Teri Bruks

MAČ OD ŠANARE
Herojski ep o borbi protiv sila mraka

Naslov originala
Ter ry Brooks
The Sword of Shannara

Prevela
Gordana Janković

Ilustracije
Robert Kalmarević
SVESKA PRVA
 1.
Stranac u noći

Sunce je već tonulo u zagasito zelenilo brda na zapadnoj strani doline, dodirujući
cr venim i sivo ružičastim odsjajem svojih senki rubove zemlje, kad je Flik Omsford
počeo da se spušta. Putanja je vodila niz severnu padinu, krivudajući oko gomila
teškog kamenja razbacanih po krševitom tlu, iščezavala u gustim šumama nizije da
bi se namah opet pojavila na nekom proplanku i šumskoj čistini. Flik je pogledom
pratio dobro poznati puteljak dok je, umoran, sa naporom koračao sa lakim ran-
cem nemarno prebačenim preko ramena. Njegovo široko, vetrom opaljeno lice
bilo je staloženo i blago i samo su velike sive oči otkrivale neiscrpnu snagu koja se
krila ispod mirne spoljašnosti. Flik Omsford je bio mlad, ali je zbog zdepaste gra-
đe, prosede smeđe kose i čupavih obr va izgledao mnogo stariji. Nosio je široku,
skladnu radnu odeću stanovnika Vejla, a u rancu što mu je visio o ramenu kotrljale
su se metalne alatke i zveckale sudarajući se jedna o drugu.
Večernji vazduh postao je prohladan, i Flik podiže okovratnik vunene košulje.
Dalji put vodio ga kroz šume i valovite ravnice koje se još nisu ukazivale; tama vi-
sokih hrastova i neveselih hikori oraha sezala je u visinu i zaklanjala od pogleda
bezoblačno noćno nebo. Sunce je zašlo, ostavivši za sobom samo tamno plavetnilo
nebeskog svoda, na kome su zaiskrile nebrojene blagonaklone zvezde. Ali ogrom-
no dr veće skrivalo je i njih, pa je Flik išao utabanom stazom prepušten sebi i tihom
noćnom mraku. Kako je taj put prešao već stotinu puta, mladić je ubrzo uočio izu-
zetnu nečujnost koja je ove večeri, činilo se, osvojila celu dolinu. Sve je nedostajalo
– i poznato zujanje insekata, uvek prisutno u spokoju noći, i krici ptica koje su se
budile sa zalaskom sunca i uzletale u traganje za hranom. Flik je napregnuto oslu-
škivao, pokušavajući da nazre bilo kakav zvuk života, ali ni njegove izoštrene uši
ništa nisu otkrile. Odmahnuo je glavom sa osećajem nelagodnosti. Duboka tišina
ga je uznemirila i zbog toga što je čuo priče o tome kako je nekoliko dana ranije, na
severnoj strani doline, u noći, primećeno neko stravično crnokrilo stvorenje.
Flik poče da zviždi i tok misli skrenu na posao koji je toga dana obavio na seve-
ru Vejla, gde je, živeći van naselja, nekoliko porodica obrađivalo zemlju i gajilo do-
maće životinje. Putovao je do njihovih domova svake nedelje, snabdevajući ih raz-
nim stvarima koje su im bile neophodne i donoseći im vesti o zbivanjima u Vejlu,
a, ponekad, i u udaljenim varošima Južne Zemlje. Malo je ljudi ovaj kraj poznavalo
tako dobro kao on, a još ih je manje želelo da pređe taj daleki put i izađe iz relativ-
ne bezbednosti svojih domova u dolini. Ljudi su u ovim danima više voleli da osta-
nu u izdvojenim zajednicama, brinu svoju brigu i sav ostali svet ostave da živi kako
ume i zna. Flik je, međutim, voleo da putuje i da s vremena na vreme napušta doli-
nu, utoliko pre što su udaljenim okućjima bile potrebne njegove usluge i što su ga
porodice štedro nagrađivale za uloženi trud. Kako je Flikov otac koristio svaku pri-
liku da zaradi nešto novaca, i ovaj posao bio je od koristi svim učesnicima.
Kada ga je jedna od niskih grana lako okrznula po glavi, Flik se trgao i odskočio
ustranu. Ljut i ojađen, naglo se uspravio i zagledao u tu lisnatu prepreku pre nego
što je bržim korakom nastavio put. Sada je već bio duboko zašao u šume nizije,
gde su samo razvejana mesečeva vlakna uspevala da pronađu put kroz debelo gra-
nje i da osvetle krivudavu stazu. Bilo je tako mračno da je Flik jedva nazirao pute-
ljak i, dok je proučavao pravac kojim se kretao, ponovo je postao svestan mukle ti-
šine. Činilo se da se odjednom ugasio celokupni život prirode i da je on u njoj os-
tao sam samcit, sa jednom željom da nađe izlaz iz ove šumske grobnice. Ponovo se
setio čudnih priča i, obuzet strepnjom, zabrinuto se osvrtao oko sebe. Ali, ništa se
nije micalo na putu ispred njega, ništa se nije kretalo u dr veću oko njega i on, zbu-
njen, oseti olakšanje.
Za trenutak je zastao na proplanku obasjanom mesečinom, zagledao se u pros-
transtva noćnog neba i potom naglo zašao u dr veće. Išao je polako krivudavom
stazom koja se iza proplanka sve više sužavala i baš sada, činilo se, nestajala u gus-
tom žbunju. Iako uveren da ga čula varaju, ipak se sa osećajem nelagodnosti osvr-
tao sve vreme. Posle izvesnog vremena, ponovo se našao na širem puteljku sa koga
je mogao da nazre i parčiće neba kroz teško dr veće. Stigao je skoro do podnožja
doline i bio samo oko tri hiljade metara udaljen od doma. Osmehnuo se i, ubrzava-
jući korak, počeo da zvižduće staru kafansku pesmu. Toliko se usredsredio na stazu
i otvoreno polje koje se naziralo na izlazu iz šume, da nije ni primetio ogromnu
crnu senku koja se odvojila od velikog hrasta, a Flik je njeno prisustvo osetio tek
kada se pred njim isprečila kao visoka, mračna stena, spremna da smr vi svog mno-
go manjeg protivnika. Uz drhtavi krik straha, Flik je odskočio ustranu i dok mu je
ranac pao na stazu uz zveket metala, levom rukom munjevito je istrgao iz pojasa
dugački tanki bodež. Kad se pognuo, spreman na odbranu, zaustavila ga je zapo-
vednička ruka i reči izgovorene brzo, snažnim ali ohrabrujućim glasom.
– Stani malo, prijatelju. Nisam krvnik i ne želim ti nikakvo zlo. Samo pokušavam
da se snađem i bio bih ti zahvalan kada bi mi pokazao pravi put.
Flik se malo opusti i zagleda u crnu priliku koja je stajala pred njim, pokušavaju-
ći da na njoj otkrije sličnost sa ljudskim bićem. Kako, međutim, nije video ništa,
napravio je nekoliko opreznih koraka ulevo nastojeći da na mesečini osenčenoj dr-
većem raspozna lice tamne prilike.
– Uveravam te da ti ne želim nikakvo zlo – nastavio je glas, kao da čita misli
mladog Vejlanina. – Nisam hteo da te uplašim, ali sam te opazio tek kad si se našao
predamnom i prepao se da ne prođeš i nestaneš i ne primetivši me.
 Glas je utihnuo, ogromna crna prilika stajala je bez reči, iako je Flik osećao kako
ga njene oči prate dok je prilazio ivici puta, leđima okrenut svetlosti. Malo pomalo,
bleda mesečina počela je da otkriva plavo osenčene i nejasne crte lica visokog
stranca. Dugo su dva čoveka stajala sučeljena i nema, proučavajući jedan drugoga –
Flik u pokušaju da dokuči ko je pred njim, stranac u mirnom iščekivanju.
A onda se, neočekivano, ogromna prilika strahovitom brzinom ustremi na Vejla-
nina i snažnim rukama zgrabi ga za ruke. Flik se iznenada nađe iznad tla, visoko u
vazduhu. Nož mu ispade iz obamrlih prstiju, a prilika se podrugljivo nasmeja i reče
dubokim glasom:
– Šta ćemo sad, mladi prijatelju! Šta li nameravaš da uradiš, pitam se? Mogao bih
ti ovoga trenutka iščupati srce, ili te ostaviti na milost i nemilost kurjacima, samo
da hoću, nije li tako?
Flik je svom silinom pokušavao da se oslobodi snažnih ruku; užas je u obamrloj
svesti potisnuo sve druge misli osim želje za bekstvom. Nije imao pojma kako ga je
biće zarobilo, ali je ono bez sumnje bilo i mnogo moćnije i mnogo snažnije od sva-
kog nor malnog čoveka i po svemu sudeći spremno da ga brzo pošalje na onaj svet.
A onda ga je, isto tako neočekivano, napadač malo spustio a podrugljivi glas pos-
tao leden od srdžbe.
– A sad je dosta, momče! Odigrali smo našu malu igru, iako ti i dalje ništa o
meni ne znaš. Umoran sam i gladan, i baš nemam želju da se zadržavam na šum-
skoj stazi i mrznem se na večernjem vetru dok ti razmišljaš o tome da li sam čovek
ili zver. Spustiću te na tle da bi mi pokazao put. Ali, upozoravam te, ne pokušavaj
da pobegneš, jer ćeš u tom slučaju zaista rđavo proći.
Gromki glas se načas izgubio, a kada se ponovo javio, srdžba je ustupila mesto
ranijem nagoveštaju ruganja praćenog kratkim smehom.
– Osim toga – gr mela je crna prilika dok su prsti oslobađali Flika gvozdenog
obruča i spustili ga na zemlju – mogu ti biti bolji prijatelj nego što zamišljaš.
Prilika je malo uzmakla, a Flik se uspravio trljajući pažljivo članke da povrati
protok krvi u obamrle ruke. Želeo je da potrči, da pobegne, ali je bio siguran da bi
ga stranac lako uhvatio i ovoga puta dokrajčio bez oklevanja. Oprezno se sagao i,
dohvativši pali bodež, ponovo ga zadenuo za pojas.
Sada je jasnije video svog nepoznatog protivnika i brzo otkrio da je pred njim
ipak čovek, premda i viši i krupniji od svih ljudi koje je Flik ikada video. Bio je vi-
sok preko dva metra, izuzetno vitak, iako ni to sa sigurnošću nije mogao tvrditi bu-
dući da je bio uvijen u široki crni ogrtač sa kapuljačom na glavi. Lice u senci bilo je
duguljasto i izbrazdano, oči su bile duboko usađene i gotovo potpuno skrivene na-
kostrešenim obr vama što su se jarosno nadvijale nad dugačak, ravan nos. Kratka
crna brada isticala je široka usta izvijena u nepokretnu crtu. Sveukupni izgled bio je
zastrašujući, sve je bilo tako crno i ogromno, i Flik je sa mukom savlađivao neodo-
ljivu želju da jurne ka rubu šume. Pogledao je uz krajnji napor stranca pravo u du-
boke, tamne i pronicljive oči i bledo se osmehnuo.
– Pomislio sam da si lopov – promrmljao je oklevajući.
– Pogrešno si mislio – glasio je miran odgovor i glas postao nešto blaži. – Moraš
naučiti da razlikuješ prijatelja od neprijatelja. Može se dogoditi da ti život zavisi od
toga. A sada mi reci kako se zoveš?
– Flik Omsford.
Nekoliko je trenutaka oklevao, a onda hrabrije, nastavio:
– Otac mi se zove Kurzad Omsford. Drži krčmu u Šejdi Vejlu1, nedaleko odav-
de. U njoj možete dobiti i prenoćište i hranu.
– A, Šejdi Vejl – uzviknu stranac neočekivano. – Pa ja upravo tamo i idem. –
Ućutao je kao da razmišlja o sopstvenim rečima. Flik ga je pažljivo posmatrao, dok
je stranac svoje muževno lice trljao iskrivljenim prstima i gledao preko ivice šume u
valovite travnjake doline.
– Ti... imaš brata.
Nije to bilo pitanje, nego zaključak, potvrda jedne činjenice. Izgovorio je to tako
odsutno i mirno, kao da uopšte nije zainteresovan za bilo kakav odgovor, pa ga je
Flik i jedva čuo. Shvativši sa zakašnjenjem značenje ove napomene, mladić se trže i
pogleda sagovornika.
– Otkud ti to znaš...?
– Pa zar postoji neki mladi Vejlanin koji nema brata?
Flik je nemo klimao glavom, nesposoban da shvati šta to stranac pokušava da
kaže, i pitao se koliko on zna o Šejdi Vejlu. Ali budući da mu je obećao smeštaj i
večeru, on se saže, dohvati odbačeni ranac i prebacivši ga preko ramena obrati se
visokoj prilici iza sebe.
– Idemo ovim putem – reče, i obojica krenuše.
Iz duboke, guste šume ušli su u predeo valovitih, blagih brežuljaka preko kojih je
vodio put do zaseoka Šejdi Vejla, na drugom kraju doline. Na izlasku iz šume oba-
sjala ih je svetla noć: mesec je bio pun i beo, i dolina i staza kojom su putnici išli
bile su okupane njegovim bleskom. Putanja je kao nejasna linija vijugala preko tra-
vom obraslih brežuljaka i u daljini se nazirala samo povremeno, po kišom ispranim
usecima i delovima isušene zemlje. Vetar je postajao sve jači i svojim brzim udari-
ma poput bičeva zaustavljao putnike, primoravajući ih da pognu glave i zaštite oči.
Nijedan od njih nije progovorio ni reči od kako su krenuli; svaki se, odvojeno,
usredsredio na put pred sobom i na tle koje se neprekidno menjalo. Posle svakog
ćuvika i svakog vrha pojavljivala su se nova brda i nove udoline. Noć je i dalje bila
tiha, čuo se samo huk vetra. Flik je napregnuto osluškivao, jednom mu se čak uči-
nilo da čuje oštre krike negde daleko na severnoj strani, ali su ovi već u sledećem
trenutku nestali. Činilo se da stranac ne primećuje neuobičajenu tišinu i da je svu
pažnju usmerio ka stalnim promenama što ih je pružala priroda. Nije dizao pogled
sa puta, nije gledao ni u svoga mladog vodiča. Uprkos tome, izgledalo je da tačno
zna kuda ga mladić vodi i išao je pored njega s punim poverenjem.
Posle izvesnog vremena Flik je sa sve većim naporom uspevao da održi korak sa
visokim strancem, koji je putanju prevaljivao dugačkim a brzim, krupnim koraci-
ma, pa su u poređenju sa njima Flikovi bili mnogo kraći i gotovo patuljasti. Vejla-
nin je s vremena na vreme morao da potrči i tada bi, videvši sa koliko napora nje-
gov manji saputnik pokušava da ga sustigne, usporavao korak. Najzad se južne pa-
dine doline približiše i brda počeše da zalaze u šibljem pokrivene pašnjake, iza ko-
jih su se nazirale nove šume. Zemljište se spuštalo u blagom nagibu i Flik opazi ne-
koliko poznatih međaša koji su označavali predgrađe Senovite Doline. Odahnuo je
s olakšanjem – stigli su na domak zaseoka i toplog doma.
Kako stranac nije izgovorio nijednu reč u toku kratkog putovanja, Flik se uste-
zao od svakog pokušaja razgovora i umesto toga nastojao je da u hodu što bolje
osmotri diva. Bio je veoma zaplašen – to duguljasto, izbrazdano lice, zaklonjeno
oštrom crnom bradom, podsećalo ga je na strašne Vorloke o kojima su mu nemilo-
srdni odrasli pričali u kasnim večernjim satima, pred ognjištem sa užarenim panje-
vima. Najstrašnije su bile strančeve oči ili, pre, te duboke, mračne špilje ispod na-
kostrešenih obr va. Fliku nije polazilo za rukom da prodre u tamne senke koje su
skrivale lice a ono je, kao isklesano od kamena, bilo pognuto i usredsređeno na sta-
zu. I dok je krišom osmatrao to neprozirno lice, Flik se seti da mu stranac nije re-
kao čak ni svoje ime.
Dva putnika su se sada nalazila na spoljašnjoj ivici Vejla, gde je jasno raspoznat-
ljivi puteljak vijugao kroz široko, gusto žbunje koje je gotovo gušilo prolaz. Div se
iznenada zaustavi: stajao je nepomično, pognute glave, i osluškivao. I Flik zastade
bez reči, uzaludno pokušavajući da nešto otkrije. Stajali su tako nepokretno, činilo
im se, čitavu večnost, a onda se div hitro okrete svom saputniku.
– Brzo! Sakrij se u ono žbunje. Hajde, trči!
Gotovo je gurao Flika ispred sebe dok je ogromnim koracima hitao ka visokom
šipražju. Flik se sa strahom zavukao u svetilište grmlja, sa rancem pripijenim uz
leđa i slušao kako alatke u njemu zveckaju. Stranac ispruži ruku, zbaci mu zavežljaj
s leđa i sakri ga pod dugi crni plašt.
– Tiho! – šištao je. – Trči! Nečujno!
Potrčali su ka tamnom zidu od lišća, gde div žustro gurnu Flika u lisnato granje
koje ih je tuklo poput biča i odvuče ga grubo u središte žbunja. Dok je stajao teško
dišući, Flik zapazi da njegov saputnik ne gleda oko sebe nego da proviruje nagore,
u noćno nebo koje se kroz lišće pomaljalo u iskidanim, nepravilnim parčićima.
Iako je Vejlaninu nebo izgledalo nepomućeno treptajem zvezda, pomno je pratio
saputnikov pogled i čekao. Minuti su prolazili; u jednom trenutku pokušao je da
nešto kaže, ali su ga snažne ruke odmah ućutkale i uhvatile ga za ramena, opomi-
njući. Gledao je u noć i ćulio uši tragajući za šumovima očevidne opasnosti, ali je
čuo samo sopstveno teško disanje i miran šum vetra kroz zanjihale grane.
U trenutku kada se Flik spremao da sedne i ispruži umorne noge, nebo je izne-
nada prekrilo nešto ogromno i crno, nešto što im je preletelo preko glave i odmah
zatim nestalo sa vidika. U sledećem času ponovo se pojavio, kružeći tako lagano da
se činilo da se i ne kreće; velika senka nadvijala se preteći nad dvojicom skrivenih
putnika. Osećanje užasa potreslo je Flikovu svest, hvatajući je u zamku svoje gvoz-
dene mreže, iako je ona na sve načine nastojala da pobegne od tog ludila koje je u
nju prodiralo. Fliku se činilo da mu neki ogroman teret pritiskuje grudi i postepeno
potiskuje vazduh u plućima; počeo je da se guši, da gubi dah. Pred njim se ukazala
vizija – crno obličje oivičeno cr venim rubovima, čudovište sa rukama-kandžama i
džinovskim krilima, toliko zlo da samim svojim postojanjem ugrožava ništavne ži-
vote oko sebe. Mladić je poželeo da vrisne, ali ga je strančeva ruka opet čvrsto i ne-
milostivo uhvatila za rame i odvukla od ponora u koji je srljao. Iznenada, kao što se
i pojavila, čudovišna senka je iščezla, ostavljajući za sobom spokojno nebo u tihoj
noći.
Ruka na Flikovom ramenu polako popusti stisak i Vejlanin teško skliznu na tlo,
tela obamrlog i oblivenog ledenim znojem. Visoki stranac mirno sede pored mla-
dog saputnika i bledi osmeh mu prelete preko lica. Spustio je dugu ruku na Flikovu
i blago je potapšao kao da je detinja.
– Hajde, hajde, mladi prijatelju – prošaputao je – živ si i zdrav, a Vejl ti je na do-
maku ruke.
Flik diže glavu i očima raširenim od straha zagleda se u spokojno lice pored
sebe.
– To stvorenje! Šta je to užasno stvorenje?
– Obična senka – odgovori čovek bez oklevanja. – Ali ovo nije ni mesto ni vre-
me da se bavimo takvim stvarima. O njima ćemo govoriti kasnije. U ovom času
čeznem za hranom i toplom vatrom, pa se pobrini da što pre do njih dođem, da ne
bih izgubio strpljenje.
Pomogao je Vejlaninu da ustane i vratio mu ranac. Zatim je pokretom ruke po-
kazao da je spreman da ga sledi, ukoliko je Flik spreman da ga vodi. Dok su izlazili
iz okrilja šipraga, Flik je sa strepnjom zagledao noćno nebo, ali je sve bilo tako spo-
kojno da se činilo da je čitav doživljaj samo posledica bujne mašte. Razmislivši oz-
biljno o svemu, zaključio je da mu je, kako bilo da bilo, dosta straha za jedno veče:
prvo susret sa ovim bezimenim divom, a potom sa užasnom senkom. Zaklinjao se
u sebi da će dobro promisliti pre nego što ponovo krene na put noću, daleko od
bezbednosti Šejdi Vejla.
Već posle nekoliko trenutaka dr veće i grmlje počelo je da se razređuje i kroz
tamu dopre svetlucanje žutih svetiljki. Što su se više približavali, to su i neodređeni
obrisi zgrada dobijali jasnije, četvorougaone i pravougaone oblike. Puteljak se širio
u ravan, blatnjavi drum što je vodio pravo u seoce i Flik se zahvalno osmehnu sve-
tiljkama koje su ga prijateljski dočekivale svetlucanjem kroz prozore tihih kuća.
Drum je bio potpuno pust i da nije bilo te svetlosti namernik bi se s pravom pitao
da li u Vejlu ima žive duše. Flik je u svojim mislima, naravno, bio daleko od ovak-
vih pitanja; razmišljao je šta od svega da ispriča ocu i Šii; nije hteo da ih uznemiri
vestima o čudovišnim senkama koje su lako mogle biti proizvod njegove mašte i
noćne tmine. Stranac koji je koračao pored njega mogao bi možda unekoliko ra-
zjasniti neobičnu pojavu, iako se do sada baš nije pokazao govorljivim. Flik i neho-
tice baci pogled na visoku priliku koja je ćuteći koračala pored njega. I ponovo za-
drhta od crnila kojim je nepoznati bio obojen. Izgledalo je da se ono odbija od pla-
šta i kapuljače prebačene preko glave i od dugih mršavih ruku, da ga zaodeva zlo-
kobnim mrakom. Ma ko bio ovaj tuđinac, kao neprijatelj bio bi veoma opasan.
Prolazili su lagano između seoskih zgrada i Flik je mogao videti kako iza širokih
prozora gore luče. Kuće su bile dugačke i niske, sve prizemne, sa blago nagnutim
krovovima koji su se u najvećem broju postepeno sužavali na jednoj strani, prela-
zeći u nastrešnicu nad doksatima povezanim teškim gredama sa dugačkim tremovi-
ma. Zgrade su uglavnom bile od dr veta; temelje i zidove od kamena imale su samo
one malobrojne. Flik je provirivao u zastrte prozore, tražeći pogledom ukućane čija
bi poznata lica delovala umirujuće. Doživeo je stravičnu noć i osećao je veliko
olakšanje što se vratio kući, među ljude koje dobro poznaje.
Stranac je i dalje bio ravnodušan prema svemu. Bacio bi poneki usputni pogled
na seoce i nije progovorio ni reči od kako su ušli u Vejl. Flik se neprekidno čudio
načinu na koji ga je saputnik sledio. On ga u stvari i nije pratio jer je, činilo se, tač-
no znao kuda ga mladi Vejlanin vodi. Kada bi se drum račvao u nekoliko različitih
pravaca, usred istovetnih redova kuća, visoki čovek bi bez teškoće pogađao pravi
put i ne gledajući u Flika, i ne podigavši glavu da osmotri stazu pred sobom. Flik
odjednom shvati da on sam ide njegovim trahom, da ga stranac vodi.
Brzo su stigli do gostionice. Zdanje je bilo veliko i sastojalo se od glavne zgrade
i prostranog trema, produžavajući se u dva krila na svakoj strani. Bilo je sagrađeno
od velikih dr venih trupaca, postavljenih na visokom kamenom temelju i pokriveno
naherenim krovom, s tim što je ovaj bio mnogo viši od onih na susednim kućama.
Središnja zgrada je bila dobro osvetljena i iz nje su dopirali prigušeni glasovi, ispre-
kidani povremeno smehom i grajom. Dva krila krčme bila su u tami; tu su se nala-
zile odaje za goste. Miris pečenog mesa ispunio je noćni vazduh i Flik brzim kora-
kom povede gosta uz dr vene stepenice dugačkog trema ka širokim dvostrukim vra-
tima glavne zgrade. Nepoznati ga je pratio ne progovorivši nijednu reč.
Flik otkači tešku metalnu rezu na vratima i snažno povuče ručice na njima. Veli-
ka vrata se širom otvoriše i oni uđoše u prostranu, udobnu odaju sa nizom klupa,
stolica sa visokim naslonom i dugačkih, teških dr venih stolova. Sobu su jarko
osvetljavali svetlost visokih sveća na stolovima i zidnim policama i plamen velikog
ognjišta koje se nalazilo na sredini levog zida. Zaslepljen, Flik je pokušavao da pri-
lagodi oči novoj svetlosti. Trepćući, prelazio je pogledom od ognjišta i udobnog
nameštaja preko zatvorenih dvostrukih vrata u dnu prostorije do dugačkog šanka
koji se protezao celom dužinom desnog zida. Ljudi za šankom lenjo su podigli oči
kada su dva putnika ušla i na licima im se ocrtalo neskriveno zaprepašćenje zbog
pojave visokog tuđinca. Ali kako ih Flikov pratilac, činilo se, nije ni primećivao, oni
se brzo vratiše započetim razgovorima i večernjem piću. Dva-tri puta su se okrenu-
li prema pridošlicama, tek toliko da vide šta će ovi uraditi. Putnici su stajali na vra-
tima još nekoliko trenutaka, jer je Flik po drugi put prolazio pogledom po malom
skupu, tražeći oca. Stranac mu je rukom pokazao udobne stolice smeštene u levom
uglu sobe.
– Idem da sednem dok ti pronađeš oca. Mogli bismo večerati svi zajedno.
Bez daljih objašnjenja, mirno se uputio ka manjem stolu u dnu i seo, pognuta
lica, leđima okrenut ljudima za šankom. Ponovo iznenađen, Vejlanin ga je jedno
vreme posmatrao a onda je kroz dvostruka vrata izašao u predvorje. Otac je vero-
vatno bio u kuhinji i večerao sa Šiom. Flik se žurno uputi u hodnik, prođe pored
nekoliko zatvorenih vrata i tek onda stiže do onih što su vodila u kuhinju gostioni-
ce. Kada je ušao, dva kuvara veselo poželeše mladiću dobro veče. Flikov otac je se-
deo na kraju dugačkog šanka, na levoj strani. Kao što je Flik i pretpostavljao, upra-
vo je završavao večeru. Mahnuo mu je mišićavom rukom u znak pozdrava.
– Došao si kasnije nego obično, sine – dobroćudno je progunđao. – Sedi da ve-
čeraš dok još ima šta da se pojede.
Flik umorno priđe, spusti ranac na pod uz laki zveket metala i posadi se u jednu
od visokih stolica. Njegov otac ispravi krupno telo, odgurnu prazan tanjir i upitno
pogleda mladića, mršteći široko čelo.
– Na putu ka dolini sreo sam nepoznatog putnika – objasni Flik oklevajući. –
Traži sobu i večeru. Molio je da mu se pridružimo.
– Pa, došao je na pravo mesto – izjavi stariji Omsford. – Ne vidim zašto mu se
na bismo pridružili u dobrom zalogaju, jer bih i ja rado još nešto pojeo.
Podigao je teško telo sa stolice i dao znak kuvarima da pripreme još tri večere.
Flik je pogledom tražio Šiu, ali njega nije bilo na vidiku. Dok je otac izdavao kuva-
rima posebna naređenja za večeru, Flik je na česmi spirao sa sebe prljavštinu i blato
sa druma. Kada se Kurzad vratio, on ga upita gde mu je drugi sin.
– Šia je izašao da mi nešto nabavi, treba da se vrati svakog časa – odgovori otac.
– Uzgred, kako se zove čovek koga si doveo?
– Ne znam, nije mi rekao – slegnu Flik ramenima.
Stari Omsford se namršti i promrmlja nešto o ćutljivim i zatvorenim strancima,
proprativši taj nerazgovetni komentar zakletvom da u svoju gostionicu više neće
primati nepoznate i tajanstvene tipove. Mahnuo je rukom sinu i prvi prošao kroz
kuhinjska vrata, brišući usput zid svojim širokim ramenima.
 Flik brzo pođe za njim natmurena lica, mučen nedoumicom.
Stranac je još sedeo mirno, i dalje leđima okrenut ljudima za šankom. Kada je
čuo kako se vrata u dnu prostorije otvaraju, pomerio se tek toliko da vidi one koji
su upravo ulazili. Odmah je zapazio veliku sličnost oca i sina. Obojica su imala ista
široka, spokojna lica i prosedu smeđu kosu. Stajali su u dovratku, neodlučni, a
onda je Flik rukom pokazao u njegovom pravcu. Ugledao je iznenađenje u očima
Kurzada Omsforda; gostioničar ga najpre dobro osmotri i tek mu onda priđe. Gost
se učtivo podiže nadvisujući oba domaćina.
– Dobro došao u moju krčmu, stranče – pozdravi gosta stariji Omsford, poku-
šavajući da prodre pogledom pod kapuljaču koja je skrivala tamnoputo lice. – Zo-
vem se, kao što ti je verovatno moj sin već rekao, Kurzad Omsford.
Stranac prihvati pruženu ruku i steže je takvom žestinom, da se na licu snažnog
krčmara ukazao grč. Zatim klimnu glavom Fliku.
– Tvoj sin je bio tako ljubazan da me dovede u ovu prijatnu gostionicu. –
Osmehnuo se osmehom za koji bi se Flik mogao zakleti da je podrugljiv. – Nadam
se da ćete mi se pridružiti za večerom uz čašu piva.
– Svakako – odgovori kratko gostioničar i, protutnjavši pored njih dvojice ka
praznoj stolici, svali se na nju svom težinom. I Flik je prineo stolicu i seo, pogleda
uprtog u gosta, koji je upravo hvalio divnu gostionicu. Omsford je blistao od zado-
voljstva i klimao glavom, poručujući da mu se donesu tri čaše. Ali, visoki stranac
nije skidao kapuljaču sa glave i Flik oseti neodoljivu želju da zaviri u to senkom pri-
kriveno lice. Plašio se samo da gost to ne primeti, jer mu je sličan pokušaj već do-
neo bolne članke i uvažavanje snage i naravi ovog ogromnog čoveka.
Sedeo je ćuteći dok se razgovor gosta i domaćina kretao od učtivih opaski o bla-
gom vremenu do prisnije rasprave o ljudima i zbivanjima u Vejlu. Flik je ubrzo pri-
metio da njegov otac, kome za to nikada i nije bio potreban neki podsticaj, sam
vodi ceo razgovor, uz povremena pitanja što ih je ubacivao sagovornik. To vero-
vatno i nije bilo od značaja, ali Omsfordovi ništa nisu znali o tajanstvenom putniku
koji im ne beše rekao čak ni svoje ime, i koji je sada od bezazlenog krčmara veoma
vešto izvlačio sva moguća obaveštenja o Senovitoj Dolini. Ta situacija mučila je Fli-
ka, ali odista nije znao šta bi mogao tu uraditi. Poželeo je da se pojavi Šia i da vidi
šta se događa. Ali tek pošto je dugo očekivana večera poslužena i pojedena u slast,
sve do poslednje mr vice, otvorila su se širom jedna od dvostrukih vratnica i na nji-
ma se iz mraka pojavio Šia Omsford.
Flik je zapazio da namernik sa kapuljačom prvi put nekome poklonio nešto više
od prolazne pažnje. Snažne ruke zatresle su sto u trenutku kada je crna prilika usta-
la bez reči i natkrila Omsfordove. Nepoznati je, činilo se, zaboravio da su i oni tu;
bore na visokom čelu postale su još oštrije i izraženije, a kao od kamena isklesano
lice zračilo je dubokom usredsređenošću. U jednome kratkom, užasnom trenutku,
Flik pomisli da je stranac na neki način spreman da uništi Šiu, a onda je ta misao iš-
čezla i ustupila mesto drugoj: nepoznati čovek je pokušavao da prodre u svest nje-
govog brata.
Gost je zurio u Šiu, prelećući duboko usađenim očima preko njegovog sitnog,
nežnog lica i krhkog tela. Odmah je uočio karakteristične crte Elfa2 – blago ušilje-
ne uši ispod razbarušene plave kose, kao olovkom ocrtane obr ve koje su se pod oš-
trim uglom sretale iznad samoga nosa, a ne na čelu, i neobično fine nosne i vilične
kosti. To lice odražavalo je inteligenciju i poštenje i u ovom trenutku se u prodor-
nim plavim očima pojavila odlučnost koja je u susretu dva pogleda načas zažarila
mladalačko lice. Šia je za trenutak oklevao pred ogromnom, mračnom pojavom u
dnu sobe. Osećao se, neobjašnjivo, uhvaćen u zamku, ali se naglo sabrao i odlučno
uputio prema odbojnoj figuri.
Flik i njegov otac posmatrali su Šiu koji se približavao, netremice zureći u viso-
kog tuđinca, da bi zatim, kao da su konačno shvatili ko dolazi, i sami ustali od sto-
la. Nastao je trenutak mučne tišine i nemih pogleda, a onda su se Omsfordovi, svi
odjednom, počeli bučno pozdravljati bujicom reči koja je otkrivala unutrašnju na-
petost. Šia se osmehivao Fliku, ali nije skidao oči sa gorostasne figure koja je stajala
pred njim. Šia je bio nešto niži od brata, pa je strančeva senka iznad njega bila još
veća, iako ga je to manje uznemiravalo sada nego kada se sa njim sučelio. Kurzad
Omsford mu je govorio o nabavkama, pa mu pažnja za trenutak popusti dok je od-
govarao na očeva uporna pitanja. Posle nekoliko napomena, Šia se konačno obrati
došljaku.
– Ne verujem da smo se ikada sreli. Pa ipak, ti kao da me odnekud znaš, a i ja
imam čudan osećaj da te poznajem.
Lice u senci iznad njega potvrdi ove reči i već poznati podrugljivi osmeh prelete
preko njega.
– Trebalo bi da me poznaješ, iako me ne čudi što me se ne sećaš. Ali ja znam ko
si; poznajem te vrlo dobro.
Sada je Šia bio preneražen ovim odgovorom, nesposoban da bilo šta kaže; stajao
je i zurio u stranca. Ovaj je samo podigao svoju mršavu ruku i protrljao kratku
crnu bradu, mirno posmatrajući tri čoveka koja su očekivala nastavak priče. Na Fli-
kovim poluotvorenim usnama lebdelo je pitanje svih Omsfordovih; i tada nepoz-
nati gost naglim pokretom ruke zbaci kapuljaču i potpuno otkri tamnoputo lice,
uokvireno crnom kosom dugom do ramena, i duboko usađene oči koje su i dalje li-
čile na crne proreze u senci gustih obr va.
– Zovem se Alanon – mirno izjavi.
Ove je reči propratilo opšte zaprepašćenje; u mukloj tišini Omsfordovi su nemo
zurili u stranca kao u čudo! Alanon – tajanstveni putnik-lutalica, povesničar rasa, fi-
lozof i učitelj i čovek, kako se govorilo, koji poznaje magiju i okultne veštine. Ala-
non – čovek koji je obišao sve četiri zemlje, od najmračnijih šuma Anara do zabra-
njenih visova planina zvanih Kosturnica. Njegovo ime bilo je poznato čak i onima
koji su živeli u najizdvojenijim zajednicama Južne Zemlje. I sada je, eto, Alanon
neočekivano stajao pred Omsfordovima, od kojih se nijedan nije usudio da zavičaj-
nu dolinu napusti više od tri četiri puta, i to samo na kratko.
Alanon se prvi put toplo osmehnu, ali je istovremeno osetio i duboko sažaljenje
prema njima. Spokojan život kojim su živeli toliko godina bio je završen a za to je,
na neki način, on bio kriv.
– Šta te je dovelo ovamo? – najzad je uspeo da promuca Šia.
Visoki čovek ga oštro pogleda i muklo, skoro jedva čujno, izgovori reči koje su
ih zaprepastile.
– Ti, Šia – promrmlja. – Zbog tebe sam došao.
 2.
Alanonova priča

Šia se sledećeg jutra rano probudio i, ustavši iz toplog kreveta, brzo se obukao na
vlažnoj hladnoći. Niko od gostiju i članova porodice još nije bio budan. U dugač-
koj zgradi vladala je tišina, dok je iz svoje sobice, smeštene u zadnjem delu kuće,
prelazio u prostranu trpezariju gde je prstima utrnulim od mraza hitro založio va-
tru u velikom kamenom ognjištu. U Senovitoj Dolini je uvek, čak i u najtoplije
doba godine, bilo veoma hladno, sve dok sunce ne bi doseglo do ivice brda. Dolina
je bila dobro zaklonjena, i to ne samo od ljudskih očiju nego i od besova surovih
vremenskih nepogoda koje su pretile iz Severne Zemlje. Ali dok bi opasne zimske
mećave i prolećne oluje prohujale preko nje, oštri jutarnji mrazevi zadržavali su se
u visokim brdima u toku cele godine, i tek bi toplota podnevnog sunca uspevala da
odagna studen.
Vatra je pucketala i žarila cepanice a Šia je, opušten, sedeo na jednoj od stolica sa
visokim naslonom i razmišljao o onome što se dogodilo prethodne večeri. Kako je
moguće da ga Alanon poznaje? Retko je odlazio iz Vejla i svakako bi se setio da ga
je ikada sreo na nekom od tih nečestih putovanja. Alanon je odbio da kaže nešto
više o tome, posle svoje pr vobitne kratke izjave. Završio je večeru ćuteći i ponovo
postao ona ista odbojna ličnost na koju je Šia naišao ušavši u krčmu. Pošto je zavr-
šio sa jelom, stranac je zatražio da mu pokažu sobu i odmah se, uz izvinjenje, po-
vukao na spavanje. Ni Šii ni Fliku nije pošlo za rukom da od njega izvuku ijednu
reč o dolasku u Šejdi Vejl. Braća su do u kasnu noć razgovarala o svemu i Flik je is-
pričao priču o susretu sa Alanonom i o pojavi stravične senke.
Šia se u mislima neprekidno vraćao na pr vobitno pitanje – kako je moguće da ga
Alanon poznaje? Prelazio je u sećanju događaje iz svoga života. Ranog detinjstva se
jedva sećao. Nije znao gde se rodio, iako mu je, kada su ga Omsfordovi usvojili, re-
čeno da je rođen u jednoj maloj zajednici Zapadne Zemlje. Otac mu je umro pre
nego što je uspeo da ga trajnije zapamti, i sada ga se gotovo i nije sećao. Jedno vre-
me ga je čuvala majka; mogao je da oživi poneku sliku iz godina provedenih sa
njom, iz dana kada se igrao sa elfskom decom, okružen velikim dr većem i tamno-
zelenom samoćom. Imao je pet godina kada se majka iznenada razbolela i odlučila
da se vrati svojima u Senovitu Dolinu. Morala je znati da umire, ali je sva njena bri-
ga bila posvećena sinu. Putovanje na jug bilo je poslednje u njenom životu; umrla
je ubrzo po njihovom prispeću u dolinu.
 Rođaci koje je ostavila kada se udala u međuvremenu behu pomrli, svi osim
Omsfordovih, sa kojima je bila u daljem srodstvu. Kurzad Omsford je izgubio
ženu nepunu godinu dana ranije i, vodeći gostionicu, sam gajio sina Flika. Šia je
postao član porodice Omsford i dva dečaka su odrasla kao braća, noseći prezime
Omsfordovih. Šia nikada nije čuo svoje pravo ime; nije za njega ni pitao. Omsfor-
dovi su bili jedina porodica koja mu je nešto značila; oni su ga prihvatili kao svog
rođenog. Bilo je dana kada ga je to saznanje mučilo, ali je Flik uporno ponavljao da
polubraća uživaju sva preimućstva samim tim što udružuju nagone i osobine dveju
rasa.
Šia je i dalje prebirao po sećanju, ali nikako nije mogao da se seti susreta sa Ala-
nonom, pa mu se činilo da se taj susret nikada nije ni zbio. Vrteo se u stolici i od-
sutno zurio u vatru. Postojalo je nešto u tom sumornom putniku-lutalici što ga je
plašilo. Možda mu se samo pričinjavalo, ali nije mogao odagnati osećanje da mu vi-
soki čovek čita misli i prodire u najskrivenije kutke njegovog bića kad god to pože-
li. Ma kako ta misao izgledala smešna, nije ga napuštala još od susreta u trpezariji. I
Flik je imao sličan utisak. Otišao je i dalje od toga, kada je u tami spavaće sobe, pla-
šeći se da ga ne čuju, šapatom rekao bratu da je Alanon opasan čovek.
Šia ispruži noge i duboko uzdahnu. Napolju je svanjivalo. Kada je ustao da doda
drva na vatru, začuo je očev glas u hodniku – Kurzad Omsford je izdavao dnevna
naređenja. Ponovo je uzdahnuo, odagnao crne misle, i pomiren sa sudbinom, pohi-
tao u kuhinju da pomogne u jutarnjim pripremama.
Bilo je skoro podne kada je opet video Alanona, koji je čitavo jutro proveo u
svojoj sobi. Pojavio se iznenada, iza krčme, u trenutku kada je Šia, opušten u senci
ogromnog dr veta, završavao ručak koji je pripremio sam, na brzinu. Otac je poslo-
vao u kući a Flik beše otišao u nabavke. Sumorni poznanik od prethodne večeri
nije izgledao manje odbojno na podnevnom suncu; bio je onaj isti mračni gorostas
u večitoj senci, iako je crni plašt zamenio svetlosivim. Prišao je lako pognut i seo
na travu pored Vejlanina zagledavši se odsutno u visove brda na istoku, koji su se
pomaljali iznad dr veća zaseoka. Ćutali su neko vreme, a onda je Šia shvatio da to
ćutanje više ne može da podnese.
– Zašto si došao u dolinu, Alanone? Zašto baš mene tražiš?
Na uskom, finom licu zaigrao je blag osmeh.
– Na to pitanje se, mladi prijatelju, ne može odgovoriti tako lako kao što bi ti že-
leo. Da bih ti pružio odgovor moram prethodno da postavim neka pitanja. Da li si
čitao o istoriji Severne Zemlje? Da li si čuo za Kraljevstvo Skula?
Šia se ukočio istoga časa, jer je to ime označavalo sve najstrašnije stvari u životu,
i one stvarne i one imaginarne; tim su se imenom plašila neposlušna deca i od nje-
ga su strepeli i drhtali, i odrasli, kada bi se u kasne večernje sate, kraj vatre što je la-
gano odumirala u ognjištu, raspredale raznorazne priče. To ime upućivalo je na
utvare i vampire, na podmukle gnome sa istoka i surove trolove3 sa severa.
Š
 Šia pogleda u tamnoputo lice pred sobom i lagano potvrdi glavom. Posle kraćeg
ćutanja, Alanon nastavi.
– Ja sam, pored ostalog, i istoričar, Šia. Danas možda i ne postoji povesničar koji
je toliko proputovao kao ja. Malo je onih koji su za poslednjih pet stotina godina
ušli u Severnu Zemlju. Uveravam te da o Čovekovoj rasi znam više nego što ostali
mogu i da naslute. Prošlost je postala bleda uspomena, što je možda i dobro, budu-
ći da istorija Čoveka nije bila naročito slavna tokom poslednje dve hiljade godina.
Danas su ljudi prošlost zaboravili, o sadašnjosti znaju vrlo malo, a o budućnosti još
manje. Čovekova rasa živi skoro isključivo u granicama Južne Zemlje. O Severnoj
Zemlji i njenim narodima ne zna ništa, o Istočnoj i Zapadnoj jedva nešto. Prava je
šteta što su se Ljudi razvili u tako kratkovida bića, jer su nekada bili najveći vizi-
onari među svim rasama. Sada se, međutim, zadovoljavaju uskogrudim životom,
izdvojenim od ostalih rasa i problema sveta. Zadovoljni su zbog toga što se tih
problema još nisu dotakli i što ih je strah od prošlosti naterao da ne zagledaju u bu-
dućnost.
Šiu su razdražile ove nemilosrdne optužbe i njegov je odgovor na njih bio ve-
oma oštar.
– Po tebi je strašna ta želja da se živi u miru! Dovoljno znam istoriju, ili, bolje,
dovoljno poznajem život da bih shvatio da Čovek svu nadu da preživi crpi iz te
svoje izdvojenosti od drugih rasa, iz pokušaja da ponovo izgradi sve što je izgubio
za poslednje dve hiljade godina. Tek onda kad opet sve to stekne biće, možda, do-
voljno pametan da to ne izgubi i drugi put. On je sebe skoro istrebio u Velikim ra-
tovima, svojim upornim mešanjem i posredovanjem u stvarima drugih, i pogreš-
nim odbacivanjem politike izolacije.
Alanonovo lice postade oštro i strogo.
– Duboko sam svestan katastrofalnih posledica što su ih doneli ti ratovi, prois-
tekli iz nezasite želje za vlašću i pohlepe, iz nebrige i neshvatljive kratkovidosti.
Samo, to je bilo davno. Šta se do danas promenilo, pitam? Ti misliš da je Čovek ka-
dar da počne ispočetka, zar ne, Šia? Pa, bićeš možda veoma iznenađen saznanjem
da se neke stvari nikada ne menjaju i da su opasnosti moći i vlasti uvek prisutne,
čak i u rasi koja je samu sebe dovela na ivicu totalnog istrebljenja. Veliki ratovi
prošlosti su daleko iza nas – prohujali su ratovi rasa, politike i nacionalizma, ratovi
čiste energije i krajnje moći. Ali nove opasnosti sa kojima se danas suočavamo mo-
žda su i veća pretnja za život rasa od onih nekadašnjih! Ako misliš da je Čovek slo-
bodan da gradi novi život na propasti ostalog sveta, onda o istoriji ništa ne znaš!
Naglo je ućutao, jarosna lica. Šia ga je i dalje gledao izazivački, iako se duboko u
sebi osećao sićušnim i prestrašenim.
– A sad je dosta rasprave – reče Alanon i njegovo zategnuto lice postade blaže,
dok je snažnom rukom prijateljski hvatao Šiu za rame. – Prošlost je iza nas, brini-
mo se za budućnost. Želeo bih da ti osvežim sećanje na istoriju Severne Zemlje i
legendu o Kraljevstvu Skula. Kao što ti je sigurno poznato, Veliki ratovi označili su
i kraj razdoblja u kojem je Čovek predstavljao vladajuću rasu. Taj Čovek je bio uni-
šten, pa se i geografija njegovog sveta iz osnova izmenila. Zemlje, nacije i vlade
prestale su da postoje u trenutku kada su poslednji članovi ljudske rase izbegli na
jug, u očajničkom pokušaju da prežive propast. Tek posle hiljadu godina Čovek se
ponovo uzdigao iznad životinja koje je lovio, da bi se ishranio i razvio naprednu ci-
vilizaciju. Naprednu, kažem, iako je ona u stvari bila primitivna; ali je u njoj zave-
den red, neka vrsta ustrojstva i upravljanja. Tek tada je Čovek počeo da otkriva da
osim njega na svetu postoje i druge rase, neka druga bića koja su preživela Velike
ratove i razvila sopstvene vrste. U planinama su živeli ogromni Troli, snažni i kr vo-
žedni, ali i zadovoljni onim što su stekli. U brdima i šumama bivstvovala su mala i
lukava stvorenja koja danas nazivamo Gnomima. U godinama koje su usledile pos-
le Velikih ratova, mnoge su se bitke bile između Ljudi i Gnoma za prava nad zem-
ljom, i te su borbe ozledile obe rase. Ali one su se borile za opstanak, a u svesti
onih koji se tuku za goli život ne odlučuje razum.
Čovek je otkrio i to da postoji još jedna rasa – rasa ljudi koji su pobegli pod
zemlju, da bi preživeli posledice Velikih ratova. Duge godine življenja u ogromnim
pećinama ispod zemljine kore, daleko od sunčeve svetlosti, izmenile su njihov iz-
gled. Postali su niski i zdepasti, snažnih ruku i grudi, jakih, debelih nogu priviknu-
tih na podzemna veranja. Njihovo čulo vida izoštrilo se u večitoj tmini i postalo
nadmoćno u odnosu na ostala bića, iako su na suncu bili gotovo slepi. Živeli su
pod zemljom stotine godina, da bi jednoga dana izašli na njenu površinu i nastanili
se na njoj. Kako su im u početku oči bile veoma slabe, podigli su svoje domove u
najmračnijim šumama Istočne Zemlje. Razvili su sopstveni jezik, ali su ga kasnije
prilagodili jeziku Čoveka. Kada je Čovek otkrio ostatke ove izgubljene rase, saznao
je da se nazivaju Patuljcima, prema jednoj izmišljenoj rasi iz prohujalih vremena.
Alanonov glas se izgubio. Stranac je jedno vreme ćutao, ponovo zagledan u vr-
hove brda čije je zelenilo blistalo na suncu. Šia je razmišljao o rečima istoričara. Ni-
kada nije video nijednog Trola, sreo je samo dva-tri Gnoma i Patuljka, a ni njih se
nije najbolje sećao.
– A Elfi? – upitao je.
Alanon ga zamišljeno pogleda i još dublje pognu glavu.
– Nisam ih zaboravio, Šia. Elfi su bez sumnje izuzetna rasa. Možda najveća od
svih, iako to još niko ne shvata. Ali priču o narodu Elfa moraćemo ostaviti za drugi
put. Dovoljno je reći da su oduvek živeli u velikim šumama Zapadne Zemlje,
premda su ih druge rase retko sretale u ovom istorijskom razdoblju.
No, da vidimo koliko znaš o istoriji Severne Zemlje, mladi prijatelju. Danas je
ona skoro isključivo nastanjena Trolima; danas je to neplodna i opasna zemlja u
koju malo koji pripadnik druge rase želi da zađe i još manje u njoj ostane. Jedino su
Troli, naravno, odgajeni tako da u njoj mogu opstati. Jer, ne zaboravimo da Ljudi
danas žive u toploti i udobnosti blagog podneblja i zelenih pašnjaka Južne Zemlje.
Zaboravili su da je nekada i Severna Zemlja bila nastanjena bićima svih rasa, a ne
samo Trolima, koji su se povlačili u planinske krajeve, da su u njenim ravnicama i
šumama živeli Ljudi, Patuljci i Gnomi. Bilo je to u doba kada su sve rase tek poči-
njale da iznova grade novu civilizaciju, sa novim idejama, novim zakonima i novim
kulturama. Pred njima je bila budućnost koja je mnogo obećavala. Ljudi, međutim,
danas zaboravljaju da su ta vremena ikada postojala, zaboravljaju da su i nešto više
a ne samo pobeđena rasa koja pokušava da živi izdvojeno od onih koji su ih pobe-
dili i ranili im ponos. U to doba nije postojala podela na zemlje. U novorođenom
svetu, svim rasama se pružala ponovna prilika da izgrade novi život. One, na ža-
lost, nisu shvatile značaj tih mogućnosti. Svi su bili suviše obuzeti čuvanjem onoga
što su smatrali svojim i stvaranjem sopstvenih malih svetova. Svaka rasa je bila du-
boko uverena da je baš ona predodređena da bude vladajuća sila u budućnosti i
okupljala se kao gomila pobesnelih pacova oko ustajalog, bednog parčenceta sira. I
Čovek je – da, i on – u svoj svojoj slavi grabio tu priliku kao i svi ostali. Da li si to
znao, Šia?
Vejlanin je odmahivao glavom, ne mogući da veruje da je ono što čuje istina.
Oduvek su mu govorili da je Čovek posle Velikih ratova bio progonjena rasa, da se
kr vavo borio da sačuva dostojanstvo i čast, da ono malo svoje zemlje zaštiti od ne-
poštednog divljaštva ostalih rasa. U tim borbama Čovek nikada nije bio ugnjetač,
već uvek samo onaj koga su tlačili.
Alanon se sumorno osmehivao, a usne mu se izvijale u podrugljivo zadovoljstvo
kada je video kakvo su dejstvo imale njegove reči.
– Vidim da nisi znao kako su se stvari istinski odvijale. Ne mari, to je i najmanje
iznenađenje koje sam ti pripremio. Ljudi nikada nisu bili onako veliki narod kakav
su zamišljali da jesu. U tim su se danima borili baš kao i svi ostali, iako sam sklon
da priznam da su možda imali razvijeniji osećaj časti i jasnije ciljeve u izgrađivanju
budućnosti od ostalih, da su bili civilizovaniji. – Naglasio je poslednju reč i obele-
žio je neskrivenim sarkazmom. – Ali ovo nema veze sa suštinom našeg razgovora,
koji će ti, nadam se, uskoro postati jasniji.
U vreme kada su se rase međusobno otkrivale i borile za prevlast, Savet Druida
otvorio je prvi put dvorane tvrđave Paranor, koja se nalazila na jugu Severne Zem-
lje. Istorijski podaci o poreklu i ciljevima Druida prilično su magloviti, premda se
veruje da su oni bili grupa visoko obrazovanih predstavnika svih rasa, vičnih mno-
gim izgubljenim veštinama starog sveta. Bili su filozofi i vizionari, istraživači umet-
nosti i nauka istovremeno, a bili su i više od toga – učitelji rasa. Oni su nudili moć
– moć novih saznanja o svim vidovima života. Predvodio ih je čovek po imenu
Galafil, istoričar i filozof poput mene: okupio je najistaknutije ljude u zemlji i obra-
zovao Savet sa ciljem da zavede red i mir. Verovao je da će uz pomoć njihovog
znanja zavladati rasama, da će zahvaljujući njihovoj sposobnosti da to znanje pre-
nesu drugima zadobiti poverenje naroda.
Druidi su u to doba bili vrlo moćna sila i činilo se da se Galafilov plan ostvaruje
prema svim predviđanjima. Ali, vremenom je postajalo sve očiglednije da neki čla-
novi Saveta raspolažu mnogo većom vlašću i moćima od ostalih, moćima koje su
se, do tada pritajene, naglo razvile u nekolikim izuzetnim, genijalnim umovima. Te
moći je teško opisati ukratko i na brzinu, a mi mnogo vremena nemamo. Bitno je
da shvatimo da su najumniji članovi Saveta Druida vrlo brzo postali ubeđeni da su
predodređeni za to da usmere budućnost rasa. Na kraju su napustili Savet, osnovali
sopstvenu, nezavisnu grupu, nestali za izvesno vreme i bili zaboravljeni.
Sto pedeset godina kasnije izbio je u Čovekovoj rasi strašan građanski rat i proši-
rio se u Prvi rat rasa, kako su ga nazvali istoričari. Koliko je uzrok rata onda bio
nepoznat, toliko je danas zaboravljen. Ukratko, jedna grupa ljudi pobunila se protiv
učenja Saveta Druida i obrazovala vrlo moćnu i obučenu vojsku. Obnarodovani cilj
ustanka bio je pokoravanje ostalih Ljudi i njihovo objedinjavanje pod centralnu
vlast – za dobro rase i očuvanje njenog dostojanstva. Postepeno su svi slojevi pris-
tupili ovom pokretu i objavili rat drugim rasama, pod izgovorom ostvarenja novih
ciljeva. Središnja figura ovog rata bio je čovek po imenu Brona, što je na arhaičnom
jeziku Gnoma značilo „Gospodar”. Govorilo se da je Brona bio vođa pr vog Saveta
Druida, da ga je u jednom trenutku napustio i nestao negde u Severnoj Zemlji.
Kako nijedan osnovni izvor podataka nije ustanovio da ga je bilo ko video ili sa
njim razgovarao, zaključeno je da je Brona ime izmišljene ličnosti. Bunu su, da je
nazovemo tako, konačno ugušile udružene snage Druida i drugih savezničkih rasa.
Da li si to znao, Šia?
Vejlanin klimnu glavom i nasmeši se.
– Čuo sam za Savet Druida, za njegove ciljeve i rad, poznata mi je celokupna ne-
kadašnja istorija. Slušao sam o Pr vom ratu rasa, iako ne onako kako ti to izlažeš.
Rat je bio gorka lekcija Čoveku, mada mislim da bi ti moju verziju tih događaja na-
zvao pukom predrasudom.
Alanon je strpljivo i bez reči čekao da se Šia priseti svega što je znao o prošlosti.
– Znam da su preživeli pripadnici naše rase pobegli na jug posle završenog rata i
da od tada tamo žive, izgrađujući nove domove i gradove i nastojeći da stvore uslo-
ve za bolji život, a ne da unište već postojeće. Dok ti misliš da je to izolovanost ro-
đena iz straha, ja verujem da je to bio i ostao najbolji način življenja. Centralizam je
oduvek predstavljao najveću opasnost za čovečanstvo. Danas takve uprave i vlasti
ne postoje – male zajednice postale su novo pravilo života, a mnoge stvari se bolje
razvijaju u miru i izolaciji.
Visoki čovek se nasmeja dubokim grlenim smehom, od koga se Šia odmah ose-
tio budalastim.
 – Premalo znaš, iako je ono što kažeš dosta istinito. Otrcane izreke su, mladi pri-
jatelju, beskorisni plodovi zakasnelih uviđaja. Ali ja i ne želim da se sa tobom pre-
pirem oko tananih pitanja društvene refor me i politike delotvornosti. Ta će pitanja
morati da sačekaju neki pogodniji trenutak. Reci mi šta znaš o onome koga su rase
poznavale pod imenom Brona. Možda... ne, pričekaj malo. Neko dolazi.
Samo što je izgovorio ove reči, pojavila se stamena prilika Flika Omsforda, koji
je nailazio iza ugla gostionice. Vejlanin naglo zastade kada ugleda Alanona, okleva-
jući da priđe sve dok mu Šia nije mahnuo rukom. Lagano se približio i stao, očiju
prikovanih za tamnoputo lice visokog putnika koji se osmehnu na njega sa visine,
onim već poznatim zagonetnim osmehom jedva naglašenim u uglovima usana.
– Pitao sam se gde si – obrati se Flik bratu. – Ne bih želeo da smetam...
– Nikome ne smetaš – odgovori brzo Šia. Ali Alanon se, kako se činilo, sa tim
nije slagao.
– Ovaj razgovor je namenjen samo tvojim ušima, Šia – reče on bez okolišenja. –
Ako tvoj brat odluči da ostane, odlučiće i o svojoj daljoj sudbini. Zato ozbiljno
predlažem da se udalji i ne čuje drugi deo našeg razgovora, da zaboravi sve što
smo ikada rekli. Ali, to je, naravno, stvar njegovog opredeljenja.
Braća se zgledaše, ne verujući da zagonetni stranac ozbiljno misli ono što govo-
ri. Ali njegovo sumorno lice upozoravalo je da se ne šali, pa su za trenutak obojica
oklevala, ustežući se da bilo šta kažu. Prvi je progovorio Flik.
– Ne znam o čemu razgovarate, ali Šia i ja smo braća i ono što se dešava jednom
mora se dešavati i drugome. Ako je on u neprilici, ja ću je podeliti sa njim, za to se
opredeljujem sasvim sigurno.
Šia ga je posmatrao sa divljenjem. U čitavom svom životu Flik nije bio tako od-
lučan. Ponosan na brata, osmehivao mu se za zahvalnošću. Flik mu je namignuo i
seo, ne gledajući u Alanona. Visoki čovek je gladio crnu bradicu i neočekivano se
nasmešio.
– Sam si izabrao i rečima dokazao da si dobar brat. Dela su, međutim, već nešto
drugo. Možda ćeš u jednom od sledećih dana požaliti zbog takvog izbora.
Ućutao je i, zamišljen, proučavao Flika koji je sedeo pognute glave. Posle nekoli-
ko trenutaka obratio se Šii.
– Ne mogu da počnem priču iz početka samo zato da bi je čuo i tvoj brat. Mora-
će nas pratiti kako ume i zna. Kaži mi, dakle, šta znaš o Broni.
Posle kraćeg razmišljanja, Šia sleže ramenima.
– O njemu, u stvari, ne znam mnogo. Brona je bio mit, kako si i sam rekao, iz-
mišljeni vođa ustanka u Pr vom ratu rasa. Pretpostavljalo se da je nekada bio Druid,
da je napustio Savet i zloupotrebio svoju paklenu moć da bi zagospodario umovi-
ma svojih sledbenika. Niko ga, sudeći po istorijskim podacima, nije video, niko za-
robio ni ubio u bitkama. Brona nikada nije ni postojao.

Š
 – Istorijski tačno, bez sumnje – promrmljao je Alanon. – Šta znaš o njemu u
vezi sa Drugim ratom rasa?
Šia se nasmeši na ovo pitanje.
– Pa, legenda kaže da je Brona bio pokretač i tog drugog rata, iako svi znamo da
je to samo mit. Pretpostavljalo se da je reč o istom stvoru koji je organizovao voj-
ske u pr vome – izmenilo se samo njegovo ime. Umesto Brona, zvao se Gospodar
Vorlok i bio je najljući i najgadniji protivnik Druida Bremena. Pričalo se da je u
Drugom ratu Bremen ubio Vorloka, što je, razume se, samo plod mašte.
Flik je glavom potvrđivao Šiine reči, ali je Alanon ćutao. Šia je strpljivo očekivao
neku vrstu potvrde i od njega, iskreno zabavljen ovim razgovorom.
– Kuda nas ovaj razgovor vodi? – upitao je posle kraćeg ćutanja.
Alanon ga oštro pogleda i sa čuđenjem izvi crne obr ve.
– Tvoje je strpljenje veoma ograničeno, Šia. Mi smo, sve u svemu, za samo ne-
koliko minuta prešli istoriju dugu hiljadu godina. Ako se malo obuzdaš, mislim da
ti mogu obećati odgovor na postavljeno pitanje.
Šia klimnu glavom, duboko uvređen zbog ukora. Nisu ga povredile reči same po
sebi, nego način na koji ih je Alanon izgovorio; njegov podrugljivi osmeh i neskri-
veni sarkazam. Vejlanin se brzo sabrao potvrdio spremnost da sasluša istoričara.
– Dobro – reče stranac. – Pokušaću da naš razgovor završim što brže. Sve ono o
čemu smo do sada govorili bila je samo pozadina istorije, u odnosu na ono što ću
ti sada reći i zbog čega sam te tražio. Podsetiću te na događaje Drugog rata rasa, na
poslednji rat u novoj Čovekovoj istoriji, koji se vodio u Severnoj Zemlji pre manje
od pet stotina godina. Čovek u njemu nije učestvovao; bio je rasa poražena u pr-
vom ratu i živeo je duboko u srcu Južne Zemlje, u nekolikim malim zajednicama
koje su uz krajnje napore pokušavale da opstanu pred pretnjom sveukupnog istreb-
ljenja. U drugi rat ušle su velike rase – narodi Elfa Patuljaka na jednoj i narodi div-
ljih Trolova i zdepastih Gnoma na drugoj strani.
Posle okončanja Pr vog rata rasa, svet se raspao na četiri postojeće zemlje, a rase
su živele u miru duže vreme. U toku tog razdoblja, moć i uticaj Saveta Druida opali
su u velikoj meri, zato što je potreba za njegovom pomoći bivala, čini se, sve ma-
nja. Međutim, ne smemo ispustiti iz vida i činjenicu da su Druidi rasama obećali
sve manje pažnje, da su novi članovi sve više zanemarivali ranije ciljeve Saveta i da
su se, daleko od problema naroda, posvećeni ličnim brigama, povlačili u izdvojeni
život izučavanja i uskogrudih razmišljanja. Elfi su bili najmoćnija rasa, ali su se
ograničavali na rodnu grudu duboko na zapadu i zadovoljavali se svojom relativ-
nom izolovanošću, što je bila greška zbog koje će gorko požaliti. Drugi narodi su
se takođe razbili i razvili u manja, raznorodna društva, pr venstveno u Istočnoj
Zemlji, iako su se neke grupe naselile i u pograničnim krajevima Zapadne i Severne
Zemlje.
 Drugi rat rasa izbio je kada su Troli sa ogromnom vojskom sišli sa Planina Kos-
turnica i osvojili celu Severnu Zemlju, uključujući i tvrđavu Druida u Paranoru.
Druide su izdali pripadnici njihovog naroda, koje je u to vreme još nepoznati vođa
neprijatelja zadobio raznim ponudama i obećanjima. Samo je nekolicini Druida
pošlo za rukom da pobegnu; svi ostali su zarobljeni i bačeni u podzemne tamnice,
da se više nikada ne pojave. Oni koji su izbegli zlosrećnu sudbinu svoje braće ras-
turili su se u sve četiri zemlje i zavukli u skrovišta. Trolska vojska odmah je napala
narod Patuljaka u Istočnoj Zemlji, sa očiglednom namerom da svaki otpor nemilo-
srdno i brzo uguši. Ali Patuljci su se povukli u dubine ogromnih šuma Anara, koje
samo oni poznaju dovoljno dobro da bi u njima mogli duže da opstanu, i tu su se
čvrsto i nepokolebivo oduprli naletima Trolske vojske, uprkos pomoći koju su
osvajačima pružala neka plemena Gnoma. Prema istorijskim spisima tog naroda,
Kralj Patuljaka, Rejbar, kao vođu moćnog neprijatelja obeležio je druidskog ustani-
ka – Bronu.
– Kako je Kralj Patuljaka mogao poverovati u to? – brzo je upao Šia u Alanonov
monolog. – Da je to istina, Gospodar Vorlok imao bi preko pet stotina godina! U
svakom slučaju, bio bih sklon da verujem da je neki slavoljubivi mistik ulio kralju u
glavu tu misao, sa namerom da oživi stari, preživeli mit, da možda poboljša svoj
položaj na dvoru ili nešto slično tome.
– I to je moguće – složio se Alanon. – Ali, dozvoli mi da nastavim priču. Posle
dugih meseci borbe, očevidno ubeđeni u konačni poraz Patuljaka, Troli su svoje
ratne legije uputili na zapad i krenuli u pohod na moćno Kraljevstvo Elfa. Dok su,
međutim, Troli vodili rat sa Patuljcima, onih nekoliko Druida koji su pobegli iz Pa-
ranora okupio je poznati mistik Bremen, stari i duboko poštovani starešina Saveta.
Poveo ih je u Kraljevstvo Elfa, u Zapadnoj Zemlji, da bi zajedničkim snagama
upozorili narod na predstojeću opasnost i pripremili ga na skoro sigurnu invaziju
Severnozemljaša. Te godine je kralj Elfa bio Jerle Šanara, pored Eventina najveći
elfski vladar. Bremen je upozorio Kralja na opasnost koja preti njegovoj zemlji, pa
je mudri elfski vladar odmah pripremio veliku vojsku, pre nego što su horde Trola
doprle do granica njegovog kraljevstva. Uveren sam da svoju istoriju znaš dovoljno
dobro i da se sećaš šta se zbilo u bitkama koje su se vodile, ali bih želeo, Šia, da ti
skrenem pažnju na sledeće pojedinosti.
Šia i uzbuđeni Flik samo su nemo klimali glavom.
– Druid Bremen poklonio je Jerlu Šanari jedan neobični mač za borbu protiv
Trola. Govorilo se da je onaj ko taj mač poseduje nepobediv, da ga ne može savla-
dati ni stravična moć Gospodara Vorloka. Kada su trolske legije ušle u Dolinu Ren,
u graničnom pojasu Elfskog kraljevstva, dočekala ih je i opkolila elfska vojska, i na-
padajući ih sa planina, porazila posle dvodnevne kr vave bitke. Elfe su predvodili
Druidi i Jerle Šanara, koji se nije odvajao od velikog mača što mu ga je poklonio
Bremen. Borili su se rame uz rame protiv trolske vojske koja je, pričalo se, raspola-
gala natprirodnim moćima sveta demona kojim je vladao Gospodar Vorlok. Ali,
hrabrost elfskog kralja i moć čudotvornog mača porazili su zle duhove. Kada su
ostaci trolske vojske pokušali da se vrate u bezbednost Severne Zemlje, povlačeći
se preko ravnica Strelehejma, upali su u zamku koju su im na jednoj strani postavili
elfski gonitelji a na drugoj Patuljci, koji su nadirali iz Istočne Zemlje. U stravičnoj
borbi trolska vojska uništena je takoreći do poslednjeg čoveka. U jeku bitke nestao
je Bremen, koji se rame uz rame borio sa kraljem Elfa protiv Gospodara Vorloka.
Zabeleženo je da su i Druid i Vorlok iščezli bez traga i da ih posle toga niko više
nije video. Ali, nisu pronađena ni njihova tela.
Jerle Šanara se od slavnog mača nije odvajao sve do svoje smrti, koja je usledila
nekoliko godina kasnije. Njegov sin je mač predao Savetu Druida u Paranoru, gde
se čuvao u velikom trezoru utvrđenog dvorca. Uveren sam da ti je dobro poznata
legenda o maču i onome što on znači za sve rase našega sveta. Veliki mač leži i da-
nas u Paranoru, kao i pre pet stotina godina. Da li je moje izlaganje bilo dovoljno
jasno, Vejlani?
Flik je u čudu klimao glavom, duboko uzbuđen pričom, za razliku od Šie koji je
odjednom zaključio da mu je dosta izmišljotina. Ništa od svega onoga što im je
Alanon ispričao o istoriji rasa nije bilo zasnovano na činjenicama, pa je bilo uputni-
je verovati samo u ono što ga je od najranijeg detinjstva učio njegov narod. Visoki
stranac im je jednostavno ispričao jednu od onih bajki koje se vekovima prenose sa
kolena na koleno. Strpljivo je slušao dok je Alanon iskrivljavao istinu o rasama,
povlađujući mu iz poštovanja prema ugledu koji je uživao. Ali ta poslednja priča o
maču bila je više nego smešna, i Šia nije hteo da dozvoli da ga sagovornik i dalje
pravi budalom.
– Kakve veze ima čitava ta priča sa tvojim dolaskom u Šejdi Vejl? – oštro je upi-
tao, prikrivajući osmehom svu svoju odvratnost. – Čuli smo tvoje izlaganje o bici
koja se odvijala pre nepunih pet stotina godina, o bici u kojoj Čovek nije čak ni su-
delovao, a čiji su učesnici bili Troli i Elfi i Patuljci i bog-te-pita ko sve još, kako i
sam kažeš. Zar nisi rekao da je tu bilo i zlih duhova ili nešto tome slično? Žao mi je
što ne mogu da poverujem u tvoju priču, ali mislim da bi je odista bilo ko teško
prihvatio. Legenda o Maču Jerla Šanare dobro je znana svim rasama, ali je ona iz-
mišljotina a ne činjenica, glorifikovana bajka o junaštvu kojom se podstiče osećanje
privrženosti i dužnosti u rasama koje imaju svoj udeo u istoriji. Legenda Šanara je,
dakle, vilinska priča za decu, koju odrasli moraju prerasti u trenutku kada preuzi-
maju odgovornosti zrelog doba. Zašto si traćio vreme na bajke kada ja tražim samo
jedno – da dobijem jezgrovit odgovor na jednostavno pitanje? Zašto si došao ova-
mo, zašto tražiš baš mene?
Šia naglo ućuta, jer se Alanonovo tamnoputo lice zgrčilo i pocrnelo od ljutine, a
naborano čelo zašlo u duboke senke što su skrivale oči koje su besno blesnule. Vi-
soki čovek je, činilo se, sa krajnjim naporom savlađivao strahovitu srdžbu, i Šia je u
deliću sekunde pomislio da će ga gorostas zadaviti svojim ogromnim rukama koje
su se zgrčile kada je bes konačno iz njega provalio. Flik je hitro ustuknuo, obuzet
strahom.
– Budalo... budalo jedna! – gr meo je div svom žestinom. – Kako vi malo znate...
deco! Šta Čovekova rasa uopšte zna o istini?! Šta može i da zna taj Čovek koji se
večito krio i poput uplašenog zeca puzio po bednim skrovištima najzabačenijih
oblasti Južne Zemlje? I ti se usuđuješ da meni kažeš kako pričam bajke za malu
decu – ti koji i ne znaš šta je borba, ti koji tako lako i bezbedno živiš u ovom tvom
ljubljenom Vejlu! Ja sam ovamo došao da pronađem jednog kraljevskog potomka a
zatekao sam dečaka koji se krije u lažima! Ti si još dete, Šia!
Flik je imao ludu želju da propadne u zemlju ili da prosto naprosto iščezne, a
onda je, na svoje najveće zaprepašćenje, ugledao Šiu kako skače pred stranca, lica
zažarenog od besa, stisnutih pesnica. Mladi Vejlanin je bio toliko razgnevljen da
nije mogao ni da zbori; stajao je pred svojim tužiteljem, drhteći od srdžbe i poniže-
nja. Alanona to, međutim, nije nimalo uznemirilo i njegov gromki glas ponovo
odjeknu.
– Samo polako, Šia! Ne pravi od sebe još veću budalu! Obrati pažnju na ono što
ću ti sada reći. Sve što sam vam ispričao prenosilo se vekovima kao legenda, pa je i
Čoveku preneto kao legenda. Ali, prohujalo je vreme dečjih bajki, i ja ne pričam le-
gende nego istinu. Mač je stvaran, on i danas počiva u Paranoru. Najvažnije od
svega je to da je i Gospodar Vorlok stvarnost. On živi i dan-danas, a Kraljevstvo
Skula je njegovo carstvo!
Šia se trže, shvativši da čovek nije svesno lagao i da ne veruje u vilinske priče.
Opustio se i lagano seo, očiju uprtih u mrko lice. Odjednom se seti povesničarevih
reči.
– Rekao si kraljevskog... da tražiš kraljevog...?
– Kako glasi legenda o Maču od Šanare, Šia? Kako glasi zapis urezan u kameni
trezor Paranora?
Preneraženi Šia nije bio kadar da se seti pojedinosti legende.
– Ne znam... Ne mogu da se setim kako glasi. Mislim da kaže kako će jednoga
dana...
– Potomak! – neočekivano se začu Flik sa drugog kraja. – Kada se i ako se Gos-
podar Vorlok ponovo pojavi u Severnoj Zemlji, potomak kralja Šanare će uzeti
Mač i dići će ga na njega! Tako kaže legenda!
Šia pogleda brata i seti se kako glasi navodni zapis. Zatim se obrati Alanonu, koji
ga je netremice posmatrao.
– Kakve to veze ima sa mnom? – upita. – Ja nisam sin kraljeva, ni potomak kra-
ljevske loze Šanara, nisam čak ni Elf. Ja sam običan mešanac, a Eventin je nasled-
nik prestola. Ili možda pokušavaš da mi kažeš kako sam ja taj izgubljeni potomak,
taj iščezli prestolonaslednik? To ti nikada ne bih poverovao!
 Brzo je pogledom zatražio Flikovu podršku, ali je njegov brat, potpuno izgub-
ljen, piljio u Alanona kao u čudo. Zagonetni čovek je mirno nastavio.
– Ti imaš u sebi elfske krvi, Šia, i nisi rođeni sin Kurzada Omsforda. To znaš i
sam. Ni Eventin nije direktni potomak loze Šanara.
– Oduvek sam znao da sam usvojeno dete – priznao je Vejlanin – ali ni u kom
slučaju nisam došao iz... Reci mu, Fliče!
Ali njegov brat ga je i dalje gledao zaprepašćeno, nesposoban da pruži bilo ka-
kav odgovor. Šia ućuta i odmahnu glavom u neverici. Alanon mirno nastavi.
– Ti jesi potomak porodice Šanara, polupotomak, doduše, i dosta dalek rod u
odnosu na direktnu porodičnu liniju koju je moguće pratiti poslednjih pet stotina
godina. Bio si dete kada sam te upoznao, Šia, pre nego što si došao u dom Om-
sfordovih, koji su te prihvatili kao rođenog sina. Tvoj otac je bio Elf, a tvoja majka
je pripadala Čovekovoj rasi. Oboje su umrli kada si bio mali i Kurzad Omsford te
je odgajio kao svoje dete. Ali ti si potomak Jerla Šanare uprkos tome što si njegov
dalji rod i što nemaš čistu elfsku krv.
Šia je odsutno odmahivao glavom kao da ne shvata objašnjenje, zbunjen i još
uvek podozriv. Flik je posmatrao brata kao da ga nikada pre toga nije video.
– Šta sve ovo znači? – upita Šia plahovito Alanona.
– Ono što sam vama rekao poznato je i Gospodaru Mraka, iako još ne zna ni ko
si, ni gde živiš. Ali njegovi poklisari će te pronaći kad tad, i onda ćeš biti nemilo-
srdno uništen.
Šia se trže i sa strahom pogleda Flika, setivši se priče o ogromnoj crnoj senci vi-
đenoj na samom rubu Senovite Doline. I njegov brat oseti jezu i onu istu užasnu
paniku.
– Ali, zašto? – upita Šia. – Šta sam to učinio da bih zaslužio takav kraj?
– Moraš shvatiti mnogo stvari, Šia, pre nego što doznaš odgovor na to pitanje –
odgovori Alanon – a ja nemam vremena da ti sada sve potanko objasnim. Moraš
mi verovati kada kažem da si potomak Jerla Šanare, da imaš u sebi elfske krvi i da ti
je Kurzad Omsford očuh. Ti, naravno, nisi jedini potomak kraljevske porodice Ša-
nara, ali si jedini koji je i danas živ. Svi ostali bili su Elfi i podmukli neprijatelj ih je
pronašao i uništio. Neznanje je sprečilo Gospodara Mraka da te pronađe – on nije
znao da u Južnoj Zemlji živi i jedan kraljev polupotomak.
I, još nešto, Šia. Moć velikog Mača je bezgranična, ona je i jedini Bronin strah –
strah od saznanja da postoji sila kojoj se ne može suprotstaviti. Legenda o Maču je
moćna amajlija u rukama rasa i Brona je čvrsto odlučio da je sruši, jednom zauvek.
A to će postići uništenjem i istrebljenjem celokupne loze Šanara, kako nijedan njen
potomak ne bi digao Mač na njega.
– Ali ja nisam ni znao za Mač – usprotivi se Šia. – Nisam čak ni znao ko sam, ni-
sam imao pojma o Severnoj Zemlji, ni o...
 – To nije ni od kakvog značaja! – preseče ga oštro Alanon. – Bitno je da će sum-
nje nestati tek onda kada ti budeš mrtav.
Glas mu se izgubio u šapatu, a on se ponovo zagledao u daleke planinske visove
iznad krošnji visokih hrastova. Šia se ispruži po mekoj travi, piljeći u bledoplavo
zimsko nebo prošarano malim, mekim pahuljama belih oblaka koji su klizili sa
brda. U tih nekoliko prijatnih trenutaka, prisutnost Alanona i pretnju smrti potis-
nula je uspavljujuća toplota popodnevnog sunca i svež miris veličanstvenog dr veća
koje se nad njim nadvijalo. Zatvorio je oči i mislio o životu u Vejlu, o planovima
koje je kovao sa Flikom, o njihovim nadama za budućnost. Sve će se to raspršiti
kao dim ako je ovo što je čuo bilo tačno. Ležao je mirno, razmišljajući o svemu, a
onda se digao sa rukama na leđima.
– Ne znam šta da mislim – reče polako. – Ima toliko pitanja koja bih morao da
ti postavim. Potpuno sam zbunjen mišlju da nisam Šia Omsford nego neko drugi,
da sam neko kome prete smrću zbog jednog... mita. Šta mi savetuješ da uradim?
Alanon se prvi put toplo osmehnu.
– Za sada, ništa. Neposredna opasnost ti još ne preti. Razmisli o svemu što sam
ti rekao, a kasnije ćemo razgovarati o ostalom. Tom prilikom ću ti rado odgovoriti
na sva pitanja. Ali o ovome ne govorite nikome, ni ocu. Ponašajte se kao da ovaj
naš razgovor nikada nije obavljen, sve dok nam se ne ukaže mogućnost da razmo-
trimo najvažnije probleme.
Mladići se zgledaše i kratkim klimanjem glave prihvatiše uputstva, iako su dobro
znali da se neće moći ponašati kao da se ništa nije dogodilo. Alanon se diže bez
reči i proteže zgrčene mišiće. Braća su mirno stajala pred njim, dok ih je on gledao
sa visine.
– Legende i mitovi koji nisu postojali u svetu jučerašnjice postojaće u svetu su-
trašnjice. Pritajena i uspavana vekovima, mračna i nepoštedna zla će vrlo brzo us-
krsnuti; senka Gospodara Vorloka se već polako nadnosi nad sve četiri zemlje.
Naglo je ućutao.
– Nisam želeo da budem grub prema tebi – osmehnuo se nežno, sasvim neoče-
kivano – ali ako je to najgora stvar koja će ti se desiti u danima što dolaze, možeš
da budeš veoma srećan. Suočen si sa stvarnom opasnošću, a ne sa bajkom koja se
uz smeh zaboravlja. Ništa te dobro ne očekuje. Naučićeš mnogo toga o životu što
ti se neće nimalo dopasti.
Ućutao je – visoka siva senka ocrtavala se na obrisima dalekih zelenih brda, briž-
ljivo obavijena širokim plaštom. Alanon ispruži svoju veliku ruku i čvrsto uhvati
Šiu za rame: činilo se da su se u trenutku spojili u jedno biće. Zatim se okrenuo i
otišao.
 3.
Znak Mr tvačke glave

Alanonovi planovi za dalja objašnjenja nisu se ostvarili. Kada je braću ostavio u ti-
hom razgovoru, otišao je pravo u svoju sobu. Šia i Flik su se vratili kućnim poslo-
vima i ubrzo, po očevom nalogu, otišli su u nabavke, što ih je odvelo iz Vejla na se-
verni kraj doline. Vratili su se sa mrakom i požurili u blagovaonicu sa nadom da će
od istoričara dobiti dopunske odgovore, ali se stranac nije pojavio. Večerali su na
brzinu, ne mogući da jedan drugome bilo šta kažu u prisustvu oca. Posle jela čekali
su skoro čitav sat, ali kako se Alanon nije pojavio ni pošto je stari Omsford otišao
na počinak, odlučili su da odu do njegove sobe. Flik je oklevao da potraži zagonet-
nog tuđinca, neprekidno se sećajući nemilog susreta sa njim na drumu za Vejl pret-
hodne večeri. Ali Šia je bio toliko uporan da se na kraju i njegov brat složio da
pođe sa njim, uveren da je odlazak udvoje ipak sigurniji.
Kada su stigli do Alanonove sobe, našli su vrata otključana i prostoriju praznu.
Putnik-lutalica je nestao, a soba je izgledala kao da u njoj dugo vremene niko nije
izbivao. Pretražili su na brzinu čitavu gostionicu i okolne zgrade, ali Alanona nisu
našli. Na kraju su bili primorani da zaključe da je stranac iz njima nepoznatih razlo-
ga otišao iz Senovite Doline. Šia je bio neskriveno ogorčen zbog toga što ih je Ala-
non napustio bez reči oproštaja, iako je u isti mah osećao i sve veću radost što se
više ne nalazi pod njegovim pokroviteljstvom. Flik je takođe bio presrećan što je
čovek otišao. Dok je sa Šiom sedeo u visokim stolicama pred vatrom u prostranoj
trpezariji krčme, pokušavao je da ubedi brata tvrdnjom da se sve ipak završilo na
najbolji mogući način. On i nije u celosti poverovao u strančevu čudnu priču o ra-
tovima Severne Zemlje i Maču od Šanare – uveravao ga je usrdno – a ako su neki
njeni delovi i istiniti, deo o Šiinom poreklu i opasnosti koja mu preti od Brona je
bezuslovno preuveličana i smešna bajka za decu.
Šia je ćuteći slušao Flikovu smušenu racionalizaciju mogućnosti i izražavao svoje
slaganje samo povremenim pokretom glave. Mislio je o tome kakvu odluku da do-
nese, šta bi kao sledeće trebalo da uradi. Duboko je sumnjao u verodostojnost Ala-
nonove priče. Sa kakvim je, najzad, ciljem povesničar došao da ga potraži? Pojavio
se, činilo se, zato da Šii ispriča priču o njegovom tajanstvenom poreklu i upozori
ga na opasnost koja mu zbog toga preti, a onda je iščezao i ne pomenuvši razloge
svog učešća u toj stvari. Možda je Alanon došao u dolinu sa nekim svojim potaj-
nim ciljem, sa namerom da Vejlanina upotrebi kao svoje oružje? Bilo je u svemu
tome suviše pitanja kojima je nedostajao pravi i pouzdan odgovor.
Š
 Kada je sirotom Fliku konačno dojadilo da savete nudi nemom Šii, ućutao je i
opustio se, spokojno zagledan u rasplamsalu vatru. Šia je i dalje razmišljao o poje-
dinostima Alanonove priče, i dalje je pokušavao da zaključi šta bi trebalo da učini.
Posle pomnog jednočasovnog razmišljanja, digao je ogorčeno ruke shvativši da je
isto toliko zbunjen kao i pre. Izjurio je iz trpezarije i pošao u svoju sobu, sa vernim
Flikom za petama. Nijedan od njih nije bio raspoložen za dalji razgovor o temi
koja ih je mučila. Kada su ušli u malu spavaću sobu na istočnom krilu zgrade, Šia
se spusti na stolicu i potonu u zlovoljno ćutanje, a Flik se baci na krevet i ravno-
dušno poče piljiti u tavanicu.
Dve jednake sveće na noćnom stočiću između kreveta bacale su bledu svetlost
po sobi i Flik ubrzo oseti kako tone u san. Kada se u jednom trenutku trgao i zaba-
cio ruke iznad glave, osetio je pod prstima dugački list presavijene hartije koji je
skliznuo između dušeka i naslona. Ljubopitljivo je prineo hartiju očima i video da
je poruka upućena Šii.
– Šta je ovo? – promrmljao je i pružio list papira svom izmučenom bratu.
Šia otvori zapečaćenu hartiju i prelete pogledom preko nje. Sa tihim zviždukom
skočio je sa stolice. I Flik se uspravi na krevetu, shvativši ko je ostavio poruku.
– Od Alanona je – potvrdio je Šia bratovljevu misao. – Slušaj ovo, Fliče:

Nemam vremena da te potražim i razjasnim neke stvari. Dogodilo se nešto od presudnog zna-
čaja i zato moram smesta da odem – možda sam već i sada zakasnio. Moraš imati poverenja u
mene, moraš verovati u ono što sam ti rekao, iako se neću maći vratiti u dolinu.
Nećeš još dugo biti bezbedan u Šejdi Vejlu, budi spreman na bekstvo. Ako ti opasnost zapre-
ti, naći ćeš utočište u Kulhavenu, koji se nalazi u šumama Anara. Poslaću jednog prijatelja koji
će te tamo odvesti. Imaj poverenja u Balinora.
Nikome ne govori o našem susretu. Opasnost koja ti preti je ogromna. U džep tvog putnog
ogrtača boje kestena stavio sam kesicu koja sadrži tri elfska kamena. Oni će te uputiti na pravi
put i zaštititi u trenutku kada se nađeš u bez izlaznom položaju. Budi vrlo obazriv – kamenčići
mogu da pomognu samo tebi i smeš ih koristiti samo onda kada se svi ostali pokušaji pokažu
uzaludnim.
Znak Skula, znak Mrtvačke glave, biće ti upozorenje za bekstvo. Neka te sreća prati, mladi
prijatelju, do našeg sledećeg susreta.

Uzbuđen, Šia pogleda brata, ali sumnjičavi Flik sa nevericom odmahnu glavom i
namršti se.
– Nemam poverenja u njega. O čemu on to uopšte govori: o nekim mrtvačkim
glavama i elfskom kamenju! Nikada nisam čuo za mesto koje se zove Kulhaven, a
šume Anara su tako daleko odavde! Od njih nas dele dani i dani mukotrpnog hoda.
Meni se, da ti pravo kažem, sve ovo baš nimalo ne sviđa.

Š
 – Kamenje! – uzviknu Šia i skoči da potraži svoj putni ogrtač u dugačkom or ma-
nu u uglu sobe. Nekoliko minuta je preturao po stvarima, praćen Flikovim zabrinu-
tim pogledom, a onda je oprezno pošao korak unazad, njišući nežno u desnoj ruci
malu kožnu kesu. Podigao je, odmerio težinu, brzo prišao krevetu i seo. Odvezao
je vođice i ispraznio sadržinu kesice na otvoreni dlan. Ukazala su se tri tamnoplava
kamena, svaki veličine osrednjeg šljunka, tanano izbrušena, i zablistala na bledoj
svetlosti sveća. Braća su ljubopitljivo zagledala kamenčiće, iščekujući da istoga časa
ostvare nešto čudesno. Ali, ništa se nije dogodilo. Kamenčići su ležali nepokretno
na Šiinom dlanu, svetlucajući kao plave zvezdice otrgnute od noći. Bili su tako sve-
tli i tako jasni da su se skoro provideli, kao da su od čistog, obojenog stakla. Kada
je na kraju Flik smogao dovoljno snage da dodirne jedan kamičak, Šia uzdahnu,
vrati kamenje u kesicu a ovu uvuče u džep od košulje.
– Pa, rekao je istinu bar što se ovog kamenja tiče – promrmljao je Šia nešto kas-
nije.
– Možda jeste, a možda i nije. Možda ovo nisu elfski kamenčići, možda i nisu
drago kamenje – gunđao je Flik sumnjičavo. – Otkud znaš da jesu, da li si ikada vi-
deo elfsko drago kamenje? Šta misliš o ostalim delovima pisma? Nikada nisam čuo
za nekoga ko se zove Balinor, nikada nisam čuo za Kulhaven! Bilo bi najbolje da
sve zaboravimo, kao da nikada nismo videli Alanona.
Šia je neprekidno vrteo glavom.
– Zašto bismo već sada brinuli? Sve što treba da uradimo jeste da dobro otvara-
mo oči i pazimo na znak Mrtvačke glave, bez obzira kako on izgledao, i na dolazak
Alanonovog prijatelja. Možda se ništa neće ni dogoditi.
Flik je i dalje glasno izražavao svoje podozrenje prema pismu i njegovom auto-
ru, ali je na kraju i on digao ruke. Oba brata su bila iscrpljena i zaključila da je vre-
me za počinak. Kada su pogasili sveće, Šia je poslednjim budnim pokretom pažlji-
vo stavio kožnu kesicu ispod jastuka, tako da je pod licem osećao njenu izbočinu.
Bez obzira na sva Flikova razmišljanja, odlučio je da kamenčiće drži pri ruci svih
sledećih dana.
Sutradan je počela da pada kiša. Ogromni preteći oblaci neočekivano su doplo-
vili sa severa i nadneli se nad celu dolinu, brišući sve tragove sunca i neba; kiša je
lila kao iz kabla po zaseoku, nepojamnom žestinom. Svi poljski radovi naglo su
obustavljeni, svi odlasci iz doline i dolasci u nju su prekinuti – sve je stalo i tako
stajalo tri puna dana. Strahotan prizor provale oblaka pratile su zaslepljujuće munje
koje su parale mračno i zlokobno nebo, a gromovi su, čas potmuli a čas razdirući,
jedan za drugim odzvanjali dolinom tako silno da se zemlja tresla; povremeno bi
utihnuli i prešli u slabiju, daleku i muklu grmljavinu negde s one strane crnila na se-
veru. Kiša je padala bez prestanka puna tri dana i Vejlani su počeli da se plaše da ih
bujice sa okolnih brda ne poplave i ne unište kućice i nezaštićena polja. Ljudi su se
po čitav dan okupljali u Omsfordovoj gostionici i uz kriglu piva zabrinuto rasprav-
ljali o iznenadnoj nepogodi, bacajući s vremena na vreme uplašene poglede na ne-
prozirne zastore kiše koja je uporno pljuštala iza zatvorenih prozora. Braća Om-
sford su ćuteći posmatrala i kišu i smrknuta lica Vejlana, koji su u nekoliko grupica
sedeli u prepunoj gostionici, i osluškivala njihove razgovore. Svi su se u početku
nadali da će nepogoda preći preko doline, ali je nade nestalo kada se nagoveštaji ra-
zvedravanja nisu pojavili ni posle tri dana.
Negde pred podne četvrtog dana, kiša je iz jednoličnog pljuska postepeno prešla
u rominjanje, a gusta magla i vlažna sparina izazivale su mučninu i zlovolju. Gužva
se u krčmi malo-pomalo smanjivala; ljudi su se vraćali svojim poslovima. Šia i Flik
su se takođe vredno bacili na čišćenje i opravke. Oluja je polomila prozorske kapke
i crepove sa krova razvejala na sve strane. Pukotine su zjapile na jednom i drugom
krilu kuće, a kolibicu za alat u dnu imanja sravnio je sa zemljom visoki brest koga
je siloviti vetar iščupao iz korena. Mladići su nekoliko dana zatvarali pukotine,
opravljali krov i postavljali nove crepove namesto onih polomljenih ili izgubljenih, i
u tom mukotrpnom poslu vreme im je sporo proticalo.
Posle deset dana, kiše su u celom kraju prestale, teški oblaci su se razišli a mrač-
no nebo ponovo otkrilo svoje nežno plavetnilo prošarano paučinastim belim obla-
čićima. Do poplave od koje su svi strepeli nije došlo, i kada su se Vejlani vratili na
svoja polja toplo sunce je obasjalo zemlju doline isušujući je od mulja i blata. Na
čvrstom tlu ostale su tu i tamo samo barice mutne vode, prkoseći uvek žednoj
zemlji. Kada su posle izvesnog vremena i one presahle, dolina je povratila nekadaš-
nji izgled i bes nepogode je ostavio svoje tragove samo u sećanju Vejlana.
Pošto su završili sve ostale poslove, Šia i Flik su prionuli na gradnju kolibice za
alat i pri tom slušali odlomke razgovora Vejlana i gostiju o posledicama nemilosrd-
ne kiše. Niko se nije sećao da je tako žestoka nepogoda u to doba godine zadesila
Senovitu Dolinu. Bila je nalik na one zimske oluje koje su neoprezne putnike zati-
cale u visokim planinama na severu i surovo ih bacale sa staza i litica u bezdan i
smrt. Iznenada pojava nevremena navela je Vejlane na razmišljanje o glasinama
koje su kolale, u vezi sa čudnim zbivanjima tamo daleko na severu.
Mladići su sa velikom pažnjom slušali ove razgovore, ali nisu čuli ništa što bi
bilo od nekog značaja. Često su među sobom pominjali, Alanona i čudnu priču o
Šiinom poreklu. Trezveni Flik je već bio odbacio čitav taj događaj, uveren da je reč
o budalaštini ili neukusnoj šali. Šia ga je trpeljivo slušao, iako je bio manje sklon da
Alanonovu priču odbaci kao neosnovanu. Nije je, dakle, porekao, ali je nije ni pri-
hvatio. Suviše je stvari ostalo nepoznato i nerazjašnjeno, a o Alanonu ni on ni Flik
nisu ništa znali. Šia je odlučio da ne preduzima nikakve korake sve dok mu osnov-
ne činjenice ne budu dostupne. Čuvao je kesicu sa elfskim kamenčićima, nije se
odvajao od nje. I dok je Flik i po nekoliko puta dnevno gunđao da je čista ludost
čuvati kamenje i verovati Alanonovim rečima, Šia je pažljivo motrio na strance koji
su prolazili kroz Vejl ne bi li na nekome od njih uočio obeležje Skula. Ali kako je
vreme prolazilo a ništa se nije zbilo, bio je i sam primoran da čitav događaj zane-
mari i oceni ga kao jedno od iskustava lakovernosti. Prošlo je tri nedelje od dana
kada je Alanon iznenada otišao iz doline i nije se dogodilo ništa što bi uticalo na
promenu Šiinog stava. Ali kada su se jedne večeri mladići vratili pošto su celoga
dana obavljali poslove van kuće, zatekli su oca u kuhinji, udobno zavaljenog u omi-
ljenoj stolici. Omsford stariji je upravo večerao, široko lice mu se nadnosilo nad
jelo koje se pušilo. Sinove je pozdravio mahnuvši im rukom.
– Stiglo je neko pismo za tebe, Šia – reče i pruži mu dugački smotuljak bele har-
tije. Sa oznakom Leah.
Šia uzviknu od iznenađenja i zgrabi pismo iz očevih ruku. Flik je uzdisao i nego-
dovao.
– Znao sam, znao sam! Bilo nam je suviše lepo da bi potrajalo – mrmljao je. –
Najveći lenjivac i nikogović u celoj Južnoj Zemlji odlučio je da nas ponovo baci na
muke. Iscepaj to pismo, Šia.
Ali Šia je već otvorio zapečaćeni list hartije i čitao ga sa najvećim interesova-
njem, ne obraćajući pažnju na Flikove primedbe. Na to Flik ogorčeno sleže rame-
nima i baci se na stolicu pored oca, koji nastavi sa večerom.
– Hteo bi da zna gde se krijemo sve vreme – smejao se Šia. – Poziva nas u goste
i želi da dođemo što pre.
– Kako da ne – gunđao je Flik. – Po svoj prilici je opet u nekoj nevolji, pa jedva
čeka da za nju okrivi drugoga. Zar ne bi bilo jednostavnije da se odmah bacimo sa
prve stene? Sećaš li se šta se desilo kada nas je Menion Leah prošli put pozvao u
goste? Danima smo, izgubljeni, lutali šumama Crnih Hrastova i zaista je pravo
čudo da nas oni izgladneli vuci nisu progutali! Dok sam živ neću zaboraviti tu malu
pustolovinu. Više volim da me progutaju Senke nego da prihvatim njegov poziv!
Šia se opet nasmeja i obgrli Flikova široka ramena.
– Zavidiš Menionu zato što je kraljev sin i što može da živi kako mu se prohte.
– I to mi je neka kraljevina, taj sićušni Leah – glasio je brzi odgovor. – A ni kra-
ljevska krv nije baš danas na ceni. Eto i ti si...
Naglo je ućutao. Obojica pogledaše oca, ali on očigledno ništa nije primetio, jer
je bio ozbiljno predan svojoj večeri. Flik sleže ramenima u znak izvinjenja a Šia ga
ohrabri jednim osmehom.
– U blagovaonici te čeka neki čovek, Šia – reče odjednom Kurzad Omsford, di-
žući pogled. – Kada je pitao za tebe, pomenuo je onoga visokog stranca koji je
ovde boravio pre nekoliko nedelja. Ovog gosta do sada nisam video u Vejlu. Sedi u
trpezariji i čeka.
Flik lagano ustade, obuzet strahom. Šia je za trenutak stajao bez reči, iznenađen
porukom, a onda je brzo mahnuo bratu. Ako je stranac neprijatelj, onda se u to
treba odmah uveriti. Blago je rukom dotakao džep na košulji, proveravajući po ko
zna koji put da li su mu elfski kamenčići još pri ruci.
 – Kako izgleda taj čovek? – brzo je upitao, razmišljajući na koji se način otkriva
obeležje Skula.
– To ti ne bih znao reći, sine – glasio je nesigurni odgovor oca koji je i dalje mir-
no žvakao svoju večeru. – Uvijen je u dugački zeleni šumarski ogrtač. Dojahao je
danas posle podne na divnom konju. Hteo je da te vidi po svaku cenu. Najbolje je
da odmah odeš i vidiš šta hoće.
– Da nisi zapazio na njemu neobičan znak? – upita očajnički Flik.
Kurzad Omsford prestade da žvaće i namršti se gledajući u sina.
– O čemu to govoriš? Da ne očekuješ od mene da ti ga nacrtam kredom? Šta je
to sa vama dvojicom? Šta se dešava, šta to nije u redu?
– Sve je u redu, oče – umeša se brzo Šia. – Flik je samo hteo da zna da li... da li
nepoznati čovek liči na Alanona. Sećaš se Alanona oče?
– Sećam ga se – osmehnu se Omsford i Flik oseti veliko olakšanje. – Ne, nisam
primetio bilo kakvu sličnost, premda je i ovaj čovek vrlo visok. Jedino što sam za-
pazio jeste dugačak ožiljak na desnom obrazu, verovatno od zareza nožem.
Šia zahvali ocu i povuče Flika za sobom. Pošao je pravo u veliku gostinsku sobu.
Otvorivši bez daha široka dvostruka vrata, Šia je oprezno zavirio u trpezariju. U
pr vom trenutku nije video ništa, osim već poznatih lica stalnih gostiju i čestih pro-
laznika kroz Vejl, ali je odmah zatim ustuknuo i naglo zatvorio vrata pred uplaše-
nim Flikovim licem.
– Eno ga tamo, u uglu pored ognjišta. Ne mogu da ti kažem ko je ni kako izgle-
da, ne vidim ga dobro odavde. Ogrnut je zelenim plaštom, kako je otac i rekao.
Moramo da uđemo.
– Da uđemo? – jedva promuca Flik. – Ti kao da si izgubio razum. Odmah će te
opaziti, ako zna koga traži.
– Onda uđi ti – naredi odlučno Šia. – Priđi ognjištu kao da hoćeš da baciš drva
na vatru pri tom ga krišom osmotri. Obrati pažnju na bilo kakvo obeležje.
Flik razrogači oči i okrete se u želji da pobegne. Ali ga Šia uhvati za ruku i gurnu
kroz vrata u veliku gostinsku sobu. Malo kasnije i sam nečujno pomeri vrata i zavi-
ri u odaju da vidi šta se događa. Flik je nesigurno prišao ognjištu, lenjo počeo da
džara užareno ugljevlje i da baca panjeve na vatru. Vejlanin je sve to radio uspore-
no, očigledno pokušavajući da nađe naj pogodniji položaj i dobro osmotri čoveka u
zelenom ogrtaču. Stranac je sedeo za stolom nedaleko od ognjišta, leđima okrenut
Fliku, prema vratima iza kojih se krio Šia.
U trenutku kada je Flik odlučio da se vrati, stranac mu reče nešto što ga ukoči u
mestu. Šia je video kako se Flik okreće gostu i odgovara mu na pitanje, bacivši brz
pogled prema vratima i skrivenom Šii, koji se povuče u senku hodnika i zatvori
vrata. Ipak smo se, ko zna kako, odali, mislio je. I dok se pitao da li da pobegne ili
da ostane, vrata se naglo otvoriše i na njima se pojavi Flik, mrtvački bleda lica.

Š
 – On te je video, Šia! Taj čovek ima oči sove! Rekao mi je da te odmah dove-
dem!
Šia posle kraćeg razmišljanja bespomoćno klimnu glavom. Kuda bi, uostalom, i
mogli da pobegnu? Nepoznati bi ih pronašao za nekoliko minuta.
– Možda on i ne zna sve – reče sa usrdnom nadom. – Možda očekuje da mu ka-
žemo kuda je Alanon otišao. Pazi na svaku reč, Fliče.
Prošao je prvi kroz široka vrata i uputio se stolu za kojim je sedeo nepoznati
gost. Braća stadoše iza njega, očekujući da se okrene, ali ih on, i ne pomerivši se,
pokretom ruke pozva da sednu za sto. Nemo su poslušali naređenje i seli. Stranac
je bio krupan čovek, iako niži od Alanona. Telo mu je bilo obavijeno plaštom a lice
izrazito, oštrih crta, prijatno za oko; jedino je smetao modri ožiljak koji se pružao
od vrha desne obr ve preko obraza sve do usana. Oči, koje su pažljivo posmatrale
Šiu, bile su neobično blage, boje lešnika, i zračile su nežnošću koja nije bila u skla-
du sa snagom što je izbijala iz pojave u celini. Plava, kratko podšišana kosa padala
je u neredu preko širokog čela i malih ušiju. Gledajući ga, Šia je odbacio moguć-
nost da bi on mogao biti neprijatelj na koga je upozorio Alanon. Čak je i Flik, čini-
lo se, bio opušteniji u njegovom prisustvu.
– Nemamo vremena za igrarije, Šia – reče stranac iznenada, blagim i gotovo
umornim glasom. – Tvoja opreznost je mudra, ali ja ne nosim znamenje Skula. Pri-
jatelj sam Alanonov i zovem se Balinor. Moj otac je Rul Bukhanah, kralj Kalahor-
na.
Iako su se oba brata odmah setila imena Balinor, Šia je ostao na oprezu.
– Kako da znam da si zaista onaj za koga se izdaješ?
Stranac se osmehnu.
– Onako kako sam i ja tebe prepoznao, Šia. Po tri elfska kamenčića koja nosiš u
džepu od košulje i koja ti je poklonio Alanon.
Zaprepašćenom Vejlaninu je ipak pošlo za rukom da jedva primetno klimne gla-
vom. Samo je čovek koga šalje visoki istoričar mogao znati za postojanje kameno-
va. Naže se prema nepoznatom gostu i tiho zapita:
– Šta se dogodilo sa Alanonom?
– To ne znam ni ja – odgovori blago tuđinac. – Nisam ga ni video ni čuo pune
dve nedelje. Ostavio sam ga na putu za Paranor, u trenutku kada su se proširile gla-
sine o neprijateljskom napadu na Utvrđenje. Alanon je bio duboko zabrinut za
sudbinu Mača od Šanare. Naredio mi je da dođem ovamo i da te zaštitim. Stigao
bih ranije da me na putu nisu zaustavili nevreme i oni koji su pokušavali da me pra-
te.
Zaćutao je i zagledao se u Šiu. Oči boje lešnika odjednom su postale oštre i tvr-
de.
– Alanon ti je otkrio ko si i upozorio te na opasnost sa kojom ćeš se jednoga
dana suočiti. Da li si mu poverovao ili ne, nije u ovom trenutku od značaja. Kuc-
nuo je čas da bežiš iz doline.
– Da jednostavno pokupim stvari i nestanem?! – uzviknu Šia zapanjeno. – To ni
slučajno ne mogu da učinim!
– Možeš i moraš, ako želiš da ostaneš živ. Nosioci znamenja Skula podozrevaju
da živiš u dolini. Kada za dan-dva stignu u Vejl, njihov dolazak će biti i tvoj kraj,
ako te zateknu ovde. Moraš da odeš ovog časa! Idi hitro i nečujno, drži se poznatih
staza i bogaza i kad god možeš koristi okrilje šume. Ako budeš primoran da se kre-
ćeš preko čistina, putuj samo danju jer je tada njihova moć slabija. Alanon ti je re-
kao kuda treba da ideš, ali se moraš pouzdati u sopstveni nagon da bi stigao na cilj.
Zgranut, Šia je jedno vreme zurio u sabesednika, a onda se okrenuo Fliku koji je
sedeo bez reči. Kako je ovaj čovek mogao očekivati od njega da bez reči pokupi
svoje stvari i pobegne? Zahtev je bio više nego smešan.
– I ja moram da idem – reče stranac i ustade, obavijen svojim zelenim plaštom.
– Poveo bih te da mogu, ali mene prate. Oni koji žele tvoju propast očekuju da im
te ja otkrijem. Više ću ti pomoći ako se pretvorim u mamac i povučem ih za so-
bom; možda ću ti tako omogućiti da odeš neprimećen. Sada ću odjahati na jug, a
potom ću se prečicom vratiti u Kulhaven, gde ćemo se opet sresti. Ne zaboravi šta
sam ti rekao. Ne zadržavaj se ni časa više u Vejlu, beži odmah, još večeras! Učini
onako kako je Alanon rekao i čuvaj elfsko kamenje, ono je moćno oružje.
Šia i Flik ustadoše, stisnuše pruženu ruku i istovremeno primetiše da stranac is-
pod ogrtača nosi sjajni metalni oklop. Balinor se bez reči okrete, hitro prođe kroz
sobu i kroz ulazna vrata nestade u noći.
– Šta ćemo sad? – zapita Flik, sručivši se očajnički na stolicu.
– Otkud znam? – odgovori mu umorno Šia. – Nisam ja vrač-pogađač. Ne znam
da li je govorio istinu, kao što ne znam da li je to činio Alanon! Ako jeste, a mislim
da u celoj priči ipak mora da ima bar trunke istine, onda za dobro svih nas moram
odmah da odem iz doline. Ako gone mene, opasnost preti i drugima, pa i tebi i
ocu.
Bio je utučen ali i kao omađijan pričama koje je čuo, nije znao šta bi trebalo da
preduzme. Isto toliko zbunjen i zabrinut, Flik ga je posmatrao ćuteći, svestan da ne
može da mu pomogne. Zatim se naže i spusti ruku Šii na rame.
– Idem i ja s tobom – reče tiho.
Šia ga zabezeknuto pogleda.
– Ne dolazi u obzir, otac to nikada ne bi shvatio. Uostalom, možda ni ja nikuda
neću otići.
– Ne zaboravi šta je Alanon rekao, u sve sam i ja sada umešan – nije odustajao
Flik. – Ti si moj brat i samog te nikada neću pustiti.
Šia mu se osmehnu sa divljenjem i zahvalnošću.
– Razgovaraćemo kasnije o tome. U svakom slučaju, neću otići dok ne odlučim
kuda idem i zašto idem. Moram ocu ostaviti poruku, ne mogu da odem tek tako,
bez reči, uprkos svima Alanonovim i Balinorovim uputstvima.
Ostatak večeri proveli su nemirno šetajući po kuhinji i spavaonici, gde je Šia po-
čeo da pretura po stvarima, izdvajajući neke od njih. Flik ga nije ispuštao iz vida, u
samrtnom strahu od pomisli da bi njegov brat mogao krenuti za Kulhaven ne oba-
vestivši ga.
Kada ga je zapitao zašto stavlja odeću i logorsku opremu u kožni ranac, Šia je
odgovorio da ipak mora biti spreman na eventualno bekstvo. Svesrdna uveravanja
da neće otići bez pozdrava nisu umirila Flika, već su ga podstakla na još veću paž-
nju i opreznost.
Bio je mrkli mrak kada je Šia osetio ruku na ramenu. Spavao je lakim snom i hla-
dan dodir probudio ga je u sekundi. Srce mu je snažno lupalo dok je pokušavao da
se oslobodi te ruke i u tami se odupre nevidljivom napadaču. Kada mu je tihi šapat
dopro do ušiju, prepoznao je Flikovo lice nejasno ocrtano pri svetlosti oblacima
prikrivenih zvezda i polumeseca. To drago, dobro poznato lice odagnalo je strah i
donelo ogromno olakšanje.
– Baš si me uplašio, Fliče...
Olakšanje je opet zamenio strah kada se Flikova snažna šaka spustila na otvore-
na usta. Šia je sada u tmini mogao nazreti Flikovo od užasa izobličeno lice. Poku-
šao je da ustane ali su ga snažne ruke zadržale još čvršće i bratovljevo lice se prilju-
bi uz njegovo.
– Ni reči – jedva je čuo drhtavi šapat. – Prozor! Samo polako!
Ruke olabaviše stisak i nežno ali žurno izvukoše Šiu iz kreveta. Bez daha, mladići
počeše da puze po dr venim kockama hladnog poda, skriveni dubokim noćnim sen-
kama sobe. Kada su stigli do drugog zida, Flik drhtavom rukom povuče Šiu na
drugi kraj poluotvorenog prozora.
– Pogledaj tamo, pored zgrade!
Van sebe od užasa, Šia podiže glavu i oprezno proviri preko dr venog prozor-
skog praga u noćnu tamu. Istoga trenutka opazio je stvorenje – ogromnu, stravičnu
crnu pojavu koja je polučučeći milila u pravcu gostionice; ogrtač na pognutim leđi-
ma se dizao i spuštao kao da ga nešto iznutra privlači i odbija. Odvratan škripav
zvuk dahtanja čuo se čak i na ovoj razdaljini, a noge neobičnog bića ostavljale su za
sobom još neobičnije šumove. Šia se grčevito uhvati za ivicu prozora, ne mogući
da odvoji pogled od tog čudovišnog stvora koji mu se sve više približavao. U slede-
ćem trenutku, ugledao je srebrni medaljon u obliku sjajne mrtvačke glave.
 4.
Bekstvo

Šia potonu u mrak sobe, zgrabivši Flika. Šćućureni, nemi i užasnuti, čuli su sve jas-
nije čudno struganje po utabanoj zemlji i poverovali da je Balinorovo upozorenje
stiglo suviše kasno. Čekali su, osluškujući, ne smejući da dišu. Šia je imao neodolji-
vu želju da pobegne, duboko uveren da će ga ta stvar napolju mučki ubiti ako ga
pronađe. Flik je, ukočen, čučao iza njega, podrhtavajući od hladnog noćnog vetra
koje je pomerao zavese na prozoru i od osećanja sve veće panike.
Odjednom se začuo oštar lavež psa, na koji je odgovorilo muklo groktanje –
mešavina straha i mržnje. Mladići su oprezno podigli glave i provirili kroz prozor.
Stvorenje sa znamenjem Skula – medaljonom u obliku mrtvačke glave – čučalo je
uz zid zgrade, tačno preko puta njihovog prozora. Malo dalje stajao je ogroman
vučjak, lovački pas jednog od suseda, i razjapljenih belih i blistavih čeljusti režao na
uljeza. Dve crne prilike sučelile su se pod okriljem noćnih senki: stvorenje je dahta-
lo škripavo i usporeno, a pas režao tiho i muklo, lagano se približavajući. U slede-
ćem trenutku, ogromni vučjak se sa besnim urlikom baci na uljeza i otvorenim če-
ljustima mu zahvati crnu glavu. Ali psa je, još u skoku, uhvatio ud nalik na šapu, ud
koji je naglo izleteo iz ogrtača i ščepao životinju za vrat. Vučjak se beživotno sruši
na tle. Sve se odigralo u deliću sekunde i preneražena braća su zaboravila da se
sklone sa prozora. Odmah zatim čuli su onaj isti škripavi zvuk, s tim što je ovoga
puta bivao sve slabiji; činilo se da se udaljavao od gostionice.
Protekli su beskonačni minuti iščekivanja i mladići više nisu bili u stanju da sav-
ladaju drhtaje. Noć je bila beskrajno tiha i oni su bezuspešno pokušavali da otkriju
šum bezobličnog stvorenja. Posle izvesnog vremena, Šia je smogao hrabrosti da još
jednom proviri preko ivice prozora. Flik je bio spreman da poleti prema najbližem
izlazu, ali ga ohrabrujući dodir Šiine ruke uveri da je crna prilika otišla. Brzo se baci
u topli krevet, ali se odmah zatim digao videvši kako se Šia oblači u mraku. Poku-
šao je da nešto kaže, ali Šia stavi prst na usta. Istog časa je i Flik počeo da navlači
odeću. Bez obzira šta je njegov brat smerao i kuda je krenuo, Flik je odlučio da ga
prati. Kada su se obukli, Šia privuče Flika i prošapta mu na uvo.
– Sve dok smo mi ovde, Vejlanima preti opasnost. Moramo otići još noćas, od-
mah! Ipak si odlučio da kreneš sa mnom?
Flik odlučno potvrdi glavom i Šia nastavi.
– Idemo u kuhinju da spremimo nešto hrane za put, bar za nekoliko dana. Tamo
ću ostaviti i poruku ocu.
Š
 Šia izvadi iz or mana zavežljaj sa odećom i nečujno nestade u mračnom hodniku
koji je vodio u kuhinju, sa Flikom za petama. Bilo je nemoguće bilo šta nazreti u
mraku, pa im je trebalo nekoliko minuta da između zidova i zavoja, nađu put do ši-
rokih kuhinjskih vrata. Kada su se konačno našli u ostavi, Šia zapali sveću i, poka-
zavši bratu namirnice, napisa poruku ocu i stavi je ispod krčaga s pivom. Flik je
svoj posao obavio za nekoliko minuta i kada se vratio, Šia ugasi sveću i uputi se
vratima u dnu kuhinje, gde naglo zastade i reče:
– Kada izađemo, ćuti kao zaliven i prati me u stopu.
Flik je sumnjičavo odmahivao glavom, pitajući se šta ih čeka iza tih vrata. Možda
ih vreba ono crno stvorenje, spremno da ih zgrabi za grlo kao što je to učinilo sa
psom nekoliko minuta ranije. Ali kako nisu imali vremena za oklevanje, Šia pažljivo
otvori dr vena vrata i proviri u dvorište osvetljeno mesečinom i oivičeno teškim dr-
većem. Mahnu Fliku i obojica oprezno i nečujno izađoše u hladnu noć, zatvorivši
tiho vrata za sobom. Napolju je bilo mnogo svetlije nego u kući. Čitav predeo bio
je okupan blagom mesečinom i sjajem zvezda. Brzo su se uverili da u blizini nema
nikoga. Zora će početi da rudi tek za sat dva, selo će se tek onda probuditi. Stajali
su i osluškivali; kada nisu otkrili nikakav šum koji bi upozoravao na opasnost i po-
što su se uverili u mrtvu tišinu, kretoše preko dvorišta i nestadoše u senci vrzine.
Osvrnuvši se, Flik baci poslednji čežnjiv pogled na kuću koju možda više nikada
neće videti.
Šia je ćutke išao stazom koja je vodila između seoskih zgrada. Znao je da Skul
još nije siguran gde se nalazi žrtva koju traži, jer bi ga, da nije tako, već uhvatio u
gostionici. Ali je znao i to da to strašno stvorenje pretpostavlja da on živi u dolini,
da je u usnulu varošicu Šejdi Vejla i došlo u traganju za izgubljenim polupotom-
kom kraljevske kuće Šanara. Šia je u mislima proveravao plan putovanja koji je na
brzinu napravio u krčmi. Ako je neprijatelj već otkrio gde žrtva živi, kao što ih je
Balinor i upozorio, onda nadgleda i sve izlazne puteve. Kada, dakle, otkrije beks-
tvo, odmah će se baciti u poteru za njim. Pretpostavljao je da tih stravičnih Skula
ima više i da nadgledaju čitavu dolinu. Zato će morati da iz nje izađu krajnje oprez-
no, i da se već sledećeg dana nađu što dalje od Senovite Doline. To je opet značilo
da ih čeka naporan hod, sa samo nekoliko sati spavanja. Putovanje je u svakom slu-
čaju teško, ali je najveći problem bilo kojim pravcem da se upute. Hrane su poneli
za nekoliko dana, a do Anara im treba nekoliko nedelja. Predeli izvan Vejla bili su
nepoznati obojici, izuzev nekoliko prohodnih drumova i sela na koje nosioci zna-
menja mrtvačke glave svakako budno motre. S obzirom na situaciju u kojoj su se
našli, nije im preostajao neki veliki izbor. Pa ipak, kojim putem da beže? Na kom
putu ih ta vrebajuća stvorenja najmanje očekuju?
Šia je brižljivo razmatrao sve mogućnosti, iako je u stvari već bio doneo odluku.
Na zapadnoj strani Vejla prostirala se pusta nizija sa samo dva-tri sela; ako krenu
tim putem udaljiće se od Anara još više. Ako, pak, pođu na jug, možda će stići u
delimičnu sigurnost velikih varoši Južne Zemlje Pie i Zolomaha, gde su im živeli
prijatelji i rođaci. Budući da je to bio i najrazumniji pravac za bekstvo, Skuli će bud-
no nadgledati sve drumove što vode južno od Senovite Doline. Osim toga, zemlja
s one strane Dulnških šuma bila je otvorena i nezaštićena, u njoj bi begunci teško
nalazili zaklone; put do varoši bio je veoma dug, pa su na njemu mogli biti i lako
uhvaćeni i lako ubijeni. Na severnoj strani Vejla, iza Dulna, prostirao se široki pojas
koji je obuhvatao reku Rapahaladran, veliko Dugino Jezero i ogromna prostranstva
divlje, nenastanjene zemlje na čijem se kraju nalazila Kraljevina Kalahorn. Skuli su
verovatno tim putem i došli iz Severne Zemlje, poznaju tu oblast bolje od beguna-
ca, pa će na nju obratiti veliku pažnju pogotovo ako naslućuju da je Balinor u Vejl
došao iz Tirsisa.
Do Anara, koji je ležao na severoistoku, vodio je veoma dugačak put i to po naj-
surovijem i najpodmuklijem tlu u čitavoj Južnoj Zemlji. Ovaj direktni pravac bio je
najopasniji, ali će gonioci verovatno najmanje očekivati da progonjeni njime krenu.
Put je vijugao kroz mračne, guste šume, opasne nizije i pritajene močvare u kojima
su vrebale neslućene opasnosti i svake godine uništavale živote neopreznih putni-
ka. Ali, na istočnoj strani Dulna nalazilo se i nešto što ni Skuli nisu znali – tamo je
braću Omsford očekivala bezbednost brdovitog kraljevstva poznatog pod imenom
Leah. Tamo su oni mogli zatražiti pomoć Meniona Leaha, Šiinog prisnog prijatelja
i, uprkos Flikovom strahu, jedine osobe koja je bila kadra da ih sprovede kroz
opasne oblasti preko kojih vodi put u Anar. Šia je došao do zaključka da je taj izbor
najrazumniji i najprihvatljiviji.
Stigavši do južnog ruba varošice, mladići se zaustaviše, teško dišući, u senci stare
dr vene kolibe, leđima okrenuti daščari. Šia je budnim okom osmotrio okolinu, pita-
jući se gde se u ovom trenutku krije Skul koji ih traži. Dolina je još bila u senci, je-
dva obasjana mesečinom noći koja se povlačila. Negde na levoj strani besno su la-
jali psi a rasute svetiljke treptale su u prozorima obližnjih kuća, čiji su pospani uku-
ćani izvirivali u tamu. Zora samo što nije svanula i Šia je bio svestan toga da je kuc-
nuo čas za bekstvo iz doline, ka skrovištima što ih pružaju šume Dulna. Ako se u
Vejlu nađu u svetlosti zore, neprijatelj će opaziti kako se veru uz otkrivene padine
brda i njihov pokušaj da se spasu biće uzaludan.
Šia potapša Flika po leđima i klimnuvši glavom pođe laganim kasom iz okrilja
vejlških domova u gusto dr veće i žbunje. U tihoj noći na izmaku čuo se samo pri-
gušeni šum njihovih koraka po visokoj gustoj travi, vlažnoj od rane rose. Omsfor-
dovi su trčali, a lisnato granje šibalo ih je po nezaštićenim rukama i licima, ostavlja-
jući na njima male, uske brazgotine, ovlažene kapima rose. Trčali su ka blagoj istoč-
noj padini Vejla obrasloj žbunjem, puteljkom koji je vijugao između starih hrastova
i hikori oraha, preskačući opale plodove i granje nagomilano ispod teških stabala
koja su rebrasto stremila u dubine neba. Zatim su pojurili koliko ih noge nose uz
travom obrasli obronak, nezastajkujući i ne osvrćući se za tamom u podnožju.
Vlažna, klizava trava usporavala je hod, ali su oni ipak ubrzo dospeli na rub Vejla,
odakle se pogled pružao na zidove nepregledne udoline na istoku, i gde su im se
gomile bezobličnog kamenja učinile kao nepremostiva prepreka za prelaz u novi
svet.
Šia je bio u sjajnoj fizičkoj kondiciji i njegovo lako telo je skoro letelo preko ne-
ravnog tla, vešto zaobilazeći prepreke na putu. Flik ga je uporno sledio, i njegove
snažne mišićave noge neumorno su održavale korak sa bratovljevom letećom figu-
rom. Samo se jednom osmelio i kratko osvrnuo da bi upio u sebe zamagljenu sliku
krošnji koje su se uzdizale iznad sada već skrivene varoši i ocrtavale u sve bleđem
sjaju zvezda i oblacima zaklonjenog meseca. Posmatrao je Šiu koji je hitro trčao is-
pred njega, u nastojanju da što pre stigne do pr vog šumarka na istočnoj padini do-
line. Flik je već osećao umor u nogama, ali mu strah od čudovišnog stvora koji se
nalazio negde iza njih nije dozvoljavao da uspori trk. Pitao se šta ih sve očekuje na
putu: bežali su iz jedinog doma za koji su znali, gonio ih je izuzetno opasan i zao
neprijatelj koji bi ih uništio isto tako lako kao što se gasi plamen sveća. Kuda bi
mogli da odu a da ih on ne pronađe? Prvi put od kako je Alanon otišao, Flik je po-
želeo da se zagonetni putnik-lutalica pojavi.
Vreme je brzo proticalo a šumarci su postajali sve gušći dok su mladići i dalje
neumorno trčali, nemi i umorni, kroz osvit zore. Do njih nije dopirao nijedan
zvuk, činilo se da su jedina živa bića u čitavom tom kraju i da ih prate samo budne
zvezde koje su svečano i samozadovoljno svetlucale. Što su više odmicali, nebo je
postajalo sve svetlije i noć ih je čežnjivo napuštala. Braća su nastavila da trče, zabo-
ravivši sve drugo osim jednog – da ne budu uhvaćeni u nepoštednoj svetlosti rađa-
jućeg sunca.
Kada su begunci najzad ušli u šume, sručili su se bez daha na granje ispod viso-
kih hikorija. Nekoliko minuta ležali su nepokretno, osećajući divlje udare srca.
Onda se Šia digao sa naporom i pogledao u pravcu Senovite Doline. Ništa se nije
kretalo ni na zemlji ni u vazduhu; izgledalo je da su braća ipak uspela da dovde
stignu neprimećena. Kako su, međutim, još bili u Vejlu, Šia na silu podiže Flika na
noge i povuče ga za sobom kroz dr veće uz str mu padinu doline. Flik ga je opet
pratio bez reči; ne razmišljajući, usredsredio se na napor da se korak po korak pe-
nje uz str minu.
Istočna padina bila je neravna i opasna, gomile odronjenog stenja, oborenog dr-
veća i oštrog šiblja otežavale su ionako dugačak i težak uspon. Šia je pokušavao da
ubrza korak i prebrodi smetnje na koje je nailazio, a Flik mu je bio za petama. Na
svetlom nebu gasnule su i poslednje zvezde. Ispred njih, nad rubom doline, sunce
je slalo prvu nejaku rumen, bojeći nebo narandžastim i žutim i ocrtavajući obrise
dalekog horizonta. I Šia je počinjao da oseća zamor; dah mu je postajao sve kraći, a
Flik je gotovo puzio za svojim gipkijim bratom, ozleđujući ruke o oštre ivice stenja
i šiblja. Uspon se činio beskonačnim. Kretali su se brzinom puža i samo ih je strah
od neprijatelja nagonio na neumorni pokret. Ako ih uhvate ovde, na čistini, sada,
posle svih napora...
Kada su prešli tri četvrtine uspona, Flik iznenada kriknu i baci se na tle. Užas-
nut, Šia se okrete poput čigre i oči mu istog časa ugledaše ogromno crno obličje
koje se polako njihalo u vazduhu iznad dalekog Vejla: izgledalo je da ogromna pti-
čurina u sve širim spiralama leti ka suncu što se rađalo. Vejlanin se baci u stenje i
rukom opomenu brata da se skloni sa čistine – svim svojim bićem se nadao da ih
grozni stvor nije primetio. Dok su ležali tako nepomični na planinskoj padini, ču-
dovište sa znakom mrtvačke glave dizalo se sve više, šireći krug leta i približavajući
se mestu na kojem su ležala braća Omsford. Njegov iznenadni samrtnički krik uga-
sio je u mladim ljudima i poslednji tračak nade u spas. Obuzelo ih je ono isto neo-
bjašnjivo osećanje panike koje je paralisalo Flika u pr vom susretu sa crnom sen-
kom. Samo, ovoga puta nije bilo ni zaklona ni Alanona. Užas je ubrzo prešao u his-
teriju kada se Skul odjednom uputio pravo ka njima – smrt je izgledala neizbežna.
Ali već u sledećem trenutku, crni progonitelj se okrenuo u letu i, ustremivši se u
pravcu severa, odmah potom nestao iz vidokruga.
Vejlani su ležali ničice, skamenjeni i kao ukopani u retko šipražje i oštro stenje,
očekujući da se neprijatelj vrati i smr vi ih onoga trenutka kada se pokrenu. Kada su
posle izvesnog vremena savladali taj neopisivi, neobjašnjivi strah, oni, iscrpljeni i
uzdrhtali, nastaviše put ka vrhu brda iznad doline. Cilj nije bio daleko i to im je
dalo snage da pretrče nezaklonjenu čistinu koja ih je delila od Dulnških šuma. Već
posle nekoliko minuta izgubili su se u velikom dr veću, dok su prvi blistaji jutarnjeg
sunca klizili niz gole padine i spuštali se u Senovitu Dolinu.
Kada su zašli u Duln, usporili su korak i Flik, koji još uvek nije znao kuda idu,
upita:
– Zašto idemo ovim putem? – Glas je posle dugog ćutanja zvučao daleko i tuđe.
– Kuda smo se uputili?
– Kuda nam je Alanon rekao – u Anar. Jedina mogućnost je da idemo putem na
kome nas Skuli najmanje očekuju. Idemo na istok do Crnih Hrastova, gde ćemo
skrenuti na sever, sa nadom da će nam neko usput pružiti pomoć.
– Stani malo! – uzviknu Flik, počinjući da shvata Šiine namere. – Ti u stvari mis-
liš da idući na istok prođemo kroz Leah i da tamo zatražimo Menionovu pomoć.
Zar si stvarno izgubio razum? Zašto uopšte bežimo, zašto se odmah ne predamo
onom crnom stvoru? Tako ćemo bar sebi skratiti muke!
Šia okrete bratu svoje umorno lice.
– Drugog izbora nemamo! Menion Leah je jedini čovek kome se možemo obra-
titi za pomoć. Dobro poznaje celu oblast oko Leaha i put kroz Crne Hrastove.
– Kako da ne! – klimao je Flik sumorno glavom. – Zaboravio si, znači kako smo
se baš zahvaljujući njemu prošli put izgubili! Nemam nimalo poverenja u tvog prin-
čevskog prijatelja.
Š
 – Kažem ti da nam ništa drugo ne preostaje – ponovi Šia. – Nisi morao da po-
đeš sa mnom!
Zaćutao je i ponovo se obratio bratu.
– Izvini za ovu ljutnju, Fliče, ali moraćemo da uradimo onako kako sam naumio.
Put je nastavljen u obeshrabrenom ćutanju. Flik ga je, i dalje sumoran, pratio ne-
prekidno odmahujući glavom. Čitava ta ideja o bekstvu bila je pogrešna od samog
početka, i pored toga što je čudovišni Skul vrebao u dolini. Namera da se ide kod
Meniona Leaha bila je još gora. Taj uobraženi lenjivac će ih odvesti pravo u neku
zamku, ukoliko se pre toga, njegovom pomoću, negde nepovratno ne izgube. Me-
nion se oduvek brinuo sam o sebi, o Menionu-velikom pustolovu, i mislio isključi-
vo na svoje besmislene pohode. Pomisao da se od njega zatraži pomoć bila je
smešna.
Flik je očigledno u odnosu na Meniona bio pun predrasuda. Nije trpeo Princa
od Leaha, kao ni ono što je on predstavljao, i ta ga netrpeljivost nije napuštala od
kako su se upoznali pre pet godina. Kao jedini sin porodice koja je vekovima vla-
dala malim brdovitim kraljevstvom, Menion je ceo život provodio u nekim suma-
nutim ludorijama. Nikada ništa nije radio, nikada zarađivao i, koliko se bar Fliku či-
nilo, nikada ništa korisno nije učinio. Vreme je uglavnom provodio u lovu ili u tu-
čama, što je Vejlanima, vrednim radnicima, izgledalo neverovatno. A i njegovo po-
našanje je bilo nesnosno. Po svemu se činilo da Menionu ništa nije važno – ni na-
čin života, ni porodica, ni zavičaj, ni sopstvena zemlja. Izgledalo je da brđanin plovi
kroz život poput oblaka na beskonačnom nebu, ne dodirujući ništa i ne ostavljajući
trag za sobom. Taj njegov nebrižljiv i olako shvaćen pristup životu zamalo im nije
doneo smrt godinu dana ranije, u Crnim Hrastovima. Uprkos svemu, Šiu je, začu-
do, privlačio Menion Leah koji je, opet, na svoj lakomisleni način, uzvraćao njego-
vu naklonost. Flik, međutim, nikada nije bio ubeđen u, to prijateljstvo, nikada se u
njega nije pouzdao. A sada mu je, eto, brat nalagao da živote povere brizi čoveka
koji nije ni znao šta je odgovornost.
U haotičnom razmišljanju o situaciji u kojoj su se našli protiv svoje volje, pitao
se šta bi trebalo uraditi da se spreči neminovna nevolja. Zaključio je na kraju da je
najbolje ćutati i doneo odluku da budno motri na Meniona i obazrivo upozori Šiu
na svaki njegov sumnjivi potez. Ako se bratu suprotstavi u ovom trenutku, izgubi-
će mogućnost da mu kasnije skrene pažnju na sve rđave savete Princa od Leaha.
Bilo je već pozno popodne kada su putnici konačno stigli na obale velike reke
Rapahaladran. Šia je vodio Flika uz reku sve dok nisu došli do mesta gde je široka
obala počinjala da se sužava u kanal. Tu su se zaustavili i zagledali u šume s one
strane vode. Sunce je trebalo da zađe sat-dva i Šia nije hteo da ih noć zatekne na
obali, ubeđen da će se osećati sigurnijim kada se reka ispreči između njih i njihovih
progonitelja. Flik se složio sa njegovim objašnjenjem i obojica se baciše na posao;
ručnim sekiricama i lovačkim noževima napraviše mali splav sa namerom da ode-
ću, hranu i rance prebace na drugu obalu. Kako nisu imali vremena za izgradnju
većeg splava, znali su da će morati da preplivaju reku, vukući za sobom ono malo
neophodnih stvari. Brzo su završili posao, prebacili na splav odeću i zavežljaje, do-
bro ih svezali po sredini i bacili se u hladne vode Rapahaladrana. Struja je bila brza,
ali ne i opasna u ovo doba godine, jer su prolećna otapanja prošla. Jedini problem
bio je da pronađu pogodno pristajalište na visokim nasipima susedne obale do koje
su doplivali. Matica ih je odnela pola milje dalje, dok su uz velike napore privlačili
teški splav. Kada im je konačno pošlo za rukom da se iskrcaju na drugu obalu,
ugledali su u neposrednoj blizini uski rukavac pogodan za pristajanje. Izvukli su se
iz ledene vode, podrhtavajući na svežem večernjem vazduhu, i pošto su izbacili
splav na obalu, brzo se osušili i obukli. Prelaz preko reke Rapahaladran trajao je
nešto više od sata; sunce je već zašlo za visoko dr veće, na nebu koje je polako tam-
nelo ostao je njegov cr venkasti trag.
Premda su znali da za njih dan nije završen, Šia je ipak predložio da odspavaju
bar dva-tri sata, da povrate snagu i put nastave kad padne noć. Zaklonjeni rečni ru-
kavac je, činilo se, bio prilično sigurno sklonište, pa su mladići raširili ćebad ispod
visokog bresta i vrlo brzo zaspali. Premoreni, probudili su se tek u ponoć, hitro se
spakovali i pripremili za tumaranje kroz Dulnške šume. U jednom trenutku Šii se
pričinilo da je čuo daleki šum vrebajućeg Skula, i na to je upozorio i Flika. Nepo-
mični, i na oprezu, osluškivali su neko vreme ali se u tami ništa nije pomeralo. Flik
je uporno ponavljao da se čuje samo šum reke i da ih neprijatelj po svoj prilici još
traži po Vejlu.
Putovali su sve do izlaska sunca, nastojeći da idu u pravcu istoka i pored toga
što je noć ometala sigurniju orijentaciju, a zvezde zaklanjao splet debelih grana i ra-
skošnog lišća. Kada su se na kraju ponovo zaustavili, ustanovili su da još nisu izašli
iz Dulna i da pojma nemaju koliko su udaljeni od granice Kraljevine Leah. Šia je
odahnuo kada je video da se sunce rađa ispred ših, jer je to značilo da nisu skrenuli
sa puta ka istoku. Čim su otkrili mali proplanak zaklonjen visokim brestovima i sa
tri strane gustim šipragom, putnici su spustili teške zavežljaje i, iscrpljeni nepošted-
nim naporima, odmah utonuli u san. Probudili su se u kasno popodne i započeli
pripreme za noćno putovanje. Ne smejući da zapale vatru, zadovoljili su se sa ne-
koliko zalogaja suvog goveđeg mesa i sirovog povrća, malo voća i nekoliko gutljaja
vode. U toku jela, Flik se vrati na pitanje koje ga je mučilo.
– Šia – počeo je oprezno – ne želim da te gnjavim, ali da li si čvrsto uveren da
smo krenuli najboljim mogućim putem? Ako čak Menion i bude spreman da nam
pomogne, može se lako desiti da se izgubimo u močvarama i brdima Crnih Hrasto-
va i da nikada više iz njih ne izađemo.
Šia sleže ramenima.
– Pred nama su dve mogućnosti: da idemo ovim putem ili da pođemo dalje na
sever, gde je zaklona mnogo manje a zemlja čak i Menionu potpuno nepoznata.
Koja je bolja, šta misliš?
– Verovatno si u pravu – odgovorio je žalosno Flik. – Ja neprekidno mislim na
ono što nam je Alanon rekao. Sećaš se kako nas je upozoravao da nikome ništa ne
pričamo i da ni u koga nemamo poverenja. Bio je vrlo odlučan u svojim opomena-
ma.
– Ne počinji opet istu priču – odseče Šia. – Alanon nije ovde i odluke donosim
ja. Ne vidim kako bismo stigli do Anarskih šuma bez Menionove pomoći. Osim
toga, on je oduvek bio pouzdan prijatelj i jedan je od najboljih mačevalaca koje
znam. Njegovo iskustvo će nam i te kako dobro doći ako dođe do borbe.
– A do nje će neizbežno doći ako je on sa nama – naglasio je Flik. – Kakvi su,
sve u svemu, naši izgledi protiv Skula? Nikakvi, sasvim sigurno. Oni će nas, svu
trojicu, razneti za tren oka.
– Ne budi toliko mračan – nasmeja se Šia – još nismo mrtvi. I ne zaboravi da
nas štite elfski kamenčići.
Flik nije bi naročito ubeđen u njihovu zaštitu, ali je shvatio da je najbolje da to
pitanje za sada ne poteže. Morao je priznati da bi Menion Leah bio od velike koris-
ti u svakoj borbi, premda nije bio sasvim siguran na čijoj bi se strani borio taj ne-
predvidljivi momak. Šia je verovao u Meniona zato što mu je bio naklonjen od pr-
vog trenutka i što je ta naklonost prema neodgovornom pustolovu bivala sve dub-
lja u toku nekolikih poseta koje je, zajedno sa ocem, učinio poslednjih godina Kra-
ljevstvu Leaha. Flik je, opet, i dalje smatrao da njegov brat nije dovoljno racionalan
u analizi Princa Leaha. Leah je bila jedna od retkih preostalih monarhija u Južnoj
Zemlji, a Šia, poznat kao pristalica i branilac decentralizovane uprave, ogorčeni
protivnik apsolutne vlasti. Uprkos tome, negovao je prijateljstvo sa naslednikom
kraljevskog prestola, što, po Flikovom mišljenju, nije bio neki dosledan stav. Čovek
u nešto ili veruje ili ne veruje; ne može biti i za jedno i za drugo i pri tom ostati po-
šten prema sebi.
Završili su večeru ćuteći i opažajući prave pojave večernjih senki. Sunce je dav-
no nestalo sa horizonta i njegovi blagi, zlatni zraci polako su prelazili u jarku ru-
men koja se mešala sa zelenim krošnjama džinovskog dr veća. Braća se žurno spa-
kovaše i nastaviše lagani, neumorni hod ka istoku, leđima okrenuti danu na izmaku.
Šuma je bila neuobičajeno tiha za suton i oprezni Vejlani su sa osećanjem nelagod-
nosti išli njenim stazama boreći se sa sumrakom, jer se mesec kao neki daleki sveti-
onik pojavljivao samo s vremena na vreme kroz gusto lisnato granje. Flika je dubo-
ko uznemirila neprirodna tišina Dulna. Bila je tuđa ovako prostranim šumama i ne-
prijatno poznata stamenom Vejlaninu. Zato bi povremeno zastali u tami, oslušku-
jući taj duboki i čudni spokoj a zatim nastavljali naporni marš, pokušavajući da naz-
ru izlaz iz šume. Flik je počinjao da se užasava te muklosti i razbijao je tihim zvi-
ždukanjem, ali ga je Šia ubrzo ućutkao jednim upozoravajućim pokretom ruke.
 Na ivicu Dulna stigli su negde u rane jutarnje sate i izbili na pašnjake obrasle šib-
ljem, koji su se protegli sve do brdovitog Leaha. Nastavili su put u pravcu istoka,
svesni da će sunce izaći tek za nekoliko sati. Obojica su osećala strahoviti zamor ali
i ogromno olakšanje što su se oslobodili Dulna i pobegli iz zagušljivog pritiska ču-
dovišnog dr veća i neprijatne tišine. Možda su te duboke šumske senke pružale
veću bezbednost, ali su oni bili spremniji da se suoče sa svi opasnostima čistine
nego da ostanu u Dulnškim šumama. Pošto su se osmelili i na tihi razgovor, stigli
su pred svanuće do male udoline i u njoj se zaustavili da se odmore i utole glad. U
daljinama na istoku već su se nazirala brda Leaha, i od njih je razdvajao još jedan
dan dobrog hoda. Ako put nastave pri zalasku sunca – računao je Šia – na cilj će
stići u smiraj sutrašnjeg dana. Od toga trenutka će svi dalji planovi zavisiti od Me-
niona Leaha. Sa tom neizrečenom mišlju, Šia je utonuo u san.
Probudili su se već posle nekoliko minuta. To naglo buđenje nije izazvalo ni po-
kret ni šum nego mrtva tišina koja se iznenada i zloslutno nadnela nad pašnjake.
Pošto su odmah i nepogrešivo osetili prisustvo stranog bića, mladići su istovreme-
no podskočili u samrtnom strahu. Bez reči, sa isukanim mačevima koji su blistali u
blagom praskozorju, tražili su grozničavim pogledom bilo kakav zaklon. Iako se ni-
šta nije kretalo, iako je ceo predeo delovao kao okamenjen, Šia i Flik se puzeći za-
vukoše u retko šiblje na obronku udoline. Ležeći nepokretno, pokušavali su da u
jutarnjoj izmaglici otkriju ono što ih vreba. Ni trenutka nisu sumnjali da je to nešto
u neposrednoj blizini. Sumnja je bila izlišna, obojica su isto osećanje imala pred
prozorom svoje spavaće sobe u Vejlu. Čekali su, ne smejući da dišu, i pitali se da li
ih je Skul na kraju ipak pronašao. Nemoguće je i nepravedno da budu otkriveni
sada, posle toliko muka i napora, da ih smrt zatekne u času kada ih do bezbednosti
Leaha deli još samo nekoliko sati hoda.
Tada se, uz nagli pokret vetra i lišća, iznad nepregledne linije krošnji, daleko, na
levoj strani, ukaza bešumna crna senka Nosioca znamenja Skula. Činilo se da to
bezoblično telo lebdi nad zemljom kao da nema snage da se pokrene, a njegovi
obrisi ocrtavali su se u mekoj svetlosti zore. Pripijeni uz tle, mladići su očekivali po-
kret neprijatelja. Kako mu je pošlo za rukom da ih ovde pronađe i čak dovde prati,
mogli su samo da nagađaju. Možda ih je, najzad, puki slučaj opet okupio na ovom
nezaklonjenom proplanku. Kako bilo da bilo, Vejlani su bili progonjeni i njihova
smrt je postajala izvesnost. Čudovište je i dalje nepokretno visilo između neba i
zemlje, a onda se velika krila lagano i gotovo lenjo raširiše i crna senka se ustremi
ka zaklonu Vejlana. Flik prigušeno kriknu i zagnjuri glavu u oštro šiblje, grčevito
stežući Šiu za mišicu. Ali Skul se skoro pred samim ciljem iznenada spusti na dr ve-
će malog luka i sasvim neočekivano se izgubi iz vida. Braća su u krajnjem očajanju
piljila u izmaglicu, ne mogući da otkriju svog nemilosrdnog progonitelja.
– Sad! – začuo je Flik Šiin odlučni šapat. – Sad, kada ono ne može da nas opazi!
Kreni uz samo žbunje!
 Fliku ništa nije trebalo ponavljati. Kada crna senka pretraži sumrak koji mu je
privukao pažnju, baciće se na njihov zaklon. Užasnuti Vejlanin iskoči iz skrovišta i
polutrčeći, polupuzeći krete preko vlažne jutarnje trave okrećući se povremeno,
razbarušene glave, u iščekivanju da stvorenje sa mrtvačkom glavom iskrsne iz gaja.
Iza njega je trčao Šia, prianjajući svojim gipkim telom uz tle – skoro je leteo preko
otkrivenih pašnjaka vijugavom stazom iza zdepaste figure svoga brata. Kada su sti-
gli do sledećeg šipraga, Šia se seti da su prtljag ostavili u podnožju udoline iz koje
su upravo izašli. Skul će te zaboravljene stvari bezuslovno opaziti i potera će se
ipak završiti. Šia oseti kako se ledi... Kako su mogli učiniti takvu glupost! U očaja-
nju zgrabi Flika za rame ali se njegov brat, shvativši nepopravljivu grešku, jednos-
tavno sruči na tle. I pored sveg bezumlja, Šia je znao da se mora vratiti po te prok-
lete zavežljaje po cenu da ga neprijatelj primeti – drugo rešenje nije postojalo. Ali u
trenutku kada je neodlučno ustao, ponovo je iskrsnulo crno obličje gonioca i ostalo
da lebdi između zemlje i sve svetlijeg neba. Sreća im je jednom i zauvek okrenula
leđa.
Dolazak zore spasao ih je i po drugi put. Dok je Skul nepomično lebdeo iznad
pašnjaka, zlatni rubovi jutarnjeg sunca izbiše iz ležaja brda na istoku i otposlaše
prve glasnike rađajućeg dana, zapljusnuvši i zemlju i nebo svojim toplim sjajem.
Sunce odskoči nad mračnim obličjem noćnog čudovišta i ono se, videvši da je nje-
govo vreme isteklo, vinu u nebo u velikim, sve širim krugovima. Kriknulo je samrt-
nički, krikom punim mržnje, i načas sledilo sve nežne šumove jutra. Zatim se naglo
okrenulo na sever i hitro se počelo udaljavati. Iščezlo je već u sledećem trenutku, a
preneraženi i duboko zahvalni Vejlani ostali su da netremice zure u daleko, čisto ju-
tarnje nebo.
 5.
Prinčevski saputnik

Istoga dana, u kasne popodnevne sate, Vejlani su stigli do grada Leaha. Kameni
bedemi koji su ga okruživali obećali su iscrpljenim putnicima sigurno utočište, iako
su pod jarkim suncem onako ogromni, usijani i sivi delovali neprijatno i odbojno.
Vejlani, navikli na punu slobodu i raskoš šuma rodnog kraja, osećali su odvratnost
prema tom visokom i neprobojnom zidu, ali su umor i iznurenost brzo potisli sva
osećanja ružnoće i nelagodnosti i oni su bez oklevanja kroz zapadnu kapiju ušli u
uske ulice grada. U to doba dana ljudi su se u opštoj gužvi probijali kroz tesne so-
kake, pored malih radnji i tržnica koje su se nizale od ulaza u grad na putu ka Me-
nionovom domu, starom i gospodstvenom zdanju, zaklonjenom dr većem i živi-
com što su brižljivo negovane travnjake i mirisne vrtove delili od gradske vreve.
Ljudima iz Senovite Doline Leah je izgledao kao velika metropola, iako je u stvari
bio mali u poređenju sa ostalim gradovima Južne Zemlje, čak i sa pograničnim Tir-
sisom. Leah je bio grad izdvojen od ostalog dela sveta i putnici su retko u njega za-
lazili. Tako povučen, postojao je isključivo zato da služi potrebama svojih stanovni-
ka. Monarhija Leah bila je i najstarija u Južnoj Zemlji i njeni kraljevi bili su jedini
zakon za koji su njihovi podanici znali, a možda i jedini koji im je bio potreban.
Šia, međutim, nikada u to nije bio ubeđen, bez obzira na činjenicu da su brđani
pretežno bili zadovoljni i svojim vladarima i životom koji su im oni omogućavali.
Dok su Vejlani krčili sebi put kroz gomilu, Šia je razmišljao o svom neobičnom
prijateljstvu sa Menionom Leahom. Ono se zaista moralo nazvati neobičnim, pa i
neverovatnim, jer su njih dvojica imala veoma malo zajedničkog. Mladić iz doline i
mladić iz visokih brda bili su po poreklu i po svemu ostalom toliko različiti, da bi
svako poređenje postalo bespredmetno. Šia – usvojeni sin gostioničara, trezven i
marljiv, vaspitan u tradiciji neumornih radnika. Menion – jedinac kralja Leaha,
prestolonaslednik, rođen sa bremenom odgovornosti koje je otvoreno i olako od-
bacivao, naoružan slepim samopouzdanjem, što nije ni pokušavao da prikrije, i ob-
daren nemirnim instinktom vrsnog lovca koji mu je donosio zavidljivo poštovanje
čak i tako strogih kritičara kakav je bio Flik. Politička i filozofska gledišta ova dva
mlada čoveka bila su isto toliko različita kao i njihova porekla. Šia je bio nepoko-
lebljivi konzer vativac, pobornik starih običaja i shvatanja, a Menion duboko uveren
da su se baš ta ustaljena shvatanja svuda, pa i u rešavanju problema rasa, pokazala
bezuspešnim i prevaziđenim.
 I pored svih razlika, oni su izgradili prijateljstvo koje je svedočilo o uzajamnom
poštovanju. Menion je smatrao da je njegov krhki prijatelj ponekad jalov branilac
nekih zastarelih gledišta, ali se divio čvrstini tih ubeđenja i njegovoj odlučnosti. Na-
suprot onome što je Flik tako često tvrdio, Šia nije bio zaslepljen Menionovom la-
komislenošću i umećima, nego je u Princu od Leaha video nešto što su ostali pre-
viđali – snažan, neodoljiv, osećaja za dobro i zlo.
U ovom trenutku Menion Leah je živeo bezbrižnim životom i ne hajući za bu-
dućnost. Mnogo je putovao, lovio po planinskim šumama, iako je uglavnom, činilo
se, vreme provodio u pronalaženju novih puteva u neprilike. Teško stečena iskus-
tva i raznolike veštine strelca i lovca nisu nikome bili od koristi i samo su izazivali
ogorčenje njegovog oca, koji je uporno ali bezuspešno pokušavao da sina i presto-
lonaslednika zainteresuje za probleme Kraljevine Leah. Menion će jednoga dana
postati kralj, ali je Šia iskreno sumnjao da je njegov bezbrižni prijatelj ikada o tome
ozbiljnije razmišljao. Neshvatljivo, ali ne i neočekivano. Menionova majka umrla je
nekoliko godina ranije, neposredno pošto je Šia prvi put posetio malu kraljevinu u
brdima. Menionov otac nije bio star čovek, ali smrt vladara nije uvek povezana sa
starošću i mnoge je kraljeve Leaha pokosila nenadno i nasilno. Ako bi se njegovom
ocu dogodilo nešto nepredviđeno, Menion bi postao kralj bez obzira da li je za to
spreman ili ne. Tada će ipak morati da se suoči sa mnogim problemima i neće mu
biti lako – pomisli Šia i nehotice se osmehnu.
Porodični dom Leaha bio je velika dvospratna kuća od kamena koja je, skrivena,
spokojno, kao u gnezdu, ležala između vitkih hikori oraha i malih vrtova. Ceo
prostor bio je od grada deljen živicom i visokim šibljem. Prostrani park pružao se
tačno preko puta staze koja je vodila ka kući, i dok su Vejlani umornim korakom
prilazili glavnoj kapiji, deca su se igrala oko malog ribnjaka na raskršću brojnih ba-
štenskih staza. Dan je još bio topao, ljudi su se gurali oko iznurenih putnika, hitaju-
ći da se nađu sa prijateljima ili da što pre stignu u svoje domove i porodice. Na za-
padu je popodnevno nebo polako tamnelo, obavijeno blagom zlatnom izmaglicom.
Visoke gvozdene kapije su širom otvorene i Vejlani se brzo uputiše ka ulazu u
kuću, krivudajući dugačkom, kamenom popločanom stazom. Približavali su se ka-
menom tremu kada su se otvorila teška hrastova vrata i iz kuće, neočekivano, iza-
šao Menion Leah. Ogrnut višebojnim ogrtačem, u kratkom kaputu zelene i svetlo-
žute boje, tanak i poput biča gibak, kretao se sa mačjom ljupkošću. Iako viši od
Vejlana, nije bio krupan, i sa širokim ramenima i dugačkim rukama delovao je kao
oličenje hitrosti i okretnosti. Počeo je da se spušta jednom od bočnih putanja, ali je
stao kao ukopan kada je na glavnoj stazi ugledao dve klonule, prašnjave figure. Oči
mu se raširiše od iznenađenja.
– Šta! – uzviknu on oštro. – Šta se za ime... šta ti se dogodilo?! – Brzo je prišao
prijatelju i toplo stisnuo njegovu tanku ruku.
– Drago mi je što te vidim, Menione – reče Šia sa osmehom.
 Brđanin ustuknu i prodornim sivim očima osmotri goste.
– Zbilja nisam očekivao da će moje pismo tako brzo uroditi plodom...
Zastao je, proučavajući prijateljevo iscrpljeno lice.
– Ovaj dolazak i nije odgovor na moje pismo, zar ne? Ne govori ništa, neću da
čujem istinu. Želim da u ime našeg prijateljstva poverujem da si mi najzad stigao u
posetu. I sobom poveo nepoverljivog starog Flika, kako vidim. Sve sama iznenađe-
nja!
Iscerio se preko Šie na prezrivog Flika, koji ga pozdravi klimnuvši glavom.
– Dolazak ovamo svakako nije bila moja ideja, budi uveren.
– Želeo bih da je razlog naše posete samo prijateljstvo koje gajimo prema tebi –
uzdahnu Šia. – I te kako bih voleo da te ne uvlačim u naše neprilike, ali si ti jedini
čovek koji bi nam mogao pomoći.
Menion se osmehnu, ali se osmeh brzo ugasi kada ugleda smrknuto lice svog
druga.
– Niste, dakle, došli zabave radi? E, pa, mislim da su vam kao prvo potrebni to-
plo kupanje i dobra večera. O tome šta vas je dovelo ovamo razgovaraćemo kasni-
je. Uđite u kuću. Moj otac je na granici, ali sam vam zato ja na raspolaganju.
Kada su ušli u kuću, Menion naredi posluzi da se pobrine za goste. Vejlani su se
okupali i promenili odeću. Sat kasnije, prijatelji se nađoše u velikoj trpezariji, uz ve-
čeru koja bi u svakoj drugoj prilici bila dovoljna za šestoro ali koja je ove noći njih
trojicu jedva zasitila. U toku jela, Šia je ispričao Menionu neobičnu priču koja ih je
nagnala da pobegnu iz Šejdi Vejla. Opisao je Flikov susret sa tajanstvenim putni-
kom-lutalicom Alanonom i njegovu verziju predanja o Maču od Šanare. Morao je
da mu to otkrije i pored Alanonovog naređenja da se razgovor drži u strogoj taj-
nosti, jer je od Meniona očekivao pomoć. Pričao mu je o dolasku Balinora i njego-
vom kratkom ali odlučnom upozorenju, o susretu sa crnim čudovištem Skula čije
je znamenje mrtvačka glava, o neočekivanom spasenju i, na kraju, o bekstvu u brda
Leaha. Govorio je samo Šia; Flik nije hteo da učestvuje u razgovoru, hrabro odole-
vajući iskušenju da pomene i svoj udeo u događajima proteklim za poslednje dve
nedelje. Odlučio je da ćuti već i zbog toga što nije imao poverenja u Meniona, ube-
đen da je potrebno da bar jedan od njih bude na oprezu i drži se po strani.
Menion Leah je mirno saslušao dugu priču, ne pokazujući svoje iznenađenje sve
dok nije naišao deo o Šiinom poreklu koji ga je, kako se činilo, veoma mnogo obra-
dovao. Njegovo suvonjavo lice bilo je uglavnom neprozirna maska kroz koju bi se,
s vremena na vreme, probio jedva vidljivi osmeh, i sitne bore ukazale se u uglovi-
ma oštrih sivih očiju. Brzo je shvatio zbog čega su Vejlani došli k njemu. Oni se ni-
kada ne bi probili preko Klitskih nizija do Crnih Hrastova bez pomoći nekoga ko
te krajeve dobro poznaje – bez nekoga u koga imaju poverenja. Ili, tačnije – pomis-
lio je Menion sa potajnim osmehom – bez nekoga u koga Šia ima poverenja. Znao
je da Flik nikada ne bi došao u Leah da njegov brat to nije odlučno zatražio, kao
što je znao i to da mu Flik nije nimalo naklonjen. Ali, uprkos tome, braća su se
našla u njegovoj kući, obojica su tražila njegovu pomoć i on tu pomoć Šii nikada
ne bi uskratio, čak ni kada bi ona bila opasna po život.
Šia je završio priču i strpljivo čekao na Menionov odgovor. Brđanin je sedeo, du-
boko zamišljen, zagledan u dopola punu čašu vina. Kada je konačno progovorio,
glas mu je bio tih i nekako dalek.
– Mač od Šanare! Godinama nisam čuo tu priču, nikada u stvari nisam ni vero-
vao u njenu istinitost. Sada se, eto, ponovo pojavljuje iz mraka i zaborava zahvalju-
jući mome starom prijatelju Šii Omsfordu, nasledniku Šanare. Da li si odista nas-
lednik Šanare, Šia? – zatreptao je očima. – Možda samo služiš kao dobar mamac,
podmetnut tim stvorovima iz Severne Zemlje?... Kako da budemo sigurni u Alano-
na? Na osnovu tvoje priče, on mi izgleda isto toliko opasan koliko i Skuli koji te
progone; možda je čak i on jedan od njih.
Flik je bio spreman da se saglasi sa domaćinom, ali je Šia odlučno odmahnuo
glavom.
– U to nikako ne verujem. Takva pretpostavka nema nikakvog smisla.
– Možda i nema – nastavio je polako Menion, i dalje razmišljajući o toj moguć-
nosti. – Možda starim i postajem nepoverljiv. Iskreno govoreći, čitava ta priča zvu-
či sasvim neverovatno. Ako je istinita, onda je pravo čudo i puka sreća što si još živ.
Postoje mnoga predanja o Severnoj Zemlji, o zlu koje vlada u divljini iznad Strele-
hejmskih Nizija i mračnim silama koje su, kažu, izvan domašaja smrtnika...
Zaćutao je i sa uživanjem srknuo svoje vino.
– Mač od Šanare! I sama mogućnost da je legenda istinita sasvim je dovoljna
da... – Odmahnuo je glavom i nasmejao se. – Zar da sebi uskratim mogućnost da
saznam istinu? Vama će biti potreban vodič na putu za Anar, a boljega od mene
nećete naći.
– Znao sam da ćeš nam pomoći! – uskliknuo je Šia i čvrsto mu stisnuo ruku u
znak zahvalnosti. Flik je samo nešto tiho promumlao, ali je ipak uspeo da se bledo
osmehne.
– Da vidimo sad šta ćemo dalje. (Menion brzo preuzima stvari u svoje ruke, po-
misli Flik i baci se na vino.) Šta je sa elfskim kamenjem? Daj da vidimo te dragulje!
Šia hitro izvuče kožnu kesicu i njenu sadržinu izruči na dlan. Tri kamena zablis-
taše na svetlosti buktinja tamnoplavim, raskošnim sjajem. Menion nežno dodirnu
jedan kamenčić i uze ga u ruku.
– Odista su lepi – složio se sa divljenjem. – Ne znam da li sam ikada video nešto
slično. Ali, kako nam oni mogu pomoći?
– To još ne znam – priznao je neodlučno Vejlanin. – Znam samo šta nam je Ala-
non rekao: da se smeju koristiti samo u najvećim opasnostima, kada drugog izlaza
nema, i da je njihova moć vrlo velika.
 – Nadam se da je u pravu – mrmljao je domaćin. – Bilo bi grozno da tek u od-
sudnom trenutku otkrijemo da je pogrešio. Treba, dakle, imati na umu i tu moguć-
nost.
Gledao je kako Šia stavlja kamenje u vrećicu i kako vrećicu vraća u džep svoje
tunike. Kada je Vejlanin digao pogled, Menion je već piljio u čašu sa vinom.
– Znam ponešto o čoveku koji se zove Balinor, Šia. On je sjajan vojnik, teško
mu je naći premca u celoj Južnoj Zemlji. Možda bi se za pomoć trebalo obratiti
njegovom ocu. Vojnici Kalahorna će vam pružiti sigurniju zaštitu nego šumski Pa-
tuljci Anara. Poznajem sve puteve prema Tirsisu, svi su dobro obezbeđeni. Među-
tim, skoro svaka staza do Anara vodi neposredno kroz Crne Hrastove – a to svaka-
ko nije najbezbednija oblast u Južnoj Zemlji, kao što i sam znaš.
– Alanon nam je rekao da idemo u Anar – bio je uporan Šia. – Rekao nam je to,
bez sumnje, sa razlogom, i sve dok ga ponovo ne nađem držaću se njegovih saveta.
I Balinor nam je, uostalom, naložio da sledimo njegova uputstva.
Menion sleže ramenima.
– To baš nije neka srećna okolnost. Ako se čak i probijemo kroz Crne Hrastove,
naći ćemo se u oblasti koju ne poznajem. Čujem da su ti krajevi sve do Anarskih
šuma pretežno nenaseljeni. Retki stanovnici su uglavnom Južnozemljaši i Patuljci,
koji za nas nisu opasni. Kulhaven je varošica Patuljaka na Srebrnoj Reci, u nižem
delu Anara, i verujem da ćemo ga pronaći bez velikih muka, ako dotle uopšte stig-
nemo. Kao prvo, moraćemo da isplovimo iz bujica Klitskih Nizija, što će nam za-
dati velike teškoće, i da, kao drugo, prođemo kroz Crne Hrastove, što je nesumnji-
vo i najopasniji deo puta.
– Zar ne postoji neki drugi, zaobilazni put? – upita Šia.
Menion napuni čašu vinom i krčag pruži Fliku, koji ga prihvati ne trepnuvši.
– Tim zaobilaznim putem išli bismo nedeljama. Na severu Leaha nalazi se Dugi-
no Jezero. Ako pođemo tako, moraćemo da obiđemo celo jezero i izbijemo na se-
ver preko Runskih Planina. Crni Hrastovi se prostiru na južnoj strani jezera. Ako
pokušamo da prodremo na jug i potom se sa druge strane ponovo vratimo na se-
ver, putovanje će potrajati bar dve nedelje a put će nas voditi neprekidno preko čis-
tina bez zaklona. Zbog toga smo primorani da idemo na istok, preko nizina, i da se
zatim prečicom probijemo kroz hrastove šume.
Flik se namršti, setivši se kako su se prilikom poslednje posete Leahu zahvaljuju-
ći Menionu izgubili u strašnim šumama gde su, okruženi vucima, skoro skapali od
gladi. Pravo je čudo što su ostali živi.
– Stari Flik se dobro seća Crnih Hrastova – nasmeja se Menion uočivši njegovo
mračno lice. – Ne brini, dobri moj Fliče, ovoga puta ćemo se bolje pripremiti. To
je opasna zemlja, ali je niko ne poznaje bolje od mene. Ne verujem da će nas i
tamo neko pratiti i progoniti. Nećemo, naravno, nikome živom reći kuda idemo,
svima ćemo objasniti da odlazimo u duži lov. Moj otac je ionako obuzet svojim
problemima – neću mu čak ni nedostajati. Navikao je, uostalom, na moja česta od-
sustva koja znaju da se razvuku i na nekoliko nedelja.
Menion pogleda Šiu da vidi nije li nešto zaboravio i Vejlanin se nasmeja na to
strasno planiranje svoga domaćina.
– Znao sam, Menione, da možemo računati na tebe. Baš je dobro što ćeš sve
vreme biti sa nama.
Flik se sa neskrivenim ogorčenjem ponovo natušti. A Menion, opazivši to, nije
mogao da propusti priliku a da se ne našali na račun svog gosta.
– A sada da vidimo – izjavi iznenada – šta ja dobijam ako vas žive i zdrave dove-
dem do Kulhavena?
– Šta ti dobijaš?! – vrisnu Flik bez razmišljanja. – Zašto bi ti...
– Dobro, dobro – prekide ga Menion. – Na tebe sam sasvim zaboravio, dobri
moj stari Fliče! Ali ne brini ništa, od tvog dela deobu i ne očekujem.
– O čemu to govoriš, pokvarenjače? – pobesne Flik. – Ni pomislio nikad nisam
da bilo šta tražim ili uzmem...!
– A sad je dosta! – Šia se naže preko stola, cr vena lica. – Ovo se ne sme nastavi-
ti, ako nameravamo da putujemo zajedno. Ti, Menione, prestani da mi ljutiš brata,
a ti, Fliče, jednom zauvek prestani sa tim glupim i neosnovanim sumnjama u Meni-
ona. Moramo verovati jedan drugome, moramo biti prijatelji!
Menion se prepodobi i obori oči, a ogorčeni Flik se ujede za usnu. Osećajući
kako ga napušta srdžba, Šia se mirno zavali u stolicu.
– Rekao si pravu stvar – saglasi se Menion posle kraćeg ćutanja. – Evo ti ruke,
Fliče. Da sklopimo bar privremeno primirje – Šie radi.
Flik pogleda ispruženu ruku i polako je prihvati.
– Za tebe reči ništa ne znače, Menione. Nadam se da ovoga puta ozbiljno misliš
ono što kažeš.
Brđanin i ovaj prekor primi sa osmehom.
– Primirje, Fliče.
Povukao je ruku i ispio vino. Znao je da Flika nije ubedio u svoju iskrenost.
Bili su već kasni sati, sva trojica su želela da razrade plan i povuku se na spava-
nje. Pošto su odlučili da na put krenu u rano jutro, Menion se postarao za logorsku
opremu, rance, lovačku odeću, hranu i oružje. Snabdeo se mapom oblasti istočno
od Leaha ali su na njoj, samim tim što je zemlja bila gotovo nepoznata, nedostajale
mnoge pojedinosti. Klitska Nizija, koja se pružala od brdovitog Leaha na istok pre-
ma Crnim Hrastovima, bila je u stvari beskrajna, sumorna i opasna močvara, a na
karti je bila označena samo kao belina preko koje je upisan naziv. Najviše su se isti-
cali Crni Hrastovi, zemlja pokrivena gustim mračnim šumama koja se od Duginog
Jezera pružala na jug, nalik na visoki zid između Leaha i Anara. Menion je Vejlani-
ma ukratko izložio sve što je znao o tim krajevima i vremenskim prilikama u to
doba godine. I njegova su obaveštenja, kao i geografska karta, bila skučena i nedo-
voljna. Putnici nisu imali predstavu o tome šta ih očekuje, a svaka neočekivanost
mogla je biti krajnje opasna.
U ponoć su sva trojica bila u krevetu, pripreme za putovanje u Anar bile su
obavljene. U sobi koju je delio sa Flikom, Šia je, umoran, ležao u ugodnom i udob-
nom krevetu, pokušavajući da pogledom prodre u tamu iza otvorenog prozora.
Noć je bila oblačna, nebo teško od crnih, čemernih oblaka koji su se nadvili nad
maglom obavijenim brdima. Toplotu dana oduvao je na istok prohladni noćni ve-
tar, a uspavanim gradom zavladalo je tiho spokojstvo. Flik je u susednom krevetu
već tonuo u san, dišući čujno i ravnomerno. Šia ga je zamišljeno posmatrao. Glava
mu je bila teška i telo umorno od napora na putu za Leah, ali je i dalje ostao budan.
Prvi put je shvatao svu ozbiljnost situacije u kojoj su se nalazili. Bekstvo do Meni-
ona bio je tek prvi korak na putovanju koje će možda potrajati i nekoliko godina.
Ako im čak i pođe za rukom da čitavi stignu u Anar, opet će, verovatno, biti pri-
morani da beže dalje. Potera za njima nastaviće se sve do uništenja Gospodara
Vorloka – ili do smrti Šie Omsforda. Do tada nema povratka u Vejl, u dom oca
koga su napustili. Ma gde se nalazili, bezbedni će biti samo dok ih ponovo ne pro-
nađu krilati gonioci.
Istina je bila stravična. U tišini i tami, Šia Omsford je bio sam sa svojim strahom
i duboko u sebi pokušavao je da savlada paniku. Zaspao je tek pred svitanje.

