Čudi me. Vi ste zaista vatreni. A vi, Helen, šta
velite vi?
— Bo vam je odgovorila po svojim osećanjima — odgovori
Helen. — Ja to ne bih mogla reći za sebe, pošteno govoreći.
Činjenica što Bo nije htela da ubije kuguara pošto smo ga oterali na
drvo donekle je opravdava. Ipak, njen odgovor je čisto fizički. Vi
znate, gospodine Dejle, kako ono vi govorite o fizičkom. Ja bih rekla
da je moja sestra bila jedno pravo mlado, divlje, uzbudljivo,
pomamno žensko stvorenje. Ona je likovala u tom lovu kao kakva
149
Indijanka. Njena su osećanja nasleđena — zacelo ne stečena
vaspitanjem. Bo je oduvek mrzila učenje. Za mene je ovo jahanje
bilo jedno otkrovenje. I ja sam osetila mnoga od Boinih osećanja —
ma da ne tako snažno. Ali iznad toga uvek je lebdelo protivljenje
moga razuma, svesti. Jedna novorođena strana moje prirode otkrila
se preda mnom, čudna, neočekivana, silna, neodoljiva. Kao da
jedna druga strana moje ličnosti veli: „Ovde sam. Sada imaš posla
sa mnom!“ I u tom trenutku nije vredelo opirati se toj novoj strani.
Ja, ona Helen Rejner što misli, bila je nemoćna. Da, takve su bile
moje misli čak i onda kada mi je granje šibalo lice i dok me je
prožimalo uzbuđenje od laveža psa. Jednom je moj konj pao i zbacio
me. Ne uzrujavajte se. Bilo je divno. Pala sam na meko i nisam se
ozledila. Ali dok sam letela kroz vazduh, sinula mi je misao: „Ovo je
kraj!“ Bilo je to kao kad padate u strašnom snu. Mnogo toga što sam
osetila i mislila u ovom lovu moralo je poticati od onoga što sam
učila, čitala i proučavala. Stvarnost svega toga, taj pokret i brzina,
to je bilo divno. Ali strah od opasnosti, sažaljenje prema
progonjenom kuguaru, svest o ludom izlaganju, o nesmotrenom
zanemarivanju ozbiljne odgovornosti koju sam bila preuzela: sve je
to radilo u mojoj svesti i odgonilo ono malo čiste fizičke, primitivne
radosti tog divljeg trenutka.
Dejl je pažljivo slušao i, pošto je Helen završila, posmatrao je
plamen i štapom džarao po žaru. Lice mu je bilo mirno i vedro,
nepomućeno i bez bora, ali se njegove oči učiniše Heleni tužne,
zamišljene, sa izrazom neke neutoljene čežnje i čuđenja. Ona je
govorila pažljivo i ozbiljno, jer je bila ljubopitljiva šta će on na to
reći.
— Ja vas razumem — reče on najzad. — I to me iznenađuje. Čitao
sam svoje knjige, i ponovo ih pročitavao, ali mi nijedna nije tako
govorila. Evo kako ja to razumem. U vama je ista krv kao i u Bo. A
krv je jača od mozga. Ne zaboravite da je krv život. Bilo bi dobro da
ona i u vas struji i ključa i pali, kao i u Bo. Vaša je krv to činila hiljadu
ili deset hiljada godina pre no što se razum u vaših predaka i rodio.
Instinkt možda nije jači od razuma, ali je za milion godina stariji.
Ne suzbijajte tako jako svoje nagone. Da nisu dobri, ne bi vam ih
tvorac bio dao. Danas je vaš duh bio pun samoobuzdavanja, ali ipak
nije mogao da se obuzda. Vi se niste mogli potpuno zaboraviti. Vi
150
niste mogli samo osećati, kao Bo. Vi niste mogli biti verni svojoj
pravoj prirodi.
— Ja se ne slažem s vama — brzo prihvati Helen. — Ja ne moram
biti Indijanka da bih bila verna samoj sebi.
— Morate, jakako — reče Dejl.
— Ali ja ne mogu biti Indijanka — izjavi Helen vatreno. — Ja ne
mogu samo osećati, kao što vi to rekoste za Bo. Ja ne mogu da se
vraćam unazad, kako vi to pretpostavljate. Čemu onda celo moje
vaspitanje, ma da je ono doduše tako malo, ako ne bih bila kadra da
obuzdam primitivne nagone koji se jave u meni?
— Vi ćete njih moći vrlo malo ili nimalo da obuzdate kad dođe
pravi čas — odgovori Dejl. — Vaš zaštićeni život i vaspitanje odvuklo
vas je od vaših prirodnih nagona. Ali su oni u vama, i vi ćete se o
tome ovde osvedočiti.
— Ne, neću, makar živela sto godina na Zapadu — dočeka Helen
živo.
— Ali, devojko, znate li vi šta govorite?
Na to se Bo slatko nasmeja.
— Gospodine Dejle! — uzviknu Helen gotovo uvređena. Bila je
dirnuta u živac. — Ta valjda ja poznajem sebe.
— Ne poznajete. Vi nemate ni pojma o sebi. Vi imate vaspitanja,
to da, ali ne poznavanja prirode i života. Međutim, na kraju krajeva,
to je prava stvarnost. Ded, odgovorite mi, ali iskreno, hoćete li?
— Razume se, ako budem umela. Na neka vaša pitanja nije lako
odgovoriti.
— Jeste li ikada umirali od gladi ? — upita on.
— Nisam — odgovori Helen.
— Jeste li se ikad izgubili daleko od kuće?
— Nisam.
— Jeste li ikada gledali smrti u oči, pranoj goloj smrti, bliskoj i
jezovitoj?
— Nisam, zaista.
— Jeste li ikada poumili da nekoga ubijete golim rukama?

151
 — Oh, gospodine Dejle, vi... vi me zaprepašćujete. Nisam !...
Nisam!
— Ja mislim da već znam vaš odgovor na moje poslednje
pitanje, ali ipak ću ga postaviti. Jeste li ikada tako ludo voleli nekog
čoveka da bez njega ne biste mogli živeti?
Bo se skotrlja sa svoga sedišta tresući se od gromkog smeha:
— Oh, vas dvoje ste sjajni!
— Hvala bogu, nisam! — odgovori Helen kratko.
— Onda vi o životu ne znate ništa — zaključi Dejl pouzdano.
Ali Helen nije popuštala tako olako, ma koliko da ju je to zbunilo
i pokolebalo.
— A jeste li vi doživeli sve to? — zapitaće ona uporno.
— Sve sem poslednjega. Sa ljubavlju se još nisam susreo. A i
kako bih? Ja živim sam. Retko zalazim u naselja gde ima devojaka.
I koja bi devojka marila za mene. Ništa nemam... Ali svejedno, ja
ipak pomalo razumem i ljubav, bar po poređenju sa ostalim
snažnim osećanjima koja sam doživeo.
Helen je posmatrala lovca i čudila se njegovoj prostodušnosti.
Njegov je setni i prodorni pogled bio uprt u vatru, kao da bi u
njenom belom srcu hteo da pročita tajnu koja mu je bila uskraćena.
On reče da nijedna devojka ne bi marila za nj. I ona pomisli u sebi
da on možda mnogo manje zna o prirodi devojaka nego o šumi.
— No da se vratimo na mene — reče Helen želeći da nastavi
raspru. — Vi rekoste da ja ne poznajem sebe, da se neću moći
obuzdati. Hoću!
— Ja sam mislio na velike stvari života — reče on strpljivo.
— Koje to?
— Rekao sam vam. Pitajući vas šta vam se još nije desilo, saznao
sam što će vam se desiti.
— Zar to da se desi meni! — prošaputa Helen u neverici. —
Nikada!
— Sestro Nel, hoće zacelo, naročito poslednje, luda ljubav —
utrča se Vo, vragolasto, ali ubeđeno.
Ni Dejl ni Helen kao da ne čuše ovu njenu upadicu.

152
 — Dozvolite da to prostije objasnim — poče Dejl, očevidno
naprežući mozak da bi pronašao poređenje. Njegova zbunjenost
bila mu je neprijatna, jer je imao jednu veliku veru, veliko ubeđenje
koje nije bio sposoban da objasni. — Tu sam ja, prirodan fizički
čovek, koji živi u divljini. I eto nailazite vi, složena, intelektualna
žena. Pamtite, moga tvrđenja radi, da ste vi ovde. I pretpostavimo
da vas prilike nateraju da ostanete ovde. Vi biste se borili zajedno
sa mnom protiv nepogoda i radili biste sa mnom da opstanemo. Tu
bi moralo doći do velike promene u jednom od nas dvoje, već prema
uticaju onoga drugog. I zar ne vidite da bi ta promena nastupila u
vama, ne usled bilo kakve moje nadmoćnosti; ustvari ja sam niži od
vas, nego prosto usled okoline? Vi biste izgubili vašu složenost. I u
toku godina postali biste opet prirodna fizička žena, jer biste živeli
fizički i pomoću fizičkog.
— Oh, zaboga, zar vaspitanje neće biti od pomoći zapadnjačkoj
ženi? — upita Helen gotovo u očajanju.
— Razume se da hoće — prihvati brzo Dejl. — Ono što Zapadu
treba jesu žene koje umeju odgajiti i vaspitati decu. Ali vi me ne
shvatate. Vi ne idete dublje od svoje kože. Čini mi se da vam ne
umem objasniti svoje tvrđenje onako kako ga osećam. Ali, kako mu
drago, možete se mirno osloniti na moje reči. Pre a posle vi ćete
probuditi i zaboraviti sebe. Upamtite to.
— Nel, i ja se kladim da hoćeš — reče Bo ozbiljno mesto nje. —
Možda će tebi to izgledati smešno, ali ja razumem Dejla. Ja osećam
šta on misli. To je dabome pomalo neprijatno. Nel, mi nismo ono
što izgledamo. Mi nismo ono što volimo da zamišljamo da jesmo.
Mi smo predugo živeli sa svetom, predaleko od zemlje.

153
 GLAVA DVANAESTA

Dani su prolazili.
Svako jutro Helen se budila ljubopitljivo i pitajući šta će joj taj
dan doneti, naročito s obzirom na mogućnost da dobije vesti od
ujaka. Jednom ipak mora nešto stići, i ona je nestrpljivo čekala.
Ovaj jednostavni, divlji logorski život počeo je već pomalo da je tišti.
Ona primeti kako iz dana u dan izbegava da uredi haljine što ih je
bila donela na Zapad. Bilo je potrebno da ih sredi, ali je ona počela
uviđati kako je sve to u suštini beznačajno. S druge strane pak
logorski poslovi počeli su joj pričinjavati sve veće zadovoljstvo. Ona
je o njima naučila mnogo više negoli Bo. Briga i strah jednako su
lebdeli na pragu njenih misli — uvek nejasno prisutni, ma da su je
retko kad mučili. Bili su kao senke u snu. Ona je želela da stigne na
ujakov renč i da se preda dužnostima svoga novog života. Ali nije
mogla sebi zatajiti da joj ovo divlje iskustvo nije baš mnogo krivo.
Ona mora otići odavde da bi ga mogla jasno oceniti, i počela je da
sumnja u samu sebe.
Međutim je život rada i odmora u slobodi tekao dalje. Bo je sve
više naginjala ka potpunom izmirenju s njim. Oči su joj divno
blistale, kao plave munje; obrazi su joj bili zlatni i preplanuli; ruke
opaljene kao u Indijanke.
Mogla je kao od šale uzjahati sivog mustanga, pa baš i prebaciti
se preko njega. Naučila je gađati iz puške tako tačno da ju je Dejl
pohvalio, a ona je svečano izjavljivala kako bi volela oprobati svoje
nišansko oko na nekom grizliju ili Snejku Ensonu.
— Bo, kad bi se srela oči u oči sa onim grizlijem o kome je Dejl
govorio da se od nekog vremena šunja oko logora, ti bi pobegla

154
pravo na drvo — reče Helen jedno jutro kad se Bo nešto mnogo
razmetala.
— Ne budali — odgovori Bo.
— Ta videla sam te gde bežiš i od miša!
— Sestro, a zar se ne mogu plašiti od miša, a ne plašiti se od
medveda?
— Ne vidim kako bi to moglo biti.
— Svejedno, medvedi, kuguari, razbojnici i drugi zverovi mogu
se susresti ovde na Zapadu, i ja sam rešena da se ogledam — reče
Bo sporo odlučno.
One su se raspravljale kao i uvek. Helen zastupajući zdrav
razum i obuzdavanje, dok je Bo branila gledište da je, ako već moraš
da se boriš, bolje da ti zadaš prvi udarac.
Toga jutra, dok su se one prepirale o tome, Dejl je utrošio mnogo
vremena da pohvata konje. Kad se vratio, odmahnu ozbiljno
glavom.
— Nekakvo je zverinje gonilo konje — reče uzimajući sedlo. —
Jeste li ih čuli noćas kako su frktali i jurili?
Nijedna se od njih nije budila.
— Nema mi jednog ždrebeta, — produži Dejl — pa idem da
obiđem gaj.
Dejlove su kretnje bile brze i ozbiljne. Značajno je bilo i to što je
izabrao svoju težu pušku i, sjahavši i oštro viknuv Pedra, odjaha bez
reči.
Bo ga je časkom posmatrala, pa onda uze da sedla mustanga.
— Valjda nećeš za njim? — upita je Helen brzo.
— Dabome da hoću — odgovori Bo. — Nije nam zabranio.
— Ali on nas zacelo ne treba.
— Možda ne treba tebe, ali kladim se da neće imati ništa protiv
mene, ma šta iskrslo — reče Bo kratko.
— Oh, ti dakle misliš... — uzviknu Helen duboko uvređena. Ona
se ugrize za usne kako bi se uzdržala da ne plane. Bilo je jasno da ju
je preplavio talas žestoke ljutnje. Zar je ona dakle bila takva
kukavica? Misli li Dejl da je ovo žutokljuno derište, tako divlje i

155
jogunasto, jača žena od nje? Jedan trenutak tihe borbe uveri je da
je on to nesumnjivo i mislio, i da je bez sumnje bio u pravu. Tada se
njena srdžba obrnu na samu sebe, i Helen niti je više razumevala
sebe niti je imala razumevanja u sebe.
Stvar se svrši jednim neobuzdanim podsticajem, pa i ona uze da
sedla svoga konja. Bila je upola gotova kad je Boin uzvik prenu.
— Slušaj!
Helen ču zvonki, divlji lavež psa.
— To je Pedro — reče ona, i prože je slatka jeza.
— Dabome. Juri. Još nikad ga nismo čuli da tako laje.
— Gde li je Dejl?
— Izgubio se tamo preko — odgovori Bo pokazujući prstom. —
A Pedro juri k nama niz onu padinu. Mora da je na milju, dve milje
od Dejla.
— No Dejl će poći za njim.
— Razume se. Ali bi mu trebala krila da stigne sada tog psa.
Pedro nije mogao otići onamo s njim... Slušaj samo.
Divlji lavež psa nezadrživo povuče Bo. Dokopavši Dejlovu lakšu
pušku, okači je o sedlo, pa pojaha mustanga i potera ga preko šiblja
i potoka, pravo kroz gaj ka mestu otkuda se Pedro peo.
Za časak Helen ostade zapanjena, bez reči. Kad Bo prelete preko
jedne debele klade, kao u preponskoj trci, tada se i Helen ponovo
podade nerazmišljenom činu — užurbano priteže sedlo, pa bez
kaputa i šešira pojaha. Uznemireni konj jurnu gotovo pre nego što
je ona bila u sedlu. Čudna, jeziva drhtavica prostruji joj kroz sve žile.
Htela je da vikne Boi da je čeka. Bo je već bila nestala, ali duboki
blatnjavi otisci na mekim mestima i kroz visoku travu pokazivali su
Heleni jasan trag kojim će ići. Ustvari njenom konju nije trebalo
upravljanja. Jurio je između raštrkanih omorika ivicom šume i,
izbivši iznenada iza jednog ugla, nalete pravo na sivog mustanga
koji je stajao u mestu. Bo je osmatrala naviše osluškujući.
— Tamo je! — viknu Bo pošto se razleže zvonki lavež psa, ovoga
puta bliže njima, i obode konja.
Helenin konj udari za Boinim konjem bez podsticanja. Bio je
uzbuđen. Strigao je ušima, nešto je bilo u vazduhu. Helen nije još
156
nikada jahala ovom krivudavom ivicom gaja, i nije bilo lako držati
korak sa Bo. Ova je vodila preko lokava, potoka, dubodolina,
omanjih stenovitih grebena, kroz borove šumarke i lugove topola
tako guste, da se Helen na jedvite jade provlačila. U tom Bo ispade
na jednu široku čistinu na okrajku šume, pod samim obronkom
planine, i tu stade, dok je njen konj posmatrao i osluškivao. Helen
dojaha do nje, i učini joj se u jedan mah da je čula psa.
— Gle! Gle! — Na Boin krik njen se mustang gotovo prope.
Helen pogleda naviše i vide velikog smeđeg medveda sa
prosedom dlakom kako kasa preko čistine na pristranku.
— To je grizli! On će ubiti Pedra! Oh, gde je Dejl! — vikala je Bo
sva usplahirena.
— Bo! Medved silazi ovamo! Mi.... mi joj se moramo skloniti s
puta — promrsi Helen kao bez duše.
— Dejl neće imati vremena da priskoči... Oh, volela bih da je već
tu! Ne znam šta da počnem.
— Da se vratimo natrag, pa da čekamo na njega.
Baš u taj mah Pedro se oglasi drukčije, divljim lajanjem, a zatim
se ču besno režanje i lomljenje šiblja. Ovi zvukovi nisu dolazili
izdaleka sa pristranka.
— Nel! Čuješ li? Pedro je napao medveda — vrisnu Bo. Lice joj
preblede, a oči joj blistahu kao plavi čelik. — Medved će ga ubiti!
— Oh, to bi bilo strašno! — odgovori Helen u očajanju. — Ali,
zaboga, šta mi tu možemo?
„Ha... lo, Dejl!“ viknu Bo što ju je grlo nosilo.
Nikakva odgovora. Teško kršenje šipraga, kotrljanje kamenja,
pa opet režanje na obronku rekoše Heleni da je pas zaustavio
medveda.
— Nel, ja idem gore — reče Bo odlučno.
— Ne, ne! Jesi li poludela? — prihvati Helen.
— Medved će ubiti Pedra.
— On može da ubije i tebe.
— Ti odjaši onamo i dozovi Dejla — odgovori Bo.
— A šta ćeš ti? — prošaputa Helen.

157
 — Pucaću na medveda, zaplašiću ga. Ako me potera, neće moći
da me stigne idući nizbrdo. Tako je rekao Dejl.
— Ti si luda! — uzviknu Helen, dok je Bo gledala uz padinu
tražeći čistinu, pa potom skinula pušku sa sedla.
Ali Bo nije čula ili se nije osvrtala; obode mustanga, a on, željan
da poleti, osu travom i blatom iz kopita. Šta je Helen htela u taj mah,
bog bi ga znao, tek njen konj pojuri pravo za mustangom. U tren
oka Bo iščeze u zelenilu i zlatu šumovitog obronka. Helenin se konj
peo u trku, frkćući i dahćući, kroz topole, šipražje i borje, pa ispade
na jednu uzanu, duguljastu čistinu koja se protezala duž padine.
Iznenadna lomljava ispred nje uplaši Helen, i ona naglo zaustavi
konja. Ona vide kako se topole razmiču, zatim golema smeđa zverka
ispade iz čestara. Bio je to ogroman medved. Heleni stade srce —
jezik joj se prikova za nepce. Medved se okrete. Čeljusti su mu bile
razjapljene, crvene i zapenušene. Izgledao je raščupan, sur. On
strahovito zamumla. U Heleni se svaki mišić sledi. Njen se konj
prope uvis i ustranu, gotovo okrećući se u vazduhu, njišteći od
straha. Helen kao kamen ispade iz sedla. Ona i ne vide kad joj konj
klisnu u čestar, ali ga ču. Pogled joj se ne skide sa medveda čak ni u
padu, i učini joj se da je sletela uspravno, leđima na jedan žbun. On
je zadrža. Medved je klimao svojom ogromnom glavurdom levo i
desno. Zatim, kad Pedro zalaja u neposrednoj blizini, on se okrete i
pobeže tromo uzbrdo i izgubi se sa čistine.
U trenutku kad ga nestade, Helen se skljoka. Sledivši se od
užasa, ona nije bila kadra ni da se makne, ni da išta oseća ili misli.
U taj mah bila je prosto uzdrhtala gomila sleđenog, bespomoćnog
mesa, sva mokra od znoja; u grudima gušila ju je užasna groza i
grčevito trzanje, dok joj se svest oslobađala od potresa koji ju je
ukočio. Ovaj trenutak bio je tako strašan kao i onaj kada je medved
zamumlao u svom razjarenom besu. Helenu je obuzelo silno,
ledeno, crno uzbuđenje; nije bila u stanju da podigne ruku, a celo
joj se telo treslo. U grlu joj je sve igralo, gušilo.
Ogroman teret što joj je pritiskivao srce spade joj pre no što joj
se povratila snaga u udove. Tada te gole i užasne stvari nestade, kao
more koja beži pred svešću. Kakvo olakšanje!

158
159
 Helen unezvereno pogleda oko sebe. Medved i pas behu nestali,
a tako isto i njen konj. Ona ustade kao ošamućena i nemoćna. Tada
pomisao na Bo kao da je ožive, ulivši joj drukčiji život i osećaje u
sleđene udove. Oslušnu.
Ona ču konjski topot niz padinu, a zatim Dejlov jasni, snažni
glas. Ona se odazva. Učini joj se da je prošlo dugo vremena pre no
što se pomolio iz šume, jašući živo i vodeći u povodu njenog konja.
Za to vreme ona se već bila potpuno povratila, i kad je on stigao do
nje i naglo zaustavio pomamnog Rendžera, ona brzo uhvati uzdu
koju joj je on dobacio i hitro uzjaha. Ona se oseti nekako drukčije u
sedlu. Dejlov prodorni mrki pogled čudnovato je prože.
— Vi ste bledi. Jeste li ozleđeni ? — upita on.
— Nisam. Uplašila sam se.
— Je li vas on zbacio?
— Da, dabome da me je zbacio.
— Šta se desilo?
— Čuli smo psa i pojahali rubom šume. Tada smo ugledali
medveda... čudovište... belo... kosmato.
— Znam. Grizli. On je zaklao ždrebe, vašeg ljubimca. Sad
požurite. Šta je s Bo?
— Pedro je napao medveda. Bo reče da će ga ona ubiti. I odjahala
je pravo gore. Moj je konj krenuo za njom. Nisam mogla da ga
zadržim. Ali se Bo izgubila. U taj mah ispao je preda me medved.
Zamumlao je. Konj me je zbacio i pobegao. Pedrov me lavež
spasao... mislim, moj život. Oh, bilo je užasno! Onda je medved
krenuo uzbrdo, tamo... I onda ste došli vi.
Bo juri za psom! — viknu Dejl i prinevši ruke ustima, pusti silan
glas koji se zaori uza stranu, odjeknu od grebena, razleže se i najzad
se izgubi. Zatim očeknu slukteći. Daleko odozgo dopre slab, divlji
krik, visok i sladak, koji čudnovato odjekivaše gubeći se po
gudurama.
— Ona juri za njim! — reče, Dejl mrgodno.
— Bo ima vašu pušku — reče Helen. — Oh, mi moramo pohitati,
— Vi idite nazad — naloži Dejl obrnuvši konja.
— Ne! — Helen oseti kako joj se ta reč ote sa usana kao iz praćke.
160
 Dejl obode Rendžera i udari uz čistinu. Helen ga je u stopu
pratila sve dok ne stigoše do crnogorične šume. Tu je strmi trag
vodio uzbrdo. Dejl sjaha.
— Konjski tragovi... medveđi tragovi... tragovi psa — reče on
saginjući se nad njima. — Moraćemo peške uzbrdo. To će nam
poštedeti konje, a možda i vreme.
— Jaše li Bo tamo gore? — upita Helen mereći očima strminu.
— Jašta. — Na to Dejl krenu uzbrdo vodeći za sobom konja.
Helen pristade za njim. Bio je to mučan posao. Ona je bila lako
odevena, no ipak uskoro se zagreja od napora, a srce poče da je tišti.
Kad Dejl zastade da se odmori, Helen je taman bila gotova da
padne. Lajanje Pedra, ma da oretko, uli joj malo duha. Ali se to
ubrzo izgubi. Dejl reče ;da su medved i pas zašli preko grebena, i
čim se popnu na vrh, opet će ih čuti.
— Gledajte onamo! — reče on najedared pokazujući na sveže
tragove, krupnije od onih koje je ostavio za sobom Boin mustang. —
Tragovi irvasa. Uplašili smo matorog mužjaka, i on je baš pred
nama. Gledajte dobro pa ćete ga videti.
Helen se još nikada nije pela tako naporno i brzo, i kad stigoše
navrh grebena, bila je sva malaksala. Jedva je još uspela da se popne
na konja. Dejl povede vrhom ovog šumovitog prevoja ka njegovom
zapadnom kraju, koji je bio dosta viši. Goli kamenjar mestimično je
presecao zelenu crnogoricu. Dejl pokaza rukom na jedan izbrežak.
Helen opazi divnog irvasa koji se ocrtavao prema nebu. Bio je
svetlosiv po sapima, a pleća su mu i glava bili mrki. Veliki, granati
rogovi dizali su se visoko nad glavom; oni su pridavali utisak
divljine njegovom gorostasnom izgledu; irvas je stajao i gledao u
dolinu, bez sumnje osluškujući lavež psa. Kad ču Dejlova konja,
jednim skokom iščeze u zelenilu, noseći divnom ljupkošću svoje
rogove.
Na jednoj čistini Dejl ponovo pokaza na tle. Helen opazi krupne
okrugle otiske, malko razrivene, od kojih je podiđe jeza. Ona u
njima poznade tragove grizlija.
Po ovom grebenu nije bilo moguće brzo jahati, i to je Heleni dalo
vremena da malko predahne. Naposletku, pošto izbiše na sam vrh
bila, Dejl ču psa. Helenine oči uživahu u prostranom divljačnom
161
vidiku veličanstvenih vrleti, pre no što spusti pogled na ovaj zapadni
obronak ispod sebe, gde ugleda golu postupnu padinu koja se
prostirala do retko pošumljenih pristranaka i tamnozelenih
kanjona.
— Sad terajte! — viknu Dejl. — Vidim Bo, i moraćemo dobro
poterati da je stignemo.
Dejl potera konja niza stranu. Helen je jahala za njim, ali ma da
je jurila tako brzo da joj se kosa dizala od jeze, ona vide kako joj on
odmiče. Čas po njen bi konj skliznuo na stražnjim nogama nekoliko
koračaja, i u tim opasnim trenucima ona je izvlačila noge iz
stremeni, tako da bi mogla odskočiti, ako bi on pao. Ona ga je
puštala da sam bira put, dok je ona gledala na Dejla, i dalje od njega,
u nadi da će možda ugledati Bo. Najzad joj se ispuni nada. Daleko
dole u šumovitom pojasu spazi sitan siv pramen malog mustanga i
svetao blesak Boine kose. Srce joj zaigra. Uskoro će Dejl prestići Bo
i stati između nje i opasnosti. I najedared, ma da potpuno nesvesno
u taj mah, u njenom duhu nastupi značajna promena. Strah je
napusti i obuze je nešto žarko, oduševljeno, neizrecivo.
Ona pusti konju uzde, i kad on izbi u podnožje meke padine,
polete preko čiste rudine takvom brzinom da joj je vetar šibao
obraze i sve joj je šumelo u ušima. Ona izgubi Dejla iz vida. To je
ispuni nekakvim čudnim, ljutitim oduševljenjem. Ona uperi oštar
pogled da bi pronašla trag njegovog konja, i pronađe ga; ona smotri
i tragove Boina mustanga, i medveda, i psa. Njen konj, možda
osetivši divljač, i bojeći se da ne bude ostavljen sam, stade da grabi
tako hitro da je prosto leteo preko debala i šiblja. Ova je rudina
odozgo izgledala kratka, no u stvari je bila dugačka, i Helen je jurila
nizbrdo vratolomce. Ona nije želela da opet zaostane. U njoj se bila
razbuktala neobuzdana smelost. Nešto je stalno plamtelo u njoj.
Jedna mrka, tvrda, radosna ljutina! A kad vide, na jednom blagom
pristranku dole niže, da je Dejl pretekao Bo i da Bo jaše na malom
mustangu kao još nikada, u Heleni se razigra prosto neka pomama
da je stigne, da je pobedi u ovoj divnoj trci, da pokaže i njoj i Dejlu
šta se zapravo krije u dubinama Helene Rejner.

162
 No želja joj nije imala biti duga veka, ona je to pogađala po
položaju zemljišta pred sobom; ali ova trka od jedne milje bila je
nešto što će joj doveka u uspomeni ozaravati obraze i naježiti kožu.
Rudina je ipak bila kratka. Ova munjevita brzina uskoro dovede
Helenina konja do šume. Onde je bila potrebna sva njena snaga da
bi zadržala njegovu vratolomnu trku preko oborenih debala i
između patuljastih borića. Helen izgubi Bo iz vida, i bi joj jasno da
će morati uložiti svu svoju pamet da se ne bi izgubila. Morala je ići
po tragu, a njega na nekim mestima nije bilo lako pratiti sa sedla.
Sem toga njen je konj bio suviše vatren, potpuno razigran, i
tražio je da mu se puste uzde i da juri kako on hoće. Helen pokuša i
to, ali zagubi trag i sva se izgruva o drveće i granje. Lije više čula ni
psa ni Dejla. Borje je bilo sitno, zbijeno i žilavo. Teško se savijalo.
Helen iseče ruke, izgreba obraze, oguli kolena. Konj se najedared
navadi da ide kud je njemu drago, a ne onuda kuda ga je Helen
vodila, i kad bi udario kroz mlado borje između koga je bilo teško
proći, onda je ona dolazila u teško iskušenje. Ali ona za sve to nije
marila. Pošto ju je jednom obuzeo zanos, njena krv je ostajala u
punom naponu. Ona nije više ni razmišljala o potrebi tako mahnite
jurnjave. Čak je ni jedan ljut udarac po glavi, od koga gotovo
obnevide, nije ni najmanje otreznio. Konj se jedva mogao držati na
uzdi, a na čistinama baš nikako.
Najzad Helen stiže do druge padine. Izbivši na ivicu jednog
kanjona, ona ču Dejlov jasni zov, daleko dole, i Boin glasan odziv,
visok i prodoran, u kome je zvonila divlja radost. Helen ču i
medveda i psa kako se bore na dnu kanjona.
Helen ovde ponovo izgubi trag što su ga ostavili Dejl i Bo.
Silazak je izgledao nemoguć. Ona se vrati natrag duž ruba, pa opet
napred. Najzad nađe mesto gde je tle bilo duboko izrovano od
kopita, niz omanje gredice. Helenin je konj zazirao pred ovim
rupčagama. Kad bi ga naterala preko njih, sručila bi mu se za vrat.
Činilo joj se kao da jaše pravo naglavce. Ukoliko su prepone bivale
teže, ludi duh ove trke uzimao je sve više maha u njoj. Tada još
jedared lavež psa i mumlanje medveda raspomamiše njenog konja.
On prkosno frknu i prope se prednjim nogama uvis. On kliznu i
jurnu niz strme, meke prečage, pa kroz gusto šipražje i kite mladog

163
borja, valjajući pred sobom čitave odrone krša i zemlje. Konj se
spotače preko jedne rupčage, ali ga topolov šiprag zadrža i on skoči
ponovo na noge. Zvukovi borbe prestadoše, no Dejlov prodorni zov
razlegao se visoko po vazduhu koji je mirisao borovinom.
Helen nije znala kad je pre stigla do podnožja padine, u uzano
korito kanjona, puno stenja i drvlja, i mekog žubora vode koji joj je
šumio u ušima. Tragova je bilo na sve strane, i kad je izbila na prvu
čistinu, spazi jedno mesto gde, je grizli bio odvalio parče peščane
obale u vodu. Ovde je primio borbu sa Pedrom. Tragovi borbe lako
su se mogli videti. Helen vide gde su ogromni tragovi grizlija, još
mokri, vodili uz suprotnu peskovitu obalu.
I nizvodno Helen nastavi divlje i divno jahanje. U ravnici konj
je bio sjajan. Jednom preskoči načisto potok. Sa svakim skokom, na
svakom zavoju Helen je očekivala da će nagaziti na Dejla i Bo oči u
oči sa medvedom. Kanjon se sužavao, a korito potoka bivalo je sve
dublje. Morala je usporiti da bi se provukla kroz drvlje i kamenje.
Sasvim neočekivano natrča na Dejla i Bo i zadihanog Pedra. Konj
joj se zaustavi naprečac, odazvavši se njiskom drugim konjima.
Dejl je posmatrao Helen sa zadivljenim čuđenjem.
— Ej, da se niste ponovo sukobili sa medvedom? — upita on
zatežući.
— Ne. Zar ga... niste... ubili? — dahtala je Helen opuštajući se
polako u sedlu.
— Umakao je u kamenjar. Ovde je dole težak teren.
Helen skliznu s konja i pade s lakim zadihanim krikom
olakšanja. Ona tek tada vide da je iskrvavljena, ukaljana,
razbarušena i sva mokra od znoja. Njeno jahaće ruho bilo je u
samim dronjcima. Svaki joj je ribić igrao i brideo, a kosti kao da su
joj bile sve izlomljene. Ali se sve to isplatilo samo da bi videla Dejlov
prodirni pogled i Boinu zaprepašćenu nevericu.
— Nel — Rejner! — izusti Bo.
— Da je... moj konj... išta valjao... u šumi, — dahtala je Helen —
ne bih bila... izgubila... toliko vremena... jašući niz ovu planinu. I
bila bih te... stigla... pobedila.

164
 — Devojko, jeste li jahali i niz ovu poslednju padinu? — upita
Dejl.
— Dabome da jesam.
— Ta mi smo ceo taj put prevalili peške, i bili smo srećni što smo
i tako sišli — odgovori Dejl ozbiljno — Nijednog konja ne bi se smelo
jahati onuda dole. Ta on se zacelo morao klizati dole.
— Klizali smo se... dabome. Ali sam ostala na njemu.
Boina neverica pretvori se u začuđeno divljenje bez reči. A-
Dejlova ozbiljnost ozari se njegovim retkim osmehom.
— Žao mi je. Bio sam prek. Mislio sam da ćete se vratiti natrag...
Ali sve je dobro kad se dobro svršilo. Helen, jeste li se danas
probudili?
Ona obori oči, ne želeći da se susretne sa njegovim upitnim
pogledom.
— Možda, pomalo — odgovori ona i prekri lice rukama. Spomen
na njegova pitanja, na njegovu pouzdanost da ona ne zna pravi
smisao života, na njeno uporno odricanje: nekako ju je postidelo.
Ali to ne potraja dugo.
— Trka je bila sjajna — reče ona. — Nisam poznavala samu sebe.
Imali ste pravo.
— U koliko stvari nalazite da sam bio u pravu? — upitaće on.
— Čini mi se u svima, sem jedne — odgovori ona kroza smeh i
zadrhta. — Sad gotovo umirem od gladi; bila sam tako besna na Bo
da bih je bila mogla udaviti. Našla sam se oči u oči sa onom nemani.
Oh, sada znam šta je strah od smrti! Dvaput sam se izgubila za
vreme jahanja, potpuno izgubila. To je sve.
Boi se odreši jezik:
— Poslednje je bilo da se ludo zaljubiš, zar ne?
— Po Dejlu, morala bih da i to iskustvo dodam današnjima, pre
nego što saznam šta je pravi život — reče Helen stidljivo.
Milt Dejl se okrete:
— Hajdemo — reče lovac staloženo.

165
 GLAVA TRINAESTA

Posle nekoliko dana, provedenih u jahanju po travnim

zaravancima tog zlatnog i rumenog gaja, ili u budnom sanjarenju
pokraj tihog i večito žuborećeg vodopada, ili noću u osluškivanju
divljeg, usamljenog tuljenja kakvog vuka u lovu, ili u pentranju po
vratolomnim visovima gde vetar prijatno bridi, Helen Rejner
zaboravi potpuno i na vreme i na opasnost.
Roj Bimen nije se vratio. Kad bi Dejl uzgred pomenuo Roja i
njegovo traganje, devojke nisu znale šta drugo da kažu sem da su
zabrinute za starog ujaka, a onda su opet sve zaboravljale. Rajski
Gaj, u to doba godine, zaneo bi svakoga, i večito posle uvlačio bi se
u snove, u snu i na javi.
Bo se sasvim predade divljem životu, konjima i jahanju,
pripitomljenim životinjama, osobito kuguaru Tomu. Velika mačka
išla je za njom svuda, igrala se s njom, valjala se i branila šapama,
kao mače, ili bi joj turala svoju tešku glavu u krilo i zadovoljno prela.
Bo se inače malo čega plašila, a ovde u divljini i to malo je nestalo.
Drugi jedan pitomac Dejlov bilo je jedno polu izraslo crno meče,
po imenu Mas. Ono je bilo strašno ljubomorno na maloga Bada, a
jako je mrzelo Toma; inače je bilo veoma dobroćudno, i uživalo je
Dejlovu nepristrasnu naklonost. Tom je međutim gonio Masa
napolje iz Logora čim bi Dejl okrenuo leđa, i često je Mas morao
ostajati napolju, prepušten sam sebi. Dolaskom Bo, koja se mnogo
zabavljala životinjama, Masu je logor očevidno postao privlačniji. I
Dejl je tačno predviđao da će između Toma i Masa doći do svađe.
Bo nije ništa tako volela kao poigrati se onako svojski s crnim
medom. Mas nije bio mnogo velik ni težak, i u tom rvanju sa jakim
i žilavim devojčetom on bi ponekad bivao i nadjačan. Služilo mu je

166
na čast to što je pazio da ne povredi Bo. Nikada nije ujedao ili
grebao, ma da je znao da opali vruć šamar svojom šapom, a tada bi
Bo stegla svoje pesnice u rukavicama i zbiljski razvukla po njemu.
Jedno posle podne, pre rane večere koju su uvek imali, Dejl i
Helen posmatrahu kako Bo zadirkuje medu. Bila je u svom
najobesnijem raspoloženju, prepuna života raspojasanosti. Tom je
ležao ispružen na travi i posmatrao je stisnutim, svetlucavim očima.
Kad se Bo i Mas uhvatiše u koštac i padoše valjajući se amo
tamo, Dejl skrenu pažnju Heleni na kuguara.
„Tom je ljubomoran. Čudnovato kako životinje liče na ljude.
Uskoro ću morati zatvoriti Masa, inače će biti svađe.“
Helen međutim nije mogla primetiti na Tomu ništa drugo do to
da nije izgledao veseo.
Za vreme večere nije bilo ni medveda ni kuguara, ma da se to
nije tad primetilo nego tek kasnije. Dejl je zviždao i vabio, ali se
suparnici nisu pojavljivali. Ujutru je Tom bio opet tu, udobno
sklupčan na dnu Boine postelje, i kad je ona ustala, on ju je kao
obično pratio okolo. Međutim Masa nije bilo.
To zabrinu Dejla. On napusti logor, povevši Toma sa sobom, i
po povratku objasni da je išao Masovim tragom dokle god je mogao,
potom je pokušao da navede Toma na trag, ali kuguar nije hteo ili
nije motao, da ga sledi. Uostalom Tom, veli, nije nikada voleo
medveđi trag, pošto su kuguari i medvedi krvni neprijatelji. I tako,
nehotice ili namerno, Bo izgubi jednog od svojih drugara u igri.
Sutradan lovac pretraži neke pristranke i čak se pope na jedan
od vrhova planine. Od Masa nije bilo ni traga ni glasa, ali reče da je
našao nešto drugo.
— Hoćete li, devojke, malo istinskoga uzbuđenja? — upita on.
Helen se osmehnu u znak pristanka, a Bo odgovori jednim od
svojih visokoparnih načina.
— Pristajete li, ako se malo i uplašite? — upita on dalje.
— Mene ne možete uplašiti — odgovori Bo razmetljivo, a Helen
je pogledala sumnjajući.
— Gore u jednom gaju nagazio sam na jednoga od svojih konja,
jednog hromog dorata koga niste videli. Dakle, onaj stari suronja

167
zaklao ga je, onaj što smo ga gonili. Nema valjda ni sat vremena. Još
mu je krv tekla i samo je malo mesa pojedeno. Medved me je čuo ili
video, pa je kidnuo u šumu. Ali on će se noćas vratiti. Ja idem gore,
leći ću u zasedu i ovoga puta ću mu dohakati. Mislim da bi bilo bolje
da i vi pođete sa mnom, jer ne bih želeo da vas ovde ostavim same
noću.
— Hoćete li povesti i Toma? — upita Bo.
— Neću. Medved bi ga mogao nanjušiti. A, sem toga, na Toma
se čovek ne može osloniti u pitanju medveda. Ostaviću i Pedra kod
kuće.
Požuriše s večerom, i kad je Dejl doveo konje, sunce je već bilo
zašlo; duboko u dolini već se hvatao mrak, dok su planinski venci
još goreli u zlatu.
Trebalo im je gotovo sat vremena dok su se ispeli krivudajući uz
pristranak, tako da se, kad su stigli navrh strane i kad ih je Dejl izveo
iz šume, već bio uhvatio sumrak. Talasasti gaj sterao se dokle je
pogled dopirao, oivičen šumom iz koje su se izdvajale raštrkane kite
drveća. Ovde onde, kao ostrva, stojali su i šumarci crnogorice.
Na visini od deset hiljada stopa sumrak ove svetle i sveže noći
pružao je redak i veličanstven utisak. Činilo se kao da ga gledaš kroz
savršeno čisto tamno staklo. Predmeti su se jasno videli, čak i na
velikoj udaljenosti, i kao da su bili uvećani. Na zapadu, gde je odsjaj
sunca na zahodu još lebdeo vrh tamnog, vrletnog jelama obraslog
obzorja, video se tako bistar zlatan pojas koji se pretapao u jasno
plavetnilo, da je Helen, sva zadivljena samo gledala i gledala.
Dejl potera svoga konja i vatreni konji devojaka pođoše u korak
s njim. Tle je bilo neravno, obraslo gustom travom, no konji se nisu
spoticali. Njihovi pokreti i frktanje odavali su uzbuđenost. Dejl je
vodio oko nekih šumaraka crnogorice, uz jednu dugu travnatu
dubodolinu, pa onda pravo na zapad preko jednog otvorenog
zaravanka ka mestu gde se mrko opervažen rub šume jasno i divlje
ocrtavao prema Hladnom nebu. Konji su živo grabili, a vetar je
sekao kao oštricom od leda. Helen je jedva dolazila do daha i bila je
zadihana kao da se istom popela na neki strmi vrh. Zvezde su se
počele pomaljati iz plavetnila, a zlato je na nebu postalo nešto bleđe,
ali je suton još trajao. Zaravanak je izgledao dugačak, a u stvari bio
168
je kratak. Kad stigoše do jednog oretkog drveća što se pružalo niz
padinu ka jednom gušćem, ali izdvojenom šumarku crnigorice, Dejl
sjaha i priveza konja. Kad i devojke sjahaše, on priveza i njihove
konje.
— Držite se uza me i gazite tiho — šapnu im on. Kako je izgledao
krupan i taman u svetlosti koja se gasila! Helen zadrhta, kao što joj
se to češće dešavalo u poslednje vreme, od čudnovate, skrivene
snage ovoga čoveka. Gazeći tiho, bez i najmanjeg šuma, Dejl ugazi
u deo šume ne tako guste, a činio se da ima uzane prilaze. Iznenada
izbi na vrh jedne šumovite padine, na prvi pogled mračne kao
katran. Ali idući dalje, Helen opazi drveće, i to tanke patuljaste
omorike, delom sasušene. Tle je bilo mekano i ugibalo se, pa je bilo
lako da se po njemu gazi bez šuma. Dejl je išao tako oprezno da ga
Helen nije mogla čuti, a pokatkad ga u pomrčini nije mogla ni
nazreti. Tada ju je podilazila laka jeza. Bo se držala uz Helen, što je
ovu još više ometalo, a i navodilo na to da donekle obesnaži Boino
hvalisanje. Naposletku stigoše na ravno. Helen razabra laku suvu
pozadinu išaranu crnim prugama. Zagledavši se bolje, vide da su to
tamna debla drveća prema otvorenom gaju.
Dejl zastade, i dodirnuvši Helen i ona stade u napregnutom
očekivanju. Osluškivao je. Učini joj se divno gledati ga tako nagnute
glave, tiha i nepokretna kao neko od tih mračnih drveta.
— Još nije tu — šapnu Dejl, i sasvim lagano kroči napred. Helen
i Bo nagaziše na neke tanke grančice koje se nisu videle i grančice
zapucketaše. Tada Dejl kleče i kao da u zemlju propade.
— Moraćete puziti pobauljke — šapnu on.
Kako li je to Heleni bilo čudno i uzbudljivo, a i naporno! Po tlu
je bilo grančica i suvaraka, preko kojih je trebalo oprezno puziti, i
kako je ležala potrbuške, morala se svojski naprezati da pomeri
svoje telo palac po palac unapred. Kao kakva ogromna zmija Dejl se
vukao napred.
Postepeno šuma je bivala sve ređa. Bližili su se ivici gaja. Helen
sada ugleda jednu duguljastu čistinu, s visokim crnim borovim
zidom pozadi. Odsjaj sunca blesnu, kao polarna svetlost kad se gasi,
pa ugasnu. Dejl je puzio napred, i najzad se zaustavi između dva
debla na ivici šume.
169
 — Hodite ovamo do mene — šapnu im on.
Helen se dovuče, a najedared se i Bo nađe pored nje sva
zadihana, bleda lica i velikih užarenih očiju, koje su se jasno videle
u mutnoj svetlosti.
— Mesec se pomalja. Taman smo stigli na vreme. Stari suronja
još nije tu, ali vidim kojote. Gledajte!
Dejl pokaza rukom preko uzane čistine na jednu nejasnu mrlju,
malko izdvojenu od crnoga zida.
— To je zaklani konj — prošaputa Dejl. — I ako dobro pogledate,
videćete kojote. Sivi su i miču se... Zar ih ne čujete?
Helenin uzbuđen sluh, ispunjen udarima bila i uobraženja,
uhvati iznenada tiho štektanje i režanje. Bo joj stište ruku.
— Čujem ih. Glože se. I, ju! — prošaputa ona zadihano, pa
duboko predahnu od navrelog uzbuđenja.
— Sad budite mirne, posmatrajte i slušajte — reče lovac.
Malo po malo crna, raščupana pruga šume kao da potamne i
izdiže se; sivi proplanak obasja se nekom nevidljivom svetlošću,
zvezde izbledeše, a nebo se ispuni. Mesec se negde pomaljao. I malo
po malo ona crna mrlja postade jasnija.
Kroz granje crnih borova, koje se sada učini mnogo bliže, sinu
tanan, srebrni mlađak, tamneći, krijući se i opet prosijavajući,
penjući se sve više, dok se njegov srpasti šiljak ne ukaza nad
drvećem, a onda, kao nekom čarolijom, sasvim izroni, blistav i
hladan. Dok je istočni crni zid postao još mračniji, gaj se sav ozari i
suprotni rub šume poče da se izdvaja kao drveće.
— Gledaj! Gledaj! — reče Bo sasvim tiho i bojažljivo pokazujući
rukom.
— Ne tako glasno — šapnu Dejl.
— Ali ja nešto vidim!
— Tiho! — opomenu on.
U pravcu kuda je pokazivala Bo, Helen nije videla ništa sem
golog, mesečinom obasjanog tla, koje se u blizini uzdizalo u malo
uzvišenje.
— Vi lezite mirno — prošapta Dejl. — A ja ću otpuziti do onog
uzvišenja da pogledam s druge strane. Odmah ću se vratiti.
170
 On se nečujno povuče i iščeze. Kad on ode, Heleni stade da lupa
srce, a koža joj se naježi.
— Oh, bože! Nel! Gledaj! — šapnu Bo uplašeno. — Znam da sam
nešto videla.
Vrhom malog uzvišenja lagano se micalo nešto okruglo, idući
dalje ka svetlosti. Helen je gledala prestavši da diše. Micalo se,
ocrtavajući se prema nebu, reklo bi se, neka ogromna okrugla,
čupava životinja, srebrnaste boje. Čas je izgledala ogromna — čas
opet sitnija — čas nadomak ruke — čas opet udaljena. Ona skrenu i
udari pravo na njih. Helen najedanput opazi da zver nije ni desetinu
metara udaljena. I taman je poče obuzimati jedno novo čuvstvo —
istinska, užasna strava od koje joj se krv ledila u žilama, srce joj je
strahovito poskočilo pa stalo, ona je htela da beži, ali je bila kao
prikovana za tle — kad se Dejl obre pored nje.
— To je ono đavolsko bodljikavo prase — šapnu on. — Umalo
vas ne pregazi. Sve bi vas načičkalo bodljama.
On hitnu motku na životinju. Bodljikavo prase poskoči uvis pa
udari nazad neverovatnom brzinom, čineći pritom nekakav čegrtav
zvuk, i brzo se izgubi.
— Bodlji...kavo pra...se! — zacvokota Bo. — Po meni... mo...gao
je... isto tako... biti... i slon!
Helen duboko, rečito uzdahnu. Ona nije htela da objašnjava
svoja osećanja izazvana pojavom jednog bezopasnog bodljikavog
praseta.
— Slušajte! —opomenu Dejl vrlo tiho. Njegova krupna ruka
obuhvati Heleninu ruku u rukavici. — Eto vam pravog krika
divljine.
Oštar, leden i udaljen vučji urlik prolomi se kroz noć, ali
izvanredno razgovetan. Kako li je bio divlji, sumoran i gladan! I
kako čudesno jasan! Helen sva zadrhta od toga potresnog urlika, i
neiskazano divljeg i dubokog osećanja koje on u njoj razbudi. Još
jedan zvuk prašume probio se kroz njen život u daleku mutnu
prošlost iz koje je ponikla.
Urlik se ne ponovi. Kojoti se utišaše. I zavlada potpuna tišina,
ničim nepomućena.

171
 Dejl gurnu laktom Helen, zatim ispruži ruku i lako kucnu Bo.
Oštro je gledao napred i prosto se mogla osetiti njegova napregnuta
pažnja. Helen se zagleda svom snagom i vide kako sive tamne
prilike kojota uzmiču sa mesečine u pomrčinu šume i nestaju. Ne
samo Dejlova napregnutost, nego i sama tišina, i divljina trenutka i
mesta, sve je izgledalo prožeto nekom čudesnom moći. Držeći se
čvrsto Helene, i Bo je, sva zadihana, morala to osetiti, jer je jako
drhtala.
— Au! — tiho huknu Dejl.
Helen oseti olakšanje i pouzdanost u njegovom uzviku, i
razumede tada ponešto od onoga što je ovaj trenutak morao značiti
za jednog lovca.
U taj mah njen pažljivi pogled što je preletao zasta na jednoj
sivoj senci što se pomaljala iz šume. Micala se, no ta ogromna stvar
zacelo nije mogla biti medved. Ona iziđe iz pomrčine na Srebrnu
mesečinu. Helenino srce poskoči. To je bio ogroman medved kao
sjajnim injem poprskan, koji je gegao prema zaklanom konju.
Helenina ruka nagonski potraži lovčevu ruku. Ona je bila kao čelik
pod naboranom površinom. Taj dodir olakša tegobu u njenim
grudima i pritisak u grlu. Ono što je moralo biti strah napusti je, a
ostade samo silno uzbuđenje. Po tome što - Bo duboko odahnu i
trznu se, bilo je jasno da je i ona spazila grizlija.
Na mesečini on je izgledao ogroman, a divlja šuma, sva puna
pomrčine, pružala je pravi okvir za njega. Helenin napregnut um,
mada prevlašćen osećanjem, još uvek je mislio i na lepotu i smisao
ovog prizora. Ona je želela da medved bude ubijen, a opet joj se to
činilo grehota.
Grizli je hodao nekako sporo, klimajući i gegajući, i proteklo je
nekoliko časaka dok je stigao do plena. Kad je najzad dogegao, on
obiđe oko njega njuškajući šumno, a zatim ljutito zamumla. Sada se
jasno video ceo, ali samo po obrisu i boji. Rastojanje je iznosilo
možda dvesta metara. Potom, kao da je stao vući lešinu. Zaista,
odvlačio ju je, sporo, ali izvesno.
— Gledajte to! — šanu Dejl. — Zar nije jak!... E, mislim da ću ga
morati zadržati.

172
 Grizli međutim sam stade, i to baš pred samom linijom šumske
pomrčine. Zatim se navali, kao kakva velika proseda gromada na
plen, i stade da čupa i kida.
— Džes je bio divan konj, — promrmlja Dejl mrko — predobar
da posluži za ručak jednom skotskom sivonji.
Zatim se lovac nečujno podiže, kleče, privuče pušku sebi i
pogleda gore, u snisko granje nad glavom.
— Devojke, — šanu — ne može se znati šta će grizli uraditi. Ako
viknem, penjite se odmah na drvo, i to što brže.
A onda nanišani, oslonjen laktom o koleno. Grlić puške,
dosežući izvan senke, zasija na mesečini. Čovek i oružje kao da se
skameniše. Heleni stade dah. No Dejl popusti, i spusti cev.
— Ne vidim dobro metu — prošaputa on odmahnuvši glavom.
— Ne zaboravite, dakle, ako viknem: „Na drvo!“
Nanišani ponovo i lagano se ukoči. Helen nije mogla da skine
svoj začarani pogled s njega. On je klečao gologlav, i u mraku ona je
nazirala njegove jasno srezane crte lica, ozbiljne i hladne.
Jedan plameni jezik i silan prasak trgoše je iznenada. Zatim ču
kako zrno udari. Prenevši pogled vide kako se medved grčevito
previ, osovljen na stražnje noge. Glasno, besno škljocanje moralo je
proizlaziti iz njegovih čeljusti. Nikakav se drugi zvuk nije čuo. Onda
ponovo grunu Dejlova teška puška. Helen opet ču onaj osobiti tupi
udarac olova u meso. Medved se preturi i tresnu kao da je gromom
ošinut. Ali isto tako brzo poskoči na sve četiri pa se stade okretati
divlje i promuklo urlajući od bola i besa. Potom hitro umače sa
mesečine u tminu i izgubi se. Urlanje tada pređe u škljocanje i
mumlanje, pa nasta jedno kršenje i lomljenje šiblja i granja dok se
probijao kroz šipražje.
— Ala je besan! — reče Dejl ustajući. — Mislim da sam ga teško
ranio. Ipak nećemo za njim noćas.
Obe devojke ustadoše, a Helen oseti kako joj noge klecaju i da
joj je zima.
Oh...h, zar n...nije b...bilo s...jaj...no! — uzviknu Bo.
— Jeste li se uplašile? Zubi vam cvokoću — upita Dejl.
— Z...zima m...mi je.

173
 — Ono, zaista je zima, dabome — odgovori on. — Sad kad se šala
svršila, sad ćete tek i osetiti. Nel, jeste li se i vi smrzli?
Helen klimnu glavom. Njoj je stvarno bilo zima kao nikada u
životu. To joj ipak nije smetalo da oseti u žilama neku čudnu toplinu
i ubrzano bilo, ma da nije mogla pogoditi razlog tome.
— Idemo — reče Dejl, i povede ih iz šume napolje obilazeći
ivicom ka padini. Tu se popeše na zaravanak i kroz retku šumu
stigoše do mesta gde su im stajali privezani konji.
Ovde gore vetar je počeo da duva, ne tako jak u šumi, ali na
otvorenom prilično jak, oštar i vrlo hladan. Dejl pomože najpre Boi
da uzjaše, pa zatim Heleni.
— Sva... sam se... u...ukočila — reći će Helen. — Sigurno ću
p...pasti.
— Nećete. Za tren oka ćete se ugrejati, — odgovori on — jer ćemo
na povratku imati dobro da poteramo. Pustite Rendžera da bira put,
a vi se samo držite čvrsto.
S Rendžerovim prvim skokom Heleni poče krv da struji. On
jurnu, držeći svoju vitku mrku glavu pored Dejlova konja. Divlji gaj
prostirao se jasan i svetao na mesečini, a trava je svetlucala kao živo
srebro. Šumarci crnogorice, kao zašiljena crna ostrva u jezeru
obasjanom mesečinom, bili su puni mraka i skrovišta za medvede,
spremne da iskoče. Približavajući se svakom šumarku, Heleni je
tuklo bilo i lupalo srce. Posle pola milje jahanja nije joj više bilo
hladno. I sve je izgledalo krasno — mesec što plovi, beo na
tamnoplavom nebu; bele, hladne zvezde, tako svečane i tako
udaljene; mamljive ivice šume, u isti mah i tajanstvene i prijatne; i
hitri konji što jure mekim, ravnomernim kasom preko trave,
preskačući vododerine i rupčage, i čineći da oštri vetar štipa i seče.
Idući uzbrdo, jahanje se činilo dugo; na povratku bilo je kratko i
uzbudljivo. U Heleni su iskustva lagano sazrevala, i ovaj hitri kas na
konjima koji su kasali rame uz rame, i ova divljina i lepota, dovršiše
lagani, potajni rad godina. Suze uzbuđenja ledile su joj se na
trepavicama, a srce da joj iskoči. Sve što je bilo u vezi sa ovom noći
uvuklo joj se pravo u krv. Sada se moglo samo osećati i proživeti, ali
se moglo razumeti tek docnije i večito osećati.

174
 Dejlov konj, koji je malo prednjačio, prelete preko neke
vododerine. Rendžer sjajno preskoči, ali natrča u neko busenje
trave i pade. Helen odlete preko njegove glave. Ona pade
pljoštimice, ispruženih ruku, i kliznu oštro do nečega što je jako lupi
i ošamuti.
U ušima joj je zvonio Boin vrisak, oseti mokru travu pod licem,
a zatim snažne ruke koje je podigoše. Dejl se nadneo nad njom
saginjući se da joj vidi lice; Bo ju je ludo grlila. A Helen je samo
tražila vazduh. Činilo joj se da su joj grudi smrskane. Potreba
vazduha zadavala joj je bol.
— Nel, niste ozleđeni! Pali ste meko, kao pero. Ovde je sama
trava... Niste se mogli povrediti! — vikao je Dejl.
Njegov zabrinuti glas prodre joj do sluha, a njegove snažne ruke
hitro su prelazile preko ruku joj i ramena pipajući da li je što
slomljeno.
— Samo ste izgubili dah — nastavi Dejl. — Znam da je to strašno,
ali nije nešto ozbiljno.
Heleni se povrati malo dah, koji je žegao u plućima kao usijane
igle, a onda udahnu dublje, i najposle stade da diše punim grudima.
— Mislim... da nisam... povređena... nimalo — promrmlja ona.
— Bogami, lepa vratolomija. Nikad ne videh lepšeg pada
glavačke. Rendžeru se to ne dešava tako često. Mislim da smo jurili
prebrzo. Ali je bilo prijatno, zar ne?
Odgovorila je Bo:
— Oh, krasno!.. Ali, što sam se uplašila, uh!
Dejl je još jednako držao Helenine ruke. Ona ih izvuče gledajući
u njega. U tom trenutku ono što je danima bilo samo nejasna, slatka
slutnja postade određeno osećanje, neobično blisko, a zbunjivalo ju
je. Nezgoda je naprečac prekinula ovu divnu trku, a posledice,
saznanje o onome što joj je ušlo U krv, nikada se neće promeniti. A
nerazdvojan od svega toga bio je ovaj šumski čovek.