***

Sledeći dan osvanuo je sumoran i bez sunca, hladnoća i vlaga uvlačile su se u kosti.
Šia i njegovi saputnici čeznuli su za toplotom dok su išli kroz magloviti i brdoviti
Leah i počeli da se spuštaju niz blage padine ka sumornom pejsažu i podneblju ni-
zije. Nisu izgovorili nijednu reč dok su, jedan za drugim, silazili uskom putanjom
koja je jednoliko vijugala po glomaznom sivom kamenjaru i gomilama sasušenog
bezobličnog grmlja. Grupu je predvodio Menion i oštrim pogledom nepogrešivo
otkrivao često nevidljive tragove puteljaka. Hodao je dugim i lakim korakom preko
sve neravnijeg zemljišta, noseći na leđima mali ranac za koji su bili zakačeni veliki
tobolac, luk i strele. Pored njih, privezan dugim kožnim kaišem, visio je stari mač
koji mu je poklonio otac kada je stasao, mač koji je oduvek pripadao svakom prin-
cu od Leaha. Hladno, sivo gvožđe svetlucalo je u nejasnoj svetlosti tmurnog dana.
Idući na nekoliko koraka iza Meniona, Šia se pitao da li to oružje imalo liči na slav-
ni Mač od Šanare. Njegove su se elfske obr ve izvijale u čuđenju dok je pokušavao
da pogledom prodre kroz maglu u koju su sve dublje zalazili. Činilo se da nema
žive duše, da su se našli u mrtvoj zemlji, zemlji mrtvih stvari, u kojoj živi postaju
prestupnici već samim tim što po njoj gaze. Ta misao nije bila ni prijatna ni podsti-
cajna; Šia se nevoljno osmehnu samome sebi, nastojeći da tok svojih misli skrene
na neke lepše stvari. Flik je išao poslednji, noseći na snažnim leđima namirnice
koje će ih održavati sve do Klita i zastrašujućih Crnih Hrastova. A kada stignu do
njih – i ako ikada stignu do njih – biće primorani da hranu kupe od retkih stanov-
nika ili da je, u krajnjoj nuždi, potraže u samoj prirodi. A takvi izgledi nisu Flika ni-
malo oduševljavali. Iako se osećao malo sigurnijim od kako je Menion pokazao is-
krenu želju da im pomogne na putu, još nije bio ubeđen da će brđanin u tome i is-
trajati. Događaji sa poslednjeg zajedničkog putovanja bili su mu u svežem sećanju i
on se užasavao pomisli da se oni mogu ponoviti.
Prvi dan je brzo odmicao dok su tri putnika prelazila granice kraljevstva Leah i u
samo veče stigla na ivicu sumorne Klitske Nizije. Zaklon u kojem su odlučili da
provedu noć našli su u malom dolu, obraslom retkim dr većem i oštrim grmljem.
Odeća im je bila skroz mokra i studen noći koja se brzo spuštala izazivala je Drhta-
vicu. Pokušali su da zapale vatru ne bi li se bar malo ugrejali i osušili, ali je drvo
bilo toliko vlažno da nije moglo da gori. Na kraju Su odustali od vatre i zavili se u
ćebad koja su pažljivo impregnirana pre polaska na put. Malo su razgovarali, niko-
me nije bilo do priče – samo su s vremena na vreme tiho gunđali, proklinjući hlad-
noću i vlagu. Iz tame oko zaklona grmlja nije dopirao nikakav zvuk i ta gotovo
prodorna tišina ispunila ih je neočekivanom zebnjom i primoravala da očajnički
tragaju i za najslabijim, ohrabrujućim znakom života. Ali, ništa se nije kretalo u toj
nemosti i u tom crnilu, čak se ni dašak vetra nije spustio na zaleđena lica. Konačno
ih je zamor celodnevnog hoda ipak savladao i oni su, sa osećanjem nelagodnosti,
utonuli u san.
Drugi i treći dan bili su još gori od pr vog. Ledena kiša padala je bez prestanka,
sipeći neumorno i natapajući im odela. Zavlačeći se u kosti, doprla je na kraju i do
nervnih centara. Iscrpljeno telo dopuštalo je samo jedan osećaj, osećaj sveobuhvat-
ne, nepodnošljive vlažnosti. Vlažan i hladan preko dana, vazduh bi dolaskom noći
prelazio u mraz. Sve je oko putnika izgledalo nepovratno uništeno tom dugotraj-
nom hladnoćom; ono malo žbunja i lišća bilo je slomljeno i suvo, a bezoblično dr-
veće i ogolelo granje nemo je, činilo se, čekalo da se raspadne, istruli i nestane.
Ovde niko nije živeo – ni čovek ni životinja – i najmanjeg glodara progutala bi ta
surova zemlja, duboko natopljena vlagom i zaleđena dugim danima bez sunca i ži-
vota i nemilostivim noćima. Ništa se nije kretalo ni pomaljalo na tom putu kroz
predeo bez oblika, koji nije nudio ni nagoveštaje da je iko ikada kroz njega prošao.
Sunce se nijednom nije pomolilo, nijedan svetli zračak nije dotakao tle i nagovestio
da negde, s one strane te mrtve, zaboravljene zemlje postoji svet živih. Večita ma-
gla, teški oblaci, ili jedno i drugo zajedno, potpuno su zaklanjali nebo – jedini svet
umornih putnika bila je ta sumorna, gnusna siva zemlja kroz koju su neumorno išli.
Izgledalo je kao da joj nema kraja.
Četvrtog dana uhvatilo ih je pravo očajanje. Iako nije bilo znakova prisustva kri-
latih lovaca Gospodara Vorloka, iako je po svemu izgledalo da je potera za njima
obustavljena, položaj im se činio sve beznadežnijim. Tišina je bivala sve dublja,
Č
zemlja sve sumornija. Čak je i Menionov bodri duh malaksavao, sumnja je počela
da nagriza i njegovo inače nepokolebljivo samopouzdanje. Pitao se da nisu zalutali,
pitao se da li su uopšte prešli predviđeni krug. Znao je da odgovore na ta pitanja
neće dobiti od ružne, goletne zemlje i da će se, ako zalutaju, u njoj zauvek izgubiti.
Šia i Flik su osećali još dublji strah. Ništa nisu znali o močvarnim nizijama, nisu
posedovali Menionov instinkt i umešnost lovca. Vili su potpuno prepušteni svom
vodiču, ali su osećali njegovu uznemirenost iako je brđanin, da ih ne bi zabrinuo
još više, prećutkivao sve svoje sumnje. Sati su prolazili, a hladno, vlažno, zastrašu-
juće mrtvilo se nije menjalo. Mladići su bili svesni toga da samouverenost i vera u
druge lagano i nepovratno nestaju. Kada se ni u smiraju petog dana na vidiku mr-
ske ravnice nisu ukazali obrisi tako očajnički željenih Crnih Hrastova, Šia umorno
zaustavi saputnike i baci se na tle, očiju uprtih u Princa od Leaha.
Menion sleže ramenima, odsutno zagledan u maglom obavijenu ravnicu. Njego-
vo lepo lice bilo je ukočeno i sleđeno.
– Neću da te lažem – promrmljao je. – Nisam siguran da šo se kretali u predvi-
đenom pravcu. Možda smo išli u krug, možda smo čak i beznadežno izgubljeni.
Flik spusti ranac sa izrazom najdublje ogorčenosti i bratu dobaci jedan od onih
svojih posebnih pogleda „Lepo sam ja tebi govorio!” Šia uzvrati pogled i brzo se
okrete Menionu.
– Ne mogu da verujem da smo se izgubili! Zar zaista ne postoji način da odredi-
mo pravac i položaj u kojem se sada nalazimo?
– Spreman sam da prihvatim svaki predlog. – Njegov se prijatelj sumorno osme-
hivao dok je spuštao ranac na zemlju, a zatim seo pored natmurenog Flika. – Šta je,
dobri moj stari Fliče? Opet sam te uvalio u nepriliku?
Flik mu uputi besan pogled, ali naglo promeni mišljenje kada u sivim očima ot-
kri iskrenu zabrinutost, pa i tugu što ih je izneverio. Sa neočekivanom blagošću,
Flik stavi ruku Menionu na rame, klimnuvši mu glavom. U istom trenutku skoči
Šia, zgrabi svoj zavežljaj i grozničavo poče preturati po stvarima.
– Sada jedino kamenčići mogu da nam pomognu! – uzviknuo je.
Flik i Menion su ga zgranuto pogledali a kada su shvatili o čemu je reč, skočiše i
oni sa mnogo nade na noge. Šia izvadi kožnu kesicu sa dragocenom sadržinom.
Nemo su piljili u izbledelu vrećicu, bezumno iščekujući da elfski kamenovi konač-
no dokažu svoju vrednost i svoju moć i pomognu im da pronađu izlaz iz pustinje
Klita. Šia odreši kesu i pažljivo izruči na dlan tri mala, plava kamena, koja zasvetle-
še kao zvezdice u tišini strasnog iščekivanja.
– Podigni ih, Šia – reče Menion posle nekoliko minuta. – Možda im je potrebna
svetlost.
Vejlanin posluša prijatelja, gledajući sa strahom u kamenje. Pošto se ništa nije
dogodilo, on razočarano spusti ruku. Alanon ga je opomenuo rekavši da elfski ka-
menovi koriste samo u slučaju najveće opasnosti. Možda će mu oni priskočiti u po-
moć samo u izuzetnim situacijama. Uhvatilo ga je crno očajanje, jer bio je suočen
sa surovom činjenicom da ne zna kako se kamenčići koriste.
– Pokušaj nešto drugo, zaboga! – viknu Menion žustro.
Šia uze kamenje u obe šake i snažno ih protrlja, zatim ih zatrese i baci na zemlju
kao kockice. Ni ovoga puta se ništa nije dogodilo. Polako ih je pokupio i počeo da
čisti od vlažne zemlje. Činilo se da ga njihova tamnoplava boja opsenjuje, zurio je u
tu blistavu, na staklo nalik površinu, kao da od nje očekuje odgovor na sva pitanja.
– Možda bi trebalo nešto reći ili... – začu se Flikov glas.
Šia u mislima iznenada ugleda Alanonovo tamnoputo lice, duboko usredsređeno
na neki Cilj. Možda se tajna elfskog kamenja može odgonetnuti na neki drugi na-
čin, pomislio je. Držeći kamenčiće na otvorenom dlanu, mali Vejlanin zatvori oči i
sav se usredsredi na poniranje u duboko plavetnilo u traganju za moćima koje su
im tako očajnički bile potrebne. Bezglasno i usrdno molio je elfsko kamenje za po-
moć. Trenuci su prolazili, dugi kao sati. Šia otvori oči: plavi blistaj treperio je u
tami i magli.
I tada, skoro razjareno i sasvim neočekivano, plavi kamenovi planuše zasleplju-
jućim plavim sjajem i primoraše putnike da odskoče i rukama zaklone oči. Sjaj je
bio tako jak da iznenađeni Šia umalo nije ispustio drago kamenje. Blistaj je bivao
sve jači i osvetljavao je sve veći prostor te puste mrtve zemlje, onako kako sunce
nikada ne bi moglo. Plavetnilo je iz tamnog prešlo u tako zaslepljujuću svetlost, da
su mladići bili naprosto hipnotisani. Svetlost se pojačavala a potom je, odjednom,
poput ogromnog, munjevito brzog zraka, odskočila, vinula se i potekla na levu
stranu, sekući lako guste slojeve magle i sivila, da bi se na kraju nekih stotinak a
možda čak i punih hiljadu jardi dalje spustila pod velika čvornovata debla drevnih
Crnih Hrastova. Tu je svetlost još jednom blesnula i odmah zatim se ugasila. Vrati-
la se siva magla sa svom hladnoćom i vlagom, a tri mala plava kamena bezazleno
su svetlucala, isto onako kao i ranije, na dlanu mladog Vejlanina.
Menion se prvi osvestio; udario je snažno Šiu po leđima i široko se iscerio. Hitro
je prebacio ranac na leđa i, spreman za pokret, oštro osmatrao ono, sada nevidljivo,
mesto na kome su se trenutak ranije pojavili obrisi Crnih Hrastova. Šia se prenu,
vrati kamenje u vrećicu i sva trojica se bez reči uputiše u pravcu koji im je obasjala
tajanstvena svetlost i gde ih je možda očekivala toliko željena šuma. Nestala je stu-
den sive tame i sipljiva kiša koje su ih nemilostivo pratile do pre nekoliko minuta.
Sada su bili uvereni da su im spas i bekstvo iz strašnih nizina na domaku ruke.
Nisu sumnjali u viziju koju im je otkrilo drago kamenje. Crni Hrastovi bili su najo-
pasnija šuma u Južnoj Zemlji, ali im se ona, u ovom trenutku, činila kao tiha, bez-
bedna luka nade u poređenju sa Klitom.
Išli su, izgledalo im je, čitavu večnost. Prošli su možda sati a možda samo minuti
pre nego što su iz sivkaste magle iznenada iskrsla ogromna, mahovinom pokrivena
stabla, koja su se poput džinovskih sablasti uzdizala i nestajala u velikim krošnjama.
Iznurena trojka se zaustavi i sa radošću u umornim očima pokloni se tim crnim ču-
dovištima koja su se, uspravna, pružala pred njima u nedogled; veliko i zbijeno, dr-
veće je podsećalo na nepremostivi zid vlažne i izbrazdane kore koja je izvirala iz ši-
rokog, dubokog i vekovima starog korenja što će verovatno tu stajati i posle unište-
nja zemlje. Prizor je bio jezovit, ali su putnici čak i u toj nejasnoj svetlosti osećali
neporecivo prisustvo životne snage u ovim tako drevnim šumama koje su gotovo
nametale duboko poštovanje prema svojoj starosti. Mladićima se činilo da su kroči-
li U neki drugi vek, u neki drugi svet, a sve što je pred njima stajalo, nemo i uzviše-
no, širilo je magiju neke opčinjujuće opasne bajke.
– Kamenovi su bili u pravu – mrmljao je Šia nežno, dok mu je bledi osmeh oza-
rio umorno ali srećno lice. Duboko je odahnuo i zadovoljno se nasmejao.
– Crni Hrastovi! – mucao je Menion zadivljeno.
– Evo nas opet kod vas – uzdisao je Flik.
 6.
Maglena utvara

Tu noć proveli su ulogoreni na rubu nepreglednih šuma koje su se zvale Crni

Hrastovi i koje su zamenile golu pustoš Klitskih Nizija. Teška magla razvejavala se
unutar šume i visoko gore postajao je sve vidljiviji veličanstveni svod isprepleten
bogatim krošnjama. I dok u zamrzlim nizijama nije bilo znakova života, među go-
rostasnim hrastovima noć je živela punim žagorom insekata i životinja. Bilo je bes-
krajno prijatno ponovo čuti živa bića, i iscrpljeni putnici su se prvi put posle mno-
go dana osetili lagodno i opušteno. Uprkos tome, živo su se sećali svog ranijeg pu-
tovanja kroz ovaj varljivo prijatan zaklon kroz koji su, izgubljeni, beznadežno lutali
nekoliko beskonačnih dana, izloženi na milost i nemilost kr vožednim vucima koji
su živeli u dubinama ovih šuma. Osim toga, priče o nesrećnim putnicima koji su
stradali u pokušaju da kroz njih prođu bile su suviše brojne da bi se mogle zanema-
riti.
Bez obzira na sve, mladi Južnozemljaši osećali su se prilično bezbedno na rubu
Crnih Hrastova i sa velikim olakšanjem su zapalili vatru, što je bio lak posao jer je
suvog dr veta bilo u izobilju. Skinuli su mokru odeću i okačili je o granje pored još
malog plamena. Brzo su pripremili večeru, prvi topli obrok za pet proteklih dana i
pojeli je u slast za nekoliko minuta. Meko šumsko tle predstavljalo je ugodan ležaj
u poređenju sa močvarnom zemljom nizije. Mirno su ležali na leđima, zagledani u
nebo što se pomaljalo iznad, raskošnih krošnji, a svetlost vatre širila se u blagim
narandžastim odsjajima, nalik na oltarski plamen u nekom velikom svetilištu. Sve-
tlost je skakala i igrala po crnim čvornovatim granama i mekoj, zelenoj mahovini
koja je visila sa teškog dr veća. Šumski insekti su zujali uporno i zadovoljno. S vre-
mena na vreme bi neki od njih uleteo u vatru, i njegov kratki život bi se ugasio u
zaslepljujućem blesku. Ponekad bi se začuli i šumovi životinjica koje su, zaštićene
mrakom, obilazile oko vatre.
Posle izvesnog vremena, Menion se okrete na bok i ljubopitljivo se zagleda u
Šiu.
– Šta je izvor moći tog kamenja, Šia? Mogu li elfski kamenčići uslišiti svaku že-
lju? Još nisam siguran...
Njegov glas se izgubi i on sumnjičavo odmahnu glavom. Šia je, nepomičan, le-
žao na leđima, zureći u visine i razmišljajući o događajima koji su se zbili tog po-
podneva. Bio je svestan toga da niko od njih nije pomenuo elfske kamenove od
trenutka kada su u čudesnom i zastrašujućem prizoru svoje tajne moći ukazali bes-
pomoćnim putnicima na Crne Hrastove. Bacio je pogled na Flika koji ga je pomno
posmatrao.
– Ne verujem da mogu vladati kamenčićima – odgovorio je oštro. – Po svemu
sudeći, oni su sami odlučili... – Zastao je i odsutno dodao: – Ne verujem da mogu
da vladam njima.
Menion zamišljeno klimnu glavom, a Flik pročisti grlo.
– Pa šta onda? Oni su nas izvukli iz te proklete močvare, zar ne?
Menion se oštro zagleda u Flika i sleže ramenima.
–Bilo bi korisno znati kada možemo da računamo na ovu vrstu podrške i pomo-
ći, ne misliš li i ti tako? – Uzdahnu duboko i zavuče ruke pod glavu, očiju uprtih u
vatru kraj svojih nogu. Flik sa osećanjem nelagodnosti skrete pogled sa Meniona
na brata. Šia je ćutao i dalje piljio u tamu.
Jedno vreme je vladao tajac, a onda je brđanin ponovo progovorio.
– E, pa, dovde smo nekako ipak uspeli da stignemo – izjavi on veselo. – A sad
da vidimo šta ćemo dalje.
Seo je i počeo da crta kartu oblasti u koju su ulazili, štapom po suvoj zemlji. Šia i
Flik se smestiše pored njega, pažljivo prateći skicu.
– Nalazimo se ovde – pokaza Menion tačku koja je predstavljala rub Crnih
Hrastova. – Ja bar mislim da smo ovde – dodao je brzo. – Na severu je Maglena
Močvara i, dalje, Dugino Jezero, iz kojeg ističe Srebrna Reka i teče na istok do
Anarskih Šuma. Mislim da bi bilo najbolje da sutra krenemo na sever, sve dok ne
stignemo do Maglene Močvare. Zatim ćemo ići duž ivice – Menion je povukao jed-
nu dugačku liniju – i izbiti na drugu stranu Crnih Hrastova. Odande ćemo opet pu-
tovati na sever sve do Srebrne Reke uz koju ćemo bezbedno dospeti u Anar.
Zastao je i pogledao saputnike. Činilo se da nijedan od njih nije očaran planom.
– U čemu je stvar? – upita on zgranuto. – Po ovom planu ići ćemo duž Crnih
hrastova i nećemo zaći duboko u njih, kao prošli put kada smo baš zbog toga i do-
živeli sve one neprilike. Ne zaboravite da su kr vožedni i besni vuci i danas u blizini!
Šia klimnu glavom i namršti se.
– Nije reč o planu u celini – reče oklevajući – nego o tome da se o Maglenoj
Močvari ispredaju razne strašne priče...
Menion se, zaprepašćen, lupi rukom po čelu.
– Nije valjda! Nećete mi reći da verujete u bapske priče o Maglenim Utvarama
koje vrebaju na ivicama močvare i gutaju zabludele putnike?! Nemojte mi reći da
obojica verujete u to?!
– Baš je lepo što to ti kažeš – uzviknu ljutito Flik. – Da nisi možda zaboravio ko
nam je prošli put, uoči samog polaska, pričao o tome kako su Crni Hrastovi sasvim
bezbedan kraj!
– U redu, u redu – uzdisao je vitki lovac. – Ne tvrdim više da je ovo sasvim bez-
bedan kraj, ne poričem ni to da u ovim šumama žive i poneka veoma čudna bića.
Međutim, niko do danas nije video te navodne močvarske utvare, dok smo mi
gladne kurjake videli sopstvenim očima. Za šta se, dakle, opredeljujete?
– Pretpostavljam da je tvoj plan najbolji – umeša se hitro Šia. – Ali bih ipak više
voleo da presečemo put na istok i da, putujući kroz šumu, izbegnemo Maglenu
Močvaru koliko je god to moguće.
– Slažem se! – uzviknu Menion. – Samo, to će biti prilično teško, ako puna tri
dana ne ugledamo sunce i po njemu ne zaključimo da li nas put vodi na istok.
– Popećemo se na drvo – predloži neočekivano Flik.
– Popećemo se na... – ponovi zgranuto vođa puta. – Pa, naravno! Kako se toga
nisam setio! Uzveraću se uz stablo visoko preko šezdeset metara i obraslo vlaž-
nom, klizavom, pogubnom mahovinom, i to golim rukama i nogama! – Nasmejao
se podrugljivo i odmahnuo glavom. – Ti me ponekad zbilja zapanjuješ!
Pogledao je bespomoćno Šiu očekujući razumevanje i podršku, ali je Vejlanin
očigledno bio na bratovljevoj strani.
– Zar nisi poneo opremu za veranje? – upita on Meniona; kada je ovaj nehajno,
potvrdno klimnuo glavom, potapša ga srdačno po širokim leđima.
– Specijalne čizme, rukavice i konopac – objasnio je brzo iznenađenom Princu
od Leaha. – Flik je najbolji penjač u Vejlu i jedini koji je kadar da savlada uspon uz
jedno od ovih čudovišta.
Menion je još uvek sumnjičavo odmahivao glavom.
– Čizme i rukavice se mogu premazati posebnom tečnošću, što će omogućiti
čak i veranje uz vlažno, klizavo stablo. Flik će se sutra popeti uz neki od ovih dži-
novskih hrastova i odrediće pravac prema položaju sunca.
Flik se pobedonosno osmehnu.
– Tako, dakle. Biće to čudo nad čudima! – Menion ponovo odmahnu glavom i
pogleda stamenog Vejlanina. – Dešava se ponekad da i oni spori hitro misle. U
redu, prijatelji dragi, možda ćemo i to postići.
Kada su se sledećeg jutra probudili, šuma je još bila mračna, dnevna svetlost je
tek pokušavala da se probije kroz hrastove krošnje. Retka magla je dopirala iz nizija
koje su sa ivica šume delovale još mračnije i turobnije. U šumi je bilo hladno: vlaž-
nu hladnoću ravnice koja se zavlači u kosti zamenila je oštra studen rane šumske
zore. Doručak su pojeli na brzinu, posle čega se Flik pripremio za veranje uz visoki
hrast. Navukao je teške, savitljive čizme i rukavice, koje je Šia premazao debljim
slojem specijalne tečnosti iz bočice. Menion je sa nepoverenjem posmatrao ove
pripreme, ali su sumnjičavost i radoznalost prešle u iznenađenje kada je zdepasti
Vejlanin čvrsto obuhvatio debelo stablo i sa spretnošću koja nije odgovarala ni nje-
govoj građi ni težini zadatka počeo hitro i vešto da se penje uz drvo prema vrhu.
Snažni udovi nosili su ga visoko gore preko teških grana. Uspon je, odjednom,
postao sporiji i teži. Saputnici su ga izgubili iz vida; nestao je u gustom lišću; posle
izvesnog vremena ponovo se pojavio i spustio, opet neobično vešto, niz stablo da
bi se pridružio Šii i Menionu.
Brzo su spakovali opremu i krenuli u pravcu severoistoka. Prema Flikovom izve-
štaju o položaju sunca u tom trenutku, put je trebalo da ih dovede na ivicu Magle-
ne Močvare i po Menionovom uverenju da traje najviše jedan dan hoda. S obzirom
da je bilo rano jutro, odlučili su da kroz Crne Hrastove prođu pre nego što se spus-
ti mrak. Zato su koračali brzo i bez zastoja, jedan iza drugoga. Predvodio ih je Me-
nion, koji je u polutami birao najbolje staze, oslanjajući se na svoj istančani osećaj
za orijentaciju. Odmah za njim išao je Šia i na kraju Flik, koji se povremeno osvr-
tao i osmatrao tihu šumu. Zastali su samo tri puta, malo se odmorili i pojeli ručak
na brzinu. Malo su razgovarali, ali i to nekoliko reči zvučalo je veselo i opušteno.
Dan je brzo odmicao, činilo im se da su se prvi znaci sumraka pojavili sasvim neo-
čekivano. Samo, šuma pred njima ni po čemu nije ukazivala na to da se završava,
njeno veliko dr veće se nije razređivalo, i što je bilo još gore, neka teška siva magla
ponovo im je pomutila vidik, postajući sve gušća. Ova je magla, međutim, bila
drukčija, nije imala postojanost magle nizije nego je podsećala na dim koji je telo i
odeću obavijao na neki čudan, neprijatan način. Putnici su imali neobičan osećaj da
ih dotiču stotine malih ledenih i lepljivih ruku koje pokušavaju da ih obore, i odu-
pirali su se tom nevidljivom ali upornom dodiru sa gađenjem. Menion je bio uve-
ren da se teški dim diže iz Maglene Močvare i da se nalaze na samom završetku
šume.
Magla je na kraju postala tako gusta da su tle nazirali samo na nekoliko koraka
ispred sebe. Menion je usled slabe vidljivosti usporio korak, i sva trojica su se drža-
la jedan drugoga, uplašeni mogućnošću da ih dimna prepreka ne razdvoji. Dan je
već bio na smiraju, pa bi šuma i bez magle bila crna; kako je mraku još doprinosio i
kovitlac teške vlage, stazu je bilo skoro nemoguće nazreti. U jednom trenutku, put-
nicima se učinilo da lebde u nekom svetu pakla gde je samo čvrsto tle bio dokaz
stvarnosti. Na kraju je vidljivost toliko oslabila da je Menion naložio Vejlanima da
se međusobno i za njega vežu konopcem i na taj način izbegnu razdvajanje do ko-
jeg je moglo doći svakog časa. Brzo su ga poslušali i nastavili hod. Uveren da se na-
laze u blizini Maglene Močvare, Leah je sa naporom piljio u sivilo, pokušavajući da
ugleda završetak šume.
I pored sveg iščekivanja veoma se iznenadio kada je konačno došao na rub mo-
čvare koja se na severu graničila sa Crnim Hrastovima i nije shvatio šta se događa
sve dok do kolena nije utonuo u mutne zelene vode. Ledeni, smrtonosni zagrljaj
mulja i iznenađenje samo su ubrzali sve dublje zapadanje, a krik opomene spasao je
Šiu i Flika od slične sudbine. Začuvši Menionov uzvik, čvrsto su se uhvatili za uže
koje ih je povezivalo i hitro izvukli druga iz živog blata i sigurne smrti. Mračne, ža-
bokrečinom prekrivene vode velike močvare skrivale su samo površinski mulj bez
dna koji u povlačenju žrtve nije imao brzinu živog peska, ali se zatočena u njemu,
sa istim ishodom, još duže mučila. Sve što bi utonulo u zagrljaj mulja bilo je osuđe-
no na laganu smrt od ugušenja u nepreglednom bezdanu. Vekovima su te naizgled
mirne vode varale neoprezna bića, navodeći ih u iskušenje da ih pređu ili samo
oprobaju njen nedokučivi mir. Ostaci svih tih bića ležali su u zajedničkoj grobnici
negde duboko ispod tihe površine. Tri putnika su mirno stajala na obali močvare,
užasnuti njenim mračnim tajnama. Čak je i Menion Leah zadrhtao kada se setio na-
glog, nemilosrdnog poziva da podeli sudbinu tolikih drugih. I dok su stajali tako
kao začarani, učinilo im se da je u jednom trenutku prošla povorka mrtvih senki da
bi odmah zatim zauvek nestala.
– Šta se desilo? – uzviknu Šia glasom koji je oštro i gromko zaparao tišinu. – Zar
nismo zaobišli ovu prokletu močvaru?!
Menion pogleda u nebo i posle nekoliko sekundi odmahnu glavom.
– Otišli smo suviše na zapad. Sada ćemo morati da idemo ivicom baruštine u
krug, prema istoku, sve dok ne izađemo iz magle i Crnih Hrastova.
Zaćutao je, ocenjujući koliko je sati.
– Ja ovde neću da provedem noć – reče Flik žustro, nagađajući o čemu Leah raz-
mišlja. – Više volim da hodam čitavu noć, ceo sutrašnji dan i onaj sledeći!
Odmah su odlučili da nastave put uz ivice Maglene Močvare i što pre stignu do
čistine na istoku, gde bi ostali da provedu noć. Šia je strahovao da ih na nezaklo-
njenim prostorima ne uhvate Skuli, ali je užas od močvare nadjačao i taj strah, pa
mu je jedina želja bila da se što, pre od nje udalje. Trojka se povezala konopcem
oko pasa i polako krenula neravnom obalom močvare, očiju prikovanih za jedva
vidljivu stazu. Menion ih je vodio sa najvećom opreznošću, vešto izbegavajući sple-
tove opasnog korenja i korova koji su na rubu baruština bujali u izobilju i u nes-
tvarnoj polusvetlosti sive magle, zahvaljujući raznolikim čvornovatim oblicima, de-
lovali kao živa bića. Zemljište je s vremena na vreme prelazilo u meko blato koje je
podsećalo na opasnu močvaru i njen živi mulj, i koje su pažljivo morali da zaobila-
ze. Ponekad bi im se na putu isprečilo ogromno dr veće, čija su se gorostasna stabla
teško nadvijala nad nepokretnu, beživotnu površinu močvarnih voda, a grane tuž-
no visile kao da očekuju najskoriju smrt. Klitske Nizije bile su sleđena, mrtva zem-
lja, ali je Maglena Močvara bila oblast smrti koja čeka i vreba – neumoljive, večite
smrti koja se ničim ne odaje, koja ne upozorava i ne pokreće se, smrti skrivene u
prirodi koju je tako surovo uništila. Ledena vlaga nizije povlačila se i ovde, ali se na
nju nadovezivalo još i osećanje da taj žitki, ustajali mulj močvarnih voda maglu
privlači isto toliko koliko i izbezumljene putnike. Kroz maglu koja se u kovitlacu
spuštala na njih nije strujao vetar; on nije šumorio ni u visokoj travi, ni u krošnja-
ma umirućih hrastova. Vladala je sveobuhvatna tišina večite smrti koja Je dobro
znala ko je gospodar.
Hodali su skoro sat kada je Šia iznenada osetio da nešto nije u redu. Za takvo
osećanje nije imao opipljivih razloga. Ono se rodilo i postepeno razvijalo sve dok
se sva čula nisu izoštrila u nastojanju da otkriju izvor mučnine. Idući nečujno izme-
đu brata i prijatelja osluškivao je sa napregnutom pažnjom i zagledao velike hrasto-
ve i močvaru. Na kraju je sa užasom zaključio da nisu sami, da se sem njih još ne-
što nalazi u crnom, nesagledivom prostranstvu, nešto što oni zbog magle nisu ka-
dri da opaze ali što dobro vidi njih. Mladi Vejlanin je bio toliko užasnut tim sazna-
njem da nije mogao da izgovori nijednu jedinu reč, da napravi nijedan jedini po-
kret. Išao je ćuteći, obamrle svesti, očekujući da se dogodi neminovno. Kada je
posle kraćeg vremena uz ogromne napore uspeo da se pribere, zaustavio je saput-
nike.
Menion se upitno okrenuo i pokušao da nešto kaže, ali ga je Šia ućutkao sa pr-
stom na usnama i pokretom ruke koja je pokazivala močvaru. Flik je već uznemire-
no gledao u tom pravcu, jer ga je šesto čulo upozorilo na Šiin strah. Stajali su ne-
pomični na ivici baruštine, usredsređeni na zid neprobojne magle koja se lukavo
gomilala nad površinom mrtve vode. Tišina ih je i dalje pritiskivala kao teško bre-
me.
– Mislim da si se prevario – prošapta Menion, opuštajući se. – Kada je čovek
ovako umoran kao mi, lako mu se pričinjavaju svakojake stvari.
Šia odmahnu glavom i pogleda u Flika.
– Ne znam ni sam – složi se odmah potom. – Učinilo mi se da osećam nečije
prisustvo...
– Prisustvo Maglene Utvare? – karao ga je Menion cereći se.
– Voleo bih da si u pravu – reče mu Šia. – Strašno sam umoran, pa mi se doista
štošta može pričiniti. Nastavimo put i izađimo što pre odavde.
Nastavili su opasno putovanje, budni na svaki neočekivani šum. Ali kada se ni
posle dužeg vremena ništa nije dogodilo, njihove misli skretoše drugim tokovima.
Ali tek što je sebe ubedio u to da se ipak prevario i usled umora bio žrtva sopstve-
ne uobrazilje, Šia začu Flikov uzvik.
Istoga trenutka oseti snažan trzaj konopca kojim su bili povezani i koji je počeo
da ih vuče ka neumoljivoj močvari. Izgubi ravnotežu i pade, pokušavajući da u ma-
gli nazre šta se zbilo. U magnovenju mu se učini da je opazio Flikovo telo u vazdu-
hu iznad močvare. Iako mu je konopac još bio privezan oko pasa, Šia već u slede-
ćem trenutku oseti kako ga studen močvare hvata za noge.
Mogli su se izgubiti zanavek da Princ od Leaha nije imao brze reflekse. Na prvi
jači trzaj konopca, nagonski se uhvatio za prvu stvar koja mu se našla pri ruci i
održala ga na nogama. Bio je to ogroman hrast čije se stablo tako duboko ukoreni-
lo u meku zemlju da su mu prve više grane visile na dohvat ruku. Menion se jed-
nom rukom čvrsto uhvatio za najbližu granu, a drugom iz sve snage počeo da trza
i povlači uže oko struka. Iako već do kolena u močvarnom blatu, Šia oseti njegove
snažne trzaje i pokuša da se podigne i pomogne prijatelju. Sada su u tami nad mo-
čvarom odjekivali prodorni Flikovi krici i uzvici ohrabrenja koje su mu u odjeku
Š Š
slali Menion i Šia. Odjednom se konopac između Flika i Šie olabavi i iz sive maglu-
štine pojavi se na površini vode zdepasta prilika Flika Omsforda, koji je grčevito
pokušavao da se izbavi iz nečega što je ličilo na splet zelenkastih, korovom obraslih
pipaka. U desnoj ruci držao je dugački srebrni bodež koji je preteći blistao dok se
munjevito zarivao u to nešto što ga je tako čvrsto držalo. Šia svom snagom povuče
uže, pokušavajući da pomogne bratu i oslobodi ga napasti. Trenutak kasnije, pipci
se izgubiše u magli i oslobođeni Flik, koji se i dalje neumorno borio, pade u mo-
čvaru.
Tek što je Šia svog iznurenog brata izvukao iz čeljusti močvare i podigao ga na
noge, iz maglene tmine izbiše druge zelenkaste ruke. Pipci oboriše iznemoglog Fli-
ka na tle, a jedan od njih se iznenađenom i zatečenom Šii obavi oko leve mišice.
Pre nego što je došao sebi, osetio je kako ga vuče prema močvari; hitro je izvukao
bodež i zario ga u žabokrečinom pokriveni pipak. Dok je svom snagom udarao ne-
poznatog protivnika, opazio je kako se iz baruština pomalja ogromno obličje, oba-
vijeno maglom i noćnim mrakom. Na drugoj strani, Flik je ponovo upao u zagrljaj
dva pipka, koji su njegovo snažno telo lagano i sigurno vukli ka sebi i vodi. Šia se
srčano, oštrim zarezom, oslobodi zelene ruke koja mu je obavijala mišicu, i pokuša
da priđe bratu. Istoga časa oseti kako ga drugi pipak hvata za nogu i kako gubi tle
pod sobom. U padu glavom udari u podnožje hrasta i izgubi svest.
Braću Omsford spasao je i ovoga puta Menion Leah koji je, spretan i gibak, is-
kočio iz mraka sa isukanim mačem i snažno ga zario u pipak koji je držao onesveš-
ćenog Šiu. Sekundu kasnije, brđanin se našao pored Flika, krčeći mačem put kroz
te grozne zelene ruke koje su se sada pružale ka njemu. Nizom brzih i izvanredno
veštih udaraca nepogrešivo je pogađao cilj i ubrzo mu je pošlo za rukom da oslo-
bodi Vejlanina. Pipci su odjednom iščezli u magli močvare, Flik i Menion su jurnuli
da onesvešćenog Šiu odvuku sa opasne ivice vode. Ali pre nego što je bilo ko od
njih uspeo da stigne u sigurno okrilje visokih hrastova, iz mraka se i po treći put
pomoliše zelenkaste ruke. Menion i Flik bez razmišljanja zakloniše svojim telima
nepomičnog Šiu i baciše se na pipke koji ih zaokružiše sa svih strana. Borba je bila
tiha, čulo se samo teško dahtanje ljudi koji su bodežom i mačem mahali levo-des-
no, odsecajući parčiće a ponekad i čitave delove neuništivih pipaka. Činilo se, me-
đutim, da sve te silne rane ne uspevaju da naškode čudovištu iz močvare koje je na
svaki novi udar odgovaralo sve većom jarošću. Menion je proklinjao sebe zbog
toga što se nije setio da dovuče svoj veliki luk iz koga je nepoznatog napadača mo-
gao da gađa iz magle.
– Šia! – zaurlao je očajnički. – Osvesti se, Šia, zaboga! Ako se ne probudiš, goto-
vi smo.
Nepomično telo iza njih lako se pokrenulo.
– Ustaj, Šia! – preklinjao je muklo Flik, osećajući kako mu se iz ruku izliva snaga
što je nemilice trošio u bespoštednoj borbi protiv čudovišnih pipaka.
 – Kamenje! – kriknu Menion. – Izvlači elfsko kamenje!!
Šii pođe za rukom da klekne, ali se ponovo sruši na tle pred stravičnim prizo-
rom bitke koja se vodila pred njim. Čuo je kako Menion viče i nesvesno je rukom
potražio svoj ranac, shvativši istog trenutka da ga je ispustio pri pokušaju da po-
mogne Fliku. Osvrnuo se i ugledao ga u neposrednoj blizini: pipci su se preteći na-
dvijali nad zavežljajem. I Menion je, izgleda, shvatio šta se događa i sa divljim urli-
kom ustremio se ka rancu, krčeći put svojim dugačkim mačem. Za njim je jurio
Flik sa malim bodežom u ruci, rame uz rame. Poslednjim naporom snage, Šia stade
na noge i potrča ka rancu u kojem su se nalazili dragoceni kamenčići. Njegovo vre-
tenasto telo skliznu kroz ispružene pipke i on se baci na svoj prtljag. Dok je groz-
ničavo tražio malu kožnu kesu, prvi pipak ga je zgrabio za nezaštićene noge. Uda-
rajući ga svom preostalom snagom, borio se nekoliko sekundi za svoju slobodu i
pri tom pokušavao da pronađe drago kamenje. U jednom trenutku mu se učinilo
da ga je izgubio zauvek, ali mu odmah zatim prsti napipaše kesicu i on je izvuče iz
ranca. Snažan udarac uvijajućih hvatalica mu je skoro izbi iz ruku, ali je on čvrsto
steže na grudima pokušavajući da obamrlim prstima odveže vrpce. Flik se u povla-
čenju zaplete o Šiu i sruši na tle, a zelenkaste ručice se nadviše nad oba brata. Sada
je između čudovišnog napadača i njegovih žrtava stajao samo krhki Menion, koji je
obema rukama grčevito stezao mač Leaha.
Skoro nesvesno, Šia oseti u ruci tri plava elfska kamena. Povlačeći se i trudeći se
da se uspravi, mladi Vejlanin divlje i pobedonosno kriknu i na ispruženom dlanu
otkri blagi blistaj kamenja. Oni zablistaše istog časa i obasjaše duboku tminu zas-
lepljujućom plavom svetlošću. Flik i Menion odskočiše, zaklonivši oči rukama. Po-
vukoše se oklevajući i pipci i kada se mladići najzad usudiše da otvore oči, ugledaše
kako se blistava svetlost elfskog kamenja probija kroz maglu iznad močvare i kako
tešku paru seče oštrinom noža. Videli su kako se svetlosni plamen obrušava na ne-
viđeno čudovište i kako ono polako tone u žabokrečinom prekrivene vode. U tre-
nutku kada je nakaza sa pipcima počela da iščezava, sjaj dobi snagu malog sunca i
vodu obasjaše plavi plamenovi i sunuše načas u nebo da bi odmah zatim nestali
bez traga. Vratiše se magla i noć i putnici se opet nađoše sami u nepodnošljivoj
močvari.
Kada su se pribrali, vratiše oružje u korice, podigoše rance i baciše ih među
ogromne crne hrastove. Močvara je bila tiha kao i pre neočekivanog napada, a nje-
ne vode uznemirujući nepokretne pod sivim pokrivačem. Mladići se bez daha sru-
šiše pod stabla velikog dr veća, dišući duboko, srećni što su živi. Bitka se odigrala
munjevitom brzinom, prohujala je kao u nekoj stravičnoj noćnoj mori. Flik je do
kostiju bio mokar, a Šia od pojasa do stopala. Obojica su drhtala i posle samo ne-
koliko minuta predaha počela da se kreću, pokušavajući da odagnaju studen koja ih
je kočila.
 Svestan da se odmah moraju osloboditi močvare, Menion se sa mukom podiže i,
naslonivši se na čvornovato stablo starog hrasta obraslog mahovinom, jednim po-
kretom prebaci ranac preko ramena. Šia i Flik učiniše to isto, ali sa mnogo vidljivi-
jim naporom i sa mnogo manje spremnosti. Brzo su se dogovorili kojim bi putem
bilo najbolje da krenu. Izbor je bio jednostavan i ograničen: proći kroz Crne Hras-
tove i izložiti se opasnosti da se u njima izgube i postanu plen vukova – ili nastaviti
ivicom močvare i izložiti se opasnosti novog susreta sa Maglenom Utvarom. Nijed-
no od rešenja nije bilo privlačno, ali je borba sa nakazom iz Maglene Močvare bila
još toliko živa da nije dozvoljavala mogućnost ponavljanja. Odlučili su, dakle, da se
drže šume, slede pravac uporedo sa obalom močvare i za nekoliko sati izbiju na
čistinu. Nisu bili u stanju da rasuđuju, prestravljeni tim čudnim svetom u koji su
zašli; jedina misao u pomućenoj svesti bila je da se kako tako probiju kroz zagušlji-
vu šumu i pronađu mesto gde bi odspavali bar nekoliko sati. Potpuno iznureni i
obuzeti tom jednom jedinom mišlju, prestali su da budu predostrožni i zaboravili
da se povežu konopcem.
Put su nastavili kao i do tada, sa Menionom na čelu povorke. Za njim je išao Šia,
a za Šiom Flik. Koračali su ćuteći i sa naporom, predvođeni ohrabrujućom mišlju
da će ih uskoro dočekati otvorene i suncem obasjane livade preko kojih će stići u
Anar. Magla se polako dizala i Šia je sa uspehom pratio Meniona iako se ovaj kre-
tao kao senka. I pored toga, gubio bi s vremena na vreme iz vida svoga vođu i
umornim očima pokušavao da nazre stazu kojom je prošao. Minuti su sporo proti-
cali a vid bivao sve slabiji usled sve veće potrebe za snom. Sporo i sve napornije
napredovanje kroz izmaglicu Crnih Hrastova pretvaralo se u beskonačne sate hoda,
a oni još uvek nisu imali pojma ni koliko putuju ni dokle su stigli. Ubrzo je i to
prestalo da bude od značaja. Spavali su u hodu, idući kroz svet polusna zamagljene
svesti, ne prekidajući taj surovi marš pod hiljadama ćutljivih crnih stabala koja su
dolazila i prolazila u jednom nepreglednom nizu. Jedina promena bio je nalet sve
jačeg vetra koji je iznenada uznemirio oblačnu noć. Pojavio se kao šapat i mukli je-
caj a zatim se razvio u snažnu jeku koja je usnulu svest putnika razbudila kao ne-
kim magijskim dodirom. Vetar im se obraćao, govorio, podsećao ih na kratke dane
iza njih i pred njima, vetar ih je opominjao na to da su obična smrtna bića i da ih
ne očekuje nikakvo dobro, on im je naređivao da legnu i potonu u spokoj sna. Mla-
dići su slušali tu očaravajuću jeku, boreći se poslednjim ostacima snage protiv njene
izazovne omame i pokušavali da, vukući nogu pred nogu, nastave put. Išli su izves-
no vreme jedan iza drugoga, a onda Je U jednom trenutku Menion nestao.
U početku Šia nije bio kadar da shvati ovu činjenicu, jer mu je inače bistra svest
bila pomućena umorom i stravom proteklih događaja, pa je nastavio šori hod, tra-
žeći pogledom senku visokog brđanina. Zatim je naglo zastao obuzet ludačkim
strahom: shvatio je da su se izgubili, da su se razdvojili. Divljim pokretom zgrabio
je krajičak bratovljevog ogrtača, a umorni Flik je posrnuo i zastao, polumrtav. Po-
Š
gleda Šiu ne videći ga, ne znajući i ne hajući zbog čega su se zaustavili, sa jedinom
željom da se sruši na zemlju i zaspi. U mračnoj šumi vetar je sve jače divljao i Šia je
uzalud očajnički dozivao princa-brđanina – čuo se samo odjek njegovih uzvika. Vi-
kao je i vikao, glas mu se pretvarao u krik očaja i straha, ali se ništa drugo nije čulo
osim tog odjeka, prigušenog i razbijenog razbesnelim šumom vetra u lisnatim kroš-
njama velikih nemih hrastova. Samo mu se jednom učinilo da čuje svoje ime i po-
šao je u pravcu tog zvuka, vukući za sobom iscrpljenog Flika. Na kraju se i Šia sru-
šio na tle i dugo, dugo vikao – sve dok ga nije izdao glas. Na sve njegove krike od-
govarao je samo vetar svojim podrugljivim smehom, kao da želi da mu kaže kako
je zauvek i nepovratno izgubio Princa od Leaha.
 7.
Iskušenja na Srebr noj Reci

Šia se probudio sledećeg dana u podne. Ležao je u visokoj travi, sunčev sjaj mu je
bolno vređao poluotvorene oči. U pr vom trenutku nije se mogao setiti ničega dru-
gog osim da su on i Flik izgubili Meniona Leaha u Crnim Hrastovima. Oslonivši se
na lakat, utvrdio je snenim pogledom da leži na otvorenom polju. Iza njega su se
uzdizali preteći hrastovi i Šia je shvatio da mu je, pošto je izgubio Meniona, nekim
čudnim slučajem pošlo za rukom da pronađe put kroz šumu pre nego što je izgu-
bio svest. Nije znao kako je nastavio put, nije se sećao trenutka kada je iz nepre-
gledne šume izbio na pašnjake. Svi događaji izgledali su mu čudno daleki; protrljao
je oči i zadovoljno uzdahnuo na toplom suncu i čistom vazduhu. Posle tolikih
dana, izgledalo je da su Anarske šume najzad na domaku ruke.
Odjednom se Šia seti Flika. Skoči i, očajnički se osvrćući, pogledom potraži bra-
ta. Flik je ležao u neposrednoj blizini, u besvesti ili u snu. Umiren, Šia se proteže i
čas kasnije poče da pretura po rancu. Tek kada je napipao kožnu vrećicu sa elfskim
kamenčićima, odahnuo je sa olakšanjem. Podigavši ranac, priđe usnulom bratu i
nežno ga prodr ma. Flik se, gunđajući promeškolji, ogorčen što ga bude iz slatkog
sna. Tek kada je nevoljno otvorio oči i ugledao Šiu, seo je i, iznenađen, osvrnuo se
oko sebe.
– Hej, pa mi smo se ipak izvukli! – uskliknuo je. – Da mi je samo znati kako. Ni-
čega se ne sećam od trenutka kada smo izgubili Meniona; znam samo da smo išli i
išli sve dok su me noge nosile.
Šia se isceri i potapša brata po leđima. Osećao je beskrajnu zahvalnost pri po-
misli da su kroz sve nevolje prošli zajedno. Toliko muka i opasnosti, a Flik je još
kadar da se raduje i smeje. Osetio je silnu ljubav prema tom bratu koji mu je, iako
nerođeni, bio beskrajno blizak i drag.
– Izvukli smo se – osmehnuo se Fliku – i izvlačićemo se i dalje ako mi pođe za
rukom da te dignem sa zemlje.
– Podlost je u nekih ljudi neverovatna – odgovorio je podrugljivo Flik i sa mu-
kom stao na noge. Upitno je pogledao Šiu. – A Menion...?
– Izgubljen... ne znam gde...
Flik skrete pogled, svestan Šiinog bola i razočaranja. Uprkos svemu, nije bio vo-
ljan da prizna da nestanak princa brđanina povećava opasnost. Nije zaboravljao da
mu je Menion Leah spasao život u močvari, ali je i dalje bio nepoverljiv prema nje-
mu. Razmišljao je malo, a zatim je blago potapšao brata po ramenu.
 – Ne brini za tu hulju. Pojaviće se naš Menion, i to po svoj prilici u pogrešnom
trenutku.
Šia mirno klimnu glavom i skrete razgovor na ono što ih neposredno očekuje.
Dogovoriše se da idu na sever do Srebrne Reke koja se ulivala u Dugino Jezero i da
zatim uzvodno idu do Anara. Sa malo sreće i Menion će krenuti uz reku i pridruži-
će im se za koji dan. Bio je vešt lovac, okretan tragač i dobar poznavalac šume, što
će mu sve svakako pomoći da pobegne iz Crnih Hrastova i da ih stigne na nekoj
deonici puta za Anar. Šia nije želeo da napusti prijatelja, ali je bio dovoljno mudar
da shvati kako bi svaki pokušaj traganja za njim u Crnim Hrastovima bio neminov-
na propast za svu trojicu. Osim toga, opasnost sa kojom bi se suočili u slučaju da
ih otkriju Skuli, bila bi daleko veća od svega što je Menion mogao da doživi. Nije
im preostajalo ništa drugo nego da odmah nastave put.
Išli su ubrzanim hodom kroz zelenu, mirnu ravnicu, sa nadom da će do Srebrne
Reke stići do večeri. Poslepodnevni časovi su odmicali, a oni još nisu znali koliko
su udaljeni od reke. Sunce im je kao dobar vodič omogućavalo da sigurnije odrede
pravac i položaj, što je bilo nemoguće U maglovitim Crnim Hrastovima gde su is-
ključivo zavisili od sopstvenog, krajnje nepouzdanog osećaja za orijentaciju. Sada
su razgovarali slobodno, ohrabreni sunčevom svetlošću koje su toliko dana bili liše-
ni, i sa neizrecivim osećanjem zahvalnosti što su ostali živi posle užasnog doživljaja
u Maglenoj Močvari. Svojom pojavom i koracima rasterivali su životinje i ptice koje
bi se razbežale na sve strane. Jednom se, u sve bleđoj svetlosti popodnevnog sunca,
Šii prividela sitna prilika pogrbljenog starca koja se negde tamo na istoku polako
udaljavala od njih. Kako, međutim, u toj svetlosti na toj razdaljini nije mogao biti
siguran u svoju viziju, zaključio je da je ona plod mašte. Flik ništa nije primetio, pa
je priviđenje brzo zaboravljeno.
U suton su ugledali dugu, poput trake tanku vodenu liniju koja je krivudala na
sever i u njoj odmah prepoznali legendarnu Srebrnu Reku, izvor prelepog Duginog
Jezera i hiljadu uzbudljivih pustolovnih priča. Jedna od njih bila je i legenda o Kra-
lju Srebrne Reke, vladaru beskrajno bogatom i moćnom koji je sav svoj život po-
svetio naporima da vode velike reke teku slobodno i da budu pristupačne čoveku i
životinji podjednako. Putnici su ga retko viđali – nastavljala je priča – ali je on uvek
stizao u pravi čas da ponudi pomoć onome kome je ona bila neophodna, ili da po-
miluje nesrećnika koji je izvršio prestup u njegovoj oblasti. Ugledavši reku, Šia i
Flik osetiše duboko divljenje prema njenoj lepoti u srebrnkastoj boji po kojoj je i
dobila ime. Kada su stigli na obalu nisu zbog mraka mogli da provere čistotu vode,
ali su se, probavši je, slatko napojili.
Na južnoj obali reke pronašli su mali, travom obrastao proplanak u podnožju
dva velika stara javora, koji im se učini kao idealno mesto za prenoćište. Iako krat-
ko, popodnevno putovanje ih je prilično zamorilo, pa su odlučili da prekinu hod
kroz tamu i malo se odmore. Namirnice su bile na izmaku, i posle ovog večernjeg
obroka moraće da ulove nešto za hranu. Ta ih je činjenica obeshrabrivala, jer su za
lov na divljač raspolagali samo kratkim, skoro neupotrebljivim lovačkim noževima,
a Menion beše odneo sa sobom veliki luk sa strelama. Šia i Flik su pojeli poslednje
ostatke hrane ne paleći vatru iz straha da ona ne upozori neprijatelja na njihovo
prisustvo. Na bezoblačnom nebu ocrtao se sjajni polumesec, a hiljade zvezda u be-
skonačnoj galaksiji zablistale su punim sjajem, osvetljavajući reku i zemlju iza nje
nestvarnom tamnozelenom svetlošću. Pošto su završili sa jelom, Šia se obrati bra-
tu.
– Da li si razmišljao o ovom putovanju, o ovome našem bekstvu? Da li si ozbilj-
no razmišljao o onome što činimo?
– Smešno je što me to pitaš – odgovori kratko Flik.
Šia se osmehnu i klimnu glavom.
– Smešno je, verovatno. Ali potrebno mi je opravdanje pred samim sobom, a to
nije lak zadatak. Shvatio sam većinu stvari koje nam je Alanon ispričao, shvatam da
opasnost preti naslednicima Mača od Šanare. Ali koje će nam dobro doneti skriva-
nje u Anaru? To stvorenje koje nazivaju Brona sigurno traga još za nečim a ne
samo za Mačem od Šanare, kada tako odlučno i nemilosrdno traga za potomcima
elfske kraljevske loze. Šta to Brona traži... šta je to do čega mu je toliko stalo...?
Flik sleže ramenima i baci kamičak u brzu maticu reke, nemoćan da pruži bilo
kakav razuman odgovor.
– Možda želi svu vlast – primeti neodlučno. – Zar to, ranije ili kasnije, ne poželi
svako ko je osetio njenu slast?
– Želi, bez sumnje – saglasi se Šia. Razmišljao je kako su razni vidovi pohlepe
doveli rase u sadašnje stanje posle dugih, kr vavih ratova, koji su takoreći uništili
svaki život na zemlji. Ali, od poslednjeg rata proteklo je mnogo godina i pojave iz-
dvojenih i neudruženih zajednica su, čini se, donosile i izdvojene odgovore na tra-
ganje za mirom. Ponovo se obratio opreznom Fliku.
– Šta ćemo raditi kad stignemo tamo kuda smo naumili?
– To će nam reći Alanon – odgovori mu brat sa oklevanjem.
– Ne može nam Alanon večno govoriti šta treba da uradimo – glasio je Šiin brzi
odgovor. – Uostalom, nisam siguran da nam je o sebi rekao celu istinu.
Flik se slagao sa Šiinim mišljenjem, sećajući se pr vog susreta sa zagonetnim go-
rostasom koji se sa njim poigravao kao sa igračkom. Alanon se neprekidno pona-
šao kao čovek koji je navikao da ga slušaju i da se sve odvija po njegovom, u vreme
i na način koje on odredi. Zadrhtao je i nehotice, setivši se trenutka kada se prvi
put našao pred Skulom, tim čudovišnim stvorom sa znamenjem mrtvačke glave.
Nije mogao poreći činjenicu da ga je tada spasao Alanon.
– Nisam siguran da bih želeo da znam pravu istinu o svemu. Nisam siguran da
bih je razumeo – mrmljao je tiho Flik.

Š
 Šiu je zaprepastila ova Flikova primedba i on se ponovo okrete mesečinom oba-
sjanoj reci.
– Vrlo je moguće da smo mi za Alanona sasvim beznačajni – potvrdio je – ali od
sada neću napraviti nijedan pokret bez nekog ozbiljnijeg razloga!
– Možda nećeš – dopro je do njega Flikov glas – a možda i hoćeš...
Njegov se glas zloslutno izgubi u tihim šumovima reke i noći i Šia odluči da ne
nastavlja razgovor. Obojica legoše i zaspaše. Nespokojni i umorni brzo su tonuli u
podlo svetle i živopisne snove nekog trenutno drugog sveta, u čijim su se zanos-
nim slikama opuštali i odmarali, oslobađajući se potisnutih strahova i strepnji, i sa
njima se u tom najskrivenijem svetilištu ljudskog bića sukobljavali na drugi način,
savlađujući ih sa uspehom. Ali i pored ohrabrujućih zvukova života oko njih i spo-
kojnog žubora blistave Srebrne Reke koji su blažili njihov nemir, neizbežni, nemi-
lostivi tok strahovanja podrivao je svet snova i u njemu se ugnezdio, bezobzirno
čekajući na buđenje svesti. Usnuli Vejlani su se stalno trzali i ječali, ne mogući da se
oslobode prisutnosti mučnog nemira koji ih je obespokojavao više kao misao nego
kao oblik.
Možda je ta ista senka predosećanja, šireći nagoveštaj straha, i probudila Vejlane
u istom strašnom trenutku. San je nepovratno iščezao, a vazduh se ispunio bezum-
ljem koje ih je snažno obuzelo i počelo da kinji. Prepoznali su to osećanje, i srca i
oči ispunila je panika; sedeli su nepokretno, osluškujući bešumnu noć. Trenuci su
prolazili, ništa se nije događalo. Njihova izoštrena čula pokušavala su da nazru šu-
move koji će, dobro su znali, neminovno doći. Već u sledećem trenutku začuli su
poznati šum velikih krila i nad otvorenom rekom ugledaše ogromne obrise Skula
koji se gotovo graciozno uzdizao nad nizijom. Čudovišna prilika se polako uputi
preko reke ka skloništu Vejlana koji, sleđeni od užasa, nisu bili kadri ni da misle, ni
da se pokrenu. Činjenica da ih Skul nije opazio, da možda nije ni znao da su u ne-
posrednoj blizini, nije bila od značaja. Brzo će ih otkriti, možda već za nekoliko se-
kundi, a oni nisu imali vremena za bekstvo, za njih nije bilo ni skrovišta, ni izlaza.
Šia oseti kako mu se usta suše i u obamrloj svesti pojavi se misao o elfskom kame-
nju. Ali, i to je bilo uzalud... Svest nije reagovala i obojica su, potpuno oduzeta,
očekivala kraj.
Ali kraj, nekim čudom, nije došao. Kada se učinilo da će ih sluga Gospodara
Vorloka neminovno otkriti, njegovu pažnju privukla je iznenadna svetlost na dru-
goj obali reke. Čudovište je hitro poletelo ka njoj, ali se u tom času ukazala još jed-
na, pa još jedna svetlost. Skul je leteo i pažljivo nadgledao drugu stranu reke, uve-
ren da se traganje bliži kraju i da se duga potera konačno završava, iako nije mogao
da otkrije izvor svetlosti. Šen odsjaj se ponovo pojavio, iščezao, iskrsao na drugom
kraju i ponovo se ugasio. Već izbezumljeno, čudovište se obruši za tragom, zalazeći
sve dublje u tamu i konačno se izgubi u hiljadama jarkova i udolina. Tajanstvena
svetlost zasjala je jedanput, dvaput, svaki put sve dalje prema kopnu, mameći za so-
bom razbesnelu zver. Na susednoj obali ostadoše u mraku sleđene figure Vejlana
koji su staklastim očima pratili crnu senku sve dok se nije izgubila sa vidika.
Ostali su nepokretni i posle nestanka Skula. Još jednom su izbegli smrt i njen
sudbonosni dodir. Sedeli su nemo, slušajući zujanje insekata i šumove noćnog živo-
ta. Posle izvesnog vremena, odahnuli su, pomerili se iz svoje ukočenosti i zgledali
se sa osećanjem olakšanja. Crni stvor je otišao, a oni nisu znali kako se to čudo do-
godilo. A onda je, pre nego što su stigli da bilo šta kažu, tajanstvena svetlost pono-
vo blesnula na drugoj obali reke, iščezla i ponovo blesnula, ovoga puta još bliže.
Zaprepašćeni, Šia i Flik su netremice gledali u svetlost koja im je, lelujava, prilazila
sve bliže.
Trenutak kasnije, pojavila se pred njima figura starog, prastarog čoveka, pogure-
nog pod teretom godina i odevenog u odelo šumara. Njegova srebrna kosa blistala
je na svetlosti zvezda, izbrazdano lice krasila je dugačka, čista i negovana bela bra-
da. Čudna svetiljka koju je držao u ruci blesnula je u neposrednoj blizini, ali u nje-
nom središtu nije bilo plamena. Kada se naglo ugasila, u starčevoj zgrčenoj ruci os-
tao je neki neobičan cilindričan predmet. Starac se nasmeši Vejlanima u znak poz-
drava, a Šia pogleda njegovo izborano lice sa osećanjem dubokog poštovanja.
– Kakva je to čudna svetlost? – promuca.
– Igračka ljudi koji su već odavno mrtvi. – Starčev glas je prešao u mukli šapat. –
Koji su nestali poput onoga zlog stvorenja tamo... – Starac je mršavom, izboranom
rukom pokazivao u pravcu u kojem je odletelo čudovište sa znakom mrtvačke gla-
ve. Njegova ruka je podrhtavala u noći, nalik na tanku grančicu osušenog dr veta.
Šia ga pogleda, pitajući se šta bi sada trebalo da učini.
– Mi idemo na istok... – umeša se neočekivano Flik.
– U Anar. – Starac ga je prekinuo tiho ali odlučno. Klimao je glavom sa razume-
vanjem, a smežurane, pronicljive oči su, osvetljene mesečinom, zagledale čas jed-
nog, čas drugog brata. Potom se uputio na ivicu brze reke, osvrnuo se i rukom im
naložio da sednu. Šia i Flik ga poslušaše bez dvoumljenja, sigurni u njegove dobre
namere. Ali kada su seli, osetili su tako veliki umor da više nisu uspevali da otvore
oči.
– Spavajte, mladi putnici, samo mirno spavajte i snom skratite dugačko putova-
nje. – Glas je u njihovoj svesti odzvanjao sve jače i pretvarao se u naređenje. Više
nisu bili kadri da se odupru snu, tako prijatnom i dobrodošlom. I dok su oni pos-
lušno ležali na mekoj travi, figura pred njima počela je da se menja i dobija nove
oblike, pa im se, kroz poluotvorene i zamagljene oči, pričinilo da starac postaje sve
mlađi i da je drukčije odeven. Šia je nešto mrmljao pokušavajući da ostane budan,
da shvati šta se dešava, ali su u sledećoj sekundi oba Vejlana utonula u dubok san.
U snu su poput oblaka plovili kroz zaboravljene dane sunca i sreće u dobro zna-
nim predelima rodnog kraja, koji su tako davno napustili. Ponovo su tumarali po
Dulnškoj šumi i plivali u hladnim vodama silovite reke Rapahaladran, lišeni načas
svih strepnji i briga. Trčali su bezbrižno po pošumljenim brdima i dolinama sa div-
nim osećanjem potpune slobode. U tom snu dodirivali su svaku biljku i svaku živo-
tinju, svaku pticu i bubicu, kao da prvi put poimaju značaj tih sićušnih ali živih
bića. Lebdeli su i plovili kao nošeni vetrom, duboko udisali svež miris zemlje i klik-
tali što su sagledali svu lepotu prirode i njenog života. Bio je to raskošan kaleido-
skop boja, mirisa i blagih šumova koji su dopirali do njihovih umornih svesti – šu-
mova slobodnih prostranstava i lepih, spokojnih predela. Zaboravili su teške, duge
dane putovanja kroz maglom obavijene Klitske Nizije, te sumorne dane u kojima je
život nalik na izgubljenu dušu beznadno lutao po umirućoj zemlji. Zaboravili su
tamu Crnih Hrastova, stravu kojom je odisalo nepregledno džinovsko dr veće što je
skrivalo i sunce i nebo. Iščezlo je sećanje na Maglenu Močvaru i njenu utvaru, na
čudovište sa mrtvačkom glavom i njegov neumorni lov na čoveka. Mladi Vejlani su
se kretali u svetu oslobođenom straha i brige stvarnoga sveta, a vreme se uljuljkiva-
lo u spokojstvu prožetom trenutnom lepotom blistave duge na kraju divlje nepo-
gode.
Nisu znali koliko su dugo bili izgubljeni u svetu snova, nisu znali ni šta se sa nji-
ma za to vreme događalo. Ali su, u lakom i prijatnom buđenju, shvatili da se više
ne nalaze na obali Srebrne Reke i da je nastupilo neko novo i za njih drukčije vre-
me. To osećanje bilo je uzbudljivo i ulivalo sigurnost.
Dolazeći polako sebi, Šia postade svestan toga da ga sa svih strana okružuju
neka bića, da ga posmatraju i čekaju. Podigao se i oslonio na lakat, a zamagljene oči
raspoznale su male figure koje su se zabrinuto nadnosile nad njim. U nejasnoj po-
zadini iskrsla je visoka zapovednička prilika u širokom ogrtaču i stavila mu svoju
snažnu ruku na rame.
– Fliče! – uzviknu Šia, trljajući pospane oči i nastojeći da prepozna lice nagnutog
čoveka.
– Sada je sve u redu, Šia – dopro je do njega duboki glas još nejasne prilike. –
Stigao si u Anar.
Šia je treptao i pokušavao da ustane, ali ga je čvrsta ruka blago zadržala u istom
položaju. Oči mu se razbistriše i on pored sebe opazi Flika, koji se takođe sa mu-
kom budio iz sna. Oko njih su stajale zdepaste male figure u kojima je Šia odmah
prepoznao Patuljke. Šia pređe pogledom preko odlučnog lica pognutog čoveka i
zaustavi ga na sjajnom oklopu od metalnih alki. Sada je znao da je putovanje u
Anar ostvareno, da su konačno stigli u Kulhaven i našli Balinora.

***

Menion Leah nije tako jednostavno prešao tu poslednju deonicu puta u Anar.
Kada je shvatio da se izgubio i razdvojio od Vejlana, obuzela ga je panika. Nije se
plašio za sebe, ali se bojao najgoreg za Omsfordove koji su sada sami pokušavali da
pronađu izlaz iz maglom obavijenih Crnih Hrastova. Dozivao ih je beznadežno, iz-
vikivao njihova imena, posrćući slepo kroz mrak sve dok nije izgubio glas. Na kraju
je bio primoran da prizna poraz, da samoga sebe ubeđuje u to da je svako traganje
u takvim uslovima uzaludno. Iscrpljen, krčio je put kroz šumu u pravcu za koji je
verovao da je onaj pravi, tešeći se bedno da će mu dan svojom svetlošću pomoći
da nađe prijatelje. Ostao je u šumi duže nego što je predviđao, i iz nje je počeo da
izlazi u zoru i srušio se na zemlju, na samoj ivici pašnjaka. Iako u tom trenutku to
nije znao, nalazio se na južnom vrhu, dakle nedaleko od mesta gde su ležala usnula
braća. Tada su ga izdali i snaga i izdržljivost i tako je brzo utonuo u san da se nije
mogao setiti ničega posle tog laganog, beskonačnog tonjenja u visoku travu. Činilo
mu se da je spavao vrlo, vrlo dugo, a u stvari se probudio samo nekoliko časova
pošto su Šia i Flik krenuli prema Srebrnoj Reci. Uveren da je daleko od južne tačke
na kojoj su se razdvojili u Crnim Hrastovima, Menion odluči da pođe na sever i
prepreči put saputnicima pre nego što stignu do reke. Znao je da će, ako mu to ne
pođe za rukom, biti sučeljen sa užasnom mogućnošću da su se Vejlani izgubili u
začaranoj šumi.
Brđanin je prikačio svoj laki zavežljaj, prebacio preko ramena veliki luk i mač
Leaha i hitro krenuo u pravcu severa. Popodnevna svetlost je brzo nestajala a on je,
u hodu, oštrim okom tražio znake prisutnosti ljudskog bića. Tek u suton uočio je
tragove čoveka koji se kretao u pravcu Srebrne Reke. Tragovi nisu bili stariji od ne-
koliko časova i Menion se lako uverio da je reč o više od jedne osobe. Ali kako nije
znao o kojim je putnicima reč, Menion Leah je nastavio put kroz suton, u nadi da
će na Vejlane naići kada zastanu da prenoće. Znao je da ih čudovišta sa znamenjem
mrtvačke glave progone i dalje, ali je odagnao strah setivši se da ga ona sa Šiom i
Flikom neće povezati. U svakom slučaju, izlagao se svesno opasnosti u nastojanju
da prijateljima pruži svoju dragocenu pomoć.
Posle izvesnog vremena, pred sam zalazak sunca, Menion ugleda priliku koja je,
na istočnoj strani, išla u suprotnom pravcu. Menion uzviknu, nepoznati se trže;
očigledno se trudio da se što više udalji od Leaha, koji je opet za njim pošao bez
dvoumljenja; trčao je za uplašenim putnikom i vikao da mu ne leži nikakvo zlo.
Ubrzo je stigao čoveka, torbara koji je prodavao robu obližnjim selima i porodica-
ma nastanjenim u niziji. Poguren i sramežljiv, uplašen neočekivanom poterom, tor-
bar je stajao sleđen od straha pred visokim brđaninom sa isukanim mačem, u suton
jedne potpuno nepoznate zemlje. Menion mu užurbano objasni da mu ne želi zlo,
da traži svoja dva prijatelja koja je uz put izgubio u Crnim Hrastovima. Pominjanje
Crnih Hrastova bilo je, izgleda, najgore za čovečuljka koji je sada već bio uveren u
to da je neznanac pred njim lud. Menion pomisli da mu kaže da je Princ od Leaha,
ali odmah odbaci tu misao. Na kraju je torbar priznao da je toga ranog popodneva
video dva putnika čiji bi opis mogao odgovarati izgubljenim Vejlanima. Menion
nije bio siguran da li mu je čovek tu priču ispričao zato što ga se plaši ili zato da mu
Č
se podsmehne, ali mu je zahvalio na dobrim vestima i poželeo dobru noć. Čoveču-
ljak, očigledno ushićen pomišlju da će bez mnogo nevolja ponovo ostati sam, hitro
krete na jug i nestade u noćnoj tami.
Menion je sada morao priznati da je suviše mračno da bi sledio trag izgubljenih
prijatelja, pa je odlučio da se ulogori. Našao je zgodno mesto ispod širokih borova,
jer su mu se oni činili kao najbolje skrovište. Zašao je među njih, gledajući sa strep-
njom u vedro noćno nebo. Bilo je dovoljno svetlo da vrebajućem stvoru iz Severne
Zemlje omogući lako pronalaženje svakog ulogorenog putnika, i on se duboko i is-
kreno nadao da će Vejlani biti dovoljno smotreni da izaberu sigurno sklonište i u
njemu provedu noć. Kada je stigao u podnožje borova, bacio je na zemlju ranac i
oružje i zavukao se u zaklon što su ga pružale njihove široke i dugačke grane. Iz-
gladneo od dvodnevnog puta, progutao je poslednje ostatke hrane, razmišljajući pri
tom da će se i Vejlani uskoro suočiti sa istim problemom. Gunđajući naglas zbog
zlehude sudbine koja ih je razdvojila, zavio se u meko ćebe i brzo zaspao, sa veli-
kim mačem Leaha pored uzglavlja koji je blistao na mesečini.
Ne znajući za događaje koji su se odvijali dok je on spavao na mestu svega neko-
liko milja udaljenom od Srebrne Reke, Menion Leah se sutradan probudio sa no-
vim planom u glavi. Ako se prečim putem probije ka severoistoku, stići će prijatelje
i brže i lakše. Bio je siguran da će oni krenuti uzvodno uz Srebrnu Reku, na istok,
prema Anarskim šumama. Napustivši nejasne tragove, Menion krete preko nizije u
pravcu istoka, govoreći samome sebi da će se, ako na tragove svojih prijatelja ne
naiđe na uzvodnoj strani reke, vratiti na njen nizvodni put. Gajio je nadu da će us-
put naići na manju divljač i obezbediti hranu za večernji obrok. Zviždao je i pevao
u hodu, opuštena i radosna lica pri pomisli na ponovni susret sa izgubljenim dru-
govima. Sa zadovoljstvom je razmišljao o krajnjoj neverici koja će se ocrtati na oz-
biljnom licu dobroga starog Flika kada ga neočekivano ugleda. Išao je dugačkim,
kaskajućim korakom, prelazio stazu brzo i ravnomerno i kretao se veoma brzo za-
hvaljujući tom gipkom i odmerenom ritmu iskusnog šumara i lovca.
Usput se vraćao na događaje iz proteklih dana i na njihovo pravo značenje. Malo
je znao o istoriji Velikih ratova i o vladavini Saveta Druida, vrlo malo o tajanstve-
noj pojavi takozvanog Gospodara Vorloka i o njegovom porazu pred udruženim
snagama tri nacije. Najgore od svega bilo je takoreći potpuno nepoznavanje legen-
de vezane za Mač od Šanare, to slavno oružje koje je niz godina bilo lozinka i sim-
bolično znamenje slobode kroz hrabrost. Sada je, eto, taj slavni mač po pravu ste-
čenom rođenjem pripadao nepoznatom siročetu, polučoveku, polu-Elfu. Misao je
bila toliko besmislena da Menion jednostavno nije mogao da zamisli Šiu u toj ulozi.
Instinktivno je osećao da čitavoj priči nedostaje neka važna karika, nešto veoma
bitno za rasvetljenje zagonetke oko Mača zbog koga su, i ne shvatajući tačno u
čemu je stvar, tri prijatelja doživela toliko nedaća i poraza.
 Menion u toj pustolovini nije sudelovao samo iz prijateljskih pobuda i Flik je što
se toga tiče bio potpuno u pravu. Čak ni sada nije bio siguran kako su ga nagovorili
da pođe na ovo putovanje. Bio je svestan toga da nije čovek kakav bi Princ od Le-
aha trebalo da bude, da njegovo interesovanje za ljude nije dovoljno duboko, da ni-
kada nije ni poželeo da ih istinski upozna, da nikada nije ni pokušao da shvati su-
štinske probleme pravedne vladavine u društvu gde je monarhija i monarhova reč
bila jedini zakon. Uprkos tome, osećao je da je na neki svoj način isto toliko dobar
za vladara kao i svaki drugi živi čovek. Šia je verovao da je on, Menion, dostojan
poštovanja. Možda je Šia u pravu, razmišljao je lenjo, premda se ceo njegov dota-
dašnji život sastojao iz niza surovih doživljaja i divljih ispada koji ni u kom slučaju
nisu služili nekim konstruktivnim ciljevima.
Meko i travom obraslo zemljište nizije prelazilo je sada u pustoš i goli krš koji je
visio iznad malih brda i oštro se spuštao u str me, na šance nalik doline, što je sve
usporavalo putovanje i činilo ga opasnim. Menion je bezuspešno pokušavao da ot-
krije tragove ravnijeg terena, ali njegov pogled nije dopirao daleko, čak ni sa str mih
vrhova. Zbog toga je uporno kaskao dalje, ne obazirući se na str mo tle, rešen da
tim putem nastavi po svaku cenu. Njegove su misli bludele sve dok ga nije trgao
zvuk ljudskog glasa. Osluškivao je bez daha nekoliko trenutaka, ali kako više ništa
nije čuo, poverovao je da to radi njegova živa i bujna mašta. Trenutak kasnije po-
novo je začuo glas, ovoga puta jasni ženski glas koji je tiho ali zvonko pevao negde
ispred njega. Menion ubrza korak, pitajući se da li ga to uši varaju, iako je pesma
postajala sve glasnija. Uskoro je njen mezmerični zvuk ispunio vazduh radosnom i
gotovo divljom podatnošću koja je doprla do svesti brđanina i nagnala ga da ide za
tim glasom i oseti se isto toliko slobodnim koliko je slobodna bila i opojna pesma.
Kao u snu, koračao je osmehujući se slikama što ih je pesma sreće prizivala. Pitao
se i čudio šta ta žena traži i radi na ovim krševitim, golim vrletima, daleko od svake
civilizacije, ali je pesma odagnala sve sumnje i uverila ga da dopire iz srca.
Na vrhu izuzetno teškog uspona, na brdu višem od svih okolnih, Menion je za-
tekao devojku – sedela je pod niskim čvornovatim dr vetom, dugih i čvornovatih
grana. Bila je vrlo mlada i veoma lepa i očigledno se dobro osećala u ovom golom
predelu. Pevala je zvonkim glasom i, kako se činilo, nije primećivala nikoga i ništa
oko sebe. Menion Leah se nije prikradao, pošao je prema devojci odlučnim kora-
kom, nežno se osmehujući njenoj mladosti i svežini. Ona mu je uzvratila osmeh,
ne pokušavajući da ustane ili mu pruži ruku, i nastavila da peva pesmu radosti.
Princ od Leaha se zaustavio na nekoliko koraka, ali mu je ona brzo mahnula ru-
kom i pozvala ga da sedne pored nje ispod tog dr veta čudnih oblika. U tom času je
negde u dubini bića Menion Leah osetio upozorenje; javilo se ono šesto čulo koje
još nije bilo omamljeno zvonkom pesmom i zatražilo odgovor na pitanje zašto bi
jedna nepoznata lepa i mlada žena pozvala slučajnog prolaznika da sedne pored
nje. Možda je razlog njegovog; oklevanja bilo samo urođeno nepoverenje što ga is-
Š
kusan lovac oseća prema svemu što je u prirodi izvan vremena i izvan prostora. Šta
bilo da bilo, to osećanje nateralo je brđanina da stane. U istom času, iščezli su u
oblaku pare i lepotica devojka i njena pesma, ostavivši Meniona samog na vrleti,
pred čudnim dr vetom.
Menion je malo oklevao, ne mogući da veruje u ono što se odigralo pred njego-
vim očima, a onda je naglo počeo da uzmiče. Zemlja pod njegovim nogama se
otvarala, iz nje je izbio splet debelog isprepletenog korenja koje mu se čvrsto oba-
vilo oko gležnjeva. Menion je posrtao unatraške, pokušavajući da se oslobodi kore-
nastih žila nalik na pipke. U trenutku mu se sve to učinilo smešnim; međutim, i po-
red svih napora, nije uspevao da se oslobodi tog savitljivog korenja. Neobičnost si-
tuacije samo je povećao pogled na čudno, razgranato drvo: do tada nepokretno,
ono mu se sada približavalo laganim, dugačkim pokretima svojih grana-pipaka, čiji
su vrhovi bili obrasli malim i opasnim, šiljatim i oštrim iglicama. Jednim pokretom
Princ o Leaha zbaci ranac i luk i iz korica izvuče veliki mač, shvativši konačno da
su i devojka i njena pesma bile čista iluzija kojom su ga namamili u podnožje čudo-
višnog dr veta. Počeo je hitro da seče korenje koje mu se obavijalo oko nogu, prem-
da je pri tom morao da bude krajnje obazriv jer je ono prianjalo uz kožu. Obuzela
ga je panika kada je shvatio da neće uzmaći na vreme, ali je to osećanje odmah po-
tisnuo i ustremio se na ogromnu biljku koja se već nadvijala nad njim. Besno je vi-
tlao mačem i zarivao ga u pipke koji su počeli da se povlače, grčeći se od bola. Me-
nion je znao da će u sledećem naletu morati da pogodi nervni centar biljke, ako želi
da je uništi. Neobično drvo je, međutim, imalo druge ideje. Uvuklo je pipke i za-
treslo svoje grane na zarobljenog putnika, zasipajući ga tankim, oštrim iglicama.
Mnoge su ga promašile, mnoge se odbile o čvrstu tuniku i čizme, ali su neke pale
na nezaštićene delove ruku i glave i zavukle se pod kožu uz, neprijatno bockanje.
Menion je pokušavao da ih izvadi, da ih strese, da se zaštiti od sledećeg napada, ali
su se iglice lomile ostavljajući svoje oštre vrhove u njegovoj koži. Odjednom je
osetio kako ga savlađuje klonulost i kako mu se deo po deo tela oduzima. Shvatio
je da iglice sadrže neku vrstu droge koja uspavljuje žrtve zlokobne i čudovišne bilj-
ke. Divlje se borio protiv tog sve jačeg osećanja, ali je ubrzo nemoćno pao na kole-
na, nesposoban da se dalje bori, svestan da je nakazno drvo dobilo bitku.
Ali, gle čuda! Drvo kao da je oklevalo, uzmicalo. Iza palog princa začuli su se
spori, teški koraci koji su se oprezno približavali. Menion nije mogao da se okrene i
vidi ko mu prilazi, i neki duboki glas ga upozori da se ne pokreće. Drvo se zgrči,
spremno na nov napad, ali ga, pre nego što je uspelo da istrese smrtonosne iglice,
pogodi snažan udarac ogromnog buzdovana, bačenog preko Meniona koji je kle-
čao. Drvo-zver se pognu pod udarcem. Ranjeno, pokuša da se uspravi i odbrani.
Menion iza leđa odjednom začu šum luka i dugačka crna strela se zari duboko u
debelo stablo grozne biljke. Tog trenutka, korenje oko njegovih nogu popusti svoj
zagrljaj i vrati se u zemlju iz koje je onako naglo iskrsnulo. Stablo se žestoko zatre-
se, pipci se rasuše na sve strane i istresoše svoje otrovne iglice u svim pravcima.
Drvo se lagano sruši, još jednom se zgrči i ostade da leži nepomično.
Skoro potpuno obeznanjen drogom iz otrovnih iglica, Menion oseti kako ga na
tle polažu snažne ruke spasioca, koji je širokim lovačkim nožem sekao preostale
pipke svijene oko njegovih nogu. Pred Leahom je stajao snažno građeni Patuljak,
odeven u mrkozeleno lovačko odelo koje je bilo i uobičajena odeća ove rase. Za
Patuljka je bio prilično visok, morao je imati bar sto pedeset santimetara, i nosio je
hrpu oružja oko širokog pasa. Spustio je pogled na omamljenog Meniona i sumnji-
čavo zavrteo glavom.
– Samo stranac može učiniti ovakvu glupost – prekorevao ga je dubokim gla-
som. – Niko iole razuman ne upušta se u igru sa Sirenom.
– Dolazim iz Leaha... sa zapada – jedva je uspeo da promuca Menion grubim,
promuklim glasom koji ni sam nije prepoznao.
– Brđanin, dakle. Mogao sam i misliti. – Patuljak se nasmeja od srca. – Ne brini,
oporavićeš se za nekoliko dana. Ako te valjano lečimo, nećeš umreti od ove droge,
iako ćeš duže vremena biti bez svesti.
Ponovo se nasmejao i sagao da dohvati buzdovan. Poslednjim ostacima snage,
Menion ga uhvati za tuniku.
– Moram da stignem... u... Anar... Kulhaven... – dahtao je. – Vodi me Balinoru.
Patuljak ga oštro pogleda, ali se Menion već bio onesvestio. Gunđajući, Patuljak
pokupi svoje oružje i brđaninov mač. Iznenađujućom snagom podiže mlitavo telo
Princa od Leaha i prebaci ga preko snažnih ramena, odmeravajući ravnotežu. Za-
dovoljan, on se, gunđajući sve vreme, uputi teškim ali čvrstim korakom ka šumama
Anara.
 8.
U Anaru

Flik Omsford je mirno sedeo na dugačkoj kamenoj klupi jedne od gornjih terasa
raskošno lepih vrtova koji su bujali u Zajednici Patuljaka poznatoj pod imenom
Kulhaven. Imao je savršen pogled na te čudesne bašte koje su se, poput slapova,
stepenasto spuštale niz stenovitu padinu, preko brižljivo postavljenih ploča od
obrađenog kamena. Podići vrtove na ovoj nekad goloj str mini značilo je ostvariti
istinsko čudo i pravi podvig. Njihovi stvaraoci dovukli su zemlju iz plodnijih kraje-
va i naneli je na pustu padinu, a iz nje su nikle hiljade čarobnih cvetova i biljaka
koji su u blagom podneblju nižih oblasti Anara cvetali preko cele godine. Boje su
bile zadivljujuće i svako poređenje sa bojama duge nepravedno. Flik je bezuspešno
pokušavao da na brzinu prebroji različite nijanse čudesnih cvetova, a kada se uve-
rio da je to nemoguće, usmerio je pažnju na široku čistinu u podnožju vrtova pre-
ko koje su žurili članovi Zajednice Patuljaka, odlazeći na posao ili vraćajući se u
selo. Oni su čudan narod, zaključio je Flik, predan neumornom radu i brižljivom
održavanju reda. Sve što su činili, planirali su unapred i do tančina razrađivali, tako
da su čak i predostrožnog Flika razdražile te njihove beskonačne pripreme. Ali, Pa-
tuljci su bili blagonakloni i veoma uslužni, i njihova ljubaznost je prijala Vejlanima
koji su se u toj čudnoj zemlji osećali duboko otuđenim.
Šia i Flik su u Kulhavenu boravili već dva dana, a još nisu pojmili šta im se do-
godilo, kako su se u njemu našli i koliko će još morati da ostanu. Balinor im ništa
nije rekao. Kratko im je saopštio da ni sam ne zna mnogo, ali da će stvari u dogled-
no vreme biti mnogo jasnije. Fliku je ovo šturo objašnjenje zvučalo i melodrama-
tično i obespokojavajuće. O Alanonu nije bilo ni traga ni glasa. Još strašnije bila je
činjenica da se ni o izgubljenom Menionu ništa nije čulo. Osim toga, braći Om-
sford bilo je strogo zabranjeno da napuštaju bezbedno selo Patuljaka. Flik baci po-
gled u podnožje vrta i zaključi da njegov telohranitelj i dalje stoji na istom mestu i
da ga ne ispušta iz vida. Šiu je ovaj postupak razjario, ali mu je Balinor mirno uka-
zao na neophodnu potrebu da budu neprekidno u pratnji, za slučaj ponovnog na-
pada čudovišta iz Severne Zemlje. Flik je spremno prihvatio naređenje, živo se se-
ćajući kako su za dlaku umakli stvoru sa mrtvačkom glavom. Njegova dokoličarska
razmišljanja prekinuo je Šia, koji se odjednom pojavio na krivudavoj stazi.
– Da li si nešto saznao? – upita zabrinuto kada brat sede pored njega.
– Ni slovca – glasio je kratak odgovor.

Š
 Šia se neprekidno osećao iscrpljenim, iako se puna dva dana odmarao i pokuša-
vao da se povrati od čudne odiseje koja ih je iz doma u Šejdi Vejlu dovela u Anar-
ske šume. Domaćini su se prema njima odnosili sa poštovanjem i, uprkos nekim
nerazumljivim postupcima, iskreno i predano se starali da im boravak bude što pri-
jatniji. Niko, međutim, nije govorio o tome šta ih dalje očekuje. Kao da su svi, za-
jedno sa Balinorom, nešto iščekivali – možda dolazak dugo odsutnog zagonetnog
Alanona. Balinor nije bio kadar da im objasni kako su stigli u Anar. Pošto je i sam
pošao za tajanstvenom svetlošću, naišao je na Omsfordove koji su ležali na obali
reke, takoreći na ulazu u Kulhaven. I tako ih je, pre dva dana, doveo u selo. Ništa
nije znao ni o starcu, ni o tome kako su prešli taj daleki put uz reku. Kada je Šia
pomenuo legendu o Kralju Srebrne Reke, Balinor je slegao ramenima i nehajno se
složio da je sve moguće.
– Nema vesti o Menionu...? – ponovo upita Flik.
– Patuljci ga dalje traže, a traganje može da potraje – odgovorio je mirno Šia. –
Ne znam šta da radimo.
Pomislivši kako se ova poslednja rečenica bez prestanka ponavlja, Flik opet baci
pogled u podnožje vrtova i opazi da se grupica do zuba naoružanih Patuljaka oku-
pila oko zapovedničke figure Balinora od Kalahorna. Čak i sa vrha terase, Vejlani
su mogli da vide njegov sjajni oklop ispod dugačkog lovačkog ogrtača koji su sada
prepoznavali iz najveće daljine. Brižna, zamišljena lica, Balinor je nešto ozbiljno
govorio Patuljcima. Omsfordovi su malo znali o Princu od Kalahorna, ali je bilo
očigledno da ga stanovnici Kulhavena duboko poštuju. I Menion je sa uvažava-
njem govorio o Balinoru, čiji je zavičaj bila najsevernija kraljevina Južne Zemlje,
pogranična oblast na razmeđi Južne i Severne Zemlje. Građani Kalahorna bili su
pretežno Ljudi koji su se, za razliku od većine pripadnika iste rase, slobodno mešali
sa drugim rasama, ne vodeći politiku izolacionizma. U toj dalekoj zemlji bila je
smeštena i veoma cenjena Pogranična legija, profesionalna vojska na čelu sa Rulom
Bukhanahom, Kraljem od Kalahorna i Balinorovim ocem. U svojoj istoriji, cela
Južna Zemlja oslanjala se na Kalahorn i na Legiju – oni su bili bedem koji zaustav-
lja svaki pokušaj prodora neprijateljske vojske i ostalim krajevima zemlje pruža mo-
gućnost da se pripreme za borbu. Za svih pet stotina godina svog postojanja, Po-
granična Legija nikada nije bila poražena.
Balinor je lagano pošao ka kamenoj klupi na kojoj su ga Vejlani strpljivo očeki-
vali. Kada je stigao do njih, osmehnuo se u znak pozdrava, svestan nelagodnosti
mladića koji nisu znali Šta rade i kuda da idu, i njihove zebnje zbog nestanka prija-
telja. Seo je pored njih i progovorio tek posle nekoliko trenutaka.
– Znam koliko vam sve ovo teško pada. Poslao sam sve raspoložive Patuljke-rat-
nike u traganje za vašim izgubljenim prijateljem. Ako ga iko može pronaći u ovoj
oblasti, onda su to bez sumnje oni. A Patuljci od zadatka koji im je poveren ne
odustaju, uveravam vas.
 Braća su nemo klimala glavom, pokušavajući da na taj način izraze Balinoru svo-
ju zahvalnost za napore da im pomogne.
– Ne verujem da vam je Alanon govorio o tome, ali ovom narodu sada preti ve-
lika opasnost. Oni su suočeni sa invazijom koju kroz gornji Anar pripremaju Gno-
mi. Duž cele granice već dolazi do manjih okršaja, a svi znaci ukazuju na to da se
ogromna vojska okuplja iznad Strelehejmskih Ravnica. Verujem da pogađate da je
u sve to umešan Gospodar Vorlok.
– Znači li to da je i Južna Zemlja u opasnosti? – upita uznemireni Flik.
– Bez sumnji – potvrdi Balinor. – To je i jedan od razloga zbog kojih sam došao
ovamo – da se sa narodom Patuljaka dogovorim o zajedničkoj odbrambenoj strate-
giji u slučaju opšteg napada.
– Ali, gde je Alanon? – upita Šia. – Da li će stići na vreme da nam pomogne? I
kakve veze ima Mač od Šanare sa svim ovim?
Balinor pogleda u napregnuta lica i polako odmahnu glavom.
– Moram pošteno da priznam da ni na jedno od tih pitanja ne mogu da pružim
odgovor. Alanon je zagonetna ličnost, ali i mudar čovek koji nam je oduvek bio
dragoceni saveznik. Kada sam ga poslednji put video, nekoliko nedelja pre nego
što sam sa vama razgovarao u Senovitoj Dolini, zakazali smo i datum sastanka u
Anaru. Taj datum je istekao pre tri dana.
Ućutao je i, zadubljen u misli, posmatrao vrtove i iza njih visoko dr veće Anar-
skih šuma, osluškujući tihe glasove Patuljaka u podnožju. Na čistini odjednom nas-
ta metež, podiže se velika graja. Iz šume iza Kulhavena dopreše glasni uzvici. Ljudi
skočiše sa kamene klupe i pogledom potražiše bilo kakav znak opasnosti. Balinoro-
va snažna ruka počivala je na balčaku širokog mača, okačenog o bok i skrivenog lo-
vačkim ogrtačem. Trenutak kasnije, jedan se Patuljak trčeći uzvera uz padinu, uz
glasne povike.
– Našli su ga, našli su ga! – vikao je uzbuđeno skoro posrćući da bi što pre sti-
gao do njih.
Kada je Patuljak, dahćući, stigao do njih, Balinor ga žustro uhvati za rame.
– Pronašli su Meniona Leaha? – upita brzo.
Patuljak zadovoljno potvrdi glavom. Njegovo kratko, zdepasto telo grčilo se od
napora. Balinor, bez reči, potrča niz stazu ka izvoru buke, dok su ga Šia i Flik prati-
li u stopu. Na čistinu su izbili za nekoliko sekundi i nastavili da trče kroz šumu koja
je vodila ka selu Kulhaven, udaljenom nekoliko stotina jardi. Čuli su kako uzbuđeni
Patuljci viču i po svoj prilici čestitaju spasiocima izgubljenog brđanina. Stigli su u
selo i, probijajući se kroz redove Patuljaka koji su zakrčili prolaz, pošli pravo u sre-
dište uznemirene gomile. Stražari se razdvojiše da bi ih propustili u malu avliju iz-
među zgrada na desnoj i levoj strani i visokog kamenog zida u pozadini. Na dugač-
kom dr venom stolu ležalo je nepomično telo Meniona Leaha, čije je lice bilo belo i
beživotno. Lekari-Patuljci bili su već okupljeni oko nepomičnog brđanina. Šia krik-
nu i pokuša da se probije do Meniona, ali ga zadrža čvrsta ruka Balinora koji se
obrati najbližem Patuljku.
– Šta se desilo sa njim, Pane?
Mali, snažni Patuljak u oklopu, očigledno jedan od članova spasilačke grupe,
brzo priđe Balinoru.
– Brzo će ga izlečiti. Našli su ga u niziji Betlmund, nedaleko od Srebrne Reke, i
spasli zamke koju mu je postavila jedna od Sirena. Pronašla ga je Hendelova četa,
na povratku iz južnih gradova.
Balinor klimnu glavom i pogledom potraži nekog od spasilaca.
– Hendel je otišao u većnicu da podnese izveštaj – odgovori Patuljak na nemo
pitanje.
Mahnuvši rukom Vejlanima da ga slede, Balinor se probi kroz gomilu i preko
glavne ulice uputi se ka velikoj većnici. U njoj su se nalazile radne prostorije se-
oskih starešina i dvorana za skupove u kojoj su zatekli Patuljka Hendela; sedeo je
na jednoj od dugačkih klupa i proždirao ogromne količine hrane, dok je pisar zapi-
sivao njegov izveštaj. Hendel diže pogled, upitno se zagleda u Vejlane i kratko
klimnuvši glavom pozdravi Balinora, pa nastavi sa jelom. Balinor otpusti pisara i tri
čoveka sedoše pred ravnodušnog Patuljka koji je, po svemu sudeći, bio premoren i
izgladneo.
– Kakva neopisiva budala, taj stranac! Suprotstavljao se Sireni mačem! – gunđao
je Patuljak Hendel. – Ali moram da priznam da je veoma hrabar. Kako mu je?
– Biće mu dobro posle lečenja – odgovori Balinor, osmehujući se ohrabrujući
uznemirenim Vejlanima. – Kako si ga pronašao?
– Čuo sam kako neko urla – odgovori Hendel ne prestajući da žvaće. – Nosio
sam ga skoro sedam milja. Onda sam naleteo na Pana i tragalačku grupu na Srebr-
noj Reci.
Pogledao je Vejlane koji su ga predano slušali. Patuljak diže obr ve i nemo zatraži
odgovor od Balinora.
– Ovo su prijatelji spasenog brđana i Alanona – odvrati ratnik-graničar, na šta
Hendel pozdravi goste kratko klimnuvši glavom.
– Ja, naravno, ne bih ni znao ko je da nije pomenuo tvoje ime, Balinore – odseče
hladno Patuljak. – Stvari bi bile mnogo jednostavnije i lakše kada bi i mene povre-
meno obaveštavali o onome što se dešava, i to po mogućstvu pre a ne posle.
Kada je spasilac prestao da gunđa, raspoloženi Balinor se nasmeši zabrinutoj
braći i dade im na znanje da je Hendel naprasit po prirodi. Zbunjeni, Šia i Flik se
nisu mešali u razgovor, iako su goreli od želje da čuju čitavu priču o Menionovom
spasavanju.
– Šta imaš da mi kažeš o Sternu i Vejfordu? – upita na kraju Balinor, misleći na
dva velika grada Južne Zemlje, na južnoj i zapadnoj strani Anara.
Hendel prestade da žvaće i nasmeja se.
 – Zvaničnici te dve divne zajednice razmotriće čitavu stvar i tek će onda dostavi-
ti svoje mišljenje. Ti neradnici i izabranici ravnodušnika igraju sada svoju igru sa
namerom da sve obaveze prebace na neku drugu budalu. Čim sam progovorio,
bilo mi je jasno da misle da sam sišao s uma. Oni opasnost ne vide sve dok im se
mač ne stavi pod grlo, a onda kukajući očekuju pomoć od nas, od nas koji smo
opasnosti svesni od početka.
Ućutao je, ogorčen, i nastavio da jede.
– To se moglo i očekivati – reče Balinor zabrinuto. – Kako ih uveriti u nepo-
srednu opasnost kada rata nije bilo tako dugo! Ko bi, uostalom, i poverovao u to
da može izbiti svakog časa!
– Znaš ti vrlo dobro da problem nije u tome – prekide ga razjareni Hendel. –
Oni prosto naprosto ne žele da se upliću u celu tu stvar. A i zašto bi?! Granice mo-
raju da čuvaju samo Patuljci, Kalahorn i Pogranična legija. A kako smo to činili sa
uspehom i do sada, zašto ne bismo i od sada – tako, Balinore, razmišljaju te hulje i
bedne budale!
Zagrcnuo se od gneva i prestao da jede. Sada je tek osećao sav umor od dugog i
napornog puta. Tri pune nedelje bio je na drumu, idući od jednog do drugog grada
Južne Zemlje, i to, činilo se, sasvim uzaludno. Bio je duboko obeshrabren.
– Ne razumem šta se dogodilo – izjavi mirno Šia.
– Nisi jedini, ne razumem ni ja – odgovori zlovoljno Hendel. – Idem u krevet
gde nameravam da ostanem bar dve nedelje. Videćemo se opet!
Ustao je naglo i neočekivano i izašao iz dvorane bez pozdrava, ramena povijenih
od umora. Ostali su ga pratili pogledom sve dok se nije izgubio iz vida. Šia upitno
pogleda Balinora.
– Priča o samozadovoljstvu i sebičnosti stara je koliko i čovek, Šia. – Visoki rat-
nik duboko uzdahnu i ustade, protežući se. – Iako se možda nalazimo na pragu
najvećeg rata za poslednjih hiljadu godina, niko tu činjenicu neće da prihvati, svako
gleda sebe i svi misle isto – kapije grada braniće vojnici, a mi ćemo se zavući u svo-
je domove i zaboraviti na nevolje. Svi su davno navikli na to da ih štiti grupica voj-
nika i ratnika. A onda se jednoga dana ispostavi... da ta grupica nije dovoljna, i ne-
prijatelj se odjednom nađe u gradu... prošavši pravo kroz širom otvorene gradske
vratnice.
– Zar će stvarno doći do rata? – upita Flik bojažljivo i sa nevericom.
– To pitanje muči i nas – odvrati Balinor. – Jedini čovek koji bi nam mogao dati
odgovor nije ovde... zakasnio je na sastanak.
U uzbuđenju što je Menion pronađen živ i čitav, Vejlani su trenutno zaboravili
na Alanona, čoveka zbog koga su se sada i nalazili u Anaru. Već poznata pitanja
navirala su sa novom upornošću, ali kako su poslednjih nedelja naučili da žive sa
njima, odagnali su svoje sumnje i ovoga puta. Kada je Balinor pošao ka otvorenim
vratima, i oni su krenuli za njim.
 – Ne obazirite se na Hendela – reče im usput Balinor. – On je ovako osoran
prema svima, ali je retko dobar i pouzdan prijatelj. Godinama se borio protiv Gno-
ma i pobeđivao ih u gornjem Anaru, borio se kr vavo štiteći svoj narod i samozado-
voljne građane Južne Zemlje, koji tako lako zaboravljaju presudnu ulogu što je ima-
ju Patuljci kao čuvari granica. Možete samo zamisliti koliko Gnomi žude za tim da
uhvate Hendela.
Šia i Flik su ćutali, postiđeni činjenicom da su pripadnici njihove rase toliko se-
bični i da ni oni sami doskora ništa nisu znali o situaciji u Anaru. Mučila ih je mi-
sao da se neprijateljstva među rasama mogu obnoviti; prisećali su se časova iz isto-
rije na kojima se govorilo o ratovima stare rase i o ubistvenoj mržnji koja je obele-
žila te gorke godine. Mogućnost izbijanja Trećeg rata rasa bila je užasavajuća.
– Mislim da je najbolje da se vratite na vrtove – predloži im Princ od Kalahorna.
– Poslaću vam poruku o svim promenama Menionovog stanja.
Braća se neoduševljeno složiše sa njegovim predlogom, svesni toga da ionako
ništa pametnije ne bi mogli da urade. Kada su se uveče vratili, zastali su pred so-
bom u kojoj je ležao Menion Leah i čuli od stražara-Patuljaka da njihov prijatelj
spava i da ga ne bi trebalo uznemiravati.
Vejlani su tek sledećeg popodneva posetili bolesnog brđanina. Čak je i Flik ose-
tio olakšanje što vidi Meniona živog i čitavog, iako je odmah zatim svečano izjavio
da je nepogrešivo predskazao sve nedaće još onoga trenutka kada su odlučili da
krenu kroz Crne Hrastove. Menion i Šia su se slatko smejali Flikovom večitom pe-
simizmu, ali se nisu upuštali u dublju raspravu. Šia je ispričao Leahu kako ga je u
Kulhaven doneo Patuljak Hendel i kako su Flik i on na zagonetan način dospeli na
mesto gde ih je, nedaleko od Srebrne Reke, pronašao Balinor. Ni iznenađeni Meni-
on nije nalazio logično objašnjenje tog njihovog čudnog putešestvija. Šia je vešto
izbegavao da pomene legendu o Kralju Srebrne Reke, znajući kako njegov prijatelj
reaguje na sva stara narodna predanja.
Istoga dana, u rane večernje sate, dobili su poruku da se vratio Alanon. Šia i Flik
su baš kretali u posetu Menionu, kada su kroz otvorene prozore začuli uzbuđene
uzvike Patuljaka koji su trčali u većnicu gde se, očigledno, održavao neki skup. Uz-
nemireni Vejlani su se našli na pragu sobe kada su ih okružili patuljasti stražari i
kroz okupljenu gomilu hitro sproveli u malu odaju pored velike dvorane, naredivši
im da u njoj ostanu. Patuljci su bez objašnjenja zatvorili vrata, spuštali reze i nasta-
vili stražarenje ispred njih. Odaja je bila jarko osvetljena, nameštaj se sastojao od
stolova i klupa na koje se izbezumljeni Vejlani sručiše bez daha. Prozori na sobi bili
su zatvoreni i Šia je i bez provere znao da su zaključani kao i vrata. Iz velike dvora-
ne dopirao je duboki glas govornika.
Posle nekoliko trenutaka vrata se otvoriše i dva patuljasta stražara uguraše u
sobu zbunjenog ali oporavljenog Meniona Leaha. Kada su ostali sami, brđanin im
ispriča kako su ga stražari sproveli do sobe bez ikakvog objašnjenja. Iz odlomaka
razgovora koje je usput čuo, izgledalo je da se Patuljci u Kulhavenu i verovatno u
čitavom Anaru pripremaju za rat. Očigledno su vesti koje je Alanon doneo izazvale
opštu pometnju u ovoj zajednici. Menionu se učinilo da je kroz otvorena vrata već-
nice za trenutak opazio Balinora ispred zgrade, ali su ga stražari tako brzo odvukli
da ni u to nije sasvim siguran.
Glasovi skupa u susednoj dvorani su se sve više pretvarali u stravičnu buku i
mladići su zanemeli, očekujući nastavak događaja. Minuti su proticali, a vika je od-
zvanjala kroz prostranu salu i širila se izvan većnice, gde su je prihvatili Patuljci
okupljeni pred njom. Kada je buka dostigla zaglušujući vrhunac, vrata na odaji se
širom otvoriše i na njima se pojavi visoka i mračna zapovednička figura.
Alanon priđe Vejlanima i pruži im ruku čestitajući na uspešnom dolasku u Kul-
haven. Bio je obučen isto onako kao i kada ga je Flik sreo prvi put. Duguljasto mr-
šavo lice bilo je do pola skriveno kapuljačom, a celokupna pojava delovala je zlo-
kobno i preteće. Učtivo je pozdravio Meniona i prišao najbližem stolu, pozivajući i
ostale da mu se pridruže. Za njim su u sobu ušli Balinor i starešine Zajednice Patu-
ljaka, a među njima i plahoviti Hendel. Na kraju povorke išle su dve tanušne, na
senke nalik prilike u neobičnoj odeći šumara, i smestili se pored Alanona u začelje
stola. Sa svog mesta, na suprotnom kraju stola, Šia ih je pažljivo osmotrio i zaklju-
čio da su to Elfi iz daleke Zapadne Zemlje. Po oštrim crtama, od visoko izvijenih
obr va do čudno ušiljenih ušiju, upadljivo su se razlikovali od svih ostalih. Šia se
okrete i primeti da ga i Flik i Menion pomno zagledaju, očevidno iznenađeni nje-
govom velikom sličnošću sa strancima. Kako do tada nisu videli nijednog Elfa,
nisu imali prilike ni da polu-Vejlanina, polu-Elfa, uporede, sa karakterističnim pred-
stavnicima te rase.
– Dragi prijatelji!
Alanonov duboki glas snažno je odjeknuo kroz tihi žagor u trenutku kada je od-
lučno ustao i onako uspravan i visok preko dva metra natkrilio ostale. Nastade ta-
jac i sva se lica okrenuše prema govorniku.
– Dragi prijatelji, moram da vam kažem nešto što još nikome nisam rekao. Pre-
trpeli smo tragičan gubitak. – Zastao je i pogledao zabrinuta lica koja su ga okruži-
vala.
– Paranor je pao. Jedna divizija gnomskih lovaca pod vođstvom Gospodara Vor-
loka dokopala se Mača od Šanare!
Zavladao je muk. Zatim Patuljci skočiše na noge uz besnu viku. Balinor ustade i
pokuša da ih umiri, a Šia i Flik se zgledaše u čudu. Činilo se da Alanonova izjava
nije iznenadila jedino Meniona koji je netremice posmatrao tamnu priliku u proče-
lju stola.
– Paranor je osvojen – nastavi Alanon, pošto je u skupu opet uspostavljen red i
mir. – Izvesna je sudbina onih koji su čuvali utvrđenje i Mač. Saznao sam da su svi
pogubljeni. Ali niko ne zna kako se sve to zbilo.
Š
 – Bio si tamo? – upita neočekivano Šia, shvativši istog trenutka da je postavio
nesuvislo pitanje.
– Vaš dom u Vejlu napustio sam iznenada zato što sam primio vest da se sprema
napad na Paranor. Stigao sam suviše kasno da bih pomogao njegovim braniteljima
i jedva izbegao njihovu strašnu sudbinu. Zbog toga sam toliko i zakasnio sa dola-
skom u Kulhaven.
– Ali ako je Paranor pao i ako je Mač u rukama neprijatelja...? – prošapta Flik, ali
njegovo pitanje ostade bez odgovora.
– Šta, dakle, sada možemo da učinimo? – prekide ga oštro Alanon. – Sa tim smo
problemom suočeni i na to pitanje moramo odmah da odgovorimo. Zbog toga je
Savet i sazvan.
Alanon napusti mesto u začelju dugačkog stola i stade iznad Šie. Stavi svoju veli-
ku ruku na nežno rame i obrati se ostalima.
– Mač od Šanare je beskoristan u rukama Gospodara Vorloka. Njegovu moć
može da pokrene jedino potomak Jerla Šanare, samo on može da ga digne i suprot-
stavi se zlu koje nas je snašlo. Ali, Vorlok je neumorno uništavao sve naslednike te
kraljevske kuće, ubijao je potomke Šanare jednog za drugim, i one koje sam ja po-
kušavao da zaštitim. Svi su mrtvi, svi osim jednog – a to je mladi Šia. Šia je polu-
Elf, ali i jedini potomak Kralja od Šanare koji je pre mnogo godina rukovao moć-
nim Mačem. I sada ga on mora dići na neprijatelja!
Šia je poželeo da jurne na vrata, ali ga je snažna ruka čvrsto držala za rame.
Očajnički je gledao u Flika i u njegovim očima otkrio odraz sopstvenog straha. Me-
nion Leah se nije pokrenuo, ali je očevidno bio preneražen strašnom izjavom. Ala-
non je od Šie očekivao nešto što niko nije imao prava da traži.
– Čini mi se da smo potresli našeg mladog prijatelja – kratko se nasmeja Alanon.
– Ne očajavaj, Šia. Stvari nisu toliko strašne koliko ti u ovom trenutku izgledaju.
Okrenuo se i vratio u začelje stola.
– Mač im moramo preoteti po svaku cenu, drugog rešenja nema. Ako nam to ne
pođe za rukom, čitava će zemlja stradati u jednom od najvećih ratova koje su rase
doživele posle uništenja od pre dve hiljade godina. Mač od Šanare je jedini spas!
Bez njegove pomoći bićemo prepušteni ograničenim snagama samrtnika i uzalud-
nom junaštvu, a ishod borbe koju ćemo voditi gvožđem i mišićima biće hiljade mr-
tvih na obema stranama. Sve zlo donosi Gospodar Vorlok, a on ne može da bude
uništen bez pomoći Mača – i hrabrosti nekolicine, od kojih su gotovo svi u ovoj
sobi.
Ponovo je ućutao, kao da odmerava težinu sopstvenih reči. U odaji je vladala
mukla tišina, i Alanon je podozrivo posmatrao ta nema gnevna lica koja su mu uz-
vraćala pogled. Odjednom se u dnu stola podiže Menion Leah i obrati se gorostasu
u pročelju.
– Ti, znači, predlažeš da krenemo po Mač – u Paranor?!
 Alanon klimnu glavom, sa poluosmehom na tankim usnama, očekujući odgovo-
re ostalih zatečenih slušalaca. Njegove duboko usađene oči blistale su crnim sjajem
ispod visokog čela i gustih obr va i pažljivo su posmatrale prisutne. Menion se pola-
ko spusti na klupu, a na njegovom lepom licu ocrta se najdublja neverica.
– Mač je još u Paranoru, najverovatnije će tamo i ostati. Ni Brona ni njegovi
Skuli ne mogu da odnesu amajliju, jer je ona prokletstvo za njihovo dalje postoja-
nje u svetu smrtnika. Svako izlaganje ili iznošenje Mača koje bi potrajalo duže od
nekoliko minuta nanelo bi im nepodnošljivi bol. To, opet, znači da bi svaki pokušaj
da odnesu Mač na sever, u Kraljevinu Skula, morao da uključi i Gnome koji drže
Paranor.
Eventin i njegovi elfski ratnici dobili su zadatak da se probiju do uporišta Dru-
ida i otmu Mač od Šanare. Iako je Paranor za nas izgubljen, Elfi još uvek drže južni
deo Strelehejma, i svaki pokušaj da se dođe do Gospodara Mraka značio bi i pret-
hodno probijanje kroz njihove redove. Eventin nije bio u Paranoru kada je grad
osvojen i uveren sam da će učiniti sve što je u njegovoj moći da Mač preotme ili ga
bar skloni na neko sigurnije mesto. Vorlok to takođe dobro zna i mislim da se neće
izlagati opasnosti da to moćno oružje izgubi i Gnomima dozvoli da ga iznesu iz
Paranora. Naprotiv, duboko sam ubeđen da će se utvrditi u Paranoru i da će vojsku
poslati na jug.
Postoji, međutim, još jedna mogućnost, a ta je da Vorlok i ne očekuje da ćemo
se baciti u traganje za Mačem. On možda veruje da je loza Šanare zauvek ugašena i
da ćemo se mi usredsrediti na jačanje odbrane i suprotstavljanje njegovim napadi-
ma. Ako dejstvujemo odmah, jedna mala četa će možda uspeti da se neopaženo
uvuče u utvrđenje i domogne se Mača. Poduhvat je vrlo opasan, ali ako postoji i
trunčica nade na uspeh, vredi pokušati.
Na to ustade Balinor i Alanon mu dade reč.
– Ne znam kakvu moć nad Vorlokom ima Mač od Šanare, i to otvoreno prizna-
jem. Ali znam kakva nam opasnost preti ako Bronina vojska osvoji Južnu Zemlju i
Anar, a sudeći po dobijenim izveštajima on se upravo na to sprema. Moja zemlja će
se prva suočiti sa opasnošću i zato ću pokušati da nesreću sprečim na bilo koji na-
čin. A kako u ovom trenutku postoji samo jedan – krenuću sa Alanonom!
Patuljci opet skočiše na noge i sa oduševljenjem ponudiše Balinoru pomoć i po-
dršku. Ustade Alanon i podigavši svoju dugačku, mršavu ruku zamoli za tišinu.
– Ova dva mlada Elfa pored mene su Eventinovi rođaci. Oni će poći sa mnom,
jer je njihov udeo bar isto toliko veliki kao i vaš. Povešću sa sobom Balinora i jed-
nog starešinu Patuljaka. I to je sve. Četa mora biti mala i vrlo iskusna, ako želi da
uspe. Izaberite svoga najboljeg starešinu da bi i on krenuo sa nama.
Bacio je pogled u dno stola gde su Šia i Flik sedeli ćuteći, zbunjeni i zaprepašće-
ni. Menion Leah je razmišljao, ne gledajući ni u koga. Alanon pogleda u Šiu, išče-
kujući, a smrknuto lice postade nešto blaže kada se srete sa uplašenim očima mla-
dog Vejlanina koji je, posle tolikih muka i nedaća, stigao čak u prividno bezbednu
luku Kulhavena samo zato da bi mu saopštili kako od njega očekuju da je odmah
napusti i krene daleko na sever u još opasniji poduhvat. Šia je neodlučno odmahi-
vao glavom i ćutao.
– Mislim da bi bilo dobro, i neophodno da i ja pođem.
Posle ove neočekivane izjave, Menion ustade i obrati se skupu.
– Pošao sam sa Šiom da bih ga živog i zdravog doveo do Kulhavena. Sada su
moje obaveze prema njemu ispunjene i moja je dužnost da svoju zemlju i svoj na-
rod zaštitim kako umem i znam.
– Šta nam, dakle, nudiš? – preseče ga Alanon, iznenađen time što se brđanin do-
brovoljno javlja ne tražeći mišljenje prijatelja. Šia i Flik su bili paralisani Meniono-
vom neočekivanom izjavom.
– Ja sam najbolji strelac u Južnoj Zemlji – odgovori Princ od Leaha krotko. – I
verovatno najbolji tragač.
Posle kraćeg oklevanja, Alanon pogleda Balinora koji mirno sleže ramenima. U
uzajamnoj proceni, iznenada se sretoše pogledi Alanona i Meniona, koji se hladno
osmehnu na visokog istoričara.
– Zašto, uostalom, i odgovaram na tvoja pitanja? – reče kratko i nemarno.
Čovek u crnom ogrtaču na suprotnom kraju stola zurio je u brđanina gotovo ra-
doznalo, dok je u celoj odaji zavladala mrtva tišina. Čak je i Balinor ustuknuo od
zaprepašćenja. Šia je znao da Menion zapodeva kavgu i da svi za stolom znaju o
Alanonu nešto što njih trojica ne znaju. Uplašeni Vejlanin pogleda Flika, čije je ru-
meno lice postalo mrtvački bledo na samu pomisao da će svakoga časa izbiti nemi-
novni sukob. U očajničkoj želji da spreči neprilike, Šia ustade i pročisti grlo. Svi po-
gledaše u njega i on pred tim pogledima izgubi nit misli.
– Hteo si nešto da kažeš? – sumorno upita Alanon.
Šia je klimao glavom i grozničavo razmišljao – dobro je znao šta se od njega
očekuje. Ponovo je pogledao Flika koji jedva primetno klimnu glavom, što je znači-
lo da će prihvatiti svaku njegovu odluku. Šia ponovo pročisti grlo.
– Izgleda da su sve moje zasluge i sva umeća sadržani u činjenici da sam rođen u
pogrešnoj porodici, ali i to valja prevazići. Svi ćemo krenuti u Paranor – i ja i Flik i
Menion...
Alanon se nasmeši, očigledno zadovoljan mladim Vejlaninom. On, Šia, mora biti
jači od svih. Bio je poslednji izdanak kraljevske loze Šanara i sudbina mnogih zavi-
sila je sada od te jedne, naizgled beznačajne činjenice porekla.
Na drugom kraju stola, Menion Leah se opustio i jedva čujni uzdah olakšanja
prešao mu je preko usana dok je samom sebi čestitao na odvažnom gestu. Namer-
no je izazvao Alanona i tako naterao Šiu da mu priskoči u pomoć i izjasni se za od-
lazak u Paranor. Bio je to poslednji očajnički pokušaj da svog prijatelja navuče na
takvu odluku, jer je brđanin znao da je lako mogao doći u sudbonosni sukob sa
Alanonom. Ali, imao je sreće. Sada se postavljalo pitanje da li će im se sreća osme-
hivati i na dugom opasnom putu koji im predstoji.
 9.

Priča o Maču

Šia je stajao u tami i uživao u noćnom vazduhu koji mu je u hladnim talasima bla-
žio užareno lice. Mesečina je obasjavala Flikovo ljutito lice, i Meniona, lenjo naslo-
njenog na visoki hrast. Sastanak je bio završen i Alanon ih je zamolio da ga sačeka-
ju. Večiti putnik nalazio se još uvek u većnici i sa starešinama Patuljaka dogovarao
se o završnim pripremama u slučaju napada neprijatelja koji se očekivao iz gornjih
krajeva Anara. I Balinor je bio sa njima, usklađujući odbranu slavne Pogranične le-
gije u dalekom Kalahornu sa odbranom Patuljaka. Šia je uživao na svežem vazdu-
hu, napolju u noći, srećan što je izašao iz zagušljive odaje i što je mogao slobodnije
da razmišlja o svojoj preuranjenoj odluci o odlasku u Paranor. Od pr vog trenutka
je znao, a znao je i Flik, da neće izbeći sukob u čijem je središtu bio Mač od Šanare.
Mogli su ostati u Kulhavenu, živeći kao zarobljenici, sa nadom da će ih narod Patu-
ljaka u Istočnoj Zemlji zaštititi od progonitelja sa mrtvačkom glavom. Mogli su os-
tati u toj čudnoj zemlji, daleko od svih svojih, zaboravljeni zauvek. Ali otuđiti se na
taj način bilo bi gore od svake sudbine koja ih može zadesiti u rukama neprijatelja.
Šia je prvi put shvatio da jednom zauvek mora prihvatiti činjenicu da više nije
samo usvojeni sin Kurzada Omsforda, nego i potomak elfskih kraljeva od Šanare i
naslednik čudotvornog Mača – da uprkos svem protivljenju mora prihvatiti izazov
koji mu je sudbina uputila.
Pogledao je brata izgubljenog u mislima i osetio beskrajnu tugu. Taj hrabri, verni
Flik ga je voleo i nikako nije zasluživao da bude uvučen u događaje koji će ih
odvesti u neprijateljsku zemlju. Šia nije želeo da se Flik izlaže opasnostima – to nije
bila ni njegova obaveza, ni njegova odgovornost. Dobro je znao da ga snažni, sta-
meni Vejlanin nikada neće napustiti, uveren da mu može biti od pomoći. Pa ipak,
možda je ovo pravi trenutak da Flika nagovori da ostane u Kulhavenu ili da se vrati
u Senovitu Dolinu i objasni ocu šta se sve dogodilo. Dugo je razmišljao o toj mo-
gućnosti i na kraju odustao od nagovora, ubeđen da se Flik nikada ne bi vratio kući
bez njega. Pokušaće da sa Flikom razgovara kasnije, kada se za to ukaže prilika.
– Nekada sam – uplete se u njegove misli spokojni Flikov glas – nekada sam se
zaklinjao da ću čitav svoj život provesti u miru i tišini Senovite Doline. Sada, me-
đutim, izgleda da postajem delić napora da se spase čovečanstvo.
– Misliš da je trebalo da odlučim drukčije? – upita ga Šia.
 – Ne mislim – odmahnu Flik glavom. – Ali, sećaš li se o čemu smo razgovarali
na putu dovde: o stvarima koje su van naše moći, pa i van našeg razumevanja? Vi-
diš i sam koliko smo nemoćni u odnosu na ono što nas je snašlo.
Zaćutao je i otvoreno pogledao brata.
– Mislim da je tvoja odluka ispravna i bez obzira na sve, biću uvek s tobom.
Šia se radosno osmehnu i stavi Fliku ruku na rame, misleći u sebi kako je dobro
predvideo šta će Flik reći. Možda je pokret bio nevažan, ali je njemu značio više od
svega na svetu. Kada je primetio da im prilazi Menion, okrete se brđaninu.
– Pretpostavljam da me smatraš budalom, posle svega što se večeras dogodilo –
reče Menion bez dvoumljenja. – Ali ova se budala pridružuje dobrom starom Fli-
ku. Bićemo stalno zajedno i zajednički ćemo se suprotstavljati životu i smrti!
– Celu tu predstavu izveo si samo zato da bi Šiu prinudio da krene, zar ne? –
upita ga iznenada razdraženi Flik. – Nikada nisam video bedniju podvalu!
– Pusti to, Fliče – preseče ga Šia. – Menion je znao šta radi i uradio je pravu
stvar. Ionako bih odlučio da krenem, bar verujem da bih. Sada moramo zaboraviti i
sve naše zađevice, i rame uz rame pokušati da ostanemo živi.
– Pod uslovom da ga neprekidno nadgledam i motrim na njega – zaključi gorko
njegov brat.
Vrata većnice se naglo otvoriše i Balinorova krupna pojava ocrta se pri svetlosti
buktinje koja je dopirala iznutra. Prišao je mladićima u tami, smeškajući se.
– Drago mi je što ste odlučili da pođete sa nama, sva trojica – reče jednostavno.
– Moram da dodam još i to, Šia, da bi bez tebe ceo naš put bio uzaludan i beskoris-
tan. Bez potomka Jerla Šanare, čuveni Mač je samo običan metal i ništa više.
– Šta možeš da nam kažeš o tom čudotvornom oružju? – brzo upita Menion.
– To prepuštam Alanonu – odgovori mu Balinor. – Ionako namerava da razgo-
vara sa vama; samo što nije stigao.
Menion se trže, osećajući se nelagodno pri pomisli da će se još ove večeri pono-
vo videti i suočiti sa visokim strancem, ali i silno radoznao da čuje nešto više o
moći Mača od Šanare. Šia i Flik izmenjaše poglede; najzad će čuti celu priču o ono-
me što se zbiva u Severnoj Zemlji.
– Zašto si došao ovamo, Balinore? – upita Flik oprezno, ne želeći da se upliće u
lične razloge graničara-ratnika.
– Duga je to priča, a ne bi vas ni zanimala – odvrati Balinor oštro i Flik oseti da
je prekoračio granice dozvoljenog. Balinor opazi njegov tužni pogled i osmehnu se
umirujuće. – Moji odnosi sa porodicom nisu baš naročito dobri u poslednje vreme.
Mlađi brat i ja smo se... posvađali, pa sam poželeo da na izvesno vreme odem iz
grada. Alanon me je zamolio da pođem sa njim u Anar. A kako su mi Hendel i os-
tali davnašnji prijatelji, pristao sam.
– Nešto mi je poznata ta priča – nadoveza se suvo Menion. – I ja sam se s vre-
mena na vreme borio sa sličnim problemima.
Š
 Na Balinorovim usnama pojavi se nagoveštaj osmeha, ali je Šia po očima otkrio
da za njega to nisu šaljive stvari. Ono što ga je nateralo da napusti Kalahorn bilo je
mnogo ozbiljnije od svega što je Menion mogao doživeti u Leahu. Brzo je prome-
nio temu razgovora.
– Šta nam možeš reći o Alanonu? Mi mu bezrezervno verujemo, a o njemu ništa
ne znamo. Ko je on?
Balinoru se obr ve izviše u lukove, osmehnu se zabavljen pitanjem ali i nesiguran
u svoj odgovor. Naglo se okrenuo i rukom pokazao većnicu.
– Ni ja ne znam mnogo o Alanonu – priznao je iskreno. – Znam da kao istraži-
vač mnogo putuje i da u svoje beleške unosi sve promene u razvoju zemlje i njenih
naroda. Dobro je poznat svim nacijama, i mislim da ne postoji kraj koji nije obišao.
Poseduje izuzetna znanja o ovom svetu, od kojih se mnoga ne mogu naći ni u jed-
noj knjizi. Alanon je ugledna i osobena ličnost...
– Ali, ko je on? – uporno je pitao Šia, u neodoljivoj želji da sazna pravo poreklo
istoričara.
– Ne mogu ništa da tvrdim zato što se nikome, pa ni meni, nije poverio do kraja,
premda se prema meni odnosi kao prema sinu – reče Balinor veoma mirno i tako
blago da su se sva trojica još više približila da im ne bi promakla nijedna njegova
sledeća reč. – Stariji Patuljci i umni starci iz mog Kraljevstva tvrde da je Alanon
najveći među Druidima, najuvaženiji član tog skoro zaboravljenog Saveta koji je
vladao pre hiljadu godina. Kažu da je direktan potomak Druida Bremena, a možda
čak i samog Galafila. Mislim da u tim pričama ima dosta istine, zato što je često
odlazio u Paranor i dugo se u njemu zadržavao, upisujući svoja zapažanja i otkrića
u velike knjige povesnice.
Za vreme kratkog predaha, njegovi slušaoci se zgledaše, pitajući se da li je su-
morni povesničar odista direktan potomak Druida Bremena i razmišljajući sa tu-
gom o proteklim vekovima. Šia je od pr vog časa pomišljao na to da je Alanon je-
dan od drevnih filozofa-učenjaka poznatih pod imenom Druida, jer je o rasama i
korenima opasnosti sa kojom su se suočavale znao mnogo više od drugih.
– Ne mogu to da objasnim – nastavi priču Balinor – ali siguran sam da boljeg
pratioca od Alanona ne bismo mogli naći bez obzira kakve nam opasnosti prete;
uz njega se možemo sukobiti i sa samim Vorlokom. Iako ne raspolažem nijednim
dokazom, a ni primerom koji bih mogao da vam navedem, uveren sam da je Ala-
nonova moć veća od svega što smo ikada videli. Kao neprijatelj, Alanon je vrlo,
vrlo opasan.
– U to ni najmanje ne sumnjam – promrmlja suvo Flik.
U sledećem trenutku otvorila su se vrata većnice i iz nje je mirno izašao Alanon.
I na bledoj mesečini delovao je gorostasno i preteće; u crnom ogrtaču koji se lako
njihao dok im je prilazio, lica duboko uvučenog i skrivenog pod kapuljačom, skoro
da je ličio na neku od skulskih napasti. Svi su ćutali dok im se Alanon približavao,
pitajući se šta će im reći i od kakvog će značaja te njegove reči biti u danima što
predstoje. On je možda instinktivno pogađao te misli, ali neprozirna maska koja je
zaklanjala usko umno lice i skrivala čoveka nije odavala ništa. Jedino što su u mag-
novenju opazili, bio je iznenađeni blesak u očima kada se zaustavio pred njima i
prešao pogledom preko ljubopitljivih lica.
– Kucnuo je čas da saznate celu priču vezanu za Mač od Šanare, da se upoznate
sa istorijom rasa koja je samo meni poznata. – Duboki glas ih je zapovednički priv-
lačio. – Bitno je da Šia shvati istinu, da je shvatite i vi koji stavljate život na kocku.
Ono Što ćete večeras čuti mora ostati tajna sve dok vam ja ne odobrim da o njoj
slobodno govorite. Neće biti lako, ali tako mora biti.
Rukom ih je pozvao da pođu za njim i krenuo sa čistine u mračni zaklon dr veća.
Pošto su zašli duboko u šumu, zaustavio se na malom skrivenom i zaštićenom pro-
planku. Seo je na ostatke starog stabla i pokazao ostalima da se smeste u krug oko
njega. Ne čekajući ni časa, oni poslušaše naređenje i u tišini čekahu da slavni istori-
čar pribere misli i započne priču.
– Davno, veoma davno – progovorio je konačno Alanon, odmeravajući svaku
reč – pre Velikih ratova, pre postanka rasa koje danas poznajemo, zemlja je bila –
ili se bar tako verovalo – isključivo nastanjena Čovekom. Civilizacija se razvijala hi-
ljadama godina i te godine velikih naprezanja i mukotrpnog učenja dovele su Čove-
ka na ivicu mogućnosti da zagospodari tajnama života. Bilo je to čudesno, uzbudlji-
vo vreme življenja a njegovi oblici tako razvijeni, da bi mnoge stvari za vas bile
potpuno neshvatljive čak i kada bih pokušao da ih opišem. Čovek se, dakle, sve
vreme naprezao i mučio da otkrije tajne života, ali nikada nije uspeo da prevlada
svoju sveobuhvatnu i beskonačno snažnu opčinjenost smrću. Život ili smrt bila je
večita alternativa, čak i u najcivilizovanijim nacijama. Ma kako čudno izgledalo, sva-
ko novo otkriće bilo je rezultat beskonačnog traganja i neumornog proučavanja na-
uke. Ne ove nauke za koju znaju današnje rase i ne proučavanje života biljaka, živo-
tinja, zemlje i naivnih umetnosti. Izučavala se nauka mašina i uređaja koji su imali
veliku moć. Ta nauka bila je podeljena na nebrojene oblasti istraživanja, a sve su
one bile usmerene ka dva, uvek ista, cilja – da se otkriju bolji načini življenja i brži
načini ubijanja.
Zaćutao je i nasmejao se sam sebi, odmahnuvši glavom u pravcu napregnutog
Balinora.
– Čudno, odista vrlo čudno, kad se bolje razmisli... Zašto je Čovek toliko vreme-
na utrošio na pokušaje da ostvari dva toliko različita cilja? Čak ni danas ništa nije
izmenilo u tom pogledu, ni danas, posle toliko godina...
Glas se izgubi za trenutak, što Šia iskoristi da pogleda ostale. Sve su oči počivale
na govorniku.
– Nauka posvećena fizičkoj sili? – Alanonov neočekivani usklik prenuo je Šiu iz
razmišljanja. – Tim su se sredstvima postizali svi ciljevi. Pre dve hiljade godina,
Č
ljudska rasa dostigla je vrhunac umeća u istoriji zemlje. Večna Čovekova neprijate-
ljica, Smrt, mogla je da traži samo one koji su odživeli svoj prirodni životni vek.
Bolest je bila savladana i Čovek bi, samo da je imao još malo vremena, sigurno
pronašao i način da svoj život produži. Neki filozofi su tvrdili da su tajne života za
smrtnike neprikosnovene... Niko nikada nije dokazao suprotno. Ljudi onoga doba
bi to možda i dokazali, ali je njihovo vreme isteklo i isti elementi sile i moći koji su
život oslobodili bolesti i slabosti, uništili su takoreći čitavu rasu. Počinjali su Veliki
ratovi; sitne zađevice dva naroda širile su se postepeno i razvijale nemilosrdnu mrž-
nju. Uprkos tome što su Ljudi znali šta se događa, mržnja je zahvatila i rasu i naro-
de i granice i verovanja, da bi na kraju postala sveopšta. A onda je iznenada, tako
iznenada da se niko nije ni osvestio, ceo svet bio zahvaćen ratom, upleten u niz
međusobnih napada i odmazdi od kojih su svi bili naučno planirani i naučno izve-
deni. Za nekoliko minuta, nauka sazdana iz hiljada godina, vekovna saznanja i sva
učenja dostigli su vrhunac u skoro potpunom uništanju života.
– Veliki ratovi... – Duboki glas bio je ogorčen, tamne oči su blistale dok su pre-
lazile preko lica slušalaca. – Kakvo prigodno ime! Razorna sila upotrebljena u tih
nekoliko minuta borbe uspela je da zbriše i uništi hiljade godina ljudskog razvitka, i
ne samo to! Izazvala je niz eksplozija i poremećaja, koji su u potpunosti izmenili
lice zemlje. Razorna sila srušila je najveći deo sveta i pobila sve živo na više od de-
vedeset odsto zemljine površine, ali su njene posledice dovele do novih propasti i
izumiranja: kontinenti su se raspadali, okeani sušili, i kopno i more pretvarali se u
kosturnice. Sve je ukazivalo na kraj života, a možda i na porast sveta. Tako bi i bilo,
da se nije desilo čudo.
– Ne mogu da verujem! – Reči su potekle i Šia nije mogao da ih zaustavi. Ala-
non ga pogleda sa poznatim podrugljivim osmehom na usnama.
– To je istorija civilizovanog čoveka, Šia – reče on muklo. – Ali nas neposrednije
interesuje ono što se odigralo posle toga. Ostaci Čovekove rase uspeli su da preži-
ve stravično razdoblje koje je usledilo posle pustošenja, živeći u izdvojenim delovi-
ma zemljine kugle, boreći se divljački za goli život. To je bio početak razvoja da-
našnjih rasa – Ljudi, Patuljaka, Gnoma, Trolova i Elfa – ali je to i druga priča.
Alanon je o Elfima govorio isto kao i onda kada ih je pomenuo braći Omsford
u Senovitoj Dolini. Šia je strasno želeo da Alanona prekine na tom mestu i zatraži
šire objašnjenje o elfskoj rasi i svome poreklu. Ali, znao je da ne sme da razdraži
zagonetnog istoričara time što će mu upasti u reč kao što je činio u pr vom razgo-
voru sa njim u Šejdi Vejlu.
– Samo se nekoliko ljudi sećalo tajni nauka koje su se razvijale pre propasti sta-
rog sveta. Bića su uglavnom bila primitivna, i među njima je samo nekolicina ras-
polagala delićima nekadašnjih znanja i umeća. Njima je pošlo za rukom da sačuvaju
neke knjige koje su mogle da otkriju većinu tajni starih nauka. Čuvali su ih dobro
skrivene, na bezbednom mestu, pr vih nekoliko stotina godina, i čekali čas koji će
im omogućiti da njihovu sadržinu praktično primene. U početku su čitali te drago-
cene tekstove, ali knjige su malo-pomalo počele da se raspadaju od starosti; kako
nije postojala mogućnost da se očuvaju ili preštampaju, tih nekoliko umnih ljudi –
posednika ovog blaga, počeli su da pamte podatke. Godine su prolazile, a znanja su
se brižljivo prenosila sa oca na sina, s tim što ih je svaki naraštaj čuvao u najužoj
porodici i strogoj tajnosti, plašeći se da ih ne zloupotrebe oni koji su kadri da stvo-
re svet gde bi veliki ratovi opet postali mogući. Čak i kada je došlo vreme da se sa-
čuvana znanja ubeleže u velike knjige, ljudi koji su ih pamtili odlučili su da ih i dalje
zadrže za sebe. Još su se plašili posledica, strahovali jedan od drugoga, strepeli sami
od sebe. Zato su, pojedinačno, doneli odluku da sačekaju pravi trenutak i svoja
znanja prenesu novim rasama u razvoju.
Godine su prohujale, a nove rase su se polako razvijale, prevazilazeći primitivni
stadijum. Udruživale su se u zajednice, pokušavajući da na prahu starog života iz-
grade novi, ali, kao što i sami znate, nisu bile kadre da taj svoj cilj ostvare. Žestoko
su se borile za zemlju, i te borbe su ubrzo prešle u oružani sukob. Kada su potom-
ci tajni starog života i starih nauka shvatili da se i novi svet neumitno kreće prema
svom uništenju, odlučili su da dejstvuju protiv te ubistvene sile. Čovek po imenu
Galafil je, videvši da će rase ući u rat, okupio odabranu trupu ljudi, sve one koji su
posedovali znanja iz velikih knjiga, i sazvao savet u Paranoru.
– To je, znači, bio prvi Savet Druida – sa divljenjem je promrmljao Menion
Leah. – Savet umnih i učenih ljudi toga doba, spremnih da uz pomoć svog znanja
spasu rase od propasti.
– Bio je to hvale vredan narod i očajnički pokušaj da se osujete nova razaranja
života – nasmeja se Alanon. – Savet Druida osnovan je sa najboljim namerama ve-
ćine članova, bar u početku. Imao je ogroman uticaj na rase, jer su Druidi bili kadri
da pruže dragocenu pomoć u svemu i znatno unaprede uslove života. Dejstvovali
su isključivo kao grupa; svaki pojedinac je svojim znanjem doprinosio opštoj koris-
ti. Uspeli su da spreče izbijanje sveukupnog rata i u početku su očuvali mir među
rasama, ali su se suočili sa neočekivanim problemima. Znanje koje su posedovali,
se kroz usmeno predanje od naraštaja do naraštaja, neminovno menjalo u mnogim
vidovima, pa su se i osnovna shvatanja u mnogome razlikovala od onih nekadaš-
njih.
Situaciju je još složenijom činila razumljiva nesposobnost da se usklade razno-
rodni materijali i povežu učenja različitih naučnih oblasti. Mnogi članovi Saveta
stekli su saznanja od svojih predaka, ali kako su se u tom prenošenju gubila znače-
nja koja bi olakšala njihovu primenu, mnoge su se stvari svele na gomilu nejasnih
reči. Iako su Druidi, kako su sami sebe nazvali po jednoj grupi znalaca starog sveta,
bili kadri da rasama pomognu na mnoge načine, nisu umeli da iz tekstova koje su
pamtili izvuku sve ono što je bilo neophodno da se ideje velikih nauka, koje bi si-
gurno unapredile razvoj zemlje i dovele do blagostanja, sprovedu u delo.
 – Druidi su, znači, hteli da stari svet ponovo izgrade na osnovu svojih shvatanja
– reče Šia. – Hteli su da spreče ratove koji su uništili nekadašnje ljude, ali i da ožive
vrednosti starih nauka.
Flik je u čudu mahao glavom, ne mogući da shvati kakve to sve veze ima sa
Gospodarom Vorlokom i Mačem od Šanare.
– Sasvim tačno – potvrdi Alanon. – Ali Savet Druida je, i pored svega znanja i
dobrih namera, prenebregao osnovnu ideju ljudskog postojanja. Svaki put kada in-
teligentno biće oseti nezadrživu želju da unapredi uslove života i odgonetne tajne
napretka, primorano je da na bilo koji način pronađe sredstva za ostvarenje toga ci-
lja. Druidi su se usamili u Paranoru, otuđili od rasa, radeći istrajno i neumorno na
odgonetanju tajni starih nauka. Većina se oslanjala na materijale koji su im bili dos-
tupni, znanje pojedinaca oslanjalo se na znanja Saveta u celini, i sve se počelo svo-
diti na pokušaj da se ponovo domognu nekadašnjih sredstava i postanu svemoćna
sila. Neki su članovi, međutim, bili nezadovoljni ovakvim prilazom stvarima. Po
mišljenju tog manjeg broja ljudi, trebalo je odbaciti nastojanja da se shvate reči i
misli drevnih zbirki i preći na konkretan rad u kome bi se stečena znanja razvila i
odmah primenjivala, uz pomoć ideja i novih racionalizacija.
I tako su ti malobrojni članovi Saveta, na čelu sa čovekom po imenu Brona, po-
čeli da riju po drevnim tajnama i ne čekajući da u potpunosti shvate i savladaju sta-
re nauke. Imali su blistave umove, čak i genijalne u nekim oblastima, bili su istrajni
u želji za uspehom i nestrpljivi da ovladaju silom tako korisnom za sve rase. Ali,
nekim čudnim obrtom sudbine, njihov rad i njihova otkrića sve su se više odvajali
od delovanja Saveta i vodili ih drugim putevima. Pošto su zaključili da su stare na-
uke zagonetka bez rešenja, prebacili su se na druge tokove i postepeno zapali u
oblast izučavanja koju još niko nije savladao i niko nazvao naukom. Ono što su po-
čeli da odgonetaju bila je neograničena moć mistike – vradžbina i čini! Ovladali su
nekolikim okultnim veštinama pre nego što je Savet otkrio sve pokušaje i zabranio
im dalji rad. Došlo je do žestokog spora i sledbenici Brone napustili su Savet sa
ogorčenjem, rešeni da započeta istraživanja nastave sami. Nestali su bez traga i
niko ih više nije video.
Alanon je zaćutao i malo se odmorio, a njegovi slušaoci su sa nestrpljenjem oče-
kivali nastavak priče.
– Danas znamo šta se dogodilo u godinama koje su usledile. U svojim daljim iz-
učavanjima, Brona je otkrio najdublje tajne vradžbina i savladao ih. Ali je u toku
tog procesa izgubio svoju ličnost i predao se silama za kojima je tako grozničavo
tragao. Zaboravljene su stare nauke i njihovi ciljevi u čovekovom svetu. Zaborav-
ljen je Savet Druida i težnja za boljim životom. Zaboravljeno je sve osim neodolji-
ve potrebe za što dubljim upoznavanjem natprirodnih sila i veština, kao i onih tajni
uz pomoć kojih se, navodno, može dospeti u neke druge svetove. Brona je bio op-
sednut željom da proširi svoju moć i zavlada ljudima i svetom, a za to mu je bila
potrebna ta tajna, natprirodna sila. Ishod njegovih ambicija bio je čudovišni Prvi
rat rasa, kada je zavladao slabićima Čovekove rase i njihovim zbunjenim umovima,
kada je te nesrećne ljude naterao da ratuju sa drugim rasama, sve zahvaljujući činje-
nici što ih je potčinio svojoj volji, volji Čoveka koji više nije bio čovek, koji više
nije bio svoj gospodar.
– A njegovi sledbenici...? – zapita tiho Menion.
– I oni su postali njegove žrtve, sluge svoga vođe, robovi mračnih sila...
Alanon je neodlučno zastao. Činilo se da je želeo još nešto da doda ali da je od
toga odustao ne znajući kako bi taj dodatak delovao na njegove slušaoce. Nastavio
je priču.
– Činjenica da su ti nekoliki nesrećni Druidi srljali u nešto što je bilo suprotno
onome za čim su oduvek tragali, sama je po sebi dobra pouka Čoveku. Da su sa
više strpljenja istrajali u povezivanju onih delova starih nauka koji su im nedostajali,
da svoje napore nisu usredsredili na otkrića stravičnih moći i natprirodnih sila, one
ne bi ovladale njihovim nezaštićenim umovima, ne bi ih uništile. Ljudski um nije
spreman da se suoči sa stvarnošću nematerijalnog sveta, smrtnik to ne može da
podnese.
Ovoga puta je Alanon zapao u duboko ćutanje. Mladići okupljeni oko njega zna-
li su sada ko je taj neprijatelj koga pokušavaju da nadmudre. Pošli su u borbu pro-
tiv čoveka koji više nije bio Čovek, nego odraz neke mračne sile koja je prevazilazi-
la njihovo poimanje, sile tako moćne da je čak i Alanon verovao da može da pore-
meti ljudsku svest.
– Ostalo znate – nastavi Alanon oštro i gotovo ljutito. – Biće po imenu Brana,
koje u sebi više nije imalo ničeg ljudskog, postalo je vodeća snaga oba Rata rasa.
Nosioci znamenja mrtvačke glave, Skuli, sledbenici su tog starog gospodara Brone
i onih Druida koji su nekada ličili na ljude i bili članovi Saveta u Paranoru. Ni oni
ni Brona ne mogu pobeći od svoje sudbine. Oblici u kojima se pojavljuju i koje po-
primaju otelotvorenja su zla što ga predstavljaju. Ali, za naše ciljeve je još važnije to
što su oni predstavnici novog doba i za čovečanstvo i za narode naše četiri zemlje.
Stare nauke nestale su u istoriji, zaboravljene isto toliko duboko koliko i doba kada
su mašine bile oličenje lakog i bezbrižnog života. Njih je sada zamenila opčinjenost
vradžbinama – a ona je veća i strašnija opasnost za ljudski život nego ijedna do
sada.
Ne sumnjajte u moje reči, dragi prijatelji. Živimo u veku vešca koji nam svima
preti surovim uništenjem!
Zavladao je tajac. Duboka tišina tištala je ljude u šumskoj noći, a odjek posled-
njih Alanonovih reči odzvanjao je reskom oštrinom.
– Šta je tajna Mača od Šanare? – prozbori blago Šia.
– U Pr vom ratu rasa – odgovori Alanon skoro šapatom – moć Druida Brone
bila je ograničena. Na kraju su udružene snage drugih rasa, uz pomoć Saveta Dru-
ida, porazile njegovu vojsku Ljudi i oterali ga u skrivalište. Možda bi on i prestao
da postoji, možda bi čitav događaj bio otpisan kao još jedno istorijsko poglavlje,
kao još jedan rat među smrtnicima – da mu nije pošlo za rukom da otkrije tajnu za-
hvaljujući kojoj nastavlja da živi i pošto su se zemni ostaci raspali i pretvorili u
prah. Tako je on na neki način očuvao duh, hraneći ga natprirodnim silama, udah-
njujući mu život izvan onoga materijalnog i smrtnog. Bio je, najzad, u stanju da po-
veže dva sveta: svet u kojem mi živimo i svet duhova u kojem se okupljaju crne,
vekovima uspavane utvare. U iščekivanju da uzvrati napad, gledao je kako se rase
odvajaju, razilaze, onako kako je uvek i predviđao da će učiniti, i kako moć Saveta
Druida opada zbog njegovog sve manjeg interesovanja za rase. Sa svim zalima koji-
ma je raspolagao, sačekao je da mržnja, zavist, pohlepa – te slabosti zajedničke
svim rasama – prevagnu nad dobrotom i milošću, i onda je napao. Zavladavši bez
muke primitivnim i ratobornim Trolovima sa Planine Kosturnice, pojačao je njiho-
ve snage stvorovima iz sveta duhova kojima je sada i sam služio, i njegova je vojska
krenula u napad na razbijene i razdvojene rase.
Brona je, kao što znate, smoždio Savet Druida, i samo su dva-tri njegova člana
uspela da pobegnu i pronađu bezbedno sklonište. Jedan od begunaca bio je stari
mistik po imenu Bremen, koji je predvideo opasnost i bezuspešno pokušavao da
upozori ostale. Kao uman Druid i učen istoričar, izučavao je Prvi rat rasa i tako
saznao za Bronu i njegove sledbenike. Izazvan onim što su nastojali da učine i
užasnut mogućnošću da je nekadašnji Druid ovladao silama o kojima niko ništa
nije znao i protiv kojih se nije mogla voditi ravnopravna borba, odlučio je da sam
nešto preduzme. Posle nekoliko godina traganja, uverio se da Brona odista i dalje
postoji, da se sprema novi rat protiv ljudske rase i da pobednik mogu biti vradžbi-
ne i crna magija. Lako je naslutiti kako su ovu njegovu teoriju dočekali ostali – jed-
nostavno su ga izbacili iz Paranora. Tada je Bremen počeo da na svoj način istražu-
je mistične veštine i zbog toga nije bio prisutan kada je vojska Trolova zauzela za-
mak u Paranoru. Kada je saznao da je i Savet zarobljen, shvatio je da mora sam
dejstvovati. Sada je već bio čvrsto uveren u to da će rase, ako tako ne postupi, biti
prepuštene na milost i nemilost Broninim činima, o kojima smrtnici nisu imali poj-
ma. Na samom početku suočio se sa problemom kako da porazi stvorenje kome
oružje smrtnika ne može nauditi, stvorenje koje je živelo više od pet stotina godi-
na. Otišao je kod najvećeg naroda svog vremena – kod naroda Elfa i njegovog hra-
brog mladog kralja Jerla Šanare – i ponudio im svoju pomoć. Elfi su oduvek dubo-
ko poštovali Bremena i shvatali ga bolje od njegovih Druida. Bremen je živeo sa
njima duš godina pre pada Paranora, proučavajući tajnu nauku i mistične veštine.
– Nešto mi nije jasno – iznenada ga prekide Balinor. – Ako je Bremen ovladao
mističnim veštinama i natprirodnim silama, zašto se nije suprotstavio Gospodaru
Vorloku!?
Činilo se da Alanon unekoliko izbegava tačan odgovor.
 – Bremen se Broni suprotstavio u Strelehejmskim Ravnicama, iako njihov sukob
nije bio vidljiv za oči smrtnika. Posle toga, nestala su obojica, pretpostavljalo se da
je Bremen porazio gospodara Mraka i Kralja Duhova, ali je vreme dokazalo su-
protno i sada... – Oklevao je samo časak, a onda se brzo vratio svojoj priči, premda
ta čudna kratka stanka nije prošla neopažena kod njegovih slušalaca.
– Bremen je u svakom slučaju shvatio da mora pronaći talisman, amajliju koja bi
mu poslužila kao štit u slučaju povratka novog Brone i u vreme kada više ne bude
nikoga ko bi, upoznat sa tajnim veštinama, mogao pružiti pomoć stanovnicima če-
tiri zemlje. Tada se začela misao o Maču kao oružju koje će imati moć da porazi
neprijatelja. Bremen je Mač od Šanare iskovao uz pomoć sopstvenih magijskih
umeća, oblikujući ga i nečim drugim a ne samo običnim metalom našeg smrtnog
sveta, darujući odu zaštitna obeležja i znamenja amajlije protiv nepoznatih sila.
Mač je svoju snagu crpeo iz smrtnika koje je štitio – moć Mača bila je njihova želja
da ostanu slobodni i njihova spremnost da žrtvuju čak i svoje živote da bi tu slobo-
du sačuvali. Ta moć omogućila je Jerlu od Šanare da porazi i uništi vojsku Severne
Zemlje, kojom su vladali zli dusi. Tu moć moramo koristiti i sada, da bismo Vorlo-
ka vratili u svet pakla kome i pripada, da bismo ga u njemu zarobili za večnost, da
bismo mu zauvek presekli put povratka u naš svet. Ali sve dok je Mač od Šanare u
njegovim rukama, učiniće sve da spreči njegovo korišćenje i tako osujeti svoj po-
raz, a to je, dragi prijatelji, i jedino što ne smemo dozvoliti.
– Ali, zašto je samo potomak kraljeva od Šanare u stanju da...? – Pitanje se poja-
vilo na Šiinim usnama, dok su mu misli rasejano bludele.
– To i jeste najveća od svih ironija! – uzviknu Alanon pre nego što se pitanje i
završilo. – Ako ste pažljivo pratili sve što sam pričao o promenama koje su nastu-
pile posle Velikih ratova, i o tome kako su drevne materijalističke nauke ustupale
mesto nauci današnjeg doba, nauci mistike, onda ćete razumeti i moje sledeće
objašnjenje, objašnjenje najčudnije od svih pojava! Dok su stare nauke primenjiva-
ne kroz praktične teorije, izgrađene na stvarima koje se mogu videti, opipati i oseti-
ti, vradžbine našega doba dejstvuju na potpuno drukčijim načelima. Njihova je
moć bezgranična samo onda kada se u nju veruje, jer se ona ne može čulima videti,
ni opipati. Ako um i svest ne veruju u njeno postojanje, onda je ona nedelotvorna.
Gospodar Vorlok to, naravno, zna, ali mu strah i vera u nepoznato – u neobjašnjive
svetove, duhove i sve ono što ograničena ljudska čula ne mogu da pojme – pružaju
dovoljno osnova za dejstvo mističnih sila. On se više od pet stotina godina oslanja
baš na tu činjenicu. Na taj isti način, ni Mač od Šanare ne može biti delotvoran ako
onaj ko ga drži iskreno ne veruje u njegovu moć. Kada je Bremen mač dao Jerlu
Šanari, pogrešio je zbog toga što ga je dao jednom kralju i njegovim potomcima,
umesto da ga daruje narodu neke zemlje. Zahvaljujući nerazumevanju i istorijskim
greškama, posle tog čina zavladalo je opšte uverenje da je Mač isključivo oružje
kralja Elfa i da ga samo njegovi krvni potomci mogu podići na neprijatelja – Gos-
Š
podara Vorloka. Naime, osim članova porodice Šanara – ko bi drugi iskreno i du-
boko poverovao u svoje pravo da se koristi čudotvornim mačem?! Zahvaljujući tra-
diciji, posumnjaće i ostali, a sumnje, rekli smo, ne sme da bude, jer ona razbija nje-
govu čudotvornost. U rukama svakog drugog, Mač od Šanare će biti samo parče
metala i ništa više i samo će krv i duboka vera potomka Jerla od Šanare moći da
oživi pritajenu moć tog oružja!
Alanon je završio priču. Nastupila je čudna praznina. Sve što se moglo reći, bilo
je rečeno. Alanon je u sebi proveravao da li je ispunio ono što je samome sebi obe-
ćao. Nije im rekao sve, razume se, svesno je prećutao neke stvari koje bi ih ispunile
užasom. Borio se između želje da ispriča sve i saznanja da bi to uništilo izglede na
uspeh. A taj uspeh bio je od sudbonosnog značaja – punu istinu te činjenice znao
je samo on, Alanon. Sedeo je bez reči, sa gorčinom u srcu, ojađen ograničenjem
koje je sam sebi nametnuo, koje ga je ometalo da celu istinu otkrije onima koji sada
isključivo od njega zavise.
– Znači, samo Šia može da koristi Mač... – razbio je tišinu Balinor.
– Samo Šia ima to pravo po rođenju, samo Šia.
Bilo je toliko tiho da je čak i noćni život šume, činilo se, prigušio svoj žamor i
predao se razmišljanju o zloslutnom odgovoru sumornog istoričara. Svima je izgle-
dalo da je budućnost sažeta u jednostavnom zaključku – uspeti ili propasti.
– Ostavite me sada! – naredio je odjednom Alanon. – Spavajte dok još možete.
Ovo tiho pribežište napustićemo pri izlasku sunca. U zoru krećemo u Paranor.
 10.
Put u Paranor

Svanulo je brzo i zlatna polusvetlost zore zatekla je malu četu snenih očiju u pri-
premama za dugačko putovanje. Balinor, Menion i Vejlani čekali su Alanona i
Eventinove rođake. Niko nije govorio, delimično zbog toga što su svi još bili bu-
novni i nimalo orni za priču i šalu, a delimično i zato što je svako mislio o opas-
nom putu koji im Predstoji. Šia i Flik su, ne gledajući jedan drugoga, sedeli na ka-
menoj klupi i razmišljali o priči koju su od Alanona čuli prethodne večeri i o mini-
malnim izgledima da preotmu Mač od Šanare, unište njime Gospodara Vorloka i
posle svega se živi vrate u zavičaj. Šia je prevazišao strah i zapao u obamrlost koja
ga je, uljuljkujući svest, navodila na predaju, na robotsko prihvatanje činjenice da
srlja u neizbežan pokolj. Međutim, i pored tog mirenja sa sudbinom, negde u dubi-
ni pomućene svesti tinjao je tračak vere da se naizgled nepremostive prepreke ipak
mogu prebroditi.
Vejlani su u šumarskim odelima, dobijenim od Patuljaka, i u toplim kratkim ogr-
tačima prkosili hladnoći ranog jutra. Nosili su omanje, nabijene rance, a kratke lo-
vačke noževe, koje su poneli iz Vejla zadenuli su za kožne pojaseve. Oblast kroz
koju je trebalo da prođu nudila je velike mogućnosti za lov, a neke njene male za-
jednice bile su prijateljski raspoložene prema Alanonu i Patuljcima. Tu je, sa druge
strane, bila i zemlja Gnoma, njihovih dugogodišnjih i opasnih neprijatelja. Četa se
nadala da će u toku putovanja biti koliko toliko zaštićena i da će, skrivajući se, izbe-
ći sukobe sa gnomskim lovcima. Šia je brižljivo čuvao elfske kamenčiće u kožnoj
kesi, ne pokazujući ih nikome. Ni Alanon ih nije pomenuo od kako je stigao u Kul-
haven. U svakom slučaju, Šia nije nameravao da se odrekne jedinog stvarnog oruž-
ja koje je imao i sa velikom pažnjom je vrećicu prikrivao tunikom.
Menion Leah je stajao nedaleko od braće Omsford, lenjo se njišući. Imao je ne-
upadljivu lovačku odeću, široku, boje zemlje, koja mu je olakšavala zadatak lovca i
tragača. Cipele su bile od meke kože natopljene uljima, što je omogućavalo da se
nečujno prikrada ali i da po najgorem zemljištu ne ozledi stopala. Na vitkim leđima
nosio je svoj veliki mač, uvučen u korice, čiji je balčak svetlucao u mekoj svetlosti
jutra. Preko ramena je prebacio tobolac sa lukom i strelama, svoje najdraže lovačko
oružje.
Balinor je bio u već poznatom lovačkom ogrtaču koji je obavijao visoko, snažno
telo, sa kapuljačom na glavi. Ispod ogrtača nazirao se oklop koji bi zablistao svaki
put kada bi graničar podigao ruku. Za pojasom je visio dugački lovački nož i najve-
ći mač koji su Vejlani ikada videli. Bio je toliko ogroman da im se činilo kako bi je-
dan jedini zamah njegove oštrice prepolovi svoju žrtvu.
Čekanje se najzad završilo: u susret im je dolazio Alanon, u pratnji dva majušna
Elfa. Ne zaustavljajući se, poželeo im je dobro jutro i naredio da stanu u red po
kome će nastaviti put. Strogo ih je upozorio da će odmah posle prelaska Srebrne
Reke ući u zemlju po kojoj se kreću Gnomi i da se od tog trenutka svaki razgovor
mora svesti na najmanju meru. Od reke, put će ih voditi direktno na sever kroz
Anarske šume i planine. Izgledi za napad su u toj gadnoj oblasti daleko manji nego
u zapadnim ravnicama, premda su one i pitomije i prijatnije. Zadatak je jednosta-
van: provlačiće se gotovo nevidljivo, brižljivo će se skrivati; kretaće se isključivo da-
nju, zaštićeni šumama i planinama, opasnostima noćnih putovanja izlagaće se samo
onda kada budu primorani da prelaze preko ravnice što vode na sever.
Predstavnik Patuljaka u ekspediciji bio je Hendel, ćutljivi, namćorasti momak
koji je Meniona spasao od Sirene. Hendel je četu izveo iz Kulhavena jer je najbolje
poznavao taj kraj. Pored njega je išao Menion: rekao bi ponešto samo s vremena
na vreme i svojski se trudio da ne privlači pažnju namrgođenog Patuljka što je; po
Hendelovom mišljenju, bio sasvim nepotreban napor. Na nekoliko koraka iza njih
išli su Elfi: tanane figure, nalik na senke, kretale su se graciozno i bez napora, a nji-
hovi tihi i melodični glasovi delovali su na Šiu blago i umirujuće. Obojica su nosila
duge lukove slične Menionovom i odela bez ogrtača, ona ista čudna, pripijena ode-
la u kojima su prisustvovali savetovanju u većnici. Za njima su išli Šia i Flik, a za
Vejlanima je lako, dugačkim koracima, koračao ćutljivi vođa grupe, lica sumorna i
pognuta nad stazom. Balinor se nalazio na kraju povorke. Šia i Flik su odmah shva-
tili da je mesto u središtu čete pokušaj da im se pruži najveća moguća zaštita. Iako
je znao da je po mišljenju ostalih najdragoceniji za uspeh misije, Šia je bio bolno
svestan i toga da ga smatraju nesposobnim za samoodbranu u slučaju stvarne opas-
nosti.
Četa je stigla do Srebrne Reke i prešla je na mestu gde je krivudavi tok blistave
vode bio premošćen jakim dr venim mostom. Svaki razgovor prestao je onoga časa
kada su stigli na drugu obalu i sve su oči bile uprte u gustu šumu koja se uzdizala
oko njih. Dosadašnji hod bio je relativno lak; zemljište je bilo ravno a staze su oš-
tro vijugale kroz velike šume, vodeći ih neprekidno na sever. Svetlost jutarnjeg sun-
ca dopirala je u dugim zracima kroz teške grane, padala s vremena na vreme na sta-
zu i rasipala se preko lica, zagrevajući ih na mahove i razbijajući hladnoću šume.
Opalo lišće i granje pod njihovim nogama bilo je mokro od jutarnje rose i priguši-
valo bat koraka, čuvajući tišinu dana. Svuda unaokolo čuli su se šumovi života, iako
su putnici primećivali samo višebojne ptice i veverice koje su žustro skakutale po
visokom dr veću, obasipajući ih pljuskovima oraha i grančica. Velika stabla bila su u
prečniku široka i do tri metra, a ogromno korenje izbijalo je iz njih i poput nekih
mamutskih prstiju krčilo sebi put u šumsko tle. Budući da im je pogled u svim
pravcima bio zaklonjen, prepuštali su se Hendelovom poznavanju ovog kraja i Me-
nionovom veštom snalaženju kroz bujni zeleni lavirint.
Prvi dan prošao je bez neprilika. Noć su proveli ispod džinovskog dr veća, na se-
vernoj strani Srebrne Reke i Kulhavena. Jedino je Hendel tačno znao gde se nalaze
i Alanon mu je povremeno postavljao kratka pitanja o mestu na koje su stigli i putu
kojim bi trebalo nastaviti. Putnici su se zadovoljili hladnom večerom, iz bojazni da
vatra ne privuče pažnju, ali je opšte raspoloženje bilo vedro, a retki razgovori vese-
li. Šia je koristio svaku priliku da porazgovara sa Elfima. Oni su bili Eventinovi ro-
đaci, predstavnici Elfske Kraljevine u Alanonovoj četi, izabrani da mu pomognu u
traganju za Mačem od Šanare. Bili su braća; stariji, Durin, vižljasti, smireni Zapad-
nozemljaš, ulivao je Šii i uvek prisutnom Fliku veliko poverenje. Mlađi, Dajel, bio
je stidljiv i veoma dopadljiv momak, nekoliko godina mlađi od Šie. Svojim dečač-
kim šar mom osvojio je starije članove čete, naročito Balinora i Hendela, ratnike
okorele u višegodišnjim borbama za očuvanje granica. Dajelova mladost i vedrina
sa kojom je posmatrao život oko sebe izgledale su im kao nova mogućnost da za-
dobiju nešto što im je izmaklo pre mnogo godina. Durin je ispričao Šii da je njegov
brat dom napustio nekoliko dana pre venčanja sa jednom od najlepših devojaka u
Kraljevstvu. Šia, opet, nije mogao da veruje da je Dajel već dorastao za ženidbu,
nije mogao da shvati ni to da neko odlazi na jedan ovakav put uoči svog venčanja.
Durin ga je ubeđivao da se njegov mlađi brat na to sam odlučio, ali je Šia preneo
kasnije Fliku duboko uverenje da je na tu odluku morao u mnogome uticati Daje-
lovo srodstvo sa kraljem Elfa.
I dok su članovi čete mirno sedeli, jeli i tiho razgovarali među sobom – svi osim
uzdržanog, ćutljivog Hendela – Šia se pitao koliko mladi Elf žali zbog odluke da
napusti buduću nevestu i pođe na opasni put u Paranor. Strasno je poželeo da Da-
jel nije krenuo sa njima, da je ostao u okrilju svog zavičaja.
Malo kasnije, Šia priđe Balinoru i upita ga zašto je Dajelu dopušteno da učestvu-
je u jednoj tako opasnoj ekspediciji. Princ Kalahorna se osmehnu na to brižno pi-
tanje, misleći kako se razlika u godinama između mladog Vejlanina i mladoga Flika
i ne primećuje. Jednostavno je odgovorio da se u vreme kada zemljama preti velika
opasnost ne postavlja pitanje zbog čega i kako se neko našao da pruži pomoć –
ona se prihvata bez reči. Dajel se za odlazak opredelio zato što je to Kralj tražio i
što bi se osećao kao bednik i hulja da je povereni zadatak odbio da izvrši. Balinor
je Šii naveo i primer Hendela koji već dugi niz godina bije neprekidnu bitku sa
Gnomima da bi zaštitio svoju zemlju. Odgovoran zadatak u četi mu je poveren
zato što je jedan od najiskusnijih i najučenijih graničara u Istočnoj Zemlji, iako je
svoju porodicu video samo jednom za poslednjih osam nedelja i ko zna kada će
opet. Svi učesnici poduhvata spremni su na velike gubitke, zaključio je Balinor, mo-
žda i veće nego što je Šia kadar da shvati. Ne objašnjavajući ovu poslednju napo-
menu, visoki graničar priđe Alanonu i upusti se u razgovor sa njim u vezi sa dru-
Š
gim važnim pitanjima. Unekoliko nezadovoljan naglim prekidom dijaloga, Šia se
vrati Fliku i Elfima.
– Kakva je ličnost Eventin? – pitao je Flik u trenutku kada se Šia pridružio gru-
pi. – Koliko mi je poznato, smatraju ga najvećim elfskim vladarem i svi ga poštuju.
Kako izgleda?
Durin se osmehnu, a Dajel slatko nasmeja na to pitanje, koje mu se učinilo koli-
ko neočekivano, toliko i zabavno.
– Šta da ti kažem o našem rođaku?!
– Eventin je veliki kralj – odgovori ozbiljno Durin. – Veoma je mlad za kralja,
rekli bi drugi monarsi i ostale vođe. Ali Eventin je izuzetno predostrožan i, što je
najvažnije, sve stvari rešava i izvršava na vreme i u pravom trenutku. Uživa pošto-
vanje i ljubav svih svojih podanika. Oni bi ga sledili bilo kuda i učinili bi sve što bi
on zatražio, a to je velika sreća za sve nas. Stariji članovi našeg Saveta više bi voleli
da se ne obaziru na druge zemlje, da ostanu izdvojeni. To je, naravno, čista ludost,
ali se oni plaše novog rata. Eventin se, međutim, suprotstavlja i njima i takvoj poli-
tici. On dobro zna da je jedini način da izbegne rat od koga svi strepe – da napad-
ne prvi i da uništi vođu vojske koja ratom preti. I to je jedan od razloga zbog kojih
je ovaj zadatak od tolike važnosti – on omogućava da se ispitaju sve mogućnosti
invazije pre nego što se ona pretvori u rat širih razmera.
I Menion se u međuvremenu pridružio grupi i seo pored ostalih baš u trenutku
kada je Durin izgovorio poslednju rečenicu.
– Šta znate o Maču od Šanare? – upita radoznalo.
– Vrlo malo, u stvari – priznade Dajel. – On je za nas više istorija nego legenda.
Mač je za elfski narod oduvek bio obećanje da se neće morati nikada više bojati
natprirodnih sila i sveta duhova. Svi su verovali da je završetkom Drugog rata rasa
zauvek otklonjena opasnost, pa nikoga nije ni brinula činjenica da je u toku dugog
niza godina odumirala kraljevska loza Šanara. Na kraju su izumrli svi njeni potom-
ci, svi osim Šie, koga niko nije ni poznavao. Članovi Eventinove porodice, naše po-
rodice Elesedil, postali su vladari još pre sto godina. Mač je ostao u Paranoru, do
ovoga časa zaboravljen gotovo od svih.
– Kakvu moć ima Mač od Šanare? – uporno je nastavljao Menion sa svojim pi-
tanjima i Flik dobaci Šii pogled upozorenja.
– Ne znam odgovor na to pitanje – reče Dajel i pogleda Durina, koji odmahnu
glavom. – To izgleda zna samo Alanon.
Svi istovremeno pogledaše visokog čoveka, ozbiljno zadubljenog u razgovor sa
Balinorom.
– Sva je sreća što imamo Šiu, potomka kraljeva od Šanare – reče Durin. – On će
umeti da odgonetne tajnu moći Mača onoga trenutka kada se oružje nađe u našim
rukama, a njegova čudotvornost će nam pomoći da se suprotstavimo Gospodaru
Mraka pre nego što bukne rat i dovede nas do sveopšteg uništenja.
Š
 – Ako uopšte dođemo do Mača, misliš da kažeš – ispravi ga Šia.
Durin je njegovu primedbu propratio smehom i ohrabrujućim pokretom glave.
– Meni u čitavoj toj priči ipak nešto smeta i nedostaje – izjavi mirno Menion
Leah. On ustade i pođe da traži mesto za spavanje. Šia ga je pratio pogledom; u
potpunosti se slagao sa brđaninom, ali nije znao na koji bi način došao do odgovo-
ra na pitanja koja su ih obojicu mučila. Sve je više uviđao da pokušaj osvajanja
Mača pruža malo nade na uspeh, i stoga je zaključio da sve snage treba usredsrediti
na odlazak u Paranor. O tome šta ih očekuje posle, sada nije hteo ni da misli.
Četa se probudila u cik zore i nastavila put krivudavom stazom, predvođena
opreznim Hendelom. Patuljak ih je vodio puteljkom kroz ogromno dr veće i teško
lišće koje je, što su dublje zalazili u Anar, bivalo sve gušće. Blag uspon označavao je
da se približavaju planinama koje su se prostirale u središnjem anarskom pojasu.
Idući dalje na sever, biće primorani da pređu preko str mih vrhova i siđu u zapadne
ravnice koje ih dele od Paranora. Napregnutost je rasla – ulazili su sve dublje u
oblast Gnoma, i, osim toga, imali su osećaj da ih neko netremice posmatra, neko
skriven u šumi, neko ko čeka pravi trenutak za napad. Jedino je, činilo se, njihov
vođa Hendel bio spokojan; njegove je bojazni verovatno umirivalo dobro poznava-
nje terena. Svi su ćutali i očima istraživali tihe šume što su ih okružavale.
Oko podne, grupa je počela da se penje uz oštro okomitu stazu. Dr veće se raz-
ređivalo, gomile lišća postajale su sve manje. Nebo se jasno naziralo kroz krošnje,
duboko plavo nebo bez oblačka. Toplo i sjajno sunce veselo je osvetljavalo celu
šumu. Pojaviše se gomilice stenja i na vidiku se pomoliše visoki vrhovi i oštri obrisi
nagoveštavajući početak južnog odsečka planinskog venca u središnjem Anaru.
Vazduh je u usponu postao sve hladniji i disanje sve otežanije. Posle nekoliko sati,
četa je stigla na ivicu vrlo guste šume mrtvih, suvih borova, čije su grane bile tako
isprepletene da se kroz njih ništa nije moglo videti. Na obe strane puteljka, visoke
stenovite litice dizale su se u visinu od nekoliko stotina stopa i upirale sa vrhovima
u poslepodnevno nebo. Šuma se u svim pravcima prostirala u nedogled, završava-
jući se negde na zidovima litica. Kada su došli na rub borove šume, Hendel naredi
kratak predah. Nekoliko minuta razgovarao je sa Menionom, pokazujući rukama
šumu, pa litice. Alanon im se odmah pridružio, a zatim pozvao i ostale.
– Planine u koje ulazimo zovu se Volfsktag. To je ničija zemlja, ne pripada ni Pa-
tuljcima ni Gnomima – mirno je objasnio Hendel. – Ovaj put izabrali smo zato što
umanjuje mogućnost da se sretnemo sa lovačkom patrolom Gnoma. Izbegavamo,
dakle, susret koji bi se svakako izrodio u ogorčenu borbu. Priča se da su planine
Volfsktag nastanjene bićima iz drugog sveta, što je bez sumnje dobra šala, zar ne?!
– Pređi na stvar – prekide ga Alanon.
– Stvar je u tome – nastavi Hendel, pri čemu se činilo da ne obraća pažnju na vi-
sokog istoričara – što nas od pre petnaest minuta prate dve gnomske uhode. Mo-
žda ih ima i više – brđanin kaže da je video tragove veće grupe. U svakom slučaju,
ovi će nas izvidnici prijaviti i potražiće pomoć, što znači da od sada moramo ići
mnogo brže.
– I još nešto gore! – uzviknu Menion. – Tragovi ukazuju na to da su Gnomi is-
pred nas, oko nas i iza nas, iza ovog dr veća ili možda baš u njemu.
– Možda je tako, brđanine, a možda i nije – preseče ga oštro Hendel. – Ovo dr-
veće se ovako pruža još skoro jednu milju uz litice, koje se posle toga naglo sužava-
ju i oblikuju klisuru nazvanu Omča – ulaz u Volfsktag. Tim putem moramo da ide-
mo. Svaki drugi pokušaj oduzeo bi nam još dva puna dana i izložio nas opasnosti
skoro sigurnog susreta sa Gnomima.
– Dosta je priče – reče strogo Alanon. – Krenimo odmah, brzo!
Ućutao je i odmah zatim dodao.
– Kada stignemo na drugu stranu klisure, naći ćemo se u planinama. Tamo nas
Gnomi neće pratiti.
– Kako to ohrabrujuće zvuči – promrmlja Flik, jedva čujno.
Grupa je zašla u gusto zbijeno dr veće borove šume. Njeni su članovi išli jedan
za drugim, u istom redosledu, vijugajući između džombastih, iščašenih stabala.
Suve bodlje ležale su u gomilama po čitavom tlu i na tom mekom pokrivaču koraci
su bili nečujni. Belo, ogolelo dr veće, visoko i vitko, završavalo se skeletskim vrho-
vima koji su podsećali na paukove mreže i kroz njih je, u čudesnim šarama, prodi-
ralo plavetnilo vedrog neba. Četa je nastavljala put bez predaha, predvođena Hen-
delom koji se za pravac odlučivao brzo i bez dvoumljenja. Prešli su samo nekoliko
stotina jardi kada ih je Durin naglo zaustavio i pokretom ruke naložio tišinu: zagle-
dao je unaokolo, a onda naglo poče da njuška po vazduhu.
– Dim! – uzviknuo je. – Oni su zapalili šumu!
– Ja ne osećam nikakav dim – reče Menion, a potom i sam poče njuškati po vaz-
duhu.
– Ti nemaš tako izoštrena čula kao što ih ima Elf – objasni mu Alanon bezlično
i obrati se Durinu: – Možeš li da oceniš gde su zapalili tu vatru?
– I ja osećam dim – izjavi odsutno Šia, zaprepašćen činjenicom da su i njegova
čula izoštrena kao elfska.
Durin je mirno procenjivao situaciju, pokušavajući da nazre pravac iz kojeg do-
pire dim.
– Po svemu se čini da su je zapalili na više mesta. Ako je tako, šuma će planuti za
nekoliko minuta!
Alanon je malo oklevao, a onda im je rukom dao znak da nastave put prema Kli-
suri Omča. Hod je nastavljen najvećom brzinom, trebalo je što pre stići na drugu
stranu vatrene zamke koja im beše postavljena. Plamen u ovoj suvoj šumi začas bi
ih okružio, pogotovo kada bi se rasplamsao kroz vrhove borova. Dugački koraci
Alanona i Balinora primoravali su Šiu i Flika da trče i u tom trku su čuli kako Ala-
non nešto dovikuje Balinoru, posle čega je Graničar zašao među dr veće i nestao sa
vidika. Ispred njih su isto tako nestali Menion i Hendel, dok su se hitre figure Elfa
povremeno nazirale između borova. Samo je Alanon stajao izložen svim pogledi-
ma i dovikivao im da trče što brže mogu. Gusti oblaci teškog belog dima počeli su
obavijati stabla poput magle, zamračujući stazu i ugrožavajući disanje. Znaci prave
vatre se još nisu pojavili, ona očigledno još nije bila dovoljno jaka da se rasplamti
kroz isprepleteno suvo granje i preseče im put. Za samo nekoliko minuta, dim je
obavio sve, tako da su Šia i Flik kašljali pri svakom udisaju, a oči su pekle, nadraže-
ne i cr vene. Odjednom im je Alanon dao znak da stanu. Zastali su oklevajući,
spremni da nastave put, ali je Alanon gledao iza sebe kao da nešto traži? a duguljas-
to tamnoputo lice postalo je pepeljasto u gustom belom dimu. Ubrzo se iz šume
iza njih pojavio Balinor, čvrsto obavijen svojim dugačkim lovačkim ogrtačem.
– U pravu si, oni su nam za leđima – reče on istoričaru, jedva izgovarajući reči i
boreći se za vazduh. – Zapalili su celu šumu iza nas. To mi sve više liči na klopku
koju su nam postavili terajući nas u Klisuru Omča.
– Ostani sa njima – naredi Alanon, pokazujući Balinoru uplašene Vejlane. – Mo-
ram zaustaviti ostale pre nego što stignu do klanca.
Brzinom neverovatnom za tako velikog čoveka, vođa nestade gotovo istog tre-
nutka u dr veću ispred njih. Balinor dade znak Vejlanima da pođu za njim i sva tro-
jica se brzim korakom uputiše u istom pravcu, pokušavajući da gledaju i dišu u za-
gušljivom dimu. A onda su, strahovito brzo, začuli oštro pucketanje zapaljenog dr-
veta i dim poče da kulja oko njih u ogromnim zaslepljujućim oblacima bele jare.
Vatra ih je stigla! Za nekoliko sekundi zahvatiće ih sa svih strana i oni će u njoj živi
izgoreti! Kašljući očajnički, borili su se za opstanak i prolaz kroz borove, nastojeći
da pobegnu iz pakla u koji su ih bacili neprijatelji; Šia pogleda u nebo i na svoj užas
vide kako se plamen ludačkom brzinom širi preko vrhova borova i kako se, uz
puni blistaj spušta niz dugačka, gola stabla.
Odjednom se kroz dim i dr veće ukaza pred njima kameni zid litica i Balinor ih
povede u tom pravcu. Posle nekoliko minuta ugledali su ostale članove čete – čuča-
li su na čistini, s one strane dr veća u plamenu. Pred njima se pružala bezopasna
staza i vodila u stenje, da bi na kraju nestala u Klisuri Omča. Tri putnika se brzo
pridružiše ostalima, ostavljajući za sobom šumu u divljem požaru.
– Pokušavaju da nas nateraju da biramo između dve mogućnosti – da živi sago-
rimo u suvoj borovoj šumi, ili da pokušam da prođemo kroz klanac – vikao je Ala-
non nadjačavajući pucanj gorućeg dr veta i gledajući sa zebnjom u puteljak kojim je
trebalo poći. – Tačno je da imamo samo dva moguća puta, ali je zato i njihova sud-
bina ista. Kreni prvi u klisuru, Durine, i proveri da li Gnomi nisu već možda posta-
vili zasedu.
Elf se kretao potpuno nečujno, držeći se litica. Ostali su ga pratili pogledom sve
dok nije nestao u stenama. Šia je imao samo jednu želju – da mu pomogne.
 – Gnomi nisu budale – prenuo ga je Alanonov oštar glas. – Oni u klisuri znaju
da su odsečeni od grupe koja je zapalila šumu i neće se ni po koju cenu izlagati
opasnostima koje krije povlačenje preko planina Volfsktag. Postoje, znači, svega
dve mogućnosti: jedna, da se u klancu nalazi veliki broj gnomskih ratnika, o čemu
će nas Durin uskoro izvestiti i druga, da smeraju nešto drugo, nešto što ne znamo
šta je.
– Kako bilo da bilo, oni će to nešto pokušati u onome delu koji se zove Čvor –
obavesti ih Hendel. – Na toj tački put se toliko sužava, da njime može da prođe
samo jedan čovek... – Činilo se da razmišlja o nečemu što mu je toga časa palo na
pamet.
– Ne razumem kako misle da nas zaustave – brzo se u razgovor umešao Balinor.
– Ove su stene tako okomite, da ih niko ne može preći drukčije nego dugim i
opasnim veranjem. Gnomi nisu imali vremena da se popnu na vrh, od trenutka
kada su nas ugledali!
Alanon je, zamišljen, klimao glavom. Očigledno se slagao sa Balinorom i nije
mogao da pronikne u namere Gnoma. Menion Leah je mirno razgovarao sa Bali-
norom; potom je napustio grupu i pošao ka ulazu u klisuru, ka mestu gde su se zi-
dovi litica naglo sužavali. Jara zapaljene šume postala je tako žestoka, da ih je sve
naterala da krenu ka grlu klanca. Još je sve bilo zamračeno oblacima belog dima
koji je iz umiruće šume kuljao kao ogroman zid. Uzbuđenim putnicima su minuti
proticali kao večnost, dok su očekivali povratak Meniona i Durina. Mogli su videti
kako vitki brđanin istražuje zemljište na ulazu u klanac; ličio je na senku obavijenu
dimom. Vratio se grupi skoro u isto vreme kada i Elf Durin.
– Naišao sam na tragove stopala, ali drugih znakova života u klisuri nema – iz-
vestio ih je Durin. – Sve je nor malno, bar do one tačke gde se klanac sužava. Tu
tačku, Čvor, nisam prelazio.
– I još nešto – nadoveza se brzo Menion. – Na ulazu u klisuru otkrio sam dva
para otisaka nogu koji su vodili u klanac i te iste tragove koji su izlazili iz njega. To
su otisci Gnoma.
– Sigurno su se ušunjali prvi, ispred nas, a onda se opet iskrali i zadržali se na zi-
dovima litica dok smo mi lutali po sredini klanca – reče Balinor ljutito. – Ali, ako
su oni već bili ispred nas, šta se...?
– Ništa nećemo saznati sedeći ovde i brbljajući! – zagr meo je Alanon. – Nagađa-
ćemo i dalje, i to je sve. Hendele, preuzmi vođstvo sa brđaninom i otvorite četvoro
očiju! Ostali za njima, istim redosledom!
Zdepasti Patuljak pođe napred sa Menionom; budno su motrili na svako drvo
koje je ivičilo krivudavu stazu što se sužavala vodeći u Klisuru Omča. Za njima su,
na nekoliko koraka, išli ostali. Šia se osmeli i okrenuvši se opazi da mu je Alanon za
petama. Nedostajao je jedino Balinor, koga je Alanon očigledno poslao u zaleđe, na
ivicu borove šume u plamenu da pripazi na pojavu gnomskih lovaca što su ih vre-
Š
bali iz pozadine. Šia je nagonski osećao da su uhvaćeni u zamku koju su im lukavo
pripremili podmukli Gnomi; preostajalo je još samo to da otkriju u kom će se obli-
ku klopka oko njih zatvoriti.
Staza se pred njima oštro pela stotinak jardi, a zatim se postepeno spuštala i su-
žavala do te mere da je samo jedan putnik mogao da prođe između ivica dveju liti-
ca. Klisura je bila duboko udubljenje između tih str mo nagnutih litica, koje su se
pojavile na unutrašnju stranu i skoro se zatvarale visoko gore, na uskoj traci sve-
tlosti i plavog neba. Putovanje je vidno usporavalo traganje za gnomskim zamka-
ma. Šia nije znao koliko je Durin napredovao u izviđačkom zadatku, ali očigledno
nije dospeo do onog mesta koje je Hendel nazivao Čvorom. Mogao je lako pogo-
diti poreklo naziva. Uski tesnac je upravo izgledao tako kao da se, provučen kroz
čvor, nastavlja u omču, koja je sada očekivala i malu grupu osuđenika. Mogao je da
čuje Flikovo otežano disanje iz neposredne blizine i odjednom oseti kako se guši
pred uskim prolazom koji se jedva nazirao između zidova litica. Četa se kretala ve-
oma sporo, pognutih glava i tela da bi izbegla oštre, skoro spojene strane litica i nji-
hove poput brijača, oštre kamene ivice.
Red se odjednom zbio i hod je postao još usporeniji. Šia je iza leđa čuo kako
Alanon dubokim glasom ljutito mrmlja, pokušavajući da sazna šta se dogodilo. Po-
kušao je da se probije, ali na uskom puteljku niko nije mogao da ga propusti. Šia je
piljio ispred sebe i na kraju ugledao zasenjujući zrak svetlosti. Staza se opet širila,
uskoro će izaći iz mučne Klisure koja se zvala Omča i toliko ličila na omču. Kada
je Šia već poverovao da su uspeli da se probiju do izlaza, začuše se glasni uzvici i
grupa stade. Kroz polutamu je odjekivao iznenađeni i gnevni Menionov glas, a Ala-
non je tiho kleo i besno naređivao da se nastavi put. Pošto se ništa nije događalo,
oni krenuše dalje i izbiše na prostranu čistinu, osenčenu liticama koje otkriše sun-
čano nebo.
– Toga sam se i plašio – mrmljao je Hendel sebi u bradu dok je Šia sa Dajelom
izbijao iz mračnog udubljenja. – Usrdno sam se nadao da Gnomima nije pošlo za
rukom da se dovde probiju kroz tu ničiju, zabranjenu zemlju. Izgleda, brđanine, da
su nas ipak uhvatili u zamku.
Šia izađe na svetlost dana i priđe kamenitoj vodoravni na kojoj su se okupili os-
tali članovi čete i govorili u glas, prigušeno, ljutito i iznenađeno. U istom trenutku
pojavi se i Alanon, pa su sada svi zajedno posmatrali prizor koji ih je dočekao. Vo-
doravni stenovita sloj zemljišta na kojem su stajali pružao se od izlaza iz klisure sve
do grebena koji se naglo rušio u razjapljeni bezdan, dubok stotinama stopa. Čak ni
na jarkom suncu ta provalija nije imala dna. Litice su se širile u polukrugu oko nje a
potom se sa prekidima, spuštale, ustupajući mesto gustim šumama. Provalija je,
igrom prirode bez sumnje, takođe nalikovala na zupčastu omču ili zamku, i nije
postojao put kojim bi se mogla zaobići. Na drugoj strani te mračne ogromne pu-
kotine visili su, klateći se, ostaci nečega što je doskoro bila neka vrsta debelog užeta
i dr venog mosta, koji je služio, opet doskora, kao jedino sredstvo za prelaz preko
bezdana. Osam pari očiju osmatralo je gole zidove litica, tražeći bilo koji način pre-
laska preko njihovih glatkih površina. Ali, bilo je očigledno da jedini put na drugu
stranu vodi direktno preko otvorene provalije koja je zjapila pred njima.
– Gnomi su i te kako znali šta rade kada su srušili most! – besneo je Menion u
prazan prostor. – Uhvatili su nas u zamku, dugačku zamku koja se pruža između
zapaljene šume, njih i bezdana! Sada više i ne moraju da nas gone, mogu sasvim
mirno da sačekaju da pomremo od gladi. Kako smo glupo...
Besno je prekinuo svoju misao. Svi su znali kako su glupo i ludo dozvolili da
budu uhvaćeni u tako prostu ali smrtonosnu i bezizlaznu zamku. Alanon je digao
glavu, nastavio je da osmatra okolinu i da i dalje traži način za prelaz.
– Da je provalija samo malo uža i da imam više mesta za polazno trčanje, možda
bi mi i pošlo za rukom da je preskočim – razmišljao je glasno Durin. Šia je proce-
nio da je razdaljina vrlo, vrlo velika i sumnjičavo je odmahivao glavom. Mogao je
Durin biti najbolji skakač na svetu, svaki pokušaj prelaza provalije u ovim uslovima
bio je isključen i nemoguć.
– Stanite malo! – uzviknu iznenada Menion, skočivši do Alanona i pokazujući
rukom u pravcu severa. – Šta mislite o onome starom dr vetu što visi sa stene, tamo
na levoj strani?!
Svi pogledaše u tom pravcu, pokušavajući da shvate šta brđanin predlaže. Drvo
na koje je ukazivao raslo je ukorenjeno u liticu i bilo udaljeno skoro sto i pedeset
jardi. Njegovi sivi oblici oštro su se ocrtavali prema vedrom nebu, a grane, potpu-
no gole, teško su visile nadole, poput obamrlih udova nekoga umornog džina koji
se zaledio u pokretu. Bilo je to jedino drvo na stenovitoj stazi koja je vodila od
provalije i nestajala iza litica u gustoj šumi. Šia je zajedno sa ostalima gledao u drvo
ne videći kakvu bi im pomoć ono moglo pružiti.
– Kada bih u to drvo mogao da zarijem strelu sa privezanim konopcem, najlakši
među nama bi se možda rukama prebacio na drugu stranu i učvrstio uže za nas os-
tale. – Princ od Leaha je razmišljao i predlagao istovremeno, i pri tom je čvrsto ste-
zao levom rukom svoj veliki luk.
– Meta je udaljena bar stotinu jardi – odseče razdraženo Alanon. – S obzirom na
težinu konopca privezanog za strelu, morao bi odista biti najveći strelac sveta da
pogodiš cilj, a da i ne govorimo o tome koliko bi je duboko morao zariti u drvo da
bi izdržala težinu bilo koga od nas. Ne verujem da je to moguće.
– Ali, nešto moramo smisliti, jer ćemo u suprotnom morati da zaboravimo i na
Mač od Šanare i na sve ostalo – režao je Hendel, lica cr venog od besa.
– Imam ideju – javi se Flik. Svi pogledaše u stamenog Vejlanina kao da ga sada
vide prvi put, kao da su sasvim zaboravili da je i on njihov saputnik.
– Hajde, govori! Ne zadržavaj svoja dragocena otkrića za sebe! – uzviknu nes-
trpljivo Menion. – Čega si se to setio, Fliče?!
 – Setio sam se da u našoj grupi postoji jedan izuzetno iskusan strelac – odvrati
Flik i uputi Menionu svoj najotrovniji pogled – strelac koji bi mogao da strelu sa
konopcem zarije u dr vene delove porušenog mosta koji vise na drugoj strani pro-
valije i tako uže prebaci na našu stranu.
– Ovo vredi pokušati! – složi se Alanon. – Ko bi, dakle...
– Ja ću to sigurno moći – reče Menion, ne zaboravljajući da baci i jedan pogled
Fliku.
Alanon klimnu glavom i Hendel izvuče jak konopac koji Menion Leah čvrsto
priveza za vrh strele a drugi, slobodni kraj, zakači za široki kožni pojas. Ubaci stre-
lu u veliki luk i duboko uzdahnu. Sve su oči bile uprte preko provalije, duž konop-
ca koji je visio na suprotnoj ivici. Menion je pratio uže koje se spuštalo u tamne
dubine bezdana sve dok, trideset stopa niže, nije opazio poveće parče dr veta, deo
još čvrsto spojen sa razrušenim mostom. Svi su bez daha gledali u njega dok je za-
tezao luk i uz kratak uzdah sigurnom rukom izbacio strelu uz oštar fijuk. Strela se
zabila u pećinu i duboko ušla u drvo. Konopac je mlitavo visio sa njenog vrha.
– Sjajan pogodak, Menione! – pohvali ga Durin, na šta se vitki brđanin zadovolj-
no osmehnu.
Udruženim snagama povlačili su most na svoju stranu sve dok nisu povezali po-
kidane krajeve užeta. Alanon je bezuspešno pogledom tražio nešto čime bi osigu-
rao most, ali su Gnomi brižljivo uklonili sve klinove koji su ga držali. Na kraju su
Hendel i Alanon, stojeći na ivici bezdana, napregli svu svoju snagu i čvrsto zategli
konopac mosta, posle čega je Dajel, rukama okačen o njega, počeo da prelazi pre-
ko otvorene provalije, sa dugačkim konopcem privezanim oko struka. Posle nekoli-
ko užasnih, mučnih trenutaka, tokom kojih su se div u crnom ogrtaču i nemi Patu-
ljak divlje borili sa zatezajima užeta, Dajel je, konačno, bezbedno stao na drugu
stranu. Tog istog časa pojavi se Balinor i izvesti ih da se vatra, sama od sebe, pola-
ko gasi, što je značilo da će gnomski lovci vrlo brzo krenuti prema Klisuri Omča.
Dajel je hitro prebacio konopac koji je doneo sobom, pošto je dobro učvrstio je-
dan njegov kraj. Onaj duži deo su putnici isto tako čvrsto privezali, pa su i ostali
članovi grupe počeli prelaziti preko provalije na isti način kao Dajel, jedan za dru-
gim, držeći se rukama za konopac. Kada su svi uspešno prešli na drugu stranu,
presekli su konopac i bacili ga u bezdan zajedno sa ostacima starog mosta, spreča-
vajući na taj način mogućnost potere.
Alanon je naredio da nečujno nastave put i da sve bliže Gnome ni na koji način
ne upozore na to da su se izvukli iz zamke, tako lukavo i vešto postavljene. Ali pre
nego što su krenuli, visoki istoričar priđe Fliku i, stavivši mu mršavu, dugačku ruku
na rame, sumorno se osmehnu.
– Danas si, dragi prijatelju, časno zaslužio da budeš član ove čete i to ti pravo od
sada pripada nezavisno od svega što te vezuje za brata.

Š
 Naglo se okrenuo i rukom dao Hendelu znak da krene. Šia pogleda u srećno i
zajapureno Flikovo lice i sa ljubavlju potapša brata po leđima. Flik je doista izborio
pravo da bude sa ostalima, pravo koje Šii možda još nije pripadalo.
 11.
Napad čudovišta

Četa je putovala još punih deset milja zalazeći u Planine Volfsktag i Alanon je tek
onda dozvolio kratak odmor. Klisura Omča i opasnost od napada Gnoma bili su
sada daleko iza njih. U šumi su staze bile široke i čiste, a zemljište ravno uprkos vi-
sini. Vazduh je bio oštar i prohladan, što je činilo marš gotovo prijatnim, a toplo
popodnevno sunce obasjavalo je putnike svetlošću koja stvara dobro raspoloženje.
Šume su bile razbacane po planinama, razdvojene stenovitim liticama i vrhovima
golim i snegom pokrivenim. Iako je, po predanjima, ovo bila zabranjena zemlja,
čak i za Patuljke, nisu primećivali ništa neuobičajeno. Svi poznati zvuci bili su pri-
sutni i ovde, od žamora insekata do vesele pesme neobično raznorodnih šarenih
ptica svih oblika i veličina. Činilo se da su izabrali najbolji put ka dalekom Parano-
ru.
– Za nekoliko sati ćemo se zaustaviti da bismo noć proveli u odmoru – najavio
je Alanon pošto je okupio sve saputnike. – U rano jutro ću vas napustiti, da bih
prvi s one strane Volfsktaga osmotrio eventualne znake prisutnosti Gospodara
Vorloka ili njegovih glasnika. Kada prođemo kroz ove planine i Anarske šume,
preći ćemo u ravnice što od njih vode ka Zmajevim Zubima, ispod samog Parano-
ra. Moram da saznam da li su stvorovi iz Severne Zemlje, ili njihovi saveznici, za-
tvorili izlaz, jer u slučaju da jesu moraćemo se opredeliti za neki drugi put.
– Zar ćeš ići sam? – upita Balinor.
– Mislim da je najbezbednije za sve nas da pođem sam. Meni opasnost ne preti,
a vama će svaka ruka biti potrebna kada ponovo dođete u šume centralnog Anara.
Uveren sam da će gnomski lovci budno paziti na sve prolaze iz ovih planina i da će
se svojski truditi da iz njih ne izađete ni živi ni čitavi. Hendel će vas kroz sve klop-
ke izvesti i bolje od mene, a ja ću nastojati da vam se pridružim negde uz put, pre
nego što stignete do ravnica.
– Kojim ćeš putem ići? – upita namrgođeni Patuljak.
– Klanac od Nefrita pruža najbolju zaštitu. Put ću obeležavati parčićima platna,
kao što smo to nekada radili. Cr veno će označavati opasnost. Pratite bele oznake i
sve će biti u redu. A sada, da nastavimo put dok je još dan.
Išli su bez zastoja kroz Volfsktag sve dok sunce nije zašlo za planine na zapadu i
puteljak postao nevidljiv. Noć je bila bez mesečine, iako su zvezde nerazgovetno
osvetljavale neravni predeo. Četa se ulogorila ispod visokih zupčastih litica koje su
se izdizale iznad njih poput ogromnih oštrica i naglo se urezivale u tamno nebo.
Na otvorenim ivicama padine rasli su borovi u polukrugu i štitili ih sa svih strana.
Opet su se zadovoljili hladnom večerom, a Hendel je postavio stražu koja se sme-
njivala preko cele noći i koja je, po njegovom mišljenju, bila nužna u neprijateljski
raspoloženoj zemlji. Članovi čete su se smenjivali, pa je svako od njih stražario dok
su ostali spavali. Malo su razgovarali posle večere, zavili su se brzo u ćebad i ućuta-
li, premoreni dugim hodom koji je trajao čitav dan.
Šia se prijavio za prvu stražu, željan da učini nešto za grupu, osećajući da je nje-
gov doprinos beznačajan u poređenju sa ostalima koji svoje živote stavljaju na koc-
ku njega radi. Šiin stav prema odlasku u Paranor se znatno promenio za dva pro-
tekla dana. Počinjao je da shvata od kolikog je značaja pokušaj da se domognu
Mača i koliko je on dragocen za narode sve četiri zemlje i za njihovu borbu protiv
Gospodara Vorloka. Ranije je bežao od opasnosti koja mu je pretila od Skula, nosi-
laca znamenja mrtvačke glave i nasleđa koje su mu pružali kraljevi od Šanare. Sada
je hrlio u susret još većoj opasnosti, tražeći sučeljavanje sa silom tako stravičnom
da se njene granice nisu mogle odrediti. Jedina pomoć i jedina zaštita bila je hra-
brost sedmorice smrtnika. Iako svestan pravog stanja stvari, Šia je znao da bi odbi-
janje da nastavi put i ne pruži ono malo što je imao da da značilo teško izdajstvo i
prema Elfu i prema Čoveku i poreklo čitav dotadašnji život ispunjen iskrenom bri-
gom za bezbednost i slobodu svih bića. Znao je da od pokušaja i poduhvata ne bi
odustao ni kada bi mu se otvoreno reklo da je beznadežan i osuđen na siguran ne-
uspeh.
Alanon je legao i zaspao za nekoliko sekundi. Šia je puna dva sata stražario i sve
vreme posmatrao usnulog, nepomičnog vođu sve dok Durin nije došao da ga sme-
ni. Tek kada je posle ponoći Flik preuzeo mesto stražara, Alanon se digao i jednim
pokretom se uvio u dugački crni ogrtač. Izgledao je isto onako kao i kada ga je Flik
prvi put sreo na putu za Šejdi Vejl. Stajao je i gledao u usnule saputnike i Flika koji
je nepomično sedeo na panju, na samoj ivici proplanka. Zatim se bez ijedne reči i
bez ijednog pokreta okrenuo ka severu i nestao u dubokoj tami šume.

***

Ostatak noći Alanon je proveo u hodu bez predaha, želeći da što pre stigne do
Klanca od Nefrita u Centralnom Anaru i, iza njega, do ravnica na zapadu. Njegova
tamna prilika prolazila je kroz šumu brzinom senke, jedva dodirujući tle. Njegovo
telo se činilo lišenim težine, dok je prelazilo preko sićušnih bića koja bi ga namah
opazila i odmah zatim zaboravila. Alanon je opet razmišljao o putovanju u Para-
nor, procenjujući ono što je samo on znao i što niko drugi nije mogao znati i po-
novo se osetio čudno bespomoćnim pred onim što je sasvim sigurno bio nestanak
jednoga doba u jednom veku. Njegovi saputnici su samo naslućivali ulogu koju je
imao u svim događajima, onim prošlim i onim budućim, ali je samo on bio primo-
ran da živi sa istinom vezanom za njegovu i njihovu sudbinu. Gunđao je poluglas-
no sledeći tok svojih misli, užasnut onim što se događalo, ali i svestan toga da dru-
gog izbora nema. Njegovo usko lice ličilo je na crnu masku opreza pred nemim šu-
mama kroz koje je prolazio u svom usamljeničkom hodu; bilo je to lice izbrazdano
brigom, ali i osnaženo unutrašnjom odvažnošću koja će održati dušu i kada srce
otkaže.
Zora ga je zatekla u hodu kroz gustu šumu koja se prostirala preko brdovitog
zemljišta prekrivenog kamenjem i srušenim stablima. Odmah je uočio da je šuma
neuobičajeno tiha, kao da se na zemlju spustila ledena ruka neke čudne smrti. Puta-
nja kojom je prošao bila je pažljivo obeležena parčićima belog platna. Do ovoga
trenutka nije imao razloga za zabrinutost, ali je sada usporio hod jer je šesto čulo
budilo njegovu ishitrenu pamet, upozoravajući ga da nije sve onako kako bi trebalo
da bude. Naišao je na raskrsnicu glavnog puta koji se račvao u dva kraka. Jedan, ši-
roka, raščišćena staza koja je navodila na zaključak da je to nekada bio glavni drum,
vodio je ulevo i spuštao se u nešto nalik na ogromnu dolinu, skrivenu šumama.
Drugi krak Je vodio uskom putanjom zagušenom žilavim i gustim šipražjem, po
kojoj se mogla kretati samo jedna osoba i koja se penjala ka visokom grebenu na
suprotnoj strani Klanca od Nefrita.
Sumorni istoričar se odjednom zgrči, osetivši prisustvo nekoga drugog bića, ne-
pobitno zlog živog bića, negde tamo na putu što vodi u nevidljivu dolinu. Ništa se
nije čulo, ništa pokretalo. To neko biće je više volelo da leži u zasedi i čeka na svoje
žrtve na onoj nižoj strani. Alanon hitro iscepa dva parčenceta platna, jedno cr veno
i drugo belo. Cr veno priveza za drvo na širem putu ka dolini, a belo duž manjeg
puteljka što je vodio ka vrhu brda. Kada je to obavio, zastao je, osluškujući. Iako je
i dalje osećao prisutnost drugoga na stazi ka dolini, nije mogao da otkrije nikakav
pokret i nijedan šum. Moć nepoznatog stvorenja nije bila dorasla njegovoj moći, ali
je mogla biti opasna za one koji ga prate. Proverivši još jednom svoje bele i cr vene
oznake, Alanon se bešumno uputi uzbrdo, uskom stazom u pravcu vrha, i nestade
u gustom šiblju.
Prošao je skoro čitav sat pre nego što je stvorenje koje je ležalo u zasedi na putu
za dolinu odlučilo da se pokrene i pođe u istraživanje. Ono je bilo veoma inteli-
gentno – Alanon je, na žalost, tu mogućnost prevideo – i znalo je da je poslednji
prolaznik, ma ko on bio, osetio njegovu prisutnost i svesno izbegao taj prilaz. Biće
je isto tako znalo da taj prolaznik ima daleko veću moć, pa je, ležeći nepomično u
šumi, mirno sačekalo da on ode. Sada je – mislilo je – dovoljno čekalo. Posle neko-
liko minuta se podiglo i pažljivo osmotrilo račvu na raskrsnici na kojoj su, pokre-
nuta lakim šumskim povetarcem, vijorila dva mala parčeta platna. Kako su glupe te
oznake, razmišljalo je lukavo biće, pokrećući glomaznim nogama svoj veliki bezo-
blični trup.
 ***

Balinor je te noći poslednji čuvao stražu. Kada je zora počela da rudi kroz zlatne
zrake iznad planine na istočnom horizontu, visoki graničar je blago probudio osta-
le članove čete iz spokojnog sna i sučelio ih sa hladnoćom ranoga jutra. Brzo su se
spremili, na brzinu doručkovali, pokušavajući da se ugreju na pr vim nagoveštajima
sunčanog dana, bez reči spakovali opremu i pripremili se za dugački put. Neko je
upitao za Alanona i Flik je pospano odgovorio da je istoričar otišao negde oko po-
noći, ali da mu ništa nije rekao. Kako niko nije bio posebno iznenađen tim nečuj-
nim odlaskom, više se o tome nije ni govorilo.
Pola sata kasnije četa se našla na putu koji je vodio na sever kroz šume Volfskta-
ga. Njeni članovi su išli bez zastoja i, uglavnom, bez razgovora, po istom redosle-
du. Hendel je svoje mesto predvodnika ustupio darovitom Menionu Leahu, koji se
poput mačke bešumno i graciozno kretao kroz gomile granja i žbunja razbacanog
po ćilimu opalog lišća. Hendel je očigledno osećao izvesno poštovanje prema Prin-
cu od Leaha, kao jednom od najboljih lovaca koje je upoznao i ikada sreo. Ali Patu-
ljak je znao i to da je brđanin suviše smeo i žustar i još nedovoljno iskusan; znao je
da u ovim oblastima ostaju živi samo oprezni, zreli i iskusni. Međutim, kako je sva-
kodnevna praksa bila i jedini način učenja, Patuljak je preko volje dozvolio mladom
tragaču da vodi grupu, zadovoljavajući se time da sam proverava sve što se pojav-
ljuje na putu.
Jedna uznemirujuća pojedinost privukla je ubrzo Patuljkovu pažnju, premda je
njegov saputnik nije primetio. Na stazi kojom su išli nije bilo nijednog traga čoveka
koji je njome prešao samo nekoliko časova ranije. Iako je sa punom pažnjom ispiti-
vao tle, Hendel nije bio u stanju da otkrije ni najmanji trag ljudskog otiska. Parčići
belog platna pojavljivali su se u redovnim razmacima, kao što je Alanon i obećao.
No, uprkos tome, tragova prolaza nije bilo. Hendelu su bile poznate priče o tajans-
tvenom putniku-lutalici i njegovim izuzetnim umećima, ali ni sanjao nije da bi čo-
vek mogao da izbriše i sopstvene tragove. Patuljak to nije mogao da shvati, ali je
odlučio da svoje čuđenje zadrži za sebe.
Na kraju povorke išao je Balinor. I on je razmišljao o zagonetnom čoveku iz Pa-
ranora, o povesničaru koji je znao stvari o kojima drugi nisu ni slutili, o putniku-lu-
talici koji je, čini se, bivao svuda a o kome se ipak tako malo znalo. Alanona je poz-
navao mnogo godina, upoznao ga je rastući u očevom kraljevstvu, ali ga se uvek
sećao kao visokog, tamnoputog tuđinca koji bi dolazio i odlazio bez reči, koji je
prema njemu uvek bio blag i ljubazan, ali mu nikada, nijednom rečju, nije otkrio
svoje tajanstveno poreklo. Mudraci svih zemalja poznavali su Alanona kao naučni-
ka i filozofa koji nije imao premca. Ostali su ga znali samo kao putnika koji deli
dragocene savete i rasuđuje trezveno i nepogrešivo. Balinor je mnogo naučio od
Alanona i verovao je u njega skoro slepo. Uprkos tome, nikada stvarno nije razu-
meo zagonetnog istoričara. Ova misao ga je mučila izvesno vreme, a onda je neo-
čekivano i gotovo slučajno shvatio da u toku svih tih dugih godina što ih je proveo
sa Alanonom nikada na njemu nije uočio nikakvu promenu, nijedan znak starenja.
Staza je ponovo počinjala da se penje i sužava, a oko nje su veliko šumsko dr ve-
će i gusto šiblje zatvarali prolaz poput snažnih zidina. Menion je sa velikim pošto-
vanjem i pažnjom pratio tragove platna, ne sumnjajući nimalo u to da ih oni vode
pravim putem. Ubrzo je, međutim, automatski počeo da preispituje samoga sebe,
jer je primetio da put postaje sve gori i teži. Bilo je skoro podne kada se pred njima
na putu neočekivano ukazala raskrsnica, pa je Menion iznenađeno zastao.
– Ovo je odista čudno. Put se račva u dva kraka, a oznaka nema! Ne mogu da
shvatim zašto nam Alanon i ovde nije ostavio neki znak!
– Nešto se dogodilo sa oznakama – zaključio je Šia, uzdahnuvši duboko. – Ko-
jim putem da krenemo?
Hendel je pažljivo ispitivao i osmatrao tle. Na puteljku koji je vodio prema vrhu
brda mogli su se uočiti tragovi nečijeg prolaska – grančice su bile pognute a lišće
skoro opalo. Na drugoj, nižoj stazi, mogli su se uočiti vrlo bledi tragovi stopala.
Hendel je nagonski osetio Da ih na tome putu vreba neka verovatno velika opas-
nost.
– Ovo mi se nimalo ne dopada, nešto tu nije u redu – mumlao je sebi u bradu. –
Tragovi su nejasni, što možda i nije slučajno.
– Možda sve one priče o zabranjenoj zemlji i nisu bile puka besmislica – primeti
suvo Flik, sedajući na obližnji panj.
Balinor priđe Hendelu i oni u nekoliko reči izmenjaše mišljenje o pravcu Klanca
od Nefrita. Hendel je i dalje tvrdio da bi niža staza bila i najbrži put i da je ona,
osim toga, nekada sasvim sigurno bila glavni prolaz. Ali na pitanje koju je stazu
odabrao Alanon, niko nije mogao odgovoriti. Na kraju je Menion u očajanju digao
ruke i odlučno zatražio da se donese kakva-takva odluka.
– Svi znamo da je Alanon prolazeći ovim putem ostavio oznake, pa je nemino-
van zaključak da se nešto sa tim znacima dogodilo. Ili se, pak, nešto desilo njemu.
Kako bilo da bilo, ne možemo sedeti ovde i očekivati da tako sedeći dođemo do
odgovora. Alanon je rekao da ćemo se naći kod Klanca od Nefrita ili u šumama iza
njega, pa glasam za to da pođemo onom nižom stazom – najbržim putem!
Hendel je ponovo izrazio svoju zbunjenost zbog tragova na nižoj stazi i zbog
neprijatnog osećaja da ih na njoj vreba neka opasnost. Taj isti osećaj obuzeo je i
Šiu onoga časa kada su stigli na raskrsnicu i kada na njoj nisu našli Alanonova obe-
ležja. Balinor i ostali su se žestoko raspravljali i najzad se složili sa brđaninom. Poći
će najbržim putem, ali će budno paziti i biti na oprezu sve dok ne izađu iz planine.
Po istom redosledu, predvođeni Menionom, išli su brzo niz blagi spust niže pu-
tanje koja ih je, činilo se, mamila u dolinu skrivenu u velikom dr veću što je, jedno
uz drugo, raslo na velikom prostranstvu. Ubrzo se put vidno proširio i nastavio se
u blagu padinu. Strah ih je napuštao, a hod je postajao sve lakši. Sve je ukazivalo na
to da je nekada davno ova staza bila glavni drum stanovnika čitavog kraja. U dolinu
su stigli za nepun sat. Bilo je teško odrediti položaj, okružavali su ih planinski venci
a dr veće je zaklanjalo vidik. Vidljivi su bili samo staza i vedro plavo nebo.
Pošto su izvesno vreme išli kroz dolinu, ugledali su odjednom neku čudnu kons-
trukciju koja se poput ogromnog skeleta pomaljala kroz dr veće. Putnici su odmah
usporili hod i, ogledajući se na sve strane, pokušavali da ustanove da nije reč o
zamci postavljenoj neopreznim putnicima. Ali ništa se nije pokretalo i oni pođoše
u susret tim neobičnim kosturima koji su ih nemo očekivali.
Skeleti konstrukcije bile su velike metalne grede, džinovski nosači prekriveni ma-
hovinom, istruleli od starosti ali još uvek veoma čvrsti. To su, očigledno, bili ostaci
nekog grada, sagrađenog tako davno da se njegovog postojanja niko više nije ni se-
ćao, grada zaboravljenog od svih, baš kao dolina i planine u kojima je nastao. Pred
iznenađenim putnicima nalazio se spomenik jedne davno nestale civilizacije. Metal-
ni kostur bio je ugrađen u velike građevine od nečega nalik na kamen i one su nosi-
le sve tragove prohujalih vekova i vremenskih nepogoda. Tu i tamo videli su se os-
taci nekadašnjih zidova, a mrtve građevine ležale su jedna uz drugu na prostoru od
nekoliko stotina jardi i završavale se na mestu gde je zid šume obeležavao završetak
čovekovog nejakog prodora u neuništivu prirodu. Unutar građevina, preko kostura,
raslo je nisko dr veće u takvom obilju da se činilo da grad umire od gušenja a ne od
zuba vremena.
Putnici su nemo stajali pred neobičnim spomenikom i svedokom druge ere,
pred delom bića sličnih njima, koji su ga stvorili pre ko zna koliko godina. Šiu je
obuzeo mučan osećaj uzaludnosti i prolaznosti pred tim zlokobnim ruševinama
koje su se nemoćno raspadale.
– Šta je ovo? – upita on tiho.
– Ostaci nekog grada – reče Hendel, sležući ramenima. – Po svemu izgleda da
niko ovamo nije vekovima kročio.
Balinor priđe najbližem kosturu i protrlja metalnu spojnicu. Otkriše se velike
mrlje rđe i blata, a ispod njih se pojavi čelično siva boja kao dokaz snage koju je
građevina još imala. Ostali pođoše za graničarem koji je polako obilazio ruševine,
pažljivo ispitujući materiju tako sličnu kamenu. Kada je na jednom uglu izbrisao
spoljne naslage, ukazao se urezani datum, još uvek čitljiv na razorenom zidu. Svi se
sagoše da bi ga pročitali.
– Ovaj grad postojao je pre Velikih ratova! – uskliknu Šia. – Ne mogu da veru-
jem sopstvenim očima, ovo je sigurno najstarija građevina u našem svetu!
– Alanon nam je pričao o ljudima koji su u ono vreme živeli na zemlji – reče
Menion, neuobičajeno sanjarski raspoložen. – Bilo je to veliko doba, kazao je Ala-
non. Ako je i bilo tako danas je od njega ostalo samo ovo, ruševine i nekoliko me-
talnih nosača.
Š Ž
 – Da se odmorimo malo pre polaska? – predloži Šia. – Želeo bih da na brzinu
pogledam i ostale građevine.
Iako se Balinoru i Hendelu nije ostajalo u ovoj pustoši, složiše se sa kratkim od-
morom, pod uslovom da svi ostanu na okupu. Šia je odlutao do susedne građevine,
u Flikovoj pratnji. Hendel je, sedeći, umorno posmatrao razvaline, mrzeći svaki mi-
nut boravka u toj metalnoj džungli, tako tuđoj njegovom šumovitom zavičaju. Os-
tali su otpratili Meniona na drugu stranu zgrade na kojoj su otkrili urezan datum.
Prošlo je samo nekoliko minuta, a Hendel je utonuo u sanjarenje: snevao je o Kul-
havenu i svojoj porodici, i to ga je podstaklo na iznenadnu budnost. Svi su bili na
vidiku, samo su Šia i Flik otišli dalje, na levu stranu mrtvog grada, radoznalo razgle-
dajući njegove razvaline i tragajući za znacima iščezle civilizacije. Hendel se prenuo
i shvatio da je šuma oko njih zapala u muklu tišinu koju nije narušavao ni vetar, ni
let ptice, ni šum insekta. Muk je bio tako Dubok da je načuljenim ušima i samo di-
sanje ličilo na buku.
– Ovde nešto nije u redu. – Još dok je izgovarao ove reči, Hendel se instinktivno
mašio za svoj teški buzdovan.
U tom trenutku, Flik opazi na zemlji nešto belo, nedaleko od razvaline koju je sa
Šiom proučavao. Ljubopitljivo se primakao predmetu, odnosno predmetima koji su
ličili na gomilu razbacanih belih štapova raznih veličina i oblika. Šia nije primetio
Flikovu zainteresovanost i nastavio je šetnju oko ruševine, zanet ostacima drevnog
grada. Flik se primicao gomili, ne mogući da shvati šta predstavljaju ti beli štapovi.
Tek kada je stao iznad njih i video kako se na mrkoj zemlji presijavaju na podnev-
nom suncu, pojmio je sa mučninom i jezom da su pred njim kosti.
Džungla iza stamenog Vejlanina se širom otvori, uz gromki prasak grmlja i gra-
nja. Iz njenog skrovišta pojavi se siva nakaza čudovišnog rasta, sa bezbroj udova.
To košmarsko priviđenje bilo je izrod živog tkiva i mašine i njegove su iskrivljene
noge sa velikim naporom pokretale telo sačinjeno do pola od metalnih pločica, a
od pola od grube maljave kože. Glava nalik na glavu insekta klatila se tamo-amo na
metalnom vratu. Pipci sa bodljama njihali su se iznad dva svetleća oka i kr vožednih
čeljusti koje su škljocale od gladi. Odgajeno od ljudi nekoga drugog doba, da bi
služilo potrebama svojih gospodara, čudovište je preživelo smak sveta ali se, održa-
vajući svoj viševekovni život parčićima metala nakalemljenog na razoreno telo, pre-
tvorilo u bezobličnu nakazu i, još gore, u ljudoždera.
Nakaza je nesrećne žrtve napala pre nego što je bilo ko uspeo da se pokrene. Šia
je bio najbliži u trenutku kada je mamutsko stvorenje obujmilo njegovog brata is-
pruženim udom i oborilo ga na tle bez ikakvog otpora. Šia je, ugledavši nad Flikom
razjapljene čeljusti, divlje kriknuo i vitlajući kratkim lovačkim nožem ustremio se
na čudovište. Baš kada je nakaza zgrabila svoju onesvešćenu žrtvu, pažnju mu je
privuklo drugo ljudsko biće koje ga je divlje napalo. Zbunjena, oslobodi Flika smr-
tonosnog zagrljaja i oprezno uzmače, pripremajući se za sledeći napad. Ispupčene
zelene oči bile su uperene u sićušnog čoveka.
– Ne, Šia...! – užasnuto kriknu Menion u času kada je Vejlanin pokušavao da za-
rije nož u jedan od zgrčenih udova. Iz dubine čudovišnog tela pokuljao je bes. Na-
kaza je ispružila nogu da bi Šiu sručila na tle, ali on u deliću sekunde hitro odskoči i
ponovo je napade svojim bezazlenim nožem. Već u sledećem času je, pred razroga-
čenim očima ostalih, mora iz džungle zakrila nesrećnog Vejlanina oblakom udova i
kose. Baš kada je Šia pokušao da zgrabi Flika i odvuče ga dalje od opasnosti, gro-
zomorno stvorenje obori ga na zemlju i sve po drugi put nestade u oblaku prašine.
Sve se zbilo tako brzo da niko nije imao vremena da dejstvuje. Hendel nikada
nije video tako jezivo i kr vožedno stvorenje; ono je bez sumnje u ovim planinama
živelo beskonačan niz godina, čekajući u zasedi bespomoćne žrtve. Iako je bio naj-
više udaljen od mesta nepojamne bitke, Patuljak je hitro priskočio u pomoć Vejla-
nima. U istom trenutku prenuli su se iz užasa i ostali. I kada se prašina slegla i ot-
krila čudovišnu glavu, tri luka su skladno odapela svoje strele i one se uz fijuk du-
boko zariše u crni maljavi trup. Čudovište, besno urliknu i, izdignutog tela i ispru-
ženih udova, potraži nove napadače.
Na izazov je usledio hitar odgovor. Menion Leah odbaci luk i strele i isuka veliki
mač iz korica, stežući ga obema rukama.
– Leah! Leah! – odjekivao je borbeni poklič star hiljadama godina, dok je princ
jurišao preko razvalina ka čudovištu. Balinor je pohitao u pomoć brđaninu sa isu-
kanim mačem, čija je ogromna oštrica blistala na jarkom suncu. Durin i Dajel su
strelu za strelom zarivali u glavu džinovske zveri, a ona se okretala, raspomamljena,
na sve strane, pokušavajući da prednjim nogama dohvati strele i izbaci ih iz debele
kože. Menion je prvi stigao do gnusnog stvora i širokim zamahom mača duboko
zasekao najbliži ud, osetivši kako se čelik zario u kost. U trenutku kada je čudovište
uzmaklo i oborilo Meniona, dobilo je strahoviti udarac u glavu – Hendelov ratni
buzdovan imao je silovitu snagu. Sada je pred ogromnom nakazom stajao neustra-
šivi Balinor, u zavrnutom lovačkom ogrtaču, sa otkrivenim sjajnim oklopom: ni-
zom brzih, snažnih udaraca velikog mača Princ od Kalahorna potpuno je onespo-
sobio drugu nogu napadača. Zver je divlje uzvraćala udarce, bezuspešno pokušava-
jući da na tle obori još nekoga od njih i usmrti ga jednim pokretom. Tri borca su
se, uz borbene pokliče, tukla na život i smrt, u očajničkom pokušaju da čudovište
odvuku od nemoćnih žrtava. Napadali su bez promašaja, ranjavajući nezaštićene
bokove i privlačeći praistorijsku životinju čas na jednu a čas na drugu stranu. Durin
i Dajel su i dalje sipali svoje strele na ogromnu metu. Mnoge su se odbijale o me-
talne pločice, ali je neumorni napad zbunjivao pomahnitalo stvorenje. Hendel je u
jednom trenutku zadobio tako strahovit udarac da se srušio bez svesti, što je napa-
dač iz noćne more iskoristio i brzo mu se primakao sa namerom da ga dokrajči.
Put mu je preprečio odlučni Balinor, koji je savršeno vladao sobom i umeo da ras-
poredi sopstvene snage; udarao je nakazu mačem tako divlje da nije uspela da priđe
onesvešćenom Patuljku, koga je Menion brzo osvestio i digao na noge.
Najzad su Durinove i Dajelove strele delimično zaslepele desno oko čudovišta.
Krv mu je liptala iz ranjenog oka i iz desetine drugih velikih rana i ono je nagonski
osetilo da je izgubilo bitku i da će izgubiti i život ako odmah ne nestane. Okrenulo
se sa iznenađujućom spretnošću i hitro zamaklo u zaklon svoje šume. Menion je
pohitao za njim, ali mu je nakaza umakla u gustom dr veću. Spasioci su sada svu
pažnju obratili Vejlanima koji su ležali, zgrčeni i nepomični, na ugaženoj zemlji.
Hendel ih je odmah pregledao, jer je tokom godina stekao izvesno iskustvo u vida-
nju rana zadobijenih u borbi. Šia i Flik imali su bezbroj povreda i posekotina, ali im
nije bila slomljena nijedna kost. Hendel, međutim, nije mogao da utvrdi imaju li
unutrašnje povrede. Čudovište ih je obojicu zahvatilo svojim čudnim udovima, Fli-
ka za vrat, a Šiu za rame; na koži su ostali ružni, tamnocr veni tragovi koji su zalazili
i dublje pod njenu površinu. Otrov! I pored svih pokušaja oživljavanja, Omsfordo-
vi se nisu budili iz nesvestice, dah im je bio slab i kratak, bleda koža počinjala je da
sivi.
– Od otrova ih ne mogu izlečiti – zabrinuto je ponavljao Hendel, – Moramo ih
preneti do Alanona, koji se pomalo razume u te stvari. Jedino im on može pomoći.
– Oni umiru, zar ne? – upita jedva čujno Menion.
Hendel tužno potvrdi glavom. Nastade tajac. Prvi se prenuo Balinor; preuzeo je
komandu, naredio Durinu i Menionu da poseku dr veće i sačine nosila, a sam se sa
Hendelom bacio na pletenje mreža u kojima će Vejlane dalje prenositi. Dajela je
postavio na stražu, za slučaj da se čudovište vrati. Posle nepunih petnaest minuta
nosila su bila gotova, onesvešćeni Vejlani čvrsto privezani i pokriveni ćebadima –
četa je bila spremna za pokret. Hendel je krenuo na čelu povorke, dok su ostala če-
tiri saputnika išla za njim sa nosilima. Brzo su prošli kroz razvaline mrtvog grada i
posle nekoliko minuta izašli na put koji je vodio iz skrivene doline. Sumorna lica
Patuljka-predvodnika i nosilaca nepokretnih Vejlana okretala su se povremeno i sa
nemoćnom srdžbom pogledavala u još vidljive obrise ruševina koje su se dizale iz
šume. Osvajalo ih je gorko osećanje bespomoćnosti. U dolinu su došli kao snažna i
odlučna grupa, puna poverenja u sebe i misiju koja ih je sastavila. Sada su iz doline
izlazili kao obeshrabrene, poražene žrtve surove zle sreće.
Uz blage padine planinskog venca išli su širokom, vijugavom stazom oivičenom
visokim tihim dr većem, misleći isključivo na ranjenike koje su nosili. Šuma je opet
odzvanjala poznatim zvucima, nagoveštavajući da je opasnost doline minula. Niko
se nije obazirao na okolinu, niko osim smrknutog Patuljka koji je, zahvaljujući du-
gogodišnjem iskustvu, automatski beležio svaku promenu šume. Razmišljao je sa
gorčinom o odluci koja ih je dovela u dolinu, pitajući se šta se dogodilo sa Alano-
nom i obećanim oznakama. Bio je uveren u to da je gorostasni čovek ostavio znake
pre nego što se uputio višom stazom ka vrhu brda i da je neko ili nešto, možda čak
i čudovište sa kojim su se sukobili, shvatilo čemu te oznake služe i zbog toga ih uk-
lonilo. Odmahnuo je glavom zbog sopstvene gluposti: kako mu se istina nije na-
metnula još onoga časa kada su se našli na raskrsnici! Nastavio je da osmatra tle,
pokušavajući da se smiri i utiša gnev.
Došli su do ruba doline i nastavili putem kroz šumu koja se pružala u nepregled-
nom nizu velikih stabala i teških grana što su se preplitale tako gusto kao da žele da
po svaku cenu sakriju svaki delić planinskog neba. Kada se puteljak suzio, bili su
primorani da idu jedan za drugim što je, sa nosilima, bilo veoma teško. Poslepod-
nevno nebo se brzo menjalo, duboko plavetnilo prelazilo je u cr venkastoplavo i
purpurno, označavajući i najavljujući smiraj dana. Prema Hendelovoj računici, sun-
čeva svetlost pratiće ih još najviše jedan sat. Patuljak nije imao pojma koliko su
udaljeni od Klanca od Nefrita, ali je bio skoro siguran da nisu daleko od njega. Svi
su znali da se neće zaustavljati, da neće odspavati ni pola časa, ni te, a možda ni sle-
deće noći, jer su životi Vejlana zavisili od njihove brzine. Morali su što pre pronaći
Alanona, pre nego što otrov dospe do srca. Svi su ćutali, niko nije ni smatrao za
potrebno da o tome raspravlja. Imali su samo jedno rešenje i to su rešenje prihvatili
bez reči.
Kada je sat kasnije sunce zašlo za planinske vrhove na zapadu, ruke nosilaca
dostigle su granicu trpljenja, ukočene i nabrekle. Balinor naredi kratak odmor i četa
se sruši na gomilu, teško dišući u tihom predvečerju. Hendel je mesto predvodnika
ustupio Dajelu, koji se očigledno najviše iscrpeo noseći Flika. Vejlani su još bili bez
svesti, zavijeni u toplu ćebad, a njihova pepeljasta lica bila su orošena znojem.
Hendel im opipa bilo i jedva otkri znake života u mlitavim udovima. U pozadini je
Menion glasno kleo ponet nesavladivim besom, obećavajući osvetu svemu i svače-
mu, lica cr vena od tragova nedavne bitke i goruće želje da pronađe nešto na čemu
bi iskalio gnev.
Posle odmora od svega desetak minuta, grupa je nastavila put. Sunce je nestalo i
ostavilo ih U tami koju su probijali samo blaga svetlost zvezda i srebrno svetluca-
nje mladog meseca. Put po mrklom mraku i neravnoj stazi bio je spor i opasan.
Sada je Hendel umesto Dajela držao Flikova nosila, a tanani Elf je koristio svoja
snažno razvijena čula i zahvaljujući njima pronalazio prolaz u pomrčini. Patuljak je
bez prestanka razmišljao o parčićima platna koje je Alanon obećao da će ostavljati
za sobom da bi ih izveo iz Volfstaga. Sada su im te oznake, više nego ikada, bile
potrebne za orijentaciju, jer su životi Vejlana zavisili od brzine. Hodajući tako, sa
rukama koje više nisu osećale težinu nosila i mislima o onome što ih čeka, odjed-
nom je shvatio da skoro odsutno zuri u dva visoka vrha koja su se, sa njegove leve
strane, ocrtavala na noćnom nebu. Trebalo je da prođe nekoliko minuta da shvati
da gleda pravo u ulaz Klanca od Nefrita.
Toga istog časa Dajel objavi da se put pred njima račva u tri kraka, na šta Hen-
del, odmah reče da će u klanac stići levom stazom i svi sa novim poletom nastaviše
put. Puteljak ih je vodio uz planinu prema vrhovima-blizancima. Ohrabreni mišlju
da će se muke uskoro okončati, išli su sve brže, poneti nadom da ih Alanon čeka
pred tesnacem. Šia i Flik više nisu bili nepokretni na svojim nosilima; grčili su se i
žestoko tresli ispod vezanih ćebadi. U zatvorenim telima počela je bitka između sve
čvršćeg zagrljaja smrti i snažne volje za životom, što je, o mišljenju Patuljka Hen-
dela, bio dobar znak. Njihova tela se još nisu odrekla napora da prežive. Hendel
primeti da ostali netremice gledaju u neku čudnu svetlost koja je dopirala sa crnog
horizonta između dva istovetna vrha. Svi su istovremeno začuli daleke, potmule
zvuke i žamor glasova koji su očigledno dopirali sa jednog istog mesta. Balinor im
naredi da nastave put, a Dajelu naloži da otvori četvoro očiju.
– Šta li je sad to? – zapita radoznalo Menion.
– Ne mogu da procenim s ove razdaljine – odgovori mu Durin. – Liči mi na
bubnjeve i na pesmu.
– Gnomi! – zloslutno najavi Hendel.
Posle jednočasovnog hoda stigli su dovoljno blizu da ustanove kako čudna sve-
tlost potiče od plamena stotine malih vatri, a buka od nekoliko desetina bubnjeva i
pesme mnoštva nejasnih prilika. Dva vrha koja su označavala ulaz u Klanac od Ne-
frita i podsećala na dva ogromna uzglavlja, odjekivala su zaglušnom jekom. Balinor
je tvrdio da će, čak i da su pred njima Gnomi, ipak uspeti da neometano dođu do
tesnaca, jer se njihovi izvidnici neće usuditi da zađu u zabranjenu zemlju. Nije
prošlo ni nekoliko minuta, a grupa se našla na ivici Klanca od Nefrita, izvan odsjaja
vatre. Skrenuvši nečujno sa staze u senke gustog dr veća, putnici zastadoše na kra-
tak dogovor.
– Šta se to događa? – upita zabrinuto Balinor Hendela.
– Odavde je to nemoguće zaključiti, osim ako nisi kadar da čitaš misli! – progun-
đa razdraženo Patuljak. – Ovo pevanje liči na pesmu Gnoma, ali se reči ne mogu
razaznati. Najbolje je da pođem i vidim šta je.
– Ne slažem se – upade hitro Durin. – To je posao za Elfa, a ne za Patuljka.
Krećem se brže i nečujnije od tebe i mogu blagovremeno da osetim prisustvo stra-
žara i uhoda.
– Onda je najbolje da idem ja – predloži Dajel. – Manji sam, lakši i hitriji od svih
vas. Odmah ću se vratiti.
I ne sačekavši odluku, nestade u šumi. Durin je tiho kleo, uplašen za život mla-
đeg brata. Ako su pred Klancem od Nefrita stvarno Gnomi, oni će bez dvoumlje-
nja ubiti Elfa ako ga uhvate u tami. Hendel besno sleže ramenima i sede na jedan
panj, da tu sačeka Dajelov povratak. Šia je ječao i još se grčevitije tresao, zbacujući
ćebad tako snažno da zamalo nije pao sa nosila. Flik se odupirao otrovu sa maše
snage; ječao je tiho, izobličena lica. Menion i Durin su ponovo zavili Vejlane u će-
badi ovoga puta ih dugačkim kožnim trakama čvršće privezali za nosila. Ječanje se
nastavilo, ali se ostali nisu plašili da će se ono čuti u stravičnoj buci koja je dopirala
sa druge strane klanca. Sedeli su očekujući Dajela, zabrinuto osmatrajući horizont,
osluškujući bubnjeve i razmišljajući kako da prođu pored onih koji su im zatvarali
prolaz. Minuti su prolazili sporo kao večnost. A onda iz tame iskrsnu Dajel.
– Gnomi? – upita oštro Hendel.
– Stotine i stotine Gnoma – odgovori sumorno Elf. – Zakrčili su prolaz sa svih
strana i upalili vatre. Izgleda da nešto slave, sudeći po pesmi i bubnjevima. Najgore
od svega je to što su svi okrenuti prema Klancu od Nefrita. Iz njega niko ne može
da izađe, ali i niko u njega da uđe.
Pogledao je u ćebad zavijena tela teško bolesnih Vejlana, pa se obratio Balinoru:
– Izvidio sam sve prilaze. Postoji jedan jedini prolaz – onaj pored Gnoma.
Uhvatili su nas u zamku!
 12.
Među Gnomima

Dajelov mračni izveštaj naišao je na burnu reakciju. Menion je skočio, izvadio mač
i zapretio da će se izboriti za prolaz ili poginuti u tom pokušaju. Balinor je pokuša-
vao da ga smiri, svestan opšte mahnitosti koja je trajala nekoliko trenutaka. Dok su
se ostali pridružili brđaninu u pretnjama i zakletvama, Hendel je ispitivao uzbuđe-
nog Dajela o svemu što je video pred klancem. Posle niza kratkih pitanja, naredio
je mir i tišinu.
– Tamo su i gnomske starešine – obavestio je Balinora, kome je konačno pošlo
za rukom da ućutka Meniona. – Sa njima su pr vosveštenici i svi stanovnici okolnih
sela; svi su se okupili na svečanosti koja se održava jedanput mesečno. Okupljaju se
pri zalasku sunca i pesmom zahvaljuju bogovima što ih štite od zala zabranjene
zemlje, Volfsktaga. Slavlje će trajati celu noć, a mi se ujutro možemo oprostiti od
pomoći koja je našim prijateljima neophodna.
– Kakav divan narod, ti Gnomi! – vrisnu Menion. – Plaše se zla koje ih vreba u
zabranjenoj zemlji, a udružuju se sa zločincima Kraljevine Skula! Ne znam šta vi
mislite, ali ja neću odustati od prolaza samo zato što nekoliko luckastih Gnoma pe-
vaju slaveći te besmislene čini.
– Niko ne odustaje, Menione – prekide ga oštro Balinor. – Mi ćemo iz ovih pla-
nina izaći još noćas, odmah!
– Ali, kako, Balinore? – zapita Hendel. – Misliš da jednostavno prođemo kroz tu
gomilu gnomskog naroda? Ili da ih prosto preletimo?
– Sačekajte malo! – uzviknu Menion i naže se nad onesvešćenog Šiu. Pošto ga je
pretresao, izvadio je iz njegovog džepa kožnu kesu sa moćnim elfskim kamenčići-
ma.
– Ovo sjajno kamenje će nas izvući odavde – reče odlučno, stežući kesicu.
– Da nije pomerio pameću? – upita Hendel, zabezeknut izjavom brđanina i nje-
govim izbezumljenim mahanjem kožne vrećice.
– Ne vredi, Menione – reče mirno Balinor. – Samo je Šia kadar da pokrene nji-
hovu moć. Osim toga, Alanon mi je jednom prilikom rekao da se oni mogu koris-
titi samo protiv nematerijalnih sila. A ovi Gnomi su smrtna bića od krvi i mesa, a
ne duhovi!
– Ne znam šta hoćeš da kažeš, ali znam da su nam ovi kamenčići pomogli u
borbi protiv čudovišta iz Maglene Močvare, bio sam očevidac tog događaja... –
Menion se odjednom zamisli i polako spusti ruku sa dragocenom sadržinom. – Ti
si bez sumnje u pravu. Više ne znam ni šta govorim.
– Neki put mora da postoji! – umeša se Durin, tražeći pogledom predloge osta-
lih. – Treba da napravimo plan po kome bi Gnomima odvratili pažnju bar pet mi-
nuta. Toliko je dovoljno da se prošunjamo pored ših.
Menion podiže glavu. Ideja mu se očigledno dopala, ali se nije mogao setiti na
koji bi način odvratili pažnju nekoliko hiljada Gnoma. Balinor je koračao tamo-
amo, duboko zamišljen. Hendel se gorko našalio i rekao da će otići među Gnome i
dozvoliti da ga zarobe. Oni će od silne sreće što su uhvatili protivnika koga godina-
ma uporno pokušavaju da unište zaboraviti na sve ostalo. Menion je smatrao da je
Hendelova šala neumesna i bez prestanka je tražio dozvolu da učini ono što od po-
četka predlaže.
– Dosta priče – zagr me na kraju Princ od Leaha, izgubivši strpljenje. – Napravi-
mo plan i krenimo odmah, dok se Vejlanima još može pomoći. Dakle, šta da radi-
mo?
– Koliko je širok klanac? – upita odsutno Balinor.
– Oko dve stotine jardi, na mestu gde su se Gnomi iskupili – odgovori Dajel, iz-
begavajući sukob sa Menionom. Razmišljao je jedno vreme i zapucketao prstima
prisećajući se svih pojedinosti.
– Desna strana prolaza je potpuno otvorena, a ona leva, duž litica, obrasla ni-
skim dr većem i rastinjem, koje nam može poslužiti kao zaklon.
– To je nedovoljno – prekide ga Hendel. – Klanac od Nefrita dovoljno je širok
da primi čitavu vojsku, ali bi pokušaj prolaza uz tako bedan zaklon predstavljalo
čisto samoubistvo. Ja sam prolaz video i sa one druge strane, svaki Gnom bi nas
opazio istog časa!
– Oni, znači, ne smeju da gledaju u klanac, njihovu pažnju treba, dakle, privući
na drugu stranu – gunđao je Balinor, dok je u glavi polako kovao plan. Klekao je i
na zemlji grubo ocrtao Klanac od Nefrita tražeći pogledom saglasnost Dajela i
Hendela. Menion je prestao da se žali i brzo im se pridružio.
– Prema ovom crtežu izgleda da se neopaženo možemo probiti dovde – objas-
nio je Balinor pokazujući jednu tačku, nedaleko od linije koja je predstavljala levu
liticu. – Padina je dovoljno blaga i omogućiće nam da pod okriljem rastinja stigne-
mo do Gnoma. Zatim nailazi čistina duga oko dvadeset pet do trideset jardi, a pos-
le nje počinju šume, uz okomitiju liticu. To bi moralo da bude i mesto naše diverzi-
je, jer će nas svetlost baš tu otkriti svima. Pažnju Gnoma trebalo bi, znači, skrenuti
na drugu stranu u trenutku kada budemo prelazili preko čistine.
Zaćuta i pogleda četiri brižna lica. Žarko je želeo da ima neki bolji plan, ali je
znao da nemaju vremena za neke temeljnije pripreme, ako im je i dalje stalo da
osvoje Mač od Šanare... Ništa u ovom trenutku nije bilo od većeg značaja nego ži-
vot nežnog Vejlanina, koji je bio jedini naslednik Mača i jedina mogućnost da naro-
di četiri zemlje izbegnu sukob i uništenje. Životi članova grupe bili su ništavni u
poređenju sa tom jedinom preostalom nadom.
– Potreban nam je i najbolji strelac u Južnoj Zemlji – izjavi mirno visoki grani-
čar. – A to je Menion Leah. – Brđanin ga iznenađeno pogleda, ne mogući da prikri-
je svoje zadovoljstvo zbog te neočekivane izjave.
– Biće nam potreban samo jedan pogodak – nastavi Princ od Kalahorna. – Ako
strela ne pogodi metu, izgubljeni smo!
– Kakav je to plan? – zapita ljubopitljivo Durin.
– Kada dođemo na kraj zaklona, od čistine, Menion će nišaniti u jednog od
gnomskih starešina, onoga koji bude najviše udaljen od klanca. Moraće da ga po-
godi tom jednom strelom a mi ćemo, u zbrci koja nastane, pokušati da se provuče-
mo.
– Taj plan se neće ostvariti, prijatelju dragi – progunđa Hendel. – Onog trenutka
kada se jedan od njihovih vođa sruši na tle pogođen strelom, Gnomi će navaliti na
prolaz i zatvoriće ga sa svih strana. Odmah će nas pronaći.
Balinor odmahnu glavom i osmehnu se blago ali i neuverljivo.
– Ne, neće, zato što će goniti nekoga drugog. Onog trenutka kada starešina pad-
ne, Gnomima će se pokazati jedan od nas. A oni će biti i dovoljno nerazumni i do-
voljno osvetoljubivi da se bace u poteru za njim, što će ostalima pružiti priliku da
se provuku.
Mukli tajac dočekao je kraj njegovog izlaganja. Sumorna lica zagledala su se
među sobom, svako je bio opsednut istom mišlju.
– To vrlo dobro zvuči svima nama osim onome ko ostaje u pozadini kao ma-
mac, da bi se u određenom trenutku pokazao Gnomima – uzviknu Menion sa ne-
vericom. – Ko će preuzeti ulogu samoubice?
– Plan je moj – reče Balinor – pa je i moja dužnost da ostanem u zaleđu i pove-
dem Gnome u Volfsktag. Kada obiđem ceo krug, pridružiću vam se na ivici Anara.
– Lud si ako misliš da ću te ostaviti samog u pozadini da pobereš sve lovorike –
izjavi mirno Menion. – Ako pogodim metu, ostaću i ja, a ako promašim...
Osmehnu se, slegnuvši ramenima, i potapša zaprepašćenog Durina po ramenu.
Balinor je upravo nameravao da se usprotivi Menionu, kada je istupio Hendel.
– Plan je odličan, ali svi znamo da će onaj ko ostane u pozadini imati za petama
nekoliko hiljada Gnoma ili, u najboljem slučaju, da će ga oni sačekati na izlazu iz
zabranjene zemlje. Taj neko mora, dakle, dobro poznavati Gnome i njihove meto-
de, mora znati kako da se bori protiv njih i kako da ostane živ u tom sukobu. A to
može da zna samo Patuljak, koji je ceo svoj život proveo u borbi sa njima. Ja sam
taj koji će ostati u pozadini i poslužiti kao mamac... Osim toga – dodade on sumor-
no – rekao sam vam koliko im je silno stalo do moje glave. Ni ovoga puta, sasvim
sigurno, neće propustiti tu priliku da mi se osvete.
– I ja sam tebi rekao – nastavi Menion – da je to moj za...
 – Hendel je u pravu – preseče ga Balinor.
Svi ga iznenađeno pogledaše i jedino je Hendel znao da je graničareva odluka,
ma kako surova, mudra i ispravna i da bi i on, da su u obrnutoj situaciji, doneo tu
istu odluku.
– Odluka je doneta, treba je iskoristiti. Hendel ima najviše izgleda da se izvuče
živ iz tog opasnog poduhvata – zaključi Balinor.
Okrenuo se zdepastom Patuljku i pružio mu ruku. Hendel je prihvati i čvrsto
steže. Zatim se hitro okrete i nestade u trku. Ostali su ga pratili pogledom, ali njega
više nije bilo na vidiku. Zvuci bubnjeva i pesma Gnoma snažno su odjekivali u
pravcu zapada, dižući se prema vatrom osvetljenom nebu.
– Povežite Vejlanima usta, da se ne čuju jauci – naredi Balinor, iznenadivši ostale
oštrinom svoje naredbe. Kada je video da se Menion ne pokreće, da stoji ukočen u
mestu, zureći u stazu na kojoj je Hendel nestao nekoliko minuta ranije. Balinor mu
priđe i stavi mu, ohrabrujući ga, ruku na rame. – Budi uveren, Prinče od Leaha, da
je jedna tvoja strela dostojna njegove žrtve.
Zgrčena tela dvojice Vejlana pričvrstili su za nosila, a tiho ječanje prigušili povo-
jima preko usta. Četiri preostala putnika podigla su opremu i nosila i krenula iz
okrilja dr veća prema ulazu u klanac. Gnomske vatre plamtele su pred njima, osvet-
ljavajući noćno nebo blistavim žutim i narandžastim oreolom. Bubnjevi su svojim
zaglušujućim i jednoličnim ritmom parali uši četvorici preostalih putnika. Pesma je
bivala sve glasnija, činilo se da u njoj učestvuje celokupni gnomski narod. Preovla-
đivao je osećaj nestvarnosti i izgubljenosti u nekom čudnom svetu polusna. Zidovi
vrletnih litica uzdizali su se, zupčasto, u noćno nebo sa obe strane, nalik na daleke i
zlokobno ogromne uljeze spremne da se svakoga časa umešaju u slavlje oko Klan-
ca od Nefrita. Zidovi stenja svetlucali su u obilju boja – cr veno, narandžasto i žuto
mešalo se u preovlađujuće tamnozeleno, a odsjaji su igrali nad vatrama Gnoma.
Odbijajući se o stenje, boje su se ogledale na sumornim licima putnika sa nosilima,
otkrivajući strah koji su pokušavali da sakriju.
Ušli su u klanac skriveni od pogleda Gnoma. Padine su na obema stranama bi-
vale sve str mije. Severni nagib nije pružao nikakav zaklon, dok je onaj južni bio
obrastao niskim dr većem i gustim šibljem. Balinor je rukom pokazao saputnicima
taj južni put. Prešavši u vođstvo, birao je i tražio najsigurniji prilaz, oprezno se kre-
ćući ka prostoru u okrilju niskog dr veća. Kada su stigli u zaklon, Balinor ih povede
ka ulazu u Klanac od Nefrita. Menion je kroz granje osmatrao vatre koje su gorele
u podnožju i oko kojih su se ritmički njihale stotine malih figura, prizivajući kroz
pesmu duhove Volfsktaga. Menionu su se usta osušila pri pomisli na ono što bi im
se dogodilo kada bi ih ti mali Gnomi uhvatili. Mislio je sa tugom i zebnjom na
Hendela, strahujući za njegovu sudbinu. Dok su putnici pod okriljem sve ređeg
rastinja išli nagore, sporije i sa više oklevanja, Balinor je neprekidno držao na oku
Gnome u podnožju. Durin i Dajel su se kretali kao mačke, lake i hitre elfske noge
nosile su ih nečujno preko suvog i lomnog granja. I Menion baci pogled na sve bli-
že Gnome, na njihova žućkasta tela koja su se povijala u ritmu bubnjeva, znojava
od višečasovne igre prizivanja bogova i molitve upućene planinama.
Povorka sa nosilima je najzad stigla na kraj zaklona, i Balinor pokaza rukom na
nezaštićeni prostor koji ih je delio od gustih šuma Anara. Čistina je bila velika, sa
retkim busenjem i gomilicama trave osušene od sunca. U podnožju, ispod njih, pe-
vali su Gnomi osvetljeni vatrom, u najboljem mogućem položaju da primete sva-
koga ko bi pokušao da pređe preko osvetljene čistine na južnoj padini. Dajel, je bio
u pravu – svaki pokušaj prolaza pod ovim uslovima bio bi čisto samoubistvo. Me-
nion podiže oči i shvati da bi dalji uspon sa bolesnim Vejlanima bio uzaludan pred
liticom visokom nekoliko stotina stopa, koja je stremila svom nevidljivom vrhu.
Okrete se i ponovo pogleda brisani prostor koji mu se učini daljim nego ikad. Bali-
nor im dade znak da stanu i okupi ih u krug oko sebe.
– Menion će izaći iz zaklona – prošaputa oprezno. – Kada pogodi cilj i Gnom
padne, Hendel će na sebe privući njihov bes i njihovu pažnju, i to visoko gore, na
onoj drugoj padini. Do sada je već morao tamo da stigne. Kada Gnomi jurnu u
poteru za njim, mi ćemo pokušati da pređemo preko čistine, što brže možemo. Ne
okrećite se i ne zagledajte, terajte pravo napred!
Ostali klimnuše glavom i sve se oči zaustaviše na Menionu, koji skide tobolac s
leđa i iz njega izvuče dugačku crnu strelu. Za trenutak je oklevao, gledajući nadole
kroz koprenu dr veća u stotine malih Gnoma. Tek onda je shvatio šta se od njega
očekuje. Trebalo je da ubije Gnoma, da ga ubije ne u okršaju, ne u borbi, nego iz
zasede, iz prikrajka, i da mu pri tom ne pruži priliku da se brani. Osetio je da to ni-
kada neće moći da uradi, da nije prekaljeni borac poput Balinora, da ne poseduje
Hladnu odlučnost i neumoljivost Hendelovu. Bio je drzak, pa i hrabar s vremena
na vreme, spreman da se odupre svakome u otvorenoj borbi, ali ubica nije bio. Po-
gledao je ostale i svi su to pročitali u njegovim očima.
– Moraš to uraditi! – prošaputa muklo Balinor, a u očima mu zaplamsa divlja od-
lučnost.
Durinovo lice je u polutami bilo sumorno i sleđeno nesigurnošću. Dajel je gle-
dao pravo u Meniona, razrogačenih očiju, uplašen odlukom sa kojom se brđanin
suočavao; sa svojim posivelim licem i izgubljenim izrazom ličio je na avet.
– Ne mogu da ga ubijem na taj način. – Menion nehotice zadrhta na svoje reči.
– Čak ni po cenu toga da spasem živote svojih prijatelja...
Balinor je zurio u njega, očekujući nastavak.
– Posao mogu da obavim – produži Menion posle kratkog razmišljanja i još jed-
nom pogleda u dolinu u podnožju. – Ali ga moram obaviti na neki drugi način.
Bez daljih objašnjenja krenuo je ka grupi dr veća i čučnuo na ivicu, skoro van nji-
hovog okrilja. Brzo je prešao pogledom po Gnomima i zaustavio ga na jednom od
starešina koji je stajao daleko od klanca uzdignuta, usahla žuta lica, ispruženih ruči-
ca, držeći u njima kao na žrtveniku drugu posudu punu sjajne žeravice. Stajao je
nepokretan i pevao sa ostalim gnomskim vođama, okrenut ulazu u Volfsktag. Me-
nion izvuče drugu crnu strelu i položi je na zemlju. Na jednom kolenu se udaljio iz
zaklona, stavio u luk prvu strelu i duboko uzdahnuo. Njegovi saputnici su čekali,
mračni, skamenjeni, bez daha, na ivici zaklona i netremice gledali u strelca. Za tre-
nutak se učinilo da je sve stalo, a onda je strela uz fijuk izletela iz luka i sunovratila
se ka meti. Tako reći u produžetku istog pokreta, Menion je stavio drugu strelu,
ponovo duboko uzdahnuo i odapeo je zaslepljujućom brzinom, a odmah zatim se
srušio ispod najbližeg dr veta.
Sve se odvijalo tako brzo da niko nije uspeo da vidi sve – svako je pojedinačno
opazio po deo strelčeve akcije i scene koja je usledila među zatečenim Gnomima.
Prva strela je pogodila dugačku posudu u ispruženim rukama gnomskog starešine.
Posuda se rasprsla u hiljadu parčića, a blistava cr vena žar se razlila na sve strane.
Već u sledećem trenutku –dok su zaprepašćeni Gnom i njegovi još neotkriveni
pratioci stajali ukočeni u mestu – druga strela zarila se u poluokrenutog, izloženog
poglavicu. Njegov krik odjeknuo je svom dužinom i širinom vatrom osvetljenog
Klanca od Nefrita. Vremenski razmaci bili su odmereni do savršenstva. Sve se zbi-
lo tako brzo da čak ni žrtva nije imala vremena da pomisli odakle su prva opomena
i napad usledili i ko bi mogao biti taj zagonetni napadač. Ranjeni gnomski vođa se
malo teturao, obuzet užasom i bolom, a njegovi zaprepašćeni podanici su buljili u
njega ne shvatajući šta se dešava. Njihovo slavlje bilo je surovo prekinuto, a jedan
od starešina podmuklo napadnut iz zasede. Osećanja su se munjevito smenjivala,
od poraženosti i poniženja do opasnog gneva.
Nekoliko sekundi pošto su se strele zarile u živu metu, pre nego što je iko imao
vremena da se pribere, jedna buktinja se pojavila daleko u Klancu, na gornjim
obroncima severne padine. Njen ogromni plamen zaparao je noćno nebo; izgleda-
lo je da se zemlja pobunila, u odgovor na krike osvetnički raspoloženih Gnoma. Is-
pred jezika buktinje stajala je stamena, nepomična prilika Patuljka Hendela, ruku
uzdignutih u izazovu; u jednoj je ruci preteći mahao teškim buzdovanom, poziva-
jući na obračun sve one koji su ga gledali. Njegov smeh je zaglušno odzvanjao niz
stenovite litice.
– Dođite k meni, Gnomi, vi, zemaljski crvi! – gr meo je podsmešljivo. – Dođite i
borite se, ali prvo ustanite! Ništa nećete postići ako nastavite da sedite i ležite! Vaši
luckasti bogovi ne mogu vas spasti moći jednog Patuljka! Ostavite, zato, na miru te
duhove Volfsktaga!
Iz gomile Gnoma podigao se zastrašujući urlik besa. Oni su, tako reći do pos-
lednjeg čoveka, jurnuli u Klanac od Nefrita, u poteru za podsmešljivom prilikom
koja je stajala na padini iznad njih – spremni da mu iščupaju srce, od stida i poniže-
nja koje im je naneo. Gađati strelom jednog od vođa bilo je samo po sebi Dovoljno
strašno, ali povrediti njihov ponos, njihovu veru i hrabrost bilo je neoprostivo.
Neki Gnomi su odmah prepoznali Patuljka i izvikujući njegovo ime kroz urlike
zahtevali njegovu smrt. Dok su Gnomi slepo jurišali ka klancu, zaboravivši sveča-
nost i upaljene vatre, četiri prilike na padini hitro su digle nosila i dragoceni tovar i
nečujno, pognuti, krenuli preko nezaštićene južne padine, izloženi svetlosti vatre iz
podnožja. Njihove senke ocrtavale su se avetinjski na glatkoj površini stenja. Niko
se nije osvrnuo da vidi šta se događa sa razbesnelim Gnomima; išli su napred kao
sumanuti, očiju prikovanih za zaštitničku tamu Anarskih šuma.
Zahvaljujući pravom čudu, stigli su u sigurno skrovište šume. Tu su se zaustavili,
jedva dišući u hladnoj senci dr veća, osluškujući zvuke u klancu. Ispod njih je prilaz
u Nefrit bio gotovo pust – samo je nekoliko Gnoma stajalo u krugu, dok je jedan
od njih pokušavao da ranjeniku izvadi strelu iz tela. Menion se nasmeja na taj pri-
zor duboko u sebi, a taj se smeh odrazi kao bledi osmeh na uskom licu. Osmeh se,
međutim, brzo ugasi: na severnoj padini buktinje su zaplamsale divljim plamenom.
Pomahnitali Gnomi pohrlili su uz padinu sa svih strana; ličili su na nepreglednu
povorku žutih mrava, čiji je predvodnik već stigao na domak buktinje. Hendela nije
bilo na vidiku, stajao je po svoj prilici negde zaklonjen na padini. Putnici su stajali i
ćutali nekoliko minuta, a onda je Balinor dao znak da nastave put. Klanac od Ne-
frita ostao je iza njih.
U gustoj šumi vladala je duboka tama kada su begunci izašli iz svetlosti gnom-
skih vatri. Balinor je mesto predvodnika poverio Princu od Leaha, naloživši mu da
krene niz južnu padinu i pronađe put koji bi ih odveo na zapad. Nije potrajalo
dugo, a oni su naišli na pravu stazu, pa je mala četa pošla u centralni Anar. Krošnje
iznad njihovih glava zaklanjale su nejaku svetlost dalekih zvezda, a zeleno dr veće
ivičilo je puteljak kao neki crni zid. Vejlani su se opet grčili i trzali na nosilima, ječe-
ći bolno i pored povoja na ustima. Njihovi spasioci su počeli da gube nadu u oz-
dravljenje. Otrov se polako uvlačio u njihova tela i razarao ih, a kada veća količina
dospe do srca, kraj će biti brz i neminovan. Četiri obeshrabrena člana čete nisu
znali koliko je braći Omsford preostalo do toga časa, kao što nisu mogli da proce-
ne koliko su daleko od eventualne pomoći. Jedini prijatelj koji je dobro poznavao
središnji Anar nalazio se iza njih i, okružen neprijateljima, borio se za goli život.
Odjednom se, tako brzo da niko nije stigao da skrene sa puteljka i izbegne na-
pad, iz dr veća pred njima pojavila grupa Gnoma. Za trenutak su svi stajali nepo-
mično; svaka grupa je pokušavala da u tmini razazna onu drugu, ali je ubrzo i jed-
noj i drugoj bilo jasno sa kim se sučelila. Begunci hitro spustiše teška nosila i pore-
đaše se širinom staze jedan pored drugoga. Gnomi, njih desetak dvanaestak, zbiše
se, a jedan od njih nestade u dr veću.
– Ode po pomoć – prošapta Balinor. – Ako ih odmah ne napadnemo, stići će im
pojačanje i uništiće nas za tili čas.
Samo što je izgovorio poslednje reči, Gnomi ispustiše ratnički poklič i ustremiše
se na četu, vitlajući kratkim, opasnim mačevima čije su oštrice zloslutno blistale.
Tihe strele Meniona Leaha i elfske braće oboriše tri Gnoma, a ostali se baciše na
neprijatelja kao divlji vuci. Dajela je napad skoro oborio na zemlju i izvesno ga vre-
me nije bilo na vidiku. Balinor se čvrsto i odlučno odupro napadačima, a oštrica
ogromnog mača posekla je u jednom zamahu nadvoje dvojicu nesrećnih Gnoma.
Nekoliko sledećih minuta bilo je ispunjeno oštrim kricima i dahtanjem boraca na
uskom puteljku. Gnomi su nastojali da sruše protivnike, a branioci su opet pokuša-
vali da se po svaku cenu održe između divljih neprijatelja i svoja dva ranjenika. Na
kraju, Gnomi su se pretvorili u gomilu leševa na kr vavoj stazi. Dajel je zadobio oz-
biljnu povredu rebara na koju mu je stavljen zavoj, a Menion i Durin niz manjih
rana. Balinor je jedini ostao neozleđen; njegovo je telo protiv gnomskih mačeva
dobro štitio oklop ispod dugačkog ogrtača. Pobednici su se zadržali tek toliko koli-
ko je bilo potrebno da povežu Dajelu ranu na rebrima i podignu nosila. Put su nas-
tavili u još većoj žurbi, jer će Gnomi krenuti u poteru za njima čim pronađu svoje
mrtve drugove. Menion je pokušavao da pogodi sate po položaju zvezda i vreme-
nu koje su proveli na putu od zalaska sunca u planinama Volfsktaga, ali je na kraju
zaključio samo toliko da je zora blizu. Brđanin je osećao kako mu težak umor za-
hvata bolne ruke i zateže mišiće. Svi su se nalazili na izmaku snage, beskrajno is-
crpljeni dugim putovanjem i sukobima sa čudovištem u Volfsktagu i Gnomima.
Držali su se na nogama samo zato što su znali šta bi se dogodilo sa Vejlanima kada
bi se zaustavili. I pored tog saznanja, pola sata posle kratke borbe sa Gnomima
Dajel se sruši od iznurenosti i gubitaka krvi. Trebalo im je nekoliko minuta da ga
osveste i dignu na noge. Ali, hod je bivao sve sporiji i teži.
Balinor je bio primoran da već posle nekoliko minuta naredi drugi predah. Seli
su, skupivši se pored puta i prvi put postali svesni buke koja ih, je ponovo okruži-
vala. U daljini su se opet čuli krici i prigušeni ritam bubnjeva. Gnomi su očigledno
saznali za njihovo prisustvo i poslali u poteru za njima veći broj svojih lovaca. Čini-
lo se da je čitava Anarska šuma puna ljutih Gnoma, koji pretražuju sva brda u nas-
tojanju da pronađu tog neprijatelja kome je pošlo za rukom da promakne pored
njih, pobije desetak lovaca i pobegne iz klopke. Menion umorno pogleda mlade
Vejlane, čija su bleda lica bila natopljena znojem. Čuo je kako ječe kroz zavoj na
ustima, video kako im se udovi grče od otrova koji je nezaustavljivo tekao kroz os-
labljena tela. Gledao je u njih i odjednom osetio da ih je na neki način izdao onda
kada im je bio najpotrebniji i da oni sada plaćaju cenu njegovog promašaja. Besneo
je u sebi zbog cele te sumanute ideje o odlasku u Paranor i traganju za drevnom re-
likvijom, bez ikakvih izgleda da spasu i sebe i druge od Gospodara Vorloka. Ali
čim mu je ta misao prošla kroz glavu, znao je da je pogrešno preispitivati nešto što
su od prve prihvatili kao jedinu mogućnost i jedini izlaz. Tužno je još jednom po-
gledao Flika, pitajući se zašto nisu postali bolji prijatelji.
Durinovo šaptanje izgovoreno upozorenje nateralo ih je da se povuku sa izlože-
ne staze i da se, zajedno sa nosilima, sklone u dublje senke dr veća. Prućili su se po
zemlji i nemo čekali. U sledećem trenutku odjeknuo je bat teških čizama po pus-
tom puteljku i, iz pravca iz kojeg su i sami došli pojavila se iz mraka grupa gnom-
skih ratnika idući ka njihovom skrovištu. Balinor je odmah shvatio da je neprijatelj
suviše brojan da bi sa njim stupili u borbu i čvrsto je uhvatio Meniona za rame da
spreči svaki nerazuman pokret. Gnomi su išli stazom, jedan iza drugoga; žuta lica
bila su kao od kamena pod zvezdanim sjajem, a široko razmaknute oči nepoverlji-
vo preletale po tamnoj šumi. Stigli su do mesta gde su ležali begunci i nastavili put,
i ne sluteći da im je plen na domaku ruke. Kada su nestali sa vidika i kada je išče-
zao svaki šum, Menion se obrati Balinoru.
– Nema nam spasa ako ne nađemo Alanona. Ako nam ne stigne pomoć, neće-
mo preći ni hiljadu metara noseći Šiu i Flika u ovim uslovima.
Balinor klimnu glavom, ali ne reče ništa. Bio je savršeno svestan situacije u kojoj
su se nalazili, ali bi svaki zastoj u ovome času bio gori od ponovnog susreta sa
Gnomima. Ranjenu i bolesnu braću nisu mogli ostaviti u šumi, sa nadom da će ih
zateći na istom mestu kada se vrate sa pojačanjem. Rukom je dao znak za polazak.
Bez reči su podigli nosila i nastavili mukotrpni hod, svesni činjenice da su Gnomi
ispred i iza njih. Menion je neprestano mislio o tome šta se događa sa hrabrim
Hendelom. Izgledalo je nemoguće da dovitljivi Patuljak, i pored sveg iskustva u
planinskim borbama, može dugo da izmiče pomahnitalim Gnomima. U svakom
slučaju, Hendel nije bio u goroj situaciji od njih koji su lutali po Anaru sa dva teška
ranjenika, bez ikakvih izgleda da im neko pritekne u pomoć. Ako ih Gnomi prona-
đu pre nego što stignu u bezbednije sklonište, ishod je sasvim izvestan – mislio je
Menion.
I ovoga puta su izoštrene Durinove uši prve načule bat koraka koji su se pribli-
žavali. Svi se trgoše i opet zađoše u zaklon dr veća. Tek što su se sklonili sa puteljka
i bacili u šumsko zelenilo, iskrsle su iz dr veća neke prilike. Čak i pri slaboj svetlosti
zvezda, Durinove oštre oči odmah su prepoznale vođu male grupe: pred njima se
nalazio gorostas obavijen dugim crnim ogrtačem. U sledećem trenutku Alanona su
opazili i ostali. Ali Durinov nagli pokret upozorenja ugušio je uzvike olakšanja na
usnama Balinora i Meniona. U tami su se jasno ocrtale male, u belo obučene prili-
ke: u pratnji visokog istoričara nalazili su se, nedvojbeno, Gnomi.
– Izdao nas je! – zaprepašćeno prošapta Menion i ruka mu instinktivno pođe ka
lovačkom nožu zadenutom za pojasom.
– Ne, čekaj malo! – naredi Balinor.
Alanon se mirno približavao stazom, a duboko usađene oči ispod mrkih obr va
gledale su napregnuto i pravo napred. Menion je znao da će ih Alanon brzo prona-
ći i zategnutih mišića spremao se na skok – bez obzira na ishod, jednim udarcem
uništiće izdajicu, jer mu se druga prilika više nikada neće ukazati. Gnomi u belim
odorama pratili su svoga vođu, neprozirnih lica. Odjednom se Alanon zaustavi i iz-
nenađeno pogleda oko sebe, kao da je osetio njihovo prisustvo. Menion je hteo da
skoči, ali ga je za tle prikovala graničareva teška ruka.
– Balinore! – mirno uzviknu istoričar i stade kao ukopan.
– Pusti me! – zatraži Menion besno od Princa od Kalahorna.
– Oni nisu naoružani! – Balinorov šapat utiša Menionov gnev i primora ga da
ponovo baci pogled na belo obučene Gnome pored Alanona. Oružja, vidljivog
bar, nije bilo.
Balinor polako ustade i uputi se ka stazi, čvrsto stežući svoj veliki mač. Pošavši
za njim, Menion kroz granje opazi Durina, sa strelom zapetom u luku. Alanon im
pođe u susret sa uzdahom olakšanja i pruži ruku Balinoru; naglo se trže kada se
srete sa otvorenim nepoverenjem u Balinorovim očima i neprikrivenom gorčinom
na Menionovom licu. Stajao je, zaprepašćeno, a onda se okrenuo malim prilikama
koje su ga štitile s leđa.
– Ne, ne, sve je u najboljem redu! – uzviknu uzbuđeno. – Ovo su prijatelji. Ne
nose oružje i ne gaje mržnju prema vama. Oni su iscelitelji, lekari.
Niko se nije pokrenuo. Balinor prvi vrati veliki mač u korice i čvrsto steže Ala-
nonovu ispruženu ruku u znak dobrodošlice. To ponovi i Menion, još uvek nepo-
verljiv prema Gnomima koji su mirno čekali na stazi.
– A sada mi ispričajte šta se dogodilo – naredi Alanon, preuzimajući ponovo ko-
mandu nad iscrpljenom četom. – Gde su ostali?
Balinor mu na brzini ispriča šta im se sve dogodilo u Volfsktagu, od pogrešnog
puta na raskrsnici, preko borbe sa nakazom u razvalinama mrtvog grada, do puta u
Klanac od Nefrita i plana koji im je omogućio da se provuku pored hiljada Gno-
ma. Čim je čuo da su Vejlani teško bolesni, Alanon se obrati svojim Gnomima i
obavesti sumnjičavog Meniona da su jedino oni kadri da izleče njegove prijatelje.
Balinor je nastavio sa pričom, dok su se u belo obučeni gnomski vidari nadneli nad
ranjene Vejlane i, očigledno ozbiljno zabrinuti posle pažljivog pregleda, počeli da ih
trljaju tečnostima iz svojih bočica. Menion je tu scenu posmatrao sa strepnjom, pi-
tajući se zašto bi ovi Gnomi bili različiti od ostalih. Kada je Balinor završio priču,
Alanon je užasnuto odmahnuo glavom.
– Sve je moja greška, moja pogrešna računica, sve se dogodilo mojom krivicom
– vajkao se ljutito. – Suviše sam bio usredsređen na dalje putovanje i nisam obratio
dovoljno pažnje na neposrednu opasnost. Ako se ova dva mladića ugase, čitavo
putovanje i sav napor biće potpuno uzaludni!
Pošto se opet obratio Gnomima, jedan od njih se hitro uputi stazom koja se pe-
njala ka Klancu od Nefrita.
– Poslao sam jednoga do njih da vidi može li se išta saznati o Hendelu. I za nje-
govu sudbinu sam ja isključivi krivac.
Naredio je gnomskim vidarima da podignu nosila sa Vejlanima i cela grupa kre-
nula je stazom u pravcu zapada. Gnomi sa nosilima bili su predvodnici, a iznureni
članovi čete išli su umorno i polako za njima. Mali lekari su previli ranu na Dajelo-
vim rebrima, tako da je mladi Elf sada bio kadar da korača bez pomoći. Dok su
putnici išli pustom stazom, Alanon im je objasnio zbog čega u ovom kraju ne
mogu sresti gnomske lovce.
– Približavamo se zemlji Stora, kako se nazivaju Gnomi iz moje pratnje – oba-
vestio je Alanon saputnike. – Svi Stori su vidari. Izdvojeni od ostalih sunarodnika i
svih ostalih rasa, posvetili su se isključivo pomaganju onih kojima je potrebno uto-
čište ili lekarska pomoć. Sami vladaju svojom zemljom i beskonačno su daleko od
sitnih zađevica i svađa drugih nacija. Žive, dakle, onako kako je malo ko u stanju.
Svi ih u ovom delu sveta poštuju i cene. Njihova zemlja, u koju ćemo uskoro ući,
zove se Storlok. To je posvećeno tle na koje se nijedna gnomska četa ne bi usudila
da kroči, osim ako nije pozvana. Poziv upućen nama najdragoceniji je dar ove noći.
Objasnio im je još i to da već godinama prijateljuje sa tim bezazlenim i požrtvo-
vanim narodom i da je, deleći njegove tajne, po nekoliko meseci provodio sa njima.
Stori će, u to uopšte ne treba sumnjati, izlečiti mlade Vejlane od svih bolesti kojima
behu izloženi. Oni su najbolji iscelitelji na svetu, a nije nimalo slučajno to što su
mu se pridružili na povratku u Anar, kuda je bio krenuo da bi se sa saputnicima na-
šao kod Klanca od Nefrita. Kada je od jednog Gnoma na granici Storloka dobio
izveštaj o neobičnim događajima i saznao da Gnomi ta zbivanja objašnjavaju tako
što smatraju da su duhovi zabranjene zemlje odlučili da ih unište – Alanon je za-
molio Store da krenu sa njim u traganje za prijateljima, uplašen mogućnošću da su
teško povređeni u događajima pred Klancem.
– Nije mi, na žalost, ni palo na pamet da bi čudovište, čije sam prisustvo osetio
u dolini Volfsktaga, moglo biti toliko inteligentno da ukloni moje oznake – priznao
je ogorčeno. – Trebalo je da budem mnogo obazriviji, trebalo je da nekim drugim
znacima obezbedim raskrsnicu. A što je još gore, kroz Klanac od Nefrita prošao
sam u rano popodne, ne znajući, naravno, da će se Gnomi okupiti pred njim iste
večeri u čast planinskih duhova. Kako bilo da bilo, naneo sam vam svima nenadok-
nadivu štetu.
– Svi smo pogrešili – izjavi Balinor, iako Menion baš nije bio spreman da se sa
njim saglasi. – Da smo svi zajedno više pazili, mnoge nam se nedaće ne bi dogodi-
le. Ali sada je najvažnije da se Šia i Flik izleče i da se nešto učini za Hendela pre
nego što ga pronađu gnomske patrole.
Išli su tako ćuteći izvesno vreme, suviše umorni da misle o bilo čemu i usredsre-
đeni isključivo na napor da nogu pred nogu stignu do obećane sigurnosti sela Sto-
ra. Staza je krivudala u nedogled kroz dr veće Anarske šume i ubrzo su četvorica
klonulih putnika izgubila svaki osećaj za prostor i vreme i lagano tonula u obamr-
lost. Noć je polako izmicala i ustupala mesto pr vim znacima zore. Oni, međutim,
još ne behu stigli na cilj. Tek sat kasnije ugledaše svetlost seoskih vatri i posle neko-
liko koraka nađoše se u selu, okruženi belim, avetinjskim Storima koji su ih netre-
mice posmatrali tužnim očima.
Kada su ušli u jednu od niskih kuća, putnici se bez reči sručiše na meke krevete,
isuviše umorni da se umiju ili svuku. Za nekoliko sekundi svi su zaspali dubokim
teškim snom, svi osim Meniona Leaha, koji se borio protiv neumoljivog sna i po-
kušavao da pomračenim očima pronađe Alanona. Kada se uverio da visoki istori-
čar nije u sobi, ustao je iz mekog kreveta i posrćući otvorio dr vena vrata koja su,
koliko se sećao, vodila u susednu odaju. Teško se oslonivši o dovratak, osluškivao
je odlomke razgovora koji se vodio između Alanona i Stora. U polusnu je čuo kako
mali, beli vidari tvrde da će se Vejlani brzo oporaviti uz dobar odmor i specijalno
lečenje. Na to su se ulazna vrata širom otvorila i u kuću je uletelo nekoliko Stora,
vičući u šoku i očajanju. Alanonov duboki glas je mirno i hladno prekinuo bujicu
nerazumljivih reči.
– Šta ste otkrili? – upita on. – Da li je zbilja tako strašno kao što smo se plašili?
– Uhvatili su nekoga u planini – začu Menion bojažljiv odgovor. – Ko je to bio
nemoguće je reći, jer su svoj plen raskomadali!
Užasnut čak i u potpunoj obamrlosti, brđanin se uspravi i posrćući se vrati u to-
liko željeni krevet, ne mogući da veruje u reči koje je čuo. Duboko u njemu otvara-
la se ogromna praznina. Ne uspevajući da pronađu put do suvih očiju, suze nemoći
i besa skupljale su se u grlu sve dok Princ od Leaha nije konačno utonuo u san što
bodri i teši.
SVESKA DRUGA
 1.
Zmajevi Zubi

Sledećeg dana, u poslepodnevnim satima, Šia je konačno otvorio oči. Ležao je u

udobnom, dugačkom krevetu, ušuškan u čiste čaršafe i meku ćebad. Umesto lovač-
kog odela imao je na sebi široku belu košulju, vezanu oko vrata. U krevetu do nje-
ga ležao je usnuli Flik, čije široko lice više nije bilo ni izmučeno ni bledo: život se
beše vratio u obraze i ono je u snu delovalo mirno i spokojno. Nalazili su se u ma-
loj sobi sa gipsanim zidovima i tavanicom poduprtom teškim dr venim gredama.
Kroz prozore je mladi Vejlanin mogao videti dr veće Anara i blistavo plavetnilo
poslepodnevnog neba. Šia nije imao predstavu o tome koliko je dugo bio u nesves-
tici i šta se sve događalo dok ga nisu doneli u ovu nepoznatu sobu. Izvesno je bilo
samo to da ga je čudovište iz Volfsktaga skoro uništilo, da i on i Flik živote duguju
svojim saputnicima. Pažnju mu je ubrzo privukao šum vrata koja se otvoriše u dnu
sobička i na kojima se pojavio Menion Leah.
– Vidim, prijatelju stari, da si se vratio u svet živih. – Brđanin se blago osmehi-
vao prilazeći Šiinom krevetu. – Baš si nas uplašio, da znaš.
– Uspeli smo, zar ne? – Šia se radosno nasmeja tom dobro poznatom, šaljivom
glasu.
Menion klimnu glavom i okrete se Fliku koji je, ležeći na leđima, polako poči-
njao da se budi i miče. Stameni Vejlanin je otvorio oči i začuđeno pogledao iscere-
no lice mladog brđanina.
– Sveti bože, znao sam da je suviše lepo da bi bilo istinito – bolno je zaječao. –
Čak ni mrtav ne mogu da mu umaknem. To se zove prokletstvo!
– I stari Flik se potpuno oporavio – nasmeja se kratko Menion. – Nadam se da
ceni izvanredne napore koje je zahtevalo prenošenje njegovog teškog i nezgrapnog
tela od Volfsktaga dovde.
– Biću više nego zgranut onoga dana kada ti uložiš i najmanji napor u neki po-
šten posao – promrmlja Flik, pokušavajući da otre san sa očiju. Zatim uzvrati
osmeh Šii i mahnu mu rukom.
– Gde smo mi to? – upita radoznalo Šia, nastojeći da sedne, još uvek slab i iscrp-
ljen. – Koliko sam dugo bio u nesvestici?
Menion se spusti na ivicu kreveta i ponovi čitavu priču vezanu za njihovo puto-
vanje posle spasenja od čudovišta u dolini. Govorio je o napornom maršu u Kla-
nac od Nefrita i susretu sa Gnomima ispred njegovog ulaza, o planu da se oni za-
obiđu i ishodu tog plana. Počeo je da zamuckuje pričajući o Hendelovoj žrtvi. Lica
Vejlana odražavala su bol i zaprepašćenje dok je Menion govorio o jezovitoj smrti
neustrašivog Patuljka u rukama razjarenih Gnoma. Zbog toga je brđanin brzo pre-
šao na drugi deo priče i objasnio im kako su lutali po Anaru sve dok ih nije prona-
šao Alanon u pratnji čudnih Stora, koji su im izvidali rane, izlečili od otrova i doveli
u kuću gde se i sada nalaze.
– Ova se zemlja zove Storlok – završio je Leah svoju priču. – Njeni stanovnici
su Gnomi koji su sav svoj život posvetili lečenju bolesnih i ranjenih. Čudesno je šta
sve oni znaju. Imaju, na primer, melem koji, stavljen na otvorenu ranu, uspeva da je
zaceli za nepunih dvanaest časova. U to sam se uverio sopstvenim očima, gledajući
kako Dajelu zarašćuju sve povrede.
Šia je s nevericom vrteo glavom i upravo je hteo da pita za još neke pojedinosti,
kada se vrata ponovo otvoriše i u sobu uđe Alanon. Koliko je Šia mogao da se seti,
mrki putnik-lutalica je prvi put delovao srećno i opušteno, a njegovo inače mračno
lice osvetljavao je ovoga puta iskren osmeh olakšanja. Gorostas brzo priđe kreveti-
ma i zadovoljno klimnu glavom.
– Milo mi je što ste se obojica oporavili od povreda i rana. Bacili ste me u ozbilj-
nu brigu, ali se po svemu čini da su Stori valjano obavili svoj posao. Da li se oseća-
te dovoljno snažni da ustanete i malo se prošetate, pa čak možda i da nešto pojede-
te?
Šia upitno pogleda Flika i obojica klimnuše glavom.
– Vrlo dobro, pođite onda sa Menionom i okušajte snagu – predloži im istoričar.
– Važno je da se osećate dovoljno bodri za put koji vas uskoro očekuje.
Rekavši to, Alanon izađe iz sobe i tiho zatvori vrata za sobom. Mladići ga isprati-
še pogledom, pitajući se kako mu polazi za rukom da i dalje u ophođenju sa njima
bude tako hladan i for malan. Menion sleže ramenima i reče da ide po njihova lo-
vačka odela, koja u međuvremenu behu očišćena i uređena. Izašao je iz sobe i ubr-
zo se vratio sa odećom, pa se Vejlani sa mukom digoše iz kreveta. Dok su se njih
dvojica oblačila, Leah je dopunio priču o Storima. Objasnio je kako je u pr vom tre-
nutku prema njima bio krajnje nepoverljiv, samim tim što su Gnomi, i kako se
strah vrlo brzo raspršio kada se uverio sa kakvom predanošću i veštinom neguju
Vejlane. Ostali saputnici su proveli spokojnu noć i sada su, rastureni po selu, uživali
u kratkom predahu na putu za Paranor.
Pošto su izašli iz sobe, mladići uđoše u drugo zdanje u čijoj se ručaonici hranilo
celo selo i u kojoj ih poslužiše obilnim količinama toplih jela. I pored sve iscrplje-
nosti, Vejlani su za tili čas slistili nekoliko hranljivih obroka. Kada su utolili glad,
Menion ih izvede u selo gde se sretoše sa oporavljenim i čilim Durinom i Dajelom,
koji nisu krili radost što Vejlane ponovo vide na nogama. Na Menionov predlog,
petorka se odšetala do južnog dela sela da bi obišla neobično Plavo Jezerce kojim
su se brđaninu Stori pohvalili toga jutra. Za nekoliko minuta stigli su do jezera, seli
na njegovu ivicu ispod visoke žalosne vrbe i zagledali se ćuteći u mirnu plavu povr-
šinu. Menion im reče da Stori mnoge svoje meleme i balsame pripravljaju sa vo-
dom ovog ribnjaka, a ona, kako kažu, sadrži posebne lekovite elemente koji se ne
mogu naći nigde na svetu. Šia okusi vodu i zaključi da se razlikuje od svega onog
što je do tada imao prilike da upozna i da je prijatna za piće. Plavo Jezero bilo je
tako tiho i prijatno da su svi sedeli bez reči, uživajući i zaboravljajući predstojeće
opasno putovanje, razmišljajući o svojim domovima i dragim bićima što su ih u nji-
ma ostavili.
– Ovo me jezero podseća na Beleal, na moj dom u Zapadnoj Zemlji. – Durin se
osmehivao samome sebi, provlačeći prst kroz vodu i ocrtavajući neku sliku koju je
samo on bio kadar da vidi. – Tamo, u mom zavičaju, možete naći istu ovakvu tiši-
nu i isto spokojstvo koji vladaju oko ovog ribnjaka.
– Vratićemo se tako brzo da se nećeš ni osvestiti – obeća mu Dajel, a zatim do-
dade žustro, gotovo dečački: – I ja ću se oženiti Linlisom i imaćemo mnogo dece.
– Taman posla – izjavi neočekivano Menion. – Ostani sam da bi bio srećan.
– Ali ti nisi video Linlisu, Menione – odgovori mu Dajel sa neizmernom radoš-
ću. – Ona ne liči ni na jedno biće koje si do sada sreo. Ta nežna, beskrajno draga
devojka lepa je onoliko koliko je ovaj ribnjak bistar.
Menion zavrte glavom u podsmešljivom očajanju i blago potapša krhkog Elfa
po ramenu, izrazivši kroz osmeh puno razumevanje za duboka osećanja koja je de-
čak gajio prema mladoj Elfljanki. Ponovo je zavladala tišina u kojoj su svi, obuzeti
svojim mislima, i dalje netremice zurili u plave vode lekovitog storskog jezera.
Neočekivano, Šia se okrete i upita:
– Mislite li da radimo prave stvari? Mislim na naše putovanje i sve ostalo vezano
za njega. Da li se vama ono čini vrednim svih žrtava?
– Čudno zvuči to pitanje sa tvojih usana, Šia – primeti zamišljeno Durin. – Koli-
ko ja shvatam stvari, ti na tom putu najviše gubiš. Ti si, u stvari, i cilj tog putovanja.
Da li se tebi ono čini vrednim svih žrtava?
Šia je razmišljao nekoliko trenutaka, dok su ga ostali posmatrali nemo i netremi-
ce.
– Nije pošteno pitati ga tako nešto – branio je Flik brata.
– Jeste, pošteno je – preseče ga trezveno Šia. – Svi vi stavljate živote na kocku
zbog mene, a ja jedini izražavam sumnju u ono što činimo. Ali ni ja sam sebi ne
umem da odgovorim na to pitanje, zato što još ne znam šta se događa. Ne verujem
da neko od nas ima celovitu predstavu o svemu.
– Shvatam šta hoćeš da kažeš – složi se Menion sa Šiom. – Alanon nam nije sve
rekao, nije nam u potpunosti otkrio šta bi trebalo da radimo na tom našem putova-
nju. Postoje još mnoge stvari oko Mača od Šanare o kojima ništa ne znamo.
– Da li je ikada iko video Mač? – iznenada upita Dajel, i na to pitanje svi odmah-
nuše glavom. – Možda Mač od Šanare i ne postoji?
 – O, on i te kako postoji, po mom mišljenju – izjavi brzo Durin. – Ali šta ćemo,
kada jednom dođemo do njega, učiniti sa njim? Šta može Šia da uredi protiv moći
kojima raspolaže Gospodar Vorlok, šta može da uradi čak i sa Mačem od Šanare?
– Mislim da odgovor na to pitanje moramo prepustiti Alanonu – začu se glas iza
njihovih leđa.
Svi se okretoše i uzdahnuše sa olakšanjem – bio je to Balinorov glas. Dok im se
Princ od Kalahorna približavao, Šia se pitao zbog čega svi osećaju neizrecivi strah
od Alanona. Graničar sa osmehom pozdravi Šiu i Flika i sede pored njih.
– Pa, po svemu sudeći, naši napori da se probijemo kroz Klanac od Nefrita nisu
bili uzaludni. Drago mi je što vidim da ste obojica zdravi i čili.
– Strašno mi je žao Hendela – Šia je samom sebi zazvučao nespretno. – Znam
da ti je bio prisan prijatelj.
– Taj uračunati rizik nalagala je sama situacija – odgovori blago Balinor. – Hen-
del je vrlo dobro znao i šta radi i kakve izglede ima. Učinio je to za sve nas.
– Šta ćemo sad? – upita Flik.
– Sačekaćemo da Alanon donese odluku o našem daljem putovanju – odgovori
Balinor. – Mislim, uzgred budi rečeno, da mu moramo nepokolebljivo verovati.
Alanon je veliki čovek, dobar čovek, iako možda nekome ponekad tako ne izgleda.
On nam govori ono što misli da treba da znamo, ali, verujte mi, sam brine sve naše
brige. Zato ne budimo brzopleti u oceni njegove ličnosti.
– I tebi je jasno da nam nije sve rekao – zaključi Menion jednostavno.
– Uveren sam da nam je ispričao samo deo priče – složi se Balinor. – Ali, on je-
dini zna kakva opasnost preti našim zemljama. Mi mu strašno mnogo dugujemo;
poklonimo mu zato bar malo poverenja.
Ostali se složiše bez reči sa Princom od Kalahorna i to uglavnom iz poštovanja
prema graničaru, koji ih ipak nije ubedio u svoje razloge. To se naročito odnosilo
na Meniona koji je znao da je Balinor čovek izuzetne hrabrosti, ona vrsta ljudi koja
rađa velike vođe. Pošto su tu temu zanemarili, prešli su na razgovor o Storima i is-
toriji tog gnomskog ogranka i njihovom dugogodišnjem postojanom prijateljstvu
sa Alanonom. U trenutku kada je sunce počelo da zalazi, neočekivano im se na Pla-
vom Jezeru pridruži visoki istoričar.
– Želeo bih da se, čim završimo ovaj razgovor, Vejlani vrate u krevet i da se od-
more bar još nekoliko sati. Ne verujem, uostalom, da i ostalima neće prijati okrep-
ljujući san. Odavde ćemo krenuti oko ponoći.
– Zar odlazak nije preran za tako teške bolesnike kakvi su doskora bili Šia i Flik?
– oprezno upita Menion.
– Što se mora nije teško, brđanine. – Mrko lice izgledalo je skoro crno u svetlosti
sunca koje se gasilo. Niko od nas nema vremena za gubljenje. – Ako vesti o našem
zadatku i o našem prisustvu u ovom delu Anara dopru do Gospodara Vorloka, on
će odmah pokušati da ukloni Mač, a bez Mača je čitavo ovo putovanje besmisleno.
Š
 – Flik i ja smo sposobni za pokret – izjavi odlučno Šia.
– Kakav je sada naš plan putovanja? – upita Balinor.
– Noćas ćemo preći preko ravnice Rab, što će nam oduzeti oko četiri sata. Sa
malo sreće, neprijatelj nas neće otkriti na čistini, iako sam duboko uveren u to da
Nosioci znamenja mrtvačke glave uporno traže i Šiu i mene. Ostaje nam nada da
im nije pošlo za rukom da prate naš trag u Anar. To vam ranije nisam rekao, iz jed-
nostavnog razloga što ste imali dovoljno drugih muka, ali svako korišćenje elfskog
kamenja otkriva Broni i njegovim lovcima-tragačima najosetljivije tačke našeg po-
ložaja. Mističnu noć kamenčića može da otkrije svako biće iz sveta duhova, jer ga
ono samo upozorava da se neko mimo njih služi magijom.
– Kada smo, znači, koristili elfsko kamenje u Maglenoj Močvari... – izusti užas-
nuto Flik.
– Otkrili ste Skulima i položaj na kome se nalazite – završi Alanon rečenicu
umesto Flika. – Da se niste izgubili u magli i Crnim Hrastovima, mogli su nas još
onda uhvatiti na licu mesta.
Šia oseti jezu, setivši se kako su u tom času bili blizu smrti i pri tom ni slutili nisu
kakva im stvarna opasnost preti.
– Kad si već znao da korišćenje elfskog dragog kamenja privlači zle duhove, za-
što nam to nisi rekao? – upita Šia ljutito. – Zašto si nam uopšte i davao kamenčiće,
kada si znao šta će se dogoditi?
– Ja sam te blagovremeno upozorio, mladi prijatelju – začu se usporeni, mukli
glas koji je uvek najavljivao Alanonovu srdžbu. – Bez elfskih kamenčića bili biste
prepušteni na milost i nemilost drugim i mnogim isto toliko opasnim pojavama. To
drago kamenje je, uostalom, samo po sebi dovoljna zaštita od krilatih čudovišta.
Pokretom ruke Alanon dade znak da je svršeno sa pitanjima, da je razgovor za-
vršen, što je u Šii uvek izazivalo i budilo sumnju i bes. Ovoga puta ga je navelo da
bude još sumnjičaviji i još ljući. Uvek budnom Durinu je to odmah palo u oči i
zato on brzo stavi svoju umirujuću ruku mladom Vejlaninu na rame.
– A sad da se vratimo praktičnim stvarima – nastavi Alanon ravnijim, odmereni-
jim glasom. – Izložiću vam plan putovanja i molim vas da me ne prekidate. Put
preko ravnice Rab dovešće nas u samu zoru u podnožje Zmajevih Zuba. Te plani-
ne će nam pružiti potrebno okrilje i štitiće nas od progonitelja. Glavni problem je
prelaz preko njihovih visova i spuštanje na drugu stranu, u šume koje okružuju Pa-
ranor. Svi prevoji Zmajevih Zuba biće pod strogom prismotrom saveznika Gospo-
dara Vorloka, a svaki pokušaj da se oni pređu van utabanih staza i bogaza odneo bi
živote bar polovine naše male čete. Zbog toga ćemo preko planine preći putem na
kojem nas niko ne očekuje i koji niko ne nadgleda.
– Zaboga, Alanone! – uzviknu iznenađeno Balinor. – Ne nameravaš valjda da
nas sprovedeš kroz Grobnicu Kraljeva?!
 – Ništa nam drugo ne preostaje, ako mislimo da prođemo neopaženo. U Grob-
nicu Kraljeva možemo ući pri izlasku sunca, a pri njegovom zalasku se već može-
mo naći na drugoj strani planina, na prilazu Paranora, a da pri tom straža na prola-
zima toga uopšte ne bude svesna.
– Ali, sve priče kazuju da niko nikada nije uspeo da prođe živ kroz te pećine! –
priskoči Durin u pomoć Balinoru. – Niko se od nas ne plaši živih, ali u tim lagumi-
ma lutaju dusi mrtvih i samo mrtvi kroz njih prolaze nepovređeni. Nijednom ži-
vom biću to do sada još nije pošlo za rukom!
Balinor je lagano glavom potvrđivao Durinove reči, dok su svi ostali sa strep-
njom piljili u njih. Menion i Vejlani nikada nisu čuli za to mesto kojeg su se ostali,
po svemu sudeći, užasno plašili. Na poslednje Durinove reči, Alanonovo se lice
čudno izobliči, oči mu se još dublje uvukoše pod teške obr ve, a beli zubi zablistaše
na neki skoro preteći način.
– Nisi baš sasvim u pravu, Durine – odgovori on posle muklog tajca. – Ja sam
prošao kroz Grobnicu Kraljeva, pa s pravom kažem da je prolaz moguć, iako, na-
ravno, ni on nije lišen opasnosti. Pećine su doista nastanjene duhovima mrtvih i
Brona upravo na toj činjenici onemogućava ulaz živima. Ali moje su moći dovoljne
da nas od toga zaštite.
Menion Leah nije imao pojma šta je u tim podzemnim prolazima bilo tako ču-
dovišno da se čak i čovek poput Balinora pobuni, ali šta bilo da bilo, moralo je biti
grozno. Više mu nije ni padalo na pamet da pominje bapske priče i budalaste le-
gende posle susreta u Maglenoj Močvari i Volfsktagu. U ovom trenutku ga je jedi-
no interesovalo kakvu vrstu moći poseduje čovek koji im predlaže put kroz pod-
zemne pećine Zmajevih Zuba i obećava zaštitu od duhova.
– Čitavo ovo putovanje je od početka uključivalo i veliki rizik – ponovi mirno
Alanon. – Svi smo znali kakve nam opasnosti prete i pre nego što smo krenuli. Da
li ste za to da odustanemo i vratimo se, ili ste za to da zadatak obavimo do kraja?
– Poći ćemo s tobom – izjavi Balinor posle kraćeg oklevanja. – Znao si i sam da
ćemo tako postupiti. Vredi staviti sve na kocku ako postoje izgledi da se dokopamo
Mača.
Alanon se bledo osmehnu, a duboko usađene oči pređoše preko svih lica i na
kraju se zaustaviše na Šii. Vejlanin ne skrete pogled, iako mu se srce grčilo od stra-
ha i neizvesnosti. Bio je svestan da te čudne oči mogu da zađu i u najskrivenije mis-
li, u sve tajne i sumnje koje je do tada pokušavao da sakrije.
– U redu – reče Alanon turobno. – Sada idite i odmorite se.
Naglo se okrenuo i uputio ka selu Stora. Balinor požuri za njim, sa željom da mu
postavi neka pitanja. Ostali ih otpratiše pogledom sve dok nisu nestali iz vidnog
polja. Tek tada je Šia shvatio da pada mrak: sunce je lagano zalazilo za obzorje i su-
mrak je sve purpurnije nebo obasjavao blagom svetlošću. Nekoliko minuta se niko
nije pokrenuo, a onda se istovremeno svi bez reči digoše i povukoše se u spokojno,
tiho selo, da se odmore do zakazanog ponoćnog časa.
Šii se činilo da je tek utonuo u san, kada je osetio kako ga snažna ruka nemilo-
srdno budi iz sna. Oštar bljesak buktinje osvetli zamračenu sobu, primoravši ga da
rukom zaštiti oči i postepeno ih privikne na promenu. Kao kroz maglu ugledao je
odlučno lice Meniona Leaha i zabrinute oči koje su mu govorile da je kucnuo čas
polaska. Nesigurno je ustao i tek posle nekoliko trenutaka oklevanja počeo da se
oblači u hladnoj sobi. Flik je već bio poluodeven i njegovo budalasto lice delovalo
je kao pravi melem u nestvarnoj ponoćnoj tišini. Šia se ponovo oseti snažnim, do-
voljno snažnim da preduzme dugi hod preko ravnice Rab do Zmajevih Zuba i pre-
ko njih – samo da stigne na kraj puta.
Posle nekoliko minuta, tri su momka krenula kroz usnulo selo Stora u susret
drugim članovima čete. Zamračene kuće bile su crne, nalik na četvrtasta tela u ble-
doj svetlosti noćnog neba, neba bez meseca, oivičenog oblacima koji su se polako
valjali ka nekom neodređenom cilju. Noć je bila izuzetno pogodna za putovanje
preko čistina i Šiu je hrabrila misao da će uhode Gospodara Vorloka imati mnogo
muka da im otkriju trag. Kada su krenuli, s radošću je ustanovio da su otisci njiho-
vih lakih čizama na vlažnoj zemlji gotovo nevidljivi. Činilo se da se sve okreće u
njihovu korist.
Kada su stigli na zapadnu granicu Storloka, zatekli su sve članove čete osim Ala-
nona. U gustoj tami, Durin i Dajel delovali su kao crni obrisi, a njihova krhka tela
kao senke što koračaju nečujno i osluškuju zvuke noći. Pošto ih je još jednom paž-
ljivo zagledao, Šia ponovo oseti iskreno iznenađenje pred tim upadljivim elfskim
obeležjima, tim zašiljenim ušima i kao olovkom ocrtanim obr vama koje su se u
luku dizale ka čelu. Pitao se da li ostali u njega gledaju na isti način na koji on za-
gleda mlade Elfe. Zar se Elfi stvarno toliko razlikuju od drugih? Opet se setio isto-
rije elfskog naroda, istorije za koju je Alanon jednom rekao da je izuzetna, ali koju
nikada nije podrobnije opisao. Istorija Elfa bila je i njegova istorija; sada je znao
ono što je oduvek naslućivao. Ali, želeo je da sazna mnogo više, možda već i zbog
toga da bi bolje razumeo svoje poreklo i nasleđe, da bi bolje shvatio legendu o
Maču od Šanare.
Šia baci pogled na visoku, snažnu pojavu Balinora koji je stajao kao kip, lica skri-
vena pomrčinom. Balinor je svakako bio ličnost koja je odisala hrabrošću i ekspedi-
ciji ulivala najviše poverenja. On je bez sumnje bio njihov kamen temeljac, oličenje
čvrstine, postojanosti i neuništivosti, koje je prenosio i na ostale. Ni Alanon ih nije
nadahnjivao na taj način, premda je Šia osećao da je putnik-lutalica mnogo moćniji
od Balinora. Možda je Alanon u svojoj beskonačnoj mudrosti znao kako Balinor
deluje na ostale i zato ga i poveo na opasno putovanje.
– Tačno tako, Šia. – Od tog šapata Vejlanin poskoči, iznenađen, ali visoki istori-
čar, u crnom ogrtaču prođe pored njega i pokretom ruke pozva ostale.
 – Moramo krenuti pod okriljem noći. Držite se jedan drugoga, gledajte uvek one
ispred sebe. Idemo! Nečujno i bez reči.
Uskrativši sva dalja objašnjenja, mračni gorostas ih povede u Anarske šume
uskom stazom koja je krivudala k zapadu. Šia je išao iza Meniona, a srce mu je div-
lje udaralo od straha koji mu je zadao Alanon. Grozničavo je razmišljao o svim su-
sretima sa tim neobičnim čovekom, pitajući se da li je istina ono što je slutio od pr-
vog trenutka. U svakom slučaju, od sada će izbegavati da misli kada se nađe u Ala-
nonovoj blizini.
Četa je na zapadne rubove Anarskih šuma i početak ravnice Rab stigla brže nego
što je Šia očekivao. Uprkos crnom noćnom nebu, Vejlani su osećali, negde u dalji-
ni, prisustvo Zmajevih Zuba i sa strepnjom pokušavali da proniknu u tamu. Ala-
non ih je preko ravnice vodio bez zastoja, ne usporavajući korak. Nizija je bila pot-
puno ravna, delujući beživotno. Na njoj je raslo samo nisko žgoljavo dr veće i retko,
golo šiblje nalik na skelete. Zemlja je bila čvrsto nabijena i na pojedinim mestima
toliko isušena da se cepala i otvarala kroz duboke pukotine. Ništa se nije micalo
dok su putnici koračali brzo i tiho, naćuljenih ušiju i napregnutih očiju. Posle troča-
sovnog hoda kroz niziju, Dajel ih pokretom ruke zaustavi i upozori da je čuo ne-
što, iza leđa, tamo daleko u tami. Pošto se ni posle nekoliko minuta napetog iščeki-
vanja ništa nije dogodilo, Alanon sleže ramenima c oni nastaviše put. Zmajevi Zubi
su iskrsli pred njima u samo svitanje. Noćno nebo bilo je još crno i oblačno kada
su zastali u podnožju jezomorne planine koja se dizala u vis poput čudovišnih šilja-
ka ogromne gvozdene kapije. Šia i Flik su se osećali dobro i snažno posle dugog
hoda i znacima su ostalima dali na znanje da su kadri da put nastave bez predaha.
Alanonu je, činilo se, bilo izuzetno stalo da krenu odmah, kao da je odlučio da na
zakazani sastanak stigne na vreme. U planinu podmukla izgleda poveo ih je šljun-
kom posutim puteljkom, koji je blago krivudao nagore ka ulazu u stenje. Flik je s
vremena na vreme bacao pogled na vrhove sa obe strane staze kojom je išao i, iste-
žući snažni vrat, pokušavao da dogleda zupčaste visove Zmajevih Zuba. Kako je
samo taj naziv odgovarao ovim planinama!
Dok su išli ka stenovitom ulazu nalik na džep, planine su se svijale nad njima, a
iza njih su se nazirale druge, još više, sasvim sigurno nepremostive za sve koji ne
znaju da lete. Šia zastade i podiže sa tla parče stene, radoznalo ga zagledajući. Ono
je, na njegovo iznenađenje, bilo glatko, sa ravnim stranicama, gotovo staklasto na
prvi pogled. Njegov tamni sjaj podseti Vejlanina na ugalj koji je povremeno viđao
u nekim zajednicama Južne Zemlje. Činilo se, međutim, da je ovo stenje bilo pos-
tojanije od uglja, da su ga brušenjem i obradom doveli u postojeće staše. Šia ga
pruži Fliku koji ga ovlaš pogleda, ravnodušno sleže ramenima i baci u stranu.
Staza je sve oštrije krivudala kroz ogromne gomile odronjenog kamenja i u tim
krivinama putnici su trenutno gubili iz vida okolne planine. Vijugali su tako po ste-
nju izvesno vreme, neprekidno se penjući prema „džepu”. Vođa u crnom ogrtaču
očigledno nije mario za činjenicu da niko osim njega ne zna kuda idu. Kada su sti-
gli na proplanak, zaključili su po okomitim liticama da se nalaze na kraju puteljka
koji se sa tog mesta ili spušta na drugu stranu ili se nastavlja na razinu planine.
Tada tišinu razbi tihi Balinorov zvižduk i svi se ukočiše. Pošto je izmenio nekoliko
reči sa Durinom, on se obrati Alanonu i ostalima:
– Durin je siguran da nas neko prati celim putem uz planinu. Sumnje više nema,
neko nam se lukavo prikrada.
Alanon pogleda u mračno nebo. Usko lice ispod namrštenih obr va odražavalo je
brigu u koju ga je bacilo ovo obaveštenje.
– Potpuno sam siguran da nas neko prati – potvrdi Durin.
– Ne možemo se ovde zaustaviti da to i sam proverim, jer moram da budem u
dolini pre svitanja – reče žustro Alanon. – Zadržite tog nepoznatog pratioca dok ja
ne obavim svoj posao!
Šia nikada nije čuo jednog tako odlučnog Alanona, a izraz zaprepašćenja uočio
je i na Flikovom i Menionovom licu. Taj posao koji je vođa trebalo da obavi u doli-
ni bio je očigledno od presudne važnosti i niko mu se nije smeo isprečiti na putu.
– Ja ću ostati ovde – prijavi se Balinor isukavši veliki mač. – Sačekajte me u doli-
ni.
– A ne, sam ostati nećeš – reče brzo Menion. – Ostaću i ja, za svaki slučaj.
Balinor se osmehnu i, klimnuvši glavom, saglasi sa brđaninom. U pr vom trenut-
ku se činilo da će se Alanon usprotiviti tom predlogu, ali ipak nastavi put sa ostali-
ma. Za gorostasnim vođom išli su Elfi, a za njima, oklevajući, Flik i Šia, kojima je
Menion odlučno davao na znanje da se ne osvrću i da požure. Šia mu mahnu, oja-
đen što ostavlja prijatelja u nevolji ali i svestan toga da bi, i da ostane, bio od male
pomoći. Kada se posle izvesnog vremena osvrnuo, Balinor i Menion su zauzimali
busiju s jedne i s druge strane puteljka; u svetlosti zvezda blistali su veliki mačevi, a
tamni lovački ogrtači stapali se sa senkama visokog stenja.
Alanon je svoja četiri saputnika vodio preko gomila kamenja, penjući se ne-
umorno prema nečemu što je ličilo na rubove tajanstvene doline. Posle nekoliko
minuta našli su se na njenoj ivici i sa čuđenjem se zagledali u ono što je ležalo pred
njima. Dolina je pružala sliku potpune divljine i pustoši i čitava bila pokrivena
odronjenim stenjem i kamenjem, crnim i sjajnim kao i parče što ga je Šia razgledao
na puteljku. Ništa se drugo nije videlo osim malog jezera sa mutnom, zelenkastocr-
nom vodom koja se kovitlala u lenjim virovima, kao da živi nekim svojim poseb-
nim životom. Šiu iznenadi taj čudni pokret vode, jer nije bilo ni daška vetra koji bi
izazvao njeno talasanje i mreškanje, a još više Alanonovo ozareno lice: visoki put-
nik je nepomično stajao pored jezera i netremice zurio u mutnu vodu.
– Ovo je Dolina škriljaca, prvi stepenik ka Grobnici Kraljeva i domu duhova. –
Zvonki glas kao da je dopirao iz skrivenih dubina tog čudnog bića. – Jezero se
zove Pakleni Rog i njegove vode su sudbonosne za smrtnike. Ići ćete sa mnom do
podnožja, odakle ću put nastaviti sam.
Ne čekajući odgovor, Alanon pođe niz padinu, koračajući čvrsto i sigurno po
stenju, pogleda prikovanog za jezero. Saputnici su ga nemo pratili, sluteći da će se
ubrzo desiti nešto od značaja za sve njih i da ovde, baš u ovoj oblasti, Alanon suve-
reno vlada. Šia je nagonski osećao da je istoričar, lutalica, filozof i mistik, čovek
koji ih je sledeći svoj bezumni i samo njemu poznat cilj proveo kroz niz opasnosti,
tajanstveni gorostas po imenu Alanon najzad stigao kući. Kada su se nešto kasnije
svi našli u podnožju Doline škriljaca, Alanon im se ponovo obrati.
– Ovde ćete me čekati. Bez obzira na sve što se bude zbilo, ne smete krenuti za
mnom. Sve dok ne obavim posao, nećete se pomaći sa ovog mesta, jer tamo kuda
ja idem vlada smrt.
Stajali su kao ukopani, prateći pogledom gorostasa koji se preko stenja i kamenja
brzo kretao u pravcu neobičnog jezera. Posmatrali su tu gordu, mračnu pojavu
koja je išla pravo, ne menjajući ni pravac ni ritam hoda, dok se široki plašt njihao
oko vitkog tela. Šia baci pogled na Flika, čije je napeto lice odražavalo strah od
onoga što ih očekuje, i u deliću sekunde pomisli da pobegne. Instinktivno, privu-
kao je ogrtač i sa olakšanjem osetio pod prstima izbočinu kožne kesice sa elfskim
dragim kamenjem; to mu uli novu sigurnost. Kada se okrenuo, Alanon je stajao na
rubu Paklenog Roga, kao da nešto očekuje. Nad čitavu dolinu beše se nadnela mr-
tva tišina.
Laganim pokretom, visoki istoričar podiže svoje crnim plaštom obavijene ruke
ka nebu i zgranuti putnici videše kako se jezero naglo komeša, pokreće, talasa i pe-
nuša. Dolina se odjednom snažno zatrese, kao da se u njoj iznenada probudio neki
do tada skriveni život. Užasnuti Elfi i Vejlani zurili su u taj prizor ne verujući sops-
tvenim očima, strepeći da ih ne proguta čeljust jezovite noćne more u koju se doli-
na pretvorila. Alanon je i dalje nepokolebljivo stajao na obali jezera u čijem se sre-
dištu stvarao divlji vrtlog i iz njega neobuzdano izbijala magla rasipajući se u kaplji-
ce, kao da uživa u slobodi posle viševekovnog tamnovanja u mračnim dubinama.
Vazduh se istoga časa ispuni muklim ječanjem i kricima zatočenih duša, čiji je san
razbio čovek na obali Paklenog Roga. Neljudski, reski glasovi smrti zaparaše grani-
cu svesti i besvesti putnika na ivici doline; već posle nekoliko trenutaka napustilo ih
je i ono malo hrabrosti, samopouzdanja i odbrambene snage. Nesposobni da se
pokrenu, prozbore, pa i da misle, stajali su sleđeni užasom pred tim zvucima koji
su dopirali iz sveta mrtvih i prenosili im stvari nedostupne njihovom poimanju.
Usred te neljudske jeke, uz muklu grmljavinu koja je dolazila iz utrobe zemlje,
Pakleni Rog se otvori i iz kovitlajućeg bezdana pojavi se starac nalik na leš, duboko
pogrbljen. Polako se ispravljao i najzad uzdigao u punoj visini: činilo se da to mrša-
vo telo sablasno sive boje stoji na samoj vodi. Flik je bio bled kao krpa. Avetinjska
pojava bila je konačni dokaz da proživljavaju svoje poslednje trenutke na zemlji.
Alanon je i dalje nepomično stajao na ivici jezera, spuštenih ruku; ličio je na kip
obavijen crnim plaštom, sučeljen sa senkom starca. Izgledalo je da ta dva čudna
stvorenja razgovaraju, iako Alanonovi saputnici nisu uspevali da čuju nijednu reč,
zaglušeni zaluđujućim kricima koji su odjekivali kroz noć svaki put kada bi se biće
iz Paklenog Roga pokrenulo. Razgovor je trajao samo nekoliko minuta; sablast se
iznenada okrenula prema njima sa ispruženim skeletnim rukama. Šia oseti kako mu
telo obuzima ledena jeza i shvati da je u deliću sekunde susreo dah i dodir smrti.
Senka se ponovo okrete i, mahnuvši Alanonu, potonu u neprozirne vode Paklenog
Roga. Jezero se ponovo uskomeša, a krici i ječanje se prolomiše svom snagom da
bi odmah zatim utihnuli, u vapaju jada. Sve se smiri, zvuci iščezoše i putnici osta-
doše sami, u beskonačnoj tišini.
Kada je sunce izbilo na istoku, visoka, crna figura na obali jezera se lagano povi
i sruči na tle. Ostali su malo oklevali i onda pojurili preko doline ka palom vođi,
posrćući i spotičući se o stenje. Stigli su do Alanona za nekoliko sekundi i brižno se
nadneli nad njim, ne znajući šta bi trebalo učiniti. Durin se saže i poče tresti nepo-
mično telo; Šia je trljao ledene, duge ruke, samrtnički bele. Ali njihova je bojazan
bila neosnovana, jer je Alanon već posle nekoliko minuta otvorio oči. Zurio je u
njih i onda polako seo, a oni se, zabrinuti i uznemireni, spustiše pored njega.
– Napor je, izgleda, bio suviše veliki – mrmljao je Alanon. – Izgubio sam svest
čim se veza prekinula. Ali, brzo ću se povratiti.
– Ko je on? – upita Flik mucajući od straha da se avet ponovo ne pojavi.
Alanon se jedno vreme grčio od bola, a onda se opusti i smiri.
– Jedna izgubljena duša, čovek koga je zaboravio i ovaj svet i svi njegovi narodi
– reče on tužno. – Osudio je sebe na polu-život koji će možda potrajati večnost.
– Ne razumem – izusti Šia.
– To u ovom trenutku i nije važno – odstrani Alanon postavljeno pitanje. – Ona
tužna sablast sa kojom sam maločas razgovarao je senka Bremena, Druida koji se
nekada borio protiv Gospodara Vorloka. Govorio sam mu o Maču od Šanare, o
našem putu u Paranor i sudbini ove male čete. Nisam mnogo saznao, samo je na-
govestio da će sudbina svih nas biti odlučena kasnije, svih osim jednoga.
– Šta to znači? – upita Šia neodlučno.
Alanon se s mukom podiže, pređe pogledom preko doline kao da samoga sebe
želi da uveri u to da se susret sa Bremenovim duhom završio, a onda se vrati na-
pregnutim licima.
– To se ne može reći ni na lep ni na lak način. Ali vi ste uspeli da dođete dovde,
pa ste i zaslužili da saznate neke stvari. Kada sam ga dozvao iz pakla u kojem je za-
robljen, Bremenov duh je izrekao dva proročanstva: da ćemo posle dve zore imati
u rukama Mač od Šanare i da jedan član čete neće preći na drugu stranu Zmajevih
Zuba, s tim što će on prvi dodirnuti sveto sečivo.

Š
 – Još uvek ne razumem – ponovi Šia posle kraćeg razmišljanja. – Izgubili smo
Hendela, duh je verovatno mislio na njega.
– Ne, nisi u pravu, mladi prijatelju. – Alanon je duboko uzdahnuo. – Kada je iz-
rekao poslednje proročanstvo, Bremenov duh se okrenuo prema vama: jedan od
vas neće stići u Paranor!