175
 GLAVA ČETRNAESTA

Sutradan ujutro Helenu probudi nešto što joj se učinilo u snu

kao da neko viče. Ona se trže i sede. Sunce je već bilo optočilo
rumenilom i zlatom prugu tankovrhih jela po planinskim bilima. Bo
je već klečala na kolenima, češljajući uzdrhtalim rukama kosu i u
isti mah izvirujući napolje.
Sa obronka razletala se oštra jeka zvonkog pokliča. To je bio
Dejlov glas.
Bo divlje kliknu:
— Nel! Nel! ustaj! — Oh, neko dolazi! Konji, ljudi!
Helen kleče i pogleda van preko Boinih ramena. Dejl, stojeći
visok i upadljiv pored vatre, mahao je svojim sombrerom. Daleko
dole otvorenom ledinom peo se lanac tovarnih konja sa
konjanicima pozadi. U jahaču na čelu Helen prepoznade Roja
Bimena.
— Onaj prvi je Roj! — uzviknu Helena. — Nikad ga ne bih mogla
zaboraviti na konju... Bo, to mora da znači da je stigao ujka Ol!
— Dabome! Baš smo srećne! Tu smo zdrave i čitave, a doživele
smo ovo divno logorovanje. Gledaj one kauboje... Gledaj! Oh, zar
nije to sjajno! — čavrljala je Bo.
Dejl se okrete i vide devojke kako izviruju.
— Vreme je da ustanete! — viknu on. — Vaš ujka Ol je ovde.
Povukavši se ispred Dejlova pogleda, Helen ostade za trenutak
sedeći potpuno nepomična, toliko je bila iznenađena neobičnim
zvukom Dejlova glasa. Učini joj se da je njemu žao zbog onoga šta
je ova povorka konjanika imala da znači: oni su došli da je vode na
njen renč u Pajnu. Heleni najedared srce poče da lupa brzo, ali tupo,
kao da joj je pritisnuto u grudima.
176
 — De, devojke, požurite — viknu Dejl.
Bo je već bila napolju, klečala na ploči pored potočića i prskala
se užurbano vodom. He-Leni su ruke drhtale da je jedva mogla
zakopčati visoke cipele i začešljati kosu, i podosta je zaostala u svom
spremanju. Kad Helen iziđe napolje, jedan omalen, plećat čovek u
običnom odelu i teškim čizmama stajao je držeći Boine ruke.
— De, de! Ti činiš čast Rejnerima — govorio je on. — Sećaš se
tvog oca, bio je to momak od oka.
Pored njega su stajali Dejl i Roj, a tamo podalje grupa konja i
jahača.
— Ujko, evo i Nele — reče Bo meko.
Okrenuvši se, stari stočar odahnu snažno: — O!
Helen pohita. Ona nije očekivala da će poznati ujaka, ali samo
jedan pogled na ovo opaljeno, svetlo lice, i vatrene ali tužne oči, i
ona ga poznade, setivši se u isti mah svoje majke.
On je dočeka raširenih ruku.
— Nel Očinklos od pete do glave! — uzviknu on svojim dubokim
glasom ljubeći je. — Poznao bih te makar gde!
— Ujka Ol! — progrca Helen. — I ja se vas sećam, iako mi je onda
bilo tek četiri godine.
— No, no, to je lepo — odgovori on. — Sećam se kako sam te
cupkao na kolenu, a kosa ti je bila svetlija i kovrdžava. Sad nije ni
jedno ni drugo... šesnaest godina! Dakle sada ti je dvadeset?
Bogami, lepa devojka, širokih pleća! E, Nel, ti si najlepša od sviju
Očinklosovih koje sam ikada video!
Helen oseti kako rumeni i izvuče ruke iz njegovih, a Roj priđe
da je pozdravi. Stajao je gologlav, visok i vitak, a ni njegove bistre
oči, ni mirno lice, niti ispružena ruka nisu izražavali ništa od onih
osvedočenih osobina vernosti i valjanosti za koje je Helen znala da
se u njemu kriju.
— Kako ste, mis Helen? Kako je, Bo? — reče on. — Obe izgledate
lepo i preplanule ste. Mislim zaista da sam bio prespor da dovučem
vašeg ujku Ola ovamo gore. Nego računao sam da će vam se za neko
vreme sviđati Miltov logor.
— Dabome da nam se sviđao — dočeka Bo vragolasto.
177
 — O! — Očinklos duboko uzdahnu. — Dajte mi da sednem.
On povuče devojke ka priprostoj klupi koju je Dejl bio načinio
za njih pod velikim borom.
— Oh, mora da ste umorni! Kako, kako ste? — upita Helen
brižno.
— Umoran! Ono, ako sam, to je samo u ovom trenutku. Kad je
Džo Bimen dojahao sa onim vestima o vama, e, bogme, smesta sam
zaboravio da sam oronula stara raga. Godinama se nisam ovako
dobro osećao. Možda će me dve ovako mlade i lepe nećakinje
ponovo preobraziti.
— Ujka Ol, vi mi izgledate jaki i zdravi — reći će Bo. — I mladi,
a i...
— Ho! Ho! Biće dosta — prekide je Ol. — Prozreo sam te. Ali ono
što ćete vi učiniti snom ujki Olu značiće mnogo. Da, devojke,
osećam se odlično. Ali čudno, čudno! Možda je to otuda što vas
vidim zdrave, zdrave, posle onog straha dl Ne onaj prljavi Bizli...
U Heleninom ozbiljnom pogledu njegovo se lice časom izmeni
— i otkri sažeto sve one godine truda, i borbe, i lišavanja, i još nešto
što nije bila starost, niti pomirenost sa sudbinom, ali tragičnije od
obadvoga.
— Nego, manimo njega, sada — dodade on polako, i toplina
ponovo ozari njegovo lice— Dejle, hodi ovamo.
Lovac priđe bliže.
— Čini mi oe da ti dugujem više nego što ti ikada mogu vratiti —
reče Očinklos obgrlivši rukama obe nećakinje.
— Ne, Ole, ne dugujete mi ništa — odgovori Dejl zamišljeno
gledajući u daljinu.
— Au! — huknu Ol. — Čujete li ga, devojke... Sad slušaj, ti divlji
lovče. A i vi, devojke, slušajte... Milte, nikada nisam mnogo držao
do tebe, sem što se tiče divljine. Ali mislim da ću to sada morati da
progutam. I ja to činim. Što si ono došao k meni, i pošto sam te
onako oterao, i što si ostao pri svome, i spasao moje nećakinje iz one
zamke: e to je više nego što je iko ikada učinio za mene... I mene je
stid zbog mojih grubih osećanja, i evo ti ruke.

178
 — Hvala, Ole, — odgovori Dejl uz letimičan osmejak, i prihvati
pruženu ruku. — Nego, hoćete li da se ulogorite ovde?
— Ne, bogme. Malo ćemo se odmoriti dok ti spakuješ devojačke
stvari, pa put za uši. Valjda ćeš i ti s nama?
— Zvaću devojke za doručak — odgovori Dejl i pođe ne
odgovorivši na Očinklosovo pitanje.
Helen odmah pogodi da Dejl nije imao nameru da silazi s njima
u Pajn, i to saznanje ispuni je izvesnim zbunjenim iznenađenjem.
Je li ona očekivala da će i on poći?
— Hodi, Džefe, — zovnu Ol jednoga od svojih ljudi.
Jedan omalen, krivonog jahač, prašnjava odela i opaljena lica
dogega iz skupine. Nije više bio mlad, ali se nekako detinjasto
smešio i imao je setne svetle oči. On nespretno smače svoj klempavi
sombrero.
— Džefe, rukuj se s mojim nećakinjama — reče Ol. — Ovo je
Helen, tvoj gazda odsada unapred. A ovo je Bo, ukratko. Ime joj je
Nensi, ali dok je još bila u kolevci, ja sam je nazvao Bo-Pip12, i to joj
je i ostalo. Devojke, ovo je moj nadzornik, Džef Malvi, koji je već
dvadeset godina u službi kod mene.
Ovo predstavljanje zbuni pomalo sve troje, naročito Džefa.
Džefe, stovari prtljag i sedla da se konji odmore — naredi Ol
svom nadzorniku.
— Nel, bojim se da ćeš imati posla sa ovom momčadijom —
nasmeja se Ol. — Sve sami momci. Okačenjaci jedni, nijedna ih žena
nije htela!
— Ujka, nadam se da nikada neću morati da upravljam njima —
odgovori Helen.
— Bogme, može to biti i brzo — reče Ol. — Ali, naposletku, nisu
oni ni tako loši. A dobio sam i jednog novog valjanog momka.
Nato se okrete Boi, i pošto je neko vreme ispitivao njeno lepo
lice, upita je tobož strogim glasom:
— Jesi li ti poslala k meni jednog kauboja po imenu Karmajkela
da traži službu kod mene?

12
Bo-Pip po imenu deteta iz jedne dečje pesmice. — Prim prev.
179
 Bo se iznenadi.
— Karmajkela! Pa, ujače, to ime sad prvi put čujem — odgovori
Bo zbunjeno.
— Aha! To sam i mislio da taj okačenjak laže — reče Očinklos. —
Ali mi se taj mangup nekako svideo, pa sam ga zadržao.
Zatim se renčer okrete skupini dokonih jahača.
— Las Vegas, hodi-de ovamo — viknu on.
Heleni srce zaigra kad ugleda stasitog, sjajno razvijenog kauboja
koji se oklevajući odvoji iz skupine. Lice mu je bilo kao od bronze, a
mlado kao u dečaka. Helen ga poznade, kao i lepršavo crveno
maramče, i obešeni revolver, i spori hod uz zveckanje mamuza. To
je bio sam glavom Boin obožavalac, kauboj Las Vegas!
Helen brzo pogleda u Bo, i taj pogled izazva u njoj gotovo
neodoljivu želju da se slatko nasmeje. Mlada Bo, porumenela lica i
oborena pogleda i sama je poznala ovog kauboja što se oklevajući
približavao. To je bio prvi slučaj da je Helen videla Bo tako
zbunjenu. Bo onda preblede — zatim pocrvene kao ruža.
— Je li, bogati, moja nećaka veli da nikada nije čula za ime
Karmajkel — reći će Ol strogo kad kauboj stade preda nj. Helen je
znala da ujak uživa glas strogoga sudije među svojim ljudima, ali je
ovoga puta bila umirena i obradovana veselim sjajem u njegovim
očima.
— Šta mogu, gazda, — oteže kauboj. — To je staro koleno iz
Teksasa.
Nije više izgledao stidljiv, nego isto onako hladnokrvan,
slobodan, bistra oka i nemaran kao onoga dana kada se Heleni
dopalo njegovo toplo mladoliko lice i pažljivi pogled.
— Teksas! Vi momci iz Pen Hendla stalno potržete Teksas.
Međutim, ja još ne videh da su Teksašani ikoga nadmašili, recimo
one iz Misurija — odgovori Ol izazivački.
Karmajkel je skromno ćutao i obazrivo izbegavao da pogleda u
devojke.
— Uostalom, svejedno, mi ćemo te i onako svi zvati Las Vegas —
nastavi renčer. — Ne reče li ti da te je moja nećaka poslala k meni
da tražiš službu?

180
 Nato Karmajkelova sloboda iščeze.
— Pa, gazda, moje je pamćenje slabo — reče on. — Ja velim
samo...
— Nemoj, nemoj. Moje pamćenje nije slabo, — dočeka Ol
podražavajući njegovo otezanje. — Ti si rekao da će se moja nećaka
založiti dobrom reči za tebe.
Karmajkel bojažljivo pogleda ispod oka u Bo, pa mu i ostatak
hrabrosti nestade. On je verovatno pogrešno protumačio izraz
Boinog lica, jer Helen pročita na njemu iznenađenje i strah. Oči su
joj bile iskolačene i gorele su; na oba obraza širila se rumen ukoliko
joj je rasla snaga zbog njegove zbunjenosti.
— No, jesi li? — upita Ol.
Po pogledu što ga je stari renčer bacio sa kauboja na ostalu
družinu Heleni se učini da se oni šale na Karmajkelov račun.
— Jesam, gospodine, — iznenada odgovori kauboj.
— Aha! E, dobro, evo moje nećake. Sad gledaj da kaže lepu reč
za tebe.
Karmajkel pogleda u Bo i Bo u njega. Pogledi su im bili neobični,
začuđeni, pa potom uplašeni. Bo obori oči. Kauboj kao da zaboravi
šta se od njega tražilo.
Helen položi svoju ruku na renčerovu.
— Ujka, to se desilo mojom krivicom — reče ona. — Voz je stao
u Las Vegas. Ovaj mladić nas je spazio kod otvorenog prozora.
Valjda mu se učinilo da smo usamljene devojke, pune čežnje za
kućom, izgubljene na Zapadu. I oslovio nas je, učtivo i prijatno.
Znao je i vas. I upitao nas je, ja sam držala šale radi, šta mislimo, bi
li ga vi zaposlili. A ja sam odgovorila, samo da bih dirala Bo, da će
ona zacelo reći lepu reč za njega.
— Ho! Ho! Tako li je to — nasmeja se Ol i okrete se Boi veselih
očiju. — E, pa ja sam ovoga Las Vegas Karmajkela zadržao na
njegovu reč. Dede sad tu lepu reč za njega, ako ne želiš da izgubi
svoje mesto.
Bo nije primetila da ujak zbija šalu, jer se ozbiljno zagledala u
kauboja, ali je shvatila nešto.

181
 — On... on je bio prva osoba, ovde na Zapadu, . koja nas je
ljubazno oslovila — reče ona okrenuvši se ujaku.
— Ono, to je dosta lepa reč, ali nije dovoljna — odgovori Ol.
Družina koja je slušala nasmeja se prigušeno. Karmajkel se
premeštao s noge na nogu.
— On... on izgleda... kao da ume da jaše — usudi se Bo.
— Najbolji jahač što sam ga video — složi se Ol živo.
— I... da puca? — prihvati Bo ohrabrena.
— Bo, on vuče onaj revolver prenisko, kao Džim Vilson i svi ti
teksaški revolveraši. To bogami nije lepa reč.
— Onda... ja jamčim za njega — reče Bo odlučno.
— E, onda je u redu. — Očinklos se okrete kauboju. — Las Vegas,
ti si kod nas strelac. Ali neka si dobrodošao našoj družini, i ja se
nadam da nas nećeš razočarati.
Očinklosov ton, prešavši iz šale u zbilju, odade Heleni da su
starom renčeru potrebni novi pouzdani ljudi, jer je slutio na skore
teške dane.
Karmajkel je stajao pred Bo, vrteći sombrero u rukama,
očevidno obuzdavajući reči koje nije smeo izreći. A devojče je
izgledalo tako mlado i slatko, zažarenih obraza i vatrenih očiju.
Helen u trenutku vide više od te male zabune.
— Mis... mis Rejner, zaista... vam zahvaljujem — promrsi on
najedared.
— Dobro nam došli — reče ona tiho.
— Ja... ja sam se popeo na prvi naredni voz — prihvati on.
Dok je on to govorio, Bo je gledala pravo u njega, ali kao da ga
nije čula.
— Kako se zovete? — upita ga Bo iznenada.
— Karmajkel.
— To znam. No nije li vas ujka zvao Las Vegas?
— Jeste. Ali to nije moja krivica. Ova kaubojska družina odmah
mi ga je prišila. To im je sve što znaju. Ali ja se ne odzivam na taj
nadimak. Nego, mis Bo, moje pravo ime je Tom.

182
 — Ali ja vas ne bih mogla zvati drukčije nego Las Vegas — reče
Bo vrlo ljupko.
— Ali, izvinite, ja... ja to ne volim — mucao je Karmajkel.
— E, ljudi često dobijaju imena koja ne vole — reče ona duboko
zamišljena.
Kauboj pocrvene kao rak. I Helen kao i Karmajkel razumedoše
da se ovaj Boin nagoveštaj odnosio na onaj smeli nadimak što joj ga
je on doviknuo kad je voz krenuo iz Las Vegasa. Helena nasluti i da
se za „mistera“ Karmajkela spremaju dani teških iskušenja. Baš u
tom trenutku zbunjenog mladića spase Dejlov poziv da devojke
dođu na doručak.
Taj ručak, poslednji Helenin u Rajskom Gaju, protekao je u
čudnoj, neobjašnjivoj usiljenosti. Ona nije znala šta da kaže. Bo je
sijala od sreće, zadirkivala je životinje, šalila se sa ujakom i Rojem,
čak zbijala šale sa Dejlom. Lovac je izgledao pomalo natmuren. Roj,
kao obično, suv i raspoložen. Očinklos je pak, sedeći u blizini,
posmatrao sa interesovanjem. Kad je naišao kuguar Tom, ušetavši
svojom mačjom ljupkošću u logor, kao da je znao da je on
povlašćeni ljubimac, renčer se jedva mogao obuzdati.
— Dejle, je li to taj prokleti kuguar? — prasnu on.
— Da, to je Tom.
— Trebalo bi da ga zatvoriš ili vežeš. Znaš da ne marim kuguare
— bunio se Ol.
— Tom je pitom i miran kao mače.
— Au! Pričaj ti to ovim devojkama, ako hoćeš. Ali nemoj meni!
Ja sam stara konjina, da znaš.
— Ujka Ole, ta Tom spava sklupčan podno moje postelje —
uzviknu Bo.
— A. šta?
— .Vere mi — reče ona. — Nel, je li tako?
Helen osmehom potvrdi. Tada Bo zovnu Toma i natera ga da
legne pored nje s glavom na ispruženim šapama i da moli za zalogaj.
— Bogami, to ne bih nikad verovao! — uzviknu Ol odmahujući
svojom velikom glavom. — Dejle, to je još jedna za mene. Doživeo
sam da me te mačetine vitlaju šumom, po mesečini i pomrčini. I
183
slušao sam onaj njihov jezivi urlik. Nema na zemlji jezovitijeg glasa
od kuguarskog. Zavija li katkada i Tom tako?
— Kadikad noću — odgovori Dejl.
— Pa, izvini. Ali nadam se da nećeš toga razbojnika povesti dole
u Pajn.
— I neću.
— A šta ćeš sa ovom menažerijom?
Dejl pogleda pažljivo u renčera.
— Pa, Ole, čuvaću je.
— Ali ti ćeš sa mnom na renč.
— A što?
Ol se počeša po glavi i u nedoumici pogleda u lovca.
— Pa, zar nije običaj da se prijatelji posećuju?
— Hvala, Ole. Kad opet siđem u Pajn, možda tamo na proleće,
svratiću da vidim kako ste.
— Na proleće! — uzviknu Očinklos. On setno klimnu glavom, a
pogled u daljinu zamagli njegove oči. — Bojim se da ćeš doći
prekasno.
— Ole, vi ćete se sada oporaviti. Ove devojke... eto... one će vas
izlečiti. Čini mi se, nikada niste bolje izgledali.
Očinklos nije dalje navaljivao, ali po ručku, kad i ostali dođoše
da razgledaju Dejlov logor i životinje, Helenino oštro uvo uhvati
ponovo isti razgovor.
— Ja te molim, hoćeš li doći? — Očinklos reče tiho i živo.
— Neću. Ja tamo dole ne bih pristajao — odgovori Dejl.
— Milte, ne budali. Ta ne možeš valjda celoga veka loviti
medvede i pripitomljavati mačke — bunio se stari renčer.
— A što da ne? — odgovori lovac zamišljeno.
Očinklos usta i, trudeći se da odagna svoju zlovolju, položi ruku
na Dejlovo rame.
— Ima nešto zbog čega si potreban u Pajnu.
— Kako? Kome sam potreban?
— Meni. Ja neću još dugo. A Bizli mi je krvni neprijatelj. Renč i
sve što imam biće Nelino. Taj renč treba da vodi i da drži čovek...
184
Razumeš li? To je težak posao. I, evo, ja ti nudim ovoga časa da
budeš moj nadzornik.
— Ole, vi me zaista iznenađujete — odgovori Dejl. — I ja vam od
srca zahvaljujem. Ali stvar je u tome da, čak i kad bih bio sposoban
za taj posao, ja... ja ne verujem da bih ta želeo.
— A ti učini da ga poželiš. To će brzo i samo doći.
Zainteresovaćeš se. Ovo je kraj koji će se razviti. Ja sam to video pre
toliko godina. Vlada će oterati odavde Apače. Uskoro će početi da
pristižu naseljenici. Velika budućnost, Dejle. Ti treba sada da
upadneš. I...
Tu Očinklos kao da je oklevao, pa reče tiše:
— I pokušaj sreću kod devojke! Ja ću biti na tvojoj strani.
Dejlova snažna prilika lako se trže i zadrhta.
— Ole... vi ste prava budala! — uzviknu on.
— Budala! Ja... budala! — prasnu Očinklos, pa opsova. —
Odmah ću ti reći šta si ti.
— Ali, Ole, govoriš kao... kao... kakva matora budala.
— Ha! A po čemu?
— Po tome što ona... divna devojka ne bi ni pogledala na mene
— reče Dejl prostosrdačno.
— A ja sam je video kako već gleda — dočeka Ol.
Dejl odmahnu glavom u znak da je utaman svako prepiranje sa
starim Olom.
— Sad svejedno — produži Ol. — Možda ja i jesam matora
budalina, naročito što sam se zacopao u tebe. Ali ja ti opet velim,
hoćeš li sa mnom u Pajn da mi budeš nadzornik?
— Neću — odgovori Dejl.
— Milte, ja nemam sina... i... bojim se Bizlija. — On reče ovo
uzbuđenim šapatom.
— Ole, vi me postiđujete — reče Dejl promuklo. — Ja ne mogu
doći. Ja nemam živaca.
— Šta nemaš?
— Ole, ja ne znam šta je to sa mnom. Ali se bojim, ako bih sišao
dole, da bih pronašao šta je.

185
 — Aha! Devojka!
— Ne znam, ali se bojim da je to. I zato neću da dođem.
— Bogami, hoćeš...
Helen ustade i ukloni se da ne bi slušala razgovor; srce joj je
lupalo a u ušima joj je zujalo. Ona je predugo slušala ono što nije
bilo namenjeno da čuje, ali joj nije bilo žao. Ona pođe nekoliko
desetina koračaja duž potoka, dalje od borova i stojeći na
otvorenom delu gaja oseti kako joj divni prizor stišava uzbuđenje.
Naredni trenuci, paž, behu najsrećniji što ih je provela u Rajskom
Gaju, i najdublji u celom njenom životu.
Iznenada viknu je ujak.
— Nel, ovaj lovac hoće da ti pokloni onoga crnoga konja. I ja ti
velim da ga uzmeš.
— Rendžer zaslužuje bolju negu no što ja mogu da mu je pružim
— reče Dejl. — On većinom juri slobodan po šumi. Bio bih joj
zahvalan kad bi ga uzela. A i Pedra, takođe.
Bo drzovito pogleda u Dejla pa u svoju sestru.
— Dabome da će ga uzeti. Ponuditi ga samo m e n i !
Dejl je stojao u očekivanju, držeći u rukama ćebe, gotov da
osedla konja. Karmajkel je obilazio oko konja sa onim znalačkim
pogledom tako svojstvenim kaubojima.
— Las Vegas, razumete li se što u konje? — upitaće Bo.
— Ja? Eh, ako ikada budete kupovali ili prodavali konja,
neizostavno povedite i mene sa sobom — odgovori Karmajkel.
— Šta velite za Rendžera? — produži Bo. — Bogme, kad bih
mogao, smesta bih ga kupio. — Dockan, mister Las Vegas, — reče
tiho Helen i prišavši stavi ruku na konja. — Rendžer je moj.
Dejl razvi ćebe pa presavivši ga prebaci preko konja; zatim
jednim snažnim zamahom namesti sedlo.
— Mnogo vam hvala za konja — reče Helen tiho.
— Neka je u dobri čas, i zaista se radujem; — odgovori Dejl, pa
povukavši vešto nekoliko puta kaiševe, produži — eto ga, gotov za
vas.

186
 Potom prebaci jednu ruku preko sedla i okrete se Heleni koja je
stajala milujući i gledajući Rendžera. Helen, sad već jaka i mirna, u
ženskom saznanju svoje i njegove tajne, potpuno pribrana, gledala
je otvoreno i pouzdano u Dejla. Izgledao je staložen i Dejl, samo je
njegovo bronzano lice bilo malko bleđe.
— Ali ja ne mogu da vam zahvalim, i nikada vam se neću moći
odužiti, za sve ono što ste učinili za mene i moju sestru — reče
Helen.
— Nemate rašta ni da se trudite — odgovori Dejl. — A to malo
što sam za vas učinio, kako vi kažete, još više je značilo za mene.
— Hoćete li s nama u Pajn?
— Neću.
— Ali ćete sići skoro?
— Bojim se da neću skoro — odgovori on i pogleda ustranu.
— A kada?
— Teško da ću pre proleća.
— Proleća?.. To je bogme daleko. Zar nećete doći nešto skorije
da me obiđete?
— Ako budem mogao sići do Pajna.
— Vi ste mi prvi prijatelj koga sam stekla ovde na Zapadu — reče
Helen ozbiljno.
— Steći ćete vi još mnoge — i možda ćete uskoro zaboraviti
onoga koga ste nazvali šumskim čovekom.
— Ja nikada ne zaboravljam svoje prijatelje. A vi ste, moj
najbolji prijatelj što sam ga ikada imala.
— Biće mi milo sećati se toga.
— Ali hoćete li se sećati; obećavate li da ćete doći u Pajn?
— Mislim da hoću.
— Hvala vam. Onda je sve u redu... Zbogom, prijatelju.
— Zbogom! — reče on i steže joj ruku. Pogled mu je bio čist,
topao, lep, ali ipak tužan.
Očinklosov srdačni glas prekide začaranost. Helen vide da su
ostali već u sedlu. Bo je bila dojahala blizu; lice joj je bilo i ozbiljno,
i srećno, i žalosno, sve u jedan mah, kad je Dejlu rekla zbogom.

187
Tovarni su konji već odmicali prema zelenoj padini. Helen uzjaha
poslednja, ali se Roj poslednji oprosti s lovcem. Pedro je išao
nerado.
Povorka se veselo, raspevano kretala smeđom mirišljavom
stazom, pod mrkim omorikama. Helen je zaista bila srećna, pa ipak
je osećala u grudima izvestan bol.
Ona se seti da je na pola puta uz tu padinu staza skretala
izvodeći na jedan otvoren greben. Trebalo je dosta dugo, ali najzad
stiže gore. I zadrža Rendžera tako da bi se časkom osvrnula na gaj.
On se prostirao kao mrkozelena i svetlozlatna draga, uspavana
pod suncem koje se klonilo zapadu, divna, divlja, usamljena. Tada
spazi Dejla gde stoji na čistini između borova i omorika. On joj
mahnu, a dna mu otpozdravi.
Utom je sustiže Roj i zaustavi konja. On mahnu sombrerom
Dejlu pa kliknu, od pokliča se razleže jeka od litice do litice.
— Da, Milt još nikada nije osetio šta je to usamljenost — reći će
Roj kao da misli naglas. — Ali sada će je osetiti.
Rendžer sam pođe, i zamakavši za zavijutak ugazi u jelovu
šumu. Helen izgubi iz vida Rajski Gaj. Satima je jahala senovitom,
mirišljavom stazom uživajući u lepoti boja i divljini, slušajući žubor
i huk vode, — ali se u njenom duhu jednako vrzlo slatko i duboko
saznanje koje ju je opijalo: da je taj lovac, taj neobični šumski čovek,
koji je tako duboko poznavao prirodu a tako slabo osećanja,
povučen i jednostavan, i snažan kao priroda koja ga je izgradila,
zavoleo nju a da to nije ni znao.

188
 GLAVA PETNAESTA

Dejl je stajao uzdignute glave i ruke i gledao kako Helen zamiče

za okuku i gubi se u šumi. Prostrana jelova padina kao da ju je
progutala. Otišla! Dejl polako spusti ruku pokretom koji je
izražavao čudnovatu konačnost, gubitak svake nade, ma da je sam
nesvestan toga.
On se vrati u gaj, ovom logoru i mnogobrojnim lovačkim
dužnostima. Gaj nije više izgledao onaj isti, ni kuća, ni rad.
„Mislim da je ovo osećanje prirodno,“ govorio je sam u sebi
pomiren sa sudbinom, „ali je ipak čudno. To ti je kad sklapaš
prijateljstva. Nel i Bo, eto, i kolika razlika, i to razlika o kojoj nisam
ni sanjao.“
On je računao da je ova razlika potekla prosto od odgovornosti,
zatim od draži i živahnog drugarstva sa devojkama i, najzad, od
prijateljstva. Sad kad su nestali uzroci, proći će i to.
Nije proveo ni jedan sat u radu po logoru, a već oseti jasno da je
nastupila izvesna promena, ali ne promena kakvu je on očekivao.
Dotle je on uvek usredsređivao svoj um na svoj rad, ma kakav bio,
sada je međutim radio, a njegove su misli čudnovato bludile.
Malo meče cvilelo je za njegovim petama; srnče ga je gledalo
dubokim, upitnim pogledom; veliki kuguar šetao se tamo amo kao
da nešto traži.
„I vama će nedostajati — sada — čini mi se,“ reče Dejl. „Šta ćete,
otišle su, i moraćete se nekako zadovoljiti sa mnom.“
Neodređen nastup razdražljivosti prema, svojim miljenicima
iznenadi ga. Najedared on postade razdražen i iznenađen samim
sobom — jedno raspoloženje koje mu je dotle bilo potpuno
nepoznato. Više puta, zaboravljajući se trenutno, po već stečenoj
189
navici, uhvati sebe kako odjednom traži okolo Helen i Bo. I svaki
put iznenađenje je raslo. One su bile otišle, ali je njihovo prisustvo
još lebdelo oko njega. Pošto je posvršavao sitne logorske poslove,
ode da razvali krovinjaru koja je devojkama služila kao sklonište.
Jelovo granje bilo se sasušilo i požutelo; vetar je bio iskrivio krov
nahero a strane se behu ugnule. Pošto više nije bila potrebna, bolje
da je razvali. Dejl nije hteo da prizna da se njegov pogled i nehotice
počesto otimao ka krovinjari. Zato ode tamo s namerom da je
poruši.
Prvi put otkako su Roj i on sagradili tu krovinjaru kroči on u nju.
Obuze ga čudno osećanje, njemu potpuno nepojmljivo. Ćebad su
ležala razbacana po jelovom granju, u brzini odgurnuta, no
zadržavajući još uvek nešto od oblih nabora gde su vitka tela ležala.
Jedna maramica koju je Bo često nosila ležala je na jastuku od
četina; o jednoj grančici visila je crvena vrpca što ju je Helen nosila
u kosi. To je bilo sve što su one ostavile za sobom. Dejl je dugo
gledao u to, pa u ćebad, i svuda po malom mirišljavom zaklonu; i
potom iziđe napolje s mučnim saznanjem da ne može razoriti to
mesto gde su Helen i Bo provele tolike časove.
Naposletku, rasejan, Dejl uze pušku i ode u lov. On još nije bio
pripremio divljač za zimnicu. Kretanje mu je prijalo. Penjao se
visoko i prolazio mimo mnoge jelene koji su ga mirno posmatrali,
ali mu se činilo kao umorstvo ustreliti ih; najzad nagazi na jednoga
divljačnog koji htede da umakne. Ovoga ustreli, i preduze
herkulovski zadatak da ga celog snese dole u logor. Tako natovaren
posrtao je pod drvećem, kupajući se u znoju, mnogo puta gubio dah
i, satrven umorom, naposletku stiže u logor. Zbacivši trupinu sa
ramena, stajao je i posmatrao je dišući teško. Bio je to jedan od
najlepših mladih mužjaka što ih je video. Ali ni u vrebanju na njega,
ni u sjajnom licu, ni u nošenju kući tereta, za koji bi bila potrebna
dva čoveka, ni u posmatranju ove lepe lovine, Dejl ne oseti nikakvu
staru lovačku radost.
„Izgleda da mi nisu sve koze na broju,“ pomisli brišući znoj sa
lica. „A možda sam malo i pobudalio, od onog što sam govorio Olu.
Proći će to.“

190
 Ali, ma šta da je bilo, nije prolazilo. Kao i ranije, posle dana
provedenog u lovu, leškario je pored vatre i gledao kako se po
obroncima menja zlatna svetlost sunca na zahodu; kao i ranije ruka
mu je ležala na mekanoj, dlakavoj glavi pitomog kuguara; kao i
ranije posmatrao je kako se zlato pretapa u rumenilo pa u sivo, i u
suton pada kao zastor; kao i ranije slušao je sanjivi žubor vodopada.
Stara poznata lepota, divljina, tišina i usamljenost bile su tu; ali se
činilo da je stara sadržina kao nekim čudom iščezla.
On tada trezno priznade da mu nedostaje srećno društvo
devojaka. U svojem sporom samoposmatranju on nije pravio
razliku između Helen i Bo. Legavši na počinak, nije odmah mogao
da zaspi. On bi ranije uvek, posle nekoliko budnih časaka, dok se
spuštala tišina ili vetar šumio kroz borove, brzo zaspao. Noćas je,
međutim, bilo drukčije. Ma da je bio umoran, san nije dolazio.
Divljina, planine, gaj, logor — kao da je sve to izgubilo nešto od
svoje čari. Šta više i sama se pomrčina činila nekako prazna. I kad
je Dejl naposletku zaspao, san mu je bio pomućen nemirnim
snovima.
Ustavši u zoru, svežu i svetlu kao čelik, obavljao je svoje poslove
lakim hodom lovca na jelene.
Na kraju toga dana, koji je ceo bio ispunjen starim uzbuđenjem,
zaposlenošću i opasnošću, kao i novim zapažanjima, on je morao
priznati sebi da mu lov nije više dovoljan.
Više puta u toku toga dana, na visovima, dok mu je vetar šibao
lice, sa prostranim zelenim jelovim padinama pod sobom, on uhvati
sebe kako gleda a ne vidi, kako bez razloga zastaje i sanjari kao
nikada dotle.
U jednom trenutku kada se na jednom kamenitom grebenu
ukazao divan irvas i, ričući izazivački svojim nevidljivim
suparnicima, stao na nišan tako da bi svakom lovcu zaigralo srce,
Dejl ni puške ne diže. U njegovim je ušima u taj mah odjekivao
Helenin glas: „Milte Dejle, vi niste Indijanac. Sebično je od vas što
se odajete divljem lovačkom životu. To je greh. Vama godi taj
usamljeni život, ali to nije rad. Rad koji ne koristi drugima nije rad
dostojan pravog čoveka“.

191
 Od toga časa počela je da ga grize savest. Ono što je važno u
zbiru dobra koje neko učini na svetu nije to što nekome godi, već
ono što treba da učini. Stari Ol Očinklos je imao pravo. Dejl je uludo
traćio snagu i pamet koje su morale biti korisnije uložene na
unapređenje Zapada. Sada kada je stasao do zrelosti, ako je svojim
spoznanjem prirodnih zakona uspeo da shvati značenje borbe ljudi
za opstanak, za mesto, za posedovanje, i naučio da ih prezire, to još
nije bio razlog da se povuče od njih, od nekog rada koji je bio
potreban u jednom nerazumljivom svetu.
Dejl nije mrzeo rad, ali je još više voleo slobodu. Živeti
usamljeno, živeti sa prirodom, osećati prirodne sile, raditi, i
sanjariti, i odmarati se, i verati se planinom, i spavati neometan
dužnostima, brigama, ograničenjima, sitnim prohtevima ljudi — to
je oduvek bio njegov životni san. Kauboji, jahači, čobani, farmeri —
svi su se oni mučili od jednog mesta do drugoga i od službe do
službe za onu koru hleba što će iz toga izvući. Za njega u tome
nikada nije bilo ničega lepog, ničega značajnog. U svom detinjstvu
on je radio svakakve poljske poslove, i od svega toga besciljnog
traćenja snage njemu se najviše svidela seča drva. Jednom je
napustio službu žigosanja stoke samo zbog toga što mu se stužilo od
mirisa spržene kože i mukanja preplašene teladi. Kad bi ljudi bili
pošteni, ne bi bilo potrebno žigosati stoku. Nikada on nije ni
najmanje žudeo za zemljom i stadima stoke, i za unosnim poslovima
sa renčerima. Zašto bi čovek želeo da pravi neki posao, ili da trguje
konjima, ili da ma šta čini na štetu nekoga drugog? Samoodržanje
je prvi zakon života. Ali prema onome kako biljke, i drveće, i ptice, i
životinje tumače taj zakon — ma koliko da su one nemilosrdne i
neumitne — one nisu ni lakome ni nepoštene. One žive po velikom
pravilu onoga što je najbolje za najviše njih.
Pa ipak u Dejlovu filozofiju, hladnu, jasnu i neumitnu, kao i
sama priroda, počeše prodirati ljudski odjeci kroz reči Helene
Rejner. Šta je ona mislila? Ne to da on treba da izgubi svoju ljubav
za divljinom, nego da treba da nađe sebe! Puno je pametnih reči
uzgred rekla ta devojka. On je bio mlad; snažan, pametan, nenačet
bolešću ili groznicom pića. On bi mogao štošta da učini za druge. Za
koga? Ako je do toga, eto, na primer, tu je sirota gospođa Kes, stara
i obnemogla; pa tu je Ol Očinklos, s jednom nogom u grobu, uplašen
192
od neprijatelja, željan da njegova krv požnje plodove njegova truda
i imanja; tu su i ove dve devojke, Helen i Bo, tuđe i nepoznate na
Zapadu, pred kojima se isprečilo pitanje renčerskog života i
gramžljivog suparništva. Dejl se seti i mnogih drugih u malom
Pajnu — koji su postradali, koji su mirno tavorili, i kojima su mogli
biti bar donekle usrećeni ljubaznošću i potporom.
Šta je dakle bila dužnost Milta Dejla prema samom sebi? Zato
što su ljudi radili jedan drugome o glavi i gazili slabije, treba li on
da okrene leđa takozvanoj civilizaciji ili da se ugleda na njih? Jasno
kao zvono odjeknu odgovor da njegova dužnost nije ni jedno ni
drugo. I tada mu puče pred očima kako malo seoce Pajn, kao god i
ceo svet, treba ljude kao što je on. On je pribegao prirodi, šumi,
divljini radi svoga razvitka, i svi njegovi zaključci u buduće i napori
biće plod toga vaspitanja.
I tako Dejl, ležeći u mraku i tišini svoga usamljenog gaja, dođe
do zaključka koji on nasluti kao početak jedne duge borbe.
Trebalo mu je mnogo samoposmatranja da bi razumeo pravu
prirodu ove borbe, koja oe na kraju razmrsi u čudnom saznanju da
mu je Helen Rejner otvorila oči za njegovu dužnost kao čoveka, i da
je on to primio, a ipak je nalazio neverovatnu prepreku u slatkom,
uzbudljivom strahu da joj ikada više iziđe na oči.
Najedared, sve njegove misli srojiše se oko devojke, i jednom
izbačen iz koloseka stade da se koprca u moru neobičnih,
neobjašnjivih misli.
Kad se sutradan probudio, bitka je već bila u punom jeku.
Njegova je svest i u snu radila. Prva misao koja ga pozdravi, lepa
kao zora, sinu mu u pamćenju kroz Očinklosove značajne reči:
„Pokušaj sreću kod devojke!“
Stari renčer mora da je podetinjio. On je nagovestio nemoguću
stvar. Misao o Dejlovim izgledima kod devojke ostade samo časak
pred njegovom svešću. Zvezde su nedomašne; život je nedokučiv;
tajna prirode ne postoji samo na svetu — ove teorije nisu ništa
nemogućnije za dokazivanje nego to da Helen Rejner može biti
njegova.
Ipak, čudni dolazak devojke u njegov život proizveo je darmar
čije je posledice tek počeo da shvata.
193
 Mesec dana tumarao je po šumi. Bio je oktobar, još uvek zlatno,
bujno godišnje doba. Na sve strane u prostranom mrkom zelenilu
odudarao je lepo blistavi sjaj hrastova i topola. On je nosio sobom
pušku, ali je nije upotrebljavao. Verao se miljama amo tamo bez
ikakva cilja. Ipak oko i uvo nikada mu nisu bili budniji. Satima bi
stajao na nekom izbrešku, zagledan u daljinu, gde su razdeoci
zlatnih topola blistali po mrkozelenim planinskim padinama. On je
voleo da se ispruži u kakvom šumarku topola na ivici kakve senake
i da leži tu u svetloj izmaglici, zlatnoj, rumenoj i crvenoj, sa belim
deblima što šaraju hladovinu. Bilo povetarca ili ne bilo, lišće topola
je uvek treperilo, bez prestanka, divno, kao i njegovo bilo, izvan
njegove vlasti. Po nekad bi se izvalio oslonjen leđima o neku
mahovinom obraslu stenu pored kakvog planinskog potoka i slušao,
posmatrao i osećao sve što je tu bilo, dok mu je u mašti lebdela
nametljiva slika crnooke devojke. Sa usamljenih visina, kao orao
gledao je on dole na Rajski Gaj, koji je biv ao sve lepši, ali nikada
više neće biti ono što je bio, neće ga više ispunjavati ranijim
zadovoljstvom, i nikada mu više neće biti miliji od svega na svetu.
Kasno u oktobru pade prvi sneg. On se odmah otopi na južnoj
strani gaja, ali severni obronci, prevoji i visovi, ostadoše beli.
Dejl je radio živo i naporno da bi prikupio i spremio zimnicu, i
sada je sekao i cepao drva za zimovanje kad ga sneg bude zavejao.
Očekivao je mrkosive, uskomešane olujne oblačine, i obradovao se
njihovom dolasku. Jednom kada staze zamete sneg, dubok desetinu
stopa, on će biti zavejan sve do proleća. Tada neće moći da siđe u
Pajn. I možda će u toku dugih zimskih meseci ozdraviti od ove
čudne, nepoznate duševne pometnje.
Novembar donese mećave po visovima. Sneg je svakoga dana na
mahove padao u njegovom gaju, ali su prisojne južne strane gde je
ležao Dejlov logor još uvek zadržavale svoj jesenji izgled i toplotu.
Tek duboko u zimu izmeni sneg izgled i ovoga skrovitog kutka.
Najzad osvanu jutro, oštro i svetlo, kada Dejl vide da su prevoji
neprolazni. To saznanje živo ga dirnu. On nije ni slutio koliko je
žudeo da opet vidi Helen Rejner pre no što bude prekasno. Otvoriše
mu se oči. On napade da radi, ludačkim besom, no to ga samo
telesno zamaraše, ali mu duševno ne pomože.

194
 Bilo je o zalasku sunca kada se on okrete ka zapadu, zagleda se
u snežne vrhove i tamnozlatni porub omorika, i u tom trenutku
istina mu puče pred očima.
„Volim tu devojku! Volim tu devojku!“ ote mu se naglas, ka
udaljenim belim vrhovima i vetrovima, ka samoći i tišini njegove
tamnice, ka visokim borovima i potoku što žubori, i k njegovim
vernim miljenicima. Bilo je to tragično priznanje slabosti, čudne
istine, beznadežnog položaja, i bednih izgovaranja za preobražaj
koji se u njemu izvršio.
Pošto je sagledao svoju dušu, tu se završi i njegova borba.
Razumeti sebe značilo je osloboditi se pritiska, brige, neprekidne
sumnje, čuđenja i straha. Ali groznica unutrašnjeg nemira i
neizvesnosti nije bila ništa u poređenju sa iznenadno razbuktalom
ljubavnom patnjom.
S mračnom odlučnošću navali on da obavlja nužne poslove i
druge koje je mogao da radi — da nalaže vatru i gotovi jelo, da
neguje svoje miljenike i timari konje, ,da opravlja sedla i samare, da
štavi jelenju kožu za mokasine i lovačko ruho. Na taj način dani mu
nisu bili dokoni, ali je sve to išlo po čistoj navici, i njegova je svest
ostajala nezaposlena.
Dejl je, kao i mnogi drugi ljudi koji su živeli u samoći divljine i
nisu se ponovo podivljačili, bio mislilac. Ljubav ga učini paćenikom.
Iznenađenje i postiđenost zbog ove nesvesne predaje, njena
sigurna beznadežnost, dugogodišnje prisno opštenje sa svim što je
bilo divlje, usamljeno i lepo, izvanredno razumevanje prirodnih
tajni, i neočekivano saznanje da on nije sveznajuće biće, pošteđeno
od nemilosrdne obične ljudske sudbine — sve mu to otkri snagu
njegove muškosti i njegove strasti, kao i to da je njegov život više
nego ikoji drugi kao sračunat da učini ljubav tužnom i strašnom.
Helen Rejner ga je progonila. Danju nije bilo mesta u logoru gde
mu se nije ocrtavalo njeno vitko, snažno telo; tamne, zamišljene oči,
njene rečite, odlučne usne i osmeh tako sladak i čvrst. A noću mu se
utvarala kao gipka avet prateći ga ispod borova što su šumeli. U
svakoj logorskoj vatri tinjao je beli odsev njenog duha.
Priroda je naučila Dejla da voli samoću i tišinu, ali mu je samo
ljubav pokazala njeno značenje. Samoća je stvorena za orla na
195
timoru, za sasušenu planinsku jelu, usamljenu i zgrčenu na svom
vrhu, za irvasa i vuka. Ali nije bila namenjena čoveku. Živeti večito
u tišini divljine značilo je postati zaluđen samim sobom — značilo
je misliti i sanjariti — i biti srećan, što za čoveka, ma koliko on za
tim žudeo, nije bilo dobro.
Naposletku, Dejl bi pobeđen. On postade setno sanjalo pored
vatre, kao i mnogi drugi usamljenici, odvojen, slučajem ili greškom,
od onoga za čim je njegovo srce najvećma žudelo. Ali ovo veliko
iskušenje, kad mu se celo njegovo značenje razbistrilo u mozgu,
silno proširi njegovo razumevanje Principa prirode primenjenih na
život. Ljubav je u njemu bila jača nego u većine ljudi, zbog njegovih
oštrih, teških, osamljenih godina provedenih u šumi, gde je zdravlje
duha i tela bilo očeličeno i prekaljeno. Kako prosta, kako prirodna,
kako neizbežna!

196
 GLAVA ŠESNAESTA

Helen Rejner spusti pletivo u krilo i sedeći zagleda se zamišljeno

kroz prozor preko golih žutih polja ujakova imanja.
Bio je svetao, oštar zimski dan, i vetar sa belih planina brisao je
ljutim mrazom. Po zaklonitijim mestima ležali su omanji smetovi
snega; stada su se sklonila po zavetrinama prevoja; niska prašina
pršila je preko ravnice.
U prostranoj trpezariji — sa crveno prevučenim zidovima,
ogromnim kamenim ognjištem gde su goreli kedrovi panjevi, i
šarenicama — bilo je toplo i prijatno. Ispred vatre, pogurena u
naslonjači i zadubljena u knjigu sedela je Bo Rejner. Na podu pred
nje ležao je Pedro, a rasnu finu glavu ispružio je prema toplini.
— Je li ujka zvao? — upita Helen trgnuvši se iz svojih sanjarija.
— Nisam ga čula — odgovori Bo.
Helen ustane hodeći na prstima i, otškrinuv polako zavesu,
proviri u sobu gde je ležao ujak. Spavao je. Pokatkad je zvao u snu.
Već je nedeljama ležao logom, lagano kopneći. Uzdahnuvši, Helen
se vrati na svoje mesto kraj prozora i prihvati se ponovo pletiva.
— Bo, sunce sija — reče ona. — Dani bivaju duži. Tako se
veselim.
— Nel, ti jednako priželjkuješ da vreme brže prođe. Meni ono
prolazi sasvim brzo — odgovori njena sestra.
— Ali ja volim proleće, i leto, i jesen i, čini mi se, mrzim zimu —
reče Helen zamišljeno.
Žuta polja pružala su se ka mrkim ograncima, a ovi su se opet
peli ka hladnim, belim planinama. Helenin pogled kao da je lutao
tamo gore preko snežnih venaca. A Boino je oštro oko ispitivalo
sestrino ozbiljno, setno lice.
197
 — Nel, misliš li kada na Dejla? — upita ona iznenada.
To pitanje trže Helen. Laka rumen obli joj obraze i vrat.
— Pa dabome — odgovori ona kao da je iznenađena time što Bo
može to i da pita.
— Ja... ja nisam smela da te to pitam — reče Bo tiho, pa se opet
zadubi u knjigu.
Helen nežno pogleda u tu svetlu, pognutu glavicu. U toku ove
brzo protekle zime, pune događaja i posla, u kojoj je celo upravljanje
imanjem potpuno palo na Helenina pleća, njena sestra kao da se
otuđila od nje. Bo je ostala i dalje isto onako samovoljna, na veliko
uveseljavanje ujakovo, na negodovanje Helenino, na zaprepašćenje
i zabunu verne Meksikanke domaćice, i na očajanje svih mladića na
renču.
Helen se uvek nadala i čekala na zgodan čas kada će se
jogunasto stvorenje urazumiti i dozvati pameti. No dok se ona
rešavala da joj govori, odjeknuše spolja spori koraci i zveckanje
mamuza, a zatim bojažljivo kucanje. Bo diže vedro glavu i polete da
otvori vrata.
— Oh! To ste, vi! — procedi ona sa izrazom prezira prema onome
što je kucao.
Helen je odmah znala ko je to.
— Kako ste vi svi? — upita jedan otegnuti glas.
— Pa, gospodine Karmajkele, ako vas to interesuje, ja sam vrlo
bolesna — odgovori Bo ledeno.
— Bolesna! Ama nemojte!
— Tako je. Ako uskoro ne umrem, moraće me odvesti natrag u
Misuri — reče Bo nemarno.
— Hoćete li me pozvati unutra? — upita Karmajkel nezgrapno.
— Hladno je, a imam nešto da kažem...
— Meni? Pa, ne bih rekla da ste mnogo stidljivi — dočeka Bo.
— Mis Rejner, možda će se vama činiti čudno što nisam dolazio
da vas vidim.
— Oho, ne! Ali što mi je bilo čudno to je misao kojom sam se
obmanjivala da ćete možda poželeti da mi se izvinite, kao

198
džentlmen... Izvolite unutra, gospodine Karmajkele. Evo moje
sestre.
Vrata se zatvoriše baš kad se Helen okrete. Karmajkel je stajao
sa sombrerom u ruci, i dok je gledao u Bo, njegovo mršavo lice bilo
je nekako tvrdo. Za ovo nekoliko meseci od jeseni on se promenio
— kao da je ostareo, a nekada mladićke, otvorene živahne i
bezbrižne kaubojske crte pretvorile su se u zrelu muževnost. Helen
je znala koliko se prave muškosti krije u njemu. On joj je bio glavni
oslonac u zamršenim poslovima renča koji su pali na njena pleća.
— Pa, mislim da ste zaista živeli u samoobmani, ako ste mislili
da ću i ja puziti pred vama kao ostali vaši ljubavnici — reče on
pribrano odlučno.
Bo preblede, a oči joj zaplamteše, ali čak i u njenom besu Helen
vide zapanjenost i patnju.
— Ostali ljubavnici? Čini mi se da je najveća obmana u svemu
ovome način kako vi uobražavate — reče Bo zajedljivo.
— Ja uobražavam? Ne ja. Ne poznajete vi mene. Ovih dana ja
zaista mrzim sebe.
— Nije ni čudo. Ja zaista mrzim vas, iz dubine duše!
Na ovaj odgovor kauboj saže glavu i ne vide kako Bo gizdavo
iziđe iz sobe, ali ču kako se zalupiše vrata, a onda lagano priđe
Heleni.
— Razvedrite se, Las Vegas — reče Helen smešeći se. Bo je vrele
krvi.
— Mis Nel, pravo sam pseto. Što me ona više gazi, ja je više volim
— odgovori on potišteno.
Heleninom prvom osećanju, naklonost prema ovom kauboju,
sada se pridružilo divljenje i sve dublje poštovanje prema njegovom
snažnom, odanom i sve pouzdanijem karakteru.
Karmajkelovo lice i ruke bile su crvene i ispucale od zimskih
vetrova, kožne grivne oko ručnih zglobova, pojas i čizme izlizane i
pohabane; sitno pramenje prašine padalo je sa njega dok je teško
disao. On više nije izgledao onaj smeoni kauboj, gotov na igru, ili
šalu, ili tučnjavu.

199
200
 — Čime ste je samo mogli tako uvrediti? — upita Helen. — Bo je
besna. Još nikada je nisam videla tako ljutu.
— Mis Nel, evo kako je bilo — poče Karmajkel. — Bo je sigurno
znala da sam je zavoleo. Molio sam je da pođe za me, ali ona nije
htela da kaže ni da ni ne... I, ma koliko to glupo zvučalo, nikada nije
bežala od toga, to je izvesno. Nekoliko smo se puta i posvađali,
dvaput propisno, a ovoga je puta sasvim zagrdilo.
— Bo mi je pričala o jednoj od njih — reče Helen. — Bilo je to...
zbog toga što ste pili tada.
— Tako je i bilo. Njoj se prohtelo da se naroguši, a ja se onda
napio.
— Ali to ste pogrešili — prekore ga Helen.
— Ne znam. Vidite, ja sam se češće opijao, pre nego što sam
došao ovamo. A ovde sam se svega jednom napio. Tamo u Las
Vegasu niko to ne bi verovao. No, eto, obećao sam Boi da to više
neću činiti, i održao sam reč.
— To je lepo od vas. Nego, recite mi, zašto je sada tako gnevna
na vas?
— Bo očijuka sa svima momcima — priznade Karmajkel
pognuvši glavu. — Prošle nedelje poveo sam je na igranku, tamo u
varoš. To je prvi put bilo što je ikuda pošla sa mnom. Još kako sam
se ponosio... Ali mi je, istina, presela igranka. Bo se užasno
ponašala, i ja...
— Recite mi šta je radila? — zapita Helen zabrinuto. — Ja
odgovaram za nju. Ja moram da se brinem o tome kako se ona
ponaša.
— Ono, neću da kažem da se nije ponašala kao dama — odgovori
Karmajkel. — Ali... eto... ona... svim je momcima zavrtela mozak... i
ona me je izneverila.
— Ali, dragi, jeste li vi vereni sa Bo?
— Bože, kamo sreće da jesam! — uzdahnu on.
— Kako onda možete da kažete da vas je izneverila? Budite
pametni.
— Pa eto, mis .Nel, rekao bih sada da se ne može biti zaljubljen
i pametan u isti mah — odvrati kauboj. — Ne umem da vam to
201
objasnim, ali ja stvarno osećam da se Bo đavolski poigrala i sa
mnom i sa svima ostalim momcima.
— Mislite da je flertovala?
— Dabome.
— Las Vegas, bojim se da ste u pravu — reče Helen sve više
zabrinuta. — Produžite. Pričajte mi šta se dalje desilo.
— Pa, onaj mladić Terner, što jaše za Bizlija, prosto se pomamio
za njom — odgovori tako Karmajkel: kao da ga vređa i samo sećanje
na to. — Istina je da ja ne marim tog Ternera. To vam je naočit,
kršan kauboj, kao stvoren da zaluđuje devojke. On se razmeće da je
laf, i ja i verujem da jeste. Dakle, on ti se prosto prilepio za Bo. I
ukrade mi jednu igru sa njom. Imao sam svega tri, a evo ti njega i
veli da je ta njegova. A Bo je sasvim bezazleno, oh, što ti je to špica:
„Ama, gospodine Ternere, je li zaista vaša?“ I prosto je likovala kad
je on rekao meni: „Izvini nas, druže Karmajkele“, tako da sam ostao
u mestu kao budala i pustio ih da idu. Ali nije bilo to što me je
razbesnelo. Na kraju, on je bolji igrač od mene, i ja sam želeo da se
ona zabavlja. Ali, kad sam video kako je obuhvata oko pasa kad to
nije bilo na mestu prema igri, e onda mi prekipe; a Bo, ona kao da
se baš nije mnogo ljutila zbog toga. Ona ga je odgurnula, malo posle,
pošto sam gotovo presvisnuo od jeda. I, eto, na povratku kući morao
sam da joj kažem. I, istina je, kazao sam joj. A i ona meni, tako da
bih voleo da to mogu zaboraviti. Tada, tada, mis Nel, ja je dokopah,
baš tu napolju kod trema, a bila je takva mesečina; dokopah ti je, i
zagrlih, i pošteno izljubih. Kad sam je pustio, rekoh, onako bahato,
iako sam bio premro od straha, rekoh: „No, hoćeš li sada poći za
me?“
On završi gutajući i pogleda u Helen očima punim jada.
— Oh! A šta je Bo uradila? — upita Helen gotovo bez daha.
— Ona, ona mi lepo raspali šamar — odgovori on. — A onda reče:
„Volela sam vas više nego ikoga, ali vas sada mrzim!“ I zalupi mi
vrata pred nosem.
— Mislim da ste učinili veliku pogrešku — reče Helen ozbiljno.
— Pa, kad bih bio u to uveren, molio bih je da mi oprosti. Ali
mislim da nisam. Štaviše, osećam se bolje nego pre. Ja sam običan
kauboj i nisam mnogo valjao dok nisam nju sreo. Tada sam se trgao.
202
Počeo sam da gajim nade, da učim knjige, a vi znate koliko sam se
bio zagrejao za poslove na imanju. Prestao sam da pijem i počeo da
štedim pare. Dakle, ona to zna. Jednom čak reče da se ponosi sa
mnom. Ali sve to kao da nije baš mnogo značilo za nju. A kad ne
znači mnogo, ne mora da znači ništa. No meni se čini ukoliko je Bo
bešnja na mene, utoliko su bolji izgledi za mene. Ona zna da je
volim, da bih poginuo za nju, da sam postao drugi čovek zbog nje. I
zna i to da nikada pre ne bih poumio ni prstom da je se dotaknem.
A zna i to da je flertovala sa Ternerom.
— Ona je i seda još dete — odgovori Helen. — I cela ova
promena, Zapad, divljina, i vi momci što toliko oblećete oko nje,
dabome, sve joj je to zavrtelo mozak. Ali Bo će časno isplivati iz toga.
Ona je dobra, ljubazna. Srce joj je zlatno.
— Znam ja to, i moja je vera nepokolebljiva — prihvati
Karmajkel prostodušno. — Ali i ona treba da zna da će ovde posejati
zlu krv. Zapad je Zapad. Devojke su ovde uopšte retkost. A kao Bo,
bože, ta mi kauboji ne videsmo ijedne njoj ravne. Ona će posejati
zlu krv, i velim vam da će pasti krv.
— Ujka Ol je podstrekava — reče Helen sa zebnjom. — Uživa kad
čuje kako momci luduju za njom. Oh, ona mu to ne priča. Ali on
čuje. A ja, koja joj zamenjujem majku, šta ja mogu?
— Mis Nel,. jeste li na mojoj strani? — upita kauboj setno. Bio je
snažan i neodoljiv, kao da je uhvaćen u kandže neke sile jače od
njega.
Juče bi se Helen možda kolebala da odgovori na ovo pitanje. Ali
danas je Karmajkel nosio na sebi izraz neke otvorene pouzdanosti,
neke čudne, duboke sirove iskrenosti, kao da je prozrela celu
njegovu buduću vrednost.
— Da, jesam — odgovori Helen ozbiljno. I pruži mu ruku.
— E, onda će se ipak sve dobro svršiti — reče on stegnuvši joj
ruku. Osmeh mu je bio pun zahvalnosti, ali u njemu nije bilo ni
traga od nekog pobedničkog likovanja. Nešto od njegove rumene
boje beše se izgubilo. — A sada ću vam reći zašto sam došao. — Beše
spustio glas. — Spava li Ol? — šapnu.
— Da — odgovori Helen. — Maločas je spavao.
— Biće ipak bolje da zatvorim vrata.
203
 Helen je posmatrala kauboja kako ide na prstima preko sobe i
oprezno zatvara vrata, zatim se vraća k njoj pažljiva pogleda. Ona
nasluti iz njegova pogleda da se nešto krupno sprema, i najedared
pogodi da se on mora osećati kao da joj je brat.
— Bogme, donosim vam loše vesti — reče on sa žaljenjem u
glasu.
Heleni stade dah. Bilo je zaista mnogo sitnih nedaća koje su
kvarile njeno upravljanje imanjem — gubitka stoke, konja, ovaca —
prelaženja kauboja Bizliju — napuštanja vozara u odsudnim
trenucima — svađa među kaubojima — i prepirki po davno
zaključenim poslovima.
— Vaš ujka Ol mnogo drži do ovog Džefa Malvija — reče
Karmajkel.
— Da, doista. Ujak se potpuno oslanja na Džefa — odgovori
Helen.
— E, mrsko mi je da vam to kažem, mis Nel — reče kauboj sa
gorčinom — da Malvi nije đo što izgleda.
— Oh, šta hoćete da kažete?
— Kad vaš ujak umre, Malvi će preći Bizliju i odvući sobom sve
momke koji budu ostali uza nj.
— Zar bi Džef mogao biti tako neveran, posle toliko godina što
je bio ujakov nadzornik? Oh, otkud znate?
— Pa naslućivao sam ja to odavno. Ali nisam bio siguran. Mis
Nel, u poslednje vreme mnogo štošta miriše u vazduhu, otkako je
siroti stari Ol zanemogao. Malvi je bio osobito ljubazan prema
meni, a i ja sam njega gladio, jedino što nisam hteo da pijem. I
njegovi su drugari bivali sve ljubazniji prema meni ukoliko sam ja
bivao mekši. Znate, oni su me se pribojavali kad sam ono došao
ovamo. Danas mi je cela ta majstorija pukla jasno pred očima kao
trag kopita na mekom tlu. Bad Luis, koji spava do mene, poverio mi
se i pokušao da me pridobije za Bizlija, čim Očinklos umre. Nato se
ja upustih s Badom u razgovor da bih prokljuvio stvar do dna. Ali
Bad ne htede da kaže ništa drugo do to da će on otići sa Džefom i
ostalima iz družine. Ja mu rekoh da ću razmisliti o tome i da ću ga
obavestiti. On misli da ću pristati uz njih.