***

Menion Leah je čučao u skrovištu gomile kamenja, na stazi koja je vodila gore ka
Dolini škriljaca, očekujući da se pojavi tajanstveno biće koje ih je pratilo na putu
do Zmajevih Zuba. Na Drugoj strani puteljka, skriven u senci, čekao je Princ od
Kalahorna: jednom rukom držao je oštricu ogromnog mača, a drugom njegov bal-
čak. Menion se zagleda u mrak, ali je mogao videti samo deo puta; sve ostalo je
zaklanjala oštra krivina. Čekali su tako pola sata i ništa se nije pojavljivalo, uprkos
Durinovom uveravanju da im je neko sasvim sigurno za petama. Uhoda Gospoda-
ra Vorloka, pomislio je u jednom trenutku Menion. Ali, Skul bi se otisnuo u visine i
lako bi ih pratio iz vazduha. Ta ga je misao potresla i kada je hteo da je prenese Ba-
linoru, začu se šum na puteljku. Prionuo je uz stenu i ukočio se.
Neko se peo vijugavom stazom i sudarao se sa kamenjem u polusvetlosti zore,
ne sluteći da ga čekaju skriveni borci ili ne hoteći da o tome misli, jer ničim nije
prikrivao svoj dolazak. Posle nekoliko sekundi, na stazi se, ispod samog skrovišta,
pojavi neka nejasna prilika. Menion izvuče glavu iz skloništa i hitro je osmotri:
obrisi zdepastog tela i gegajući hod podsetiše ga na Hendela. On ponovo privuče
mač od Leaha i nastavi da čeka. Plan za napad bio je jednostavan – iskočiće pred
uljeza i preprečiće mu put. U istom trenutku, Balinor će mu preseći odstupnicu.
Brz kao munja, brđanin iskoči iz skrovišta i sučeli se sa nepoznatim protivni-
kom, u čijoj se ruci pojavi ogroman, gvozdeni buzdovan. U sledećem trenutku se
dva neprijatelja sretoše oči u oči i sa usana Princa od Leaha ote se krik iznenađenja.
– Hendele!
Balinor izlete iz senke u trenutku kada je Menion podskočio u vazduhu i sa div-
ljim krikom se sručio na manju, zdepastiju priliku, pokušavajući da je zagrli u nas-
tupu neodoljive radosti. Princ od Kalahorna vrati sa uzdahom olakšanja svoj veliki
mač u korice. Osmehivao se i sa nevericom odmahivao glavom na prizor divljeg
zagrljaja ushićenog brđanina i zabezeknutog Patuljka, koga su svi smatrali mrtvim.
Prvi put od kako su iz Volfsktaga pobegli kroz Klanac od Nefrita osećao je da nji-
hov opasni poduhvat nije beznadežan, da je uspeh, možda, na domaku ruke i da će
četa uskoro stajati u Paranoru pred Mačem od Šanare.
 2.
Lavirinti smr ti

Zora se nad izvijene grebene i zupčaste vrhove Zmajevih Zuba nadnela sa hlad-
nom sivom odlučnošću, uskraćujući svaku radost i prijatnost. Toplotu i svetlost ra-
đajućeg sunca sakrili su niski, teški oblaci i gusta magla koja se slegla na zloslutim
visinama i ostala u njima bez pokreta. Vetrovi su divljom žestinom duvali preko
golog stenja, krševitih prevoja i str mih padina, šibajući uske kanjone i povijajući
retko bilje. I pored sve žestine, nisu razvejavali tu mešavinu oblaka i magle i hujali
su kroz nju neverovatnom brzinom, ne narušavajući gustinu i slojevitost koje su,
čudno i neobjašnjivo, ostajale iste. Huk vetra ličio je na potmulu riku okeana koji se
razbija o nezaštićenu obalu i valja po njoj. Taj divlji, nesnosni zvuk pritiskao je gole
planinske vrhove jednoličnom jekom iz koje se, s vremena na vreme, rađala nova
razina tišine. Ptice su uzletale i padale sa vetrom, uz prigušene krike. Malo je životi-
nja živelo na ovim visinama – izdvojena stada jedne veoma otporne vrste planin-
skih koza i mali, krzneni miševi koji su se zavlačili u udubljenja krša. Vazduh je bio
oštar i leden. Sneg je pokrivao više delove Zmajevih Zuba, a smena godišnjih doba
na tim visinama gotovo da nije ni uticala na porast temperature.
Opasne, ogromne planine šiljatih vrhova i teških masiva bile su, činilo se, tog ju-
tra zaodenute nekim čudnim očekivanjem, tako da osam članova male čete iz Kul-
havena nisu mogli da savladaju osećaj nelagodnosti koji ih je obuzimao dok su pro-
dirali u neprijateljsku sivu studen. Znali su da to neprijatno osećanje nije posledica
Bremenovog predskazanja, a ni saznanja da će uskoro morati da prođu kroz zabra-
njenu Grobnicu Kraljeva. Slutili su da ih čeka, strpljivo čeka, neka čudna sila, skri-
vena negde na tom pustom, krševitom tlu po kojem su gazili, da ih očekuje nešto
ispunjeno osvetoljubivom mržnjom i da ih bez prestanka vreba dok se oni sa napo-
rom probijaju kroz džinovske planine oko drevnog kraljevstva Paranora. Išli su ka
severu zbijeni jedan uz drugoga, uvijeni u vunene ogrtače, pognutih glava. Str me
padine i kanjoni bili su prekriveni odronjenim stenjem i nevidljivim pukotinama
koji su ovaj i inače opasan put činili još težim, pa se s vremena na vreme dešavalo
da se neki od putnika oklizne i padne sa lavinom kamenja i prašine. Međutim, to
nešto što ih je, skriveno, vrebalo i čekalo, još se nije pojavljivalo, zadovoljavajući se
nagoveštavanjem svog prisustva i iščekivanjem da posledice nelagodnosti i strepnje
umanje odbrambenu snagu članova čete i gonioce pretvore u progonjene.
Nije prošlo mnogo vremena a u njihovu umornu savest počela je, lagano i upor-
no, da se uvlači sumnja, sumnja koja je poput sablasti proizašla iz strahova i tajni
što su ih nosili duboko u sebi. Razdvojeni hladnoćom i urlikom sve jačeg vetra,
putnici su se osećali kao osamljenici i nemogućnost sporazumevanja samo je poja-
čavala osećaj nelagodnosti. Jedini izuzetak bio je Hendel. Duboko povučen u sebe,
bio je oslobođen sumnji, a čudesno spasenje od pomahnitalih Gnoma u Klancu od
Nefrita lišilo ga je, bar privremeno, svakog straha od smrti. Nalazio se na rubu
umiranja, sasvim blizu kraja, i instinkt ga je spasao u poslednjem trenutku. Gnomi
su jurišali na njega sa svih strana i verali se uz padine bez imalo opreza i pažnje,
obuzeti jednom jedinom željom – da kr voprolićem ublaže svoju mržnju. Posle iza-
zova, Hendel se munjevitom brzinom vratio u udubljenja Volfsktaga i nepokretan,
skriven u šiblju, hladnokrvno pustio Gnome da se iscrpljuju u širokom krugu divlje
potere. Kada mu se konačno jedan od njih našao na dohvatu ruke, trebalo mu je
samo nekoliko sekundi da zgrabi neopreznog lovca, navuče mu svoje, tako uočljivo
odelo Patuljka i zavapi za pomoć. U dubokoj tami, van sebe od uzbuđenja što ga je
donosio lov na neprijatelja, Gnomi su raspoznali samo Patuljkov plašt i raskoma-
dali svog sabrata i ne shvativši na kome iskaljuju bes i mržnju. Za to vreme ih je
Hendel posmatrao skriven mrakom i šibljem i pošto je izmakao smrti, sledećeg
dana se neopaženo provukao kroz klanac.
Vejlani i Elfi nisu imali Hendelovo samopouzdanje, i proročanstvo Bremenovog
duha ih je dotuklo. Činilo im se da planinski vetrovi kroz svoj huk neprekidno po-
navljaju njegove reči – jedan član čete mora da umre. Naravno, predskazanje nije
tako glasilo, ali je njegovo značenje bilo izvesno. Izgledi su, dakle, bili mračni, a
niko nije hteo da se suoči sa istinom i da je prihvati. Zavaravali su se mišlju da će
na neki način dokazati koliko je to proročanstvo bilo neistinito.
Daleko, na čelu kolone, tela pognuta pod silinom vetra, išao je Alanon i razmiš-
ljao o događajima koji su se zbili u Dolini škriljaca. Razmišljao je po stoti put o
svom neobičnom susretu sa duhom Bremena, starog Druida koji je bio osuđen na
lutanje u svetu mrtvih sve do uništenja Gospodara Vorloka. Nije ga toliko uznemi-
rila pojava sablasti koliko stravično saznanje koje je zakopao duboko u sebi, kao još
jednu crnu tajnu i bolnu istinu. Nogom zape o stenu i posrnu, pokušavajući da
održi ravnotežu. Soko u kružnom letu oštro kriknu i preko sivog neba polete ka
dalekoj litici. Druid se polako okrete i primeti da ga kolona stiže sa velikim napo-
rom. Iako je od Bremenovog duha saznao niz stvari, nije sve rekao ostalima, kao
što im nije ispričao ni celu priču o legendarnom Maču od Šanare. U duboko usađe-
nim očima plamtela je jarost zbog toga što saputnicima nije mogao da kaže sve što
zna. Jedno vreme je bio na ivici toga da ih o svemu obavesti, svestan koliko se žr-
tvuju i ne znajući da ih prave muke tek očekuju... Ali već u sledećem trenutku od-
bacio je mogućnost da im otkrije istinu – ona u ovom času nije ni bila najvažnija.
Sivilo zore prešlo je u sivilo dana, a put uz Zmajeve Zube je još trajao. Litice,
grebeni i vrhovi iskrsavali su i nestajali, toliko istovetni da se iznurenim putnicima
činilo da stoje u mestu. Preteći planinski visovi nizali su se u nedogled, stremeći ka
maglovitom severnom nebu, pa je svima izgledalo da će se vrlo brzo sudariti sa ne-
premostivim zidom. Posle izvesnog vremena ušli su u kanjon koji se oštro spuštao
u uski puteljak između dve ogromne litice i nestajao u gustoj magli. Alanon ih je
bez reči vodio kroz sivilo koje je skrivalo vidik, kao da ne primećuje da je urlik ve-
tra zamenila mukla tišina. Ona je naišla neočekivano i naglo i zazvučala kao blagi
šapat stenju, koje ga je preuzimalo i reči upozorenja prenosilo u uši umornih putni-
ka. Klanac se polako širio i magla prelazila u izmaglicu koja je u dnu prolaza odjed-
nom otkrila visoki otvor u liticama.
Ulaz u Grobnicu Kraljeva, strašan i veličanstven u isti mah.
Na svakoj strani pravougaonog crnog otvora stajala su dva čudovišna kamena
kipa. Ti ratnici u oklopima budno su stražarili na sumornoj svetlosti, sa rukama na
balčacima ogromnih mačeva čija su im sečiva dopirala skoro do nogu. Bradata lica
od kamena izbrazdali su vetrovi i nepogode, ali su oči bile neoštećene i, činilo se,
žive: mirno su počivale na osmorici smrtnika koji su stajali pred ulazom u drevnu
grobnicu. Iznad velikog otvora, urezane u stenu, tri reči na davno zaboravljenom
jeziku opominjale su putnike namernike da je ovo grobnica, dom mrtvih.
Alanon okupi svoje saputnike.
– Pre mnogo godina, pre Pr vog rata rasa, pripadnici jedne sekte, čije se poreklo
izgubilo u vremenu, služili su kao sveštenici bogovima smrti. U ovim pećinama sa-
hranjivali su se vladari sve četiri zemlje, zajedno sa porodicama, slugama i svim
stvarima od vrednosti. Istkana je legenda po kojoj samo mrtvi opstaju u ovim pod-
zemnim odajama, samo sveštenici imaju pravo da u njih uđu i obiđu svete grobove.
Ostali smrtnici koji su ušli u grobnicu nikada više nisu viđeni. Vremenom je sekta
izumrla, ali se zlo nastanjeno u Grobnici Kraljeva održalo, i dalje slepo služeći sve-
štenicima čije kosti već mnogo godina trunu u zemlji. Malo je živih prošlo ovuda...
Alanon ugleda nemo pitanje u očima svojih slušalaca.
– Kroz Grobnicu Kraljeva prošao sam do sada samo ja, a danas ćete kroz nju
proći i vi. Ja sam Druid, poslednji Druid koji hoda ovom zemljom. Poput Bremena
i Brone, i ja sam proučavao okultne nauke i crnu magiju, i ja sam čarobnjak. Ne
posedujem moći Gospodara Mraka, ali sam kadar da vas sprovedem kroz ovu peći-
nu i prebacim na drugu stranu Zmajevih Zuba.
– A posle toga? – začu se kroz maglu Balinorovo tiho pitanje.
– Uska staza se spušta liticom koju nazivaju Zmajev prevoj. Njome ćemo izaći iz
planine i naći se pred Paranorom.
Nastade dug, mučan tajac. Alanon je znao šta misle ali je, ne osvrćući se na to,
nastavio ravnomernim glasom.
– Iza ovog ulaza nalazi se niz hodnika i odaja, pravi lavirint za one koji ne znaju
put. Neki su prolazi opasni a neki bezopasni. Čim uđemo, naići ćemo na tunel
Sfingi4, džinovskih statua čudovišta koje je dopola čovek i otpola zver. Ako im po-
gledate u oči, okamenićete se istog časa. Zbog toga se oči moraju povezati. Vrlo je
važno da se međusobno vežete konopcima i da se usredsredite na mene, da mislite
samo na mene, jer su volja Sfingi i njihova sposobnost naređivanja dovoljno jake
da vas primoraju da strgnete povoje sa očiju i pogledate u njih.
Uznemireni putnici se zgledaše.
– Posle tunela Sfingi nailaze nekoliko bezopasnih hodnika koji vode u Prolaz
Vetrova. U njemu žive nevidljiva bića koja su ime Benši dobila po legendarnim as-
tralnim duhovima. Ona nemaju obličja, imaju samo glasove, ali su ti glasovi kadri
da smrtnika dovedu do ludila. Zbog toga ćete povezati i uši. Ali zapamtite da je od
svega najvažnije da se usredsredite na mene, da mi omogućite da zavladam vašom
svešću pre nego što to učine glasovi. Morate se opustiti, ne smete mi se opirati,
shvatate?
Uočio je sedam nesigurnih i jedva primetnih pokreta glavom.
– Kada izađemo iz Prolaza Vetrova, naći ćemo se u Grobnici Kraljeva gde nas
očekuje još jedna prepreka...
Alanon ućuta i oprezno se okrete ka ulazu u pećinu. Na trenutak je izgledalo da
će završiti započetu rečenicu, ali se predomisli i rukom ih pozva u mračni ulaz. Sta-
jali su neodlučno između dva kamena diva; sivkasta magla zaklanjala je visoku liti-
cu, a crni, razjapljen otvor čekao ih je poput čeljusti spremne da zgrabi svoj plen.
Alanon izvuče iz ogrtača duge platnene trake i raspodeli ih svoj sedmorici. Putnici
se povezaše među sobom dugačkim konopcem za veranje, preko očiju staviše trake
i isprepletoše ruke poput lanca. Na čelu povorke stajao je sigurni Durin a na kraju
Princ od Kalahorna. U sledećem trenutku ušli su polako i oprezno u Grobnicu
Kraljeva.
U pećini je vladala duboka tišina, koju je podvlačio iznenadni nestanak hujanja
vetra i odjeka koraka na stenovitoj stazi. Tle je bilo meko i ravno, ali se viševekov-
na hladnoća kamena brzo uvlačila u umorna i prenapregnuta tela i ona su se počela
grčiti i podrhtavati. Niko ništa nije govorio i svi su, idući za Alanonom kroz hodni-
ke sa blagim i čestim krivinama, nastojali da se opuste. Šia, koji se nalazio u sredini
kolone, odjednom oseti u mraku stisak Flikove ruke. Posle bekstva iz Vejla, bivali
su sve bliži jedan drugome, vezani više zajedničkim iskustvima nego rodbinskim
odnosima. Bez obzira šta se dogodi, Šia je znao da više nikada neće izgubiti tu pris-
nost, kao što je znao da nikada neće zaboraviti ono što je Menion Leah učinio za
njega. Pomislivši na Princa od Leaha, Šia se osmehnu. Brđanin se toliko promenio
na ovom putovanju da se ponekad činilo da je reč o nekoj drugoj osobi. Stari Me-
nion se pojavljivao sam s vremena na vreme, a novi otkrivao potpuno nepoznate
vrline. Uostalom, svi oni, i Menion i Flik i on sam, menjali su se iz dana u dan, pa
je bilo odista teško uočiti svaku promenu izdvojeno. Šia se pitao da li je Alanon pri-
mećivao promene u njemu, jer se i dalje ophodio više kao prema dečaku nego kao
prema čoveku.
 Povorka se odjednom zaustavi i u mrtvoj tišini začu se kako odlučni Druid bez-
vučno šapuće svakom saputniku: Ne zaboravi moje upozorenje, skreni sve misli ka meni,
usredsredi se samo pa mene. Kolona nastavi put i po tlu pećine poče da odzvanja bat
čizama. Istog trenutka putnici zavezanih očiju osetiše prisustvo nečega što ih je če-
kalo mirno i strpljivo. Četa je sve dublje zalazila u špilju. Iako slepi, bili su svesni
ogromnih, nepokretnih kipova koji su se uzdizali sa obe strane prolaza. Bile su to
Sfinge, te, kako reče Alanon, kamene statue sa ljudskim licima i nezamislivim živo-
tinjskim trupovima. Putnici su osećali na sebi pogled gorućih očiju i ulagali su veli-
ki napor da se koncentrišu na gorostasnog Druida. Uporna volja kamenih čudovi-
šta dopirala je do svesti, provlačila se kroz nepovezane misli i čekala trenutak kada
će oči smrtnika susresti beživotni ali smrtonosni pogled. Svi su odjednom osetili
neodoljivu želju da strgnu zavoj sa očiju, da skinu obrazinu tame i slobodno se za-
gledaju u čudesna stvorenja koja su zurila u njih.
Kada se već činilo da će neumorno htenje Sfingi probiti barijeru i slomiti otpor
opsednutih putnika, da će njihovu svest potpuno odvratiti od blede slike visokog
Alanona, Druidova gvozdena misao ih dotače poput oštrice noža: Mislite samo na
mene! I oni ga poslušaše nagonski, naglo oslobođeni neutoljene želje da se pogle-
dom upiju u lica od kamena. Bitka dve železne volje vodila se nesmanjenom žesti-
nom dok su drugovi u koloni, teško dišući i znojeći se, nastavljali put kroz lavirint
neviđenih slika, povezani konopcem oko pasa i lancem isprepletenih ruku, predvo-
đeni Alanonovim zapovedničkim glasom. Druid ih je nepokolebljivo vodio pored
Sfingi, očiju prikovanih za tle, boreći se neukrotivom voljom za to da sačuva svest
slepih putnika. Najzad, lica kamenih stvorenja počeše da blede i nestaju i smrtnici
ostadoše sami u tišini i tami.
Nastavili su put kroz duge nizove uskih prolaza i ponovo se zaustavili. Kroz
mrak se začuo Alanonov tihi glas, koji im je naređivao da skinu povoje sa očiju.
Poslušali su ga oklevajući i obazreli se u tunelu čije je neravno kamenje bilo obasja-
no čudnom zelenkastom svetlošću. Iznurena lica kupala su se u tim neobičnim od-
sjajima, a oči proveravale da li su svi na broju. Druid nečujno obiđe četu i reče da
ih sada očekuje Prolaz Vetrova. Pošto su parčićima platna zapušili i povezali uši da
bi prigušili glasove nevidljivih bića koja je Alanon nazivao Benšima, putnici nasta-
više put.
Išli su lagano kroz bledozelenu svetlost tesnog tunela i više nisu čuli bat svojih
koraka. Ovaj deo pećina bio je dugačak nešto više od milje; zatim se prolaz naglo
širio u visoki, crni hodnik. Svodovi su bivali sve viši i zidovi sve dalji, pa se četa
odjednom našla u čudnom zatočeništvu tame u kojoj je samo glatka površina pe-
ćinskog tla uveravala da se zemlja nije u potpunosti rastočila.
Zvuk se pojavio iznenada. Njegova neverovatna žestina zatekla ih je sasvim nes-
premne i u četi je zavladala panika. Prvi zvučni talas pretvorio se u strahovitu riku
nalik na zvuk hiljada podivljalih orkanskih vetrova. Ali sa tim urlikom mešao se i
užasavajući krik izmučenih duša i njihovi glasovi koji su, izobličeni od beznađa, na-
goveštavali svu stravu na koju su osuđeni. Rika se pretvori u vrisak koji se zari u
već pomućenu svest putnika-smrtnika i oni osetiše da ih razum napušta. Neljudski
zvuci ih zapljusnuše i odoše, a njihovi odjeci se poigraše sa završecima nerava očaj-
nika, raslojavajući ih nemilosrdno.
Sav taj užas trajao je samo trenutak. Da je potrajao, bili bi izgubljeni. Bespomoć-
ni i paralisani putnici spasli su se ovoga puta od potpunog ludila zahvaljujući snaž-
noj Alanonovoj volji; ona ih je dozvala sebi, osvestila i odbranila od bezumnih zvu-
kova. Urlici i krici postajali su sve slabiji, da bi na kraju prešli u neko neobično zu-
janje; mračno, duguljasto lice Druida pojavljivalo se u grozničavoj svesti sedmorice,
a neumorna misao naređivala; Odmorite se, opustite se – mislite samo na mene. Putnici su
mehanički koračali kroz mrkli mrak, a njihova je svest ponovo uspostavljala vezu
sa jasnoćom i mirom koje im je Druid neumorno slao. Zidovi hodnika su još od-
zvanjali nestalim kricima, od čijih su odjeka divlje podrhtavali kameni temelji špilje.
Samo još jednom su se glasovi nevidljivih bića podigli u piskavi vrisak, očajnički
pokušavajući da probiju zid podsvesti što ga je svojom snažnom voljom podigao
Druid, ali zid nije popustio i glasovi su prešli u samrtnički šapat. U sledećem tre-
nutku hodnik se ponovo suzi i četa izađe iz Prolaza Vetrova.
Kad je Alanon zaustavio saputnike, oni se ukopaše u mestu, drhteći celim telom,
lica natopljena znojem, i počeše da zure u svoga vođu. Pokušavajući da se saberu,
odvezali su konopac kojim su bili vezani oko pasa i skinuli povoje sa ušiju. Nalazili
su se u maloj pećini, pred ogromnim kamenim vratnicama sa gvozdenim rezama, a
stenoviti zidovi širili su onu istu neobičnu zelenkastu svetlost. Alanon je strpljivo
sačekao da se svi povrate i saberu i tek onda im dao znak da nastave put. Na samo
jedan pokret njegove mršave ruke, masivna vrata se nečujno i širom otvoriše i
Druidov glas u mukloj tišini odjeknu kao šapat.
– Grobnica Kraljeva.
Više od hiljadu godina niko osim Alanona nije stupio nogom u svetu grobnicu.
Za sve to vreme niko nije oskrnavio tu mamutsku kružnu pećinu blistavih zidova,
čiji su svodovi svetlucali zelenkastim sjajem sličnim svetlosti tunela kroz koji su
upravo prošli. Duž zidova džinovske okrugle prostorije, sa istim dostojanstvom i
prkosom koje su verovatno imali i u životu, stajali su kameni kipovi mrtvih vladara,
svi okrenuti prema središtu i neobičnom oltaru koji se uspravljao u obliku sklupča-
ne zmije. Pred svakom statuom nalazilo se na gomili blago umrlih, šlemovi i oklopi
od plemenitog metala, nakit, krzno, oružje i sve dragocenosti preminulog. U zido-
vima iza klipova nalazili su se zapečaćeni, pravougaoni otvori u kojima su počivali
posmrtni ostaci vladara, kraljeva, njihovih porodica i posluge. Natpisi iznad zatvo-
renih grobnica bili su posvećeni istoriji onih koji su u njima i sahranjeni, i to naj-
češće na jezicima koje nije poznavao nijedan član čete. Grobnica se kupala u tam-
nozelenoj svetlosti, iako se činilo da i metal i kamen tu boju upijaju. Sve je pokriva-
la prašina, debeli sloj stenjskog praha koji se taložio vekovima i sada se u malim
oblicima dizao iznad nogu koje su uznemirile prastari mir. Hiljadama godina niko
nije oskrnavio i poremetio ovo spokojstvo, niko pokušao da prodre u tajne grobni-
ce i otključa vrata koja su bdela nad mrtvima i njegovim posedom. Niko – osim
Alanona. A sada...
Šia se tresao kao prut, snažno, neobjašnjivo. On nije trebalo da bude ovde – neki
tihi, daleki glas govorio mu je da nije smeo da dođe ovamo. Ne zbog toga što je
Grobnica Kraljeva bila sveto ili zabranjeno mesto, nego zato što je bila grobnica –
dom onih koji su mrtvi odavno. Osetivši nečiji dodir, Šia poskoči i vide da ga je to
Alanon uhvatio za rame. Druid se, mrk i namršten, zagleda u njega a zatim pozva i
ostale. Kada su svi bez reči čučnuli u krug, obasjani zelenom svetlošću, on im se
obrati tihim glasom.
– Ova vrata vode na drugi kraj grobnice gde se nalazi glavna dvorana, zbornica.
– Svi pogledaše u drugi deo kružne odaje, zatvoren ogromnim vratima. – Kamene
stepenice vode nadole u odaju sa bazenom koji napaja neki izvor u utrobi planine.
U podnožju stepeništa, ispred bazena, stoji Lomača Mrtvih, gde su vladari, ovde
sahranjeni, ležali na odru po nekoliko dana, zavisno od čina i bogatstva, i to vero-
vatno zato da bi se njihove duše mogle uzneti u novi život. Kroz tu odaju ćemo
stići u prolaz koji će nas odvesti do Zmajevog prevoja, na drugoj strani planine.
Zastao je, dišući duboko.
– Kad sam ranije putovao kroz ove špilje, uspevao sam da se sakrijem od očiju
stvorova postavljenih zato da bi uništili uljeze. To, na žalost, ne mogu da učinim i u
vaše ime. U Zbornici postoji nešto što ima veću moć od mene. To nešto nije mo-
glo da oseti moje prisustvo, ali sam zato ja bio svestan njegovog, iako se krije u du-
bokim vodama vira. U podnožju stepeništa, na jednoj i na drugoj strani, nalaze se
uske putanje koje vode ka izlazu. One su i jedini put pored bazena. I to nešto što
čuva Lomaču Mrtvih napašće nas baš na tom mestu. Kada uđemo u prostoriju, Ba-
linor, Menion i ja ćemo poći levom putanjom da bismo nepoznatog izazvali i iste-
rali ga iz skrovišta. Kada nas on napadne, Hendel će ostale povesti stazom udesno
i izvesti kroz otvor u dnu špilje. Ne zaustavljajte se dok ne stignete do Zmajevog
prevoja. Da li ste me razumeli?
Ostali nemo klimnuše glavom. Šia se osećao čudno, kao uhvaćen u klopku, ali je
znao da ništa ne bi dobio time što bi počeo da priča o sebi. Alanon se uspravi u
svoj dužini dvometraša i isceri se preteći, otkrivši snažne, blistave zube, a mali Vej-
lanin ponovo zadrhta, srećan što mistik nije neprijatelj. Lakim pokretom, Balinor
izvuče iz korice svoj veliki mač, a Hendel krete kroz Grobnicu držeći u ruci teški
buzdovan. I Menion je pošao za njima, ali je zastao pred gomilom dragocenosti na
grobovima. Koga bi povredio kada bi nešto od tog blaga poneo sa sobom? Vejlani
i Elfi su žurili za Hendelom i Balinorom, ali je zato Alanon mirno posmatrao brđa-
nina, obavijen crnim ogrtačem. Menion se okrete i upitno pogleda visokog mistika.
 – Ne bih to uradio da sam na tvom mestu – reče ovaj kratko. – Sve su te gomile
posute prahom koji truje kožu živih bića. Ako bilo šta dodirneš, pašćeš mrtav pos-
le nekoliko sekundi.
Menion je netremice gledao u Alanona kao da ne veruje njegovim rečima; onda
je još jednom bacio brz pogled na blago i zavrteo glavom, pomiren sa sudbinom.
Bio je već u središtu odaje kada je, neočekivano, izvukao svoje dve crne strele i pri-
šao gomili zlatnika. Vrlo obazrivo, zavukao je metalne vrhove u zlato, strogo paze-
ći da ga ne dodirne prstima. Cereći se, Menion se pridruži ostalima. Ono što ih
čeka iza kamenih vrata imaće prilike da oproba svoju otpornost na otrov koji će ga
uništiti za nekoliko sekundi. Čvrsto zbijena, četa se okupila oko Alanona, a na ka-
menim zidovima se pojavio hladan odblesak metala isukanog oružja. U velikoj
odaji vladala je velika tišina, koju je narušavalo samo ubrzano disanje osmorice put-
nika pred zatvorenim vratima. Šia se osvrnu, poslednji put. Grobnica Kraljeva je i
dalje izgledala nenarušena: jedina promena u njoj bili su otisci stopala u prašini.
Oblak te prašine kovitlao se u zelenoj svetlosti i polako se slegao na tle špilje. Za
kratko vreme nestaće svaki trag njihovog prolaska kroz Grobnicu Kraljeva.
Na Alanonov pokret otvoriše se, i ovoga puta, teška kamena vrata i četa nečujno
uđe u Zbornicu. Našli su se na uzvišici koja se širila u novu špilju, iz koje su se
spuštale široke stepenice. Pećina u podnožju bila je ogromna i visoka, i danas veli-
čanstvena po večnom sjaju i lepoti koje joj je priroda tako štedro podarila. Sa svo-
dova su visili zupčasti stalaktiti, skamenjeni ledenjaci koje su hiljadama godina obli-
kovali i taložili voda i minerali. Ispod tih divnih skamenjenih oblika pružao se du-
gačak, pravougaoni bazen sa dubokom zelenom vodom i površinom glatkom kao
ogledalo. Jedna kap vode se otisnu sa kamenog svoda i ustalasa mirnu površinu
vode, ali se ona opet brzo vrati u svoj beskonačan mir. Oprezni putnici stadoše na
ivicu uzvišice i u podnožju stepeništa ugledaše visoki kameni žrtvenik, čiji se povr-
šinski sloj, izgreban i istruleo, na pojedinim mestima gotovo raspadao. Pećina je
bila nejasno osvetljena fosforescentnim zracima koji su se lomili na stenovitim zi-
dovima, dajući prastaroj odaji nestvaran izgled.
Putnici polako siđoše niz stepenice i pogledom otkriše jednu reč urezanu u ka-
meni žrtvenik. Malo je njih znalo njeno značenje. Valg je, kao reč preuzeta iz starog
gnomskog jezika, označavala Smrt. Ništa se nije micalo u prostranoj špilji, odzva-
njali su samo potmuli odjeci koraka. Sve je bilo zastrto starošću i tišinom. Pošto su
sišli u podnožje stepeništa, zastali su za trenutak, netremice zagledani u bazen. Ala-
non nestrpljivo mahnu Hendelu da krene desnom putanjom, dok se sam, praćen
Menionom i Balinorom, brzo uputio onom levom. Svaki pogrešan korak mogao je
na tom putu biti sudbonosan. Šia je gledao kako sa druge strane bazena tri prilike
oprezno ali hitro idu uskom ivicom kamenog zida, pored vode koja je i dalje bila
mirna i glatka kao ogledalo. Nalazili su se negde na pola puta, i Šia odahnu sa olak-
šanjem.
 Mirna površina zelenog bazena se naglo ustalasa i iz njegovih dubina pojavi se
nakaza nalik na čudovište iz noćnih mora. Zmijolika i gnusna, ispunjavala je, činilo
se, čitavu pećinu; ogromno sluzavo telo odskakivalo je tako visoko da je udaralo u
stalaktite na svodovima. Urlik besa zaori se Zbornicom; teško telo se zgrči, izdiže
se iz vode, duge prednje noge sa opasno izvijenim kandžama zaparaše prazan pros-
tor, a velike čeljusti se razjapiše otkrivajući pocrnele, oštre zube. Razrogačene, zas-
takljene oči gorele su cr venim plamenom usred ispupčenih i zakržljalih rogova koji
su pokrivali izobličenu glavu. Trup čudovišta bio je pokriven kožom gmizavaca sa
koje su se cedili pena i blato što ih je ponela iz crnih dubina carstva mrtvih. Čeljusti
su bljuvale otrov koji se prosipao po vodi, ostavljajući za sobom blede tragove
pare. Nakaza je buljila u tri prilike na uskoj putanji, a zatim počela da sikće neobuz-
danom mržnjom. Širom razjapljenih čeljusti, vrišteći od kr vožednog zadovoljstva,
ona krete u napad.
Svi su reagovali munjevito. Iz velikog luka Meniona Leaha izleteše sa smrtonos-
nom nepogrešivošću otrovne strele, zarivajući se duboko u osetljivu sluzokožu
gmizavčeve razjapljene čeljusti. Čudovište se povuče zaurlavši od bola i Balinor
brzo preuze inicijativu. Povukavši se na samu ivicu staze, ogromni graničar snažno
zari mač u izloženi prednji ud čudovišta. Ali na njegovo najveće zaprepašćenje, ve-
liki mač jedva okrznu krljušt, skinuvši sa nje težak sloj pene. Drugi prednji ud pro-
maši napadača, jer se žrtva hitro baci ustranu i izmače smrtonosnom zagrljaju. Na
suprotnoj stazi, Hendel je žurio ka otvoru u dnu špilje sa bazenom, gurajući ispred
sebe Vejlane i Elfe. Ali neko se od njih spotače o skriveni uređaj i teška kamena
ploča sruči se na otvor, preprečivši put ka slobodi. Hendel se u očajanju svom teži-
nom snažnog tela baci na kamenu prepreku, ali se ona i ne pomače.
I zmiju je privukao zvuk odronjenog kamenja. Okrenuvši leđa Menionu i Bali-
noru, ona se ustremi na slabije neprijatelje: to bi svakako bio i njihov kraj da okore-
li ratnik u Patuljku nije reagovao poput munje. Zaboravljajući kamenu ploču i sops-
tvenu sigurnost, Hendel jurnu na ogromno čudovište i udari ga svom snagom te-
škim okovanim buzdovanom pravo u plamteće oko. Udarac je bio tako silovit da je
protivniku razmrskao očnu jabučicu. Zmija podskoči u samrtnom bolu, udarivši
glavom u zupčaste stalaktite i poče da se grči. Špilja se ispuni parčićima kamenja i
stenja koje se odronjavalo sa svih strana. Flik zadade neprijatelju novi udarac u gla-
vu, dok je Hendel na ivici bazena beživotno ležao pod gomilom kamenja. Njegova
tri saputnika se baciše na zaprečeni prolaz u trenutku kada se jezomorni napadač
nadvio nad njih.
Na kraju se i Alanon uključi u neravnopravnu borbu. Podigavši obe ruke, on is-
pruži uske šake i vrhovi prstiju se pretvoriše u male, blistave loptice. Tanki zraci
zaslepljujućeg, plavog plamena izbiše iz njih i zariše se u glavu pobesnele zveri.
Žestina novog napada potpuno ošamuti iznenađenu zmiju i ona se poče divlje ba-
cakati iznad uskovitlane vode bazena, kričeći od bola i jarosti. Druid napade i drugi
put, i plavi plamenovi u sevu zahvatiše glavu pobesnele zveri. Taj drugi napad od-
bacio je veliko krljuštavo telo na zid pećine i ono je, pomamno, probilo kamenu
ploču i oslobodilo prolaz. Šia i Elfi su u poslednjem trenutku uspeli da pomere
onesvešćenog Flika i spasu ga sigurne smrti, kojom mu je pretilo ogromno živo-
tinjsko telo. Kada su shvatili da je kamena ploča probijena, doviknuše ostalima da
je prolaz otvoren. Balinor je upravo napadao sablasno čudovište, uzaludno pokuša-
vajući da ga rani u glavu, teško povređenu Alanonovim ubistvenim plamenovima. I
dok se Alanon prikovana pogleda usredsredio na zmiju, Menion je shvatio šta nje-
govi prijatelji na suprotnoj stazi uzvikuju i izbezumljeno im dao znak da beže pre-
ma otvoru. Dajel i Šia podigoše Flika i odvukoše ga u tunel. Za njima je pošao Du-
rin, ali se naglo zaustavio kada je ugledao onesvešćenog i gomilom kamenja zatrpa-
nog Hendela. Hitro se vratio, prišao ivici bazena, zgrabio Patuljka za beživotnu
ruku i bezuspešno pokušao da ga izvuče iz gomile kamenja.
– Beži odavde! – zaurla Alanon ugledavši Elfa pored prolaza.
Čudovišna zmija je taj trenutak iskoristila i jurnula na svoje žrtve. Snažnim po-
kretom kandžastog uda odbacila je Balinora o zid pećine. Menion iskoči pred ču-
dovište, ali ono svom silinom navali na Princa od Leaha i on nestade iz vidnog po-
lja. Ali zmija je, grčeći se od strašnih bolova i mnogostrukih rana, vrebala isključivo
visoku figuru u crnom plaštu, želeći da je smr vi svom žestinom svoje mržnje. Zver
je iskoristila još jedno oružje iz svog arsenala: ugledavši suđenu žrtvu, samu i neza-
štićenu, čeljusti pune otrova se širom razjapiše i iz njih pokuljaše veliki plameni je-
zici i obaviše Druida od glave do pete. Durin, koji je jedini video šta se događa na
puteljku, kriknu od užasa. Šia i Dajel su, stojeći pored samog izlaza, u nemoj stravi
posmatrali kako plamen obavija gorostasnog istoričara. Ali se plamen već u slede-
ćem trenutku ugasi i oni, zaprepašćeni, ugledaše Alanona nepovređenog. Druid
opet podiže ruke i plavi plameni zraci linuše iz vrhova ispruženih prstiju; zarivajući
se poput smrtonosnih strela u glavu gmizavca, oni odbaciše teški trup na zid peći-
ne. Para se u velikim oblacima dizala iz uzburkane vode bazena, mešajući se sa gus-
tom maglom, prašinom i dimom. U sledećem trenutku, stravični vrtlog potonu u
mrak.
U izmaglici se pojavi Balinor u pratnji Durina. Ogrtač mu je bio iscepan, blistavi
oklop oštećen a lice umrljano krvlju i znojem. Uz pomoć Durina, on podiže Hen-
dela ispod gomile odronjenog kamenja. Velikom, snažnom rukom Princ od Kala-
horna prebaci beživotno telo preko ramena i gurnu Durina prema prolazu gde su
ih čekali Dajel i Šia sa onesvešćenim Flikom. Graničar im naredi da podignu Vejla-
nina i odmah zatim nestade u tamnom hodniku, ne sačekavši da vidi izvršenje na-
ređenja; preko jednog ramena nosio je Hendela, a u drugoj, slobodnoj ruci držao
svoj veliki blistavi mač. Elfi ga odmah poslušaše, za razliku od Šie koji je stajao
neodlučan, tražeći uznemirenim pogledom Meniona Leaha. Zbornica je ličila na
klanicu, gusti rojevi stalaktita visili su u smrskanim komadićima, zidovi su bili puni
naprslina, staze zakrčene odronjenim kamenjem; sve je bilo obavijeno tamnim
oblakom prašine i pare iz uskovitlanog bazena. Na jednoj strani pećine ležalo je
ogromno telo zmije koja se grčila u agoniji pred polusrušenim zidom, u lokvi krvi i
gomili krljušti. Na vidiku nije bilo ni Meniona ni Alanona, ali se već u sledećem
trenutku pojaviše iz guste izmaglice: Menion je lako hramao, ali je čvrsto držao luk
i mač od Leaha, dok je Alanon posrtao u oblaku prašine i pepela. Druid je bez reči
rukom pokazao Vejlaninu da nastavi put i sva trojica se uputiše ka delimično otvo-
renom prolazu.
Ono što se zbilo posle toga ostalo je u nejasnom sećanju članovima čete. Skoro
oduzeti, krčili su sebi put kroz tunel, noseći dva onesvešćena i povređena druga.
Vreme je sporo odmicalo, kao u agoniji, a onda su se odjednom našli napolju, na
ivici opasno str me litice, zaslepljeni jarkom svetlošću popodnevnog sunca. Na des-
noj strani, Zmajev prevoj vijugao je nizbrdo ka valovitom podnožju. Iznenada, cela
planina preteći zatutnja i putnici osetiše pod nogama kratke, uzastopne potrese.
Alanon im kratko i oštro naredi da pohitaju niz planinu uskom putanjom. Predvo-
dio ih je Balinor koji je još uvek nosio nepomičnog Hendela, a samo nekoliko ko-
raka za njim išao je Menion Leah. Sledili su Dajel i Durin, noseći Flika. Iza njih je
brzo koračao Šia i, poslednji u koloni, Alanon. Zloslutna tutnjava odjekivala je i da-
lje, izbijajući iz utrobe planine, dok se mala četa spuštala niz uski puteljak. Staza je
oštro krivudala između zupčastih vrhova i naglih spustova, pa su putnici bili pri-
morani da se pripijaju uz zidove litica da ne bi izgubili ravnotežu i sur vali se niz ste-
nje u duboku provaliju. Zmajev prevoj se nije uzalud tako zvao. Neprekidne okuke
zahtevale su izuzetnu koncentraciju, veštinu i opreznost, a učestala podrhtavanja tla
činila su ovaj po svemu izuzetan napor još težim i opasnijim.
Prešli su manji deo opasne staze kada se začuo novi zvuk i ta mukla rika brzo je
zaglušila tutnjavu iz planine. Šia nije mogao da odredi izvor zvuka sve dok nije sti-
gao na sledeći vrh. Kroz oštru krivinu izbio je na greben okrenut severu i otkrio
ogromni vodopad koji se nalazio neposredno preko puta mesta na kojem su stajali.
Tone vode rušile su se sa zaglušujućom hukom u veliku reku koja je proticala dale-
ko dole ispod njihovih nogu. Reka je hitala između planinskih venaca i razlivala se
u niz brzaka, da bi zatim ponovo potekla na istok, ka Nizijama Rab. Silovita reka
tekla je baš ispod grebena na kojem je stajao Šia, ispod uske staze kojom je trebalo
nastaviti put, a njene penušave bele vode zapljuskivale su str me litice planine sa dva
visoka, šiljasta vrha. Šia se zagleda u reku, a zatim produži puteljkom začuvši Ala-
nonov uzvik. Ostali saputnici su se bili već prilično udaljili od njih dvojice i u jed-
nom trenutku, skriveni visokim stenjem, gotovo sasvim nestali iz vidokruga.
Šia je prešao nekih stotinak stopa kada je planinu do same utrobe potresao nagli
drhtaj, snažniji od svih do tada. Deo puteljka na kojem je Šia stajao naglo se odvoji
od litice, odroni, i poče kliziti niz padinu, povlačeći bespomoćnog Vejlanina sa so-
bom. On očajnički kriknu, grozničavo pokušavajući da se za nešto uhvati i zadrži,
užasnut saznanjem da se ruši niz str minu i pada u podivljalu reku daleko dole u do-
lini. Alanon odjednom opazi da Vejlanin neumitno klizi u oblaku prašine i odronje-
nog stenja ka bezdanu koji ga je očekivao.
– Drži se! – zaurla Druid. – Uhvati se za nešto!
Šia je bezuspešno i grčevito prelazio rukama preko glatke, gole litice i na samoj
ivici str mog spusta zakačio se za izbočinu stene. Ležao je nepomično, takoreći pri-
ljubljen uz tu gotovo vertikalnu površinu, ne usuđujući se da se pomakne i uspne
na vrh, i osećao kako mu se ruke lome od užasnog napora.
– Drži se, Šia! – hrabrio ga je Alanon. – Idem po konopac. Ne miči se!
Alanon viknu ostale ali Šia nikada nije saznao da li su mu oni mogli pomoći. U
trenutku kada je Druid zatražio konopac, planina se zatrese po drugi put i izbaci
nesrećnog Vejlanina sa nesigurnog gnezda. Koprcajući se nogama i rukama u vaz-
duhu, Šia je nezadrživo padao u brze vode nabujale reke, a Alanon nemoćno gle-
dao kako Vejlanin tone, kako u sledećem deliću sekunde izbija na površinu i kako
ga talasi opet poklapaju i nose ka istoku prema nizijama. Šia se bacakao i vrteo u
uzburkanoj reci poput majušne čigre sve dok nije nestao iz vida.
 3.
U tvrđavi Druida

Flik Omsford je stajao u podnožju Zmajevih Zuba i gledao široka prostranstva

pred sobom. Sve bleđi zraci poznog poslepodnevnog sunca obasjavali su zdepastu
figuru i bacali senke na već rashlađene stene džinovske planine. Do njega su dopi-
rali prigušeni glasovi saputnika i oštri krici ptica u šumi. Flik je čuo i odlučni Šiin
glas i setio se njegove hrabrosti u nizu opasnosti kroz koje su zajedno prošli. Ali
Šie više nije bilo; ležao je možda mrtav u nepoznatoj reci, a možda ga je ona izbaci-
la na ravnice koje su se pružale sa druge strane planina. Flik prstima opipa glavu i
oseti čvorugu i tup bol. Udarac o stenu ga je onesvestio i sprečio da pritekne u po-
moć bratu kada mu je bio najpotrebniji. Svi oni bili su spremni da se suoče sa smr-
ću koja im je pretila od Skula, nosilaca znamenja mrtvačke glave, spremni da pogi-
nu od mačeva razjarenih Gnoma, spremni, čak, da se prepuste užasima Grobnice
Kraljeva. Ali da se sve to pokaže uzaludnim, da se sve završi igrom slučaja prirode
na oštrom grebenu planinske litice, u trenutku kada su bili na domaku slobode, bila
je činjenica koju niko nije mogao da prihvati, poslednja kap žuči. Flik je osećao
tako neizdržljiv bol i tako strašnu gorčinu da bi vrištao i plakao samo da je mogao.
Stomak mu se grčio od nemoćne srdžbe i od beskonačne tuge koja ga je ledila.
Menion Leah je, naprotiv, izbezumljeno koračao tamo-amo nedaleko od skame-
njenog Vejlanina; izgarao je od besa, od one vrste bespomoćne jarosti koju oseća
zver u kavezu pred saznanjem da su bekstvo i spas nemogući, da joj ostaju samo
prkos i mržnja. Znao je da ni na koji način nije mogao da pomogne Šii, ali to saz-
nanje nije umanjivalo osećanje krivice što nije bio prisutan u trenutku kada se gre-
ben odronio sa litice i kada se Vejlanin srušio u uzburkane vode brze reke. Možda
se to ne bi dogodilo da prijatelja nije ostavio samog sa Druidom. Znao je, naravno,
da se Šiin udes nije zbio Alanonovom krivicom i da je njihov vođa uvek štitio Vej-
lanina. Menion je hodao dugačkim, besnim koracima i oštrim petama svojih čizama
upadao u meko tle. Odbijao je da prizna da je poduhvat okončan, da je traganje
beznadežno, da su doživeli poraz i to u času kada im je Mač od Šanare bio možda
na domaku ruke. Zastade, pomislivši na predmet zbog koga je pustolovina i zapo-
čela. Cela ta priča o Maču od Šanare bila je za brđanina i dalje lišena smisla. Da su
se čak i dokopali Mača, šta bi jedan čovek ili, tačnije, jedan tek stasali mladić, mo-
gao da učini sa njim protiv neizmernih i mračnih moći Gospodara Vorloka? Ali to
više nikada neće saznati, jer je Šia verovatno mrtav a svakako izgubljen za njih. Ni-
šta više nije imalo smisla i Menion Leah iznenada shvati koliko mu je to povreme-
no, neobavezno prijateljstvo značilo. Njih dvojica o njemu nikada nisu govorili, ni-
kada ga rečima nisu potvrđivali, ali je ono uprkos tome postojalo, prisno i dragoce-
no i za jednog i za drugog. A sada se sve završilo, sve iščezlo. Menion se besno
ugrize za usnu i nastavi da korača tamo-amo.
Ostali putnici stajali su u grupi u podnožju Zmajevog prevoja. Durin i Dajel su
tiho razgovarali; njihova elfska lica tananih vrta bila su izborana tugom i zabrinu-
tošću, a pogledi oboreni. Nedaleko od njih, oslonjen o ogroman kamen, stajao je
Hendel koji je, i inače ćutljiv i zatvoren, sada bio tmuran i potpuno nepristupačan.
Rame i noga bili su u zavojima, a isklesano lice prekriveno brazgotinama i ranica-
ma kao posledicama bitke sa zmijom. Mislio je na zavičaj i svoju porodicu koja ga
je čekala i za trenutak poželeo da pre kraja još jednom vidi zeleni Kulhaven. Znao
je da će bez Mača od Šanare i bez Šie, koji je jedini mogao da ga digne i uperi u ne-
prijatelja, njegovu zemlju osvojiti i pokoriti vojska Severne Zemlje. U tim mračnim
mislima Hendel nije bio usamljen. I Balinor je razmišljao o istim stvarima, očiju
prikovanih za gorostasa koji je, nepomičan, stajao u šumarku, izdvojen od ostalih.
Znao je da su suočeni sa nemogućom odlukom: da odustanu od daljih traganja,
pokušaju da se vrate u domovinu i možda, usput, pronađu Šiu, ili da nastave put u
Paranor i dokopaju se Mača od Šanare i bez hrabrog Vejlanina. Izbor je bio užasno
težak i nijedno rešenje nije bilo zadovoljavajuće. Sa tugom je odmahnuo glavom
setivši se mučne svađe sa bratom. Kada se i ako se vrati u svoj Tirsis moraće da
donese niz ozbiljnih odluka i nijedna neće biti prijatna. O svojim teškoćama ni sa
kim nije razgovarao, jer su i sada i do sada lični problemi bili od drugostepenog
značaja.
Druid se neočekivano okrete i pođe prema njima. Bilo je očigledno da je odluku
doneo. Svi su ga netremice gledali dok je prilazio: crni plašt je vijorio oko visokog
tela, a tamnoputo lice bilo je mirno i odlučno čak i u ovom trenutku gorkog pora-
za. Menion se skoro skamenio, srce mu je ludački tuklo u očekivanju da se suprot-
stavi Alanonu; sukob je bio neminovan jer je brđanin odabrao svoj put akcije i du-
boko sumnjao da je to i Alanonov put. Flik opazi nagoveštaj straha na licu Princa
od Leaha, ali i nepokolebljivu hrabrost. Svi se u isti mah digoše i okupiše oko vođe;
do tada umorni i obeshrabreni, neočekivano su živnuli, poneti čvrstom odlučnošću
da ne priznaju poraz. Nisu znali šta će im Alanon narediti, ali su zato znali da su
stigli suviše daleko i žrtvovali suviše mnogo da bi sada od svega odustali.
Alanonove oči gorele su plamom različitih osećanja, a lice u senci, izbrazdano i
iznureno, ličilo je na granitni zid. Kada je progovorio, tišinu je razbio oštar i hladan
glas.
– Možda i jesmo pobeđeni. Ali vratiti se sada značilo bi osramotiti se u sopstve-
nim očima, baš kao i u očima onih čiji životi zavise od nas. Ako nam je suđeno da
nas pobedi zlo Severne Zemlje i sveta duhova, onda se moramo okrenuti i suočiti
se sa njim. Ne smemo okrenuti leđa onome što se zbiva, ne možemo se nadati ne-
kom neuhvatljivom čudu koje bi se isprečilo između nas i onoga što sasvim sigur-
no i neizbežno već sada kreće da nas porobi i uništi. Ako dođe smrt, neka nas za-
tekne sa isukanim oružjem i sa Mačem od Šanare u rukama!
Poslednju rečenicu izgovorio je sa tako ledenom odlučnošću da se čak i Balinor
stresao od uzbuđenja. Svi su stajali u nemom divljenju pred Druidovom nesalom-
ljivom snagom, ponosni što su sa njim, što su deo te male grupe koju je odabrao
za izvršavanje opasnog i preteškog zadatka.
– A Šia? – upita neočekivano Menion, malo oštrije nego što je bilo uobičajeno u
sličnim razgovorima. Druidove pronicljive oči se zaustaviše na Princu od Leaha. –
Šta se dogodilo sa Šiom, zbog koga smo i pošli na ovo putovanje?
Alanon lagano zavrte glavom, razmišljajući po ko zna koji put o sudbini mladog
Vejlanina.
– Znam isto toliko koliko i svi vi. Reka ga je odnela u nizije. Šia je možda živ, Šia
je možda mrtav, ali mi u ovom trenutku ništa ne možemo da učinimo za njega.
– Ti, dakle, predlažeš da Šiu zaboravimo i nastavimo traganje za Mačem, za tim
beskorisnim parčetom metala koje niko od nas nema prava da digne na neprijatelja!
– Menion je ljutito vikao, sva potisnuta osujećenost je konačno dolazila do izražaja.
– E, pa, ja taj put neću nastaviti sve dok ne saznam šta se zbilo sa Šiom, makar to
značilo da moram dići ruke od svega i sam nastaviti traganje za njim. Ja prijatelja
neću napustiti!
– Saberi se malo, brđanine! – upozori ga tihi, podrugljivi glas visokog mistika. –
I ne ponašaj se kao budala. Odista je besmisleno optuživati mene za nestanak Šie
Omsforda, jer mu ja od svih vas najviše dobra želim. Ono što ti predlažeš daleko je
od zdravog razuma.
– Dosta je mudrih reči, Druide! – zagr me Menion, istupivši i ne vodeći više ra-
čuna o onome šta se može dogoditi u sledećem trenutku jer ga je, plahovitog, do
bezumlja dovodila činjenica da se visoki vođa bezosećajno miri sa Šiinim nestan-
kom. – Mi smo te slepo pratili nedeljama, išli smo za tobom bespogovorno kroz
stotine oblasti, kroz hiljade opasnosti, i pri tom nijednom nismo doveli u sumnju
tvoja naređenja. Ali sada si prekoračio sve granice. Ja sam Princ od Leaha, a ne
prosjak koji poslušno sluša tuđa naređenja i brine isključivo o sebi. Moje prijatelj-
stvo prema Šii nije za tebe značilo ništa, ali je za mene značilo više od stotinu Ma-
čeva od Šanare. Sada mi se skloni sa očiju, Druide, jer ja idem svojim putem!
– Kad tako govoriš, budalo, onda si pre klovn nego princ! – urliknu Alanon.
Lice mu se zgrči od besa i šake stegnuše u pesnice. Ostali su prebledeli pred tim
verbalnim sukobom dvojice protivnika koji se vodio nesmanjenom žestinom. Ali
kada su osetili da će u sledećem trenutku uslediti i fizički obračun, bacili su se
među njih i bujicom reči pokušali da ih smire, užasnuti pomišlju da će razdor u četi
označiti i konačan kraj svih izgleda na uspeh misije. Jedino je Flik ostao da stoji ne-
pomično, obuzet mislima o izgubljenom bratu i ogorčen svojom potpunom bespo-
moćnošću. Onoga trenutka kada je Menion progovorio, znao je da brđanin izraža-
va i njegova osećanja i da ni sam neće otići odavde sve dok ne sazna šta se zbilo sa
Šiom. Činilo se, međutim, da Alanon uvek zna mnogo više od njih i da su njegove
odluke uvek i prave i najbolje. Ne voditi računa o Druidovim rečima bilo je u naj-
manju ruku nesmotreno. Borio se sam sa sobom nekoliko minuta, pitajući se kako
bi Šia postupio u ovoj situaciji i šta bi predložio ostalima. A onda je, nesvesno, nas-
lutio odgovor.
– Postoji izlaz, Alanone – reče iznenada pokušavajući da nadvlada graju. Svi za-
ćutaše i pogledaše Vejlanina, iznenađeni odlučnim izrazom na Flikovom licu. Ala-
non klimnu glavom dajući mu na znanje da ga sluša.
– Ti poseduješ moć razgovora sa mrtvima. Videli smo u dolini kako to sa uspe-
hom radiš. Zar ne možeš da saznaš da li je Šia živ? Tvoja je moć dovoljno velika da
pronađe žive, ako već može da podigne mrtve. Ti možeš da saznaš gde se on nala-
zi, zar ne?
Svi pogledaše Druida sa nadom. Alanon duboko uzdahnu i obori pogled, zabo-
ravljajući svoju ljutinu i Meniona Leaha.
– Da, ja bih to mogao učiniti – odgovori on na duboko olakšanje svih saputnika.
– Mogao bih, ali to neću učiniti. Ako bih iskoristio moć da saznam gde se nalazi
Šia, da li je živ ili mrtav, morao bih neizbežno da Gospodaru Vorloku i njegovim
sledbenicima otkrijem naše prisustvo. Upozoreni na taj način, oni će nas spremno
dočekati u Paranoru.
– Ako uopšte stignemo u Paranor – preseče ga mračno Menion. Na to se Ala-
non besno okrete ka njemu i svi ponovo skočiše i rastaviše ih.
– Dosta, dosta s tim! – neočekivano i jarosno naredi Flik. – Vaš sukob nikome
neće pomoći, najmanje Šii. Ja, Alanone, nikada ništa nisam molio za sve vreme
ovog putovanja. Nisam na to ni imao prava, pošao sam dobrovoljno i po sopstve-
nom izboru. Ali sada mi se čini da mi to pravo pripada jer mi je Šia brat, možda ne
brat po krvi ili rasi, ali svakako po neraskidivim vezama koje nas spajaju. Ako svoju
moć ne iskoristiš da bi saznao gde se Šia nalazi i šta se sa njim dogodilo, onda ću ja
poći sa Menionom i nas dvojica ćemo tragati za njim sve dok ga ne pronađemo.
– Flik je u pravu, Alanone. – Balinor je blago spustio svoju veliku ruku Vejlaninu
na rame. – Bez obzira na sve što će nas zadesiti, njih dvojica imaju pravo da sazna-
ju da li Šia ima neke izgleda na spas. Jasno mi je šta znači da nas neprijatelj otkrije,
ali sam uveren da se toj opasnosti moramo izložiti.
Durin i Dajel su takođe klimali glavom, slažući se sa Balinorom. Druid baci po-
gled na Hendela, nemo tražeći njegovo mišljenje, ali se ćutljivi Patuljak i ne pokre-
nu i nastavi da pilji u Alanonove crne oči. Alanon je prelazio pogledom preko lica
koja su ga okružavala, nastojeći da otkrije njihova prava osećanja, razmišljajući o
opasnosti kojoj se izlažu i odmeravajući vrednost Mača u odnosu na gubitak dvoji-
ce saputnika. Zatim se odsutno zagledao u zalazeće sunce; suton se uvlačio u plani-
ne sa lakim senkama tame koju je prožimalo purpurno cr venilo dana na smiraju.
Putovanje je bilo dugo i teško, a oni nisu uradili ništa osim što su izgubili čoveka
zbog koga je taj mučni put i prevaljen. Sve je bilo tako nepravedno i pogrešno, ot-
por je i te kako bio razumljiv. Klimnuo je glavom samom sebi, pogledao u ostale i
video kako su im oči zasvetlele. Bili su uvereni da se složio sa Flikovim zahtevom.
Ali visoki vođa zavrte glavom i na usnama se ne pojavi ni nagoveštaj osmeha.
– Vi ste odlučili i ja ću učiniti ono što tražite. Povucite se, ne obraćajte mi se i ne
prilazite mi sve dok vas ne pozovem.
Njegovi se saputnici povukoše a on ostade na istom mestu, pognute glave, u du-
bokoj koncentraciji; velike ruke nestadoše pod širokim ogrtačem. U sve gušćem su-
mraku čuli su se samo daleki zvuci večeri. Druid se iznenada ukoči i neki beli sjaj
izbi iz zgrčenog tela. Zaslepljujuća svetlost, od koje su ostali ustukli pokrili oči,
obasjala je na trenutak Alanonovu mračnu pojavu da bi već u sledećem iščezla.
Alanon je u tmini stajao nepomično, a onda je polako počeo da klizi prema tlu, dr-
žeći se jednom rukom za čelo. Ostali pritrčaše vođi koji je, nepokretan, ležao na
zemlji, zanemarivši njegovo naređenje. Alanon ih pogleda sa ogorčenjem, ali kada
na pognutim licima opazi iskrenu i duboku zabrinutost, on shvati zbog čega ga
nisu poslušali. Ne moguće da veruje svojim očima, Alanon, duboko ganut, oseti
kako ga obuzima čudna toplina: njegovih šest saputnika različitih rasa, različitih
domovina, različitog porekla i različitih života ostali su mu odani i privrženi i posle
svega što se dogodilo. Prvi put od kako se Šia izgubio, Alanon oseti olakšanje. Tre-
sući se, on se sa naporom diže oslanjajući se o snažnu Balinorovu ruku, još veoma
slab od strahovite koncentracije i naprezanja u traganju sa Šiom. Stajao je mirno
nekoliko minuta, a onda se blago osmehnuo.
– Naš mladi prijatelj je živ. Ostao je živ pravim čudom, koje ne umem da objas-
nim. Uspostavio sam vezu sa njegovim duhovnim bićem: Šia se nalazi na drugoj
strani ove planine, po svoj prilici negde u blizini reke koja ga je nosila i izbacila na
istočne delove ravnice. Nije sam, sa njim su i drugi, ali nisam mogao da odredim
ko su i šta smeraju. Novi napor bi me slomio i učinio potpuno beskorisnim.
– Šia je živ! O, da li si sasvim siguran u to? – upita presrećni Flik.
Alanon odlučno potvrdi glavom i sva se lica ozariše osmesima olakšanja i zado-
voljstva. Menion snažno udari ushićenog Flika po širokim leđima, poskočivši neko-
liko puta od radosti.
– Problem se, dakle, rešio sam po sebi – likovao je Princ od Leaha. – Sada još
ostaje da pređemo preko Zmajevih Zuba, pronađemo Šiu, pa da svi zajedno nasta-
vimo put u Paranor i osvojimo Mač.
Njegovo ozareno lice se smrači i ljutina zameni radost kada Alanon zavrte gla-
vom. Svi se sa čuđenjem zagledaše u njega, ne shvatajući o čemu je reč.
– Šia je pao u ruke gnomske patrole – reče mistik. – Oni ga vode na sever, naj-
verovatnije u Paranor. Ne bismo ga stigli bez okršaja sa stražama na prelazima
Zmajevih Zuba i sukoba sa Gnomima na nezaštićenoj niziji. Zadržavali bismo se
danima, možda i nedeljama, i naše bi prisustvo bilo otkriveno za tili čas.
– Ko nam jemči da već nismo otkriveni – uzviknu razdraženo Menion. – I sam
si to rekao. Od kakve će nam koristi biti Šia ako padne u ruke Gospodaru Vorloku?
Od kakve će nam koristi biti Mač od Šanare bez onoga koji jedini može da ga po-
digne?
– Zar da ostavimo Šiu?! – zavapi Flik i priđe Alanonu.
Ostali su ćutali, očekujući Alanonovo objašnjenje. Mrak je obavijao visoki pla-
ninski kraj i putnici su jedva nazirali lica drugova.
– Zaboravili ste proročanstvo – strpljivo ih podseti Alanon. – U drugom delu,
Bremen je rekao da jedan od nas neće videti drugu stranu Zmajevih Zuba, ali da će
zato prvi dotaći Mač od Šanare. Sada znamo da je mislio na Šiu. Dalje, rekao je da
će oni koji pređu na drugu stranu planine ugledati Mač pre nego što proteknu dve
noći. Po svemu se čini da će nas sudbina ponovo sve spojiti.
– To je možda dovoljno za tebe, ali za mene nije – zaključi ravnim glasom Meni-
on, dok je Flik žustro potvrđivao glavom. – Zar da tako slepo verujemo predskaza-
nju jednog duha? Zar zbilja tražiš od nas da Šiin život stavljamo na kocku?
Izgledalo je da će iz Alanona opet provaliti bes. Pošto je izvesno vreme sa mu-
kom savlađivao plahost, on mirno pogleda obojicu i nezadovoljno zavrte glavom.
– Zar niste od samoga početka verovali u legendu? – reče on tiho. – Zar niste
svi ubeđeni da je svet duhova deo vašeg sveta, sveta krvi i mesa, zemlje i kamena?
Zar se od samoga početka nismo borili protiv bića iz drugog sveta čije moći sa-
svim sigurno ne pripadaju smrtnicima? Bili ste svedoci nedokučive sile elfskog ka-
menja. Zašto biste sada svemu tome okrenuli leđa i isključivo se pouzdali u zdrav
razum, u rasuđivanje zasnovano na činjenicama ovog materijalnog sveta, koji nije
kadar da se prenese u onaj drugi gde poimanja i značenja nemaju više nikakve veze
sa vašima?
Ćutali su i netremice ga gledali. Znali su da je u pravu, ali nisu odustajali od pla-
na da potraže Šiu. Čitav njihov poduhvat počivao je daleko pre na snovima i starim
legendama nego na zdravom razumu i činjenicama, pa su i neočekivane praktične
odluke mogle da izgledaju smešne. Flik Omsford je digao ruke od trezvenosti ono-
ga dana kada je iz straha pobegao pred Skulom iz Senovite Doline.
– Ja se ne bih toliko brinuo, mladi moji prijatelji. – Alanon je prišao Fliku i Me-
nionu i stavio im ruke na ramena. Njegov dodir je u ovom trenutku delovao ohra-
brujuće i umirujuće. – Šia ima svoje elfske kamenčiće i oni su dovoljno moćni da
ga zaštite. Mogu ga odvesti i do Mača, jer su tako podešeni. Sa malo sreće, srešće-
mo se sa njim kada pronađemo Mač, i to u Paranoru. Sada svi putevi vode u Za-
mak Druida i mi moramo biti spremni da tamo Šii pružimo pomoć koja mu je po-
trebna.

Č
 Članovi čete pokupiše oružje i rance. Njihovi obrisi, nalik na senke u svetlosti
zvezda, ocrtavali su se poput tankih linija na mračnoj pozadini planina. Flik pogle-
da prema severu, u mračne šume koje su pokrivale nizije iza Zmajevih Zuba. U
središtu su se u obliku obeliska uzdizale litice Paranora, a na njima, na samom
vrhu, bili su Tvrđava Druida i Mač od Šanare. Flik je nekoliko trenutaka posmatrao
usamljeni vis, a onda se okrenuo Menionu. Brđanin neodlučno klimnu glavom.
– Idemo s tobom, Alanone. – Flikov glas je bio prigušen šapat u nemoj tišini.

***

Uzburkane vode brze reke divlje su se razbijale o zidove planinskog venca, krčeći
besno put ka istoku i noseći sa sobom gomile otpadaka. Reka je iz planine isticala u
zapenušanim brzacima koji su se lomili o stenje glatkih površina i o oštre okuke;
dalje je vijugala mnogo sporije, uključujući se u spokojni splet drugih reka koje su
se granale po niziji između bregova Raba. Jedna od tih malih, mirnih pritoka izba-
cila je na blatnjavu obalu onesvešćenog, polumrtvog čoveka, čiji se kožni pojas za-
kačio za dr veni trupac. Odeća mu je visila u dronjcima, kožne čizme bile usput iz-
gubljene, a mokro lice bilo pepeljasto sivo i ranjavo. Čvrsto tle osvestilo je davljeni-
ka. Pošto je poslednjim ostacima snage uspeo da se otkači od nasukane klade, ot-
puzio je dublje na obalu, u gustu travu brdovitog podnožja. Zatim je instinktivno,
ranjavim ukočenim rukama potražio kožnu vrećicu zadenutu za pojas i, napipavši
je, uzdahnuo sa olakšanjem. U sledećem trenutku je, iscrpivši preostalu snagu, uto-
nuo u dubok, okrepljujući san.
Spavao je u toploti i tišini dana do u kasno popodne, kada ga je probudilo milo-
vanje sveže trave i lakog večernjeg povetarca. Odmah je osetio da postoji još nešto,
nešto što ga opominje na opasnost. Ali tek što se uspravio, ugledao je na vrhu bre-
ga grupu od desetak prilika koje su iznenađeno zastale ugledavši ga, a zatim brzo
pošle nizbrdo prema njemu. Umesto da blago postupaju sa ranjenikom, male prili-
ke se grubo baciše na njega, zgrabiše ga za nemoćne ruke i čvrsto ih kožnim kaiše-
vima privezaše za leđa. Pošto su mu vezali noge i uspravili ga, mogao je konačno
da osmotri one koji su ga zarobili. Potvrdile su se njegove najveće bojazni: četvr-
taste žute prilike, odevene u šumarska odela i naoružane kratkim mačevima, nije
bilo teško prepoznati posle Menionovog opisa događaja koji se nekoliko dana rani-
je zbio u Klancu od Nefrita. Zato se sa stravom zagledao u oštre oči Gnoma koji
su, opet, sa neprikrivenim iznenađenjem zurili u zarobljenika sa poluljudskim, po-
luelfskim obeležjima, i u ostatke njegove za njih tako neobične južnozemljaške
odeće. Vođa grupe ispruži ruke i poče da pretresa zarobljenika. Šia je pokušao da
se odupre grubom nasilju, ali se posle nekoliko snažnih šamara opružio na tle i
nemo gledao kako mu Gnom otima kožnu vrećicu sa elfskim kamenjem.
 Gnomi se radoznalo okupiše u krug u trenutku kada tri plava kamena zablistaše
punim sjajem na dlanu njihovog vođe. Posle kraće rasprave, koju Šia nije mogao da
razume, male žute prilike odlučiše da zarobljenika i neobični blistavi plen odvedu u
glavni logor u Paranoru i tamo zatraže uputstva od starešina. Gnomi podigoše Šiu,
odvezaše mu noge i poteraše ispred sebe ka severu, gurajući ga grubo svaki put
kada bi posrnuo od nemoći i iscrpljenosti. Išli su u tom istom pravcu kada je pao
sumrak i kada je na drugoj strani planinskog venca poznatog pod imenom Zmaje-
vih Zuba vođa male čete, Druid Alanon, pokušavao da boreći se sa sopstvenom
svešću prizove nestalog Šiu Omsforda.

***

U ranim jutarnjim časovima, četa je najzad stajala pred liticama Paranora, zaklonje-
na dubokom tišinom, tamom i senkama gustih šuma koje su neumoljivo zaklanjale
ohrabrujuću svetlost meseca i zvezda. Znali su da će im taj trenutak zauvek ostati
urezan u sećanje. Pogledom su prelazili preko str mih stenovitih zidina, preko zakr-
žljalih vrhova visokih borova i hrastova koji su se naglo završavali tamo gde su po-
činjale litice, i dalje, gore, preko građevine stvorene ljudskom rukom – Tvrđave
Druida. Utvrđenje je ličilo na zamak, a njegovi drevni kameni zidovi završavali su
se visokim tornjevima i spiralnim kulama koje su sa gordim prkosom stremile ka
nebu. Tvrđava Druida bila je bez sumnje sagrađena tako da se odupire napadima
najjačih vojski, da bude dom i zaštita jedinih preživelih pripadnika istrebljene rase
ljudi koji su se nazivali Druidima. U srcu ove tvrđave od kamena i gvožđa dugo se
očuvao spomenik Čovekovog trijumfa nad mračnim silama sveta duhova, simbol
hrabrosti i nade rasa u minulim vremenima, spomenik davno zaboravljen od svih,
živ samo u izumirućim legendama – čudesni Mač od Šanare.
I dok su putnici nepomično stajali i posmatrali to tako davno očekivano upori-
šte, Flik se u mislima vraćao na događaje koji su se zbili od trenutka kada je četa u
smiraj sunca napustila Zmajeve Zube. Putovali su brzo preko travom obrasle ravni-
ce koja ih je delila od šuma što su okružavale Paranor, da bi do njega stigli za samo
nekoliko sati. Za to vreme, Alanon im je usput ukratko govorio o onome što ih
očekuje. Šuma je, rekao je, neprohodna za one koji ne znaju da izbegnu opasne
prepreke Gospodara Vorloka, stvorene sa ciljem da se onemogući svaki pokušaj
prodora u Tvrđavu. Kurjaci su lutali ovim mračnim šumama: ogromne, sive zveri
su za nekoliko sekundi proždirale sve dvonošce i četvoronošce. Pored vukova, u
podnožju Tvrđave, oko litica, prostirao se nepremostiv lanac šiljaka natopljenih
otrovom protiv kojeg nije bilo leka. Ali spretni Druid bio je spreman na sve. Brzo
su odmicali kroz šumu, birajući najkraći put prema utvrđenju. Alanon ih je opomi-
njao da se ne udaljuju, ali su njegova upozorenja bila nepotrebna. Jedino je Meni-
onu, činilo se, bilo stalo do toga da prvi krči put, premda bi i on zastao kada bi čuo
daleki urlik kr vožednih kurjaka. Te ogromne, sive zveri, zakr vavljenih očiju i čeljus-
ti razjapljenih u slepoj mržnji napale su četu čim su putnici zašli u šumu. Ali pre
nego što su uspeli da se bace na plen, Alanon je prineo usnama neku čudnu pištalj-
ku i blago u nju zviznuo. Začuo se reski zvižduk, skoro nečujan za njegove saput-
nike, ali očigledno stravičan za razbesnele, gladne životinje, jer se one razbežaše na
sve strane i izgubiše u šumi.
Zveri su se pojavile još dva puta, ali je bilo nemoguće zaključiti da li je reč o is-
tom ili različitom čoporu. Flik je bio ubeđen da se uvek radilo o novoj grupi, sude-
ći po dejstvu koje je na nju imala Alanonova čudesna pištaljka. Svaki put, vuci su
bežali sa urlicima straha i besa, ostavljajući putnike nedirnute. Četa je do trnovite
ograde stigla bez teškoća, ali su gusti redovi otrovnih šiljaka delovali tako nepro-
bojno da je ovoga puta, činilo se, i Alanonova moć bila preslaba. Visoki stranac ih,
međutim, podseti sa gorkim osmehom da se nalaze u zavičaju Druida a ne Gospo-
dara Vorloka. Poveo ih je udesno, vešto izmičući opasnoj ogradi, i zaustavio se na
jednoj tački koja mu je očigledno najviše pogodovala. Odmerivši razdaljinu od naj-
bližeg hrasta, koji je Fliku izgledao kao i svaki drugi, Druid je obeležio tačku na tlu
ispred trnovite međe, pokazujući glavom ostalima da će upravo to biti mesto njiho-
vog prolaza. Alanon je zatim, na zaprepašćenje ostalih, mirno i jednostavno prošao
kroz otrovne šiljke, oštre kao oštrica brijača, i nestao u zelenilu, da bi se odmah po-
tom pojavio neozleđen. Objasnio im je šapatom da je na tom mestu ograda lažna i
savršeno bezopasna – da je to tajni prolaz do tvrđave. I to ne i jedini. Postojali su i
mnogi drugi, svi neprimetni za oko onoga ko za njih ne zna. Četa je neopaženo i
neometano prošla kroz otrovni obruč i ubrzo stigla pred zidine Paranora.
Fliku je izgledalo skoro nemoguće da su posle sveg ipak stigli u Paranor. Putova-
nje je bilo beskonačno, a opasnosti nesavladive i nesavladane, samo izbegnute ili
zamenjene drugima. Pa ipak i uprkos svemu, sada su se nalazili u Paranoru. Preos-
tajalo je još da se uzveru uz litice i pronađu Mač; zadatak nije bio jednostavan, ali
ni teži od onih koje su sa uspehom obavili. Gledao je netremice zamak-tvrđavu i
buktinje koje su osvetljavale bedeme. Znao je da neprijatelj budno čuva i te zidine i
Mač iza njih. Pitao se ko je i šta je taj njihov neprijatelj. Nisu ga interesovali ni
Gnomi, ni Trolovi, nego stvarni neprijatelj – stvorenje koje je pripadalo drugom
svetu, ali koje je napadalo i osvajalo ovaj svet da bi na neki neobjašnjiv način i po-
moću nekih neobjašnjivih sila pokorilo sve što je u njemu živelo. Pitao se da li će
ikada saznati razlog za ono što im se događalo, razlog zbog kojeg su sad stajali
ovde, oni, lovci-tragači za legendarnim Mačem od Šanare o kome sem Alanona
niko ništa nije znao. Osećao je da ih tu negde čeka lekcija koju moraju da nauče, ali
je odagnao sve misli i prepustio se jedinoj želji da se sve što brže završi i da iz Para-
nora izađe živ.
Alanon je, činilo se, ponovo tražio neki izlaz, neku mogućnost za lakše prebaci-
vanje do vrha utvrđenja. Posle nekoliko minuta zaustavio se pred nižom ivicom li-
tice i dodirnuo jedno mesto u stenju; pred njim se odjednom otvoriše tajna vrata i
otkriše tajni prolaz. Alanon uđe i ubrzo se vrati sa neupaljenim bakljama. Svakom
putniku pružio je po jednu i rukom dao znak da ga slede. Krenuli su nečujno i ne-
hotice zastali na uskom prolazu kada su se kamena vrata bešumno zatvorila za nji-
ma. Žmirkajući u mraku, nazreli su obrise kamenitih stepenica koje su vodile nago-
re u stenu, jedva vidljivu u nejasnoj svetlosti jedine buktinje koja je treperila u pro-
lazu. Pošto su svi na njoj pripalili svoje baklje, Alanon stavi prst na usne zahtevaju-
ći apsolutnu tišinu i pođe uz vlažne stepenice po kojima se vukao njegov dugačak
crni plašt. I dok je visoka senka ispunjavala ceo prolaz, ostali su ga pratili bez ijed-
ne reči, svesni da je prodor u Tvrđavu Druida konačno otpočeo.
Stepenište je bilo kružno, sa nizom krivina i okuka, tako da niko od penjača nije
znao dokle su stigli. Vazduh u prolazu postajao je sve topliji i lakši, a vlaga na zido-
vima i stepenicama sve manja i ređa. Teške lovačke čizme gazile su po kamenu i
njihov odjek širio se kroz duboku tišinu pećina. Posle nekoliko stotina koraka, put-
nici stigoše na kraj tunela, pred teška dr vena vrata čvrsto pričvršćena gvožđem za
stenu. Alanon im pruži novi dokaz svog izvanrednog poznavanja puta – jednim
pokretom otvori vrata i oni uđoše u prostranu odaju sa bezbroj prolaza, dobro
osvetljenih bakljama. Pošto se uverio da u prostoriji nema nikoga, Alanon okupi
drugove.
– Nalazimo se tačno ispod zamka – objasnio je šapatom. – Ako nam pođe za
rukom da neopaženo dopremo do odaje u kojoj leži Mač od Šanare, možda ćemo
uspeti da pobegnemo iz Tvrđave bez borbe.
– Nešto nije u redu – upozori ga kratko Balinor. – Gde su stražari?
Alanon zavrte glavom, kao da hoće da kaže da ne zna odgovor na Balinorovo
pitanje, ali u odsjaju buktinje svi opaziše duboku zabrinutost u crnim očima. Nešto
zbilja nije bilo u redu.
– Prolaz kojim ćemo krenuti vodi do kotlarnice i cevi kojima se zagreva ceo za-
mak. Odande ćemo sporednim stepeništem stići u centralnu dvoranu. Molim vas
da usput ne razgovarate i da budno pazite na svaki svoj korak!
Prolaz je vodio uzbrdo, vijugajući tako naglo da se svima činilo da se neprekidno
vraćaju na polazište. Balinor je već posle nekoliko koraka bacio baklju i isukao mač,
pa su tako postupili i ostali. Treperava svetlost buktinja na gvozdenim postoljima
ocrtavala je pognute senke na kamenim zidovima. Kroz tunel su gotovo puzili
Druid, dva princa, Vejlanin, Elfi i Patuljak; puzili su sa velikim oprezom i iščekiva-
njem, obuzeti uzbuđenjem što ga donosi završetak dugog lova. Idući jedan za dru-
gim sa isukanim oružjem, širom otvorenih očiju i naćuljenih ušiju, napredovali su
hrabro uzbrdo i zalazili sve dublje u utrobu Tvrđave Druida. Dotadašnju muklu ti-
šinu razbi odjednom neki neodređeni šišteći zvuk, a toplota se pretvori u jaru. Pro-
laz se završavao kamenim vratima sa gvozdenom ručicom, a nepoznati šum posta-
jao sve jači i razgovetniji. Jednolično brujanje dopiralo je iz mehanizma smeštenog
u obližnjoj steni. Na Alanonov znak, članovi čete priđoše zatvorenim vratima.
Kada je džin otvorio tešku kamenu prepreku, iznenađene putnike zapahnu jara i
užaren vazduh im svom silinom prodre kroz pluća do utrobe. Dahćući i gušeći se,
neodlučno su ušli u vrelu prostoriju. Odmah su shvatili gde se nalaze. Odaja je bila
kružna i veoma uska, a ispod nje pružala se ogromna jama i naglo se spuštala sa vi-
sine od nekih stotinak stopa. U dnu je gorela žestoka vatra, neumorno hranjena iz
nepoznatog izvora, a njeni cr venkastonarandžasti plamenovi skakali su uvis prema
vrhu tog dubokog bunara. Jama je razdvajala veći deo prostorije, tako da je putnici-
ma stajala na raspolaganju samo mala, nekoliko stopa široka putanja sa kratkom
gvozdenom ogradom na unutrašnjoj ivici. Sa tavanice i sa zidova spuštale su se raz-
ne zagrevne cevi kojima se vreli vazduh prenosio u ostale delove zamka. Skriveni
pumpni sistem nadzirao je količinu toplote koju je proizvodila ta otvorena kotlarni-
ca. Ali preko noći se uređaj isključivao, pa je i temperatura u uskom prolazu bila
podnošljiva, i pored jare koja je izbijala iz užarene jame. Kada bi mehovi radili pu-
nom parom, svako živo biće u prostoriji bilo bi sprženo za tili čas.
Menion, Flik i Elfi su se zaustavili kod ograde da bi izbliza osmotrili parni ure-
đaj. Hendel je ostao u pozadini, osećajući se zarobljenim u toj građevini koju je i
nehotice upoređivao sa širokim, slobodnim šumskim prostorima zavičaja. Alanon
je razgovarao sa Balinorom, bacajući povremene uznemirene poglede na nekoliko
zatvorenih vrata i pokazujući rukom na otvoreno spiralno stepenište koje je vodilo
u gornje dvorane zamka. Kada su se sa nečim obojica složila, dadoše znak za pola-
zak. Hendel je, presrećan, odmah poslušao naređenje, a Menion i Elfi se odvojiše
od ograde i pridružiše mu se. Zaostao je samo Flik, privučen čudesnim plamenom
ispod svojih nogu. Kratko oklevanje donelo je i neočekivanu posledicu: u trenutku
kada je skrenuo pogled sa vatre, ugledao je na drugom kraju prostorije crnu priliku
Skula.
Vejlanin se sledi. Stvorenje sa obeležjem mrtvačke glave čučalo je na drugoj stra-
ni jame, tačno preko puta njega. Čak i pri sjajnom plamenu njegovo je telo bilo
bezoblično i crno, a zloslutna krila prekrivena dugačkim tamnim ogrtačem. Noge
su bile savijene, a stopala se završavala jezivim kandžama koje su, činilo se, bile ka-
dre da razderu i sam kamen. Ugnuta u teška ramena, glava je podsećala na ispucalo
ugljevlje. Zle oči počivale su na oduzetom Vejlaninu i privlačile ga cr venom sjaju
vatre, kroz otvoren poziv u smrt. Laganim, skoro molećim koracima strašni stvor
krete napred i skamenjeni Flik začu poznato šištanje i dahtanje. Pokušao je da vris-
ne, poželeo da pobegne, da učini bilo šta, ali je svaki pokušaj bio uzaludan. Stajao
je kao ukopan, kao začaran pred tim čudnim pogledom i znao da je kraj nemino-
van.
Ali i njegovi saputnici su opazili skamenjenog druga. Prateći njegov unezvereni
pogled i oni su na ivici jame otkrili crnog Skula. Brz kao munja, Alanon iskoči pred
Flika, okrenuvši ga sebi da bi razbio čaroliju stravičnih očiju. Ošamućen, Flik posr-
nu i pade u širom rastvorene ruke Meniona Leaha koji mu je potrčao u pomoć.
Ostali su stajali iza Druida, sa isukanim oružjem. Stvorenje zastade nedaleko od
Alanona, još uvek u polučučećem položaju, skrivajući jednim krilom i kandžastom
rukom svoje grozomorno lice. Disalo je kratkim, šištećim dahom, a surove oči po-
čivale su na visokom čoveku koji je stajao između njega i malog Vejlanina.
– Grešiš, Druidu, što mi se suprotstavljaš. – Glas je sipljivo dopirao iz dubina
skrivenog lica. – Svi ste osuđeni na smrt. Bili ste osuđeni na smrt još od onog tre-
nutka kada ste doneli odluku da pođete po Mač. Gospodar je znao da ćeš doći,
Druidu! Gospodar je znao!
– Gubi se dok si još čitavo, čudovište! – naredi Alanon pretećim glasom koji
niko do tada nije čuo. – Nikoga ti ovde nećeš zaplašiti. Mi ćemo uzeti Mač i ti nam
nećeš preprečiti put do njega. Sklanjaj mi se s očiju, bedni robe, i dozvoli svom
gospodaru da nam se prikaže!
Reči zažariše vazduh i urezaše se u Skula poput noževa. Čudovište zašišta od
besa i pođe napred, očiju izobličenih od mržnje.
– Uništiću te, Alanone! Tada više neće postojati niko ko bi se suprotstavio Gos-
podaru! Sam si nam se bacio u naručje, zajedno sa tvojim dragim saveznicima. Po-
gledaj samo koga si nam doveo, Druidu – doveo si nam poslednjeg potomka kra-
ljeva od Šanare!
Na opšte zaprepašćenje, ruka sa kandžama upre u iznenađenog Flika. Činilo se
da Skul ne zna da potomak od Šanare nije Flik i da je četa Šiu izgubila još u Zmaje-
vim Zubima. Nastade mukli tajac. Vatra je plamtela u jami ispod njihovih nogu, iz-
bacujući talase ključalog vazduha koji poče da razara nezaštićena lica smrtnika.
Kandže crnog duha se ustremiše na njih.
– Sada će vas, budale, zašišta glas ispunjen mržnjom, zadesiti ona vrsta smrti
koju vaši sojevi i zaslužuju!
 4.
Zarobljeni!

Onog trenutka kada su se poslednje reči crnog stvora šišteći stopile sa užarenim
vazduhom, sve se zbilo u magnovenju. Dramatičnim pokretom ruke i naredbom
tako oštrom da je sve bacila u trenutnu akciju, gorostasni Druid je napete članove
svoje male čete munjevitom brzinom uputio ka stepeništu što je vodilo u glavnu
dvoranu Tvrđave. Dok su putnici ogromnim skokovima preletali preko zavojitih
stepenica, Skul je poleteo na Alanona. Njihov strašni sudar čuli su čak i begunci
koji su već grabili uz stepenište – svi osim jednog. Flik je zastao, oklevajući, obuzet
neodoljivom željom da pobegne ali i prikovan prizorom titanske borbe dva moćna
bića na samoj ivici visokog plamena ogromnog kotla. Stajao je u podnožju stepeni-
šta i slušao sve slabiji bat hitrih koraka svojih drugova. U sledećem trenutku odjeci
odumreše i on ostade kao jedini svedok skoro nestvarnog okršaja Druida i čudovi-
šta sa znamenjem mrtvačke glave.
Dve prilike u crnim ogrtačima stajale su na ivici vatre, nalik na kipove okamenje-
ne strahovitim naporom bitke. Njihova tamna lica su se skoro dodirivala, a dugač-
ke, mršave ruke diva čvrsto su stezale kandžaste udove nakaze iz drugog sveta.
Skul je pokušavao da oštre vrhove kandži zarije protivniku u nezaštićeni vrat i time
okonča dvoboj. Crna krila su se dizala i spuštala sa naporom i pomamom, a dobro
poznato šištanje je ispunjavalo vreli vazduh očajanjem i beznađem. Onda je odjed-
nom stvor iz Severne Zemlje oprezno iz ogrtača izvukao nogu i njome Alanona
udario tako snažno, da je ovaj pao na kameni pod, nad samom jarugom. Brz kao
munja, napadač se začas našao nad Druidom i kandžama pošao da ga ubije. Ali i
žrtva je bila brza, otkotrljala se hitro van dometa smrtonosnih udova i izbegla Sku-
lov sudbonosni zagrljaj. Flik je, međutim, shvatio da je Skul udarcem zakačio Dru-
ida po ramenu i video da je iz rane potekla krv. On prigušeno kriknu, ali je Druid
već bio na nogama kao da nije povređen. Dva ista bljeska plavog plamena suknuše
iz njegovih prstiju i ošinuše Skula svom žestinom, odbacivši ga na ogradu. Ali, dok
je plavi plamen teško ozledio zmiju u Grobnici Kraljeva, nakazu iz Severne Zemlje
je samo malo usporio. Zaurlavši od besa, ona krete u protivnapad. Iz gorućih očiju
sevnuše cr vene svetlosne strele. Alanon se hitro uvi u plašt i cr veni plamen se zari
u kamene zidove. Čudovište zastade, i protivnici počeše da kruže jedan oko drugo-
ga poput divljih zveri, povezani bitkom na život i smrt iz koje je samo jedan mo-
gao izaći živ.
 Flik oseti da jara postaje sve žešća. Približavala se zora, a u kotlu je vatra poči-
njala da bukti snabdevajući toplotom zamak koji se budio. Ne znajući za borbu
koja se vodila iznad njih, stanovnici Tvrđave su uključili uređaje u dnu jame i vatru
povećali do žestine koja će vrelim vazduhom ugrejati sve odaje Druidskog zamka.
Flik oseti kako mu znoj curi niz lice i kako napaja toplu lovačku odeždu. Ali, nije
hteo da ode. Ako Alanon bude pobeđen, svi će biti osuđeni na smrt – želeo je da
bude svedok ishoda bitke. Mač od Šanare više nikome ništa neće značiti ako čovek
koji ih je doveo dovde bude uništen. Gotovo opčinjen, nepomična lica, Flik Om-
sford je nastavio da posmatra prizor koji je mogao biti sudbonosan za rase, bitku
koja je odlučivala o narodima četiri zemlje i koja se vodila između dva naizgled ne-
uništiva protivnika – predstavnika smrtnika i predstavnika duhova.
Alanon je ponovo napao neprijatelja plavim bleskom iz svojih prstiju, šibajući
kratkim, žestokim udarima Skula koji je kružio oko njega; pokušavao je da protiv-
nika natera na brži pokret, na pad, na jednu jedinu kobnu grešku. Ali čudovište nije
bilo budala nego oličenje zla, okorelo u stotinama bitaka iz kojih je izlazilo kao po-
bednik. Skul je poskakivao i svijao se sa stravičnom lakoćom u iščekivanju da zada
poslednji, smrtonosni udarac. Iznenada je širokim pokretom raširio crna krila i vi-
nuo se uvis, iznad plamene peći, da bi se odmah zatim vrtoglavom brzinom ustre-
mio nadole, na visoku figuru Druida Alanona. Kandže se raširiše i Flik pomisli da
je sve zauvek izgubljeno. Pravim čudom, Druid ponovo izbeže smrtonosne kandže
i snažnim rukama odbaci Skula na drugu stranu. Čudovišni stvor polete kroz vaz-
duh i uz tup zvuk udari o kameni zid. Pokušavao je da se uspravi, ali mu je udarac
oduzeo snagu i pre nego što je došao sebi i uspeo da uzmakne, div se na njega
obrušio svom silinom.
Izgledalo je da su dve crne figure prikovane jedna za drugu i za kameni zid.
Kada su rastavile udove, Flik opazi da je Alanon iza Skula i da su se njegove snaž-
ne ruke obavile oko protivnikove glave. Krila žrtve udarala su izbezumljeno levo-
desno, a kandže se grčile tražeći oslonac i mogućnost da se oslobode zagrljaja koji
ih je polako ali sigurno uništavao. Cr vene oči plamtele su žarom kotla, izbacujući
vatrene jezike koji su se zabijali u zidove i ostavljali u kamenu velike crne rupe.
Protivnici se odvojiše od zida i u nemilosrdnoj borbi kretoše ka jami, ka središtu
vrele prostorije da bi se na kraju našli na niskoj gvozdenoj ogradi. Užasnutom Vej-
laninu se učinilo da će obojica izgubiti ravnotežu i da će se u tom grčevitom zagr-
ljaju stropoštati u plamen. Ali Alanon se u poslednjem trenutku nadljudskim napo-
rom otrže i povuče svoju žrtvu sa ograde. Taj pokret doveo je Skula u položaj da
svoje mržnjom ispunjene oči uperi u poluskrivenog Vejlanina. Tražeći svaku priliku
da Druidovu pažnju i za trenutak skrene sa sebe, Skul se baci na iznenađenog Fli-
ka. Vatreni jezici linuše iz plamtećih očiju, pretvarajući kamene blokove Stepeništa
u parčiće koji se razleteše poput nožića na sve strane. Flik je, lica i ruku isečenih
kamenjem, reagovao nagonski, ali mu je brzina spasla život. Odskočio je ustranu u
trenutku kada se ceo ulaz zatresao i srušio u vodopadu kamenih otpadaka, zatvo-
rivši prolaz nagore i ostavljajući za sobom guste oblake prašine.
I dok je Flik Omsford ležao na smrt preplašen na kamenom tlu kotlarnice, dok
su se plamenovi iz jame dizali sve više se mešajući sa oblicima prašine zakrčenog
prolaza, Alanon popusti svoj smrtonosni zagrljaj upravo toliko koliko je Skulu bilo
potrebno da se iz šega izvuče. Okrenuvši se sa suludim krikom mržnje, on udari po
glavi iznenađenog Druida koji pade na kolena. Stvor iz Severne Zemlje krete da ga
dokrajči, ali naiđe na spremnog protivnika – ošamućeni Druid je ponovo bio na
nogama a plavi plameni jezici su divlje sevali iz prstiju, šibajući napadačevu nezašti-
ćenu glavu. Snažni udarci pesnica rušili su se na tu crnu glavu, a ogromne snažne
ruke obavijale se oko njegovih grudi, prikivajući krila i kandžaste ruke za sablasno
telo. Flik Omsford ugleda divlji pogled Alanonovih sivočeličnih očiju i blesak bes-
no iskeženih belih zuba. Odmah zatim začu se krckavi zvuk, kao da se u Skulu ne-
što slomilo. U sledećem trenutku se oba protivnika, u istom grčevitom zagrljaju,
nađoše na rubu gvozdene ograde. Plamen je osvetljavao njihove obrise, a urlik ra-
zjarene vatre mešao se sa krikom agonije žrtve čije se crno telo treslo i grčilo. Iz
nekog dubokog izvora snage i mržnje u sebi, Skul iskopa i poslednje ostatke moći i
prebaci se preko gvozdene ograde. Sa kandžama zabodenim u protivnika u crnom
plaštu, on u padu povuče omraženog neprijatelja za sobom. Dve crne prilike isto-
vremeno nestadoše u sjaju gladne vatre.
Još ošamućen, Flik posrćući priđe užarenoj jami, ali ga jara natera da se povuče.
Znoj mu je lio niz lice, sa čela i preko usta, i mešao se sa suzama nemoćne srdžbe.
Plamen iz jame lizao je ivice gvozdene ograde i kamen, pucketajući novim životom
kao da hoće da kaže da mu je plen od dva crna bića dobrodošao i da ih je sa zado-
voljstvom progutao. Vejlanin je netremice buljio u bezdan, ali u njemu nije bilo ni-
čeg osim cr venog sjaja i nepodnošljive jare. Uzvikivao je Druidovo ime u očajanju i
nemoći, a odjek tog imena vraćao se sa kamenih zidova i umirao u vrelini vatre.
Flik najzad shvati da je sam u vatrenom paklu i da je Druid otišao zauvek.
Tada ga uhvati panika. Užasnut, posrtao je unazad bežeći do užarene jame. Sti-
gao je u podnožje stepeništa i tek tada se setio da je ono zakrčeno gomilom kame-
nja. Videvši da mu je odstupnica presečena, Flik se sruši na kamenje i, gušeći se,
pokuša da sabere nepovezane misli. Ustao je, potrčao prema pr vim vratima i počeo
da ih vuče i gura u krajnjem očajanju. Ali kako se ona ni su pokretala, on posle iz-
vesnog vremena stade i preko ruku kr vavih od naprezanja otkri druga vrata. Kada
se uverio da su i ona zabravljena, njegove se nade raspršiše i on shvati da je u klop-
ci. Kada je poslednjim ostacima snage gurnuo i treća vrata, odjednom je napipao
nešto na teškoj kamenoj ploči. Povukao je ručicu skrivenog mehanizma i sa uzvi-
kom olakšanja upao u prolaz iza njih. Sručio se na hladni kameni pod i shvatio da
je pobegao od jare i od smrti.
 Dugo je ležao iznuren u polumraku, a vrelo telo hladili su studen kamena i svež
vazduh. Nije ni pokušavao da razmišlja, nije hteo da se seća, želeo je samo jedno –
da se izgubi u tom miru i tišini mračnog hodnika. Posle izvesnog vremena primo-
rao je sebe da ustane i, slab i nesrećan, oslonio se o hladan kamen. Tek tada je pri-
metio da mu je odelo iscepano i izgorelo, a ruke crne od vreline. Udaljio se od zida
i pogledao oko sebe: nejasna svetlost buktinje na zidu osvetljavala je pravac kroz
krivudavi hodnik. Flik posrćući pođe napred i izvuče baklju iz ležišta. Kada je nas-
tavio put, začuo je viku i slobodnom rukom izvadio iz korica kratak lovački nož.
Zvuci se posle nekoliko minuta izgubiše i Flik nastavi da krivuda pokraj mnogih
zatvorenih vrata, uviđajući da se hodnik ne penje i ne grana u druge prolaze.
Neočekivano, prolaz se proširi i svetlost buktinje postade jača. Flik je sad bio
uveren da se u blizini nalaze stepenice koje vode u centralnu dvoranu Tvrđave
Druida i duboko je žalio što nije pošao sa ostalima. Dok je on lutao lavirintom Pa-
ranora, ko zna šta se dogodilo sa njegovim drugovima, ko zna da li će ih ikada više
videti i naći. Na svoje najveće iznenađenje, odjednom se našao na ulazu u okruglu
sobu sa bezbroj hodnika. Na zidovima odaje veselo je gorelo više od dvanaestak
buktinja. Uzdahnuo je sa olakšanjem kada se uverio da je okrugla dvorana pusta, ali
ga je ponovo uhvatila panika kada je pomislio da su i ti prolazi isti kao i onaj kojim
je došao. Nijedna vrata nisu vodila u druge sobe, nijedno stepenište na gornji sprat
– lavirint je bio potpun i nedokučiv. Pošto je uzalud očajnički pokušavao da odabe-
re put kroz jedan od istih hodnika, odmahnuo je na kraju glavom i seo uza zid,
umoran i obeshrabren. Zatvorio je oči i naterao sebe da prihvati gorku istinu, istinu
da je nepovratno izgubljen.

***

Poslušavši Alanonovo naređenje, ostali članovi čete potrčali su uz stepenice. Durin

i Dajel su bili najbliži kamenom prolazu i kao najbrži u grupi našli se na polovini
puta kada su njihovi saputnici tek počeli da se pešu. Vitke i lake noge nosile su ih
bez napora i Elfi gotovo nisu ni dodirivali tle pri svojim nečujnim skokovima. Za
njima su išli Hendel, Menion i Balinor, usporenim korakom od teškog oružja koje
su nosili. Bila je to čudna, razbijena trka uzbrdo, ka centralnoj dvorani: svako je že-
leo da što pre stigne do predmeta beskonačnih traganja i da što dalje pobegne od
crnog čudovišta. U svojoj žurbi nisu ni primetili da među njima nema Flika Om-
sforda.
Durin je prvi stigao na kraj stepeništa i gotovo uleteo u veliku dvoranu, sa mla-
đim bratom za petama. Dvorana je bila raskošna, ogromna prostorija visokih tava-
nica, sa teškim dr venim zidovima koji su blistali u svetlosti upaljenih buktinja i cr-
venkastih odsjaja zore koja je nadirala kroz visoke, iskošene prozore. Bila je ukraše-
na slikama, kamenim i dr venim kipovima i rukom tkanim tapiserijama koje su se
spuštale do mer mernog poda. Na pojedinim mestima stajale su velike statue od
gvožđa i klesanog kamena, skulpture nekoga drugog doba, sačuvane kroz vekove u
ovom bezvremenom skloništu. One kao da su čuvale teška vrata u duborezu, ukra-
šena ručicama od žutog bakra. Neka od njih su bila otvorena, pa se i u susednim
odajama mogla nazreti ista brižljiva raskoš, sve blistavija pod pr vim zracima sunca.
Elfi nisu imali vremena da se dive bezvremenoj lepoti Paranora. Već u sledećem
trenutku bili su opkoljeni gnomskim stražarima koji su iznenada iskrsli sa svih stra-
na. Mala, čvornovata žuta tela izvirala su iz mnogih skrovišta – iza vrata, statua, iz
samih zidova. Durin je napadače spremno dočekao isukavši dugački lovački nož,
ali su njegovi pokušaji bili uzaludni. Dajel se borio rame uz rame sa bratom, vitlaju-
ći levo-desno velikim lukom i rušeći neprijatelje sve dok se luk nije raspao na ko-
made. Izgledalo je da će Elfi biti raskomadani pre nego što im u pomoć priteknu
snažniji drugovi. Durin zgrabi dugačko, oštro koplje sa oklopnika minulih vreme-
na. Obarao je Gnome nemilostivim udarcima i tako štitio brata, ali su se Gnomi
množili i nadolazili kao plima. Elfi se povukoše ka zidu, obliveni krvlju neprijatelja.
Gnomi se okupiše u strašnu, nepreglednu gomilu žutila i uz divlji krik baciše se na
plen.
Na svoju nesreću, zaboravili su da paze na prolaz, uvereni da su Elfi sami. U tre-
nutku kada su napadali Durina i Dajela, Menion, Hendel i Balinor jurnuše na izne-
nađene napadače. Nikada se Gnomi nisu sukobili sa tako snažnim neprijateljem. U
središtu se tukao visoki graničar iz Kalahorna i blistavim mačem krčio put takvom
silinom da su Gnomi padali kao kruške jedan preko drugoga. Na jednoj strani uni-
štavao ih je smrtonosni buzdovan snažnog Patuljka, a na drugoj opasna oštrica
okretnog brđanina. Gnomi su jedno vreme odolevali toj petorici ludaka, a onda su
počeli da uzmiču i na kraju se dali u bezglavo bekstvo. Borci se bez reči baciše u
poteru za žrtvama, preskačući mrtve i ranjene. Kada se raskošna dvorana ispunila
leševima, poslednja grupa stražara okupi se u dnu hodnika, pred visokim zatvore-
nim vratima u duborezu. Gnomi su očigledno bili spremni na poslednji okršaj, jer
su od kratkih lovačkih mačeva sačinili zid oštrica. Napadači poleteše na opasan zid,
pokušavajući da prodru u njegovo središte pod zaštitom dugačkih mačeva Meni-
ona i Balinora, ali postrojeni kao stražari, posle žestoke borbe Gnomi odbiše na-
pad. Hrabri borci se povukoše, iscrpljeni, okupani znojem i obliveni krvlju. Durin
se sruči na kolena: gnomski mačevi izboli su mu i ruku i nogu, Meniona je u glavu
ranila oštrica koplja i iz rane je liptala krv, premda se činilo da brđanin nije svestan
povrede. I drugi napad srčanih boraca završio se povlačenjem. Gnoma je bivalo
sve manje, ali je dragoceno vreme neumitno proticalo. Alanon se nije pojavljivao, a
Gnomima je svakoga časa moglo stići pojačanje. Oni će učiniti sve da zaštite Mač
od Šanare, ukoliko to oružje odista počiva u raskošnoj i veličanstvenoj dvorani
koju su tako očajnički pokušavali da osvoje.
 Iznenada, neverovatnom hitrinom, visoki Balinor pređe na drugu stranu dvora-
ne i snažnim pokretom ruke pomeri ogromni kameni stub na čijem se vrhu nalazila
metalna urna. Stub i urna se srušiše uz strahoviti tresak koji odjeknu kao grom.
Kako je, međutim, stub ostao čitav, graničar ga uz Hendelovu pomoć poče kotrljati
ka postrojenim Gnomima i ka zatvorenim vratima na susednoj odaji. Džinovski
stub se kotrljao sve brže prema unezverenim stražarima koji se na kraju razbežaše,
u pokušaju da nađu spas od kamene grobnice. Hrabrosti je nestalo, bitka je bila iz-
gubljena. Ali njih nekoliko nije bilo dovoljno hitro da izmakne zahuktalom kamenu
koji ih zgnječi svom težinom i zabi se u zatvorena vrata, uz pljusak kamenih i dr ve-
nih otpadaka. Vrata se zatresoše pod silovitim udarcem, drvo poče da puca, ona se
odupreše težini stuba da bi samo trenutak kasnije izletela iz svojih okvira pod priti-
skom Princa od Kalahorna. Sva petorica istovremeno uleteše u dvoranu u kojoj je
trebalo da ih čeka Mač od Šanare.
Ali, odaja je bila prazna. U njoj su prozori bili visoki, a zavese raskošne i leprša-
ve; divne slike ukrašavale su zidove a kitnjast nameštaj bio je pažljivo raspoređen
na velikom prostoru. Ali nigde nije bilo ni traga od Mača za kojim su toliko žudeli,
Durin ponovo pade na kolena iznuren gubitkom krvi, na ivici besvesti. Dajel mu
brzo priteče u pomoć, pokušavajući da iscepanim parčićima platna previje otvore-
ne rane. Kada je brata preneo u jednu od najbližih stolica, Durin izgubi svest. Me-
nion je unezvereno prelazio pogledom sa jednog zida na drugi, tražeći neki izlaz.
Odjednom Balinor, koji je dotle divlje hodao tamo-amo, prigušeno uskliknu. Usled
dvorane je parče poda bilo oštećeno i bezbojno, i pored očiglednog pokušaja da se
sakrije činjenica da je tokom mnogih godina, do nedavno, na tom mestu stajalo ne-
što veliko, teško i četvrtasto.
– Ovde je bila riznica! Postolje sa Mačem! – uzviknu Menion.
– Uklonjena je nedavno – reče Balinor, teško dišući. – Zašto su onda Gnomi
pokušavali da nas zadrže?
– Možda ti stražari nisu ni znali da je blago uklonjeno – odgovori Menion, očaj-
nički pokušavajući da nađe neko rešenje.
– Možda su samo postavili mamac – iznenadi ih Hendel. – Ali zašto bi gubili
vreme na to da nas namame... osim ako...
– Želeli su da nas ovde zadrže što duže zato što je Mač još u Zamku, što ga
odavde još nisu odneli! – završi njegovu misao uzbuđeni Balinor. – Nisu imali vre-
mena da ga iznesu, pa su se potrudili da uspore naše traganje. Ali, gde je Mač sada,
u čijim je rukama?
Svi su bili u nedoumici. Da li je Gospodar Vorlok sve vreme znao da četa dolazi,
kao što je to Skul u kotlarnici i napomenuo? Ako je, pak, njihov napad sve iznena-
dio, šta se dogodilo sa Mačem, budući da ga je Alanon poslednji put video baš u
ovoj dvorani?
 – Stanite! – uzviknu iznemoglo Durin sa drugog kraja sobe, uspravljajući se sa
velikim naporom. – Dok sam išao uz stepenice, čuo sam buku na drugim. Na tim
stepenicama koje vode iz dvorane odjekivalo je mnoštvo koraka.
– Kula! – urliknu Hendel, jurnuvši prema otvorenim vratima. – Oni su Mač sa-
krili u kuli!
Balinor i Menion pohitaše za Patuljkom koji je već nestajao. Niko više nije ose-
ćao umor i bol. Mač od Šanare im je još bio na domaku ruke. Durin i Dajel su ih
pratili sporijim hodom; iznuren, Durin se svom snagom oslanjao na mlađeg brata,
ali su oči oba Elfa blistale novom nadom. U sledećem trenutku dvorana je ostala
pusta.

***

Posle kratkog odmora, utučeni Flik shvati da mu je preostalo samo jedno – da oda-
bere bilo koji prolaz i krene njime do kraja, sa nadom da će ga dovesti do stepeni-
šta što vodi u tvrđavu. Razmišljao je o drugovima koji se nalaze negde iznad njega i
koji možda već imaju u rukama Mač od Šanare. Oni, naravno, nisu mogli znati za
Alanonov pad u jamu ni za Flikovu sudbinu u ovom lavirintu. Nadao se da će ga
potražiti, ali u istom času shvati da, ako su našli Mač, neće gubiti dragoceno vreme
na njega. Moraće da beže pre nego što Gospodar Vorlok pošalje Bića sa zname-
njem mrtvačke glave da im preotmu čudesno oružje. Pitao se šta se dogodilo sa
Šiom, da li je pronađen živ, da li je spasen. Verovao je da Šia nikada ne bi napustio
Paranor bez njega, ali Šia nije mogao znati da se on nalazi u ovom lavirintu. Sve u
svemu, nalazio se u beznadežnom položaju.
U tom trenutku začu se buka iz jednog od tunela, bat čizama po kamenom tlu,
graja mnoštva koje je hrlilo u okruglu dvoranu. Vejlanin se brzo sakri u susedni
prolaz i, zaštićen dubokom senkom, priljubi se uz stenoviti zid. Zastao je pred
osvetljenom kružnom dvoranom i izvukao kratak lovački nož. Posle nekoliko mi-
nuta, roj gnomskih stražara trčeći ulete u susednu odaju i nestade u jednom od
prolaza. Flik nije znao od čega beže ili ka čemu jure, ali je želeo da se nađe tamo
gde će se naći i oni. Mogao je da se kladi da dolaze iz gornjih prostorija Tvrđave
Druida, a tamo je Vejlanin i želeo da ode. Koji trenutak kasnije, oprezno se uvuče
u tunel iz kojeg su Gnomi upravo izašli. Sa isturenim nožem grabio je prema pr voj
upaljenoj baklji, skinuo je sa zida i nastavio put, trudeći se da budnim pogledom
otkrije neki trag vrata ili stepeništa. Nije prošao ni stotinak jardi, kada se neočeki-
vano stena pred njim otvori i u prolazu se pojavi Gnom.
Teško je reći ko je od njih dvojice bio više iznenađen. Gnomski stražar je zaos-
tao od grupe koja je bežala iz bitke u raskošnoj dvorani i pojava još jednog neprija-
telja u tunelu ga je potpuno zaprepastila. Iako manji od Vejlanina, Gnom je bio ži-
lav i naoružan kratkim mačem. Odmah je napao neočekivanog protivnika. Flik od-
skoči, izbeže udarac oštrice i baci se na Gnoma; srušio ga je na tle i pokušavao da
mu otme mač, jer je u silovitom udarcu ispustio svoj nož. Flik nije imao iskustva u
borbi prsa u prsa, pa je iskusni Gnom bio u velikoj prednosti. Ubijao je do sada i
ubijaće bez oklevanja u svakoj sledećoj prilici, dok je Flik mislio samo na to kako
da obezoruža napadača i pobegne glavom bezobzirce. Tukli su se i valjali po kame-
nom podu sve dok se Gnom nije oteo i ustremio na Flikovu nezaštićenu glavu.
Flik mu izmače u deliću sekunde, izbezumljeno tražeći izgubljeni nož. Mali stražar
se baci na njega u trenutku kada Flikovi prsti napipaše teški dr veni držač buktinje
koju je bio ispustio u pr vom sudaru. Kratki mač se zari Fliku u rame i zadade mu
nesnosan bol, i on, izobličen od bola, zamahnu bakljom svom snagom i sruči je
Gnomu na glavu. Stražar se sruči kao sveća i ostade da leži nepomično. Flik polako
ustade i pronađe nož. Ruka ga je užasno bolela a krv napajala lovačko odelo, sliva-
jući mu se u šaku. U strahu da će iskr variti, on brzo iscepa parčiće platna sa palog
Gnoma i zavojem poče stezati ranjenu ruku sve dok se krv nije zaustavila. Sa ma-
čem svoje žrtve uđe u otvor u steni, pitajući se kuda taj put vodi.
Na svoju radost naiđe na zavojite stepenice koje su u spirali vodile na gornji
sprat. On skliznu u prolaz i zatvori ga za sobom. Stepenice su osvetljavale buktinje
i on se poče peti laganim, opreznim korakom. Posle izvesnog vremena stiže do jed-
nih zatvorenih vrata i stade, osluškujući. Svuda je vladala mukla tišina. Polako otvo-
ri vrata i zaviri u ogromne dvorane Paranora koje su svetlele u daljini. Stigao je na
cilj. Zatvorio je vrata i uputio se pustim i tihim hodnikom ka osvetljenim odajama.
Jedna čelična dugačka crna ruka uhvati ga u tom času za isukani mač i grubo ga
izvuče na svetlost baklji.

***

Hendel neodlučno zastade u podnožju stepenica koje su vodile u kulu Tvrđave

Druida, pokušavajući da nazre kuda idu. Iza njega su stajali ostali, napregnuto pra-
teći njegov pogled. Stepenište se sastojalo od dva reda neograđenih kamenih stepe-
nika, uskih i str mih, koji su krivudali nagore, u spirali, duž zidina okruglog tornja.
Cela kula je bila utonula u zlokoban mrak, tako da se članovima čete činilo da su sa
svih strana okruženi crnom provalijom. Menion u nekoliko koraka priđe ivici bez-
dana, pitajući se zašto nigde nema zaštitne ograde. Onda baci kamenčić u mrak, sa-
čekavši da on padne na dno. Kada nije čuo ni zvuk ni odjek, obrati se ostalima.
– Meni ovo liči na otvorenu zamku – izjavi odlučno.
– Vrlo verovatno – složi se Balinor. – Ali, moramo se popeti u kulu.
Menion sleže ramenima i pođe uz stepenište. Ostali su ga pratili bez reči, Hendel
prvi, Balinor za njim i Elfi na kraju povorke. Išli su oprezno uz uske kamene stepe-
nice, spremni na sve klopke, ramena priljubljenih uza zid, što dalje od opasne ivice
provalije. S vremena na vreme, Menion je bacao kamenčiće ispred sebe sa name-
rom Da predupredi eventualnu zamku. Ali, ništa se nije dogodilo. Bezdan ispod
njihovih nogu bio je crna jama ispunjena teškim vazduhom; čuo se samo bat lovač-
kih čizama na trošnom stepeništu. Najzad se bleda svetlost upaljenih baklji probi
kroz mrak iznad njih. Plamenčići su se povijali pod povetarcem koji je počinjao da
duva iz nepoznatog izvora. Na vrhu stepeništa ukaza se malo odmorište, a iza nje-
ga nejasni obrisi ogromnih vrata zabravljenih gvozdenim alkama. Nalazili su se na
vrhu Tvrđave Druida.
Tada Menion naiđe na prvu tajnu zamku. Nizovi dugih šiljaka izbiše iz kamenog
zida, izbačeni pod pritiskom njegove noge na stepeniku. Da se Menion još nalazio
na njemu, šiljci bi mu se zaboli u nezaštićene noge i odbacili u crnu provaliju. Ali
Hendel je začuo škljocanje opruge pre nego što se zamka otvorila. Snažnim pokre-
tom povukao je brđanina sebi i ostalima koji se zamalo ne srušiše niz stepenice.
Pošto su se u poslednjem trenutku zadržali pred tim oštrim čeličnim vrhovima,
dugo su stajali u mestu, oslonjeni o zid, teško dišući u tihoj tami. Potom ćutljivi Pa-
tuljak smr vi oštra koplja sa nekoliko silovitih udaraca velikog buzdovana i još jed-
nom otvori put svojoj četi. Sada ih je predvodio on, oprezan i smrknut, dok je uz-
buđeni Menion išao iza Balinora. Ubrzo je Hendel pronašao i drugu zamku slične
vrste i još jednom oslobodio put pred sobom.
Bili su skoro na odmorištu, pa se činilo da će do kule stići bez većih teškoća,
kada se začuo Dajelov uzvik. Njegova izoštrena elfska čula osetila su nešto što dru-
gi nisu mogli, nečujno škljocanje koje je nagoveštavalo novu klopku. Svi se ukočiše
i pogledom pređoše zidove i stepenice. Nisu otkrili ništa i Hendel se usudi da nači-
ni još jedan korak. Kako se na njegovo iznenađenje ništa nije dogodilo, oprezni Pa-
tuljak nastavi put ka vrhu stepeništa. Kada je najzad stigao na odmorište, ostali po-
žuriše za njim i svi se nađoše na vrhu. Sa zebnjom su gledali dole u opasne, spiral-
ne stepenike i crni bezdan, ne mogući da shvate kako su izbegli treću klopku. Bali-
nor je smatrao da je mehanizam neispravan, ali Hendel nije delio njegovo mišljenje,
ne mogući da savlada nelagodnost.
Kula se poput ogromne senke nadnosila nad otvoreno stepenište, a njen tamni
kamen bio je hladan i vlažan. Veliki kameni blokovi izgrađeni pre mnogo vekova
tvrdoglavo su se i uporno opirali razaranju vremena. Vrata na odmorištu izgledala
su nepokretna, a gvozdene alke isto toliko postojane koliko i onoga dana kada su
nameštene. Putnicima koji su stajali pred njima činilo se da samo zemljotres može
pomeriti čudovišnu ploču. Balinor pređe rukama preko vrata, pokušavajući da na-
pipa tajnu napravu pomoću koje bi oslobodio put. Sa krajnjom opreznošću okrete
gvozdenu ručicu i odgurnu vrata. Na opšte zaprepašćenje, kamena ploča se uz tre-
sak delimično rastvori, zidovi se zatresoše i pred njima se ukaza tajna visoke kule.
U samom središtu kružne odaje, na uglačanoj crnoj površini ogromnog postolja,
sa oštricom okrenutom nadole tako da se uzdizao kao blistavi krst od srebra i zlata,
ukaza se pred zgranutim putnicima legendarni Mač od Šanare. Njegova dugačka
oštrica blistala je na suncu koje je u sjajnim zracima dopiralo kroz visoke prozore
kule, zaštićene gvozdenim rešetkama. Niko od putnika nije do tada video legendar-
ni Mač, ali je svaki od njih bio potpuno siguran da je to slavno oružje kraljeva od
Šanare. Stajali su izvesno vreme u dovratku zureći u Mač, ne mogući da veruju da
se posle svih napora, beskonačnog hoda, beznadežnih dana i noći, posle svih bor-
bi, bežanja i skrivanja, konačno pred njima nalazi drevna amajlija zbog koje su sve
stavili na kocku. Mač od Šanare je bio njihov! Nadmudrili su Gospodara Vorloka!
Ušli su polako i nečujno u kamenu odaju, sa osmehom na licu, zaboravljajući umor
i rane. Stajali su i zurili u Mač, sa čuđenjem i zahvalnošću. Nisu bili kadri da napra-
ve još nekoliko koraka i podignu blago sa kamenog postolja, jer se ono činilo suvi-
še svetim za ruke smrtnika. Alanon nije bio sa njima, Šia se izgubio i...
– Gde je Flik? – začu se Dajelovo iznenadno pitanje. Prvi put su zapazili da
nema Flika Omsforda. Okretali su se na sve strane, a onda se zgranuto zgledali tra-
žeći objašnjenje jedan od drugoga. Jedino se Menion, opčinjen, opet okrenuo blis-
tavom Maču i video kako se pred njegovim očima događa nemoguće. Ogromno
kameno postolje i dragoceni predmet na njemu počeše da svetlucaju i polako išče-
zavaju. U nekoliko sekundi cela slika je nestala u dimu koji se pretvorio u izmaglicu
i na kraju u sam vazduh. Petorica putnika stajala je bez pokreta i bez reči u praznoj
kuli i zurila u pustoš.
– Klopka! Treća klopka! – urliknu Menion, dolazeći sebi.
U istom trenutku čuo je kako se iza njih vrata zatvaraju i ostavljaju ih u tamnici
bez izlaza. Brđanin prelete preko odaje i baci se na vrata, koja se pred njim zatvori-
še. Onda se polako sruči na pod, osećajući kako mu srce divlje tuče od besa i osuje-
ćenosti. Ostali se i ne pomeriše. Stajali su kao ukopani, buljeći u vitku figuru pored
vrata koja je lice pokrila rukama. Začu se daleki ali čujni zvuk prigušenog smeha i
odbi se o ledene zidove u dugom grohotu, izrugujući se njihovoj ludosti i gorkom
porazu.
 5.
Ponovo na okupu

Sumorna studen Severne Zemlje nadnosila se u tankim slojevima sive magle nad
jednolične rubove vrhova usamljene crne planine koja je bila zamak Gospodara
Vorloka. Iznad i ispod ravnice Kraljevstva Skula uzdizali su se poput zarđalih zuba-
ca visovi Planine Oštrice i Rub Noža, nepremostive prepreke za sve smrtnike. Iz-
među njih stajala je umiruća planina Gospodara duhova, planina koju je i priroda
zaboravila i koja je, skršena udarima nepogoda, polako ali sigurno odumirala. Po-
krov smrti kojim su bili obavijeni njeni visoki vrhovi širio je auru zla po celoj zem-
lji, sa nepogrešivom mržnjom prema onim nekolikim ostacima života i lepote koji
su pravim čudom uspeli da prežive. Prokletstvo i propast vladali su kraljevstvom
Gospodara Vorloka. Kucnuo je sudnji čas, nestajali poslednji tragovi života, koji je
za sobom ostavljao samo ljušturu nekada tako raskošne i veličanstvene prirode.
U utrobi osamljene planine nizale su se stotine beskonačnih špilja Do čijih oka-
menjenih zidova sunce nikada nije dopiralo i koje su znale samo za večito sivilo.
Pećine su krivudale poput zmije i nasilno se probijale kroz stenje. Sve je u sivoj ma-
gli kraljevstva duhova tonulo u tišinu i smrt, a teški zagrobni vazduh je poput bez-
nađa gušio svaku radost i svetlost. Izvor jedinog pokreta nalazio se u mračnoj ko-
mori na vrhu planine, u čudovišnoj prostoriji okrenutoj prema krajnjem severu,
prema zloslutnoj svetlosti mrkog neba i nepreglednom vencu zastrašujućih planina
koje su činile severnu kapiju kraljevine. U toj odaji-pećini vlažnih, ledenih zidova,
kretali su se ropski podanici Gospodara Vorloka. Male crne prilike puzile su po
podu, njihova beskičmenjačka tela grčila su se od strašne, izvitoperene moći kojom
je gospodar vladao njima, bednicima kojima bi i hod značio izbavljenje. Te beslo-
vesne sablasti bile su tu zato da služe onoga ko ih je zarobio zauvek. Izobličeni, ro-
bovi su mumlali i puzali u vapaju nalik na agoniju. U sredini prostorije uzdizalo se
široko postolje sa bazenom punim vode, čija je površina bila samrtnički mirna. S
vremena na vreme, neko od beslovesnih bića prišlo bi njegovoj ivici i oprezno se
zagledalo u ledenu vodu, budno iščekujući, ali bi se već u sledećem trenutku po-
vuklo u senke pećine. „Gde je Gospodar? Gde je Gospodar?” prigušeni krici ličili
su na šapat. „Doći će, doći će, doći će”, ječao je odgovor.
Vazduh je odjednom zatreperio, a magla se sabila i podigla, pretvarajući se u
ogromnu crnu senku koja je, na ivici bazena, polako poprimala materijalne oblike.
Magla se skupljala i kovitlala, da bi na kraju postala Gospodar duhova, ogromna fi-
gura u crnom plaštu koja je, činilo se, lebdela u vazduhu. Široki rukavi se podigoše
ali se u njima ne ukazaše ruke: ivice plašta pokrivale su samo tle. „Gospodar, Gos-
podar!” jednoglasno su vapila užasavajuća stvorenja, klanjajući se ponizno pred cr-
nom prilikom. Ona se, lišena lica, okrete ka njima; u crnilu je svetlucao plamen, go-
reći zluradom mržnjom u zelenkastoj izmaglici koja je ispunjavala prostor oko nje-
ga. Gospodar Vorlok se okrete na drugu stranu, zaboravi svoje sluge i zagleda se u
vode bazena, iščekujući da se na njegovoj površini pojavi slika koju je tražio. Posle
nekoliko sekundi tame nestade i na površini se pojavi kotlarnica u Paranoru gde je
Alanonova četa stajala oči u oči sa užasnim Skulom. Plamene oči u zelenkastoj iz-
maglici zaustaviše se prvo na Vejlaninu, zatim nastaviše da gledaju borbu između
dve crne figure sve dok se obe nisu sručile preko ivice jame i nestale u vatri. Izne-
nadna buka iza njegovih leđa natera Gospodara duhova da se okrene. Iz jednog od
mračnih tunela uđoše u pećinu dva Skula i stadoše mirno, očekujući da privuku
pažnju gospodara. On ih, međutim, očigledno nije očekivao, i zato se vrati slici na
površini vode. Ona se ponovo izbistri i na njoj se pojavi slika kule, gde su zgranuti
putnici stajali skamenjeni pred Mačem od Šanare. Sačekao je nekoliko sekundi, uži-
vajući u situaciji i igrajući se sa svojim žrtvama kao mačka sa miševima u mišolovci.
Klopka se sklopi i iluzija nestade, vrata na kuli se zatvoriše i svoje zatočenike zaro-
biše za večnost. Iza Vorloka, krilate sluge osetiše ledeni smeh koji se ote iz prilike
bez mesa i krvi.
Ne okrećući se, Vorlok odsečno mahnu rukom prema otvorenom zidu i Skuli
pođoše bez oklevanja, znajući i bez pitanja šta se od njih očekuje. Naređenje je gla-
silo da odlete u Paranor i zarobe potomka kraljevske loze Šanara, jedinog nasledni-
ka omraženog Mača. Kada i poslednji član porodice Šanara bude mrtav i Mač za-
uvek ostane u njihovim rukama, više se neće plašiti mistične sile koja je veća od nji-
hove. Dragoceni Mač nalazio se u ovom trenutku na putu od Paranora do Severne
Zemlje, gde će ga sahraniti i zaboraviti u nepreglednim pećinama Skulskih Planina.
Gospodar Vorlok se okrete i pogleda u svoje sluge, koji nezgrapno priđoše otvore-
nom zidu i kroz njega se vinuše u sivo nebo. Elfski kralj Eventin će bez sumnje po-
kušati da se dokopa Mača, ali će njegov pokušaj propasti. Eventin će biti zarobljen,
Eventin, taj poslednji veliki vladar slobodnih zemalja, poslednja nada rasa. Kada
Eventin bude njegov zarobljenik, kada Mač bude u njegovom posedu i kada pos-
lednji izdanak Šanare bude mrtav, a najomraženiji od svih neprijatelja, Druid Ala-
non, uništen u užarenoj peći Paranora – bitka će se završiti pre nego što je i zapo-
čela. U trećem Ratu rasa neće biti poraza; Vorlok je pobedio.
Na pokret rukava plašta, voda se opet zamuti i slika Tvrđave Druida i njenih u
zamku uhvaćenih samrtnika nestade sa površine. Iznad crnog duha vazduh se
uskovitla i njegovi obrisi počeše da se razlivaju u maglu, da bi na kraju pećina osta-
la prazna i pusta. Posle dužeg vremena i mukle tišine, gmizavi robovi Gospodara
Vorloka se uveriše da je njihov gospodar otišao i izađoše iz senki. Male, crne prilike
dopuziše ponovo do ivice bazena i radoznalo se upiljiše u njegove vode i kroz plač
i grcanje počeše da po ko zna koji put proklinju svoju bednu i stravičnu sudbinu.

***

U visokoj kuli Paranora, u dalekoj i sada sasvim nepristupačnoj odaji Druidske tvr-
đave, nemi i ogorčeni članovi čete iz Kulhavena nemoćno su koračali po svojoj će-
liji. Samo je Durin mirno sedeo, oslonjen o zid. Rana ga je toliko bolela da nije mo-
gao ni da se pokrene. Balinor priđe visokom prozoru sa rešetkama i poče posma-
trati blede zrake sunca koji su dopirali kroz debele slojeve prašine i osvetljavali ina-
če mračnu odaju. Bili su u njoj već najmanje jedan sat, zatvoreni iza mamutskih,
gvožđem zabravljenih vrata. Mač je bio izgubljen, a sa njim i sve njihove nade u
pobedu. U početku su strpljivo čekali, uvereni da će se Alanon pojaviti, da će ne-
kim svojim čudesnim i čarobnim pokretom proći kroz ogromnu kamenu prepreku
i otvoriti im put ka slobodi. Izvikivali su njegovo ime, nadajući se da će ih čuti i do-
trčati. Menion ih je podsećao da se usput izgubio i Flik i da verovatno luta hodnici-
ma i dvoranama Paranora, tražeći ih. Ali, posle izvesnog vremena, nestadoše i nada
i vera; svako je priznavao duboko u sebi da spasa nema, da su hrabri Druid i mali
Vejlanin pali kao žrtve Skula i da je Gospodar Vorlok neprikosnoveni pobednik.
Menion je ponovo mislio na Šiu, pitajući se šta se dogodilo sa njegovim prijate-
ljem. Četa je činila sve što je bilo u njenoj moći, ali to nije bilo dovoljno da spase
život jednom malom Vejlaninu. Niko više nije nagađao kakav je kraj zadesio Šiu
Omsforda, koji je ostao sam u divljini Istočnih planina. Šia je nestao i sada je vero-
vatno bio mrtav. Alanon je verovao da će ga pronaći kada pronađu i Mač, ali je i
Mač bio zauvek izgubljen. A kako je i Alanon nestao negde u drevnom zamku,
domu svojih predaka, ubijen ili i sam bačen u lance i odveden u podzemne lagume
Tvrđave, oni su bili prepušteni svojoj sudbini i laganom umiranju. Balinor se gorko
osmehnu misleći o tome šta ih čeka, žarko želeći da mu se pruži bar jedna prilika
da se suprotstavi pravom neprijatelju, da zada bar jedan brzi udarac moćnom Gos-
podaru Vorloku.
Iznenadni laki šapat upozorenja uvek budnog Dajela skameni njegove saputnike.
Sve oči su bile uprte u velika vrata, sve uši su osluškivale bat lakih koraka na kame-
nim stepenicama. Menion se uhvati za mač od Leaha i izvuče ga iz korica. Goros-
tasni graničar takođe isuka mač. Svi se primakoše ulazu u kulu, čak i ranjeni Durin.
Koraci dopreše do odmorišta i tu se zaustaviše. Sve potonu u duboku tišinu.
Kamena vrata se naglo otvoriše i gvozdene opruge zaškripaše. Iz mraka se poja-
vi uplašeno lice Flika Omsforda, koji ustuknu ugledavši svoje zarobljene prijatelje,
spremne za napad. Mačevi i buzdovani se polako spustiše, kao da su iznenađeni
stvorovi koji su ih držali obične mehaničke igračke. Mali Vejlanin neodlučno uđe u
kulu, u pratnji visoke crne pojave.
 U kulu je ušao i Alanon.
Članovi čete zurili su u njega bez reči. Natopljen znojem, u ogrtaču prekrivenom
slojevima pepela i čađi, Alanon polako dođe do sredine odaje, sa rukom koja je
nežno počivala na Flikovom ramenu. Osmehnu se i reče:
– Zdrav sam i čitav.
Flik je vrteo glavom, još uvek ne verujući da ga je Alanon pronašao.
– Video sam svojim očima kada je pao... – pokušavao je da objasni ostalima.
– Zdrav sam i čitav, Fliče – potapša Alanon malog Vejlanina po ramenu.
Balinor priđe Alanonu kao da želi da se uveri da je pred njim Druid a ne neka
sablast.
– Mislili smo Da si... izgubljen zauvek – promuca.
Na duguljastom licu pojavi se poznat podrugljiv smešak.
– Za to je delimično kriv ovaj naš mladi prijatelj, koji je video kako padam u pla-
men užarene jame zajedno sa Skulom, i poverovao da sam mrtav. Nije, naravno,
znao da je ložište snabdeveno gvozdenim prečagama koje radnicima omogućavaju
da se bezbedno spuste u jamu i izvrše potrebne opravke. Budući da je Paranor ve-
kovima bio dom Druida, postojanje tih prečaga bilo mi je poznato. Kada sam ose-
tio da me je čudovište povuklo sa ograde, uhvatio sam se za jednu od prečaga i os-
tao da visim nekoliko stopa ispod ruba. Flik, razume se, to nije mogao videti, a šu-
movi besne vatre ugušili su moje uzvike.
Zastao je i pokušao da otrese prljavštinu i pepeo sa ogrtača.
– Flik je na sreću u poslednjem trenutku pobegao iz jare kotlarnice, ali se izgu-
bio u lavirintu. Borba sa Skulom me je strašno iscrpila, tako da mi je, i pored toga
što uživam posebnu zaštitu od vatre, trebalo dosta vremena da se izvučem iz jame.
Pošao sam da tražim Flika, izgubljenog u nizu istih hodnika, na kraju ga pronašao i
smrtno ga preplašio kada sam ga zgrabio i izvukao na svetlost.
– A Mač? – upita oštro Hendel.
– Nestao je, izneli su ga iz zamka pre vrlo kratkog vremena. O njemu ćemo raz-
govarati kasnije, jer je vrlo opasno zadržavati se u ovoj kuli. Gnomi će odmah pos-
lati pojačanje da bi zaštitili Paranor, a Gospodar Vorlok će svakoga časa dovesti
ovamo svoja krilata čudovišta da nas onemoguće. Budući da je Mač od Šanare u
njegovim rukama i da je siguran da se nalazite u zatočeništvu Tvrđave Druida, on
će svoje planove skrenuti na drugu stranu – na invaziju četiri zemlje. Ako brzo
osvoji Kalahorn i pogranične oblasti, cela Južna Zemlja pašće bez borbe.
– Zakasnili smo, znači, izgubljeni smo! – gorko uzviknu Menion.
Alanon odlučno odmahnu glavom.
– Prevarili su nas, to je tačno, ali nas nisu i porazili, Prinče od Leaha. Gospodar
Vorlok čvrsto veruje da je konačni pobednik, da smo svi mi uništeni i da više ne
predstavljamo nikakvu opasnost. Možda ćemo to moći upotrebiti u borbi protiv
njega. Ne smemo očajavati! Pođite sa mnom!
 Alanon brzo povede svoju četu kroz otvorena vrata. U sledećem trenutku kula
ostade prazna i pusta.
 6.
Čudni spasioci

Mala gnomska četa vodila je Šiu na sever sve do zalaska sunca. Kada su se zausta-
vili da prenoće, iscrpljeni Vejlanin potonu u dubok san. Put ih je vodio od obala
nepoznate reke u brdovite krajeve zapadno od Anarskih Šuma, koje su se graničile
sa Severnom Zemljom. Ravnice obrasle travom pretvarale su se u krš, pa su se
uglavnom penjali i menjali pravac da bi izbegli teže uspone. Usput su naišli i na lep
predeo: pašnjaci su bili prošarani šumarcima i dubokim hladom svežeg dr veća, čije
su se grane ponosno njihale pod lakim prolećnim povetarcem. Ali iznureni Vejla-
nin tu lepotu nije ni zapazio; svu pažnju bio je usredsredio na korak, jer su ga rav-
nodušni Gnomi neumorno i grubo gurali ispred sebe. U sumrak je grupa zašla du-
boko u brda, i da je Šia mogao da pogleda u geografsku kartu otkrio bi da su se
ulogorili istočno od Paranora. Kako bilo da bilo, utonuo je u san čim se sručio na
tle.
Revnosni Gnomi su ga čvrsto vezali, zapalili vatru i pripremili svoju oskudnu ve-
čeru. Jedan od njih ostao je na straži iz puke navike, budući da se nikoga i ničega
nisu bojali ovde, u zavičaju, a drugi je stražario pored usnulog zarobljenika. Vođa
Gnoma još nije znao ko je Šia, kao što nije znao ni značaj elfskog kamenja, ali je
bio dovoljno bistar da i zarobljenika i čudne kamenčiće smatra dragocenim ple-
nom. Nameravao je da Vejlanina odvede u Paranor i starešinama prepusti brigu o
njegovoj daljoj sudbini.
Gnomi su brzo pojeli večeru sastavljenu od hleba i pečenog mesa. Posle toga
okupili su se oko vatre i radoznalo razgledali kamenje koje je vođa izvadio iz čiste
zabave. Smežurana žuta lica priljubila su se uz plamen i ispruženu ruku starešine u
kojoj su blistali kamenčići. Jedan od izvidnika se usudi da dodirne kamen, adi ga
snažni udarac odbaci u senku dr veća. Vođa je ljubopitljivo zagledao plen na svome
dlanu, a ostali su čitav prizor posmatrali kao opčinjeni. Na kraju se Gnomi umoriše
od plave svetlosti i vođa vrati kožnu kesicu u tuniku. Potom izvadi bocu piva i dade
je saputnicima da ublaže hladnoću i zaborave svoje muke. Boca je išla od usta do
usta i gnomski vojnici su se smejali i veselili do u kasnu noć, neprekidno potpiruju-
ći vatru da bi se koliko-toliko zagrejali. Pridružio im se čak i stražar, uveren da je
dalje osmatranje nepotrebno. Kada su ispili pivo, umorni lovci se ispružiše oko va-
tre i pokriše ćebadima. Stražar je bio dovoljno priseban da jedno ćebe prebaci i
preko usnulog zarobljenika, zaključivši da ga u Paranor ne bi trebalo dovesti u
groznici. Logor utonu u san i tišinu; spavali su svi osim jedinog stražara koji je dre-
muckao u senci logorske vatre što je lagano odumirala.
Šia je spavao nemirno, mučen morama u kojima je sa Flikom i Menionom bežao
u Kulhaven i odande sa ostalima pokušavao da stigne do Paranora. Preživeo je u
snu borbu sa Maglenom Utvarom, osećajući njen hladan, ljigav zagrljaj i dodir
opasnih močvarnih voda. Pao je u očajanje kada su se njih trojica izgubila u Crnim
Hrastovima, samo je ovoga puta bio sam u neprohodnoj šumi iz koje nije bilo izla-
za. Čuo je urlike vukova koji su ga okružili i onemogućili bekstvo. Zatim se scena
izmenila: četa je stajala pred razvalinama drevnog grada Volfsktaga. Posmatrali su
radoznalo metalne kosture, ne sluteći opasnost koja ih je vrebala iz džungle. Jedino
je Šia znao šta će se dogoditi, ali kada je pokušao da upozori ostale, ustanovio je da
ne može da govori. Onda je ugledao kako se iz svog skrovišta pojavljuje džinovska
nakaza i puzi prema njima. Poslednja slika iz ruševina prastarog grada bio je napad
čudovišta i njegovih iskeženih čeljusti. Odmah zatim, Šia se našao u vrtlogu reke,
vrteći se poput čigre i uzalud pokušavajući da izroni i udahne vazduh koji je dono-
sio život. Voda ga je uvlačila u svoje dubine i on je počeo da se davi. Dok se očaj-
nički borio sa brzom maticom, nepoznata, neumoljiva reka nosila ga je sve dalje i
dalje.
Probudio se i video prve tragove dolazeće zore. Osetivši da su mu ruke i noge
ledene i ukočene od oštrih kožnih veza, zabrinuto je osmotrio vatru na izdisaju i
gomilu nepomičnih Gnoma u dubokom snu. Brda su se pružala sa svih strana, a ti-
šina je bila tako velika da je Vejlanin čuo sopstveno disanje. Na jednoj strani logora
stajala je, pored gustog žbunja, usamljena prilika stražara. Njegovi su obrisi bili
tako nejasni u izmaglici noći koja se povlačila, da se Šia upita nije li i on deo žbu-
nja. Pokušao je da odveže noge, u sumanutoj želji da pobegne pre nego što se
Gnomi probude. Već posle nekoliko uzaludnih pokušaja bio je primoran da odus-
tane od daljeg naprezanja i ideje o slobodi. Za trenutak je bespomoćno zurio is-
pred sebe, siguran da je kraj neminovan i da će ga ubiti čim stignu u Paranor.
Odjednom se odnekud iz tame začu neki nejasan šum. Elfske oči su hitro prela-
zile po logoru i Gnomima, ali ništa posebno nisu mogle da opaze, osim stražara
koji je i dalje nepokretno stajao pored žbuna. Iznenada se iz šiblja odlepi ogromna
senka koja zgrabi stražara i on nestade. Šia je žmirkao u neverici, ali je ubrzo shva-
tio da ne sanja. Tamo gde je maločas stajao Gnom, zjapila je praznina. Sunce se ra-
đalo i zlatni rub je nicao na vrhovima dalekih istočnih brda.
Vejlanin se naglo okrete na šum koji je dopirao sa leve strane. Iz šumarka iskrs-
nu jedna od najčudnijih pojava koje je mladi Šia ikada sreo – čovek u cr venoj, sker-
letnoj odeći kakvu niko u Senovitoj Dolini nije nosio. U pr vom trenutku Šia po-
misli da je pred njim Menion Leah, koji je imao običaj da nosi cr veno lovačko ode-
lo, ali se odmah zatim uveri da nepoznati nimalo ne liči na njega. Lice se nije mo-
glo nazreti u nejasnoj svetlosti, ali su i visina i građa i način kretanja bili potpuno
različiti. Nepoznati je u jednoj ruci držao lovački nož, a u drugoj neki neobičan,
oštar predmet. Hitro se prišunjao zarobljeniku iza leđa i brzim pokretom noža os-
lobodio ga kožnih veza. Šia razrogači oči kada opazi da neočekivani spasilac nema
levu šaku i da umesto nje blista oštro gvozdeno koplje.
– Ni reči! – naredi nepoznati glas. – Ne gledaj, ne misli, nego trči prema onom
dr veću. Napred!
Šia posluša naredbu. Iako nije video lice spasioca, pogodio je po grubom glasu i
snažnim udovima da bi bilo mudro poslušati ga. Bešumno je potrčao iz logora i
brzo stigao do zaklona dr veća, gde je stao i okrenuo se, očekujući nepoznatog. Na
svoje iznenađenje, video je da cr vena prilika puzi usred usnulih Gnoma, tražeći ne-
što. Sunce je odskočilo i njegova svetlost je obasjavala stranca u trenutku kada se
nadneo nad zgrčenu priliku gnomskog vođe. Desna ruka u rukavici se oprezno za-
vukla u njegovu tuniku, počela po njoj da pretura i ponovo se pojavila sa kožnom
kesicom. Ruka sa elfskim kamenjem ostade u vazduhu jer se Gnom naglo probu-
dio i zgrabio stranca za članak, nastojeći da ga zakači mačem. Ali Šiin spasilac je
bio isuviše brz da bi ga neprijatelj iznenadio. Dugačko gvozdeno koplje odbi uda-
rac i zari se u izloženo grlo malog Gnoma. Nepoznati se uspravi i pobeže od nepo-
mičnog tela u trenutku kada se ceo logor probudio od zveketa metala. U sledećem
trenutku su svi Gnomi bili na nogama i sa isukanim mačevima pojurili za uljezom.
Čovek u cr venom je bio prinuđen da se okrene i da se suprotstavi dvanaestorici na-
padača.
Uveren da je to i njegov kraj, Šia odluči da iskoči iz zaklona i da mu pritekne u
pomoć. Ali neverovatni stranac odbi prvi napad gnomskih lovaca kao da je reč o
miševima i dvojici zadade smrtonosne rane. Kada je uz oštar krik dočekao i drugi
talas napadača, iz senke na drugom kraju logora pojavi se nova crna prilika sa
ogromnom toljagom. Ona munjevitom brzinom ulete među iznenađene Gnome, i
poče besno udarati po njima teškim oruđem. Za nepuni minut svi su Gnomi nepo-
mično ležali na zemlji. Dok je zgranuti Šia ceo događaj posmatrao sa ivice šumar-
ka, ogromna prilika prišla je njegovom spasiocu kao što verni pas prilazi svom gos-
podaru. Stranac reče nešto divu, pa se uputi ka Šii, a njegov pratilac ostade pored
Gnoma.
– Mislim da smo ovo uspešno okončali – začu se grubi glas i cr vena prilika priđe
Vejlaninu, držeći čvrsto kožnu kesicu u desnoj ruci.
Šia mu se upilji u lice, pitajući se ko bi mogao biti nepoznati dobročinitelj. Način
na koji se razmetao govorio je da je osion i pun samopouzdanja, ali je čovek ne-
sumnjivo bio i izvanredan borac. Izbrazdano i od sunca potamnelo lice bilo je iz-
brijano, osim tankih brčića iznad gornje usne. Bilo je to jedno od onih lica koja
odolevaju vremenu i starosti; čovek nije izgledao ni star ni mlad, pokreti su bili
mladalački, ali su koža i oči otkrivale da neće dočekati sledećih četrdeset godina.
Tamna kosa bila je prošarana sedim vlasima, lice izrazito i lepo, a usta puna i fino
Š
izvajana. Spasilac je bio privlačan čovek, ali je Šia instinktivno osetio da se njegova
prava priroda skriva iza vešto navučene koprene. Nepoznati je stajao opušten pred
nesigurnim Vejlaninom i, osmehujući se, očekivao reakciju.
– Neobično sam ti zahvalan – reče brzo Šia. – Sa mnom bi bilo svršeno da se ti
nisi pojavio...
– U redu, u redu. Moj posao nije da spasavam nepoznate, ali znam da bi te oni
đavoli isekli na komade iz pukog zadovoljstva. Ja sam iz Južne Zemlje, odmah da ti
kažem. Nisam, doduše, odavno bio u njoj, ali je ona ipak moj zavičaj. I ti si iz mog
kraja, po svemu sudeći. Iz neke od brđanskih zajednica, možda? Imaš u sebi i elf-
ske krvi, naravno...
Naglo je ućutao i Šia je poverovao da nepoznati zna sve o njemu. Brzi pogled na
ogromnu figuru koja je stajala pored mrtvih Gnoma uverio ga je da pratilac nepoz-
natog nije Skul.
– Ko si, prijatelju, i odakle dolaziš? – upita stranac.
Šia mu reče svoje ime i objasni da dolazi iz Senovite Doline. Istraživao je reku
tamo na jugu, dodade, i čamac mu se prevrnuo, a matica ga onesvešćenog izbacila
na obalu gde su ga pronašli Gnomi. Izmišljena priča bila je bliska istini, tako da je
nepoznati mogao poverovati u nju. Ne želeći da se poverava tuđincu, Šia je, za-
muckujući, završio priču trenutkom kada su ga Gnomi zarobili na obali. Čovek ga
je posmatrao sa osmehom na usnama, igrajući se kožnom kesicom.
– Pa, duboko sumnjam da si mi rekao celu istinu – nasmeja se kratko. – Ali, ne
zameram ti. I ja bih tako postupio da sam na tvom mestu. Za istinu uvek ima vre-
mena. Zovem se Panamon Krel.
Pružio je desnu ruku i Šia je čvrsto prihvati. Strančev stisak bio je čeličan i Vejla-
nin nehotice ustuknu. Nepoznati se ponovo osmehnu i pokaza rukom na diva iza
njihovih leđa.
– Ono je moj pratilac Keltset. Zajedno smo već pune dve godine i nikada nisam
imao boljeg prijatelja, premda bih voleo da je govorljiviji. Znaš, Keltset je nem.
– Šta je on? – upita radoznalo Šia.
– Ti si bez sumnje stranac u ovom delu sveta – nasmeja se zadovoljno njegov
sagovornik. – Keltset je Stenoviti Trol. Njegov zavičaj su Planine Kosturnice, ali ga
je njegov narod izgnao iz zemlje. Obojica smo izgnanici u ovom nemilosrdnom
svetu, ali pretpostavljam da život svakome od nas dodeljuje različite sudbine. Tu se
baš niko ništa ne pita.
– Stenoviti Trol – ponovi Šia u čudu. – Nisam do sada nijednog video. Mislio
sam da su to neka divlja stvorenja, slična životinjama. Otkud ti sa...
– Pazi šta govoriš, prijatelju – oštro ga upozori stranac. – Keltset ne voli takve
reči i dovoljno je osetljiv da te ubije zbog njih. Grešiš što u njemu vidiš čudovište
koje ne liči ni na tebe ni na mene i uz to se neprekidno pitaš koliko je opasan. Po-
što ti ja kažem da je Stenoviti Trol, ubeđen si da je pred tobom pre životinja nego
biće slično nama. I to sve samo zato što si nedovoljno obrazovan i što nemaš is-
kustva, siguran sam. Da si putovao sa mnom ovih nekoliko poslednjih godina, na-
učio bi da se i iza prijateljskog osmeha kriju oštri zubi!
Šia nije mogao da odvoji pogled od džinovskog Trola koji se lenjo naginjao nad
pale Gnome, tražeći nešto što bi mu moglo biti od koristi. Keltset je na sebi imao
pantalone do kolena i tuniku opasanu zelenim konopcem i doista je ličio na čove-
ka. Oko vrata i članaka nosio je metalne ogrlice. Ono što ga je razlikovalo od ljudi
bila je čudna gruba koža, nalik na koru dr veta. Imala je boju pečenog mesa i prekri-
vala je lice i telo. Sitno lice sa teškim obr vama i usađenim očima bilo je neodređeno
i bezizrazno. Ruke i noge ličile su na ljudske, osim šaka koje nisu imale mali prst,
nego samo palac i tri jaka prsta, po širini jednaka nežnim zglobovima malog Vejla-
nina.
– Siguran sam da nije krotak – izjavi mirno Šia.
– To sam i očekivao! Savršen primer brzopletog razmišljanja i neosnovane pro-
cene! Samo zato što Keltset ne deluje civilizovano i inteligentno na prvi pogled, ti
ga smatraš nižim bićem. Šia, dečače dragi, možeš mi verovati kada kažem da je
Keltset veoma osetljivo biće i da su njegova osećanja ista kao tvoja i moja. Trol u
Severnoj Zemlji isto je toliko nor malna pojava kao Elf u Zapadnoj, i tako dalje! Ne
zaboravi da smo i ti i ja stranci u ovom delu sveta.
Šia se pažljivo zagleda u to privlačno, umirujuće lice, u taj tako prirodan smešak,
i odjednom oseti duboko nepoverenje prema svom spasiocu. On i njegov pratilac
nisu bili samo putnici-prolaznici kroz nepoznatu zemlju, oni nisu slučajno naišli na
gnomsku žrtvu, oni zarobljeniku nisu pritekli u pomoć iz čiste ljubavi i puke sami-
losti prema sunarodniku. Oni su gnomski logor napali smišljeno i lukavo, a kada ih
je neprijatelj otkrio, bez dvoumljenja su i bezobzirno uništili celu patrolu. Trol je
izgledao opasno, ali je Šia bio ubeđen da je Panamon Krel dvostruko opasniji.
– Ti si svakako bolje obavešten od mene – priznao je Šia, pažljivo birajući reči. –
Dolazim iz Južne Zemlje i malo sam putovao, pa ne poznajem ovaj kraj sveta. Ali
vama dugujem život, i moja zahvalnost je upućena i tebi i Keltsetu.
Poletni stranac se zadovoljno osmehnu na te laskave reči.
– Zahvalnost je nepotrebna, ponavljam. Dođi ovamo i sedi pored mene dok
Keltset ne obavi svoj zadatak. Trebalo bi da popričamo o onome što te dovodi u
ovaj deo sveta. Znaš, oblast je veoma opasna, naročito kad neko putuje sam.
Poveo je Šiu do najbližeg dr veta i, umoran, seo, oslonivši se o vitko stablo. Još je
u desnoj ruci držao kesicu sa elfskim kamenjem, ali Šia nije hteo da mu to na bilo
koji način pomene. Nadao se da će ga stranac kad-tad upitati da li kesica njemu pri-
pada. U tom slučaju bi se ponovo dokopao svoga jedinog blaga i sa njim se uputio
u Paranor. Znao je da ga prijatelji uzaludno traže, bilo na istočnoj ivici Zmajevih
Zuba, bilo negde dalje, nedaleko od Paranora.
– Zašto Keltset pretresa Gnome? – upita mladi Vejlanin posle kraćeg ćutanja.
 – Pa, traži oznake da bi ustanovio odakle su i kuda su pošli. Hrana bi nam bila
od velike horisti, a možda imaju i neke dragocenosti.
Zaćuta i upitno pogleda Šiu, mašući kožnom kesicom sa elfskim kamenjem pred
očima Vejlanina, kao što bi lovac mahao mamcem pred životinjom koju lovi. Šia
teškom mukom proguta pljuvačku, shvativši da je nepoznati sve vreme znao da su
kamenčići njegovo vlasništvo. Trebalo je, znači, brzo uraditi nešto da se ne bi odao.
– Ovo pripada meni. I kesica i kamenje u njoj su moji.
– I sada? – isceri se Panamon Krel. – Ne vidim da na kesi piše tvoje ime. Odakle
ti?
– Kamenčiće mi je dao otac – brzo je slagao Šia. – Imam ih godinama. I svuda
ih nosim sa sobom; verujem da mi donose sreću. Kada su me Gnomi zarobili, pre-
tresli su me i oduzeli mi kesicu. Ali ona pripada meni.
Spasilac u cr venom se bledo osmehnu, odreši kesu i izruči sva tri kamena na
otvoren dlan. Pošto se jedno vreme divio čistom plavom sjaju obratio se Šii, dižući
guste obr ve.
– Možda govoriš istinu, a možda si ovo drago kamenje ukrao. Suviše je skupoce-
no da bi ga kao amajliju nosio svuda sa sobom. Zadržaću ga sve dok mi ne doka-
žeš da si pravi vlasnik.
– Ali je moram da idem, da se sretnem sa prijateljima – mucao je Šia. – Ne
mogu da ostanem sa tobom i uverim te da su kamenčići moji!
Panamon Krel ustade i, osmehnuvši se Šii, gurnu kesu u tuniku.
– To stvarno nije problem. Reci mi gde mogu da te nađem, i ja ću ti kamenje do-
neti čim se uverim u istinitost tvoje priče. U Južnu Zemlju se vraćam za nekoliko
meseci.
Šia se zagrcnu od gneva i besno skoči.
– Ti si najobičniji lopov, bedni drumski pljačkaš! – zaurla, izazivajući sagovorni-
ka.
Panamon Krel prasnu u grohotan smeh. Kada se sabrao, zavrte glavom u neve-
rici i obrisa suze koje su nezadrživo tekle. Šia ga pogleda iznenađeno, ne shvatajući
šta je toliko smešno u njegovoj optužbi. Čak je i Trol prestao da pretražuje mrtve
Gnome i zagledao se u njih dvojicu, bezizrazna, opuštena lica.
– Divim se onome ko govori ono što misli, Šia – uzviknu stranac smejući se
ushićeno. – Ne može se reći da ti nedostaje moć zapažanja!
U trenutku kada je razdraženi Vejlanin hteo da odgovori, u zbrkanoj svesti se či-
njenice ukazaše u svoj jasnoći. Šta su ova dva čudna drugara radila u ovom delu Se-
verne Zemlje? Zbog čega su se toliko trudili da ga oslobode gnomskog zarobljeniš-
tva? Kako su uopšte saznali da su ga Gnomi zarobili? Shvatio je istinu u magnove-
nju; bila je toliko očigledna da se čudio kako je nije sagledao u pr vom trenutku.
– Panamon Krel, ljubazni spasilac! – narugao se gorko. – Nije nikakvo čudo što
te je moja primedba toliko zabavila. Ti i tvoj prijatelj ste upravo ono što sam rekao.
Vas dvojica ste najobičniji lopovi, drumski pljačkaši! Tražili ste ovo drago kamenje
od samog početka! Kako ste nisko pali, vi...!
– Pazi šta govoriš, momče! – Stranac u skerletnoj odeći skoči sa podignutim
kopljem. Izrazito lice bilo je sada izobličeno od iznenadne mržnje, gnev je sevao iz
tamnih očiju a večiti smešak ispod tankih brčića postao pakleno preteći. – Mišljenje
o nama zadrži za sebe. Mnoge sam gorke časove doživeo u ovom svetu i niko mi
nikada ništa nije dao! A budući da je to čista istina, nikome neću dozvoliti ni da mi
nešto oduzme!
Šia ustuknu, užasnut saznanjem da je nesmotreno prekoračio granice odnosa
prema dvojici nepredvidljivih protivnika. Njegovo oslobođenje je brižljivo unapred
pripremano, jer je osnovni cilj bila krađa dragog kamenja. Sa Panamonom Krelom
se nije smelo šaliti i brzopleti jezik u ovoj igri mogao je Vejlanina koštati života. Vi-
soki lopov je sa zlobom posmatrao uplašenog sagovornika, da bi se odmah potom
ljutito lice razvedrilo i na usnama se opet pojavio blagorodni osmeh.
– Zašto bismo Keltset i ja tvrdili suprotno? – Kružio je oko Šie. – Mi smo lovci
na sreću i živimo od svoje dovitljivosti i prepredenosti. Nimalo se, znači, ne razli-
kujemo od drugih, osim možda po načinu rada i preziru prema hipokriziji! Svi su
ljudi lopovi, na ovaj ili onaj način. Samo, mi smo ona staromodna vrsta, ona pošte-
na vrsta koja se ne stidi onoga što je.
– Kako ste došli do logora? – upita Šia neodlučno, pokušavajući da smiri razlju-
ćenog spasioca.
– Vatru smo opazili sinoć, po zalasku sunca – odgovori Krel bez okolišenja, bez
mržnje i neprijateljstva. – Došao sam do čistine da bih dobio uvid u situaciju i vi-
deo kako se moji mali žuti prijatelji igraju sa ova tri plava kamička. Video sam i
tebe, upakovanog i spremnog za isporuku. Odmah sam odlučio da dovedem Kelt-
seta i jednim udarcem ubijem dve muve – ah, ha, kao što vidiš, nisam lagao kada
sam rekao da ne volim da gledam kako se Južnozemljaš koprca u rukama žutih đa-
vola!
Šia klimnu glavom, srećan što je na slobodi; pritom se pitao da li mu je bolje
sada ili, možda, kada je bio zarobljenik Gnoma.
– Prestani da brineš, prijatelju. – Panamon Krel je lako prepoznavao strah. – Mi
ti ne želimo zlo. Stalo nam je jedino do dragog kamenja: ono je na ceni, a nama je
novac potreban. Ti se slobodno možeš vratiti odakle si došao ili otići kuda želiš.
Naglo se okrete i pođe ka Keltsetu, koji je poslušno stajao pored gomile oružja i
odeće, pored svih vrednosnih predmeta koje je sakupio od mrtvih Gnoma. U po-
ređenju sa ogromnim Trolom, Krel je izgledao patuljasto. Zahvaljujući mrkoj, gru-
boj i rapavoj koži, Keltset je ličio na skvrčeno drvo koje svojom senkom natkriljuje
ljudsko biće u skerletnom odelu. Panamon je govorio tihim glasom, a njegov go-
rostasni pratilac odgovarao je nemuštim jezikom i pokretima glave i ruku. Zajed-
nički su pretražili gomilu zaplenjenih stvari i većinu odbacili kao smeće. Šia ih je
posmatrao i razmišljao o tome šta da uradi. Izgubio je elfsko kamenje, a bez njega
je bio nezaštićen u ovoj divljoj zemlji. U Zmajevim Zubima je izgubio saputnike,
drugove koji bi se sa njim borili rame uz rame, jedine prijatelje koji bi mu pomogli
da preotme dragocene kamenčiće. Došao je dovde i nije mogao podneti misao da
od svega digne ruke i da se vrati, bez obzira na to što se povratak činio bezbednim.
Članovi čete zavisili su od njega i on nije hteo da napusti Flika i Meniona.
Panamon Krel baci pogled preko ramena da vidi da li je Vejlanin krenuo svojim
putem, i na njegovom lepom licu ocrta se iznenađenje zbog toga što je mladić i da-
lje stajao na istom mestu.
– Šta čekaš?
Šia neodlučno zavrte glavom, stavljajući mu do znanja da ni sam ne zna. Drum-
ski razbojnik ga je nekoliko minuta mirno posmatrao, a onda mu, uz večiti osmeh,
mahnu rukom.
– Dođi ovamo da prezalogajiš nešto, Šia. Možemo bar da te nahranimo, pre
nego što kreneš natrag u Južnu Zemlju.
Posle nepunih petnaest minuta sedeli su oko logorske vatre na kojoj su se pekli
komadi suvog goveđeg mesa. Nemi Keltset je sedeo pored malog Vejlanina, pogle-
da prikovanog za meso, sklopljenih ruku. Šia oseti neodoljivu želju da dodirne to
čudno stvorenje i pod prstima oseti njegovu kao sa dr veta oguljenu kožu. Bezizraz-
na lica, Trol je sedeo poput stene koju ni vekovi ni oluje nisu uspeli da pomere. Pa-
namon Krel je samo jednom bacio pogled na njih i primetio da Šia netremice
osmatra gorostasa. Široko se osmehnuo i desnom rukom uhvatio Vejlanina za
rame.
– On sasvim sigurno ne ujeda – ukoliko se redovno hrani! Stalno ponavljam iste
stvari, ali me ti ne slušaš. Za to je kriva tvoja mladost, divlja, neobuzdana, maštovi-
ta mladost, toliko bezobzirna prema starijima. Keltset je biće kao što smo i nas
dvojica, samo veće i mirnije od nas, što veoma cenim kod svog ortaka. On svoj po-
sao obavlja bolje od svih onih sa kojima sam radio, a radio sam sa mnogima, veruj
mi.
– On radi ono što mu ti kažeš, pretpostavljam? – upita Šia.
– Naravno, naravno – glasio je miran odgovor. Prilika u cr venom se nadnese
nad Šiino bledo lice, sa isturenim gvozdenim kopljem. – Ali nemoj me shvatiti po-
grešno, momče, jer time ne mislim da kažem da je Keltset neka vrsta životinje. On
ume da misli kada je to potrebno. A ja sam mu bio prijatelj kada niko nije hteo ni
da ga pogleda – niko! On je najsnažnije živo biće koje sam ikada sreo, mogao je da
me smr vi i ne trepnuvši. A znaš li šta se dogodilo? Ja sam pobedio njega i od tada
me verno prati!
Zaćutao je procenjujući odjek svojih reči, gotovo oduševljen zgranutim pogle-
dom mladog Vejlanina. Veselo se nasmejao i udario se rukom po kolenu.
 – Pobedio sam ga prijateljstvom a ne snagom! Poštovao sam ga kao čoveka,
postupao prema njemu kao prema sebi ravnom i time ga kupio. Iznenadio sam te,
priznaj!
Smejuljeći se, lopov je skidao komade mesa sa vatre i na štapiću ih pružao ne-
mom Trolu, koji poče da ih halapljivo žvaće. Šia se posluži sa Panamonovog štapi-
ća i odjednom oseti da umire od gladi. Nije se sećao kada je poslednji put jeo, i
sada se baci na ukusnu govedinu. Pošto su jedno vreme jeli ćuteći, Šia se usudi da
postavi sledeće pitanje.
– Šta vas je navelo da postanete... razbojnici?
Panamon Krel ga iznenađeno pogleda i izvi obr ve.
– Šta je tebe briga za naše razloge? Da ne nameravaš da napišeš istoriju naših ži-
vota? – Ućuta i osmehnu se zbog svoje razdražljivosti – Nema tu nikakve tajne, Šia.
Nikada nisam imao dara za pošten život, nikada dara za ozbiljan rad. Oduvek sam
bio neukrotiv, oduvek voleo pustolovinu, voleo prostore i – mrzeo rad. Onda sam
jednoga lepog dana izgubio ruku nesrećnim slučajem, pa mi je bilo još teže da na-
đem posao koji bi mi omogućio lak i bezbrižan život, koji bi mi pružio ono što
sam želeo. Živeo sam tada usred Južne Zemlje, u Talhanu. Upao sam u malu nepri-
liku, a potom zapadao u sve veće. Počeo sam da lutam po svim zemljama i živeo
od pljačke. Najčudnije od svega je što sam se u tom poslu tako dobro osećao da ni-
sam ni poželeo da ga napustim. Uživao sam u njemu, uživao punim srcem u sva-
kom trenu! I evo me! Možda nisam bogat, ali sam zato srećan, možda nisam u cve-
tu mladosti, ali sam zato u cvetu muževnosti.
– Zar nikada nisi razmišljao o povratku? – nastavio je Šia, ne mogući da veruje u
njegovu iskrenost. – Zar nikada ne pomišljaš na dom i...?
– Lepo te molim da ne budeš toliko dirljiv, momče! – uzviknu njegov sagovor-
nik. – Ako nastaviš tako, počeću da plačem i da na ovim klecavim kolenima molim
za oproštaj!
Prasnuo je u tako neobuzdan smeh da je čak i nemi Trol prestao da žvaće svoje
meso. Šia oseti kako mu se lice žari od gneva, ali se savlada i nastavi da jede. Smeh
utihnu u kratkim grcajima i Krel nastavi svoju priču.
– Keltsetova istorija se razlikuje od moje. Ja lično nisam imao razloga da se ba-
cim u ovakav život, ali je on za to imao sve razloge ovog sveta. Nem je od rođenja,
a trolski narod bogalje ne podnosi. Učinili su sve da Keltsetu zagorčaju život, gurali
su ga, tukli i gađali kadgod im nešto nije bilo po volji i kada svoj bes nisu mogli da
istutnje na drugome. Uvek je bio predmet šala i izrugivanja, ali se nikada nije su-
protstavljao jer su oni bili sve što je imao. Onda je odrastao i bio tako veliki i sna-
žan da su ga se svi plašili. Jedne noći, grupa mladih pokušala je da ga povredi, da
ga natera da ode ili umre. Ali pokušaj nemilostivih mladih Trolova završio se neo-
čekivano: doveden do granice bezumlja, Keltset se suprotstavio i ubio trojicu. Nje-
govi sunarodnici su ga izbacili iz sela, a Trol-izgnanik je drvo bez korena. I tako je
Keltset počeo da luta sve dok ga ja nisam pronašao.
Blago se osmehnuo i pogledao grubo, nedokučivo lice, strasno nagnuto nad
poslednje komadiće mesa.
– On dobro zna šta radimo i pretpostavljam da dobro zna da ne radimo pošten
posao. Ali Keltset liči na dete prema kome su se odrasli tako ružno poneli da u
šemu nije ostao ni trag poštovanja prema svetu koji mu ništa dobro nije doneo.
Osim toga, mi se krećemo u delu zemlje gde žive samo Gnomi i Patuljci, koji su
prirodni neprijatelji svih Trolova. Klonimo se krajnjeg Severa i retko zalazimo u
južne oblasti. Sve u svemu, živimo vrlo dobro.
Panamon Krel se vrati svojoj govedini, žvaćući odsutno i piljeći u vatru, gaseći
žar vrhovima čizama. Šia je završio doručak i razmišljao o tome kako da dođe do
elfskog kamenja. Krel ustade, to isto učini i gorostasni Trol, očekujući sledeći potez
prijatelja. Poslednji se digao Šia i mirno posmatrao kako Panamon sakuplja nekoli-
ke đinđuve i oružje i ceo prtljag predaje Keltsetu. Zatim se razbojnik okrete malom
Vejlaninu i kratko klimnu glavom.
– Drago mi je što smo se upoznali, Šia. Želim ti svu sreću. Kad budem mislio na
drago kamenje u ovoj kesi, setiću se i tebe. Šteta što ih nisi sačuvao, ali si bar za-
hvaljujući njima ostao živ, ili, tačnije rečeno, ja sam ti zahvaljujući kamenčićima
spasao život. Gubitak će ti se činiti manjim ako ga prihvatiš kao naknadu za učinje-
ne usluge. Mislim da je krajnje vreme da kreneš ako nameravaš da stigneš u bez-
bednosti Južne Zemlje kroz nekoliko dana. Grad Varflet leži na razmeđi juga i za-
pada; u njemu ćeš sigurno dobiti pomoć. Drži se čistina, Šia.
Mahnuo je rukom Keltsetu i pošao. Vejlanin se nije ni pokrenuo, pratio je pogle-
dom one koji su ga napuštali kao opčinjen. Panamon se okrete i shvati da Vejlanin
stoji na istom mestu kao ukopan.
– Šta ti je? – upita ga ljutito. – Nemoj mi reći da želiš da pođeš sa nama i doko-
paš se svog dragog kamenja? To bi stvarno pokvarilo jedno lepo prijateljstvo, jer
bih bio primoran da ti odsečem uši ili učinim nešto još gore! Hajde, gubi se, gubi se
odavde!
– Ti ne shvataš šta mi to kamenje znači! – ojađeno uzviknu Šia.
– Čini mi se da shvatam – dopre do njega brzi odgovor. – Ono znači da Keltset
i ja bar izvesno vreme nećemo biti siromašni drumski pljačkaši, znači da bar izves-
no vreme nećemo morati da krademo ili molimo za šaku hrane. To kamenje znači
novac, Šia.
Šia izbezumljeno pojuri ka njima, misleći isključivo na elfske kamenčiće. Pana-
mon Krel pomisli da je Vejlanin lud kad namerava da ih napadne i otme im tri pla-
va kamena. Tako upornog momka nikada nije sreo. On mu je spasao život i dao
mu slobodu, ali njega to, očigledno, nije zadovoljavalo. Šia im priđe, svestan toga
da je Krelovo strpljenje pri kraju i da će ga ubiti bez oklevanja.
 – Nisam ti rekao celu istinu – promucao je. – Nisam mogao... ne znam je ni ja.
Ali plavi kamenčići su od velikog značaja – ne samo za mene, nego i za sve naše
zemlje. Čak i za tebe, Panamone.
Čovek u cr venom ga nepoverljivo pogleda: na usnama nije bilo osmeha, ali ni
gneva u očima.
– Moraš mi verovati! – uzviknu žustro Šia. – Oni znače više nego što ti možeš
shvatiti.
– Ti očigledno veruješ u to – reče mirno Krel i pogleda gorostasnog Keltseta.
Trol pođe prema Šii, koji ustuknu od užasa. Ali Panamon Krel jednim pokretom
ruke zaustavi svog pratioca.
– Učini mi još jednu uslugu – vapio je Šia, pokušavajući da dobije u vremenu. –
Povedi me u Paranor.
– Poludeo si načisto! – zaurla lopov, užasnut predlogom. – Kakvi te razlozi na-
gone da odeš u tu crnu tvrđavu? Ovo je neprijateljska zemlja i u njoj nećeš opstati
ni pet minuta! Idi kući, dečače! Idi iz ovih stopa svojoj kući i ostavi me na miru.
– Moram da stignem u Paranor – reče brzo Šia. – U Paranor sam i pošao kada
su me Gnomi zarobili. Tamo me očekuju prijatelji, oni me sve vreme traže. Moram
da odem u Paranor i da ih nađem!
– Paranor je leglo zla i to tle pogoduje samo bićima Severne Zemlje. Ni ja se ne
bih usudio da odem u Paranor! – reče Panamon oštro. – Kažeš da te tamo očekuju
prijatelji. Nameravaš, dakle, da Keltseta i mene namamiš u zamku i tako se doko-
paš dragog kamenja. To je tvoj plan, zar ne? E, pa, zaboravi ga ovog časa. Poslušaj
moj savet i kreni na jug dok još možeš.
– Plašiš se, znači? – mucao je Šia ljutito. – Plašiš se Paranora i mojih prijatelja.
Nemaš hrabrosti da...
Ustuknuo je kada se Panamonovo lice zažarilo od besa, ali je odvažno stavio sve
na jednu kartu.
– Ako me ne povedeš do Paranora, otići ću sam.
Odgovora nije bilo i on nastavi.
– Sve što tražim od tebe jeste da me dovedeš do granica Paranora. Uveravam te
da te uvući neću ni u kakvu klopku.
Panamon Krel je opet odmahnuo glavom. Bes se ugasi u očima i osmeh ponovo
pojavi na stisnutim usnama. Sleže ramenima i reče:
– Zašto bismo se mi za to brinuli? – upita podrugljivo. – Ti stavljaš glavu na
kocku. Idemo, Šia.
 7.
Borba sa Skulom

Tri čudna saputnika putovala su na sever kroz brdoviti kraj do podneva, kada su se
zaustavili da pojedu na brzinu pripremljen ručak i pruže sebi nekoliko okrepljuju-
ćih minuta odmora. Zemljište se nije mešalo tokom jutarnjeg hoda, ali je naizme-
nično smenjivanje uspona i spustova činilo putovanje izuzetno teškim. Zemlja je
bila neplodna i ogolela, obrasla isušenom travom i retkim busenjem, i ta pustoš je u
putnicima izazivala nelagodnost i neraspoloženje. Na pojedinim mestima trava im
je, tvrda i oštra poput biča, nemilosrdno šibala noge, i, za trenutak ulegajući pod te-
škim čizmama, ponovo odskakala kao živa opruga. Osmatrajući put kojim su došli,
Šii se po neugaženom tlu činilo da niko pre njih nije gazio po njemu. Retko dr veće
bilo je turobno, rugobno i svijeno, sa vrlo malo lišća, odajući utisak da je kao pas-
torče prirode, zakržljalo od rođenja, prepušteno na milost i nemilost divljoj, pustoj
zemlji. Nigde životinje, nigde ptice, nigde znaka života.
Ali je zato razgovor saputnika bio živ. Šia je, čak, u nekoliko mahova poželeo da
Panamon Krel zaćuti, bar za koji minut. Njegov visoki spasilac je govorio nepre-
kidno, obraćajući se povremeno drugima a najviše samome sebi. Govorio je o sve-
mu i svačemu, uključujući tu i stvari o kojima nije imao pojma. Jedina tema koju je
sa mnogo takta izbegavao bio je sam Šia. Ponašao se kao da je Vejlanin njegov sa-
borac, njemu ravan drumski lopov sa kojim slobodno i otvoreno može da razgova-
ra o svim iskustvima, bez straha od prekora. Brižljivo je izbegavao da pomene Šiin
zavičaj, drago kamenje i cilj putovanja. Zaključio je, po svemu sudeći, da je najpa-
metnije da tog dosadnog Vejlanina što pre odvede u Paranor, poveže sa prijateljima
i odmah produži dalje. Šia se pitao gde su se njih dvojica uputila pre nego što su
njega srela i da li su uopšte imala neki određeni plan. Učtivo je slušao Krelovo brb-
ljanje i povremeno ubacivao po neku umesnu primedbu, razmišljajući o načinu na
koji bi preoteo svoje kamenčiće. Situacija u kojoj se nalazio bila je bezizlazna sa-
mim tim što su njegovi saputnici znali da samo o tome razmišlja. Šia je bio uveren
da će se prepredeni Panamon Krel igrati sa njim sve dok to bude moguće i da će
mu, u trenutku kada pokuša da preotme dragocenosti, bez razmišljanja baciti omču
oko vrata.
U toku tog razgovora u hodu, Šia je osmatrao nemog Trola, razmišljajući o lič-
nosti koja se krije iza bezizrazne maske. Po Panamonu je Keltset bio promašen
stvor, odbačen od svog naroda, veran pratilac čoveka koji se u odsudnom času po-
kazao kao prijatelj. Iako je priča na prvi pogled delovala prilično istinito i ubedljivo,
nešto je u Trolovom ponašanju navodilo Vejlanina da posumnja u nju, jer Keltset
nimalo nije ličio na bednog izgnanika. Držao se dostojanstveno i ponosno, hodao
je uspravno, uzdignute glave. Premda je bio nem, inteligentan pogled njegovih du-
boko usađenih očiju nagoveštavao je Šii da je reč o mnogo složenijoj ličnosti. Po-
navljao se slučaj Alanon – Krel nije rekao svu istinu. Ali za razliku od Druida, luka-
vi lopov je po svoj prilici bio lažov kome ne bi trebalo verovati. Ko zna, možda je
Panamon lagao pričajući o Keltsetu, a možda jednostavno istinu o njemu ni sam
nije znao. Vejlanin je bio uveren i u to da je pustolov u skerletnoj odori čovek koji
mu je u jednom trenutku spasao život a u sledećem mirno ukrao dragocenosti, ne-
što više od običnog drumskog razbojnika.
Pošto su završili svoj oskudni ručak, Keltset poče da pakuje ostatke hrane, a Pa-
namon reče Šii da se nalaze u blizini klanca Janison, na severnoj granici ove brdovi-
te i puste zemlje. Kada prođu kroz klanac, preći će Strelehejmske Nizije i stići, idu-
ći na zapad, u Paranor. Tu će se konačno rastati, izjavi Krel podvlačeći svaku reč, i
Šia će moći da se pridruži prijateljima ili da ode u Tvrđavu Druida, zavisno od toga
kako odluči. Vejlanin je klimao glavom, svestan toga da njegovi saputnici samo če-
kaju kada će i kako pokušati da im preotme drago kamenje. Ništa, razume se, nije
rekao i ničim dao na znanje da mu je sve jasno. I tako su lagano išli preko blagih
podnožja i niskih planina. Šii se činilo da su daleke planine sa njegove leve strane
produžetak strašnih Zmajevih Zuba, premda je ovaj venac izgledao drukčije i vero-
vatno obuhvatao u svom središtu i klanac Janison. Severna Zemlja bivala je sve bli-
ža i za Vejlanina više nije bilo povratka.
Panamon Krel se bacio u još jednu od svojih beskonačnih; priča o pustolovina-
ma iz svog života. Veoma je retko pominjao Keltseta i Šia je bivao sve sigurniji u to
da lopov o Trolu zna daleko manje nego što tvrdi, da je divovski Trol za Panamona
isto toliko tajna koliko i za njega samog. Da su kao drumski lopovi živeli zajedno
pune dve godine, kako je tvrdio Krel, onda bi svakako bar u neku od priča bio
uključen i Keltset. Dok se Šii u početku činilo da razbojnika u cr venom Trol prati
kao veran pas, sada je sve više dolazio do zaključka da ta dva čudna stvora putuju
zajedno iz potpuno različitih razloga. Do toga je došao manje slušajući Panamona,
a više posmatrajući nemog Keltseta, čijim je gordim držanjem i odlučnim stavom
bio nemalo iznenađen. Keltset je bio hitar i neumoljiv u istrebljenju čete gnomskih
lovaca, ali je to uradio zato što je bilo neminovno a nikako zato da bi zadovoljio
svog pratioca ili došao u posed dragog kamenja. Ko je bio Stenoviti Trol Keltset to
Šia nije znao, ali je bio sasvim siguran da nije ni izgnanik ni odbačenik ni bednik
koga se njegov narod odrekao sa najdubljim prezirom.
Dan je bio neobično topao i Šia je počinjao da se znoji. Zemljište je bivalo sve
neravnije a prelaz preko nepreglednih brda težak i spor. Panamon Krel je brbljao i
dalje, smejući se i šaleći se sa Šiom kao da su dugogodišnji drugovi i saputnici želj-
ni drumskih pustolovina. Pričao mu je o sve četiri zemlje; obišao ih je sve, upoznao
Š
njihove narode i proučio njihov način života. Šii se činilo da je Panamon dosta ne-
siguran u odnosu na Zapadnu Zemlju i duboko je sumnjao Da nešto zna o elf-
skom narodu, ali je odlučio da to pitanje ne postavlja. Mirno je saslušao priče o že-
nama koje je njegov sagovornik sretao na svojim putovanjima, među njima i bajku
o lepoj princezi koju je spasao i u koju se zaljubio da bi je, kako to obično biva, iz-
gubio kada je njen otac-kralj i jedno i drugo proterao u dve različite zemlje. Vejla-
nin je uzdisao sa žaljenjem, a u sebi se slatko smejao završetku priče i Panamono-
vom priznanju da i dan-danas traga za princezom. Rekao je da se iskreno nada da
će je Krel pronaći i Da će zbog nje napustiti ovaj način života. Čovek ga na to oš-
tro pogleda i duboko se zamisli.
Posle dva sata hoda stigli su u klanac Janison, prolom između dva planinska ven-
ca, u pristupačan prolaz koji je vodio u niziju na drugoj strani. Planinski lanac do-
pirao je sa juga kao produžetak najviših Zmajevih Zuba, ali je zato njegov severni
deo bio Šii potpuno nepoznat. Znao je da Planine Kosturnice, domovina ogrom-
nih Trolova, leže negde na severu i stoga je pretpostavljao da je ovo njihov južni
ogranak. Osamljeni i delimično neprohodni visovi bili su vekovima nepregledna
divljina u kojoj su živele samo kr vožedne i ratoborne trolske kolonije. Pored naj-
brojnijih Stenovitih Trolova, u ovom delu Severne Zemlje živele su i druge njihove
vrste. Ako je Keltset odista bio pripadnik Stenovitih Trolova, onda su oni, zaklju-
čio je Šia, mnogo inteligentniji narod nego što to Južnozemljaši zamišljaju. Njegovi
sunarodnici imali su, bez sumnje, potpuno pogrešnu predstavu o rasi koja je živela
u istom delu sveta. Dobro se sećao kako su u školskim knjigama trolske nacije bile
opisane kao krajnje primitivne i neznalačke.
Panamon je saputnike zaustavio na ulazu u široki klanac Pošto je pažljivo osmo-
trio visoke litice pitajući se šta ih u klisuri očekuje, naredio je snažnom Keltsetu da
istraži prolaz. Div se brzo izgubio u stenju, a oni sedoše da ga sačekaju. Krel se
osmehivao svojim nezaboravnim lopovskim smeškom, stavljajući do znanja koliko
je lukav kad preduzima sve potrebne mere da izbegne zamke Šiinih prijatelja. Dok
se u Šiinom društvu osećao prilično bezbednim, uveren da njegov slučajni sledbe-
nik sam po sebi ne predstavlja nikakvu opasnost, veoma ga je zabrinjavala misao
da bi prijatelji mladog Vejlanina mogli biti dovoljno moćni da ga uvale u neprilike
ako im se za to ukaže prilika. Čekajući Keltseta, brbljivi pustolov je vreme posvetio
još jednoj od čudesnih priča iz svoga uzbudljivog lutalačkog života. Za Šiu je i ova,
kao sve ostale priče bila neverovatna i preuveličana. Panamon je svakako u njima
uživao više od svojih slušalaca, pa je svaku od priča izlagao sa takvim zadovolj-
stvom kao da je prva a ne petstota. Šia ga je i ovoga puta slušao nemo i stoički, sa
živim interesovanjem i dužnom pažnjom. Pritom je mislio kako su vrlo blizu grani-
ca Paranora i kako će ubrzo ostati sam i neometan. Znao je da mora brzo pronaći
prijatelje, ako misli da ostane živ u toj zemlji. Gospodar Vorlok i njegovi lovci će
neumorno tragati za njim, pa je samim tim i njegova smrt sasvim izvesna ako bla-
govremeno ne obezbedi zaštitu Alanona i njegove čete. Pitao se da li su oni do
sada uspeli da osvoje Tvrđavu Druida i dokopaju se basnoslovnog Mača od Šanare.
Možda je, govorio je Šia samom sebi, pobeda već izvojevana.
U prolazu se pojavio Keltset i mahnuo im rukom da mu se pridruže. Trojka se
uputila prema klancu Janison i odahnula sa olakšanjem kada se uverila da je on su-
više teskoban da bi omogućio skrivene zasede. Do izlaza su stigli za nepun sat, a
put je bio prijatan i bezbedan, i vreme je brzo proticalo. Na izlazu su ugledali nizije
koje su se pružale unedogled prema krajnjem severu. Putnici su izašli na meko tle
ravnica okruženih sa tri strane, poput potkovice, planinama i šumama. Nizija je bila
obrasla tankom, bledozelenom travom, a zemlja gola i isušena. Ravnice, po svemu
sudeći, nisu ni u proleće bivale bujne i zelene – u Paranoru je život bio na izdisaju.
Da su blizu cilja Šia je shvatio u trenutku kada je Panamon saputnike poveo ka
zapadu, budno se čuvajući severnih šuma i planina na rubovima sa njihove leve
strane, nastojeći da se zaštiti od neočekivanih napada. Kada je Vejlanin zapitao
svog u crno obučenog vodiča gde se nalaze u odnosu na Paranor, lopov se samo
prepredeno osmehnuo rekavši da mu se približavaju punom parom. Šia je shvatio
da su sva dalja pitanja uzaludna i pomirio se sa činjenicom da nemo čeka trenutak
kada će ga saputnici napustiti. Zato je svu pažnju obratio niziji, sivoj besplodnosti i
čemeru koji su ga privlačili na neki čudan način. Za Južnozemljaša je to bio jedan
potpuno novi svet i zato, iako preplašen na smrt, nije propuštao nijednu pojedi-
nost. U izvesnom smislu, ovo je bila čudesna odiseja o kojoj su Flik i on oduvek
snevali; želeo je, dakle, da svesno doživi svaki trenutak koji mu se pružao, i pored
toga što će ishod pustolovine verovatno označiti njegov i Flikov kraj, što će doneti
poraz svih napora i konačni gubitak Mača od Šanare.
Poslepodne ih je zateklo u znoju i ner vozi koja je u toku dana rasla sa sve nes-
nosnijom žegom u nezaštićenoj niziji. Keltset je, donekle izdvojen, hodao čvrstim,
ravnomernim korakom, bezizrazna lica. U belom sunčevom usijanju njegove su oči
bile još crnje i zloćudnije. Čak je i Panamon Krel prestao da govori. Činilo se da je-
dva čeka da se oslobodi Šie koga je sada već osećao kao nepotreban teret. Šia je bio
beskrajno umoran i mračan posle dvodnevnog neprekidnog hoda. Sunce je nepres-
tano nemilosrdno peklo a putnici su i dalje išli preko gole ravnice bez senki i utoli-
ko teže razaznavali predeo pred sobom ukoliko se sunce spuštalo ka zapadnom
horizontu. Šia je već digao ruke od bilo kakvih procena i isključivo se oslanjao na
Panamonovu veštinu da ih dovede u Paranor. Kada su se približili završetku pla-
ninskog venca koji se prema severu pružao sa desne strane, učinilo im se da tamo
gde se planine završavaju započinju opet nepregledne ravnice. Prostranstva su bila
tako beskonačna da se horizont poklapao sa spojnom linijom neba i zemlje. Kada
je Šia na kraju upitao da li su pred njima Strelehejmske Nizije, Panamon je izbegao
neposredan odgovor i samo je posle nekoliko trenutaka klimnuo glavom.