204
 — Ali zašto, zašto ti ljudi hoće da me napuste kad... kad... oh,
siroti ujka! Oni se već pogađaju na račun njegove smrti. Ali zašto,
recite mi, zašto?
— Bizli ih je nagovorio, pridobio ih za se — odgovori Karmajkel
mrgodno. — Kad Ol umre, renč će pripasti vama. Međutim Bizli
namerava da vam ga uzme. Nekada su on i Ol bili ortaci, a sada je
Bizli ubedio većinu sveta ovde da je njemu prilikom deobe učinjeno
na žao. On će izneti pismene dokaze, dabome, i imaće većinu za
sebe. I tako će vas isterati i prisvojiti sve sebi. Tako je to, mis Nel, i
možete biti ubeđeni da je sve ovo istina.
— Ja... ja vama verujem, ali ne mogu da verujem da je takva...
takva pljačka moguća — prošaputa Helen.
— To je prosto kao dva i dva četiri. Ovde je posedovanje zakon.
Čim se Bizli jednom ugnezdi, svršeno. Šta možete vi bez ljudi koji bi
branili vaše imanje?
— Ali valjda će neki od ljudi ostati uza me? — Razume se. Ali ne
u dovoljnom broju.
— Pa ja motu da najmim još. Braću Bimene. I Dejl bi došao da
mi pomogne.
— Dejl bi došao. I on bi onoliko motao pomoći. Voleo bih da je
on već ovde — zabrinuto odgovori Karmajkel. — Ali kako da dođemo
do njega. On će biti zavejan sve tamo do maja.
— Ne smem da poverim stvar ujaku — reče Helen uzbuđeno. —
Taj potres bi ga mogao ubiti. Saopštiti mu verolomstvo njegovih
starih ljudi, to bi bilo svirepo. Oh, ta ne može biti tako crno kao što
velite.
— Velim da ne može biti gore. I, mis Nel, tu ima samo jedan
izlaz, a to je izlaz Zapada.
— Koji? — upita Helen živo.
Karmajkel se uspravi posmatrajući je odozgo. On kao da se bio
potpuno odvojio od onog bezazlenog, ljubaznog kauboja iz prvog
njenog susreta. S lica mu je bilo sasvim nestalo rumenila. Nešto
čudno, hladno i pouzdano tinjalo mu je u očima.
— Susreo sam usput Bizlija gde ide u kafanu. Kako bi bilo da
odem i ja tamo, da zametnem s njim svađu, i ubijem ga?

205
 Helen sede, zinu od čuda i sva se naježi.
— Karmajkele, valjda ne mislite to ozbiljno!? — uzviknu.
— Ozbiljno? I te kako! To je jedini izlaz, mis Nel. I mislim da bi
to i Ol želeo. I, među nama rečeno, čini mi se da bi bilo lakše nego
lasom sputati tele. Ovi ovde iz Pajna nisu mnogo vični revolverima.
A ja sam opet odonud gde revolveri nešto znače. I kad kažem da
umem hitro da rukujem revolverom, zacelo ne želim da se
razmećem. I ne morate ni najmanje da se brinete za mene, mis Nel.
Helen shvati da je on pogrešno razumeo njenu jaku uzbuđenost
kao strahovanje za njegov život.
Međutim, ono što je nju zaprepastilo bila je sama pomisao na
krvoproliće radi nje.
— I vi biste... ubili Bizlija... prosto zato što se... govorka o
njegovoj... podvali? — promrsi Helen.
— Neto! Do toga će i onako morati doći, pre a posle — odgovori
kauboj.
— Ne! Ne! To je grozno i pomisliti. Pa to bi bilo ubistvo. Ja... ja
ne mogu da razumem kako vi o tome govorite tako, tako mirno.
— Bogme, ne bih rekao da to činim tako mirno. U meni sve gori
kao u paklu — reče Karmajkel nemarno se osmehnuvši.
— Oh, ako mislite ozbiljno, onda kažem ne, ne i ne! Zabranjujem
vam! Ne verujem da će mi iko ugrabiti imanje.
— Dobro, a recimo da vas Bizli istera, i ugnezdi se. Šta biste tada
rekli? — upita kauboj sporom, mirnom rešenošću.
— Rekla bih isto što i sada —odgovori ona.
On saže glavu zamišljeno, dok je svojim crvenim rukama gladio
sombrero.
— Doduše, vas dve niste odavno na Zapadu — promrmlja on kao
da ih opravdava. — A mislim da treba vremena dok se ne nauče
običaji jednog kraja.
— Zapad ili ne Zapad, ja neću da se namerno zameću svađe i
ubijaju ljudi, makar oni meni i pretili — odlučno izjavi Helen.
— U redu, mis Nel. Ja zacelo poštujem vaše želje — odgovori on.
— Ali vam kažem ovo: ako Bizli istera vas i Bo iz vaše kuće, e, onda
ću ga ja potražiti za svoj račun.
206
 Helen ta je samo gledala dok je on išao natraške ka vratima, i
zadrhta od miline i groze zbog njegove odanosti prema njoj, ljubavi
prema Bo i onoga što je izgledalo neumitno u njemu.
— Mislim da biste nam svima uštedeli mnogo muke... kad biste
se... eto... razbesneli, i pustili me da se obračunam s tim
nevaljalcem.
— Nevaljalcem? Mislite li na Bizlija?
— Jakako. On je melez. Rodio se u Magdaleni, slušao sam da mu
tamo ni jedan ni drugi roditelj nije bio ni za šta.
— To nije važno. Ja mislim na čovečnost, na zakon i red; na ono
što je pravo.
— Dobro, mis Nel, čekaću dok se vi zaista ne razbesnite ili dok
Bizli...
— Ali, prijatelju, ja se neću razbesneti — preseče ta Helen. — Ja
ću umeti da se obuzdam.
— Kladim se da nećete — prihvati on. — Vi možda mislite da u
sebi nemate ništa od Boe. Ali, evo, kladim se da se i vi možete, i te
kako, razbesneti, samo kad jednom počnete da budete strašni.
Inače, otkuda bi vam bile te oči, mis Nel, ako niste i vi Očinklosova?
On se smeškao, ali je uistinu mislio sve od reči do reči. Helen
oseti istinu toga kao nešto čega se i sama pribojavala.
— Las Vegas, neću se kladiti. Ali... vi ćete uvek doći meni...
najpre, ako dođe do svađe!
— Obećavam — odgovori on ozbiljno i izađe.
Helen oseti kako drhti i kako joj se grudi nadimaju. Karmajkel
je beše uplašio. Ona više nije mogla sumnjati da je stvar vrlo
ozbiljna. Ona je češće viđala Bizlija, nekoliko puta izbliza, a jednom
se morala s njime i sastati. Tada se uverila da se on i lično
zainteresovao za nju. I usled toga, kao i usled Rigsovog neprekidnog
proganjanja, kome je to izgleda bio jedini posao, ona se tako sporo
rešavala da osnuje školu i da u njoj poučava decu iz Pajna. Rigs se
bio pročuo svojim nevaljalstvom po okolnim naseljima. Pa ipak
njegova drska, razmetljiva rđavština činila je izvestan utisak. Po
glasinama što su kružile, on je traćio dane i noći u kockanju,
bančenju i razmetanju. U Pajnu nije više bilo ništa novo to što on

207
smera sa Helenom Rejner. Dvaput je dolazio na renč, uspevši
jednom i da govori s njom. Uprkos njenog otvorenog prezira i
ravnodušnosti, on je ipak uticao na njen život u Pajnu. A počinjalo
je izgledati da bi i onaj drugi, Bizli, mogao uskoro značajnije uticati
na njenu slobodu kretanja.
Odgovornost za imanje beše postala za nju težak teret. Njime se
nije moglo upravljati, bar ona to nije mogla, onako kako je to
Očinklos želeo. On je bio star, razdražljiv, ćudljiv i osoran. Bezmalo
svi susedi ustali su protiv njega i, prirodno, nisu bili najbolje
raspoloženi ni prema Heleni.
Ona nije mogla da otkrije ni najmanjeg traga bilo kakve
nepravde od strane svoga ujaka, ali je on zaista bio težak čovek. A,
onda, njegovo oštroumno, dalekovidno rasuđivanje donosilo mu je
sreću u poslovima, a to nije uvek najpovoljnije uticalo na njegova
prijateljstva.
U poslednje vreme, otkako je Očinklos bio Oronuo i popustio,
Helen je u mnogim stvarima sama odlučivala, i to sa dosta dobrim
uspehom i još boljim nadama. Ali ona puna sreća koju je ona
očekivala da će naći na Zapadu još joj je izmicala. Spomen na Rajski
Gaj činio joj se samo kao san, sve draži i nedostižniji ukoliko je
vreme više prolazilo, i sve puniji neke nejasne žudnje. Bo joj je bila
uteha, ali i znatan izvor brige. Ona je mogla biti od pomoći Heleni,
da se nije tako brzo uživela u navike Zapada. Helen je pak želela da
udešava stvari na svoj sopstveni način, koji je još bio sasvim daleko
od zapadnjačkog. I tako je Helen bila sve više upućena na samu
sebe, i jedino joj je kauboj Karmajkel bio pritekao u pomoć.
Čitav sat prosedela je Helen u sobi, gledajući kroz prozor
napolje, suočena sa neumoljivom stvarnošću, ozbiljnije, hladnije i
neposrednije nego ikada. Sačuvati svoj imetak i proživeti u ovoj
sredini u skladu sa svojim shvatanjima poštenja, pravde i
zakonitosti, možda je prevazilazilo njene moći. Ona se danas uverila
da se to nije moglo postići bez borbe, a za borbu morala je imati
prijatelja. To je uverenje još više zagreja prema Karmajkelu, i
pažljivo razmotrivši sve što je on za nju učinio, dođe do zaključka
da mu nije odala zaslužno priznanje. No ona će to nadoknaditi.

208
 U njenoj službi nije bilo mormona, s prostog razloga što ih
Očinklos nije mario. Ali u jednom od svojih prijatnih časova, koji su
bivali sve ređi, on je priznao da su mormoni najbolji, najtrezveniji i
najpouzdaniji radnici u celom kraju, i da ih on nije mario baš zbog
tih njihovih preimućstava. Helen odluči da najmi u službu četvoricu
Bimena i sve njihove rođake ili prijatelje koji budu hteli da se prime;
i da to učini, ako je mogućno, bez ujakova znanja. Njegova ćud, kao
i njegovo rasuđivanje, bili su sada samo smetnja u brzom donošenju
odluka. Ova odluka u pogledu Bimena podseti Helen na
Karmajkelovu žarku želju za Dejlom, a ujedno i njenu.
Uskoro će oslaviti proleće, sa svima raznovrsnim poljskim
poslovima. Dejl je bio dao reč da će tada sići u Pajn, i Helen je znala
da će on i održati reč. Njeno srce zaigra brže, uprkos njenih misli
usredotočenih na poslove. Dejl je bio onamo, iza onih mrkih,
snegom pokrivenih planina, odsečen od ostaloga sveta. Helen mu
gotovo pozavide. Nikakvo čudo što je on tako voleo usamljenost,
samoću, slatku, divlju tišinu i lepotu Rajskoga Gaja! No on je bio
ipak samoživ, i opa će mu to reći. Njoj je bila potrebna njegova
pomoć. Kada se setila njegove smelosti u lovu na životinje, i
pretpostavila sebi kakva bi morala biti u odnosu prema ljudima, ona
se osmehnu na pomisao da bi joj Bizli mogao oteti imanje — kad bi
tu bio Dejl. Bizli bi jedino mogao navući propast na svoju glavu. U
taj mah Heleni sinu misao: bi li Dejl u ovoj prilici odgovorio na isti
način kao Karmajkel? Ubedivši sebe u protivno, laknu joj. Kauboj je
bio plahovite naravi; lovac, međutim, bio je razmišljen, blag,
čovečan. Prilike kao što je ova i izazvale su u njemu ono gnušanje
prema ništavnosti ljudi. Helen je uveravala sebe da je on drukčiji
nego njen ujak ili kauboj, u svima odnosima u životu, prema onome
što je ona mogla zapaziti za vreme boravka kod njega. Ali stade je
moriti jedna sumnja. Setila se njegove mirne napomene o Snejku
Ensonu, i na tu pomisao podiđe je jeza kao i u slučaju sa
Karmajkelom. A kad je sumnja porasla do mogućnosti da ona
možda neće biti u stanju da obuzda Dejla, onda pokuša da o tome
više i ne misli. Zbunjivalo ju je i nagonilo u očajanje to što se u
njenoj glavi mogla i roditi takva pomisao, jer bi Bizlijevo ubistvo, za
Karmajkela stvar strašna, za Dejla značilo pravu nesreću — nešto
užasno. Helen nije raščlanjavala ovu čudnu misao. Ona se plašila od
209
nje kao god i od onog strujanja svoje krvi kad bi joj Dejl izlazio pred
oči.
Njeno sanjarenje prekide Bo, koja uđe u sobu prkosna pogleda
i vrlo ponosna. Ali se brzo promeni, očevidno zato što je Helen bila
sama.
— Je li onaj... kauboj otišao? — upita.
— Jeste. Otišao je već poodavno — odgovori Helen.
— Volela bih znati je li on to učinio da ti tako sijaju oči, sva
blistaš. Nel, baš si divna.
— Zar mi lice gori? — upita Helen i nasmeja se kratko. — Tako
je. Ali, Bo, nemaš rašta da budeš ljubomorna. Las Vegas nije uzrok
moga rumenila.
— Ljubomorna? Ja! Na onog divljačnog, ćudljivog, dvoličnog
kauboja? To ne, Nel Rejner! Šta je rekao za mene?
— Bo, rekao je štošta — odgovori Helen zamišljeno. — Kazaću ti
odmah. Nego da te najpre pitam, je li ti Karmajkel ikada govorio
kako mi je pomagao?
— Ne! Kad ga vidim, a to se u poslednje vreme ne dešava tako
često, on... ja... Eto, svađamo se. Nel, je li ti on zaista pomagao?
Helen se blago osmehnu. Ona je bila rešena da govori otvoreno,
ali je htela da održi zadatu reč kauboju. U stvari ona je
razmišljanjem došla do saznanja da ju je Karmajkel zadužio.
— Bo, ti si bila tako neobuzdana, jahala si poludivlje mustange,
pregonila se sa kaubojima; čitala, šila i: krila svoje tajne, tako da nisi
imala vremena za svoju sestru ili za njene nevolje.
— Nel! — bolno uzviknu Bo zapanjena. Ona polete ka Heleni i
zgrabi je za ruke. — Šta kažeš?
— Istina je — odgovori Helen i zadrhta razneženo. Ovom
slatkom stvorenju, kad se jednom probudi, neće biti lako odoleti.
Helen je mislila da ostane pri svom naglasku prekora i strogosti.
— Dabome da je istina — viknu Bo silovito. — Ali kakve veze ima
moje... ludovanje sa... sa svim tim ostalim? Nel, kriješ li ti nešto od
mene?
— Draga moja, ti mi nisi nikada davala povoda da ti poveravam
svoje tegobe.
210
 Ali ja sam... ja sam negovala ujku, bila uza nj kao god i ti — reći
će Bo, a usne joj podrhtavahu.
— Jeste, bila si dobra prema njemu.
— A drugih nevolja nemamo, je li, Nel?
— Ti nemaš, ali ja imam — odgovori Helen prekorno.
— Zašto, zašto mi nisi rekla? — uzviknu Bo strastveno. — Koje
su to? Reci mi sada. Zacelo misliš da sam... sebična, odvratna
mačka.
— Bo, mnogo sam muke videla, a ono najgore tek ima da dođe
— odgovori Helen. Potom ispriča Boi kako je to zamršena stvar
upravljanje jednim velikim imanjem: kada je sopstvenik bolestan,
zlovoljan, slaba pamćenja i uporan kao stena; kad ima čitave hrpe
zlata i novčanica, ali ne može ili neće da se seti svojih obaveza; kada
susedni renčeri imaju pravedna potraživanja; kad su kauboji i
čobani nezadovoljni i pozavađani između sebe; kada velika krda
stoke i stada ovaca treba da se prehrane preko zime; kad hrana
treba jednako da se prevlači blatnjavom pustarom; i, najzad, kad
jedan nepošteni neprijatelj polako odvlači najbolje momke sve u
cilju da otme imanje čim vlasnik umre. Zatim joj izloži kako je tek
danas potpuno shvatila koliko joj je Karmajkel pomogao svojim
savetom i radom, kako joj je upravo bio kao brat rođeni, kako...
Ali u taj mah Bo sakri svoje lice Heleni u krilo i stade plahovito
da jeca.
— Ja... ja... neću... da slušam... dalje — jecala je ona.
— Bogme, moraš da slušaš — dočeka Helen neštedimice. — Ja
hoću da znaš kako mi se našao u nevolji.
— Ali, ja ga — mrzim.
— Bo, ja bih rekla da to nije tačno.
— Mrzim ga, mrzim ga!
— E, onda se ponašaš i govoriš vrlo čudnovato.
— Nel Rejner, ti... ti držiš stranu onom... onom đavolu?
— Da, držim, ukoliko se tiče moje savesti — prihvati Helen
ozbiljno. — Ja ga nisam ocenila po zasluzi, sve do danas. To je čovek,
Bo, od glave do pete čovek! Za ova tri meseca videla sam ga kako se

211
stara. Da nije bilo njega, ne bih bila učinila ništa. Velim ti da je
krasan, silan, momak i po. Ja...
— Kladim se... da se udvarao... i tebi — upade joj Bo žalostivo.
— Ne trućaj koješta! — oseče se Helen. — Bio mi je kao brat. Ali,
Bo Rejner, da se on meni udvarao, ja bih... ja bih to, znaj, umela
bolje da cenim nego ti.
Bo podiže glavu. Lice joj je bilo delom zažareno, delom bledo i
okvašeno suzama, a sjaj u plavim očima odavao ju je.
— Ja sam toga momka... silno volela. Ali ga sada mrzim — reče
ona vatreno. — I hoću da ga mrzim i dalje. Zato ne govori mi više o
njemu!
Na to joj Helen ukratko i živo izloži kako se Karmajkel ponudio
da ih spase od Bizlija.
Jecajući, Bo obisnu Heleni oko vrata.
— Oh, Nel! Oh, volim ga više nego... ikada — pa briznu u plač, u
besu i očajanju podjednako.
Helen je čvrsto obgrli i uze da je teši kao nekada, ne tako davno,
kada nevolje nisu bile ovako ozbiljne.
— Dabome da ga voliš — zaključi ona. — Znala sam ja to odavno.
I to me raduje. Ali si ti bila jogunasta. Nisi htela da se pokoriš. Htela
si da zaluđuješ ostale momke. Ti si... Oh, Bo, bojim se da si bila
užasan mali vetropir.
Ja... ja nisam bila loša sve dok... dok se on pije počeo praviti
gospodar. I da bih mu pokaja... ja sam odista flertovala sa onim
Ternerom. Ia to me je on... uvredio. Oh, mrzim ga!
— Koješta, Bo. Ne možeš mrzeti nekoga kota voliš — odvrati
Helen.
— Mnogo ti znaš o tome — dočeka Bo. — Može i još kako! Gledaj.
Jesi li ikada videla kako kauboj hvata lasom, obara i vezuje
podmuklog konja?
— Jesam, videla sam.
— A imaš li pojma o tome kakva je snaga u kauboja, u onim
njegovim rukama kao od čelika?
— Dabome da imam, to pouzdano znam.

212
 — I kako je on divljačan?
— Da.
— I kako kod njega nema okolišenja kad nešto poumi?
— Priznajem da su kauboji pomalo sirovi — odgovori Helen
osmehnuvši se.
— E pa, mis Rejner, je li se tebi ikada, dok stojiš mirno, je li se
tebi ikada desilo da te kakav kauboj najedared pograbi, dokopa te u
svoje ručetine i stegne tako da ne možeš ni da daneš ni zineš, i da te
tako steže dok ti kosti ne počnu da pucaju... i ljubi te, ljubi tako da
bi najvolela da ga ubiješ i da umreš?
Helen je polako uzmicala pred ovom rečitom sestrom
usplamtelih očiju, i kada je ovo neobično pitanje okončano, ona nije
umela ništa da odgovori.
— Eto ti! Vidiš, tebi se to nije nikada desilo — zaključi
zadovoljno Bo. — zato nemoj ništa da mi govoriš.
— Ali ja sam čula i njegovu priču — reče Helen ustežući se.
Bo se naglo ispravi, da bi se kao bolje branila.
— Oh, dakle, čula si? I sigurno ćeš biti na njegovoj strani, čak i
što se tiče te, te medveđe podvale.
— Ne. Mislim da je to bilo grubo i drsko. Ali, Bo, ne verujem da
je on hteo biti ni grub ni drzak. Po onome što je meni poverio, rekla
bih da je on verovao da će te tim nasiljem ili potpuno zadobiti ili
izgubiti. Meni se čini da se devojke ovde na ovom divljem Zapadu
ne smeju šaliti sa ljubavlju. On čak reče da će biti krvi zbog tebe. Ja
sada počinjem da shvatam šta je time mislio. On ne žali što je to
učinio. Promisli kako je to čudnovato, jer on ima u sebi nešto i
pitomosti. On je ljubazan, otmen, čestit. On je očevidno pokušao na
sve moguće načine da zadobije tvoju ljubav, izuzev nasrtljivosti.
Naposletku je pribegao i tome. Po mome mišljenju, on je na taj
način hteo da te primora da ga ili prihvatiš ili odbaciš, i u slučaju da
ga odbaciš, njemu bi ostali oni uskraćeni, ukradeni poljupci kao
naknada za njegov ranjeni ponos: kad bi pomislio na Ternera ili ma
koga drugoga koji se usudio da ti se i suviše približi. Bo, ja prozirem
Karmajkela skroz, iako ne mogu da ti ga potpuno objasnim. Ti

213
moraš biti iskrena sa samom sobom. Je li tebe tim svojim
postupkom dobio ili izgubio? Drugim rečima, voliš li ga ili ne voliš?
Bo sakri lice.
— Oh, Nel, to mi je otkrilo koliko ga volim... i na to mi se tako,
tako stužilo da sam ga omrznula. Ali sada, sada je nestalo mržnje.

214
 GLAVA SEDAMNAESTA

Kada je najzad osvanulo proleće, i vrbe rasplele iznad potoka

svoje sveže zelenilo, a strane stale da odjekuju rikom buroa i
njiskom pastuva, stari Ol Očinklos ležao je već mesec dana u grobu.
Heleni je izgledalo i duže od toga. Ovaj mesec dana bio je
pretovaren poslom, događajima i sve novim, utešnijim dužnostima,
tako da je sadržavao čitav jedan život. Ujak nije bio zaboravljen, ali
nebrojena ograničenja koja su sputavala razvitak i napredak nisu se
više zapažala. Bizli niti se pojavljivao pred Helenom niti je
postavljao bilo kakav zahtev; i ona, iz dana u dan sve pouzdanija,
poče da veruje da su sve one crne slutnje bile preterane.
Ona je sada već bila naučila da voli svoj rad i sve što je uza nj
pripadalo. Imanje je bilo ogromno. Ona nije sasvim tačno znala
koliko je lanaca imala, ali je moralo biti preko dve hiljade. Lepa,
stara, prostrana zgrada renča, koja se kao tvrdinja dizala na
poslednjem predbrežju, pa obori, pojate; polja i livade, zelene kose
što su se sterale u daljinu; pa bezbrojne ovce, konji, goveda — sve je
to pripadalo Heleni, pričinjavajući joj uvek novu zadivljenost i novu
radost. Ipak, ona se još uvek plašila da se potpuno prepusti svojoj
sreći. U njoj je i sad tinjala bojazan, koja je bila suviše duboka i jaka
da bi se tako brzo mogla sasvim zaboraviti.
Toga svetlog, svežeg martovskot jutra Helen iziđe na trem da
malo uživa na toplom suncu i svežem povetarcu što je donosio miris
borovine sa planine. Nije bilo jutra a da ona ne bi gledala u pravcu
planine, trudeći se da otkrije, iako je dobro znala da je to ludost, nije
li se sneg na visokim belim grebenima primetnije otopio. Ali ma
koliko ona gledala, nije se bio otopio ni malo, i ona nije htela da
prizna sebi zašto uzdiše. Pustinja je sad bila sveže ozelenela, pružala
se tamo daleko ispod njenog imanja, bivajući sve tamnija i
215
rumenija, s ponekim izbreškom što se gubio u daljini. Vazduh je bio
ispunjen pesmom kosova i blejanjem ovaca, ili rikom iz torova i
lakim topotom kopita iz dvorišta.
Bo je upravo izjahala iz štale. Helen je volela da je posmatra, na
jednom od onih vatrenih mustanga, ali ju je taj pogled u isti mah
ispunjavao i strahovanjem. Jutros Bo kao da je naročito želela da
uplaši Helen. Dole niže putanjom pojavi se Karmajkel mašući
rukama, i Helen odmah razumede da je to u vezi sa Boinom
očevidnom željom da umakne odavde. Od onog vremena, pre mesec
dana, kada joj je Bo priznala svoju ljubav prema Karmajkelu, ona i
Bo nisu pomenule ni reči o tome ili o kauboju. Momak i devojka bili
su još u svađi. No to Heleni nije zadavalo brige. Bo se beše jako
izmenila na bolje, naročito utoliko što je pomagala Heleni u njenom
radu. Helen je znala da će se na kraju sve dobro svršiti, i zato je bila
obazriva u svom nelagodnom položaju između ove dve mlade
usijane glave.
Bo zaustavi mustanga pred stepenicama trema. Imala je na sebi
jahaće odelo od jelenje kože što ga je sama sašila, i njegova meka
siva boja, ukrašena crvenim zrncima, odlično joj je pristajala. Sem
toga ona se tokom zime znatno raskrupnjala i sada je bila i suviše
lepa i bujna da bi ličila na dečaka, pa ipak tako zdrava, snažna i
vitka. Obrazi su joj se rumeneli, a iz očiju joj je sevala ona uvek
opasna vatra.
— Nel, jesi li me ti odala onom kauboju? — upita ona.
— Odala! — uzviknu Helen iznenađena.
— Da. Znaš da sam ti kazala, pre nekog vremena, da ga ludo
volim. Jesi li me odala, prokazala me?
Ona je mogla biti besna, ali zbunjena zacelo nije bila.
— Ali, Bo! Kako možeš? Ne. Nisam — odgovori Helen.
— Nisi mu dala ni da nasluti?
— Ama ni najmanje. Dajem ti svoju reč. Zašto? Šta se desilo?
— Već mi je izašlo na vrh glave.
Bo ne htede da govori dalje, pošto je kauboj već bio blizu.
— Dobro jutro, mis Nel, — oteže on. — Maločas sam govorio ovoj
mis Bo... Pip Rejner...

216
 — Ne zovite me tako! — preseče ga Bo uzdrhtalim glasom.
— Eto, upravo joj rekoh da ne sme više odlaziti daleko na
jahanje. Ozbiljno vam velim, mis Nel, opasno je, i...
— Niste vi moj gospodar — upade mu Bo u reč.
— Odista, sestro, ja se slažem sa njim. Zar nećeš poslušati mene?
— Mislim da neko mora biti vaš gospodar — reče Karmajkel. —
Ja se zaista ne otimam o tu dužnost. Što se mene tiče, vi biste mogli
da jašete do nakraj sveta ili baš i među same Apače, ili ovamo gore
— našto se značajno podsmehnu — ili gde vam je drago. Ali ja radim
za mis Nel, i ona je gospodar. I ako ona kaže da nećete više daleko
da jašete, onda nećete. Utuvite to, mis!
Helen je prosto uživala videći kako Bo gleda u kauboja.
— Gospodine Karmajkele, smem li zapitati kako ćete me sprečiti
da jašem onamo kud mi se prohte?
— Bogme, ako se u tom pogledu ne okanite ludorija, neću vam
dati na konja, makar vas morao lasom skidati i vezivati. Hoću,
bogami!
Njegova suva šaljivost beše iščezla, i on je zaista mislio ono što
je govorio.
— Ama — promrsi ona vrlo tiho! i meko, ali sva gnevna — ako...
me... ikada... više... taknete...
Nato on porumene, zatim naglo i uzbuđeno odmahnu rukom,
izražavajući žestinu i stid.
— Vi i ja se nikada nećemo složiti — reče on strastveno i
dostojanstveno. — Ja sam to video pre mesec dana kad ste se ono
iznenada promenili prema meni. Ali ništa od ovoga što vam velim
nema nikakve veze sa mnom. Ja govorim u ime vaše sestre. To je
zbog nje, a i zbog vas. Ja joj nikada nisam rekao, a nisam ni vama,
da sam dvaput video Rigsa kako se šunja za vama kad ste jahali po
pustinji. Eto, sada vam kažem.
To saznanje ne proizvede na oko nikakav utisak na Bo. Ali se
Helen iznenadi i uznemiri.
— Rigs! Oh, Bo, i ja sam ga videla gde jaše okolo. On ne misli
dobro. Moraš da se čuvaš.

217
 — Ako ga opet vidim kako se šunja, — nastavi Karmajkel a usta
mu se stegoše — poći ću za njim...
On je pogleda mirno, dugo i prodorno, pa spustivši glavu okrete
se i odgega nazad ka stajama.
Helen nije mogla tačno da razume izraz kojim je njena sestra
gledala za kaubojem koji je odlazio.
— Pre mesec dana, kad sam se iznenada promenila — šaputala
je Bo. — Čudi me šta je time hteo reći. Nel, jesam li se ja promenila,
odmah po onom razgovoru s tobom, o njemu?
— Dabome da jesi, Bo, — odgovori Helen. — Ali na bolje. Samo
on to ne vidi. Kako li je ponosan i osetljiv! Ne bi čovek rekao na prvi
pogled. Bo, tvoje odbijanje kosnulo ga je pre nego tvoje flertovanje.
On misli da je to ravnodušnost s tvoje strane.
— Možda je to dobro za njega — reče Bo. — Ne misli valjda da
ću mu se obesiti o vrat? Ala je glupak! Vala, on je šašav, a ne ja.
— Htela bih da te pitam, Bo, jesi li videla koliko se promenio? —
upita Helen uozbiljena. — Kao da je ostareo. Nešto ga mori. Ili mu
se srce kida za tobom, ili strahuje da nas ne zadesi kakva nesreća.
Bojim se da je i jedno i drugo. Kako samo budno bdi nad tobom! Bo,
on zna sve što činiš i kuda odlaziš. Ono o Rigsu brine me!
— Ako me Rigs bude progonio i pokuša koju od svojih glupih
tričarija, imaće bogme pune ruke posla — reče Br namrgođeno. — I
to bez moga kauboja zaštitnika! Ali baš bih volela da Rigs učini
nešto. Videćemo onda koliko mari Las Vegas Tom Karmajkel.
Videćemo onda!
Poslednje reči Bo reče strastveno i ljubomorno, a zatim povuče
uzde svom vatrenom mustangu.
— Nel, ne boj se ti za mene — reče. — Umem ja i sama da se
čuvam.
Helen ju je posmatrala kako odlazi, i morala je i protiv svoje
volje priznati da je u Boinim rečima moglo biti istine. Zatim Helen
pođe za poslom, koji se sastojao kako od svakodnevnih dužnosti
tako i od ozbiljnih nastojanja da se upozna sa sve novim složenim
prilikama života na renču. Svakim danom iskrsavala su nova
pitanja.

218
 Ona je beležila svoja zapažanja i tuđe napomene, što joj posle
prvih nekoliko probnih nedelja, posluži kao dragocena pomoć. Ona
nije želela da večito zavisi od znanja najmljenih ljudi, ma kako joj
oni mogli biti verni.
Na svom jutrošnjem obilasku ona je očekivala da će biti nečeg
novog, usled prisustva Roja Bimena i njegova dva brata koji su bili
stigli juče. I ona saznade da ju je Džef Malvi, sa još šestoricom svojih
pomagača i drugova napustio bez ijedne reči, šta više ne zatraživši
ni platu što im je pripadala. Karmajkel je to predskazivao. No Helen
je napola sumnjala. Gotovo joj bi lakše što morade pogledati
činjenicama u oči, ma kako to bilo neprijatno. Ona je bila prekalila
sebe tako da bi izdržala i mnogo teža iskušenja od onih koja su je
već bila zadesila. Na ulazu glavnog tora — prostrane ledine
ograđene oljuštenim i visokim balvanima — susretne Roja Bimena,
s lasom u ruci, onu istu stasitu, vitku, hromu priliku koje se tako
dobro sećala. Njegovo viđenje je neobjašnjivo uzbudi, probudivši u
njoj spomen na jedno nezaboravno noćno jahanje. Roj je imao da
preuzme brigu oko konja na renču, a bilo ih je nekoliko stotina, ne
računajući tu mnoge i mnoge konje zagubljene po potesima i
pristrancima ili nežigosanu ždrebad.
Roj skide svoj sombrero i pozdravi je. Ovaj mormonac bio je
učtiv prema ženama, što je govorilo njemu u prilog. Helen požele da
ima više najamnika kao što je on.
— Baš kao što je Las Vegas predskazivao — reče on sa žaljenjem.
— Malvi i njegova družina odoše jutros. Žao mi je, mis Helen.
Mislim da je to zbog toga što sam ja došao ovamo.
— Čula sam — odgovori Helen. — Nemojte se žalostiti, Roj, jer
ih ja ne žalim. Meni je, naprotiv, milije tako. Volim da znam na koga
se mogu osloniti.
— Las Vegas kaže da će sada zacelo početi.
— Šta, i vi mislite, Roj?
— I ja tako mislim. Ipak, Las Vegas je ovih dana silno ljut i vidi
samo crno. Što se pak nas ostalih tiče, dosta nam je i dosadašnjega
zla. Ali, mis Helen, ako Bizli ne odustane od svoga traženja, biće
ozbiljne gužve. Ja sam to već doživeo. Pre pet do šest godina Bizli je

219
oterao neke stočare s njihovih poseda i niko nikada nije saznao jesu
li njegovi zahtevi bili opravdani.
— Bizli nema nikakva prava na moje imanje. Ujka se na to
svečano zakleo na samrti. A i ja nisam našla ništa u knjigama i
papirima iz onih godina kad je Vizli bio ovde zaposlen. U stvari, Bizli
nije nikada ni bio ujakov ortak. Naprotiv, istina je da je ujka
prihvatio Bizlija kad je ovaj bio siroče bez kuće i kućišta.
— Tako kaže i moj stari — reče Roj. — Ali u ovim stranama pravo
ne pobeđuje uvek.
— Roj, vi ste najpametniji čovek koga sam srela ovde na Zapadu.
Recite mi, šta mislite vi da će se desiti.
Bimen izgledaše polaskan, ali oklevaše da odgovori. Helen je
odavna bila zapazila ćutljivost ovih ljudi koji žive u slobodi.
— Vi valjda mislite uzrok i posledicu, kako bi to rekao Milt Dejl
— reče Roj zamišljeno.
— Da. Ako Bizli pokuša da me silom istera s moga imanja, šta će
se desiti?
Roj joj pogleda pravo u oči. Helen se seti te osobite mirnoće, te
pažnje njegovog lica.
— E, ako Dejl i Džon stignu ovamo na vreme, mislim da ćemo
uspeti da izigramo tu Bizlijevu družinu.
— Mislite da će moji prijatelji, moji ljudi, dočekati Bizlija, odbiti
njegove zahteve i, ako je potrebno, i silom ga oterati?
— Zacelo — odgovori Roj.
— Ali pretpostavimo da vi niste svi tu? Bizli će biti dosta
prepreden da izabere zgodan trenutak. Pretpostavimo da me on
izbaci i da se ugnezdi ovde? Šta onda?
— Onda će sve zavisiti od toga kako će se brzo Dejl, ili
Karmajkel, ili ja — dokopati Bizlija.
— Roj, toga sam se baš i bojala! To je ono što me mori.
Karmajkel me je molio da mu dozvolim da zapodene svađu sa
Bizlijem. Molio me kao god što bi me molio za posao! To me je
pogodilo u srce. A vi sada velite da će Dejl... ili vi...
Helen se zagrcnu od uzbuđenja.

220
 — Mis Helen, a šta biste drugo mogli očekivati? Las Vegas voli
mis Bo. On mi je to sam rekao. A Dejl voli vas! I ne biste ih mogli
zadržati kao god što ne biste mogli zadržati vetar da ne sruši bor kad
za to dođe vreme. Sa mnom je opet malo drukčije. Ja sam
mormonac i oženjen sam. Ali sam Dejlov drug već tolike godine. A i
stalo mi je onoliko za vas i mis Bo. Zato mislim da bih i ja trgao na
Bizlija prvom prilikom koja bi mi se pružila.
Helen se naprezala da nešto kaže, ali nije mogla. Rojevo prosto
tvrđenje da je Dejl voli pojačalo je njeno osećanje time što mu je
potpuno izmenilo smer. Ona zaboravi zbog čega je bila nesrećna.
Nije smela ni da pogleda u Roja.
— Mis Helen, nemojte tugovati — reče on nežno. — Zaista
nemate šta sebi da prebacujete. Vaš dolazak na Zapad neće nimalo
izmeniti Bizlijevu sudbinu, sem što će je možda malko uskoriti. Moj
je otac star, i kad on govori, to vam je । ao istorija. On gleda unazad
na događaje: Pa, u prirodi je događaja da Bizli mora ugasiti sveću
pre vremena. Ljudi njegova kova ne dočekaju starost ovde na
Zapadu... Zato, velim, ne morate se žalostiti ni bacati u brigu. Vi
imate prijatelja.
Helen mu se nespretno zahvali i, zaboravljajući svoj redovni
obilazak tora i staja, požuri natrag kući. Bila je duboko uzbuđena,
srce joj je lupalo, oči su joj bile zamagljene, i jedva je mogla da vlada
sobom. Roj Bimen je ustvrdio nešto što je poremetilo njenu
uravnoteženost. Ma da se činilo tako prosto i prirodno, bilo je ipak
silno i čudesno. Čuti da je Dejl voli — čuti to otvoreno, ozbiljno, od
Dejlova najboljeg prijatelja, bilo je i čudno, i slatko i strašno. Ali, je
li bilo tačno? I njena sopstvena svest je to dopuštala. Pa ipak je to
bilo sasvim nešto drugo nego otvoreno tvrđenje jednog muškarca.
To više nije bio drag san, tajna koja je bila samo njena. Kako li je
ona živela od te tajne duboko skrivene u svojim grudima!
Nešto se razveja izmaglica s njenih očiju dok je gledala na
planine, i pogled joj se razbistri, jasno je videla kao da gleda
dogledom. Planine se veličanstveno uzdizahu. Tamni useci i jezici
pojavili su se na padinama gde je pre neki dan još eve bilo belo. Sneg
je brzo kopnio. Dejl će uskoro biti slobodan i moći će da siđe u Pajn.

221
I Helen se molila da se to desi, a ipak se plašila toga kao ničeg
drugog.
Podnevno zvono za ručak prenu Helen iz sanjarenja kome se
bila slatko predala. Kako su časovi proleteli! Bar je današnje jutro
bilo poklonjeno lenstvovanju.
Bo nije bila u trpezariji, niti u njenoj sobi, niti se videla s prozora
ili s vrata. To se i ranije dešavalo, ali se Helen zbog toga onda nije
uznemiravala. Ovoga puta, međutim, ona se zabrinu. Njeno
predosećanje kao da je slutilo nesreću. Živci su joj bili i suviše
napregnuti, u samom vazduhu kao da je lebdela neka napetost. Ona
ruča sama, obuzeta strepnjom, koju zaista ne ublažiše glasna
jadikovanja stare Marije, njene meksikanske služavke.
Po ručku ona poruči Roju i Karmajkelu da bi trebalo da pođu u
potragu za Bo. Zatim se Helen odlučno zadubi u svoje knjige, sve
dok je brz konjski topot u dvorištu ne trže, i ona istrča pod trem. Roj
je upravo bio ujahao.
— Jeste li je pronašli? — Zapita Helen odmah.
— Sa severne strane nije bilo nikakva traga od nje — odgovori
Roj sjahavši i prebacivši uzde. — I upravo sam se vraćao da potražim
njen trag od samog tora pa da tragam dalje za njom, kad eto ti Las
Vegasa gde dolazi i maše mi sombrerom. On je dolazio s južne
strane. Evo i njega.
Karmajkel se upravo pomoli utrinom. Jahao je Heleninog
velikog crnog Rendžera, tako da je sve oko njega prštalo.
— E, video ju je, nema sumnje — proprati Roj s olakšanjem kad
Karmajkel ujaha.
— Mis Nel, dolazi — reče kauboj zategavši uzde i skoči s konja
jedinstvenim lakim pokretom. A zatim svojstvenom mu silovitošću
tresnu sombrero o tle trema i uzmahnu obema rukama. —
Predosećam da je počelo!
— Oh, šta? — uzviknu Helen.
— De, de, Las Vegas, priberi se — umeša se Roj. — Mis Nel je
danas verovatno nervozna. Je li se šta desilo?
— Rekao bih da jeste, samo ne znam šta — odgovori Karmajkel
i duboko odahnu. — Ljudi, mora da sam ostareo. Jer sam se tako

222
čudno osećao sve dok nisam ugledao Bo. Jahala je niz kosu pa preko
doline. I to prilično brzo, i biće svakog časa ovde, ako se ne zadrži,
u selu.
— Evo je, čujem je gde dolazi — reče Roj. — I, ako mene pitate,
rekao bih da jeste brzo jahala.
Helen ču lak, brz, ravnomeran topot kopita, a onda iza krivine
puta što je vodio u Pajn izbi Boin mustang, i stiže u ludom trku, sav
ogrezao u peni.
— Las Vegas, vidiš li gde Apače? — upitaće Roj zajedljivo.
Kauboj ne odgovori, nego siđe s trema u dvorište i stade pred
mustanga. Bo je snažno zatezala uzde usporavajući mu brzinu, ali
nije mogla da ga savlada. Kad je stigao do kuće, moglo se lako videti
da ta je Bo zadržavala svom svojom snagom, ali to nije bilo dovoljno
da ga zaustavi. Karmajkel skoči ka uzdi, dohvati je i zaustavi
mustanga.
Videći Bo izbliza, Helen kriknu od iznenađenja. Bo je bila bela,
nije imala sombrero, kosa joj je bila razbarušena, lice poprskano
krvlju i blatom, a odeća sva pocepana i blatnjava. Očevidno je pala,
Roj je posmatrao zadivljeno iznenađen, a Karmajkel nije je ni
pogledao. On se pravio kao da pregleda konja.
— Dede, pomozite mi, neko, da siđem — viknu Bo oštro. Glas joj
je bio slab, ali ne i duh.
Roj joj priskoči u pomoć, i pošto se nađe na zemlji, videlo se da
hramlje.
— Oh, Bo, ti si pala s konja? — uzviknu Helen zabrinuto i pritrča
da pomogne Roju. Izvedoše je pod trem i do vrata. Tu se ona okrete
i pogleda na Karmajkela, koji je i sad pregledao iznurenog
mustanga.
— Recite mu... da dođe unutra — prošaputa ona.
— Ej, Las Vegas! — viknu Roj. — Hodite ovamo.
Kad uvedoše Bo u sobu i posadiše je na stolicu, Karmajkel uđe.
Dok je lagano prilazio Boi, na licu mu se izražavalo ispitivanje.
— Devojko, vi... niste li povređeni? — upita on muklim glasom.

223
 — Nije vaša krivica što nisam osakaćena... ili mrtva... ili još
nešto gore — odgovori Bo. — Vi rekoste da je jedino južna strana
bezopasna za jahanje. I eto... ja... desilo se.
Ona se malo zadiha i grudi su joj se nadimale. Bila je izgubila
jednu rukavicu, i njena gola ruka, izubijana i iskrvavljena, zadrhta
kad ju je ispružila.
— Draga, reci nam jesi li teško povređena? — upita Helen —
užurbano i zabrinuto.
— Nisam mnogo. Pala sam — odgovori Bo. — Ali, oh, i besna
sam; u meni se sve kuva!
Činilo se kao da hoće da umanji svoje povrede, ali izvesno je da
nije preuveličala svoje duševno raspoloženje. Svaki žar što ga je
Helen dotle bila videla u tim živim očima bio je pitom u poređenju
sa ovim sada. Prosto je sevao. Bo je u taj mah bila više nego lepa.
Roj se očigledno divio njenom izgledu, ali Karmajkel je video više
nego lepotu. I lagano je bivao sve bleđi.
— Izjahala sam ka južnim pristrancima, kao što mi je rečeno —
poče Bo dišući oštro i trudeći se da savlada svoja osećanja. — To je
pravac u kome ti, Nel, obično jašeš, i možeš da se kladiš,- da si danas
izišla onamo, ne bi sada bila ovde. Otprilike na tri milje odavde
popela sam se onom kosom kedrova. Ja uvek volim da se držim gore
naviše. Kad sam se ispela gore, spazim dva jahača kako ispadoše iz
nekog kamenjara malo dalje prema istoku. Kao da su hteli da se
postave između mene i kuće. To mi se nije svidelo. Ja savih ka jugu.
Na jedno milju dalje spazih još jednog konjanika, i on udari pravo
preda me jašući lagano k meni. To mi se još manje svidelo. Moglo je
biti i slučajno, ali se meni učinilo kao da ovi jahači nešto smeraju.
Nije mi preostajalo ništa drugo nego udariti na jugoistok i jahati. I
možete se kladiti da sam jahala. Ali sam nagazila na neprohodno
zemljište gde još nikada nisam bila. Sporo sam odmicala.
Naposletku sam se ipak dohvatila kedrova i tu sam se pustila,
verujući da mogu zaobići one neobične jahače i stići ovamo obišavši
kroz Pajn. Ali sam se prevarila.
Ovde je malo oklevala, možda da povrati dah, jer je govorila
brzo, ili može biti da bi stvar bolje izložila. Po svoj prilici utisak što
ga je stvorila na svoje slušaoce počeo je bivati značajan. Roj je sedeo
224
sav zanet, savršeno nepomičan, očiju užarenih kao žeravice,
otvorenih usta. Karmajkel se bio zagledao negde iznad Boine glave,
kroz prozor, i kao da je morao znati ostali deo priče. Helen je znala
da bi i sama njena pažnja, tako razrogačenih očiju, bila dovoljno
nadahnuće za Bo Rejner.
— Dabome da sam se prevarila — nastavi Bo. — Uskoro čuh
konjski topot za sobom. Osvrnuh se i videh jednog krupnog dorata
kako grabi za mnom. Oh, ala je grabio! Prosto je lomio kroz kedrove.
Bila sam napola premrla od straha. Ali obodoh i ošinuh mustanga.
I tada poče trka! Naravno tle, česti kedrovi, rupčage i jaruge! Morala
sam da teram, da se držim u sedlu, da biram put. Oh-h-h! ala je bilo
sjajno! Juriti za šalu, to je jedno; ali juriti za život, to je sasvim nešto
drugo! Srce mi je bilo došlo u podgrlac, da se ugušim. Ne bih mogla
ni da kriknem. Sva sam se bila smrzla; čas mi se mutilo u glavi; čas
mi je padao mrak na oči, zatim mi je pripadala muka u stomaku i
nisam mogla doći do daha. Ipak me je prožimao divlji zanos! I tako
sam se držala i nisam se dala čitavih nekoliko milja, sve do ivice
kedrova. Tu mi se veliki konj nešto primače. Primicao se topotom,
možda je bio na kojih stotinak koračaja — tako da sam ga lepo mogla
čuti. U taj se mah smandrljah. Oh, moj se mustang spotače, i ja
odleteh preko njegove glave. Dočekah se lako, ali se otkotrljah
daleko, i zato se ovako izgreboh. Znam da sam ogulila koleno. Kad
skočih na noge, veliki konj upravo nalete zasipajući me šljunkom, a
njegov jahač skoči s njega. I šta mislite ko je to bio?
Helen je znala, ali nije smela da izrazi glasno svoje ubeđenje. I
Karmajkel je pouzdano znao, ali je ćutao. Roj se smeškao, kao da
mu cela ta priča nije izgledala tako strašna.
— Pa to što ste vi ovde, živi i zdravi, čini da je gotovo sasvim
svejedno ko je taj nikogović bio — reći će on.
— Rigs! Harv Rigs! — planu Bo. — Čim ga prepoznadoh, napusti
me strah. I spopade me bes kao oganj živi. Ne znam šta sam mu
kazala, ali je bilo besno, i puna torba, to znajte.
„— Bogami, dobro jašete“ — reče on.
— Ja ta upitah kako sme da me tako goni, a on reče da ima važnu
poruku za Nel. Evo je: „Kažite sestri da Bizli namerava da je istera i
da uzme renč. Ako se uda za mene, ja ću to osujetiti. Ako neće, ja
225
idem sa Bizlijem.“ Zatim mi reče da požurim kući i da nikome ne
kazujem ni reči sem Neli. I evo me, tu sam, i čini mi se da sam se
prilično zaduvala.
Gledala je od Helene na Roja i od Roja na Las Vegasa. Osmeh
joj je bio namenjen ovom poslednjem, i taj osmeh bi svakome ko
nije bio i suviše uzbuđen pričom kazao mnogo štošta.
— E, đavo da me nosi! — uzviknu Roj uzbuđeno.
Helen se nasmeja.
— Zaista ne mogu da budem pametna i razumem tog čoveka. Da
se udam za njega da bih spasla imanje? Ne bih pošla za nj da bih
spasla život.
Karmajkel iznenada prekide ćutanje.
— Bo, jeste li videli one druge ljude?
— Jesam. Baš sam htela to da kažem — odgovori ona. — Spazila
sam ih časkom za sobom u kedrovima. Sva su trojica bila zajedno,
ili bar bila su tu trojica na konjima. Zastali su bili iza nekog drveća.
Posle, vraćajući se kući, stala sam da razmišljam. I pored sveg besa
primila sam izvesne utiske. Rigs je bio iznenađen kad sam ustala na
noge. Kladim se da nije očekivao da ću to biti ja. On je držao da sam
ja Nel! U ovom jelenjem ruhu izgledam viša. Kosa mi je bila
začešljana sve dok nisam izgubila sombrero, a to se desilo u padu.
On me je zamenio s Nelom. A, drugo, sećam se, on je dao nekakav
znak, nekakav pokret dok sam ga ja grdila, i mislim da je time hteo
zadržati one druge da ne prilaze. Verujem da je Rigs bio skovao s
njima plan da ugrabe Nel i da pobegnu s njome. U to sam više nego
sigurna.
— Bo, ti si tako... tako... takve ti nemoguće stvari padnu na
pamet — bunila se Helen, sileći se da poveruje sama sebi, ali je u
sebi drhtala.
— Mis Helen, nije to baš tako nemoguća stvar — reče Roj
ozbiljno. — Ja bih rekao da je vaša sestra na sasvim dobrom tragu.
Las Vegas, ne misliš li i ti da je tako?
Mesto odgovora Karmajkel jurnu napolje iz sobe.
— Zovite ga natrag! — uzviknu Helen uplašeno.
— Ej, stani-de, momče! — viknu Roj.

226
 Helen stiže do vrata skupa s Rojem. Kauboj podiže s poda svoj
sombrero i natuče ga na glavu, namače pojas tako da kuburlija
odskoči, pa jednim zamahom zakorači Rendžeru u sedlo.
— Karmajkele! Stanite! — viknu Helen.
Kauboj obode vranca, i kaldrma zveknu pod njegovim
kopitama.
— Bo! Zovi ga natrag! Molim te, zovi ga natrag! — preklinjala je
Helen sva očajna.
— Neću! — izjavi Bo Rejner. Lice joj je bilo još bleđe, a oči su joj
sevale kao kremen. To je bio njen odgovor voljenoj, nežnoj sestri, to
je bio njen odgovor na zov Zapada.
— Utaman, — reče Roj mirno. — Nego, biće bolje da idem ja za
njim.
Pa i on izađe i, pojahavši svoga konja, odjuri punim trkom.
Pokazalo se da je Bo bila gore izubijana, izgrebana i potresena
nego što je mislila. Jedno joj je koleno bilo poprilično ozleđeno, i
sama ta povreda bila je dovoljna da joj za izvesno vreme onemogući
jahanje. Helen, koja se pomalo razumevala u previjanju rana,
mnogo se žalostila zbog ovih svakojakih ozleda na Boinoj lepoj koži,
i dugo je probavila dok ih je isprala i previla. No još dugo potom,
kao i za vreme večere, a večerali su tada rano, i posle, Boino se
uzbuđenje nije stišavalo. Još jednako ostajalo je bledilo na njenom
licu i žar u očima. Helen joj je naređivala i molila je da ide u krevet,
jer Bo stvarno nije mogla da stoji, a ruke su joj se tresle.
— U krevet? Ne ja! —reče ona. — Hoću najpre da saznam šta je
on učinio sa Rigsom.
A baš ta mogućnost držala je Helen u strahovitoj neizvesnosti.
Ako bi Karmajkel ubio Rigsa, Heleni se činilo kao da bi se dno
provalilo ispod cele ove zgrade zapadnjačkog života, koju je ona
upravo bila počela da zida sa toliko ozbiljnosti i straha. Ona nije
mogla verovati da će Karmajkel to učiniti. Ali ju je neizvesnost
mučila.
— Draga Bo, — preklinjala je Helen — ne želiš valjda... Oh, želiš
li valjda da Karmajkel... ubije Rigsa?
— Ne, to ne, ali ne bih mnogo marila da i to bude — odseče Bo.

227
 — A misliš li... da hoće?
— Nel, ako me taj kauboj odista voli, on je tačno pročitao moju
misao pre no što je otišao — izjavi Bo. — A on zna guta ja mislim da
će on učiniti.
— A šta je... to? — promuca Helen.
— Ja hoću da on Rigsa malo izmesi, gore dole po selu, negde
naočigled sveta. Hoću da razgolitim Rigsa kao kukavicu,
razmetljivca, hvalisavca, kakav i jeste. I da ga izvređa, išamara,
izudara i, najuri iz Pajna!
Njene strasne reči još su odjekivale po sobi kada se začuše
koraci pod tremom. Helen pohita da skine rezu s vrata i otvori ih
baš u trenutku kad neko zakuca. Kroz pomrčinu se belelo Rojevo
lice. Oči su mu svetlele, a njegov osmeh učini izlišnim Helenino
uplašeno pitanje.
— Kako ste svi večeras? — oteže on ulazeći.
Na ognjištu je plamsala vatra, a na stolu je gorela sveća. Pri toj
svetlosti Bo je, radoznalih očiju, zavaljena u velikoj naslonjači,
izgledala bleda.
— Šta je uradio? — upita ona svom svojom čudesnom snagom.—
Ama, zar mi nećete najpre reći kako ste vi?
— Roj, sva sam izgruvana. Trebalo bi da sam već u postelji, ali
kako bih mogla zaspati pre no što čujem šta je učinio Las Vegas.
Oprostila bih mu ma šta, sem da se napio.
— Što se toga tiče, možete biti potpuno mirni — odgovori Roj. —
Nije okusio ni kapi.
Roj je odugovlačio da započne sa pričanjem, ma da je svako dete
moglo pogoditi kako jedva čeka da ispriča. Jedanput bar da se ozari
zadovoljstvom i njegova tvrda, budna mirnoća, njegova duša
sazdana od rada, truda i trpljenja, što se sve tako jasno ogledalo na
njegovom licu. On kucnu vrhom svoje čizme u glavnje što su gorele.
Helen primeti da je promenio čizme i da je skinuo mamuze. Znači
da je posle onoga što se desilo u Pajnu, ma šta to bilo, svratio u svoj
stan.
— Gde je on? — upita Bo.

228
 — Ko? Rigs? Bogme, ne znam. Valjda negde napolju, u šumi,
zauzet vidanjem.
— Ama ne Rigs. Najpre mi recite gde je on.
— Onda sigurno mislite na Las Vegasa. Maločas smo se rastali
dole u brvnari. On se taman spremio da legne, ma da je još rano.
Bio je sav umoran i tako bled da biste ga jedva prepoznali. Ali je opet
sav sijao od sreće, i poslednje što je rekao, više za sebe negoli za
mene, bilo je, mislim: „Jest da sam pomalo ćaknut, ali ako me ona
sada ne bude zvala Tom, onda nije ni za šta!“
Bo pljesnu rukama, uprkos toga što joj je jedna bila zavijena.
— Da ga zovem Tom? Bogme i hoću! — izjavi ona razdragano. —
A sad požurite... šta je...
— Zaista je čudno koliko mu je mrzak taj nadimak Las Vegas —
produži Roj mirno.
— Roj, ta recite mi šta je on učinio, šta je Tom učinio, ili ću da
vrištim — uzviknu Bo.
— Mis Helen, jeste li ikada videli ovako nešto? — upita Roj
obraćajući se Heleni.
Ne, Roj, nikada — složi se Helen. — Nego molim vas, molim vas,
ispričajte nam šta se desilo.
Roj se nasloni svojim vitkim, stasitim telom na kameni okvir
ognjišta okrenuvši se ka devojkama.
— Kad sam ono pojurio za Las Vegasom, videh ga daleko dole
na putu — poče Roj živo. — A video sam i jednog drugog čoveka
kako jaše u Pajn sa suprotne strane. To je bio Rigs, ali ja to onda još
nisam znao. Las Vegas dojaha do radnje, pred kojom se muvalo
nekoliko momaka, i on im nešto reče. Kad sam ja stigao, oni se svi
uputiše ka Ternerovoj kafani. Video sam dvanaestak konja
privezanih za ogradu. Las Vegas odjaha dalje. No ja sjašem kod
Ternera i upadnem sa celom onom bulumentom. Ma šta da je Las
Vegas rekao onoj momčadiji, ne odadoše ga zacelo. Uskoro naiđe
kod Ternera još sveta, i iskupi se bogme nas tu bar dvaestina. Beše
tu i Džef Malvi sa svojim društvom. Kao da su pili besplatno. No ne
svide mi se način na koji me je Malvi pogledao. I zato izađem
napolje i sklonim se u radnju, izgledajući za Las Vegasom. No njega

229
nije bilo. Utom eto ti Rigsa na konju. A baš kod Ternera Rigs svraća
i tu se razmeće. Izgledao je strašno mrk i zamišljen, sjahao je sporo
i ne primetivši neobičan broj konja pred mehanom, i pokunjeno je
ušao u kafanu. Na minut iza toga pomoli se odozdo Las Vegas i
dolete kao strela. Očas slete s konja i upade na vrata.
Roj zastade kao da prikuplja snagu ili da bira reči. Činilo se da
je njegovo pričanje potpuno upućeno Boi, koja ga je gledala i slušala
kao začarana.
— Pre no što sam ja i stigao do Ternerova ulaza, a to je bilo
gotovo odmah, čuh kako Las Vegas podvrisnu. Jeste li ga ikada čuli?
E, bogme, to je nešto najdivljačnije što sam ikada čuo od kauboja.
Otvorih hitro vrata i šmugnuh unutra. Usred kafane stojali su Rigs
i Las Vegas sami, dok je gomila uzmicala ka zidu i sklanjala se iza
tezge. Rigs je bio bled kao mrtvac. Nisam razabrao i ne znam šta je
ono Las Vegas podviknuo Rigsu, ali Rigs je znao, i znala je cela ona
gomila. Na jedan mah svako je tu odista video u Las Vegasu ono
čime se onaj drugi uvek razmetao. Pre a posle to neminovno stiže
takve ljude kao što je Rigs.
„— Šta ste rekli? — upita Rigs, a brada mu se tresla.
„— Nisam rekao još ništa — odgovori Las Vegas. — Samo sam
podvrisnuo.
„— Pa šta hoćete?
„— Uplašili ste mi devojku.
„— Dođavola! Koja je to?“ — promuca Rigs i stade da zvera
unaokolo. Ali i ne mrdnu rukom. Bilo je nečeg ukočenog u njegovom
stavu. Las Vegas je držao obe ruke malo isturene, kao da se sprema
na skok. Međutim nije to bilo. Nikada nisam video Las Vegasa da to
čini, ali kad sam ga video, odmah sam razumeo.
„— Vi znate. I pretili ste i njoj i njenoj sestri. Uzmite revolver” —
reče mu Las Vegas tiho ali oštro.
U gomili nastade tajac i niko ni da trepne. Rigs pozelene. Gotovo
mi ga bi žao. Poče da se trese, i da je potegao revolver, zacelo bi ga
ispustio iz ruke.
„— Slušajte, vi se... to je neka zabuna... Ja nisam video nikakve
devojke... ja...

230
 „— Ćuti i poteži“ — grmnu Las Vegas. Njegov glas kao da je bušio
rupe po tavanici. Rigs je bio kao gromom ošinut. U tren oka svima
bi jasno da Rigs neće i ne može potegnuti. Bio je premro od straha.
On nije bio ono za šta se izdavao. Ne znam da li je tu bilo njegovih
prijatelja. Ali ovde na Zapadu ni čestiti ljudi ni zlikovci, podjednako,
ne mare za ljude Rigsova kova. I ta grobna tišina prolomi se
kikotom. Bilo je zaista bedno videti Rigsa, kao što je bilo divno
videti Las Vegasa.
— Kad je ovaj opustio ruke, onda sam znao da neće biti
pucnjave. Tada Las Vegas planu u licu. On raspali Rigsa jednom
rukom, pa drugom. Pa onda stade da ga mesi. E, nikada nisam ni
slutio da onaj slatkorečivi Las Vegas ume tako gadno da psuje. Bila
je to prava bujica najgorih pogrda koje sam ovde čuo, i još čitav niz
koji nikada nisam čuo. Ovde onde razabrao sam poneku, kao
podlac, i njuškalo, i uobražena budala, i dugokosi smrad, ali bila su
odreda i najpogrdnija imena. I Las Vegas ih je sipao dok nije
pomodreo u licu, sav zapenušen i promukao kao kreštava krava.
— Kad je već sasvim izgubio dah od pustog psovanja, onda stade
da udara Rigsa po celoj kafani; zatim ga izbaci napolje, tresnu o
zemlju gazeći ga nogama dok Rigs nije ponovo ustao, i udarao ga je
tako niz ulicu, a pozadi njega prolamao se kikot rulje. I tako ga je
isterao napolje iz sela!

231
 GLAVA OSAMNAESTA

Dva dana osta Bo u krevetu, trpeći teške bolove, buncajući u

groznici. Ovo njeno buncanje pokatkad je uveliko uveseljavalo
Helenu, kao što bi Toma Karmajkela zacelo bilo diglo u sedmo nebo.
Trećega dana Bo se oporavi i, odbivši da ostane duže u krevetu,
otetura u sobu za sedenje, gde je provodila časove gledajući kroz
prozor na staje i dodijavajući Heleni zapitkivanjima koja su
izgledala beznačajna. Ali ju je Helen prozrela i prosto je likovala.
Helen je očekivala da će Karmajkel naposletku malko ohladneti
prema Boi. Takav je postupak trebao mladoj mis. Sada se za to
pružala sjajna prilika. Helen je bila gotovo u iskušenju da da
kauboju mit.
Ali, ni toga dana ni sutradan ne pojavi se Karmajkel u kući, ma
da ga je Helen dvaput videla u blizini. Bio je zaposlen kao obično i
pozdravio ju je kao da se nije desilo ništa naročito.
Roj je dolazio dvaput, jednom posle podne i ponovo uveče. Kad
su ga bolje upoznale, učinio im se mnogo prijatniji. Za vreme ove
druge posete Bo prosto nije znala šta da kaže kad ju je on zadirkivao
kako je Karmajkel našao drugu devojku i da će je voditi na igranku.
Boino je lice pokazivalo da njena taština ne može u to da veruje, ali
da njeno poznavanje mladih ljudi to ne isključuje. Roj je očevidno
bio isto toliko pronicljiv koliko i ljubazan. On kao uzgred napomenu
kako sneg na planini nikada ne kopni pre kraja marta a pogled
kojim je propratio ovu napomenu natera Heleni rumen u lice.
Kad Roj ode, reče Bo Heleni:
— Dovraga s tim čovekom! Taj kao da gleda pravo kroza me.
— Draga moja, ti si ovih dana prilično providna — promrmlja
Helen.

232
 — Ti da ne govoriš! Ni ti mu nisi umakla — odgovori Bo. — On
tačno zna da umireš od želje da vidiš kako je sneg okopneo.
— Za boga miloga! Nadam se da nisam baš dotle doterala.
Razume se da želim da sneg okopni i da dođe proleće, i cveće...
— Ha-ha-ha! — dirala ju je Bo. — Nel Rejner, vidiš li zelenilo u
mojim očima? Da dođe proleće! Da, kao što reče pesnik, u proleće
mašta mladog čoveka lako skreće na ljubavne misli. Samo što je
pesnik mislio na mladu ženu.
Helen je gledala kroz prozor na bele zvezde.
— Nel, jesi li ga videla, otkako sam pozleđena? — nastavi Bo sa
izvesnim naporom.
— Njega? Koga?
— Oh, koga zamišljaš? Mislim Toma! — viknu ona prasnuvši pri
poslednjoj reči.
— Toma? Ko je to? Ah, misliš Las Vegasa. Jesam, videla sam ga.
— Pa, je li pitao za... za mene?
— Čini mi se da je pitao kako si, tako nešto.
— Hm! Nel, ja tebi ne verujem uvek — reče, potom i zaćuta.
Pošto je malo čitala, pa malo sanjarila gledajući u vatru, priđe
hramljući Heleni, poljubi je i poželevši joj laku noć izađe iz sobe.
Sutradan je bila nekako tiha, kao da se nalazila na ivici jednog
od onih klonulih raspoloženja koja su je češće obuzimala. Rano
uveče, tek što su upaljene svetiljke i ona se pridružila Heleni u sobi
za sedenje, kad škripnu poznati korak po rđavo prikovanim
daskama poda u tremu.
Helen priđe vratima i uvede unutra Karmajkela. Bio je sveže
obrijan, odeven u tamno odelo, koje je tako odudaralo od njegovog
svakodnevnog jahaćeg odela, i imao je zadenut cvet u rupici od
kaputa. Ipak, uprkos ovog svečanog držanja, izgledao je više nego
ikada onaj mirni, neusiljeni, bezbrižni kauboj.
— Dobarveče, mis Helen — reče ulazeći ukrućeno. — Dobarveče,
mis Bo. Kako ste obe?
Helen mu otpozdravi prijaznim osmejkom.
— Dobroveče, Tome, — reče Bo stidljivo.

233
 Ovo je zacelo bio prvi put da ga je oslovila tim imenom. Dok je
govorila, izgledala je vanredno lepa i primamljiva. Ali, ako je
računala da će razoružati Karmajkela ovom prvom
poluzavodljivom, no više podrugljivom upotrebom njegovog imena,
onda se prevarila u računu. Kauboj je primio pozdrav kao da je već
hiljadu puta čuo to ime iz njenih usta, ili kao da ga uopšte nije čuo.
Helen pomisli da je, ako je glumio, zaista dobro glumio. Zbunjivao
ju je pomalo, ali je ona volela njegov pogled, i njegovo slobodno
držanje, i nešto u njemu što je moralo biti njegov nesvesni ponos.
On je bio daleko otišao, možda predaleko, u svome udvaranju Boi.
— Kako se osećate? — upita on.
— Danas mi je bolje — odgovori Bo oborenih očiju. — Ali još
hramljem.
— Rekao bih da vas je prignječio onaj mustang. Mis Helen reče
da rana na vašem kolenu baš nije bila šala. A povreda na kolenu je,
bogme, gadna stvar, naročito za čoveka koji hoće da jaše.
— Oh, to će brzo proći. Kako je Sam? Nadam se da nije
osakaćen.
— Taj Sam, zaista, taj vam je kao da nikada nije ni padao.
— Tome... ja... ja hoću da vam zahvalim što ste Rigsu dali ono
što je zaslužio…
Govorila je ozbiljno, rečito, i prvi put bez onog malko
prepredenog naglaska ili drske zavodljivosti, kojima se obično
služila prema ovom ludo zaljubljenom mladiću.
— O, čuli ste za to — odgovori Karmajkel, odmahnuv rukom u
znak da ne pridaje tome važnosti. — Ništa naročito. Trebalo je to
učiniti. Uplašio sam se Roja. On bi bio gadan. A tako i svaki drugi
od momaka. A ja nekako moram da pazim na sve njih, znate, pošto
sam sada nadzornik mis Helene.
Helen je neizrecivo uživala. Utisak njegovih reči na Bo bio je
čudesan. On ju je potpuno razoružao. Pronicljivošću, taktom i
uglađenošću pravog diplomate on se izvukao od obaveze, i njegovo
samoodricanje, njegovo otvoreno potcenjivanje svoga podviga,
zbunjivalo je i ponižavalo Bo. Ona je sedela ćuteći kao zalivena neko
vreme, dok je Helen pokušavala da neprimetno podržava razgovor.
Nije bilo verovatno da će Bo ostati dugo bez reči, šta više bilo je vrlo
234
verovatno da će ona jednim sjajnim potezom svoga vatrenog duha
za tren oka okrenuti uloge na štetu svoga prepredenog obožavaoca.
Na svaki način bilo je jasno da ju je lekcija duboko pogodila. Bila je
uzbuđena, uvređena, mrgodna, i najzad slatko prkosna.
— Ali, vi ste rekli Rigsu da sam ja vaša devojka! — Time je Bo
otkrila svoje položaje. I Helen nije mogla zamisliti kako će
Karmajkel moći odoleti tome kao i ljupko đavolastom pogledu
kojim je to propratila.
No ni Helen još nije bila upoznala kauboja, kao god ni Bo.
— Jakako. Morao sam to reći. Morao sam dati opravdanje pred
onom gomilom. To je bilo zaista drsko od mene, i ja se, dabome,
izvinjavam.
Bo ga je gledala razrogačeno, a onda, uzdahnuvši lako, obori
glavu.
— E pa, ja svratih koliko da vas pozdravim i raspitam se za vaše
zdravlje — reći će Karmajkel. — Krenuo sam na igranku, i kako Flo
stanuje van varoši, bolje je da krenem... Laku noć, mis Bo; nadam
se da ćete uskoro opet pojahati Sama. I laku noć, mis Helen.
Bo se trže i progovori nešto prijatno i kratko, vrlo potištena.
Karmajkel iziđe, i Helen, pozdravivši ga, zatvori vrata za njim.
U trenutku čim je on otišao, Boin preobražaj bio je tragičan.
— Flo! Misli Flo Stabe, onu ružnu, razroku, drsku rugobu!
— Bo! — opomenu je Helen. — Ta devojka nije lepotica,
priznajem, ali je vrlo ljupka i prijatna. Ona mi se svidela.
— Nel Rejner, ljudi nisu nizašta! A kauboji su najgori! — izjavi
Bo sva pomamna.
— Što ga nisi cenila dok si ga imala? — upita Helen.
Bo je bila besna, ali ova primedba, u prošlom vremenu, na tu
pobedu koja joj se sada najedanput učinila čudnovato draga,
potpuno joj salomi krila. Bilo je to sad vrlo bledo, utučeno i jadno
devojče koje je izbegavalo Helenin pogled i pobeglo iz sobe.
Sutradan Bo nije bila pristupačna ni sa koje strane. Rastrzala su
je svakojaka raspoloženja, koja su se ređala od tuge do mračne
zamišljenosti i užasa, odatle do žudnje, i najzad do ponositosti koja
joj je ponovo podizala duh.
235
 Dockan posle podne, za vreme dokolice, dok su Helen i Bo bile
u sobi za sedenje, odjeknu konjski topot u dvorištu i začuše se koraci
pod tremom. Otvorivši na jako kucanje, Helen se iznenadi kad
ugleda Bizlija. Napolju u dvorištu bilo je nekoliko jahača u sedlu.
Heleni zadrhta srce. Ona je naslućivala da će doći do ove posete.
— Dobar dan, mis Rejner — reče Bizli skidajući šešir. — Dolazim
jednim malim poslom. Možete li me primiti?
Helen prihvati pozdrav razmišljajući brzo. Volela bi da ga primi
i da se što pre oslobodi ovog neizbežnog sastanka.
— Izvolite unutra — reče ona, zatvorivši vrata pošto on uđe. —
Moja sestra, gospodin Bizli.
— Kako ste, mis? — reče renčer gromkim prijatnim glasom.
Bo odgovori na ovo predstavljanje lakim ledenim poklonom.
Izbliza Bizli je na izgled bio snažan i mogao bi se nazvati
naočitim čovekom od kakvih trideset pet godina, snažne građe,
mrke puti, očiju crnih kao trnjine, nalik na meksikanske, čije je krvi,
po pričanju, bilo u njemu. Izgledao je lukav, samopouzdan i
samoljubiv. Da Helen nikada pre ove posete nije slušala o njemu,
ne bi ni onda imala poverenja u njega.
— Došao bih ranije, ali sam čekao na starog Hozea, Meksikanca
koji je bio moj kauboj dok sam bio u ortakluku s vašim ujakom —
reći će Bizli sedajući i stavi svoje ogromne ruke u rukavicama na
kolena.
— Da? — zapita Helen u nedoumici.
— Hoze se prebacio ovamo iz Magdalene, i ja sad mogu da
dokažem svoje pravo. Mis Rejner, ovaj renč ovde treba da bude moj
i jeste moj. On nije bio tako velik niti tako bogat onda kad me je Ol
Očinklos isterao s njega, priznajem. Imam kod sebe napismeno, a
imam i starog Hozea za svedoka. I računam da mi isplatite
osamdeset hiljada dolara, inače ću vam uzeti renč.
Bizli je govorio običnim, mirnim glasom koji je stvarno iskreno
zvučao, a držanje mu je bilo priprosto, ali potpuno prirodno.
— Gospodine Bizli, vaš zahtev nije nikakva novost za mene —
odgovori Helen mirno. — Ja sam već čula o tome. I pitala sam ujaka.
On se na samrti zakleo da vam ne duguje ni dolara. Naprotiv, tvrdio

236
je da još vi dugujete njemu. Ni među njegovim papirima nisam
mogla ništa naći, stoga moram da odbijem vaše traženje. I neću ni
da ga uzimam ozbiljno.
— Mis Rejner, ne mogu da vam zamerim što stavljate Olovu reč
protiv moje — reče Bizli. — I vaše stanovište je sasvim prirodno. Ali
vi ste ovde strankinja i ne znate ništa o stočnim poslovima u ovim
stranama. Nije lepo govoriti ružno o mrtvima, ali je istina da je Ol
Očinklos počeo ovde s krađom ovaca i nežigosane stoke. Tako je
počinjao svaki renčer koga ja znam, pa i ja sam. I niko od nas nije
to smatrao otimačinom.
Helen ga je samo posmatrala iznenađeno i u neverici.
— Ali razgovor na stranu, jer razgovoru kraja nema, a i ovde na
Zapadu razgovor je bez ikakve cene — nastavi Bizli. — Ja ne volim
razgovore. Ja samo hoću da vam kažem kako stvar stoji i da vam
ponudim posao, ako hoćete da ga primite. Ja mogu da dokažem više
nego vi, crno na belo, i svedocima. To je moje pravo. A ovo je posao
što nam ga nudim. Pođite za mene i stvar će biti u rodu.
Zapanjivala je ova gruba, prostačka i niska nasrtljivost, tako
bezobzirna prema opravdanom stavu žene; ali je Helen bila tako
pripremljena na nju da ju je s gnušanjem sakrila.
— Hvala, gospodine Bizli, ali ne mogu da prihvatim vašu
ponudu — odgovori ona.
— Pa da porazmislite malo natenane? — upita on raširivši svoje
ogromne ruke u rukavicama.
— Nije potrebno.
Bizli ustade. On nije pokazivao nikakvo razočarenje ili
uvređenost, samo ona nametljiva ljubaznost iščeze s njegova lica i,
ma kako laka bila ta promena, oduze mu i tu jedinu prijatnu crtu
koju je pokazivao.
— To znači da ću vas morati naterati da mi platite tih osamdeset
hiljada, ili da vas izbacim odavde — reče on.
— Gospodine Bizli, i kad bih vam dugovala, odakle da smognem
toliki novac? Ali ja vam ga ne dugujem. A zacelo me niko ne može
isterati sa maga imanja. Vi mene ne možete isterati odavde.
— A što da ne? — upita on spuštena mrka pogleda.

237
 — Zato što je vaše traženje nečasno. I ja to mogu da dokažem —
izjavi Helen živo.
— A kome ćete vi to dokazati, da sam ja nečastan?
— Mojim ljudima, vašim ljudima, celom svetu u Pajnu; svima i
svakome. Nema ni jednog čoveka koji neće poverovati meni.
On je izgledao radoznao, uznemiren, zbunjen i namrgođen, pa
ipak kao očaran njenim tvrđenjem ili možda njenim osobenim
izgledom dok je tako vatreno branila svoju stvar.
— A kako mislite da dokažete sve to? — reče on povišenim
glasom.
— Gospodine Bizli, sećate li se kada ste se jesenas sastali sa
Snejkom Ensonom i njegovom družinom, gore u šumi, i najmili ga
da me odvede? — upita Helen ubrzanim, jasnim glasom.
Tamnomaslinasto, drsko lice Bizlijevo postade prljavo belo.
— Štaa? — dreknu on muklo.
— Vidim da se sećate. E, Milt Dejl je bio skriven na tavanu one
brvnare gde ste se sastali sa Ensonom. Čuo je svaku reč vaše
pogodbe sa onim razbojnikom.
Bizli najedared silovito razmahnu rukom, tako jako da mu
rukavica spade na pod. Sagnuvši se da je dohvati, on oštro zasikta.
Zatim koračajući k vratima otvori ih silovito i zalupi ih za sobom.
Njegov snažni glas, promukao od ljutine, razleže se pre topota
konjskih kopita.
Toga dana, posle večere, upravo dok se Helen pribirala, pojavi
se Karmajkel na otvorenim vratima. Bo nije bila tu. Kroz sumrak
Helen nazre da je kauboj bio bled, mrk, ljutit.
— Oh, šta se desilo? — uzviknu Helen.
— Roj je ranjen kod Ternera. Ali nije mrtav Preneli smo ga kod
udovice Kes. I rekao mi je da vam javim da će se izvući.
— Ranjen! Izvući će se! — ponavljala je Helen sporim,
nesvesnim uzvicima. Osećala je samo neku duboku unutrašnju
zbrkanost i hladan zastoj krvi u celom telu.
— Da, ranjen! — uzviknu Karmajkel gnevno. — I, ma šta on
govorio, ja mislim da neće izvući glavu.

238
 — O, bože, užasno! — jeknu Helen. — Bio je tako dobar, takav
čovek! Kakva šteta! Oh, to ga je sigurno zadesilo zbog mene. Recite
mi šta se desilo? Ko ta je ranio?
— Pa, ne znam. I to je ono što me tera do besnila. Nisam bio
tamo kad se to desilo. A on neće da mi kaže.
Zašto neće?
— Ne znam ni to. Mislio sam u početku da je zato što bi hteo da
se osveti. Ali razmislivši bolje, čini mi se da on neće da ja sada ikoga
vidim, iz straha da me ne ubiju. A vama će trebati vaši prijatelji. To
je sve što mogu da dokučim od Roja.
Tada Helen na brzu ruku ispriča o popodnevnoj Bizlijevoj poseti
i svemu što se odigralo.
— E, ta govedarska protuva! — promrmlja Karmajkel jako
uzbuđen. — Vi da pođete za njega!
— Zaista je to hteo. Moram reći da je ta, ta proševina bila
prilično neočekivana.
Karmajkel kao da se mučio da obuzda svoj jezik. Naposletku
prasnu.
— Mis Nel, velim vam da već odavno imam to osećanje u
kostima kako sam ja taj čovek što treba da utisne žig tom skotu!
— Oh, mora da je on ranio Roja. Otišao je odavde vrlo
pomaman.
— Računam da biste vi mogli saznati to od Roja; činjenica je da
sve što sam bio u stanju izvući od Roja bilo je to da je došao u krčmu
sam. Bizli je bio tamo, a Rigs...
— Rigs? — upade Helen.
— Dabome, Rigs. Vratio se. Ali bolje da mi se sklanja s puta. I
Džef Malvi sa svojom družinom. Terner mi reče da je čuo nekakvu
svađu i zatim pucanj. Banda se rasturila, ostavivši Roja na podu. Ja
sam naišao malo docnije. Roj je još ležao onde. Niko mu nije ukazao
nikakvu pomoć. O tome ću još da se porazgovaram s Ternerom.
Dakle, našao sam pomoć i preneo Roja kod udove Kes. Roj je
izgledao dobro. Ali je bio isuviše vedar i razgovoran, i to mi se nije
svidelo. Zrno mu je prosviralo kroz pluća, to je sigurno. I izgubio je
mnogo krvi pre no što smo uspeli da mu je zaustavimo. Onaj

239
smrdljivac Terner mogao je bar da nam pomogne. I ako Roj ugasi,
bogami ću...
— Tome, zašto morate uvek pomišljati na to kako ćete nekoga
ubiti? — prekide ga Helen ljutito.
— Zato što neko mora biti ubijen ovde. Eto zato! — dočeka on.
— Pa ipak, zašto da izlažete opasnosti Bo i mene da ostanemo
bez prijatelja? — upita Helen prekorno.
Na to se Karmajkel pokoleba i izgubi nešto od svoje mrke
ubojitosti.
— O, mis Nel, ja sam pošašavio. Imajte malko strpljenja sa
mnom, možda biste me mogli obrlatiti... Ma da ne vidim drugog
izlaza.
— Ne gubimo nadu i molimo se — reče Helen ozbiljno. —
Rekoste da ja pokušam i saznam od Roja ko je pucao na njega. Kad
mogu da ga vidim?
— Sutra, mislim. Doći ću po vas. Povedite sobom i Bo. Od sada
moramo ići na sigurno. I šta velite da ja i Hol spavamo ovde u kući?
— Zaista bih se osećala mirnije — odgovori ona. Soba ima na
pretek. Molim vas, dođite.
— U redu. A sada idem da dovedem Hola. Voleo bih, doduše, da
vas nisam tako uplašio i učinio da prebledite.
Izjutra oko deset časova Karmajkel odveze Helen i Bo u Pajn, i
priveza kola pred kućom udove Kes.
Na kruškama i jabukama mešali su se crveni i beli cvetovi;
mirišljavi vazduh bio je ispunjen dremljivim zujanjem pčela. Bujna,
mala bašta bila je sva obrasla u mrkozelenoj travi alfalfi; sa naložene
vatre dizao se uvis lenji stub plavog dima; ptice su ljupko cvrkutale.
Helen je jedva mogla da veruje da usred ovolike tišine leži čovek
možda smrtno ranjen. A Karmajkel je bio nesumnjivo tako mrk i
ćutljiv da je opravdao i najgore strahovanje.
Udova Kes pomoli se na malom ulazu: seda, pogurena, oronula,
ali vedra starica koju je Helen već poznavala.
— Bože slatki! Raduje me što vas opet vidim, mis Helen, — reče
ona. — A doveli ste i devojčicu koju još nisam upoznala.

240
 — Dobro jutro, gospođo Kes. Kako, kako je Roju? — upita Helen
zabrinuto ispitujući zbrčkano lice staričino.
— Roj? Nemojte se samo tako plašiti. Roj bi najvoleo pojahati
svoga konja i odmagliti kući, kad bih ga ja pustila. Znao je da ćete
doći. I naterao me da mu držim ogledalo da bi se obrijao. Šta velite
na to, a čoveku zrno prošišalo kroz grudi! Ne možete vi ubiti
mormona, pa to ti je!
Starica ih povede u jednu malu sobu za sedenje, gde je pod
prozorom na divanu ležao Roj Bimen. Bio je budan i smešio se, ali
iscrpljen. Ležao je pokriven ćebetom. Siva košulja bila mu je
raskopčana oko vrata pa se video zavoj.
— Dobro jutro, cure — oteže on. — Bogami je lepo od vas što ste
sišle ovamo.
Helen stade pored njega i, nagnuvši se nad njim, sva ozbiljna,
pozdravi ga. Ona primeti kao prisenak bola u njegovim očima, a
njegova nepomičnost pogodi je u srce, ali inače nije izgledao tako
loše. Bo je bila bleda, iskolačenih očiju, i očevidno isuviše uzbuđena
da bi mogla govoriti. Karmajkel primače stolice do divana za njih
dve.
— Pa što si tako obesio brke u ovako divno jutro? — reče Roj
šaljivo gledajući u kauboja.
— Pa valjda ne očekuješ da budem nasmejan kao da idem na
venčanje? — odgovori Karmajkel.
— Sigurno se još nisi pomirio sa Bo — prihvati Roj.
Bo se zarumene do ušiju, a kaubojevo lice izgubi malo Od svoje
natuštenosti.
— Rekao bih da se to tebe ni ovolicno ne tiče da li se o n a
pomirila sa mnom — reče ovaj.
— Las Vegase, majstor si u rukovanju konjem i lasom, a mislim
i revolverom, ali kad su u pitanju devojke, onda te nigde nema.
— Ja nisam mormon, sunca mi! Hodite, majko Kes, iziđimo
odavde da bi oni mogli govoriti.
— Rođeni moji, ja sam baš htela da kažem da Roj ima vatre i da
on ne sme mnogo da govori — reče starica. Zatim ona i Karmajkel
iziđoše u kujnu i zatvoriše vrata za sobom.

241
 Roj pogleda u Helen svojim oštrim očima, blago prodirnijim
nego ikada.
— Moj brat Džon bio je ovde. Otišao je baš kad ste vi naišli.
Odjahao je kući da kaže mojima da ja nisam tako teško ranjen, a
onda će odjahati pravo kao pčela u planinu.
Helenine oči pitale su ono što njene usne nisu smele izustiti.
— Ide po Dejla. Ja sam ga poslao. Čini mi se da će nam taj vraški
lovac svima biti potreban.
Roj naglo skrenu pogled na Bo.
— Šta velite vi, devojko, na to?
— To isto — odgovori Bo srdačno.
U Heleni za trenutak sve kao da stade dok je razumela, a onda
joj zastruja krv i zalupa srce, i pritište je nepojmljiva uzbuđenost.
— Hoće li Džon moći dovući Dejla, kad je sneg još tako dubok?
— upita ona nesigurnim glasom.
— Dabome. On će povesti dva konja do snežne granice. Potom
će, ako bude trebalo, prevaliti preko prevoja na krpljama. Ali kladim
se da će Dejl dojahati na konju. Sneg je gotovo okopnio, sem na
osojnim padinama i po vrhovima.
— Prema tome, kad bih... kad bismo se mogli nadati Dejlu?
— Kroz tri do četiri dana, računam. Voleo bih da je on već ovde.
Mis Helen, na pomolu su nemiri.
— I ja sam svesna toga. I spremna sam. Je li vam Las Vegas
pričao o Bizlijevoj poseti?
— Nije. Ispričajte mi vi — odgovori Roj.
Helen poče da mu ukratko izlaže pod kakvim se okolnostima to
odigralo, i pre no što je završila čula je kako Roj psuje poluglasno.
— Tražio je da pođete za njega! O Jerusalime! To nikada ni
slutio ne bih. Taj podli kojot govedarski! Ama, mis Helen, kad sam
sinoć sastao „senjor“ Bizlija, video sam da mu nisu sve koze na
broju, sad znam šta je bilo. I rekao bih da sam naleteo u nezgodan
čas.
— Kako, Roj, šta ste učinili?

242
 — Eto, već odavna sam se bio rešio da porazgovaram sa Bizlijem
čim mi se ukaže prva prilika. Tako je i bilo. Bio sam u radnji kad
sam ga spazio kako ulazi kod Ternera. I ušao sam za njim. Bio je
gotovo mrak. Bizli, i Rigs, i Malvi, i još nekolicina pili su i galamili.
I tu sam ga smesta dokopao.
— Roj, oh, kako se vi mladići igrate opasnošću!
— Ali, mis Helen, to je jedini način. Plašiti se još više pojačava
opasnost. Bizli je u početku izgledao prilično pristojan. On i ja smo
se tako pregonili, a njegovi drugovi u stopu za nama, dok nismo
doterali u jedan kutak krčme. Ne znam šta sam mu sve izgovorio.
Ali sam mu sigurno izručio punu torbu. Kazao sam mu šta o njemu
misli moj stari. A Bizli zna isto tako dobro kao i ja da je moj starac
ne samo najstariji stanovnik u celoj okolini, nego i najpametniji, i
da on nikada neće izreći laž. Dakle, upotrebio sam sve očeve navode
dokazujući Bizliju da će, ako se uskoro ne očisti odavde, gotovo isto
tako uskoro svršiti svoje. Bizli je nedotupavan, i silno uobražen.
Sujetan je kao paun! On nije mogao da razume, i razbesneo se.
Rekao sam mu da je on dosta bogat i ako vam ne otme vaš renč i,
ukratko, mnogo sam galamio u vašu korist. Dotle su me on i njegova
banda bili pritisli u kutak, a po njihovim pogledima meni počeše da
se hlade noge. Ali kad sam se već jednom uhvatio u kolo trebalo je
igrati do kraja kako se najbolje moglo. Raspra je ispala tako da je on
izvukao iz mene reč da ću biti na vašoj strani kad dođe do odsudnog
trenutka. I što se mene tiče, rekao sam, želim da do toga dođe što
brže. Tada, eto, tada nešto zaista dođe brzo!
— Roj, tad vas je on ranio! — uzviknu Helen uzbuđeno.
— Sad, mis Helen, ja nisam rekao ko je to učinio — odgovori Roj
prijatno se smešeći.
— Onda mi recite ko je učinio?
— Pa, da vam ne kažem, sem ako mi obećate da nećete reći Las
Vegasu. Taj kauboj prosto kao da je izgubio glavu. On je uvrteo da
zna ko je pucao na mene i ja sam morao krupno da slažem. Vidite,
ako on sazna, onda će biti pucnjave. A, mis Helen, taj Teksanac je
gadan. Mogli bi i njemu doći glave, baš kao i meni — što bi bio još
jedan čovek manje na vašoj strani kad dođe do konačnog obračuna.

243
 — Roj, obećavam da neću kazati Las Vegasu — reče Helen
ozbiljno.
— Pa dobro, bio je Rigs! — Roj poblede još više kad to reče, a
glas mu, gotovo u šapatu, izražavaše stid i prezir. Ona strina je to
učinila. Pucao je iza Bizlijevih leđa! Nisam mogao ništa. Nisam ga
mogao videti ni kad je potegao. Ali kad sam pao i ostali ustuknuli,
video sam, ležeći onde, kako mu se puši revolver u ruci. Pravio se
neobično važan. Onda je Bizli stao da ga lema i lemao ga je dogod
nisu svi ispali napolje.
— Oh, kukavica, podla kukavica! — uzviknu Helen.
— Nije čudo što Tom hoće da sazna! — uskliknu Bo dubokim
tihim glasom. — Kladim se da on sumnja na Rigsa.
— Dabome da sumnja, ali ja ne bih hteo da mu dam to
zadovoljstvo.
— Roj, vi znate da Rigs ovde ne može dugo opstati.
— Pa, nadam se da će opstati dok ja ponovo ne stanem na noge.
— Opet vi! Očajno, svi vi momci! Morate da prolivate krv! — reče
Helen grozeći se.
— Draga mis Helen, ne uzimajte to tako. Ja sam kao Dejl, čovek
koji nikada ne traži svađu. Ali ovde kod nas ima neka vrsta
nepisanog zakona: oko za oko, zub za zub. Ja verujem u
svemogućega, i ubijanje je protivno mojoj veri, ali me je Rigs ranio,
i to ranio s leđa.
— Roj, ja sam samo žena, slaba srca, bojim se i nedorasla ovom
Zapadu.
— Čekajte samo dok vam se nešto ne desi. Recimo da Bizli dođe
i pograbi vas onim svojim prljavim medveđim šapama i, pošto vas
dobro protrese, da vas izbaci iz vašeg doma! Ili da vas Rigs satera u
kutak!
Helen oseti kako se sve u njoj uzbuni — a krv joj silno navre. No
ona je mogla da sudi o svom izgledu jedino po podsmehu ranjenog
čoveka koji ju je posmatrao svojim oštrim, pažljivim očima.
— Draga prijateljice, svašta se može desiti — reče on. Ali,
nadajmo se da neće doći do onog najgoreg.

244
 Na Roju se stadoše pokazivati znaci slabosti, i Helen usta
odmah, rekavši da je bolje da ga ona i Bo sada ostave, ali da će sutra
opet doći da ga obiđu. Na njen poziv Karmajkel ponovo uđe sa
gospođom Kes, i posle nekoliko napomena poseta se završi.
Karmajkel zastade časom na vratima.
— Pa, glavu gore, stari mormone! — doviknu on. ?
— Glavu gore ti, mrgodna matora momčino! — dočeka Roj nešto
preko mere glasno. — Zar još nemaš dosta petlje da se pomiriš sa
Bo?
Karmajkel pobeže s vrata kao oparen. Dok je drešio kola, bio je
sav crven u licu, a putem ka renču ćutao je kao zaliven. Tu je sišao i
ušao za devojkama u sobu. Još je bio sumoran, ali ne mrgodan, i
potpuno je ovladao sobom.
— Jeste li saznali ko je pucao na Roja? — upita on Helen
iznenada.
— Da. Ali sam obećala Roju da neću odati — odgovori Helen
nervozno. Ona okrete oči od njegovog ispitivačkog pogleda,
strahujući intuitivno od njegovog sledećeg pitanja.
— Je li to bio... Rigs?
— Las Vegase, nemojte me pitati. Neću prekršiti svoje obećanje.
On priđe do prozora i zagleda se časkom napolje, i najedared,
kad se okrenuo Boi, izgledao je jači, viši čovek, vladajući svim
svojim osećanjima.
— Bo, hoćete li da me poslušate, ako se zakunem da ću reći
istinu, ukoliko je meni poznato?
Pa, razume se — odgovori Bo, a obrazi joj se naglo zaplamiše.
— Roj neće da ja znam zato što on želi sam da se obračuna s tim
nitkovom. A ja želim da znam, jer hoću da toga gada sprečim da ne
učini još više prljavih stvari nama i našim prijateljima. To je Rojev
razlog i moj. I ja vas pitam da mi kažete.
— Ali, Tome, ne smem — odgovori Bo u nedoumici.
— Jeste li vi obećali Roju da nećete prokazati.
— Nisam.
— A vašoj sestri?

245
 — Nisam. Nisam obećala ni jednom ni drugom.
— E, onda da mi kažete. Hoću da imate poverenja u mene u ovoj
stvari. Ali ne zato što vas volim i što sam jedared imao jedan lud san
da biste mogli da marite malko za mene...
— Oh, Tome! — promuca Bo.
— Slušajte. Ja hoću da imate vere u mene zato što sam ja onaj
koji zna šta je najbolje. Ja ne bih lagao i ne bih ovako govorio kad
ne bih znao pouzdano. Kunem se da će mi Dejl dati za pravo. Ali on
ne može biti ovde pre nekoliko dana. A ovu bandu treba zaplašiti.
Vi morate da uvidite to. Vi ste kanda brzo shvatili zapadnjačke
običaje. Ja ne bih umeo da vam učinim lepše priznanje, Bo Rejner...
hoćete li sada da mi kažete?
— Da, hoću — odgovori Bo, a oči joj zaplamteše.
— Oh, Bo, molim te, nemoj; molim te, nemoj. Čekaj! —
preklinjaše je Helen.
— Bo, ovo je između mene i vas — reče Karmajkel.
— Tome, reći ću vam — prošaputa Bo. — To je bila podla,
kukavička izdaja. Roj je bio priteran u kutak, a pucao je na njega,
iza Bizlijevih leđa, ona kukavica Rigs!

246
 GLAVA DEVETNAESTA

Uspomena na jednu devojku poremetila je mir Milta Dejla,

poljuljala njegovu filozofiju usamljene, izdvojene sreće u divljoj
samoći, i naterala ga da pogleda oči u oči svojoj duši i neumitnom
značaju života.
Kad je spoznao svoj poraz — da stvari nisu ono što izgledaju, da
za njega nema više radosti sa proleća koje nailazi, da je on bio slep
u svom slobodnom, čulnom, indijanskom odnosu prema životu —
upao je u jedno neobjašnjivo čudno raspoloženje, neku potištenost
i sumornost tako duboku kao tišina njegovog doma. Dejl je
razmišljao da ukoliko je jedna životinja snažnija, utoliko su njeni
nervi oštriji a inteligencija viša, utoliko veća mora biti i patnja usled
prepona ili povreda. On je računao i sebe u viši red životinja čija je
velika fizička potreba bilo delanje, a sada je podstrek za delanje bio
zamro. Postajao je trom, nije želeo da se pokrene. Vršio je svoje
smanjene dužnosti pod moranje.
Izgledao je na proleće kao na spasenje, ali ne da bi mogao
napustiti svoju dolinu. Mrzeo je hladnoću, bio je sit vetra i snega;
zamišljao je da će toplo sunce, gaj ponovo ozeleneo i protkan
svetlim belim radama, povratak ptica, veverica i jelena u njina stara
boravišta uspeti da razveju ovaj sumor što ga je pritiskivao. Njemu
će se tada lagano vratiti staro zadovoljstvo, iako nikad više neće biti
ono što je nekad bilo.
Ali proleće, stigavši rano u Rajski Gaj, donese u Dejlovu krv
groznicu — jedan oganj neizrecive čežnje. Možda je dobro što je tako
bilo, jer se činilo kao da ga nešto nagoni da radi, da se vere, da
tumara i da se večito kreće od jutra do mraka. Delatnost je snažila
njegove mišiće ukoliko su popustili i čuvala ga od onih nepomičnih,
nesvesnih časova sanjarenja. On se bar nije trebao stideti što žudi
247
za onim što nikada ne može biti njegovo — za nežnošću žene — za
domom punim svetla, radosti, nade, smisla i lepote dece. Ali ona
mračna raspoloženja bila su kao survavanje u ponore pakla.
Dejl nije vodio računa o danima i nedeljama. On nije znao kada
se sneg otopio sa tri padine Rajskoga Gaja. Sve što je znao bilo je to
da je preko njegove glave prohujao čitav jedan vek i da je osvanulo
proleće. Za vreme njegovih budnih časova, pa čak i u snu, činilo mu
se da jednako, na dnu njegove svesti, raste saznanje da će se uskoro
izbaviti od ovog iskušenja, kao preporođen čovek, gotov da žrtvuje
svoj izabrani udes, da napusti svoj usamljeni život samožive
popustljivosti u lenjoj prisnosti sa prirodom, pa da krene kuda bilo
gde će njegove snažne ruke moći vršiti nešto stvarno korisno
ljudima. A opet, želeo je da ostane u ovoj planinskoj tvrđavi dok
njegovo ispaštanje ne bude okončano — dok ne bu-,de u stanju da
iziđe pred nju, i pred ljude, sa saznanjem da je sada više nego ikada
čovek.
Jednog svetlog jutra dok je bio pored logorske vatre, pitomi
kuguar regnu potmulo. Dejl se iznenadi. Tom se nije tako ponašao
kad je u pitanju bio kakav grizli šunjalo ili zalutali jelen. Najedared
Dejl smotri jednog konjanika koji se pomaljao polako iza
omorikovog žbunja. Na taj pogled Dejlovo srce poskoči, prenuvši u
njemu slutnju njegove buduće veze sa bližnjima. Nikada još nije bio
tako radostan što vidi čoveka!
Ovaj je posetilac ličio na jednog od Bimena, sudeći po načinu
kako je sedeo u sedlu, i najedanput Dejl poznade u njemu Džona.
U taj mah jahač obode iscrpljenog konja i potera ga kasom i
uskoro stiže do borova i logora.
— Zdravo, stari lovče na medvede! — doviknu Džon mašući
rukom.
Uza svu srdačnost ovog pozdrava, njegov izgled preseče Dejlov
isti takav otpozdrav. Konj je bio uprskan blatom do bokova, a Džon
je bio blatnjav do kolena, mokar, kaljav, iznuren i bled. Boja lica
odavala je više nego umor.
— Zdravo, Džone! — odgovori Dejl.

248
 Rukovaše se. Džon umorno prebaci nogu preko oblučja, ali ne
sjaha odmah. Njegove bistre sive oči bile su začuđeno prikovane na
lovca.
— Milte, koji je đavo s tobom? — upitaće on.
— A što?
— Ke bilo me, ako se nisi toliko izmenio da sam te jedva
prepoznao. Ti si bio bolestan, sam samcit ovde gore!
— Zar izgledam bolestan?
— Bogami, izgledaš. Utanjio si i ubledeo i upao oko usta. Milte,
šta je s tobom?
— Otišao sam u propast.
— Otišao si u bestraga, baš kao što Roj reče, živeći sam ovde.
Preterao si, Milte. I izgledaš bolestan.
— Džone, moja je boljka ovde — odgovori Dejl uozbiljen i položi
ruku na srce.
— Pluća! — izbaci Džon. — S tim grudima, i na ovakvom
vazduhu? Idi odatle!
— Ne, nisu pluća — reče Dejl.
— Sad znam. Roj mi je nešto natuknuo.
— Šta ti je natuknuo?
— Samo polako, Dejle, stari druže. Ne čini li ti se da sam ti
dojahao malko prerano? Pogledaj moga konja! — Džon skliznu iz
sedla i pokaza rukom na iznurenog konja, pa stade da ga rasedlava.
— Alal mu vera, bogami. Prosto smo plivali po blatu penjući se. A
preko prevoja pregazili smo noću po zamrzlom snegu.
— Dobro si došao kao majski cvet. Koji je mesec Džone?
— Sunce jarko, zar si dotle doterao? Čekaj. Danas je dvadeset
treći mart.
— Mart! Vala, sa mnom je svršeno. Izgubio sam račun, i još
štošta drugo, možda.
— Dura! — viknu Džon pljesnuvši mustanga po bedru. — Sad
možeš pasti ovuda do mog idućeg dolaska. Milte kako su ti konji?
— Prezimili su odlično.
— E, to je dobro. Trebaće nam smesta dva velika, jaka konja.

249
 — A što? — zapita Dejl oštro. On ispusti jednu granu i uspravi
se nad logorskom vatrom.
— Ti ćeš sa mnom dole u Pajn, eto što.
To Dejla podseti na onu uobičajenu osobinu Bimena da mirno,
oprezno nagoveštavaju teške, sudbonosne nevolje.
Na ovo Džonovo pouzdano tvrđenje, i suviše značajno da bi se
moglo u to sumnjati, u Dejlovoj se misli na Pajn lagano porodi
čudno osećanje kao da je bio mrtav i da se ponovo vraća u život.
— Reci što imaš da kažeš! — izbaci on.
Brz kao munja mormon odgovori:
— Roj je teško ranjen, ali neće umreti. On me šalje po tebe.
Gadne stvari su na pomolu. Bizli hoće da istera Helenu Rejner i da
joj otme imanje.
Lak trepet prođe celim Dejlovim telom. Učini mu se kao još
jedna bolna ali uzbudljiva veza između prošlosti i ove nejasno
primamljive budućnosti. Njegova osećanja bila su sanjarenja, snovi,
čežnje. A ovo što mu je kazao prijatelj imalo je draž stvarnog života.
— Znači da je stari Ol mrtav? — upita on.
— Odavna, mislim oko polovine februara. Imanje je pripalo
Heleni. I vodila ga je odlično. Mnogi to kažu da je prava šteta što će
ga izgubiti.
— Neće ga izgubiti — izjavi Dejl. Kako je čudnovato zvučao
njegov glas u samim njegovim ušima. Bio je mukao i nestvaran, kao
od slabe upotrebe.
— No, svi mi imamo svoje mišljenje. Ja velim da hoće. Moj otac
kaže to isto. I Karmajkel to veli.
— Ko je to?
— Valjda se sećaš onog kauboja što je došao s Rojem i
Očinklosom za devojkama, jesenas?
— Da. Zvali su ga Las... Las Vegas. Svideo mi se.
— Hm! Svideće ti se još onoliko kad ga budeš upoznao. On je
celo vreme vodio renč za mis Helen. Adi stvari su se sada zakuvale.
Bizli se slizao s onim Rigsom. Pamtiš li ga?
— Da.

250
 — Dakle, Rigs je cele zime cunjao oko Pajna, vrebajući priliku
da se dokopa mis Helen ili Bo. Svako je to video. I baš odskora vijao
je Bo na konju i skrivio da ona gadno padne i ugruva se. Roj veli da
je Rigs lovio mis Helen. Ali ja bih rekao da bi jedna ili druga dobro
došla toj životinji. Pa, time je nekako počelo. Karmajkel je izlemao
Rigsa i izbacio ga iz sela. Ali se ovaj vratio. Bizli je opet posetio mis
Helen i ponudio joj da se uda za njega, kako joj ne bi oduzeo renč,
veli on.
Dejl se prenu i gromoglasno opsova.
— Tako je! — viknu i Džon. — Ja bih to isto rekao, da nisam
pobožan. Zar da ne poželiš da prospeš žuč toga poganog govedara
staklastih očiju? Bože moj, ala je Roj bio besan! Roj strahovito voli
mis Helen i Bo. Dakle, čim mu se pružila prva prilika, Roj je zakačio
Bizlija i dobro mu natrljao nos. Bizli je, veli Roj, bio zapenušio na
sva usta. Tada je Rigs pucao na Roja. Gađao ga je iza Bizlijevih leđa
kad Roj nije gledao! I još se Rigs razmeće da je revolveraš! Može biti
da to i nije tako loš pogodak, za njega!
— Valjda — primeti Dejl progutavši to s mukom. — Nego šta mi
zapravo Roj poručuje?
— Ono, ne sećam se baš svega što mi Roj reče — odgovori Džon
u neizvesnosti. — Ali je Roj bio strašno uzbuđen i ozbiljan kao
nikada. Veli: „Kaži Miltu šta se desilo. Reci mu da je Helen Rejner
u još većoj opasnosti nego ono jesenas. Reci mu da sam je zatekao
kako se zagledala preko planine u pravcu Rajskog Gaja sa srcem u
očima. Kaži mu da ga ona treba više nego ikada.“
Dejl sav zadrhta kao da ga je groznica zatresla. Obuze ga vihor
neodoljive strasne nežnosti, i divlja želja da proklinje Roja i Džona
zbog njihovih prostodušnih zaključaka.
— Roj je... — šašav! — dahnu Dejl.
— Slušaj, Milte, ti si zaista čudnovat čovek. Taj Roj je jedan od
najstaloženijih ljudi koje ja znam.
— Čoveče, ako bi me naveo da mu poverujem, a ispadne da nije
istina, ubio bih ga — odgovori Dejl.
— Nije istina! Misliš li ti da bi Roj Bimen lagao?

251
 — Ali, Džone, vi momci ne vidite moj slučaj. Nel Rejner me želi,
potreban sam joj!... To ne može biti!
— Ama, druže moj, što boluješ od ljubavi, tako jeste! — uzviknu
Džon saosećajno. — To ti je taj pakleni život, nikad ne znaš. I eto
radosti za tebe. A što se tiče žena, možeš se pouzdati u Roja Bimena
kao kad bi mu poverio da ti traga za izgubljenim konjem. Roj se
triput ženio. A verujem da će se ženiti još koji put. Roju je tek
dvadeset osma, a ima već dve farme. On veli da je video srce Nel
Rejner u njenim očima dok je izgledala za tobom: i slobodno možeš
da se kladiš u život da je to tačno. I rekao je to zato da bi ti sišao dole
i borio se za tu devojku.
— Ja ću poći — reče Dejl uzdrhtalim šapatom, sedajući na borov
trupac kraj vatre. Gledao je, ne videći ih, u plave zvončiće u travi
pored svojih nogu, dok mu je u grudima besnela oluja za olujom.
Bile su oštre ali kratkotrajne, jer ih je on gonio svojom voljom. Za
ovo nekoliko časova unutrašnje borbe Dejl je bio beskrajno udaljen
od onog mračnog ponora svoje ličnosti koji ga je kao mora
pritiskivao cele zime. I kad se ponovo uspravio, činilo mu se kao da
mu ova stara zemlja daje nogama nekakav nemirni, naelektrisani
polet. Nešto crno, gorko, tužno i bolno, njemu uvek nestvarno, kao
da se odvojilo od njega zauvek. Veliki trenutak nametnuo mu se
spolja. On nije verovao napomeni Roja Bimena o Heleni; ali se on
vratio, ili se ponovo uzdigao kao nekom čarolijom, svome starom
pravom ja.
Jašući Dejlove najjače konje, samo s najlakšim prtljagom,
sekirom i oružjem, dva čoveka stigoše do snežne linije na prevoju u
podne istoga dana. Tom, pitomi kuguar, kaskao je za njima.
Kora po snegu, sad već upola istopljena od toplote sunca, nije
mogla da izdrži pod težinom konja, ma da je još držala pešaka.
Hodili su pešice, vodeći konje u povodu. Put nije bio težak sve dok
sneg nije počeo bivati dublji; tada se napredovanje znatno uspori.
Džon nije uspeo da pronađe svoj trag, stoga Dejl nije pošao
njegovim stopama. Stari tragovi nagorelog drveća omogućavali su
Dejlu da se dosta dobro drži staze; naposletku stigoše do vrha
prevoja; tu je sneg bio dubok. Ovde su se konji naprezali probijajući
se stopu po stopu kroz sneg. Najzad kad stadoše upadati do bokova,

252
trebalo ih je izvlačiti, podbadati i pomagati podmećući im pod
kopita debele svežnje pljosnatog borovog granja. Trebalo im je tri
sata krajnjeg napora da prevale ono nekoliko stotina metara
dubokog snega na vrhu prevoja. Kuguar nije imao velike teškoće da
ih prati, ma da je bilo očevidno da mu se takvo putovanje ne sviđa
mnogo.
Pošto su i to prebrodili, konji se povratiše sebi i odmakoše do
ruba strme padine; tu su se konji krajnje naprezali kako bi se
sačuvali da se ne okliznu i survaju. Ovde se brzo odmicalo, a na dnu
bila je gusta šuma sa mestimično još dubokim snegom i oborenim
drvećem koje se teško primećivalo. Ljudi su ovde činili
natčovečanske napore, i najzad se probiše do jednog gaja gde je
sneg bio okopneo. Međutim, tle, meko i navodnjeno, na mestima je
bilo podmuklije i od samog snega, i putnici su morali da obilaze
ivicom gaja do suprotne strane, pa tek odatle kroz šumu. Kad
stigoše na golo i čvršće tle, taman pred mrak iste noći, bilo je i
krajnje vreme, jer su se konji jedva držali na nogama, a isto tako i
ljudi.
Ulogoriše se u jednoj otvorenoj šumi. Mrak pade i ljudi polegaše
na postelje od granja, nogama okrenutim k vatri; Tom se savio
pored njih, a konji su kunjali na istom mestu gde su bili rasedlani.
Izjutra ih nađoše kako čupkaju dugu, prošlogodišnju travu. Džon
odmahnu glavom kad ih pogleda.
— Ti si računao da ćeš do mraka stići u Pajn. Koliko još ima,
putem kojim hoćeš da udariš?
— Pedesetinu milja otprilike — odgovori Dejl.
— Eh, na ovim iznurenim konjima nećemo stići.
— Džone, prevalili bismo i više, ako bismo morali.
Osedlaše i krenuše još pre sunca, ostavivši sneg i blato za
sobom. Ravne šume i ravni gajevi nizali su se jedni za drugim,
naizmenično, s dugim padinama i strmim obroncima, sve
sunčanijim i zelenijim ukoliko su se spuštali naniže; bilo je sve više
veverica i tetrebova, ćurana i jelena i ostale plašljivije šumske
divljači. U ovom pojasu bogatom lovom, međutim, Dejl je imao
muke sa Tomom. Kuguara je trebalo držati na oku i često dozivati
da bi ga se odvratilo od tragova.
253
 — Tom ne voli duga putovanja — reče Dejl. — Ali ja hoću da ga
povedem. Na ovaj ili onaj način može nam biti od pomoći.
— Napujdaj ga na Bizlijevu bandu, — prihvati Džon — ima sveta
koji se silno plaši kuguara. Ja se nikada nisam plašio.
— Ni ja. Iako je bilo kuguara od kojih sam se vraški nelagodno
osećao.
Ovi su ljudi malo govorili. Dejl je predvodio, a Tom je nečujno
kaskao za njegovim konjem. Džon ih je pratio u stopu. Išli su trkom
kroz gajeve, kasali kroz šume, peli se hodom uz retke uzbrdice na
koje bi naišli, i klizali se niz meke, vlažne, četinama zastrte padine.
Prevaljivali su otprilike šest do osam milja na sat.
Konji su se dobro držali s obzirom da su neprekidno išli, i to bez
podnevnoga odmora.
Dejl je bio kao u nekom bunilu osećanja. Pa ipak i uprkos tome,
stara čulna opažanja navaljivala su hrpimice na njega, čudno slatka
i živa posle minulih meseci mrtvila, kada ni sunce, ni vetar, ni oblak,
ni miris bora, niti ma šta drugo u prirodi nije moglo da ga gane.
Njegova svest, srce, duša kao da su bili zagnjureni u neko opojno
vino iščekivanja, dok njegove i oči, i uši, i nos nisu bili nikada oštriji
da zapažaju zbivanja u šumi. On je video ono nešto crno daleko pred
sobom što je bilo nalik na izgoreli panj, ali je on znao da je to
medved pre no što će iščeznuti; zapažao je kako promiču i sivi
svetlaci jelena, i vuka, i kojota, i crvene lisice, i sitne, oprezne glavice
matorih ćurana što jedva vire iz trave; primećivao je i duboke
tragove divljači, kao god i lagano uzdignute vlatove plavih zvončića
koje je kakva mekonoga zverka netom ugazila. I čuo je setni cvrkut
ptičica, ljubavnu pesmu tetrebova, dah vetra, laki pad borovih
šišarki, blisko i udaljeno štektanje veverice, duboko pućpurikanje
divljih ćurana izbliza i izazivanje suparnika izdaleka, pucketanje
granja u čestaru, žubor potočića, krik orla i reski krik sokola, i stalno
meki, tupi topot konjskih kopita.
I mirisi su bili slatki, prolećni, nadražljivi, topli i prijatni — miris
čiste, sveže zemlje što prodire kroz onaj gusti, jaki miris borovine,
pa miris panjeva što trule na suncu, i sveže mlade trave, i cveća duž
potoka od otopljenog snega.