Š
 Više nije bilo govora ni o Paranoru ni o Šii. Izašli su iz doline u obliku potkovice
i zašli u istočne međe Strelehejmske Nizije koja se u nedogled pružala na sever i za-
pad. Zemljište je, uporedo sa šumama na levoj strani, bilo iznenađujuće brdovito.
Promene su postajale vidljive tek kada bi stigli na uspone iznad doline: trava, žbu-
novi pa i šumarci iskrsavali su sa svih strana. A iza njih još nešto... nešto nepozna-
to, mračno i tuđe. To nešto su sva trojica ugledala u isti mah i Panamon ih pokre-
tom ruke naglo zaustavi, škiljeći sumnjičavo u daljinu. Ugledali su odjednom neo-
bičan prizor: nizovi šiljaka bili su zabodeni u zemlju u svim pravcima, usred gomile
obojenog platna i parčića blistavog metala ili stakla. U tom mnoštvu otpadaka i tka-
nina nazirali su se bezbrojni sićušni crni predmeti. Panamon Krel se konačno ogla-
si – njegovi uzvici bili su upućeni bićima i stvarima na toj neobičnoj poljani. U
odjeku tog uzvika, začu se lepršanje crnih krila, propraćeno uplašenim kričanjem:
crni predmeti – lešinari vinuše se naglo u širokim krugovima u nebo i blistavo sun-
ce. Panamon i Šia su stajali kao ukopani – iznenađeni i zanemeli. Samo je Keltset
mirno pošao napred i zagledao se u čudnu gomilu neobjašnjivih predmeta. Već u
sledećem trenutku se okrenuo i mahnuo svojim saputnicima.
– Ovde se nedavno odigrala kr vava bitka – reče vođa u skerletnoj odori kratko.
– Ima i leševa.
Sva trojica se uputiše prema jezovitom bojištu. Šia zastade, užasnut pomišlju da
bi ti nepomični oblici mogli biti tela njegovih prijatelja. Neobične motke i njihovi
šiljci dobiše izbliza prave oblike: bila su to koplja i zastave onih koji su bili bitku;
parčići blistavog metala bila su sečiva mačeva i noževa, od kojih su neke odbacili
begunci a neki visili u rukama mrtvih posednika. Gomila platna se pretvori u gomi-
lu tela, u hrpu nepomičnih, krvlju natopljenih leševa na belom usijanom suncu: Šia
se zagrcnu od smrada smrti, a do ušiju mu dopre uporno zujanje muva. Kada je
primetio da je Šia zastao, Panamon se gorko osmehnu, shvativši da se mladi Vejla-
nin prvi put suočio sa smrću i da taj prizor nikada neće zaboraviti.
Šia se borio sa mučninom, ali se uprkos tome pridružio dvojici svojih saputnika.
Na malom prostoru ležalo je nekoliko stotina leševa. Svi su ratnici bili mrtvi, nije
bilo ni pokreta, ni zvuka. Panamon je zaključio da je borba bila duga i nemilosrdna,
na život i smrt, bez pobednika i bez pobeđenog. Prepoznao je gnomske zastave i
mala, čvornovata žuta tela i odmah zatim ustanovio da su protivnici Gnoma u stra-
vičnoj bici bili elfski ratnici.
Krel je stajao posred bojnog polja, pitajući se šta da radi, a Šia je užasnuto zurio
u prizor pokolja; poput robota, prelazio je staklastim pogledom preko mrtvih lica,
sa Gnoma na Elfe, sa otvorenih rana na kr vavu zemlju. Sada je znao šta je smrt i
uplašio se od nje. Smrt nije bila pustolovina, smrt je bila besmisao, smrt je izazivala
samo grozu i mučninu, a svi ti borci su nestali možda i ne znajući zašta se bore i
zašta umiru. Ovo strašno kr voproliće nije imalo opravdanja.

Š
 Šiinu pažnju privukao je Keltset koji je izvukao iz zemlje zastavu čiji je vrh bio
okr vavljen a držač napola slomljen. Znak na barjaku bila je kruna iznad dr veta
ovenčanog granjem. Vidno uzbuđen, Keltset rukom dozva Panamona, a ovaj, na-
mršten i mračan, obiđe širok krug pažljivo osmatrajući lica mrtvih. Na Šii se zaus-
taviše uznemirene oči gorostasnog Trola, koga je očigledno zaprepastilo ono što je
zapazio na sitnom licu. U sledećem trenutku, Panamon Krel stade pored Šie, zabri-
nuta lica.
– Ovo je vrlo ozbiljna stvar, prijatelju – izjavio je svečano. – Ovo je zastava kra-
ljevske elfske kuće Elesedila, Eventinove lične garde. Njegovo telo među leševima
nisam našao, ali mi zbog toga nije ništa lakše. Ako se Elfskom kralju nešto dogodi-
lo, sveopšti rat je neizbežan. Cela će se zemlja pretvoriti u dim!
– Eventin! – uzviknu preneraženi Šia. – On je čuvao severne granice Paranora u
slučaju da...
Naglo je ućutao, uplašen da se odao. Ali Panamon Krel kao da nije ni čuo sago-
vornika.
– Ovaj pokolj mi izgleda besmislen! Zašto bi se Gnomi i Elfi sukobili baš ovde,
usred pustoši i beznađa? Šta je to Eventina dovuklo ovamo, tako daleko od njego-
ve zemlje? Oni su se poklali zbog nečega što ja ne mogu da razumem...
Posle kratkog razmišljanja, pogledao je Šiu.
– Šta si rekao maločas? Šta si rekao za Eventina?
– Ništa– promuca Vejlanin. – Baš ništa...
Visoki drumski lopov zgrabi Šiu za ramena, podiže ga sa tla i snažno privuče
sebi.
– Prestani da izigravaš budalu, čovečuljče! – Cr veno, ljutito lice izgledalo je dži-
novsko i strašno, a oči su mu bile izobličene od besa i sumnje. – Ti očigledno nešto
znaš o svemu tome i bolje je da odmah počneš da pričaš. Od pr vog trenutka slutim
da znaš daleko više od onoga što si rekao o dragom kamenju i razlozima zbog ko-
jih su te Gnomi zarobili. Svršeno je sa lažima i pretvaranjem, govori sve što znaš!
Šia, međutim, nikada nije saznao kako bi njegov odgovor glasio. Dok se koprcao
u vazduhu, nastojeći da se istrgne iz Panamonovog čeličnog zagrljaja, pojavila se
nad njima ogromna crna senka. Uz lepršanje krila, sa poslepodnevnog neba poče
se spuštati čudovište crna trupa. Šia oseti već poznatu paniku i drhtavicu. Iako raz-
gnevljen, Krel spusti Šiu na tle i iznenađeno se okrete nakaznom neznancu. Vejla-
ninu su noge klecale, krv se ledila u žilama, a snaga i hrabrost ga napuštale: Nosilac
znamenja mrtvačke glave, sluga Gospodara Vorloka, konačno ga je pronašao i ovo-
ga puta bekstvo nije bilo moguće!
Okrutne cr vene oči preleteše preko nepomičnog Trola, zaustaviše se na trenutak
na Panamonu i potom skretoše ka malom Vejlaninu, probijajući i prodirući do nje-
govih misli. Iako preneražen pojavom krilatog čudovišta, Krel nije bio zahvaćen
panikom. Celim telom se okrenuo nakazi, i dok mu se preko cr venog lica razlivao
široki, đavolski osmeh, podigao je ruku u znak upozorenja.
– Ne znam ni ko si ni šta si, ali se ne približuj! Ovaj dečak ovde je moja briga, ali
to ne znači da...
Ustuknuo je pred mržnjom koja je izbijala iz gorućih očiju.
– Gde je Mač, smrtniče? – začuo se šišteći, preteći glas. – Osećam njegovo pri-
sustvo. Predaj mi ga!
Panamon Krel je zbunjeno piljio u čudovište, a onda je odjednom ugledao ska-
menjeno, preplašeno Šiino lice i shvatio da je krilato stvorenje neprijatelj mladog
Vejlanina.
– Uzalud tvrdiš da ga nemaš! – Šišteći glas dopre do Panamonove svesti. –
Znam da je Mač ovde, kod vas, i ja ću ga naći. Protiv mene se ne možeš boriti, bit-
ka je završena. Naslednik Mača je odavno otkriven i uništen. Predaj mi Mač!
Panamon Krel je zanemeo prvi put u životu. Nije imao pojma o čemu govori
krilato čudovište, ali je isto tako shvatio da bi svaki pokušaj Da mu to i kaže bio
uzaludan. Nakaza je odlučila da ga uništi i mogućnosti za objašnjenja nisu postoja-
le. Visoki razbojnik diže levu ruku i vrhom koplja pogladi brčiće, pa se hrabro
osmehnu, bacivši letimičan pogled na svog nemog pratioca. Obojica su dobro zna-
la da ih čeka borba na život i smrt.
– Ne budite glupi, smrtnici! – Pretnja je bila propraćena sipljivim šištanjem. –
Do vas mi nimalo nije stalo, važan mi je Mač. Vas ću lako smr viti – čak i na dnev-
noj svetlosti!
U Šii se javi tračak nade. Alanon je jednom rekao da moć Skula opada u toku
dana. Možda Skuli nisu nepobedivi na svetlosti sunca, možda dva okorela razbojni-
ka imaju izgleda na pobedu. Ali kako se mogu boriti protiv nečega što nije smrtno,
protiv duha mrtve duše, protiv sablasti u obličju nakaze? Kada je crnokrilo stvore-
nje pošlo prema njima, Panamon Krel čučnu sa isukanim mačem, spreman da od-
bije napad. U istom trenutku se pokrete i Keltset i dotadašnji gorostasni kip pre-
tvori se u borbenu mašinu gvozdenih mišića. Skulove cr vene oči se ustremiše ka
Trolu koji mu je prilazio sa ogromnim buzdovanom i raširiše se od iznenađenja.
– Keltsete!
Neverica u očima čudovišta i preneraženost na licu Panamona Krela trajali su
samo delić sekunde – Trol je protivnika napao zaslepljujućom brzinom. Buzdovan
je proleteo kroz vazduh i crnog Skula pogodio posred grudi. U istom trenutku se
Panamon sa kopljem i mačem ustremio na nezaštićeni vrat. Ali, stvorenje iz Sever-
ne Zemlje bilo je neuništivo. Skul se brzo povratio od teškog udarca buzdovana i
kandžama odbacio Panamona na tle. Iz svirepih očiju izbio je bljesak cr vene sve-
tlosti, ali se hitri i okretni Panamon izvi u stranu i plamen oprlji cr venu odoru i po-
novo ga obori na tle. Pre nego što je napadač uspeo da napravi sledeći potez, na
njega je naleteo Keltset. U poređenju sa gorostasnim Trolom, čak je i veliko krilato
čudovište delovalo sićušno: obojica su se valjala po zemlji i davila se bez milosti.
Panamon je klečao, zbunjeno mahao glavom i pokušavao da dođe sebi. Šia mu pri-
lete i zgrabi ga za mišicu.
– Kamenje! – viknu izbezumljeno. – Daj mi kamenje, ono će nam pomoći!
Oči sevnuše ljutinom i Krel besno odgurnu slabašnog Vejlanina.
– Umukni i ne, mešaj se u ovo! – zagr me, uspravljajući se teškom mukom. –
Skloni se i mani se trikova, prijatelju!
Jurnuo je u pomoć svom pratiocu, uzaludno pokušavajući da Skulu zada jači
udarac. Nekoliko minuta su se sva trojica žestoko borila, spotičući se o leševe Gno-
ma i Elfa. Panamon nije bio ni izbliza tako jak kao ostala dvojica, ali je bio izuzetno
hitar i neobično izdržljiv, što mu je u mnogome pomagalo da izbegne udarce i cr-
vene, smrtonosne plamenove. Neverovatno snažan, Keltset se uspešno suprotstav-
ljao Skulu, koji je bivao sve slabiji i šištao sve jače. Trolova gruba koža bila je ranja-
va i izgorela na dvanaestak mesta, ali je div borbu nastavljao bez predaha, Šia je
očajnički želeo da pomogne, ali je bio svestan toga da je u poređenju sa ostalima ja-
dan i nemoćan kepec. Kada bi samo mogao da se dočepa elfskih kamenčića!
Posle izvesnog vremena, smrtnike su zamorili uzastopni, neumorni napadi. Nji-
hovi udarci postajali su sve slabiji i dokazivali neuništivost protivnika. Gubili su bit-
ku. Odvažni Keltset posrnu i pade na kolena; Skul ispruži ud sa kandžom, zahvati
Trola od vrata do pasa i sruši ga na tle. Panamon se sa urlikom besa baci na čudo-
vište, ali se u žurbi otkri neprijatelju. Uhoda Gospodara Vorloka nije oklevala: jed-
nom kandžastom rukom izbila je koplje i cr venim plamenom ošinula Panamona po
grudima. Oprljen po licu i rukama, najteže povređen u grudi, Krel izgubi svest. To
bi bio i njegov kraj da nije bilo Šie: potisnuvši strah, on zgrabi koplje i oštri šiljak
zari u crno, zlo lice. Kandže su se prekasno podigle da izbegnu bolan udarac, što je
iskoristio Keltset koji je, digavši se sa naporom, ponovo zahvatio Skula u svoj grče-
viti zagrljaj.
Svaka je sekunda sada bila sudbonosna. Šia pritrča Krelu i poče ga dr musati. Pa-
namon se osvesti, nadljudskom snagom pokuša da ustane, ali se, povređen i polus-
lep, ponovo sruši. Šia je zapomagao i vapio da mu preda elfsko kamenje, da im
samo ono može pomoći, da je ono jedini izlaz! Na sav svoj užas, Šia vide kako Kel-
tset ispušta Skula iz gvozdenog zagrljaja i u tom trenutku oseti u ruci kožnu kesicu
koju mu je tutnula kr vava Panamonova šaka – drago kamenje je opet bilo u njego-
vom posedu!
Vejlanin hitro odreši kesu i na otvoren dlan istrese tri plava kamena, u trenutku
kada je oslobođeni Skul pošao da okonča bitku. Šia vrisnu, ispruži dlan prema na-
padaču i usrdno poče da moli pomoć čudotvornog kamenja. Istoga časa, čudovište
ošinu zaslepljujući plavi sev. Skul je suviše kasno primetio da potomak kraljeva od
Šanare oživljava moć dragog kamenja, suviše kasno uperio goruće oči u Vejlanina,
suviše je kasno potekao preteći cr veni plamen. Snažna plava svetlost zaustavila je
napad i prodrla u moćni izvor energije, zarivši se u crnu priliku, obuhvatajući je
celu, izvlačeći zlog duha iz telesnog oklopa. Čudovište se zgrči u agoniji i riknu pod
teretom sile koja ga je uništavala. Keltset skoči, dohvati odbačeno koplje i munjevi-
tom brzinom ga baci u leđa zaodenuta crnim plaštom. Severnozemljaš se uz samrt-
nički krik presavi p poče lagano kliziti ka zemlji. Tamno telo se u padu pretvaralo u
prah, iščezavalo, da bi na kraju od njega na tlu ostala samo gomilica crnog pepela.
Šia je stajao skamenjen, sa ispruženog dlana plava svetlost je obasjavala malu gomi-
lu crne prašine: ova se odjednom pokrete i iz nje se izdvoji crni oblačić koji se po-
put dimnog zraka uputi ka nebu i iščeze. Istog trenutka ugasi se i plava svetlost –
bitka je bila okončana! Tri smrtnika stajala su kao kameni kipovi u mukloj tišini i
pustoši kr vavog bojišta.
Šia i Keltset su zurili u gomilicu crnog pepela, kao da očekuju da ona oživi. Pa-
namon Krel je, potpuno iscrpljen, ležao na zemlji, oslonjen o lakat, i pokušavao da
pojmi šta se zbilo. Keltset iznenada priđe pepelu i nogom rasturi ostatke bića sa
znamenjem mrtvačke glave. Šia je mehaničkim pokretom vratio tri elfska kamena u
kožnu vrećicu i zavukao je u svoju tuniku. U tom trenutku se seti Panamona i brzo
priđe teško povređenom saputniku. Izdržljivi, žilavi Južnozemljaš je već sedeo i
smeđim očima sa čuđenjem posmatrao Vejlanina. Keltset ga nežno uspravi na
noge: Panamon Krel je izgledao strašno – isečen, izgoreo, oprljen, ranjen i crn – ali
se činilo da ništa nije slomljeno. Oslanjajući se o Keltsetovu snažnu mišicu, posrću-
ći je prišao Šii.
– Bio sam u pravu što se tebe tiče – mrmljao je, teško dišući i vrteći glavom. –
Znaš ti mnogo više nego što hoćeš da kažeš, naročito o tom dragom kamenju. Za-
što mi odmah nisi rekao istinu?
– Ne bi mi verovao – odvrati Šia kratko. – Uostalom, ni ti meni nisi rekao istinu
ni o sebi ni o Keltsetu. – Bacio je oštar pogled na Trola. – Ubeđen sam da o njemu
vrlo malo znaš.
Oči na opaljenom, ranjavom licu piljile su iznenađeno u Vejlanina da bi ih na
kraju ozario široki osmeh. Lopov u cr venom je činilo se, odjednom sagledao su-
mornu stranu situacije i u tamnim očima pojavila se iskra poštovanja.
– Možda si u pravu, i sam počinjem da verujem da o njemu ništa ne znam. –
Smešak pređe u glasan smeh i Panamon pogleda u grubo, bezizrazno lice džinov-
skog Trola.
– Spasao si nam živote, Šia, i taj dug ti nikada nećemo moći vratiti. Nego, od-
mah da ti kažem kamenje možeš da zadržiš. Po tom pitanju se više neću svađati sa
tobom, a svečano obećavam da će ti i moj mač i sve moje veštine doživotno stajati
na raspolaganju.
Ućutao je i udahnuo vazduh. Šia mu priskoči u pomoć, ali ga drumski razbojnik
odbi rukom.

Š
 – Pretpostavljam da ćemo nas dvojica postati veliki prijatelji, Šia – reče on oz-
biljno. – Ali to prijateljstvo nećemo ostvariti sve dok se krijemo jedan od drugoga.
Mislim da mi duguješ objašnjenje o dragom kamenju i o onom užasnom stvoru
koji mi zamalo nije okončao moju slavnu karijeru. Trebalo bi da mi objasniš i neke
stvari o tom čudnom maču o kome ništa ne znam. Ja ću ti, za uzvrat, osvetliti, hm,
nesporazume koji se tiču Keltseta i mene. Slažeš se?
Šia je, namršten, sumnjičavo pokušavao da pronikne u sagovornika. Onda je
klimnuo glavom, pa se čak i osmehnuo.
– Pametna odluka, Šia – zaključio je srdačno Panamon Krel i snažno udario Vej-
lanina po nežnom ramenu, da bi odmah zatim izgubio svest usled gubitka krvi i na-
pora uloženih u poslednje pokrete. Keltset mu je brisao lice parčetom vlažnog plat-
na, kao što bi to činila majka svome malom, povređenom detetu. Šia je bio zgranut
promenom koja je neuništivu borbenu mašinu pretvorila u nežnu, zabrinutu dadi-
lju. Keltset je bez sumnje bio izuzetno stvorenje, i Šia je bio ubeđen da je na neki
neobjašnjiv način povezan sa Gospodarom Vorlokom i traganjem za Mačem od
Šanare. Nije bila slučajna činjenica da je Skul poznavao Trola; njih dvojica su se vi-
đala i pre ovoga poslednjeg susreta i nisu se rastala kao prijatelji.
Panamon Krel je došao svesti ali nije bio kadar da nastavi put. Nekoliko puta je
pokušao da ustane, ali ga je nežni Keltset svaki put vraćao u ležeći položaj. Plaho-
viti razbojnik je žestoko kleo i zahtevao da se digne, ali je sve bilo uzalud. Najzad je
shvatio bezuspešnost svojih nastojanja i zatražio da ga sklone sa sunca i ostave da
se odmori. Šia je osmotrio golu ravnicu bez zaklona i ustanovio da jedine senke u
blizini bacaju šume na južnoj strani, šume koje su okružavale Tvrđavu Druida.
Krel je sve vreme uporno ponavljao da mu ni na pamet ne pada da priđe Paranoru,
ali u ovom trenutku odluke nisu zavisile isključivo od njega. Šia je rukom pokazao
šume na jugu od kojih ih je delio hod od jedne milje, i Keltset se složio pokretom
glave. Ranjenik shvati šta Šia predlaže i besno uzviknu da ni slučajno neće otići u te
proklete šume, makar izdahnuo ovog časa. Šia je pokušavao da ga urazumi i uveri
da im ne preti nikakva opasnost, ali je Panamon Krel očevidno bio užasnut glasina-
ma koje su kolale o Paranoru. Vejlanin se skoro nasmeja na ovaj njegov strah, pri-
sećajući se svih opasnosti iz kojih je, po sopstvenim pričama, uspevao da se izvuče.
Keltset je prodornim, brzim pogledom preleteo preko predela; odjednom se nagao
i preneo Panamonu nedvosmisleno upozorenje; Krel se trže, usplahiren i bled, i
kratko klimnu glavom. I Šia se podiže, ali ga njegov saputnik zaustavi pokretom
ruke.
– Keltset kaže da se nešto miče u šipragu, na južnoj strani, na samom rubu boji-
šta, negde na pola puta između nas i šume.
Šiino lice postade pepeljasto sivo.
– Pripremi one tvoje kamenčiće, mogu nam ustrebati – naredi mirno Panamon
Krel.
Š Š
 – Šta ćemo sad? – upita uplašeno Šia, stežući kožnu kesicu.
– Mi ćemo napasti neprijatelja pre nego što on napadne nas. Šta nam drugo i
preostaje? – izjavi zabrinuti Panamon, dozivajući Keltseta.
Poslušni div pažljivo podiže Panamona i Šia, sa isukanim mačem svoga povređe-
nog saputnika, pođe za njim. Dok je Stenoviti Trol išao ravnomernim, lakim kora-
kom noseći Krela, ovaj je neprekidno govorio: terao je Šiu da žuri i korio Keltseta
zbog grubosti koju pokazuje u nošenju teškog ranjenika. Srećan što se nalazi na
kraju povorke, Šia je pokušavao da otkrije pokret koji bi ih upozorio na mesto
odakle opasnost preti. Sve vreme je grčevito stezao kesu sa neprocenjivim blagom,
jedinim oružjem kojim su se mogli usprotiviti moćima Gospodara Vorloka. Bili su
oko stotinak jardi udaljeni od mesta borbe sa Skulom, kada ih je Panamon iznena-
da zaustavio, žaleći se gorko na povređeno rame. Keltset nežno spusti svoj teret i
stade pored njega.
– Moje rame neće izdržati nepažnju koja mu se ukazuje – mumlao je Krel i pri-
tom značajno pogledao Šiu.
Vejlanin je shvatio mig i izvadio kesu sa dragim kamenjem iz tunike, dok je Kelt-
set grabio buzdovan. Dok je njihov vođa i dalje brbljao, Šii srce siđe u pete kada
opazi da se u jednom delu gustog žbunja na levoj strani nešto miče.
Istoga časa, Keltset se baci u šiprag i nestade u njegovom zelenilu.
 8.
Zarobljeni Gnom

Usledio je pravi haos. Iz gustog žbunja začuo se strašan vrisak i ceo se šiprag iz te-
melja zatresao. Panamon je preostalom snagom pokušavao da klekne, vičući Šii da
mu dobaci mač koji je užasnuti Vejlanin grčevito držao u levoj ruci. Šia je stajao
kao ukopan, stežući drugom rukom kesu sa elfskim kamenjem i iščekujući napad
novog neprijatelja. Iscrpljeni Krel se opet prući, očajan što ne može da privuče Ši-
inu pažnju i sam ode po oružje. Iz šipraga se začuše ponovni krici, a onda zavlada
tišina.
Iz žbunja se pojavi neuništivi Keltset: u jednoj ruci držao je toljagu, a u drugoj
zgrčeno telo malog Gnoma. Kvrgavo, žuto telašce izgledalo je kao dečje prema lju-
deskari koja ga je zarobila i bacakalo se u svim pravcima poput zmija uhvaćenih za
repove. I ovaj je Gnom bio lovac-tragač, odeven u kožnu tuniku i lovačke čizme.
Za pojasom nije imao mač, pa je Šia pretpostavio da ga je Keltset razoružao još u
šipražju. Keltset priđe Panamonu Krelu i prinese mu zarobljenika koji se bacakao i
vrištao.
– Pusti me, pusti me, proklet bio – pištao je preteći. – Nemaš prava da me držiš!
Ništa nisam učinio, nisam ni naoružan. Pusti me!
Panamon Krel pogleda podsmešljivo malog stvora i odahnu. Kako je Gnom i
dalje vikao i pretio, on prasnu u grohotan smeh.
– Strašan ti je taj neprijatelj, Keltsete! Sve bi nas smlavio da ga ti nisi zarobio.
Borba je morala biti ludačka! Ha, ha, prosto ne mogu da verujem! A mi smo se pla-
šili još jednog crnokrilog čudovišta!
Šia nije bio toliko oduševljen događajem, sećajući se okršaja svoje čete sa malim
žutim ratnicima na putu kroz Anar. Taj žilavi i okretni neprijatelj nije bio bezopa-
san. Kada je opazio Šiino ozbiljno lice, Panamon prestade da se podsmeva zarob-
ljeniku i svu pažnju obrati zabrinutom pratiocu.
– Ne ljuti se, Šia. Smejem se više iz navike a manje iz gluposti, smejem se da ne
poludim. Šta ćemo da radimo sa ovim našim malim prijateljem?
Gnom je uplašeno gledao u čoveka koji je prestao da se smeje i njegov uporni
krik prelazio je u tihi vapaj.
– Pustite me, molim vas – molio je. – Otići ću i nikome ništa neću reći o vama.
Učiniću sve što kažete, dobri prijatelji, samo me pustite!
Keltset je još držao Gnoma za vrat, a on se koprcao u vazduhu kao čigra. Uvi-
devši da se žrtva muči, Panamon naredi Trolu da ga spusti na tle i, namignuvši Šii,
prisloni vrh koplja uz žuto grlo.
– Ne vidim zašto bih ti dozvolio da odeš, Gnome – reče preteći. – Mislim da bi
za sve bilo najbolje da ti odmah prerežem vrat.
Šia nije verovao da Panamon misli ozbiljno, ali je Gnom toliko pištao i plakao da
mu je počelo da biva neprijatno. Panamon se nije micao, sedeo je i netremice po-
smatrao nesrećnikovo izobličeno lice.
– Ne, ne, nemoj me ubiti, preklinjem te! – moljakao je mali Gnom a širom otvo-
rene zelene oči hitro su prelazile sa jednog na drugo lice. – Molim te, poštedi mi ži-
vot – mogu ti biti od koristi, mogu vam pomoći! Mogu vam reći sve o Maču od Ša-
nare, mogu vam ga čak i doneti!
Na pomen Mača, Šia se trže i stavi ruhu Panamonu na rame.
– Možeš nam, dakle, reći ponešto i o Maču, kažeš? – Krelov ledeni glas je malo
živnuo; više nije obraćao pažnju na Šiu. – Šta ti to možeš da nam ispričaš?
Žgoljavi Gnom odahnu, spreman da iskoristi sve mogućnosti za spas. Šia je, me-
đutim, primetio i nešto što nije umeo tačno da odredi: iza brižljivo navučene maske
straha i očajanja nazirali su se oštroumnost i prepredenost. U sledećem trenutku je
taj nagoveštaj zamenio izraz potpune potčinjenosti i bespomoćnosti.
– Mogu te odvesti do Mača ako želiš – šaputao je tiho, kao da se plaši da ga
neko ne čuje. – Mogu te odvesti do mesta na kome se on nalazi – ako mi poštediš
život!
Panamon povuče vrh koplja, ostavljajući na žutom vratu tanak kr vav trag. Kelt-
set se odjednom ponašao kao da ga nimalo ne zanima ono što se pred njim doga-
đa. Šia je želeo da Panamona upozori na to koliko bi Gnom mogao biti značajan
ako postoji i najmanja šansa da se pronađe Mač od Šanare, ali je znao da lopov
hoće da zarobljenika i dalje drži u neizvesnosti. Vejlanin se pitao koliko Krel zna o
legendi, jer on do tada nije pokazivao ni najmanje interesovanje za rase i njihovu
istoriju. Panamonovo zategnuto lice se opusti i blag osmeh zatitra na usnama.
– Ima li taj Mač i neku vrednost, Gnome? – upita nehajno i lukavo. – Može li se
prodati za zlato?
– On ima basnoslovnu vrednost, za neke. Mnogi bi za njega dali sve što imaju
samo da ga nađu. U Severnoj Zemlji...
Kao da se uplašio da je suviše rekao. Panamon se opet lukavo nasmeši Šii.
– Ovaj naš Gnom tvrdi da bi nam Mač doneo puno para – mirno se rugao. – A
on nas ne bi lagao, zar ne, Gnome? E, pa, možda bi ipak trebalo da te ostavimo u
životu i dobijemo nešto vredno. Zbog čega bih olako odbacio mogućnost da nešto
zaradim, zbog čega bih podlegao svojoj neodoljivoj želji da prekoljem jednog Gno-
ma?! Šta ti o tome misliš, Gnome?
– Sve si dobro razumeo, znaš koliko vredim – cvileo je bednik bacivši se na ko-
lena pred osmehnutim Panamonom. – Ja mogu da ti pomognem da se obogatiš.
Računaj na mene.
 Krel se blagorodno smešio, ruka mu je počivala na malom ramenu Gnoma ka
oda su njih dvojica davnašnji prijatelji. Potapšao ga je nekoliko puta kao da želi da
mu povrati samopouzdanje i preleteo pogledom preko sva tri lica.
– Reci nam šta radiš ovde, Gnome, i kako se zoveš.
– Ja sam Orl Fane, ratnik plemena Pele iz gornjeg Anara – odgovori ovaj žustro.
– Pošao sam... pošao sam kao glasnik sa porukama iz Paranora i slučajno naišao na
bojište. Svi su bili mrtvi, svi i ništa se za njih nije moglo učiniti. Onda sam čuo vas i
sakrio se. Uplašio sam se da niste... Elfi.
Zaćutao je i sa strahom pogledao Šiu, čija su elfska obeležja bila vidljiva. Krel je
sa puno razumevanja slušao Gnoma i blagonaklono mu se smeškao.
– Orl Fane, iz plemena Pele – ponovio je reč po reč. – Pele je veliko pleme i nje-
govi lovci su veoma hrabri. – Zavrteo je glavom kao da zbog nečega duboko žali i
ponovo se obratio zarobljeniku. – Znaš, Orle, ako mislimo da budemo od koristi
jedan drugome, moramo zadobiti i uzajamno poverenje. Laži mogu samo da pore-
mete cilj koji nas je povezao u neočekivanom ortakluku. Na bojnom polju se vio
barjak plemena Pele – zastava tvog plemena gnomske nacije. Morao si biti među
njima kada su se tukli sa Elfima.
Gnom je stajao bez reči, a u zelene oči ponovo se uvlačila mešavina straha i
sumnje. Panamon se i dalje blago osmehivao.
– Pogledaj se samo, Orle Fane! Prekriven si kr vavim mrljama, a na čelu kraj raz-
deljka imaš duboku posekotinu. Zašto kriješ istinu od nas? Bio si ovde, zar ne? –
Ubedljivi glas je izmamio potvrdan pokret glave i Panamon se veselo nasmeja. –
Naravno da si bio, Orle Fane. A kada ste se suprotstavili Elfima, borio si se sve
dok te nisu ranili, možda čak i onesvestili, i ostao da ležiš sve dok se mi nismo po-
javili. To je prava istina, zar ne?
– Da, to je prava istina – potvrdi mali Gnom.
– Ne, to uopšte nije istina!
Nastao je tajac. Panamon se još smeškao, a Orl Fane se borio sa emocijama; u
očima je iskrila sumnja, a na usnama se pojavljivao poluosmeh. Šia ih je radoznalo
posmatrao, ne shvatajući šta se dešava.
– Slušaj me pažljivo, ti lažljivi mali glodaru! – Osmeh naglo nestade sa Panamo-
novog lica i ono postade oštro i mračno. Glas je opet zvučao hladno i preteće. –
Lažeš od samoga početka! Pripadnik plemena Pele nosio bi njegovo obeležje, a ti
takve oznake nemaš. Nisi ti ranjen ni u kakvoj borbi! Ta bedna ogrebotina na čelu
je čisto koješta! Ti si običan dezerter, zar ne?
Panamon zgrabi preplašenog Gnoma za tuniku i poče ga tresti. Zarobljenik se
borio za dah, ne mogući da shvati nagli obrt situacije.
– Da, da! – prokrkljao je najzad. Panamon ga pusti i baci u naručje uvek budnog
Keltseta.
 – Dezerter svog naroda – reče Panamon Krel sa najdubljim gađenjem. – Dezer-
ter je najniži oblik živog bića, bez obzira na to da li hoda ili puzi. Ti si kao pravi
str voder obilazio ovo bojno polje da bi pljačkao mrtve. Gde su te stvari, Orle? Šia,
pretraži ono busenje u kome se bednik krio.
Kada se Šia uputio ka šipražju, Gnom kriknu tako strašno da je mladi Vejlanin
poverovao da mu je Keltset zavrnuo šiju. Okrenuo se i video kako mu se Panamon
smeši i rukom mu nalaže da nastavi put. Šia se probi kroz granje, ugaženo borbom
Gnoma i Trola. Pretražio je žbun i već bio spreman da odustane od daljeg traganja
kada mu je pogled privukao predmet napola skriven lišćem, granjem i blatom. Ru-
kama i lovačkim nožem Šia je brzo otkopao veliki džak pun metalnih predmeta.
On doviknu Panamonu da je pronašao plen, posle čega se ponovo začu vapaj za-
robljenika. Kada je Šia bacio vreću pred noge saputnika, Keltset je bio primoran da
obema rukama drži već potpuno izbezumljenog Orla.
– Ono što je u ovoj vreći je bez sumnje od velikog značaja za našeg malog prija-
telja – isceri se Panamon i pruži ruku ka džaku.
Šia se skloni u stranu gledajući kako Krel dreši kožne trake i žudno zavlači ruke
u duboku vreću. Odjednom se predomisli i izruči celu sadržinu na svetlost zalaze-
ćeg sunca.
– Đubre! – progunđao je posle kratkog pregleda. – Samo đubre. Gnom je isuvi-
še glup za stvari od vrednosti.
Šia Omsford je bez reči posmatrao izložene premete: bodeže, noževe i mačeve,
od koji su neki još bili u kožnim koricama, komade jeftinog nakita i nekoliko nov-
čića kojima su se mogli koristiti samo Gnomi. Sve se to moglo baciti na đubrište,
iako je za Orla Fanea to smeće bilo dragoceno. Šia zavrte glavom žaleći malog
Gnoma. Izgubio je sve kada je postao dezerter, a dobio samo nekoliko bezvrednih
parčića metala. Činilo se izvesnim da će sada izgubiti i život zbog toga što se usu-
dio da laže jednog Panamona Krela, čoveka promenljive ćudi.
– Tužno je umreti zbog ovoga, Gnome – gunđao je Krel i dao rukom znak Kelt-
setu da ga smr vi teškim buzdovanom.
– Ne, ne, pričekajte, molim vas – kriknu Gnom, pokušavajući da odloži nemi-
novnu smrt. – Nisam lagao za Mač, kunem se da nisam! Mogu vam ga dobaviti!
Zar zaista ne shvatate šta Mač od Šanare znači Gospodaru Mraka?
Šia, i ne razmišljajući, zgrabi Keltseta za ruku. Gorostasni Trol je shvatio šta taj
pokret znači i lagano je spustio buzdovan. Ljutit, Panamon Krel zausti da nešto
kaže ali se uzdrža. Želeo je da sazna istinu o Šiinom prisustvu u Severnoj Zemlji, a
tajna Mača bila je u očiglednoj i prisnoj vezi sa njim. Okrete se Keltsetu i ravno-
dušno sleže ramenima.
– Mi te uvek možemo ubiti, Orle Fane, ako nastaviš da nas obmanjuješ. Stavi
mu konopac oko vrata, Keltsete, i povedi ga. Ako mi ti, Šia, dozvoliš da se oslonim
o tvoju ruku, mislim da ću uspeti da stignem do šume. Keltset će budno paziti na
našeg malog dezertera.
Šia je pomogao povređenom Panamonu da stane na noge i poveo ga ka šumi.
Keltset je Orlu Faneu prebacio uže oko vrata: Gnom više nije cvileo ali je bez sum-
nje bio duboko zabrinut. Šia je bio ubeđen da je zarobljenik lagao kada im je rekao
da zna skrovište Mača i da sada grozničavo smišlja kako da pobegne pre nego što
ga ubiju. Iako ga sam nikada ne bi ubio, niti se složio sa ubistvom, Šia nije osećao
sažaljenje prema bednom str voderu. Orl Fane je bio kukavica, dezerter, str voder –
biće bez naroda i bez zemlje. Plačljiv, ponizan stav bila je u stvari brižljivo priprem-
ljena maska iza koje se skrivalo okrutno i prepredeno stvorenje. Orl Fane bi im
mirno prerezao grkljane kada bi znao da to neće izazvati nove opasnosti. Šia je go-
tovo zažalio što Keltset nije prekratio muke svima njima i jednim pokretom buzdo-
vana smr vio bednog Gnoma.
Panamon Krel mahnu rukom, što je značilo da je spreman da nastavi put prema
šumi, ali ih zaustavi novi vapaj Gnoma koji je odbijao da krene bez svoje vreće i
svoga blaga. Cvileo je tako uporno da je Panamon bio na ivici odluke da mu smr-
ska odvratnu žutu glavu.
– Pa šta nam to smeta, Panamone? – razdraženo ga upita Šia. – Neka uzme te
svoje prnje ako ga čine srećnim. Bacićemo ih kada se umiri.
Panamon je neodlučno vrteo glavom i na kraju se, nevoljno, složio – Orla Fanea
mu je očigledno bilo preko glave.
– U redu, slažem se, ali poslednji put. – Gnom se odmah umiri. – Ali ako još
jednom otvori usta, odseći ću mu jezik! Ne dozvoli mu, Keltsete, da priđe tom dža-
ku. Ne bih voleo da se dokopa nekog od tih bodeža, preseče konopac i nas zakolje!
S tim bednim sečivima klao bi nas vrlo dugo i ja bih sigurno umro od trovanja
krvi.
Šia se nasmeja. Bila je to doista bedna gomila oruđa, premda mu se veoma do-
pao jedan tanak mač na čijem je balčaku bila urezana ruka sa upaljenom buktinjom.
I on je, doduše, imao jeftinu pozlatu i kako je ležao u otrcanim kožnim koricama,
bilo je teško reći u kom je stanju njegovo sečivo. U svakom slučaju, ovaj je mač
mogao biti opasan u rukama podmuklog Orla. Keltset baci vreću na rame i grupa
se uputi ka šumi.
Iako je rastojanje bilo relativno kratko, Šia je stigao do šume iznuren od težine
povređenog Panamona, na čiju se zapovest zaustaviše. Krel reče Keltsetu da njiho-
ve tragove prikrije novim i tako zavara eventualne gonioce. Šia se tome nije uspro-
tivio jer je, i pored nade da ga Alanon i ostali traže, postojala ozbiljna mogućnost
da gnomski lovci i, još gore, Skuli, pođu njihovim tragom.
Pošto je Orla Fanea vezao za jedno drvo, Trol se vratio do bojišta da izbriše oti-
ske. Panamon se srušio pod veliki javor, a umorni Vejlanin seo na ćuvik i, zagledan
u krošnje dr veća, počeo punim plućima da udiše šumski vazduh. Sunce je brzo za-
lazilo i suton je osvajao nebo, bojeći ga purpurnim i tamnoplavim bojama. Za je-
dan sat će sunce zaći i noć će im pomoći da se sakriju od neprijatelja. Šia je svim
srcem priželjkivao pomoć svojih drugova, snažno i mudro vođstvo Alanona i nje-
govu nepojamnu mističnu moć, hrabrost ostalih – Balinora, Hendela, Durina, Da-
jela i plahovitog Meniona Leaha. Ali najviše od svega čeznuo je za Flikom, za nje-
govim nepokolebivim poverenjem i bezgraničnom odanošću. Bilo je lepo imati ne-
ustrašivog Panamona Krela pored sebe, ali za njega ga ništa nije vezivalo. Drumski
lopov je suviše dugo živeo od dovitljivosti i lukavstva da bi cenio poštenje i istinu.
A tek Keltset, koji je čak i za Panamona bio zagonetka!
– Rekao si, Panamone, da ćeš mi objasniti neke stvari o Keltsetu – napomenuo
je Šia. – Kako je moguće da ga je prepoznao Skul, stvorenje sa mrtvačkom gla
vom?
Kako nije dobio odgovor, Šia ustade da vidi da li ga je sagovornik čuo. Panamon
ga je netremice posmatrao.
– Skul, stvorenje sa mrtvačkom glavom? Ti, izgleda, znaš i više nego što sam
mislio. Kako bi bilo da ti meni ispričaš nešto o mom gorostasnom pratiocu, Šia?
– Nisi mi rekao istinu kada si me spasao od Gnoma, zar ne? – upita ga Šia. –
Keltset nije nesrećnik koga je izgnao sopstveni narod. On onu trojicu Stenovitih
Trolova nije ubio zato što su ga napali.
Panamon se opet veselo nasmeja i ponovo vrhom koplja pogladi brčiće.
– Možda sam ti i rekao istinu. Možda mu se sve to i dogodilo. Ko zna! Oduvek
mi se činilo da mu se nešto strašno moralo dogoditi, nešto što ga je nagnalo da se
udruži sa čovekom kao što sam ja. On lopov nije, ali ne znam šta je. Sigurno je
samo to da mi je veran prijatelj. Za to te nisam slagao.
– Odakle je došao? – upita Šia posle kraćeg ćutanja.
– Našao sam ga na severu, pre dva meseca. Silazio je sa Planina Kosturnica, iz-
mučen, slomljen, polumrtav. Ne znam šta mu se desilo, nikada mi nijednim zna-
kom to nije dao na znanje, a ja ga ništa nisam pitao. Ima prava da krije svoju proš-
lost, kao i ja. Negovao sam ga nekoliko nedelja. Obojica smo pomalo znali jezik
znakova i tako uspevali da se sporazumevamo. I svoje ime preneo mi je posred-
stvom znakova. Naučili smo ponešto jedan o drugome – ali samo ponešto. Kada
se oporavio, zamolio sam ga da krene sa mnom i on je pristao. Povremeno smo se
baš dobro zabavljali. Prava je šteta što Keltset nije lopov!
Šia se tiho nasmeja na poslednju napomenu. Panamon Krel se verovatno nikada
neće izmeniti. On nije shvatao drugi način života, nije ni hteo da ga shvati. Za nje-
ga su jedina bića od značaja bila ona koja su svetu govorila da na silu otme sve što
mu je potrebno. Pa ipak, prijateljstvo je i za lopova dragoceno i on ga nije olako
odbacivao. I sam Šia je počinjao da oseća neku čudnu naklonost prema strastve-
nom Krelu, neku vrstu prijateljstva koje je bilo neverovatno samim tim što su im i
naravi i shvatanja bili oprečni. Ali, oni su razumevali jedan drugoga, a vezivala ih je
i borba protiv zajedničkog neprijatelja. Možda je to bila prava osnova za prijatelj-
stvo.
– Kako je moguće da je Skul prepoznao Keltseta? – ponovi Šia svoje pitanje.
Panamon sleže ramenima, dajući mu na znanje da ne zna i da za to i ne haje.
Vejlanin oseti da to nije tačno i da bi Panamon i te kako voleo da sazna istinu o
Keltsetu. Njegova tajna prošlost bila je povezana sa trenutkom u kojem je goros-
tasnog Trola neočekivano prepoznalo biće iz drugog sveta. U okrutnim očima se
pojavio strah i Šia se s pravom pitao kako je jedan smrtnik mogao uplašiti Skula.
U času kada im se pridružio Keltset, poslednji bledi zraci sunca obasjavali su
tamne šume. Trol je pažljivo uklonio tragove njihovog prolaza, ostavivši za sobom
bezbroj lažnih otisaka koji bi zbunili svakog gonioca. Panamon se osećao dobro, ali
je ipak zatražio da ga Keltset pridržava dok ne stignu do mesta pogodnog za logo-
rovanje. Šia je dobio zadatak da, privezanog za konopac, vodi poslušnog Orla. Pa-
namon je još jednom pokušao da ostavi staru vreću sa prnjama, ali se Gnom nije
lako odricao svoga blaga. Potekla je takva bujica jauka i žalopojki da je Krel nare-
dio da mu zavežu usta. Ali kada su pokušali da uđu u šumu, zarobljenik se u očaja-
nju bacio na zemlju i odbio da nastavi put, uprkos svim udarcima razljućenog Pa-
namona. Keltset je bio kadar da istovremeno nosi i zarobljenika i pridržava Krela,
ali se ostalima taj napor činio nepotrebnim. Psujući i proklinjući, Panamon je naj-
zad dozvolio Keltsetu da ponese vreću sa drangulijama i četvorka se uputila kroz
sve mračnije šume.
Panamon ih je zaustavio na maloj čistini između ogromnih hrastova, čije su is-
prepletane grane sačinjavale sklonište nalik na paukovu mrežu. Pošto su Orla vezali
za jedan od hrastova, zapalili su vatru i pripremili večeru. Nalazili su se u šumi is-
točno od pošumljenog venca – ivičnjaka Paranora. Delove šume gde su se ulogorili
retko su posećivali ropski podanici Gospodara Vorloka, pa su postojale male mo-
gućnosti da ih neko otkrije. Gladni i umorni, jeli su večernji obrok u potpunoj tiši-
ni. Posle izvesnog vremena utihli su i prigušeni jauci i ječanje nesnosnog Gnoma;
čilo, žuto lice bilo je priljubljeno uz vatru dok je jeo, a tamnozelene oči letele su sa
jednog lica na drugo. Šia na njega nije obraćao pažnju, mislio je o onome što će Pa-
namonu Krelu reći o sebi, svojoj četi i o Maču od Šanare, ali konačnu odluku nije
bio doneo ni kada se večera završila. Zarobljenika su opet privezali za obližnji hrast
i dozvolili mu da svečano obeća da će ih lišiti plača i vapaja. Pošto se ugodno smes-
tio uz vatru na izdisaju, Panamon se obrati radoznalom Vejlaninu.
– Kucnuo je čas, Šia, da mi kažeš šta znaš o Maču i svim tim glupostima – reče
on bodro. – Ali samo bez laži i poluistina, ništa ne smeš propustiti. Bio sam prema
tebi i pošten i otvoren, pa takav sad budi i ti prema meni.
I tako mu Šia Omsford ispriča sve. Nije znao koliko bi trebalo reći, ali jedno je
povlačilo drugo i pre nego što se osvestio, priča je bila ispričana. Govorio je o Ala-
nonovom dolasku u Vejl i pojavi Skula koji je braću naterao da pobegnu iz Senovi-
te Doline. Ispričao mu je o događajima na putu za Leah i o susretu sa Menionom,
o strašnoj borbi na prolazu kroz Crne Hrastove ka Kulhavenu gde su se pridružili
ostalima. Nabacio je neke pojedinosti putovanja ka Zmajevim Zubima, čiji mu je
najveći deo ostao u nejasnom sećanju. Priču je završio svojim padom u reku koja
ga je izbacila na obalu gde su ga zarobili gnomski lovci. Panamon ga je slušao ne
prekidajući priču, očiju razrogačenih od iznenađenja. Keltset je sedeo pored njega,
nem kao i uvek, i inteligentnim očima netremice posmatrao malog Vejlanina. Orl
Fane je krkljao i mucao nerazumljive reči slušajući Šiinu priču, a oči su mu divlje
zverale po čistini, kao da svakog časa očekuju da se Gospodar Vorlok pojavi, gla-
vom i bradom.
– Ovo je najfantastičnija priča koju sam ikada čuo – reče Panamon na kraju. –
Toliko je neverovatna da je čak i meni teško da u nju poverujem. Ali ja ti verujem,
Šia. Verujem ti zato što sam se borio sa crnokrilim čudovištem i što sam se uverio
u neobičnu moć elfskog kamenja, kako ga ti zoveš. Jedino ne znam šta bih rekao za
priču o Maču i tebi kao poslednjem izgubljenom potomku kraljeva od Šanare. Da li
ti veruješ u nju?
– U početku nisam verovao – priznade Šia – a ni sada ne znam šta da mislim.
Toliko se stvari dogodilo da ni sam ne znam u šta i u koga da verujem. U svakom
slučaju se moram pridružiti Alanonu i ostalima. Oni su u međuvremenu možda već
videli Mač od Šanare, možda već imaju i odgovor na zagonetku oko mog nasleđa i
moći koju Mač poseduje.
Orl Fane se odjednom nasmeja grčevitim, piskavim smehom.
– Ne, ne, oni nemaju Mač – vikao je kao pravi ludak. – Samo vam ja mogu po-
kazati Mač od Šanare! Samo vas ja mogu odvesti do njega! Samo ja. Možete ga tra-
žiti i tražiti, ha, ha, ha, pokušajte! Samo ja znam gde se nalazi Mač! Samo ja, samo
ja!
– Izgleda da ga napušta razum – promrmlja Krel podsmešljivo i naredi Keltsetu
da ućutka dosadnog Gnoma. – Sutra ujutro ćemo utvrditi šta zna. Ako bilo šta zna
o Maču od Šanare, a ja u to duboko sumnjam, on će nam sve reći ili će zažaliti što
nije rekao.
– Ne veruješ da zna gde je Mač? – upita Šia trezveno. – Mač je od velikog znača-
ja ne samo za nas, nego i za narode sve četiri zemlje. Moramo na svaki način da ut-
vrdimo šta sve Gnom zna.
– Nateraćeš mi suze na oči tom beskrajnom brigom za narod – reče Panamon
prezrivo i podsmešljivo. – Što se mene tiče, neka propadnu svi! Niko ništa i nikad
nije učinio za mene. Jedinu uslugu činio mi je onaj ko je putovao sam, nenaoružan,
sa nabijenim buđelarima, a i one su bile veoma retke. – Pogledao je razočaranog
Šiu i nasmešio se nehajno. – Ali kako me taj Mač kopka, možda ću biti voljan da ti
pomognem. Uostalom, mnogo ti dugujem, a nisam od onih koji svoje dugove za-
boravljaju.
 Pošto je Gnomu ponovo povezao usta, Keltset se vrati i sede pored vatre. Orl
Fane je i dalje mumalo i s vremena na vreme se piskutavo smejao, uprkos zaveza-
nim ustima. Šia je sa osećanjem nelagodnosti posmatrao malo žuto lice i kvrgavo
telo koje se grčilo kao da je sam đavo u njemu. Panamon se u početku nije obazi-
rao na to neprijatno krkljanje ali je na kraju, izgubivši strpljenje, ustao i izvukao bo-
dež da njime Gnomu odseče jezik. Orl Fane je istog časa umukao i oni zaboraviše
na njega.
– Zašto li je onaj Skul mislio da se kod nas nalazi Mač od Šanare? – zapita Pana-
mon Šiu. – Zbilja čudno, on je u to bio prosto naprosto ubeđen. Rekao je čak da
oseća njegovo prisustvo. Možeš li to da mi objasniš?
Šia se zamisli, pa neodlučno sleže ramenima.
– Možda zbog elfskog kamenja.
– Verovatno si u pravu – složi se Krel, duboko zamišljen. – Iskreno rečeno, ništa
ne razumem. Šta ti o svemu misliš, Keltsete?
Div im uputi svečani pogled i napravi nekoliko pokreta rukama. Panamon ih je
pratio sa pažnjom, a onda se okrenuo Šii sa ogorčenjem.
– On misli da je Mač od ogromnog značaja i da je Gospodar Vorlok velika opas-
nost za sve nas. – Drumski razbojnik se podrugljivo nasmeja. – Strašno nam je
mnogo pomogao, moram da priznam!
– Mač jeste od ogromnog značaja! – ponovi Šia, posle čega zavlada mukla tišina.
Svi su sedeli nepomično, zadubljeni u misli.
U mrkloj noći svetlucali su samo cr venkasti odsjaji žara. Šuma ih je, kao zid za-
štite i okrilja, opkoljavala oštrim šumovima sveta insekata i povremenim kricima ži-
votinja i ptica. Kroz raskošne krošnje naziralo se nebo, sa nekoliko dalekih zvezda.
Panamon je jedno vreme tiho govorio pred vatrom koja se pretvarala u pepeo.
Onda je ustao, prešao nogom preko pepela uterujući ga u tle i zaželeo saputnicima
laku noć, što je označilo i kraj razgovora. Keltset se uvi u ćebe i utonu u san pre
nego što je Šia pronašao mesto za spavanje. Vejlanin je osećao strahoviti umor: le-
gao je na ćebe, skinuo lovačke čizme i zagledao se besciljno u tamu iznad sebe, u
kojoj je jedva nazirao grane dr veća i senke neba.
Razmišljao je o svemu što mu se dogodilo, sećao se dugog, beskonačno dugog
putovanja iz Senovite Doline. Došao je dovde, pretrpeo mnogo, i još nije znao o
čemu je reč. Tajna Mača od Šanare, Gospodara Vorloka i sopstvenog porekla ostala
je nedokučiva. Njegovi drugovi nalazili su se negde u blizini, predvođeni tajanstve-
nim Alanonom koji je, činilo se, jedini znao odgovore na sva pitanja. Zašto Šii nije
rekao istinu još u početku? Zašto je svojoj četi uporno davao samo deo po deo pri-
če, ostavljajući bitne stvari duboko u sebi? Zašto im nije pružio ključ zagonetke i
pomogao im da shvate moć Mača od Šanare?
Okrenuo se i video usnulog Panamona Krela. Sa druge strane čistine dopiralo je
teško Keltsetovo disanje. Orl Fane je sedeo oslonjen o drvo za koje je bio vezan,
Š
oči su mu kao u mačke sjale u mraku i posmatrale Šiu. Vejlanin mu je jedno vreme
odvraćao pogled, a onda je sebe primorao da se okrene na Drugu stranu i zatvori
oči. Zaspao je istog časa. Poslednje čega se sećao bilo je Da je uz grudi čvrsto ste-
gao kesicu sa elfskim dragim kamenjem.

***

U sivoj svetlosti ranog šumskog jutra Šiu su iz sna probudile otrovne kletve razjare-
nog Panamona Krela koji je, izbezumljen, jurio tamo-amo po čistini, psujući iz
sveg glasa. U pr vom trenutku Šia nije shvatio šta se događa. Seo je i oslonio se o la-
kat, žmirkajući. Činilo mu se da je spavao samo nekoliko minuta. Glava je bila mut-
na, mišići bolni i zategnuti. Panamon je i dalje vilenio po čistini, a Keltset klečao
pred jednim od velikih hrastova. Tada Šia shvati da nema Orla Fanea. Skočio je kao
oparen i, obuzet strahom, potrčao. Ostvarile su se najgore strepnje: konopci koji-
ma je Gnom bio vezan ležali su u parčićima u podnožju debelog stabla. Orl je po-
begao i Šia je izgubio poslednju mogućnost da dođe do Mača od Šanare!
– Kako je pobegao? – zapitao je ljutito. – Verovao sam da si ga čvrsto vezao i da
mu nisi ostavio ništa čime bi presekao konopac.
Panamom Krel ga pogleda kao najcrnju budalu i izraz ogorčenja se pojavi na ja-
rosnom, pocr venelom licu.
– Zar ti ja stvarno ličim na idiota? Naravno da sam ga čvrsto vezao i da sam mu
oduzeo sve oruđe. Lično sam ga privezao za ovo drvo i Keltset mu vezao usta, za
svaki slučaj. Taj mali đavo nije mogao da preseče veze i skine zavoj sa usta! On ih
je jednostavno pregrizao!
Sada je Šia bio preneražen.
– Ozbiljno ti kažem – nastavio je besno Panamon. – Konopac je izgrižen zubi-
ma. Taj bedni pacov je spretniji nego što sam zamišljao.
– Ili očajniji – dodao je Vejlanin zamišljeno. – Pitam se zašto nije pokušao da
nas ubije. Imao je sve razloge ovoga sveta da nas mrzi.
– Lepo što si se toga setio – izjavi Panamon rugajući se. – Ali reći ću ti zašto
nije, kada me već pitaš. Plašio se da ga ne uhvatimo u tom činu. Gnom je dezerter
– kukavica najnižeg reda! Smogao je hrabrosti samo za bekstvo. Šta je, Keltsete?
Gorostasni Trol se nečujno približio prijatelju i sa nekoliko brzih pokreta poka-
zao na sever. Panamon ogorčeno mahnu glavom.
– Taj mali beskičmenjak je pobegao u svitanje, još pre nekoliko sati. Što je još
gore, ta budala je otišla na sever. A po toj zemlji ga ne bih gonio ni mrtav! Tamo će
ga, uostalom uhvatiti njegovi sunarodnici i smoždiće ga umesto nas. Za dezertera
nema milosti! Neka ga, nek ide! Biće nam i bolji i lakše bez njega, Šia. Ionako su
sve njegove priče o Maču od Šanare bile laži.

Š
 Šia u to nije bio toliko uveren. Iako neuravnotežen, mali pacov je bio ubeđen da
se Mač može naći, čak je, po svemu sudeći, znao i kod koga je to moćno oružje.
Možda je i on pošao da ga traži, ko zna!
– Zaboravimo sve ovo, Šia – reče Panamon, mireći se sa sudbinom. – Gnom je
bio smrtno uplašen, sve vreme je mislio samo na bekstvo. Priča o Maču bila je var-
ka kojom se poslužio da ga ne ubijemo. Pogledaj ovo! Pobegao je tako brzo da je
zaboravio da ponese svoj dragoceni plen.
Šia je prvi put obratio pažnju na vreću koja je ležala, poluotvorena. Bilo je odista
čudno to što Orl Fane nije poneo svoje blago posle tolikih napora i muka. Ta bed-
na vreća, koja je njemu toliko značila, ležala je sada zaboravljena pred njima. Šia se
ljubopitljivo približi džaku i sumnjičavo izruči njegovu sadržinu na šumsko tle. Na
gomili se nađoše mačevi, bodeži i nakit. Šia je zurio u tu gomilu drangulija, a pored
njega je stajao Keltset sa svojim bezizraznim, grubim licem. Obojica su pažljivo
pogledom proučavali tu hrpu bezvrednih stvari koje je Gnom iznenada tako olako
ostavio, kao da one u sebi kriju neku čudnu tajnu. Panamon ih je gledao sa čuđe-
njem i na kraju im prišao.
– Bilo je bolje da krenemo – posavetovao je. – Moramo pronaći tvoje prijatelje,
Šia, i uz njihovu pomoć možda i tajanstveni Mač. Zašto tako uporno buljiš u te ko-
ještarije? To đubre si već video na gomili, ni po čemu se nije promenilo.
U tom trenutku je Šia shvatio.
– Promenilo se – reče polako. – Njega više nema. Poneo ga je sa sobom.
– Čega nema? – upita izner virani Panamon, gurnuvši nogom gomilu dronjaka. –
O čemu to govoriš?
– Nema starog mača u otrcanim kožnim koricama, nema mača na čijem su bal-
čaku urezani ruka i baklja.
Panamon baci pogled na hrpu mačeva i namršti se. Keltset se naglo uspravi i du-
boko usađenim, pametnim očima pogleda malog Vejlanina. I div je spoznao istinu.
– Pa šta ako je uzeo neki mač – mrmljao je Krel zamišljeno. – To ne znači da
je... – Umukao je otvorenih usta, razrogačenih očiju. – O, ne! Ne može biti – samo
to ne! Misliš da je uzeo...?
Nije bio kadar da završi misao. Šia klimnu glavom u najdubljem očajanju.
– Mač od Šanare!
 9.
Vojska Gnoma

Toga istog jutra kada su se Šia i njegovi novi saputnici suočili sa strašnom istinom
vezanom za bekstvo Orla Fanea i za Mač od Šanare, Alanon i njegovi drugovi našli
su se u drugim neprilikama. Zahvaljujući iskusnom vođstvu starog mudraca, pobe-
gli su iz Tvrđave Druida kroz lavirint hodnika u utrobi planine i stigli u šume koje
su ležale u njenom podnožju. Prilikom bekstva nisu naišli na otpor, a usput su pri-
metili samo jednog ili dvojicu Gnoma, ostatke dvorske straže koja se razbežala.
Četa je napustila opasne visove u rano veče i uputila se kroz šumu ka severu. Ala-
non je bio čvrsto uveren da su Gnomi Mač od Šanare izneli iz Tvrđave neposred-
no pred njegov okršaj sa Skulom u kotlarnici. Eventin je nadzirao severnu granicu
Paranora i svaki pokušaj da se Mač prenese završio bi se borbom na život i smrt.
Možda se Mač od Šanare već nalazio u rukama elfskog kralja, možda je Eventin
već pronašao izgubljenog Šiu. Alanon je bio duboko zabrinut za sudbinu malog
Vejlanina, jer je očekivao da će ga naći u Zamku Druida. Slika koju je video u svom
duhovnom traganju za Šiom pokazivala je da se Vejlanin sa četom Gnoma kreće ka
severu, u pravcu Paranora. Nešto ih je očigledno omelo na tom putu. Ali Šia Om-
sford je bio umešan momak i, osim toga, zaštićen moćnim elfskim kamenjem koje
ga je branilo od Gospodara Vorloka. Druid se nadao da će se kad-tad naći i da će
Šiu zateći živog i zdravog.
Alanon je imao i drugih briga koje su zahtevale punu pažnju. Gnomska pojača-
nja pristizala su u velikom broju, pa je bilo logično pretpostaviti da će brzo otkriti
bekstvo iz Tvrđave i poći u poteru za beguncima po opasnoj Neosvojivoj Šumi
oko Paranora. Istini za volju, Gnomi nisu znali koga traže; znali su samo to da je u
zamak uspeo da prodre neprijatelj i da se taj neprijatelj mora zarobiti ili uništiti.
Glasnici Gospodara Vorloka nisu stigli i Kralj Skula još nije shvatao kakav mu je
dragocen plen izmakao iz ruku. Ostao je, zadovoljan, u svome mračnom carstvu,
uveren da je Alanon uništen u plamenom kotlu Paranora, da su potomak kraljeva
od Šanare i njegovi drugovi zarobljeni u kuli i da je Mač od Šanare na bezbednom
putu ka Severnoj Zemlji. Za to mu je jamčio Skul koga je poslao da bdi nad drago-
cenim oružjem, Gnomi su, dakle, bili ubeđeni da će neprijatelj poći na jug i u tom
su pravcu poslali i većinu svojih tragača.
Alanon je sa svojom četom grabio ka severu, iako je napredovanje, s vremena na
vreme, ometala pojava većih gnomskih jedinica. Mala četa bi; neminovno bila ot-
krivena da je krenula na jug, ali joj je ovde na severu polazilo za rukom da izbegne
grupe neprijateljskih lovaca. Pri svetlosti dana na izmaku stigli su na rub šume i
osmotrili stravičnu Strelehejmsku Niziju.
Alanon se obrati drugovima, mračna, zabrinuta lica ali odlučna, sjajna pogleda.
Proučavao ih je kao da ih vidi prvi put. Na kraju je progovorio, a reči su potekle
polako i neodlučno.
– Stigli smo na kraj puta, prijatelji. Putovanje u Paranor je završeno. Kucnuo je
čas da se četa rasturi i da svako pođe svojim putem. Izgubili smo svaku mogućnost
da se dokopamo Mača – bar za sada. Šie još nema, i ne znamo kada ćemo ga naći.
Ali, najveća opasnost koja nam preti je invazija sa severa. Od te opasnosti se mora-
mo odbraniti, kao što moramo odbraniti i zaštiti i narode zemalja na jugu, istoku i
zapadu. Nigde nema tragova Eventinove elfske vojske, iako ona nadzire ovu
oblast. Ako se povukla, znači da je Gospodar Vorlok sa svojom vojskom krenuo
na jug.
– Invazija je, dakle, počela? – zapita Balinor.
Alanon ozbiljno potvrdi glavom i svi se zgledaše.
– Bez Mača od Šanare se ne možemo suprotstaviti Gospodaru Vorloku. Ostaje
nam pokušaj da zaustavimo njegovu vojsku, ako i za to nije suviše kasno. Brona će
učiniti sve da zauzme središni deo Južne Zemlje, a za to je potrebno da uništi Po-
graničnu legiju Kalahorna. Balinore, Legija mora održati gradove Kalahorna da bi
narodima pružila mogućnosti i vremena da ujedine vojske i napadnu osvajača. Du-
rin i Dajel te mogu otpratiti do Tirsisa, a odatle otići na zapad, u svoju zemlju.
Eventin mora prebaciti vojsku preko Strelehejmske Nizije i pojačati odbranu Tirsi-
sa. Ako izgubimo tu bitku, Vorlok će razdvojiti vojske i one se više neće moći uje-
diniti. Najgore je to što će cela Južna Zemlja biti otvorena i potpuno nezaštićena.
Nikada neće uspeti da digne vojsku; Pogranična legija Kalahorna je njihova jedina
šansa.
Balinor se složi sa izlaganjem i uputstvima i obrati se Hendelu.
– Kakvu pomoć mogu da nam pruže Patuljci?
– Grad Varflet je ključni prolaz za istočni deo Kalahorna. Moj narod se mora
zaštititi od napada iz Anara, ali možemo poslati dovoljno ratnika da brane i Varflet,
pod uslovom da vi držite Kern i Tirsis.
– Elfska vojska će vam pomoći na zapadu – obeća brzo Durin.
– Čekajte malo! – uzviknu Menion sa nevericom. – Šta ćemo sa Šiom? Vi kao da
ste zaboravili na njega!
– Vidim da su ti i dalje reči brže od misli – reče Alanon turobno. Menion buknu
od ljutine, ali sačeka da čuje šta Druid ima da mu kaže.
– Ja neću odustati od traganja za bratom – izjavi mirno Flik.
– Nikada ti to ne bih ni savetovao, Fliče – osmehnu se Alanon. – Nas trojica, ti,
Menion i ja ćemo nastaviti traganje za našim mladim prijateljem i za izgubljenim
Mačem. Sve mi se čini da ćemo, ako pronađemo Šiu, pronaći i Mač, i obrnuto. Seti-
Š Š
te se reči koje mi je uputila Bremenova senka. Šia će prvi videti Mač od Šanare!
Možda ga već ima u rukama.
– Nastavimo onda sa traganjem – predloži Menion usplahireno, izbegavajući
Druidov pogled.
– Krenućemo odmah, ali tražim od tebe da pripaziš malo na taj brzopleti jezik.
Princ od Leaha morao bi da govori mudro a ne brzopleto i nepromišljeno, morao
bi da govori sa strpljenjem i razumevanjem a ne sa nerazumnim besom.
Menion Leah nevoljno klimnu glavom. Članovi čete se uzbuđeno pozdraviše i
rastaše. Balinor, Hendel i Elfi krenuše ka zapadu, pored šume u kojoj su Šia i nje-
govi saputnici proveli noć, sa namerom da zaobiđu Neosvojivu Šumu i prolaz kroz
brdoviti kraj severno od Zmajevih Zuba i za dva dana stignu u Kern i Tirsis. Ala-
non sa svoja dva mlada pratioca krete na istok, u traganje za Šiom. Alanon je bio
ubeđen da je Vejlanin krenuo na sever prema Paranoru i na tom putu pao u zarob-
ljeništvo Gnoma. Njegovo oslobođenje neće biti lako, ali je Druida najviše plašila
mogućnost da gospodar Vorlok sazna ko je njegov zarobljenik i odmah ga pogubi.
Kada bi se to dogodilo, Mač od Šanare postao bi bezvredan za sve, pa bi im preos-
talo samo to da se oslone na snagu razjedinjenih vojski tri ugrožene zemlje. Misao
nije bila nimalo ohrabrujuća, pa je Alanon brzo skrenuo pažnju na predeo kroz
koji su prolazili. Menion je išao na čelu, vitak i lak kao uvek, i neumorno otkrivao i
najnevidljivije tragove onih koji su prošli istim stazama. Brinuo se isključivo za vre-
me, jer bi i najmanja kiša izbrisala svaki trag. Ako vreme čak bude i lepo, iznenadne
oluje preko Strelehejmske Nizije otrle bi, baš kao i pljusak, sve otiske. Flik je išao
poslednji, ćuteći, u ludoj nadi da će naići na Šiin trag.
Kada su u podne gole ravnice zablistale od žege i usijanog sunca, trojka pođe
ivicom šume da bi koliko-toliko iskoristila senke i senovitost velikog dr veća. Činilo
se da jedino Alanon ne opaža i ne oseća žegu; lice mu je bilo mirno i opušteno, bez
kapi znoja. Fliku je izgledalo da će se onesvestiti, čak se i izdržljivi Menion Leah
osećao bolesnim: bistre oči bile su suve i mutne, a čula počinjala da ga obmanjuju;
video je nepostojeće prizore, čuo i mirisao nepostojeće stvari.
Došao je trenutak kada Južnozemljaši nisu bili kadri da nastave put, pa je visoki
vođa naredio predah u osvežavajućoj hladovini šume. U tišini su pojeli neukusni
obrok sastavljen od hleba i suvog mesa. Flik je žarko želeo da pita Druida o izgle-
dima da Šia preživi sam u pustoj zemlji, ali za to nije smogao snage. Uostalom, od-
govor je i sam mogao da nasluti. Osećao se čudno od kako su ostali otišli. Alanon
mu nikada nije bio blizak, oduvek je bio podozriv prema njegovim mračnim moći-
ma. Mistik je za njega bio i dalje gorostasna prilika u večitoj senci, isto toliko ta-
janstvena i opasna kao Skuli koji su ih neumorno proganjali. Alanon je bio otelo-
tvorenje Bremenovog besmrtnog duha koji je vaskrsnuo iz carstva mrtvih u Dolini
škriljaca, oličenje tako silne moći i mudrosti da nije mogao da deli Flikov svet smrt-
nika; on je bio bliži oblasti Gospodara Vorloka, tom mračnom, strašnom kutku u
kojem vlada strah i u koji razum ne prodire. Flik nije zaboravljao bespoštednu bor-
bu velikog mistika i podmuklog Skula, koja je dostigla vrhunac u plamenu usijane
peći Druidske Tvrđave. Alanon se spasao i preživeo ono što smrtnik nikada ne bi
preživeo. A to je bilo više nego neobično – bilo je užasavajuće. Izgledalo je da sa
gorostasnim vođom jedino Balinor uspostavlja vezu, ali Balinor je otišao i Flik os-
tao duboko usamljen i ranjiv.
Menion Leah se osećao još manje sigurnim. Nije se plašio moćnog Druida, ali je
bio svestan da div nema dobro mišljenje o njemu i da ga je sobom poveo preva-
shodno zato što je to Šia želeo. Šia je u Princa od Leaha verovao i onda kada je Flik
duboko sumnjao. Ali Šie Omsforda nije bilo i Menion je znao da bi ga se Druid,
ako ga još jednom naljuti, konačno odrekao i napustio ga. Zato je jeo mirno, bez
pokreta i bez reči, uveren da ništa pametnije ne može učiniti.
Ponovo su krenuli ka istoku, uz ivice šume, lica izloženih jarkom suncu i očiju
umornih od traganja za izgubljenim Šiom. Ali ovoga puta su već posle petnaestak
minuta naišli na neobične znake. Tragove je prvi otkrio Menion, utvrdivši da su ne-
koliko dana ranije putem prošli brojni Gnomi, naoružani i u čizmama. Nastavili su
put i posle jedne milje na malom uzvišenju naišli na leševe Gnoma i Elfa, ostatke
nemilosrdne i ravnopravne borbe. Kada su tri putnika došla do groblja kostiju i
mesa koji su trulili, zapahnuo ih je strahoviti smrad i izazvao tešku mučninu. Odu-
zet, Flik zastade i vide kako njegovi saputnici prilaze poginulima.
Alanon je nemo posmatrao pale ratnike, proučavajući odbačeno oružje i slomlje-
ne zastave, i preletao pogledom preko mrtvih lida. Menion je odmah otkrio sveže
tragove i pošao za njima preko bojišta, očiju prikovanih za prašnjavo tle. Prilično
udaljen, Flik nije mogao da zaključi šta se događa, ali mu se činilo da se brđanin
nekoliko puta vraća na otiske sopstvenih stopa. Na kraju je pošao na jug, prema
šumi, da bi se ponovo istim putem vratio, leđima okrenut Fliku, pognute glave. Za-
ustavio se u gustom šipragu i klečeći osmatrao tle sa velikim interesovanjem. Zabo-
ravivši za trenutak gađenje koje je osećao prema kr vavom bojnom polju i leševima
rasutim po njemu, mladi Vejlanin se radoznalo približi Menionu. U tom trenutku
začu se iznenađeni uzvik Alanona, koji je stajao u središtu poprišta. Flik i Menion
se bez reči zagledaše u crnu priliku koja je jedno vreme zurila u zemlju i odmah za-
tim se dugačkim koracima uputila ka njima. Druidovo lice se zacr venelo od uzbu-
đenja i oni odahnuše kada se uobičajeni podrugljivi smešak pretvori u cerenje.
– Neverovatno, prosto neverovatno! Naš mladi prijatelj je spretniji nego što sam
zamišljao. Zatekao sam gomilicu pepela – sve što je ostalo od Skula. To čudovište
nije uništio smrtnik, uništila ga je moć elfskog kamenja!
– Šia je, znači, bio ovde pre nas! – uzviknu Flik sa novom nadom.
– Niko drugi ne može da koristi tu moć – potvrdi Alanon. – Sve ukazuje na
strašnu bitku i tragovi svedoče da Šia nije bio sam. Ne mogu, međutim, da pouzda-
no kažem da li su sa njim bili prijatelji ili neprijatelji. Kao što ne znam ni to da li je
Š
stvor iz Severne Zemlje uništen u toku bitke Gnoma i Elfa, ili posle nje. Šta si ti
pronašao, brđanine?
– Mnoštvo lažnih tragova koje je ostavio neki veoma inteligentan Trol – odgo-
vori Menion. – Tragova ima tako mnogo da je nemoguće nazreti pravi, ali sam si-
guran da je taj ogromni Trol bio sa svojom družinom ovde pre nas. Otiske je osta-
vio svuda, namerno, jer nijedan od njih ne vodi nikuda. Postoje, isto tako, i nagove-
štaji da se u ovom šipragu vodila neka borba. Vidite li ugaženo granje i nedavno
opalo lišće? Ali, najvažnije je što sam otkrio stope nekoga malog bića koje bi mogle
da budu Šiine.
– Misliš da je Šiu zarobio Trol? – upita Flik bojažljivo.
Menion se osmehnu i sleže ramenima.
– Ako je mogao da izađe na kraj sa jednim Skulom, sumnjam da bi se mnogo
namučio sa običnim Trolom.
– Elfsko kamenje nije zaštita protiv, smrtnika – izjavi Alanon i unese jezu u svo-
je saputnike. – Da li postoji neki jasan trag po kome bismo zaključili u kom je prav-
cu otišao Trol?
Menion odmahnu glavom.
– Samo sasvim sveži tragovi ukazali bi na pravac, a ovi su stari najmanje jedan
dan. Trol je dobro znao šta radi kada ih je zameo. Mogli bismo da tragamo čitavu
večnost, nikada ne bismo bili sigurni kojim je putem otišao.
Na tu vest, Flik oseti kako mu srce staje. Ako je Šiu odvelo to tajanstveno biće,
onda su oni opet zašli u ćorsokak.
– Još sam nešto pronašao – reče Alanon posle kraćeg ćutanja. – Slomljenu zasta-
vu kraljevske kuće Elesedila, Eventinov barjak. Moguće je da je i on učestvovao u
bici, da su ga zarobili, pa čak i ubili. Sve mi se čini da su Gnomi pokušali da iz Pa-
ranora pobegnu sa Mačem i da ih je u bekstvu zaustavio Elfski kralj sa svojim rat-
nicima. Ako je moja pretpostavka tačna, Eventin, Šia i Mač su u rukama neprijate-
lja.
– U jedno sam siguran – dodade Menion brzo. – Ovi Trolovi tragovi i znaci
borbe u šipragu su od juče, dok se bitka između Gnoma i Elfa vodila još pre neko-
liko dana.
– Da... da, u pravu si, naravno – složi se zamišljeno Druid. – Odigrao se niz do-
gađaja koje ne možemo da povežemo jer nemamo dovoljno podataka. Ovde, bo-
jim se, nećemo ni naći odgovore na sva pitanja.
– Šta ćemo sad? – upita uznemireno Flik.
– Jedni tragovi vode na zapad, u Strelehejm – prozbori Alanon gledajući u tom
pravcu. – Tragovi su nejasni, ali su ih možda ostavili oni koji su preživeli kr vavu
bitku...
Pogledom je upitao Meniona Leaha za mišljenje.
 – Naš tajanstveni Trol nije pošao tim putem – zaključio je Menion zabrinuto. –
Ne bi se on toliko mučio da zavara tragove, da bi odmah zatim ostavio nesumnjiv
putokaz o svom kretanju! Ne sviđa mi se sve ovo.
– Da li uopšte možemo da biramo? – bio je uporan Alanon. – Jedini jasan trag je
onaj koji vodi na zapad. Krenućemo tim putem i nadati se najboljem.
Fliku se učini da je ovaj optimizam neosnovan u odnosu na činjenice i da pos-
lednje Alanonove izjave nisu u skladu sa njegovom večitom opreznošću. Ali, izbo-
ra očigledno nije bilo. Možda je onaj ko je ostavio tragove mogao da im nešto kaže
o Šii. Mali Vejlanin se okrete Menionu i glavom potvrdi spremnost da sledi Dru-
idov savet, ali pritom opazi oklevanje na Leahovom licu. Menion, očevidno, nije
bio zadovoljan donetom odlukom, ubeđen da bi se mogao naći neki drugi trag koji
bi im više govorio o Trolu i Skulu. Ali Alanon dade znak za pokret i oni započeše
dugački marš preko Strelehejmskih Nizija ka oblasti zapadno od Paranora. Flik
baci poslednji pogled na poprište pokolja, čiji su leševi trunuli na vrelom suncu.
Možda će ovaj put označiti i njihov kraj, mislio je on i mahao glavom.
Trojka je ceo dan išla u pravcu zapada. Razgovarali su malo, svako je bio zadub-
ljen u svoje misli, a pogled im je bludeo po nejasnom tragu, prateći sjajno sunce
koje se žarilo na obzorju i polako tonulo u suton. Kada je pao mrak, Alanon ih po-
vede u obližnju šumu gde se ulogoriše sa namerom da u njoj prenoće. Trojka je sti-
gla u blizinu severozapadnog ruba po zlu čuvene Neosvojive Šume i ponovo joj je
pretila opasnost da je otkriju gnomski tragači ili podivljali vuci. Odlučni Druid reče
kako veruje da će potera za njima biti obustavljena zbog stvari koje su neprijatelju
u ovom trenutku daleko važnije. Iz opreznosti neće paliti vatru i biće neprestano u
toku noći na straži zbog kurjaka. Flik se u sebi molio da im se kr vožedne zveri ne
približe, da se zadrže u šumama oko Tvrđave Druida. Pojeli su bedan, neukusan
obrok i spremili se za spavanje. Menion je ponudio prvu stražu, i Flik zaspa za ne-
koliko sekundi. Kada ga je brđanin probudio radi smene, Vejlaninu se činilo da je
spavao samo dva-tri minuta. Oko ponoći mu je nečujno prišao Alanon i naredio
mu da se vrati na spavanje. Iako je stražario samo sat, Flik učini kako mu je naređe-
no.
Kada su se Flik i Menion probudili, svitala je zora. U bledoružičastoj svetlosti i
žutim sunčevim zracima ugledali su ogromnog Druida, mirno oslonjenog o visoki
brest. Nema i nepomična, crna prilika se gotovo stapala sa šumom, a oči su blistale
čudnim sjajem. Odmah im je bilo jasno da ih je Alanon brižno čuvao cele noći i da
nije ni trenuo. Nije mogao da bude odmoran, ali se on diže čilo i lako, lica budnog,
svežeg i opuštenog. Posle doručka izašli su iz šume i nastavili put preko Strelehej-
ma. Samo trenutak kasnije stali su preneraženi. Sve je oko njih bilo lepo i umiveno,
nebo vedro, prozračno i svetlo plavo u blagoj svetlosti novoga dana, sunce sjajno i
razdragano iznad planinskih venaca na istoku. Ali se zato na severu isprečio ogro-
man, preteći zid tame, kao da su se na istom mestu okupili svi crni, gradonosni,
olujni oblaci ovoga sveta i, zbijeni na gomili, oblikovali crni zastor. Zid se dizao ka
nebu sve do dalekog horizonta, a pružao se preko cele Severne Zemlje, ogroman,
mračan i strašan – zid čijem je središtu bilo carstvo Gospodara Vorloka. Ta je crna
zavesa, činilo se, nagoveštavala neumorno, neumitno približavanje beskonačne
noći.
– Šta ćemo sa ovim? – jedva je promucao Menion.
Alanon je jedno vreme ćutao, a njegovo tamno lice ličilo je na odblesak crnoga
zida. Mišići oko usana zgrčili su se ispod crne bradice a oči suzile u dubokoj kon-
centraciji. Menion je strpljivo čekao i Druid najzad shvati da mu je postavljeno pi-
tanje.
– Ovo je početak kraja. Brona upozorava da je krenuo u svoj osvajački pohod.
Ovaj užasavajući mrak pratiće njegovu vojsku na putu ka jugu, istoku i zapadu, sve
dok ne prekrije celu zemlju. A kada u tim zemljama sunce zađe zauvek, njegov nes-
tanak označiće i smrt slobode.
– Zar smo već pobeđeni? – uzviknu Flik. – Zar smo stvarno pobeđeni? Zar ni-
kakve nade nema, Alanone?
Njegova brižnost se oglasi u Druidu, koji se okrete i ohrabrujuće pogleda u te
razrogačene, uplašene oči.
– Nismo još, mladi prijatelju, nismo još.
Alanon ih povede dalje na zapad, držeći se ivice šume. Oštro ih je upozorio da
budno paze na svaki korak i na svaki znak neprijateljske prisutnosti. Skuli su ovu
oblast nadletali danonoćno, jer je Gospodar Vorlok krenuo u pohod i više se nije
plašio sunčeve svetlosti, niti pokušavao da prikrije svoje prisustvo. Gospodar se
više nije krio u Severnoj Zemlji, pošao je u osvajanje drugih zemalja, šaljući u izvid-
nicu svoje verne duhove nalik na ptice grabljivice. Na njih je preneo moć da se
odupru suncu, moć koju je čuvao u ogromnom crnom zidu što se kao zloslutna
senka nadnosio nad njegovo kraljevstvo i što će se uskoro nadneti i nad sve ostale
zemlje. Dani svetlosti umirali su lagano ali sigurno.
U podne su putnici prešli na južnu stranu Strelehejmskih Nizija, i dalje se držeći
rubova šuma što su okružavale Paranor. Tu su počeli da se mešaju i tragovi koji su
dolazili sa severa i vodili u pravcu Kalahorna. Bili su brojni i jasni i Menion je brzo
zaključio da su nekoliko dana ranije istim putem prošli Gnomi i Trolovi – najmanje
nekoliko hiljada vojnika Gospodara Vorloka. Alanon je sada znao da gigantska voj-
ska kreće ka ravnicama iznad Kalahorna u svom pohodu na Južnu Zemlju, da bi
što pre razdvojila ar mije slobodnih zemalja. Tragovi su postajali sve bleđi zahvalju-
jući debelom sloju novih, pa se moglo pretpostaviti da se od glavnine odvajala neka
manja grupa. I Šia i Mač od Šanare mogli su biti odvedeni u nekom drugom prav-
cu, i Šiini prijatelji su lako mogli promašiti put i nastaviti da prate glavninu vojnih
snaga.
 Hodali su čitav dan prema jugu, sa kratkim predasima i željom da što pre stignu
beskonačnu kolonu vojnika pre nego što se spusti noć. Tragovi osvajačke vojske
bili su tako vidljivi da je Menion ugaženu zemlju osmatrao samo s vremena na vre-
me. Gole Strelehejmske Nizije zamenile su zelene livade, pa se Fliku činilo da se
vraćaju kući i da će se draga brda Senovite Doline za koji časak pojaviti na vidiku.
Bilo je toplo i vlažno, a zemljište mnogo prohodnije i pristupačnije. Bili su daleko
od Kalahorna, ali su očigledno izlazili iz crnila Severne Zemlje i približavali se to-
plini i zelenilu domovine. Dan je brzo odmicao i putnici su živo razgovarali. Na
Flikovu molbu, Alanon im je ispričao više o Savetu Druida i o pojedinostima isto-
rije Čoveka od Velikih ratova naovamo, razlažući kako je njihova rasa napredovala i
razvijala se do sadašnjih dana. Menion je govorio malo, slušao je Druida i budno
osmatrao okolinu.
Kada su tog jutra krenuli na put, sunce je bilo toplo i sjajno, nebo čisto i vedro.
Posle podne se vreme naglo promenilo i sunčevu svetlost zaklonili su niski i sivi
kišni oblaci. Vazduh je bio sparan i pun vlage, bližila se nepogoda. Nalazili su se na
najjužnijem delu Neosvojive Šume, a na horizontu su se ocrtavali zupčasti visovi
Zmajevih Zuba. Još nisu nailazili na trag silne vojske koja je išla ispred njih i Meni-
on poče da se pita koliko je daleko zašla. Granice Kalahorna bivale su sve bliže, jer
se oblast nalazila u podnožju Zmajevih Zuba. Ako je vojska Severne Zemlje zauze-
la Kalahorn, onda je kraj zbilja bio neminovan.
Tek u suton začuli su preteći, potmuli zvuk koji je odjekivao na džinovskim pla-
ninskim vrhovima. Menion Leah ga je odmah prepoznao – čuo ga je u šumama
Anara. Bio je to zvuk stotina i stotina gnomskih bubnjeva, čiji je jednolični ritam
odzvanjao kroz tišinu i ispunjavao noć zlokobnošću i jezom. Zemlja se tresla, po-
drhtavala, i život na njoj zanemeo u strahu i bolu. Po jačini jeke, Menion je zaklju-
čio da bubnjeva ovoga puta ima mnogo više nego što ih je bilo pred Klancem od
Nefrita. Kada bi se ar mija Severne Zemlje merila po odjeku bubnjeva, onda je ona
bila sastavljena od hiljada i hiljada vojnika. Putnici su hitrim korakom nastavili put,
obavijeni užasavajućim zvukom čija je jeka odzvanjala sa svih strana. Sivi oblaci ve-
čeri zaklanjali su nebo; Menion i Flik su se sa mukom snalazili u tmini, ali ih je ćut-
ljivi Druid kroz niziju predvodio sa nepogrešivim osećajem za pravac. Niko ništa
nije govorio, svi su bili sleđeni pretećim zvukom bubnjeva – znali su da je neprija-
teljski logor na domaku ruke.
Zemljište se naglo menjalo i blagi brežuljci pretvarali su se u str me padine pune
oštrog stenja i opasnog kamenja. Alanon je i dalje čvrstim korakom grabio napred,
praćen dvojicom Južnozemljaša. Menion je ocenio da su stigli u niže delove Zmaje-
vih Zuba i da je Alanon ovaj put izabrao zato da izbegne mogućnost susreta sa pri-
padnicima Severne vojske koja se, sudeći po zvuku bubnjeva, ulogorila na samom
vrhu. Tri crne senke krivudale su kroz noć; odeća im je bila iscepana, noge i ruke
izgrebane i ranjave, ali Druid nijednog trenutka nije usporavao korak ili zastao da
predahne. Posle jednočasovnog mučnog hoda stao je i stavio prst na usta. Potom
ih je polako i spretno poveo preko ogromne gomile kamenja. Penjali su se oprezno
i nečujno i odjednom su u daljini ugledali svetlost – nejasne, treperave žute plame-
nove gnomskih vatri. Uspeli su se četvoronoške do ivice kamene ograde i provirili
preko nje.
Prizor je bio strahotan. Vatre Severne vojske plamtele su kroz noć, miljama i mi-
ljama, u svim pravcima. Ličile su na hiljade sjajnih žutih tačaka, a u njihovoj sve-
tlosti užurbano su se kretali hitri, čvornovati Gnomi i zdepasti Trolovi snažnih
nogu. Bilo ih je na hiljade, svi su bili naoružani i svi čekali čas da se munjevito
spuste sa visova i osvoje Kraljevinu Kalahorn. Menion i Flik su sada duboko sum-
njali da se i legendarna Pogranična Legija može odupreti ovoj sili. Činilo se da su se
na ravnici okupile dve nacije – svi Gnomi i svi Trolovi. Trojka se nalazila u kame-
nom ptičijem gnezdu, na nekoliko stotina stopa od vojske ulogorene u podnožju.
Preneraženi Južnozemljaši su sa visine nemo gledali tu u nedogled raspoređenu
vojsku koja se spremala da osvoji njihovu nezaštićenu domovinu. Gnomski bub-
njevi tutnjali su u krešendu, a oni su netremice posmatrali užasavajući prizor. Prvi
put su u potpunosti shvatili protiv čega su pokušali da se bore. Do tada je invazija
bila nejasna predstava opisana Alanonovim rečima; sada su svojim očima gledali
neprijateljski logor i suočili se sa nepojamnom, jezovitom opasnošću. Javljala se
očajnička želja da pronađu tajanstveni Mač od Šanare, potreba da se čudesnim
oružjem suprotstave zlu kome je pošlo za rukom da ovu vojsku materijalizuje i
pođe u pohod. Ali, za sve je bilo suviše kasno.
Pošto su jedno vreme bez reči zurili u neprijateljski logor koji im se u nedogled
pružao pod nogama, Menion tače Alanona po ramenu pokušavajući da mu nešto
kaže, ali ga Druid ućutka, stavi mu ruku na usta i upozori ga na podnožje planine
na kojoj su se skrili. Menion i Flik na najveće iznenađenje opaziše nejasne senke
gnomskih stražara. Niko od njih nije verovao da će neprijatelj svoje izvidnike pos-
taviti na položaje toliko udaljene od logora, ali je on, očigledno, bio krajnje opre-
zan. Povukli su se sa vrha padine i kada su se našli daleko od ivice grebena, Druid
ih okupi oko sebe.
– Moramo biti sasvim tihi – upozorio ih je jedva čujnim šapatom. – Naši glasovi
odjekuju preko litice i razležu se preko ravnice. Gnomski stražari bi nas odmah
čuli.
Menion i Flik bez reči klimnuše glavom.
– Situacija je ozbiljnija nego što sam mislio. Po svemu sudeći, celokupna vojska
Severne Zemlje okupila se ovde sa namerom da napadne Kalahorn. Brona hoće da
već u pr vom naletu slomi otpor Južne Zemlje i razdvoji bolje opremljene ar mije Is-
toka i Zapada i potom svaku od njih napadne pojedinačno. Taj zlotvor je već za-
uzeo severni deo Kalahorna. O tome moramo odmah obavestiti Balinora i ostale!
Gledao je sa mnogo nade u Princa od Leaha.
 – Ja ne mogu da idem – uzviknuo je Menion i odmah zatim nastavio šapatom. –
Moram vam pomoći da pronađete Šiu!
– Mi vremena nemamo za prepirke oko sleda važnosti – ledeno i preteći rekao je
Alanon i dugačak prst poput bodeža uperio brđaninu u lice. – Ako Balinora odmah
ne obavestimo o situaciji čiji smo svedoci, Kalahorn će pasti a za njim i ostale
oblasti Južne Zemlje, uključujući l Leah. Krajnje je vreme da počneš da misliš i na
svoj narod. Za Šiu u ovom trenutku ništa ne možeš učiniti, ali zato možeš uraditi
mnogo za hiljade Južnozemljaša kojima preti ropstvo kod Gospodara Vorloka uko-
liko Kalahorn padne!
Alanonov glas bio je tako hladan i prezriv da je Flik osetio kako mu jeza ide niz
kičmu. Menion se naprezao i grčio, ali je ostao nem na sve prekore. Druid i Princ
od Leaha stajali su nekoliko beskonačnih trenutaka u tami, licem u lice, i ukrštali
gnevne poglede. Kada Menion skrete pogled i kratko klimnu glavom, Fliku se ote
uzdah olakšanja.
– Otići ću u Kalahorn i upozoriću Balinora – promrmlja Menion glasom punim
srdžbe. – Ali ću se vratiti i onda ćemo se...
– Radi šta hoćeš kada pronađeš ostale i obavestiš ih – hladno odvrati Alanon. –
Ali ne zaboravi da će svaki pokušaj povratka kroz neprijateljske linije biti u najma-
nju ruku čista ludost. Flik i ja ćemo pokušati da ustanovimo šta se dogodilo Šii i
Maču. Mi tvog prijatelja nećemo napustiti, brđanine, obećavam ti.
Menion ga oštro i sumnjičavo pogleda i susrete oči jasne i odlučne – Alanon ni
ovoga puta nije lagao.
– Drži se nižih planina dok ne prođeš kroz neprijateljske linije – posavetova ga
mirno gorostas. – Kada stigneš na reku Mer midon iznad Kerna, pređi je i uđi u
grad pre zore. Uveren sam da će Severna vojska prvo napasti Kern, a mali su izgle-
di da se on sa uspehom odupre ovako moćnoj sili. Zato neka evakuišu stanovniš-
tvo u Tirsis, pre nego što im osvajači preseku odstupnicu. Tirsis je izgrađen na vi-
soravni koja naleže na planinu. Ako grad budu branili kako treba, može bar nekoli-
ko dana odbijati i najjači napad. Za to vreme će Durin i Dajel stići u svoju zemlju i
vratiće se sa elfskom vojskom. Hendel će verovatno uspeti da pošalje pomoć iz Is-
točne Zemlje. Možda će Kalahorn izdržati dovoljno dugo da se mobilišu i spoje ar-
miji sve tri oblasti i izvrši protivnapad na Vorloka. To je i jedina nada koja nam pre-
ostaje – bez pomoći Mača od Šanare!
Sada već smiren i staložen, Menion klimnu glavom i pruži ruku Fliku u znak
oproštaja. Flik se osmehnu sa naporom i čvrsto je i toplo steže.
– Mnogo sreće, Menione Leahu!
Alanon im priđe i stavi brđaninu snažnu ruku na nežno rame.
– Ne zaboravi, Prinče od Leaha, da svi zavisimo od tebe. Bitno je da narod Ka-
lahorna shvati opasnost sa kojom se suočava. Ako se premišlja ili okleva, izgubljen
je, a sa njim i cela Južna Zemlja. Jednostavno rečeno, ne smeš da podbaciš u svojoj
misiji.
Menion Leah se okrete i kao senka zađe u stenje. Ogromni Druid i majušni Vej-
lanin su stajali, nemi i nepokretni, sve dok vitka prilika nije nestala iz vida. Tada se
Alanon obratio svome jedinom saputniku:
– Na nama je zadatak da izvidimo šta se dogodilo sa Šiom i Mačem. Veoma se
brinem za Eventina. Slomljena zastava koju sam zatekao na bojištu bila je njegov
lični barjak. Ako je Elfski kralj zarobljen, njegova vojska će jedino misliti na to
kako da ga oslobodi. Elfi ga toliko cene i vole, da ni po cenu gubitka Južne Zemlje
ne bi doveli u pitanje njegov život.
– Ne misliš valjda da kažeš da elfski narod ne brine za to šta će se desiti sa naro-
dom Južne Zemlje? Zar je moguće da nisu svesni onoga što će ih zadesiti ako Juž-
na Zemlja padne u ruke Gospodara Vorloka?
– Nije sve baš tako jednostavno kao što izgleda – duboko je uzdahnuo Alanon.
– Oni koji slede Eventina svesni su opasnosti, ali zato postoje i drugi koji smatraju
da Elfi treba da se izoluju od problema ostalih naroda i zemalja sve dok ne budu
neposredno ugroženi i napadnuti. A kako je Eventin odsutan, oni će se teško opre-
deljivati i rasprave o tome šta je najbolje i najvažnije odložiće svaki pokret njihove
vojske, pa će samim tim njihova pomoć stići prekasno.
Flik se seti boravka u Kulhavenu gde je, ogorčen i ljut, Patuljak Hendel iste stva-
ri govorio o odnosu na stanovnike gradova Južne Zemlje. Izgledalo je neverovatno
da razumna bića mogu biti toliko zbunjena i neodlučna pred očiglednom opasnoš-
ću, premda bi i oni, Omsfordi, istovetno reagovali da ih je ova situacija zatekla
onda kada su prvi put čuli za Šiino poreklo i za pretnju Skula sa znamenjem mr-
tvačke glave. Počeli su da misle drukčije tek kada su ugledali jedno od tih čudovišta
koje je puzilo i sipljivo šištalo tražeći ih...
– Moram da saznam šta se dešava u tom logoru...
Ali Alanonov glas preseče Flikovu misao.
– Fliče, prijatelju mladi... – Alanon se osmehivao u tami. – Da li bi ti se dopalo
da izvesno vreme izigravaš Gnoma?
 10.
Izdaja u Tirsisu

Šia je nestao negde na severu Zmajevih Zuba, Alanon, Flik i Menion su krenuli u
traganje za njim, a ostala četiri člana razbijene čete prijatelja našla su se pod viso-
kim kulama utvrđenog grada Tirsisa. Putovali su dva puna dana, bez predaha,
opasnim stazama kroz linije Severne vojske da bi se suočili sa neobičnom planin-
skom barijerom koja je Kraljevinu Južne Zemlje Kalahorn odsecala od Paranora.
Prvi dan je bio beskrajno dug ali i neuzbudljiv, dok je četvorka išla ka jugu ivicama
Neosvojive Šume, pune gnomskih patrola, sa ciljem da što pre stigne u ravnice, u
podnožje strašnih Zmajevih Zuba. Sve planinske prelaze budno su nadgledali
gnomski tragači i bilo je, činilo se, nemoguće proći na drugu stranu bez okršaja. Ali
jednostavna varka odmamila je stražare sa ulaza u visoki, vijugavi Klanac Kenon i
četvorici putnika omogućila da pređu planinu. Izuzetno težak zadatak da izbiju na
južni vrh ostvaren je tek kada je jedan deo Gnoma otišao da obiđe logor a drugi se
povukao na svoje položaje, uplašen pretnjom da je Pogranična Legija Kalahorna
zauzela prolaz i pošla ka njima. Kada su konačno stigli u šume Klanca Kenon,
Hendel se tako slatko smejao varkama kojima su zbunili Gnome da je izazvao op-
šte zaprepašćenje. Niko ga nikad nije video osmehnutog, svi su se sećali mračnog,
ćutljivog i povučenog Patuljka u toku celog putovanja u Paranor, pa im se njegov
grohotan smeh činio krajnje neobičan. Samo je visoki graničar slegao ramenima.
Kao stari Hendelov prijatelj, dobro je poznavao Patuljkovu promenljivu ćud. U
svakom slučaju, bilo je divno čuti Hendela kako se smeje.
Pod suncem, koje je svojom umirućom svetlošću pečatilo horizont zapadnih
ravnica purpurno cr venim bojama, četiri putnika, stajala su na domaku cilja. Tela su
bila umorna i iscrpljena, ali se duh uzbudio i živnuo pred veličanstvenim Tirsisom.
Zaustavili su se na ivici šuma koje su se duž Kalahorna pružale južno od Zmajevih
Zuba. Na istoku se nalazio grad Varflet, jedini čuvar prolaza preko Runskih Plani-
na, malog venca iznad čuvenog Duginog Jezera. Spora reka Mer midon krivudala je
kroz šumski predeo iznad Tirsisa. Na zapadu je ležalo ostr vo-grad Kern, a izvor
reke nalazio se još dalje, u bespuću Strelehejmskih Nizija. Reka je bila široka u ce-
lom toku i predstavljala je prirodnu granicu i prepreku svakom neprijatelju i okrilje
pružala ostrvljanima. Kada je tekla punom snagom, što se dešavalo skoro preko
cele godine, njene su vode bile duboke i brze i niko se nije usuđivao da napadne
dobro utvrđen grad na ostr vu.
 Dok su i Kern, okružen vodama Mer midona, i Varflet, okružen Runskim Plani-
nama, izgledali neosvojivi, drevni Tirsis je zadavao velike brige Pograničnoj Legiji,
toj nezamenljivoj borbenoj mašini koja je vekovima sa uspehom branila granice
Južne Zemlje. Ona se oduvek odupirala svakom napadu na Čovekovu rasu i odu-
vek bila prva odbrambena linija protiv osvajača. Pograničnu Legiju Kalahorna
stvorio je grad Tirsis, kome kao utvrđenju nije bilo premca. Stari Tirsis uništen je u
Pr vom ratu rasa ali se, ponovo izgrađen, brzo razvijao i vremenom postao jedan
od najvećih gradova Južne Zemlje i jedan od najjačih gradova severnih oblasti. Bio
je tvrđava kadra da se odupre svakom neprijateljskom napadu, bastilja visokih zidi-
na i zupčastih bedema oslonjenih o nepremostivu liticu. Novi naraštaji su ga svo-
jim doprinosima činili sve moćnijim. Stotinama godina građen je Spoljni zid na ivi-
ci visoravni i granice Tirsisa su se širile sve dok je priroda dozvoljavala. U plodnim
ravnicama podnožja prostirale su se far me i njive čiji su plodovi hranili grad, a
mrku zemlju natapale su životvorne vode reke Mer midon koja je tekla sa istoka na
jug. Narod je kuće gradio na širokom prostoru, siguran u zaštitu gradskih zidina.
Stotinama godina posle Pr vog rata rasa gradovi Kalahorna su odolevali napadima
neprijateljski raspoloženih suseda, nikada nijedan nije osvojen niti je slavna Pogra-
nična Legija ikada pobeđena. Ali, Kalahorn se nikada nije ni sučelio sa tako moć-
nom silom kakva je bila vojska Gospodara Vorloka. Nastupio je trenutak iskušenja
i istinske provere.
Balinor je u daleke kule Tirsisa gledao sa različitim osećanjima. Njegov otac bio
je veliki kralj i neobično dobar čovek, ali je naglo stario. Godinama je upravljao Po-
graničnom Legijom i predvodio je u neprekidnim borbama protiv upornih Gnoma
iz Istočne Zemlje. Mnogo je puta bio primoran da se upusti u duge i skupe pohode
na Trolove Severne Zemlje, jer su njihova razbijena plemena zalazila u Kalahorn
pokušavajući da osvoje njegove gradove i pokore njegov narod. Balinor je bio sta-
riji sin i prestolonaslednik. Predano je učio i marljivo radio pod budnim nadzorom
oca i narod ga je iskreno voleo. A to je bio narod čije se prijateljstvo moglo zadobi-
ti samo poštovanjem i razumevanjem. Balinor je sa svojim ljudima radio, zajedno
se sa njima borio i od njih učio, pa je i u ovom trenutku znao šta osećaju jer je svet
gledao njihovim očima. Voleo je svoju zemlju i bio spreman da se za nju bori i žr-
tvuje. Komandovao je jednim pukom Pogranične Legije i on je nosio njegovu oz-
naku – leoparda spremnog na skok. Taj puk je bio i ključna jedinica cele vojske Ka-
lahorna. Balinoru su poštovanje i privrženost tih ljudi, koje je napustio nekoliko
meseci ranije, bili važniji od svega. Napustio je Kalahorn po sopstvenoj odluci i
dobrovoljno sebe osudio na izgnanstvo, na dugo putovanje sa tajanstvenim Alano-
nom i četom iz Kulhavena. Otac ga je molio da ne ide, preklinjao da odluku pro-
meni, ali Balinorovu rešenost nije mogao da pokoleba ni rođeni otac.
Balinor se sećao i mrštio, obuzet nekom čudnom strepnjom. Podigao je ruku u
rukavici i prešao preko ožiljaka koji se duž desnog obraza spuštao sve do brade.
 – Opet misliš na brata? – upita ga Hendel. Pitanje je zvučalo kao zaključak.
Balinor ga zbunjeno pogleda i jedva primetno klimnu glavom.
– Prestani da misliš na njega – reče mirno Patuljak. – Nećeš više moći da ga se
otreseš ako i dalje o njemu razmišljaš kao o bratu, a ne kao o svakom drugom čo-
veku.
– Nije lako zaboraviti da u nama teče ista krv, da smo sinovi istog oca – odgovo-
ri graničar setno. – Te prisne veze ne mogu ni da zaboravim ni da zanemarim.
Durin i Dajel su se zgledali, ne shvatajući o čemu njihovi prijatelji razgovaraju.
Znali su da Balinor ima brata, ali ga nikada nisu videli niti o njemu bilo šta čuli od
kako su iz Kulhavena pošli na put.
Balinor se blago osmehnu zbunjenoj braći.
– Stvari nisu tako strašne kao što na prvi pogled izgledaju – pokušao je da ih ra-
zuveri.
Hendel beznadežno zavrte glavom i zapade u svoje uobičajeno ćutanje.
– Moj mlađi brat Palans i ja smo jedini sinovi Rula Bukhanaha, Kralja Kalahor-
na. – Balinor se odlučio na objašnjenje, dok su mu oči lutale ka gradu na vidiku. –
Rasli smo zajedno i bili vrlo bliski – kao vas dvojica. Kasnije smo počeli da se razli-
kujemo po idejama o životu... i raznim ličnostima, što se ljudima vrlo često dešava.
Kao stariji sin, bio sam i bliži prestolu. Palans je, naravno, oduvek bio svestan te či-
njenice, ali nas je kasnije baš ona razdvojila, utoliko pre što njegova shvatanja o vla-
danju zemljom nisu bila istovetna sa mojima... Teško je to objasniti, znate i sami.
– Ne bih rekao da je teško – progunđao je Hendel značajno.
– U redu, neka bude. Nije teško – složio se umorno i bezvoljno Balinor sa upor-
nim, tvrdoglavim Hendelom. – Palans smatra da Kalahorn više ne treba da služi
kao prva odbrambena linija u slučaju napada na Južnu Zemlju. On želi da raspusti
Pograničnu Legiju i Kalahorn izdvoji od ostalih delova zemlje. A budući da ja sa
tim ne mogu da se složim...
Balinor je zapao u gorko ćutanje.
– Ispričaj im i sve ostalo, Balinore – reče ledeno i nemilosrdno Hendel.
– Moj nepoverljivi prijatelj smatra da Palans više ne gospodari sobom, da ne
misli iskreno ono što govori. On se, naime, vezao za mistika po imenu Stenmin, a
to je, po Alanonovom mišljenju, nečastan i opasan čovek koji Palansa svesno uni-
štava. Stenmin je i mom ocu i mome narodu savetovao da zemljom zavlada moj
brat a ne ja. Kada sam napuštao Kalahorn, i moj brat Palans je tvrdio da nisam ni
sposoban ni pogodan za vladara.
– A taj ožiljak... – upita mirno Durin.
– Taj ožiljak je posledica svađe sa bratom pred moj odlazak sa Alanonom – od-
govorio je Balinor, ponet sećanjima. – Ne znam kako je svađa započela, ali se Pa-
lans strašno razgnevio i u očima mu se pojavila istinska mržnja. Okrenuo sam se sa
namerom da odem, ali je on zgrabio bič sa zida i zamahnuo njime, ošinuvši me oš-
trim vrhom posred lica. Tada sam konačno odlučio da za izvesno vreme odem iz
Tirsisa i Palansu pružim priliku da se pribere i osvesti. Da sam ostao...
Ponovo je ućutao i Hendel Elfima uputi pogled koji je nedvosmisleno govorio o
tome šta bi se desilo sa braćom da Balinor nije otišao. Durin se namršti, pitajući se
kakav je čovek koji se suprotstavlja Balinoru. Visoki graničar bio je za sve oličenje
hrabrosti, poštenja, fizičke snage i duhovne čvrstine; čak se i Alanon uzdao u nje-
ga. A rođeni brat se protiv njega borio, osvetoljubivo i sa mržnjom. Elf je osećao
duboku tugu zbog svega što je zadesilo srčanog ratnika koga u domovini u koju se
vraćao nije očekivao mir, ni u zemlji ni u porodici.
– Moj brat nije oduvek bio takav, verujte mi. Siguran sam da on nije rđav čovek
– nastavio je Balinor, kao da stvari više objašnjava sebi nego ostalima. – Mistik
Stenmin ima neku čudnu moć nad Palansom, i ona ga baca u besnilo i suprotstavlja
meni i istini.
– Nije samo u tome stvar – oštro ga prekide Hendel. – Palans je fanatik, on žudi
za prestolom i zbog toga napada tebe pod izgovorom da štiti interese naroda.
– Možda si u pravu, Hendele – složio se sa Patuljkom Balinor. – Ali Palans je
moj brat i ja ga volim.
– Zbog toga on i jeste opasan. Ti voliš Palansa, ali Palans više ne voli tebe.
Balinor je ćutao i posmatrao Tirsis i ravnice na zapadu. Posle kraćeg vremena
obratio im se, opuštena i spokojna lica.
– Vreme je da krenemo, treba pre mraka stići do gradskih zidina.
– Ja neću poći s tobom, Balinore – reče Hendel. – Moram se vratiti u svoju zem-
lju i pomoći da se vojska pripremi za borbu koja je čeka.
– Odmori se u Tirsisu večeras i kreni sutra – reče brzo Dajel, svestan toga koli-
ko su svi umorni i koliko je opasno da Patuljak putuje sam.
Hendel se osmehnu i odmahnu glavom.
– Ne, po ovim oblastima se mora putovati noću. Ako spavam u Tirsisu, izgubiću
ceo dan puta, a vreme je za sve nas veoma dragoceno. Južna Zemlja zavisi od toga
sa kojom ćemo brzinom prikupiti vojske i organizovati ujedinjene snage da bi se
suprotstavili Gospodaru Vorloku. Ako su Šia i Mač od Šanare izgubljeni, onda nam
jedino vojska preostaje. Otići ću u Varflet i tamo ću se odmoriti. Čuvajte se, prijate-
lji moji. Želim vam mnogo sreće!
– I mi tebi, hrabri naš Hendele! – Balinor mu pruži ruku i on je toplo i čvrsto
steže. Pošto se rukovao i sa elfskom braćom, mahnuo im je još jednom i nestao u
šumi.
Balinor i Elfi sačekali su da se Patuljak izgubi iz vida i zatim krenuli preko ravni-
ce ka Tirsisu. Sunce je zalazilo, cr vena boja neba u sutonu prelivala se u sive i plave
tonove koji su nagoveštavali brzi dolazak noći. Bili su negde na pola puta kada se
nebo zacrnelo i otkrilo prve zvezde. Dok su se približavali čuvenom gradu, Princ
od Kalahorna je Elfima govorio o istoriji Tirsisa.
 Utvrđeni grad, podignut ljudskom rukom, imao je i niz prirodnih odbrambenih
položaja. Tirsis se uzdizao na visoravni koja se, opet, oslanjala na mali ali opasan
stenoviti bedem. Litice su visoravan okružavale sa južne i delimično sa zapadne i
istočne strane. Iako nisu bile ni tako visoke ni tako naizgled nepremostive kao
Zmajevi Zubi ili Planine Kosturnice, bile su neverovatno str me. Strane okrenute
severnom rubu visoravni dizale su se gotovo uspravno i nikada niko nije uspeo da
ih savlada. Grad je, dakle, bio izvanredno zaštićen u poleđini, tako da se odbrambe-
ni bedemi na južnoj strani nisu morali ni podizati. Visoravan na kojoj je Tirsis gra-
đen prostirala se nešto više od tri milje na najširoj tački, a onda se okomito spuštala
ka ravnicama koje su se u nedogled pružale na sever, ka reci Mer midon na zapad i
ka šumama Kalahorna na istok. Brza reka Mer midon je bila i prava odbrambena li-
nija i neprijateljske vojske nikada nisu uspele da stignu do visoravni i gradskih zidi-
na. Neprijatelj kome bi pošlo za rukom da pređe Mer midon našao bi se pred ne-
dostupnim zidom i pred ogromnom gvozdeno-kamenom rampom koja se sa unu-
trašnje strane lako mogla i spuštati i rušiti.
Ako bi, međutim, neprijatelj i stigao do visoravni, očekivala ga je i treća odbram-
bena linija, koju nikada niko nije probio. Uzdižući se na prostoru od dve stotine
jardi na samoj ivici i okružujući u polukrugu grad sve do litica koje su štitile južni
prilaz, nalazio se čudovišni Spoljni Zid, sagrađen od velikih kamenih blokova čije
su glatke površine činile svaki uspon nemogućim. Zid se uzdizao nekih stotinak
stopa, ogroman, težak, nedostupan. Sa vrha su virili grudobrani za borce iz grada i
omogućavali dobro zaštićenim strelcima da uništavaju izloženog napadača. Tirsis je
kao grad bio grubo tesan i više ružan nego lep, ali je zato punih hiljadu godina
odolevao osvajačima.
U okrilju velikog Spoljnog Zida živela je Pogranična Legija u nizu dugačkih ba-
raka sa iskošenim krovovima, ispresecanim zgradama koje su služile kao skladišta
namirnica i oružja. Jedna trećina ove moćne vojske bila je na raspolaganju u sva-
kom trenutku, dok su ostali vojnici boravili u svojim domovima, baveći se raznim
poslovima u gradu. Barake su mogle da prime celokupnu vojsku u trenucima opas-
nosti, što je s vremena na vreme i bio slučaj, ali su sada bile samo dopola pune. Iza
baraka i skladišta uzdizao se drugi zid kamenih blokova koji je vojničke stanove
odvajao od onih gradskih. U okrilju toga drugog zida, duž gradskih ulica, nizale su
se kuće i trgovine. Grad se prostirao preko najvećeg dela visoravni, od drugog ka-
menog zida skoro do litica kojima je bio oivičen južni prilaz. Na tom mestu, u sa-
mom srcu grada, izgrađen je i treći, mnogo niži zid kroz koji se ulazilo u upravne
zgrade i kraljevski dvor, okružen parkovima kao jedinim pošumljenim prostorima
inače gole i otvorene visoravni. Ovaj treći zid nije imao odbrambeni cilj nego je
unekoliko delio kraljevu svojinu od parkova i vrtova koji su pripadali građanima.
Usput je Balinor objasnio Elfima da je Kraljevina Kalahorn jedna od retkih monar-
hija u postojećem svetu, i to više po svom for malnom ustrojstvu: na čelu je stajao
Kralj, ali je zemljom vladalo parlamentarno telo sastavljeno od predstavnika koje je
birao narod Kalahorna. Narod se dičio svojom vladom i Pograničnom Legijom u
kojoj je, ranije ili kasnije, sudelovao svaki građanin. Kalahorn je bio slobodna zem-
lja i njeni stanovnici su bili slobodni ljudi – a za to se vredelo boriti.
Kalahorn je istovremeno odražavao i prošlost i budućnost. Gradovi su građeni
kao utvrđenja spremna da odbiju česte napade ratobornih suseda; Pogranična Legi-
ja bila je oblik vojne odbrane iz prošlih vremena, kada su nove nacije neprekidno
ratovale ljubomorno čuvajući svoje granice i kada je bratstvo naroda četiri zemlje
bio daleki san. Rustični, staromodni dekor Tirsisa i njegova arhitektura nisu se mo-
gli naći u ostalim gradovima Južne Zemlje; oni su se razvijali u drugim uslovima ži-
vota i nove kulture baš zahvaljujući Tirsisu, koji ih je svojim var varskim zidinama
od kamenih blokova i svojim ratnicima u oklopima štitio od neprijatelja. Svi su
znaci ukazivali na to da će ova živopisna zemlja doživeti bolje i lepše dane, a njeni
stanovnici bili su jedinstveni u idejama i rečima o trpeljivosti i razumevanju, uvere-
ni da mir i prijateljstvo moraju zavladati u svim rasama i svim nacijama. U Kala-
hornu su, više nego i u jednoj drugoj zemlji na zaštićenom Jugu, čoveka prihvatali
po onome što on jeste i tako prema svakom živom stvoru i postupali.
Tirsis je bio raskrsnica sve četiri zemlje i kroz njega su prolazili pripadnici svih
nacija i rasa, što je narodu Kalahorna omogućavalo da shvati veoma važnu činjeni-
cu – da su razlike u crtama lica i građi tela koje podvajaju rase sasvim nevažne, da
je bitna samo ličnost jedinke. Oni nisu zurili u gorostasnog Stenovitog Trola zato
što je veći i snažniji od njih – Trolovi su za njih bili svakodnevna pojava. Gnomi,
Elfi i Patuljci svih vrsta i svih veličina svakodnevno su prolazili kroz ovu zemlju i,
kao prijatelji, dočekivani dobrodošlicom. Balinor se osmehivao dok je govorio o
toj novoj, sve razvijenijoj pojavi i očigledno je bio ponosan što su njegovi sunarod-
nici prvi odbacili predrasude i okrenuli se zajedničkim osnovama razumevanja i
prijateljstva. Durin i Dajel su se bez reči slagali sa Balinorom. Elfski narod je dobro
znao šta znači biti usamljen u svetu koji nije hteo da prekorači svoje granice i pruži
ruku susedima.
Balinor je završio svoj monolog i putnici su iz visoke trave izašli na širok, ravan
drum, nazirući svetlosti grada i kretanje na kamenoj rampi. Ulaz kroz visoki Spolj-
ni Zid oštro se ocrtavao pri svetlosti buktinja, a gigantske kapije stajale širom otvo-
rene pod budnom prismotrom većeg broja stražara u tamnoj odeći. Iza njih su sve-
tlucale svetiljke u barakama, ali se nije čuo ni razgovor ni smeh i to se Balinoru uči-
nilo čudnim. Osluškujući šapat, visoki graničar je piljio u tamu budno i napregnuto,
duboko zabrinut stanjem stvari i tom neobičnom tišinom.
Elfi su bez reči sledili Balinora uz putanju koja je vodila ka vrhu. Na usponu su
susreli nekoliko ljudi koji su se okretali i zaprepašćeno gledali Princa od Kalahorna.
Činilo se da Balinor te čudne poglede i ne primećuje, ali su zato braću oni duboko
uznemirili. Nešto očevidno nije bilo u redu. Posle nekoliko minuta trojka se uspela
na visoravan i Balinor zastade, zbunjen i brižan. Napregnuto je posmatrao gradske
kapije i lica prolaznika koji su se, pošto bi ga prepoznali, brzo razilazili i nestajali u
noć.
– Šta se to događa, Balinore? – upita konačno Durin.
– Ne znam ni sam – odgovori zabrinuto Princ. – Pogledajte oznake stražara
pred vratnicama. Nijedan ne nosi obeležje leoparda, znamenje moje Pogranične
Legije. Umesto leoparda nose oznake sokola, znak koji je meni potpuno nepoznat.
A i sami ljudi... da li ste uočili njihove poglede?
Vitki Elfi potvrdiše glavom.
– Nije ni važno, uostalom. Ovo je još grad moga oca, ovo je još moj narod. Vi-
dećemo šta se dešava kada stignemo u dvor.
Krenuo je ka mamutskim kapijama Spoljnog Zida zajedno sa Elfima. Visoki
Princ nije skrivao lice dok se približavao četvorici naoružanih stražara, a njihova
reakcija bila je ista kao i u iznenađenih prolaznika. Nisu učinili nijedan pokret da
spreče Princu ulazak, nisu izgovorili nijednu jedinu reč, samo je jedan od njih žur-
no napustio stražarsko mesto i nestao kroz vratnice Unutrašnjeg Zida u ulicama
grada iza njih. Balinor prođe sa Elfima kroz džinovska vrata; iz dvorišnog prostora
videle su se niske spartanske barake u kojima su boravili pripadnici slavne Pogra-
nične Legije. Ali barake su izgledale napuštene, gorelo je samo nekoliko svetiljki.
Onih nekoliko ljudi u dvorištu nosili su tunike sa znakom leoparda ali nisu imali ni
oklope ni oružje. Jedan od njih zagleda se u putnike i viknu nešto drugovima. Vrata
se na susednoj baraci širom otvoriše i na njima se pojavi stari sedi vojnik. Pošto je
izdao kratko naređenje vojnicima koji se, neodlučno, vratiše na posao, on pritrča
pridošlicama.
– Stigao si konačno Balinore, gospodaru moj – uzviknu stari vojnik i pokloni se
pred svojim komandantom.
– Drago mi je što te vidim, kapetane Šelone. Šta se to dešava u ovom gradu? Za-
što stražari nose oznake sokola a ne obeležje našeg neustrašivog leoparda?
– Gospodaru, Pogranična Legija dobila je naređenje da se raspusti! Ostalo je
samo nas nekoliko, svi ostali vratili su se kućama!
Putnici su buljili u čoveka kao da je lud. Pogranična Legija raspuštena usred naj-
veće invazije koja je ikada pretila Južnoj Zemlji! Odmah su se setili Alanonovih reči
da je Legija jedina nada stanovnika ugroženih zemalja i da ona mora bar privreme-
no sprečiti prodor strašne sile Gospodara Vorloka. A sada je vojska Kalahorna
poslata kući iz nepoznatih razloga...
– Ko je izdao takvo naređenje...? – upita Balinor sa tihom srdžbom.
– Tvoj brat, gospodaru – reče brzo sedokosi Šelon. – Svojim stražarima i ličnoj
gardi naredio je da preuzmu naše dužnosti a Legiji da se raspusti do daljeg. Akton i
Mesalin su otišli u dvor da mole Kralja da preinači odluku, ali se iz njega više nisu
vratili. Šta nam je drugo preostalo nego da poslušamo naređenje...
 – Zar je moguće da ste baš svi poludeli?! – gr meo je Balinor izvan sebe od besa i
uhvatio grubo starog vojnika za tuniku. – Šta je sa mojim ocem, Kraljem? Zar on
više ne vlada ovom zemljom, zar nije više zapovednik Pogranične Legije? Šta on
kaže na te ludosti?
Šelon skrete pogled, uzalud tražeći reči odgovora koga se i sam plašio. Balinor
ga žestoko protrese.
– Ne... ne znam, gospodaru – mucao je čovek. – Kažu da je Kralj bolestan i to
je sve. Tvoj brat se proglasio vladarem u Kraljevom odsustvu. To se dogodilo pre
tri nedelje.
Balinor pusti Šelona, nem i preneražen, i zagleda se u daleke svetiljke dvora,
doma kome se vraćao sa toliko nade. Napustio je Kalahorn zbog nesnosnih svađa
sa bratom, ali je njegov odlazak po svemu sudeći samo pogoršao stvari. Sada se
mora sukobiti sa nepredvidljivim Palansom, i to ne zbog ličnog obračuna nego
zbog opšte bezbednosti; mora se suočiti sa njim i ubediti ga da je raspuštanje na-
sušno potrebne Pogranične Legije čisto bezumlje.
– Idemo odmah u dvor da razgovaramo s tvojim bratom. – Žustri, nestrpljiv
Dajelov glas prekide tok njegovih misli. Pogledao je mladog Elfa i setio se da mu je
i brat isto toliko mlad. Urazumiti Palansa biće težak zadatak.
– Da, u pravu si, naravno – složi se skoro odsutno. – Idemo u dvor.
– Ne, ne smete ići u dvor! – Oštar Šelonov krik ukopa ih u mestu. – Svi koji su
tamo otišli nikada se više nisu vratili. Kolaju glasine da te je brat proglasio izdaji-
com i optužio zbog saveza sa zlim Alanonom, crnim putnikom-lutalicom koji služi
mračnim silama. Govori se da će te uhvatiti i osuditi na smrt!
– Ovo već postaje smešno – uzviknu visoki graničar. – Da nisam izdajica zna
čak i moj brat. Alanon je najbolji prijatelj i saveznik koga će Južna Zemlja ikada
imati. Moram da odem Palansu, moram da razgovaram s njim. Možda se u nekim
stvarima nećemo složiti, ali on svakako neće zatvoriti rođenog brata. On tu moć
nema!
– Osim ako je tvoj otac mrtav, prijatelju – upozori ga Durin. – Oprezan treba
biti sada, pre nego što stupimo na dvorsko tle. Hendel je uveren da je tvoj brat pod
uticajem mistika Stenmina i ako je to tačno, onda si ti u goroj opasnosti nego što
misliš.
Balinor objasni Šelonu opasnost koja Kalahornu preti od neizbežne invazije Se-
verne Zemlje i značaj koji Pogranična Legija ima u odbrani njihove domovine.
Onda zgrabi starog vojnika za ramena i unese mu se u lice.
– Sačekaćeš četiri sata. Ako se za to vreme ne vratim ili ti ne pošaljem ličnog
glasnika, potraži lorda Ginisona i lorda Fandvika. Pogranična Legija se mora od-
mah okupiti! Obratite se narodu i zatražite od Palansa da mi javno sudi, on to neće
smeti da odbije. Poruke pošalji i na istok i na zapad, Elfima i Patuljcima, i obavesti
ih da smo ovde zarobljeni i ja i Eventinovi rođaci. Da li si zapamtio sve što sam ti
rekao?
– Jesam, gospodaru. – Stari vojnik je, očajan, klimao glavom. – Sva će tvoja na-
ređenja biti izvršena. Neka te sreća prati, Prinče od Kalahorna!
Šelon se okrete i nestade u barakama, a nestrpljivi i ogorčeni Balinor se uputi ka
unutrašnjosti grada. Durin je šapatom preklinjao brata da ostane izvan gradskih zi-
dina dok ne vidi šta će im se dogoditi u dvorcu, ali je Dajel tvrdoglavo odbio da ih
pusti same. Durin je konačno shvatio da je svako dalje ubeđivanje uzaludno i sa
strepnjom prihvatio Dajelovu spremnost da ih prati. Mislio je sa gorčinom kako je
njegov nežni brat napunio tek dvadesetu godinu i kako bi život za njega tek trebalo
da počne. Svi članovi male čete iz Kulhavena osećali su posebnu naklonost prema
Dajelu, onu zaštitničku ljubav koju prisni prijatelji uvek poklanjaju najmlađem.
Njegova iskrenost i čestitost, njegova nepomućena odanost, bili su retke vrline u
vreme kada se uglavnom živelo u sumnji i nepoverenju. Durin je strepeo za brata,
dečak je imao najviše prava na život, i nemo ga je posmatrao dok su u tami gorele
svetiljke Tirsisa.
Ubrzo su tri putnika kroz kapije Unutrašnjeg Zida zašla u gradske ulice. I pono-
vo su stražari piljili u Balinora sa neskrivenim iznenađenjem i opet nisu pokušali da
mu zabrane ulazak u grad. Balinor kao da je postajao sve viši idući Tirsiškim pu-
tem, glavnom arterijom, i sve mračniji u svome dugačkom lovačkom ogrtaču kroz
koji bi s vremena na vreme zablistao metalni oklop. Išao je uspravan, uzdignute
glave, i nije više ličio na umornog putnika od pre nekoliko sati – gordi Princ od
Kalahorna se vraćao kući. Građani su ga prepoznali i jedno vreme netremice po-
smatrali, a onda počeli da trče za njim želeći mu dobrodošlicu. Gomila je rasla, de-
setine su se pretvarale u stotine, a kroz nju je hrabro i ponosito koračao voljeni
prestolonaslednik Kalahorna, osmehujući se svojim pratiocima i žureći da što pre
stigne u dvor. Uzvici i graja naroda pretvarali su se u jednoglasno, radosno uzviki-
vanje Balinorovog imena. Nekoliko građana uspelo je da pristigne hitrog graničara
i šapatom mu prenese razna upozorenja. Ali Princ nije slušao opomene, odmahi-
vao je glavom i nastavljao put.
Gomila je prošla kroz srce Tirsisa, kroz vrevu ogromnih zasvođenih prolaza i
raskrsnica, nastavila put uskim ulicama duž visokih belih zgrada i manjih porodič-
nih kuća i izbila na most Sendik, koji je niže ravni povezivao sa zelenim, prostra-
nim javnim parkovima. Na drugom kraju stajale su kapije dvoraca, zatvorene i za-
mračene. Princ od Kalahorna se na vrhu mosta naglo okrete i suoči sa gomilom
vernih pratilaca. Podigao je ruku i zaustavio je. Ljudi su nepomično stajali i u muk-
loj tišini čekali da visoki gospodar progovori.
– Prijatelji dragi, sunarodnici moji! – Ponosan, odlučan glas prodre kroz tamu uz
bezbroj odjeka. – Dugo sam bio bez svoje zemlje i vas, mnogo ste mi nedostajali.
Ali, evo me, vratio sam se kući i više vas neću napuštati. Ne plašite se, naša je zem-
lja večita i neuništiva! Ako u našoj Kraljevini ima neprilika, onda je moja dužnost
da se sa njima suočim. Vi se morate vratiti svojim kućama i sačekati jutro, ono
uvek stvari prikazuje u lepšoj svetlosti. Idite kući, ja vas molim, jer i ja idem svojoj
kući.
I ne sačekavši odjek mase, Balinor se u pratnji Elfa hitrim korakom uputi preko
mosta ka kapijama dvorca. Začuše se glasovi, povici, ali građani ne pođoše za svo-
jim Princom, iako su to od srca želeli. Poslušali su naređenje: Balinorovo ime odje-
kivalo je i dalje i odbijalo se o zamračeni, tihi zamak. Tri putnika se više nisu osvr-
tala na šapat koji ih je upozoravao na ono što ih očekuje iza zidina kraljevske palate
i ubrzo su stigla pred vratnice kraljevskog dvorca Bukhanaha. Balinor pruži ruku i
snažnim, odlučnim pokretom povuče veliki gvozdeni prsten. Princ i Elfi stajali su u
mraku obuzeti strepnjom i gnevom kada su začuli glas koji je pitao ko su i šta traže.
Balinor reče ko je i oštro naredi da mu se kapije odmah otvore. Već u sledećem tre-
nutku digoše se teške rešetke i vratnice se širom otvoriše. Balinor uđe u vrt i ne po-
gledavši neme stražare, očiju prikovanih za velelepnu palatu sa divnim stubovima.
Visoki prozori su bili zamračeni, svetleli Su jedino oni na levom krilu zgrade, u sa-
mom prizemlju. Durin se primače Dajelu: osmatrao je senke koje su ih okružavale i
odmah razaznao bar dvanaestak do zuba naoružanih stražara, od kojih su svi imali
oznaku sokola.
Obazrivi Elf je istoga časa shvatio da su ušli u zamku, što je, uostalom, i predvi-
deo još prilikom ulaska u grad. Poželeo je da zaustavi Balinora i upozori ga na ono
što je video, ali graničar je bio iskusan borac, svestan svih opasnosti. Durin je du-
boko žalio što njegov mlađi brat nije ostao izvan dvorskih zidina, ali je za sve žalje-
nje sada bilo suviše kasno. Trojka se uputi stazom vrta ka vratima dvorca pred koji-
ma nije bilo straže i koja se otvoriše na Balinorov pokret ruke. Hodnici drevne pa-
late bili su jarko osvetljeni buktinjama čiji je plamen otkrivao svu raskoš i lepotu
fresaka i slika koje su krasile dom kraljevske porodice Bukhanah. Dr veni zidovi i
ukrasi bili su uglačani i blistavi, delimično pokriveni tapiserijama i metalnim ploča-
ma porodičnih grbova ovih slavnih vladara. Prateći visokog Princa kroz tihe hodni-
ke, Elfi su se sa krajnje nelagodnim osećanjem setili stare Tvrđave Druida, Parano-
ra. M tamo ih je dočekala, usred velelepnog sjaja i raskošne lepote, vešto postavlje-
na zamka.
Skrenuli su ulevo, u drugi hodnik. Balinorova ogromna prilika ispunjavala je ceo
prostor, a dugački lovački plašt lepršao tamo-amo. Na trenutak je Durina podsetio
na Alanona, ogromnog, gnevnog, opasnog, koji se kretao na taj isti način, poput
mačke. Durin brižno pogleda Dajela, ali mlađi Elf, lica zajapurenog od uzbuđenja,
ništa nije primećivao – ili se bar tako činilo. Durin uhvati rukom balčak svoga bo-
deža i na vrelom dlanu sa olakšanjem oseti njegov hladni metal. Ako ih ponovo
uvuku u klopku, neće ih savladati bez ogorčene borbe.
 Gorostasni graničar se zaustavi pred otvorenim vratima. Elfi mu brzo priđoše i
proviriše u osvetljenu sobu. U pozadini raskošno nameštene odaje stajao je visok,
plavokos čovek sa bradom, ogrnut dugim purpurnim ogrtačem sa izvezenim soko-
lom. Bio je nekoliko godina mlađi od Balinora, ali se držao uspravno i gordo kao i
brat, pa Elfima nije bilo nimalo teško da u toj prilici prepoznaju Palansa Bukhana-
ha. Balinor mirno i bez reči uđe u sobu, očiju prikovanih za bratovljevo lice. Elfi
pođoše za njim, osmatrajući okolinu, svesni da se iza tih bezbrojnih vrata i teških
zavesa mogu kriti mnogi naoružani stražari. U tom trenutku nastade komešanje u
holu iza njih. Dajel se okrete prema otvorenim vratima, a Durin se povuče u stranu
isukavši iz korica svoj lovački nož.
Balinor se nije ni pokrenuo; stajao je pred bratom bez reči, posmatrajući to ne-
kada tako drago, poznato lice, užasnut čudnom mržnjom koja je izbijala iz tih oči-
ju. Sve vreme je verovao da će njih dvojica moći da razgovaraju, da razgovaraju
kao braća, na iskren i razuman način, uprkos svemu što ih deli. Ali kada je pogle-
dao u te oči i u njima otkrio blistaj mržnje i besa, shvatio je da Palans, njegov rođe-
ni brat, ne vlada sobom, da je čak, možda, i lud.
– Gde je otac...?
Balinorovo pitanje prekide mukli šum do tada skrivenih konopaca koji se negde
sa tavanice naglo spustiše i povukoše sobom tešku, kožom pletenu mrežu koja je,
nevidljiva, visila iznad njih. Gusta mreža prekri sva tri putnika i oni se pod njenim
teretom sručiše na tle, svesni da nikakvim oružjem ne mogu da preseku te debele,
kožne okove. Vrata se sa svih strana otvoriše, zavese se razmakoše i nekoliko dese-
tina naoružanih stražara preleteše nemoćnim zarobljenicima. Oni nisu imali nikak-
ve izglede da pobegnu iz brižljivo pripremljene zamke, nisu imali nikakve, čak ni
trenutne, mogućnosti da se suprotstave lukavom neprijatelju. Zarobljenike su od-
mah razoružali, ruke im vezali na leđa i povezali oči. Desetine nevidljivih ruku po-
digle su ih sa zemlje i u tom trenutku je nastao tajac i začuli se koraci. Neko je stao
pred očajne zarobljenike.
– Lud si što si se vratio, Balinore – začu se iz tame ledeni glas. – Dobro si znao
šta će ti se desiti ako te ponovo nađem. Ti si izdajica i kukavica, Balinore, dokazao
si to svim onim što si učinio – narodu, mome ocu, a sada i meni. Šta si učinio sa
Širlom? Šta si njoj učinio? Umrećeš zbog toga, Balinore, kunem se! Odvedite ih!
Nevidljive ruke ih zgrabiše i odvukoše kroz hodnik, pa kroz vrata, niz dugi niz
stepenika, pa kroz drugi hodnik koji se račvao u lavirint zavoja i okuka. Opet na-
iđoše na stepenice i zarobljenici osetiše ustajali, ledeni vazduh i vlagu kojom su bili
natopljeni kameni zidovi. Vrata tamnice se otvoriše uz škripu teškog gvožđa. Ruke
ih pustiše i nemoćni zatočenici se sručiše na kamen, vezanih ruku i očiju. Vrata se
zatvoriše i gvozdene poluge vratiše se na mesto. Tri zarobljenika su osluškivala bat
koraka koji su se udaljavali i odmah potom iščezli. Ostali su u mukloj tišini koju je
narušavalo samo njihovo teško disanje. Balinor se vratio kući.
 11.
U neprijateljskom logoru

Bila je skoro ponoć kada je Alanon bezvoljnog Flika prerušio po svom ukusu. Sa
nekom čudnom tečnošću trljao je Vejlaninu lice i ruke sve dok nisu dobili željenu
tamnožutu boju. Parčetom mekog uglja izmenio je crte lica i izraz očiju. Šminkerski
posao bio je obavljen majstorski, iako je Flik Omsford samo u mraku, izdaleka,
mogao da prođe kao jedan od najvećih i najtežih Gnoma. Poduhvat je bio opasan i
za krajnje iskusnog lovca, a za neiskusnog Vejlanina bio je ravan samoubistvu. Ali,
druge mogućnosti nije bilo, neko je morao da prodre u mamutski logor i pokuša da
otkrije šta se zbilo sa Šiom, Eventinom i neuhvatljivim Mačem. Alanon nije dolazio
u obzir, neprijatelj bi ga prepoznao odmah i pored sve šminke. Zadatak je, dakle,
dopao preplašenom i prerušenom Fliku: trebalo je da, zaštićen mrakom, siđe niz
padine i pored budnih stražara prodre u logor hiljada Gnoma i Trolova. Poduhvat
je još složenijim činila činjenica da je iz logora morao da pobegne na brzinu u cik
zore.
Alanon je za nekoliko minuta skratio Flikov ogrtač i produžio kapuljaču, tako da
su se ispod njih videle samo ruke i manji deo osenčenog lica. Ako se bude klonio
svetlosti, postojala je realna mogućnost da neotkriven sazna stvari od značaja i pre-
nese ih Alanonu pre nego što svane dan. Pošto je proverio da li mu je kratak lovač-
ki bodež pričvršćen za pojas i uverio se da nije lišen kakve-takve zaštite, Flik Om-
sford polako ustade. Alanon ga pogleda od glave do pete i zadovoljno klimnu gla-
vom.
Vreme se u toku poslednjeg sata pogoršalo i nebo prekrilo gustim crnim oblaci-
ma, ostavljajući zemlju u potpunoj tami. Jedina svetlost dopirala je od logorskih va-
tri, a njihov plamen postajao je sve jači sa iznenadnom pojavom severnog vetra koji
je počeo da duva preko Zmajevih Zuba. Spremala se nepogoda, i Druid se nadao
da će vetar i tama pružiti Vejlaninu neku vrstu okrilja.
Kratkim, sažetim rečenicama gorostasni mistik preneo je Fliku sva uputstva i
upozorenja. Objasnio mu je na koji je način logor organizovan i označio mesta
stražara oko perimetra glavnog štaba. Rekao mu je da pazi na zastave gnomskih
poglavica i Maturensa, trolskih vođa, koje se bez sumnje nalaze u neposrednoj bli-
zini vatre. Trebalo je po svaku cenu izbeći razgovor sa bilo kim, jer će ga naglasak
Južnozemljaša otkriti za tren oka. Flik ga je pažljivo slušao, a srce mu je divlje tuk-
lo; bio je pomiren sa sudbinom, uveren u svoju skoru propast, ali od odlaska nije
odustajao. Svoje kratko objašnjenje Alanon je završio obećanjem da će se pobrinuti
za to da Vejlanin bezbedno prođe pored pr vih stražara u podnožju padina. Dao je
znak za potpunu tišinu i mahnuo rukom Fliku da krene za njim.
Pošli su niz stenovitu padinu stazom kroz tamu prema goloj ravnici. Bilo je toli-
ko mračno da Flik gotovo ništa nije video, tako da je morao da uhvati za ruku si-
gurnog Druida. Činilo se da je prošla čitava večnost dok nisu stigli na kraj kame-
nog lavirinta i ponovo ugledali vatre neprijateljskog logora. Flika su i noge i ruke
bolele od napora i ogrtač mu se na nekoliko mesta iscepao prilikom spuštanja.
Tama ravnice stajala je kao zid između njih i logorskih vatri; Flik nije mogao ni da
vidi ni da čuje stražare, iako je znao da su u neposrednoj blizini. Alanon je čučnuo,
zaštićen stenjem, počeo da osluškuje; zatim se digao, dao Fliku rukom znak da os-
tane na svom mestu i nestao u noći.
Kada je Druid otišao, mali Vejlanin je sa strepnjom počeo da osmatra okolinu,
usamljen i unezveren. Prislonivši vrelo lice uz hladan kamen, smišljao je šta će ura-
diti kada stigne u logor. Neki određeni plan nije imao, niti ga je mogao imati. Klo-
niće se svakog razgovora, kloniće se svetlosti vatre koja bi ga mogla otkriti. Ako u
logoru ima zarobljenika, oni će bez sumnje biti u šatoru nedaleko od vatre, pa će
samim tim njegov prvi cilj biti da taj šator pronađe. Zatim će proveriti da li su oni
unutra i ako jesu, hitro će se vratiti na padinu gde će ga čekati Alanon.
Flik očajnički zavrte glavom. Znao je dobro da nikada neće uspeti da neopažen
prođe kroz logor – nije bio ni dovoljno lukav ni dovoljno dovitljiv za varke. Ali od
kako je izgubio Šiu na prevoju Zmajevih Zuba, mnogo se promenio; nekadašnju
trezvenost i praktičnost zamenilo je čudno osećanje beskorisnosti i očajanja. Poz-
nati svet se u toku poslednjih nekoliko nedelja toliko izmenio, da više nije bio u
stanju da raspozna stare vrednosti i razložno razmišlja. Vreme je počinjalo da biva
beznačajno i besmisleno u tim beskonačnim danima bežanja i skrivanja i sukobima
sa stvorenjima koja su pripadala drugom svetu. Godine provedene u spokojstvu i
divnoj osamljenosti Senovite Doline prohujale su zauvek sa zaboravljenim danima
rane mladosti. Jedinu snagu u životu poslednjih nedelja davali su mu njegovi saput-
nici, naročito voljeni brat. Ali svi su se razišli, nestali jedan po jedan, i na kraju je
Flik ostao sam samcat, na ivici sloma, u svetu koji se pretvorio u nepojamnu, bes-
lovesnu zagonetku košmara i zlih duhova.
Nadmoćno Alanonovo prisustvo nije ga tešilo. Gorostasni Druid bio je od pr-
vog susreta tajanstven i duboko povučen u sebe, a mistična snaga njegovih moći
opirala se svakom objašnjenju. Druid nikada nije sudelovao u sve prisnijem drugar-
stvu čete na putu za Paranor, ostao je tuđ i dalek i nije podizao veo sa tajne kojom
se obavio.
Dok je četa bila brojnija, Alanonovo vođstvo nije izgledalo tako svemoćno, ali
sada kada je ostao sam sa divom Flik se plašio strahopoštovanja koje mu je ulivao
taj čudni čovek. Neprekidno je razmišljao o tajanstvenoj priči vezanoj za čudesni
Mač; oni su za tu neuhvatljivu amajliju žrtvovali sve, a još niko sem Alanona nije
znao kako se to oružje može upotrebiti protiv Gospodara Vorloka i kako se pomo-
ću njega on može uništiti. Otkuda je Druid toliko mnogo znao o svemu tome?
Iznenadni šum naterao je Vejlanina da odskoči poput munje sa isukanim lovač-
kim nožem. Snažna Alanonova ruka ga uhvati za rame i povuče ga u skrovište ste-
nja. Gorostas je proučavao Vejlaninovo lice kao da procenjuje njegovu hrabrost,
kao da mu čita misli. Flik je jedva izdržao taj prodorni pogled.
– Stražari su uklonjeni, put je slobodan. – Alanonov glas kao da je dopirao iz
utrobe zemlje. – Idi sada, mladi prijatelju, i pouzdaj se u svoju hrabrost i razlož-
nost.
Flik klimnu glavom, nečujno i hitro izađe iz skrovišta i uputi se u tamu pustih
ravnica. Istog trenutka prestao je da razmišlja, da se pita, i predao se svom telu i
instinktima. Išao je odlučno ka dalekim plamenim svetlostima, zastajkujući povre-
meno da proveri položaj i pravac i oslušne pokrete i šumove. Noć je tkala nepro-
bojnu koprenu oko njega, nebo je bilo prekriveno teškim oblacima koji su zaklanja-
li čak i nejasnu belinu meseca i zvezde. Jedina svetlost dopirala je od logorskih va-
tri. Otvorena ravnica bila je obrasla gustom travom, koja je prigušivala njegove ko-
rake. Nekoliko šipraga i retko dr veće razbijali su jednoličnost prostranstva. Jedini
zvuci bili su potmuli huk vetra koji je duvao sve jače i njegovo teško disanje. Lo-
gorske vatre, koje su iz daljine izgledale kao jedan jedini zrak narandžaste svetlosti,
razbijale su se sada u izdvojene plamenove. Flik je već bio dovoljno blizu da čuje
glasove u usnulom logoru, iako nisu bili dovoljno razgovetni da bi razabrao reči.
Posle polučasovnog hoda, Flik je čučnuo i počeo da osmatra logor. Hladan noć-
ni vetar koji je duvao sa severa lomio je pucketave plamenove i dizao tanke oblake
dima koji su stizali i do zgrčenog Vejlanina. Pred njim se nalazio drugi krug straža-
ra, ali su oni bili prilično razbijeni i međusobno na velikoj razdaljini. Severnozem-
ljaši očigledno nisu smatrali da im u logoru preti bilo kakva opasnost i nisu se na-
ročito čuvali. Stražari su uglavnom bili gnomski lovci, iako je Flik tu i tamo raspoz-
nao i po neku krupniju priliku Trola.
Jedno vreme proučavao je čudne, njemu tako nepoznate Trolove. Bili su različi-
tih visina, svi su imali krupne, teške noge i ruke, a koža im je bila tamna, gruba i ra-
pava, poput kore dr veta. Stražari i vojnici koji nisu spavali nego su lenjo stajali oko
vatre pokušavajući da se zagreju, bili Su ogrnuti teškim ogrtačima koji su im zakla-
njali i lica i tela. Flik zadovoljno klimnu glavom. Biće mu dosta lako da se neopaže-
no ušunja u logor ako svi ostanu pod tim ogrtačima sa kapuljačama, a sudeći po
sve većoj hladnoći vetra, temperatura će opadati sve do izlaska sunca.
Logor je iz neposredne blizine izgledao mnogo manji nego sa visova Zmajevih
Zuba. Flik sa mesta gde je stajao nije mogao da oceni veličinu i obim, ali nije ni po-
kušao da se obmanjuje. Kada prođe pored stražarske linije, biće primoran da pro-
duži put kroz hiljade usnulih Gnoma i Trolova, pored nekoliko stotina vatri dovolj-
no sjajnih da ga otkriju, i da sve breme izbegava svaki kontakt sa još budnim nepri-
jateljskim vojnicima. Prvi pogrešan korak, prvi pogrešan potez doneće mu smrt.
Uza sve to, moraće da ustanovi da li su u logoru zarobljenici i Mač!
Urođena radoznalost izazivala je Vejlanina da se zaustavi i bolje osmotri budne
Gnome i Trolove, ali se on tom izazovu odupre, svestan da za to nema vremena.
Iako je čitavog života živeo na istoj zemlji sa ove dve rase, malom Južnozemljašu se
činilo da one dolaze iz nekog drugog sveta. Na putu za Paranor borio se sa luka-
vim, žilavim Gnomima više puta, ali je o njima malo znao – znao je samo toliko da
su neprijatelji i da su pokušali da ga ubiju. Ništa nije znao ni o gorostasnim Trolo-
vima, tom osamljenom narodu koji je živeo uglavnom u severnim planinama i skri-
venim udolinama. U svakom slučaju, Flik je znao jedno – da ova silna vojska kreće
u pohod pod vođstvom Gospodara Vorloka i da su njegovi ciljevi i namere sasvim
jasni!
Sačekao je da vetar razveje dim na prostoru koji ga je delio od vatre i najbližih
stražara, u logor. Pažljivo je odabrao jedan od ulaza oko kojeg su vojnici spavali;
dim i noć prikrivali su njegovu za Gnome krupnu priliku i u sledećem trenutku se
našao usred gomile u ćebad zavijenih usnulih neprijatelja. Iza njega su stražari i da-
lje zurili u mrak, ne primećujući uljeza.
Flik se još čvršće uvi u ogrtač i navuče kapuljaču na oči. Uspeo je da uđe u logor
neprimećen! Odabrao je pravac prema središtu logorske vatre i nastavio put odme-
renim korakom. Povratka više nije bilo.
Ono što je te noći video i doživeo ostavilo je u njegovom sećanju neizbrisiv trag.
Sve je ličilo na čudnu, neuhvatljivu noćnu moru satkanu iz prizora i zvukova, bića i
oblika koji su pripadali i drugom vremenu i drugom mestu i koji nikada nisu pos-
tojali u njegovom svetu. Možda su tome doprineli noć i dim što se dizao iz stotina
umirućih vatri, možda su oni pomutili sva čula, pomračili um i izazvali jezomorna
snoviđenja.
Mali Vejlanin je vijugao kroz džinovski logor, krijući lice od svetlosti vatre, i
budno osmatrao okolinu. U izvesnim trenucima mu se činilo da ga je neprijatelj ot-
krio i hitro je potezao svoj mali lovački nož. Srce je ludački tuklo i dah napuštao
telo, ali je Flik bio spreman da se bori za slobodu po cenu života. Stražari i vojnici
su mu neprestano dolazili u susret; svaki put je očekivao da ga zaustave i izlože po-
gledima ostalih, ali bi oni svaki put mirno prošli pored njega ne zaustavljajući se i
ponovo ga ostavljali samog, sa strahovima i sumnjama.
Kada je prolazio pored grupe vojnika koji su razgovarali i šalili se, trljajući ruke
pred vatrom i pokušavajući da udahnu malo toplote koja ih je štitila od sve snažni-
jeg i sve hladnijeg noćnog vetra, neko bi mu od njih klimnuo glavom ili mahnuo
rukom. On je nastavljao put pognute glave, utonuo u plašt, i jedva primetno odvra-
ćao pozdrave. Strahovao je da ne napravi pogrešan pokret, da ne zađe na mesta ne-
pristupačna ili zabranjena, ali se ništa nije događalo i on je, neometan, nastavljao
put kao poslednji usamljenik.
Š Š
 Satima je lutao po ogromnom logoru, ali od Šie, Eventina i Mača od Šanare ni
traga. Slutio je da je zora blizu i već je počinjao da očajava. Prošao je pored bez-
brojnih vatri, prelazio pogledom preko mora usnulih tela i potpuno nepoznatih
lica. Svuda su se nalazili šatori obeleženi zastavama neprijateljskih vođa, i Gnoma i
Trolova, ali stražara pred njima nije bilo.
Prisluškivao je odlomke razgovora Gnoma i Trolova, nastojeći da pritom ne iza-
zove sumnju, ali trolski jezik mu je bio potpuno nepoznat a Gnomi su pričali o
glupostima i nevažnim sitnicama. Činilo se da niko ništa ne zna o nestalima i Maču,
da Šia i Eventin nikada nisu ni prišli logoru. Flik se pitao nije li Alanon ovoga puta
bio u strašnoj zabludi.
Pogledao je sa strahom u oblačno nebo. Nije bio siguran u vreme, ali je znao da
će noć potrajati još samo nekoliko sati. Odjednom ga je uhvatila panika – da li će
uopšte imati vremena da se vrati na mesto gde ga je čekao Alanon. Ali brzo je
odagnao navalu straha i samoga sebe ubedio da će mu nered pri buđenju logora u
zoru omogućiti da se iskrade i stigne do padina Zmajevih Zuba pre izlaska sunca.
Začuo je šum i pokret u mraku sa svoje desne strane i na svetlost vatre izbiše če-
tiri krupna trolska ratnika, naoružana do zuba. Mumlajući, prošli su pored užasnu-
tog Vejlanina koji se povuče u tamu, razmišljajući kuda idu tako u punoj opremi.
Ubrzo je prošao za njima, pored zamračenih šatora pred kojima se nisu zaustavljali.
Šatori su postajali sve češći i brojniji i imali su visoke, osvetljene svodove na ko-
jima su se ocrtavale siluete u pokretu. Usnulih vojnika bivalo je sve manje, a brojni
stražari šetali su između sjajnih vatri. Fliku je postajalo sve teže da ostane skriven
na jasnoj svetlosti, da izbegne razgovor i zaštiti se od opasnosti. Zato se još više
približio Trolovima i neposredno iza njih nastavio put kao da pripada istoj grupi.
Trolovi odjednom skrenuše ulevo, što automatski učini i Flik i nađe se pred du-
gačkim, niskim šatorom koji su čuvali drugi naoružani Trolovi. Nije imao vremena
ni da se vrati ni da se sakrije, pa je hrabro nastavio put kada se četvorka zaustavila.
Stražari nisu shvatili da se dešava nešto neuobičajeno i mirno su ga posmatrali u
prolazu dok se opet nije našao sam u mraku.
Zaštićen senkama, stao je kao ukopan, okupan znojem, kratka, teška daha. Imao
je toliko vremena da usput baci pogled u osvetljeni šator i u tom deliću sekunde
ugledao je u njemu crnokrilo čudovište, okruženo manjim prilikama Gnoma i Tro-
lova. Znao je da se pred njim nalazi jedno od onih stravičnih stvorova koji su ih lo-
vili na dugačkom putu u Paranor. Stajao je teško dišući i pokušavao da utiša divlje
udare srca i jezu koja se spuštala niz kičmu.
U tom brižljivo čuvanom šatoru događalo se nešto veoma važno. Možda su u
njemu bili Šia i Eventin, možda je u njemu bio i Mač, koji su čuvale sluge Gospo-
dara Vorloka. Misao je bila strašna i Flik je svoje slutnje morao da proveri. Vreme
je odmicalo i sreća ga je izgleda napuštala. Flik je sedeo na petama u mrklom mra-
ku i bespomoćno vrteo glavom. Zadatak je bio težak, nade na uspeh minimalne, ali
druge mogućnosti nije bilo. Ako se odmah vrati Alanonu, znaće isto toliko koliko
su znali i pre njegovog ulaska u logor i sav napor pokazaće se potpuno uzaludnim.
Ponovo je pogledao u nebo, kao da pokušava da na njemu nađe rešenje proble-
ma. Oblačni pokrivač zlokobno je visio između svetlosti meseca i zvezda i tame us-
nule zemlje. Noć je bila na izmaku. Flik se diže i obavi se ogrtačem. Možda je sud-
bina odlučila da pređe čitav ovaj opasni put samo zato da, bi bio ubijen u ovoj su-
ludoj igri... ali Šiin život zavisio je od njega, a možda i životi Alanona i ostalih. Tre-
balo je po svaku cenu saznati šta se dešava u šatoru. Polako, oprezno, krenuo je na-
pred.
Zora je stigla nenadano i njena nevesela svetlost obasjala je maglovito i tiho
nebo. Vreme se nije prolepšalo ispod Strelehejmskih Nizija, južno od neprobojnog
zida tame koji je nagoveštavao pohod Gospodara Vorloka. Ogromni kišni oblaci i
dalje su se zloslutno nadvijali nad zemljom. U podnožju zapadnog dela Zmajevih
Zuba neprijateljski stražari su napustili noćnu stražu i pošli da razbude logor Sever-
ne vojske. Alanon je mirno sedeo u okrilju stenovite padine, dugi, crni plašt vijorio
je na vetru pružajući malu zaštitu protiv ledenog vazduha i kišice koja se brzo pre-
tvarala u pljusak. Presedeo je tu celu noć, budna pogleda, tražeći u daljini bilo ka-
kav znak Flika Omsforda. Njegove su se nade polako gasile, dok je nebo postajalo
sve svetlije i neprijateljski logor počinjao da se budi. Pa ipak, čekao je i dalje, poku-
šavajući da se teši mišlju da je mali Vejlanin uprkos svemu nekako uspeo da prođe
kroz logor neotkriven i pronađe Šiu, elfskog kralja i Mač od Šanare, da mu je neka-
ko pošlo za rukom da se iskrade iz ruku neprijatelja i da pre zore pobegne u slobo-
du.
Logor se budio, šatori se rušili i pakovali, a ogromna ar mija u kolonama prekrila
je nepreglednu niziju poput džinovskog crnog pokrivača. Borbena mašina Gospo-
dara Vorloka krenula je lagano i neumitno ka istoku u pravcu Kerna. Gorostasni
Druid siđe sa osmatračnice i stade na mesto sa koga ga je čak i iz daljine mogao
opaziti mali Vejlanin. Ništa se nije čulo, ništa osim blagog vetra koji je duvao preko
visoke trave. Tamna prilika stajala je nepomično i samo su njene oči otkrivale tešku
gorčinu i jad.
Druid se lagano okrete i pođe na jug, stazom koja je vodila naporedo sa putem
kojim je marširala vojska. Ogromnim koracima brzo je prešao razdaljinu koja ga je
delila od te zahuktale horde. Kiša je pljuštala nad nepreglednom pustoši nizije koju
je Alanon ostavljao za sobom.

***

Menion Leah je pred samo svitanje stigao do krivudave reke Mer midon, na severu
ostr vskog grada Kerna. Alanon je bio u pravu kada je Princa upozorio na to da će
se sa mnogo muka probijati kroz neprijateljske linije. Izvidnice su se rasporedile u
krug oko logora i ispunile sve prostore i na zapadu do Mer midona i na jugu do
Zmajevih Zuba. Čitavo severno prostranstvo pripadalo je Gospodaru Vorloku.
Neprijateljske patrole kružile su neometano duž južnih granica visokih Zmajevih
Zuba, čuvajući prolaze preko opasnih visova. Balinor, Hendel i Elfi uspeli su da
naruše bezbednost jedne od tih neprijateljskih patrola u str mom klancu Kenon.
Menionu nije stajalo na raspolaganju okrilje planina i nije mogao da se u njima sa-
krije od Severnozemljaša. Kada je napustio Alanona i Flika, bio je primoran da ide
preko otvorene i travom obrasle ravnice koja se pružala južno od Mer midona. Noć
je bila oblačna i crna, tako da Menion nije video ni prst pred okom. Ali kao tragač i
lovac on nije imao premca u Južnoj Zemlji i zahvaljujući tome kretao se hitro i ne-
čujno kao mačka i ostao neprimećen od bezbrojnih neprijateljskih stražara.
Išao je ljut što ga je Alanon primorao da odustane od traganja za Šiom da bi Ba-
linora i narod Kalahorna upozorio na strašnu opasnost invazije, ljut što je ostavio
Flika samog sa tajanstvenim i nepredvidljivim Druidom. Nikada nije imao puno
poverenje u gorostasnog mistika, svestan činjenice da Alanon ljubomorno čuva za
sebe istinu o Maču od Šanare, da mnoge stvari krije od ostalih. Oni su učinili sve
što je Druid od njih tražio, slepo su mu verovali, i premda je on uvek bio u pravu,
oni ipak nisu našli Mač a izgubili su Šiu. I sada je, kao vrhunac nesreće, izgledalo da
Severna ar mija sa uspehom osvaja Južnu Zemlju. Jedino je pogranično kraljevstvo
Kalahorn bilo spremno da se odupre neprijateljskom pohodu. Videvši užasnu moć
i silu osvajača, Menion Leah nije shvatao kako će čak i legendarna Pogranična Legi-
ja uspeti da joj odoleva. Zdrav razum mu je govorio da postoji još neka nada da se
horde zaustave toliko koliko je potrebno da se vojske Elfa i Patuljaka ujedine sa
Pograničnom Legijom i krenu u protivnapad. Bio je ubeđen da je Mač od Šanare za
njih zauvek izgubljen i da je svako dalje traganje za čudesnim oružjem besciljno.
Poluglasno je opsovao kada je kolenom zakačio oštru ivicu kamenja, pa je svu
pažnju posvetio povredi zanemarujući razmišljanja o budućnosti. Kao vitki, crni
gušter kliznuo je nečujno niz padine Zmajevih Zuba, probijajući se kroz lavirint oš-
trog kamenja i stenja, sa mačem od Leaha i dugačkim tobolcem na leđima. Stigao
je u podnožje ne videvši nikoga, zastao i pogledom pokušao da prodre u tamu iz
koje nisu dopirali znaci života. Oprezno je krenuo preko travom obrasle nizije, os-
luškujući. Znao je da se stražari moraju nalaziti u neposrednoj blizini, ali nije uoča-
vao nijednog od njih.
Išao je izvesno vreme kroz mrak sa nožem u ruci i taman je počeo da se opušta
uveren da je nekako ipak uspeo da se prošunja kroz neprijateljske redove, kada je
začuo šumove. Ukopao se u mestu pokušavajući da otkrije njihov izvor, kada se iz
mraka začu tihi kašalj. Neki se stražar odao u pravom času i tako sprečio brđanina
da naleti pravo na njega.
Menion se spusti na zemlju i četvoronoške krete ka izvoru kašlja. Najzad su nje-
gove oštre oči otkrile nejasne obrise prilike pred njim. Stražar je bio Gnom, sudeći
po rastu. Menion sačeka da se stražar okrene i onda mu se nečujno približi. Munje-
vitim skokom baci se na iznenađenog neprijatelja i uguši mu krik u gvozdenom za-
grljaju. Vrh noža se zari u nezaštićenu glavu, iza samog uha i Gnom se bez svesti
sruči na tle. Brđanin nije oklevao, hitro je nastavio put kroz mrak, bežeći od ostalih
stražara. Sa isukanim bodežom krčio je put dok je noć sa svojim ledenim vetrom
neumitno proticala.
Na kraju je stigao do Mer midona, iznad grada Kerna čije su blede svetiljke već
bile na vidiku. Zaustavio se na vrhu manjeg uspona čija se padina postepeno spu-
štala prema severnoj obali brze reke.
Kada se Princ od Leaha uverio da u blizini nema nikoga, uspravio se i umorno
protegao bolne mišiće. Znao je da reku treba da pređe niže i izbegne plivanje u led-
ledenoj vodi. Kada stigne preko puta ostr va, naći će bez sumnje neki čamac koji će
ga prevesti u grad. Iscerio se hladnom vetru i prkosno pošao uz reku.
Nije stigao daleko kada je vetar svitanja naglo utihnuo i u iznenadnoj tišini se za-
čulo mr morenje. Bacio se na tle a vetar se opet vratio i zaglušio mu uši. A kada je
jutarnji povetarac utihnuo i po drugi put, on shvati odakle potiče čudno mr more-
nje. Bio je to prigušen zvuk ljudskih glasova koje je donosila reka. Brđanin dopuzi
do uspona, a zatim se diže i pod okriljem senki krete napred, naporedo sa rekom.
Glasovi su postajali jači, ali on nije mogao da razazna ni ko govori ni šta se govori.
Oprezno se uspuzao na vrh uspona, odakle ugleda grupu tamnih prilika pored
Mer midona.
Prvo što je ugledao bio je čamac navučen na obalu i privezan za nisko žbunje.
Pomislio je da je pitanje prevoza rešeno, ali je istog trenutka tu ideju odbacio. Po-
red čamca stajala su četiri krupna, naoružana Trola i razgovarala sa petom, manjom
i vitkijom prilikom po čijoj se odeći moglo zaključiti da je reč o stanovniku Južne
Zemlje.
Menion ih je pažljivo posmatrao, pokušavajući da razazna lica. Posebno ga je in-
teresovao Južnozemljaš, ali mu se pri nejasnoj svetlosti činilo da ga nikada nije
sreo. Mala crna brada zaklanjala je mršavo, usko lice neznanca koji je, dok je govo-
rio, bradicu trljao kratkim ner voznim pokretima.
Onda je Princ od Leha ugledao još nešto. Nedaleko od grupe nalazio se veliki
zavežljaj uvijen u težak ogrtač i čvrsto vezan. Menion ga je sumnjičavo osmatrao,
pitajući šta se u njemu krije. Na njegovo najveće zaprepašćenje, zavežljaj poče da se
miče, jedva primetno ali dovoljno da brđanin shvati da je u njemu živo biće. Na-
prezao se grozničavo da smisli način na koji bi se približio grupi, ali je shvatio da je
za to suviše kasno. Trolovi i stranac su se upravo rastajali. Jedan od Trolova priđe
tajanstvenom zavežljaju i nehajno ga prebaci preko širokih ramena. Neznanac pri-
đe čamcu, odveza ga i uđe u njega. Na tihoj površini reke začu se šum vesala. Ono
nekoliko reči oproštaja uveriše Meniona da su nepoznati govorili o situaciji koju
čvrsto drže u rukama. Poslednje uputstvo sa čamca što se udaljavao brzim vodama
reke bilo je da će uskoro dobiti vesti o Princu.
Menion se skloni sa vlažne trave, prateći pogledom mali čamac i čoveka u nje-
mu. Svitalo je, ali je zora dolazila u obliku maglovitog sivila koje je onemogućavalo
vidljivost gotovo u istoj meri kao i noć. Nebo je bilo prekriveno niskim kumulusi-
ma koji su zemlji pretili svojim padavinama. Spremala se teška kiša, vazduh je već
bio ispunjen vlagom i oštrom izmaglicom koje su kroz brđaninovu odeću prodirale
do kostiju i mrzle kožu. Ogromna Severna vojska je sigurno već marširala prema
ostr vu-gradu Kernu, u koji će verovatno stići oko podneva. Menionu Leahu je pre-
ostajalo malo vremena – trebalo je upozoriti njegove građane na opasnost koja im
preti. Narod je trebalo najhitnije evakuisati i prebaciti u Tirsis ili čak u neki dalji
grad na jugu. Bio je poslednji trenutak da se Balinor upozori na zlo u pohodu, da
se Pogranična Legija okupi i suprotstavi neprijatelju dok u pomoć ne stignu Elfi i
Patuljci.
Princ od Leaha je znao da više nema vremena za razmišljanje o čudnom susretu
kojem je maločas slučajno prisustvovao. Čekao je da Trolovi krenu svojim putem –
noseći živi zavežljaj, oni su pošli ka usponu na desnoj strani. Menion je bio uveren
da je neznanac sa bradicom nekoga zarobio i sada ga predao u ruke vojnicima Se-
verne ar mije. Noćni sastanak bio je unapred dogovoren i zarobljenik isporučen iz
razloga koje su znali samo učesnici. Ali ako su se i stranac i njegovi saveznici toliko
trudili, zarobljenik je morao biti dragocen za njih, a to znači i za Gospodara Vorlo-
ka.
Menion je pratio pogledom Trolove koji su nestajali u jutarnjoj magli, razmišlja-
jući da li bi trebalo da se umeša u tu stvar. Alanon mu je poverio presudan zadatak,
zadatak koji je mogao da spase hiljade života. Nije bilo vremena za divlje igre u ne-
prijateljskoj zemlji da bi se zadovoljila lična radoznalost, pa makar to značilo pre-
pustiti im... Šia! Zar nije moguće pretpostavka da u tom zavežljaju leži Šia?! Misli su
se rojile i on je u sledećem trenutku doneo neopozivu odluku. Šia je bio ključ svih
problema, iako su postojali i najmanji izgledi da je on taj zarobljenik – Menion je
bezuslovno morao pokušati da ga spase.
Skočio je i potrčao u pravcu severa, u pravcu odakle je i došao, trudeći se da ide
naporedo sa Trolovima. U gustoj magli bilo je teško odrediti pravac, ali Menion
nije imao vremena i za takve brige. Znao je da će biti veoma teško oteti zarobljeni-
ka četvorici do zuba naoružanih ratnika, čija se snaga nije mogla meriti sa brđani-
novom. Osim toga, postojala je opasnost da ponovo zađe u redove neprijateljske
straže. Ako Trolove ne zaustavi pre tih linija, spasa mu nema. Jedina mogućnost da
oslobodi zarobljenika bila je da sebi obezbedi slobodnu odstupnicu prema Mer mi-
donu. Menion oseti prve kapi kiše na licu i potrča još brže, dok je svuda oko njega
i nad njim zlokobno gr melo i vetar počinjao da fijuče. Očajnički je pokušavao da
kroz niske oblake magle i vlage nazre bilo kakav znak onih za kojima je krenuo.
Ubeđen da je bio suviše spor i da ih je promašio, on jurnu kao strela preko travom
obrasle ravnice. Kiša ga je tukla po licu i očima zaslepljujući ga i primoravajući ga
da zastaje i briše tople mlazeve kiše i znoja. Odmahivao je glavom u nemoćnoj
srdžbi – nije mogao da izgubi Trolove i njihov plen, oni su se morali nalaziti u bli-
zini!
Tog trenutka je iz magle iskrsla trolska četvorka. Menion je pogrešno procenio
rastojanje, požurio je i prešao ih. Sručio se bez daha iza gustog žbunja i posmatrao
kako mu se neprijatelj približava. Ako nastave put u istom pravcu, proći će pored
guste gomile šiblja nedaleko od mesta na kome se nalazio. On izađe iz skloništa i u
magli izgubi Trolove iz vida. Ako su primetili taj skok u maglu, sačekaće ga kod
šiblja. Ali ako nisu, on će im na tom mestu postaviti zasedu. Dotrčao je do šipraga
i provirio kroz granje.
U pr vom trenutku video je samo maglu i kišu, ali se odmah zatim iz sivila poja-
više četiri zdepaste prilike i uputiše se u pravcu njegovog skloništa. On zbaci sa
sebe lovački ogrtač natopljen jutarnjom kišom. Kada oslobodi zarobljenika, biće
mu potrebna sva brzina da bi pobegao od teških Trolova, a ogrtač bi ga u trku
samo ometao. Skide potom i teške lovačke čizme, stavi pored sebe mač od Leaha,
namesti veliki tobolac i iz njega izvuče dve dugačke, crne strele. Trolovi su se brzo
približavali, dvojica po dvojica, a jedan je iz pr voga reda nosio uvezanog zarobljeni-
ka. Prišli su bezbrižno skrivenom Menionu, ubeđeni da suvereno vladaju celom
oblašću. Menion se uspravi, osloni o koleno i ubaci crnu strelu u luk.
Bezbrižni Trolovi su stigli do šiblja u trenutku kada je prva strela izletela uz oštar
fijuk i zarila se u snažno mišićavo telo Severnozemljaša koji je nosio zavežljaj. Uz
urlik bola i besa, Trol ispusti teret i pade, uhvativši se obema rukama za ranjenu
nogu. U trenutku zbunjenosti i iznenađenosti, Menion odape i drugu strelu u rame
drugog Trola iz pr vog reda.
Ne oklevajući ni trenutka, okretni brđanin izlete iz skloništa i napade zabezeknu-
te neprijatelje, vitlajući mačem od Leaha uz borbeni poklič. Trolovi zaboraviše na
zarobljenika i hitri napadač zgrabi zavežljaj i prebaci ga preko ramena pre nego što
su Severnozemljaši uspeli da dejstvuju. Zario je mač u mišicu najbližem Trolu i put
ka Mer midonu bio je otvoren!
Dva trolska ratnika, od kojih jedan nepovređen a drugi lako ranjen, poleteše u
poteru za njim. Teški oklopi, oružje i zdepasta tela usporavali su gonioce, ali su se
oni ipak kretali brže nego što se Menion nadao. Bili su, osim toga, snažni i odmor-
ni, za razliku od njega koji je bio i umoran i iscrpljen. I bez ogrtača i čizama, vitki
brđanin nije mogao da trči brzo jer je nosio zavežljaj sa nepoznatim zarobljenikom.
Pljusak je bivao sve jači, odeća se lepila uz telo koje je bolelo i malaksavalo od na-
pora. Visokim skokovima prelazio je Menion Leah travom obraslu ravnicu, ali su
bose noge na mokroj i klizavoj travi postajale sve nesigurnije. Nekoliko puta je po-
srnuo i pao na kolena, ali se brzo dizao i nastavljao trku.
 Skriveno stenje i bodljikavo bilje u visokoj travi sekli su mu gole noge koje su
sve jače kr varile. Ali on nije osećao bol i jurio je uporno dalje. Široka nizija bila je
jedini svedok te neobične potere po kiši i vetru, trke naoružanih lovaca i divljači
nalik na senku. Trka je ubrzo postala ogledanje na život i smrt, poslednje iskušava-
nje snage i duha mladog Princa od Leaha.
Vreme je prestalo da teče za letećeg brđanina koji je od svojih nogu tražio hitar
pokret iako su mišići već davno prekoračili granice izdržljivosti. Ali kako se reka
još nije pojavljivala, Menion se više nije ni osvrtao da vidi da li su mu Trolovi za
petama. Osećao je njihovu prisutnost, čuo njihovo dahtanje... morali su biti veoma
blizu i on je morao da trči mnogo brže! Morao je da stigne do reke i oslobodi Šiu...
U svom beskrajnom umoru i nesvesno je o stvorenju u zavežljaju mislio kao o
svom prijatelju. Po nejasnim oblicima zaključio je da je nepoznati zarobljenik ni-
skog rasta i nežne građe. Zašto da onda to ne bude Šia Omsford, mali Vejlanin?
Svezani i umotani sužanj bio je budan i neprekidno se vrpoljio, mumlajući nera-
zumljive reči na koje je Menion odgovarao kratkim uveravanjima da će se obojica
uskoro naći na slobodi i u bezbednosti.
Kiša je pljuštala takvom žestinom da je bilo apsolutno nemoguće videti prst
pred okom. Ravnica se postepeno pretvarala u močvaru. Onda se Menion Leah sa-
plete o nevidljivo korenje i prući se koliko je dug u blatnjavu travu, a njegov drago-
ceni zavežljaj pade pored njega. Ranjav i iznuren, brđanin se uspravi četvoronoške,
sa isukanim mačem i obazre se spreman da se suoči s a progoniteljima. Ali na svoje
veliko olakšanje shvati da njih nigde nema. U pljusku i gustoj magli izgubili su ga
trenutno iz vida, ali će ga ubrzo ponovo naći i onda... Menion zavrte glavom da bi
sa očiju stresao kapi kiše i umor i dopuzi do zavežljaja u kojem se skrivao zaroblje-
nik. Ma ko bio u tom izgužvanom ogrtaču, morao je imati dovoljno snage da trči
pored Meniona koji teret više nije bio u stanju da nosi.
Nespretno, gotovo nesvesno, brđanin preseče mačem veze na svežnju. To mora
biti Šia, mislio je grozničavo, to mora biti Šia! Trolovi i bradati stranac uložili su su-
više napora i truda u svoju tajnu misiju... Veze su pucale... To mora biti Šia! Teški
ogrtač se rastvori i osoba u njemu duboko udahnu hladan vazduh.
Iznenađeni Menion Leah obrisa kišne kapi sa zaslepljenih očiju i netremice poče
zuriti u oslobođenika. Osoba koju je spasao bila je žena!
 12.
Širl Ravenlok

Žena! Zašto su Severnozemljaši oteli ženu?! Menion je piljio u svetle, plave oči koje
su ga, nesigurne, posmatrale. Zarobljenica u svakom slučaju nije bila obična žena –
bila je čudesno lepa; potamnela od sunca, koža se zategla preko tananih crta okru-
glog lica; vitko, nežno telo bilo je obavijeno raskošnom svilom, a kosa...! Menion
Leah još nikada nije video nešto tako. Iako mokra i pripijena uz lice, devojčina kosa
spuštala se preko ramena u raskošnoj riđoj divoti. Gledao je jedno vreme u nju kao
u priviđenje, a onda ga jak bol u nogama podseti na stvarnu situaciju i opasnost
koja im oboma preti.
Brzo se uspravi, osećajući kako ga savlađuje žestoki val umora i preti mu nesves-
ticom. Divlje se borio sa mučninom i za to vreme se kao pijanica klatio tamo-amo,
oslanjajući se o veliki mač. Uplašeno lice devojke – jer ona je verovatno još bila de-
vojka – stajalo je nepomično pred njim u sivoj magli. Odjednom, devojka mu pritr-
ča i, obuhvativši ga čvrsto obema rukama, poče mu govoriti tihim, umilnim gla-
som, na šta je on beslovesno klimao i odmahivao glavom.
– Sve je u redu, dobro se osećam. – Reči je izgovarao nekim neobičnim, muklim,
tuđim glasom. – Trči ka reci, moramo što pre stići u Kern.
Krenuli su kroz maglu i kišu, spotičući se i klizajući po glatkoj travi. Menion je
osećao kako mu se misli bistre i snaga vraća; devojka je išla uz njega, držeći ga obe-
ma rukama ispod mišice, pridržavajući ga i oslanjajući se u isti mah. Menion je
osmatrao okolinu ali nije nazirao Trolove za koje je bio siguran da su u blizini.
Tada oboje začuše novi zvuk, potmulu jeku reke Mer midon.
Posle nekoliko trenutaka stigli su na vrh malog uspona. Brza reka je odavno po-
plavila ravne obale i sve je više rasla. Menion nije imao pojma gde se nalaze u od-
nosu na Kern: ako reku pređu na pogrešnom mestu, mogu promašiti ostr vo i pasti
pravo u ruke neprijatelju. Devojka je, čini se, shvatila koji ga problem muči; uzela
ga je za ruku i povela niz reku. Menion joj se prepustio bez reči. Kiša je jenjavala i
magla se dizala. Nevreme će uskoro proći, vidljivost će biti veća i njihovi uporni
gonioci će ih otkriti, brzo i lako.
Menion nije znao koliko ga je dugo mlada žena vodila niz obalu, ali je odjednom
zastala i brzim pokretom pokazala mali čamac. Brđanin prebaci mač na leđa i oboje
se čamcem otisnuše u brze vode Mer midona. Reka je bila ledena i užasna hladnoća
kojom su ih zasuli penušavi talasi sledila je Meniona do kostiju. Veslao je divlje bo-
reći se sa strujom koja ih je nosila niz reku i svakog trenutka pretila da prevrne ča-
mac. Bila je to bespoštedna borba čoveka i reke, bespoštedna i beskonačna; Meni-
onu Leahu se sve zavrte pred očima i on izgubi svest.
Šta se dalje dogodilo nikada mu nije bilo jasno. Iznenada je osetio ruke koje su
ga iz čamca prenosile na travom obraslu obalu, gde je potpuno obamrlo. Još jed-
nom je čuo nežni devojčin glas, a onda je sve oko njega potonulo u mrak. Menion
Leah se s vremena na vreme budio iz te duboke tame i sna, podstaknut osećanjem
opasnosti koje ga je nagonilo da ustane i odupre se. Ali iscrpljeno telo bilo je ne-
moćno da odgovori zahtevima svesti i on ponovo potonu.
Kada se probudio, kiša je iz sivog neba sipila lagano i uporno. Ležao je u toplom
i udobnom krevetu, odmoran i presvučen, sa zavojima na nogama. Kišne kapi su
jednolično udarale po staklima zatvorenih prozora kroz koje je prodirala svetlost
dana. Lenjo je prešao pogledom po lepoj i ukusno nameštenoj sobi i odmah shva-
tio da nije u kući prosečnog građanina nego u nekom dvorcu. Pošto je primetio
obeležja kraljeva Kalahorna, brđanin je ležao mirno i dugo posmatrao lepu odaju,
želeći da razbije san i razbistri misli. Kada je ugledao suvu odeću na stolici pored
kreveta, odlučio je da ustane i obuče se, ali se u tom trenutku vrata otvoriše i na
njima se pojavi starija dvorkinja sa poslužavnikom hrane koja se pušila. Klimnula je
učtivo glavom i osmehnula se, prišla krevetu i stavila poslužavnik brđaninu u krilo;
pošto Mu je namestila jastuke, ponovo se osmehnula i rekla da jede, žena se okre-
nula i izašla iz sobe, tiho zatvorivši vrata za sobom...
Menion je jeo polako i sa uživanjem, i osećao kako mu se snaga vraća. Tek kada
je pojeo pola obroka, palo mu je na pamet da ništa nije okusio puna dvadeset i četi-
ri časa, možda čak i duže. Ponovo se kroz prozor zagledao u kišu, pitajući se da li
je to još onaj dan kada je izgubio svest ili možda već sledeći...
U magnovenju se setio zašto je došao u Kern – da upozori stanovnike na opas-
nost koja mu preti od osvajačke vojske Severne Zemlje. Šta ako je zakasnio?! Sedeo
je u krevetu sleđen tom mišlju, sa viljuškom u vazduhu, kada su se vrata otvorila po
drugi put. U sobu je ušla mlada žena koju je spasao iz trolskog zarobljeništva; od-
morna, sveža, obučena u lepršavu haljinu živih boja, sa dugim upletenim riđim viti-
cama, sva blistava na sivoj svetlosti tmurnog dana. Bila je sasvim sigurno najčudes-
nija žena koju je Princ od Leaha ikada sreo. Setivši se viljuške u vazduhu, on je
spusti na poslužavnik i osmehnu se svojoj lepoj gošći. Ona zatvori vrata i ljupko
priđe krevetu. Lepa je, neverovatno lepa, pomisli Menion opet. Zašto su je oteli?
Da li Balinor nešto zna o njoj? Mlada žena je stajala pored kreveta, gledajući ga du-
bokim svetlim očima.
– Dobro izgledaš, Prinče od Leaha – osmehnu se ona. – Odmor i jelo učinili su
svoje.
– Otkud znaš ko sam...?
– Tvoj mač nosi oznake i obeležja Kralja od Leaha, toliko znam. A ko bi drugi,
ako ne njegov sin, nosio to oružje? Ali ne znam kako ti je ime.
 – Menion – odgovori brđanin, iznenađen činjenicom da devojka zna za njegovu
malu i uglavnom nepoznatu kraljevinu.
Mlada žena mu ispruži nežnu, od sunca potamnelu ruku, i sva ozarena steže nje-
govu.
– Ja sam Širl Ravenlok i ovo je moj dom, Menione. Stigao si u grad Kern! Da
nije bilo tvoje hrabrosti, više ga nikada ne bih videla. Zbog toga ću ti biti večno za-
hvalna i tvoj prijatelj za sva vremena. Ali, mi možemo da razgovaramo i uz jelo.
Ona sede na krevet i rukom pokaza Menionu da nastavi sa jelom. On ponovo
podiže viljušku i ponovo se seti invazije. Viljuška mu ispade iz ruke i sa treskom
pade na poslužavnik.
– Moraš odmah da obavestiš Tirsis i Balinora! Počela je invazija iz Severne Zem-
lje! Iznad Kerna se ulogorila silna vojska koja samo čeka da...
– Znam, sve je u redu – brzo odgovori Širl, stavivši prst na usne. – Ti si i u snu
govorio o opasnosti, upozorio si nas na nju pre nego što si izgubio svest. Poruka je
već otišla u Tirsis. Palans Bukhanah vlada u odsustvu brata, a stari Kralj je još uvek
teško bolestan. Kern užurbano priprema svoju odbranu, ali u ovom trenutku ne
preti neka velika opasnost. Reka Mer midon je od kiša strašno narasla i poplavila
obale, tako da je svaki prelaz veće vojske isključen. U bezbednosti smo, a pomoć će
brzo stići.
– Balinor je morao stići u Tirsis još pre nekoliko dana – uznemiri se Menion. –
Šta je sa Pograničnom Legijom? Da li je ona mobilisana?
Devojka ga pogleda iznenađeno i on shvati da ona ništa ne zna ni o Balinoru ni
o Legiji. Naglo je odgurnuo poslužavnik i iskočio iz kreveta. Za njim se digla i Širl,
pokušavajući da smiri uzbuđenog brđanina.
– Ti, Širl, možda misliš da si bezbedna na ovom ostr vu, ali ja ti jemčim da je sva-
ki minut dragocen za sve nas! – uzviknu Menion, prilazeći svojoj odeći. – Svojim
očima sam video kolika je ta vojska i nju u strašnom pohodu neće sprečiti nikakva
poplava! Što se tiče pomoći, na nju uopšte ne treba računati, osim ako se ne dogo-
di neko čudo.
Tek onda je shvatio da se svlači pred mladom ženom; pokazao joj je rukom vra-
ta, ali ona zavrte glavom i okrete mu leđa.
– Zašto su te oteli? – upita Menion oblačeći se navrat-nanos. – Ne znam zašto
bi Severnozemljašima bila tako dragocen plen, osim zbog činjenice da si izuzetno
lepa žena.
On se šeretski osmehnu i namah se pojavi nekadašnji Menion Leah, onaj koga je
Flik prezirao i u koga nije imao nimalo poverenja. Iako joj nije video lice, brđanin
je bio siguran da je Širl pocr venela do ušiju.
– Ne sećam se tačno šta se dogodilo – začuo se odgovor posle kraćeg ćutanja. –
Spavala sam. Probudila me je buka u sobi, neko me je zgrabio i izgubila sam svest
– mislim da su me snažno udarili ili... Ne, sada sam se setila – stavili su mi pod nos
krpu natopljenu nekom tečnošću od koje mi je stao dah. Kada sam došla sebi, leža-
la sam na pesku pored reke Mer midon, mislim bar da je bio Mer midon. Znaš i sam
kako sam bila zavijena i vezana. Ništa nisam videla, ništa čula... To jest, slušala sam
neki govor koji nisam razumela. Da li si ti nešto video?
Menion odmahnu glavom i sleže ramenima.
– Ništa naročito – dodade on, setivši se da devojka stoji okrenutih leđa. – Neki
čovek te je doneo preko reke u čamcu i predao te četvorici Trolova. Čoveka nisam
jasno video, ali bih ga sigurno prepoznao u sledećem susretu. Zašto mi ne odgovo-
riš na prvo pitanje – kome je išlo u račun da te otme? Možeš da se okreneš, obu-
kao sam se.
Mlada žena se poslušno okrete i priđe mu, radoznalo gledajući kako navlači viso-
ke lovačke čizme.
– U meni teče kraljevska krv, Menione – mirno odgovori Širl. Menion ostavi čiz-
me i diže pogled. Od početka mu je bilo jasno da nije obična građanka Kerna, a to
je dokazivala i činjenica da poznaje grb Leaha. Možda je u tom odgovoru ležalo i
objašnjenje njene otmice.
– Moji preci su bili kraljevi Kerna, a jedno vreme i kraljevi čitavog Kalahorna,
pre nego što su pre sto godina na vlast došli vladari Bukhanasi. Ja sam... pa, moglo
bi se reći, princeza in absentia. – Ona se od srca nasmeja a Menion se nasmeši. –
Moj otac predvodi savet koji upravlja unutrašnjim poslovima Kerna. Naš vladar je
Kralj Kalahorna, ali u našoj prosvećenoj monarhiji, kako se obično govori, Kralj se
retko meša u posao saveta. Njegov sin Palans je zaljubljen u mene i nije nikakva
tajna da želi da se sa mnom oženi. Zbog toga verujem... da bi neki neprijatelj mo-
gao da mi poželi zlo.
Menion klimnu glavom i oseti čudno predosećanje. Palans nije mogao da nasledi
presto Kalahorna dok je Balinor živ i zdrav. Zbog čega bi neko traćio vreme vršeći
pritisak na mlađeg sina, osim ako nije siguran u to da starijeg više nema? Ponovo se
priseti da Širl ništa ne zna o dolasku Princa od Kalahorna, iako je on morao stići u
Tirsis još pre nekoliko dana. Događaj je bio dovoljno značajan da se pročuje po ce-
loj zemlji.
– Koliko sam dugo spavao, Širl? – upita usplahireno.
– Skoro čitav dan. Bio si potpuno iscrpljen kada su nas izvukli iz Mer midona
juče ujutro i smatrala sam da ti je dug san neophodan. Pošto si nas već upozorio...
– Izgubili smo puna dvadeset četiri časa! – uzviknu ljutito Menion. – Da kiša
nije sve vreme padala, Kern bi već bio osvojen! Moramo smesta da dejstvujemo, ali
kako... Širl, gde ti je otac, gde je savet? Moram odmah da razgovaram sa njima! – I
kako je mlada žena oklevala, on je snažno zgrabi za ramena. – Ništa ne pitaj, učini
ono što ti kažem. Gde su prostorije saveta? Brzo me odvedi tamo!
Menion je uhvati za ruku i gurnu je kroz vrata u dugački hodnik. Zajedno su tr-
čali kroz pustu kuću i kroz ulazna vrata izašli u prostran vrt oivičen dr većem i oku-
pan blagom kišom. Neke staze bile su delimično pokrivene, pa ovoga puta nisu po-
kisli do gole kože. Dok su išli ka dvorani saveta, Širl ga zapita zašto je došao u ovaj
deo zemlje. Menion joj odgovori neodređeno, ne želeći da pomene Alanona i Mač
od Šanare. Imao je poverenja u devojku, ali ga je Alanonovo upozorenje na tajnost
sprečavalo da joj se poveri. Kratko je odgovorio da je došao zato da bi Balinoru
pomogao u pripremama za odbranu od invazije Severne Zemlje. Širl je priču pri-
hvatila bez pogovora i on se oseti krivim što je laže. Ali kako mu Alanon nikada
nije rekao celu istinu, možda je znao i manje nego što je zamišljao.
Stigli su pred zgradu saveta: dvorane su bile smeštene u visokom zdanju od ka-
mena, okruženom stubovima i zasvođenim prozorima. Stražari su u dokolici stajali
pred ulazom i nisu ih zaustavili, Menion i Širl su uleteli u zgradu i krenuli uz zavoji-
te stepenice dugim hodnicima sa visokim tavanicama. Savet se sastajao u odajama
na četvrtom spratu. Kada su stigli do ogromnih dr venih vrata, Širl reče Menionu
da će ocu i ostalim članovima saveta preneti njegovu želju da sa njima razgovara.
Brđanin nevoljno pristade da čeka. Širl uđe u dvoranu, a on ostade da stoji u hod-
niku, osluškujući prigušene glasove. Kiša je dobovala u jednoličnom ritmu po stak-
lu prozora koji su gledali u vrt.
Izgubivši se za trenutak u tišini i spokojstvu drevne zgrade, Menion u mislima
vide lica svojih prijatelja, pitajući se sa tugom šta se sa njima dogodilo posle Para-
nora. Možda se više nikada neće svi naći na okupu, ali on svakako neće zaboraviti
njihovu hrabrost i sve žrtve kojima se sada toliko ponosio. Sa gordošću se sećao
opasnosti sa kojima su se sukobljavali i koje su pobeđivali. Čak je i nesigurni Flik
Omsford ispoljio srčanost i čvrstinu koje Menion od njega nikada ne bi očekivao.
A šta je sa Šiom, njegovim najboljim i najstarijim prijateljem? Vrteo je glavom
misleći na izgubljenog druga. Nedostajali su mu Šiina tvrdoglavost, praktičnost i
čudna, zastarela shvatanja. Činilo se da Šia ne uočava promene, pa ni takve kakva je
pokret sunca od istoka prema zapadu, da ne shvata da se i zemlja i ljudi razvijaju i
da se ratovi prošlosti polako zaboravljaju. Šia je verovao da se prošlosti mogu okre-
nuti leđa i da se bez nje može graditi novi svet budućnosti, ne razumevajući koliko
je ta budućnost povezana sa prošlošću i koliko su u tom isprepletenom tkivu doga-
đaji i ideje nerazlučivi. Mali Vejlanin je na neki svoj način bio deo doba koje je pro-
lazilo i njegova su shvatanja bila ostatak jučerašnjice a ne obećanje sutrašnjice.
Kako je čudno, kako je neverovatno čudno sve to izgledalo, pomisli iznenada Me-
nion, stojeći usred hodnika, nepokretan, sa pogledom izgubljenim u dubini visokog
kamenog zida. Šia i Mač od Šanare – bića i stvari jednog doba koje je lagano ali si-
gurno odumiralo. A ipak, baš oni su bili nada budućih dana, ključ života.
Iza brđanina se otvoriše teška vrata i misli mu prenu Širlin blagi glas. Izgledala je
sićušna i ranjiva na tom ogromnom, masivnom dovratku, a lice joj je bilo uznemi-
reno i prelepo. Nije bilo nimalo čudno što je Palans Bukhanah želeo baš ovu divnu
devojku za ženu. Menion joj priđe i uze toplu, nežnu ruku u svoju. U veliku i sve-
čanu dvoranu za savetovanje ušli su zajedno. Dvadesetak ljudi sedelo je za dugač-
kim, uglačanim dr venim stolom, a njihova lica su na neki čudan način ličila jedno
na drugo. Svi su bili stari i mudri, verovatno i odlučni i razložni: strpljivo su čekali
da im se brđanin obrati. Samo su oči odražavale strah koji se krio iza mirne spoljaš-
nosti – strah za grad i njegove građane. Starci su dobro znali šta će Severna vojska
učiniti kada kiše prestanu da padaju i kada se vode Mer midona povuku i obale se
isuše na vrelom suncu. Menion Leah stade pred njih zajedno sa Širl Ravenlok.
Biranim rečima opisao je neprijateljske snage na čijem je čelu stajao Gospodar
Vorlok. Ispričao je, delimično, dugo putovanje u Kalahorn, govoreći o Balinoru i
ostalim članovima čete obrazovane u Kulhavenu, koji su se razišli u sve četiri zem-
lje. Nije pominjao Mač i Šiino tajanstveno poreklo, a ni Alanona, jer je savet treba-
lo izvestiti samo o činjenicama vezanim za opasnost koja preti Kernu. Izlaganje je
završio molbom da učine sve i narod spasu dok za to još ima vremena, da odmah
evakuišu grad dok sve odstupnice ne budu presečene. Osetio je odjednom neko
čudno zadovoljstvo. Mnogo šta je stavio na kocku da bi ih upozorio na nesreću i
pripremio za borbu. Da nije stigao u Kern, oni bi možda propali, možda im se ne
bi ni ukazala mogućnost da pobegnu i spasu se. Za Princa od Leaha je bilo od
ogromne važnosti to što je sa punom odgovornošću obavio povereni zadatak.
Uz uzvike ljutine i straha, uzbuđeni članovi saveta zasuše ga pitanjima sa svih
strana. Menion je odgovarao brzo, nastojeći da ostane miran dok ih je uveravao da
je Severna vojska odista tako silna kako je opisao i da je opasnost od napada izves-
na. Postepeno su se zaprepašćenje i uzbuđenje pretvarali u staloženiju raspravu o
mogućnostima odbrane. Neki savetnici su smatrali da bi grad trebalo braniti dok
Palans Bukhanah ne dođe sa Pograničnom Legijom iz Tirsisa, ali je većina tvrdila
da će osvajačka vojska, čim za dan dva kiše prestanu da padaju, lako preći na ostr-
vo i zateći grad bez odbrane. Menion je bez reči slušao većanje saveta, procenjujući
u sebi sve mogućnosti za akciju. Na kraju se sedi čovek, koga je Širl predstavila kao
svog oca, obratio Menionu, povukavši ga u stranu na razgovor u četiri oka.
– Da li si video Balinora, mladiću? Znaš li gde bismo ga mogli naći?
– Morao je stići u Tirsis još pre nekoliko dana – zabrinuto je odgovorio Menion.
– Otišao je tamo da bi mobilisao Legiju i pripremio zemlju na borbu protiv osvaja-
ča. Bio je u pratnji dva rođaka Eventina Elesedila.
Starac se namršti i zavrte glavom. Na licu mu se ogledala duboka uznemirenost.
– Moram ti reći, Prinče od Leaha, da je situacija očajnija nego što izgleda. Kralj
Kalahorna, Rul Bukhanah, pre nekoliko nedelja se teško razboleo i stanje njegovog
zdravlja se nikako ne popravlja. Kako je Balinor u to vreme bio na putu van zem-
lje, kraljev mlađi sin preuzeo je očeve dužnosti. Palans je oduvek bio neuravnote-
žen, a u poslednje vreme postao je i nastran. Jedna od pr vih stvari koje je učinio
bilo je da raspusti Pograničnu Legiju.
– Raspustio je Legiju?! – kriknuo je Menion, preneražen. – Zašto, za ime...?
 – Ona je, po njegovom mišljenju, nepotrebna – nastavi njegov sagovornik. – Le-
gionare je zamenio šačicom svojih ljudi. Mlađi Princ je oduvek smatrao da živi u
senci svoga brata, a po Kraljevoj izričitoj naredbi, Pogranična Legija bila je pod ne-
posrednom Balinorovom komandom. Palans je znao da će legionari ostati verni
prestolonasledniku, a nije nameravao da u slučaju očeve smrti presto prepusti bra-
tu, što je javno svuda i govorio. Komandanti Pogranične Legije i nekoliki Balinoro-
vi bliski saradnici su uhvaćeni i bačeni u tamnicu, a sve je to obavljeno lukavo i u
tajnosti da se narod ne bi suprotstavio. Naš novi Kralj je za savetnika postavio čo-
veka po imenu Stenmin; taj zli mistik i opasna varalica brine se isključivo za ostva-
renje svojih ciljeva i ambicija i duboko je ravnodušan prema sudbini naroda, pa i
Palansa Bukhanaha. Ne vidim kako se možemo suprotstaviti invaziji kada su nam
vođe u razdoru. Nisam čak siguran ni u to da ćemo Princa ubediti u opasnost sve
dok se neprijatelj ne stvori pred otvorenim gradskim kapijama!
– Balinor je, znači, i sam u velikoj opasnosti – reče Menion muklo. – Otišao je u
Tirsis i ne znajući da mu je otac bolestan i da mu je brat preuzeo vlast. Moramo
odmah stupiti u vezu sa njim!
Članovi saveta su iznenada skočili na noge, vičući i raspravljajući o tome šta bi
trebalo učiniti da se spase Kern, grad osuđen na propast, Širlin otac ostavi Meni-
ona i pridruži se uzbuđenim saradnicima. Menion je jedno vreme slušao raspravu,
a onda je svu pažnju preneo na visoke zasvođene prozore i veličanstveno nebo.
Ono više nije bilo ni tako sivo ni tako tamno kao ranije, i kiša je postajala sve slabi-
ja. Do sutra će bez sumnje prestati da pada i neprijateljske snage ulogorene na su-
sednoj obali Mer midona pokušaće da pređu preko reke. Bez jake, dobro organizo-
vane vojske koja bi branila grad, stanovnici će biti poklani i pokošeni, Kern će za
nekoliko minuta biti osvojen. Odjednom se setio rastanka sa Alanonom, razmišlja-
jući šta bi maštoviti Druid učinio da se nalazi na njegovom mestu. Situacija je bila
beznadežna. Tirsisom je vladao neuravnotežen, ambiciozan uzurpator, Kern nije
imao vođe, njegovi savetnici su, razbijeni i nesigurni, u beskonačnost raspravljali o
koracima koje je već odavno trebalo preduzeti. Menion oseti kako ga obuzima
gnev. Bilo je pravo ludilo odlagati akciju i dalje!
– Saslušajte me, savetnici! – Njegov je glas odjeknuo poput besnog urlika i odjek
se odbio o stare kamene zidove tako snažno da se glasovi kernskih savetnika pre-
tvoriše u šapat. – Ne samo Kalahorn, nego i čitava Južna Zemlja, moja i vaša do-
movina, sučeljeni su sa propašću ako odmah ne počnemo da dejstvujemo! Do su-
tra uveče, Kern će se pretvoriti u prah i pepeo i njegovi će stanovnici otići u roblje.
Naša jedina mogućnost je da pobegnemo u Tirsis, naša jedina nada za pobedu nad
moćnom Severnom ar mijom je Pogranična Legija pod vođstvom Balinora Bukha-
naha. Elfska vojska je spremna da se bori sa nama, rame uz rame. Predvodiće je
Eventin. Narod Patuljaka sa svim svojim iskustvom, stečenim u dugogodišnjim
borbama protiv Gnoma, obećao je svoju pomoć. Ali bez obzira na njih, mi se, iz-
dvojeno, moramo odupreti neprijatelju sve dok se svi ne ujedinimo protiv čudoviš-
nog zla koje nam preti!
– Dobro si govorio, Prinče od Leaha – reče Širlin otac zajapurenom i zaneme-
lom brđaninu. – Ali, kaži kako da rešimo osnovni problem, kako da narod prebaci-
mo u Tirsis? Neprijatelj je ulogoren na drugoj obali, a mi smo bez odbrane. A tre-
ba evakuisati skoro četrdeset hiljada ljudi sa ostr va i sprovesti ih bezbedno do Tir-
sisa, koji je daleko na jugu. Neprijatelj je bez sumnje postavio straže duž svih naših
obala da bi onemogućio prelaz preko Mer midona pre napada na Kern. Kako savla-
dati sve te prepreke?
Brz osmeh prelete Menionu preko usana.
– Mi ćemo napasti njih – reče jednostavno.
Nastade tajac zaprepašćenja. Svi su netremice posmatrali to mirno, naizgled rav-
nodušno lice. Reči su zastale na usnama, jer ih je Menion Leah ućutkao jednim po-
kretom ruke.
– Napad je jedino čemu se ne nadaju, naročito ako usledi u toku noći. Vešto iz-
veden, munjeviti udar na bočne položaje glavnine njihovih snaga stvoriće opštu za-
bunu i navešće ih na misao da je reč o moćnoj oružanoj sili. Noć i haos prikriće
pravo stanje stvari, a naš napad će naterati sve izvidnice raštrkane oko ostr va da se
vrate u logor i iskupe se na jednom mestu. Mala, dobro obučena četa iskusnih bo-
raca može da podigne veliku halabuku, zapali mnoge vatre i zadrži neprijatelja je-
dan sat, a možda i duže. A za to vreme – mi ćemo evakuisati grad!
Jedan od savetnika sumnjičavo zavrte glavom.
– Sat vremena za evakuaciju nije dovoljan, premda je tvoj plan vrlo smeo i može
da zbuni Severnozemljaše. Ako nam i pođe za rukom da na južnu obalu sa ostr va
prebacimo četrdeset hiljada ljudi, još uvek će nam nedostajati vremena da ih spro-
vedemo na jug do Tirsisa koji je udaljen skoro pedeset milja. Ženama i deci su po-
trebni dani da prevale tu razdaljinu i pod nor malnim uslovima, a kada neprijatelj
ustanovi da je Kern napušten grad, poći će u poteru za njegovim građanima. Mi,
dakle, od njega pobeći ne možemo, pa zašto da se onda uopšte upuštamo u tako
opasnu pustolovinu?
– Nećete ni morati da bežite – reče Menion odlučno. – Zato što narod nećete ni
povesti na jug, nego samo niz Mer midon! Ukrcaćete sve stanovništvo u čamce, na
splavove, u lađe, na sve što može da plovi rekom, što vam stoji na raspolaganju i
što se može još večeras izgraditi. Mer midon teče na jug i zalazi duboko u Kala-
horn, nedaleko od Tirsisa. Na tom mestu ćete se iskrcati i lako stići do grada u svi-
tanje, pre nego što se Severna vojska osvesti i krene u poteru.
Savetnici se uz viku i graju složiše sa predlogom, zaraženi vatrenom odlučnošću
mladog Princa od Leaha. Ako postoji način da se narod Kerna spase, makar grad i
pao u ruke neprijateljskih hordi, vredelo je pokušati. Posle kratkog savetovanja, do-
neta je odluka da se mobilišu svi građani sposobni za rad: do zalaska sunca ceo
grad će učestvovati u izgradnji velikih splavova od kojih će svaki moći da ponese
nekoliko stotina ljudi. Kern je već raspolagao velikim brojem čamaca i lađa kojima
su pojedinci plovili rekom. Postojali su, osim toga, brojni trajekti za masovni pre-
voz preko nje. Menion je predložio savetu da svim naoružanim vojnicima u gradu
narede najbrižljiviji nadzor obala i nikome ne dozvole da napusti ostr vo. Sve poje-
dinosti bekstva moraju se držati u strogoj tajnosti i sa njima će biti upoznati samo
članovi saveta. Brđanina je najviše zabrinjavala mogućnost da ih neko ne izda ne-
prijatelju i time preseče odstupnicu. Neko je oteo Širl Ravenlok iz njenog doma, iz-
neo je iz gusto naseljenog grada i prebacio preko reke u trolske ruke, što nije mo-
glo biti urađeno bez pomoći osobe koja je dobro poznavala i grad i ostr vo. A ta je
osoba ostala skrivena, na slobodi, i možda i sada u Kernu. Ako ona sazna za evaku-
acioni plan, pokušaće da obavesti Severnozemljaše. Zato je tajnost bila nužna u
ovoj opasnoj pustolovini.
Menionu Leahu je dan brzo protekao. Zaboravio je na Šiu i ostale drugove. Prvi
put od kako su braća Omsford došla u njegova brda, Princ od Leaha se suočio sa
problemom koji je dobro poznavao; poduhvat je zahtevao veštine kojima je on bio
vičan i koje je umeo da koristi. Neprijatelj više nije bio Kralj Skula, ni duhovi koji
su mu služili, neprijatelj je bio od krvi i mesa, sastavljen od bića koja su živela i
umirala na osnovu istih zakona kao i svi smrtnici, a opasnost koja je od njih pretila
mogla je i da se pojmi i da se analizuje. Vreme je igralo presudnu ulogu u pokušaju
da se ta moćna vojska nadmudri i zato se Menion bacio na pripreme za najveći po-
duhvat svoga života, u pripreme za spasavanje čitavog jednog grada.
Uz pomoć članova saveta, upravljao je izgradnjom džinovskih dr venih splavova
kojima će glavnina građana opsednutog Kerna biti prebačena niz Mer midon, reku
koja je još uvek plavila svoje obale, a potom u bezbednost Tirsisa. Kao mesto ukr-
cavanja određena je jugozapadna obala i na njoj veliki ali dobro skriveni zaton iz
kojeg će splavovi i manje lađe moći da isplove pod okriljem mraka. Tačno preko
puta zatona uzdizala su se uz samu obalu str ma predgorja. Menion je bio ubeđen
da bi šaka ljudi mogla da pregazi reku u toku glavnog udarnog napada na neprija-
teljsku vojsku i da, čim se nađe na drugoj obali, zauzme, manja ali važna stražarska
mesta. Kada straža bude uklonjena, čamci, lađice i splavovi moći će da se otisnu
niz reku, ka jugu i Tirsisu. Naravno, postojala je mogućnost da neprijatelj odmah
otkrije konvoj, ali drugog izlaza nije bilo. Menion se uzdao u oblačno nebo: izvid-
nice i straže biće povučene na gornji tok reke da bi se suprotstavile lažnom napa-
du, a narod će se nečujno ukrcati i izbeći sa uspehom.
Ali u pozno popodne kiša poče da jenjava i oblaci se prorediše. Kroz sivilo su se
probijali delovi plavog neba; nevreme je odlazilo, a noćno nebo ukazivalo je da će
zemlju izložiti neumoljivoj svetlosti mladog meseca i hiljadu svetlucavih zvezda.
Menion je sedeo u jednoj od manjih dvorana, kada je ugledao prve znake razvedra-
vanja; ono mu je odmah privuklo pažnju i odvojilo ga od velike geografske karte
koja je ležala pred njim na stolu. Pored stola su stajala dva člana raspuštene Pogra-
nične Legije, Janus Senpre, poručnik-komandant i oficir sa najvišim činom na ostr-
vu Fandrez, prosedi veteran koji je oblast Kerna poznavao bolje nego iko drugi i
koji se tu našao kao specijalni savetnik u pripremama za napad na Severnu vojsku.
Senpre je bio iznenađujuće mlad za čin koji je imao, ali je bio neustrašiv ratnik sa
dvanaestak godina iskustva na bojnom polju. Bio je veran sledbenik Balinora Buk-
hanaha i, kao i Menion, veoma zabrinut činjenicom što iz Tirsisa nije dolazila po-
ruka o prinčevom dolasku. Tog poslepodneva odabrao je dve stotine vojnika ras-
puštene Legije, koji će kao udarna snaga napasti neprijateljski logor.
Menion Leah je ponudio svoju pomoć i Kernovci su je od srca prihvatili. Brđa-
nin je još imao rane i posekotine na nogama kao posledice bekstva sa Širl Rave-
nlok, ali je odbio da ide sa evakuisanim stanovništvom, zahtevajući da bude učes-
nik u napadu koji je, uostalom, i bio njegova zamisao. Flik Omsford bi to nazvao
mešavinom uobraženosti i neodgovornosti, tvrdoglavosti i gordosti, ali Menion ni-
jednog trenutka nije pomislio da ostane u relativnoj bezbednosti na ostr vu, dok se
preko reke bije ogorčena bitka. Godinama je čekao da se pojavi nešto za šta bi vre-
delo boriti se, nešto što bi bilo i više i jače od zadovoljavanja strasti za pustolovi-
nom. On ovoga puta neće biti pasivni posmatrač, jer se užasna pretnja nadnela nad
Čovekovu rasu.
– Ovde, na ovoj tački... ovde kod Brane... ovde ćemo se ukrcavati – preseče mu
misao usporeni glas Fandrezov i vrati ga mapi. Sa Fandrezovim predlogom složiše
se i Senpre i Menion.
– Oni će straže postaviti duž cele obale, baš iznad Brane. Ako ih u pr vom naletu
ne uništimo, preseći će nam odstupnicu.
– Tvoj će zadatak, Menione, biti da izvidnice ukloniš sa ovoga mesta i otvoriš
nam put – zaključio je legionar.
Menion zausti da se pobuni, ali ga komandant oštro preseče.
– Cenim tvoju želju da kreneš sa nama u udarni napad, Menione, ali ne zaboravi
da se moramo kretati brže od neprijatelja, a rane na nogama ti neće dozvoliti da ju-
riš kao vetar. To ti isto tako dobro znaš kao i ja. Zbog toga si dobio zadatak da uni-
štiš obalne patrole. Obezbedi nam otvoren put ka reci i učinićeš nam daleko veću
uslugu nego da pođeš sa nama.
Duboko razočaran, Menion se saglasi jednim pokretom glave. Žarko je želeo da
bude u središtu napada i gajio je nadu da će Šiu pronaći u neprijateljskom logoru.
A možda su Flik i Alanon već pronašli Vejlanina, kao što je to Druid i obećao.
Tužno je zavrteo glavom. Šia, Šia, zašto se sve to dogodilo baš tebi, koji si toliko
želeo da živiš u spokojstvu Senovite Doline?!
Sastanak se ubrzo završio i Menion Leah, mračan i gorak, poče besciljno da luta
po zgradi. Nesvesno, sišao je niz kamene stepenice, izašao na ulicu i uputio se Širli-
noj kući. Kuda su vodili svi ovi planovi? Gospodar Vorlok je spustio ispred njih
ogroman, crn, neprobojan zid. Kako se i mogu nadati porazu tog stvorenja bez
duše, koje živi i opstoji na osnovu nekih nepojamnih zakona prirode, toliko tuđih
svetu u kojem je on rođen? Zašto bi jednostavan mlad čovek iz seoceta Senovite
Doline bio jedini smrtnik kadar da uništi tako moćno biće? Menion Leah je uzalud
pokušavao da shvati nešto od onoga što se dešavalo i sa njim i sa njegovim prijate-
ljima.
Na kući porodice Ravenlok su teška vrata bila zatvorena, a metalni okovi delova-
li hladno u sivoj magli poznog poslepodneva. Kako u tom trenutku nije želeo niko-
ga da vidi i ni sa kim da razgovara, uputio se kamenom stazom u mali vrt pored
kuće u kojem je sa kišom opadalo lišće i venulo cveće. Stajao je mirno, isto toliko
setan koliko je to bio i dekor u kome se našao; za trenutak se prepustio dubokom
očajanju zbog svega što je izgubio. Nikada se nije osećao ovako usamljen, čak ni u
divljini brdovitog Leaha gde je lovio divljač daleko od doma i prijatelja. Bio je du-
boko uveren da se nikada više neće vratiti ni porodici ni nekadašnjem načinu života
– negde, u nekom trenutku, izgubio je sve što je imao. Neželjene suze su nadolazile
u uglove očiju, vlaga i hladnoća prodirale su do kostiju.
Na kamenoj stazi začuli su se koraci i mala, vitka prilika stade pored Meniona;
raskošne riđe kovrdže padale su na velike oči koje su sa njega odlutale u vrt. Oboje
su stajali i ćutali, izdvojeni od celog sveta. Na nebu ranog sutona valjali su se teški
oblaci i zaklanjali poslednje tragove plavetnila. Kiša je ponovo počela da pada na
opkoljeni Kalahorn i Menion sa olakšanjem shvati da će se na ostr vo i grad Kern
uskoro spustiti crna i neprozirna noć bez imalo mesečine.

***

Ponoć je odavno bila prošla, kiša je i dalje uporno, kao iz kabla, padala iz mračnog
neba, kada se iscrpljeni Menion Leah posrćući ukrcao na mali splav ukotvljen u ti-
hom zatonu na jugozapadnoj obali ostr va. Pao bi da ga nisu prihvatile dve nežne
ruke i on se sa čuđenjem zagleda u oči Širl Ravenlok. Čekala ga je, znači, kao što je
i obećala, iako je on preklinjao da krene sa ostalima. Ranjen, iznuren, iscepan i mo-
kar od kiše i krvi, dozvolio je da ga mlada žena uvije u suv, topao ogrtač i nežno
mu nasloni glavu na svoje rame.
Na splav su se ukrcavali i borci koji su se vratili sa Menionom. Svi su bili iznure-
ni i povređeni, ali i beskrajno ponosni na hrabrost koju su pokazali te noći na rav-
nicama severno od Kerna. Nikada Princ od Leaha nije video takvo junaštvo kao
noćas u sukobu sa silom zla. Šaka ratnika nekada slavne Pogranične Legije tako je
nepoštedno razbila neprijateljski logor da je i sada, četiri puna sata posle pr vog na-
pada, u njemu vladao potpun haos. Brojnost neprijateljskih vojnika bila je nepo-
jamna – hiljade i hiljade njih jurišali su sa svih strana, napadajući sve i svakoga, se-
jući rane i smrt čak i među sobom, poneti nečim što je bilo jače od straha i mržnje,
poneti neljudskim silama Gospodara Vorloka, čiji ih je bes bacio u bitku sa jednim
jedinim ciljem – da unište sve. Ali i pored toga, legionari su uspeli da ih zadrže u
zalivu. Napadali su junački i neumorno, mnogi su izginuli, i brđanin se pitao kojim
se čudom spasao.
Menion je osećao kako se splav udaljava od obale i kako ga struja nosi u središte
narasle reke Mer midon. Posle nekoliko trenutaka našli su se u glavnom kanalu i po-
lako zaplovili ka utvrđenom Tirsisu, kuda je kernski narod pobegao nekoliko sati
ranije u savršeno organizovanoj masovnoj evakuaciji. Četrdeset hiljada ljudi je na
džinovskim splavovima, čamcima i lađicama, pa i kajacima, neopaženo napustilo
opsednuti grad, dok su se izvidnice i prve straže na zapadnoj obali Mer midona vra-
ćale u glavni logor koji je, kako se činilo, nepoštedno napala moćna vojska Kala-
horna. Pljusak, šumovi reke i krici dalekog logora prigušili su glasove i zvuke ljudi
na splavovima i lađama, ljudi koji su, zgrčeni u ogromnom zbegu, bili očajničku,
strašnu bitku za slobodu. Mračno oblačno nebo ih je blagonaklono skrivalo, a je-
dinstvena hrabrost i sloga održale do kraja. Oni su, u ovom trenutku bar, izmicali
Gospodaru Vorloku.
Menion je jedno vreme dremao, svestan samo blagog njihanja splava koji je reka
nosila ka jugu. Pohodili su ga čudni snovi, a vreme je proticalo u spokojnoj tišini.
Odjednom, u njegovu svest prodreše glasovi i nateraše ga da se probudi. Otvorio
je oči i ugledao jak cr veni bljesak. Naglo se istrgao iz Širlinog naručja i, preneražen,
ugledao stravičan prizor: severno nebo gorelo je cr venim sjajem, kao da su se sve
zlatne zore rađale u njemu. Začuo je Širlin blag šapat, jedva čujan i beskrajno bo-
lan:
– Oni su zapalili grad, Menione. Oni su spalili moj dom!
Menion čvrsto uhvati devojku za ruku. Narod Kerna je uspeo da pobegne, ali je
grad doživljavao svoj kraj i tragično je i uzvišeno nestajao u pepelu.
SVESKA TREĆA
 1.
Dva brata

Sati su proticali u zagrobnoj tmini ćelije. Čak i kada su se oči zatočenika navikle na
neprobojan mrak, ostala je samoća od koje su obamirala čula i koja je onemoguća-
vala procenu proticanja vremena. Zarobljenici su čuli samo šumove pacova po ćeli-
ji i upornog kapanja ledene vode sa kamena, a ubrzo su počeli da osluškuju čak i
muklu tišinu. Svaki pokret je bio besmislen – oni su o njemu razmišljali i odmah ga
odbacivali, svesni da je njihov položaj beznadežan. Beskonačno, vreme je teklo i is-
ticalo a niko se nije pojavljivao.
Negde na svetlosti i vazduhu iznad njih, okružen vrevom i zvucima života ljudi i
grada, Palans Bukhanah je odlučivao o njihovoj sudbini i, posredno, o sudbini Juž-
ne Zemlje. Vreme se zaverilo protiv Kraljevine Kalahorna. Gospodar Vorlok je
svakim satom dolazio sve bliže. Ovde, međutim, u nemom crnilu tamnice, odseče-
ne od bila sveta živih, vreme je gubilo značenje i svi dani bili istovetni. Možda ih u
ovom trenutku neko i traži, ali je bilo veliko pitanje da li će ikada izaći na prijatnu
svetlost sunca ili ćemo samo iz jednog mraka preći u drugi. Da li će ući u strahotnu
tminu Skulskog kralja čija će se vlast proširiti ne samo na Kalahorn nego i na naj-
dalje pokrajine Južne Zemlje?
Balinor Bukhanah i Elfi su se oslobodili veza čim su ih tamničari napustili. Lako
su razvezali čvorove, jer neprijatelj na konopce i nije obraćao pažnju, uveren da je
bekstvo iz laguma nemoguće. Sedeći jedan pored drugog u mrklom mraku, skinuli
su i povoje preko očiju i tiho razgovarali o svojoj neizvesnoj budućnosti. Pogubno
vlažan, smrad buđi prastarih podrumskih ćelija presecao je dah, a ledeni vazduh i
kroz teške ogrtače prodirao do kostiju. Pod je bio zemljan, zidovi kameni, a pros-
torija teskobna i zagušljiva.
Balinor je dobro poznavao podrume u zamku, ali nije prepoznao ćeliju u kojoj
su bili zatvoreni. Podrum se koristio prevashodno kao skladište, ali je on znao da
ovo nije jedna od prostorija u kojima su stajala burad sa vinom. Odjednom je, za-
drhtavši, shvatio da su zatočeni u lagumu sagrađenom pre mnogo vekova ispod
podruma, koji je kasnije zapečaćen i zaboravljen. Palans ga je otkrio i ponovo
otvorio sve njegove ćelije. Najverovatnije je negde u ovom lavirintu zatvorio i Bali-
norove prijatelje koji su pokušali da se usprotive raspuštanju Pogranične Legije.
Bila je to dobro skrivena tamnica i Balinor je duboko sumnjao da bi bilo ko od
eventualnih tragača ikada mogao da je pronađe.
 Razgovor je brzo okončan. Nije više bilo šta da se kaže. Balinor je sva uputstva
dao kapetanu Šelonu. Ako se ne vrati, rekao je, neka potraži Ginisona i Fandvika,
dvojicu najodanijih zapovednika i prenese im naređenje da okupe Legiju i pripreme
odbranu protiv napada Gospodara Vorloka i njegove osvajačke vojske. Rekao je
Šelonu i to da pošalje poruke Elfima i Patuljcima, upozori ih na opasnosti i zatraži
najhitniju pomoć. Eventin će dozvoliti da njegovi rođaci dugo budu zarobljenici
Kalahorna, a i Alanon će doći čim čuje za nesreću. Četiri sata su prošla već odav-
no, razmišljao je Balinor, i oni svakog trenutka mogu da naiđu. Ali vreme je bilo
dragoceno, a uz Palansa koji je čvrsto odlučio da se dokopa prestola Kalahorna,
njihovi životi bili su u velikoj opasnosti. Graničar se duboko u sebi kajao što nije
poslušao Durinov savet i izbegao susret sa bratom, bar dok ne bude siguran u is-
hod situacije.
Nikada nije ni pomišljao da bi stvari mogle krenuti ovako naopako. Palans je po-
divljao, obuzet tako dubokom mržnjom da nije hteo ni da sasluša Balinora. Ali nje-
govo bezumno ponašanje nije bilo zagonetno. Nasilje mladog princa nije izazvalo
samo razmimoilaženje u gledištima dva brata, a ni očeva bolest za koju je Palans iz
nekih nepoznatih razloga krivio starijeg brata. Ti dublji razlozi bili su povezani sa
Širl Ravenlok, zanosnom mladom ženom u koju se Palans zaljubio nekoliko meseci
ranije i sa kojom je želeo da se oženi. Nešto se dogodilo sa lepom građankom Ker-
na i krivica je pala Balinoru na dušu. Palans će učiniti sve da je pronađe i vrati sebi,
ako je Širl odista nestala, kako je to u nekoliko reči njegov mlađi brat nagovestio
neposredno pre nego što su bačeni u tamnicu.
Graničar je Elfima sasvim jednostavno izložio situaciju. Bio je uveren da će Pa-
lans vrlo brzo doći i zatražiti obaveštenja o mladoj ženi. I neće im, razume se, po-
verovati da oni o njoj baš ništa ne znaju...

***

Prošlo je više od dvadeset četiri sata i još uvek se niko nije pojavljivao. Hrane, na-
ravno, nisu imali. Čak i kada su im se oči postepeno privikle na tamu, susrele su
samo visoke kamene zidove. Spavali su na smenu da bi koliko toliko sačuvali snagu
za ono što ih je čekalo, ali je neprirodna tišina remetila san, pa su se sva trojica ubr-
zo prepustila lakom, nemirnom dremežu koji nije osvežio ni telo ni duh. U počet-
ku su pokušavali da pronađu neku slabu tačku na teškim okovanim vratima, ali su
se pokušaji pokazali uzaludnim. Bez alata je bilo nemoguće istraživati tu ledenu,
zarđalu i prašnjavu površinu. Drevni zidovi bili su još čvrsti, bez naprslina i uleg-
nuća. Posle izvesnog vremena digli su ruke od svih pokušaja bekstva i ostali da
sede, nemi i pogureni.
Najzad su, posle beskonačnih sati iščekivanja u ledenoj tami, začuli udaljeni zvuk
zveketa metala – negde su se iznad njih naglo otvorila neka teška gvozdena vrata.
Č
Čuli su se i glasovi, prigušeni i nerazgovetni, pa bat koraka onih koji su silazili niz
trošne stepenice ka podzemnoj tamnici i njenim zatočenicima. Skočili su i prišli
vratima ćelije, osluškujući sa strepnjom i nestrpljenjem sve bliže korake i sve jasnije
glasove. Balinor je odjednom prepoznao Palansov glas, čudno neodlučan i slom-
ljen. Onda se teške reze podigoše i škripa vrata zagluši zarobljenike koji se naglo
povukoše ka zidovima ćelije. Plamteća svetlost buktinja razbi tamu i primora za-
tvorenike da rukama zaštite oslabljene oči. I dok su se oni polako privikavali na
novu svetlost, na dovratku ćelije zaustaviše se nekolike prilike.
Mlađi sin bolesnog Kralja od Kalahorna stajao je ispred ostalih, mirna, opuštena
lica. Mržnju koja je plamtela iza te maske spokojstva odavale su samo oči koje su
unezvereno, gotovo očajnički prelazile sa jednog zarobljenika na drugoga, a ruke se
grčile, čvrsto izukrštane na leđima. Palans je po mnogo čemu ličio na Balinora,
imao je istu konstrukciju lica, ista široka, puna usta i izraziti nos, isti visoki stas. Po-
red njega je stajao čovek koga su čak i Elfi odmah prepoznali iako ga nikada pre
toga nisu videli. Bio je to mistik Stenmin, suvonjav i malo pognut, sitna, oštra, šilja-
ta lica, obučen u cr venu tuniku. Oči su mu bile čudno osenčene i odavale neskrive-
nu zloću tog čoveka koji je uspeo da zadobije puno poverenje novog Kralja. Ruke
su mu ner vozno klizile po telu i povremeno se, gotovo mehanički, podizale da po-
glade malu, šiljatu crnu bradu. Iza njega su stajala dva naoružana stražara u crnim
unifor mama sa oznakama sokola, a iza njih, u hodniku, još dvojica sa isturenim
kopljima. Za trenutak je vladala tišina, niko nije progovarao, niko se nije pokrenuo:
dve protivničke grupe su se međusobno osmatrale na svetlosti buktinje. Onda se
Palans okrete stražarima.
– Želim da nasamo razgovaram sa svojim bratom. Izvedite ovu dvojicu.
Stražari bez reči poslušaše naređenje i izvedoše neodlučne Elfe iz ćelije. Visoki
Princ je sačekao da izađu, a onda se upitno okrenuo mršavoj prilici u cr venoj odori
koja je i dalje stajala pored njega.
– Mislio sam da ću ti možda biti potreban...? – Suvonjavo lice i proračunate oči
piljili su uporno u naizgled ravnodušnog Balinora.
– Ostavi nas, Stenmine. Rekao sam da želim nasamo da razgovaram sa bratom.
Glas je odzvonio sa ivice srdžbe i mistik poslušno klimnu glavom i brzo izađe iz
ćelije. Teška vrata se zatvoriše sa treskom, ostavljajući braću samu u tišini koju je
narušavalo samo pucketanje plamena buktinje. Balinor se nije ni pokrenuo: stajao
je mirno, iščekujući, i pogledom pokušavao da prodre kroz to mladićko lice pred
sobom, da otkrije tragove nekadašnjih osećanja ljubavi i prijateljstva što su ih vezi-
vala u detinjstvu. Ali, ona ili više nisu postojala ili su bila brižljivo potisnuta u neki
mračan kutak srca, da bi ustupila mesto čudnom, nerazumljivom besu koji se, čini-
lo se, rađao koliko iz nezadovoljstva zbog nastale situacije, toliko i iz mržnje prema
zarobljenom bratu. Već u sledećem trenutku iščezli su i bes i prezir, zamenila ih je
spokojna bezizraznost koja se Balinoru učinila i neprijatna i lažna. Izgledalo je da
se Palans uživljava u ulogu lika koji ne poznaje.
– Zašto si se vratio, Balinore? – Reči su izvirale polako, tužno. – Zašto si se vra-
tio?
Visoki graničar nije odgovorio, ne mogući da shvati tu iznenadnu promenu ras-
položenja. Nedavno je njegov brat bio spreman da ga raskomada zato da bi saznao
gde se nalazi lepa Širl Ravenlok, a sada se činilo da ga to pitanje više uopšte ne in-
teresuje.
– Pretpostavljam da ćeš mi odgovoriti da to i nije važno. – Odgovor je stigao
pre nego što se Balinor povratio od iznenađenja zbog neočekivane promene. –
Mogao si ostati tamo negde daleko, posle... posle svoje izdaje. Nadao sam se da ćeš
to i učiniti, jer bili smo tako bliski kao deca. Ti si mi, uostalom, i jedini brat. Ali ja
ću biti Kralj Kalahorna... ionako je trebalo da se rodim prvi...
Reči su se pretvorile u šapat. Palans se iznenada izgubio u neizrečenim mislima.
Pa on je stvarno poludeo – mislio je Balinor u krajnjem očajanju – do njega se više
uopšte ne može dopreti.
– Saslušaj me, Palanse, saslušaj me, molim te. Ništa nisam učinio, ni tebi ni Širl.
Bio sam u Paranoru od kako sam otišao odavde pre mnogo nedelja i vratio sam se
samo zato da narod upozorim na to da je Skulski Kralj prikupio vojsku stravičnih
razmera i da će ona bez otpora i za tren oka osvojiti celu Južnu Zemlju ako je mi
ovde ne zaustavimo! Saslušaj me, preklinjem te, za dobro svih naroda...
Glas njegovog brata bio je kreštav u naređenju:
– Neću da čujem nijednu reč više o tim besmislenim pričama o invaziji! Moji su
izvidnici istražili sve granice i izveštavaju da nema ni traga o nekoj neprijateljskoj
vojsci. Ne postoji, osim toga, neprijatelj koji bi se usudio da napadne Kalahorn...
da napadne mene... Naš narod je potpuno bezbedan, a ostale oblasti Južne Zemlje
me se uopšte ne tiču! Šta ja njima dugujem? Oni su nas oduvek puštali da se bori-
mo sami, da sami branimo ove granice. Ja im ništa ne dugujem!
Prišao je korak bliže Balinoru i preteći mu uperio prst u lice; mržnja je u njego-
vim očima ponovo zaplamtela.
– Ti si se okrenuo protiv mene, brate, kada si shvatio da ću ja postati kralj. Po-
kušao si da me otruješ, kao što si otrovao oca – hteo si da i ja budem isto toliko
bolestan i nemoćan koliko je to on u ovom času... da umirem sam, zaboravljen,
sam. Mislio si da si pronašao saveznika koji će ti obezbediti presto dok putuješ po
svetu sa izdajnikom Alanonom. Koliko mrzim tog čoveka! Ne, nije on čovek, on je
oličenje zla! I zato mora biti uništen! Ali ćeš zato ti ostati u ovoj ćeliji, sam i zabo-
ravljen, Balinore, sve dok ne umreš. Doživećeš onu sudbinu koju si meni namenio!
Naglo se okrenuo i, prekinuvši bujicu reči ledenim smehom, pošao ka zatvore-
nim vratima. Balinor je već pomislio da će ih otvoriti kada se mladić zaustavi, okre-
te i ponovo ga pogleda. Opet mu je prišao i oči su opet bile beskrajno tužne.
 – Mogao si ostati negde daleko od ove zemlje i živeti u miru i spokojstvu – pro-
mrmljao je kao da je zbunjen tom činjenicom. – Stenmin mi je govorio da ćeš se
vratiti, a ja sam ga uveravao da nećeš. Opet je bio u pravu. On je uvek u pravu. Za-
što si se vratio, Balinore?
Balinor je grozničavo razmišljao. Morao je da privlači Palansovu pažnju sve dok
ne sazna šta se dogodilo sa ocem i prijateljima.
– Ja... Shvatio sam da sam pogrešio, da sam mnogo pogrešio – odgovorio je raz-
vlačeći svaku reč. – Vratio sam se kući da vidim oca i tebe, Palanse.
– Oca. – Ta reč je zazvučala kao nepoznata i Princ se približi još za jedan korak.
– Njemu više ne možemo pomoći, on leži kao živi leš u jednoj od soba na južnom
krilu. Stenmin se stara o njemu, ja se staram o njemu, ali pomoći više nema. Mislim
da on više i ne želi da živi...
– Ali, šta je ocu? – Balinor više nije krio nestrpljenje i prišao je bratu skoro pre-
teći.
– Ne približuj mi se, Balinore. – Palans je hitro uzmakao i isukao dugačak bo-
dež. Balinor je oklevao. Mogao je bez teškoća da otme bodež i Princa pretvori u
svog zarobljenika, u svog taoca. Nešto ga je, međutim, zadržalo, sačuvalo od tog
pokreta. Polako se vratio ka zidu.
– Ne zaboravi da si moj zatvorenik. – Palans je zadovoljno klimao glavom, ali
mu je glas bio tih i nesiguran. – Otrovao si Kralja i pokušao da otruješ mene. Mo-
gao sam da te ubijem. Stenmin mi je savetovao da to učinim bez oklevanja, ali ja
nisam kukavica kao on. I ja sam bio komandant Pogranične Legije... nekada... Ali
vojnika više nema – raspušteni su i poslati kućama i porodicama. Moja će vladavina
obeležiti vreme mira. Ti to ne možeš da shvatiš, zar ne, Balinore?
Graničar je lagano vrteo glavom, očajnički pokušavajući da još nekoliko trenuta-
ka zadrži bratovljevu pažnju. Palans je očigledno gubio razum zbog neke do tada
prikrivene duševne bolesti, zbog napregnutosti ili zbog nečega drugog što se deša-
valo od kako je Balinor sa Alanonom napustio Tirsis. Kako bilo da bilo, on, u sva-
kom slučaju, više nije bio brat sa kojim je Balinor rastao i odrastao i koga je voleo
više od svega na svetu. Iza te dobro poznate spoljašnjosti krio se neznanac opsed-
nut potrebom da postane Kralj Kalahorna. Iza svega stajao je Stenmin, i to je Bali-
noru konačno postalo jasno. Mistiku je na neki način pošlo za rukom da razori
svest mladog Princa koji je tonuo u ludilo, da je potčini svojoj volji i svojim ciljevi-
ma, trujući je obećanjima o blistavoj budućnosti. Palans je oduvek želeo da vlada
Kalahornom, i toga je njegov stariji brat bio svestan i onda kada je napuštao Tirsis.
Stenmin je bio neprekidno uz njega i, savetujući ga tobože na način na koji to čini
odan prijatelj, trovao ga protiv brata. Ali nekada je Palans bio siguran u sebe, odlu-
čan i nezavisan, čovek zdrav duhom i telom, koga nije bilo lako slomiti. Kako se
promenio! Hendel je grešio u odnosu na Palansa, ali je očigledno grešio i Balinor.
Ove duboke promene niko nije mogao predvideti, a sada je za sve bilo suviše kas-
no.
– A Širl... šta je sa Širl? – upita brzo visoki graničar.
Bes je ponovo iščezao iz pretećih očiju i blag osmeh zatitrao je na usnama. Lice
mladog Princa se opustilo i razvedrilo.
– Ona je lepa... tako lepa. – Smešno je uzdahnuo i da bi iskazao svoja osećanja
raširi ruke, iz kojih je ispao bodež. – Ti si mi je oteo, Balinore – pokušao si da je
odvedeš, da me ostaviš bez nje. Ali ona je opet u bezbednosti. Spasao je Južno-
zemljaš, jedan Princ sličan meni. Ne, ne... ja sam sada Kralj Kalahorna, a on samo
Princ neke male kraljevine za koju nikada nisam ni čuo. On i ja bićemo dobri prija-
telji, Balinore, onakvi prijatelji kakvi smo nekada bili ti i ja. Iako Stenmin kaže... da
nikome ne smem da verujem. Morao sam čak da zatvorim Mesalina i Aktona. Oni
su došli k meni kada sam raspustio Pograničnu Legiju i pokušali da me ubede da...
odustanem od svojih planova za mir. Nisu razumeli... zašto...
Naglo je zaćutao kada mu je pogled pao na ispušteni bodež. Brzo ga je podigao
sa zemlje i sa potuljenim smeškom vratio ga u korice; ličio je na dete koje je zahva-
ljujući svojoj snalažljivosti izbeglo grdnju. Balinoru je sada već bilo sasvim jasno da
njegov brat nije sposoban ni za kakvu razumnu odluku. Shvatio je koliko je dobro
što maločas nije pokušao da se dočepa bodeža i da brata zadrži kao taoca – bila bi
to kobna greška. Jer sada je znao i zbog čega se upozorenje rodilo negde duboko u
njemu. Stenmin je bio savršeno svestan Palansovog stanja i namerno je ostavio
braću samu u ćeliji. Da je Balinor pokušao da Palansa razoruža i pobegne, služeći
se njim kao taocem, podmukli mistik bi ostvario cilj i jednim udarcem ubio oba
brata. Ko bi proveravao njegovu izjavu da je Palans našao smrt nesrećnim sluča-
jem, nastojeći da spreči zarobljenikovo bekstvo iz tamnice? Onoga trenutka kada bi
oba princa ležala mrtva, pored starog Kralja na samrti, nesposobnog da vlada,
Stenmin bi se dokopao vlasti, zavladao Kalahornom i time odlučio o sudbini Južne
Zemlje.
– Saslušaj me, Palanse, preklinjem te. – Balinor je molio tiho i usrdno. – Bili smo
tako bliski nekada. Bili smo više nego braća po krvi, bili smo prijatelji, drugovi. Ve-
rovali smo jedan drugome, voleli jedan drugoga i uvek umeli da sve probleme reša-
vamo kroz uzajamno razumevanje. To nisi mogao da zaboraviš, siguran sam. Saslu-
šaj me! Jedan Kralj mora da razume svoj narod i onda kada se ljudi ne slažu sa na-
činom na koji se stvari odvijaju. Slažeš se s tim, zar ne?
Palans odlučno potvrdi glavom, ali mu je pogled i dalje bludeo dok se borio sa
maglovitošću koja mu se zavlačila u tok misli. Kada je u očima ugledao iskre razu-
mevanja, Balinor odluči da probudi sećanje što je ležalo potisnuto u dubinama
ovoga nesrećnog bića.
– Stenmin se služi s tobom, on te zloupotrebljava kao svaki zao duh. – Palans
naglo uzmače kao da strahuje od svake izgovorene reči. – Poslednji je čas da to
shvatiš, Palanse. Ja nisam tvoj neprijatelj i nisam neprijatelj svoje zemlje, nisam
otrovao našeg oca i nisam povredio Širl Ravenlok ni na koji način. Ja samo želim
da pomognem...
Njegovu odbranu naglo je prekinuo šum vrata na ćeliji koja se širom otvoriše i
na kojima se pojavi šiljato lice prepredenog Stenmina. Snishodljivo se poklonio,
ušao u ćeliju i svirepe oči prikovao za Balinora.
– Učinilo mi se da me zoveš, Kralju moj – reče on sa osmehom. – Zadržao si se
ovde tako dugo da sam već pomislio da se nešto dogodilo...
Palans se zagleda u njega i ne shvatajući o čemu govori, pa odmahnu glavom i
uputi se ka izlazu. U tom je trenutku Balinor poželeo da skoči na prokletog mistika
i ubije ga pre nego što mu stražari priskoče u pomoć. Ali je zastao u deliću sekun-
de, pitajući se da li bi ga to moglo spasti ili bi samo pomoglo njegovom bratu; u
sledećem trenutku prilika je bila izgubljena.
U ćeliju uđoše stražari sa Elfima koji se pridružiše svome drugu u dnu prostori-
je. Balinor se odjednom seti nečega što je Palans pomenuo govoreći o Širl Rave-
nlok, seti se Princa iz male, nepoznate kraljevine Južne Zemlje – Princa koji je spa-
sao devojku. Menion Leah! Ali kako je Menion Leah došao u Kalahorn?!
Stražari su bili spremni da krenu sa svojim ćutljivim i ćudljivim gospodarem i
njegovim lukavim savetnikom. Ruka u cr venom je već izvodila ravnodušnog Princa
iz ćelije, a onda se, neočekivano, mršavi Stenmin okrete zatočenicima i jedva vidljiv
smešak mu zatitra na usnama.
– U slučaju da je moj Kralj to zaboravio da pomene, Balinore... – U rečima se
osećala nepojamna, otrovna mržnja. – Stražari na Spoljašnjem Zidu opazili su te u
razgovoru sa izvesnim kapetanom Šelonom, nekadašnjim pripadnikom Pogranične
Legije. Taj Šelon je upravo pokušavao da prenese ostalima neka tvoja... neshvatljiva
upozorenja, kada smo ga uhvatili i zatvorili. Ne verujem da će ikada više imati prili-
ke da nam stvara teškoće. Stvar je okončana, i ti ćeš ubrzo biti zaboravljen.
Balinora sledi ova poslednja rđava vest. Ako su Šelona uhvatili i bacili u tamnicu
pre nego što je stupio u vezu sa Ginisom i Fandvikom, onda više nije postojao
niko ko bi okupio Pograničnu Legiju, niko ko bi se narodu obratio u njegovo ime.
Prijatelji nisu znali za njegovo tamnovanje u Tirsisu; ako su čak nešto i naslutili,
kakva je nada postojala da saznaju šta se sa njim događa? Podzemni lagumi bili su
uglavnom nepoznati, a ulaz u tamnicu dobro prikriven. Tri utučena zatvorenika
pratila su pogledom punim gorčine stražare koji su ispred vrata spustili mali poslu-
žavnik sa hlebom i krčagom vode, povukli se u hodnik i sa sobom poneli sve buk-
tinje osim jedne. Tu poslednju svetiljku držao je u ruci Stenmin i, smešeći se zlos-
lutno, čekao da pognuti Princ krene za stražarima. Ali Palans se zaustavi, ne mogu-
ći da odvoji pogled od Balinorovog ponositog i sa sudbinom pomirenog lica; bleda
svetlost baklje osvetljavala ga je cr venkastim sjajem, a dugačak, duboki ožiljak pos-
tajao je sve tamniji i vidljiviji. Braća su stajala sučeljena nekoliko beskonačno dugih
minuta, a onda se Palans Bukhanah ponovo uputio Balinoru laganim, odmerenim
korakom. Pošto je odgurnuo Stenmina koji je pokušao da ga zaustavi, prišao je bra-
tu i zagledao se u to kao iz kamena isklesano lice, pokušavajući da u sebe upije od-
lučnost koja se na njemu ogledala. Podigao je nesigurnu ruku, zaustavio je u vazdu-
hu, naglo je spustio Balinoru na rame i čvrsto ga stegao.
– Želim da... znam. – Glas je prelazio u šapat. – Želim da razumem... Moraš mi
pomoći...
Balinor klimnu glavom, podiže svoju veliku ruku i sa puno ljubavi zgrabi Palan-
sovu. Ostali su za trenutak, spojeni zagrljajem svojih ruku, kao da prijateljstvo i
nežnost detinjstva nisu nikada ni nestali. Onda se Palans okrete i u pratnji uznemi-
renog Stenmina brzo izađe iz ćelije. Teška vrata se zalupiše uz tresak i škripu gvoz-
denih alki, zatvarajući još jednom tri druga u neprozirnu tamu. Koraci su polako iš-
čezavali i ustupali mesto mučnoj tišini i beskrajnom čekanju uz nepovratno izgub-
ljenu nadu U svaku mogućnost bekstva i izlaska u slobodu.

***

Iz mraka u koji je utonulo dr veće ispod visokog luka mosta Sendik izdvoji se jedna
senka i kao strela polete ka zamku Bukhanaha. Brzim, sigurnim skokovima, snažna
omanja prilika prođe kroz šiblje i živu ogradu; promicala je između veličanstvenih
brestova i budnim okom osmatrala zid oko kraljevskog imanja, pokušavajući da ot-
krije prisutnost noćne straže. Oko gvozdenih kapija iznad parka, gde je most prela-
zio u uspon, šetalo je nekoliko stražara, a oznaka sokola na unifor mama jasno se
videla pri svetlosti buktinja na glavnom ulazu. Tamna prilika poče se nečujno peti
uz blag uspon prema zidinama prekrivenim mahovinom i bršljanom da bi se, čim
se popela, odmah pomešala sa senkama kamena.
Nekoliko trenutaka bila je nevidljiva, iako se neprekidno kretala i sve više udalja-
vala od glavnog ulaza i nejake svetlosti buktinja. Zatim se uljez ponovo pojavio na
mesečinom obasjanom zapadnom zidu i, čvrsto se držeći snažnim rukama za nesa-
vitljivu puzavicu, počeo da se udaljava sa ivice kamenog zida. Oprezno je podigao
glavu i prodornim pogledom preleteo preko pustih dvorskih vrtova; jednim zama-
hom snažnih ramena uzverao se uz zid, preskočio ga sa lakoćom i nečujno se spus-
tio u cvetne bokore.
Tajanstvena prilika je hitro potrčala ka senovitom skrovištu ogromne vrbe. Po-
što se bez daha zaustavio ispod zaštićujućih grana džinovskog dr veta, uljez začu
glasove koji su bivali sve bliži. Zaključivši da je u pitanju dokoni razgovor dvorskih
stražara koji obilaze vrtove, mirno ih je sačekao tako tesno pripijen uz debelo sta-
blo da se gotovo nije ni razlikovao od dr veta. Stražari prođoše kroz vrt i nestadoše
u mraku. Neznanac je još čekao, posmatrajući zamračenu zgradu u središtu dr ve-
ćem zakriljenih vrtova – visoki, stari zamak kraljeva Kalahorna. Nekoliko osvetlje-
nih prozora razbijali su maglovitu tamu masivnog kamenog zdanja i bacali svetlos-
ne zrake u opustele bašte.
Hitrim skokom, uljez zađe u senke dvorca i zaustavi se pred malim zamračenim
prozorom jednog udubljenja. Pošto je jedno vreme vešto baratao oko ručice i reza,
prozor se polako otvori prema unutrašnjem prostoru i jedva čujni zvuk gromko
odjeknu kroz noć. I ne sačekavši da vidi da li su stražari čuli taj nasilni ulazak u za-
mak, uljez se okretno provuče kroz mali otvor. Kada se prozor zatvori za njim,
bleda svetlost oblacima zaklonjenog meseca osvetli za trenutak široko, odlučno lice
Patuljka Hendela.
Stenmin se unekoliko prevario u svojim procenama kada je Balinora i Eventino-
ve rođake zatvorio u tamnicu. Njegov pr vobitni plan bio je veoma jednostavan.
Starog Šelona su stražari uhvatili neposredno pošto se rastao sa Balinorom i spreči-
li ga da prenese Prinčeva upozorenja i naredbe. Budući da su Balinor i Elfi, njegovi
jedini pratioci pri ulasku u Tirsis, bili zatvoreni u podzemlju zamka, da su prinčevi
bliski i odani prijatelji Akton i Mesalin takođe bili bačeni u tamnicu, Stenmin je sa
pravom pretpostavljao da niko više u gradu neće izazivati neprilike. Na sve strane
proneta je vest da je Balinor došao u kratku posetu i odmah zatim nastavio put da
bi se pridružio tajanstvenom Alanonu koji je – u to je Stenmin ubedio i Palansa
Bukhanaha i većinu građana Tirsisa – neprijatelj Kalahorna i velika opasnost za
celu zemlju. U slučaju da se pojavi neki drugi Balinorov prijatelj sa namerom da
proveri priču o graničarevom naglom odlasku, on će svakako prvo doći u dvor da
razgovara sa njegovim bratom, Kraljem Kalahorna, i biće za tili čas uklonjen. Sten-
minova predviđanja bi se bez sumnje i ostvarila da nije postojao i jedan izuzetak –
Hendel. Ćutljivi Patuljak je već bio upoznat sa podmuklim Stenminovim delova-
njem i podozrevao je da mistik gospodari bolesnim Princom Bukhanahom, pa mu
nije ni na pamet padalo da otkrije svoje prisustvo sve dok ne izvidi šta se stvarno
dogodilo sa njegovim prijateljima.
Hendel se vratio u Tirsis neočekivanim sticajem okolnosti. Kada je Balinora i
Elfe napustio severno od tvrđave, krenuo je pravo u zapadni grad Varflet sa name-
rom da odmah produži put u Kulhaven i u svojoj zemlji učestvuje u mobilizaciji
vojske Patuljaka i njenoj odbrani južnih oblasti Anara od očekivane invazije Gos-
podara Vorloka. Išao je celu noć kroz šume severno od Varfleta i u samo jutro
ušao u grad, gde je odmah posetio stare prijatelje i otišao na počinak. Probudio se
tek u podne; pošto se okupao i ručao, pripremio se za odlazak u domovinu. Nije
stigao ni do gradskih vratnica kada je ugledao četu Patuljaka koja je, posrćući, krči-
la put kroz uličnu vrevu i zahtevala da je primi savet Varfleta. Hendel im se pridru-
ži na putu ka većnici i poče da zapitkuje jednog od Patuljaka koga je poznavao od
ranije. Na sav užas, saznao je da silna vojska Trolova i Gnoma maršira pravo na
Varflet iz pravca Zmajevih Zuba i da će grad napasti najkasnije za dan-dva. Patuljci
su bili deo patrole koja je opazila neprijatelja i pokušala da se iskrade kako bi Juž-
nozemljaše upozorila na opasnost. Na nesreću, neprijatelj ih je presreo i većina Pa-
tuljaka izginula je u neravnopravnoj borbi. Samo je nekolicini pošlo za rukom da
stignu u grad koji nije ni, slutio šta ga čeka.
Hendel je znao da, ako jedna do zuba naoružana vojska ade ka Varfletu, i druga,
još moćnija, kreće na Tirsis. Bio je uveren da Gospodar Duhova namerava da mu-
njevito uništi gradove Kalahorna i time otvori sebi put prema nezaštićenoj Južnoj
Zemlji. Prva dužnost bila je da upozori svoj narod, ali do Kulhavena ga je delio
dvodnevni naporan hod.
Brzo je otkrio koliko je Balinor grešio verujući da zemljom još vlada njegov otac
Rul Bukhanah. Ako su Balinora ubili ili zarobili njegov ljubomorni brat ili lukavi
mistik Stenmin pre nego što je uspeo da zavlada zemljom i Pograničnom Legijom,
onda je Kalahorn bio osuđen na neminovnu propast. Neko je morao da stupi u
vezu sa graničarem dok ne bude suviše, kasno za bilo kakvu akciju, a taj neko je
mogao da bude samo on, Hendel, jer je Alanon u pratnji Flika Omsforda i Meni-
ona Leaha još lutao po Severnoj Zemlji tražeći Šiu. Hendel je bez oklevanja doneo
odluku: naredio je jednom od preživelih Patuljaka da iste noći krene za Kulhaven.
Ma šta da se dogodi, starešinama se morala preneti poruka da je pohod na Južnu
Zemlju otpočeo preko Kalahorna i da vojska Patuljaka mora što pre priteći u po-
moć Varfletu. Neprijatelj ne sme da osvoji gradove Kalahorna, jer će u tom slučaju
zemlje biti razdvojene i dogodiće se upravo ono čega se Alanon najviše i plašio.
Ako porobi Južnu Zemlju l vojsku Patuljaka izdvoji od vojske Elfa, Gospodar Vor-
lok će lako zavladati svetom. Iznureni Patuljak je Hendelu svečano obećao da će
zadatak izvršiti po cenu života, da ga neće izneveriti i da će odmah svi poći za
Anar.
Hendelu je do Tirsisa trebalo nekoliko sati jer je put do grada bio vrlo opasan.
Šume su bile prepune gnomskih tragača, sa zadatkom da onemoguće svako uspos-
tavljanje veze između gradova Kalahorna. Mnogo je puta Hendel bio prinuđen da
se krije od patrola i često skreće sa luta da bi izbegao neprobojne stražarske linije.
Njihov je splet sada bio daleko gušći nego u Zmajevim Zubima, što je iskusnog
ratnika još više uverilo u to da napad može uslediti svakog trenutka. Ako Severno-
zemljaši nameravaju da na Varflet udare za dan-dva, onda će i Tirsis napasti u isto
vreme, što opet znači da je mali ostr vski grad Kern već osvojen. Dan se rađao kada
je Patuljku pošlo za rukom da se probije kroz poslednje straže i približi niziji iznad
Tirsisa i opasnosti da ga otkriju zli Stenmin i zabludeli Palans Bukhanah. Hendel je
mladog Princa sreo nekoliko puta, ali je sumnjao da bi ta ovaj prepoznao; Stenmina
je video samo jednom, ali je i pored toga zaključio da bi najmudrije bilo izbegavati
sve susrete.
U Tirsis, koji se polako budio, ušao je sa gomilom trgovaca i namernika. Kada se
našao u okviru visokog Spoljašnjeg Zida, hodao je nekoliko sati kroz gotovo puste
barake Pogranične Legije, razgovarajući sa vojnicima i pokušavajući da otkrije bilo
kakav trag svojih prijatelja. Na kraju je saznao da su oni u grad stigli pre dva dana u
sam suton i da su otišli pravo u dvor. Posle toga niko ih više nije video, ali se pro-
čula vest da je Balinor na brzinu obišao bolesnog oca i odmah zatim nastavio put.
Hendel je, opet, znao šta to znači i zato se još za videla prikrao zamku, uveren da
će u njemu naići na trag nestalih saputnika.
Odmah je uočio da dvor budno čuvaju vojnici sa grbom sokola, a ta mu je ozna-
ka bila nepoznata. Vojnici sa istim obeležjem stražarili su pred glavnim kapijama i u
čitavom gradu, što je značilo da su oni i jedine aktivne snage u Tirsisu. Ako čak i
pronađe Balinora živog i uspe da ga oslobodi, zadatak da se ponovo uspostavi vlast
nad gradom i oživi Pogranična Legija neće biti nimalo jednostavan. Patuljak nigde
nije čuo da se pominje invazija sa severa i po svemu se činilo da narod pojma nema
o opasnosti koja mu preti. Hendelu je izgledalo neverovatno da čak i neko tako za-
bludeo i bolestan kao Palans Bukhanah odbija da priprema grad za odbranu od
stravične opasnosti Gospodara Vorloka. Ako Tirsis padne, mlađi sin Rula Bukha-
naha moraće zauvek da se odrekne prestola. Patuljak je proučavao prostrani Na-
rodni park koji se pružao ispod širokog luka mosta Sendik. A kada se spustio
mrak, počeo je nečujno da se probija kroz budno čuvan dvorac.
Sada se nalazio u mračnoj prostoriji u koju je upao kroz razvaljen prozor, u ma-
loj biblioteci čiji su zidovi bili prekriveni policama sa knjigama, pažljivo obeleženim
nalepnicama. Bila je to privatna biblioteka porodice Bukhanah, prava raskoš u vre-
me kada se knjige gotovo nisu ni pisale. Veliki Ratovi su skoro zbrisali književnost
sa lica zemlje i malo je šta napisano u teškim poratnim godinama koje su usledile.
Imati privatnu biblioteku, moći sedeti i čitati bilo koju od nekoliko stotina knjiga u
tišini, spokojstvu i dokolici, bila je povlastica malog broja odabranih, čak i u naj-
prosvećenijim društvima četiri zemlje.
Ali Hendel je pogledom samo preleteo po odaji i gipko kao mačka uputio se
vratima, jer su njegove oštre oči otkrile bledu svetlost koja se nazirala kroz pukoti-
nu u podu. Patuljak je oprezno provirio u osvetljen hodnik i uverio se da u njemu
nema nikoga. Tada se prvi put zapitao šta da radi dalje. Balinor i Elfi su mogli biti
na svim mestima u zamku. Posle kratkog razmišljanja, zaključio je da se, ako su još
živi, najverovatnije nalaze u podrumu i da bi bilo najbolje da prvo pretraži taj deo
zamka. Pošto je oslušnuo tišinu, Patuljak duboko uzdahnu i mirno izađe u hodnik.
Hendelu je dvorac bio poznat jer je Balinora posećivao više puta. Nije se sećao
tačnog rasporeda soba, za razliku od holova, hodnika i stepeništa; ponekad je odla-
zio i u podrum gde su bile smeštene namirnice i burad sa vinom. Na kraju hodnika
skrenuo je ulevo, uveren da će odmah naići na stepenice ka podrumu. Došao je do
masivnih vrata koja su prečila prolaz hladnoće iz podzemnih prolaza kada je začuo
glasove u holu iza leđa. Brzo je pritisnuo kvaku na vratima ali se ona, na njegov
užas, nisu otvorila. Pokušao je da ih gurne snažnim ramenima, ali se ona ni tada
nisu pomerila. Kako su glasovi bivali sve bliži, pogledom je potražio drugo skrovi-
šte i u tom trenutku otkrio sigurnosnu bravu koju do tada nije primetio. Osluškuju-
ći glasove i bat koraka po kamenom tlu, Patuljak je vešto i hladno pomeri, povuče,
širom otvori teška vrata i ulete u mrak. Vrata se za njim zatvoriše u momentu kada
su se tri stražara, idući na smenu straže na južnim kapijama grada, pomolila iza za-
voja.
Hendel nije sačekao da vidi da li su ga stražari opazili, nego je požurio niz kame-
ne stepenice u mračno podrumsko stovarište. Zastao je u podnožju stepeništa i po-
čeo da prelazi rukama po hladnom zidu u nastojanju da napipa postolje sa ugaslom
bakljom. Posle nekoliko minuta osetio ga je pod prstima, izvukao buktinju i zapalio
je pomoću kremena i gvožđa.
Polako, neumorno, pretražio je podrum, prostoriju za prostorijom, ugao po
ugao. Vreme je brzo proticalo, a on nije naišao ni na kakav trag. Posle bezuspešnog
traženja, zaključio je da se njegovi prijatelji ne nalaze u ovom delu dvorca, da su za-
tvoreni u nekoj od odaja na spratu. Ali zar bi Palans i njegov zao duh rizikovali da
posetioci primete prisustvo zarobljenika u zamku? Možda je – mislio je Patuljak –
Balinor doista napustio Tirsis i pošao da traži Alanona. Osećao je, međutim, da je
ta ideja pogrešna i pre nego što je misao dovršio. Balinor Bukhanah nije bio čovek
koji bi otišao po pomoć u ovako odsudnom trenutku – on bi se sučelio sa bratom
a ne pobegao od njega. Hendel je očajnički pokušavao da se doseti gde bi graničar i
Elfi mogli biti, gde bi u ovako starom zdanju zarobljenici bili sklonjeni od svih oči-
ju. Jedina logična pretpostavka bilo je neko mesto ispod dvorca, neko mesto bez
prozora, duboko u zemlji gde bi...
U tom trenutku se Hendel setio da su u zamku, ispod podruma, postojali pod-
zemni lagumi i da ih je Balinor u nekoj prilici čak i pominjao; u nekoliko reči ispri-
čao mu je njihovo poreklo i dodao da su odavno zapečaćeni i napušteni. Uzbuđen,
Patuljak se obazirao po mračnom podrumu; trudio se svim silama da se priseti taj-
nog prolaza. Sada je već bio duboko uveren da su njegovi prijatelji u lagumima, na
jedinom mestu gde zatočenike niko nikada ne bi otkrio i pronašao. Osim članova
kraljevske porodice i njihovih najbližih saradnika, niko nije ni znao za postojanje
prastare podzemne tamnice.
Ne obraćajući pažnju na hodnike i susedne prostorije, istrajni Hendel je pažljivo
osmatrao zidove i pod centralnog podruma, siguran da se u njemu nalazi nekada
zapečaćen prolaz. Ako je njegova pretpostavka tačna, ako ga je Palans posle nekoli-
ko vekova ponovo otvorio, neće mu biti teško da ga pronađe. Ali nigde ništa nije
mogao da uoči. Zidovi su bili čvrsti, njihova površina neokrnjena. Opet su se svi
pokušaji završili neuspehom, opet je zaključio da je pogrešio. Utučen, sručio se na
jedno od vinskih buradi na sredini podruma, prelećući pogledom po zidovima,
nastojeći da se seti. Vreme se očigledno zaverilo protiv njega. Ako ne pobegne iz
zamka pre zore, pridružiće se ostalim zatvorenicima. Nedostajala mu je neka karika
u lancu, nešto je propustio, nešto je promašio. Psujući u sebi, digao se sa vinskog
bureta i počeo da šeta po podrumu, pomno razmišljajući... Pokušavao je da se seti
nečega što je imalo veze sa zidovima... zidovima...
I setio se. Prolaz nije bio u zidovima nego u podu! Ugušivši usklik radosti, Patu-
ljak preskoči burad na kojoj se te večeri dva puta odmarao. Napregao je skoro nad-
ljudskom snagom snažne mišiće i uspeo da pomeri u stranu nekoliko teških buradi:
pred očima mu se ukaza kamena ploča koja je zaklanjala tajni otvor. Obliven zno-
jem, Patuljak poče da povlači teški kamen koji se uz otpor i škripu podiže i svom
težinom pade na tle. Hendel oprezno zaviri u crnu jamu i zavuče baklju u njene du-
bine. Stare, kamene stepenice, vlažne i pokrivene zelenkastom mahovinom, nesta-
jale su u njima. Držeći buktinju ispred sebe, Patuljak poče da se spušta u zaborav-
ljeni lagum sa bezumnom nadom da ovoga puta ne greši.
Istog trenutka osetio je kako mu reska hladnoća ustajalog vazduha preseca dah i
kroz odeću prodire do tople, znojave kože. Težak, plesniv vazduh naterao ga je da
sa gađenjem zapuši nos i još brže krene niz stepenice. Budući da su ga ovakve te-
skobne jame nalik na grobnice zastrašivale više od svega na svetu, počeo se pitati
da li da nastavi taj opasan put u nekadašnju tamnicu. Ali ako je Balinor zbilja bio
zatočen na jednom ovako strašnom mestu, vredelo je izložiti se svim opasnostima.
Hendel neće napustiti prijatelje! U podnožju stepeništa ugleda samo jedan hodnik
koji je vodio pravo napred i pođe polako njime. Trudio se da pogledom prodre
kroz tamu koja se opirala čak i svetlosti upaljene buktinje i usput uočavao okovana
vrata, koja su se na istom rastojanju nizala na oba zida hodnika. Te stare, zarđale
gvozdene ploče nisu imale otvore i bile su čvrsto zabravljene velikim metalnim šar-
kama. Ovi bi lagumi užasnuli svako živo biće, u ovim bi se zagrobnim nizovima
kockastih ćelija lišenih svetlosti i vazduha svi životi mogli zaboraviti i sahraniti.
Mnogo su godina, posle razornih Velikih Ratova, Patuljci živeli pod zemljom da
bi opstali i iz podzemnih dubina poluslepi i zaboravljeni izašli u svet svetlosti. To
stravično sećanje bilo je ukorenjeno u svim naraštajima Patuljaka i u svakome od
njih ostao je večiti i nagonski strah od svih neosetljivih, ograđenih mesta, strah koji
nikada nisu uspeli da u potpunosti savladaju. Hendel je i sada osećao taj strah i on
ga je kinjio i razarao isto toliko koliko i lepljiva, vlažna studen podzemnih dubina
ove grobnice.
Savlađujući sve veći užas koji ga je gušio, odvažni Hendel dobro osmotri nekoli-
ko najbližih vrata. Reze su bile zarđale i metal prekriven slojevima prašine i paučine
– ona se sasvim sigurno nisu otvarala desetinama godina. Gubio je pojam o broju
onih koja je proverio, činilo mu se da se jedva vidljivi hodnik duži u nedogled i
tone u beskonačan mrak. Dolazio je u iskušenje da vikne, pozove, ali je bio svestan
toga da bi odjek mogao prodreti i do odaja na spratu. Više nije video ni otvor ni
stepenice, pomrčina je bila istovetna i ispred i iza njega. Škrgućući zubima, nastavio
je put pored niza vrata i na svoje veliko iznenađenje začuo nejasan šapat koji je
skoro odzvonio kroz muklu tišinu.
 Skamenivši se, napregnuto je osluškivao, uplašen da ga varaju čula. Ali šapat se
ponovo začuo, nerazgovetan, šapat živih. Krenuo je hitro napred u pravcu zvuka,
ali je shvatio da više ništa ne čuje. Očajan, pogledao je vrata sa obe strane hodnika.
Jedna su bila zabravljena i zarđala, ali su zato druga otkrivala sveže tragove na me-
talu. Sa njih je bila skinuta i prašina i paučina, kvaka i reze podmazane i nedavno
otvarane! Jednim trzajem, Patuljak povuče metalni zasun i naglo otvori teška vrata.
Svetlost baklje obasja iznenađena lica i poluslepe oči tri prilike koje ustadoše da bi
se sučelile sa nepoznatim uljezom.
Sa neobuzdanim uzvicima radosti i prepoznavanja, prijatelji se nađoše u zagrlja-
ju. Izbrazdano Balinorovo lice, koje je nadvisilo izmučene ali osmehnute Elfe, de-
lovalo je opušteno i prožeto verom, a plave oči zračile su dubokim olakšanjem.
Neustrašivi i dovitljivi Patuljak još jednom im je spasao život. Ali sada nije bio čas
ni za reči ni za osećanja i Hendel im mahnu rukom da ga slede kroz mračni hodnik
ka stepeništu koje je vodilo iz strašne grobnice. Ako ih osvit zore zatekne u zamku,
biće otkriveni i ponovo bačeni u zatočeništvo. Trebalo je odmah pobeći u grad.
Žurno su krenuli kroz hodnik, a blagi plamen buktinje osvetljavao im je stazu kao
štap koji slepom krči put.
Odjednom se začu reski šum trenja kamena uz kamen i težak, potmuli zvuk na-
lik na spuštanje kamene ploče na grobu. Užasnut, Hendel polete preko vlažnih ste-
penica prekrivenih mahovinom i naglo se zaustavi. Shvatio je da se to iznad njih
zatvorila džinovska kamena ploča, da se rešetka spustila i da je put ka slobodi za-
tvoren. Patuljak je stajao nemoćan i preneražen pored svoja tri prijatelja, odmahu-
jući glavom u neverici. Pokušaj da ih spase je propao, i sam je postao zatočenik.
Baklja u ruci bila je na izdisaju. Ubrzo će sva četvorica ostati u potpunom mraku i
čekanje će se nastaviti do u beskonačnost.
 2.
U zagrljaju smr ti

– Smeće, ništa osim smeća! – gr meo je Panamon Krel, ritnuvši po ko zna koji put
gomilu prnja sastavljenu od metalnih sečiva i jeftinog nakita. – Kako sam mogao
biti takva budala?! Kako odmah nisam shvatio istinu?
Šia je mirno odšetao do severnog ruba čistine, očiju prikovanih za bledi trag koji
je vodio po šumskom tlu i koji je Orl Fane ostavio za sobom u svom bekstvu na
sever. Bio je tako blizu cilja, dragoceni Mač mu je stajao ispred nosa i on ga je izgu-
bio zbog svoje nesposobnosti da spozna istinu. Ogromni Keltset je iskrsnuo pored
njega, pognut nad vlažnom, lišćem prekrivenom zemljom, nedokučivo lice bilo je
tik uz njegovo, a neočekivano blage oči budno su osmatrale i tragale. Šia se okrete
pomahnitalom Panamonu.
– Nisi ti kriv, ništa nisi ni slutio – promrmljao je obeshrabreno. – Trebalo je da
sa više mudrosti i sa manje... ko zna čega... osluškujem njegova zapomaganja. Vrlo
sam dobro znao šta tražim i u odsudnom trenutku zaboravio da pazim.
Panamon je klimao glavom i slegao ramenima, pažljivo gladeći brčiće vrhom šilj-
ka koje mu je zamenjivalo levu šaku. Uz poslednji udarac nogom u gomilu otpada-
ka, pozvao je Keltseta i obojica su počela da pakuju logorsku opremu i oružje. Šia
ih je posmatrao bez reči, nesposoban da prihvati poraz koji je doživeo. A kada ga je
Panamon nabusito pozvao da im pomogne, brzo im se priključio i izvršio naređe-
nje. Nije bio kadar da se suoči sa neminovnim posledicama svoga najnovijeg neus-
peha i bio svestan toga da je Panamona Krela doveo do granice strpljenja; pustolo-
vu je bilo dosta staranja o neodgovornom i neobično glupom malom Vejlaninu
kroz opasno pogranično područje Paranora, dosta traganja za nekim stvorovima
koji bi se lako mogli izroditi u neprijatelje, za nekim Mačem o kojem je samo Šia
znao ponešto, ali koji nije prepoznao kada mu se našao pod nosom. Drumski raz-
bojnik u skerletnoj odeći i njegov pratilac skoro su izgubili živote zbog toga zago-
netnog Mača i sada im je svega bilo preko glave. Vejlaninu nije preostajalo ništa
drugo nego da pokuša da dođe u vezu sa svojim prijateljima. A kada ih i ako pro-
nađe, moraće da se suoči sa Alanonom i ispriča mu kako ga je izneverio – kako je
izneverio sve njih. Stresao se pri pomisli na susret sa strogim Druidom, na pomi-
sao da će te nemilosrdne oči zaviriti u njegove najskrivenije misli i otkriti celu isti-
nu. Taj neizbežni susret svakako neće biti nimalo prijatan.
Šia se odjednom seti čudnog proročanstva izrečenog u Dolini škriljaca nedelju
dana ranije, u jednu sumornu zoru. Bremenova senka predskazala je opasnost koja
ih čeka u Zmajevim Zubima, predočila da jedan član čete neće videti Paranor, da
neće stići na drugu stranu planine, ali da će zato prvi videti Mač od Šanare. Sve je
bilo predskazano, sve predočeno, ali je Šia zaboravio na to, prenapregnut i uzbuđen
zbivanjima.
Malaksali Vejlanin zatvori oči pred svetom, pitajući se kako je došlo do toga da
postane deo te neverovatne zagonetke u čijem se središtu vodio rat protiv mračnih
sila i uzdizao legendarni Mač od Šanare. Osećao se toliko sićušnim i bespomoćnim
da mu se činilo kako bi najlakše bilo da se oprosti sa sobom i pomoli za što brži
kraj. Ako je verovati Alanonu, mnogo je života zavisilo od njega iako je on od sa-
mog početka bio najnepodesniji za taj zadatak. Bio je nesposoban da bilo šta učini
za sebe i zavisio je isključivo od drugih. Koliko su samo svi njegovi drugovi žrtvo-
vali za to da bi našao čudotvorni Mač. A kada mu se on konačno našao na domaku
ruke...
– Doneo sam odluku, idemo za njim!
Panamonov duboki glas presekao je spokojnu tišinu male čistine poput reskog
zareza gvozdenog sečiva kroz suvo drvo. Šia zaprepašćeno pogleda široko lice bez
osmeha.
– Misliš... idemo za njim u Severnu Zemlju?
Drumski razbojnik u skerletnoj odori mu uputi jedan od svojih ljutitih pogleda
koji je govorio da je Vejlanin obična budala, nesposobna da shvati zdravog i ra-
zumnog čoveka.
– Taj mali gad, taj bedni lešinar, napravio je od mene neviđenu budalu. Radije ću
sebi prerezati grkljan nego dozvoliti da pacov pobegne. Kada mi opet padne u
šake, baciću ga cr vima da ga polako ali sigurno sažvaću.
Lepo, izrazito lice bilo je lišeno svakog izraza i osećanja, ali se u pretećem glasu
nazirala mržnja koja je izazivala jezu. To je bilo naličje Panamona Krela – hladno-
krvnog čoveka od zanata koji je bespoštedno uništio ceo gnomski logor da bi se
odmah potom bacio u borbu sa neuporedivo silnijim nosiocem znamenja mrtvačke
glave. A to nije učinio ni zbog Mača od Šanare, nego iz povređenog ponosa i želje
za osvetom nad stvorom koji ga je povredio. Šia baci pogled na nepomičnog Kelt-
seta, ali gorostasni Stenoviti Trol ničim nije izrazio ni svoje slaganje ni svoje nesla-
ganje; lice čija je put ličila na koru oguljenog dr veta bilo je bezizrazno a duboko
usađene oči nedokučive. Panamon se zajedljivo nasmeja i brzim korakom priđe
neodlučnom Vejlaninu.
– Misli samo na jedno, Šia. Naš mali gnomski prijatelj je veoma pojednostavio
stvari samim tim što nam je otkrio skrovište Mača koji si ti tako dugo i bezuspešno
tražio. Ne moraš više da tragaš za njim, sada znamo gde se nalazi.
Šia se složi bez ijedne reči, i dalje oprezan u odnosu na prave motive neobičnog
pustolova.
– Postoje li neki izgledi da ga stignemo?
 – Postoje, i to čak vrlo dobri. I u njih treba čvrsto verovati. – Panamon se cerio,
spokojna lica. – Naravno da možemo da ga stignemo, jedino je pitanje vremena.
Teškoće će se pojaviti ako ga neko pronađe pre nas. Keltset poznaje Severnu Zem-
lju bolje od bilo koga živog stvora i Gnom neće uspeti da se sakrije. On mora da
beži, beži i stalno beži, zato što nema kome da se obrati za pomoć, čak ni svome
sopstvenom narodu. Ne znam kako je naišao na Mač i kako je shvatio njegovu
vrednost, ali pouzdano znam da je dezerter i lešinar.
– Možda čak i član gnomskog odreda koji je Mač nosio Gospodaru Vorloku ili
možda njegov zarobljenik – nagovestio je zamišljenim glasom, Šia.
– Ovo drugo mi izgleda verovatnije – složi se Panamon. Naprezao se da se seti
nečega dok je zurio na sever u sivu maglu šumskog jutra. Sunce je već osvetljavalo
horizont istočnog ruba sveta i sijalo, blistavo i toplo. Nije uspevalo, međutim, da
razbije maglu ranog jutra i putnici su nemo stajali u sumagličastoj mešavini sunčeve
svetlosti i tame umiruće noći. Nebo je na severnoj strani bilo neobjašnjivo mračno
i preteće i nateralo je čak i inače brbljivog Panamona da bez reči pilji u to neobično
crnilo. Posle nekoliko trenutaka okrenuo je Šii i Keltsetu svoje sumnjom osenčeno
lice.
– Nešto se čudno dešava na tom severu, Keltsete. Krenimo odmah u poteru za
tim Gnomom pre nego što naiđe na jednu od lovačkih patrola. Ne bih nizašta na
svetu hteo da njegove poslednje trenutke podelim sa nekim drugim!
Gorostasni Trol pređe u vođstvo brzim, lakim korakom; išao je pognute glave,
ispitujući tle i otkrivajući otiske Orla Fanea. U stopu su ga pratili Panamon i Šia,
zadubljeni u misli. Tragovi progonjene dvonožne divljači bili su očigledno vidljivi
za oštre Keltsetove oči i on mahnu rukom Panamonu, koji radoznalom Šii znače-
nje pokreta protumači tako da Gnom beži bez predaha i ne pokušavajući da zamet-
ne tragove.
Šia se pitao kuda to beži taj mali podlac. Sa Mačem u rukama iskupiće se možda
u očima svog naroda time što će ga predati Gospodaru Vorloku. Ali Orl Fane se
kao zarobljenik prilično nerazumno ponašao i Šia je bio uveren da se Gnom nije
pretvarao. Trabunjao je koješta, kao da je žrtva ludila koje samo napola savlađuje,
izgovarao rečenice kojima je zbrkano otkrivao istinu o skrovištu Mača i koje su bile
unakažene, isprekidane i često nesuvisle. Da je Šia malo pažljivije slušao, brzo bi
prozreo istinu, saznao bi da je željena amajlija u rukama Orla Fanea. Ali Gnom je
prešao na onu stranu granice koja razboritost deli od ludila i njegovi su postupci
bili nepredvidljivi. Pobegao je od njih, ali kome?
– Setio sam se! – Vraćali su se ka Strelehejmskim Nizijama kada mu je Panamo-
nov glas prekinuo misao. – Ono krilato čudovište je, kada smo se juče sukobili,
uporno tvrdilo da smo u posedu Mača od Šanare. Ponavljalo je da oseća njegovo
prisustvo, što je bez sumnje i bilo tačno jer se u tom trenutku Orl Fane krio u šu-
marku sa svetim oružjem u vreći.
Š
 Šia je sa gorčinom mislio na taj događaj. Skul ih je i nehotice upozorio na činje-
nicu da se slavni Mač od Šanare nalazi u neposrednoj blizini, ali oni u svojoj ogor-
čenoj borbi za život to upozorenje nisu ni čuli. Iznova besan, Panamon je nastavio
da brblja i da Orlu Faneu preti svim i svačim. Iznenada se ivice šume otvoriše i
pređoše u nepregledna prostranstva Strelehejmskih Nizija.
Putnici stadoše i, preneraženi, ugledaše strahoban prizor koji se širio sve do kraj-
njih granica severa: ogroman, neproziran zid crnila uzdizao se do neba i nestajao u
njegovim beskonačnim prostranstvima; pružao se uz sam horizont i opkoljavao
celu Severnu Zemlju. Izgledalo je da je Kralj Skula prekrio celu zemlju crnim po-
krovom, gušćim od crnila oblačne noći. Gusta magla kovitlala se u sve dubljim vr-
tlozima sivila ka središtu Kraljevstva Mrtvačke glave. Za Šiu je to bio najstravičniji
prizor koji je ikada video. Strah koji ga je naglo obuzeo potvrdila je izvesnost da taj
ogromni zid lagano klizi ka jugu i da će uskoro prekriti ceo svet. A to je značilo da
se Gospodar Vorlok približava sve brže i brže...
– Šta je ovo, za ime sveta...? – Zgranuti Panamon nije uspeo da završi misao.
Šia je odsutno zavrteo glavom. Nije znao odgovor na to pitanje, jer se ovaj nala-
zio izvan poimanja smrtnika. Putnici su stajali i zurili u preteći crni zid kao da oče-
kuju da se još nešto dogodi. Najzad Keltset nastavi da ispituje čvrsto, travom
obraslo zemljište i udalji se od njih. Kada se ponovo uspravio i uperio prst u sredi-
šte zlokobne crne magle, Panamon je zadrhtao, skamenjena lica.
– Gnom trči pravo u ono čudo – besno je zarežao. – Ako ga ne uhvatimo pre
nego što stigne do crnog zida, tama će zauvek prekriti njegove tragove i on će za
nas biti izgubljen.

***

Na nekoliko milja ispred njih, na sivim rubovima crnog zida, sićušna, savijena prili-
ka Orla Fanea oklevala je u svom divljem bekstvu; zelenkaste oči piljile su sa stra-
hom i nerazumevanjem u mračne vrtloge. Gnom je trčao u pravcu severa od kako
je, u ranim jutarnjim časovima, pobegao od tri neznanca. U početku je trčao koliko
su ga noge nosile, a onda je nastavio da kaska, neprekidno se osvrćući. Mozak mu
više nije pomagao, nedeljama je živeo po instinktu i na sreću, pljačkajući mrtve, iz-
begavajući susrete sa živima. Mislio je isključivo na to da preživi kako-tako, da ops-
tane još jedan dan među onima koji ga nisu želeli, koji nisu hteli da ga prime kao
svoga. Napustio ga je i njegov narod, prezrevši ga kao biće niže od insekata koji su
mu mileli pod nogama. Zemlja koja ga je okružavala bila je divlja i surova i u njoj
niko sam nije mogao dugo da opstane. A on je bio sam i svest je počela da se pov-
lači, potiskujući strahove i zebnje sve dok razum nije došao na ivicu da ga napusti.
Samo, smrt nije došla ni lako ni brzo, uplela se sudbina i izgnanika obasula sja-
jem lažne nade pružajući mu u ruke oružje kojim se možda mogla povratiti nedos-
tižna toplina prijateljstva. Kao lešinar koji bije unapred izgubljenu bitku za goli ži-
vot, raspamećeni Gnom je neočekivano saznao za legendarni Mač od Šanare. Taj-
nu su mu jedva čujnim šapatom prenele već obamrle usne samrtnika na bojnom
polju Strelehejmskih Nizija. U sledećem trenutku Mač mu se našao u rukama.
Ključ svih mračnih sila koje su pretile svetu nalazio se u posedu Orla Fanea!
Razum ga je napuštao, on je oklevao. To kobno oklevanje bacilo ga je u ropstvo
trojice neznanaca i oduzelo mu sveti Mač – jedinu mogućnost za povratak rodu. U
pomućenoj svesti postojala je jedna jedina opsedajuća misao – Mač mora biti nje-
gov, jer inače je propast neminovna. U bunilu je, svojim neopreznim zarobljivačima
i nevoljno otkrio tajnu. Ali oni nisu nazreli istinu, brzo su ga se odrekli i proglasili
ga ludim. Onda se on oslobodio, pokupio Mač i pobegao na sever.
Sada je beslovesno zurio u tajanstveni zid crnila koji mu je prečio put ka severu.
Sever, da, sever – sanjario je, smeškajući se potuljeno, ludački razrogačenih očiju.
Tamo su izgnanika čekali bezbednost i iskupljenje svih grehova. Negde duboko u
sebi osećao je skoro neodoljivu želju da se vrati putem kojim je došao. Ali, ta je mi-
sao živela izdvojeno od ostalih koje su ga uporno terale na spasenje što ga čeka u
Severnoj Zemlji. U njoj će naći... Vođu, Gospodara Vorloka. Pogled mu za trenu-
tak pade na staro sečivo, čvrsto vezano za pojas, koje se vuklo po prašini. Čvorno-
vate žute ruke brzo preleteše preko balčaka i dodirnuše urezanu ruku koja je, uz-
dignuta, držala zapaljenu buktinju. Čvrsto je stegao držak, kao da iz njega crpi sna-
gu. Budale! Kakve su budale bili svi oni koji se prema njemu nisu ophodili sa duž-
nim poštovanjem. Prema njemu – nosiocu Mača od Šanare, vlasniku najslavnijeg
oružja za koje je svet ikada znao! I zato će on... Brzo je odagnao misao, uplašen
mogućnošću da bi čak i pustoš oko njega mogla da je pročita, zaviri u tajnu i preot-
me je.
Ispred njega čekala je preteća tama. Orl Fane je strahovao od nje, kao što je stra-
hovao i od svega ostalog, ali drugog puta nije bilo. Uzgred se setio i onih koji ga
gone – gorostasnog Trola, jednorukog čoveka čiju je mržnju nagonski osećao i
mladića koji je bio i polu-Elf, koji je zračio nečim što Gnom nije; bio u stanju da
odgonetne i što se njegovoj pomućenoj svesti neprekidno nametalo.
Odmahujući tupo okruglom glavom, čovečuljak krete ka sve sivljim rubovima
zida, ka mrtvoj tišini. Nije se okretao sve dok ga crnilo nije obavilo sa svih strana i
tišina nestala u iznenadnom vihoru vetra. Tada se osvrnuo i na sav užas video da
ničega nema, ničega osim crnila koje je lebdelo u gustim neprozirnim slojevima.
Vetar je divlje hučao i on shvati da se u tom mraku kreću i neka druga stvorenja.
Prvo su se ocrtali nejasni obrisi, a onda su ga kroz maglu napali tihi jauci sa svih
strana. Nestvarna bića poprimila su na kraju pokretljive oblike i zgrčenim pipcima
počela blago da klize po njemu. Tonući u ludilo, Orl Fane se nasmeja i na neki ču-
dan način shvati da je napustio svet živih, da je ušao u svet smrti po kome lutaju
bića bez duše i beznadežno tragaju za izlazom iz prokletstva i večitog zatočeništva.
Posrtao je preko malih gmizavaca, mešao se sa njima, brbljao, smejao se i pevao,
dok je razum napuštao smrtno telo. Sa svih strana pratila su ga, puzeći, bića iz sve-
ta mraka, znajući da poludeli smrtnik unekoliko već pripada njima. Kada će im se
prikloniti u potpunosti bilo je samo pitanje vremena, a tada će život u njemu ugas-
nuti i on će, poput njih, biti izgubljen zanavek. Orl Fane će se konačno naći sa svo-
jom vrstom.

***

Posle puna dva sata, gonioci su se zajedno sa jutarnjim suncem zaustavili na ivici
maglenog zida kroz koji je nestao njihov plen. Zastali su kao što je i Gnom zastao i
zurili u preteće crnilo koje je obeležavalo prag kraljevstva Gospodara Vorloka. Iz-
maglica je u gustim slojevima lebdela nad mrtvom zemljom, a svaki sloj prema sre-
dištu bio je sve tamniji, sve ružniji i neprijatniji za one koji su ih posmatrali i u koji-
ma se rađao sve veći i neodređeniji strah. Panamon Krel poče da šeta tamo-amo,
ne skidajući pogled sa tame i prikupljajući hrabrost da uđe u nju. Keltset je, posle
pažljivog pregleda tla, pokretom ruke dao na znanje da je Gnom sasvim sigurno
krenuo dalje na sever. Zatim je zapao u nepokretnost kipa i jedino su oči ispod te-
ških obr va bile žive.
Drugog izbora nema, razmišljao je Šia. Odluku je doneo i pre nego što su je po-
remetili mogućnost i gubitak nade da se trag gubi u crnilu. Vratila se i vera u provi-
đenje, vera da će pronaći Orla Fanea i da će se dokopati Mača od Šanare. Nešto ga
je tešilo i podsticalo, nešto mu je obećavalo da ovoga puta neće doživeti poraz.
Nestrpljivo je očekivao Panamonov znak za nastavak puta kroz crni zid.
– Ovo što činimo je čisto ludilo – mrmljao je drumski razbojnik u skerletnoj
odeći kada je po ko zna koji put prošao pored Šie. – Osećam smrt u vazduhu ovo-
ga zida...
Ućutao je i zastao, očekujući Šiin odgovor.
– Moramo da nastavimo put – odvratio je Šia bezbojnim glasom.
Panamon pogleda svoga gorostasnog prijatelja, ali se Trol i ne pomače. Krel je i
dalje čekao, očigledno uznemiren činjenicom da, od kako su krenuli u Severnu
Zemlju, Keltset ni na koji način ne izražava svoje mišljenje. Nekada, dok su puto-
vali udvoje, div je saputniku uvek davao na znanje svoje slaganje ili neslaganje sa
odlukama, a sada je Trol na neki čudan način bio nedostupan.
Na kraju je pustolov klimnuo glavom i sva trojica su se odlučno i odvažno upu-
tila u sivu maglu. Ravnice su bile gole i puste, pa su se izvesno vreme kretali bez
napora. Ali kako je magla postajala sve gušća, vidljivost se naglo smanjivala i sve se
pretvaralo u obris. Panamon ih je odmah zaustavio, izvukao iz ranca dugačak ko-
nopac i predložio da se njime povežu i tako onemoguće razdvajanje. Kada su to
obavili i nastavili put, čuli su samo škripu svojih čizama potvrdoj zemlji. Magla nije
Š
bila vlažna, ali se ipak zavlačila u srž kostiju, što je Šiu neprijatno podsetilo na nez-
dravu vlažnost Maglene Močvare. Ona kao da se kretala sve brže i brže što su dub-
lje zalazili u nju, premda nije; bilo ni daška vetra. Magla ih je na kraju obavila sa
svih strana i putnici se nađoše u potpunom mraku.
Išli su satima, ali se osećaj za vreme gubio u crnoj sumaglici koja ih je kao krhke
smrtnike zastrla pokrovom. Konopac ih je izvlačio iz beskonačne usamljenosti i
smrti koje su prožimale maglu, povezujući ih sa svetom sunca što su ga ostavili za
sobom. Prostranstvo u koje su se usudili da zađu bio je pakao poluživota u kome
su čula obamirala, a strah rastao u oslobođenoj mašti. Osećala se prisutnost smrti i
njen dodir. Nestvarno je postajalo gotovo prihvatljivo u tom čudnom mraku jer su
sve ograde iščezavale u sećanjima nalik na snove, a podsvest izbijala na površinu.
Putnici su jedno vreme čak osećali i neku vrstu prijatnosti u tom prepuštanju
podsvesti, a onda je to osećanje prestalo da bude i zabavno i neprijatno i pretvorilo
se u mrtvilo. Ono je trajalo dugo, bilo uporno i umirujuće i milovalo svest ravno-
dušnošću i dosadom, tako da su se i duh i telo prepuštali lenjom dremežu i sanjari-
jama. Vreme se odvoji i iščeze, a maglena koprena obavi čitav svet.
Iz tog neshvatljivog uzmicanja iz sveta živih dopre iznenadni osećaj oštrog bola
koji Šiino obamrlo telo potrese svom silinom. Jednim trzajem, njegova se svest os-
lobodi svemoćne ravnodušnosti, a gorući bol u grudima postade još žešći. Drem-
ljiv, u bestežinskom stanju, Šia umorno zavuče ruku u tuniku i oseti pod prstima iz-
vor uznemirenja – malu kožnu vrećicu. Misli se naglo izbistriše dok su prsti prela-
zili preko dragog elfskog kamenja i Šia Omsford se vrati iz obamrlosti u život.
Ustanovio je na svoj užas da leži na zemlji, da ne hoda, da više nije ni svestan
kuda ide. Izbezumljen, potegao je svom snagom konopac oko pasa i začuo ječanje
koje je dopiralo sa drugog kraja užeta. Pošto se podigao uz užasan napor, shvatio
je šta se dogodilo. Pakleni svet večitog sna zamalo ih nije pretvorio u svoj plen; lju-
ljuškao ih je, uspavljivao, otupljujući sva čula, sve dok nisu pali i pošli u zagrljaj tihe
smrti. Još jednom ih je spasla moć dragog kamenja.
Šia je osećao neopisivu slabost, ali je, prikupivši i poslednje ostatke snage, vukao
i trzao konopac povlačeći Panamona Krela i Keltseta sa ivice bezdana smrti u svet
živih. Vukao je uže i urlao pri tom. Kada je video da se ne pomeraju, prišao je ne-
pokretnim telima i počeo da ih udara svom snagom sve dok ih bol nije osvestio.
Posle kraćeg vremena dovoljno su se oporavili da shvate šta se zbilo. Probuđeni ži-
vot vratio im je volju za borbu i opstanak i obojica su se ubrzo digla na noge. Dr-
žeći se čvrsto jedan za drugoga, izukrštanih, isprepletenih ukočenih udova, borili
su se za budnost i trezvenost. Hodali su slepo, posrćući u mraku, korak po korak, a
svaki od njih bio je bespoštedna bitka svesti i tela. Sada je četu predvodio Šia, nesi-
guran u pravac, ali vođen instinktom što ga je oživelo elfsko drago kamenje.
Dugo su se probijali kroz beskonačnu tamu, boreći se da ostanu budni u umrtv-
ljujućoj magli koja ih je lenjo obavijala i uspavljivala. Čudno, sneno osećanje smrti
nije ih napuštalo; i dalje je pokušavalo da zagospodari umornim umovima i natera
iscrpljena tela da se prepuste snu kome su toliko težila. Ali smrtnici su se opirali
nesalomljivom odlučnošću; njihova snaga bila je delić hrabrosti i očajanja koji ih
nisu napustili.
Na kraju je beskonačan umor počeo da se povlači. Ovoga puta smrt nije uspela
da uguši volju za životom, znali su da se u ovom trenutku još kreću u svetu živih.
Snenost je polako iščezavala, ali ne na način na koji odlazi san, nego uz preteće
upozorenje da će se kad-tad opet vratiti. Putnici su se povratili – udovi su im po-
novo bili savitljivi i snažni, a svest više oslobođena nego budna. Nestala je želja da
se ispruže i utonu u san i ostala samo bleda uspomena na trenutke kada je smrt bila
dremež lišen osećanja, vremena i prostora.
Dugo niko nije progovorio ni reči, svi su savlađivali neizrecivi strah od smrti čiji
su dodir tako jasno osetili, svesni da će jednoga dana pod tim istim dodirom nestati
zauvek. Nekoliko sekundi stajali su na rubu života i gledali u zabranjenu zemlju s
one strane – doživeli su nešto što nijednom smrtniku nije dozvoljeno da doživi pre
sudnjeg dana. Saznanje da su bili tako blizu smrti izazivalo je osećanje užasa, novog
obamiranja, pa i ludila.
Ali sećanja izbledeše i ostade samo uspomena na trenutke umiranja i ponovnog
vraćanja u život. Panamon se samo jednom obratio Šii upitavši ga tiho da li je sigu-
ran u pravac kretanja. Neodlučni odgovor došao je u vidu kratkog potvrdnog po-
kreta glave. Šta je menjalo na stvari ako se pravac i nije znao, pitao se ljutito mali
Vejlanin. Kojim bi to drugim putem trebalo da se upute? Ako ga je instinkt preva-
rio, onda im svakako više ništa ne može pomoći. Elfsko kamenje ih je jednom
spaslo i on je i dalje imao poverenja u njega.
Neprestano se pitao kako je Orl Fane uspeo da se probije kroz magleni zid. Mo-
žda je ludi gnom našao put i izbegao smrt, iako je bilo vrlo teško poverovati u to.
A ako je čovečuljak negde usput pao, Mač od Šanare je ležao izgubljen u neprozir-
nom mraku i oni ga više nikada neće pronaći. Ta neprijatna misao naterala je Vejla-
nina da razmotri sve mogućnosti; možda je Mač doista ležao samo na nekoliko ko-
raka od njih, očekujući da ga neko otkrije i ponese.
Tama odjednom pređe u sumorno sivilo i magleni zid ostade iza njih. To se zbi-
lo tako brzo da ih je sve iznenadilo. Već u sledećem trenutku stajali su u nemom
zaprepašćenju pod sivim nebom Severne Zemlje.
Osmatrali su predeo u koji su zašli. Bila je to najsumornija zemlja koju je Šia ika-
da video – strašnija od turobne nizije Klita i pretećih Crnih Hrastova u dalekoj Juž-
noj Zemlji. Tle je bilo isušeno, golo i pusto, lišeno sunčeve svetlosti i svakog rasti-
nja. Na njemu nije živelo čak ni suvo šiblje, i ta ih je činjenica uverila da se nalaze u
carstvu Gospodara Mraka. Zemlja se pružala prema severu u nizu brda bez ijedne
travčice. Ogromne gomile kamenja uzdizale su se na sivom horizontu, a na mesti-
ma gde je nizija bila izrovana prašnjavim jarugama nalazila su se isušena rečna kori-
ta. Nigde ni traga života! U ovoj nekada bujnoj zemlji ostala je samo smrt. Daleko
na severu štrčali su u prazno nebo nizovi opasnih visova. Šia je pouzdano znao da
je to dom Brone, Gospodara Vorloka.
– Šta sada predlažeš? – upita ga Panamon Krel. – Trag smo nepovratno izgubili.
Ne znamo čak ni da li je naš Gnom uspeo da izađe živ iz ovog čuda. Zbilja ne
znam kako bi mu to i pošlo za rukom.
– Nastavićemo da ga tražimo – bezbojnim glasom odseče Šia.
– Mi ćemo tražiti njega, a ona krilata stvorenja nas – reče na to Krel. – Neobič-
nosti ovog putovanja prešle su već svaku granicu, Šia. Moram da priznam da naglo
gubim svako interesovanje za naš dalji lov, pogotovo što ne znam zbog čega se i
zašta ovoliko mučim i borim. Zamalo nismo poumirali u onom mraku, a ja nisam
znao ni šta nas to ubija!
Šia sa mnogo razumevanja klimnu glavom i shvati da je sasvim neočekivano
postao gospodar situacije. Prvi put u životu je Panamon Krel strahovao za svoj ži-
vot, čak i po cenu da se povuče sa duboko ranjenim ponosom. Sada je isključivo
od Šie zavisilo da li će se put nastaviti. Keltset je stajao izdvojen, očiju uprtih u Vej-
lanina, a njegove teške obr ve su se micale u znak slaganja. Šiu još jednom iznenadi
inteligencija koja se ogledala u dubokim, blagim očima gorostasa. Još ništa nije
znao o divovskom Trolu, ali je goreo od želje da sazna istinu o njemu. Keltset je
bio ključ zagonetke, neke čudne, važne tajne o kojoj ni Panamon Krel nije imao
pojma.
– Izbor nam je veoma ograničen – progovorio je najzad mali Vejlanin. – Orla
Fanea možemo tražiti s ove strane maglenog zida i izložiti se napadu Skula, ili se
možemo vratiti kroz crni zid...
Namerno je rečenicu ostavio nezavršenu kada je primetio kako je Panamon pre-
bledeo.
– Ja se kroz to čudo ni u kom slučaju neću vraćati, bar ne za sada – izjavi žustro
pustolov. Odmahivao je glavom i šiljkom mahao kroz vazduh kao da želi da što pre
odagna jedan tako sumanuti predlog. A onda se, potuljeno, na njegovim usnama
pojavio dobro poznat, široki osmeh – Panamon Krel je opet ovladao sobom. Bio
je suviše prekaljen, suviše iskusan u igri života i smrti da bi dozvolio da ga bilo šta
plaši duže vremena. Uspešno je savlađivao užas sećanja na trenutke kada je slepo
posrtao kroz mrtvi svet tame i, prizivajući u pomoć veliko iskustvo pustolova i
drumskog razbojnika, ponovo sticao samopouzdanje. Ako mu je već suđeno da
umre u ovoj pustolovini, onda će on tu smrt dočekati sa hrabrošću i srčanošću koje
su ga pratile i nosile kroz život svih ovih teških godina.
– Da razmotrimo malo situaciju – mrmljao je i počeo da šeta. – Ako se Gnom
nije probio kroz maglenu barijeru, onda je Mač još tu negde, možemo ga naći u
svako doba. Ali ako mu je, kao nama, pošlo za rukom da pobegne, ne znam gde...
 Zastao je u pola rečenice, prelećući pogledom okolinu. Keltset mu brzo priđe i
rukom pokaza severne, visoke gole vrhove – granice skulskog carstva.
– Da, naravno, opet si u pravu – složi se Panamon sa blagim osmehom. – On je
nesumnjivo sve vreme želeo da stigne ovamo, jer je ovo i jedino mesto kuda je mo-
gao da ode.
– Kod Gospodara Vorloka? – upita mirno Šia. – Da li Gnom nosi Mač pravo u
ruke Vorloku?
Krel klimnu glavom. Ovoga puta prebledeo je Šia, pri pomisli da će sa Gnomom
stići pravo u ruke Kralja Duhova, i to bez pomoći Alanonovih mističnih moći.
Ako ih neprijatelj otkrije, jedina odbrana biće elfsko kamenje. Ali dok su dragi plavi
kamenovi bili uspešni u odbrani od Skula, bilo je teško poverovati da će biti od
bilo kakve pomoći u borbi protiv tako strahotnog stvora kakav je bio Brona.
Osnovno pitanje bilo je da li je Orl Fane uspeo da prođe kroz zid smrtonosne
magle. Odlučili su da nastave put uz ivice crnog vrtloga i pokušaju da pronađu tra-
gove koje je Gnom u svom bekstvu morao da ostavi od trenutka kada je zašao u
ovu oblast. Ako idući ka zapadu ne naiđu na otiske nogu, krenuće na istok; ako
ipak ni tamo ne bude znakova prolaza Orla Fanea, moći će konačno da zaključe da
je pao negde usput u ubistvenoj magli i moraće se vratiti kroz nju. Niko nije bio
očaran ovom drugom mogućnošću, ali ih je Šia utešio obećanjem da će ovoga puta
zatražiti pomoć elfskog kamenja i da će ih ono sigurno uputiti na trag izgubljenog
talismana. Pomoć plavih kamenova upozoriće bez sumnje svet duhova na njihovu
prisutnost, ali toj su se opasnosti morali izložiti.
Putnici se uputiše ka severu. Keltset je oštrim okom osmatrao tle, tražeći bilo
kakav znak malog Gnoma. Teški oblaci prekrili su celo nebo i Severnu Zemlju oba-
vili neprijatnim sivilom. Šia je pokušavao da izračuna koliko je vremena proteklo
od trenutka njihovog ulaska u zid magle, ali nije bio siguran u svoju procenu. Mo-
žda je proteklo nekoliko sati, a možda i nekoliko dana. U svakom slučaju, sivilo je
tamnelo i nagoveštavalo skori dolazak noći i privremeni zastoj u traganju za Orlom
Faneom.
Iznad njih skupljali su se i valjali teški sivi oblaci. Preko golih brda i jaruga počeo
je da duva oštar vetar, ljutito se obrušavajući o kamenje koje mu je prečilo prolaz.
Mraz je postajao sve jači, pa se putnici još čvršće uviše u lovačke ogrtače. Ubrzo je
svima bilo jasno da se približava gadna nepogoda i da će kiša zbrisati sve tragove
malog Gnoma.
Ali u jednom od retkih obrta sreće, Keltset je otkrio otiske nogu na goloj zemlji
– tragove koji su dolazili iz maglenog zida i nastavljali put ka severu. Trol je pokre-
tima rekao Krelu da otisci stopala pripadaju nekome malom stvoru, najverovatnije
Gnomu, i da je nepoznati putnik sve vreme posrtao od neke povrede ili krajnje is-
crpljenosti. Ohrabreni ovim otkrićem i uvereni da su konačno pronašli Orla Fanea,
pratili su blede tragove mnogo bržim korakom. Zaboravljeno je jutarnje iskušenje,
zaboravljena opasnost koja im je pretila od svemoćnog i sveprisutnog Gospodara
Vorloka, zaboravljeni su iznurenost i očaj koji su ih pratili od trenutka kada su pos-
tali svesni toga da su izgubili čudotvorni Mač od Šanare. Ovoga puta im Orl Fane
neće pobeći!
Nebo je i dalje tamnelo. Daleko na zapadu čula se potmula grmljavina nošena
sve većom snagom vetra koji je hujao preko Severne Zemlje. Očekivala ih je straš-
na nepogoda, kao da je priroda odlučila da udahne novi život umirućoj zemlji, da
je opere i natopi, kako bi opet postala plodna i sposobna za rađanje. Vazduh je bio
leden i buran vetar je poput noža prodirao kroz ogrtače putnika. Ali oni ga nisu
osećali, oči su uznemireno posmatrale severni horizont u nastojanju da naiđu na
neki trag žrtve. Tragovi su postajali sve vidljiviji i svežiji, mali Gnom nije bio dale-
ko.
Lice zemlje naglo je počelo da se menja. Tle je i dalje bilo golo i opustošeno,
prekriveno stenjem i kamenjem, ali je postajalo brdovitije i usečenije i činilo put
sve sporijim i otežanijim.
Vetar se, sve snažniji, pretvarao u zaglušni urlik, s vremena na vreme je skoro ru-
šio nezaštićene putnike i besomučno šibao preko osamljenih brda. Suva zemlja le-
tela je na sve strane pod njegovim nemilosrdnim naletima, zasipajući kožu, oči i
usta. Uskoro je nevreme postalo tako strašno da se ceo predeo našao u vrtlogu ve-
tra i blata, kao da je reč o peščanoj oluji u pustinji. Bilo je teško disati, još teže gle-
dati, tako da ni Keltsetove pronicljive oči nisu više mogle da razaznaju ni nagove-
štaj tragova koje su pratili. Iako njih više nije bilo, iako ih je vetar zbrisao sa gole
površine, putnici su nastavili put.
Daleka grmljavina pretvorila se u pravi prolom, ispresecan zupčastim mušama
koje su divlje sevale. Nebo se zacrnilo, a oni su od naleta vetra i prašine jedva i pri-
mećivali ovo novo osujećenje vidljivosti. Malo-pomalo, gusta sumaglica poče se
približavati sa zapadnog horizonta, sumaglica što su je sačinjavali slojevi kišnih
oblaka koje je donosio pomahnitali vetar. Na kraju je nevreme postalo tako nepod-
nošljivo da je Panamon Krel zaustavio saputnike.
– Svaki dalji korak je besmislen! Moramo naći neki zaklon pre nego što nas ne-
pogoda stigne!
– A ne, nećemo sada odustati! – vikao je Šia ljutito, dok su mu reči nestajale u
huku vetra i grmljavine.
– Ne blesavi se! – Visoki pustolov je sa krajnjim naporom uspevao da se održi
na nogama, a potom je pao na kolena pokušavajući da pogledom prodre kroz pra-
šinu koja ga je zasipala svom žestinom i štiteći oči rukama od bodljikavih, zaslep-
ljujućih čestica. Na desnoj strani ugledao je veliko brdo sa gomilama kamenja koje
je moglo poslužiti kao zaklon od silovitog vetra. Mahnuvši saputnicima, digao je
ruke od svih pokušaja prodora ka severu i pošao prema stenama. Prve krupne kapi
kiše počeše zasipati toplu kožu putnika oblivenih znojem. Šia je nastavio da pilji
kroz tamu u pravcu severa, nevoljan da prihvati Panamonovu odluku i odustane od
potere.
Bili su nedaleko od skrovišta kada je ugledao kako se nešto kreće. Zaslepljujuća
munja obasjala je za delić sekunde malu priliku ispod samog vrha brda daleko, da-
leko ispred njih, malu priliku koja se ludački borila da do visa stigne pre nego što je
odnese vetar. Urliknuvši, Vejlanin zgrabi Panamona za mišicu i pokaza prstom pre-
ma brdu koje je sada bilo gotovo nevidljivo. Sva trojica stajala su kao ukopana u
zemlju, buljeći u mrkli mrak, dok se nepogoda spuštala uz divlje nalete kiše. Tada
se u svoj jasnoći ocrta i druga munja i otkri udaljeno brdo zajedno sa njegovim ma-
jušnim izazivačem koji se još uvek verao uz str me padine. Vizija utonu u tamu i
pljusak se spusti svom silinom.
– On je, on je! – vikao je Šia. – Idem za njim!
I ne sačekavši saputnike, uzbuđeni Vejlanin polete niz klizavu, vlažnu kosu sa
čvrstom odlukom da se ovoga puta Mača od Šanare dokopa po svaku cenu.
– Šia! Ne, Šia! – urlao je za njim Panamon. – Uhvati ga, Keltsete!
Gorostasni Trol je malog Vejlanina stigao u nekoliko skokova, ščepao ga ogrom-
nim rukama i bez imalo napora odneo do Krela. Šia je urlao i besno se bacakao, ali
se ni slučajno nije mogao osloboditi Keltsetovog gvozdenog zagrljaja. U tom tre-
nutku je nepogoda stigla i do vrha brda, kiša je zasula čitav predeo i ogromne gro-
made zemlje pretvorila u jaruge, a odmah zatim u male, divlje rečice. Panamon po-
vede pratioce u zaklon stena, ne obazirući se na Šiino zapomaganje i pretnje. Posle
pažljivog osmatranja, Krel je izabrao mesto nedaleko od vrha koje je sa tri strane
bilo okruženo kamenjem i pružalo dobru zaštitu od oluje, iako ne i od mraza i vla-
ge. Kada su poslednjim ostacima snage stigli do zaklona, sručiše se na zemlju, pot-
puno iznureni. Tek tada je Panamon Krel dao znak Keltsetu da pusti Šiu koji se u
njegovom naručju nemoćno koprcao. Ogorčen, Vejlanin se suoči sa pustolovom,
dok mu je kiša lila u oči i usta.
– Poludeo si načisto – vikao je boreći se sa urlikom vetra i sa grmljavinom. –
Mogao sam ga zaista uhvatiti, mogao sam ga stići! Mogao sam, mogao...
– Slušaj, Šia! – preseče ga Panamon, pokušavajući da se kroz gusto sivilo sretne
sa ljutitim pogledom. Glas mu se za trenutak izgubi u huku oluje. – Gnom se isuvi-
še udaljio da bismo ga stigli i uhvatili po ovakvom nevremenu. Vetar bi nas zbrisao
i sada bismo teško povređeni ležali u blatu. Po oluji i ovakvom pljusku veoma je
opasno verati se uz brda i nekoliko koraka, a kamoli nekoliko milja. Odmori se i
stišaj svoje strasti. Ostatke malog Gnoma pokupićemo kada oluja prođe.
Šia je bio spreman da se svađa sa Krelom, ali je ljutina brzo ustupila mesto zdra-
vom razumu i on shvati da je Panamon u pravu.
Oluja je svom snagom razarala nezaštićenu zemlju, pa su nekadašnje Strelehejm-
ske Nizije postepeno počele da se pretvaraju u Severnu Zemlju. Sklupčan uz stenje,
Šia je netremice gledao talase kiše koji su nadolazili i odlazili u beskonačnim bujica-
Č
ma, natapajući neživu, umiruću zemlju. Činilo se da osim njih nema nikoga živog
na njoj. Ako oluja potraje, možda će i oni biti zbrisani sa lica zemlje na kojoj će se
život ko zna kad iznova roditi.
Iako, zahvaljujući teskobnom udubljenju, kiša nije padala na njih, nisu mogli iz-
beći ledenu vlažnost vodom natopljene odeće. U početku su sedeli ćuteći kao da
nešto očekuju, kao da očekuju da ih nepogoda poštedi i da se potera za Orlom Fa-
neom nastavi. Malo-pomalo, sve ih je više zamaralo to bdenje i oni se počeše vra-
ćati prošlosti, uvereni da će kiša i vetar potrajati ceo dan. Pojeli su malo hrane, više
zbog zdravog razuma nego zbog gladi, a onda pokušali da spavaju na tvrdom ste-
nju. Panamon je iz ranca izvukao dva ćebeta i prebacio ih Šii. Zahvalni Vejlanin
odbi pokrivače i ponudi ih prijateljima, ali Keltset je već uveliko spavao. Panamon i
Šia se uviše u toplu ćebad, pribiše jedan uz drugoga i zagledaše u kišu koja je ne-
umorno padala.
Počeli su da pričaju o prošlim vremenima, mirnim danima i dalekim mestima
koje su u ovom trenutku usamljenosti poželeli da podele kao iskreni prijatelji. Kao
i obično, Panamon je vodio razgovor, ali priče više nisu bile iste. Nestali su izmiš-
ljanje i obest i Šia je prvi put poverovao u priču, uveren da strasni pustolov ovoga
puta govori o pravom Panamonu Krelu. Dva čoveka vodila su dokon, skoro bez-
brižan razgovor, sličan onome što ga vode dva stara prijatelja koja su se ponovo
srela posle mnogo godina.
Panamon je pričao o svojoj mladosti i teškim vremenima u kojima su svi oko
njega živeli dok je odrastao. Nije tražio izgovore ni opravdanja, nije izražavao ni
kajanje ni žaljenje, jednostavno je pričao o proteklim godinama i svom životu. Mali
Vejlanin mu je, opet pričao o svom dečaštvu i druženju sa bratom Flikom, i sećao
se njihovih uzbudljivih izleta u Dulnške šume. Govorio je uz osmeh o nepredvidlji-
vom Menionu Leahu, koji ga je na neki način podsećao na mladog Panamona Kre-
la. Vreme je proticalo, a oni su pričali; nepogoda je bila isključena iz njihovog ća-
skanja iako je upravo ona zbližila dvojicu neznanaca i prisno ih povezala, prvi put
od kako su se srela. Spuštala se noć a Šia je sve bolje poimao svog sagovornika i
sve ga dublje upoznavao. Možda je i pustolov bolje shvatao Šiu Omsforda – Vejla-
nin je želeo da u to veruje.
Kada je noć najzad prekrila zemlju i kada se povukla čak i neumorna kiša i ostao
samo šum vetra i reka, razgovor je počeo da se vrti oko usnulog Keltseta. Sagovor-
nici su se tiho pitali o poreklu džinovskog Trola, pokušavajući da shvate šta ga je
dovelo njima, šta navelo da zajedno sa njima pođe na užasno putovanje u Severnu
Zemlju. Znali su da je ona njegova domovina, pa su pretpostavljali da se možda
vraća u zavičaj, da se vraća u daleke Planine Kosturnice. Ali, šta ga je oteralo odav-
de, ako ne sopstveni narod? A ako nije ni on, onda ga je bez sumnje oteralo nešto
isto toliko moćno i važno. Skul ga je prepoznao, očigledno ga je poznavao – ali
kako? Čak je i Panamon morao da prizna da je Keltset nešto više od običnog lopo-
va i lutalice. Stenoviti Trol je bio oličenje ponosa i hrabrosti, beskrajno inteligentan
u svojoj nemoj odvažnosti, a negde u prošlosti ostala je zakopana neka strašna taj-
na koju nije hteo ni sa kim da podeli. Njegovi saputnici su instinktivno osećali da je
ona u nekoj posrednoj vezi sa Gospodarom Vorlokom, posrednoj a možda i nepo-
srednoj, ko zna. U očima Skula pojavio se strah kada je prepoznao gorostasnog
Trola. Panamon i Šia su nastavili razgovor sve dok ih u rane jutarnje sate nije savla-
dao san. Tada su, zavijeni u ćebad koja ih je štitila od noćnog mraza i kiše, polako
utonuli u san.
 3.
Spasavanje elfskog kralja

– Ej, ti tamo! Stani malo!