254
 — Miriše mi dim — reče Dejl iznenada, trgavši vođice, i okrete
se da dobije potvrdu od svog druga.
Džon onjuši topli vazduh.
— Ti si ipak više Indijanac nego ja — odgovori on odmahnuvši
glavom.
Nastavivši put izbiše iznenada na ivicu poslednje padine. Pod
njima se pružao širok pojas zelenila, isprekidan raštrkanim
redovima drveća i šumarcima, a na ovo nadovezivali su se kedrovi;
kedrovi su se opet pružali dalje nizbrdo u sivocrnim mrljama do
pustinje koja se, blistava i gola, s mrkim prugama, gubila u daljini.
Selo Pajn ukaza se ugnežđeno u jednom zavoju na ivici velike
šume, i njegove kuće bile su nalik na sićušne bele tačke uokvirene
zelenilom.
— Pogledaj onamo — reče Dejl pokazujući rukom.
Nekoliko milja udesno štrčao je na padini jedan suri greben
čineći rt; iza njega dizao se tanak, bled stub dima i brzo se gubio
nemajući pozadine zelenila.
— To je, sigurno, onaj tvoj dim — primeti Džon zamišljeno —
Baš me kopka ko li to tamo logoruje. Ni vode blizu ni trave za konje.
— Džone, to je mesto mnogo puta poslužilo za znakove pomoću
dima.
— Upravo sam i mislio o tome. Da li da odjašemo onamo tek da
časkom gvirnemo?
— Ne. Ali ćemo da upamtimo to. Ako je Bizli započeo svoju
duboku majstoriju, on će imati bandu Snejka Ensona negde ovde
nadomak.
— Roj veli to isto. E pa, imaće još kakva tri sata do zalaska sunca.
Konji se još drže. Čini mi se da sam se prevario, jer ćemo ipak stići
u Pajn. Ali matori Tom, taj je ili umoran ili je lenj.
Golemi kuguar ležao je dašćući i gledao svojim polupritvorenim
očima u Dejla.
— Tom je samo lenj i gojazan. Ovakvim hodom izdržao bi taj
čitavu nedelju. Ali da odahnemo pola sata i da malo osmotrimo onaj
dim pre no što krenemo dalje. Stići ćemo u Pajn pre zalaska sunca.

255
 Kad su nastavili put, na pola puta niz padinu Dejlovo oštro oko
spazi širok trag kuda su prošli potkovani konji, penjući se u dugom
luku ka onom kuku. On sjaha i stade da ga ispituje, a kad Džon stiže
učini i on to isto. Dejl izvede svoje zaključke, pa stade zamišljen
pored svoga konja čekajući na Džona.
— Pa, šta veliš na ovo? — upitaće ovaj.
— Nekoliko konja i jedan poni prošli su ovuda juče, a danas
jedan sam konj ostavio je onaj sveži trag.
— Pa, Milte, nije loše za jednog lovca — primeti Džon. — Ali
koliko je konja prošlo juče?
— Nisam mogao proceniti, nekoliko, može biti četiri ili pet.
— Šest konja i jedno ždrebe ili omanji mustang, nepotkovan,
ako hoćemo da budemo sasvim tačni. No, recimo da je tako. Šta bi
značilo za nas?
— Ja ne bih pomislio ništa neobično, da nije bilo onoga dima što
smo ga videli iza kuka, a onda opet ovaj svež današnji trag. To mi
izgleda sumnjivo.
— Voleo bih da je Roj ovde — reče Džon češkajući se po glavi. —
Milte, nešto mi veli, da je on ovde, on bi pošao za ovim tragovima.
— Može biti. Ali mi nemamo vremena za to. Uostalom, možemo
ih lako slediti i posle, ako budu bili ovako jasni kao ovde. A sada
nećemo da gubimo vreme.
Taj široki trag vodio je pravo u Pajn, ka ivici kedrova, gde je,
usred nekog razbacanog stenja, bilo jasnih tragova da su ljudi tu
danima logorovali. Ovde se široki trag završavao. Ali od severa
dolazio je pojedinačni sveži trag utisnut tog istog dana, a sa istoka,
više u liniji sa Pajnom, još dva traga učinjena dan pre. A to su bili
otisci velikih i malih kopita. Očevidno ovi su Džona više zanimali
negoli Dejla, koji je morao da čeka svoga druga.
— Milte, to nije od ždrebeta, taj mali trag — izjavi Džon.
— Zašto ne, i što ako nije? — upita Dejl.
— Eto, nije, jer ždrebe uvek trčkara pozadi i s jedne strane na
drugu. Međutim ovaj trag jednako se drži uz veliki. I, svetoga mi
Đorđa, potiče od mustanga vođenog u povodu.

256
 Džon je u taj mah ličio na Roja Bimena, s tim živim, pažljivim
plamenom u očima. Mesto odgovora Dejl obode svoga konja i
potera kasom, a oštro viknu tromog kuguara.
Kad izbiše na široki, cvećem oivičeni put što je jedino vodio kroz
Pajn, sunce je zalazilo u rujnom zlatu za planinom. Konji su bili tako
umorni, da su još jedva išli hodom. Stanovnici sela, spazivši Dejla i
Bimena i ogromnu suru mačku što je išla za njima kao pas,
uzbuđeno su dovikivali jedan drugoga. Grupa ljudi pred Ternerom
gledala je pažljivo niz put, i uskoro pokazivala znakove uzbuđenja.
Dejl i njegov drug sjahaše pred kućicom udove Kes. I Dejl viknu
koračajući uzanom stazicom. Gospođa Kes iziđe napolje. Bila je
bleda i drhtala je, ali je izgledala mirna. Ugledavši je, Džon Bimen
duboko uzdahnu.
— No, sad... — zausti on muklo pa stade.
— Kako je Roj? — upita Dejl.
— Hvala bogu da vas vidim, deco! Milte, ti ep smršao i čudno
izgledaš: Roju se stanje malo pogoršalo. Uzrujao se danas i to ga je
utuklo. Vatra, i sad je van sebe. Na moju reč, s njim je sve u redu.
Nema smisla da gubite vreme oko njega. Ali ima drugih koji... Tako
ti boga, Milte Dejle, opet si doveo toga kuguara! Ne puštaj ga blizu
mene!
— Tom vam neće ništa, majko, — reče Dejl, dok je kuguar lagano
prilazio stazom. — Vi nešto rekoste, za druge. Je li mis Helen
zdrava? Bože!
— Odjašite brzo da je vidite, i ne gubite vreme ovde.
Dejl se očas nađe u sedlu, praćen od Džona, ali je bilo muke da
se konji nateraju i na kas, i to trom kas, tako da Tom sada nije
zaostajao.
Put do Očinklosovog imanja činio se Dejlu beskonačan. Žitelji
su izlazili na put i gledali za njim kad bi prošao. Ma koliko da je Dejl
bio čvrst u savlađivanju svojih osećanja, on nije mogao potpuno da
potčini svoju razbuktalu radost strašnom naslućivanju nesreće koja
ga očekuje. No svejedno što ga očekuje — i kakvi bi se sudbonosni
događaji mogli izroditi iz ovog neizvesnog stanja, čudesna i divna
činjenica u tome trenutku bila je da će videti Helen Rejner.

257
 U dvorištu je bilo osedlanih konja, ali bez jahača. Jedan
meksikanski dečak sedeo je na klupi pod tremom, na istom sedištu
gde je Dejl po sećanju, susretao Ola Očinklosa. Vrata na prostranoj
sobi za sedenje bila su otvorena. Miris cveća, zujanje pčela, topot
kopita dopiraše nejasno do Dejla. Oči mu se zamagliše, i njemu se
učini, kad je skliznuo sa sedla, da mu tle izmiče pod nogama. On
kroči pred trem. Vid mu se iznenada razbistri. Nekakva punoća
steže ga u grlu i priguši ono nekoliko reči što ih uputi malom
Meksikancu. Ali ih ovaj razumede i otrča oko kuće. Dejl oštro
zakuca i korači preko praga.
Napolju, Džon, veran svojoj navici, mislio je, čak i u tom
trenutku neizvesnosti, na verne, iscrpljene konje. Rasedlavajući ih
govorio im je: „Kao meki i neutegnuti konji, koji ste prezimili visoko
gore, dobro ste se poneli!“
Tada Dejl ču jedan glas u drugoj sobi, korake i škripu vrata.
Vrata se otvoriše. Ukaza se žena u belom. On poznade Helen, ali
mesto one bujne smeđe i crnooke lepote što se tako ponosno
ocrtavala u njegovom sećanju — vide bledo, lepo lice, napregnuto i
uzdrhtalo od patnje, i oči koje mu razdirahu srce. On nije mogao da
progovori.
— Oh! prijatelju moj, došli ste! — prošaputa ona.
Dejl pruži ruku koja je drhtala, ali je ona nije videla. Ona mu
obgrli ramena, kao da bi se htela uveriti da li je zaista to on, a onda
joj se ruke oviše oko njegova vrata.
— Oh, hvala bogu! Znala sam da ćete doći! — reče ona, a glava
joj pade na njegovo rame.
Dejl pogodi ono što je podozrevao. Helenina sestra bila je
ugrabljena. Ipak, dok je njegov brzi um shvatio Helenin slomljeni
duh — poremećaj koji je opravdavao ovaj divni i sjajni čin — on za
sebe nije pripisivao drugi značaj ovom zagrljaju. Samo je stajao tu,
zanet, kao drvo udareno gromom, uveravajući se svim svojim
oštrim čulima, tako da bi mogao osećati zanavek, kako mu je ona
obisnuta oko vrata, s licem na njegovom srcu koje se cepalo, i s
drhtavim telom priljubljenim uz njegovo.
— Bo, je li? — upita on.

258
 — Otišla je juče na jahanje... i... nije se... više... vratila! —
odgovori Helen iskidano.
— Video sam njen trag. Odvedena je u šumu. Naći ću je. Dovešću
je natrag — izgovori on brzo.
Kao pogođena, ona kao da je pokušavala da ga razume.
Pogođena još jedared, ona podiže lice, izmače se malo da bi ga
pogledala.
— Vi ćete je naći, i dovesti natrag?
— Da — odgovori on smesta.
S tom zvonkom rečju Dejlu se učini kao da joj tek bi jasno u
kakvom se položaju nalazila. On oseti kako ona zadrhta, opusti ruke
i odmaknu se od njega, dok joj belo izmučeno lice preplavi talas
rumenila. No pored sve zbunjenosti bila je hrabra. Oči joj ne
ponikoše iako se brzo promeniše, potamnevši od stida, čuđenja i
osećanja koja on nije umeo da pročita.
— Ja sam gotovo... ošamućena — promuca ona.
— Nije ni čudo. Video sam to. Ali sada morate biti prisebni. Ne
smem da gubim vreme.
On je povede do vrata.
— Džone, Bo je otišla — zovnu on. — Od juče... Pošlji dečka da
mi donese torbu mesa i hleba. Ti se vrati u tor i dovedi mi odmornog
konja. Moga starog Rendžera, ako možeš da ga pronađeš brzo. I
požuri se.
Džon bez reči skoči na jednog od osedlanih konja, obode ga i
pojuri kroz dvorište.
Tada veliki kuguar, ugledavši Helenu, diže se s mesta gde je
ležao pod tremom i priđe joj.
— Oh, pa to je Tom! — uzviknu Helen, i dok se on trljao o njena
kolena, ona ga je drhtavom rukom milovala po glavi. — Ti velika,
lepa maznice! Oh, kako se sećam! Oh, kako bi Bo volela da...
— Gde je Karmajkel? — prekide je Dejl. Traga za Bo?
— Da. On je prvi primetio da je nema. Juče je prokrstario svuda.
Sinoć kad se vratio, bio je kao lud. Danas ga nisam ni videla.
Naredio je da svi ljudi, sem Hola i Džona, ostanu na renču.

259
 — Tako je. I Džon treba da ostane — izjavi Dejl. — Samo me
jedno čudi. Karmajkel je morao primetiti devojčin trag. Je li jahala
jednog ponija?
— Jahala je na Samu. To je mlad pastuv, vrlo snažan i brz.
— Pronašao sam njegov trag. Kako je samo Karmajkelu mogao
promaći?
— Nije mu promakao. On ga je našao, i pratio ga duž cele
severne granice. To je tamo gde je zabranio Boi da odlazi. Znate, oni
su zaljubljeni jedno u drugo. Pa su se bili nešto sporečkali. Ni jedno
nije htelo da popusti. Bo nije htela da ga posluša. Tamo gore ka
severnoj međi ima neprohodnih mesta, veli on. Uspeo je da prati
njen trag samo dotle.
— Je li pored njenog bio još kakav drugi trag?
— Ne.
— Mis Helen, ja sam na nj naišao daleko jugoistočno od Pajna.
Gore na padini planine. Bilo je tu još sedam drugih konja na istoj
stazi kad smo mi nagazili na nju. Niže odatle našli smo logor gde su
neki ljudi čekali. I Boin poni, koga je vodio jedan jahač na velikom
konju, došao je u taj logor sa istoka, možda malo sa severa. I to
objašnjava stvar.
— Rigs ju je skleptao, i odveo! — viknu Helen strastveno. — Oh,
podlac! Držao je ljude u zasedi. To je Bizlijevo maslo. Oni su vrebali
na mene.
— Možda nije sasvim tako kako velite, ali vrlo približno. No Bo
se nahodi u gadnom položaju. S tim se morate pomiriti i pokušati
da budete hrabri, pred strahom od najgorega.
— Prijatelju moj! Vi ćete je spasti!
— Ja ću je dovesti natrag, živu ili mrtvu.
— Mrtvu! Oh, bože moj! — Helen kriknu i za trenutak zatvori
oči, da bi ih potom otvorila crno užarene. — Ali Bo nije mrtva. Ja to
znam, ja to osećam. Ona neće umreti tako lako. Ona je mala
divljakinja. Ona se ne boji. Ona će se boriti kao tigrica za svoj život.
Ona je jaka, sećate li se kako je jaka; ona može sve podneti. Sem ako
je smesta ne umore, ona će živeti, dugo, kroz sva iskušenja. Zato vas

260
molim, prijatelju moj, ne časite ni časa, ne odustajte ni pod koju
cenu!
Dejl zadrhta pod stiskom njenih ruku. Izvukavši svoju ruku iz
njene, iziđe pod trem. U taj mah, jašući u trku, pojavi se Džon na
Rendžeru.
— Nel, neću se nikako vratiti bez nje — reče Dejl. — Mislim da
se možete nadati, ali budite spremni. To je sve. Stvar je gadna;
ovakve proklete podvale obična su stvar ovde na Zapadu.
— Ali pretpostavimo da Bizli dođe, ovamo! — uzviknu Helen i
njena ruka ponovo pođe k njemu.
— Ako dođe, odbijajte da izađete — odgovori Dejl. — Ali ne dajte
ni njemu ni onim njegovim kaubojima da vas dotaknu svojim
prljavim rukama. Ako vam zaprete silom, onda spremite nešto
odeće, i dragocenosti, i otidite gospođi Kes. I čekajte dok se ja
vratim!
— Da čekam... dok... se vi... vratite! — promuca ona bledeći opet
lagano, a oči joj se raskolačiše. — Milte,... vi ste kao Las Vegas. Vi
ćete ubiti Bizlija!
Dejl ču svoj rođeni smeh, vrlo hladan i čudan, stran i njegovom
uvu. Mračna, smrtna, mržnja prema Bizliju borila se protivu
nežnosti i sažaljenja prema ovoj nesrećnoj devojci. Bilo je to bolno
iskušenje gledati je, tu naslonjenu na dovratak, i morati je ostaviti
samu. On naglo siđe sa trema. Tom ga je pratio. Vranac zarza
prepoznavši Dejla i frknu videvši kuguara. Utom se vrati i dečko
Meksikanac s torbom. Dejl je priveza, zajedno s malim prtljagom,
pozadi sedla.
— Džone, ti ćeš ostati ovde sa mis Helen — reče Dejl. — I ako se
Karmajkel vrati, zadrži i njega! A noćas, ako ma ko dojaše u Pajn,
otuda otkuda smo mi došli, gledaj na svaki način da utvrdiš ko je.
— Učiniću to, Milte, — odgovori Džon.
Dejl uzjaha i, okrenuvši se da uputi Heleni poslednju reč, oseti
kako mu se pozdrav sledi na usnama kad je ugleda gde stoji onako
bleda i slomljena, s rukama na grudima. Nije mogao pogledati
dvared.

261
 — Hodi ovamo, Tom, — viknu on kuguara. — Čini mi se da ćeš
mi se u ovom traganju odužiti za sav moj trud oko tebe.
— Oh, prijatelju moj! — dopre tužni glas Helenin, gotovo kao
šapat, do njegovih zaglušenih ušiju. — Neka vas nebo štiti... da je
izbavite! Ja...
Utom Rendžer pođe i Dejl ne ču dalje. Nije smeo da se osvrne.
Oči su mu bile zamagljene, a u grudima ga je bolelo. Strahovitim
naporom otrese se on toga osećanja — i prikupi svu duševnu snagu
svoga bića za ovu dužnost koja mu predstojaše.
Nije jahao dole kroz selo, nego je pošao ivicom severne međe, a
zatim okrenuo na jug. Stigavši do traga što ga je ostavio pre jednog
sata, uputi se njime pravo ka padini koja je upravo tonula u sutonu.
Veliki kuguar pokazivao je više gotovosti da se vrati na ovaj trag
nego što je pokazivao u dolasku. Rendžer je bio odmoran i hteo je
da juri, ali ga je Dejl zadržavao.
Sa dolaskom noći pirnuo je hladan vetar sa planine. Na sve jačoj
svetlosti zvezda Dejl ugleda kako se snažno ocrtava onaj kuk. Bio je
miljama udaljen. Kopkao ga je i čudno privlačio. Noć, i možda dan,
delili su ga od te bande koja je držala zarobljenu Bo Rejner. Dejl još
nije imao nikakav plan. Imao je samo povod, velik kao što je bila
njegova ljubav prema Heleni Rejner.
Bizlijev zao duh skovao je ovu otmicu. Rigs je bio samo oruđe,
podla kukavica kojom je upravljala jedna jača volja. Snejk Enson i
njegova banda čekali su u zasedi u onom logoru među kedrovima;
njihov je bio onaj široki trag od kopita što je vodio u planinu. Bizli
je danas bio kod njih. Dejlu je sve ovo bilo jasno kao da je svojim
očima video ljude.
Pitanje kako da oslobodi devojku, i da to hitro izvede, naprezalo
je do krajnjih granica njegove umne moći. Kroz njegovu svest ređale
su se mnoge osnove dok je tako jahao gledajući oštro kroz noć i
osluškujući svojim izvežbanim ušima. Ali je svaku osnovu
odbacivao. Ina pomolu svakog novog račvanja njegovih misli
pogled mu se otimao dole na suru priliku kuguara, izduženu, ljupku,
tešku, što je kaskala pored njegova konja. Od prve pomisli da se
vrati i pomogne Heleni Rejner u njemu se porodila slutnja da bi mu
osobine ove pripitomljene zveri mogle biti od koristi. Tom je bio
262
izvršio sjajne podvige u veštini traganja, ali još nikada u vezi sa
ljudima. Dejl je verovao da bi ga mogao navesti na traganje bilo za
čim, ali nije imao dokaza za to. Jedna se činjenica ispoljavala iz ovih
Dejlovih pretpostavki, a to je da je on poznavao ljude, i to hrabre
ljude, koji su se bojali kuguara.
Visoko gore na pristranku, u jednom malom udubljenju kuda je
tekla voda i gde je bilo trave za Rendžera da pase, Dejl se zaustavi i
spremi da provede noć. Štedeo je sa hranom, dajući više Tomu nego
samom sebi. Savivši se uz Dejla, velika mačka zaspa.
Međutim Dejl je dugo ležao budan.
Noć je bila tiha, samo što je vetar blago ječao na ovoj zaklonjenoj
padini. Dejl je video nadu u zvezdama. Nije mu izgledalo da je zadao
sebi ili Heleni obećanje da može spasti njenu sestru, a onda njeno
imanje. Njemu se činilo da je ustvrdio nešto što je nesvesno
utvrđeno, izvan njegova mišljenja. Čudnovato kako ova izvesnost
nije bila neodređena, pa ipak nesaglasna sa bilo kakvim planom koji
bi bio stvorio! Iza toga, nekako neiskazano ali sa nepojmljivom
snagom, uzdizaše se njegovo čudesno poznavanje šume, tragova,
mirisa, noći, prirode ljudi koji ležu da spavaju u noći, usamljenih
šuma, prirode ove ogromne mačke koja je u svakom svom činu
živela u skladu sa svojom voljom.
Naposletku zadrema, i malo po malo njegova se svest stiša, a
poslednja mu svesna misao beše slutnja da će se probuditi da izvrši
svoj tegobni zadatak.

263
 GLAVA DVADESETA

Mladi Bert imao je najoštrije oči u celoj Snejk Ensonovoj bandi,

zbog čega je njemu povereno mesto osmatrača na visokom kuku.
Njegov je zadatak bio da budno pazi na otvorene obronke pod
sobom i da izveštava čim ugleda kakvog konja.
Kedrova vatra sa zelenim granjem svrh suvog granja bacala je
uvis dugačak, bled stub dima. Ovaj znak dima održavan je od samog
svanuća.
Prethodne noći logorovalo se na jednoj ravni u kedrovima
pozadi grebena. Ali, očevidno, Enson nije očekivao da će tu duže
ostati. Jer po doručku prtljag je spakovan i konji stajahu osedlani i
zauzdani. Konji su bili nemirni i ćudljivi, tresući đemovima i
muvajući se. Sunce, odskočilo na pola neba, bilo je žarko i nije bilo
ni ćuva povetarca u toj zaklonici.
Šejdi Džon beše odjahao rano da napuni mešine vodom, i još se
nije vratio. Enson, pak, mršaviji i ružniji i više zmijolik nego ikada,
delio je umazane, prljave karte, a suigrač mu je bio uglasti, garavi
Moz. Umesto novca igrači su se igrali u kedrove jagode, a svaka
jagoda predstavljala je lulu duvana. Džim Vilson kunjao je pod
jednim kedrom; njegovo neizbrijano lice imalo je prljavo prašnjavu
boju; u svetlim očima tinjala mu je potajna vatra, a vilice su mu bile
zlovoljno stegnute. Čas po dizao bi oči i pogledao na Rigsa i činilo
se kao da mu dostaje jedan brz pogled. Rigs se šetkao gore dole
čistinom, bez kaputa i gologlav, u crnim čakširama i vezenom
prsluku, prašnjavom i pocepanom. Poveliki revolver neprestano mu
se klatio i šetao u kuburliji ispod kuka. Izgledao je uznemiren. Lice
mu se obilno znojilo, ali daleko od toga da je bilo crveno. On kao da
se nije osvrtao ni na sunce ni na muve. Oči su mu piljile, mračne,
divlje, prelećući preko svega što bi susrele. No taj se pogled počesto
264
otimao ka ugrabljenoj devojci što je sedela pod jednim kedrom na
nekoliko metara od njega.
Male noge Bo Rejner obuvene u čizme bile su vezane jednim
krajem lasa dok se drugi kraj vukao po zemlji. Ruke su joj bile
slobodne. Jahaće odelo bilo joj je prašnjavo i u neredu. Oči su joj
prkosno sevale na malom, bledom licu.
— Harve Rigse, ne bih volela da sam u tim vašim jevtinim
čizmama ni za milion dolara — dobaci mu ona podrugljivo.
Rigs se ne osvrtaše na njene reči.
— Taj ste revolver turili naopačke. Uostalom, i čemu vama
revolver? — rugala mu se ona.
Snejk Enson nasmeja se muklo, a Mozovo garavo lice razvuče se
u širok osmeh. Džim Vilson kao da je gutao reči tog devojčeta.
Mrgodan i zlovoljan, nakrivi on svoju tanku glavu, vrlo miran, kao
da osluškuje.
— Bolje da zavežete jezik — obrecnu se Rigs mračno.
— Neću da zavežem jezik — izjavi Bo.
— Onda ću vam zapušiti usta — zapreti on.
— Meni zapušiti usta! Ti prljava, podla, skotska varalice! —
uzviknu ona vatreno. — De, htela bih da te vidim! Počupaću ti svu
tu tvoju kosurinu s glave.
Rigs pođe k njoj stisnutih pesnica kao da bi je hteo udaviti.
Devojče se naže napred, lice joj planu, a oči sevnuše.
— Prokleta mala mačko! — mrmljao je Rigs muklo. — Zapušiću
ti usta, ako ne pristaneš da drečiš.
— Hodi amo. Probaj samo da me se dotakneš... Harve Rigse, ni
ovolicno te se ne bojim. Znaš li to? Ti si lažov, varalica, podlac! Ta
ti nisi dostojan da obrišeš noge ma kom od ovih razbojnika.
Rigs joj u dva koraka priskoči i naže se nad njom, iskezivši zube
kao da će zarežati, i tresnu je jako po glavi sa strane.
Boina glava odlete unazad pod silinom udarca, ali ona i ne
pisnu.
— Hoćeš li da držiš jezik za zube? — zasikta on, a mrka rumen
obli ga po vratu.

265
 — Rekla bih da neću! — odgovori Bo u hladnom, odlučnom
gnevnom prkosu. — Vezao si me! Sada još uzmi batinu, skloni se
tamo, van moga domašaja, i izudaraj me! Oh, da mi je samo znati
reči koje bi priličile tebi, pa da ti ih saspem u to prljavo lice!
Snejk Enson bio je prestao da igra karte i posmatrao je i slušao,
a na njegovom licu izrazi se gađenje, napola zabavljanje. Džim
Vilson lagano ustade na noge. Da ga je neko posmatrao, primetio bi
da ta je ovaj prizor neobično privlačio, ma da je i sad sav bio utonuo
u sebe. U jedan mah raskopča okovratnik na svojoj bluzi.
Rigs još silovitije razmahnu rukom da udari devojku; ali se ona
pognu.
— Psino! — siknu ona. — Oh, da mi je samo imati pušku!
Njeno lice, sa onim mrtvačkim bledilom i plamenim očima,
imalo je neku dirljivu, nametljivu lepotu koja žacnu Ensona, te se
umeša.
— Ej, Rigse, ne bij to devojče — prigovori mu on. — Ne vredi to
ništa. Ostavi je na miru.
— Ali ona mora da ćuti — odvrati Rigs.
— Ali kako ćeš je, dođavola, naterati da ćuti? Može biti ako joj
se ukloniš ispred očiju da će mirovati. Šta kažeš na to curo?
Enson je grickao svoje opuštene brkove posmatrajući Bo.
— Jesam li ja dosada i jedared napala vas ili vaše ljude? — upita
ona.
— Čudi me da nisi — odgovori Enson.
— I nećete me čuti sve donde dok sa mnom pristojno postupate
— reče Bo. Ja ne znam šta vi imate zajedničkog sa Rigsom. On me
je vijao, vezao, i dovukao u vaš logor. Sada naslućujem da čekate na
Bizlija.
— Devojko, tvoja je pretpostavka tačna — reče Enson.
— No, a znate li vi da ja nisam ona prava?
— Kako to? Ja bih rekao da si ti Nel Rejner, koja je nasledila Ol
Očinklosovo imanje.
— Ne. Ja sam Bo Rejner. Nel je moja sestra. Ona je vlasnik
renča. Bizli je hteo nju.

266
 Enson opsova nešto poluglasno. Ispod oštrih, čekinjastih obrva
on lukavo prostreli Rigsa svojim zelenim očima.
— Ej, ti, je li tačno ovo što veli ovo derište.
— Jeste. Ona je sestra Nel Rejner — odgovori Rigs zlovoljno.
— Aha! A što si je đavola dovlačio u moj logor, ovamo gore, i da
dajemo znak Bizliju? On ne treba nju. On traži devojku kojoj
pripada renč. Jesi li ti pobrkao jednu s drugom, kao i onoga dana
kad smo bili s tobom?
— Rekao bih da jesam — odgovori Rigs mrzovoljno.
— Ali ti si raspoznavao nju od njene sestre pre no što si došao u
moj logor?
Rigs odmahnu glavom. Bio je sada bleđi i znoj ga beše oblio.
Mokra kosa padala mu je niz čelo.
Njegovo držanje odavalo je čoveka koji je najednom postao
svestan da je zapao u bezizlazan položaj.
— Oh, on laže! — uzviknu Bo sa gnušanjem. — On je iz moga
kraja. On je godinama poznavao Nel i mene.
Snejk Enson pogleda Vilsona.
— Slušaj, Džime, ovaj nas je fićfirić lepo nasamario. Učinilo mi
se da je ovo dete premlado. Ne sećaš li se da Bizli reče da je Nel
Rejner lepa žena?
— Ono, druže Ensone, ako ovo devojče ovde nije lepo, onda sam
ja izgubio vid — oteže Vilson.
— Aha! Tvoje teksaško kavaljerstvo prema ženama još uvek je
na snazi — reći će Enson podsmešljivo. — Nego ti mi ne reče što
misliš o ovome?
— Pa, ja ti još ne velim što mislim. Ali jedno znam da ovo devojče
nije Nel Rejner. Jer sam je ja video.
Enson neko vreme osmotri svoga pomoćnika, zatim izvukavši
duvankesu sede na jedan kamen i uze lagano da zavija cigaretu.
Stavi je među tanke usne i, očevidno, zaboravi da je pripali. Kratko
vreme gledao je u žuto tle i oskudne stabljike kadulje. Rigs stade da
šeta gore dole. Vilson je kao i pre sedeo oslonjen na kedar. Devojka
se lagano pribra od preteranog gneva.

267
 — Slušaj, curo, — reče Enson obraćajući joj se — ako je Rigs znao
da ti nisi Nel a ipak te dovukao ovamo, zašto je on to učinio?
— On me je video, i uhvatio. Onda je video nekoga za nama i
pohitao vašem logoru. Uplašio se, podlac!
Rigs ču njen odgovor, jer se okrete i baci na nju zloban pogled.
— Ensone, doveo sam je, jer sam znao da će Nel Rejner dati za
nju sve na svetu — reče on glasno.
Enson premišljaše o njegovom tvrđenju kao da odmerava
njegovu prividnu iskrenost.
— Ne verujte mu — viknu Bo Rejner. — On je lažov. On
podvaljuje i Bizliju i svima vama.
Rigs podiže uzdrhtalu ruku i zapreti joj pesnicom. — Ćuti ili ćeš
se zlo provesti.
— Ćuti ti, Rigse, — primeti Enson ustajući polako. — Tebi kanda
nije palo na um da ona možda ima nešto zanimljivo da mi kaže. A ja
upravljam ovim logorom ovde. Dede, curo, govori i reci što ti je
drago.
— Kažem da on podvaljuje svima vama — odgovori devojka
hitro. — Ama prosto me iznenađuje da vas vidim u njegovom
društvu! Moj ujak Ol i moj dragan Karmajkel i moj prijatelj Dejl, svi
su oni govorili kakvi su zapadnjaci, čak dole do odmetnika,
razbojnika, nitkova, ubica kao što ste vi. I ja sada poznajem dosta
dobro Zapad da bih pouzdano znala da ova kukavica ne spada
ovamo i da ne može opstati ovde. Jedared je otišao u Dodž Siti, i kad
se vratio stao je da izigrava zlikovca. Šepurio se, razmetao i opijao
kao revolveraš. Hvalisao se koliko je ljudi pobio i u koliko je
tučnjava učestvovao. Odevao se kao neki od onih kockara
revolveraša. Bio je zaljubljen u moju sestru Nel. No ona ga je mrzela.
Pošao je za nama na Zapad i šunjao svuda oko nas kao indijanska
džukela. Ta Nel i ja nismo mogle da odemo ni do radnje u selu.
Jahao je za mnom po okolini, gonio me. Zato ga je Karmajkel izružio
dole u Ternerovoj krčmi. Izazivao ga na borbu! Sasuo mu u lice
svaku moguću porugu! Išamarao ga i izudarao na mrtvo ime! Izjurio
ga napolje iz Pajna! I sada, ma šta on pričao Bizliju i vama, kladim
se u šta hoćete da on igra svoju igru. A to je da se dočepa Nele, a ako
ne nje, onda mene! Oh, ja sam već van sebe, i nemam više imena ni
268
reči da ga naružim. Kad bih doveka govorila, nikada ne bih bila u
stanju da mu se naplatim. Nego, dajte mi pušku, samo za časak!
Mirna prilika Džima Vilsona trže se i zatreperi. Enson,
zadivljeno osmehujući se, izvuče svoj revolver i koraknuvši malo
napred pruži joj ga s drškom napred. Ona se živo maši za revolver,
ali ga on trže natrag.
— Sklanjaj to! — viknu Rigs uplašeno.
— Đavo me odneo, Džime, ako nije mislila ozbiljno! — uzviknu
razbojnik.
— Slušajte, mis. Bi li ga zazbilj proburazili, kad biste imali
revolver? — upita Vilson sa radoznalim interesovanjem. U
njegovom držanju bilo je više poštovanja nego divljenja.
— Ne. Neću da ukaljam ruke njegovom podlačkom krvlju —
odgovori devojka. — Ali bih ga naterala da igra, da trči.
— Znate, uistinu, rukovati revolverom?
Ona klimnu potvrdno dok su joj oči sevale mržnjom a odlučne
usne grčile se.
Tada joj Vilson neobično hitrim pokretom dobaci revolver s
drškom napred, pred same noge. Ona ga zgrabi, povuče okidač i
nanišani pre no što je Enson trenuo. Ovaj dreknu:
— Dole taj revolver, ti mali đavole!
Rigs preblede kao krpa kad vide cev uperenu na sebe, dreknu i
on, ali nekako drukčije nego Enson.
— Trči ili igraj! — viknu devojka.
Revolverčina grmnu i skoro joj iskoči iz ruke. Ona uhvati obema
rukama i podviknu podrugljivo opalivši ponovo. Drugo zrno udari
pod Rigsove noge, dignuvši prašinu i zasuvši ga kamičcima. On
poskoči ovamo — onamo — pa naže za stenje. I po treći put zagrme
revolver i zrno verovatno okrznu Rigsa, jer on dreknu i prući se
glavačke za kamenje.
— Ukide ga! Odvali mu nogu! — povikne Snejk Enson
podvriskujući i poskakujući kad Rigs zamače.
Džim Vilson posmatrao je ceo ovaj prizor s istom onom
mirnoćom koja je bila tako upadljiva u njegovom držanju prema
devojci.
269
270
 Kad Rigs nestade, Vilson priđe i oduze revolver iz devojčinih
uzdrhtalih ruku. Bila je bleđa nego ikada, ali i sad odlučna i prkosna.
Vilson baci pogled preko u pravcu gde se Rigs bio sakrio, pa stade
ponovo puniti revolver. Kikot Snejka Ensona prestade nekako na
prečac.
— Ama, Džime, mogla nas je sve povitlati tim revolverom —
progovori on.
— Ja mislim da ona nema ništa protivu nas — odgovori Vilson.
— Au! Bogami, ti se kanda dobro razumeš u žene. Ala mi je ovo
prijalo. Bogati, Džime, šta bi ti radio da si bio na mestu Rigsa?
Pitanje je izgledalo važno i neočekivano. Vilson se zamisli.
— Ostao bih vala tu, na mestu, i ne bih ni za dlaku mrdnuo.
— Pa nek puca! — prihvati Enson klimnuvši svojom dugom
glavom. — I ja!
I tako ovi surovi razbojnici, okoreli na svako nasilje i podlaštvo
svoga nepoštenog poziva, izdigoše se do izazivačke hrabrosti ovog
nejakog devojčeta. Ona je imala ono što je njima ulivalo poštovanje
— hrabrosti.
Baš u taj mah odjeknu poklič gore sa grebena i Enson se trže i
skoči. Gunđajući u sebi pođe ka zupčastom stenju što je zaklanjalo
vidik. Moz se truntavo valjao za Ensonom.
— Mis, bilo je zaista sjajno, to što ste izveli sa gospodinom
revolverašem Rigsom — primeti Džim Vilson pažljivo ispitujući
devojku.
— Zahvaljujem vam što ste mi posudili revolver — odgovori ona.
— Nadam se da... da Sam ga malo potprašila.
— Zaista, ako ga niste žacnuli, onda Džim Vilson ne zna ništa o
olovu.
— Džim Vilson? Jeste li vi čovek, razbojnik koga je moj ujka Ol
znao?
— Rekao bih da jesam, mis. Jer sam poznavao Ola podobro. Šta
je on govorio o meni?
— Sećam se da je jednom govorio o bandi Snejka Ensona.
Pomenuo je i vas. Rekao je da ste vi pravi revolveraš. I da je velika
sramota što ste se odmetnuli u razbojnike.
271
 — Da! I tako je stari Ol lepo o meni govorio... Vrlo je verovatno
da ću to zapamtiti. A sada, mis, mogu li učiniti što za vas?
Ona ga prostreli munjevitim pogledom.
— Kako mislite?
— Pa, zaista ne mislim mnogo, na žalost. Ništa da biste me tako
gledali. Ja moram da ostanem razbojnik, sigurno kao što ste se vi
rodili. Ali, možda ima razlike i među razbojnicima.
Ona ga razumede i u znak priznanja prećuta svoju razbuktalu
nadu da bi on mogao izdati svoga harambašu.
— Molim vas skinite mi ovo uže. Pustite me da malo prošetam.
Dozvolite mi da... se malo sklonim ustranu. Ona je budala pratila
svaki moj korak. Obećavam da neću pobeći. I, oh, tako sam žedna!
— Bogami, vi ste razumni. — On joj oslobodi noge i pomože joj
da ustane. — Za koji čas treba da stigne sveža voda, ako hoćete da
pričekate.
Zatim se okrete i oteta do mesta gde je Rigs sedeo previjajući
jedan okrzak od zrna na nozi.
— Slušaj, Rigse, uzimam na sebe odgovornost da pustim
devojku za neki minut. Ne može pobeći. A nema nikakva smisla biti
podao.
Rigs ne odgovori i nastavi da spušta nogavicu, podavi je na dnu,
i navuče čizmu. Potom odgega ka grebenu. Na pola puta tamo
susretne Ensona koji je trupkao natrag.
— Bizli ide s jedne strane, a Šejdi se vraća s druge. Krenućemo
iz ovog usijanog kazana oko podne — reče vođ razbojnika.
Rigs ode na greben da sam vidi.
— Gde je devojka? — upitaće Enson iznenađen kad se vratio u
logor.
— Pa, šeće se negde ovuda između nas i Pajna — oteže Vilson.
— Džime, jesi li je ti odrešio?
— Jakako. Bila je celo vreme sputana kao svinjče. I rekla je da
neće pobeći. A njenoj reči verovao bih pre nego li i jednom
kradljivcu ovaca.

272
 — Aha! I ja bih, što se toga tiče. Nego, Džime, nešto se kuva u
tebi. Da se nisi možda setio svojih mladih dana kada si poznavao
ovakve lepe curice kao što je ova?
— Bogme, ako jesam, to će se naopako svršiti po nekoga.
Enson ga začuđeno osmotri i iznenada izgubi svoju bahatost.
— A-u? Dakle, tako li je to s tobom — odgovori on i prući se u
hladovinu.
Utom se pojavi mladi Bert brišući svoje bledunjavo lice. Njegove
upale, izgladnele oči, na koje su njegovi drugovi toliko polagali,
lutale su okolo po logoru.
— Gde je devojka? — upita on.
— Čim je pustio da se malo prošeta — odgovori Enson.
— Primetio sam da se Džim raznežio prema njoj. Ho! Ho! Ho!
Ali Snejk Enson ne prihvati smeh. Društvo kao da nije bilo
najprikladnije za šalu, što je Bert nekako iznenada primetio. Rigs i
Moz vratiše se s grebena, i ovaj poslednji javi da se Šejdi Džons već
nalazi u blizini. U taj mah pojavi se i Devojka, polako se prikuči pa
sede na jedno desetinu koračaji od grupe. Oni ćuteći sačekaše
dolazak očekivanog jahača kome su sa svake strane visili sudovi s
vodom. Svi se obradovaše, jer su bili žedni. Pre no što će piti sam,
Vilson odnese vode devojci.
— Ovo je bilo, zaista, đavolski usijano jahanje po vodu — izjavi
razbojnik Šejdi,13 kome je to ime nekako pristajalo i po boji i po
utisku. — I, gazda, ako nemate šta protiv toga, ja više tamo neću.
— Veseli se, Šejdi. Pre zalaska sunca vraćamo se ponovo u
planinu — reče Enson.
— Da me obesite ako to nije najprijatnija vest koju sam čuo ovih
nekoliko dana. Hej, Moz!
Garavi Moz klimnu svojom čupavom glavom.
— Ovaj mi je posao izišao navrh nosa — upadne Bert, očevidno
ohrabren primerom starijih. — Od jesenas sve nešto cunjamo
ovuda, sve doskora smrzavajući se po logorima, bez para, bez pića,
bez pristojne hrane. Sve samo pusta obećanja!

13
Shady — na engleskom senka, hlad. — Prim prev.
273
 Ovaj mladi i drski član družine kao da je pogodio u žicu nesloge.
Vilson je izgledao potpuno zaokupljen svojim sopstvenim mislima.
Krupne misli rojile su mu se po glavi.
— Berte, nećeš valjda da kažeš da sam ja obećavao? — upita
Enson glasom punim pretnje.
— Ne, gazda, to ne kažem. Ti si uvek govorio da bismo mogli
postati bogati. Ali su obećanja davana tebi. I baš bi ličilo na onog
prljavog kravara kad bi slagao sada kad smo se dočepali devojke.
— Mladiću, desilo se da nam nije pala u šake ona prava. Ovaj
naš dugokosi drugar, gospodin Rigs, taj sa onom revolverčinom,
došetao je sa ovom drskom curom mesto sa ženom koju je Bizli
tražio.
Bert nezadovoljno šmrknu, a Šejdi psujući gađaše kamenčićima
u vatru što je tinjala. Potom se svi mrzovoljno ućutaše. Predmet
njihovog negodovanja, Rigs, sedeo je malo podalje, izdvojen od
ostalih, ali i sad naduven ukoliko mu je to bilo moguće.
Najedared jedan od konja strignu ušima, prvi znak da je osetio
miris ili čuo zvuk neprimetan ljudima. Na taj znak svi, sem Vilsona,
stadoše da osluškuju. Uskoro se začu udar kopita o kamenje. Rigs
nervozno ustade. A ostali, opet sem Vilsona, jedan za drugim,
učiniše to isto. Malo zatim jedan doratast konj izbi iz kedrove šume,
priđe logoru, i njegov jahač, ma da poteži čovek, lako skoči na
zemlju.
— Kako si, Bizli? — pozdravi ga Enson.
— Ej, Snejk, stari druže! — odgovori Bizli, a njegove smele, hitre
crne oči preleteše skupinom. Bio je prašnjav i zagrejan, sav mokar
od znoja, ali očevidno i suviše uzbuđen da bi se osećao nelagodno.
— Video sam tvoj znak dimom i smesta pojahao konja. Ali sam
najpre udario severno od Pajna pre no što sam skrenuo ovamo. Jesi
li se ti dočepao devojke ili Rigs? Ama, što me tako gledaš! Šta se
desilo ovde? Niste me valjda zvali ni za šta?
Snejk Enson klimnu glavom na Bo.
— Iziđi iz hlada. Neka te pogleda.
Devojka iziđe ispod granatog kedra koji ju je zaklanjao od
pogleda.

274
 Bizli je zapanjeno buljio — otvorenih usta.
— Pa to je ono derište, sestra žene koju sam ja hteo! — izusti on.
— To je i nama upravo maločas rečeno.
Bizli je još uvek gledao u neverici.
— Rečeno? — ponovi on. Iznenada njegovo krupno telo poskoči.
— Koju je doveo? Ko je nju uhvatio?
— Pa, evo tvoj gospodin revolveraš Rigs — odgovori Enson s
podrugljivim prezirom.
— Rigse, uhvatili ste pogrešnu devojku — viknu Bizli. — Tu ste
grešku učinili još jednom. Šta to ima da znači?
— Gonio sam je i kad sam je uhvatio, video sam da to nije Nel
Rejner, pa, eto, zadržao sam je — odgovori Rigs. — I ja bih imao
nešto da vam kažem u četiri oka.
— Čoveče, jeste li vi pametni, da se mešate tako u moje planove!
— razdera se Bizli. — Jeste li čuli moj plan. Rigs, ova otmica devojke
ne može se učiniti dvaput. Jeste li se vi napili, ili ste pošašaveli, ili
šta?
— Bizli, on vam je podvalio — umeša se Bo Rejner hladnokrvno.
Renčer se bez reči zagleda u nju, pa u Ensona, pa u Vilsona, i
najzad u Rigsa, a onda se njegovo mrko lice oboji tamnim
rumenilom krvi. Jednim skokom i udarcem obori Rigsa na zemlju,
pa stade iznad njega mašivši se grčevitom rukom za revolver.
— Ti kukavički kartarošu! Dođe mi da ti prosviram metak...
Rečeno mi je da ti imaš nekakav svoj plan, i sad sam se uverio u to.
— Jesam, imao sam — odgovori Rigs ustajući oprezno. Bio je
bled kao krpa. — Ali nisam hteo da vam podvalim. Vi ste hteli da
uklonite devojku i da se dočepate njenog imetka, a ja sam hteo nju.
— A što si onda dovukao njenu sestru, je li? — obrecnu se Bizli
stežući svoje snažne vilice.
— Jer sam imao plan da...
— Dođavola s tvojim planom! Pokvario si moj plan, i sad mi je
dosta tebe. — Bizli je disao teško; njegov potuljeni pogled izražavao
je nedoumicu prema čoveku koji ga je prevario, ruka mu je još
jednako bila spuštena i stegnuta.

275
 — Bizli, recite im da mi dovedu moga konja. Hoću da idem kući
— reče Bo Rejner.
Bizli se lagano okrenu. Iza njenih reči nastade tajac. Šta da se
radi sada s njom, to je bio problem.
— Ja nisam imao nikakve veze s vašim dovođenjem ovamo, i
neću da imam nikakve veze s vašim vraćanjem natrag, ili ma s čim
drugim — izjavi Bizli.
Na to devojčino lice poblede, a oči joj planuše.
— Vi ste veliki lažov kao god i Rigs — uzviknu ona strastveno. —
I vi ste lopov, razmetljivi siledžija koji okrada bespomoćne devojke.
Oh, znamo mi vašu igru! Milt Dejl je čuo za vašu spletku sa ovim
odmetnikom Ensonom da ugrabite moju sestru. Vi treba da budete
obešeni, vi polutanski kravaru!
— Jezik ću ti iščupati! — siknu Bizli.
— Da, kladila bih se da bi to uradio kad bismo bili nasamo. Ali
ovi razbojnici ovde, ovi kradljivci stoke, ova vaša oruđa koja ste
najmili, bolji su od vas i od Rigsa. A šta mislite šta li će od vas učiniti
Karmajkel? Karmajkel! To je moj dragan, taj kauboj. Vi znate šta je
učinio s Rigsom. Imate li vi malo mozga da razmislite šta će da učini
s vama?
— Taj neće učiniti mnogo — progunđa Bizli. Ali tamno rumenilo
nestajaše s njegova lica. — Tvoj kauboj...
— Bah! — prekide ga ona i pucne mu palcem u lice. — On je iz
Teksasa! Iz T e k s a s a !
— Ako je iz Teksasa! — prihvati Bizli razdraženo. — Šta je s tim?
Teksašana ima svuda. Eto ga i Džim Vilson, Ensonova desna ruka.
I on je iz Teksasa. Time nećete nikoga zaplašiti.
On je bio upro prstom na Vilsona,. koji se nelagodno premeštao
s noge na nogu. Vatrene oči devojke pratile su njegovu ruku.
— Vi ste iz Teksasa? — upita ona.
— Da, mis, jesam; i kanda nisam dostojan toga — odgovori
Vilson. Videlo se jasno da je ovo njegovo priznanje praćeno
izvesnom postiđenošću.

276
 — Oh, a ja sam verovala da bi se jedan bandit iz Teksasa borio
za bespomoćnu devojku! — reče ona razočarana, puna poraznog
prezira.
Džim Vilson obori glavu. Ako je iko tu naslućivao kakav
ozbiljniji preokret u držanju Vilsona prema celoj ovoj stvari, bio je
to pronicljivi odmetnički harambaša.
— Bizli, ti se igraš smrću — upade on.
— Bogami, tako je! — dodade Br tako strastveno da su svi
zadrhtali. — Vi ste me ostavili na milost i nemilost jedne razbojničke
bande! Vi možete isterati i moju sestru iz njene kuće! Ali će doći i
vaš dan. Tom Karmajkel će vas u b i t i .
Bizli pojaha svoga konja. Pokunjen, bled, besan, sedeo je
dršćući u sedlu i ljutito pogleda na vođu odmetnika.
Snejk, nije bila moja krivica što stvar nije uspela. Ja sam bio
pošten. Ponudio sam nagradu za izvršenje moga plana. On nije
ispunjen.
Sada će trebati da se plaća, i ja dižem ruke od svega toga.
— Bizli, ja velim da ne bih imao šta da potražujem od tebe —
odgovori Enson polako. — Ali, ako si bio pošten, sada nisi. Mi smo
jurili okolo i trudili se pošteno. Moji su ljudi iznureni. Ostali smo i
bez para, i bez opreme. Ja i ti nismo nikada dosad imali reči. Ali čini
mi se da bi moglo doći i do toga.
— Dugujem li ja tebi novac prema našem sporazumu? — upita
Bizli.
— Ne, ne duguješ — odgovori Enson oštro.
— Onda je sve u redu. Ja perem ruke od cele te stvari. Neka vam
plati Rigs. On ima para i on ima planova. Udružite se s njim.
S tim Bizli obode svoga konja, okrete ga i odjaha. Odmetnici su
gledali za njim sve dok se nije izgubio u kedrovima.
— Šta bi se moglo i očekivati od jednog masnog čobanina? —
upitaće Šejdi Džons.
— Ne rekoh li ja, Ensone? — prihvati Bert.
Crni Moz kolutao je očima kao razbesneli bik, a Džim Vilson je
pažljivo ispitivao parče drveta koje je držao u rukama. Rigs je
pokazivao veliko olakšanje.
277
 — Ensone, pozajmite mi nešto opreme i ja ću odjahati sa
devojkom — reče on vatreno.
— Pa kuda biste otišli? — zapita Enson radoznalo.
Rigs kao da nije umeo odmah da odgovori; njegova pamet nije
bila dorasla ovoj neprilici kao god ni njegovi živci.
— Vi niste šumski čovek. A ako niste sasvim pobudaleli, nećete
valjda da prilazite Pajnu ili Šou Daunu. Za vašim će tragom krenuti
pravi tragaoci.
Devojka je slušala i iznenada se obrati Vilsonu.
— Ne dajte da me odvede, samu, u šumu! — promuca ona. To je
bio prvi znak njene slabosti.
Džim Vilson obrecnu se grubo:
— Ne zapovedam ja ovom družinom!
— Ali vi ste čovek! — preklinjala je ona.
— Rigse, povedite sobom taj vaš živi ugarak i pođite s nama —
reče Enson lukavo. — Neobično sam radoznao da vidim kako će vas
ona ožeći.
— Snejk, pusti me da odvedem to devojče natrag u Pajn — reći
će Džim Vilson.
Enson opsova od čuda.
— Budi razuman — nastavi Vilson. — Imamo mi i svojih nevolja,
a ako nju zadržimo, biće ih još više. Slutim nešto. Ti znaš da se ja ne
mešam tako često u tvoju reč. Ali ovaj mi se posao ne sviđa. Tu
devojku treba vratiti kući.
— Ali tu možda ima nešto za nas. Njena bi sestra zacelo platila
da je dobije natrag.
— Dobro, nadam se da ćeš se setiti da sam se ponudio, to je sve
— zaključi Vilson.
— Džime, kad bismo hteli da je se rešimo, pustili bismo da je
Rigs vodi — odgovori vođ razbojnika. Bio je zbunjen i neodlučan.
Brinuo ga je Vilson.
Drugi Teksašanin okrete mu se pravo lice u lice. Kakvo tanano
preobraženje u njemu!
— Đavola bismo pustili! — reče on.

278
 Nije to bio samo njegov ton od koga je Enson uzdrhtao. On je
ovde mogao biti vođa, ali nije bio jači čovek. Njegovo se lice natušti.
— Kreći! — zapovedi on.
Rigs verovatno nije čuo ove poslednje reči između Ensona i
Vilsona, jer se bio udaljio nekoliko koračaja da bi doveo svoga
konja.
Nekoliko trenutaka posle no što su krenuli, Bert, Džons i Moz
su predvodili terajući pred sobom tovarne konje, zatim je jahao
Enson, devojka je jahala između njega i Rigsa i, značajno, izgledalo
je, Džim Vilson na kraju povorke.
Pokret je bio izvršen nešto posle podneva. Penjali su se
krivudavo uzbrdo, zašli u jednu duboku jarugu i išli njom sve dok ih
nije izvela u ravnu šumu. Odatle se išlo brzo, terajući tovarne konje
lakim kasom. Jednom kada je čopor jelena iskočio iz jednog šipraga
na proplanak, zastavši načuljenih ušiju, mladi Bert zaustavi
povorku. Njegov dobro nanišanjeni hitac obori jednog jelena. Tada
ljudi kretoše dalje, ostavivši njega da odere i natovari meso. Još su
samo jednom stali na prelazu prve vode, jednog bistrog, brzog
potoka, na kome se i konji i ljudi žedno napiše. Ovde Bert sustiže
svoje drugove.
Prelazili su proplanke i gajeve, krivudajući kroz sve dublju
šumu, i peli su se naviše, s padine na padinu, a sunce se klonilo
zapadu sve niže i crvenije. Sunce je već bilo zašlo, i suton je još za
trenutak bio ozaren poslednjim odsevom sunca, kada je Enson,
prekinuvši svoje ćutanje celo to po podne, naredio da se stane.
Mesto je bilo divlje, sumorno, plitka dolinca između mrkih
pristranaka obraslih jelom. Trave, drva, i vode bilo je u izobilju. Svi
su bili sjahali, skidajući sedla i zavežljaje, pre no što je umorna Bo i
pokušala da siđe. Rigs, posmatrajući je, pođe da joj pomogne. No
ona mu opali zvučan šamar svojom rukom u rukavici.
— Sebi te šape! — viknu ona. U njenom duhu nije bilo ni traga
od neke klonulosti.
Vilson beše primetio ovo što se odigralo, a Enson ne.
— Šta to bi? — upita ovaj.

279
 — Pa, poštovani gospodin revolveraš Rigs upravo je malko
pomilovan od gospođe, pošto se pravio otmen — odgovori Moz, koji
je bio najbliži.
— Džime, jesi li posmatrao? — upita Enson. Njegova
radoznalost sačuvala se celo to po podne.
— Pokušao je da je skine iz sedla pa ga je šljepila — odgovori
Vilson.
— Taj Rigs ili je ćaknut ili sasvim poludeo — reče Snejk
poluglasno Mozu.
— Gazda, mislite reći sasvim šašav. Pamtite moje reči, taj će da
razbuca ovu družinu. Džimov je račun bio tačan.
— Da razbuca... — opsova Enson poluglasno.
Mnogo ruku brzo obavljahu posao. Začas je plamtela lepa vatra,
voda je ključala, lonci su se pušili, a miris divljači ispunjavao je sveži
vazduh.
Devojka je najzad nekako sjahala sa sedla na zemlju i tu sela, a
Rigs je tad odveo njenog konja. Ona je tu sedela kao da je
zaboravljena, tužno oborene glave.
Vilson je dohvatio sekiru i njom snažno razmahivao po jelama.
One su padale jedna za drugom šušteći i tupo tresnuvši. Zatim je
zvuk njegove sekire govorio da dugim udarcima kreše granje.
Uskoro se pojavi u polumraku vukući za sobom poluokresane jele.
Vraćao se nekoliko puta, i naposletku dovuče posrćući ogroman
naramak jelova granja. Ovo prostre ispod jednog sniskog, isturenog
ogranka topole. Potom koso naslaže s obe strane ogranka
poluokresane jele, načinivši tako zaklon u obliku izvrnutog slova V,
sa uzanim otvorom napred. Zatim iz jednog zavežljaja izvadi jedno
ćebe i baci ga pod zaklon. Tada, dotakavši se devojčina ramena,
šapnu joj:
— Kad budete gotovi, zavucite se unutra. I ne gubite sna
strahujući, jer ja ću biti odmah tu blizu.
On pokaza rukom na prostor pred uzanim otvorom.
— Oh, hvala vam! Možda ste vi ipak pravi Teksašanin —
odgovori mu ona šapatom.
— Možda — odgovori on sumorno.

280
 GLAVA DVADESET PRVA

Devojka odbi da primi hranu koju joj je ponudio Rigs, ali pojede
i popi malo od onoga što joj beše doneo Vilson, a zatim se povuče
pod zaklon.
Koliko god je ranije bilo razgovornosti i druželjublja u
Ensonovoj družini, te večeri ih nije bilo. Svako je izgledao zabrinut,
kao da duboko u sebi razmišlja o nekoj zloj slutnji koja ni njemu
samom još nije bila jasna, a o kojoj njegovi drugovi nisu još ni
sanjali. Svi su pušili. Onda su se Moz i Šejdi neko vreme kartali pri
svetlosti vatre, no to je bila mrtva igra u kojoj su i jedan i drugi malo
govorili. Rigs se prvi zavukao pod svoje ćebe, i bilo je značajno da je
legao podalje od jelovog zaklona pod kojim je bila Bo Rejner.
Uskoro leže i mladi Bert gunđajući nešto za sebe, a malo zatim
učiniše to i kartaroši.
Snejk Enson i Džim Vilson ostadoše zamišljeni u tišini pored
vatre koja se gasila.
Noć je bila mračna, s ponekom zvezdom tu i tamo. Vetar je na
mahove nekako jezivo hujao kroz jelik. Kadikad bi odjeknuo tup
udarac kopita iz mračne šume. Nikakav urlik ili vuka, ili kojota, ili
divlje mačke nije oživljavao ovu šumsku divljinu.
Malo po malo ljudi koji behu uvijeni u ćebad počeše da dišu
snažno i sporo u dubokom snu.
— Džime, čini mi se da nam je ovaj Rigs pokvario posao — reći
će najzad Snejk Enson tihim glasom.
— I ja bih rekao —. odgovori Vilson.
— I bojim se da je on pokvario i ovu Belu Planinu za nas.
— Ono, ja nisam otišao tako daleko. Šta hoćeš time da kažeš,
Snejk?
281
 — Dovraga ako i sam znam — odgovori ovaj mrko. — Znam
samo to da je ono što je izgledalo loše postalo još gore. Prošla jesen,
i zima, i sad je eto blizu april, a mi nismo snabdeveni tako da bismo
mogli duže da opstanemo u šumi... Džime,- koliko je zapravo jak taj
Bizli dole u naseobini?
— Sve mi se čini da on nije ni upola tako jak kao što se razmeće.
— I meni. To mi je juče sinulo. On se uplašio tog deteta kad je
ono planulo i skresalo mu da će ga onaj njen dragan kauboj ubiti.
Taj će to i učiniti, Džime. Video sam tog Karmajkela pre nekoliko
godina u Magdaleni. Bio je onda još dečarac. Ali, pi! A možda i nije
bio tako loš pošto je malo gucnuo rujnog vinca.
— Jakako. Bio je iz Teksasa, ona reče.
— Džime, znao sam da te je pogodila u srce, kad ono reče o
Teksasu, i kad ti se obratila i molila te.
Vilson ne reče ništa na ovu napomenu.
— E pa, bog će ga znati, ja se tome i ne čudim. Ti i nisi bio
odmetnik celog svog veka. A nisam ni ja Vilsone, nikad ja nisam bio
oduševljen ovim poslom oko devojaka; ded, reci, jesam li?
— Treba pošteno priznati da nisi — odgovori Vilson. — Ali sada
je učinjeno. Bizlija će neko ukinuti pre a posle. No nama to neće
mnogo pomoći. Isterivati stočare iz ovog kraja i krasti stoku, to još
ni izdaleka nije isto što i grabiti devojke. Bizli će sve to natovariti
nama na leđa, i još će biti takav masni nitkov da će poslati i svoje
ljude u hajku na nas. Jer Pajn i Šou Daun neće ovo dugo trpeti. Tu
su i oni mormoni. Ti će biti pakleni kada se probude. Zamisli da taj
Karmajkel natutka onog divljeg lovca Dejla i one Bimene sokolova
oka na naš trag.
— Bogami, brzo bismo kveknuli — odgovori Enson osorno.
— Pa što mi onda nisi dozvolio da odvedem devojku natrag
kući?
— Ama, eto, Džime, razmisli i sam malo. Jadni smo i žalosni i
treba nam para, a znao sam da ti nikada ne bi uzeo ni dolara od
njene sestre. A ja sam rešen da iz nje izbijem neku paru za nas.
— Snejk, ti nisi budala. Kako ćeš ti to učiniti, i to brzo?
— Još nisam smislio.