Odsečna naredba potresla je Flika s leđa i poput noža presekla ono malo hra-
brosti što mu je preostalo. Užasnuti Vejlanin se polako okrete i ne pokušavajući da
pobegne. Zar nije sve vreme znao da će ga otkriti, kad-tad? Bilo je besmisleno po-
tezati lovački nož iz ogrtača, ali su mu prsti ostali na njemu dok je pogledom išao u
susret neprijatelju koji se približavao. Nije znao gnomski jezik, ali je ton naredbe
bio više nego jasan, i u sledećem trenutku je iz tame iskrsla četvrtasta, preteća prili-
ka.
– Ne stoj tako kao ukopan! – nastavio je ljutito glas. – Pomozi onome kome je
pomoć potrebna.
Vejlanin je, sada već radoznalo, posmatrao Gnoma koji mu je prilazio sa gomi-
lom poslužavnika i činija što su sa svakim neodlučnim korakom pretili da ispadnu
iz ruke. I ne razmišljajući, Flik mu priskoči u pomoć i prihvati gornji red naslaganih
zdela, osetivši u nozdr vama prijatan miris sveže kuvanog mesa i povrća.
– E, tako, sad je već bolje. – Mali Gnom uzdahnu sa olakšanjem. – Sve bih ovo
ispustio da sam napravio još jedan korak. Cela se vojska ovde ulogorila, a meni
nema ko da pomogne u ovome odvratnom poslu, moram sam da služim večeru
svim starešinama. Nijednom Gnomu ne pada ni na pamet da pritekne u pomoć,
sve moram sam. Da poludiš od muke! Baš ti hvala što si, mi pomogao. Nagradiću
te jednim poštenim obrokom. Važi?
Flik nije znao šta priča brbljivi Gnom, ali to i nije bilo od značaja. Bitno je da ga
nisu otkrili. Odahnuvši, Flik smesti tovar hrane u ruke. Novi saputnik je nastavio
da brblja i Vejlanin je? dobro skriven velikom kapuljačom, klimao glavom kao da se
potpuno slaže sa bujicom nerazumljivih reči, pogleda prikovanog za senke koje su
se kretale u šatoru ispred njih.
Imao je samo jednu misao – da uđe u taj šator, da sazna šta se u njemu dešava.
Kao da mu je pogađao misli, Gnom se opreznim korakom uputi ka šatoru, motreći
na poslužavnike sa hranom u rukama, poluokrenuta lica kako bi novi drugar mo-
gao da čuje sve žalopojke. Flik je shvatio da nose večeru starešinama i zapovednici-
ma gigantske vojske i strašnom Skulu, Nosiocu znamenja mrtvačke glave.
Ovo je čista ludost, pomisli Flik, otkriće me onog trenutka kada me ugledaju. Ali, morao
je da sazna šta se u tom šatoru događa...
 Našli su se na ulazu i mirno zaustavili pred dvojicom ogromnih trolskih stražara
koji su ih nadvisili kao što dr veće nadvisuje vlasi trave. Flik je stajao pognute glave,
oborena pogleda.
Ne obazirući se na divove, patuljasti Gnom oštro naredi da ih puste unutra, si-
guran da željno iščekuju hranu koju nosi. Jedan od stražara uđe u dobro osvetljen
šator i, pošto je sa nekim izmenio nekoliko reči, vrati se i rukom dade znak da une-
su večeru. Gnom je u šator ušao u pratnji Vejlanina koji se tresao kao prut i takore-
ći prestao da diše. Poslušno je pratio novoga druga, moleći se usrdno da se dogodi
još jedno čudo.
Unutrašnjost šatora bila je relativno dobro osvetljena buktinjama u gvozdenim
postoljima postavljenim oko širokog i teškog dr venog stola, koji je stajao prazan u
sredini. Na sve strane užurbano su se muvali Trolovi svih veličina; jedni su nosili
geografske karte i mape u ugao gde je stajao veliki, okovani sanduk, a drugi prilazili
stolu željni davno očekivane večere. Svi su imali svečane unifor me i oznake Matu-
rensa – trolovskih zapovednika.
Dno šatora bilo je pregrađeno teškom zastirkom do koje nije dopirala svetlost
buktinja. Vazduh je u glavnom štabu bio zadimljen i smrdljiv, tako zagušljiv da je
Flik jedva disao. Svuda su stajale gomile oružja i oklopa, a ulubljeni štitovi visili su
na gvozdenim barjacima. Flik je nepogrešivo osećao prisustvo strašnog Skula i od-
mah je zaključio da se crno čudovište nalazi iza zavese u dnu šatora. Ono nije mo-
ralo da jede, fizičko obličje odavno se pretvorilo u prah i pepeo, a duh je hranila is-
ključivo vatra Gospodara Vorloka.
Iznenada Vejlanin opazi još nešto. U pozadini je, nedaleko od zastirke, zaklonje-
na od svetlosti buktinja i Trolova koji su išli tamo-amo, na visokoj dr venoj stolici
sedela jedna zgrčena prilika. Flik se trže, pomislivši u pr vom trenutku da se pred
njim nalazi Šia. U tom su prišli Trolovi, uzeli poslužavnike i činije sa hranom i po-
ređali ih na veliki dr veni sto. Mirno su razgovarali na svom, trolskom, jeziku koji je
Fliku bio potpuno nerazumljiv, i on se još dublje zavuče u senke ogrtača i kapulja-
če, nastojeći da se sakrije od ubistvene svetlosti. U svakome drugom trenutku bio
bi odmah otkriven, ali sada su trolovski zapovednici bili toliko umorni i gladni, toli-
ko obuzeti osvajačkim planovima, da uopšte nisu obratili pažnju na neobično lice
priličnog krupnog Gnoma koji se našao u njihovom glavnom štabu.
Kada je i poslednja zdela položena na sto, Maturensi posedaše i baciše se na ve-
čeru. Gnom koji je Flika uveo u šator krete prema izlazu, ali Vejlanin zastade i bo-
lje osmotri priliku u dnu šatora.
To nije bio Šia. Zarobljenik je bio Elf, od oko trideset pet godina, izrazita, inteli-
gentna lica. Više od toga Flik nije mogao da uoči sa velike razdaljine, ali je bio uve-
ren da pred njim sedi Eventin, mladi Kralj Elfa od koga je, govorio je Alanon, za-
visila pobeda ili propast Južne Zemlje. Potpuno izdvojena, Zapadna Zemlja je kao
velika elfska kraljevina imala najmoćniju vojsku u slobodnom svetu. Ako je Mač od
Š
Šanare bio zauvek izgubljen, onda je ovaj Elf, zarobljenik čiji je život bez sumnje i
opasnosti, jedini bio kadar da zaustavi Gospodara Vorloka.
Flik oseti ruku na ramenu i strese se na dodir.
– Hajde, idemo! Moramo odmah da izađemo – reče mu Gnom tiho i ozbiljno. –
Imaćeš još prilike da buljiš u njega, dugo će on biti ovde.
Flik je oklevao i u tom trenutku skovao vrlo smeo plan. Da je imao vremena da
bolje razmisli, i sam bi se užasnuo od njega, ali vremena nije imao i već odavno je
prestao da nor malno rasuđuje. Bilo je suviše kasno da pobegne iz logora i da se pre
zore vrati Alanonu, a došao je na ovo jezivo mesto da obavi važan zadatak – koji
nije obavio. I zato neće odustati.
– Hajde, kažem ti da moramo... Ej, šta to radiš...? – Mali Gnom i nehotice viknu
kada ga je Flik grubo zgrabio za mišicu i gurnuo prema trolskim starešinama, koji
na taj krik prestadoše da jedu i ljubopitljivo se zagledaše u dve male prilike. Flik je
naglim pokretom ruke pokazao vezanog zarobljenika i Trolovi su mehanički sledili
njegov pogled. Bez daha je očekivao reakciju Maturensa koji, na kratko naređenje
jednoga od njih, klimnuše glavom i slegoše ramenima.
– Poludeo si načisto, sišao s uma! – mucao je Gnom. – Šta tebe briga da li će Elf
dobiti nešto za jelo? Šta tebe briga da li će umreti od gladi?
U tom trenutku pozvao ih je jedan od Trolova i pružio tanjir sa hranom. Neod-
lučan, Flik baci pogled na iznenađenog pratioca koji je u čudu vrteo glavom.
– Što buljiš u mene? – uzviknuo je. – Sve je ovo bila tvoja ideja, pa ga ti i nahra-
ni!
Flik nije razumeo sve što je Gnom rekao, ali je po uzviku shvatio šta se od njega
očekuje i brzo pošao po tanjir. Pri tom ni u koga nije gledao i uvukao se još dublje
pod kapuljaču. Jednom je rukom prigrlio ogrtač i sa tanjirom u drugoj oprezno
krenuo ka zarobljeniku, likujući što, se kockao i dobio. Ako se dovoljno približi
sklupčanom Eventinu, moći će da ga obavesti da je Alanon u blizini i da treba da
očekuje pokušaj oslobađanja. Bacio je preko ramena pogled na ostale, ali su trolov-
ske starešine nastavile sa večerom, samo je mali Gnom piljio u njega. Da je ovu lu-
dost pokušao bilo na kome drugom mestu a ne u glavnom štabu neprijateljskih
snaga, otkrili bi ga bez sumnje u pr vom trenutku. Ali ovde, u logoru zapovednika,
u šatoru u kojem se nalazio Skul, u šatoru opkoljenom hiljadama Severnozemljaša,
nikome nije padalo ni na pamet da bi se neprijatelj mogao ušunjati i doći u dodir sa
zarobljenikom.
Flik je polako prišao zarobljeniku i, lica skrivenog senkom kapuljače, pružio mu
tanjir sa jelom. Eventin je i po rastu i po građi ličio na čoveka a ne na Elfa, koji su
svi bili nižeg rasta i sitnije građe. Imao je na sebi šumarsku odeću na kojoj su se vi-
deli ostaci gvozdenog oklopa i iskidane oznake sa grbom kraljevske kuće Elesedila.
Njegovo snažno lice bilo je isečeno i izmučeno bitkom čiji ga je ishod bacio u rop-
stvo. Činilo se, na prvi pogled, da nema neko posebno obeležje i odličje; nije pripa-
dao onoj vrsti koja se odmah zapaža. Lice mu je bilo spokojno i nedokučivo kada
se Flik zaustavio. Osetivši na sebi nečiji pogled, Eventin se prenu iz svojih misli,
polako podiže glavu i duboke zelene oči obuhvatiše malu priliku.
Kada je susreo te oči, Flik se skamenio. U njima su se ogledale jarosna odluč-
nost, vatrena odvažnost i silovita snaga ličnosti sa nepokolebljivim uverenjima, i
one na neki način podsetiše Vejlanina na Alanona. Prodorni pogled je prodirao du-
boko u svest, tražio je punu pažnju i potpunu poslušnost – takav pogled nikada do
tada nije sreo, ni na jednom čoveku, čak ni na Balinoru koga su svi smatrali rođe-
nim vođom. Oči Elfskog kralja su ga uplašile, baš kao što su ga plašile i oči mrač-
nog Druida. Oborio je oči na tanjir koji je držao u ruci i počeo grozničavo da raz-
mišlja. Zatim je mehaničkim pokretom zahvatio vrhom viljuške komad još toplog
mesa. Ugao šatora u kome se nalazio bio je slabo osvetljen i oblaci dima zaklanjali
su ga od pogleda neprijatelja. Na njega je budno motrio samo Gnom sa kojim je
ušao, tako da je bio uveren da bi ga uništila svaka i najmanja greška.
Oprezno je podigao lice i otkrio ga očima zarobljenika. U trenutku kada su se
oči srele, iskra radoznalosti obasjala je bezizrazno lice Elfa, koji izdiže obr vu. Flik
ga pokretom usana upozori na ćutanje i ponovo spusti pogled na tanjir. Kako su
Eventinu ruke bile vezane, Vejlanin ga poče hraniti, razmišljajući o sledećem kora-
ku. Zarobljeni Elfski kralj je sada već znao da pred njim ne stoji Gnom, ali se Flik
plašio da mu se obrati čak i šapatom, siguran da bi ga odmah čuli i ostali. Istog tre-
nutka se setio da se sa druge strane zavese nalazi Skul, koji poseduje nadljudsku
moć i izuzetna čula... Ali drugo rešenje nije postojalo – morao je nekako stupiti u
vezu sa Eventinom pre nego što izađe iz šatora, jer mu se druga prilika sigurno
više neće ni ukazati. Prikupio je hrabrost i, prinevši viljušku ustima zarobljenika,
postavio se između njega i Trolova.
– Alanon.
Reč je izgovorio jedva čujnim Šapatom. Eventin uhvati ustima pruženo parče
mesa i neprimetno klimnu glavom. Fliku je to bilo dovoljno. Sada je trebalo što
brže napustiti opasni šator pre nego što mu sreća okrene leđa. Sa još punim tanji-
rom pošao je malom Gnomu koji ga je čekao sa izrazom gađenja i razdraženosti.
Trolovi su još jeli, zadubljeni u tih i ozbiljan razgovor. Nisu ga ni pogledali. Flik
pruži tanjir Gnomu, promrmljavši nešto nerazgovetno, i brzo izađe iz šatora. Hi-
trim korakom prošao je pored gorostasnih stražara pre nego što se njegov iznena-
đeni pratilac osvestio. Bio je već daleko od šatora, kada se na izlazu pojavio Gnom
uz uzvike koje Vejlanin nije uspeo da razume. Flik se okrete, prijateljski mahnu ne-
koliko puta maloj prilici i sa zadovoljnim smeškom na širokom licu nestade u tami.
U zoru je Severna ar mija pošla u pohod na Kalahorn, a Flik još nije uspeo da
pobegne iz logora. I tako je, dok je pogruženi i duboko zabrinuti Alanon osmatrao
ravnicu iz svog skrovišta na Zmajevim Zubima, onaj koga je tako željno iščekivao
bio primoran da se krije i sledećeg dana. Gusta jutarnja kiša skoro je ubedila Vejla-
nina da sve stavi na kocku i pokuša bekstvo; znao je da će ona sprati žutu boju sa
kože. Ali bekstvo pri dnevnoj svetlosti bilo;je nemoguće, pa se zato još čvršće uvio
u ogrtač i nastavio da se krije u senkama logora. Bio je mokar do kostiju, ali je na
najveće iznenađenje zapazio da kiša ne skida žutu boju. Strahovito nevreme pomo-
glo je Fliku da i dalje ostane neopažen. Da je osvanuo topao i suv letnji dan, oba-
sjan suncem i dobrim raspoloženjem, vojnici bi se, veseli i razdragani, više obazirali
oko sebe i uočavali stvari. Na toplom suncu teški ogrtači ne bi bili potrebni i vrlo
bi brzo bio primećen neko ko je njima i dalje bio ogrnut. A bez plašta i kapuljače
Fliku ne bi bilo spasa: svi bi istog trenutka zapazili nesličnost uljeza sa Gnomima,
njegove neobične kosti lica i osobene crte. Gusta kiša i vetar spasli su Flika Om-
sforda od svega toga i omogućili mu da se krije usred ogromne i moćne osvajačke
vojske koja je preko livada marširala ka južnoj kraljevini Kalahorna.
Nevreme je potrajalo celoga dana, kao što se nastavilo i u toku nekoliko sledećih
dana. Olujni oblaci su, nepomični, lebdeli između sunca i zemlje u ogromnim sivim
i crnim gomilama. Kiša je neprekidno padala, često lila, nošena nesmanjenom brzi-
nom zapadnih vetrova; s vremena na vreme je prelazila u jednolično, setno romi-
njanje, budeći varljivu nadu da se nepogoda približava kraju. Vazduh je bio leden i
prokisli vojnici su drhtali i očajavali.
Flik je čitavog dana koračao sa ostalima, mokar do kože, ali i srećan što se kreće
i što ne privlači pažnju. U tome dugom, neprijatnom maršu menjao je grupe vojni-
ka, vešto izbegavajući svaku mogućnost da mu se neki od njih obrati. Severna
osvajačka vojska bila je tako nepregledna da se sa lakoćom moglo prelaziti sa jedne
na drugu stranu, a stvari je olakšavala i činjenica da ovoj ar miji nije bilo ni potreb-
no nametati disciplinu – ona je bila tako čvrsto ukorenjena u svakom pojedincu, da
zapovednici i viši oficiri nisu morali da održavaju red. Flik je zaključio da je strah
od sveprisutnih Skula i njihovog tajanstvenog vođe tako veliki da se nijedan Gnom
ili Trol ne bi usudili na neki nerazuman gest ili korak. U svakom slučaju, Vejlanin je
i dalje bio član Severne ar mije u iščekivanju večeri i mogućnosti da po mraku po-
begne i vrati se Alanonu.
Istog popodneva, vojska je stigla do obala na tornjem toku nabujale reke Mer mi-
don i ulogorila se tačno preko puta ostr vskog grada Kerna. Zapovednici su odmah
shvatili da se neće moći prebaciti preko reke sve dok kiša ne prestane da pada. Za
prelaz po ovakvom nevremenu bili su potrebni ogromni splavovi, za čiju bi grad-
nju trebalo bar nekoliko dana. U međuvremenu će kiša prestati i vode Mer midona
će se dovoljno povući da im omoguće prelaz na drugu obalu. Moćni osvajači Se-
verne Zemlje dizali su logor u vreme kada je Menion Leah spavao u kući Širl Rave-
nlok i kernski narod očajavao pred neminovnom opasnošću. Neprijatelj nije smeo
da zaobiđe Kern i nastavi pohod ka Tirsisu, koji mu je bio i glavni cilj. Morao je
prethodno da osvoji Kern, što se činilo lakim zadatkom u odnosu na grad sa sla-
bom odbranom i malim brojem branitelja. Pad ostr vskog grada bilo je samo pitanje
vremena i napad je zbog nepogode i nabujale reke odložen za dan-dva.
Flik, razume se, o svemu tome nije imao pojma i sve je vreme bio zaokupljen
mišlju o bekstvu. Nepogoda se može umiriti za nekoliko sati i staviti ga samog i
nezaštićenog u srcu neprijateljskog logora. Invazija Južne Zemlje je započela i
strašna bitka sa Pograničnom Legijom mogla je izbiti svakog časa. Vejlanin se tre-
sao od pomisli da bi u borbu mogao uleteti kao gnomski vojnik i sukobiti se sa pri-
jateljima.
Flik Omsford se mnogo izmenio od pr vog susreta sa Alanonom, nekoliko nede-
lja ranije u Senovitoj Dolini; sazreo je, dobio unutrašnju snagu i samopouzdanje i
time i sam ostao duboko iznenađen. Ali poslednjih dvadeset i četiri sata bilo je vre-
me izuzetno teških iskušenja, a ona su dokazala njegovu hrabrost, izdržljivost i is-
trajnost kojima bi se ponosio i tako prekaljen borac kakav je bio Patuljak Hendel.
Ali u ovom trenutku se mali Vejlanin osećao obeshrabrenim i ranjivim; nalazio se
na granici da se pod teškim pritiskom odgovornosti slomi i prepusti strahu i sum-
njama koji su rasli sa svakim korakom.
U početku je samo zbog Šie odlučio da prđe na opasno putovanje u Paranor;
sklon dubokom pesimizmu i nepoverljivosti, zavisio je od bratovljeve odvažnosti.
Ali Šia je već danima bio izgubljen. Verni Flik se nije odricao nade da će ga pronaći
živog, ali se nikada nije osećao usamljenijim. Nalazio se u tuđoj zemlji, upleten u
bezumnu pustolovinu protiv tajanstvenog stvora koji čak nije pripadao ni svetu
smrtnika, izdvojen u gomili hiljada i hiljada Severnjaka koji bi ga razneli bez raz-
mišljanja onog trenutka kada bi ga otkrili.
I dok se ogromna vojska smeštala na obalama Mer midona pod senkama poznog
poslepodneva i ranog sutona, osamljeni i uplašeni Flik Omsford se nesigurno kre-
tao kroz logor, očajnički pokušavajući; da povrati veru u sebe. Kiša je uporno plju-
štala i natapala vojnike i zemlju obavijene hladnom, tužnom sumaglicom. Vatre se
na ovakvoj nepogodi nisu mogle paliti, pa je mrak bivao sve gušći. Dok se nečujno
šunjao po logoru, Flik je zapažao raspored glavnog štaba, raspored gnomskih i tro-
lovskih snaga i stražarskih linija, uveravajući samoga sebe da će ti podaci biti od
koristi Alanonu u trenutku kada bude kovao plan za oslobađanje Elfskog kralja.
Lako je pronašao veliki šator Maturensa i njihovog dragocenog zarobljenika, i
sada se pitao da li se Eventin još nalazi u njemu. Možda su ga prebacili u neki drugi
deo logora, možda su ga u toku dugačkog marša na jug odveli na neko drugo mes-
to. Dva gorostasna trolska stražara stajala su i dalje pred ulazom, ali se u samom
šatoru nije nazirao pokret. Pošto je dobro proučio tihi šator, Flik je nastavio put po
mrklom mraku.
Kada se spustila noć i Trolovi i Gnomi se, smrznuti i mokri, povukli na počinak,
Vejlanin se odlučio na bekstvo. Nije, naravno, znao gde će pronaći Alanona, ali je
pretpostavljao da je Druid krenuo za osvajačkom vojskom na jug, u pravcu Kala-
horna. Po mraku i kiši bilo je gotovo nemoguće opaziti ga, pa je rešio da se negde
sakrije do zore i na dnevnoj svetlosti pokuša da ga pronađe. Polako i nečujno išao
je ka istočnom rubu logora, oprezno vijugajući kroz gomile dremljivih vojnika.
Nadao se da će u ovakvoj noći uspeti da se neopaženo iskrade iz logora. Pored
pomrčine i uporne kiše, koja je lagano jenjavala, i niska gusta magla prekrila je rav-
nicu obraslu travom i zaklonila vidik u potpunosti. Jedva se video prst pred okom.
Flik je razmišljao o Šii. Želja da pronađe brata bila je i osnovni razlog njegovog
dolaska u neprijateljski logor. Ali o Šii ništa nije saznao, iako se izložio smrtnoj
opasnosti. Bio je, međutim, uprkos svemu još na slobodi. Kada bi mu sada pošlo
za rukom da se iskrade iz logora i pronađe Alanona, našli bi zajedničkim snagama
način da pomogne zatočenom Elfskom kralju...
Flik se sruči iza gomile opreme prekrivene platnom. Ako čak i pronađe Druida,
šta su njih dvojica mogli da učine za Eventina? Trebalo je vremena da stignu do
Balinora i zidina grada Tirsisa, a vremena nije bilo ni za jedno ni za drugo. Šta će se
dogoditi sa Šiom dok se oni budu bavili Eventinom, koji je bez sumnje za Južnu
Zemlju bio mnogo važniji od beznačajnog građanina Senovite Doline, naročito
posle neuspelog traganja za Mačem od Šanare? Možda, opet, Eventin zna gde se
Šia nalazi – možda on zna gde je skriven i svemoćni Mač?
Flik je grozničavo razmišljao o svim mogućnostima. Morao je da nađe Šiu, to je
bilo najvažnije. Ali niko mu nije mogao priteći u pomoć; Menion Leah je otišao da
na opasnost upozori gradove Kalahorna, a i Alanon je uzaludno crpeo nepresušne
zalihe svoje snage. Ako Eventin pukim slučajem zna gde se nalazi Šia, onda samo
Flik može da iskoristi činjenicu da je Elfski kralj skriven u logoru.
Drhteći od mraza, obrisao je kišne kapi sa očiju i zagledao se u maglu. Kako je
uopšte zamišljao svoj povratak? Nalazio se na samoj ivici panike i iznurenosti, a
ono što ga je čekalo bilo je još strašnije. Noć je, međutim, bila izuzetno pogodna
za smelost – mračna, maglovita, neprozirna. Takva se prilika više neće ukazati i
zato se mora iskoristiti. Ludilo, pravo pravcato ludilo! mislio je sa očajanjem. Ako
se vrati i pokuša da spase Eventina... ubiće ga bez milosti.
Onda je naglo odlučio da upravo to uradi. Ako mu je stalo do Šie, mora doći u
vezu sa Elfskim kraljem koji je možda nešto i znao o njegovom izgubljenom bratu.
Došao je dovde, izgubio dragocenih dvadeset i četiri časa i ostao živ u neprijatelj-
skom logoru. Najzad mu je pošlo za rukom i to da uđe u glavni trolovski štab, da
se približi velikom vođi elfskog naroda i prenese mu kratku poruku. Možda mu je
u svemu tome pomogla i neka luda sreća, čudotvorna i neshvatljiva. Zar da pobeg-
ne sada kada je sve to postigao, bez ijednog jedinog rezultata? Gorko se osmehnuo
na to svoje osećanje junaštva, na taj neodoljivi poriv za izazovom koji mu je do
tada bio potpuno nepoznat. Smrznut, iscrpljen, na ivici fizičkog i nervnog sloma,
odlučio je da ipak uđe u ovu možda poslednju opasnu igru, prosto zato što su ga
okolnosti postavile na određeno mesto u određenom trenutku. Njega, Flika Om-
sforda, samog. Kako bi se Menion Leah slatko smeškao da ga vidi sada – mislio je
mračno i iz sveg srca poželeo da je neukrotivi brđanin uz njega, da mu daruje malo
svoje neustrašivosti. Ali Menion nije bio tu, a vreme je nemilosrdno proticalo...
Gotovo nesvesno, Flik se vratio istim stopama kroz gomile usnulih vojnika, kroz
kovitlac magle, i bez daha čučnuo u senke dugačkog šatora. Maturensi! Magla i
znoj slivali su se niz užareno lice i kapali po mokroj odeći. Sumnje su neumoljivo
osvajale umornu svest. Jezomorni crni stvor, sluga Gospodara Vorloka, sigurno se i
dalje nalazi u šatoru i to bezdušno oruđe smrti uništiće Flika bez dvoumljenja. Skul
je čučao u šatoru, iščekujući bezumno žrtvu koja će se usuditi na još bezumniji po-
kušaj oslobađanja Eventina. Postojala je, naravno, i još gora mogućnost, da je ne-
prijatelj Elfskog kralja odveo nekuda daleko...
Flik je odagnao sve sumnje i duboko udahnuo vazduh. Obrisi šatora ličili su na
maglovitu senku u dubokom mraku, i sada više nije mogao da raspozna ni goros-
tasne trolovske stražare. Zavukao je ruku u ogrtač i izvadio kratak lovački nož,
svoje jedino oružje. Odmeravao je pogledom razdaljinu koja ga je delila od usnulog
Šatora, u kome je, kako je zamišljao, Eventin ostao vezan pošto ga je prethodne ve-
čeri tako uspešno nahranio. Onda je polako počeo da puzi u pravcu ulaza.
Čekao je petnaestak minuta, nepomičan u magli i tami, i osluškivao teško disanje
i hrkanje zaspalih Severnjaka. Pomislio je da se uvuče kroz glavni ulaz, ali je brzo
od toga odustao shvativši da će u mraku morati da pređe preko opuštenih tela Tro-
lova, da bi došao do Eventina. Zato je izabrao onaj deo šatora koji je, kako je pret-
postavljao, i sada pregrađen teškim zastorom i u kome, ruku i nogu vezanih za sto-
licu, sedi pogrbljen Elfski kralj. Sa užasavajućom sporošću, zario je nož, vrh dugač-
kog lovačkog noža u vodom natopljeno šatorsko krilo i počeo da ga seče u uskim
razrezima.
Nikada se neće setiti koliko mu je vremena trebalo da napravi otvor na šatoru,
otvor dovoljno veliki da se kroz njega ceo provuče; sekao je polako, preplavljen
stravom i užasom, uveren da će i najmanji zvuk podići na noge ceo logor. U toku
tih beskonačno dugih trenutaka činilo mu se da je potpuno sam u neprijateljskom
gnezdu, napušten od svih živih stvorova, prepušten crnom pokrovu magle i kiše.
Niko mu se nije približio, nijedan glas nije dopro do načuljenih ušiju.
Možda je zbilja i bio sam u svetu u ovim kratkim trenucima očaja...
Na mokrom platnu ukazao se dugačak, vertikalni razrez, kao da ga poziva da
uđe. Pipajući oprezno rukama, provukao se kroz otvor i našao se na tlu šatora, su-
vom ali ledenom tlu. Uplašeno je zurio u mrak ispunjen zvucima zaspalih Trolova.
Sačekao je da mu se oči priviknu na novu tamu i pokušao da priguši dah, svestan
opasnosti koja mu preti sa leđa – veći deo tela je još uvek bio izvan šatora.
Ali vremena za prilagođavanje nije imao, nije se mogao i dalje izlagati opasnosti
koja je mogla doći sa svakim prolaznikom, sa svakim stražarom. Flik je uz krajnji
napor uvukao u uski razrez svoje zdepasto telo. Sada se, ceo, nalazio u tami i okri-
lju šatora, osluškujući ravnomerni ritam teškog disanja i hrkanja. Neko od teških
trolovskih tela micalo se s vremena na vreme, ali lje niko nije probudio. Ukočen i
zgrčen, Flik je grozničavo nastojao da nazre obrise tela, stolova i stvari.
Na kraju mu je pošlo za rukom da razazna sklupčana tela spavača na podu, za-
motana u toplu ćebad. Na sav užas, opazio je da mu jedno od tih nepomičnih tela
leži na domaku ruke. Da je nastavio svoj puzeći prodor u mrak, nabasao bi na nje-
ga, probudio ga, a sa njim i čitav logor. Ponovo je savlađivao osećaj panike koji mu
je savetovao da se okrene i beži. Kupao se u znoju, a dah mu je postajao sve oteža-
niji. U tom trenutku bio je savršeno svestan ovih osećanja, svestan da je na ivici
sloma, ali je isto tako znao da se kasnije ničega neće sećati, da će sve nestati i da će
kao jedina slika ostati usnuli trolski zapovednik – Maturens i predmet njegovog tra-
ganja – Eventin od Elesedila. Flik ga je brzo ugledao – vitki Elfski kralj više nije se-
deo vezan za stolicu – ležao je na podu nekoliko stopa udaljen od Vejlanina, širom
otvorenih očiju. Flik je bio zadovoljan svojom procenom mesta ulaska u šator i
uputio se lako i gipko poput mačke ka zarobljeniku, presekavši mu oštrim sečivom
veze na rukama i nogama.
Oslobođeni Elf i Flik Omsford se kao senke uputiše prorezu na šatorskom krilu.
Eventin se usput sagao i podigao nešto sa zemlje, pored jednog od usnulih Trolo-
va. Flik nije čekao da vidi šta je Elf zgrabio, nego je brzo nestao kroz otvor u mrk-
lu noć. Sklupčao se pored šatora i oprezno osmotrio okolinu – tišinu noći razbijao
je samo rominjajući šum kiše. U sledećem trenutku, prorez se ponovo rastvorio:
Elfski kralj je hitro prošao kroz otvor i priključio se pratiocu. Nosio je pončo i
mač. Uvijajući se u ogrtač, pogledao je uplašenog ali i ushićenog Flika, nasmešio
mu se sumorno i zgrabio ga za ruku, izrazivši toplim stiskom svoju neizmernu za-
hvalnost. Vejlanin mu uzvrati osmeh i klimnu glavom.
Eventin Elesedil je bio na slobodi, izvučen iz čeljusti usnulog neprijatelja, i Flik
Omsford je imao svoje trenutke likovanja. Činilo mu se da je najgore prošlo i da im
bekstvo iz neprijateljskog logora ne sme biti uskraćeno sada kada su i on i slobodni
Eventin uspeli da izađu iz šatora Maturensa. Nije se čak ni setio da pogleda ka ula-
zu u glavni štab. A kada je to učinio, bilo je suviše kasno.
Odnekuda su neočekivano iskrsla tri do zuba naoružana trolska stražara i od-
mah opazila dve crne prilike pored šatora starešina. Na Flikovo zaprepašćenje, do-
setljivi Elfski kralj mahnu rukom stražarima i poče da im govori na tečnom trol-
skom jeziku. Stražari se uputiše ka njima, ali spustiše oštra koplja čim su čuli umi-
rujući zvuk trolskog jezika. Eventin se odmače, otkri tim pokretom veliki razrez na
šatorskom krilu i glavom upozori Flika na Trolove koji su se približavali ne sluteći
opasnost. Užasnuti Vejlanin se takođe odmače i steže lovački nož. U trenutku kada
su Trolovi stigli do njih i zgranuto ugledali isečeno platno, Elfski kralj isuka sablju.
Dva stražara su bila ućutkana i pre nega što su shvatili šta se događa – Eventin
im je oštrom sabljom prerezao grkljane. Treći Trol se uz krik u pomoć besno bacio
na Eventina i zario mu koplje u rame. Kada se odmah zatim srušio mrtav na blat-
njavo tle, zavladala je tišina. Flik je, beo kao avet, zurio u mrtve Trolove i ranjenog
Elfskog kralja koji je bezuspešno pokušavao da zaustavi krv iz povređenog rame-
na. Onda su se iz neposredne blizine začuli odlučni glasovi.
– Kojim putem? – prošaputao je Eventin.
Vejlanin se osvesti, priskoči Elfu i rukom mu pokaza pravac kroz mrak. Glasovi,
sve razgovetniji i bliži, opkoljavali su ih sa svih strana i begunci počeše da trče. Sa-
plitali su se o gomile oružja, sudarali se sa šatorima obavijenim maglom. Začuo se
krik onih koji su otkrili mrtve drugove i tog trenutka nastao je lom: vojnici su po-
skakali iz sna i trolski borbeni rogovi oglasili su opštu uzbunu. Logor se dizao na
oružje!
Flik je trčao prvi, nastojeći da se seti najbrže putanje do logorskog perimetra.
Raspamećen od straha, leteo je kao strela kroz mračni logor. Savlađujući bol u ra-
menu, Eventin je pokušavao da stigne svoga izbezumljenog mladog spasioca i upo-
zori ga na oprez.
Opomena je stigla prekasno. Naleteli su pravo na četu još pospanih Severnjaka
koje je probudio zov roga. Obe protivničke grupe bile su iznenađene iznenadnim
sudarom, ruke i noge su se izmešale; Fliku pade ogrtač sa leđa i on oseti kako ga sa
svih strana napadaju nevidljive ruke i noge. Kada je lovačkim nožem počeo da
udara po mraku oko sebe, začuli su se jauci bola i besa, stisak ruku i nogu je po-
pustio, i on se osetio ponovo slobodan. Skočio je ali je istog trenutka pao pod
udarcem napadača. Zavladao je pravi haos dok se Vejlanin valjao po zemlji, krčeći
put kroz splet ruku i teških tela, kroz lavirint divljih urlika. Dizao se i padao pod
nemilosrdnim udarcima, vitlao nožem i dozivao Eventina.
Nije shvatio da su naleteli na grupu nenaoružanih Severnjaka, koji su bili kao
gromom pogođeni kada ih je divlje napao lovačkim nožem. Pokušali su da ga razo-
ružaju, ali se Vejlanin tako besno odupirao i tukao da ga nisu savladali. Tada mu je
Eventin pritekao u pomoć: pošto je dotukao jednog dosta krupnog Gnoma koji se
okomio na Flika, Eventin je uhvatio svoga mladog spasioca za tuniku i podigao ga
sa zemlje. Kada je shvatio ko ga drži, Vejlanin je odahnuo, iako mu je srce i dalje
udaralo kao ludo. Logor je odjekivao od krikova probuđenih vojnika i zaglušujućih
zvukova ratnih truba, i do njegove povređene glave i pomućene svesti dopreše
samo odlomci Eventinovih reči.
–... najbrži put... izlazak iz logora. Ne... trči, idi mirno i polako... Hajde!
Eventinove reči su zamrle u mraku; snažnom rukom uhvatio je Flika za rame i
okrenuo ga sebi. Oči su se srele u deliću sekunde i Vejlanin oseti kako prodoran
pogled dopire do ustreptalog srca.
Išli su prema perimetru probuđenog logora, jedan uz drugoga, sa isukanim
oružjem, odmerenim korakom. Flik je polako dolazio sebi, misli su se razbistravale,
već je primećivao niz kamenova međaša koji su označavali da se kreću u dobrom
pravcu. Strah je ustupao mesto odlučnosti koju je delimično crpeo iz snažne prisut-
nosti Elfa. Poput Alanona, Eventin Elesedil je širio oko sebe hrabrost i pouzdanje.
Pored njih su prolazili mnogi neprijateljski vojnici, ali ih nijedan nije zaustavio.
Flik i Eventin su neometano prošli kroz haos koji je zavladao logorom i počeli se
približavati stražarskim linijama. I dalje su do njih dopirali uzbuđeni uzvici, ali su
postepeno bivali sve dalji i dalji. Kiša je odjednom prestala da pada, ali je magla
obavila celo prostranstvo od Strelehejma i Mer midona. Flik baci pogled na nemog
saputnika i utvrdi da se vitka prilika savija od bola i da joj leva ruka veoma kr vari.
Neustrašivi Elf se sve više zamarao, sve više slabio od gubitka krvi; lice mu je bilo
samrtnički bledo i izmučeno od napora da ostane na nogama. Nesvesno, Flik je us-
porio hod i još se više približio pratiocu.
Vrlo su brzo stigli do perimetra, tako brzo, u stvari, da do stražara još nije ni sti-
gla vest o onome što se zbilo u glavnom štabu Maturensa. Ali zvuk roga povećao
je budnost i oni su sada stajali u malim grupama, sa isukanim oružjem. Da ironija
bude veća, bili su ubeđeni da opasnost preti od neprijatelja izvan logora, a ne od
nekoga u njemu. Zato su svi okrenuli leđa logoru i uprli oči u mrak ispred sebe. To
je Fliku i Eventinu omogućilo da im se neopaženo prikradu. Elfski kralj nije okle-
vao, hrabro je krenuo između stražara u mrak i maglu, ubeđen da će opšta zbrka
doprineti neometanom bekstvu.
Vreme je proticalo munjevitom brzinom. Za koji trenutak čitava će vojska biti
spremna za borbu i tragači će poći u nemilosrdnu poteru za beguncima. Jedini spas
bio je da stignu do granica Kerna, na jugu, ili do nekog skrovišta Zmajevih Zuba i
njegovih šuma, na istoku. I za jedno i za drugo bilo im je potrebno nekoliko sati
brzog hoda, a Eventin već sada više nije imao snage.
Obojica su hrabro nastavila put kroz stražarske položaje, ne gledajući ni desno
ni levo, i zašli u pustu, travom obraslu ravnicu. Na samoj ivici perimetra opazili su
ih nekoliki stražari i viknuli. Eventin se mirno okrete i prijateljski im mahnu nepo-
vređenom rukom, nastavljajući put istim odmerenim, sigurnim korakom i doviku-
jući nešto na trolskom jeziku. Flik ga je pratio stegnuta srca dok su stražari neod-
lučno gledali za njima. Odjednom se jedan od njih izdvoji i oštro naredi beguncima
da stanu. Eventin reče Fliku da potrči svom snagom i lov otpoče. Flik i Eventin su
jurili kao bez duše, a gonioci su š bili za petama, sa isukanim kopljima.
Borba je od samog početka bila neravnopravna. Eventin i Flik su bili mnogo
lakši, i u nor malnim uslovima bi vrlo brzo povećali rastojanje. Ali Elf je bio teško
ranjen, iscrpljen i malaksao usled gubitka krvi, a mali Vejlanin psihički izmožden
od teških iskušenja kroz koja je prolazio tokom poslednja dva dana. Gonioci su bili
sveži, odmorni i nahranjeni. Iako su prešli granicu fizičke izdržljivosti, begunci su
trčali i dalje; nigde se nisu ukazali ni planina, ni šuma, ni zaklon.
Odjednom u tami ispred njih zasvetli vrh oštrog koplja i obori Eventina na mo-
kro tle. Drugi stražarski redovi, pomisli sa užasom Flik – na njih je sasvim zabora-
vio! Jedna senka se izdvoji iz mraka i baci se na palog Elfa. Poslednjim ostacima
snage, ranjeni Kralj se otkotrlja u stranu i izbeže sečivo koje mu se pored glave zari
u zemlju. Eventin podiže sablju i prilika se uz mukli krik sruši na tle.
Flik je kao oduzet stajao u mestu, tražeći pogledom ostale napadače. Ali stražar
je očigledno bio sam. Vejlanin prilete pratiocu i uz gotovo nadljudski napor podiže
nemoćnog Elfa na noge. Eventin napravi nekoliko koraka i opet se sruši. Flik se
baci na kolena pored njega.
– Ne... ne, sa mnom je svršeno – začuo je konačno jedva čujne reči. – Dalje ne
mogu...
Iz mraka iza njih začuli su se uzvici Severnozemljaša. Gonioci su ih stigli! Flik
ponovo pokuša da podigne mlitavo telo, ali ono ovoga puta nije reagovalo. Bespo-
moćan, Vejlanin čvrsto steže nož. Stigli su do kraja... Očajnički i divlje kriknuo je u
maglu i tamu:
– Alanone! Alanone!
Krik se izgubio u noći. Kiša je opet padala, zora će osvanuti za sat-dva. Flik čuč-
nu pored onesvešćenog Elfskog kralja, osluškujući sve bliže glasove. Sudbina se i
dalje rugala: i pored svih napora koje je uložio da bi oslobodio Eventina, nije saz-
nao šta se dogodilo sa izgubljenim Šiom. Sa njegove leve strane pomolile su se iz
mraka nejasne prilike. Na kraju su ga ipak pronašli! Flik se polako diže da bi se su-
kobio sa neprijateljem.
U sledećem trenutku se kroz sumaglicu pojavi zaslepljujući blesak vatre koja kao
da je izbila iz utrobe zemlje. Njena strahovita snaga obori Flika na tle, poluslepog i
polusvesnog. Varnice i zapaljena trava letele su sa svih strana i grmljavina dugačkog
niza eksplozija žestoko potrese zemlju. Jarko osvetljeni, Severnozemljaši zaličiše na
utvare i u istom trenutku nestadoše svi odjednom. Plameni stubovi suknuše uvis,
prodirući kroz mrak i maglu sve do neba. Ošamućen vrtlogom uništenja, Flik po-
misli da je došao smak sveta. Zid vatre se nekoliko beskonačnih trenutaka uzdizao
plamenim jezicima nesmanjenom žestinom, i Flik oseti kako ga jara peče po licu. U
sledećem času, vatra buknu novom snagom i odmah zatim nestade u oblacima
dima, iščeze brzo u maglovitoj i kišnoj noći i ostavi za sobom užareni vazduh.
Flik se podiže i zagleda u pustoš oko sebe. Naglo se okrete kada više oseti nego
začu skoro nečujne korake. Iz maglenog vrtloga iskrsnu gorostasna prilika u crnom
plaštu. Išla je ka njemu sa ispruženim rukama, nalik na anđela smrti koji dolazi po
dušu. Vejlanin se, sleđen od užasa, zagleda u strašnu utvaru i odmah zatim mu se
oči ispuniše nevericom i radošću. Prema njemu je išao večiti putnik lutalica Alanon.
 4.
Stenminova igra

Zora je rudila i zasenjujućom svetlošću obasjavala bezoblačno, tamnoplavo nebo

kada je i poslednja grupa izbeglica iz ostr vskog grada Kerna prošla kroz kapije
Spoljašnjeg Zida i ušla u Tirsis. Za njima je ostala vlažna, neprozirna magla i ogro-
man mračni svod olujnih oblaka koji su poslednjih dana prekrivali zemlju Kalahor-
na. Pašnjaci su bili natopljeni vodom, ali vedro nebo i sunce doneli su jutru novu
radost. Građani Kerna su nekoliko sati pristizali u razbijenim grupama, svi iznureni
i užasnuti onim što se zbilo i što ih dalje očekuje. Njihovi domovi bili su uništeni i
sravnjeni sa zemljom, ali mnogi među njima još nisu shvatali da su Severnjaci spalili
grad do temelja.
Evakuacija na propast osuđenog grada odvijala se čudesno uspešno i ljudi su, i
pored spaljenih domova, bili još živi i, bar u ovom trenutku, bezbedni. Severno-
zemljaši nisu otkrili masovno bekstvo na vreme zato što su svu pažnju usmerili na
šaku ratnika-junaka, pripadnika Pogranične Legije, koja je napala glavni logor i pri-
vukla čak i najudaljenije straže, uverene da se radi o napadu velike, moćne vojske.
A kada je neprijatelj na kraju shvatio da ga je šaka hrabrih napala samo zato da iza-
zove zbrku, ostr vo je već bilo evakuisano i narod prebačen brzom rekom Mer mi-
don van dometa pomahnitalih Severnozemljaša.
Menion Leah je poslednji ušao u zidinama okružen grad, iznuren i izmučen.
Rane na nogama su se ponovo otvorile u dugom hodu od Mer midona do Tirsisa,
ali je odbio da ga nase. Poslednjim ostacima snage popeo se uz visoku rampu što je
vodila ka kapijama Spoljašnjeg Zida; s jedne strane pridržavala ga je verna Širl, a sa
druge Janus Senpre.
Mladi zapovednik Pogranične Legije preživeo je strašnu noćnu bitku i sa opko-
ljenog ostr va pobegao zajedno sa Menionom i Širl. Teška iskušenja kroz koja su
prošli prisno su ih zbližila, i na putu ka jugu su otvoreno i iskreno razgovarali o
raspuštanju Pogranične Legije. Bili su jednodušni u oceni da je Legija neophodna
ukoliko Tirsis namerava da se odupre osvajačima Severne ar mije i da ih samo nes-
tali Balinor, sa svojim boračkim iskustvom i znanjem, može predvoditi u boju na
život i smrt. Zbog toga su se dogovorili da odmah krenu u traganje za Princom
kako bi on, ako ga pronađu, preuzeo odbranu grada. Pri tom su, naravno, računali i
sa otporom njegovog brata koji je tako nerazumno raspustio legendarnu Legiju.
U tom trenutku ni brđanin ni mladi komandant nisu slutili kakav ih težak zada-
tak očekuje. Pretpostavljali su da je Balinora Bukhanaha mlađi brat zatvorio čim je
ušao u grad, nekoliko dana ranije, ali su bili odlučni u nameri da učine sve i ne do-
zvole da i Tirsis bude onako lako uništen kao Kern. Ovoga puta, pružiće žestok ot-
por i boriće se do kraja.
Četa dvorskih stražara u crnim unifor mama presrela je malu grupu izbeglica na
kapijama grada i prenela im tople Kraljeve pozdrave i molbu da odmah dođu k nje-
mu. Janus Senpre reče kako je čuo da Kralj leži na samrti i da je vezan za krevet, a
kapetan hitro odvrati da je pozdrave i poruku u Kraljevo ime poslao njegov sin Pa-
lans. Menion je bio oduševljen – žarko je želo da što pre uđe u dvor i potraži Bali-
nora. Zaboravio je na umor i bol, i oslonio se na svoje pratioce. Na kapetanov
znak, pojaviše se raskošne kočije da bi izuzetne goste sprovele do zamka. Menion i
Širl se popeše u kola, ali Janus Senpre odbi da ih dalje prati i reče kako želi da obi-
đe svoje vojnike u opustelim barakama Pogranične Legije. Rastali su se toplo i pri-
jateljski, uz obećanje da će im se Janus brzo pridružiti u kraljevskom dvorcu.
Dok su se kočije polako udaljavale, mladi zapovednik uputi još jedan vojnički
pozdrav Menionu Leahu, pa se u pratnji sedokosog Flandreza i nekolicine oficira
uputi ka barakama Legije. U kočijama, Menion se bledo osmehnu i uhvati Širl za
ruku.
Kola prođoše kroz kapije Unutrašnjeg Zida i kroz vrevu na Tirsijskom Putu i
polako se uputiše prema zamku. Građani Tirsisa su toga jutro rano ustali, sa željom
da pozdrave nesrećne izbeglice iz bratskog grada, da ih posluže hranom i pićem i
znanima i neznanima, ponude gostoprimstvo. Svi su želeli da čuju nešto više o toj
strašnoj osvajačkoj vojsci koja se približavala njihovim domovima. Zabrinuti i upla-
šeni ljudi su stajali u redovima i hodali u gomilama kroz zakrčene ulice; razgovarali
su među sobom i zastajali da osmotre kočije koje su u pratnji dvorske straže klizile
pored njih. Mnogi su iznenađeno mahali devojci koja je sedela u njima, devojci čija
je gusta, riđa kosa zaklanjala izmučeno lice. Pored nje je sedeo Menion, zadovoljan
što više ne mora da hoda, jer je bol u nogama postajao sve nesnosniji.
Gradske ulice kroz koje su prolazili bile su zakrčene; ljudi, žene i deca svih uz-
rasta i starosti žurili su nekuda u opštem žagoru. Brđanin je duboko disao; držeći i
dalje Širl za ruku, sklopio je za trenutak oči pokušavajući da prati tok zamagljenih
misli. Grad i njegovi bezbrojni stanovnici iščezoše u jednoličnom zvuku kočija koji
ga je uspavljivao.
Nalazio lje na samoj ivici sna kada ga je probudio blagi dodir i pred njegovim
očima se u daljini ukazao dvorac ka kome su kočije lagano klizile uz široki most
Sendik. Menion je sa zadovoljstvom posmatrao suncem obasjane vrtove ispod
mosta i predivne bokore raznobojnog cveća u brižljivo negovanim lejama. Svuda
su vladali spokojstvo, mir i toplina, kao da je ovaj kraj grada na neki način odsečen
od burnog života onih koji su ga stvorili.
Na drugom kraju mosta, kapije zamka se širom otvoriše u znak dobrodošlice i
Menion zavrte glavom u neverici. Sa obe strane staze do zamka stajali su vojnici
dvorske garde, u besprekornim crnim unifor mama sa oznakom sokola, nepomični
u svojoj počasnoj straži. Kada su još i trube oglasile dolazak kočija i gostiju, brđa-
nin se iskreno iznenadi. Na ovako svečan doček polagali su pravo samo najveći dr-
žavnici i vladari četiri zemlje, i toga su se roda strogo pridržavale sve postojeće mo-
narhije u Južnoj Zemlji. Pompa i počasna straža jasno su ukazivale na to da Palans
Bukhanah odlučno zanemaruje sve običaje viševekovne tradicije.
– On je lud, potpuno lud! – gr meo je gnevno Menion Leah. – Zar je ovo prilika
za ceremonije? Osvajači su nas opkolili sa svih strana, a on postrojava počasnu
stražu i priređuje najsvečaniji doček!
– Molim te, Menione, pripazi malo na svoje reči. Moramo imati mnogo strplje-
nja ako želimo da pomognemo Balinoru. – Širl ga uhvati za rame i unese mu se u
lice sa osmehom. – I ne zaboravi da me on voli, bez obzira na sve. Nekada je Pa-
lans bio dobar čovek i još uvek je Balinorov brat.
Nestrpljiv i plah kao uvek, Menion ipak shvati da je devojka u pravu. Ništa neće
postići svojom ljutnjom, ništa neće postići time što će je pokazati tome ludom pa-
ganinu. Trebalo je prihvatiti mudar savet i prilagoditi se Prinčevim ćudima sve dok
se Balinor ne pronađe i ne oslobodi. Mirno je sedeo u kočijama koje su prolazile
kroz dvorske kapije, između redova bezizraznih vojnika, izabranika Kraljeve lične
garde. Fanfare su i dalje svirale, a postrojena konjička četa dočekala je goste pred
zamkom. Kočije se zaustaviše, a vrata otvori visoka prilika novog vladara Kalahor-
na, na čijem je licu, širokom i ozarenom, titrao ner vozan smešak.
– Širl... Širl... Mislio sam da te nikada više neću videti! – Pružio je ruku i pomo-
gao nežnoj devojci da siđe. Čvrsto je zagrlio, pa se onda odmakao da bi je što bolje
mogao videti. – Stvarno... stvarno sam mislio da sam te izgubio, Širl!
Iz kočija je sišao jedan nedokučivi Menion i blago se osmehnuo domaćinu, koji
ga srdačno pozdravi.
– Dobro došao u moju kraljevinu, Prinče od. Leaha – reče visoki Palans Bukha-
nah i rukova se toplo sa krhkim brđaninom. – Učinio si mi... ogromnu uslugu. Sve
što imam je tvoje, sve! Postaćemo veliki prijatelji, ti i ja! Veliki prijatelji! Odavno...
odavno... nisam...
Ućutao je i izgubio se u mislima. Zvučao je neprirodno i usplahireno, kao da nije
sasvim siguran u ono što govori. Možda još nije potpuno lud, mislio je Menion, ali
je sasvim sigurno ozbiljno bolestan.
– Vrlo sam srećan što sam stigao u Tirsis – odgovorio je. – Iako bih želeo da su
okolnosti pod kojima smo se sreli prijatnije za sve nas.
– Misliš na mog brata, naravno? – Palans se naglo probudio i zajapurio. Menion
ga iznenađeno pogleda.
– Palanse, on misli na invaziju Severne vojske, na spaljeni Kern – umeša se Širl
Ravenlok.
 – Ah, da, Kern... – Opet je zaćutao i odlutao pogledom kao da nekoga traži. Me-
nion odjednom shvati da dočeku ne prisustvuje mistik Stenmin, bez koga, kako su
ga Širl i Janus obavestili, Princ nikuda ne ide. Tog trenutka je sreo molećiv pogled
nežne devojke.
– Nešto nije u redu, Visosti? – Menion se poslužio zvaničnom titulom da bi pri-
vukao pažnju sagovornika. Uputio mu je umirujući os;meh prijatelja koji je spre-
man da pomogne i ta mala varka donela je neočekivani rezultat.
– Ti možeš da pomogneš... i meni i mojoj kraljevini, Menione Leahu – odgovori
brzo Palans. – Moj rođeni brat hoće da mi preotme presto, da postane Kralj umes-
to mene. On bi me sigurno i ubio da nije bilo mog savetnika Stenmina. Ali, postoje
i drugi neprijatelji... svuda oko mene! Ti i ja moramo postati dobri prijatelji. Mora-
mo se zajednički odupreti onima koji žele da mi preotmu presto... koji žele da na-
nesu zla ovoj prelepoj ženi koju si mi ti vratio. Ja... ne mogu da razgovaram sa
Stenminom... onako kako bih razgovarao sa prijateljem. Ali s tobom bih to mogao!
Poput malog deteta, piljio je žudno u preneraženog Meniona Leaha, očekujući
odgovor. Brđanina obuze duboko sažaljenje prema mlađem sinu Rula Bukhanaha i
on iskreno požele da pomogne nesrećniku. Tužno se osmehnuo i klimnuo glavom.
– Znao sam da ćeš biti na mojoj strani! – uskliknuo je uzbuđeni Palans, smejući
se ushićeno. – Obojica smo ljudi kraljevske krvi i to nas... čvrsto povezuje. Ti i ja
ćemo postati veliki prijatelji, Menione. Ali sada... sada se moraš odmoriti.
Kao da se tek tog trenutka setio da je garda na počasnoj straži i da strpljivo čeka
njegova naređenja. Uz odsečan pokret ruke, novi vladar Kalahorna povede svoja
dva gosta u dom Bukhanaha i usput dade na znanje komandantu da je parada zavr-
šena. Ušli su u zamak, gde je posluga čekala da goste otprati u njihove odaje. Do-
maćin se naže prema gostima i tiho prošaputa:
– Ništa se ne plašite, moj brat je zatvoren u lagumima tačno ispod nogu. – Zna-
čajno ih je pogledao a onda, ciljajući na poslugu u pozadini, dodao: – On svuda
ima prijatelje, znate.
Menion i Širl klimnuše glavom, shvativši da on to od njih i očekuje.
– Neće, dakle, moći da pobegne iz te tamnice? – reče Menion, takođe značajno.
– Pokušao je da pobegne sinoć... sa prijateljima. – Palans se zadovoljno osmeh-
nu. – Ali mi smo ih uhvatili i bacili ih... bacili ih u lagume zauvek. Stenmin je sada
tamo... dole. Morate ga upoznati.
Nit se ponovo prekinula i on se obrati posluzi: naredio je da otprate goste u
odaje gde će se okupati i osvežiti, preobući i predahnuti i potom mu se pridružiti
za doručkom. Zora tek što je svanula, a izbeglice iz Kerna nisu odavno ništa jele.
Menionu je bila potrebna lekarska pomoć i dvorski lekar mu je stajao na raspolaga-
nju sa svim melemima i lekovima. Princu od Leaha potreban je i odmor, ali za od-
mor ima vremena. Gosti su u pratnji slugu krenuli niz dugačak hodnik kada je do-
maćinov daleki glas pozvao Širl. Novi vladar Kalahorna im priđe, neodlučno stade
pred iznenađenu devojku i čvrsto je zagrli. Iako je bio leđima okrenut, Menion je
razgovetno čuo sledeći dijalog:
– Ne smeš me više napustiti, Širl. – Bilo je to naređenje, a ne molba, iako su reči
zvučale blago. – Tvoj novi dom je Tirsis, jer ćeš uskoro biti moja žena.
Nastade tajac.
– Palanse, mislim da mi... – Širl je naglo ućutala i glas joj je zadrhtao u pokušaju
da mu pruži jasnije objašnjenje.
– Ne, ne, ništa ne govori! Sada nije trenutak za razgovor... ne sada... – prekide je
žustro Palans. – Kasnije... kada budemo sami, kada se odmoriš... imaćemo mnogo
vremena. Ti znaš koliko te volim... koliko sam te oduvek voleo. I ti si mene volela,
ne zaboravi.
Opet nastade tajac i Širl brzo prođe pored Meniona, u pratnji posluge koja je
skoro trčala za njom. Brđanin brzo stiže lepu devojku, ali se ne usudi da je uhvati
za ruku jer je domaćin i dalje stajao na istom mestu i pratio pogledom. Širlino lice
bilo je pognuto, skriveno dugom cr venom kosom, a vitke, suncem opaljene ruke
čvrsto ukrštene. Niko nije progovorio ni reči dok su išli za poslugom niz prostrani
hodnik ka odajama koje su se nalazile u zapadnom krilu starog zdanja. Kada su se
rastali, Menion dozvoli upornom lekaru da mu vida rane i stavi sveže zavoje. Nova
odeća očekivala ga je na ogromnoj postelji sa baldahinom, kao i topla kupka, ali ih
je rasejani i uznemireni Menion zanemario i brzo se iskrao u pust hodnik; tiho je
zakucao na vrata Širline sobe i ušao. Ona se lagano diže sa kreveta, prilete i čvrsto
mu se obisnu o vrat.
Stajali su u nemom zagrljaju, osećajući kako im život i njegova toplina osvajaju
tela, kako ih spajaju nerazlučivim vezama. Menion je blago milovao duge riđe viti-
ce, nežno pritiskujući lepo lice na svoje grudi. Ona je ipak bila njegova, mislio je sa
ogromnim olakšanjem. Kada su je napustile snage i hrabrost, ona se privila uz nje-
ga... Menion iznenada shvati da je ludo, očajnički voli.
Bilo je odista čudno što se to desilo baš sada kada se njihov svet polako rušio i
kada ih je smrt vrebala iz svih senki. Menionov uzbudljivi život u toku poslednjih
nekoliko nedelja vodio ga je iz jedne bitke u drugu, i svaka je bila ogorčeni boj za
opstanak, koji mu se ranije činio besmislenim i koji je najednom našao neki svoj lo-
gičan put kroz čudnu legendu o tajanstvenom Maču od Šanare i Gospodaru Vorlo-
ku. U strašnim i teškim danima od Kulhavena naovamo, život je besneo oko njega
poput žestokog boja, i on je i ne znajući išao ka njegovom središtu. Prijateljstvo i
ljubav prema Šii Omsfordu i druženje sa ostalim članovima paranorske čete razvili
su u njemu čvrstinu i sigurnost, uverenje da će, čak i ako sve propadne, ostati nešto
dragoceno za večna vremena. A onda je sasvim neočekivano sreo Širl Ravenlok, i
brzi rasplet događaja što su ih delili proteklih dana, protkan ličnim željama i oseća-
njima, vezao ih je jedno za drugo. Menion zatvori oči i još je čvršće steže u zagrljaj.
 Palans mu je pomogao bar u jednoj stvari – rekao je da su Balinor i njegovi pra-
tioci zatvoreni u lagumima negde ispod temelja dvorca. Jedan pokušaj bekstva je
očigledno bio osujećen i Menion odluči da ne pravi greške. Tiho je razgovarao sa
Širl o tome kako da postupi. Ako Palans i dalje bude uporan u želji da Širl ostane u
zamku, motriće budno na svaki njen pokret. Još veća opasnost pretila je od opsesi-
je da se njome oženi, duboko ubeđen da ga i ona voli. Činilo se da je Palans Buk-
hanah na ivici sloma i da ga razum napušta. Mogao je poludeti svakog časa, a ako
se to desi dok je Balinor njegov zatočenik...
Menion je znao da mu vreme ne dozvoljava razmišljanja o tome šta se može do-
goditi sutra. To sutra će biti i malo važno, jer će osvajačka sila Severne Zemlje već
stajati pred kapijama grada i za sve će biti suviše kasno. Balinora je trebalo oslobo-
diti sada, odmah. Menion je imao snažnog saveznika u Janusu Senpreu, ali su dvor
čuvali posebno opremljeni vojnici u crnim unifor mama koji su slušali samo svog
gospodara, a ovaj je, u ovom času, činilo se, bio Palans Bukhanah. Niko nije znao
šta se događa sa starim Kraljem, niko ga nedeljama nije video. On očigledno nije
bio kadar da ustane sa bolesničke postelje, ali je to tvrdio samo njegov mlađi sin, a
taj sin je zavisio isključivo od podlog Stenmina.
Širl mu je rekla da nikada, ni za trenutak, nije videla Palansa bez njegovog save-
todavca; oni su, međutim, stigli čak iz Kerna, a Stenmin se još nije pojavio. To je
bilo veoma neobično, pogotovu što je po opštem mišljenju Stenmin vladao zem-
ljom iza leđa neuravnoteženog Princa. Širlin otac je u velikoj zbornici kernskog sa-
veta tvrdio da podmukli mistik poseduje neku izuzetnu moć nad mlađim sinom
Rula Bukhanaha. Kada bi samo Menion mogao da otkrije tu njegovu moć? Sada je
već bio ubeđen da je Stenmin osnovni razlog Prinčeve bolesti i čudnog ponašanja.
Ali on za istraživanja nije više imao vremena, moraće da dejstvuje na osnovu pos-
tojećih podataka i saznanja.
Kada se vratio u svoju sobu, željan tople kupke i čistog odela, imao je skoro raz-
rađen plan za Balinorovo oslobođenje. Okupao se i upravo razmišljao o pojedinos-
tima kada se začulo kucanje na vratima. Ogrnuo se ogrtačem domaćina i otvorio
vrata. Kada mu je sluga pružio mač od Leaha, osmehnuo se sa zahvalnošću. Bacio
je na krevet porodično oružje, koje je zaboravio u kočijama na putu ka dvorcu i
počeo da se oblači. Razmišljao je o svemu, pa i o tome šta je sve proživeo od kako
se Šia pojavio u Leahu pre mnogo nedelja.
Sa tugom je mislio na izgubljenog prijatelja i po hiljaditi put se pitao da li je mali
Vejlanin živ. Nije trebalo da dođe u Tirsis, mislio je sa gorčinom, kivan na samog
sebe. Šia mu se obratio za pomoć i zaštitu i, očigledno, izabrao pogrešnu ličnost.
Menion je sve vreme dozvoljavao Alanonu da ga potčinjava svojim željama, prem-
da ga je savest upozoravala na to da, slušajući Druidove savete, izneverava prijate-
lja. Osećao je divlju srdžbu pri pomisli da je izdao Vejlanina, iako je odluku o dola-

Š
sku u Tirsis doneo svojevoljno. Pored Šie, postojali su i drugi kojima je bio neop-
hodno potreban...
Prošetao je kroz prostranu odaju, izgubljen u mislima, a onda se bacio na meki,
čisti krevet i rukom obujmio hladan metal svoga mača. Milovao ga je prstima ležeći
i razmišljajući o problemima koji ga čekaju. Pred očima mu je neprekidno titralo
Širlino uplašeno lice i oči koje su tražile njegove. Ta mu je devojka mnogo značila,
nije mogao da je napusti i pođe u traganje za Šiom, bez obzira na sve posledice.
Bilo je nemoguće opredeliti se, ukoliko je izbor uopšte i postojao, jer su njegove
obaveze premašivale ljubav prema Šii i Širl i povezivale ga sa Balinorom, njegovim
zarobljenim saputnicima i narodom Kalahorna. Alanon i Flik će morati sami da
pronađu i spasu izgubljenog Vejlanina, ako je još živ. Toliko je mnogo zavisilo od
svih njih, mislio je rasejano i odsutno, prepuštajući se i nehotice neophodnom snu.
Ostaje im da se uzdaju u uspeh... da se mole i čekaju. Naglo je utonuo u san.
Isto se tako naglo i probudio. Možda ga je osvestio jedva čujni šum ili, možda,
šesto čulo, ali šta bilo da bilo, probudio ga je iz sna u kome bi našao smrt. Ležao je,
nepokretan, na širokoj, udobnoj postelji i osluškivao struganje sa drugog kraja
sobe; krajičkom oka video je kako se pokreće deo zidne prostirke i kako se iza za-
vese nečujno pomalja prilika u cr venoj odori.
Sa naporom je nastavio da diše istim jednoličnim ritmom, iako mu je srce divlje
tuklo i teralo ga da skoči sa kreveta i bez oklevanja zgrabi nepoznatog uljeza. Prili-
ka u skerletnom plaštu nečujno prođe kroz spavaću sobu i nepoznato lice okrete se
ispruženom brđaninu. Uljez stade nedaleko od kreveta i mršavom rukom izvadi iz
ogrtača dugačak, ubojiti bodež.
Sa rukom koja je mirno počivala na maču od Leaha, još uvek nepomičan, Meni-
on je sačekao da se napadač sa bodežom približi, a onda ga je napao munjevitom
brzinom mačke. Pošto je isukao mač iz korica, počeo je strašnom oštricom da
maše oko čovekovog nezaštićenog lica, bockajući ga tu i tamo. Nepoznati uljez je
uzmicao sa uzdignutim bodežom. Mač ga udari i po drugi put, bodež mu ispade iz
ruku i obamrli prsti se zgrčiše od iznenadnog bola. Menion se baci na skerletnu
priliku, obori je na tle i uhvati za grudi jednom, a za grkljan drugom rukom.
– Govori, ubico! – zašištao je preteći Menion.
– Ne, ne... pričekaj pogrešio si... Ja nisam neprijatelj... molim te... ne mogu da di-
šem...
Neznanac je grcao i gušio se pod brđaninovim stiskom koji nije popuštao; hlad-
ne tamne oči gledale su zarobljenika pravo u lice. Činilo mu se da tog čoveka nika-
da nije video. Lice mu je bilo sitno i zašiljeno, uokvireno crnom bradicom i izobli-
čeno od bola. Dok je posmatrao te vilice stegnute od besa i te oči koje su plamtele
mržnjom. Menion je osećao da nije pogrešio. Odskočio je u stranu, podigao uljeza
za noge, i dalje ga čvrsto stežući za mršavi vrat.
 – Kaži mi zašto i u čemu sam pogrešio. Dajem ti minut vremena pre nego što ti
odsečem jezik i predam te stražarima!
Popustio je stisak i uhvatio skerletnu odoru. Pošto je odbacio mač od Leaha, po-
digao je bodež sa poda, spreman da zada smrtonosni udarac u slučaju da čoveču-
ljak ponovo krene u napad.
– Ovo je poklon za tebe, Prinče od Leaha... poklon od Kralja. – Glas je bio je-
dva čujan, uljez je pokušavao da dođe sebi. – Kralj je želeo da ti još jednom izrazi
svoju zahvalnost i... i ja sam prošao kroz druga vrata samo da te ne bih slučajno
probudio.
Zaćutao je kao da neprekidno nešto očekuje, a oštre oči se prikovaše za brđani-
na. Njega nije interesovalo da li je Menion Leah poverovao u priču – on je iščeki-
vao nešto drugo, očekivao da brđanin shvati... da mu se na licu pojavi... Princ od
Leaha ga snažno odgurnu.
– Tvoja priča je bez sumnje jedna od najgorih izmišljotina koje sam ikada čuo!
Ko si, ubico?
Oči se zagledaše u njegove sa neskrivenom mržnjom.
– Ja sam Stenmin, Kraljev lični savetnik. – Izgledalo je da je došao sebi, da opet
vlada sobom. – Nisam te slagao. Bodež je poklon Palansa Bukhanaha koji me je za-
molio da ti ga donesem u sobu. Nisam ti želeo nikakvo zlo. Ako ne veruješ meni,
idi pitaj Kralja!
Samopouzdanje je zavladalo čovekovim glasom i Menion je bio uveren da će Pa-
lans potvrditi svaku priču svoga savetnika, bila ona istinita ili lažna. Držao je u ru-
kama najopasnijeg čoveka Kalahorna, podmuklog mistika koji je bio jedina vlast u
monarhiji – čoveka koga je morao ukloniti da bi se Balinor našao na slobodi. Zašto
je Stenmin došao da ga ubije kada se nikada u životu nisu sreli, to nije mogao da
shvati, ali mu je bilo jasno da će, ukoliko sada izvede Stenmina pred Palansa i po-
kuša da ga razobliči, izgubiti mogućnost za dalje delovanje i možda i sam pasti u
nemilost. Grubo je gurnuo mistika na stolicu i naredio mu da se ne miče. Čoveču-
ljak je sedeo mirno, preletao pogledom po sobi i s vremena na vreme ner vozno
gladio malu šiljatu bradu. Menion ga je odsutno posmatrao, razmišljajući grozniča-
vo. Nije više mogao da čeka novu priliku da oslobodi prijatelja, trebalo je odlučivati
brzo, odmah.
– Na noge, mistiku, ili kako se već zoveš! – Zlo lice se preteći unese u njegovo i
Menion besno podiže čovečuljka sa stolice. – Trebalo bi da te ubijem bez okleva-
nja, narodu Kalahorna bi najzad svanulo. Ali, još si mi potreban, potrebne su mi
tvoje usluge. Vodi me smesta u lagume gde tamnuju Balinor i ostali – smesta!
Stenmin razrogači oči na pomen Balinorovog imena.
– Otkud znaš gde se on nalazi... taj izdajnik svoje zemlje? – uzviknuo je mistik sa
čuđenjem. – Kralj je lično osudio brata na zatočeništvo do sudnjega časa, Prinče
od Leaha, tako da čak ni ja...
 Menion ga zgrabi za vrat i poče da ga steže. Stenminovo lice postade purpurno
cr veno.
– Nisam tražio ni opravdanja ni objašnjenja. Vodi me k njemu!
Gušeći se i dahćući, njegov zarobljenik klimnu glavom. Menion ga naglo pusti i
čovek se sruči na kolena. Brđanin hitro zbaci ogrtač, obuče odelo i zadenu mač i
bodež za pojas. Pomisli da probudi Širl, ali tu ideju odmah odbaci. Plan je bio do-
voljno opasan sam po sebi, bilo bi besmisleno izlagati opasnosti i njen život. Ako
mu pođe za rukom da oslobodi prijatelje, imaće vremena da se vrati po devojku.
Okrenuo se čovečuljku, izvadio bodež iz pojasa i gurnuo mu ga pod nos.
– Poklon koji si mi tako ljubazno doneo biće ti vraćen, ubico, ako samo pokušaš
da me prevariš ili izdaš na bilo koji način – zapretio je najstrašnijim glasom. – Zato
se okani svih lukavstava! Kada izađemo iz ove sobe, povešćeš me kroz hodnike i
stepenice u tamnicu gde su Balinor i njegovi pratioci zatočeni. Ne pokušavaj da
upozoriš stražare – nećeš za to biti dovoljno hitar. A ako sumnjaš u ovo što sam ti
rekao, onda shvati bar jedno: mene je u Tirsis poslao Alanon!
Stenmin je naglo prebledeo na pomen gorostasnog Druida i u široko otvorenim
očima pojavio se neskriveni strah. Odmah zatim se čovek u skerletnoj odori uputio
vratima spavaće sobe, sa Menionom za petama. Brđanin je vratio bodež u pojas, ali
nije skidao ruku sa balčaka. Vreme je bilo činilac od presudne važnosti. Morao je
dejstvovati brzo, osloboditi Balinora i uhvatiti ludog Palansa pre nego što dozove u
pomoć dvorsku gardu. Posle toga će poslati poruku Janusu Senpreu, koji će okupiti
Balinoru odane podanike i ratnike i monarhija će se obnoviti bez krvi.
U ovom času, Severna vojska već napušta ravnicu iznad ostr va Kern, spremna
za pohod na Tirsis. Ako se Pogranična Legija okupi i velikom brzinom se opremi
za dan, postojali su bar neki izgledi da se osvajač zaustavi na severnoj obali Mer mi-
dona. U ovom trenutku bilo je skoro nemoguće preći nabujalu reku, pogotovo ako
na drugoj obali stoji čvrsta odbrana. Neprijatelju će, dakle, trebati bar nekoliko
dana za bočne manevre – dovoljno vremena da se Balinoru pridruži Eventinova
vojska. Menion je bio savršeno svestan činjenice da sudbina svih zavisi od nekoliko
sledećih minuta.
Dva čoveka oprezno izađoše u hodnik. Pošto se pogledom uverio da je hodnik
pust, brđanin rukom potera Stenmina, koji oklevajući pođe prvi ka unutrašnjim
odajama centralnog dela zamka, oprezno izbegavajući zauzete sobe. Dva puta su
prošli pored dvorske straže, ali je Stenmin nije ni pogledao.
Kroz rešetke na prozorima, Menion je video vrtove koji su krasili dom kraljev-
ske porodice Bukhanah i sunce koje je u punoj raskoši obasjavalo bokore razno-
bojnog cveća. Jutro je odmicalo, uskoro će u dvorac početi da stižu redovni pos-
lovni posetioci. Nigde nije bilo traga od Palansa i Menion se od srca nadao da se
Princ bavi važnim državnim poslovima.
 Glasovi u zamku postajali su sve brojniji i razgovetniji. Sluge su se kretale na sve
strane, ali niko od njih nije obraćao pažnju na Stenmina i njegovog pratioca, što je
značilo da niko u zamku ne voli mistika i niko u njega nema poverenja. Na kraju su
došli do vrata koja su vodila u dvorske podrume. Pred njima su stajala dva naoru-
žana stražara, a reze i alke su bile spojene ogromnom metalnom rešetkom.
– Pazi dobro šta govoriš! – šaputao je preteći Menion dok su se približavali stra-
žarima.
Zaustavili su se pred masivnim podrumskim vratima; oprezni brđanin je, mirno
stojeći iza Stenmina, nehajno držao ruku na balčaku bodeža. Stražari ga ljubopitlji-
vo pogledaše, a zatim punu pažnju obratiše Kraljevom savetniku.
– Otvorite vrata, stražari. Princ od Leaha će sa mnom obići vinske podrume i la-
gume.
– Svima je pristup u podrume najstrože zabranjen po Kraljevom naređenju, vi-
sosti – reče odlučno stražar sa desne strane.
– I ja sam došao ovamo po Kraljevom naređenju – ciknu ljutito Stenmin, posle
čega ga Menion neprimetno opomenu stiskom za rame.
– Stražari, ovo je, kao što znate, lični Kraljev savetnik, a ne neprijatelj ove zemlje
– dodade brđanin sa zavodljivim smeškom. – On me vodi u obilazak dvorca, a
kako sam ja spasao Kraljevu verenicu, savetnik se nada da ću u zatočenicima pre-
poznati i nekog od otmičara mlade dame. Ako je potrebno, ja ću uznemiriti Kralja i
dovešću ga ovamo da vam to sam kaže...
Namerno je prekinuo rečenicu, uveren da stražari dobro poznaju Palansovu ćud
i da će dobro razmisliti da li da ga pozovu. Pošto su kratko oklevali, klimnuli su
glavom, skinuli reze i pomerili masivna vrata, otkrivši stepenice ka podrumu. Sten-
min bez reči prvi pođe napred. Po svemu sudeći, odlučio je da sluša Menionova
naređenja, ali se brđanin nije zavaravao, siguran u to da mistik nije budala. Ako Ba-
linor izađe na slobodu i stane na čelo Pogranične Legije, onda je i za savetnika vlast
na prestolu Kalahorna zauvek izgubljena. On će bez sumnje kad-tad nešto predu-
zeti, ali ovo nije bio ni trenutak ni mesto za takve pokušaje. Teška vrata se lagano
zatvoriše za njima i oni kretoše niz stepenice ka podrumu osvetljenom lučama.
U istom trenutku Menion je uočio tajni prolaz na sredini podruma. Stražari ga
ovoga puta nisu skrivali vinskim burićima, nego su samo preko kamene ploče sta-
vili niz gvozdenih rešetki, sa jedinim ciljem da onemoguće izlaz zatvorenicima. Me-
nion to, razume se, nije mogao znati, ali zarobljenici posle svoga neuspelog poku-
šaja bekstva nisu vraćeni u ćelije –jednostavno su ih pustili da lutaju po mraku la-
guma. Pored dobro zatvorenog prolaza postavljena su dva stražara, ali je njihova
pažnja sada bila usmerena na one koji su ušli u podrum. Menion ugleda tanjir sa
ostacima sira i hleba na jednom vinskom buretu i dve čaše vina pored polupraznog
krčaga. Stražari piju, pomisli brđanin, i osmehnu se.
 Kada su stigli u podnožje kamenog stepeništa, Menion poče da zagleda vinski
podrum sa velikim interesovanjem i upusti se u srdačan razgovor sa nemim Sten-
minom. Stražari se digoše i pozdraviše Kraljevog savetnika koji očigledno toga ju-
tra nije bio nimalo raspoložen, Menion je znao da je stražarima neprijatno što su ih
zatekli uz piće, i reši da to iskoristi koliko god može.
– Potpuno vas shvatam, visosti – obratio se mistiku kada su prišli straži. – Ovi
ljudi piju na dužnosti! Moglo bi se dogoditi da zatvorenici pobegnu dok njihovi ču-
vari spavaju mrtvi pijani! O ovome ćemo obavestiti Kralja čim završimo obilazak.
Stražari prebledeše od straha na pomen Kralja.
– Grešite, visosti – zavapi jedan od njih. – Popili smo uz doručak samo gutljaj
vina. Mi nikada ne...
– O tome će odlučiti Kralj – prekide ga Menion i odmahnu rukom.
– Ali... Kralj nas neće saslušati...
Stenmin je bio van sebe od besa, ali stražari, naravno nisu shvatili prave razloge
njegove srdžbe i primili su je kao potvrdu svoje krivice. Mistik htede nešto da kaže,
ali Menion brzo stade ispred njega, pokušavajući, tobože, da spreči napad na ne-
srećne stražare, i izvuče bodež.
– Da, slažem se, oni bez sumnje lažu – nastavi Menion ne menjajući ton. – Ali
Kralj je zaposlen čovek i nikako ne bih želeo da ga još i mi mučimo nevažnim pro-
blemima. Možda je dovoljno to što smo ih mi opomenuli...?
Okrenuo se i pogledao stražare koji mu zahvalno klimnuše glavom, spremni da
prihvate svaku mogućnost i otklone Stenminov gnev. Kao i svi podanici Kalahor-
na, i oni su se plašili moći koju je čudni mistik imao nad Palansom i učinili bi sve
samo da izbegnu sukob sa njim.
– U redu. Dovoljno smo vas upozorili. – Menion vrati bodež u korice i dodade:
– A sada otvorite lagume i dovedite zarobljenike.
Stajao je pored Stenmina i nije ga ispuštao iz vida. Čovečuljkovo lice bilo je još
šiljatije i mračnije, a oči su netremice gledale u kamenu ploču koja je prečila put u
podzemne lagume. Stražari se i ne pomeriše; zgledali su se u novom talasu očaja-
nja, ne znajući šta da rade.
– Kralj je zabranio da bilo ko vidi zatvorenike... iz bilo kojih razloga – promucao
je najzad jedan od njih. – Ja ne smem da ih izvedem iz laguma.
– Ti, znači, preprečuješ put Kraljevom savetniku i njegovom počasnom gostu! –
uzviknu Menion bez oklevanja. Bio je spreman na otpor, očekivao ga je. – Onda
zaista nemamo drugog izbora nego da dozovemo Kralja.
Neodlučnosti nestade, stražari pojuriše ka kamenoj ploči i skidoše šipove, lance i
reze. Kada su povukli gvozdeni prsten, tajni prolaz se lagano otvori, ploča se sa
treskom sruči na pod i otkri mračnu jamu. Sa isukanim mačevima, stražari se nago-
še nad bezdan i narediše zatvorenicima da izađu. Na starim kamenim stepenicama
začuše se koraci. Menion je stajao pored Stenmina sa isukanim mačem od Leaha, a
srce mu je divlje udaralo. Slobodnom rukom držao je čvrsto Stenmina za mišicu,
upozoravajući ga šapatom da ćuti i da se ne miče. Na otvoru jame pojaviše se prvo
Balinor, pa Elfi, i na kraju Hendel, čiji se pokušaj da oslobodi prijatelje završio po-
razom nekoliko sati ranije. U pr vom trenutku nisu opazili Meniona, pa brđanin hi-
tro istupi, držeći i dalje čvrsto mršavog, nemog Stenmina.
– Vrlo dobro, neka sada svi u gomili pođu napred. Ovi su zatvorenici veoma
opasni, moramo budno motriti na njih, jer su, izgleda, spremni na sve.
Malaksali zatočenici se trgoše i nevešto sakriše iznenađenje što vide Princa od
Leaha. Menion im namignu iza stražarevih leđa i sva četvorica se mirno okretoše.
Samo je jedva primetan osmeh na Dajelovom mladom licu odrazio neizrecivu ra-
dost zbog neočekivanog susreta sa starim prijateljem. Stajali su pored stražara, ne-
pomični, leđima okrenuti brđaninu. Ali pre nego što je Menion mogao da učini
bilo šta, do tada pasivni Stenmin se vešto oslobodi gvozdenog stiska, odskoči u
stranu i opomenu neoprezne stražare:
– Izdaja! Stražari, prevara, izdaja...
Upozorenje nije završio. Dok su se iznenađeni stražari okretali, Menion poput
mačke skoči i obori Stenmina na pod. Stražari su svoju grešku shvatili i uvideli su-
više kasno. Zarobljenici prileteše u pomoć i razoružaše stražare pre nego što su
bilo šta uspeli da urade. Za nekoliko minuta bili su savladani, vezani i sa povojima
preko usta ugurani u ugao podruma odakle se nisu ni videli. Stenmina su grubo
podigli sa tla i on se sučelio sa svojim novim neprijateljima. Menion je zabrinuto i
uznemireno osmatrao zatvorena vrata na vrhu podrumskih stepenica, ali se na nji-
ma niko nije pojavio. Po svemu je izgledalo da se uzvik nije čuo. Balinor, Elfi i
Hendel mu priđoše sa osmehom zahvalnosti, stežući mu ruke i tapšući ga po leđi-
ma.
– Menione Leahu, dugujemo ti više nego što ćemo ikada moći da uzvratimo. –
Gorostasni graničar mu je i dalje stezao ruku. – Nisam verovao da ćemo te ikada
više videti. Gde je Alanon?
Menion im ukratko ispriča kako je Alanona i Flika ostavio iznad vojnog logora
Severne vojske i kako je došao u Kalahorn da ih upozori na opasnost od napada na
Tirsis. Priču je prekinuo samo za trenutak da bi Stenminu stavio povez preko usta i
sprečio novi uzvik. Zatim je nastavio s opisom događaja u toku kojih je Širl Rave-
nlok spasao iz ruku otmičara i pobegao prvo u Kern, pa u Tirsis, pošto je ostr vski
grad opkoljen i spaljen do temelja. Njegovi prijatelji su ćutali i slušali ga mračnih
lica.
– Ne znam šta će ispasti iz svega ovoga, brđanine – izjavi mirno Hendel – ali ti
si se danas pokazao kao veliki junak i to ti nikada nećemo zaboraviti!
– Pogranična Legija se mora odmah okupiti i otići da brani Mer midon – preseče
ga odlučno Balinor. – Pošto o svemu obavestimo donji grad, moramo pronaći
moga oca i... brata. Dvorac se mora zauzeti bez bitke. Menione, možemo li imati
poverenja u Janusa Senprea? Hoće li nam on priteći u pomoć ako ga pozovem?
– On je privržen i odan tebi i Kralju – potvrdi Menion.
– Moraš mu preneti poruku dok smo mi ovde – nastavi Princ od Kalahorna,
prilazeći Stenminu. – Kada nam on stigne u pomoć, više neće biti teškoća, moj
brat će ostati bez podrške. Ali, šta je sa ocem...?
Stajao je visok kao kula iznad malog mistika. Skinuo mu je povez sa usta i hlad-
no mu se zagledao u oči, male, sada nesigurne oči, koje su gorele mržnjom. Mistik
je znao da mu nema spasa ako Palansa zarobe i obore sa prestola Kalahorna; što je
vreme više odmicalo, bivao je sve očajniji jer su se svi brižljivo skovani planovi ru-
šili jedan za drugim. Stojeći u grupi sa Elfima i Hendelom, Menion se pitao čemu
je taj podmukli čovečuljak stremio hrabreći Palansa da radi ono što je radio. Narav-
no, bilo je savršeno jasno zašto je neuravnoteženog i nesigurnog Princa podsticao
na to da postane novi Kralj Kalahorna – na taj način je obezbeđivao i svoj položaj
u Kraljevini. Ali zašto ga je naterao da raspusti Pograničnu Legiju, kad je pouzdano
znao da je osvajačka vojska krenula u pohod i da će brzo pregaziti i zauvek uništiti
malu, prosvećenu monarhiju? Zbog čega se toliko trudio da zarobi Balinora i sta-
rog Kralja skloni u neko tajno krilo dvorca, kada je bilo daleko jednostavnije da ih
sve pobije? I zašto je pokušao da ubije njega, Meniona Leaha, čoveka koga nikada
u životu nije sreo?
– Stenmine, tvoja vladavina nad ovom zemljom i njenim narodom, tvoja vlast
nad mojim bratom, zauvek su okončane – izjavio je Balinor hladno i odlučno. – Da
li ćeš ikada više videti svetlost novoga dana zavisi od toga šta ćeš učiniti od sada do
trenutka kada ja ponovo zavladam ovim gradom i njegovom Legijom. Šta si učinio
sa mojim ocem?
Nastade mukli tajac. Stenmin je unezvereno gledao oko sebe, a njegovo mračno
lice postalo je pepeljasto sivo.
– On je... on je u severnom krilu... u kuli. – Odgovor je došao kroz šapat.
– Ako si ga povredio, mističe...
Balinor se naglo okrete i za trenutak zaboravi preplašenog čovečuljka. Stenmin
se pribi uz zid, očiju prikovanih za visokog graničara. Jednom rukom ner vozno je
gladio malu, šiljatu crnu bradu. Menion ga je posmatrao skoro sažaljivo i odjednom
mu u sećanju iskrsnu slika... scena kojoj je prisustvovao pre nekoliko dana na oba-
lama Mer midona, severno od Kerna, dok je ležao skriven u šipražju. Isti pokreti –
glađenje male, šiljate crne brade! Sada je konačno znao šta je Stenmin sve vreme
smerao! Lice mu se izobliči od besa i on krete ka savetniku, zaboravljajući Balinora
i sve ostale.
– Ti si onaj čovek sa obale, otmičar! Pokušao si da me ubiješ zato što si mislio
da ću odmah prepoznati otmičara Širl Ravenlok, bednika koji ju je predao u ruke
Severnozemljaša. Podli izdajniče! Tvoj glavni cilj bio je da sve nas i čitav grad pre-
daš u ruke Gospodaru Vorloku!
I ne čuvši uzvike svojih prijatelja, on se baci na sada već histeričnog mistika,
kome nekako pođe za rukom da izbegne prvi udarac i potrči ka podnožju podrum-
skih stepenika. Menion polete za njim u jednom skoku, sa uzdignutim očevim ma-
čem, spreman da mu zada smrtonosni udarac. Uhvatio ga je na polovini stepeništa
i čovečuljak zaurla od straha. Ali Stenmina nije stigla smrt: dok je Menion pribijao
izbezumljenog Stenmina uz kameni zid i drugom rukom se spremao da mu zada
poslednji udarac, masivna vrata na starom podrumu se naglo otvoriše i na ulazu se
ukaza krupna prilika Palansa Bukhanaha.
 5.
Neprijatelj pred Tirsisom

Svi su se ukočili. Čak se i užasnuti Stenmin mlitavo oslonio uz podrumski zid zure-
ći u nemu priliku koja je poput kipa stajala na vrhu stepeništa. Prinčevo izborano
lice bilo je belo i beskrvno, a oči i ljutite i zbunjene. Menion Leah ne skrete pogled
i, spustivši polako mač, oseti kako ga pred neočekivanim obrtom događaja mržnja
naglo napušta. Svi su životi izgubljeni ako odmah ne dejstvuje! Grubo je zgrabio
Stenmina i sa dubokim prezirom počeo da ga vuče ka Princu.
– Ovo je izdajica, Palanse, pravi neprijatelj Kalahorna. Ovo je čovek koji je Širl
Ravenlok predao Severnozemljašima u ruke. Ovo je čovek koji bi Tirsis predao
Gospodaru Vorloku...
– Stigao si u pravi čas, Kralju moj. – Mistik je u međuvremenu uspeo da se sabe-
re i sada se trudio da spase ono što se spasti moglo. Uspravio se, klecajući, požurio
uz stepenice i bacio se Palansu pred noge, pokazujući rukom grupu zatočenika. –
Otkrio sam ih u bekstvu i pojurio da te obavestim! Brđanin je Balinorov prijatelj –
došao je da te ubije! – Reči su potekle sa neprikrivenom mržnjom. – Da se nisi po-
javio, oni bi ubili i mene i tebe, Kralju moj. Zar ne vidiš šta se događa?
Menion je sa velikim naporom savlađivao neodoljivu želju da potrči uz stepenice
i podlacu iseče lažljivi jezik. Trudio se da sačuva mirnoću, očiju prikovanih za pre-
neraženog Palansa Bukhanaha.
– Ovaj te je čovek izdao, Palanse – nastavio je da govori ravnim, bezličnim gla-
som. – Otrovao ti je srce i um, lišio te volje i sposobnosti procenjivanja i odlučiva-
nja. Do tebe mu baš nimalo nije stalo, a do ove zemlje još manje, jer je i tebe i nju
jevtino prodao neprijatelju koji je već razorio Kern. – Stenmin zaurla od besa, ali
Menion nastavi, lica tvrda kao kamen, i ne obraćajući pažnju na njega. – Rekao si
da ćemo postati prijatelji, a prijatelji moraju verovati jedan drugome. Ako mi ne
poveruješ u ovom trenutku, tvoja je kraljevina izgubljena zauvek!
Stojeći u dnu stepeništa, Balinor i njegovi prijatelji su ovu scenu posmatrali nemi
i nepomični, u strahu da neki šum ne raznese čudnu mrežu začaranosti koju je pleo
Menion Leah. Palans ga je pažljivo slušao, nastojeći da sruši zid zbrke i haosa koji
se podigao u njegovoj pomračenoj svesti. Polako je zakoračio na odmorište, zatvo-
rio vrata za sobom i prošao pored Stenmina kao da ga i ne primećuje. Njegov sa-
vetnik je, potpuno zbunjen, bacao neodlučne poglede ka vratima podruma kao da
se pita ne bi li najmudrije bilo da ih otvori i pokuša da pobegne. Ali još nije bio
spreman da prihvati poraz. Hitro se okrenuo, uhvatio Princa u hodu za mišicu i
prislonio mršavo lice uz uvo svog dobrotvora.
– Da nisi poludeo? Da li si stvarno toliko lud koliko se priča, Kralju moj? –
otrovno je šaputao. – Zar hoćeš svega da se odrekneš, sve da odbaciš i vratiš bratu?
Da li Kralj treba da bude on – ili ti? Sve je ovo laž! Princ od Leaha je Alanonov
prijatelj.
Palans se polako okrete i oči mu se raširiše.
– Da, Alanonov prijatelj! – Stenmin je znao da je pogodio u najosetljivije mesto i
odlučio da u tom pravcu nastavi odbranu. – Šta misliš, ko je tvoju verenicu oteo iz
njenog doma u Kernu? Ovaj čovek koji priča o prijateljstvu bio je jedan od otmiča-
ra! A otmica je bila samo lukavstvo da uđe u dvorac i tebe ubije. Došao je ovamo
sa namerom da te ubije, Kralju moj!
U podnožju stepeništa, Hendel pođe korak napred, ali ga Balinor zaustavi jed-
nim umirujućim pokretom. Menion se nije ni pomerio, svestan da bi u ovom tre-
nutku svaki pokret samo potvrdio Stenminove optužbe. Uputio je otrovan pogled
prepredenom mistiku i, okrenuvši se Palansu, zavrteo glavom.
– On je izdajnik. On je sluga gospodara Vorloka.
Palans siđe niz nekoliko stepenika; usput je pogledao Meniona a onda se zagle-
dao u brata koji je strpljivo čekao u podnožju. Bledi osmeh zatitrao je na usnama,
ali su oči i dalje odražavale duboku zbunjenost.
– Šta ti misliš, brate? Da li sam stvarno lud? Jer ako ja nisam lud... onda su ludi
svi ostali i samo sam ja... nor malan. Reci nešto, Balinore. Sada moramo da razgova-
ramo... Sada... Ranije... sam hteo da ti nešto kažem...
Rečenica je ostala nedovršena. Palans se uspravio u punoj visini i, okrenuvši se
još jednom, pogledao Stenmina koji je sada ličio na opasnu zver, svijenu, zgrčenu,
spremnu za napad.
– Patetičan si, Stenmine. Ustani! – Oštro naređenje je razbilo tišinu i pognuta
prilika se naglo ispravila. – Posavetuj me šta da radim – naredio je Palans odsečno.
– Ako ih sve pobijem... da li ću biti zaštićen?
Stenmin je već u sledećem trenutku bio pored njega, a male, lukave oči su sjakta-
le od besa.
– Pozovi stražu, Kralju. Naredi da se ove ubice smesta pogube!
Palans odjednom poče da se povodi: visoko telo je klonulo, a pogled je bludeo
preko podrumskih zidova, kao da pomno proučava kamen. Menion Leah shvati da
Princ od Kalahorna ponovo gubi osećaj za stvarnost i da tone u mračni svet ludila
koje mu je razorilo nekada zdrav um. Ali shvatio je to i Stenmin: na licu se pojavio
svirep osmeh, ruka se podigla i pogladila šiljatu bradu. Neočekivano, Palans je po-
novo progovorio.
– Ne, neće biti ni vojnika... ni ubijanja. Kralj mora biti sposoban da rasuđuje i
procenjuje... Balinor je moj brat, premda želi da mi otme kraljevstvo. On i ja sada
moramo da razgovaramo... njemu se ništa ne sme dogoditi... on ne sme biti povre-
đen... ozleđen. – Princ se sa blagošću nasmeši Menionu. – Ti si mi doveo Širl, ti si
mi je vratio... A ja sam mislio da sam je izgubio. Zašto... zašto bi ti to učinio... da si
neprijatelj...
Stenmin besno urliknu i grubo ga zgrabi za tuniku, ali se činilo da ga Princ više i
ne primećuje.
– Vrlo mi je teško... da jasno mislim, Balinore – nastavio je Palans šapatom, vrte-
ći lagano glavom. – Ništa više nije jasno... Više se čak i ne ljutim na tebe zbog toga
što hoćeš da postaneš Kralj. Ja sam... oduvek... želeo da budem Kralj, znaš to i
sam. Ali ja moram da imam prijatelje... prijatelje... nekoga sa kim mogu da razgova-
ram...
Ravnodušno se okrenuo Stenminu i pogledao ga bezizraznim, mrtvim očima.
Ono što je savetnik pročitao u njima nateralo ga je da popusti stisak na mišici i da
se nemoćno prisloni uz kameni zid, vilica opuštenih od straha. Samo je Menion bio
dovoljno blizu da shvati šta se dogodilo. Neznana moć kojom je zli mistik uspeo
da zavlada Palansom Bukhanahom nestala je zauvek. Prinčeva misao, razbijena i
pomućena, prekoračila je sve granice, pa i granice poimanja i raspoznavanja, tako
da je sada Stenmin bio samo jedno lice više u moru nejasnih obrisa koji su opsedali
svet košmara ludog i nesuđenog Kralja od Kalahorna.
– Slušaj me, Palanse – obrati mu se blago Menion, pokušavajući da bar za tren
prodre kroz koprenu mraka. Visoka prilika se polako okrete. – Dozovi Širl iz sobe.
Pozovi Širl, ona će ti pomoći.
Princ je malo oklevao kao da se sa velikim naporom priseća o kome je reč, a
onda nagoveštaj osmeha ozari izmučeno lice i beskrajno spokojstvo zavlada Prin-
com od Kalahorna. Setio se mekog glasa, nežnih pokreta, tanane lepote – ta seća-
nja povratila su mu mir i vedrinu i probudila topla, snažna osećanja koja nijedno
biće osim voljene devojke nije moglo da izazove. Kada bi sa tom divnom ženom
mogao da bude bar malo...
– Širl – izgovorio je sa nežnošću i ispruženih ruku uputio se ka podrumskim
vratima. Prošao je pored Stenmina i pognuti, zgrčeni mistik je odjednom pomahni-
tao. Uz urlik besa i očaja, bacio se na Palansa Bukhanaha. Menion Leah ustrča uz
stepenice i brzim skokovima polete ka njima. Bio je udaljen svega nekoliko koraka
kada je Stenmin iz ogrtača izvukao dugačak bodež. Pošto je nekoliko beskonačnih,
jezivih trenutaka lebdeo uzdignut u vazduhu, bodež se opustio i zario, praćen Bali-
norovim bespomoćnim krikom. Palans Bukhanah se uspravi sa sečivom zabode-
nim u grudima do balčaka, a strašno bledilo razli se preko mladog, skoro detinjeg
lica.
– Vraćam ti brata, budalo! – vrisnu sumanuti Stenmin i odgurnu nogom ukoče-
no telo koje poče da pada niz stepenike.
 Princ se svom snagom srušio Menionu u naručje i odbacio brđanina o susedni
zid. Leah na trenutak izgubi ravnotežu i mogućnost da stigne omraženog neprijate-
lja. I dok je Stenmin mahnito gurao masivna vrata, Balinor polete uz stepenice sa
namerom da spreči njegovo bekstvo. Elfi su ga stizali lakim skokovima i dozivali
stražare. Prilika u skerletnoj odori uspela je da odškrine vrata i upravo se iskradala
kada je Hendel, koji je i dalje stajao u podnožju stepeništa, zavitlao svoj teški buz-
dovan i svom snagom ga bacio na begunca. Buzdovan je Stenmina pogodio u rame
i razneo ga – visoki kameni zidovi zatresli su se od jeke jezomornog krika bola. Ali
ni to nije bilo dovoljno da ga zaustavi i u sledećem trenutku je Stenmin iščezao
kroz poluotvorena vrata. Iz gornjeg hodnika začuli su se oštri krici – zarobljenici
su ubili Kralja.
Balinor je zastao, okrenuo se i pogledao nepomično telo koje je mirno počivalo
u rukama Meniona Leaha, a onda je istrčao kroz otvorena vrata. Dva stražara u cr-
nim unifor mama pojaviše se iz hodnika sa isukanim mačevima i okomiše se na ne-
naoružanog graničara. Ali za Balinora oni nisu bili nikakva prepreka – snažno je
udario obojicu istovremeno, dohvatio pali mač jednoga od njih i nestao sa vidika.
Za njim su trčali Durin i Dajel. Na stepeništu je ostao da kleči Menion Leah: držao
je u naručju nepokretnog Palansa, nežno njišući telo nesrećnog i nesuđenog Kralja
Kalahorna. Nečujno, Hendel se pope uz stepenice i stade pored njega, tužno od-
mahujući sedom glavom. Princ je još bio živ, disao je teško i isprekidano, a kapci su
se grčili s vremena na vreme. Mračan, Patuljak pruži ruku, izvuče polako smrto-
nosno sečivo iz samrtnikovih grudi i odbaci ga sa gađenjem. Pomogao je brđaninu
da podigne ranjenika čije se oči namah otvoriše. Palans je pokušavao da nešto kaže
tiho, sasvim tiho, i ponovo izgubio svest.
– On doziva Širl – reče Menion sa suzama u očima. – On je još voli. On je još
voli.
Gore, u hodniku, Balinor je, u pratnji Elfa, pokušavao da stigne Stenmina. U
dvorcu je vladao potpuni haos – stražari, posluga i razni posetioci jurili su tamo-
amo, zahvaćeni panikom. Po svim hodnicima odjekivali su užasnuti uzvici i odbijali
se o drevne zidove. Krici su na razne načine opisivali smrt Kralja od Kalahorna i
opominjali da zločinci ubijaju sve na koje naiđu. Šumovi bitke koja se bila kod
dvorskih kapija samo su doprineli opštem neredu. Balinor i njegovi pratioci krčili
su put kroz gomilu uplašenih ljudi koji su padali u histeriju pred isukanim oružjem.
Nekoliko stražara je pokušalo da im prepreči put, ali ih je gorostasni graničar odba-
civao u stranu i nastavio da juri za prilikom u skerletnoj odeždi. Stenmin je još bio
na domaku kada su gonioci stigli u centralni hol, odakle je uspeo da zamakne u la-
virint hodnika i sada je polako nestajao iz vidokruga. Strašna, mračna lica, Balinor
je sa nepojamnim besom leteo kao strela, obarajući svakoga na svom putu.
Dvorska vrata se odjednom zatresoše pod teretom nekoliko desetina ratnika i ši-
rom se otvoriše pred džinom od graničara i njegovim elfskim prijateljima. Zbrka je
dostigla vrhunac, kada je gomila legionara uletela u zamak izvikujući Balinorovo
ime i vitlajući oružjem. U pr vom trenutku Princ nije znao ni ko su ni odakle su, a
onda je odjednom uočio da svi nose oznake leoparda – obeležje Pogranične Legije.
Stražari su bežali na sve strane, a oni koji su ostali odbacili su oružje i bili uhvaćeni.
Vojnici Pogranične Legije odmah su prepoznali Balinora i, kličući mu, podigli ga
uvis i poneli na ramenima. Durin i Dajel su sada već bili daleko od njega i masa
preseče put potere za Stenminom. Balinor je izbezumljeno vikao i pokušavao da se
izvuče iz ruku svojih legionara, ali se njegovi uzvici izgubiše u klicanju gomile koja
ga je nosila natrag prema podrumu.
Osujećeni Elfi se konačno probiše kroz masu, ne napuštajući lov na plen koji se
gubio iz vida. Elfi su bili veoma hitri i za nekolika sekundi su smanjili rastojanje
koje ih je delilo od begunca. Iza sledeće okuke ugledali su njegov cr veni ogrtač,
užasnuto lice i desnu ruku koja je mlitavo visila iz ramena. Durin je proklinjao sebe
što nekome usput nije oteo luk sa strelama. Begunac iznenada stade i pokuša da
otvori jedna od brojnih vrata na levoj strani prolaza. Durin i Dajel su bili udaljeni
samo oko hiljadu koraka kada je Stenminu pošlo za rukom da ih otvori, nestane iza
njih i zalupi ih uz strahoviti tresak. Elfi su već u sledećem trenutku bili pred, njima.
Shvativši da su vrata zaključana sa unutrašnje strane, otvorili su ih nasilno mačevi-
ma, izgubivši nekoliko dragocenih minuta. A kada su vrata obili i uleteli u odaju, u
njoj više nije bilo nikoga.

***

Menion Leah je stajao na ulazu doma kraljevske porodice Bukhanah; pored njega
je, pred Balinorom koji je tiho razgovarao sa zapovednicima Pogranične Legije, bila
Širl, držeći ga ispod ruke. Pod jarkom sunčevom svetlošću, njeno lepo, mlado lice
delovalo je tužno, izmučeno brigom i bolom. Menion je pogleda, osmehnu se hra-
breći je i čvrsto je privi uz sebe. Sa druge strane Spoljašnjeg Zida grada Tirsisa, dve
divizije na brzinu okupljene Pogranične Legije strpljivo su čekale naređenje koje će
ih odvesti u borbu protiv strašne Severne vojske. Ogromna osvajačka ar mija stigla
je do severnih obala nabujale reke Mer midon i započela prelaz preko nje. Ako Le-
gija bar nekoliko dana brani južnu obalu, omogućiće Elfima da u međuvremenu
mobilišu vojsku i priteknu joj u pomoć. Vreme, mislio je gorko Menion, sve što im
je trebalo bilo je samo još malo vremena, a to jedino nisu imali. Čim se grad umi-
rio, Pogranična Legija okupljena je na najveću moguću brzinu i Balinor proglašen
za njenog glavnog zapovednika. Ali, Severna vojska je već stigla do Mer midona i
počela pripreme za prelaz preko reke.
Balinor je sada bio Kralj Kalahorna. Njegov je brat ležao u komi, takoreći na sa-
mrti. Pregledali su ga najbolji tirsijski lekari i pokušali da utvrde uzroke neuračunlji-
vosti. Posle brižljivih ispitivanja zaključili su da je duže vremena bio pod stalnim
dejstvom jake droge koja ga je razbijala i lomila, da bi ga na kraju svela na besloves-
nu lutku. Količina droge je poslednjih dana povećana do te mere da su i duh i telo
prekoračili sve granice trpljenja i izdržljivosti, i njegovo ludilo je, na nesreću, posta-
lo stvarno.
Balinor je bez reči saslušao sve lekarske nalaze i zaključke. Sat ranije pronašao je
oca u napuštenoj prostoriji severne kule kraljevskog doma Bukhanaha. Stari Kralj
bio je mrtav već nekoliko dana i lekarskim pregledom je ustanovljeno da je siste-
matski trovan. U odaju su ulazili samo Stenmin i već neuračunljivi Palans, pa se i
tajna o smrti Rula Bukhanaha lako čuvala. Da je mistiku pošlo za rukom da ubije
Balinora, on bi bez imalo napora Palansa ubedio da kapije Tirsisa otvori vojsci
Gospodara Vorloka i samim tim obezbedio bi nesmetano razaranje grada. A kako
je uspeo da pobegne Elfima i sakrije se negde u gradu, sigurno nije odustajao od
toga da svoju zamisao sprovede u delo.
Budućnost Južne Zemlje počivala je u rukama Princa od Kalahorna, u pravom
smislu reči. Građani Tirsisa su oduvek imali neograničeno poverenje u porodicu
Bukhanah, u njihovu vladavinu i njihovo vođstvo. Pogranična Legija je kao borbe-
na snaga najsigurnije i najuspešnije dejstvovala kada je Balinor bio na njenom čelu.
Sada je visoki graničar bio poslednji potomak slavne kraljevske porodice i čovek u
kome su, svesno ili nesvesno, svi videli svoga vođu. Ako se njemu nešto dogodi,
Legija će izgubiti najboljeg komandanta i jezgro boračke snage, a grad i narod Tir-
sisa poslednjeg Bukhanaha. Ono malo ljudi koji su shvatali ozbiljnost situacije znali
su da se Tirsis mora održati pred pohodom Severne ar mije, jer će u protivnom Juž-
na Zemlja biti zauvek izgubljena i veza između vojski Elfa i Patuljaka prekinuta za
večna vremena. Alanon ih je oduvek upozoravao na to, znao je da će, ako do toga
dođe, Vorlok biti pobednik. Tirsis je i u ovom trenutku bio grad presudan za uspeh
ili poraz, a Balinor ličnost od koje je zavisila sudbina Tirsisa.
Janus Senpre je toga jutra dobro obavio svoj zadatak. Pošto se rastao sa Meni-
onom pred vratima grada, pronašao je legionarske zapovednike Fandvika i Giniso-
na. U tajnosti su okupili glavne članove raspuštene Legije i u nekoliko grupa, brzo i
nečujno, zauzeli gradske kapije i vojne barake. Krećući se u pravcu dvora, zauzimali
su bez otpora položaj za položajem i ubrzo osvojili deo grada oko parkova i zam-
ka. Očekujući u zasedi Menionov znak, tri zapovednika i njihovi pratioci začuli su
uzvike o ubistvu Kralja; bojeći se najgoreg, uleteli su u dvor i sprečili Balinora da
uhvati Stenmina. U haosu nije bilo žrtava. Palansovi gardisti su delom zatvoreni a
delom se vratili svojim nekadašnjim legionarskim jedinicama. Dve divizije od rani-
jih pet bile su već for mirane, a do večeri će i preostale tri biti okupljene i naoruža-
ne. Ali izvidnici sa gradskih bedema izveštavali su Balinora o napredovanju Sever-
nozemljaša na Mer midonu, pa je odlučeno da se odmah zaustavi prelaz na drugu
obalu.
 ***

Hendel i Elfi su uznemireno šetali tamo-amo u podnožju stepenica što vode u za-
mak, a na licima su im se ogledala različita osećanja. Patuljak je delovao odlučno i
odvažno kao i uvek i povremeno je bacao poglede na brđanina i njegovu prelepu
pratilju. Durin je izgledao mnogo stariji – njegovo nežno elfsko lice bilo je smrknu-
to saznanjem onoga što ih je očekivalo, dok je Dajelu i pored svega polazilo za ru-
kom da se veselo osmehuje. Menion pogleda Balinora i pažljivo osmotri koman-
dante Pogranične Legije, zdepastog Ginisona, neobične riđe kose i snažnih mišica;
mnogo starijeg Fandvika, sedokosog, sa velikim belim brkovima i mrgodnim licem;
Aktona, neupadljivog ratnika srednjeg rasta, za koga se govorilo da je kao koman-
dant konjice nenadmašan; visokog Mesalina širokih ramena, gotovo osiona izgleda.
Poslednji je stajao Janus Senpre, unapređen u zapovednika zbog svoga junačkog
držanja u Kernu i presudne uloge koju je odigrao u Tirsisu. Menion ih je dugo po-
smatrao, kao da vizuelnim utiskom želi da potvrdi vrednosti vojskovođa. Tada se
Balinor okrete i priđe mu, pozivajući Hendela i Elfe da im se pridruže.
– Ja ovog časa idem na Mer midon – obavesti ih mirno. Menion htede nešto da
kaže, ali ga Balinor preseče. – Ne, Menione. Znam šta hoćeš da kažeš i šta da pitaš
– i odgovor je ne. Ostaćeš ovde u gradu. Svakome od vas bih svoj život poverio
bez razmišljanja, ali kako je taj život od drugostepene važnosti u poređenju sa Tir-
sisom, molim vas da umesto mene čuvate grad. Ako se meni nešto dogodi, vi ćete
najbolje znati kako da nastavite bitku. Janus ostaje sa vama kao zapovednik gradske
odbrane i ja sam mu naložio da se sa vama savetuje po svim pitanjima.
– Eventin će doći – reče brzo Dajel, trudeći se da zvuči ohrabrujuće.
Balinor se nasmeši i potvrdi glavom.
– Ni Alanon nikada nije izneverio. Neće izneveriti ni sada.
– Ne izlaži se nepotrebno – upozori ga mračno Hendel. – Ovaj grad i ovaj na-
rod zavise od tebe. Njima si ti potreban živ.
– Zbogom, stari druže. – Balinor je čvrsto stisnuo Hendelovu ruku. – A ja, opet,
najviše zavisim od tebe. Imaš dvaput veće iskustvo od mene i dvaput si bolji strateg
od mene. Čuvaj se!
Brzo se okrenuo i sa svojim zapovednicima ušao u kočije koje će ih odvesti do
gradskih kapija. Janus Senpre mahnu Menionu i povorka sastavljena od kočija i ko-
njičke čete uputi se prema mostu Sendik. Četiri druga i Širl Ravenlok pratili su ih
pogledom sve dok nisu nestali iz vida a topot konjskih kopita ustupio mesto dubo-
koj tišini. Tada Hendel promrmlja da ide da pretraži dvor ne bi li naišao na Stenmi-
nov trag i, ne sačekavši odgovor, uđe u zamak Bukhanaha. Durin i Dajel pođoše za
njim, osećajući se čudno snuždenim i nesrećnim. Sada su se prvi put rastajali sa Ba-
linorom, prvi put od kako je pre mnogo nedelja počelo dugo putovanje iz Kulha-
vena, i nimalo im se nije svidela misao da su ga pustili da on sam samcit ode na
reku Mer midon.
Menion je znao kako se Elfi osećaju, jer se i sam borio sa željom da odmah
pođe za graničarem i pridruži mu se u odsudnoj bitki protiv hordi Gospodara Vor-
loka. Ali bio je strahovito iscrpljen, nije spavao skoro puna dva dana. Napor uložen
u borbu iznad ostr va Kern, dugo bekstvo niz reku Mer midon i ubrzani niz događa-
ja koji su ga odveli u oslobađanje Balinora i ostalih, podrili su čak i njegovu neiscr-
pnu energiju. Posrćući je poveo Širl u jedan od dvorskih vrtova i skoro se sručio na
kamenu klupu. Devojka je tiho sedela pored njega, posmatrajući drago lice i sklop-
ljene oči.
– Znam o čemu razmišljaš, Menione. – Blagi glas se nežno probio kroz strašan
zamor. – Želiš svim srcem da budeš sa njim.
Brđanin se nasmeši i polako klimnu glavom.
– Znaš dobro da moraš da spavaš.
Menion je ponovo klimnuo glavom i setio se Šie. Gde je Šia Omsford? Kuda je
odlutao Vejlanin u svome beskorisnom traganju za neuhvatljivim Mačem od Šana-
re? Ustao je, naglo razbuđen, i pogledao Širl kao da se čudi što je ona pored njega.
Bio je iznuren, ali je želeo da razgovara; osećao je neodoljivu potrebu za razgovo-
rom, jer mu se možda ta prilika više neće ni ukazati. Tihim, sumornim glasom po-
čeo je da joj priča, o sebi i Šii, o prijateljstvu koje ih je godinama prisno vezivalo.
Govorio je o vremenu koje su proveli u brdima Leaha i polako ulazio u priču o
putu u Paranor i traganju za Mačem od Šanare. S vremena na vreme gubio se u po-
kušajima procene osećanja koja su delili i shvatanja koja im nisu bila zajednička.
Slušajući pažljivo Meniona, Širl je postepeno shvatala da joj on ne opisuje Šiu Om-
sforda nego sebe – Meniona Leaha. Na kraju ga je prekinula i stavila mu nežnu
ruku na usne.
– Šia je bio jedina osoba koju si ikada upoznao, zar ne? – upitala ga je mirno. –
On ti je bio kao brat, i zbog toga se osećaš odgovornim za ono što mu se desilo?
Menion tužno sleže ramenima.
– Nisam mogao da učinim ništa drugo do ono što sam učinio. Da sam ga zadr-
žao u Leahu, zbivanja bi se samo malo odložila. Ali sve to što znam ništa mi ne po-
maže, jer me ne napušta neka vrsta krivice... griže savesti.
– Ako te on voli kao što ti voliš njega, onda zna istinu i sve što si učinio, bez ob-
zira gde se nalazi u ovom trenutku – odgovorila je brzo Širl. – Niko ti ne može za-
meriti na hrabrosti koju si pokazao poslednjih pet dana... a i ja te volim, Menione
Leahu.
Menion se zagleda u nju bez daha, preneražen neočekivanom izjavom. Devojka
se slatko nasmeja na tu zbunjenost i čvrsto ga zagrli vitkim rukama; riđe kovrdže
mu se rasuše po licu kao meki veo. Menion je držao u naručju nekoliko minuta, a
potom je nežno uhvati za ramena i udalji je malo od sebe da bi joj što bolje video
lice i oči. Odvažno je izdržala njegov ispitivački pogled.
– Želela sam da to glasno kažem, da bi me dobro čuo, Menione. Možda ćemo
oboje umreti...
Devojka se zagrcnu, skrete pogled i iznenađeni Južnozemljaš ugleda kako joj
suze klize niz obraze. Ispružio je ruku i nežno ih obrisao. Osmehujući se na svoj
nekadašnji šeretski način, ustade i podiže Širl sa klupe.
– Došao sam ovamo izdaleka i dugo, dugo putovao dovde – prošaputao je než-
no. – Mogao sam umreti hiljadu puta, ali sam ostao živ. Video sam zla koja postoje
u svetu i svetovima o kojima smrtnici mogu samo da sanjaju. Nas više ništa ne
može rastaviti i ništa nas povrediti. Ljubav daruje snagu koja se može suprotstaviti
i samoj smrti. Ali, moraš imati vere. Dovoljno je da veruješ, Širl, da veruješ u mene.
Ona se osmehnu.
– Ja verujem u tebe, Menione Leahu. Ali potrebno je da i ti veruješ u sebe.
Iznureni brđanin joj uzvrati osmeh i čvrsto joj steže ruku. Širl je bila najlepša
žena koju je ikada video i voleo je više od svog života. Sagao se i toplo je poljubio.
– Sve će biti dobro – umirio ju je odlučno. – Sve će biti dobro!
Ostali su još nekoliko trenutaka u tišini i usamljenosti vrta, a onda su u tihom
razgovoru odsutno krenuli malom stazom koja je vijugala između bokora raskoš-
nog letnjeg cveća. Kada je primetila da se Menion svom snagom bori da ostane bu-
dan, Širl mu jednostavno naredi da ode i ispava se dok za to još ima prilike. Sa
osmehom na usnama, Menion se povukao u spavaću sobu; odeven, srušio se na ši-
roku meku postelju i istoga trenutka utonuo u dubok san bez snova. On je spavao,
a poslepodnevni sati polako su odmicali i sunce sa blistavim cr venim sjajem zalazi-
lo za obzorje. Brđanina je probudio mrak: bio je odmoran i svež, ali veoma uzne-
miren. Odmah je otišao po Širl i zajedno su počeli da lutaju pustim holovima dvor-
ca, tražeći Hendela i Elfe. Osluškujući bat sopstvenih koraka, žurili su pored stra-
žara nalik na kipove i pored zamračenih odaja. Zaustavili su se samo na trenutak na
dovratku sobe u kojoj je, okružen bezizraznim licima lekara, nepokretno ležao Pa-
lans Bukhanah. Njegovo se stanje nije menjalo, teško ranjeno telo i poremećen duh
borili su se za opstanak, suprotstavljajući se smrti koja se polako i uporno nadnosi-
la nad njim. Kada su nečujno izišli iz sobe samrtnika, tamnoplave oči Širl Ravenlok
bile su pune suza.
Uveren da su njegovi prijatelji otišli do gradskih kapija da sačekaju povratak
Princa od Kalahorna, Menion osedla dva konja i mladi par odjaha niz Tirsijski put.
U hladnoj i bezoblačnoj noći, osvetljenoj srebrnastim sjajem mesečine i zvezdanog
praha, gradske kule jasno su se ocrtavale prema nebu. Kada se konji popeše uz
most Sendik, Menion oseti prijatnu svežinu noćnog povetarca na užarenom licu.
Na Tirsijskom putu vladala je neuobičajena tišina, ulice su bile puste i kuće duž
jedne i druge strane osvetljene ali nema. Nad opkoljen grad nadneo se tajac čujniji
od svake buke, nadnela se zlokobna samoća u očekivanju borbe i smrti. Dvoje ja-
hača su, uznemireni, prolazili kroz nestvarnu tišinu, nastojeći da utehu nađu u le-
poti zvezdanog neba koje je svim rasama obećavalo hiljade novih zora. Vrhovi
Spoljašnjeg Zida lebdeli su u daljini kao crni leptirovi, a na grudobranima je svetle-
lo stotine buktinja, osvetljavajući put vojnicima Tirsisa. Borci su se dugo zadržali,
mislio je Menion, ali možda su postigli više nego što se iko mogao i nadati. Možda
su održali obale Mer midona i odbili severnjačke horde...
Posle nekoliko trenutaka sjahali su kraj mamutskih kapija džinovskog zida. Bara-
ke Pogranične Legije bile su osvetljene i žive: neumorni garnizon se grozničavo
pripremao za predstojeću bitku. Gomile vojnika kretale su se na sve strane, pa su
Menion i Širl sa mukom pronašli put ka bedemima visokog zida, gde ih je srdačna
dočekao Janus Senpre. Mladi zapovednik je delovao bodro i čilo, premda je usko
lice, kada su ga bolje pogledali, odražavalo umor i zabrinutost. Tu su im se pridru-
žili Hendel i Durin, a nešto kasnije i Dajel. Mala grupa je stajala bez reči i zurila u
tamu koja se prostirala na sever ka reci Mer midon i borcima Pogranične Legije. Iz
daljine je svež letnji vetar donosio prigušene uzvike ratnika do onih koji su ih želj-
no iščekivali.
Janus odsutno i kao uzgred reče da je nekoliko izvidnika poslao da provere šta
se događa na reci, ali da se još nijedan nije vratio, što u svakom slučaju nije bio do-
bar znak. Nekoliko puta je donosio odluku da i sam krene na Mer midon, ali ga je
nabusiti Hendel stalno podsećao na to da je imenovan za zapovednika odbrane
Tirsisa i on se svaki put odricao odlaska. Durin se već bio čvrsto rešio da pođe u
pomoć prijatelju ukoliko se Balinor ne vrati do ponoći. Jedan Elf mogao je neopa-
ženo da prođe kroz svaku opsadu. Za sada je, zajedno sa ostalima, čekao sa nestrp-
ljenjem i sve većom uznemirenošću. Širl im tiho reče da je stanje Palansa Bukhana-
ha nepromenjeno, ali kako niko nije obraćao pažnju na njene reči, devojka odusta-
de od pokušaja da im skrene misli sa bitke na reci. Grupa je čekala sat, pa puna dva
sata. Zvuci su postajali jači i učestaliji i upućivali su na to da se rat približava gradu.
Iz mraka se odjednom pojavi velika kolona konjanika i pešaka. Iskrsli su tako iz-
nenada i naglo da su izmamili tihe usklike iznenađenja svih onih koji su stajali na
bedemima. Janus Senpre skoči i prilete mehanizmu pomoću kojeg su se spuštale i
dizale rešetke na gradskim kapijama, užasnut pomišlju da je neprijatelju pošlo za
rukom da zaobiđe Balinora Bukhanaha. Ali Hendel ga je umirio jednom rečju, jer
je pre svih shvatio šta se događa. Nagao se nad ivicu zida, viknuo nešto na svom
jeziku, na jeziku Patuljaka, i istoga časa dobio odgovor. Klimnuvši glavom ostali-
ma, Hendel im pokaza visokog jahača na čelu kolone. Na mesečini, oni ugledaše
Balinorovo prašnjavo lice. To mračno lice samo je potvrdilo ono što su svi naslući-
vali od kada su ga prepoznali. Pogranična Legija nije održala obalu Mer midona i
vojska Gospodara Vorloka približavala se Tirsisu.
 U ponoć su se petorica preostalih saputnika čete iz Kulhavena okupila u maloj,
izdvojenoj trpezariji dvorca Bukhanaha da bi se okrepili kratkom i brzom večerom.
Dugačko popodne i večernja bitka za Mer midon bili su izgubljeni, premda je nepri-
jatelj pretrpeo velike gubitke. Jedno vreme se činilo da će iskusnim borcima Pogra-
nične Legije poći za rukom da zaustave severne horde i onemoguće iskrcavanje na
južnu obalu brze reke. Ali neprijateljske snage bile su neuništive, hiljade vojnika ju-
rišalo je sa svih strana i tamo gde su stotine bivale poražene, pobeđivale su hiljade.
Aktonovi konjanici su poput munja leteli duž redova legionara, odbijajući svaki po-
kušaj neprijatelja da pregazi opkoljenu pešadiju. Proboji u linije Severnozemljaša
završavali su se smrću stotina Trolova i Gnoma. Pokolj je bio jezovit čak i za Bali-
nora, pa je ubrzo i reka Mer midon počela da dobija novu boju – cr venu boju krvi
mrtvih i ranjenih. Ali Gnomi i Trolovi nisu odustajali, jurišali su dalje kao besloves-
na bića, lišena osećanja, poimanja, lišena ljudskog straha. Gospodar Vorlok je tako
snažno zavladao kolektivnom svešću gigantske vojske da više ni smrt ništa nije
značila. Na kraju se velika grupa kr vožednih Stenovitih Trolova probila kroz desni
vrh legionarske odbrane; iako su Trolovi pobijeni svi do jednoga, ova diverzantska
taktika primorala je Tirsijce da pomere levo krilo i – Severnozemljaši su prešli reku.
U suton je Balinor shvatio da u mraku ni najbolji vojnici sveta ne bi mogli da
ponovo osvoje i sačuvaju južnu obalu reke. Kako je Legija u poslepodnevnoj bitki
pretrpela manje gubitke, naredio je dvema divizijama da se povuku na obližnji us-
pon i prikupe snagu. Konjica je štitila levo i desno krilo, a on je, čekajući da padne
mrak, sa svojim ljudima povremeno upadao u neprijateljske redove da bi ih održa-
vao u napetosti i sprečio organizovaniji protivnapad. U sumrak su severne horde
masovno počele da prelaze reku. Iznenađeni i uplašeni legionari su gledali kako za
stotinama i stotinama neprijateljskih vojnika na drugu obalu prelaze hiljade i hiljade
novih. Prizor je bio stravičan – pričao je graničar – nepregledna silna vojska pre-
plavila je zemlju sa obe strane Mer midona...
Ali silno mnoštvo je usporavalo pokretljivost, a lanac komandi bio, činilo se,
spor i neorganizovan. Neprijatelj nije pokušao da napad usredsredi na razbijanje
tirsijskih rovova na brdu. Glavnina ar mije milela je po južnim obalama kao da ne
zna šta treba da radi. Nekoliko odreda dobro naoružanih Trolova izveli su niz juri-
ša na odeljenja legionara, ali su ih stari i iskusni ratnici brzo odbili. Kada se mrak
najzad spustio, neprijateljska vojska je odjednom počela da se postrojava u dubin-
ske kolone i Balinor je shvatio da će prvi siloviti masovni napad skršiti njegovu Le-
giju.
Veštinom i smelošću koje su ga dovele na čelo slavne Pogranične Legije i učinile
najboljim vojskovođom Južne Zemlje, Princ od Kalahorna je počeo da izvodi naj-
teži taktički manevar. Ne čekajući neprijateljski napad, iznenada je podelio vojsku i
istovremeno napao desno i levo krilo Severnozemljaša. Oštrim, kratkim jurišima,
graničar se pod okriljem mraka i po dobro poznatom terenu duboko uvukao u ne-
prijateljske linije oba krila i sa svojim ratnicima oblikovao isprekidani polukrug. Pri
svakom jurišu krug je postajao tešnji i Tirsijci se povlačili dalje. Balinor i Fandvik
su predvodili levo, Akton i Mesalin desno krilo.
Razjareni neprijatelj je napadao divlje i nerazumno; vojnici su po mrklom mraku
posrtali preko nepoznatog tla, pokušavajući da stignu protivnika koji mu je u svo-
me stalnom povlačenju neprekidno bio na domaku ruke. Balinor je polako sabijao
redove na bokovima i sužavao ih, neprimetno zatvarajući u taj krug i Severnozem-
ljaše. A kada se pod okriljem mraka pešadija potpuno povukla, iskusna konjica se
okupi i u poslednjem munjevitom jurišu izmače iz čeljusti neprijatelja i nestade.
Desno i levo krilo izmrcvarenih Severnozemljaša naleteše jedno na drugo, oba čvr-
sto uverena da su konačno naišla na neprijatelja koji im se migoljio iz ruku nekoli-
ko sati. I jedni i drugi napali su bez oklevanja.
Koliko je Trolova i Gnoma izginulo od ruke sunarodnika nikada niko neće saz-
nati, ali bitka je još besnela kada je Balinor sa dve divizije Pogranične Legije bez-
bedno stigao do kapije Tirsisa. Bojno polje napustili su gotovo nečujno i, sa izuzet-
kom jednog konjičkog eskadrona koji se nalazio na najdaljoj zapadnoj tački i koji
je, izdvojen od ostalih, desetkovan, Legija se povukla netaknuta. Ali strašni gubici
naneti mamutskoj Severnoj ar miji nisu zaustavili njen pohod i reka Mer midon je,
kao prva odbrambena linija grada Tirsisa, bila izgubljena.
Sada se neprijateljski logor u nedogled pružao preko pašnjaka ispod utvrđenja;
logorske vatre gorele su sa svih strana. U zoru će uslediti napad na Tirsis i neuništi-
ve snage hiljadama Gnoma i Trolova, potčinjene volji Gospodara Vorloka, baciće
se na visoke kamene litice Spoljašnjeg Zida. Neku od njih će možda i srušiti...
Hendel je, duboko zamišljen, sedeo za malim stolom preko puta Balinora, ne
mogući da odagna zlokobno osećanje koje ga je proganjalo od kada je toga dana sa
Janusom Senpreom obilazio veliku tvrđavu. Spoljašnji Zid je bez sumnje bio izvan-
redna brana, ali je nešto na njemu bilo pogrešno. Nikako nije mogao da utvrdi šta
je u njemu izazvalo taj čudni osećaj nelagodnosti; čak ni sada, u spokojstvu trpeza-
rije i u društvu prijatelja, nije mogao da odagna slutnju da je nešto od bitnog znača-
ja zanemareno u pripremama za dugu opsadu koja ih je očekivala.
U mislima je ponovo video odbrambene linije koje su štitile grad. Na ivici litice,
Tirsijci su podigli niske grudobrane da bi neprijatelja sprečili u pokušaju da se do-
mogne visoravni. Ako se severnjaci ne zaustave na pašnjacima ispod litice, onda će
pogranična legija biti primorana da se povuče u srce grada i osloni na mamutski
Spoljašnji Zid koji će bez sumnje zaustaviti pohod. Poslednji prilaz Tirsisu bio je
odsečen str mim liticama koje su se uzdizale stotinama stopa u nebo neposredno
iza kraljevskog dvora. Balinor ga je uveravao da su litice nepremostive i da na ugla-
čanim stranicama stena nema udubljenja i pukotina koji bi poslužili kao uporište.
Odbrana Tirsisa bila je, činilo se, neprobojna, a Hendel je ipak bio nezadovoljan i
nespokojan.
 Misli mu se za trenutak vratiše zavičaju – Kulhavenu i porodici koju nije video
nekoliko nedelja. Nikada nije provodio mnogo vremena sa svojima, čitav život mu
je prohujao u pograničnim ratovima u Anaru. Čeznuo je za šumama i njihovim ze-
lenim senkama u prolećnim i letnjim mesecima i iskreno se čudio kako je tako
dugo mogao da živi daleko od doma i najrođenijih. Možda ga porodica više nikada
neće ni videti – pomislio je i zaboravio; nije imao vremena ni za žaljenje ni za kaja-
nje.
Durin i Dajel su razgovarali sa Balinorom i pritom mislili na Zapadnu Zemlju. I
Dajel je, poput Hendela, razmišljao o svom domu i čeznuo za njim. Strahovao je
od bitke koja ih je očekivala, ali je taj strah prihvatao, ohrabren prisustvom prijate-
lja, odlučno rešen da kao i oni pruži otpor vojsci koja dolazi da ih uništi. Mislio je
sa nežnošću na Linlisu, na stidljivo, blagorodno lice. Boriće se za njenu slobodu i
bezbednost koliko i za svoju. Durin je posmatrao brata i, opazivši iznenadni sme-
šak, znao i bez pitanja da mladi Elf misli na devojku kojom želi da se oženi. Durinu
ništa na svetu nije bilo važnije od Dajelove sigurnosti; od početka je odlučio da
brata ne napušta i da ga štiti. Nekoliko puta su, u toku dugačkog putovanja u Para-
nor, skoro izgubili živote. Sutra ih čeka još strašnija opasnost i Durin će budno pa-
ziti na Dajela.
Mislio je na Eventina i na moćnu elfsku vojsku, pitajući se da li će u Tirsis stići
na vreme. Bez te snage koja bi Pograničnoj Legiji predstavljala veliku podršku,
Vorlokove horde će se probiti kroz odbranu grada. On podiže čašu i žedno iskapi
vino, osećajući kako mu se ono razliva po telu i zagreva ga. Oštre, prodor;ne oči su
preletele preko svih lica i na kraju se zaustavile na uznemirenom Menionu Leahu.
Vitki brđanin je halapljivo progutao večeru; ništa u usta nije bio stavio puna dva-
deset i četiri sata. Pošto je večeru prvi završio, ispio je sa zadovoljstvom čašu vina i
uzgred postavljao Balinoru pitanja u vezi sa proteklom bitkom. A sada je, u tihim
časovima ranog jutra, sit i prijatno zagrejan toplinom vina, odjednom shvatio da je
ključ za sve što se događalo od Kulhavena nadalje i za sve što će se zbiti ubuduće
bio Alanon. Više nije mislio ni na Šiu, ni na Mač od Šanare, pa čak ni na Širl – vi-
deo je pred sobom samo mračnu, preteću priliku tajanstvenog Druida. Alanon je
imao odgovore na sva pitanja, on je jedini znao tajnu amajlije koju su ljudi nazivali
Mačem od Šanare. On je jedini znao razlog neočekivane pojave sablasti u Dolini
škriljaca – senke Druida Bremena, čoveka koji je bio mrtav već pet stotina godina.
Alanon je jedini, u svakom trenutku i na svakom mestu, na svakom koraku opas-
nog putovanja u Paranor, znao što treba očekivati i šta uraditi. Uz sve to ostao je i
sam večita zagonetka.
Ali Druid je sada bio daleko i samo je Flik mogao da ga pita šta će im se dogodi-
ti. Svi su oni zavisili od Alanona, ali šta bi Alanon mogao sada da uradi? Šta bi mo-
gao da učini kada je Mač od Šanare izgubljen za večita vremena? Šta se još moglo
očekivati kada je mladi potomak Jerla Šanare nestao negde u dalekom svetu i vero-
vatno već bio mrtav? Menion se ugrize za usnu od jada i besa što se ta prokleta mi-
sao opet provukla. Šia je morao da bude živ!
Menion je proklinjao sve što ih je dovelo do ovako poraznog kraja. Dozvolili su
da ih neprijatelj satera u ćorsokak i sada je postojao samo još jedan put. U sutraš-
njem kr voproliću izginuće mnogi, a samo će nekoliko njih znati zašto umiru. To je
često bio neizbežan deo rata – to da ljudi umiru i ne znajući zašto – i tako je trajalo
vekovima. Ali ovaj je rat, rat duhova i smrtnika, bio izvan svih poimanja! Kako se
može uništiti zlo kakvo je Gospodar Vorlok, kada se ono ne može ni pojmiti? Jedi-
no je, činilo se, Alanon u potpunosti shvatao prirodu tog neshvatljivog stvora. Ali
gde je Alanon sada, kada im je najpotrebniji?
Sveće su polako dogorevale na stolu i soba je tonula u sve dublju tamu. Na dr ve-
tom ukrašenim zidovima buktinje su tiho svetlucale u postoljima a glasovi prelazili
u jedva čujni šapat, kao da je noć dete koje se ne sme probuditi. Spavali su i grad
Tirsis i Severna vojska na pašnjacima u njegovom podnožju. U spokojnoj tišini
noći obasjane mesečinom izgledalo je da svi oblici života mirno počivaju i da je rat,
sa svim obećanjima smrti i bola, samo nejasna i skoro zaboravljena uspomena dav-
no minulih dana. Ali ti dobri drugovi koji su tiho pričali o boljim danima i večnom
prijateljstvu nisu ni za trenutak mogli da potisnu jasnu i neumoljivu predstavu o
tome da užas rata dolazi već sa rađanjem sunca i da je isto toliko neizbežan koliko i
mrak Gospodara Vorloka, koji se lagano i neumitno bliži sa severa da bi ugasio,
lako kao što su se gasile i sveće na stolu, njihove kratke, prolazne živote.
 6.
Keltsetova tajna

U rano jutro trećeg dana traganja za Orlom Faneom, potoci kiše prestali su da liju
po pustoši gole Severne Zemlje i pojavilo se sunce – nejasna, vlaknasta lopta bele
vatre koja je gorela kroz maglovitu tamu što je jarosni Vorlokov crni zid ostavio na
kršu i mulju. Nepogoda je izmenila topografiju zemljišta, kiše su sprale skoro sva
vidljiva obeležja, ostala su samo četiri istovetna horizonta stenovitih brežuljaka i
blatnjavih dolina.
U početku je sunce bilo prijatno. Njegova toplota razbijala je ogavnu sumornost
koja se naprosto zalepila za ogolelu zemlju, pa je i ona ponovo počinjala da se me-
nja. Ali za nepuni sat, temperatura se popela za čitavih trideset podeoka i nastavila
da raste. Reke, nabujale od velikih kiša, tekle su i vijugale kroz jaruge obavijene pa-
rom i izmaglicom, a neprijatna vlaga natapala je sve pod sobom.
Retko rastinje, začeto iz nevremena, venulo je i umiralo ugušeno, odsečeno vla-
gom od životvorne sunčeve svetlosti i sparušeno nesnosnom žegom. Blatnjava
zemlja ležala je nezaštićena pod nemilosrdnom vrelinom i postepeno se pretvarala
u suvu napuklu ilovaču koja nije gajila život. Reke, jezerca i lokve sušili su se brzo i
iščezavali iz časa u čas, a ogromne gomile kamenja brzo upijale jaru. Lagano i ne-
umitno, zemlja se vraćala u stanje u kojem su je zatekle kiše pre nego što su je na-
hranile – suva, gola zemlja, lišena života, nema i preteća pod nepreglednim bezo-
bličnim nebom. Jedini pokret bio je usporeni, nepromenljivi hod kojim je bezvre-
meno, ravnodušno sunce prelazilo svoju uvek istu putanju od istoka prema zapadu,
pretvarajući dane u godine i godine u vekove.
Tri pognute prilike oprezno su se iskrale iz okrilja stenja usečenog na jednoj stra-
ni nebrojenih sivih brežuljaka, zgrčena tela su se polako ispravljala, a oči pokušava-
le da prodru kroz neprozirni zid magle. Dugo su stajale u beživotnoj polusvetlosti,
piljeći u umiruću zemlju koja se pružala u nedogled, u turobno groblje stenovitih
humki što su prekrivale ostatke onih koji su se usudili da zađu u ovo jezovito kra-
ljevstvo. Duboka tišina zlokobno se prožimala maglovitim sivilom i slala je nema
upozorenja nagoveštavajući smrt.
Šia se okrete pratiocima. Panamon Krel je izvijao leđa i trljao udove nastojeći da
oživi obamrle mišiće. Crna kosa bila je nakostrešena i neočešljana, izrazito lice
osenčeno trodnevnom bradom. Delovalo je unezvereno, ali bistre oči su odvažno
susrele Šiin ispitivački pogled. Ogromni Keltset se nečujno popeo na vrh brda i
osmatrao severni horizont.
 U skrovištu su se zadržali skoro tri puna dana, sve dok je žestoka nepogoda bes-
nela preko pustoši. Zadržali su se tri puna dana, tri izgubljena dana koja su omela
traganje za Orlom Faneom i Mačem od Šanare – tri dana u kojima su svi tragovi
neuhvatljivog Gnoma sprani i zbrisani. Pognuti, zgrčeni, savijeni, proveli su puna
tri dana u poluokrilju stenja, jedući zato što je to bilo neophodno i spavajući zato
što ništa drugo nisu mogli da rade. Šia i Panamon su usput razgovarali i taj ih je
razgovor zbližio; Keltset je ostao zagonetka i za jednog i za drugog. Šia je i dalje
smatrao da je trebalo zanemariti nevreme i nastaviti poteru, ali je Panamon odbio
da o toj ideji raspravlja. Niko živi nije mogao nastaviti put po takvoj oluji, pa je i
Orl Fane morao potražiti neki zaklon, jer bi ga u suprotnom ubio živi mulj ili uto-
pile nabujale reke. U svakom slučaju – zaključio je razložno pustolov – Gnom nije
mogao daleko odmaći. Keltset je sišao sa vrha brda i mahnuo Krelu rukom. Vidik
je bio čist.
Više nije bilo reči o tome šta valja činiti, odluka je doneta. Pošto su preko leđa
prebacili ono malo stvari koje su imali, brzo su se spustili niz str mu padinu i pošli u
pravcu severa. Šia i Panamon su se prvi put bespogovorno složili. Traganje za Ma-
čem od Šanare postalo je nešto više od dokazivanja povređenog ponosa, više od
zadatka da pronađu tajanstvenu amajliju. Traganje se pretvorilo u veoma opasan,
besomučan lov na nešto što je, možda, moglo da im pomogne da ostanu živi u
ovoj divljoj zemlji.
Tvrđava Gospodara Vorloka ležala je između visokih, crnih severnih vrhova. Iza
njih se, prostirao magleni zid koji je obeležavao granice Kraljevine Mrtvačke glave,
zemlje Skula. Da bi pobegli iz nje, morali su proći jednim od dva puta. Najbolje re-
šenje bilo je, očigledno, vratiti se kroz maglenu pomrčinu; elfsko kamenje bi im po-
kazalo put ka Južnoj Zemlji, ali bi svetu duhova otkrilo i njihovu prisutnost. Ala-
non je to Šii objasnio u Kulhavenu, a Šia ispričao Panamonu Krelu. Mač od Šanare
bilo je jedino oružje koje bi ih zaštitilo od Gospodara Vorloka, i da su ga imali u
rukama mogli bi mu se bar usprotiviti. Osnovni plan sastojao se u tome da se Mač
pronađe po svaku cenu i da se vrate kroz zid tame što je brže moguće. Strategija
nije bila blistava, ali su se u ovim uslovima morali njome zadovoljiti.
Putovanje je bilo isto toliko teško; kao prethodno. Jedva su se kretali po nerav-
nom i muljevitom zemljištu, klizali se i padali, jedva nosili oružje i rance, a pojma
nisu imali kako i koliko napreduju jer je predeo bio istovetan u svim pravcima. Mi-
nuti su proticali sa nepodnošljivom sporošću, a ništa nisu uspeli da otkriju. Vlaga je
bivala sve veća, a odeća natopljena znojem. Skinuli su ogrtače i, uvezane, prebacili,
na leđa, uvereni da će im opet dobro doći kada se spusti hladna noć.
– Ovde smo ga opazili poslednji put.
Panamon je stajao nepomično na vrhu brda uz koje su se upravo popeli, jedva
dišući, Šia stade pored njega i sa nevericom osmotri okolinu. Svi obližnji brežuljci
izgledali su isto, neznatne razlike postojale su samo u obliku i veličini. Sumnjičavo
je zagledao horizont – više nije bio siguran ni u to odakle su došli.
– Šta ti vidiš, Keltsete? – upita Krel.
Stenoviti Trol je lagano obilazio vrh brda, tražeći tragove malog Gnoma, ali je
izgledalo da je nepogoda zbrisala svaki, i najmanji znak prolaza. Hodao je nečujno
još nekoliko trenutaka i odmahnuo glavom. Panamonovo prljavo, prašnjavo lice se
zacr vene od srdžbe.
– Znam da je bio ovde, tražićemo dalje.
Ćutke su išli niz ovo i popeli se uz sledeće, brdo. Reči više nisu bile potrebne.
Ako je Panamon i grešio, niko nije imao bolju ideju, traganje se nastavljalo. Išli su
dalje na sever čitav sat i nisu naišli na trag. Šii se ovaj lov činio sve beznadežnijim.
Bilo je nemoguće istražiti svu zemlju što se pružala na istok i zapad; ako je lukavi
Gnom skrenuo ulevo, ili udesno, oni nikada neće saznati da li je prošao ovim pu-
tem. Možda se usput udavio u mulju pod udarima oluje, zajedno sa Mačem koji ni-
kada neće pronaći.
Mišići su ga boleli od neprekidnog veranja uz brda i ozbiljno je razmišljao o
kratkom predahu u kojem bi preispitali odluku, o daljem putu. Možda je trebalo da
preseku tu neuhvatljivu putanju. Ali jedan letimičan pogled na smrknuto Panamo-
novo lice bio je dovoljan da se Vejlanin uzdrži od svakog predloga. Visoki pustolov
imao je isti izraz kao i onoga dana kada je uništio gnomski odred. Panamon Krel je
opet postao lovac i ako naiđe na divljač, Orlu Faneu spasa nema. Šia se i nehotice
strese i skrete pogled.
Na jednom od obližnjih brda naiđoše na delić onoga što su tražili. Keltset ga je
spazio sa vrha brežuljka, oštre oči ugledale su predmet iako je, u dnu male jaruge,
ležao dopola skriven prašinom. Pošto je pratiocima dao znak, skliznuo je nizbrdo
ka odbačenom predmetu, izvukao ga iz prljavštine i predao Panamonu. Bilo je to
veće parče platna – nekadašnji glavni deo rukava na košulji. Piljili su u njega izves-
no vreme, a onda je Šia upitno pogledao Keltseta, očekujući potvrdu da odista pri-
pada Orlu Faneu. Gorostasni Trol je svečano potvrdio glavom, a Panamon Krel
nabio parče platna na vrh šiljka, zloslutno se smešeći.
– Ipak smo ga pronašli. Ovoga puta nam neće umaći!
Ali oni ni Gnoma ni nove tragove nisu pronašli toga dana. Debeli sloj prašine
morao je otkriti otiske njegovih stopala, a njih nigde nije bilo. Uprkos svim Pana-
monovim predviđanjima, Orl Fane je nastavio put po nepogodi, izbegao je blatne
virove i davljenje. Kiša je sprala sve tragove i samo je ćudljivo ostavila na dnu jaru-
ge iscepano parče rukava. Vetar ga je mogao doneti sa ma koje stene, pa je bilo ne-
moguće zaključiti u kome se pravcu Gnom uputio ili iz kojeg je došao. Kada je pala
noć, mrak koji je obavio zemlju bio je tako gust da se nije video ni prst pred okom,
pa su putnici prekinuli lov na Gnoma i zaustavili se da prenoće. Keltset je ostao na
pr voj straži, a Panamon i Šia su se srušili, potpuno iscrpljeni, i istog trenutka uto-
nuli u san. Noćni vazduh je bio prohladan, vlaga velika, pa su se sva trojica ponovo
čvrsto uvila u tople polusuve ogrtače.
Jutro se suviše brzo rodilo u poznatoj sivoj sumaglici. Novi dan bio je manje
vlažan od prethodnog, ali ne i vedriji; sunce je i dalje zaklanjala gusta, teška, nepo-
kretna magla. I dalje je vladala nestvarna tišina, i putnici ponovo osetiše da su iz-
dvojeni od sveta živih. Pustoš je počinjala da utiče i na Šiu i na Panamona. Šia je
postao razdražljiv i ner vozan, a obično veseli i pričljivi Panamon je zapao u najdub-
lje ćutanje. Jedino je Keltset sačuvao uobičajeno raspoloženje, bezizrazan i nedoku-
čiv kao uvek.
Ravnodušno su pojeli bedan doručak i skoro bezvoljno nastavili poteru, sa jedi-
nom željom da što pre okončaju muke. Išli su dalje, delimično iz potrebe da se sa-
čuvaju, a delimično i zato što nisu imali kuda da odu. Panamon i Šia su se već pitali
zašto im se Keltset pridružio u tom beznadežnom lovu. On se jedini nalazio u svo-
joj zemlji, mogao je bez teškoća da se u njoj snalazi i sam. Pošto su bezuspešno
nastojali da odgonetnu Keltsetove razloge ostanka u grupi, suviše umorni za nor-
malno rasuđivanje, postajali su podozrivi prema njegovom prisustvu i sve odlučniji
u nameri da otkriju, pre nego što se putovanje završi, ko je i šta je gorostasni Trol.
Vukli su se kroz prašinu i izmaglicu sve do podneva.
Tada se Panamon Krel naglo zaustavio.
– Tragovi!
Visoki lopov divlje zaklikta i bezglavo jurnu ka malom spustu, praćen Keltseto-
vim i Šiinim zgranutim pogledima. U sledećem trenutku su sva trojica klečala pred
otiscima, vrlo jasno ocrtanim u debelom sloju prašine. Sumnje u njihovo poreklo
nije bilo; čak je i Šia prepoznao čizme malog Gnoma, izlizane oko peta. Njihov je
trag bio očit, vodio je stalno prema severu, ali je užasno krivudao kao da onaj ko ih
je ostavio ne zna kuda ide. Činilo se da Orl Fane besciljno luta po toj nepreglednoj
pustoši. Panamon je oštro naredio pokret. Tragovi su bili sveži i sudeći po njima
neuhvatljivi Orl Fane nalazio se konačno na domaku. Panamon nije krio svoju zlu-
radu radost koja ga je bodrila – svi su izgledi da će se beskonačan lov najzad okon-
čati. Bez reči su natovarili na leđa tešku opremu i odlučno krenuli ka severu, po
tragu Orla Fanea.
Trag malog Gnoma krivudao je na neki čudan, zbunjujući način preko prašnja-
vih brda Severne Zemlje. Prateći ga, putnici bi naišli na putanju koja je vodila di-
rektno na istok, da bi ih već u sledećem trenutku nova odvela na zapad.; i obrnuto.
Poslepodne je odmicalo; i premda je Keltset upozoravao na sve svežije znake, osta-
lima se činilo da nisu odmakli ni koraka. Ako ih noć zatekne pre nego što stignu
svoju žrtvu, izgubiće je ponovo. Dva puta im je Gnom bio na dohvatu ruke i svaki
put ih je neočekivana okolnost primorala da napuste traganje. Užasavala ih je mi-
sao da bi im se isto to moglo dogoditi i treći put i Šia se zaklinjao u sebi da će, ako
bude potrebno, juriti za Orlom Faneom i po mrklom mraku.
 Gigantski vrhovi zastrašujuće Kraljevine Mrtvačke glave pomaljali su se preteći
u daljini, a njihovi crni visovi, nalik na oštrice brijača, stremili ka nebu poput nože-
va. Vejlanin nije mogao da savlada osećanje straha, straha koji je postajao sve jači
što su dublje zalazili u Severnu Zemlju. Znao je da je na sebe preuzeo mnogo više
nego što je kadar da iznese, da je na neki način traganje za Orlom Faneom i za Ma-
čem od Šanare samo mali deo jednog mnogo šireg zagonetnog spleta. Panika ga
još nije osvojila, ali je osećao neodoljivu potrebu da završi taj sumanuti lov i da se
vrati u svoju zemlju.
U poslepodnevnim časovima brdovito zemljište počelo je da prelazi u ravnicu,
što je putnicima dobro došlo; vidljivost je bila mnogo veća i oni osetiše prvu opu-
štenost od kako su prošli kroz crni zid. Pred njima se pružala goletna, pusta ravan
mrke zemlje i sivog stenja, prostirući se sve do visova koji su okružavali Kraljevs-
tvo Skula i dom Gospodara Vorloka. Gola, užarena i samotna, prostranstva su se
pružala u istoj nestvarnoj, mrtvoj tišini. Ništa se nije pokretalo. Ništa se nije kreta-
lo: nijedno stvorenje se nije maklo, nijedan insekt zazujao, nijedna ptica poletela,
nijedan dašak vetra nije dodirnuo debele slojeve prašine. Svuda je vladala ista prok-
leta pustoš, lišena života, obavijena smrću. Krivudavi tragovi Orla Fanea vodili su
u nju i nestajali u daljini – kao da ih je zemlja progutala.
Lovci su stali u nedoumici da li da nastave put kroz neprijateljsku zemlju. Ali
vremena za razmišljanje nije bilo i oni nastaviše put. Posle dvočasovnog hoda, Kel-
tset upozori saputnike da ih od plena deli najviše još jedan sat. Spuštao se suton i
sunce je nestajalo daleko na zapadu.
Trojka je pratila gnomske tragove sve do str mog spusta koji su oblikovali visoki
grebeni gromada stenja. Bledo sunce su skoro u potpunosti zaklanjale senke po-
tamnele doline i Panamon Krel koji je hitro i žudno preuzeo vođstvo, bio je primo-
ran da budno prati otiske stopala u prašini; radio je to tako predano, da je doživeo
pravi šok kada je utvrdio da se oni naglo prekidaju. Dugo i pažljivo su sva trojica
proučavala tle i zaključila da je neko veoma metodično izbrisao sve znake prolaska
maloga Gnoma.
U tom trenutku su se iz senke i mraka odvojile ogromne crne prilike. Šia ih je
opazio prvi, ali je poverovao da ga oči varaju. Panamon je brže shvatio šta se deša-
va. Poskočio je, isukao sablju i podigao šiljak koji mu je služio umesto leve šake.
Možda bi i probio taj sve tešnji obruč da Keltset nije učinio iznenađujući potez –
zgrabio je Krela i povukao ga u nazad. Panamon je sa čuđenjem buljio u svoga ne-
mog pratioca i, neodlučan, spustio oružje. Oko putnika je stajalo dvanaestak prilika
i Šia sa užasom shvati da ih je otkrila četa gorostasnih Trolova.

***
Grupica iscrpljenih elfskih jahača zaustavila je konje okupane znojem i odsutno
osmotrila padine koje su se spuštale u dolinu Rena. Na dve milje od puste doline
uzdizale su se na istoku visoke, oštre litice, prekrivene tu i tamo retkim dr većem i
busenjem. Legendarni prolaz služio je vekovima kao jedini put iz Strelehejmskih
Nizija u duboke šume Zapadne Zemlje, kao prirodna vrata ka domovini Elfa. U
tome čuvenom prolazu su moćnu vojsku Gospodara Vorloka pobedile elfske legije
na čelu sa Jerleom od Šanare. U tom se prolazu Brona suočio sa starim Bremenom
i sa tajanstvenom silom Mača od Šanare – i pobegao od njih sa svojom ar mijom u
ravnice gde su ih u zasedi dočekale vojske Patuljaka i uništile. Prolaz Ren bio je
svedok početka propasti najveće opasnosti sa kojom se susreo svet posle razaraju-
ćih Velikih ratova i za pripadnike svih rasa spokojna dolina dobila je istorijski zna-
čaj i postala prirodni spomenik istorije čovečanstva. Mnogi su prošli pola sveta da
bi je videli i osetili se na neki način delićem tog velikog događaja.
Jon Lin Sandor naredi Elfima da sjašu i oni ga poslušaše sa zahvalnošću. On se
tog trenutka nije bavio istorijom prošlosti nego neposrednom budućnošću. Zabri-
nut, stajao je i posmatrao teški crni zid koji se iz Severne Zemlje preko Strelehejm-
skih Nizija približavao granicama Zapadne Zemlje, domovini Elfa. Oštre oči
osmatrale su istočni horizont gde se tama gotovo mešala sa šumama oko stare tvr-
đave Paranor. Gorko je zavrteo glavom proklinjući dan kada je sebi dozvolio da
napusti Kralja, svoga najboljeg prijatelja. Odrastao je sa Eventinom, a kada je nje-
gov drug postao Kralj, ostao je sa njim kao lični savetnik i dobrovoljni pas čuvar.
Zajedno su se pripremali za borbu protiv invazije Bronine vojske, tog Gospodara
Duhova za koga se verovalo da je uništen u Drugom ratu rasa. Zagonetni putnik-
lutalica Alanon upozorio je elfski narod i, uprkos preziru pojedinaca prema toj
opomeni, Eventin je znao da je ona istinita. Alanon nikada nije grešio, njegova
sposobnost zagledanja u budućnost bila je čudesna i tajanstvena, ali i nepogrešivo
sigurna.
Elfski narod je sledio Eventinov savet i spremao se za rat, ali do invazije nije
došlo onda kada se ona očekivala. Tada je pao Paranor, a sa tvrđavom i Mač od Ša-
nare. Alanon je ponovo došao k njima moleći ih da nadziru Strelehejmske Nizije
iznad Paranora. Nisu smeli da dozvole da Gnomi, koji su držali Druidsku tvrđavu,
iznesu Mač iz nje i prenesu ga na sever u dom Gospodara Vorloka. Poslušali su ga i
tada bez pogovora.
Ali zlo je naišlo neočekivano u vreme kada je Jon Lin Sandor bio daleko od Kra-
lja. Gnomi su se utvrdili u Paranoru i iznenada odlučili da se Probiju kroz dobro
čuvanu Severnu Zemlju. Kada su njihova tri odreda uspela da izvrše proboj kroz
elfske odbrambene redove, Eventin i Jon Lin su odvojeno krenuli na čelu dve voj-
ske i brzo bi uništili Gnome da nisu naišli na vešto pripremljenu zamku i obruč
kombinovanih gnomsko-trolovskih odreda. Jon Linovi ratnici su skoro svi izginuli i
zapovednik je jedva izvukao glavu. Nije uspeo da stigne do Eventina i elfski kralj je
nestao sa celom četom. Jon Lin Sandor ga je sada tražio već danima.
– Naći ćemo ga, Jon Line. Njega nije lako ubiti. Eventin će umeti da se snađe.
Zabrinuti Elf je klimao glavom, a smele oči su hitro prelazile preko mladog lica
prilike koja je stajala pored njega.
– Čudno je, priznajem, ali znam da je živ – nastavio je mladi Elf. – Ne umem da
objasnim kako znam, ali znam.
Bren Elesedil je bio Eventinov mlađi brat, prestolonaslednik Kraljevine zapad-
nih Elfa u slučaju bratovljeve smrti. Za tu odgovornu dužnost još nije bio spre-
man, a prosto nije ni želeo. Posle Eventinovog nestanka nije ni pokušao da stane
na čelo posustale elfske ar mije ili razbijenog kraljevskog saveta, nego se odmah pri-
družio traganju za bratom. Posledica svega bila je da se elfska vlada našla na ivici
rasula, a ono što je nepune dve nedelje ranije bio narod ujedinjen u otporu protiv
invazije sa severa bila je sada nesigurna, podeljena gomila izdvojenih grupica, na
smrt preplašena činjenicom da niko ne preuzima vođstvo u zemlji.
Ali elfski narod nije zahvatila panika, Elfi su bili isuviše disciplinovani da bi do-
zvolili da se sve sruši i pretvori u prah i pepeo. Duboko odan Eventinu, ujedinio se
onog trenutka kada je njegova snažna ličnost stupila na presto. Eventin je bio
mlad, ali je posedovao neobičnu čvrstinu i nepogrešivi zdrav razum, uvek spreman
da ih posavetuje i usmeri. Vest o njegovom nestanku duboko je potresla čitav elfski
narod.
Bren Elesedil i Jon Lin su odmah krenuli u traganje za izgubljenim Kraljem. Po-
što su izbegli gnomske patrole i glavninu Severne vojske, izmučeni preživeli pripad-
nici desetkovanih elfskih odreda vratili su se u seoce Kos, gde su dobili odmorne
konje i potrebne namirnice. Ponovo su bili spremni da nastave put.
Jon Lin Sandor je verovao da zna gde će pronaći Eventina, ukoliko je Kralj još
živ. Nepregledna vojska pošla je u pohod na jug ka Kraljevini Kalahorna još pre
nedelju dana i svakako neće prodreti dalje sve dok slavna Pogranična Legija ne
bude uništena. Ako je Eventin zarobljen, kao što su pretpostavljali i Bren i Sandor,
onda će ga svakako pronaći među glavarima Bronine osvajačke ar mije, koji ga bud-
no čuvaju kao dragocenog taoca, svesni činjenice da će gradovi sa slabijom odbra-
nom biti daleko spremniji na predaju kada čuju vest o porazu Eventina Elesedila.
U svakom slučaju, Gospodar Vorlok je znao šta mladi Kralj znači elfskom naro-
du. On je bio najpoštovaniji i najvoljeniji vladar posle Jerlea od Šanare, i Elfi su bili
spremni na sve samo da ga oslobode. Mrtav ne bi poslužio Gospodaru duhova, a
njegovo pogubljenje samo bi razjarilo Elfe, pozivajući ih na osvetu. Živ, Eventin je
bio od ogromne vrednosti, jer Elfi nikada ne bi izložili opasnosti svoga voljenog
Kralja. Jon Lin Sandor i Bren Elesedil se, međutim, nisu zavaravali iluzijama da će
neprijatelj Eventina vratiti živog i zdravog. Dejstvovali su zato na svoju ruku, i ba-
cili sve na kocku u pokušaju da pronađu brata i prijatelja pre propasti Južne Zem-
lje.
– Dosta je odmaranja. Na konje!
Jon Linov nestrpljivi glas presekao je tišinu i njegovi saputnici uzjahaše konje
bez reči. Pošto je još jednom osmotrio daleku tamu, i on krete sa Brenom. Mala
konjička četa išla je brzim kasom ka prolazu u dolini. Jutro je bilo sivo, vazduh is-
punjen mirisom truleži posle dugih kiša. Visoka, vlažna trava polegala je pod oš-
trim kopitama i gušila njihov šum. Daleko na jugu nazirao se iza oblaka trag dubo-
kog plavog neba. Po prohladnom danu Elfi su jahali sa lakoćom.
Brzo su stigli do kraja doline i usporili kas u trenutku kada su ušli u istočni deo
prolaza. Jahači su razgovarali tiho, jer su granice Severne Zemlje ležale iza glavnog
ulaza. Kolona jahača krivudala je poput zmije preko visokih grebena i već posle ne-
koliko minuta pojavila se na prostranim Strelehejmskim Nizijama. Jon Lin osmotri
pustoš koja se pružala pred njim i odjednom zauzda konja.
– Brene! Konjanik!
Obojica se zagledaše u jahača koji im se približavao. Elfi nisu bili kadri da ras-
poznaju njegovo lice i u jednom deliću sekunde Elesedil pomisli da se to vraća nje-
gov brat. Ali sve su nade iščezle kada je ustanovio da je prilika na konju suviše
mala za Eventina i da nije vična jahanju. Kada im je konjanik prišao, gotovo je le-
žao, obliven znojem, na uzdama, i odmah su u njemu prepoznali Južnozemljaša.
Zaustavio je konja pred Elfima i duboko udahnuo vazduh pre nego što je pro-
govorio. Kada je primetio radoznale poglede, lice mu se zajapuri.
– Sreo sam pre nekoliko dana jednog čoveka – reče neznanac. Oklevao je kao da
želi da se uveri da mu poklanjaju punu pažnju. – Zamolio me je da potražim desnu
ruku Elfskog kralja.
Ljubopitljivosti nestade sa lica i Elfi mu priđoše.
– Ja sam Jon Lin Sandor – reče mirno elfski komandant.
Iznureni jahač odahnu i klimnu glavom.
– A ja sam Flik Omsford. Došao sam iz Kalahorna da bih te našao. – Sjahao je
sa naporom i ispravio bolna leđa. – Čim malo predahnem, odvešću vas kod Eventi-
na.

***

Šia je ćuteći išao između dva gorostasna Trola, užasnut saznanjem da ih je Keltset
izdao. Zaseda je bila vešto postavljena, ali bi oni bar pokušali da se odupru neprija-
telju da ih Keltset nije u tome sprečio, posle čega su se predali bez otpora. Šia se u
početku nadao da Keltset poznaje nekog od Trolova i da će pokušati da ih oslobo-
di, ali nemi gorostas nije ni pogledao zarobljivače i poslušno je dozvolio da mu
vežu ruke. Krelu i Šii su oduzeli oružje i vezali im ruke, pa su svu trojicu poterali
ka severu u puste ravnice. Mali Vejlanin je još imao Elfsko drago kamenje, ali ono
je bilo beskorisno u borbi protiv Trolova.
Gledao je u široka leđa Panamona Krela koji je išao ispred njega, pitajući se o
čemu razmišlja plahoviti pustolov. Čovek je do te mere bio iznenađen predajom
svoga nemog pratioca da od tada nije progovorio ni reči. Očigledno nije mogao da
veruje da je tako pogrešno procenio diva kome je spasao život i čije je prijateljstvo
toliko uvažavao. Keltsetovo ponašanje bilo je za obojicu neslućena tajna. Ali dok je
Šia bio samo zbunjen, Panamon je bio duboko povređen. Bez obzira na sve, Kelt-
set mu je bio prijatelj, jedini prijatelj u koga se mogao pouzdati, na koga se mogao
osloniti. Razočaranje okorelog pustolova će brzo preći u mržnju, a Šia je oduvek
znao Da je Panamon Krel strahovito opasan kao neprijatelj.
Nisu mogli da odrede kuda ih vode. Noć je bila bez mesečine, crna i neprozirna,
i Šia je svu pažnju usredsredio na korak. Trolski jezik bio je Vejlaninu potpuno ne-
poznat, a Panamon je zapao u beskonačno ćutanje. Možda su Trolovi naslutili ko je
njihov zarobljenik, u kom slučaju su ih vodili Gospodaru Vorloku. Činjenica da
nisu tražili elfsko kamenje ukazivala je, opet, na to da su ih zarobili kao nepoznate
uljeze i ne sluteći šta ih je dovelo u Severnu Zemlju. Ta je mogućnost pružala malu
utehu – Trolovi će istinu otkriti vrlo brzo. Istog trenutka se upitao šta se dogodilo
sa njihovim beguncem, malim Orlom Faneom. Njegovi tragovi su iščezavali upra-
vo tamo gde su ih Trolovi uhvatili, što je moglo da znači da je i Gnom njihov za-
robljenik. Ali, kuda su ga odveli? I šta se dogodilo sa Mačem od Šanare?
Išli su satima kroz mrak. Šia je brzo izgubio osećaj za vreme i na kraju se toliko
iznurio da je pao. Sada ga je jedan od gorostasa nosio preko ramena kao vreću s
brašnom. Probudila ga je pucketava svetlost vatre u šumi, u trenutku kada je četa
ušla u nepoznati logor; osetio je kako ga spuštaju na tle i uvlače u veliki šator.
Tamo su proverili veze na rukama i vezali mu noge. U sledećem trenutku ostao je
sam. Panamona i Keltseta odveli su na neko drugo mesto.
Pokušao je da se oslobodi kožnih veza, ali je brzo odustao od bezuspešnih na-
pora. Osećao je kako tone u san, kako mu beskrajan umor lomi bolno telo; nasto-
jao je da se tom snu odupre i smisli plan za bekstvo. Što se više trudio, to mu je
teže padalo da misli na bilo šta i sve mu se više mutilo u glavi. Zaspao je posle pet
minuta.
Osetio je kako ga bude grube ruke i dr musaju svom snagom. Ustao je klecajući
dok mu je zdepasti Trol pričao nešto na svom nerazumljivom jeziku i pokazivao či-
niju sa jelom. Pošto je ponovo ostao sam, Šia je bludeo pogledom po šatoru, od-
sutno primećujući poznato sivilo severnog jutra koje je najavljivalo početak novog
dana. Shvativši sa velikim iznenađenjem da su mu kožne veze skinute, snažno je
protrljao zglobove da bi povratio protok krvi i brzo pojeo donetu hranu.
Činilo se da u naselju vlada neko veliko uzbuđenje; čuli su se uzvici i krici Trolo-
va koji su trčali tamo-amo. Vejlanin je dovršavao doručak kada se krilo naglo raz-
Š
maknu i u šator uđe krupan trolski stražar i jednim pokretom ruke pozva Šiu da
pođe sa njim. Držeći se jednom rukom za tuniku pod kojom je osećao umirujuću
izbočinu elfskog kamenja, Vejlanin neodlučno izađe na svetlost dana.
U pratnji Trolova, Južnozemljaš se nađe na širem delu logora sa velikim brojem
šatora raznih veličina i dr venim kolibama sagrađenim na str mini, okruženoj nizom
grebena. Pošto je bacio pogled na daleki horizont, zaključio je da su visoko iznad
pustih ravnica kroz koje su prošli prethodne noći. Logor je opusteo, a glasovi koje
je Šia još maločas čuo behu se utišali. Noćne vatre pretvorile su se u pepeo, šatori i
kolibe su bili zatvoreni. Ledena jeza obuze najednom preplašenog zarobljenika,
uverenog da ga vode na gubilište. Nigde nije bilo ni traga ni glasa o Keltsetu i Pa-
namonu Krelu. Alanon, Flik, Menion Leah i ostali bili su negde u Južnoj Zemlji i
ne znajući šta se sa njim događa Šia je bio sam na svom poslednjem putu ka smrti,
i toliko oduzet da nije ni pomišljao na bekstvo. Ukočeno se kretao između Trolova
dok su vijugali kroz pusti logor. Niski greben, koji je predstavljao i kraj naselja, uz-
dizao se pred njim. Prošli su pored koliba i šatora i izbili na prostranu čistinu. Šia
stade kao ukopan, ne verujući očima.
Desetine i desetine Trolova sedeli su u širokom polukrugu, lica okrenutih grebe-
nu. U njegovom podnožju sedela su tri Trola različitih visina i, kako je pretpostav-
ljao Šia, različitih godina; svaki od njih držao je svetlo obojenu palicu sa crnom zas-
tavom. Na jednoj strani kruga sedeo je i Panamon Krel koji se, čudno zamišljen,
nije prenuo ni kada je ugledao Šiu. Pažnja svih prisutnih bila je usmerena na
ogromnog Keltseta, koji je nepomično stajao u samom središtu, prekrštenih ruku,
sučeljen sa trojicom starešina sa palicama. Nije se okrenuo kada su Šiu uveli u krug
i postavili ga da sedne pored neobično ozbiljnog Krela. Zavladala je duboka, mukla
tišina. Šia nikada nije prisustvovao tako čudnom prizoru. Jedan od trojice Trolova
ustade dostojanstveno i lupnu palicom po zemlji. Istog časa podigao se ceo skup,
okrenuo lica prema istoku i jednoglasno izgovorio nekoliko reči. Zatim su opet svi
posedali.
– Zamisli, molim te, oni su se molili!
Na te prve Panamonove reči, Šia se iznenađeno okrete. Gledao je pustolova koji
je, opet, gledao Keltseta. Drugi od trojice Trolova koji su predsedavali skupu usta-
de i reče nešto pažljivim slušaocima, pokazavši nekoliko puta rukom Šiu i Panamo-
na. Mali Vejlanin se upitno zagleda u svog saputnika.
– Ovo je suđenje, Šia – izjavi Krel nekim čudno bezizraznim glasom. – Ali ne
suđenje tebi ili meni. Nas će odvesti u Planine Mrtvačke glave, iza Oštrice Noža, u
Kraljevinu Gospodara Vorloka i tamo nas ostaviti... ko zna dokle. Ne verujem da
još znaju ko smo, ali su po naređenju Gospodara duhova dužni da sve tuđince
odvedu k njemu, pa će tako postupiti i sa nama. Ima još nade.
– Ali, kome se sudi...? – upita Šia.
 – Keltsetu. Sam je zahtevao da mu sudi njegov narod, da ga ne vode pred Bro-
nu. To je stari trolski običaj, i takav se zahtev ne odbija. Keltseta su zatekli sa nama
u trenutku kada je njegov narod bio u ratu sa našom rasom. A svaki Trol koji se za-
tekne sa Čovekom smatra se izdajnikom. Izuzetaka nema.
Šia i nehotice pogleda Keltseta. Gorostasni Trol je sedeo poput kamenog kipa u
središtu skupa, dok je glas jednog od predsedavajućih jednolično odzvanjao u muk-
loj tišini. Bili su grešni i nepravedni prema trećem saputniku, mislio je Vejlanin sa
radošću i grižom savesti. Keltset ih nije izdao, nije ih predao neprijatelju u ruke. Ali
zašto je dozvolio da ih tako lako zarobe kada je znao da je i njegov život u opas-
nosti?
– Šta će mu učiniti ako ga proglase krivcem i izdajicom? – upita naglo.
Smešak zatitra na usnama visokog Panamona.
– Znam o čemu razmišljaš. – U podrugljivom glasu nazirao se i prizvuk ironije.
– Kada je tražio ovo suđenje, Keltset se izložio smrtnoj opasnosti. Ako ga proglase
krivim, baciće ga odmah sa najbliže stene u provaliju.
Zaćutao je i prvi put pogledao Vejlanina.
– Ni meni nije jasno šta se dogodilo.
Ponovo je zavladala mrtva tišina kada je govornik završio izlaganje i seo. U sle-
dećem trenutku jedan Trol stade pred predsedavajućeg i Šia konačno shvati da su
to sudije. Trol je dao kratku izjavu. Za njim su usledili i drugi svedoci, od kojih je
svaki govorio kratko i odgovarao na pitanja sudija. Šia ništa nije razumeo, ni šta se
govori, ni šta se dešava, ali je pretpostavljao da su svedoci članovi odreda koji ih je
zarobio prethodne noći. Ispitivanje se oteglo u nedogled, ali Keltsetu se za sve vre-
me nije pomerio nijedan mišić.
Šia je pogledom proučavao nedokučivog džina, ne shvatajući zašto je dozvolio
da do ovoga dođe. I Šii i Panamonu je već odavno bilo jasno da Keltset nije običan
izgnanik koga je narod oterao zato što je bio nesposoban da govori. Znali su isto
tako da nije ni lopov ni pustolov, iako je Krel priželjkivao da ga takvim napravi.
Neobično blage oči odavale su izuzetnu inteligenciju; Keltset je znao za Mač od
Šanare, za Gospodara Vorloka, pa i za Šiu Omsforda. Duboko u srcu, gorostas je
pokopao svoju tajanstvenu prošlost. Mnogo je ličio na Alanona, pomisli iznenada
Šia. Obojica su u sebi čuvala ključ tajne moći Mača od Šanare. Otkriće je bilo neo-
čekivano i Vejlanin u čudu zavrte glavom, pitajući se odakle mu to neshvatljivo po-
vezivanje stvari. Ali, više nije bilo vremena za razmišljanje.
Poslednji svedok je završio izlaganje i sudije su pozvale optuženog da ustane i
brani se. Nastali su beskrajno dugi trenuci mučne tišine dok su okupljeni Trolovi,
Panamon Krel, Šia i sudije čekali da se Keltset digne. Ali veliki Stenoviti Trol je i
dalje sedeo, nepomičan, kao u transu. Šia je osećao neodoljivu želju da vikne, da
krikne, da učini bilo šta, samo da razbije to njemu nepodnošljivo ćutanje, taj mučni
tajac. Sekunde su prolazile, a onda se Keltset iznenada podiže.
 Uspravan i dostojanstven, ličio je na biće moćnije od smrtnika. Kao oličenje
gordosti i čvrstine sučelio se sa svojim presuditeljima. Ne skrećući pogled sa njih,
zavukao je ruku u široki kožni pojas i izvadio veliki crni metalni privesak i lanac.
Nekoliko trenutaka ih je držao u rukama pred očima sudija, koji se iznenađeno tr-
goše. Div zatim ceremonijalno podiže lanac iznad glave i polako ga stavi oko vrata.
– Tako mi svih bogova koji nam podariše živote... ne mogu prosto da verujem!
– Panamon je skoro grcao od zaprepašćenja.
I sudije su, preneražene, ustale. I dok se Keltset polako okretao skupu Trolova,
iz njihovih usta se začuše uzbuđeni usklici. Svi skočiše na noge i pružiše ruke ka
divu koji je stajao u središtu kruga. Ustao je i Šia, potpuno unezveren.
– Šta se ovo dešava, Panamone? – uzviknuo je.
Snažan urlik gomile na nogama skoro je gušio njegove reči. Ali sada je skočio i
Panamon Krel i široku ruku spustio na nežno rame Šie Omsforda.
– Ne mogu da verujem! – ponovio je pustolov sa neprikrivenom radošću. – U
toku svih ovih meseci nijednom to nisam naslutio. To je, znači, krio od nas sve vre-
me, mladi moj Vejlanine! Zato nam nije dozvolio da se borimo! Ali ima tu još
mnogo neobjašnjenog...
– Da li ćeš mi najzad reći šta se događa? – ponovi žustro Šia.
– Privesak, Šia, krst i krug! – uzviknu Krel uzbuđeno. – To je Crni iriks, najviše
priznanje i najveća počast koje trolski narod može da podari nekome od svojih! Tri
takva odlikovanja u jednom veku su veoma retka, gotovo nemoguća. Ako dobiješ
jedno, postaješ živa slika svega onoga što trolska nacija voli i gaji, čemu stremi. U
tom si slučaju najbliži bogu. Nekad u svojoj prošlosti, Keltset je doživeo tu čast, a
mi to nikada ni naslutili nismo!
– Ali, oni su ga zatekli sa nama... – Mali Vejlanin je shvatio samo pola istine.
– Onaj ko nosi odlikovanje koje se zove Iriks, nikada neće izdati svoj narod –
preseče ga Krel. – Ono povlači za sobom i neograničeno poverenje. Nosilac Irik-
sovog odlikovanja nikada ne bi prekršio zakone svog naroda! Trolovi veruju da bi
izdaja poverenja označila i večitu kaznu koju je strašno i zamisliti.
Šia je piljio u Keltseta, dok je graja bivala sve jača. Visoki Trol je i dalje nepo-
kretno stajao pred sudijama koje su uzalud pokušavale da povrate mir i red u sku-
pu. Tek posle nekoliko minuta buka se stišala. Trolovi ponovo posedaše, željno
očekujući da Keltset progovori. Nastade tajac i trolovski tumač priđe nemom optu-
ženiku i poče s njim da se sporazumeva na jeziku znakova. Tumač je netremice gle-
dao pokrete velikih Keltsetovih ruku i sudijama prenosio njihovo značenje. Šia, na-
ravno, nije razumeo ni jezik branjenika ni jezik Trolova, ali je na sreću imao pored
sebe Panamona kao dvostrukog prevodioca.
– Keltset kaže da dolazi iz Norbana, jednog od većih trolovskih gradova u dale-
kim Planinama Kosturnicama. Preziva se Malikos i potomak je veoma stare i ugled-
ne porodice. Pričalo se da su sve članove porodice Malikos pobili Patuljci da bi im
što lakše opljačkali dom. Sudija sleva pita Keltseta kako je preživeo pokolj u kome
je nestala cela porodica. Mora da je pokolj bio strašan, kada je čak i ovo udaljeno
selo čulo za njega. Slušaj sad ovo, Šia! Keltset kaže da su njegovu porodicu i njegov
dom uništili glasnici Gospodara Vorloka! Skuli sa znamenjem mrtvačke glave došli
su u Norban pre godinu dana, preuzeli vlast i naredili trolovskoj vojsci da im se
prikloni. Ubedili su građanstvo da se Brona vratio iz mrtvih, da njegova dugoveč-
nost traje punih hiljadu godina i da ga ruka smrtnika ne može ubiti. Porodica Mali-
kos bila je jedna od vladajućih u Norbanu; njeni članovi su odbili da se pokore i
zahtevali da se grad odupre Vorloku. Svi ovde okupljeni Trolovi duboko veruju u
svaku Keltsetovu reč jer on nosi Crni iriks, njihovo najveće odlikovanje. Vorlok je,
dakle, pobio celu porodicu Malikos, izuzev Keltseta koga je doveo u svoje utvrđe-
nje na Rubu Noža, i proneo priču o zločinu da bi ogorčene Trolove ustremio na
Patuljke i naterao ih da se pridruže invaziji Južne Zemlje.
Panamon uzdahnu, a zatim nastavi:
– Ali Keltset je pobegao pre nego što su ga bacili u tamnicu; lutao je idući na jug
sve dok ga ja nisam sreo. Još kao zarobljeniku ispekli su mu glasne žice, jer je Vor-
lok želeo da mu onemogući svako sporazumevanje. Ali Keltset je brzo naučio jezik
znakova i dugo je čekao priliku da se vrati u Severnu Zemlju...
Panamon je zaćutao da bi čuo pitanje jednog od sudija.
– Sudija ga pita zašto se vratio baš sada, a naš veliki prijatelj odgovara kako je
čuo da Brona strahuje od moći Mača od Šanare i legende po kojoj će potomak elf-
ske kraljevske loze dići Mač na njega i uništiti ga...
Krel je opet ućutao u trenutku kada se tumač okrenuo Keltsetu. Na to gorostas-
ni Trol prvi put pogleda Šiu svojim blagim očima. Šia i nehotice uzdrhta pred tim
pogledom i svu pažnju usredsredi na Keltsetove nove pokrete. Panamon Krel je
malo oklevao, a onda izrekao, reč po reč:
– Keltset kaže da moraju poći sa njim u Kraljevinu Mrtvačke glave jer ćeš tamo
ti, Šia, uništiti Gospodara Vorloka!
 7.
U gradu Gospodara Vorloka

Palans Bukhanah je umro u zoru. Umro je tiho, gotovo nečujno, kada su prvi zlatni
sunčevi zraci prodrli kroz tamu na istočnom obzorju. Ugasio se ne dolazeći svesti.
Kada su vest o njegovoj smrti saopštili Balinoru, nemo je klimnuo glavom i okre-
nuo se. Prijatelji su stajali ćuteći pored njega sve dok im Hendel nije dao znak da
izađu iz odaje. Okupili su se pred sobom u kojoj je na odru ležao mlađi Princ od
Kalahorna i šapatom izmenjali nekoliko reči. Balinor je bio poslednji Bukhanah.
Ako i on pogine u predstojećim borbama, porodična loza će se zauvek ugasiti i os-
tati zabeležena samo u istoriji.
U tom času počeo je napad na Tirsis. I on je došao polako, sa umiranjem noći.
Dok su budni vojnici utvrđene Pogranične Legije zurili u sive ravnice u podnožju
visokih gradskih zidina, svetlost izlazećeg sunca otkrila je mamutsku vojsku koja se
duž obala reke Mer midon pružala u nedogled. Jedno vreme stajala je nepomično
na pašnjacima, a onda su senke u zori koja je rudela postale prilike od krvi i mesa,
gvožđa i kamena i počele polako i neumitno da napreduju ka tirsijskim branitelji-
ma. Tišinu su naglo narušili gnomski ratni bubnjevi i taj duboki, zaglušujući zvuk
zloslutno je odjeknuo o kamene zidove tvrđave.
Severnozemljaši su nadirali mirno i nepokolebljivo, zvuk bubnjeva se mešao sa
batom vojničkih čizama, metal zveckao o metal, a oklopi i oružja ukrštali u stravič-
nom pohodu. U sumaglici ranog jutra kretale su se hiljade i hiljade prilika sa štitovi-
ma i bez lica. Velike dr vene pokretne dizalice okovane gvožđem, uspinjače ka viso-
vima utvrđene litice, ječale su i škripale u pokretu na svojim metalnim točkovima.
Osvajači su i dalje išli prema legionarima, bubnjevi i dalje gr meli u jednoličnom
ritmu. Obrisi sunca postali su vidljivi i oštri na istoku, dok je noć lagano izdisala na
zapadu. U tom trenutku, bubnjevi naglo ućutaše i vojska se zaustavi. Zavladala je
duboka, nepomućena tišina i zalebdela sa pretećim oklevanjem u jutarnjem vazdu-
hu. A onda se prolomio zaglušujući urlik iz nekoliko hiljada grla i neumoljiva sila,
koja ruši sve na svome putu, napala je, u talasu za talasom, Pograničnu Legiju.
Iza zatvorenih kapija visokog Spoljašnjeg Zida Balinor je, hladna, neprozirna
lica, posmatrao tu užasavajuću masu. Glas mu je bio miran i odlučan kada je svo-
jim izvidnicima naredio da pronađu Aktona i Ginisona na desnom krilu. Pogled
mu se odmah zatim vratio na stravičan prizor. Iza na brzinu podignutih barikada,
strelci i kopljanici su strpljivo čekali naređenja svog vrhovnog zapovednika. Balinor
je znao da sa visinskih odbrambenih položaja mogu da odbiju čak i ovako masovan
napad, ali da pre toga moraju uništiti pet ogromnih pokretnih dizalica koje su se
primicale podnožju litice. Predviđao je da će neprijatelj te sprave koristiti za osvaja-
nje visoravni i njenih nižih grudobrana, kao i za uništenje gradskih pokretnih mos-
tova. Prethodnica Severne vojske bila je udaljena samo pedesetak stopa od litice, a
novi Kralj Kalahorna je još posmatrao i čekao.
A onda se, neočekivano, pod nogama neprijatelja u napadu otvori tle i oni se uz
jauke sručiše u duboke jame koje su ležale vešto prikrivene u celom podnožju viso-
ravni. Dve čudovišne pokretne sprave propadoše kroz ogromne otvore, točkovi se
polomiše a grede raspadoše u iverje. Prvi talas moćnih napadača bio je zaustavljen:
sa vrha grudobrana legionarski strelci dočekali su Balinorov znak i nemilosrdno
osuli kišu svojih strela na redove zbunjenog neprijatelja. Mrtvi i ranjeni padali su
kao pokošeni po ravnom tlu, ali je preko njih brzo prešao drugi talas, sa jednom je-
dinom željom – da dopre do utvrđene Legije.
Tri preostale pokretne dizalice odolele su protivnapadu i nastavile da se kotrljaju
prema niskim grudobranima. Legionarski strelci osuše vihor zapaljenih strela u nji-
hove dr vene grede, ali se vižljava, žuta telašca odmah baciše na plamen, nastojeći
da ga uguše. Sada su vatru osuli i gnomski strelci, pa su u unakrsnoj kiši strela
gnomski vojnici koji su puzili po dizalicama gušeći požar bili doslovno raskomada-
ni. Padali su uz krike i jauke, sa šiljcima nemilosrdno zarivenim u živa tela. Legiona-
ri su bili zaštićeni grudobranima i svoje ranjenike su odmah povlačili i predavali ih
na negu i vidanje. Severnozemljaši su, međutim, ležali nemoćni i nezaštićeni na
otvorenom bojištu i stotine su izginule pre nego što su ih saborci povukli u pozadi-
nu.
Tri preostale dizalice stajale su i dalje u podnožju litice, iako je jedna već gorela
punim plamom, dok je zagušljivi dim pomućivao vidik. Kada su dve ogromne
sprave stigle u neposrednu blizinu grudobrana, Balinor dade znak za poslednju od-
branu. Legionari nagnuše džinovske bakrače sa gustim, vrelim uljem sa ivica zidina
i prosuše njihovu sadržinu na pašnjake u podnožju, pravo na dizalice. Pre nego što
su napadači stigli da se sklone, bačene buktinje zapališe ulje i sve nestade u vatre-
nom moru i crnom dimu.
Neprijateljski prodor je zaustavljen; sledeći talasi napadača ustuknuli su u strahu
pred plamenim zidom sa kojim su se suočili. Prvi redovi izgoreli su živi i samo je
nekoliko njih uspelo da pobegne iz strašnog pokolja u podnožju odbrambenih lini-
ja. Vetar je nosio tamni dim preko otvorene ravnice na zapad i nekoliko trenutaka
su dve ar mije bile pogledom odsečene jedna od druge i od gomile umirućih i ranje-
nih.
Tada je Balinor shvatio svoju šansu. Siloviti protivnapad je mogao razbiti nepri-
jatelja i poseći Severnu vojsku. U jednom skoku našao se ispod Spoljašnjeg Zida i
dao znak Janusu Senpreu, komandantu gradskog garnizona. Istog časa su se otvori-
le gvožđem okovane kapije i konjički puk Pogranične Legije, naoružan kratkim
sabljama i dugačkim oštrim kopljima, sa zastavama živih boja i grbovima leoparda,
obruši se u galopu i naglo skrenu ulevo, otvorenom stazom duž gradskog zida. Već
u sledećem trenutku stigao je do levog krila legionarske odbrane gde su graničari-
ma komandovali Akton i Fandvik. Pokretni most se hitro spusti u ravnicu obavije-
nu dimom i konjanici Pogranične Legije, na čelu sa Aktonom, pređoše u divlji juriš.
Balinorova naređenja su glasila: slavni puk treba da preseče i zaobiđe dimni zid i
svom snagom napadne neprijatelja na desnom krilu; dok se Severnjaci budu su-
protstavljali protivnapadu, Balinor će stati na čelo pešadije, izvršiće frontalni napad
i nateraće ih da se povuku na Mer midon. Ukoliko se, pak, protivnik ne skrši protiv-
napadom, oba legionarska odreda će se odmah povući u oblak dima i popeti preko
spuštenih pokretnih mostova. Igra je bila opasna. Razmera Severnjaka i Južnjaka
bila je dvadeset prema jedan – ako neprijatelju pođe za rukom da Pograničnoj Le-
giji preseče odstupnicu, Južna vojska će biti desetkovana.
Manji odredi legionarskih pešaka već su silazili niz pokretni most na levom boku
i, zavaravajući protivnika, izvršili nekoliko kratkih protivnapada, sa namerom da za-
štite jedivu vezu konjičkog puka sa opsednutim gradom. Za trenutak se činilo da je
neprijatelj na levom krilu nestao u dimu koji je u zaslepljujućim valovima nadirao
sa zapaljenih dizalica u centar odbrane.
Na desnom odbrambenom krilu bila se bitka na život i smrt. I pored dima, pra-
šine i izmaglice, bilo je jasno da se prodor Severnjaka nastavlja bez predaha i bez
promena. Legionarski strelci su desetkovali napadače u pr vom naletu, ali je zato
drugi talas uspeo da dopre do podnožja litice i zauzme neka uporišta uz pomoć
grubo izrađenih lestvica. Beskonačni redovi gnomskih strelaca ispaljivali su hiljade
strela u niske grudobrane, nastojeći da svojim vojnicima omoguće veranje uz zidi-
ne. Legionarski strelci su im uzvraćali istom merom, uz pomoć kopljanika koji su
gvozdenim šiljcima sejali smrt sa ivica bedema.
Bila je to duga, ogorčena bitka dva neumorna protivnika. Na jednom mestu, si-
loviti odred snažnih Stenovitih Trolova razbio je legionarsku odbranu i domogao
se litice. Jedno vreme besnela je žestoka bitka u kojoj je zapovednik Ginison, čije je
lice bilo isto toliko cr veno kao i dugačka riđa kosa, prikupio svoje vojnike i suprot-
stavio se gorostasnim Trolovima. U tom kr vavom okršaju prsa u prsa, legionari su
uništili napadače i zatvorili proboj.
Sa vrha Spoljašnjeg Zida, četiri stara prijatelja i Janus Senpre posmatrali su jezivi
prizor. Hendel, Menion Leah, Durin i Dajel ostali su po Balinorovom naređenju u
gradu, sa zadatkom da prate razvoj bitke i usklađuju akcije Legije. Dimni oblaci su
visokom graničaru zamračivali vidik i samo su drugovi sa visokih zidina mogli da
ga obaveštavaju o razvoju situacije i omoguće mu da iz središta odbrane svoje sna-
ge prebacuje na prava mesta u pravom trenutku. Kralj Kalahorna se pr venstveno
oslanjao na Hendelovu procenu, jer se ćutljivi Patuljak skoro trideset godina kalio
u ratovima što su se vodili na granicama Anara.
 Sada je taj sedokosi ratnik, zajedno sa Leahom i Elfima, zurio sa najvećim uzbu-
đenjem u scenu koja se odvijala u podnožju. Najžešća borba vodila se na desnom
odbrambenom krilu, jer su Severnjaci i dalje tukli Legiju, i dalje se verali uz str mu
liticu. Legionari su junački odolevali, ali i ulagali poslednje snage da odbiju neumo-
ljivi napad. Pašnjaci u podnožju gradskih vratnica, u samom središtu grudobrana,
bili su zamračeni gorućim uljem i plamenom u kome su nestajale gomile greda. Na
ivicama dimne zavese, razbijeni Severnozemljaši su bezuspešno pokušavali da srede
svoje redove i osposobe ih za nove juriše. Na levoj strani, legionarske konjanike,
koji su iznenada izbili iz okrilja crnog dima, dočekao je prvi pravi otpor.
Veliko odeljenje gnomske konjice bilo je postrojeno na desnom boku, za slučaj
da se pojavi ona vrsta manevra koja se upravo odvijala. Oni su, međutim, očekivali
prethodno upozorenje svojih saboraca, a kako ono nije usledilo – Gnomi su bili
zatečeni. Slabo obučene vojnike brzo su razbili ratnici Pogranične Legije i napad na
izloženo krilo Severne vojske bio je neumoljiv. Šireći krug prema severu, slavni le-
gionarski konjički puk spustio je oštra koplja, oblikovao zid sastavljen od tri dubo-
ke kolone i svom žestinom napao centar iznenađenog neprijatelja. Akton je sa veli-
kom sigurnošću predvodio svoje konjanike u prodoru i gotovo porušio krajnju
desnicu Severnjaka. Grupa na vrhu Spoljašnjeg Zida sa uzbuđenjem je posmatrala
kako neprijatelj sređuje redove na desnom boku i sprema se da odbije novi napad.
U tom trenutku je Hendel dao znak Balinoru. U središtu odbrane spustio se i drugi
pokretni most i na njemu se pojavila visoka prilika Mesalina na čelu legionara koji
se peške uputiše ka pašnjacima obavijenim dimom. Straža u pozadini ostala je kraj
mosta, a pešadijski puk nestao je u izmaglici. Balinor zatvori svoju odbranu i pri-
druži se prijateljima na vrhu zida, da bi zajedno sa njima osmatrao razvoj i ishod
svog vešto izvedenog protivnapada.
Bio je izveden do savršenstva. Dok se iznenađeno desno krilo Severne vojske
okretalo da bi se suočilo sa napadom konjičkog puka Pogranične Legije, pešaci na
čelu sa Mesalinom napali su ga iz dimnog zida. U zbijenim pešadijskim redovima,
sa kopljima uperenim u prepreku satkanu od štitova, iskusna i vična Legija brzo se
probijala do jezgra zbunjenog neprijatelja. Severnjaci su se poput goveda sjatili u
krdo i padali kao snoplje. A kako su Aktonovi konjanici izvršili pritisak sleva, čita-
vo desno krilo neprijateljskih snaga počinjalo je da se ruši i raspada, a krici užasa
postadoše tako oštri da se čak i siloviti napad na desnom odbrambenom boku za
trenutak umirio. Izbezumljeni Severnozemljaši su tupo buljili u pravcu zapada, po-
kušavajući da shvate šta se dogodilo. Sa vrha Spoljašnjeg Zida, Menion Leah je u
čudu posmatrao ono što se zbiva.
– Neverovatno! Legija ih potiskuje nemilice. Oni su pobeđeni!
– Još nisu – uzdisao je Hendel. – Pravo iskušenje će tek doći.
Severnjaci su se i dalje povlačili i padali, ali su se njihovi borbeni redovi i pored
toga brzo osvežavali. Ar mija Gospodara Vorloka nije bila lako pobediva, nedostat-
ke u veštini i obuci nadoknađivalo je mnoštvo. Veliki odred gnomskih konjanika,
pozvan da se suprotstavi legionarima, uleteo je u pozadinu svojih malaksalih peša-
ka. Gnomi su odmah pošli na sever, u susret Aktonovim konjanicima i, potpomog-
nuti bezbrojnim strelcima i praćkašima, krenuli u juriš. Iz pozadine centra neprija-
teljske ar mije postrojio se beskonačan niz visokih vojnika u oklopima i počeo da se
probija kroz sopstvene linije ka pešadiji legionara. Osmatrači na vrhu Zida su pod-
skočili od iznenađenja kada su ratnici u oklopima kopljima i sabljama počeli da
seku odstupnicu svojoj vojsci. Bio je to najsuroviji čin kome je Menion Leah ikada
prisustvovao.
– Stenoviti Trolovi! – uzviknuo je uzbuđeni Balinor. – Oni će izvršiti pravi po-
kolj nad Mesalinom i njegovim odredom. Javi im da se odmah povuku, Januse!
Njegov najbliži saradnik je odmah istakao veliku cr venu zastavu na obližnjem
jarbolu. Menion Leah sa čuđenjem pogleda graničara. Bitka je, činilo se, već bila
dobijena, a vrhovni zapovednik je zatražio povlačenje. Sreo je pogled Kralja od
Kalahorna i osmeh, mračan i zloslutan, koji je istovremeno bio i odgovor na pita-
nje u brđaninovim očima.
– Stenoviti Trolovi se od rođenja obučavaju za borbu, takav je način njihovog
života. U okršajima prsa u prsa oni su nenadmašni i naši se legionari ne mogu me-
riti s njima, a da o fizičkoj kondiciji i ne govorim. Ništa nećemo postići time što
ćemo u ovom trenutku upregnuti sve snage. Neprijatelja smo desetkovali, naneli
mu teške gubitke i litica je još u našim rukama. Ako želimo da ih porazimo, mora-
mo ih malo-pomalo lišavati snage.
Menion klimnu glavom. Shvatio je da je Balinoru najveća briga da zaštiti put
povlačenja svoja dva puka, što je opet značilo i uspešne odbrane pokretnog mosta,
jedine veze vojnika sa gradom. Brđanin je posmatrao gorostasnu priliku koja se već
gubila iz vida i vratio se podnožju. Kr voproliće na ravnici bilo je jezomorno. Tela
poklanih i ranjenih ležala su razbacana duž celog puta od grebena do pozadine Se-
verne vojske. Bio je to najstrašniji pokolj koji je i jedna i druga protivnička strana
ikada videla i svi su, nemi i nepomični, posmatrali bitku na krv i nož koja se nepo-
štedno nastavljala.
U daljini su legionarski pešaci pod vođstvom Mesalina počeli da se u savršenom
redu povlače ka gradskim odbrambenim linijama, ali su divovski Stenoviti Trolovi
uspeli da se probiju kroz sopstvene mravinjake i bili spremni da se bace u poteru
za omraženim Tirsijcima. Ali dok se pešadija povlačila bez teškoća, konjica je naišla
na neočekivan otpor gnomskih jahača. Oba protivnika su se bacila u ogorčenu bit-
ku na levom boku nadirućih Trolova. Činilo se da Akton nije kadar da se odvoji od
unakrsne vatre dvostrukih redova gnomskih strelaca na severnim položajima. Snaž-
ni odredi Gnoma i Trolova, uglavnom njihovih mačevalaca, izvojevali su put oko
konjanika, pa je Aktonov puk sada bio opkoljen sa tri strane.
 Hendel je nešto ljutito mrmljao sebi u bradu, Menion se prvi put duboko zabri-
nuo, a Janus Senpre ner vozno koračao tamo-amo. Sve bojazni i najgore slutnje
obistinile su se već u sledećem momentu. Potera Trolova, čilih za lov, napredovala
je tako brzo da Tirsijci u povlačenju nisu uspeli da stignu do bezbednog okrilja liti-
ce i gradskih zidina. Bili su primorani da se pred samim pokretnim mostom, koji ih
je željno iščekivao, okrenu i sučele se sa neprijateljem. Dim sa zgarišta kovitlao se u
crnim oblacima pred niskim grudobranima i u potpunosti zamračivao vidik Balino-
ru koji je čekao pred gradskim kapijama. Neočekivani obrt događaja bio je, među-
tim, veoma vidljiv užasnutim posmatračima na vrhu gradskog zida.
– Moram upozoriti Balinora! – viknu Hendel i skoči sa osmatračnice. – Čitav
odred će biti samleven!
Janus Senpre je krenuo sa njim, dok su Menion i Elfi nastavili da zure u stravični
prizor, nemoćni da skrenu pogled sa scene u kojoj su se gorostasni Stenoviti Trolo-
vi kr vožedno bacili na Mesalinove izmučene ratnike. Legionari su se okupili sa is-
taknutim štitovima i isukanim kopljima, a Trolovi su ih napadali u falangi sa sasvim
određenim ciljem da Južnjake okruže sa tri strane i svojom ogromnom snagom
probiju odbranu. Menion baci pogled preko zida, ali se Balinor nije ni pokrenuo,
još nesvestan toga da se ceo jedan puk slavne Pogranične Legije nalazi na ivici pro-
pasti i uništenja. U sledećem trenutku je brđanin skrenuo pogled i video kako Hen-
del i Janus trče prema visokom graničaru. Balinor nema vremena za spasonosne
akcije, mislio je Menion, a i njih dvojica su zakasnila!
A onda se dogodilo čudo. Antonov konjički puk, na koji su posmatrači trenutno
zaboravili, naglo je napustio gnomske konjanike, povukao se, sredio redove i u oš-
trom luku bacio se na istok u zaleđe Stenovitih Trolova. U punom galopu, savršeni
jahači se probiše kroz Gnome koji su im preprečili put i, ne obazirući se na kišu
gnevnih strela, poleteše ka Trolovima. Spuštenih kopalja, puk legionara je ušao u
zaleđe falange i nastavio proboj ka istoku. Nekoliko desetina gorostasnih iznenađe-
nih ratnika srušiše se, jedan za drugim, na tle probodeni oštrim šiljcima.
Ali kao najbolji ratnici na svetu došli su brzo sebi, sabili redove i suprotstavili se
neočekivanoj opasnosti. Kada su ih Aktonovi konjanici ponovo napali vrtoglavom
brzinom, Severnozemljaši se žestoko, mahnito odupreše napadu sa isukanim sab-
ljama i izdignutim buzdovanima. Više od dvanaestak legionara padoše sa konja kao
pokošeni, a isti broj teških ranjenika ostade da visi u sedlima. Puk je nastavio svoj
let na istok, a potom naglo skrenuo na jug tražeći spas u Tirsisu.
Akton je ostvario svoj cilj; brza diverzija omogućila je Mesalinovom opkoljenom
pešadijskom puku da se probije kroz neprozirni dim. Bio je to blistavo izveden ma-
nevar i sa osmatračnice na vrhu Spoljašnjeg Zida začulo se klicanje puno odušev-
ljenja i divljenja.
Iako progonjena pr vim redovima pobesnelih Trolova, legionarska pešadija je us-
pela da uđe u dimnu zavesu, pa je i većina vojnika, uz pomoć Balinora na čelu spa-
silačkog odreda, stigla živa i zdrava do pokretnog mosta. Ogorčena bitka vodila se
u podnožju litice dok je puk pokušavao da se povuče na spušteni most pre nego
što neprijatelj stigne. Kada im je to konačno pošlo za rukom, most je spušten pos-
lednji put u ravnicu – u sledećem trenutku Tirsijci su ga zapalili i uništili.
Na levom odbrambenom krilu, legionari su se u pozadini junački borili u poku-
šaju da sačuvaju drugi pokretni most. Aktonov odred je još jednom napao redove
gnomskih strelaca i mrtvi su padali i na jednoj i na drugoj strani. Bila je to bitka vr-
toglavih kretanja i konjanici su bili primorani da se probijaju kroz samo središte
mačevalaca koji su prileteli sa namerom da im onemoguće bekstvo. Na kraju su
okretni jahači stigli u okrilje litice i u galopu se popeli uz most, ne smanjujući brzi-
nu ni pred vratnicama grada gde su ih dočekale gomile vojnika i građana sa odu-
ševljenim klicanjem. Kada su i poslednji konjanici stigli na vrh, straža je u pozadini
brzo zamakla u odbranu i most se digao u bezbedne visine.
Prošla je prva polovina dana, a vrelina podnevnog sunca spustila se kao pokri-
vač na obe ar mije. Severna vojska se povukla sa svojim mrtvim i ranjenim da bi se
pregrupisala. Dim zapaljenog ulja lebdeo je nepomično iznad neobično tihih paš-
njaka nošen jutarnjim lahorom. Podnožje litice bilo je prekriveno ugljenisanim leše-
vima, a male vatre uporno su gorele sa zgarišta u čijem su pepelu ležali ostaci ne-
prijateljskih dizalica. Strašan zadah širio se sa kr vavog bojnog polja, a lešinari se uz
oštre i žedne krike baciše na gozbu. Razdvojene bojištem, vojske su se gledale sa
neprikrivenom mržnjom; ranjeni i izmučeni vojnici su ječali od bola, ali i jedva če-
kali da nastave sa ubijanjem koje im je bilo nametnuto. Nekada zelena zemlja ležala
je pusta i nepokretna pod bezoblačnim plavim nebom, spečena od žege letnjeg
sunca. Onima koji su dopuštali da im se razum prepusti željama već se činilo da je
bitka okončana, pa su i misli sa borbe za goli život skrenule na porodicu, dom, vo-
ljena bića. Senka smrti povukla se za trenutak.
A onda je u kasnim poslepodnevnim satima Severna vojska ponovo napala. Dok
su gnomski strelci zasipali niske grudobrane na litici neprekidnom kišom strela, ve-
liki odredi gnomskih i trolskih mačevalaca prodirali su u redove Južnjaka, pokuša-
vajući da pronađu njihove slabe tačke. U naporu da se probiju kroz linije Pogranič-
ne Legije, napadači su se služili lestvicama, čakljastim kukama i konopcima, ali su
svi napadi odbijeni. Bila je to zamorna okrutna bitka sa ciljem da se Tirsijci iznure i
obeshrabre. Beskonačan, dan je polako tonuo u suton, a bitka je besnela nesmanje-
nom žestinom da bi se završila u tami, tragično i porazno za Pograničnu Legiju.
Dok je sumrak obavijao krvlju natopljenu zemlju, neprijatelj je, u izmaglici u kojoj
se gotovo ništa nije videlo, osuo i poslednju kišu strela i kopalja. Jedna zalutala stre-
la pogodila je Aktona u vrat u trenutku kada se komandant legionarske konjice vra-
ćao sa levog odbrambenog krila. Veliki ratnik je pao sa konja u naručje svojih prati-
laca i umro posle nekoliko minuta.
 ***

Kraljevina Gospodara Vorloka bila je najdivlja i najstrašnija oblast u čitavom zna-

nom svetu – gola, beživotna zemlja okružena neprohodnim smrtonosnim zamka-
ma. Blagonaklona priroda što daruje život davno se već povukla iz ovog surovog
područja tame; ostala je samo divljina obavijena tišinom. Istočne granice bile su su-
morne kaljuge i smrdljiva trulež prostrane močvare Malg, turobne baruštine kroz
koju nijedno živo biće nije uspevalo da prođe. Pod plitkom vodom, po kojoj su
plutale ružne gomile bezbojnog korova što je raslo i umiralo u jednom danu, zem-
lja se pretvorila u glib i živi pesak koji su svoje žrtve proždirali za tren oka. Za mo-
čvaru Malg govorilo se da je bez dna; visoko retko dr veće nalik na kosture povijalo
se još tu i tamo, ali je i ono odumiralo.
Na dalekom severu, zapadno od Malga, nizala su se uzvišenja oštrih vrhova, s
pravom nazvana Planine Oštrice. Preko njih se nije moglo preći jer su str me kose,
grebenaste krševite ploče, delovale kao da izbijaju iz same zemljine utrobe. Možda
bi neki iskusan i odlučan penjač i uspeo da pronađe put kroz Oštrice, da u planina-
ma nisu živele izuzetno otrovne vrste pauka čija su gnezda bila posuta po vrleti.
Bele kosti žrtava, raštrkane u gomilama po stenju, verno su svedočile o prisutnosti
tih jezivih životinja.
U pogubnom prstenu nalazio se otvor kroz koji su Oštrice postepeno prelazile u
brdovita podnožja na severozapadnom delu kraljevine, pa je na prostoru od preko
pet milja ka jugu zemlja bila lako prolazna i neposredno se otvarala središtu kruga
prepreka. Ovde uljeze nije čekala čak ni prirodna barijera, ali je mali prolaz bio is-
tovremeno i zamka, put u kavez. Gospodar Mraka je samo čekao na to da neo-
prezni uđu u njega. Oči i uši onih koji su znali samo za njegova naređenja budno
su pazile na to usko parče zemljišta. Krug se lako zatvarao. U podnožju brda ležala
je neplodna pustoš, Pustinja Kierlak, i prostirala se skoro pedeset milja na jug. Ne-
vidljiva otrovna isparenja ugrožavala su peščane ravnice sa kojih se povukla otrov-
na reka Lete, koja je lenjo krivudala kroz divljinu i ulivala se u jezerce usred kraljev-
stva. Čak su i ptice koje bi se osmelile da dolete u blizinu smrtonosnog isparenja
padale mrtve istog trenutka. Bića koja su umirala u tome strašnom grotlu peska i
otrovnog vazduha raspadala su se za nekoliko sati i pretvarala u prah.
Ali najgora prepreka počinjala je na jugoistočnom rubu Pustinje Kierlak i nas-
tavljala se na istok do ivica Močvare Malg. Zvala se Rub Noža. Ove su se planine,
nalik na velike kamene šiljke zabodene u tvrdu zemlju rukom nekoga čudovišnog
džina, uzdizale hiljadama stopa u nebo poput bolno zgrčenih prstiju. U njihovom
podnožju tekle su otrovne vode reke Lete koja je izvirala iz močvara Malg i nestaja-
la u parama Kierlaka. Uz Rub Noža pokušao bi da se uzvere samo potpuno lud
stvor.
 Ali i ova je prepreka imala jedan prolaz –mali, vijugavi kanjon koji se pružao ne-
koliko hiljada jardi do podnožja jedne jedine, osamljene planine na južnoj granici
pretećeg kruga. Već na prvi i najletimičniji pogled svako bi uzdrhtao od strašne
sličnosti koju je južni zid preteće planine imao sa ljudskom lobanjom: okrugla i
sjajna lobanja iznad praznih očnih duplji, uvučeni obrazi i čeljust iskrivljenih linija,
bez zuba i bez kostiju. Mrtvačka glava, dom Vođe i Gospodara, Kraljevina Brone,
omraženog Vorloka. Svuda je stajao pečat mrtvačke glave, pečat Skula, pečat smrti.
Bilo je podne, ali vreme je dobilo svojstvo bezvremenosti i pusta tvrđava bila je
obavijena neobičnom tišinom. Već poznato sivilo zaklanjalo je sunce i nebo, a
mrko krševito tle, ležalo je lišeno svih obeležja života. Ali u vazduhu ovoga čudnog
dana lebdelo je još nešto, nešto što je probijalo tišinu i pustoš i dopiralo do kostiju
smrtnika koji su u dugačkoj koloni prolazili kroz jedini otvor masivnog Ruba
Noža. Nad kraljevinom Gospodara Vorloka lebdelo je osećanje pretnje, kao da su
se budući događaji već odvili u vremenu i, zbijeni u strašnim predviđanjima, čekali
svoj čas da bi iskrsli.
Trolovi su se oprezno provlačili kroz teskobni kanjon a nad njihovim visokim
prilikama koje su u ovom predelu delovale patuljasto, uzdizali su se planinski viso-
vi, pa se činilo da kroz bezvremeni, nepregledni krš, ustremljen u nebo, ide kolona
mrava. Ušli su u kraljevinu mrtvih na način na koji mala deca ulaze u nepoznatu
mračnu sobu. Neodlučni u strahu i odlučni u želji da vide šta leži pred njima. Iako
nisu nailazili ni na otpor ni na prepreke, bili su svesni da su odavno primećeni, opa-
ženi. Na njih se čekalo, njihov dolazak nije bilo iznenađenje. I oni su nastavljali put,
činilo se, bez napora. Nedokučiva lica prikrivala su prave pobude, jer u suprotnom
nikada ne bi ni prešli južne obale reke Lete. Sa njima je išao i poslednji potomak
kraljevske loze koju je Gospodar duhova, po svome dubokom uverenju, odavno
uništio, potomak elfskih vladara od Šanare.
Šia je koračao iza Keltseta, vezanih ruku. Za njima je, takođe vezan, išao Pana-
mon Krel; sive oči su opasno svetlucale dok su budno osmatrale stenovite zidove
sa svake strane kolone. Varka je bila izvedena do savršenstva. Navodni zarobljenici
Stenovitih Trolova, dva Južnozemljaša, sprovedeni su do obala Lete, podmukle
reke koja je tekla uz najjužniju granicu Kraljevine Mrtvačke glave. Trolovi su se, za-
jedno sa nemim zarobljenicima, ukrcali na širok splav od istrulelog dr veta, čiji je
sprovodnik, pogurena prilika sa duboko navučenom kapuljačom, više ličio na zver
nego na ljudsko biće: kandžaste ruke sa kožom nalik na krljušt jasno su se videle
dok je stari splav vozio preko mlake, otrovne vode. Užasnuti putnici osećali su sve
veće gađenje prema svom vodiču i odahnuli su kada je, pošto im je najzad dozvolio
da se iskrcaju na dalekoj obali, konačno nestao na prastarom splavu niz mračnu
reku. Niži delovi Severne Zemlje su bili daleko iza njih, a sivilo ustajalog, suvog
vazduha bilo je tako neprozirno da je zaklanjalo sve vidike. Jedino su visoke, crne
litice Ruba Noža bile kristalno jasne. Kolona je bez reči nastavila put kroz koridor
koji je vodio sve dublje u zabranjenu oblast Gospodara Vorloka.
Gospodar Vorlok... Šia je od samog početka, od onoga dana kada mu je Alanon
otkrio poreklo, znao da će se stvari ovako odvijati, da će okolnosti zahtevati da se
suprotstavi čudovišnom stvoru koji je tako neumorno i očajnički pokušavao da ga
uništi. Vreme i zbivanja pretvorili su se u tren, u odsjaj smušenih sećanja na dane
provedene u borbi, u trci, u bekstvu, u naporu za samoodržanjem. A sve to vodilo
je upravo ovom nepodnošljivom sučeljavanju. Trenutak je bivao sve bliži, i on će se
čudovištu suprotstaviti sam, u najsurovijoj zemlji znanog sveta; stari odani prijatelji
bili su rasuti negde po svetu, a on se nalazio u grupi Stenovitih Trolova, jednog
drumskog pustolova i osvetnički raspoloženog, zagonetnog diva, koji je ubedio sud
da mu poveri odred trolskih ratnika; plemenske starešine su udovoljile njegovom
zahtevu, i to manje zato što su poverovale da beznačajni Vejlanin poseduje moć
dovoljnu da uništi besmrtnog Bronu, a više zato što je njihov gorostasni sunarod-
nik bio nosilac odlikovanja poznatog pod nazivom Crni iriks.
U naselju su saznali i za sudbinu Orla Fanea. Trolovi su malog begunca uhvatili i
doveli ga u glavni logor. Maturensi su ubrzo zaključili da je Gnom potpuno lud.
Nesuvislo je brbljao o tajnama i blagu, a smežurano žuto lice grčilo se sve vreme
od jezovitog smeha. Na mahove se činilo da se obraća vazduhu i da bezuspešno
pokušava da raskine neke nepostojeće veze na rukama i nogama. Izgledalo je da je
njegova jedina veza sa stvarnošću stari mač koji je stezao tako grčevito da su Trolo-
vi odustali od pokušaja da mu ga oduzmu. Dozvolili Su mu da zadrži to bedno par-
če gvožđa i posle kraćeg vremena odveli ga na sever u lagume Gospodara Vorloka.
Šia se stresao na samu pomisao susreta sa Vorlokom. Do toga može doći svakog
časa – oni idu pravo na gubilište. Činilo se da je sve vreme dugog putovanja iz Kul-
havena Vorlok znao za svaki njihov pokret i da ih je strpljivo očekivao. Sve je ovo
bilo čisto ludilo! Ako ih čak i posluži sreća, ako se u Šiinim rukama i nađe Mač od
Šanare... šta će se desiti? Šia se u sebi gorko nasmeja. Zar se može sučeliti sa Vorlo-
kom bez Alanona? Zar se može suprotstaviti čudovištu kada ne zna šta pokreće
tajnu moć legendarne amajlije? Niko nikada neće ni saznati da se dokopao Mača.
Vejlanin nije znao šta ostali smeraju, ali je odlučio da se neuhvatljivim oružjem,
ukoliko ga uopšte i pronađe, beži i pokuša da spase život. Ostali neka rade šta
hoće! Šia je bio uveren da bi se Panamon složio sa njegovim planom, ali njih dvoji-
ca jedva su izmenjali desetak reči od kako je počelo putovanje ka Kraljevini Mr-
tvačke glave. Osećao je da je Panamon Krel prvi put u životu, u životu satkanom iz
opasnih, pogubnih pustolovina, uplašen. Pošao je sa Šiom i Keltsetom samo zato
što su oni bili njegovi jedini prijatelji, samo zato što mu ponos nije dozvoljavao da
drukčije postupi. Nagon za samoodržanjem terao ga je da opstane po svaku cenu,
ali on sebi nikada ne bi dozvolio da ostane živ a osramoćen.

Š
 Keltsetovi razlozi u ovome opasnom poduhvatu bili su još nerazumljiviji. Šii se
činilo da shvata zašto je gorostasni Trol nemo i uporno tražio da se dokopaju Mača
od Šanare, njegove pobude su bile nešto više od gole osvete zbog pokolja izvrše-
nog nad njegovom porodicom. Nešto je u Keltsetu Šiu podsećalo na Balinora –
duboko samopouzdanje je ulivalo snagu i onima manje pouzdanim. Šia je to osetio
još onda kada je Keltset znacima tražio da pođu u poteru za Orlom Faneom i Ma-
čem. Blage, inteligentne oči govorile su Vejlaninu da on veruje u njega i Šia je, ne
shvatajući zašto, znao da treba da krene sa svojim gorostasnim prijateljem. Ako
sada digne ruke od svega, izneveriće i sebe i svoja dva druga.
Zidovi litica su se str mo spuštali sa obe strane i kanjon se završavao u dolini, is-
ušenoj i pustoj kao što su bili i svi ostali krajevi ove strahotne zemlje. Grupa putni-
ka se zaustavi i sve oči se prikovaše za osamljenu planinu, čija je južna padina slepo
zurila u njih ogromnim; praznim očima koje su toliko podsećale na duplje mrtvač-
ke glave. To spečeno lice vekovima je čekalo na svaki dolazak Gospodara. Dok je
stajao u njenom podnožju, Šia je osećao kako mu se kosa diže na glavi i kako ga
trese ledena jeza.
Iz stenja su se, sa obe strane, izvlačila bezoblična, nezgrapna stvorenja, čija su
velika, mrka tela podsećala na umiruću zemlju, a lica bila lišena svakog izraza. Ta
možda nekada ljudska bića stajala su na dvema nogama, a dve ruke su nemoćno vi-
sile uz telo – i tu se završavala njihova sličnost sa ljudima. Koža im je bila bela, na-
lik na kreč, a kretala su se kao beslovesna bića. Poput priviđenja iz užasnih noćnih
mora, neobična stvorenja su opkolila Trolove, zureći u mrku kožu koja je podseća-
la na koru oguljenog dr veta, kao da se pitaju kakva su im to čudovišta došla u po-
setu. Keltset se okrete i mahnu rukom Panamonu Krelu.
– Trolovi i njih nazivaju Mutensima – reče šapatom pustolov Šii. – Samo mirno,
ne zaboravi da si zarobljenik.
Jedno od bezobličnih bića šištavim glasom poče da razgovara sa vođom trolske
čete, pokazujući rukom prema dva vezana čoveka. Trol reče nešto preko ramena
Keltsetu, koji dade znak Panamonu i Šii da ga slede. U pratnji dva Trola, zaroblje-
nici bez, reči pođoše za nezgrapnim Mutensom, zajedno sa Keltsetom.
Šia se okrenuo samo jednom i ustanovio da su se Trolovi smestili, na ulazu u ka-
njon, spremni da na miru sačekaju povratak saputnika. Sa njima je ostao drugi Mu-
tens. Vejlanin je pred sobom ugledao dugačku pukotinu koja se preko litice pružala
nekoliko stotina stopa kao prolaz u... ko zna šta. Grupa se približila zidu, dok su
oči pokušavale da prodru kroz iznenadnu tamu. Njihov vodič skide baklju sa zida i
zapali je, da bi je odmah zatim odsutno pružio jednom od Trolova. Njegove su oči
bez sumnje bile navikle na gustu pomrčinu, jer je nesmetano nastavio da ih vodi i
bez svetlosti.
Ušli su u vlažnu, smrdljivu pećinu koja se granala u nekoliko prolaza nemerljive
dubine. Šii se činilo da u daljini čuje neke užasne krike koji su se odbijali o zidove.
Panamon je, obliven znojem, besno kleo treperavu svetlost buktinje. Mutens nehaj-
no uđe u jedan od prolaza i svetlost koja je prodirala iz otvora na litici naglo se
ugasi i nestade.
Bat koraka po stenovitom tlu je jedini zvuk u mračnom hodniku. Krici su i dalje
prigušeno odjekivali, ali se činilo da su sve slabiji. Iz ćelija pored kojih su prolazili
nisu dopirali zvuci života. Stražar se najzad zaustavi pred teškim vratima i svojim
grlenim glasom obrati se Trolovima. Okrenuo se i zakoračio u prostoriju kada ga je
prvi Trol teškim gvozdenim buzdovanom opalio po glavi. Mutens se beživotno
sruči na tle pećine. Keltset odveza ruke Šii i Panamonu, dok su dva Trola stajala
pred ćelijom i budno motrila. Kada je oslobodio prijatelje, ogromni Severnozem-
ljaš se kao mačka došunja do vrata i skide sa njih gvozdene reze. Uz oštru škripu,
ona se širom otvoriše.
– Sada ćemo da vidimo šta je unutra – dahtao je Panamon Krel. Uzeo je baklju
iz Keltsetovih ruku i u pratnji ostalih oprezno zakoračio u ćeliju.
Unutra je, sklupčan uz zid, sedeo Orl Fane; nožice su mu bile okovane lancima,
a odeća prljava i pocepana. Gnom svakako nije bio ono isto stvorenje koje su ne-
koliko dana ranije zarobili u Strelehejmskim Nizijama. Piljio je u tri lica ne prepoz-
najući ih i ne primećujući ih, i neprijatno se cerio. Beslovesno je mrmljao, čudno
razrogačenih očiju.
Šia, Panamon i Keltset pređoše pogledom, preko koščatih žutih ruku koje su i
sada grčevito stezale pohabane kožne korice i metalnu kaniju što su prikrivali ne-
uhvatljivi predmet njihove beskonačne potere. Stari balčak je svetlucao i na njemu
se ocrtavala podignuta ruka sa zapaljenom buktinjom. Oni su ga na kraju ipak pro-
našli, taj zagonetni Mač od Šanare!
Niko se nije micao dok je ludi Gnom pripijao Mač uz slabašno telo; oči mu iz-
nenada zaiskriše kada je ugledao oštar šiljak koji je svetlucao na Panamonovoj ruci.
Pustolov mu se približi polako i preteći i nadnese se nad sićušno lice.
– Došao sam po tebe, Gnome – reče muklo.
Orl Fane se neočekivano preobrazi na zvuk glasa Panamona Krela i sa usana mu
se ote strašan krik.
– Daj mi Mač, ti bedni, lažljivi pacove! – zatraži Krel.
I ne čekajući odgovor, zgrabio je oružje i pokušao da ga iščupa iz iznenađujuće
čvrstog Gnomovog zagrljaja. Ali Orl Fane nije čak ni gledajući smrti u oči dizao
ruke od dragocenog Mača. Na ponovni krik, Panamon ga u napadu jarosti zviznu
teškim gvozdenim lancem po glavi i Gnom se, onesvešćen, sruši na kameno tle.
– I mi smo sve ove dane lovili ovu ništariju! – uzviknu Panamon, pa šapatom
nastavi: – Mislio sam da ću uživati u prizoru njegovog umiranja, ali... sada mi više
ni do toga nije stalo.
Sa izrazom dubokog gađenja, on pruži ruku ka balčaku, ali mu Keltset brzo pri-
đe i stavi ruku na rame. Još veoma ljut i uzbuđen Panamon se okrete i hladno ga
Š
pogleda. Trol je rukom pokazivao Šiu.
Mač od Šanare pripadao je Šii, ali je Šia oklevao. Došao je izdaleka, propatio
mnogo, i to sve zato da bi doživeo ovaj trenutak – a sada je stajao nepokretan i
uplašen. Osećao je kako ga obuzima ledena jeza od starog oružja. U jednom tre-
nutku pomislio je da odbije Mač, svestan da jedan njegov deo ne želi da preuzme
pretešku odgovornost koju su mu drugi nametnuli. Setio se u magnovenju tri elfska
draga kamena. Kakva li je tek onda moć Mača od Šanare! U mislima je video Fliko-
vo i Menionovo lice i lica svih onih koji su se toliko namučili da bi mu omogućili
da u ruke uzme taj kobni, tajanstveni Mač. Ako se sada okrene i ode, izneveriće
ukazano poverenje i dokazaće da su sve muke kroz koje su prošli bile besmislene.
Ponovo je ugledao mračno, nedokučivo Alanonovo lice: Druid ga je prekorevao
zbog luckastih ideala i odbijanja da ljude vidi onakvima kakvi oni jesu. I Alanonu
će dugovati odgovor. Alanon svakako neće biti zadovoljan...
Potpuno oduzet, uspeo je nekako da se primakne onesvešćenom Orlu Faneu i
nadneo se nad nepokretnu priliku. Prsti mu se čvrsto obaviše oko hladnog metal-
nog balčaka i on oseti na svom znojavom dlanu urezanu sliku goruće buktinje.
Zastao je, a onda polako izvukao iz korica Mač od Šanare.
 8.
Neprijatelj prodire u grad

I sledeći dan bitke za Tirsis bio je svedok istog masovnog pokolja. Gigantska osva-
jačka sila Severne Zemlje napala je grad u zoru, uz potmuli ritam gnomskih bub-
njeva; zaustavila se u tišini na stotinak jardi i već u sledećem trenutku se uz zaglu-
šujući poklič iz hiljade grla bacila u strašnu bitku za zidine. Sa istim dubokim neha-
jem prema životu, napadači su se u valovima rušili na spoljnu odbranu utvrđene
Pogranične Legije. Ovoga puta verali su se bez pomoći svojih čudovišnih dizalica
koje su bile uništene, služeći se hiljadama malih lestvica. Sukob je bio žestok, nepo-
štedan, strašan. Za nekoliko pr vih minuta izginule su stotine i stotine Severnjaka.
Sada kada Aktona više nije bilo, Balinor nije smeo da i po drugi put izloži opas-
nosti konjički puk. Zato je odlučio da se utvrdi na litici i taj položaj zadrži sve dok
to bude moguće. Zapaljeno ulje i legionarski strelci suprotstavili su se pr vom talasu
napadača, ali se njihovi redovi ovoga puta nisu raspali i oni se nisu dali u bekstvo.
Juriš je trajao neprekidno, beskonačno; na kraju su Severnozemljaši uspeli da se
probiju i kroz vatru i kroz kišu strela i da stignu do podnožja široke visoravni, gde
su uz liticu postavili svoje bezbrojne lestvice. Urlici su dopirali do samih vrhova i
okršaj se nastavio prsa u prsa.
Punih osam sati su neustrašivi branioci Tirsisa odbijali neprijatelja koji je od njih
bio jači bar dvadeset puta. Odbacivali su i sekli lestvice i čaklje sa konopcima, rušili
Severnjake onoga časa kada bi se pojavili na vrhu bedema, i trenutne praznine u
odbrani popunjavali tako brzo da je svaki prodor bio nemoguć. Vojnici Pogranične
Legije bili su veliki junaci, borili su se protiv nemogućeg, neuništivog zla bez preda-
ha, znajući da ih neprijatelj u slučaju poraza neće poštedeti. Osam punih sati je Se-
verna vojska kao mahnita pokušavala da se probije do grudobrana, ali su se sva
nastojanja završavala neuspehom. Na kraju se na levom krilu odbrane otvorila pu-
kotina i neprijatelj je sa pobedničkim pokličima poleteo na liticu.
Posle Aktonove smrti, stari Fandvik ostao je sam sa svojim pukom na ovom
delu odbrambenih linija. Prikupivši sve rezer ve, zapovednik se sa ostacima svojih
vojnika pomerio udesno da bi jurišu preprečio put. Ogorčena borba vodila se u
proboju nekoliko minuta, a onda se pukotina još više proširila. Desetine i desetine
vojnika izginule su na obema stranama, uključujući i hrabrog Fandvika.
Balinor je snage iz centra prebacivao na levi bok nastojeći da zatvori pukotinu
proboja, i to mu je na kraju i pošlo za rukom. Međutim, već u sledećem trenutku
pojavio se drugi, pa treći otvor na levom krilu i čitav odred je počeo da se raspada.
Kralj od Kalahorna je shvatio da njegova vojska nije kadra da drži spoljnu odbranu
i izdao je naređenje svojim preostalim zapovednicima da se povuku prema gradu.
Okupljajući razbijeno levo krilo, gorostasni graničar je štitio povlačenje svoje od-
brane, zadržavajući neprijatelja u podnožju. Vojska se u celini brzo povukla u grad.
Bio je to težak i bolan trenutak za Južnjake, koji su se sada hitro pripremali za
odbranu Spoljašnjeg Zida. Ali Severna vojska nije nastavila sa napadima, nego je
počela da ruši grudobrane i da ih gomila na litici, stvarajući zaštitni zid od legionar-
skih strelaca. Izmučeni legionari su sa vrha zidina bez reči posmatrali taj prizor,
dok se sunčano poslepodne lagano pretvaralo u suton koji je obavijao marljive
osvajače. Neprijateljski logor se pomerio na pašnjake u podnožju grada i u njemu
su zaplamsale vatre.
U poslednjim izdisajima dana i njegove svetlosti, neprijatelj je otkrio deo plana
za osvajanje tirsijskih zidova. Iz ravnice su dopremljene druge pokretne dizalice i
prislonjene uz liticu. A onda su se iz nizije u sumraku pojavile tri velike opsadne
kule, od kojih je svaka bila visoka koliko i Spoljašnji Zid. Kule su postavljene u po-
zadinu logora i sa njih se u potpunosti video ceo Tirsis. Ovaj poslednji potez psi-
hološkog rata bio je usmeren na izbezumljivanje opkoljene Pogranične Legije.
Sa vrha gradskih kapija Balinor je sa nedokučivim izrazom lica posmatrao nepri-
jateljske manevre sa svojim zapovednicima i drugovima iz Kulhavena. Jedno vreme
je razmišljao o mogućnosti da u toku noći napadne neprijateljski logor i zapali op-
sadne kule, ali je brzo tu ideju napustio. Oni su od njega upravo to i očekivali i
budno su motrili na svaki pokret. Uostalom, legionari će, kada pređu u napad, te
kule zapaliti isto onako lako kao što su zapalili i pokretne dizalice.
Balinor je, mršteći se, vrteo glavom. Nešto je u tom planu Severne vojske bilo
sasvim pogrešno ili neuhvatljivo, ali on nije mogao da dokuči šta mu u njemu toli-
ko smeta. Oni su morali znati da im opsadne kule neće omogućiti prelaz preko
Spoljašnjeg Zida; imali su, znači, neke druge namere. Pitao se po hiljaditi put da li
će elfska vojska stići u pomoć na vreme. Nijednog trenutka nije poverovao u mo-
gućnost da ih Eventin može ikako ostaviti na cedilu. Kada je pala noć, Balinor na-
redi da se straže pojačaju i pozva zapovednika i prijatelje na večeru.

***

Skrivena u šumarku na vrhu grebena, na nekoliko milja zapadno od Tirsisa, mala

četa elfskih konjanika posmatrala je kr voproliće u sumrak dana. Videli su kada je
neprijatelj postavio ogromne opsadne kule u zaleđe svog logora, sa ciljem da mu
pomognu u jutarnjim napadima na utvrđeni grad.
– Treba im preneti poruku – prošaputao je Jon Lin Sandor. – Balinoru će pomo-
ći saznanje da je naša vojska na putu ka Tirsisu.
 Flik pogleda Eventina, čije je celo lice bilo u zavojima. Njegove čudne oči plam-
tele su posmatrajući opsednuti grad.
– I ja se nadam da je vojska na putu za Tirsis – promrmljao je gotovo nečujno
Elfski kralj. – Bren je otišao pre tri dana. Ako se ne vrati do sutra, otići ću ja.
Njegov prijatelj mu sa puno razumevanja i utehe stavi ruku na rame.
– Ti nisi u stanju da putuješ, Eventine, a tvoj brat te sigurno neće izneveriti. Bali-
nor je iskusan borac, zidovi Tirsisa još nikada nisu osvojeni. Legija je kadra da se
održi još neko vreme.
Nastade mukli tajac. Flik je gledao zamračeni grad i pitao se da li su mu prijatelji
živi i zdravi. I Menion je sigurno iza ovih zidina. Ali niko od njih nije znao šta se
dogodilo sa Flikom i Eventinom. Kao što ni oni nisu znali šta se zbilo sa Alano-
nom koji je odjednom nestao neposredno pošto se Vejlanin vratio sa elfskim traga-
čima. Druid je oduvek bio vrlo zagonetan, ali nikada nikog nije napuštao pre nego
što bi dao objašnjenje. Da nije možda razgovarao sa Eventinom...
– Grad je okružen sa svih strana – začuo se Eventinov glas u mraku. – Bilo bi
strahovito teško proći kroz neprijateljske linije i Balinoru preneti poruku. Ali ti si u
pravu, Jon Line, on treba da zna da ga nismo zaboravili.
– Da se probijemo do Tirsisa je nemoguće, nismo dovoljno snažni ni da napad-
nemo stražu u pozadini – reče zamišljeno njegov prijatelj. – Ali...
Bacio je pogled na gromadne opsadne kule na pašnjacima.
– Treba mu dati bar neki znak – završio je misao Kralj Elfa.

***

Nešto pre ponoći Balinora su hitno pozvali u osmatračnicu iznad ulaza u grad. Već
u sledećem trenutku stajao je, zanemeo, na visokim bedemima u pratnji Hendela,
Meniona, Durina, Dajela, i zurio u haos koji se širio u naglo probuđenom neprija-
teljskom logoru. U pozadini, posred opsadnih kula gorela je lomača i miljama
osvetljavala zelene livade. Izludeli, Severnozemljaši su besomučno jurili uz ogrom-
na stabla na kojima su kule bile postavljene, očajnički pokušavajući da ugase požar.
Osvajač je bio iznenađen, zatečen. Balinor se okrete prijateljima i umorno se
osmehnu. Pomoć, dakle, ipak nije bila tako daleko.
Jutro trećeg dana osvanulo je sa zlokobnom tišinom koja je prekrila zemlju Ka-
lahorna i sa njom ar mije Severa i Juga. Više se nije čuo potmuli ritam gnomskih
bubnjeva, prigušen topot marširajućih čizama, gromoviti pokliči juriša. Na dale-
kom istoku rađalo se cr veno sunce i tamna lopta širila se kroz umiruću noć nalik
na krv. Gusta izmaglica zaklanjala je rosom osutu površinu zemlje. Nigde nije bilo
ni pokreta, ni šuma. Na zidinama Tirsisa, vojnici Pogranične Legije iščekivali su sa
zebnjom pokret neprijatelja.
 Balinor je zapovedao vojskom u središtu Spoljašnjeg Zida, Ginison desnim, a
Mesalin levim krilom. Janus Senpre je komandovao gradskim garnizonom i rezer-
vama. Menion, Hendel i Elfi su stajali pored Balinora i podrhtavali na jutarnjem
mrazu. Nisu se odmarali, ali su bili čili, orni i čudno spokojni. Mirno su se suočili
sa situacijom u kojoj su se nalazili poslednjih četrdeset osam sati. Iz trenutka u tre-
nutak gledali su kako smrtnici umiru na hiljade i sada im se činilo da su njihovi ži-
voti potpuno beznačajni u poređenju sa jezivim kr voprolićem koje je preplavilo
zemlju. Polja ispod grada bila su izgažena i izrovana, zemlja natopljena i obojena
krvlju, zastrta smrću. I dalje ih je čekalo isto to, samo još gore, još strašnije, sve
dok jedna ili druga vojska ne bude istrebljena do poslednjeg vojnika. Svi branioci
Tirsisa zaboravili su moralni cilj opstanka sveta; rat je sada bio mehanički refleks
koji im je služio kao opravdanje za sve grozote koje su činili.
Kr vavo cr venilo jutarnjeg sunca probijalo je izmaglicu i otkrivalo obrise vojnika i
konja: Severna vojska je ličila na lavirint pažljivo postrojenih for macija i prostirala
se preko čitavog ogromnog prostranstva jučerašnjeg bojnog polja, od litice do ug-
ljenisanih greda dve srušene opsadne kule. Niko se nije micao, nikakav glas nije do-
pirao iz te strahotne mase. Stajali su i čekali. U tom trenutku je Hendel shvatio gata
se dešava i brzo je šapatom nešto rekao Balinoru. Vrhovni komandant Legije od-
mah je poslao glasnike do svih zapovednika na zidinama, upozoravajući ih na ono
što se može očekivati i nalažući da umire vojnike i zadrže ih na položajima.
Menion je baš hteo da pita šta se događa kada je neprijatelj napravio svoj prvi
pokret na litici ispod samih gradskih vratnica. Jedan ratnik u oklopu se polako po-
molio iz sumaglice i, visok i uspravan, stade pred džinovski zid. U jednoj ruci dr-
žao je dugačku palicu sa cr venom zastavom. Laganim pokretom zabio je motku u
zemlju i dostojanstveno se povukao u svoje redove. Ponovo je zavladala mrtva tiši-
na. Odmah zatim se preko ravnice oglasio tihi lelek daleke trube – jednom, drugi
put, treći put. I ponovo je zavladala tišina.
– Mrtva staža! – Hendelov šapat razbio je tajac. – A ona znači da nas neće po-
štedeti, da će nas pobiti do poslednje glave.
Vazduh se iznenada i silovito ispuni razarajućim tutnjem gnomskih ratnih bub-
njeva, i osvajačka vojska krete u napad. Hiljade gnomskih strela zaparaše nebo i
vratiše se u smrtonosnom luku na gradske bedeme. Koplja, šiljci i buzdovani pole-
teše uvis nemilosrdnom žestinom. Iz izmaglice nad ravnicom pomoliše se obrisi je-
dine preostale kule, koju su uz pravu grmljavinu stotine neprijateljskih vojnika gu-
rale ka sinoć izgrađenom bedemu uz Spoljašnji Zid. Iz grada su legionari osuli kišu
strela na smele napadače i čekali dalja Balinorova naređenja.
Gorostasni graničar je čekao da se ogromna opsadna kula približi Zidu. Neprija-
teljski vojnici su već pokušavali da se uzveru uz visoku barijeru uz pomoć lestvica i
čaklji i na kamenoj str mini ukazale su se nepregledne tačke malih prilika koje su
milele prema vrhu. Kotlovi sa uljem se prosuše niz zidine i, prelivajući se preko ne-
prijatelja, dospeše do litice. Za njima su usledile goruće baklje i u sledećem času je
Severna vojska bila obavijena plamenom. Opsadna kula i vojnici oko nje su jednos-
tavno iščezli u crnom dimu koji se dizao u nebo, zaklanjajući od pogleda legionara
pokolj u podnožju, propraćen kricima užasa i agonije. Napadači na Zidu ušli su u
zamku. Samo je nekoliko njih uspelo da stigne do pokretnog mosta, gde ih je straža
odmah poubijala; ali većina je izgubila ravnotežu i gušeći se u crnom dimu padala
uz strašne krike u plamen.
Juriš je slomljen za nekoliko minuta i Severna vojska je ponovo nestala sa vidika.
Ljudi na grudobranima su piljili u dimne kovitlace, nastojeći da nazru u kom će ih
obliku stići sledeći napad. Balinor pogleda svoje pratioce i sumnjivo zavrte glavom.
– Ovo je bila najobičnija glupost. Oni su tačno znali šta će se dogoditi, a ipak su
krenuli uz zidine. Šta im je, da nisu poludeli!
– Možda su samo hteli da nas zbune – reče mirno Hendel. – Kao što nas sada
zbunjuje ovaj neprozirni zid dima kojima smo ih tako usrdno obavili.
– Zar su sve ove žrtve podneli samo zato da bi iskamčili dimnu zavesu? – uzvik-
nu Menion sa nevericom.
– Ako je to tačno, onda su skovali sasvim određen plan u koji su sasvim sigurni
– reče Balinor. – Ostanite ovde i budno motrite. Idem dole do kapija.
Okrenuo se i skoro trčeći nestao niz zavojite kamene stepenice. Ostali su ga ot-
pratili pogledom i vratili se na zid. Pred njima se i dalje u nebo dizao ogroman
oblak gustog crnog dima, a ulje je u ravnici gorelo bez prestanka. Krici ranjenika su
utihnuli i mrtve je prekrila neobična tišina.
– Šta li to smeraju? – jedva je uspeo da promuca Menion.
– Šteta što nismo uhvatili Stenmina – nadovezao se Durin. – Ne osećam se si-
gurnim ni u okviru ovih zidina od kako taj ludak luta po gradu.
– Malo je trebalo da ga uhvatimo – reče brzo Dajel. – Pratili smo ga sve do one
proklete sobe u kojoj je nestao bez traga i glasa. Mora da je u njoj postojao neki
tajni prolaz.
Durin klimnu glavom i zavlada tajac. Menion je buljio u dim i mislio na Širl koja
ga čeka u dvorcu, na Šiu, Flika, na svog oca i domovinu, na svoj brdoviti zavičaj.
Kako će se sve ovo završiti?
– Tajni prolaz! – Hendel je viknuo tako glasno i tako odskočio, da se Menion iz-
bezumio. – Kakva sam ja neopisiva budala! A on mi sve vreme bode oči. Tajni pro-
laz! U temeljima dvorca, ispod vinskih podruma, u lagumima koji su vekovima le-
žali zapečaćeni sigurno postoji prolaz koji iz planine vodi u ravnicu. Stari Kralj mi
je jednom prilikom govorio o njemu, a Stenminu je on svakako poznat!
– Put u grad! – kriknuo je Menion. – Pa oni će nam jednostavno prići s leđa. –
Ućutao je, drhteći. – Hendele! Širl je ostala u dvorcu!
– Nemamo vremena. – Hendel je već jurio niz stepenice. – Pođi sa mnom, Me-
nione. Ti, Dajele, pronađi Janusa Senprea i kaži mu da nam pošalje pomoć u za-
mak, i to odmah. Ti, Durine, trči do Balinora i odmah ga upozori na iznenadnu
opasnost. Požurimo svi i molimo se da nismo zakasnili!
Bezglavo su sleteli niz stepenice i projurili kroz barake. Hendel i Menion su očaj-
nički krčili put kroz gomile vojnika u pravcu Tirsijskog puta.
– Suviše smo spori! – vapio je Menion.
Odgurnuvši stražara koji je pokušao da im prepreči put, skočili su u sedla i poju-
rili u galopu prema gradu. Proleteli su kroz otvorena vrata, pored zaprepašćenih
stražara i vojnika pred kapijama.
Sve što je usledilo bilo je lišeno i vremena i prostora. Ljudi i zgrade proletale su
pored njih dok su galopirali preko Tirsijskog puta. Izgubljeni su dragoceni trenuci;
široki luk mosta Sendik pojavljivao se u daljini, povezujući Narodne parkove i za-
mak porodice Bukhanah. Uletevši u vrt, Hendel i Menion zauzdaše konje okupane
znojem i skočiše na tle.
Svuda je vladala tišina. Ništa se nije kretalo. Jedan jedini stražar išetao je skoro
dokon iz senke velike vrbe i pridržao uzde jahača, zagledajući ih ljubopitljivo. Hen-
del ga prostreli pogledom i u pratnji Meniona Leaha potrča prema glavnom ulazu u
zamak. Možda su ipak stigli na vreme, možda je Hendel pogrešio...
Široki holovi drevnog dvorca zvrjali su pusti i prazni. Tišina je bila tako duboka
da su obojica zastala, osmatrajući otvorena vrata na odajama i zavesama prekrivene
prozore. Menion se okrete sa željom da ode po Širl, ali ga pratilac zaustavi jednim
pokretom ruke. Cr venokosa princeza će morati da pričeka. Nečujan kao mačka,
Patuljak povuče unezverenog brđanina kroz hodnik prema podrumu. Zastali su na
pr voj krivini i oprezno izvirili.
Masivna, gvožđem okovana vrata na već dobro poznatom vinskom podrumu
stajala su širom otvorena. Na prolazu su stajala tri naoružana stražara i sva trojica
su nosila oznake sokola. Menion i Hendel se nečujno povukoše i u tom trenutku
Princ od Leaha shvati da je nenaoružan, da mu je mač ostao u sedlu. Osmotrio je
hodnik i pogled mu se zaustavio na dva ukrštena koplja na zidu. Ovo svakako nije
bilo oružje koje mu je trebalo, ali izbora nije bilo. Bešumno je skinuo sa zida jedno
koplje i vratio se Hendelu. Obojica se zgledaše, svesni da moraju da dejstvuju mu-
njevitom brzinom. Ako se vrata podruma zatvore pre nego što oni do njega dođu,
izgubiće svaku mogućnost da uhvate Stenmina i dopru do tajnog prolaza. Ko zna
koliko ih je neprijatelja dole očekivalo?
Više nisu razmišljali. Jurnuli su iz skrovišta i napali stražare pred vratima pre
nego što su oni i primetili da im se neko približava. Menion je kopljem proburazio
pr vog i bacio se na drugog stražara, dok je treći već ležao na tlu oboren Hendelo-
vim teškim buzdovanom. Sleteli su niz kamene stepenice i – upustili su se u naj-
stravičniju bitku u životu!
Stari vinski podrum bio je jarko osvetljen buktinjama. Plamenovi su dopirali sa
svakog zida i poput sunčeve svetlosti u rano jutro probijali gustu tamu. U središtu
ogromne prostorije, teška kamena ploča sa ulaza u tajni prolaz laguma bila je po-
dignuta i otvor stajao razjapljen. Iz mračne jame dopirali su daleki zvuci metala koji
je udarao o kamene zidove. Podrum je bio pun naoružanih vojnika koji se sa svih
strana okomiše na uljeze.
U žestokom sudaru, brđanin je oteo mač jednom od ranjenih stražara na vrhu
stepeništa. Leđa uz leđa, Hendel i Menion su nemilice sekli svoje napadače. Meni-
on krajičkom oka opazi poznatu priliku u skerletnoj odori na izlazu mračne lagum-
ske jame; ugledavši ogavnog Stenmina, Princ od Leaha oseti divlji bes i novom sna-
gom se baci na protivnike. Pokušavao je da se probije kroz njihove redove i stigne
čoveka koji ih je izdao. Strah se ocrta na šiljatom Stenminovom licu i on ustuknu.
Leđa uz leđa, Patuljak i brđanin su se tukli kao mahniti. Oko njih su padali mrtvi i
teško ranjeni. I oni su zadobili po dvanaestak ozleda, ali nisu osećali nikakav bol.
Dvaput je Menion padao na kr vavo tle, dvaput ga je Hendel spasao. Ostala su još
samo petorica, ali su zato Patuljak i Princ od Leaha bili gotovo na izdisaju. Sada su
se već borili kao lutke, obliveni krvlju i znojem, a njihovi su neosetljivi udovi bili
kao od olova. Ohrabren, Stenmin dotrča do ivice jame i poče da zapomaže. Princ
od Leaha je reagovao istoga časa. Prikupivši svu preostalu snagu, oborio je na tle
dva napadača. Kada je i treći pokušao da ga zaustavi, podivljali brđanin mu zari
mač u telo sve do balčaka i ostavi ga u njemu. Pošto je zgrabio i drugo odbačeno
koplje, poleteo je za mistikom i šiljkom ga snažno udario. Čovečuljak se sruši na
tle, a Menion Leah zahvati obema rukama ivice teške ploče na tajnom prolazu i po-
kuša da je pomakne.
Ali, kamena ploča kao da je bila okovana u vazduhu – nije mogla da se spusti,
nije se ni pomerila. Iz laguma su dopirali odjeci metala i potmuli bat čizama koje su
žurile u pravcu tajnog otvora. U pitanju su bili delići sekunde. Ako neprijatelji stig-
nu do stepeništa, sve je gotovo, sve izgubljeno! Princ od Leaha napreže svu snagu i
ponovo izdiže tešku kamenu ploču koja se, ovoga puta, pomeri. Ječeći, grcajući
pod strašnim teretom, brđanin se uspravi i svom težinom gurnu ploču koja se uz
tresak konačno spusti na otvor. Ukočenim, obamrlim prstima i znojavim rukama
zakačio je gvozdene lance i privezao ih za gvozdenu rešetku. Prolaz je bio zatvo-
ren! Ako Severnozemljaši misle da prođu kroz njega, moraće da probiju debele slo-
jeve kamena i gvožđa.
– Menione!
Zvuk njegovog imena razbio je iznenadnu tišinu. Brđanin je pao na kolena, ali
kada mu je ruka napipala odbačeni mač, uspeo je da se uspravi. Preletevši preko tla
prekrivenog leševima neprijateljskih vojnika, oči Princa od Leaha pronađoše prija-
telja. Patuljak je stajao leđima okrenut zidu u dnu podrumskih stepenika i još uvek
čvrsto držao u ruci svoj teški buzdovan. I oko njega su ležali mrtvi protivnici. Tvr-
de oči sretoše se u magnovenju sa Menionom, i brđaninu se učini da je pogled isti
kao onda kada ga je prvi put sreo iza Crnih Hrastova. To je bio stari Hendel – ćut-
ljiv, mrk, pouzdan, hrabar i dovitljiv. A onda je buzdovan polako skliznuo iz ruke, a
oči su se zastaklile; uz duboki uzdah. Patuljak se sruši u zagrljaj smrti koja ga je
ipak pronašla.
Hendel! Ime je odjekivalo vrtoglavom brzinom kroz obamrlu svest Meniona Le-
aha koji je, ne verujući očima, pokušavao da ustane. Povodio se u senci koju je ba-
cala treperava svetlost buktinja. Suze navreše na cr vene oči i potekoše niz ozleđeno
lice. Posrtao je preko beživotnih tela i grcao do bola i nemoći. U jednom trenutku
mu se učinilo da se Stenmin osvestio negde iza njegovih leđa, ali na to nije obraćao
pažnju. Stigao je do Patuljka i klekao pored njega, naslonivši nežno beživotno telo
na grudi. Ljuljuškajući ga kao dete, dok su suze i dalje lile, Menion je mislio: koliko
mu je puta Hendel spasao život? Koliko ih je puta sve spasao samo da bi...? Nije
mogao do kraja da završi svoju misao; plakao je gorko i nemoćno i sve se u njemu
rušilo.
Stenmin se polako digao na kolena, poluslep, i osmotrio podrum prekriven leše-
vima. Njegovi su ljudi bili mrtvi, kamena ploča zatvorena, okovana i... Strah ga je
preplavio neumoljivim talasom. Jedan od uljeza bio je još živ – prokleti brđanin!
Mrzeo je tog čoveka, mrzeo ga toliko da bi ga sa uživanjem kinjio i ubio, ali se
strah vraćao, sve jači, i njegove se misli okrenuše bekstvu. Samo ga bekstvo može
spasti, a za bekstvo je postojao samo jedan put – uz stepenice, pored brđanina,
kroz otvorena vrata podruma! Istoga časa bio je na nogama, nečujno preskočio le-
ševe i poluhodajući polupuzeći uputio se ka stepeništu.
Brđanin je klečao, leđima okrenut; još je u naručju držao Patuljka i njihao ga kao
dete. Graške znoja izbile su Stenminu na čelu i usne se preteći izvile; ali strah ga je
terao na dalji pokret. Samo još nekoliko koraka i biće ponovo na slobodi. Grad
Tirsis je bio osuđen na propast; svi će umreti – svi njegovi neprijatelji! On će jedini
preživeti! Jedva je savladao neodoljivu potrebu za glasnim smehom. Za rukom koja
je dodirnula kamen starog stepeništa usledila je noga; brđanin je bio vrlo blizu, ali
ništa nije slutio, ništa primećivao, spoljna podrumska vrata bila su širom otvorena i
nezaštićena. Sloboda! Još samo nekoliko koraka...
Menion Leah se naglo okrenuo. Krik užasa oteo se Stenminu sa usana kada se
lice Princa od Leaha izobličilo. Stenmin je, saplićući se o dugačku cr venu odoru,
nastavio da grabi prema otvorenim vratima.
Stigao je do polovine stepeništa kada ga je ščepao Menion Leah.

***

Na zidinama Tirsisa dešavale su se čudne stvari. Pošto je sišao sa branika Spoljaš-

njeg Zida, Balinor se hitro uputio ka teškim gradskim vratnicama, pred kojima su
legionarski stražari stali mirno i pozdravili svog komandanta. Sve je izgledalo ona-
ko kako se i očekivalo da izgleda. Nizovi unutrašnjih reza su se pod mehaničkim
nadzorom osmatračnice nalazili na svojim mestima u mehanizmu kojim su se vrata
pomerala. Glomazne gvozdene rešetke koje su služile kao dodatno obezbeđenje
pokrivale su obe kapije. Balinor je netremice gledao veliki zid, a čudna sumnja je i
dalje tinjala u njemu. Nešto će se dogoditi, nešto sasvim neočekivano! Kapije su
bile ključ ka gradu, jedna jedina slaba tačka u odnosu na nepremostivi kameni zid
koji je okružavao Tirsis. Opsadne kule, čakljaste kuke, užad, lestvice, dizalice – sve
su to bili beznadežni pokušaji da se premosti visoki zid, i gospodar Vorlok je to
dobro znao. Kapije su bile ključna mesta za ulaz u grad.
Pogled mu pođe nagore ka tornju-osmatračnici, kamenoj kuli bez prozora u ko-
joj se nalazio mehanizam za otvaranje i zatvaranje vratnica i pokretnih mostova.
Dva legionarska vojnika stražarila su na njenim jednim vratima, a posebno izabrani
odred odgovarao je za ovaj ključni mehanizam – ljude je birao Balinor, a predvodio
ih je stari kapetan Šelon. Na obema stranama osmatračnice bili su postavljeni do
zuba naoružani vojnici Pogranične Legije. Mogućnost da Severnjaci osvoje osma-
tračnicu bila je isključena. Pa ipak...
Visoki graničar je već stigao do uskog stepeništa koje je vodilo ka osmatračnici i
počeo da se penje. U tom trenutku se sa zidina začuše uzvici i on stade; vazduh se
ispuni zujanjem hiljade zategnutih lukova i bedeme Spoljašnjeg Zida zasuše hiljade
strela. Balinor se vrati i u tri koraka se nađe kod zida. Oprezno je osmotrio liticu,
prekrivenu telima i malim vatrama koje su još uvek gorele. Severnozemljaši su tre-
nutno digli ruke od frontalnog napada. Strelci više nisu jurišali, nego su u redovima
do pet napadali branioce na bedemima ubojnom kišom iz svojih lukova.
Razlog ove nove taktike je bio lako shvatljiv. Na rubu litice, odred teško naoru-
žanih Stenovitih Trolova u oklopu gurao je teškog ovna5, zaklonjenog sa svih stra-
na ogromnim gvozdenim štitom. Dok su Gnomi Pograničnu Legiju zasipali smrto-
nosnom kišom strela, gorostasni Trolovi će pomoću ogromnog brvna pokušati da
razbiju gradske vratnice.
Plan je na prvi pogled izgledao i pogrešan i neizvodljiv. Ali ako osmatračnica
padne u ruke neprijatelju, unutrašnje reze će se otvoriti i samo će gvozdena rešetka
držati kapije zatvorenim, iako ni ta ograda neće dugo izdržati pritisak teškog ovna.
Balinor jurnu ka kuli-stražari i, duboko zabrinut, pokuša da otvori teška vrata. Ona
se odškrinuše i Balinor uđe u prostoriju; u njoj nije bilo Šelona i Balinor odjednom
shvati da su mu stražari potpuno nepoznati.
Gorostasni graničar reagovao je nagonski: na skoro nečujni korak iza leđa, naglo
je odskočio, okrenuo se i zgrabio koplje koje mu je bilo upereno u slabine. Okrenut
zidu, Kralj je imao samo tren da osmotri nejasno osvetljenu sobu. Leševi kapetana
Šelona i njegovih ljudi ležali su na gomili, zgrčeni u samrtnom času, a sa njihovih
tela bila je skinuta odeća i oružje. Senke bezličnih napadača jurnule su ka graničaru
isukanih mačeva. Balinor zamahnu i svom silinom baci koplje u gomilu i potrča
prema otvorenim vratima. Ali drugi stražar, koji je ostao napolju? brzo mu zatvori
vrata ispred nosa. Kralj je bio u klopci i više nije imao mogućnosti za bekstvo. Je-
dva mu je pošlo za rukom da isuče sablju, napadači su ga grubo oborili na tle, a nji-
hovi mačevi se odbiše o lančani oklop koji mu je mnogo puta spasao život. Balinor
se snažnim zamahom oslobodi smrtonosnog zagrljaja i stade na noge. U sobi bez
prozora, njegovi protivnici su ličili na senke, ali su se graničareve oštre oči brzo pri-
lagođavale pomrčini i on uspe da ih zakači sabljom. Dve tamne prilike kriknuše i
srušiše se na pod, probodene sečivom, ali zato njihovi pratioci opkoliše Kralja od
Kalahorna sa svih strana.
Balinora su oborili i drugi put, ali se on oteo i uspravio i drugi put, i bitka se nas-
tavila po maloj prostoriji. Galama koja je dopirala spolja potpuno je ugušila šumo-
ve borbe u osmatračnici i graničar je dobro znao da mu niko neće priteći u pomoć,
da su mu jedini spas vrata koja treba otvoriti. Opet se snažno oslonio o zid i zario
mač u napadača. Posle nekoliko uzastopnih napada, ubio je tri protivnika i nekoli-
ko njih ranio, ali su ga preostali neprijatelji iscrpli. Morao je brzo da ih se oslobodi.
Tada je začuo škripu poluga i zupčanika i na sav užas shvati da neko oslobađa unu-
trašnje reze ulaznih kapija. Divljim skokom poleteo je ka mehanizmu, ali odlučni
napadači mu preprečiše put i onemogućiše ga da priđe cilju. U sledećem trenutku
začu se oštar zveket metala o metal a za njim niz udaraca sličnih udarcima malja.
Ne vodeći više računa ni o sebi ni o svom životu, Balinor se, van sebe, baci na pre-
ostale protivnike.
Vrata se sa treskom otvoriše i mrtvo telo stražara ulete u osmatračnicu. Iz sive
svetlosti što je prodirala u mračnu prostoriju pojavi se vitki Durin i stade pored
prijatelja. Rame uz rame, Balinor i Durin se udruženim snagama okomiše na preos-
tale neprijateljske vojnike, oteraše ih od pokvarenog mehanizma i sateraše u dno
sobe gde ih, u borbi prsa u prsa, i dotukoše. I ne pogledavši mrtve, obliven krvlju,
Kralj se u nekoliko skokova nađe pred uništenim mehanizmom, lica izobličenog od
besa: ugledao je gomilu metalnih poluga i zupčanika, svom težinom je pritisnuo
glavni uređaj, ali se on i ne pomeri. Durin preblede kada shvati šta se dogodilo.
– Nemamo više vremena! – vrisnu Balinor, besno pritiskujući zaglavljene polu-
ge.
Užasan tresak odjeknu kroz kamenu stražaru i potrese zidove i njih dvojicu iz-
među njih.
– Kapije! – uzviknu izbezumljeni Durin.
Usledio je drugi, pa treći potres. Na bedemima se začu bat brzih koraka i u sle-
dećem trenutku se na otvorenim vratima pojavi Mesalin. Htede nešto da kaže, ali
ga preseče naređenje Kralja od Kalahorna, koji je već izlazio iz stražare.
– Raščisti ovu prokletu prostoriju i pozovi majstore, neka pokušaju da oslobode
zaglavljene zupčanike. Kapije su otvorene i uređaj pokvaren! – Mesalin je ličio na
čoveka kome je zadat smrtonosni udarac. – Podupri kapije gredama i najbolji puk
postavi u falangi na pedesetak koraka oko njih. Neprijatelj ne sme proći kroz vrat-
nice. Dva reda strelaca postavi na Unutrašnji Zid da zaštite ulaz. Braniće ga sve re-
zer ve i gradski garnizon. Svi ostali ostaju tamo gde su i sada, na Spoljašnjem Zidu.
Održaćemo se dok možemo. Ako neprijatelj osvoji prvi Zid, Legija će se povući na
drugostepenu odbranu, a ako izgubimo i Unutrašnji Zid, okupićemo se kod mosta
Sendik, koji će nam biti i poslednja odbrambena linija. Ima li još nešto?
Durin mu u nekoliko reči ispriča kuda je Hendel otišao. Kr vav i bled, Balinor
umorno odmahnu glavom.
– Izdaja nas je uništila sa svih strana. Hendel će morati sam da obavi ono što je
naumio, jer mu u ovom trenutku ne možemo priteći u pomoć. Ako neprijateljski
vojnici osvoje dvorac i napadnu nas s leđa, kraj će doći brže nego što smo ga oče-
kivali. Ti ćeš, Mesaline, držati desno krilo falange, Ginison levo, a ja ću biti u sredi-
ni. Neprijatelj se ne sme probiti! Molite se i nadajte se da će Eventin stići pre nego
što nas napusti i ovo malo snage!
Mesalin nestade u trku. Čudovišni ovan je i dalje udarao u gradske vratnice po-
tresajući visoki zid, a Balinor i Durin su se nemo zgledali. Sivilo dana postajalo je
sve tamnije jer je senka Gospodara Vorloka, visoki crni oblak, prilazila sve bliže
gradu osuđenom na propast. Gorostasni graničar pruži ruku i stisnu tanku, nežnu
šaku svog prijatelja Elfa.
– Zbogom, prijatelju. Ovo je kraj za sve nas. Naše je vreme isteklo.
– Eventinu se nešto dogodilo, on nas ne bi izneverio... – mucao je Durin.
– Znam, znam – preseče ga Balinor. – Ni Eventin ni Alanon nas ne bi izneverili.
Alanon nije našao Mač ili nije našao njegovog naslednika. I njegovo je vreme istek-
lo.
Nastao je mučni tajac; spolja su dopirali uzvici ljudi na zidinama i udarci ovna o
kapije Tirsisa. Balinor obrisa krv iz rane iznad oka.
– Idi i pronađi brata, Durine. Ali pre nego što napustiš Spoljašnji Zid, naredi da
se i poslednje količine ulja prospu na ovna i da se on zapali. Kad već ne možemo
da ih zaustavimo, onda ćemo im bar prirediti pakleni doček.
Zlokobno se nasmešio i izašao iz stražare. Durin ga je pratio pogledom, pitajući
se koja ih je okrutna sudbina dovela do ovako strašnog kraja. Balinor je bio najizu-
zetniji čovek koga je Elf ikada upoznao, a ipak je za nekoliko dana izgubio sve –
porodicu, oca, brata, grad, dom – a za koji trenutak će izgubiti i život. Koji je to
svet koji dozvoljava ovako stravičnu nepravdu? Zar će čovečanstvo zaista izgubiti
sve? Zar će sila bezdušnih stvorenja zla i mržnje pobediti dobrotu i dostojanstvo i
slaviti besmislenu smrt neprijatelja? Nekada je bio toliko siguran da svet neće pro-
pasti, da će se nekako naći put do uništenja Gospodara Vorloka i spasenja sve četiri
zemlje. Ali san se završio.
Durin pogleda legionarske majstore koji su uzalud pokušavali da otklone kvar na
uređaju. Vitki Elf sa tugom izađe iz stražare i pođe preko bedema – bilo je krajnje
vreme da pronađe Dajela.
 Borba za Spoljašnji Zid nemilosrdno je besnela. I pored uništavajuće kiše gnom-
skih strela, odvažni branitelji su uspeli da oteraju Trolove koji su ogromnim brv-
nom pokušavali da probiju gradske vratnice. Preostalo ulje izliveno je sa vrha utvr-
đenja na čudovišnu spravu i na Trolove. Za njim su bačene baklje tako da je čitav
prostor goreo u plamenu i gustom crnom dimu. Metal se topio, a Trolovi živi gore-
li, zatvoreni u svojim oklopima kao u peći iz koje nije bilo spasa. Ali novi redovi
neprijateljskih vojnika brzo su popunili proboj i moćnim brvnom nastavili silovite
udarce o gradske kapije.
Sivo nebo se zacrnelo od masnog dima koji se vio iznad zemlje u plamenu i
gradske zidine i njegove branioce obavijao teškom maglom. Smrad izgorelog mesa
gušio je nozdr ve i pluća legionara, a ugljenisana, crna tela Trolova ležala su u gomi-
lama pred Spoljašnjim Zidom. Protivnici su bezuspešno pokušavali da jedan dru-
goga slome, pat-pozicija se nastavljala, pa se jedno vreme činilo da će se dan zavr-
šiti bez velikih promena na bilo kojoj strani.
Ali velika gvozdena rešetka na kapijama se odjednom prelomi nadvoje, podupi-
rači se razbiše u komade i gigantski ovan prodre u Tirsis. Prvi Severnozemljaši su
već jurili kroz vratnice, ali su ih iza njih dočekali legionarski strelci postavljeni na
vrhu Unutrašnjeg Zida. Postrojena u polukrug prema Spoljašnjem Zidu, legionar-
ska falanga se sukobi sa neprijateljem i koplja se zariše u tvrde štitove. Ovan nasta-
vi svoj prodor, vrata se još više otvoriše i prvi redovi Severne osvajačke vojske pro-
leteše kroz otvor i baciše se na koplja Pogranične Legije. Odbrana je uzmicala, ali
se brzo sredila i odbila protivnika svom silinom. Zbunjeni napadači se razmileše,
padajući kao pokošeni strelama sa zidova iznad i iza njih. U sledećem trenutku tle
je bilo prekriveno mrtvim i ranjenim Severnjacima, a proboj kroz vratnice tako za-
tvoren da je osvajačka vojska bila primorana da zastane.
Durin je stajao nedaleko od osmatračnice na Spoljašnjem Zidu i odatle gledao
kako falanga Pogranične Legije zaustavlja neprijateljski juriš. Saznao je da je Dajel
otišao sa Janusom Senpreom u dvor i odlučio da sa Balinorom ostane što duže
može Neprijatelj je upravo nastojao da povrati zamah; Maturensi su na pašnjacima
poveli veliko trolsko odeljenje prema kapijama opsednutog grada. Severna vojska je
prikupljala poslednje snage, čvrsto rešena da Južnjake uništi jednom zauvek. Napali
su ponovo Spoljašnji zid sa svih strana, a horde Gnoma i Trolova jurišale su preko
lestvica i razbijenih kuka. Sve tanji redovi legionara, koji su ostali na zidovima, bo-
rili su se očajnički da zaustave prodor, ali njihovi ljudi su umirali, nestajali, a nepri-
jateljski vojnici nadirali su u neograničenom broju sa sve svežijim snagama. Bitka
se pretvarala u pakao, u rat iscrpljenja koji Tirsijci nisu mogli da dobiju.
Iznenada se na tamnom severnom nebu opsednutog grada pojaviše dva krilata
stvora i Durin oseti kako mu se krv ledi u žilama. Skuli, Nosioci znamenja mrtvač-
ke glave! Bili su toliko uvereni u pobedu da su se smelo pojavili i na svetlosti dana!
Elf više nije mogao da čeka, morao je da potraži brata, da bi zajedno dočekali sud-
nji čas.
Oduzet, Durin se okrete i potrča ka levom krilu legionarske falange. Stepenište
je vodilo nadole u barake koje su ležale između zidina grada, nekoliko stotina stopa
od pozadine Pogranične Legije. Kada je stigao do podnožja rampe, ugledao je kako
se visoke, krupne prilike Stenovitih Trolova u oklopima probijaju kroz vratnice na
Spoljašnjem Zidu. I nehotice je zastao, osetivši da će sledećih nekoliko minuta biti
presudno za Pograničnu Legiju.
Falanga se zbila i oduprla napadu gorostasnih Trolova, koji su se lagano ali ne-
umoljivo približavali centru odbrane kojom je komandovao Balinor Bukhanah. Bili
su na domaku Legije kada se, na opšte iznenađenje, ceo trolovski puk naglo okrete
na levo i poče da juriša pravo na krilo Legije. Začuo se zaglušujući zvuk sudara
dveju vojski, strašna buka metala, koplja su udarala u buzdovane, štitovi se lomili o
oklope. Za trenutak je Legija održala položaj i prvi redovi divovskih Trolova pre-
kriše tle svojim leševima. Ali veća fizička snaga Severnozemljaša bila je suviše veliki
teret za Pograničnu Legiju i njene vitke ratnike. Desno krilo falange poče polako da
se osipa.
Ginison ulete u prazan prostor; riđa kosa se vijorila dok je pokušavao da sredi
svoje redove. Trolovi su uzmicali korak po korak kada je Balinor počeo da zatvara
krug iz središta, a Mesalin iz pozadine. Bio je to najstravičniji boj prsa u prsa koji je
Durin video u ovom groznom ratu. Stegnuta srca gledao je kako ogromni Trolovi
naglo zaustavljaju legionare i kako ponovo napadaju. U sledećem trenutku neprija-
telj je konačno probio redove falange i Ginison nestade sa vidika pod masom na-
padača koji su jurišali ka barakama i Unutrašnjem Zidu.
Durin se našao na njihovom putu. Možda je imao vremena da se skloni u bez-
bednost zidina, ali je Elf i ne razmišljajući klekao na koleno i pripremio svoj veliki
luk. Prvi Trol je pao pedesetak koraka, drugi na desetak manje, a treći na dvadeset
pet. Legionarski vojnici sa zida kretoše u juriš, dok su strelci sa manjih visina Unu-
trašnjeg Zida bezuspešno pokušavali da zaustave trolovsku ofanzivu. Elfu se smra-
či pred očima kada se Trolovi i legionari sukobiše, prsa u prsa. Kada je shvatio da
mu se talas Severnozemljaša i dalje približava, Durin ispali u njih i svoju poslednju
strelu.
Odbacio je tobolac i prvi put pomislio na bekstvo. Ali vremena za to više nije
bilo. Jedva je uspeo da isuče mač kada ga je prekrio talas napadača. Borio se div-
ljački da održi ravnotežu, uzmičući prema barakama. Jedan divovski Trol stade po-
red njega i Elf, ne mogući da odvoji pogled od te mase oklopa i kože nalik na koru
oguljenog dr veta, odskoči u stranu u trenutku kada se teški buzdovan sruči na nje-
ga. Osetio je strahoviti bol u levom ramenu i čudnu obamrlost. Borio se svom sna-
gom da ne izgubi svest, što mu je i polazilo za rukom sudeći po talasu neizdržljivog
bola koji ga je ponovo preplavio. Osetio je da pada licem prema zemlji i da gubi
dah. Neka grozna težina pritiskala ga je sa svih strana, a oko njega se i dalje vodila
ljuta bitka. Kada se sa naporom podigao i pokušao da osmotri prizor, izgubio je
svest.

***

Menion Leah je nadneo svoje okr vavljeno lice nad Hendelovo telo i polako, pažlji-
vo, podigao beživotnog Patuljka u naručje. Odmerenim, mehaničkim korakom kr-
čio je put preko leševa i polako krenuo uz stepenice ka otvorenim vratima. Penjao
se oprezno, ne obazirući se na trup bez glave koja je, groteskno, ležala na gomili cr-
vene tkanine, nasred stepeništa. Brđanin je u polusnu prošao kroz podrumski izlaz
i ušao u pusti vrt, noseći i dalje Patuljka u naručju. Hodao je bez cilja, bludeća po-
gleda, izobličena lica. Stigao je u predvorje dvorca i zaustavio se kada je čuo odjek
koraka. Nežno i pažljivo spustio je Hendela na uglačani pod. Ličio je na stenu kada
se pred njim ukazala tanana, riđokosa devojka, koja je naglo briznula u plač.
– O, Menione – šaputala je. – Šta su to uradili?
Oči zasvetlucaše i usta se iskriviše, ali reči nisu nadirale. Širl prilete i baci mu se u
naručje, držeći mu obema rukama lice uz svoje. Tek posle nekoliko trenutaka oseti-
la je kako joj krhka ramena obavijaju dve snažne ruke i kako se strašna agonija Me-
niona Leaha polako razbija i nestaje u toplini zagrljaja.

***

Na bedemima Unutrašnjeg Zida, Balinor je vršio i poslednje provere svoje odbrane

i, iscrpljen, zastao iznad zabarikadiranih kapija. Severnjaci su se već okupljali i pri-
premali za poslednji juriš. Upravo im je pošlo za rukom da osvoje nepremostivi
Spoljašnji Zid i hrabre vojnike Pogranične Legije nateraju da se povuku na drugos-
tepenu odbranu. Balinor je, smrknut, gledao kako se neprijatelj roji na visokim zidi-
nama, stežući balčak svoga mača tako snažno da su mu ruke potpuno pobelele.
Ogrtač i tunika visili su u dronjcima posle stravične bitke sa Trolovima na kapijama
Spoljašnjeg Zida. Uspeo je da održi centar legionarske falange, ali su zato popustila
oba krila. Ginison je poginuo, Mesalin bio teško ranjen, a stotine Južnjaka izginulo
je boreći se za Zid sve dok nije iščezla i poslednja nada. Čak je i Durin nestao u toj
jezivoj, neravnopravnoj borbi. Kralj od Kalahorna je ostao sam.
Mahnuo je oštro ljudima koji su gredama podupirali kapije Unutrašnjeg Zida;
lančani oklop je zablistao na sivoj svetlosti i otkrio dvanaestak mesta koja bi bila
probijena da nije bilo zaštitnog metala. Za trenutak je sebi dozvolio tu hrabrost da
se u potpunosti prepusti očajanju. Svi su ga izneverili – svi! Eventin i elfska vojska.
Alanon. Čitava Južna Zemlja. Tirsis se nalazio na ivici uništenja, propasti, razaranja,
a sa njim i zemlja Kalahorna, a ipak im niko nije pritekao u pomoć. Pogranična Le-
gija se sama borila da spase sebe i sve ostale – ona je bila poslednja odbrana Južne
Zemlje. A čemu je sve to služilo? Već u sledećem trenutku nemilosrdno je ugušio
ogorčenje i sve sumnje. Nije imao vremena za preispitivanje i optuživanje. Trebalo
je spasti još mnoge živote, a svi ti životi su jedino zavisili od njega.
Severna vojska se postrojavala u podnožju Spoljašnjeg Zida, pripremajući svoje
pokretne lestvice, užad i ostala oruđa za veranje. Razbijene grupe Stenovitih Trolo-
va su se već uspele na Unutrašnji Zid za vreme bitke i upale u grad. Balinor se pi-
tao šta se dogodilo sa uvek pouzdanim Hendelom i srčanim Menionom Leahom.
Oni su očigledno stigli u dvor u poslednji čas i uspeli da spreče napad s leđa, jer bi
u suprotnom grad već bio osvojen. Pretpostavljao je da su ostali u zamku da bi se
suprotstavili izdvojenim grupama napadača u slučaju da padne i Unutrašnji Zid i
neprijatelj krene prema dvoru.
Trunčice čađi iz kovitlajućih dimnih oblaka uleteše mu u oči i on obrisa suze
koje su iz njih potekle. Sve je bilo skriveno u sivoj gustoj izmaglici dok je Kralj od
Kalahorna pokušavao da pogledom preleti preko zidova utvrđenja. Odbrana Legije
nalazila se u ćorsokaku, neprijatelj je bio tako brojan i tako moćan da su za njega
gubici stotina i hiljada vojnika bili savršeno beznačajni. Mislio je na Hendelove reči
posle očeve i Palansove smrti. Poslednji Bukhanah! Ali, govorio je sebi sa gorči-
nom, neće nestati samo ime, sa njim će umreti i on, kao što će umreti i Tirsis i nje-
gov narod. U tom se trenutku začuo poklič iz hiljada grla i neprijateljski vojnici se
obrušiše na legionarsku odbranu. Dugački ožiljak na obrazu visokog graničara pos-
tade tamnocr ven i on, preteći isuče svoju ogromnu sablju.
Skoro u istom trenutku se ostaci trolskog odreda neodlučno zaustaviše u pod-
nožju mosta Sendik. Red odlučnih legionara čuvao je visoki kameni luk, prečeći
put svima ka domu Bukhanaha. Ispred njih stajao je Janus Senpre, a odmah do nje-
ga Menion, čije se ranjeno telo uspravljalo dok je obema rukama stezao mač Le-
aha. Sa druge strane stajao je Dajel: njegovo mlado lice, dečačko, detinje, bilo je iz-
nureno ali čvrsto. Iza Trolova, vazduh je bio ispunjen oblacima dima, jer su se iz
kuća u gradu širile nove vatre. Uplašeni uzvici dopirali su i mešali se sa zvucima
bitke na Unutrašnjem Zidu. U daljini su se videle prilike koje su bežale preko pus-
tog Tirsijskog puta u bezbednost svojih domova. Trolovi, kojima je neprestano
pristizalo pojačanje, sučelili su se sa legionarima. Proučavali su Južnjake bezizraz-
nim ali iskusnim pogledom profesionalnih ratnika, najboljih na svetu. Grupu brani-
telja mosta sačinjavalo je manje od pedesetak boraca.
Poslepodnevno nebo se iznenada zacrnelo i nestvarna tišina se nadnela nad obe
vojske. Do Menionovih ušiju dopre iz grada plač deteta. Dajel oseti na vrelom licu
dašak hladnog severnog vetra. Divovski Trolovi se postrojiše i napadoše legionare.
Na sredini mosta Sendik popuštala je i poslednja odbrambena linija grada Tirsisa.

***
Na grebenu zapadno od grada, Flik Omsford i elfski konjanici posmatrali su, očaj-
ni i bespomoćni, propast Tirsisa. Vejlanin je bio na konju između Eventina i Jon
Lin Sandora, i osećao kako ga napušta i poslednja nada kada su mamutske horde
severne vojske probile vratnice Spoljašnjeg Zida. Oblaci crnog dima uzdizali su se
sada iz samog grada i poslednji vojnici ponosite i neustrašive Pogranične Legije
povlačili su se sa zidina. Odbrana grada bila je razbijena. Užasnuto je gledao kako
groteskne prilike Skula lete iznad neprijatelja koji je sve više nadirao, i kako se nji-
hova crna krila šire ka sve tamnijem popodnevnom nebu. Obistinila su se Alano-
nova najgora predviđanja. Gospodar Vorlok je dobio bitku i osvojio svet.
Oštar krik ote se jahaču sa njegove leve strane i Eventin obode konja. Na dale-
kom horizontu opustele ravnice, na dalekom zapadnom horizontu, pomaljala se
dugačka linija obrisa, dopirao topot konjskih kopita.
Tamna linije postajala je sve vidljivija i pretvarala se u nepregledne redove jaha-
ča, i hiljade i hiljade vojnika sa uzdignutim zastavama i isukanim kopljima. Svojim
oštrim zvucima u trenutku kada je nepregledna konjica prekrila ravnicu i vrtogla-
vom brzinom krenula prema Tirsisu. Obavešteni o dolasku novog neprijatelja, voj-
nici Severne ar mije zbili su svoje redove i okrenuli se da bi se suočili sa plimom
koja je rasla sve više. Elfska vojska je najzad stigla u pomoć braniteljima Tirsisa, u
pomoć ugroženim narodima, u pomoć svemu što je čovečanstvo uz mukotrpnu
borbu osvajalo i čuvalo vekovima. Elfska vojska je stigla – možda suviše kasno!
 9.
Istina Mača

Blagim brzim pokretom Šia je izvukao sečivo iz njegovih pohabanih korica. Metal
je blistao na treperavoj svetlosti buktinje tamnim, plavkastim sjajem, bez ijedne mr-
lje, kao da legendarni Mač nikada nije ni bio u borbi. Bio je neverovatno lak i ta-
nak, izuzetne izrade, a na balčaku se ocrtavao grb sa uzdignutom rukom i zapalje-
nom bakljom. Šia je držao Mač i, užasnut onim što će se dogoditi, tražio je pogle-
dom ohrabrenje Panamona Krela i Keltseta. Njegovi pratioci su stajali nemo i ne-
pomično, smrknuta lica. Šia steže Mač obema rukama, okrenuvši vrh u vis, i dlano-
vi mu se orosiše znojem. Orl Fane se odjednom pomeri i tiho zaječa. Trenuci su
prolazili i Šia je osećao kako mu se grb urezuje u ruke. Ali, ništa se nije dogodilo.

***

... U sivom polumraku puste odaje na vrhu planine Mrtvačke glave, mračne vode u
kamenom bazenu bile su mirne i neprozirne. Moć koja se zvala Gospodar Vorlok
ležala je uspavana...
Mač od Šanare se naglo zagreja u Šiinim rukama i čudan, trepetav talas toplote
pređe iz tamnog gvožđa u dlanove iznenađenog Vejlanina da bi odmah zatim išče-
zao. Preneražen, Šia se trže i spusti sečivo. U sledećem trenutku neočekivana toplo-
ta ustupi mesto osećanju ustreptalosti koje je, opet u talasima, prelazilo iz oružja u
telo. Iako nije bilo nalik na bol, nateralo ga je da se namršti, a mišići mu se zatego-
še. Instinktivno je poželeo da odbaci amajliju, ali je na svoj najveći užas ustanovio
da ga nešto duboko sprečava da to učini i njegove se ruke opet grčevito sklopiše
oko staroga balčaka.
Kada ga je proželo osećanje ustreptalosti, počela je da mu se vraća snaga, puna
života snaga, koja se prenosila kroz hladan metal u mač, tako da je oružje postalo
deo njegovog bića. Pozlata na izrezbarenom balčaku poče da mu se skida u rukama
i otkri srebrnu podlogu. Ona je zablistala cr venkastim sjajem koji je, činilo se,
plamteo i izgarao poput živog bića. Šia oseti prve pokrete nečega što se budi, neče-
ga što je i deo njega i njemu tuđe. Ponet tim pokretom, blagim ali čvrstim, Šia Om-
sford se još dublje uvuče u sebe...
Udaljeni svega nekoliko koraka, Panamon Krel i Keltset su sa sve većom zabri-
nutošću gledali kako mali Vejlanin pada u neku vrstu čudnog sna, kako mu se kapci
teško sklapaju, kako disanje postaje sve otežanije i kako se pretvara u nepomičnu
Š
priliku nalik ča kameni kip. Držao je Mač od Šanare obema rukama, sa vrhom
okrenutim nagore; sjajna srebrna drška blistala je punim sjajem. Panamon je pože-
leo da priđe Vejlaninu, da ga ščepa, prodr ma i razbudi, ali ga je nešto sprečavalo da
to učini. Orl Fane poče da puzi preko glatkog kamenog poda ka dragocenom
Maču. Panamon je malo oklevao, a onda ga grubo odgurnu čizmom.
Šia je osećao kako ga nešto vuče, osećao se kao pluta nošena maticom. Sve je
oko njega bledelo, iščezavalo. Prvo su nestali tavanica i pod ćelije, za njima cvileća
prilika Orla Fanea i, najzad, gorostasni Panamon Krel i Keltset. To čudno strujno
kolo obuhvatilo ga je sa svih strana i on mu se nije mogao odupreti. Lagano je to-
nuo u najskrivenije kute svog bića sve dok nije potonuo u crnu tamu.
... U pećini na vrhu mrtvačke glave urezane u kamenu voda se u do tada spokoj-
nom bazenu naglo zatalasa. Uplašeni gmizavci, robovi velikog Vođe, izleteše iz
svojih skrovišta u zidu. Gospodar Vorlok se promeškolji u snu koji je neko pokuša-
vao da razbije...
U vrtlogu emocija koji ga je zahvatio, nosilac Mača od Šanare se suoči sa samim
sobom. Za trenutak je u njemu zavladao haos nejasnih i nesrećnih utisaka, a zatim
ga čudna struja ponese u novom pravcu. Neke slike počeše da se pomaljaju i sve
jasnije ocrtavaju. Pred njim se odjednom ukazao svet u kojem se rodio i u kojem je
živeo, svet prošlosti i sadašnjosti; ukazao se, otvorio i otkrio, ogoljen do dna i lišen
svih brižljivo gajenih iluzija. I Šia je u svoj bolnoj jasnosti ugledao, razobličenu,
stvarnost svoga bića i postojanja.
Više nije bilo ružičastih snova koji bi bojili pogled na život i svet, nije bilo čež-
njivih fantazija koje bi zaodenule okrutnost opredeljenja i odluke, nije bilo izmišlje-
nih vizija nade koja bi ublažila surovost rasuđivanja. U tom nepoznatom, nemilo-
srdnom prostranstvu, Šia je sagledao samoga sebe – tu beznačajnu, ništavnu iskricu
kratkovečnog života.
Bio je poražen onim što je video. Očajnički se borio da povrati viziju onoga dru-
gog sebe, viziju koju je gajio čitavog života i koja ga je održavala. Divno se borio
da se zaštiti od stravične slike svoje unutrašnje nagote i slabosti kukavnog stvora u
kome je prepoznao sebe.
Odjednom je strujno kolo počelo da se smiruje. Šia sa naporom otvori oči da bi,
bar za trenutak, uzmakao nepodnošljivoj viziji. Pred njim se uzdizao Mač, osvetljen
zaslepljujućom belinom svetlošću koja se spuštala sa sečiva prema balčaku. Iza nje
je ugledao Panamona i Keltseta, koji skrete pogled na Mač. U tom pokretu očiju
bilo je mnogo razumevanja i hrabrenja, i kada je Šia pogledao Mač od Šanare, uči-
nilo mu se da njegov sjaj grozničavo pulsira. Čudna ustreptalost ponovo je prožela
stalni pokret koji se prenosio iz sečiva u Šiino telo i koji je odjednom, činilo se, bio
sputan u svom kruženju.
Nekoliko trenutaka Vejlanin se borio protiv te sile, protiv toga prodora, a onda
je opet sklopio oči i vratio se viziji. Pošto je prva poraženost otkrićem prošla, po-
Š
kušavao je da shvati šta se događa. Usredsredio je svu pažnju na sliku Šie Omsfor-
da i utonuo u vrtlog misli, emocija, procena i motivacija koje su izradile lik što mu
je u ovom trenutku bio i poznat i nepoznat.
U nizu slika što su se odvijale sa zastrašujućom jasnoćom, spoznao je i drugu
stranu svoga bića, naličje za koje do tada nije znao – ili je jednostavno odbijao da
zna. Ono se otkrivalo u beskonačnom nizu događaja: jedan za drugim nizali su se
svaki bol koji je zadao drugome, svaka žaoka koju je bacio drugome, sve sitne za-
vidljivosti i bedne ljubomore koje su se u njemu rađale, sve duboko ukorenjene
predrasude, sve poluistine, samosažaljenje, svi strahovi – sve ono mračno i duboko
skriveno u njemu. To je bio Šia Omsford koji je pobegao iz Senovite Doline, i to
ne zato da bi spasao i zaštitio porodicu i prijatelje nego zato što je strahovao za
sopstveni život, Šia Omsford koji je samoživo dozvolio Fliku da sa njim podeli
noćne more i time sebi olakša patnje. To je bio Vejlanin koji se prezrivo smeškao i
omalovažavao moralne kodove Panamona Krela i pri tom mirno puštao drumskog
razbojnika da zbog njega stavi život na kocku. To je bio...
Slike su se i dalje odvijale u svome beskonačnom nizu... Šia Omsford se sa uža-
som povlačio pred njima. Nije mogao da prihvati istinu i nikad je neće prihvatiti!
Ali kao da crpi snagu iz nekog dubokog, nepoznatog unutrašnjeg izvora, svest se
ponovo vrati slikama, primoravajući ga da prihvati stvarnost onakvom kakva ona
jeste. Nije mogao da porekne tu drugu stranu, to naličje svoje ličnosti – i ona je
bila deo stvarnog Šie Omsforda, jedan njegov istinski deo, ma koliko da je teško
suočiti se sa tim.
Morao je da prihvati istinu!
... Obuzet žestokim besom, Gospodar Vorlok se probudi...
Istina? Šia ponovo otvori oči i zagleda se u Mač od Šanare i u beli sjaj koji se
prenosio sa sečiva na balčak. Isto toplo, pulsirajuće osećanje ga prože i preplavi;
ovoga puta nije donelo novu viziju, nego samo duboku unutrašnju spoznaju.
I Šia Omsford shvati da zna tajnu Mača. Mač od Šanare je imao tu moć da otkri-
va Istinu – da onoga ko ga drži u rukama natera da vidi istinu o sebi, da čak možda
otkrije i istinu o drugima! U pr vom trenutku nije smogao snage da poveruje u to.
Kolebao se, proveravao saznanje, očajnički pokušavajući da neočekivano otkrove-
nje poveže sa još nečim, sa nekim novim saznanjem. Ali do toga drugog otkrića
nije došao. Sada je Šia pouzdano znao da je otkrivanje istine i jedina magija toliko
hvaljenog Mača. Izvan toga je on bio samo lepo izrađeno oružje iz nekoga drugog
doba.
I ovo ga saznanje porazi. Nije, odista, bilo nimalo čudno što Alanon nikada nije
hteo da otkrije tajnu Mača. Kakva je vrsta oružja on i bio protiv neuništivog, nepo-
jamnog Gospodara Vorloka? Kakvu je zaštitu on i mogao pružiti protiv stvora koji
je bio kadar da ga uništi jednom jedinom mišlju? Sa ledenom zebnjom ali i straš-
nom izvesnošću, Šia shvati da su ga izdali, prevarili. Legendarna moć Mača od Ša-
nare bila je čista laž! Osetio je kako ga obuzima panika, i zatvori oči sa željom da se
odbrani od ledene jeze. Mrak oko njega poče da se kovitla, vrtlog ga obujmi, pone-
se, i on izgubi svest.
... U turobnoj sivoj pustoši planinskog zaklona, Gospodar Vorlok je posmatrao i
osluškivao. Bes je počeo da jenjava i prazna crna jama ispunjena maglom u kapulja-
či zadovoljno se pokretala tamo-amo. Bio je ubeđen da je Vejlanin odavno uništen,
a on je ipak ostao živ i uprkos svemu našao Mač. Ali Vejlanin je bio bedan slabić i
duboko neznanje sprečavalo ga je da shvati moć amajlije. Strah ga je već savladao,
postao je ranjiv. Brzo, nečujno, Gospodar kliznu iz svoje mračne pećine...

***

Visoka prilika Druida Alanona je neodlučno zastala na vrhu golog brda. Crnim
očima, gotovo nevidljivim ispod gustih obr va, proučavao je osamljeni niz planina
koje su se uzdizale u sivo severno nebo. One kao da su uzvraćale pogled, a njihove
plohe odražavale su duše zemlje koja ih je izlegla pre mnogo godina. Duboka tišina
vladala je nad tom nepreglednom pustoši i divljinom koja se zvala Severna Zemlja.
Čak su i visoki planinski vetrovi utihnuli. Druid se obavio crnim plaštom i udahnu
vazduh. Greška se nije mogla potkrasti, svest ga nikada nije lagala. Ono na čemu je
tako dugo i mukotrpno radio konačno će se i zbiti. U svome dubokom povlačenju
na Rubu Noža, daleko od mesta na kojem je stajao Druid, Šia Omsford je izvukao
iz korica Mač od Šanare.
A sve je ipak krenulo naopako! Ako Vejlanin i bude kadar da izdrži teško iskuše-
nje i prihvati istinu o sebi, da, možda, spozna i istinitu tajnu Mača, on ipak neće us-
peti da talisman na pravi način upotrebi protiv Gospodara Vorloka. Sam i lišen po-
moći, lišen saznanjem koje mu je mogao pružiti samo Alanon, Šia neće imati vre-
mena da dođe sebi i stekne neophodno samopouzdanje. Razoriće ga sumnje, razbi-
će ga strah, i biće za Bronu laka žrtva. Druid je osećao kao se neprijatelj budi, kako
izlazi iz svoje špilje, duboko uveren da je nosilac Mača od Šanare slep na moć
amajlije. Gospodar Mraka će svoju žrtvu napasti brzo i bez milosti i Šia će biti uni-
šten pre nego što shvati na koji je način mogao ostati živ.
Oni će se sučeliti već kroz nekoliko minuta, i Alanon je znao da Vejlaninu ne
može priteći u pomoć na vreme. Kada je shvatio da su i Šia i Mač od Šanare otišli
nekim čudnim putevima na sever, Alanon je bez objašnjenja napustio Flika i Even-
tina u Kalahornu i požurio u pomoć Vejlaninu. Ali stvari su se odvijale munjevitom
brzinom. A sada kada se ukazala davno očekivana mogućnost, kada je bilo neop-
hodno da je uz Šiu – nalazio se daleko, beskrajno daleko od mesta zbivanja. Uvu-
kavši se još dublje u ogrtač, Druid hitro krete nizbrdo u oblačićima prašine, zgrče-
nog ali odlučnog lica.
 ***

Panamon Krel je pošao prema Šii u trenutku kada je ovaj pao na kolena, ali ga je
zaustavila ogromna Keltsetova ruka. Trol se okrenuo prema ulazu u pećinu, oslu-
škujući. Panamon ništa nije čuo, ali ga je odjednom zahvatio talas iznenadnog stra-
ha. Keltsetove oči su, činilo se, pratile nečiji prolazak kroz hodnik iza ćelije, a Krel
je osećao sve veći užas.
Tada je preko svega pala senka. Na ulazu u ćeliju stajala je visoka prilika u crnom
plaštu. Panamon Krel je instinktivno osetio da se pred njim nalazi Gospodar Vor-
lok. Ispod duboko navučene kapuljače, zjapila je umesto lica crna rupa ispunjena
zelenom maglom sa cr venim odsjajima. Odsjaji se okrenuše prvo prema Panamonu
i Keltsetu, okameniše ih i uneše u njih sve strahove ovoga sveta. Pustolov je poku-
šao da uzvikom upozori na opasnost malog Vejlanina, ali je zaključio da je ostao
bez glasa. Bespomoćno je gledao kako se prilika bez lica primiče Šii.
Vejlanin se naglo osvestio u vlažnoj tami male ćelije. Bio je beskrajno udaljen od
svega, ali je u pomućenoj svesti zvonilo na uzbunu. Odjednom je u izmaglici ugle-
dao, nepomične, Panamona i Keltseta, na čijim se licima ogledao strah. Zgrčen u
uglu ćelije, Orl Fane je ličio na malu žutu lopticu koja je nerazgovetno mumlala i
ječala. Ispred Šie je blistala oštrica Mača od Šanare.
Istog trenutka mu se vratila i njegova tajna, a sa njom i sve beznađe situacije u
kojoj se nalazio. Pokušao je da digne glavu, ali se ona nije ni pomakla. Poput ledene
reke, preplavili su ga strah i očajanje, i on oseti kako se davi u njoj. Oblio ga je le-
deni znoj i ruke su počele da se tresu. U glavi je postojala jedna jedina misao – bek-
stvo! Beži, beži, dok te otkrije i ne uništi taj strašni stvor u čije si se zabranjeno kra-
ljevstvo usudio da zađeš! Cilj zbog koga je sve stavio na kocku više nimalo nije bio
važan, ostala je samo neodoljiva želja i nasušna potreba da beži.
Uspravio se, klecajući. Svaki delić tela, svaka ćelija, vapili su za tim da jurne pre-
ma vratima, da baci Mač i pobegne. Ali on to nije mogao da uradi. Nešto duboko u
njemu odbijalo je da se odrekne Mača. Očajnički je pokušavao da savlada strah, a
ruke su se sve grčevitije sklapale oko njegovog balčaka. To oružje mu je bilo sve,
sve što mu je ostalo, sve što ga je štitilo od potpune panike. Grčevito ga se držao,
boreći se zajedno sa njim protiv ludila, tražeći pomoć talismana koji je, znao je, bio
potpuno beskoristan.
– OVDE SAM, SMRTNIČE!
Reči su jezovito odjeknule kroz duboku tišinu. Šia je krajnjim naporom pokuša-
vao da digne pogled prema vratima. U pr vom trenutku video je samo senke. A
onda su se senke spojile i pretvorile u crnu priliku ogrnutu plaštom – u Gospodara
Vorloka! Ta mračna, bezoblična figura stajala je preteći u dovratku. Iz praznine is-
pod navučene kapuljače izbijala je zelena magla i cr veni odsjaj kretali su se umesto
očiju.
Č
 – OVDE SAM, SMRTNIČE! POKLONI MI SE DUBOKO!
Šia se okrete, skamenjen od straha. Nalazio se na samoj ivici ludačke panike.
Pred njim se otvarala provalija bez dna... još samo jedan korak... Naterao je sebe da
se usredsredi na Mač i na nagon za samoodržanjem, na očajničku potrebu da osta-
ne živ. Cr vena izmaglica prekrila je sve misli i donela sa sobom glasove ukletih bića
koja su beznadežno vapila za milošću. Nešto je počinjalo da mu mili po rukama i
nogama, da ga steže, hvata oštrim štipaljkama i gura neumitno u bezdan. Odjed-
nom ga je napustila sva hrabrost. Bio je sitan, mali, ranjiv, bedan. Tako mali i toliko
ranjiv! Kako bi se i mogao suprotstaviti moćnom Gospodaru Vorloku?!
Sa drugog kraja ćelije, Panamon Krel je gledao kako prilika u crnom plaštu prila-
zi Šii. Činilo se da Vorlok nije biće od krvi i mesa, nego samo ogrtač sa kapulja-
čom, bez lica i bez tela, prazan plašt. Ali, Šia mu se očigledno nije mogao odupreti
ni sa Mačem, ni bez njega. Upozorivši Keltseta jednim pogledom, Panamon poku-
ša da savlada osećanje panike i napade rukom sa šiljkom. Tamna prilika se naglo
okrete: više nije izgledala kao praznina u crnom ruhu, bila je ispunjena neviđenom
snagom. Rukav na ogrtaču se pomače i pustolov oseti kako ga gvozdena ruka hva-
ta za grlo i odbacuje o zid. Uzalud je pokušavao da se oslobodi tog željeznog zagr-
ljaja, bio je kao prikovan za Keltseta i zid. Obojica su, potpuno nemoćna, gledali
kako se Gospodar Vorlok ponovo okreće Vejlaninu.
Borba je za Šiu bila gotovo završena. Još uvek je držao Mač pred sobom, ali je i
poslednji otpor bio razbijen i pre nego što je Gospodar Mraka krenuo u napad.
Više nije uspevao da misli razložno. Bio je nemoćan pred emocijama koje su ga
razdirale. Iz crne jame pod kapuljačom začula se strašna zapovest.
– SPUSTI MAČ, SMRTNIČE!
Šia se ludački borio protiv želje da posluša naređenje. Jedva je disao, sve mu se
zamagljivalo pred očima. Daleko negde iz podsvesti kao da je dopirao neki poznati
glas, zovući ga po imenu. Pokušao je da odgovori, vapijući u sebi za pomoć. Gos-
podar Vorlok je ponovio naređenje.
– SPUSTI MAČ!
I sečivo se malo spustilo. Šia je osetio kako obamire, kako ga mrak obavija sa
svih strana. Mač mu nije bio ni od kakve koristi – zašto ga onda ne odbaci i ne za-
vrši sa tim? Šta je jedan običan krhki, ništavni smrtnik mogao uraditi protiv Gos-
podara Mraka?
Mač se spustio još niže. Orl Fane odjednom kriknu od užasa i sruči se grcajući
na tle mračne ćelije. Panamon preblede, a Keltset se svom težinom osloni o zid.
Vrh Mača od Šanare se već primicao kamenom podu.
Tada je Šia ponovo začuo glas. Reči su odnekuda dopirale do njega, kroz jedva
čujni šapat.
– Samo hrabro, Šia! Imaj poverenja u Mač!
Alanon!
 Druidov glas razbi strah i sumnju koji su Vejlanina pritiskivali svom težinom. Ali
glas je bio tako dalek... tako dalek...
– Veruj u mač, Šia, sve drugo je iluzija...
Alanonove reči nestadoše u urliku besa Gospodara Vorloka koji istog trenutka iz
Vejlaninove svesti odagna glas omraženog Druida. Ali Brona je zakasnio, Alanon je
bacio udicu života i Šia je zagrizao i uzmakao sa ivice poraza. Strah i sumnje se po-
vukoše, a Mač se polako podiže.
Vorlok je, činilo se, zakoračio i kapuljača bez lica se polako okrenula u pravcu
Orla Fanea. Istoga časa se zgrčeni i cvileći Gnom uspravio poput dr venog lutka.
Ne gospodareći više sobom, rob Gospodara Mraka jurnu napred, kvrgave žute
ruke pružiše se očajnički prema Maču, a prsti sklopiše oko blistave oštrice. Orl
Fane kriknu samrtničkim krikom i ispusti talisman kao oparen. U grčevima se sru-
čio na tle i rukama zaklonio oči kao da želi da ih sačuva i zaštiti od neke jezive vizi-
je.
Vorlok je još jednom mahnuo rukavom. Gnom se drhteći podiže i vrati se u bit-
ku, urlajući izbezumljeno. Ponovo je dodirnuo blistavo sečivo, ponovo kriknuo i
pao na kolena, i ponovo ispustio amajliju; iz očiju su mu lile suze.
Šia je zurio u zgrčenu priliku kraj svojih nogu. Shvatio je šta se događa. Orl Fane
je spoznao istinu o sebi, kao što je to učinio i on kada je prvi put dodirnuo Mač.
Ali za Gnoma je istina bila nepodnošljiva. Pa ipak, u svemu tome bilo je nečega
čudnog. Zašto Brona sam nije pokušao da se domogne Mača? Za njega to ne bi
predstavljalo nikakav napor. Umesto toga, Gospodar Vorlok je prvo pokušao da
Šiu primora da spusti Mač, a onda se poslužio ludim Orlom Faneom. Zar tako mo-
ćan Gospodar kakav je bio Brona nije smeo da dodirne Mač? Odgovor je bio blizu
i u Šiinim očima se prvi put pojavi svetlucanje.
Orl Fane se ponovo uspravio, i dalje beznadežno pokoran Vorlokovim naredba-
ma. Prišao je Šii u vansebnom stanju i uz krik straha bacio se na Mač od Šanare. Iz-
mučena žuta prilika nadnela se nad blistavi metal, otimajući divlje ono što mu je još
jedino značilo u životu. Mali Gnom je nekoliko sekundi držao Mač u rukama, a
onda je umro.
Šia je, preneražen, ustuknuo, izvukao oružje iz beživotnih ruku, i tog trenutka je
Vorlok krenuo u napad na njegovu svest, rešen da slomi svaki dalji otpor. Surov i
neposredan, nije se služio lukavim putevima sumnje, nije provlačio neizvesnost,
nije koristio trikove samoodbrane. Služio se isključivo strahom, sveobuhvatnim i
razarajućim strahom, i njime zadavao silovite udarce. U Šiinoj svesti rojile su se vi-
zije – užasna moć Gospodara Vorloka nizala je slike na hiljade najstravičnijih nači-
na, sve usmerene ka Vejlaninovom uništenju. Šii se činilo da je sveden na ona najsi-
ćušnija, najbednija živa bića koja puze zemljom, da će ga Vorlok pretvoriti u prah.
Ali hrabro je izdržao nesnosan pritisak. Jednom je već bio na ivici ludila, a ovoga
puta je morao da smogne snage, da poveruje u sebe i Alanona. Držeći grčevito
Mač obema rukama zakoračio je ka izmaglici, ka zidu straha koji ga je saletao. Nas-
tojao je svim bićem da veruje kako je sve samo iluzija, kako ga strah i panika za-
uvek napuštaju. Zid je pomalo uzmicao i on nastavi put ka njemu. Setio se smrti
Orla Fanea i svih onih koji će umreti ako ih sada izneveri. Setio se Alanonovog ša-
pata i usredsredio se na ono što je, po njegovom uverenju, bila slabost Gospodara
Vorloka koji je tako uporno odbijao da dodirne Mač od Šanare. Uveravao je sebe
da je prava tajna amajlije jednostavan zakon koji je kažnjavao i tako strašna stvore-
nja kakvo je bio Brona.
Izmaglica se naglo razredila i zid straha se razbio. Šia je stajao pred Gospodarom
Vorlokom čije su cr vene varnice divlje sevale u zelenkastoj magli. Rukavi ogrtača se
ispružiše kao da se brane od opasnosti i mračna prilika uzmače. Panamon i Keltset
se odjednom oslobodiše nevidljivih okova i sa isukanim oružjem priskočiše prijate-
lju u pomoć. Šia je osećao kako se i poslednji tragovi otpora Gospodara Vorloka
ruše i iščezavaju pred njegovim nastupanjem. A onda se Mač od Šanare spusti na
Gospodara Mraka.
Nestvaran, nečujan krik užasa ote se priviđenju i ono ispruži dugu, skeletnu
ruku u pokušaju odbrane. Vejlanin pritisnu sečivo na avet koja nastavi da uzmiče
ka zidu. Nema ti spasa, kleo je tiho. Ovo je kraj čudovišnog zla. U odgovoru na te
kletve, crna odora zadrhta i zgrčeni prsti se bolno zariše u vlažni vazduh. Gospo-
dar Vorlok se rušio i bljuvao svu svoju mržnju prema onome koji ga je uništavao.
Kroz taj krik prolamali su se odjeci hiljada drugih glasova koji su vapili za osvetom
što im je bila tako dugo uskraćena.
Šia oseti kako sav užas aveti prolazi kroz Mač i kako mu dopire do svesti, ali sa
njom dođe i snaga drugih glasova i on ne posustade. Dodir Mača nosio je sobom i
istinu koju nisu mogli da poreknu ni iluzija ni obmana Gospodara Vorloka. Ali on
tu istinu nije mogao ni da prihvati ni da prizna ni da podnese. A kako protiv istine
nema odbrane, istina je za Gospodara Vorloka bila smrt.
Bronino postojanje bila je čista iluzija. Sredstva pomoću kojih je produžavao
svoj smrtni vek su ga izneverila i njegovo telo je umrlo ko zna kada. Ali uporna
vera da ne može propasti održala je jedan njegov deo, pa je opstajao zahvaljujući
njoj, vradžbinama i čarolijama, koje su ga odvele u ludilo. Osporavajući sopstvenu
smrt, sačuvao je beživotno telo, nastojeći da postigne dugovečnost i besmrtnost
koje su mu izmakle. Stvor koji je postojao kao deo dva sveta morao je, činilo se,
imati neograničenu moć. Ali Mač od Šanare ga je sada primoravao da bude ono što
je stvarno i bio – trula, raspadnuta, beživotna ljuštura koja se održavala samo za-
hvaljujući precenjenoj veri u sopstvenu realnost – privid, varka, stvoreni snagom
volje, isto toliko trošni koliko je trošno bilo i fizičko biće u kojem se prikazivao.
Gospodar Vorlok je bio laž koja je dugo živela u strahovima i sumnjama smrtnika,
laž koju je on sam izgradio da bi sakrio istinu. Ali ta je laž sada bila izložena očima
drugih.
Š
 Šia Omsford je bio kadar da prihvati slabosti i mane koje su bile deo njegove
prirode, kao što su deo i svih ljudi. Ali Gospodar Vorlok nije mogao da primi ono
što mu je otkrivao Mač: istinu da je biće – on – prestalo da postoji pre skoro hilja-
du godina. Od Brone je ostala samo laž, a i nju mu je sada, otela moć Mača od Ša-
nare.
Kriknuo je poslednji put i taj jauk protesta odjeknuo je žalostivo ćelijom, praćen
sve snažnijim pobedonosnim klicanjem hora drugih avetinjskih glasova. A onda je
utihnuo svaki zvuk. Ispružena skeletna ruka počela je da se suši i pretvara u prah, a
pod tamnim plaštom raspadalo se nevidljivo telo. Sitne cr vene varnice zasvetleše
još jednom u sve ređoj zelenoj magli i nestadoše. Crni ogrtač pade, prazan, na tle, a
na hrpu tkanina poslednja se sruši kapuljača.
U sledećem trenutku Šia poče da se povodi i da leluja kao plamen sveće. Suviše
je mnogo uzbuđenja doživeo, suviše mnogo propatio, suviše je mnogo i suviše
dugo izdržavalo njegovo izmučeno telo. Tle mu izmače ispod nogu i on poče da
pada polako, polako u tamu.

***

U gradu Tirsisu, duga, iscrpljujuća i stravična bitka između ovozemaljskih smrtnika

i duhova dostigla je iznenada svoj vrhunac. Zemlja je počela da tutnji i da preteći
podrhtava iz dubina svoje utrobe. Na niskim brežuljcima istočno od Tirsisa, mala
četa elfskih konjanika jedva je uspevala da obuzda uznemirene konje, a unezvereni
Flik Omsford je zgranuto posmatrao kako se zemlja oko njega i pod njim trese i
čudno vibrira. Na vrhu Unutrašnjeg Zida, gorostasni, neuništivi Balinor odbijao je
napad za napadom Severne vojske koja je uzaludno pokušavala da prodre u odbra-
nu, tako da jedno vreme niko nije ni zapazio potrese. Na mostu Sendik, Trolovi su
zastali i zgledali se; osećali su sa dubokom nelagodnošću kako im tle izmiče pod
nogama. I Menion Leah je ustuknuo kada se na drevnom kamenu iznenada pojavi-
še duboke naprsline. Talasasto kretanje zemljine utrobe postajalo je sve jače i pre-
tvaralo se, stravičnom snagom, u lavinu potresa od kojih su podrhtavali i zemlja i
stenje. Neočekivano snažan vetar se divlje obruši na elfsku vojsku koja je jurišala u
pomoć Tirsisu. Hujao je i urlao od Kulhavena u Anaru do najdaljih granica pros-
tranog Zapada. Teško šumsko dr veće je pucalo i podvijalo se, a planine se cepale i
rušile u prašinu. Razorna snaga vetra i zemljotresa zahvatila je sve četiri zemlje.
Nebo – bezoblačno, neosunčano, prazno nebo – zacrnelo se kao da je njegove
svodove srušio udarac malja. Ogromni, zupčasti zraci cr vene svetlosti razbijali su
duboki mrak, povezujući svojim munjama nebo sa jednog na drugi horizont. Bilo
je to sveukupno uništenje, uništenje celokupnog života. Bio je to smak sveta, nago-
vešten još onda, u samom početku, kada se pojavila govorna reč.
 Ali već u sledećem času sve se okončalo, sve izdahnulo i potonulo u beskrajnu
tišinu. Ona je kao pokrov lebdela, duboka i sveobuhvatna, sve dok iz neprozirnog
crnila nisu prodrli očajnički vapaji, koji su se ubrzo pretvorili u krike jada i zebnje.
U gradu Tirsisu bitka je brzo zaboravljena. Severnjaci i Južnjaci su sa užasom gle-
dali kako Skuli, Nosioci znamenja mrtvačke glave, uzleću ka nebu kao bezoblične
aveti, vrišteći i grčeći se u agoniji. Lebdeli su izvesno vreme kao okamenjeni, i rat-
nici, bledi od straha, nisu bili kadri da tom prizoru okrenu leđa. A onda su crnokri-
la stvorenja počela da se raspadaju; njihova mrka tela lagano su se pretvarala u prah
i pepeo koji se rasipao po zemlji. Posle nekoliko sekundi ostala je samo beskonač-
na, prazna tama koja je u ogromnim silovitim naletima počela da se kreće ka seve-
ru. Prvo se na jugu, a zatim na istoku i zapadu, pomolilo plavo nebo i sunce je
obasjalo zemlju svojom blistavom svetlošću. Smrtnici su sa strahom pratili pogle-
dom tu nepojamnu tamu koja se, daleko na severu, skupljala u jedan jedini crni
oblak i, pošto je jedno vreme nepomično lebdela nad horizontom, naglo utonula u
tle i nestala zauvek.

***

Vreme je proticalo, a Šia je lebdeo u nekoj ogromnoj crnoj pustoši.

– Da li će se uopšte probuditi?
Glas je dopirao iz velike, velike daljine. Osetio je na vreloj koži ruku i lica izne-
nadnu hladnoću glatkog kamena.
– Čekaj, on trepće. Mislim da dolazi sebi.
Panamon Krel. Šia otvori oči i shvati da leži na tlu male ćelije i da žućkasta sve-
tlost baklje treperi magličastim sjajem. Opet je bio on, on – Šia Omsford. U ruci je
još držao Mač od Šanare, ali ga je moć amajlije napustila a veza koja ih je tako krat-
ko i čvrsto povezala i spajala iščezla. U trenutku kada je pokušao da se uspravi, du-
boka, potmula, zlokobna grmljavina potresla je pećinu. Pao bi da ga nisu dočekale
snažne, čvrste ruke.
– Samo polako, samo polako. – Panamonov grubi glas mu je govorio na uvo. –
Da te pogledam malo. Tako, a sada ti pogledaj mene. – Uspravio je malog Vejlanina
i pogledi im se sretoše. U tvrdim očima pustolova još se nazirao trag straha, a onda
se Panamon Krel široko osmehnu. – Naš prijatelj je sasvim dobro, Keltsete. Hajde-
mo odavde.
Podigao je Šiu na noge i krenuo ka otvorenim vratima u pratnji gorostasnog
Keltseta. Šia napravi nekoliko nesigurnih koraka i stade. Nešto ga je neumoljivo za-
državalo.
– Dobro sam – promrmljao je gotovo nečujno.
A onda se naglo sve vratilo – moć Mača prostrujala mu je kroz telo i povezala ga
sa oružjem; vratila se unutrašnja vizija istine, stravična bitka sa Gospodarom Vor-
lokom, smrt Orla Fanea... Kriknuo je i posrnuo.
Panamon Krel je nagonski ispružio desnu ruku i pridržao malog Vejlanina.
– Samo polako, polako, sve je svršeno, Šia. Uspeo si da dobiješ bitku! Gospodar
Vorlok je uništen. Ali ova se planina sada trese i raspada. Moramo izaći odavde pre
nego što nam se sruši na glavu!
Potmula grmljavina bivala je sve glasnija, parčići stenja cepali su se i odvajali od
zidova i tavanice, zasipajući ih šljunkom i prašinom. Na starim zidovima pojavljiva-
le su se naprsline i dublje pukotine, a snažni potresi bivali su sve jači i jači. Šia baci
pogled na Panamona i klimnu glavom.
– Uskoro će ti biti sasvim dobro. – Drumski razbojnik u skerletnoj odeći bio je
uznemiren. – Izvešću te odavde, obećavam.
Brzo su izašli u mračan hodnik tunela, koji je krivudao kroz srce Ruba Noža.
Pukotine su se otvarale na sve strane jer su potresi tla bivali sve snažniji. Planina se
tresla kao da zemlja preti da se otvori i proguta je. Prolazili su kroz bezbrojne hod-
nike i međusobno povezane prostorije; kretali su se neprekidno, ali nisu naišli na
izlaz. Mnogo su puta padali zasuti vodopadom stenja i prašine, ali su se svaki put
oslobađali i nastavljali put. Ogromni komadi stenja odronjavali su se pred njima i
zatvarali izlaze, ali je snažni Keltset plećima podizao te blokove i trojka je išla dalje.
Šia je gubio osećaj za ono što se dešavalo, neki čudan umor obuhvatao mu je telo i
lišavalo ga ono malo snage što mu je preostalo. Kada je pomislio da ne može dalje,
Panamon se našao pored njega i snažnim rukama ga podizao i gurao kroz hodnik.
Stigli su do uskog grla tunela koji je oštro skretao udesno; u tom trenutku je
umiruću planinu potresao žestok zemljotres. Cela tavanica raspala se uz tresak i po-
čela da se ruši. Panamon viknu i gurnu Šiu ispred sebe, pokušavajući da ga zaštiti
svojim telom. U tom času prileteo je Keltset i svoja divovska ramena podmetnuo
pod tone odronjenog stenja. Prašina ih zasu i sve im se zamrači pred očima. Pana-
mon Krel podiže Vejlanina i izgura ga pored izvijenog Stenovitog Trola. Puzeći i
spotičući se preko odronjenog kamenja, Šia podiže pogled i susrete blage, nedužne
Keltsetove oči. U tom trenutku sruši se tavanica pred njima i on upregnu svu sna-
gu jednog Stenovitog Trola da bi na svojim plećima uz ogroman napor zadržao taj
strahoviti teret. Šia je oklevao, ali ga Panamon Krel snažno uhvati za rame i odbaci
ga iz ugla tunela u širi hodnik. Obojica padoše na gomilu stenja, u oblak prašine,
pokušavajući da povrate dah. Okrenuli su se i pogledali Keltseta koji se, ogroman i
uspravan, još borio sa stenjem što se rušilo. Panamon krete natrag u prolaz, ali se
kroz utrobu planine probi novi potres; uz zaglušujući tresak stenja koje se vrato-
lomno odronjavalo, tunel iza njih se razdvoji i sruši. Keltset nestade. Šia kriknu i
baci se na zid, ali ga Panamon grubo odgurnu i prinese mu šiljak na levoj ruci.
– Keltset je mrtav! Sada mu više ne možemo pomoći!
Vejlaninovo belo lice zurilo je u njega preneraženo.
 – Izlazi! Izlazi odavde! – Drumski razbojnik je ceptao od besa. – Zar želiš da do-
kažeš da je umro uzaludno? Napred, kreći!
Silovito je gurnuo Šiu ka otvorenom izlazu iz tunela. Potmula grmljavina širila se
i dalje, potresajući tle cele planine. Niz oštrih trusova skoro obori begunce. Šia je
jurio slepo, očiju zamagljenih prašinom i suzama. Čuo je Panamonovo teško dahta-
nje i osećao u leđima pritisak oštrog vrha šiljka koji mu je nalagao da trči sve brže.
Zidovi i tavanica su pucali i, zasipajući mu nezaštićeno telo, sekli ga i povređivali
svojim odronima. U rukama je grčevito držao blistavi Mač; on mu više nije služio,
osim kao dokaz da je sve što se dogodilo bilo čisto ludilo.
U tunel naglo prodre siva svetlost severnog neba i oni se nađoše slobodni u pla-
nini. Pred njima su, na sve strane, u zagrljaju smrti ležala tela Trolova i Mutensa.
Ne usporavajući korak, obojica pojuriše prema izlazu krivudavog prolaza koji je
presecao čudovišni Rub Noža. Suva zemlja se žestoko tresla i duboki zupčasti
otvori pojavljivali su se u podnožju Planine Mrtvačke glave, vijući se zmijasto pre-
ma krugu prirodnih prepreka koje su okružavale zabranjenu zemlju. Škripavi udar,
jači od svih do tada, obori na tle bespomoćne begunce. U nemom očajanju, gledali
su kako se sjajno lice mrtvačke glave od kamena cepa i ruši, a sa njim i sva ostala
obeležja. Ostaci Gospodara Vorloka nestadoše sa zemlje u trenutku kada su se
tone i tone stenja zatresle i sručile na tle. Planina Mrtvačke glave prestade da posto-
ji. Gusti oblak žute prašine zasu nebo i iz utrobe zemlje začu se teški potmuli zvuk
razaranja koji odjeknu preko prostrane pustoši Severne Zemlje. Žestoki vetrovi po-
češe da huje nad umirućom planinom i zemlja se još jače zatrese. Na sav svoj užas,
Šia opazi kako se čudovišna planina nazvana Rub Noža trese svom snagom. Ras-
padalo se čitavo Kraljevstvo!
Panamon Krel je jurio prema izlazu, vukući za sobom ošamućenog Šiu. Ovoga
puta Vejlanina nije trebalo terati, trčao je brzo, gotovo leteći preko gomile leševa.
Iz nekog tajnog izvora hrabrosti i odlučnosti crpeo je svoju poslednju snagu i izne-
nađeni Panamon Krel shvati da sada on trči za Vejlaninom. U trenutku kada su sti-
gli do izlaza, delovi visokog Ruba Noža počeše da se odvajaju i ruše uz zaglušnu
buku, dok je zemlja i dalje drhtala. Ogromne gomile kamenja padale su u vijugavi
kanjon i teška lavina sruči se sa nekadašnjih vrhova. Usred ovog sveta koji je pro-
padao, dva Južnjaka su posrtala i klecala – izmučeni polu-Elf, koji je vitlao svojim
starim Mačem, i jednoruki drumski razbojnik. Vetar im je svom snagom duvao u
leđa, gurajući ih kroz kamenje i prašinu. Pukotine u zidinama se pojaviše i nestado-
še, i oni shvatiše da se nalaze na izlazu kanjona, u podnožju brda. Šia odjednom
oseti da mu se vid zamagljuje i on posrnu.
Ceo zapadni zid kanjona se zatrese i zasu ih vodopadom stenja i prašine. Nešto
oštro ga udari u glavu i Šia potonu u mrak. Ležao je prekriven gomilom stenja, nas-
tojeći da ostane budan. Panamon Krel poče da ga oslobađa kamenih okova, a snaž-
ne ruke izvukoše ga iz odrona i podigoše. Gledajući kroz sivu izmaglicu u kr vavo
lice prijatelja, Šia se lagano uspravi i teško osloni na Mač od Šanare.
Panamon je klečao i levim šiljkom pokazivao prolaz iza njihovih leđa. Šia ga je
pratio pogledom i na svoj najveći užas ugleda bezoblično, nezgrapno stvorenje koje
im se lagano približavalo iz visokog oblaka prašine. Mutens! Bezlično, krečno lice
bivalo je sve bliže. Panamon Krel se mračno nasmeši i pogleda Šiu.
– Išao je sve vreme za nama. Mislio sam da će se izgubiti usput u stenju, ali je on
očigledno strašno uporan.
Polako je ustao i isukao sablju.
– Nastavi put, Šia. Brzo ću te stići.
Zapašeni Vejlanin bez reči odmahnu glavom. Nije shvatao šta smera pustolov u
cr venom.
– Možemo da pobegnemo od njega! – uzviknuo je iznenada. – Ionako smo stigli
na kraj prolaza. Tamo ćemo mu se odupreti – zajedno!
Sada Panamon odmahnu glavom i setno se osmehnu.
– Nećemo ovoga puta, bojim se. Povredio sam nogu i više ne mogu da trčim. –
Opet je zavrteo glavom i sprečio Šiu da bilo šta kaže. – Neću više ne čujem ni jed-
nu jedinu reč, Šia. Trči – i nastavi da trčiš!
Suze potekoše Vejlaninu niz lice. Zurio je u Panamona, onemeo od žalosti.
– Ja to neću učiniti, Panamone!
Iznenadni tutanj potrese planinu Rub Noža i baci Panamona i Šiu ponovo na
kolena. Kamenje i stenje poče se rušiti na sve strane. Mutens je klecao, obespame-
ćen, prema njima; činilo se da podrhtavanje tla i ne primećuje. Panamon se uz kraj-
nji napor podiže i povuče Šiu za sobom.
– Ceo se prolaz ruši – zaključi on mirno. – Nemamo vremena za prepirke. Ja
mogu da se staram o sebi, kao što sam se starao i pre nego što sam sreo tebe i Kel-
tseta. Zahtevam da trčiš, da bežiš iz ovog prolaza!
Stavio je ruku Vejlaninu na nežno rame i blago ga odgurnuo. Šia pođe nekoliko
koraka unazad i gotovo preteći podiže Mač od Šanare. Na Panamonovom izrazi-
tom i lepom licu ukaza se iznenađenje, a onda na usnama zatitra poznati đavolski
smešak i oči zablistaše od gneva.
– Opet ćemo se nas dvojica sresti, Šia Omsforde. Ti me mirno čekaj, pronaći ću
ja tebe!
Podigao je šiljak u znak pozdrava i okrenuo se Mutensu koji mu se polako pribli-
žavao. Šia je stajao i piljio u njega. Oči su ga, bez sumnje, izdavale, jer mu se za tre-
nutak učinilo da drumski razbojnik uopšte ne hramlje. A tada se planina još jed-
nom silovito zatrese i Vejlanin pojuri iz podnožja. Klizeći preko gomile odronje-
nog stenja i kamenja, probijajući se kroz vodopade otpadaka koji su se rušili sa visi-
na Ruba Noža u tesni kanjon, on nastavi da trči sam samcat.
 10.
Alanonova priča

Poslepodne je već skoro prošlo. Sunčeva svetlost klizila je kroz bele ploveće obla-
ke, zalazeći toplim dodirom za golu i pustu Severnu Zemlju. Ovde-onde, svetlost je
padala i na poneku usku zelenu traku – na prve znake života koji će se ubrzo ras-
cvetati na ovoj zemlji koja je toliko godina ležala osamljena i opustošena. U daljini
su se, na severnom horizontu, ocrtavali vrhovi porušenog Ruba Noža, a prašina je
još uvek u gustim slojevima lebdela iznad ruševina Kraljevine Mrtvačke glave.
Šia je besciljno lutao preko grebena i jaruga u podnožju Ruba Noža. Poluslep i
izmučen, teško se mogao i prepoznati. Išao je prema Alanonu i ne videći ga, držeći
čvrsto obema rukama Mač sa srebrnim balčakom. Druid je nekoliko trenutaka zu-
rio u taj čudni prizor i u tog polučoveka koji je slepo posrtao. Onda je uz oštar
uzvik olakšanja potrčao i čvrsto stegao u naručje krhko, iznureno telo Šie Omsfor-
da.
Vejlanin je spavao dugo i probudio se usred noći. Ležao je u zaklonu stene koja
se nastavljala u duboku jarugu sa prostranim dnom. Vatra je spokojno pucketala,
doprinoseći toploti ogrtača kojim je bio obavijen. Vid mu se povratio i on ugleda
široko zvezdano nebo koje se poput baldahina prostiralo od jednog do drugog gre-
bena. Osmehnuo se i protiv svoje volje. Zamišljao je da se nalazi u Senovitoj Doli-
ni. U sledećem trenutku se u nejasnoj svetlosti ukazala Alanonova tamna prilika.
– Bolje se osećaš? – upitao ga je Druid umesto pozdrava i seo pored njega. Ne-
što se čudno događalo sa Alanonom. Delovao je čovečnije, manje preteće i hladno,
a glas mu je bio neuobičajeno topao i blag.
Šia klimnu glavom.
– Kako si me pronašao, Alanone?
– Ti si mene pronašao. Zar se baš ničega ne sećaš?
– Ne, ničega... Ničega posle... – Šia ućuta, oklevajući. – Zar nije još neko bio sa
mnom... zar nisi video još nekoga?
Alanon je nekoliko minuta posmatrao zabrinuto lice, kao da razmišlja kakav od-
govor da mu pruži, a onda zavrte glavom.
– Bio si sam.
Šia oseti kako ga nešto guši u grlu i ponovo se zavuče u toplotu ogrtača, gutajući
s mukom. I Panamon Krel je, znači, nestao!
– Da li se dobro osećaš? – dopre do njega Druidov duboki glas. – Da li bi želeo
da nešto pojedeš? Mislim da bi ti to veoma prijalo.
Š
 – Da. – Šia sede, zavijen u topli ogrtač.
Alanon je stajao pored vatre i sipao supu u mali sud. Miris supe bio je izazovan i
Šia ga duboko udahnu. Odjednom se seti Mača od Šanare i traži ga u mraku. Ugle-
dao ga je istog časa: ležao je pored njega i blistavi metal je svetlucao. Odmah zatim
opipao je džepove na tunici, ali elfskog dragog kamenja nije bilo. Obuzet panikom,
grozničavo je izvrtao odeću tražeći malu kožnu kesu, ali sve je bilo uzalud, ona je
nestala. Sa osećanjem mučnine, Šia se nemoćno spusti na tle. Možda Alanon...
– Ne mogu da nađem elfsko kamenje, Alanone – reče brzo. – Da li si ga ti...?
Druid mu priđe i pruži mu sud sa supom koja se pušila i malu dr venu kašiku.
Lice mu je u senci bilo tamno i nedokučivo.
– Nisam, Šia. Izgubio si ga sigurno dok si bežao sa Ruba Noža. – Kada je ugle-
dao potišteno lice, on umirujuće potapša Vejlanina po krhkom ramenu. – Za ka-
menje više ne treba da brineš. Plavi kamenovi su ispunili svoju namenu. Želeo bih
da pojedeš supu i da spavaš, odmor ti je neophodan.
Šia mehanički poče da jede supu, ne mogući da tako lako zaboravi gubitak dra-
gog kamenja. Ono je sa njim bilo od samog početka i štitilo ga je na svakom kora-
ku. Nekoliko puta spaslo mu je život. Kako je mogao biti tako nemaran? Bezuspeš-
no je pokušavao da se na svaki način seti gde ga je mogao izgubiti. Ko zna gde i
kada se to dogodilo?
– Žao mi je što sam izgubio elfsko kamenje. – Tiho je zatražio oproštaj, osećaju-
ći da bi morao da kaže i nešto više.
Alanon sleže ramenima i bledo se osmehnu. Izgledao je umoran i mnogo stariji
u trenutku kada je seo pored Vejlanina.
– Možda će se kasnije pojaviti odnekuda.
Šia je ćuteći pojeo supu i Alanon mu ponovo napuni sud. Topla tečnost omogu-
ćila je iscrpljenom Vejlaninu da se opusti i on oseti kako ga polako obuzima sanji-
vost. Mogao je da utone u san, ali nije hteo da mu se preda. Suviše ga je stvari mu-
čilo, suviše je pitanja ostalo bez odgovora. A te odgovore je želeo da dobije od je-
dinog čoveka koji je mogao da mu ih pruži. Zaslužio je to posle svih patnji koje je
proživeo.
Seo je sa naporom, svestan toga da ga Alanon budno posmatra u tami koju je
osvetljavao plamen vatre. Negde u daljini oštar krik ptice razbi duboku tišinu. Šia je
ćutao. Posle dugo, dugo vremena, život se vraćao u Severnu Zemlju. Spustio je sud
sa supom na zemlju i okrenuo se Alanonu.
– Da li sada možemo da razgovaramo?
Druid bez reči klimnu glavom.
– Zašto mi nisi rekao istinu o Maču? – upita ga blago Vejlanin. – Zašto?
– Rekao sam ti sve što je trebalo da znaš. – Alanonovo mračno lice bilo je i dalje
nedokučivo. – Sve ostalo rekao ti je sam Mač.
Šia ga zabezeknuto pogleda.
Š
 – Za tebe je bilo veoma važno da pojmiš tajnu Mača od Šanare – nastavi nežno
Druid. To ti ja nikada ne bih mogao objasniti – to si morao sam da doživiš. Treba-
lo je da naučiš još nešto – da prihvatiš istinu o sebi pre nego što je Mač mogao da
ti posluži kao talisman protiv Gospodara Vorloka. U taj proces nisam smeo da se
neposredno umešam.
– Ali mogao si mi bar reći zašto će Mač uništiti Bronu! – bio je uporan Šia.
– I šta bi to onda za tebe značilo, Šia?
Vejlanin se namršti:
– Ne razumem.
– Da sam ti i rekao sve što je bilo u mojoj moći da ti kažem o Maču – samo, ne
zaboravi da u tom času ne bi znao ono što znaš sada – šta bi ti to praktično koristi-
lo? Zar bi bio spreman da nastaviš traganje za njim? Zar bi bio spreman da ga po-
digneš na Bronu, znajući da se jedina magija Mača sastoji u tome da otkriva istinu?
Zar bi mi ikada poverovao da sam ti rekao da će jedna tako jednostavna stvar kao
što je istina uništiti čudovište sa takvim moćima kakve je imao Gospodar Vorlok?
Nagao se prema Šii.
– Ili bi u tom slučaju digao ruke i od sebe i od traganja? Koliko bi istine bio ka-
dar da podneseš?
– Ne znam – odgovorio je Šia obuzet novim sumnjama.
– Onda ću ti reći nešto što do sada nisam smeo da kažem. Jerle Šanara je pre
više od pet stotina godina sve znao – a ipak nije uspeo.
– A ja sam mislio...
– Da je uspeo? – završio je Alanon njegovu misao. – Da je uspeo, zar Gospodar
Vorlok ne bi još onda bio uništen? Ne, Šia, Jerle Šanara je izgubio bitku sa zlom.
Bremen je Elfskom kralju poverio tajnu Mača, uveren da će saznanje o tome kako
se amajlija upotrebljava biti od koristi samo onome ko se njome bude poslužio u
borbi protiv Brone. Ali, nije bilo tako. Iako je unapred upozoren na to da će biti iz-
ložen istini o sebi, Jerle Šanara nije bio spreman na ono što je tom prilikom otkrio.
Po svoj prilici, nije ni postojala mogućnost da se unapred dobro pripremi za ono
što ga čeka. Gradimo oko sebe suviše mnogo zidova, da bismo bili pošteni prema
sebi. Ne verujem, osim toga, da je ikada istinski poverovao u Bremenovo upozore-
nje, da je ikada naslutio šta će se dogoditi kada uzme Mač i podigne ga na Bronu.
Jerle Šanara je bio kralj-ratnik i nagonski se na Mač oslanjao kao na fizičko oružje,
premda je znao da mu on na taj način neće pomoći. Kada se suočio sa Gospoda-
rom Vorlokom i kada je talisman počeo da dejstvuje onako kako ga je Bremen i
upozorio, uhvatila ga je panika. Fizička snaga, boračko iskustvo, ratničke veštine –
ništa mu od svega toga nije koristilo. Za njega je iskušenje bilo teško i preteško, on
istinu nije podneo. I tako je Vorlok uspeo da pobegne.
Činilo se da Šiu nije uverio u svoju priču.
– To se i meni moglo dogoditi.
 Ali Druid kao da ga nije čuo.
– Bio sam ubeđen da ću biti uz tebe kada pronađemo Mač od Šanare i kada ti se
tajna talismana otkrije u punoj jasnoći. Nameravao sam da ti u tom trenutku objas-
nim njegovo značenje u borbi protiv Gospodara Vorloka. Ali, izgubio sam te u
Zmajevim Zubima i tek sam kasnije shvatio da si naišao na Mač i pošao njegovim
tragom na sever bez mene. Krenuo sam za tobom, ali sam zakasnio. Osećao sam
tvoju paniku kada si otkrio tajnu Mača i znao da je oseća i Vorlok. Bio sam suviše
daleko da bih stigao na vreme. Pokušao sam da mislima prodrem do tebe – da gla-
som doprem do tvoje svesti. Više nije bilo vremena za objašnjenje i upozorenje,
Vorlok me je sprečio da ti ih pružim. Nekoliko reči bilo je sve što sam ti mogao
uputiti.
Ućutao je kao da je pao u trans, očiju prikovanih za prazninu i tamu.
– Ali ti si sam otkrio odgovor, Šia – i preživeo si iskušenje.
Vejlanin skrete pogled setivši se da su svi oni koji su sa njim pošli u Kraljevinu
Mrtvačke glave bili mrtvi.
– I meni se isto to moglo desiti – ponovio je tvrdim glasom.
Alanon ne reče ništa. Vatra je lagano umirala sa cr venom žari, a noć ih obavijala
sa svih strana. Šia podiže sud sa supom i ispi je, osećajući kako ga opet obuzima sa-
njivost. Glava mu je polako padala kada se Alanon neočekivano pokrenu u mraku.
– I dalje misliš da sam pogrešio što ti nisam otkrio tajnu Mača? – blago je proša-
putao. Bio je to više zaključak nego pitanje. – Možda si u pravu. Možda bi bilo bo-
lje za svakoga da sam ti je otkrio na samom početku.
Šia se trže i pogleda ga. Usko duguljasto lice ličilo je na tamnu masku, na večitu
zagonetku.
– Ne, ti si bio u pravu – odgovori polako Vejlanin. – Nisam uopšte siguran da
bih mogao podneti istinu.
Alanon malo iskrivi glavu ustranu, kao da razmatra i tu mogućnost.
– Trebalo je da imam više poverenja u tebe, Šia. Ali, strahovao sam. – Zastao je
ugledavši sumnju na Vejlaninovom licu. – Ne veruješ mi, ali je to istina. I ti, kao os-
tali, oduvek si u meni gledao nešto više od običnog čoveka. To je, opet, bilo neop-
hodno, jer inače nikada ne bi ni prihvatio ulogu koju sam ti poverio. Ali Druid je
običan smrtnik, Šia. Još si nešto zaboravio. Pre nego što je postao Gospodar Vor-
lok, i Brona je bio Druid. Zbog toga, u izvesnoj meri, Druidi i snose odgovornost
za ono što je postao – mi smo mu dozvolili da postane Gospodar Vorlok. Naše
znanje mu je to omogućilo, baš kao i naše kasnije izdvajanje od ostalog dela sveta.
Celokupno čovečanstvo i ljudska rasa mogli su biti uništeni ili pasti u ropstvo, a za
sve to smo mi bili krivi. Dva puta su Druidi imali prilike da ga unište – i oba puta
nisu uspeli. Ja sam ostao poslednji; znao sam da u slučaju moga poraza više niko ne
bi bio kadar da zaštiti rase od čudovišnog zla. Jeste, Šia, i te kako sam strahovao.
Dovoljna je bila i najmanja greška pa da Brona ostane slobodan zauvek.
 Druidov glas se pretvori u šapat.
– Još nešto treba da znaš. Bremen nije bio samo moj predak, Bremen je bio moj
otac.
– Otac? – Šia se naglo probudio. – Ali, to je nemoguće...
Nije mogao da dovrši misao i Alanon se bledo nasmeši.
– Morao si slutiti da sam mnogo stariji nego što bi to mogao biti nor malan čo-
vek. Druidi su tajnu dugovečnosti otkrili posle Pr vog rata rasa. Ali sve ima svoju
cenu, pa i to. Brona je, međutim, tu cenu odbijao da plati. Da bi se postigao dug ži-
vot, potrebne su mnoge žrtve i mnoge veštine. To, Šia, nije nikakav urođeni dar. Mi
u budnom stanju nagomilavamo dug koji isplaćujemo posebnom vrstom sna i on
nas spasava starenja. Brojni su koraci ka pravoj dugovečnosti i nijedan nije ni prija-
tan, ni lak. Brona je istraživao put koji se razlikovao od puta Druida, tražio je put
koji neće morati da plati tako skupo kao što smo ga plaćali mi, pokušao je da iz-
begne žrtve koje smo podnosili mi. I na kraju se suočio sa čistom iluzijom.
Činilo se da se Druid povlači u sebe. Tek posle kraćeg ćutanja nastavio je mono-
log.
– Bremen je bio moj otac. Imao je priliku da suzbije opasnost koja je pretila od
Gospodara Vorloka, ali je počinio niz grešaka i Brona mu je izmakao. Za to beks-
tvo je on bio odgovoran i da je Vorlok uspeo da ostvari svoje planove, ljaga bi s
pravom pala na Bremenovu glavu. Od toga sam se plašio tako dugo, da se taj strah
pretvorio u pravu opsesiju. Zakleo sam se da neću počiniti iste greške. I tako, Šia,
nikada nisam imao mnogo poverenja u tebe. Činilo mi se da si suviše slab da izvr-
šiš ono što se moralo izvršiti, i stoga sam sakrio istinu da bih ostvario svoje ciljeve.
Bio sam prema tebi nepošten na mnogo načina. Ali ti si bio moja poslednja šansa,
poslednja mogućnost da osvetim oca, da okajem greh i osećanje krivice zbog ono-
ga što je on učinio, i da zauvek zaboravim odgovornost Druida zbog toga što su
stvorili Bronu.
Ućutao je i zagledao se Šii u oči.
– Pogrešio sam, Vejlanine! Ti si bolji čovek nego što sam mislio.
Šia se osmehnu i lagano odmahnu glavom.
– Nisam, Alanone. Ti si bio taj koji mi je često govorio da neke stvari treba uvi-
deti. Ne zaboravljaj svoje reči, istoričaru.
Druid mu uzvrati osmeh.
– Želeo bih... želeo bih da smo imali više vremena, Šia Omsforde. Vremena da
se bolje upoznamo. Ali ja moram da platim svoj dug... vrlo skoro...
Ućutao je, obuzet tugom. Zbunjen, Vejlanin je čekao pogodan trenutak da mu
još nešto kaže. Ali ništa nije rekao.
– Razgovaraćemo ujutro, Alanone – prošaputao je, zavio se u topli ogrtač, za-
grejan i opušten supom i vatrom. – Dalek je naš put ka Južnoj Zemlji.
 – Tvoji su prijatelji u blizini, traže te – odgovorio je Alanon posle dužeg ćutanja.
– Kada te oni pronađu, ispričaj im sve ovo što sam ti sada rekao.
Šia ga je jedva čuo; u mislima se vraćao Senovitoj Dolini, uljuljkam nadom da će
se vratiti zavičaju i domu.
– Ti ćeš to bolje uraditi od mene – sanjivo je promrmljao.
Ponovo je nastao tajac. Alanon se pokrenuo u mraku i kada je opet progovorio,
glas mu je zvučao čudno daleko.
– Možda to neću moći da učinim, Šia. Veoma sam umoran, strašno fizički iscrp-
ljen. Moram da... spavam... jedno vreme, Šia.
– Sutra – prošaputa Šia. – Laku noć.
Druidov glas jedva dopre do njega.
– Zbogom, mladi moj prijatelju. Zbogom, Šia.
Ali Vejlanin je već spavao.

***

Šia se probudio kada ga je obasjalo jutarnje sunce. Otvorio je oči čuvši zvuk konj-
skih kopita i bat čizama i shvatio da je okružen grupom vitkih, okretnih prilika u
zelenim šumarskim odelima. Pošto mu je ruka nagonski pošla ka Maču od Šanare,
seo je i pokušao da osmotri njihova lica. Bili su to Elfi. Iz grupe se izdvoji visoki,
izbrazdani Elf i naže se nad njega. Duboke, prodorne zelene oči se upiše u njegove
i ruka se umirujuće spusti na rame.
– Nalaziš se među prijateljima, Šia Omsforde. Mi smo Eventinovi ratnici.
Šia se polako diže, čvrsto držeći Mač.
– Alanon...? – upita, tražeći pogledom Druida.
Visoki Elf je malo oklevao, a onda odmahnuo glavom.
– Ovde nikoga sem tebe nismo zatekli.
Zaprepašćen, Šia prođe pored njega i probi se kroz krug konjanika; preleteo je
pogledom preko široke udoline. Pred njegovim očima prostiralo se sivo stenje i
gusti slojevi prašine, a pusti prolaz krivudao je i nestajao sa vidika. Nikoga nije bilo
sem njega i elfskih jahača. A onda se setio nečega što je Druid rekao – i shvatio da
je Alanon otišao.
– Spava... – prošaputao je samom sebi.
Ukočen, okrenuo se Elfima, a onda zastao dok su mu suze klizile niz izmučeno
lice. Ali Alanon će se vratiti kada im bude potreban, reče sam sebi ljutito, kao što je
to uvek i činio. Obrisao je suze i pogledao vedro, svetloplavo nebo Severne Zemlje.
Za trenutak mu se učinilo da čuje kako ga Druidov glas doziva iz velike, velike da-
ljine. Na usnama je zatitrao osmeh.
– Zbogom, Alanone, rekao mu je blago.
 11.
Kod kuće

Tako se završilo. Nešto više od desetak dana kasnije, preživeli članovi male čete
koja je krenula iz Kulhavena pre mnogo, mnogo nedelja, opraštali su se jedan od
drugoga. Dan je bio svetao i čist, pun sunca i letnje svežine. Sa zapada je dopirao
blagi povetarac i lepršao po smaragdno zelenom ćilimu tirsijskih pašnjaka i livada.
U daljini je žuborila reka Mer midon, blago zapljuskujući spokojstvo ranoga jutra.
Stajali su u grupi kraj puta koji je vodio iz zidinama okruženog grada: Durin i Da-
jel. Durinu je slomljena leva ruka bila u zavojima; Dajel ga je pronašao među ranje-
nicima, ali se njegov stariji brat brzo oporavljao; Balinor Bukhanah u svome lanča-
nom oklopu, ogrnut kraljevskim plavim jahaćim ogrtačem, još uvek bled i izmu-
čen; Šia Omsford, odani Flik i Menion Leah. Izvesno vreme razgovarali su tiho i
mirno; hrabro se osmehujući, pokušavali su krajnje bezuspešno da deluju veselo i
opušteno i bacali s vremena na vreme po neki pogled na vezane konje koji su za-
dovoljno pasli iza njihovih leđa. Na kraju je zavladao mučan tajac: ruke se pružiše,
prihvatiše i stegoše, kroz šapat se začuše obećanja o skoroj međusobnoj poseti. Bio
je to bolan rastanak; iza osmeha i stisnutih ruku ležala je duboka tuga.
Odjahali su, svaki prema svome domu. Durin i Dajel na zapad, u Beleal, gde će
se Dajel konačno naći sa svojom voljenom Linlisom. Šia i Flik Omsford na jug, ka
Senovitoj Dolini i ka, kako je to Flik neprekidno ponavljao bratu, zasluženom od-
moru. Za Flika je svako putovanje bilo zauvek okončano. Menion Leah je sa njima
krenuo u Vejl, čvrsto rešen da svoga prijatelja Šiu bezbedno doprati do doma. Iz
Vejla će se na kraće vreme vratiti u zavičaj, u brda Leaha, provesti izvesno vreme sa
ocem, kome već bez sumnje mnogo nedostaje. Znao je, međutim, da će se brzo
vratiti u pograničnu oblast, lepoj riđokosoj Širl Ravenlok koja će ga strpljivo čekati.
Stojeći bez reči pored pustog druma, Balinor je pogledom ispraćao prijatelje sve
dok se nisu pretvorili u sićušne senke u dalekoj zelenoj ravnici. Zatim je polako
uzjahao i vratio se u Tirsis.
Mač od Šanare ostao je u Kalahornu. Šia je odlučno zahtevao da talisman ostane
sa narodom graničara. Niko nije podneo više žrtava od njih da bi sačuvao slobodu
sve četiri zemlje, niko nije imao veća prava na Mač od njih. I tako je legendarni
Mač od Šanare, sa sečivom nadole, pohranjen u mer mernu riznicu usred tirsijskih
vrtova, u okrilju širokog, zaštitničkog luka mosta Sendik, da bi tu ostao za sva vre-
mena. Urezan u kamenu stajao je natpis:
 Ovde počiva srce i duša nacija.
Njihovo pravo da budu slobodni
Njihova želja da žive u miru
Njihova hrabrost da pronađu istinu.
Ovde počiva Mač od Šanare.

Nekoliko nedelja kasnije, Šia je sedeo na jednoj od visokih stolica u kuhinji gos-
tionice i odsutno gledao u poslužavnik sa hranom. Pored njega je Flik završavao i
drugo jelo. Bilo je rano veče, a braća Omsford su provela čitav dan opravljajući
nastrešnicu na terasi. Letnje sunce bilo je vrelo, a posao mukotrpan. Šia je bio pre-
moren i uznemiren i nije mogao da jede. Još je gledao u hranu, kada se njegov otac
pojavio u dovratku, mumlajući nešto sebi u bradu. Kurzad Omsford im priđe i po-
tapša Šiu po ramenu.
– Hoće li još dugo potrajati ova besmislica? – upitao je.
Šia ga iznenađeno pogleda.
– Ne razumem te, oče – odgovori iskreno i pogleda Flika koji, takođe iznena-
đen, sleže ramenima.
– Ništa ne jedeš, koliko vidim. – Njegov otac je krajičkom oka pogledao u pos-
lužavnik sa hranom. – Kako misliš da povratiš snagu kad ništa ne jedeš?
Zaćutao je, kao da se prisetio da je skrenuo sa glavne teme.
– Mislio sam na ove tuđince. Pretpostavljam da ćete sada opet nekuda krenuti,
kao prošli put. A ja sam verovao da je s tim gotovo jednom zauvek.
Šia ga je zapanjeno posmatrao.
– Ja nikuda ne krećem. O čemu to pričaš, oče?
Kurzad Omsford sede sa naporom na visoku stolicu i privuče sebi svog usvoje-
nog sina, očigledno pomiren sa činjenicom da od njega neće dobiti pravi odgovor.
– Mi, Šia, nikada nismo lagali jedan drugoga, zar ne? Kada si se vratio sa Flikom
i Princom od Leaha iz neke navodne posete, ja te ni u jednom trenutku nisam terao
da mi kažeš šta se sve tamo dogodilo, iako si dom napustio usred noći, bez ijedne
jedine reči, iako si se vratio nalik na avet i vrlo brižljivo izbegavao da mi objasniš
kako si i zašto otišao, kako si se vratio. Ali sada očekujem odgovor, nastavio je,
kada je Šia pokušao da se usprotivi. Nikada nisam tražio da mi bilo šta kažeš, zar
ne?
Šia bez reči odmahnu glavom, a otac se zadovoljno osmehnu.
– Nisam, zato što sam oduvek verovao da je život svakoga čoveka njegova lična
stvar. Ali ne mogu da zaboravim činjenicu da si poslednji put nestao iz Vejla, nepo-
sredno pošto se pojavio onaj drugi stranac.
– Drugi stranac! – uskliknuše braća istovremeno.
Istog trenutka vratiše se sva sećanja – Alanonova zagonetna pojava, Balinorovo
upozorenje, Skuli sa znamenjem mrtvačke glave, bekstvo, strah... Šia lagano skliznu
sa visoke stolice.
– Da nije opet neko došao... da me neko ponovo ne traži?
Njegov otac klimnu glavom i natušti se kada u sinovljevim očima opazi uznemi-
renost i usplahireni pogled prema vratima.
– Opet stranac, kao i ranije. Stigao je pre nekoliko minuta i tražio tebe, Šia. Čeka
te u trpezariji. Ja, međutim, ne mogu da...
– Šta ćemo sad, Šia? – prekide ga brzo Flik. – Sada više nemamo ni elfsko drago
kamenje kao zaštitu.
– Ne... ne znam – mrmljao je njegov brat, očajnički pokušavajući da se sabere. –
Možda bismo mogli da se izvučemo kroz zadnji izlaz...
– Stanite malo, vas dvojica! – Kurzadu Omsfordu je sada već bilo dosta. Uhvatio
je snažno jednoga i drugoga za ramena i okrenuo ih sebi, gledajući ih sa nevericom.
– Ja nisam odgajao svoje sinove da beže od neprilika. – Proučavao je njihova za-
brinuta lica i vrteo glavom. – Morate naučiti da se suočavate sa problemima, a ne
da bežite od njih. Nalazite se, pobogu, u svome domu, u porodici, među prijatelji-
ma koji će stati uz vas, a vi pomišljate na bekstvo!
Podiže ruku i ustuknu.
– Sada ćemo svi zajedno izaći i suočićemo se sa čovekom. On deluje dosta opas-
no, ali smo razgovarali veoma prijateljski. Ne verujem, uostalom, da jednoruki čo-
vek može da predstavlja bilo kakvu opasnost za trojicu odraslih bez ijedne mane –
čak i kada mu šaku zamenjuje šiljak koplja.
Šia se trže.
– Jednoruki...?
– Po svemu bih rekao da je dugo, dugo putovao da bi stigao ovamo. – Kurzad
Omsford kao da nije čuo sina. – Pri tom, u toj jednoj ruci drži neku malu kožnu
kesu za koju tvrdi da pripada tebi, Šia. Predložio sam da je preda meni, ali je on od-
bio da to učini. Rekao je da će je dati samo i jedino tebi. Mora da je ta kesica od
značaja, reče mi da si je negde ispustio na povratku kući. Kako se to desilo?
Kurzad Omsford nije dočekao odgovor. Njegovi sinovi jurnuše pored njega
kroz vrata kuhinje i nastaviše da trče niz hodnik ka trpezariji gostionice.

- KRAJ -
1 Shady Vale – Senovita Dolina.
2 Elf, po ger manskoj mitologiji – majušna šumska vila, đavolak, patuljak.
3 Gnomi, trolovi – šumska stvorenja iz nordijske mitologije; patuljci, zlodeji, vile-
njaci.
4 Prema grčkoj mitologiji, čudovište ženske glave i tela krilata lava, blizu Tebe, koje
je udavilo prolaznika koji nije mogao odgonetnuti postavljenu mu zagonetku.
5 Stara ratna sprava, brvno za razbijanje gradskih vratnica.