282
 — E pa imam još sutra na raspoloženju i onda je gotovo —
odgovori Vilson mračno.
— Džime, šta misliš time reći?
— To ti ostavljam da sam pogodiš.
— Ono, nešto je spopalo čitavu družinu — reče Enson besno. —
Nemaš s njima šta da pojedeš, ni da popiješ, ni para da se
prokockaš, ni duvana da popušiš! Ali to nije ono što tebe tišti, Džime
Vilsone, ni mene!
— A da šta je onda? — upita Vilson?
— Kod mene je jedno čudno osećanje da su moji dani na ovim
planinama izbrojani. Ne umem da objasnim, ali baš tako nekako
osećam. Kao da je nešto u vazduhu. Ne volim eto te crne senke gamo
pod jelašjem. Razumeš li? A što se tebe tiče, Džime, eto, ti si uvek
bio napola pošten, i moja družina se i suviše srozala za tebe.
Snejk, jesam li te ja ikada ostavio na cedilu?
— Ne, nisi nikada. Ti si najbolji ortak koga sam ikada imao. Za
sve ove godine što smo skupa krali stoku nikada nismo imali reči
dok mi taj Bizli nije napunio uši svojim obećanjima. To je moja
greška. Ali, Džime, sad je već kasno.
— Juče je još moglo ne biti kasno.
— Može biti. Ali sada jeste, i ja ću zadržati devojku ili ću dobiti
njenu vrednost u zlatu — izjavi odmetnik ljutito.
— Snejk, ja sam video kako dolaze i prolaze i jače družine nego
ova tvoja. Takvih družina vi ovde nemate. Ako one nisu bile
istrebljene od graničara ili kauboja, one su se prosto naprosto same
istrebile. To je kao neki zakon koji sam uočio u vezi s takvim
družinama. A što se tiče ove tvoje, slušaj, Ensone, ona se ne bi
održala nasuprot jednog jedinog pravog revolveraša.
— Ehe! A ako bismo mi nešto nagazili na Karmajkela ili nekog
sličnog, zar bi ti sisao prst kao dete?
— Pa, ja nisam tu mislio na sebe. Mislio sam onako uopšte.
— A, a kog su vraga ovi? — upita Enson gnevno. — Džime, ja
znam kao god i ti da je ova moja družina pritisnuta uza zid. Nas će
goniti i hajkati. Moraćemo se kriti, i večito potucati, amo tamo, po

283
najgorem šumskom bespuću. I čekati zgodnu priliku da strugnemo
na jug.
— Razume se. Ali, Snejk, ti ne vodiš računao osećanjima ljudi, i
o mojima i svojima. Evo kladim se u svoga konja da će se ova
družina za dan dva rasturiti.
— Bojim se da si sada izrekao ono što je navaljivalo da se uvuče
u moj mozak — odgovori Enson, i odmahnu rukama u čudnom
pokretu pomirenosti sa sudbinom. Odmetnik je bio inače hrabar,
ali svi ljudi divljine priznaju jednu silu jaču od sebe. On je tu sedeo
sličan zamišljenoj zmiji očiju zagledanih u vatru. Najzad ustade i
bez reči svome drugaru umorno ode tamo gde su ležale tamne,
mirne prilike spavača.
Džim Vilson ostade kod vatre koja je tinjala. On kao da je nešto
čitao u crvenom žaru, možda prošlost. Na licu su mu igrale senke,
ne sve od plamena koji je gasnuo ili od visokih jela naokolo. Čas po
digao bi glavu i osluškivao, očevidno ne stoga što bi očekivao kakav
neobičan zvuk, već kao nehotično. Zaista, kao što je Enson rekao,
bilo je nešto neizrecivo u vazduhu. Crna šuma disala je teško, sa
stravičnim ječanjem vetra. Bilo je u njoj nekog tajanstva. Pogledi
koje je Vilson bacao na sve strane odavali su da ni jedan gonjen
čovek ne voli mrku noć, iako ga ona skriva. Vilson je bio kao
opčinjen životom što je bio zatvoren tu oko tog tamnog jelovog
kruga. Možda se i na njemu održavalo neobično osećanje koje je
ovladalo svakim od ovih ljudi otkako je među njih dovedeno jedno
devojče. Ipak, još ništa nije bilo jasno; šuma je čuvala svoju tajnu,
kao god i turobni vetar; a odmetnici su spavali kao umorne
životinje, sa svojim skrivenim tajnama zaključanim u srcima.
Malo posle Vilson nabaca nešto granja na crveni žar, pa navali
na nj kraj jedne glavnje. Plamen buknu obasjavši tamni krug i
spavače s njihovim tvrdim licima izbrazdanim senkama. Vilson ih
je posmatrao sve redom, s podrugljivim osmehom na usnama, a
onda se njegov pogled zaustavi na spavaču što je ležao izdvojen od
ostalih — Rigsu. Možda je to bio samo lažan odsev vatre i senke što
je proizveo na Vilsonovu licu izraz mračne, strašne mržnje. A mogla
je biti i istina, izražena u tom samotnom, neopreznom času, iz
dubina jednog čoveka rođenog na Jugu — čoveka koji je po svom

284
rasnom nasleđu imao urođeno poštovanje ženskosti, i koja je celim
svojim čudnim, divljim i krvavim životom jednog odmetnika i
revolveraša morala iskonski mrzeti ovoga tipa koji je majmunisao i
izvrgavao ruglu njegov glas.
Dugo je Vilson posmatrao Rigsa — tako čudno i tajanstveno kao
i ovaj vetar što je hujao kroz drveće — kada je skinuo taj tamni
pogled, on se lagano udalji i ode da namesti postelju, korakom
čoveka u čijem se duhu rodila nova snaga.
On namesti svoje sedlo pred ulazom jelovog zaklona u kome se
nalazila devojka, zatim prostre platno i ćebad, pa se umorno opruži
da otpočine.
Vatra još jednom zaplamsa, obasjavajući čisto zelenilo išarano
smeđim prepletima jelova granja, simetričnim i savršenim, a ipak
tako nepravilnim, a potom ugasnu, ostavljajući sve u mutnom
bledom svetlu zvezda. Konji se nisu kretali; ječanje noćnog vetra
malko je utihnulo; lako zujanje insekata je nestajalo; čak je i žubor
potočića bio tiši. Tišina je bivala sve dublja i dublja, ali potpuna
tišina nije mogla da nastupi. Život je i dalje ostao u šumi; samo je
promenio svoje oblike u ovim mrkim časovima.
Ensonova družina nije poranila sa suncem, kao što je to
uobičajeno kod svih ljudi koji žive u šumi, lovaca i odmetnika,
kojima osvit dana čini radost. Celo ovo društvo — uključujući tu i
Ensona i Rigsa — kao da je pre mrzelo što ponovo vidi svetlost dana.
To je značilo još jedan mršav zalogaj, zatim zamorno pakovanje i
tovarenje, pa dugo, beskrajno jahanje bez naročito određenog cilja,
i opet mršavu večeru — i ceo taj napor bez i najosnovnijih udobnosti
života, a zacelo bez uzbudljive nade koja bi njihov život činila
zanimljivim, i sa sve dubljim osećanjem da se primiče nesreća.
Enson je ustao mrzovoljan i nakrivo nasađen. Morao je da udari
Berta nogom da bi ovaj otišao konjima. Rigs je pošao za njim. Šejdi
Džons je samo gunđao. Vilson je, po stalnom običaju, uvek mesio
hleb, a jutros je bio nekako spor. Enson i Moz su radili ostale
poslove u logoru, ali bez poleta. Devojka se nije pojavljivala.
— Da nije mrtva? — promrmlja Enson.
— Nije — odgovori Vilson pogledavši ga. — Spava. Pusti je neka
spava. Svakako bi bilo mnogo bolje za nju da je mrtva.
285
 — A-hu! I za ovu družinu — prihvati Enson.
— Ja! Snejk, čini mi se da ćemo svi mi uskoro otići tamo— reče
Vilson svojim mirnim, otegnutim, razdražljivim tonom, koji je
govorio mnogo više no što su značile same reči.
Enson se više nije obraćao svom teksaškom ortaku.
Bert se vrati u logor jašući bez sedla i terajući pred sobom
polovinu konja; malo zatim pojavi se i Rigs sa još nekoliko. Ali tri
su nedostajala, među njima i Ensonov ljubimac. Bez njega ne bi ovaj
ni maknuo s mesta. Za vreme doručka gunđao je na svoje lenje
ljude, i posle jela gonio ih je da ih traže. Rigs ode nerado, a Bert odbi
načisto.
— Ne bogme. Ja sam prepešačio ovuda ono što sam mislio —
reče on. — I odsad ću se brinuti samo o svom konju.
Starešina osta zabezeknut zbog ove otvorene nepokornosti. On
se ipak uzdrža i naredi Šejdiju i Mozu da i oni pomognu.
— Džime, — reći će Enson — ti si najbolji tragalac u ovoj družini.
Kako bi bilo da pođeš ti? Ti si obično bivao uvek prvi.
— Vremena su se promenila, Snejk, — odgovori Džim potpuno
mirno.
— Dakle, nećeš? — zapita vođa nestrpljivo.
— Dabome da neću.
Vilson nije ni pogledao niti je bilo čime nagovestio da ne želi da
ostavi devojku samu u logoru s jednim ili više njih iz Ensonove
družine, ali je to bilo tako očevidno kao da im je glasno doviknuo.
Sporomisleni Moz pogleda u Vilsona zlim pogledom.
— Gazda, nije li to čudno kako jedna lepa curica...? — poče Šejda
Džons podrugljivo.
— Ćut’, budalino! — prekide ga Enson. — Hodite sa mnom da
nađemo te konje.
Pošto oni odoše, Bert uze pušku i izgubi se u šumu. Tada se
pojavi devojka. Kosa joj je bila razbarušena, lice bledo, s puno
tamnih senki. Ona zamoli malo vode da se umije. Vilson joj pokaza
na potok, i dok je ona polako silazila, on izvadi češalj i čist ubrus iz
svoje torbe i odnese joj.

286
 Kad se vratila vatri, izgledala je sasvim drukčije, očešljana i
rumenih obraza.
— Mis, jeste li ogladneli? — upita Vilson.
— Bogme, jesam — odgovori ona.
On joj ponudi krišku hleba, jelenjeg mesa i masti i šolju kafe.
Meso joj je očigledno prijalo, ali ostalo je jedva progutala.
— Gde su ostali? — upita ona..
— Tragaju za konjima.
Ona verovatno pogodi da on ne želi da govori, i po letimičnom
pogledu kojim ga je pogledala bilo je jasno da je osetila da su se i
njegov glas i njegovo držanje izmenili. Ona potraži mesto pod
topolom i sede u hlad, tako da joj je dim udarao u lice; i tu je sedela,
tako mala, jadna i izgubljena, sem njenih odlučnih usana i prkosnih
očiju.
Teksašanin je koračao gore dole pored vatre oborene glave, s
rukama na leđima. Da nije bilo revolvera što se klatio, ličio bi na
vitkog farmera, bez kaputa i šešira, u raskopčanom smeđem prsluku
i čakširama uvučenim u visoke čizme.
Ni on ni devojka ne izmeniše svoje položaje duže vremena.
Naposletku, ipak, pošto je neko vreme posmatrao šumu i
osluškivao, on kratko napomenu devojci da će se začas vratiti i
zamače u jelašje.
Čim se on izmakao — zaista tako brzo da je moralo izgledati pre
namerno nego slučajno — pojavi se Rigs koji je trčao sa suprotne
strane čistine. Išao je pravo devojci i ona skoči na noge.
— Sakrio sam... dva... konja — drhtao je on, sav promukao od
uzbuđenja. — Uzeću... dva sedla. Vi skupite... malo hrane. Moramo
da... bežimo.
— Ne — viknu ona i učini korak nazad.
— Ali nije sigurno... za nas... ovde — reče on žurno zverajući
naokolo. — Odvešću vas... kući. Kunem vam se... Nije sigurno, velim
vam; ova družina radi mi... o glavi. Požurite!
On uprti dva sedla, po jedno u svaku ruku. Ovaj uzbudljivi
trenutak beše zarumeneo njegovo lice, obasjao mu oči, dao mu neku
krepčinu.
287
288
 — Ja sam sigurnija... ovde, sa ovom bandom odmetnika —
odgovori ona odlučno.
— Nećete dakle da pođete? — Njegova boja poče da bledi, a lice
se iskrivi. On pusti sedla iz ruku.
— Harve Rigse, pre bih postala igračka i dronjak u rukama ovih
hulja nego što bih provela jedan sat nasamo s vama — planu ona
puna neutoljive mržnje.
Odvući ću vas! — On je zgrabi, ali nije mogao da je drži. Otevši
se, ona kriknu.
— U pomoć!
On sav preblede i pomahnita. Priskočivši udari je jako preko
usta. Ona se zatetura i, spotakavši se o sedlo, pade. Rigs je ščepa za
vrat i stade da je davi. Ona se nije otimala i nije vikala. On je povuče
na noge.
— Sad brzo, uzmi taj zavežljaj, pa za mnom.
On ponovo uprti oba sedla. Jedan očajnički izraz, ujedno bedan
i slavodobitan, preli se njegovim licem. On je proživljavao svoj veliki
trenutak.
Devojčine se oči raširiše. One su gledale iza njega. Usne joj se
otvoriše.
— Ako još jednom vrisneš, ubiću te! — doviknu joj on brzo i
promuklo. Samo to što je bila otvorila usta beše ga prestravilo.
— Čini mi se da je jedan vrisak bio dovoljan — reče jedan glas,
polagan, ali bez otezanja, miran i staložen, a ipak nekako pun nečeg
zlokobnog u sebi.
Rigs se okrete i divlje kriknu. Vilson je stajao na nekoliko
koračaja s napola uperenim revolverom, držeći ga nisko dole. Lice
mu je bilo kao obično, samo mu je u očima igrao nekakav laki sjaj,
kao rastopljeno srebro.
— Devojko, otkuda ta krv na ustima?
— Rigs me udario! — prošaputa ona. Zatim kao da ustuknu pred
nečim čega se plašila, ili što je videla ili naslutila, pa kleče na kolena
i zavuče se pod zaklon.

289
 — E pa, Rigse, pozvao bih vas da vučete kad bi to nešto vredelo
— reče Vilson. To je izgovorio kao razmišljajući, ali ipak malko
užurbano.
Rigs nije mogao ni da povuče ni da se makne ni da progovori.
Kao da se skamenio, sem što mu se vilica opustila.
Harve Rigse, vi revolverašu tamo iz donjih strana Misurija —
nastavi glas neizračunljive kobi — vi ste zacelo u svom veku mnogo
puta gledali u grlić revolvera. Dabome! Ded, pogledajte u ovaj ovde!
Vilson pažljivo nanišani revolverom pravo Rigsu u oči.
— Niste li se vi ono hvalili u Ternerovoj krčmi da možete videti
kako zrno dolazi i da mu se izmaknete? Zaista mora da ste brzi!..
Izmaknite se ovom zrnu!
Iz revolvera suknu vatra i prasnu. Jedno od Rigsovih izbuljenih
očiju, desno, ugasnu kao sveća. Drugo se strahovito zakoluta pa se
ukoči u samrtnoj bezizraznosti. On se sporo zaljulja i, izgubivši
ravnotežu, teško tresnu o ledinu, kao nepokretna masa.
Vilson se naže nad ispruženom lešinom. Kakve li čudne, nagle
oprečnosti malopređašnjem hladnom preziru! Sikteći i pljujući, kao
otrovan strašću, neobuzdano izbi iz njega sva potajna mržnja koju
mu njegov karakter nije dozvoljavao da iskali na toj živoj varalici.
On se sav tresao kao da ga je kaplja udarila. Gušio se od žestine
sipajući poruge bez veze. Bila je to pre svega klasna mržnja, zatim
duboka mržnja pravog nebojše prema jednoj kukavici, i najzad
mržnja zbog toga što je bio prinuđen da počini ubistvo. Jer nema
čoveka osetljivijeg od pravog revolveraša kad je u pitanju
poštovanje zapadnjačkog gesla ravne prilike.
Vilsonov strahoviti bes najzad se stiša, Ispravivši se, vrati
revolver u kuburliju, pa stade da šeta sporim korakom pored vatre.
Uskoro potom trže glavom uvis i oslušnu. Čuo se mek konjski topot
kroz šumu. Malo zatim ukaza se Enson na konju sa ostalima i
jednim zagubljenim konjem. Slučajno se u taj mah i mladi Bert
pojavi s druge strane proplanka; išao je žurno kao da nosi neku
važnu vest.
Snejk Enson, silazeći s konja, spazi mrtvaca. — Džime, čini mi
se da sam čuo pucanj.

290
 I ostali povikaše i poskakavši s konja i posmatrahu na zemlji
ispruženu priliku onim ljubopitstvom i čudnim strahom koji
obuzimaju svakoga pred prizorom naprasne smrti. No to je osećanje
bilo samo trenutno.
— Ugasio mu jednu sveću! — uzviknu Moz.
— Voleo bih da znam kako se gospodinu revolverašu svideo taj
pogodak pravo usred srede! — nasmeja se trubo Šejdi Džons.
— Ceo mu potiljak odvaljen! — šapnu mladi Bert. Po svoj prilici
on nije video mnogo ubijenih ljudi.
— Džime, nije valjda ta dugokosa budala pokušala da povuče na
tebe? — uzviknu začuđeno Snejk Enson.
Vilson niti je odgovarao, niti je prestajao da se šeta.
— Povodom čega se desilo? — nastavi Enson radoznalo.
— Udario je devojku — odgovori Vilson kratko.
Nastade živo komešanje i otegnuti uzvici svuda unaokolo, i
pogledi se sukobiše.
— Džime, uštedeo si mi trud — doda starešina razbojnika. — I
zahvaljujem ti se. Drugovi, pretresite ovoga, pa da kidamo, Slažeš li
se, Džime?
— Da. I možete uzeti moj deo.
Nađoše papirnog novca u džepovima poginulog i pozamašnu
svotu zlata ušivenu u jedan kožni pojas na sebi. Šejdi Džons mu izu
čizme, a Moz uze revolver. Zatim ga ostaviše tu gde je pao.
— Džime, ti treba da nađeš ona dva izgubljena konja. Jedan je
od njih moj — doviknu Enson Vilsonu koji je još jednako šetkao gore
dole..
Devojka ču Ensona, jer proviri glavom iz zaklona i viknu:
— Rigs reče da je skrio dva konja. Moraju biti negde blizu. Došao
je odonud.
— Zdravo, mala! To je dobra vest — uzviknu Enson.
Raspoloženje mu se vraćalo. — Sigurno je hteo da kidneš sa njim?
— Da. Ja nisam htela.
— I onda te je udario?
— Da.

291
 — Ja, kad se setim tvojih jučerašnjih reči, ne razumem kako bi
gospodin Rigs mogao da poživi duže ovde nego što bi živeo u
Teksasu. I ovde u našoj družini ima nešto od te velike zemlje.
Devojka povuče svoje bledo lice.
— Momci, krećemo — naloži starešina. — Ded, dvojica neka
pogledaju te konje. Moraju biti skriveni u nekom jelovom žbunju, a
mi ostali da pakujemo.
Uskoro družina beše u pokretu, penjući se naviše ka jednoj
glavici, a onda, zaobišavši je, udari jednim travnim pristrankom na
kome nisu ostajali nikakvi tragovi..
U toku po podne nisu prevalili više od dvanaest milja, ali su se
jednako peli od padine do padine, dok ne izbiše na šumovitu
visoravan koja se prostirala u mrkim obroncima sve do vrhova.
Ovde se uzdizala visoka i mračna šuma borova i jela, koji su
nadvisivali i proređivali omoriku. Poslednji časovi puta behu
dosadni i naporni, stalno penjanje u izlomljenoj liniji, krivudanje i
mučno pentranje, u traženju mesta koje bi se dopalo Ensonu za
logorovanje. On kao da je postao nekako čudnovato nastran u
pogledu izbora mesta za logorovanje. Naposletku, bez ikakvog
vidljivog razloga koji bi mogao rukovoditi jednog iskusnog šumskog
čoveka, on izabra jednu mračnu dubodolinu usred najgušće šume
kroz koju behu prošli. Prilaz, ako se tako može nazvati, nije bio ni
gaj ni proplanak. S jedne strane uzdizao se jedan mrki okomak, s
nekakvim čudnim rupčagama, ali ne tako visoko kao ogromni
borovi na pristrancima od njega. U njegovom podnožju žuborio je
jedan potočić preko stenja tako raznorodnog sastava da je
proizvodio različne zvukove, jedne kao zapevanje, druge melodične,
a jedne tako mukle, tajanstvene i duboke, ne mnogosnažne, ali
čudno, upravo jezivo uzbudljive.
„Uh, ala je stravično ovde,“ primeti Šejdi bojažljivo.
Dobro raspoloženje u družini, koje se Rigsovom pogibijom bilo
donekle povratilo, nije uspelo da se održi do večerašnjeg
logorovanja. Ono malo što su odmetnici razgovarali odnosilo se na
najnužnije stvari i vodilo poluglasno. I samo mesto navodilo je na
utišanost.

292
 Vilson pripremi za devojku sličan zaklon kao i prošle noći.
Savetovao ju je da ne gladuje; ona mora da jede da bi održala svoju
snagu. Ona je pristala po cenu velikog napora volje.
Kako je dan bio veoma naporan, jer su svi, sem devojke, miljama
pešačili uzbrdo, to se nisu dugo zadržavali posle skromne večere i
nisu imali kad da razgledaju bolje ovo divljačno, tajnovito i mračno
mesto gde ih je njihov vođ bio doveo. Male čistine između ogromnih
borovih debala nisu prodirale uvis dalje od visokih krošnja. Ni jedna
jedina zvezda nije svetlucala svojim slabim svetlom u ovom
bezdanu. Vetar, lomeći se niz okolne urvine, svirao je kroz borove
iglice kao da su razapete strune koje trepere pod prstima. Čulo se
jezivo škripanje i ječanje. Go su bili šumski zvuci kad se grana ili
drvo tare jedno o drugo, ali je bila potrebna svetlost dana da bi bilo
kota razuverila da to ne potiče iz carstva aveti. Sem toga, uprkos
vetra i promenljivog žubora potoka, sve je izgledalo tako obavijeno
nekom dubokom, gluvom tišinom, neprobojnom kao i sama
pomrčina.
No razbojnici, koji su sada bili begunci, spavali su tvrdim,
umornim snom i nisu ništa čuli. Probudili su se sa suncem, kada se
šuma pušila u zlatnoj izmaglici praskozorja, i kada su sunce, ptice i
veverice oglašavali dan.
Konji se preko noći ne behu udaljili iz ove jame, okolnost koja
se Ensonu dabome jako svidela.
— Ovaj logor nije mnogo veseo, ali sigurnije rupe za skrivanje
nisam još video — napomenu on Vilsonu.
— Da, da, ako još uopšte ima sigurnog mesta — odgovori
nepoverljivo njegov drug.
— Bar možemo da osmatramo naš trag unazad. Drugog prilaza
ovamo nema.
— Snejk, mi smo bili prilično dobri gonioci stoke, ali slabi
poznavaoci šume. Enson progunđa nešto prezrivo na račun svoga
druga, koji mu je nekada bio glavni oslonac. Zatim posla mladog
Berta da traži svežeg mesa, a ostali se dadoše na kockanje. Kako su
sada imali čime da se kockaju, oni se smesta udubiše u igru. Vilson
je pušio, a pogled mu je bludio od kockara do potištene prilike
devojke. Jutarnji je vazduh bio oštar i ona je, očevidno ne želeći da
293
bude u blizini svojih otmičara kraj vatre, bila izabrala jedino mesto
obasjano suncem u ovom mračnom prodolu. Proteklo je nekoliko
časova; sunce beše odskočilo, vazduh postao topliji. Jednom Enson
beše podigao glavu osmatrajući gusto šumovite padine koje su
zatvarale dubodolinu.
— Džime, konji kao da se razilaze — pomenu on. Vilson ustade
natenane i oteta polako kroz drveće u pravcu konja. Oni su pasli s
desne strane ka isteku potoka. Tu je počinjala jedna jaruga, puna
gustog zelenila. Dva konja behu skrenula u nju. Vilson ih je čuo, ali
ih nije mogao videti, tako da je morao zaobići da izbije ispred njih i
da ih vrati natrag. Nevidljivi potočić padao je u jarugu između stenja
žuboreći i grgoljeći. On odjedared instiktivno zastade i oslušnu.
Meki, dremljivi šumski šumovi dopirali su do njega toplim
povetarcem koji je mirisao na borovinu. Nije bilo potrebno oštro
uho da uhvati meki, brzi hod. On oprezno skrenu ustranu i sakri se
u jedan zaklonjen, mahovinom obrastao kutić, mirišljav i pun
paprati i plavih zvončića. Usred plavih zvončića, duboko ugažen u
mahovini, spazi ogroman okrugli trag kuguara. On se nadnese nada
nj. Iznenada se ukoči, a onda se oprezno uspravi. U tom trenutku
oseti kako mu se nešto tvrdo prisloni na leđa. On smesta diže ruke
uvis, ostade mirno, a onda se polako okrete. Stasit lovac, u sivom
odelu od jelenje kože, sivih očiju i snažnih vilica, beše mu prislonio
zapetu pušku u leđa. A pored lovca stojao je ogroman kuguar, režeći
i žmureći.

294
 GLAVA DVADESET DRUGA

— Zdravo, Dejle, — reče Vilson otežući. — Kao da si bio ovoga

puta nešto prebrz.
— Š-š-š! Ne tako glasno — odgovori lovac tiho. — Jesi li ti Džim
Vilson?
— Da. No, Dejle, rano si se pojavio. Ili si slučajno nagazio na
nas?
— Tragao sam za vama. Vilsone, tražim devojku.
— Znao sam to čim sam te ugledao.
Kuguar, podstaknut pretećim stavom svoga gospodara, otvori
čeljusti pokazujući svoje ogromne očnjake i frknu na Vilsona.
Odmetnik se izgleda nije bio mnogo uplašio ni od Dejla ni od puške,
ali ova ogromna, nakostrešena mačetina utera mu strah u kosti.
— Vilsone, čuo sam za tebe da si pristojan odmetnik — reče Dejl.
— Možda i jesam. Ali za tili čas biću izgleda strašljivac. Dejle, taj
će skočiti na mene!
— Neće, ne boj se, sem ako mu ja ne naredim. Vilsone, ako te
pustim da odeš, hoćeš li mi dovesti devojku?
— Čekaj da razmislim. A šta ako odbijem? — upita Vilson
lukavo.
— Pa, ovako ili onako, s tobom je onda svršeno.
— Znači, nema mnogo da se bira. Dobro, učiniću. Nego, Dejle,
zar ćeš mi poverovati tako na reč i pustiti me natrag Ensonu?
— Da. Ti, Vilsone, nisi budala. I ja verujem da si čak pošten. Ja
sam Ensona i njegovu bandu priterao u tesnac. Ne možete mi
izmaći, bar ne u ovim šumama. Mogao bih da rasplašim vaše konje

295
i da vas potamanim jednog po jednog, ili da noću natutkam kuguara
na vas.
— Razume se. Ovo je tvoja igra. Enson je sam sebi podelio
karte... Nego, Dejle, među nama rečeno, meni se ovaj posao od
početka nije svideo.
— Ko je ubio Rigsa? Našao sam njegov leš.
— Pa, nekako sam se zatekao tu kad se to slučilo — odgovori
Vilson zgrozivši se nevoljno. Kao da mu se smučilo na neku misao.
— A devojka? Je li živa, nepovređena? — upita Dejl žurno.
— Živa je i zdrava kao kad je od kuće pošla. Dejle, to ti je
najhrabrije devojče koje je ikad ugledalo sunca! Vala, niko živ me
ne bi uverio da jedno takvo devojče, upravo jedno takvo derle, može
imati toliko hrabrosti. Ništa joj se nije desilo, sem što ju je Rigs
udario po ustima... Za to je platio glavom... I, tako mi bog pomogao,
čini mi se da je u meni nešto radilo da je nekako spasem! Sad to
možda neće biti tako teško.
— Ali kako? — upita Dejl.
— Stani malo... Moraću kako bilo da je prokradem iz logora i
dovedem tebi. Eto tako.
— Samo treba brzo raditi.
— Slušaj, Dejle, — upade Vilson ozbiljno — suviše brzo bilo bi
pogrešno kao i suviše sporo. Snejk je ovih dana nešto nakrivo
nasađen, i stvari idu sve nagore. Ako bi on nešto nanjušio, i ako ne
budemo vrlo oprezni, mogao bi ubiti devojku ili učiniti joj što nažao.
Ja poznajem ove ljude. Oni tek što se nisu podžaveljali. I stoga treba
raditi pametno. Treba vešto skrojiti plan.
U Vilsonovim lukavim, bistrim očima, sinu misao. On htede da
spusti jednu od svojih još uvek uzdignutih ruku, u nameri da pokaže
na kuguara, ali se brzo predomisli.
— Enson se silno boji kuguara. Možda bismo njime mogli
zaplašiti i njega i njegovu družinu, pa bismo onda lako iskrali
devojku. Zna li ta tvoja zverka da izvodi kojekakve majstorije? Na
primer, da noću upadne u logor, da urla i da rasplaši konje?

296
297
 — Ako je do toga, jamčim da ću ustraviti Ensona za deset godina
života — odgovori Dejl.
— Onda je sve u redu — zaključi Vilson obradovan. — Ja ću
pripremiti devojku, daću joj mig kako da igra svoju ulogu. Ti se
prikradi noćas pred sam mrak. Ja ću dotle naviti družinu. A ti onda
natutkaj svog kuguara kako god znaš. Kada se banda rasturi, ja ću
dokopati devojku i dovesti je ovamo negde, pa ću ti dati znak
zviždukom. No može biti da to nije baš najbolje. Kad taj tvoj mačor
nahrupi u logor, može on da zaskoči i mene mesto onih nitkova. A
može, bogami, da me grebne u mraku i kad budem tražio tebe. To
mi se, zaista, ne bi ni najmanje svidelo.
— Vilsone, ovaj kuguar je pitom — reče Dejl. — Misliš da je on
opasan, ali nije. Taman kao kakvo mače, On samo izgleda strašan.
Njemu niko nikada nije učinio ništa nažao, i on nije nikada napadao
drugo do jelena ili medveda. Ja mogu da ga navedem na bilo koji
trag; ali, uistinu, ja bih mogao da ga napujdam ni na tebe ni na bilo
koga drugoga. Ipak, on može da istera dušu na nos od straha
svakome ko ta ne poznaje.
Dobro, da ti verujem. Ala će to biti silna šala kad onim mojim
drugarima siđe srce u pete. Dejle, možeš računati na mene. I biću ti
dužnik za ono što će me donekle oprati pred samim sobom. Dakle,
doveče, a ako ne uspe, onda sutra naveče posigurno.
Dejl spusti pušku. Velika mačka ponovo zafrča i frknu. Vilson
spusti ruke i koraknuvši napred razmače zeleni jelovi zid pred
sobom, pa se žurno izgubi uz jarugu u pravcu drage. Kad je stigao
svojim drugovima, njegovo se držanje i izraz naglo izmeniše.
— Jesu li svi konji tu, Džime? — upita Enson primajući karte.
— Jesu. Ali se ta kljusad nekako čudnovato ponaša — odgovori
Vilson. — Nešto ih je moralo zaplašiti.
— Ahu! Možda kakav sivonja — promumla Enson. — Džime,
pripazi-de malo na te konje. Ako bi nam ih kakva zverka rasplašila,
to bi nam bio kraj.
— Kako izgleda, čini mi se da sam ja izabran da sve svršavam —
primeti Vilson — dok vi kockari tu jedan drugoga varate. Te pazi na
konje te idi po vodu, te loži vatru, kuvaj i peri. Lepo, bogami!

298
 — Što jest-jest, nikada nisam video ikoga ko bi te logorske
petljancije bolje umeo od Džima Vilsona — reče Enson pomalo
zadirkujući.
— Džime, ti si i momak naše slatke milostivice tamo, pa smo te
odredili da je hraniš i zabavljaš — dobaci Šejdi Džons s takvim
šaljivim osmehom da su njegove reči izgubile zajedljivu oštricu.
Razbojnici se zakikotaše.
— Odlazi, Džime, kvariš nam igru — viknu Moz, koji je izgleda
gubio.
— Stvarno, ono bi devojče po vama moglo da skapa od gladi —
reče Vilson tobož ljutito pa se uputi k njoj, obraćajući joj se usput
glasno. — No, mis, izabran sam za kuvara, pa bih voleo da znam šta
bi vam bilo po volji za ručak.
Odmetnici to čuše i ponovo prsnuše u smeh.
— Ho-ho-ho! E pravo je spadalo ovaj Džim! — uzviknu Enson.
Devojka ga pogleda začuđeno. Vilson joj je namigivao, a kad je
prišao blizu, stade da govori brzo i tiho.
— Upravo sam susreo Milta Dejla malo niže u šumi zajedno s
njegovim pitomim kuguarom. On je u poteri za vama. Pomoći ću
mu da vas izbavimo odavde. Sad slušajte dobro šta treba da radite.
Treba da se napravite da ste malo šenuli. Razumete li? Da ste
pomerili pameću. Svejedno mi je šta ćete činiti ili govoriti, samo
neka bude luckasto. I ne plašite se. Mi ćemo gledati da zaplašimo
celo ovo društvo kako bih ja mogao da vas izvučem odavde. Noćas
ili sutra naveče, sigurno.
Pre nego što je on počeo da govori, ona je bila bleda i tužna,
ugaslih očiju. Kad je čula Miltovo ime i ostale reči, ona začas kao da
se preobrazi, i kad je on završio, ona nije više, izgledala ista osoba.
Njene oči sinuše izrazom razumevanja i ona brzo klimnu glavom.
— Da, razumem. Učiniću! — prošaputa ona.
Odmetnik se polako udalji duboko zamišljen, očevidno zbunjen
pored sve svoje lukavosti, i jedva se pribra kad je bio već na pola
puta od svojih drugova. A onda poče da pevuši jednu staru crnačku
pesmu, priđe vatri i podstaknu je, pa stade da gotovi ručak. Ali
pritom nije gubio iz oka ništa što se oko njega dešavalo. On vide

299
kako devojka uđe pod zaklon, i kako malo zatim izlazi raspuštene
kose preko lica. Vilson pogledajući ispod oka na kockare, iskezi se
od zadovoljstva i odmahnu glavom pri pomisli da je igra počela.
Razbojnici, zaneti igrom, nisu odmah primetili devojku kako
gladi i poravnjava svoju dugu kosu na vrlo zagonetan način.
— Opelješiste me! — uzviknu Enson i opsova gadno tresnuvši
kartama o zemlju. — Šta li mi je! Ta, kad su mi sve koze na broju,
bolji sam igrač od sviju vas.
— Dabome, kad su ti koze na broju, ali sada zacelo nisu — reče
Šejdi Džons podrugljivo. — Zar to tek sada počinješ da uviđaš.
— Gazda, igraš kao krava kad se zaglibi u blato — podsmehnu se
Moz.
— Drugovi, nije to ništa smešno — izjavi Enson svečanom
ozbiljnošću. — Sad se jedva nekako vraćam sebi. Nešto nije u redu
sa miom. Od prošle jeseni nikakve sreće, samo neuspeh za
neuspehom. Neću da krivim nikoga za to. Ja sam gazda. Sa mnom
nešto ne valja.
— Snejk, svemu je kriva ova vratolomija sa devojkama — dobaci
Vilson, koji je pažljivo prisluškivao. — Rekoh li ti. Naše su nevolje
tek počele. I ja vidim kuda to vodi. Gledajte!
Vilson pokaza prstom onamo gde je devojka stojala, sa divlje
razbarušenom kosom preko lica i ramena. Ona se na najponizniji
način klanjala jednom panju — dodirivala kosom zemlju u svojoj
dubokoj potčinjenosti.
Enson skoči kao oparen i zabezeknu se. Njegovo je
zaprepašćenje bilo zaista smešno. A i ostala dvojica razbojnika
gledala su zapanjeno kao i njihov vođ.
— Šta joj bi, dođavola? — reći će Enson u čudu. — Kao da se bila
malo povratila... Ali čemu joj tolika veselost!
Vilson se značajno kucnu prstom po čelu.
— Još od jutros sam se ja plašio toga — šapnu on.
— Ta nije valjda! — uzviknu Enson u neverici.
— Ako ta nije zvrcnuta, onda ne znam šta je to ćaknuta ženska
— složi se Šejdi Džons, a po načinu kako je vrteo glavom moglo se
suditi da je celog svog veka dobro poznavao žene.
300
 Moz je samo buljio bez reči, sasvim usplahiren.
— Znao sam ja da će do toga doći — izjavi Vilson sav uzbuđen.
— Ali sam se bojao da vam to kažem. Vi ste se šalili i dirali me zbog
nje. No sad mi je žao što vam to nisam odmah rekao.
Enson svečano klimnu glavom. On prosto nije mogao da veruje
svojim rođenim očima, ali su činjenice bile porazne. Kao da je
devojka bila nešto opasno i zagonetno, približavao joj se on korak
po korak. Vilson je išao za njim, a ostalu dvojicu kao da je nešto
neodoljivo vuklo.
— Ej, mala! — viknu Enson promuklo.
Devojka se gordo ispravi svojom vižljastom prilikom. Na
razbojničkog starešinu, kroz njene raspuštene vlasi, sijale su joj oči
neprirodnim sjajem. No ona se ne udostoji da mu išta odgovori.
— Ej, ti, mala Rejner! — dodade Enson blago. — Šta je to s
tobom?
— Gospodaru moj, rekoste l’ to meni? — upita ona visokoparno.
— Šejdi Džonsa prođe pomalo preneraženost i u njemu
preovlada osećanje smešnosti celog ovog prizora, i njegovo se lice
razgali u smeh.
— A-u! — odahnu Enson naporno.
— Ofelija14 očekuje vaše zapovesti, gospodaru moj. Brala sam
cveće — reče ona mekano i podiže k njemu svoje ruke kao da mu
nudi kitu cveća.
Šejdi Džons pršte u smeh. Ali ostali ne prihvatiše njegovu
veselost. Uskoro se na njegovu glavu sruči nesreća. Devojka polete
na njega.
— Šta grakćeš tu, ti kišna glisto? Daću da te šibaju i okuju u
gvožđa, ti sudopero! — stade ona da viče pomamno.
Šejdi se smesta sav promeni i ustuknu saplićući se. Zatim ona
škljocnu prstima pod nosom Mozu.
— Ti crni đavole! Odlazi odavde! Tornjaj se! Enson skupi malo
hrabrosti da je dodirne. — A-u! No, Ofelija…

14
Ofelija — poludela devojka u Hamletu, tragedija Viljema Šekspira. — Prim prev.
301
302
 On je verovatno želeo da je odobrovolji, ali ona vrisnu, a Enson
odskoči kao opečen. Ona je vrištala resko, divljim, odsečnim
kricima.
— Ti, ti! — upirala je ona prstom na razbojničkog vođu. — Ti
grubijane prema ženama! Ti što si pobegao od svoje žene!
Enson najpre pozelene pa preblede, Izgleda da je devojka onako
nasumce pogledala pravo u belegu.
— I sad te je đavo pretvorio u zmiju. U dugu krljuštavu zmiju
zelenih očiju! Uf! Brzo ćeš ti puziti na trbuhu, kad te moj dragan
kauboj pronađe. On će te zgaziti u prašinu.
Ona zaigra i stade da se ljupko obrće raširenih ruku i lepršave
kose; zatim, kao da je zaboravila na ljude koji su piljili u nju, poče
da pevuši tiho i meko. Potom opet zaigra oko jednog borića, pa eve
igrajući šmugnu u svoj zaklon. Otuda uskoro odjeknu najtužnije
jadikovanje.
— A-u! Kakva bruka! — ote se Ensonu. — To sjajno, zdravo,
vatreno devojče! Ode načisto! Pomerena! Luda kao stenica!
Bruka zaista! — prihvati Vilson. — I utoliko gore po nas.
Gospode bože, ako smo dosad bili loše sreće, šta će tek biti odsada?
Jesam li ti ja govorio, Snejk Ensone? Lepo sam te opominjao. Pitaj
Šejdija i Moza, oni znaju šta će biti.
— Nema za nas više sreće — predskaza Šejdi žalostivo.
— Gotovi smo, gazda, gotovi — mrmljao je utučeni Moz.
— Ludo žensko, ta ljaga da padne na moj obraz! Zar nije to
poslednja slamčica! — prasnu Enson sav nesrećan, odlazeći.
Neprosvećen, sujeveran, lako podložan uticaju prividnog izgleda
stvari, razbojnik stvarno poverova da su ga spopale zle sile. Kad se
sručio na jedan zavežljaj prtljaga, njegove riđe dlakave ruke tresle
su se kao trske u vodi. Šejdi i Moz ličili su takođe na ljude koji su na
rubu pameti.
Vilsonovo je zategnuto lice poigravalo i on se okrete od njih,
očevidno jedva se savlađujući da prsne u grohotan smeh. U taj mah
Enson gromko opsova.
— Bila ili ne bila luda, ja ću iz tog devojčeta isterati zlato! —
grmeo je on.

303
 — Čoveče, budi pametan! Zar je i tebe udarilo po glavi? Ja ti
velim da je ova naša družina svršila svoje. Za nju ovakvu nećeš
dobiti zlata! — umeša se Vilson odlučno.
— Što da ne?
— Jer je potera već za nama. Nemamo više kad da tvrdimo
pazar. Ta za dan dva mi ćemo se sklanjati od olova.
— Potera za nama? Otkud ti ta pomisao? Zar već? — upita Enson
čisto ne verujući, podigavši glavu kao zmija kad hoće da udari. I
njegovi se ljudi odjednom zainteresovaše.
— Nije to nikakva pomisao. Doduše, nisam još video nikoga. Ali
ja to osećam svojim čulima. Prosto naprosto čujem ih kako dolaze;
čujem njihov hod po našem tragu, neprekidno, osobito noću. Čini
mi se da je velika potera za nama.
— Bogami, ako vidim ili čujem išta, kucnuću devojku po glavi i
zagrepsti iz ove rupe — izjavi Enson namrgođeno.
Vilson se naglo ispreči prema njima, pun žestoke, strasne
pretnje da sva tri razbojnika zinuše od čuda, očekujući od njega sve
drugo samo ne to.
— Onda ćeš najpre imati da kucneš po glavi Džima Vilsona —
reče on čudno hladnim glasom, punim pretnje kao i njegov pokret.
— Džime! Valjda me nećeš sada izneveriti! — reče Enson
molećivo, uzdignutih ruku, sa dostojanstvenim patosom.
— I ja počinjem da gubim glavu, i možda bi najbolje i bilo da
kucneš po njoj, a to ćeš morati i učiniti pre no što ću dopustiti da
iko umori ovo jadno devojče koje si ti oterao u ludilo — izruči Vilson
na dušak.
— Ama, Džime, ja sam se samo šalio — požuri Enson. — Što se
toga tiče, čini mi se da i meni pomalo mrkne u glavi. A-u, svima bi
nam dobro došao jedan dobar gutljaj rakije.
On na taj način pokuša da odstrani strah i potištenost, ali ne
uspe. Njegovi drugari ne prihvatiše njegovu pomoć. Vilson se udalji
odmahujući glavom.
— Gazda, ostavi ga na miru — šapnu Šejdi. — Ti ga strahovito
bockaš, a vidiš da je sav ozlojeđen. Džim je pošten skroz naskroz.
Ali s njim moraš biti oprezan.

304
 Smrknuti Moz odobravao je ove reči klimanjem.
Kad nastaviše kocku, Enson se ne pridruži u igru, a i Moz i Šejdi
ne nađoše u njoj onaj puni zanos koji je obično pratio njihovo
kockanje. Enson naposletku leže naslonivši se glavom na sedlo,
pogledajući ispod oka na mali zaklon pod kojim se devojka držala
skrivena od pogleda.
S vremena na vreme tiha pesma ili smeh, sasvim neobični,
dopirali su do njegovih ušiju. Vilson je poslovao oko ručka i pravio
se kao da ništa ne čuje. Uskoro pozva drugove na ručak, što oni
obaviše mrgodno i ćutke, kao da time čine neku milost samom
kuvaru.
— Snejk, bi li trebalo da ponesem neki zalogaj tamo devojci? —
upitaće Vilson.
— Zar treba da me to pitaš? — obrecnu se Enson. Treba je
hraniti makar je morali kljukati.
— Meni se taj posao baš mnogo ne sviđa — odgovori mirno
Vilson. — Ali vidim moraću i toga da se prihvatim, pošto su se vama
svima smrzle noge.
Uzevši tanjir i šolju on, kao oklevajući, približi se zaklonu i
kleknuvši uvuče glavu unutra. Devojka, brza oka i na oprezi, videla
ga je gde dolazi. Ona ga pozdravi stidljivim osmehom.
— Džime, jesam li što valjala? — šapnu ona.
— Mis, bili ste najbolja glumica koju sam ikad video — odgovori
on takođe tiho. — Samo umalo te ne preteraste. Sad ću da kažem
Ensonu da ste bolesni, da ste se otrovali ili nešto slično. A onda
ćemo pričekati do noći. Dejl će nam već nekako pomoći da se
izvučemo odavde.
— Oh gorim od želje da kidnem odavde — uzviknu ona. — Džime
Vilsone, nikada vas neću zaboraviti dogod budem živa.
On je izgledao neobično zbunjen.
— No, mis, upotrebiću svu svoju majstoriju. Ali ne smem da
rizikujem ni ovolicno. Stoga budite strpljivi. Sačuvajte živce. I
nemojte se uplašiti. Rekao bih da ćete se što po Dejlu a što po meni
srećno izvući odavde.

305
 Povukavši zatim glavu, ustane i vrati se natrag vatri, gde ga je
Enson radoznalo očekivao.
— Ostavio sam joj hranu. Ali je se i ne dotiče. Rekao bih da je
bolesna, kao neko trovanje,. šta li.
— Džime, kao da sam te čuo kako govoriš? — upita Enson.
— Dabome da jesi. Nutkao sam je da jede. Izgleda da više ne
luduje tako kao pre. Ali je sva presavijena i bolna.
— Sve gore i gore — reče Enson kroza zube. — Ama gde mi je
Bert? Već je eto podne, a njega još nikako nema. Nikada on nije bio
vešt šumi. Sigurno se izgubio.
— Ili to, ili je na nešto natrapao — pri— meti Vilson kao
zamišljeno.
Enson silovito steže pesnicu i teško opsova poluglasno — dajući
time oduške svom gnevu što ga je sve izneverilo, i njegovi drugari i
ortaci, ta njegova oruđa, i njegova sreća, pa čak i: njegova vera u
samoga sebe. On se prući pod jedno drvo i malo posle, kad
zategnutost u njemu popusti, zaspa. Moz i Šejdi nastaviše sa igrom.
Vilson je koračao gore dole, zatim sede, pa opet ustade da prikupi
konje, prošeta dolinom i ponovo se vrati k vatri. Popodnevni časovi
behu dugi. To su bili časovi dugog iščekivanja. To iščekivanje
izbijalo je na površinu svega što su ovi odmetnici radili.
Po zalasku sunca zlaćana pomrčina promeni se u nejasni, gust
sumrak. Enson se prevrte, zevnu i sede. Pogledavši unaokolo,
očigledno tražeći okom Berta, njegovo se lice naoblači.
— Još nikakva znaka od Berta? — upita on.
Vilson se malo začudi:
— Ama Snejk, zar ti još uvek očekuješ Berta?
— Dabome da očekujem. Zašto da ne? — upita Enson. — U
druga vremena mi bismo ga potražili, nije li tako.
— Sada nisu druga vremena... Bert se više neće vratiti! — izreče
Vilson konačnom odlučnošću.
— A-uh, opet jedno od onih tvojih nastranih osećanja, dakle? Od
onih neobičnih što ne umeš da ih objasniš, je li?
Ensonova pitanja bejahu puna gorčine i ljutitosti.

306
 — Da, Snejk. Nego da i ja tebe nešto pripitam. Da li i u tebi ne
radi jedno od takvih nastranih osećanja?
— Ne! — dreknu Snejk gnevno. Ali samo njegovo žestoko
odricanje bilo je dokaz da laže. Od ovog ispada, koji je značio
očajnički pokušaj da sačuva stare, neustrašive nagone svoga
karaktera, on će naglo da se srozava do punog duševnog sloma, sem
ako ne nastupi kakva iznenadna promena u toku njegove sudbine.
A u takvim sirovim, neobuzdanim prirodama kao što je bila
njegova, unutrašnji slom značio je jedno očajničko stanje, jedno
očajničko ubrzavanje događaja, očajničko nagomilavanje strasti
koje su provaljivale silom napolje i srljale u susret propasti, krvi i
smrti.
Vilson nabaca na vatru malo granja i uze da gricka jedan
dvopek. Niko nije tražio da im sprema večeru, niti se iko potrudio
da to sam učini. Jedan po jedan odlazili su ka stvarima da odseku
sebi parče mesa i krišku hleba.
Potom su čekali kao oni koji ne znaju šta čekaju, a ipak to mrze
i plaše ga se.
Suton u ovoj dolini bio je nekakva čudna, zamagljena pomrčina.
Bilo je to jedno slivanje svetlosti i senke, što je proizvodilo sive
senke koje kao da su se šunjale naokolo.
Najedared frktanje i topot konja trže ljude.
— Nešto je zaplašilo konje — reče Enson skočivši na noge. —
Hodite.
Moz pođe za njim i oni iščezoše u pomrčini. Ponovo se začu
topot konjskih kopita, zatim kršenje grana i duboki ljudski glasovi.
Najzad se pojaviše oba odmetnika vodeći troje konja, koje pripeše
na čistini u dolini.
Ensonovo lice pokaza se prema vatri mrko i ozbiljno.
— Džime, ovi su konji plašljiviji od jelena — reći će on. — Ja
uhvatih svoga, a Moz dva. Dok ostali zazirahu od nas čim bi im se
prikučili. Neka zverka ih je strahovito uplašila. Moraćemo svi
smesta u potragu za njima.
Vilson ustade odmahujući sumnjivo glavom. U tom trenutku
tišinu prolomi oštar, strašan njisak preplašenog konja. Produživši

307
se u dug jeziv vrisak, odjednom se prekide kao konac. Potom se ču
plašljivo frktanje, kopanje i udaranje kopitama i lomljenje grana; a
onda užasna lomljava i tresak, pomešani s oštrim kricima.
— Stampedo!15 — dreknu izbezumljeno Enson i polete da uhvati
svoga vlastitog konja, kota je malopre bio sapeo na ledini kraj
logora. Vio je to krupan konj divljačna izgleda, koji se propinjao uvis
i otimao da pobegne. Enson upravo stiže u pravi čas i morade da
uloži svu svoju snagu kako bi ga savladao. I dokle god se cela ta
lomljava i mešavina frktanja, njištanja, topotanja i kršenja granja
nije stišala i izgubila za rubom doline, Enson nije smeo da upusti
svog prestravljenog ljubimca.
— Odoše! Odoše natpi konji! Čuste li ih? — upita on izgubljeno.
— Da. To je sada gomila izranjavljenih i osakaćenih bogalja —
odgovori Vilson.
— Gazda, nikada ih više nećemo dobiti natrag, ni za sto godina
— izjavi Moz.
— Sad smo se udesili, Snejk Ensone, — dodade Šejdi Džons
kreštavim glasom. Odoše nam konji! Možemo se pozdraviti sa
njima... Nisu bili sapeti. Grozno su se prestravili. Sad su prsnuli kud
koji i niko ih više neće skupiti. Eto do čega si nas doveo!
Pod optužbom ove trostruke optužbe razbojnik se skljoka na
svoje sedište, ućutkan i poražen. Tišina zavlada istodobno i među
ljudima i u celoj dolji.
Noć, crna kao ugljen, nastupi, gluva zlokobna, bez ijedne
zvezde. Vetar je tužno ječao. Potočić je žuborio svojim čudnim,
tajanstvenim dubokim zvukom, od koga su čoveka podilazili
žmarci. On ni jednog trenutka nije bio isti — čas duboki tutanj, kao
od slabe daleke grmljavine — čas dubok grgolj, kao od zavrtložene
vode — čas kotrljanje, kao od kamenja koje brza bujica valja. Crni
kuk se nije video, ali se činilo kao da ima mnogo jezivih lica;
gorostasni borovi propinjahu se uvis kao sablasti; senke su bile
guste, večito pokretljive i promenljive. Titrava svetlost logorske
vatre igrala je na golemim deblima stabala i šarala fantastične senke

15
Stampedu — bežanje konja kad pokidaju veze, bežanje sa mesta gde su. — Prim
prev.
308
po zamišljenim ljudima. Ni sama vatra nije plamtela veselo; u njoj
nije bilo žara, ni praska, ni beline srca, ni žive žeravice. Odmetnici
su jedan za drugim, kao po nekom prećutnom dogovoru, pokušavali
da je podstaknu. Drva što su ih nakupili bila su natrula, trula;
razgorela bi se lažnim plamenom, pa bi očas ugasla.
Posle nekog vremena ni jedan od odmetnika nije ni proslovio
niti se micao. Ni jedan nije pušio. Oči su im svima bile sumorno
uprte u vatru. Svaki je bio zauzet svojim vlastitim mislima, svima su
usamljene duše bile i nesvesno pune sumnje u budućnost. Taj čas
ispunjen crnim slutnjama odvajao ga je od drugova.
Noću ništa nije izgledalo isto kao danju. Dok ih je pratio uspeh
i izobilje, kad bi jedna punokrvna pustolovina bila završena i u
očekivanju novih, ovi odmetnici izgledali su tolika različni od
njihovog sadašnjega stanja, kao što je ova crna noć bila različna od
svetlog dana za kojim su izgledali. I sam Vilson, ma da je igrao
prepredenu igru u prilog bespomoćne devojke — tako da je bar bio
pošteđen sujevernog straha ukoliko se odnosilo na nju — bio je
možda svesniji nego i jedan od njih da im preti strašna nesreća.
Zla koja su oni počinili kao da su se odazivala kroz glasove
prirode, tamo iz mraka, i svaki od njih tumačio ih je prema svojim
nadanjima ili strahovanjima. Strah je bilo osećanje što je ovladalo
njima. Oni su godinama živeli u nekoj vrsti strahovanja — od osvete
poštenih ljudi, od potera, od gladi, od nestašice pića ili zlata, od krvi
i smrti, od hrabrijih ljudi, od sreće, ili slučaja, ili sudbine, ili neke
tajne bezimene sile. Vilson je bio čovek neustrašiva duha, ali se i on
patio od najvećeg neumoljivog straha — straha od sama sebe — da
će naposletku neizbežno morati da se sroza ispod svoga ljudskog
dostojanstva.
Tako se oni behu zgrčili oko vatre, pogruženi, jer im je nada bila
spala do najnižeg stupnja; osluškivali su, jer ih je crna, stravična
tišina, sa svojim ječanjem vetra i muklim smehom potoka, nagonila
da osluškuju; iščekivali su da im dođe san i da minu ovi dugi časovi
strave i užasa, pa ma šta bilo.
Enson je bio prvi koji je osetio prve predznake nesreće što im je
pretila.

309
 GLAVA DVADESET TREĆA

— Slušajte! — šapnu Enson napregnuto. Stajao je nepokretan,

dok mu je pogled streljao svud unaokolo. Beše ispružio uvis svoj
debeo, uzdrhtao prst naređujući im da budu tihi.
Jedan treći i još čudnovatiji zvuk mešao se s tihim, tajanstvenim
hujanjem vetra i muklim, podrugljivim žuborom potoka — a ličio je
na jedva čujno, vanredno tiho jadikovanje ili cviljenje, koje se čas
izdvajalo između drugih jačih zvukova.
— Ako je to kakva zverka, onda je blizu — šapnu Enson.
— Ne, to je podalje — reče Vilson.
Šejdi Džons i Moz podeliše se takođe u mišljenjima.
Svima laknu kad cvilenje prestade, te ponovo posedaše
nemarno oko vatre. Neprobojan zid pomrčine okruživao je bledo
osvetljeni krug oko ognja, u kome se nalazila, u sredini grupa
mračnih ljudi, logorska vatra koja je slabo tinjala, i nekoliko
sablasnih debala borova sa privezanim konjima na spoljnoj ivici.
Konji se nisu gotovo ni micali, i njihove uzdignute, budne glave
svedočile su da osećaju svu neobičnost ove noći.
Tada, u jednom zatišju onaj čudni zvuk ponovo se javi i pojača
do tužnog jauka.
— To ono ludo devojče jadikuje — izjavi starešina razbojnika.
Njegovi ortaci primiše ovo tvrđenje s vidnim olakšanjem, kao i
malopre kad taj glas beše prestao.
— Da, mora da je to — saglasi se i Vilson uozbiljeno.
— Eh što ćemo se noćas naspavati pored ove jadikovke! —
progunđa Šejdi Džons.
— Žmarci me podilaze — primeti Moz.

310
 Vilson ustade i ponovo stade hodati gore dole, pognute glave, s
rukama na leđima, kao živa slika mračne pometenosti.
— Džime, sedni. Činiš me nervoznim — reče Enson razdražljivo.
Vilson se tiho nasmeja trudeći se da sakrije svoju neobičnu
veselost.
— Snejk, kladim se u svota konja i revolver protiv jednog
dvopeka da ću za jedno pet ili šest sekundi i ja satrutnuti odavde
kao i naši konji.
Enson zinu. Druga dva odmetnika razrogačiše oči. Znali su da
Vilson nije pijan, ali nisu mogli da dokuče šta je u stvari sa njim.
— Džime Vilsone, zar si i ti plašljivko? — upita Enson promuklo.
— Možda, đavo bi ga znao. Slušaj ovo. Snejk, jesi li kadgod čuo
ili video kad neko zakovrne?
— Misliš, kad kvekne, umre?
— Dabome.
— Ono, jesam, jedared ili dvared — odgovori Enson
namrgođeno.
— Ali nisi gledao kad nekoga udari kaplja, od silnoga straha?
— Ne, čini mi se da nisam.
— A ja jesam. E, to je ono što tišti Džima Vilsona — pa nastavi
sa svojim hodanjem.
Enson i njegova dva drugara izmenjaše uznemirene poglede.
— A-hu, no reci ti meni kakve to veze ima s nama ovde? —
upitaće Enson malo posle.
— Ono devojče umire! — odgovori Vilson glasom koji puče kao
bič.
Sva tri se odmetnika ukočiše na svojim sedištima, u neverici, ali
neodoljivo potreseni osećanjima što su ispunjavala ovaj mračni,
usamljeni, zlokobni čas.
Vilson odšeta do ivice osvetljenog kruga, mrmljajući nešto za
sebe, pa se ponovo vrati; zatim ode još malo dalje, ovoga puta
gotovo van domašaja vida, ali se opet vrati; treći put iščeze u mrklu
noć.

311
 Ostala trojica ne mrdnuše ni jednim jedinim ribićem, zagledavši
se u ono mesto gde je on nestao. Malo zatim Vilson upade na vrat
na nos.
— Gotova je skoro — reče on sasvim van sebe. — Opipao sam joj
lice, jedva sam prikupio toliko hrabrosti... Onaj glas, to je njen
samrtnički dah koji je guši. To je samrtnički ropac, samo ne kratak
nego dug.
— Ama, ako ima da otegne, bolje da svrši što brže — reče Enson.
— Ja već tri noći nisam oka sklopio. Treba mi rakije.
— Snejk, to što veliš tačno je kao Sveto pismo — prihvati Šejdi
Džons mrzovoljno.
Pravac zvuka u dolini nije bilo lako ustanoviti, no svako ko nije
bio tako duboko potresen i uzbuđen mogao je lako pogoditi, po
razlici u jačini ovog groznog cviljenja, da ono mora da dolazi sa
raznih strana i rastojanja. Kada je bilo najjače, ono je zaista ličilo na
cviljenje neke zverke. Ali razbojnici su to slušali svojim savestima.
Glas iznenada utihnu.
Vilson se ponovo izgubi u mraku. Ovoga puta on se zadrža duže
nego ranije, ali se vrati užurbano.
— Svršeno, umrla je! — uzviknu on potresenim glasom. — Jadno
devojče, ono nikome ništa na žao nije učinilo... i od koga bi svako
postao bolji samo kad je vidi. Mrtva!.. Ensone, imaćeš mnogo toga
na duši za šta ćeš da odgovaraš kad dođe tvoj sudnji čas!
— Ama, šta trabunjaš koješta? — ljutito se obrecnu Enson. —
Njena krv nije na mojim rukama.
— Bogami, jeste, i te kako! — viknu Vilson mašući rukom na
Ensona. — I ti ćeš to platiti. Slutio sam ja to celo vreme, a slutim još
i gore.
— Oh, ta ona je samo zaspala — reče Enson ustajući, a celo mu
je telo drhtalo. — Dajdete mi malo svetla.
— Gazda, ta nisi valjda poludeo da sad prilaziš toj mrtvoj devojci
što je upravo luda izdahnula — odvraćao ga je Šejdi Džons.
— Poludeo! Ha-ha! Hteo bih da znam ko još u ovoj družini nije
lud! — Enson dohvati s vatre zapaljen ugarak i oprezno pođe ka
zaklonu gde je bila devojka. Njegova izdužena prilika, nejasno

312
osvetljena buktinjom, dobro je pristajala crnoj, jezovitoj okolini.
Kad se prikučio zaklonu, poče sporije da korača, pa stade. On se
saže i proviri unutra.
— Nestala je! — dreknu on oporim, prestravljenim glasom.
U taj mah buktinja se ugasi i ostade samo crven žar. On zavitla
njome u kovitlac, ali se ona ne upali. Njegovi drugovi, zureći
napregnuto u pomrčinu, izgubiše iz vida i njegovu krupnu priliku i
užareni vrh ugarka. Njega potpuno proguta gusti mrak. Jedno
vreme ne ču se nikakav glas, samo je vetar žalostivo tulio a potočić
žuborio kao da se podruguje. A onda nešto zašušta, kao da vetar krši
i razmiče granje. Zatim se čuše tupi udarci koraka. Enson upade
trkom. Izgled mu je bio pun strave, lice prebledelo, oči zažarene i
unezverene. U ruci je držao revolver.
— Jeste li... videli... ili čuli... nešto? — dahtao je on, zverajući
unazad i svud oko sebe.
— Ne. A ne može se reći da nismo gledali i slušali — odgovori
Vilson.
— Gazda, stvarno nije ničeg bilo — prihvati Moz.
— Ja ne bih rekao — reče Šejdi Džons dvoumeći se, iskolačenih
očiju. — Čini mi se da sam čuo nekakvo šuštanje.
— Nje nema tamo! — izusti Enson i uplašen i zaprepašćen. —
Nestala je! Zublja mi se ugasila. Nisam mogao dobro da vidim. I
upravo u taj čas osetih kako nešto promače pored mene, nešto hitro!
Okretoh se. Sve je bilo crno kao smola, ali ako nisam video kako
promače nešto veliko sivo, onda sam luđi od onog devojčeta. No ne
bih se mogao zakleti da je to bilo išta stvarnije od šušnja vetra. Eto
to sam osetio.
— Nestala! — uzviknu Vilson sav usplahiren. — Ako je tako,
drugovi, onda možda i nije bila mrtva, već je odlutala. Ali, bila je
mrtva! Srce joj nije više kucalo. Na to bih se mogao zakleti.
— Ja predlažem da mi kidamo odavde — reče Šejdi Džons
osorljivo i ustade. Moz se odmah složi s njime jednim izrazitim
bleskom svoga crnog lica.

313
 — Džime, ako je ona umrla... i nestala, koji je đavo onda
proleteo? — upita Enson promuklo. — Ama, svi smo mi na rubu
pameti. Čekajte... da govorimo pametno.
— E, Ensone, ima mnogo stvari koje ti i ja ne znamo — odgovori
Vilson. — Jednom je ovaj svet bio otišao dovraga. Može otići i drugi
put. Velim ti, ne bih se mnogo začudio...
— Gle! — viknu Enson okrenuvši se naglo trgnuvši revolver.
Nešto ogromno, kao neka sivkasta senka prema crnoj pozadini,
projuri iza ljudi i drveta; a zatim se oseti lelujanje vazduha.
— Nema tu ničega, Snejk — reče Vilson posle kratkog ćutanja.
— Ama, i ja sam čuo — prošaputa Šejdi Džons.
— To je bio samo ćuv vetra koji je razvejao malo dima — prihvati
Moz.
— Kladio bih se u svoju dušu da je nešto projurilo iza mene —
odlučno izjavi Enson piljeći u mrak.
— Stani da oslušnemo i da proverimo — primeti Vilson.
Nemirna, uzbuđena lica odmetnika jasno su pokazivala prema
lepršavoj vatri silan strah uhvaćenih krivaca. Stajali su kao kipovi,
zagledavši se u pomrčinu, osluškujući napregnuto.
U toj čudnoj tišini malo se šta moglo čuti. Čas po i koji od konja
teško bi dahnuo, ali se nije micao. Sumorni, žalostivi fijuk vetra u
borovom granju mešao se s muklim smehom potoka. I ovi tihi
šumovi samo su još više podvlačili čudnovatu tišinu noći. Duh
pustošne samoće provejavao je mračnom doljom. Mrkla noć zjapila
je kao bezdana jama. Nečista savest, slušajući sve to, mogla je i u
najmirnijim, najlepšim i najsetnijim zvukovima prirode čuti jauke
paklenih muka.
Najedared ovim tihim, prenapregnutim vazduhom prolomi se
kratak, oštar krik.
Veliki Ensonov konj prope se uvis, kopajući nogama po
vazduhu, i s treskom spusti se na zemlju. Ostali konji ceptijahu od
straha.
— Ne beše li... to... kuguar? — dahnu Enson prigušeno.
— Ne, to je bio krik jedne žene — odgovori Vilson, a tresao se
kao list na vetru.
314
 — Znači... pravo sam imao... ono dete je živo; i tumara naokolo...
i to je bio njen taj očajni vrisak — reče Enson.
— Da ona tumara okolo, ali mrtva!
— Gospoda mu zar je to moguće!
— Ako ne tumara okolo mrtva, ona je skoro mrtva — reče Vilson,
pa stade da šapuće nešto za sebe.
— Da sam samo mogao znati na šta će sve ovo izići, bio bih
smakao Bizlija mesto što sam ga poslušao — reče Enson. — I trebalo
je da kljucnem ono derište po temenu, pa da znam posigurno da je
svršilo svoje. Ako nastavi da vrišti ovako naokolo...
Glas mu se prekide pošto odnekud ponovo odjeknu tanak, oštar
vrisak, pomalo sličan onom prvom, samo manje divlji. Dolazio je,
kako se činilo, sa onog crnog kuka.
S druge strane mračne dubodoline diže se onaj isti strašni, jezivi
jauk žene u smrtnoj muci. Divlji, žalostiv, potresan krik!
Ensonov konj, otrgavši se, stuknu unazad spotakavši se niz
jednu malu rupčagu na kamenitom tlu. Razbojnik ga hitro zgrabi za
ular i privuče bliže vatri. Ostali konji stojali su kao ukopani dršćući
i zatežući ulare. Moz potrča među njih i prihvati ih. Šejdi Džons
nabaci zelenog granja na vatru. Pršteći i puckarajući plamen buknu,
obasjavajući Vilsona koji je tragično stajao, raširenih ruku, zureći u
crni mrak.
Onaj strašni, živi krik ne ponovi se više. Ali ženski samrtnički
jauk opet se razleže tišinom, s drhtavim odjekom što je polako
izumirao. Zatim ponovo pritište tišina, a pomrčina kao da postade
još gušća. Ljudi dugo čekahu, i upravo kad njihova napregnutost
poče da popušta, krik odjeknu sasvim blizu, gotovo iza samog
drveća. Bio je ljudski — pravo oživotvorenje bola i strave —
očajnička borba života sa užasnom smrću. Jauk je bio tako čist, tako
prirodan i istinit, da su se oni koji su ga slušali grčili kao da su
svojim očima gledali kako smrt svojim kandžama razdire jedno
nevino, nežno, lepo devojče. Bio je to trenutak pun užasa, pun
samrtne stravičnosti. Čudnu moć davao mu je taj divlji glas — taj
lepi i jezivi krik samoodržanja.
U svojoj pometenosti vođa odmetnika ispali revolver u
pomrčinu odakle je krik dolazio. Zatim morade da se rve sa svojim
315
konjem da mu se ne bi otrgao. Iza pucnja zavlada za časak zatišje, i
konji se malo smiriše. Ljudi se pribiše bliže vatri stežući čvrsto
ulare.
— To je bio kuguar, to ga je zaplašilo — reče Enson.
— Nije to bio kuguar — primeti Vilson. — Pričekni pa ćeš da
vidiš!
Oni svi iščekivahu osluškujući na sve strane, očiju koje su
zverale svud unaokolo, uplašeni od svojih rođenih senki. Još
jednom Tišinom dolinice zavlada tužno hujanje vetra i duboki
podsmešljivi grgolj potoka.
— Gazda, daj da grabimo iz ove avetinjske rupe — prošaputa
Moz.
Predlog se izgleda dopade Ensonu i on kao da razmišljaše
odmahujući polako glavom.
— Imamo samo tri konja. Sem toga, biće muke pojahati ovog
moga, posle ove dreke — odgovori starešina zamišljeno. — Imamo i
taj prtljag. A što se tiče mraka, ni pakao mu nije ravan.
— Ama svejedno, samo da kidamo. Ja ću pešice i vodiću vas —
navaljivao je Moz. — Moje su oči oštre. Vi jašite i ponesite nešto
prtljaga. Izići ćemo odavde, a posle ćemo se danju vratiti da
pokupimo ostali prtljag..
— Ensone, i ja sam sav za to — izjavi Šejdi Džons.
— Šta ti na to veliš, Džime? — upita Enson. — Da se čistimo iz
ove jazbine?
Sjajna misao složi se i Vilson.
— Ama, to je bio kuguar — opet će Enson, ohrabrivši se pošto je
tišina potrajala. — Pa ipak mi je bilo tako teskobno oko srca kao da
neko zaista kolje nožem neku ženu.
— Snejk, jesi li ti stvarno odskora video neku ženu ovde? — upita
Vilson s čudnim nagoveštajem.
— Razume se da jesam. Ono devojče — odgovori Enson
podozrivo.
— A jesi li video da je poludela?
— Jesam.

316
 — I nije je bilo tamo kad si išao da je vidiš?
— Tako je.
— Pa čemu onda to brbljanje o kuguarima?
Vilsonovi se razlozi nisu dali opovrći. Šejdi i Moz mrgodno
klimahu glavom i premeštahu se nemirno s noge na nogu. Enson
obori glavu.
— Svejedno, samo da ne čujemo više... — zausti on, ali očas
zaneme.
Upravo iznad njih, odnekud, izvan samog kruga vatre, prolomi
se iz neposredne blizine takav jeziv i stravičan vrisak, da se svi
prosto skameniše. Ensonov golemi konj ponovo se prope uvis pa,
frknuvši preplašeno, silovito ripnu pravo napred. On strahovito
udari Ensona prednjim kopitama, obori ga preko stenja u malu
rupčagu iza vatre i sruši se povrh njega. Vilson hitro odskoči u
stranu jedva izbegavši udarac, i, okrenuvši se, vide kako Enson
pade. Ču se tresak, pa stenjanje, pa udari i kresanje kopita o stenje
dok se konj naprezao da ustane. Konj je očevidno bio prignječio
svoga gospodara.
— Upomoć, momci! — viknu Vilson i brzo priskoči preko male
kamene grede, dokopavši pri slaboj svetlosti ular. Njih trojica
odvukoše konja i privezaše ga nakratko za drvo. Zatim pogledaše u
rupčagu. Ensonova se prilika jedva na-zirala u mraku, ležao je
ispružen nauznak; on ponovo jeknu.
— Bojim se da je teško povređen — reče Vilson.
— Konj je pao pravo na njega, a ta je kljusina teška — reče Moz.
Oni siđoše dole i klekoše pored svoga starešine. Njegovo lice
izgledaše u mraku sivo bledo. Disanje mu je bilo naporno.
— Snejk, stari druže, jesi li povređen? — upita Vilson, a glas mu
zadrhta. Ne dobivši odgovora, reče svojim drugovima: — Prihvatite
da ga odnesemo gde ćemo moći bolje da vidimo.
Njih trojica pažljivo podigoše Ensona na ruke i preneše ga na
čistinu pored vatre. Enson je bio pri svesti. Lice mu je bilo mrtvački
bledo. Na usta mu je bila navrla krv.
Vilson kleče pored njega. Ostala dvojica razbojnika ustadoše i,
izmenivši potajno poglede, saglasiše se da je Enson svršio svoje. U

317
taj mah ponovo odjeknu onaj strašni krik potresne samrtne muke
— kao žene koju rastržu na komade. Šejdi Džons šapnu nešto Mozu.
Zatim oni ustadoše pogledajući na svoga oborenog vođu.
— Reci mi gde si povređen — zapita ga Vilson.
— Zgnječio... mi je... grudi —reče Enson iskidanim, prigušenim
šapatom.
Vilson spretno raskopča razbojnikovu košulju i opipa mu grudi.
— Ne; grudna kost nije polomljena — reče Vilson glasom punim
nade. Zatim pređe rukom s jedne i s druge strane po Ensonovu telu.
Najednom zastade, okrenu glavu na drugu stranu, i lagano opipa
rukom ceo taj bok. Ensonu behu polomljena rebra i smrskana od
težine konja. Krvario je na usta, i njegovo sporo, isprekidano disanje
stvaralo mu je krvavu penu oko usta, što je bio znak da su mu se
izlomljene kosti zabole u pluća, — povreda koja se pre ili posle
morala završiti smrću.
— Druže, izlomio si svega jedno ili dva rebra tešio ga je Vilson.
— Oh, Džime, mora biti... da je... nešto teže... od toga — promrsi
on. — Užasno... me boli. Ne mogu... da dođem... do daha.
— Uskoro će biti bolje — reče Vilson kao raspoloženo, ali mu se
na licu videlo da ni sam nije mnogo verovao u to.
Moz se naže nad Ensonom, zagleda se časkom u njegovo
mrtvački bledo lice, u krvlju oblivene usne i koštunjave ruke što su
hvatale u prazno. Zatim se ispravi.
— Šejdi, on je gotov. Da se mi čistimo odavde.
— Slažem se, čim pre tim bolje — odgovori Džons.
Obojica se udaljiše. Odrešiše dva konja i privedoše ih mestu gde
su ležala sedla. Žurno prebaciše ćebad, zatim sedla, pritegoše
popruge. Enson je ležao gledajući u Vilsona, pošto je razumeo
njihovu nameru. Vilson je stajao čudnovato smrknut i ćutljiv,
nekako hladno promenjen prema onome kakav je bio malopre.
— Šejdi, uzmi nešto hleba, a ja ću spakovati komadešku mesa —
reče Moz. Obojica se primakoše vatri, na svetlost, na jedno desetak
koračaja od mesta gde je ležao Enson.
— Drugari... valjda nećete... da kidnete? — prošapta on
krkljajući glasom punim neverice.
318
 — Bogme, gazda, hoćemo. Pomoći ti više ne možemo, a ova jama
nekako nam ne izgleda najzdravija — odgovori Moz.
Šejdi Džons baci se u sedlo, gledajući oko sebe oštro,
napregnuto.
— Moz, ja ću pridržavati hranu, a ti povedi dok ne iziđemo
odavde kroz najgušću šumu — reče on.
— Ej, Moz,... nećeš valjda... ostaviti... Džima samog... ovde? —
jedva reče Enson preklinjući.
— Džim može ostati tu dok ne crkne — otpovrnu Moz. — Meni
je bilo dosta ove jazbine.
— Ali, Moz,... to nije... pravo... — naprezao se Enson. — Džim...
me ne bi... ostavio. Ja bih... ostao... uz vas... Ja ću... vas za to...
nagraditi.
— Snejk, ti si svoje otpevao — odvrati Moz podrugljivo.
Nešto kao da prostruja celim Ensonovim telom. Njegovo bledo
lice planu. Ovo je bio onaj trenutak, veliki i strašan, na koji se tako
dugo čekalo. Vilson je mračno slutio da će do ovoga morati da dođe,
ovako ili onako. Enson se uporno i pošteno borio protiv nastupa
ovakvih sudbonosnih odluka. Moz i Šejdi Džons, duboko zaslepljeni
svojim samoživim pobudama, nisu videli nizbrdicu kojom su se
neodoljivo ustremili njihovi mračni životi.
Enson, iako ispružen poleđuške, brzo poteže svoj revolver i
pogodi Moza. Ovaj se preturi bez glasa, a da nije ni mrdnuo rukom.
Ensonov drugi metak promaši pošto se konj pod Šejdijem prope. I
treći hitac prosvira u prazno, našto Šejdi gadno opsova i poteže svoj
revolver. On pokuša da nanišani s konja koji se propinjao, i njegov
metak poprska Ensona prašinom i šljunkom. Nato se Vilsonova
druga ruka ispruži i njegov teški revolver kresnu. Šejdi klonu u
sedlo, a preplašeni konj, zbacivši ga sa sebe, jurnu izvan svetlosnog
kruga. Topot kopita i kršenje granja uskoro uminuše.
— Džime... jesi li ga... pogodio? — šapnu Enson.
— Dabome, Snejk, — odgovori ovaj sporo i pritom se sav zgrozi
i zadrhta. Turivši revolver natrag u kuburliju, presavi jedno ćebe i
poturi ga Ensonu pod glavu.

319
 — Džime,... užasno mi je... hladno u nogama — s mukom
procedi Enson.
— Pa, hladno je — odgovori Vilson, i uzevši još jedno ćebe
prostre ga po Ensonovim nogama. — Snejk, bojim se da te je Šejdi
ranio.
— Aha, ali ne... tako... da bih... mario,... kad ne bi... bilo... drugog
goreg.
— Sad lezi mirno. Čini mi se da se Šejdijev konj zaustavio ovde
negde blizu. Odoh da vidim.
— Džime,... nisam čuo... već poduže... onaj jauk.
— Izgleda da je nestao... I ja bih rekao sada da je to morao biti
kuguar.
— Znao sam!
Vilson iščeze u mraku. Taj crni zid sada mu se nije činio tako
neprobojan kada se malo udaljio od svetlosti vatre. Gazio je oprezno
da ne bi pogrešno koraknuo. Napipavao je put od drveta do drveta
idući ka kuku, i najzad napipa jednu ravnu stenu u visini svoje glave.
Ovde je pomrčina bila najgušća, no on ipak nazre jednu nejasnu
priliku na steni..
— Mis, jeste li tu... sve u redu? — zovnu on tiho.
— Jesam, ali sam gotovo umrla od straha — odgovori ona
šapatom.
— Da, odvijalo se malko prebrzo. Hodite sada. Čini mi se da su
vaše patnje svršene.
On joj pomože da siđe i, videći da nije sasvim sigurna na
nogama, uze je pod ruku, dok je drugom pipao ispred sebe. Stopu
po stopu gazili su kroz gusti mračni šiprag ispod kuka držeći se
potoka. Ovaj je žuborio i brbljao pokrivši tihi zvižduk kojim se
Vilson oglasi. Devojka se teško vukla obesivši se o njega, očevidno
gubeći snagu. Najzad stigoše do male čistine na vrhu jaruge.
Zaustavivši se, on ponovo zviznu. Odgovor stiže negde iza njega, s
desne strane. Vilson pričeka pridržavajući devojku na rukama i
hrabreći je.
— Dejl je ovde... nemojte sada da klonete, posle svega onoga što
ste pokazali.

320
 Granje zašušta i ču se lak, mek hod; zatim se ukaza visoka,
tamna prilika, praćena dugom, niskom, sivkastom senkom koja se
šunjala. Spazivši ovu poslednju, Vilson odskoči.
— Vilsone! — ču se Dejlov prigušeni glas.
— Tu sam. Doveo sam je, Dejle. Zdravu i čitavu — odgovori
Vilson koraknuvši u susret visokoj prilici i predade Dejlu u ruke
klonulu devojku.
— Bo! Bo! Je li vam dobro? — Dejlov duboki glas zadrhta.
Ona se trže, obisnu mu oko vrata i stade da jeca prigušeno od
radosti.
— Oh, Dejle! Oh, hvala bogu! Sada ću da se skljokam. Zar to nije
bila noć... pustolovina? Dobro sam, živa i zdrava. To treba da
zahvalim onom ovde, Džimu Vilsonu.
— Bo, ja... mi smo mu svi zahvalni... za ceo život — odgovori
Dejl. — Vilsone, vi ste čovek! Ako hoćete da napustite onu družinu...
— Dejle, od te družine nije bogzna šta ostalo, sem ako ste pustili
Berta da izmakne — prekide ga Vilson.
— Nisam ga ubio, niti povredio. Ali sam mu uterao takav strah
u kosti da, mislim, još jednako trči. Vilsone, je li ono puškaranje
značilo borbu?
— Tako nešto.
— Oh, Dejle, bilo je jezivo. Videla sam sve. Ja…
— Neka, mis, možete mu to ispričati kad ja budem otišao. Želim
vam mnogo sreće.
Glas mu je bio ponovo onaj stari hladnokrvni, otežući ton, samo
malko uzdrhtao.
Devojčino lice sinu u mraku. Ona se primače odmetniku i —
zgrabi njegovu ruku.
— Neka vam nebo pomogne, Džime Vilsone! Vi jeste iz Teksasa!
Sećaću vas se doveka, i moliću se za vas!
Vilson se udalji u pravcu blede svetlosti pod sumračnim
borovima.

321
 GLAVA DVADESET ČETVRTA

Dok je Helen Rejner gledala za Dejlom kako odlazi na jedno

opasno traganje, koje je za nju značilo gotovo život ili smrt, bilo joj
je prosto nepojmljivo da ona u tom času nije mogla misliti ni na šta
drugo nego na onaj uzbudljivi, neodoljivi trenutak kada ga je
obgrlila rukama oko vrata.
Nije ništa menjalo stvar ni to što je Dejl — svojom urođenom
plemenitošću — ublažio njen stid time što je taj njen čin primio
onako kako ga je primio. Dovoljno je bilo to što je ona tu stvar
učinila. Kako je to bilo prosto nemoguće predvideti svoje nagone, ili
razumeti ih kada su već jednom izbili! Ono što ju je još više
zbunjivalo bilo je jasno saznanje da će učiniti to isto i kada se Dejl
vrati s njenom sestrom.
„Ali ako to učinim — neću više da budem dvolična,“ govorila je
ona sama sobom, a obrazi joj se zaplamiše.
Gledala je za Dejlom dogod ga nije izgubila iz vida.
Kad je on otišao, briga i strah zameniše ono prvo uzbudljivo
osećanje. Ona se dade na pripremanje da dočeka događaje. Pre
večere spakova ono malo što je imala od vrednosti, knjige, hartije i
odeću, skupa s Boinim, tako da bi imala pri ruci svoje lične stvari,
ako bi bila prinuđena da na brčinu napusti kuću.
Mormonci i još nekoliko njenih privrženih ljudi spavali su te
noći na svojim platnenim posteljama pod tremom njene kuće, tako
da ne bi mogao biti izvršen prepad. Potom dođe dan, sa svojim
mnogim sitnim dužnostima, a da se ništa neobično ne desi. Proticao
je polako na svojim olovnim nogama, ispunjen napregnutom,
brižnom predostrožnošću.

322
 Karmajkel se ne beše vratio, niti je bilo ikakvih vesti o njemu.
Poslednje što se čulo o njemu bilo je to da ga je, kao sinoć, dockan
jedan čobanin video daleko gore, na severnim ograncima, kako ide
u pravcu brda. Bimeni javiše da se Rojevo stanje nešto popravilo, a
da je dole u selu zavladala jedna pritajena uzrujanost puna
iščekivanja i zategnutosti.
Ova druga usamljena noć beše Heleni gotovo nepodnošljiva.
Kad bi zaspala, snivala je strašne snove; kad je bila budna, srce je
htelo da joj iskoči iz grudi čim bi čula i najmanji šušanj lišća pod
prozorom, ili ju je mučila pomisao na nevolju u koju je Bo bila
zapala. Hiljadu puta je govorila u sebi da ne bi marila da joj je Bizli
oteo celo imanje, samo da joj je Bo bila pošteđena. Ona je potpuno
bila uverena da je nestanak njene sestre bio u vezi s njenim
neprijateljem. Rigs je bio samo slepo oruđe u njegovim rukama.
Danju su njena strahovanja bila manja; pažnja joj je bila
zaokupljena kojekakvim sitnim stvarima što ih je trebalo
posvršavati. Toga jutra, nešto pre podneva, njene nevolje počeše
iznova kad ču nekakvu viku u oborima i odmah zatim konjski trk u
blizini. Ona vide s prozora veliki dim.
„Vatra! To mora da je jedna od staja — ona stara, najdalja,“
govorila je ona sama sobom posmatrajući s prozora. „Sigurno neki
nemarni Meksikanac svojom večitom cigaretom!“
Ona se jedva uzdrža da ne ode tamo i vidi šta se desilo. No bila
je odlučila da nikako ne napušta kuću. Utom odjeknuše koraci pod
tremom i ču kucanje na vratima; ona otvori bez oklevanja. Na
vratima su stojala četiri Meksikanca. Jedan od njih, brz kao misao,
ščepa je za ruku i jednim mahom povuče je napolje.
— Ne zamerite, senjora, — reče on i učini joj znak da treba, da
ide.
Heleni nije trebalo objašnjavati šta je ova poseta imala da znači.
Ali ma da je ona pretpostavljala koješta, ipak nije očekivala da
bi se Bizli mogao usuditi na nešto ovako uvredljivo. Krv joj uzavri u
žilama.

323
324
 — Kako se usuđujete! — viknu ona dršćući od besa i naprežući
se da se obuzda. Ali ni stalež, ni ugled ni glas — ništa nije vredelo
kod ovih mrkoputih Meksikanaca. Oni su se samo cerili. Jedan
drugi dohvati Helenu svojom prljavom, mrkom rukom. Ona se
zgrozi od tog dodira.
— Pustite me! — vrisnu ona razbešnjeno i poče da se nagonski
otima. Onda je oni pograbiše svi zajedno. Njenog dostojanstva očas
nestade kao da ga nikada nije ni bilo! Krv joj se uzburka i navre, i
ona tada prvi put saznade šta znači silna strast istinskog besa što ga
je nasledila od Očinklosovih. Ona koja je bila rešena da se nikada ne
ponizi ispod svoga dostojanstva, sada se borila kao tigrica.
Meksikanci, čavrljajući u svojoj veseloj uzbuđenosti, imali su pune
ruke posla dok su je prosto naprosto sneli s trema. Prevrtali su je po
rukama kao da je običan poluprazan džak žita. Držeći je za ruke i
noge, vukli su je, pocepavši joj i dovevši u nered i haljine, niza stazu,
pa preko travnjaka sve do samog puta. Tu je spustiše na noge i
oteraše sa imanja.
Kroz poluzaslepljene oči Helen vide kako zatvoriše za sobom
vratnice preprečujući joj povratak. Ona se otetura, spotičući se, put
sela. Činilo joj se kao da prolazi kroz neku crvenu pomrčinu — kao
da joj je negde u mozgu nasela krv — i da je put do kuće gospođe
Kes bez kraja i konca. No ipak nekako stiže, pope se stazicom i
najzad ču staričin uzvik. Ošamućena, klonula, s mukom u stomaku
i mrakom na očima, Helen oseti kaco je uvode u kuću i posađuju u
naslonjaču.
Uskoro joj se pogled i svest malo izbistriše i ona se povrati sebi.
Spazi Roja, belog kao čaršav, kako je zapitkuje, strašna pogleda.
Starica je bila nagnuta nad njom i mrmljala nešto, trudeći se da je
uteši i dovede malo u red njene haljine.
— Četvorica masnih čobana... svukli su me... dole niz stazu... i
izbacili me... s moga imanja... na ulicu! — gušila se Helen još i sad.
Izgledalo je da ona to govori svojoj sopstvenoj svesti i da daje
sebi računa o strahovitom vrtlogu besa što ju je bio zapljusnuo i
potresao iz temelja.
— Da sam znala, ubila bih ih!

325
 Ona to uzviknu punim i tvrdim glasom, suvih, užarenih očiju.
Roj je uze za ruku govoreći joj tiho. Ona nije razabirala šta joj je on
govorio. Uplašena starica kleče pored nje petljajući nesigurnim
prstima oko njenih haljina. Najzad Helenino silno uzbuđenje poče
se stišavati, krv joj se smiri i razum ponovo ovlada. Ona stade da
obuzdava svoj bes, i tek sada postade potpuno svesna ove
neukrotive opasnosti koja je kao tigrica dremala u njenim žilama.
— Oh, mis Helen, bili ste tako strašni da sam bila uverena da ste
povređeni — mucala je jadna starica.
Helen je u čudu gledala svoje nažuljene ruke, na jednu čarapu
što joj je visila preko cipele, na iscepanu haljinu i razgolićeno rame,
koje je bilo izloženo prostačkim pogledima onih iscerenih,
buljookih Meksikanaca.
— Telo mi... nije povređeno — zagrcnu se ona.
Rojeva bledila beše donekle nestalo, a oči mu, do malopre tako
divlje, bejahu sada blaže.
— No, mis Nel, sreća što vam nije učinjeno i nešto gore... Sad
treba samo da pogledate stvarima jasno u oči!... Ne dajte da vam to
pomuti vaš vedri duh i nadu! Kad biste samo mogli da uočite ono
što je još tako sirovo ovde na Zapadu, i da ga uprkos svega toga
volite!
Helen tek napola razumede smisao njegovih reči, no i to je bilo
dovoljno za njena dalja razmišljanja. Zapad je bio lep, ali surov. Na
licima svojih prijatelja ona poče da shvata značenje njegovih oštrih,
zategnutih crta, i onih bolnih senki, i koštunjave, gole istinitosti
njihovih lica, isklesanih kao u mermeru.
— Za ljubav ove zemlje, pričajte nam sve kako je bilo — molila
je gospođa Kes.
Nato Helen zatvori oči i ukratko ispriča kako su je isterali s
njenog imanja.
— Svi smo mi to očekivali — reče će Roj. — I sva je sreća da ste
vi ovde s čitavom kožom. Bizli je sada ovde gospodar, i mi smo svi
želeli da se vi što pre uklonite s tog renča.
— Ali, Roj, ja neću dozvoliti da na tome i ostane! — uzviknu
Helen usplamtelo.

326
 — Mis Nel, dok ovaj naš Pajn poodraste toliko da u njemu
ovlada zakon, vi ćete zacelo plesti sede u toj vašoj divnoj kosi. Vi ne
možete svojim poštenim i pravednim gnevom isterati Bizlija. Ol
Očinklos je bio čovek tvrde ruke. On je stekao sebi dosta
neprijatelja, a neke od njih nije pobio. Zlo koje ljudi čine živi i posle
njih. Vi morate da ispaštate za Olove grehe, ma da je Ol bio jedan
od najboljih ljudi koji su nešto stekli u ovim stranama.
— Oh, šta da radim? Ja se ne dam. Mene su pokrali. Zar niko
neće da mi pomogne? Zar da sedim tako skrštenih ruku dok se taj
lupež... Oh, pa to je neverovatno!
— Najbolje će biti da se strpite za koji dan — reče Roj mirno. —
Na kraju će ipak sve biti dobro.
— Roj! Vi ste ceo ovaj posao, kako vi to nazivate već poodavna
predvideli! — uzviknu Helen.
— Dabome, i još se niučem nisam prevarila u računu.
— I šta će se desiti, za koji dan?
— Nel Rejner, možete li se vi obuzdati i sačuvati svoje živce, ili
ćete izgubiti glavu i podivljati?
— Trudiću se da ostanem mirna i hrabra, ali.,.. ali ja moram da
se pripremim — odgovori ona uzdrhtalo.
— Pa dobro, tu je dakle Dejl, i Las Vegas, i ja s kojima će Bizli
imati posla. I, velim vam, Nel, da su njegovi izgledi na dug život isto
tako ništavni kao i nada na nebo.
— Ali, Roj, ja se ne mogu pomiriti s takvim namernim
oduzimanjem života — reče Helen grozeći se. — To je protiv moje
vere. Ja to nikada neću dozvoliti... I... onda... promislite, Dejl... svi
vi... u takvoj opasnosti!
— Devojko, kako se možete ikada nadati da ćete u tome uspeti?
Dejla biste mogli još nekako obrlatiti, ako ga volite, time što biste se
zakleli da nećete poći za njega... A i ja bih možda mogao odustati
čisto iz poštovanja prema vašoj veri, da ne biste zbog mene morali
da patite... Ali ni vi, ni Dejl, pa ni Bo, ukratko: ni ljubav, ni nebo, ni
pakao ne bi mogli zaustaviti onog divljeg kauboja Las Vegasa!
— Oh, samo da mi Dejl dovede natrag Bo, šta marim ja za ceo
taj renč! — promrmlja Helen.

327
 — Čini mi se da ćete početi mariti taman kad se to desi. Vaš
stasiti lovac mora biti upregnut u posao — odgovori Roj uz svoj
pronicljivi osmeh.
Pred podne toga dana Helenin spremljeni prtljag bi izbačen
pred vratnice udove Kes, i Helenine najhitnije potrebe bile su time
obezbeđene. Ona se udobno smesti u onoj jednoj slobodnoj
staričinoj sobi, i stade da se naoružava hrabrošću i strpljenjem.
Na njeno veliko iznenađenje, mnoge susetke gospođe Kes
dolazile su potajno na stražnja vrata male kućice i ljubazno se
raspitivale za njeno zdravlje. Izgledale su zaplašene i potištene,
šapućući značajno između sebe. Iz ovih poseta Helen steče uverenje
da su ljudi kojima je Bizli bio ovladao verovali da iz ove otvorene
otimačine tuđeg imanja neće biti nikakva dobra. Već na izmaku toga
dana Helen je bila načisto da se iz njene nesreće rađa jedna nova
snaga.
Sutradan Roj je izvesti da je njegov brat Džon te noći sišao dole
i doneo vest da se Bizli uselio na renč. Nije ispaljen ni jedan metak,
i jedina šteta koja je počinjena bila je ona paljevina one senare.
Požar je bio podmetnut da bi se Helenini ljudi namamili svi na
jedno mesto, gde ih je Bizli napao s trostruko jačim snagama i
razoružao. On ih je smesta sve oterao sa imanja, sem onih koji su ga
priznali za gospodara imanja i najmili se u njegovu službu. I trojica
Bimena su ostala, računajući da bi u sadašnjim okolnostima to
moglo biti od koristi za Helen. Bizli je toga dana sišao dole u Pajn
kao i obično. Roj je takođe doneo i jutarnju vest o tome kako su
Bizlijeve pristalice te noći bučno proslavile taj uspeli pothvat.
Drugi, treći i četvrti dan protekoše beskrajno sporo, i Helen se
osećaše kao da je za to vreme ostarila. Noću je najviše bila budna,
razmišljajući i moleći se, dok bi po podne malo prodremala. Ni o
čemu drugom nije bila u stanju da misli ili da govori sem o svojoj
sestri i Dejlovim izgledima da je spase.
— Bogami, vi dajete Dejlu slabu svedodžbu — konačno se uzbuni
i strpljivi Roj. — Velim vam, Milt Dejl može da radi u šumi što god
hoće. Budite uvereni u to... Nego, ja se bojim onoga što će biti kad
se on vrati.

328
 Ove značajne reči ispuniše Helen slatkom strepnjom pouzdanja
i nade, ali joj i slediše krv u žilama zbog nagoveštaja o opasnosti što
je očekivala lovca.
Petoga dana po podne Helen se iznenada trže iza sna. Sunce je
već bilo skoro zašlo. Ona ču glasove — piskavo pričanje uzbuđene
stare gospođe Kes, jedan duboki glas od koga sva pretrnu, i smeh
devojke, pomešan sa jecanjem, ali pun sreće. Čuli su se koraci i bat
kopita. To je Dejl doveo natrag Bo! Helen je smesta pogodila. Nju
obuze nemoć i jedva ustade na note. Srce joj je bubnjalo u samim
ušima. Silna, slatka radost preplavi je celu. Zahvaljivala je bogu što
joj je uslišio molitve. A onda najedared ožive nekim ludim fizičkim
veseljem i jurnu napolje.
Stiže upravo u času kada je Roj Bimen istrčao napolje kao da
nije ni bio ranjen i stao da se zdravi s kršnim čovekom, u sivom
odelu i siva lica — Dejlom.
— Zdravo, Roj! Drago mi je što te vidim na nogama — reče Dejl.
Kako je taj staloženi glas ulivao Heleni pouzdanje! Ona spazi Bo.
Onu istu Bo, samo malo bleđu i razbarušenu! Utom i Bo ugleda nju,
pa joj polete pravo u zagrljaj.
— Nel, tu sam! Spasena, čitava! Nikada u životu nisam bila
srećnija. Oh-h! pričaj mi o svojim pustolovinama! Nel, ti moja
matora pomajko, meni ih je dosta za ceo vek!
Bo je bila luda od sreće i na mahove je grcala i smejala se. Helen
pak nije mogla da dođe do reči. Oči su joj bile pune suza, tako da je
jedva videla Dejla koji je bio prišao dok je ona grlila Bo. No on nađe
njenu uzdrhtalu ruku koju mu je bila pružila.
— Nel!.. Bojim se da je bilo teže, vama. — Glas mu je bio ozbiljan
i uzdržan. Ona oseti na svom licu njegov prodirni pogled. —
Gospođa Kes mi reče da ste sada ovde. Znam zašto.
Roj ih uvede unutra.
— Milte, jedan od dečaka iz susedstva pobrinuće se za tvoga
konja — reče on kad Dejl pođe k svom prašnjavom, sustalom
Rendžeru. — Gde ti je kuguar?
— Oterao sam ga kući — odgovori Dejl.

329
 — O, Milte, nije li to sjajno! — raspriča se gospođa Kes. —
Brinuli smo se za vas. A gospođica Helen je skoro htela da svisne
izgledajući za vama.
— Majko, čini mi se da smo ja i ovo devojče bliži da svisnemo od
gladi nego ma ko drugi — odgovori Dejl, naboranog čela, a nasmeja
se.
— Za ime sveto! Časkom ću da zgotovim nešto za večeru.
— Nel, zašto si ti ovde? — upita Bo podozrivo.
Mesto odgovora Helen povede svoju sestru u svoju sobu i
zatvori za sobom vrata. Bo ugleda prtljag. Njen se izraz lica
promeni. Stara vatra planu joj u očima.
— On je to učinio! — uzviknu ona gnevno.
— Draga, hvala bogu! Ti si se opet vratila! — promrsi Helen
našavši svoj glas. — Sve drugo nije važno! Samo za to sam se molila!
— Dobra moja Nel! — prošaputa Bo pa zagrli i poljubi Helenu.
— Ja znam da ti to istinski misliš. Ali što se tvoje drage sestrice tiče,
ne! Ja sam, kao što vidiš, živa i zdrava i još uvek mrdam. Gde je moj,
gde je Tom?
— Bo, već peti dan kako nema vesti o njemu. On sigurno traga
za tobom.
— I ti si... tebe su izbacili s renča?
— Pa, tako nešto — odgovori Helen i u nekoliko reči, uzdrhtala
glasa, ispriča kako je izbačena.
Boi se ote divlja kletva, u kojoj je bilo više snage nego otmenosti,
ali koja je rečito govorila o njenom strasnom negodovanju zbog ove
teške uvrede nanete njenoj sestri.
— Oh!.. Zna li Tom Karmajkel za to? — reče ona zadihano.
— Otkuda bi mogao znati?
— Kad on to sazna, bogami, oh, biće rusvaja! Volim što sam
stigla natrag pre njega. Nel, celo ovo vreme nisam izula čizme.
Pomozi mi, molim te! I daj mi malo sapuna i tople vode i čist ubrus.
Nel, matorko moja, nisam ti baš rođena za ove zapadnjačke poteze.
I suviše je uzbudljivo!
Tada Bo, brzometno pričajući, obavesti Helenu o jurnjavi na
konjima, o Rigsu i odmetnicima i Bizliju, o tome šta je ovome
330
skresala u oči, o dugom jahanju planinom, o odmetniku — vitezu iz
Teksasa, o podlacu Rigsu, o krvi i smrti, pa o ponovnom jahanju, o
avetinjskom logoru u onoj udoljici, o noći, o tišini i zvukovima i
utvarama, o Vilsonu i Miltu, o velikoj glumici koja je izgubljena za
svet, o glupom Snejku i razbojnicima, o strašnoj noći i jezivim
kricima, o kuguaru i poplašenim konjima, o svađi i pucnjavi, krvi i
smrti, o junaku Vilsonu, novom Karmajkelu, i njenoj novoj
nesuđenoj ljubavi, najzad o crnoj noći, konjima, jahanju, gladi, i na
kraju:
— Oh, Nel, i on je bio iz Teksasa!
Helen tek sada shvati kakvi su strašni, sudbonosni događaji
lebdeli nad milom glavicom njene voljene sestre, ali je u celoj toj
bujici reči i uzbuđenja naročito pogodi ovaj poslednji značajni uzvik
Boin.
Naposletku Helen prekide Bo i reče joj da je gospođa Kes već
dvaput kucala za večeru, i ta prijatna vest zaustavi Boin razvezani
jezik bolje nego išta drugo.
Helen je odmah videla da su Roj i Dejl pričali o poslednjim
događajima. U čast ponovnog srećnog sastanka Roj ostade za
stolom, prvi put otkako je bio ranjen. I uprkos Helenine nesreće i
teške pretnje od odmazde koja je lebdela u vazduhu, veče proteče u
radosnom raspoloženju. Stara gospođa Kes blistala je od sreće. Ona
je osećala romantiku svega ovoga i, verna svome polu, sva se uživela
u ovaj uzbudljivi trenutak.
Dan je bio upravo na smiraju, kad Roj ustade i iziđe pod trem.
Njegovo oštre uši čule su nešto. I Heleni se učini kao da je čula brz
konjski topot.
— Dejle, hodi ovamo! doviknu Roj brzo, Lovac hitro i nečujno
ustade i izađe. Helen i Bo iziđoše za njima, zastavši na vratima sobe.
— To je Las Vegas! — prošapće Dejl.
Heleni se učini da je sam pomen kaubojeva imena izmenio
čitavu atmosferu.
Na kapiji su se čuli glasovi; jedan od njih, brz i promukao, ličio
je na Karmajkelov. Vatreni konj kopao je kopitom i bacao šljunak.
Zatim se stazicom pomoli jedan vitki lik. To je bio Karmajkel — ali

331
ne onaj Karmajkel koga je Helen poznavala. Ona ču kako Bo
začuđeno uzviknu, potvrđujući time njen vlastiti utisak.
Roj kao da nije ni bio ranjen, sudeći po načinu kako mu je
potrčao u susret, a ni Dejl nije bio ništa sporiji. Karmajkel stiže do
njih — i rukova se s njima brzo i snažno.
— Drugovi, upravo stigoh. I rekoše mi da ste je našli!
— Dabome, Las Vegas. Dejl ju je doveo zdravu i čitavu. Eno je
tamo.
Kauboj skloni obojicu u stranu i dugačkim korakom uputi se ka
tremu, očiju prikovanih za vrata. Sve što je Helen mogla razabrati u
njegovom izgledu beše to da je bio strašan. Bo istupi napred ispred
Helene. Ona bi verovatno bila poletela pravo u zagrljaj Karmajkelu,
da je neki čudni nagon nije zadržao. Heleni se učini da je to bio
strah; ona oseti kako joj se srce bolno penje u podgrlac.
— Bo! — dreknu on kao divljak, ma da nije nimalo ličio na njega.
— Oh, Tom! — uzviknu Bo mucajući. Ona napola ispruži ruke ka
njemu.
— Oh, devojko! — Njegov prodirni pogled sevao je kao oštrica
noža. U dva dugačka koraka bio je pored nje i njegov izraz lica istera
svu rumen s njenih obraza. Zatim se njegovo lice čudesno preobrazi
dok ne postade!- onaj stari živahni Las Vegas, samo nekako
uveličan.
O! — ote mu se uzvik kao kakav silan uzdah. — Tako se radujem!
Zatim taj lepi sjaj najedared iščeznu i on se naglo okrete
ljudima. Dugo je i krepko tresao ruku Dejlu, i njegov pogled zbuni
njegove starije drugove.
— Rigs! — reče on resko kao trznuv se, i s njegovog se lica začas
zbrisa onaj čudni prizrak pitomosti i mekosti.
— Ubio ga je Vilson — odgovori Dejl.
— Džim Vilson, onaj teksaški jahač!... — Valjda ti je on
pomogao?
— Prijatelju, on je spasao Bo — odgovori Dejl sa osećanjem. —
Moj stari kuguar i ja, mi smo samo malo pripomogli.
— Ti si prinudio Vilsona da ti pomogne? — prihvati isti tvrdi
glas.
332
 — Da. Ali je on ubio Rigsa pre nego što sam se ja pojavio i, čini
mi se, on bi zaštitio Bo i da nije bilo mene.
— A šta je bilo s družinom?
— Izgleda da je sva uništena, sem Vilson.
— Neko mi reče da je Bizli isterao mis Helen s njenog renča. Je
li to istina?
— Da, Četiri prljava kravara odvukli su je sve do puta, pocepavši
joj sve haljine, kako mi reče Roj.
— Četiri prljava kravara! To je valjda bio konac Bizlijeve
zamisli?
— Da. Rigs je bio samo oruđe. On je, znaš, želeo da iziđe na rđav
glas. Ali je Bizli skovao plan. Oni su hteli Nel a ne Bo.
Karmajkel se iznenada okrete i pođe niz sumračnu stazu, dok su
njegove srebrne ostruge zveckale.
— Čekaj, Karmajkele! — viknu Dejl i kroči za njim.
— Oh, Tom! — uzviknu Bo.
— Nema tu, ljudi, nikakve koristi od vikanja — reče Roj. — Las
Vegas je okusio crvenu kapljicu.
— On je pio! Oh, sad mi je sve jasno! Nel, ta on, on me se nije ni
dotakao!
Helen ovoga puta ni sama nije znala kako da je teši. Silan poriv
srca povuče je hitra, nesigurna koraka ka Dejlu. On koraknu još
jednom niza stazu, pa još jednom.
— Dejle, oh... molim vas, stojte! — uzviknu ona sasvim tiho.
On stade kao da je naleteo na kakvu prečagu na stazi. Kad se
okrenuo, Helen je stajala pored njega. Tu u senci breskve bila je
gušća pomrčina, no ona je mogla da vidi njegovo lice, njegove
vatrene, gladne oči.
— Ja... ja vam nisam... još ni zahvalila što ste doveli natrag Bo
— prošaputa ona zamuckujući.
— Nel, molim vas, ostavite to — reče on začuđeno. — Ako baš
morate, onda, imaćete kad. Ja sad moram da stignem ovog kauboja.
— Ne. Dopustite mi da vam se zahvalim sada — šapnu ona i,
primaknuv se bliže, ispruži ruke u nameri da mu ih stavi oko vrata.

333
To je trebalo da bude njeno kažnjavanje same sebe za ono ranije,
ujedno trebalo je da posluži i kao izraz zahvalnosti njemu. Ali,
čudnovato, njene ruke ne stigoše dalje od njegovih grudi i tu se
neodlučno zaustaviše igrajući se s resicama pa njegovoj lovačkoj
jelenjoj košulji. Ona oseti pod rukom kako mu se grudi duboko
nadimaju.
— Ja... ja vam zahvaljujem... od sveg srca — reče ona meko. —
Ja vam dugujem... i za sebe i ča nju... više nego što ću ikada moći da
vam uzvratim.
— Nel, ja sam vaš prijatelj — odgovori on žurno. — Nemojte mi
pominjati uzvraćanje. A sad me pustite, moram za Las Vegasom.
— Zašto? — upita ona brzo.
— Moram biti uza nj, tamo dole u krčmi, ili ma gde to bilo —
odgovori Dejl.
— Nemojte tako. Ja znam sve. Vi idete pravo Bizliju.
— Nel, ako me budete duže zadržavali, moraću da trčim, ili neću
nikada stići do Bizlija pre onog kauboja.
Helen se čvrsto uhvati za rojte njegove košulje, prisloni se uza
nj, a kroz telo joj prostruja silan mlaz krvi.
— Ne dam vam da idete — reče ona.
On se nasmeja i položi svoje krupne ruke preko njenih.
— Šta kažete, devojko? Pa vi ne možete da me zaustavite.
— Mogu. Dejle, ne dam da stavljate na kocku svoj život.
On se zagleda u nju i učini kao da hoće da joj otrgne ruke sa
sebe.
— Slušajte me, molim vas, oh... molim vas! — preklinjala je ona.
— Ako vi svojevoljno otidete da ubijete Bizlija, i izvršite to, to će biti
ubistvo... To je u suprotnosti s mojom verom. I ja ću biti nesrećna
celog svog veka.
— Ali, devojko, vi ćete biti upropašćeni za ceo vek, ako se mi ne
obračunamo s Bizlijem, onako kao što se to ovde na Zapadu čini sa
svim ljudima njegova kova — primeti on, i jednim brzim pokretom
oslobodi se njenih ruku.
Helen, isto tako brzim pokretom, obisnu mu rukama čvrsto oko
vrata.
334
 — Milte, ja sam našla sebe — reče ona brzo. — Pre neki dan, kad
sam učinila ovo, vi ste našli opravdanje za mene. Ovoga puta ja
nisam dvolična.
Ona je htela da ga zadrži da ne ubije Bizlija, makar morala da
žrtvuje i poslednju mrvicu svoga ponosa. I ona zanavek utisnu
izgled njegova lica do samog dna svoga srca. Silno uzbuđenje,
otkucaji njenog bila, gotovo joj pomračiše misao o njenoj nameri.
— Nel, sada kada ste uzbuđeni... prenagli u svojim osećanjima...
nemojte da mi govorite... o... — njegov se glas prekide šapatom.
— Prvi moj prijatelju... Moj... Oh, Dejle; ja znam da me volite!
— prošaputa ona, i sakri lice na njegove grudi i oseti u njima
strahovitu uzbunu.
— Oh, zar nije tako? — viknu ona tihim, prigušenim glasom,
pošto ju je njegovo ćutanje vuklo još dalje u ovoj ludoj, ali zanosnoj
nameri.
— Ako treba da vam se to kaže... da... mislim da vas volim, Nel
Rejner, — odgovori on.
Heleni se učini kao da sluša njegov glas negde izdaleka. Ona
podiže svoje lice, a srce kao da joj beše na usnama.
— Ako ubijete Bizlija, nikad neću poći za vas — reče ona jedva
čujno.
— A ko to očekuje? — odgovori on uz tih, mukao smeh. — Mislite
li vi da treba da pođete za mene da biste mi se odužili? Nel Rejner,
ovo je prvi put kada ste me zaista uvredili. Sramota me je da ste
mogli to i pomisliti, samo iz zahvalnosti...
— Oh,... vi... vi ste nedokučivi kao i ona šuma u kojoj živite —
uzviknu ona. Potom zaklopi ponovo oči da bi bolje sačuvala
uspomenu na ono njegovo preobraženo lice, ali da bi i boli izdala
sebe.
— Čoveče... pa ja vas volim! — Duboke i pune, ali uzdrhtale reči
provališe iz njena srca, koje je već mnogo dana bilo opterećeno
njima.
A onda, u zaglušnoj pomami svojih osećanja, oseti kako je on
diže i privi sebi, s velikom i silnom nežnošću, pa stade da je grli i
ljubi kao izgladneo i nespretan medved, držeći je podignutu od

335
zemlje, zaslepljenu, omamljenu, zanesenu i zastrašenu, potpuno
izbačenu iz svoga mirnog, smišljenog koloseka.
On je spusti na zemlju i pusti je.
— Ništa me drugo ne bi moglo učiniti tako srećnim kao ovo što
ste mi sada rekli. — On završi jednim dubokim uzdahom neizrecive,
začuđene radosti.
— Onda nećete da odete... da se... sukobite sa... — Helenine se
reči zamrzoše na usnama.
— Ja moram da idem! — odvrati on svojim mirnim, uobičajenim
glasom. — Idite Boi... i ne brinite ništa. Nastojte da mislite o
stvarima kako sam vas učio gore u šumi.
Helen ču kako njegovi meki, nečujni koraci brzo odmiču. Ona
ostade tu sama u pomrčini sutona, iznenadno ošinuta i ohlađena,
kao skamenjena.
Tako je stajala jedan trenutak dug kao večnost dok joj istina ne
sinu u svesti i ne pokrenu je na delatnost. Zatim polete ča Dejlom.
Jer, uistinu, uprkos Dejlova ranog vaspitanja na istoku i dugih
godina provedenih u samoći, koje su čudesno delovale na njegove
misli i osećanja, on je ipak postao i deo ovog sirovog, žestokog,
silovitog Zapada.
Već se bilo sasvim smrklo, i ona je poduže trčala dok je ugledala
Dejlov tamni, stasiti lik prema žutoj svetlosti Ternerove krčme.
U tom presudnom času, kad je njeno usplahireno srce jurilo u
korak s njenim nogama, Helen nekako oseti u sebi neku čudnu
snagu koja se suprotstavljala ovoj sirovoj i surovoj pravdi koji su
zračili iz civilizovanog sveta, iz sveta Zapada. Ona je tu bila jedan od
prvih uticaja zakona i reda. U tom problesku istine ona sagleda
Zapad onakav kakav će biti nekada, docnije, kada ovi graničarski
dani, pokolenjem žena i dece, budu minuli zanavek. No ona isto
tako jasno shvati i sadašnju neophodnost ovakvih ljudi kao što su
Roj Bimen i Dejl i neobuzdani Karmajkel. Bizli i njegova sorta
moraju biti iskorenjeni. Ali Helen nije htela da čovek koga voli, njen
budući muž i, verovatno otac njene dece, počini ono što je ona
smatrala ubistvom.
Ona sustiže Dejla na samim vratima krčme.

336
 — Milte,... oh, Milte,... stanite čekajte! — dahtala je ona.
Ona ču kako on tiho opsova okrenuvši se. Bili su sami na žutoj
svetlosti vrata. Konji su glodali đemove, pokunjenih glava, pored
ograde za konje.
— Vratite se natrag! — naredi Dejl ozbiljno. Lice mu je bilo
bledo, a oči su mu sevale.
— Ne, neću... dok me ne odvedete... ili ne odnesete! — odgovori
ona odlučno, s punim, upornim i neotklonjivim pouzdanjem žene.
Nato je on grubo zgrabi. Njegova surovost, a osobito izgled
njegova lica, uplašiše Helenu i oduzeše joj snagu. Ali ništa nije
moglo da je pokoleba u njenoj odluci. Ona se oseti pobednicom.
Njen pol, njena ljubav i njeno prisustvo prevazilažahu Dejlovu
snagu.
Dok ju je on silom okretao, tihi žagor glasova unutra u krčmi
najednom buknu u oštre, hrapave uzvike, praćene metežom nogu i
lupom žurnog pomeranja stolova i stolica. Dejl pusti Helenu i
priskoči vratima. Ali ga iznenadna tišina, brža i čudnija od same
larme, zaustavi na mestu. Heleni se steže srce, i onda kao da
zastade. Nije se čuo ni najmanji šum. Čak i sami konji, kao i Dejl,
činilo se da su se pretvorili u kipove.
Dva gromka pucnja prolomiše tu tešku tišinu. Zatim brzo
odjeknu i treći, lakši pucanj — pa tresak stakla. Dejl ulete u krčmu.
Konji zafrktaše, propinjući se i kopajući zemlju. Tih, prigušen žagor
prestravi Helen isto toliko koliko ju je i privlačio. Jurnuvši k
vratima, ona ih gurnu i ulete unutra.
Krčma je bila slabo osvetljena, plavičasto zamagljena i
zaudarala je na duvan. Dejl je stajao kraj samih vrata. Na podu su
ležala dva čoveka. Stolovi i stolice bejahu isprevrtani. Šarena gomila
ljudi, mrkih, u košuljama, zasukanih rukava, u čizmama i opasani
pojasevima beše se pribila uz suprotni zid, okrenuta kelneraju,
bledih, napregnutih lica. Terner, sopstvenik krčme, stajao je na
jednom kraju, sav pozeleneo, uvis uzdignutih ruku, dršćući kao
prut: Karmajkel je stajao oslonjen na sredini kelneraja; držeći u ruci
nisko dole revolver koji se još pušio.
Helen, užasnuta, baci pogled natrag na Dejla. On je beše spazio
i ispružio ruku prema njoj. Onda ona ugleda čoveka koji je ležao
337
gotovo pred samim njenim nogama Džef Malvi — stari nadzornik
njenog ujaka! Lice mu je bilo strašno. Blizu njegove nemoćne ruke
ležao je još zadimljeni revolver. Drugi je čovek bio pao licem ka
zemlji. Njegova nošnja odavala je Meksikanca i nije još bio mrtav.
Zatim, dok ju je Dejlova ruka obuhvatala oko ramena, Helen
pogleda dalje, pošto nije mogla tome da odoli — pogleda na onu
čudnu priliku oslonjenu na kelneraj — na tog mladića koji joj se
pokazao takav prijatelj u nevolji — tog prostosrdačnog i naivnog
dragana njene sestre.
Ona sada vide čoveka — divljeg, bledog, silnog kao oganj, s
nečim užasno hladnokrvnim i ubitačnim u svome izrazu. Svojim
levim laktom bio je naslonjen na kelneraj držeći u ruci čašu
rumenog pića. Veliki revolver, nisko dole u drugoj ruci, izgledao je
tako čvrst kao da je izrezan u kamenu.
„U zdravlje onog — polutana Bizlija i njegove družine!“
Karmajkel ispi dok su mu užagrene oči bile prikovane na
gomilu; zatim strahovitom žestinom tresnu čašom o opruženog
Meksikanca koji se još grčio na podu.
Helen oseti kako joj se noge posekoše. Učini joj se da sve mrkne
oko nje. Nije više mogla da vidi ni Dejla, iako je znala da je on drži.
A onda se onesvesti.

338
 GLAVA DVADESET PETA

Las Vegas bio je proizvod svoga vremena.

Teksaški Pen Hende, stari Čisholmov Put kojim su se gonila
velika stada stoke na sever; Tvrđava Dodž, gde su se kauboji
sukobljavali sa kockarima varalicama — sva ta surova mesta ostavili
su svoje tragove na Karmajkelu. Biti iz Teksasa značilo je poticati od
borbenog soja. A život jednog kauboja bio je tegoban, pust, žestok i
najčešće kratak. Izuzetak su bili samo retko srećni ljudi i oni koji su
bili najbrži s revolverom; i ti su krstarili s juga na sever i zapad,
noseći sobom neustrašivi, viteški, pustošni duh svojstven njinom
soju.
Pioniri i renčeri na granici ne bi nikada bili učinili Zapad
sposobnim za naseljavanje, da nije bilo ovih divljih kauboja, ovih
pustinjskih jahača odanih teškom piću, teškom jahanju i teškom
životu; ovih nemarnih, hladnokrvnih, ćutljivih, prostodušnih
mladića, čija je krv bila prožeta vatrom i koji su posedovali jednu
sjajnu i strašnu drskost naspram opasnosti i smrti.
Las Vegas jurnuo je na konju od kućice udove Kes ka Ternerovoj
krčmi i kopitama pomamnog konja naleteo na same vratnice. Las
Vegas je odskočio s konja i upao kao vihor. Zatim je stao u mestu,
dok su vrata ostala širom otvorena i pred njima je konj frktao i
kopao. Svi u krčmi, čim su ugledali Las Vegasa, odmah su shvatili
šta to ima da znači. Nikakav grom ne bi bio brže presekao piće,
kocku i galamu gomile. Srodstvom po duhu oni smesta razumedoše
prirodu čoveka i njegov ovakav dolazak. Za časak plavo zamagljena
soba utihnu sasvim, potom ljudi odahnuše, počeše da se pomiču, da
ustaju, a onda nastade žurno komešanje, izmicanje i treskanje
stolica i stolova.

339
 Kaubojeve oči sevale su levo i desno, pa se zaustaviše na Malviju
i njegovom drugu Meksikancu. Njegov pogled izdvojio je ovu
dvojicu, i naglo razbežavanje nervoznih ljudi iz njihove blizine
potvrđivalo je to. Malvi i čobanin Meksikanac ostadoše sami u
sredini krčme.
— Zdravo, Džefe! Gde je tvoj gazda? — upitaće Las Vegas. Glas
mu je bio miran, prijazan, a držanje prirodno, neusiljeno; ali njegov
pogled učini da Malvi pretrnu i preblede, a Meksikanac pozelene.
— Mislim da je kod kuće — odgovori Malvi.
— Kod kuće? Šta on to zove svojom kućom sada?
— Pa tamo kod Očinklosa — odgovori Malvi. Glas mu nije bio
mnogo pouzdan, ali su mu oči bile čvrste, oprezne.
Las Vegas se trznu kao da je upečen. Kao neki beo i crven
plamen koji liznu po njegovom licu dade mu čudnu boju.
— Džefe, ti si dugo vremena radio za starog Ola, i ja sam čuo za
vaše nesuglasice — reče Las Vegas. — U to se ja ne mešam... Ali ti si
podvalio mis Helen!
Malvi i ne pokuša da to porekne. On polako proguta pljuvačku.
Njegove ruke kao da postadoše manje sigurne i on još više poblede.
Las Negasove reči izražavale su opet manje nego njegov pogled. A
taj pogled sada je obuhvatao i Meksikanca.
— Pedro, ti si jedan od starih pomagača Bizlijevih — obrati mu
se Las Vegas optužujućim tonom. — I ti si bio jedan od ona četiri
prljava čobanina koji su...
Ovde se kauboj prosto gušio i zagrcnuo kao da su te reči bile
stvarno otrov. Meksikanac pokaza svoju krivicu i svoj kukavičluk.
On stade da muca.
— Ćut’! — ciknu Las Vegas, s divljim i značajnim trzajem ruke,
kao da hoće da udari. Ali svi smesta pročitaše pravi smisao toga
pokreta. Gomila se na vrat na nos razmaknu na obe strane
ostavljajući prazan prostor iza ove trojice.
Las Vegas počeka. Ali Malvi kao da je bio oduzet. Meksikanac je
od pusta straha izgledao opasniji. Prsti su mu se trzali kao da neko
vuče za tetive kojima su oni bili povezani sa rukama.
Jedan trenutak neizvesnosti — više nego dovoljan da se Malvi
pokaže kukavica — i Las Vegas, nasmejavši se sa prezirom, okrete
340
leđa obojici i priđe kelneraju. On viknu flašu pića, tako da Terner
poskoči i pruži mu je uzdrhtalom rukom. Las Vegas natoči sebi u
čašu, dok mu je pogled pažljivo motrio u starom ogledalu što je
visilo iza kelneraja.
Ovo okretanje leđa ljudima koje je maločas izazvao na megdan
najbolje je pokazivalo u kakvoj je školi Las Vegas odrastao. Da su ti
ljudi bili dostojni suparnici njegove vrste, on se ne bi poneo prema
njima s tolikim nipodaštavanjem. Ali kada Malvi i Meksikanac
potegoše svoje revolvere, Las Vegas se hitro okrete i opali dvared.
Malvijev pištolj odape dok je ovaj padao, i Meksikanac se samo
skljoka na pod.
Tada Las Vegas levom rukom dohvati iza sebe čašu koju beše
sebi natočio.
U taj mah Dejl ulete u mehanu, naglo uspori svoj zalet, skrenu
ustranu prema kelneraju i stade. Vratnice se još ne behu ni smirile
kad se ponovo razmakoše da bi ovoga puta propustile Helenu
Rejner, bledu kao krpa i razrogačenih očiju.
Odmah zatim Las Vegas izreče svoju posmrtnu zdravicu Bizliju
i njegovoj družini, tresnuvši čašu o Meksikanca koji se previjao na
podu; Dejl je pridržavao Helen koja je teturala i prihvatio je kada se
onesvestila.
Las Vegas poče da psuje i, prikučiv se Dejlu, stade da ga gura
napolje iz mehane.
— Šta ćeš ti ovde? — vikao je on reskim glasom. — Zar nemaš tu
devojku da se brineš o njoj? Pa to i učini, ti krupni Indijanče!
Dozvoliti joj tako da dojuri ovamo, i da se tako izlaže opasnosti! Ti
se staraj za nju i za Bo, a ostavi meni da raščistim s ovima ovde!
Kauboj, ma koliko da je bio besan na Dejla, ipak je držao živo na
oku, u slaboj svetlosti, konje pred vratima i ljude napolju. Dejl uze
devojku na ruke i okrenuvši se bez reči ode i iščeze u mrak. Las
Vegas, držeći jednako revolver nisko uperen, vrati se u mehanu. U
njoj jedva da je bilo kakve promene među gomilom. Napetost beše
popustila. Terner nije više stajao uzdignutih ruku.
„Vi ostali možete nastaviti sa svojom zabavom,“ viknu kauboj i
razmahnu svojim revolverom unaokolo. „Ali ne bi bilo uputno da
iko pokuša da iziđe odavde.“

341
 Potom se ponovo povuče ka kelneraju, tamo gde je stojala crna
flaša s pićem. Terner iziđe na sredinu da bi doveo u red stolove i
stolice, a gomila malo po malo, iako oprezno i bojažljivo, poče se
ponovo prihvatati pića i kocke. Bilo je značajno da je između njih i
vrata bio širok prazan prostor. S vremena na vreme Terner je
posluživao pićem one koji su tražili.
Las Vegas se beše naslonio na kelneraj. Malo posle on zadenu
svoj revolver u kuburliju i maši se rukom za flašu. Pio je uprvši svoj
oštri pogled na vrata. Niko nije ni ulazio ni izlazio. Ni kocka ni piće
nisu mnogo prijali. Bio je to nemio prizor: ta zadimljena, dugačka
soba ispunjena rđavim zadahom, sa žutim, žmiravim osvetljenjem;
izdužena smrknuta lica, s Ternerom koji je bojažljivo tumarao amo
tamo, prolazeći pored mrtva Malvija koji je jezivo ukočeno gledao u
tavanicu i Meksikanca koji se u samrtnim mukama sve više grčio,
dok se najzad nije još jednom sav žestoko trznuo a onda umro;
najzad i taj mrki kauboj koji je nestrpljivo pio i iščekivao, sa svakim
gutljajem sve više raspaljen i razdražen, osluškujući korake koji
nisu dolazili.
Vreme je prolazilo, i jedina vidljiva promena dešavala se u
samom kauboju — piće ga je uhvatilo, ali nije bio pijan. Činilo se da
piće koje je gutao sagoreva na razbuktalom ognju. To je bilo gorivo
koje je pothranjivalo njegovu opaku strast. Bivao je sve mračniji,
sumorniji, zlovoljniji, zakrvavljenih očiju i sav crven u licu, i svakim
časom sve bešnji i nemirniji. Najzad, kad je vreme već bilo toliko
poodmaklo da nije bilo izgleda da će se Bizli pojaviti, Las Vegas
ispade napolje iz krčme.
Svetla su u selu već bila sva pogašena. Umorni konji su
snuždeno dremali u mraku. Las Vegas nađe svoga konja i povede ga
niz put, a zatim ledinom do jednog polja gde se nejasno nazirao, pri
svetlosti zvezda, jedan omanji senjak. Jutro nije bilo više daleko. On
rasedla konja i pustivši ga slobodno uđe u senjak. Izgledalo je da je
on ovde dobro odomaćen, jer napipa jedne lestvice i pope se na
tavan, pa se ispruži na seno.
Odmarao se, ali nije spavao. Kad se razdanilo, siđe dole i uvede
konja u senjak. Sunce ga zateče kako korača gore dole po uskom
senjaku i čas po viri kroz pukotine između dasaka u zidu. Tih

342
nekoliko časova motrio je on slučajne prolaznike na konju ili u
kolima što su prolazili u selo.
Oko vremena doručka Las Vegas ponovo osedla konja i odjaha
istim putem natrag kojim je noćas bio došao. Kod Ternera poruči
nešto da jede i rakije da pije. Posle toga opet se pretvori u mašinu
koja motri i osluškuje. Pio je tako čitav jedan sat, a onda prestade.
Izgledao je pijan, ali na nekakav drukčiji način no što je obično
pijanstvo kod ljudi. Tako divljačan, ljutit mrgodan, bio je to čovek
koga se treba kloniti. Terner ga je posluživao očigledno strepeći.
Naposletku Las Vegas dođe u takvo stanje da su njegovi
postupci postali prosto nevoljni. On nije mogao više ni da stoji ni da
sedi mirno. Izišavši napolje, prođe pored radnje, gde su mu se ljudi
plašljivo uklanjali s puta, pa se uputi niz ulicu, smotreno i na
oprezu, kao da očekuje da odnekud iz potaje plane puška od strane
kakvog skrivenog neprijatelja. Kad se vratio natrag, na ulici nije bilo
ni žive duše. On opet uđe kod Ternera. Vlasnik je bio tu, pa svome
mestu, uznemiren i bled. Las Vegas ne poruči više pića.
„Ternere, bojim se da ću te izrešetati kad se ponovo vratim
ovamo,“ reče on i iziđe.
I radnja, i put, i celo selo, sve je sada bilo njegovo; i on je
patrolirao kao straža gore dole kao da izgleda na napad Indijanaca.
Oko podne jedan jedini čovek usudi se da iziđe na put i da priđe
kauboju.
— Las Vegas, hoću nešto da ti kažem: svi kauboji napuštaju ovaj
kraj — reče on.
— Zdravo, Ebi! — odgovori Las Vegas. — O čemu ti to dođavola
govoriš?
Čovek ponovi svoje obaveštenje a Las Vegas pljunu i grdno
opsova.
— Ebi, jesi li što čuo šta je s Bizlijem?
— Jesam. On je sa svojim ljudima gore na renču. Čini mi se neće
više moći dugo odlagati da siđe ovamo.
Tu je progovorio Zapad. Bizli će biti primoran da iziđe na dvoboj
svome suparniku koji je istupio sam protivu njega. Hrabriji čovek
bi već odavna izišao da se ogleda sa Las Vegasom. Bizli nije imao

343
kud, pošto nije mogao da najmi nikoga da ga zameni u ovoj borbi.
Ovo je bilo merilo po kome su ga i sami njegovi ljudi imali da ocene.
Kao što mu je divljina Zapada pružila mogućnost da čini zločine,
tako ga je ona sada i činila odgovornim za njih.
— Ebi, ako onaj... umazani Bizli ne iziđe ovamo, otići ću ja k
njemu.
— Da. Samo nemoj da hitaš — odgovori Ebi.
— Ja igram uz laganu muziku... Daj mi da zapalim.
Prstima koji su lako podrhtavali Ebi savi cigaretu, pripali je na
svoju, pa je dade kauboju.
— Las Vegas, čini mi se da čujem konje — reče on najedared.
— I ja — odgovori Las Vegas uzdignute glave kao jelen kad
osluškuje. On kao da zaboravi na cigaretu i na svota prijatelja. Ebi
požuri natrag u radnju i iščeze u njoj.
Las Vegas stade da šeta gore dole, a svi njegovi pokreti behu
sada strahovito preterani. Neko razumno, obično biće sa Istoka, da
se slučajno susrelo s ovim kaubojem crvena lica, držalo bi ga ili
pijanim ili ludim. Las Vegas je verovatno ličio na oboje. No uprkos
toga on je bio neverovatno tačan, napregnut i osetljiv instrument,
spreman da sačeka provalu što preti. Koliko se već hiljada puta, na
raznim stazama ili u malim varošicama širokih ulica, širom čitavog
Zapada, odigralo ovakvo šetkanje kauboja! Ma kako to bilo silovito,
krvavo i kobno, ono je ipak imalo svoj veliki značaj u tim pionirskim
danima, ravno upotrebi konja ili pluga.
Najposle seoce Pajn kao da sasvim opuste, izuzev Las Vegasa,
koji je krstario njime uzduž i popreko. On je leškario osmatrajući;
hodao kao planinar; prikradao se oprezno kao Indijanac, od drveta
do drveta, od ugla do ugla; iščezavao u krčmi da bi se ponovo
pojavio sa stražnje strane; obilazio oko staja i ambara da bi ponovo
izbio na glavnu ulicu; i s vremena na vreme prilazio svome konju
kao da se rešava da ga pojaše.
Kada je poslednji put ušao u Ternerovu krčmu, u njoj nije bilo
nikoga. On divljački raspali revolverom po kelneraju; ali se niko ne
odazva. Tada dugo obuzdavan bes neodoljivo provali iz njega.
Urlajući besomučno izvuče i drugi revolver, pa stade da rešeta
ogledala svetiljke, stakla. Metkom odbi grlić jedne boce i uze da pije
344
dok se ne zagrcnu, nabreklih vratnih žila i sav crven kao rak. Jedino
što je još činio pažljivo i promišljeno bilo je punjenje svojih
revolvera. Zatim grunu na vrata napolje i s divljim podvriskivanjem
uskoči pravo u sedlo, prope uvis konja, obrnu ga i stušti se ulicom.
Ljudi koji istrčaše na vrata radnje videše samo pramen magle
koji se kovitlao niz ulicu, pa i to iščeze. Časovi pretnje prestadoše za
njih. Las Vegas se poneo kako to nalaže zakon Zapada, on je izazvao
ovoga čoveka, čekao je mnogo duže no što je bilo potrebno da se
dokaže da je taj čovek kukavica. Ma kako se stvar svršila, Bizliju je
bio zauvek udaren neizbrisiv žig sramote. To je bio trenutak
konačnog sloma svakog njegovog ugleda i moći. On i njegovi ljudi
mogli su sada i da ubiju kauboja, koji je bio izjahao sam samcit da
mu stane oči u oči, ali to više nije moglo da izmeni opštu osudu.
U noći pre toga Bizli je dovršavao pozno večeru na svom novom
renču, kada jedan od njegovih ljudi, Bak Viver, upade k njemu s
vešću o pogibiji Malvija i Pedra.
— Ko je još tamo iz njihove družine? Koliko ih je? — zapita on
brzo.
— Samo jedan, gazda, — odgovori Viver.
Bizli kao da se iznenadi. On i njegovi ljudi behu se pripremili da
dočekaju prijatelje devojke čije je imanje on bio prigrabio i,
računajući na brojnu nadmoćnost svojih snaga, on je očekivao da
okršaj neće biti dug i krvav. Ova čudna okolnost dade celoj stvari
sasvim drugi obrt.
— Samo jedan? — dreknu on.
— Ja. I to je kauboj Las Vegas. A on je, gazda, slučajno
revolveraš iz Teksasa. Bir sam kod Ternera. Upravo sam nekako bio
prešao U drugu sobu kada se Las Vegas zagnao svojim konjem
unutra i odskočio... Smesta je izazvao Džefa i Pedra. Oni se obojica
pokazaše kao kukavice. I tada, đavo me odneo ako taj kauboj nije
obojici okrenuo leđa i prišao kelneraju da pije. Ali je motrio u
ogledalu, i čim se Džef i Pedro mašiše za svoje revolvere, on se
okrete zbilja kao munja i provrte ih obojicu... Ja se onda iskradoh
i...
— A što nisi ti provrteo njega? — zaurla Bizli.

345
346
 Bak Viver posmatraše dugo svoga gospodara pravo u oči, pa
odgovori:
— Ja ne pucam ni na koga iza vrata. A što se tiče izlaženja pred
Las Vegasa, izvini, gazda! Ja sam još željan malo sunca i rujne
kapljice. Sem toga, ja nemam ništa s Las Vegasom. Da je on upao
ovamo na čelu gomile svojih da nas istera odavde, ja bih se tukao,
kao i svi mi. Ali, kao što vidiš, prevarili smo se u računu. Stvar je
između tebe i Las Vegasa! Trebalo je samo da vidiš kako je najurio
iz Ternerove krčme onog lovca Dejla!
— Dejla! Zar je i on došao? — upita Bizli uplašeno.
— Upao je taman što je kauboj ukinuo Džefa. I ona devojka
krupnih očiju, i ona je doletela za njim. I onesvestila se na Dejlovim
rukama. Las Vegas ga je izbacio napolje; i grdio ga na sav glas da
smo svi čuli. I tako, Bizli, bitke kako smo je mi zamišljali neće biti.
Tako Bizli ču kako Zapad govori kroz usta njegovih vlastitih
ljudi. Reči Baka Vivera bile su zaista grozne, zlobne, gotovo
posprdne. Ovaj je jahač ranije radio ča Ola Očinklosa, pa je posle
pod vođstvom Malvija prešao Bizliju. Sada je Malvi bio mrtav i stvar
se iz osnova izmenila.
Bizli odmeri Vinera mrgodnim, podozrivim pogledom i
odmahnu mu da iziđe. S vrata Viver pogleda nazad, sumnjivo i
ispitivački, pa iziđe. Taj pogled Bizli nije nikada ranije video. On je
značio, kao što su to mislili i Viverovi drugari, i Bizlijevi
dugogodišnji verni jahači, i ceo svet na granici, pa i sam duh
Zapada, da se od Bizlija očekuje da siđe dole u selo i iziđe na dvoboj
svom izazivaču.
Ali Bizli ne ode. Mesto toga on je šetkao gore dole po gostinskoj
sobi Helene Rejner s nervoznom snagom čoveka koji ne može da se
skrasi. Više puta bi zastajkivao u nedoumici, ili bi naglo pošao ka
vratima, pa bi se opet zaustavio. Dugo posle ponoći legao je, ali nije
mogao da spava. Meškoljio se i prevrtao u postelji celu bogovetnu
noć, i u zoru je ustao, mrzovoljan i razdražen.
Opsovao je služavku Meksikanku, koja se uvredila zbog njegove
osionosti. Na njegovo veliko zaprepašćenje nijedan od njegovih
ljudi ne dođe ni blizu kuće. On je čekao i čekao. Zatim ode do obora

347
i štala, noseći sobom pušku. Ljudi su bili tu, u grupi koja se malo
rasturi kad se on pojavi. Nijednog Meksikanca nije bilo među njima.
Bizli naredi da se osedlaju konji i da svi ljudi krenu s njim dole
u selo. Ali oni odbiše da poslušaju. Bizli je vikao i besneo. No njegovi
su jahači sedeli ili ležali, namrgođeni. U vazduhu se osećalo neko
potajno neprijateljstvo. Oni koji su bili najduže sa njim držali su se
prijaznije i pomirljivije, ali i oni odbiše da poslušaju. Naposletku
Bizli stade dozivati svoje Meksikance.
— Gazda, treba da ti kažemo da su svi ti čobani strugnuli, otišli
za poslednja dva sata, put Magdalene — reče Bak Viver.
Od svih ovih iznenadnih neprilika ova ga je najviše zaprepastila.
Bizli je kleo i psovao kroza svu svoju začuđenost.
— Gazda, bogme su se gadno uplašili onog brzog revolveraša iz
Teksasa — odgovori Viver ne zbunjujući se.
Bizlijevo mrko, crnomanjasto lice promeni boju. Kakav je to fini
prekor zvučao u Viverovom sporom govoru! Jedan od ljudi iziđe iz
staje vodeći Bizlijeva konja, osedlana i zauzdana. Ovaj mladić spusti
pred Bizlija uzdu, pa bez reči sede među svoje drugove. Niko ne
proslovi ni reči. Prisustvo konja beše značajno. Opsovavši ljutito i
poluglasno, Bizli dograbi svoju pušku i vrati se kući.
U svojoj prekoj ljutini on nije razumeo nešto što je svim
njegovim ljudima bilo jasno već satima — naime, da ako je on još
imao ikakva izgleda na njihovo poštovanje ili na svoj život, taj
trenutak već odavna bio prošao.
Bizli izbegavaše otvorene staze koje su vodile kući, i kad stiže
unutra, on nervozno natoči sebi čašu pića. No kao da ga nešto opeče
u tom vatrenom napitku, jer zavitla bocu u kut, — kao da je ta flaša
sadržavala nekakvu lažnu smelost.
On ponovo stade da šetka gore dole po sobi, sve uzrujaniji
ukoliko je više shvatao neobično stanje stvari. Bledolika ga je
služavka dvaput zvala na ručak.
Trpezarija je bila svetla i prijatna, a jelo, vruće i mirišljavo,
čekalo ga je već postavljeno. Ali žene nije nigde bilo. Bizli sede —
ispruživši ruke po stolu.
Utom ga trže laka škripa, zvek mamuza. On se brzo okrete.

348
 — Zdravo, Bizli! — reče Las Vegas, koji se tu obreo kao kakvom
čarolijom.
Bizlijevo telo stade da se nadima kao da mu je žilama pokuljala
poplava. Na prebledelom licu izbiše mu graške znoja.
— Šta... hoćeš... ti? — reče on muklo.
— Eto, moja gazdarica, mis Helen, veli, pošto sam ja bio njen
nadzornik ovde, da bi bilo lepo od mene kad bih malo svratio
ovamo, pa da eto ručam s vama... poslednji put! — odgovori kauboj.
Govorio je otežući i sasvim mirno, vedrim i prijaznim tonom. Ali je
njegov pogled ličio na pogled sokola kad se sprema da udari svojim
kljunom.
Bizlijev odgovor beše glasan, hrapav, nepovezan.
Las Vegas sede naspram Bizlija.
— Jeli vi ili ne jeli, meni je to sasvim svejedno — reče Las Vegas,
pa poče da puni svoj tanjir levom rukom. Desna mu je ruka vrlo
lagano počivala, naslonjena samim vrhovima nemirnih prstiju na
ivici stola. On ni za najmanji delić sekunde nije skidao pogleda s
Bizlija.
— Pa, dragi moj umazani čobanski polutanski domaćine, zaista
mi truje krv kad vas tako gledam kako sedite ovde, i mislite kako ste
vešto podvalili mojoj gazdarici, mis Helen, i isterali je s njenog
renča — poče Las Vegas mekano. Potom se natenane prihvati jela i
pića. — U svom veku sam se susretao s mnoštvom razbojnika,
lopova, kradljivaca stoke i tome slično, ali takvog skroz naskroz i
podlog i smrdljivog tvora kao što ste vi još nisam video: e, to je preko
jego! Ja ću vas sada, za koji minut, ubiti, čim samo mrdnete tim
svojim prljanim šapama. Ali se nadam da ćete biti bar za časak
učtivi dok vam ne reknem nekoliko reči. Ako mi to ne učinite,
nikada više neću biti zadovoljan... Od svih podmuklih kukavičkih
pasa koje sam video vi ste najgori! Mislio sam noćas da ćete ipak
možda saći dole i stati mi na belegu kao čovek, da bih docnije mogao
oprati svoje ruke i da mi se ne prevrću u trbuhu. Ali vi niste imali
petlje da dođete. Bizli, ja sam tako postiđen pred samim sobom što
moram da vas izazivam, mesto da vas prosto izbušim, da mi se čini
da nisam ni drugi rođak onom svom starom ja kad sam još jahao
Čisholmovim Putem. Vama i onako ništa ne bi vredelo ako vas
349
nazovem lažovom! razbojnikom! podlacem, kukavičkim kojotom! i
varalicom koja najmi druge da obavljaju njegove prljave poslove!
Bogamu!
— Karmajkele, čekaj samo jednu reč — promuklo upade Bizli. —
Imaš pravo, ne bi vredelo nazivati me... Nego čekaj da se
porazgovaramo. Hoćeš li da se otkupim. Deset hiljada dolara...
— Ha! Ha! Ha! — grohotom se nasmeja Las Vegas. Bio je
napregnut kao zategnuta žica, a licem mu je zračio nekakav
neobičan bled sjaj. Desna ruka poče da mu se sve više trza.
— Daću ti... dvostruko! — prostenja Bizli. — Daću ti... pola
renča... i svu stoku...
— Progutaj sve to! — dreknu Las Vegas strahovitom surovošću.
— Ama slušaj... čoveče!.. — upade brzo Bizli. — Ja ću se povući!
Napustiću... Očinklosov renč! — Bizli je govorio šapatom, cepteći
sav kao sumanut, mrtvački bled, kolutajući unezvereno očima.
Las Vegas tresnu silovito levom šakom po stolu.
— D e d e , p o l u t a n e , p o t e ž i ! — grmnu on.
Tada se Bizli očajničkim, ludačkim pokretom maši za svoj
revolver.

350
 GLAVA DVADESET ŠESTA

Heleni Rejner ovo kratko vreme izgnanja iz svoje kuće već joj je
postalo stvar daleke prošlosti, gotovo sasvim zaboravljeno.
Protekla su dva meseca na krilima ljubavi i rada, i radosti što je
našla svoje mesto na Zapadu. Svi njeni raniji ljudi bili su srećni što
su mogli da se ponovo vrate u njenu službu, i pod rukovodstvom
Dejla i Roja Bimena otpoče nov i napredan život na renču.
Helen je izvršila izvesne promene u kući prepravivši raspored
soba i dodavši još jedno novo krilo. Jedan jedini put ušla je u
trpezariju gde je Las Vegas Karmajkel seo za onaj sudbonosni ručak
sa Bizlijem. Ona načini od nje spremište, u koju nikada više nije
ulazila.
Helen je bila srećna, gotovo presrećna, mislila je ona, i stoga je
namerno i bez potrebe zagorčavala sebi ponekom gorkom
kapljicom slatku čašu života. Karmajkel je bio odjahao iz Pajna,
očevidno u poteru za onim Meksikancima što su bili izvršili
Bizlijevo naređenje. Poslednje što se za njega čulo bilo je iz Šou
Dauna, gde se bio pojavio zakrvavljenih očiju i opasan, kao pas na
tragu. Potom su protekla dva meseca bez glasa o njemu.
Dejl je u nedoumici odmahivao glavom kad su ga zapitkivali o
kaubojevoj odsutnosti. Upravo bi ličilo na Las Vegasa da se nikada
više ne pojavi. No isto tako bi mu odgovaralo i to da ostane daleko
dok sa sebe ne očisti sve tragove pijanstva i one divljačne
opčinjenosti i dok to i njegovi prijatelji ne zaborave. Bo primi
njegovo iščeznuće na izgled lakše nego sama Helen. Samo što je Bo
postajala svakim danom nemirnija, pustija i samovoljnija nego
ikada. Helen je mislila da pogađa Boinu tajnu; i jednom se usudi da
napomene nešto o Karmajkelovom povratku.

351
 — Ako se Tom uskoro ne vrati, ja ću se udati za Milta Dejla —
odgovori Bo dirajući je.
Na ovo Heleni planuše obrazi.
— Ali, devojko, prekori je ona pola u ljutnji, pola ozbiljno — pa
Milt i ja smo vereni.
— Dabome, samo si ti prespora. Često se to zna i izmaći, znaš.
— Bo, velim ti, Tom će se vratiti — odgovori Helen ozbiljno. —
Ja to osećam. U tom kauboju bilo je nešto fino. On me je razumevao
bolje nego i ti i Milt... I bio je divlje zaljubljen u tebe.
— Oh! zar j e s t e ?
— Mnogo više nego što si zasluživala, Bo Rejner.
Tad“ se desi jedno od onih Boinih lepih, neočekivanih,
iznenađujućih preobraženja. S njenog malko uzbuđenog lica iščeze
svaka prkosnost, ćudljivost, buntovnost.
— Oh, Nel, ja to znam... Ali samo ti pazi na mene, ako mi se
ikada još pruži prilika da budem s njim! Tada, može biti, da nikada
više neće piti!
— Bo, budi vesela i budi dobra. Ne idi više na daleka jahanja, i
ne draži momke. Na kraju će se ipak sve dobro svršiti.
Bo brzo povrati svoj duševni mir.
— Hm, ti imaš računa da budeš vesela. Ti si našla svoga čoveka,
koji ne može da živi kad te ne vidi. Onda je kao riba van vode... A ti
si,— eto, jednom bila sva očajnički raspoložena!
Bo se nije dala ni utešiti ni izmeniti. Helen je samo uzdisala i
molila se da se njena naslućivanja obistine.
Prvi dan jula donese ranu oluju, u samo praskozorje. Grmela je
i sevala, a kad je protutnjala ostavila je za sobom na nebu krasan
zlatom izatkan oblak i sveže umiveno, blistavo i mirišljavo zelenilo
pristranaka, u kojima je Helenino oko uživalo.
Ptice su cvrkutale u krošnjama, a pčele zujale u cveću. S polja,
duž rečice, odzvanjala je pesma drozda trstenjaka i poljske ševe.
Jedno grlato magare svojim grubim njakanjem, nalik na trubljenje,
naruši svežu jutarnju tišinu. Ovce su blejale dozivajući svoje
jaganjce koji su mekano veketali gladni. Helen je išla za svojim
svakidašnjim poslovima nekako poletnije nego obično. Na sve
352
strane bile su boje, pokret, život. Vetar je pirkao svež i odišući
mirisom borovine niz pristranke planine, koji su sada bili crni i
moćni, i čije ju je bujno zelenilo kao dozivalo.
U tom trenutku ona iznenada naiđe na Dejla; on je, sav prašnjav
i zagrejan, zasukanih rukava od košulje, stojao nepokretan i
zagledan u daleke planine. Helenin ga pozdrav trže.
— Ja... ja sam upravo posmatrao onamo gore — reče on
osmehujući se. Ona zadrhta od bistrog, neobičnog sjaja u njegovim
očima.
— I ja sam... malopre — odgovori ona zane-Seno. — Nedostaje
li ti tvoja šuma... mnogo?
— Nel, ništa mi ne nedostaje. Ali bih voleo da još jednom jašem
s tobom ispod onih borova.
Pa idemo — uzviknu ona.
Kada? — upita on željno.
— Oh, uskoro! Pa porumenevši i oborenih očiju, ode dalje. Već
dugo Helen je gajila slatku nadu da bi se mogla venčati gore u
Rajskom Gaju, gde je zavolela Dejla i našla sebe. Ali je tu nadu
čuvala u tajnosti. Dejlov čežnjivi glas, njegove blistave oči učiniše da
ona oseti da je ta njena tajna ispisana na samom njenom licu.
Idući travnjakom koji je vodio do kuće susrete jednog mladog
konjušara kako vodi jednu tovarnu mazgu.
— Džim, čiji je to tovar? — upita ona.
— Ne znam, samo sam čuo kako je rekao Roju da je njegovo ime
sigurno ukaljano, kao blato — odgovori mladić osmehujući se.
Helenino srce zaigra. To je zvučalo na Las Vegasa. Ona pohita i
ulazeći u dvorište ugleda Roja Bimena kako drži za povodac divnog,
divljačnog mustanga. Tu je bio još jedan konj i jedan čovek, koji je
upravo odjahivao na suprotnu stranu. Kad je stupio na videlo,
Helen prepoznade u njemu Las Vegasa. I on nju spazi u istom
trenutku.
Helen ne pogleda više gore sve dok nije bila kod trema. Ona se
pribojavala ovog susreta, a ipak je bila tako radosna da joj je dolazilo
da vrisne Na sav glas.

353
 — Mis Helen, zaista me raduje što vas vidim — reče on stojeći
gologlav pred njom, i to onaj isti mladi vedri kauboj kakvog ga je
prvi put videla na vozu.
— Tome! — uzviknu ona i pruži mu ruke.
On joj čvrsto steže ruke gledajući je. Pronicljivi ženski pogled
Helenin kojim ga je osmotrila smesta ukloni jednu tamnu sumnju
iz njenog srca. Ovo je bio onaj isti kauboj koga je ranije poznavala
— koga je toliko volela — koji je bio osvojio ljubav njene sestrice.
Gledajući ga ovako, Heleni se činilo kao da se budi iz jednog ružnog,
mutnog sna. Karmajkelovo lice bilo je čisto, sveže, mlado, puno
zdrave boje; na njemu je igrao njegov stari vedri osmejak, otvoren i
srdačan; oči su mu bile kao i Dejlove — prodirne, bistre kao suza,
bez senke. Kakve je veze imalo piće, krv, surovost sa stvarnom
unutrašnjom plemenitošću ovog sjajnog primerka zapadnjačkog
čojstva? Ma gde da je bio, ma šta da je radio za vreme ovog dugog
odsustva, on se vratio potpuno očišćen od svega divljačnog i grubog
u samom sebi. Ona je to sada mogla zaboraviti. A možda nikada više
neće ni biti potrebno tako nešto.
— Kako moja cura? — upita on isto onako prirodno kao da je bio
odsutan tek koji dan po nekom poslu.
— Bo? Oh, dobro je, sjajno. Ja... ja mislim da će se vrlo
obradovati kad vas vidi — odgovori Helen s toplinom.
— A kako onaj veliki Indijanac, Dejl? — oteže on.
— Takođe dobro, verujem.
— Mislim da sam stigao na vreme za svatove? —
— Ja... ja vas uveravam da ja... da se niko ovde još nije venčao
— odgovori Helen porumenevši.
— To je lepo. Bio sam malo zabrinut — reče on lenjo. — Ja sam
bio malo u lovu na divlje konje tamo u Nju Meksiku, pa sam se
malko više zadržao zbog ovog plavog kulaša. Dobro me je izmorio.
Doveo sam ga Boi.
Heleni se mustang koga je Roj držao odmah silno dopade. Bio
je to konj mišje, gotovo plave dlake, ne mnogo krupan i težak, ali
snažne građe, čistih, brzih nogu, duge, savršeno crne grive i repa, i
divne glave zbog koje ga Helen jako zavole,

354
 — Bogami, ja sam ljubomorna — izjavi Helen vragolasto. — Još
nikad nisam videla takvog ždrepca.
— Računao sam da vi ne biste nikada jahali drugog konja do
Rendžera — reče Las Vegas.
— Ne bih... nikada. Ali... mogu valjda da budem... ljubomorna,
zar ne?
— Dabome. Pa baš, ako hoćete možete ga i imati; ono, bilo bi
čuda s Bo — reče on otežući.
— I ja mislim da bi bilo čuda — odgovori Helen. Ona je bila
toliko srećna da je čak podražavala i njegov otežući izgovor.
Najvolela bi ga zagrliti. Bilo je to i suviše lepo da bi bilo istinito, ovaj
iznenadni povratak kaubojev. On je nju razumevao. Vratio se bez
ičega što bi moglo da ga otuđi od nje. Kao da je sasvim zaboravio na
strašnu ulogu koju je bio preuzeo na sebe i na surovu pogibiju koju
je naneo njenim neprijateljima. Ovaj trenutak bio je Heleni divan
svojim otkrovenjem čudnog značenja Zapada, ovaploćenog u ovom
kauboju. On je bio velik, ma da nije znao za to. Utom se otvoriše
vrata gostinske sobe i jedan sladak visok glas zazvoni:
— Roj! Oh, kakav divan mustang! Čiji je to?
— Oho, Bo, po svemu što čujem, rekao bih... vaš — odgovori Roj
i široko razvuče usta.
Bo se pojavi na vratima i iziđe pod trem. Najedanput spazi
kauboja. Odmah nestade sjaja uzbuđenja s njenog lepog lica i ona
poblede.
— Bo, milo mi je što vas vidim — oteže Las Vegas i stupi napred,
sa sombrerom u ruci. Helen nije mogla da primeti na njemu nikakve
zbunjenosti; naprotiv, videla je istinsku radost. Ona je očekivala da
će Bo poleteti pravo u ruke kauboju. Ali se očigledno u tome
prevarila.
— Tom, i meni je milo što vidim vas — odgovori Bo.
Oni se rukovaše kao stari znanci.
— Sjajno izgledate — reći će on.
— Oh, dobro sam... A kako ste vi ovih šest meseci? — upita ona.
— Bogami, mislio sam da je bilo duže — otezao je on. — Pa sada
je dosta dobro, ali sam jedno vreme prilično kuburio sa srcem.
355
 — Sa srcem? — prihvati ona podozrivo.
— Da. Preterano sam jeo tamo gore u Nju Meksiku.
— To nije ništa novo za mene, gde vas vuče vaše srce — nasmeja
se Bo. Potom strča niz stepenice trema da vidi plavog mustanga.
Obilazila je i obilazila oko njega, sklapajući ruke od silnog
udivljenja.
— Bo, ovo ti je pravi pravcati kicoš — reče Roj. — E ne videh
lepšeg konja. Taj će da juri kao vetar. I ima dobre oči. Biće pitom
jednog dana. Ali će, čini mi se, uvek ostati vatren.
Bo se osmeli i priđe bliže, pa polako stavi najpre jednu ruku na
mustanga, potom i drugu. Ona ga je gladila po uzdrhtalom vratu i
nežno mu tepala dok se on nije smirio na njen dodir.
— Kako mu je ime? — upita ona.
— Tako nešto kao Plavi — odgovori Roj.
— Tom, ima li moj novi mustang ime? — upita Bo obrativši se
kauboju.
— Dabome.
— Koje?
— Pa, ja sam ga prozvao Plavi Bo — odgovori Las Vegas
osmehujući se.
Plavi Boj16?
Ne. On nosi vaše ime. Sam sam ga lovio, ulovio i pripitomio.
— Dobro neka bude Plavi Bo... Zaista je prekrasan. Oh, Nel,
pogledaj ga samo... Tom, ne Znam kako da vam zahvalim.
— Pa nema tu šta da se zahvaljuje — razvlačio je kauboj. —
Samo, da znate, Bo, treba da ispunite jedan uslov pre no što biste ga
pojahali.
— Šta to? — uzviknu Bo, iznenađena njegovim sporim, mirnim
tonom u glasu.
Helen je uživala gledajući u tom trenutku Las Vegasa. Nikada
joj se nije učinio tako samopouzdan, tako siguran, tako bezbrižan!
Izgledao je gospodar položaja, čiji se uslovi moraju prihvatiti- No

16
Boy — na engleskom, dečko, mladić — Prim prev.
356
možda ga je u tome rukovodio i kakav kaubojski razlog koji ona nije
mogla da pogodi.
— Bo Rejner, — oteže Las Vegas — taj će kulaš biti vaš i moći
ćete da ga pojašete... kad postanete gospođa Tom Karmajkela!
Nikada nije govorio mekše i više otežući, niti je gledao u Bo
nežnije. Roj zinu od čuda, a Helen hrabro pokušavaše da obuzda
svoju razdraganu, jedva uzdržavanu veselost. Bo je razrogačeno
gledala u svoga dragana, namrštivši malo čelo. Najedared ispusti
mustanga i ispreči se pred kaubojem, koji je stajao naslonjen na
trem.
— Je li to ozbiljno? — uzviknu ona.
— Da.
— The! Samo običan blef — odgovori ona. — Vi to terate šegu.
To je jedan vaš, vaš vraški ćef!
— Ama, Bo, — poče Las Vegas prekorno. — Pa vi znate da ja
nisam od te kockarske sorte. Nikada u svome veku nisam uspeo s
nekim blefom! Duše mi, ja i sada mislim najozbiljnije.
Ipak, na njegovom pokretljivom licu bilo je mnogo znakova da
jedva obuzdava svoju veselost.
Helen razumede da je Bo prozrela kauboja, .da je taj ultimatum
bio samo jedan njegov trik.
— To jest blef, i ja vas zovem!17 — izjavi Bo izazivački.
Las Vegas se iznenada otrezni i sagleda posledice. On zausti da
nešto kaže, ali je ona u tom trenutku bila tako divna, bleda i
zažarenih očiju, da je prosto zanemeo.
— Pojahaću Plavog Bo još danas popodne — izjavi ona odlučno.
Las Vegas razumede smisao njenih reči i umalo ne pade od
zaprepašćenja.
— Vrlo dobro, možete me učiniti gospođom Toma Karmajkela
danas, jutros, još pre ručka, ako hoćete. Idite i nađite sveštenika da
nas venča... i malo se doterajte da biste izgledali pristojan
mladoženja... sem ako nije bio blef!

17
Kao ia kartama, prima igru i poziva ga da pokaže šta ima. — Prim prev.
357
 Njen se zapovedni ton promeni ukoliko čudesna sila njenih reči
kao da beše očas preobratila preneraženog Las Vegasa u kameni
kip. Lako porumenela u licu kao divlja ruža, ona se hitro naže k
njemu, poljubi ga, pa pobeže u kuću, a smeh joj se razleže kao zvono.
Helen sva zatreperi od njega, tako je smeh bio pun neobične sreće i
divlje radosti.
U taj mah se i Roj Bimen povrati od čuda, pa prasnu u takav
grohotan smeh da se konji uplašiše. Helen se i smejala i plakala, ali
se više smejala. Las Vegas je pružao neviđenu sliku. Boin poljubac
kao da beše raskinuo njegovu začaranost. Neočekivana nagla istina,
neoporeciva, nepodnošljiva, neuporediva, kao da mu oduze pamet.
— Blef... ona zove... jahaće Plavog Bo danas popodne! — ludovao
je on kao dete priskočivši Heleni. — Gospođa Toma Karmajkela...
još pre ručka... sveštenika... pristojan mladoženja! O, ljudi! Ja sam
ponovo pijan! Ja... ko se to kleo... da neće više nikada!
— Ne, Tom, niste; vi ste samo srećni — reče Helen.
Ona i Roj najzad uspeše da primire kauboja, da primi muški ovu
izvanrednu priliku.
— Ama, mis Helen, šta je Bo mislila time... pristojan
mladoženja? Možda poklone? Gospode, pa ja nemam kršene pare!
— Ne, ona je samo mislila da se obučete najlepše što možete —
odgovori Helen.
— Ali otkuda da stvorim popa!.. Do Šou Dauna ima četrdeset
milja. Ne mogu da stignem na vreme... Roj, ja moram imati
sveštenika... To je za mene život ili smrt.
— Dobro, čoveče, ako baš hoćeš da se vežeš, ja te mogu venčati
— reče Roj veselo se smejući.
— O! — zinu Las Vegas kao da mu odnekud sinu nenadana
sjajna nada.
— Tom, pa ja sam propovednik — reče Roj sada ozbiljno. — Ti
to nisi znao, ali jesam zaista. I ja mogu da vas venčam, tebe i Bo, kao
i svaki drugi sveštenik, pa i čvršće nego mnogi od njih.
Las Vegas uhvati se za svoga prijatelja kao što bi se davljenik
uhvatio za čvrstu stenu.

358
 — Roj, možete li vi zaista da ih venčate, po mojoj bibliji, i po
obredu moje crkve? — upita Helen, a lice joj se ozari prizrakom nade
i sreće.
— Dabome da mogu. Venčao sam ja mnoge i mnoge, iako nisu
bili moje vere.
— P... p... pre... r... ručka! — promuca Las Vegas kao da je
pomerio pameću.
— Da. Nego, dede, hodi da se malo doteraš — reče Roj. — Mis
Helen, recite Boi da je sve u redu.
On prihvati povodac i povede plavog mustanga ka staji. Las
Vegas prebaci uzde svoga konja preko ruke i pođe za njim kao u snu,
visoko uzdignuta zanesena lica.
— Dovedite i Dejla — doviknu Helen tiho za njima.
I tako, eto, sasvim prirodno i divno Bo pojaha kulaša još to po
podne.
Las Vegas se ne pokori već prvim zapovestima gospođe Toma
Karmajkela i odjaha za njom u pravcu šumovitih padina. I Helenu
je nešto prosto vuklo da krene za njima. Ona nije morala dvaput da
moli Dejla. Jahali su živo, ali ne sustigoše ni Vo ni Las Vegasa, jer
im je jahanje ličilo na njihovu sreću.
Dejl kao da je čitao Helenine misli, ili su se njegove misli
podudarale s njenima, pošto je uvek govorio upravo ono o čemu je
i ona mislila. Jašući natrag kući, on je na svoj spokojan način upita
da li bi mogli odvojiti neki dan, pa da obiđu njegov stari logor u
planini.
— I da povedemo i Bo, i Toma? Oh, to bih volela više od svega!!
— odgovori ona.
— Da, a takođe i... Roja — doda Dejl značajno.
— Dabome — potvrdi Helen olako kao da nije odmah razumela
njegov smisao. Ali ona okrete oči ustranu, dok joj je srce jako
zalupalo, a celo joj telo buknulo. — Hoće li samo Tom i Bo hteti da
pođu?
— Pa Tom me je i nagovorio da te pitam — odgovori Dejl. —
Džon i Hol mogu da prigledaju oko stvari dok mi budemo odsutni.

359
 — Oh, dakle Tom je tebe nagovorio? Ja... mislim se ipak...
možda ne bih išla.
— Nel, pa ja sam na to stalno mislio — reče on svojom srdačnom
iskrenošću. — Celog svog veka radiću za tebe. Ali ja osećam potrebu
da češće obiđem svoje staro šumsko stanište... A ako se ti udostojiš
da pođeš za mene, i učiniš me najsrećnijim čovekom: moraćeš da se
venčaš gore gde sam te i zavoleo.
— Ah, je li ti i to rekao Las Vegas Tom Karmajkel? — upita Helen
potiho.
— Nel, hoćeš li baš da znaš šta je Las Vegas rekao?
Na svaki način.
— Evo šta je rekao, ni pre jednog sata: „Milte, kljusino matora,
dopusti da ti dam jedan savet. Ja sam sada porodični čovek, a u
svoje vreme bio sam đavo sa ženama. Ja ih sve prozirem. Nemoj da
se venčaš s Nel Rejner u kući ili blizu nje gde sam ubio Bizlija. Ona
će se uvek toga sećati. I nemoj da se podseća na taj dan. Idi gore u
planinu, u tvoj Rajski Gaj! Bo i ja ćemo poći s vama, ako vi hoćete“.
Helen mu pruži ruku dok su išli korakom kroz duge senke sunca
na zahodu. U punoj sreći tih trenutaka ona je imala kada da se divi
i da bude zahvalna kauboju Karmajkelu na njegovoj tananoj
pronicljivosti. Dejl joj je sačuvao život, ali i Las Vegas joj je sačuvao
sreću.
Ne mnogo dana posle toga, kada su ponovo duge popodnevne
senke padale koso, Helen beše izjahala krivudavom uzanom
prtinom na vrh čuke visoko iznad Rajskog Gaja.
Roj je pevao goneći pred sobom natovarene mazge niz padinu.
Bo i Las Vegas pokušavahu da jašu stazom naporedo, da bi se mogli
držati za ruke. Dejl je bio sjahao i stajao je pored Helenina konja,
gledajući niz mrke padine obrasle šipražjem, sve dole do divnih
divljih gajeva, s njinim surim livadama i svetlim trakama potoka.
Bio je juli te još nije bilo onih raskošnih zlatnorujnih i plamenih
boja što ih je Helen bila zapamtila. Ali mrki obronci sa omorikama
i zelenim borovima i beličastim topolama, i čipkasti penušavi
vodopad, i suro razbacano stenje — sve te boje i oblici pozdraviše
njen pogled punom starom krasotom. Divljina, lepota i samoća

360
behu još tu, iste kao i pre, nepromenjene, kao večiti duhovi tih
visina.
Helen je volela da ostane tu još malo duže, ali su ostali zvali, i
Rendžer je nestrpljivo frktao mirišući duboko dole sočnu travu i
vodu.
— Nel, hajdemo — reče Dejl i povede nizbrdo. — Bolje je gledati
odozdo.
Sunce je upravo sedalo iza zupčastih planinskih kosa kada ova
tri snažna, spretna čoveka slobodne prirode dovršiše logor i
zgotoviše obilnu večeru.
Tada Roj Bimen izvuče malu oveštalu Bibliju, koju mu je Helen
bila dala kad je venčavao Bo i Toma, i čim rasklopi, njegovo se lice
preobrazi.
— Hodite, Helen i Dejl, — pozva on.
Njih dvoje ustadoše i stadoše preda nj. I on ih venča pod
ogromnim, veličanstvenim borovima, uz mirisni plavičasti dim što
se vio uvis, i uz pesmu vetra kroz granje, dok je vodopad žuborio
svoju tihu, dremljivu pesmu, a sa tamnih padina razlegao se divlji,
usamljeni urlik vuka, pun gladi za životom i parenjem.
— Pomolimo se — reče Roj zaklopivši Sveto pismo i kleknuvši
zajedno s njima.
„Samo je jedan bog, i njega molim u svojoj skromnoj službi za
ovu ženu i ovog čoveka što sam ih upravo venčao i vezao ovom
svetom vezom. Blagoslovi ih, i štiti ih, i vodi ih kroz sve buduće
godine njihova života. Blagoslovi sinove ovog krepkog šumskog
čoveka i učini ih da budu nalik na njega, da vole i da razumeju izvor
iz koga ističe život. Blagoslovi kćeri ove žene i podaj im još više od
njene ljubavi i duše, koje će omekšati i biti spas ovog tvrdog Zapada.
Gospode, obeleži im nejasni, tamni put kroz nepoznatu šumu
života! Vodi ih kroz golo bespuće budućnosti koje nikoji smrtni ne
poznaje! To te molimo u tvoje ime! Amin.“
Kad sveštenik ustade a s njim i njih dvoje, kao da se od Roja
odvoji ono ozbiljno, svečano lice. Ovaj mladi čovek ponovo postade
mrkoputi Roj bistrih očiju, šaljiv i ćutljiv, sa zagonetnim osmejkom
na usnama.

361
 — Gospođo Dejl, — reče on uzevši je za ruku — želim vam mnogo
radosti... A sada, posle ove moje najlepše službe u životu, mislim da
imam prava da zahtevam nagradu.
I on je poljubi. Zatim joj priđe Bo i čestita joj s puno tople ljubavi
sa svoje strane, i najzad Karmajkel sa svojom karakterističnom
srdačnom otvorenošću.
— Nel, ovo je zacelo jedina moja prilika u životu da vas poljubim
— reče on otežući. — Jer kad ovaj krupni Indijanac jednom okusi
šta je to poljubac...
Las Vegas tada pokaza kako ume da bude brz i srdačan u datoj
prilici. Sve ovo zbuni Helen i natera joj rumen u lice, ali je ostavi
neizrecivo srećnom. Ona je shvatala Dejlovo stanje. U njegovim
očima održavalo se saznanje o dragocenom blagu koje mu je
pripalo, ali još mu nije sinula puna svest o svojini.
Zatim, uz veseo razgovor, uz šalu, smeh i tihe poglede njih
petoro povečeraše. Kad su završili, Roj izrazi svoju nameru da se
oprosti od njih. Oni su se svi protivili i zaustavljali ga, ali uzaman.
On se samo smeškao i dalje sedlao konja.
— Molim vas, Roj, ostanite! — navaljivala je Helen. — Dan je već
na izmaku a vi ste umorni.
— A ne. Nikada ne želim da budem treći tamo gde su samo dvoje
— odgovori on uvijenim tonom.
— Ali nas je četvoro.
— A zar nisam od vas i Dejla načinio jedno?.. A onda, gospođo
Dejl, vi zaboravljate da sam se ja ženio više nego jedared.
— Helen se odjednom nađe pred razlogom na koji nije umela da
odgovori. Las Vegas se valjao po travi od pustog smeha. Dejl je
gledao čudnovato.
— Roj, otuda ste vi tako prijazni — reče Bo i đavolasto namignu.
— I znate li vi da sam se bila rešila, ako se Tom ne bude vratio, da
pokušam sreću s vama, Roj. Bogami, jesam. Koja bih vam ja bila
žena po redu?
Bo je uvek bila gotova da povuče nekoga za nogu. Roj se pravio
silno zbunjen. I svi su se smejali na njegov račun. On ih i ne pogleda
sve dok nije pojahao konja.

362
 — Las Vegas, — reče on lagano — učinio sam što sam mogao za
tebe: privezao sam te s tom plavookom devojkom što sam bolje
umeo. Ali ti ne mogu ništa jemčiti. Najbolje bi bilo da načiniš jedan
tor za nju.
— Ama, Roj, nisi ti, brate vešt tome kako se pripitomljavaju
ovakve divljačne — oteže Las Vegas. — Za nedelju dana Bo će mi
jesti iz ruke, videćeš.
No Boine plave oči rečito su izražavale sumnju u uspeh ove
neobične hvale.
Zbogom, prijatelji, — reče Roj krenuvši i uskoro se izgubi među
omorikama.
Helenina prva ženina dužnost beše da zahteva da ona i treba, i
hoće, i može da pomogne svome mužu oko pospremanja posle
raskošne večere. Pre no što posvršavaše, trže ih jedan zvuk. Dolazio
je od Roja, negde s padine — jedan dug, mek, zvonak zov, koji je
odzvanjao svežim večernjim vazduhom, prolamao se sanjivom
tišinom, odjekivao od strane do strane i od litice do litice, da bi
najzad zamro potajno u dalekim gudurama.
Dejl odmahnu glavom kao da ne vredi ni pokušavati da se
odgovori na taj divni zov. Tišina ponovo obujmi gaj, i suton kao da
se rađao u samom vazduhu putujući naniže.
— Nel, nedostaje li ti nešto? — upitaće Dejl.
— Ne. Ništa na svetu — prošaputa ona. — Srećnija sam nego što
sam se ikada usuđivala i da molim.
— Ne mislim na ljude ili na stvari. Mislio sam na naše ljubimce.
— Ah! Zaboravila sam na njih... Gde su oni sada,. Milte?
— Vratili su se u divljinu — reče on. — Morali su da žive dok ja
nisam bio tu. A ja sam dugo izbivao.
Upravo u taj mah dremljivu tišinu, s mekim žuborom vodopada
i ćarlijanjem vetra kroz borovo granje, prolomi oštar krik, visok,
drhtav, sličan ženinom u dirljivoj agoniji.
— To je Tom! — uzviknu Dejl.
— Oh, tako sam se... uplašila! — šapnu Helen jedva čujno.
Bo dotrča, a za njom u stopu Las Vegas.

363
 — Milte, to je bio vaš pitomi kuguar — uzviknu Bo sva uzbuđena.
— Oh, nikada ga neću zaboraviti! Te njegove krikove čujem i u
svojim snovima!
— Da, to je bio Tom — reče Dejl zamišljeno. — Ali ja ga još
nikada nisam čuo da tako zavija.
— Oh, zovi ga ovamo!
Dejl je zviždao i zvao, ali Tom ne dođe. Onda lovac otumara u
pomrčinu zovući ga s raznih strana u podnožju padina. Malo zatim
vrati se bez kuguara. I u tom trenutku, visoko gore iz mračne
gudure, ponovi se isti vrisak, samo mnogo udaljeniji, čudan i jezivo
bolan.
— Osetio nas je. Seća se. Ali se više neće vratiti — reče Dejl.
Helenu ponovo uzbudi saznanje o tome kako Dejl duboko
razume život i prirodu. Njena mašta letela je kao na krilima. Kako
je duboka i potpuna bila njena vera, njena sreća u osećanju da su
njena ljubav i njena budućnost, njena deca pa možda i unuci, pod
okriljem takvog jednog čoveka.
I tu pod zvezdanim nebom, pod granatim jelama, uzdišući tiho
zajedno s vetrom, Helen je sedela s Dejlom na starom kamenu, što
ga je možda pre milion godina oborio usov gore sa litice da bi
jednom u ovoj divljini poslužio kao logorski sto ili klupa za
zaljubljene. Slatki vonj borovine mešao se s mirisom dima što im ga
je povetarac nanosio u lice. Zvezde su bile tako bele, čiste i mirne!
Tako blistave u svojoj jednostavnoj ulozi! Jedan kojot zakevta na
južnim padinama, koje su sada bile mračne kao ponoć. Jedan
kamen nagrižen vremenom otkide se od pećine, i skotrlja se niz
police. A povetarac je tiho tugovao. Helen oseti svu tugu, i tajanstvo,
i uzvišenost ove samotne tvrdinje, i u njenoj duši počivala je puna
svest da će jednoga dana ipak sve biti u redu na ovom pomućenom
svetu.
— Nel, ja sam odomio ovaj gaj — reče Dejl. — Tako će uvek biti
naš.
— Odomio? Šta je to? — promrmlja Helen sanjarski. Ta reč učini
joj se slatka.

364
 — Država daje zemlju onima koji odaberu neko mesto da bi
sagradili sebi dom — odgovori Dejl. — Podići ćemo ovde jednu
brvnaru.
— I dolazićemo ovamo često... Rajski Gaj! — šaptala je Helen.
Rajski Gaj je doživljavao još jedared svoju ljubavnu priču. No
ljubav nije više bila strana u toj usamljenoj planinskoj kuli. Helen
je kroz šapat vetra u borovom granju slušala starodrevnu priču,
divnu, večito novu, i iskonsku. Ona je bila sva ustreptala od
uzbuđenja. Omorike što su stremile ka zvezdama ocrtavale su se
crne i jasne prema zvezdanom nebu. Cela ta široka samoća disala je
i čekala, sva nabrekla svojim tajanstvom, spremna da se otkrije
njenoj uzdrhtaloj duši.

365